Naziv originala:

Marek Halter

L’INCONNUE DE BIROBIDJAN
Copyright © Editions Robert Laffont, Paris, 2012, through arrangement with Renata de La Chapelle Agency
Translation Copyright © 2015 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo
 Pripadam onom narodu koji često nazivamo izabranim...
Izabranim? Ili hajde da kažemo: onom što je ušao u uži izbor.
Tristan Bernar1

PRVI DAN

VAŠINGTON, 22. JUN 1950.

147. saslušanje pred Komisijom za antiameričko delovanje

„Recite vaše puno ime i prezime i vašu sadašnju adresu, molim vas.“
„Marija Magdalena Ejpron, Hester haus, Ulica Hester 35, Louer Ist Sajd,
Njujork.“
„Od kada?“
„Od prošle godine, februara 1949.“
„Datum i mesto rođenja?“
„Deseti oktobar 1912, Gros Point Park, Detroit, Mičigan.“
„Vaše zanimanje?“
„Glumica.“
„Sadašnje zanimanje?“
„Predajem glumu.“
„Ne glumite? Samo predajete?“
„Da, u Aktors studiju, u Njujorku.“
„Imate li advokata, gospođice?“
Ona samo odmahnu glavom.
Ponašao sam se kao svi ostali, nisam skidao pogled s nje. Prava lepota. Široko
lice, senzualna nakarminisana usta, kosa tamnija od uglja i skupljena u punđu.
Uprkos crnoj uskoj haljini, pričvršćenoj malim srebrnim brošem na grudima,
lako bi joj se moglo dati pet ili šest godina manje od njenog stvarnog godišta.
Nije je bilo teško zamisliti na naslovnim stranama holivudskih bulevarskih
časopisa. Samo što su njene oči pričale manje glamuroznu priču. Dva duboka
plava oka, neprozirna kao jezero.
Zovem se Alen G. Kenigsman. Tog proleća 1950. godine bio sam izveštač
Njujork posta. Već tri ili četiri godine besneo je lov na komuniste. Makarti i
njegova družina činili su sve da ubede zemlju kako Staljinovi špijuni haraju
Holivudom i pozorištima na Istočnoj obali. Ako ste bili glumac, režiser ili
scenarista, niste mogli mirno da spavate od pozivanja pred HUAC2 , Komisiju
za antiameričko delovanje. Već sam video dobar deo ove elite kako defiluje
ispred mikrofona sudnice. Veličine kao što su Hamfri Bogart, Keri Grant, Lorin
Bakol,
Žil Dasen, Elija Kazan, Breht ili Čaplin. Svi su morali da daju sve od sebe ne bi li
dokazali da su dobri Amerikanci i pravi antikomunisti. Međutim, lista onih koji
nisu uspeli da ubede Komisiju nije prestajala da se produžava. Zvali su je black
list, crna lista Holivuda... Crna kao smrt, takoreći. Upisani u policijsku evidenciju
morali su da se pomire sa sudbinom i napuste studije u kojima su radili,
precrtaju svoje ambicije i promene posao. Mnogi su morali da se oproste od
svojih porodica. Neki su više voleli da kažu zbogom zauvek. Bilo je to gadno
vreme.
Prisustvovanje tim saslušanjima za mene je bilo mučno. Tu se nije mogao
sresti ljudski rod u svom najboljem izdanju. Međutim, to je bio moj posao,
postao sam neka vrsta stručnjaka. Kad je reč o pomenutoj ženi koja je bila na
tapetu Komisije, tog dana sam na prvi pogled osetio da odudara od svih koje
sam već video da tu svedoče. Ne samo zato što nikada nisam pročitao njeno ime
na nekom filmskom plakatu. Bilo je to nešto sasvim drugo. Sve je proisticalo iz
njenog držanja. Od načina na koji je sedela, držala sklopljene ruke ispred sebe.
Njenog strpljenja, takođe. Nije pokazivala ni trunku onog uobičajenog
prenemaganja devojaka iz Holivuda. Tog načina kojim privlače pažnju i njihovih
usta koja izgledaju kao priviđenje iz sna. Daleko od toga da nije bila lepa.
Međutim, njena lepota uopšte nije zavisila od šminkerki iz MGM-a ili Vornera.
Stavio bih ruku u vatru da se ova žena već suočila s nizom životnih istina u
svom ličnom filmu.
Pošto je još ćutala, Vud se namršti u znak nestrpljenja. Senator Dž. S. Vud
bio je predsedavajući Komisije već godinu dana. Okruglasti čovečuljak, stalno
okićen kravatom s plavim linijama na žutoj podlozi. Pričalo se da je prisan
prijatelj s glumcem Reganom, predsednikom Udruženja glumaca. Pre šest
meseci zajedno su istakli listu navodnih komunista. Tamo nisam pročitao
prezime ove Marije Ejpron.
Vud udari malim čekićem po stolu ispred sebe i naže se ka mikrofonu:
„Odgovorite sa da ili ne, gospođice Ejpron. Imate li advokata?“
„Ne vidim nikakvog advokata pored sebe.“
Napravi neprimetan pokret da pokaže na prazna sedišta pored sebe. Nisam
bio jedini koji se na to nasmešio. Govorila je sa akcentom, ali ne onim koji
potiče iz okoline jezera Mičigan. Tim akcentom govorile su jedna ili dve
generacije nemačkih ili poljskih emigranata.
Sala nije bila dupke puna, kako je bilo uobičajeno. Pored policajaca koji su
stajali ispred vrata i sa obe strane podijuma, senatora i predstavnika članova
Komisije, stenodaktilografkinja i dvojice službenih snimatelja iz Kongresa, bilo
je samo nas četvorica izveštača. Vud je naredio da se saslušanje obavlja „iza
zatvorenih vrata“. Bio je to postupak koji je omogućavao da se isključi publika i
da se odaberu novinari.
HUAC je obično voleo da pravi veliku predstavu. Međutim, „zatvorena
vrata“ ponekad su se pokazivala kao dobar način da se privuče pažnja štampe na
nepoznatog svedoka. Novinar koji je uredno akreditovan ne voli da mu se
zatvaraju vrata ispred nosa. Ja sam, srećom, bio jedan od onih kojima je bilo
dozvoljeno da uđu.
Zašto?
Dobro pitanje, i dalje bez pravog odgovora. Nisam bio posebno omiljen
Komisiji. Nisam imao običaj da zavijam s vukovima u čoporu. U dva ili tri
navrata jasno sam napisao da metode HUAC-a nisu onakve kakve bi se mogle
očekivati od zemlje kao što je naša. Ipak, sinoć sam dobio papir s mojim
imenom, zbog čega sam bio persona grata za to 147. saslušanje. Sada, dok sam
čvrsto zabarikadiran za novinarskim stolom posmatrao tu divnu nepoznatu
žensku osobu, i Crvenoj armiji bilo bi teško da me pomeri odatle.
Vud poče da prevrće papire ispred sebe. Nije bio dobar glumac. Kada je
pokušavao da se pokaže strogim, jedini efekat bio je isticanje njegovog
podvoljka.
„Gospođice Ejpron, moj zadatak je da vam ukažem na neka pravila. Znajte
da ćete, ako budete odbijali da odgovarate na pitanja, biti odvedeni u zatvor
zbog uvrede Kongresa. Takođe, morate biti svesni da će prava kojima
raspolažete pred ovom Komisijom biti jedino ona koja vam odobri ova
Komisija. Jeste li me razumeli, gospođice Ejpron?“
„Mislim da jesam.“
„Odgovorite sa da ili ne.“
„Da.“
„Ustanite, molim vas... Podignite desnu ruku i zakunite se da ćete govoriti
istinu, samo istinu i ništa drugo osim istine.“
„Kunem se.“
„Ne. Morate da ponavljate za mnom: Kunem se da ću govoriti istinu...“
„Kunem se da ću govoriti istinu, samo istinu i ništa drugo osim istine.“
„Možete da sednete... Gospodine Kone, svedok je vaš.“
Bila je to prava predstava. Vud se smesti u fotelju, a tužilac Kon spusti svoje
zlatno nalivpero na predmete poređane ispred sebe, pa se uspravi.
Čudan prepredenjak, taj Roj Kon. Dvadeset tri godine, s glavom deteta ili
namrštenog anđela. Uvek brižljivo odeven, s posebnom naklonošću ka odelima s
prslukom marke Logan Belroz i slab na kravate od tamne svile. Zahvaljujući
rupici na bradi i pohlepnim ustima, imao je privlačan osmeh. Po vrlo jasno
izraženom razdeljku i zalizanoj kosi u stilu Klаrka Gejbla, pre bi se reklo da mu
je mesto na nekom slobodnom plesu nego u ulozi tužioca. Ipak, bilo je tako
kako je bilo. A ako je imao glavu anđela, onda je to bila glava crnog anđela.
Iako je bio mlad, već je imao vremena da sebi skroji određenu reputaciju. U
toku dve i po godine vodio je stotinak istraga o „antiameričkom“ delovanju. Na
prstima jedne ruke mogu se izbrojati oni koji su se izvukli kao čisti. Čovek je
prosto morao da se zapita odakle potiče njegova žeđ da jadne ljude prikuje za
svoju dasku za lovačke trofeje, ali kako izgleda, ta žeđ nije bila ni blizu da bude
utoljena.
Kada ustade, krenu u napad bez oklevanja:
„Marija Ejpron, da li ste ili ste bili član Komunističke partije?“
„Ne.“
„Niste član Komunističke partije Sjedinjenih Država?“
„Ne, naravno da nisam.“
„I niste to bili?“
„Ne.“
„Čak ni neke druge zemlje, osim Sjedinjenih Država?“
„Ne razumem šta hoćete da kažete.“
„Niste član Komunističke partije SSSR-a?“
„Ne. Kako bih mogla da budem?“
„Položili ste zakletvu pred ovom komisijom, gospođice Ejpron. Ponav ljam
pitanje: da li ste član Komunističke partije SSSR-a?“
„Ne, nisam i nisam nikada bila.“
Njen glas se promenio. Konov pogled takođe. Među njima se dogodilo nešto
što nam je promaklo. U tužiočevim pitanjima pojavila se zamka drugačija od
onih uobičajenih. Ona je to već shvatila.
„Jeste li sovjetski agent, gospođice Ejpron?“
„Ne. Ja sam glumica, to je sve.“
„Od kada ste u Sjedinjenim Državama, gospođice Ejpron?“
„Upravo sam vam rekla. Imate moj pasoš.“
„Rođeni ste u Sjedinjenim Državama?“
„Da.“
Kon potvrdi i pokaza svoj anđeoski osmeh.
„Lažete.“
Podiže desnu ruku i pokaza zeleni pasoš. Obrati se senatorima:
„Svedok je predao ovaj pasoš agentima FBI-ja. Ona im je izjavila da se zove
Marija Magdalena Ejpron, kao što je malopre učinila i ovde pod zakletvom. Mi
smo to proverili. Nikakva Marija Magdalena Ejpron nije rođena 10. oktobra
1912. godine u Gros Point Parku, Detroit. FBI je izričit: ovaj pasoš je falsifikat.
Odličnog kvaliteta, ali ipak falsifikat.“
Bez obzira na to što nas nije bilo mnogo u sudnici, začu se prava detonacija
od povika. Kon uperi pasoš prema ženi i uzviknu u mikrofon da se bolje čuje.
Vud udari čekićem dva ili tri puta da uspostavi mir. Ja sam imao dobro
mesto, levo od žene koju su ispitivali, iskosa, ali dovoljno da joj vidim lice.
Plavetnilo njenih očiju postade tamnije. Puder i šminka više nisu prikrivali ni
njene bore ni njeno bledilo. Pomislio sam da je pobesnela. To je verovatno
posledica neobičnog utiska kada je shvatila da joj je život u rukama dečaka s
glavom žigola. Kon je obožavao da igra na takvo iznenađenje. Pre nego što se
uspostavi tišina, on upita:
„Šta radite u našoj zemlji? Ko ste vi?“
Njegova scena je uspela. Senatori i moje kolege već su likovali pri pomisli na
sutrašnje velike naslove. Neznanka ipak ostade hladna kao da je od mermera.
Prstima je pritiskala belu maramicu na stolu.
Vud opet udari čekićem.
„Morate da odgovarate na pitanja koja vam postavljamo, gospođice Niko. U
stanju ste da se u istom trenutku lažno zakunete i lažno predstavite, pa Komisija
već sada može da zatraži vaše hapšenje...“
Naslućivali smo da neće uraditi ništa od toga. Svi su bili isuviše uzbuđeni da
bi znali kakav će biti nastavak. Kon je imao još iznenađenja u rukavu. Ponovo
mahnu pasošem:
„Na zahtev kancelarije tužioca, FBI je poveo istragu o ovom dokumentu.
Njegov broj odgovara seriji od četiri nepopunjena pasoša koja je OSSc4JA3
obezbedio za jednog od svojih agenata. To objašnjava njegov kvalitet...
Podsećam Komisiju da je Kancelarija za strateške usluge dobila zadatak da se
informiše o špijunskim aktivnostima SSSR-a do 1947. godine i stvaranja CIA.
Pre osam godina, to jest, 1943, jedan agent OSS-a ubačen je kod Staljina. Zvao
se Majkl Dejvid Ejpron.“
Vud nije morao da udara čekićem o sto. U deliću sekunde tastature
stenodaktilografskih mašina prestadoše da kuckaju. Konov glas bio je
bezizražajan kao da čita meteorološki izveštaj.
„Agent Ejpron nikada se nije vratio s tog zadatka. Dosijei OSS-a zabeležili su
poslednji kontakt s njim u leto 1944. godine. Od tada ništa više... Ništa, sve dok
ova osoba nije predala FBI-ju ovaj pasoš i izjavila da se zove Marija Magdalena
Ejpron.“
Kada Kon zaćuta, Ruskinjina ramena se skupiše. Jedna vena poče da joj
pulsira po slepoočnici punom brzinom. Grudi su joj se nadimale ispod haljine
od crne tkanine i to je izazivalo svetlucanje njenog srebrnog broša. Nikada
nisam saznao da li je to rezultat njene glumačke veštine ili panike, ali usta joj se
ne pomeriše ni za milimetar.
Vud i Makarti povikaše u jedan glas. Nekoliko sekundi čuli su se samo njihovi
uzvici:
„Jeste li ubili agenta Ejprona, gospođice Niko?“
„Ne!“
„Ko ste vi?“
„Od kada nas špijunirate?“
„Ja nisam špijun!“
„Lažete!“
„Ko sve radi u vašoj mreži?
„Niko! Ja ne...“
„Lažete!“
„Ne!“
Ustala je. Bila je viša nego što bi se moglo pomisliti.
„Nisam špijun i nisam ubila Majkla! Vi ništa ne znate! Sve sam učinila da ga
spasem.“
Sada smo znali odakle joj taj akcenat. Pogled joj skliznu ka senatorima, ka
novinarskom stolu. Verovatno sam imao izraz divlje zveri kao i svi ostali. Može
biti da je Kon dobio glavnu nagradu. Počela je da mi se vrzma ideja za sledeću
naslovnu stranu Posta. Bile su to misli koje su nam se jasno kao na neonskom
svetlu mogle pročitati na licima. Ona ponovo sede.
„U stvari, Ejpron nije moje prezime. Dobila sam ga po Majklu. I ovaj pasoš
mi je on dao.“
„On vam ga je dao ili ste ga ubili da mu ga uzmete?“
Bio je to Nikson. Do sada se nije čuo. Svaki put kada bi otvorio usta, činilo
mi se da čujem kao da šljunak pada na pod. „Ne! Ne, nije tako bilo!“
Vud podiže ruku da je zaustavi.
„Trebalo bi da nastavite ispitivanje, gospodine Kone.“
Ruskinja nas je odmeravala sve odreda. Pogledi nam se prvi put ukrstiše.
Plavetnilo njenih očiju bilo je tamno kao morski bezdan. Pomislio sam: mračno
kao strah. Očni kapci joj se zatvoriše u jednom dahu. Mogao sam da joj izbrojim
bore oko usana.
Kon nastavi ispitivanje glasom primernog učenika. Uradio je ono što je
najbolje znao: pokaza onu nonšalantnu oholost kojom dokazuje krivicu čim se
neko ljudsko biće nađe pred njim.
„Vaše ime i prezime?“
„Marina Andrejeva Gusejev.“4
 „Datum i mesto rođenja?“
„10. oktobar 1912. u Koplinu. To je grad južno od Lenjingrada.“
„Kada ste ušli na teritoriju Sjedinjenih Država?“
„U januaru 1946.“
„Zašto ste ušli u Sjedinjene Države s lažnim pasošem?“
„Majkl mi ga je dao. On...“
„Jeste li vi sovjetski agent?“
„Ne!“
„Jeste li član Komunističke partije?“
„Ne!“
„Jeste li ikada bili član Komunističke partije?“
„Ne! Nikada, nikada!“
„Vi ste sovjetska građanka, a niste komunista?“
„Ja sam pobegla iz svoje zemlje zato što više nisam mogla da živim tamo.
Zato što je i Majkl morao da beži.“
„Jeste li pobegli zajedno s Majklom Ejpronom?“
„Da, tako je moralo biti.“
„Jeste li ga ubili?“
„Ne! Zašto bih ga ubila? Volela sam ga. Nikada nikoga nisam volela kao
Majkla.“
„Zatvori su puni ubica koji su voleli one koje su ubili, gospođice. Kako ste
dobili ovaj pasoš?“
„To je bio Majkl... Nisam ga ubila. Kunem vam se.“
Vudov glas odjeknu preko zvučnika:
„U šta se kunete? U Bibliju ili u Staljinovu sliku?“
Nastade opšti smeh. Niksonov je bio prepoznatljiv.
„Lagali ste pred ovom komisijom od prve izgovorene reči, gospođice. Nije
dovoljno samo reći kunem se da bi vam se verovalo.“ Vud dade znak Konu da
nastavi.
„Gde ste upoznali Majkla Ejprona?“
Ona ne odgovori odmah. Na usnama joj se pojavi senka osmeha. Možda
zbog sećanja koje je u njoj probudilo Konovo pitanje ili zato što je upravo
shvatila trik Komisije: bombardovati svedoka pitanjima na koja mora da
odgovara sa da ili ne, najviše u četiri ili pet reči. Nije joj dozvoljeno da bilo šta
objašnjava.
Kon zausti da postavi pitanje, ali ga ona preduhitri.
„U Birobidžanu.“
„Birobidžanu?“
 „On je tamo došao kao lekar...“
Vud zagrme u mikrofon:
„Odgovarajte na pitanja. Šta je to Birobidžan?“
Ona pusti da protekne koja sekunda, izdrža Vudov pogled, uzalud pokuša da
namesti neposlušni pramen kose u punđu.
„Jevrejska država, blizu Vladivostoka. Oblast: autonomno područje.“
„Jevrejska država u SSSR-u?“
„Da. Ona postoji već dugo.“
„Jeste li vi Jevrejka, gospođice Gusejev?“, upita Kon.
„Skoro.“
Rekla je to šapatom, ali ju je čitava sala čula.
„Ne postoji skoro Jevrejka, gospođice Gusejev! Ili jeste ili niste. Verujte mi,
znam ponešto o tome.“
Kon poče da se smeje, a i mi s njim.
Vud lupi čekićem.
„Jeste li Jevrejka, da ili ne?“
„Postala sam Jevrejka u Birobidžanu, zahvaljujući Staljinu.“
Samo za Kona, dodade na jidišu:
„Možda više Jevrejka nego vi, gospodine.“
Verovatno sam jedini u sali razumeo nekoliko reči na jidišu. To izazva žestok
smeh oko mene, a taj smeh poče da mi smeta.
Lista svedoka koje je saslušavao HUAC u poslednjih deset godina sadržala je
najviše jevrejskih prezimena. Neki od članova Komisije, kao što su Makarti i
Nikson, bili su opštepoznati antisemiti. Međutim, HUAC-u je bilo teško da
otvoreno pokazuje mržnju prema Jevrejima. Mladi Kon služio mu je kao maska.
Bio je savršen u svojoj ulozi. Rođen u Bruklinu, ali ogorčeni protivnik Jevreja.
Zašto? Tajna.
Počeo sam da shvatam zašto sam u toj sali. Pored tužioca, bio im je potreban
i neki jevrejski novinar. Tip kao ja, s jednim G., kao Geršon, u svom imenu.
Možda čak zato što sam se uvek potpisivao kao Alen G. Kenigsman. Tip koji
uskoro može da objavi da je ta žena sasvim sumnjiva. Lažna Amerikanka, ali
prava komunistkinja, prava špijunka i, kao kruna svega, tobožnja Jevrejka, jer za
družinu iz HUAC-a nije bilo sumnje: komunisti su bili Jevreji, a Jevreji
komunisti. Nije išlo jedno bez drugog. Nemoguće je da se to izbegne. A ta žena
oličavaće dokaz za kojim su čeznuli!
Uostalom, upravo ovo je senator iz Viskonsina, Makarti lično, počeo da
uzvikuje u mikrofon:
„Gospođice... Gus...ev, kakvo god da vam je ime, ne izgledate kao neko ko
shvata ozbiljnost svoje situacije. Vi ste se pred ovom komisijom predstavili
lažnim imenom i sa falsifikovanim pasošem, za koji tvrdite da je pripadao
ubijenom agentu vlade Sjedinjenih Država i koji vam je omogućio da ilegalno
uđete u našu zemlju. Predstavljate se kao Jevrejka, ali to niste. Vi ste Ruskinja, ali
niste komunista... Zar ne mislite da je vreme da kažete istinu?“
„Istinu?“
„Da špijunirate ovu zemlju, Sjedinjene Države, u korist Staljinovog SSSR-a.“
Otrže joj se neprimetan osmeh. Ruke su joj na stolu bile otkrivene. Bela
maramica je nestala, a da nisam ni primetio. Ona odmahnu glavom. „Ne
verujem da vi želite da čujete istinu, gospodine.“ Vudov podvaljak se zatrese.
„Mi smo ovde zbog toga, gospođice. Ova komisija je ovde zbog toga: da čuje
istinu.“
„Ljudi kao što ste vi uvek to tvrde. Međutim, za vas je istina uvek isuviše
komplikovana. I Staljin neprekidno ponavlja da ima samo jednu želju: da čuje
istinu! Marinočka, reci mi istinu! Pa ipak, on sluša samo laži.“ Makarti skoro
ustade.
„Poznajete Staljina?“
Ona ga podsmešljivo pogleda, onim izrazom lica koji žene pokazuju pred
muškom naivnošću. Kladio bih se da se više nije plašila. Ako je njen akcenat bio
malo jače izražen, glas joj je bio smireniji. Njeni pogledi direktniji i uporni.
Pravapravcata glumica, u to nije bilo sumnje, i to ona koja igra ulogu života!
„Videla sam ga samo jednom. Jedno veče. Jednu noć. Pre skoro dvadeset
godina. Te večeri sve je počelo.“
Ona poče da priča, a više niko nije imao želju da je prekida.
 MOSKVA, KREMLJ
Noć između 8. i 9. novembra 1932.

Naravno da se svega sećala. Bila je mlada. Jedva dvadeset godina. Bile su to

strašne godine gladi. Ništa joj nije iščezlo iz sećanja. Ni najmanji detalj. Kako bi
mogao?
Stigla je u Kremlj kao princeza, na zadnjem sedištu službenog automobila,
pored Galje Jegorove. Već je bila pala noć kada vozač zaustavi gaz ispred rampe
na Nikoljskim vratima. Vojnici su držali stražu pod svetlošću fenjera, s puškama
o ramenu, bajonetima na cevima, dok je para od njihovog daha titrala u hladnoj
novembarskoj noći. Ostali stražari odlazili su i vraćali se tamo-amo ispod zidina
od crvene cigle. Jedan oficir pojavi se ispred stražarske kućice. Nasmeši se kada
prepozna zastavicu komandanta mesta na rešetki hladnjaka gaza. Galja Jegorova
dopola spusti prozor na vratima automobila. Oficirov osmeh se pojača. Vojnički
pozdravi.
„Drugarice Jegorova...“
„Jadni Ilja Stepanoviču! Još jedna noćna straža dok je tako lepo unutra?“
„Zadatak održava toplotu, drugarice Jegorova. A stražarenje nam omogućava
da razmišljamo o lepoti koja nam nije dostupna.“
On se nakloni i stavi ruku u rukavici na spušteni prozor. Svetlost fenjera
jedva je dopirala do unutrašnjosti automobila. Zagleda se u Marinino lice. Bez
naročite žurbe zadrža pogled na njenim zaobljenim usnama i sedefastoj koži,
koja je prosto pucala od mladosti. Nekoliko sekundi zagleda se u te oči, čija je
plava boja podsećala na boju jezera. Primeti rumenilo koje joj se isticalo na
jagodicama i oseti zadovoljstvo.
Bez reči se uspravi, držeći i dalje ruke na staklu prozora. Pogledom potraži
Jegorovu. Gledali su se ćuteći. I ona je bila lepa. Bila je to sasvim drugačija
lepota, zrela i izazovna. Kada vam se nasmeši, njen osmeh vas dugo prati, a da
se u njemu ne može prepoznati ironija dok vam pruža nadu.
Ona dodirnu poručnikov ručni zglob. Nosila je crne damske čipkaste
rukavice. Purpurni lak na njenim noktima blistao je između izvezenih končića.
Ne sreću se često dve takve žene iz Moskve, koje su u stanju da istaknu sve te
tragove stare aristokratije. I da baš one ulaze u Kremlj!
„Ilja Stepanoviču, zar mi niste obećali da ćete mi čitati svoje nove stihove?“
Poručnik se samo tiho nasmeši. Povuče ruku s prozorskog stakla i dade znak
stražarima da podignu rampu.
 Č
„Čim mi drug komandant izda naređenje, kleknuću na kolena pred vama,
drugarice Jegorova.“
Gaz ponovo krenu i zagluši njegov smeh. Galja Jegorova mahnu svojim
prstima u čipkanoj rukavici i podiže staklo na vratima.
„Zar nije slatkiš? Mislim da se stvarno plaši Aleksandra.“
„Zagledao se u mene, a nije me čak ni pitao za ime.“
„Zašto da te pita za ime, draga Marinočka? On vrlo dobro zna gde idemo.“
Marina uzdrhta. Mraz je u međuvremenu prodro u automobil. Ogrtač joj je
bio isuviše lagan, a haljina otkrivala dosta golog tela. Pozajmica od Jegorove, i
jedno i drugo. Hladnoća ipak nije bila jedini razlog njene drhtavice.
Automobil lagano krenu napred širokim drvoredima Kremlja. Na svakih
pedeset metara pregledali su ih vojnici, lica prikrivenih šapkama. Farovi su
dopirali do visokih, pravilno poređanih prozora Arsenala, pa onda udarali u
magični splet zlatnih kugli zvonika Ivana Velikog. Crkva Uspenja Presvete
Bogorodice ocrtavala se u noći. Marina nikada nije videla takav sjaj iz tolike
blizine. Neokaljani sjaj Velike Rusije. Međutim, bila je isuviše nervozna da bi mu
se mogla diviti. Sve se dogodilo na tako neočekivan način.
Pre dva dana Galja Jegorova ušla je u njenu garderobu u Pozorištu
Vahtangov. Marina je igrala mladu junakinju revolucije u komadu Vsevolda
Višnjevskog pod nazivom Optimistička tragedija.
Iznenadna poseta. Jedva da su se poznavale. Marina je još bila početnik kad je
Galja Jegorova blistala u filmovima Aleksandrova, Staljinovog omiljenog
režisera. Velika boljševička glumica s reputacijom, koja je istovremeno bila
predmet ogovaranja. Njen muž Aleksandar Jegorov bio je komandant Kremlja,
Staljinov drug za vreme rata u Poljskoj. Čovek širokih shvatanja. Javno mnjenje
pripisivalo je njegovoj ženi koliko filmova toliko i ljubavnika. Ili možda Jegorova
nije imala toliko ljubavnika, već samo jednog? Ljubavnika koji je bio važniji od
svega ostalog?
Tu, u skromnoj garderobi pozorišta Revolucije, Jegorova ju je obasula
laskanjem i komplimentima... a onda joj je saopštila pravi razlog dolaska. Marina
se na to nasmejala, nastavljajući da skida šminku.
„Nije lepo da mi se rugate, Galja Jegorova!“
Jegorova je nabacila onaj čarobni osmeh zbog kojeg poželite da se istopite u
njenom naručju.
„Ne rugam se, draga moja. Josif hoće da te vidi izbliza.“
„Mene?“
„Ujka Abel je pre nedelju dana bio ovde, u sali. Ostavila si snažan utisak na
njega...“
 „Ujka Abel?“
„Abel Enukidze. Gruzijac, veliki ljubitelj pozorišta, plesa... Lepih devojaka
koje hoće da... Bez sumnje jedino u šta je pomalo upućen. On zabavlja Josifa. U
jednom je u pravu: ti si odlična. Večeras sam te videla kako igraš i to je moja
procena. Lik koji igraš je šašav – čitav taj komad je šašav, ako hoćeš moje
mišljenje – ali pretpostavljam da je to ono što treba igrati danas. Ti se tu sjajno
snalaziš...“ Prsti Jegorove zatvoriše joj usta pre nego što je mogla da se pobuni.
„Veruj mi, znam o čemu govorim. Ne ispasti smešan u lošoj ulozi, to ume
samo velika glumica... Ti si budućnost, anđele moj! Drug sekretar Staljin je
strastveni pobornik budućnosti. Ko i ne bi bio kada vidi tvoju pojavu?“
Galja Jegorova dohvati čisto platno i sama završi Marinino skidanje šminke.
„Ne brini, i ja ću biti tamo. To će se održati kod Klima Vorošilova, našeg
velikog heroja, u lepom stanu usred Kremlja. Čitav Politbiro biće na svečanosti.
Sa suprugama, naravno. U početku je dosadno, a onda se zabavljamo mnogo
više nego što bi se očekivalo.“
Marina je znala makar ime Vorošilova. Ko ga ne bi znao? Čak i komad
Višnjevskog govori o „tom Vorošilovu, jednostavnom uglednom čoveku koji je
rasterao vojnike triju nacija i postao Gospodar rata sovjetske Rusije“...
Plakat s likom Vorošilova čak je bio zalepljen u holu pozorišta, pored
Staljinovog. Međutim, odatle ići na večeru za njihov sto u Kremlju!
„Galja Jegorova, to nije moguće...“
„Ne budi glupa.“
„Šta ću morati da radim? Da odglumim neku scenu, recitujem neki tekst?
Treba li da nešto naučim?“
„Ne, ne!“
Jegorova je pomilova po obrazu, kao da je neka devojčica, i napravi
zamišljenu grimasu.
„Ne brini, znaćeš da se snađeš. Josif vrlo dobro zna da stavi do znanja šta
hoće.
I obećavam ti, tanjiri će biti puni. Moći ćeš da utoliš glad, čak i više od toga...“
Argument koji bi mogao biti dovoljan da je ubedi. Od kada nije imala pravi
obrok? Od kada slavna revolucionarna Rusija umire od gladi? Niko, od Ukrajine
pa sve do Sibira, nije imao hrabrosti da se suoči s time.
Takav poziv se u svakom slučaju ne odbija! Imao je važnost naređenja. I sada
je bila tu, iza zidina Kremlja. Gaz skrenu levo i približi se zgradi Senata. Pred
farovima se pojavi put oivičen drvoredom dopola ogoljenih javorovih stabala.
Prsti u čipkanoj rukavici obaviše joj se oko potiljka, a umilni dah Jegorove
prosto joj je milovao uši.
„Uzbuđena?“
 Marina joj odgovori skoro nečujnim šapatom:
„Galja Jegorova! Zašto sam vas poslušala? Stomak mi je tako svezan da neću
moći da jedem.“
„Oh, naravno da hoćeš, moći ćeš ti to, Marinočka!“
Jegorovoj se na licu razli neprimetan osmeh zadovoljstva.
Č
„Reci sebi da to nije teže od ulaska na scenu u večeri premijere. Čak je lakše.
Sve će biti dobro. Josif je odličan gledalac.“
Gaz stade pred još jednom stražarskom kućicom. Zastavica na hladnjaku bila
je dovoljna da vojnici zauzmu besprekoran stav mirno. Jegorova još prošaputa:
„Josif obožava da igra, nemoj ga lišiti toga. Ali upozoravam te da smrdi na
duvan. Moglo bi se pomisliti da prazni duvanski talog na svojoj bluzi. To je
odvratno. I obrati pažnju: ima najgluplju ženu na svetu.“
„Nadežda Alilujeva? Ona će biti tamo?“
„Naravno! Nađa se nikada ne udaljava od svog Josifa!“
„Je li lepa?“
„Ona je tip boljševičke Ciganke, ako neko to voli. I najveća je zvezda
ljubomore koju je sveti Lenjin stvorio.“
Kvocanje Jegorove prestade u isto vreme kada i rad motora gaza. Kola
stadoše na dvadesetak metara od fasade Senata. Najveći svetac sovjetske moći
bleštao je pod svetlošću reflektora. S jednog na drugi kraj visoke crvene kapije
kozaci u crnim pelerinama s pozlaćenim resama formirali su vrstu. Preko ramena
su im bile prebačene sablje s remenjem i drškama koje su dopirale sve do leđa,
dok su im u rukama bile položene jurišne puške kao uspavana deca, a čelik
njihovih bajoneta svetlucao je na mrazu.
Jegorova spusti usne na Marininu slepoočnicu.
„Ne zaboravi: kada se sutra vratiš na scenu, bićeš kraljica.“
„Ili ću biti omrznuta i primiću u posetu dva ’kožna kaputa’ iz GPU-a...“
„Marinočka! Isuviše si inteligentna i slatka da bi ti se to dogodilo.“
Zgrada Senata bila je pravi lavirint. Hodnici i stepeništa smenjivali su se s
dvorištima, predvorjima, pa onda drugim hodnicima i stepeništima. Tu i tamo
iskrsavali bi stražari. Oni se nisu zadržavali samo na osmesima. Jegorova je sada
već morala da pokazuje propusnice.
Najzad njihovi koraci odjeknuše u jednom dugačkom predvorju. Kroz vrata
prema kojima su išle čuli su se bučni glasovi. Dočekaše ih sobarice ledenih
pogleda. Jegorova i Marina upadoše u kružni hol, u kojem su otomani već bili
zatrpani kaputima. Oslobodiše se pelerina, a zatim kao da uroniše u neki drugi
svet.
 Vorošilovljeva sala za prijem bila je nekako sva u dužinu. Poveći broj svetiljki
bleštao je i stvarao jače svetlo nego usred dana. Zidovi su bili obloženi
mahagonijem ili prekriveni policama za knjige. Kroz visoke prozore s duplim
ragastovima nazirale su se platforme širokog platoa i osvetljeni vrh Lenjinovog
groba. Ispod polica s knjigama stajale su fotelje s visokim naslonima i
somotskim jastucima, a oko njih visoke metalne pepeljare. Na preostalom
prostoru bilo je više nego dovoljno mesta za ogromni ovalni sto za večere.
Marina nikada nije videla takvo nešto. Snežnobeli stolnjak bio je toliko veliki da
se njime moglo prekriti nekoliko kreveta. Vešto izrezbarene čaše i flaše
svetlucale su kao dijamanti. Poslužavnici i tanjiri bili su obrubljeni pozlaćenim
trakama. Mnoštvo ruža i georgina izvirivalo je iz ogromnih vaza sa oslikanim
ukrasima. Srebrne činije za hleb bile su pretrpane ogromnim kriškama okruglog
belog ili crnog hleba.
Marina se nikada nije našla pred takvim obiljem lepote, sjaja i svakojakih
poslastica. Pred svim tim ostade paralizovana, skoro klonula. Krv joj udari u
slepoočnice. Jegorova joj steže ruku. Onda sva galama prestade. Dvadesetak
likova, muškaraca i žena, nađe se pred njom.
Oni su, u stvari, gledali samo u nju!
Proučavajući je od glave do pete. Vrebajući drhtanje njenih ruku.
Procenjujući njen strah, smirenost i ko bi ga znao šta još.
Jegorova je bila u pravu. Bilo je to isto kao izlazak na scenu.
Marina ispusti ruku Jegorove. Nije bio trenutak da izgleda kao neka
devojčica. Gorela je od želje da proždere neki od onih belih hlebova, ali smognu
snagu da izvuče osmejak iz dubine stomaka. Pogled joj je zabrinuto prelazio s
lica na lice. Morala je da ga prepozna na prvi pogled među tim podrugljivim
muškarcima koji su vrebali njen pogrešan korak. Videla je Staljina samo izdaleka,
jednom ili dvaput, prilikom beskrajnih defilea na Crvenom trgu. Takođe, viđala
ga je na novinskim fotografijama i plakatima. Kao većina onih koji su se našli
pred njima. Ipak, svi su znali da su te fotografije i plakati bili daleko od
stvarnosti.
Međutim, ne. Nije to bio slučaj i s drugom Staljinom. Neki ispred nje nosili
su brkove slične njegovim. Ili su imali njegovu kosu kao u Kozaka, gustu, crnu,
začešljanu unazad. Ipak, bila je sigurna. On nije bio tu.
Međutim, odmah je prepoznala Velikog heroja i domaćina večeri, Klimenta
Vorošilova. Nakloni mu se. I starom Kalinjinu, predsedniku Sovjetske republike
lično! Čoveku koji često odlazi u pozorište, s posebnom naklonošću ka plesu. U
garderobama su ga zvali Tata. Uvek odeven u staromodno vuneno odelo, sa
džepnim satom na lancu koji mu je poskakivao na prsluku. Imao je sivu bradicu,
prćast nos ispod okruglih naočara i ptičje oči.
 Pa onda Vjačeslav Mihailovič Molotov, predsednik Saveta komesara. Njegova
slika bila je obešena u zajedničkoj garderobi Pozorišta Vahtangov. Starije
glumice bile su zaljubljene u njega. Proglasile su ga za najelegantnijeg u
Politbirou i nacrtale srca i margarete na kragni njegove bele košulje. Ličio je na
svoj lik s postera. Zapadnjačko odelo, kravata sa crvenim tufnama na modroj
podlozi i, naravno, bela košulja, sa čistom belom dugačkom kragnom. Ispod
brižljivo potkresanih brkova krio se podrugljiv osmeh. Naočari za kratkovidost
uvećavale su mu oči, ukočenog i nekako ravnodušnog pogleda.
Ali ostali... Te žene u crnim haljinama, čupave kose, širokih grudi i obraza,
napuderisane i našminkane kao dobre i nedovoljno posvećene majke. Sve
suprotno od Jegorove!
I svi ti ljudi utegnuti u platnene bluze i uniforme. Izraženih crta očvrslih od
bora. Kao da su im sva iskušenja s kojima su se suočili da bi bili tu, kao
dobitnici, u toj aristokratskoj raskoši koja ih je okruživala, stvorila istu masku.
Kako da ne bude impresionirana? Zar to nisu bile prave ličnosti iz revolucije?
Ne, ne ličnosti. Istinski heroji glavom i bradom. Dok je samo ona bila
„neopredeljena“!
Još nije napunila dvadeset godina i u Moskvi je bila tek dve. Živela je za
pozorište i samo je o njemu maštala. Da politika nije bila u vezi s pozorištem, ne
bi ni obratila pažnju na nju.
Šta je znala o revoluciji? Ono što je znala većina, to jest, ne bogzna šta. Priče,
dugačke tirade, uloge u scenama dopuštenim danas, a zabranjenim već sutradan.
A kada se nalazila van pozorišta, „politika“ je postajala beskrajno blebetanje i
sastančenje. Užasavala se svega toga. Bile su to samo rasprave i uvrede, tipovi
koji govore beskrajno dugo, a da ništa ne kažu. Ne računajući da je politiku činio
i GPU, a sada i glad.
I evo, sada je i ona tu, kao miš u toru s krupnim političkim zverkama!
Šta se od nje očekivalo? Gde se krila zamka?
Te misli i začuđenost koje su je progonile mogle su joj se pročitati na licu.
Pored nje odjeknu smeh Jegorove. Ostali joj se pridružiše. Muškarci više nego
žene, istini za volju. Priđe joj jedan od njih, u crnoj tunici i visokim čizmama, sa
zubima belim kao sneg. Kao da je stvarno čitao njene misli, izjavi:
„Draga naša Marina Andrejeva, vi ćete biti biser naše večerašnje zabave!“
Pruži joj ruku i obrati se ostalima:
„Ova mlada drugarica igra ulogu naše neprežaljene Larise Rajsner u komadu
Višnjevskog pod nazivom Optimistička tragedija. Larisu u cvetu mladosti,
naravno. Gledao sam komad i rekao Galji Jegorovoj: ’Drug Staljin mora da
upozna ovaj biser!’ I evo je ovde!“
 Bio je to „Ujka Abel“. Pogled Jegorove to potvrdi. Hvalio je svoj pronalazak
kao mađioničar na trgu. Efekat je bio trenutan. Žene sasvim složno okrenuše
leđa, muškarci priđoše. Abel Enukidze dovrši predstavljanje. Proslavljena imena
odzvanjala su u Marininim ušima: drugovi Lazar Kaganovič, Anastas Mikojan,
Semjon Buđoni, Grigorij „Sergo“ Ordžonikidze, Nikolaj Buharin...
Marina ih je pozdravljala uz neprestane naklone, mucajući „veoma poštovani,
druže...“. Zaboravljala im je prezimena čim bi ih izgovorili, ili bi ih pomešala.
Najzad, kao da je izvlači iz vrtloga neke reke, stari Kalinjin izvuče je iz ralja Ujke
Abela. Bistrog pogleda, mekih i toplih dlanova, sada je on uze za ruku.
„Drugarice Marina Andrejeva, znate li da sam dobro poznavao vašu
junakinju? Tu Larisu Rajsner? Oh, poznavao sam je! Zaista sam je poznavao...“
„Ne samo ti, Mihaile. Uz sve dužno poštovanje prema tebi, svi mi ovde
poznavali smo lepu Larisu!“, umeša se Buđoni.
Utegnut u uniformu kozačkog komandanta, prasnu u smeh, promuklog,
snažnog glasa, rumenih usana ispod uglađenih brkova.
„Semjon je u pravu“, dobaci Vorošilov.
Veseo, još vitkiji u maršalskoj uniformi, prekide krug koji se stvorio oko
Marine. „A ja mislim da sam mnogo bolje poznavao Larisu nego ti, druže
predsedniče. Dvadeset prve sam s njom i njenim Raskoljnikovim od muža bio u
Avganistanu.
Paklena avantura. Da li se u vašem komadu govori o tome, drugarice Marina
Andrejeva?“
„Nemoj da se praviš važan ped našom drugaricom glumicom, Klimente!“,
zaškrguta stari Kalinjin, pre nego što je Marina uspela da odgovori. „Nisi ti
najbolje poznavao Larisu...“
Grubo odgurnu Buđonija i heroja Vorošilova.
„Polina... Polina Molotova, priđi, molim te...“
Krupnija žena, otmenija od ostalih, okrenu se. Nabor od čipke lepršao joj je
na grudima i ublažavao joj strogost lica. Priđe, ne pomerajući usne.
„Polina, sećaš li se Larise?“
„Kako se ne bih sećala, Mihaile? Obe smo bile komesari u Petoj armiji...“
„Hej! Evo vaše šanse, Marina Andrejeva!“, povika Ujka Abel. „Zar nije
trenutak da nam odigrate nešto iz komada Višnjevskog?“ „Da?“
Polina Molotova neljubazno odmeri Marinu.
„Za taj komad potrebno je pravo pozorište. Ne vidim kod vas mnogo toga
što podseća na Larisu... Bila je izrazita plavuša. Sa crnim očima. Vrlo
inteligentnim. Nimalo vaš tip. Ona nikada ne bi nosila takvu haljinu...“
Polina Molotova odjednom prekide. Pogled joj prelete iznad Marininih
ramena.
Oko njih se više ništa nije čulo.
On je bio tu. Marina je to znala pre nego što se okrenula.
Sitan čovek. Manji nego što ga je zamišljala. Odeven u jednostavnu bluzu od
zelenog platna. Pantalone su mu bile naduvane iznad dubokih čizama. Bile su
izrađene od besprekorne kože koja je sijala kao ogledalo. Kao i njegove
neobično žute oči koje su se račvale ispod gustih obrva. Iznenadi je bledilo
njegovog lica. Neverovatno bledilo. Ten boje krede birokrata koji nikada ne
viđaju svetlost dana. Bilo je to i zbog njegove boginjave kože. Ona primeti njen
neobičan sjaj. Oštećenu kožu, nepravilnu, što fotografije i plakati nisu
pokazivali. Lice mu je bilo mlađe nego na slikama. Mnogo živahnije, uprkos
bledilu. Kosa mu se presijavala pod svetlošću lampi kao krzno neke lepe
životinje.
Nadežda Alilujeva, njegova supruga, išla je odmah iza njega. Marina ju je
najpre samo nazrela. Bila je sakrivena u vrtlogu uniformi i bluza koje su već
okružile Staljina. Međutim, Polina Molotova odmah ju je uočila:
„Nađa! Moja Nađuša! Kako si lepo odevena.“
Smešeći se, Nadežda Alilujeva obiđe oko dugačkog stola. Crna haljina,
zategnuta u struku, koja je jasno naglašavala njena bedra i figuru, činila ju je još
vitkijom. Dekolte u obliku trapeza, preterano naglašen i s prikačenim priveskom
kameje, stidljivo joj je otkrivao početak grudi. Na golom vratu bez ogrlice
nazirala se nežna koža. Nije imala umiljato lice. Vilica joj je bila isuviše jaka, kao
i nos. Usta su joj u odnosu na njih izgledala neobično mala. Ipak, kada uputi
osmeh Polini Molotovljevoj, njene dugačke obrve podigoše se kao krila
lastavice. Senka oko očiju nestade, a usne joj zadrhtaše kao u deteta, odajući
izvesni šarm.
U kosi, koju je ovom prilikom pustila da slobodno pada, imala je svilenu
ružu. To je izazvalo divljenje i čestitke Poline Molotovljeve. Ni ostale supruge
nisu zaostajale u tome. Žamor ponovo ispuni salu. Marina je poželela da priđe
Nadeždi Alilujevoj i udeli joj kompliment. „Ne!“
Prsti Jegorove zariše joj se u mišicu.
„Ne pomeraj se. Čekaj. Najpre on.“
Jegorova je fiksirala pogledom grupu muškaraca. Ona se rastavi. Staljin se
grohotom smejao ispod brkova zbog dosetke koju je izrekao Vorošilov, dok je
Marina ipak naslutila da je ispitivački posmatra ispod poluzatvorenih kapaka. Bio
je to pogled divlje mačke.
On se primače živahnim korakom, kao da klizi na ledenoj površini. S njim
stiže i opori miris duvana o kojem joj je pričala Jegorova.
Morao je da malo podigne glavu kako bi je odmerio. Ona pokuša da se još
jednom nakloni. Jegorova poče da priča o komadu Višnjevskog. On uzviknu:
 „Ah! Larisa!“
Onda, klimajući glavom:
„Vrlo dobro, vrlo dobro!“
Ni reč više. Moglo bi se pomisliti da ga Marina uopšte ne interesuje. Nadežda
Alilujeva ih je posmatrala, istovremeno slušajući Polinu Molotovu. Staljin se
dokopa neke stolice i to je bio znak.
Već koji trenutak kasnije Marina je sedela između starog Kalinjina i Anastasa
Mikojana. Ovaj poslednji bio je vrlo lep čovek, neusiljenih manira, jedan od onih
koji umeju da izazovu divljenje žena. Prefinjena i pomalo setna glava Jermenina,
senzualnih usta ispod dugačkih negovanih brkova. Na kragni njegove bluze, kao
i u tamnom dnu njegovih zenica, blistale su zvezde.
Nadežda Alilujeva smesti se nekoliko mesta dalje, naspram svog muža, a
pored Nikolaja Ivanoviča Buharina. Ovaj je bio sušta suprotnost Mikojanu.
Zalisci, sivo lice, izborano umorom i potamnelo od duvana. Nasmeši se Marini.
Bio je to osmeh koji je otkrivao prazninu na mestu očnjaka, ali osmeh finog
čoveka.
Ili je samo tako izgledao. Šta je ona znala o tome?
Kasnije, tokom godina koje su sledile, kada je imala vremena da razmišlja o
ludosti te večere i onome što je iz nje proizašlo, Marina je često pomišljala da je
sve što se dogodilo bilo kao na pozorišnoj sceni. Svi su tu pokazali i javno istakli
svoja osećanja, izgovorili rečenice koje su bile samo privid i bolje ili lošije
odigrane uloge.
Da li je zbog toga tamo namamljena? Zato što je ovde sve pozorište?
Međutim, to pozorište imalo je svoju cenu, i to višu nego što je izgledalo.
Najpre je došla gomila žena koje su nosile brda hrane. Supa od cvekle,
kobasice, jegulje u kremu, goveđi jezik s renom, teleći i svinjski ravioli... Da ne
govorimo o raznim vrstama rolovanog pečenja, posudama za salatu s
kornišonima umućenim u javorovom sirupu i ovalima sa ikrom. Crnim
kavijarom koji Marina nikada nije okusila. Flaše su se praznile, čaše punile. Jak
miris vina iz Gruzije i votke s Krima preplitao se s mirisom koji je dopirao s
poslužavnika. Svako je davao oduška svom ćefu. Jelo se, smejalo i mljackalo. Još
uvek blago pijanstvo postepeno se pojačavalo i stvarala se ona vrsta vesele i
prijatne topline kakva se uvek stvara na gozbama.
Marina se neko vreme posvetila samo jelu i piću. Kao u groznici. Malo joj se
vrtelo u glavi. Mikojan joj je uslužno punio tanjir i sipao vino. Nema nikakve
sumnje da je predosetio njenu glad. Ostali takođe. Posmatrali su je uz osmeh.
Dva ili tri puta primeti Staljinov pogled na sebi. Nije se usuđivala da uzvrati.
Uostalom, Staljinova pažnja često je bila rasejana. Jegorova i ostali bili su
zaduženi da ga zasmejavaju.
 Konačno, stari Kalinjin poče da joj postavlja pitanja. Odakle je, od kada je u
Moskvi, da li se njeni roditelji ponose njom?
Ona proguta i ispra usta novim gutljajem vina kako bi uspela da promrmlja:
„Nemam roditelje.“
„Oh...“
„Moj otac poginuo je za vreme Velikog rata. Bio je na mađarskom frontu u
Meze Laboru. Dobio je Krst Svetog Đorđa i poginuo nekoliko nedelja kasnije.
Tako mi je ispričala majka. Imala sam samo sedam godina.“
Njen odgovor privuče pažnju Jekaterine Vorošilove, koja je sedela s druge
strane stola. Negovano lice, oči boje jezera, ali neverovatno izborana koža od
brade do vrha čela. Podsećala je na slatku jabuku na kraju zime. Onda i ona
upita Marinu:
„A tvoja majka, drugarice, šta se s njom dogodilo?“
Marina je oklevala da kaže istinu. Ispi čašu vina i sleže ramenima. Njena
majka srela je drugog čoveka, tesara koji je želeo da napusti njihov grad Koplino
i da se nastani u novom Lenjingradu. Ostala je u drugom stanju i krenula sa
svojim novim mužem.
„Međutim, porođaj nije dobro prošao.“
Možda je to izazvalo simpatiju Jekaterine Vorošilove. Ili čaše vina i njen
manje prazan stomak. Ili Staljinovi pogledi iskosa. Da li ju je stvarno posmatrao
kroz svoje mačje kapke? Bilo kako bilo, Marina odjednom postade glumica.
Odbaci prošlost nemarnim pokretom.
„Naravno, žao mi je što nemam ni oca ni majku. U početku je bilo teško.
Kako se to kaže, naučila sam da koračam sama. Međutim, i nije tako loše kada se
u životu oslanjate na sopstvene snage. Naučite da volite lepotu i istinu. U
svakom slučaju, moja želja je uslišena. Pronašla sam novu porodicu, a to su moji
drugovi iz pozorišta. Sada ne mislim ni na šta drugo osim na budućnost.
Prošlost je prošlost, zar ne? Tu se više ništa ne može uraditi. Tako nas uči
revolucija. Da radimo za lepotu budućnosti i da je unesemo u naše srce.
Budućnost je najlepša kuća koja nas očekuje. Tu već stanuje novi život. I šta je
lepše od nade u novi život?“
Glas joj se podizao što je duže govorila. Nije baš znala odakle su poticale sve
te reči i misli koje su joj padale na pamet. Raspirivala ih je u vazduh kao mehure
od sapunice.
Pored nje odjeknu Mikojanov smeh, istovremeno sa aplauzom starog
Kalinjina. Smeh i aplauz koji se proširiše svuda okolo. Buharin dobaci Mikojanu:
„Evo svežine i nevinosti za kakve odavno nisi čuo, Anastase! Bravo, bravo,
Marina Andrejeva! Eto šta je dobro!“
 Ovog puta Staljin je ozbiljno posmatrao Marinu. Osmeh mu je izbrazdao dve
dugačke bore na obrazima. U očima mu se mogao videti samo podsmeh. Možda
i malo divljenja i još ponešto. Nešto što mu je u svakom slučaju pružalo novi
izgled, sasvim različit od onog koji je do tada pokazivao. Ipak je bilo nemoguće
znati šta je stvarno mislio.
Marina brzo spusti glavu. Obrazi su joj goreli. Za šta ju je smatrao? Nije se
usuđivala da pomisli šta Jegorova misli o njoj. Srećom, odmah prestade da se
bavi njom. Heroj Vorošilov ustade sa čašom votke u ruci. Poče duga serija
zdravica: Za uspomenu na Vladimira Iljiča, našeg vođu; Za uspeh XIII kongresa;
Za druga predsednika Kalinjina; Za druga prvog sekretara Staljina; Za kraj
otimača zemlje; Za pobedu boljševika.
Ruke su se podizale, a grla ispijala čaše uz zadovoljno groktanje. Alkohol je
zapalio Marinine grudi. Ledena votka cedila joj se po prstima. Bila je na putu da
bude mrtva pijana za kratko vreme. Ti stari ratnici oko nje bili su u stanju da piju
čitavu noć bez prestanka. Ona to nikako neće moći da izdrži. Zagrize kornišon i
parče hleba namazano paštetom. Vatra na njenim ustima jedva se smiri.
Jekaterina Vorošilova, koja je sedela naspram nje, dade joj znak. On je značio:
„Samo zamoči usta, ne ispijaj!“ Upravo tada neko opet nazdravi. One se
nasmejaše i zajedno zamočiše usne. Marina pusti da joj se alkohol slije u ugao
usta. Pogleda zabrinuto u pravcu Staljina.
Ne, on nije obraćao pažnju na nju. Jegorova je zaokupila svu njegovu pažnju.
Njen gugutavi smeh lebdeo je kao svilena mreža nad mrsnim šalama koje su
vrcale svuda oko stola. I Jegorovu je verovatno zahvatilo blago pijanstvo, ali je
ona znala šta da radi s njim. Staljin je delovao pomalo pripito. Opet je izgledao
nekako drugačije. Mlađi, manje bled. Pegava koža njegovih obraza izgledala je
svežija i nekako glatkija. Pucao je od smeha i počeo da baca mrvice hleba na
Jegorovu. Skupio je čitavu gomilicu municije ispred sebe i gađao izrez između
njenih nabreklih grudi. Bila je to lako dostižna meta. Dekolte Jegorove bio je
dovoljno dubok da otkrije i samo dno njenih grudi. Najveći deo hlebnih loptica
odbijao se o njen tanjir, dok su joj se neke kotrljale u izrez blistave puti i
nestajale u njenim dojkama. Jegorova je vrištala i uvijala se, zaranjala prstima u
čipkanim rukavicama u izrez haljine, otkrivajući malo više tela ispod intimnog
rublja. Bio je to poduhvat koji je izazvao još više smeha. I naravno da su se lepi
Sergo Ordžonikidze i kozak Buđoni, koji su sedeli pored nje, ponudili da joj
pomognu. Ona ih je grubo odbijala:
„Ruke k sebi, ne može unutra. Šta vi mislite?“
Preklinjala je Staljina:
„Dosta je, Josife! Prestani ili ćeš morati da dođeš da ih sam potražiš! I to pred
svima.“
 Nastade još žešći smeh. Staljin je slao novu salvu loptica. Jegorova je kvocala
i pokrivala grudi raširenim prstima.
Marina ih je posmatrala, ukočena u grimasi smeha. Bila je fascinirana. Na
kraju primeti lice Nadežde Alilujeve. Čelo i rumene jagodice, usne koje kao da su
nestale u drhtavoj pukotini, dve nepomične zenice, crne kao tamna noć. Svileni
cvet u kosi njihao joj se tako snažno da se moglo pomisliti da je struna koja
samo što se nije prekinula. Prstima je razvlačila servijetu kao da će je pocepati.
Polina Molotova položi ruku na njenu šaku. Nije uspela da je smiri. Jegorova i
Staljin nastavljali su svoju glupavu igru kao da se to samo njih tiče.
Marina okrenu glavu. Mikojan, pored nje, ustade da uputi još jednu zdravicu:
„Smrt stvaraocima praznih stomaka!“ Ritual se nastavljao. Podignute čaše, nova
groktanja. I onda nastade oluja. Blesak tišine prethodio je prasku jednog glasa:
„Nađa! Pij.“
Bio je to Staljinov glas.
„Šta izvodiš? Hajde, popij!“
Više se nije igrao hlebnim lopticama i grudima Jegorove. Lice mu je opet bilo
nekako drugačije, kao da je navukao novu masku. Usne koje se nisu videle ispod
brkova, žućkaste ukočene oči, čupave, ukoso uzdignute obrve, koža opet debela,
zrnasta kao kamen. Marina nije mogla a da mu se ne divi. Malo glumaca bilo je u
stanju da tako žestoko i savršeno menja izraz lica u tako kratkom vremenu.
Nadežda Alilujeva fiksirala ga je pogledom, ne otvarajući usta. Ne htede da
podigne čašu. Usled tišine, čitavo društvo za stolom se ukoči. Konačno, Polina
Molotova prošaputa:
„Nađa...“
„On zna zašto ne pijem!“
Nadežda Alilujeva lupi čašom o sto. Votka se proli po stolnjaku i razbacanim
mrvicama koje nisu ušle u nedra Jegorove. Međutim, nijedan mišić Staljinovog
lica se ne pomeri, nijedan zvuk ne izađe mu iz grudi. Nadežda Alilujeva
podrugljivo se nasmeja:
„Smrt stvaraocima praznih stomaka! To ti kažeš!“
„Ćuti, Nađa. Ne pravi idiota od sebe.“
„Nisi samo ti upućen u dešavanja. Ja takođe idem ulicama. Dobijam pisma.
To što postoji – postoji, Josife. Postoji glad. Čak ni ti ne možeš da se ponašaš
kao da ona ne postoji.“
Bila je pripita, glas joj je bio opor, malo promukao. Nije se obraćala samo
svom mužu. Sada podiže čašu:
„Tako je to: pijte i trpajte hranu u sebe dok Rusija crkava od gladi da biste vi
uživali.“
„Nađa!“
 Marina je ćutke gledala u tanjir ispred sebe. Osećala je poglede na sebi.
Prodirali su joj kroz obraze, čelo, potiljak. Kao klinovi od usijanog gvožđa. Srce
joj je lupalo, samo što ne pukne. Talasi užasa sekli su joj krsta, treznili je. Bože
dragi! Kamo sreće da više nema ni oči ni uši. Da ne sluša ovu svađu. Staljinovu
suprugu kako vređa prvog sekretara. Nemoguće! Da li će moći da jednostavno
ode iz ove prostorije i zaspi u svom krevetu posle ovakve scene?
Začu Kaganovičev glas:
„Upravo sam se vratio s Kavkaza, Nadežda Alilujeva. Mala inspekcija u
Kubanu. Hoćeš li da ti ispričam šta sam video? Silose krcate žitom. Trulim
žitom, ukiseljenim kao trule jabuke. Koje ti izrodi od seljaka kriju već dve
godine! Petnaest sela kulaka pokvarenih do srži, koji više vole da puste narod da
crkava od gladi, umesto da prodaju žito kolhozima. Eto šta sam video, Nađa.
Eto tih stvaralaca praznih stomaka! Rulja zatucanih kontrarevolucionara,
opsednutih idejom da nas dokrajče. Smrdljiva rana koju treba hitno lečiti. I vidiš,
drug Staljin nije hteo da se razračunam s njima jednom zasvagda. Šteta, eto ko
mi nije dozvolio da im pokažem...
’Revolucija bez streljačkog voda nema nikakvog smisla’, sećaš se maksime
Vladimira Iljiča? Dobro. Uradili smo samo ono što je trebalo da se uradi, ništa
više.
Samo desetak streljanih, a ostatak su moji Kozaci samo oterali ka našem
voljenom Sibiru. I to još vozom. Čak ni da taj put pređu peške. Videćeš: ta
gamad pronaći će način da se bolje prehrani usred stepe nego drugovi u Minsku
ili Rostovu!“
Nadežda Alilujeva se ne oglasi. Opet nastade tišina. Dve-tri sekunde. Taj
trenutak iskoristiše žene iz posluge da sklone sa stola prazne poslužavnike i
donesu nove flaše i poslastice. Atmosfera se opusti. Stari Kalinjin stavi ruku na
Marinino rame, da se osloni i ustane, pa onda udari nožem o čašu kako bi
zamolio za malo pažnje.
 VAŠINGTON, 22. JUN 1950.
147. saslušanje pred Komisijom za antiameričko delovanje

Ona zaćuta. U tišini koja je nastala pomislio sam da čujem zvuk noža koji udara
o čašu.
Prošlo je skoro sat vremena kako je govorila. Zveckanje stenodaktilografskih
tastatura galopiralo je iza njenih reči. S mukom je dolazila do daha između
rečenica. Čitava sala bila je usredsređena na njene usne. Vrebajući njene izraze
lica, pokrete njenih ruku. Nema sumnje, Marina Andrejeva Gusejev umela je da
priča.
Ona ispi čašu vode. Napuni je i ispi još jednom. Frizura joj se malo pokvarila.
Prebaci pramen kose iznad uha. Diskretan, elegantan gest.
U tišini koja se produžavala, njen glas i akcenat još su odzvanjali u našim
glavama. Iskoristih to prazno vreme da napravim zabeleške.
Pokušavao sam da je zamislim sa dvadeset godina. Sitniju, vitkiju. S ljupkijim
plavetnilom očiju. Potpunim i sanjalačkim plavetnilom. Zapitao sam se da li je te
famozne večeri u Kremlju nosila nakit. Ogrlicu, minđuše? Nije to napomenula.
Možda to nije bio običaj među boljševičkim krupnim bogatašima? Da se napiju i
krišom napune mešine – to da, ali ne i buržoasko hvalisanje nakitom.
U glavi mi odjeknu neko malo alarmno zvono. Moje interesovanje za tu ženu
doživljavalo je preokret koji sam isuviše dobro poznavao.
Tužilac Kon pogleda na sat i razmeni pogled sa senatorima. Dok je ona
pričala, Makarti, Nikson i njihovo društvo pili su surutku za svojim stolom.
Jedna komunistkinja je tako slikovito pričala o Staljinovom životu da se sticao
utisak kao da su bili tamo! Boljševički poroci i gozbe na velikom ekranu!
Zamišljali su to tokom čitavog života i, eto, sada im se događa! Nema nikakve
sumnje da su bili nestrpljivi da čuju nastavak priče.
Predsednik Vud dade znak. Kon se naže nad mikrofon:
„Gospođice Gusejev...“
Ona ga ućutka jednim pokretom.
„Vi ne možete da shvatite šta je značila jedna takva večera za devojku kao što
sam ja. U vreme gladi. Dok su ulice bile preplavljene decom praznih stomaka,
ženama mršavim kao leševi. Starcima koji se bacaju na pse i pacove... Pa strah
od zime. Ljudi su dolazili u pozorište zato što je tamo hladnoća bila
podnošljivija nego u stanovima. Mi smo igrali od jutra do mraka da zaboravimo
na glad. Replike nisu bile ništa drugo do reči izgovorene samo da prođe vreme.
Igrali smo heroje revolucije, ali niko više nije verovao u nju. To je bilo kao da
pričate bajke... Stariji su se sećali građanskog rata posle državnog udara 1917.
godine. U to vreme...“ Vudov čekić sruči se na sto. Svi se trgoše.
„Gospođice Gusejev! Nismo došli ovde da slušamo kurs sovjetske
istorije.“ „Ta večera u Kremlju izmenila je moj život.“ Kon se uključi.
„Kakve to veze ima sa agentom Ejpronom?“
„Zovite ga kako hoćete. Ja sam ga uvek znala kao Majkla Ejprona.“
„Agent Ejpron nije bio u Moskvi 1932. godine.“
Kon se smeškao, zadovoljan sobom. Ona se ne potrudi da odgovori. Gledala
je u svoje ruke. Ili kroz njih, u neku vrlo daleku uspomenu.
Vud postade nestrpljiv.
„Odgovorite na pitanje, gospođice Gusejev.“
Ona ne popusti odmah. Sleže ramenima.
„Kada je stari Kalinjin ustao u toku večere, hteo je da smiri Staljina. Da se
više ne priča o gladi i da se Nadežda Alilujeva smiri. Tek kasnije saznala sam da
su je se svi pribojavali. Samo je ona bila u stanju da se suprotstavi Staljinu. Ostali
su morali da se pognu na sve četiri pred njim. Ona ne. Govorila je ono što joj je
bilo na srcu. Izazivala je strah kod svih. Onda je Kalinjin, da promeni temu,
počeo da govori o Jevrejima. Saopštio je da će Birobidžan biti nova jevrejska
autonomna oblast. Bila je to odluka koju je odobrio drug Staljin. Veliki trenutak
za sve Jevreje sveta. Prvi put posle dve hiljade godina taj narod imaće svoju
zemlju... Kalinjin je bio vrlo ponosan na njega.“
„Gde je taj Birobidžan, gospođice Gusejev? Niko ovde nikada nije čuo da se
govori o njemu. Niti da su komunisti stvorili neku jevrejsku državu.“
Kon je isticao svoj osmeh žigola. Ona mu uzvrati ledenim pogledom.
„To je zato što vi niste tako dobar Jevrejin, gospodine tužioče. Mnogi Jevreji
u
Njujorku ili u Los Anđelesu znaju za postojanje Birobidžana. I to već odavno.“
„Gospođice Gusejev!“
Vud se ponovo razbesne i to pokaza čekićem. Uzalud. Šteta je već bila
načinjena. Čitava sala se smejala, kako senatori tako i sekretarice. Konovi obrazi
poprimiše tamnocrvenu boju.
Ruskinja nije dopustila Vudu da drži pridike. Shvatila je kako to ide. Vrlo
smirena, kao da ona vodi igru, pokretom dirigenta dade znak prisutnima da
prestanu da se smeju.
„Pa to je ono što su svi pitali Kalinjina te večeri: Mihaile Nikolajeviču, gde se
nalazi Birobidžan? Vorošilov je otišao da potraži neku kartu. Ili Molotov, ne
znam više ko. Staljin nam je svojim nožem pokazao stepski prostor duž reke
Amur, veliki kao Ukrajina. Na mandžurijskoj granici. Nekoliko drvenih koliba
koje su činile selo. Eto, to je bilo to, Birobidžan. Jedno nigde, kakvih ima svuda
po Sibiru, na osamsto kilometara od Vladivostoka. Polina Molotova tada je
uzviknula: ’Josife, hoćeš li da sve Jevreje pošalješ u logor?’“
Kapci su joj bili poluzatvoreni. Nastavi, drhtavih usana:
„Staljin se grohotom nasmejao. Kao kada se dete glasno nasmeje. Rekao je:
’Polina, Polina, Polina...’ Kao da ju je milovao izgovarajući njeno ime. Polina
Molotova je pocrvenela. Međutim, najviše od ljutine. Staljin je i to umeo. Da vas
pravi idiotom, ali nežno. Kao da je to jedan od vaših kvaliteta.“
Ona nas onda pogleda, kao da nas uzima za svedoke. Senatori ostadoše
nepomični. Zatim nastavi, naglašavajući reči sitnim gestovima.
„Onda su Kalinjin i Staljin objasnili da je to sjajna ideja. Boljševici su još od
revolucije već dosta toga učinili za Jevreje. Više nisu živeli u ’izdvojenim
zonama’. Mogli su da biraju posao. Da budu drugovi građani, kao svi ostali.
Narod, kao svi ostali narodi velikog saveza sovjetskih naroda. Jedino što nisu
imali ni zemlju ni državu. Jevreji su i dalje neprekidno sanjali svoj Izrael...’ Eh,
pa dobro, mi boljševici ostvarujemo njihov san’, rekao je Staljin. ’San svih
Jevreja sveta: dajemo im državu. Birobidžan. Izrael u Sibiru!’ Polina Molotova
bila je zabezeknuta. Ona je Jevrejka.
Kao i dosta njih iz Politbiroa u to vreme. Kaganovič, Buharin... A kada nije bilo
Jevreja muškaraca, tu su bile njihove supruge. Kalinjin se smejao i objašnjavao:
’Oni će biti slobodni. Birobidžan će biti nezavisna oblast, kao sve oblasti
Sovjetskog Saveza. Obrađivaće zemlju i to će svakako biti bolje nego kod kulaka.
Tamo se bar neće bojati gladi...’ Staljin je još dodao: ’Govoriće jidiš. Ne
hebrejski jezik. Hebrejski je dobar za sinagoge. Jidiš je njihov pravi jezik već
hiljadu godina. Oni jedu, igraju, pevaju na jidišu. Savršeno. Jedan jezik, jedan
narod, jedna zemlja. Eto recepta boljševičke sreće!’ To je ta vrsta govora. Uz
nazdravljanje, naravno. To je potrajalo neki trenutak. Ne sećam se svega. Čula
sam samo pola. To me nije mnogo interesovalo.“
Kon se podrugljivo nasmeja:
„Zar vas sudbina Jevreja nije interesovala, gospođice Gusejev?“
„U tom trenutku bila sam posebno zainteresovana za to kako će se to veče
završiti za mene.“
„Niste voleli Jevreje?“
„U to vreme – ne.“
„Ah? Od kada ste promenili mišljenje?“
„Imala sam tek dvadeset godina. Bila sam kao i svi ostali.“
„Hoćete da kažete da Rusi ne vole Jevreje?“
„Izgleda ne više nego što ih vole ovde, u ovoj komisiji. To sam u svakom
slučaju zaključila prema onome što sam mogla da pročitam u novinskim
izveštajima.“
 To je konstatovala smireno, ne skidajući pogled s Kona. Kao da ga je udarila
mokrom krpom po licu, on je to tako shvatio. Kreveljio se. Začu se gunđanje u
sali.
Izdvoji se neki oštar glas s teksaskim naglaskom:
„Gospođice... gospođice Gee... kakvo god da je vaše ime, ako nastavite tim
tonom, tražiću od predsednika Vuda da zaključi saslušanje i da idete pravo u
zatvor. Niste ovde da iznosite vaše sudove o ovoj komisiji.“
Bio je to Nikson, nagnut nad mikrofon kao jastreb. Ona se okrenu prema
njemu. Smešila se. Prvi pravi smeh koji sam video kod nje. Divan, tužan, dubok.
Bez trunke straha. Nisam mogao da se načudim. Ona se prosto zabavljala.
„Vi ćete me u svakom slučaju tamo poslati, gospodine, zar ne? U zatvor. Šta
god da kažem, završiće se na taj način. Svi to znamo.“
Ne. Nije se zabavljala. Bilo mi je potrebno nekoliko dana da to shvatim. Bilo
joj je potrebno da govori, da ispriča svoju priču. Bila je to ogromna potreba.
Životna koliko i udisanje vazduha i uzimanje hrane. To što je priča pred ovom
komisijom nije imalo nikakve važnosti. Ili je to možda ipak bio najbolji način da
je najveći broj ljudi čuje? Bilo je potrebno da čitava ta priča izađe iz njenog srca,
iz njene glave. Kon, Vud, Nikson, Makarti... Svi ti tipovi koji su želeli da je
dovedu u škripac, nisu bili ni blizu da joj uliju strah.
Ona zadrža osmeh.
„Tražili ste od mene istinu. Evo je. Ja ne govorim ništa drugo. Istinu kakvu ja
poznajem. A istina je da u to vreme nisam volela Jevreje. Zbog istih razloga koje
su svi ponavljali. Jevreji su previše ovo i premalo ono: previše inteligentni,
previše dovitljivi, previše bogati, previše je advokata, lekara, profesora, muzičara,
glumaca... U to vreme, pre Birobidžana, bilo je mnogo glumaca Jevreja u
Moskvi. I svuda je bilo jevrejskih pozorišta, u svim velikim gradovima Rusije. I
to uspešnih! Sami boljševici nisu mnogo marili za Jevreje. Zaboravljalo se na to
da su progonjeni, masakrirani, da im je zabranjeno da žive kao svi ostali već
dvadeset vekova! I ja sam u novembru 1932. godine bila jedna savršena
antisemitkinja, to da. Više nego Staljin, sigurna sam u to. Da je one večeri
najavio slanje Jevreja u logor, kako je rekla Polina Molotova, to me uopšte ne bi
uzbudilo. Ili bih pomislila da je to veoma dobro. Bar bi ih se pozorišta otarasila.
Eto, to je istina. Bila sam jedna mala glupača koja još nije znala šta je čeka.“
Zaćuta i popi malo vode. Kon je preturao po papirima kako ne bi sreo njen
pogled. Članovi Komisije ćutali su kao sfinge. Potpuno nepomični. Senator
Munt pređe rukom preko svog čela intelektualca, izbegavajući poglede okoline.
Makarti i Nikson mogli su, bez rizika da se prevare, da se prepoznaju u portretu
koji je upravo nacrtala jedna savršena antisemitkinja.
Ona nastavi, ali tiho, kao da govori sama za sebe:
 „U stvari, ja te večeri nisam shvatala bogzna šta od onoga što se dešavalo oko
mene. Ždrala sam kao da sam morala da se najedem za čitavu godinu dana.
Istovremeno sam osećala strah. Ipak mi nije bilo neugodno kada je Staljin uputio
pogled prema meni. Izgledalo je da mu to pričinjava zadovoljstvo. Nisam bila
neka potpuno beznačajna glumica. Laskala mi je već sama činjenica da mi se prvi
sekretar divi dok me gleda kako jedem za stolom. Mada me je život već naučio
da sve ima svoju cenu. Kada svi pored vas crkavaju od gladi, kavijar vam se ne
nudi besplatno. Ipak, kada je Staljin ustao da stavi ploču na gramofon, mislila
sam samo na jedno. Da Josif Visarionovič još nije video ništa od moje lepote.“
Bio je to nastavak. Ponovo je pričala svoju priču. Niko, čak ni Kon ili Vud ne
usudi se da se pobuni.
 MOSKVA, KREMLJ
Noć između 8. i 9. novembra 1932.

