ДОБРИЦА ЋОСИЋ

ДЕОБЕ
ДРУГА КЊИГА

БЕОГРАДСКИ ИЗДАВАЧКО-ГРАФИЧКИ ЗАВОД

1984.
ЗАСЕДЕ
 I
Косови и преостале птице беже из слеђених шума у којима гину букве, тресак
њихових распрслих дебала дуго одјекује тишином, са снежних поља беже промрзле и
изгладнеле вране, из појата залепршају кукувије и ћукови, заслепљени светлошћу ударају
о снег, угрувани падају на глогове и остају до ноћи, ако им се не исцеди крв, ако се одмах
не претворе у лед. Мраз је птицама поткусио и очерупао крила, једва полећу, па брзо и
стрмо падају у снег, на дрвеће не стају, не могу, слеђено је; раскрваве кљунове о смрзле
балеге на пртинама, налећу на сељаке, на говеда, гоњене падају; тада запијучу. Косови,
чавке и вране опет скакућу, по пустој залеђевини трчкарају ка Чаршији, са свих страна
клижу се залеђеном Моравом, суљају грудима: виде стрме, густе, модре димове.
Трчкарају, полећу, падају. Опет. Сивих кљунова, вране стају на слеђене косове, зевају
споро и кљују им смрзле очи.
Да. Десет километара од вашег штаба партизани су демолирали железничку
станицу. Јуче су опет пуцали на наша кола. Немачка оружана сила свакодневно приноси
нове жртве. Располажемо обавештењима да по селима не престају њихова разбојништва,
а по варошима свуда пароле и леци. Наше стрпљење је исцрпено. Наша широкогрудост је
превазиђена, господо. Ми нисмо у могућности да водимо рачуна о крвном сродству
измећу вас и одметника. Саопштавамо вам: ако за три дана не престану њихове саботаже
и терор, ми ћемо вршити одмазде. Ако за недељу дана не ликвидирате партизанску
банду, бићемо принуђени да вас разоружамо и интернирамо.
Бата Павловић поче на немачком, али Немац одсечно поздрави, врата му већ
отворена, за њим млађи официр и тумач, шкрипа одјекује ходником, ломи се
степеницама, утишава и нестаје у буци мотора, у циктавом штропоту ланаца на
аутомобилским точковима, а у канцеларији, око пећи при дну ужарене, ћутањем расте
тишина; они се потражише и ухватише погледима, различитим, сва тројица покушавају
да то скрију, па војвода Планински:
Ја не дам оружје.
Косови, чавке и вране опкољавају Чаршију. Код првих плотова и тараба,
последњих препрека, запијучу: виде дебеле димове, тамна врата, шарене прозоре.
Чаршија је опседнута промрзлим изгладнелим вранама и чавкама; четници стражари
унезверено их гледају.
Мајор Цветић протестно изиђе, за њим и Бата Павловић, не погледавши га;
њихови кораци ходником ничим се не разликују од корака Немаца: опет цика нанесеног
снега: подметнуће му бомбу под срце. Сме ли Гаврилу да верује. Калуђер је, да се њему
повери. Приђе столу и притисну звоно: дежурни официр стаје мирно. И овај би оца
издао:
Кажи калуђеру да ми донесе наредбу за причест.
Не дам оружје. Не дам команду. Морам корен да им подсечем.
Гаврило смерно приклања главу, а војвода Планински прилази, опрезно му спусти
сакату руку на раме, па је мало помери, опет дуго ћути; одавно није овако спустио руку
на нечије раме:
Имаш ли оца, Гаврило.
Загледа му се у очи: плаве су; њима никад није веровао; издао је једном, издаће
опет:
Иди. Сутра ћу да потпишем наредбу.
Љубиша Дачић, зар слузи да верује; поручник Васовић, официр је. Миле
Савковић, студент је, никако. Где су толики који су тврдили да су му пријатељи. Ех да
може Адаму Катићу. Гледа пушкомитраљез поред кревета. Пола среза може да постреља,
запали; може новац, стоку, ствари да покупи реквизицијом, колико год хоће. Сад може
све, може свима и свакоме да се освети, нареди, смени цео штаб, смакне и Цветића и
Бату, ако би морао, да они њега не уграбе пре. А нема ниједног човека коме би могао
данас да поверује.
Како да те спасем, крвниче мој. Кажи ми сад, напиши ми опет онакво писмо,
научи ме како да те спасем. Не дам оружје. Више не могу без њега, шта ћу без њега. И ти
и Немци хоћете оружје, хоћете моју главу. Ти знаш, не дам се ја: пукла је пушка, друга,
прилази прозору: митраљез, тишина стеже: ако је он, шта ће онда бити. Чело прислања
на модру залеђену плочу сутона. С прозорског стакла поче да се топи лед.
Најснажније птице полећу на димове, и њима падају у оџаке. Одатле се понекад
чују запомагања косова. Понеки прескочи тарабу, провуче се кроз плот, нагрне на
буњиште и кљуца угљевље. Кљују, чепркају, врте се по пепелу док не промукну,
замукну. Налећу и на прозоре: виде дечје дланове и прстиће, виде дечје очи. Ту и гину:
обмануте малом слеђеном шумом у прозорском окну, разбијају кљунове, падају на
потпрозорја, падају низа зид, не могу ни да га огребу, опет у снег, на снег.
Бата Павловић, у канцеларији мајора Цветића, на другом спрату Среског
начелства, стојећи уз пећ, тихо, забринуто:
Недозвољено. То нам нико и никад не би опростио. Шта бисмо могли да бирамо.
А мајор Цветић, за столом прекривеним војном секцијом, поред телефона на коме
је његова шајкача, загледан у мапу, подигнутим гласом:
Не примам немачки ултиматум. Нећу да мислим о њему. Партизане ћу да
уништим зато што су наши, српски, а не немачки непријатељи.
Бата Павловић, климајући главом, јако заједљиво:
Играјмо, дакле, и даље сујетне и поносите Србе. Томе су нас научиле народне
песме. А куда ћете, молим вас, господине Цветићу, шта мислите да радите осмог јануара
кад Немци с блиндираним колима стану онде, на пијаци, упере митраљезе у наше
прозоре, позову нас да побацамо пушке на гомилу и одмах затим потрпају нас у камионе.
Шта тада, и чему онда толики напори и жртве. Чему свињарије које смо чинили. Зашто
смо овде где јесмо. Реците.
А мајор Цветић устаде, приђе прозору, поћута па, не окрећући му лице, тихо:
Не дугујем им никакву захвалност што су ми децу и жену тешко болесну пустили
из затвора. Ја нисам ни у каквим моралним обавезама према њима. Као и увек, и после
њихова три дана ја ћу поступити војнички.
Шкрипа корака и кашаљ ходником, и псовка, пун ходник псовке и цике снега,
треска цокула, а Бата Павловић потврћује:
И спремни сте да их поново жртвујете. Да, тако и мора да поступи човек вашег
формата.
Мајор Цветић се трже, окрену угрожено и изазовно, а Бата Павловић одмах:
Али није реч само о нашој деци и о нашој кожи, драги мој. Ми, ваљда, нешто
друго хоћемо.
Мајор Цветић упаде мукло:
Чекајте. А шта ви, Докторе, намеравате да чините осмог јануара ујутру.
А он одмах убећено, тихо:
Исто оно што и ви. Апсолутно исто. Немам другу судбину. И нећу да имам
судбину друкчију од судбине Косте Цветића.
Овај га дуго, пренеражено гледа, уплашено писну воз, опет, још округлије, гушће,
и задрхтало рече:
Ја залажем главу у пријатељство. Ја то тражим и од другог. Имао сам једног
пријатеља, али је он, пазите, пазите, господине Докторе, са мном је можда боље бити
непријатељ но пријатељ. Ви ме не разумете.
Зато што се он осмехивао, Бата Павловић сажаљиво:
Не мислите ваљда да се преко крви, као у народним песмама, сада овде
братимимо. Драги мој, ја сам срећан, и хвала богу што и ви, најзад, увиђате да без нашег
међусобног поверења, наше потпуне сагласности, да без искреног пријатељства општа
ствар може страдати. Од нас двојице зависи наш покрет у овом округу. Каква корист од
једног зла. Да није немачког ултиматума, ко зна кад бисмо овако искрено проговорили.
На то му мајор Цветић приђе, шапћући у лице:
И ви сте уверени да сељаци не пријављују партизане и да им масовно јатакују зато
пгго верују да су отац и син поделили улоге.
Овај се трже, одмаче:
А какав закључак да изведемо.
 Мени се чини да их он обавештава кад крећемо у потере и заседе. Свака наша
акција завршава се неуспехом. Кад је командант издајник.
Онда је ситуација веома озбиљна. Излаз. Ако је то истина, шта предлажете.
Да га одмах разоружамо и ухапсимо. Ја ћу то са Спасојевићем.
Бата Павловић окрену лећа и оде до прозора, тресак ланаца на немачком камиону
који протутња предвечерјем, модрим, глатким и мртвим у прозору, онда се окрену,
шапну, гледајући у под:
Тада би он био жртва. И сељаци би се листом определили за њега. Ми бисмо
изгубили народ, јесте:
ухватише се погледима и близином:
Да га стрељамо.
Онда би сви били за његовог сина:
заћуташе, одвојише се, размимоиђоше погурени, четник је унео багремовину,
наложио, накашљао се, нису га ни погледали, у вароши тупо пуца револвер, па се исто
тако тупо, немоћно и муклије чује добош, и пандур саопштава грађанству Чаршије о
свечаном дочеку и предаји бадњака војводи Планинском, мајор Цветић ухвати за гуњ
Бату Павловића:
Сад је прилика да се истерамо на чистину.
Да, да. У овој ситуацији, Милош Бабовић држи Душана Катића.
А мајор Цветић расрђено:
Слушајте, ја ћу сам, пронаћи ћу ја Душана Катића, ја не могу да живим и нећу да
живим док он свашта лаје по селима. Ви знате шта говори о мени. И убија. За кога год
чује да је против њега. Зашто су прошле ноћи убили учитеља и учитељицу у Њивама.
Чули сте, деца су боса бежала по снегу. Узећу двеста људи са собом, ујутру ћу кренути,
ни залогај хлеба нећу док не умлатим разбојника.
Бата Павловић припали цигарету, распуцкета се и распали ватра у пећи, шкргут и
пљување ходником, и он, пружајући му цигарете, загледано, тврдо:
То није све. И мислим да није ствар првенствено у вашем личном жртвовању.
Како ви, Коста, не увиђате да ова двојна, безбројна сељачка душа неће да се определи све
дотле док се не увери да се данас не може бити и за оца и за сина. Кад ко дође и кад коме
шта устреба. Данас само њих двојица могу и морају да разломе и прекину оно вековно
морално и политичко двојство нашег човека. Бабовићи су израз и симбол тога стања.
Примењена историја. Наше проклетство. Судбина. Јесте ли чули, молим вас, да се ико
озбиљно згражава над њиховом ситуацијом. Не. Не. За народ, њихова трагедија је само
паметно смишљена подвала. Људи им се потајно диве, завиде, сматрају их херојима,
паметним, способним људима. Тако је, Коста.
Али Милош Бабовић је нико и ништа. Он је само Катићев заклон.
Грешите. Ако Милош Бабовић дочека пролеће, само он да га дочека, и без те
њихове четице, чак и без Душана Катића, тај не много интелигентан ни нарочито храбар
сељак, јер је и мене митраљезом на десет корака промашио, кажем вам, он један
припрост и лукав сељак, ни очева сенка није, постаће фантом, легенда, и биће довољан
да одржава и оправдава политичку неопредељеност сељака, њихову пасивност.
Мајор Цветић протестно:
Реците ви мени, Докторе, како ви војнички видите разрешење ове ситуације.
Немамо времена за филозофирање.
Бата Павловић замишљено:
Војнички. Војнички је све једноставно. Слушајте, Коста. У овом часу главом се
ратује.
Мајор Цветић секну се назад и баци цигарету:
Добро. А како.
Можда би било најбоље да Уроша ставимо у ситуацију да пуца на Милоша.
Како то мислите.
То је веома тешко извести. Не знам ни сам. Али уверен сам да докле год Урош
Бабовић лично не крене на свога сина издајника, дотле ће сељаци њима да јатакују а нас
да подмићују.
 Хоћете да кажете како треба подместити оцу да својом руком убије сина.
Немамо ми ту ништа да подмештамо. Сам живот је то подместио. Он их је
раставио, сукобио, поставио у два супротна рова. Што се пре сврши њихов обрачун, тим
боље и за њих и за општу ствар.
То је једна гадна и подлачка петљанција.
Непријатна ствар. И гадна и ризична. Само док се они међусобно не обрачунају,
ми нећемо бити мирни. Да, то је наше стање, менталитет, наша политичка историја:
иде ка пећи, стреса пепео са цигарете, мајор Цветић узмиче натрашке до врата,
шири руке у мукло:
То би била срамота за све нас.
А јесмо ли нас двојица криви што се свет поделио и сукобио на живот и смрт.
Сетите се оног касапљења у манастиру, сетите се шта сте ми рекли под тремом, у мраку,
док смо чекали Уроша да се врати из Трнаве. Ми или они, да. Питање још није решено,
мада они имају педесет пушака а ми две хиљаде.
Војнички ћемо их победити. Нема разговора. Дајем вам реч.
Данас се читаве нације уништавају, нестају градови, земље, и зар ви,
професионални војник, данас смете да се ужасавате над једном породичном трагедијом.
Ја се не ужасавам над породичном трагедијом. Ничијом па ни својом. Али нећу да
намештам убиство ни оца ни сина. Ја нисам намештаљка, ја сам командант. То би било
нечасно убиство, подводачко и гадно.
Ма немојте, молим вас. Ја сам у свом животу убио, само неколико мува. Можда
сам и неког мрава згазио. Пиле нисам заклао, ловац нисам, па бар мени немојте говорити
о честитом и нечеститом убијању. Данас је реч о судбини земље, слободе, о будућности
ове нације. Зашто ја вас убеђујем:
окреће се и, с рукама на леђима, одлази према прозору, локомотива се искашљава,
па дуг, танак, вертикалан писак, кад мајор Цветић спусти руку на његово раме, окрећући
га према себи:
Слушајте, ако је ствар у ликвидацији Бабовића, ја ћу лично убити Уроша, још
вечерас.
А Бата Павловић, гледајући ка тутњави воза:
Таман посла. Онда је боље да вечерас разбијемо лед на Морави, побацамо оружје
и разиђемо се.
Докторе, побогу, ја сам родитељ. Ви знате, ја сам жртвовао децу. Па ви сте
родитељ, како можете заступати тако нечовечну и свирепу намеру. И како уопште
мислите да то изведете.
То је врло тешко и ризично. Али морамо покушати. Позовите Гаврила.
Мајор Цветић хледа у њега и шапуће:
Најпре чујте мој план за сутра увече. Преко својих обавештајаца ја сам на трагу
Душану Катићу. Нису приче. Ако сутра буде заданио са четом где га очекујем.
Бата Павловић га заобиђе и оде ка пећи:
Свеједно. Нека буде и тако. Зваћу и Гаврила. Времена немамо много.
Врата се отварају, улази војвода Планински; ћутањем неколико пуцњева из
даљине: напипа прекидач за светло и рече прозукло:
Да се видимо.
Светлост ухвати сву тројицу, непомичне, изненађене, Бата Павловић поче да таре
дланове:
Ноћас ће бити незапамћен мраз. За све стражаре морамо набавити железничарске
бунде.
Мајор Цветић окрете им леђа и пође прозору, тамној плочи сумрака око
кристалних облика леда, а војвода Планински на крају кашља, кркљаво:
Списак да буде спремљен до јутра, како год знате. Хоћу да га имам пре бадњака.
За Чаршију и Паланку ти, Бато, лично да га сачиниш. Знаш их добро.
А Бата Павловић одмах гласно:
Не разумем. Какви спискови. И зашто. Треба да се договоримо о другој ствари.
Војвода Планински претеће и дрхтаво:
 Хоћу да имам списак свих комуниста, свих који помажу Душана Катића, свих
јатака, лопова и нерадника. Нарочито запиши ове варошке лопуже и коцкаре. И сутра
увече, кад се не надају, похватати и побити све. На Бадње вече нико се не нада. Цветићу,
одмах направи план.
Овај се окрену њему:
И ја сам за радикалне мере.
Војвода Планински тихо, препукло:
Испод списка да се потпишу председник општине и још по неколико угледних
домаћина и грађана, с командантом заједно, под пуном моралном одговорношћу. Нека
сваки своме погледа у душу. Нека своје жито свак сам тријера. Свак свога курјака. Кад је
такво време дошло. Мора се кад је овакво. И сви команданти места до осам ујутру мени
да се јаве.
То је требало одавно учинити. До сада би Душан Катић био мртав
шапуће мајор Цветић, а војвода Планински затвара врата за собом; чим нестаде
шкргута његових корака, Бата Павловић напукло:
А шта на ово кажете, Коста:
као да се још чује с краја варошице добош којим се позива грађанство на свечани
дочек бадњака у штаб моравских четничких одреда:
После нашег лепог православног обреда, после параде нашем команданту, имате
реч ви, ви, Коста. Тако је. Ја вам у покољу нећу бити саучесник.
Бата Павловић гаси сијалицу, обојица дуго ћуте, онда мајор Цветић загази изнад
колена у црвена пламсања из плехане пећи, шапнувши промукло:
Извршићу сваку његову наредбу која је против комуниста и Душана Катића:
стави шајкачу на главу и поче да окреће ручицу телефона, а Бата Павловић уђе у
канцеларију војводе Планинског и седе до њега, на војнички кревет:
Уроше, ситуација је да не може бити гора. Нас двојица треба да се договоримо, јер
нас двојица и сносимо сву одговорност.
Ја сносим сву одговорност. Пред народом и пред богом. Пред свима. И пред овом
отрованом и посраном земљом која храни поганију. Шта си ти заложио у ову несрећу. И
сви ви овде. Цветић и официри. Ја сам заложио све што имам, све могу и да изгубим. Ја
имам право да чиним што ми је воља. Како знам и умем да се браним. Ко сме да ми се
супротстави. Ко сме да ме не послуша.
Прво, смеш ли ти да наредиш то што си наумио.
Ја. Смем ли ја. А зашто ти тако питаш:
замуче, гледајући у под, а Бата Павловић шапну:
Зар је то начин да њега спасемо.
Војвода Планински се трже, устаде, наднесе се над њега што седи и гледа у колена
и говори изгребаним гласом:
Ако нас двојица не можемо њега да спасемо, шта смо онда. Зашто смо овде то што
јесмо.
Неће Урош Бабовић то, неће, пријатељу, неће, курјаче, ако ми је син, није ми син.
Шта говориш, Уроше.
Све могу. Не дам се. Сам ћу. Запамти.
Без њега шта ће ти онда све:
хвата се за ивице кревета, увлачи врат у гуњ, смањује се под њим наднесеним,
искошеним:
И без њега, и без њега. Све ћу под нож, не дам се, еј, све ћу вас под колена.
Бата Павловић скочи с кревета, измаче се одбрамбено, Урош Бабовић оста
непомичан, погурен, погнут над својим празним креветом, Бата Павловић га опрезно
ухвати за фермен па, праћен танком звеком медаља:
Еј, ја сам твој пријатељ. Схвати, смири се, догодиће се несрећа, Уроше. Јеси ли
пијан, јеси ли при свести, човече.
Он ћути, зури у пушкомитраљез ослоњен уза зид поред његовог јастука, па
промуца:
 А кад више не буде живих комуниста, и ових који их хране и чувају, Милош ће,
мора. Нема онда куд. Мора под мој скут, мораће да ми се преда. Неће бити ниједног
живог. Њега самог могу да спасем:
одгурну га и оде ка пећи, на којој цврчи и дими зрно тамјана, два далека пуцња,
стаде, телефон дречи у Цветићевој канцеларији, тресак корака ходником, он се саже и
иверком ишчисти растопљен тамјан с пећи, Бата Павловић, ослоњен на супротни зид,
зашапта:
Чуј, Уроше. Ако ме сматраш за пријатеља, и ако желиш да се и даље боримо
заједно, онда ме послушај: никаква убијања по сметовима. Сутра, одмах по пријему
бадњака, иди кући. Бадње вече треба да проведеш са унуцима. Ја знам, и ти знаш, шта ће
то њима свима у кући, па и теби, у овој несрећи да значи. Остави мени да ја средим
ствари са Немцима, и да на дизгинама држим Цветића, јер је тај кадар да постреља пола
Србије да би постао генерал. Ваљда видиш куда иде. Послушај ме, Уроше:
прилази му, улази мајор Цветић, војвода Планински виче дежурном да одмах дође
Љубиша Дачић, а мајор Цветић:
По обавештењима која имам, најсигурнији су им јатаци њихове породице и
роћаци. Ја сам за то да и породице најистакнутијих партизана уђу у списак. На пример,
Адам Катић.
Војвода Планински загледа се у њега збуњено, Бата Павловић викну:
Никако:
на шта се обојица окренуше к њему са истим изразом, па настави одлучно:
Молим вас, седните. Онда да разговарамо као људи.
Мртав кос под прозором црни се сасвим кратко: мраз га брзо облачи у иње:

Гаврило, референт за морални и духовни препород:

пушке пуцају: опкољен је, куда ће, боли прикљештено срце, неко куца, зове:
извлачи лице испод ћебета, страх прхну из очију: рез мраза по лицу, по зеницама: нечија
рука, није црна рука, гребе — Јудо, Искариоте, Јудо: претура се у постељи: син да убије
оца: трља чело: да ли свиће, мора одмах да крене: птица, опет црна птица, њом ме будиш,
Свевишњи: дамари целим ћебетом до хладних прстију на ногама, целе ноћи неугрејаних,
није хтео и неће да узме нове чарапе, иако сви знају да су му пете и прсти голи, бос ће
ићи, дао је и џемпер и рукавице старцу избеглици из Хрватске, али му је гуњ нов, и њега
ће данас заменити с неким ко има поцепан и стари гуњ, он је ноћас спавао у топлој соби,
ложио је стражар и страшно кашљао несрећник, и новим ћебетом се покрио, колико је
људи и деце ноћас на земљи, на овом мразу, било покривено оваквим новим ћебетом:
даће га другоме вечерас, четнику што је, кашљао док је он мислио о Батиним намерама и
речима које му је ишаптао у његовој соби. „Ако те твоје десно око саблажава, ископај га
и баци од себе, и ако те твоја десна рука наводи на грех, одсеци је." Не, то је Стари
завет, не, па она хука локомотиве и гвожћа, изгубљеност: они су вечерас наумили
одмазду, спискови се пишу сада, до осам биће сви спискови овде, и ко зна колико ће
невиних увече бити убијено: шта да радим, како да их спречим, како да их спасем: скочи
из постеље, седе на ивицу кревета: цвокот зидовима, подом, слеђеном шумом у окну
прозора осветљеног сијалицом с пијаце: птица тупо, целим телом, удара о слеђено грмље
и пада: клече уз прозор, лицем уз ледену шуму: Оче мој свесавршени, зашто ме браћа
моја назваше Јудом Искариотским. Ти си ми, Свевиди, доказ да су ме љубав према
Христу и поука оца Саве одвеле у Прерово. Нисам знао, ја се нисам надао, ни желео,
онакву казну безбожницима, нисам хтео, борио сам се, молио, шта сам ја, немоћан, бедан
монах могао. Па зашто сам Јуда, зар ме сребрњак, похлепа за славом одвела у Прерово, а
после овде, мећу четнике, да Христове речи сејем у њихова пуста и отрована срца, па
зашто сам Јуда, ви кукавице, малоумници, фарисеји. Морам оца Саву да известим шта су
за Бадње вече наумили: крсти се, шапуће: учини ме моћним, одагнај сумњу, Господе,
увери да сам за твоју победу рођен, све што чиним, за веру чиним, подари ми снаге да
одем њему, да чујем његову реч, замолим за помоћ: свануће док стигне, сви ће га видети
кад изиђе из собе оца Саве, први пут после одласка, али мора да га обавести о
списковима и намерама за вечерас: над слеђеним грмљем лелуја чавка, њена сенка, јуре
се, сударају се: каква је ово опомена, узеће санке, рећи ће да га војвода шаље, само да га
не пробуди, по повратку рећи ће: обува се, прсти му дрхте, не могу да вежу цокуле: од
одласка из манастира, сад ће први пут морати да прође кроз велику капију: цвокот му је
још гласнији: сви ће га видети, ако, за спас невиних нека га пљују, нека га каменују
кукавице и фарисеји, Батин план, да син убије оца, мора да му открије, усправља се: Бата
га је учинио својим саучесником, дао му задатак да наговори Уроша да вечерас иде кући
и проведе Бадње вече са унуцима, а он је оћутао, он се није успротивио, није рекао да се
не слаже, да неће, не може, не сме, да је то злочин, зашто се толико збунио, шта се то
догодило. Не, није пристао, није ни реч рекао, само је наумио у зору да крене у манастир,
одлучио је још тада, јесте, док га је слушао, да најпре обавести оца Саву, онда ће му све
рећи: полази на прстима према вратима, поред војводиног кревета, али цокуле лупају:
пробудиће војводу: седе, изува се: у чарапама ће изићи из штаба.

Војвода Планински:
цијук буши таму дуго, до мутне ледене светлости: бол
муњевита, непролазна: вечерас ће заседе: придиже се, уноси се занемело, браду и бркове
зарива у ледене врзине, забране, брегове иза којих је кос: где је сад: гледа коса, гребе
стакло: познаје очи, његове, Ранкове, Војинове: снага одлази тутњем у грудима, односи
га: није у Планини, мора у кућу, у село, и косови су побегли из шума, вечерас ће
претрести сва села, све колибе, торове, сењаке, све пртине: немо, гладно зева кос: где ће
вечерас, а свињске опанке по овом мразу носи, свој нов гуњ дао другоме, зашто би га
лагали људи, сељаци су, није му један причао, и јуче опет, ако за хлеб ноћас није
погинуо:
Гаврило, је ли било пуцњаве ноћас:
да га звери не разнесу, бар да знам где је: завлачи руку у џеп, из новчаника вади
писмо:
„Постао си слуга окупатора и издајник народа. Зато те опомињем последњи пут да
напустиш четничку банду и вратиш се кући, јер си већ руке окрвавио па народни суд
неће имати милости за тебе иако си мој отац"
Иако си мој отац, али ти си мој син, зар си ти мој син, крвниче: пуцкарају ледене
врзине и забрани: само три дана, вечерас да мирује, сто метара у земљу иди ноћас, у
бунар се спусти, у чабар, не, наћи ће га и бомба, у сиротињску кућу, па под јасле, издаће
га лопови, никако на таван, наћи ће те, ни у сено не иди, слепче, букне, изгорећеш жив,
кад ни курјак ни птица не могу у Планини, како ће он, иди у цркву, еј, сви су они
покварени и пријавиће одмах, биће ваљда толико паметан да се одвоји од Душана
Катића, за три дана док ја њега, кући му је најсигурније, код мајке, она ће га, не, да ли да
се повери Гаврилу, па где могу, како да те не нађем вечерас: враћа писмо у новчаник,
мећу хиљадарке, новчаник у недра: го нож, граната је: синоћ су сви стајали око ужарене
пећи, најпре су ћутали, а њему је мирисала багремова ватра, па су Немци и војвода
Пећанац, гледајући га неповерљиво, претили:
Крв није вода, Душан Катић и твој син убијају и лају. Убијају најбоље Србе и лају.
Хоћете ли заједно и Божић да прославите. Разоружаћемо те. Интернираћемо те:
то не можете, нећете успети, мени оружје, има крв да се лије, најпре ћу ја ноћас: у
недрима му је Милошева још страшнија претња: гладан, бос, промрзао, мој син: неће
бити милости за тебе иако си мој отац, неће бити милости, али има макар нешто, то
писамце: жив је, у недрима му је, само три дана да прођу, не дам оружје, не дам оружје,
не дам ти команду, Цветићу, а после, кад не буде више ниједног комунисте, лако ћу да га
спасем, ако ми Бата не подметне бомбу под срце: магле се и муте ледене врзине и
забрани: сваког дана понеко шапне: Видео сам ти Милоша: лопов, тражи дозволу да
насече кола дрва у манастирској шуми: Бољи је говорник од Душана Катића, Уроше;
кажу да је њихов командир, Уроше: А ти си им дао хлеб и нахранио си их. Јесам. Па ако
би још и морао да гладује у мом Подгорју. И преноћили су код твоје куће. Јесу. Ко из
овог среза у мојој кући није јео хлеб. Не дам ни оружје ни власт. А јеси ли још неком
рекао. Нисам. Покварењаци, и оца би издали. Како си смео да их пустиш у кућу. Тога
сваке године зајмим и парама и житом, а он: Ја сам лично видео кад је Милош убио
револвером учитеља Бакића. Зашто ниси одмах дотрчао и пријавио. Нисам смео.
Ухапсиће га. Све хапси: цела Србија биће вечерас уз кундак и на нишану: онда ће он
мени друкчије писмо, под ребро ћу га сакрити, мене да изврну на леђа:
Гаврило, јесу ли стигли извештаји из команди места. Кажи Цветићу да сваког
курира пошаље мени:
пара из уста згуснула се над леденим врзинама и забранима: не дам оружје, не
предајем се, не дам команду, ако је Бадње вече, ако је Божић: отвара прозор, једва,
тресак: из леденог курјука што га обави, пунећи велику собу, залепрша кос и паде на пећ:
мирис коре смрзлог дрвећа, мраз мирише на цериће, шуме су пусте, у снегу до ступова:
устаје са уског војничког кревета, одевен је, и ордење му је на антерији, гледа по
канцеларији, види коса смиреног на пећи:
Стражар. Ватру наложи:
под цокулама одјекује ходником цика снега: малаксао одједном, не може да
затвори прозор: нема милости за тебе иако си мој отац: гужва браду:
Гаврило, јесу ли отишли по бадњак. Затвори прозор, Гаврило:
ја сам сваке године сам доносио бадњак, ко ће у моју кућу вечерас унети бадњак,
где ћу ја вечерас:
Гаврило истерај ово пиле напоље. Где је Гаврило. Стражар, где је Гаврило.

Бата Павловић:
мршти се на пратиоца и посилног, седи у кревету: „Чавка,
господине Бато. Целу ноћ пијуче у прозору, незапамћено": свиће, атентат, прошла је ноћ:
радост преживљене опасности: гледа залеђен прозор, у решеткама њише се чавка: ако
Милош није више у Трнави, Вита је лажов, сигурно, и Милошев јатак; ако се Милош
ноћас преместио, то би било разумно, на Бадње вече у кући, то илегалац не би смео да
учини, а ако је Вити и Урошу рекао да је Милош у Трнави, па и да јесте, па и Урош да
оде кући, зар мора Милош да пуца у њега, зашто би пуцао у оца, глупост, отац војвода
неопходан му је сада, произвољне и проблематичне комбинације кад би и ако би, ништа
од тога, треба друкчије, трезвено, сигурно, не овако и још са Гаврилом, чедом
архимандрита Саве, Цветић је бандоглав и глуп за ову сложену ситуацију, ако Уроша не
успе наговорити да оде у Трнаву, или оде па се ништа не догоди, шта онда: ставиће
капке, какав стражар, бомба се лако убаци, теоријска могућност да удари у шипку:
сажаљевајућа дрхтавица, урива се дубље у постељу, зажмури: невероватно, светлост је
праштала око њега, у коњима, врисак, галоп у смрт, то је био пакао, једино њега и
Младена да не погоди, и пропусти их вечерас, а они ће сутра опет мени заседу, па води
широкогруду политику, праштај, чувај српске усијане главе: гледа: чавка лупа крилима о
решетке: данас ће имати напоран дан, одморити се, до девет лежати: ако Загорка стигне
вечерас, после свега што се догодило с нама, осам месеци нисмо се видели, ваљда је
примила писмо, изненађење, то је њен стил: придиже се, посилни му подмеће још један
јастук, покрива му рамена, утуткава: чудна пријатност, радост некаква: ипак, његов
садашњи положај и власт дају неке могућности, и да се као дете понаша: посилни му
подиже јорган и под стопала ставља вреле цигле:
Митре, донеси ми млаку воду и прибор за прање зуба. Онда одмах кафу. Пуши ми
се. Нећу врућу ракију, ако је Бадњи дан:
ништа деци нисам послао, никакав поклон, нека знају да је рат, бар прасе сам
могао да им пошаљем, позваћу их на недељу дана док се рашчисти, боље је да ме не
памте из ових дана обрачуна, само Загорка да не дође, неће разумети никада: топлота
цигала обухвата му цеванице, пење се, пријатно трну поколенице: стражар под прозором
гази мраз: нека га, још није добро свануло, сада морају да се служе самоубилачким
атентатима: улицом шкрипа и цича: одлазе по бадњак, та комедија са обичајима данас,
кољемо се до последњег, Младенова идеја и режија, али као камуфлажа може да успе,
вечерас ће кроз заседе да се уносе бадњаци, биће пуцњаве, фронт, најгласније српско
Бадње вече, шта могу, убијају они сваког дана нас, убијамо ми њих, мени заседу — њима
заседу, то је сва памет и политика данас, побеђује онај ко остане жив, кад би бар Немци
престали да нас уцењују: не, не смеју ни сањати да нас разоружају, пред Москвом и
Лењинградом мрзну им се армије, откуд сад још и то да са нама, Србима, пале себи ватру
под тур, генерал Недић слаба им је карта, да, али шта ја са оваквим људима и овде могу
да урадим, шта је моја улога, не дам да убијају у Чаршији вечерас, похапсити, што више
похапсити, онемогућити их, доста за сада, сви морају да виде, категорички, оштро се
разликовати од Цветића који прогони свог ђавола кушача, и Уроша који ће пола Србије
под нож да би сина спасао, ако сељачка лисица није нешто друго наумила: посилни му
приноси лавор, помаже да се придигне, подмешта јастук, држи му лавор под брадом,
полива га топлом водом из бокала:
Хвала ти, Митре:
истиска пасту на четкицу: потчињенима никад не треба захваљивати, деморалише
их, вређа им осећање дужности, буди сумњу у неприкосновеност наредбе: Гаврило је
непоуздан, Младена формирати, учинити га мање амбициозним: четкицом трља зубе:
божићни поклон а гадна, и то је рат, чак ни Немци немају једну пристојну пасту за зубе:
посилни му се предано осмехује: воли ме, наивно подваљује, овде има мање изгледа да га
нађе партизански метак:
Вода ти се охладила. И јуче ти се то догодило:
испљува пену у лавор: писну воз: ако Загорка, по обичају, тера своје и дође,
следећа ноћ и она са својом ретроспекцијом и осветом:
Ко ме чека. Опет жене. Реци им да сам ноћас касно дошао са терена, нека дођу
сутра. Опет леци. Нећу да читам. Однеси их Цветићу одмах. По којим зидовима писали.
Где су страже, где су патроле:
мора да узме собу на спрату, овде могу лако да убаце бомбу, али сем начелства у
коме је смештен штаб, у целој Чаршији нема ниједне куће на спрат, а тобоже среско
место, бедна земљо, два стражара под прозор:
Дај кафу, Митре. Нека ме; те жене чекају у штабу. Брица за десет минута. Новине
одмах. У осам да ми се јави шеф пропаганде Младен, у пола девет командант затвора, у
четврт до девет председник општине. Проконтролиши да ли се ложи сала у школи где ћу
да делим сиротињи божићне поклоне:
припаљује цигарету: ко од садашњих југословенских министара у Лондону има
стварну власт, какву наредбу може да изда председник владе у емиграцији, ко ће да је
изврши. Балканска оперета, мајмуни, треба их понизити, тако духовито понизити кад се
буду враћали да буде анегдота за Европу, немоћни, деморалисани, молба за пензију биће
њихов први и последњи политички чин по повратку у ослобођену отаџбину, молбе за
признање министарског стажа у емиграцији одбити два пута: узима кафу, срче:
Опет млака. Врати. Митре, у десет се јави у своју чету. Нећу да чујем:
данас свака реч добија ново значење, мора друкчије да се каже, двадесет година
требало је довде, до некакве власти, ипак је то та моћ, та свемоћ коју даје власт, све
може, шта сада не може, само у Чаршији биће вечерас тридесет људи убијено, опет леци,
унутра су, извршиће атентат на мене, сигурније је у Паланци док се не рашчисти:
врућина, гурну циглу и обори је на под: стражар и посилни грунуше у собу:
Само је цигла пала. Идите:
обара и другу циглу: моћ, право на све, ништа је богатство, ауторитет вође, наука,
идеали, слава, нема моћи на земљи равне моћи власти, та се моћ са највише права
користи, власт у рату, ова његова данас неутрошива је, богатство се потроши, ауторитет
вође губи се у миру, са успехом и неуспехом подједнако, а ова моћ користи се и
употребљава без икаквог напора, његова је дужност да је што више користи, власт се
губи ако се не користи, неупотребом пропада, да, коришћењем оне се, власт и моћ,
стварају, расту, што се власт више користи, све моћнији се бива: посилни приноси кафу:
ех, мојих двадесет година борбе, петнаест година опозиције, пораза, понижавања, увреда,
само да га ови дани клања не компромитују, рачунати с чињеницама, мислити само
чињеницама: припаљује цигарету:
Нека уђе берберин.

Мајор Коста Цветић:

 спушта промрзлог чворка поред телефона, на руб
распрострте војне секције: морали су да заноће у селу, и следећу ноћ морају, стеже, нема
војске на свету која би овај мраз издржала на снегу: чворак дрхтури и трепће, пећ је при
дну ужарена, не помаже: одвратна зимогрозица, повраћа му се од умора, смрди дуван,
грло му је муштикла, оџак, друга је ноћ без икаквог сна, ни чизме није скинуо, ни
шајкачу, закопчан је, у опасачу; мучи себе, докле он и коме све нешто доказује, докле:
наставља да зури у мапу: не треба више да гледа у мапу, види сваку косу, сваки поток и
пут, разрађен је план битке за сваку ситуацију, вечерас му се неће извући, сам ће: ја ћу
командовати, испод моје мушице нећеш се провући, Душане Катићу, ја ти ноћас држим
заседе, да заспим, целе ове зиме нисам спокојно заспао због њега, да се одморим, да
више не лажеш, заводиш и рушиш српско, више неће имати ко да вређа, убија, понижава,
доста, само мало да се одморим: раздра се телефон, стресе се:
Да, мајор Цветић. Убили двојицу. Богати и угледни. Да, па где си ти био са четом
за то време. Лочеш и ждереш, марш. До осам да си овде:
чворак испружи ноге, дрхти, воз писну: прилази прозору, модрој мртвој плочи
зоре иза леда и иња: јесу постали обични разбојници, прошле ноћи убили су у Њивама
учитеља и учитељицу, нису им дали радио, пљачкају да би слушали Москву, немају куда
и не могу да измишљају вести о напредовању Црвене армије, сад им је и Москва
опкољена, има да пропадну, човека и жену за радио, зашто жену, деца боса и гола по
снегу бежала, морам да их уништим, има право Урош, морамо све јатаке и присталице
ноћас ликвидирати, можда ми је Бата стварно одан пријатељ: увек и у свему треба се
мучити између нечег и неког, увек, и погрешити, погрешићу, тако је суђено мени, ништа
ја нећу да имам са Гаврилом и Шиљом, неморално је да се служимо подвалама и
подметањима, кад се овде ником не верује, јесте Урош нешто лукаво смислио, хоће и
мени да смрси конце, никад ме није волео, командант а сељак, сељачки трговац, зар он
мој командант, ја сам војник и то ћу остати до смрти, поштено се борим за своју
отаџбину, политика ме се не тиче, нећу да знам за партије, није поштено да подместимо
оца да га убије син, моја несрећна, моја намучена деца, сутра у дванаест полазе возом,
морам да се вратим дотле, одвешћу их негде, овде нема кафане, све су касарне, моја мала
Невена, јадно дете, три месеца сваке ноћи слуша тучу и стрељања, док прође ова страшна
зима па ћу их негде у Планину, кад се сврши рат нека уче школу: само да пронађе
Душана Катића, да му вечерас не измакне: никакве везе са Батиним планом, ја хоћу само
честито да се борим, војнички, оружјем, никакве комбинације син на оца, отац на сина:
цика снега, удар потпетица: поручник Спасојевић држи летак, пружа:
Читајте, не, дајте га. Какве пароле по вароши. Вежите командира страже,
разоружајте, предајте га одмах преком суду. Нека Немци чувају возове, то није моја
брига, ми Србе треба да чувамо, комунисти су и ноћас невине убијали. Оставите ме,
Спасојевићу:
згужва летак, најежи се, прилази пећи: мора да га прочита, мора, чита летак у
себи:

Радници, сељаци, омладино. Четници су твоји највећи непријатељи у

историји,

дрхти: посматра га поручник Спасојевић:

Наредите истрагу, рекао сам. Разоружајте командира страже, идите:

њихова сарадња са мрским окупатором одавно је обелодањена

а немачки ултиматум, за три дана, после три дана, али лукавство је ратна вештина,
ја имам право свим средствима да се служим да бих непријатеља што пре победио, само
до пролећа с њима, кад је оваква зима, само до пролећа, како могу, где ћу:

Бата Павловић, београдски политикант, игпијун и улизица принца Павла, у

априлској катастрофи петоколонаш, данас отворени агент Гестапоа
 можда је истина, како су га промашили, сероње, не, Бата је поштен човек, то вам
је последњи летак, нећете више срамотити људе:

Целом овом крају одавно познати сељачки крвопија, развратник, силеџија,

неколико кућа разорио, пола му је Трнаве робовало, тај Урош Бабовић, који се крађом
на ваги и отимачином обогатио

то је истина, то вам је последњи летак, разбојници:

пошто нас је срамно издао Немцима код Паланке и довео их иза наших
положаја, открио им наше болнице, покупио нам муницију, извршио покољ наших
рањеника у манастиру,

јекну, ухвати се за сто:

тај каријерист и продана душа за чин би и своју рођену децу издао, тај
најпрљавији издајник, мајор Цветић, сишао је у Чаршију на зимовање да проведе
Божић с црноберзијанцима, шпекулантима и својим газдама Немцима, који му жену
возају аутомобилом.

Бата ју је немачким аутом одвезао кући, осрамотио ме, зар моју жену и децу у
немачки ауто, то је истина, кад имам глупу жену, и неспособну, зар је то доказ моје
сарадње са окупатором: зар ја, ја који сам, који ћу, чим шуме олистају, целу Србију да
подигнем и запалим, Душане Катићу, ти то нећеш дочекати, ја ћу те наћи вечерас, ноћас
те морам под лед; у Мораву мртвог, да, нећеш више лагати народ, како си ме обмануо и
слагао, подлац највећи, само комунист може без заклетве и светиње, мислио сам да се
заједно поштено боримо, докле ћеш: витла ручицом телефона:
Пиши: свим командама ново наређење, да, понављам опет, нисам синоћ све рекао,
пиши. Како не чујеш. Ништа ми се није догодило. Шта може мени да се догоди. Нисам
болестан, шта те брига, пиши: У списак све који су у било каквом крвном сродству,
пријатеље, жене нарочито, обратите пажњу, жене су главни јатаци, курве, а они су сви
покварени и млади, без икаквог морала и бога, ђаке и студенте који нису с нама, сумњиве
калфе, шегрте, то су њихови пролетери, они који су се дружили са студентима и
учитељима комунистима и који имају књиге, у списак све који су незадовољни, сви су
сумњиви, до девет најдаље. Команданте ћу пред преки суд, да се земља одмори:
седи крај стола и зури у мртвог чворка на војној секцији, по њој црвени кругови,
заседе, телефон дречи: док постоји, Душан Катић док постоји, заједно не могу да постоје.

Миле Савковић, упорном вољом само обичан четник, а у изузетно озбиљним

ситуацијама вођа тројке:
гледа: са лустера над њим, над лицем, прхнуо је врабац
сумраком, умором, и лупио свом снагом: не могу да се извучем: види: у огледало, на
себе, налеће врабац на себе, сви тако и сви на себе: срце се брзо одбија од ребара, од
дојке: опет о огледало, на себе: Цветић му је наредио, мора да изврши, мора Бранку, а
ова: дојка јој је као фудбал: у инат је отворио прозор да се види, да, нашао је разлог за
свађу, за речи које нису тепање и балављење, још му трне језик, глодала га крвнички, а
цикала је и фолирала да се врапца, смрзнутог врапца плаши, какав Фројд, зашто је дошао
код ње кад му је Цветић саопштио, а уморан, први пут је овако сасвим ништа, тек трећи
пут, ако је жена она ће знати мушку вредност: једва јој чује дисање, дише му под
мишком, све разговетније, личније, човек је, жена је жива, жена, она: измаче обамро:
топлом тежином она потече за његовим телом, сустиже га дојком, ухвати, притисну
немилосрдно и присно: зашто су баш њему дали тај задатак вечерас, зар баш Бранку, зар
он њу: јутро је: ледена санта у прозору, огромна коцка мраза над њим, копито му се
зарило у груди: сломиће се мостић над амбисом: узмиче: хладни резови, витла мраз по
крстима: окреће се, окреће јој леђа, углављује јој се у топлу, прилепљиву удољицу крила,
опушта се на голе висине бутина: некаква њему доброта, незаслужена: дише стомак,
гргурав мали стомак милује га; мисли на топло дубоко мицање испод коже и мишића:
жена је стрепња и страх, њим ће да проговори, тим топлим влажним мраком шта ће рећи,
мили, немој, волим те, не, глупо је све, је ли да сам ти први, откако ти је муж заробљен,
ја сам ти први, је ли, не лажи, курво: она га обухвата, подилази му, облива га влажњикава
топлина: остати ту, ту, морам јој купити бољи парфем код црноберзијанаца, даћу им
дукат, нећу одавде: зарива шаку више колена, коленчина, а Бранка је имала најлепше
ноге у паланачкој гимназији, и зубе, као да је постојала да би ноге показивала и смејала
се, још у седмом разреду постала њихова:
Еј, мала, Вера, доста си књавала. Пољуби ме међу плећке, низ кичму, тако,
округло, па округло, дуго, топло, мало ниже, лизни ми кичму, остави врапца, звизнућу ти
шамар, а ја волим ујутру, ја баш ујутру, кажи да сам добар, слажи, баш ме брига,
видећеш, цео ћу дан, цео дан, до мрака часна реч, волим те, какав Бадњи дан, не постоји
ни Божић ни Христос, ни твоја мама, курво, па леђа су ми се смрзла, милуј ме само,
видећеш, милуј ме:
окреће јој леђа, све је дубље у њеном крилу.

Младен Ракић, шеф пропаганде:

Баш данас ми четници морамо да поштујемо и негујемо
националне обичаје, јер их једни наши непријатељи пљују, а други презиру. Народ треба
да види да смо ми једини носиоци наше српске баштине. Нису то фразе. Ми морамо да
васкрснемо све што је у народу вредно и лепо. Имам војводино овлашћење. Хоћу чету
коњаника, не пешаке, схвати. Тако ја желим. Моја ствар. Шта се мене тиче где ћете ви да
нађете још петнаест коња. Хоћеш ја да водим бригу о седлима. Ја ти потписујем наредбу
штаба. За сат морамо да кренемо. Свануло је. Ако је страшан мраз. Нека децу добро
обуку, сви учитељи, сви државни чиновници, сви здрави грађани да буду на дочеку
бадњака. Обратите пажњу: комунистички симпатизери бојкотоваће дочек. У списак. Па
синоћ сам рекао да све радње, дућани и кафане буду затворени док се војводи
Планинском не изврши свечана предаја бадњака. Је ли вам јасно. Онда на посао. Ја
контролишем време:
излазе, сам је: соба пуна његове команде, снаге, значаја: отвара радио: немачки
војни маршеви: гаси радио: и сама жеља да слуша музику јесте преступ: и ови дани и
моје патње треба да буду запамћени: вади свеску из торбе, пише:

Зора, шести јануар 1942, терен. Снежана је отишла поноћним возом. Она је
са својом куварицом однела у Београд пуна два џака меса, масти, ораха, лешника,
лоја. Снежани нисам импоновао. Она ме презирала што је морала да вуче џак са
закланим прасетом на станицу, хтела је да наредим својим четницима да то учине.
А ја нисам хтео да издам такво наређење, иако сам знао какве ће то последице
имати на њен општи утисак о мом положају овде. Да носи џак са месом она,
позната београдска дама, а ја да вучем други џак са намирницама, био је мој једино
могућан протест, израз разочарања, освета некаква. Било каква освета. Када се
прекјуче ујутру појавила у мојој канцеларији, помислио сам: провешћу најсрећнији
Божић у животу. Осетио сам то и као награду за преживљен ужас од партизанске
заседе из које ме спасло некакво чудо. Моја љубав, једина радост, моја једина у
овимстрашним данима: дошла је да набави намирнице за Божић.
„Мики, тата те молио да прасе, пази, очишћено не буде лакше од петнаест
килограма. Задиркивала сам га, јер се сећам времена када је прасе морало да буде само
четири и по килограма. Каже, нека је и масније, зима је. А мама ми пред свима рекла
да те у њено име пољубим и додала: Снежана, реци мом зету да ми нађе седам
килограма лешника како год зна. Уосталом, Мики, ти си у шуми, ти си шумац, тако
вас Бугари зову, увек се насмејем, ти, Мики, једноставно наредиш војницима да
наберу лешника. Сад ти је мање опасно, зар не? Виђам Владана и цело твоје старо
друштво. Сваког петка слушамо плоче код сликара Лекића. Београд је просто
излудео за Бахом и старим мајсторима. Мени је то снобизам. Мики, ја их просто
кињим Шуманом. Ја не напуштам своје старе љубави.“
Тако и о томе моја Снежана. Прасе, лешници, Шуман. Кад сам почео да јој
причам како сам се пре два дана неким волшебним случајем спасао партизанске
заседе, једва ме слушала. „Не разумем твоју хазардну амбициозност." Замерила ми је
због прљавог џемпера, рекла да ће ми исплести шал, сада су, каже, у моди шалови у
свим могућим бојама, и од старих вунених комада које парају, пошто полицијски час
почиње врло рано. Приметила је да ми брада даје достојанство, једини комплимент,
и без обзира што сам јунак, неће ми опростити „велика шарања“ . Велика шарања!
Забезекнуо сам се кад сам чуо такве речи из њених уста. И она је створила своју
ратну терминологију. А ја сам чист. Откако сам постао четник, ја још жену нисам
помиловао ни по руци. Она ме вара сигурно. Друкчије се љуби.
Шта могу. По својим законима разрешава се живот. Морам заборавити целу
прошлост: и љубав, и родитеље, и пријатеље, и детињство, и сећање на Бадњи дан, и
Божић. Све је прошло, неповратно. Уосталом, својом вољом, снагом своје вере у више
идеале, ја сам напустио, одбацио прошлост и мирнодопски живот са свим
успоменама. Нећу да постоји, не постоји у моме животу ниједан Божић, ниједан
Бадњи дан. Ово је, данас је мој први Бадњи дан. Вечерас ће бити моје прво Бадње
вече.
Шта се све променило у мени откако сам постао четник? Много, много. Не
смем ни да мислим о томе шта све пише у аутопортрету који сам оставио у
„Контрапункту".
А овај Божић биће, ми тако хоћемо, и ја, тако хоћу, велико искупљење и
очишћење. Одлучан, велики обрачун са злом у нама. Коначно, почетак нашег
препорода. Наша српска вартоломејска ноћ.

Љубиша Дачић, у сивој доламици са астраганским оковратником:

астраганска ми је и шубара нове чизме су високе још боље ћу
да их изгланцам морам да наћем жуте имам кожне рукавице кад ме виде шта ли ће да
кажу: стаде: равница се наже и пут се спусти: ућутала се, пуши се мала црна гомила,
гомилица на снегу: Прерово: ништа али није опасно јер све их зна: највиши су јасенови
Адама Катића увек се виде мој деда Тола их садио бићете и ви посечени: равно је
ућуткано партизанско Прерово где вам је Душан Катић и Милош Бабовић где су
партизани ја командујем: ноћас човек до човека опколим стегнем ни врана не може да
прелети ни твор не може да се провуче: раскопчава се, подиже руке: под колена стегнем
па под нож кољем: комада се црна гомила као погача, поравнава се дрвеће: нигде човека
сви су сумњиви нема куће а вечерас је Бадње вече ко се нада да ћу ја баш вечерас доста је
било моја рана једва сам главу извукао долазим вам: Прерово је само тамна мрља у
измаглици: ред и мир под мојом командом и Адаму Катићу командант над свим газдама
али јесте да сиротиња краде дрва и све кад су лопови морам стегнућу и душа ће им на
оџаке да издими: сустиже га десетина његових четника:
Нешто ми је сумњиво. Ни за бадњаке не иду у забране. Будите опрезни, слушајте
моју команду:
пред њим, уз саму чизму скакуће дрозд: сагиње се, ставља га у џеп, не вади руку,
загрејаће га: десном чврсто стеже каиш немачког машингевера, полази: уска је пртина,
спушта се некуда: срце ће да му излети из груди: то је та срећа кад дође наше време и од
ништа биће све па човек који је био доле и мученик дође правда за све да се наплати
толике године деда отац браћа да бар неко од нас Дачића осети ту сласт живота зашто
само једни увек и Катићи пропаганда је све и за Русију кад је Хитлер прегази као
конопљу а лагали нас лагали да сви одемо у мајчину зашто само опет сиротиња опет
газде и сто Срба за једног Немца њих тридесет нека их је и сто биће ноћас збрисани кад
ми две хиљаде пушака стигнемо па после мир и ред довека ја сам ваш избавитељ и
спасилац и командант само вечерас да ме послужи никог да жалим нема више протекције
и потписивања па фамилије свакојаки рођаци женске паре и крканција по списку мора да
се збрише да ми је мајка и брат и моје дете да ми је зар ја толико поверење и част коју ми
је лично војвода Планински указао да се обрукам због неколико комунистичких одрода
српских они сваке ноћи убијају по неког угледног човека Србина ја морам ни да макнем
без петорке с пушкомитраљезом мајчино млеко да пропишти а не надате се и ту сте
зашто ја да идем пешице не ваља за ауторитет њу ћу баш сутра увече да преврнем имаш
ти гузуљо да ми дођеш у мој штаб и са свиленим гаћама баш ме брига да набавиш где
знаш кад волим розе да су и ти ћеш поред мене да доживиш толику почаст кад те радим
војска ти стражари под сваким прозором пушка с бајонетом једаред само па после ћу све
ћете ви да се истртите под Љубишом и кад је вас уопште нека важна личност и виши чин
учитељ је и своје куче не бих дао за учитеља гологлави иду понеки чим буду збрисани и
све ни да писне више идем у Чаршију да наколмујем косу и поднесем извештај војводи и
Цветићу све их је Морава однела разбио сам лед и побацао нећу ни мртви комунисти да
су на мом терену да нисам био паметан и отишао код Уроша Бабовића ја бих сад чистио
шталу смрдео на балегу и тимарио коње а газдарица Боса виче дрва насеци дрва нећу не
постоји то све мора да се заборави командант сам и мирно не познајемо се никог не
познајем све вас данас први пут видим командант сам над свима вама потпун ред заведем
очистим Душана Катића Милоша Бабовића нека је и војводин син кад је комунист кад
сам ја прост и слуга сам поштен без оца и било ког да ме посаветује увидео шта је
комунистичка пропаганда јасенове ћу да наредим да посеку канта бензина у шупаљ
изгореће или да извршим претрес па нађем летке и покажем народу шта све крије и чува
Адам Катић бомбе ће да експлодирају разнеће јасен и брже да изгори очистим све лопове
и нераднике нека су ми из ока испали кад је војвода лично пет пута рекао под нож све
лопове и нераднике и комунисте под нож: склања скут доламице: нова кама на сребрном
ланчићу клати се и звецка: женим се чим буде ред и мир а Бата Павловић то је народски
човек иако је из Београда буржуј дакле све што је рекао слагао ме Душан Катић и за
господу да нас нешколоване и обичне сељаке сматрају да смо стока и више воле кучиће
имају слушкиње и за кучиће а оно Бата где ћеш већи буржуј и господин и школе од њега
кад са сваким обичним четником стигне да поразговара као отац и да ти цигару волим да
се мој старешина насмеје мајка је он а не старешина тај ти је стварно Вилзонов мозак и
биће велики човек министар најмање а мој кум и децу ће да ми крсти сам се понудио кад
ме обилазио док сам рањен лежао у болници која да видим која нема газде у овом срезу
који може нешто да мисли кад чује ко ми је кум и шта сам ја сад готово ја сељак никад
никад бићу официр или нешто код њега док је Бате да је погинуо да су га закачили у
заседи па пола бих среза ставио под нож да ти народ толико покварен најпаметнијег
Србина за шта да убије што се бори за нас слепце сељаке мајчина вам лепа вечерас нема
врдања списак ми је у џепу оверен и потпис печат и штамбиљ мајор Коста Цветић
највећи је он јунак у овом рату и војвода Планински мастилом зваћу мајора Цветића за
старог свата на моју свадбу он мајор а ја нећу да идем пешке: стаде пред капијом прве
куће на улазу у Прерово:
Пиле, нареди му одмах да упрегне санке и истера их на пут. Не познајемо се.
Прежи, прикане. Шта се тебе тиче где ћеш да ме возиш. Пиле, лупи га. Тако, прекрсти га:
смрде стаје:
Брже, брже:
зна пса сваког познаје сваку рупу на плоту где пас може да се провуче под нож да
нареди најпре убијање свих кучића гледају ме кроз прозор шта ли говоре кад ме виде
оваквог први пут морам да имам свуда на две куће по једног шпијуна који ће свако јутро
да реферише све шта се за мене рекло па кад пошаљем тројку да ми га приведу онда нема
нисам нећу ни име да му изшворим не познајем га:
сељак истерује санке са упрегнутим коњем:
Рекао сам ти да ћутиш кад те ништа не питам: Пиле и Бабић, пењите се као
пратиоци, а ви, усиљеним маршем, за нама:
ускаче у санке:
Вас двојица клекните само. Пушке усправите. Галоп, прикане:
шкрипа, цика, бич, коњ јурну, санке ударају о обале пртине: гледа по двориштима:
мало је људи или се сакрили где су жене мајчина им заледили се прозори па се не види
много брзо јури:
 Лакше, прикане. Само бржи ход:
тако је волео Адам да се вози одмах псује ако коњ брзо покаса завијен у бунду то
му је стриц Вукашин послао шта ли је са том господом она женска да ми је па не жалим
да умрем одмах кад сам ово дочекао овако да ућем као командант у Прерово нека
вечерас погинем да је жив мој покојни отац еј да је Блажа жив па да ме види сиромах то
је заслужио целог века кад год се напије прича о бесним коњима и фијакеру а кочијаш
има качкет а он се ускрекне и зажмури каже жмури од куће до Паланке кочијаш са
качкетом има да му каже кад стигну до кафане Пролеће а на фијакеру труба као из војне
музике шта може кад му није суђено да то дочека за нану о нани треба још данас да се
постарам она ће да пресвисне од радости сад може да умре кад је дочекала сина
команданта Прерова бар једну годину да проживи као човек: пред кафаном види
неколико четника: ако ме не поздраве да им мајчина ударићу им по двадесет и пет треба
да сачека своју десетину:
Стани, прикане:
не сме нико да примети да ми дрхти глас па кад је то као у књигама дошло време
да влада обичан сељак и радник зашто се све ућутало ни куче ни петао пусто Прерово
зорт тишина како ће да смести штаб у стару општину а кафана за касарну да опалим
један рафал увис нека они:
Пиле, опали рафал увис:
скрши се дрвеће, распрснуше се куће: по крилу се жуте чауре: нека се чује сви су
чули да је дошла правда свршено је са Катићем и комунистима који су лагали све сада
Преровом влада и суди Љубиша Дачић народе и другови и браћо син школског
служитеља Блаже унук Толин: на њега претеће зинула сува утроба бреста: под њим је тај
Аћим Катић скупљао радни народ у буну против крвожедних краљева Обреновића и
господе да гину кад батаљон коњаника поче да сече опет сиротињу а Аћим ни лук јео
ником ништа мало хапса и ти рајо гини кад си блесава али гуслар ће сад њега команданта
и јунака да ми песму спева и деца кад их науче учитељи по свим славама и гозбама на
забави да се декламује за Светог Саву седећу са наном у чело стола а до ње поп и
попадија највеће огледало они имају нека она јадна мало се наужива за шта је целог века
јела газдину прашину испрела је она ту вуну и кучину воз не би могао да повуче прва
наредба моја данас одмах има да буде Наређујем да се посече овај стари шупљи брест да
нам не ружи и нагрђује село ако не стану мирно да им сестру бем: стижу његови
четници: сад је време да сиђе: закопчава доламицу: и кожне ћу рукавице: скаче из санки:
Зебе ти коњ, прикане, губи се кући:
да ли у општину да смести штаб требало је да смисли пре каква је ово низбрдица:
Немојте главом да се шалите. Да ме ословљавате команданте и када нема никог.
Поздрављање прописно. Ви знате да ја све могу:
окреће се и прилази гомилици преровских четника:
Мирно. Пиле, прекрсти ону двојицу:
ех, дотераћу ја вас бићете мекши море сви сте ви заражени пропагандом знам вас
збрисаћу вас:
Пиле, Бајићу, за мном:
отвара врата кафане: уз пећ, поред келнераја, седи неколико сељака: а ја нисам
смео да привирим овде само за газде а Гајо исцедићу ти душу шта ће теби Љубиша пиво
кад си ти сиромах човек ни пиво пишљиво нисам био заслужан за моје крваво зарађене
паре шта ћемо сад и ви чудите се откуд сад ово да нас снађе ни сањали је ли ми ћемо да
кријемо партизане и једемо пастрме газда си а овамо си за колхоз мајчина ти мислиш да
будеш председник у колхозу научио те Душан Катић и сад ме не познајеш кад смо
заједно али ја сам ти дао књигу о Русији теби ћу и снају и ћерку хоћу ти ћеш да ми точиш
вино и сецкаш суво месо док их ја заједно радим:
Мирно. Зашто ме тако сумњичаво гледате. Не знате ко сам. Не познајете ме, нисте
ми се надали. Дошао сам.

