Prevela s ruskog

Ana Jakovljevi Radunovi

Naslov originala

Copyright 2013 by Svetlana Alexievich

Translation copyright 2016 za srpsko izdanje, LAGUNA

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomaete razvoj projekta

odgovornog korienja umskih resursa irom sveta.
NC-COC-016937, NC-CW-016937, FSC-C007782
1996 Forest Stewardship Council A.C.

Sadraj

Umesto predgovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
Nije smeo da se osvrne . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17
Moja prva i poslednja cigareta . . . . . . . . . . . . . . . 19
Baba se molila Molila je da se moja dua vrati . . . . 22
Leala su ruiasta na ugljevlju . . . . . . . . . . . . . . 23
I dalje eznem za mamom . . . . . . . . . . . . . . . . . 26
Tako lepe nemake igrake . . . . . . . . . . . . . . . . . 29
aka soli Sve to je ostalo od nae kue . . . . . . . . . 34
Izljubila sam sve portrete u udbeniku . . . . . . . . . . 37
Rukama sam ga sakupljala A on beo, beo . . . . . . . 39
Hou da ivim! Hou da ivim! . . . . . . . . . . . . . . 41
Kroz rupicu za dugme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
ula sam samo mamin vrisak . . . . . . . . . . . . . . . 46
Mi smo svirali, a vojnici su plakali . . . . . . . . . . . . . 49
Na groblju su pokojnici leali na zemlji kao da
su ih jo jednom ubili . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52

Svetlana Aleksijevi

Shvatio sam, to je moj otac Tresla su

mi se kolena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54
Zatvori oi, sine Nemoj da gleda . . . . . . . . . . . . 57
Braca plae jer ga nije bilo kad je tata bio iv . . . . . . . 60
Prva je dola ta devojica . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61
Ja sam tvoja mama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64
Pitamo: moemo li da poliemo? . . . . . . . . . . . . . 66
Jo pola kaiice eera . . . . . . . . . . . . . . . . . 68
Kuice, nemoj da gori! Kuice, nemoj da gori! . . . . . 72
Dola je u belom mantilu, kao mama . . . . . . . . . . . 75
Teto, uzmite me na krilo . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77
I poela da je ljulja, kao lutku . . . . . . . . . . . . . . 78
Ve su mi bili kupili bukvar . . . . . . . . . . . . . . . . 80
Ni za enidbu, ni za vojsku . . . . . . . . . . . . . . . 89
Bar jedan sini da ostane . . . . . . . . . . . . . . . . . 90
Rukavom brie suze . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92
Visio je na uetu kao dete . . . . . . . . . . . . . . . . . 94
Sada ete biti moja deca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
Mi smo im ljubili ruke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99
Gledala sam ih oima male devojice . . . . . . . . . . 101
Naa mama se nije smejala . . . . . . . . . . . . . . . . 103
Nisam mogla da se naviknem na svoje ime . . . . . . . 105
Vojnika bluza bila mu je mokra . . . . . . . . . . . . . 107
Kao da mu je erku spasila . . . . . . . . . . . . . . . . 110
U odred su me nosili na rukama Sve mi je
bilo polomljeno, od glave do pete . . . . . . . . . . . 113
Zato sam ja tako mali? . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116

Poslednji svedoci

Privlaio ih je miris ljudi . . . . . . . . . . . . . . . . .