Bio je to američki gramofon marke elekson. Veliki aparat lakiran u crno, vrlo
modernog izgleda. Njegovo kućište od crvenog bakra, u obliku džinov skog
cveta, bilo je okićeno neobičnim slikama, jako uočljivim čim mu se primakn ete.
Jedinstven uređaj u čitavom SSSR-u. Staljinu je bilo mnogo stalo do njega.
Stavljanje ploča u ležište i smeštanje igle u spiralne žlebove bio je njegov posao.
Samo njegov. Niko osim njega nije imao pravo da ga dira.
Sve zvanice za stolom netremice su ga posmatrale. Njegovi bledi, pomalo
kratki prsti pažljivo su baratali mehanizmom srebrnih odsjaja. Igla se gegala na
bakelitu. Iz njega je izbijala muzika kao udar pesnice. Jak orkestarski zvuk, oštar i
grozničav.
Ženski glas s blagim podrhtavanjem.
Opera! Italijanska opera!
Staljin se nasmeši. Desnom rukom pratio je pevanje, opisujući u vazduhu
krug u ritmu muzike koja je dopirala s gramofona. Ženski glas se pojača uz
stenjanje, zatim prestade. Sada se jače čuo orkestar, violine ovladaše bakarnom
površinom. Onda se začu škripa i pucketanje između tonova. Ploča je slušana
hiljadu puta. Onda, posle nekoliko tonova sa orguljama ili klarinetom, glas Josifa
Staljina nadjača tenorov:

Chi son? Sono un

poeta. Che cosa faccio?
Scrivo. E come vivo?
Vivo...5

Marina je ostala otvorenih usta od iznenađenja i verovatno izgledala kao idiot.

Da li će joj verovati dok bude prepričavala tu scenu? Staljin peva italijansku
operu! Pa dobro, lepo, talentovano. S malo zabačenim čelom, zaobljenim,
drhtavim ustima, rumenih obraza, dok rukama neprekidno miluje vazduh u
visini grudi. Imao je glas širokog raspona, odlučan, mekan kao da mu duvan
nikada nije grebao grlo...

Per sogni e per chimere

 E per castelli in aria

L’anima ho
millionaria.6

Marina se nije rado vraćala na to. Imala je želju da se nasmeje i zamlatara

rukama kao dete u zanosu. Nova maska, novi Staljin. A ko njemu može odoleti?
Aplauzi zaglušiše finalni akord. Staljin otpozdravi. Njegove pocrvenele oči
blistale su od zadovoljstva. Pokretom ruke naredi Vorošilovu da priđe dok je
nameštao novu ploču. Stara pesma pravoslavne liturgije Mnogaja ljeta čula se s
gramofona. Staljin i Vorošilov uhvatiše se oko struka. Vorošilov se pokaza kao
dostojan bariton i njihova dva glasa elegantno se dopunjavaše. Kod trećeg
refrena, Ujka Abel, Buđoni i Sergo Ordžonikidze ustadoše da se pridruže duetu.
Muzika s ploče više se nije čula od njihovog glasnog pevanja. Grudi zvanica
uzdrhtaše. Bilo je lepo, nežno kao neka zaboravljena emocija. Sve se završi
grmljavinom smeha, povicima „bravo“ i kucanjem čašama.
Posle toga, kao po unapred utvrđenom programu, odgurnuše sto i fotelje u
stranu. I za tren oka sala se pretvori u podijum za igru. Staljin okrenu ručicu
gramofona, stavi novu ploču. Bubnjevi, flaute i jedna violina pomešaše svoje
note u razigrani ritam. Neko uhvati Marinu za ruku. Bio je to lepi Mikojan, sav
nasmejan.
„Marina Andrejeva, znate li lezginku? Dođite, dođite, nemojte se stideti. Ja ću
da vam pokažem.“
Mikojan je povuče među parove koji su počeli da se formiraju. Nastade
lagano gurkanje. Staljin i Jegorova već su bili na podijumu, ostali su se trudili da
uhvate ritam. Marina se usredsredi na Mikojanova uputstva. Igrao je izvanredno,
okretan i uspravnog držanja, ne privijajući je previše čvrsto uza sebe. Lezginka je
bila igra sva u piruetama i poskakivanju. Takođe je trebalo ukrstiti dva koraka s
partnerom. Marina je posrtala, grešila, smejala se kada je trebalo da se pridrži za
Mikojana. On to nije koristio, podsticao ju je i ohrabrivao, ozbiljan kao neki
profesor.
„Hop, hop, i eto! Još jedan krug, Marina Andrejeva... Ne ispuštajte mi ruku.
Dobro, dobro! Vidite kako brzo učite! Evo lepe vesti, vi ste rođeni za ples, isto
kao za pozorište.“
Stari Kalinjin ostao je da sedi u jednoj od fotelja i slatko se smejao. Pratio je
piruete uz praznu čašu. Lezginka se završila u pomamnom ritmu. Marina se
trudila da prati Mikojana. Ujede se za usne i uhvati ga za ruku. On je sada
koristio svaku priliku da je privije uza sebe.
 „Hop, hop, hop! Divno, sjajno!“
Uhvati je oko struka i podiže od poda. Ona oseti njegov topli dah na svojim
golim ramenima. Na udaljenosti jednog rukohvata Staljin podiže Jegorovu na
potpuno isti način. Pogledi im se ukrstiše u deliću sekunde. Marina pomisli da je
pročitala ohrabrenje u očima Jegorove.
Ples odjednom prestade, što ona nije očekivala. Marina posrnu, naglo
otrežnjena, zahvaćena vrtoglavicom. Ruka joj refleksno potraži Mikojanov
potiljak. On je zadrža, oznojenih bokova, grudi uz grudi.
Ona povrati prisustvo duha da ne podigne glavu ka njemu i da se odlučno
odvoji. Oko njih se začuše smeh i aplauzi. Bez sumnje su bili upućeni koliko
Mikojanovoj spretnosti da ukroti partnerku, toliko i Marini.
Čaše se opet ispuniše votkom. Vorošilov zatraži polku. Staljin stavi novu
ploču na gramofon. Sergo Ordžonikidze, s lavljom grivom i prinčevskim
profilom, uhvati Marinu za ruku pre nego što je Mikojan mogao da protestuje.
Mekoća njegovih dlanova, ipak više naviknutih na rukovanje oružjem, iznenadi
Marinu. Pored njih se formiraše parovi. Ovog puta niko nije ostao sam.
Nadežda Alilujeva pozva Ujka Abela. Usta su joj bila razvučena u širok osmeh i
uopšte nije izgledala ljuta. Jegorova i Staljin vrteli su se na suprotnoj strani sale.
Nije bilo potrebno mnogo vremena da okreti i skokovi polke stvore
konfuziju. Parovi bi se okrznuli, pretili da će početi da se odbijaju jedni od
drugih. Ordžonikidze je igrao s više strasti nego Mikojan. Marina je naslutila
njegovo uzbuđenje i brigu da joj se svidi.
Onda se neizbežno nađoše sasvim pored Jegorove i Staljina. Jegorova se
oslanjala na Staljinovu nadlakticu s pokornošću slepca, dok joj je glava bila
ležerno zabačena unazad, a usne poluotvorene u osmeh. On se smejao, mrštio,
razmenjivao šale sa Ordžonikidzeom. Prilikom narednog okreta dva para bila su
tako blizu da se sudariše. Marina posrnu. Ordžonikidze je uhvati i pridrža
jednom rukom dok se okretao oko samog sebe, dovoljno brzo da se fino platno
njene haljine naduva kao zavesa. Staljin se nasmeja i dobaci:
„Vrlo dobro! Vrlo dobro!“
Onda i on okrenu Jegorovu. Zatim se sve zanjiha. Ploča prestade da se
okreće, muzika poče da se gubi. Polka nije bila završena. Nema sumnje da ručica
gramofona nije bila dovoljno dobro nameštena. Još zagrljeni u ritmu, ostali
povikaše:
„Josife, Josife, gramofon!“
Međutim, Staljin se zabavljao kao deran posle dobre šale. Pridržavao je
Jegorovu, igrao s njom valcer bez muzike. Povici su se nastavljali:
„Josife, muzika!“
 On podiže ruku, zamahnu kao da rukuje zamišljenom ručicom, naginjući se
i ljubeći gole i naduvene lopte koje je pridržavao dekolte Jegorove.
„Josife!“
Marina se trže. Nadežda Alilujeva je odgurnu. Zgrabi Staljina za rukav.
„Josife, šta to radiš?“
„Hej, ništa, Nađa!“
Ona je vrištala. Staljin se i dalje smejao, pozivajući ostale za svedoke.
Š
„Nađa! Nađuška! Šta ti misliš? Zabavljamo se.“
Glas mu je bio trom, otežao od alkohola.
„Pa proslava je... To je sve šala.“
„Poznajem ja tvoje šale!“
„U redu je, Nađa! Smiri se. Ponašaj se kao svi, zabavljaj se malo.“
„Ubijaš me, Josife! Ti si dželat! Mučiš me, mučiš sve oko sebe. Krvopija,
krvopija, eto šta si ti. Nešto najgore što je zemlja dala!“
„Hej, ti! Dosta je!“
„Ćuti! Ni reč više!“
Urlali su oboje. Nadežda Alilujeva uzmače. Bledog lica, dok joj je jedna
pesnica bila stisnuta uz grudi, a druga ispružena ka suprugu, ona povika:
„Prestani da me vređaš. Ja se ne zovem Hej, ti!“
Pomislili smo da će pasti. Polina Molotova jurnu ka njoj. Ordžonikidze ju je
već pridržao za lakat. Nadežda Alilujeva grubo ga odgurnu.
„Ne dodirujte me! Ostavite me na miru...“
Ona skloni parove koji su joj se našli na putu i pojuri ka izlazu iz sale,
neprekidno urlajući:
„Ostavite me na miru! Ne obraćajte mi se više... Nikada više!“
Polina Molotova potrča za njom. Nestadoše.
Nastade tišina, prosto lepljiva od zbunjenosti. Marina začu Staljina kako grmi:
„Kakva idiotkinja! Zašto to radi? Kakva kretenka!“
Kozak Semjon Buđoni zgrabi čaše i flašu s votkom. Spuštenih kapaka,
ogromnih sivih brkova, priđe Staljinu. Čizme su mu škripale po parketu.
„Nadežda Alilujeva previše je nervozna. Ne bi smela da na takav način govori
o svom suprugu.“
Napuni čaše i jednu pruži Staljinu.
Onda nastade nekoliko sekundi tišine, moćne i neobične. Staljin uze čašu
koju mu je pružio Buđoni. Fiksirao je pogledom vrata kroz koja je nestala
Nadežda Alilujeva. Na njegovom skamenjenom licu ocrtavao se bes. Izraz
zbunjenosti i muke iznenada mu se raširi po obrazima i slepoočnicama.
Odjednom je izgledao mlađi. Nova maska. Slika jednog veoma dalekog Josifa
Visarionoviča Džugašvilija, mladog čoveka kakav je bio pre nego što je rođen
Staljin.
Možda baš u tom trenutku opazi Marinin pogled. Uzvrati joj. Pogledi im se
susretoše kao kod dvoje zaljubljenih. Ruka mu zadrhta. Alkohol poče da mu
poigrava u čaši i prosu se. Prinese ruku ustima, liznu malo votke koja ga
poprska. U njegovim zenicama, zenicama najproždrljivijeg od svih muškaraca
SSSR-a, moćne zveri, zatreperi nerazumevanje dečaka koji zna da je odbačen,
uskraćen za ljubav u koju je još verovao. To nije trajalo duže od treptaja oka. Od
sevanja munje.
Međutim, dovoljno da Marina oseti kako kroz nju struji paklena vrelina.
Nešto kao knedla od tuge skupi joj se u grlu. Prepoznala je taj bol. Ona,
siroče koje se batrga na sceni da je vole i da joj se dive, znala je da pročita taj
iznenadni pogled koji se sručio na nju. Ona se nasmeši, bez razmišljanja, bez
kalkulisanja, pod jednostavnim naletom emocija. Istinskim, prijatnim osmehom
kojim žena prihvata muškarca i oseća njegovu istinu duboko sakrivenu pod
prividom spoljašnjosti. Na sam taj blesak u njenim očima, Staljin joj odgovori. Ili
je bar poverovala u to. U stvari, nikada nije bila sigurna u to. Bučna proslava već
se nastavila oko njih. Zveket čaša i opšti smeh, povici „Josife, muzika“. Svi su
želeli da zaborave skandal Nadežde Alilujeve.
Ono što se neizbežno zbilo posle, odvijalo se u maglovitoj konfuziji. Mogao
je to biti uticaj alkohola. Svi su držali čaše koje nisu dugo ostajale pune. Marina
više nije mogla da odoli, pila je kao svi ostali. Staljin ode da ponovo pusti ploču.
Kada se muzika nastavi, Jegorova ga odvede do Marine. Poveza ih, takoreći
spoji. Šapnu Marini na uho:
„Budi nežna s Josifom. To mu je sada potrebno.“
Posle tog prvog plesa, došao je drugi, pa još jedan, pa opet još jedan... Sada se
nisu odvajali u igri. Između svakog plesa Staljin je išao da ponovo pusti ploču. U
povratku je uzimao čašu i praznio je dok je prilazio onoj koja ga je očekivala.
Ostali: Mikojan, Kalinjin i Ordžonikidze, nisu joj više prilazili. Postala je
nevidljiva. Ćak je ni žene nisu više gledale ni krajičkom oka. Postojala je samo za
Staljina, koji joj je ljubio prste, a onda ih isprepletao sa svojima; koraci su im
postajali sve sporiji i obraćali su sve manje pažnje na muziku.
Ona na kraju više nije osećala miris njegovog duvana. Iako su prozori bili
otvoreni, dim cigareta zadržavao se oko lustera. Njen dah, nakljukan votkom,
postao je težak i kiselkast, isto kao i njenog partnera. Kako se uopšte držala na
nogama? To se moglo pripisati čudu. Činilo joj se da se bori sa svojim vilicama
da odgovori na pitanja koja je Staljin odjednom počeo da joj postavlja. Kakve su
joj uloge? Ima li tremu? Kako se bori protiv nje? Je li već igrala na filmu? Ne? A
zašto? Morala bi! Film je najveća umetnost veka! Revolucionarna umetnost,
narodna umetnost za narod, umetnost koja će se baviti obrazovanjem naroda...
Govorio je dok se vrteo, ponavljajući reči. Onda odjednom zaćuta. Ispod
poluzatvorenih kapaka vrebao je njenu reakciju. Bili su skoro iste visine, pa ipak
se osećala neverovatno sitnom u njegovim rukama. Verovatno su bili smešan
par. Ako bi se to moglo nazvati parom. Pre bi se reklo – geganje ogromne
krivonoge mačke i još nedovoljno uhranjenog miša!
Ova pomisao natera je na smeh. To se svide Staljinu. Počeše da se smeju
zajedno, odjednom postadoše opušteniji.
On onda poče da priča. Govorio je brže nego što je igrao. Pozorište se
previše spominjalo među neprijateljima revolucije. Međutim, ipak se uživalo u
njemu, on

Š
prvi. Šta je ona volela? Vatreno srce? Bruski, Panferova. Ne, još bolje: Jegora
Buličeva, Gorkog? Ili adaptaciju Zemlje, Dovjenka?
Izgledalo je da je u stanju da nabraja beskrajnu listu dela. A komadi
Bulgakova? Ne, nikada nije igrala u nekom komadu Bulgakova. Naravno. Još je
suviše mlada. Ima vremena. Bilo je potrebno vreme za Bulgakova. Težak čovek.
Težak genije. On, Staljin, voleo ga je uprkos svim vetrovima i plimama i
osekama. To je i napisao u jednom članku u Pravdi: Vrtoglavi uspesi. Članak o
budućnosti revolucije koji takođe govori o ruskoj umetnosti. Da li joj je poznat?
Već sutra bi trebalo da ga pročita. Jasno će shvatiti kako stoje stvari.
„Bulgakov je veliki, Marina Andrejeva. Vrlo veliki. To ne mora da vas plaši.
Ne treba uzmicati pred onim ko je veliki. Nikada. Setite se ovog s aveta.“
Bila je previše iscrpljena da bi odgovarala. Izgledala je kao da je shvatila.
Onda promaši korak. Njena laka cipela skliznu na njegovo stopalo. On poskoči
kao vrabac, hvatajući uprazno jednom rukom, dok joj se drugom pridrža za
rukav. To ga zabavi kao nekog derana. Onda prasnuše u još žešći smeh. Uhvati
je oko struka, pokretom koji bi se mogao nazvati nežnim. Gospodarov dlan na
njenim bokovima više nije bio težak. On reče:
„Napisaću Bulgakovu da postojiš. Videće koliko vrediš. Ako si zaista velika,
on će te hteti.“
Možda je prošaputala jedno „hvala“. Možda i nije. Ne bi mogla da se seti.
Međutim, shvatiće šta je značilo to obećanje i obraćanje sa ti. Uskoro ostadoše
još samo dva para da se okreću na podijumu. Vorošilov i Marija Kaganovič,
priljubljeni čelo uz čelo, kao dvoje starih, spokojnih ljubavnika. Molotov i
njegova žena, odeveni po poslednjoj modi, s rukama spojenim maramicom.
Jegorova je, izgleda, nestala.
 Bio je to poslednji ples. Staljin nije više nameštao ručicu gramofona. Povuče
Vorošilova u stranu. Pridruži im se i neki čovek koga Marina do tada nije
primetila. Visok, mršav tip. Kasnije je saznala da se zove Pauker i da pripada
telesnoj gardi Josifa Visarionoviča. Razgovarali su tihim glasom. Pauker je
detaljno osmotri. Marina mu okrenu leđa i priđe stolu. Nije sela. Plašila se da
više neće moći da ustane. Nasu sebi veliku čašu vode. Ponovo pogledom potraži
Jegorovu. Nestala. Kao i Kaganovič i Ujka Abel.
Pomisli na svoju sobu i svoj krevet. Nestvarna pomisao, dalja od sna, znala je
to. Kada se Staljin vrati do nje, ona se začudi što se sve odvija sasvim
prirodno.
Izađoše iz Vorošilovljevog stana, a ona čak i ne pomisli da uzme svoju pelerinu.
Idući jedno pored drugog, uputiše se ka nekom zasvođenom hodniku. Pauker je
išao iza njih, pa se onda kao čarolijom iskrade.
Ruke im se same po sebi isprepletoše. Pijanstvo je pružalo neobičnu gipkost
njihovom hodu. Ona prestade da misli na to ko je on i kakav su čudan par
formirali.
Nisu išli daleko. On je uhvati za ramena, okrenu je i stavi joj šake ispred očiju.
„Nemoj da gledaš! Ne gledaj dok ti ja ne kažem.“
Ona posluša. Gurao ju je napred. Jednom rukom obuhvati je oko struka, a
drugu joj pritisnu na stomak, na finu tkaninu njene haljine, pripijenu uz kožu,
vlažnu od znoja zbog tolikih plesova. Ona oseti da se otvaraju neka vrata. Svežiji
vazduh pomilova je po čelu. Nije se opirala pritisku njegove ruke. Oko njih beše
neka drugačija tišina. Čak je i zvuk njihovog daha bio nekako prigušen. On onda
naredi:
„Sada otvori oči.“
Ušli su u bioskopsku salu. Bila je vrlo mala, taman tolika da u nju stane
desetak fotelja. Dugačak kauč bio je prislonjen uza zid u polukružnom
udubljenju. Gazili su po tepihu s Kavkaza, a jastuci na sedištima bili su
prekriveni zelenim somotom s pozlaćenim nijansama. Sa ekrana, uokvirenog
debelom crnom tkaninom, odbijala se žućkasta svetlost noćnih svetiljki.
Vrata se zatvoriše za njima, kao da su imala neki ugrađen mehanizam. Staljin
sada prvi put položi usne na njeno golo rame.
„Ako budeš igrala na filmu, ovde ću te gledati.“ Zatim, dok joj je skidao
haljinu i privlačio je prema jastucima kauča, nakratko zastanu. On onda nastavi
da joj ljubi ramena, vrat. Obuhvati je oko struka. Nimalo grubo. Samo pomalo
nespretno, zbog žurbe. Kada je bila skoro gola, on se smiri. Njegova milovanja
postadoše sporija. Ne usuđujući se da je pogleda u oči, hteo je da zna da li joj je
ovo prvi put.
„Ne, ne...“
 Ona začu sopstveni glas. Bilo je to tiho kreštanje, dahtanje koje kao da izbija
iz neke pećine. Nije je pitao kako je to bilo moguće. U njenim godinama. Ipak,
utoliko bolje. Međutim, kada potraži njene usne, ona zadrhta. On opet poče da
se smeje kao neki deran.
U stvari, nije spavala. Utonula bi u nekakav polusan, a onda imala utisak da se
odmah probudila. Sa ekrana je i dalje dopiralo treperenje svetiljki. Jedva je
dopiralo do dna sale i kauča na kojem su ležali.
On je zaspao kao klada, uprkos neudobnom položaju. Dugo ju je grlio,
priljubljen uz nju. Ona se nije usuđivala da se pomeri, iz straha da ga ne probudi.
Takođe, želela je da ne misli na to. Najzad je, zbog iscrpljenosti, i sama utonula u
nemiran san. Kao da je uronila u neku gustu vodu, pa onda isplivala iz nje. Kada
je stigla do obale, skoro da se probudila. Opet je postala svesna teškog tela koje
joj je pritiskalo bokove.
Spavao je s glavom položenom na njene grudi. Ona je zadržala košulju na
sebi, samo raskopčanu. Njegovo poprsje ocrtavalo se u polumraku kao još
tamnija masa. Na trenutke bi zahrkao. Dah mu se osećao na votku. Nije se
usuđivala da ga dodirne. Ne zato što joj se gadio ili joj je bio odvratan. Ništa od
svega toga.
Jednostavno, ponovo joj je postao potpuni stranac. Kao da nije bio živo biće,
već neki kip pored nje.
Ona podiže slobodnu ruku da oslobodi rame. U mraku je njegovo golo telo
delovalo kao da je boje krede. Htela je da izbriše te slike koje su joj se vraćale.
Da ne misli na to na šta sada sama liči. Ne sme više da se prepušta snu. Da
rizikuje da spava kada on otvori oči.
Možda je ipak malo zadremala, kada začu buku. Nešto kao šuštanje. Kao da
neko oprezno otvara vrata. Obuze je strah i probudi se. Uspravi se koliko je
mogla. Zagleda se u polumrak. Vrebala je pojavu neke siluete, senke ispred
ekrana, između sedišta.
Ne. Ništa. Sigurno joj se pričinilo.
Opusti se i opet zagnjuri među jastuke. Njegova teška glava kružila je po
njenim grudima. Nešto promrmlja, ne budeći se. Brkovima joj okrznu vrh dojke
i to je zagolica. Ona se oprezno odvoji, držeći ga za gustu kosu. Bože, moglo bi
se pomisliti da majka odbija od sise previše halapljivo dete! Zatrepta da otkloni
peckanje suza.
Kada bi samo postojala čarobna formula kojom bi ova noć mogla da se
pretvori u jednostavno ludilo mašte!
Ruka joj ostade u njegovoj kosi. Nije se usuđivala da je izvuče, iz straha da
mu se glava previše ne zabaci unazad. Šta li će sada misliti o njoj? Da li će
stvarno pisati Bulgakovu? Možda je bio u pravu, trebalo bi da potraži uloge na
filmu.
 Zamisli ga u ovoj sali, kako sedi u jednoj fotelji među ostalima: Mikojanom,
Kalinjinom, Vorošilovim, Molotovom, dok se ona pojavljuje na ekranu. Možda
će poželeti da je ponovo vidi? Možda će zamoliti Jegorovu da je opet dovede
ovamo?
Međutim, dreku Nadežde Alilujeve, njen bes, nikada neće zaboraviti.
Uzdrhta, instinktivno pritisnu glavu spavača uza sebe. Jegorova je za nju rekla:
„Najveća zvezda ljubomore koju je sveti Lenjin stvorio.“ Nije to bila ljubomora
bez razloga!
Ubijaš me, Josife! Ti si krvnik! Mučiš me, mučiš čitav svet...
Zatvori oči. Ponovo zamisli čaroliju koja bi je iščupala iz Kremlja i u tren oka
smestila u njenu sobu. Kada bi samo to moglo da se dogodi!
Nije znala koliko je sati. Nije imala sat, a on, ako je i imao neki, nije ga držao
na ruci. Verovatno je bilo pred zoru. Morala je da izdrži do jutra. Ili još nekoliko
sati posle toga i, ko zna, možda će postati kraljica pozorišta?
Buka glasova u hodniku probudi je u istoj sekundi. Bila je konačno zaspala.
Staljin se pridiže na lakat. Iznenađenje što je vidi golu uza sebe trajalo je jednu ili
dve sekunde. Marina izbeže njegov pogled, sede i prekrsti ruke preko grudi.
Vazduh u sali bio je težak i neprijatan.
Glasovi ispred vrata postajali su sve bučniji. Bili su to glasovi muškaraca i
žena. Piskavi, nestrpljivi, praćeni šapatom. Bilo je nemoguće razumeti o čemu su
govorili.
Staljin prođe rukom kroz kosu, pa i sam sede na kauč. Ona se pomeri da mu
ostavi više mesta. Nije pokušavao ni da je dotakne ni da joj se obrati. Pokupi
odeću s poda, pantalone, tuniku. Ustade i poče da se oblači.
Napolju su glasovi nastavljali da bruje. Marina pronađe haljinu i gaće. Navuče
ih, dok je Staljin izvlačio češalj iz džepa bluze i brižljivo se češljao. Dlanom ruke
dovede kosu u red, da neki pramen ne viri. Još je tražila cipele kada on krenu ka
izlazu. Nije obraćao pažnju na nju. Kao da je postala providna. Senka u senci.
Kada Staljin otvori vrata, glasovi odmah zaćutaše. Svetlost iz hodnika
zablešta na ekranu. Neki ženski glas povika: „Josife! Oh, Josife Visarionoviču!“
Marina ga začu kako mumla i zapita se šta se dogodilo. Klečeći na kolenima,
konačno je pronašla svoje cipele na fotelji. U glavi joj je bubnjalo, osećala je
kako joj slepoočnice pulsiraju i podsećaju je na votku koju je popila u toku noći.
U hodniku je Staljinov glas nadjačavao sve ostale. Postavljao je pitanja koja
Marina nije razumela. Takođe, izgledalo je da mu niko ne odgovara.
Postade svesna da joj prsti drhte. Možda je počeo da je obuzima strah. Sede
na pod da obuje cipele. Osećala je bolove po čitavom telu. Leđima, potiljku,
zadnjici, bokovima. Kao da je pala s visine i otkotrljala se po kamenju.
 U hodniku više niko nije ni govorio ni vikao. Čuo se samo šum koraka koji su
odjekivali dok se udaljavaju. Svi su pobegli, ne obraćajući pažnju na nju! Šta je
sada trebalo uraditi? I pelerina joj je ostala u stanu Vorošilova!
Ustade kada neka silueta upade u salu. Prepozna je čim se ocrta na svetlu
ekrana.
„Galja!“
„Pst! Ćuti!“
Jegorova jurnu ka njoj, šapućući:
„Brzo, Marinočka! Ne smeš se zadržavati ovde.“
„O čemu se radi? Šta se događa?“
„Kasnije, kasnije!“
Jegorova nije bila našminkana. Na licu joj se uočavala napetost, nosila je
maramu preko glave. Bila je ogrnuta velikim običnim ogrtačem. Raširi ga i
izvuče onaj Marinin, koji je smotan držala ispod svog.
„Navuci to, požuri.“
„Ali...“
„Ćuti. Ne sada... Hajde!“
Uveri se da je prolaz slobodan, pa je onda gurnu izvan bioskopske sale. Kao
sinoć prilikom dolaska, opet upadoše u lavirint hodnika. Jegorova se ovog puta
pobrinu da izbegnu vojnike na straži. Prođoše kroz neosvetljene hodnike za
poslugu. Jegorova je zgrabila Marinu za ruku i nije je ispuštala. Snažno ju je
stezala za ručni zglob i vukla kroz vrtlog stepenica. Znala je kuda ide, čak i po
mraku.
Gurnu poslednja vrata i onda ih hladnoća ošinu po licu. Zora tek što nije
svanula. Padao je vlažan gust sneg, koji se topio pri dodiru s tlom. Crni asfalt
malog trga sijao je ispred njih kao ulje. Na drugoj strani bilo je neko drveće čije
su grane ipak zadržavale sneg.
„Prati me!“
Jegorova joj najzad ispusti ruku i krenu ka drveću. Gacale su po zamrznutim
barama. Ledena voda odmah prođe kroz Marinine lake cipele. Jegorova je skoro
trčala. Ušunja se među drveće. Ošinuše ih grane po licu. Sneg skliznu Marini za
vrat. Izađoše na jednu od širokih aleja koje su vodile prema palatama Patrijaršije.
Njene zlatne kugle bile su sive i tamne kao i samo nebo. Automobil je čekao na
ivici trotoara. Motor je radio, para od gasa penušala se oko blatobrana. Marina
prepozna gaz muža Jegorove. Ovog puta nije bilo zastavice na hladnjaku.
Vozač krenu čim sedoše na zadnje sedište. Jegorova povuče Marinu za rukav
i dade joj znak da ćuti. Automobil se uputi prema Borovickoj kuli. Vozač spusti
staklo na vratima i pokaza se stražarima da ga prepoznaju. Oni klimnuše glavom,
podigoše rampu, a da i ne pogledaše ko je u kolima. Čim se nađoše izvan
Kremlja, gaz skrenu levo, ka reci Moskvi. Pre nego što stigoše tamo, Jegorova
zavuče cedulju u Marininu šaku. Glavom pokaza na vozačev potiljak. Njen
pogled je značio: „Ćuti.“
Marina odmota cedulju. Reči su bile jedva vidljive. Jegorova je povuče za
ruku kada pokuša da primakne cedulju očima. N. A. SE UBILA NOĆAS.
METAK U SRCE.
NIKO NE ZNA.
OBAVEZNO ĆUTI!
N. A. Nadežda Alilujeva!
Marina nije mogla da zadrži krik. Jegorova je snažno uštinu za butinu. Izvuče
joj cedulju iz ruke i pocepa je. Bez oklevanja proguta komadiće papira.
Hladnoća koja je ledila Marinina stopala proširi se po čitavom telu. Pomislila
je da neće više moći da diše. Jegorova je ponovo steže za butinu. Ovog puta
pažljivije. Međutim, prsti su joj ipak bili kao od čelika.
Gaz obiđe oko zidina hrama Hrista Spasitelja. Do pre godinu dana to je bila
gomila cigala i zemlje. Gogoljevski bulevar još je bio prazan. Automobil stade na
ulazu na Arbatski trg. Bilo je to još daleko od Meščanskoje, gde je Marina imala
sobu. Iznenađena, upita:
„Zašto me ostavljate ovde? Zar ne možete da me odvezete do kuće? Daleko
je odavde.“
Počela je da jeca. Mrzela je sebe što pokazuje toliku slabost. Jegorova izađe iz
gaza, i ne pomišljajući da joj odgovori. Privuče Marinu uz sebe. Moglo bi se
pomisliti da je grli. Zadovolji se time da joj samo šapne savet:
„Zaboravi ovu noć, Marina Andrejeva. Zaboravi i mene. Zaboravi Josifa,
zaboravi sve što si videla i čula. Kremlj je kazan prepun zmija otrovnica. Za
neko vreme neko će došapnuti Staljinu da si ti razlog muke koja ga je snašla.
Ako hoćeš da živiš, nestani pre nego što oni učine da nestaneš. Pogotovo se ne
pojavljuj u pozorištu. Ponašaj se kao da više ne postojiš!“
 VAŠINGTON, 22. JUN 1950.
147. saslušanje pred Komisijom za antiameričko delovanje

„I tako sam i uradila. Snalazila sam se kako sam znala i umela da što manje
postojim.“
„Gospođice... Sačekajte... Sačekajte minut!“
Bio je to Nikson. On ponovo zgrabi mikrofon kao da se plaši da će da mu
pobegne.
„Staljinova žena umrla je u bolnici od zapaljenja slepog creva.“
„To je laž. Izvršila je samoubistvo.“
„To vi tvrdite.“
Ruskinja samo sleže ramenima. Nikson pogleda ka Makartiju i Vudu. Makarti
se umeša:
„Imate li dokaz za to samoubistvo?“
„Dokaz?“
Ona poče da se smeje. Bio je to pravi smeh, lagan, ironičan. Jedan od onih
koji prate dobru šalu.
„Ja sam taj dokaz, gospodine. Niko ne zna bolje od mene gde je bio Josif
Visarionovič Staljin kada je njegova žena umrla. Ona za vreme večere nije bila
bolesna. Bila je ljuta.“
„Ali vi nemate dokaz za to samoubistvo?“
„To je istina.“
Nikson ponovo podiže ruku:
„Vi je niste videli kako se ubija. Čak niste videli ni njeno telo.“
„Mislite šta god hoćete...“
„Vi ste već lagali o mnogo čemu, gospođice... Gusov!“, zaškrguta Makarti.
Od samog početka Nikson i on uporno su se trudili da njeno ime ne
izgovaraju ispravno.
„Nisam mogla da se ponašam drugačije. Plašila sam se da ću biti uhapšena.“
„To se događa kada se ne poštuje zakon!“, kliknu svečano Vud.
Ona se okrenu ka njemu besna, kakvu je još nismo upoznali.
„Koristila sam falsifikovani pasoš, to je tačno, ali nisam učinila ništa loše.
Sada to znate. Više nemam razloga da lažem. Govorim istinu. Samoubistvo
Nadežde Alilujeve uništilo mi je život. Da se ona nije ubila, ja bih danas bila
velika glumica.
Tamo, kod nas, pa čak i ovde kod vas! To je bila moja sudbina! Ona se ubila te
noći. Zbog toga sam provodila vreme u bekstvu i gledala kako se ruši sve što mi
je bilo važno.“
Glas joj postade čudan kod tih poslednjih reči. Oči joj potonuše u senku
kapaka. Punđa joj se razveza, a pramenovi kose padoše na potiljak. Uvojci
razbarušene kose podsećali su na ptičja pera. Upravo ono što je bilo potrebno
Konu. On to iskoristi i nastavi umesto senatora:
„Hoćete da kažete da ste zbog te noći u Kremlju postali špijun?“
„Koliko puta je potrebno da vam ponovim? Ja nisam špijun. Nikada nisam
bila špijun.“
„U tom slučaju, ako nemate šta da krijete, zašto ste u našu zemlju došli sa
falsifikovanim pasošem?“
„Vi to znate savršeno dobro! Zato što ga nisam imala! Kod nas postoje samo
domaći pasoši. Ne i pasoši za putovanje po svetu. A ovde me nikada ne bi
pustili da uđem bez pasoša. Majkl me je upozorio. Granična policija bi me
vratila. Smestili bi me u logor. I vi imate logore. Znam to...“
„Majkl? Vi govorite o agentu Ejpronu, koga ste ubili?“
„Prestanite! Prestanite da to ponavljate! To je laž. Ja ga nisam ubila, to nije
istina...“
Svi su očekivali da će da eksplodira. Ona ipak samo spusti glavu. Video sam
joj samo leđa. Žile na njenom potiljku bile su tvrde kao da su od drveta.
Tastature stenodaktilografskih mašina odzvanjale su još nekoliko sekundi, a
zatim svi zaćutaše. Čak i Kon. Ne previše dugo.
„Gospođice Gusejev, šta se dogodilo posle... te noći u Kremlju?“
Oklevala je, pa se onda uspravi.
„Nestala sam. Kako mi je Galja Jegorova preporučila.“
„Kako ste to učinili?“
„Lako. Razbolela sam se. Verovatno sam se prehladila onda kada sam hodala
po snegu. Nisam imala dobru obuću. Imala sam strašnu groznicu, onu od koje
se umire. To više i nije bilo tako loše. Bio je to dobar razlog da napustim svoju
ulogu u pozorištu, a da mi niko ne postavlja pitanja. Zamenili su me i eto.“
„Jeste li još nekada videli Staljina?“
„Nikada...“
„Čega ste se plašili?“
„Svega... Da će doći iz GPU-a da me potraže i likvidiraju. To se već događalo
te 1932. Ne toliko kao posle, za vreme onih strašnih godina, ali svi su znali da je
to bilo moguće. Tipovi u kožnim kaputima zakucaju vam na vrata i posle toga
više niko ne čuje ništa o vama.“
„Ipak vas nisu uhapsili?“
 „Ne. Nisu došli. Očekivala sam ih. Svakog dana, svake noći. Moj strah bio je
žestok isto kao i moja groznica. Ujutro, u zoru, nikada nisam spavala. Kaput i
čizme uvek su mi bili spremni... Međutim, oni nisu dolazili. A ja nisam znala
zašto. Na radiju i u novinama svi su ponavljali da je Nadežda Alilujeva umrla od
iznenadnog zapaljenja slepog creva. Takođe, isticali su da je Staljin bio toliko
očajan da nije mogao da isprati njen mrtvački kovčeg do groblja. Kasnije sam
videla slike. Onaj što je išao odmah iza mrtvačkog kovčega bio je Ujka Abel. On
je znao istinu. Ja takođe. Josif Visarionovič nije išao iza mrtvačkog kovčega zato
što se osećao krivim. I bio je u pravu. Nadežda Alilujeva ispalila je metak u srce
dok je on spavao sa mnom u maloj bioskopskoj sali. Nadežda Alilujeva nije više
mogla da podnese da je vara. Ta priča o zapaljenju slepog creva takođe je bila
laž. Josif Visarionovič samo to i radi. Laže i ubija uz svoje laži. On, veliki Staljin,
nije bio ništa drugo do muž koji vara svoju ženu s nekom malom glumicom! Ali
to niko nije smeo da zna. Niko! Galja Jegorova bila je hiljadu puta u pravu: Josif
Visarionovič učiniće sve da izbriše tragove svoje greške. A ja, ja sam bila najgori
od tih tragova... Danima sam živela u očekivanju da me veliki Staljinov palac
spljeska kao neku muvu.“
Ona šapatom izgovori ovu poslednju rečenicu. Nastade neprijatna tišina, pa
onda Makarti upita:
„A vi, gospođice... zar vi niste osećali grižu savesti?“
Ona ne odgovori odmah. Neki poluosmeh, gorak i umoran, zatitra joj na
suvim usnama.
„Želite da znate da li sam se stidela? Da li sam se osećala uprljano, da li sam
imala utisak da sam postupila kao kurva? To želite da znate?“
Makartijeve jagodice porumeneše. Na kukastom nosu ukaza mu se ružna
grimasa.
„Imala sam devetnaest godina, gospodine. Upoznavala sam život u zemlji gde
se godinama bez ikakvog razloga umiralo ili nestajalo u nekakvim zabitima
Sibira. I to je bila ta boljševička revolucija. Živeti u novom svetu, to je kao
uspinjati se uz ledeni zid pomoću dečjih noktiju, napisao je jedan naš pesnik.
Zvao se Majakovski. Staljin je govorio da ga mnogo voli. Majakovski je izvršio
samoubistvo.“
Još jedan pramen kose pade joj na potiljak. Ona to ovoga puta primeti.
Spuštenih kapaka, obema ruke napravi punđu. Umor joj se sve više ocrtavao na
licu. Puder joj je već nestao s jagodica. Koža joj je sijala od znoja kao da je
premazana lakom. Karmin joj se izbrisao sa usana. Stalno je pomerala vrh jezika
da ga ovlaži. Flaša ispred nje bila je odavno prazna.
Kon je čeprkao po svojim dokumentima, spreman da se ponovo baci na
pitanja i drži plen u kandžama čitave noći. Vud ga prekide:
„Gospodine Kone, trenutak, molim vas.“
 Naže se ka Niksonu i Makartiju, držeći ruku ispred usta kako se ne bi moglo
pročitati o čemu govori. Munt i ostali pridružiše se njihovom tajnom sastanku.
Počeše da upućuju poglede prema novinarskom stolu. Ova žena vodila ih je na
neuobičajen teren. Postali su podozrivi.
Ona je pokušavala da povrati snagu, kao zver kada je love, koristeći svaku
sekundu predaha. Nisam razmišljao. Zgrabih jednu čašu i flašu s vodom između
zabeležaka mojih kolega. Dok sam ih stavljao na sto ispred nje, ponadao sam se
da će podići pogled ka meni. To se i dogodi. Kapci joj se otvoriše istog trenutka
kada Vud izgovori moje ime:
„Gospodine Kenigsmane... Gospodine Kenigsmane, šta to radite?“
Ja napunih čašu, ne skidajući pogled s njenih plavih očiju, raširenih od
iznenađenja. Vud je gunđao, kolege su se previjale od smeha. Policajci mi
priđoše s leđa. Ja joj se nasmeših. Pokušao sam da svom osmehu dodam nešto
ljudsko. Da ne pomisli da je u zamci, a da ja pokušavam da joj se udvaram.
Krajevi kapaka joj pocrveneše. Nije to bilo zbog suza. Pre bi se reklo od
ustajalog duvanskog dima u sali. Pre nego što me stražari zgrabiše za sako, učini
mi se da vidim kako se pojavljuje tračak svetlosti u dnu njenih zenica. Nešto
toplije od ledenog sivila koje ih je okruživalo.
Policajci me odguraše ka novinarskom stolu. Krajičkom oka video sam kako
pije vodu kao da je prešla preko pustinje Mohave. Izvinih se Vudu:
„Oprostite, gospodine predsedniče. Neko je zaboravio da dâ vodu ovoj
dami...“ On ne obrati pažnju na mene i opet lupi čekićem da uspostavi tišinu.
„Saslušanje svedoka završeno je za danas. Nastaviće se sutra u vreme koje će
biti saopšteno kasnije.“
Pre nego što je nastavio, naredi stražarima da priđu Ruskinji.
„Gospođice Gusejev, povredili ste zakone Sjedinjenih Država. Zadatak
Komisije jeste da vas privede pravdi ove zemlje. Tužilac Kon odvešće vas sudiji
koji će vam pročitati vaša prava.“
To je značilo da će narednu noć provesti u zatvoru. I van svake sumnje još
mnogo onih koje slede.
Osetih jezu u potiljku. Ona se ne pomače. Kao da je to očekivala. Verovatno
je osetila olakšanje što nakratko može da zaćuti. Kada je stražari uhvatiše za
mišice, napravi grub pokret da se oslobodi njihovog stiska. Opet pomislih da je
to već često doživljavala.
Možda i mnogo teže trenutke od ovih.
Policajci je odvukoše prema vratima u zadnjem delu sale. Kon je išao za
njima. Pre nego što je nestala, vrebao sam neki znak. Da se okrene i potraži moj
pogled. Bilo je to, bez sumnje, preveliko očekivanje. Kada se opustim, postajem
dosta romantičan tip.
 Moje kolege već su bile ustale. Poguraše me ka Vudu. Ovaj je bio s
Makartijem i Niksonom i dade nam znak da priđemo. Kada stadosmo mirno
pred njim kao poslušni učenici, saopšti nam da začepimo gubicu.
„Bili bismo vam zahvalni da ne objavljujete članke nekoliko dana. Uzimajući
u obzir današnje saslušanje, Komisija smatra da buduće izjave svedoka mogu
uticati na bezbednost Sjedinjenih Država. Zbog toga postoji razlog za
održavanje sednica iza zatvorenih vrata i sa suženom komisijom, kao što je
slučaj sa svim saslušanjima koja se odnose na bezbednost zemlje.“
Nastade uobičajeno negodovanje. Vud poče da objašnjava. Makarti se umeša
i poče da nam drži pridike. Bio je to njegov omiljeni šou: da sve i svakoga
podseća na njegov zadatak da bude dobar građanin i pravi patriota. Da, naravno,
„naše novine nisu komunističke krpe za prašinu“. Obožavao je tu vrstu rečenica.
Usisavao ih je krajem usana kao što drugi gutaju poslastice. Vud nas je uveravao
da ćemo biti prvi informisani o napredovanju saslušanja.
„Čim budemo raščistili šta su laži a šta istina kod ove žene, pozvaćemo vas.
Vas, a ne ostale novine. Imaćete svoju priču, verujte mi.“
U prevodu: Vud i Makartijeva družina ispitivaće Ruskinju sve dok više ne
bude mogla da izdrži i počne da prihvata njihovo ispljuvavanje svakojakih
izmišljotina. Ona će biti iza rešetaka, a oni će dobiti ono što žele. Ako uprkos
svemu to odbije, izmisliće najgoru moguću gadost i neće nam preostati ništa
drugo nego da to ponavljamo kao papagaji.

***
Pustio sam kolege da protestuju. Imao sam nešto bolje na umu. Diskretno
šmugnuh među stenodaktilografkinje. Jedna od njih, službenica u Vudovom
sekretarijatu, bila mi je dobra prijateljica. Lepa riđokosa u tridesetim godinama,
po imenu Širli Liman. Pre dve godine još smo neodređeno planirali zajedničku
budućnost. Nastavili smo da se pokatkad viđamo, samo da proverimo koliko
nam je žao zbog toga.
Širli je već izvukla traku sa zabeleškama iz pisaće mašine. Savila ju je i
spremala se da je stavi u malu drvenu kutiju, predviđenu za tu svrhu. Onda će
oni sve to u Vudovoj kancelariji prepisati i prevesti na svoj jezik. Nasmeši se,
videvši da joj prilazim.
„Pitala sam se da li ćeš napraviti jedan krug do mene.“
„Ne, Širli, uopšte se nisi pitala. Znala si. Poznaješ me.“
Ona se onda grohotom nasmeja i pažljivo zatvori poklopac kutije.
„Vrlo kavaljerski potez s flašom vode.“
„Makarti i njegova družina drže se običaja iz srednjeg veka.“
 Širli se saglasi. Razumeli smo se u pogledu politike skoro isto tako dobro kao
u krevetu. To što radi za Vuda nije ništa menjalo. Ne možemo uvek da biramo
gazde.
„Samo što su ovog puta pronašli savršenog klijenta za sebe.“
„Moglo bi se reći.“
„Jesi li nekada čuo da se neka žena predstavlja kao Jevrejka da bi spasla sebi
život? To je za mene velika premijera.“
Širli je bila Jevrejka po ocu, takoreći polu-Jevrejka. Što ju je činilo
nervoznom.
„Ne“, priznao sam. „I nikada nisam čuo za Birobidžan. Očigledno nisam
dobar Jevrejin kao Kon.“
Širli stavi kutiju sa stenografskim zabeleškama u veliku vreću, navuče žaket i
uhvati me ispod ruke. Izađosmo iz sale uz nekoliko pozdravljanja. Ona sačeka
da dođemo do stepenica koje su vodile na zapadni parking Senata, pa me upita:
„Misliš li da ona govori istinu?“
„Suviše je rano da bih to znao.“
„Ali sam ti zbog nečeg potrebna.“
„Pala mi je na pamet ideja da te pozovem na večeru...“
„Oh, shvatam! Mnogo sam ti potrebna.“
„Bilo bi sjajno kada bi mi napravila kopiju svoje stenodaktilografske trake. Sa
ove današnje i s narednih saslušanja.“
„To sam i mislila.“
„Nikada ništa nisam umeo da ti sakrijem, Širli. Čula si Vuda. Oni hoće da
obavljaju saslušanja iza zatvorenih vrata. Imaćemo pravo samo na njihovu,
prilagođenu verziju.“
„Znaš šta rizikujem, Ale?“
„Manje nego što izgleda. Niko neće primetiti...“
„Osim kada ih budeš objavio u svojim člancima.“
„Ne, nemam nameru da ih objavljujem. Samo hoću da znam šta će ova žena
da im ispriča. Ona možda laže, možda ne. Ipak bih stavio ruku u vatru da ima
nečeg osnovanog u onom što govori.“
„Ona je glumica. Glumice lažu, naročito kada su obdarene.“
„Širli, da li poznaješ mnogo žena koje su u stanju da pred našim senatorima
ispričaju kako su provele noć sa Ujka Džoom? I da su pobegle iz boljševičkog
raja uz pasoš s prezimenom nekog tipa iz OSS-a?“
„Ta devojka ti se očigledno sviđa.“
„Sviđa mi se njena priča. Čak i ako govori istinu, ako nije Staljinov špijun,
Makarti i njegova družina učiniće sve da je unište. Njima je potrebna samo ako
je kriva, inače ih ne interesuje. Otarasiće je se pod ovim ili onim izgovorom.
Njima je potrebna špijunka. Dobra stara današnja veštica. Koja će izazvati strah
kod dobrih ljudi i obezbediti im nekoliko hiljada glasova više. Inače će je staviti
u neki avion i vratiti je Staljinu. Više se neće čuti za Marinu Andrejevu Gusejev i
nikada se neće saznati istina...“
„Prosto da čovek pomisli kako si vežbao da izgovoriš njeno ime.“
„Ozbiljan sam, Širli. Ti tipovi lažu kao što udišu vazduh. Prava su napast.
Sigurnije je da će oni izblatiti ovu zemlju, nego što su Japanci uništili Perl
Harbor. I sit sam toga što se služe mnome da se zaboravi da mrze Jevreje.“
„Gde predlažeš tu večeru?“
Dogovarali smo se forme radi. Unapred sam znao da ću morati da rezervišem
sto Kod Žorža. Ta vrsta restorana tipična je za Vašington, sa šefom Francuzom,
slavnim ličnostima i džinovskim računima. Širli mi odobri tri dana da prikupim
sredstva i održim obećanje.
Pošto smo to pitanje rešili, odoh do kancelarije da pozovem sedište novina u
Njujorku. Od prošle godine Njujork postom rukovodio je Džejms Veksler. Ovaj
ambiciozan i stručan tip stvarao je od Posta popularne novine koje odišu
slobodnim duhom. To se senatorima iz HUAC-a uopšte nije dopadalo.
Međutim, imali smo dnevni tiraž od preko 600.000 primeraka i to je zasluživalo
pažnju. Vekslerova desna ruka zvala se Samjuel Vasberg. Njemu sam dugovao
svoje mesto u novinama. Najpre sam stupio u vezu s njim. Prepričao sam mu
saslušanje i naslikao Ruskinjin portret. Zaključio sam argumentima koje sam
koristio sa Širli. Kao da to već nije znao, podsetih ga da je Nikson u velikoj
„frci“ da zasedne u fotelju senatora Kalifornije. Čitava njegova kampanja
bazirala se na opasnosti od tih „domaćih komunističkih izdajnika“. U njegovim
govorima, ova paklena kategorija ujedinjavala je predsednika Trumana i
Demokratsku partiju. Ipak, da bi bio još ubedljiviji, bilo mu je potrebno da svoje
laži potkrepi lepim žrtvama.
Samo da bih kompletirao priču, dodadoh:
„Pored toga, nikad se ne zna. Možda tu ima nešto istine. Moguće je da je ta
žena stvarno u dogovoru s mrežom koja je krala tajne o atomskoj bombi?“
Za to je postojalo mnogo razloga. Prošle godine, u leto 1949. godine, Sovjeti
su izazvali eksploziju sopstvene atomske bombe. Svi stručnjaci bili su saglasni:
mogli su da uspeju u tome samo tako što su oponašali način njene izrade iz Los
Alamosa.
Na drugoj strani žice, Sem nije zagrizao tu udicu. Ćutao je jedno pola minuta.
Poštovao sam njegovo ćutanje. Kao da sam čekao da mu se u glavi izvrte
pitanja.
On na kraju začuđeno izjavi:
 „Čini mi se da je bilo reči kako CIA poseduje dokaz da je sam Staljin ubio
svoju ženu?“
„Verovatno su to zataškali. Prema Ruskinjinoj priči, Ujka Džo je prilično
razočarao svoju ženu, do te mere da je odlučila da sama sebi prekrati muke. Na
osnovu onoga što smo kasnije saznali, izgleda da je dosta talentovan za to, zar
ne?“ „Hm... A ta jevrejska oblast u Sibiru...“
„Birobidžan?“
„Čuo sam nešto o tome. Pre šest ili sedam godina, u toku rata. Jedna grupa
Jevreja antifašista došla je u Njujork i u Holivud da vrši propagandu za Staljina.
Delegacija koju je vodio jedan jidiš glumac. Ne sećam mu se više prezimena.
Držao je konferencije i prikupljao novac za sovjetske ratne napore. Ja sam to
tada pratio za Tajms.“
„Dakle, ona ne priča samo izmišljotine...“
„To je već druga stvar, dečko moj. Kao što znamo, najlepše laži satkane su
od istine.“
„Seme, ta žena ne uklapa se u standardne obrasce.“
„I lepa je?“
„Više nego lepa.“
„Hm. Šta želiš od mene?“
„Da znam podržavaš li me da zagrebem ispod spoljašnjosti. To može
zahtevati vremena.“
„I?“
„Vudovo odobrenje Veksleru da me pusti da prisustvujem saslušanjima.“
Novo ćutanje.
„Zašto bi nam Vud učinio tako veliki ustupak?“
„Zato što ta priča može da izađe i bez njegove saglasnosti. U tom slučaju
opisaćemo ga kao Niksonovu i Makartijevu igračku. Vudu se to možda neće
svideti. On će se, takođe, kandidovati za ponovni izbor u novembru i potrebno
mu je umereno biračko telo.“ Tišina.
„Mmm... Ako odbije, hoćeš li imati čime da ostvariš svoju pretnju?“
„Imaću. Već sam se pobrinuo za to, Seme... Ti tipovi strahovito smrde na
antisemitizam. Oni hoće špijune, pogotovo jevrejske špijune. To što se ta
devojka predstavlja kao Jevrejka, poslužiće im da ispričaju najgore užase.“
„Videću šta o tome misli Veksler. Zvaću te sutra ujutro.“
Dobar deo te večeri proveo sam u sređivanju zabeležaka koje sam nažvrljao u
toku saslušanja. To mi je omogućilo da razmislim. Priča koju nam servira ta
Ruskinja može biti čista izmišljotina. Mogao sam da posmatram stvari i iz tog
ugla. Deo mog posla činilo je to da sledim samo svoj instinkt. To što se hvalila
da je spavala s tipom kao što je Staljin može biti lepo otkriće. Već sama pomisao
na to vas zaprepašćuje. Nije to predstavila kao silovanje. U svakom slučaju, ne u
uobičajenom smislu. Pored toga, tu je bio falsifikovani pasoš. Ne bilo koji:
izradio ga je OSS. Ni manje ni više! I taj agent Ejpron, o kojem se ništa ne zna, a
koji je njoj, izgleda, bio dobro poznat.
Zaključak: mnogo senki. Možda previše.
Sem Vasberg bio je u pravu. Najlepše laži satkane su od istina. Kon, Vud i
ostali to su najbolje znali. Oni sami bili su eksperti za obmanjivanje.
Okrepih se ponavljanjem u sebi da je prerano za izvlačenje zaključaka. Ta
žena htela je da ispriča svoju priču. Očigledno je to bilo sve što joj je preostalo.
Moj posao bio je da načuljim uši.
Takođe, pokušao sam da je zamislim u ćeliji. Vašington nije oskudevao u
zatvorima, ali nisam znao nijedan koji je izazivao želju da se u njemu boravi. Na
šta li je mislila? Kako je izdržala taj udarac?
Da li je imala prijatelje, nekoga ko bi mogao da joj pomogne? Da li se neko
brinuo za nju? S obzirom na to da je bila u ćorci, prisustvo advokata bilo bi joj
više nego korisno. Vud i Makarti nisu žurili da joj predlože nekog. I bilo je
verovatno da nema sredstava da plati usluge nekom tipu na nivou.
Nadao sam se da će Sem i Veksler znati da ubede Vuda da mi obezbedi neko
mestašce na sledećim saslušanjima. U suprotnom, preostajale su mi jedna ili dve
rolne. Širli će mi napraviti kopiju svojih stenodaktilografskih zabeležaka, a ja ću
možda moći da ubedim nekog advokata da pribavi njen dosije pre nego što bude
suviše kasno. Pravilo broj jedan zanata: ući kroz prozor ako vam zatvore vrata
ispred nosa.
Bilo mi je potrebno neko vreme da zaspim. Širli je bila u pravu: nikada nije
previše da u sebi ponavljam ime te žene. Marina Andrejeva Gusejev. Tonovi koji
odzvanjaju u tami kao neko tajanstveno obećanje. I žena kakva se ne sreće često
u životu. Ni njene plave oči. Makar sam u to mogao biti siguran.
Oko dva sata posle ponoći odlučio sam da od sada koristim njeno ime,
Marina. U svojoj glavi i svojim zabeleškama. Nije mi više bila toliko strana da
bih nastavio da je nazivam „Ruskinja“.
 DRUGI DAN

VAŠINGTON, 23. JUN 1950.

