Stiven Kraus

IZA GRANICE
Plamen u najvi{im granama njegove jelke grimizom joj je oivi~avao kratko
pod{i{anu, crnu kosu, a u hiljadama srebrnastih listi}a ogledale su joj se o~i.
Pro{la je prstima kroz kosu i izgladila haljinu - batik duginih boja, pr
imetio je Konrad kao da je na poslovnom sastanku. Bila je bolno lepa. I umirala
je, naravno. Ni zbog ~ega drugog se ne bi vratila.
"Zdravo, Greta", re~e on. Sopstveni glas ga je iznenadio. Zvu~ao je mirn
o i bestrasno, a ose}ao se potpuno druga~ije.
Nezainteresovano se okrenula ka njemu, i dalje se zanimaju}i za jelku. "
Dobro jutro, Konrade. Nisam ~ula kada si u{ao."
Pru`ila mu je ruku. Dodir je zapucketao od stati~kog elektriciteta, zaos
talog. "Koliko je pro{lo?"
"Tri godine", prebrzo je odgovorio. "Tri godine i dva meseca."
Klimnula je glavom i pogledom pre{la po kancelariji. Nije bilo mnogo tog
a {to bi je moglo zanimati. Sto sa holo kockom u jednom uglu, duga~ak zid od met
astakla sa sivim gradom dvadeset spratova ispod. I jelka, naravno; jedini ukras.
Dodirnula je jedan krhki izdanak.
"Divna je, Konrade. ^ini mi se kao da joj ovde nije mesto."
"Nipo{to. Ona je metafora cirkulatornog sistema. Stablo predstavlja srce
. Glavne grane su najve}e arterije i vene - to iznad tebe je superior vena cava.
Gran~ice su kapilari, i tako dalje..."
Posmatrala je zamrznute plamene jezi~ke na vrhu kro{nje. "Za{to gori?"
"Vatra predstavlja granicu krv-mozak. Nepoznata teritorija."
Delovala je razo~arano. "Zna~i, to je nekakav instrument?"
"Da. Drvo podataka. Koristim ga kada se kre}em kroz telo. Zamisli trodim
enzionu auto-kartu. Po~ev{i od srca, mogu da putujem kuda god ho}u, do svake poj
edine grupe }elija."
Prekinuo je predavanje i ponudio je da sedne. U~inila je to, {epaju}i. A
taksija, pomislio je. Nekako joj je i ona dodavala na skladnosti.
Konrad je signalizirao ro`nja~nom monitoru i skrolovao njen karton preko
vidnog polja. Limfoma sa lo{om prognozom. Dijagnoza je postavljena pre vi{e od
godinu dana. Skrolovao je dalje. Displej se zamutio. Treptajem je morao da sklon
i suze da bi mogao da nastavi.
Li~ni podaci: trideset godina, neudata, bez dece. Sve je to znao. Pretra
`io je sve javne baze podataka tra`e}i reference o njoj. Bila je izvr{ni predsed
nik fabrike hemijskih proizvoda. I to mu je bilo poznato.
"Posao ti dobro ide", re~e on.
"Da. Za ostalo nisam imala mnogo vremena."
^ak i dok je sedela nije prestajala da se kre}e. Sklapala je i rasklapal
a ruke, okretala narukvicu od ogledalaca.
Letimice je pre{ao preko istorije le~enja: zra~enje, ga|anje lipidnim ~e
sticama, usmereni ultrazvuk.
"Nisi puno obilazila doktore."
Gotovo da se nasme{ila. "Recimo da sam iscrpela konvencionalne metode."
Klimnuo je glavom. Ni{ta neobi~no. "Mora}e{ na skener."
"Pa... bila sam pre nekoliko nedelja."
"Znam."
Skeniranje je bilo skupo i nijedna polisa osiguranja nije pokrivala njeg
ove tro{kove.
"Telo ti se menja. Epitel se skida, krvne }elije zamenjuju, neuroni umir
u. Potrebno je da ti upoznam telo do molekularnog nivoa."
Treptajem je ugasio monitor i ostao da bulji u njeno lice. Li~ilo je na
delo geometri~ara: ubla`eni o{tri uglovi i tanke, nenagomilane linije. Delovala
je blago konkavno i za senu ble|e nego {to je se se}ao.
Pogledala je u stranu i primetila holo kocku u uglu stola. U kocki, mlad
a Greta sedela je u vrtu podvijenih nogu. Tamne o~i gledale su negde u daljinu,

