Vrste vodonika

Sivi

Sivi vodonik je trenutno najčešći i najjeftiniji način proizvodnje vodonika. Vodonik dobijen na ovaj način
(kao I na ostale načine) ne stvara gasove staklene bašte, ali sam proizvodni proces stvara. Sivi vodonik se
stvara iz prirodnog gasa korišćenjem parnog reforminga, koji odvaja vodonik iz prirodnog gasa.
Međutim, korišćene tehnologije ne obuhvataju emisije ugljenika stvorene tokom procesa, koje se
umesto toga ispuštaju u atmosferu.

Plavi

Plavi vodonik se takođe ekstraktuje korišćenjem procesa parnog reformisanja, ali se razlikuje od sivog jer
se oslobađene emisije ugljenika “hvataju” i skladište, što smanjuje količinu emisija u atmosferi, ali ih ne
eliminiše. Plavi vodonik se ponekad naziva i “vodonik sa niskim sadržajem ugljenika“ jer proizvodni
proces ne izbegava stvaranje gasova staklene bašte, već ih samo skladišti.

Zelen

Zeleni vodonik ne stvara nikakve emisije tokom celog životnog ciklusa jer koristi obnovljive izvore
energije u proizvodnom procesu, što ga čini pravim izvorom čiste energije. Proizveden je elektrolizom
vode koristeći čistu električnu energiju stvorenu od obnovljive energije vetra i sunca. Proces izaziva
reakciju koja razdvaja vodu na njene komponente vodonika i kiseonika (H i O u H2O). Ovo dovodi do
toga da se u procesu ne oslobađaju emisije ugljenika. To je odlična alternativa za sivu i plavu varijantu,
ali za sada glavni izazov leži u smanjenju troškova proizvodnje zelenog vodonika kako bi on postao zaista
dostupna obnovljiva i ekološki prihvatljiva alternativa.

Osim tri najveće vrste vodonika, postoji čitav niz drugih opcija boja.

Crni i braon

Crni i braon vodonik se stvara korišćenjem bilo koje vrste uglja u procesu ekstrakcije. Ovaj proces,
nazvan gasifikacija, je proces na suprotnom kraju spektra od elektrolize zelenog vodonika. To je ustaljeni
proces koji se koristi u mnogim industrijama koje pretvaraju materijale bogate ugljenikom u vodonik i
ugljen-dioksid. Emisije se zatim ispuštaju u vazduh, izazivajući zagađenje i postajući najštetniji vodonik za
životnu sredinu.[1]
Rozi

Rozi vodonik se ekstraktuje elektrolizom koju pokreće struja dobijena od nuklearne energije. Ovaj način
proizvodnje vodonika se može takođe u literaturi pronaći kao crveni ili ljubičasti.

Tirkizni

Tirkizni vodonik je veoma nov i još uvek je u procesu istraživanja da li se može pouzdano koristiti u
velikim razmerama. Napravljen je korišćenjem procesa koji se zove „piroliza metana“, koji proizvodi
vodonik i čvrsti ugljenik korišćenjem toplote za razbijanje hemijskog sastava materijala. Ugljenik se ne
ispušta u vazduh, već se skladišti u dobijenom čvrstom obliku. Ako se ovaj proces pokaže kao efikasna
alternativa, tirkizni način se može pridružiti plavom kao „vodonik sa niskim sadržajem ugljenika“ ako se
ugljenik može trajno skladištiti na ekološki bezbedan način.

Žuti

Žuti vodonik je napravljen elektrolizom isključivo koristećenjem solarne energije, slično procesu koji se
koristi za stvaranje zelenog vodonika, ali sa sunčanijim imenom. Ovo je dosta noviji termin koji ne koriste
svi u kategorizaciji, tako da će se u nastavku rada ovaj način proizvodnje biti grupisan sa zelenim (svi
obnovljii izvori)

Beli
Beli vodonik se prirodno nalazi u podzemnim naslagama geološkog vodonika. Ekstraktuje se kroz proces
koji se zove freking, a to je proces bušenja u zemlju i usmeravanje mešavine vode, peska i hemikalija pod
visokim pritiskom na stenu kako bi se oslobodio gas unutra. Trenutno se ne planira korišćenje ove vrste
vodonika kao izvora energije. [1]

Vetroturbine

Vetro turbine, takođe poznate kao vetrenjače koriste se već hiljadu godina. Za njih je karakteristično da
pretvaraju kinetičku energiju kretanja vetra u energiju obrtnog kretanja, tako da je neposredni ishod
njihove funkcije vratilo koje se obrće i koje pokreće neki radni uređaj, u posednje vreme u većini
slučajeva rotor koji u generatoru stvara električnu energiju. Koeficijent korisnog dejstva ovih mašina
(količnik energije proizvedene na obrtnom vratilu i energije koju vetar utroši na obrtanje) ne može preći
Betzovu teorijsku granicu 59,3% (benzinski motor ima oko 35%). Prema uzajamnom položaju obrtne ose
rotora i pravca vetra koji ga pokreće, vetro turbine se dele na aksijalne (osa rotora paralelna sa
podlogom) i radijalne (osa rotora je upravna na podlogu).
Vetroturbine vertikalne ose

Vetroturbine sa vertikalnom osovinom imaju osovinu glavnog rotora postavljenu vertikalno. Ključne
prednosti ovog aranžmana su da turbina ne mora da bude usmerena ka vetaru da bi bila efikasna. Ovo je
prednost na mestima gde je smer vetra veoma promenljiv. Ovakve vetroturbine mogu da koriste vetrove
iz različitih pravaca. Sa vertikalnom osom, generator i menjač se mogu postaviti blizu zemlje, tako da
toranj ne mora da ga podržava, a pristupačniji je za održavanje. Nedostaci su što neki dizajni proizvode
pulsirajući obrtni moment. Povlačenje se može stvoriti kada se sečivo okreće prema vetru.

Teško je montirati turbine vertikalne ose na tornjeve, što znači da se često postavljaju bliže bazi na kojoj
počivaju, kao što je tlo ili krov zgrade. Brzina vetra je sporija na nižoj nadmorskoj visini, tako da je manje
energije vetra dostupno za turbinu date veličine. Protok vazduha u blizini zemlje i drugih objekata može
stvoriti turbulentan protok, što može dovesti do problema sa vibracijama, uključujući buku i habanje
ležajeva što može povećati održavanje ili skratiti radni vek.

Međutim, kada se turbina montira na krov, zgrada generalno preusmerava vetar preko krova i to može
udvostručiti brzinu vetra na turbini. Ako je visina turbinskog tornja postavljenog na krovu približno 50
procenata visine zgrade, ovo je blizu optimalnog za maksimalnu energiju vetra i minimalnu turbulenciju
vetra.