147. saslušanje pred Komisijom za antiameričko delovanje

„Ale?“
Bilo je osam i trideset ujutro.
„Saslušanje Ruskinje nastaviće se u četrnaest časova posle podne. Bićeš
tamo.“ „Pod kojim uslovima?“
„Članak neće biti objavljen pre kraja saslušanja. Ili nikada ako Komisija
proceni da informacije dobijene za vreme saslušanja dovode u pitanje sigurnost
zemlje.“
„Je li Veksler to prihvatio? Njihov embargo je podvala devet puta deset!
Koriste taj trik s nacionalnom bezbednošću svaki put kada hoće nešto da
izvrdaju.“
„Smiri se, Ale. Ako se to pitanje mora postaviti, imaćemo vremena da o
njemu razmislimo. Drugo: Vud smatra da ti imaš izrazito levičarske sklonosti.
Ne čudi ga što hoćeš da uzmeš u zaštitu jednu komunistkinju.“ Nasmejah se.
„Ti tipovi imaju koncepciju socijalizma koja će ostati zapisana u istoriji. Daš
jedan dolar nekom klošaru i već si osumnjičen da stvaraš kolhoz!“
„Tačnije rečeno, on zahteva da ga tretiraš s poštovanjem. Pa čak i malo više
od toga.“
„Šta to znači? Da moram da mu donesem cveće na svakom saslušanju?“
Sada se i Sem nasmeja.
„Iskreno govoreći, ima i toga. Ti si predložio takav tretman, koji može biti u
tvoju korist, zar ne? Veksler je smatrao da je to dobra ideja. Vud takođe. Ti ćeš
ga poštedeti. On je predsednik Komisije i nije za borbu prsa u prsa. Nije toliko
radikalan kao Nikson i Makarti. Nema ništa protiv Jevreja, ograničava se na
odbranu američkih vrednosti... U to ćeš se i sam uveriti.“
„U redu, hvala, Seme.“
„Zahvalićeš mi kada ti kažem da si uradio dobar posao.“
Proveo sam dobar deo jutra trčeći po komesarijatima. Hteo sam da otkrijem
u koji je zatvor smeštena Marina. Komisija je to, izgleda, čuvala kao državnu
tajnu. Svako zna da je sudbina tajni da izađu na videlo. To je stvar dobrih veza i
sitnih usluga.
 Smeštena je u žensko krilo Starog okružnog zatvora. Mogla je i bolje proći.
Stari okružni zatvor potiče iz tridesetih godina. Ogromna gomila oronule i
smrdljive cigle koja je nekada neobično ličila na neku crkvu. Zgrada je
dograđivana svakih deset godina. Međutim, nije postala nimalo humanija. Pored
toga, nalazila se van grada, na sat puta od Senata. Nema nikakve sumnje da je
Kon ubedio sudiju da zatvori Marinu što dalje od radoznalih.
Stigoh pre vremena i nađoh se u hodnicima Senata. Izgubih se po
spratovima, sve dok ne pronađoh novu salu za saslušanje. Širli je sređivala svoj
materijal u društvu jedne koleginice. Namršti se kada me ugleda.
„Jesi li siguran da smeš da budeš ovde, Ale? Senator me nije obavestio.“
„Nemoj da brineš, lepoto. Ja sam nevidljivi čovek.“
Smirih je i šapnuh joj na uho da naš dogovor još važi. Dobiće svoju večeru.
Širli je umirala od želje da sazna što više. Nije bio trenutak. Njena koleginica
imala je otvorene i oči i uši. Mogla bi da čuje poruku koja je stigla s druge strane
univerzuma.
Sala isključena za javnost bila je mala. Pult za tužioca, sto za svedoka i
podijum za senatore činili su trougao. Stenodaktilografski sto nalazio se uza zid,
iza sedišta za svedoka. Koristeći situaciju što Vud i ostali još nisu stigli, smestih
stolicu sasvim pozadi. Odatle sam mogao da vidim Marinu iz profila. Ponadao
sam se da me neće pomeriti odatle.
Članovi Komisije uđoše kroz mala vrata iza podijuma. Makarti je pod
pazuhom nosio veliki dosije. Pusti ga da bučno padne na veliki sto ispred. Želeo
je da primetimo kako to nije namerno izveo.
Komisija, s Vudom u ulozi predsednika, svedena je na tri člana. Dva
senatora: Munt i Makarti, Nikson u ime Predstavničkog doma. Uspeli su da
srede da se nađu u malom odboru.
Izbor Munta kao osobe koja će se okoristiti konfliktom druge dvojice bio je
razumljiv. Uprkos izgledu intelektualca, izgleda da mu je strast bila lov na
komuniste. Često je duvao u isti rog s Niksonom. Već sam ga viđao na delu
prilikom dugih saslušanja. Retko je ispitivao svedoke, ali je u vreme hajke uvek
bio tu.
Zavališe se u fotelje, a da me ne udostojiše pogleda. Rekao sam istinu Širli:
postao sam nevidljivi čovek. Samo mi Kon uputi kratak pogled. Danas je nosio
odelo krem boje, koje mu je više nego ikada davalo izgled derana. Htede da me
pozdravi, pa se predomisli. Donja usna mu se steže. Seti se da me ostali nisu
primećivali. Požuri da postupi na isti način.
Vrata se ponovo otvoriše. Uđe Marina, s lisicama na rukama. Bleda u licu, ni
traga od šminke, naduvenih obraza. Njene plave oči postale su nekako
skupljenije, dublje i bezizražajnije nego ikada. Kosa joj je bila začešljana unazad.
Pridržavala ju je sasvim obična metalna šnala.
Verovatno joj ju je pribavila neka od zatvorskih čuvarki. Nosila je istu haljinu
od juče, potpuno izgužvanu na bokovima. Uprkos brošu koji je zatvarao krajeve
tkanine na grudima, leva naramenica zjapila joj je na ramenu. Verovatno je
spavala u njoj. Ako je uopšte sklopila oči.
Imao sam odgovor na moja jučerašnja pitanja. Niko nije brinuo o njoj niti je
pokušao da joj dostavi neku odeću da se presvuče. Ipak je poznavala druge
glumice. Izjavila je da radi u Aktors studiju. Bilo je tamo studenata, kolega.
Možda čak i prijatelja. Ali to je bilo pre nego što ju je FBI zatvorio. Sada je
svako znao da je Makartijeva družina stavila svoju veliku šapu na nju. Ni govora
da ima prijatelja. Čak ni poznanika. Oni koji su je svakodnevno mesecima grlili
kada je zateknu na poslu, sada je ne prepoznaju čak ni na fotografiji. Makarti i
HUAC bar su to objasnili zemlji: komunizam i špijunaža bili su zarazniji od neke
venerične bolesti.
Policajci dopratiše Marinu do njenog mesta. Skidoše joj lisice i stadoše iza nje.
Ona podrobno osmotri salu. Pogled joj se zadrža na meni. Izgledala je
iznenađena što me vidi. Ili mi se bar tako učinilo.
Vud otvori sednicu. Kon saopšti da će sutra ujutro biti izvršen pretres stana
svedoka. Marina primi vest bez i najmanje uzbuđenja. Čak i kada Kon saopšti da
je podneo zahtev za informaciju kod CIA u vezi sa agentom Ejpronom. On mi
uputi brz pogled i dodade:
„S obzirom na to da ova komisija radi iza zatvorenih vrata, CIA je saglasna
da nam dostavi dosije agenta OSS-a. Takođe sam zatražio da nam dostave
informacije koje se odnose na autonomnu oblast Birobidžan, o kojoj je već bilo
govora. Uz vašu saglasnost, gospodine predsedniče, jedan specijalista iz
strateškog biroa doći će da svedoči već od sutra.“
Vud potvrdi. Nema sumnje da je sve već bilo sređeno. Kon je samo
pokušavao da impresionira Marinu. Hteo je da zna da će svaka njena izgovorena
reč proći kroz mešalicu. Vud ga zamoli da nastavi ispitivanje. Kao poslušni pas,
Kon ponovo krenu hiljadu puta utabanim stazama:
„Gospođice Gusejev, da li ste član Komunističke partije?“
„Već sam odgovorila na to pitanje.“
„Ja vam ga ponovo postavljam: da li ste član Komunističke partije?“
„Ne. Nisam nikada bila.“
„Niste nikada bili ovde, u Sjedinjenim Državama, ili u SSSR-u?“
„Nigde. Ni ovde, ni tamo.“
„Pretpostavljam da to ne možete da dokažete.“
„Ni vi ne možete da dokažete suprotno, gospodine.“
 Dobar početak meča. Marina se čak i ne osmehnu. Ja jesam. Imala je
vremena da se pripremi. Kon je koristio najstarije lukavstvo zanata: neumorno
ponavljati ista pitanja. Dovesti do očaja svedoka podvrgnutog tom idiotizmu.
Neki prasnuše u smeh. Na ivici nerava, dadoše sebi oduška onome što je možda
bilo bolje zadržati u sebi. Marina Andrejeva Gusejev nije izgledala kao neko ko
brzo gubi strpljenje.
„Juče ste nam rekli da je generalni sekretar Komunističke partije SSSR-a, Josif
Staljin, imao sve načine da izvrši pritisak na vas. Vi ipak tvrdite da niste
komunista.
Zar to nije čudno? To bi možda mogla biti neka protekcija.“
Ona se ovog puta nasmeši.
„Vi ne poznajete našu zemlju, gospodine. Još manje Staljina. U SSSR-u, to
što je neko dobar komunista nikako ne znači da je zaštićen. Sibir je pun dobrih
komunista. Groblja takođe. Gulag je izmišljen da ih prihvati...“ Makarti je
prekide:
„Upravo to, gospođice Gusejev. Vi niste bili uhapšeni. Dobro ste živeli.
Međutim, ako vam je verovati, niste komunista. Kako objašnjavate to čudo?“
„Josif Visarionovič mi je pružio šansu.“
„Šansu. Kakvu šansu?“
„Pustio me je da postanem Jevrejka.“
Makarti, Nikson i Munt grohotom se nasmejaše. Istim prezrivim i hladnim
graktanjem.
„Nisam siguran da vas razumem, gospođice Gusov“, zakvoca Nikson.
„Objasnite nam.“
Marinin pogled pređe preko stenodaktilografkinja. Onda skrenu na mene.
Bilo je nemoguće znati da li je to bilo namerno ili je navika njenog zanata. Bio je
to onaj pogled kojim glumica odmerava salu pre nego što se baci na posao. Ipak
nisam mogao da odolim da joj ne dam znak ohrabrenja.
„Sve sam već rekla. Posle noći u Kremlju, osećala sam strah. Svakog dana,
sve vreme. Godinama. Saznala sam da je streljan Ujka Abel, onaj što je bio iza
mrtvačkog sanduka Nadežde Alilujeve. Jegorova je takođe bila uhapšena. Ne
znam šta se s njom dogodilo. Posle su došli na red Ordžonikidze i Buharin. Za
njih je rečeno da su izvršili samoubistvo... Jedva da sam se usuđivala da izađem
iz kuće, zato što sam se posle još više plašila da se vratim. Po sto puta vrtela sam
se po kući pre nego što otvorim vrata da izađem. Onda sam u povratku ostajala
da osluškujem na stepeništu, ne usuđujući se da se popnem. Postajala sam luda.
Na ulici nisam podnosila da neko ide iza mene. Međutim, svi su se ponašali
slično. Svi su se plašili ’kožnih kaputa’. Svi su drhtali. Podozrevali od svega...“
Kon je prekide pokretom ruke.
 „Kožni kaputi?“
„Tako smo ih zvali. To su bili agenti GPU-a. Kasnije je GPU nazvan NKVD.
Ali oni su ostali isti. I leti su nosili kožne kapute. Kao vaši agenti iz FBI-ja s
njihovim mantilima i šeširima. Samo što to njima daje nešto blaži izraz nego
ovima kod nas.“
„Zadržite komentare za sebe, gospođice“, zagrme Vud. „Nastavite.“
„’Kožni kaputi’ zalupaju na vrata, uhapse nekoga i više se ne zna šta se s njim
dogodilo. Bilo je nemoguće saznati da li je živ ili mrtav. Njegova žena,
ljubavnica, njegova deca, niko više nije imao pravo da radi. Morali su da
napuštaju domove. Niko više nije smeo da im se približi. Postajali su zarazni.
Bilo je dovoljno nasmešiti im se i pridružiti im se u zlu. Najčešće su nestajali
jedni za drugim. Niko nije mogao da se izvuče. Uhapsili su Buharina i
Ordžonikidzea. Moćne ljude koje sam videla na večeri 8. novembra 1932. i koji
su bili dragi Staljinu. Profesori, lekari, funkcioneri, pisci, službenici... Ponekad se
dešavalo da dete ode da nešto kupi, a kada se vrati, više ne zatekne svoju
porodicu. Svi su nestajali svakodnevno, optuženi za trockizam, defetizam,
uvredu boljševizma. Samo jedna reč, rečenica, smeh osobe starije od dvadeset
godina – sve to bilo je dovoljno da vas osude. Dešavalo se ponekad da svi
radnici neke fabrike budu uhapšeni pod izgovorom sabotaže. Od dve hiljade
delegata na XVII kongresu Partije u januaru 1934. godine, njih hiljadu osamsto
pogubljeno je u naredne dve godine. Čak je ubijen i Kirov, moćni gradonačelnik
Lenjingrada, koga su svi tapšali po ramenu. Staljin je išao da plače nad njegovim
kovčegom. Zatim se njegovom voljom NKVD okomio na Crvenu armiju.
Pobijeno je sedamdeset hiljada oficira, kapetana, komandanata i generala...
Izjedala nas je najgora od svih kuga: strah. Ogroman strah. Panika od koje bukti
glava. Neki nisu više mogli da vide svoj odraz u ogledalu. Oni koji nisu mogli da
podnesu, izvršavali su samoubistvo. Umiranje je izgledalo tako smirujuće. Bilo je
bolje to, nego živeti s tim strahom. Samoubistava je bilo toliko da se više nisu
mogla izbrojati. Svaki put kada bih čula za neko novo samoubistvo, pomišljala
sam na Nadeždu Alilujevu. Međutim, kada nije bilo hrabrosti za samoubistvo,
bilo je teško da ne postanete čudovište. Strah vam iskvari dušu. Ništa više ne
osećate.
Dođe vam želja da pomilujete vaše dželate...“
„Razumeli smo, gospođice“, prekide je Vud. „Ne odgovarate na pitanje: zašto
su vas poštedeli? Pošto je Staljin svaljivao krivicu na sve te ljude, zašto to nije
učinio i s vama?“
Pogleda je i zaćuta. Ona pusti da zavlada tišina u sali, ne ispuštajući Vuda iz
vida. Bila je to gadna tišina puna senki, nad kojima su lebdele reči koje je upravo
izgovorila. Kon se umeša:
„Gospođice Gusejev, odgovorite na pitanje, molim vas.“
 Ona uopšte ne obrati pažnju na njega. Nastavi da pogledom fiksira Vuda. On
se vrpoljio na stolici. Ovoga puta dođe red na Makartija da zagrmi:
„Odbijate da odgovorite?“
„Odgovaram vam. Kažem vam: ja vas se ne bojim. Plašila sam se svih ovih
godina, ali sada je s tim završeno. Više se ne plašim. Isuviše dugo upoznavala
sam strah, on me više ne impresionira. Ne impresioniraju me ni ljudi kao što ste
vi.“
Prvi put, na dve do tri sekunde videh Vuda da mu je neprijatno. Bio je
navikao na povike, proteste, bes, suze. Ne i na smirenost.
Makartijev i Niksonov oklop bio je deblji. Ništa što je ljudsko nije ih doticalo.
„Gospođice Gusov, nemam komentar“, zagrokta Makarti. „Odgovarajte
samo na pitanja koja su vam postavljena.“
„Zašto? Vi ne slušate moje odgovore. Hoćete da i ne. To je glupo. Život se
ne svodi na neka da i ne. Ili se vaš svodi? Ne bi me začudilo.“
Širli priguši kikotanje. Makarti se isceri i tresnu ispred sebe debeli dosije koji
još nije otvorio.
„Ne savetujem vam taj ton, gospođice. Ne može vam doneti ništa dobro.“
Začudi me Makartijeva mirnoća. Počeo sam da se pitam šta to ima u rukama.
Međutim, Kon nije dopustio da zaostane:
„Pošto više ne igrate u pozorištu, od čega živite?“
„Radila sam na filmu. Postojala su državni studiji: Gorki film i Mosfilm. Uvek
su im bile potrebne devojke za manje uloge. Tu i tamo po dva-tri minuta.
Ponekad sam radila za po nekoliko filmova u istoj nedelji. Ponekad ništa čitav
mesec. Išlo je nekako. Niko mi nije postavljao pitanja. I niko me nije odbijao za
posao. Tako sam srela Alekseja Jakovleviča Kaplera.“
„Možete li da sričete to ime za stenodaktilografiju, gospođice Gusejev?“
Ona posluša i okrenu se prema nama. Ovog puta ne uputi pogled ka
meni.
„Jakovlevič, je li to jevrejsko prezime?“, upita Nikson.
Pretvarala se da ne čuje pitanje. Kao ni ostala. Ovog puta izgledalo je da je
Konu neugodno.
„Nastavite, gospođice Gusejev.“
„Ne postoji čovek sličan Alekseju. Možda je još živ. U Birobidžanu sam se
molila za njega... Sve devojke bile su zaljubljene u njega. Ja takođe. To je prvi
muškarac kojeg sam volela. Veliki režiser. Shvatio je da ću umreti ako se ne
vratim na scenu. Jedne noći poverila sam mu zašto više ne mogu da igram u
pozorištu. Bilo je to prvi put da pričam šta se dogodilo u Kremlju. Prošlo je
deset godina od tada. Trebalo je da uskoro napunim trideset godina. Aleksej je
hteo da me ubedi da za mene više nema nikakvog rizika. ’Staljin te je zaboravio,
Marinočka. On čak i ne zna da postojiš.’ Ipak, ne, još sam se plašila. Onda su
nacisti okupirali Sovjetski Savez. U junu 1941. godine. Bilo im je dovoljno
nekoliko nedelja da zauzmu
Ukrajinu, stignu do Kijeva i okupiraju Lenjingrad...“
„Poznata nam je ta priča, gospođice Gusejev.“
„Ne, nije vam poznata! Vi to ne možete ni da zamislite. Nikada niste bili u
zemlji opkoljenoj milionima nemačkih vojnika koji uništavaju sve što im se
primakne! Nikada niste trčali ulicama pod bombama, ne znajući gde da se
zaklonite... Bombardovanja su počela u julu. Niko ih nije očekivao. Nemci su u
avgustu zauzeli Kijev. Opkolili Lenjingrad. Nije bilo govora o snimanju filmova.
Filmski studiji preseljeni su u Alma Atu. Aleksej je odbio da beži. Rekao mi je:
’Treba izdržati. To su samo bombe i meci. I pozorište je oružje. Ono je tvoja
šansa i tvoj zadatak. Moraš da se vratiš na scenu. Pokazaćemo nacističkim
varvarima da rusko pozorište stoji uspravno, Marinočka. Videćeš, sam Staljin
doći će da ti aplaudira.’“
 MOSKVA
Avgust 1941 – januar 1943.

Moskva više nije bila Moskva. Grad se promenio samo u jedno julsko
poslepodne 1941. godine. Nemački bombarderi su, uz neprijatno zujanje kao roj
vaški na čistoj tkanini, zacrneli letnje nebo, a da se prethodno nije začuo ni
najmanji alarm. Sve do kasno u noć urlanje štuka u obrušavanju paralo je grudi.
Bombe su provaljivale kuće, palile zgrade. Otvorenih usta, razrogačenih očiju,
gutajući prašinu, svi su žmurili pred tim užasom.
Granate su zakačile Boljšoj, Stari trg i ogromne građevine Univerziteta, Ulicu
Mohovaja. Hajnkeli i meseršmitovi obrušavali su se na stare četvrti s drvenim
kućama. Nacisti su se nadali da će to poslužiti kao fitilj koji će zapaliti čitav grad.
U zoru su opori plamenovi poigravali i zamagljivali sunce. Na trotoarima su se
taložili debeli slojevi ruševina.
Počev od juna bile su dovoljne samo tri nedelje da fašističke horde okupiraju
Poljsku i Ukrajinu. Sada su bile na samo stotinak kilometara od Moskve. Ispred
kancelarija za regrutaciju formirali su se beskrajni redovi. Svi su hteli da krenu na
front. Rat je ulio neki novi dah izmučenom narodu. Gnev je oterao strah. Javila
se volja za borbom, da se odbaci osvajač i razbiju poniženje i strah koje je Staljin
zavodio nad SSSR-om već deset godina. Ruski ponos, koji je odavno nestao,
najzad se ponovo probudio.
Krovovi kuća prekrivani su džakovima peska da se ugase zapaljive rakete. Na
najprostranijim terasama postavljane su topovske cevi kao protivavionska
odbrana. Svi su brzo naučili da razlikuju huk hajnkela i meseršmita. Od rike
štuka u poniranju ljude je podilazila jeza kroz kičmu. One su nadletale nisko
iznad krovova, pucale po avenijama, tukle po fasadama, obarale starce i decu,
jednom rečju – sejale smrt.
Hajnkeli su ostajali na većoj visini. Njihovo pravilno brujanje, nešto slabije i
nekako ravnodušno, najavljivalo je strahovito zujanje bombi.
Trebalo je hermetički zatvarati prozore. Noći su postale još mračnije. Mnogi
za vreme uzbuna nisu mogli da podnesu da ostanu u skloništima. Vrućina je
tamo bila nesnosna, eho grmljavine kidao je živce. Bilo je bolje ostati napolju i
pomoći u gašenju požara, ili jednostavno podići osvetničku pesnicu prema nebu.
Pošto bi priredili iznenađenje i posejali haos, Nemci su se pokazivali kako
iskusni tako i metodični. Bombarderi su prilazili Moskvi svake večeri oko
dvadeset dva sata. Niko nije čekao zavijanje sirena da se pripremi. Majke su
odvodile decu u stanice metroa. Odlazile su tamo, noseći sa sobom neki paketić,
torbu, igračke. Poneko bi poneo samovar. Prostirali su ćebad i tepihe po šinama,
što im je služilo umesto kreveta. Tu se spoljna buka uopšte nije čula. Trebalo je
sačekati saopštenje sa zvučnika: „Drugovi građani, prošla je uzbuna.“ Ili
ponekad: „Drugovi građani, pretnja je prošla.“
Ljudi su onda izlazili na površinu. Zaticali ogromnu i zabrinutu Moskvu.
Primetili bi poneki požar na ulici, brojali fasade u pomrčini da se uvere da je
njihova zgrada netaknuta.
Prvih dana avgusta, moskovske žene počele su da kopaju protivtenkovske
rovove svuda oko grada. Rov dugačak osamsto kilometara! Hiljade tona zemlje,
iskopane pijukom, prenete lopatom i kolicima. Sve su bile tu. Studentkinje,
udovice, bake žuljevitih ruku, udate mlade žene koje nisu imale vremena za prvu
bračnu noć.
Letilice privezane užetom počinjale su da igraju na nebu. Šuma njihovih
čeličnih sajli najzad je uspela da spreči smrtonosno mitraljiranje štuka. Barikade
su blokirale velike avenije. Samo tramvajima i kamionima prevezeno je na hiljade
balvana sa čeličnim šiljcima, koji će ubrzo biti načičkani po zapadnim putevima
kojima se još odvijao saobraćaj. Lenjinov mauzolej i Boljšoj teatar bili su
prekriveni džinovskim lakiranim nepromočivim ciradama. Nemački piloti mešali
su ih sa običnim zgradama.
Svake noći su plavičasti snopovi iz reflektora razbijali pomrčinu. Usmeravani
su ka oblacima i razvučenim balonima i raspršivali su se u blistavoj
beskonačnosti zvezda. Kada bi zraci svetlosti otkrili siluete aviona, plotuni DCA
počinjali su da kuljaju bez prestanka. Svetleći meci parali su noć. Hiljade
bleštavih strela razlivale su se ka nebeskom beskraju. Moglo se pomisliti da je to
delo nekog ludog deteta. Noć su ispunjavali vatreni cvetovi, beličasti i
kratkotrajni kao para. Purpurne eksplozije signalizirale su pogotke u cilj. Zlatasti
mlazevi zapaljenog kerozina razbijali su krila i probijali trupove aviona. Ponekad
su se mogle primetiti razigrane kupole padobrana. Po krovovima i na ulicama svi
su vrištali od radosti.
Međutim, širile su se glasine o pobedama Vermahta. Nedostatak informacija
samo je doprinosio ohrabrenju. Od prvih dana rata bilo je zabranjeno
posedovanje radio-aparata. Odobrenje su imali samo studiji za emitovanje,
metro i javna mesta. Politruci, „ratni politički komesari“, brinuli su o njihovom
korišćenju. Vesti koje su objavljivane više su bodrile na hrabrost i izvršavanje
borbenih zadataka, nego što su iznosile stvarnu situaciju u borbama i stanje na
frontovima.
Mnogo više saznavali smo iz poverljivih došaptavanja. Pali su Minsk, zatim
Smolensk, pa čak i Kijev. Lenjingrad je bio okupiran. Trupe Vermahta ušle su u
Odesu i nadirale prema Krimu. Od uha do uha šapatom se širila suluda glasina:
Nemci su zarobili milion vojnika Crvene armije na prostranim žitnim poljima
Ukrajine koja više nije imao ko da požanje.
 A panceri su neprekidno napredovali ka Moskvi. Kilometar po kilometar.
Izdato je naređenje da se iz grada evakuišu sva deca mlađa od petnaest godina.
Stanice Kazanski i Kurski bile su prepune roditelja na ivici nerava i dece u
suzama. Teretni vozovi, nekako preuređeni za prevoz ljudi, odvozili su ih ka
Uralu, Sibiru ili Kaspijskom jezeru. Moskva je odjednom postala nekako veća i
mračnija.
Marina je već godinama, kao i većina Moskovljana, stanovala u sobi u
društvenom stanu, koji se zvao komunalka. Zgrada na Bulevaru Protopopovski,
pored botaničke bašte, nekada je u potpunosti odisala buržoaskim komforom.
Marina je od pre tri godine boravila sama u sobi. Luksuz. Usred poslednje noći
avgusta 1941. godine jedna bomba pogodila je bočno krilo zgrade. Uništena su
tri gornja sprata. Fasada se srušila posle kraja uzbune. Eksplodirala je
nedovoljno zavrnuta cev za odvod gasa. Vatra je ugašena tek u zoru.
Ono malo što je Marina imala nestalo je u požaru. Na mestu njene sobe ostali
su samo crvenožuti kolutovi smrdljivog dima. S prvim svetlom dana žene su
počele da pretražuju po pepelu i otpacima. Bes im je davao snagu da podižu
krhotine kao da su obične slamke. Više nisu osećale odrane ruke. Potoci suza
izbrazdali su im obraze, koji su bili posuti prašinom od blata. Oči na njihovim
posivelim licima izgledale su kao ugašene.
Marina nije imala želju ni da plače ni da se pridruži njihovim naporima.
Nedelje provedene u kopanju rovova za protivtenkovsku zaštitu potpuno su je
iscrple. Ruke su joj bile neupotrebljive. Čak nije mogla ni da ih sklopi. Dlanovi
su joj bili prekriveni plikovima od svakodnevne upotrebe lopata i krampova, čija
su joj sečiva napravila žive rane.
Ipak, svih tih prethodnih jutara trebalo je iznova prenositi brda ilovače. I
svakog jutra sledilo je mučenje do bola. Svi su mislili samo na to kako klekn uti,
zavući dlanove u zemlju i ugasiti buktinju. Suze su zamagljivale vid, dah je
ostajao u grudima.
Sve žene bile su tu. Neke su uzvikivale kletve protiv „Fricova“ kako bi se
ohrabrile. Nije bilo govora o odustajanju. Sramota zbog odustajanja bila je gora
od kletve. Onda su se primoravale da ponovo uzmu lopate u ruke. Bol je
zahvatao čitavo telo. Pružao se od ramena do stomaka, uz omamljujuću,
odvratnu mlitavost. Pa je onda sve to, malo-pomalo, počinjalo da popušta. Da
klone kao talas koji nestaje na površini jezera.
Ali sada, pred ruševinama svoje zgrade, pri samoj pomisli da podigne makar
jedan kamen ili dasku, Marina je uzdrhtala od užasa.
Šta je ona tu mogla da spase? Kofer sa odećom, knjige, nekoliko stvari iz
prošlosti lišene sreće. Gomilu scenarija već prikazanih filmova, u kojima je imala
samo osrednje uloge. Ništa čije bi spasavanje zasluživalo da podiže cigle.
 Međutim, već predugo je živela zatvorena u toj sobi, da je prosto osetila
olakšanje videvši kako je nestala. Zidovi sobe bili su za nju kao zidovi zatvora.
Zajednički život jeziv. Sve je bilo pogodno za zapodevanje svađe: vreća s
namirnicama ostavljena u hodniku, desetak minuta duže provedenih u kupatilu
ili upaljene lampe u kuhinji.
Marina nikada nije ostavljala ništa dragoceno u toj sobi, nikada ništa nije tu
okačila, iz straha da će ih se jednoga dana „kožni kaputi“ iz NKVD-a dočepati.
Zbog tog istog razloga, nikada nijedan muškarac nije tu spavao s njom. Čak ni
vodio ljubav.
U toku tih nekoliko dugih godina imala je nekoliko ljubavnika. Ako bi se tako
mogli nazvati potajni sastanci. Nepoverljivi i brzo zaboravljeni poljupci i
zagrljaji. Nije se zadržavala s njima, izbegavala je da ti muškarci spavaju pored
nje. Pomisao da neki ljubavnik spava s njom budila je u njoj isuviše uspomena
na malu bioskopsku salu u Kremlju.
Ode da se ispruži na klupi u obližnjoj botaničkoj bašti. Stavi torbu ispod
glave i lagano pruži ruke preko stomaka. Sve njeno bilo je tu. Život i sudbina u
njenom telu, loša odeća na njoj, a u staroj kožnoj torbi koju je stavila ispod glave
– dokumenta, bonovi za hranu, par pocepanih rukavica, beležnica, dve knjige,
savijeni šal i nekoliko sitnica za šminkanje, već dugo neupotrebljivih.
Oblaci su postajali sve gušći. Nije bilo ni daška vazduha. Biće to još jedan
sparan dan. Iznad četvrti lebdeo je dim od nedovoljno ugašenog požara. Više
niko nije sklanjao cigle i komade maltera. Porodice u čijoj je blizini Marina tako
dugo živela odlazile su da potraže novi zaklon. Neki su pronašli teretne
dvokolice. Drugi su gurali dečja kolica, bicikl koji škripi. Sve što je moglo da se
ponese. Marina je mogla da im se pridruži. Prihvatili bi je onako kako se
prihvataju oni koji nemaju više ništa. Ona se, međutim, ne pomeri. Čak i ne
pomisli da se pojavi među njima i kaže im zbogom. Samo je želela da se odmori.
Kasnije se vrlo često sećala tog trenutka koji je odredio ostatak njenog života.
I mada ga se tada pribojavala, u tom trenutku započela je njena velika sreća.
U toku jutra izbi oluja koja je pretila sve vreme. Marina je spavala na klupi.
Probudi je grmljavina. Sve joj odjednom prođe kroz glavu: bomba, požar, njena
nestala soba. Prve kapi mlake kiše sručiše se na drvorede u parku. Za nekoliko
minuta nastade poplava. Marina je imala samo toliko vremena da dođe do
bulevara i zakloni se u nekoj kapiji.
Zacvokota od iznenadne svežine koju je donela oluja. Imala je na sebi samo
laku platnenu haljinu. Nije joj bilo potrebno ništa lepo ni elegantno, samo neka
izdržljiva odeća. Izvadi šal iz torbe i njime prekri ramena. Osećala se napuštena,
nesposobna da razmišlja. Ipak, morala je da odluči. Šta da uradi? Kuda da ode?
I tako, iskisla i zahvaćena olujom, pomisli da ode u studio Mosfilma. Već je
dva meseca kako nije tamo kročila. U junu ju je Grigorij Mihailovič Kozincev
angažovao u jednom kvalitetnom filmu: Jedne noći. Bila je to uloga gde je mogla
da pokaže koliko vredi. Prva posle mnogo vremena. Kozincev je uživao
poštovanje. Uprkos opštoj cenzuri, njegovi filmovi bili su ambiciozni. Marina je
znala da ga je impresionirala. On je voleo pozorište isto koliko i film. Pričao je s
njom o tome.
„Marina Andrejeva, gde ti je ambicija? Tvoje mesto je u pozorištu. Uskoro
ćeš navršiti trideset godina. Bilo bi kriminalno da se upropaste svi tvoji talenti!“
Tada mu nije odgovorila. Bombarderi Luftvafea počeli su da zavijaju na nebu
iznad Moskve. Snimanje filma bilo je prekinuto.
Pomislivši sada na studio, to nije bilo da bi u njemu igrala. Tamo bi mogla da
pronađe odeću, možda čak i neki krevet. Nadajući se da bombe nisu sve uništile.

***
Mosfilm bio je smešten na prostoru velikog parka u četvrti Ramenki, u blizini
jednog od meandara reke Moskve. Bilo je tu izvora, potočića, šumovitih
brežuljaka, mostova, dača i imitacija žitnica sa Urala, na kojima su snimani
eksterijeri filmova. Bile su tu pozornice sa ogromnim hangarima. Gomila
dekoratera nameštala je i razmeštala imitacije stanova, fasada, uličica ili štala. Tu
su mogli da se smeste vagoni, kočije i autobusi. Čak je obnovljeno i odeljenje s
traktorima.
Međutim, četvrt Ramenki nalazila se u zapadnom delu Moskve, u zoni koja je
bila najviše pogođena bombardovanjima. Što im se Marina više približavala, sve
se više plašila da su studiji pretvoreni u prah i pepeo.
Ali ne. Ovde je sve bilo pošteđeno. Nijedna bomba, nijedna granata nije
okrznula zgrade i drveće u parku. Metalna ograda na glavnom ulazu bila je
zaključana. Kao i svi oni koji su nekada hteli da izbegnu kontrole na ulazu,
Marina je poznavala i druge prolaze.
Napravi krug oko parka. Provuče se iza žive ograde od jorgovana iznad stare
drvene kapije. Duž krivudavog drvoreda pružali su se rezervoari za vodu sve do
hangara koji su bili prazni, sa izuzetkom ostataka koji su tu sklonjeni na brzinu.
Galerije sa stubovima bile su rastavljene. Nije više bilo ni traga od svetiljki ispred
pozorišta, ni najmanji komad dekora. Čak nijedne stolice.
Marina priđe upravnoj zgradi. Trpezarija, kao i sve ostalo, bila je tako dobro
ispražnjena da niko nije osećao potrebu da zaključava vrata. Oklevala je. Sve je
bilo tako tiho! Otkad nije bila okružena takvom tišinom!
Na spratu se nalazio veliki broj kancelarija i apartmančića. Bar je imala krov
nad glavom. Bilo bi joj je dovoljno da pronađe neki tepih ili čak nekoliko
kartona da napravi sebi ležaj. Bila je toliko iscrpljena da je mogla da spava čak i
na podu.
 Njeni koraci odjeknuše na kockastoj kaldrmi. Prilazni hodnik i široko
stepenište bili su neosvetljeni. Ona gurnu vrata. Tu i tamo ostali su prazni
ormani, poneki sto.
Brzo se pope na režiserski sprat, kako su ga zvali. Tu dožive iznenađenje.
Dugačka kancelarija, zakrčena crtaćim stolovima, klaserima, tamnim panoima
i foteljama, bila je takođe ispražnjena. Međutim, tu je bila i jedna sporedna
prostorija, opremljena lavaboom, garderoberom i uzanim ležajem. Tu su se
odmarali režiseri. Neki su tu i noćili. Bila je to spavaonica koja je uživala glas da
je skrivala mnoge tajne. Ležaj je još bio tu, prekriven nekim ćilimom. Stare
fotografije s pozornice još su bile okačene po zidovima. Nekoliko knjiga i
fascikli bilo je natrpano po policama. Jedan električni samovar šepurio se na
stočiću, a bile su tu i čaše i mali ubrus. Na uskom prozoru visile su zavese.
Marina ih navuče. Ispruži se na ležaju, zatvori oči i zaspa u tišini.
Nešto kao blesak pređe joj preko kapaka. Naglo se probudi. Oko nje je
vladao potpuni mrak. Imala je osećaj da je spavala samo nekoliko minuta.
Opazi nečije prisustvo, dodir. Uspravi se uz vrisak.
Začu se neki glas:
„Marina Andrejeva!“
„Ko je tu? Ko ste vi?“
„Ne bojte se! To sam ja, Kapler...“
„Aleksej Jakovlevič! Šta vi radite ovde?“
„Oprostite, Marina Andrejeva...“
Oboje povratiše dah. Ona se nervozno nasmeja.
„Bože, kako ste me prepali!“
„Nisam očekivao da ću zateći nekoga. Ne ljutite se na mene...“
„Ne, ne, molim vas! Ne izvinjavajte se, Alekseje Jakovleviču...“
„Mora da sam vas okrznuo u mraku. Zamalo sam pao na vas.“
„Je li noć?“
„Mrkli mrak. Kao što se dešava posle zalaska sunca.“
„Oh! Imala sam utisak da sam spavala samo minut...“
„Nije preostalo mnogo do dolaska nebeskih bubašvaba. Male su šanse da
zakasne. Fricovi su vrlo tačni, kao što znate.“ Kapler veselo zamumla:
„Šapućemo kao dvoje dece koja se kriju u mraku, mada nas niko ne može ni
čuti ni videti. Struja je isključena u svim zgradama. Srećom, nismo potpuno
slepi.“
Snop džepne lampe obasja zid nasuprot prozoru. Marina u polumraku nazre
nasmejano Kaplerovo lice.
 „Voleo bih da sam romantičniji, Marina Andrejeva. Da vam se zakunem da
sam vas prepoznao po vašem jedinstvenom parfemu ili vašim sanjivim
uzdasima. Ali ne. Začuo sam samo disanje. Smrtno sam se prepao i bez
razmišljanja pritisnuo prekidač ove džepne lampe. To čudovište bili ste vi.“
Sada se i Marina nasmeja. Kaplerova ležernost joj je prijala. Čula je za njega
pre nekoliko godina. Prvi put igrali su zajedno na filmu Kozinceva. Kapler je
vršio pregled scenarija. I sam je snimao filmove, više dokumentarne nego igrane.
Često su režiseri tražili njegovo mišljenje o njihovom radu. Kozincev je tvrdio
da Kapler bolje nego bilo ko ume da nasluti dobre strane ili nedostatke nekog
dela.
Uživao je glas neumornog zavodnika. Po studijima se više nisu mogla
izbrojati njegova osvajanja. To je ono što je moglo da izgleda čudno. Aleksej
Jakovlevič, po njenom mišljenju, nije bio lep. Previše kratka figura, pomalo
glomazna, običnog lica, tamnih jagodica. Međutim, kada bi počeo da govori, da
pripoveda, njegov šarm činio ga je drugačijim.
Sve do sada, možda zbog te njegove reputacije, Marina ga je držala na
odstojanju. Kapler je poštovao tu njenu hladnoću, mada mu je pogled s vremena
na vreme poprimao boju ironične nežnosti, što je trebalo da znači da shvata
zašto se ona tako ponaša.
I evo ga kako iskrsava usred noći pored nje. Ona zbog toga oseti olakšanje.
Više od olakšanja: zahvalnost.
Zaista je bila srećna što nije sama. Srećna zato što je to on, Kapler, a ne neko
drugi.
On ugasi džepnu lampu.
„Oprostite što smo utonuli u mrak, Marina Andrejeva. To nije zbog
opreznosti od nebeskih vaški. Potrebno je da mi baterija traje što je duže
moguće. Uređaj kojim se ona može napuniti odneli su zajedno sa svim ostalim u
Alma Atu.“
Marina ga začu kako seda na pod, pri dnu ležaja. Ona se nasloni uza zid i
prebaci jedan kraj ćilima preko golih listova nogu.
„Nisam znala da su studiji preseljeni“, reče ona. „Otkrila sam to tek
malopre.“
„Hitno naređenje našeg duboko poštovanog Velikog brata, druga Staljina.
Ovog puta saglasan sam s njim. Sovjetski film isuviše je dragoceno pametno
oružje da bismo dopustili da ga se Hitler dočepa. Morali ste to da vidite. Hangari
su ispražnjeni za tri dana. Većina naših drugova po zanatu nagrnula je u vozove
s materijalom, pa pravac stepe Kazahstana. Podsećalo je na bekstvo stada pred
olujom.“
„A vi ste ostali, Alekseje Jakovleviču...“
 „Morali biste da me zovete Ljusja, Marina Andrejeva. Vi dobro znate da me
svi zovu Ljusja. Tako više volim. To mi stvara utisak da sam samo cvrkut ptice.
Ljusssssja... Naročito noću. U toku dana stvarnost se isuviše lako poigrava sa
mnom.“
Nasmejaše se.
„Ne, nisam krenuo s njima“, nastavi Kapler. „Nemam poverenja u ta
preseljenja. To je taj loš duh protivrečnosti koji me ne napušta, pretpostavljam.
Sujeta takođe. Rekao sam sebi da bih mogao da budem korisniji ovde nego na
toj daljini. To je vrlo prepotentno, naravno.“
Aleksej Jakovlevič pomeri se u mraku da razmrda noge. Blago je upita:
„A vi, Marina Andrejeva, da li je indiskretno da vas upitam šta vi radite
ovde?“ „Nadala sam se da ću ovde, među kostimima, pronaći nešto od odeće
što bih mogla da nosim.“
„Oh...“
„I možda da prespavam s krovom nad glavom.“
Ispriča mu o bombardovanju njene zgrade. Zatim, kako je već duže od
jednog meseca kopala protivtenkovske rovove s desetinama hiljada žena. Kapler
nije čekao da ona zaćuti pa da upali džepnu lampu. Zrak svetlosti potraži
Marinine ruke. Ona ih prisloni uz stomak.
Kapler se pobuni:
„Molim vas, pokažite mi dlanove.“
Pažljivo je uhvati za ručne zglobove. Ona raširi otečene prste. Rane su pri
slaboj svetlosti izgledale strašnije nego na dnevnom svetlu. Kraste su joj bile
ispucale i otvorile se na živom mesu. Dronjci tkanine kojima je pokušala da se
zaštiti potpuno su se slepili za meso. Žućkasta tečnost u kojoj se nazirala krv
curila je po ispucaloj ivici rana. Čim je Kapler dodirnu, Marini se ote jauk.
„Potrebno je da se lečite, Marina Andrejeva. Vaše ruke ne smeju ostati u tom
stanju.“
Marina ih skloni sa svetla.
„Nekoliko dana bez stezanja drške krampa ili lopate i to će nestati.“
„Ne. Sigurno ne. Niste prva koju sam video s takvim ranama. Ako ih ne
budete lečili, inficiraće se i nećete biti u stanju da se služite rukama. U ovom
trenutku ne treba previše računati s tim da će ih vreme izlečiti samo po sebi.“
Kaplerov glas postao je škrgutav i tužan. On ugasi džepnu lampu. Marina
začu kako ustaje u mraku.
„Ima tu negde neki ormarić s lekovima. U kancelariji ili u ostavi na dnu
hodnika. Uz malo sreće da nije ispražnjen i...“
„Ljusja! Ljusja! Slušajte!“
 Prepoznaše brujanje. Još vrlo udaljeno. Ali su im uši bile izvežbane. Kapler se
podrugljivo nasmeja:
„Savršeno tačni, kao ljubavnici na prvom sastanku.“
Začu se zavijanje sirena.
„Ovde nema skloništa“, nastavi Kapler i pojača glas. „Samo podrum ispod
kuhinje. Hoćete li da odemo tamo?“
„Ne. Nikako. Ne volim da budem zatvorena dole i da osluškujem bombe.
Imam utisak da ih tako više privlačim nego što se štitim. Više bih volela da se ne
pomeram odavde.“
On ne odgovori. Buka sirena prestade. Brujanje aviona pojačavalo se iz
sekunde u sekundu.
Marina nasluti da Kapler ponovo sede na pod. Nije mogla da zna da li se
plaši. „Meni nije problem da ostanem ovde sama, ako vi hoćete da siđete,
Alekseje Jakovleviču.“
„Ne dolazi u obzir! Draže mi je da budem pod vašom zaštitom, nego da idem
ispod nekih kuhinja. Ali bih vam bio zahvalan da mi se više ne obraćate sa
’Alekseje Jakovleviču’. Ako moramo da budemo ukopani ispod ove zgrade, više
volim da budem lepa ptica nego neki pajac.“
Nisu se nasmejali. Protiv svoje volje očekivali su sada već dobro poznati
trenutak kada prozori i zidovi počinju da drhte pod bukom DCA.
Marina se naže ka njemu:
„Ne biste smeli da ostanete na podu. Ima mesta na ovom ležaju. Bar je malo
udobnije.“
Ipak je iznenadi prvo isprekidano štektanje protivavionske baterije. Dugi
plotuni nikako da prestanu. Izgledalo je da su sasvim blizu. Onda se začuše
eksplozije. Možda zapaljive bombe. Daleko. Više ka severnom delu grada.
Izgleda da ova četvrt još nije bila na nišanu. Međutim, zidovi zgrade bili su tako
tanki da su podrhtavali kao da su od papira.
Marina zatvori oči, uprkos mraku. Srce joj jače zakuca. Poče da oseća bol u
rukama. Pomisli da joj se rane same otvaraju. Neobičan efekat straha. Kao da je
užasan strah pokušavao da joj izbaci krv iz tela. U prostoriji odjednom postade
toplo. Zagušljivo. Morali su da drže otvorena usta da bi disali.
Učini joj se da se Kapler kreće po spavaonici. Začu se šum vode. Pucnji
DCA, brujanje hajnkela i tupi udari od eksplozija privukoše svu njenu pažnju.
Međutim, znala je da ne bi trebalo da pokušava da prepoznaje svaki zvuk. Da
obraća pažnju na udare bombi, buku motora koja najavljuje da su avioni
pogođeni. Da ne zamišlja zlo koje se približava.
Nemoguće.
 Činilo joj se kao da su tu, ispred nje. Kako prilaze džinovskim koracima.
Čeličnim i vatrenim đonovima koji gnječe sve i razbijaju zidove grada. Razbijaju
zemlju.
„Marina Andrejeva...“
Ona se trže. Kapler joj dodirnu rame i poče da joj govori na uho:
„Marina Andrejeva, umotajte ruke ovom vlažnom tkaninom. To će malo
smiriti bol i nadajmo se da će vam biti bolje.“
Vlažni peškir okrznu joj golu mišicu. Marina ga oprezno steže dlanovima. Bio
je u pravu. Svežina rublja malo joj olakša bol.
Kako je Kapler znao da joj je toliko loše?
Da li je zavodio žene tako što je naslućivao šta kriju?
Borila se protiv suza koje joj se iznenada skupiše u grlu. Bio je to ružan
osećaj, životinjski, koji joj je stvarao grčeve u stomaku. Ludilo koje se zbivalo
napolju nije prestajalo. Smrt u obliku granata kosila je sve što je stajalo na
nogama. Život se gušio u gustoj ratnoj prašini. Ljudi više nisu bili ništa drugo do
cilj za uništavanje. Ipak, u tom ništavilu nabijenom mržnjom, ostao je neko,
skoro nepoznat, da nasluti njen bol i ponudi joj vlažni peškir da ga smiri.
Nastade poduže ćutanje. Odjednom se učini da eksplozije odjekuju bliže.
Kapler poče da govori.
„Marina Andrejeva, u slučaju da nas nebeske vaške poseru odozgo, hteo bih
da nešto znate: potpuno sam saglasan s Kozincevim. Ne morate više da traćite
talenat na filmu. Nikada više. Vaše mesto je u pozorištu. Pažljivo sam vas
posmatrao prilikom snimanja. Ne volite kameru. Mrzite to stakleno oko. Ono
vas užasava. Ne umete da se namestite kada se usmeri objektiv na vas. Oprostite
ako sam grub, ali od trenutka kada vas snimatelj stavi u kadar, moglo bi se
pomisliti da imate buve u gaćama! To se događa zato što ste lepi. Zna se da se
režiser nalazi na mukama zbog lepote neke žene. Pa ipak, nas ne interesuje vaša
lepota, Marina Andrejeva, već ono što ona prekriva. To je taj unutrašnji
mehanizam. Nešto sasvim drugo u odnosu na lepotu. Razumete li me? Vi umete
da se krećete, hodate, da sedite. Znate da pravite razliku koraka na ulici i onog u
polju. Sa samo jednim pokretom vaše ruke, vašim naklonom, postaje jasno ono
što vaša duša ne iskazuje rečima. Da ne govorimo o tome da umete da vladate
glasom i da zaboravite da ste to vi. Da, to, bože moj, to je najvažnije! Tako je
malo glumaca u stanju da oseti nešto dalje od njihovog žalosnog srca i
nedovoljne oštroumnosti! Vi ste počeli u pozorištu, zar ne? Raspitao sam se.
Oprostite mi. Radoznalost! Dakle, raspitao sam se i rečeno mi je: ’Ah, Marina
Andrejeva, pa naravno! Ona je bila jedna od naših najvećih nada, ali eto, nestala
je. Jednog dana, paf! Zašto? Da se čovek zapita.’ Šta vas je to obuzelo, Marina
Andrejeva, da se izgubite na filmu? Svih ovih godina? S Donskojem,
Aleksandrovim, Lukovim! Tipovima koji... Bolje da ćutim. Kakva ludost!
Ponavljam vam: imate zadatak da se vratite pozorištu. Naročito sada. Pozorište
je kao muzika. Rođeno je zajedno sa čovekom. Ono čini deo ćelija ljudskog
života već hiljadama godina. Nije tu samo stvar u dobroj ili lošoj glumi.
Pozorište je nešto ljudsko što se pokazuje u ljudskom obliku. A bez pozorišta,
Marina Andrejeva, bićemo do kraja vremena onakvi kakvi smo u ovom
trenutku: jadne životinje izgubljene u tami. Slepi, uzdrhtali od straha pred smrću
koju ne vidimo kako dolazi...“
Kapler je govorio, govorio, govorio. Opijen rečima, kao majke koje smiruju
decu pričajući priče da bi im noć izgledala manje strašna. Marina ga je slušala sa
zahvalnošću. Ne zato što je govorio o njoj. Rečenicu po rečenicu, oterao joj je
misli s krila bombardera i udaljio ih od spoljnjeg haosa koji nikako nije prestajao.
Zažali što su joj ruke u tako lošem stanju, pa ne može da stegne njegove.
Nasmeši se kroz suze, ne sumnjajući da će on to umeti da primeti.
„Čudna je volja sudbine, Marina Andrejeva“, nastavi Kapler. „Već nedeljama
pokušavam da dođem u ovu prostoriju i pokupim nešto što mi je dragoceno:
kopiju Stenice od Majakovskog. Uvek valja biti oprezan da ne zaturite ono što
vam je dragoceno. Ona je tu, u tim klaserima koje je Kozincev mudro zaboravio
da odnese. Želeo sam da taj komad prikažem prošle zime u Umetničkom
pozorištu. To nije bilo moguće. Poezija Majakovskog zvanično je divna, ali
njegova ironija pokazuje, takođe zvanično, nihilizam nespojiv s boljševičkom
stvarnošću... Niste upoznali Vladimira Vladimiroviča, zar ne? Niste imali ni
dvadeset godina kada je on završio svoj komad. Ali da ste ga čuli, zavoleli biste
ga! ’Moj komad Stenica je cirkusko delo i vatromet! To je komad nadahnutih
težnji. Oživeti agitaciju, propagandu, težnju, to je težina i smisao današnjeg
pozorišta. Ljudi iz pozorišta stekli su naviku da glume po potrebi. Komičare,
prostodušne, šta ja znam... Sitne birokratske dužnosti, lišene mašte! Eto šta
proizvodi arhaični užas današnjeg pozorišta. Pozorište je zaboravilo da
predstavlja spektakl. Da je vatromet duše i pozornica protesta! Glumci imaju
zadatak da budu život koji nas steže za grlo i udara u leđa...’“
Kaplerov glas koji je podražavao Majakovskog postade promukao. Marina se
napreže da ga čuje. Brujanje hajnkela najzad oslabi. Plotuni DCA prestadoše.
Zavijanje sirena najavi kraj uzbune.
Ponovo zavlada tišina. Oboje su bili iscrpljeni.
„Gotovo je“, prošaputa Marina. „Gotovo je za večeras.“
Aleksej Jakovlevič ne odgovori. Siđe s ležaja gunđajući, poče da tumara po
mraku kako bi došao do lavaboa. Marina ga začu kako pije sa slavine.
Promuklim glasom ponudi joj čašu vode. Dok je pila, on reče:
 „Mislim da je najpametnije da ostanemo ovde tokom noći. Otići ćemo
oprezno u zoru. Smestite se na ležaj, Marina Andrejeva. Ja ću već pronaći nešto
da napravim sebi gnezdo.“
U mraku, s kikotom u glasu, Marina odgovori:
„Ako već moram da vas zovem Ljusja, vi ćete morati da pronađete nešto
drugo umesto Marina Andrejeva.“
On se suvo nasmeja i reče kako će da napravi krug po zgradi. Da pronađe
neki ormarić s lekovima ako još postoji. Nakratko upali džepnu lampu da izađe
iz spavaonice. Koraci su mu odzvanjali po praznoj kancelariji, a zatim ode do
hodnika. Marina se okrenu na stranu, sklupča se i stavi glavu na jastuk da joj
bude udobnije. Opet pokuša da prati korake Alekseja Jakovleviča. Odmah
odustade.
Dosta joj je bilo vrebanja buke za tu noć. Zaspa, a da nije ni bila svesna toga.
Kada se probudi, zlatasta svetlost već je prodirala kroz zavese. Vazduh u
spavaonici bio je zagušljiv. Kapler je čvrsto spavao, licem okrenut ka zidu, s
glavom naslonjenom na nadlakticu, dok su mu noge visile s ležaja. Ostavio je
mesta između njih koliko je bilo moguće. Lice mu je bilo glatko, delovalo je
spokojno, ali mu je disanje bilo teško. Malo znoja curilo mu je po
slepoočnicama. Gusti uvojci crne kose prekrivali su mu nadlakticu. Nosio je
tanku plavu pamučnu košulju. Bila je delimično raskopčana. Na vratu mu se
primećivala žila koja je ravnomerno kucala na njegovoj finoj koži. Marina ga je
dugo posmatrala. Nijedna ružna uspomena nije mogla da joj pokvari taj prizor.
Napolju, u parku oko zgrade, ptice su snažno cvrkutale, kao i svakog drugog
dana.
Ona oprezno siđe s ležaja i odškrinu prozor, ne povlačeći zavesu. Svež
jutarnji vazduh prodre u spavaonicu, cvrkut ptica se pojača i postade neodoljiv.
Skide odeću ispred lavaboa. Uspela je da se nekako obriše peškirom kojim joj je
bila obavijena ruka. Trudila se da bude tiha. Požele da opere kosu. Kapler se
probudi.
Okrenu se prema njoj, potpuno goloj u tom trenutku. Podiže se na lakat,
zagleda se u njenu figuru, obasjanu jutarnjom svetlošću. Nasmeši se bez reči.
Ona ispruži izranavljene ruke i reče:
„Alekseje Jakovleviču... Ljusja... Želela bih da mogu da vas pomilujem, ali
nemam ruke da to učinim. Srećom, još imam usta da vas poljubim. Naravno,
ako to želite.“

***
Tako su prvi put vodili ljubav.
 Kapler je primio Marinu u svoj stan u Ulici Lejsnoj. Pre rata delio ga je s
parom dekoratera Mosfilma. Kao i ostali, i oni su napustili Moskvu i otišli u
Alma Atu. U svim prostorijama – skice režije, fotografije, po zidovima police s
knjigama. Netipičan i neobičan nameštaj s raznih filmskih snimanja.
Aleksej Jakovlevič uspeo je da pribavi antiseptike i kreme za lečenje
Marininih ruku. Rane su sporo zarastale. Takođe, pronašao joj je odeću: haljine,
pantalone, džempere, bluze, donje rublje, pa čak i čarape, dva zimska kaputa i
čizme postavljene krznom. Ništa od toga nije bilo novo, naravno, ali sve je bilo
dobrog kvaliteta. Kapler je to čudo objašnjavao crnim tržištem. Poznavao je
mnogo žena koje su se za nekoliko rublji rado oslobađale stare odeće pre nego
što odu iz Moskve. Ili stupe u ženske odbrambene bataljone.
Za nekoliko dana obučavali su ih da rukuju puškama, mitraljezima i
upoznavali s položajima DCA. Postajale su dobre kao sveže obučeni muškarci.
Davali su im vojničke bluze i šlemove mrtvih vojnika. Mnoge su pribavljale
dugačke, dvostruko postavljene pelerine, na koje su prišivale crveni grb,
uokviren klasjem žita Ruske Sovjetske Federacije. Često su umesto šlemova
nosile obične marame, vezane ispod brade.
Ove godine uopšte se nije osetio dolazak jeseni. Kišni vetar sa zapada
donosio je štektanje topova i tenkova. Niko više nije verovao u službena
saopštenja s radija. U beskrajno dugačkim redovima za hranu mogle su se čuti
najstrašnije glasine. Tu su žene čitale pisma koja su primale sa fronta.
Začuđujuće i neproverene vesti prelazile su od usta do usta. „Fricovi“ su bili na
pedesetak kilometara od predgrađa Moskve. Zauzeli su Tulu, opkolili šeststo
hiljada vojnika Crvene armije u Vjazmi, zaposeli prolaz ka severu. Moskva će
uskoro biti u klopci, kao Lenjingrad! Hajnkeli i meseršmitovi već su prilazili sve
bliže iznad grada da bi žešće i preciznije bombardovali branioce.
Panika je ispraznila ulice. Ljudi su bežali. Gomilali su se u vozovima, peli se
na krovove autobusa u odlasku. Viđani su i u kamionima koji su prevozili
ranjenike sa fronta.
Neka vlažna hladnoća i neverovatno sivo nebo upotpunjavali su morbidnu
atmosferu poraza koja je zahvatila sve. Kiša je počela da pada bez prestanka.
Započe rasputica. Drumovi i putevi pretvorili su se u potoke blata. Ljudi su
upadali u njih do kolena. Gusenice tenkova nestajale su do polovine točkova.
Kamioni i automobili nisu više mogli da se kreću. Rat se malo usporio, kao kada
neko ko pobesni ponovo dolazi do daha.
Pozorišta su bila zatvorena. Neka, kao staro Pozorište Vahtangov u Ulici
Arbat, bila su polurazrušena. Aleksej Jakovlevič je jednom ili dva puta vodio
Marinu u Umetničko pozorište. Ulaz u njega bio je zaštićen zidom od džakova s
peskom. Nekoliko glumaca bučno je raspravljalo u foajeu. Naravno, samo o ratu
i skorom dolasku Nemaca.
 Kapler se iznervira. Zašto su već želeli da budu pobeđeni?
Po povratku u stan u Ulici Lejsnoj, oslobodi jednu od soba koje nisu
korišćene. Pretvori je u smanjeni dekor Stenice. Pomalo svečano stavi tekst u
Marinine ruke.
„Rat ne sprečava da se radi. Nijedan rat nije ubio pozorište, još od Aristofana.
Moraš da radiš. Nije sve u talentu. Kasniš i moraš sve da nadoknadiš...“
Marina je morala da nauči sve uloge iz Stenice.
„Muškarca ili ženu, iznemoglog starca ili bubuljičavu curu, moraš biti u stanju
da odigraš sve to.“
Hladnoća se znatno pojača. Sneg poče da pada u krupnim pahuljama. Grad
se još više uspori. Po avenijama i bulevarima nicale su barikade i blokirale ono
što je ostalo od saobraćaja. Ledeni vazduh strujao je noću i danju i donosio
odjeke bitke koja se približavala. Nije bilo moguće izbeći slušanje priča i razna
poređenja. Da li je ovaj pogodak bliži nego prethodni? Je li onaj još jači? Pričalo
se da ti gadovi od „Fricova“ imaju čudovišne topove koji su u stanju da gađaju
haubicama na rastojanju većem od sto kilometara.
Jednog od tih kasnih popodneva, kada ste na ivici nerava, Marina odigra čitav
komad Majakovskog pred Aleksejem Jakovlevičem Kaplerom.
Igrala je onako kako je on od nje tražio. Stare i mlade, žene i muškarce. Bez
kostima. Nosila je samo pantalone i crni pulover. Njeni pokreti, ruke, lice i glas
trebalo je samo da stvaraju smešnu predstavu i iluziju istine.
Ona na kraju pozdravi ozbiljno kao da je na sceni. Niz lice Alekseja Kaplera
potekoše suze. Zagrli je i drhteći poljubi.
„Nemoj da umreš. Nemoj nikada da umreš!“
Te noći vodili su ljubav s više nežnosti i sporije nego ikada, trudeći se da u
tom zadovoljstvu zaborave na dosadno štektanje topova.
Kasnije, kada je buka bombardera prestala, Marina mu ispriča o noći iz
novembra 1932. godine, kada je igrala sa Staljinom. Ispriča šta se dogodilo u
maloj bioskopskoj sali i kako je saznala za smrt Nadežde Alilujeve.
Kada je zaćutala, Aleksej Jakovlevič nije postavljao pitanja. Nije imao ni
komentara. Držao ju je pripijenu uza sebe. Ona na kraju zaspa. Kada se u ranu
zoru probudila, on je bio budan i još ju je držao u naručju.