a kosa, tada du`a, strogo je bila podvezana pozadi. U pozadini cvetali su makovi
.
Greta ponovo podi`e pogled, ne govore}i ni{ta. Ti{ina izme|u njih se pro
dubljivala.
"Ne `elim da ti budim nadu", re~e on, naposletku. "Molekularna hirurgija
jo{ ima ograni~enu primenu, bez obzira na publicitet koji dobija." Bio je to sp
remljen govor. ^ak je i njemu bio dosadan. "Ako postoji lokalni molekularni pato
lol{ki poreme}aj verovatno }u ga prona}i. Ako je poreme}aj dovoljno lako uo~iti,
lo{ kodon u tvojoj DNK, recimo, mo`da }u mo}i da ga korigujem."
Iscrpeo je demante. Ponovo se zabavio njenim kartonom. I skoro istovreme
no treptajem ga isklju~io.
"Majka ti je umrla od leukemije", re~e on, zapanjen.
Bili su ljubavnici, bez obzira na to koliko kratko, a nikada mu to nije
rekla.
"Da. Bilo mi je {est godina." Glas joj je bio tih i nemuzikalan, kao da
je sama sebi govorila. "Se}am se kad se kraj pribli`avao. Otac je bio o~ajan. Sv
e je poku{ao. Jedan od ~udotvornih lekova, laetril, zar ne? Ne, to je bilo pre.
Interferon? Koderas? Ne{to sli~no. Mogao se dobiti samo u Evropi. Otac je hteo d
a ide. Bila sam tako ljuta na njega. ^inilo mi se to tako... nedostojanstveno."
"Molekularna hirurgija te{ko se mo`e uporediti sa laetrilom", blago re~e
Konrad.
"Ne, naravno da ne mo`e." Sklopila je o~i. "Kad `eli{ da idemo na skener
?"
"Sad odmah. Osim ako ne `eli{ da ti jo{ malo objasnim tehniku."
"Ne. Hvala ti."
Ne}kao se. "Da li bi `elela da posle odemo na ~okoladu? U blizini ima le
p kafi}."
Izraz lica joj se nije promenio. "Bolje ne. Moram nazad na posao."
Usiljeno se nasme{io. "U redu."
Ustao je i poveo je iza stola do vrata koja su se otvorila u topao miris
aparata. Presvukla se u nabranu zelenu bolni~ku haljinu koja joj je ostavljala
gole ruke i listove. Nagnao je sebe da gleda u stranu i kalibri{e skener.
Veliki, valjkasti poklopac se podigao i on je smesti iza njega. Po~etna
sekvenca se ponavljala, displeji skrolovali, indikatori treptali. Naelektrisan v
azduh za tren je zasvetlucao, a onda, tiho, beskrajno strpljivo, aparat je snimi
o polo`aj svakog atoma njenog tela.
Ostali molekularni hirurzi zapo{ljavali su gomilu asistenata i tehni~ara
. Konrad nije. Najbolje je radio sam.
Seo je za sto i pripremio se: usporio je disanje, zatamnio sobu, zid od
metastakla u~inio neprozirnim. Ni{ta ga se drugo nije ticalo, ni{ta nije bilo va
`no. ^ak je i Greta za trenutak postala apstrakcija, fajl sa podacima zapletenim
u kodirane kristale. Trepnuo je ro`nja~nom monitoru i ubacio ruku u rukavicu za
podatke. Jelka je isijavala blagu dijademu plavetnila.
Sve je u vezama.
Ma koliko se telo pomeralo ili menjalo, njegova topologija ostaje gotovo
konstantna. Srce uvek vodi do aorte, aorta do karotidne arterije, karotida do m
aksilarne.
Problem uskladi{tenja svih podataka neophodnih da se opi{e jedno jedino
ljudsko telo jo{ je na klimavim nogama. Problem organizovanja i pristupa tim pod
acima jo{ je ve}i. A o editovanju...
Po~eo je, kao i uvek, od cirkulatornog sistema. Podesio je simulator na
prikazivanje u realnom vremenu i sledio krv iz desne komore u luk aorte. Rezoluc
ija je bila slaba. Svaki okvir pokazivao je nekoliko centimetara tkiva.
Stablo se osvetljavalo kako je napredovao. Kroz spoljnu karli~nu arterij
u u bedrenu. Prolazi su se su`avali. Konrad je ose}ao pritisak krvi, stalne udar
e koji su podsticali napredovanje. Podigao je uve}anje. Struja krvi pretvorila s
e od viskoznog crvenkastog `elea u pojedina~ne }elije koje su se gurale i tumbal
e, hrle}i napred.
Odvajaju}i se u mikroskopski krvni sud, naglo je zamrznuo displej. Ispre

d, delimi~no uklinjena u zid kapilara, nalazila se grudvasta, izobli~ena kancero

zna }elija. Zumirao je i letimice pre{ao preko njene membrane. Bolest je klju~al
a ispod povr{ine; freneti~an, neregulisan rast.
Na maksimalnom pove}anju mogli su se razabrati pojedina~ni molekuli. Niz
za nizom liposaharidnih vlakana uzdizao se sa membrane poput vlati `ita. Deseta
k ili vi{e abnormalnih proteina tako|e su izbijali iz unutra{njosti; molekuli ko
ji je odavno trebalo da obele`e }eliju {to je imuni sistem treba da uni{ti. Sve
je uneo u spisak.
Prsti su se hitro kretali u rukavici. Sko~io je nazad u struju krvi, krs
tare}i bedrenom arterijom - jedna od ni`ih grana na njegovoj jelci. Zatim je u{a
o u duboku femoralu, pa u ko{tanu sr`.
Locirao je zdravu }eliju i provukao se kroz nanometar {irok permeabilni
prolaz u mirnu unutra{njost. Prolebdeo je pored ru`i~astog Gol|ijevog aparata i
zbr~kanog endoplazmati~nog retikuluma u jedro. Hromozomi su bili razmr{eni, zapo
sleni.
Izgubio je nekoliko minuta orjenti{u}i se u spirali DNK, a zatim je loci
rao biblioteku gena koji su imunoubice - antitela i T-}elije receptore. Bri`ljiv
o je proverio svaki kodon.
Prsti su mu zaplesali, a zatim zastali. Jedan od gena sa duga~kim lancem
, broj 167 od tri stotine pari varijanata u njenoj biblioteci, bio je lo{e kodir
an. Ta~kasta mutacija, jedan pogre{an par baza. Taj duga~ki lanac mo`e da se kom
binuje sa proteinima kratkih lanaca na hiljade razli~itih na~ina da bi oblikovao
T-}elije receptora - molekule koji }e prepoznati kancerozne }elije. Pustio je s
imulator da ih sagradi nekoliko; uvijaju}i proteini, Y-oblika, koji su se kovrd`
ali na jednom kraju na poseban, nedelotvoran na~in.
Konrad se odgurnuo od stola, nasuo {olju misoa i progutao ga dok se jo{
pu{io. Bio je sasvim blizu.
Ponovo je uvukao ruku u rukavicu i obavio jednostavnu zamenu u genu duga
~kog lanca; guanin umesto adenina. Razlika u samo jednom jedinom atomu. O{trica
no`a izme|u `ivota i smrti.
Simulator je izgradio drugu T-}eliju. Ovoga puta receptor je bio ispravl
jen, krepak i spreman. ]elija je bila sjajna, plavi~asta, poput novog revolversk
og metka. Postavio je simulaciju. Visoko uve}anje, potpun opseg. Njegovi ostali
sistemi jedan po jedan su se gasili.
Otvorio je poru u kapilaru i upustio T-}eliju. ]elija je za trenutak lag
ano podrhtavala u vrtlogu, a zatim ju je struja ponela. Crvena krvna zrnca gural
a su se kao neorganizovana gomila, ali T-}elija je glatko napredovala - d`entlme
n u rulji. Zami{ljao je njen bar{unast glas: Izvinite, gospodine. @urim. Crna Ma
rija. An|eo osvete. Crna ajkula.
]elija je skrenula sa glavnog puta brahijalne arterije u usku aleju radi
jalne povratne struje. ]elija sa jedrom tumarala je blizu zida krvnog suda. T-}e
lija skliznula je u nju.
Dobro ve~e, gospodine.
Nagla{eno ugla|eno molekularno rukovanje. Kao {to jezi~ak nale`e u `ljeb
, zavrtanj u maticu. Svaki atom napet treperi, dodiruje, istra`uje.
... ni{ta, samo doma}i protein zdrave }elije. Nema antigena kancera. Ras
tanak.
Primite moje izvinjenje gospodine. Mislio sam da ste jedan moj poznanik.
Klizila je ponovo niz aleju do mra~nog, dalekog kraja. Jo{ jedna }elija.
Receptor ispituje, ose}aju}i... eno ga opet doma}i protein, kru`i okolo... DA!!
Molekul antigena!
Receptor je zapucao: zaslepljuju}i pohod ~isto bele mr`nje. Mre`a protei
nskih vlakana se pro{irila, privukla metu bli`e. Krupna, pogre{no oblikovana }el
ijska morfologija - kancerozna }elija bacakala se u kobnom zagrljaju T-}elije. E
nzimi su strujali napolje.
Konrad se nagnuo napred u stolici. Ruke su mu bile stisnute u rukavici.
"Umri", pro{aptao je. "Umri."
Kancerozna }elija se nadimala, a zatim se izokrenula, raspr{avaju}i prot
opalazmu. Iscrpljen, Konrad obrisa znoj sa lica. Izvukao je ruku iz rukavice. Di
splej simulatora se zamrzao. T-}elija bila je zamrljana od sluzi. Trijumfuju}i,

