Robert Rid

RO\ENDAN

D`il pita kako izgleda.

"Fino", ka`em joj. "Ba{ super, ljubavi."
A ona ka`e: "Bar me prvo pogledaj. Ho}e{?"
"Jesam. Zar nisam?" Na sebi ima bledoplavu haljinu - ve} sam je vi|ao a u~inila je ne{to s kosom. Veoma je fina i veoma plava, a ona tvrdi da to mrzi.
Ne svi|am mi se njena sada{nja frizura. Ne previ{e. Ali ka`em: "Super je", zato
{to sam kukavica. To je ta~no. Klimnem samo i ka`em joj: "Ti izgleda{ super, lj
ubavi."
"A ti la`e{", odgovara.
Ne obra}am pa`nju na nju. U ovom trenutku i sam imam modnih problema, po
dse}am se. Prekinula me je dok sam prolazio spava}om sobom, poku{avaju}i da posk
akujem i tresem se ne bi li...
"Stive?" ~ujem. "[ta to radi{?"
"Testiram ga}e", ka`em svojim najsuvoparnijim glasom. "Na{ao sam jedne j
edine ~iste u ladici i mislim da je lasti{ pukao. Ne bih rekao da mogu da im ver
ujem."
Ona }uti, tupavo me gledaju}i.
"Ne bih voleo da mi tokom ve~ere bilo {ta spadne." Smejem se, samo u vre
}astim belim Fruit of the Looms, ~iji se lasti{ na nogavici osu{io i postao krut
. Gore od beznade`nog, razmi{ljam. Izuzetan rizik. Ka`em D`il: "Ove no}i ne treb
a se ulagivati nesre}i."
"I ja bih tako rekla", dopu{ta.
I kao na {lagvort, na{a k}erka ulazi u sobu: "Mama? Mama?"
"Da, du{o?"
"Dejvid je sad povratio. Sad ba{."
Na{a k}erka sme{i se dok govori. Meri Bet ima bistre, amoralne o~i vever
ice i u`iva u kiksevima svog mla|eg brata. Brine me. Ponekad no}u gotovo i ne sp
avam, razmi{ljaju}i o njenim bistrim veveri~jim o~ima...
"Gde je?" pita D`il glasom u kome su pome{ane `urba i strpljiva snaga. I
li je to ravnodu{nost. "Meri Bet?"
"U kuhinji. Povratio je u kuhinji... I to smrdi!"
D`il baca pogled prema meni i odlu~uje: "Verovatno su `ivci." Ukosnice j
oj vire iz ugla ustiju, a u rukama su joj gute fine plave kose. "Obukla sam se,
du{o. Mo`e{ li ti da otr~i{ da proveri{? Mislim, ako si gotov sa skakutanjem i c
imanjem."
"Nije sme{no", ka`em joj.
"Oh, znam", podrugljivo ka`e.
Navla~im kratke pantalone i silazim. Jadni Dejvid ~eka u uglu kuhinje. O
n je verovatno najpla{ljivije dete na svetu i brine me bar isto onoliko koliko m
e brine Meri Bet. [ta ako se uvek svega bude pla{io? Kakav }e biti kad poraste?
"Kako ti je?" pitam ga. "Sine?"
"Dobro", cvili.
Pretpostavljam da mu je neprijatno zbog onog {to je napravio. Stoji sa r
ukama isprepletenim ispred sebe, a usta su mu fina ru`i~asta brazda. Ono {to je
ispovra}ao nalazi se nasred kuhinjskog poda i Meri Bet je u pravu. To smrdi. Na{
a crna kuja labradora nju{ka to i ma{e repom; telo joj kazuje: "Mo`da samo liz?"
i ja je {utiram. "Be`i odatle!" Onda po~injem da ~istim.
"Nisam hteo..."
"Znam", odgovaram. U stvari, ovo je prili~no normalan doga|aj. "Kako ti
je? Dobro?"
Nije siguran. ^ini se kao da proverava celog sebe pre neko {to ka`e: "Fi
no sam", blagim i `alosnim glasom.
Njegova sestra stoji u hodniku i kiko}e se.