***
Poslednjih dana novembra 1941. godine hladnoća zaledi blatnjave pruge. Putevi
počeše da se više koriste. Panceri su se približili na pedeset kilometara od
Moskve. Onda se, za samo nekoliko dana, živa u termometru spustila na minus
dvadeset pet stepeni. Snežne pahulje postale su oštre kao nož. Vojnici Vermahta
smrzavali su se na licu mesta. Njihovi tanki kaputi više nisu mogli da ih zaštite.
Hladnoća im je odnosila poslednje atome snage. Vojnici Crvene armije koji su
pokušavali da izvrše kontraofanzivu nalazili su se po ivicama pruga. Ukopavali
su se u rovove, ukočeni kao kipovi, dok su im se na licima ocrtavale grimase
ispod ledene pokorice.
Dvadeset petog decembra bilo je minus trideset. Sneg je napadao više od
metar. Posle Nove godine, u prvoj nedelji 1942, temperatura se spustila još
nekoliko stepeni. Avioni i tenkovi Vermahta nisu mogli da se pokrenu. Ruke
vozača smrzavale su se za volanom. Zima, najsurovija u poslednjih nekoliko
decenija, postala je gospodar rata. Ona je spasla Moskvu i možda čitav SSSR.
Staljin je povukao stotine hiljada vojnika s mandžurijskog fronta. Crvena
armija krenula je svom snagom na iscrpljenog osvajača. Prvi put su se pred
vratima Moskve mogle videti hiljade poraženih i odrpanih nemačkih vojnika.
Ponos i strast zbog pobede obuzeli su rusku dušu. Dakle, bilo je moguće
oterati Hitlerovu zločinačku hordu. Više se nije radilo o delovanju jedino za
Staljinovu smrtonosnu slavu: ruski narod mislio je samo na oslobođenje svoje
voljene zemlje.
Početkom marta 1942. godine, upravo pred mrak, Marina se vrati u Ulicu
Lejsnoj, noseći korpe. Provela je sate u potrazi za kojim kilogramom kupusa i
krompira. Stan je brujao od glasova. Aleksej Jakovlevič bio je okružen sa desetak
muškaraca i žena.
Ona im kroz dim cigareta prepozna lica. Pisci, glumci, slikari, dekorateri.
Ljudi koje je ponekad sretala u svom poslu. Nije mogla da ih nabroji po
imenima, ali je znala jedno: svi su bili Jevreji i Ljusjini prijatelji.
Uđe u prostoriju s korpama u rukama. Oni ustadoše da je pozdrave.
Zbunjenost im sledi osmehe. Marina ne bi tome poklonila pažnju da Kaplerov
pogled nije blistao ironijom.
Ode da odnese korpe u kuhinju. Na povratku zastade u hodniku da oslušne
razgovor. Nekoliko osoba govorilo je u isto vreme. Reči i rečenice na jidišu
mešale su se s ruskim. Kapler je bio uzbuđen. Ništa neočekivano, bilo je reči o
ratu, o odbrani Moskve, ruskog naroda. I Jevreja.
„Nećemo sedeti skrštenih ruku pod izgovorom da smo Jevreji!“, iznervirano
je rekla jedna žena. „Shvatila sam da sam Jevrejka tek prošle godine, kada su mi
tresnuli te usrane peticije u lice. Oduvek sam bila Ruskinja.“
„Fricovi su saglasni s tobom, Ileana: Sloveni ili Jevreji, za njih je to isto“,
prekide je muški glas. „Under-menshen! Niža rasa, eto šta smo mi.“
„Onda imam dvostruki razlog da uđem u komitet!“
„Uopšte se ne postavlja pitanje da li smo protiv fašista, Ileana“, pobuni se
neki drugi čovek.
„Danas su svi antifašisti. Čak je i sovjetsko novorođenče borac protiv
fašizma. Mučno je što to moramo da ističemo i da se pravdamo što smo Jevreji.
Zašto opet skretati pažnju na sebe? Te usrane peticije, kako kažeš, nisu
organizovane slučajno.
Staljin i Partija pustili su nas na miru dvadeset godina. Sada to ponovo
počinje...“
„Baš me briga za peticije, Semjone. Nacisti ne pišu peticije: oni ubijaju.
Istrebiće nas do poslednjeg. Oni to ne kriju. Znaš šta nacisti rade u Poljskoj, baš
dok mi razgovaramo? Hitlerova ideologija velikog planetarnog Rajha,
antijevrejski zakoni u
čitavoj Evropi, sve to postoji da bi nas pretvorili u leševe. Ništa drugo...“
„Ko ti kaže da naš dragi Josif nema istu ideju, Ileana?“
„Ne budi glup! Vređaš ljude koji umiru u Staljingradu, dok ti sediš na toj
stolici!“
„Mislim isto kao Ileana. Imam poverenja u Mihoelsa. Trebalo bi ga podržati.
Što budemo brojniji u komitetu, biće bolje...“
„Ne radi se o poverenju u Mihoelsa, Nataša. Svi ga volimo. Sledićemo ga sve
do Sibira ako treba. Ali ja neću da umrem kao idiot. I nisam zaboravio Erliha i
Altera.“
„Ljusja...“
„Pusti me da završim, Ileana. Proveo sam vek izigravajući slepca. Za one koji
su zaboravili, podsećam vas da Jevrejski antifašistički komitet nije ideja Mihoelsa
ili
Erenburga. Ona je potekla iz glave druga Lavrentija Berije i NKVD-a.“
„Ne! Ne možeš tako da govoriš. To dugujemo Erlihu i Alteru, dvojici tipova iz
Poljske koji nisu potkupljivi.“
„Naravno da ne. I ja imam najveće poštovanje prema njima... ako su još živi!
Ali sam prvi put čuo da se govori o komitetu prošle godine. Erlih i Alter izašli su
direktno iz Lubjanke. Erlih je imao sastanak s Mihoelsom. Ileana može to da
potvrdi, bila je tamo, kao i ja. On nas je uveravao da ga Berija i Staljin
podržavaju. Jevrejski antifašistički komitet postaće najveći jevrejski pokret
otpora protiv nacizma! Klicao je to kao dete. Dva meseca kasnije NKVD ga je
uhapsio zajedno sa Alterom. I gde su oni sada? Vi ne znate. Ne znam ni ja. Ali
znam da Staljin nije postao spasitelj Jevreja. Jesu li mu potrebni Jevreji – ne,
njemu je potreban novac
’međunarodne jevrejštine’, kako oni kažu, da brani Staljinovu stvar. Ne našu...“
Posle Kaplerovih reči nastade kratka, ledena tišina. Onda neki muški glas
izjavi:
„Ljusja je u pravu. To se zna. Mihoels će biti predsednik komiteta, ali su oni
već imenovali Lozovskog i Fefera da ga kontrolišu. Koliko god da su Jevreji, oni
svakog jutra trče da podnesu izveštaj NKVD-u.“
 „I šta onda? Ništa se pod kapom nebeskom ne događa bez blagoslova Malog
oca naroda. Lepa novost! Baš me briga za Berijine uhode. Sve što si upravo
rekao, Ljusja, Mihoels već zna. Sigurno i više. On ipak prihvata predsedavanje
komitetom. I Erenburg ide tamo. On se usuđuje da javno kaže: ’Ja sam Rus i,
kao svi Rusi, branim svoju domovinu. Međutim, nacisti su me podsetili na nešto
drugo: da se moja majka zvala Hana. Da sam Jevrejin. I da se time ponosim.’ To
je kao da je punom šakom ošamario one koji su pisali te usrane peticije prošle
godine... To je već tako.“
Marina se skameni. Konačno shvati Kaplerov ironični izraz i zbunjenost
ostalih. Te ’usrane peticije...’ i ona je potpisala.
Bili su to besomučni pozivi za oslobađanje filma, pozorišta i sovjetske kulture
uopšte od kosmopolitske jevrejštine koja osvaja umetnost i kvari sovjetske
vrednosti...
Dva puta se njeno prezime pojavilo na dnu tih apela mržnje. Utopljeno među
stotinama drugih. Međutim, oni koji su bili tu, znali su za njega. Nema nikakve
šanse da su ga zaboravili.
I Ljusja je bio u toku sa svime. Nemoguće da je bilo drugačije. Da li je to
znao još od prvog poljupca?
Ona se vrati u kuhinju. Poče da se bavi nevažnim stvarima. Ruke su joj
drhtale. Pokreti su joj bili spori kao da joj je venama teklo olovo.
Konačno, nije mogla više da izdrži tu. Izađe iz kuhinje, pomisli za trenutak da
se pridruži Kapleru i njegovom društvu. Ipak se ne usudi i tiho se uvuče u
prostoriju za „probe“. Uzdrhta od hladnoće. Zastade u polumraku, ogrnu jedan
od starih kaputa koje je koristila kao kostim i šćućuri se na jedinoj fotelji
„dekora“.
Da je Kapler Jevrejin, to je znala, očigledno. Oduvek je znala. Zar je to
važno? Kada su se sreli na snimanju Kozincevljevog filma, već dugo je bila
zaboravila na te peticije. Potpisivane su zato što ih je trebalo potpisati. Kao da
su Jevreji bili omrznuti po navici. Međutim, kada se kaže Jevreji, nije se mislilo ni
na koga posebno. Bio je to samo bes kada vidimo da neki muškarci i žene imaju
više uspeha nego mi. Kada ih vidimo moćne, mada to nisu bili. Ili toliko jadne
da to više nismo mogli da podnesemo.
Čovek pred kojim se skinula gola nije bio Jevrejin. Bio je to Aleksej
Jakovlevič Kapler. Onaj čija je milovanja, smeh i nežnost želela.
Ali Ljusja... Šta je on mislio kada ju je držao u naručju, kada ju je nagovarao
da radi, kada su se zadirkivali i ludački smejali? Da li stvarno nije mario što je
potpisala peticije?
Sećanje na te poslednje nedelje sruči se na nju kao ledeni vetar. U hladnoj
tami prostorije bilo joj je vruće zbog sramote.
 Stan je odzvanjao od povišenih glasova. Bili su joj poznati ti sastanci puni
ushićenja. Svako je pokušavao da govori jače od onoga pored sebe. U jednom
trenutku žestoko su se napadali, a već u sledećem grlili. Smejali su se, pili. Iako
nije bila od onih koji su mogli da se beskrajno raspravljaju, obično je to volela.
Na određeni način i sama je bila kao oni. Čak je i razmišljala kao oni!
Mogla je da krene ka njima. Da se izvini. Možda je to i morala.
Nije imala snage. Unapred je naslućivala njihove poglede i atmosferu.
Nemoguće. Ponos joj nije dozvoljavao.
Ponos joj se očajnički borio protiv sramote. Tražio razloge da se ne ponižava
mnogo. Pored toga, nije bila deo njihovog sveta. Nisu je oduševljavale njihove
šale. Govorili su na jidišu da bi joj se rugali, jer nije ništa razumela. Bio je to
način da joj pokažu da nije jedna od njih. Da to nikada neće biti.
Sastanak je potrajao toliko dugo da je dremala kada Kapler uđe u prostoriju.
„Marinočka?“
Bila je toliko omamljena da nije mogla da ustane. Kapler nije uključivao
svetlo, ostavio je vrata poluotvorena. Svetlo iz hodnika razbi pomrčinu. Dođe i
sede na pod, pored fotelje u kojoj se sklupčala. Marina nije mogla a da ne
pomisli na spavaonicu Mosfilma, kada je seo u mraku pored ležaja.
Ne usudi se da ga dodirne, pomiluje po slepoočnici i vratu, kako je obično
volela da uradi. Ni da ga uzme za ruke. On reče:
„Nije bilo potrebno da se kriješ. Mogla si da dođeš kod nas. Bilo je to vreme
životnih odluka.“
Ironija i tuga škripali su mu u glasu, promuklom od duvana. Dah mu se
osećao na votku. Kako nije odgovarala, on dodade:
„Ledeno je ovde. To prija posle svih tih časova govorancije. Bože, koliko
priče! To je zbog Mihoelsa. On je u Taškentu s trupom GOSET. Osniva
Jevrejski antifašistički komitet. Tipovi iz GOSET-a su borbeni. Jidiš pozorište,
jidiš kultura i tako dalje. A mi smo ’polovni Jevreji’. Radi se o tome da saznaju
da li želimo da učestvujemo. Losovski, Erenburg i ostali već su se učlanili.
Izgleda da će Staljin gledati povoljno na taj komitet. Međutim, svi se plaše. Ta
vrsta inicijative može da se okrene protiv nas. Ne bi bilo prvi put. To je naša
dobra stara priča: nikada nije dobro da se Jevrejin previše ističe.“
Marina je poznavala Solomona Josifoviča Mihoelsa po čuvenju. On je
rukovodio GOSET-om, Jevrejskim nacionalnim pozorištem.
Nikada ga nije srela, ni prisustvovala nijednoj od njegovih predstava. GOSET
je ipak bio slavan širom Rusije. Trupa je igrala isključivo jidiš komade na jidišu.
Postigli su ogroman uspeh kod publike, jevrejske i nejevrejske. Mihoels je već
godinama smatran za jednog od vodećih ljudi glumačkog posla. Najvećeg posle
Stanislavskog. Brojni nejevrejski glumci pratili su njegova predavanja. Neki su
potajno išli da ga ponovo i ponovo gledaju kako igra, ne bi li shvatili njegov rad.
Kapler se nasmeja. Bio je to smeh bez oduševljenja, takođe, ne toliko glasan
koliko bi želeo.
„Dobro, nastavak je unapred poznat. Svi idu da se učlane. Svi su to znali pre
nego što su ispili prvu čašu. Međutim, to je uvek isto, ništa ne možemo da
odlučimo, a da se ne ugušimo u rečima!“
On je uze za ruke, pritisnu njene smrznute dlanove uz svoje vrele obraze i
blago uzdahnu.
„Ljusja, od kada znaš da sam potpisala te peticije?“
„Zašto je važno?“
„Reci mi.“
„Pre nego što sam te video na snimanju filma kod Kozinceva. To nije toliko
ozbiljno. Svi potpisuju tu vrstu peticija, Marinočka. One uopšte nisu važne.“
Govorio je isuviše brzo. Previše ravnodušnim glasom. I on je bio dobar
glumac. Hoće li ona primetiti ako joj sakrije istinu?
On poljubi njene dlanove, koje je masirao s toliko nežnosti, da joj smiri rane.
Ona opet upita:
„Jesu li večeras svi znali?“
„Oni koji nisu znali sada su u toku.“
„Teško je poverovati, ali ja sam to ipak zaboravila.“
„Oh, u ovoj zemlji postoji toliko papira na koje je potrebno upisati svoje
prezime!“
„Nemoj da se praviš Englez, Ljusja. Umem da čitam. Znala sam šta
potpisujem i verovatno sam bila pomalo saglasna.“
„Zbog čega se sada vraćati na to?“
„Hoću da znaš.“
Ona u polumraku nasluti njegov osmeh.
„Marinočka, srce moje... Samo vrlo čisti boljševici veruju da je apsolutno
potrebno da se sve zna.“
„Plašila sam se, Ljusja. Plašila sam se da ću imati problema na poslu ako ne
potpišem. I bez toga je već bilo teško.“
„Znam... Morali bismo da idemo na spavanje, baš sam premoren.“
„Pretpostavljam šta su mogli da pomisle. Jedna antisemitkinja spava sa
Aleksejem Jakovlevičem Kaplerom kada više ne može da pronađe krov nad
glavom.“
„Kapler spava s kim hoće. Čitava Moskva to zna! I utoliko bolje.“
 „Ali ja sam pročitala peticije. Znala sam šta znače. Nisu me šokirale. Smatrala
sam da je to normalno. Da nema neku važnost. Da se te stvari izgovaraju
refleksno. Da se mogu slušati ne trepnuvši.“
Smejao se dok je ustajao. Ovog puta bio je to iskren smeh. Privuče je sebi.
„Nemoj da se ljutiš. Ti si moja omiljena antisemitkinja. Te svinjarije u malim
dozama imaju i nečeg dobrog, znaš. Da nije tako, kako bismo se setili da smo
Jevreji? Da smo večni pre nego što se rodimo, i posle smrti. To je previše stara
priča da je ne bismo znali.“
„Mislila sam da dođem i izvinim se dok su svi tu.“
„Mogla si. Mislim da bi im se to svidelo.“
„Nisam skupila hrabrost. Njihov izgled kada sam došla... Nisam mogla. Nije
bilo moguće.“
„Naravno. I utuvi sebi u glavu: ne tražim od tebe izvinjenja, Marinočka.
Znam ko si. To mi je dovoljno.“
Aleksej Jakovlevič zaspa kao klada. Marina se dugo mučila da uhvati san. Nije
prestajala da misli na odgovore koje joj je dao Ljusja. Što je više na to mislila,
bila je sve sigurnija da on prilikom njihovog susreta nije znao da je potpisala te
antisemitske prljavštine. Saznao je tek večeras. Iz usta onih koji su bili tu.
Ujutro su posle slatkog buđenja vodili ljubav. Želja i nežnost nisu izgledale
drugačije od onih koje su ih vezivale svih ovih nedelja. Marina ipak nasluti: bila
su to oproštajna milovanja.
To je moralo da se dogodi pre ili kasnije. Znala je to od prvog poljupca.
Kapler je bio Kapler. Njegova potreba za slobodom i sklonost ka zavođenju
večito su ga vodile ka novim ljubavnicama. Kapler joj je poklonio šest meseci
sreće. Ne bi bilo nikakvo iznenađenje da se sve završi. Već to je bio ogroman
poklon koji joj je život pružio.
Ona pokuša da ubedi sebe da prethodno veče i antisemitske peticije nemaju
ništa zajedničko. Međutim, to je bila laž. Nemoguće da je sve bilo prazna priča.
Ipak, njihov rastanak bio je tih i prirodan. Kapler je otišao u ratni
komesarijat. Tu su ga uputili u redakciju lista Krasnaja zvezda, Crvena zvezda.
Taj armijski list postao je najčitaniji u SSSR-u. Na dan njegovog izlaženja, po
najvećoj dnevnoj hladnoći, pravili su se redovi. Tekstovi koje je objavljivao
sastavljani su na samom frontu. Novinari su bili pisci. Najslavniji među njima
bili su Jevreji, kao Vasilij Grosman ili Ilja Erenburg. Oni su preuzimali sve rizike
da prikažu rat i junaštvo sovjetskih vojnika. Njihove reportaže su, izgleda, bile
manje cenzurisane.
Kaplera su odmah poslali na Volgu. Novost je saopštio Marini tek onog jutra
kada je polazio. Odbio je da ga prati na železničku stanicu.
 „Nema zbogom ni doviđenja za nas, Marinočka. To je stvoreno za one koji
se rastaju. Mi smo niti života koje se povezuju i odvezuju. Nas ništa ne može da
rastavi.“
Bio je leden sunčan dan. On joj poljubi usne, po stoti put zamoli je da mu
obeća da će istaći kandidaturu za Umetničko pozorište, čim ono ponovo otvori
vrata. Onda nestade na ulici zavejanoj snegom.
Samački život u stanu u Ulici Lejsnoj postao je nepodnošljiv. Marina je
otupela od samoće i tuge. Sramota i žaljenje još više su zatrovali njenu muku.
Morala je da započne novi život.
Sada se i ona pojavi u ratnom komesarijatu. Raspoređena je u radionicu
oružja vrlo blizu Bulevara Gruzinski. Tu su se pre rata proizvodile slavine i
kvake za vrata. Sada su se u njoj sklapale ručne granate koje su vojnici na frontu
zvali kobasice. One su svakog dana u borbi uništavale desetine života.
U takvim radionicama radile su samo žene. Bilo ih je svuda. Muškarci su
ubijali, umirali ili lečili rane, pa se opet vraćali da se tuku. Žene su doprinosile da
zemlja živi. Ništa nije moglo da se stvori bez njih. Hleb nije mogao da izađe iz
peći, a da ga one ne zamese, supa nije mogla da bude nasuta, a da je one ne
pripreme, sakupe i iseku kupus i krompir. One su proizvodile sve: milione kapa i
šlemova, umesto dece milovale čelik za tenkove ili za sklapanje novih, modernih
migova.
Marinin zadatak je u početku bio jedan od onih najjednostavnijih. Sa još četiri
radnice slagala je granate u sanduke za transport. Svaka granata bila je teška oko
osamsto grama. Do večeri bi ih podigle nekoliko stotina. Više nisu osećale leđa.
Obroke su gutale na brzinu u kantini radionice. Zbog svega toga uveče su mogle
da s lakoćom utonu u dubok san i spavaju sve do naredne zore.
Posle nekoliko nedelja Marina je dobila sobu u stanu u kojem su stanovale
žene iz njene radionice. Prestade da se budi ujutro misleći na Kaplera.
Skoro godinu dana posle početka rata, u maju 1942. godine, Umetničko
pozorište objavi ponovno otvaranje za kraj leta. Marina je bila odlučna da održi
obećanje dato Kapleru. Zatraži izuzetno ovlašćenje da može da napušta
radionicu nešto ranije. Dani su bili lepi i dugi. Išla je peške do pozorišta. Bila je
to prva šetnja koju je sebi priuštila posle dugo vremena. Kada zađe u prolaz
Kamergerski, deca su vikala i igrala se rata duž lepe i skromne bele fasade
pozorišta. Ona gurnu vrata crvena kao krv. Dok joj je srce lupalo, uđe u hol
ukrašen portretima Čehova i Stanislavskog, koje je povezivao amblem galeba.
Bojažljivo zakuca na vrata sekretarijata. Kada zatraži da je primi drug
direktor, sekretarica je drsko pogleda. Mogla je imati šezdesetak godina i njen
ledeni pogled verovatno se retko topio. Marina se ne bi iznenadila da je zamoli
da dođe za tri dana, deset dana ili nikada. Direktorovo ime blistalo je na velikoj
pločici na vratima
 Č
njegove kancelarije: Oleg Semjonovič Kamjanov. Jevrejsko ime. Čovek koji nije
mogao da ne zna za antisemitske peticije.
Ipak ne. Nije čekala duže od četvrt sata. Omanji ćelavi čovek, utegnut u
starinsko odelo i s blagim pogledom kroz naočari s metalnim okvirom, iskrsnu
pored sekretarice. Ispruži ruke.
„Drugarice Gusejeva!“
Obrati joj se kao staroj poznanici.
„Nemojte se iznenaditi, Marina Andrejeva, ali moram vam reći da sam vas
očekivao. Ljusja Kapler toliko mi je pričao o vama. Kakva sreća što vas vidim da
se vraćate svome domu!“
Kamjanov nije bio samo ljubazan i neiscrpan u priči. Sastavi vrlo slu žbeno
pismo. Marina ga podnese politruku – političkoj komesarki svoje radionice. Ova
ga je proučavala dobrih sat vremena. Petnaest dana kasnije Marina je premeštena
u novi pogon radionice. Tu su cevi kobasica pričvršćivane za glave punjenja.
Osetljiv, ali fizički manje naporan posao. Naročito joj je bilo bitno što je svakog
dana mogla da izađe iz radionice u tri sata po podne i da ode u pozorište.
Vrlo brzo otkri da se ne izvode zvanične probe nijednog komada, uprkos
najavi brzog ponovnog otvaranja. Glumci su se mogli izbrojati na prstima jedne
ruke. Glumice su bile nešto brojnije, pa je zbog toga morala da se vrši prinudna
selekcija.
Osim toga, Kamjanov još nije stigao da sazna koja su dela oslobođena cenzure.
Provodio je beskrajne sate u bezuspešnim telefonskim razgovorima. Niko nije
hteo da preuzme odgovornost da donese odluku. Svi su znali da je potrebno
sačekati volju Kremlja. Tako je to bilo još odavno pre rata.
Krajem jula, otvaranje pozorišta odloženo je za novembar. Kamjanov
predloži da svako iskoristi pauzu da revnosno uradi scensku mešavinu raznih
dela u repertoaru. Tako to vreme ne bi bilo izgubljeno. Pre bi se reklo da bi to
bio studijski rad, kakav je voleo veliki Stanislavski, osnivač Umetničkog
pozorišta. Neko vreme njihova publika bili bi sami glumci. Nemilosrdna
publika...
Marina primi pomeranje roka sa olakšanjem. Već je počela da je muči zebnja
zbog pojavljivanja pred pravom publikom. Ipak, to nije bilo ništa u poređenju sa
užasom koji ju je spopao i zbog kojeg ponovo nije mogla da se sastavi sa snom:
šta će se dogoditi kada Staljin sazna – jer će sigurno saznati – da se ona vraća na
scenu?
Kapler ju je sto puta uveravao da Staljina više uopšte nije briga za nju:
„Moraš da se vratiš na scenu. To je tvoj zadatak. Rusko pozorište je na nogama.
Potrebna si mu. I sam Staljin doći će da ti aplaudira.“
 Kako je želela, da je mogla, da s njim podeli tu sigurnost! Staljin ništa ne
zaboravlja. Nikada. Ko je mogao da posumnja u to?
Ljusja je, uprkos svemu, možda bio u pravu. Iako Moskva više nije bila
ugrožena, rat je postajao žešći i krvaviji nego ikada. Nemci su stigli pred sama
vrata Kavkaza i do Volge. Staljingrad je bio stegnut smrtonosnim mengelama.
Možda Staljin sada ima preča posla nego da se bavi sećanjem na malu glumicu,
potrošenu jedne noći pijanstva u Kremlju?
Sudbina, kao i uvek, baci kockice na svoj način.
Jedne snežne večeri krajem novembra Kamjanov pozva Marinu u kancelariju.
Iza debelih stakala naočara naslućivali su se tamni kolutovi oko iscrpljenih
direktorovih očiju. Upita Marinu da li ima kakve vesti od Kaplera. Ona odgovori
da nema. Napisala mu je nekoliko pisama, ali nije znala da li ih je dobio.
Kamjanov iznese ono što je imao:
„Pročitao sam njegove reportaže u Crvenoj zvezdi... Vi takođe, zar ne?“
Naravno da ih je pročitala, i to po nekoliko puta. Kamjanov pokuša da se
osmehne. Zapali cigaretu i promumla tihim glasom:
„Međutim, ne razumem uvek njegov stil. Te njegove kratke rečenice koje
čitamo tu i tamo, kao: Vera i ljubav naših slavnih vojnika ostvarila je novo
čudo... To uopšte nije njegov stil. Isto takvo kićenje može se pronaći u
reportažama Grosmana i Erenburga. Možda Krasnaja zvezda ima samo jednog
korektora?“
Poče tiho da se smeje. Levom rukom pređe preko ćelavog temena. Pogled
mu se smrači. Njegov sin, kao milioni drugih sinova, nalazio se u paklu
Staljingrada. Tamo je bio da ubija ili da bude ubijen.
„Ti članci su bar objavljeni, to je dobra vest koja nam stiže“, prošaputa
Kamjanov.
Marina potvrdi pokretom glave. Hiljadu puta je sebi ponovila isto. Shvatala je
i delila tugu Kamjanova. Međutim, da li ju je pozvao samo zbog toga što je
zabrinut za Ljusju?
Direktor je naslućivao njene misli. Uspravi se i izraz lica mu postade življi.
„I ja za vas imam dobru vest, drugarice Gusejeva.“
Ugasi cigaretu u već punoj pepeljari i uze neke spise. Bili su to neki listići,
manje-više uredno složeni u povećoj kartonskoj fascikli boje šljive.
„Ovo pozorište konačno će moći da oživi. Ne krajem meseca, kako smo se
nadali. Potrebno je da se datum premijere pomeri za nekoliko dana. Ipak, moći
ćemo da je odigramo pre Božića. To je vrlo dobro, pre Božića. Božić je praznik
pozorišta. Pored toga, to će biti sa... Ne, ostavljam vam da sami otkrijete!“
Spusti dosije na pisaći sto. Ona okrenu omot. Nije mogla da zadrži krik. Tri
imena stajala su na prvoj strani:
 ŠEKSPIR
HAMLET
Prevod:
BORIS LEONIDOVIČ PASTERNAK
Kamjanov zapali još jednu cigaretu, a ruke mu zaigraše uz oprezan pokret.
„Još ništa nije sigurno, Marina Andrejeva. Ipak, gajim veliku nadu. To je
najslužbeniji mogući prevod. Biro za kulturu naručio ga je od Pasternaka, uz
odobrenje drugova iz Politbiroa i od...“
Uputi kratak, smešan pogled ka plafonu.
„Takođe, sadrži sve što je po službenoj volji. Biće đavolski teško da uspemo
da ga isprobamo. Pasternak ga je završio pre deset dana! Možete li da zamislite?
Ako hoćemo da budemo spremni, moramo odmah da se bacimo na posao. Ne
susrećemo se sa Šekspirom dok udarimo dlanom o dlan, zar ne? Uloga Ofelije je
za vas. To je očigledno, zar ne? To se nametnulo od prvog trenutka. Marina
Andrejeva je Ofelija! A ja, najnesrećnija i najtužnija od svih žena / Iz koje je
isisan med / Vidim taj razlog kao tako plemenit i nenadmašan / Kao lažnu
buku, žestoku i neskladnu / Jedne mladosti u cvetu kojoj nema premca /
Uništene ludošću... Da, da, Marina Andrejeva, to je za vas!“
Kamjanov je ustao da recituje. U njegovom glasu bilo je neke gorke,
podrugljive žestine. Da li je znao? Da li mu je Ljusja poverio Marininu tajnu?
Citat koji je izabrao nije mogao biti slučajan. Bio je savršeno dvosmislen.
Ponovo sede i nervozno povuče dim cigarete.
„Znam, Marina Andrejeva. Hamlet je muški komad. Ofelija se ne zadržava
dugo na sceni. Međutim, ona je jedini živi cvet u toj kosturnici muškog besa...
Što je savršeno za vaš povratak. Onda, slušajte i ovo! Imam još jednu divnu vest.
Jutros sam razgovarao telefonom s Pasternakom. Boris Leonidovič urlao je od
zadovoljstva. Prihvata da prisustvuje jednoj ili dvema probama. Zar to nije sve
što se poželeti može?“
Od tog dana glumci su počeli da rade s mnogo žara. Probe su trajale do
kasno u noć. Igranje Šekspira u prevodu velikog Pasternaka bilo je san snova.
Trebalo je pokazati se dostojnim toga. Mogućnost da se predstava ponudi
narodu Moskve za taj ratni Božić, drugi koji je trpeo SSSR, izazivala je
oduševljenje čitave trupe.
Posle dve nedelje intenzivnog rada na sceni, Marina se s mukom
koncentrisala na rad u radionici. Umor joj je umrtvio pokrete, prsti su joj postali
manje pokretljivi. Jednom joj se dogodilo da se uspava, glave klonule na granatu
koju je upravo povezala. Šefica odgovorna za pogon probudi je udarcem u
rebra.
 „Bolje bi ti bilo da knjavaš noću, Gusejeva! Zbog tebe gubimo tempo rada,
drugarice. Ako nastaviš da dremaš, napravićeš neku glupost. Nemamo u rukama
golubove...“
Marina je sa šeficom pogona pozvana kod drugarice politruka. Možda je ta
žena volela pozorište? Ili Pasternaka, ili glumice? Marina objasni zašto nema sna,
a drugarica politruk se oduševi:
„Igraćete za Božić?“
„Nadam se. Direktor još nema konačnu potvrdu Komesarijata kulture. Ali bi
morala da stigne. Ostalo nam je samo nekoliko dana do Božića. Moramo da
budemo spremni.“
„Znaš li da nikada nisam ušla u Umetničko pozorište, drugarice Gusejeva?“
„Mogla bih da ti obezbedim dva mesta za jednu predstavu, drugarice
komesarko. Ne za Božić, naravno. Već odmah posle toga.“
„Učinićeš to?“
„Sigurna sam da će drug direktor to srediti. Mnogo ti dugujemo. Bila si
predusretljiva prema meni.“
Bilo je zadovoljstvo posmatrati radost drugarice politruk. Ona utiša glas:
„Misliš li da će drug Staljin biti u sali na dan Božića? Svi znaju da on obožava
pozorište. Voli sve vrste umetnosti, zar ne? Film, književnost... Zbog toga što je
takav, Fricovi nikada neće imati Staljingrad, drugarice Gusejeva! Staljin zna da se
rat ne vodi samo granatama i tenkovima.“
Potpisa joj opravdanje sa istim oduševljenjem. Marina je bila izuzetno
oslobođena posla u radionici do dana posle premijere.
Uze papir drhtavom rukom. Kako joj nije palo na pamet da bi Staljin mogao
biti u sali u večeri Božića? Politruk je bila u pravu: zar nije obožavao pozorište i
„sve vrste umetnosti“?
Sutradan, zahvaljujući svojoj novoj slobodi, dođe u pozorište nešto pre
podneva. Dok se približavala prolazu Kamergerski, primeti ih kako izlaze iz
automobila. Bio je to ZIS 101, čiji su blatobrani bili prekriveni blatom. Četiri
„kožna kaputa“. Toga dana i šapke su im bile identične. Jedan od njih nosio je
naočari s debelim okvirima i aktovku u ruci. Dvojica brkatih tipova pratila su ga
ka ulazu u zgradu. Četvrti, sasvim mlad, sa očvrslim licem kao u nekog seljaka,
ostao je da stoji pored ZIS-a.
Krv poče jače da joj pulsira u slepoočnicama, pa primora sebe da prirodno
nastavi put. Mladi tip zapali cigaretu. Zaštiti plamen upaljača okrenuvši se ka
zidu. Marina mu prođe iza leđa, a da ne privuče njegovu pažnju.
Kada se nađe van domašaja njegovog pogleda, poče da okleva. Da li je imala
razloga da se ponaša kao begunac? Da li su se ti tipovi iz NKVD-a interesovali
za nju? Možda su bili tu samo da bi dali instrukcije Kamjanovu u vezi sa
skorašnjim otvaranjem?
Ili da mu saopšte da će Staljin biti u sali?
Ako Josif Visarionovič mora da bude prisutan na premijeri, ona nikada neće
moći da se pojavi na sceni.
Takođe, bilo je moguće da su „kožni kaputi“ tu zbog nje. Mogla je bez muke
da ih zamisli kako naređuju Kamjanovu da je povuče sa uloge Ofelije. Ili čak da
je izbaci.
Stari strah koji ju je godinama mučio, u potpunosti se povratio. Ta
opsednutost.
Izvesnost da je samo plen u strpljivim kandžama.
Zbog izazova i nestrpljenja da sazna da li je došlo do nekog preokreta, odluči
da uđe u pozorište. Obiđe oko zgrade i šmugnu unutra kroz mala vrata koja su
koristili glumci u večerima predstave. Bilo je još rano. Garderobe, hodnici,
scena, sve je bilo pusto. Samo je nekoliko spremačica čavrljalo ispod svodova.
Marina ne skide ni kaput ni vunenu kapu. Oprezno se pope uz sporedne
stepenice do prvog sprata. Odškrinu vrata i ukoči se.
Glasovi su dopirali iz kancelarije Kamjanova. Prepozna direktorov glas.
Ućutka ga podrugljiv smeh. Marina bi se zaklela da je to bio tip s naočarima.
Nije mogla da čuje o čemu pričaju. Njihove reči odjekivale su u hodnicima i
gubile smisao. Ipak ton je bio nedvosmislen, grub, prezriv.
Ona pusti da se vrata platforme stepeništa tiho zatvore.
Šta se događalo? Zašto su se zakačili za Kamjanova?
Žamor se nastavi. Više nije razaznavala direktorov glas. Proteče nekoliko
minuta. Glasovi odjednom postadoše jasniji: „kožni kaputi“ bili su u hodniku.
Začu njihov kreštav, podrugljiv pozdrav:
„Do skorog viđenja, druže Kamjanove.“
Udaljiše se. Koraci su im odjekivali po kamenim stepenicima. Ponovo
zavlada tišina.
Marina se strpi nekoliko sekundi. Odškrinu vrata, vrebajući da se pojavi neka
od sekretarica. Hodnik je i dalje bio prazan i tih. Žene su se verovatno sakrile u
svojim prostorijama.
Poče da se prikrada, hodajući parketom do kancelarije Kamjanova. Ovaj je
sav klonuo sedeo u fotelji, s glavom među rukama. Moglo bi se čak pomisliti da
plače. Marina spusti glavu i požele da napravi korak unazad. Parket je škripao
pod njenim čizmama. Kamjanov se pridiže i prepozna je.
„Marina Andrejeva!“
Delovao je potpuno izobličen od panike. Poskoči iz fotelje i jurnu ka njoj.
„Jeste li ludi? Šta radite ovde?“
 Vrlo grubo povuče je u unutrašnjost prostorije, toliko da zamalo pade. On
zalupi vrata, pa opet prošaputa:
„Vi ste potpuno ludi!“
„Druže direktore...“
On joj stavi ruku na usta i spreči je da nastavi. Njegove usne nemo su
artikulisale reči: Ćutite! Ćutite!
Marina treptajem oka dade znak da je razumela. Kamjanov povuče ruku.
Bespomoćno pogleda ka zidovima i okrenu se ka Marini kao da ju je tek sada
video. U neočekivanom zanosu zgrabi je za ramena i privuče je sebi. Uzdrhta uz
bolno stenjanje. Onda je pusti i odvoji se od nje da uzme cigaretu iz
polupocepane kutije na stolu. Prsti požuteli od nikotina drhtali su sve do trećeg
dima.
Kada ponovo pogledom odmeri Marinu, imao je izgled davljenika.
Opet joj dade znak da ćuti, otvori vrata kancelarije i poče da gleda niz
hodnik.
„Dođite...“
Šapat. Marina ga je sledila. On ponovo osmotri i krenu stepenicama kojima
se ona malopre popela. Dva minuta kasnije gurnu je u malu, ali dugačku
prostoriju. Kiselkasti miris dezinfekcionog sredstva činio je vazduh teško
podnošljivim. Na policama, kao u slepoj i ćutljivoj gomili, stajalo je stotinak
perika. One su predstavljale sve frizure i sve mode još od vremena Romanovih.
Kamjanov se zavali na jednu stolicu.
„Gotovo je! Gotovo je. Hoće da zatvore pozorište pre nego što izvedemo
ijednu predstavu!“
„Da zatvore pozorište?“
„Nećemo moći da probamo Hamleta.“
„Ali...“
„Problem je u Pasternaku. ’Pasternakov vrlo loš prevod, druže Kamjanov.
Tendenciozno, ideološki konfuzno delo.’“
Kamjanov je pokušao da podražava glas tipa iz NKVD-a. Uspeo je samo da
izrazi užas koji mu se stegao u grlu.
„To je moja greška. Morao sam da budem oprezan. Oni više ne podnose
Pasternaka. Upozoren sam. Nisam verovao da je već dotle došlo... Prenaglio
sam.“
„Ali zašto zatvarati pozorište? Možemo da postavimo neki drugi komad...“
„Kazna, kazna, drugarice Gusejeva... Nije trebalo izvoditi probe! Ali ja sam
toliko želeo... Hamleta i Pasternaka, bila je to tako lepa najava za Božić!“
Kamjanov se isceri. Skide naočari da protrlja bolne oči.
„Šta to ovde smrdi?“
 Ponovo stavi naočari, potraži cigaretu po džepovima. Kutija mu je ostala na
pisaćem stolu. Podiže glavu ka Marini.
„Ja ne pušim, druže direktore...“
Kamjanov je nekako čudno odmeri, malaksalog lica. Zgrabi je za ručni
zglob. „Marina Andrejeva...“ Šaputao je.
„Noćas su uhapsili Kaplera.“
Ona otvori usta, ali nikakav zvuk nije mogao da izađe iz njih.
„U Moskvi je već nedelju dana, taj idiot... Niste znali? Ni ja. Nije došao da
nas vidi. Taj kreten! Prokleti kreten, kunem vam se! Nikada ne biste pogodili.
Nikada!“
„Nikada šta?“
„S kim je... Oh, moj bože! Samoubistvo. Pred svima. Pre nedelju dana. Više,
sigurno. Viđeni su čak i u Operi! Taj Boljšoj nisu spremni da zatvore! A Kapler
ne voli operu, znam to...“
„S kim, druže Kamjanove?“
„Svetlanom Alilujevom!“
Marina se sledi. Smrad prostorije odjednom je zaguši.
Kamjanov protrlja lice, dok je šaputao kao za sebe:
„Svetlana Alilujeva. Staljinova voljena kćerka! Kćerka Nadežde Alilujeve! Ah,
kakav idiot! Kao da mu je i ona bila potrebna! Devojčurak od šesnaest godina!“
„Gde je on?“
„Kapler? Gde bi mogao da bude? Tamo gde svi idu. U Lubjanki. Kao da su
ga poslali u sam pakao.“
Pogledaše se kao slepci.
Marina se nasloni uza zid. Od smrada dezinfekcionog sredstva navreše joj
suze na oči.
„Marina Andrejeva, samo da vaše ime nije na spisku glumaca. Oni znaju za
vas i Kaplera.“
Jadni Kamjanov nije mogao ni da zamisli šta su oni znali! I evo, čekanju je
došao kraj. Čudovište je sklapalo vilice.
„Ne smete da ostanete u Moskvi, Marina Andrejeva. Idite, nemojte da čekate.
Imate li negde porodicu?“
Ona odmahnu glavom. To nije bio odgovor. Nije mogla da govori. Strah joj
je stegao srce.
Kamjanov izvuče neki papir iz sakoa i nažvrlja nekoliko reči.
„To je Mihoelsova adresa. Poznajete li Mihoelsa? On je u Moskvi. Ne
zadugo.
Idite i recite da sam vas ja poslao, Marina Andrejeva. On može da vam
pomogne. Uvek je dobar s glumcima...“
Marina progunđa nešto u znak protesta. Mihoels! Kao da će heroj jidiš
pozorišta moći da je spase. Jadni Kamjanov!
On joj silom zavuče kraj papira u džep kaputa.
„Sada bi trebalo da se vratim. Pitaće se gde sam. Idite... Nemojte da se
zadržavate u pozorištu. I nemojte da se vraćate.“
Glas mu je bio isprekidan. Stisnu vilice. Kada je jače steže za ručni zglob,
šapat mu je bio skoro nečujan.
„Ponekad ima ovakvih dana. Paklenih dana. Jutros sam dobio pismo iz
Staljingrada. Ne od mog sina. Od njegovog druga. Nikolaj, on... On je pronašao
svoj mir. Jedini mir koji nam preostaje u ovom svetu ludila.“
Marina napusti pozorište kao lopov. Trzala se na svaku škripu koraka na
snegu, prelazila s trotoara na trotoar bez razloga. Dok je hladnoća prekrivala
injem obrve prolaznika, ona je gorela ispod kaputa.
Morala je da odoli želji da ide u Ulicu Lejsnoj, u Ljusjin stan. Verovatno ga
nadgledaju. Stan u kojem je takođe imala sobu. Gde da ode da izbegne oči
Lubjanke?
Bože, zašto je Kapler to uradio? Da se pojavi sa Staljinovom kćerkom!
Kamjanov je bio u pravu. Samoubistvo.
Ili osveta.
Samo on znao je šta se dogodilo između Staljina i nje. Zašto je pokušao da
osvoji tu devojku od šesnaest godina, krivonogu i gotovo ružnu? Bilo je to
privlačenje groma, bez senke sumnje.
Kapler i Svetlana Alilujeva!
Ne, nije to bila ljubavna priča. Nemoguće. Ljusja je najzad pronašao način da
se osveti Staljinu za noć koju je ovaj proveo s Marinom u bioskopu u Kremlju. I
možda za antisemitske peticije. Način koji će ga koštati deset godina u nekom
logoru. Ili čitav život!
Oh, ludak, ludak!
Kako je mogao da uradi sve to?
Marina postade svesna da joj se suze lede na obrazima. Plakala je. Počeli su
da je radoznalo zagledaju. Morala je da se smiri. Da razmisli. Da pronađe neki
izlaz.
Možda je bila u bunilu? Kapler je bio tako dobar, tako nežan s njom. Kako je
mogao da poželi da se tako osveti?
To nije imalo smisla. Aleksej Jakovlevič bio je donžuan. Bila su mu potrebna
osvajanja. Pogotovo ona najluđa, najčudnija. Zar to nije bio razlog da je zavede?
Nju, antisemitu, Staljinovu robinju. Zar to nije bio besmisleni izazov?
 Lutala je dva ili tri sata, po sto puta pretresajući svoja pitanja i strahove.
Konačno, skoro nesvesno ode do radionice. Možda će joj dozvoliti da nastavi da
radi na svom radnom mestu u pogonu? Zar izrada granata za vojnike kojih na
stotine hiljada gine u Staljingradu, kao Kamjanovljev sin, nije već bila dovoljna
kazna?
Ali ne. Čak pre nego što je skinula kaput u garderobi, pojavi se drugarica
politruk.
„U moju kancelariju, drugarice Gusejeva.“
Žena se više nije osmehivala. Više nije pokazivala nikakvu strast za pozorište.
Čudno odmeri Marinu. Kao da je zaboravila koliko joj je pažnje poklanjala do
tada. Uze koverat koji je ležao na njenom pisaćem stolu. Ogoljen koverat, bez
imena, bez žiga, osim službenog grba državne pošte.
„Oficir iz Kremlja doneo je to za tebe, drugarice.“
Drugarica politruk osmotri koverat i zadrža ga nekoliko trenutaka u ruci.
Pismo iz Kremlja! Oklevala je da palcem dotakne grb crveno-zlatne boje.
Međutim, verovatno joj je saopšteno da ne treba očekivati da je unutra nešto što
bi moglo da joj posluži na čast. Pruži ga Marini.
Marina promrzlim rukama pocepa poleđinu papira. Strah joj je kidao utrobu.
S mukom je disala. U kovertu se nalazio list papira, presavijen načetvoro.
Dva dana. Za uspomenu. J.
Marina ponovo pročita, ne shvatajući. Rukopis je bio otmen, jasan.
Politruk saopšti:
„Više ne radiš ovde, drugarice Gusejeva.“
Marina najzad shvati. J je bio on. Josif.
Pred očima je imala Staljinov rukopis.
Poklonio joj je dva dana da nestane iz Moskve.
Dva dana bez hapšenja. Poklon Josifa Staljina za noć 8. novembra 1932!
Marina posrnu. Rukom potraži naslon stolice.
Politruk je dodirnu po ramenu i gurnu ka izlazu.
„Ne možeš da ostaneš ovde.“
Dok je prolazila kroz radionicu, osećala je poglede žena na sebi. Politruk je
verovatno raširila vest. Ne začu se nijedna reč. Dovoljan je bio zveket obrađenih
komada metala.
Marina se nađe na zaleđenim ulicama, zavejanim snežnom belinom. Nije ni
pokušavala da vidi da li je prate. Morala je da razmisli. Mogla je da se vrati u
svoju sobu.
Dva dana. Nije sumnjala u reč Josifa Visarionoviča.
Zavuče se u krevet. Obuze je neka vrsta groznice, drhtala je od hladnoće,
cvokotala zubima, ne uspevajući da se zagreje. Posle sat vremena, umotana u
ćebe, izađe iz sobe. Poče da cunja po zajedničkoj kuhinji, uđe u ostale sobe i na
kraju pronađe polupraznu flašicu votke. Ispi je nadušak. Tri dugačka, vrela
gutljaja. Otupelost je najzad smiri. Uspela je da zaspi. Sanjala je Ljusju kako
uzvikuje ulogu Ofelije na ruševinama Staljingrada. Vukao je Staljinovu kćerku za
sobom. Bila je riđokosa, neodređenih godina i bez lica, gola u snegu i ostavljala
je tragove krvi pri svakom koraku.
Marina se probudi usred noći, sa osećajem mučnine i sva oblivena ledenim
znojem. Ode da popije malo vode. Odškrinuše se vrata jedne od soba. Sutra će i
njene sustanarke tražiti od nje da ih napusti.
Po povratku u sobu, ponovo u više navrata pročita reči Josifa Visarionoviča.
Dva dana. Za uspomenu. J.
Zašto? Zašto ta milost?
Kakvu je zamku sadržala?
I gde da ode? Stvarno, gde da ode?
Da se pridruži ljudima sa filma u Alma Ati? Ne. Niko je ne bi angažovao za
snimanje nekog filma. Alma Ata postala je druga Moskva. I tamo su „kožni
kaputi“ predstavljali zakon.
Nije joj preostalo ništa do da se pridruži ženama na frontu. Hiljade njih koje
su tamo odlazile da svakodnevno ginu kao heroine. Bilo bi to lepo i slavno
zbogom. Ili bi mogla da nestane u nekoj od bezbrojnih ratnih radionica i fabrika
od Urala do Sibira. Tamo bi je dočekali raširenih ruku. Tamo bi mogla da
nečujno umre za pozorište. I možda bi joj dobro došla brza smrt.
I to je bio taj poklon Josifa Visarionoviča? Nestanak i zaborav, a da ne mora
da je šalje u gulag?
Da li ju je voleo? Da li je osećao mrvicu ljubavi prema njoj? Bar tih nekoliko
sekundi nežnosti dok ju je ljubio na bioskopskom kauču? Da li je makar to bio u
stanju veliki Staljin? Zrnce ljubaznosti da izbegne puščana zrna ili život skeleta u
Sibiru?
Dok je ležala u mraku, Marina se nasmeja. Bio je to gadan smeh pijane žene.
Zatim ponovo pade u bunilo i u sebi se obrati Kapleru:
Zašto si to uradio, Ljusja? Zašto si navukao nesreću na nas?
Tek ujutro pomisli na Mihoelsovu adresu koju joj je Kamjanov zavukao u
džep kaputa.
„Idite da se vidite s njim i recite da sam vas ja poslao, Marina Andrejeva.
Mihoels može da vam pomogne. On je uvek dobar s glumcima...“
Da li je bilo moguće da gazda jidiš pozorišta može da joj pomogne? Kako bi
Jevrejin kao što je on mogao da se suprotstavi Staljinovoj volji?
Kakva iluzija!
 Pade joj na pamet gorka misao. Da li je to bila Kaplerova osveta? Da li je
hteo da je natera da se ponizi pred Mihoelsom? Da ona, potpisnica antisemitskih
peticija, puzi pred Jevrejinom Mihoelsom i preklinje ga za pomoć?
Eto kako joj je priredio lepu predstavu. Dao joj lepu lekciju!
Ne. Buncala je. Strah i sramota činili su je ludom.
Bilo joj je preostalo jedva dvadeset četiri sata kada se pojavila u Mihoelsovom
domu. Kuća je vrvela od sveta. Mihoelsova supruga već na prvi pogled shvati u
kakvom se stanju Marina nalazi. Uvede je u salon u kojem su se igrala deca. Bez
pitanja joj donese šolju vruće supe.
„Popijte to, mala moja. Solomon Josifovič će brzo. On uvek ima da obavi sto
stvari odjednom. Primiće vas čim se vrati. Zagrejte se malo dok ga čekate,
potrebno vam je.“
Nije joj postavljala pitanja i nije pokušavala da sazna razlog njenog dolaska.
Kako je Marina oklevala da uzme šolju sa supom, ona je ohrabri tako što je
pomilova po kosi. Marina se trže pri dodiru. Suze joj zamagliše lice. Od kada joj
neka žena koja joj je mogla biti majka nije priredila sličan gest?
Mihoels se vrati tek sat kasnije. Uvede Marinu u omanju prostoriju natrpanu
papirima i knjigama, pogleda je smešeći se i onda uzviknu:
„Pa dobro, drugarice Gusejeva, najzad si se odlučila!“
Marina ga pogleda, ne shvatajući. Mihoels podrugljivo zakvoca. Imao je
najčudnije lice koje se moglo videti. Bez sumnje vrlo ružno. Ogromna i isturena
donja vilica, punačka usta u stalnom pokretu. Venac kovrdžave i razbarušene
kose uokvirivao mu je veliko, glatko i sjajno čelo. Čupavi pramenovi obrva
dopirali su mu do nosa, savršeno pogodnog za antisemitske karikature. Oči su
mu bile neprekidno u pokretu, a svetlo koje je padalo na njih stvaralo je utisak
da im se boja menja. Ipak, čim se unela, ta ružnoća postala je očaravajuće
inteligentna i životna. Sada se Mihoels oraspoloži zbog njenog čuđenja.
„Pitaš se šta to pričam, drugarice? Naravno. Kako taj nevaljalac od Mihoelsa
pogađa ono što moja duša i moje srce jedva čujno šapuću? Ah, da! Evo tajne! A
to je da su mi toliko pričali o tebi, drugarice Marina Andrejeva, da mi se čini da
te poznajem.“
„O meni?“
„Pa da, o tebi. A ko mi je pričao? Tvoji dobri prijatelji. Kapler, Kamjanov...
Oni te obožavaju. Taj idiot od Kaplera! Sam bog zna šta će biti s njim.“
„Ljusja vam je pričao o meni?“
„I više nego što treba. Izgleda da si talentovana. Ne mogu da sudim o tome,
trebalo bi da te vidim na sceni. Kamjanov tvrdi: ’Nije bez mana. Briljantna,
darovita. Ali potrebno je da više radi.’ Ja dodajem: šteta, ali to je izlečivo ako
postoji želja da se nauči.“
 Napravi grimasu. Marina pocrvene, preneražena. Mihoels se naglo uozbilji.
„Eto, sada razumeš. Pored toga znam i da je naš Veliki brat Staljin nešto ljut
na tebe, je li tako?“
Marina ništa ne reče. Mihoelsov pogled postade strog.
„Moram da napustim Moskvu do sutra uveče.“
„Hm... To je kratko, ali moguće. Jesu li ti ostavili domaći pasoš?“
Marina ga izvadi iz torbe. Crveni notes pohabanih korica, sa udarenim
boljševičkim grbom, bez koga nije bilo govora da se može otići bilo gde iz
Moskve. Mihoels stručnim pogledom proveri da li je važeći.
„Savršeno... Šta misliš o tome da odeš da naučiš tajne jidiš pozorišta u
Birobidžanu?“
„U Birobidžanu...“
„Poznato ti je?“
Kakva ironija! Naravno da joj je bilo poznato. I to već odavno! Otkako je
„tata“ Kalinjin ponosno, sa čašom votke u ruci, najavio osnivanje te oblasti,
jevrejske autonomne oblasti na samom kraju Sibira, jedne novembarske večeri
pre deset godina, kada je sve počelo.
„Pa dobro, utoliko bolje“, saglasi se Mihoels. „Tako da ne moram ništa da ti
objašnjavam.“
„To nije moguće...“, promrmlja Marina.
„Naravno da jeste. Ja odlučujem koga od glumaca treba poslati tamo. To je
moja mala moć kralja jidiš pozorišta. Veliki je i lep projekat, taj Birobidžan. San
koji bi možda mogao da postane stvarnost. Bar na neko vreme.“
„Ja nisam Jevrejka.“
Učini joj se da se Mihoelsovo lice ozari kao pod udarom radosnih krila.
„Nimalo Jevrejka. I to znam. Kapler mi je pričao.“
Rugao se njenoj smetenosti. Aluzija na peticije bila je jasna. Marina okrenu
glavu dok su joj obrazi goreli od stida.
„Dobro, nisu samo Jevreji u Birobidžanu. Tamo je kao i svuda u svetu: ostaje
malo mesta i za goyime...“
Mihoels prasnu u smeh. Namršti se i ostavi samo mrvicu mogućnosti da se
nasluti sjaj njegovog pogleda.
„Naravno da ćeš morati da se navikneš na Jevreje. Na tu kulturu, način života
koji nije uvek po tvom ukusu. Ali svako može da promeni ukus, zar ne? Kapler
me je uveravao da imaš odgovarajuće sklonosti da postaneš dobra Jevrejka, a da
to ni sama ne znaš. Naravno, ne prava meydl kao kod nas. Pa ipak, dovoljno da
odigraš ulogu...“
 Marina nije mogla da mu protivreči. Mihoels se veoma zabavljao. Smeh mu je
na sceni bio najjače oružje. Mogao je da uzdrma čitavu salu i da je zasmeje čak i
onim što nije bilo smešno.
On se ponovo uozbilji. Razneži se i uze Marinu za ruke.
„Shvatićeš. Daću ti prvu lekciju o Jevrejima. Kada neki goy doživi nesreću,
on je nesrećan i hteo bi da su svi nesrećni s njim. Jevrejin, pravi Jevrejin iz
nekoliko generacija s majke na majku, razume se da će se potresti. On gleda
svoju nesreću pravo u oči i uzvikuje: Nisht gedeyget... Nisht gedeyget! ’Bez
brige, bez brige!’ A znaš li zašto? Ne... Ne možeš ni da znaš. To je zato što on
misli na svoj rođendan...“
Smeh se opet vratio na Mihoelsovo lice. Marina ga je slušala, smetena,
naslućujući da i u njoj nadolazi smeh.
„A zašto taj dobri Jevrejin iz nekoliko generacija s majke na majku misli na
svoj rođendan? Zato što nama, kada nam je rođendan, požele: Biz hiundert oun
tzvantzig! Živeo sto dvadeset godina!“
Mihoels zaćuta. Marina poprimi izraz blagog nerazumevanja.
„Sto dvadeset godina nije slučajan broj. Toliko je imao Mojsije kada je umro.
Dakle, za rođendan ti požele da umreš kada budeš star koliko i Mojsije... Znaš
zašto? Ne... ne znaš. Ne možeš ni znati...“
Mihoels je sada već bio na nogama i izigravao je klovna dok se obraćao
Marini, kao da se obraća nekom detetu u publici:
„To je kao kada su na dan njegovog sto dvadesetog rođendana svi jurnuli ka
Mojsiju da mu ga čestitaju. Ali su mu ovog puta poželeli a gutn tog, dobar dan!
Tako je Mojsije imao sve vreme da se navikne na svoju nesreću!“
Mihoels prasnu u smeh. Toliko zarazan smeh da ga Marina oseti kako joj se
vrti u grudima i da joj naviru suze na oči. I tako su se smejali, ona kroz suze, a
on uz svoj ozbiljan pogled, sve dok na kraju ponovo ne sede pored nje.
„Da li je neko Jevrejin ili ne, reći ću ti, devojko, u Birobidžanu se to pitanje
ne postavlja. Ako hoćeš, postaćeš Jevrejka. Za glumicu kao što si ti to uopšte
neće predstavljati napor. Naučićeš. Naučićeš jidiš. Možda čak i hebrejski. To
može biti korisno. Naučićeš ko smo. Videćeš, ništa lakše. Ipak te tamo šaljem
samo pod jednim uslovom: da radiš svoj posao i da budem ponosan na tebe. Da
postaneš ono što moraš da budeš: velika glumica. Jevrejska glumica koja zna da
se šali na svoj račun. To je cena koju moraš da platiš da bi bila član porodice. To
je to, Birobidžan, naš novi Izrael. Zemlja u kojoj moraš biti veliki i ponosan na
ono što jesi. To je jedino bitno.“
 VAŠINGTON, 23. JUN 1950.
147. saslušanje pred Komisijom za antiameričko delovanje

Slušali smo je bez prekida. Tri sata u jednom dahu. Možda i više. A da Kon, Vud
ili neko od senatora nije dreknuo i postavio neko od svojih glupavih pitanja.
Takvo nešto nije do tada viđeno u toku nekog saslušanja HUAC-a.
Nikson i Makarti jedino su se gadno iscerili kada je Marina priznala da je
potpisala antisemitske peticije. Tu i tamo Kon je nagovestio neko pitanje. Svaki
put Vud ga je zadržao pogledom i upućivao znak odobravanja u pravcu
Ruskinje:
„Nastavite, gospođice.“
Ona je nastavljala nit svoje priče kao da ništa nije bilo. Na licima te gospode
čak se mogao nazreti osmeh dok su slušali njenu jidiš šalu. Možda su i oni
poželeli da žive sto dvadeset godina?
Lepa predstava. Koja ju je iscrpljivala. Oko očiju su joj se formirali još
tamniji, još dublji kolutovi. Za razliku od jučerašnjeg dana, kada je bes nadvladao
umor, sada je izgledala krhko. Više puta bilo je potrebno načuljiti uši dok je
govorila. U nekim drugim trenucima gledala je uprazno. Više nas nije videla,
suočavala se sa sećanjima. Vrhovi prstiju su joj drhtali.
S vremena na vreme uzbuđenje bi joj pomutilo sled reči i izgledalo je da joj
glas više ne izlazi iz grla. Gornja usna joj se sijala, jer je bila prekrivena tankim
slojem znoja. Pokatkad je metalnom iglom pokušavala da skupi pramenove
kose, kao da je odatle crpla snagu. Savijala je prste, njima pritiskala slepoočnice,
smirivala nevidljivi metež koji ju je mučio.
Sve to nije izgledalo kao trik glumice.
Ili možda jeste?
U nekim drugim momentima naziralo se da želi da postigne efekat glasom.
Podrugljiv osmeh na glatkom licu. I onda onaj njen način da vam ponudi
plavetnilo svojih očiju. Ili kako je pružala ruke, sa otvorenim dlanovima. Svi su
refleksno na njima tražili tragove rana koje joj je njen ljubavnik Kapler tako
dobro lečio. Nije bilo potrebno mnogo truda da je zamislimo na sceni. Ipak, u
sledećoj sekundi, njen glas izazivao je jezu. U njemu se primećivala samo patnja i
stalna tuga.
Sada je zaćutala, spuštenog čela. Lica napuštene žene. Mahinalno je milovala
praznu flašu ispred sebe. Danas joj nije nedostajalo vode. Neko se pobrinuo za
to. Njeni fini pokreti ruku, veoma bledi obrazi, ivice njenih usana, belilo
otkrivenog vrata ispod iznošenog okovratnika haljine – sve na njoj odavalo je
ranjivu, pomalo umornu senzualnost, koja vas prosto sprečava da skrenete
pogled.
Š
Dok su joj ruke lebdele iznad stenodaktilografske mašine, Širli se okrenu ka
meni. Pogledi nam se ukrstiše. Emocija joj ovlaži oči. Prisilih sebe da se
osmehnem. Zamalo pa da joj aplaudiramo.
Da, Marina Andrejeva Gusejev bila je prokleto dobra glumica.
Međutim, naspram sebe imala je vukove. I nešto nije bilo kako treba. Ta
gospoda bili su poslušni gimnazijalci. Isuviše poslušni. Poslušnost koja nije imala
ništa zajedničko s Marininim talentom, niti s božanskim uticajem. Mogao bih da
stavim ruku na panj da je tako.
Saslušanje HUAC-a bilo je konglomerat raznih pitanja. Pravilo broj jedan:
staviti svedoka na žeravicu. Ne dozvoliti mu da diše, da razmišlja. Prekidati ga
usred rečenica, sprečiti da ima povezane misli, protivrečiti mu, izludeti ga. Zašto
je Vud zadržavao Kona? Zašto Nikson i Makarti nisu otvorili usta?
Makarti jedva da je slušao Marinu. Izgledalo je da mu je pažnja koncentrisana
na veliki dosije koji je držao ispred sebe. U nekoliko navrata iz njega je izvlačio
listove papira i doturao ih Niksonu i Vudu. I jedan i drugi su mu zauzvrat
upućivali poglede odobravanja. A sada Vud udari čekićem.
„To će biti dovoljno za danas. Dugo smo vas slušali, gospođice Gusejev.
Zamolio bih vas da ubuduće budete sažetiji u izlaganjima. Niste ovde da nam
otkrivate svoja sećanja, a priče o Jevrejima nas ne interesuju.“
Ovog puta Nikson i Makarti počeše otvoreno da izvode šegu. Vud se okrenu
prema Konu:
„Želim da sutra, u vezi s tim Birobidžanom, pre svedoka čujem vašeg
specijalistu iz CIA, tužioče Kone.“
„On će biti ovde, gospodine.“
„I biće u stanju da nam jasno precizira sve u vezi s misijom tog agenta
OSS-a?“ „Zamolio sam ga.“
„Onda, sednica je završena. Saslušanje će se nastaviti sutra ujutro u jedanaest
sati.“
Policajci su već bili iza Marine. Ona se uspravi u svojoj izgužvanoj haljini.
Lisice joj škljocnuše na rukama; ona iskrivi usta. Nisam mogao da odolim, a da
je ne pratim pogledom sve do vrata.
Makarti je već zatvorio dosije i tiho pričao s Niksonom. Ostali senatori ih
okružiše. Vud primeti moje prisustvo.
„Gospodine Kenigsmane, saslušanje je završeno. Molimo vas da napustite
salu. Članovi Komisije dogovaraće se iza zatvorenih vrata.“
 Gurnuh beležnicu u aktovku i navukoh šešir na čelo. Širli izvuče traku iz
stenotipa. Pogleda me krajičkom oka kada je okrznuh u prolazu.
Kolege su, stojeći, dugo čekale ispred vrata sale. Valjalo je izdržati uobičajene
šale na račun druženja i privilegija Njujorčana. Bila je to ljubomora koja mi nije
smetala.
Izvalih nekoliko gluposti da ih se otarasim. Ne, Ruskinja nije priznala da je
špijun. Da, članovi Komisije i dalje su bili ubeđeni da ona to jeste. Ne, ona još
nije ništa rekla u vezi sa agentom OSS-a... Kidnuh da se dočepam parkinga.
Širlin auto nije bilo teško uočiti: ford kabriolet iz 1945, boje maline, s krovom
krem boje. Amajlija Navaho Indijanca od perlica topaza visila je na retrovizoru.
Amajlija koju sam poklonio Širli tri meseca posle naše prve zajedničke noći. Još
je bila tu. Ona mi priđe bez žurbe. Kada je ugledah kako se njiše između kola,
onako elegantna i vitka, osetih kako nešto poče da me probada zbog žaljenja. Ili
ljubomore.
Ona se nedužno nasmeši.
„Jesi li svestan da ti je preostalo samo još dvadeset četiri sata da mi otvoriš
vrata restorana?“
„Neću ti ja otvoriti vrata. Kod Žorža su tipovi u admiralskoj uniformi plaćeni
za to. Možeš da pripremiš neseser sa šminkom: sutra u dvadeset i trideset.“
Ona zavuče ključ u bravu forda i odbaci svoju veliku torbu. Širli me je isuviše
dobro poznavala. Nije čekala da joj postavim pitanje da bi mi saopštila:
„Nemoguće je znati o čemu raspravljaju. Još su u sali, ali samo oni. Vud je i
nas izbacio.“
To sam i očekivao. Tu više nije bilo šale.
„Nemaš nikakvu ideju?“
„Nikakvu. Sve što ti mogu reći jeste da su Makarti i Nikson jutros bili u
kancelariji mog gazde u devet sati i trideset minuta. Senator Munt pridružio im
se sat kasnije. Obavili su nekoliko telefonskih razgovora. Od čega dva sa
FBI-jem, a jedan sa CID-om, vojnom policijom.
Nasmeših se. Mogao sam da poklonim poverenje Širlinoj prirodnoj
radoznalosti.
„Kon nije bio s njima?“
Ona odmahnu glavom.
„Taj dosije koji je Makarti čitao dok je Marina govorila...“
„Je li? Već se oslovljavate po imenu?“
„Uspostavili smo telepatsku vezu... Ozbiljno, Širli. Je li Makarti već imao taj
dosije kod sebe kada je stigao kod tvog gazde ili kada je izašao iz Vudove
kancelarije?“
 Ona se ironično nasmeja i zatvori oči. Bilo je nemoguće znati da li je želela da
odagna loše misli ili da se bolje priseti.
„Imao ga je.“
„Hvala.“
„Nema na čemu. Stavljam to na tvoj račun. Plus restoran, to se razume samo
po sebi.“
Klizav teren. Radije bih ga izbegao.

Š
„Širli, da li si već prisustvovala nekom saslušanju gde se svedok svaki čas
prekida usred reči?“
„M-mm... Bilo je čudno, to je tačno. Ali ona priča veoma dobro. Čovek
prosto ne može odoleti da je ne sluša. Munt je dahtao kao moja prijateljica pred
najbolju epizodu omiljenog radio-feljtona.“
„Da, ali Munt nije ništa rekao. Kao ni ostali. Ni reč. Ipak se možeš kladiti da
Nikson i Makarti nisu ljubitelji pozorišta.“
„Ti misliš da ona glumi?“
Promrmljah nešto i ne odgovorih na pitanje. Širli mi se zagonetno nasmeši.
Zaćutasmo nekoliko sekundi.
„Pomozi mi da spustim krov automobila, hoćeš li?“
Kada to bi učinjeno, Širli uze maramu iz torbe i veza je oko glave. Proveri u
retrovizoru da li joj pramen kose prirodno pada na čelo i još jednom pokaza
sposobnost da mi pogodi misli.
„Samo reci, Ale.“
„Šta to?“
„To što hoćeš da me pitaš, ali oklevaš. Reći ću ti ako je nešto u vezi s
tobom.“
Nisam mogao da odolim, a da se ne nasmejem. Zaista sam morao da se
uzdržim da je ne poljubim u vrat. To uopšte nije imalo veze sa mnom.
„U redu. Jesi li videla njenu haljinu? Sutra će imati izgled džaka ostavljenog
na Centralnoj stanici. Moglo bi se pomisliti da nikoga nije briga da joj dostavi
čisto rublje.“
„Kako to? Svakako bi morala da ima nekoliko drugarica. Glumice nisu
usamljene devojke.“
Širli je bila u pravu. Glumci i glumice kreću se u društvu. Marina je sigurno
imala kolege, možda čak prijatelje među onima iz Aktors studija. Ali to je bila
jedna od posledica pozivanja pred ovu Komisiju. Odjednom više nemate
prijatelje, tek ponekog poznanika. Ponekad ni porodicu. Budući da je Marina iza
rešetaka, oko nje se pružala pustoš unedogled.
„Ne mogu da nagađam gde ona stanuje, odem i ispraznim joj ormane, Širli.
Da li bi mogla da pogodiš koji broj odeće nosi?“ Ona klimnu glavom.
„Pa skoro moj. Možda je malo mršavija i koščatija, zar ne?“
Njen ton govorio je više nego što sam mogao da naslutim.
„Mogla bi da obuče moje stare haljine. Hoće li to biti dovoljno, ili si spreman
da se baciš u investiciju?“
Osetih da sam jako pocrveneo.
„Možda bi bilo dobro da možda ti... Zbog čarapa... Zbog...“
Nisam posebno sramežljiv ili plašljiv, ali s mukom izgovaram reči. Hitro
izvukoh novčanik, izbegavajući Širlin pogled. Ona se dočepa novčanica,
kvocajući.
Pogledah na sat.
„Da svratim kod tebe za dva sata, može?“
Ona se saglasi i sede u ford. Samo primetih da joj je boja marame u skladu sa
malina-crvenom bojom kabrioleta. Pre nego što krenu, uhvati me za ruku.
„Ale, reci mi nešto. Bez laganja.“
„Obećavam, kunem se.“
„Da li bi isto uradio i za mene?“
„Širli! Ti nikada nećeš biti optužena za špijunažu pred ovim razjarenim
ludacima.“
„Postoji mnogo načina da se čovek nađe u zatvoru, Ale. Ubistvo iz
ljubomore je vrlo uobičajeno.“
„U tom slučaju bilo bi bolje da ti ponesem kofer. Pribaviću ti dobrog
advokata.“

***
Bio sam spreman da to učinim za Marinu.
Dođoh do svojih kola. Tamnozelenog neš kupea, na koji sam bio vrlo
ponosan. Ujutro, pre saslušanja, ugovorio sam sastanak s T. K. Linom. Mnogo
manje poznatim pod svojim pravim imenima: Teofilijus Klarendon.
Dugo su osnovna obeležja T. K. bila: omanji, okruglast, ćelav i neprijatan
čovek. Naočari sa okvirima od kornjačevine izobličavale su njegov kratkovidi
pogled. Kada se smešio, njegova usta, koja su se jedva ocrtavala, prosto se više
nisu videla. Stalno je nosio ista pohabana odela i mogao se prepoznati po tucetu
kravata. Izuzetno neobična pojava. Ispod okruglaste i ćelave lobanje delovala je
interesantna inteligencija.
 Bližio se šezdesetim i bio je jedan od najbolje obaveštenih ljudi u Vašingtonu.
Kako je to postizao? Tajna. Lista onih koji su se pokajali što su ga potcenili sada
je bila isuviše dugačka da bi ga nešto moglo opet iznenaditi. Već nekoliko godina
bio je u nekoj vrsti polupenzije. Interesovali su ga samo skoro beznadežni
slučajevi, za koje su postojali svi izgledi da će ih izgubiti. Imao je para kao blata i
novac ga nikada nije privlačio. Njegov jedini pokretač bio je ponos. Onaj
posebni ponos izuzetnih bića koja umeju da se nepovratno izdvoje iz ostatka
mase.
Upoznao sam ga pre rata. Ne bi se moglo tvrditi da smo prijatelji. T. K. Lin
nikada nije bio dovoljno sentimentalan da bi imao prijatelje. Moglo bi se reći da
smo uspostavili uzajamno poštovanje zbog činjenice da se svako od nas na svoj
način suočava sa životnim vrtlozima. Ne jednom imali smo priliku da jedan
drugom činimo sitne usluge. U dva ili tri slučaja T. K. učinio mi je i više od
usluge. Ako je Marina Andrejeva bila toliko nevina kako je tvrdila, niko ne bi
mogao bolje da je izvuče iz kandži đavola nego T. K. Lin.
Stanovao je na samom kraju Džordž Vašington memorijal parkveja. Kuća mu
je bila okružena stogodišnjim drvećem. Julis, crnac poslužitelj s leptir-mašnom i
besprekornim belim odelom, pozdravi me kao stalnog gosta porodice. Odvede
me do ivice bazena. On se nalazio iznad reke Potomak i duž šumovite severne
obale. To savršeno mesto i prinčevski elegantna posluga bili su jedini luksuz koji
sam video kod T. K.
On je čitao, zavaljen u fotelju od vrbovog pruća s naslonom. Posle
uobičajenog pozdrava, pokaza mi na fotelju naspram sebe. Nismo se rukovali.
On nije voleo fizički kontakt s klijentima. Možda ne mnogo ni sa ostatkom
čovečanstva. Kružile su glasine da nikada nije imao ljubavne avanture bilo kog
tipa. Sumnjao sam u to.
Verovanje u ono kakvim se pokazivao T. K. retko je vodilo istini.
Nije ni sačekao da mi Julis naspe obilnu čašu burbona, već me upita:
„Kako se vaša štićenica Ruskinja snalazi?“
Nasmeših se. Preko telefona mu nisam govorio o Marini. Iskoristih priliku da
zapalim jednu od cigareta koje su ispunjavale posudu u obliku lale. T. K. zavuče
obeleživač između stranica knjige koju je čitao. Ispod naslova The Creeping
Siamese bila je prikazana riđokosa žena kako otvara usta uz dugotrajan krik. Bila
je to poslednja knjiga Dašijela Hameta, holivudskog autora veoma privrženog
alkoholu. Makarti se već godinu dana trudio da ga učini nepodobnim za
objavljivanje, proglašavajući ga za opasnog komunistu. Čuo sam kako se priča da
je T. K. prihvatio da ga uzme pod svoje okrilje. Nisam video nikakvu slučajnost
u tome što se baš ta knjiga nalazila na stolu pored naših čaša. T. K. pratio me je
pogledom i zakvoca kao dete, srećno što je pronašlo kamenčiće da obeleži sebi
put.
 „Dragi moj Ale, ne možete biti jedini novinar ovlašćen da prati patriotske
nestašluke Makartija i njegovog društva, a da to prođe nezapaženo.“
„Recite mi ono što već znate. To će me poštedeti uzaludnog trošenja reči.
Ovaj dan ni izdaleka još nije gotov.“
„Nema tu bogzna šta. Izuzev njenog imena i onog što je proizašlo iz
jučerašnjeg saslušanja: devojka koja je spavala sa Staljinom, sovjetska špijun aža i
pogotovo ubistvo jednog agenta OSS-a. Vaši prijatelji iz HUAC-a nisu mogli ni
da sanjaju lepšu zverku.“
„Oni nisu moji prijatelji“, progunđah. „Vi to znate.“
„Vi ste ipak njihov omiljeni novinar. Pozvali su vas da im se divite iza
zatvorenih vrata.“
T. K. je bio taktičan da ne precizira „njihov jevrejski novinar“... Bio sam mu
zahvalan, znao sam šta misli. Ispričao sam mu o sporazumu zaključenom
između
Vekslera i Posta sa senatorom Vudom. On to prihvati bez komentara.
Pretpostavljam da je tako dobijao veliki deo informacija. Podstakne sagovornike
na priču i vodi ih dotle da podignu zavesu kulisa da ne bi ispali glupi pred njim.
„Zašto vas ta žena toliko interesuje, Ale?“
„Bez sumnje zato što Nikson i Makarti čine sve da je smeste na električnu
stolicu i što bi to bila lepa bruka... Ne samo bruka... Velika prljavština.“
„Hm?“
„Ona ima nešto što ne laže.“
„Lepotu?“
„Između ostalog. Naravno, ona je glumica. I to dobra. Poznaje sve trikove da
vas zavede, stvori iluziju... Ona se snalazi, pa ipak... što je više slušam, sve manje
osećam laž.“
T. K. zamoči usne u svoju čašu, pa onda primeti:
„Dobri lažovi uvek su oni za koje verujemo da su iskreni, Ale. Da nije tako,
promenili bi zanimanje.“
„T. K., vi ne prisustvujete saslušanjima. Ta devojka iznosi više užasnih stvari
o Staljinu nego što sam ikada čuo iz usta razjarenih ludaka iz HUAC-a! I ne
zadovoljava se samo neodređenim razmišljanjima. Priča ono što je doživela u toj
prokletoj zemlji. To je da se prosto naježite!“
T. K. se samo saglasi uz podrugljiv izraz lica. U njegovim očima bio sam
samo nepopravljivi naivko.
„Dobro, u redu... Ne možemo biti sigurni ni u šta! I mogu da obesim svoju
intuiciju o klin. Ona ne poznaje sva pravila igre. Misli da će se izvući pričajući
svoju priču. Oni je puštaju da priča do mile volje, očekujući da joj zamoče glavu
pod vodu. Ona nema više dokaza za ono što priča, nema ni haljinu da presvuče!
Jedna špijunka, ona prava, ne bi se zaglibila u takvu priču...“
„Ili ide na ono: ’što krupnije, to bolje prolazi’. Verujete li u tu priču o
seksualnom odnosu sa Ujka Džoom?“
Slegoh ramenima. T. K. imao je pravo da sumnja. To je bio njegov posao. Ja
sam čuo Marinu kako priča o toj noći u Kremlju i još osećam jezu na potiljku.
„T. K., ja verujem da joj Makarti, Nikson i čitava družina tri dana kače na vrat
ubistvo tog tipa, agenta OSS-a. Shvatili su isto što i ja: ona nam priča čitavu tu
priču zato što nema ništa drugo. Da ima i najmanji dokaz svoje nevinosti, već bi
ga iznela. Oni to znaju. Namirisali su krv kao šakali koji kruže oko životinje u
agoniji. Imaju sve vreme ovog sveta, oni su već pobednici. Malo strpljenja i plen
će biti još slađi. Da li je Marina špijun ili nije, da li je ubila agenta Ejprona ili nije,
nikada se neće saznati. Ona je već u zatvoru, sama, potpuno izolovana. Čak joj
nisu doneli ni haljinu da se presvuče. Šta može da uradi? Ne preostaje joj ništa
više nego da priča svoju priču kada joj daju priliku. Možda je to i ona shvatila, pa
igra da dobije na vremenu? Priseća se svoje prošlosti pre nego što bude ubijena?
Ne znam. Jedino je izvesno da Makarti i njegovi drugari neće oklevati da nam
izvedu svoju mađioničarsku tačku. A ja nemam ni najmanju želju da spuštam
glavu dok ih gledam šta rade.“
Znao sam da je T. K. previše ciničan da bi se nasmešio na moju ozlojeđenost.
On odustade od toga i samo dade znak odobravanja uz neprimetno durenje.
Njegove oči uvećane sočivima naočara raširiše se prema meni. Kresnu šibicu i
zamišljeno zapali cigaretu.
„Mislite na slučaj His?“
Naravno da sam mislio na slučaj His. Otkako me je Vud zamolio da
napustim salu za saslušanje, mislio sam samo na to.
Prošle zime, proces „Hisu, izdajniku“, „Hisu, špijunu“ zauzimao je sve prve
strane novina od Njujorka do San Franciska. Rođen u porodici pomoraca u
kojoj se prebrojavao svaki dolar, Aldžer His nije imao ni dve godine kada je
njegov otac izvršio samoubistvo. Uprkos tome, uspeo je da sakupi novac za
stipendiju i pređe lep put. Studije prava na Harvardu, uključenje u tim savetnika
F. D. Ruzvelta od 1933, zatim ulazak u Stejt department pet godina kasnije.
Pošto je postao specijalista za Daleki istok, postavljen je u Biro specijalnih
političkih poslova 1944. godine, stajao je iza Trumanove fotelje na Jalti, pa je
zatim učestvovao u stvaranju Ujedinjenih nacija. Savršen uspon. Bar sve do
1948. godine, kada saslušanja HUAC-a postaju košmar velikog broja američkih
građana.
Trećeg avgusta 1948. godine, kada su ga pritisnuli Nikson i nekolicina, stari
član Američke komunističke partije Vitaker Čejmbers odao je imena „drugova“.
Izgovoreno je i ime Aldžera Hisa. Božansko otkrovenje. His nikada nije skrivao
svoju podršku demokratama, bio je pravi liberal, čovek levice. Dopreti do Hisa
značilo je dopreti do predsednika Trumana i te „klike levičara“ koja je zaposela
Belu kuću. Pored toga, za Niksona i njegove republikanske pristalice, His je
petnaest godina ranije počinio neoprostiv zločin: kao državni savetnik jedne
federalne ustanove za poljoprivrednu regulaciju suprotstavio se moćnim
kompanijama agrobiznisa koje su uništavale sitne farmere iz Arkanzasa.
Nikson i HUAC imali su samo jedan problem: Čejmbers nije mogao da
dokaže ništa od onoga što je tvrdio. Nikson je rešio to pitanje uz Huverovu
pomoć. Šef FBI-ja sanjao je da „dokaže“ da su demokrate samo prikriveni
komunistički špijuni spremni da izdaju zemlju Staljinu.
Onda se desi prvo čudo. Čejmbers iznese pred HUAC podeblju listu
poverljivih dokumenata iz Hisove kancelarije. Tvrdio je da mu ih je His lično
dao. His se pobunio. Čejmbers opet nije imao nikakav dokaz.
Zatim se dogodi drugo čudo. Četiri meseca kasnije Čejmbers odvodi FBI na
Hisovu farmu u Merilandu. Oni tu „pronalaze“ pet rolni filmske trake,
sakrivenih u jednoj tikvi. FBI i Komisija tvrdili su da je reč o tajnim
fotografijama Stejt departmenta. Tada to niko nije mogao da proverava. Sa
izuzetkom jedne stranice, koja je bila nevažna koliko i telefonski imenik,
fotografije nisu bile prikazane. Istog dana kada je Nikson predstavio te rolne
filmske trake pred novinarima, one su nestale u bunkerima FBI-ja.
Poslednje čudo završava krug veštih obmana. FBI je iznenada „otkrio“ neku
staru mašinu koja je pripadala Hisu. Srećan potez: bila je to ona kojom je
navodno kopirao poverljive dokumente...
Truman je lično obelodanio farsu. His je još od prethodnog januara bio iza
rešetaka. Nikson i Makarti opet su dobili krila. Krila izgladnelih lešinara. Bila im
je potrebna žrtva za novu mađioničarsku tačku! Marina je savršeno odgovarala
ulozi.
Ispunila je njihove najluđe snove, a da to ni sama nije
znala. T. K. ispi još jedan gutljaj burbona.
„Slušam vas, Ale. Ispričajte mi današnje saslušanje. Do detalja.“
Pokušao sam da ništa ne izostavim. Stavio sam naglasak na Makartijevo
ponašanje i dodao ono što mi je Širli malopre poverila, o sastanku u Vudovoj
kancelariji pre saslušanja i telefonskim razgovorima sa FBI-jem i CID-om.
Kada sam završio, samo što nije pao sumrak. Tih dana bilo je vreme
dugodnevice. Noć nije žurila, ali su odsjaji reke Potomak već bili mutni u istoj
meri kao moje raspoloženje. T. K. začuđeno podiže obrvu:
„Nikada nisam čuo da se govori o tom Birobidžanu.“
Ponovih mu ono što mi je Sem Vasberg juče saopštio telefonom.
„Saznaću više sutra, posle izlaganja analitičara iz CIA.“
 „Ako vas puste da čujete...“
„Za sada sam još deo fešte.“
T. K. se saglasi. On već nije mnogo mario za to. Nešto drugo ga je mučilo.
Bojao sam se da shvatam šta.
„Ale, biću iskren s vama. Da su Nikson, Makarti i družina iz HUAC-a gadovi,
tu se slažemo. Zna se na šta su sve spremni. To ne znači da su Sovjeti anđeli i da
Staljin nije posejao nekoliko velikih ušiju po našoj zemlji. Vaša Ruskinja svakako
bi mogla biti jedna od njih. Davljenje ribe u nabujaloj reci dosta je aktuelno
među špijunima. Onim pravim. Onim koji su obrazovani kao profesionalci.“
„Neobično obrazovanje. Ne vidim kako će se ona izvući s tim...“
„Baš tako, Ale. To je lukavstvo. Ne vidimo, a kada vidimo, bude suviše
kasno.“
Ne odgovorih. T. K. je možda bio u pravu ili se varao. Nije gledao Marinu
dok priča. U tome je bila velika razlika među nama, ali to nije rešavalo problem.
Kako se ćutanje nastavljalo, zapalih još jednu cigaretu. T. K. mi uputi svoj
čudni osmeh. Verovatno sam izgledao kao tip kome je potrebno ohrabrenje.
„Slušam vas“, rekoh, dok sam izbacivao dim.
„Možda imam ideju u vezi s tim dosijeom koji vas žulja. Ovih dana kruže
glasine da je FBI na ozbiljnom tragu u vezi sa slučajem Los Alamos...“
Slučaj Los Alamos nije bilo ništa manje nego Staljinova krađa tajni izrade
atomske bombe. Prošlog leta Sovjeti su isprobali svoju prvu bombu Džo 1.
Nikada se nije saznala njena stvarna moć. Ipak, talas šoka zbog Džo 1 uzdrmao
je i
Trumana lično. Svi stručnjaci bili su saglasni. Pet ili šest godina ranije sovjetski
fizičari nisu znali ništa o nuklearnoj fisiji. Ukrali su uputstvo tamo gde se ona
izrađuje. Kod nas: u našem atomskom centru u Los Alamosu.
„Glasine kruže od još od maja“, objasni T. K. „FBI je stavio šapu na jednog
fizičara koji je došao iz Engleske. Tip se zove Klaus Fuks, Nemac je, komunista
od rođenja. Pobegao je u Englesku 1934, pošto su nacisti hteli da mu oderu
kožu. Bio je u Los Alamosu od 1944. do 1946. Izveo je teorijska izračunavanja
bombe, fisiju cezijuma 235 i druge slične detalje. Nikada nije prestao da bude
sovjetski agent. Britanske tajne službe uhapsile su ga pre šest meseci. U martu je
priznao da već godinama dostavlja sve moguće podatke Rusima.“ Ote mi se
zvižduk divljenja.
„To nije sve. Fuks je odao nekoliko imena Englezima. FBI je pre tri nedelje
uhapsio njegovog ’kurira’, momka po imenu Hari Gold. Ni taj, izgleda, nije
mogao dugo da ostane nem. Oni su sada na putu da dobro popune listu, Ale.
Prošle nedelje FBI je stavio šapu na izvesnog Dejvida Gringlasa. Jevrejin,
inženjer mehanike u Los Alamosu u isto vreme kada i Fuks. Gold mu je platio
da ukrade dokumenta... Možda čak informacije kao što su one u dosijeu za koji
se strasno zalaže Makarti. Utoliko što...“
T. K. zaćuta uz izraz starog lakrdijaša. Nisam nameravao da remetim tišinu.
Ali zato on jeste:
„Utoliko što je državni tužilac zadužen za dosijee Golda i Gringlasa niko
drugi do taj stari Sejpol. Konov šef koji svakodnevno sedi u Komisiji i vodi
brigu o vašoj
Ruskinji. Pretpostavljam da vam je sada slika jasna?“
Naravno da jeste. Kopča je bila zakopčana.
Ako Nikson i Makarti uspeju da na bilo koji način dokažu da je Marina
Andrejeva Gusejev bila u vezi s tim tipovima, oni će prvom zgodnom prilikom
dokazati da je Staljinov agent godinama živeo kod nas i mirno špijunirao,
prazneći naše tajne ormane.
Ukoliko je povrh svega toga i ubila agenta OSS-a, moglo bi se reći da su
postigli pun pogodak. Imaće u rukama dokaz zbog koga mesecima stvaraju
halabuku: ne samo što je predsednik Truman pustio „crvene“ da se kod nas
zabavljaju do mile volje, nego se čak nije ni potrudio da zaštiti državu. Osim ako
umesto toga nije izabrao da štiti Sovjete!
Ote mi se uzdah dok sam gasio pikavac. Poslužih se burbonom, ne tražeći
odobrenje od T. K. Uostalom, došao sam da postavljam pitanja, a ne da mi on
sam nudi ono što sam došao da tražim.
„Interesantna situacija, Ale. Ako se ne vezujete isuviše za osobe. Interesantna
i bogami intrigantna. Vrlo sam rad da vam pomognem. Međutim, možda vam se
neće svideti ono što ću pronaći.“
„Ja sam novinar, T. K. Znate da me interesuju samo istina i činjenice.“
Pokušao sam da svom glasu dam odlučnost. T. K. uopšte nije izgledao
ubeđeno. Njegov kikot pratio me je dok sam usmeravao neš ka dugačkoj pravoj
trasi Vašington parkveja da se vratim u grad. Već je bila pala noć.
Širli je stanovala u otmenom trosobnom stanu u jednoj novijoj zgradi na
Aveniji Masačusets. Balkon njene sobe gledao je na dugački kanal Rok krik
parka. Znao sam da je tu prekrasno doručkovati. Otvori mi vrata, odevena u
kimono zlatnožute boje, na kojem su bile oslikane lastavice kako lete među
pravilno raspoređenim božurima. Ne osmehnu mi se. Bez razmišljanja
priznadoh istinu:
„Žao mi je, Širli, kasnim.“
Ona se skloni da me pusti da prođem. Ostavih šešir na nekoj vazi bez cveća.
Širli je imala parfem koji mi nije bio poznat. Istančan, jak, s blagim mirisom
ambre. Možda francuski, poklon nekog dobrostojećeg tipa.
 Pohabana torba od škotskog platna strpljivo je čekala nasred salona. Širli me
upita da li hoću da vidim ono što je složila unutra. Odbih ponudu. Na niskom
stočiću bile su postavljene dve čaše i bokal džina s limunom. Bili smo zbunjeni
kao deca. Prvi put posle nekoliko meseci stupio sam u taj stan. U toku desetak
sekundi izgledalo mi je da sve te mesece mogu da izbrišem jednim pokretom.
Iskušenje je bilo jako. U jednom kratkom trenu halucinacije, Širlino telo ispod
svilenog kimona zagreja mi dlan. Udahnuh njen parfem kada joj usne okrznuše
moje.
Verovatno je bila sumnjičava. Znala je dosta o muškim štosovima. Odvoji se
od mene i pokaza na torbu pred njenim nogama.
„Misliš li da joj je daš u sali za saslušanja, Ale?“, upita me, a da čak nije
izgledalo da se ruga.
Malo sam razmislio o tome. Ne mnogo.
„Moram pokušati da joj to odnesem u zatvor. Prijateljska pažnja. To bi
moglo da prođe, ako nisi stavila bombu unutra.“
„Nadajmo se da se zatvorske čuvarke neće potruditi da isprazne torbu.“
Bila je to jedna od mogućnosti. Skoro verovatnih da je Marina pravosnažno
osuđena. Ja se nadurih.
„Možda ne moraju da je isprazne, već samo da je olakšaju.“
Širli se jedva primetno nasmeši.
„Bila bi šteta. Pronašla sam joj tako lepu spavaćicu.“
Kako sam se potrudio da ostanem hladan kao mermer, ona dodade istim
tonom:
„Nećeš moći da joj dostaviš torbu tek tako, Ale. Gospođica Gusejev je
specijalna gošća FBI-ja. Nema poseta, nema pošte.“ Ja se pokazah sumnjičavim:
„Kako ti to znaš?“
„Svratila sam do posla pošto sam obavila tvoju narudžbu. Kancelarija tužioca
upravo je poslala Konov nalog.“
Š
Promrmljah psovku. Širli to primeti... Okrenu mi leđa i ode da uzme koverat
s pisaćeg stola koji se nalazio iza kauča u spavaćoj sobi. Pruži mi ga.
„Iskoristila sam priliku da ti pripremim ovo...“
Razmotah papir sa zaglavljem senatora Vuda, predsednika HUAC-a. To nije
bilo ništa manje nego ovlašćenje za posetu Marini Andrejevoj Gusejev.
Odgovarajući faksimil ukrašavao je senatorov pečat.
„Ti si luda, Širli! Znaš li šta rizikuješ?“
„Ne toliko kao ti kada se pojaviš sa ovim u zatvoru sutra ujutro. Okrenula
sam telefonski broj. Očekuju tvoju posetu u sedam i trideset. Donosiš odeću u
ime Komisije i moraš da je uručiš lično u ruke špijunke. Da se uveriš da dobro
postupaju s njom.“
Pogledasmo se. Oči su joj sijale u hiljadu plamičaka.
„Ne brini. Predstavila sam se kao Lizi, šefica sekretarijata. Ona ima stravičan
teksaski naglasak, vrlo lak za imitiranje. A nas dve imamo neke stare
neraščišćene račune.“
Klimnuh glavom, tek polovično ubeđen. Možda zato što nisam mogao da ne
mislim kako treba da pređem podosta puta do Starog okružnog zatvora. Vreme
posete koje je ugovorila Širli nije mi ostavljalo mnogo nade za doručak na
balkonu njene sobe.
Ona napuni čaše džinom s limunom i okrznu me po prstima dok mi je
pružala čašu. Ponovo udahnuh njen parfem. Uzmače korak unazad. Već dugo su
moje misli za nju bile otvorena knjiga.
„Suviše je kasno za zabavu. Ispij to, a onda uzmi torbu i šešir, Ale.“
„Širli...“
„Moraš da odspavaš, zlato moje. Imaćeš sutra dug dan. Moraćeš da ustaneš
rano kako bi se divio buđenju jedne ruske špijunke i uveče bio u formi za večeru
sa ženom koja planira da zaokupi svu tvoju pažnju.“
Razmišljao sam o njenim rečima sve do stana. Možda baš da bih ih izbegao,
počeo sam da pregledam zabeleške koje sam vodio tokom saslušanja, umesto da
mudro legnem u krevet. Bilo je skoro jedan izjutra kada podigoh glavu. Već dva
ili tri sata kucao sam dvadesetak stranica Marinine priče. Sada mi pred oči
iskrsnu ono što je bilo očigledno: neću se zadovoljiti samo člancima za Njujork
post. Napisaću knjigu. Da ispričam istinitu priču o Marini Andrejevoj Gusejev,
onakvu kakvu sam je ja doživeo.
TREĆI DAN