Zato su joj pucali u lice? Moja mama
je bila tako lepa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Molio si da te ubijem . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ja ni maramu nemam . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Nisam imala s kim da se igram napolju . . . . . . . . .
Otvorila je prozor I pustila da listove
odnese vetar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Kopajte ovde . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dedu su sahranili pod prozorom . . . . . . . . . . . . .
Jo su lopatama utapkali da bude lepo . . . . . . . .
Kupiu sebi haljinu s manom . . . . . . . . . . . . . .
Kako je umro kad danas nisu pucali? . . . . . . . . . .
Zato to smo mi devojice, a on je deak . . . . . . . .
Nisi mi brat ako se igra s nemakim deacima . . . .
Zaboravili smo tu re . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Trebalo bi da idete na front, a Vi ste se
zaljubili u moju majku . . . . . . . . . . . . . . . . .
U poslednjim trenucima uzvikivali su svoja imena . .
Nas etiri upregle smo se u te saonice . . . . . . . . . .
Ova dva deaka postala su laka kao vrapii . . . . . .
Bilo me je sramota to nosim enske cipele . . . . . . .
Vritala sam i vritala Nisam mogla da prestanem .
Svi su se uhvatili za ruke . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Nismo ni znali kako se sahranjuje A tad
smo se nekako setili . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Sakupio je u korpu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Maie su izneli iz kue . . . . . . . . . . . . . . . . . .

9
118
120
125
129
132
134
140
142
143
146
149
155
158
163
169
175
176
179
182
187
189
191
193
196

10

Svetlana Aleksijevi

Zapamti: Mariupolj, Parkovaja 6 . . . . . . . . . . . . .

ula sam kako je srce prestalo da mu kuca . . . . . . .
Otiao sam na front za sestrom,
vodnikom Verom Rekinom . . . . . . . . . . . . .
Na onu stranu odakle sunce izlazi . . . . . . . . . . . .
Bela koulja daleko se vidi u tami . . . . . . . . . . . .
Na pod koji sam tek oistila i oribala . . . . . . . . . .
Da li je Bog to gledao? O emu je razmiljao . . . . . .
A bela svetlost voljena . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Donosili su dugake uske bombone
koje su liile na olovke . . . . . . . . . . . . . . . . .
Kutija je bila taman za njega . . . . . . . . . . . . . . .
Plaila sam se da sanjam taj san . . . . . . . . . . . . .
elela sam da budem jedinica i da me majka mazi .
Nisu tonuli, kao lopte . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zapamtio sam neverovatno
plavo nebo i nae avione na tom nebu . . . . . . . .
Kao zrele tikve . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Jeli smo park . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ko bude plakao, njega emo streljati . . . . . . . . . . .
Mamica i tatica zlatne rei . . . . . . . . . . . . . . .
Doneli su je u delovima . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Izlegli nam se pilii plaio sam se da e ih pobiti . .
Kralj tref kralj karo . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Velika porodina fotografija . . . . . . . . . . . . . . .
Nasuu vam srebrenca u depove . . . . . . . . . . . .
Ma-ma pra-la ram . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

199
200
204
205
209
212
215
217
222
224
226
227
229
233
235
238
242
244
246
249
250
254
255
257

Poslednji svedoci

Dao mi je kubanku s crvenom trakom . . . . . . . . . .

Pucam u vazduh . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
U prvi razred majka me je nosila u naruju . . . . . . .
Dragi psiu, oprosti Dragi psiu, oprosti . . . . . . .
Ona je vikala: To nije moja erka! Nije moja! . . . .
Zar smo mi bili deca? Bili smo mukarci i ene . . . . .
Nemoj da da tatino odelo tom iki . . . . . . . . . . .
Nou sam plakala: gde je moja vesela mama? . . . . . .
On mi ne dozvoljava da odletim . . . . . . . . . . . . .
Svi su hteli da poljube re pobeda . . . . . . . . . . .
U koulji od oeve vojnike bluze . . . . . . . . . . . .
Ukrasila sam je crvenim karanfilima . . . . . . . . . . .
Dugo sam ekao oca Ceo svoj ivot . . . . . . . . . .
Na granici Na kraju . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