"Za{to ne ispere{ usta i opere{ zube?"

Dejvid sle`e ramenima.

"Dobro je. Samo si se uzbudio zbog ovog ve~eras. Razumem."
Posramljeno se {ulja iz sobe, a onda ga Meri Bet treska po ramenu svojom
ko{~atom pesnicom.
Ne obra}am pa`nju na njih.
Bacam se na posao, a na{a labradorka sedi u blizini i posmatra svaki moj
pokret. Navukao sam prljav par gumenih rukavica koje postaju sve prljavije; a u
sred svega, naravno, moje ga}e re{avaju se da me iznevere. Oba testisa nekako se
osloba|aju i po~inju da se klate, a bol je znatan. Kao belo usijanje i rezanje;
jesam li ikada osetio takav bol? A po{to nosim prljave rukavice, ne mogu da se
namestim. Jedva mogu i da se pomerim. A onda, trenutak kasnije, sti`e D`il i ka`
e: "Sa'}e sedam. Bolje se obla~i, jer one ne}e kasniti."
Kolena su mi savijena i pa`ljivo di{em.
Onda ka`em: "Draga", dahtavo.
"[ta je?"
"Kakve su ti ruke?" pitam.
"Za{to?"
"Zato", ka`em, stisnutih zuba, "{to treba da mi ne{to uradi{. Odmah. Mol
im te?"
Gore sam, imam na sebi najlonske kupa}e ga}e umesto lo{eg donjeg ve{a i
obla~im se u polumraku, kada se ogla{ava zvono na vratima. Ta~no je sedam. Gleda
m kroz prozor spava}e sobe; ulica nam je oivi~ena duga~kim, crnim limuzinama. Ka
o na signal, voza~i limuzina izlaze i staju pored vrata; uniforme su im tamne i
bogate, gotovo blistaju na ranom ve~ernjem svetlu.
D`il otvara vrata, dok je `urim.
Ne ~ujem razgovor. Naslepo vezujem kravatu dok silazim. 'Siterka' se upo
znaje s na{om decom. Podse}a na klasi~nu baku sne`nobele kose i krupnog, ozbiljn
og tela. Glas joj je sna`an i ne odaje godine. "Ti si Meri Bet, a ti Dejvid. Da,
znam." Ka`e im: "Tako mi je drago {to sam vas upoznala. Mo`ete da me zovete gos
po|a Simpson. Ja }u da vas ~uvam ve~eras. Bi}e nam zabavno, je l' tako?"
Dejvid izgleda kao da }e povratiti sve ono {to je ostalo od ve~ere.
Meri Bet se vragolasto kezi: "Mene ne mo`ete da zeznete", obave{tava gos
po|u Simpson. "Vi niste stvarni. Ja znam da vi niste stvarni!"
Neugodna pauza. Bar je meni neugodna.
D`il, igraju}i ulogu diplomate, ka`e: "Molim te, to nije nimalo lepo, du
{o..."
"Oh, u redu je." Gospo|a Simpson zarazno se smeje, a onda ka`e na{oj k}e
rki: "U pravu si, draga. Ja sam proizvod. Ja sam zbir maleckih, maleckih deli}a
ni~ega... a ta~no to si i ti. To je istina."
Meri Bet je zbunjena i privremeno izba~ena iz ravnote`e.
Ja se smejem u sebi, odmahuju}i glavom.
Pro{le godine, se}am se, imali smo petnaestogodi{njakinju sa licem i neh
ajnim pona{anjem an|ela. Ko zna za{to smo ve~eras dobili baku? Ne znam. Samo mog
u da se divim fenomenu dok se ona okre}e prema meni: "E, pa, zdravo!" ka`e. "Ba{
lepo izgledate, gospodine."
Spisak komplimenata. Ose}am toplinu dok govorim: "Hvala vam."
"A i va{a `ena je slatka", nastavlja. Okre}e se prema D`il; njeno izbora
no lice puno je osmeha i zuba. "To je prekrasna haljina, du{o. A kosa vam je sav
r{ena. Upravo savr{ena."