VAŠINGTON, 24. JUN 1950.

147. saslušanje pred Komisijom za antiameričko delovanje

Stigoh u Stari okružni zatvor oko petnaest do sedam. Dan je odavno svanuo i u
međuvremenu sam popio još jednu šolju kafe. Nadzornik kome sam pružio
ovlašćenje za posetu ne pokaza nikakvu reakciju. Izgleda da su mu zaglavlje
Senata i pečat Vudove kancelarije bili dovoljni. Zamolih ga da mi vrati moj
čarobni papir:
„To je stalno ovlašćenje. Ono ne nosi ograničeni datum i možda ću ponovo
navratiti.“
 U stvari, malo verovatno. Moja poseta Marini Andrejevoj Gusejev neće ostati
dugo nezapažena. Ostavljanje tog falsifikata da vuče trag za mnom omogućilo bi
Konu i družini da dopru do Širli.
Nadzornik je oklevao, zatim sleže ramenima i vrati mi papir. Ipak sam morao
da se upišem u registar posetilaca. Upisah jedno ime iz komedije koja mi je već
bila vrlo korisna: Art Edvards.
Gurnuše me u prostoriju za pretres. Dve nadzornice narediše mi da otvorim
torbu, koju nisam ispuštao iz ruke. Osim nesesera s kozmetikom i para ravnih
cipela, unutra je bilo samo ono što je predviđeno. Dve žene nisu žurile sa
opipavanjem. Širlin izbor ih oduševi. Spavaćica od sive svile bila je skromnija
nego što sam se pribojavao. Kao i kombinezon od crnog najlona na bretele,
gaće, čarape i grudnjak, i ona je nosila etiketu Vulsou. Širli nije škrtarila.
„Nisam to ja izabrao“, uzvratih na međusobno namigivanje nadzornica.
„Baš smo se pitale“, pakosno se nasmeja jedna od njih.
„Ako niste izabrali, onda ste platili“, dobaci druga. „To se vidi po vašem
izgledu.“
Oštroumna žena. Izvukao sam se kako sam mogao. Odvedoše me do bloka
prostorija za razgovor. Zidovi Starog okružnog zatvora decenijama nisu krečeni.
Plafoni su se ljuštili. Na prozorskim oknima i rešetkama sakupilo se blato. Pod
od kamenih ploča u hodnicima bio je toliko pohaban da je postao bezbojan.
Svuda se uvukao miris industrijskog dezinfekcionog sredstva i prosto udarao u
glavu. Na raskršću hodnika, iza dvostruke ograde od rešetaka koja odvaja prilaz
ćelijama, uočih zajedničko kupatilo s tuševima. Ovde je isparenja dezinfekcionog
sredstva zamenila mešavina jeftinih parfema i toaletne vode. U deliću sekunde
pomislih na Širlin parfem. U torbi nisam video toaletnu vodu. Propust.
Soba za razgovor bila je samo dugačka uska prostorija, sa po jednim
zastakljenim vratima na svakom kraju. Stakla su bila ojačana čeličnim rešetkama.
Ostavih šešir i torbu na sto veličine povećeg poslužavnika za jelo. Odgurnuh
metalne stolice i ostadoh da stojeći sačekam Marinu.
Tokom puta dovde, koji je trajao čitav sat, zamišljao sam ovaj trenutak i ono
što ću reći. Mogao sam i da se uzdržim od toga. Ona stiže u zelenoj
zatvoreničkoj uniformi. Bila je to neka vrsta široke bluze s naglašenim naborima
koja joj je dosezala do kolena. Goli listovi nogu u papučama koje je nosilo bar
pedesetak zatvorenika izgledali su neobično bledi. Kao i njeno posivelo, nateklo
lice. Prvi put ugledah je razmršene kose. Ravni pramenovi zamrsili su joj se na
čelu i dopirali skoro do sredine obraza. Samo su joj usne zadržale malo boje
ispod ispucalih jagodica.
Nisam uspeo ni da pomislim da je ružna. Pre bi se reklo da sam poželeo da je
uzmem u naručje da može da se malo odmori. Da se opusti. Zaboravio sam da
se u ćuzi lenčarenje u krevetu prekida u šest i trideset ujutro.
 Nije izgledala začuđeno što me vidi. Pre bi se reklo da nije ispoljavala bilo
kakve emocije. Pasivna i strpljiva, kao da je moje prisustvo pred njom u ovom
zatvoru samo još jedna od nepredvidivih peripetija koje joj sada ispunjavaju
vreme. Možda je to bilo zbog umora. Zastade na dva metra od mene i poče da
me fiksira plavim očima. Čekala je da prvi progovorim.
Nadzornica koja ju je dopratila zatvori vrata i ostade unutra. Zauzeh zvaničan
stav. U rukama mi se ponovo pojavi ovlašćenje za posetu, sa jako uočljivim
pečatom Senata.
„Želim da ostanem sam sa svedokom.“
Žena ovlaš pogleda papir, zveckajući svežnjem ključeva koje je držala u ruci.
Pomislih da će me odbiti. Možda sam stvarno imao glavu arogantnog
gnjavatora? Progunđa da imam pola sata, ne više, i izađe. Sačekah da prođe iza
zastakljenih rešetkastih vrata, pa otvorih torbu.
„Doneo sam vam odeću i neseser s kozmetikom, gospođice Gusejev.“
Nabra obrve. Onda zaplete prste, kao da želi da obuzda drhtanje. Osmehnuh
joj se.
„Mislio sam da biste voleli da presvučete haljinu.“
Ona se ne opusti. Upita:
„Ko ste vi?“
„Videli smo se na saslušanju...“
„Znam. Flaša s vodom. I predsednik vas je oslovio sa ’gospodine
Kenigsmane’.
Ko ste vi? Ko vas šalje?“
Imala je dobro pamćenje – ako mi je uopšte bila potrebna neka potvrda. Nije
bila ni od onih žena koje prihvataju poklone. Uverih se da čuvarka više nije iza
zastakljenih vrata i pomolih se dragom bogu da nema uređaja za prisluškivanje u
prostoriji.
„Niko me ne šalje, gospođice Gusejev. Došao sam zato što vam verujem.
Mislim da niste ubili agenta OSS-a i da niste špijun.“
Ni treptaja oka. Nijednog suvišnog uzdaha. Plavetnilo njenih očiju skliznu u
senku kao nebo u noći.
„Ja sam novinar. Pišem za Njujork post. Mogu da vam pomognem.“
„Lažete.“
„Ne, zašto bih ja...“
„Lažete. Policajci su me upozorili: niko nema pravo da dođe da me poseti
ovde, u zatvoru. Pogotovo ne novinari.“
„Ja imam ovlašćenje, gospođice...“
Pripremih se da ga izvučem iz džepa. Ona me spreči da gubim vreme.
 „Nema potrebe. Niti ste vi novinar. Ni novinari nemaju pravo da slušaju šta
govorim na saslušanju.“
Ponovo je govorila sa akcentom i sve teže izgovarala rečenice.
„Gospođice Gusejev... Marina... saslušajte me! Ja jesam novinar. Moje novine
sporazumele su se s predsednikom Komisije, senatorom Vudom. Pustili su me
da prisustvujem saslušanju. Pisaću o vama. Veliki članak koji će ispričati vašu
priču...“ Ona me prekide, raspetlja ruke i pokaza na džep mog sakoa.
„To je lažno ovlašćenje? Platili ste?“
Razmislih velikom brzinom šta bih uverljivo mogao da joj kažem. Ne bogzna
šta.
„Doneo sam vam odeću da se osećate ugodnije pred njima. Prisustvujem
saslušanjima HUAC-a već deset godina. Oni sigurno neće da vam uruče poklon.
Senatoru Makartiju i predstavniku Niksonu potrebno je da vas proglase
špijunom zbog njihovih političkih spletki. Oni fabrikuju potrebne dokaze
zajedno sa FBIjem. Svi će poverovati da ste ubili tog tipa Ejprona. I vi ćete
provesti ostatak života u zatvoru.“
Ona sleže ramenima i napravi pokret od kojeg mi se nešto steže u grlu.
„Ali ja mogu da vam pomognem! Da objavim vašu priču. Pravu, onu koju vi
pričate. Ima u ovoj zemlji dobrih ljudi. Nismo svi loši kao Nikson i Makarti...“
Dok sam govorio, prekrstila je ruke preko grudi. Bluza joj se podigla iznad
kolena i više nego ikada poprimila izgled nekog džaka. Zbog umora i straha
izgledala je kao starica. Imao sam utisak da je vidim na kraju nekog tunela kroz
desetak godina. Ona prošaputa:
„Rekli ste ’tog tipa’... Majkla... Ne treba ga zvati ’taj tip’.“
Sve vreme stajali smo na dva do tri metra odstojanja, ukočeni kao motke.
Osetih potrebu da se udaljim. Odoh da sednem za sto. Izgleda da ju je naša
sadašnja razdaljina smirila. Baci kratak pogled ka vratima.
„Ako je vaše ovlašćenje za posetu falsifikovano, moram da upozorim
čuvarku.“
„Nemojte, molim vas.“
„Oni će to upotrebiti protiv mene.“
„Obećavam vam da neće. Ako vas to dovede u nepriliku, reći ću istinu.“
Ona zaćuta. Plavetnilo njenih očiju ponovo promeni boju. Postade sjajnije. I
glas joj se izmeni. Nisam razumeo ništa od zvukova koje sam čuo, osim da mi se
obraćala na ruskom!
Lice joj zahvati laka drhtavica. Moje čuđenje verovatno joj se učini iskreno.
Raskrsti ruke, pređe njima preko lica, kao da se pogladi.
„Vi niste s njima?“
 „S Makartijem i družinom? Naravno da nisam!“
Ona nervozno odmahnu glavom.
„Ne. Sa onima iz Njujorka.“
Nisam razumeo. Ona je navaljivala:
„S boljševicima iz konzulata. I oni su mi za petama. Moćni su. Oni mogu da
dobiju ovlašćenje kao što je ovo vaše.“
Nisam na to pomislio ni sekundu. Ona sleže ramenima.
„Glupo pitanje, zar ne? Ako ste sa onima iz konzulata, naravno da to nećete
priznati. Bar sada znate ono što ja znam.“
„Nemam ništa s tim tipovima! Ne poznajem ih...“
„Naravno.“
Klimnu glavom uz grčevitu grimasu na usnama. Nisam pokušavao da
argumentujem. Bila je to ludost. Ali sam razumeo. „Kenigsman je jevrejsko ime.
Vi ste Jevrejin?“
„Da.“
Sada je već bila vrlo trezvena. Napeta kao luk. Privuče jednu od stolica.
Škripa metala po kamenom podu izazva mi jezu na potiljku. Dodirnu naslon
stolice pre nego što sede na samu ivicu. Opet pomislih na njene pokrete
glumice. Precizno znanje, hiljadu puta ponovljeno, čije je dejstvo vrlo dobro
poznavala. A onda i taj njen pogled dok me je pitala:
„Ne verujete da sam ubila Majkla zato što ste Jevrejin?“
Ironija joj je učinila glas promuklim.
„Ne... Ne znam zašto tako mislim. Ali verujem da je tako.“
Odlučio sam da budem iskren do samog kraja. Nisam mogao da zamislim
drugi način da se iščupam iz kandži njene sumnjičavosti. Ćutke me je
odmeravala od glave do pete. Dođoh u iskušenje da joj kažem za T. K. Lina. Da
joj objasnim da poznajem advokata koji može da joj pomogne. Međutim, nisam
se usudio. Nije bio trenutak. Ona nije htela ništa od mene. Vodila je igru, a ja
sam mogao samo da je pratim. Zaćutah kao da sam zaboravio tekst za
sopstvenu ulogu. Ona je za nekoliko trenutaka uspela da pretvori tu prljavu
zatvorsku prostoriju za razgovor u scenu. Postao sam istovremeno njena publika
i nevažni sporedni lik.
Za trenutak zatvori oči, zaćuta, pa ponovo otvori oči i pogleda u zid ispred
sebe.
„Kako je to čudno, ta sećanja. Otkako živim ovde, u vašoj zemlji, skoro da
sam zaboravila... Htela sam da zaboravim. Da budem nova za novi život! A
sada, zbog pitanja koja mi postavljaju na saslušanju, sve mi se vraća bez
prestanka. Kao da sam zaronila u reku, bez mogućnosti da se vratim na obalu.
Zbog toga sam jedva mogla da zaspim. Ove noći ponovo sam proživela sve te
dane na putu do Birobidžana, tako jasno kao da sam se ponovo našla u vozu.
Bilo je to veoma dugo! Tako dugo i tako hladno. Deset-dvanaest dana. Možda i
više. I isto toliko noći. Najpre u jednom starom vagonu s drvenim klupama. U
sredini vagona bila je peć na drva. Tu su gorele krupne cepanice. Bakarni lim
rumeneo se u mraku. Krenuli smo iz Moskve pre zore. Bilo je najviše žena.
Mnoge su išle u fabrike naoružanja u Gorkom. Žene u godinama, grube, koje su
odlučile da se pridruže svojim kćerima i unucima na Uralu, pošto Nemci više
nisu ugrožavali Moskvu. S paketima, koferima, korpama. Nije trebalo ostaviti
ništa što je korisno i dragoceno... Neke su navukle po nekoliko slojeva odeće.
Dva ili tri kaputa, debele podsuknje, bluze. Neko je morao da im pomogne da se
popenju u vagon. Više nisu mogle da pomeraju noge. Smejale su se kao
devojčice dok su skidale sve te slojeve. U dnu vagona dva-tri čoveka dobacivala
su šale. Bezubi starci koji nisu poslati u rat, samci, bez žene ili snahe da vode
brigu o njima. Krišom su pogledali na korpe pune hrane i votke. Starice su ih
grdile kao dečicu i tvrdile da ne smeju ništa da diraju. Ili onda kada su morali da
se ponašaju kao muškarci. Istini za volju... tu i tamo čule su se šale, tu i tamo
vika i glasan smeh. Moglo se pomisliti da te žene kreću na odmor, vrlo srećne
zbog onog što ih čeka na kraju putovanja. Ali to nije dugo potrajalo. Kada je voz
uhvatio ritam, kada su počele da se naziru senke Moskve koje nestaju, više se
niko nije šalio. I smeh je prestao. Mislilo se samo na jedno. Na čitav taj život,
prošlost, emocije koje ostaju u velikoj Moskvi. Lepe, ali i one strašne. Misli koje
nas opsedaju kada je smrt blizu. Ja sam se osećala kao i svi ostali. Nešto mi se
steglo u grlu. Kao da sam slutila da se nikada više neću vratiti u Moskvu.“
Zaboravila je na mene. Kao što je zaboravila na zidove ovog zatvora. Nisam
se usuđivao da napravim nijedan pokret, čak ni da sednem. Ni govora da
prekinem nit. Ona je ponovo pričala na način koji me je očaravao za vreme
saslušanja. Međutim, ovog puta predstava je bila samo za mene.
„Posle smeha na polasku, došle su suze. Žene su pričale samo o ratu. O
muškarcima koje su izgubile ili za koje su se bojale da ih više neće videti. O
Č
sinovima, braći, muževima. Čak i o svojim ljubavnicima. Nazivale su ih imenima
od milja. Pričale su o njihovim strastima, manama, trenutku kada su se sreli,
njihovim mirisima, nežnim rečima koje su izgovarali kada su se rastajali zbog te
strašne mašine smrti. O svemu što im je nedostajalo svake večeri i sprečavalo ih
da zaspe, a da ne plaču. Neke su toliko plakale da više nisu mogle da izdrže. One
su počele da piju još od prvog dana. Polako su se opijale sve do naredne noći.
Inače ne bi mogle da spavaju. Slušala sam ih i ćutala. Njima to nije bilo čudno.
Bila sam najmlađa u čitavom vagonu. Nisu se interesovale za mene. Nisu bile
raspoložene za radoznalost.“
Opet kratko ćutanje, pa uzdah.
 „Počela sam da idem da tražim cepanice za potpalu peći. Kada smo stajali u
stanicama, uvek je bilo drva na peronima, ali trebalo je biti brz. Čim bi
kompozicija usporila, ljudi su iskakali iz vagona i trčali do gomila sa cepanicama.
Kako sam bila najmlađa, bila sam brza. Žene iz vagona gledale su me kako trčim
po peronu. Uzvikivale su mi reči ohrabrenja. Moglo se pomisliti da je reč o
pravoj trci... Bilo je zanimljivo. Ja sam ponela vrlo malo hrane. Brzo sam
ispraznila svoju korpicu. One su me hranile kao neko dete. ’Jedi, jedi,
Marinočka! Moraš da budeš jaka da bi nam donosila drva!’“
Nasmejah se refleksno s njom, pa pogledah na sat. Preostalo nam je manje od
četvrt sata. Čuvarka je sve češće prolazila iza zastakljenih vrata. Marina nije
obraćala pažnju na to. Odlučih da sednem. Ona to i ne primeti.
„Onda su počela da pristižu i pitanja. Baš ono što je bilo potrebno. Pitale su
me gde idem i zašto. Nisam rekla: ’Idem da se sakrijem u Birobidžanu.’ Rekla
sam upravo sledeće: ’Na istok, daleko od Moskve’, i one bi klimale glavom.
’Onda, ne ideš u Gorki?’ ’Ne, još dalje.’ ’Ideš u Perm?’ ’Još dalje.’ Ovog puta su
znale. Dalje je samo Sibir. ’Imaš li porodicu tamo?’ Zašto nisam rekla istinu?
Možda zato što sam naslućivala da bi zbog reči Jevrejin promenile stav. Poslužila
sam se malom laži, klimajući glavom. Bilo je to skoro tačno. Još to nisam znala,
ali očekivala me je velika porodica Jevreja. Žene nisu insistirale. Mislile su da
shvataju. Pretpostavljale su da idem kod muža, ljubavnika u nekom od hiljada
logora za prevaspitavanje. Gulaga. Svi su znali za njih. U slučajevima kada nisu
imale dece, druge porodice, neke žene išle su da žive u blizini logora u kojem je
njihov čovek bio zatvoren. Same su odlazile u zatvor da bi opet doživele neku
vrstu ljubavi.“
Marina nije pričala meni. Šaputala je svoja sećanja i doživljavala ih kao
milovanje da se smiri. Morao sam da načuljim uši. Možda je tu priču pričala
sama sebi kada je bila sama u ćeliji. Možda ne. Možda je sve ovo bilo samo još
jedna sjajna pozorišna veština i bila joj je potrebna publika. To ipak nije nimalo
umanjivalo njenu iskrenost. Tako bih voleo da T. K. može da je čuje ovako kako
je ja čujem. Bio bi manje ciničan. Prvi put otkako je ušla u prostoriju za
razgovor, postadoh svestan da je bila gola ispod bluze. Kao da su njene reči i
koža bili dovoljni da je zaštite. „Sve vreme sam bila ’Marinočka, devojka koja ide
kod zeka, svog zatvorenog muškarca’. Mnoge žene sišle su iz voza u Gorkom.
Druge, malobrojnije, popele su se u vagon. Neke su išle u Perm, s druge strane
Volge, dok su se druge uputile ka Kujbiševu. U svim varošima u kojima se voz
zaustavljao uskakale su nove žene. Smeštale su se sa svojim korpama, mirisale na
sneg i led. Hladnoća je bivala sve jača. Toplota od peći više nije bila delotvorna.
Noći smo provodili u kaputima. Onda su došli Kazanj, Sverdlovsk. Prošla su
četiri dana otkako smo krenuli iz Moskve. Prošli smo planine i bili smo na jedno
pola dana od Čeljabinska kada se voz zaustavio zbog snežnih nanosa. Bila je
noć, ništa se nije videlo. Ujutro je vozovođa saopštio da je sneg prekrio prugu
najmanje pola kilometra. Dali su nam lopate i svi smo se, kako muškarci tako i
žene, bacili na raščišćavanje šina. Sneg je bio tako gust da nam je to oduzelo
čitav dan. Vrlo lep, vedar i hladan dan. Bili smo na sredini padine. Šuma koja se
nalazila ispod pruge blistala je u inju. Teren iznad pruge bio je talasast, uglačan
snegom koji je škripao pod lopatama. Raščišćavanje snega nije bilo naporno. Ni
približno u poređenju s kopanjem rovova u Moskvi. Posle svih tih dana
provedenih u buci i paklenom ljuljanju voza, to je čak predstavljalo zadovoljstvo.
Tišina je bila predivna. Nisu se čuli glasovi. Naš dah stvarao je iznad nas mali,
nepomični ledeni oblak koji se zadržavao u vazduhu.
Kada je sunce bilo na zalasku, zasijale su milijarde kristala pare. Izgledalo je
kao da nas je okružilo mnoštvo zlatnih oblaka. Žene su bile toliko uzbuđene da
su počele da se krste. Kada je pala noć, pre nego što je voz ponovo krenuo, peći
su porumenele kao nikada do tada. Ljudi su počeli da vade hranu iz korpica. Oni
koji su imali votku otvorili su flaše. Nastalo je slavlje u svim vagonima.“
U međuvremenu je skupila noge uz grudi. Obuhvatila listove i prislonila pete
uz ivicu stolice, njihala se lagano kao dete ili kao što sam viđao da rade pobožni
ljudi u sinagogi. Lice joj se izmenilo. Sivilo zbog iscrpljenosti je nestalo. Starost
je postala daleka. Mogao sam da je zamislim kako sedi na ivici kreveta i priča o
svom putovanju deci koja se bore protiv sna.
„U Čeljabinsku se sve promenilo. Tamo je bilo dvanaestak porodica na
peronu. Deca, mlađi ili stariji muškarci, bake koje drže bebe u ćebadima. Neki su
se savijali pod teretom prtljaga, drugi su nosili po nekoliko paketa. Raznovrsna
odeća, različita lica. Zabrinuta. Od straha, od umora. Kontrolori su ih gurali u
prvi vagon, iza lokomotive. Ulazili smo u središte Sibira. Led je prekrio prozore.
Svetlo dana teško je prodiralo kroz njih. Jedna žena upitala je ko su te porodice.
Neki čovek je odgovorio: ’Jevreji za Birobidžan.’ Objasnio je da u Čeljabinsk
pristižu vozovi s Krima. Rekao je: ’S vremena na vreme iskrcavaju se Jevreji.
Izgleda da im tamo postaje vruće zbog Švaba.’ Tako su se stvari odvijale. Postala
sam Jevrejka čak pre nego što sam stigla u Birobidžan. Prvi put sam se pomalo
osetila kao oni.
U Omsku se kompozicija razdvojila. Jedan deo išao je pravo ka
Novosibirsku, dok je drugi silazio prema Kini i Bajkalskom jezeru. Opet su
jedan oficir Crvene armije i politruk kontrolisali naše domaće pasoše i vozne
karte. Usmeravali su putnike zavisno od toga da li se iskrcavaju u Irkutsku ili
nastavljaju dalje. Bili su začuđeni videvši moju voznu kartu. Politruk me je
razgledao po svim šavovima: ’Ti ideš u vagon Jevreja za Birobidžan, drugarice.’
U tom vagonu nalazile su se samo drvene klupe i nije bilo kupea. Deca su
spavala na torbama ili u bunkerima za prtljag. Krajevi prozora bili su zašuškani
novinama da ne bi ulazila čađ iz lokomotive. Pažljivo su me odmerili. Brižnim,
nesigurnim, umornim pogledima. Verovatno su se pitali šta radim tu, sama.
Trebalo je vremena da se jedan stariji čovek koji je jedva govorio ruski usudi da
me upita gde idem. Odgovorila sam:
’Birobidžan.’ Nasmešio se, sasvim iznenađen. Upitao me je: ’Yid?’
Reč na jidišu koju nikada nisam čula. Naslućivala sam njen smisao i potvrdila
glavom. Da, i ja sam bila yid! Napravili su mi mesto. Nisam imala mnogo
prtljaga.“
Zakikota se. Pogleda me prvi put otkako je počela da priča. Odjednom joj se
plave oči ispuniše suzama. Odmahnu glavom.
„Svi su bili tako srećni, tako nestrpljivi da stignu u Birobidžan! Kako su mogli
i da zamisle šta ih tamo čeka?“
Prekide je buka vrata koja su se otvarala. Pojavi se nadzornica.
„Gotovo!“
Marina se sledi u deliću sekunde. Dok je ustajala, zgrabi ručke torbe pre nego
što je se nadzornica dočepa.
„Oni misle da me kažnjavaju s tom glupom farher“, reče ona dok me je
odmeravala pogledom. „Ali ja sam srećna. Ponovo preživljavam svaki minut.
Uskoro ću ponovo sresti Majkla.“
Nadzornica je gurnu prema vratima.
„Gotovo je.“
Kada je bila na pragu prostorije za razgovor, Marina se okrenu.
„Ko zna? Meshane mazl?“
Ulazna vrata za posetioce iza mojih leđa su se otvorila, a da toga nisam bio
svestan. Na njima je stajala još jedna nadzornica.
„Šta to priča?“
„To je neki izraz na jidišu“, rekoh i uzeh šešir. „To znači da će se sreća
možda preokrenuti.“
„Jidiš? Nerazumljivi jezik Jevreja?“
„Mislim da jeste.“
Izgleda da joj se to nije svidelo.
Čovek iz CIA kojeg je pozvao Kon bio je Irac. Omanji i debeljuškast,
riđokos. Uopšte nije ličio na špijuna iz holivudskih akcionih filmova. Upade u
salu za saslušanje s kožnom torbom ispod ruke i zagleda se u Marinu sa
ushićenjem deteta koje stoji ispred kaveza s majmunima. Ona ga ne udostoji
pogleda. Kao ni mene, dok su je policajci vodili do njenog sedišta. Ništa nije
moglo da ukaže na naš susret u prostoriji za razgovor u Starom okružnom
zatvoru pre tri sata.
Jedva sam imao vremena da provedem jedan sat kod kuće i zabeležim ono
što mi je ispričala pre nego što je dovedena u Senat. Žena koja je sada bila ispred
nas uopšte nije ličila na iscrpljenu zatvorenicu koju sam izvukao iz ćelije.
Poželeo sam da poverujem da ju je moja poseta u zatvoru oporavila. Pojavila se
u letnjoj zelenoj haljini, a preko nje je imala beli žaket. Kada se oslobodila lisica,
skinula je žaket i otkrila gole nadlaktice i okovratnik haljine, tako širok da joj se
jedva nazirao izrez na grudima. Savršena haljina za tu priliku. Uredna, ali dosta
uska u struku i grudima, koliko da gospodi iz Komisije ne promakne ništa od
njene senzualnosti. Moglo se pomisliti da ju je nosila već sto puta. Takođe, bila
je diskretno našminkana. Senka maskare naglašavala je plavetnilo njenih očiju.
Usne su joj izgubile bledilo boje krede koje sam uočio malo ranije.
Širli se okrenula da mi namigne. Mogla je biti ponosna na svoj izbor.
Međutim, nadao sam se da Kon, Vud i družina iz Komisije nisu bili dovoljno
razboriti da se zapitaju kome njihov svedok duguje ovaj novi izgled.
Bilo je sasvim očigledno da je tako. Irac iz CIA interesovao ih je više od
novih haljina Marine Andrejeve Gusejev. Otkako je sela, Vud se igrao čekićem.
Saslušanje se nastavi. Kon, čija je kosa bila namazana briljantinom i koji je nosio
odelo od cica miš-sive boje, pokaza se većim plejbojem nego ikada i prijateljski
pozdravi svog svedoka:
„Možete li da kažete Komisiji svoje ime i zanimanje?“
„Roj Markus O’Nil. Strateški analitičar u CIA.“
„Jeste li svesni da polažete zakletvu?“
„Da, gospodine. U okviru svojih ovlašćenja.“
„Razume se. Imate li saznanja, s obzirom na vaš posao, o nekoj oblasti ili
državi u Sovjetskom Savezu pod nazivom Birobidžan?“
Irac izvuče nekoliko cedulja iz aktovke. Pregleda ih, potvrđujući:
„Da, gospodine, ta oblast postoji. Jevrejska autonomna oblast Birobidžan,
kako je nazivaju Sovjeti. Glavni grad takođe se zove Birobidžan. Ta oblast jedva
je nešto veća od Masačusetsa. Uz nju teče reka Amur, koja predstavlja granicu
između SSSR-a i Mandžurije. Nedaleko od Harbina, mandžurijskog glavnog
grada. Skoro tri ili četiri stotine kilometara drumom.“
O’Nil uputi lukav pogled članovima Komisije.
„Pretpostavljam da vam nije bliska geografija tog ugla Zemljine kugle. Nalazi
se na manje od petsto kilometara vazdušnom linijom od obala Pacifika, osamsto
od japanskog ostrva Hokaido. Znači, vrlo daleko od Moskve. Osam ili devet
hiljada kilometara. I to nije nikakav raj. Stvarno je potrebno imati veliku želju, pa
otići tamo. Treba zamisliti sibirsku tajgu, nepregledne šume tisovog drveta,
močvare, komarce, zemlju gde ništa ne niče, strahovitu hladnoću zimi i vrelinu
leti. Eto toliko o geografiji. Ali je u toj priči o Birobidžanu geografija bitna.“
„Šta hoćete da kažete?“, upita Vud.
 „Birobidžan nije samo država u okviru Sovjetskog Saveza, već je to jevrejska
država. Prva jevrejska država od Biblije, nastala čak nekoliko godina pre
stvaranja
Izraela. Jedno od najinteresantnijih Staljinovih lukavstava, mora mu se priznati.“
„Možete li da nam to objasnite, gospodine O’Nil?“, upita Makarti, mršteći se.
Irac pokaza grimasu zadovoljstva. Naravno da je mogao. Samo je to čekao.
Više mu nije bilo potrebno da čita cedulje, bio je u svom elementu.
„Francuzi to nazivaju trostruki pogodak u bilijaru. Kao što znate, još od pre
revolucije iz 1917. godine ne zna se broj Jevreja koji su bili zajedno s
komunistima. Čak se može reći da je komunizam jevrejska stvar, sve do samog
vrha u Kremlju. Krajem dvadesetih godina bilo je više Jevreja nego ne-Jevreja u
Politbirou i onih koji su bili oženjeni visoko rangiranim suprugama. Neki su
počeli da se brinu zbog toga. Onda je neko iz Staljinovog okruženja došao na
briljantnu ideju. Čvrsto verujem da je to bio stari predsednik Kalinjin. Jevreji već
vekovima nisu imali svoju zemlju. Bilo ih je svuda, od Nemačke do Sovjetskog
Saveza, u čitavoj Evropi, ali nisu imali sopstvenu naciju. Zašto im je ne dati?
Fino lukavstvo. Time bi se ostatku sveta dokazalo da su boljševici plemeniti
momci i da su spremni da reše probleme Jevreja. Hoću da kažem, bez
uobičajenog nasilja, pogroma i takvih stvari... Naravno, Jevreji nisu tražili ništa
bolje. Još otkad su želeli da imaju zemlju za sebe! Ostao je samo jedan problem
koji je trebalo rešiti: gde smestiti tu novu zemlju na karti SSSR-a? Tu se Ujka
Džo pokazao vrlo dovitljiv.“
O’Nil napravi pauzu. Bila je to loša pozorišna predstava. Govorio je brzo, a
pokreti su mu bili spori. Loše je izgovarao i gutao je reči. Širlini prsti, kao i prsti
njene koleginice prosto su leteli po tastaturama stenodaktilografskih mašina i
jedva uspevali da ga prate. Na dva metra od njega, sagnute glave, nepomična,
Marina je zurila u svoje ruke položene na sto. Bilo je nemoguće naslutiti da li ga
sluša.
„Jevreji su predložili da se nastane na Krimu ili u Ukrajini. Mnogi od njih
živeli su u tim područjima već deset ili dvanaest generacija. Međutim, Krim i
Ukrajina bile su bogate oblasti. Dobra klima, lepa zemlja, sunce... Previše dobre
da bi ih Staljin prepustio Jevrejima. Ne računajući to da su boljševici mrzeli
Ukrajinu. Seljačku zemlju koju je Lenjin hteo da baci na kolena. Trebalo je
pronaći neko drugo mesto. U tome su protekle dve ili tri godine razmišljanja, a
onda su Japanci pružili rešenje Staljinu. Oni su 1931. godine osvojili Mandžuriju.
Smestili su se u Harbin, gde su se osećali kao kod kuće. To znači da su se
ulogorili na reci Amur. Mogli su da pređu granicu SSSR-a kad im je volja. Može
se zamisliti šta je to značilo za Staljina, ali to nije nešto što bi ga uspavalo. Brzo
je shvatio kakav je to rizik. Pogledao je kartu i video veliki nenaseljeni prostor
ispred Japanaca iz Mandžurije: Birobidžan. Nije mu dugo trebalo da se odluči.
Već 1932. godine Birobidžan je postao jevrejska autonomna oblast. Odigran je
vešt potez. Možda Jevreji nisu bili previše zadovoljni time što moraju da se
zakopaju na kraju Sibira. Međutim, na kraju krajeva, to nije bio koncentracioni
logor, a Ujka Džo im je poklonio zemlju. Nisu mogli da budu izbirljivi. I, časti
mi, čitav jedan mali svet nagrnuo je u tu zabačenu rupčagu. Osnovane su škole,
fabrike, kolhozi, kasarne. Ne zna se tačan broj, ali naši izvori procenjuju da se
tamo iselilo dvadeset ili trideset hiljada Jevreja, zajedno s njihovim sinagogama i
njihovim jidišom. Treba reći da tamo nisu bili samo Jevreji. I drugi, pravi Rusi,
koje je udaljenost od Moskve smirivala, pretpostavljam. I sve u svemu, kao što
znate, Japanci su radije napali nas u Perl Harboru, nego što su imali želju da se
kače sa Ujka Džoom. Vrlo je moguće da ova priča o Birobidžanu ima svoju
težinu zahvaljujući izboru Japanaca...“
Nastade kratka tišina, kao da je postojala želja da se dopusti da pri
spominjanju Perl Harbora žamor zahvati čitavu salu. Senator Munt se prekrsti.
Kako je Irac ponovo zaustio da nešto kaže, Nikson podiže ruku da ga prekine.
Irac se nije dao.
„Oprostite, gospodine predstavniče, postoji još jedan detalj. Mislim da će vas
zanimati. Ta kolonija iz Birobidžana imala je izvesnog uspeha kod Jevreja koji su
živeli izvan Sovjetskog Saveza. Zaista, ovde kod nas bila je prilično na glasu na
početku rata.“
„Kako to?“
„Treba da vas podsetim, gospodine, da je u to vreme politika Sjedinjenih
Država podržavala Staljina. Predsednik Ruzvelt pružao je Rusima mnogo toga.
Međutim, to Staljinu nije bilo dovoljno. Sovjeti su muvali sa svojim planovima.
Prikazali su Birobidžan kao otvorenu državu: svi Jevreji sveta mogli su da se
usele tamo. Nisu morali biti komunisti. Bar su tako tvrdili. Sami Jevreji
organizovali su se da dobiju podršku i ovde i tamo. Na primer, Agrodžoint ih je
snabdeo svim vrstama poljoprivredne opreme...“
„Agrodžoint?“
„American Jewish Joint Agricultural Corp, gospodine. Bilo je i prikupljanja
novca.“
„Jesu li se američki Jevreji stvarno iseljavali tamo?“, začudi se Nikson. „U tu
boljševičku stepu?“
„Da, nekoliko stotina njih, gospodine. U to vreme vladala je povoljna klima
za to, čak i kod nas. S nacistima na vlasti u Nemačkoj, hoću da kažem... Jedan
sovjetski Jevrejin, glumac Solomon Mihoels, napravio je turneju kod nas u
Holivudu i Njujorku. Držao je konferencije sa svojim Jevrejskim antifašističkim
komitetom. Jednim od komiteta koje su Sovjeti obožavali. Taj Mihoels postigao
je lep uspeh. Krcate sale. I prikupljenih četrdeset ili pedeset miliona dolara.“
 Nastade žamor među senatorima, kako zbog pomenute sume, tako i zbog
pominjanja Mihoelsovog imena. Kon i Vud okrenuše se prema Marini, dok
O’Nil dodade:
„Staljin se baš tome nadao s pričom o jevrejskom komitetu: prikupiti što je
moguće više dolara. Može se reći da su se veoma dobro snašli.“ Makarti se
promeškolji u fotelji.
„Jesu li oni, po vašem mišljenju, došli kod nas samo zbog novca?“
Irac napravi sumnjičavu grimasu. Pogleda prema nama, kao da se pitao
smemo li da čujemo njegove tajne.
„Možete li da odgovorite senatoru Makartiju, gospodine O’Nile?“, umeša se
Vud.
Irac opet poprimi izraz mudraca.
„Časti mi, mi smo uvek mislili da je ta turneja Jevreja antifašista lukavstvo da
uspostave špijunsku mrežu. Sastavljenu od jevrejskih špijuna, naravno, ljudi
motivisanih zbog jednog razloga: udesiti da Ujka Džo bude jak kao Ujka Sem,
ako shvatate šta hoću da kažem...“
„Da li biste mogli da budete malo konkretniji?“
„Ne mnogo, gospodine. Trebalo bi da to potražite u dokumentima o OSS-u.
Ja mogu da vam iznesem da je taj glumac, taj Mihoels, predsednik komiteta, bez
sumnje služio kao pokriće onima koji su ga pratili. Mi znamo da su svi oni bili
agenti NKVD-a. Mihoels je držao konferencije i prikupljao novac, a oni su se
bavili nečim drugim. Vidite, Staljin im ipak na tome nije bio zahvalan. Uklanjao
ih je jednog po jednog...“
„Mihoels je mrtav?“
Irac se trže posle Marininog krika. Ona ustade i stade naspram njega. O’Nil je
prezrivo odmeri od glave do pete. Očigledno je bio ubeđen da glumica izvodu
svoju tačku. Marina mu priđe još korak bliže, a policajci joj staviše ruke na
ramena.
Ona ponovi:
„Mihoels je mrtav?“
Kon i Vud razmeniše kratke poglede.
„Možete da odgovorite svedoku, gospodine O’Nile“, izjavi Kon.
Irac sleže ramenima.
„Ako to već niste znali, gospođice, Solomon Mihoels umro je u jesen 1948.
Zvanična verzija je da ga je oborio kamion dok je išao na železničku stanicu u
Minsku. Naši izvori sigurni su da je to bio prikriveni zločin. Novinar koji je bio s
njim, Vladimir Golubov, takođe je ubijen. Uostalom, prema onome što se danas
zna, svi koji su učestvovali u tom komitetu uklonjeni su ili poslati da se smrznu
u nekom delu Sibira.“
 Marina ponovo sede, prebledela. Začuh kako šapuće: „Ljusja!“ I drugi su je
čuli. Nastade trenutak zbunjenosti među tom gospodom. Iskrenost njenih
emocija bila je očigledna. I svakako nisu mogli da tako brzo zaborave sve što je
juče ispričala o burnom nastanku komiteta.
O’Nil se isceri prema Makartiju i Niksonu.
„Da budem iskren, u ove dve poslednje godine Staljin je uklonio mnogo
viđenih Jevreja. Ta priča o Birobidžanu, na kraju krajeva, nije ih mnogo
zaštitila.“
„Gospodine O’Nile, da li imate saznanja o misiji OSS-a u Birobidžanu za
vreme rata?“, umeša se Makarti.
Bilo je interesantno videti kako se izraz Irčevog lica menja. Njegov zadovoljni
izgled nestade. Glas mu se izmeni. Pre svakog odgovora poče da skreće pažnju
na sebe i da meri svaku reč.
„Mogu da potvrdim da je postojala.“
„U kakvim uslovima?“
„Bogami, nije samo Ujka Džo imao dobre ideje, zar ne? Pošto je odškrinuo
vrata tom pričom o useljavanju Jevreja i pomoći za rat protiv nacista, bilo bi
glupo da se to ne iskoristi.“
„Hoćete da kažete da se pošalju agenti tamo?“, upita bezazleno senator Munt
i širom otvori oči.
Irac je oklevao, praveći grimasu.
„Radilo se o tome da se sazna nešto više o Birobidžanu, a naročito o tome šta
Japanci muljaju s druge strane reke Amur, gospodine. Borili smo se na Pacifiku,
ako se sećate. OSS primio je informaciju o fabrici hemijskog oružja, smeštenoj u
Harbinu, mandžurijskom gradu nadomak Birobidžana. Bila je to dobra pristupna
tačka...“
Marina je u međuvremenu podigla glavu. Pažljivo je slušala. Tuga iz očiju joj
je nestala. Ono što je sijalo iz njih bilo je bliže besu.
Vud upita:
„Agent Ejpron bio je jedan od njih tamo?“
„Nisam ovlašćen da o tome kažem više, gospodine. Već sam upozorio
tužioca Kona tim povodom.“
Izvadi poveći koverat iz aktovke i pokaza ga Vudu.
„Ta dokumenta mogu da čitaju samo ovlašćene osobe.“
Pokaza bradom na stenodaktilografkinje i mene. Poprimi smrknut izraz tipa
koji zna više od svih.
„Imam ovlašćenje da ih stavim u vašu nadležnost, gospodine.“
Makarti je ležerno klimao glavom i davao do znanja da je saglasan sa svakom
njegovom rečenicom. Počeo sam da se pitam da li su njih dvojica zajednički
smislili tu tačku. Ako jesu, onda su potcenili Marinu Andrejevu Gusejev. Ona
pokvari predstavu podrugljivom grimasom. Prezrivo odmeri Irca od glave do
pete.
„Izigravate nekakvu tajanstvenost zato što ne znate ništa. Ni o Birobidžanu
ne znate ništa više. A Majkl nije bio samo špijun. Bio je pravi lekar. Svi su ga
voleli. Spasavao je živote, bilo da se radilo o Jevrejima ili ne. Dobro se osećao
tamo. Nije imao ni najmanju želju da se vrati ovamo.“
Vud ne pruži O’Nilu mogućnost da odgovori.
„Pa dobro, možda bi bilo vreme da nam ispričate kako ste sreli agenta
Ejprona, gospođice.“
 BIROBIDŽAN
Januar 1943.

Drama je počela dan pre njihovog dolaska. Birobidžan nije bio udaljen više od
sto vrsta. Nešto pred sumrak, voz se zaustavi u varoši okovanoj ledom. Ispod
drvene nadstrešnice stajao je crveni pano prekriven injem koji je najavljivao:

JEKATERINASLAVKA
OBLAST OKO REKE AMUR

Hol železničke stanice, osvetljen samo jednom svetiljkom, bio je prazan.