11
259
263
265
267
271
273
275
276
278
280
281
282
285
286

O autorki . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 297

Umesto predgovora

Jedan citat
Tokom Drugog svetskog rata (19411945. godine) poginuli su milioni sovjetske dece: Rusi, Belorusi, Ukrajinci,
Jevreji, Tatari, Letonci, Cigani, Kazahstanci, Uzbekistanci,
Jermeni, Tadikistanci
asopis Druba narodov, 1985, broj 5.
i pitanje ruskog klasika
Jednom je Dostojevski postavio pitanje: moe li se nai
opravdanje za svet i nau sreu pa ak i za venu harmoniju,
ako e u to ime, zarad vrstine temelja, biti prolivena makar
i jedna suzica nevinog deteta? On je i odgovorio ta suzica
ne opravdava nikakav progres, nijednu revoluciju. Nijedan
rat. Ona e uvek prevagnuti. Samo jedna suzica

POSLEDNJI SVEDOCI

Nije smeo da se osvrne

enja Beljkevi 6 godina.
Sada radnica.
Jun etrdeset prve godine
Zapamtila sam. Bila sam mala, ali zapamtila sam sve
Poslednje to sam zapamtila iz mirnog ivota bila je bajka
majka mi je itala pred spavanje. Moju omiljenu o zlatnoj
ribici. Uvek sam traila neto od zlatne ribice: Zlatna ribice Draga zlatna ribice I sestra je traila. Ona je traila
na drugi nain: Po tukinoj zapovesti, a po mojoj elji
elele smo da na leto idemo kod babe i da sa nama poe i
tata. On je tako zabavan.
Ujutru me je probudio strah. Neki nepoznati zvuci
Mama i tata su mislili da spavamo, a ja sam leala pored
sestre i pretvarala se da spavam. Videla sam da je tata dugo
ljubio mamu, ljubio joj je lice, ruke, a ja sam se udila: ranije
je nikad nije tako ljubio. Izali su u dvorite drei se za ruke,
a ja sam priskoila prozoru mama se okaila tati oko vrata
i nije ga putala. Odlepio ju je od sebe i potrao, stigla ga je
i ponovo ga ne puta i neto vie. Onda sam i ja povikala:
Tata! Tata!
Probudili su se sestra i brat Vasja, sestra vidi da ja plaem
pa je i ona poela da doziva: Tata! Svi smo istrali na ulazno stepenite: Tata! Otac nas je video i, seam se kao sad
da je, uhvatio se rukama za glavu i krenuo, ak je potrao.
Nije smeo da se osvrne.
Sunce mi je sijalo u lice. Tako je toplo Ni sad ne verujem da je moj otac tog jutra odlazio u rat. Bila sam vrlo mala,

18

Svetlana Aleksijevi

ali mislim da sam shvatala da ga vidim poslednji put. Da ga

vie nikada neu sresti. Bila sam veoma veoma mala
Tako mi se to povezalo u seanju rat je kad nema oca
Posle se seam: crno nebo i crni avion. Pored puta lei
naa mama rairenih ruku. Molimo je da ustane, a ona ne
ustaje. Ne die se. Vojnici su uvili mamu u atorsko krilo
i sahranili je u pesku, na tom mestu. Vritale smo i molile:
Nemojte zakopavati nau mamu u rupu. Ona e se probuditi, pa emo ii dalje. Po pesku su milele neke velike bube
Nisam mogla da zamislim kako e mama iveti pod zemljom
s njima. Kako emo je posle nai, kako emo se pronai? Ko
e javiti naem tati?
Jedan od vojnika me je pitao: Devojice, kako se zove?
Zaboravila sam. Devojice, kako se preziva? Kako ti se
zove mama? Zaboravila sam Sedeli smo pored mamine
humke dok nije pala no, sve dok nas nisu pokupili i stavili
u zaprena kola. Puna kola dece. Vozio nas je neki starac,
kupio je sve usput. Stigli smo u nepoznato selo i nepoznati
ljudi su nas odveli u kue.
Dugo nisam govorila. Samo sam gledala.
Posle se seam leta. Jara. Nepoznata ena miluje me po
glavi. Poinjem da plaem. I poinjem da govorim Priam
o mami i tati. Kako je tata beao od nas i nije se ni osvrnuo
Kako je mama leala Kako su po pesku milele
ena me miluje po glavi. U tim trenucima shvatila sam:
ona lii na moju mamu