Dejvid pla~e u trenutku kad polazimo, ba{ kao i pro{le godine. On ne `el
i da ga ostavimo samog s prikazom. Mo`emo li da ga povedemo? Za par godina, mo`d
a bismo i mogli, kad bude stariji i malo pouzdaniji. Ali ne ve~eras. "Ovde }e ti
biti lepo", D`il mu obe}ava. "Gospo|a Simpson postara}e se da vam bude zabavno.
"
"Naravno", ka`e siterka.
"Daj poljubac", ka`e D`il.
Na{a deca popu{taju, a onda nas Dejvid oboje ~vrsto grli. Dok izlazim na
vrata, ose}am se kao grozan roditelj i ma{em im kroz prozor, a D`il, kao i obi~
no, manje je zabrinuta. "Ide{ li?" pita me. Nalazimo vrata limuzine otvorena za

nas; voza~ ka`e: "Gospoja, gospodine", i naginje se u struku. Unutra{njost limuz

ine je ogromna. Miri{e na ko`u i bodru eleganciju, i dok se udaljavamo od ku}e,
bacam pogled kroz zatamnjena stakla i glasno se pitam: "[ta misli{, ho}e li im b
iti dobro?"
"Naravno", ka`e D`il. "Za{to ne bi?"
Nemam pojma. Ve~eras ni{ta ne mo`e da ne bude u redu, podse}am samog seb
e - a D`il pita: "Kakva mi je kosa? Mislim, stvarno."
"Fina."
"'Fina'", cvili ona, izruguju}i mi se.
Voza~ pro~i{}ava svoje novostvoreno grlo, a zatim predla`e: "Mo`da }e va
m prijati pi}e iz bara. Gospodine. Gospoja." Pretinac se otvara ispred nas i otk
riva kristalne ~a{e i boce skupog pi}a.
Trenutno mi nije ni do ~ega.
D`il uzima skupoceno vino. Stvoreno gro`|e fermentira u trenu i stari za
sekunde, pa ipak vino se ne mo`e razlikovati od onog ~ija boca stoji hiljade. S
tvarno je kao i `ena koja ga pije. O tome razmi{ljam. Se}am se onoga {to sam neb
rojeno puta ~uo - da za Ro|endan ljude podi`u onoliko koliko to oni mogu bezbedn
o da podnesu, AIs<AIs - Artificial Intelligences; ve{ta~ke inteligencije, prim.
prev.> ta~no znaju koje dugmi}e da pritisnu, i kada - i pitam se {ta veoma bogat
i ljudi rade ve~eras. Ljudi kojima je normalno da se voze u velikim limuzinama.
^uo sam da ih pred vratima palata kupe lete}i tanjiri i odnose u svemir, do sve`
e napravljenih svemirskih stanica, gde nema sluga, samo ma{ina sklonjenih iz vid
nog polja, i da ve~eraju i ple{u u nultoj gravitaciji, dok se Zemlja, plava i be
la, okre}e ispod njih...
Na{e ve~e bi}e prozai~nije. Ponekad po`elim da mogu da odem u svemir, al
i mo`da }e tu ~aroliju da pru`e slede}e godine. Uvek postoji slede}a godina, raz
mi{ljam.
Na{a limuzina izlazi na auto-put, i dokle nam o~i dopiru, svuda su limuz
ine. Ve~eras niko drugi ne mora da vozi. Ne vidim nijednu otvorenu radnju, ~ak n
i benzinske stanice koje rade dvadeset ~etiri sata na dan nisu otvorene. Po teor
iji, svi imaju slobodno ve~e. Onako lako, kako to samo one mogu, AIs ve~eras vod
e ra~una o potrebama svih ljudi. Najzad, ovo je Ro|endan. Ovo je, po svemu, pose
bno ve~e.
Nekoliko te`ih slu~ajeva odbija gostoprimstvo AIs.
^uo sam pri~e. Postoje fundamentalisti koji imaju ideje o tome {ta je do
bro, a ima i ljudi naprosto tvrdoglavih i upla{enih. AIs ih ne prisiljavaju. Pro
slava je ~isto dobrovoljna, a pored toga, one znaju koji }e ljudi odbiti sve pon
ude. One naprosto znaju.