Niko na peronu nije čekao putnike. Nijedan putnik s prtljagom nije iščekivao
dolazak kompozicije. Neki stariji čovek bio je naslonjen na oskudnu gomilu
cepanica i dremao uz peć. Između štitnika za uši koji su visili na njegovoj šapki
nazirala mu se glatka tamna koža i upale oči. Kotao sa supom pušio se na
rumenkastim plamenovima.
Voz se zaustavi uz škripu kočnica. Vojnici izađoše iz mraka. Njih tridesetak, s
puškama u rukama, umotani u krznene šalove. Na šapkama im je blistala crvena
zvezda. Postrojiše se ispred vrata svih vagona. Poručnik smežuranog lica izdavao
je naređenja arogantnim tonom. Idući od vagona do vagona, počev od onog
poslednjeg, vojnici su propuštali žene koje su išle da traže drva i da napune
lonce supom. Prvi put od polaska iz Moskve nije bilo gužve. Poslednji vagon
koji je trebalo da bude snabdeven bio je onaj s Jevrejima. Marina nije izlazila,
samo ubaci desetak cepanica koje je sakupila dok su se deca bacila na lonac sa
supom koji je jedna od žena uspela da dobije.
Kada su i poslednja vrata vagona zatvorena, vojnici obesiše puške o rame.
Počeše da tapkaju čizmama po snegu i da tumaraju po peronu. Sasvim napred,
železničari su punili tankere i cisterne lokomotive. Čulo se blago ritmičko
huktanje ložišta. To potraja. Zbog nekog razloga voz nije polazio. Uskoro se
potpuno smrknu.
Ispod nadstrešnice se upali svetiljka. Azijac je odavno nestao sa svojim
praznim loncem. Poslednji plamenovi njegove peći gasili su se u snegu.
Nestrpljenje je raslo. S raznih strana počeše da se čuju pitanja. Zabrinutost
izazva nerviranje. Žene su na pojedinim mestima duž kompozicije otvarale vrata
vagona i protestovale kod vojnika. Njihovi kreštavi besni glasovi parali su ledeni
Š
vazduh. Šta se događalo? Zašto voz nije polazio? Ko je odlučio da spreči putnike
da razmrdaju noge? Još koliko će ovo potrajati?
Vojnici ogrnuti šalovima nisu odgovarali. Odmahivali su glavom i davali im
znak da se vrate u kola. Neki od njih ponovo uzeše puške u ruke. Jedna mlada
žena planu. Iskoči na peron i zgrabi najbližeg vojnika za rukav. Dečaka od jedva
dvadeset godina. Obrve su mu bile prekrivene injem. Slaba svetlost zamutila mu
je pogled. On odgurnu ženu rukom. Grubo. Ona se okliznu, pade na zadnjicu,
kriknu. Vojnik joj uperi cev oružja u grudi. Ona prestade da vrišti. On otkoči
oroz puške. Škripa podmazanog metala odjeknu ispod nadstrešnice. Ostali
vojnici prestadoše da tapkaju u mestu i počeše da ih posmatraju izdaleka. Na
vagonu s Jevrejima žene odškrinuše vrata, ali niko se nije umešao u raspravu.
Vojnik dade znak puškom. Žena ustade. Jedna od njenih drugarica siđe da joj se
pridruži. Uze je ispod pazuha i odvuče ka stepenicama vagona. Vojnik nije
spuštao oružje. Oči su mu poprimile belu boju koju su imale njegove obrve.
Žene se popeše u vagon. Zalupiše se vrata duž čitave kompozicije. Ponovo
nastade tišina.
Nije bilo prvi put da voz dugo stoji u nekoj stanici. Obično su svi znali zašto:
voda za tanker bila je zamrznuta; nedostajalo je drva ili uglja; mašinovođe je
isuviše brzo hvatao mamurluk zbog votke... Uobičajeni događaji za takvo
putovanje. Ovog puta bilo je drugačije. Do tada vojnici nisu nadzirali putnike
kao zatvorenike. I šta su vojnici tu radilu? Na krajnjem istoku Sibira? Dok se
Crvena armija suprotstavlja Nemcima u Staljingradu i na Volgi?
Mnogo pitanja bez odgovora.
Posle jednog, možda dva sata, jak zvižduk zapara noć. Bilo je to samo
buđenje vojnika koji su se ukočili od hladnoće. Za nekoliko trenutaka pojavi se
nova patrola i pomeša se s prvom. Vojnici nastaviše da tapkaju čizmama ispred
vagona, ali sada energičnije.
Čekanje se nastavi. U vagonu s Jevrejima pričalo se tiho. Deca se više nisu
usuđivala da se igraju ni da se svađaju. Pogledi su neprestano skretali ka
prozorima. Sada ih izuzetno nisu zaklonili krznenim zavesama kojima su se štitili
od hladnoće. Ipak, čemu gledanje u te prozore? Led i noć činili su ih
neprozirnim kao da su bunari bez dna.
Od Omska nije bilo dana a da neki gest ili sitniji događaj nije približio Marinu
tim uplašenim i uznemirenim strancima. Ponekad su se mogli začuti buka, smeh
i glasno ćaskanje. Sledećeg trenutka zahvatila bi ih sumorna učmalost. Ništa, čak
ni deca, nije moglo da im izmami osmeh.
Prema njoj su iskazivali prisnost, kao i preterano, skoro ironično poštovanje.
Nije im bilo nimalo teško da joj pronađu mesto u već prepunom vagonu.
Starom, rasklimatanom vagonu koji je na brzinu opremljen ružnim drvenim
klupama. Kroz četiri kvadratna prozora prodiralo je nešto malo svetlosti, ali su
led i inje zamagljivali pogled. Drvene pregrade zadržavale su kiselost tih nikada
provetrenih
Č
mesta, koja smrde na znoj, čađ, kofe za toalet. Čim tu uđete, zapahne vas smrad,
a zatim se naviknete.
Uprkos maloj peći, što su više napredovali ka istoku, to je hladnoća postajala
sve jača. Žene su ubrzo primetile da Marina u toku noći nosi na sebi sve
džempere jedne preko drugih i umotava se u kaput. Jedna od njih odveza paket i
iz njega izvuče šareno vuneno ćebe. Pruži joj ga.
Matone, matone...
Osmehivala se i klimala glavom. Marina je oklevala. Stari čovek koji je malo
natucao ruski i izgledao kao njihov starešina, zamlatara rukama.
„Matone, poklon. Ona kaže: poklon. Treba prihvatiti.“
Marina htede da se pobuni. Priđe jedna devojčica, uze ćebe iz ruku žene koja
joj je verovatno bila majka i prebaci ga preko Marininih ramena. Ona ponovi na
ruskom reč koju je izgovorio deda: „Podarok... Podarok... Matone!“ Svi počeše
da se smeju.
Od tog dana je razmenjivanje po nekoliko reči s decom, nekih na ruskom,
drugih na jidišu, postalo igra. Kartofl je značilo krompir; khaverte – prijatelj; goy
– neko ko nije Jevrejin; fish – riba; shavarts broyt značilo je crni hleb; muter –
majka; kikhl – biskvit...
Sporazumevanje je manje-više bilo stvar pokreta i grimasa. Varljiva
pantomima koju su deca obožavala. Marina se smejala s njima, ali je ćutljiva
strogost roditelja nastavljala da deluje na njih. Kao da se radi o učenju uloge za
scenu, potajno je proučavala način na koji su spuštali čelo ili saginjali glavu dok
govore. Pokušavala je da oponaša pokrete njihovih ruku, skupljanje kapaka,
durenje kada su se suprotstavljali hirovima dece, pa čak i širokim osmesima
prilikom kojih su visoko podizali obrve.
Ponekad su i oni posmatrali nju i odmeravali je. Naročito žene i starešina, i
verovatno su se pitali šta će ta mlada Jevrejka da radi u Birobidžanu, bez
muškarca, bez deteta, bez porodice. Da li su naslućivali istinu? Vrlo moguće.
Kako nisu mogli da shvate da je ona goy? Obuzimao ju je stid. Javljala joj se
želja da uzvikne istinu: „Ja vas lažem, nisam jedna od vaših. Samo idem da se
sakrijem među vama, da ne bih postala zek!“
Sklanjala se u svoj ugao. Po stoti put otvarala neku od knjiga koje je ponela sa
sobom, ali koje nije mogla da čita zbog nedostatka svetla. Ili je zatvarala oči, uz
šaputanje stihova molitve koje je otkrila kao da ih je Pasternak napisao za nju:
Sve se utiša. Popeo sam se na scenu
I slušam, naslonjen na stub
 Od vrata, daleku buku
Koja najavljuje ono što me čeka...7
Sada je verovatno već bila skoro ponoć. Straža se već dva puta smenjivala.
Lupanje vojničkih čizama na zaleđenom snegu perona železničke stanice u
Jekaterinaslavki postajalo je dosadno. Huktanje lokomotive nije prestajalo, samo
je bilo sporije, slabije. Samo jedna uljana lampa gorela je usred vagona. Peć je
slabašno pucketala. Žene su brojale cepanice i stavljale ih u peć tek u poslednjem
trenutku. Od hladnoće su se stvrdnjavala lica. Moglo bi se pomisliti da se radi o
nekoj jazbini. Oči su im se caklile u ledenoj pomrčini. Niko nije govorio ni
pokušavao da zaspi. Čak ni deca. Ipak nije moglo da se uradi ništa drugo osim
da se čeka.
Marina se trže. Neka silueta uspravi se ispred nje, iako nije videla nikoga da
joj se približava. Prepozna starog čoveka. Belina njegove brade stvorila je mutnu
mrlju. On upita:
„Znaš? Ti znaš?“
Marina sede, nije bila sigurna da razume. Starešina ponovi:
„Ovde, zašto? Voz?“
Gestom pokaza ka dnu vagona.
Marina odmahnu glavom.
„Ne, ne znam. Nisu ništa rekli.“
„Vojnici za nas?“
„Ne! Čitav voz. Ne mi. Svi isti!“
I ona je gestikulirala i namerno govorila loš ruski. Starac ju je posmatrao
ćuteći. Ona pomisli da pokušava da postavi još neko pitanje. Ne. Trebalo je da
ona govori. Pronađe reč koju je naučila s decom: geduld, za strpljenje. Ona mu
došapnu:
„Geduld, geduld...“
Starešina se okrenu pa progunđa:
„Geduld, uvek geduld! Zašto uvek tako?“
Novi zvižduk trže je iz učmalosti. Začuše se bučna naređenja. Zazvečaše
kopče od pušaka. Ljudi u vagonu počeše da ustaju. Vrata se pomeriše iz žlebova
uz škripu gvožđurije. Sibirska noć upade unutar vagona. Poče da duva vetar.
U vagon uđe vojnik s puškom o ramenu, držeći u ruci kerozinsku lampu.
Pojavi se poručnik koga su već videli na peronu pre nekoliko sati. Iza njega je
išao visoki mršavi mladić koji nije mogao imati ni trideset godina. Krzneni
kaput, koji je opasao oko struka kožnim kaišem velikim kao ruka, bio mu je
preveliki. Kada mu lice dođe pod svetlost lampe, amblem NKVD-a zablista na
krznenoj kapi. Politički komesar, politruk.
 Vojnik zatvori vrata. Mirisao je na smrznutu vunu. Kockice leda svetlucale su
mu kroz niti šala. On ga zadrža na licu. Kerozin je ispuštao jaku plavičastu
svetlost. Deca, napola zaspala, rukama prekriše oči. Politruk otkopča gornje
dugme na kaputu. Poručnik skide šapku i otkri ćelavu i pomodrelu glavu. Oči su
mu bile zakrvavljene, mraz mu je izbrazdao tanke tamne pukotine po obrazima.
On zatraži dokumenta, dok mu se dah osećao na alkohol. Starešina nije morao
da prevodi. Svi shvatiše i pružiše dragocena dokumenta.
Bio je to pravi ritual. Već su im proveravali pasoše stotinama puta. I sada su
morali da ih ponovo pregledaju. Politruk ih složi na dlan. Poče da ih pregleda i
uzvikuje prezimena vrlo ozbiljnim i u isto vreme mladalačkim glasom, kao da je
tek nedavno mutirao. Loše je izgovarao, na ruskom. Jevreji ga nisu razumeli.
Morao je da ponavlja. Činio je to uz osmeh. Shvatili su da mu nije prvi put. Bila
je to za njega neka vrsta igre. Dugo i pažljivo posmatrao je osobu koja bi
iskoračila iz reda.
Starešina mu pruži dokumenta ispisana na jidišu.
„Birobidžan, idemo u Birobidžan. Tako je predviđeno. Službeno, vrlo
službeno.“
Poručnik odmahnu glavom i poče da uzvikuje neke nerazumljive reči.
Politruk ga ućutka pokretom ruke. Pregleda starčeva dokumenta. Ne dade
nikakav komentar. Najzad uze Marinin pasoš i pismo na jidišu koje je Mihoels
sastavio za izvršni komitet oblasti Birobidžan. Bio je to ugovor za angažovanje
na dve godine u jevrejskom pozorištu u Birobidžanu.
Vojnik skide šal. Nasloni se uz pregradu vagona. Crne kraste prekrivale su
mu ispucale usne. Nije bio stariji od politruka. Ovaj podiže glavu s Marininih
dokumenata. Prošeta pogledom po njoj, kao da joj detaljno ispituje telo ispod
slojeva odeće.
„Ti si glumica, drugarice Gusejeva?“
„Kao što je napisano na mom pasošu, druže komesare.“
„I ideš da se baviš glumom u Birobidžanu?“
„Da.“
„Moskovska pozorišta ti ne odgovaraju?“
Politrukove usne se izazivački razvukoše. Marina mu uzvrati osmehom.
„Ona su sada uglavnom zatvorena, druže komesaru.“
„I ti želiš da živiš s Jevrejima?“
Marina bi zatečena njegovim prezrivim tonom. Pogleda one koji su je
okruživali. Mladići su bili poređani zajedno sa odraslim muškarcima. Napeti,
izduženih crta, bez daha. Žene nisu skidale pogled s poručnika i politruka. Jedna
devojčica umota se u Marinin kaput i obuhvati joj noge.
„Ja sam Jevrejka, kao i oni“, reče Marina.
 Nasluti kako joj krv navire u obraze. Poručnik ne dozvoli politruku da
odgovori.
„Govoriš li njihov jezik, drugarice?“
Ona pokretom brade pokaza na iseljenike.
„Ne, ne mnogo. Ne dolazim...“
Poručnik je prekide i okrenu se ka politruku.
„Kakav cirkus! Pustili su ih da dođu dovde, a da ih uopšte nisu upozorili! Tri
ili četiri hiljade vrsta u vozu, a da ih niko ne zadrži! Ko još obavlja svoju dužnost
na ovoj prokletoj liniji? Čemu služe ti bućkuriši od izveštaja koje se ubijam da
sastavim, možeš li da mi kažeš?“
Politruk sleže ramenima. Marina upita:
„Šta se događa, druže poručniče?“
„Mandžurijska granica je na manje od pedeset vrsta od ove stanice, drugarice!
Da je dan, možda bi jasno videla japanske kamione i tenkove.“
„Japanske?“
Poručnik je besno odmeri.
„Za ime boga, da, japanske! Već je deset godina kako su zauzeli Mandžuriju.
Zar ti to ne znaš, drugarice glumice? Ne znaš ni da smo u ratu s Japancima?
Vesti ne dopiru do Moskve? Šta misliš da radimo ovde, dok tabanamo danju i
noću na minus trideset, drugarice? Drug Staljin traži od nas da štitimo granicu i
lovimo špijune. I mi se time bavimo. Zato što je u pravu. Uvek treba goniti
špijune po granicama. Nikada se ne zna šta se može pronaći kada se zaroni
ispod tih slojeva blata...“
Onda detaljno odmeri jevrejske porodice uz pakostan osmeh. Iskrivi usta
zbog besa, nekog starog besa koji se nagomilao u njemu, jer je uhvaćen u zamku
u ovom zabačenom kraju Sibira. Politruk se umeša:
„Nalazimo se u zabranjenoj vojnoj zoni, drugarice. Nijedan stranac ne
zadržava se ovde. Čak ni zbog Birobidžana. Evo već deset meseci kako je
useljavanje zabranjeno.“
„Zabranjeno. Ne... to nije moguće. Niko nam nije rekao...“
Reči su zbog šoka teško prelazile preko Marininih usana. Politruk sleže
ramenima.
„Verovatno je neko zaboravio. To je rat. Ne može sve da bude savršeno.“
„Ali mi imamo dokumenta...“
Politruk joj pruži svežanj dokumenata.
„Ti imaš svoja dokumenta, drugarice. Ja imam naređenja. Niko ne izlazi iz
voza pre Habarovska.“
„Ali šta ćemo da radimo tamo? Ovi ljudi dolaze iz...“
 „U redu je. Znam odakle dolaze. Promena plana. To je sve.“
On zakopča kaput. Marina oseti šapat oko sebe. Vojnik se odvoji od
pregrade, podiže lampu, uze pušku u ruku. Politruk povuče vrata. Marina uhvati
poručnika za rukav dok je stavljao šapku na glavu.
„Gde treba da idemo?“
Poručnik se oslobodi pokretom lakta i ne odgovori. Pre nego što je iskočio
na peron, dobaci:
„Ići ćete tamo gde vam se kaže da idete. Oni iz Birobidžana su navikli. Oni će
znati šta da rade s vama.“
Voz ponovo krenu usred noći. Nije bilo ni najmanjeg zvižduka koji najav
ljuje polazak. Marina nije imala bogzna šta da objašnjava saputnicima. Starešina
upita:
„Birobidžan? Završeno, nije moguće?“
Htela je da priča o Japancima, o ratu, špijunima. Starac je podrugljivo prekide:
„Rat, nema rata, isto za Jevreje. Birobidžan isto. Isto svuda. Nema mesta za
Jevreje.“
Marina samo što se ne pobuni. Ipak nije imala reči koje bi joj nadošle, već
suze. Plima suza. Previše dugo zadržavana bura, gorka, prepuna sramote.
Starešina je klimao glavom. Zatim se začuše besni povici, beskrajna rasprava.
Marina nije razumela ni reč. Tečni i promukli zvuci jidiša lebdeli su oko nje i
potiskivali je u samoću. Povukla se na svoju klupicu, ne uspevajući da uhvati san.
Šta će da radi ako ne može da uđe u Birobidžan? Kuda da ide? Šta će se dogoditi
u Habarovsku?
Čula je u Moskvi za Habarovsk. Ta reč izgovarana je kada se spomenu oni
koji su nestajali u ambisu radnih logora Gulaga.
Logori za zekove! Eto šta ju je očekivalo.
Eto poklona Josifa Visarionoviča Staljina. Nije je uhapsio uz pomoć „kožnih
kaputa“. Još nije upoznala hodnike Lubjanke. Voz koji ju je nosio u Birobidžan
bio je običan voz. Nije bilo nikakvih prepreka, nikakve gnjavaže koja bi je
sprečila da dobije Mihoelsovu pomoć. Zašto bi on sebi natovario tu bedu za
vrat, pošto će se sama baciti u pakao zekova?
Naravno, zato što je Josif Visarionovič znao gde ona beži. Takođe, znao je da
tamo nikada neće stići. Ko je bolje od njega i NKVD-a znao da je Birobidžan
zatvorena vojna zona u koju niko ne može da uđe?
Staljin je znao sve. Uvek. Zašto je to zaboravila? Zašto je verovala u...
U šta? U zrnce njegove ljubavi? U njegovo nostalgično sećanje na jednu noć
pijanstva i lažne nežnosti s nekom malom glumicom?
 Kakva naivnost! Ona je zaista počela da postaje Jevrejka! Lakoverna kao i ti
jadni ljudi koji beže od nacističkih pokolja, s nadom da će ih prihvatiti na
drugom kraju Sibira!
Nikada Staljin ne bi mogao da prestane da bude Staljin. Zar u njemu nije bilo
dovoljno laži i zar nije naneo toliko bola da bi to dokazao?
Uzdrmana ljuljanjem voza, nije bila u stanju da zaspi. Gušila su je pitanja i
strah. Jednom ili dva puta ustajala je da potpali peć, na koju su žene zaboravile
uprkos hladnoći. Zbijene jedne uz druge, šaputale su do besvesti.
Iscrpljenost učini svoje. Marina zaspa pred samo svanuće. Utonu u košmar,
koji je povremeno prekidalo mrmljanje glasova i buka voza.
Probudi je škripa gvožđurije, žešća nego inače. Sunce je umešalo prste i
razigralo senke u vagonu. Deca su se gurala ispred prozora. Pokušavala su da
daščicom s peći skinu led sa stakala. Rukavima su brisala inje koje se neprekidno
stvaralo od njihovog daha i ispitivački posmatrala snežnu ravnicu. Prtljag, paketi
i kaputi, sve je bilo složeno kao da će biti izbačeni na peron prilikom sledećeg
zaustavljanja.
Marina u toku nekoliko sekundi poverova u čudo. Da nisu nešto saznali dok
je spavala?
Hoće li, uprkos svemu, sići u Birobidžanu? Ali ne, to nije bilo moguće. Bila je
to sama ludost. Besmislica. Da li su te žene i ti muškarci shvatili šta ih očekuje?
Onda ugleda njihova lica. Ogrubelost njihovih užarenih očiju. Stisnutih usana.
Skamenjenih pogleda.
Da, naravno, znali su.
Ali bili su spremni. Pripremili su se na najgore. Nije bilo prvi put da im se
ovo događa. Imali su iskustva. Zar nisu pobegli od nacista?
Jedna od žena primeti da Marina više ne spava. Nasu malo vrućeg čaja u
gvozdenu činiju i priđe joj. Dok je Marina pila, pokaza joj na otvoreni kofer,
torbe i razbacanu odeću, pribor za kozmetiku. Rukom joj dade znak da sve to
složi. I ona je morala da bude spremna.
Marina sleže ramenima. Žena je navaljivala, a onda je pomilova po obrazu.
Marina se seti majčinskog gesta Mihoelsove supruge. Milovanje ove žene
sadržalo je u sebi istu strpljivu, blagonaklonu nežnost. Uzdignutih obrva, uz
podrugljiv blesak u pogledu, žena poče da maše rukama. Moglo se pomisliti da je
prebacivala neku nevidljivu loptu iz jedne u drugu ruku. Prošaputa:
„Meshane mazl! Meshane mazl!“
Marina prvi put začu te reči. „Kolo sreće se okreće!“
Ko može da zna kada će se kolo sreće okrenuti?
Da, to se nekada događa. Nesreća se ponekad umori. Treba da budemo
spremni, strpljivi. Zar nije to i sama rekla starešini: Geduld, geduld!
 Pripremi svoj prtljag. Ne prestajući da misli da je to besmisleno, da njen kofer
i paket nikada neće biti postavljeni na peron železničke stanice u Birobidžanu.
Priđe deci da se smiri. Ona joj napraviše mesto ispred prozora. Devojčice joj
se obesiše o vrat kao da im je starija sestra. Voz se kretao nešto brže od sanki.
Bela stepa, beskrajna, blago talasasta, klizila im je pred očima. Nije se mogao
nazreti nikakav put. Čak ni trag neke životinje. Kada se pruga pružala uz neku
padinu, uzvišicu, gust dim lokomotive posipao se po snegu kao kada se povuče
potez ogromnom kičicom. Brazgotina od čađi koja se urezala u belilo kao
mastilo tetovaže na koži.
Neko dete vrisnu. Iza okuke zatrpane snegom pojavi se zid od drvenih
oblica. Iz dimnjaka je izbijao dim i pravio cikcak liniju u vazduhu. U narednih sat
vremena pojaviše se i druge brvnare. Deca su upirala prste prema njima uz
snažne povike. Roditelji su sedeli iza njih, ćuteći. Starešina je držao zatvorene
oči i izgledalo je da spava, dok je ruke u rukavicama držao prekrštene preko
stomaka.
Brvnare su postajale sve veće. Bile su okružene šupama za žito. Voz prođe
kroz selo. Ljudi su se peli na sanke i podizali ruke u znak pozdrava. Usne su im
se pomicale, ali se nisu čuli. Deca su uzvraćala vrištanjem, mahanjem rukama uz
prozorska stakla.
Pored pruge se pružao snežni put. Videlo se tu još sanki, dugačkih kuća od
drveta, isprekidani niz krovova prekrivenih snegom, iz čijih je dimnjaka izbijao
dim, skladišta pilane, visoki dimnjak ciglane, pano na jidišu. Starešina ustade i
poče da posrće zbog ljuljanja voza. Ulazili su u Birobidžan.
Danima su čekali ovaj trenutak, dok im je srce kucalo u nadi. Sada su stezali
pesnice da prikriju drhtanje ruku. Lica su im bila sleđena. Deca su se opet
ućutala i udaljila se od prozora. Marina izbeže poglede uprte ka njoj. Ukoči ih
zvižduk koji je najavljivao ulazak voza u stanicu.
Kompozicija se zaustavi uz uobičajenu škripu gvožđurije. Čeona strana
stanične zgrade bila je izrazito ružičaste boje i ukrašena hebrejskim slovima koja
su najavljivala da je to Birobidžan. Ispod nadstrešnice se nalazio ogromni
transparent ispisan ćirilicom i prekrivao je fasadu:
Sve za front, sve za pobedu.
Kao juče u Jekaterinaslavki, vojnici se rasporediše duž vagona, s puškama u
rukama. Niko ne pokuša da siđe na peron. Ipak, skoro istog trenutka vrata
vagona počeše da se pomeraju duž žlebova. Oficir koji upade u njihov vagon
nosio je na kragni kaputa zvezdice sa činom kapetana. Čovek širokog, mesnatog
lica, neodređenih godina, kratke brade posute injem. Bilo je teško nazreti mu oči
ispod kapaka oteklih od nespavanja i alkohola. Pratila ga je žena. Politruk.
Krupna, utegnuta u flanelsku tuniku, širokih bokova, u prostranim pantalonama
uvučenim u krznene čizme. Preko glave su joj bila prebačena dva debela šala.
Ispruži ruku uvučenu u kožnu rukavicu i zatraži pasoše. Kapetan, koji je
ravnodušno stajao pored nje, promrmlja na jidišu:
„Kontrol! Kontrol!“
Dokumenta pređoše iz ruke u ruku u roku od nekoliko sekundi. Politruk ih
ne pogleda. Odmah siđe na peron sa svežnjem dokumenata u ruci. Dok su vrata
klizila duž žlebova, Marina uoči pomanju grupu muškaraca i žena. Žene su
nosile korpice i velike lonce koji su se pušili. Svi su halapljivo gledali ka njima,
sve dok ne nestadoše uz škripu vrata koja su se zatvarala. Onda su ih ugledali
unutra. Nastade šapat. Kapetan je zadovoljno klimao glavom.
„Da, da, ima dosta za sve. Broyt, puter i bortsch. Odmah, odmah. Posle
kontrole. Strpljenja. Geduld!“
Izvuče duvankesu iz džepa i palcem napuni savijenu lulu. Uočio je Marinu iza
žena. Uputi joj kratak pogled. Ona okrenu glavu. On upali lulu, ponovo dobaci
nekoliko rečenica na jidišu, pomešanom s ruskim. Samo mu starešina odgovori.
Pokaza bradom na sve oko sebe. Marina nasluti da objašnjava odakle dolaze.
Kapetan ga je slušao dok je povlačio kratke dimove iz lule i gledao Marinu ispod
oka. Kada starac izgovori reč Birobidžan, oficir poče da maše lulom: „Ne, ne!
Nemoguće: zabranjeno. Birobidžan farmakht!“ Jedna žena prasnu i povika:
„Azoy?“
Ona odgurnu ruku starešine koji je hteo da je ućutka, pogleda u decu,
izgovori bujicu reči i onda odjednom zaćuta. Otvoriše se vrata vagona. Ostadoše
otvorena. Hladnoća rastera toplotu u jednom dahu. Politruk uđe sa svežnjem
pasoša koji je još držala u ruci. Zagleda se u Marinu.
„Ti si drugarica Gusejeva?“
Marina je bila toliko iznenađena da nije mogla da reaguje. Politruk ponovi:
„Ti si drugarica Gusejeva ili nisi?“
„Da... To sam ja.“
„Siđi na peron.“
„Ali zašto?“
„Siđi i saznaćeš. Požuri ili će se zbog tebe svi posmrzavati.“
Kapetan, i dalje držeći lulu u ustima, prošaputa:
„Postupi tako, devojko, i ne prepiri se.“
Uhvati je za nadlakticu i gurnu je napolje. Marina udahnu miris snega, toplog
metala. Hladnoća joj steže grlo, prođe kroz odeću. Nije imala kaput na sebi.
Zacvokota zubima i pokretom glave nagovesti da će ponovo otvoriti vrata.
„Sačekaj!“
Začu se rezak glas iza nje. Glas mlade devojke.
„Prehladićeš se posle toplog vagona.“
 Devojka od jedva dvadeset godina, plava, bucmasta, širokog osmeha, prebaci
ćebe preko Marininih ramena.
„Drugarica glumica Marina Andrejeva Gusejev?“
Devojka se skloni da napravi mesto dvojici muškaraca. Stariji je bio omalen, s
licem seljaka izbrazdanog borama, ali bistrog pogleda ispod čupavih obrva.
Drugi je imao tek nešto više od trideset godina. Muškarac savršene lepote. Lica
princa sa zlatnim očima, živahnih usta, zaobljenih, naoko ženskih usana, visokih,
jakih ramena. Marina prošaputa da je to ona. Hladnoća joj je ukočila vilice.
„Dobro došla u Birobidžan, drugarice Gusejeva!“
„Dobro došla? Ovde...“
On se nasmeja. Bio je to lep, grleni smeh, dubok, kakav se izvodi na sceni.
„Čime si iznenađena, drugarice?“
Marina potraži pogled drugog muškarca. On ostade ravnodušan. Ona se
ogrnu ćebetom. Drhtala je čitavim telom.
„U Jekaterinaslavki su nam rekli da to nije moguće, da je Birobidžan
zabranjena vojna zona. Da nas čak neće pustiti da siđemo iz voza...“
„Pa dobro, vidiš da si ti sišla!“
Mladi čovek se nasmeši. Bio je to ležeran, umiljat osmeh. U ruci zaštićenoj
rukavicom držao je Mihoelsovo pismo.
„Uvek postoje nesporazumi. Oni iz Jekaterinaslavke ponašaju se kao da ne
shvataju. Istina je, mi smo u vojnoj zoni. Zbog Japanaca, kao što verovatno
znaš. Ulazak naših drugova koji nisu Rusi zabranjen je do kraja rata. Ali to se ne
odnosi na tebe. Ti nisi strani useljenik, drugarice Gusejeva. Tvoj domaći pasoš
pokazuje da dolaziš iz Moskve. Imaš pismo od Solomona Mihoelsa s
preporukom za prijem na posao u našem pozorištu... To je nešto sasvim drugo.“
On sagnu glavu i poprsje u znak teatralnog pozdrava i pruži ruku Marini.
„Ja sam Metvej Levin, direktor jidiš pozorišta u Birobidžanu. Tvoj direktor,
ako ti više odgovara.“
Osmeh mu je bio bleštav kao i sneg, ruka dugačka i nervozna. I Marina pruži
njemu ruku, začuđena. Onaj čovek krupnih obrva mahnu novinama na jidišu
koje je držao u ruci zaštićenoj rukavicom i najavi:
„Drugarica će ipak morati da se pojavi pred komitetom, Metveje. Da se
pojavi i da je primi komesarka. Ne bi trebalo zaboraviti...“
Glas, hrapav od duvana, navikao da izdaje naređenja. Levin dade znak da je
saglasan.
„Predstavljam ti Šmuela Klitenita, drugarice Marina Andrejeva. Šmuel je u
pravu. On poznaje te procedure: zamenik je sekretara izvršnog komiteta
Birobidžana. Ipak, siguran sam da neće biti nikakvih teškoća.“
 Marina ih je jedva slušala. Hladnoća joj je stegla slepoočnice. Vrtelo joj se u
glavi. Reči su se zabadale u nju kao igle. Nije bila sigurna da razume. Znači, ne
mora da nastavi put? Ostaće u Birobidžanu?
Sunce na snegu perona bilo je zaslepljujuće. Otvarala su se vrata duž
kompozicije, vojnici su pratili žene koje su išle da traže drva. Neke koje su nosile
puna naručja drva radoznalo su se okretale ka prednjem delu voza.
Odjeknuše glasovi. Politruk i kapetan ponovo se pojaviše na stepenicama
vagona. Iskočiše na peron. Grupa muškaraca i žena koji su se smenjivali da
pridržavaju lonce sa supom kako ih ne bi stavljali na ledeni sneg priđe klizećim
vratima. Odjeknuše rečenice na jidišu. Svi su govorili uglas. Mešala su se pitanja i
odgovori. Žene su plakale i grlile se, muškarci stezali ruke.
Jedna devojčica povika ka Marini:
„Pani Marina!“
Pogledaše je iznenađeno. Marina se okrenu ka Levinu i Klitenitu.
„Gde oni idu?“
„Habarovsk, kako je predviđeno!“
Drugarica politruk začu njeno pitanje i odgovori pre drugih. Dodade:
„Ako imaš prtljaga, bilo bi dobro da ga izneseš pre nego što se završi
raspodela supe. Voz kreće odmah posle toga. Utuvi dobro sebi u glavu da u vezi
s tobom još nije sve sređeno, drugarice. Direktor Levin kaže da si angažovana u
pozorištu. On ima dokument. Videćemo, komitet će odlučiti.“
Onda se skloni isto tako brzo kako je i prišla. Kapetan je izdavao naređenja i
požurivao raspodelu supe.
„Dosta je sa suzama! Dosta, voz treba da krene.“
On doviknu vojnicima i naredi im da priđu. Metvej Levin dodirnu Marininu
nadlakticu.
„Komesarka je u pravu, moraš da skineš prtljag.“
On je lagano gurnu ka vagonu. Starešina ju je fiksirao pogledom dok je držao
činiju sa supom u ruci. Ona se ukoči, nesposobna da napravi još jedan korak.
Ostali pogledaše ka njoj, pa se okrenuše. Šta su mislili? Da ih je napustila! Da ih
je izdala, da nije jedna od njih!
Ona se okrenu ka Levinu, skide ćebe s ramena i pruži mu ga.
„To nije moguće. Ne mogu da ostanem ovde. Moram da idem s njima.“
Levin otvori usta da protestuje. Iznad njih se začu dečji krik:
„Pani, pani Marina!“
Bila je to devojčica koja ju je pozvala nešto ranije. Ona joj pruži šareno ćebe.
Iza nje se pojavi čovek koji je nosio Marininu torbu i kofer.
Ona se ne pomeri. Levin je opet zamoli da uzme prtljag. Onaj čovek joj ga
pruži. Ona odmahnu glavom, nije bila u stanju da nešto kaže. Levin dobaci:
 „Nađa, pobrini se ti za prtljag!“
Mlada plavokosa devojka koja je nešto ranije zaštitila Marinu od hladnoće uze
kofer koji joj pružiše, onda paket i ćebe koje joj devojčica prepusti. Vojnici su
već dohvatili kvake na vratima vagona. Marina vrisnu. Deca širom otvoriše oči.
Žene obuhvatiše šakama lica ovlažena suzama. Starešina napravi neprimetan
pokret rukom, nešto kao zbogom ili jednostavno milovanje vazduha. Vrata
vagona se zatvoriše. Lokomotiva ispusti mlaz pare. Dim se obmota iznad njih i
zamagli sunce. Točkovi voza se pokrenuše. Marina potrča. Dugačka Levinova
ruka zgrabi je za nadlakticu.
„Ne! Molim te, drugarice. To ničemu ne vodi.“
U nedeljama koje su sledile, Marina je bila neprekidno obuzeta mislima o
kompoziciji koja je nestala iza snežne padine.
Dim lokomotive dugo se zadržao iznad praznih šina, kao tamni oblak na
suncem obasjanom nebu. Zaslepljujuće sunce padalo je na savršeno čisti sneg i
odbijalo se od velikog staklenog zvona na polumesecu staničnog frontona.
Peron se ispraznio. Manja grupa ljudi koji su došli da dočekaju voz nestala je u
holu stanice. Njihovi ispražnjeni lonci zvečali su kao zvona na hladnom
vazduhu. Vojnici se udaljiše, nemarno i ne stajući u vrstu. Zlatasta para njihovog
daha penušala se među cevima pušaka. Komesarka i kapetan već su bili van
vidokruga. Klitenit, zamenik sekretara komiteta, odvoji se od Levina i krenu ka
staničnom holu. Marina mu prepreči put.
„Šta će biti s njima? Šta će se desiti s njima u Habarovsku?“
Metvej Levin odgovori umesto Klitenita:
„Tamo će se pobrinuti za njih. Nije prvi put.“
Marina ne obrati pažnju na njegove reči i strpljivo sačeka da Klitenit izvuče
kutiju cigareta iz džepa tunike. Novo paklo, crveno kao sovjetska zastava. On
skide rukavicu da odstrani celofansku traku i pocepa pozlaćena slova koja su
ispisivala naziv SSSR.
„Možda će ih vratiti odakle su došli“, prošaputa on i zavuče cigaretu ispod
požutelih brkova. „Isto tako, moguće je da će ih negde smestiti dok se ne završi
rat.“
„U neki logor? Logor zekova?“
Levin se opet umeša. „Drugarica Gusejeva je verovatno iscrpljena. Trebalo bi
da bude oprezna sa zimskim suncem, ono u Birobidžanu samo kamuflira
surovost hladnoće... Zašto ne bi otišla da popije čaj u toplom staničnom bifeu?“
Ni Marina ni Klitenit ne pokloniše mu pažnju. Mlada Nađa posmatrala je
Marinu s divljenjem. Prekri joj ramena šarenim ćebetom. Marina ga obavi oko
grudi. Klitenit ju je posmatrao. Uvuče dugačak dim cigarete, zatim ga izduva i on
mu se obavi oko brkova.
 „Hoćeš istinu, drugarice? Istina je da se ništa ne zna o tome šta se s njima
događa. Jedno je sigurno: bolje bi bilo da nisu kročili u ovaj voz.“
„Možda nisu imali izbora?“
„Moguće je. Vrlo moguće. Ali ni mi ponekad nemamo izbora.“
Udalji se ne progovorivši više nijednu reč. Nađa povuče Marinu za rukav.
„Ne bi trebalo da se zadržavamo ovde. Suze ti se lede na obrazima. Otkinuće
ti kožu.“
Marina vrhovima prstiju opipa ispucalu pokožicu od smrznutih suza. Plakala
je, ne znajući zašto. Nađa joj zadrža ruku.
„Nikako, ne dodiruj! Odraćeš kožu i lice će ti biti prekriveno krastama.“
Zatim nastade poduži trenutak opijenosti i mučnine. Marina nije mogla da se
odbrani kada je Levin i Nađa kao neku lutku uguraše u stanicu. Posle tolikih
dana provedenih u borbi protiv hladnoće, Marina se prosto uguši u toplini hola.
Nije više osećala ljuljanje voza, nije udisala smrad vagona, miris vrućeg metala,
rđe i čađi i prosto joj se zavrte u glavi. Jedva da je bila svesna ispitivačkih
pogleda koji su je pratili dok je prolazila kroz prijemni hol, u kojem je ogromna
Staljinova fotografija prekrivala zid. Sa okruglim stolovima prekrivenim belim
stolnjacima, sala bifea učini joj se zaslepljujućom poput snežne tajge.
Na Nađin zahtev, konobar sa azijskim crtama donese bokal skoro mlake
vode. Devojka zamoči u njega maramicu i pritisnu je na Marinine obraze.
Ledene suze na njenom licu se otopiše. Marina jeknu. Učini joj se da joj hiljadu
iglica probada telo.
Iznad bara je bila okačena još jedna Staljinova slika. Retuširana fotografija u
boji, blagih tonova. Na njoj je izgledao mlad, blago nasmešen. Mlađi i ljupkiji
nego kada se Marina gola našla u njegovim rukama. I njegove oči su tu, u sali
bifea, izgledale kao da mogu da prodru do dubine duše.
Marina je nekoliko sekundi imala osećaj da je on gleda nekako umilno i s
blagošću. Umalo da je uguši panični jecaj koji je zadržavala u sebi satima,
danima, možda čak i godinama. Nađa pojača svoja milovanja, Levin kleknu.
Sada ih je već čitava sala posmatrala. Marina promrmlja reči koje su, srećom, bile
nerazumljive. Ili ih možda i ne izgovori, već ih samo u mislima uputi Josifu
Visarionoviču: „Vidiš, ovde sam. To si hteo, da budem ovde!“
Nađa i Levin ne obratiše pažnju na to i promrmljaše da više ne mora da se
plaši, da će sve biti dobro, da će sve proći i da je sada na sigurnom.
„Niko te neće vratiti iz Birobidžana, obećavam ti“, smirivao ju je Levin i
nežno je držao za ruke.
Ona se, zatvorenih očiju, saglasi i pokuša, što je najbolje mogla, da otera
ludilo koje ju je zahvatilo od pogleda Josifa Visarionoviča, koji joj je razdirao
grudi. Nađa je poljubi u obraz, Levin ustade i nasmeši se, pokazujući svu svoju
lepotu.
„Nađa će se pobrinuti za tebe, Marina Andrejeva. Ona će ti pokazati sve što
ti bude potrebno. Videćeš, ona je divna devojka. Srećom, postoji jedna slobodna
soba, baš pored njene u glavnoj dači. Tu ćeš moći udobno da se smestiš. I
čekam te u pozorištu sutra rano ujutro. Nađa će te tamo dovesti.“
Onda Levin napravi svečan, neočekivan pokret, ponovo je uhvati za ruku i
nakloni se kao da će je poljubiti u nju. Pogledi su ga pratili sve do vrata. Nađa
saopšti:
„On je moj rođak.“
Marina ne pokaza nikakvu reakciju. Mlada devojka razjasni:
„Metvej je moj rođak. Njegova je zasluga što sam došla ovamo. On se
preselio u Birobidžan pred sam rat. Pre toga rukovodio je jevrejskim pozorištem
u Lipecku. Svi kažu da je sjajan direktor. Ali on je, u stvari, pisac. Skoro pesnik.
Piše pozorišne komade na jidišu. Čak je preveo Tri sestre od Čehova i na
plakatu piše fartaitcht un farbesert, ’preveo i poboljšao’, Metvej Levin.
Videćeš...“
Konobar stavi šolje sa čajem ispred njih. Sva uzdrhtala, Marina steže šolju
ledenim rukama. Nađa je ćutke i u kratkim gutljajima srkutala vrući čaj i sve
vreme je posmatrala krupnim crnim očima koje su sijale od radoznalosti.
„Svidela si mu se“, nastavi ona. „Odmah sam shvatila da mu se sviđaš. Tako
je zadovoljan što ima novu glumicu. I to koja dolazi iz Moskve!“ Na licu joj se
ocrtavala detinjasta grimasa.
„Lep je, zar ne? Sve žene iz Birobidžana misle da je lep. Treba reći da ovde
čovek kao on...“
Zastade, sva pocrvene. Marina se nasmeši.
„Nazvao te je Nađa, ali...“
„Nađa Sara Levental. Uskoro ću napuniti devetnaest godina. Postaću
učiteljica. Prosto nisam mogla da verujem svojim očima, malopre na peronu,
kada te je naša politruk izvukla iz voza. Da Metvej nije insistirao, ti bi u ovom
trenutku jurila ka Habarovsku, zajedno sa ostalima. Mislim da ga debela
Zočenska – tako se zove naša komesarka, Maša Zočenska – pomalo plaši. Ili je
možda zaljubljena u njega? Kao i sve ostale...“
Nađin smeh bio je tih i sirov, pun mladalačkog žara. Otkad Marina nije
osetila takvu radost, takvu glad za životom?
Kada se Marina malo ugrejala, Nađa je povede ulicama Birobidžana.
„Hajde, trebalo bi da ti pripremimo sobu pre nego što padne mrak. Ovde se
vrlo rano smrkava. I nema baš mnogo svetla u sobama. Moramo biti pažljivi.“
 Tog januara 1943. godine Birobidžan je bio zaleđeni gradić, prekriven
snegom. Duž svih ulica kojima su prolazile, zraci popodnevnog sunca pravili su
senke. Sretale su malo sveta. Vrlo širokom avenijom naspram železničke stanice
promicale su siluete ljudi koji su žurili, sagnuti pod teretom ranaca na leđima. Na
uglu strmih ulica istrčaše neka deca koja su se jurila. Zatim sanke s bučnim
zvonima. Starac, koji je vodio mulu s njuškom prekrivenom injem, skoro
nečujnim mumlanjem odgovori na Nađin pozdrav.
Čudno, izgledalo je da ispod snežnih nanosa ima više drveća nego kuća,
prosto kao da je gradić iznicao iz šume. Sve građevine bile su od drveta i mnoge
od njih još nisu bile završene. Nađa uperi prst ka velikoj ravnoj površini koja je
naglo nestajala na ivici brezove šume.
„To je naša reka: Bira. Ne Amur! Nemoj da se prevariš“, reče kikoćući se
ispod krznene kapuljače. „Do Amura se mora ići dalje. Mnogo dalje! Sutra ću te
odvesti tamo. Svi mladi iz Birobidžana, i dečaci i devojke, odlaze tamo da se
klizaju. Hajde, idemo sada ovuda.“
Uputiše se drugom, užom ulicom, oivičenom građevinama od drvenih oblica.
Neke su bile ofarbane živim bojama – na drugim, onim novijim, moglo se videti
drvo pocrnelo od vlage. Druge, opet, nezavršene, nisu imale krov i njihovi
kosturi štrčali su ka plavetnilu neba kao kraci džinovskih insekata. Tu i tamo, iza
odškrinutih roletni nazirale su se radionice i male radnje. I svuda natpisi na
ruskom jeziku i jidišu.
„Sve što nam je potrebno pronalazimo na velikoj pijaci“, saopšti Nađa. „To
je mesto koje najviše volim u Birobidžanu. Ono je, u stvari, hangar sa ogromnim
krovom, ali kada svi dođu tamo da prodaju ili kupuju, to je kao praznik. Zimi
toga ima nešto manje, naravno. Oni koji su smešteni po imanjima dolaze ređe.
Nije lako kretati se po snegu i na sankama. Evo, stižemo...“
Glavna dača bila je jedna od onih koje su sagrađene početkom tridesetih
godina. Zbog toga je bila namenjena za privremeni smeštaj novopridošlih.
„Ali možeš misliti šta kod nas znači privremeno. Ja sam tu već deset godina i
ne znam koliko ću još ostati. Svaki put kada o tome pričam s Metvejem, on mi
kaže: ’Zašto želiš da odeš odavde, to je vrlo dobro mesto za jednu mladu
devojku...’ Pretpostavljam da će me tu ostaviti sve dok se ne udam! Ti ćeš
možda imati više sreće.“
Ovde, kao i u Moskvi ili u bilo kojem mestu u Sovjetskom Savezu, većina
ljudi živela je zajedničkim kućama. Međutim, dače, posebno sagrađene za
suživot, bile su bolje od gradskih zgrada sa skučenim stanovima, pretvorenim u
ćumeze, u koje se trpalo što je moguće više porodica. Sobe su se nalazile s jedne
i druge strane glavnog hodnika i bile su prostrane. Svaka od njih imala je mali
prozor, krevet ispod kojeg se nalazio kofer sa stvarima, sto, police. Zajednička
kuhinja, jedina prostorija u kojoj je bilo struje, imala je nekoliko peći, jedan
dugački sto i klupe. U dva velika samovara crveneo se žar. Dva lakirana ormana
za stono posuđe bila su pretrpana, a zidovi ukrašeni slikama isečenim iz
novinskih žurnala. Neizbežni portret Josifa Visarionoviča bio je obešen visoko,
sasvim blizu plafona, između dve grede, a iz njegovog pogleda zračio je jaki elan.
Nađu nije držalo mesto. Ona ščepa Marinu za ruku i povuče je na drugi kraj
hodnika, pa napravi grimasu.
„Da ti odmah pokažem ono što ti se neće svideti“, reče joj ona.
Bilo je to zajedničko kupatilo. U njemu nije bilo ni lavaboa ni kade za
kupanje. Umesto tuša, na jednu gredu bilo je pričvršćeno pocinkovano bure.
Punili su ga i praznili pomoću ružičastog creva od kaučuka. Drveni pod bio je
šupljikav, posut ledenom tečnošću. Na zidu su visila stara ogledala.
„Leti još nekako i može, ali sada... Postupaćeš kao i mi. Za svaki dan držimo
lavor s vodom u našim sobama, a kada neko hoće da se opere, ide u toplu
prostoriju. Za devojke je predviđen petak uveče. To je dobro, sve smo žene. Ima
ih koje umeju da masiraju. Svideće ti se, sigurna sam...“
Marina je morala da izdrži još nekoliko sati pre nego što je mogla da se
ispruži na svom krevetu.
Prvom pravom krevetu posle dve nedelje. S vunenom posteljinom koja ne
spada, koja pruža toplinu. Okružena tišinom.
Vrtelo joj se u glavi. Okretala se oko sebe, pokušavala da namesti sobu. Malo
toga je tu moglo da se uradi. Nekoliko stanara dače, sve žene, došle su da je
pozdrave. Donele su joj čaj, keks. Ispitivale su je odakle dolazi i zašto. Umesto
nje, odgovarala je Nađa. Potanko je ispričala sve detalje od dolaska voza na
stanicu. Žene onda počeše da grle Marinu. Impresioniralo ih je i oduševilo to što
je glumica. Pohvalile su joj pozorište: najlepša zgrada u Birobidžanu. Videće je
sutra. Kao i mnogo drugih stvari. Počinjao je čitav jedan novi život.
„Dobro došla u Birobidžan! Bog te blagoslovio! Ako ti bilo šta zatreba, samo
zatraži. Ovde svi moramo da se međusobno ispomažemo. Zato smo tu. U
početku nije lako, ali videćeš, čovek se navikne. Nije tako loše. Možeš biti
zahvalna nebu koje te je poslalo ovamo u ovim paklenim vremenima, devojko.
Ima ih koji su mnogo gore prošli!“
Niko nije mogao pretpostaviti da Marina Andrejeva Gusejev nije Jevrejka.
Već samo njeno prisustvo bilo je jače od svih drugih dokaza, bila je jedna od
njih.
Postala je nešto drugo.
„Nebo koje te je poslalo ovamo...“ Da je ta žena samo znala!
Lice Josifa Visarionoviča ponovo unese nemir u nju. Nije to bilo mlado i
blago lice s fotografije na koju je naletela u bifeu železničke stanice. Pravo lice s
boginjavim obrazima koje je milovala u novembarskoj noći 1932. godine nikada
joj nije nestalo iz sećanja. Ali sasvim suprotno od onoga kako je izgledao na
staničnom portretu, na ovom je bio izgubio nešto od svoje strašne moći.
Kao da su hladnoća i ogromno prostranstvo Sibira koji su okovali daču i grad
dovršili svoje delo. Kao da je stigla do kraja eksperimenta i potonula u ovaj
omaleni, tek stvoreni, neobični grad.
Birobidžan.
Njen zatvor i sva nada u novi život jevrejske žene!
„Marina Andrejeva, zar ovo nije najdivnije pozorište na svetu?“
Glas Metveja Levina odjeknu ispod svodova. Odeven u crno, u čizmama koje
su odjekivale na sceni. Pulover s V-izrezom isticao je finoću njegove figure i
sklad njegovih crta.
„Zavolećeš ga. Ovo pozorište ima dušu. Dušu koja nikada neće prestati da
jača.“
Marina ga je posmatrala s divljenjem. Levinova lepota bila je skoro savršena.
On se njom koristio s takvom veštinom, svojstvenom onome ko već odavno
poznaje njenu moć.
Nađa je dopratila Marinu do pozorišta pre skoro sat vremena, po najvećoj
hladnoći dana koji je tek svanuo. Zgrada je bila iznenađujuće moderna. Fasada je
bila geometrijski vrlo tačno izvedena, visoki pravougaoni fronton oivičen sa dva
uzana prozora s metalnim okvirima.
Na vrhu, iznad kupole nad balkonom, krupna crvena slova ispisana ćirilicom
i na jidišu isticala su natpis:
Jevrejsko državno pozorište
Duž centralnog trema bili su postavljeni betonski stubovi, obojeni u
blistavobelu boju. Od jednog do drugog kraja savršeno proporcionalnih krila
pružala su se zastakljena vrata naspram ogromne zaravni prekrivene snegom,
koja je odvajala pozorište od reke okovane ledom.
Iza te jednostavne i predivne fasade nalazio se dugački središnji deo
pozorišta, koji se sastojao od velike sale i skladišta za dekor. Nađa je dovela
Marinu u taj deo. Sporedna crvena vrata vodila su do unutrašnjih hodnika
zgrade. Nađa povuče vrpcu zvona i zazvoni. Ne čekajući da se vrata otvore,
potrča ka glavnom hodniku, vičući:
„Ne znaš koliko sam zadovoljna što si ovde, Marinočka! Metvej takođe.
Videćeš.“
Nekoliko sekundi kasnije Levin otvori vrata. Nasmeja se videvši kako je iznad
kaputa i kape obmotala šareno ćebe koje su joj poklonili Jevreji u vozu.
„Marina Andrejeva! Ko bi te prepoznao pod svim tim debelim slojevima odeće?
Hladnoća nije tako strašna. Uskoro ćeš se naviknuti, kao i svi mi.“
 Pozdravi je razdragano i raspita se kako se smestila u opštinskoj dači. Ima li
sve što joj je potrebno u sobi? Da li se tamo dobro oseća? Jesu li je žene dobro
prihvatile? Ne sme da se usteže da zatraži pomoć od Nađe.
„Ispod te pojave male žene još se krije dete. Ali tako je šarmantna i puna života!
Možeš da računaš na nju isto kao i na mene.“
Nije morala da brine zbog administrativnog regulisanja njenog dolaska u
Birobidžan. Sve će biti dobro, bila je to samo formalnost. Uostalom, uskoro će
njih dvoje zajedno otići kod komesara. Njegova reč kao direktora pozorišta
imala je svoju težinu...
Marina mu je zahvalila. Levinova izrazita briga zbunila ju je isto koliko i
toplina pozorišta, dubina sna u koji je utonula prethodne noći ili bilo šta novo.
Otkad nije spavala u takvom mraku i tišini? Posle buđenja imala je utisak da je
prešla u neki nepoznati, tajanstveni svet. Ponovo je stekla uobičajene navike i
pokrete.
Levin je sve to naslućivao, shvatao. Pomože joj da se oslobodi ćebeta i
kaputa. Uhvati je za lakat dok je skidala krznene čizme. Uprkos slojevima odeće,
Marina oseti toplinu njegovih dugih nežnih prstiju kada joj je dodirnuo
podlakticu.
„Prvi dani u Birobidžanu uvek su neobični. Svi smo to doživeli. Naročito
kada dolazimo iz grada. Mora da je za onoga ko dolazi iz Moskve još gore. Ovo
je prava provincija. Čak ne ni ona Čehovljeva. Ali mi gradimo novi svet, zar ne?
I to zahvaljujući njemu.“
Pokaza na veliku Staljinovu fotografiju, okačenu iza njegovog pisaćeg stola.
Marina se lagano oslobađala njegovog uticaja. Prostorija je bila brižljivo
nameštena i ukrašena po sovjetskoj tradiciji kancelarija ljudi od moći. Na
zidovima su bili okačeni propagandni plakati Crvene armije i zastave sa
izvezenim amblemima i natpisima na jidišu, kao i fotografije s pozorišne scene.
Na njima se video Metvej Levin, našminkan i u kostimu, sam ili s drugim
glumcima, kako igra na sceni ili pozdravlja publiku. Na jednoj od slika, na kojoj
je Levin mlađi bar desetak godina, Marina prepozna tako specifično lice
Mihoelsa, našminkanog i odevenog u kostim.
Levin je uočio njeno iznenađenje.
„Već dugo poznajem Solomona Mihoelsa. Bio mi je učitelj. Bez njega ovo
pozorište ne bi bilo ono što jeste.“
„Nisam znala da ti i glumiš.“
„Da bi neko mogao da rukovodi pozorištem kao što je ovo, mora da zna sve
da radi: da bude glumac, režiser. Čak i da piše i vrši adaptacije. Tako su radile
naše starije kolege, zar ne?“
Levin je treperio od ponosa.
 „Takođe, treba istaći da je naša trupa sada smanjena. Uostalom, tek za
nekoliko dana moći ćeš da se sretneš s našim drugovima glumcima. Oni su na
turneji u Habarovsku. To je jedan od naših zadataka: da obezbedimo predstave
u gradovima oblasti. I to je dobro za Birobidžan...“
Nasuo je dve šolje vrućeg čaja iz električnog samovara.
„Kao što vidiš, čarobna električna struja stiže do pozorišta. Nažalost, to nije
slučaj sa čitavim Birobidžanom. Uzmi šolju, molim te, i prati me. Vreme je da
vidiš srce ovog našeg čuda.“
Na brzinu prođoše kroz foaje, lože, odeljenja kostimografa i dekoratera, pa
onda kroz uobičajenu gungulu od kulisa, i najzad izađoše na scenski prostor.
Levin povuče ručku velikog prekidača. Dva projektora osvetliše bledi patos
podijuma.
„Koriste se dva projektora, ali kada je potrebno, poštuje se tradicija:
zadovoljavamo se svetiljkama sa svećama.“
Pokaza na staklene kade koje su stajale pored čeonog dela scene, u
polumraku sale. Taj prostor bio je širi nego što je Marina zamišljala. Leva strana
pozornice, uzdignuti podijum, činio je pozornicu dvostruko većom. Levin
objasni da se tu smeštaju muzičari u određenim prilikama, „između zemlje i
neba, kako to mora biti u muzici!“.
Purpurna zavesa u italijanskom stilu bila je okačena o svodove i zatvarala je
najviši deo dekora.
Strane pozornice bile su prikrivene pomoću dva uzana zastora s krupnim
naborima. Levin pomeri ručku drugog prekidača. Ogromni viseći luster osvetli
salu.
Imala je oblik dubokog pravougaonika sa zaobljenim uglovima. Od jednog
do drugog kraja središnjeg prolaza pružali su se redovi fotelja od tamnog drveta.
Improvizovana nagnuta ograda zamenjivala je balkon. Na njenom crvenom dnu
ocrtavale su se linije sa hebrejskim obeležjima. Iznad su se nalazili zidovi
ukrašeni freskama. Slike, žive i realistične, prikazivale su početke doseljavanja u
Birobidžan, plesove, krčenje šuma. Smenjivale su se s likovima koji su Marini još
bili nepoznati,
Š
tvorcima jidiš pozorišta: Avram Goldfaden, Mendel Moher Sforim, Šolom
Alejhem i Ichok Lejbuš Perec. Sasvim pri dnu, iznad ulaza, stajao je portret
oholog Staljina, osvetljen pozlaćenim komadićem sveće.
Levin čučnu i stavi svoju šolju na pod. Okrenut ka sali, ponovi:
„Duša... Osećaš li je, Marina Andrejeva? Slušaj...“
Ostade da čuči i zaćuta, napregnutog lica. Osećale su se samo hladna tišina i
miris vlažne, pomalo opore prašine, tako karakteristične za prazna pozorišta.
 Levin lagano ustade.
„Pozorište ne čine samo cigle njegovih zidova i tela njegovih glumaca. Ono
ima veliko srce i dušu. Ovo ovde ima dušu hiljada godina naše istorije.“
Govorio je tiho, brižljivo naglašavajući reč po reč. Reči je pratio odsečnim
pokretima desne ruke, kao da miluje vazduh. Marina je sve vreme ćutala.
„Naravno, ostala si bez reči. Nisi ovo očekivala, zar ne? Ko bi mogao da
poveruje da postoji ovakav dragulj usred ovih kućeraka i vukova tajge? Kopija
jednog starog pozorišta iz Varšave... Ipak, duša nije dovoljna, Marina Andrejeva.
Tvoj dolazak je dar s neba! Pre pet godina trupa je imala više od dvadeset
glumaca, pola tuceta muzičara, umetničkog direktora i tridesetak tehničara i
administrativnih radnika. Danas imam samo tri glumice. Jedna nema ni dve
godine iskustva, a ostale dve igraju već predugo. Primoran sam da pišem
beskorisne adaptacije za komade koje neprekidno ponavljamo... Iako bi bilo
moguće da ovde pokušamo s tako divnim i ambicioznim stvarima. Zar
Birobidžan nije budućnost jidiš pozorišta?“
„Druže direktore...“
„Ne, ne, molim te! Nikako ne ’druže direktore’ između tebe i mene.“
On se primače, ispruženih ruku, sagnute glave. Gest glumca. Marina se skloni
ka prednjem delu pozornice.
„Hoću da znaš istinu, druže Levine. Nađa mi je ispričala šta ti dugujem. Kako
si ubedio drugaricu politruk da mi dozvoli da siđem iz voza.“
„Zaboravi Mašu Zočensku. Ona nije bitna.“
„Ja ne govorim jidiš. Jedine reči koje znam naučila sam ovih poslednjih dana
u vozu. Od dece tih jadnih ljudi koji su poslati u Habarovsk.“
Govorila je glasno. Njen glas odjeknu na praznoj bini; bio je grublji nego što
je želela. Levin ne pokaza iznenađenje.
„Bogami, nisi jedina koja je došla ovamo, a ne govori jidiš. Samo ćeš morati
da radiš malo više ako želiš da čitaš stare tekstove. Ali danas se više ne igra tako
često na jidišu kao pre...“ „Mislila sam...“
„Stvari se menjaju, Marina Andrejeva. Bolje ćeš to shvatiti kada upoznaš našu
istoriju.“
„Ali najvažnije je to što već dugo nisam igrala pred publikom. Već više od
deset godina, istinu govoreći. Svih tih poslednjih godina, sve do prvih dana rata,
uglavnom sam radila za Mosfilm. Prošlog leta, drug Kamjanov, direktor
Umetničkog pozorišta, poverio mi je ulogu Ofelije. Međutim, u poslednjem
trenutku ostali smo bez ovlašćenja da igramo...“ Levin podiže ruku da je
prekine.
„Mihoels te šalje ovamo, za mene je to dovoljno.“
„Nisam nikada radila s Mihoelsom. On je samo bio dobar prema meni.“
 „Dakle, nisi nikada igrala neki komad iz našeg repertoara?“
Marina samo klimnu glavom u znak potvrđivanja. Levin je pogleda, lako
nabranih obrva, s rukama sklopljenim ispred usta. Blesak projektora oslikavao
mu se u tamnim zenicama. Značajno ju je posmatrao. Marina se lagano okrenu.
Koliko je vremena prošlo otkad ju je neki muškarac tako posmatrao? Znala je
šta je mogao da vidi. Strepnju poslednjih nedelja, beskrajne dane u vozu, hranu
sumnjivog porekla, ružne noći, hladnoću i samoću, a sigurno ništa od toga nije
doprinelo da se prolepša. Tog jutra je u ogledalu pozajmljenom od Nađe otkrila
crte nepoznate osobe. Žene od trideset godina, blede, tamnih i velikih
podočnjaka, čela već izbrazdanog tankim borama, zajedljivih usta. Ženu koja je
zaboravila na svoju lepotu i zavodljivost.
Pridiže se, vrhom prstiju pričvrsti češalj koji joj je pridržavao punđu i
ironično se osmehnu.
„Nije sve što dolazi iz Moskve dar s neba.“
Levin veselo uzvrati:
„Meni je dovoljno što je to dar Solomona Mihoelsa. On te je video kako igraš
i sve mu je bilo jasno.“
„Druže...“
„Metvej, molim te. I pusti me da ti pročitam šta Solomon kaže o tebi.“
Izvuče Mihoelsovo pismo iz džepa pantalona.
Dragi druže direktore GOSET-a iz Birobidžana, dragi Metveje,
Ako uslovi tvog lepog pozorišta to dozvoljavaju u ovim tako teškim
vremenima, bio bih ti zahvalan da primiš neobični biser koji ti šaljem. Marina
Andrejeva Gusejev, tako se zove, čudna je ptica. Nije igrala u pozorištu na jidišu,
već samo goy. Bojim se da su njeno nepoznavanje Jevreja i čak blago
nepoznavanje jevrejske vere još nedokučivi. Mojsijev Bog zanemario je njeno
obrazovanje u tom smislu. Zauzvrat joj je podario sve kvalitete i sklonosti koje
se mogu očekivati od glumice. Pod uslovom da još ima nešto posla, dragi
Metveje, ne sumnjam da drugarica Gusejeva može pružiti našoj braći neka od
velikih uzbuđenja našeg poštovanog jidiš pozorišta.
Marina nije bila u stanju da izgovori ni reč i teško je uspevala da se izbori s
naletom suza. Odakle je poticala ta Mihoelsova dobrota? Zašto je prikrio njenu
laž bujicom komplimenata? Da li su ga Kapler i Kamjanov stvarno ubedili u
njen talenat?
Levin pokaza na suzu koja joj je tekla niz obraz. Ona okrenu lice, a on spusti
ruku.
„Znaš li šta je više nego izvanredno, Marina Andrejeva?“, upita je blago.
„Juče nisam imao nikakav razlog da idem da čekam dolazak voza. To je puka
slučajnost. Iznenada me je obuzela želja da pravim društvo Nađi. Hir. Ja čak
nemam ni vremena za gubljenje. Uostalom, umalo da se vratim... Kada sam te
ugledao kako izlaziš iz voza, znao sam. Slučajnost je prestala da bude slučajnost.
Možeš li to da razumeš?“
Marina nasluti da on ima želju da je dotakne. Možda bi u nekom drugom
trenutku i ona sama to poželela. Levinova lepota i glas bili su veoma privlačni.
Njegova ljubaznost takođe. Pa to laskavo divljenje. Smirenost koja okrepljuje...
Ako u svemu tome ima malo iskrenosti. Da to nije umešnost čoveka previše
naviknutog da zavodi? Kako je to mogla da proceni? Bila je previše umorna i
previše uzbuđena.
Ukoči se kao da odbacuje neki san. Promrmlja u znak zahvalnosti:
„Oprosti mi, mislim da me je ovo putovanje iscrplo više nego što sam
mislila.“ Levin to prihvati uz osmeh i pogleda na sat.
„Hajde, vreme je da odemo da pozdravimo drugove iz komiteta.“
Dlanom isključi prekidače među kulisama i tama prekri scenu iza njih.
Kako je Levin predvideo, politruk Maša Zočenska i komitet nisu imali ništa
protiv Marininog privremenog useljenja. Pored drugarice politruk i Klitenita,
komitet su sačinjavale još četiri žene i samo jedan stariji muškarac koji se u
samom početku doselio u Birobidžan.
Levin progovori pre svih ostalih. Tvrdio je da je dolazak nove i velike
moskovske glumice u trupu iz Birobidžana ne samo čast za kulturu autonomne
oblasti već isto tako neophodan doprinos trupi kojom je upravljao. Posle dve
godine oskudice, Marinino prisustvo najzad će omogućiti postavljanje novih
predstava. Zar to nije ono što svi s nestrpljenjem očekuju u ovim tako teškim
vremenima rata i lišavanja? Očigledno nije bilo govora da se vodi diskusija i još
manje se radilo o zaobilaženju donetih ograničenja za imigraciju u tu oblast.
Slučaj drugarice Gusejeve odnosio se samo na privremenu potvrdu njenog
domaćeg pasoša na dve godine. Radilo se o tome da se konačno popuni
upražnjeno mesto kulturne radnice. Štetne praznine čak, u okviru GOSET-a.
Koliko li je samo puta Levin tražio neku kandidatkinju, čak sve do Moskve?
Osim toga, smeju li oni da uvrede velikog Solomona Mihoelsa, neverovatnog
glumca i predsednika Jevrejskog antifašističkog komiteta, odbijajući pomoć koju
je opet poslao narodu Birobidžana?
Levin je govorio sa zanosom i sigurnošću čoveka naviknutog na poštovanje.
Zočenska, kao i ostale žene iz komiteta, nisu mogle da skinu pogled s njegovog
lepog lica. Činilo se da su se njihove stroge crte, očvrsle grubim sibirskim
životom, smirivale kao da ih neko miluje. Zamenik predsednika Klitenit strpljivo
je slušao poluspuštenih kapaka, dok su mu brkovi bili neprestano obavijeni
dimom cigareta koje je pušio. Njegov stariji kolega govorio je i u isto vreme
upućivao blagonaklone osmehe Marini. Ona za trenutak postade svesna da je
Levinov uticaj na komitet verovatno veoma različit od onog koji ima obični
direktor pozorišta.
Međutim, uopšte nije imala vremena da razmišlja o tome. Morala je da ispuni
jedan mali svežanj formulara. Na njen domaći pasoš odmah je stavljen pečat, a
njeno ime upisano u registar Jevreja iz Birobidžana. Sastanak komiteta završen je
željama dobrodošlice. Ljubazno pokazaše brigu za Marinin smeštaj i njene
potrebe, obećaše joj svu pomoć koja joj bude potrebna i poželeše da što je pre
moguće dođu da joj se dive u pozorištu. Bože moj, kako je Levin bio u pravu!
Sve do najudaljenijih sela nove jevrejske države, i čak u garnizonima Crvene
armije, stacioniranim na obalama Amura, ljudi su čeznuli da vide nove komade
GOSET-a.
Klitenit je konačno imao čast da saopšti zaključak komiteta. Nije se zbunio u
govoru. Kada su svi ustali, Maša Zočenska se za trenutak nešto došaptavala s
Levinom. On se nasmeja i sam nešto prošaputa. Marina prvi put začu smeh
drugarice politruk.
Kada su izlazili iz sale za sastanke, pozvaše fotografa. On ih sve sakupi ispred
Lenjinove i Staljinove biste, koje su uokvirivale stepenište zgrade. I on je
sagradio jednu građevinu od cigala pre deset godina, upravo posle pozorišta.
Kao i sve upravne zgrade u Sovjetskom Savezu koje su sagrađene posle
Lenjinove smrti, i ova je ličila na masivnu i svečanu grobnicu.
Nađa, koja je došla da sačeka Marinu i svog rođaka Metveja, pozirala je sa
ostalima. Već sutradan su dve fotografije krasile prvu stranu Birobidžaner sterna,
najstarijih i zvaničnih novina na jidišu u Birobidžanu. Nađa je dotrčala da im se
pridruži po gustom snegu koji je padao. Na prvoj strani, pored fotografije ispred
zgrade komiteta, dobru četvrtinu strane zauzimala je velika Marinina fotografija.
Na grupnom snimku jasno se video pogled Zočenske ka Levinu, dok on
gleda u objektiv, s rukom položenom na Marinino rame. Pored nje stoji
prepredeni Klitenit i kao i uvek drži cigaretu. Ostali se smeju nekako mehanički.
Marina primeti da joj je lice jače naglašeno nego što je mogla i da zamisli.
Fotografija je prikazivala plavetnilo njenih očiju, još jače istaknuto gustim
sivim senkama podočnjaka, potamnelim do te mere da se moglo pomisliti da ih
je našminkala kao glumice u nemim filmovima. Kosa u neredu padala joj je na
desni obraz. Jedan pramen dodirivao joj je poluotvorena usta, koja kao da su bila
u nečujnom šapatu. Krhko, začuđeno lice koje gleda u objektiv kao da očekuje
da će svakog trenutka iskrsnuti neka neočekivana pretnja.
Baci novine na Nađin krevet.
„Spali to! Neću više da gledam sebe s takvom glavom. Moglo bi se pomisliti
da imam sto godina!“
Nađa se pobuni i obeća da će jednostavno iseći fotografiju.
 „Ti ne umeš da gledaš sebe. U svakom slučaju, besmisleno je paliti novine.
One su u ovom trenutku u svim jevrejskim domovima u Birobidžanu!“
Nađa joj prevede objašnjenje uz sliku. Novine su igrale na reč stern, zvezda,
koja je ujedno činila i deo njihovog naziva. U tekstu je Marina opisana kao
štićenica Solomona Mihoelsa. Bilo je reči o njenim ulogama za Mosfilm i
njenom angažmanu u Umetničkom pozorištu u Moskvi. Napis se završavao
„kursevima usavršavanja jidiša“ koje će ona početi da uzima već sutradan.
„Odakle sve to izvlače? Nisam razmenila nijednu reč sa fotografom.“
„Ne trudi se: to je Metvej“, ponosno ju je uveravala Nađa. „On vrlo dobro
ume s novinarima. Videćeš, kada započnete neki novi komad, Birobidžaner će
dva dana govoriti samo o tome! Veoma je bitno da te sada svi poznaju.“
Kada Marina izjavi da bi više volela da ostane nepoznata još nekoliko dana ili
nedelja, Nađa poče da ispušta snažne krike:
„A zašto? Ti bi, naprotiv, morala da budeš vrlo zadovoljna. Ti si glumica.
Glumice su stvorene da im se ljudi dive. Da ih sanjaju i da tako zaborave na rat!
Ti si počev od sada naša nova stern!“
Njihovi glasovi odjekivali su u hodniku i kuhinji dače. Sada su već i ostale
žene otkrile Birobidžaner. Nađina soba ispuni se smehom. Počeše da se razležu
šale:
„Kada se malo oporaviš, Marina Andrejeva, bićeš najlepša žena Birobidžana.
Muškarci će stajati u redu da ti donesu glavice kupusa u pozorište...“
„Videćeš, ovde je to najdragoceniji poklon. Čak i za venčanja nam ga
poklanjaju.“
„Osim ako Metvej ne bude previše ljubomoran i zaključa je u nekoj od loža!“
Nađa pocrvene. Podrugljive šale se udvostručiše:
„Nađa, draga, tvom Metveju treba se smejati ili ga treba sanjati.“
„Samo što nije zdravo sanjati ga sve vreme!“
„Ti dobro znaš da tvoj lepi petao nije stvoren za nas!“
„A za novu zvezdu, to je već nešto drugo...“
Dok su donosile čaj, jedna od njih poče da pevuši pesmu o reci Amur. Smeh
za trenutak prestade. Onda sve zajedno, dok im oči odjednom zasijaše,
prihvatiše refren:
Teku, teku
Meandri moje reke,
Bokovi žene bez prošlosti,
Tihe vode duge ljubavi,
U kojima se kupaju nevini.
Teku, teku,
Meandri moje reke,
 Bokovi žene bez prošlosti,
Tihe vode duge ljubavi
U kojima se crne džinovske iluzije.
Dva dana kasnije, refren stare pesme još se vrteo u dubini Marininog srca,
kada u polutami pozorišne sale ustade neki čovek i poče da aplaudira.
Više od sat vremena sama je koračala po bini, obasjana svetiljkama s prednjeg
dela pozornice. U tišini, praćena samo šuštanjem svojih koraka. Bila je to
neobična i moćna vežba koju je uveo Mihoels, a predložio joj je Levin:
„Igraj ne izgovarajući ni reč. Izmišljaj replike, živi svoj unutrašnji tekst. Neka
ti izlazi po čitavom telu, samo ne na usta. Kreći se, pomeraj se kao da stvarno
igraš. Skoro u milimetar. Pomogni se mimikom. Moraju te razumeti samo na
osnovu pokreta... Moraš sve da osetiš. Da osetiš želju da se smeješ i da plačeš.“
Marina je odabrala ulogu Ofelije. Toliko puta ju je ponavljala u Moskvi, u
Umetničkom pozorištu. Osim toga, zar i sam Pasternakov prevod nije ućutkan?
Pošto je u više navrata ponavljala prvu scenu iz trećeg čina, nešto se desilo u
njoj. Učinilo joj se da Ofelijin plač i gnev još odjekuju oko nje. Ipak, nijedan
zvuk nije joj izašao iz grla.
Trže je snažno pljeskanje. Ona povika:
„Metveje, jesi li to ti?“
Silueta se pridiže. Vrlo krupna. Nije to bio Metvej, već neki drugi čovek, sa
svetlim odsjajima u kosi. On se uputi ka centralnom prolazu. Obična odeća,
vunena tunika, crveno-žuti šal oko vrata. Dugačke ruke sa zlatnožutim maljama
koje drže Birobidžaner stern. Kada progovori, naglasak mu je bio takav da je
njegov ruski bio jedva razumljiv:
„Ne bojte se. Bravo. Veoma ste dobri.“
„Ko ste vi?“
„Doktor u Birobidžanu. Moje ime je Majkl. Amerikanac. Majkl Ejpron.“
Približio se toliko da je mogla da mu raspozna crte lica. Nešto joj se steže u
stomaku. Nepoznat osećaj. Nekakav bol, nešto između straha i radosti. Bez
razloga.
Možda je to bio efekat onoga što je upravo odigrala. Onoga u čemu se dosta
dobro snašla. Čovek ju je proždirao svojim svetlim krupnim očima. Reče:
„Prepoznao sam: Šekspir. Ofelija. Je li tačno?“ Ona glupavo odgovori:
„Amerikanac?“
„Jevrejin, takođe. Ja lečim. Doktor Ejpron!“
Nasmeja se kao da je to bila neka šala.
„Ovde sam već...“
Zaključi rečenicu pokretom ruke, mašući novinama koje je otvorio na stranici
sa fotografijom napravljenom ispred zgrade komiteta.
„Osetio sam potrebu da vidim kakvi ste stvarno. Fotografija je isuviše loša.“
 VAŠINGTON, 24. JUN 1950.
147. saslušanje pred Komisijom za antiameričko delovanje

„Gospođice Gusov! Gospođice! Gospođice!“

Makarti podiže ruku.
„Vi dolazite u taj grad... Birobidžan, u januaru 1943. godine?“
„To sam upravo rekla.“
„I praktično odmah srećete agenta Ejprona?“
„Da.“
„Jeste li sigurni?“
„Kada je Majkl došao da me vidi u pozorištu, taj prvi put, bilo je to nešto
manje od nedelju dana pre nego što smo saznali za pobedu Crvene armije kod
Staljingrada. Tada je nastalo veliko slavlje. Bili smo sigurni da ćemo dobiti rat...
Bilo je to na samom početku februara. Sećam se toga vrlo dobro.“
„Zar vam nije bilo neobično to što neki stranac, Amerikanac, tek tako živi u
Birobidžanu? Upravo ste objasnili da je ta oblast bila zabranjena vojna zona.
Vaši politički komesari odbijali su prijem novih imigranata. Čuvali su se od
špijuna. To ste detaljno ispričali... A Ejpron je odlazio i dolazio, a da se nije krio,
i radio je kao lekar?“
„Amerikanac koji loše govori ruski!“, dobaci Nikson podrugljivo.
„Majkl nije govorio loše. Pretvarao se.“
„Pretvarao?“
„Govorio je onako kako smo smatrali da treba da govori jedan Amerikanac.
To je bio način da se prikrije.“
Marina Andrejeva im se nasmeši. Karmin joj je već odavno nestao sa usana.
„Kako to znate?“
„On mi je rekao.“
„Kada to?“
„Kasnije. Kada je odlučio da me povede sa sobom u Sjedinjene Države, zato
što me je voleo. Nije želeo da budemo razdvojeni...“
Njen glas zazvuča čudno kod tih poslednjih reči. Dubok, tih, s nekom
laganom i nerazumljivom vibracijom, kao da je sastavljen od struna violončela.
Lice joj je bilo ukočeno, glatko. Skoro srećno. Zurila je u jednu tačku na drugoj
strani sale. Tokom nekoliko sekundi izgledala je potpuno odsutno, duhom i
telom, u nekom svom vremenu koje je nama ostalima bilo nedostupno.
 Setih se onoga što mi je poverila u sobi za razgovore u zatvoru. Prijalo joj je
da priča svoju priču. To je verovatno bilo tačno. Nije više pokazivala ništa od
one napetosti koja ju je iscrpljivala juče. Pre bi se reklo da je izgledala spokojno.
I dosta ležerno, da zavara Makartija i Niksona. Usmeri pogled ka njima:
„Majkl je, u stvari, vrlo dobro govorio ruski. I jidiš. Pretvarao se da uči.
Svakog dana zapisivao je nove reči u notes. Zatim ih je nedeljama loše izgovarao
i malopomalo popravljao. To nas je zabavljalo. Čak je išao u školu jidiša.
Pretpostavljam da tome podučavaju špijune kod vas, zar ne?“
Ova poslednja rečenica bila je upućena O’Nilu.
Za trenutak zadržah pogled na Ircu iz CIA. On je sve vrlo pažljivo slušao i
povremeno pravio zabeleške u maloj beležnici dok je Marina govorila. U
nekoliko navrata učinilo bi se da je iznenađen. Onda skide naočari da očisti
stakla. Bio je jedan od onih momaka koji to rade deset puta dnevno, nemarnog
izgleda, ali koji ne propušta ni mrvicu onoga što mu dopire do ušiju.
Otkako se Makarti umešao, osećao se mnogo nelagodnije. Nije odgovarao
Marini. Uputi mrk pogled ka senatoru. Možda je bilo dobro što je Makarti
upravo napravio glupost. Time što je postavio pitanje koje je bolje da je zadržao
za sebe.
Nažalost, Vud nije ništa primetio. Pomislio je da je bolje da naglasi:
„Vi niste ovde da ispitujete svedoke, gospođice. Gospodine O’Nile, da li je
agent Ejpron bio u Birobidžanu 1943?“ O’Nil uzdahnu:
„Gospodine, nisam ovlašćen da govorim o misijama naših agenata. U svakom
slučaju, ne ovde.“
Njegove kratkovide oči prošetaše po stenodaktilografskom stolu, skliznuše ka
Širli i zadržaše se na mom licu. Osmehnuh mu se. On odmah okrenu glavu.
„Sve elemente koji se odnose na tu misiju pronaći ćete u dosijeu koji sam
vam dostavio na početku saslušanja“, dodade.
Vud se zbunjeno naduri. Poče da čeprka po velikom kovertu koji je ostao
ispred njega i za trenutak samo što ga ne otvori da pregleda dokumenta. Makarti
pak tiho promrmlja nekoliko reči. Nikson se saže da uzme koverat. Vud stavi
dlan preko njega. Još je želeo da ostane vođa ove maskarade. Okrenu se prema
Konu, našem dendiju od tužioca, koji je ostao sasvim miran. Međutim, Vud nije
stigao da otvori usta, jer Marina dobaci:
„Ako ovaj gospodin, vaš špijun, neće da odgovori, mogu ja. Dobro je što
moram da to učinim ovde, zar ne? Da kažem istinu?“
Širli i njena koleginica ispred mene nisu mogle da se uzdrže od kikota.
Kon uzviknu:
„Gospođice Gusejev...“
 „Moram da kažem ono što znam, zar ne? To je ono što ste tražili od mene.
Da se zakunem da ću govoriti istinu i ništa osim istine, samo istinu. Ako nije
tako, ja sam svedok koji se lažno zakleo, zar ne?“
Ona za trenutak zaćuta, kao da se sprema da zada samrtni udarac.
„Majkl je ruski naučio u školi. U Berdičivu, u Ukrajini. To je grad u kojem je
živelo mnogo Jevreja. Jidiš je naučio od roditelja. Svi Jevreji u Berdičivu govorili
su jidiš. Dve ili tri godine posle revolucije umro mu je otac. Vladala je glad.
Jevreji su masovno umirali u to vreme. Međutim, Majklov otac nije umro od
gladi. Čeka ga je ubila zato što je krao jaja za ženu i sina. Majkl je imao četrnaest
godina. Čim je bilo moguće, majka i on otišli su u Nemačku. Tamo su ostali tri
godine. Nije bilo posla. Ukrcali su se na brod i stigli u Njujork. Najpre su
boravili na Louer Ist Sajdu, zatim u Bruklinu. Tu su Jevreji iz Ukrajine bili
brojni. Međusobno su se ispomagali. Majklova majka pronašla je posao. Vrlo
dobro je vezla. Majkl je naučio engleski. To mu nije bilo teško: već je govorio
ruski, ukrajinski, jidiš i nemački. Bio je talentovan za jezike, ali želeo je da
postane lekar. Oduvek. ’Gde god da odlutam mislima, gde god da odemo, u bilo
koji grad ili zemlju, ima bolesnih oko nas. Ne volim to’, govorio je. Za vreme
studija predložili su mu da bude špijun. Zbog svih tih jezika koje je znao. I zbog
toga što su oni koji su ga regrutovali znali da mrzi boljševike i Staljina, zbog
smrti svoga oca. Nije odmah prihvatio. Tek kada su mu predložili da se vrati u
Birobidžan kao lekar. To je bilo nešto drugo. Mogao je da obavlja svoj posao, da
leči. Bio je dobar lekar. Svi su ga voleli, ne samo Jevreji. Išao je po selima. Čak i
zimi, po snegu.
Njegov akcenat nas je zabavljao. Niko ništa nije sumnjao. Ipak, k omitet...“
„Gospodine predsedniče!“
O’Nil se u jednom trenutku uzvrpolji. Grubo prekide Marinu:
„Gospodine predsedniče, mislim da nije dobro da dozvolite vašem svedoku
da nastavi. Njeno svedočenje o agentu OSS-a ne može biti merodavno...“
„Zašto? Ja samo ponavljam ono što mi je Majkl ispričao.“
„Gospođice Gusejev...“
„Ako mislite da lažem, recite nam šta vi znate... Biće zanimljivo.“
„Nisam ovde da raspravljam o ličnosti i prošlosti jednog agenta...“
„Zašto ste onda ovde, gospodine?“
Bio je to senator Munt. On se do tada nije mnogo eksponirao. Sada se držao
ukočeno za mikrofonom, obrve su mu se podigle od besa, a krupno bledo čelo
naboralo. Više nego ikada pokazivao je taj svoj arogantni, nekako nadmeni
univerzitetski stav nekoga ko sve razume.
„Zar niste upravo pred ovom komisijom posvedočili da ne možete ništa da
kažete?“
 „Sporazumeo sam se s tužiocem Konom da se moje svedočenje odnosi na
raspoložive informacije o Birobidžanu!“, pobuni se Irac. „Ne na misiju jednog
agenta...“
„Tužilac Kon ima svoje nadležnosti, Komisija svoje, gospodine O’Nile. I
upravo se radi o okolnostima smrti agenta Ejprona...“ Makarti pokuša da
interveniše:
„Senatore Munt, mogli bismo da...“
Munt ga ne udostoji pogleda i uznemireno prasnu:
„Gospodine predsedniče, ne vidim šta to sprečava gospodina O’Nila da
odgovori na pitanja koja ne zadiru u bezbednost države! Misija u Birobidžanu
završena je pre pet godina. Od juče je ime agenta Ejprona javno. Ako gospodin
O’Nil mora da protivreči gospođici Gusejev, moramo da ga čujemo.“
Uprkos besu, Munt je uspeo da tačno izgovori Marinino ime. Možda je
počela da mu se sviđa? Bila mu je zahvalna zbog toga, pa mu uputi osmeh i tiho
izjavi:
„Majkl mi je rekao da je stigao u Birobidžan u proleće 1942. Nekoliko meseci
posle napada Japanaca na Perl Harbor.“
Vud je bio zatečen. Podiže čekić. Munt ne popusti:
„Je li istina ili laž, gospodine O’Nile? To je tvrdnja koju nam možete
potvrditi, siguran sam.“
Irac potraži pomoć kod Makartija i Niksona. Oni ostadoše nepokolebljivi.
Vud lupi čekićem i zagrme:
„Možete li da odgovorite senatoru Muntu, gospodine O’Nile?“
„Trebalo bi da se proveri u dokumentima“, odgovori Irac uz ljutit
gest.
„Gospodine O’Nile...“, započe Munt.
„Rekao sam vam, gospodine. Ne sećam se tačnog datuma. Jutros sam vam
objasnio da smo iskoristili pogodnost da šaljemo svoje momke kod Staljina. Bilo
je to skoro zvanično. Kada je Hitler okupirao SSSR, tokom pet ili šest meseci
čvrsto smo verovali da će Sovjeti imati mnogo neprilika. Bilo je u našem interesu
da im pružimo ruku. Slali smo im kamione, alatne mašine, medicinski materijal,
čak i oružje.... Kasnije, kada su nam se Japanci natovarili na vrat u Perl Harboru,
zabrinula nas je Mandžurija. To je bila njihova pozadinska baza, Staljinu pod
nosem. A on, on nije mogao da bude istovremeno u peći i u mlinu, zar ne? Da
baci sve svoje divizije protiv nacista u Staljingradu ili čuva zadnjicu na drugom
kraju Sibira? Ne računajući to što smo imali informacije po kojima Japanci
prikupljaju nove armije za borbu na Pacifiku. Imali su fabrike za to u Harbinu,
preko puta Birobidžana. Naš posao bio je da se detaljnije zainteresujemo za to.
Iskoristili smo kontingent medicinske pomoći za Birobidžan. Bilo je tu dosta
novca i materijala.
Sovjeti nisu bili previše revnosni...“
Munt nije popuštao:
„Dakle, ako dobro zaključujem, potvrđujete izjavu svedoka. Vaš agent je ušao
kod Sovjeta 1942. godine?“
O’Nil upre prst u pravcu dosijea koji je ležao ispred Vuda.
„Izveštaj sadrži detalje operacije kojima možete pristupiti.“
Vudov čekić sruči se na sto pre nego što je Munt mogao ponovo da reaguje.
„Objašnjenja gospodina O’Nila za sada su dovoljna, senatore. Delim njegovo
mišljenje: poželjno je da Komisija pregleda taj dosije pre nego što nastavi
saslušanje.“
Vud pogleda na sat i kratko dodade:
„Vreme je za ručak. Nastavićemo za tri sata.“
To nas sve iznenadi. Nastade pravi kovitlac pogleda. Munt, sav arogantan,
prostreli Vuda sivim očima. Vud ubaci dragoceni dosije u torbu i promrmlja
nekoliko reči, koje izazvaše Niksonovo cerekanje. Kon napusti mesto fiksirajući
pogledom Makartija. Makarti klimnu glavom u znak odobravanja, pa onda dade
mig Ircu. O’Nil je pratio pogledom Marinu, dok je sve vreme petljao oko svoje
fascikle. A ona brižljivo razgrnu svoj beli žaket. Obuče ga mirno, pre nego što
joj policajci staviše lisice na ruke.
Ni najmanjim gestom ne pokaza da je svesna mog prisustva.