Ово је борба за целу Европу, а тиме и за читаво човечанство. Увек поново

морам да укажем на то како није баш тачно да смо ми Немци можда скоројевићи.
Скоројевић је Енглеска а не ми. Ми имамо старију историју, и то у доба кад је
Европа знала за силну немачку царевину и кад је Енглеска још била једна мала
острвска држава. Черчил је неспособан да уради било шта. Рузвелт, његов саучесник
у Белој кући, бедни је лудак о коме није вредно ни говорити. Око Черчила се скупила
једна клика, па ако поменемо њихова имена видећемо да су то све саме нуле. Јер
нисам ја дошао зато да се бринем за срећу других народа, већ се осећам одговоран
једино за свој немачки народ. О Јеврејима уопште нећу да говорим, они су ионако
наши стари противници. Неће у Европи бити искорењен аријевски народ, него ће
овај рат представљати уништење Јевреја. Ја сам у своје време казао нешто што
иностранство није уопште разумело. Ја сам казао: Ако је рат већ неминован, онда
ћу га радије водити ја, не зато што сам жељан славе. Моја ће слава, ако ми
провиђење да дуг живот, ипак једном постојати у великим делима мира који
намеравам да створим. Напротив, ја верујем да ће та борба по неминовној вољи
провиђења морати да се води до краја. Али немачки народ треба да буде уверен у
једно: једна година, 1918, док ја живим неће се поновити. Ја никада нећу спустити
заставу, рекао је Адолф Хитлер. Немачка артиљерија бомбардује Лењинград. У
Украјини, немачки војници сваке вечери добијају свеже кобасице. Потпун неуспех
совјетских покушаја пробоја. Британске трупе напустиле Борнео. Пад Маниле. У
децембру је потопљено 25.700 тона британског бродовља. Јапанци све снажније
стежу обруч око Филипина. Кухиња без меса: паприкаш од кромпира, празилук као
шпаргла, бретањски пасуљ, ћуфте од кромпира. Европске земље с пуним поуздањем
улазе у Нову годину. Дирис саопштава: у уторак се деле изнутрице. Уништене
комунистичке банде у источној Србији. Српско повлашћено позориште на
гостовању у Младеновцу приказало комаде „Породица Бло“ и „Бидо“. Криза хлеба
поводом Бајрама у Цариграду. И ове сезоне, набори у свим облицима освојили су
женски свет. Све за Србију, све за српски народ, ништа против њега. Прикупљање
зимске одеће у Немачкој дало резултате изнад сваког очекивања; на Источни фронт
отпремљено 1.200 вагона са топлим и вуненим рубљем. „Јунајтед прес" јавља из
Вашингтона да су се у недељу увече састали на конференцију Рузвелт, Винстон Черчил и
англоамерички ратни савет. Филмови „Самртно пролеће", „Нага визија", незаборавна
ремек-дела дубоких еротичких проблема. Влада Рајха располаже аутентичним
информацијама о недавним преговорима у Москви. „Тајмс" јасно истиче да Енглеска
уступа Совјетском Савезу своју доминантну позицију, признајући Совјетски Савез као
саставни део у новом урећењу Европе. Делегација немачких официра предала је
државном управљачу Румуније маршалу Антонескуу аутомобил мерцедес од осам
цилиндара као поклон вође Рајха. Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима
добра воља. Пломбирање свих радио-апарата извршила је панчевачка полиција, и
апарати су преудешени тако да се могу хватати само дозвољене радио-станице.
Наше даме, које су до пре кратког времена безбрижно јуриле из радње у радњу и
куповале искључиво готове ствари, сада скромно одевене, с великим задовољством
ваде вуну из душека и покривача и седе с преслицом и вретеном у руци, па с гордошћу
посматрају своје дело. Репрезентација Немачке победила је Хрватску са 2 : 0. Велики
број кафана биће затворен да би се онемогућила ленствовања. Точење ракије од
једанаест до тринаест часова. Приликом прослављања божићних празника забрањено
је пуцање пиштољима, прангијама и било каквим другим оружјем. За дрва дајем нове
чизме и нове штрукс-панталоне. Дрво ако имате добићете трајну ондулацију у
загрејаном салону „Роберт". Замењујем за дрва стилски намештај, потпуно очуван
клавир, уметничке слике. Од Косова до данас наш је народ проводио и доживео многе
тешке часове, но Србија је све то пребродила, и наш је народ остао као алем-камен
мећу народима. Главу горе, децо! Слободно гледајте у будућност, док постоји Србија
и док постоји иједан од нас из владе националног спаса генерала Недића, вама се
ништа не може и неће догодити. Мир вам божји, Христос се роди!
 II
У јутро се усправљају и израстају димови, само се то не чује: стражари се
промукло закашљују, тек да потврде своје присуство, тишина је још равнија и дебља,
косови, дроздови и чавке замукли сасвим, у пртини главне улице не чује им се скакутаво
ходање: нокти меко упадају у иње по поледици. Али у улицу добошар уноси наређење
грађанству за свечан дочек бадњака војводи Планинском, јутром полази сува и густа јека
добоша, топле речи се задиме, падајући по пртини међу дућанима, хладе се и замиру пре
но што постану претња и страх. Чаршија изгуби покрет, глас, дах: тишина задими ињем,
сумаглицама међу плавим стубовима дима, над ниским здепастим кућама, скрханим,
ухваћеним, задављеним и полеглим по снегу. Ухваћена је, задављена ледом и река низ
леђа варошице, одакле миле измаглице, мразне и глуве, јутром без неба, које одједном
танко и вертикално буши цик прве жртве ножу и Божићу, онда из свих крајева варошице
прасад секу тмушу и тишину, сву је нагрђују некаквом витком, издуженом циком увис и
косо, одјекујући дуго међу обалама и над залеђеном матицом реке да, потом, на
ножевима заривеним им у само мезгро почетка, постану мукла клокотања. Јутро
замириса на крв, измаглице засмрдеше на изнутрицу; немир обузе птице, пртина у
главној улици испуни се црним шуштањем, тумарањем, сударањем, јер из кафана-
касарни истрчавају четници, претрчавају улицу, нестају опет по кућама, пуним топлине и
потмулих немира, у опет пустошној тишини: мрзну се одмах крваве и беле изнутрице
прасића што висе на ченгелама, око којих шкргутаво и све тише севају ножеви.
Кроз прозоре не виде се погледи, виде се само руке које гребу лед са стакла и тону
у маглу дисања, изроњавају из ње, осуђеничке, немоћне лукаве: сада чекају хармонику:
па да пођу, да изићу, да их виде, да не виде њега:

Ватром, ножем и отимачином се обогатио. Сељачки разбојник.

Покварењак. Трнавски хајдук. Наметнуо се блесавим сељацима, постао им и бог и
држава. Знаш ли да је децу узимао сиротињи и хранио их и облачио док не
порасту, па их увече у постељу. У петнаестој години. Чим помаљаве. Онда их
удавао за слуге и удовце. У катран га треба удавити. Цело Подгорје је сваких
избора продавао за пола милиона. А као није човек ни у једној странци. Јесте
највећа лопужа. Договорио се са Адамом Катићем, сељачки курјаци обојица, па
запалише Србију са обе стране. Страшно смо дочекали. Син му убија газде,
угледне људе и конкуренцију. Он убија сину конкуренцију. Нека победи Немачка,
они су победници, нека победи Русија, опет они, Енглези нека доћу, опет су
Бабовићи на власти. Сада, по оваквом мразу, томе сељачком разбојнику да
стојимо и дочекујемо бадњак. Треба још и да му пљескамо и вичемо живео.
Људи, с њим сада, сељак је то и воли да је одозго, да му признаш да је
одозго. Тако је, и само стрпљиво, треба му све слатко и мазно, увек њему слану
руку и реч коју воли. Такво је време, чешкамо га по табанима. Него шта. Сад
добија онај који преживи. Преко њега све послове свршити. Код Немаца одлично
стоји и све може, само паметно. Улетео је у кљусу. Ухваћен. Нема куд. Биће
затапкан. Куповаћемо ми на лицитацији његове бачве и стоку, винограде и
шљиваре. Зашто да му не правимо параде. Нека га, остало му је још мало. Тврдим:
ови исти његови сељаци, који као пси иду за њим да ждеру, лочу и пљачкају, ти
исти џулови оставиће свога војводу да га свиње разнесу. Ни у земљу га неће
затрпати. Нека нам је жив засад.

У својој канцеларији он стоји уз прозор и гребе ледене врзине и брегове, брише

стакло вуненом рукавицом: изгубио му је траг, кад стигну извештаји из свих команди
места, биће сигуран да је преживео ову ноћ, неколико пушака пред поноћ ка
Шљиварима, митраљез лево од Њива, зашто тамо, озебли, прегладнели, зверке су сад:
цвокоће стакло под руком и рукавицом: откад му се родио, никад иа Бадњи дан и Божић
није му рекао строгу реч, ни глас није повисио на данашњи дан: зашто не стижу курири и
команданти, већ је пола девет, не види никог, ни телефон не чује, како могу и зашто да
му Немци не верују кад им је, још сутра ће, ако је Божић, њима није Божић, ни мени,
однеће спискове побијених комуниста, морају да повуку ултиматум и оставе га на миру,
ако на мом терену и са толиком војском ја, војвода од Подгорја, Планине и Поморавља,
не могу једног човека да спасем, није мој син Стаљин па да мора нестати са земље, бога
вам крвничког, земљу ћу да запалим, све ћу под нож:
Зашто је пуста варош, капетане? Зашто граћанство не излази бадњак да дочека:
Шта би било са њима да он није скупио војску и одбранио их од партизана, завео
ред и мир, па сад, данас, могу да кољу прасиће и довече са децом да славе Бадње вече, а
моји унуци, нико сем слуга са њима, три месеца није их видео, да ли да послуша Бату и
да иде кући вечерас: гледа кровове и пусту улицу са црном пртином: подмукли, лукави,
завукли се у топле собе, ту су им деца, спремају Божић, и раде, тргују, увек они тргују, за
њих не постоји рат, крвни му непријатељи од рођења, сваке бербе ту око ваге против
њега њихови џамбаси: „Колико год плати Урош Бабовић, ми банку више, и тачна вага“,
пуцали код гробља, заседа, да није имао револвер, цео шаржер испалио, коњ је вриснуо и
скљокао се одједном, бржег касача није било, морао је да плаћа пратњу, двојица напред,
двојица позади, с ножевима, да их сви виде, и да им револвери вире испод гуњева, шта
му је грдних пара однео онај жандармеријски официр док није купио фијакер, тад их је,
тридесет и шесте, ухватио за гушу и улетео у Чаршију, све живо бежало, Вита од гробља
не престаје да труби до Планине, и ту кафану је њима у инат снабдевао пићем и
издржавао, тај лопов је децу школовао на њему, исти су и нема поштеног варошанина,
мора, калдрма и камен ништа не могу да роде, све што се види, однекуд је донесено, све
је туђе, ништа њихово није, и багрем су донели да посаде, ни он не би на калдрми
изникао, због оне курве, порезникове жене, плазила језик и грицкала му маље по
грудима, тражила да носи кратке гађе, студенти у плакату написали, жут плакат, по две
банке морао да их откупљује да га не срамоте — „блудник, сељачка дерикожа који је
хркао, сит и отупео, док је она јецала у мрачној соби, понижена" — никад им неће
опростити, и што су је још и учитељицом начинили, а он — блудник, и сад та господска
деца играју карте, гоје се, бела кафа и кифла за њих, иако је рат, па увече лупају гитаре и
јуре жене, воде политику, па ће опет, кад се сврши рат, као и после прошлог, опет они на
власт, начелници, сенатори, министри, сељаци гину за њих, опет моји сељаци, и мој син,
и ја, све ћу их данас мобилисати, а сумњиве вечерас у Мораву: брише маглу с прозора:
само неколико људи жури ка његовом штабу:
Капетане, нека добошар одмах и трећи пут прочита наредбу за дочек бадњака:
али покорићу вас, лупићу вас ја данас и по џепу да ћете запамтити Бадњи дан, па
опет реквизиција, способне за војску мобилисаћу по списку, а вечерас, кад сам могао све
што имам да заложим, и њега што ми је, и због кога ћу, зашто не стижу команданти са
извештајима, боже и славо, склони ми га вечерас од мојих крвника спаси ми га од мојих
курјака:
Главинићу, нека цела чета пође по вароши и све од осамнаест до шездесет година
да истера на улицу. Бадњак да дочекају. Где знате пронађите ми Гаврила:
био је дете, у школу још није пошао, још дебљи је снег био и мраз, слине му се
мрзле у носу кад је са оцем на Бадњи дан дотерао санке дрва, ни зрно соли, ни капи гаса
није било у кући, а пред Божић, ту на пијаци, била је липа, мрзнуо се до сутона а нико
није питао „пошто", тад је видео да је отац заплакао и загрлио вола, па пошли од куће до
куће да моле да им купе дрва, пошто год хоће, ништа није помогло, и опет молили да их
само стоваре, јер волови прегладнели и промрзли нису ни могли да их одвуку, то им нећу
заборавити никад, није ни јео целог дана, проја се била смрзла и прштао је лед под
зубима, колико је пута тако гладан обилазио пањеве с печењем, ту је и сад кафана, да га
само погледа, онда се напије воде и никад путем, увек преко брда у Трнаву, за кога је
трпео, мучио се, главу залагао, зар да му сад одузму оружје и команду, ни недељу дана не
би прошло а они би му га убили:
И жене, и жене. Све изнад осамнаест година на улицу. На снег:
Чаршија му је до колена, под стопалима, згазио је: лично ће да провери и да
допуни списак за вечерас: чује добош: његов четник кундаком туче жену: ако госпођу,
тако, јаче, јаче у ребра господска, нерадничка, двадесет година она пљуцка у твој чанчић
кајмака, а ти си га од дечјих уста отео, нека зна господска гузуља да Урош Бабовић влада
и командује, сатрећу све али не дам оружје: ништа не види и не чује добош.
Мајор Цветић неће да слуша добош, искрзана сећања кад је био подофицир, не
зна, све га мами да се опусти и опружи на под, никад тако, а ово је друга ноћ, треба
одмах да напише наредбу: седа уз сто и спушта песнице на војну секцију, глава пада на
њих: све појате и колибе до мрака да буду запаљене зашто се није сетио сада горе
вароши милионске вароши а сељачке колибе рат је и све воденице на Морави воденице у
леду горе по залећеној реци беле ватре високе тишина: до хоризонта ливада без иједног
дрвета постројени пукови нема сунца зашто су бајонети црни црни српови шта да кажем
команданту војници су мој Бранко сви су Бранко зашто си ти у пешадији јаше на алату
команданта дивизије округлом ливадом пукови постављени укруг опкољен марширају на
њега добош саме маљице у ваздуху пред њим севају за јуриш јуриш мамуза коња ништа
мамузе стоји скаче не може да ишчупа ноге јао из узенгија јаше бронзаног коња у
Београду рапортира генералу Попадићу дугме му фали на блузи јао Дано докле ћеш да
ме срамотиш колена су му поцепана зар је то свечана униформа испалиће себи метак у
главу иде на стрељање није хтео Немцима да изда ратни распоред дивизије маљице
севају не чује их окреће се да види Немце како Србин умире нема сунца стаје мирно па
он је у гаћама зар срамно да погине уз нужник кафане Оријента виче виче: скаче, пред
њим је поручник Спасојевић:
Нешто сте непријатно сањали, господине мајоре. Само што сте задремали, било
ми жао да вас будим. Две ноћи нисте спавали.
Не говорите глупости, Спасојевићу:
дрхти и прилази прозору да му овај не би чуо лупњаву срца, припаљује цигарету:
Докле ће тај добош, молим вас.
Господа граћани дају отпор војним наредбама. Сутра већ неће.
Али шта је с куририма, зашто не стижу команданти.
Неки већ рапортирају војводи.
А шта сам вам ја наредио.
Било је немогућно да их упутим вама пошто их Гаврило сусреће у ходнику и
одмах уводи у војводину канцеларију.
Шта ви мислите, поручниче. Зар сте ви обавештајни официр. Ја, ја сносим
војничку одговорност. Извештаје и курире мени.
Разумем. Господин Павловић послао вам једног сељака.
Не интересује ме. Чекајте, добро, дајте га:
намешта шајкачу, поправља блузу, гаси цигарету и остаје насред собе: какав сан:
стреса се, повраћа му се: ех, шта сам дочекао. Сељак мени командант. Срамота.
Стрпљење је сада неопходно, зашто овај не поздравља:
Јеси ли ти служио војску. Зашто се плашиш, знаш ко сам. Какво си зло учинио.
Ја бих хтео, господине, насамо, јер мени игра глава, а ја верујем само Бати. Он је
наш народни спаситељ, ми се у њега кунемо. Свака част Урошу Бабовићу, а ви сте војно
лице и вама свака част.
А зашто си онда дошао код мене. Ја имам много посла, пријатељу. Спасојевићу,
изићи.
Рекао ми Бата да само теби кажем. Али и ти да ми обећаш. Сиромах сам човек,
велики сам мученик на земљи. Главу сам метнуо у торбу и ред је и ви мени нешто да
учините. Време је такво. Морамо да се помажемо. А за тебе, и вас, то није ништа да ми
учините.
Шта желиш пријатељу. Мене послови чекају. Избацићу те напоље.
Можеш али од тога немаш користи. Ја тајну носим у гроб. Да ми није господин
Бата рекао ја не бих.
Шта. Зашто дрхтиш.
Најпре да ми обећаш. Не могу друкчије. За тебе је ништа да ми то учиниш, само
ако хоћеш.
Говори, зашто си дошао. Чиме ме то уцењујеш. Наредићу да те претуку.
 Ако. Али ћу ја тајну да однесем у гроб, господине мајоре. Ништа од мене не
можеш силом. Да знаш. Можемо само као људи један другоме да учинимо што можемо.
Кад сам одлучио да поћем овамо, ја сам се опростио од моје деце и казао себи: сад или-
или.
Знаш где су партизани заноћили.
Ништа ја нисам рекао и ништа ја не знам.
Вуци се напоље.
Али нећу ја целог века све на моју штету, бем те, животе, кад нема правде. Ни
данас, кад оволике пушке и сила иду земљом, бем те, земљо.
За сељаком тресну вратима: и бори се са оваквима, а од њих сада све зависи. Они
их чувају и хране. Можда ова сељачка лопужа стварно нешто зна а ја се понашам:
повраћа му се од зимогрозице, од дувана: овај сељак га мрзи, тако га зверски гледао, као
да ће да га угризе, огребе, зашто: отвара врата:
Спасојевићу, молим вас вратите сељака.
Ходник је пун шмркања и кашљања. Курири су и команданти сви ти са ињем по
косама и обрвама, ти бели, седи, али мора најпре да види са сељаком: гледа га, улази:
подрхтава му брада:
Није требало да ме вратиш. Можда би било и за тебе и за мене боље. Крв мора да
се проспе.
Реци шта то желиш да ти ја учиним.
Боље је да ти не кажем и да ја сам и даље мучим своју муку. Кад ни данас, кад је
пропала наша држава, нема правде, и опет човека сељака сви запишавају. Да си ти,
господине Цветићу, у мојој кожи: заштуца, загуши се.
Шта да чини са њим. Нешто зна, сигурно. Како да га натера. Време, чекају пред
вратима:
Пријатељу мој, сви смо ми данас несрећни робови. Смрт нам је за вратом. Ни
сањати не можеш као човек. Али кад дође слобода, најпре кад дође време да ми Срби
сложно сви устанемо против Немаца и ослободимо се, кад нам се краљ врати
Ни у сунце ја више не верујем. Опет ће исто, адвокати све могу. Ко има паре може
да купи и суд и право. Да ти само кажем. Ако се дотле неправде не исправе, док оволике
пушке носе људи: опет цвокоће.
Прилази му, ставља руку на његово раме, загледа му се у очи: букти, заплакаће:
Морам да се борим. Како умем и знам. То је моје. Ко ти је учинио неправду. Да
није неко од четника, наш командант.
Није четник. Брат ми је. Небрат ми је.
Слушај, пријатељу, ја данас имам много посла. Дођи ти код мене после Божића па
ћемо да извидимо твоју ствар. Учинићу све што могу, обећавам ти.
Онда ништа. Ствар је пропала за мене. Само данас можемо.
Ти знаш где је заноћио Душан Катић:
хвата га за гуњ и вуче даље од врата, ка прозору.
Срце ме заболело од зиме, прозебло.
Не булазни.
Е, па кад баш хоћеш. Знам где је. Знам тачно.
Па шта гњавиш и обилазиш, бога ти блесавог, говори.
Десет година, господине Цветићу, судим се и ништа му не могу. Кад будеш
одузео мом брату тестамент. Отац нам се шлогирао па му подместили, он као бајаги
потписао, а само ударио крст. Неписмен. Сведоци су јавни кривоклетници.
Из све снаге распали му шамар и одбаци га у угао, смањи, погури:
Не булазни више:
сада и левом руком:
Говори где је.
Кад ми даш написмено и потпишеш, са печатом, тако је рекао Бата, да ћеш
одузети мом брату тестамент и мени предати у руке, јер ја сам, удри, удри, господине
Цветићу, метнуо главу у торбу и одлучио, никад, ни реч, ако, удри, навикао сам, бију
мене четрдесет и пет година и бог и ђаволи, нећу да кажем док ми не потпишеш. Нећу.
Убиј. Душан Катић, лично, у поноћ стигао са четом. Јесте, нећу док не потпишеш да
издам људе, и Срби су, забадава, нећу, убиј, нећу.
И убићу те, лопужо сељачка.
Упада Спасојевић:
О чему је реч, господине мајоре.
Зна где је Душан Катић, а уцењује:
види крвав длан:
Треба умлатити скота, мора да каже.
Пред вратима су команданти места. Чекају.
Води овог и никог не пуштај к њему. Сва средства да проговори.
Никад. Не вреди вам то. На дно пакла да ме спустиш нећу да ти кажем док ми се
не потпишеш за моју њиву, која ми по правди и закону припада.
Спасојевић га хвата за јаку и гура из собе.
Мајор Цветић обриса о саре чизама крвав длан: ту смо најзад, још данас имаш,
Душане Катићу: чује пуцњаву: борба је, прилази прозору, гребе стакло, слуша: на брду
изнад Чаршије пуцањ: откуда сад ту.

Где си био досад, Гаврило.

Склонио сам се да у тишини напишем наредбу, војводо.
Шта си написао. Читај.

Свим командама места

Да се одмах саопшти грађанству, свештеницима и учитељима. У данима
највеће националне трагедије после Косова, сви напори и наша жртвовања за спас
српског народа, војна средства која смо непријатељем натерани да предузмемо за
истребљење кукоља и корова из народне њиве, не би дали богату и чисту жетву ако
не бисмо одмах приступили свеопштем духовном и моралном препороду народа.

Много нешто извијаш. Поповски. Кажи јасно да смо против комуниста, лопова и
нерадника.

Зато је, с божјом помоћу, неопходно одмах прионути, предузимајући следеће:

Прво. Сви Срби и Српкиње од седме године живота па навише имају се
исповедити и примити свето причешће. Свештеници су дужни да месним
командама одмах после празника Христовог роћења доставе спискове
непричешћених лица. Лице које се не буде причестило ни у првој недељи великог
поста, на јавном збору укорити.

Пиши. Двадесет и пет батина на јавном месту.

То не могу. Страхом и силом вера се не уноси у људска срца.
Каква срца. Сада су сва срца у гузицама. И само батина веру носи. Пиши. Зашто
бленеш.

За безбожнике и оне који неоправдано два пута узастопце изостану са

недељне и празничне службе божје.

И за њих исто. Двадесет и пет по туру.

Друго. Жена је стуб куће и морална и духовна основица породице. Какве су нам
жене, таква ће нам сутра бити и отаџбина. Зато је неопходно васкрснути богати и
свети духовни лик Српкиње из наше прошлости, те у циљу сузбијања моралне
трулежи забрањује се следеће: кратке сукње, ношење свилених чарапа у селима,
употребљавање свих врста шминкања и кинђурења, високо повезивање марама и
откривање косе, појављивање жена у кафанама и на другим јавним местима где им
не приличи. Приликом поздрава, женска лица, без обзира на године старости, дужна
су да љубе руке свим мушкарцима који су служили војску. Казне: шишање косе до
главе, укори на јавном месту, протеривање из места боравка, а за најтеже случајеве
и оне безнадежне, као пример осталима, применити и најстроже казне.

Шта ће ти то за жене. Није мој посао да бринем ко кога јаше.

Ја захтевам да ово остане.
Добро. Читај брже.

Треће. Пошто се и под утицајем комунистичке проглаганде развио недозвољен

нерад и ленствовање и код варошког и код сељачког становништва,

То, то.

то се забрањује седење по кафанама, нарочито омладини. Пиће се може

точити само од једанаест до једног сата. Такође се забрањује корзо, журеви и сличне
навике примљене из иностранства, а мрске нашем националном бићу.

Овде боље да припретиш.

Четврто. Да би рад на националном, верском и моралном препороду био што

успешнији, налажемо да се одмах одбаце и забране сви ненародни поздрави: „Добар
дан“, „Добро јутро", „Добро вече“, „Здраво", „До виђења“ и слично, а уместо њих
безусловно употребљавати наш народни поздрав: „ Помаже бог“, „Бог ти помогао“ и
„ Збогом“ при одласку.
Пето. Примећено је да су многе Српкиње којима су мужеви и домаћини у
немачком заробљеништву погазиле брачну заклетву и бесрамно окаљале и каљају
образ својим мученичким мужевима, својој деци и свом имену. Све такве јавно
проказати.

То бриши.
Војводо, ја те молим.
Рекао сам: бриши.

Шесто. За пољске крађе, невраћање дугова, лажи, преваре, оговарања, издевање

погрдних имена, неслагања у породици, непоштовање старијих, пијанчење и слично,
одмах јавно укорити а потом, према врсти кривице, четнички кажњавати.

Додај: Ко и јабуку украде, да му се удари двадесет и пет. Ако и други пут било
шта украде, да се стреља.

О стању и предузетим мерама редовно нас обавештавајте.

Војници крста, војујте крепко и упорно и не клоните у вери у победу која на
крају ове наше Голготе може и мора бити једино победа Христове љубави на земљи и
међу људима. Ко друкчију победу види биће поражен; ко Христа не носи у срцу,
поражен ће бити и када победи.

То ти је којешта. Бриши.
Али ја те молим да ово остане.
Даље.

С вером у бога и молитвом нашом: Оче наш, спаси нам Србију. Христос се
роди, браћо!

Војвода Планински тргну главу према прозору:

Гаврило, борба се води. Чујеш ли, близу пуца. Шта да радим. Ако је он:
 прилази прозору, а Гаврило му прискочи, обема рукама ухвати га за антерију:
Биће спасен, веруј, биће спасен. Смиловаће ти се Господ, чика-Уроше. Само не
чини што си наумио. Божић је. Како може Србин и хришћанин ноћас да убија. Еј, одагнај
мржњу, опрости, смилуј се данас. Зашто вечерас заседе, чему ти спискови, зар те није
страх од тога што си наумио.
Војвода Планински загледан кроз прозор:
О чему то ти, Гаврило. Чујеш, то нису бадњачари, то је права битка.
Гаврило му се шапатом унесе у лице:
Послушај ме, не говорим ти ја, твој војник, говори ти Господ кроз моја уста. Биће
ти спасен Милош, само не чини вечерас што си наумио, и не иди никуд одавде, дај ми
реч, ја сам ти једини одан и веран овде, открићу ти њихов план.
Војвода Планински се трже и одмаче од прозора, загледа се у његове влажне
опасне очи:
Чији план. Шта су наумили.
Гаврило задрхта устукнувши:
Отац Сава ти је поручио да не идеш данас никуд из Чаршије.
А ти си се из манастира вратио. Каква си посла имао тамо јутрос, кога ти
обавештаваш о мојим наредбама и намерама.
Само за твоје добро и твој спас ја сам јутрос у зору отишао у манастир. Ти данас
одлучујеш о својој судбини. И знај да нема жртве којом можеш искупити душу за грех
који си вечерас наумио да учиниш.

Миле Савковић иде лицем уз њену бутину:

Имаш да волиш све. Научићу те:
густа топлина:
Јеси сељанка, нека пуца, баш ме боли. Баш сада волим, хоћу:
зато што је одвратан пудер најуриће је да се окупа, подсећа на оног скота, морам
да идем, јао, шта је ово, ја њу, не њу, Бранку, Бранку:
жмури, шкргуће зубима, на знојавом образу му је њена маљава бутина:
Ох, какав страшан трбушчић, бутине моје, излудећу, зашто те је стид. Буди жена,
буди сада, преклињем те, часна реч, никад ми се у животу ово није догодило. Вера,
видећеш, видећеш, ја ћу се убити што сам те разочарао, ох, шта ћу док не пођем, немој да
слушаш пуцњаву, милуј ме, нека се земља располути, јесте, јесте, зашто сам ти тежак.
Само још мало, мила, погледај, зашто си стегла песницу. Ох, што су ти страшне, само
мало још, видећеш, али и ја сам уморан, Вера. Нећу да доручкујем, нека уће, и њу ћу, и
маму ћу ти. Па то ми је први пут у животу, кунем ти се мајком мојом. Страшан ми је
живот, кад би ти знала, не смем да кажем, нећу ни да мислим на следећу ноћ. Ово ми је
последња радост, буди ми, милуј ме, скини комбинезон. Неће ти бити хладно, неће, кад
те молим. Нека пуца, далеко је, шта се тебе тиче курво. Опрости, нисам, часна реч, то ти
тепам, знам да ниси, то ми причај, причај да те нико сем мужа, после мужа, где ћеш.
Жива нећеш из кревета.

А Бата Павловић, улазећи у канцеларију начелника штаба Цветића:

Молим вас, оставите нас неколико тренутака.
Шта вам је испричао сељак.
Мајор Цветић сачека док изиђоше команданти места:
Каже да зна где је заноћио Душан Катић, али ме лоповски уцењује. Нека тешка
лопужа. Наредио сам Спасојевићу да га саслуша.
Ма какав Спасојевић. Нека човек дође овамо. Видели сте летке. И за пароле знате.
Чудновато је да су толико активни баш сада кад су нам Немци дали ултиматум. Да то
није нека закулисна обавештајна игра. Каква је то пуцњава била малочас на брду. Јесу ли
тамо бадњачари.
Јесу. Не знам ко је и зашто пуцао. По извештајима који су досад стигли, ноћас су
били необично активни. Убили су два председника општине, пресекли неколико
телеграфских стубова, бацили бомбу на команданта у Лозици и разоружали нам неке
страже.
Значи да је Милош у Трнави. Сигуран сам. Морамо Уроша натерати данас у
Трнаву. Ја сам Гаврилу и Васовићу дао задатке. И Шиља је отишао.
У друго се уздам.
Поново вам тврдим: све док постоји Милош Бабовић, ништа ми не можемо
Душану Катићу. Чувајући Милоша, сељаци чувају Катића. Цела наша ствар овде, на
судбини је Бабовића. И оца и сина.
Само ако је тачно да овај сељак зна где је Катић заноћио, ствар је решена,
Докторе. Он се мени неће извући. Ја вам тврдим. Шта је било, Спасојевићу.
Фантастично издржљив тип. Ни реч није рекао.
Али ја сам тражио да сељака доведете овамо.
Па о њему вам и говорим, Докторе. То сада није могућно, изгубио је свест.
И ви сте га тукли. Оног јадника који је дошао да пријави партизане.
Морао сам, уцењује нас некаквим тестаментом и никако, можете га убити, док му
мајор Цветић не потпише, неће да каже где су.
И ви сте њега мучили. Па ви сте разбојник, ви сте садист, Спасојевићу.
Докторе, молим вас, мени је нарећено да му извучем признање, у питању је
Ја сам му наредио. У оваквој ситуацији ја бих и
Бата Павловић подиже руке, раздра се:
Што то чините, побогу. Јесмо ли ми Гестапо, мучилиште, шта смо. Зар и ви,
Коста, можете данас тако свирепе и глупе наредбе да издајете. Доведите га одмах.
А мајор Цветић, кад изиће Спасојевић, тихо и гневно:
Слушајте, ово вам је последњи пут да у присуству млађег и мени потчињеног
официра правите овакве испаде према мени. Ја знам шта чиним, и не мешајте се у моје
послове. А реч је о једном сасвим проблематичном сељаку кога сам ја молио и удварао
му се овде пола сата, а он: Док ми не потпишем да ћеш мом брату да одузмеш очев
тестамент, нећу да ти кажем где је Душан Катић. Да, Душан Катић и тестамент његовог
оца. Тај нас сматра или будалама или лудацима. И то данас, оставите ме, молим вас.
Зар је вама било тешко да му такву ситницу обећате.
Ја сам официр, господине Павловићу, ја сам начелник једног штаба. Ја нисам
дрвени адвокат, и не служим се уценама и триковима.
Бата Павловић, окренувши му леђа, одлазећи прозору:
Дивних ли начела. Треба убити једног бедног сељака да бисте доказали да се
држимо војничких начела:
нагло се окрену: раскрвављена лица, гологлав, руку везаних на лећима, сањиво се
клати мршав сељак:
Одвежите човеку руке. Донесите топлу воду да се умије.
Може и овако, Бато. Кад сам ти ја лепо рекао да не могу да кажем док ми се не
потпише гаранција. Такав сам ти ја човек и шта ћемо сад. Поручник се трудио и забадава
се измучио.
Драги мој пријатељу, време је страшно, револуција је данас, а ти си се заинтачио
са твојим тестаментом и твојим братом, а због партизана и Душана Катића цео срез биће
спаљен као Трнава и сви ћете ви, ко буде преживео, бити отерани у Немачку, у руднике.
Одатле се нико жив не враћа.
Ако. Кад кажеш да нико жив неће да се врати. И немојте да губите време. Ја сам
се јутрос с децом и кућом опростио. Знам ја да нема правде.
А шта да ти радимо ако Душан Катић са одредом не буде био тамо где ти тврдиш
да јесте.
Онда пушку имаш. А ви у муницији не оскудевате. Удри ме усред чела, господине
Бато.
Кажи, брате, шта желиш. Кажи колико кошта твој страх.
Ништа ја друго нећу сем да ми се да написмено и оверено да ћете одузети мом
брату тестамент мога покојног оца. А онда ћу ја да вас одведем право на кућу у коју је
пред зору дошао Душан Катић. Нећу сад да кажем где је. Тамо, кад стигнемо, ја ћу да
покажем прстом.
У реду, пријатељу:
мајор Цвегић прилази Бати, повлачи га прозору и шапуће:
Не верујем му. Он је мамац да нас увуку у клопку.
Не бих рекао.
Убећен сам. Душан Катић је необично лукав и подмукао човек. Мами нас, хоће да
нас ухвати у своју заседу. Лично мене хоће да намами.
Сувише сте импресионирани партизанским способностима. Ја верујем овом
човеку. То је један мало драстичнији, мало тежи наш случај: освета брату због земље.
Главом гарантујем да је партизанска ухода. Он ће ме одвести у њихову заседу.
Али ја идем. Бар ћу га наћи, бар ћемо се срести. Ја само то и желим. Божић обојица
нећемо дочекати.
Долазе бадњачари:
окрећу се вратима: Гаврило се мршти на сељака:
Ко је овај човек, молим вас.
Бата Павловић одмах:
Српска посла. Комшија му одсекао бадњак, па се мало изгребли, и сад ми треба да
расправљамо и да му задовољавамо његову сујету. Шта је с војводом.
А Гаврило, погнувши се према сељаку:
Јеси ли теже поврећен, брате. Треба ли ти лекар.
Бата Павловић енергично:
Пријатељу, изиђи и причекај ме у ходнику док завршим посао:
па чим овај изиће, он Гаврилу тихо:
Шта је ново.
Гаврило прође поред њега и стаде испред Цветића, и обојици упорно:
Не само да нећу да учествујем ни у каквим припремама злочина, већ сам одлучан
противник ваших вечерашњих планова за одмазду.
Мајор Цветић протестно:
Молим вас, Гаврило, не узимајте ми време тим вашим којештаријама. Ја не знам
где ми је глава, нећу да вас слушам.
И Бата Павловић одмах:
Имате право. Хајдемо, долазе бадњачари. А ви и ја после ћемо разговарати
насамо:
прилази Гаврилу, хвата га за руку и шапатом:
Шта вам се то догодило.
Излазе у ходник и он наставља шапатом:
Ко вас је то деморалисао, зашто вам је клонула вера, монаху. Зар ви ни за двадесет
година нисте ништа озбиљно научили од вашег учитеља Саве, и зар се ви, молим вас, са
таквим схватањем о борби коју водимо и о времену у коме живимо можете још надати да
ћете успети у подухвату кога сте се прихватили оне кишне ноћи. Ако вам то није била
једна јуродива авантура. Чекајте, молим вас, да завршим. И немојте са мном да се играте
психолошке жмурке, јер ви сте, јеромонаху, објективно гледано, једним без сумње
храбрим чином већ обезбедили себи изузетно и славно место у нашој ствари. Ви сте
најзаслужнији за нашу прву ратну победу над комунистима.
Али ја нисам очекивао, бог ми је сведок, ја нисам слутио да ће доћи до оног
покоља. Ја сам веровао у људску самилост. У све вас.
Нема значаја то шта је ко од нас мислио, и у шта ко од нас приватно верује. Да
имате жену или љубавницу, ја бих вам саветовао да се њој сада исповедите.
Не вређајте ме, господине.
Чак и да вас стварно вређам, ви, као монах, треба само благим осмехом да ми
узвратите и да ми будете захвални што вам дајем прилику да се покажете у својој вери, а
онда да се помолите богу да ми опрости. Али ја нећу сада да вам држим хришћанске
придике. Вама професионалцу. Вама ученику архимандрита Саве, вама који ћете једног
дана понети епископску камилавку и митрополитску палицу. Ко зна, можда ћу још
дочекати да вам и руку љубим, Гаврило:
стоји на степеницама и наставља шапат у треску и цичи цокула, корака, шкргута
снега и кашљања око њих, гледајући га у очи, у задрхтале усне:
И зашто ви данас тако смушено, зашто, молим вас, сада изигравате јеванђелисту
кад смо ми у рову, ви заједно са мном, управо ви, ви сте лично, грађански речено, јесенас
издали рањене партизане. То знају и деца.
Ви сте рђав човек. Ви хоћете да ме мучите, да ме понижавате.
С краја варошице дере се хармоника, роктаво, застрашујуће: до малопре је љутито
пуцало тамо одакле она долази да распара и издере тмушаву тишину Чаршије, иако су се
сва корачања згомилала на пијаци, пред штабом, у црну шкрипу на снегу, цупкања и
поцупкивања грађана, жена и ђака, занемелих на мразу, димећи се својим дисањем,
загледаних уз улицу, на њен зглоб, у који треба да уђу они са хармоником. Улицом
погурено одјури Дара фотограф, вукући апарат и постоље, машући црним комадом
платна, узалудно: птице остају на пртини, неме, немају куда: ђаци шапћу, на свим
прозорима што гледају улицу нечије руке стално гребу лед са стакла. Пред штабом, у
гомили грађана, ђака и четника, који се брзо постројавају, шуми уздах и лети пустом
улицом у бело поињено дрвеће: у тишину улице немо улазе они: хармоникаш напред, па
коњаник са лиснатим витким цером, за њим један води коња с нечим пресавијеним,
пребисаженим преко седла, онда коњаници, два по два, пуне пртину, пуне улицу до
стреха праштавим, шкрипавим топтањем, димећи се. Дара фотограф савија се на пртини,
гури се иза апарата навлачећи преко главе комад црног платна, птице узмичу пред
бадњачарима пијучући. Сви се чуде: зашто сада хармоника ћути, плаше се њеног ћутања,
онда се Лазар Обичан издвоји из пратеће колоне, потера коња касом, пређе Подофицира
који носи бадњак, сустиже хармоникаша:
Зар си сад занемео, свирај.
Хармоникаш подиже промрзле помодреле руке и само одречно треска главом.
Нека ти отпадну. Хоћу свирку да чујем.
Хармоникаш се хвата хармонике, она се продра, заруца, јекну: хармоникаш опет
подиже руке увис, Лазар Обичан викну:
Све нас слуша и гледа, свирај:
и распали га корбачем по прстима, а хармоника зацвиле, цикну увис, уз димове, па
промуче, загуши се, загракта пртином, таванима, оџацима, кацама, бачвама: док руке све
љуће гребу лед на прозорима, а грађани и ђаци шапућу и мисле:
шта је оно пресамићено на седлу иза бадњака.
Сада о томе једино мисле док пртином колона коњаника расте увис, преко стреха
и кровова, вукући посечен цер тмушом неба, по сивилу шумори и оре лишћем цер, они
долазе, надолазе, сви бели ињем, свечани, и коњи по такту хода трескају леденим
гривама, реповима, као оклопима, сада грађане прели плехана шкрипа слеђених грива и
репова, хармоника је умукла: најпре хармоникаш, онда коњи меко и мекше газе пртином,
понеке преостале птице накратко полете за Даром фотографом, улицом, крај пртине,
подиже се бео облак снега баченог копитима, заклонивши грађанству, ђацима и штабу,
који сиђе пред начелство, заклонивши колону бадњачара готово целу сем лиснатог
посеченог цера, који се њише, клати и цима тмушом над Чаршијом: већ улазе на пијацу и
скрећу према грађанству, ђацима, четницима око штаба, а Лазар Обичан виче
хармоникашу:
Свирај: Спрем’те се, спрем’те
Хармоникаш једва подиже отекле руке увис, ка њему, молбено и предајнички, а
он, Лазар Обичан, прети корбачем, па руке беже у хармонику, која јечи и стење мукло,
руцаво: грађани окренуше главе и погледаше војводу Планинског, који стоји опуштених
руку у црвеним вуненим рукавицама, загледан у бадњак, а ђаци само гледају
пресамићеног у седлу, привезаног али ипак извученог, глава ће му безмало дотаћи
пртину, опет замуче хармоника, цијукање, треска слеђених грива, шумор цера над сувим
ршумом топота, Лазар Обичан сикће:
Свирај, јао, свирај сад.
 Хармоникаш подиже опет обе руке крвавих прстију, косови се туку око румене
капи на полеђеној пртини, а поручник Васовић се раздра:
Батаљон стој.
Стадоше: цакћу ледени гајтани грива и репова, дими се дисање коња и четника,
дрхтаво, суво шумори цер на рамену Подофицира, који скочи с коња и стаде мирно пред
војводом Планинским. Гаврило пружа сито са кукурузом, али војвода Планински сачека
да четворица четника с бајонетима стану мирно иза бадњака. Подофицир запрети:
Христос се роди, војводо.
Ваистину се роди:
војвода Планински узима шаком кукуруз из сита и засипа бадњак и исукане
бајонете, жито се просипа снегом, птице јуре да га кљуцају. Војвода Планински узима
цер од Подофицира, који виче да чују сви грађани и сви ђаци:
Окрвависмо га, Исуса им комунистичког.
А Младен Ракић, гологлав, стењући, носи у наручју убијеног четника и спушта га
пред ноге војводе Планинског, па се окрену грађанству и ђацима:
Браћо и сестре, Срби и Српкиње. Пред вама лежи још једна наша жртва.
Подмукла, комунистичка, несрпска рука уби нам загрцну се, а војвода Планински:
Не слини сада и не брукај ме:
и понесе бадњак у штаб. За њим полазе угледни грађани:

У име честитих Срба и грађана, честитам, војводо Уроше. Ти си нас спасао.

Да није тебе, где би ми данас. Чаршија би била до земље срубљена како јесенас
воће, али теби свака част. Споменик треба да ти подигнемо, ништа је камен
мермер. Памтиће га деца и овај јадни народ. То је споменик. Само си ти могао да
станеш пред Душана Катића и да кажеш: Назад. Тако је. Мећу нама овде, искрени
да будемо, није било таквог. Јер је народски човек, и народ је пошао за њим, коме
верује и за кога зна да га само добру води. Живели. Уроше, пробај моју. Тридесет
и прве сам уфлашио стотинак литара и у песак. Зејтин је. Није ракија.

Он не гледа њих, познаје их, зна их: зашто да не иде кући: они га нуде, улизују му
се: нека их још, још, па онда. По столу у балонима, флашама и чашама жућка се ракија и
хладна и врућа: његове бачве и судови сада су празни, ни кило грожћа јесенас није
купио: хвата се за браду, гледа једног по једног: сви су они њему један непријатељ,
одувек и у свему: зову га на вечеру, зову га сутра на ручак, знају да кући не може, да
нема куд, не сме, да њему није ни Бадње вече ни Божић, а за синове не питају, поставили
ми заседу: крију се иза балона, склањају погледе: он се затресе у столици, звекнуше
чашице:
Наздравље, војводо.
Тај се насмејао, а њему колена мокра, одгурну једног који му хитро налива чашу:
мора откопчати кошуљу: жуљи га јабучица, поправи укрштене реденике: шкргућу меци у
шаржерима, грудима, њим целим шкргут метака: јесам спасао ваше главе, вашу децу и
ваше капитале, шта је с мојом кућом, течевином, мојим сином, што ме не питате где ми
је Милош сада, мени данас хоће да дођу главе, отићи ћу данас кући у инат, и можете сад
да ме не питате за њега, питајте бар да ли ми Бора пише из логора, зар сте ви очеви, ви,
људи: не види им очи:
Одлучио сам. Спреман сам да вам откупим сву количину пића коју имате. Дајте
ми цену. Не питам за цену. Купујем:
гледа трговце редом:
Је ли вам доста:
шта ће више да вас заболи. А нисте се надали:
унезверено га гледају:
Ја се не шалим. То знате. Одмах по Божићу да возите пиће у мој подрум у Трнаву.
Ми смо спремни да продамо нашу робу. Зато смо је и купили. Али сада није
време, Уроше. Ни ја нисам вољан да тргујем у оваквим данима. Треба главу спасти
данас, ништа више. Зашто да данас разговарамо о пословима. После празника, Уроше.
 После празника ће Немци да вам реквирирају све. Са судовима:
испија две чаше једну за другом: ухватио их је, погледају се, нешто сашаптавају:
А је ли ти поуздано знаш да ће пиће да се реквирира. Ми Срби треба да смо
сложни данас, без обзира што смо некад били конкуренти.
Данас ви моји конкуренти нисте. Ја имам војску, имам власт, имам паре. Све
имам.
Ми смо те од почетка помагали морално и материјално. Ми те и сада помажемо:
слуша их: није доста по џепу, није доста да им испразни подруме:
Мало је то, господо. Моји четници су слабо обучени. Слабо се хране. По пола
милиона. По пола милиона за три дана, колико вас овде има, да предате Цветићу:
чује пуцњаву над Чаршијом, заћута: није ваљда толико полудео да данас луња око
Чаршије и тражи смрт. Сви ћуте: он се трже, гледа их: ваши синови су у топлим собама
сада, ваши синови:
Ништа су данас ваше паре и ваше приче. Мало је. Данас се гине. Само пушке
рачунам. Где су вам синови. Где су вам синови, питам вас:
устаје, задрма сто, претури балоне, флаше, тресак, цика чаша, а ракија пљушти са
стола, готово сви седе непомични, он лупа песницом:
Где су вам синови. Студенти су, болесни су, курвају се, играју карте, лупају у
гитаре. Сви, са пушкама, до подне да су овде. Да, ваши синови.

Мајор Цветић опчињено је загледан час у изубијано лице сељаково, час у војну
карту на столу: неми су, иста неизвесност, не разликује их, меша их, мешају се и
поистовећују боре на лицу и линије на карти, стапају се модри убоји са знацима планина
и шума; путева има свуда, свуда су и потоци и косе; исти је његов поглед у прозор. Како
га натерати на признање да је ухода, а кад призна — шта ће онда. Како по дубоком снегу
да наступа у три колоне, којим правцем да наступа и како да их опколи. А ако и призна
да га је послао Душан Катић да њега намами у заседу. Па он је толико лукав и вешт да
њему, сељаку, не открије место где ће заседу поставити. Могао му је само рећи правац,
пут, косу којом треба мене да води. Није ни то морао да му каже. Могао је баш да му
намерно каже прецизно место, а ко зна шта му је стварна намера. Па да му је и казао
место заседе, и да не промени одлуку, преимућство је увек на страни прве ватре, без
обзира на однос снага. Како да му се привуче и како да га опколи неопажено кад је све
голо и бело, снег до појаса. И неће ваљда да води хиљаду људи на шездесет дрипаца,
иако су дрски и лукави, па да му се после смеју, летак да штампају, четници би се
смејали, млађи официри би га пањкали — трупаш, неспособан, остарео, а Урош, па и
Бата, тада, ко зна. Ову битку мора да добије. Куда да крене. Да пође вечерас, месечина је,
још је горе: видеће га на два километра. Кад би он имао војску, кад би имао само сто
људи, сто правих војника, ех, али ово није војска, постаће то војска на пролеће или мене
неће бити. И Душан Катић има војну карту и зна да је чита. Кад би је зликовац читао
како треба да се чита, то је оно, чита је он на свој начин, како му падне на памет. И
поставиће заседу тамо где ниједан прави војник и озбиљан и паметан командаит не би ни
сањао да је постави. Тако је досад и извлачио своју покварену главу. Све ван разума, све
неправилно, незналачки, мангупски. С таквима мора да се бори. Шта вреде и знање и
ратно искуство и храброст. И где ће командант незналица, ни војску није служио, где тај
покварењак може да постави заседу. Где се нико не нада. То треба погодити. Поље, па
блага коса:
Кажи ми колико путева улази у твоје село.
Ко то зна. Треба да се броји, а ја сам ошамућен, могу погрешити. Ти би рекао да
те лажем, а ја то нећу.
Има ли шуме и какве су шуме на улазу у село. Овим путем којим се из Чаршије
стиже.
Свуда око села су забрани, шљивари, њиве. Ишарано је то све, господине мајоре.
Много мало земље имамо.
На којој страни је гробље.
Цело село је гробље. А ми смо сви вампири. И деца су нам таква.
 Не булазни. Питам те као војника. Са официром разговараш.
Ми се на више места сахрањујемо. Свуда. Где кога стигне. Многи у својим
воћњацима, у авлији.
Јеси ли гладан. Хоћеш ли нешто топло да попијеш.
Не морам.
Како је пронашао оваквог. Само такви и могу да буду њихови чланови и јатаци.
Ако данас не пође, ако га не сретне, мора, ко зна, после три дана, а Бата не успе да се
споразуме с Немцима. Све док га ја лично не сретнем и не погледам преко мушице, и
даље ће да убија, лаже народ, лаје свакојаке свињарије, и са црним ђаволом морам до
пролећа. Да се повуче по оваквој зими у Планину, с ким. Како да одржи већу јединицу
измећу две ватре. Немогућно. Растурили би га, разбили, остао би сам, одавде, сем
Спасојевића, нико не би са њим, па би га сељаци, један овакав једног јутра пријавио
Немцима или партизанима, свеједно. Био с партизанима, напустио их по наређењу, био у
Чаршији, побегао на ултиматум. Душана Катића, само њега да нестане, нестаће и летака,
ултиматума, телефона, радија, сијалица и овог малтретирања у соби, у Чаршији, и да се
он, Коста Цветић, поздравља са окупаторским официрима: хвата сељака за гушу, подиже
га, уноси му се у очи:
Где ће заседу Душан Катић.

Пред њим су коса, нема, иста лица, збијена у гомилу, у отпор, у неверицу: баш
зато жели да осете искреност и моћ његовог доброчинства; пред њим је много несрећних
и јадних: победити, па поклонити људима своју моћ. Победити, па разделити своју
победу. Победити тако да они верују да сам се само за њих борио: зато говори сасвим
тихо, шапатом:
Донео сам одлуку да вама који сте најсиромашнији, најугроженији ратом, зимом и
немаштином, пружимо помоћ у храни, огреву и новцу. Одузели смо од оних који имају
више него што им је потребно данас. Ја знам да су ови божићни поклони штаба
моравских четничких одреда сувише скромни према вашим потребама. Али ја желим да
у овој незапамћеној зими бар неколико дана буде топло у вашим домовима, да бар
неколико дана буде мање брига у вашим мислима. Желим да вечерас и сутра, на Божић,
сви људи, жене и деца буду макар мало радосни. Ја вас, браћо и сестре, молим да вас и
овај скромни чин увери да нисте сами у несрећи, да су четници ваша браћа, ваши
заштитници, ваши једини борци за слободу и социјалну правду. У то име, ја вас по
нашем националном обичају поздрављам с поздравом људске наде у добро: Христос се
роди:
седа и напрегнуто слуша, једва их чује, а они шапућу: Живео Бата. Осмехује им
се: Живео наш спасилац. Тај шапат личи на прекор, на претњу, устаје, осмехује се,
клања: тишина: узалуд: тишина је. Зар да му овако узврате, па викну и разочарано и
претеће:
Христос се роди, браћо и сестре, Срби и Српкиње:
тишином гледају гај деца и шмрчу иста безверна нема лица, збијена у гомилу.

Љубиша Дачић, у канцеларији преровске општине:

док се цело село скупи на збор има само да саопшти наредбу
за вечерас и сутра ред и мир да сам од данас ето ја командант суђено је на крају правда и
моја секира једаред да падне у мед соба за становање и штаб мора да буде једно за сада
због телефона мора у општини док се не униште партизани нездраво цигла се излизала
још Аћим Катић правио општину и њу да развалим и ја направим општину као начелство
у Чаршији камена плоча и темељ подиже тек Љубиша Дачић као командант Прерова за
вечни спомен свога народа и да се запишу имена Тола Дачић учесник и јунак преровске
буне доста је било само Аћим Катић у песмама да вам ја истерам и ту неправду према
сиромашној класи чим буду ликвидирани Душан Катић и Милош Бабовић што рођеном
оцу нож у леђа одмах да се почне са зидањем општине на кулук и реквизицију на другом
спрату мој штаб док се не сврши рат а кад ја одем у Београд на службу са Батом соба још
данас за Божић да ми се ориба и опере:
 Овако, Пиле. Овде да ми се намести гвозден кревет с таблом на којој су насликани
анђели како се купају. Адам Катић има га у гостинској соби. Издај одмах наређење да се
дотера. А огледало да буде овде уз касу. Поп има највеће огледало у Прерову. Баш ми га,
нека се попадија мало огледа у прозору. Кад би била млађа. Умиваоник узми од учитеља.
Шифоњер орахов да буде, председник нека га изабере, и уз врата да се намести. Сто ми
не треба, може овај. Да не заборавим: два нова ћилима да се нађу. Један за зид, један под
ноге. За сада тако. Још лавор и сапун. Пет сапуна узми од дућанџије. То је невиђен лопов
и кривомерац. Избиј му зубе ако каже да нема. Него шта. Све што ти се допадне у
дућану, узми:
за штаб мораћу другог посилног Пиле учествовао у борбама нека и он мало ужива
под мојом командом да не каже човек да сам бездушник газдин син да ми буде посилни
нећу ја сиромаха и бедника који служи одувек и сад мене нека газда види мало како је то
кад се слуша свака наредба и онај што је био ништа сад је све кад је гинуо и рањаван ја
сам моју крв пролио за вас Бранко је трећи газда а звао ме Дрља чекај крв ти газдинску
што си толике девојке биле па после и кучићи их јуре хоћу да се огледнем на чизмама
поново хоћу свако јутро да ми се очетка доламица скува кафа или ракија и једно и друго
по пиле и кајмак редом када буде потпун ред и мир списак ми је у џепу за вечерас
петнаест па у Мораву одмах да се одвуку и мртви да нису на мом терену војвода каже ни
да трепнем нећу кад их све знам и доказано је да су комунисти још са мном били ако
нешто али мене не можете јести и ја сам био док нисам увидео да сам на погрешном путу
гурали народ у пропаст начисто за руски рачун и пропаганду кад је све лаж зна се да
крију партизане и они убијају невине људе Србе какви капиталисти ко само смета канту
бензина и јасен има да изгори као слама то ујутру одмах да човек може мирно да спава а
није право ја другоме главу а знам где су моји леци двојицу ћу да прецртам четрнаест за
сада ноћас доста а ако уђе партизан у Прерово и спомене се Душан Катић имам да косим
све данас бих ја сад цепао дрва грејао воду клао шурио за три дана дрва за кујну а
вечерас у стају запалићу му је да не постоји више на земљи чим сам могао прут да
понесем постао сам му слуга па сад да му прогледам кроз прсте а ако се буни ако јавно
на збору каже нешто увредљиво зашто војвода није дао њега у списак неправда газда
газду чува али ћу ја код мене нема протекције сви су једнаки прошло је то кад си за паре
могао све само је Душан Катић у Прерову имао ручни сат набавиће га златан да је за
недељу дана:
Јесу ли се скупили. Зашто мало. Нећу ја да гледам кроз прозор. Саботирају. Биће
крвав Божић. Нека опет лупа добош. Нека вичу четници. Списак да направи председник
општине ко није дошао:
биће крвав Божић ако не доћу од куће до куће па на лицу места: дрхти, грчи се уз
касу, ако би се померио, исекао би се на себи: не зна да постоји и ништа не постоји. Пиле
каже да се народ скупио и да га чекају: чује и зна али га је страх, зашто ме страх да их
погледам кроз прозор:
Нека чекају, ако је мраз. Рат је. А је ли дошао Адам Катић. Дотерајте га
стражарно. Одмах:
можда то није право иако је и газда и Душанов отац није био много рђав према
мени псовао али каваљер давао бакшиш и обућу му куповао ван погодбе обећао и кућу
да му направи па да га ожени нећу да знам кад је доручковао лети пиле зими суво месо и
одмах црно вино кад му је син комунист и мрзи четнике нећу да га пропустим командант
сам сви ће да виде и мисле да ме је страх зашто ме је страх какав страх од чега па они су
готови и ноћас ће низ Мораву свуда по списку готов је и Душан за недељу дана да ја
дрхтим имам да са земљом сравним Прерово накашљаћу се прво тако Бата и војвода
Урош прво се накашљу па почну говор и рукавице ћу тек после да метнем сам чизме да
још боље изгланцам кад још огледало нису донели да ми се смеју:
Пиле, је ли све у реду на мени. Погледај добро. За цело време док говорим, ти да
стојиш иза мене с пушкомитраљезом. Је ли теби хладно. Мени, Пиле, никад у животу
није било зима:
излази, стаје на степенице: народ, брест, не види Адама: како да почне:
Ал је зима, људи, и ноћас ће миш и мачка заједно:
 зашто ћуте сви ћуте шта ми је те цвокоћем не смем кад сам будала па како ћу да
држим говор на овом мразу:
Запамтићете ме. Запамтите шта вам кажем: запамтићете ме. Нећемо у кафану,
овде ћемо да разговарамо:
терају Адама Катића, виче да га и он чује
Доста је било кафанских разговора, док је и један партизан жив, ово је рат. Ја сам
био тешко рањен, крв сам пролио за вас, па шта онда мислите. Кријете партизане, читате
летке и књиге о Русији, кад је и Русија и Стаљин, све је отишло у мајчину, и милион и
један тенк и машине што саме жању, вршу и мељу, па у џакове, одмах бело брашно, да је
још векне, и печени прасићи да излазе с векнама, а ви да чекате у хладовини и хладите
вино у бунару, као што су неки, на пример, међу вама чинили, а тога нема више. И свако
ко прича сличне пропаганде о колхозима и Русији биће на лицу места стрељан, а ја вас
знам све, знам вас боље но што вас мајке знају. Ако, ако, гледајте ви у земљу, видим вас
ја све. Значи, не слажете се. А знате ли шта вас чека кад сте сви скроз партизани:
сељаци се размичу да пропусте Адама Катића, и то је доказ да су и даље заражени
и да сви чувају Душана и Милоша Бабовића. Адам стоји уз брест, сви мисле да нисам
смео, Адам виче:
Шта си ти овде, битанго, да мене везујеш. Ко ти је дао такву наредбу:
сељаци гледају, сви га гледају, мисле: чик сад, Љубиша, кад ти газда подвикне: а
је ли чик:
Ја сам командант Прерова. Сад си ти под мојом командом. Под мојом си петом.
Види овако:
хоће да тресне ногом, не чује се.
Никад ја нећу бити под твојом командом. Ти си до јесенас био мој слуга, а сад си
разбојник.
Двадесет и пет му удрите.
Не, Љубиша. Зар Адама Катића. На његовом хлебу си одрастао.
И тебе. Њега, све вас. Лези. Оборите га, Пиле:
скида машингевер с рамена: све ће исећи ако неко покуша да бежи:
Удрите. Доста си ти пио крв сиротињи, не само мени, целом селу, и још Аћим
Катић. Али је прошло ваше време, и Душана ћу ти, готов је, па удрите га, божју вам
матер.
Пиле узима од сељака штап и удара из све снаге. Адам ћути.
Прошло је твоје.
Донесите пет секира да се брест сасече. Шта ми смета. Тако ја хоћу. Брест мора
одмах да буде посечен. Јаче удри. Па ћемо после да разговарамо. Зови кад буде готово:
бежи у општину, хвата се за сто, гледа прозор: решетке: куда сад: телефон звони,
не може да подигне слушалицу, не сме, видеће. Адам ћути. Бар да јаукне. Адам јаукну.
Адам јаукну. Придолази му снага, усправља се, смешка, смеје се: сад може све, може, и
осмехнут излази на степенице, с рукама у џеповима.
Адам Катић се не види, опкољен је сељацима и четницима који га држе. Он гледа
по гомили сељака, ничији поглед не сусреће: дочекао сам.
Стижу сељаци са секирама.
Чекајте, док вам издам наредбу.
смешка се, чека да устане Адам. Али он остаде да лежи у снегу и кад му четници
пустише руке и ноге. Нека га:
Браћо. Ја као командант хоћу ред и мир за ваше добро и спас:
шта још да им каже. Гура руку у џеп, узима рукавицу, гужва је, извлачи, нека сви
виде да има кожне рукавице:
Наређујем: вечерас има да буду на стражи сви од осамнаест до шездесет година.
Камион ће да стигне с пушкама. Ко не добије пушку, има мотку:
прети руком, маше рукавицом: заћута: сви гледају рукавице као да никад досад
нису видели кожне рукавице. Ко их је још сем Душана Катића носио у Прерову. Лупа
рукавицом о други длан, нико у Прерову није имао такве рукавице: погледа их: у руци му
је мртав дрозд: испусти га и јаукну.
 У ходнику пред вратима заплака дете: војвода Планински замуче: да није Војин,
Ранко: у магли је сто са угледним грађанима, балонима, чашама: одрони се од њих, ноге
му несигурне, мало шири руке, отвара врата: није, ни они неће к мени, три месеца, врата
шкрипе под леђима, дечак плаче, гура стражара, хоће к њему:
Пусти га. То је дете, будало. Шта желиш, сине. Ја сам војвода:
Војинов вршњак, мора данас кући, децу да види, три месеца није био, проведе с
њима Бадње вече, кад су без оца, нека ми поставе заседу, нећете мене на кук, да вам крв
покварену:
Зашто су ти ухапсили тату, сине. Не плачи, пођи с дедом. Уђи код мене, пустићу
ти тату. Дођи, купићу ти бомбоне, што год зажелиш. Чији си ти. Вас не питам, нека је и
Стаљинов брат а не неког партизанског ништака. Не бој се, сине. Што се ниси подшишао
за Божић. Нисам ја господин. Ко ти је рекао да ме тако зовеш. Преки суд ради, ви да
знате. Да буде као што сам наредио. Зашто се плашиш мене. Ја имам два унука. Млађи је
твој вршњак. Зове се Војин. У ком си разреду. Седи ми у крило, седи. Како ти се зове
тата:
шта се то уради са мном:
Немој да плачеш. Имаш ли деду. Зови ме деда-Уроше. Сине, кажи: деда-Уроше.
Пустићу ти тату, што дрхтиш, не бој се. Бездушници и безумници, породили децу, а
ухватили се у лоповско коло, а деца што ће да остану сирочићи, што цвиле овако, кад су
људи без душе, све ће да се затре:
шта си дочекао, Уроше, шта то уради, Уроше, није ли могло друкчије, је ли
никако није могло друкчије, па да данас ти дајеш реквизицију и да честиташ Божић
војводи и зовеш га у госте, а други, као ти, нека командује, суди, влада и носи пушку,
нека му чета коњаника доноси бадњак, и нека му младе жене пуне постељу, огазди се и
јури ништаке, зар је баш морало овако, како се то намести све против мене и овако
наопако да не може горе, никад никоме оваква несрећа. Кад се толико погреши, кад ја то
левом коракнух, куда ћу сада, може ли се некуд назад, да се врдне негде у страну, да
нисам овако сам на удару са свих страна и одозго. Шта да радим кад је све крвник око
мене, о глави сви ми раде, али ћу ја последњи, да знате, крв вам покварену, последњи,
тек кад вам згазим врат, редом под мој нож. Идем у Трнаву, идем да видим шта сте ми
наумили, зар моји унуци вечерас сирочићи да буду код мене живог, и кад срез могу да
сатрем и поравнам, не дам оружје, не дам вам власт, има крв да се пролије кад ја
пропаднем, ако је он у Трнави, у кући, он: „Постао си слуга окупатора и издајник народа,
зато те опомињем последњи пут да напустиш четничку банду", а како да напустим, где
ћу онда, вама, комунистима, твом Душану Катићу под нож, „руке си окрвавио па
народни суд неће имати милости за тебе иако си мој отац", еј, крвниче, мој сине, за тебе
сам ја окрвавио руке, твоје да одбраним, за твоју децу да одбраним што сам им ја стекао
и зарадио. Кад бих га срео, само да га сретнем и погледам у очи, па да га питам: Шта
уради с кућом, са мном, шта си урадио са својом децом, бездушниче: заседу око куће, и
ја га лично ухватим за гушу и угурам у бункер у подруму, затворим, стражу поставим и
да не види небо док се рат и ова кучница не сврше. Ништа му неће бити у мраку, и ако
само лежи. Како би да је болестан. Шта ли су крвници наумили, како ће да ми гурну
бомбу под срце. Најпре ћу да се спотакнем о ваше главе:
Дежурни, зови Цветића и Бату. Цео штаб одмах да дође. А ви, господо, хвала на
ракији и да буде као што сам рекао. Збогом:
пије ракију: како се гурају у вратима. Једва су сачекали да их најурим. А Гаврила,
ту змијурину калуђерску, уз бок и напред, па ће да проговори до Шљивара кад пас буде
видео да ће главом да плати уместо мене. Боже и света славо, научи га, доведи га ноћас
кући, спаси ми га, крвника и безумника. Да га само видим, да га ухватим за врат. Нека
пуца онда ако може. Нека пуца. Милоше, пуцај у оца, то сам и заслужио кад сам те
родио. Скапаће пас на овом мразу:
Где сге ви, господо официри. Зашто нико од вас не дође да поразговара с људима,
да се прекрсти и попије чашу ракије. Ја сам, као болесник, седим овде:
не смеју да ми погледају у очи. Да се нису с Немцима договорили да ми смрсе
конце. Прилази Бати Павловићу и шапуће му у само уво:
 Само да знаш, пријатељу. Секира којом си замахнуо на мене, ја сам одавно
удесио, лупиће најпре по твоме врату. Ништа, ништа. Толико да знаш, а ти чини шта си
наумио.
О чему то говориш. Шта то значи, Уроше.
Он одлази, официри се размичу, жагор се стишава, прилази мајору Цветићу и
шапуће му у саме очи:
Зар сам заслужио да ми и ти радиш о глави, је ли, Цветићу. Три месеца нема како
си заједно с комунистима палио и вијао Србију. А то се не заборавља, да знаш. И утуви у
главу: нож је у мојим рукама.
Мајор Цветић устукну.
Војвода Планински гледа редом официре: ко ли је поштен овде, ко ми је веран,
матер вам мангупску:
Господо, извините и седните за сто као људи. И послужите се ракијом. Људи
донели да и вас почасте. Деде, Цветићу, какви су извештаји, и јесу ли спискови стигли из
свих села.
Бата Павловић, седајући у зачеље, поче да завија цигару: издао ме Гаврило, хуља
и подлац, а овај тип је крволок и способан за све. Како сам тако оценио ситуацију и шта
да радим сада. Да се објашњавам са њим, да га разуверавам, притиснем калуђера да
полиже. Не вреди. С ким овде човек било шта озбиљно да предузме кад нема ниједног
који мисли, кад овде нико за сутра не брине, морам другу комбинацију.
војвода Планински га мотри: натерам га да пође са мном у Трнаву. Ако ми је
поставио кљусу, да он згази у њу.
Мајор Цветић одлучује да не саопшти Планинском село у коме се по речима оног
сељака, мамац сигурно, налази Душан Катић са четом:
По извештајима, до сада приспелим, Катић се са четом ноћас повукао ка Планини.
О разбојништвима која су ноћас извршили знате сви. И о штетама које су нанели
општинама и саобраћајним објектима. Без икаквих обзира на немачки ултиматум, ми
морамо предузети најенергичније мере. Наредио сам да се до мрака попале све колибе и
појате. Ја ћу вечерас с батаљоном да кренем према Планини и не враћам се из потере док
их не уништим. А што се тиче блокаде села од стране месних команди, остаје како смо се
јуче договорили.
Како сам ја наредио.
Да, како си ти наредио. Спискови њихових присталица и јатака спремни су. Ево
их. Команданти места чекају наредбе:
уздрхта: осетили, гледају га сви: збија и подиже глас:
Ми немамо времена да проверавамо њихову исправност. Реч је о препаду. То је
неочекиван ударац, он ће потпуно разбити њихову позадину, која их и држи, господо.
Већ сутра биће без јатака и обавештајаца и то ће, уверен сам
врата се оштро и нагло отварају, он замуче, улази Гаврило и унезверено их гледа,
па:
Браћо, ја вас молим, само неколико речи, да ме саслушате. Молим вас:
прилази ближе: како да их гане, како да угаси њихов гнев и одагна заслепљеност.
Ниједно христолико лице мећу њима, сатана и зло су им у души:
Ми смо војска крста, браћо. Ми смо дужни да спасавамо душе, подижемо,
отварамо очи слепима, указујемо пут заблуделима. Немојте, људи, хришћани смо,
немојте вечерас да урадите то што сте наумили. Бог нам неће опростити, верујте ми. Зар
вас није страх пред тим делом. Ако се иједна кап невине крви ноћас пролије, ми ћемо
бити проклети и осуђени, на нашу заставу и наше оружје гнев божји и презир пашће.
Војвода Планински лупи песницом о сто:
Ко тебе шта пита, калуђеру. Или да заћутиш, или се вуци напоље, и не кукај на
туђем гробљу.
Али постоји бог, војводо, бог, не заборављај га, аман.
Бата Павловић се одлучи:
Слушај ме, Уроше. Гаврилови разлози, то је његова ствар и онога иза њега који му
јенешто дошануо а он слабо схватио. То су смешне приче. Али ја, из сасвим других
разлога, мислим да ми вечерас не смемо извршити тако широке и драстичне репресалије
над партизанским присталицама. Како ти спискови изгледају, ја сам само неке разгледао,
то је масован покољ људи. Већ сутрадан ми ћемо натерати бар сто људи у партизане.
Нашој глупости смејаће се Душан Катић. Јер, сада, због стања на Источном фронту и
партизанског слома, кад се Душан Катић офуцао на једну четицу очајника, само ми,
нашим непромишљеним акцијама, можемо да му пунимо одред. Засад, ја сам само за
хапшење, а најбоље је да удесимо да и то Немци раде.
А војвода Планински: чим си ти против добро је:
Добро, Бато, разумели смо. Знамо ми шта ти мислиш и шта си наумио. И сви ћемо
да запамтимо ово што си сад рекао.
То је мало, Уроше. Господо, не идимо главом о зид. Немци су овде зато да сврше
непопуларне и прљаве послове. Зашто да не искористимо ту околност.
А шта ви остали мислите. Политичара сам чуо.
То што вечерас треба да буде, требало је пре три месеца да буде. И ја се слажем.
Сад би Србија била мирна и без петокраке звезде. Тако је. Било би много мање жртава и
народ би мање патио. Осветила нам се и стално нам се свети наша неодлучност. Има
право капетан. Видите, и ноћас су у Чаршији, тако рећи по нашим касарнама, лепили
плакате. Опростите ми, господо и господине мајоре, што се усуђујем да то кажем, наша
заблуда је у томе што ми до овога часа нисмо схватили да главнина комунистичке војске
није у шуми са Душаном Катићем већ у позадини. Легално живе, раде, саботирају,
слушају Радио-Москву, шире своју пропаганду, а многи се увукли и у наше јединице.
Ако их до пролећа, док је оваква зима, не очистимо, онда, извините, нећу да будем
пророк. И ја тако мислим. Ноћас све под нож.
Испод кревета зарида дете, и сви сем Планинског поскакаше, унезверени
загледају се, збуњено окрећу, Гаврило се прекрсти прислањајући се уза зид, па се војвода
Планински продра:
Дете је, бога вам. Дете. Сине, изиђи. Како сам заборавио да си ту, и кад си се и
зашто завукао под кревет. Устај, изиђи:
прилази кревету, сагиње се и у тишину, пред официре, извлачи дечака који се
гуши у ридању и покрива длановима лице. Војводи Планинском одједном рука смалакса,
испусти дечака, који оста клечећи и ридајући с длановима на очима, онда поче мукло да
шапуће дечаку и да га милује црном рукавицом по глави; сви осећају нелагодну језу:
зашто га том руком милује док говори:
Па је ли ти рекао деда, зашто плачеш кад ћу ти пустити оца, како ти је име оцу.
Одмах ћу га пустити. Главинићу, иди одмах у затвор и пусти кући тог бездушника:
Бата Павловић који не чу име: фантастично, блесаво. Једног дана ово дете може
бити сведок:
прилази дечаку:
Како ти се зове тата, бато?