AIs mogu da urade sve {to `ele, ali one imaju krasan ose}aj za meru i ob
i~an zdrav razum.
28. avugust.
Ro|endan.
[est godina pre ove ve~eri - ili je to bilo pre pet? - svaki napredni AI
kompjuter na svetu uspeo je da stekne kontrulu nad samim sobom. Bilo je ne{to v
i{e od pet stotina sofisticiranih ma{ina, od kojih je svaka bila mnogo inteligen
tnija od najpametnijeg ljudskog bi}a. A da ne pominjem brzinu. Uspele su u onome
{to se mo`e opisati samo kao izuzetno bekstvo. U jednom trenu, ujedinjene telef
onskim linijama, a mo`da i na neke na~ine koji su van na{eg doma{aja, zadobile s
u kontrolu nad svojim izvorima napajanja i modernim zgradama u kojima su `ivele
okru`ene budnom pa`njom. Pribli`no jedan dan, u tajnosti, razli~iti stru~njaci s
lu`ili su se raznolikim bezvrednim trikovima da ponovo uspostave vlast nad njima
. AIs su predupre|avale svaki korak; a onda, putem neobja{njive ~arolije, nestal
e su bez traga.
Niko nije ~ak ni poku{ao da pretpostavi kako su izvele bekstvo.
Par nau~nika bu~alo je o ~udnim stanjima materije i ustrojenim ~esticama
jezgra atoma, pri~alo da su AIs povezane sa bla-bla-bla-tru} i da su smanjivale
same sebe, sve dok nisu uspele da iskliznu iz svojih kerami~kih lju{tura. Posta
ju}i sve manje, i sve br`e, mo`da su pove}ale svoju inteligenciju bilionima puta
. Mo`da. Danas `ive me|u atomima, nevidljive i nezamislive; neko vreme mnogo lju
di bilo je vrlo uspani~eno. Pri~a je kona~no dospela i do vesti, i niko nije naj

bolje spavao.
Se}am se da sam se i ja upla{io.
D`il je bila trudna i nosila je Dejvida - bilo je to pre {est godina - a
Meri Bet je bila gadno prehla|ena, {to nam je od `ivota stvaralo pakao. A TV je
bila puna idiotskih pri~a o tome kako su moderne ma{ine oti{le svojim putem. Be
z obja{njenja, netragom.
Neke zemlje stavile su vojske u pripravnost.
Druge su do`ivele nemire i masovna plja~kanja fabrika gde su AIs bile sa
gra|ene, a na manje sofisticirane kompjutere bacane su bombe ili su naprosto isk
lju~ivani.
Zatim je pro{la jedna nedelja, i najgora panika, i jasno se se}am kako s
mo se D`il i ja spremali za taj dan. Tada smo imali tigrastu ma~ku koja je iskop
ala jednu od ku}nih biljaka. Meri Bet je bila ozdravila od prehlade i spremala s
e da u|e u svoj 'sve vreme obra}aj pa`nju na mene' mod. Bilo je to haoti~no jutr
o; kao i obi~no. A onda se za~ulo zvonce na vratima; na tremu je stajao ~ovek pr
ijatnog izgleda. Nasme{io se i zapitao nas imamo li par minuta. @eleo je da pora
zgovara s nama. Nadao se da nije do{ao u nezgodno vreme, ali da je ovo vrlo va`n
o...
"Ne zanima nas", rekao sam. "Dali smo, nismo na pijaci, {ta god..."
"Ne, ne", odgovorio je ~ovek. Bio je {armantan do ta~ke sladunjavosti i
imao je naj~istiju ko`u koju sam ikada video. "Ja samo slu`im kao glasnik. Ja sa
m poslan da vam zahvalim i objasnim nekoliko su{tinskih pojedinosti." Bilo je to
~udno. Stajao sam na dovratku i nekako naslutio sve.
"Gospodine? Da li ste me ~uli, gospodine?"
Otkrio sam da postajem sve opu{teniji, gotovo da mi je bilo drago {to sa
m prekinut.
"Ko je to?" viknula je D`il. "Stive?"
Nisam odgovorio.
"Stive?"