njeni receptori brutalno su hrlili napred.

Greta }e `iveti.
Konrad treptajem isklju~i monitor, a zatim duboko uzdahnu. Ostalo je bil
o rutina, samo malo programiranja na molekularnom asembleru.
Pre`ive}e.
Ponovo je mogao da razmi{lja o njoj.
Mogao je da razmi{lja o njenoj jogunastoj naravi, o njenim rasipno elega
ntnim pokretima. Mogao je da se priseti kako izgleda kada joj ko{ulja dodiruje t
elo klize}i preko vitkih bokova i ramena.
Pro~istio je zid da propusti neku usamljenu svetlost grada. Razmi{ljanje
o Greti bilo je narkoti~no, kad ~ovek po~ne nije bilo lako zaustaviti se. Pogle
dao je holo kocku. Zahvatila je tako malo njene energije ili njene mo}i nad njim
. Po`eleo je da je imao ne{to bolje.
Ali, naravno, i imao je.
Drhtavim rukama ponovo je uklju~io simulaciju. Pove}avao je i umanjivao
dok nije ostalo samo njeno lice. ^inilo se kao da je isklesano iz besprekornog b
elog kamena. Otvorio joj je o~i. Umanjuju}i dalje, displej ju je pokazao od glav
e do pete. Po~eo je sa potpunom zamenom molekula papira u njenoj bolni~koj halji
ni. Postepeno, od donje ivice nagore, ode}a joj se pretvarala u dim.
Sedeo je potpuno nepomi~no, ne di{u}i.
Prsti su mu plesali u sopstvenom ritmu. Zumirao je displej dole i unutra
, sve dok se nije ukazala unutra{njost njenog srca. Kretao se kroz levu komoru,
uz uzlaznu aortu, kroz luk u levu sr~anu arteriju. Zatim je krenuo drugom granom
u unutra{nju karotidu i njenu lobanju.
Svetlost je treperila blizu vrha jelke, penju}i se kroz sve finije grane
. Kru`io je centralnom mo`danom arterijom do same granice krv-mozak.
Kruna jelke je pulsirala, plamenovi su bili tako svetli da su ostavili g
r~e}i zeleni pseudolik kada je pogledao u stranu. Zgr~eni prsti na~inili su jo{
jedan, poslednji pokret...
I drvo se ugasilo.
Konrad je osetio zanos mogu} samo kroz iscrpljenost. Radio je celu no}.
Programiranje je bilo zavr{eno pre samo nekoliko minuta.
Greta je sela preko puta stola, obu~ena u obe{eni, prskani d`emper, i pr
ovla~ila prste kroz kosu. Nije mogao da skine pogled sa nje. Delovala je zabrinu
to, kao da se pla{i da pita {ta je prona{ao.
Duboko je uzdahnuo. "Greta, mislim da mogu da ti pomognem. Ispalo je da
je problem jednostavan. U pitanju je neznatna genetska gre{ka, lako popravljiva.
Obmotala je ruke oko sebe, verovatno ni ne svhataju}i {ta radi.
"@eleo bih da ti dam injekciju, ali mora{ da shvati{ njeno dejstvo." Ust
ao je. "Injekcija sadr`i nekoliko molekularnih aparata virusnog porekla suspendo
vanih u fiziolo{kom rastvoru. Kroz krv, aparati }e se probiti do ko{tane sr`i. K
ada dospeju tamo, locira}e nekoliko B-}elija prethodnika i ubaci}e kratak deli}
DNK u svaku, aktiviraju}i ih. Te }elije }e po~eti da prave agente, T-}elije, koj
e se uspe{no mogu nositi sa tvojim rakom. One su ono {to ti je nedostajalo."
Seo je na ivicu stola, vrlo blizu nje. "U slede}ih nekoliko dana te }eli
je }e se kloniranjem umno`iti milijardu puta. Tvoje telo }e regulisati proces, z
amenjuju}i uni{teno tkivo zdravim }elijama."
Za trenutak je delovala ranjivo, ~ak prepla{eno. "Je li to sve?"
Za trenutak se ne}kao. "Da, to je sve."
Polako je klimnula glavom, gledaju}i u stranu, kao da ulazi u ne{to ne~a
sno.
Dao joj je injekciju. Posle nekoliko minuta podigla je pogled i o~i su j
oj bile okrugle kao sunca.
Greta je imala neke lo{e navike. Ne razmi{ljaju}i, spu{tala bi stvari i
nikada ih ne bi podizala. Nalazila je da je Konradova averzija prema gomilanju s
tvari simpati~na.
Ni{ta od toga nije ga brinulo. Nasuprot. Naklonjen svemu ~ega bi se ona
dotakla, sa stra{}u je posmatrao napola prazne vinske ~a{e i presavijene ~asopis