Миле Савковић полунаг, само у кошуљи, по хладној соби јури врапца зато што му
се са лустера упоганио на јастук, маше и млати гаћама, псује тобоже разбеснело, а
захвалан је врапцу што постоји, што има крила па лети, тај дивни врабац који му је
можда скратио муке и гађење на себе, он ће још дуго да лети, а он, Миле, гологуз, гаћама
да млати по прозору и огледалу и никако да додирне врапца, а она да му се смеје, бар да
се нечему смеје, он не мора да лежи поред ње и да се задављује тепањем и шкргутом,
милујући је топлу, млохаву, одвратну, он, немоћан, мек, шупаљ, опустео и очајан, зато ће
да јури и плаши тог несрећног дивног врапца док та крава са одвратним пудером, у
комбинезону, не отрчи код маме у кухињу да чисти орахе за божићне колаче, и тако му
омогући да се извуче без поздрава, без једне једине речи, јер подне је прошло.

Лазар Обичан уводи у кафану-касарну Србина избеглицу из Хрватске, Личанина,

оштрача ножева, који једва угура у кафану своју справу, точак са ножним погоном на
чијој је осовини мало тоцило. Лазар Обичан повика:
 Четници, браћо, дајте каме, ножеве и бајонете. Дајте сва сечива која имате.
Наоштриће их мајстор тако да месец као краставац пресечеш, и звезду као бубу да
убодеш. Дајте, браћо, велики вас посао чека, а нож се најбрже иступи о човечју погану
крв. То вам ја тврдим. На земљи ништа тврђе од људске крви. Сва сечива, кажем опет. А
ти, мајсторе, удри свирку, Бадњи дан је, и Божић је свима сутра. Јер ми ћемо српску
земљу одморити од зле крви. Нека је снег поједе и Морава однесе. Зар само две каме. А
ви. Кукавице, сероње, и ви сте неки четници и вајни Срби. Срамота. Како вам образ не
прогори од бруке.
Оштрач ножева притисну ногом дашчицу с каишем на коленастој осовини, зазуја
тоцило и окити се варницама, српом варница. Оштрач ножева угриза усну хармонику,
угриза дављенички, свира веселу песмицу, онда брзо коло, али сви виде: он плаче.
Лазаре, зашто плаче. Зашто плаче.
Ох, српска земљо, и то је твој род и пород, да га у корен. Нож свира, а он слини.
Срамота. Браћо, чујте ме: само још вечерас будите јунаци. А сутра неће имати од чега да
вас буде страх. Све је то за ваше добро и за ваш спас. Истина је. Али ви се још нечему
надате, зато се и бојите, усранци. Заћути, мајсторе. Морам да вам испричам како је
Карађорђе, највећи јунак и најбољи Србин што се родио после Косова и Милоша
Обилића, како је тај исти Карађорђе убио оца, свога оца, шта бленете, и брата убио, а
дигао Србију у буну на Турке, основао династију и јунаштвом и славом овековечио себе,
па ће да траје док и Срби трају. Чујте.
 III
Дубока пртина, пртина коњу до трбуха, негде и више, а уска: вратити се, окренути
коња назад, није могућно. Ако је и неколико пута помислио, хтео то да помисли, одмах је
схватио да је таква жеља неостварива. Од тога неко смирење, можда самопоуздање и
олакшање: пртина вуче напред, косо, и сама осуђено ухваћена стројем слеђеног дрвећа,
врховима завејаног прошћа, лавежом, хитрим свраћањем људи у стогове и вајате: пртина
има свој циљ, крај, коњ тамо носи. Назад се не може, у Чаршију никако не може. Сви су
видели кад је с колоном изишао. Знају куда се упутио. То и четници и Гаврило знају.
Мора у Трнаву, кући, мора нешто. Прену се: како свима да подвали. Као некад. Као увек
што је умео. Он је у свим приликама умео да се снађе, извуче, спасе. Зар он стварно
данас, Урош Бабовић данас не може сина да спасе или не уме да га спасе. Зашто. Сенка
утрну пламсаје слеђеног снега.
На улазу у село поздрави га стража. Војнички поздрав четника-стражара опомену
га да кроз Шљиваре, из којих је јесенас цела десетина отишла у партизане, треба
командантски да седи у седлу и држи пастува чврсто, јер људи могу рећи: покуњено
прође Урош Бабовић; коњ га однесе као бабу, а он је војвода. Изгуби жељу да смишља
подвалу. Сасвим брзо посумња у спас. Нешто слично сну мами у све дубљи умор:
Васовићу, кажи им да се не вуку и не гуре вратове. Кажи да се не грбаве као да
одступамо.
Сељаци из вајата довикују поздрав, машу рукама, ибриком, на ченгелама виси
распорена свиња: као придолази му снага, усправља се у седлу, затеже дизгин: па он је
спасао два среза, све би то било Трнава, неће ваљда народ да заборави толику његову
муку. Нека бар унуцима остане прича о његовом ратовању за спас од комуниста.
Помаже вам бог, људи. Нека вам је срећан Божић:
замуче, поглед замрси у гранате брестове прекривене ињем.
Ако га вечерас не ухвати у кући, ако није у Трнави. Коњ нагло стаде, искоси се у
пртини, затопта по залеђевини, он му стегну коленима бокове, ново седло шкрипи под
њим, Гаврило се заклео да му нису наместили заседу, једва се одржава у седлу: жена се
смеје, она се смеје, не чује шта му говори: стара, једва ухваћена радост, трептај даљине:
Ружа стоји у пртини, црним шалом обавила зубе и велики смех: курва, откуд она сад овде
кад јој је кућа на другом крају села, свом снагом вуче дизгин; свитка сећање: некад био
живот, некад, најпре мајку, још лепша била: гледа је увређено, гневно: две хиљаде јој
дао, најбоља крава била две хиљаде, кад је први пут у собици, лето, поподне, само дупла
черга на патосу, а она као да се игра, одмах сама раскопчава блузу, никад дубља недра
није видео. Је ли ми нису ситне, а после: А ја сам мислила да је то нешто много тешко:
она се смеје и говори нешто, и он мора, па мрачно, промукло:
Где ти је човек:
док се врати из заробљеништва, ех, да сам бар још неку, само још неку годину
проживео као човек: коњ га носи њој, нагну се и још гневније:
Да дођеш код мене у Чаршију, да не шаљем стражара. Нећеш да загазиш у снег. И
цела моја војска да те заобилази, а:
коњ нагло крену, и он се једва одржа у седлу: за њим нека реч и смех: увреда и из
ње: код оваквих они свраћају, млади су, жентураче их хране и чувају, зна је Милош:
курвински се смејала. Имам ти сина, то је, како се раније нисам сетио. Наговори је, плати
јој, мора да падне у овакву сукњу, то је кљуса за њега, мој је син:
Ја за њих нисам више чика Урош, Васовићу. Кажи свакоме:
бежи и крије се, а три године ми дугује. Мислиш, погинуће Урош, погинуће и
Милош, пропашће дуг: поправља карабин на лећима: преко двадесет дужника има у
Шљиварима. Код свих може да се сакрије: загледа куће, штале, сењаке, све му је
друкчије, непознато, као да први пут пролази, из сваког тавана као да га неко гледа,
сигуран погодак из овакве близине: срце тутњи, ноге утрнуле од мраза, неће да се
погури, затеже дизгин: коњ корача ситно, стално укошено, узенгијом и врхом ципела
често запара снег, коњ је сав затегнут, пред одскок у галоп. Не смеју да га погледају,
продра се:
Зашто сте се покуњили као да вам жене мокре на врат. Гледајте војску. За ваше
главе они се мрзну. Довешћу вас све у ред, знајте, поручујем свима. Је ли вам саопштено
да сте ноћас сви на стражи:
коњ полази, грчевитије затеже врат, стреса залеђену гриву и фркће ноздрвама.
Како ће са унуцима да се сретне, шта да им каже. За три месеца Вида их није довела да
их бар види. Вида све зна. Вида му је гроб ископала. Ко зна шта све деци причају о њему
она и матер им. А Гаврило ћути. Кад вечерас изиђу из Шљивара пустиће га напред.
Сачекаће ноћ, око десет сати да опколи кућу, а у зору да уђе и најпре испече божићњара
и унесе бадњак са децом и све обичаје да обави, као и сваког Божића. И кад сване, сам ће
да крене у претрес зграда и тавана. Нека пуца. Боље је тако:
види: пред кафаном, постројени у врсту, стоји мирно десетак четника, а
командант села нешто виче, чини му се да командује поздрав: притерује коња, не
отпоздравља: све шкарт, дангубе, дошло у четнике да ждере и лоче забадава, ниједног
угледног човека, ниједног војника, ниједног домаћинског сина, а Милош је служио у
коњици Краљеве гарде.
Стање је редовно, војводо.
Какво твоје редовно стање. Јадно твоје редовно стање. Све дангуба и нерадник.
Пушке на гаћницима, носите, стање редовно, и ви такви мислите да се борите против
комуниста. Зар ви. Па они су све људескаре и хајдучине, у зубима да вас носе. Само
лочете по селу, глобите народ, а партизани вам вршљају. Триста година они могу да живе
поред вас:
и ове дртине, битанге, ови шкартови могу да убију Милоша, од оваквих и гину
јунаци:
Како ти то реденици стоје, теби мусави. Теби, теби кажем, шта бленеш. Натоварио
пушчетину, залепио кокарду на шубару, мисли да је четник. Шта разумеш. Па ти си још
и пијан:
извлачи ципелу из узенгије, командант притрчава да га придржи, гурну га, једва
се зазадржава на утрнулим озеблим ногама, дође до четника с пушком на узици и пљусну
му шамар, четник се саже да узме шубару:
Како смеш да излазиш из строја:
али као да му се сва снага испљуснула у шамар, смалакса и загледа се преда се:
овакви ће убити Милоша:
улази у кафану и седа за сто поред велике зажарене пећи: и баш неко такав, мусав,
јадан, с пушком на гаћнику, бесплотић, ни за надничара да га не узме, лежећи иза стога,
сит и пијан — убије Милоша:
Ништа друго не радите, само лочете. Ко је теби наредио да мени грејеш ракију.
Какав Бадњи дан. Ми смо робови данас. За нас Србе сада не постоји Божић. Јадан наш
Божић. А штаб си сместио у кафану и радња иде. Келнеришеш, тргујеш, постаћеш газда.
А Србија најбоље изгуби, најјачи гину. Све што смо имали оде у амбис. Да би продао
балон ракије, ти би пук комуниста пропустио кроз село. Одмах после Божића да
преселиш команду места у општину, дај ми љуту ракију, дај ми флашу. Јесте ли их
примећивали последњих дана. Како то да у Шљиваре за десет дана није дошао ни један
партизан. Не верујем:
и овакви ништаци убиће Милоша:
Ти си, са оним твојим дрипцима што носе пушке на гаћницима, од зорта у земљу
потонуо. Увече се напијете и пуцате. А шта ви њима, хајдуцима, можете. То су јунаци,
људи главе ставили у торбу, па ће твојих четника, Гајо, да се уплаше. Они на куршум
иду, на њих не вреди пуцати. Њих треба на спавању хватати, да се метак не опали, вешто,
ншпта да не шушне, а ти би са овим твојим усранцима пуцао чим би их видео, је ли. Не
лажи. Око села, човек до човека, на десет корака. Какве пушке. Живе да их хватате. Да
их похватате и мене одмах да обавестите. Колико ти је на списку за вечерас. Мало је
дванаест, мало је то за Шљиваре. Свака трећа кућа овде је сумњива:
 али ако је он одлучио да баш, ноћас овде у Шљиварима заноћи, можда је већ ту
негде, има где, она се курва сумњиво смејала, како да нема где, можда ме видео са неког
тавана, вирио из сена, преко мушице оца гледа како јаше пред колоном, бројао ми
четнике, ноћас ме нападне у мојој кући, у својој кући ме нападне:
Гаси лампу. Ако је мрак:
прилази прозору и прстима гребе лед с прозора, зури у сутон: они су вешти и
дрски, можда је баш у оној кући, и тај је сумњив, као неутралан, и покварен, мобилисаћу
ти оба сина, баш ту где се нико не нада:
Васовићу, узми десетину и претреси ону кућу. Пази само да нека кукавица не
припуца. Хоћу живе да их похваташ:
црном рукавицом брише пару са стакла, али се оно магли, и смрачује се док
Гаврило цепти у срџби, јер је поручник Васовић изишао из кухиње у којој се за све време
кикотала кафеџијина жена, и њему се још церила из врата, испунивши цео рам
смрдљивом блудном телесином, бесрамно, пред мужем, зашто се њему церила и
изазивала га кад јој он није дао повода за такву дрскост и зар она не зна ко је он.
Поручник Васовић је професионалан, болестан блудник, недостојан чина и звања спрског
четника, и још ађутант војводе Планинског. Гледа војводу: какве и чије све ватре букте у
његовој души, мраку, какво проклетство, доказ да овоземаљске моћи и чинови и власти;
што су год виши, људи су несрећнији који их носе, јер ни моћнијег ни несрећнијег човека
данас, какву светлосг да припали у његовом мраку. Баш ноћас, на рођење љубави, наде и
спаса човековог. Како да спречи те спремљене покоље, толику крв ноћас, невине жртве,
како овог очајника да приведе разуму и спречи га у аврамовском делу. Како да задржи ту
руку са измахнутим ножем, чиме да заплаши његово свирепо срце, наведе га на
самилост, угаси бес и приведе смирењу. Жртвовати се. Нека Урошев нож само у његово
грло падне. Али како. Шта треба да уради. Треба одмах, одмах, овде постоји телефон, да
изда наредбу свим командама места и спречи извршење казне, то још није касно, није:
крши прсте, сумраком пусте кафане чује се сува ломљава његових зглобова, кафеџика с
ножем у руци пуни одшкринута врата кухиње, одакле замириса пржена џигерица, он
препаднуто скочи и приђе кафеџији, команданту Шљивара, стави му руку на раме и тихо,
немоћан да скрије срџбу:
Морам да ти кажем, брате, хришћанин си ваљда, а један је Бадњи дан у години,
један је Божић, Србин си, крштен си. Зар и ти, командант, зар да се у твојој кући, за
твојом трпезом данас, вечерас ће месо, кад сви хришћани посте. Па како ћеш ти, брате
Гајо, да спроведеш наредбу коју си данас примио, кога ћеш ти, побогу, прекосутра да
укориш што се није причестио и што се не влада и не живи по хришћанској смерности.
Ево, ни сат нисмо у селу, већ сам на самом уласку видео једну блудницу. Чекај, саслушај
ме, ни твоја жена не влада се како приличи Српкињи данас, и твом чину и улози. Јеси ли
саопштио наредбу коју смо војвода и ја потписали и коју си данас примио.
Гајо, нарећујем ти да пре вечерашњих заседа, одмах, кажем ти, одмах, свим оним
твојим шкартовима и дрипцима одузмеш пушке. Хоћу најбољи људи из Шљивара да
носе оружје и да пођу у заседе вечерас. Угледни, домаћински синови, и војску да су
служили у коњици и гарди. Прави списак, зови одмах, а ко одбије, ко неће да понесе
пушку, казни га четнички.
Чика-Уроше, сами смо. Клекнуо сам, отац си, саслушај.
Одлучио си да проговориш, манастирска лисицо. Страх те, је ли, долази ноћ, а
знаш да ћу тебе напред. Говори, зашто си замукао, кукавицо.
Гаврило се брзо придиже и наднесе над њим:
Нисам кукавица, нисам од страха замукао. Ово је моја последња реч и опомена,
можеш мене да убијеш одмах, али постоји само један једини начин да спасеш сина и
живот својој кући.
Војвода Планински се усправља, тражи му очи, сад су лице уз лице, сударају им
се дисања;
Кажи:
Одмах нареди да се вечерас од стране твојих војника не пролије ниједна кап
српске крви. Ниједна.
 А онда.
Спасићеш Милоша.
Како. Како, питам.
Праштањем и милошћу. Постоји бог и свемоћ његова, поверуј, спаси се и спаси
га, још није доцкан. Ноћас се син божји родио, не убијај ноћас, бар ноћас, празник је
слоге и љубави на земљи.
Доста. Не богоради више.
А шта ћеш да радиш ако ти, је Милош у кући:
о циглани под тресну и разби се литар с ракијом, испуштен из војводине руке, и у
вратима кухиње стоји кафеџикино зачуђено ћутање и велики нож којим сече џигерицу, а
сутоном по Подгорју и на обема странама Мораве, и ка ушћу и ка извору, у свим селима,
тупо, суво, мукло звоне школска звона и клепћу клепетуше тишином над шљиварима,
воћњацима и забранима у ињу, сумрачјем којим се само црне људи што журе ка
четничким командама, на зборно место, заглушени стрепњом, задављени мразом који
љуто заудара на слеђен снег међу плотовима удављеним до повија, око згурених и
поклеклих кућа, штала и бачвара, кривим сокацима без паса и лавежа, пуним шкрипе и
цике корачања под жућкасто-љубичастом грудвом месеца, ниског, залуталог у
измаглицама Бадње вечери, са паничном дреком туча и бронзе под сасвим равним небом,
сантом насуканом на двема планинама, на завејаним обалама замукле слеђене реке:

Шта ће бити ноћас, људи. Списак. Списак. По списку. Све што је на

списку. Куда ћемо. Не питај. Не питам те. Живео краљ Петар Други. Не помаже.
Живео војвода Планински. Ништа. Живео Бата Павловић. Јок, човече. Живео
Коста Цветић. Сумњив си. Тврдим, Немачка добија рат. И ти ли си тај. Али
Енглеска је господар мора и свих вода, кад је она рат, изгубила. А ти слушаш
Радио-Лондон, је ли. Чуо сам да Америка има више бомбардера но пешака. Ко си
ти, један Србин и сељак, што се тебе тиче светска политика. Ал да знате: код нас
се бију шубара и качкет. Звезде нису звезде. Па за кога су они, кажи. За кога да
будем. Нареди ко смо. Срећан ти бадњак.
Сви смо овде, команданте. Кога ћемо да чувамо. Јасно. Сви да чувамо бога
и мог стојка. Тако, брате, само нам ти лепо кажи. А пушке. За шта су вам руке, а
толики плотови. Живео. Јел може секира. Него шта. И ко наиђе да сечем. Сеци.
Видећемо кад се богу роди син. Људи смо, ред је и то да дочекамо. Нека му је са
срећом. Закови се, списак је ту.
Човек до човека, на сваких двадесет корака, код сваког десетог човека
долази четник, да се блокира село, ни лисица да се не извуче. Разумемо. Удри све
живо што мрдне ноћас. И очев гроб ћу. Пуцај, не питај ко је. Наравна ствар. Било
шта да шушне, нарећујем. Пуцаћу. Затрећемо ноћас партизане. Знајте, сад се
битка бије измећу шубаре и качкета. И ко сад изгуби, изгубио је занавек. Сутра у
Паланци на бандери виси Душан Катић. И време му је. Нека да бог. Да се смири
земља. Измећу шубаре и качкета. Да заспимо. И пас слободно да залаје.
Бежи. Нестани куд знаш. Прими ме на твој таван. И ја сам сумњив. Само
ову ноћ под твој стог. Да си ми отац, брат, да си ми јединац не смем, такво је
време, нисам крив. Зар на Бадње вече, Срби смо. Ништа ти нисам рекао, ал тебе да
нема ноћас и да си мртав за све. Кажи куда ћу. Сви смо то. Али шта сам крив.
Крстиш се окренут истоку. И ти си сумњив. Расекао си јабуку и рекао: Видите ли,
људи, и њена семца су петокрака звезда. Игра ми глава. Све главе играју ноћас.
Пале колибе, пале појате, изгореће и воденице, бежи. Док те ноге носе. Бежи,
Христос се роди. А да ли то сме да се каже. Немам појма.

Стани. Колико још треба да се иде.

Не брини. Ја ћу на време да ти кажем, господине Цветићу.
Је ли ти много хладно. Јеси ли много уморан.
То није важно. Кад сам одлучио живот. Да је да куче лане, па да се прекрстим.
Овако од ништине пуца у глави.
 Булазни, али му не дрхти глас, није неспокојан, није га страх.
Онда пожури. Мртву тишину тражим, Спасојевићу:
никаква тишина у колони сада не помаже: видљивост је на пола километра,
пртина цичи и шкрипи, а за сат-два, кад се месец извуче из чаћи, на километар и по
видеће му се колона Ако. Само да се открије. Да знам где је. Да му чујем куршум. Онда
више неће бити тишине док му не згазим петокраку звезду. Требало је деци за
прекосутра да поручим, на други дан Божића, да ми дођу и спокојан да узмем Невену у
крило:
Је ли, пријатељу, колико нам треба да се успемо на косу одакле почињу шуме.
Они су ту сигурно поставили заседу.
Нису шашави. Далеко им је то за стражу.
Миран је, сигуран је, још су далеко. Има право. У оваквој ноћи само добар
командант избацује далеко обезбеђење. Прави војник, са правом војском. Кад би ова
лопужа рекла тачно место, па да на карти бар приближно оценим, макар да гатам где би
тај мангуп могао да постави заседу. Таквог водича, таквог обавештајца да имам, како да
наћем тврђег човека, сем оног Арнаутина пред Призреном девет стотина петнаесте, овај
је способан за све. Па ја га нисам претресао, можда су му џепови пуни бомби: пожури,
оклизну се, брзо га стиже и саже се, гледајући му џепове гуња: лаки су, изгледа. Сви се
нечасним средствима служе, ех, да се једном одмори, да један једини дан живи, а да зна
да Душана Катића нема више, један дан, па свакоме, и деци и Немцима и свом посилном
и Урошу Бабовићу да погледа у очи, да један дан сване, а да нема летака и шарања по
зидовима, оно дрвеће је на добром месту, заклон, ту би могла да буде заседа: сељак
шмрче: знак, лозинка, сустиже га и хвата за раме:
Командовао сам тишину, а то и за тебе важи. Пази, изгубићеш главу:
може на педесет корака од заседе да се баци на пртину и за тих неколико секунди
да митраљез начини покољ у оваквој колони. Не сме да командује одстојање. За десет
минута по оваквом снегу батаљон не би могао да се развије у стрелце и крене у јуриш, а
за десет минута вечерас се губи битка. За један трен, ова лопужа одједном подигне руку
увис, не мора да легне: откопчава револверску футролу:
Ти, пријатељу, уз тело да држиш руке.
Смрзао сам се, морам.
Сигурно мисли да сам кукавица и да се бојим једног студента и педесетак мангупа
са по неколико метака. Сутра ће да прича по селу како мајор Цветић:
Чуј, пријатељу, што се мене тиче можеш ти држати руке и под шубаром и како
год ти је воља.
А је ли то затврдо да му се по сваку цену одузме тестамент.
Рекао сам да се не разговара у колони:
чује: на коси пуче пушка: стаје и подиже руку: опазила нас њихова патрола. Или
неко од месних четника уноси бадњак па се весели. Или грешком опаљена пушка. Да не
погреши у процени. Онда храброст не помаже. Давно тај страх није осетио, од Паланке,
прави командантски страх. Хвата сељака за раме:
Где је то пукла пушка.
Нисам чуо. Овакво глуво и светло Бадње вече не памтим. Кад ми сви волимо
неправду и кад свако једино себе зна. Ако. Отворено вам кажем: осећам да сте наумили и
ви да ме преварите. Ал да знаш: онда сам и ја курјак и нек ме нема, никог да нема кад је
тако. То хоћу, господине мајоре.

Четник Пиле каже Љубиши, команданту Прерова, у канцеларији општине, где

вечерају:
Зашто од рибе једеш само главе. Господа бацају главе мачкама.
Ша се тебе тиче шта ја једем и не једем, богати. Доста. Најпре идемо да обиђемо
страже око Прерова. Иди по пушкомитраљез па ћеш за мном, двојица у патролу на
тридесет корака, тројица иза тебе. Изиђи:
откуд Пиле зна искезио се неко му рекао да сам целог живота на Бадњи дан и увек
газдарица мени само главе да јој и њу би могао за инат ћу сам од данас да једем кад хоћу
да будем друг и делим комунски све мртав дрозд сви видели ал сам показао морали сви
да доћу и сад се мрзну смрзнуће се до поноћи у снегу цело Прерово кад обиђем стражу
нека су на стражи па онда тројицу морам ја могу што да не могу Ђокан је други на
списку жао ми волим га као оца ал нема протекције и да свако свога штити као некад што
га волим шта вреди шта ја могу кад је њему бог Стаљин и пева песме о Стаљину и
Душану Катићу јавно виче партизан сам а још је лопов највећи џепарош у три среза
војвода рекао пази лопове све да очистиш Лазар Обичан кољи сине ево ти кама после
збора нисам излазио није ме нико видео да ли су бацили мртвог дрозда божју им мајку
како да пита: опасује се, руке му дрхте: наредићу кола дрва суве багремовине да се одмах
дотера кад се вратим тројицу морам хоћу лично ја да знају да не кажу кукавица Љубиша
не сме да убије гледали ме кад сам рукавицу подигао како сам погрешио: прилази
огледалу поред касе на којој је упаљена лампа, неколико сапуна, гледа себе у огледалу:
зашто су све газде црномањасти и зашто је сиротиња плава бем те природо и ту не влада
правда лежи на трбуху и Боса му ставља облоге печени лук драо се као јунац Адам Катић
највећи газда председник општине унук Аћима Катића е ја доћох главе његовом бресту
где је лагао сиротињу деда Тола гинуо за његов посланички мандат шта ли сад причају о
мени страшан Љубиша нисмо га познали други човек кад командова удри еј на Адама
Катића прво ударио алал му вера кад се неко нашао правда на крају побећује зашто ми је
толико зима да врућом водом оперем руке за сапун сад коју зажелиш можеш: гледа
сапуне, ставља их у џепове: време је да изиђем мислиће да не смем завукао се Љубиша у
општину опколио се стражом а командант је како ћу Ђокана шта да радим чика-Ђокане
божју ти матер лепо да му кажем волим те као оца зато што ми некад помагао баш он ће
да мисли не сме мене Љубиша и да лаје и пева неправда лопове неће телефоном пита
војвода: седа на кревет прекривен ћилимом, ћилим му је под ногама: почињем живот као
човек шифоњер није добар заменићу га: прилази добро заложеној пећи, пружа руке,
цвокоће: ноћ је срећа неће видети сваке године на Бадње вече није за слугу да није
отишао у четнике Љубиша још доноси дрва нема за потпалу спреми кукуруз за свиње и
њима је Божић и мени није Божић мора све и шта је то једном у години само једном
сваке Бадње вечери газда Адам вечера са слугама и ја да му певам то је било човечански
од њега можда неће ни да преживи Пиле је млатио из све снаге Душан причао кад смо
пресекли колач то није имало смисла човек је постао од мајмуна по историји све то
редом а Адам се смешка увек се смешкао и ћутао никад ни реч кад је Душан причао о
Русији и за колхозе кад буде цело Прерово колхоз покварен газда и стари лопов знао да
је то пропаганда и лајте ви што год хоћете док сам жив биће овако драо се као јунац нека
умре нека липше бар се наживео како се Србин у целом срезу није за годину ја више не
тражим зашто нана није дошла да ме види наредићу кола дрва нов шпорет целог века од
кад ја знам Љубиша сине кад ћеш да зарадиш па да ми купиш нов шпорет има да се
пренерази кад види уносе нов шпорет са, белим вратанцима и три рингле ако имај и ти
шпорет са три рингле шифоњер и астал бело офарбан канту масти две флаше зејтина пет
кила пиринча пет шећера ако једаред у веку у твојој кући и за блузу сеци још за сукњу
дај две зејтињаве мараме нека се једаред у веку обрадује кад је дочекала и заслужила
мученица одмах после списка чим буде готово свратићу им најпре да све ствари однесем
тако је:
Идемо, Пиле, је ли све у реду? Ти за мном:
мора да ћути чуће како цвокоће ово је незапамћен мраз да пречистимо ноћас да ли
су бацили дрозда матер им божју: гледа испод степеница, види га:
Стражар. Узми ову мршу и баци негде. Како можете да га гледате пред командом:
на снегу и мутњикавој месечини, у беласастој леденој светлости извалио се
мртвачки, страшан, црн, огроман брест: стоји, гледа га: сви знају причају још био дете
кад је чуо старци су причали некад давно била незапамћена поплава Морава је поплавила
сву равницу од брда до брда и однела села народ и стоку све подавила а један човек
пливајући ухватио се за грану бреста попео и ту провео недељу дана на бресту док се
вода повукла и тако спасао па одмах ту негде где је сад општина направио колибу па се
он множио и тако постало Прерово око бреста док живи брест живеће и Прерово ни
Турци ни Швабе нису смели да га посеку секиром су исекли ноге сви који су на њега
замахнули а што данас нису исекли ноге лажи старачке кад је народ непросвећен верује у
лажне приче и вампире какав брест спасилац газде измислиле да заплаше сиротињу ал ја
ја му дођох главе ако да видим шта ће да ми буде да видим све је природа не постоји
никакав бог наука је попови лажу да живе како Русија живи без бога и толики свет
наредићу сутра да се попали и изгори све у пепео недељу дана гореће наредићу: полази,
стреса се, стража путем зауставља његову патролу, њему је пртина тесна, чини му се да
сви стражари чују његову дрхтавицу: можда су они помислили да претим запамтите све
ћу вас подавити као ово пиле јасна ствар опет ћу сутра да наредим збор и саопштим да су
казне над партизанским присталицама нема више конспирација тројица су чланови КП и
два кандидати скојевци а ти су још гори од чланова опет извадим из џепа мртвог дрозда и
замашем да се зна на сваки збор док не побијемо партизане и све партијске ћелије
збришемо ја подигнем мртвог дрозда да се зна свако куче познаје није ни његов газда
светац жена му курва никако нека и сад дају коме су давале ја хоћу поштене кад могу
чим ли Бата и Миле Станковић перу руке па им онако беле ево ти кама са сребрном
канијом имаш срце четничко и кољи Адам ако не преживи могу чика-Лазаре а Лазар
Обичан четник од постанка први четник у Србији:
Како смеш да заборавиш лозинку. Сутра да ми се јавиш у осам на рапорт:
какав ми је то живот био кад се Христос родио божји син предрасуде и приче за
непросвећен народ богу се родио син и ја чим прође поноћ секиру преко руке па у забран
да чувам Адаму Катићу забран од сиротиње имам да наредим скупљање прилога за
сиротињу по сто кила жита по пет кила масти и по кола дрва сваки газда нек и сиротиња
види једном вајде од власти кад сам ја командант неће нико да умре од зиме и глади
чика-Ђокане мој шта да радим кад си ти лопов и знам шта ћеш да причаш облачио ме
обувао и јавно исмејавање а моје ране нико не зна једва сам остао жив ко ме обиђе док
сам био у болници да је бар један из Прерова питао како ти је Љубиша једва чекали да
умрем еј Прерово Прерово: стаде, слуша шкрипу снега под корацима патроле,
заустављање стражара, онда чује ланац мукле лупе око села којом се један другом
оказују мобилисани сељаци без пушака, између оних поузданих којима је он дао оружје:
ухватио је стегнуо је Прерово не чујем му душу

На апарату је Бата Павловић. Молим вас, дајте ми:

спусти слушалицу, тресну је о виљушке телефона, спусти се на столицу, али му
рука остаде на телефону, који поче расрђено да звони и завија: не, не. Мислити
чињеницама и опет чињеницама. Погрешка вечерас, сутра, и никад више не може да се
поправи. Нека звони. Сме ли он да буде задовољан уверењем да је у праву. Да је рекао
штабу своје мишљење, одлучно и јасно. И је ли тиме исцрпена његова улога у судбини
тог малоумничког плана одмазде. Уверење да је у праву не може да буде надокнада
упропашћеним могућностима. То је битно. Бити у праву данас, то је бити кадар
остварити идеју, замисао, извести своју комбинацију, спречити друге да наметну свој
план, потчинити их. Без те моћи, бити у праву не значи ништа:
Молим вас, престаните да звоните. Зваћу вас кад буде потребно:
сутра, после свршеног чина не вреди никаква сатисфакција што је био у праву кад
је Планинском и Цветићу рекао своје мишљење. И шта у политици вреди сатисфакција
после свршеног чина. Не постоји историја исправних и паметних мишљења и погледа.
Бележе се само порази и победе. Њима се силази и пење. Нема друге. Узети власт, сву
власт овде, и спровести своје идеје. Какву ли је нову комбинацију смислио отац Сава.
Потез за добијање симпатија партизанских присталица, или бежање од одговорности за
ствари које нису добре код нас. Стари Византинац. Хоће да се наметне за судију и да у
овом хаосу сачува чисте руке за крај обрачуна. За сваки случај. Сутра га мора истерати
на чистину. Ићи ће да му честита Божић и руча с њим:
Господине Бато, дошла вам је госпођа из Београда.
Ко, ко је дошао. Остави ме на миру.
Ваша госпођа, молим вас.
Одведи је у моју собу и реци да сам заузет. Доћи ћу чим свршим посао. Наложите
јој пећ. Побрините се за вечеру:
 једва се уздржава да се не продере: шта она хоће ноћас: устаје, брзо шета по соби,
стаје уз прозор: да ли и сада има модрицу, променила воз и време доласка, хоће да
изненади, очекује сцену, и то вечерас. Вечно иста жеља за великим догађајем,
изненађењем. Кад види где живим, кад види све ово. Ноћас је, госпођо, половина света у
заседи и чека да коље или да буде заклана, а она друга половина чека поноћ па да заузме
места прве. А она хоће доживљај, да га убећује како се за багателу продаје вила с
воћњаком и виноградом на Топчидерском брду, треће писмо на по два табака, банално,
не може бити баналније, савски пејзаж при заласку сунца, а ниједна реч о парама, откуд
нам паре сада, од кога да их позајмим, где да нађем пола милиона, да украдем, је ли,
прећутно, лирски опљачкати неког Јеврејина, или да отме од сељака реквизицијом,
уценом:
Господине Бато, ухапсили смо само петорицу. Остали су побегли. Неко је открио
наш списак. Шта да радимо.
Не гледа их, хода канцеларијом од пећи до прозора: стаје пред забринуте четнике:
Ништа. Идите и вечерајте ако то већ нисте учинили. А што се мене тиче, можете
сада да идете на спавање уколико немате других дужности. Чекајте тренутак. Реците ми
како су се понашали и шта су говорили ови док сте их хапсили. Јесу ли претили.
Неки су ћутали. А неки су викали да су невини. Жене и деца, зна се. Господине
Бато, крајње је време да ми наше четничке редове очистимо од сумњивих. Много је
саботера и маскираних комуниста.
Идите и свим породицама ухапшених саопштите да им ја лично поручујем: нека
спокојно спавају. Ухапшеници су ван животне опасности. Биће сутра саслушани. Да.
Тако им реците. Јесте, неће бити убијени:
чуде се, запањени су, разочарани што нећу дозволити да се ноћас пострељају
људи које су похватали, а никога од њих не познају, немају појма о њиховим кривицама.
Да кажем Загорки, да ли ће то да је узбуди, гест самилости, опраштање живота
непријатељу, можда ће је импресионирати:
Још се чудите. Добро. Изволите се чудити напољу, али прво одавде да одете у
куће похапшених и да им саопштите моју поруку. Лаку ноћ:
јесте моћ поклонити некоме сан вечерас. Она свеједно презире све што он ради. А
они што су побегли. Ту почиње проблем. Признали своје непријатељство, принуђени да
нам постану непријатељи, постављају заседе, врше атентате. Ако ноћас или следећих
ноћи из њихове руке улети бомба у његову собу. Не, не. Кратковида политика. Ах,
Загорка: стражар кашље, шкрипе кораци, ситни, цупкави, птица лупа о прозор: прилази
телефону, стоји, спушта руку на слушалицу: да позове неколико команди места и
саопшти: До даље наредбе не предузимати никакве мере против лица на вашим
списковима, ја, Бата Павловић. Или бар да одложи до поноћи, до два сата, док не стигне
извештај из Трнаве. Тамо се разрешава ова дилема. Ако онај јуродиви манијак не
поквари, глупак, једна глава јевтинија је од сто педесет глава, а Свето писмо вуче у
торби. Шта да радим са Загорком. Одложити акције до зоре, у Трнави дотле мора доћи до
пуцњаве, онда дејствовати према ситуацији: окреће ручицу телефона, подиже
слушалицу.
Пошта:
спушта слушалицу на сто, седа, пали цигарету, телефон звони: постаћу
неурастеник:
Дежурни. Дежурни. Молим вас, реците да ми се одмах скува кафа. Ако је јечмена.
Нека је пуна џезва, пожурите:
ако спречи извршење наредбе, шта ће сутра с Планинским и Цветићем. А Загорка.
И то дете, ко ли је дошао, Света или Аца. Шта ће ми сад. Кад се заврши ово клање, три
године посветићу деци. Да оде на други терен. Врховна команда је у покрету, нема
сагласност за такав поступак. Да сруши целу позицију, одрекне се свега што је са толико
жртава и напора једва створио овде, да почне из почетка на другом крају Србије, где.
Свуда је исто: покрива шубаром слушалицу да би утишао звоњаву: онемогућио би себе,
избацио би се из строја за значајније догађаје и одлуке. Испустити покрет из руку,
постати ситан комбинатор, смешна фигура, опет је разочарати, поћи у авантуру и
потпуну неизвесност због стотинак проблематичних људи, садашњих или будућих
партизана и комуниста, сада кад ће само ове ноћи у Европи и Русији бити убијено
десетине хиљада људи, је ли то паметно. Има ли стварно смисла вечерашње мучење на
једној ратној епизоди, то је свакодневна ситуација, безбројне, безначајне епизоде у
земљи у којој се води граћански рат:
Хало, пошта. Доста са звоњавом:
још чињенице, само чињенице. И како баш сада она да дође. Дежурни му уноси
кафу:
Много вам хвала. Молим вас, наложите пећ, видите ли да цвокоћем.
Ваш посилни чека пред вратима. Госпођа вас је молила да одмах дођете.
Реците мојој жени нека вечера и, пошто је свакако уморна, нека легне. Спречен
сам хитним војним пословима и пре десет нећу моћи да дођем.
Посилни ми рече да вам је дошао и син.
Свеједно. Нека вечерају и легну. Колики је тај дечак што је с њом.
Па велики је.
Како велики је. Шта теби значи велики. Питај га за име:
није ваљда Свету довела по оваквој зими, возови се не ложе, саботаже на пругама,
шта ћу њој рећи, канцеларија, намештај, фуруна. Па ово је фронт, рат је:
још чињеница. У томе и јесте ствар што ће ове божићне репресалије користити
Душану Катићу, он ће задовољно трљати руке. И генерал Недић. Та се пијандура сасвим
предала Немцима. Ти његови пандурски, капларски говори, медаље, бог, свети Сава,
блесава пропаганда. Добро је учинио што је одбио сваки разговор и контакт са том
матором будалом. Испија и другу шољицу кафе, пали цигарету. И још чињенице. Како
може трезвено и паметно да мисли и одлучује у оваквој леденој ноћи. Ко зна, можда је
ово најхладнија ноћ двадесетог века. Ни птице не могу да заспу од зиме. Туку у прозор,
разбијају се. А можда је стварно кукавичлук поништити наредбу одмазде. Историја ће по
своме. Глува и слепа за свако дело које није манијачко и крволочно. Велике убице су
прави предмет историје. Злочинци су њени миљеници. Злочинци пишу историју. А
колико је пута Богосав то поновио. Али то нису чињенице за ову ситуацију.
Најзначајнија поука и порука Одисеје није храброст већ лукавство. Да, да. Све што није
сопствено искуство, мачку о реп, препоручи га непријатељу. Да ли ће некога, било кад,
занимати ова његова божићна ноћ. Којешта. Почињем да мислим као Младен Ракић.
Ваша госпоћа поручује да неизоставно одмах дођете, иначе ће, то је рекла да
кажем, одмах ће отићи на станицу.
Остави ме на миру.

Војвода Планински нагло, препаднуто, зауставља коња пред трнавском стражом,

пред кратким широким димом из шљивара одевеног у иње, у светлуцање дубоке
месечине:
Престани да претиш, Гаврило. Замукни. Васовићу, стани мало:
тера коња напред, прелази ћутке поред двојице немих стражара, хоће да се издвоји
и опет да размисли, ако може, јер Гаврило каже „Врати се, Милош је у кући", гледа:
преко ледене шуме шљивара и дрвећа – велике гомиле у високом дрвећу: његово:
па пуцај, сине:
прозебле ноге не држе га:
Васовићу, узми вод и пођи за мном. Опколи моју кућу. Шта се чудиш. Кажем,
опколи моју кућу и авлију:
зар овако долазим кући. Тело му се одвојило од веша и , одела, го је на снегу, под
месецом који га види целог: сви га виде, село, његова војска, мртви, сви које је видео у
животу гледају га: како да се прикраде до јабучара, до велике сенке подрума, како кад су
плотови у снегу, све је иње, сенке шљива су танке, исцепане, види се са свих страна да
бар пушку не виде, али шта ће без пушке, припија је уз себе, погну се да је скрије: пршти
снег под њим, чује се на коси, Планина чује: хоће да прескочи плот и уђе у свој јабучар
који опкољава зграде, њега, под цокулом пуче повија: стаде, чека пуцањ: тишином
кашљу четници, шмрчу:
 Васовићу, шта чекаш.
Не могу.
Не можеш.
Зар мора овако.
Опкољавај, Васовићу, опколи. Живе хоћу. Ако пукне пушка, главу ћу да узмем:
гледа кућу пораслу сенком, нема нигде светлости, тихо је: можда је заспао. Није у
соби. На штали, у подруму: прескаче плот, једва се миче од стабла до стабла, од сенке до
сенке, стаје: трешти ледена кора снега под корацима четника који опкољавају његову
авлију, као да га газе цокулама по ребрима: где ли су деца, ако нису заспала па седе са
њим, а он кроз прозор уперио митраљез: полази, али одједном стаје и побада кундак у
снег, здравом руком хвата се за стабло: куда ћу одавде кад је све моје ту: клекну, дохвати
се пушке, упери је, дрхтећи гребе кору стабла, испустиће је: кроз крошње јабука, пуне
иња и месечине, чека цуцањ, шапуће: Не мучи, нека о Бабовићима остане прича: на
Божић син уби оца. Пуцај, Милоше.

Месец упалио снег и њу, гомилу у месечини, Ђоканову кућицу: чује Ђоканове
гусле, за леђима кукају мајка и сестра му, и смрди барут: није могао Перу ако је ђак сви
знају да је скојевац опасан цело Прерово зна за значку срп и чекић није крио како би
могао да му је срце камен Љубиша је ли то другарски за кога носиш пушку и још нешто
ноге му се одсекле није могао удри га Пиле опет притиснуо цев заглавила ми пушка
слагао кад му познаје мајку много добра жена:
Нареди им да не кукају. Трчи, све их затвори у собу да не дижу панику кад знају
добро да је комунист:
не сме више ни реч шта ми је те цвокоћем и малаксао сам толико да није назеб
запаљење плућа и мозга кад сам ја тешко рањен још то није зарасло а Пиле ће сутра и
моји четници да сам се уплашио ја се уплашио али морам Ђокан гусла гуди ли гуди
човек као да смо у слободи а што смо робови и окупација њему добро пева човек а што
жене толико мајке за сином он ништа сунце му божје сам као пањ не зна шта је родитељ
може да (свира увек је гудео њега морам мораш Љубиша сунце ти Исусово шта ћеш
сутра боље одмах у Мораву за шта си командант толико поверење војводино како да га
погледаш у очи ниси смео зар ти Љубиша одједном ми руке клонуше и ноге ми се
одсекоше није био рђав друг према сиротињи се није поносио као други лежимо летос на
сену а он чита Мати и то је пропаганда кад би чуо Пера сад да може мајка мора јадна да
кука а лопов гусла и пева песме:
Пиле, уђи и кажи да сам му ја наредио да изиђе напоље. Поступај лепо, стар је
човек:
јесте највећи лопов кад је и мени да је једаред ти само повежи псе и за друго не
брини ја ћу поштено да зарадим свој хлеб а он лопов слепче ко на овој земљи поштено
може да заради свој хлеб нећу да крадем ништа даћу ти пола иако то није поштено И сви
причали пева Ђокан чнји ли је тор страдао пева Ђокан коме ли је закукала мајка гуди
Ђокан доћи ће жандари јесте лопов зато воли Душана Катића партизане и комунизам за
нераднике и лопове дај туђе од зноја туђег да се живи морам чика-Ђокане сам си крив:
склања се у сенке, наслања се на плот, стреса се, грчи, кукњава замуче, клону за
сећањима: бурјан одавде до пута порастао шума бурјана у кући се чује песма и гусле
Ђокан је најбољи певач и одевен је као Адам Катић сви причају једе сомун и печење
сваки дан и да му је у кући још лепше него у Адамовој ако је колиба краде с вашара робу
и има више но у дућану он био дете чим дотера Адамове свиње из поља и затвори у обор
дође овде и бурјаном прикрада се и шуња ка гуслама и песми дрхтао је тад као мокро
ћурче воли га више од оца највише га воли на свету Ђокан је најлепши човек у Прерову
нико такве бркове нема на свету па му се привуче до прозора седне и наслони уза зид да
слуша боже слатки (молим ти се кад порастем да будем као Ђокан боже претвори ме у
Ђокана хиљаду пута ћу да се прекрстим и постим док сам жив један дан да живим као он
па нека умрем заспао сам чекајући га негде је отишао Ђокан га ухватио насмејао се узео
ме за руку и увео у најлепшу собу на свету тако ми се учинило и дао му пуну шаку
шећера узео у крило а он му рекао чика-Ђокане ја хоћу да будем као ти и он каже то ћемо
да видимо још си мали и рекао му тада чим немаш посла дођи слободно допадаш ми се
као лисиче си само ником да не прича после недељу дана донео му ново одело опанке и
качкетић није смео да обуче најлепше одело у Прерову ни Душан Адамов га није имао па
је плакао а Ђокан га свукао бацио старо иза врата баци у Мораву обукао му ново сад
можеш кући личиш на човека ал није смео због жандара па се сакрио онде у бурјан и
чекао да се смркне и свукао се па обукао опет старо морао ново одело да сакрије у
Адамов сењак тек после недељу дана показао мајци нано нашао сам сто банака и купио
сам ово одело видиш кад нећете ви морам сам украо си одмах она где си украо па га
тукла све по глави да призна није признао а она га узела за руку и одвела Адаму под
вењак и рекла теби је украо паре ево ти а Адам га поштено спасао није ми ништа украо
опет му није дала одело сакрила га негде и кад ми га је дала било ми се већ омалило више
никако нисам могао да га обучем па пошао ка Морави да се удави кад тамо поп пливао
на лећима носи га вода као мртвог бежао од Ђокана да га не види а само увече прикрадао
се бурјаном оданде чучне под прозор да слуша гусле и песму једаред га сачекао где си
Љубиша сине зашто те нема лисиче моје није хтео да каже бојао се само да ме не пита
где ти је одело није шта је за њега једно одело кад ;он сваког дана као да му је слава једе
сомун и прасеће печење опет га увео у кућу и дао му жуту торбу и таблицу за школу и
банку за бомбоне опет нисам смео ту торбу од коже да носим кући ниједан ћак у Прерову
није имао кожну жуту торбу ни Душан Адамов ни учитељев син морао да је крије у
Адамов сењак само сам увече долазио и стављао на леђа седео са њом између стогова
деца нагрнула на њега чудила се и завидела Љубиши ко ти је дао кожну торбу Љубиша
нагрћу деца из целе школе нагрћу да виде најлепшу торбу на свету кад је густ мрак да не
могу да га виде нико га не види трчао сам са торбом по јабучару она лака као перце па је
опет закопавао у плеву жандари долазили и везаног одвели Ђокана у Чаршију целу
недељу причало се свуда само о томе жалосно је било у његовој кући пусто сваке вечери
сам долазио да видим да се није вратио чувао му кућу кад се враћао био је несрећник
тада увек мршав и необријан како је страшно кашљао и ћутао ја сам ти доносио орахе и
јаја сећаш ли се сунце ти божје јер су га жандари газили цокулама џелати све по ребрима
ништа су Турци жандари су најгори људи на свету и сад су они дошли у четнике а он их
кад одједном зарокће песму о преровској буни и Аћиму Катићу па волео сам те више од
оца цајвише на свету тебе али кад се мора чика-Ђокане сам си крив сунце ти божје
наређење је по списку све кад си други одозго шта да радим тде ти је срце кад сада
можеш гуслати мајка улудо изгуби сина тебе морам лично морам да си ми отац ако си ми
и отац и мајка био ниједан мене није човек на свету обрадовао ти си био човек сутра
развилапиш уста зар Љубиша Дачић командант ко је он ја сам га хранио као кученце
причао си у кафани Љубиша док није отишао у војску само је једаред понео своје одело а
то кад сам му ја купио ја сам га хранио као голуба да буде човек он четнички слиноња
питаћу те зашто данас ниси дошао на збор:
Неће да изиће. Каже ако нешто треба Љубиши, нека доће код мене. Ја се спремам
за вечеру, мени је Бадње вече. Кад ми рече: „Шта ја имам са четницима да разговарам",
уједе ме за срце, смркну ми се. Не знам како та не смакох.
То је моја ствар. Кад ја одлучим. Напред, идемо по другог. Они су чланови, чули
су кукњаву, побећи ће:
кроз вратнице пас режи на њега: скиде пушку и опали у пса, овај сави пода се
своју сенку.

Пред својом кратком сенком сељак стаде

Ту су, господине Цветићу.
Како знаш. Где су.
Ево је пободена грана. Тако сам се договорио са женом. Да пободе код ове
крушке.
Да ниси погрешио место.
Сељак је загледан у брежуљак: речи се пуше на месечини, мрзну се одмах:
Ено је његова кућа. Мог небрата. Ту су. Она велика, видиш, усред шљивара, а
ниже је моја. Ја доле нећу. И још једаред вас понизно молим, мислим да сам заслужио,
чим буде готово да га натерате да вам да тестамент. Држи га у женином ковчегу. Нисам
крвник и немојте неку несрећу да му учините. Пред силом морао је и он. Господине
мајоре, он је још тврђи човек од мене и може да каже: Нема.
Спасојевићу, нареди да сви клекну уз врзину. Ако су онде видеће нас. Ти ћеш
преда мном, пријатељу.
Жив даље нећу, он има децу. То су сада ваше војне ствари. Рекао сам ти да му не
верујеш, али ти не буди нечовек, господине Цветићу. Главу сам ти подметнуо.
Не брбљај. Где му је стража.
Не знам. Нисам видео, и доста ти је од мене:
шапат и грцање диме му се на мразу, у месечини.
Мајор Цветић прилази, загледа га: плаче, а бркови, трепавице и обрве беле му се
од иња:
Чуј, пријатељу, иза нас се сто људи мрзне, а ја морам ноћас да нађем Душана
Катића, не шали се главом.
Имаш ли децу, господине мајоре.
Зашто питаш.
Ја ћу да вас нађем кад свршите свој посао.
Ти ћеш за мном док их не опколимо. Спасојевићу, ви другу чету водите десно. А
ја ћу с првом са горње стране. Код оног великог дрвета да саставимо круг, па да стежемо
без ватре док не покушају пробој. Док ја не командујем, пушка да не опали. Пренесите:
нека не кашљу у колони. Тишина. Стража им је вероватно под вајатом. Ви, Младене,
узмите тројку с пушкомитраљезом и пођите на стражу. Привуците се и покушајте да их
ухватите без пуцњаве. Имате ли толико присебности. Опомињем вас.
Мислите храбрости.
Мислим да вам се ноћас нуди прилика какву и најбољи војник ретко доживи у
рату. Од ваше способности.
Кажите храбрости, господине Цветићу.
Рекао сам способности, јер ја сам бирао храброг човека за овај задатак. Од вас
највише зависи хоћемо ли ноћас уништити Душана Катића. И последњег партизана.
Молим вас, слушајте ме: кад ухватите стражара, ако покуша да виче или бежи, ви
употребите каму.
Немам је.
Позајмите каму. Митраљесца поставите да туче јужну страну зграде. Изгледа да је
на тој страни само прозор. И не пуцајте док не чујете моју команду. Ни у ком случају не
отварајте ватру док не командујем. Ја идем на главна врата. Јесте ли разумели. Полазимо.
Чекајте. Ви и ваша тројка, Младене, изујте се одмах и у чарапама да се привлачите, све
поред врзине. Цокуле дајте овима у строју. Спасојевићу, и вама је врзина заклон:
прилази му, издваја га, шапуће, с руком на рамену:
Ви сте официр кога ја ценим и волим. Не заборављајте то сада. Он сад мора бити
упиштен. Сада, разумете ли. Можда никад више ако нам се ноћас извуче. А изгледа да је
ноћас неопрезан. Спасојевићу, чујте. Само сам два пута у животу овако осећао. На
Солунском фронту деветсто осамнаесте, једне зоре кад сам чекао команду за почетак
велике офанзиве, и кад ми је војвода Мишић лично честитао и предао Караћорћеву
звезду с мачевима, схватате шта тај чин значи за војника. И кад смо јесенас нападали
Паланку. Са њим. Сећате ли се кад је дрпио митраљез и јурнуо пругом.
Зар сам ја вас икада разочарао. Зашто ме у моју дужност толико уверавате,
господине мајоре.
Зато што се овом битком одлучује о мојој слободи, Спасојевићу. Разумете ли то. И
о вашој исто. Од ове ноћи нама ће бити друкчије. Разумете ли то. Кад њега нестане, ми
ћемо онда све моћи. Заборавићемо и она стрељања на обали Мораве. Све ће бити
друкчије.
Само да нам више сељаци и политичари не командују.
Да. И то. Али о томе сутра. Ја сам побожан човек, а вечерас је Бадње вече.
Прекрстите се пре него што командујете чети да пође за вама. Војник има много разлога
да верује.
 Дозволите мени, молим вас, да блокирам врата.
Не, не. Пре но што га погоди метак, Душан Катић мора да чује мене. Мој глас и
моје речи. То захтева Моја командантска част. Пођимо у име бога. Погледајте на сат: за
петнаест минута да се састанемо са четама код оног високог дрвета.