***
Pošto policajci odvedoše Marinu, sala se se isprazni za tren oka. Kon izađe na
velika vrata u društvu Irca, dok su pored njih bili Makarti i Nikson. Bilo je to
pravo društvance, skup ljudi koji su sigurno imali mnogo toga da kažu jedni
drugima.
Ni ja se nisam zadržavao. Ispred mene se Širli borila da razmrsi traku
stenodaktilografske mašine. Bez imalo galantnosti ostavih je da se sama snalazi.
U prolazu joj ubacih cedulju u tašnu. Skupo bih platio da saznam o čemu je bilo
reči u O’Nilovom dosijeu koji se odnosio na Ejpronovu misiju. Nisam se nadao
čudu. Bilo je malo šansi da ga Vud ostavlja da se vuče po pisaćem stolu. Ipak,
nikada se ne zna. Dobre sekretarice imaju oči risa i uši mačke. Širli je pripadala
onoj vrsti koja je znatno iznad svih kategorija.
Moj neš me odveze do novinske agencije, iza Avenije Vernon. Saobraćaj je
usred dana bio gust. Vetar je skrenuo na istok. Ulični asfalt je sijao, a kišobrani
su bili otvoreni. Mali pljusak učinio je da grad bude tužan i tih.
 Tri četvrtine zaposlenih u agenciji bilo je odsutno zbog ručka. Dve-tri
sekretarice izvukoše sendviče kako bi uštedele nekoliko centi. Na svojoj pisaćoj
mašini pronađoh poruku. U međuvremenu je zvao Sem Vasberg, moj šef iz
Njujorka. Zamolio me je da budem ljubazan i javim mu se što je pre moguće.
Sem je mogao da sačeka. Okrenuh brojčanik telefona. Uvek isti Julisov glas
odjeknu u slušalici i saopšti mi da sam dobio rezidenciju vlasnika T. K. Lina.
Morao sam da se strpim nekoliko minuta pre nego što začuh groktanje koje je T.
K. služilo kao pozdrav.
„Imam novosti, T. K.“
„Slušam vas, prijatelju moj.“
Potanko mu prepričah jutrošnje saslušanje. Nisam uopšte insistirao na
Birobidžanu, pogotovo ne na onom što sam saznao o Ejpronu. Završio sam
pričom o maloj prepirci između Munta i njegovih kolega iz Komisije.
„Munt je izgledao kao da ima nešto protiv Makartija. Kažu da je dosta blizak
s Niksonom, ali mlitav kada je potrebno da se angažuje. Možda je samo manje
goropadan nego oni? Takođe, moguće je da mu se Marina sviđa? Potrudiću se
da što više saznam o tome. Kad je reč o tipu iz CIA, O’Nilu, on je jedan od onih
podmetača koji se motaju oko šefova špijunaže. Odavanje delića informacije
iščupalo bi mu srce. Morali ste da vidite njegovu facu kada je Marina samo
spomenula nešto u vezi sa Ejpronovom prošlošću.“
„Problem je u tome što treba saznati da li vaša Ruskinja govori istinu o tom
dobrom dečku. Možda je sve izmislila.“
„Možda. Ali O’Nil joj nije protivrečio.“
„Ako postoji neslaganje u vezi s tim dosijeom dostavljenim Vudu, nema
potrebe da se ono javno iznosi.“
Objasnih mu da možda imam način da saznam nešto više o tom dosijeu.
Dodadoh:
„I CIA može da priča bilo šta o Ejpronu. To ne bi bilo prvi put.“
„Tačno.“
„Mislio sam da bismo mogli da sami sprovedemo malu istragu. To ne mora
biti previše komplikovano. Ako je Ejpron stvarno bio lekar, morao je biti upisan
u neko zdravstveno udruženje. I bez sumnje je studirao u Njujorku. Moram da
razgovaram sa Semom u Njujorku. Nije nemoguće da je Ejpronovo ime poznato
nekim Jevrejima iz Bruklina ili Louer Ist Sajda.“
Nastade tišina na drugoj strani žice. Začuh pucketanje šibice. Upravo sam
zamišljao kako dim lebdi oko okruglastog lica T. K., kada on reče:
„Valjalo bi se nadati da je taj tip bio iskren s vašom Ruskinjom. Kako možete
biti sigurni da Ejpron nije pseudonim? Možda to O’Nil neće da obelodani:
njegov stvarni identitet. Postoji određena vrsta pravila i sujeverja kod momaka
tog tipa: da nikada niste onaj za koga vas smatraju.“
T. K. bio je u pravu. Nikada nisam pomislio na to. Ni sekundu.
Nisam mogao da se uzdržim, a da ne zagrmim:
„On je bio njen ljubavnik i...“
„Svi špijuni imaju ljubavnice.“
„Hteo sam da kažem da ju je...“
Zastadoh. Ono što sam hteo da kažem nije stajalo na čvrstim nogama. T. K.
me nije štedeo:
„Koga je on voleo? Šta vi znate o tome, Ale? Ona mu je možda verovala. Ili
pokušava da vas uveri u to. Vas i Komisiju. To je žestoka borba. I šta onda?
Jedino u šta možemo biti za trenutak sigurni jeste smrt tog agenta. Vaša
Ruskinja je jedina osoba koja zna kako je umro. Međutim, ona mora da pazi na
svaku izgovorenu reč, jer rizikuje da završi na električnoj stolici. Za dvadeset
godina karijere nikada nisam video da postoji sklonost da se govori istina.“
„T. K...“
„Šta sve ljubav, ako se ikada o tome radilo, može zaista da promeni, Ale?“
Pokopa me pre nego što glas izađe iz mog grla.
„I od kada se to jedan agent OSS-a švrćka kod neprijatelja pod svojim pravim
prezimenom?“
„To se sigurno dogodilo slučajno. Ne kasnije, već za vreme poslednjeg rata.
Istina je ponekad varljivija nego što to možemo da
zamislimo.“ T. K. potvrdi uz ležeran smeh. Nimalo utešno.
On je sve tačno video i znao sam to. Sve što je izašlo iz usta tog tipa, Ejprona
ili „gospodina Niko“, bilo je sumnjivo. Počev od te lepe i tužne priče o
njegovom životu koju je ispričao Marini.
„U redu. U svakom slučaju, to možemo da saznamo samo istraživanjem“,
promrmljah pre nego što promenismo temu. „Postoji nešto što me je posebno
zaintrigiralo. Kon jutros nije beknuo ni reč.“
„Možda mu je glava negde drugde. Žestoka je pometnja zbog tog tipa kojeg
su uhapsili prošle nedelje. Taj Gringlas o kojem sam vam pričao juče. Moguće je
da nam Kon sprema neko iznenađenje. Njegova kancelarija jutros je očigledno
bila zaposednuta ljudima iz njujorškog FBI-ja...“
„Za ime boga! Premetačina kod Marine!“
Kako sam mogao da zaboravim na to? Kon nam je to saopštio na
jučerašnjem saslušanju.
„Tačno. Moguće je da ćete čuti da se o tome govori ovog popodneva... ako
nisu doživeli neuspeh. Moraćete da načuljite uši. Taj dečko ima bujnu maštu.“
„U redu. Zvaću vas večeras, T. K.“
 „Zašto da ne.“
„Znam šta tražim od vas, T. K. Nemam nameru da vas uzalud zamaram.“
„Vrlo uviđajno s vaše strane.“
„Ne računajući troškove.“
„Sasvim tačno.“
„Srediću da Post pokrije jedan deo. Unapred znam da to neće biti mnogo.
Bojim se da za ostatak moja plata nije na nivou vaših honorara.“
„Vrlo moguće.“
„Imam predlog za vas.“
„Da?“
„Odlučio sam da napišem knjigu na osnovu ove priče. Neću da se ograničim
na članke za Post. Predlažem vam deo prava. Po ugovoru, naravno.“
Začuh kresanje još jedne šibice. Dugo mu je trebalo pre nego što mi saopšti
svoje mišljenje:
„Računate na to da ćete, zahvaljujući romanu, sprečiti Makartija i Niksona da
osude vašu Ruskinju na smrt?“
„Uvek mogu da pokušam. Novine i radio-stanice postaju previše bojažljive
čim neko pokuša da protivreči Makartiju. Čak i Post. Previše se plaše da će biti
smatrani za loše Amerikance. Ili za opasne komuniste. Jedna knjiga može da
stvori više buke. I to s jednog na drugi kraj zemlje.“
„A ako se utvrdi da vaša Ruskinja nije bela golubica iz vaših želja?“
„Priča neće biti ništa manje dobra. Ni njena junakinja. Biće to sasvim
posebna knjiga. Priča o jednom razočaranju. Moguće je da će se bolje prodavati.
Ne sreće se baš svakog dana žena takvog kalibra.“
„I uz to otmena, priča se okolo. Jutros je na sebi imala lepu haljinu. Koju joj
je u
Stari okružni zatvor donela jedna dobra duša, pretpostavljam...“
„T. K...“
„Opis jutarnjeg posetioca koji mi je dat može da vam služi na čast, Ale.“
„Ko vam je to ispričao?“
„Ako vam odgovorim, šta će se dogoditi s mojim honorarima? Mislio sam da
je ona pod režimom specijalnih svedoka FBI-ja. Bez pošte, bez poseta?“
„Imao sam ovlašćenje.“
„Nelegalno, naravno.“
T. K. me je saterao u ćošak. Dobrovoljno sam se uzdržao da mu pričam o
poseti zatvoru, a da nisam ni znao zašto. Zato što sam hteo da taj trenutak s
Marinom sačuvam samo za sebe? Da ne upletem Širli?
Bio sam besan, ali još više zabrinut.
 „Ko još zna za to?“
„Niko ko za sada može da vam naškodi. I pošto sam ja vaš advokat, učiniću
sve što je potrebno da se tako nastavi. Na koliko se penje procenat koji ste mi
malopre predložili?“
„Mislio sam oko dvadeset.“
„Trideset mi se čini pogodnijim.“
„Pretpostavljam da nemam izbora?“
„Vaša Ruskinja osumnjičena je da pripada mreži koja je ukrala planove u vezi
sa atomskom bombom, one o odbrambenim radarima i one koji predstavljaju
poslednji prototip B-52. Moguće je da je ona jedan od šefova bande. Uz sve to
nalazimo se u dosta neizvesnoj izbornoj godini... Ne radi se o šačici ljudi koja se
otkrila pred pijandurama iz Lu-land avenije, Ale. Nemojte da se šalite sa
čovečuljcima u sivom iz FBI-ja. Nemate pojma šta sve Huver i njegovi robovi
mogu da vam natovare na glavu.“
„To ništa ne menja, T. K. Nikson i Makarti imaju previše karata u rukama.
Komisija je samo jedan sramni šou. Niko nije tu da čuje istinu. Veoma je važno
da neko bude žrtvovan.“
„Onda poslušajte moj savet. Ne bacajte se više u vučje čeljusti a da me ne
obavestite. Uvek je lakše da pribavite motku da mu držite otvorene vilice, nego
da se upecate i nađete u njegovom stomaku.“

***
Nisam imao mnogo vremena da razmišljam o savetu koji mi je dao T. K.
Zvonjava me podseti na moj zadatak čim sam spustio slušalicu.
„Zdravo, Ale.“
Glas Sema Vasberga. Nije imao strpljenja da sačeka moj poziv. To me
začudi.
„Pričaj mi dokle si stigao.“
Morao sam sve da ponovim. Još jednom propustih da opišem jutarnju posetu
zatvoru. Ne spomenuh ni sporazum koji sam upravo zaključio s T. K. To je
moglo da sačeka i na taj način izbegao sam mučnu diskusiju o svojim opaskama
o troškovima.
Sem me, po običaju, pusti da pričam, ne komentarišući. Proveo sam dobrih
četvrt sata pričajući mu o Marininom dolasku u Birobidžan i o tome šta smo
saznali od O’Nila o tom izgubljenom kutku Sibira. Uprkos tišini i krčanju linije,
znao sam da me pažljivo sluša i da ne propušta nijedan detalj. Reagovao je tek
kada sam spomenuo Marinino uzbuđenje kada je saznala za smrt Solomona
Mihoelsa.
„Ah, konačno su odlučili da ga uklone?“
 „U Minsku. Ubistvo su maskirali saobraćajnom nesrećom, po O’Nilovim
rečima.“
„To im verovatno nije bilo previše teško. Oni su šampioni šminkanja. A taj
tip iz CIA je u pravu: Mihoelsova turneja mnogo je donela Ujka Džou. Ne samo
milione dolara. Neko vreme Sovjeti su ovde bili heroji. Pronašao sam svoj
članak i zabeleške o Mihoelsovoj konferenciji na stadionu Polo graund u julu
1943. Rat je bio u punom jeku. Švabe su se upravo povukle pred Staljingradom,
Crvena armija snažno je nadirala ka Volgi. A mi smo ulazili u Palermo...“
A Marina je već pet ili šest meseci bila u Birobidžanu, izračunah.
„Sjajan uspeh“, nastavi Sem. „Stadion je bio krcat. Pedeset hiljada ljudi.
Većinom Jevreji iz Bruklina i Louer Ist Sajda. Otmeno društvo takođe: Ajnštajn,
Čaplin, Tomas Man, Edi Kantor, violinista Menjuhin... Interesantna lista:
polovinu njih Makarti je već oterao iz zemlje! Međutim, u to vreme bilo je
moguće lepo govoriti o Sovjetima. I Mihoels se izvanredno pokazao. Čudan tip.
Vrlo ružan, ali čudesan čim otvori usta i pokrene se. Nije tu bio toliko u svojstvu
glumca. Bio je predsednik Jevrejskog antifašističkog komiteta. Njegova poruka
bila je jednostavna: nacisti su želeli da istrebe Jevreje, od prvog do poslednjeg.
Nije se radilo o pogromu. Niti o jednoj od onih kriza mržnje kakvu Evropa
poznaje već dve hiljade godina. Ovog puta bilo je nešto drugo: Švabe su htele da
nas sasvim unište. Bilo je tu rečenica kojih se još sećam: ’Vi, naša braća,
upamtite da se u našoj zemlji, u SSSR-u, na bojnim poljima rešava i vaša
sudbina. Nema tu snova, nema iluzija! Hitlerova mržnja neće ni vas poštedeti.
Nijedan okean neće biti dovoljno širok da vas sakrije. Probudiće vas krici
Ukrajine, Minska i Bjalistoka. Setite se da smo mi jedan narod. Sovjetski i vaš
narod vodiće veliki patriotski rat...’ Kada je zaćutao, bili smo kao omamljeni.
Nije bilo aplauza. Ne odmah. Prosto smo se naježili. Većinu prisutnih činili su
oni koji su pobegli iz Evrope 1932. i 1933, posle dolaska Hitlera na vlast. Nije
bilo potrebe da im se nešto crta. Sjajan trenutak.“
Nikada Sem nije naređao toliko rečenica! Začuh zveckanje čaše. I ja bih rado
nešto popio. Flaša koja je obično stajala u fioci mog pisaćeg stola bila je prazna.
Već nekoliko dana zanemarivao sam mnogo toga.
Sem razbi tišinu:
„S obzirom na to, moja zapažanja interesantnija su od dokumenata. To bi ti
moglo biti od koristi. Sve sam ti poslao internom poštom.“
„Hvala.“
„Nisu kompletna. Neke stvari zapisujem na listu papira u ovom trenutku.“
„Da li bi mogao da mi ih sada objasniš?“
„Moguće.“
 Posle toga zaćuta nekoliko sekundi. Ništa me ne iznenadi. Poznavao sam
njegov način delovanja. Sada sam znao zašto mu je bilo stalo da me dobije
telefonom. Izvukoh beležnicu i olovku iz pretrpanog stola. Kada začuh da Sem
ispija novi gutljaj, promumlah:
„Slušam te...“
„Staljin je iskoristio tu turneju da se posluži Mihoelsom kao trojanskim
konjem. Ujka Džo je šampion kada je potrebno da sakrije svoje mračne šume iza
lepog drveća.“
„Objasni.“
„Na samom početku rata, a povodom jednog članka o logorima Japanaca oko
Sijetla, sreo sam nekog tipa iz FBI-ja. Momka kome nije nedostajalo
inteligencije. Odmah smo se saglasili. Pet ili šest nedelja posle turneje, pošto je
pročitao moj tekst, rekao mi je: ’Seme, mislim da je vreme da shvatiš dve-tri
finese u vezi s plesačima Ujka Džoa.’“
„Tako je rekao: ’plesačima Ujka Džoa’?“
„Lepo poređenje. Gledaš na pozornici najboljeg plesača i zaboravljaš da
obratiš pažnju na ostale. One koji igraju u senci i bave se sasvim drugim poslom.
Mihoelsova turneja nije poslužila samo za prikupljanje dolara i simpatija.“
„On je to znao?“
„Verovatno nije. Ili je posumnjao i prešao preko toga. Nije imao izbora. Bez
Staljina nije mogao da izađe iz SSSR-a, a Jevreji iz Sjedinjenih Država hitno su
morali da se mobilišu...“
„A ti ostali plesači?“
„Simpatija prema Sovjetima koju je pojačao Mihoels bila je dobra
prethodnica za regrutovanje Jevreja da učine uslugu na drugi način, ne izvlačeći
svoje novčanike. Bio je to posao drugog člana Jevrejskog antifašističkog
komiteta: zvao se Icik Fefer. Jidiš pesnik i agent NKVD-a. Mihoels je držao
konferencije i prikupljao mu zrele plodove. Dovodio ih je u vezu sa sovjetskim
agentima, koji su ih uzimali pod svoje. Agenti NKVD-a, s diplomatskim
dokumentima vicekonzula u Njujorku. Posebno dvojica: Leonid Kvašnjikov i
Aleksandar Feklisov. Na brzinu zapisah imena.
„Je li to funkcionisalo?“
„Bolje nego što se moglo zamisliti. Za mnoge je to bila logična posledica
Mihoelsovih govora. Staljin i ’crveni’ bili su na prvoj liniji borbe protiv Hitlera.
Sjedinjene Države, Engleska i SSSR bili su saveznici. Ako je atomska bomba bila
jedino oružje u stanju da zaustavi naciste i spreči pokolj Jevreja, Amerika nije
smela da je čuva samo za sebe. Trebalo je pomoći Rusima da je i oni imaju. S
moralne tačke gledišta, to je bilo u redu.“
„Jesi li pokušao?“
 Sem se kratko nasmeja, što je za njega bilo vrlo neuobičajeno.
„Stvari su bile pomalo konfuzne, zar ne? Srećom, nisam mogao da biram.
Nisam imao nikakvu informaciju za Ujka Džoa.“
Pomislih na svoje ratne godine. Nisu dugo trajale. Tri godine, od 1944. do
1947, u Engleskoj, zatim u Berlinu. Ničeg herojskog, ali dobro iskustvo da
shvatim šta znači konfuzija.
„Razumem.“
„Pitanje je dokle dopiru saznanja, Ale.“
„Objasni mi.“
„Da li ti ime Klaus Fuks nešto govori?“
Morao sam da se nasmejem. Svi su bili opsednuti tim tipom.
„Mislim da ću na kraju znati njegovu biografiju napamet, Seme.
Pametnjaković iz Los Alamosa koji je poslao tajne o atomskoj bombi u Moskvu.
Englezi su ga uhapsili u januaru. Odlučio da prizna u martu. O tome je čak
pisalo u Postu.“
„Možda ne znaš šta je odgovorio Englezima kada su ga pitali zašto nas je
izdao.
’Zašto govorite o izdaji? Bez Staljina i miliona Sovjeta koji su poginuli da bi
uništili Hitlera, Sjedinjene Države i Engleska ne bi više postojale. Bio bi pravi
zločin da vi jedini posedujete atomsku bombu. To bi bila krađa nauke. Svi oni
koji su mi pomogli da sprečim tu krađu su heroji.’“
„Solidna odbrana! Ono što je za neke važilo pre osam ili deset godina važi i
dalje. Je li tako?“
„Da. Samo što Fuks priča izmišljotine. Prošla je 1943. Ne borimo se više
protiv Hitlera. Danas je neprijatelj s druge strane Pacifika i potrebno nam je
oružje koje bi nam omogućilo da ga primoramo da bude razuman.“ Nastade
pauza. Sem je verovatno dovršavao čašu.
Rekoh:
„U toku sam u vezi s Fuksom, Seme, a i u vezi sa imenima koja je odao
Englezima i FBI-ju, kao i hapšenjima izvršenim ovih poslednjih nedelja. Takođe,
znam da je mladi Kon na potezu, kao u slučaju Marine Gusejev.“
„Onda ćeš me još bolje razumeti. Nešto se kuva, Ale. Tvoja Ruskinja obešena
je iznad kazana. Oni će uskoro imati sve što treba da je u njega zagnjure. I
možda će biti u pravu. Upravo su na putu da raskrinkaju te svinjarije od
sovjetskih mreža, kariku po kariku. I ne radi se samo o predstavi kojom bi se
udovoljilo Niksonu i Makartiju.“
„Seme...“
„Ne. Saslušaj me. Prestani da se praviš važan, Ale, ili ćeš potonuti zajedno s
tom dobrom ženom. Biću tužan zbog toga: mnogo si mi drag i dobar si novinar.
A ako potoneš, biće to zbog tog prokletog izveštaja koji će te uništiti. Neću to
da dozvolim.“
„Nisam siguran da te razumem, Seme. Na šta ciljaš?“
„Jednostavno: prisustvuj saslušanjima, koristi uši i svojih deset prstiju da
vodiš beleške. Tačka. Ne izigravaj anđela čuvara. Nemaš ti krila za to. Jesi li
shvatio ili hoćeš kompletniji crtež?“
Zahvati me neka gadna jeza i jače stegoh slušalicu. Da li je Sem saznao za
moju jutrošnju posetu Starom okružnom zatvoru? Ne, nisam želeo da se crtež
produbljuje. Kako je mogao da sazna? I to tako brzo!
Zapalih cigaretu da odagnam zabrinutost u glasu.
„Mogu li da te pitam nešto, Seme? Viđaš li se još s tim svojim dobrim
prijateljem iz FBI-ja, o kojem si mi nedavno pričao?“
Začuh kašljucanje na drugoj strani žice. Semov glas se utiša.
„Uvek. On sada čini deo porodice. Oženio se jednom od mojih rođaka. Voli
da se povremeno poverava. Ko bi rekao da jedan agent FBI-ja može biti toliko
usamljen. Pored toga, postoje neki kojima je preko glave da izigravaju marionetu
za tipove koji samo smišljaju kako da nameštaju lažne dokaze. To mu
povremeno omogućava da mi ukaže na neki gadan ekser koji se vuče po tlu, pre
nego što nagazim na njega.“
„U redu. Poruka primljena.“
„Savršeno.“
„Biće mi potrebna pomoć u Njujorku. Sve po pravilima. U arhivama
medicinskog fakulteta ili kartotekama osiguranja sigurno su sačuvani tragovi o
lekaru po imenu Majkl Ejpron. Ako je živeo u Bruklinu, možda ga se neko seća?
To nije bilo tako davno.“
„Videću šta može da se učini.“
Obojica završismo razgovor bez preterane euforije. Ugasih pikavac. Ruka mi
je lagano podrhtavala.
T. K. se prevario. Nije bio jedini koji je saznao za moju jutrošnju šetnju do
zatvora. Čak bi se moglo reći da su se vesti brzo širile. Zapitao sam se ko je u
toku osim FBI-ja. Kon, Vud, Makarti? Verovatno.
U trenutku panike okrenuh broj T. K. Odgovori Julis. Gospodin nije bio tu.
Ručao je napolju, da li želim da ostavim poruku?
Rekoh svoje ime, zahvalih Julisu, ponovo zapalih cigaretu da smirim prste.
Stvarno mi je bilo potrebno da razmislim i popijem čašicu. Izađoh iz agencije i
nađoh se ispred piva i burbona u baru u Ulici Vernon. Naručih i sendvič. Kada
ga konobar stavi ispred mene, stomak mi dade do znanja da ga više ne želi.
Osetio sam strah.
 Jedno pitanje motalo mi se po glavi. Oni znaju, pa ipak me puštaju na miru.
Zašto?
Kada mi je alkohol skliznuo u grlo, pokušah da se malo sredim u haosu koji
mi je opsedao mozak. Nije bilo potrebe da nagađam kako su me uočili u
zatvoru. Previše je mogućih odgovora. Bio sam bar toliko priseban da ne
ostavim tamo lažno ovlašćenje koje mi je pribavila Širli. Još sam ga imao u
džepu.
Nisam dugo oklevao. Sada je to falsifikovano ovlašćenje moglo samo da
priredi neprijatnosti Širli. Ustadoh sa stolice i prošetah do toaleta. Tamo
pocepah papir sa zaglavljem Vudove kancelarije na sitne komadiće i videh kako
nestaje u odvodu klozetske šolje.
Dok sam se vraćao da sednem, osećao sam se smirenije. Pala mi je na pamet
ideja. Ili bolje rečeno, ponovo se javila. Dotakla me je na brzinu, ali joj nisam
poklonio pažnju. Vud je nekako isuviše lako prihvatio moje prisustvo
saslušanjima. Nema sumnje da je u tome imao nekog interesa. Ipak, nije mogao
da odluči sam. Bilo je neophodno da dobije saglasnost ostalih članova Komisije.
I odjednom nisam video nijedan dobar razlog zbog kojeg bi mu je Makarti i
Nikson dali.
Saslušanje iza zatvorenih vrata bilo je samo finta, pozorište. Za dva, najviše
tri dana, oni će zadiviti galeriju izvlačenjem zeca iz šešira. Marina će biti
okrivljena i oni će pribaviti dokaze za to. Prisustvo svedoka u prostoriji u tom
trenutku, novinara koji može da ispriča kako su vodili saslušanje i otkrili
obmanu obezbedilo bi im lep publicitet. Samo što ja nisam mogao biti taj
svedok. Oni su to znali. Bio im je potreban neki povodljiv tip. Vreća za njihove
udarce. Produkt kakvih ne nedostaje u Vašingtonu, ali među koje se ne mogu i ja
svrstati. Ako je tako, zašto su mi otvorili vrata?
Pitanje koje se nastavljalo na prethodno: pošto su znali, zašto mali ljudi u
sivom iz FBI-ja nisu već došli po mene? U poslednje vreme viđali smo kako
hapse novinare i za manje nego što sam ja učinio.
Odgovor: zato što su od samog početka ove priče mogli da manipulišu
mnome kao detetom u horu.
Ako nisu postojali dobri razlozi zbog kojih su me puštali da prisustvujem
saslušanjima, onda su verovatno imali one loše.
Ispraznih drugu čašu i dosta detaljno razmotrih situaciju. Makarti i Nikson
nanjušili su dobru priliku za podvalu. Ništa nije moglo da im pogoduje više od
nekog mog pogrešnog koraka. Da jedan novinar levičar, uz to i Jevrejin,
zaobilazi zakon kako bi odbranio pravu sovjetsku špijunku i lažnu Jevrejku, bio
bi dokaz najveće antiameričke zavere koja bi ih usrećila. Božji poklon za naredne
izbore u novembru!
„Nešto se kuva!“, rekao je Sem. Bio je u pravu. I te kako se kuva.
 Naravno, bili su im potrebni dokazi. Ali dokazi se falsifikuju. Njima je bilo
dovoljno da me puste da zagazim u blato i pribavim im sve što im je potrebno.
Ili su možda ti dokazi stvarno postojali?
Jesu li Makarti i družina bili dovoljno prepredeni da smisle tako podmuklu
zamku, a da nemaju nešto pouzdano?
Mreže jevrejskih i sovjetskih špijuna koje je FBI obelodanio, krađa planova za
izradu atomske bombe, Fuks – sve to bilo je stvarno. Staljin je izvršio eksploziju
svoje atomske bombe pre deset meseci.
Sumnja se prvi put ozbiljno usadi u moju glavu. Ko je stvarno bila Marina
Andrejeva Gusejev?
Da li su ti tipovi koje je FBI uhapsio u toku poslednjih dana izgovorili njeno
ime ili ime Marije Ejpron? Da li je Kon već imao dokaz u svojoj torbi i da li se
igrao mačke i miša?
Sem i T. K. su me upozorili. Imao sam previše poverenja u Marinu. Isuviše
brzo, isuviše rano. Bio sam idealna publika za njenu umetnost i lepotu. Pravi
sentimentalni Jevrejin! Zar Marina nije uspela da se tokom svih ovih godina
predstavlja kao ono što nije bila? Jevrejka!
„Ako potoneš, biće to zbog tog prokletog izveštaja koji će te uništiti“, rekao
je Sem. Postojala je velika mogućnost da je u pravu.
Bio sam napet i loše raspoložen i u takvom raspoloženju parkirah neš na
parkingu Senata. Nisam odoleo da pogledom ne potražim prisustvo sivih odela
iz FBI-ja oko automobila. Ali ne. Nije bilo komiteta za doček. Ni na ulazu u salu
za saslušanje. Nikakvih iznenađenja. Igra se nastavljala.
Izgledalo je da niko ne poklanja pažnju mom ulasku. Senatori su već bili u
svojim foteljama. Trojka u sastavu Vud, Nikson i Makarti ljubazno se šalila.
Munt se pretvarao da nešto radi. O’Nil nije više bio tu, a Kon još nije stigao.
Videvši Širli kako čavrlja s koleginicom, osetih olakšanje. Sa iznenadnim
zadovoljstvom pomislih na večeru Kod Žorža na koju sam je pozvao za to isto
veče. Ne samo što ju je zasluživala već bismo mogli da nekoliko sati ostavimo
po strani čitavu tu priču i to bi mi najviše prijalo...
Kada sam prišao stenodaktilografskom stolu, ona mi okrenu leđa. Njena
koleginica mazala je nadlanicu ruke karminima kako bi uporedila boje.
Rasporedila je pet-šest između belih valjaka stenodaktilografske mašine. Kao da
smo u nekoj parfimeriji. Bio sam zbunjen, pa požurih da šaljivo protestujem,
koliko da pokažem Širli da uopšte nisam zaboravio na svoje obećanje, ali ona
okrenu glavu brzinom munje. Dovoljno da me ućutka.
Sranje, šta se dogodilo?
Možda ništa. Možda je Širli samo bila oprezna za oboje, i to s pravom. Nije
trebalo da nas vide kako ćaskamo.
 Ponovo me obuze loše raspoloženje, sedoh za svoj sto i imao sam taman
toliko vremena da otvorim beležnicu pre nego što se Kon pojavi. Marina je išla
za njim, smrknutog lica, ravnodušna. Kada joj policajci skidoše lisice, ona
ponovi onaj njen mali ritual koji sam dobro poznavao: skide beli žaket, podiže
ruke do slepoočnica, skloni pramen kose iza uha, proveri šnalu za punđu, stavi
ruke na površinu ispred mikrofona i poče da gleda u njih kao da je sama na
svetu.
Možda je i bila. Ili su njeni drugovi iz ambasade, ti „drugi“, kako ih je nazvala
tog jutra, bdeli nad njom na ovaj ili onaj način?
Primorah se da je posmatram kao šampionku među špijunima. Bilo je to vrlo
moguće. Sve je bilo moguće. Pa ako je to trebalo da se razotkrije, bilo je vreme
da stegnem srce. Ili će mi dugo krvariti.
Ćaskanje prestade. Kon pogleda u pravcu Vuda. Čekić udari, veliki cirkus
započe.
„Gospodine predsedniče, kako sam vam juče najavio, FBI je jutros izvr šio
pretres njujorškog stana gospođice Gusejev. Pretres je završen danas oko podne.
Agenti koji su ga izvršili dostavili su mi prvi izveštaj koji mogu ukratko da vam
izložim.“
Kon razastre nekoliko spisa ispred sebe. Privukao je pažnju čitave publike,
osim Marine, koja ga, kako je izgledalo, nije ni slušala.
„Stan odgovara prethodnoj izjavi svedoka. Soba s kupatilom, na drugom
spratu zgrade sa opremljenim stanovima, Hester haus, Ulica Hester 35, Louer Ist
Sajd, Menhetn. Gospođica Gusejev tu stanuje od 17. februara prošle godine.
Agenti su izjavili da nisu pronašli nikakvo skrovište ili neki poseban predmet koji
bi bio sakriven zbog pretraživanja. Osim odeće i predmeta za uobičajenu
upotrebu, u sobi gospođice Gusejev postoji veliki broj dokumenata koji se
odnose na pozorište. Brošure i scenariji, najčešće umnoženi ili odštampani na
mašini, neki sa ispravkama svedoka u rukopisu. Među knjigama su četiri na
ruskom jeziku. Tri zbirke pesama, od kojih je jedna poznatog autora Borisa
Pasternaka. Četvrta je tehničko delo o pozorištu izvesnog Konstantina
Stanislavskog. Saglasno uobičajenoj proceduri, FBI je uzeo dokumenta i knjige
da ih pažljivije pregleda.
Imaćemo kompletne rezultate analiza za nekoliko dana.“
Kon zauze pozu. Ponovo odloži spis koji je držao i uze drugi, pogledavši ka
Marini i uputivši Vudu ljubazan osmeh.
„Pre nastavka saslušanja, hteo bih da zatražim od svedoka nekoliko
objašnjenja u vezi s tim dokumentima...“
Osetih neko bockanje u utrobi. Ostali su se pridigli u foteljama. Nikson i
Makarti odmeriše Marinu namrštenih obrva. Moglo se primetiti da su načuljili
uši. Marina je neprekidno posmatrala svoje ruke. Moglo bi se pomisliti da ne
razume ni reč engleskog.
Vud zatrepta i reče:
„Nastavite, gospodine tužioče.“
„Gospođice Gusejev...“
Kon je vrteo hemijsku olovku po rukama. Nastavi da ćuti, verovatno želeći
da dopusti Marini da podigne glavu.
„Gospođice Gusejev, nismo pronašli pisma kod vas. Nijedno pismo nikakve
vrste. To je neuobičajeno. Svi mi uvek imamo neku poštu kod sebe. Zar nemate
prijatelje?“
Marina najzad odluči da ga pogleda. Uputi mu dalek, iznenađen pogled.
„Ne... Nemam prijatelje.“
„Stvarno nikog?“
„Znate odakle dolazim. Ne stiču se lako prijatelji kada ste stranac. Još manje
kada ljudi shvate da ste Ruskinja.“
„Neko vam je ipak pomogao...“
„Poznajem one s kojima radim. Oni su ljubazni. Ali nisu mi prijatelji... Možda
je to moja greška. U Rusiji ste oprezni sa svima. Nikada se ne zna na šta su sve
prijatelji spremni. Čak i u Birobidžanu je to bilo teško.“
„Mrs Doroti Parker, književnica, da li vam je ona prijateljica?“
Nastade nova tišina. Teška kao kamen.
To je bilo to. Kon je zabacio udicu.
Marina se namršti, lagano otvori usta, ali ne odgovori. Kon steče prednost;
glas mu je bio prijatan kao da poziva na valcer neku gospođu od šezdeset
godina.
„Poznajete li Doroti Parker?“
„Da. Ja...“
„Pronašli smo u vašoj biblioteci knjigu koja nosi naslov Priručnik Doroti
Parker. Na omotu je zapisana posveta: Za moju milu i izuzetno dragu Mariju,
koja može da računa na moju ratničku vernost i na sve druge male stvari koje od
nas prave nepobedive žene. Posveta nosi datum od 20. septembra 1947. godine.
Pretpostavljam da je upućena vama i da ste ta Marija vi, pošto ste se prozvali
Marija Ejpron?“
„Da.“
„Vi dobro poznajete Doroti Parker, gospođice Gusejev?“
„Srela sam je pre pet godina kada sam došla u Holivud. Pomogla mi je. Ona
mi je savetovala da napustim Holivud i odem u Njujork.“
„Znate li da je ona komunista?“
 „Ne. I ne verujem da jeste. Nikada mi nije rekla ništa što bi me navelo na tu
pomisao.“
„Ne znate da ju je FBI pre dve nedelje ispitivao u vezi s njenim političkim
aktivnostima i da je priznala da je komunista?“
„Ne.“
„Novine su ipak govorile o tome.“
„Ne čitam novine. Ne verujem im.“
„U Holivudu niste razgovarali o politici s mrs Parker?“
„Ne. Znala sam da se time bavila pre rata. Da je osnovala Antinacističku ligu
za podršku onima koji su pobegli iz Nemačke od Hitlera.“
„A njene novije aktivnosti? Morali ste biti u toku pošto ste bile bliske?“
„Nismo bile bliske. Ona mi je pomogla, mnogo me voli...“
„Znate li da je ona jedna od vođa Pokreta za građanska prava?“
„Objasnila mi je šta predstavlja taj pokret: jednakost prava između crnaca i
belaca.“
„Šta vi mislite o tome?“
„Smatram da je to ispravno. Rekla sam Doti da je i u Sovjetskom Savezu
tako. Svi tamo imamo ista prava, čak ako se ona ograničavaju na pravo da
nestanemo u logorima Gulaga.“
„Šta je na to odgovorila mrs Parker?“
„Nasmejala se.“
„Zna li ona vaš pravi identitet?“
„Moje rusko ime? Ne.“
„Predstavili ste joj se pod imenom Marija Magdalena Ejpron?“
„Da.“
„Zašto?“
„Znate zašto.“
„Zato što je trebalo da joj ispričate o smrti agenta Ejprona?“
„Da, i sve ostalo.“
„Da niste Jevrejka?“
„Viđala sam se s njom kako bi mi pomogla da pronađem posao. To nije bilo
lako. U Holivudu stotine glumaca traže uloge. Doti Parker je tamo vrlo poznata.
Ona piše za velike studije.“
„Ona je mislila da ste Jevrejka?“
„Da. Pričale smo o Birobidžanu. Bila je na jednoj konferenciji Solomona
Mihoelsa za vreme njegove turneje 1943. godine. Bila je impresionirana. Htela je
da pomogne Jevrejima iz Birobidžana. To joj je bilo važno.“
„Radije je pomagala Jevrejima nego ostalima, zar ne?“
 „Ne, to nije tačno.“
„Vi znate da Parker nije njeno pravo prezime, da se ona stvarno zove Doroti
Rotšild...“
„Parker je njeno pravo prezime. Prezime udate žene. Nikada nije volela svog
oca, neće da nosi njegovo prezime. Rekla mi je to. To je opštepoznato. Nije
nikakva tajna.“
„Uprkos onome što ste malopre tvrdili, vi ste bliska prijateljica mrs Parker.
Čak veoma dobra prijateljica.“
„Doti je najbolja osoba koju sam srela u ovoj zemlji. Ona mi je pomogla da
radim u Holivudu. Pokazala mi je kako funkcioniše film. Takođe, zašto nisam
stvorena za njega. Zahvaljujući njoj mogla sam da sretnem ljude iz pozorišta.“
„Zaboravljate da istaknete da je ona isto tako jedna velikodušna osoba. Posle
vašeg dolaska u Njujork, gospođice Gusejev, tri i po meseca stanovali ste u
hotelu Volni rezidenšal, 74. istočna ulica 23, Aper Ist Sajd. Otmeno prebivalište
između Pete avenije i Medisona. Cena je dvesta sedamdeset pet dolara mesečno.
Vaša prijateljica Doroti Parker izmirila je račun.“
Kon je sada zario udicu. Duboko. Začu se kako se Nikson oštro zakikota.
Makarti se nasmeja i pokaza sve zube. Prvi put od početka saslušavanja Marinini
obrazi se zarumeneše.
„Kako se dogodilo da se mrs Parker pokaže tako velikodušnom prema
vama?“
„To pitajte nju.“
„Odgovorite na pitanje, gospođice“, progunđa Vud.
„Doti ne vodi računa o novcu. Ona ne voli što je bogata.“
„Vi je ipak još ne smatrate prijateljicom?“, bio je uporan Vud.
„Ponavljam vam, nemam običaj da stičem prijatelje.“
„Postoji li mogućnost da vam je mrs Parker pomogla i zato što činite deo iste
mreže, iste komunističke organizacije?“
„Naravno da ne!“
„Mrs Parker priznala je da je komunista.“
„Ja nisam! Kako bih mogla da budem, posle svega što su učinili Majklu?“
„Zašto onda niste razgovarali o tome s mrs Parker? Zašto niste pokušali da je
ubedite da promeni mišljenje?“
„Zašto bih to učinila?“
„Nije vam smetalo što vam jedna komunistkinja plaća sobu u Volniju?“
„Zato sam je i napustila, da mi Doti više ne plaća kiriju.“
„Ne zato što ste znali da je komunistkinja?“
„Ne! Ne!“
 „Zašto onda?“
„Nisam se osećala prijatno u tom bogatom kvartu i zato što ona to plaća. To
je sve.“
„Zato što ste je lagali? Zato što ste se izdavali za Jevrejku? Zato što ste lagali
svakoga u Birobidžanu?“
„Možda.“
„Ili zato što ste hteli da živite na diskretnijem mestu za vaš špijunski posao?“
„Pričate koještarije!“
„Da li vam je mrs Parker pričala o čoveku po imenu Oto Kac?“
„Ne.“
„To ime vam ništa ne znači?“
„Čula sam ga u Holivudu. Mislim da je bio muž glumice Marlen Ditrih.“
„Niste znali da ga FBI traži i da ga vaša prijateljica mrs Parker dobro
poznaje?“
„Ne.“
„Da li vam je poznat neko po imenu Hari Gold?“
„Ne.“
„Stvarno?“
„Zašto bih morala da ga poznajem?“
„Jeste li već sreli osobe po imenu Morton Sobel i Dejvid Gringlas?“
„Ne. Ne znam ko su oni.“
„Nekog po imenu Džoel Bar?“
„Ne.“
„Alfred Sarant?“
„Ne.“
„Vilijam Perl?“
„Nikada nisam čula ta imena.“
„Nikada niste čuli za ime Sobel, Morton Sobel?“
„Upravo sam vam rekla.“
„Gospodin Sobel stanuje, kao i vi, u Ulici Hester 35, na Louer Ist Sajdu.
Preciznije, u stanu iznad vaše sobe, gospođice Gusejev.“
Širli i njena koleginica prekidoše kucanje. Tišina zatreperi kao oštrica noža.
Makarti i Nikson gadno se isceriše i pokazaše zube. Muntovo čelo naboralo se
kao oranica.
A ja... Ja sam polomio vrh olovke dok sam slušao većinu imena koja mi je T.
K. juče naveo.
Kon odloži spis na sto, uporno gledajući u Vuda.
 „Gospodine predsedniče, FBI traži Mortona Sobela. On je otišao iz svog
stana prekjuče, 22. juna. Pretpostavljamo da je pobegao u Meksiko. Kabinet
glavnog tužioca Sejpola kojem pripadam ima dokaz da je Sobel deo sovjetske
špijunske mreže, čiji mnogi članovi deluju u Njujorku.“
„Ja ga ne poznajem!“, uzviknu Marina. „Ne poznajem moje komšije... Ne
interesuje me da ih upoznam. Nemam običaj da... To što neki špijun živi tu, ne
znači da su svi koji stanuju u toj zgradi špijuni!“
Govorila je brzo. Suviše brzo. Ponovo joj se pojavio akcenat i iskvario joj
reči. Prvi put posle dužeg vremena nije vladala glasom. Na licu joj se ponovo
pojavi strah.
Kon se saglasi:
„Naravno, u pravu ste.“
Njegov ton pokazivao je do koje mere je zadovoljan. U roku od dva minuta
dobio je sve što je želeo: dokaz da se ne može pouzdati u reč Marine Andrejeve
Gusejev i da će ona, ako joj se pruži prilika, nastaviti da laže.
Mehanizam sumnjičenja koji je koristio HUAC zasnivao se na principu da
nikada nema dima bez vatre. Marina Andrejeva Gusejev ušla je u Sjedinjene
Države pod lažnim imenom, povezana je sa smrću jednog od agenata OSS-a,
izdavala se za Jevrejku, izdržavala ju je „prava jevrejska komunistkinja“ i, kao
slučajno, bila je komšinica špijuna kojeg je identifikovao FBI!
I sam bog zna šta su još Kon i Sejpolov kabinet držali u rukavu. Bog zna šta
su „otkrili“ u knjižicama i skriptama koje su uzeli za vreme pretresa.
Mikrofilmove sakrivene u pismima? Šifrovane tekstove?
Sem je bio više nego u pravu. Nešto se tu kuvalo.
Leđa su me toliko pekla da sam se skoro zgrčio. Nekoliko njih zapali
cigaretu.
Kon se zavuče u svoju fotelju.
„Završio sam za sada, gospodine.“
Vud je oklevao, jer nije bio previše siguran kakav je cilj nastavka ispitivanja.
Pogledom se konsultova s Niksonom, koji odmahnu glavom. Tačka koju je Kon
izveo verovatno je režirana pre saslušanja. Makarti se umeša:
„Gospođice Gusov, hteo bih da se vratimo na agenta Ejprona. Šta vam je
poverio o svojoj misiji?“
Marina ga pogleda kao da nije razumela pitanje. Strah joj je još više izdužio
crte lica. Oko očiju joj se ukazaše modri kolutovi. Bilo je čudno, kao da joj se
dužica oka odjednom razli, zatim se pojavi senka, još modrija, još oštrija. Stavi
desnu ruku na grudi, dok su joj prsti drhtali u izrezu haljine, kao da pokušava da
opipa lanac koji joj je nestao, ili možda da drugim prstima pronađe trag nekog
milovanja.
 Vrati joj se nekakav osmeh u isto vreme kada ovlaži usne. Lagano odmahnu
glavom. Glas joj opet postade onaj koji smo poznavali, samo tiši i nekako
udaljeniji u mikrofonu.
„Ništa“, prošaputa. „Nije mi baš ništa rekao. Želeo je samo da me voli.“
 BIROBIDŽAN
Februar – maj 1943.