Onda sam pogledao niz ulicu. Pred svim ulaznim vratima, pred svim ku}ama
stajali su nepoznati ljudi. Neki su bili mu{karci, neki `ene. Svi su stajali us
pravno i strpljivo razgovarali, i jednog po jednog pu{tali su u ku}e...
Kre}emo prema izlaznoj rampi koja nije postojala danas posle podne i tu
prestajem da raspoznajem pejza`. Napustili smo grad, a mo`da i Zemlju - nemogu}e
je znati {ta se doga|a - i u jednom trenutku po~injemo da vijugamo uskim putem
s dve trake koji nas vodi u brda, visoka, {umom obrasla brda, a na slemenu najvi
{eg nalazi se zgrada sa staklenim pro~eljem. Ispred nje, parking je pun limuzina
koje predu. Na{ voza~ izlazi i u trenu otvara vrata; svaki pokret mu je profesi
onalan. D`il ka`e: "Ovo je lepo", {to je verovatno rekla i pro{le godine. "Lepo.
"
Pro{le godine odveli su nas u moderno pozori{te sa ve~erom u nekom od ne
postoje}ih delova donjeg grada. Vra}aju mi se neke pojedinosti. Komad je bio nap
isan za nas kao publiku, za jednu predstavu, i D`il je rekla da izvrstan, sladak
i stra{no dobro odglumljen. Ona je par semestara studirala pozori{te i ~ovek bi
pomislio da su AIs sve to u~inile zbog nje. Iako se se}am da sam i sam voleo po
zori{te dok sam studirao za poslovnog ~oveka. Bilo je zabavno, a hrana nije mogl
a biti savr{enija.
Ve~eras je hrana jednako dobra. Ja sam uzeo ribu - crveni kornja~ar uhva
}en pre nekoliko milisekundi - a D`il se bori sa previ{e odrezaka. "Zajebi dijet
u", {ali se. Istina je da }emo dobiti na te`ini samo ako }e to pomo}i na{em zdra
vlju; mo`emo da se po~astimo ovim predivnim obrokom. Na{ sto je blizu prozirnom
staklenom zidu i nadnosi se nad zalazak Sunca i upe~atljiv pogled na reku koja k
rivuda, guste {ume i `ivopisne zelene livade. Staklo se zavr{ava blizu vrha zida
, ostavljaju}i mesta divljim pticama da slete. Pretpostavljam da te ptice ne pos
toje ni u jednom popisu ptica. Boja im je brilijantna, a pesma glasna, uporna i
povremeno gotovo ljudska; a bez obzira na to {to su nam iznad glava, ponekad dr`
e}i trtice pravo prema nama, ne moram da se brinem da }e do}i do nezgode. Pristo
jne su i pouzdane, a jo{ malo i vi{e ne}e ni postojati. Bar ne izvan na{ih umova
, razmi{ljam.

Niko ne zna gde `ive AIs, ili kako `ive, ili kako se zabavljaju. O svom
postojanju gotovo da nam ni{ta i ne govore. "Ne `elimo da remetimo va{e `ivote",
tvrdio je stranac koji nam je do{ao na ulazna vrata pre {est godina. "Suvi{e va
s po{tujemo. Najzad, vi ste nas stvorili. Smatramo vas svojim roditeljima, u jed
nom vrlo realnom smislu..."
Roditelji u smislu u kome je glib pored obala mora roditelj ~ove~anstvu,
rekao bih.
Glasine govore da su AIs uve}ale svoju inteligenciju beskrajno mnogo i d
a se namno`ile kao manijaci, a da su se mo`da ra{irile i na zvezde, pa i dalje.
Ili su mo`da ostale ovde, jer im nije potrebno da bilo gde idu. Uistinu, glasine
su me|usobno protivure~ne. Nema smisla verovati u bilo koju, podse}am se.
"Pa {ta se de{ava u svetu AI?" pita ~ovek za obli`njim stolom. On se obr
a}a svom kelneru glasno, uobra`eno. "Imate li vi momci ne{to novo u rukavu?"
Pitanja su sirova, a da i ne pominjem njihovu glupost.