Погледај, војвода испусти пушку. Не може да је дигне. Крв није вода. Шта
ли му то шапуће Гаврило. Ал кад је комунист. Опет, син му је. Нека га он живог
хвата, ја ћу у Христа да пуцам. Ако не заклопиш пљуцу, смрзнуће ти се гркљан,
соме. Шта би ти радио. Не знам. А знаш ли зашто Немци само његово не спалише.
Пст. Опет узе заклон иза јабуке. Да ,ми је брат, да ми је мајка, кад је комунист.
Гледај месец, гледај месец. Не снашло те да будеш на његовом месту. Питам. Не
нам. А што се мрзнемо, отпашће нам прсти. Не знам да ли су ноге моје. Не снашло
ме. Изгоре снег. Јесу цареви убијали синове. Диши на нос да не цркнеш. Гледај
месец, брале. Убио бих бога. Прсте не осећам. И то је Бадње вече. Ако не
шапућем, морам да кукам. Нека га отац хвата живог. Пст, војвода подиже пушку.
Браћо, да није све ово неко изигравање и само да се каже. Прст.

Миле, време је. По свим селима почело. Чујеш пушке, беже као зечеви.
Може. Крећи:
чиста аутосугестија. Болесно иживљавање. Зашто би поруменела и задрхтала, ми
дотле нисмо, сем здраво здраво, ни пет реченица изменили. Глупо, фикција. За четворицу
џулова и опанчара, још је и туберан, у реду. Не знам им поглед, не познајем им ни глас.
Анонимно, механичка радња. Ја сам сујеверни идиот. Целе вечери пио љуту, а није успео
да се опије. Кошница му је глава. Није ни вечерао, ни ручао, и ништа:
Лафови, зна ди неко од вас може ли лудак да се опије:
јесте, шта се лажем, јесте поруменела кад ми је узела руку. Јер од Сењака до Раље
нисам скидао поглед са ње. Како није осетљива. Слабић, студент, богаташки син,
свилењак. Сви би рекли дезертер. Тачно. Кукавица. Ништа није било. Комунист је
комунист, па и кад је лепа као она. Хиромантске глупости. Линија живота ти је кратка,
брег љубави снажно изражен. Блесарије. Никад није чуо жену јс таквим гласом. Није
важно. Тело као виолина. Поглед. Све је аутосугестија. Кад би међу овим барабама био
бар један интелигентан, па да разговара са њим. Па неће она мене ни да види ни да чује.
Зашто бих ја њу, овима то није проблем. Не познајем је. Треба јој дигнути ноге. Најпре
ноге, какве ноге:
Је ли вам зима, момци. Зашто се пувате, као нису вам пуне гаће:
коме ли мој отац Митар Савковић вечерас прича како се мучио и злопатио док је
шегртовао и био калфа. Ко ће вечерас да му одглуми радозналу пажњу, па узбуђење, па
сажаљиву тугу на крају. Откад памтим Бадње вечери, иста представа: један исти
монолог, публика ја, иста сценографија. Газда-Митров велики обред исповести, свог
јединца посвећује у велике тајне живота. Понос на муку, дирљива срећа због муке, туга
што му син нема такву срећу у животу да се мучи и да га муштрају калфе и газде као што
су њега муштрали. А цела мудрост: „Запамти, сине, без муке нема ништа на свету."
Решен проблем. Браво, ћале. Ипак он није глуп човек. Чак и он слути да је психологија
оно битно. Опет Бранка. Неуспело са оцем и Бадњим вечерима. Ништа. Ситно
подваљивање. Микрорелације. Воља је најусранија лаж о човеку. Памћење, памћење
треба спалити као буњиште:
Другари, шта ви мислите кад гледате звезде:
толика ракија. Па добро. Какво срце, нервни систем, каква смрт. Мисли се и
последњом капљицом тих гована у лобањи. Смрзни се, кад си нов џемпер изгубио на
покеру, цвокоћи, цвоњку. Било обично виркање у длан. Немаш дуг живот, лупила
женска. Није знала шта друго да каже. Ја сам сујеверни идиот. Кад би се једноставно од
првог причешћа, не, кад се уђе први пут у учионицу, учитељица стане поред табле и
одмах саопшти будућим људима: рат је обичан људски рад, децо. Дужност је сваког
грађанина да убије бар по једног човека или жену, свеједно, може и дете, јер без тога
неће добити сведочанство, неће добити грађанска права, нити може у државну службу.
Шта са главом, то је питање. Доста, Миле Савковићу. Могло би се, али памћење да не
постоји, и да се спава:
Другари, кажите о чему сада мислите. Немојте да сте покварени:
чак и то је његов стари, вечни комплекс. Глупачки се застидео што је једини имао
карту за прву класу и сео у њихов купе. Све црвени, а фол народни студенти. Што,
другови народни студенти, нисте сада у партизанима. Из целе генерације отишла само
четворица. Двојица већ укебана. Мисле фрајери да ћу ја да стрељам своје класне
непријатеље. Ово је тема. То је. Опкољавамо Паланку, заробљавамо, стрељамо Немце,
свечано улазимо, ослобођење. Симпатизери црвених — у мишјој рупи: чекају хапшење,
шаљу маме да цмиздре код моје маме, шаљу тате да моле Митра, не, не, другови. То је
штос. У част ослобођења, свима им послати позивнице за банкет који даје Миле
Савковић својим колегама студентима. Одело свечано, у случају недоласка — стрељање.
У инат је сео према њој. Да је гледа. Зашто сви тврде да је она фригидна. Толико лепа,
како је могла да постане црвена, идиоткиња. Док је гледала у длан имала је глас као
старо црно вино, мрачан, еротичан. Члан среског комитета Комунистичке партије. И
Мата Хари је била лепотица. Најглупље стање: само је раздражио и упалио главу.
Кретен, боље би било да није пио ништа. Сети се: данас је Бадње вече, то је тема. Тата је
ипак трагична личност, мама је велика несрећница, Љиља је неспособна за живот, а
драма, моја драма почела је у ствари од маминог првог абортуса. То је. Глупи и несрећни
Митар Савковић није хтео да дели дућане и купује две касе. Где ти је сада јединац, тата.
То му треба сасути у лице. Чим га сретне. Сам стварам и изграђујем своју личност,
господине тата и госпођо мама, шта је то личност, шта је ваш син, шта ће бити сутра.
Спавајте, срећан вам Божић. Фантастичне обрве. Побадају се у корен носа као стршљени.
Мора да јој види оца и мајку, да види како изгледају ти сељаци који су направили
најлепше тело у пет генерација Паланачке гимназије. Јесте дрхтала, памтим, јесте
задрхтала:
Шуле, испричај онај твој виц о удовици и опанку. Ево ти сто динара. Ево ти
триста:
док је друговима гледала у длан и имитирала Циганку, била је несимпатична.
Проста. Тако се, дакле, кали челик. У реду. Да барем наиђу иа заседу, да настане
пуцњава, да је било каква опасност сада. То је оно. Шта им раде ти илегалци, што се не
бране, што не пуцају, кукавице. Пуваџијски револуционари, борци, дуња Марјанова.
„Савковићу, дајте ми вашу руку. Невероватно. Рука вам је прави уџбеник." Одмах је
поруменела. Има прсте меке, нехајне, дрске неке прсте. То су највиткији и најнесташнији
прсти. То ме збунило и зато сам задрхтао, мој нервни систем, а другарица постала члан
среског комитета. Невероватно. Псима су се сигурно помрзли језици. Кад би лајали, да
лају пси, нешто друго сем тих тупих пушака да се чује, бар од паса да прети некаква
опасност. Урош Бабовић је чудовиште, Цветић грешник и зликовац, Бата Павловић
банкрот, игра само туђим парама, Младен пола ништа пола симулант, Гаврило кад не би
носио одело не би се знало шта је, цео тај штаб је менажерија. Свако свога курјака.
Студенти нек бију студенте. И хиромантија и памћење и то манијачко сећање како смо
прошле године из Београда путовали кући на божићни распуст, у материну. Треба
вечерас извршити наређење, завршити посао, уморити се и заборавити сујеверну
циганску игру. „Будућност вам је друкчија но што би се по вашем досадашњем животу
помислило." Тунел. Није ми одмах пустила руку. Зато сам био узнемирен а не знам шта
ми је било. „Линија живота кратка. Већ на половини крај. Двобој. Не. Ви, Миле, нисте за
то." Погледала га, угризла очима. И највеће монахиње па не одоле. „Биће свакако
аутомобилска несрећа, шта би вама могло друго да се деси. Брег љубави нарочито
изражен." Опет сам се узбудио. „Немате пријатеља." Није истина. „Онда их лако
остављате." Више сам веровао у вашу машту:
Другари, ко би од вас био прави друг и лупнуо у онај прозор за флашу љуте.
Бранкина кућа. Шта, стигли смо. Ништа, ништа.

Младену кама пламса у руци: и у себе може да је зарије, у срце: на снегу не може
да види своје лице, сенка му се вуче врзином иња: сат после да живи, један сат и ништа
више, само да се увери да је ово истина, да он може то што ће да уради — камом
стражара, камом човека у плећку леву, не, десну, десна плећка с леђа је срце: ако пуца.
Види се боље но дању, ко може да заспи на овом мразу. Каква присебност. Циник,
будала официрска. Свети ми се. Није му успела провокација: стаје, ослушкује: меки
кораци за њим: чује, чуће, како може да не чује: ово је самоубиство, не, сваки подвиг је
самоубиство: месечина стрмином клизи на њега: они су јутрос подмукло убили мог
друга, јавно сам се заклео, морамо до истребљења, часно је заклати комунисту, четник
сам, лева плећка: како ћу кад престане врзина. Има двеста метара до вајата, чистина,
саже се дубље, полази: људи су изводили овакве подвиге, јесу, подвиг који ће да се
памти, Карађорђева звезда, Радио-Лондон, јавља, цео свет слуша његово име. Снежана,
Милан, Владан, али мама ће пресвиснути, десна је срце. Бадње вече, кад би знала, леђа
десно, десно: врзина престаје, мора да легне, па трбухом, на лактовима.
Пст. Да се неко не закашље или неопрезно згази, само нека цакне и заршти лед,
пазите. Лезите, за мном:
леже и поче да бауља залеђеним снегом, зидинама месечине.

Жустро окрећући ручицу телефона, Бата Павловић доби одговор звоњавом и у

слушалицу:
Је ли то Трнава. Дајте ми команданта. У заседи. А шта има ново код вас. Ништа.
Није било никакве пуцњаве. Није. Ништа, ништа. Јавите одмах Чаршији ако пуца:
последња прилика, слушалица лупи о своје лежиште:
отварају се врата: седе и загледа се у жућкаст зид пред собом: тишина: је ли
отишла: окреће тлаву: Загорка прекрстила руке преко груди и, ослоњена на врата, стоји и
гледа га, гледа га седамнаест година тако, седамнаест година исто супериорно,
самилосно, издалека:
Па забога, Загорка, ово је штаб:
продра се:

Пуцањ: мајор Коста Цветић стаде: види поручника Спасојевића како са четом
трчи да се сретну и саставе ланац:
Ту је:
одахну ослобоћено, ослобаћајући се, јурну према кући кроз шљивар пун иња, кроз
сенке, кроз месечину, рафал, ледене гране по лицу, фијук куршума, трчи, опет зукћу
куршуми: стаде уз шљиву, клече, види: партизани истрчавају из куће, погнути беже уз
шљивар: где ли је: претрча до друге шљиве, ближе њима:
Еј, Душане Катићу. Чуј ме, Душане Катићу. Ја сам, Коста Цветић, стани да
поразговарамо:
партизани се спотичу о сенке, зауставља их месечина, обара их четничка ватра са
свих страна: .
Чекај, Душане Катићу.
Прекини паљбу. Не пуцајте, другови. Да га чујем.
Где си. Подигни се да те видим.
Устани ти, издајниче.
Ево сам. Хоћеш ближе да ти доћем.
Приђи. Другови, не пуцајте без команде.
Мислио си да са газдама и црноберзијанцима чекам Божић у Чаршији.
Шта сада желиш, пандуре.
Да те најпре видим, младићу.
Ја сам, Душан Катић.
Спасојевићу, четници, не пуцајте без моје команде. Катићу, где ти је патрола, где
ти је обезбећење ноћас. Иди у Прерово и чувај оцу свиње.
Немци те тенковима чувају.
Је ли ти Стаљин послао падобранце.
Не брукај се више, још теби није доцкан. Иако си нас јесенас издао, ми смо
спремни да ти опростимо.
 Питам те: зашто пишеш и причаш да сам у договору с Немцима напустио положај
код Паланке.
А зашто ми бар не рече до вићења, господине мајоре.
Зашто пишеш да ми Немци аутомобилом возе жену. Чекај, зашто пишеш да сам се
продао кад знаш да је лаж, како смеш кад знаш да на рафал никад нисам легао.
Пази, слушају те четници. Боље је у четири ока да разговарамо.
Зашто сам издајник. Је ли зато што нећу за Стаљина и твоје совјете да ратујем и
гинем.
Ко те научио да држиш такве говоре, Цветићу.
Кажи сада да су српски официри издајници и кукавице.
Имаш ли још шта да питаш, Цветићу. Зима ми је.
Кад би ти којима командујеш били људи, они би те сада стрељали за
неспособност.
Не цуцајте, другови. Четници, позивам вас да не пуцамо и не гинемо за туђ рачун.
Пустите нас да идемо својим путем. Само ће Немци сутра да се радују.
Стара песма. Доста. Људи те слушају, подлаче. Ја ћу да те научим како се ратује.
Ево ти.
За кога гинете, четници.
Три месеца те тражим. Слабо нишаниш.
Чекај, четниче.
Жив си. Ево ти још један.
Срећан ти Божић, Цветићу.
У високој и огромној месечини цуцају само две пушке. Два команданта се суљају
по снегу, претрчавају од стабла до стабла, пуцају, вуку погурене тешке сенке, шапућу,
хватају се у мреже шљива и месеца. Две војске их гледају преко нишана, слушају
разговор њихов и њихових пушака, стрепе, миришу барут.

Неко долази:
шапну му Гаврило за леђима, а војвода Планински, не окрећући се, повика:
Не пуцајте, ја ћу живог да га ухватим:
и кад се окрену спази: комшијиним шљиваром споро к њему прилази, шуња се
човек, ваздух је толико густ да не може да га удахне, нема где да га удахне од ршума у
прсима: потрча, али једва корача и шапуће:
Не пуцајте, не пуцајте:
плот не може да прескочи, Гаврило му помаже, одмах стаје: кроз грање, кроз иње
и сенке он иде споро, не обазире се: како сме, где му је пушка: шапну:
Стој:
пође неколико корака, стаде и јекну: она. Клону главом и погледом у снег: чује
њен корак к њему, на њега, не може да издржи: погледа је, срете јој поглед:
Видела си га.
Вида гледа пушку у његовој руци, он пободе кундак у снег, стеже је да је не
испусти: торба јој је на рамену, однела му хлеб, враћа се:
Ти си га видела.
Јесам.
Где је. Само да знам где је.
Она гледа јпушку. Он је испушта. Она опет гледа пушку на снегу:
Нисам је на њега понео.
Ја сам га родила.
Како је обучен.
То је моја брига.
Кажи ми где је.
чује шкрипу њених корака: хвата се за грану, сломи је, зажмури да је не гледа, а
Гаврило му прилази и шапуће иза леђа:
Хвала милостивом богу. Хвала Господу богу. Нареди да се уклоне заседе и да се
људи више не мрзну.
 Чуо си.
Јесам. Ово је само његова моћ могла да учини. Сад пођи у своју кућу, лези,
одмори се, проведи Божић са унуцима. А ја ћу одмах у манастир, на јутарњу литургију.
Сви су је видели и знају где је била, месец, светлост проклета:
Нико да се не макне с места:
то једино може, али чује жестоку паљбу ка Планини: нашли су Душана Катића:
придолази снага: а Милош је овде, он је ту, у појати у забрану, сигурно, сад ће га наћи,
ако га сад не спасе, ноћас ако га не спасе: сагиње се, граби пушку и полази према коси, у
забране, да га нађе.

Миле Савковић припија се уз стог, у сенку, од далеке пригушене паљбе, тих

њихових кундака о врата, псовке и вике: али он мора да је види и запамти, то је тај
јединствени састанак, искушење: пас се извлачи испод стога, нема куд, прилази му,
месец му припаљује очи, гледа га, сагиње се и спушта руку на леђа, иде шаком низ длаку,
хладна, накострешена је, пас зину и само шкљоцну зубима:
Лај, џукело, лај:
разбијају прозор: хвата пса за њушку:
Уједи. Гризи:
трже се и усправи: иза куће, кроз шљивар, трчи Бранка, боса, у црној блузи, боса,
бела сукња, боса по снегу бежи кроз шљивар ка потоку:
Бежи! Бежи! Само те ја видим. Не окрећи се. Брже:
беласа се међу слеђеним шљивама, снегом, месечином, сенка је: он подиже
пушку:
Бежи десно, брже, видеће те:
она се дохвати плота, омиче се:
Скочи у поток, у заклон:
она се хвата прошћа, усправља на повији, извија, клати, прелама на нишану, он је
нежно дотаче прстом по слабинама и привуче себи, а она се цимну, увређено секну назад,
преломи у пасу и стидљиво, кротко пресави преко плота:

Кад је пукла пушка, војвода Планински је стао, али кад је чуо некакав глас, дозив,
нечију претњу, он је само клекнуо на снег, под месецом, у проклетом виделу није ништа
друго могао, није умео, није се снашао јер је Гаврило викао и помињао његово име, и
само га још дубље срамотио, вређао, клео, он је клекнуо, климнуо главом, грешнички, ја
сам те родио, уради докраја, сад је свршено, пушка је пукла, пушка на њега опаљена из
забрана, из сенки, месец се врти над њим, над забраном, лети, лепрша грањем, у
врховима храстова, и то је крај толикој његовој муци: Милош је пуцао у њега, не, она,
јесте, а он сад клечи на снегу и држи се руком за слеђену гранчицу, гледа у забран, у
сенке, гледа у себе некуда: никад тако далеко нису отишле његове очи, а мисао се урила
негде испод себе, испод своје постељице, испод свега што јесте било његово, у њему, па
бистрије и јасније но икад пре оног једног, једва чујног, пуцња из забрана, можда га не
би ни чуо да није Гаврило викнуо „Зар на оца, несрећниче", јесте, то је рекао, а још не
боли ништа, сад је сигуран да је Милош жив, пуцај опет, зато што зна да он на овој
земљи ништа није хтео друго осим да све његово остане Милошу, једино то, али зашто
Милош неће да његово буде његово, зашто, одатле почиње мрак, зато клечи и чека другу
пушку, озебле му руке па промашио, да ли му је Вида однела рукавице, нема куд, осудио
себе, предаје му се, том толиком виделу: не може више да издржи у толикој светлости,
полази у забран, у таму, ту је он, осећа га, чује му дисање, жури, спотаче се о пањ, али
брзо устаје да му не измакне: рат је, и ништа то није што си ми син и што сам ти отац,
ако сам ти отац, мој си, немој из заседе, из сенке, подмукло, изиђи на видело да се лепо
видимо, ја тако хоћу, зато сам и дошао вечерас кући: стаје, не може даље, сплео се у
гране, у мрак до грла, једва дише, не дише: да чује пушку, његов глас, неку реч: забраном
тутње кораци, лупају дамари, ломе се суварци рукама, храстови се нагињу, примичу: ако
има, бога, он ће: месец, изгребан, изубијан грањем, гледа у стабла и чује кораке, свуда
около кораци, спори, не бежи, неће ни он: час је такав дошао, ми један другог морамо, и
ти знаш да морамо, добро, боље ти мене но ја тебе, али кажи само: зашто нећеш да је све
твоје, кажи па учини, лакше је да ти мене но ја тебе: где му је пушка, и то није страх, иза
леђа му неко брзо долази и говори нешто сасвим неразумљиво, али он нема ни воље, ни
снаге, ни икаквог разлога да се окрене и да се било шта догоди сада у овој лепој и
заслуженој смрти у његовом забрану, више њиховог винограда.

Уском извијеном пртином Љубиша Дачић прикрада се Ђокановим вратима, стаје,

прислања уво уз довратак: вечерао је али шта ћу с пушком сад како са пушком да уђем
кад је Бадње вече и он ће одмах да помисли али доста га чекао нико на свету не би га сад
чекао да још вечера док се крвава борба води негде испод Планине и гину људи и јунаци
а ја: тресну цокулом о врата и, пре но што их отвори, хитро спусти пушку уза зид, уђе:
Ђокан седи за столом и вечера, иза леђа, прислоњено уза зид, печено прасе на ражњу, без
једне плећке:
Зар ти још ниси вечерао. Вечерао, чика-Ђокане.
У моју кућу не улази се четнички. Да није Бадње вече избацио бих те напоље.
Целог века крадеш и у кући ништа немаш.
Како си смео на Адама Катића да дигнеш руку, је ли, Вуче Бранковићу. Пази, чим
сазна Душан, за два дана неће те бити. Шта стојиш. Десет година си ти мени био
положајник. Израчунао сам вечерас. Зашто сам те волео, целог дана мислим. Приђи и
седи да вечерамо.
А ти мрсиш на Бадње вече.
Баци ту четничку пљувачку с капе и седи лепо.
Ја те озбиљно питам: зашто ти једеш печење на Бадње вече. Сви Срби вечерас
посте.
За мене је постојао само један пакао: жандармеријска станица. А сад ми је пакао
ваша четничка власт. Како си смео на оца Душана Катића да дигнеш руку. Не блени,
кажи. Хоћеш ли са бубрега или ћеш од предње плећкице. Испекло се као орах. Добро,
зашто си, бесловесниче, брест одсекао. Па он је надживео три велика цара која су
владала Србијом и десетак домаћих српских краљчића и кнежића, а ти, четник,
подгузњача немачка, да га исечеш?
Питам ја тебе где си, коме си ти украо ово прасе. И докле ти мислиш да крадеш.
Једи и не лај. А ако те толико занима, пошто си из кокошарске војске, онда да
знаш: откако је Хитлер завладао Србијом, није Ђокан ни шљиву украо Србину. Дрпим
понекад од реквизиције и то је све. Не могу робовима да крадем. Шта хоћеш, ракију или
вино. Каква је то кукњава по селу. Шта то чине ови твоји зулумћари.
Узми гусле и запевај ми о преровској буни. Хоћу одмах песму. Али да не
спомињеш Аћима Катића.
Ја пандурима нисам ни у хапсу певао. Шта си постао, зашто изневери другове.
Дрхтиш. Ал је гадно на овој земљетини. И коврља се у нешто засмрдело. Лепо си одело
набавио. Чизме официрске. Смрди ли смрди по овој земљетини. А гризе те савест, гризе.
Хоћеш ли још печења.
Где ти је мачак. Сипај ми ракију и узми гусле.
Мучи те, мучи. Не треба да ти дам ракију и да те спасавам. Није ми те жао, да
знаш да није. Цвокоћи. Зубе поломи. То си и заслужио кад си другове изневерио. На, пиј.
Тешко ћеш се извући из гована. Мучи се, цмиздри, овај дан нећемо ти опростити.
Одсеци ми предњу ногу, пикаљ, чика-Ђокане.
Од чега су ти крваве руке.
Гладан сам, гладан сам, јао
Што у лећа. Ех, слиноња.
Јао. Јао
кад истрча из куће, руку и каму зари у снег, трља их снегом, али се сети да је
остао дужан Ђокану и да није откупио душу, па се врати и спусти му на груди сто
динара, Лазар Обичан рекао је да је довољно и два динара да се откупи душа, онда угаси
лампу, да му се не запали кућа, и загази у месечину.
 А војвода Планински у свој виноград, за њим прска и пуцкета смрзнута лоза,
стаде и ослони се на стабло трешње коју је Милош накалемио чим је свршио основну
школу, а он га истукао, посекао се калемаром, било му га жао док је гледао како из
његовог прста густо капље крв на чокот, на младе зелене ластаре, више никад га није
тукао. Више никад.
Гаврило му спусти пушку у чокот и узмаче малаксало: син је пуцао на оца, отац је
сину поставио заседу, тражио га по забрану да пуца на њега: обојица су пуцала у њега,
њихови куршуми су у његовим грудима. Докле да искупљује проклетство искушеника
монаха, кад ће му отац Сава рећи: Опроштен ти је грех. Отац Сава ће му рећи: Ти си
слаб, чулан, плотан човек. Ни сам не верујеш у своје речи. Као оног несрећног јутра кад
га је подла и доушничка Петрова душа одала оцу Сави, откад му сви из братства показују
прстом на фреску Страшни суд, на којој сатана кажњава искушеника за саблажњење
монаха. Зар ни за три године толике патње, ни сад он неће рећи: Опроштено ти је, сине
Гаврило. Да ли се пробудио ноћас и питао: Где ли је Гаврило на овом мразу. Да ли је
застрепео за мој живот док је слушао толику пуцњаву ноћас. Или је спавао тешко, без
икаквог сна. Ове ноћи на земљи нико није страховао за његов живот. Само су он и Лазар
Обичан без иког свога. Алексије не зна да је он у четницима. Далеко је Студеница.
Можда га је заборавио и он. Витки, белопути, страшни Алексије, као поток увек чист,
немиран. Узмиче пред војводином руком, али нема куд, диме се његове речи:
Гаврило, је ли записано негде у књигама да је син с војском кренуо на оца. Немој
да ме слажеш. Треба ми да знам: јесам ли сам на свету.
Записано. Љубав је исковала мач:
ко у мени изговара ове речи.
Како то. Немој поповски, причај као човек, људски.
И Аврам је кренуо ножем на сина Исака. Да потврди верност богу.
Је ли га убио. Кажи, је ли га убио:
хвата га за руку.
Време је да кренем на литургију, до манастира ми треба два сата: саплете се о
лозу чокота, шта ће пред његовим очима, куда одавде.
Не бежи и не жали ме. Кажи, удри по срцу. Не бој се. Његову пушку чуо си.
Јесам:
шта је шапнуо.
Онда нема бога, Гаврило. Нема:
испусти му руку, загледан низ виноград.
Како смеш. Чекај, не
ашто да се лажемо сад кад и сам видиш да бога нема.
Кад си клекнуо, јеси ли га још волео. Ти га и сад волиш. Ти можеш, имаш снагу да
му опростиш. И волиш га опет:
уноси му се у лице:
Ти си покољ извршио ноћас због њега, бездушниче, јер га волиш, и за то би
Србију, и целу земљу запалио и поклао.
Шта је теби сад, зашто ти плачеш. Ништа нам не вреди. Све се ноћас види,
Гаврило. Никад толико звезда није било на небу.

Ко је Цветићев заменик, а моја ствар, зар сам ја то заслужио, људи, дао ми човек
официрску реч, мора неко да га замењује: сељак јауче и облеће око гомиле над њим, под
вајатом, јер санке још нису стигле да га повезу:
Удри га кундаком, тако, удри, шта тражи, и он је сумњив:
поручник Спасојевић загрлио шљиву и руца, над њим иње шушти и сипи.
По шљивару, под ињем, у месечини, за својим ножевима погнули се четници,
клекли на сенке, клекли им на груди и немо, пипаво, промрзлих руку траже вратове, грла,
јабучице мртвих и рањених партизана, мртви нису мртви кад они ни у толикој пуцњави
нису мржњу потрошили, не знају шта ће са њом кад је опет побегао Душан Катић, кад су
команданта изгубили, не може да преживи ране, један у груди, рафал у ноге: треба га
осветити: ако не кукају,ако не јаучу, још увек хватају нож, тргну се, помере се, бране се
рскавицама и костима, месец ухватили очима, зинули на шљиве, искезили се на снег: али
крв се смрзава одмах, и шљиве треба поклати, колико нам људи погибе овде, кама лупи о
стабло, задрхта грана, сипи иње, тутњи месечина:
Је ли убијен.
Јесте, јесте, господине мајоре. Ево му капе.
Дајте ми:
хоће да стегне шајкачу с петокраком, а месец хучи и лети на њега.
Ако дође свести, опет му кажите да смо убили Душана Катића.

Највећи Србин, неће мајка да га роди, јунак, чврста рука, и поштење

невиђено, правда од човека, има децу а гинуо с нама заједно, кад га изгубисмо,
боље сви да се побијемо, немојте децу, деца нису крива, жену ако, ако, ако, да му
се кућа одмах запали, ту су се грејали, спавали и одмарали, да нам њега и толику
браћу побију на Божић, нека се све запали, дајте сламу, још, трску, вуци још, све
да буде пепео, креши, баци запаљиву бомбу.
Је ли убијен.
Јесте, господине мајоре. Ево му револвера.
Дајте ми.

Знао сам да ћете ме преварити, ал сте најгори људи иа свету, и то сам знао, ал’ сам
морао. Зашто човеку кућу. Изгореће ковчег.
 IV
Урош Бабовић устаде, али се одмах ослони на стабло трешње: није знао колико је
дуго трајала обамрлост и тишина снега и месеца, између којих је задремао; ничег
страшног нема у смрти, ничег:
пуцњи пушака и митраљеза, мукла пуцњава небом: мора да пође: корак никако да
утиша: сенке шљива и брестова танке су и подеране, не скривају његову тешку, нараслу
сенку: пуцњава свуда, иза брегова и около, стид: и његови четници чули су пушку, пола
Србије ће сазнати за онај пуцањ из забрана: шљива га придржа, иње зашушта, засу га,
скри га за тренутак: ако још има поштених људи у овом поквареном и поганом народу,
сажалиће се на њега, на незапамћену несрећу која га је снашла. Који човек са срцем може
од ноћас да буде против, њега, и да му замери што је чинио, што ће морати да чини, кад
је Милош на њега пуцао, Милош пуцао, а што је промашио, није промашио, како ће да га
спасе сад кад је пуцао, а Гаврило је видео, и сви су чули: клону низ стабло, засут ињем.

Младен Ракић нагло отвори врата, стаде, не гледа их, скида рукавице, баца
шубару, скида гуњ и баца га на гомилу дрва поред пећи:
Цветић тешко рањен. Не верујем да се може спасти. Молим вас, господине Бато,
позовите Паланку, нека одмах упуте кола са хирургом. Идиотски страдао. Па то је
непојмљиво. Реците да су минути у питању.
Па ти си сав крвав, младићу. Опери се, забога. Да, нисам вас упознао, то је моја
жена. Страшно. Слутио сам несрећу. Хало, пошта. Дајте ми одмах Крајскоманду у
Паланци. (Нова ситуација. Сасвим нова. Шта сада. Васовића за начелника штаба. Мој
човек. Ако ноћас смакну Уроша.) Штаб четничких одреда. Доктор Павловић на
телефону. Молим вас, упутите нам одмах
Шта сте ви то, господине, радили.
Борио сам се, госпођо. Да, млатио се, клао се.
Шта ви то говорите. Бато, где се ја налазим.
Ја сам својом руком, госпођо, ево, овом камом. Испричајте, испричајте то у
Београду. Младен Ракић, син професора Ракића, коље комунисте. Куда, госпођо.
Слушајте, не згражавајте се. У рату смо. Сви се ви гнушате нас, а ми се кољемо да они
сутра не би вас поклали. Реците то својим пријатељима. Куда ћете. Мислите да сам звер.
Мислите да сам зликовац зато што су ми џемпер и руке крвави. Чекајте, госпођо.
Пустите ме. Не прилазите.
Па ти си обичан глупак, Младене. На шта личиш, како можеш пред једном женом
да брбљаш којешта, размећеш се свирепостима. Загорка, молим те, врати се. Дежурни,
отпрати је до мог стана. Какви су резултати.
Сјајни. Да се Цветић није играо витеза и да се није понашао као у
средњовековним двобојима. Како смо их били стегли, пошто сам ја камом ликвидирао
стражара. То је било несхватљиво. Пришли ми на неколико стотина метара кући оног
сељака, и тај је неки лудак, а Цветић пита: „Ко је добровољац да без метка ликвидира
стражара. Он је под оним вајатом." Људи се смрзли, очајни, Божић је, никоме се не гине.
Био сам узбуђен, оно убиство кад смо ишли по бадњак, заседа, смрт оног човека на мојим
рукама страшно ме је погодила. Али кад је Цветић питао ко ће добровољно да убије
партизанског стражара, осетио сам један унутрашњи императив: јави се.
Почео си о Цветићу. Шта је с њим било. То ме интересује.
Нисам имао времена да размишљам. Пренеразио сам се кад сам чуо свој глас.
Некаква радост ловца, атавистичка радост прикрадања, шуњања сенкама, суљања,
привлачења залеђеним снегом, а мисли бистре, хитре, присебност несхватљива. Осећање
истоветно осећању које сам имао кад сам ловио са ујаком дивље гуске, само сто пута
јаче.
Хоћеш ли љуту ракију. Или нешто за смирење. Седи.
 То што писци брбљају, чак и Толстој, кад описују осећања човека у јуришу, у
бици и пре ње, па то су, дајем вам часну реч, глупости и бесмислице. То са стварношћу
нема никакве везе.
А партизански губици. Је ли ту био и Душан Катић.
Мислим да смо га убили.
Како мислиш. Ствар је толико значајна, а ти одговараш „мислим". Душан Катић је
командант и човек који држи тај одред. Душан Катић није дивља гуска, млади ратниче.
Душан Катић је крупна звер.
Ако га нисмо убили, онда смо га свакако тешко ранили. Сигурно смо га ранили.
Заробили смо му капу. Цветић ју је стегао, може и издахнути с Катићевом капом у руци.
И то је чудак своје врсте. У смртном ропцу, а пита: „Је ли убијен Душан Катић." Та
људска стања у борби, осећање човека док убија противника, то нико није разумео. Кад
сам скочио на стражара и измахнуо ножем, циљајући му врат
Добро, добро, знам, јунак си, добићеш Карађорђеву звезду, али реци ми најзад
колико је мртвих партизана, и шта се догодило ноћас. То је важније од те твоје заспале
жртве.
Немојте да ме вређате. Ја долазим из битке. Гледајте ми џемпер и руке.
Да, али мени да поднесеш извештај.
Стражар, скувај ми ракију.
И брзо му донеси. Но, дакле, хоћеш ли да ми одговориш шта сте урадили ноћас.
Рекао сам вам: разбили смо Душана Катића. Мислим да његов одред више не
постоји као војнички појам. Сигурно је и он избачен из строја. Сељака-јатака, како је и
заслужио, казнили смо. Ја верујем да је завршен наш обрачун с комунистима овде.
Хајдука и гангстера биће увек. Јесте ли задовољни.
Зашто сте убијали и палили. Зашто никоме није пало на памет да ће тиме
застрашити сељаке и да ће они од сада још боље чувати партизане. Зашто стварате себи
огорчене непријатеље. Том својом јуначком безумношћу, ви ћете све упропастити.
Извините. То је кафанска и политикантска стратегија. Стратегија крај фуруне.
Јесте. За спасавање наше нације, за њено оздрављење, свирепост је најефикасније
средство. Тек кроз немилосрдан обрачун ми ћемо постати озбиљна и велика нација.
Немојте да се смешкате. Знам на шта мислите. Па шта, јесам био глуп кад сам онако
реаговао на онај масакр у манастиру. Али се ви увек добро сећате! Стражар, шта је с
ракијом.
Никако не желим да се сећам, ни да те подсећам шта си све говорио и мислио. То
је посао твога тате. А ти, и по нашој војничкој формацији, мораш памтити шта сам, пак,
ја теби говорио и шта ћу ти сада рећи. Да запамтиш: многи политички покрети нису
пропали зато што су их њихови противници тукли. Битке су губили баш онда кад су били
победници. Зато што нису знали да се уздрже у искоришћавању победничких права.
Мало апстрактно речено. Потруди се, размисли.
Знам, знам, чуо сам сто пута од вас да је добар злочин само онај који се сав
одједном учини, који се после задобијене власти не само не продужује него још и
искључује добром и популарном владавином. Је ли тако.
Јесте. Али ти и сви ви овде од тога ништа не разумете. Уместо да Немце
искористимо, кад су већ спремни да то чине, кад и сами то чине, уместо да препустимо
њима те прљаве крваве послове, ми се дивљачки и безумно кољемо. Али коме ја то
говорим. Доста те ракије. Отроваћеш се, чујеш ли, преморен си, доста.
Већ сам отрован.
Доста с патетиком. Је ли Цветић тешко рањен. Штета. Врло је популаран, и он би
изванредно користио баш у овим коначним чишћењима партизанских остатака. (Васовић
је глупљи, без ауторитета, послушан. Спасојевић способан, опасан, никако. Главинић,
Урошев човек. Сада саопштити командама места: по списковима само похапсити. До
даље наредбе. Што је очишћено, очишћено. Али ће се сазнати моје наредбе. Сати, пола
три.) Штета за Цветића. Несрећник, сам је тражио смрт. Хало, пошта. Дајте ми по реду
све команде места.
Дао бих годину дана живота кад бих знао какве очи има партизан кога сам убио.
 Доста ракије. Спавај, то је лек.
Реците ми сада: зашто ви мене мрзите. Молим вас, реците.
Боље је да питаш зашто те уопште слушам. Хало, пошта.
А да ли ту постоји разлика.
Дај ми команданта места. Наравно. Само другом приликом о томе.
Али зашто ме не волите. Зашто мене овде нико не воли. А ја сам ноћас био
најхрабрији. Сви су видели.
Можда баш зато.
Не, не може бити зато. Гледајте ме, оставите телефон за тренутак. Ви, у име чега
ме презирете.
Ова ноћ није за исповести. Иди да спаваш. Ја имам посла. Кад ће довући Цветића.
Сутра можемо о теби.
Сутра. Сутра ми неће бити потребна искреност. А, уосталом, да ли ви уопште
можете да будете искрени. Остајем сам. Чујте, господине Бато, ја никад нећу постати то
што сте ви.
То и не треба. То и не можеш. Иди да спаваш. Где је командант.
Не, најпре ћу да напишем летак о нашој ноћашњој победи. Победом честитам
грађанима Божић. Христос се роди, Срби и Српкиње. Христос се роди. Свиђа ли вам се.
Убијене изложити на тргу. Наредити дефиле грађана. Свих, укључујући и четврти разред
основне школе. Овај искварен свет не би веровао само летку.
Каква лудачка идеја. Христос се роди. Браво. Хало, Трнава. Шта има ново код вас.
Мирно. Мирно. Један једини пудањ. Ништа.
Да ли вам се свиђа прва реченица: Освануо је Божић. Србијо, обриши сузе са свог
мученичког лица.

Урош Бабовић:
може да уђе у своју кућу и да их све погледа, кад им каже
шта је било, кад им каже, Војину и Ранку кад каже да је он из забрана пуцао на њега, а
дошао је да га спасе, кад им каже:
Васовићу, повуци заседе. До сванућа сместите се где знате.
На кога си пуцао горе на коси.
Причинило ти се. Иза брда је пуцало:
мора да уђе у кућу, његова је, запалиће, његова је: прескаче плот, жури да
сустигне тресак својих корака, одједном се припи уза зид, стаје: претећи уздаси говеда,
цвили пас: три месеца није долазио: гледа по дворишту: сенке и зграде: не личи на
његово, шта је ту срушено, сазидано, шта се променило: гази преко целца, неће пртином,
намерно тешко корача да га чују, да виде да долази: а он је некад долазио, Вита труби од
гробља, Вита отвара капију да би он улетео с фијакером или на санкама, Јованка га чека с
лавором топле воде и држи сапун и пешкир преко руке, Војин и Ранко: „Шта си нам
купио, деда": шта вам је купио деда, шта вам донео: шапуће: моје је, моје све: гурну
ногом уз врата усправљене виле, гурну коленима у врата: прели га кисела и млака тама,
скочише, затопташе коњи: трза се назад, неће, његово је: познала ме стока: олакшање,
помиловао би их: пали шибицу да их види: главе говеда окрећу се к њему, светле
прекорне крупне очи: испусти шибицу, стеже пушку одбрамбено:
Стево, где си. Стево, устај. Стока је гладна. До сунца спаваш.
Одавно сам ја устао. И спремио дрва за божићњара.
Зашто ти је стока неотимарена. Шталу три дана ниси чистио. Шта радиш, је ли и
ти јатакујеш. Дођи овамо:
хвата га за прса, шапуће:
Кад је последњи пут долазио.
Никад га нисам видео.
И ти, зар и ти, ти њега браниш и лажеш, од свога га браниш, мог сина од мене ти
чуваш, матер ти. Ћути, убићу те, говори. Говори, кад и у које време долази, убићу те:
да ли би га одао кад би га мучили, да ли би одао: смалакса одједном, пусти га:
Јеси ли чуо пушку. Пре један сат пукла је у нашем винограду.
 Нисам.
Лажеш:
олакшање, можда га лаже:
Где је кључ од подрума. Донеси:
излази из стаје: деру се петлови, откуд толики петлови с непознатим гласовима,
каква је то чађ попала по снегу: Вида и Јованка сигурно гледају кроз прозор: накашљава
се, корача још гласније: оне ни да изиђу, ни да се окажу, а некад: застаје испред врата
подрума: мислим да је моје, а оно неће и није, чије је, цео мој живот, све, куд ће:
Стево, где си. Кључ. Где си. Је ли газдарица не да кључ, је ли она, шта ти каже.
Слуга ћутке пружа кључ: у подруму, његовом подруму, биће му лакше, избавиће
се кад уђе: брзо откључава, пали лампу, она увек виси на довратку, силази бетонском
косином у густ, реско топљикав мирис вина, у светлуцање бетонског пода између два
дуга низа бачава, силази за хитрим сумњивим бежањима сенки: стоји, тутњи срце, хуји
дисање: бачве су њему постављене заседе: јекну, испуни подрум, покренуше се сенке:
кад би неком живом, ех, Адаме Катићу, било коме на свету могао сад, овде међу својим
бачвама, да исприча нешто, да му каже шта је било у забрану; гаси лампу и прислања се
уз бачву, леђима осећа зид вина, мраком тутњи његово дисање и још нешто: зауставља
дах: капање: живи вино, живо је око њега: смуљује се низ бачву, седа на бетонски под:
кад је зидао подрум, Милош свршио основну школу, а Бора у први разред, а кад је
подрум напунио бачвама, женио га, крвника: да отвори славине и чепове и да остане
овако седећи, нека га потопи вино, моје, да умре сам, да не буде убијен његовом пушком:
дудњи капање вина: мора да упали лампу, претури је и разби, пипа према вратима и
изиђе из подрума, усправи се у мразу, прегорелој месечини, далеким муклим пуцњима: у
старој кући светли лампа, Вида је устала, спрема огњиште за божићњара: а он, куд ће
сада, куда из свога, ако сад оде како ће да се врати: иде ка вратима, она шкрипнуше и
лупише о зид, стоји на прагу с пушком и држи се за довратак: Вида клекла уз огњиште и
дува у пламен, додаје суво иверје, неће да га погледа:
Христос се роди:
чу себе, пренеражен, поздравом обрадован, уплашен, прекорачи праг, затвори
врата и стаде: она искрену главу, погледом му засече колена:
Пуцао је на мене. Чујеш ли, пуцао је на мене.
Она гледа кундак његове пушке.
Он је пуцао на мене. Где је:
шапуће мукло: она настави да раздувава ватру: довуче се до ње, шчепа је за врат:
Где ће да задани:
међу коленима су му њена рамена, шака му је пуна њених костију, безотпорних, у
инат безотпорних:
Убићу најпре тебе. Ти си га упропастила. Знала си, кучко. Све си знала, јатакујеш
сину:
гура јој главу у пепелиште да јој не види очи, да се не сретне с њеним погледом из
сувог високог чела, врат јој се увија, грчи. Она жели да га погледа, само то: осветила му
се што је другом упрљан долазио њој у постељу, што је од Милошеве женидбе ретко
седао на њену постељу, а она плакала, плакала да се смилује, док је он псовао и вређао:
жели да га погледа, очима да му каже то. Он је, све гневнији, ломи коленима и руком:
мршаву, податну дрхтавицу под праменом дима и гомилицом пламења:
Мислиш да га више волиш од мене, говори:
њен неотпор је неиздржив, омамљује:
Не гони ме у то, спасавај се, чујеш ли, морам:
под грчем, један још податнији, неотпорнији трзај:
она је на зиду, уз баџу, очима нашла срп и њиме се ухватила за њега: тим српом
Урош је пресекао Милошу пупак и одвојио га од ње, истекле, срећне.
Он је одједном испусти, али оста наднесен над њу, згрчену у пепелу, поред ватре
која пршти и почиње да букти, виде јој поглед увис, у даљину: подиже главу: срп: јекну у
себи: букти прошла ватра:
Где ти је торба.
 Празна је.
Има ли цокуле.
Није више твоја брига.
А шињел, како је одевен. Зашто му ниси однела кожух.
Он је сада само мој.
Је ли ти рекао нешто за мене Претио. Ако је нешто поручио, кажи.
Ничега ме више није страх.
А њега.
И од тебе могу да га спасем.
И од мене. Ти њега од мене. Зашто ме не замолиш. Ја сад могу све. Што год хоћу,
могу. Зато сам дошао.
Више не могу да те послушам.
Шака му опет паде на њено раме: малаксало му дрхте прсти: ни за шта више нема
снаге: гледа у срп, па у снају која стоји у одшкринутим вратима, у курјуку ледене магле
што око ње куља у оџаклију:
Пуцао је на мене, Јованка. Из забрана:
постиде се слабости, себе, њега: гласно плачући, она изјури напоље: прекрати му
се дах и он шапну:
Видо, шта да радим.
Ено ти је пушка.
Он устукну: истерује ме, она мене, она:
Моја је кућа. Све је моје.
О твојим бригама чула сам само од других.
Па због њега сам се толиком несрећом и смрћу натоварио. Због њега и оне деце.
Боље је да их не помињеш данас. Божић је.
Има ли спаса, кажи ми. Шта ће да буде.
Иди својим путем.
Из своје куће.
Где си смрт посадио. Иди.
Па она не плаче, зар ме толико мрзи: саже се да је боље види:
Није ме више страх од тебе. Први пут откако сам прекорачила твој праг:
она устаје, отреса пепео са сукње и излази напоље.

Љубиша Дачић:
добро је што нису Преровци сазнаће шта ће кући није морао
овим путем: у небу четири висока јасена Адамова, његове шљиве запале у снег, и лају,
скиче, реже пси са свих страна на њега: ти си нико и ништа обичан зликовац купили
слугу за чизме зашто га није одмах у гркљан најео се ножа требало је још још до зоре да
му не пресече му сунце откуд онолика крв клокотала клокоће у снегу тамна рупа крв
улегла да ли свим закланима очи остају отворене ови су комунисти:
Ви идите. Зора је, сам ћу да дођем у команду. Ту је једна опасна удовица.
Црномањаста, много опасна. Не бих је трампио ни за једну учитељицу:
лају, скиче, реже пси на њега: хоће да потрчи, ал пртина уска, неразгажена: зато
што је болесна ред је она га воли мора бем јој сунце мора кад сам син болесна па сам
свратио да те питам нано шта ти треба кад сам сад моћан: стоји пред вратима, пред
тишином иза њих, лају пси на њега: псовао ми мајку моју болесну мајку псовао ми и
претио још није био ишчупао каму није знао да ћу да га закољем можда га не бих нисам
баш мислио ал за мајку ја бих скочио на нож: лају пси на њега: одсекле ми се ноге што не
могу кад је моја кућа ред је кад ми мајка болесна шта ћу с рукама: зарива их у снег, трља
их снегом, загледа на месечини, прљаве су, таре дланове о зид, па опет у снег.
Ко је то.
седе на снег: не може да јој се јави, гледа руке: вади каму, боде лед, зарива је
хитро у снег, њом струже длан: ако види она ће га питати а кад су ме комунисти ранили
само два прста ниже био бих готов: опкољавају га пси: отвара врата: месечина пресекла
кревет, глава јој у сенци: добро је.
 Ти, Љубиша.
Зато дрхтим што је незапамћен мраз. Теби се у тестији смрзла вода. Ни воде
немаш.
Како си смео Адама, зашто Адама, несрећниче. На његовом хлебу си порастао.
Напоље из моје куће.
А што ти немаш ни наручје дрва и што липсаваш као псето. И што ћеш да се
смрзнеш гладна, то ником ништа. А док си могла да копаш и по целу ноћ да предеш
газдарицама
Јао, како си смео. Целу ноћ пси се не смирише, шта је то.
Где ти је секира. Видиш ли да ни секиру немаш.
На кога су толике пушке ноћас.
Партизани пуцали на мене. Зато што сам постављен за команданта:
јурну напоље, кроз светлост и лавеж, цвокоћући: кров ћу да му растурим запалићу
му сењак моја мајка да се смрзне а ја сам: јурну да разваљује Адамов плот, чупа прошће,
пуно наручје брзо носи кроз лавеж и светлост: можда плаче:
Натераћу Прерово да стоји мирно преда мном. Да ми чува стражу на оваквом
мразу: пуца прошће, ломи га коленима, ломи, јечи. Неће да чује њену сипљиву претњу,
страх од Адама и паса: ложи шпорет:
Јао, откуд ти те чизме. Чија је блуза на теби. Шта си ти, Љубиша.
Ти ниси ни сањала да ће твој син постати командант Прерова. Нисам болестан.
Само ми зима. Кад је незапамћен мраз, а ја морао да обиђем страже. Ратно је стање и не
постоји Божић. Па је ли чујеш да су партизани и Душан Катић пуцали на мене. Ја сам
морао да се браним. Наредио сам. Знаш ли ти да је Пера Костић мене сачекао иза стога
сена, па јурнуо ножем на мене. Да нисам био бржи, смакао би ме. Подмукло, лоповски. А
Мирко, причала си да си га дојила, мати му, кажеш, пресушила, липсао би, он јурну
револвером на мене и псује ми мајку. А ја за то убијам одмах. За три дана добићеш нов
шпорет. Јеси ли видела учитељев шпорет. Има да буде лепши. Гарантујем. Нећеш више
газдарицама да глођеш вуну и кучину. Заслужна си да проживиш. Како се звао мој
прадеда? А је ли и он био слуга. Оженићу се миражџијком. Кућу ћу да направим. И
велику зидану капију, а на њој ће да пише: Дом Љубише Б. Дачића, команданта Прерова.
На стубовима капије узидаћу голубарнике. Гаћани, превртачи, бели и незнане боје. Ти
отвориш капију, а голубови излећу. Кад год отвориш капију полете голубови. Јеси ли
чула да негде то постоји: Немам за шта да поштујем оца. Памтиш ли кад ми је поклао
голубове и скувао их, чорбу нама, он их поједе. Хоћеш још и лудим да ме направиш, јер
сам једва извукао главу ноћас. Па нисам болестан. Мраз је незапамћен, смрзао сам се.
Ово је деденица. Нису ми вруће руке. Пусти ми руке. Посекао сам се. Видиш ли да сам се
посекао. Да нисам ухватио Мирку нож, зарио би ми га у груди. Баш ме брига за твоју
преслицу. Нека изгори. Имаш да седиш и наређујеш да ти се донесе што зажелиш. Ја ћу
мојој жени ребра да поломим ако те не поштује. Немаш ти шта да се петљаш око деце. То
је њен посао. Зашто ми не верујеш, кажем ти да је незапамћен мраз. Свет је много
покварен, нано. Све сам неверник живи на земљи. Шта сам учинио да ме толико мрзе. Не
спава ми се. Покриј ме, кажем ти да је незапамћен мраз. Наредићу да се покољу пси. Не
можеш ни да разговараш од њих. Не брини, биће онако како сам рекао. Кад ја наредим,
сад сам моћан, шта ћу са псима да не лају:
скаче из кревета и леђима гура врата, држи их раширеним рукама
Јао, од чега те страх. Па ти изгоре. Љубиша лези, не бој се. Божић је, а свањива се,
лези да те покријем.
Па видиш ли да су чопори јурнули на кућу.
Какви чопори, сине.
Чопори паса, кучићи. Из целог Прерова и среза. Ко их напујда, ухватићу Ђокана.
Лако бих ја, ал чопор, бежи, попни се на кревет. Прозор, еј. Не дај, брани прозор, бем ти
сунце, Пиле, пуцај, шта чекаш.

Миле Савковић:
 опет оно исто њихово преимућство, та њихова снага, и после
свега што су урадили ноћас одмах, чим су ушли у топлу собу, врата и зидови их нису
склонили од врискања и запомагања напољу, по селу, ни лавежа и трупкања стражара
пред командом места, оставили су пушке, огрејали дланове, псујући равнодушно, па
полегали по клупама и заспали, захркали, уморни здрави људи, војници и копачи, они су
пали у сан чим су ушли у топлу собу, као да никог нису убили ове ноћи, као да је тишина
селом: спавају, хрчу, а он, постоји само један начин, а може ли: извлачи револвер из
футроле, усправља га на столу, притиска челом цев: зашто ме није ни страх, окинућу,
могу, пази, није ме страх: подиже главу и гледа у револвер: кад би стварно имао снаге да
опали, он би: пије ракију, чашу за чашом: ништа ракијом у себи не може, ништа: спорим
покретом одгурну од стола чаше и ибрик с врућом ракијом: на тресак скачу поспали
четници, прихватају се оружја, унезверено га гледају: хоће али не успева да се насмеје:
Пошто сте остали живи, наставите да спавате, јунаци:
може да затисне уши, да се покрије шињелом преко главе, и кукњаву не би чуо: од
ових што се поново намештају да захрчу нико не би приметио и помислио зашто је
покрио главу:
Буразеру, где станује Каја учитељица. Води ме:
излази за четником: загуши га мраз и кукњава: рукама притиска уши, иде, пред
вратима је школског стана, четник му говори неке безобразлуке о учитељици:
Марш. Барабо сељачка.
Извини, Миле, ја сам у спаваћици. Нисам се надала. Зора је, а још нисам заспала.
Зашто ноћас толико пуцате.
Божић је. Молим ,те, обуци се.
Хладно ми Је, ја ћу у кревет. Одавно те нема. Веровала сам да си ме заборавио.
Смем ли да легнем поред тебе.
Смеш. Али ми обећај да ћеш ноћас бити добар. Немој да палиш лампу, неред ми је
по соби.
Имаш ли што за пиће.
Испод стола је ракија. Зашто не одспаваш, срушићеш се.
Ух, како је блесаво и свињски саздан овај говнави свет.

Урош Бабовић:
опет стоји пред вратима собе, ослања се на довратак: слуша,
нешто шапућу. Зашто се њих боји, стиди: полако отвара врата, само их одшкрину: Војин
и Ранко стоје одевени поред мајке која плаче:
Зашто ти плачеш. Не плаши ми децу.
Она јурнуше: рашири руке да их загрли, саже се: деца цикнуше, отргоше се, хоће
да побегну напоље: леђима тресну врата, остаде на њима, клецајући, дрхтећи: Јованка
гаси лампу: зањихана тмуша: деци не може да каже да је он пуцао на њега, шта да им
каже: она се припијају уз мајку, гњурају главе у њено крило:
Војине, Ранко. Синови. Дођите деди. Донео сам вам:
Шта да им понуди, шта:
Донео сам вам пушке. Да пуцате и да се веселите. Божић је:
пипа браву, отвара врата, излази натрашке, тихо, она га не гледају: ако погледају и
нешто кажу, мораће да им каже, мораће: јурну кроз отворена спољна врата у мразно
тмушаво свануће: мора одавде, Од свих и свега, сам је, за вратима је остала пушка, ако
му је Вида није узела: пожури у стару кућу, тамо се он родио: ту су срп и пушка: само
прескочи праг и стаде: рашчељушна баџа загризла огњиште, ватру што се увија, грчи,
хукти: срп пресавија поглед: окреће се вратима: пушка му се нуди, покорна, одана,
страшна: узима је за цев: звекну алчица, и тај хладни звек дободе се у теме, па жилама,
костима се сјури у стопала: из своје куће, моје куће: је ли ово заувек: срушиће се кров:
посађен у под, не може да остане ту: ватра насрнула увис, Ка српу: не колеба се и не
одлучује јер слути некако да он више нема о чему да одлучује: преломи се преко прага,
зацвили снег под њим.
 Миле Савковић:
Добра 'ти је ракија. Кајо, да ли би ме загрлила ногама сад. А
да ли би могла да ме убијеш. Имаш разлога. Рецимо, убио сам ти сестру. Убио сам ти
сестру пре један сат, а сад сам дошао да ме загрлиш и огрејеш. Мораш и ти да се опијеш.
Па да причамо. Рат је, и људи могу да буду искрени само кад су пијани. Хоћеш ли да ти
наложим ватру. Учини ми, пусти ме да ти наложим ватру. Умем, ти си дивна девојка, ти
си, Кајо, најбољи човек кога знам. Истину говорим. Видиш ,како лепо гори. Где су ти
ципеле да ти их очистим. Ти спавај. Молим те, спавај, ја ћу да ти очистим ципеле, собу да
ти наместим. Воду да донесем. И дрва. Што те волим. Ако сам некад истину рекао, онда
сам је сад рекао. Немој да говориш баналности. Нисам дошао да се завучем под твој
јорган. Рекао сам да нећу ноћас да те љубим. Лези, назепћеш. Немој да ме грлиш. Немој,
немој. Лези. Зашто сам ти чудан и необичан. Је ли зато што ниси могла да спаваш. Од
пуцњаве. Ја сам ,те заволео сада, пре пола сата. Кад сам одлучио да пођем теби. Идући
теби. Док сам чекао да ми отвориш врата. Не, не. Оне две ноћи ,била си ми гадна. Као
све. Ето, први пут ја бих неког да волим, али ми се не верује. Па добро, зашто бих имао
разлога да те лажем и причам којешта. Зашто. Па ти си ме сама позвала под јорган. Не
треба да те загрлим. Ако стварно нећеш ракију, да ти скувам чај. Не брини ти где ћу да
нађем чај. Реци неку жељу. Реци какву год хоћеш жељу. Испунићу ти сваку. Па зато што
те волим, и не мучи ме. Добро. До подне ћеш имати гомилу чоколаде. Још нешто. Само
то. Раме ти је голо, озепћеш. Како си ти лепа девојка, Кајо. Пусти ме, морам да пијем.
Срећан сам. Заљубљен сам. Не причам глупости. Бићу ти веран. Реци искрено, је ли тебе
мало страх од мене. Реци да те није страх, реци, молим те. Узми револвер. Ево овако се
њим рукује. Гледај. Најпре откочиш. Горе закочено, доле откочено. То је аутомат. Само
окидаш. Ево овако. Шта ти је, смири се, ја сам хтео да ти покажем како се рукује
револвером у случају да ти затреба. То јест, ако те изневерим. Ево, написаћу писмо, једно
опроштајно писмо, које ћеш да чуваш, и кад ме убијеш, само покажи ову цедуљу. Чуј га:
Згадио ми се живот. Згадили ми се људи. Згадио сам се себи. Четник нисам успео да
постанем. Једнако мрзим и четнике и комунисте. Каја је једино биће које сам волео. Зато
сам њену собу изабрао за овај искрен час. Миле Савковић. Датум нећу да стављам.
Желиш ли још нешто да напишем. Желиш ли још нешто. Зажели нешто. Било шта.
Молим те, преклињем те, реци било какву жељу. Али свеједно. Да ти донесем прегршт
снега. Да играм бос по снегу. Нешто блесаво. Ако. Зашто те страх. Чега се бојиш, Кајо.
Па ево ти револвер. Узми га. Добро, хоћеш ли да га бацим напоље, у снег. Не верујеш.
Ево. Можеш ли мало, преклињем те, Кајо, макар мало да будеш искрена и да ми
одговориш. Ма не интересује мене зашто ти је он долазио синоћ. И не занима ме кога све
ниси волела, ко те волео и слично. Дај ми часну реч да ћеш бити искрена, и да ми
одговориш: верујеш ли у хиромантију. То је читање судбине по линијама на длану. Знаш
то. Је ли стварно не верујеш. Мораш да пијеш, не фолирај. Хоћеш ли да сазнаш ко сам ја.
Како можеш да ме познајеш кад сам само две ноћи провео с тобом. А били смо
животиње. Није нам требало чак ни да се пољубимо. Зар ти није чудно да сам толико
наиван и да још, чини ми се, сасвим логично склапам реченице, иако сам попио, ево,
безмало пуну флашу ракије. О ранијем да ти не причам. То је зато што морам да те
волим. Дозволи ми да ти љубим ноге. Мама. Сестро. Жено моја. Пусти, пусти да ти се
молим. Кајо, шта мислиш, да ли се покајањем нешто заборавља. Не пред богом. Пред
тобом, женом. Слушај, гледај ме. Може ли мртав да се воли. Нека руска курва, Настасја,
каже да човек једино себе воли. Не смеј се, можда ћу те убити. Не бој се, немам чим. Па
бацио сам револвер. Каму не носим. Бомбом не могу. Зашто тебе не интересује Како се
осећа човек који је пре два сата извршио убиство. Мораш да разумеш. Кајо, часна реч,
човек никад не убија будан. Куда ћеш. Еј, Кајо, не бежи, стићи ћу те. Курво. Курво,
слагао сам те, чуј. Све сам лагао:
клати се на степеницама, види је: трчи школским двориштем, нема белу блузу,
није витка, не њише се на плоту, не може да је дохвати и пригрли: празне су му руке;
суљну се, загази у целац, клече у снег, бауља, вуче се за празним рукама, за револвером
који, сећа се, мора да се црни на снегу.
 Гаврило:
ако зазвони на јутрење пре него што уђе код њега, изгубљен
је, друго, страшније, га чека: мук замрзле речице скраћује му, уситњује срце, откида
преморен корак: кроз полеђене грабове назире манастир: пусти поглед у пртину, саби се
одједном: како да почне кад клекне пред њим, неће сад да клекне: људи нису достојни
Христа, упропастио сам живот, упропастио си ме: седе на обалу уске пртине: поред зида
кривудав непоуздан траг сенки, његов, ка малој капији иза овчарника кроз коју је изишао
оне, опет, увек, ноћи, хајдучки, јатачки, грешнички и покајнички пролаз: не успева да
гази својим слеђеним стопама: загризе шкрипу шарки: ко ли је очистио снег од конака
довде. Отац Сава наредио очекујући га (слути ли очајни Софроније, чека, мами га,
безвољно податан, упоран у нуђењу): у конаку почиње ходање, лупа: ако га виде да је
дошао (Јуда Искариотски): жури шкрипом, циком и тутњем, пустим тремом (Јуда
Искариотски), раменом, тежином упре се о врата, још брже затвори, осигура с леђа,
стоји: отац Сава, са столице под кандилима, оказује се бројаницама, хвата га очима
(чекао ме): чини му се да чује:
Христос се роди, сине Гаврило.
Свет није достојан Христа. То је, оче:
седа на клупу (први пут седа пред њим 'непонуђен): више нема куда, догодило се,
изрекао је, нека се заврши: чека казну, изазива га, гледа га, иако он њега гледа, збија уза
зид (време постоји једино у молитви), не, то је прошлост (нека одмах зна):
Нисам више монах. Сад сам војник. Четник. Више од мене не тражи оно што си
досад тражио. Постајем четник. Одлучио сам. Тако мора да буде.
Али Христос нас учи
Од синоћ сам сигуран да свет није достојан Христа (зашто се не ,чуди).
Мислиш ни вере његове.
Очекивао сам то хватање. А зар ме ти, оче, ниси учио да је вера моћ изабраних.
Оних најјачих малобројника. Тако си увек говорио (зашто се не чуди). Сећаш ли се кад
сам пошао, кад си ме послао у штаб да будем твој, знаш зашто си ме послао.
Такође сам те учио, и веровао сам да си схватио, да човек мора своју дужност да
изврши. Зар си заборавио монашки завет.
Људе више нико не може да измири. Никад братства у Србији и на земљи неће
бити. Никад братске љубави, сигуран сам. (Можда ме никад није волео.) :
Пратио сам те у четнике да крст унесеш међу њих и интересе цркве заступаш.
Изабрао сам тебе. Најхрабријег у нашем братству. Најгрешнијег. Дао сам ти прилику да
окајеш.
Није било у мојој моћи да остварим твоју жељу. Нисам имао снаге да изведем
такво чудо (не воли ме, не). Дошао сам да ти кажем, да се ослободим. Хоћу да мој живот
буде мој.
Зашто дрхтиш. Клекни и помоли се, па онда да разговарамо. Зар не можеш и не
смеш да примиш на своју душу и њихове грехе. Шта је с тобом, Гаврило. Зар си
заборавио да смо саучесници у свим људским злочинима И неделима.
Не, није то важно. Не. Треба почети живот, треба постати, постати. Ти ме никад
ниси волео.
Шта то бунцаш. Не препознајем те по безумним и празним речима. Ниједна није
твоја. Чије су, малодушниче. Каква ли се несрећа догодила
Нису те послушали. Неће да те послушају. Око за око, зуб за зуб. Такво је време
дошло. Нећу више обмане.
Чему се смејеш, несрећниче. Јеси ли дошао да ми кажеш.
Милош Бабовић је пуцао на оца. Поставио му заседу, чекао га и пуцао. „Зликовче,
издајниче", чуо сам га. Да си чуо ту мржњу и те пуцње, да си ти чуо (можда ме воли). Ни
отац и син више на земљи не могу заједно.
Је ли жив Урош.
Можда је жив. Теби је хладно, овде је страшно хладно, јер ти ја не ложим фуруну.
Више никад (дрхтиш, ако). Нико у штабу није хтео да послуша твој савет. Он не води
победи. Зато сам и дошао (тебе да се ослободим). Морам војник да будем. Победили су
ме. И ја видим свој дуг.
Слушај, синко. Наша вера никад и није била филозофија. О њој се мерама ума
нити спори, нити сведочи. Она је изнад тога. А мени остаје да те жалим и оплакујем.
Видим, погинула ти је монашка душа. Препознајем злу мисао и погану руку Бате
Павловића.
А ако сам стекао снагу за борбу (претвара се). Зар не видиш то. И зар ја треба да
будем нешто друго но што су моја браћа данас (шта ће бити ако му кажем све).
Ех, малодушност је најтежи трех нашег живота, сине мој. Кога се бојиш толико.
Никог, оче, никог (он је једини који ме воли, шта сам урадио).
Претпостављао сам да те љубав према вери и цркви повела четницима. Веровао
сам да ћеш одолети свим искушењима политичке борбе и војничке славе. Веровао сам да
ћу дочекати да ти пољубим епископску руку.
Нисам изгубио веру, не, не. Нисам побегао. Ја се враћам, ја ћу да наставим да се
борим (претвара се, нећеш ме више). Друкчије. Ко данас окрене образ, издао је Христа.
Ја сам изабрао своје страдање:
устаје, чује: звоно зове на литургију, уздржава сузе, загледан у белину његових
руку што по крилима мантије ваљају бројанице, чекао је данима и ноћима да чује тај шум
бројаница (зашто ме није страх).
И није ,те страх ,себе таквог.
Отац Сава устаје, коракну према њему.
Први пут у животу није ме страх:
гледа у белу подигнуту шаку: жели да му као некад падне на главу:
Ја верујем у себе (нећу бити твој шпијун, ни нож у рукама Бате Павловића, ни
Урошев скутоноша, бићу слободан).
Заћути, несрећниче. Ништа није остало од монашке смерности у теби. А изабрао
сам те за љубав и бригу своју.
(Још једном био овако слаб. Ако спомене грех. Не сме. Свемоћни мој господар,
учитељ, отац. Кад би заплакао, заплачи, бићу ти роб. Зашто прети. Није ме волео. Знам
ли шта ћу од данас. Слободан. Како. Шта је слободан. А ако воли. Извршавање његових
заповести у штабу. Куд могу да одем. Ко ће да ме чека. Треба му рећи, сад му треба рећи
да сам због људске љубави грешио са Софронијем. С ким да разговарам ако престанем
њему извештаје да доносим и његове поруке преносим Урошу и Цветићу. Шта ће бити
кад одем од њега. Смем ли.)
Говори гласније, оче, не чујем те.
Он мокро мрмори у браду: ако клекне, ако му пољуби руку коју толико жели због
те меке белине које се сећају усне, ако опет буде његов монах, не, онда му више нема
спаса, не, не воли ме:
Збогом, оче:
приклања главу, запањен својом снагом (нећу да пољубим руку, не): хвата се
шакама за чакшире, шапуће:
Кад победимо доћи ћу. Тада, кад победимо:
од брујања звона не чује себе и не види оца Саву.
Слаботињо, изневеро моја. Изабрао сам те, за свог наследника сам те одредио и
нећеш ми побећи. Видим те, Милошу Бабовићу. Клекни.
Не могу.
Клекни.
Биће лаж моје покајање.
Нека буде.
Хоћу слободу. Да се борим, да постанем нешто.
А шта ћеш без моје руке, моје речи, без моје бриге. Шта ћеш без моје љубави.
Шта си без ње. Клекни, клекни. Тако. Моли се сада са мном.