Poslednji svedoci

19

Moja prva i poslednja cigareta

Gena Jukevi 12 godina.
Danas novinar.
Jutro prvog dana rata
Sunce. Neobina tiina. Nepojmljivo utanje.
Naa kominica, ena vojnog lica, izala je u dvorite sva
uplakana. apnula je neto mami, ali joj je znacima pokazala
da ne govori. Svi su se plaili da naglas kau ta se desilo, ak
i kad su saznali, jer su ve nekog bili obavestili. Plaili su se
da ih ne proglase provokatorima. Izazivaima panike. To je
bilo stranije od rata. Plaili su se to ja sad tako mislim
Naravno, niko nije verovao. Ma kakvi! Naa vojska je na
granici, nae voe su u Kremlju! Drava je potpuno sigurna,
neosvojiva za neprijatelje! Tako sam tada razmiljao Bio
sam pionir.
Okretali su dugmad na radiju. ekali su Staljinov govor.
Bio im je potreban njegov glas. Meutim, Staljin je utao.
Onda se oglasio Molotov. Svi su sluali. Molotov je rekao:
Rat. Uprkos svemu, jo uvek niko nije verovao. Gde je
Staljin?
Iznad grada pojavili su se avioni Desetine nepoznatih
aviona. S krstovima. Prekrili su nebo, zaklonili sunce. Uas!
Poele su da padaju bombe Neprekidno su odjekivale
eksplozije. Tretanje. Sve se deavalo kao u snu. Ne na javi.
Nisam bio mali i zapamtio sam ta sam oseao. Strah koji
mi je obuzeo celo telo. Sve rei. Misli. Istrali smo iz kue,
jurili smo nekud po ulicama Kao da grada vie nije bilo,
samo ruevine. Dim. Vatra. Neko je rekao: trebalo bi beati

20

Svetlana Aleksijevi

na groblje, jer groblje nee bombardovati. Zato da bombarduju mrtve? U naem kraju je bilo veliko jevrejsko groblje,
sa starim drveem. Svi su pojurili tamo, gde su se skupile
hiljade ljudi. Obgrlili su kamenje, krili se iza ploa.
Ostali smo tamo s mamom dok nije pao mrak. Niko nije
izgovarao re rat, uo sam drugu re, provokacije. Svi su
je ponavljali. Prialo se da e svakog asa nae trupe krenuti
u napad. Staljin je izdao nareenje. U to su verovali.
Cele noi ule su se fabrike sirene na periferiji Minska
Prvi ubijeni
Prvo sam video mrtvog konja Dalje ubijenu
enu To me je iznenadilo. Pretpostavljao sam da u ratu
ubijaju samo mukarce.
Probudim se ujutru Hou da skoim, a onda se setim
rat je, i zatvaram oi. Ne elim da verujem.
Na ulicama su prestali da pucaju. Odjednom tiina. Nekoliko dana bilo je mirno. Posle se sve odjednom pokrenulo
Ide, na primer, beo ovek, sav beo, od cipela do kose. Sav u
branu. Nosi beo dak. Drugi tri Iz depova mu ispadaju
konzerve. Bombone Paklice duvana Neko ispred sebe
nosi kapu sa eerom Lonac sa eerom Neopisivo!
Jedan vue trubu tkanine, drugi ide obmotan u plavi cic.
Crveni Smeno, ali niko se ne smeje. Bombardovali su
skladita robe. Veliku prodavnicu blizu nae kue Ljudi su
pourili da pouzimaju ono to je preostalo. U fabrici eera
nekoliko ljudi se udavilo u kazanima s melasom. Uas! Ceo
grad je grickao semenke. Nali su negde skladite sa semenkama. Pred mojim oima do prodavnice dotrala je ena
Nije imala nita: ni dak, ni ceger pa je skinula kombinezon.
Debele arape. I napunila ih heljdinim branom. Poela je
da vue. I sve to utke. Niko nije govorio.
Kada sam pozvao mamu, ostao je samo senf, ute teglice
senfa. Ne uzimaj nita, molila je mama. Posle je priznala