e razbacane po stanu. Na{ao je izgovor da tra}i vreme nad jutarnjim ~ajem dok ni
je oti{la na posao. Satima ju je gledao dok je spavala.
Njihova veza se brzo razvila. Posle druge posete ordinaciji, Konrad ju j
e odveo na ru~ak. Po neizre~enom dogovoru, izbegavali su da pominju raniju vezu.
Pretpostavljao je da je to zbog toga {to je se jedva se}ala. Nekoliko dana kasn
ije preselio se u njen stan; njegov je bio premali i oskudno name{ten za njen uk
us. Konradu se ~inilo ~udesnim {to je tamo bio dobrodo{ao. Svaki put kad bi Gret
a izi{la iz kupatila sa pe{kirom oko glave, ili kad bi nestrpljivo razgovarala s
a nekim telefonom, bio je zapanjen kako ga je potpuno uklopila u svoj `ivot.
On se prilagodio. Nau~io je da voli njenu divlju muziku i pomodan sferi~
an name{taj. ^ak se nau~io da voli i bu~ne restorane u koje je odlazila sa prija
teljima. Sa uko~enim sme{kom slu{ao je kako raspravljaju o ogla{avanju i poreski
m stimulacijama. Poku{avao je da mnogo ne govori; kad god bi zapo~eo, zavr{io bi
razgovorom o svom poslu. Greta je to mrzela. Podse}alo ju je to na njenu bolest
, zaklju~ila je. Podse}alo ju je na to koliko joj je bila potrebna njegova pomo}
.
Konrad je poku{ao da smanji vreme koje je provodio na poslu. Ipak, pre~e
sto je kasno dolazio ku}i. U ordinaciji su ga }elijske ekskurzije i dalje strasn
o zaokupljivale, pa bi, posle ne~ega {to bi mu se u~inilo da je nekoliko minuta,
ustanovio da je pro{lo pola ve~eri. Tada bi joj kupovao poklon~i}e: cve}e, ili
ne{to u ~emu bi mogla da vidi svoj odraz.
Jednom joj je poklonio negli`e boje dima. Prodajni sistem pitao je za nj
en broj. Ni to nije znao. Nije ~ak ni `eleo da naga|a. Pretpostavljao je da ju j
e napetost u dr`anju ~inila vi{om. Vratio se u ordinaciju, izvukao simulaciju iz
svojih fajlova i animirao je. Sistem je do u mikron sra~unao njene mere. Te no}
i mu je oprostila.
Promena na njoj bila je zna~ajna. Posle manje od mesec dana konkavnost i
nesigurnost su nestali. Ranjivost od pre nekoliko meseci bilo je nemogu}e zamis
liti.
Pomalo mu je nedostajala.
Jedne no}i Konrad je do{ao tako kasno da sunce samo {to nije izi{lo. ^ak
se nije ose}ao ni umoran. Greta je sedela u krevetu rade}i na ro`nja~nom monito
ru. Mali jantarni karakteri treptali su preko njega, verovatno berzanski pokazat
elji. Prstima je dobovala po pokriva~u.
"Uradio sam ne{to fantasti~no", rekao je.
Nije odgovorila.
"Staklasto telo u oku tog momka se zamutilo, zna{ ona te~nost u oku. Ni{
ta nije video. Ispostavilo se da njegova mre`nja~a lu~i potpuno pogre{an protein
. On se talo`io u vidu veoma sitnih ~estica. Nisam nikako uspevao da isklju~im g
ene koji su to radili, previ{e }elija je imalo tu gre{ku, tako da sam izmenio ne
ke druge }elije naterav{i ih da lu~e protein koji je pogubno delovao po reakciju
..."
Treptajem je isklju~ila monitor i upiljila se u njega. "Jesi li zavr{io?
"
Glupo je klimnuo glavom. Palo mu je na pamet da joj nije ni{ta doneo.
Podsetila ga je na ve~eru koju su planirali za prethodno ve~e. "Zvala sa
m te desetak puta. Zar ne proverava{ poruke?"
Nije znao {ta da ka`e. U{ao je u dnevnu sobu i zario glavu u {ake. Posle
nekoliko minuta izi{la je i sela pored njega. "[ta }u sa tobom da radim? Poneka
d si tako smu{en." Ustala je i pri{la baru. "Zar nisi?"
O{tro je odmahnuo glavom. "Ne. Nikada."
Nije ga slu{ala. "Da li je samo fizi~ka privla~nost to {to nas dr`i zaje
dno?"
"Molim te da tako ne govori{."
Nasula je pi}e i dugo ga posmatrala. "Ja ne}u da svako ve~e ovde provodi
m pletu}i, ili {ta se ve} radi, ~ekaju}i da se vrati{ ku}i. Nisam sigurna ni za{
to to sada radim."
Vratila se u spava}u sobu ne sa~ekav{i odgovor. Te no}i spavao je na kau
~u, za kaznu.