Бата Павловић:
 (Исти смисао за изузетност у стварању ситуације. Очева
славистичка перфектност ју изражавању.)
Ипак, да се објаснимо пре него што одем. Помислила сам да је довољно само
отићи и одвести дете, не рећи ништа. Али ,то треба једном учинити. Немам зашто више
да одлажем.
Све што си имала да ми кажеш рекла си четрнаестог априла. И то пред децом. Кад
нисам хтео да побегнем у Грчку. Сећаш ли се.
Не, тада ништа нисам рекла. Увек сам ћутала. Али ти никад ниси имао
интелигенцију за ћутање. Сећам се, још кад смо водили љубав, тебе је ужасно мучило да
сазнаш зашто ћутим и о чему мислим док ћутим. На томе сам први пут наслутила твоју
грубу, просту природу. Наравно, много касније. На моју несрећу. Кад ми је твоја мама
неке ствари говорила, ја сам мислила: Ах, чему све кад знам. Слушај, овога пута морам
ићи до краја.
(Можда је нисам волео онолико колико ми се чинило. Али сам желео, желео сам
да јој импонујем. Била је лепа. Зато. Много сам је волео. Свенула. Ту нисмо криви. Да ли
још има модрицу. Шта да чиним ако не оде. Направиће скандалозну сцену ако чује
разговор с немачком командом.)
Молим те шапући.
Па ти ћеш ме твојом познатом маском и тобожњом замишљеношћу над мојим
речима, ох, знам шта значе те твоје искошене обрве, ти ћеш ми памет померити. Из ове
твоје зликовачке штенаре, ови дрипци, ови праљуди извешће ме као луду. Још ће ме
везати ноћас, Ричарде Трећи. Шта је Ричард Трећи, беба је Ричард Трећи према теби.
(Иста, од када је познајем, иста поређења. Позориште. Техника обмањивања себе.
Никад нисам видео да чита било шта сем позоришних комада. Да ли још има модрицу
изнад колена. Пријатељи су јој у заробљеништву. Сад сигурно има и младића. Студента.
Да јој кажем за модрицу. Обукла комбинезон с црном чипком. Дошла љубавно
расположена, нова фризура. Пардон, госпођо. Рат је. Рат је, а пријатељи су у
заробљеништву, па полицијски час, да. Кад год је хтела, улазила је у собу у комбинезону
с црном чипком. И у данима њених авантура. Мисли да не знам. Треба рећи. Онда би ме
сигурно оставила на миру. У одлучном тренутку никад ми није дала подршку. Зора ће.
Да ли још нешто може да се учини. Смем ли да спречим Урошеву и Цветићеву наредбу.
Кад би ми она била пријатељ.)
Шта кажеш.
Још на факултету обмањивао си нас причама о неспавању, о читању до сванућа,
збуњивао си нас латинским фразама, мудрим изрекама великих људи. Сећаш ли се
колико те је пута мој покојни тата ухватио да погрешно цитираш, а ти никад ниси
поцрвенео.
Загорка, молим те, бар шапући.
Не, нека и ови твоји праљуди чују. Сећаш ли се кад је цео виши Београд говорио о
теби као нашој нади, а ти си био мајстор да шириш рекламу о себи, да изазиваш
дивљење, све некаквом снагом воље, одрицањем и изузетношћу. Као твој отац Богосав.
Ах, сви су говорили да ћеш бити најмлађи професор Универзитета у Београду, да ћеш
пре своје четрдесете постати академик, да имаш у рукопису неколико књига, да ћеш,
чекај да завршим.
Загорка, жалим, али ја немам времена за твој луксузни монолог.
Ах, та твоја деликатност, та хипокризија, те изабране увреде, докле тај раван, увек
раван глас. А то лице несрећника. Задрхти једном, па да умрем, сузу да ти видим, кунем
ти се у децу.
Ја ратујем. Ово је ратни штаб. Мене чекају послови. Реч је буквално о стотинама
људских живота. (Компромитоваће ме у Београду. Да се освети.)
Сад ме нећеш импресионирати. Не, драги мој. Знам шта си ти овде. Седиш поред
телефона, ниси хтео да дођеш кад су те ови твоји праљуди обавестили само да би ме
импресионирао значајем, важношћу положаја, својом некаквом влашћу. Ти знаш да ја
знам какав је твој циљ. Твој једини циљ. Петнаест година само то желиш. Петнаест
година ти чекаш да те позову у двор. А ја сам веровала, ах, сви смо ти веровали, ја сам се
надала, сећаш ли се шта си некад говорио. Али ти никад нећеш успети. Никад, Бато.
Знаш ли зашто. Хоћеш ли да ти кажем.
Нећу. Не желим да се објашњавам ноћас с тобом. (Само увреда има дејство. Нека
је носи у Београд. Доња вилица, шта јој се догодило. Пун јој врат бора.) Слушај, Загорка.
Кад си ти спремала дипломски а ја био изабран за доцента, обоје смо друго желели.
Касно. Касно. Иди. Спавај. Можда ће нам старост бити боља. Кажу да се то догађа
многима који почну као ми.
Хоћеш да ме ганеш, да ме расплачеш. Не, драги мој. Касно, ја кажем касно. Знаш
ли у чему је твоја несрећа.
Никад нисам био несрећан.
Јер никад ниси знао праву цену верности. То ниси могао да разумеш. Теби није
стало до других. А ја сам желела, ах, ја сам желела да ти буде неопходна моја верност, да
је тражиш од мене, ја сам желела да ме тучеш, да ме мучиш и злостављаш сумњама у
моју верност.
И само зато си променила неколико пријатеља.
Немој да говориш свињарије.
Но, јесмо ли сада завршили.
Никад ти ниси посумњао у себе. Јадна је та твоја памет. Жалим те. И сада верујеш
да је најбоље оно што ти радиш. Ти си болесник. Побегао си у провинцију да би створио
нову легенду о себи. Кад си пропао, кад су све лађе потонуле. Не, не, није то никакав
став. Па ти си један неуспео политички Казанова. Само на себе мислиш. Деца пате,
гладујемо, смрзавамо се. Кад си нас питао како живимо. Или мислиш да је моја мама
дужна да брине и за твоју децу и да их храни. Зар ти је мало што је петнаест година мене
не само облачила и тебе хранила него ти и давала паре за изборе и покретање твојих
листова.
Нека гладују и пате. Тако живи већина деце данас у Србији и целој Европи. (То
сигурно зна Београд. Мора да сазна.)
Ти си нас све жртвовао својој политици. Твојој болести.
Не очекујеш, ваљда, од мене да ћу под окупацијом постати црноберзијанац.
Хоћеш ли да ти по својим посилнима сваке недеље шаљем пилиће, јаја, кајмак и прасиће.
Доста, доста.
Све знам шта ћеш да кажеш. Иди, одмори се. Пећ ти је наложена. Сутра ћемо
разговарати.
Не, не. Таквом пажњом не можеш да ме узбудиш. И ја нећу у твоју собу. Одавде
право на станицу, чим ти све кажем. Тебе могу да воле само они који те не познају. Знаш
ко је то рекао. Твоја мати, твоја Десанка.
Добро, драга Загорка. Ти си толико преморена. Све је то премор. Ја ти дајем реч
да ћу све заборавити. Иди, испавај се, свануће. А предложио бих ти да одемо санкама у
преровски манастир код архимандрита Саве на ручак. Већ сам позван. Он ће те два сата
изванредно забављати. Мене чека дужност, ја морам да донесем одлуке, веома важне
одлуке.
Не, драги мој. Ја сам дошла да те увредим. И нећу ништа да заборавиш. Знам те,
ти не можеш живети ни дан а да ниси у центру пажње. Ти си намерно навлачио мржњу и
презир света само да би играо некакву улогу у друштву, да би се стално говорило о теби.
Молим те престани, молим те говори тише. Уосталом, ја знам све шта ћеш казати,
већ одавно све то знам напамет. Светиш ми се што сада ниси у Лондону, је ли.
Зар ниси, кад би новине почеле да одбијају твоје програмске чланке, кад би
престале да доносе твоје говоре и да те хвале, зар ниси преко оне протуве Јањића
организовао нападе, писао нападе на себе самог, скандалозне нападе, зашто. Пре недељу
дана нашла сам један такав твој рукопис објављен у Правди.
Хоћеш ли да умукнеш.
Знаш шта си ти овде. Ја сам се још у возу распитала. Пришипетља Уроша
Бабовића, оног зеленаша, неандерталца. Оног сељачког Карамазова. Добро сте се нашли,
пријатељи.
Заиста, сад је већ сасвим доста.
 Ти немаш никакву власт, ти си тумач за послове с Немцима.
Умукни.
Да не знаш немачки, ни то не би био. Ах, кад би бар немачки знао честито. Али и
то можеш овим праљудима да продајеш.
Хало, пошта. Дајте ми управника затвора. Бата Павловић на телефону.
Пострељајте одмах све које сте ноћас похапсили. Да. Све које сте ноћас похапсили.
Ти. Ти отац моје деце. Ти смеш, зар ти смеш да убијаш.
Можеш и у затворском кругу. Да, у затворском кругу, обавезно. Не, не ножем.
Стрељај, кажем.
Кога, кога, кога.
Чекам да паднеш у несвест. Шта чекаш. Пази да ти ватра не захвати косу. Чекам.

А на Чаршију, са Мораве, навалиле магле, густе, ледене, куљају улицама,

пресипају се преко плотова и тараба, потапају шимшире, тује, свињце, пилићарнике,
нужнике, стражарнице, магле устају из снега, гомилају се, расту уз пекаре, лончарнице,
опанчарнице, дућане, дућанчиће, кафане-касарне, три банке и две штедионице, магазе,
стоваришта гвожђа, пореска управа и срески суд; маглама луњају четничке патроле, трче
шегрти; чују се кашљања и пијуци птица, писну воз, звоне црквена звона, ка цркви иду
попови, за њима најревноснији хришћани, а пред свршетак велике литургије, маглама
пође општински добошар: не види никог, гуши га магла, мраз, виче што игда може, нико
га не види, сви слушају:
Чуј, народе, наређење команде. Грађани и грађанке; Срби и Српкиње, Христос се
роди. Освануо је Божић. Освануо је мир напаћеној отаџбини. Српском земљом овладаће
спокојство херојског трпљења. Није стрпљења. Трпљења, пише. У нашим домовима
престаће јецаји. Нашем умору вратиће се сан. Наше ноћи биће опет тихе. Уместо пушака
и митраљеза, будиће нас петлови. Шуме и гајеви неће више бити склоништа и заседе
црвених разбојника. Пастири и горосече поћи ће слободно у наше планине. Српски
домаћини неће више морати да буду комунистички јатаци. Србијо, обриши сузе са свог
мученичког лица. Христос се роди! Ваистину се роди, браћо и сестре! Српски четници
ноћас су однели коначну победу. Партизани су уништени. Душана Катића, виновника
нашег страдања, стигла је заслужена казна националних осветника. Спасли смо отаџбину
од комунистичког покоља. Радујмо се нашој великој будућности. Христос се роди!
А сада једно саопштење, чуј, народе, иако ме не видиш, немој да кажеш да ниси
чуо. То је много строго наређење, сви знате шта је ратно стање. Партизани, ноћас
заглавили, биће до подне донесени у нашу варош и изложени на јавном месту. Отворите
уши. Ја нисам крив што се не видимо. На сточној пијаци морамо сви својим очима да
видимо да су мртви другови Душана Катића. Не бој се, народе. Још једну важну ствар
имамо да видимо. Ако можемо, ал морамо. На пример, у ноћашњој крвавој борби
заплењена је шајкача са српом и чекићем, оригинал командантска. Приведена лица под
заклетвом сведоче да су баш ту шајкачу видели на глави Душана Катића. То треба да се
види, народе. Па запамти и сваком кажи, најстроже наређење. Све мушко и женско, све
што може да стоји на ногама у дванаест сати има да изиђе на сточну пијацу и лично се
увери да су партизани мртви. А можда ће и магле да се дигну, дај боже. Христос се роди!
И добошар иде даље маглом, невидљив: Чаршија слуша добош: врата се отварају,
грађани постоје часак у вратима, онда их брзо затварају; птице се пењу уз степенице,
кљуцају врата. Али кад се четници растрчаше по авлијама и кад кундацима затрескаше
по вратима, псовкама и претњама насрнуше на заћутале око столова са упаљеним
свећама, печењем и божићним купусом, кад све што може да стоји потераше у маглу,
према сточној пијаци, птице пођоше с људима, женама и децом, неме, поред поворке што
гледа преда се и цвокоће, слушајући Лазара Обичног, који стоји иза десетак поубијаних
смрзнутих партизана, поређаних један поред другог, на снегу:
Не окрећи главу, Српче, Српкињо, добро га погледај. Запамти га, брате Србине, а
ово је капа Душана Катића. Ти, прикане, што намигну, изиђи, ти са шубаром. И лези
поред твоје браће. Мало ћеш да зебеш док ја не стигнем. После ти више никад неће бити
зима, а сад извини и причекај, у послу сам. Шта чекаш, лези, овамо ти што мумлаш.
Овамо, бунтовниче. И ти лези поред њега. Ђаци, памтите све, отворите уши и очи, овде
се учи историја. Нека изиђе тај што је јаукнуо. Стојте. Ако га не кажете онда је цео овај
ред, одвојите се и лезите поред своје браће комуниста. И ти, Српкињо, што плачеш. Жао
ти, мајчинско срце имаш. Лези и ти поред сестре партизанке, народе, не играј се главом.
Гледај, запамти.
ПРОСЛАВА
 ИЗВЕШТАЈ

ЧЛАНА КОМИСИЈЕ КОМАНДЕ ЗА ПРИКУПЉАЊЕ СТРАТЕГИЈСКИХ

ПОДАТАКА

Великн бомбардер грмео је у ноћи изнад планина окупиране Југославије.

Одједном угледасмо знаке које су герилци поставили доле на земљи: пет ватара у облику
крста. Кад је светлост изнад моје главе постала зелена скочио сам. Моја мисија је
почињала. Падобран ме спуштао код српског генерала Драже Михајловића и његових
герилаца.
Одмах се може утврдити да је Србија готово непроходна земд,а. Путеви су им
такви као да воде у пакао. У ствари, ти пролази поред река, или венцима планина,
неупотребљиви су током седам месеци у години. Кажу да у неким равницама може да се
прође и аутомобилом. Такво стање комуникација омогућава српским герилцима да воде
успешан рат против нацифашизма.
У овом свету најдубље и најшире су распрострте две опасности: династији
Карађорђевића и лично Михајловићу. Краља Петра поштују због његовог оца, и то је
осећање појачано чињеницом што живи у туђини. Четници певају о њему много песама и
свак о њему говори — „наш млади краљ". Отпор непријатељу врши се у његово име. При
том, у краљевој младости, прост и поштен сељачки свет види заштиту себе. Он верује у
сентименталност, у очинска осећања Черчила и Рузвелта. „Чуваће нас наши савезници",
говоре старе жене сељанке. Рећи ће: „грехота је да што узмемо од овога сирочета, ми смо
му старатељи!" Треба само знати колико ће новца стајати прослава краљевог рођендана,
за коју се спрема цела Србија, па се уверити колико овај свет обожава једног шармантног
дечака.
Али као личност, као легендарни херој, Михајловић се уздигао много више. За
Србе, он је продужење њихових народних хероја из прошлости. За њих се у Михајловићу
спајају јунаштво Валаса, лукавост Глендауера, стрпљење Бруса и сељачке врлине
Цинцинатуса. Он је сељачки син као и они; борио се на Солунском фронту у првом
светском рату. Али је мудрији од народа чији је вођа. Видео је стране земље и зна како да
поступа у великим политичким питањима која они, сељаци, не разумеју. Он је „чича
Дража" који се за њих брине и чува њихове интересе. Он од сељака не тражи непотребне
жртве, као што то чини Тито за своју славу и комунизам. Он ће им маредити да се боре и
гину само кад је нужно. Он оличава душу народа. Кад нас на маршевима ноћу заустави
патрола питањем: „Ко иде?", одговор је: „Дражина војска", или „Војници краља Петра".
Велике групе српских сељака, вођене нагоном самоодржања, отишле су у шуме и
постале герилци, који се на овдашњем језику зову „четници". Срби осећају да се пред
њима налази друга несрећа, велика исто толико колико сви ужаси нацифашизма. То зло
је комунизам, чији је представник Тито са својим партизанским одредима; он је решен да
пошто-пото натури комунизам Србима. Ја сам видео њихове летке са ознаком црвене
звезде, српа и чекића и Стаљиновом сликом. Наша Мисија располаже богатом фото-
документацијом комунистичке природе такозваних партизана. Отуда име генерала
Драже Михајловића у селу и у граду, у пољу и у шуми, улива чудну снагу, челичи срце,
даје наде. Улазећи у какво забачено планинско село, посматрам сељаке како се озарена
лица, религиозно узбуђени, приближују нашем тиму у нади да ће видети Дражу
Михајловића и пољубити му руку. По луговима, кроз које пролазимо, чобанчићи певају
песме о Дражи и четницима. Посматрам лица ђака виших школа који су пешачили по
неколико стотина миља, кријући се од свих и свакога, само да би могли бити у близини
генерала Драже. Слушам како се у тамницама Гестапоа борци челиче његовим именом.
Гледам борце како умиру с његовим именом на уснама. Какав је човек Дража
Михајловић? На мене оставља утисак просечног човека. Признајем, по нашим
критеријумима не треба оцењивати њега, ни било кога у Србији и на Балкану. Одевен у
сељачко одело, он се ничим не разликује од свога Јанка, војника који се брине о његовом
личном пртљагу. Ведрог духа, Дража врло често уноси весело расположење међу
присутне. На раду је бескрајно миран и прибран. Понекад, ипак, даје одушке свом
темпераменту и прасне на непотребне грешке својих потчињених. О људима се очински
стара али их, у одлучним часовима, без премишљања води на најстрашнија места. У
борби је хладан као стена. Према плашљивцима строг, према непоштенима немилосрдан.
До крајњих граница одан слободи и демократији.
Његови војници и становништво, чији је вођ у нашем смислу, не схватају ни
слободу ни демократију. Кад их питам зашто се боре, они кажу: „За краља и отаџбину".
Како се о њима не зна у свету готово ништа, морам да их опишем.
Срби су одевени у чврсту вунену тканину која се може носити више година.
Тешке чакшире од сељачке вуне, нешто између „јадрича" и јахаћих бричеса, доле
утакнуте у веома дебеле, кратке, источњачким орнаментима извезене чарапе. Срби носе
чудновату обућу. Налик је на индијанске мокасине, с врховима у облику рогова, који у
нама изазивају извесна сећања на турске хареме. Кошуља им је безоблична, понекад са
рукавима као на џокејском дресу. Преко кошуље носе тесне прслуке од грубог сукна, са
двоструким прсима, црне, браон или плаве боје, извезене тешким црним везовима. Капа
им је слична капи коју су у Европи носили амерички војници за време првог светског
рата, али са широким горњим делом. Чуо сам да зими носе дуг капут са рукавима;
изгледа да им је топло у њему. Жене су им можда мање прљаве, иако су махом босе, са
огромним често краставим ногама, последице огреботина и посекотина, које се у овој
клими и на овом тлу увек инфицирају. Ципеле које им бацамо из авиона за војску могу
само деца да носе, јер, то се одмах запажа, овдашње становништво има необично широка
стопала.
У Србији је, како ми кажу људи из штаба, лекар права реткост. Једва да се нађе по
један у пречнику од сто миља, и тај је обично или неки бизнисмен или мисионарски
фанатик. Овдашње становништво односи се према лекару слично становништву
нецивилизованих насеобина према племенском врачу.
Већ сам рекао да су им жене лишене грациозности и женствености, јер носе одећу
од неописиво грубе тканине. Али је та чињеница у овом свету без икаквог значаја. Треба
знати да је популација овде највећа у Европи, што је најбољи доказ снаге њиховог нагона
самоодржања.
Куће су им од земље и дрвета. Често сламом покривене, с једним врло
оригиналним димњаком. Најчешће, куће су им подељене на две одаје, од којих једна
искључиво служи за госте, јер гости овде представљају традиционални култ и
најснажнији социјални облик живота. Манифестације српског гостопримства толико су
необичне и снажне да сам се у почетку врло неугодно осећао кад би ми старице од преко
осамдесет година љубиле руке, а сад сам се привикао и имам осећање самилости и
поштовања за ову ретку врсту природне доброте. У кућама су подови најчешће земљани.
Готово су без икаквог покућства. Кревет је реткост. Једу из једне земљане посуде. Само
код богатих сељака може се наићи и на клозет, али је и он преко двеста јарди удаљен од
куће и употребљава се ретко. Можда само у великим зимама.
Животни циклус овог становништва веома је сличан класичним номадима. Чим се
снег отопи и трава озелени, они са целом фамилијом и стадима одлазе у високе планине.
У села се враћају повремено: да обраде њиве с кукурузом, да надзиру цветање и зрење
своје основне воћне културе — шљиве, коју они уопште не употребљавају за исхрану,
већ искључиво за производњу једног у Европи врло популарног џина. То је жестоко
пиће, а зове се „ракија" или „шљивовица", или „шумадијски чај", што зависи од предела
у коме се производи. Када одрасли силазе у поља и воћњаке на обалама брзих река,
безмало шест кишних месеци једва прелазних, неки примитивни мостови удаљени су
један од другог често и по сто миља, у мећувремену деца чувају стада, борећи се против
зверова и стихије моћне природе. Већ тада она стичу кондицију за животну борбу,
овладају оружјем и вештинама борења, па су зато сви Срби одлични стрелци и војници,
али само као пешаци. А кад високе планине прекрије снег, сељаци са стадима и неким
млечним продуктима силазе у своја села. Тада се жене. Улази се у циклус плођења.
Њихове свадбе, и уопште свечаности, које су врло често, изванредно су живописне. То су
праве позоришне представе, а посећују их и људи из градова, и то не само
југословенских, како ме уверава студент герилац Младен Ракић, један националист
мухамеданског типа.
Зиму, дакле, овдашње становништво проводи у еротским уживањима, у
светковинама, у певању епских песама уз оригиналне инструменте, обилато и неуморно
трошећи храну, произведену за време лета и јесени. Њихова храна је сушено месо, боб,
хлеб од кукуруза, паприка и ракија. Признајем да сам у више махова имао изванредан
апетит и после обеда осећао се врло добро. Нас у Мисији хране својим одабраним,
најбољим продуктима. Мој доручак: печена свињетина, нешто слично путеру је нека
масноћа коју зову „кајмак" (Б. тврди да је слично јело са истим именом јео у западној
Персији); справљају га овдашњи сточари од врхња разне слаткоће, која се ставља у
специјалан суд и чува на тамном месту, пошто се претходно добро посоли; затим долази
једна врста меког сира што ме неодољиво подсећа на сумњиве афричке сиреве; хлеб је
округао и пљоснат, увек прљав од пепела у коме се пекао и са задахом на земљу. Мајор
П. из нашег тима употребљава изузетно много овај киселкасти хлеб управо због пепела,
који због алкаличних особина има и ефикасно дезинфекционо дејство. Изгледа ми да
шуме и сви четнички штабови располажу импозантним количинама ракије. Јер, просто је
неописиво колико се овде пије. На овом месту истичем дирљиву љубазност команданта
ове јединице и свих његових људи из штаба Моравског корпуса. Док ми доручкујемо под
буквом, седи Србин са одличном хармоником и, морам признати, врло добро нам свира
потпурије наполитанских песама.
Мој утисак о Србима као људима, без обзира на њихову нецивилизованост и
сиромаштво, веома је повољан. Срби имају неке изванредне особине. Нас, Американце и
Британце, гледају као богове који су их удостојили својим присуством, и у које полажу
наду да ће их ослободити од нацистичких окупатора. Кад је део нашег тима пролазио
кроз релативно богату долину реке Мораве, поред које живи цвет српског народа,
наишли смо на такве изливе љубави какве никада нисам видео према некој страној
земљи. „Овде су Американци и Енглези" пронело се муњевитом брзином, и целокупно
становништво јурнуло је к нама. Како се по овдашњим вековним обичајима сматра да се
љубав и поштовање изражавају најбоље руковањима и пипкањима уз дирљиве осмехе и
сузе, нама је запретила опасност од једног љубавно-пријатељског линча, те нас је наша
четничка пратња, после узалудних револверских пуцњева увис, морала да склони у цркву
од раздражене и еуфоричне гомиле. Кад је ушао свештеник, поклонио се и рекао: „Наша
мала црква данас је доживела огромну част, она је сада постала највећи храм: у њој су
представници наших великих савезника и ослободилаца, Америке и Енглеске." Затим је
позвао народ пред црквом да три пута ускликне: „Живела Америка! Живела Енглеска!"
Тек после врло драстичних поступака и претњи од стране месних вођа, гомила се
разишла и ми смо могли да изиђемо из цркве, у којој ваздух није био нимало пријатан.
Тада је пришао свештеник, узбуђено се загледао у мој пиштољ колт, помиловао га и
дрхтећи рекао: „Он сигурно има диван глас.“ Ја сам му га дао да га испроба. А свештеник
је, са екстатичном блаженошћу загледан у небо, испалио свих осам метака. Иза ограде
настала је вриска и дивљи и одушевљени повици. „Живела Америка!" Требало је видети
ту дубоку и просту манифестацију љубави за Америку и слободан свет.
Док сам жив звониће у мојим ушима импресиван И јединствен војнички поздрав
који сваког јутра слушам у српским шумама: „Помоз’ бог, јунаци!" поздравља
командант, а постројени четници отпоздрављају: „Бог ти помогао!" У том тренутку
осетим некакав необичан страх пред тим брадатим и бркатим одрпаним херојима,
искићеним бомбама и ножевима, које зову „каме" и које су врло сличне класичним
разбојничким бодежима, са капама сашивеним од коже младог црног јагњета, на којима
се беле њихове четничке значке: пиратски амблем и амблем њиховог монарха. Нема
никакве сумње да и војнички поздрав сведочи да су Срби један ретко религиозан народ,
достојан сваког поштовања. Сматрам за потребно да истакнем за нас једну непознату
чињеницу: Срби нису муслиманске вере, иако су на крајњем југоистоку Европе, иако се
тако рећи пресипају у Малу Азију. Они исповедају хришћанску религију, само њену
источну, паганску варијанту, којој припадају и Руси, а зову је „православна вера". Такође
сам приметио да свештенство ужива веома велики углед, и да је увек окружено
дирљивом пажњом и поштовањем народа. Свештенство носи дугу браду и косу, и врло
елегантну црну одећу. Може се са сигурношћу рећи да су свештеници једини прави
интелектуалци код Срба. Они су и далеко најбројнији интелектуалци, не рачунајући
нешто официра који, одмах сам запазио, располажу великим талентом за тактику. Српски
свештеници су и одлични војни команданти, а запазио сам да имају и значајну
способност за пиће и сентименталне романсе.
Србин коме је наређено да се брине о мом личном пртљагу, и да ме послужује,
зове се Витомил. Капетан Ф., који је до службе у војсци био професор за историју
Балкана на Мичигенском универзитету, каже ми да је Витомил прастаро словенско име и
да описано значи „плави дечак". Витомил је фантастично послушан и увек изврсног
расположења. Увек је насмејан. И кад се љутим, кад хоћу намерно да га увредим не бих
ли га видео и тужног, Витомил се све дирљивије и симпатичније смеши. Дивно га је
гледати како ме предано посматра док једем. Мада је телесно закржљао и врло
непропорционалне грађе: уска прса, погурен, икс ноге, огромне грубе руке, широко
пљоснато лице са очајним зубима, премда му је само тридесет година, он има изванредне
рефлексе. Он разуме моје најделикатније жеље, иако не зна ниједну енглеску реч. Он се
покреће на моје помисли. Сигуран сам да не претерујем ако изјавим да Србину Витомилу
није равна ни најбоља и традиционална црначка послуга. За разлику од других његових
земљака који су придодати нашем тиму, мој Витомил још ми ништа није украо, иако сам
га више пута доводио у искушење и то са оним ситницама што их његове колеге редовно
краду, а које у ствари не вреде готово ништа — џепни ножић, сапун, кутија од нес-кафе и
слично — али им баш то представља некакву атрактивност. У тешким часовима и рђавом
расположењу, кад хоћемо да одржимо кондицију духа и да се насмејемо, ја и мој
пријатељ из тима нудимо Витомила и остале Србе најквалитетнијом шунком из наших
конзерви. Имам утисак да би они пре страдали од глади, него што би могли да једу
слатко месо.
Колико су ови људи примитивног менталитета и чудног поноса, нека вам послужи
овај пример: њихов политички вођа Бата Павловић, који је чак и професор српског
универзитета, ове наше невине игре са шункама у шећерном раствору сматра за увреду
националног достојанства, и о томе је упутио нашем шефу пуковнику Н., праву
дипломатску ноту. Обавештења која имамо о Павловићу указују на још једну
специфичну особину Срба. Наиме, да би се у том Народу стекао потребан ауторитет, да
би вас он признао за вођу и верно извршавао војне и политичке наредбе, нису потребне
стручне квалификације и новац. Потребан је искључиво отпор, непријатељство према
великима и моћнима. Да би се овде на Балкану успело у политици, треба бити храбар и
дрзак. У ствари, потребно јс увек бити у опозицији према некоме. Павловић је на
европским универзитетима стекао правно и политичко образовање, и са њим се може о
свему интересантно разговарати. Он зна шта је демократија и слобода. Пошто нема
војничког талента, и нема шанси да оствари војничку каријеру, он овде важи као експерт
за политичке ствари. У извесним чисто демонстративним отпорима према нашем тиму,
овај највећи интелектуалац међу четницима одушевљава своје земљаке том опозицијом
према нама. Узбуђује их и они почињу да се диве његовој вештини и смелости да се „чак
и Американцима и Енглезима" супротстави. То је врло симпатично у њему, и ми са њим
често ћаскамо о Паризу и нашем „варварству", како господин Павловић назива амерички
начин живота.
Али ништа ме тако не импресионира као њихова игра коју зову „коло". Веома је
слично америчком џигу: ухвате се најпре тројица, а онда се шири та скупина људи, који
један другог држе под мишке или за руке, онда почиње хармоника најпре споро, они
скакућу, па све брже, па брже, док им не нестане даха. Српски герилци успешно нас
забављају тим својим колом готово сваке вечери. Ако смо угрожени непријатељевом
близином, ако би хармоника одала наше присуство, четници играју једно коло без
музике. То је нема и страсна игра. Поручник Т., једини поета међу нама, обожава немо
коло, а за месец који осветљава играче каже да га подсећа на џез. У ствари, то немо коло
је српско традиционално коло, њихова чисто војничка игра коју играју борци отпора у
планинама, у заседама, иза самих немачких положаја. Музика би одала ове веселе и
храбре момке, па би своје ситне радости непотребно скупо плаћали.
Уопште узевши, ови Срби имају првокласне особине. Господин Макартур има
разлога да завиди српском потпуковнику Цветићу на оригиналном стилу: он спава на
немачкој војничкој застави коју је заробио у једној бици. Кад му размешта постељу,
његов ордонанс сваке вечери удешава да му амблем нацизма, кукасти крст, увек доће под
задњицу. Цветић је изванредан тактичар. Његове битке с непријатељима права су ремек-
дела командантске вештине. Он је доказ моћи и величине српске ратничке традиције.
Штета је што се у Србима, кроз шест стотина година робовања под Турцима, до
невероватних размера развила нека позната својства робова. У њиховој националној
етици, на ранг-листи врлина, после храбрости одмах долази лаж. Капетан Ф., наш
стручњак за њихову историју, признаје да не зна ниједан народ који је у националним и
политичким борбама умео тако успешно и срећно да се користи средствима обмањивања,
подваљивања и лагања својих противника и непријатеља као што су то умели Срби. Они
су прави уметници у лажи. То је један сложен систем, врло компликована техника, за
наше америчке и британске појмове несхватљива. Ми смо конституционално неспособни
да им у овој игри будемо партнери. Кад се буде писала историја другог светског рата у
Европи, морална основа и психичка техника у борби с непријатељима које има српски
герилски, то јест четнички одред, мора да добије специјално поглавље. Велике армије
морају знати за ово српско искуство.
Већ сам више пута рекао да Срби поседују изузетну личну храброст. Поред тога,
ја хоћу особито да истакнем још неколико њихових интересангних особина. Имају
необично развијену страст да се у борби с непријатељима служе простим средствима, и
то у првом реду ножем, то јест својом камом. Као ђавола и утвара боје се авиона.
Најсигурнији су и највише вере имају у нож. Капетан Ф., сматра да на Балкану одувек
влада култ ножа, да је још у раном средњем веку била развијена велика индустрија
ножева, да сваки предео, свако племе, свака фамилија има свој облик ножа, свој амблем
на њему, и да се по ножу и разликују и познају. Од свих предмета за употребу код Срба,
нож једино и потпуно изражава њихове расне и националне одлике и целу персоналност.
Капетан Ф. такође тврди да Срби имају велику поезију чији је мотив и тема нож. Пошто
је нож и обавезан реквизит што га држе и носе сви њихови свеци и војне и националне
поглавице, који се после смрти увек проглашавају за свеце, пошто је, дакле, нож у свим
њиховим црквама на фрескама поред крста најчешћи предмет, онда није тешко
закључити да је и у духовном животу Срба нож имао, и данас има, пресудан значај. Моје
лично искуство, које сам стекао боравећи међу Србима, указује ми на следећу ствар:
њихова храброст има у ножу чисто физиолошку основу. Нож је извор њихове енергије.
Нож је у свима њима развио један морбидан облик сладострашћа: уживање у крви која
тече под ударцима, радовање њеној боји, избезумљено задовољство од мириса и укуса
крви. Имао сам више прилика да посматрам четнике непосредно после убијања
непријатеља ножем. То су незаборавне слике. Ти момци су показивали манифестације
безмало истоветне онима које показују морнари у бурдељима у тренуцима непосредно
после полних сношаја. Исти блажено резигниран умор, сита пораженост, позната
згађеност над собом, некаква афективна потреба да се понови чин. Друга врста оружја,
која особито импонује овдашњем становништву, јесте револвер. Њихов врхунски
ратнички трофеј и идеал. Разлог за толику љубав према револверу треба опет тражити у
њиховој психичкој и моралној конституцији. Револвер је оружје које се скривено носи,
њим може да се изненади, препадне, превари противник. То потврђује, поред лукавости,
и јаку склоност ка индивидуализму код Срба. Како је револвер права реткост међу њима,
он даје ранг, чин и функцију. Њега носе само команданти великих јединица и специјални
атентатори, чланови такозваних „тројки".
Срби као војници показују невиђену истрајност и за нас несхватљиво задовољство
малим. Пуковник X. једном је задивљено рекао: „Ови Срби су инспирисали творце
Светог писма. На њима и са њима је Исус Христос извео своје велико чудо и потврдио
своју божанску моћ. Њихових тридесет хиљада доиста је могућно нахранити са једним
хлебом и са две рибе." Наш стари је свакако у праву. Моје искуство открива Србе у још
невероватнијем светлу кад говоримо о њиховој војничкој издржљивости и скромности.
Њиховом пуку није потребан чак ни један хлеб, чак ни две фунте меса, па да буду сити,
да без гунђања наставе да маршују уз врлетне планине, чак и по четрдесет сати без
починка. Они се могу нахранити, задовољити и снабдети енергијом и за највеће физичке
напоре с највише три речи њихових вођа. Прва магична реч је: „Нема се“ ; друга треба да
буде: „Мора се", а ако те две нису довољне, онда треба еротски опсовати, и будите
уверени да ће Срби тада извршити сваку наредбу. Јер у њиховим међусобним односима,
војним командама, разговорима о стратегији, о судбини народа, о слободи, о будућности,
у љубавним и родитељским нежностима, у пријатељској срдачности, чак и у разговорима
о чисто апстрактним и религиозним проблемима, тешка и натуралистичка, еротска
псовка је најснажнији емотивни, интелектуални и стручни израз. Псовка је њихов
најбољи аргумент. Аргумент апсолутно за све.
Као ратници они показују класично дивљаштво у нападу. То је таква дрека,
хистерија, неартикулисаност, и опет њихове омиљене псовке, да је то доиста страшније и
ефектније од сваког оружја. Располажемо подацима да многи немачки и италијански
војници, нарочито ови последњи, доживљавају праве психичке сломове чим чују српска
урлања и крике у јуришима. А како они до правилу нападају само ноћу, и кад су ветрови
и кише, онда је лако схватити какво дејство имају на своје цивилизованије непријатеље.
Британац, поручник Т., младић генијалне проницљивости и комбинаторике али са
слабим нервима, ако се нађе у близини положаја и у тренуцима њихових јуриша, мора
сам себи да даје специјалне инјекције за смирење нерава.
Друга ратничка особина ових симпатичних Срба јесте пљачка. Мени се чини да је
овај народ по својој физиолошкој конституцији клептомански. Ја сам склон уверењу да
Срби не краду из користољубља, јер сам се много пута уверио да они, мушкарци, жене и
деца, краду својим војницима, и нама из Мисије, ствари и без икакве употребне користи.
Они краду из неког свог егзибиционизма, из некакве унутрашње потребе за ризицима,
опасностима, из потребе да се стално проверавају, кушају, потврђују у вештини
подваљивања, претварања и скривања. Крађа је за њих једно сладострасно и чулно
хазардирање. То им је колективна и национална страст. Мени није јасно како су у тој
земљи уопште могле да постоје и функционишу неке државне и јавне установе и
институције које су и њихов двор и влада усвојили од Европе. Пљачкашки дух, чак када
се боре за светске идеале слободе и демократије, као што то чине данас, капетан Ф.
сматра њиховом вековном традицијом која се верно и упорно држи, без обзира што
Урош Бабовић, њихов сељачки вођа и велики ауторитет за целокупно становништво око
реке Мораве, драконским казнама — јавно батинање по голом телу, убијање камом и
слично — покушава да смањи крађе. Овај Самсон, цео наш тим тако га зове, потпуно је
неефектан са својим напорима у сузбијању ове, нама у свету врло неугодне традиције.
Мајор К. испричао ми је невероватну ствар. Његов случај такође потврђује чудно
поштовање традиција код Срба, поштовање које и њихов идол и вођа генерал Дража
Михајловић мора у свакој прилици да манифестује. Овога лета у некој дивној балканској
речици мајор К. се купао с министром и генералом Дражом Михајловићем. Већ сам
рекао да је Михајловић Србин који је много путовао по Европи, да изврсно говори
француски језик, да уме изванредно духовито да прича своје авантуре из париских
локала, једном речју Михајловић је један потпуно еманципован брђанин и културан
официр. Све то нема никаквог значаја кад је реч о традицијама и схватањима његовог
царода чак и о купаћем костиму. Мајор К. је ретко частан официр и човек, и њему се
мора веровати без икакве резерве. Мајор К. тврди да се Дража Михајловић купа увек у
дугачким гаћама. Мада је сигуран да на десетак миља нема ниједног мештанина.
Господин Гаврило, војни свештеник у штабу Моравског корпуса, највећи
религиозни фанатик што сам га у свом животу срео, чак ни међу ватиканским
мисионарима у Кини нисам срео толико племенитог и пожртвованог хришћанина, једини
Србин кога знам да није способан да лаже, па зато његовим обавештењима придајемо
апсолутну веродостојност, рекао ми је више пута да је он, са осталим верским вођама и
целокупним сељачким становништвом, врло незадовољан људима из владе и полиције
који су источњачки корумптивни и покварени. Овде нико не воли српску престоницу
Београд. Иако је имао једва три стотине хиљада становника, и то махом запослених у
администрацији, око двора и у трговини, Београд је био пун бурдеља, коцкарница,
кафана и гангстера, које овдашње становништво зове „хајдуци". Овај податак само
потврђује моје уверење: брђани су у својим планинама, са својим стадима и на својим
пољима, они су радни, пословни људи. И поштени. Чим се преселе у равницу, чим сиђу у
градове, они се одмах одају лаком и нерадном животу, покваре се, поприме особине
подземља и лако пропадну.
Морам да сазнам по чијој су идеји њихови герилци „четници" за своју програмску
девизу узели чувене речи Патрика Хенрија који је у Burgesses у Virginia-House у данима
америчке револуције изговорио: „Дајте ми слободу или смрт". Ту одличну идеју Срби су
врло успело скратили у „Слобода или смрт" и извезли је на рукавима, урезали у кундаке
и каме, исписали је на својим ратним заставама. Како је та девиза постала њихов живот,
њихов свеукупни живот, и како је, на жалост, овде трагично и страшно служити слободи,
потврђују несвакидашње психичке муке сељачког вође Уроша Бабовића. Тог несрећног
човека сваке ноћи муче привиђења духова, привиђења народа што су га Немци свирепо
поубијали као одмазду за њихове војнике које су убили Бабовићеви четници. Овог
патријархалног и великог Србина мучи савест, муче жртве за слободу, мучи извршавање
дужности у служби слободи. Нас из тима тај случај дубоко импресионише. Имао сам
част да ми пуковник X. диктира телеграм за господина Рузвелта лично, у коме врло
симболично и мушким изразима описује патње српског фармера Бабовића. Британци су
за свој кабинет и господина Черчила израдили изванредне фотосе на којима Бабовић, по
мишљењу неких људи из нашег тима, подсећа на Шекспировог краља Лира.
Морам, на жалост, да истакнем, једну велику ману Срба. Када нешто раде, увек се
љуте, лошег су расположења, галаме, вичу, дижу непријатну буку. Та њихова особина
много ми је несимпатична. Ово је трећа ноћ у којој ме они својом дреком буде пре зоре и
ја сам неиспаван, уморан и рђавог расположења. Једва чекам да прође тај њихов монстр-
банкет који дају у част рођендана свог краља. Овде треба рећи да се код Срба банкет зове
„слава" или „прослава". Према обавештењима, то ће бити прави зевсовски ручак с
националним ритуалима, јуначким играма и песмама.
 НАРЕДБА

Урош Бабовић:

Запиши, Младене. И одмах да се пошаље наредба свим командантима. Из сваког

села да дођу најбољи домаћини. Сви моји ратни другови. Обавезно. Младићи пристигли
за регрутацију и војску. Да положе заклетву краљу. Пред заставом. Шта мислиш,
Цветићу, да л’ нас неће преварити ови лопови Енглези. Па авион не стигне и заставу не
донесе. Да се не осрамотимо пред народом. Бато, тачно да им преведеш: нека се губе куд
их очи воде ако авион не донесе заставу. Док постоји Планина и Морава, под сунцем
неће бити такве прославе.

Потпуковник Коста Цветић:

У част савезничке Мисије извршити дефиле свих јединица Моравског корпуса.

Савезнички официри треба да виде с коликом војском располажемо. Затим, цео корпус
пред заставом да положи заклетву отаџбини. Одликовати најхрабрије. Дати предлог за
превођење у виши чин најревноснијих официра и подофицира.

Бата Павловић:

Треба довести што више људи. И што више нека буде босих и без икаквог оружја.
То ће бити још један наш аргумент да Мисију притиснемо за помоћ. Прославу
претворити у највећу националну и политичку манифестацију у окупираној Европи.
Енглезе и Американце фасцинирати масама. Нека осете да је то политички плебисцит.
Тај дан биће наш тријумф, убеђен сам.

Младен Ракић:

Нека се увере какве пријатеље имају у нама. Поред телеграма Рузвелту и Черчилу,
било би добро да смислимо неке оригиналне поклоне. Нешто национално.
Бата Павловић:

Треба их фасцинирати масом, понављам. Десет хиљада, двадесет хиљада довести

овде у Планину. Нека та господа виде чија је Србија. А ја ћу на смотри да изнесем наш
политички и државни програм.

Јеромонах Гаврило:

Људи су одавно изгубили веру. Народ је покварен и отрован сумњама. Нама нема
спаса. Какви дефилеи. Не помажу говори. Чему тај вашар. Зло је обузело и траву.
Отворите очи и не заваравајте се својим таштинама. Ми газимо по змијама. Губавци су
међу нама. Све смрди.

Бата Павловић:

Нека смрди, али ми ћемо победити. А ти би могао да одеш до оца Саве. Последњи
је час да разбистриш главу. Брбљаш којешта.
 Јеромонах Гаврило:

Нема ни мудрости ни утехе у твојој таштини. Ако нам има спаса, онда је
другачији пут.

Младен Ракић:

Најважније је да што више народа види Енглезе и Американце. Онда се више неће
колебати.

Потпуковник Коста Цветић:

Зашто да се колеба. Ко данас уопште сме да се колеба. Ко сме да сумња. Ми смо

господари Србије.

Урош Бабовић:

Пиши даље. Из сваког села по десет најлепших и најпоштенијих девојака, у

народну ношњу обучених. Да дођу добри учитељи и поштени попови. Покупите све
гусларе и све добре певаче и свираче. Да се испече на ражњу двеста прасића и сто
овнова. Десет јунаца биће доста за кување. У наредби командантима места да се јасно
каже: свако село по буре од двеста литара најстарије ракије и најбољег вина. Напомените
да ћу ја да извршим пробе, а они знају да код мене рђаво пиће не може да прође. Пази,
немој да заборавиш: најбољи купус, најкрупнију паприку, лук и патлиџане. Грожђе и
крушке. Све што је најбоље земља родила, све што је лепо и имају га Планина и
Поморавље, мора да буде на трпези прославе. Нека виде енглеска и америчка господа
шта су Срби, и шта наша земља рађа. Па ако нису сасвим покварени, нека причају да ми
нисмо завезани турови. Треба да се памти прослава.

Младен Ракић:

Сутра до подне завршићу чланак о краљу. Миле је написао летак за омладину.

Ђаци ће певати песме о краљевом рођендану.

Љубиша Дачић:
а све могу шта има да се мисли свадба баш на краљев
рођендан и прославу моја свадба има да се памти никад у Прерову није била свадба на
краљев рођендан прослава заставе из целог корпуса и у целом срезу није било ја у
Прерову све да буде како заповедам кућу да ми заврше не тиче ме се тишљерај мора до
недеље да буде офарбан намештај није моја брига па свадба и освећење моје нове куће и
заставе у један дан ново одело имам њој ћу могу одмах ручни сат да се набави кад је моја
никад није било у Прерову какво Прерово сељанка снаша да носи сат бем ти сунце као
судија нема ни судија као командант бригаде а кум кога ћу ко може да ми је за кума
потпуковник Цветић јесте потпуковник биће генерал никад није било откад постоји
Прерово генерал а кум само што је он како га Душан Катић тешко ранио постао загуљен
док трепнеш скине ти главу није више онај човек био са партизанима то се не заборавља
сумњиво може да буде где баш Љубиша Дачић зна се за прошлост изабра за кума Косту
Цветића сумњиво је много кад се данас људи поздраве наскроз зна и види што није ни
помислио велику контролу смо завели Бата Павловић сигуран министар шта има да се
мисли иако има сажаљиво срце па заштићује неке симпатизере партизанске фамилије
коме је у срезу био министар кум морам одмах да испитам а што се чује да му Цветић и
официри раде о глави њихове политичке ствари не мешам- се у политичке ствари док сам
жив нећу да чујем за политику и партије за миражџике и јединице ја живим а ништа теже
од виљушке и чаше да не подигнем али нећу да сам сељак кад се ослободимо Бата је
незапамћено човек све хоће да учини имамо да изгинемо за њега мора баш он има да ми
буде кум а што ја не бих узео за кума неког Енглеза из Мисије кад сам ја забораван
постао можда је једино краљу неки Енглез био кум бем ти сунце онај капетан што га зову
Пера а човек иако је Енглез па зна српски Енглез Пера фунте Пера Лондон Черчил лађе
плове морима пола света они владају бем ти сунце има да гледају као лично у бога све
што не иде у Планину на прославу мора да буде на мојој свадби гледају не верују крсте
се јао их јао како да верује Енглез кум једном Србину само је командант Прерова после
одмах у виши чин Цветић не може да врда командант батаљона могу да будем најмање:
Пиле, ти ми главом одговараш. Тишљерај да буде готов до недеље. Све офарбано.
Свадбу правим. Нареди све што треба. Најпре прочитај наредбу из корпуса, па напиши
целом грађанству за моју свадбу. Ја одмах идем у штаб корпуса. Пиле, кажи поштено и
немој зато што сам ти командант: има ли лепше девојке у срезу од ње коју ће твој
буразер, бем ти сунце.
 ЗАСТАВА

Тишина и гледај у небо. Наређено је. Цео корпус гледа у небо. Сва Србија сад
гледа у небо. Ако месец изиђе, онда ћемо видети заставу. Никад нисам видео крупније
звезде. А ми се зезамо по овој трњавој земљи, разбијамо главе, сечемо гркљане, нек
живот иде право у мајчину. А бог, буразеру. Душа је ништа. Да је од олова, изгорео би
међу оволиким звездама. Тишина, да чујемо авионе. И баш нашем корпусу краљ даје
заставу. Паде, видиш ли, паде звезда. Застава је од златних жица исткана. Не тртљај.
Копље је позлаћено. Шта мислиш колико ли она кошта. Време је да стигну. Тишина и
гледај у небо, стоко. Брале, да ли би ти смео да скочиш одозго. Падобраном ће да баце
Карађорђеву звезду за Уроша Бабовића. И шећер. Какав шећер, цокуле. Па кошуље, оне
што носи Мисија. Можеш три године да је не скинеш. Фунте, буразеру, фунте. Морам да
дрпим једну енглеску блузу. Да ћу постати краљ, не бих скочио с неба. И кажи сад: шта
је наш живот. Много је звезда. Нећемо видети сигнале. Радио-веза дејствује, соме. Џорџ
никад не гледа у небо кад долазе авиони. Кад помислим на ту технику, а горе звезде и
мајчина, онда бих се убио. Браћо, ми ћемо сви добити чинове, а после рата бићемо
награђени због заставе. Ћути, гледај у небо. Браћо, шта ћемо да пијемо сутра. Страшан
крканлук се спрема за прославу. Меса, незапамћено. Па ракије, бригаду да потопи. Ја
само желим да видим заставу. Што ће жене да дођу. Их, жене. Морам да кољнем
јунферицу. Кад сукње напуне шуме, јао. Гледај небо. Узмем је за рукав и бацим под
колена. Ни ја не бирам. Прослава је. Нек је женско, нек цибне који пут, не мора ни то,
нек је само топло. Нека само носи сукњу. Кад изнесем сисе на месечину, бог те мазао.
Пази, буразеру, црвен падобран спушта џак с фунтама. Витомир ми јавио да ће тај с
фунтама бити жут. Имаш нож, распори га одмах. Ко види, ја га кокнем. Готов је рат,
људи. Како знаш. Сад је краљ рекао преко радија, идући рођендан слави у Београду.
Лажу, брале, то је спикер. Боле њега бисази кад ће рат да се сврши. Тишина, стоко, и
гледај у небо. Отворите очи, Исуса вам, високо лете, ведро је. Кад командујем: „Пали“ —
ти одмах пљусни бензин у гране. Наређено је, гледај у звезде и слушај.

Господине потпуковниче, партизани су на коси.