Poslednji svedoci

21

da ju je bilo sramota jer me je ceo ivot drugaije vaspitavala. ak i kada smo se seali tih dana ni za im nismo alili.
Takva je bila moja mama.
Po gradu Naim ulicama etali su nemaki vojnici. Sve
su snimali na filmsku traku. Smejali su se. Pre rata imali smo
omiljenu igru: crtali smo Nemce. Crtali smo ih s velikim
zubima. S kljovama. A sad su tu Mladi, lepi S lepim
bombama uguranim u vrste izme. Sviraju usne harmonike. ale se s naim lepim devojkama.
Stariji Nemac vue nekakav sanduk. Sanduk je teak.
Poziva me i pokazuje: pomozi. Sanduk ima dve ruke, hvatamo se za njih. Kada smo ga odneli gde je trebalo, Nemac
me lupi po ramenu i izvadi iz depa paklicu cigareta. Evo,
kae, da ti platim.
Doao sam kui. Jedva sam doekao da sednem u kuhinju i
zapalim. Nisam ni uo kako su lupila vrata i kako je ula mama:
Pui?
M-hm
ije su cigarete?
Nemake.
Pui, pa jo neprijateljske cigarete. To je izdaja domovine.
Bila je to moja prva i poslednja cigareta.
Jedne veeri mama je sela pored mene:
Ne mogu da izdrim to to su oni ovde. Da li me razume?
Htela je da se bori. Od poetka. Odluili smo da potraimo ilegalce, jer nije bilo sumnje da oni postoje. Ni trenutka
nismo sumnjali.
Volim te najvie na svetu, rekla je mama. Ali ti me
razume? Oprostie mi ako se s nama neto desi? Zaljubio
sam se u svoju mamu i od tada sam je bespogovorno sluao.
Tako je ostalo do kraja ivota.

22

Svetlana Aleksijevi

Baba se molila Molila se

da se moja dua vrati
Nataa Goljik 5 godina.
Sada korektorka.
Nauila sam da se molim. esto se setim kako sam tokom
rata nauila da se molim
Rekli su: rat, ja to je razumljivo sa pet godina nisam
zamiljala nikakve slike. Nije bilo nikakvih strahova. Ali sam
od straha, ba od straha, zaspala. Spavala sam dva dana. Dva
dana sam leala kao lutka. Svi su mislili da sam umrla. Mama
je plakala, a baba se molila. Molila se dva dana i dve noi.
Otvorila sam oi i prvo ega se seam bila je svetlost.
Intenzivna svetlost, neobino sjajna. Svetlost mi je priinjavala bol. ujem neiji glas, prepoznajem ga: to je glas moje
babe. Baba stoji pred ikonom i moli se. Baba Baba,
pozvala sam je. Nije se osvrnula. Nije poverovala da je ja
zovem Ja sam se ve probudila otvorila oi
Baba, pitala sam je kasnije, kako si se molila kad sam
ja umirala?
Molila sam da se tvoja dua vrati.
Godinu dana kasnije umrla je naa baba. Ja sam ve umela da se molim. Molila sam se i traila da se njena dua vrati.
Nije se vratila.