Ujutru se tiho kretao po stanu, poku{avaju}i da bude neprimetan. Iznenad

a je naleteo na nju u njenoj radnoj sobi. Bila je nagnuta nad knjigu i tiho plak
ala. Povukao se pre nego {to ga je primetila.
Dvoje Gretinih prijatelja sa posla ustali su od stola, suzdr`ano se smej
u}i. Konrad uop{te nije razumeo o ~emu su pri~ali.
"[ta proslavljamo?" upitao je.
Greta je nosila gotovo providnu bluzu od batika. Mu{karci za ostalim sto
lovima otvoreno su piljili u nju. Kelneri sa unazad zalizanom kosom i ko{uljama
sa ruskom kragnom kru`ili su poput meseca.
Nasmejala se. "Na{e prvo javno nu|enje. Ti i ne zna{ {ta to zna~i, zar n
e?"
Odmahnuo je glavom. "Reci mi."
"Na{a osniva~ka glavnica prvi put se javno nudi na prodaju. Velika lova.
Faksimilno pokrivanje. Nude se cirkulari ugra|eni u holo kocke." Podigla je ~a{
u. "[ampanjac."
"^estitam."
Slegnula je ramenima. Delovala je spokojno i nekarakteristi~no mirno.
"Ne izgleda{ mi preterano uzbu|ena?"
"I nisam. U stvari, vrhunac je ve} pro{ao. Ali sutra uve~e u kancelariji
imamo veliku `urku. Mo`e{ li da se izvu~e{?"
"Poku{a}u, ali u toku mi je simulacija; cirkulacija krvi u mozgu. Mislim
da mogu da povratim atrofiju..."
Blago je odmahnula glavom. "Ne govori o poslu."
"Ti si govorila o poslu", poku{ao je logikom Konrad. Sklonio je kosu sa
o~iju i nagnuo se napred. "Greta, `eleo bih da mo`e{ da oseti{ ono {to ja ose}am
. Kako je to putovati u tom svetu. Mogao bih jednom da te prikop~am na simulator
, da te povedem na put..."
Orbitiraju}i kelner doneo je hleb u ~udno izrezbarenoj korpici.
Greta je zaustila da ne{to ka`e, a onda stala. Podi`u}i pogled, Konrad j
e ustanovio da ona pla~e. Bezuspe{no je pipkao tra`e}i maramicu. Kona~no joj je
dodao svoj ubrus.
"Greta, je li ti dobro?"
Kelner se ukotvio, bulje}i u njega. Konrad mu mahnu da ide.
"[ta je sad?"
Gotovo ~itav minut nije mogla da progovori. Pokazala je na hleb. "Moja m
ajka imala je takvu korpicu. Ve} dvadeset pet godina nisam videla nijednu."
Da li je to bilo sve?
"Nikada mi nisi puno pri~ala o njoj", re~e on.
"Ne se}am se mnogo, kao da sam blokirala taj deo `ivota. Ali u poslednje
vreme puno razmi{ljam o njoj." Uzdahnula je. "@ao mi je."
Odmahnuo je glavom. "Nema razloga. Ja `elim da te bolje upoznam."
Posegnula je rukom preko stola i uzela ga za ruku. "Ja `elim da bolje up
oznam... sebe. @elim da razumem za{to sam tako sre}na." Suza je pratila krivinu
jagodi~ne kosti. Jedan dug trenutak je }utala. "Konrade, nikada nismo razgovaral
i o deci."
Zabezeknuo se. Deca su bila vanzemaljska stvorenja. Emitovala su buku i
nered. "Ne, nismo", re~e on. "Pored mog i tvog posla, ne vidim kako..."
Prstima mu je dodirnula usne. " Samo razmisli o tome."
Slede}e ve~eri Konrad se rano vratio ku}i. Greta je jo{ bila na `urci. S
tan je izgledao tako prazan bez nje.
Poku{ao je da ~ita, odustao, obrisao pra{inu sa stolova, {etkao se po dn
evnoj sobi. Svaki put kad bi ~uo neki {um pogledao bi na vrata. Posle desetog pu
ta po~eo je da se pita da li }e uop{te do}i ku}i. Ve} ga je jednom ostavila bez
ikakvog upozorenja. Nije bilo razloga da sumnja da ponovo ne}e oti}i.
Put koji je prelazio {etaju}i se produ`io. Jedna petlja vodila je u njen
u radnu sobu. Kao i obi~no, sto joj je bio raskupusan, sa gomilom izve{taja i ko
diranih kristala. Na sredini stola nalazilo se ne{to neo~ekivano - knjiga poveza
na u svilu sa viktorijanskom {arom na koricama. U stvari, dnevnik.