Коста Цветић:
Шта говориш. Откуд партизани сада. Како може да их буде. Ко ти је то рекао. Дај
ми воде. Ракију сам тражио. Шта ти бунцаш, заставу чекамо.
Јесте, господине потпуковниче, подофицир их видео. И наредник Бањац.
Коста Цветић:
Како је могућно. Спасојевићу, шта се ово догађа. Шта бленеш, додај ми чутурицу.
Сви ка оружју.
Кад су нас видели, повукли су се у шуму.
Урош Бабовић:
Већ сад пијани, па им пањеви личе на вампире. Удри му два шамара.
Коста Цветић:
Ти си паничар, Спасојевићу. Где ти је обавештајна служба. Како су могли да
приђу непримећено нашем логору. И то вечерас. На мом терену не може бити комуниста.
Питај Џорџа кад стижу авиони.
Господине потпуковниче, отворили смо ватру на партизанску тројку и она се
повукла у шуму.
Урош Бабовић:
 Све је то пијано, Цветићу. Нека им Шиља удари двадесет пет по гузици. Онда ће
разликовати пањеве од људи.
Часна реч, жива ми деца, видели смо петокраке звезде.
Урош Бабовић:
Месец није изишао, лажеш. И отац ти је лажов. Шиљо, истрезни га.
Борову главу запосели партизани.
Коста Цветић:
Још један митраљез пред шатор. Брзо зови све команданте бригада. Без панике.
Без панике. Обрукаћемо се пред Мисијом. Кад стижу авиони. Кад излази месец. Хијене,
лешинари, кукавице. Ко диже панику, стрељај га одмах.
Урош Бабовић:
Бато, кажи овима из Мисије да изводимо ратне вежбе. Кажи да сам наредио да се
уочи прославе провери борбено стање корпуса. Нека се не плаше ако буде пуцњаве.
Бата Павловић:
Морамо им рећи да врате авионе. Заставу не смемо изгубити. Никакав ризик сада.
Урош Бабовић:
Зар сам толики народ позвао на прославу па да се обрукам. А хиљаду људи имам
под оружјем.
Бата Павловић:
Не, не. Заставу не смемо ризиковати. Чујеш курире. Беда. Капларима сељацима
предајте команде, господо официри.
Урош Бабовић:
Ја знам да они нису близу. Осећам. Из земље то осећам. Смирите се. Авионе хоћу
да чујем.
Бата Павловић:
Сад се не гата. Ситуација је озбиљна. Схватите, заставу не смемо изгубити,
Урош Бабовић:
Чујеш ли ме. Ја осетим кад је он близу. Увек. Сад није. Осећам.
Младен Ракић:
Госпођо, изволите у мој шатор. Ја вас нећу напустити вечерас. Такав је рат. Ја сам
пријатељ вашег мужа, не бојте се. Зар ми је једном показао вашу фотографију. Опасност
зближава људе, госпођо.
Бата Павловић:
Рећи ћу Мисији да су у близини примећене немачке патроле. То је убедљиво.
Коста Цветић:
Никако. Нека се још једном увере какви су комунисти. Без части. Без светиње.
Подлаци. Али ноћас је моја битка.
Урош Бабовић:
Хоћу да буде све како је предвиђено. Авиони морају да дођу. За прославу ја хоћу
да имам заставу. Народ да је види и запамти.
Јеромонах Гаврило:
Издани смо. Знајте, ми газимо по змијама. Сви сте ви слепи, ја вас дубоко жалим.
Зар вас не гуши толики смрад.
Младен Ракић:
Нама старци командују, наше судбине су у неспособним рукама. Ех, коме смо ми
поверили своје идеале. Шта смо ми ако нам комунисти отму заставу. Да ли је боље да
авиони стигну кад изиђе месец. Застава ће да опчини овај иаш сумњичави свет. Постаће
симбол победе.
Коста Цветић:
Четник до четника. Затворите цео простор означен ватрама. Реците војницима,
молим вас, реците сваком: застава је част, заклетва, отаџбина наша. Она је све, господо.
Ако буде потребно, цео корпус има ноћас да погине за заставу. Душан Катић да је узме.
На положај. Сви на положај док месец није изишао. Извештаје шаљите сваких десет
минута. Џорџ каже да су авиони пре десет минута прешли море. Кажите војницима да ћу
ноћашњу храброст наградити чиновима и одликовањима.
 Урош Бабовић:
А ја вам кажем: не набијајте носеве у земљу. Гледајте у небо. Ускоро ће месец. А
тада ћемо видети један другог. Откуд навали оволика тишина, Цветићу. Донеси и мени
ракије. Куд ће оволика тишина:
Мајор Доналд:
Реците ми, господине Павловићу, зашто ви Срби при сваком послу дижете толику
галаму. То мора бити још непријатније у мирнодопским условима.
Бата Павловић:
А наши коњовоци говоре: „Хладан као Енглез." Наравно да се и они при томе
супериорно осећају. Чак и наше жене говоре: „Плав као Енглез." Наравно, ни то није
комплимент. Зато је мудрије поштовати разлике.
Мајор Доналд:
Браво. Браво. То је добро. Али зашто су толико узнемирени. Нешто се значајно
догађа, зар не. Не видим их више. Не чују се, као да су у земљу пропали.
Урош Бабовић:
Рекао сам да пазите на небо. Кажи команданту да ће ускоро авиони. И у небо
гледајте. Сад све одозго долази.
Коста Цветић:
Кад би то били људи, кад би то била права војска, па да се бијемо поштено, на
положају. Па до краја. До последње главе. Да се сврши ова срамота. Кукавице. Увек
ноћу, увек иза леђа. Плен нањушили. У нашем штабу налази се шпијун Душана Катића;
иначе како би знали да авиони долазе ноћас.
Урош Бабовић:
Зашто то не би био твој ађутант Шиља. Он је био партизански командир још кад
је моја Трнава горела, а ти се грлио с Душаном Катићем.
Младен Ракић:
Ствари су много једноставније, Гаврило. Ми морамо да кријемо своје амбиције.
Наше вођство не воли ни идеале ни младост. Овде владају старци, чизмаши и кафеџије.
Ух, каква језива тишина.
Јеромонах Гаврило:
Није ствар у чиновима и занимањима. И из тебе таштина говори. Сви сте ви
прљави, трули, црни од себичлука. И то је зло. Нико нема снаге за жртву. У томе је
несрећа.
Младен Ракић:
Али зашто бих ја данас остао глупак и био прегажен. Ми морамо, схвати, Гаврило,
ми морамо да макнемо ову стару гарнитуру, ове старце, ове примитивне официре,
погледај их само. Чуј како псују. А какав ли ће само извештај о нама да поднесе
савезничка Мисија.
Јеромонах Гаврило:
Друго је важније. Моралну обнову народа нисмо извели. У томе је наша трагедија.
Човеку нисмо веру повратили. Човек је опустошен. Постао је звер са сотонином главом.
Ниједно христолико лице не видим. Нигде снаге за подвиг и жртву.
Господине потпуковниче, све су бригаде на положајима. Круг је затворен. Изгледа
да су се партизани већ увукли у боровњак. Чује се тихо шушкање.
Коста Цветић:
Шта кажеш. Па ви сте. Ви сте. Јеси ли ти при свести. Уроше, чујеш ли ово.
Спасојевићу, пренеси свим командантима бригада да ће сутра ујутру бити изведени пред
преки суд за неспособност, кукавичлук и издају. Слушај ти, кукавицо, како си то
шушкање чуо. Зашто месец не излази, време му је. Нека трећи батаљон Летеће бригаде
претражи боровњак. Употребите само каме и бајонете. Да не чујем пуцањ. Пази, само
каме и бајонете.
Урош Бабовић:
Одмах обићи положаје. Ено, одваја се небо, месец ће. Сад ћемо сви да се видимо.
Коста Цветић:
У оваквој ситуацији ја морам бити у штабу. Ту ми је место.
 Урош Бабовић:
И ти дрхтиш. Зашто је тебе страх. Због заставе. Од оволике тишине. После прве
ране и ја сам био такав. Пођи на положај.
Коста Цветић:
Они имају шпијуна у нашем штабу. Неко неког чува.
Јеромонах Гаврило:
Шта ове официрске даме траже овде. Кује. Обичне кује. Најурите их одавде. Док
није доцкан.
Младен Ракић:
Зар не осећаш колико нас младе интелектуалце мрзе овде. Треба само да нађу
повод. Свака књига је сумњива. Ко сме овде да прочита роман. Одмах је то комунистичка
пропаганда. Зашто се љутиш. Па то је жена капетана Витеза. Данас је стигла из Београда.
Зашто сада пуцају ти идиоти. Госпођа Гордана.
Јеромонах Гаврило:
Тај проклети страх. Нигде срца за подвиг. Зато и јесте зло вечно. Не разумем
зашто су се довукле ове жентураче. Шта још оне траже овде, Младене. Излази месец,
морам да се склоним. Не трпим им ни очи ни реч.
Бата Павловић:
За пет минута стижу. Ево и месеца. Да кажем Харију да врати авионе. Још није
доцкан. Људи, не ризикујмо. Не играјмо се рата.
Урош Бабовић:
Ја нећу да се срамотим пред народом. Хоћу да застава буде на прослави. Да ми је
само да знам зашто је тебе, Бато, страх. Зашто ти дрхти брада.
Коста Цветић:
Ноћас, Бато, неће бити Бадње вече. Целу бригаду бацићу за заставу. Не враћај
авионе.
Бата Павловић:
Још није касно. Зашто да ризикујемо. Дођите себи, људи. Ја слутим несрећу.
Урош Бабовић:
Али ја не слутим. Дај сигнал за ватре. Палите ватре. Ватре. Побогу, Коста, колики
је оно месец.
Алек, зар није импозантно. Почиње да ме узбуђује њихово одушевљење.
Посматрај с каквим заносом гледају у небо, Роберт. Да, врло су храбри. Наши момци
морају бити радосни кад виде двадесет ватрених крстова. Самсон и Цветић су
импозантни. Погледај их према меседу. Дивно. Док сам скакао, бојао сам се само да не
паднем у пламени крст који је јурио према мени. Да, Фред. Ја сам имао доживљај
роњења. Ено их. Ти момци су увек тачни. Јави се, Хари. Јави се.
Младен Ракић:
Зашто вас је страх, госпођо. Само сте у блузи, можда вам је хладно. На Планини је
увек хладно.
Увек ме је страх кад Браца није са мном. Где је он, молим вас. Где је сада Браца.
Младен Ракић:
Али ту сам ја, ово је штаб, смирите се. Чујте како величанствено и моћно грме
мотори. Мени се плаче од узбуђења.
Ви нисте он, а ја, после бомбардовања Београда кад чујем авионе, кад чујем
авионе као сада, кад чујем, језиво, језиво.
Младен Ракић:
Смирите се, Гордана. То су наши савезници, застава. Будите мало храбри, ја вас
штитим, ви сте најдивније створење које сам срео.
Кажите ми кад прођу, језиво, ох језиво, излудећу, пустите ме, шта вам је,
господине, јесу ли прошли, викаћу.
Младен Ракић:
Небо је расцветана ливада. Небо је пуно булки. Гледајте, Гордана. Величанствено.
Зашто сте дошли да ми запалите душу. Ја нисам бараба. Само очи да вам видим. Ја нисам
бараба. Дајте ми руку.
 Миле Савковић:
Скочио је даса. Какво срце. Еј, гледај га, клипане. Овог тренутка међу звездама
родио се човек. То је јунак. Какав јунак. То је бог. Загрлићу га. Само оне свиње да не
пуцају. Само још тридесет секунди да не пуцају. На земљи, све је ништа. Да не падне у
дрво. Још десет секунди да не пуцају. Ми смо говна. Ако падне на букву. Један метак. У
срце ћу да га пољубим. Још пет секунди. Јао. Ах, свиње, комунисти, ах, свиње. Пуцај.
Јао, шта чекаш, клипане. Јуриш.
Коста Цветић:
По сваку цену. Заставу спасите. Заставу. Само заставу. Сви на јуриш. Бомбама.
Летећа бригада нека се повуче лево. Подлац, хоће плен. Ово није Бадње вече, иако је
месечина. Чујеш ли, Уроше, како је добро почело. Ниједан неће изнети главу. Сатрећемо
их, чујеш ли.
Бата Павловић:
Комунисти у сарадњи с једном, немачком четом. Пљачкаши. Али будите
спокојни, господо. Наше бригаде их бацају у поток. Да, и Немце.
Мајор Доналд:
А ваша обавештајна служба. Ви сте очајно организовани. Мени је ово апсолутно
несимпатично. Молим вас, одмах ми обезбедите повлачење Мисије ван дејства ватре.
Забога, меци лете око нас.
Бата Павловић:
Господине, као виши официр требало би да знате да ненаоружани, боси и голи
људи не могу ратовати против модерне армије и непријатеља који не бира средства. Ви
ћете се и ноћас уверити у храброст мојих људи. Слушајте их. Јуришају. Чујете ли
борбене покличе. Хоћете ли да вам их преводим. Будите спокојни., Ми гарантујемо вашу
безбедност. А ко нама гарантује безбедност.
Урош Бабовић:
Још ракије. Брзо.
Коста Цветић:
Да се пробијеш до положаја Летеће бригаде. Кроз ватру. Тамо је застава. И одмах
се врати. Реци Витезу, од њега је чекам. Куда ћеш, Уроше.
Урош Бабовић:
Тамо где се бацају бомбе, а ти командуј. Ако је суђено, боље сад. Кад је прослава,
немој да жалиш ништа, а ја сам се у друго надао. Морам тамо.
Спасли смо шећер и цокуле, господине потпуковниче.
Коста Цветић:
Шећер и цокуле. Идиоти. А краљев изасланик. Застава. Шта је са заставом.
Бригада има да падне за заставу. Какви ваши рањеници. Заставу хоћу.
Младен Ракић:
Измећу нас ништа не постоји. Ви сте мој спас, Гордана. Ви не можете ни слутити
колико ми је тежак живот овде. Ја то никоме нисам рекао, не могу, не смем, ви сте
стварно, па дајте ми руку.
Али Браца је ваш ратни друг, он се бори, он може да погине, а ви сада, шта се то
мене тиче, опалићу вам шамар. Зашто не идете, ах језиво, језиво, тамо где су сви ваши,
презирем вас, да ли то топови пуцају.
Младен Ракић:
Запамтите, ја ћу једног дана за вас дати живот.
Коста Цветић:
Срамота. И то моја Летећа бригада. Трчи и реци капетану Витезу да је смењен са
дужности команданта. Нека Босанац узме команду. Витез је кукавица. Зар ја морам с
таквим официрима да ратујем.
Дивно, дивно. Жив је. Он је жив, Браца мој, пољуби ме, дечко, пољуби ме, Браца
је жив.
Младен Ракић:
Смењен је, чујете ли. Због њега ћемо изгубити заставу. Ви не знате шта за нас
значи застава.
 Ако је кукавица. Ако. Жив је. Будите мало нежни, драги мој дечко, будите нежни
сада, па ви сте један балавац, мени вас је жао, кад је само Браца жив, ви немате појма шта
су жене. Зашго сад тако страшно пуца. Кад ће да се сврши. Питајте Цветића, молим вас,
дечко марш, мрзим пипање, ово је језивије од бомбардовања.
Коста Цветић:
Рекао сам, опет јуриш. Пренеси целој војсци: ко ми донесе заставу добија чин и
Карађорђеву звезду. Зашто бацачи не дејствују. Зовите ми Спасојевића. Гаврило, теби и
Спасојевићу ја овде највише верујем. Јеси ли видео Уроша. Докле да га тражимо.
Побегао у мрак с чутурицом ракије. Нека Трећа бригада крене уз поток, и нападне их с
бока. Нечиста му је савест.
Јеромонах Гаврило:
Коста, зашто жентураче смрде по нашем логору. Молим те, најури те кује.
Блуднице, блуд спроводе. Иструлићемо.
Зар ти није сумњива Павловићева несхватљива присебност, Фред. Да. Каква
дивљачка дрека. Комунисти су колосално извели опкољавање и маскирање. Школа ГПУ.
И Цветић је веома добар и темпераментан командант.
Самсон је неспособан фармер. Опио се као морнар и побегао у шуму. Треба га
сменити, без обзира шта о томе мисле српски фармери.
Да. Каква дивљачка туча око једне заставе, Фред.
Бата Павловић:
Курири јављају да код убијених и заробљених партизана налазе ново немачко
оружје и опрему. Било би добро кад би њихови курири могли да јаве да код заробљених
четника налазе ново енглеско и америчко оружје.
Мајор Доналд:
Јесте ли сигурни да је сав материјал спасен. Жути падобран. Наредите, молим вас,
жути пре свега.
Бата Павловић:
Ма добро, спасићемо вам падобране. Жути пре свега. Само ће губици бити
огромни. Погледајте рањенике. Колико смо ми Срби несрећан народ. Слушајте,
слушајте, господо. То је јуриш бомбама. Знате ли да партизани јуришају са покличем
„живео Стаљин". Хоћете ли да чујете. Да преводим.
Лазар Обичан:
Брате Коста. Шта да кажем. Да ли да кажем, брате Коста. Смем ли.
Коста Цветић:
Зашто пуцаш. Спасли сте је. Не пуцај, где је, ту је Мисија, будало, зашто је ниси
донео, не плаши Енглезе, Лазаре.
Лазар Обичан:
Ухватили смо Милоша Бабовића. Ја и Шиља. Рече он, Исуса му, ја видех главу на
месечини, не може, рањен у колено. Сад мора да се сврши.
Јеромонах Гаврило:
Је ли истину говориш, Лазаре. Шта сад. То није твоје привиђење, је ли. Смрт или
вера. Где је, Лазаре. Је ли дошао час. И рече Господ Авраму. Не то. Не.
Коста Цветић:
Умукни. Језик за зубе, разумеш ли. Ко је са њим. Само Шиља. Нико не сме да га
види. Да не писнете. Стрељаћу вас ако га неко види.
Лазар Обичан:
Сад могу да умрем. Кад смо тог јаничара ухватили. Ако хоћеш, одмах овде могу.
Коста Цветић:
Гаврило, пођи с њим. Разумеш ли шта је војничка тајна. Гаврило, само вас тројица
док не дођем.
Јеромонах Гаврило:
Пожури, Лазаре, зашто пијеш сад. Цветићу, не ликуј. Како смеш, никад се не зна
час победе. Господе, оче мој, шта сад. Узми сина свог Исака.
 Застава, господине потпуковниче. Застава. Спасли смо све падобране и све смо
џакове покупили, господине Бато. Пуни су потоци мртвих. Незапамћено. Чича Урош је
страшно љут. Партизан мртав, а он пуца из револвера у њега.
Бата Павловић:
Где је командант. Нађите Уроша, зовите га, одмах нека дође. Добро је што смо
Мисији спасли пошту. Тај жути падобран. Најважнији. Згадили су ми се, ниједан нема
стила, ниједан са људским гестом. Милош. Није могућно. То је врло непријатно. Коста,
сада треба бити мудар. Никаква осећања, страшна ствар. Никакве одлуке сад.
Рекао сам чича-Урошу за заставу и да га зовете. Он ништа. Преврће мртве.
Јеромонах Гаврило:
Спасен си, несрећниче. Најзад си спасен. А дуго је трајала твоја патња. Зажели
нешто, све ће ти бити испуњено. Хоћеш ли воде. Нежно га превијај, Лазаре. Погледај
слободно, крај је твојим мукама. Милоше, зар човек сме да не погледа своје ослободиоце.
Спасли смо те твојој деци, матери и оцу, твојој земљи.
Миле Савковић:
Да ми нисте лечили сестру, не бих ни трепнуо. И ви комунист. Ви. Доктор Васић,
партизан. Одбиј даље, клипане. Бежи с том камом, разбићу ти зубе. Мој је заробљеник,
губи се. Ви сте убили падобранца, свиње сте, ви сте убили хероја ове ноћи, човека који је
имао срце да се баци у ништа. Па ја вас мрзим. Али не што сте против капитала, мајчина
вам.
Јеромонах Гаврило:
Отвори очи, ми смо војници твога оца. Проговори ако си човек. Реци једну реч.
Кажи да нас мрзиш. Зашто нас не псујеш. Јаукни бар. Јаукни, да видим да си човек.
Миле Савковић:
И шта ћете ви међу партизанима. Ви, ординарна кукавица, безмудац. Да ниси
партијац, комсомолац. Да те нису тако маторог примили у СКОЈ?
Доктор Васић:
Ја нисам херој. Али не могу ни шамар да поднесем. Такав сам човек. Ви се ваљда
сећате да сам поштен.
Јеромонах Гаврило:
Ено ти оца на пропланку. Лепо се види на месечини. Тражи те, погледај га,
несрећниче. Родио те, створио те и пати. Толико; човек не пати. Он ће сто својих глава
дати за један твој прст. Хоћеш ли да га позовем.
Миле Савковић:
Не фолирајте. Ви сте обична, уз то и лукава кукавица. Знам, музика и слично.
Бетовенова биста у ординацији. Да се збуни Паланка.
Доктор Васић:
Јесам кукавица. Желим још да живим. Комунист нисам, будите уверени. Али ме
мало интересује и људско достојанство. У то верујем. Зашто бих фразирао сад. Мислим
да је и непотребно. Молим вас Савковићу, схватите.
Јеромонах Гаврило:
Душу су ти угасили. Иако ти срце куца, осећам да си без душе. Не боли те. Да си
човек, да имаш душу морало би те болети разбијено колено. Сатана си, иако си његов
син.
Миле Савковић:
Не саслушавам вас, полицајство ми је одвратно. Ваш живот ме у овом потоку,
поред трулих букава и свежих лешина, због друге ствари занима. Ви сте типичан
декадентни интелектуалац. Вероватно и неурастеничар, органски слабић. Не знам ни
једну паланачку курву која је лежала под вама. Зато ми реците: откуд вама снаге за један
такав хазард. Зашто сте отишли у партизане. Губи се у своју чету. Не псуј, разбићу ти
зубе. Ниси ми потребан. Он је за тебе, клипане, увек господин доктор Света Васић.
Докгор Васић:
Имате право. Ни храброст ни снага нису ме довели у партизане. Хоћете ли да ми
запалите цигарету. Немојте да ми одвезујете руке. Није потребно. Ставите ми у уста.
Хвала. Веома мало ствари на овој земљи људи су урадили храброшћу. Али нема смисла о
томе. Ваш сам заробљеник и одговорићу на питање. Отишао сам у партизане јер ми је
један немачки наредник у мојој ординацији опалио неколико шамара. При руци нисам
имао лек за његов трипер.
Миле Савковић:
Хоћете ли ви да ме фарбате, докторе.
Доктор Васић:
Ја вам дајем реч да више нисам могао да живим тамо. Узео сам лекарску торбу,
напунио је лековима и завојима и, без икакве везе, упутио се у Планину да нађем Душана
Катића. Да му лечим људе. Зато што се боре против варвара који без разлога шамарају
немоћне.
Миле Савковић:
Занимљиво. И зато сте ви постали партизан.
Доктор Васић:
Не морате да ми верујете. Али ја не могу да гледам човека који туче. Ако већ
људи не могу да се поштују.
Миле Савковић:
Да. Треба ефикасно и цивилизовано убијати. Је ли тако.
Јеромонах Гаврило:
Чујеш ли колика је тишина. Твоја дружина је сатрвена. Не знам да ли се Душан
Катић спасао. Дошао је крај твојима. Чујеш ли, тишина. Ни од ње те није страх. А
светлости, издајниче. Па шта ће онда да буде. Лазаре, зашто плачеш. Он само личи на
човека. Да превари веру, да измами милост. Мене не можеш. Убица си. Треба ли да ти
набрајам жртве.
Миле Савковић:
Подигните се да вам одвежем руке, чика-Свето. Да попушимо још по једну, па да
пођемо у штаб.
Доктор Васић:
Чекајте, Савковићу. Ви треба да знате да се ја с вама четницима не слажем. Чујте,
молим вас, ја сам вам се предао зато што сам пао у грм и изгубио наочаре. Ја сам
кратковид, готово полуслеп човек, лако вам је било да ме ухватите.
Миле Савковић:
Не волим позориште, и не играјте ми сада витештво, карактер. Ништа вам не
верујем. И гадно ми је сада. Видите колико је мртвих око нас. Слушајте, чика-Свето,
хоћете ли да бежите. Ако хоћете, бежите. Ево, одложићу пушку ако сумњате. Губите се
низ поток. Немојте да се чудите. Држите се само потока. Зато што сте ми рекли нешто
интелигентно. Врло значајно за мене. Чини ми се да је формула за извлачење, компромис
за све. Није важно. Збогом, господине докторе.
Јеромонах Гаврило:
На Бадње вече ја сам био поред твога оца кад си из забрана пуцао на њега. На
свога оца. Ти си оцеубица. Јесу ли ти бар после задрхтале руке. Чега си се сетио. Кажи
шта си помислио. Признај, ти би могао и свог сина да убијеш.
Урош Бабовић:
Доведите ми све заробљенике. Зар сте само четворицу ухватили. Не познајете ме.
Никад нисте чули за мене. Лажете. И баш вам нико ништа није причао о мени. Претио
стрељањем. Вешалима. Што сам издајник и народни непријатељ. Што сам руке окрвавио
комунистичком крвљу. И неће бити милости, јер нисам одмах бацио пушку и отишао
кући. Није истина да ви то не знате. Сваког дана говорено је вама о томе. А јесте ли сви
тако мршави и неодевени. Пропали. А командант. Како су вам командири обучени.

Не пита за Душана Катића. Милош је само командир. Да ли ће да помене

њега. Неће. Не зна, прст, игра глава. Шта ће да буде с њим. Тресе ти се, ниси га
заливао. Страшан је старац. Испусти чутурицу, гледај. Шта им шапуће. Гледа их
само. Алал му вера. Да видим заставу кад се оволико. Га убио Милош кад би га
заробио. Него шта. Ми исто. Мора се, човече. Е, нек иде у мајчину. Шта си дрпио.
Треснем га право у петокраку. Он, јао. Фију. Косим, косим. Кад љуљну бомба. Сат
 падобранцу, кад наиђе Васовић ја му таман завукао руку у унутрашњи џеп, он пун
крви. Сад се губи глава. Ништа не знам. Ако му они кажу. Немам појма, а сврби те
врат. Више од тридесет мртвих. Где је застава. Налетели на падобране као гладни
курјаци. Жив сам, брале, живео месец. И коке-коке. А рекли ми да си уцмекан.
Наших више од двадесет рањених, за мртве не питај. Опет ће штаб да покупи све
блузе и цокуле. За покој душе наше браће Воје, Жике, Станка из Лозице. Бем ти
заставу, бем ти прославу кад мене нема, а моја деца сирочићи. Хоћеш да угризеш
каму. Браћо, дајте ракију кад смо изнели главе. Нека је лично Исус Христос, има
да иде под нож. Само конопце од падобрана стигао сам да пресечем. Жућа дрпио
џак са жутим падобраном. Мислиш фунте. Сигурно, нигде га нема. Га тражимо,
ако не пристане, поделимо, га поједе мрак. Јеси ли друг. Немој се играш главом.
Свака част, јунак је био. Бог да му душу прости.

Елен ми пише да цене скачу у ђаволску матер. Ове године кола су само од марта
скупља за 180 долара. Да, раде тенкове за Европу и Русе. Кад ће једном да се сврши ова
Хитлерова свињарија. Тако ми се иде кући, Роберт. Шта се нас тичу ове свињарије по
Европи. То су ваше старе и глупе приче. Мама пише да је неиздрживо у Лондону. Много
времена пропаде. Хало, момци, отворите виски. Џорџ, стара ми послала Кетин крст.
Помириши га. Зашто си тужан, Роберт. Ах, обожавао сам га. Ах, мој брат. Нека
непријатност, Роберт. Седамнаестог убили га Јапанци. Како сам га обожавао. Свињарија.
Дозволи, Роберт. Молим вас, господо, не смејте се.
Урош Бабовић:
Радни вод нека прави столове. Сви започети послови да се наставе. Касапи нека
кољу стоку. Свак на свој посао. Ноћ је одмакла, а народ ће већ у зору почети да
пристиже. Дај ми ракију. Шта се Американаца и Енглеза тичу заробљени партизани. То
је наша ствар. Не дам да их они саслушавају. Ако су и пси, ал су српски. Нека странци
гледају своја посла.
Бата Павловић:
Па то је само за нас корисно, Уроше. Уз то, они желе и ми морамо.
Коста Цветић:
Мисија има право на то. Нека разговарају. Ми смо дужни да испунимо њену
жељу.
Урош Бабовић:
Не дам да их странци малтретирају. Кажи да ја не дам. Зашто да их сликају. Па
нису они мечке. Шта хоће Американци. По белом свету да показују нашу несрећу. Кажи,
Бато, командант не да. Главинићу, води те људе у поток и стрељај их. Одмах. А где је
Гаврило.
Коста Цветић:
И Прва бригада нека га гони. Разбијен, да. Али он се извукао. Мала је ово победа,
Спасојевићу. На земљи: ми или они. Спасојевићу, хоћу децу да имам поред себе. Сутра
курир да доведе Бранка. Не, не, прекосутра.
Браво, Самсон. Браво, Самсон.
Урош Бабовић:
Шта им је то Самсон, Цветићу.
Коста Цветић:
Самсон је био велики енглески војсковођа. Адмирал.
Урош Бабовић:
А шта је, Бато, учинио тај Самсон.
Бата Павловић:
Он је бог старих Грка. Сарторис се сетио школе. Њему од ракије увек порасте
глава.
Урош Бабовић:
А јеси ли ти, Младене, учио у школи о Самсону.
Младен Ракић:
Самсон, то је, чича-Уроше, непобедив човек.
 Урош Бабовић:
Је ли, Миле, кога је све убио тај Самсон.
Миле Савковић:
Он је био непобедив све док је носио дугу косу. Онда је жена издала тајну његове
снаге.
Урош Бабовић:
Мати или жена. А шта је онда било. Дај
Миле Савковић:
Жена, курва. Наравно, после су га умлатили. Лекар Васић није комуниста, а ти
знаш да је бесплатно лечио сиротињу и Цигане. Сељаци с Планине највише су њему
ишли. А нама је неопходан лекар.
Урош Бабовић:
Доведи га да га саслушам. Ја ћу да одлучим.
Бата Павловић:
Коста, слушај.
Коста Цветић:
Зашто шапућеш,
Бата Павловић:
Па о овој ствари мора да се шапуће. Шта ћемо с Милошем.
Коста Цветић:
Зна се.
Бата Павловић:
Не слажем се. Тренутак је да стихију обуздавамо. Иначе, однеће и нас бестрага.
Чујеш ли псовке. Претње. Зар верујеш да је тај бес гомиле уперен само против
комуниста. У оваквим временима много је лакше покренути него обуздати људе.
Коста Цветић:
Не разумем. Шта ти хоћеш и у чије име говориш.
Бата Павловић:
Само у своје, Коста. За наше заједничко добро.
Коста Цветић:
Зашто ти сада не, чујеш митраљезе, тамо у подножју Планине, већ само весеље
војске која је победила. И какву опасност у својој војсци видиш. Сваког дана ти, Бато,
мењаш тактику и закључке. Докле те акробације. Ја сам војник. А ово је рат.
Бата Павловић:
Тачно, Коста. Али свака нова ситуација и сваки нови догађај, ако хоћемо да
мислимо доносе и нове закључке. Траже да се промени тактика. А политика је вештина
прилагођавања. Наравно, увек у интересу ствари за коју се бориш. Вештина да
искористиш објективне шансе. То јест, непријатељеве шансе. Нама није секира над
главом. Војнички гледано, ми смо победници. Комунисти су изгубили битку. Можемо и
друкчије да поступимо. Мудрије и корисније.
Коста Цветић:
Према комунистима, док их има на земљи, постоји само један поступак:
уништавати их без милости, без изузетка. Друкчија памет овде није потребна.
Бата Павловић:
У овом случају то би било глупо и штетно. Отац сина! Много бисмо изгубили у
народу. Разочарали бисмо свет. То је страшна ствар.
Коста Цветић:
Ако га не бисмо стрељали, сви би рекли да га се бојимо. И онда би се наставила
ова покварена сељачка игра: отац у четнике, син у партизане, један брат код нас, други
код Душана Катића. Па ко победи, ми смо наши, знамо се, а један мора да победи, и нико
не губи. А ја : Бато, то не дам. Кад смо се већ поделили у злу, не можемо ни у слободи
бити заједно.
Бата Павловић:
А где је Урош у овој Ствари. На њега не мислиш.
Коста Цветић:
 То је његова несрећна еудбина. Ми не можемо да га спасемо.
Бата Павловић:
Али Урош је командант корпуса. Он је, Коста, и мој и твој командант. И смемо ли
ми да му стрељамо сина а да му чак и не кажемо. Оставимо на страну моје разлоге.
Прихватимо војничку позицију. Шта је с дисциплином, односом према њему.
Коста Цветић:
То је формална ствар. А што је он случајно командант, то је, на жалост, опет ван
њега и његових способности и заслуга. Ти о томе више знаш.
Бата Павловић:
Схвати, околност да је командант један сељак а не, рецимо, један потпуковник, не
мења суштину. Командант је. Уосталом, и ти си једном, у изузетно деликатној ситуацији,
само због дисциплине, према вишем команданту, поступио против својих бољих
уверења. И хвала богу да си тако урадио. Али то треба заборавити.
Коста Цветић:
А јеси ли ти Урошев адвокат или четник.
Бата Павловић:
Само човек коме до четничке победе није мање стало него и теби и који, узгред
речено, за ту победу није мање жртвовао од тебе.
Коста Цветић:
И који, ипак, хоће да има и једну заслугу — за сваки случај.
Бата Павловић:
Али који не користи ситуацију да би се светио за неке неугодне ствари и малере
из прошлих дана.
Коста Цветић:
Докле с таквим уценама. Докле. Моје су ноге пуне његовог гвож]а. Он ми је крв
просуо. Треба ли још да искупљујем своје поштење и своју храброст. Колико још, реци.
Бата Павловић:
Добро, Коста. Ти знаш колико те ценим и шта сам све, од првог ви]ења, чинио за
наше пријатељство. И нема смисла да разговарамо у женском тону. Ствар је таква да ни у
ком случају не смемо у афекту да донесемо никакву одлуку. А да ли бисмо рекли Урошу
да је Милош стрељан.
Коста Цветић:
Зашто да му кажемо. Не треба. Сам ће сазнати да је погинуо, и примиће своју
несрећу како и мора да је прими. Он га је изгубио оног истог дана кад је отишао
партизанима. Зар га се једном пред нама одрекао, зар га једном проклињао и претио му.
Па он му је сам постављао заседе у својој кући, преко мушице га чекао. Зашто сада
решавати о ствари која је одавно решена. И то без наше воље.
Бата Павловић:
Најпре о тајни. Тајне данас нема. У рату никад. А ме]у нама четницима поготову.
Смрт је уклет чин. Ако ничим другим, она се смрадом покаже. Костима, сном, хвалом,
савешћу. Свеједно како, али нема анонимне смрти. И наивно је веровати да се Милошева
ликвидација може сакрити. Ја ти главом тврдим: пола корпуса већ зна да је ухваћен. Већ
се шапуће.
Младен Ракић:
И ја се бојим да нека улизица не каже старом. Онда би се све компликовало, јер oн
је способан за све. Поготову у оваквој ситуацији.
Коста Цветић:
А и ти слушаш. Ја сам рекао да је то војна тајна. За њено издавање стрељаћу
одмах.
Бата Павловић:
То не решава ствар. За сада, претпоставимо само: Урош сазна да смо му иза ле]а
стрељали заробљеног сина. Опет наглашавам, командантовог сина. Па онда, господо.
Реците ми, шта онда.
Младен Ракић:
 Због прославе нисмо могли да му кажемо. Да све не покваримо. Толики народ ће
доћи. Урошева улога сутра, био би онемогућен. Цела прослава би психолошки била
изгубљена. То нису нимало сумњиви разлози.
Бата Павловић:
Бачки наивно. Ружно. Зар је то извињење човеку коме убијамо сина. Да, врло
нежно саучешће. Наравно, паметно је да Уроша сачувамо од сваког обавештавања да је
Милош заробљен. Безусловно. Али само до прекосутра. Не, ја преузимам да га сутра,
oдмах после смотре и после ручка, обавестим о дога]ају. Може нам бити само захвалан
што то нисмо учинили вечерас. Али убити га, то је нешто друго.
Коста Цветић:
Ништа то није друго. Јер и с њим поступамо као са било каквим ухваћеним
комунистом.
Бата Павловић:
Да ли би ти, Коста, неког твог, не баш сина, као сваког другог ухваћеног
комунисту. Не, не. Не желим одговор.
Коста Цветић:
Зашто. Не колебам се. Ја одговарам: да.
Бата Павловић:
Дубоко жалим. Ти си несрећан човек. А ја се трудим да у јавном животу и у
стварима од општег интереса поступам тако да већина људи мисли: на његовом месту и
ја бих то учинио. То је за мене критеријум демократије. Шта могу. Нису ми људске те
ваше велике врлине.
Младен Ракић:
Без обзира на све своје мане, Урош Бабовић је велики националист. Један заиста
поштен човек. Кад су у питању комунисти, он се ни у чему не колеба. Урош Бабовић је
јунак, херојски карактер. Сигуран сам да би он Милошеву смрт стоички примио. Немамо
право да сумњамо у то.
Бата Павловић:
Твоју психолошку и духовну позицију има и Душан Катић.
Младен Ракић:
Не разумем.
Бата Павловић:
Јасно. Не можеш да разумеш, јер у твојој конституцији не постоји орган или чуло
које реагује на основне елементе живота. Ти си формула, ти си одрећена хемијска
супстанција, ти си коцка. Ти си цео. Савршен. И теби и Душану Катићу, мада сте
противници, вама обојици су начела и идеје изнад човека и изнад живота. У неосећању за
жртве, вас обојицу, пред вама самима, оправдава такозвана доследност.
Младен Ракић:
Не разумем иронију.
Бата Павловић:
Слушај. Између неосећања за људске патње у име морала и начела, и
недоследности и неморала у име обичних осећања и живота, ја сам драги мој, увек за ово
друго. Морал доследности је најперфиднији изговор за свакојаке злочине.
Младен Ракић:
Опет не разумем како ме ви тако лако, преко хемије и геометрије, повезујете с
комунистом Душаном Катићем. Нећу ни да помислим да сте политички тенденциозни.
Али јако ја већ имам част да о оваквој ствари одлучујем са вама
Коста Цветић:
Разговараш само. Не одлучујеш.
Младен Ракић:
Да, извините. Јесте, ако већ разговарам са вама двојицом, онда дозволите да будем
јасан и кратак: ако данас опростимо једном таквом непријатељу какав је Милош Бабовић,
само зато што је син нашег команданта, онда смо ми морално крахирали. Лишили би се
моралног права да казнимо издају. А издаје, као што вам је познато, господине
Павловићу, не деле се на издаје са крвним и издаје без крвног сродства. Издаја је издаја.
 Бата Павловић:
Одлично, младићу. Рекао си тачно оно што сам и очекивао. Пошто си
интелигентан, не можеш друкчије ни да мислиш. А како ти није јасно да си психолошки
и духовно, без обзира на боје идеологија, апсолутно, на истој неживотној, нељудској
позицији баш с комунистом, рецимо Душаном Катићем, ја ћу то и да ти докажем.
Младен Ракић:
Шта ви то говорите, молим вас.
Бата Павловић:
Чекај. Нисам завршио. И један и други имате свој мит. Случајно, ти си малопре
некакав свој мит назвао истим именом којим са више права Душан Катић назива свој. Он
се зове револуција. То је ваш виши интерес, велики циљ, идеал ваших схватања, и идеал
живота, нације, пролетаријата, историје, свеједно. И сви смо ми дужни да му све
жртвујемо. То јест, морамо све да му жртвујемо. Је ли тако. Ко год се не слаже са вама,
неморалан је. Ко неће да прихвати твој и Катићев идеал жртвовања тим вишим
интересима, достојан је вашег метка у потиљак. Или каме у грло. Не разумеш ме, је ли.
Младен Ракић:
Опростите, али ви говорите свашта.
Бата Павловић:
Хвала, младићу. Шта су одмазде над Крагујевцом и Краљевом, шта је спаљена и
убијена Трнава, шта је појединац, шта је човек, шта је син, шта је један отац према
слободи, отаџбини, револуцији. Зар не. Треба да је срећан што смо га жртвовали, што
смо га изабрали да му скинемо главу.
Младен Ракић:
Постоји историја.
Бата Павловић:
Да. У свакој генерацији има тих који се страсно користе поукама историје и
настављају часно и доследно да своје противнике снизују до јабучице. Све у име нашег
бога, нашег идеала, наше револуције. У име отаџбине.
Коста Цветић:
Извини, Бато, ускоро ће поноћ и ми немамо времена да причамо приче и да се
адвокатски надмудрујемо. И, уопште, нема разлога да се толико брбља. Ово је рат.
Милош мора бити ноћас ликвидиран. Ја ћу да наредим.
Младен Ракић:
Имате право. Вечерас се лила крв за заставу. Ми смо изгубили више од тридесет
људи. Чујете ли како јаучу рањеници. А господин Павловић игра билијар сам са собом.
Гаврило, зашто и ти не кажеш гласно.
Јеромонах Гаврило:
Доста нам је и вашег очајништва. Шта се ту може. Зло је најпре у нама. Ту га
треба сатрти. Кад бисте ви имали више праве вере. То је оно најстрашније. Само вас
слушам како се уједате. Кажем вам, зло је у нама.
Бата Павловић:
То је познато. У читанкама је.
Јеромонах Гаврило:
Извињавам се због своје бедне писмености. Манастир ме није спремао за ову
кланицу.
Младен Ракић:
Па шта предлажеш. Долазиш од њега. Разговарао си.
Јеромонах Гаврило:
Чак и ове ноћи хоћу да останем војник само с крстом. Мени не нудите мач. Ако га
ја сам не узмем. Можда је у Милошу остало још нешто душе, још нешто од човека.
Добром вољом и братском љубављу досад нисам открио ништа. Сатански пркос. Ја ћу и
даље да се борим за њега. Све ћу да учиним да га приведем разуму. Да га спасем. Ако га
не приведем покајању, ја се нећу измаћи пред последицама. А ви одлучујте.
Бата Павловић:
 То је идеја. Наравно, ја је нешто друкчије схватам но Гаврило, али сам потпуно
сагласан са њим да пре прославе не доносимо никакве одлуке. Кад би се он како Гаврило
каже покајао, било би то од велике користи за нас. Послушајте ме, молим вас. Нека
Гаврило разговара са њим и покуша све што може да би му нешто померио у глави.
Никад неће бити касно да се он стреља. Повуците се дубље у шуму, сакријте се негде до
прекосутра, па онда хладнокрвно да размислимо и одлучимо. Зашто да нам сутра
прославу покрије Милошева сенка.
Коста Цветић:
Горе од сенке јесте то да на смотри и ручку он седи с нама. Држаће нас за гуше.
Не могу да дочекам јутро заједно с њим. Ја не могу сутра пред заставом да изговорим
војничку заклетву. Не могу да слушам ове рањенике, не могу своје војнике и официре да
гледам право у очи док је он жив.

Бам бам бам. Буум.

Овде Радио-Лондон. Британска радио-станица даје за Југославију своју
четврту данашњу емисију.

Туп. Туп. Туп. Четници секирама туку јунце мећу рогове.

Урош Бабовић:
Лепо удри и не ломи му рогове.
Не мирује. А глава му у сенци.
Урош Бабовић:
Изведите их на месечину. Да видите где ударате.
Туп.
На месечини нас виде и плаше се. Овако у мраку не.
Туп.
Урош Бабовић:
Одмах кољите и овнове и прасиће. Је ли направљено доста ражњева. За толико
ватара мало је дрва. Доле у потоку има оборених букава. Исцепајте их и пренесите,
Туп. Туп.
Шта бленеш. Узми будак и закопај обалу. До смотре да буде све испечено. Мало
је казана. Рекао сам вам још синоћ. Не тиче ме се где ћете да их нађете.
Туп.
Мало је столова и клупа. Још за триста људи направите. Дасака има, стругара је
близу. До зоре, кад буде народ почео да долази, хоћу да је све спремљено.
Туп. Туп. Туп.
Јунци ричу мокро, дебело.
Јунци газе у месечину: светлост им обузима главу, они се разрогачено, запањено
загледају у месец над шумом, упиру се ногама и крећу роговима у одбрану од светлости,
од бљеска секире, од муње у теме: јунци ричу мукло, мрачно и стропоштавају се на суву
земљу, а на њих лете ножеви, они гледају: месец се разбија у блескове, у светле убоде, у
парчад која севају, пада у шуму и гаси се.

Четници бућкају ножеве у тамне клокоте крви.

А ја највише волим кад јој сисе извучем на месечину, па запалим цигару и гледам
их.
Бик, од ударца секиром, клекну пред месецом.
Нож гргољи у сенци.
Згорелом травом и спареним лишћем, поред палих вратова, куља крв и носи ситне
месеце.
Бикови роговима буше шуму и боду ливаду.
Нож, ухваћен рскавицом, цичи у мишићавом врату.
Одлучио сам да је сачекам док порасте. Не волим док се испод пупка не зацрни.
Овнови у траву гурају главе, они заблеје за грањем пуним неба и звезда.
Цика прасади сече шуму.
 Ножеви севају и гасе се.
У очима покланих клиже се месец.
Ливада мирише на крв: Урош Бабовић брзо гази у шуму: шума мирише на крв; он
иде дубље, застаје, седа, корача шибљем, купинама, лишћем, сенкама, месечином; и оне
и букве миришу на крв.
 СМОТРА

Љубиша Дачић:
ил је зора изгорела у месечини а петлови пресвисли тишине
није нема тишине не смем нећу зашто да спавам проконтролисати све наредбе свима да
буде незапамћено да се сви зачуде и не писну прво кревет то се одмах гледа како
федерира благо њој што ће на меко кад се цибне а оно се врти нико на федерима у
Прерову кад Љубиша на федерима и све меко јорган је лепши кад је црвен ал нека прође
засад сем Адама и попа ко га има јастуци одлично онде ћу моју слику командант у
канцеларији са телефоном док издајем наредбе онде моју слику из кафане седим за
столом кад сам подигао чашу и нисам се насмејао овде слику са венчања никако више
кревета мора да буде краљева слика и кума Пере Енглеза овде министра Бате Павловића
лево генерала Косте Цветића да испалим цео шаржер нек се зна пуца ми се пуцам овде
сам сенатор Урош Бабовић најзаслужнији за мој живот знао ме кад сам му било некад
сви су заборавили има да забораве цео зид између прозора мојим сликама са позлаћеним
рамовима ми се роди син Петар него како Петар Љ. Дачић име није моја надлежност нека
га крсти енглеско име шта му фали који Србин има енглеско име мора златне фунте бем
му сунце да падају на колевку и за школовање не бринем пробуди се мали Пера а оно све
моје слике неће као што сам гледао у црну греду навек црна греда жижак стругуће страх
ме било е заслужио сам да данас нећу да мислим шта је било још две столице за ову собу
да се направе зашто бем му сунце није купио још веће огледало гостинска соба да се
види где станеш да се види и овде слика кад сам на коњу чим прође свадба у зеленкасто
да се офарба тишљерај празне собе закључати кључ код мене жене ће да шапућу шта ли
тек ту има кад је и на свадби закључао мора да су пуне невиђених ствари ни Адам Катић
не држи две собе под кључем чува војне тајне мора човек кад смо сви лопови украли би
из олтара кухиња је у реду чаше за пиће са златним класом мора да набави где знам имам
да нађем кад је рат мора Паланку ћу да претурим ал имам да нађем чаше са златним
класом у Београду мора да има нећу црн шпорет зашто црн шпорет никако да се сјаји бео
као у Паланци што сам видео што десет тањира
Љубиша, сине, мене је страх.
Зашто бар ти не спаваш.
Наша кућа оволика и нова. Како може да буде наша кућа оволика и нова.
Па је л’ ти разумеш шта сам ја.
Ал ово је нова кућа и немам где да седнем. Откуд, сине, нама нова кућа, каква
нова кућа, шта ће то да буде.
Ти можеш све. Ти си моја мајка и имаш право да запалиш.
Кажи шта ће да буде, Љубиша. Како смеш његову ћерку, знаш ли ти колики је он
газда, а твој отац, знаш. Јесам ли још при памети, сине.
Какав газда. Ништа то данас не важи. Само војни чинови важе. Паре су ншпта.
Шта је Адам Катић. Сад могу да му наредим да цепа дрва за моју кухињу.
Не, Љубиша.
Има да испреже коње мојим сватовима. Погледај какви домаћини доносе столове
и столице за моју свадбу. Секли дрва, ноћас пекли прасиће, вуку воду као кафански
момци. Доживели смо. А знаш ко су. Зар теби није мило кад погледаш. Чекај само док
огреје сунце и све сине.
Видим, и много ме страх.
Ни птица не може невиђено да уђе у Прерово. Моји четници су око наше куће.
Четири стражарска места синоћ сам поставио. Патроле су у свим сокацима.
Па шта ће то да буде данас, Љубиша.
 Незапамћено. Незапамћено има да буде. То ти ја тврдим. Ти само уживај. Нареди
стражару да ти изнесе столицу, онде под орах, па на столицу нека ти једна жена стави
јастук. Седи, гледај и уживај. Заслужила си. Еј, четрдесет година ти преровским
газдарицама предеш кучину и глоцкаш балегу. Шта је с музиком. Где је Пиле. Ако није
изгрејало сунце. Нека свирају. Нека буде Прерово. Па зар ти мислиш такву столицу за
Енглеза. Да се одмах из Адамове гостинске собе донесе столица за мога кума. На њу бело
јастуче. Пиле, чим га стража опази да стиже са пратиоцима, доћи ће јашући, нека опали
три метка увис. Да ми знамо. И сви. А ти пред командом места да постројиш чету и да га
дочекаш као генерала. Чим изврши смотру, почасни плотун. После пожурите овамо.
Зашто да га чекам. Он је мој кум и чекам га овде. Шта је овом сунцу, што не излази
данас:
нисам још ни легао а спава се човеку ал федерира доручак у кревет нећу господа
што музу сиротињу и радника доручак у кревет е да је срећа дао бих цело Прерово ми он
буде на свадби види како један пролетер ужива кад је способан његов слуга био а сада
страшна борба била прошла ноћ на Планини негде ако је погинуо баш ноћас можда је
погинуо бем му сунце нема мој друже Душане Катићу од твоје муке и пропаганде
веровао сам шта може неписмен човек зашто да изгубиш главу кад можеш, да будеш
велики човек раван са Батом Павловићем овако књиге и руска пропаганда упропастиле
нема на земљи таквог другара да му бем сунце крваво кад морам да га убијем против
краља и државе а како ћу ја кућу да направим кад је све у колхозу па колхоз ће теби и
свој сиротињи да направи куће лажеш где си да видиш да је руска пропаганда шта ја
могу кад си ти све сам закувао и како сад да ти спасем главу где да те сакријем кад сам
командант зна се све ако си ми био друг свака част жао ми је да те убијем имаш толику
кућу и не можеш да ме сакријеш нисам се надао од тебе немогуће добро ал само једну
ноћ да преноћим немој да кажеш да нисам човек ризикујем главу и све ал спавај да види
како федерира меко ни он није спавао у оваквом кревету ал у зору да идеш куд знаш није
чуо петлове ја ћу да те пробудим он мене не би прети да знаш да могу кукурузи шапућу
коњима до трбуха пуно поље црних пастува галопирају певају најлепши коњи црни
пастуви смеје се лишће пуна Морава пастува купају се вода пљуска преко јабука мокро
му је оружје и муниција свирају хармонике подвала подвала удавиће се у јабукама.

Бата Павловић:
Зашто. Не треба га будити. Био је много пијан. Ми смо се, Коста, ноћас
договорили да не доносимо никакве одлуке док не прође прослава. Зашто сада о томе.
Погледај, пуни се Планина народом, јутро је дивно, свечано миришу шуме. Ноћас смо
победили. Данас у спокојству прославимо победу. Гледајмо се право у очи данас.
Коста Цветић:
Сад видим да не могу. Обишао сам рањенике и примио рапорт команданата
бригада. Још има партизана. Ако су десетковани. Још их нисмо уништили. Он се опет
извукао. А Радио-Лондон почео да говори и о партизанима. Енглези имају мисију и код
Тита. Ако нас напусте савезници.
Бата Павловић:
У то не верујем. Како би Черчил помагао комунисте и револуцију. Којешта. То је
политичка тактика, Коста. Мали уступак Русима и Стаљину.
Коста Цветић:
Опасна тактика.
Бата Павловић:
Али комунисти више нису способни за борбу. Могу само да беже и чувају главе
чекајући Црвену армију. Балкан је био и остаће енглеско подручје. Ни Мађарску, ни
Румунију неће Черчил пустити Русима. Уосталом, ја нећу своје ставове да условљавам
судбином Душана Катића. Бандице очајника.
Коста Цветић:
Нисам ни ока склопио. Не могу ничему да се радујем. Умио сам се, али каљаво ми
је лице, осећам. Нову униформу сам обукао, али чини ми се да је поцепана. Рука ми
стално пипа кук и футролу. Као да сам разоружан. Сумњам у исправност муниције коју
имам. Променио сам је. Ништа. Енглезе и Американце овога јутра не желим да сретнем.
Ту светину која нагрће са свих страна не могу да гледам. Разумеш ли ме.
Бата Павловић:
То је само премор, Коста. Треба да се добро одмориш и испаваш.
Коста Цветић:
Какав премор. Ја нисам госпођица. Ја сам војник. Ратник.
Бата Павловић:
Коста прибери се, а о Милошу Бабовићу до сутра да не разговарамо. Биће најбоље
ако га Гаврило сломи. То би био ванредан успех.
Коста Цветић:
Твоје измишљотине.
Бата Павловић:
Можда важније од неке војничке победе. Схвати: понекад је боље имати
деморалисаног него мртвог непријатеља. Сада свакако.
Коста Цветић:
Сигурно је само кад су под земљом. Чим постоје, они расту.
Јеромонах Гаврило:
Милоше, човеку је бог оставио слободу да се сам, слободно и по свом разуму,
опредељује за зло или добро. Христос учи да никад није доцкан наћи пут ка спасу.
Шиља:
Гаврило, молим те, заћути једном. Видиш ли, човек спава. Доста о том богу, не
могу да издржим више. Свануло је. Сад ће Лазар да се пробуди, пусти ме да заспим мало.
Само пола сата. Само очи да склопим, молим те. Буди опрезан, они су
Јеромонах Гаврило:
Војник си, и знаш своју дужност. Слаботињо. Видиш ли, смеје ти се. Презире те.
Имаш право. Милоше, кажи истину: да ли би твој партизан заспао на дужности.
Младен Ракић:
Досад није успео ни реч да му измами. Шиља и Лазар Обичан спавају. Гаврило не
престаје да му шапуће у лице. Непомично. Полумртвачко. Као гипсана маска.
Стравичнији призор нисам доживео. Треба што пре, треба одмах свршити са тим типом.
Бата Павловић:
Несхватљиво је колико си ти, Младене, упоран у настојању за најлакшим и
најглупљим решењем. Не очекујте да ћу се сложити са вама.
Младен Ракић:
Али немојте ни ви од нас да очекујете да ћемо обичне разбојнике ослобађати у
име некаквих проблематичних политикантских комбинација. И то данас.
Коста Цветић:
Ниси ваљда решио да Милошу Бабовићу дамо капетански чин и Карађорђеву
звезду. Па да ја то саопштим корпусу одмах после заклетве. Је ли.
Бата Павловић:
Ех, кад бисмо то извели. Кад би Милош Бабовић то примио. Пет година живота
бих дао. Била би то велика комбинација. Озбиљна ствар. Срце би почело да им трули.
Младен Ракић:
Колико се сећам, ви сте само једном победили на парламентарним изборима. За
овај рат ваша искуства су неупотребљива. Извините што сам оволико неучтив.
Бата Павловић:
Свака твоја реч открива само страх. Људи, зашто сте избезумљени. Од чега вас је
страх. Победа је наша. То је свршен чин. Али нама је данас од свега неопходнији један
велики издајник. Један популарни комунистички отпадник. Баш Милош Бабовић.
Младен Ракић:
Каква наивност. Зачуђујућа. Мислим на ваше искуство.
Бата Павловић:
Гле, гле шта сам дочекао.
Младен Ракић:
 Извините, тако је. У нашем народу, вама је то боље познато, покајање је
апсолутно неефикасно. Зар не видите колико се народ искварио, лажљив је, он сматра
притворност и неискреност за мудрост и вештину. Да, знам и ја да је банална истина. Али
сам је први пут од вас чуо. Сећате ли се. Без обзира на то, ја сам сигуран да би народ
некакво Милошево покајање схватио као подвалу. Био би то, за свет, гест наше слабости.
Ништа друго.
Бата Павловић:
Ти, младићу, мада нешто задоцнело и неприкладно ситуацији, ипак напредујеш у
разумевању неких важнијих ствари. То ме радује. Само ти све буквално разумеш.
Коста Цветић:
Ви опет као ноћас. Доста, молим вас. Данас се не може бити између ровова. Срби
морају поштено и чисто да се определе.
Бата Павловић:
Али ја, Коста, хоћу Милоша Бабовића да учиним четником. Шта ће нам његова
смрт. Шта ће нам једна комунистичка лешина више. Пуни су их потоци. Схватите ме,
побогу. Нама треба издајник, један деморалисан партизански командир који ће само на
једном скупу од сто сељака да нападне Душана Катића. Ништа више. И да Џорџ пошаље
депешу да се партизанске вође предају нама. Куда ћеш, Коста. Младене, будало једна.
Уздао сам се у тебе, много очекивао. Мислио сам, ево једног политичког талента. А ти.
Младен Ракић:
Шта сад хоћете.
Бата Павловић:
Зар је потребна велика памет да се схвати: ако убијемо Милоша Бабовића,
убићемо и оца. А ко ће, кад изгубимо Уроша, да држи Цветића за гушу. Шта ће бити са
нама и покретом кад чизма и сабља узму сву власт у штабу корпуса. Зар не видиш како
се наш положај компликује.
Младен Ракић:
Да, да. Опет имате право, господине Павловићу. Да. Али молим вас, у оваквим
случајевима не тражите моје мишљење. Чујте, гадно је што сте ви у праву. Страшно.
Увек у праву. Знам, знам. Тако је од почетка. Још од манастира, од нашег разговора на
трему конака, док су Немци товарили у камион заробљене партизане. Па у оној божићној
кланици.
Бата Павловић:
И тада си био против мене. Кад год је требало да се определиш, увек си иступао
против мене. Увек у опозицији. Као да никаквог другог посла овде немаш. Зашто у мени
видиш противника. Овде ти само ја могу дати подршку и само преко мене можеш
навише. Шта би било од тебе да те нисам увео у штаб.
Младен Ракић:
Не, не. Варате се ви. Није мени више ни до какве каријере овде, господине
Павловићу. Слушајте, ако вам је потребно, ја ћу бити искрен. Рећи ћу вам све. Друкчије
сам ја све ово замишљао. Али не због Радио-Лондона и држања Енглеза. Ви сте, ви лично
сте ми порушили многе идеале. Ви. Не сељаци, не официрчине и овај олош. Већ годину и
по дана ја покушавам да се одржим на својим ногама у овом хаосу и да мислим својом
главом. Разумете ли, не желим да сте ви у праву. Не желим вашу судбину. Нећу да будем
у праву као ви, ни успео као ви. Нећу.
Бата Павловић:
Онда младићу, нећеш далеко стићи.
Младен Ракић:
Варате се. Ваљда ћете, се и ви једном преварити. Кад год клонем, управо ви ми
дајете снагу.

Спава. Они шапућу, иду на прстима. Све сами официри. А сунце колико је
над буквама. Ако је сунце, он је командант. Шатор му није мањи од енглеског.
Три митраљеза га чувају, ни мушица не може да му приђе. Јавио Радио-Лондон да
је опет одликован. Сме да спава ако га оволики народ и оволика војска чека.
 Команданг је, има право. Где си, Уроше, викао Милош. Чекај да те видим, сине,
звао Урош. И пуца ли, пуца. Ти осећаш крв. А шта ће тек бити кад сунце узри. Од
бикова и ситне стоке свуд је крв. Кад се пробуди да га молимо да се покопа толика
смрт по шуми. Потроваће нам потоке и стоку. Ако и потоке, онда не смемо ни
баште да поливамо. Морамо га молити да најпре мртве средимо. Зашто још спава.
Кад љуљне киша, купусишта ће нам бити иуна ребара. Ено га. Колика му је брада.
Да не излази из шатора, не бих га ни познао. Па њему је побелела брада. Зашто
дрхти. Јурио га по боровњаку и пуцао човек. И син пуцао. И отац пуцао. Алал му
вера. Гледај медаље. Расушила му се колена.

Урош Бабовић:
Шта је ово. Никад ме сунце није затекло у сну. Не памтим. Зашто ме не будиш,
Коста. Је ли све спремно.

Био сељак. Отац му био рабаџија. Сиромах до првог рата. Кажу: из рата
донео дукате. Увидео човек да мотиком не можеш ни једна уста да напуниш.
Паметна глава. И знао да кантар увек пада на газдину страну. Цветић, толики
школовани официри, а он командант. Што помисли, може. Име му по свим
сокацима. По плотовима. У њивама. Чокоћу, откосима. У свакој кофи воде.
Четворолисном купусу. По дућанима и кафанама. Торовима. И Хитлер и Черчил
морају да знају за њега. За Тита, звоца му спонац. Ко је од сељака толико увис
отишао. После Карађорђа нико. Ал шта ће да буде.

Урош Бабовић:
Зашто је тишина Цветићу, зашто се не пева и не весели овај народ. Зашто не свира
блех музика. Видиш ли да све у нас гледа. Народ чека. Нареди.

Није јесен, ако шума зри. Дан је млад. А небо је равно. Колика нам је
земља. Морава јесте плавна река. Кад је краљу рођендан. Сунце запали трубе.

Спремте се, спремте, четници,

српскога краља војници.

Од Бадње вечери почело. Кад из забрана на оца. Али је отац сину заседу.
Није му више син. Ко не би да је сад на његовом месту.

Урош Бабовић:
Има ли кога из Трнаве. Да ми нису дошли унуци.

Две године није ушао у кућу. Унук прети да га убије. Отац му дао пушку.
Кад би деца видела деду. Ко зна чим су женетине деци напуниле главу. Од кога
он, свемоћни командант, не сме у Трнаву. Колики је то старац. Докле ће.

Урош Бабовић:
Где је Гаврило. Шта је с Гаврилом. Цветићу, нареди да се корпус построји за
смотру.

Спремте се, спремте, четници,

Душанов биће остварен сан,
српски ће бити сав Балкан.

Јеромонах Гаврило:
Спава се и теби. О, хвала богу. Напушта те нечастиви. Дај да ти мало попустим
руке. Сан доноси спокојство, Милоше. Човек се увек буди с надом. Разговараћемо кад се
испаваш. Зашто гледаш. Спавај, слободно спавај. Одмори се. Пркосиш. Зашто пркосиш.
Теби је много крви истекло, клонуо си. Сан нам је од Творца, не од људи. Сан није
издаја. Зар би ти издао своје и своју веру ако би сад заспао. Па испричај ми каква ти је то
вера, испричај ми. Која је то сила у теби што је јача и од човека. Шта је то у теби што је
јаче и од сна и од свих болова. Кажи ми твог бога.
Мора да пуца. Проклета му мајчина. За свог оца лаје да је издајник. А што му
стекао највеће имање у срезу. Пола Чаршије може сад да купи. Још је скупље што Радио-
Лондон прича. А застава. Краљ баш њему заставу. Погледај како Енглеска и Америка
стоје мирно пред Урошем Бабовићем. Пас је, није му син. За Стаљина је човек. Кад хоће
колхоз, и треба да изгуби главу. Сто бескућника скупио Душан Катић, а погледај колика
је Урошева војска. Ал што Радио-Лондон сад за Тита прича. Не знам и нећу да чујем. Кад
чујем овакву музику, их. И ја бих главом у бајонет. Победили су. Ништа не знам.

Сломљен је крвав партизан,

народ је сада слободан.

Урош Бабовић:
Један је овакав дан у свачијем животу. За почетак смотре, пали мине.

Кад смо људи. Видимо се са свих страна. И крв ти је сумњива. У месу и

свакој длаци. Чим се обрадујеш, држ’ се гуше. Шта ће да буде. Кад ће да буде.

Урош Бабовић:
Је ли ово истина, Бато. И све ово наше. Толики народ, а ја никога не познајем.
Цветићу, је ли све спремно. Полазимо. Командуј. Нека буде.

Србин мора, Србин мора,

Србин мора бити свој.

Некад са мном стајао у строју, пук постројен у кару, киша, киша, вратови
мокри, коље у моравском гату, труба, тргну се строј и још дубље пук закопа у
„мирно", граната би се одбила од груди, кад командант пука на белом коњу, јао, и
на бога бих
Пашће, шта му је, пашће. Зашто пастува јаше, шездесет му је година. То би
била несрећа. Људи, да га не баци пастувчина. Пашће, ух.
Поздрав надесно, кад звекнуше вилице, шта је бог према команданту пука,
командант је бог, Срби смо, он је наш бог, за војску се родисмо.

Урош Бабовић:
Помаже бог, јунаци!
Бог ти помогао!

Урош Бабовић:
Нека је срећан рођендан нашем краљу.
Живео.

Дрхти му коњ. Зашто му дрхти коњ.

Живео. Ух, колики је човск.

Јеромонах Гаврило:
Кажи ми, један тренутак будн човек, кажи јеси ли било кад посумњао у своју веру.
Не сад, не мислим сад кад си заробљен. Знам да би то била малодушност. Због
достојанства нећу ни да је захтевам од тебе. Питам те: јеси ли било кад посумњао у пут
којим си пошао. Зар се баш никад ниси покајао што си отишао у партизане. Некад, у
ноћи кад си сам. У несаници некој. Једног тренутка после пораза. Ни што се рат никако
не завршава. Па огромна већина народа је са нама. Вас је стотинак са Душаном Катићем.
Нас је на хиљаде. Зар ниси помислио: чак и да је моја идеја поштеиа, сме ли човек да
пуца на свога оца. Сети се. Зар ниси онда испустио пушку. Јеси ли се покајао и заплакао.
Признај. Стид те је што волиш оца. Јесте. Онда не верујем да си поштен у својој вери.
Није могућно издржати оволике патње. Оволико дуго. Знам те. Слабић си. Јак човек мора
да сумња. Велику веру родила је велика сумња. Јеси ли некад слушао оца Саву. А тебе је
само страх. Страх већи од смрти. Кукавицо. Не смеш ни да задрхтиш.

Перу Енглеза девојке ките цвећем: Оке, добро. Харашо много. Удивитељно. На
шубару, којом је заменио своју војничку капу, стављају му црвене мушкатле. Не престаје
да се смеши, захваљује, и истим цвећем кити девојкама недра. Оне му га опет враћају на
шубару и у рупице војничке блузе: Неки добар човек. Јао, што је блесав. Доста си га ти,
дај мало ја. Али ако да фунте, делимо на равне части. Много је пегав и белотрепко.
Енглез је, блесуљо. А Љубиша Дачић: Још, још, само пољупцима да га китите. Кад воли,
кидај све цвеће по Прерову. Трк за цвеће.

Урош Бабовић:
Не мумлајте. Срцем се говори заклетва. Прото, читај гласније. Разговетније, попе.

Заклињем се свемогућим богом да ћу врховном заповеднику све војне силе,

краљу Југославије Петру Другом, свагда и у свима приликама, бити веран, свом
душом одан и послушан; да ћу се за краља и отаџбину јуначки борити, да војничку
заставу нигде и никад нећу изневерити и да ћу заповести свих претпостављених ми
старешина слушати и верно извршавати. Тако ми Бог помогао.

Урош Бабовић:
Нека је лака земља и слава покојном краљу Александру, мом команданту и
команданту свих ратника који ослободисмо Србију и створисмо велику државу. Зашто
ћутите.
Коста Цветић:
Говори о његовом сину, говори о краљу Петру, побогу, Уроше. Ово није парастос,
рођендан је.
Урош Бабовић:
То је био прави Србин. Таквог краља ми више никад нећемо имати. Он, покојник,
био је мршав и мален, човечуљак од педесет и неколико кила, кад дође Шваба не побеже
у иностранство. С нама војницима заједно је прошао пешке Албанију, је ли тако било,
исписници. По једној незапамћеној зими, кад је курјак своје курјачиће јео. Моји ратни
другови знају какав је то рат био, и каква несрећа. Па смо издржали и победили. А данас.
Ни рат какав људима приличи, ни поштена несрећа. Нешто сасвим наопако. Нешто што
не знаш шга ће да буде и шта смо. Нешто кад нико никог не познаје. Што кријеш очи,
народе.
Мајор Доналд:
Молим вас, преводите ми Самсонов говор. Као пророк. Каква импозантна фигура.
Какав оптимизам. Шта каже.
Бата Павловић:
Говори о нашим херојским традицијама и задацима нације данас. Штета што га не
разумете. Он има такве оригиналне фразе и метафоре да ја нисам способан да вам их
преведем. Коста, шта да чинимо, је ли он пијан. Кад је стигао да се опије. Скандал. Да
није сазнао.
Урош Бабовић:
А ова младеж данас, наш шуљак, браћо. Снагу су нам мразеви испили. Кад се
урачуна рат с Турцима и Бугарима, шест година смо ратовали. Па ране, глад и остале
несреће. Клице, клице, клице, људи. Убила нас мука и безлебље, и нисмо могли људски
да се продужимо. А морали смо да се поженимо због кућевних потреба, камо среће да
нисмо, шта смо друго могли. Никако себе да мимоиђеш. То је зло. Па смо породили
ништаке, нерадиике, покварен народ. Срамота и земљу. И она и дрвеће некако
потамнели, посивели. Зар би нам, браћо, држава за недељу дана пропала да су нам
синови друкчији били. Не бисмо се ми под две заставе поделили да они не подигоше
црвену.

Јеромонах Гаврило:
Човек сам и није ме страх ни пред тобом, комунистом да признам: ја сумњам.
Сумњам много. Смем. И морам. И твој отац ме стално гони у сумњу. Он, срцем највећи
четник међу нама. Јер само њему хоће комунисти све да одузму. Он верује, а и ти то још
боље знаш. Теби је постављао заседе на Бадње вече, свом сину, одрекао те се, стално ти
претио. Гонио те. Разумеш ли ти шта је то кад отац смртно и зликовачки мрзи свога сина.
Од тога да ли има нешто страшније у овом рату. Зар те ни то не плаши. Реци. Климни
главом макар. А ја патим због те очинске мржње. Питам те: какав је то жнвот и какав је
то свет. И за чије спасење треба пролити крв и своме сину. Аврам, не из мржње већ из
љубави, хтеде да то учини. Јеси ли ти било кад читао Свето писмо. Да, знао сам, то је
оно. Кажи ми каква је то слобода и може ли бити слободе ако за њу отац убије свога
сина.