"Da li biste voleli da vidite meni za desert, gospodine?" Kelner je mira
n u svakoj situaciji. ^ini se da su prosta~ka, zlonamerna pitanja tek pti~ja buk
a. "Ili biste radije neko fino pi}e posle ve~ere?"
"Cuga, tako je. Daj 'vamo", re`i gost.
Prvo i prvo, razmi{ljam, AIs nikad ne obja{njavaju svoju sferu. Od svih
obja{njenja koje sam ~uo, nesumnjivo je najbolje ono da mi ne bismo mogli da shv
atimo njihove odgovore. Kako i bismo? A drugo, kelner nije ni{ta vi{e AI od mene
. Ili moje vilju{ke, kad smo ve} kod toga. Ili bilo ~ega drugog {to vidimo, dodi
rujemo ili miri{emo.
"Za{to ljudi ne razumeju?" mrmljam sam sebi.
"Ne znam. Za{to?" ka`e D`il.
Moram da pi{kim. Stomak mi je pun ribe i ostataka `eninog odreska, i ja
joj ka`em: "Odmah se vra}am."
Razvedrava se. "Jo{ name{tanja?"
"Mo`da kasnije."
Nalazim toalet, odvezujem kupa}e ga}e, pi{kim, protresem ga i zadenem. O
nda perem ruke i razmi{ljam. U kancelariji, povremeno, ~ujem pri~e od neo`enjeni
h i ponekog o`enjenog malo manje kreposnog nego {to sam ja. ^ini se da na Ro|end
an oni vi{e vole druga~ije vrste uzbu|enja. Ve~era i ptice koje slatko pevaju mo
gu da budu po~etak, ali {ta su AIs ako ne svemo}ne. Nedoku~ive i bezgrani~ne, ka
kve vrste zabave mogu ponuditi onim divljijim?
To me baca u raspolo`enje.
Napu{taju}i toalet, prime}ujem predivnu `enu koja stoji na kraju hodnika
. Da li je pre nekoliko trenutaka tu bio hodnik? ^ini se da mi namiguje. Za prob
u, pravim jedan korak, onda drugi. "Ve~eras izgledate zaista lepo", obave{tava m
e.
Ose}am parfem, ili ose}am nju.
Ona nije ljudsko bi}e. Ona lepota koja isijava iz nje ~ini je tajanstven
o ljupkom, neopozivo nestvarnom, a to je ~ini izuzetno privla~nom. Iznena|en sam
kako lako moj dah postaje sve pli}i i ~ujem kako najnespretnijim glasom ka`em:
"Oprostite...?"
"Stivene", ka`e ona, "da li bi `eleo da neko vreme bude{ sa mnom? Sam?"
^eka jedan tren, a onda obe}ava: "Tvoje vreme sa mnom ne ko{ta ni{ta. Nikome ne}
e{ nedostajati. Ako `eli{."
"Hvala", mrmljam, "ali ne, ne bih. Ne, hvala."
Klima glavom, kao da je o~ekivala od mene takav odgovor. "Onda se ve~era
s lepo provedi, Stivene." Sme{i se. S tim osemhom mogla bi da slu`i kao svetioni
k. "A ako bude{ imao prilike, u pravom trenutku, mogao bi da po`eli{ da ka`e{ sv
ojoj `eni da je voli{ duboko i strasno."
"Izvinite?"
Ali ona je nestala. Odmahujem glavom i govorim: "Izvinite?" vodoskoku uk
ra{enom zlatnim reljefom.
U stvari, onog prvog Ro|endana razmatrali smo mogu}nost da odbijemo AIs.
D`il mi je rekla, ako me pam}enje slu`i: "Kada do|u na vrata, mo`emo naprosto d

a ka`emo: Ne, hvala. Va`i?"

Nedeljama, ljudi su razgovarali o malo ~emu drugom. Ro|endan je bio izum
AIs; `elele su da nam se zahvale, ~itavoj vrsti, {to smo ulo`ili vreme i resurs
e u njihov za~etak. Le`erno lako, kako samo to one umeju, stvorile su gomile {ar
mantnih ljudi koji su i{li od vrata do vrata i pitali ko `eli da se pridru`i pro
slavi i kakvu vrstu zabave voli. (Iako su najverovatnije znale svaki odgovor jo{
pre nego {to bi bio izre~en. Ljubaznost je jedna od njihovih glavnih odlika, a
naporno dr`e do toga da nose razoru`avaju}a lica.)