Poslednji svedoci

23

Leala su ruiasta na ugljevlju

Kaa Korotajeva 13 godina.
Sada inenjerka hidrotehnike.
Ispriau vam o mirisu Kako mirie rat
Pre rata zavrila sam est razreda. U koli su tada posle
etvrtog razreda svi polagali ispite. I mi smo, eto, poloili
poslednji ispit. Bio je jun, a maj i jun etrdeset prve bili su
hladni. Ako kod nas jorgovan cveta negde u maju, onda je te
godine procvetao u junu. Poetak rata kod mene je zauvek
povezan s mirisom jorgovana. S mirisom trenjinog cveta.
Ova sela meni uvek miriu na rat
iveli smo u Minsku, i roena sam u Minsku. Moj otac
bio je dirigent vojnog orkestra. Na sve vojne parade ila sam
s njim. Pored mene bila su i dva starija brata. Mene su, naravno, svi voleli i mazili jer sam bila najmlaa, pa jo i sestra.
Pred nama je bilo leto i raspust. Radovali smo se. Bavila sam
se sportom, ila sam u Dom Crvene armije na plivanje. Svi su
mi zavideli, ak i deaci iz razreda. Ponosila sam se to umem
dobro da plivam. Dvadeset drugog juna, u nedelju, trebalo je
da bude proslava otvaranja Komsomolskog jezera. Dugo su ga
kopali, gradili, ak je i naa kola uestvovala u tome. Spremala
sam se da idem da se meu prvima okupam. Razume se!
Ujutru smo obino ili po svee kifle. To je bila moja
obaveza. Usput sam srela drugaricu i ona mi je rekla da je
poeo rat. U naoj ulici bilo je mnogo bati, kue se nisu
videle od cvea. Pomislila sam: Kakav rat? ta izmilja?
Kod kue otac je postavio samovar Nisam uspela nita
da kaem, a poele su da pristiu komije ponavljajui jednu

24

Svetlana Aleksijevi

te istu re: Rat! Rat! Sutradan su najstarijem bratu doneli

poziv da se javi u vojni odsek. Tog dana je otiao na posao
pa su mu dali pare, primio je poslednju platu. S tim parama doao je kui i rekao mami: Odlazim na front, meni
nita ne treba. Uzmi ove pare. Kupite Kai novi kaput. im
sam prela u sedmi razred i postala uenica starijih razreda,
poela sam da matam kako e mi saiti plavi kaput sa sivim
astraganskim okovratnikom. On je to znao.
Do dana dananjeg pamtim kako mi je odlazei na front
brat dao pare za kaput. iveli smo skromno, bilo je mnogo
rupa u porodinom budetu. Mama bi mi sigurno kupila
kaput kad je ve brat tako rekao. Nije stigla.
Poeli su da bombarduju Minsk. Mama i ja smo se preselile kod komija u kameni podrum. Imala sam maku koju
sam mnogo volela, bila je divlja, iz dvorita nije izlazila, ali
kada su poeli da bombarduju, ja sam beala iz dvorita kod
komija i maka je trala za mnom. Teram je: Idi kui!,
a ona za mnom. Plaila se i ona da ostane sama. Nemake
bombe su letele i ula se neka zvonjava, zavijanje. Bila sam
muzikalna, mene je to potresalo. Ti zvuci Bilo je toliko
strano da su mi se znojili dlanovi. U podrumu s nama sedeo
je etvorogodinji komijski deak, nije plakao. Samo bi mu
se oi razrogaile.
Prvo su gorele pojedine kue, onda se zapalio ceo grad.
Volimo da gledamo vatru, oganj, ali je strano kada gori
kua, a ovde je vatra ila sa svih strana, nebo i ulice prekrio
je dim. Ponegde je bilo jako osvetljeno Od vatre Seam
se tri otvorena prozora na nekoj drvenoj kui, a na simsu
cvetaju raskoni kaktusi. Ljudi u toj kui ve nema, samo
cvetaju kaktusi Imala sam oseaj da to nisu crveni cvetovi,
ve plamenovi. Gori cvee.
Beali smo