Za trenutak se opirao, a onda je zastao i otvorio ga na mestu gde je tra

ka ozna~avala poslednji zapis - tek tre}i ili ~etvrti; knjiga je bila nova. Njen
rukopis bio je neprikladno uredan i devoja~ki. Shvatio je da ga nikada ranije n
ije video. Pitao se da li ga se stidi.
Konrad je zaboravio na ve~eru sa Selijom i Majkom. Ose}ala sam se glupo
dok sam obja{njavala za{to nije stigao. Ali - mrzim {to to ka`em - pre bi se rek
lo da sam ose}ala olak{anje nego bes. Konrad je tako nesiguran u sebe u prisustv
u drugih ljudi. Nikad se ne smeje. Pa ipak, stra{no sam beskorisna kada nije odv
e. Za{to tako deluje na mene?
^uo je kako se vrata otvaraju. Brzo je zatvorio dnevnik. U dnevnoj sobi
Greta je sipala pi}e i razodevala se. Ispod se nalazila glatka ko`a i blag sjaj
znoja. Ispru`ila se na kau~u.
"Kako je bilo na `urci?" upitao je.
Slegnula je ramenima. "Proveli smo ve~e posmatraju}i na ekranu {ta se na
tr`i{tu de{ava sa na{im akcijama. Podigli smo se dva poena."
Delovala je tako mirno da se pitao da li je sve u redu.
"Klina~ki, stvarno. Rano sam oti{la; stalno sam mislila na to koliko bih
radije bila ku}i sa tobom. Ali bila sam uverena da }e{ ve~eras raditi do kasno
u no}. Za{to nisi do{ao?"
Odmahnuo je glavom. "Danas se ne{to dogodilo. Ne bi bilo puno koristi od
mene na `urci."
Delovala je zabrinuto. "[ta je bilo?"
Ustao je i stavio ruke u d`epove. "Do{ao mi je novi pacijent. Star ~ovek
, najmanje osamdeset godina. Pre trideset godina pre{ao je jednog od svojih posl
ovnih partnera. Nisam pratio pojedinosti, ali partner mu se o~igledno ubio. Paci
jent se veoma lo{e ose}ao dok mi je to pri~ao."
Spustila je pi}e. "[ta je hteo?"
Mislio je da }e ga pam}enje izdavati kako bude stario. Ali nije, postalo
je o{trije, bolnije. On `eli da zaboravi to {to je u~inio partneru. @eli da mu
ja pomognem."
Podigla je obrve. "Stvarno?"
Konrad je pri{ao prozoru i posmatrao kako polumesec sipa boje na grad. "
Zna{, mogao sam to da u~inim. To je ono {to me je uznemirilo."
Nagnula se. "Kako bi to uradio... u~inio da zaboravi?"
"To je jednostavno." @udno je govorio, ohrabren njenim zanimanjem. "Proj
ektujem lik njegovog partnera na njegovu simuliranu mre`nja~u. [tapi}i i kupice
reaguju na svetlost. Opti~ki nerv to prikuplja. Tu se de{ava neko procesiranje rekonstrukcija lika, integracija, filtriranje - zatim to putuje u njegov mozak.
Sve {to treba jeste da sledim veze."
Hodao je unaokolo.
"Prvi zadatak mozga jeste da kategorizuje glavne objekte na liku - ovoga
puta ~ovekovog partnera. Proces prepoznavanja neverovatno je slo`en, ali to uve
k zavr{ava u jednostavno povezanoj mre`i neurona koja upravlja drvetom podataka
za odre|eni objekat. Onda ja po{aljem jedan od mojih molekularnih aparata kroz g
ranicu krv-mozak. Ja sam taj koji mora da povu~e ru~icu, odmota veze. Postoji en
zim koji to radi, spakovan u denderitima. Sve {to moj aparat treba da u~ini jest
e da stimuli{e egzocitozu."
Gretine usne su bile neznatno razdvojene. "To je sve?"
"To je sve. On bi zaboravio sve {to je u vezi sa njegovim partnerom, ver
ovatno i neke poslovne tajne koje bi rado zadr`ao. Ali mislim da bi prihvatio...
"
Gretino lice se promenilo. Zainteresovan pogled uvla~io se u sebe. "Ti m
o`e{ da promeni{ ne~iji mozak?"
"Pa naravno da mogu", re~e on, zbunjeno. "Sve mogu da promenim. Imam sve
podatke. Samo treba da ih editujem."
O~i su joj postale ogromne i prazne. "Ti mo`e{ da promeni{ ne~iji mozak?
"
Toplo crvenilo koje se pojavilo kada ga je prvi put videla pretvorilo se

u kreda-belo. "Greta, je li ti dobro?"

Ustala je, iznenada nestabilna kao onoga dana kada je prvi put u{la u nj
egovu kancelariju. "Da li se to meni dogodilo?"
"Na {ta misli{?"
Zakora~io je ka njoj. Ona se izmakla u srtanu, da bi kau~ ostao izme|u n
jih. Te{ko je disala. "Sve {to sam ose}ala - pla~, no}i koje sam provela ~ekaju}
i te da se vrati{ ku}i... {ta si mi u~inio?"
Napravio je jo{ jedan korak ka njoj. Ona se povla~ila.
"Odgovori mi!"
"Greta, smiri se. Prolupa}e{."
"Reci mi."
Ruke su mu drhtale. Shvatio je, prekasno, da ne ume da je la`e. "Nije bi
lo ni{ta zna~ajno."
"[ta to zna~i?"
"Greta, molim te..."
Buljila je u njega ogromnim, optu`uju}im o~ima.
On je spustio pogled. "Poslao sam aparat u tvoj centralni nervni sistem.
Aparat veli~ine virusa. To je sve."
Pomerila se na bezbednu udaljenost. "Nastavi."
"To je sve, zaista. Tvoj rak bio je tako lak zadatak. Do povratka je ost
alo mnogo sati, pa sam tvojoj simulaciji pokazao svoju sliku. Bio je to eksperim
ent. Sledio sam nagone. Odmah sam prona{ao centar za raspoznavanje - na tebe sam
ostavio jak utisak, shvatala ti to ili ne. Iz njega je put vodio pravo u talamu
s: svi|anje, zadovoljstvo - ne{to sna`no. Ali tu se nalazila i gomila inhibitorn
ih neurona obavijenih oko centra koja je neprekidno pucala."
Delovala je bolesno, ali je slu{ala.
"To je bilo nenormalno", re~e on. "Zar to ne shvata{? Bilo je to patolo{
ko. Ti inhibitori su spre~avali da bilo {ta ose}a{, spre~avali su da odgovara{.
Nalazili su se tamo godinama, mo`da otkako ti je majka umrla, ne znam. Popravak
je bio sasvim lak. Moj aparat zadr`ao je transmiter koji su one lu~ile, isklju~i
o je inhibiciju. Jedan aparat, to je sve."
Njeno disanje bio je jedini zvuk koji se ~uo.
Pritisnula je rukama slepoo~nice. "Ja imam aparat u glavi?"
"Ne, naravno da nema{. Izba~en je pre nekoliko nedelja. Bez obzira na to
, bio bi ti potreban elektronski mikroskop da bi ga videla. Greta, molim te da m
e shvati{. Ja, u stvari, nisam ni{ta promenio. Veze su bile uspostavljene. Ja sa
m ih samo stimulisao..."
Lice joj je bilo mrtva~ki bledo. Stavila je ruku preko ustiju i izletela
iz stana.
Posle jednog sata Konrad je po{ao da je tra`i; bezuspe{no. Pro{la je no}
, a slede}eg jutra nerado je oti{ao na posao.
Uve~e se vratio ku}i i na{ao promenjene brave. Na vratima se nalazila po
ruka napisana njenim neobi~nim `enskastim rukopisom u kojoj ga je molila da se v
rati u svoj stari stan. ^ekao je sat ili vi{e. Nije se vratila ku}i. Naposletku
je prihvatio njen savet. Nije znao {ta bi drugo.
Konradov stan mirisao je na plesan i nekori{}enje - nekoliko nedelja nij
e bio tamo. Sve stvari koje je poneo sa sobom kod Grete bile su vra}ene u kutija
ma i nagomilane na parketu u dnevnoj sobi. Ostavio ih je gde su i bile. Situacij
a je, ose}ao je to, bila naravno privremena.
Pe{ice je ponovo oti{ao do Gretine zgrade i ~ekao je napolju da se vrati
ku}i. U glavi je neprekidno odmotavao film od pro{le ve~eri. Svaki put lice bi
joj bilo sve belje, a njegova glupost neverovatnija.
Podigao se vetar, motaju}i mu li{}e i ba~ene papire oko nogu. Pomerio se
u zaklon ulaza i stajao tamo do zore.
Ujutru je pozvao Gretinu kancelariju i to ponovio slede}ih nekoliko dana
.
"Ja znam da ona `eli da razgovara sa mnom", rekao bi sekretarici. "Ona m
ora."
Ali Greta nikada nije bila tu, i nikada nije uzvratila na njegove pozive