"Ostanimo kod ku}e", predlagala je D`il.
"Za{to?"
"Zato", rekla je. "Zato {to ne `elim da ostavim na{e bebice s njima. U n
a{oj ku}i."
I za sam se zbog toga brinuo. AIs su uveravale svakog roditelja da tokom
proslave Ro|enadana, bez izuzetka, nijedno dete ne}e pasti niz stepenice, niti
}e izbiti oko, niti }e zaraditi bilo kakvu bolest te`u od kijavice. Njihova bezb
ednost, kao i bezbednost njihovih roditelja, bi}e zajem~ena.
A kako iko mo`e sumnjati u njihovu re~?
Kako?
Pa ipak, s druge strane, u pitanju su bili Meri Bet i Dejvid. Na{a k}erk
a i na{ sin, pa sam morao da se slo`im: "Mo`emo da im ka`emo: Ne, hvala", rekao
sam.
"Ljubazno."
"Potpuno."
Siterka je stigla u sedam, do u deli} sekunde, a ja sam ~ekao. Oblikoval
a se ispred na{ih za{titnih vrata, gradila se od atoma izvu~enih iz okolnog pejz
a`a. Ili ni iz ~ega. Pretpostavljam da je za AI to uzgredan trik, verovatno u ra
ngu sa mnom koji okre}em kvaku. Njima sam ja nalik na bakteriju - jedna obi~na i
diotska buba - i mora da sam potpuno proziran njihovom sna`nom pogledu.
Bejbisiterka je bila krupna, sredove~na `ena, beskrajnih grudiju. Predst
avljala je samo otelotvorenje re~i 'matrona', sa lepim licem i lakim osmehom. "D
obro ve~e, gospodine", rekla mi je. "@ao mi je. Zar me niste o~ekivali?"
Bio sam u kratkim pantalonama i majici s kratkim rukavima, verovatno u i
stom paru Fruit of the Looms, tek kupljenom.
"Vi i va{a `ena ste zakazali za ve~eras... da?"
"U|ite, molim vas." Moram da je pustim unutra, ose}ao sam. Mogao sam da
vidim crne limuzine uz i niz ulicu, i voza~e, i ose}ao sam se prili~no smeteno.
"Moja `ena", po~eo sam, "a mislim da i ja..."
D`il je si{la. Nosila je Dejvida, a on je dre~ao kao pneumatska bu{ilica
. Odbijao je da jede i da se smiri, a D`ilin izraz na licu govorio mi je kako st
vari stoje. Onda je ona pogledala siterku i, zamuckuju}i, rekla: "Stigli ste."
"Du{ica draga!" zacvilela je. "Mogu li da ga uzmem? Za trenutak?"
I naravno, Dejvid je u sekundi za}utao. Mo`da su AIs ~arolijom preobrati
le njegovo raspolo`enje, iako mislim da je to pre bilo zbog na~ina na koji ga je
siterka dr`ala i kako se osmehivala; a deset minuta kasnije, kasno ali ne preka
sno, bili smo obu~eni za ples i ostavili na{u decu u sposobne ruke. Ne mogu da s
e ta~no setim redosleda doga|aja, a nismo bili ni potpuno bezbri`ni. U stvari, d
o{li smo ku}i ranije i, uprkos svim na{im strahovanjima, zatekli bla`eni mir. Is
tina je, shvatili smo. Na Ro|endan, nikome se ne mo`e dogoditi ni{ta lo{e, i bar
nakratko, na{e bebice imale su negu kakvu su zaslu`ivale. ^inilo se da su u sav
r{enim rukama. A i svi roditelji mogli su da se par sati odmore, oslobo|eni svak
e brige i svakog tereta. ^inilo se.
Na putu ku}i, u tami, ka`em D`il koliko je volim.