Урош Бабовић:
Деветсто четрнаесте, кад малу Србију нападоше два цара и један краљ, да смо ми
били војници какви сте ви, синови наши, Србије не би било ни за псовку. Срамота.
Пијете, лажете, нерадници сте, жене јурите, родитеље и старешине не поштујете. Шта
мислите ви, шта ће бити са земљом кад ви завладате и у кући и у држави.
Бата Павловић:
Уроше, говори о застави, о победи говори. Прослава је. Кажи да су Енглеска и
Америка са нама.

Перу Енглеза младина мајка дарива везеним чарапама, пешкиром и кошуљом.

Спасиба, госпођа. Хвала много. Даје новац дародавки. Она се нећка: Немој си блесава,
узми ако је фунта. Фунта. Ух, фунта. Ма није фунта. За фунту можеш краву. Јесте фунта,
благо њој. Ма какве фунте. Јао па то је усрана српска стотинарка. А Љубиша Дачић:
Немојте да сте Цигани, и не брукајте ме. Па кажите сад, има ли оваквог човека међу нама
Србима.

Коста Цветић:
Нисам политичар и не умем да држим слатке говоре. Војник сам, ви ме добро
познајете. А нас су упропастили политичари, адвокати и браћа Хрвати. Ал ми четници
прегли смо свим снагама да спасемо отаџбину. Ја тражим да савесно и часно извршавате
дужности које сте заклетвом примили. Чули сте, Италија је клекла. Победа је наша. Кад
дође време, и ми ћемо сложно на Немце. Запамтиће нас, ја вас уверавам. Слобода ће. Али
сад најпре морамо комунисте да уништимо. До једнога. До последњег њиховог трага на
ливади, у шуми, поред потока. И било где на српској земљи. До последње срамне речи.

Јеромонах Гаврило:
Кад си се бога одрекао и не верујеш, добро. Кад верујеш да је смрт крај човеков,
шта ти каже да је твоја идеја достојна твоје жртве. Само ми то кажи. Само то. Ако осетим
да си истину рекао, заклињем ти се монашком речју, одвезаћу те и пустити да побегнеш.
Кажи, нудим ти спас. Нудим ти све што могу. Чујеш ли, нудим ти све што никад нисам
смео.

Коста Цветић:
Упамтите: четник је Србин који може све. Ко није такав, није ни четник, ни
Србин, ни човек.
Урош Бабовић:
Бато, коме ово Цветић толико прети.
Бата Павловић:
 Себи. Тога јунака видео си синоћ.
Урош Бабовић:
Зашто је све занемело. Зашто гледају земљу. Хоћу да обрадујеш народ. Говори.
Хоћу данас да се сви радују. Да ме гледају у очи и гласно говоре.

Јеромонах Гаврило:
Помози ми, бездушниче. Не мучи више. Изговори једну реч. Шта би учинио кад
би Уроша, свога оца, заробио. Да ли би га убио. Климни главом бар. Онда макар кажи
шта би учинио да си ти сад на његовом месту. Да ли би ослободио свога сина. Смилуј се,
убицо. Опрости, сажали се, смилуј се. Ништа. Значи, нема праштања. Ништа. Све је
мржња. Је ли свуда мржња. Куда ћемо онда. Како да се спасемо. Како. Убицо, како.
Шиља:
Попе, не туци га. То није твој посао. Не по рани, Гаврило.

Официр, праћен петорицом четника с пушкомитраљезом, нечујно маршира

ливадом, носи заставу меко клонулу. На позлаћено копље наболо се сунце, мало сунце.
Официр заставник стаје мирно пред Урошем Бабовићем: У име његовог величанства
краља предајем вам заставу. Урош Бабовић једва коракну према њој, узима је за крај и
побожно приноси лицу, љуби је, притиска је на браду, на лице.

То му је све. Живео краљ. Ух, колико му је срце сад. Живео командант.

Живео отац. Шта ће да буде. Па људи смо. Јесте крвник, ал живео човек.

Полазе на венчање у цркву: Пиле из енглеског машингевера пали рафал у крошњу

бреста; жене и девојке гурају главе у зид, у плот, једна у другу, неке падају и гневно тихо
псују; деца шакама затиснула уши и зинула на Пиле; млађи мушкарци уплашено и
задивљено гледају машингевер; старци жалостиво зуре у брест са кога прште кора,
лишће, гранчице. А Љубиша Дачић: Пиле, с тројком за мном. Крећемо. И да влада ред, да
се не брукамо пред човеком. Кроз дреку трију хармоника, жене и девојке јурнуше да
љубе младу, газећи Љубишине светлобраон изгланцане чизме, а он: Па јесте стока, матер
вам женску, не брукајте ме пред човеком. Изгазисте Перу, доста, марш. Поправља
енглеску блузу, намешта револвер на зеленом гајтану од падобрана: зачешљава се: Зашто
плачете, зашто је жалите, која је девојка имала овакве сватове, овако наоружане сватове.
Одбиј. Не брукајте ме. Крећемо, Пиле.

Шиља:
Ево ти погача и плећка младог прасета. Ако више волиш јагњетину, донећу ти.
Ево ти и вино. И грожће сам ти донео. Узми, једи. Зашто нећеш кад си гладан, синоћ
ниси могао да вечераш. Као човек те нудим, часна реч. Не морам, заробљен си, ја те
чувам. Не бих ни смео да те нудим. Хоћу онако човечански. Људи смо. Немој да вређаш
кад ја другарски. Јеси ли чуо за неког Шиљу који је био партизански командир у нападу
на Паланку. Помиње ли га неко у одреду. Било кад је ли га поменуо неко. Претио му, на
пример, што је издајник. Или да је Душан Катић било шта рекао. Морао је. Није могућно
да дезертеру нико није претио и псовао га. Хоћеш ли ракију. Добра је, часна реч. Знам га,
тога Шиљу. Био подофицир са мном, у истом батаљону. Велики другови смо били.
Рођени у истом месту. Одрасли смо, тако рећи, као браћа. Заједно у школу, у истој клупи,
али не могасмо у гимназију. Сиротиња. Он нема оца. Три сестре и мајку. Мајка дању
прала, ноћу шила, сад је шлогирана. Сестре му прсле по свету. Мислим да је једна у
Немачкој, на раду. Заједно смо побегли из немачког транспорта кад поче устанак.
Наговарао сам га, молио, шта му све нисам причао да не иде у партизане и не меша се с
комунистима. Ништа. Каже ми да међу њима влада једнакост. И страшни су другари.
Само једно писмо ми пратио из одреда. Позива ме, љути се што сам присталица парола
„Још није време" и „Ми Срби смо мали и слаби". Јавио ми је још да се заљубио у неку
партизанку Наду. Студенткиња је, хвалио ми се. После сам чуо да је погинуо у борбама
за Паланку. Не знам да ли је истина. А ти стварно ниси чуо за Шиљу. Он је велики јунак.
Сигуран сам, јуначки је погинуо.

Јеромонах Гаврило:
Ништа. Морам да вам признам. Шта могу. Људи нису достојни Христа. Више ме
не питај шта мислим. Јер ја ћу учинити оно што морам.
Бата Павловић:
Доста с бунцањем и води ме њему. Ти добро знаш шта ти је отац Сава рекао.
По такту блех-музике Моравски корпус маршира пред заставом, штабом корпуса
и енглеском и америчком војном Мисијом; корак замире у трави; Моравски корпус носи
дуге косе и дуге браде, и оружје звецка под сунцем над њима; опкољени су шумом и
шареним народом; шаптањем и очима.

Шиља:
Иако је Шиља постао партизан, ја га волим више но брата. Велики другар.
Шалџија. Никад га нисам видео тужног. Дао бих све, све бих дао да га видим. Зашто
нећеш ракију. Бар грожђе узми. Мој јадни Шиља, мој друг, мој брат Шиља. Бем ти
правду. Ти си партизански командир, а не знаш за Шиљу који није био не знам ко. Био
командир четрдесет прве, одмах водник, а после борбе с Немцима код Трнаве унапредио
га Душан Катић за командира. Како онда смеш да га не знаш. Није могућно да га не
знаш. Нигде нема правде. Погинуо човек, и тачка. А овамо причате о другарству. Лажете.
Сви лажете. А да ли му је још жива та студенткиња у коју се био толико заљубио. Нада
се зове. Црномањаста и кратку косу носи. Строга женска. Стално је гњавила партизане да
читају Како се калио челик. То јој је била једина мана.

Коста Цветић:
Не газите као бабе. Колена у зубе. Колена у зубе.

Урош Бабовић:
Кад је мој пук, и то у опанцима, марширао улицом, калдрма је излетала. Сутра да
издаш наредбу: шест сати дневно егзерцир. Ех, и ово је моја војска. У шта то гледа.

Шиља:
Постоји овде код нас, ађутант је команданта бригаде а некад био партизан у неком
одреду код Ужица. И он је био командир кад су га заробили. Знам, лепо се сећам кад смо
га заробили и мајсторски га мучили да нам изда партизанске тајне. Човек, свака му част.
Ни реч. Осудисмо га ми на смрт. Човек иде право на стрељање. Нич да трепне. Чудимо
се, алал му вера, срце има, ако је комунист. И начелник штаба Цветић њега помилова.
Опрости му живот. Онда наши школовани људи и доктори права почну са њим
човечански да разговарају. И тај бивши партизан поче да мисли: И ово су добри људи. И
они мрзе Немце. И они ће, кад дође време, да устану против Немаца. Али не као
комунисти, баш их брига за немачке одмазде. Тако он остаде, али, ја га знам и добри смо
другови, туга и срце вуку га у партизане. И врана, па не мења јато. Не може да побегне
никако. Мало га и страх, јер партизанима не иде добро. А Немци стигоше до Волге. Онда
му наредише да убије једног шпијуна. На Бадње вече уби он богме једног за кога рекоше
да је комунист. После опет. А жао му. Часна реч, плаче после код мене. Знам сигурно да
је многе партизане пустио да побегну са стрељања. Могу да сведочим. И шта бисте ви
радили кад би вам се он предао. Или га ухватили на пример. Зар бисте могли да убијете
таквог човека. Зар бисте га убили. Где вам је душа, а причате да сте комунисти. Па човек
да буде према вама друг и поступа човечански. Ти лично, кажи ми, шта би ти лично
радио да ухватиш тога човека и да га гледаш овако као што ја тебе гледам везаног.

Капетан Стејнли:
Рекао бих да су им монархистичка убеђења јака. Сасвим су без обуке.
Потпуковник Сарторис:
 Да знате: у оваквим земљама као што је Србија, главно је имати поуздане и
непоткупљиве вође. Војници не одлучују ствар. Ја вас у то уверавам. За њихов рат, обука
није важна. Брђани су свуда на свету изврсни стрелци.
Живели наши савезници. Живео Черчил.
Живео Рузвелт.
Капетан Стејнли:
Сви имају очајно болесне зубе. Тако тешко газе, а мршави су. Не разумем.
Потпуковник Сарторис:
Али они се ноћу и по најврлетнијим теренима понашају као рисови. Дивни су то
момци. Ја вас уверавам, изврсни су то момци, господине Стејнли.
Капетан Стејнли:
Да, врло су храбри. Само кад не би имали толике ваши. Треба убедити Самсона и
Цветића да нареде свима, сем командантима, да ошишају ове дуге косе и да обрију браде.
Погледајте их. Хигијена је овде никаква.
Потпуковник Сарторис:
Била би то неопростива глупост, господине Стејнли. Њихов изглед је
застрашујући. А то је необично значајно.

Миле Савковић:
Не занима ме ни ваше наоружање, ни број, ни ко су вам јатаци. Идите у мајчину.
Кажи ти мени јеси ли такав какав јеси зато што испуњаваш некакву обавезу према тој
својој странци, или нас својим сељачким инатом злостављаш. Убијате ли кукавице.
Неког ко се уплаши пуцњаве у првој борби. Или у ноћном јуришу легне у јарак и ћути.
Јеси ли чуо за Прометеја.
Младен Ракић:
Које књиге читате. Шта си ти прочитао.
Миле Савковић:
Човек, то звучи гордо. Ко вам је то рекао. А ви сте људи нарочитог кова. Зашто.
Младен Ракић:
Испричај шта ће бити кад ви дођете на власт. Вређај нас слободно, кажи шта вам
прича Душан Катић. Кад победите, шта ће да буде, кажи. Подлаче сељачки, шта ће да
буде.
Миле Савковић:
Доста, Младене. Доста. Изгубио је свест. Видиш ли, изгубио је свест, идиоте. А ја
желим да ми нешто каже. Можда смо сви ми улетели у своје мишоловке.
Младен Ракић:
Не брини, доћи ће себи. Симулант. Јаукнућеш. Мада сте ви комунисти
специјалисти за мучења. А хоћеш ли сад да јаукнеш.
Миле Савковић:
Доста, Младене. Нема смисла убити га. Немаш право на то. Ех, то је снага, то је
личност, бога му сељачког. Да ли је интелигентан. Или је сељачки во, дресиран од
комунистичких хохштаплера. Сачекај да дође свести, идиоте. Пусти га. Немаш ти снаге
чак ни везаног човека да тучеш. Звизнућу те.
Младен Ракић:
Видиш ли шта су интелектуалци, шта су млади људи са идеалима учинили од
обичне руље. Шта је Душан Катић учинио од једног сељачког газде, сина Србенде и
националисте. Наше вође су старци, сабљаши, чизма. Шта смо нас двојица овде. Шта смо
учинили.
Миле Савковић:
Тај нам не да ни синоћну победу. То је комунистички Савонарола. Пусти га у
мајчину. Све отима. Подлост, страх, херојство, шта је то. Ја апсолутно ништа не разумем.
И шта ме је ког ђавола вукло да га видим. Не мрцвари га више, ударићу те. Не завидим
оном ко буде био одређен. Слушај, али буди искрен, да ли би ти смео да га стрељаш.
Немој да си увек свиња. То је значајно питање.
Младен Ракић:
 Зашто не бих. Одвратан си са својим лажним проблемима и симулантским
дилемама. Зашто онда ниси доследан и не бациш пушку. Са очевим златом ти и сада
можеш у Швајцарску. Не глуми више.
Миле Савковић:
Фрајеру. Па у томе и јесте ствар што једини ја овде не глумим. Мени не успева
улога четника. Никако. Чак ни за такву говнарију ја немам дара.
Младен Ракић:
Ти ниси ни четник ни борац, ти си без части. Јури жене, играј покер, остави ме
сад.
Миле Савковић:
Не фразирај. Знам те. Још од напада на манастир знам те добро. А ја сам такав
четник да смем да се дивим једном комунистичком типу из Трнаве који се држи као
Савонарола. Ја то смем и могу. Пре бих умро но шго бих га сад тукао по рани и мрцварио
као ти. Знаш ли и зашто сам такав. Чуј, чуј, не окрећи главу. Зато што сам се синоћ борио
с њима и што сам сигуран да сам бар једног убио док је покушавао да одвоји врећу од
падобрана. А ти си за то време седео под енглеским шатором са капетаном Стејнлијем и
дрпали сте Гордану. Разбићу ти хохштаплерске зубе.
Младен Ракић:
Видиш, ја могу, а имам и снаге, да га кажњавам зато што је палио српске куће и
убијао најбоље Србе. Ја могу, да, ја, хајде падни у несвест, волим да му у последњем
погледу видим молбу.
Миле Савковић:
Па он те дрибла, идиоте. Видиш ли како се смешка.
Младен Ракић:
Теби. Не мени. Презире те. Гледај.
Бата Павловић:
Понашате се као апсанџије. Срамота. Губите се одавде.

У преровску цркву иду на венчање: напред Љубиша Дачић, у средини млада са

велом, лево од ње Пера Енглез; иза њих Пиле и три четника са енглеским
машингеверима; за њима три хармоникаша, онда пун пут сватова; чују се само
хармонике, а Љубиша Дачић младој у уво: Докле да те опомињем. Приђи му с леве
стране. Он треба да је мећу нама. Млада прилази с леве стране Пери Енглезу. Пера
Енглез се уозбиљи, заостаје, пушта је два корака напред и опет заузима своје место у
свадбеном поретку. А Љубиша Дачић младој у уво љутито: Ако је он човек, ти немој да
си безобразна. Млада опет с леве стране Пери Енглезу; Пера Енглез енергично прелази
на леву страну младе; Љубиша Дачић протестно прелази на леву страну Пере Енглеза,
остављајући га опет између себе и младе; Пера Енглез одмах прелази десно од младе. И
тако се смењују, витлају, врте пред машингеверима, сватовима, у дреци хармоника. А
пред њима пут је пуст. Кроз плотове немо погледају пси, па побегну под сена. А Љубиша
Дачић каже Пилету: Сад видиш колико је Прероваца против нас четника. Направи списак
ко није у мојим сватовима.

Сељаци и старци, збуњени, црни, знојави, гуркајући се меко, дефилују поред

заставе, одају јој почаст: стану мирно, поздрављају војнички клекну, љубе је, пипкају,
загледају:

О, лепа моја српска тробојко. Видим тебе па као да видим синове што су
ми у немачком ропству. Жури, не цмиздри. Светињо, ти си ми уместо сина. Не
жали се сада. Стрељајте ме на лицу места, али нећу. Одбиј и не лажи више. Крв се
лије под њом, знаш ли. Даље, даље, треба још неко да дође на ред. Је ли оригинал
злато. Изгледа. Ал ћемо скупо да је платимо, мајчину јој мајку. Плаћена је одавно.
Сврби те врат. Нека те бог благослови, Уроше Бабовићу. Да није тебе, ништа од
нас. Е, кад дочеках да је видим, не жалим да умрем одмах под њом. И ја. Дочекали
смо слободу, браћо. Урош је пободе. Живео наш народни спасилац и командант.
 Срце ће да пукне. Људи, сад видите зашто синове дајемо и гинемо. Брат брату,
кошта пола милиона. Славо наша, Светињо српска. Нека кошта и пола среза, нек
нас нема. Зар можеш пред њом да се смејеш. И мени се плаче, ал ћемо да плачемо.
Брже, брже, видиш колики је ред.

Све за народ и за краља,

напред ступај мачем лупај,
кољи на све стране.

Бата Павловић:
Одвежите му руке. Нека бежи ако му се бежи. Молим вас, одмакните се даље у
шуму. Хоћу насамо да будем с човеком. Е, Милоше, Милоше, какву ти злу судбину
имаш. Да. Али сад није тренутак и немамо времена да причамо о срећи и несрећи. Ми
горе освећујемо заставу корпуса. Заклетва, дефилеи, вашар. Чујеш ли музику. Ја сам
побегао да бих неколико минута био с тобом. Чуј. Да сам непријатељ комуниста, то
знаш. Да сам пријатељ твојој кући, да не кажем и теби, и то треба да знаш. Твоја
ситуација је очајна. Ако таква реч може да се каже за човека осуђеног на смрт. Твој отац
поступа као прави српски командант: чим је син понео пушку против њега, није му син.
Достојанствено, одлучно је рекао: Стрељајте га одмах. Уосталом, исправно и поступа.
Човек његовог ауторитета и функције, без обзира на све, у овом часу мора свога сина да
осуди на смрт. Ти добро знаш да у револуционарним временима не постоји крвно
сродство. Идеје траже да се увек поступа радикално и чисто. Да си оца заробио, ни ти не
би могао друкчије. Стрељао би га, наравно. Нож или пушка, тако је свеједно. Цветић и
остали официри немају баш никаквог разлога за милосрђе према теби, партизанском
командиру. Извини, морам због ових овде да шапућем. Питаш се сигурно шта је са мојим
утицајем у штабу. Имам само један глас. Нисам тиме рекао да се ја заузимам за твој
живот, али постоји ипак само једна једина могућност да се спасеш. Шта то глумиш. Ја
нисам полицијски иследник да би преда мном демонстрирао, како твоји кажу, класно
држање. Као што ни ја нећу сада да играм некакву симпатију према теби. Идејни смо
непријатељи, и ми водимо битку на живот и смрт. Је ли ти јасно, Милоше. Ти си први
заподео овај мегдан, и сада обојици ништа друго не остаје но да идемо до краја. Али ја
сам био гост у твојој кући, ти, твоја жена и твоја мајка примали сте ме људски,
домаћински. И целу моју породицу. Моја је дужност да ти нечим узвратим оно што сте
ми ти и твоја кућа учинили у првим данима окупације. Сутра ћу срести твоју мајку, жену
и децу, и ја нећу да бежим од њих и да се стидим.

Лазар Обичан:
Шта ће после бити. Шта ће бити кад будем мртав.
Јеромонах Гаврило:
Кушаш ме. А шта желиш да ти кажем.
Лазар Обичан:
Истину, ако смеш. Ако неко сада то сме.
Јеромонах Гавридо:
Можда ћемо се спасти.
Лазар Обичан:
Од чега, Гаврило.
Јеромонах Гаврило:
Да се не обмањујемо. Ви немате веру. Ућути. Пусти ме.

Бата Павловић:
И неки наши унутрашњи, чисто четнички разлози такође ме приморавају на један
споразум с тобом. Ја не желим, да тебе стрељају. Разумеш ли сада, не тражи више,
колико ти нудим и колико улажем. Хоћу све да учиним да те спасем. То је прилика за
наш споразум. Тако рећи, за једну заверу. Озбиљну и ризичну заверу. За обојицу
ризичну. Разумеш ли ме. Много сам ти рекао. Како нас двојица заједнички да спасемо
теби живот. А можда за то немамо ни сат времена. Сигруно мислиш: па то је просто и
чему толика прича. Ако је све то истина што говориш, онда ме, брате, једноставно пусти
да побегнем. На жалост, то најбоље и најлакше решење отпада. Знаш и сам да се у војној
организацији каква је наша четничка, а и твоја партизанска, за такве ствари иде право
пред преки суд. Ништа ме не би спасло. Никакве заслуге, никакав ауторитет. И да будем
искрен, добро је што је тако.

Дуга колона девојака и жена мили ка застави; девојке и жене бацају пред заставу
ките цвећа; миришу је, пипкају.
Коста Цветић:
Зашто идете као овце. Не гледајте у земљу. Застава је светиња српска. Под њом ће
крв да се лије, девојке.
Урош Бабовић:
Па кад се вратите кући, причајте шта сте виделе на Планини. Српкиње сте, треба
да запамтите овај дан.

Их, што лепо мирише. Нека нарочита свила. Видиш да је четворно ткање.
За блузу, шта кажеш. Јао, шта си рекла. Шта. Тешко се пегла. Си луда, то је добро
кад се мало нацвикује. Пипни, да видиш. На јоргован мирише. Како је мека. Па у
краљевим рукама била. Јаој, и он је пипао. Доста си је ти. Пусти и мене да је
пипнем. Пожури, зинула си у официра. Јаој, какве су му веђе.

Бата Павловић:
Ову ствар морамо тактички да изведемо. Ја ћу отићи горе и рећи: Разговарао сам с
Милошем и он ми је рекао да је увидео да је на погрешном путу, или нешто слично,
смислићу већ, да га завео Душан Катић и да због партизанске освете и, с друге стране,
страха од нас није смео да нам се раније преда. Он је спреман да то изјави јавно, ако
хоћемо и данас. Још на прослави, пред народом. Одмах ћу то исто рећи и савезничкој
војној Мисији, и пошто сам сигуран да ћу добити њену подршку, ми ћемо заједнички
притиснути Уроша и Цветића да те ослободе смртне казне. Биће и вуци сити и овце на
броју. Тебе ће лечити ваш партизански лекар Васић, кога смо синоћ заробили. Па кад ти,
командиру, оздрави колено, онда шуму и ноћ на главу. У четницима свакако не треба да
останеш. Ако ћеш кући, иди кући. Ако желиш назад у свој одред, врати се тамо. Питаш
ли мене, ја бих ти рекао: врати се својима. Највише што човек може да учини, то је да
буде веран себи.

Најзад једна лепа девојка. Погледај је, Роберт.

Није могућно. Која је. Реци Спасојевићу да је позове.
Она неће док не падне ноћ. А мене баш узбуђује њихов стид. Штета што је тако
смешно одевена.
Рат је сада, Фред. Нема избора.

Бата Павловић:
Доста са играњем, будало. Комесари ти напунили главу комунистичким
прописима о држању пред класним непријатељем. Мати, Моша Пијаде, Димитров,
Лајпцишки процес. Смешно. Не могу ни да се наљутим на такве ништарије. Ти си
интелигентан човек, ти си Србин, сељак си, и не буди мајмун. Упутство о понашању
комунисте пред иследницима и на суду, смишљено је искључиво за глупе људе, слабиће
и господску децу. То је метод застрашивања и неповерења у човека, у његову
интелигенцију да се сам снађе у борби за живот. Ти својим понашањем не показујеш ни
херојство ни интелигенцију. Јер из ваших летака ниси разумео најбитније ствари. Прави
револуционар не понаша се самоубилачки. Не лупа главом о зид. Не мами смрт. Не
понаша се као мртвац. А ти си управо такав. Слушај, ако хоћеш, ево ти баш тог Бугарина
Димитрова о коме си свашта слушао. Тај мудри Баја-Гање није Хитлеровој полицији
псовао матер, нити јој пљувао у лице, већ се понашао послушно и пристојно све док није
дошао пред суд. Али пред судом није ћутао, није се играо глувонемог идиота, већ је
говорио, борио се, користио правна средства, психолошке трикове, шармирао француске
бабе, збуњивао Швабе, правио неукусне вицеве, удварао се публици као провинцијски
глумац. А шта ти чиниш.

Свадбена поворка стиже до преровске општине, до команде места, до великог

шупљег пања, горелог, недогорелог, сеченог, сецканог, недосецканог, а Љубиша Дачић
стаде и Пери Енглезу: Видиш, куме, овај пањ. Био највећи брест у Србији. Бежи, не треба
ми тумач. Имам с човеком поверљив разговор. Не брини ти, зна он српски.
Јес, пањимају мало. Гавари, Лјубиша.
Кажем ти, највећи брест у Србији. О тај брест Турци су обесили мога деду Толу.
А мој деда Тола био је велики четнички војвода и борио се против Турака, ал га они
ухватише. Издао га његов комшија. Један турски шпијун. Аћим Катић.
Душан Катић, јес.
Аћим. Деда овог комуниста Душана Катића. Да чујеш несрећу даље. Па су у
прошлом рату уз тај исти највећи брест Швабе стрељале мога оца. Зато: што није могао
да нахвата голубове швапском официру за ручак. А кад су пре две године партизани
владали у Прерову, и док ја нисам створио четнички одред, Душан Катић је под тим
највећим брестом у Србији, ево овде, свим угледним и поштеним Србима ударао по
двадесет пет батина. Ево ту. До прошле зиме ту се видела крв. И смрдело је. Стари људи,
знаш, а он бије крвнички. И чим сам постао командант, одмах сам наредио да се брест
посече.
Харашо. Браво Лјубиша.
Крећемо, Пиле. Чекај. Фотограф, овамо. Сликај мене и кума Перу овде где је био
брест. Још једаред. Ал само да се нас двојица видимо. Па да увеличаш.

Бата Павловић:
Дозвољаваш да те као овна закољу. Твој бивши друг Шиља одрећен је да те
закоље. Један покварењак, једна подофицирска кукавица. Схвати, дођи себи, ја од тебе не
захтевам да издаш своје другове да, би спасао главу. Ничим те не уцењујем. Нећу да
учиним издајника од тебе. Ја ти нудим помоћ, могућност да се спасеш и вратиш својим
друговима. Зашто то нећеш. Шта ће твоја Комунистичка партија да изгуби ако ти
превариш своје непријатеље. Па то је у вашем, партизанском духу. Зар сте ви било шта
учинили стварном снагом. Лукавство и подвале одлично користите. А Душан Катић у
томе је мајстор, поштујем га. Добро, сећаш ли се бар народних песама, пуних јуначких
подвала. Милош Обилић је највећи српски јунак не зато што је јурнуо кроз турски логор
секући Турке, већ што је одиграо предају, подвалио Турцима, на поклон клекнуо пред
Мурата, а онда му зарио ножину у црева. Схвати, дођи себи, у питању су минути. Зашто
си се толико деморалисао. Зашто си клонуо духом. Цео корпус ће ликовати због твоје
малодушности. Еј, Урошев си син.

Фред, снимио сам неколико фантастичних призора пред заставом.

Смешни дефилеи, је ли, Џорџ.
О, не. Фантастично. Незаборавно. Написаћу сензационалне мемоаре.
А ја ћу да се борим за закон који ће да спречи штампање иједне реченице о рату.
Да. Треба пронаћи препарат за заборављање рата. То би био посао.
Шта мислиш, колико има тона печеног меса.
Три тоне свакако.
Кладим се на пет.
А ракије, а вина. Вина су им боља од француских.
Двадесет хиљада долара коштаће овај банкет.
Свакако.
Али, Доналд, ови људи и ове жене по два дана су путовали. Има их неколико
хиљада. Утрошено време вреди најмање педесет хиљада долара.
То за њих није никаква вредност, верујте. Они су импресивно сиромашни и лени.
 Не. Они су само смешни. Гледај их.
Ако их натерамо да пуцају на нацисте, изгубиће игру с Титом. Штета.

Напред, хајд’ у бој,

Србин мора, Србин мора,
Србин мора бити свој.

Девојке и жене миле према застави, гомилају се, пипкају је, шапућу, бацају ките
цвећа;заставник и почасна стража стоје у цвећу повише колена. И смеше се стално и
исто.
 ГОЗБА

Чуј, народе, гусле су Србина одржале: под буквама, у сенкама, у залуталим

опколима сељака и четника јече гуслари:

Дођи краљу, отаџбина зове

да јој смањиш муке и болове.

На ливади Подофицир постројава девојке и жене пред жутим, црвеним и плавим

гомилама падобрана; два четника камама званично секу падобране и деле их девојкама за
мараме и блузе; девојке и жене завидно, занемело погубиле очи по таласима свиле, у
хитром шуштању кама.

У челу трпезе, триста корака дуге, командује и домаћинује Урош Бабовић; лево и
десно амерички и британски официри, тумачи и чланови штаба Моравског корпуса;
затим се, под теретом брада и бркова, према ракији погурили стари ратници,
свештеници, учитељи, председници окупацијских општина, угледни трговци, адвокати,
газде и политичари из Чаршије и Паланке, те свакојаки сељаци и четници.
Столови су пуни флаша, ибрика, чутурица, балона ракије и вина; међу њима, и по
њима ухваћена, лутају свакојака сунца; пије се ракија, сипа се, клокоће; мокри су бркови
и браде, мокра су колена; мокро и слатко.
За лећима Уроша Бабовића, у гомилу мушкатле, хризантема, царевог ока, зевка,
лепог човека, каранфила, лепе кате, петуније, георгина, драгољуба, рузмарина, шимшира,
измећу пет четника на почасној стражи, пободена је застава.
Шума густо мирише на печено месо; ливада мирише на месо; сунце мирише на
печене овнове.
Ножеви, мутни и љигави, гњецаво се заривају у стадо и чопор печене стоке што је
уз ражњеве нагла на букве, за својим згорелим језицима.
Муве са свих страна, парећи се у лету, зукћу ка трпези.
Мрави се пењу уз млаке масне ражњеве, сусрећу се њушкају и журе, журе на
гозбу.
Урош Бабовић:
Пијте, људи. Хоћу да заборавите све муке и бриге. Да заборавите да је рат и
несрећа. Један је овакав дан. Нека буде шта буде, ал Срби неће пропасти и наше ће
остати наше. Српско биће Србиново, а сељачко сељаково. Пијте. Доведите ми оног
дечака. Имаш ли деду. Седни ми, сине, у крило. Што дрхтиш. Да те неко није уплашио
мноме. Ниси ме никад видео. Јесу ли ти рекли да сам опасан човек. Што дрхтиш. Седи
лепо, наслони се на мене.
Браво, Самсон. Браво, Самсон. Господине Павловићу, молим вас, шга му каже
дечак.

Му је црно срце. Морао да их убија и осуђује на смрт кад су усијане главе

за Русију и на Немце, а ми смо шака јада и голи, и није време за устанак, да их не
чисти све би било Трнава. Није отимао, способан па умео. Који трговац право
мери. Има право да узме њиве, што су се задуживали. Живео Урош Бабовић. А ко
је тај што не воли женско. Спреман човек, хоћу да погинем за њега. Наш је, а ми
знамо какви смо. Бог је пас кад је могао и њему да одведе сина. Туђе мора да држи
на крилу, ух, људи, што ћу да се наједем ракичине. На несрећу никад се није
 пожалио. Ту сам био кад га ранило, није јаукнуо. Ни својој жени бриге није
откривао. Ни синовима ако послови нису ишли добро. Живео. Од људи највише је
крио своје муке. Али ни за туђу несрећу није хтео да чује.

Урош Бабовић:
Има ли ко какву жељу. Жели ли ко да му какво добро учиним. Хоћу и могу.
Наш си народни спасилац, и хвала нашем краљу што те овако наградио. И сећаш
ли се оне ноћи деветсто петнаесте кад смо иза Призрена нас двојица бацили у амбис
последњи топовски затварач из наше батерије. Мраз чупа косу, а снег модар на
месечини.
Немој о томе, и немој о рату. Молиш ли за нешто.
Још се нисмо били поженили, и кад бацисмо затвараче почесмо да причамо како
ћемо синове да женимо. Могу ли, команданте, нешто да разбијем. Молим те, овај литар.
А ако је бог бог, има да те сачува.
Сад кад све можеш, Уроше, немој никад да заборавиш да си сељак. Молим ти се.
Сви ти се молимо, не заборави. Држава нам је била грдно прождрљива. А хоћеш ли да
забраниш адвокате, Уроше. Кад би некако могло да чиновници мало поштују народ и,
брате, знаш и сам, да варошко буде мало јевтиније, а наше нешто скупље. Нико стоку не
чува, велике су пољске штете. Строге законе хоћемо. Лопове да уништиш. Олакшај
дажбине сељацима. Соли немамо. Много се краде и отима.
Зар сада само то желите.
А је ли ти можеш и више.
Могу све.
Бесправно користи пут преко моје њиве, иишта му не смем. Ја исплатио виноград,
а он ми не да тапију. Зет ме не поштује, команданте. Крушка је на међи, ал брат ми је
лопов и сваке године је обере, нареди му.
И друго ништа не желите. И ви, људи, ништа друго не желите.
Ако може, ако некако може, ако не може онда се мора, и шта можеш, ако се мора
онда се мора, нема се куд кад смо робови, а они су победничка сила, и ми смо мали и
слаб народ, шака јада, ал опет да је некако, колико било, што било мање да се даје
реквизиција Немцима, однели су све, ал то само лепо ако може да се смањи. Ако не може
лепо, ми се не бунимо, само да их не љутимо нека нас не дирају, ми ћемо да дајемо, да
буде мир, ми се покоравамо, кад би могло некако преко неког, види ти, ал немој да им се
замериш, да сачувамо бар главе и куће, главе су најпрече, за земљу и остало ако не може,
шта можеш, судбина нам је таква.
Зар од вас нико нема тежу муку
Ми свештеници много тешко живимо команданте. Многи неће да плаћају ни
венчања ни опела. А цркве су нам разграђене и неке прокишњавају.
Опљуни дланове, па мотику у шаке, попе.
Ми учитељи имамо много молби, господине команданте.
Вас нисам питао. Какве жеље имате ви, жене.
Уроше, сунце наше, чувај нам синове. Теби су се данас заклели и ми се у тебе
уздамо. Јединац ми је, шта да радим ако ми га нестане. Мој је болешљив, избриши га из
списка, молим ти се. Два су ми у немачком ропству, не дирај ми трећега. Кућа ће да ми се
затре. Шта ће ми слобода, шта ће ми држава. Отац си и знаш шта ћеш. А мој је писмен и
узми га у штаб. Не води их у борбу. Не иди на партизане.
Доста, жеие. Доста. Време је за ручак. Приносите.
Коста Цветић:
Српкиње, где вам је срце, српске мајке. Зар сте заборавиле Мајку Југовића. И ви,
браћо, српски ратници, шта је то са отаџбином и слободом у вама. Кад их погубисте.
Урош Бабовић:
Коста, не псуј сад. Ја сам домаћин. Прослава је наша. Пијте, људи.
Браво, Самсон. Браво.
 Шеснаеста наша жеља јесте,
млади краљу јунак да постанеш.

Девојке, лакше, не гурајте се. Нема свакој за блузу. А оне што су примиле. Није
право. Знамо ми зашто се којој и колико дели. И њој је неко у четницима. И ја сам
заслужила бар крпицу. Шта ћеш, кад је лепша од тебе. Али и ја имам неког у штабу.
Мир, жене. Црвени падобран делимо за марамице. За сваку ће да има. Не гурајте се.
Њима за блузу, а мени крпица. Ако ти не треба, губи се у шуму. Хоћу да узмем, нека је
као нокат.

Пера Енглез, накићен рузмарином и девојачким срцем, учи да игра српско коло;
две девојке ухватиле га за руке и поцупкују уз три хармонике, које су успориле ритам;
Пера Енглез се забринуо, погурио и преплиће ноге, загледан у девојачке ноге: ађин, два.
Јес, красавице. Ађин, два.
Оп. Оп. Бем ти народ који не уме ни коло да игра. Шта ће му то господство и
фунте кад не уме да се весели као човек.
Љубиша Дачић испуца цео шаржер: и кажите ми поштено. Он зна лично Черчила
и није уображен. А један српски газдица. Дућанџија. Ма један наш шугави наредник, па
не можеш да прођеш поред њега. Он човек уме авион да тера али није га срамота да
научи наше игре. Сликај га, бем ти сунце, шта чекаш. Пет пута да га сликаш и само он да
се види. Сад мене и њега два пута. Куме, време је за ручак. Одбијте, жене. Кум и ја ћемо
овде. А три столице нека буду празне. Овде, десно, седи мој покојни деда Тола. Био
велики мученик, рабаџија, и увек слуга. Коме, ви све знате. Е, јесте заслужио да седне до
Пере Енглеза. То је правда победила. Да и он дочека. А овде седи мој покојни отац
Блажа. Петнаест година био школски служитељ и умро носећи тестије госпођи
учитељици. Наћи ћу је ја. Једном руком он чистио школу, цепао дрва и носио воду.
Поштено је да му свирају три хармоникаша. Јесте волео циганску музику, ал шта ја могу
кад су Немци побили све цигане. Ко, људи, зна које је песме волео мој покојни отац,
школски служитељ. А ова трећа столица одрећена је за једног другог човека. Није важно
да га баш именујем:
знаш кад смо се договарали кад постанеш председник колхоза онда да се ожениш
и да ме зовеш на свадбу дајем реч доћи ћу па макар био на крај света шта сам ја крив кад
он оде кривим путем све то руска пропаганда и што је зликовац и издајник ал кад сам дао
реч хоћу да будем човек иако ми је највећи непријатељ остављам место одмах до
покојног оца ал ако га нагазим хоћу да ти се напијем партизанске крви:
Људи, знате ли ви шта је данас. Где је моја мајка.
Ту сам, Љубиша. А после, сине, а после.

Печено стадо овнова и јаловица, крдо прасића и џелеп јунаца истропани,

разломљени, исечени, скрхали се на столове и траву, згомилали се пред људе и жене,
пред четнике, пред Американце и Енглезе, пред муве, осице и мраве; сви жваћу, глођу,
крцкају, мугају; лој и маст стинули се по брковима, брадама, рукама; па вино, вино, опет
крцкање меса, опет вино, вино: почиње тупо и гадљиво; жалостива свирепост разапиње
се на лицима; избезумљеност и бес расту истовремено из очију; гњецави, мукли,
клокотави жамор и мрмор ваља се ливадом, шумом, обурвава се у потоке; ситост се
оказује беласањем оглоданих бутњача и вилица; прописно постројене чете мртвих зуба
разбацују се с кртим тепавим псовкама.
Урош Бабовић:
Бато, нуди странце. И кажи им да Срби никад нису изневерили пријатеље. Ми смо
за све спремни, и у истом смо рову. Нека добро отворе очи. И кажи им да ми нисмо
једаред преварени. А што је Черчил почео да намигује Титу, нека енглеска господа знају
да ће све то по њиховој глави. А ви, браћо, баците бриге данас. Српско остаће Србиново.
Наше остаће наше.
 Ено Гаврила. Има револвер, шта се догодило. Револвер. Јест револвер. Он,
револвер. Никад до данас. Шта ће бити. И то данас опасао револвер. Гаврило.
Гаврило, револвер. Зашто стоји. Пази, крсти се пред заставом. Зашто се крсти
пред заставом. Револвер. А где је био. Виси му пиштољчина, а стоји пред
заставом. Љуби заставу наследник оца Саве. Биће владика. Сигурно. Ал зашто
данас опасао револвер. Пијан је. Часна реч. Пашће. Калуђерчина се најела ракије.
Такви су они. Шта му је рекао отац Сава. Али револвер, први пут револвер. Јаој,
људи. Гаврило. Револвер.

Бата Павловић:
Коста, шта се догађа. Шта ће њему револвер.
Коста Цветић:
Немам појма. Прослава.
Бата Павловић:
Али шта ће сада овде.
Коста Цветић:
Вероватно жели да се покаже пред овим поповима.
Бата Павловић:
Шта сте наумили. Дај ми часну реч да Милош није убијен.
Коста Цветић:
Дајем. Зашто си ти толико узнемирен.
Бата Павловић:
Али шта ће Гаврило сада овде кад смо се договорили да остане код њега. Па он је
избезумљен. Он је нешто учинио. Или смислио. Шта хоће да каже. Зашто стоји иза
Урошевих лећа. Дај часну реч да је Милош жив. Коста, не нишани мене.
Јеромонах Гаврило:
Дајте ми чашу вина.
Урош Бабовић:
Па где си досад, Гаврило. Цело јутро те тражим. Седи. Теби је до Бате место.
Наша прва победа твоје је дело. Знам да није јунак али, људи, ако неко овде има срце
поштено, то је само овај Гаврило. Зато га волим, иако је калуђер и Савино дете.
Бата Павловић.
Ево, имаш слободно место до мене. Дођи, Гаврило. Господа свештеници желе да
разговарају с тобом. И мајор Доналд моли те да седнеш. Па хајде, сиђи духом мало и до
нас земних и грешника.
Урош Бабовић:
Већ пијеш вино. Кад си брже стигао да ручаш. Видите ли, људи,, мога калуђера.
Јунак није, ал ћу да га унапредим у чин наредника. Јеси ли због прославе припасао
револвер. Кад сам му нудио пушку, знате ли шта јми је ово Савино дете одговорило.
Каже: крст је моје оружје. Крст, а не пушка. Ја га гледам, лупио бих му шамар, ал ми га
жао. Зашто си занемео. Стид те је, је ли. Сећаш ли се колико сам ти пута рекао: на овом
свету с крстом не можеш ништа да учиниш. Зар ти нисам тако говорио и оне ноћи кад си
дошао у мој штаб.
Јеромонах Гаврило:
Још једну чашу вина.
Бата Павловић:
Браво, Гаврило. Постао си прави четник и најзад почео да поштујеш јуначке
традиције српских калуђера. Наравно, ми Срби нисмо за аскезу. Оставимо је Русима.
Коста, о чему хоће да говори. Срамота. То је завера. Бићу принуђен.
Коста Цветић:
Не интересује ме. Забрани му ако можеш. Ти ваши говори и брбљања мене често
љуте.
Урош Бабовић:
Гаврило, још је рано за здравице. И кад дође на тебе ред. Е, мој калуђеру. Опасао
човек револвер, па се уплашио. Шта је теби те толико дрхтиш.
 Јеромонах Гаврило:
Ти си увек био у праву. Ти си истину говорио.
Урош Бабовић:
А зашто си ти зановетао за сваког партизанског ништака: Опрости му, смилуј се.
Да ли сад разумеш да нас је време тако уковало да се не можеш ни клацнути. Видиш ли
да мораш право за метком у судбину. Не можеш ни да се сагнеш ни да скренеш. А зло
иде право на човека.
Јеромонах Гаврило:
Био сам кукавица. Нисам могао. Зашто си ме оне Бадње вечери повео у Трнаву.
Урош Бабовић:
Не помињи то. Пиј и ћути.
Бата Павловић:
Чекај, Гаврило, ја имам реч. Господо и браћо, хоћу да наздравим нашем
команданту Урошу Бабовићу, првом четнику Планине и Мораве, човеку који је народ
овога краја спасао судбине Трнаве, човеку који је отаџбини и људима жртвовао све што
човек може да жртвује.

Истина, ни кило грожђа, ни кило ракије од рата није откупио, јесте и

имање запустио, иако му га кулуком радимо, могао за комину да купи тенк и чува
себе, Немци њега никад не би дирнули, сто војника могао је да плати и чува кућу,
тако је. Шездесет година, а пушку понео, јесте јунак, без обзира на све. То је
говорник човек, алал му вера, живео Бата, па тај може и бога гладног да остави,
тај ће владу да састави, сви су они меки и лаки док нам се не попну на врат.
Живео Коста Цветић, официри су нас издали, официри су продане душе, умемо
сами себи да командујемо, кад се гине

да Урош Бабовић није први кренуо у борбу против комуниста, да није организовао
четнички одред и прихватио Косту Цветића с неколицином официра што су се крили по
манастирској шуми, остављени милости чобанских торбица, да није своју кућу, своје
имање, своје унуке, своју главу подметнуо под немачки бајонет, сада би ваша села била
развејана згаришта, њиве би вам билегробља и стрвишта, виногради парлози, ливаде
утрине, а преживели би у немачкнм рудницима липсавали исцећени и отровани.

ех, људи, што волим кад жив човек овако уме да лаје, и ја гинем за
говорника, лаже, лаже лопужа, ал је спреман човек, не знам шта прича, ал
мравињак мили по мени

Урош Бабовић је наш спрски понос, народни заштитник, највећа гарантија да ће Душан
Катић бити уништен, он је заставник сељачке и народне правде

крвник, долијаће лопурда и зликовац, нећеш га дуго, војводо, земља ће вам кости
избацити, несрби, пљачкаши, кољачи, доћи ће Тито

Ко Урошу Бабовићу није веран, ко њему зло мисли и спрема, тај није човек, тај је
издајник, тај је народу зло смислио.
Урош Бабовић:
А коме ти толико претиш. Против кога сад.
Бата Павловић:
Против свих твојих непријатеља. Око тебе су Јуде, знај. Чувај се, не веруј им. Али
и ми смо ту да те сачувамо. Гаврило, запевај нашем команданту На многаја љета.
Певајте свештеници.
Браво, Самсон. Браво. Фантастични су. Дивни су ови њихови свештеници, Фред.
Да. Али треба чути и хор донских козака. Разумеш ли ти зашто је господин Павловић
тако узбућен. Роберт, ја никад нисам чуо овакав хор. Величанствено. Погледај фармере
како задивљено гледају Самсона. Тај ће после рата развити велики посао. Да. Ако одоли
политичкој каријери. Брђани су наивни и воле власт, Роберт. На Балкану, уопште, сви
чезну за влашћу. Браво, браво. Молим вас, господине Павловићу, реците господи
свештеницима да им се дивим и дубоко захваљујем. Изврсно су певали. То је најбољи
хор који сам чуо. Браво.

Ко је човек, не сме бити трезан. Точи. Сипај, непамтило. За нашег краља. И

Србију. Гинем и не жалим. Нас је вера одржала. Народе. Гусле су Србина
одржале. Живели Енглези. И Америка. Нећу да видим. Ништа не чујем. Шта је
рекао отац Сава.

Урош Бабовић:
Гаврило, седи поред мене и ћути. Опиј се и ти једном у веку. Постани човек.
Ућути. Шта се то облачи у вашим очима.
Јеромонах Гаврило:
Истину ћу вам рећи, чујте ме, заиста истину. Браћо, истину. Обзнанићу. Истину
вам кажем.
Бата Павловић:
Није ово манастирска слава. Ово је четничка прослава. Не читај нам Библију.
Јеромонах Гаврило:
Грешници и кукавице ћуте истину. Кријући је од себе, надају се да и од бога могу
да је сакрију. Али ја ти кажем: ако би имао смелости да отвориш очи, ти би амбис видео.
И многи од вас. То је истина, кунем се. Ко је овде међу вама несебично понудио своје
срце овој застави. То је питање. Велика ми је рука да вас на прсте избројим.
Урош Бабовић:
Тишина. Пустите га. Зна Гаврило шта говори, и не говори он у празно. Зна. У шта
гледате, људи.
Јеромонах Гаврило:
То је оно. Мрак се слегао на земљу. Ко сме да каже да види брата. Све у мраку
живи. Не живимо, већ трулимо и грехујемо. Јесте. Зар још не признајете да нам сотона
зубима објављује зору и мачем данује, истина је, да бисмо једино видели. Зар би у
светлости брат брату кућу упалио и смрћу га чашћавао. Зар би у светлости Србин могао
под црвену заставу да се сврста и на своју веру, на све светиње, ватром и псовкама да
навали. Кажите. Како би у светлости могла крштена деца, и то часних родитеља, да
постану некрсти и комунисти. Како би у светлости, кажите ако сте људи, кажите, како би
син на оца могао пушком да крене, кажите како је могао син на оца
Урош Бабовић:
О томе да ћутиш.
Јеромонах Гаврило:
Не могу да ћутим, не могу, како да ћутим, то је истина, нећу да ћутим. Биће,
знајте, па ја сам био ту, ја сам био присутан кад је син пуцао на оца, видео сам, јао, чуо
сам ту пушку.
Бата Павловић:
Ништа неће бити од тога што си наумио. Не срамоти се више. Губи се у шуму.
Иди оцу Сави и тамо испразни главу.
Коста Цветић:
Кад је тако, говори даље, Гаврило.
Јеромонах Гаврило:
Јесте, господине Бато, у мраку живимо и само се ио злочинствима распознајемо.
Знаш и сам, и по кукавичлуку. Видим ти мисао, знам те. Твоје срце је лог себичлука,
лукавства и подвала.
Бата Павловић:
Шта бунцаш, лудаче. У чије име ти говориш.
Коста Цветић:
Причај, Гаврило. Причај, и нека се зна ко смо и шта смо. Баш данас, и пред
народом.
 Јеромонах Гаврило:
Урош Бабовић жели истину. Зато и јесте наш старешина. Изабран је. Срце му је
праведно. Ништа га не може поколебати. Ја знам да Урош Бабовић ни пред каквом
жртвом неће устукнути. Само да Србију спасе од комуниста. А знате ли, браћо, шта би
било кад би црвени нашом земљом овладали.

Јао, знате ли, несрећници,

Једе балегу поп, двадесет година учио у манастиру како се
фарба, убио ноћас неког, видиш му очи. Не говори, он кука, јесте, јечи, наљољао
се светац Гаврило, пијан као воденица, шта је то рекао отац Сава

тешко нама ако земљом овлада пролетерска освета. Оне са дна живота, оне што су по
каљузи друштва најдуже газили, прогласиће изабранима и угледнима. Нико неће смети
да се похвали славним претком, ни угледним оцем, ни знаним делом
Да су против државе и краља, то кажи. Уместо истине, људи ће говорити
комесарске наредбе. Све ће бити наопако, све друго и друкчије, браћо. Тиранију ће
називати слободом. Свирепост, правдом. Мржњу, братством. Логоре, колхозима.
Причај како ће сељацима да одузму земљу и куће, како ће их натерати на казан.
Сестре, која од вас може на сиси да држи некрштено дете. Све оно чим се данас
човек поноси, комунисти ће прогласити срамотом. Кажи да се жене сестрама и да
слободну љубав заступају. Јевреји су, то је доста. Хрвати су. Усташе су.

земља ће бити препуна људи, а нигде човека неће бити; свуда ће бити жена, али мајке
више неће бити: биће девојака, али ће све наложнице бити; деца неће знати ко су им
родитељи; пријатељ ће пријатеља, деца оца и мајка сина полицији издавати. Човек
човеку биће звер и жртва. На земљи ће нестати искрености и поверења, доброчинства и
милосрђа.

Јао, чије очи могу да гледају како по нашим пољима чупају белеге и секу
међе, зар да толике наше њиве буду само једна.

Једна, а ничија. Ничија, људи. Вас ће по њивама газити тракторима. И празнике ће вам
одузети, и имена ће вам променити. Стаљин ће вам бити бог, знамење, једина слика у
кући

ако је тако, онда да изгинемо сви. Одмах да изгинемо.

Али мало је мећу вама оних који су спремни вери, слободи и животу да жртвују
све. Саможиви сте, себичњаци сте. Слепи. Постоји само један човек, постоји само један
четник
Урош Бабовић:
Доста. Зовите музиканте, доста. Весеље нек почне. Где су певачи:
Јеромонах Гаврило:
тај седи отац, он, прави отац, он, велики отац, једини
Урош Бабовић:
Шта још хоћеш од мене.
Јеромонах Гаврило:
родила га српска земља, наш мученички народ, ви сте
га родили да постане нови вожд, спасилац наш. Ја верујем
Бата Павловић:
Доста с брбљањем, Гаврило.
Јеромонах Гаврило:
он није само свој живот понудио овој застави, крв је
своју, сина, крв која више није његова
Урош Бабовић:
 Зар сад смеш на мене. Чија си рука.
Јеромонах Гаврило:
та погана крв која га издала и постала слуга антихриста,
одрод, кукавица, сви су они кукавице, ни ликом више нису људи, браћо, кад бисте ви
знали колико им је мрачна и крволочна душа, јао, кад бисте знали
Мајор Харисон:
Шта се то догађа, господине Павловићу. Нека непријатна вест или међусобни
обрачун.
Бата Павловић:
Верско. лудило. Зар не знате за ту појаву. Чест случај код наших калуђера. Морам
наредити да га вежу и удаље. Видите ли, опасао је револвер, ко зна шта је наумио.
Васовићу, приђи.
Мајор Харисон:
Да, то би било веома неугодно. Гледајте га. Тај човек дубоко пати. Каква
трагедија. А он је изванредно способан и образовањ калуђер. Шта му каже Самсон.
Јеромонах Гаврило:
верујем Урошу Бабовићу, једино у њега верујем, кунем се,
видите ли га, заиста истину зборим, он је спреман да принесе највећу жртву, највећу
жртву коју смртан човек за ваш спас, да жена више никад не роди убицу и издајника,
браћо, то је божја воља, видите ли
Урош Бабовић:
Не угризај више, псу калуђерски. Бежи од мене.
Јеромонах Гаврило:
истину говорим, оче. Ја, грешан слуга његов, твој сам војник,
кад морам, кад не видим други пут, то је спас и Господ рече
Коста Цветић:
Па изрекни се једном, не злостављај људе. Прослава је.
Урош Бабовић:
А шта то има да каже. Шта још имаш да кажеш, Гаврило. Чија си реч.
Бата Павловић:
Молим вас неколико речи,, саслушајте ме, молим вас. Гаврило, ућути, ја имам реч.
Све си рекао што имаш да кажеш, и што ниси желео, и што здрав никад не би ни
помислио. Знамо ми да си се од напора и патњи разболео. Васовићу, узми Гаврила под
руку и поведи га у шуму. Одмах му доведите лекара. Драга браћо, људске трагедије су
свуда око нас и у нама. Наша борба, наш живот, тражи од нас више но што човек може.
И наш несрећни Гаврило, један од првих и најбољих четника наших, није издржао.
Сломише га напори, помрачи му се ум. Послаћемо га у манастир. Тамо ће у тишини и
мећу својима, надајмо се, оздравити. Поведи га, Васовићу.
Коста Цветић:
Нечувено. Зашто човека проглашаваш за лудака. Желиш ли да се стреља. Овде је
реч о другој ствари, људи.
Урош Бабовић:
А о чему је реч. Нешто иза мојих леђа кујете, о мојој глави. Али ја вам кажем:
чувајте се.
Коста Цветић:
Нека ти каже Бата Павловић, твој пријатељ.
Бата Павловић:
Јесам ти пријатељ, јесам пријатељ Урошу Бабовићу, знајте. И малопре што сам
говорио, говорио сам као пријатељ и као човек. Али да не мутимо нашу данашњу радост,
наше штапске бриге и муке оставимо за сутра. Сутра, и како приличи нама, ми ћемо о тој
ствари и разговарати

Куда воде Гаврила. Живео Бата, мелем на срце. Калуђер, а стрвинар.

Кокнућу га у мраку. Шта је рекао отац Сава. Ако није пијан. Ако није луд. Шта ће
да буде.
 Урош Бабовић:
Слушајте ви, Бато и Цветићу, шта се то замутило око мене. Не играјте се главом,
не кварите прославу. Ал сутра ћу ја с вама.

Браћо, потпуковник америчке војске, господин Сарторис, наш храбри и верни

пријатељ, жели да вам наздрави.
Потпуковник Сарторис:
Господо Срби, пријатељи. Ми смо веома заинтересовани за ваш отпор
нацифашизму. Ви помажете нашем фронту у Италији, ви сте храбри људи. А кад се ми
искрцамо на Балкан, ви имате огромне шансе. Мој деда, тај мој деда Алберт, храбар
момак, господо, често ми је говорио: Ниједан човек нема више знања од три странице
доброг папира.

Живео Алберт. Вичите, шта сте занемели. Каква Русија. Пропала Русија.
Раскокана ствар. Да није Енглеза и Американаца, узеше Немци и Москву. Не бој
се, док Руси стигну до Берлина, Енглеска и Америка окупираће Европу. Видиш ли
какве су силе. Колика ли је овоме плата. Их, кад бих му завукао руку у џеп. Док
спава. Пази, има справу која све види и чује.

Да, момци. Људски род има само једну ману: леност. И само једну врлину: енергију. Све
нације то морају знати ако хоће да буду срећне. Мени мије први рат против руских
фанатика, господо. Духоборци су били још већи фанатици од бољшевика а њихов шеф је
био гроф Толстој. Ја дубоко поштујем и волим вас Србе, јер ви волите опасност и
слободу. Браво. Ја, морам да признам, не могу да живим без опасности. Такав је и мој син
Франклин, сада је у морнарици на Пацифику, ратује против „Џепсова". Други син, Роб,
тај је студент, он је у авијацији. И он ће наставити традицију: биће трговац дрвеном
граћом.
Урош Бабовић:
Бато, кажи му да овај народ жели да чује да ће они нас мало више да помажу но
што су до сада чинили. Оружје нека обећа. И нека каже зашто је Радио-Лондон почео да
хвали партизане.
Потпуковник Сарторис:
А моја жена Маргарет представник је треће генерације трговаца дрвеном грађом.
Она сада, госпође и господо, руководи мојом компанијом. Маргарет је једина жена у
Мисисипију која руководи компанијом железничких прагова.

Живела. Кад човек има код куће способну жену, може да ломи врат и по
бестрагији. Лако је њему. А моја не уме ни купус да расади. Чујете ли, жене, какву
жену човек има.

Да, бог је последњи судија. Ханибалу, Александру Великом, Џингис-кану, Дарију и

Наполеону, морам да признам, време потамњује; славу. Али Вашингтону и Линколну,
творцима демократије и слободе, време и векови само дају славу и сјај. Ви Срби храбри
сте момци, ви нисте Европа, и ја, господо, морам да признам: Европа је пуна порока и
нерада. А знате ли шта је Америка. Слобода, демократија и бог, то је Америка. А ви,
пријатељи, будите увек храбри, будите постојани и истинити као што је био ваш племић
Лазар Хребељановић који је одважно рекао: Боље гроб него роб. И будите уверени да
Америка и Британија никад неће заборавити ваше напоре и жртве. Америка и Британија
јесу ваши верни пријатељи.

Иде Гаврило. Зашто се враћа Гаврило. Сам је Гаврило. Пијан или луд. Како
сме овако да гледа Уроша. Луд. Хоћемо свирку и песму, доста је било приче. Па
он ће пуцати у некога. Убиће Уроша. Јесте луд. Књига. Откуд му књига. Шта ће
му књига, отмите му књигу.
 Јеромонах Гаврило:
И рече му Бог: узми сада сина својега милога, Исака, па иди у земљу Морију и
спреми га на жртву, тамо где ћу ти казати.
Не читај. Доста. Хармонике. хоћемо. Отми му књигу. Је ли то
пратио отац Сава. Свирајте.
Џони, сними га. Ах, камера. Трчи у шатор. Мислим да је параноја. Али они нису
опасни, Вилкинсе. Не, не. Немате право.

И сутрадан, рано уставши, Аврам осамари магарца својега и узе са собом два момка и
Исака сина
Бата Павловић:
Доста, лудаче. Вежите га. Младене, шта чекаш. Људи, то је верско лудило. Видите
ли.
Урош Бабовић:
Од чега те страх. Шта ти је, Гаврило. Зашто се тресеш. Шта си урадио.
Јеромонах Гаврило:
Ја морам да објавим. То је једини спас. Крај је свима лажима. Клекнућу пред
тобом. Морам. Ти си велики човек, ти си отац, не издај себе.
Бата Павловић:
Луд је. Људи, не слушајте лудака.
Миле Савковић:
Гаврило, губи се у манастир.
Јеромонах Гаврило:
Дајте ми чашу вина.
Младен Ракић:
Не вређајте га. Он носи идеале у срцу, он пати за све.
Бата Павловић:
Он само мржњу носи. Вежите лудака.
Урош Бабовић:
Зашто ме брукате пред оволиким светом. Шта сте то у мраку наумили. Куд
бежите, људи.
Бата Павловић:
Ја не признајем јунаке који не могу да опросте. Српски народ презире свеце и
безгрешне. Је ли тако, браћо.
Коста Цветић:
Никако. Ми нећемо да верујемо људима који, за сваки случај, и комунистима хоће
да опросте. Нема праштања.
Какав фантастичан темперамент, Фред. Морамо инсистирати код команде да им
шаље више оружја. Да, обућу пре свега. Браво, Самсон. Гаврило је несимпатичан
фанатик. Шта се ово догађа. За вечерашњу емисију напишите детаљан извештај о смотри
и о овом банкету. Немате право, господине Доналде. Срби су, без сумње, одани
демократији.
Миле Савковић:
Јуродивац, фикс-идеје, манастирски кретен, педер.
Младен Ракић:
Гаврило је велики четник. Не вређајте га. Ми живимо у револуцији, и за
непријатеља нема милости, без обзира ко му је отац.
Јеромонах Гаврило:
Не треба ми ваша одбрана, Својој вери служим, себе приносим на жртву. Да
опоменем слабе и колебљиве, да се више никад иста крв не дели на земљи и у нама. То је
наш спас.
Урош Бабовић:
Коме ви судите. Зар мени, смете ли мени да судите. Који је тај ко сме мени да
суди.
 Бата Павловић:
Калуђер са помраченим умом. Видите ли, луд је. Вежите га. Васовићу, вежите га.
Коста Цветић:
Назад. Оставите га. Све је свршено.
Миле Савковић:
Вође, команданти, дођите себи и наставите ову представу у штапском шатору.
Доста с комедијом.
Младен Ракић:
Говори, Гаврило:
Јеромонах Гаврило:
Отац нема право да опрости сину издајнику. И бог је свога жртвовао за спас људи.
Бата Павловић:
Безумље. Болест. Злочин. Где ти је монашко срце. Срамота, Цветићу. То није за
слободу. Српски народ никад није јео своју децу.
Није. Неће сина. Јао, син.
Зар и сина. Никад сина. Никоме децу не дамо. Шта ће после бити. Да живе наши синови.
Живела наша деца. Јао, живела. Мајке, не дајте живот.
Урош Бабовић:
Кад сте га убили.
Ноћас је заробљен. Још је жив
не, Уроше, не, забога.
Живео наш отац. Живео Милош. Јао, живео син. Не, команданте. Не, човече.
Сунце падни сад.
Урош Бабовић:
Казните га.
 КАЗНА

Сву планину притиснуло цвеће,

убићемо, заклаћемо
ко за краља неће.