.
Konradu je pre{lo u naviku da ve}inu ve~eri provodi ispred njene zgrade.
Jednom je sreo `enu koja je stanovala u susednom stanu. Ni ona nije videla Gret
u ve} nekoliko dana. Mislila je da je otputovala iz grada. Bez obzira na to, ~ek
ao bi je sve dok se svetla na zgradi ne bi ugasila, a ulica postala crna i prazn
a.
Postepeno je prestao da prima pacijente. Nije mogao da se usredsredi na
posao. Ali i dalje je svakog jutra odlazio u ordinaciju. Sedeo bi za stolom i bu
ljio u Gretinu holo kocku, slu{aju}i {um zagrejanih aparata.
Izvadio bi njenu simulaciju iz fajlova i animirao je. Nalo`io bi joj da
hoda monitorom odevena u zelenu papirnatu haljinu. Ode}u joj je ostavio neprozir
nu, ali ju je skratio tridesetak centimetara - vi{e joj je prili~ilo.
Ponekad bi je naterao da ple{e.
Provodio je {to je mogu}e manje vremena u svom stanu. Gomila kutija jo{
je stajala neotvorena u dnevnoj sobi. Retko se trudio da odgovara na pozive, ali
jedne ve~eri telefon je uporno zvonio svakih pet minuta. ^etvrti ili peti put p
odigao je slu{alicu.
"Halo", re~e on. Dugo ve} nije ~uo svoj glas. Delovao je prazno i nepozn
ato.
"Konrade?"
"Greta."
"Kako si?"
"U poslu", re~e on posle jednog trena. "Veoma sam zauzet."
"Radi{, naravno." Glas joj je bio kiseo. "Konrade, `elela bih da prestan
e{ da stoji{ ispred moga stana. Ja vi{e tamo ne `ivim. Samo gubi{ vreme."
Zadr`ao je dah. "Gubim li?"
"Da, gubi{."
Obrisao je ~elo prljavim rukavom ko{ulje. "Greta, `eleo bih da te vidim.
"
Za trenutak nije odgovarala. "Ne. Nisam te zbog toga zvala."
Pustio je da nastavi.
"Srela sam nekoga kada si oti{ao..."
"Po{to si me ostavila ispred zaklju~anih vrata." Nije bilo gor~ine u nje
govom glasu, ali nije video razloga za neta~nosti.
"Da, po{to sam te ostavila ispred zaklju~anih vrata. Nekoga na poslu - m
islim da mu ne}u pominjati ime. Vi|amo se ve} dva meseca."
^vrsto je stiskao slu{alicu. "Neko drugi? Sa njim... ne mo`e biti isto."
Jedno vreme je }utala. "Ne, nije. Nema one bliskosti koju sam ose}ala sa
tobom. Vi{e nikada i ne}e biti isto, zar ne?"
Nije mogao da odgovori.
"Konrade, zar ne?"
"Ne znam. Verovatno ne}e."
Po~ela je da pla~e.
"Greta, molim te, hajde da se negde vidimo. Mo`emo da zaboravimo tu no}.
.."
"Nikada", re~e ona odlu~no. Gotovo je mogao da ~uje kako drhti. "Nikada.
"
"Ali ja mogu da u~inim da zaboravi{." Bio je o~ajan. "Bi}e to lako. Mogu
da te opet skeniram. Sutra se ni~eg ne}e{ se}ati..."
"Konrade, molim te. Prestani. Zvala sam da... `elela sam da ti se zahval
im. Za ono {to si mi u~inio. Nisam mogla ni da pomislim da }u ti to ikada re{i,
ali tako je. Slede}e nedelje se udajem."
Nije mogao da di{e. "Za{to?"
"Trudna sam."
Konrad je sedeo na svom tatamiju, dr`e}i slu{alicu. Napokon je ustao i p
olako pri{ao vratima. Ose}ao je da mu je telo krhko, gotovo providno. Odvezao se
u ordinaciju.
Trebalo mu je puno vremena da podesi skener. Mehanizmi su se ra{timali o
d nekori{}enja. Postavio je na automatsko snimanje i legao na ~inijast sto. Izgl

edao mu je stra{no hladan. Pokrio se i mirno le`ao dok je aparat radio.