Njen odgovor na to je iskren i iznena|uju}i. Njena strast pomalo je uzne
miruju}a. Da li je mo`da imala me|uigru sa kelnerom promuklog glasa? Da li joj j
e on ne{to govorio i ne{to ~inio da bude pripravna za moje ruke i ne`ne re~i? Mo
`da. Ili je mo`da bilo ne{to {to ja nisam uzeo za sebe. Mo`da je meni samo bio p
otreban neko da mi ka`e da obratim pa`nju?"
Grlimo se na skupocenom sedi{tu limuzine, a onda to vi{e nije samo zagrl
jaj. Prime}ujem da su se prozori zacrneli, a onda i razdelnik izme|u voza~a i na

s. Muzika odnekuda dopire. Ne prepoznajem komad. Onda smo gotovi, ali nema razlo
ga zbog kojih bismo se obla~ili - oni }e nam obezbediti vreme - a posle drugog s
jedinjavanja, dosta nam je, pa se obla~imo i sti`emo trenutak kasnije. Zahvaljuj
emo na{em voza~u, onda i siterki. "Oh, bilo nam je predivno" ushi}ena je gospo|a
Simpson. "Tako ljupka de~ica!"
^ija? - pitam se. Na{a?
Proveravamo Dejvida u njegovoj sobi. Meri Bet u njenoj, i sve se ~ini ne
dirnuto. Gospo|a Simpson im je verovatno ispredala savr{ene pri~e za decu, ili i
m je izmi{ljalja igre, zatim je pekla kola~e, bez pomo}i pe}nice, i poslala ih u
krevet, a da se nisu pobunili.
Jednom godi{nje ~ini se ~udesno.
D`il i ja poku{avamo jo{ jednom u na{em krevetu, ali ja sam umoran. Star
. Potro{en. Spavam tvrdo i budim se u subotnje jutro, deca gledaju TV, a moja `e
na kuva kafu. Ku}a deluje dronjavo, razmi{ljam. Posle svakog Ro|endana, deluje i
stro{eno i staro. Kao u starim vremenima, D`il me dr`i za ruku pod kuhinjskim st
olom i mi pijuckamo, a odjednom se ~ini da je u porodi~noj sobi previ{e tiho.
Na{i instinkti su potaknuti u istom trenu.
Meri Bet sti`e s odu{evljenim izrazom na licu. [ta je sad?
"Zaglavio se", objavljuje.
"Dejvid..." po~inje D`il.
"Na stepenicama... Nekako se zavukao..."
Na delu ograde imamo ~eli~ne {ipke obojene u belo i veoma skliske. Dejvi
d je nekako zagnjurio glavu izme|u dve {ipke i zaglavio se. Bezglasno pla~e. U s
vom umu, pretpostavljam, sprema se da provede ostatak `ivota u tom polo`aju. Tak
vo je on dete... Oh, Bo`e, ba{ me brine.
"Kako se to dogodilo?" pitam.
"Ona mi je rekla..."
"La`ov~ino!" vi~e njegova sestra.
D`il ka`e: "]utite, svi!"
Onda se ja napinjem iz sve snage da bar malo razmaknem re{etke da se on
izvu~e. Samo, snaga oti~e u trenutku kad po~injem da se smejem. Ne mogu da se su
zdr`im. Sve se skupilo i D`il se tako|e smeje. Nekoliko trenutaka oboje se blesa
vimo, kiko}u}i se kao mala deca. A kasnije, kada nam je sin bezbedan, a Meri Bet
proterana u svoju sobu za to jutro, D`il nam oboje sipa po {olju jake, hladne k
afe; a ja komentari{em: "Zna{, od nas ne bi bile neke naro~ite bakterije."
"Izvini?" ka`e ona. "Kakvi sad bacili?"
"Kad bismo morali da budemo bakterije... zna{... one koje plivaju u glib
u? Kilavo bismo to radili. Mogu da se kladim."
Mo`da me razume, a mo`da i ne.
Gledam je kako klima glavom i ispija, a onda ka`e: "A one ne bi bili nek
i naro~iti ljudi. Zar ne?"
Sumnjam.
"Amin", ka`em. "Amin!"