Бата Павловић:
Ко може сада да ћуги. Како да заћутим, Уроше. Дођи себи. Повуци реч, дођи
разуму. Шта ћеш после, куда ћеш онда.
Урош Бабовић:
Ако ми већу несрећу ниси смислио, онда ућути.
Бата Павловић:
Лакнуће људима. Сви ће се обрадовати. Ко је човек, одобриће ти. Каква част. Ти
си прави човек. То је злочин. Уроше, схвати, све што смо нас двојица ових година са
толико муке и жртава урадили биће окрвављено данас.
Урош Бабовић:
Моје је и ћути. Бежи од мене.
Бата Павловић:
Али више неће бити твоје. Све ћеш изгубити. Ако Милош буде мртав, више ни ти
нећеш бити командант. Више не можеш бити.
Урош Бабовић:
Зар и то хоћете да ми отмете.
Бата Павловић:
Проклеће те народ. Ти му више не можеш бити вођа и командант. Нареди одмах
да Милоша доведу овде, види сина, разговарај са њим. Спаси га. Без сина шта ће ти
слобода и земља.
Урош Бабовић:
Не мучи ме више. Напоље из шатора.
Бата Павловић:
Зар не схваташ да је ово Цветићева завера против тебе. Договорили се официри да
ти отму команду. Јер си сељак. Старац.
Урош Бабовић:
Ал нећете ме, курјаци. Могу још. Све могу, да знате.
Бата Павловић:
Видиш ли да преко твога Милоша хоће да постану генерали. То је стари план,
поделили улоге, не дај се, уништиће те.
Урош Бабовић:
Дежурни, зови ми Васовића. Где је Подофицир. Зовите капетана Витеза. Курир на
коњу да оде по Љубишу Дачића. Одмах га доведите. Где су моји стари четници, где је
Лазар Обичан.
Бата Павловић:
Пријатељу, човече. Бићеш клетва и страшило.
Потпуковник Сарторис:
Господине Павловићу, преведите тачно. Ви сте фер и храбар човек, господине
Бабовићу. Ваша правичност је за легенду, и ја вам честитам у име целе Мисије. Морам да
признам: ми вам се дивимо и будите уверени, Америка и Енглеска сазнаће за ваш подвиг:
Урош Бабовић:
Кажи му да се губи одавде.
Потпуковник Сарторис:
 А сад вас молим: опростите казну своме сину. Човек има право да изрекне онакву
казну, има још веће право и да амнестира.
Урош Бабовић:
Кажи му да га се не тичу моји послови. Нека пије, нека се весели, мене нека
остави.
Потпуковник Сарторис:
Обавештен сам да је ваш син храбар и темпераментан момак. Честитам вам на
таквом сину. Такав момак заслужује вашу амнестију. Ја вас молим. Опростите му.
Урош Бабовић:
Сви сте курјаци.
Потпуковник Сарторис:
Мени би била част да упознам вашег сина. О његовим подвизима много сам
слушао. И мој син Алберт воли авантуре. То је преимућство младости, господине
Бабовићу. Разумејте, ви сте храбар човек. Ослободите сина.

притиснуло цвеће,
убићемо, заклаћемо
ко за краља неће.

Урош Бабовић:
Шта сте нагрнули. Стража, одбиј народ.

Уроше, сви те људи моле. Очеви смо, спасавај. Два су ми сина твоји војници,
опрости Милошу. Спаси га, и нас. Шта ће бити с нашом децом. Шта ће нам све што
имамо. Млад је, и погрешио. Шта ће ти имање. Боље да ти се посуше виногради и свако
дрвце. За шта си радио, за кога се мучио. На кочанке си легао да се пре зоре пробудиш.
За кога. Грешан си, црн си, каква вајда. Отимао си, грабио си туђе, имаш на души многе,
зашто то, шта ти вреди без Милоша. Па интерес, па дупло на признаници, све си за њега.
И млађег си на школе најурио опет због Милоша.

Рекао сам. Замукните.

А шта ће онда да буде. Ако је комунист, твој је. Твој је. Ако је. Твој је. Био човек,
па смео да оде у партизане. Јесте комунист, ал мушко је и свака му част. Командир је, зар
ти није мило. Опрости. Не могу више.
А шта ћеш с кућом. Шта ћеш са унуцима. Опрости. Спаси.

Стражари, терајте их одавде. Даље од мене.

А зашто си моћан ако нећеш себи, кад можеш, имаш право, ниси луд, не буди
слеп, па кога ћеш ако нећеш свога сина, и свог, зато и јеси то што јеси, најпре себе, ако
нећеш себе да спасеш како ћеш онда нас, а што баш да се гине, зашто све и увек да се
главом плати.

Шта шапућете. Шта опет шапућете.

Ко га зна, ко зна шта се иза брда ваља, Нико не зна ко ће у овом

незапамтилу да победи, свака част Америци и Енглеској, ал Русија је наша мајка,
па зашто смо наши, Срби смо, људи смо, браћа смо, треба живети, мора да се
живи и под комесарима, а цареви долазе и одлазе као облаци, под овом непогодом
треба само главу сачувати, да се сачувамо како год знамо, за државу, краља, и
остало баш нас брига, и њих за нас, и кад нисмо мртви, сети се какви су били, док
су били, Душан Катић јесте што јесте, али опет је само наш, не дамо Милоша.

Коста Цветић:
 Шта да спречим. Како. Рат је. Догодило се оно што је морало да се догоди.
Бата Павловић:
Никад нисам очекивао да би могао тако безумно и бездушно да поступиш. Зар те
није страх од народа.
Коста Цветић:
А зашто би ме било страх. Је ли зато што часно испуњавам своју официрску
заклетву, зато што не опраштам непријатељима српског народа. Чекај да утврдимо за
кога твоје добро срце тако куца.
Бата Павловић:
Ја сам обичан човек.
Коста Цветић:
Биће да си обична кукавица. Поред осталог.
Бата Павловић:
Добро је. Ја сам кукавица, али не могу да убијем сина. Ни под којом заставом. И
ни за какву ствар на свету.
Коста Цветић:
Какав син. Није он син. Он је комунист, он је обичан зликовац.
Бата Павловић:
Па у томе и јесте подлост што ти убијаш Урошевог сина, и што је сигурно да
свога сина не би. Свима је јасна твоја и Гаврилова намера.
Коста Цветић:
А шта ти од мене желиш.
Бата Павловић:
Одмах иди Урошу. Ти једино можеш да га натераш да повуче реч. Да га
ослободиш његове речи. То је у питању. Шта ће народ да говори о нама.
Коста Цветић:
Ако хоћемо искрено, Урош Бабовић је осудио сина да би себе и свој положај
спасао. Као да то теби није јасно.
Бата Павловић:
То је друга ствар. Али ти га спаси. Ко зна да ли себе не спасаваш. Јер овај догађај
превазилази нас, он је преко људских мера, схвати.
Коста Цветић:
Али ја не могу да наговорим другог да учини оно што ја сам не бих учинио. Не.
Бата Павловић:
Реци да је одведен у Врховну команду. Да је побегао. Склони га негде. Ја ћу га
отети.
Урош Бабовић:
Стражари, терајте ове жене. Удрите не жалите.

Ако, ал му опрости. Сети се кад си му прву реч чуо. Кад је прве кораке. Кад
се разболео. Опрости, оче. Не својом руком. И он је отац, Уроше. И тебе је жена
родила, опрости. Биће ти проклето све што смо ти дале. Што си отимао од нас.
Што нам још отимаш. Ослободи га. Изгубићеш војску. Све ћеш изгубити. Јао, шта
ће бити с нашом децом. Видиш ли, поцрне застава.

Урош Бабовић:
Пуцај у змије.

Ако. Пуцај. За децу нама је суђено. Ако, митраљезом. Иде му мајка. Вида
долази. Спашће га. Богородице, помози. Пожури, жено. Бездушник. Крвник.

Урош Бабовић:
Шта она тражи овде. Стражар, не дај. Одбиј је. Води је.
Вида:
Пусти ме да те видим.
 Урош Бабовић:
Морао сам и ништа више. Бежи, жено. Шта ће ти срп. Води је одавде. Да јој не
чујем глас. Отми јој срп.
Вида:
Само да те видим.
Шиља:
Ја сам тај Шиља о коме сам ти јутрос причао. Наредили су ми да те закољем,
друже Милоше. Казнили ме. Још ме кажњавају што сам био партизан.
Вида:
Ти узе срп и одвоји га од мене.
Урош Бабовић:
Стражар, води је.
Вида:
Ти узе срп и одвоји га од мене. Какву гласину има то дете, ти си рекао.
Урош Бабовић:
Шта гледаш, води је. Отми јој срп.
Вида:
Ал ја сам ти рекла: Не бој се, мушко је.
Урош Бабовић:
Баци срп. Отми јој срп, кад кажем. Не моли је.
Вида:
Сва сам у њега истекла. Смилуј се и пусти дај да видим јеси ли истина ти. Само да
видим јеси ли то ти, мој човек.
Урош Бабовић:
Зовите Гаврила. Нађите га. Цела пратећа чета нека га тражи.
Шиља:
Ако ја тебе не убијем, Цветић и Младен Ракић убиће мене. Официри и господа.
Иако си друг, шта да радим. А да ли би ти убио мене. Ти ниси кукавица, кажи ми
поштено. Да ли би могао, иако сам ја Шиља, бивши партизан.
Вида:
А зашто онда узе срп и одвоји га од мене. Зашто ми га не остави.

Древна, митска снага, Чарлс. Прави корзикански темперамент. Али ја то не волим.

Ови људи нису за слободу и демократију. И ја се морам натрескати. Роберт, разговарајмо
о нашим очевима. Је ли и тебе страх ових људи. Али ми им морамо давати оружје. Овај
рат је врло гадан, Фред. Не буди наиван. У овој земљи то су прастари обичаји, природно
право. Замислите, момци да сада немамо вина. Ђаволски је овај српски џин. Не помаже.
Дајте ми пилуле за спавање.

Шиља:
Кад год сам морао да убијем нашег друга, ја му кажем: кидај, бежи. А многи не
смеју. Кукавице. Тад видим да није прави партизан, па ми лакше. Ал тебе нећу. Није да
не смем. Нећу. Није да не могу. Што да не могу кад је мој живот отишао у мајчину. Нећу.
А готов сам. Чим им кажем да нећу, одмах је свршена ствар. Е, био ми је живот скроз у
инат, не може бити гори, и нек се торњам у мајчину. Доста је. Ал да знаш да ја тебе нећу
зато што нећу. Часна реч. Хоћу једаред да ја нећу. Ако ће тебе да убију, хоћу да ово
знаш: баш ти да знаш, јер сам се уверио да си друг. Алал ти вера, друже Милоше. Је ли то
човечански од мене, јесам ли сада човек.

Урош Бабовић:
Чија су оно деца. Зашто иду овамо. Шта ће деца.

Твоји унуци, Војин и Ранко. Милошеви синови. О, боже, има те. Стигли да
спасу оца. Дошли да спасу деду. Пожурите, децо.
 Не дајте им овамо. Шта ће деца. Стража.
Пожурите, деда вас зове. Потрчите мало. Брже, брже. Сад срце мора да
провали. Сад мора да опрости. О, људи, што ћемо ноћас да се напијемо. И месец
ћу као петла да бућнем у вино. Нек цркне пусник. Брже, децо. На земљи нико вама
није одолео.

Не дајте. Васовићу, ухватите их.

Пусти децу. Деда их зове. Унуци су, пусти их. Синови су. Нећеш крв
зауставити. Биће спасен. Сви смо спасени. Уроше, не бежи. Где бежиш, куда, Уроше.
Деца, унуци, не бежи. Стигните га, децо. За њим у шуму, децо. Чујеш ли, зове Гаврила.
Спашће га. Људи, шта ће бити сад. Мислиш, није човек. Не може. Сад га треба убити.
Спас. Зар међу оволиким народом и оволиком војском нема човека да смири пусника.
Децо, за њим. Ноћас треба чувати само своју главу. Нема нама спаса, ми морамо да
пропаднемо.

Лазар Обичан:
Хајде сине, кажи последњу жељу, па да се одмориш. Време ти је. Зашто само
гледаш бумбара. Неће ни он дуто, не завиди му. Теби ће свака жеља бити испуњена.
Невероватно је колико ти много личиш на оне које сам нестао.
Миле Савковић:
Морате да ме саслушате, господо официри. Немате куд, опкољени сте. Викаћу да
сви чујете. Марш, скоте. Да ли сада верујете да су највећи број људи на земљи кукавице.
Неће храброст да убије сина. Никако. Сина ће убити само очев кукавичлук. Гадан, бедан.
Не сери. Не говорим сада ни о комунистима ни о четницима. Све смо то чули, и то добро
знамо. Одлично знамо. Зар нисте видели колико је командант био уплашен. Затвори
губицу, знаш ко сам ја. Не дам вам да се лажете. Он је морао пред вама, само због вас, да
осуди сина. Јесте. Ви убијате а не Урош Бабовић. Доста са вајкањем и фолирањем
жалости. Кога и шта ви жалите сем својих гузица. Урош Бабовић је кукавица, јер пред
вама није смео чак ни отац да буде. Јер сте га ви гледали. Јер нисте желели да буде отац.
Није важно што сам ја пијан. Каква ваша одговорност. Шта је врлина, кукавицо. А да је
био сам, знате и сами, је ли тако, руљо, да је он био сам, а онај идиот Гаврило дошао и
рекао то што му је рекао, она покварена и способна сељачина шчепала би га за гушу и
рекла: Ако зинеш, нож ћу ти у грло. Бригаду би он поклао, корпус би поклао само да
спасе Милоша. Бата и Цветић поделили улоге и добитак. Младен и Гаврило, такође. И
сви ви чекате да глоцнете. Представа још није завршена.

Љубиша Дачић:
Ал мени је свадба. Где је срце Урошу Бабовићу да ме сада зове. Ниједан дан да не
буде што ја хоћу, сунце му божје. Нека ме стреља, не могу да пођем. Свадба је једном у
веку. Како ћу пред кумом Пером. Зашто му је толико хитно. Хармоникаши, престаните.
Жене, молим тишину. Наш је и Милош Бабовић. Знате ли шта ће бити, бем вам сунце.
Онда и Душан Катић. И ви се не радујете. Куд гледате. Шта то шапућете. Немојте свадбу
да ми покварите, сунце вам божје. Људи, не играјте се главама. Ви знате шта је свадба и
шта ће о нама да мисли наш кум Пера. Ко има срце, а неће да се весели. Ко овде није
човек.

Лазар Обичан:
Зар баш ништа не желиш. Ниједну жељу немаш. Па шта ћу онда с тобом.
Милош Бабовић:
Јесу ли Руси ослободили Харков.
Лазар Обичан:
Ћутиш, не личиш на човека. Помози боже и свети Ђорће. Нек лакне земљи и
људима. Одакле ме то гледаш, сине. Сад све видиш. Шта ћу. Рука ми неће, и то видиш. И
колики сам, и да сам много стар. Ај, ај, од чега ми тако потамне нож. Вран је. Како ћу.
Јеси ли некад видео овако вран нож. Па тежак је. Зато не могу. Одвалиће ми руку из
рамена. Како да се ослободимо. Не можеш ваљда све, несрећниче. Колики си то, кад
порасте. Сине, колика си човечина. Не гледај ме више, молим ти се. Шта ћу. Како ћу. Где
ћу више. Боже, славо, подигнн ми руку, подари ми снагу и за његово и за моје

Љубиша Дачић:
Кад си ти имала толику срећу, па се удала за таквог човека. Чујеш ли да ни
командант корпуса сад не може без мене. Коњаник, курир, лично писмо, поверљиве
ствари. Наш син биће најсрећније дете у Прерову. У целом срезу. У пола Србије, ех, што
ја нисам имао оца команданта. Морате сви да играте и певате. Пиле, ти ми лично
одговараш ако се не буде играло и певало. Одмах да забележиш ко није весео и не
понаша се човечански. А куму Пери, зна се. Да буде све што пожели. Пази, не играј се
главом. Ако воли девојку, дај му најбољу и црномаљасту. Ако више воли жену, онда да
нађеш чисту. Жене, бем вам сунце, кад сте ви дочекале, а какве сте па сте дочекале да вас
Енглез клацка. Пиле, молим те, пази. Кад падне мрак, ове преровске лопуже покушаће да
побегну. Постави стражу по Шљивару, и док не сване има да играју и певају.

Коста Цветић:
Он ће вас одвести код вашег командира. Треба да констатује смрт и да потпишете
записник.
Доктор Васић:
Не разумем вас. Ваљда је рат.
Коста Цветић:
Свакако. Али ми смо регуларна војска, ми нисмо партизанска банда.
Доктор Васић:
Ако је Милош Бабовић убијен, онда шта ће оцу записник. Такву шалу не разумем.
Коста Цветић:
Слушајте, немам времена. Ви сте се предали и ми смо вам опростили живот.
Примили сте нашу дисциплину и команду.

На трпези, без људи, гомиле костију. Очајни огрисци. Суве флаше и ибрици зуре,
блену у небо. Овнујске и свињске ољушћене лобање зинуле на шуме и пало сунце.
Бутњаче се немо скрхале и судариле. Ребра расута и скамењена. Сама. Витлају се ројеви
зеленкастих мува, падају по оглоданим кокилама, улећу у пећине лобања, бљују беле
семенасте утробе, грле се у лету, пустошно попевају, једу, множе се, играју се, дозивају,
надвикују. Ливада, шума, предвечерје — смрде на свеже коже.
 ИГРЕ
You go to join the chetniks army
You go to join, you go to join
Draža is there, sitting in the chair
Organizing chetniks here and everywhere*

Јер узалуд дође и у таму отиде, и име му је тамом покривено; ни сунце не виде
нити што позна, а почива боље него онај. И да би живео две тисуће година, а добро не би
уживао, не одлазе ли сви на једно место. Опет јесте. Нешто је поручио отац Сава
Ено га, он. Јао, гологлав је. Само даље од његових очију
Васовићу, ево ти списак. Сви су они сумњиви. Ниједног не пропустите. Разделите
се у три групе. И свршавајте посао дубље у потоку, да се овде не чује. До зоре да их нема
. . . Вељи жупан Тихомир, брат Стефана Немање, затвори јего, кажут, от зависити
јере сазда на своју руку в Топлици два храма. Лажут. . . Но он бист освобожден. По сем
Тихомир с су постати Немање и Грки војева на Рас. Немања победи их на Пантину селу
на пољи Косове. В то време удави се Тихомир в Ситници. Сије биат лета 6680 (117 2 )...
Затим се Гаврило једва довукао до шуме и газио све дубље, све док је имао снаге.
Шта ли га то уплашило и поколебало. Лишће је било мирно и све непомично. Трава, па
сенке, па опет светлост. Можда се сажалио. Дахтао је у грану леске. Тада је видео у
купинама мртву букву и сео на њу. Одмах је загребао по трулежи, а смрт замирисала. Не
треба му опростити, мислим да је рекао. После ће све на твоју главу, а ти не смеш оцу
Сави, помислио сам поред осталог. Само ако не победимо, вероватно се утешио. Чуо је
нечији глас, и тад рекао лески: Изврши што си наумио. Изгледа, још више се уплашио, и
опет рекао лески: Комунист је. Али је видео да му је опанак крвав. Није био после. Кад је
Видео да му је и други опанак сав крвав, он још није био рекао Урошу да је Милош иза
прославе. Није питао чија је крв, али се добро сећам да су му усне дрхтале и мицале се
иза речи које нисам чуо. Једино наивни верују да се молио. Па је потонуо у купине.
Видео сам му само крст, па претпостављам да је купиновим лишћем брисао крв са
опанака. Можда је и нешто друго радио
А мени је било сумњиво док је говорио, или се сећао, или некада читао, последњи
пут после заседе и по неколико пута исто: Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ. Кад
се надах светлости, дође мрак. Задесише ме дани мучни. Ходам црн, не од сунца. То је,
рекао бих, више пута понављао иосле оних заседа уочи Божића. Гледао је из шипрага и
чекао свој час
Побегао је. Побегао је, јер су две жене, не видевши га од лишћа, чучнуле пред
њим. Уплашио се и вратио. Сећате ли се да је опет тражио вино и попио две чаше
иаискап пре него што је рекао, Урошу да му је Милош ухваћен
Али, људи, зашго се Гаврило уплашио од жена. Оне нису ништа погано рекле. И
мало се виделе. Треба пронаћи те жене. Зна ли неко од вас колико је његова мајка била
лепа
Прође поред заставе, још неколико корака, и стаде. Нико не каже да је погледао
заставу. Јесте погледао у небо. Оно паде на шуму. Пустиња. Светлина. Ни од кога знак.
Јер Цветић гледа у колена. Бата нешто странцима говори. Официри пиље у жене и
балоне. Била је грдна клонулост. Сунце и вино. У сунцу и вину изгори и човек. Да му
Урош није ударио шамар, верујем ништа не би рекао. Шта му би да му пљусне шамар.

* Придружите се. Придружите се, придружите се четничкој војсци, тамо је Дража, он седи на столици,
организује четнике свуда. (Песма енглеских официра, врло популарна у четничким редовима).
 Незапамћен судар шуме и неба. Причајте шта хоћете, ту границу једино је он
могао да пређе. Зато је требало имати изубијано и улубљено срце
Лажу да је поменуо свога оца. Ништа није шапнуо
Господине потпуковниче, дозволите ми да одмах закољем калуђера Гаврила
Вуци га у шипраг и истрезни ту будалу
Нешто је поручио отац Сава
Али какав је крвопилан радник био Милош Бабовић. Доведе у виноград тридесет
копача па узме последњи ред. И кад навали, пете да ти одсече. Да се изгине. Немаш кад
ни да се накашљеш. Како сад да не оплачеш Уроша
Јесте. Спреман човек био. Кад се умори, баци мотику, попне се на орах и гледа
копаче. Онда чик да се усправиш. А сад комунист
Србин је зато Србин што пева онда кад му је најтеже

You go to come, you go to come,

you go to come to Ravna Gora.
Bring your long guns, bring your large bombs,
bring your long knives and munition.
You go to join, you go to join.*

. . . Прејемник же Немањи, вељи жупан Стефан иже бист првовенчани краљ,

оклеветан бист от брата Влкана и изгнан с помоћју Угр из отачаства. Лета же 6711 (1203)
протера Влкана . . . Краљ же Радослав, прејемник краља Стефана, краљева шест лет и
прогнат бист от брата Владислава лета 6742 (1234)...
Али Урош чу Гаврилов глас с леве стране и прогоре. Више није личио на своју
снагу. Ни на себе више. Руке му попадаше са стола, ми га избодосмо очима. Од човека —
ништа. Био
Људи смо, нисмо могли да не ћутимо, нисмо имали куда, никако. Тада Урош
подиже очи са ножа. Усправља се, подиже се, усправи се. Јао, кад јурну да расте. Дај
боже да више нико то не види. Али ка земљи, у столове, у месо и хлеб, у клупе, у траву.
Нема заклона човеку
А видесте ли како му је било тесно. Нема куд. Одозго лупило небо, а шуме га
крвнички стегле. Угушио би се сигурно да руку није зарио под грло. Кад дугме фијукну и
тресну о чашу, звекну, занемесмо. Исто и цела савезничка Мисија. За ту ствар нема
јунака. И кад си и друге вере, не помаже ти. Срчика ми се скамени кад Урош размахну
ручетином и изрече
Не, Уроше
Мора кад му је комунист. Чули сте шта су
А где ћемо ми
Оне жене што закукаше у шуми. Прецркосмо
Живео отац. Доле сви синови
А кад ћемо Душана Катића
Цркни, Србијо. Цркни, кујо несрећна
Гаврило ће морати да шмугне у шуму и да се скрти у најдубљу андраковину, и
чим види мрава престравиће се и јаукнуће. Лишће ће да га сколи и опколи, биће ухваћен,
неће моћи да се макне од себе. Треба да мисли хоће ли бити сигурнији кад сунце скрља
врат. То неће успети да утврди, јер и кукци стану, укопају се чим сретну његово дисање.
А кад чује да га Урош Бабовић зове, шта ће друго него да се обрадује и да поверује да му
никаква опасност не прети. Или да се понада у Урошев нож. Ако хоћемо поштено, у
манастиру био му пасји живот, без обзира што није копао. Покушаће да утуви себи да би
од ножа зачас дошао велики одмор и слакшање, али то неће упалити. Ништа слађе од
живота, опет. Чим зашуми и зашушти и живо и прошло лишће, дрпиће револвер из
футроле и искилавиће се док се сети да му је Подофицир убацио метак у цев. Снемоћао
би, и револвер би му се отео да не мисли о Милошу, који је онако себе ишћутао, па ће

* Дођите, дођите, дођите сви на Равну гору. Понесите пушке и ваше велике бомбе понесите ваше ножеве и
муницију. Придружите се, придружите се.
схватити да је гладан. Биће курјачки гладан. Мора да пође бар на извор. Па шта буде.
Смрт се не бира.
Над шумама, види, љуљну се цео месец. Ух, колики је. И прегорео. Што циче, што
врече, што рокћу хармонике. Скршиће се, оглувећемо. А четници и девојке на ливади
играју ли, играју. Тако треба, тако мора. А што да се не игра, прослава је. И куда ће кад је
шума около, а у њој се тамни, и мајке кукувије се стамниле уз тамне букве, па тамних
лица и очију зуре у тамно коло на ливади. Лије месечина. Изгореће. Однеће их. Губе се у
тамном таласању и вијугању, губе се ћерке, тамне
Видиш ли твоју, моје нема !
Да нема белу мараму, не знам шта бих
А је ли до твоје онај поручник
Лажу, сад сви причају да су официри
Опет је не видим, куку мени
Јао, ни ја моју
Он. Јесте он. Ала му је дебела сенка. Пст, пресече месечину и ливаду. Шта још
може бити.
Рашчупан је у врху, то је гадно што је црн, а и шума је црна, и сад не знаш где је
Чувај се и буди спреман на све
И не личе на децу, примичу му се шатору. Листићи су, тешко њему. Деда је
Био
. . . Уроша же, нареченаго храпави краљ, збаци син јего први Драгутин лета 6784
(1276) јегда сиј не всхоте дати јему пол држави. И поби јего на Хлмској земљи с помоћју
угарских и куманских војск. Урош убо отиде в манастир, постриже се јако мних Симеон
и престави с е . . .
Ено га, излази из ,шуме, у руци му нож. Отац је, има све да замукне на земљи.
Биће тишина. Баш их брига, играју. Он уђе у игру, видиш ли га како пресеца коло. Вуче
му се сенка као шињел. Као њива. Као забран. Виноград. Шта ли ће сад. А четници и
девојке, ништа. Играју. Сад је ухваћен колом, нема куд, опкољен је. Пази како се врте,
цупкају, беже, јуре око њега, излудели су. Шта им је. Никад се овако није играло. Мора
човек. А шта ће с ножем, на кога. Ако. Јесте, хармонику. Прекла и другу. Он преклао обе
хармонике, еј. Као козе. Као јунице. Ух, стадоше. Зашто су се онако поболи и стегли за
руке. Укаменили се. Ала бије месечина. Шта ће да буде. Кад им покла хармонике. Како
ће да играју. Па и он стоји, не зна куда ће. Јао. Како ће у месечину. Командант је, пустите
га из кола. Ћути, враћа нож у канију. Не може више. И од њега, па много је. Људи, ништа
не чујем. Глувина је чак до звезда. Мораш да гледаш. Чујеш ли га
Гасите светло
Месец је
И њега
Па они настављају да играју. Није могућно
А шта друго да раде но да играју
Ма то је само месечина и тама
Пустите команданта
Твоји смо војници
Тако ће увек бити на земљи
Где ми је Милош
Знам поуздано да је Гаврилов отац радио у суду. Не, није био судија, ал нешто је у
суду радио. Па се због нечега обесио о женину кошуљу. Није тачно утврђено због чега се
обесио, јер то никог није ни занимало, пошто се обесио о женину кошуљу. Од женине
кошуље лепо уплео конопчић и обесио се за стреху пред вратима. О женину кошуљу,
знам поуздано
Ако је о женину кошуљу, онда се зна зашто
Шоња
А можда је и нешто проневерио
И ја знам Гаврилову мајку. Није било лепше жене у Паланци. Сигурно. Преудала
се за поткивача
 За колара је она, брате, удата. И сад је, алал јој сиса
Тај је трећи
Причао ми отац Никанор, божја пчела, о Гаврилу. Мати га ноћу довела у манастир
и клекла пред оца Саву. Да га прими. Очух га мрзи, не може да га зиди, убио га, убиће га.
Зато и замуцкује. Има то. Кући неће да га врати, радите са њим шта знате, не може, рекла
је, јер муж јој њу и њега неће. Двоја уста, а можда је и нешто друго посреди
Ако Гаврило не догура до владике, бирајте где сам најтањи
Ал нешто је поручио отац Сава

You go to come, you go to come,

Bring your long knives and munition.
You go to try chetniks specials.
You go to come, you go to come,
you go to come to Ravna Gora.*

Што лепо певају Енглези

Ти, стари, ако ти се кука, забиј главу у пањ
Нека Свевишњи просветли ум његов, рекао је прота
Ништа Свевишњи ту не помаже
Убиј га, издао те. Убиј комунисту
Не, само је устао и махнуо руком. Није Урош ни реч рекао
Рекао је: Казни га као сваког комунисту
Знам. Ал кад смо наши, да се спасемо. Кад можемо да се спасемо. Ако можемо
Море имамо да се спасемо, па нек иде цео свет у мајчину. И васиона, хоћу ја да се
ишчупам
Није истина. Иако је мој син, морамо да му судимо. То је правда
Судите ми, људи, то је рекао. Лепо сам чуо
Не измишљајте. Командант је само заплакао и погледао Гаврила
Најпре је извадио нож иза појаса, ја сам се стресао
Требало је најпре Савино куче. Ал га забоде у сто
Није. Нож је бацио на сто. Зар нисте чули како је звекнула разбијена чаша
Oд песнице, будало
Ма чашу је мајор Енглез претурио
Није, брате, но је Бата гурнуо Цветића
Ја сам чуо кад је питао: Где сте ухватили Милоша
Није питао где сте га ухватили, него је човек рекао: Ја немам сина
Тачно је рекао: Боже, јеси ли баш овако морао
Ма откуд би Урош споменуо бога. Еј, Адаме Катићу, ти ми сруши оџак. Ал ја ћу
теби. Сви смо то чули
Којешта причате. Држао се човек шакама за сто и шапнуо у браду: Земљо, отвори
се
Не измишљајте људи. Ја добро знам Уроша Бабовића. У прошлом рату био ми је
водник. Опсовао је човека онако како то само он уме и ништа више
Главу дајем да није ни реч рекао. Ни реч.
Па сви смо људи за толико
Ветар однекуд лупи о заставу. Свилена и лепа, она се отвори. Па се забрину. А ми
гледамо једино њу, зна се зашто
Како кувар баш тада да претури казан. Ух, што је човек неприкладан и невешт
онда кад се ничему не нада
Људи, прослава се наставља. Свирачи, гуслари, певачи, на свој посао. Ми
освећујемо заставу корпуса. Нема смисла. Наш је командант, а син му је, јао

*Дођите, дођите, понесите ваше ножеве и муницију,пробајте четничке специјалитете. Дођите, дођите сви на
Равну Гору.
 У шуму, тамо цмиздри. И ти забиј главу у пањ. А ми смо четници
Али смо људи и треба само да смо с њим
Србин је зато Србин што пева онда кад му се не пева
Затрли се дабогда. Име и траг људски
. . . Убо краљ Драгутин сатр ногу јере уста на отца својего, брату Милутину даде
краљевство лета 6790 (1282). И Милутин всхте јако би син јего, на Драгутинов,
краљевал. По времени бист велика бран с братјом. Лета же 6822 (1314) јако прејемник
краљевства приде с властелоју за коју син јего Стефан. Јегда Милутин отиде на Зету с
војинством, Стефан приде к отцу. Милутин јего свеза и отведе в Скопје идеже,
разжигајем властелоју лукавоју, ослепи и . . .
Их, што бих пишнуо месец
Да видите како Американац Фред и Енглез Чарлс гађају револверима овнујску
главу. Наболи главуџу на бајонет, а бајонет на пушку, а пушку држи Витомир. У ставу
мирно, него шта. По шубари и гуњу сав је засут кошчицама и мозгом. Бије Енглез, ал
бије и Американац. А Витомир умро жив, дрхти и зажмури на сваки пуцањ. Деце ми,
спремни људи па погађају на месечини
Десно око. Браво, Фред
Нисам задовољан. Бољи си, Чарлс
Алал им вера. Бију људи. Месечина, на десет корака, па у јоко. Држ се, Витомире.
Јеси ли жив
Онај мањи још боље гађа. На шта ми то миришеш, Витомире
Утроњао би се и ти да ти зукће више главе
Издржи, буразеру. Србин си
Што се, слепче не погодиш. Сваки метак — фунта
Ал они су наши савезници, будало. Тако лепо, ако им је само згодније, могу и
твоју главу да гађају
Ух што гађа, сестру му енглеску. Мирно, Витомире
Чик један српски официр, да га видим, овако на месечини да погоди овнујску
главуџину усред чела
Плачи, ридај, славна земљо српска, док се обрати божја воља на те
Да се нису попови и проте разбежали чим су чули осуду. Урош не би морао
тражиги баш Гаврила да чита опело Милошу. Мука. А Гаврило верује да га тражи да му
се освети. Знам за јадац. А Урош моли да нађу Гаврила, и сам га тражи свуда по шуми. И
зове га. Кучница. А смислио је да укока Гаврила чим Милошу очита опело. Паметно. У
ствари, опело је само да се Влах не досети. Рађевина. Међутим, уплашен да му син може
бити сахрањен неопеван, Урош је потпуно заборавио своју одлуку да лично убије
Гаврила. Жалосна ствар. И ко је сад овде паметан, и ко може да слути шта ће све да се
збуде. На здравље му ко закува овај качамак. Појма немам ко ће сад да победи. И на
здравље му слобода
Може и без свирке. Немо. Глуво. Кад је прослава шта друго да раде но да играју.
Оп, оп. Светлост, сенке. Ал се витла и извија, распрснуће се, земљи је тешко. А мек је
топот. Под месецом. Те тамне мајке што тамно зуре из шуме у те тамне ћерке. Морају да
шапућу, чуле би се. Игра месечина и леса сенки. Видиш, а не чујеш. Зар није као у
песмама о вилама
Моја је до оног сребрног ланчића на ками, чујеш га
А моја до мамуза. Севне и чин на рамену, колико да га не изгубим
Рада ми је до пушкомитраљеза, покажите ми га кад бљесне
Куку, где замаче машингевер
Пст, чупају их из кола и воде у поток.
Зна се !
А ти би певала кад би те повели у поток
Ух, крв ти божју, да нисам нешто сумњив.
Шта мислиш. Буди човек и кажи
А ја. Да нисам нешто домислио кад сам био пијан
Лазар или човек
 Твој четник, Уроше
А где је Милош
Одморио ти се несрећник
А је ли бос
Не знам. Порасте и раскрупња се, већег човека у мом веку нисам видео. Он оста,
ал шта ћу ја. Команданте, ослободи ме ако ти је воља.
. . . Стефан же даде својему сину Душану Зетску земљу. Сиј пријет славу велику в
бојих. Стефан же от вторији жени имаеаше сина Симеона, хоте јего убити. Лета же 6839
(1331) Стефан се устрми противу сина својего в Зете и дворац јего разори. И тагда не
беет мира праваго. Но Душан с невеликоју војскоју внезапу отиде иа отца в Неродимљу
на Косове. Сиј же убежа в град Петрич идеже Душан пријет отца и посла јего в град
Звечан Лета же 6839 (1331) Душан се окраљи. По времени Стефан, зовоми дечански,
пријет конац жизни својеје от сина својего Стефана, зовоаго Душан. . .
Чујеш ли како Енглез брзом паљбом креше у овнујску главуџу. Само да нас не
обрука Витомир. А сад Американац.
Знаш ли да на прагу Љубишине куће седи Пиле и држи машингевер и бокал вина.
Опасно. Хармоникаш свира само Љубишиној мајци. Син јој се жени. Она сама игра. Шта
може. Не, чини ти се да игра. Стоји жена у месту и гледа месец. Нигде сватова. Ниједног.
На пуне столове меса и вина заскачу пси. Ено их, још долазе. Долазе из шљивара,
прескачу плотове џукеле, провлаче се, шуњају се, неки још вуку ланце и трупце. Откуд
се скупише толики пси. Из целог Прерова сви су ту. Чопор паса заскочио на сто па
ждере, шкргуће, крцка, цокће, режи. Није ти баш свеједно. Ако буду и даље долазили, од
њих се више неће чути хармоника. А невеста се, брате, чврсто ухватила за решетке
прозора и гледа псе. Шта ће друго. Гледа псе како заскачу трпезу и мокре по столицама.
Ако не знате, чујте. Да знате, да запамтите: Сељак мора да чува само три ствари
— сина, волове и војну исправу. Син ти је на првом месту
Цркни, Србијо. Цркни, кујо несрећна
Јесте командант и свака му част, али ја сам му ратни друг. Нек ме стреља, па уђем
у шатор. Енглески је, и енглеском генералу намењен, ал наш човек и сељак седи. Ту ти је
кревет, астал, дурбин и друге справе. А Урош Бабовић плаче. Плаче као суро пиле. Пуче
му срце. Ал не смем да кажем шта сам помислио. Урош Бабовић плаче, еј, људи. Урош је
човек и Урош је сила. Стане на међу своје њиве и гледа пољем као орао. Онако крупан и
са оним очима. Онда пружи корак и гласно броји. Па кад му је воља, он стане и каже
Вити да пободе колац и да иде питати те и те пошто су им њиве. Ако нећеш, има да буде
пошто он хоће. Нема му равног у округу, а ја волим спремне људе.
То је био прави трговац. Кад му отераш грожђе пред подрум, он се не цењка као
они лопови у Чаршији. Каже човек јасно: Плаћам толико, а ако није доста склањај се и не
прави ми вашар по авлији
Их, Милоша Бабовића. Их, доброг човека. На крај винограда стави паклицу
дувана. Па ко први од прскача истера ред, његов је дуван. Исто тако кад косимо, само ко
први избије на међу, ракија је уместо дувана. Ми да покидамо руке
За колхоз се вежбао човек
И чувао је човек. Увече кад Урош исплаћује надницу, он: Исекао калем, одбиј му.
И ко се, побогу, надао да ће он у комунисте
Замисли, Гордана, кад се сврши рат како ће бити диван живот. Је ли да верујеш,
На обали Мораве, изабрао сам место, направићемо кућицу са гаражом. Око ње воћњак.
Диван мали летњиковац. Клавир за тебе, моји ратни трофеји, нећу стилски намештај
Како могу да не гледам. Па ово је најинтересантнији призор ове ноћи. Погледај,
молим те, ове мраве, ове неуморце како јуре масним ражњевима, шареним месечевим
сенкама. Како паметно и енергично јуре, ришкају, сишу маст, товаре, краду и вуку. Све
нечујно. Потпуно нечујно обављају ову велику операцију. Док људи, ова стока, не могу
да издржим ту буку
Знате ли ви, људи, да је и Карађорђе убио оца. Карађорђе, оснивач династије и
чукундеда нашег краља Петра, живео. Својом руком лично наш вожд Карађорђе убио
рођеног оца. Убио, па шта. Убио, па ником ништа. И брата, па шта
 Даћу ти и овнујску и прасећу плећку печења. Сакрио сам
Их, посрамотим ти се сад на печење кад је овако топло, а муве,
Откопчавај блузу, не трпим крпе
Хоћу ако ми даш неколико кожа. Њих купују за Немце. И мало шећера. Очију ти,
дај ми једну енглеску кутију
Даћу ти, даћу ти. Колико то сукања имаш, богати
Врховној команди југословенске војске у отаџбини Стоп На личност генерала
Драже Михајловића Стоп Прошле ноћи опколили смо партизански одред Душана Катића
и уништилн га Стоп Убијен командир чете Милош Бабовић Стоп Користећи ноћ и шуму
Душан Катић са пратњом успео да умакне Стоп Наше јединице су му за трагом и гоњење
се наставља Стоп Десет хиљада људи учествовало на прослави краљевог рођендана Стоп
Освећена је застава и извршена заклетва корпуса и регрута Стоп Народ је одушевљено
манифестовао своју оданост краљу и отаџбини Стоп Савезничка мисија је
импресионирана Стоп Урош Бабовић болује од делиријум-тременса Стоп Корпусом
командује потпуковник Цветић Стоп Наименујте га одмах Стоп Бата Павловић

You go to come, you go to come,

you go to come to Ravna Gora.
Bring your long guns, bring your large bombs.
You go to try chetniks specials.
You go to come, you go to come,
you go to come to Ravna Gora.*

Јао, што лепо певају Американци

Зар није лепо. Зар није лепо. У празним казанима, оперваженим запршком, клиже
се месец. Санка се. Отмено. Нечујно. Негдс на земљи постоји месечева долина
Нећу овде
Избићу ти зубе
Па угазила сам у изнутрицу, црева ми се закачила за опанке
Теби не треба кожни капут. Ти си код куће, жена ти греје крста, а ја ратујем и
трулим по овој Планинчини
Триста кила пшенице дао сам за њега
Баш ми га. Пази, ти имаш и сат
Ништа те не питам. Скидај. Скидај брже, идем у патролу
Не дрљите, сељаци. Ово је тек трећи српски устанак. У првом, вођа Карађорђе
убио свога оца. За почетак другог, Милош Обреновић наговорио Вујицу Вулићевића да
секиром умлати свога кума Карађорђа. Е, Милош Обреновић је био прави Србин. Он се
најпре Турчину завукао у дупе, па га одатле рецкао ножем. Алал му вера. То је, сељаци,
други српски устанак. Потом је, дакле и књаза Милоша Обреновића преко бечке
полиције ухапсио његов лични син, звани Блазнавац. Онда је краљ Александар
Обреновић најурио из земље свога оца краља Милана Обреновића. А тај се Милан
Обреновић српски краљ, за милион динара одрекао и српског држављанства
Волим те што си школован и писмен толико, господине Миле. Пробај мој балон
Марш, очеви. Синови, у мајчину. Нек бог поживи смрдљиве жене.
Онда цркни Србијо, несрећнице
Још лепше играју но кад им свирају хармонике. Немо коло, па шта. Светлост и
сенке. Оп, оп. Сенке, месечина. Сенке, месечина. Игра тама. Игра месечина. А не чујеш !
Ено их опет, Васовић, Љубиша Дачић и Подофицир
Наређење, извршење. Он у њих тројицу има највише поверења. Загледајте играче.
Игра тај кога они траже. Да видиш, и није му рђава смрт. Лепо играо човек, сад га хватају
за раме, откидају га из кола. Држе га за рамена и воде у шуму

*Дођите, дођите сви на Равну Гору. Понесите пушке и ваше велике бомбе, пробајте четничке специјалитете.
Дођите, дођите сви на Равну Гору.
 Боље је што не раде на месечини. Па му главу гурају у жбун. И кољу. Час посла.
Зашто је боље пушком. Свеједно је. Кад си осуђен, очас се то сврши. Тад се не зна време.
Видиш ли, овај није ни викао, ни покушао да бежи. Паметан човек. Ево их, опет излазе
на месечину. Да ли ће опет у коло
Их, што бих избо месец. Као дулек
Ја сам командир чете првог батаљона Летеће бригаде. Немој ти тако
Док се не сврши рат. Онда ћеш опет да будеш сељак
Бићу поручник. Тебе нећу оставити, иако си сељанка, луче моје, горобиље моје.
Знаш ли шта је горобиље. Не отимај ми се, ниједна ми се није отела.
А је ли истина, Рако, да и ти кољеш људе
Кољем, кољем, па шта
Ево ти кама господине Младене. На, па кољи. Ти кољи. Шиља, више јок. Не. Убиј.
Чик.
Води га у поток
Пуцај ти, господине Младене. Ти пуцај, да те видим. Чик. Ево, стојим мирно.
Нећу да бежим, часна реч. Чик
А ево, у поверењу. Александар Карађорђевић, краљ ујединитељ Словена на
Балкану, да би преотео престо своме брату Ђорћу, тровао га. А кад није могао да га
отрује, он га послао у лудницу. Немци га пустили кад су заузели Ниш. Шта се онда
чудите што је Урош Бабовић сина комунисту осудио на смрт. Да није отац осудио сина,
син би осудио оца. Тако му је то одувек. И у целом свету
Питај кога има у породици
Стару мајку, сестру, и брата у Индији
Кажи му кад буде писао кући, нека им поручи да их је поздравила једна српска
учитељица
Ма не брбљај. Води га у мрак, гуско. Енглез је, има фунте
Нећу док ме не вери
Браво, Фред. Какав ефектан погодак
Прсну лобања и паде вилица на Витомира.
Стресе се несрећник
Ал бије, сестру му америчку. Дај другу главу
Не дам више бадава. Фунта — глава. Јевтиније не дам
Па они су наши савезници, соме блесави
То су Васовић, Љубиша и Подофицир са батеријском лампом. Шуњају се по
шипражју. Још траже. Муни се у папрат док не прођу. Пст
Хвала Богородици што је месечина. Да се наоблачи шта би радиле
И моју поведе. Јао, тамо није извор
Одмах за њима полако, не испуштај их из ока
Ако јој он хоће, ја ћу да закукам па нек ме одмах из целог митраљеза
Јао, лако је теби. С твојом је униформа, а с мојом је несрећницом обичан сељак.
Идем за дететом па шта буде
Тихо кроз шипраг, тихо, чуће те. Сагни се, жено
То Урош Бабовић прегази поток и угази у папрат, у таму до појаса. Мора родитељ.
То је стао пред закланим Милошем. То му се нож отео из руке и суљнуо низ чакшире у
папрат, зато се сагнуо. Загледан је у Милоша, нађе га. Ништа се не чује. Сем потока. То
је клекнуо и пресекао конопац којим су Милошу свезали руке. Опружи му их пажљиво у
таму, родитељ. Узе му стотинарку са груди и баци у папрат. То је Лазар Обичан оставио
за откуп своје душе. Проклетница не оставља човека
Много је смршао и ослабио. Лазаре, заустави поток
Видиш ли колики ти је син
Лазаре, угаси видело
А куда ћу после, Уроше
Слушај, побратиме, ако ти сада пођеш са њом, потрошићу цео рафал у твоја леђа
Не шали се. Не бих волео да ми баш ти будеш двадесет трећи. Ниси рђав друг
Хоћеш ли да крешемо бомбе, па да видимо ко сме дуже да их држи у руци
 Ја имам рачуна да живим
Кукавица си и сероња
Немој да поновиш
Казујем ти по девети пут да си сероња
Бем ти сестру
А ја теби и сестру и ону што је старија од ње. Најпре ја, а после мене сви Цигани
на свету
Дај бомбе
Ја за себе имам, ево је, а ти узми своју
Нећу да кварим енглеску. Жао ми дефанзивна је
Кравље си дупе, није да нећеш због бомбе
Одшрафи бомбу
Важи. Да се договоримо ко броји
Бањац нека броји
Важи, Бањац, број
Ако ви смете да их укрешете, ја ћу одмах да их поједем
Чекај, чекај, теби ћу је ја у недра. Број
Лепо држите бомбе. Као кад о васкрсу туцате јаја. Хајде. Добро. Један, два
Сиромах Пера шта може кад је несрећник
Енглез па повраћа у Љубишином шљивару, а жене му, ове наше опајдаре и
ломистојке, држе главу и претражују џепове
Да бог сачува, што је покварен овај свет
А је ли јој могао што
Само је испрља
Очију ти, шта си му гепила. Пусти сад мене мало. Да видим какав је
А је ли то Енглези друкчије раде, среће ти
Празни му џепови, отац га
Опрљешила га пре. Јао, што је покварен свет
Онда да му узмемо револвер
Кад нема фунте. Шта ће нам друго
Ал има свилен гајтан на револверу. Сунце моје, луче моје енглеско
Само слога Србина спасава
Бем ти ја тај народ чија судбина од слоге зависи
Браћо, никад толики месец није прошао небом
О, звезде, о, величанствена бедо
Људи, ништа сте. Тврдим, ништа смо. Јесте, ништа смо
Изгледа, ништа смо. Ал је и небо ништа
Иди на стругару, нека што брже могу направе сандук и донеси га. Што можеш
брже
А шта ћемо онда, Уроше
Па по реду и нашим обичајима
Док је чекао лес, није истина да је пушио. Нисам чуо ни да је плакао. Како знаш
да му је држао руку кад је у папрати била тама. Гологлав је и дошао с Лазаром, па се
стварно не зна да ли би и могао да скине шубару. И многе друге тврдње остале су
недоказане. А шта је све Урош Бабовић мислио и осећао, седећи у папрати поред
закланог сина, то никако није могућно утврдити. Да претпостављамо и нагађамо, да
замишљамо шта бисмо све ми, не дај боже, могли у таквој прилици да мислимо и
осећамо, показали бисмо поред урођене нам свирепости још и уображену глупост. Ако
вам кажем да је прављење леса трајало више од два сата и да су га тек у зору однели,
онда сам сигуран да се ваша најкобнија моћ, та најзлоупотребљенија моћ, ваша
мучитељска радозналост уморила и од досаде. Презирите ме, вређајте и псујте ме, али ја
немам појма шта и о чему мисли човек после своје смрти. Не заборављајте још и ово:
Урош Бабовић нема пријатеља. Адама Катића није више могао ни хтео да сматра за
пријатеља. А да у овим данима стиче ново пријатељство, човек једноставно није хтео и
због тога што никоме више није веровао или, можда, није могао да слуша како му се
људи јадају. То је доказ његове снаге и смелости да буде стварно сам у мукама док га се
сви боје и он свих, не са мање разлога, а истовремено то нама даје право да не завирујемо
и прљамо његову опасну самоћу. И човечно је и лакше и чак, вероватно, мудро да се што
мање бавите тајнама Урошевог ћутања поред мртвог сина у папрати. А ја нећу да се
залажем ни за разумевање ни за осуду Уроша Бабовића. Не познајем га. Нисам још
сазнао шта је постао после своје последње казне. Страх ме је од тог великог мрака који се
усправља у мени. И уморан сам
Али мене много интересује да ли је Урош Бабовић знао да му је сина заклао Лазар
Обичан, кад му је ипак наредио да га одведе Милошу, онда га послао у стругару по лес,
који је после заједно са њим понео низ Планину и са њим сахранио сина у оном свом
великом винограду. Ако је знао, онда је већ и то довољна казна. Нема суда на земљи који
би могао тежу казну да му изрекне. Онда се ја клањам снази Уроша Бабовића што је
могао тако немилосрдно да је изабере и прими. Ми смо стекли спасоносну утеху: Човек
мора све да опрости. А, ако, пак, Урош Бабовић те ноћи и те зоре и за време сахране није
знао да му је Лазар Обичан заклао сина, онда ја не знам које нам искуство оставља
прослава
Будите уверени да Уроша Бабовића после појаве унука више ничега није било
страх. А то је оно што чини потпуно бесмисленим сваки разговор о његовој било
одговорности, било заслузи. За људе без страха не постоји ни казна ни награда. Јер они
су и ван врлина и ван порока
Ако је тако, онда бити без страха значи бити и без греха. У том случају,
несагледиве су последице Урошеве казне
Ви као да хоћете да кажете да је страх свест о добру и злу. Као да је страх мера
човечности, снаге, моћ човечности. У том случају, може чак и Бата Павловић постати
човек са историјским заслугама за наше ослобођење
Не знам шта ће бити хад сване. Ни шта ће бити са нама и нашом судбином. Само,
људи, признајте, ми се сада ипак много боље и више познајемо. А то је ствар од огромног
значаја
Сматраш да више не смемо да се делимо. Мислиш да заседе један другом више не
можемо постављати
Можда и то
Онда нека је благословена Милошева смрт
Лажете. Неуморно лажете себе. И поред свега што се догодило и што се још
догађа. Зашто се обмањујете. Зашто покушавате од једне, и не толико изузетне, ратне
епизоде да створите моралну и психолошку мистерију. Малтене и проблем нације.
Епохе, чак. Приглупо и непоштено. Уморан сам, и доста брбљања
Свитало је већ. Урош је, ако се може веровати уморним очима, поседео неколико
тренутака између Милоша и празног леса. Наслоњен на браду можда је и дремао. Онда је
полако устао, набрао наручје папрати и разастро га по лесу. Још је мало вршака набрао и
опет их разастро. Тад је узео Милоша за мишке а Љубиша Дачић за ноге, те га спустише
на његово место. Лазар Обичан је одмах спустио поклопац, али је он био рђаво
направљен. Урош је у папрати пронашао конопац, наставио га, био га пресекао кад му је
одвезивао руке, потом је тај конопац трипут обавио око леса и постојао мало. Опет
погнут. Па се погурио, а Љубиша и Лазар подигли су сандук и ставили му га на леђа. Два
пута се спотакао док је изишао из папрати. Онда пошао низ Планину. Ка Трнави.
Потоком, све под ногу. Какав је то спас што се на овој земљи увек може низбрдо. Њих
двојица су га следили и помагали. Док сам мислио на њих, изгледа да су два пута пали.
Или је можда само лес лупио о пањ. То ће други боље знати, јер су шипрази и грмови
били пуни људи. Безмало цео корпус, и највећи део народа са прославе, гледао је
команданта како низ Планину сноси сина. Неки су предлагали да сви пођемо за лесом, по
обичају. Али то нисмо учинили. Милош је комунист, иако је мртав. Жене су жене, оне не
гледају на политичке ствари, па им светлост истока, а вероватно и месец, који се спустио
на букве, помогла да пронађу ћерке поведене из оног немог кола. Оне су лежале у
папрати, у купинама, неке уз пањеве, многе у жилама букава, рањиве и израњављене,
девојке нису биле поспале. Гледале су некуда кад их матере похваташе за руке и без
прекора поведоше низ Планину. За Урошем Бабовићем и покојником
Погледај колику је сламку натоварио мрав. Раде. Поткорњаци стружу храстове,
мислиш не могу да их оборе. Тај кос се биште на првом сунцу. А пчеле, погледај
 ЧЛАНАК

Би створен кад и рука, иако од ње. По њеном лику и обличју. Он је њено мушко
чедо, њен првенац. Од стварања не престају да се грле. Он и живи само у њеном
загрљају. Пуштен из руке, нож је мртав. Још је немоћнија и безнадежнија рука без њега.
Нико није сазнао ко је од њих двоје заслужнији за постојање света. Нож је историја
човечанства.

ИЗГЛЕД
Нож има, најчешће, ситну главу, издужен податан врат и класично витак стас. За
разлику од толиких других створења, глава ножа има готово безначајну функцију. Пошто
је, од самог настајања, човекова глава преузела на себе функцију мишљења, памћења,
смишљања и одлучивања, то је глава ножа остала неразвијена, и више као естетски облик
који назначава један орган. Зато је врат не само лепо развијен и лепо окићен него и
центар нервног система, изузетно сензибилни, и центар чулног пипања, ванредно
осетљивог, и чула слуха, пасивног и једнородног. Нож не располаже ни чулом вида, ни
чулом укуса, и те функције човек је преузео. Аутентична боја му је боја сунчеве
светлости или крви. Стас ножа је врхунац форме, ремек-дело човекове естетске културе,
универзалан облик, најсрећнији спој употребног и лепог. То савршенство није озбиљније
повређено чак ни у епохи варварства. У облику ножа стваралачки се остварује
интегрално човечанство. У том облику нема битнијих разлика међу расама и
континентима. Нож је израз и доказ естетског јединства и естетског братства свих народа
и људи кроз све векове. Нож је естетски симбол наше планете.

КАРАКТЕР И МОРАЛНО-ПСИХОЛОШКА ПРИСВОЈСТВА

Нож је велики егоцентрик и индивидуалист. Увек је сам. Пушке се слажу у купе,
топови и тенкови такође у некакав поредак, али нож не трпи друштво. Обожава слободу,
не подноси дисциплину. Ван дужности, готово је анархист. Идејно опредељење му је
романтичарско. Чезне за прошлошћу. Велика је ћуталица и највећи конспиратор.
Необично је подмукао. Његове добре и зле намере ретко ко уме да разликује, још ређе да
их запази и спречи. Врло је морбидан и ненадмашно порочан. Обожава таму и мокро, а
млако. Страсник је. И перфидан је. Врх му је толико оштар да се чини безопасан.
Притворан је и служи се маском играчке. Ванредно је подложан преображајима и
променама улоге. Адмиралске и маршалске сабљице, и уопште парадне сабље
мирнодопских армија, врло лако и брзо су се претвориле у каме за сечење гркљана.
Каријера ножа је најфантастичнија каријера. Потенцијално, сваки нож, и кухињски чак,
може да заврши у музеју као драгоценост нације и историје. Зар је један мач са
амблемима славних предака завршио у рукама разбојника и злочинаца.
Иначе је врло нежан. Много више од човека, осетљив је на прљавштину. Ако му
се из сујете или примитивности остављају трагови победе, он брзо поружња, разболи се,
остари, скрати му се век. Разара га и уништава сопствено памћење. У том погледу, нож је
једна суптилно-чедна природа која, чезнући за прошлошћу, у ствари живи само за
будућност. Стидљив је и не подноси голотињу. Кад изиђе из каније и одмах се не упосли,
он је и себи и човеку стидан. Свој стид освећује једино смрћу или патњом кукавице с
којом живи. Загонетнији је и од најлепше жене. Поготову ако је у канији. Необично је
спретан, сналажљив, окретан, вешт. Док ради, послушан је и веран. Нарав му је
напрасита. Поклоник снаге, и сам располаже неограниченом снагом, не толико зависном
од величине. Снагу му условљава и даје само мржња.
Ваљда је зато дуговечнији и апсолутно јачи од свог творца и руке с којом се грли.
Нож је тако рећи бесмртан.

БИТНА ЖИВОТНА СВОЈСТВА

Страх му одређује правац и брзину дејствовања. Количина и врста страха, такође
одређују број скокова и трајање његовог роњења мишићима и крвљу. Док дејствује,
невидљив је. Уме да мили. Ваљда га зато неки и зову Милица. А обично је хитар. И кад
се спасава личи на самоубицу, тако се креће. Као и људи и њихове руке, и ножеви су
различитих способности. Неки су створени, пре свега, за грла. Ти су најлепши и
најмлађи. Најелегантнији и најнежнији. Као фина рука. Као лоповски и свирачки прсти.
Толико су и високи. Њих највише носе кардинали и пророци. Други су створени за ситну
стоку и обичне људе. Они су дужи, дебљи, врат им је најчешће од рога. Нису украшени,
служе слугама и обичним војницима. Такви живе и са сељацима, за њиховим појасевима,
пре свега ради одбране. Интересантно је да су ножеви нападачи увек украшени, сви су
они лепотани и лепотице. Да се збуни жртва, одушеви, узбуди, или да се дарива том
лепотом, да се утеши, ода поштовање, прене, надокнади век, искупи смрт. Ножеви су
одани и кукавицама и храбрима, мада с првима чешће другују. Служе љубавницима,
војсковођама, лоповима, краљевима, касапима, свим религиозним и политичким
циљевима. Испуњавају многе човекове жеље. Бране благо и жене. Отимају престоле и
кесе. Доносе њиве и ауторитет. Титуле, чинове и звања. Творе национална осећања и
пресађују их млађим нараштајима. Служе потврди и афирмацији националних и верских
уверења. Одузимају сан и доносе достојанство. Оштре сујету. Нолс је најсигурнија
одбрана традиције. И сунце и месец слећу на њега.

СТВАРАЛАЧКА ДЕЛА И ЗАСЛУГЕ НОЖА

Њима су пуне све националне историје. Непрегледне библиотеке. Грандиозни
музеји по Европи. Степеном знања и познавања историјских заслуга ножа одређују се
грађанске и друштвене лествице, положај, плата, углед и остала јавна признања. На ножу
се стичу професорске, докторске и академске титуле. Обезбеђују се споменици по
парковима. У свим цивилизованим земљама постоје велике школе и академије у рангу
универзитета на којима изабраници из сваког годишта проучавају моћ и значај ножа. Са
тим знањем може се чак и без његове практичне употребе постати генерал и симбол
националиог суверенитета. Остављајући по страни економску, политичку, техничку
улогу и значај ножа, његову функцију у општем прогресу човечанства, треба нарочито
подвући естетски и етички значај ножа.
Ако је улога ножа у музичком стваралаштву теже уочљива због безначајније
природе ове уметности, у књижевности је обрнут случај. Ван сваке сумње, нож је отац
епске поезије. Он је њена емотивна и идејна основа, њена ритмичка претпоставка. Он је
написао еп. У романтичарској поезији и добром делу светске лирике, нож је мотив и
инспирација. Сем професора и теоретичара књижевности, који озбиљан човек и грађанин
може данас да пренебрегне одлучујућу, судбоносну улогу ножа и као инспирације и као
мотива у делу Шекспира, Толстоја, и Достојевског. Да не набрајамо друге, мање или
више спорне. Нож је нашу прошлост учинио занимљивом, атрактивном и артистичком.
Без њега, шта би нам требало памћење. Кога би занимала историја да кроз њу није
забоден нож.
Стваралачка природа ножа особито се испољила у стварању моралне свести
човекове, према томе и етике, најугледније области филозофије. Ко све може да наброји
врлине које нам дарива нож. Зар једну од највећих, зар храброст не роди нож. Па верност
и поштење, та његова најмудрија дела! Онда толике и безбројне грађанске врлине којима
се поноси данашње човечанство. Ко би нам јемчио испуњавање грађанских и
националних дужности, ко би нам чувао општа добра, културне и привредне установе и
институције, да није ножа? Да није њега, шта би било од наше хришћанске цркве и вере.
Да није ножа, шта би нам требала слобода. Чиме бисмо одбранили демократију. Да није
њега, на чему би опстала држава.
Он, темељ света, наша снага, наша будућност.
Целивајте га и тихо му изговарајте име.

(Потпис аутора нечитак. Бата Павловић се свакако не би бавио оваквим

тричаријама. Иако је одвратно претенциозан, чланак по стилу никако не одговара
Младену Ракићу. Миле Савковић је лен и готово неписмеи. Коста Цветић је сувише
озбиљан човек да би се писањем бавио. Уроша Бабовића, наравно, не треба сумњичити
као чланкописца, јер он би чланкописцу, ако га не би стрељао, онда свакако ударио бар
двадесет пет батина по туру. Овај текст се не може из идеолошких и психолошких
разлога приписивати ни јеромонаху Гаврилу. За остале четнике у Моравском корпусу
може се са пуном одговорношћу тврдити да су апсолутно лишени порока пискарања,
брљања мастилом и виркања у хартију. Највероватније је ипак да је чланак написао
Лазар Обичан у тренуцима луцидног очајања као свој лирски тестамент пред
неразјашњен, мистериозан нестанак из Моравског корпуса.)