Poslednji svedoci

25

Na putu su nas u selima hranili hlebom i mlekom, ljudi

nisu imali nita drugo. A mi bez para. Izala sam iz kue
u marami, a majka je nekako istrala u zimskom kaputu i u
cipelama s visokom tiklom. Hranili su nas tako, za dabe,
niko nije ni pominjao pare. Izbeglice su nadirale u talasima.
Onda je neko dojavio da su put pred nama presekli
nemaki motociklisti. Pored istih onih sela, pored ena s
bokalima mleka, beali smo nazad. Vratili smo se u nau
ulicu Pre samo nekoliko dana tu je bilo zelenilo, bilo je
cvee, a sada je sve spaljeno. Od stoletnih lipa nije ostalo
nita. Sve je spaljeno do utog peska. Nestala je crnica na
kojoj je sve raslo, samo uti pesak. Samo pesak. Kao da stoji
pored tek iskopane rake
Ostale su pobelele fabrike pei, i one su se ispekle od
siline plamena. Nieg poznatog nema vie Izgorela je cela
ulica. Izgorele su babe i dede i mnogo male dece, jer nisu
krenuli sa ostalima, mislili su nee njih dirati. Vatra nije
potedela nikog. Ide i pred tobom lei crni le, znai izgoreo
je stariji ovek. Ako izdaleka ugleda neto malo i ruiasto,
znai da je dete. Leala su ruiasta na ugljevlju
Mama je skinula maramu i zavezala mi je preko oiju
Tako smo doli do kue, do mesta gde je pre nekoliko dana
bila naa kua. Kue nije bilo. Doekala nas je maka koja
se udom spasila. Priljubila se uz mene i to je bilo sve. Niko
nije mogao da govori Ni maka nije mjaukala. Nekoliko
dana je utala. Svi su zanemeli.
Videla sam prve faiste, u stvari, nisam ih videla, prvo
sam ih ula svi su imali potkovane izme, njihovi koraci
su odzvanjali. Odzvanjali su na naoj kaldrmi. Mislila sam
da zemlju boli kad oni idu.
Kako je jorgovan cvetao te godine Kako su cvetale
trenje

26

Svetlana Aleksijevi

I dalje eznem za mamom

Zina Kosjak 8 godina.
Sada frizerka.
Prvi razred
Zavrila sam prvi razred u maju etrdeset prve godine i
roditelji su me poslali preko leta u pionirski logor Gorodie blizu Minska. Stigla sam, jednom se okupala i dva dana
kasnije rat. Ubacili su nas u voz i krenuli smo. Leteli su
nemaki avioni, a mi smo vikali: Ura! Nismo shvatali da to
mogu biti neprijateljski avioni. Dok nisu poeli da bombarduju Tad su nestale sve boje. Sve cvee. Prvi put pojavila
se re smrt i svi ponavljaju ovu nepoznatu re. Mame i
tate nema pored mene.
Kada smo odlazili iz logora, svakome su u jastunicu
sipali neto: nekom brano, nekom eer. ak su i najmanjima davali, svi su dobili neto da ponesu. Hteli su da se za
put ponese to vie namirnica te su strogo vodili rauna o
njima. U vozu smo videli ranjene vojnike. Stenjali su, imali
su bolove, hteli smo sve da damo tim vojnicima. To smo
zvali hraniti tate. Sve vojnike zvali smo tate.
Ispriali su nam da je Minsk zapaljen, da je ceo izgoreo,
da su tamo Nemci, a da mi idemo u pozadinu, gde nema rata.
Putovali smo preko mesec dana. Upute nas u neki grad,
mi doemo tamo a ne moemo da ostanemo jer su Nemci
ve blizu. Tako smo doli do Mordovije.
Lepo mesto, svuda okolo crkve. Kue niske, a crkve visoke. Nismo imali na emu da spavamo, spavali smo na slami.
Dola je zima, a na nas etvoro jedne cipele. Onda je poela