Lice njegove simulacije imalo je siv, upao izraz le{a. Jedva ga je prepo
znao. Lice je bilo prazno. Konrad je povio usne nagore, kao {to bi to pogrebnik
u~inio, u bezizra`ajan osmeh. Projektovao je Gretin lik u zelenoj haljini na mre
`nja~e njegove simulacije - najja~i stimulans koji je poznavao. Impulsi su putov
ali opti~kim nervom do dela kore velikog mozga zadu`enog za vid i... mozak mu do
sti`e belo usijanje.
Proveo je sate ispituju}i isprepletane staze. Greta je prodrla do svakog
dendrita i sinapse. Po~eo je da shvata instinktivne reakcije koje je budila u n
jemu - odziv na nju sezao je duboko u mali mozak i motorne neurone.
Mesec se podigao iznad grada, napravio luk preko neba i ispario u izlask
u sunca. Nastavio je da istra`uje, katalogizira, vodi signale dok su uranjali u
njegovo nervno zale|e. Staze su se ponegde tek nakratko pojavljivale i on je rad
io vi{e instinktivno, reskiraju}i.
Do podneva, sa~inio je pribli`nu mapu svog odziva. Iznutra, delovala je
zastra{uju}e - neprobojan ~vor veza. [uma algi. Ali kad se odmakao, obrazac je s
tao da se pojavljuje, a sa njim i strategija programiranja njegovih aparata.
Zaboravi}e da je Greta ikada postojala.
Ispod, svetla grada su se upalila. Nebo je poprimilo najbogatiju plavu b
oju. Konrad je poslednji put aktivirao Gretin simulakrum. Hodala je sobom, zaust
avila se, podigla pogled, o~ekuju}i. Konrad-simulakrum materijalizovao se ispred
nje, i dalje sa onim svojim praznim osmehom. Pri{li su jedno drugom do razdalji
ne od svega nekoliko centimetara. Lagano, ~edno, njihove usne su se dotakle.
Likovi su po~injali da blede dok su se kodirani kristali u bazama podata
ka randominizovali. Postali su nematerijalni, poput odraza u prozoru od metastak
la. Postali su duhovi. Pramenovi magle. Zatim ni{tavilo.
Zamislio je da mo`e da oseti prolazak aparata kroz svoje telo. Kretali s
u se od leve zajedni~ke karotide i unutra{nje karotide. Dostigli su granicu krvmozak. Oni su bili samo prethodnica. ^im pro|u granicu, umno`i}e se, prona}i odr
e|ene neuronske staze, latiti se posla. U`asavao ga je obim i delikatnost njihov
og zadatka. Trudio se da veruje u uspeh.
Dokono je tapkao prstima po stolu. Nije ose}ao magljenje svesti, niti od
sutnost. Da li je mogu}e da je imunolo{ki sistem uni{tio aparate pre nego {to su
obavili zadatak? Nije bilo na~ina da to sazna. Mogao je samo da ~eka.
Konrad je ustao i pri{ao jelki. Posmatrao je obrasce svetlosti i senke k
ako ple{u na granama od ogledalaca. Postepeno je ose}ao kao da mu neizmerno te`a
k teret spada sa ramena.
Dovukao se nazad do stola. U jednom uglu primetio je holo kocku privla~n
e devojke sa ledenim izrazom na licu. Delovala mu je poznato, ali nije mogao da
se seti odakle. Iz nekog razloga, zbunjenost ga je radovala.
Kada se vratio u svoj stan, nai{ao je na gomilu kutija u dnevnoj sobi i
smrad neopranog rublja. Maglovito se prisetio da je poslednjih dana naporno radi
o. O~igledno je zanemario sve drugo.
Ali kutije nije mogao da objasni.
Palo mu je na pamet da pozove policiju, ali je odustao. Bilo je suvi{e p
itanja na koje ne bi umeo da odgovori.
Do ve~eri, stan je ponovo bio u redu. Spremio je obilnu ve~eru i zaspao,
potpuno iscrpljen. Kada se probudio slede}eg jutra, ose}ao se rastrojeno i nesp
retno. Neko vreme nije bio siguran ni gde se nalazi. To ose}anje dugo ga nije na
pustilo.
Nekako se odvezao do ordinacije. Dolaze}i, nesugurno je lutao du` tri ho
dnika pre nego {to je na{ao svoja vrata. Barem mu se ~inilo da su njegova - ime
mu je bilo na njima - ali mu je name{taj bio nepoznat. Najvi{e ga je zanimala sk
ulptura u suprotnom uglu, jelka sa srebrnim li{}em i plamenom krunom. Zakora~io
je ka njoj i sru{io se.
Seo je na pod, o{amu}en, nesiguran kako da ustane. Nije mogao da pokrene
noge. Odmahnuo je glavom, poku{avaju}i da rastera maglu. Da li imao mo`danu kap
? Ne. Nije bilo drugih simptoma. Bio je svestan i nije bio paralizovan.
Bila mu je potrebna pomo}. U to je bio siguran.

Na stolu pored njega nalazio se telefon. Poku{ao je da se podigne na kol

ena, za trenutak uspeo, a zatim je isprepleo noge i ponovo pao. Dovukao se na la
ktovima i podigao grudi do ivice stola. Bilo je to veoma naporno i bolno. Posega
o je za slu{alicom, ali je {aka odbila da se sklopi oko nje. Usredsredio se na p
rst po prst, zami{ljaju}i {ta svaki mi{i} radi.
Posle nekog vremena tri prsta lagano su se obavila oko valjkastog objekt
a. Privukao ga je ka sebi, ose}aju}i neko nepotpuno zadovoljstvo koje se zavr{il
o zbunjeno{}u. [ta je ovo? [ta se s ovim radi?
Ruke mu iznenada otkaza{e i on tresnu na pod.
Za~uo je prasak pored sebe - mora da je ne{to sru{io sa stola. Deli}i sl
omljene kocke le`ali su rasuti oko njega. U svakom deli}u bio je isti maglovit l
ik. Najve}i komad bio je najjasniji. Prikazivao je mladu `enu koja ga je posmatr
ala sa jezivom nezainteresovano{}u.
Konrad ponovo podi`e pogled. Gledao je u duga~ak, ~ist zid. O~i su mu go
rele - umirale su. Nije mogao da se seti kako se zatvaraju. Pogled na tamne, blo
kovite oblike rasipao se i bledeo, zatamnjuju}i se.
Vreme je prolazilo.
Svet se smanjio na tamu uobli~enu Gretom, odsustvo se}anja i neuronske s
taze koje su je definisale tako nepobitno kao {to crn krug zaklonjenih zvezda ot
kriva mlad mesec. Shvatio je da ju je povezao sa sva~im - sa poslom i otkucajima
srca, sa osekom i strujanjem vazduha kroz plu}a. Nije mogao da je zaboravi, a d
a ne uni{ti sebe.
Greta-oblik je treperela i za trenutak ugledao je ogledalo-jelku kako se
jasno ocrtava na pozadini izbledelog grada, ismejavaju}i ga svojom porukom o po
vezanosti.
Zatim je zaboravio kako se di{e.