Poslednji svedoci

27

glad. Nije gladovao samo deji dom, gladovali su i ljudi oko

nas, zato to je sve odlazilo na front. U dejem domu ivelo
je dvesta pedesetoro dece i jednom su nas pozvali na ruak,
a niega nema za jelo. U trpezariji sede vaspitaice i direktor,
gledaju nas, a oi im pune suza. Imali smo kobilu, Majku
Bila je stara i umiljata, ona nam je vukla vodu. Sledeeg dana
ubili su Majku. Davali su nam vodu i komadi Majke
Dugo su to krili od nas. Ne bismo mogli da je jedemo Ni
za ta na svetu! Bio je to jedini konj u dejem domu. Imali
smo i dve make. Kosturi! Dobro je, razmiljali smo kasnije,
sreom, make su toliko mrave da ih ne moramo pojesti.
Tamo nije bilo niega za jelo.
Imali smo ogromne stomake, ja sam, na primer, mogla
da pojedem kofu supe, jer u supi nije bilo niega. Koliko mi
sipaju, toliko u pojesti i jela sam. Spasavala nas je priroda,
bili smo kao preivari. U prolee oko dejeg doma u krugu
od nekoliko kilometara nije bilo lia ni na jednom drvetu
Pojeli bismo sve pupoljke, ak i mladu koru. Jeli smo travu,
jeli smo sve redom. Dali su nam jaknice i na tim jaknicama
smo napravili depove i nosili sa sobom travu, nosili i vakali.
Leto nas je spasavalo, a zimi je bilo veoma teko. Malu decu,
a bilo nas je etrdesetak, smestili su zasebno. Nou pla.
Dozivali su mamu i tatu. Vaspitai i uitelji trudili su se da
pred nama ne izgovaraju re mama. Priali su nam bajke i
birali knjige u kojima nije bilo te rei. Ako bi neko sluajno
rekao mama, odmah bi poinjao pla. Neuteni pla.
Ponovo sam ila u prvi razred. Ispalo je tako: prvi razred
sam zavrila s odlinim uspehom, ali kada smo doli u deji
dom pitali su ko ima da polae i ja sam rekla da imam ja
jer sam mislila da je moja diploma za polaganje. U treem
razredu pobegla sam iz dejeg doma. Krenula sam da traim mamu. Gladnu i nemonu naao me je deda Boljakov.

28

Svetlana Aleksijevi

Saznao je da sam iz doma i uzeo me je kod sebe. iveo je s

babom. Oporavila sam se i poela da im pomaem u domainstvu: skupljala sam travu, plevila krompir sve sam radila. Jeli smo hleb, ali u tom hlebu bilo je malo hleba. Gorak
kao emer. U brano su dodavali sve to je moglo da se
samelje: tir, cvet kestena, krompir. Do dana dananjeg ne
mogu mirno da gledam sonu travu i jedem mnogo hleba.
Nikako ne mogu da se najedem Za desetine godina
Koliko toga jo pamtim. Seam se mnogih stvari
Seam se male lude devojice koja bi odlazila ljudima
u bate, nalazila rupu i vrebala mieve. Devojica je bila
gladna. Seam se njenog lica, ak i haljinice u kojoj je bila.
Jednom sam joj prila i ona ispriala mi je Za mia
Zajedno smo sedele i vrebale mia
Ceo rat ekala sam da kada se rat zavri upregnemo deda
i ja konja da traimo mamu. U kuu su svraali evakuisani
ljudi i ja sam ih sve pitala da li su sreli moju mamu. Evakuisanih je bilo toliko da je u svakoj kui stajao lonac toplih
kopriva. Ako ljudi svrate, da imaju neto toplo da pojedu.
Nita drugo nismo imali da im damo. Lonac kopriva stajao je
u svakoj kui Toga se dobro seam. Koprive sam ja brala.
Rat se zavrio ekam dan, dva, a niko ne dolazi po
mene. Mama ne dolazi, a za tatu sam znala da je u vojsci.
ekala sam dve nedelje i vie nisam imala snage da ekam.
Ula sam u neki voz, legla pod klupu i pola Kuda?! Nisam
znala. Mislila sam (to je jo deje razmiljanje) da svi vozovi
idu u Minsk. U Minsku me eka mama! Posle e doi i na
tata Heroj! S ordenjem, s medaljama.
Nestali su negde u bombardovanju. Komije su mi posle
priale da su zajedno ili da me trae. Pojurili su na stanicu.
Imam ve pedeset jednu godinu, imam i svoju decu. I
dalje eznem za mamom.