Zima je okovala Birobidžan sve do poslednjih dana aprila. Marina je oduvek bila
naviknuta na velike hladnoće, ali nikada nije upoznala dužu zimu od ove
sibirske. Hladnoća tu nije bila jača i oštrija nego u Moskvi. Nije bila kao u
Arhangelsku ili u paklu Kolime. Ipak, svuda je bilo nepodnošljivo, kao da se
ovaj deo sveta odvojio od ostatka planete.
Ogromna tajga izgubila je sva svoja obeležja. Beskrajna snežna masa izbrisala
je sve oblike. Nestale su prostrane šume koje su prekrivale brda. Prazan i valovit
prostor sveo se na monotoni ritam nepomičnog talasa koji se mogao uočiti sve
do horizonta, kao neka slika bez početka i kraja. Beskrajne poljane i močvare
postale su bele praznine, gde ništa živo nije moglo da prodre. Meandri reka
nestali su pod ledom, koji je bio toliko debeo da su vojni konvoji više voleli da
voze tuda kako bi stigli do mandžurijske granice, nego da lutaju u potrazi za
nestalim putevima i puteljcima.
Život se odvijao samo u Birobidžanu i rasutim zaseocima. Oko kućica i
proređenih šupa za žito, iz snega su virili potamneli šiljci dopola propalih ograda
i ucrtavali granice nevidljivih bašta. Tu i tamo pojavljivali su se skriveni tragovi
zečeva i risova u večitoj potrazi za čudom zvanim hrana, tragovi sanki ili para
skija. Međutim, vazduh i nebo bili su samo još jedan bezdan. Svi zvuci koji prate
život izgubili su se. Lavež pasa, fijuk skija, škripanje sanki, topot mula i konja,
čak i buka kamiona i ponekog kombija koji su još bili u stanju da voze – sve je
bilo prigušeno kao neka iluzija. Kao da su i zvuci bili zahvaćeni injem.
Svetlost se smenjivala s najčistijim, kristalno čistim bleskom i pomrčinom
koja je bila tako gusta da je bila u stanju da priguši sjaj najmoćnijih lampi. U toku
dana na nebu nije bilo nijednog oblaka ili je ono bilo samo izbrazdano dugačkim
tragovima. Noći su bile ledene i pune zvezda. Kroz odžake je izlazio dim iz peći,
slabašan i prav kao da je neka žica okačena o nebesko plavetnilo. Onda bi
počinjao da duva vetar. Vazduh bi se ispunio britkim ledenim prahom koji je
brisao sve, kako lica, tako i oblice od kojih su sagrađene kućice.
U nekim drugim slučajevima događalo se da neočekivano zaduva fen, topliji
vetar iz Kine. Bio je toliko jak da je njegov nepodnošljivi huk prigušivao sve:
pokrete i zvuke. Za kratko vreme stvorili bi se ogromni oblaci iznad reke Amur.
Dani su bili tmurni zbog oblaka boje čađi, ispunjenih snegom. Sneg je
neprekidno padao. Tri, pet, deset dana bez prestanka. Svet je sve više nestajao.
Ograde se nisu videle. Trebalo je izvaditi lopate, napraviti staze i izvući se iz
pravog zatvora koji je izazvao sneg.
Marina je postepeno, svakim danom sve više upoznavala takav život,
prilagođavala ponašanje i sticala nove navike. Nađa i žene iz zajedničke dače
pokazale su joj kako da se oblači, unutra i napolju. Da zna kada može da izađe i
kada je bolje da se ne suočava sa hladnoćom. Da ne pokriva usta s previše vune,
koja se ovlaži od disanja, a onda se sledi i iskida usne. Da krznene čizme obmota
običnim platnom koje prethodno stavi pored peći da se zagreje. Da ume da
pronađe pravi sneg, zagreje ga i dobije dobru vodu. I da uvek ima na sebi šal,
čak i unutar prostorija, jer hladnoća uvek počinje da vas obuzima od glave, kako
su tvrdile.
Privikla se na jake mirise zatvorenih prostorija koje se skoro nikada nisu
provetravale. Na sladunjavu i mlaku sobicu, podrume u koje je silazila, nasipe od
isušenog šljunka, šargarepe, cvekle i repe zasađene u jesen, dok su glavice kupusa
bile poređane po gredama niskih tavanica. Na ostave u kojima je bilo manje
hladno, gde se čuvala mala burad s kiselim kupusom i krastavcima i osećao opori
miris salamure, sušili se filei ribe iz reke Bire i dugački kaiševi usoljenog mesa,
ponekad i zečevi, uhvaćeni u zamke po vrtovima.
Žene iz dače prihvatile su je s neobičnom radoznalošću. Imale su imena za
koja Marina nikada ranije nije čula: Beilke Pevzner, Lipa Gajster, Busja Pinson,
Ina Litvakovna i Gita Iberman. Bakica Lipa bila je najstarija i tvrdila je da
stvarno ne zna tačan datum svog rođenja. Gita je bila samo dve godine starija od
Nađe. Bila je to devojka građena kao muškarac, širokog lica, uvek spremna za
smeh i šalu. Čeznula je da doživi veliku ljubav. Ostale žene su pak bile grube,
snažne, tela su im se oblikovala u svim tim godinama iskušenja i hirova, dok im
po izboranim i brižnim licima nije bilo moguće odrediti godine starosti.
Odavno su se navikle na zajednički život, koji je njihovu intimu ograničavao
na sitna zadovoljstva, umele su da se priviknu na razna promenljiva
raspoloženja, da dele navike, rituale, bes i nežnosti koji su ih vezivali, i da na neki
svoj način čine pravu porodicu.
Pokazale su se spremnim da se suoče kako s radošću tako i sa suzama. Bakica
Lipa vodila je brigu o Nađi i Giti kao da su joj kćerke. Duga je to priča šta je
svaku od njih dovelo ovamo. Burno vreme nateralo ih je da preživljavaju same,
bez muževa, braće, sinova ili kćerki.
Marina je preko Nađe saznala da se Ina grize od brige čekajući pisma od
muža. Imala je trideset pet godina, a svako bi joj dao deset više. Njen muž Isak
bio je mlađi od nje pet godina. Na Inino veliko razočaranje, već prvih dana rata
pridružio se redovima Crvene armije, kao svi mladi ljudi iz Birobidžana. U toku
prvih meseci pisao je Ini svake nedelje. Pripojen je Buđonijevim pukovima, koji
su se borili u podnožju Kavkaza i branili izvore nafte Kaspijskog jezera.
Međutim, još od prošle jeseni Ina nije više dobijala pisma. Svake nedelje
obraćala se komitetu da pita da li je Isak premešten u trupe iz Birobidžana koje
su nadzirale mandžurijsku granicu. To se, naravno, nije dogodilo. Odgovorni iz
komiteta i politruk Zočenska zapretili su joj da će je uhapsiti. Ipak je bilo jače od
nje. Ina je svake nedelje navraćala do njih, posle uzaludnog očekivanja novog
pisma.
Busja je već doživela ono čega se Ina toliko plašila. Na samom početku
opsade Staljingrada, u roku od samo jednog meseca, ubijeni su joj muž i njihova
dva sina. Busja je želela da umre. Radila je u velikoj pekari u Oktobarskoj ulici.
Morali su da je sprečavaju da se baci u peć. Već je uspela da spali kosu. Onda su
žene iz dače danonoćno počele da bde nad njom. Busja se prepirala s njima,
vređala ih i čak pokušala da zapali kuću i završi sa svime. Onda joj je kosa
ponovo izrasla, još gušća nego pre i bela kao sneg. Jednog dana Busja je ponovo
zauzela svoje mesto u pekari i za nju je započeo novi život.
Beilkina priča bila je slična onoj koja je bila karakteristična za milione
sovjetskih građana. S mužem Mošom Pevznerom napustila je Berdičiv u
Ukrajini na samom početku stvaranja jevrejske oblasti Birobidžan. Moše je u
Berdičivu bio nastavnik. Od samog dolaska u Birobidžan učestvovao je u
osnivanju škole na jidišu. Vrlo brzo prihvatio se obaveza u izvršnom komitetu
oblasti, a onda je izabran za zastupnika. Zatim je došlo do velikih čistki od 1936.
do 1938. godine. Birobidžan nije bio pošteđen, naprotiv. Moše je uhapšen sa
svim članovima komiteta. Osuđeni su kao „neprijatelji naroda“. Mnogi su
streljani. Moše je nestao među živim skeletima Gulaga. Beilke se suočila sa svim
rizicima kako bi saznala u koji je logor poslat. Uzalud. Nije ništa saznala. Bilo je
to pre šest godina. Ipak, Beilke nikada nije htela da poveruje u njegovu smrt ni
da napusti Birobidžan. Ako se njen Moše jednog dana vrati, pronaći će je tu.
Međutim, plašila se za decu koju je poslala u Berdičiv kod svoje porodice.
Strašna odluka. Šta će se desiti s Jevrejima iz Berdičiva, budući da su nacisti bili u
Ukrajini?
„Molim te, Marinočka, ne bi im to trebalo spominjati“, preklinjala ju je Nađa.
„One to ne žele. Pravi se da ništa ne znaš. O tome se ovde nikada ne priča. I
nigde. Niko to ne želi. Ni Metvej. Nemoj da mu kažeš da sam ti sve ovo
ispričala. Bio bi besan na mene.“
Zbile su se jedna uz drugu na Marininom krevetu. Noć je odavno pala. Nađa
je donela malu lampu na gas i medene kolače koje nisu ni dotakle.
Uprkos ozbiljnosti i surovosti onoga o čemu su pričale, bio je to fin i skoro
prijatan trenutak. Od samog Marininog dolaska u Birobidžan, Nađa ju je
prihvatila kao iznenada stečenu divnu stariju sestru. Nađa je bila veoma
uzbuđena zbog toga. Nikada nije ostvarila takvu vrstu veze sa adolescentkinjom.
I uprkos svemu što je videla i doživela, Nađa je postala devojka s nepunih
dvadeset godina, koja je odisala lepotom i svežinom od kojih zastaje dah.
Posedovala je nevinost, snagu čistote, tu strastvenu sanjalačku volju,
karakterističnu za svemoćnu mladost.
Marinini snovi i nevinost bili su pretvoreni u prah pre jedanaest godina, na
jednom neprijatnom banketu u Kremlju. Bio je to trenutak vreo kao usijano
gvožđe, koji ju je doveo čak dovde. Kao sve žene iz dače imala je svoju
neiskazanu priču. Kao i one, već dugo je znala da se samo uz ćutanje može živeti
sa svim tim sakrivenim katastrofama. A kada je čula to što joj je Nađa upravo
poverila, shvatila je da njena drama i nije bila najstrašnija.
Nađa pogrešno protumači njeno ćutanje.
„Marinočka, nisam nikako smela da ti ispričam sve ovo. Nije tako strašno
živeti ovde. Bićeš srećna s nama. Videćeš, kada dođe proleće, ovde je stvarno
divno. I ima toliko komaraca da ne možeš da misliš ni na šta drugo nego samo
da se češeš!“
Ponovo nastade smeh. Počeše da grickaju kolače. Marina je želela da sazna da
li Nađa ima ljubavnika.
„Ljubavnika? A gde da ga pronađem? Ovde više nema muškaraca. Mladića,
hoću da kažem. Moramo sačekati kraj rata ili uraditi isto što i Gita.“
„Šta je ona uradila?“
„Ona ide kod goyima. Oni su brojniji od nas. Nisu im svi mladići otišli. Uvek
postoje tipovi koji mnogo vole Jevrejke. Ja ne bih mogla.“
„A zašto, ako nađeš momka koji ti se sviđa?“
„Nisam sigurna da Gita pronalazi momke koji joj se sviđaju. Samo kaže da
neće da joj čitav rat protekne bez zabave. Ako bude potrebno deset godina da se
pobede nacisti, mladost će joj proći ni u čemu. Dok to sluša, bakica Lipa poludi!
Kada se raspravljaju, moglo bi se pomisliti da će se srušiti kuća. Videćeš.“
Nađa zaroni lice u jastuk pored Marininog obraza.
„Meni je potreban pravi Jevrejin i da bude lep kao Metvej“, dodade
mrmljajući.
„Ah, tako! U njega si zaljubljena.“
„Ne, ne, ti si luda.“
„Da?“
„Nikada. To nikako.“
„Je li?“
Nađa se podiže na laktove, ponovo poprimi ozbiljan izraz i pažljivo osmotri
Marinu, mršteći se.
„Nemoj da mi se rugaš. Dobro znaš da to nije istina. Metvej nije dečak. On je
jedan... On će imati pravu ženu.“
 „Kao što je drugarica politruk? Maša kako ono
beše?“ „Zočenska. Ne. Ona trči za njim, ne on za
njom.“ Nađa upre kažiprst u Marinine grudi.
„Ti si ta koju želi, znam to!“
„Ne znaš ti ama baš ništa!“
„Poznajem Metveja. Videla sam mu u očima. Nemoj mi reći da ti nisi ništa
primetila?“
Nađa je bila u pravu. I ta pomisao nije Marini bila mnogo prijatna. Istog
trenutka pade joj na pamet druga.
Marina bezazleno, blagim glasom upita:
„Poznaješ li lekara Amerikanca?“
„Oh, da... Naravno. Svi ga poznaju. Već neko vreme živi ovde. Videla si ga?“
„Svraćao je u pozorište pre nekoliko dana.“
„Smešno mi je njegovo ime: gospodin doktor Majkl Ejpron.“
Zabavljale su se ponavljajući to na način kako to rade Amerikanci,
pokušavajući da previše ne kotrljaju slova r.
„Ti to dobro izgovaraš!“, začudi se Marina.
„On nas je malo podučavao engleskom jeziku u dispanzeru prošle godine.
Držao nam je lekcije iz prve pomoći za žene koje su želele. I koje su htele da
postanu bolničarke. Ja sam jedna od njih. Mnogo bi mi se svidelo da budem
bolničarka. Prošlog leta malo sam mu pomagala. To je nešto što bih volela da
radim.“
„Zašto nisi nastavila?“
„Metvej to ne želi. Ukratko: mnogo želi da postanem bolničarka, ali ne sa
Amerikancem.“
„Oh...“
Marina više ništa ne reče. Nije bilo potrebno. Pomilova Nađu po licu, a ona
se prisloni uz nju.
„Bila sam sigurna da ćeš kad-tad videti gospodina doktora Majkla Ejprona.
Muškarci ga ne vole zato što je Amerikanac, zato što nikada nije ozbiljan na
sastancima i zato što leči sve ljude. Jevreje i goyime. Čak i Kineze s granice. Sve
žene iz Birobidžana ga obožavaju, zato što je blag i ljubazan i vrlo dobro leči.
Izgleda da je veoma, veoma dobar za vreme porođaja. Samo što sada više nema
trudnih žena.“
Nađa se sanjalački nasmeši.
„Je li dolazio u pozorište da te vidi?“
„Ne“, slaga Marina. „Ne, primetila sam ga samo za trenutak. Tek tako. Čak se
ne sećam njegovog lica.“
 Istina i laž. I kao sve laži, bilo je to priznanje.
Tačno je da je susret s Amerikancem trajao samo nekoliko minuta. Četiri ili
pet najviše. Međutim, savršeno se sećala njegovog lica. Istinu govoreći, sećala se
svakog detalja njegove pojave. Stalno uz isto čuđenje. I isto zadovoljstvo.
Ejpron je izašao iz polumraka sale i u jednom skoku popeo se na scenu. Ona
napravi pokret da uzmakne i obori jednu od stolica, postavljenih tu zbog vežbe.
Udar stolice o pod odjeknu u sali i oboje se ukočiše. Kao deca uhvaćena u
grehu. Tek kada su se našli jedno blizu drugog, ona shvati koliko je visok. Da bi
ukrstila pogled s njegovim, morala je da podigne glavu. Uzmače da ga bolje
pogleda.
Ejpron pogrešno shvati njenu nameru. Progunđa u znak protesta. Nije uopšte
morala da se plaši! Podiže ruku da je zadrži. Veliku šaku sa iznenađujuće dugim
prstima. Bio je to smirujući, ali pomalo komičan gest. Naravno da ga se nije
plašila.
On ponovo raširi novine da pokaže njenu fotografiju. Ona se iznenadi.
Pomisli da je odmah prepoznala Birobidžaner stern. Ali ne. Te novine bile su
njegova savršena replika, iste fotografije, isti naslovi, isti članci, ali sve na
ruskom. Naslov Birobidžanskaja zvezda bio je na ćirilici i takođe je značio
Zvezda Birobidžana.
Amerikanac dlanom prekri Marininu fotografiju.
„Loša fotografija. Istina, vi ste onakvi kakvim sam vas zamišljao.“
Njegov izgovor bio je takav da je krivio reči, uz primesu laganog, mekog
talasanja, čime je, izgleda, prikrivao njihovo pravo značenje. Marina nije znala šta
da odgovori. Bilo je smešno, nije uspevala da uradi ništa drugo osim da ga
ispitivački posmatra.
Mogao je imati nešto više od tridesetak godina. Sve na njemu ukazivalo je na
to da je stranac. Predugačka, izrazito riđa kosa padala mu je na ramena u gustim
pramenovima. Njegova koža, koja se nazirala kroz izrez košulje, bila je mlečna,
kao u neke žene. Duž vrata mu se mogla videti vena koja je brzo pulsirala. Brada
stara dva do tri dana, nepravilna, tamnija od kose, davala je grublji izraz
njegovim obrazima i bradi. Sićušni ožiljak pružao se u cikcak liniji od donje usne
do ispod vilice. Usta su mu bila omanja, pomalo izgubljena na krupnom licu.
Dugi boravak na suncu, ledu i vetru tajge učinio je da mu se koža na
slepoočnicama i obrazima prosto uštavi. Obrve su mu se jedva ocrtavale. Ionako
krupne oči delovale su još veće, pomalo sivkaste i zlataste. Čelo mu je bilo
izbrazdano tankim borama. Na njemu je i šapka ostavila bledi trag. Nije se
moglo reći da je lep. Sigurno ne. To ipak nije bilo važno. Nešto drugo privlačilo
je pažnju ka tom licu, tom krupnom telu.
Privlačilo nju, Marinu.
 Nesumnjivo nikada prisustvo nekog muškarca nije u njoj izazvalo takvo
čudno i do tada nepoznato osećanje bliskosti. Stanje neobične i okrepljujuće
ugodnosti.
Ejpron se pomeri u stranu. Sada ni on nije više imao šta da kaže. Samo ju je
posmatrao uz zagonetni osmeh, kao da je to samo po sebi dovoljno. Na usni mu
se ocrta tanki ožiljak.
Marina pomisli kako izgledaju smešno, oboje skamenjeni dok se tako nemo
posmatraju.
Ejpron onda savi novine u vrlo tanku tubu. Pri svakom njihovom pokretu
pod svetiljkama, na nadlanicama bi im zaigrala poneka zlatasta pahulja. Ona
primora sebe da skrene pogled i saže se da podigne oborenu stolicu. On onda
reče:
„Idem. Nisam hteo da vas uznemiravam.“
Ona htede da se pobuni, da kaže neku ljubaznu reč. Svakako bi na kraju i
uspela u tome, da se ne začu buka iza kulisa. Začu se glas Metveja Levina:
„Marina?“
Njegov glas odjeknu na podijumu istovremeno s njegovom pojavom. Pogled
mu pade pravo na leđa Ejprona, koji se ukoči od iznenađenja. „Ah, i ti si ovde,
druže doktore.“
Ejpron odgovori, ne okrećući se:
„Zdravo, druže direktore. Radoznalost. Čista radoznalost. Došao sam da
vidim novu glumicu s fotografije. I neću više da smetam.“ Levin priđe.
„Mislio sam da si u viziti u dispanzeru u Pirobraskevaski.“
„Previše je snega da bih išao tako daleko. Kombi nije u stanju. Potrebne su
sanke. Ali isuviše je daleko i dugo za sanke. A ima i jedna bolesna žena u
kolhozu Valdhajm. Možda bih mogao da idem sledeće nedelje?“
Govorio je ne skidajući pogled s Marine. Nespretnije i s jačim akcentom nego
do tada. Osmeh mu je postao ironičan, blago izazovan.
Levin stade pored Marine i objasni:
„Drug Ejpron došao je iz Amerike da leči bolesne ljude u oblasti. Vrlo hrabro
od njega.“
Ejpronu se učini da je zapazio podrugljivost u Levinovom tonu. Ispruži ruku
i lagano potapša Levina po ramenu vrhom novina.
„Nema tu nikakve hrabrosti, druže direktore. Ja sam sada Jevrejin iz
Birobidžana, zar nije tako?“
Amerikanac skupi obrve, kao da očekuje neki odgovor. Levin se zadovolji
klimanjem glavom. Ejpron prasnu u smeh.
„Ne, nije istina, a? Ti misliš da nije, Levine. Jedan Amerikanac nikada ne
može da postane Rus. Ipak, ja radim, radim. Čak jidiš. Videćeš uskoro...“
 Zabavljao se. Pogleda u pravcu Marine, izvuče iz džepa košulje paklo cigareta
zvjezda sa obeležjem zvezde Crvene armije, koje su obično pušili vojnici.
„Zabranjeno je pušenje na pozornici, druže doktore“, reče Levin, dok je
Amerikanac stavljao kartonski filter među usne.
Napetost između dvojice muškaraca bila je opipljiva. Levinova lepota i
samopouzdanje odjednom su izgledali nekako izveštačeno naspram moćnog i
spretnog Amerikančevog tela.
Ejpron vrati šibice u džep.
„Svakako, svakako! Ne palim.“
Baci novine na stolicu i bez pozdrava se povuče, opkorači svetiljke i skoči u
salu. Kada dođe do središnjeg prolaza, okrenu se ka njima:
„Imaš sreće, druže direktore. Sada ćeš napraviti dobro pozorište.“
Dohvati dugački kožni kaput postavljen ovčjom kožom koji je ostavio na
sedištu i izgubi se u polumraku. Ispod Staljinove slike zasja jaka svetlost na
vratima i Amerikančeva visoka figura nestade. Levin promumla:
„Šta se ovaj muva ovuda?“
„On...“
Marina pokaza na novine ostavljene na stolici. Bile su dopola odmotane i
ponovo se videla fotografija. Levin je bio uporan:
„Kako je ušao?“
„Ne znam. Nisam ga čula. Radila sam.“
Levinov izraz lica bio je neprijatan i Marini se nije svideo ton kojim mu je
odgovorila. Suviše smerno, suviše zaštitnički. Ona skupi novine:
„Nisam znala da postoje dve Zvezde Birobidžana“, reče ona. „Jedna na
ruskom, druga na jidišu.“
„Ima ovde mnogo toga što ti još ne znaš, Marina Andrejeva. Već četiri
godine kako je ruski ponovo postao naš službeni jezik umesto jidiša. Ne žive
samo Jevreji u Birobidžanu. Bilo bi dobro da to znaš i zapamtiš.“
Levinov ton odjednom više nije imao ništa od zavodničke ljubaznosti koju je
održavao od Marininog dolaska. Ona dohvati šal koji je skinula da bi vežbala i
ogrnu se njime. Mirno se nasmeja. Bio je to osmeh žene koja je svesna svoje
lepote i glumačkog znanja.
„To je tačno, druže direktore. Ja apsolutno ne znam šta se događa ovde.“
Levin odmah promeni izraz lica:
„Oprosti. Nisam želeo da budem neprijatan. Taj Amerikanac nema šta da
traži u pozorištu. Ne volim da ga vidim kako se vucara ovuda.“
„Nisam očekivala da ću ovde pronaći Amerikance. Nisam znala šta da mu
kažem.“
„Ne Amerikance. Samo jednog. Njega. I to je dovoljno.“
 „Je li odavno ovde?“
„Više od jedne godine. Ne volim što se mota ovde kod nas, ali je odluka da
bude tu opravdana.“
„Da ga zadržite ovde? On nije emigrirao, kao ostali?“
„Trebalo ja da samo doprati dovde konvoj s pomoći koju su poslali američki
Jevreji i da se vrati. I onda... Imali smo samo jedan jevrejski dispanzer, ali ne i
lekare koji su u stanju da obavljaju jednostavne operacije. Ni materijal. Oblast je
bila isuviše siromašna da podigne malu bolnicu. Bolesnici su morali da idu u
Habarovsk. Kada je to bilo moguće. Bilo je mnogo nesreća i bolesti ovde na
početku useljavanja. Smrti takođe. Useljenici su bili krhki, dolazili su iz grada...
Bilo je vrlo teško. Partija je činila šta je mogla, ali je komitet morao sam da
pronađe pomoć. Jevreji iz Amerike su nam je obećali. To je dosta potrajalo, a
kada su poslali medicinski materijal, rat je upravo počeo. Ejpron je stigao s
materijalom. Trebalo je da obuči naše lekare da koriste aparate i da se vrati.
Međutim, svi sposobni lekari mobilisani su za front na Volgi. Ostala su nam
samo dvojica. Jedan je u Bidžanu, sto kilometara odavde, sasvim uz kinesku
granicu. On ne može da se preseli ovamo, potreban im je tamo. Kad je reč o
drugom, taj je pijan čim ustane iz kreveta. Ejpron je predložio da naš dispanzer
pretvorimo u malu bolnicu s jednom operacionom salom i da ostane ovde do
kraja rata. Izvršni savet Birobidžana raspravljao je o tome i prosledio predlog
partijskom sekretarijatu za oblast, koji je pak zatražio mišljenje iz Moskve.
Moskva je odobrila i to je sve. Mudra odluka... Potrebno je biti praktičan s
vremena na vreme. Iskoristiti pomoć odakle god ona dolazila, zar ne?“
Marina se uzdrža da odgovori. Uzdrhta zbog hladnoće u sali. Levin to
primeti.
Pruži ruku da joj namesti šal na ramenu.
„Ali to je ipak Amerikanac!“, dodade on uz grimasu.
Sada i on izvuče paklo cigareta. Slava s narandžastim amblemom i elegantnim
filterom. Marina se podrugljivo nasmeja.
„Mislila sam da je zabranjeno pušenje na podijumu?“
Levin zatrepta očima:
„Samo za Amerikance.“
On povrati samopouzdanje, svoj šarm. Zapali cigaretu, odbi prvi dim i zabaci
glavu. Marina raščisti scenu od nekih sporednih predmeta koje je tu rasporedila
kao oznake za vežbanje. On je pogleda i reče:
„Žao mi je što nisam došao ranije, dok si radila. Imao sam važan sastanak.“
„Nije bitno. Bolje što još nisi ništa video. Mnogo je nedostataka. To je samo
početak. Nastaviću sutra.“
„Amerikanac je, izgleda, dao ocenu.“
 „Možda on ne zna bogzna šta o pozorištu. Je li dobar lekar?“
„Izgleda da jeste. Žene se kunu samo u njega. Uglavnom njih leči.“
Levin je to dobacio smešnim i izazovnim tonom. Međutim, njegov pogled
govorio je više. Marina se zadovoljno nasmeši. Možda u želji da ga ponovo
izazove, upita:
„Ako dobro obavlja svoj posao, šta tu ima da mu se zameri? Samo to što je
Amerikanac?“
„Biti Amerikanac znači nešto. Amerika je najodvratnije mesto na svetu. Zna
se šta je ona i kako se tamo živi.“
„Ali on više ne živi tamo. On je ovde, leči stanovnike Birobidžana. Nije se
zadovoljio samo time što je doneo aparate, već i stvarno pomaže. Čak izgleda da
mu je milo što živi ovde, s nama.“
Levin jednim gestom odbaci njenu tvrdnju:
„To nije dovoljno da bi se imalo poverenja u njega. Ne u takve tipove. To je
posebna priča o ličnosti, o... o perzenlekhkeyt, kako bi se reklo na jidišu. On
odlazi, dolazi. Nikada se ne zna gde je. Ušao je ovde, iako je pozorište
zatvoreno, zar ne? Ove prostorije rezervisane su za rad i otvaraju se samo kada
je predstava. Ovo nije mesto za tog tipa. I vidiš, on ipak ulazi, kao da je kod
kuće. Šta li samo traži?“
Levin stade nasred pozornice i odmeri Marinu od glave do pete. Ponovo je
postao ozbiljan, prek. S tonom i manirima čoveka naviknutog da dobija bitke
rečima.
Marina primeti blagim tonom:
„Možda je to tipično američki porok? Oni vole da vide glumice izbliza. Zbog
Holivuda?“
Ona se nasmeši da ublaži podrugljivost. Levin je oklevao, zatim se opusti, pa
i sam poče da se šali:
„Zašto da ne? Zna se dobro da su Amerikanci izopačeni, zar ne?“
On zgrabi novine, osmotri fotografiju koju je znao napamet, onda izgužva u
loptu Birobidžanskaju zvezdu i baci je među kulise.
„Mora se priznati da naš fotograf nije darovit. Mnogo si lepša nego na toj
slici, veruj mi.“
Marinin šal opet je skliznuo. Levin joj ga pažljivo namesti na rame. Nežan
dodir je ovog puta bio slobodniji. Kada je pozva da popiju čaj na toplom u
njegovoj kancelariji, opet je to bio onaj lepi Metvej Levin, siguran u sebe i svoju
moć.
I Marina sada čuje Nađu kako kaže:
„Mister doktor Ejpron nije stalno ovde, u novoj bolnici. On nestaje u tajgi
kad god mu se prohte. Čak i po ovakvom snegu. Ide da leči po selima koja je i
bog zaboravio. Vraća se sa džakovima hrane. Ljudi su veoma zadovoljni kada ga
vide. Hoće da napravi popis svih bolesnika u čitavom području, od granice na
reci sve do brda Londoko, na železničkoj pruzi. Objasnio je komitetu da bi na
taj način bolnica mogla da zakazuje tretmane unapred. Vakcine protiv malarije i
bolesti koje prenose komarci. Bakica Lipa mu se ruga. Ona kaže da duž Amura
postoji samo jedna bolest koja je važna i koju ni on sam nikada neće uspeti da
izleči.“ Nađina veselost prenese se na Marinu.
„Dobio je kombi od sekretarijata partije... Prošlog leta išao je u Habarovsk i
vratio se sa skoro novim ZIS-om. Da si samo videla Metvejevo lice! Zočenska je
poludela. Čak i za neki traktor potrebno je čekati mesecima. Stari Klitenit i ostali
bili su sigurni da ga je mister doktor Ejpron ukrao u nekom kolhozu. ’Gde si ga
uzeo, Amerikanče? Gde si ga ukrao?’ A on: ’Nije krađa, drugovi, nije krađa!
Samo obična administracija. Dar oblasnog sekretarijata jevrejskoj bolnici iz
Birobidžana. Službeno.’“
Dok je imitirala Amerikančev glas i akcenat, Nađa se zagrcnu od smeha.
Marina, zamišljajući scenu, poče i sama da se žestoko smeje.
„Zočenska je nazvala sekretarijat partije u Habarovsku. Rekli su joj: ’Sve je u
redu, drugarice komesarko. Kombi ZIS 51, broj tchoctchochtcho, odobren je za
vašu novu bolnicu. Odluku sekretarijata potpisala je drugarica sekretar Priobina.
Čestitamo!’“
„Pa kako je to uspeo?“
Nađa pocrvene i ugrize se za usnu.
„Ne znam da li je to tačno. Devojke iz dispanzera tako pričaju...“
„Nađa...“
„Početkom rata izgledalo je da je drugarica partijski sekretar oblasti, ta
Priobina, bila još gora od Zočenske. Oseća potrebu za svim iole lepšim
muškarcima. A tek kada je videla mister doktora...“
„Ali on je Amerikanac.“
„Da, i novac u njegovom novčaniku takođe je američki. Činilo se da ga ima
mnogo. ’Doprinos jevrejske emigracije ratnim naporima!’, rekla je Priobina.“
Nađa se zagrcnu od smeha i nije bila u stanju da nastavi. Uostalom, nije ni
bilo potrebno. Marina je u Moskvi čula na desetine priča tog tipa.
Jedne od narednih večeri, dok je pripremala obrok sa Beilke i bakicom
Lipom, Marina saopšti da mora da nauči jidiš što je pre moguće. Trebalo je da
pronađe nekog ko bi hteo da je podučava.
„Moram brzo da ga naučim. Htela bih da na proleće igram uloge na jidišu.“
Dve žene počeše da joj se rugaju. Moraće da bude strpljivija nego do sada.
Ne uči se jidiš za tren oka. Marina se uzjoguni:
 „Levin mi je obećao da ću biti na sceni povodom praznika Birobidžana, 7.
maja.
Neću igrati na ruskom.“
Beilke gorko uzdahnu.
„Ne tako davno nije uopšte dolazilo u obzir da izgovoriš samo jednu reč na
ruskom. Sada će to biti prilično drugačije. Komitet i partija biće zadovoljni da te
čuju kako igraš na ruskom. Kao što znaš, jidiš nije naš službeni jezik.“
„U pozorištu je nešto drugo!“, pobuni se Marina. „Nisam došla ovamo da
igram na ruskom. To bi bilo smešno.“
Beilke i bakica Lipa ćutke su je posmatrale. Beilke prođe rukama kroz vodu,
zatim ih obrisa. Stara Lipa poče deformisanim prstima da gnječi smesu od
brašna, guščije masti i mlake vode. Marina pomisli da im pogađa misli.
Još je bila pridošlica. Žena koja je stigla iz Moskve, koju su Levin i drugarica
politruk pustili da uđe u Birobidžan, iako je ta oblast bila zabranjena za
useljavanje. Da bi je onda smestili u njihovu zajedničku daču, a da one nisu
imale pravo da kažu ni reč. Beilke i bakica Lipa nisu bile romantične
adolescentkinje kao Nađa. Život ih je naučio da budu oprezne. Nisu imale ništa
protiv Marine, ali su je se čuvale. Ne bi bile iznenađene da je Marina uhoda u
kožnom kaputu. Marina bi se isto tako ponašala na njihovom mestu. Već dugo u
ovoj zemlji revolucije svako od svakog zazire. Da bi stekla poverenje, morala je
da ga zasluži.
Pored toga, Marinu je u tim trenucima kopkala ona suštinska laž. Sve bi dala
kada bi mogla da prizna istinu Beilki i staroj Lipi: ’Ovde sam da bih se sakrila. Ja
nisam prava Jevrejka, ali vam obećavam da ću učiniti sve što mogu da to
postanem!’“
Umesto toga, samo pocrvene i reče najiskrenije što je mogla:
„Solomon Mihoels nije me poslao ovamo da budem Jevrejka koja ne zna
jidiš. Obećala sam mu da ću ga naučiti.“
Bakica Lipa odmahnu glavom, lagano kašljucajući. Otrese rezance skupljene
među prstima i reče:
„Zašto ne zamoliš ostale glumce da ti pomognu? Ja ih znam oduvek. Oni su
rođeni s jidišem i nećeš pronaći bolje profesore od njih. Sigurna sam da će im
biti drago da ti pomognu.“
„To je ono čemu sam se nadala, ali to je nemoguće. Oni su još u Habarovsku.“
„Je li? Njihova turneja još nije završena? Još od Nove godine? Zašto se toliko
tamo zadržavaju? Neće se više vraćati ovamo?“
„Mi bismo mogle da joj pomognemo“, reče tiho Beilke i sede pored Lipe.
Oči su joj sijale pod naletom suza. Protrlja kapke vlažnom krpom.
 „Moše bi to uradio vrlo dobro“, promrmlja. „Ali i ti ćeš to dobro uraditi,
bakice Lipa.“
Stara Lipa zamumla i ne odgovori. Posmatrala je Marinu. Ispod krupnih,
ostarelih kapaka probijala se samo sivozelena svetlost njenih očiju. Izgleda da ih
je starost svela na dve u isto vreme čvrste i tečne kuglice, čas hladnije od samog
leda, čas nežne kao kod mlade devojke. Ona izvi usne i sumnjičavo se naduri,
zatim bez reči nastavi posao, dodajući testu tanko iseckane komadiće ribe i
crnog luka. Beilke nije navaljivala. Marina shvati da i ona mora da zaćuti.
Tokom nekoliko narednih minuta sve tri žene valjale su među dlanovima
loptice gefilte. Bakica Lipa onda odjednom reče:
„Već možeš da naučiš sledeće: ovo što pravimo je iz kuhinje ’na mast’. A za
gefilte fish stavljaš unutra ribu koju imaš pri ruci. Nekada, kada sam kao devojka
bila u Poljskoj – ja sam iz Poljske i, bogu hvala, nisam ostala tamo da gledam
ono što se danas događa – moja majka stavljala je meso šarana i gefilte fish su
bile dva puta veće nego ove ovde. Da, nekada je tako bilo ovde u Birobidžanu.
Znali smo da je to nešto kao isedoke, milosrđe. Bilo je potrebno da se
međusobno ispomažemo i to nam se sviđalo. Jevreji su dolazili s raznih strana.
Stariji su se ubacili među mlade i podučavali ih! Neki su govorili jidiš, ostali nisu
skoro uopšte. Ili tada nismo koristili iste reči. Ja, recimo, kažem isedoke, ostali
rakhmounes, milosrđe, vidiš da je to skoro isto, ali ćeš naučiti oboje. Počećemo
sutra. Međutim, ja nisam nastavnica, nemam ja to strpljenje. Moraćeš da radiš.“
Uveče Beilke saopšti ostalima odluku bakice Lipe. Izvadiše votku da to
proslave i već sutradan Marina poče prvu lekciju. U toku nekoliko dana, učeći
od jutra do mraka, nauči hebrejsku azbuku, njena višestruka značenja i teške
izgovore.
Vežbala je u pozorištu da izgovara rečenice ili izraze koje je tek naučila. Kada
je pomislila da je dosta dobro naučila azbuku, pokuša da odgonetne jednu staru
Š
pripovetku Šoloma Alejhema kao da odgoneta note na partituri. Bio je to
pokušaj koji je izazvao ludački smeh spremačica koje su se smestile u sali da je
slušaju.
Uveče donese zbirku pripovedaka u daču i zamoli bakicu Lipu da joj ih pročita.
„Zašto? Prerano je, nećeš ništa razumeti.“
„Nije važno. Ispričaćeš mi te priče posle. Samo hoću da čujem melodičnost
rečenica. To moram najpre da naučim: melodičnost jidiša. A ti na njemu pevaš
vrlo dobro, bakice Lipa!“
To je bilo tačno. Lipa je lagano čitala te priče, pune života i zadivljujuće
iskrenosti. Kako su se rečenice ređale, njeno staro lice preživljavalo je sva
životna doba i sva njena osećanja. Njena deformisana ruka poče da se kreće po
vazduhu, naglašavajući iznenađenja, bojazni i zagonetke. Činilo se da nema
nikakve potrebe da se razume smisao reči da bi vas ponela snaga pripovedaka.
Bila je to jedna od najlepših lekcija o pozorištu koju je Marina dobila u svojoj
karijeri.
Početkom februara, dok su Marina i stara Lipa jedna pored druge za
kuhinjskim stolom ponavljale izgovor sa spiska reči, pomoli se Nađa, čije je lice
bilo potpuno rumeno od jutarnje hladnoće.
„Marinočka! Oni su ovde, jutros su stigli! Metvej me šalje da te potražim.
Hoće da te vide!“
„Smiri se malo, kćeri moja“, progunđa Lipa. „Ko je došao? Japanci?“
„Bakice Lipa! Glumci! Metvejeva trupa. Vratili su se iz Habarovska.“
Iskoristili su konvoj kamiona gusenica koji obezbeđuju smenu straže na
mandžurijskoj granici. Levin je sačekao Marinu pored kofera s kostimima i
kulisa, koji su još ležali nagomilani u holu pozorišta. On je otprati do foajea s
glumcima.
„Budi milostiva, Marina Andrejeva. To sigurno nije najbriljantnija trupa koju
si upoznala. Nisu više tako mladi i vozili su se dobar deo noći.“
Ipak, nastade pravi šok kada Levin otvori vrata. Četiri stara, namrštena lica
okrenuše se ka njima.
„Metveje! Gde si se denuo?“
„Šta si uradio s našim koferima?“
„Trebalo bi da se odmorimo, Metveje. Ti kamioni, ne možeš da zamisliš...“
Uprkos velikoj vrućini koja je vladala u sali, žene su na sebi imale kapute od
izlizanog krzna. Na noge su navukle vunene natikače do listova, dok su im glave
i obrazi bili prekriveni debelim šarenim maramama. Zbile su se oko peći od
plavog i zelenog fajansa, koja je zauzimala sav prostor u uglu foajea. Gomila
neurednih plakata i fotografija priredaba prekrivala je zidove, izuzev dela u
kojem se šepurio portret Staljina u boji. Bio je obavijen nečim što je podsećalo
na scensku zavesu od crvene svile i prekriven dopola, kako je to uobičajeno kod
pogrebnih ikona.
Na stolu se pušio električni samovar, gde je jedini muški član trupe pripremao
čaj. Bio je ogroman i verovatno se približavao šezdesetim. Kapa od purpurnog
somota pokrivala mu je kovrdžavu kosu i ocrtavala kitnjasti venac od staklastog
snega. Bio je ogrnut u modru dugačku kućnu haljinu, načičkanu svilenim
vezovima. Kao i sav nameštaj u foajeu, tepisi, stolice, jastuci, mali okrugli
stolovi, pa čak i raznobojne čaše, i ta kućna haljina verovatno je bila stari scenski
kostim.
Marina na nekoliko sekundi pomisli da je upala na scenu na kojoj se igrao
neki nepoznati komad. Primeti Levina kako se smeje i uživa u njenom
iznenađenju. Glumice joj uputiše kratak nehajan pogled, pa onda priđoše
Levinu. Dve među njima izgledale su kao bliznakinje. Razlikovale su se samo po
frizurama i odeći. Treća, mala plava ženica, jako našminkana i s ptičjim telom,
imala je pedesetak godina. Počeše da govore sve tri odjednom:
„Ah, Metveje, Metveje! Kakvo putovanje...“
„Kako si mogao da tražiš od nas takvo nešto?“
„Pet sati u tim kamionima koji nisu zagrejani...“
„I to usred noći. Zašto usred noći? Nisu čak bili u stanju da nam to
objasne...“
„U svakom slučaju, oni nisu mogli ništa da kažu, ti jadni momci. Bili su
sasvim mladi i cvokotali su zubima isto kao i mi...“
„Vera je želela da se zagreje uz lepe poručnike, ali su oni bili još smrznutiji
nego ona!“
„Gotovo je, druže direktore, nemoj više da tražiš od nas da ponovimo ovaj
podvig, to ne dolazi u obzir.“
„Možeš biti siguran u to, Metveje: ne mrdamo pre proleća!“
„Da ne govorimo da bi za nas bilo vrlo dobro da smo mogli da ostanemo u
Habarovsku. Tamo smo bili veoma dobro smešteni.“
„I to s kakvom publikom, dragi moj! Mogli smo tamo da igramo još čitav
mesec. Habarovsk nije Birobidžan, to svakako ne. Tamo još imaju želju da se
zabavljaju.“
„Moći ćeš i sam to da shvatiš. Doneli smo ti čitavu kolekciju tsaytungen.
Videćeš članke...“
„Ša, ša! Moje dame, molim vas, malo tišine! Evo, evo šta će vas ugrejati...“
Stari glumac natera ih da zaćute, nudeći im šolje vrućeg čaja. Okrenu se ka
Marini, koja je upravo iskrsla iza kulisa, i pruži ruke ka njoj.
„A ko je to ovde, molim vas? Moje dame, da li smo mi to potpuno zaboravili
na učtivost? Malo heflehkeit, molim vas... Metveje, zašto čekaš da nas
predstaviš? Pretpostavljam da je to naša nova stern?“
Glumice su netremice posmatrale Marinu dok su pile čaj. Glumac joj stegnu
ruke i predstavi se pre nego što je Levin mogao to da uradi:
„Jaroslav Perec Sobilenski. Moja majka nikako nije mogla da se odluči
između Jaroslav i Perec, kao ni ja, na kraju krajeva. Ali ti možeš da izabereš,
odgovaram na jedno ili drugo, obično me više zovu Jaroslav nego Perec. To je
tako po ruskom običaju, pretpostavljam.“
Levin predstavi žene: Veru Koplevnu, Gitu Koplevnu i Anu Bikerman.
Naravno, Vera i Gita bile su sestre.
„Ali nismo bliznakinje. Svi misle da jesmo, ali nismo uopšte. Vera je dve
godine starija od mene. Ona je vrlo ponosna na to, zato što misli da tako izgleda
mlađa nego što stvarno ima godina. To je sve obrnuto, avaj, ali tako je lepo
živeti u iluzijama.“
Nastade opšti smeh. Ana Bikerman vrcavo se osmehnu i uhvati Marinu za
ruku.
„Do sada je drug direktor imao samo mene kao mlađanu članicu u trupi. Budi
oprezna s njim, odvikao se od lepih žena.“
Levin se nasmeja da prikrije zbunjenost i htede da dođe do reči na pomalo
ozbiljan način. Vera Koplevna mu ne dopusti:
„Bez velikih govora, Metveje. Vrlo smo umorni i ono što je potrebno da
sazna naša nova drugarica može se reći u deset rečenica. Već dvadeset pet
godina igramo zajedno Ana, moja sestra Gita i ja. Zajedno smo odlučile da
dođemo ovde, u GOSET iz Birobidžana.
Bilo je to pre deset godina. Videle smo mnogo stvari, lepih i onih drugih. U
jednom periodu nismo mogli da se čujemo od galame u ovom foajeu, toliko je
bilo glumaca i glumica koji su kreštali kao papagaji. A taj dobri čovek koji se
uprepodobio tu pored tebe mogao je pre četrdeset godina da pokrene dve
hiljade osoba za jedno veče jidiš pripovedanja u Varšavi ili u Berdičivu. Jaroslav
je skroman, kad ti kažem. Radio je s Granovskim i Mihoelsom u prvom
GOSET-u iz Moskve. Ako iskreno želiš da kreneš u školu jidiš pozorišta, niko
neće moći bolje da te poduči od našeg Jarosalava. Eto, to je sve.“
Onda uputi širok osmeh Marini i dade mig svojoj sestri, koja prasnu u
smeh: „Vidiš, Metveje: u deset rečenica!“ Jaroslav se obrati Marini:
„Kao što vidiš, mi umemo da vršimo savršenu propagandu. Vera govori o
jednom vremenu...“ Ana ga prekide:
„Ovaj čaj ne može da se pije, Jaroslave... Jesi li predvideo čime ćemo
proslaviti ovaj događaj, druže direktore?“
„Mislio sam da želiš da se odmoriš, Ana. Večeras bismo mogli...“
Vrata foajea naglo se otvoriše.
„Metveje!“
Politruk Maša Zočenska upade u foaje, dok joj je sneg još bio zalepljen za
podvijeni deo čizama i pramenove kose na zajapurenim obrazima. Odgurnu sve
okolo i obesi se o Levinov vrat.
„Metveje, oh Metveje! Gotovo je, pobedili smo! Crvena armija je pobedila!
Fašisti su poraženi kod Staljingrada!“
Zočenska je bila sva u suzama. Okači se o Levina jecajući i prekri mu lice
poljupcima. Marina uzmače da pusti starog Jaroslava da odvoji drugaricu
politruk od Levina. Gitin smeh odzvanjao je među svim tim povicima. Levin
odgurnu Zočensku, preklinjući je da se smiri:
„Mašo, Mašo, molim te!“
 Vera je najzad uspela da je nekako smiri, dok je Levin pogledom tražio
Marinu. Zočenska kroz radosne jecaje konačno poče da odgovara na pitanja
Jaroslava i Ane.
Vest o pobedi stigla je rano tog jutra, ali oni nisu u to poverovali. Plašili su se
da je reč o lažnoj radosnoj vesti. Jedan momak s pošte došao je da javi Klitenitu
da je uhvatio emisiju na radiju. Proveli su sate na telefonu u očekivanju potvrde
iz Habarovska. Partijski sekretarijat najzad je dao potvrdu. Sekretarica Priobina
lično je pozvala Mašu. Nisu više bile u stanju da govore, toliko su plakale u
slušalice od radosti. Međutim, bilo je tačno! Švabe su poražene u Staljingradu.
Crvena armija uhvatila ih je u zamku.
Fon Paulus je zarobljen sa devedeset hiljada vojnika Vermahta. To se sve
desilo pre tri, možda četiri dana. Ovde, na samom kraju sibirskog istoka, sve se
uvek saznavalo sa zakašnjenjem.
Vest se pronese za nekoliko minuta. Goyimi pohitaše prema zgradi komiteta,
dok su Jevreji počeli da se okupljaju oko pozorišta. Levin širom otvori vrata i
scena bi okićena u velikoj žurbi. Iz skladišta za dekor izvukoše zastave od
crvenog i zlatnožutog velura, sa srpom i čekićem, koje su korišćene prilikom
zvaničnih proslava. Na jednoj od njih, koju je jevrejsko bratstvo iz Harkova u
Ukrajini poklonilo zadužbini iz Birobidžana, na jidišu je bio izvezen Staljinov
citat:
Pravi razlog proleterskog internacionalizma jeste bratstvo i jedinstvo
proletera svih naroda.
Među zastavama, i ogroman portret samog Staljina bio je obešen o svodove.
Prosedi Staljin, ali u punoj mladosti. Obrazi su mu bili obojeni u svetlocrveno i
imali su nevinu blagost bebine kože.
Vrlo brzo pokaza se da je sala pozorišta isuviše mala da prihvati gomilu koja
je pristizala: žene, starci, deca, svi su nagrnuli u hol, dozivajući jedni druge,
isprepleteni u beskrajnom poskakivanju i grljenju. Naravno da su tu bile i
Marinine drugarice iz dače. U suzama, kao i svi ostali. Bakica Lipa pridržavala je
Busju, koja je neutešno ječala za svojim sinovima i mužem koji su poginuli, a da
nisu dočekali ovu toliko očekivanu pobedu. Ina je pitala svaku od onih koje je
zagrlila da li sme da veruje da je njen Isak još živ.
Marina, nekako preplašena, ošamućena povicima i tom eksplozijom emocija,
nije se usuđivala da im priđe. Povuče se u kulise. Iznenada je obuze sećanje na
Ljusju Kaplera. Kao toliko žena oko nje, nije znala da li da misli na žive ili na
mrtve.
Levin se pojavi s druge strane scene. Sav zaokupljen poslom, davao je
naređenja da se instalira pult za govore. Marina je imala nameru da mu se
pridruži i ponudi pomoć, pa razgrnu pričvršćeni kraj velike zavese. I onda ga
ugleda.
 Amerikanca. Mistera doktora Ejprona, kako ga je zvala Nađa.
Njegova visoka figura dominirala je iznad mase. Grlio je žene, smejao se s
njima, nežno ih privijao uza sebe. Jaka svetlost lampi bacala je crvenkaste odsjaje
na njegovu kosu.
Marina nekoliko sekundi nije bila u stanju da odvoji pogled od njega. U nadi
da će uočiti njeno prisustvo, poče da vrti glavom oko sebe. Skoro nesvesno je
zamišljala i sanjala da će on ponovo iskočiti na scenu. Da će je ovog puta uzeti u
naručje i priviti uza sebe, kako to nijedan muškarac već dugo nije učinio.
Pusta želja, besmislena, koliko žestoka toliko i zapanjujuća.
Srećom, iskrsnuše Nađa i Gita, ruku pretrpanih sanducima.
„Marinočka! Dođi brzo! Dođi da nam pomogneš...“
Otkrile su ukrasne vence i htele da ih obese na ulazu u pozorište, kao za bal.
Sledećeg trenutka na pozornicu se pope mali orkestar opremljen violinama,
klarinetima i harmonikama – tri ili četiri žene i dva starca s dugim bradama.
Smestiše se ispod Staljinove fotografije, neki minut pre nego što se Levin,
komesarka Zočenska i članovi komiteta ukopaše iza pulta za držanje govora.
Čitav sat samo su se čuli povici ura, aplauzi, i videle suze na licima. Pesnice
su bile podignute, klicalo se i skandiralo Staljinovo ime. Govornici su u svojim
govorima davali isto obećanje: pobeda kod Staljingrada samo je prvi korak ka
potpunoj pobedi nad nacistima. Taj prvi dan slavlja bio je samo zora slave,
obećane narodima socijalizma. Sada su oči sveta sa čežnjom bile okrenute ka
Sovjetskom Savezu. Koliko sutra, Crvena armija biće u Berlinu. Krv i životi
sinova Birobidžana, posvećeni stvari velikog patriotskog rata za oslobođenje,
ostaće zauvek ogroman ponos njihovih majki, njihovih supruga i sestara.
Ogromne žrtve date u borbi protiv neprijatelja koji je uništavao jevrejski narod
svuda po Evropi, bile su samo temelji stvaranja velike nacije genija i mučenika,
gde će Jevreji čitavog sveta uskoro pronaći utočište, kao što su proleteri celog
sveta već pronašli utočište i pravdu u pobedi SSSR-a i boljševičke revolucije.
Levin pročita pisma koja su poslali vojnici svojim suprugama i majkama. Sva
su govorila o njihovoj smirenosti i spremnosti na žrtvu. Stari glumac Jaroslav,
čiji je glas bio istrošen od umora i uzbuđenja, govorio je odlomke iz članaka
Vasilija Grosmana, u kojima se opisuje beskrajni heroizam boraca u paklu
Staljingrada.
U početku su se zidovi pozorišta tresli od aplauza. Zatim, kao istrošeni
tolikim izgovorenim rečenicama, radost i oduševljenje zbog pobede splasnuše.
Tišina blokira grla, a ruke počeše sve sporije da aplaudiraju. Oči i uši se
zatvoriše, čela se spustiše, pritisnuta iznenadnim sablasnim prisustvom pomisli
na stotine hiljada ljudi koji su umrli u mulju i besnim talasima Volge.
 U očekivanju nastavka govora, jedna od muzičarki naglo ustade iza
govornika. Namesti harmoniku i poče da peva prve note jedne stare ruske
balade, koja je hiljadu puta otpevana na jidišu u Birobidžanu: Ne znam ni za
jednu drugu zemlju na svetu Gde čovek tako slobodno diše...
Najpre joj se pridružiše dva, zatim deset, pa onda stotinu glasova u sali.
Zasviraše još jedna harmonika, violine, klarineti. Sala, pozorište, sve zajedno
stopi se u pesmu. Sporu, drhtavu. Nabijenu svim onim što je do tada ostalo
prećutano.
Posle kraćeg oklevanja, zvaničnici iz komiteta pridružiše se pesmi. Maša
Zočenska uhvati Levina za ruku. Možda zato što mu je bilo neugodno, da se ne
bi pred svima pokazalo ono što je svako već znao, Levin uhvati Klitenita za
ruku, a ovaj prvog pored sebe. To kao da je bio znak. Sve žene i svi muškarci,
spojenih ruku, zapevaše gromkim glasom nade pionira Birobidžana.
Marina je bila najpre uzdržana, stegnutog grla, zatim poče da se osvrće čas
levo, čas desno, dok su je Nađa i Gita pridržavale drhtavim rukama. Zatim oseti
kako i nju postepeno zahvata taj opšti zanos. Nije znala početne reči ni note
pesme. Ipak se srodi s njom kao da je bila od istog mesa i iste krvi kao svi oni
koji su je okruživali.
Kada pesma prestade, nasta ogromna galama. Gita povika:
„Tantsn! Tanstn!“
Ostale devojke odgovoriše joj na ruskom:
„Da, treba da igramo!“
U toj opštoj gunguli muzičari se posavetovaše s Klitenitom i Zočenskom.
Mladi su skandirali:
„Igrajmo! Igrajmo!“
Drugarica politruk se nasmeši. Ponovo se začuše aplauzi. Zbog Gitinih i
Nađinih krika, Levin uoči Marinu koja je bila s njima. Pozva je rukom. Međutim,
pošto nastade opšte guranje na sceni, bi primoran da se okrene. Pošto je bilo
nemoguće da se igra u sali zbog redova stolica, muzičari siđoše s pozornice i
smestiše se na početku hola.
Muzika se vrlo dobro čula i na ogromnom prostoru ispred zgrade. Najmlađe
devojke jurnuše na sneg, koji im je škripao pod nogama. Formiraše se parovi uz
smeh i upadice. Kolutovi nastali od njihovog daha kovitlali su se na zlatnim
sunčevim zracima. Nađa zagrli Marinu. Ostale žene im se pridružiše. Ležerni i u
isto vreme otkačeni parovi vrteli su se na snegu u velikim kaputima i krznenim
čizmama, a njihove izdužene senke izgledale su kao strele.
Pojavi se Maša Zočenska, vukući Levina za sobom. Nisu se mnogo udaljili od
trema pozorišta. Kako Levin nije imao kaput na sebi, jedna žena stavi mu veliki
crni šal preko ramena. Nastade smeh, aplauzi. Široko lice drugarice politruk
zračilo je srećom.
Ledeni vazduh prenosio je nadaleko zvuk muzike. Goyimi, još grupisani
ispred zgrade komiteta, stvoriše se tu za nekoliko minuta. Pojavi se dvadesetak
mladih ljudi. Vrlo mladi momci, kojima su se jedva nazirala lica ispod kačketa.
Gita jurnu ka njima, onda se vrati, mahnu rukavicama Nađi da joj se pridruži.
Marina predloži:
„Idi s njima.“
„Ne, ne!“
Marina prekide njihov ples.
„Ne budi glupa. Idi da igraš s momcima.
„Bakica Lipa i Beilke prirediće mi strašnu scenu.“
„Reći ću da je to moja greška.“
Vide kako se Nađa pridružuje Giti, koja je već igrala. Kada se okrenu da se
vrati u zgradu pozorišta, on je bio tu. Ispred nje.
Ona poskoči, kao da se našla pred utvarom. Pokušala je da ga primeti u sali
dok su trajali govori. Bio je nestao. Ništa iznenađujuće. Zašto bi jedan
Amerikanac imao strpljenja da sluša te govore?
A sada je bio tu. Utegnut u svoj dugački kaput postavljenom kožom, sa
smešnim kačketom širokog oboda na glavi.
Vratio se zbog nje. Ona to nasluti na prvi pogled.
Bio je dosta blizu, tako da je mogao da ispruži ruke i uhvati je oko struka
rukama na koje su bile navučene kožne rukavice.
Privuče je sebi. Ona se prepusti, ostavljajući samo malo prostora između
njihovih tela.
Zaboravila je da su pod budnim okom Levina i politruka Zočenske, na jedva
deset li petnaest metara od njih. To više nije bilo bitno.
Počeše da se okreću. Kao da su jedno, izvodeći vrlo jednostavan, prirodan
pokret. U čizmama koje su jedva dodirivale sneg, dok su im se senke njihale
ujednačenim ritmom. Ejpron je dobro poznavao jidiš valcere, pa joj je bilo
dovoljno da se samo prepusti da je on vodi. Bio je dobar igrač, čak i na toj
hladnoći.
U početku su izbegavali da pričaju, čak i da ukrste poglede. Nasuprot tome,
svi oko njih su ih posmatrali.
Marina najradije ne bi obraćala pažnju na to. Spusti glavu i malo jače se osloni
o ruku koja ju je pridržavala. Bokovi su im se dodirivali kroz debele slojeve
odeće. Zatim se spojiše, ubrzaše okrete, onda usporiše, pa ponovo ubrzaše. Više
nisu osećali hladnoću. Njihova isprepletana tela formiraše nevidljivi mehur, kroz
koji mraz više nije mogao da prodre.
 Marina sva uzdrhta kada on reče:
„Mislio sam na ovo još od onog dana. Sve vreme sam se pitao.“
Nije bila sigurna da razume njegove reči. Odmeri ga pogledom, zabačene
glave.
Najzad progovori:
„Da?“
Osmeh. Lažni osmeh. Njegove oči bile su tužne.
Marina shvati da on želi isto što i ona. Da je privuče uza sebe, da prisloni
svoje usne na njene. Da zaborave na sve što ih okružuje. Hladnoću, rat,
Birobidžan, sve one koji su ih pažljivo posmatrali.
Možda bi to i učinili da muzika nije prestala.
Marina napravi korak unazad, ali Ejpron zadrža njenu ruku u svojoj. Čim se
odvojiše, kao da se hladnoća uvuče između njih. Marina uzdrhta. Okrenu glavu i
ugleda Levina kako ih posmatra. Njegovo lepo lice delovalo je ledeno kao mraz.
Skinuo je šal s ramena, držao ga u ruci i kao da je izazivao hladnoću. Zočenska
više nije bila pored njega. Razgovarala je s muzičarima i naređivala im da se
sklone. Levin se naglo okrenu i progura se u hol.
Ejpron steže Marininu ruku kroz svoje i njene rukavice, pa onda olabavi
stisak. Prošaputa:
„Moramo biti oprezni s drugom Levinom. Samo ću vam doneti neprijatnosti.
To nije potrebno.“
Okrenu joj leđa i udalji se. Marina, kao gromom pogođena, pratila ga je
pogledom dok je krupnim koracima prelazio preko trema. Nije bila sigurna, ali
učinilo joj se da je Amerikanac izgovorio poslednje reči sa savršenim ruskim
akcentom. Ili je to pomislila samo zato što ih je prošaputao?
Devojke oko nje se pobuniše, jer se Zočenska bila vratila na prag pozorišta
da saopšti da je bal završen. Bilo je previše hladno. Muzičari nisu mogli da
nastave da sviraju, svi su bili jako besni. Začu se još nekoliko prigovora. Onda
nastade tišina. Gomila se rasturi u manjim grupama. Niko ne priđe Marini. Čak
ni Nađa ili Gita.
Te večeri dača je bila neobično tiha. Žene su se kretale nekako sporo, skoro
tromo. Izbegavale su da se pogledaju. Pošto su završile neophodne obaveze,
svaka od njih radije je otišla u svoju sobu, nego da, kao obično, ostane da sa
ostalima ćaska u kuhinji. Izgleda da su bile ispražnjene posle sveg onog
radovanja. Samo što su sada na duši nosile nesnosni teret straha i tuge.
Stara Lipa ne prozbori ni reč ljutnje kada se Nađa i Gita vratiše kada je noć
već uveliko pala. Uzeše malo tople supe koja je stajala na peći i uzdržaše se da
pričaju šta su radile do tada. Niko ih ništa ne upita.
 Tišina i tama zahvatiše daču. Ispružena na krevetu, Marina je neprekidno
slušala Ejpronov glas kako ponavlja: „Samo ću vam doneti neprijatnosti. To nije
potrebno.“ Osećala je želju da se ruga, da se podrugljivo smeje. Da veruje da je
sve sanjala. Ejpronovim rečima pripisala je smisao koji je postojao samo u njenoj
mašti. Izmišljala je. Bolest previše usamljenih žena. One su ovde bile tako brojne
da je sve počelo da podseća na kazan pun ludosti. A taj Amerikanac poigravao
se sa svima njima. Gospodin doktor Ejpron, koji ih je tako dobro lečio.
Varala se. Uostalom, kada je zatvorila oči, lice koje je ugledala nije bilo
Ejpronovo, već ono ledeno, Levinovo. Onda nastade bes. Nemoć.
Na kraju zapade u neku vrstu polusna, kada se vrata njene sobe otvoriše.
Neko krišom uđe i bez buke zatvori vrata.
Marina se naglo pridiže, očiju razrogačenih u mraku, bez daha.
„Nađa, ti si?“
„Ne. To sam ja, Beilke. Nemoj da pališ svetlo.“
„Šta je bilo?“
Beilke pipajući pronađe ivicu kreveta i sede. Njeni smežurani prsti dodirnuše
Marininu ruku i blago je stegoše.
„Nemoj da dižeš buku. Samo me saslušaj.“
Uprkos mraku i tome što nije videla Beilkino lice, Marina je znala šta će joj
ona reći.
„I ti hoćeš da me zamoliš da se ne viđam s Amerikancem?“
„Ćuti, saslušaj me. Znam da nisi neki devojčurak. Nismo ni mi.
Emigrantkinje kao što si ti više ne viđamo već dve ili tri godine. To što si došla
ovamo znači da ti se nešto dogodilo i da nemaš nigde drugde da odeš.“
Glas joj je bio strog, ali njeni prsti pronašli su Marininu ruku i nežno je privili
uz njeno bedro.
„Nemoj da brineš zbog toga. Svaka od nas ima svoje tajne. I grehe, kako
kažu.“
„Znam šta se dogodilo s tvojim mužem.“
Marina zažali zbog svojih reči čim ih je izgovorila. Beilke zareža, ali joj ne
ispusti ruku.
„Onda znaš šta može da se dogodi. Moraš biti oprezna. Birobidžan je mesto
kao bilo koje drugo. Ne bi trebalo da misliš da si na sigurnom. Pazi se Metveja i
Zočenske. Metvej te želi. Želi te od prvog trenutka kada te je ugledao. A
Zočenska je u stanju da te uništi svojim ljubomornim očima.“
Marina se spusti na jastuk. Izvuče ruku iz Beilkine.
„To je veoma dobro, onda mogu da igram s gospodinom doktorom
Ejpronom.“
Beilkin šapat postade glasniji:
 „Levin neće da te deli ni sa kim.“
„I šta onda? Šta da radim?“
„Nemoj nikako da se približavaš Amerikancu... Metvej će na kraju smiriti
Zočensku. Ali nemoj da ga okreneš protiv sebe.“
Marina zaćuta. Beilke nastavi:
„Nisi se zapitala šta Metvej još radi ovde, dok su svi ostali naši muškarci u
blatu i na mrazu ispred Švaba?“
„Jesam.“
„Protekcija... Jednog dana tvoj drug direktor postaće heroj partije i vedriće i
oblačiće u oblasti.“
„Šta imaju protiv doktora? On leči, zahvaljujući njemu funkcioniše bolnica...
Pomaže ovde. Šta mu zameraju?“
„Ne budi naivna. Pre nekoliko godina, kada im se neko ne bi svideo, oni bi ga
optužili da je menjševik, izdajnik revolucije, neprijatelj naroda. Tako su uradili s
Mošom... Sada su u modi špijuni. A jedan Amerikanac, šta bi on mogao da radi
ovde ako nije špijun?“
Marina je ćutala. Beilke je bila u pravu.
Posle kratkog trenutka tišine, Beilke ponovo potraži Marininu ruku i
prošaputa: „Pazi se. Bakica Lipa brine za tebe. Ja takođe. Mnogo te volimo.“
Beilke ustade. Marina se isceri. Kapci joj naglo nabreknuše od suza.
„Misliš li da je to moguće, Beilke? Da bi on mogao biti špijun?“
„Zašto da ne? Sve je moguće.“
Beilke ironično progunđa i još više utiša glas:
„Ali onda se partija vara kada ponavlja da su svi špijuni kao crv u odnosu na
pacova.“
Marina se nasmeši. Beilke se uputi ka vratima.
„Beilke?“
„Da?“
„A šta ako je prekasno? Ako ja ipak hoću da ga volim?“
Nastade takva tišina da se Marina zapita da li je Beilke već izašla iz sobe.
Onda začu kako ova izgovara u jednom dahu:
„Neka te bog zaštiti, ako postoji.“
Suprotno svim očekivanjima, Levin ne napravi nijednu aluziju na račun
Amerikanca, ni sutradan ni narednih dana. Zauzet zbog brojnih sastanaka u
komitetu, malo se pojavljivao u pozorištu.
Kad je reč o Ejpronu, Marina sazna od Nađe da je otišao u veliki kolhoz
Valdhajm, gde je neko bio ozbiljno povređen. Taj kolhoz nalazio se svega
trideset kilometara jugoistočno od Birobidžana. Po snegu mu je bio potreban
skoro čitav dan da stigne tamo, a kada je stigao, gospodin doktor Ejpron
telefonskom linijom gardista Crvene armije javio je da će biti odsutan čitave
nedelje. Marina poče da radi sa Anom i Verom. Dve glumice upoznaše je s
nekim slavnim ulogama iz repertoara: Sara, Tevijeova kći, La Hanukija, Srećni
par, adaptiran po Perecovim pripovetkama, Adam i Eva, Dama pod velom
Šoloma Alehema...
Bili su to dugi dani provedeni u radu na koji su se nastavljale lekcije iz jidiša
bakice Lipe. Marina je posle svega bila iscrpljena i zadovoljna. Tokom tih sati
nije mislila na Ejprona. Njegovo lice, krupno telo, način na koji ju je držao u
toku igre, sve to obuzimalo ju je samo noću. Uspevala je da se uzdrži da ne pita
Nađu da li se vratio iz kolhoza. A kada bi Levin navratio u pozorište, zatekao bi
je kako radi sa ostalim glumicama, dok bi ga Vera svaki put grdila što ih
uznemirava.
Onda, desetak dana posle proslave pobede u Staljingradu, dok je Marina
neumorno ponavljala tekst Dame pod velom, pokušavajući da poboljša izgovor,
stari glumac Jaroslav dođe sa šoljom čaja i sede pored nje.
„Hej, hej, hej, kćeri moja, plašim se da se uzalud mnogo trudiš.“
„Zašto?“
„Loše glasine. Loša intuicija. Preostalo je malo do trenutka kad će nam
zabraniti da igramo na jidišu.“ „Je li to istina?“
„Ne, još nije istina. Ali ljudi su puni loših glasina, zar ne? I još strašnijih od
toga.“
Jaroslav izvuče dugačku lulu iz kućne haljine, od koje se nije odvajao otkako
je ušao u pozorište. Lagano je napuni duvanom i nekoliko puta kratko pogleda
Marinu. Ona ga pogleda sa čuđenjem. Nije više pred sobom imala
dostojanstvenog glumca, blago ironičnog, besprekorne dikcije i skoro
mondenskih manira, kakvog je upoznala kada ga je srela pre nekog vremena.
Činilo se da se prepustio starosti i postao nekako blag. Ličio je na sve one stare
Jevreje koje je sretala tu i tamo po radnjama Birobidžana, a koji su bili čupavi,
bradati, pomalo pogrbljeni, sa životnom toplinom koncentrisanom u očima
punim gorčine zato što su previše toga videle. Ili je to možda bila uloga koju je
preuzeo na sebe da joj se obrati?
Kao da odgovara sam sebi, nasmeši se i uputi joj kratak pogled:
„Ti brzo učiš. To je dobro. I ono što je naučeno nije izgubljeno, to već nešto
znači. Velika je šteta što si nam se tek sada pridružila, Marina Andrejeva!“
Napuni lulu još jednom cigaretom, povuče nekoliko dimova, poluzatvorenih
kapaka.
„Morala si da vidiš kako je bilo pre deset ili petnaest godina. Ludilo! Dolazilo
se sa svih strana: iz Ukrajine, Belorusije, s Krima, Urala, iz Argentine, Kanade! I
svi sa istim snom u glavi. Da sagradimo novu domovinu Jevreja! Niko nije
brinuo zbog komaraca ili mraza... Da, da, bilo je to strašno. Komarci su bili gori
nego hladnoća. Ali to nikoga nije obeshrabrilo. Čak ni pucnjava Japanaca iz
Mandžurije. Ti gadovi razmeštali su se po ostrvima na Amuru i pucali na ljude
koji su dolazili da pecaju ribu. Da, da, veruj mi. Morali smo da idemo u patrole.
Bila je jedna pesma, sećam se:
Na strmim obalama Amura,
Bde straže domovine.
„Straže, to smo bili mi. Bilo je i onih koji su bili u stanju da izvode ludorije.
Poznavao sam Jevreje koji su živeli od hvatanja tigrova ili medveda. Neki drugi
odlazili su usred šume i krčili je. Tako je nastao kolhoz Valdhajm. Nije bilo lako
izdržati sve to. U Valdhajmu su izdržali. Videćeš kako je tamo lepo u proleće.
Dobro, bilo je to daleko od pola miliona Jevreja kako je predvideo naš veliki
Josif Visarionovič Staljin. Trideset hiljada? Možda malo više. Ali trideset hiljada
Jevreja na sopstvenoj zemlji. A da im pritom niko ne zabranjuje da tu zemlju
obrađuju i da slobodno dišu. Da im niko ne preti. Trideset hiljada ljudi, žena i
dece koji više nisu bili louft menchn, ’ljudi zakačeni za vetar’, kako su nas tada
zvali. Koji nisu predstavljali ništa.“
Jaroslav je poslednje rečenice naglašavao kratkim pokretima glave. Dim iz
lule rasterivao mu je pramenove kovrdžave sede kose. Sada mu lice već nije
odavalo melanholiju, delovalo je nekako podmlađeno, skoro srećno. Kao da ga
je nešto milovalo dok je razdragano iznosio svoja sećanja.
„A moglo je biti još više toga. Videla si u Moskvi naš film Iskateli Stchastia,
Lovci na sreću? Bili smo to mi, stvarno mi, jevrejski pioniri odavde, iz
Birobidžana. Hej, kćeri moja, kakav san! I sjajan glumački talenat, a? Benjamin
Zuskin, Marija Blumental Tamarina... Da ne pričamo o muzici našeg dragog
Isaka Dunajevskog... Svi su oni igrali ovde, a i s Mihoelsom. Možeš li da
zamisliš? Ah, da, baš lepi trenuci...“
On onda zaćuta nekoliko sekundi, zagledan u Marinu kao da se pita može li
ona da shvati sve te trenutke koje on još nosi u sebi.
„Lepo je to, taj san, Marina Andrejeva. Potrebno je da čovek sanja. Naročito
kada mu je teško da to čini. Gledaj, sve se promenilo ovde, to je sigurno. Ali
Birobidžan je još jevrejska autonomna oblast. Uzmeš kartu i možeš da staviš
prst iznad. A u Birobidžanu još postoji ulica Šoloma Alehema. Jevreji nisu
većina ovde? To je tačno, ali su kod kuće, i to više nego na drugim mestima.
Odeš u poštu, u zgradu komiteta, i vidiš slova na jidišu na zidovima. A ovo
pozorište? Naše kućice i dače su takve kakve su, ali naše jidiš pozorište je tu. S
pravim zidovima! A ti zidovi, šta su sve oni čuli! Videla si spisak u Metvejevoj
kancelariji? Sve te muzičare koji su dolazili da nastupaju ovde? Ojstrah, Gilels,
Zak, Tamarkina, Grindberg, Fihtengolc... i oni koje sam zaboravio. I sve njih
odlikovao je naš dragi Josif
 Visarionovič!“
Jaroslav se tiho nasmeja i odmahnu glavom. Lula mu se bila ugasila. Nije
pokušao da je ponovo upali. Glas mu se promenio. Odjednom je postao mračan
i drhtav.
„Reći ću ti moju teoriju, draga Marina Andrejeva. Zidovi se sećaju muzike
naših snova i to je ono što je izluđivalo naciste, tamo u Poljskoj i Ukrajini. Zato
oni uništavaju, uništavaju, još uništavaju... Nije im dovoljno to što masakriraju
tela svih Jevreja sveta. Potrebno im je da unište i naše zidove, da ne bi mogli da
čuju naše snove. Zbog toga ne smemo da se plašimo naših snova. Naročito kada
je to teško.“
On za trenutak osmotri Marinu. Staračkim, suznim i blagim pogledom.
Zavuče ruku u džep kućne haljine i izvadi neki čudan cvet, s vrlo širokim
laticama indigo boje i sivom čupavom stabljikom.
„Ovde ga zovu dijamant Amura. Iz porodice orhideja, kako se čini. S
vremena na vreme niče na obali reke, pod snegom.“ Pruži ga Marini.
„Uzmi. Doktor Ejpron ti ga poklanja. Išao sam kod njega jutros, imam
zdravstvene probleme koje imaju stari ljudi poput mene. Pričali smo o tebi i on
me je zamolio da ti ga donesem.“
Marina je oklevala. Ruka joj je lagano podrhtavala dok je uzimala orhideju.
Začudi se kada dodirnu stabljiku, glatku kao koža. Jaroslav ju je pažljivo
posmatrao. Sačeka nekoliko sekundi i, pošto je ona ćutala, dodade:
„Ako hoćeš savet od stare lude, ja ću ti ga dati. Ljubav nije ništa drugo nego
san. Ponekad se zbog ljubavi i snova umire, ponekad ne. Ali ako ih odbaciš da ti
ne bi prevrtali utrobu, živiš gore nego da si mrtav. Živiš kao louft menchn koji
lutaju do kraja života... Ejpron je dobar čovek, Marina Andrejeva. Nemoj da
slušaš one koji tvrde suprotno. I on te očekuje... Hej, hej, naravno da mi nije to
rekao. Ali ja to znam.“
Kasno te večeri, kad je noć uveliko pala, Marina priđe zgradi bolnice. Bila je
to jedna od retkih kuća u kojima je gorelo svetlo na tremu. Ejpron je živeo u
sobama iznad apoteke. Dugo mu je trebalo da siđe. Marina je sva cvokotala od
hladnoće kada se on pojavi. On je podiže iz snega i, dok ju je odnosio na toplo,
reče:
„Možeš da mi stvoriš neprilike. Ali to nije važno.“
VAŠINGTON, 24. JUN 1950.
147. saslušanje pred Komisijom za otkrivanje antiameričkih aktivnosti

Pre nekoliko trenutaka prekrstila je ruke preko grudi i položila šake na ramena.
Interesantan položaj. Kao da je htela da obuhvati samu sebe. Govorila je skoro
spuštenih kapaka, dok joj je osmeh lebdeo na usnama. Imala je izraz lica deteta
koje se prisetilo neke dobre šale.
„I eto“, reče ona, dok je podizala glavu i spuštala ruke.
Najpre mukla tišina, zatim se Muntovo visoko čelo nabra.
„Eto šta?“
„Postali smo ljubavnici, Majkl i ja. Valjda ne očekujete da vam iznosim
detalje, gospodine?“
Vudova brada zadrhta. Začuh kikot Širli i njene koleginice, dok su kucale tu
repliku na mašinama. Munt pocrvene do ušiju. Kon zadrža ležeran izgled i upita:
„I šta je bilo dalje? Je li se taj Levin suprotstavio vašoj vezi?“
„On nije znao. Kao ni ostali. Bila sam oprezna, a Majkl još više nego ja.
Nikada se nismo viđali danju. Osim prvi put, uvek smo se nalazili u pozorištu.
Bila je to Majklova ideja. Tu je bilo mnogo kutaka i budžaka gde smo mogli da
se sakrijemo. Bilo je zabavno. Bili smo kao deca. Ulazili smo kroz vrata
magacina iza zgrade. Majkl je izradio duplikate ključeva. Bio je talentovan za to.
Zahvaljujući njegovim prstima hirurga, kako je govorio. U dači sam pričala kako
moram da idem da vežbam za priredbu povodom proslave oblasti. Ako bi neko
došao da to proveri, uvek sam mogla da se pokažem da sam tu. To se nikada
nije dogodilo. Beilke i bakica Lipa verovatno su naslućivale istinu, ali su čuvale
tajnu. S Nađom je bilo teže. Možda je i ona nešto posumnjala? Jednom ili dva
puta htela je da mi pravi društvo. Provodila je sate u foajeu dok sam ponavljala
iste rečenice, gledala me dok igram neme scene. Majkl se krio tu blizu, pored
nas. Bilo je to prilično smešno.
Jednom se uspavao među kulisama i umalo da ga iznenade spremačice.“
„Zar nije bilo čuvara u pozorištu?“
„Da se čuva pozorište noću, usred Sibira? To u svakom slučaju nije trajalo
dugo. Dva meseca. Majkl je provodio dosta vremena izvan Birobidžana.
Nastavljao je da obilazi sela u oblasti.“
„Je li dugo ostajao?“
„Nekoliko dana, jednu nedelju. Najduže kad je bilo snežnih oluja. Svaki put
to je izgledalo vrlo dugo. Posle povratka obesio bi crvenu traku na prozorsko
okno na prozoru moje sobe u dači.“
„Crvenu traku?“
„Da. Kačio ju je noću. Nikada ga niko nije video da to radi. Čak ni ja.“
To sećanje zabavljalo je Marinu. Neprimetno se osmehnu. Makarti i Nikson
počeše da gube strpljenje. Nisu bili tu da slušaju romansu. Kon je to verovatno
osetio.
„Je li vam agent Ejpron pričao o tome šta je radio izvan Birobidžana?“
„Malo. Naročito kada je pokušavao da me podučava engleskom.“
 „Podučavao vas je engleskom?“
„Šta je drugo mogao da me poduči?“
„O čemu je pričao?“
„O bolesnicima koje je lečio, ljudima koje je sretao. I o životinjama. I njih je
lečio. Nije bilo veterinara, osim u velikom kolhozu Valdhajm. Nekoliko puta
molili su ga na imanjima da se pozabavi životinjama. To mu se sviđalo. Ponekad
je u tajgi nailazio na medvede ili vukove. Fotografisao ih je. Pravio je vrlo lepe
fotografije.
Poklonio mi je nekoliko.“
„Je li? Gde su one? Nismo pronašli nikakve fotografije kod vas.“
„Nemam ih više. Kako sam mogla da ih sačuvam?“
„Neko mu ih je razvijao?“
„Ne, sam se time bavio. Napravio je malu laboratoriju u bolnici. Rekla sam
vam to, formirao je čitav dosije o epidemijama u Birobidžanu. Pravio je snimke
bolesnika, njihovih kuća, zemljišta oko imanja...“
„Pustili su ga da to radi?“
„Da.“
„Išao je blizu mandžurijske granice?“
„Da, voleo je da vozi duž reke Amur. Međutim, tamo je bilo zabranjeno
fotografisanje.“
„Nije vam nikada rekao da li je prelazio reku i odlazio preko granice?“
„Ne.“
„Niste ništa posumnjali?“
„Šta da posumnjam? Da je špijun? Ne. Uopšte se nije krio. Znali smo za
njegove fotografije. Kačio ih je po zidovima bolnice. Žene su ga molile da ih
fotografiše s njihovom decom. Naravno, kasnije, kada sam saznala... kada mi je
rekao. Ali to nije bilo važno...“
„Šta to nije bilo važno? Ne razumem vas.“
„Mislite da sam pomišljala da ga sumnjičim?“
„Mogli ste...“
„Jeste li nekada bili zaljubljeni, gospodine?“
„Gospođice Gusejev!“
„Proveli smo vrlo malo vremena zajedno. Majkl je bio stranac, ništa nije radio
kao mi. Nije se plašio kao mi. I to mi se sviđalo. Zar mislite da sam osećala želju
da kvarim trenutke s njim sumnjičeći ga? Znala sam sve ono što mi je bilo
važno: bio je to čovek kog sam volela. Ne kako sam volela Ljusju. Nije se radilo
samo o tome da dokažemo da smo još živi. Bilo je to drugačije. Kao putovanje u
neki drugi život. Da upoznamo druge strane samih sebe. Da budemo bolji nego
što obično jesmo. Da zavolimo ono što ne poznajemo, da ne brinemo
neprestano o sebi...“
„Gospođice Gusov...“
Trže me Niksonov promukli glas. Nisam ga video kada se nagnuo ka
mikrofonu.
„Gospođice Gusov, da li imate i najmanji dokaz za to što tvrdite?“
„Dokaz?“
„Neku Ejpronovu poruku? Ljubavno pismo? Neku reč koja dokazuje da ne
izmišljate čitavu ovu priču?“
„Dobro znate da nemam.“
„Ejpron vam nikada nije napisao nijednu poruku?“
„Odavno ih više nemam.“
„U tom slučaju, zašto bismo morali da vam verujemo?“
Makarti iskoristi zgodnu priliku da uskoči:
„Da li je, po vašem mišljenju, dovoljno to što satima pričate vašu priču da
bismo vam poverovali, gospođice?“
Marina Andrejeva ne odgovori. Pogleda ga kao da se nalazi ispred čopora
razjarenih pasa. Rezignacija isprazni svaku svetlost iz njenih očiju. Umor je
odjednom učini ružnijom. Napravi samo neprimetan prezriv gest kojim proprati
svoj odgovor:
„A možete li vi da dokažete da lažem? Imate na raspolaganju FBI, policiju.
Pretražujete mi kuću, ispitujete one koji me poznaju...“
Odgovor pobeđenog. Gluv, neuverljiv.
Makarti i Nikson istovremeno se podrugljivo nasmešiše. Makarti zašišta:
„Naš je zadatak, gospođice, isti onaj kakav imaju svi američki građani: da
iskreno branimo našu zemlju od najgore pretnje koju je ikada upoznala. Jeste li i
vi iskreni, gospođice? Ne verujem. Lagali ste od svog dolaska pred ovu komisiju.
Sve
što već dva dana čujemo iz vaših usta jesu stalno i još uvek samo laži.“
Niksonov kreštavi glas se razveza:
„Po mom mišljenju, stvari su se odvijale sasvim drugačije... Reći ću vam šta
se stvarno dogodilo. Vaši šefovi iz NKVD-a ekspresno su vas poslali u tu
jevrejsku oblast, taj Birobidžan. Ne da se bavite jidiš pozorištem, već da
zavedete tog Amerikanca. Tog Majkla Ejprona. To je bio vaš zadatak, da
postanete njegova ljubavnica. Mi dobro poznajemo tu vašu tehniku. S tim
Levinom, ako je ikada postojao, izigravali ste jadnu devojku koja je imala gadne
neprilike sa zločincima iz NKVD-a. Možda ste i Ejpronu ispričali istu priču kao i
nama: noć sa Staljinom, samoubistvo njegove supruge. Paklena priča! Kojom ste
namamili američkog agenta, zar ne? Ejpron nije bio oprezan. Vi umete to da
izvedete. Kada se jedna lepa žena kao što ste vi nečega lati, ko joj ne bi verovao,
ha? Ejpron vam se poveravao. Vi ste hteli da otkrijete da li pravi i druge
fotografije osim onih koje je pokazivao okolo. Fotografije sovjetskih vojnih
postrojenja na granici, na primer. A kada ste dobili ono što ste tražili, onda –
hop, gotovo sa agentom Ejpronom... Sami bog zna kako ste postupili s njim!
Sami bog zna kakve je muke podneo! Sve dok vašim šefovima nije pala na
pamet sjajna ideja da vas pošalju ovamo, k nama, u Sjedinjene Države, s tim
lažnim pasošem koji ste pronašli među stvarima agenta Ejprona i putem kojeg
ste se prikazali kao njegova supruga dok ovde ne uspostavite mrežu
komunističkih izdajnika, spremnih da ukradu tajne atomske bombe...“
Nikson teatralno uzdahnu. Vrlo zadovoljan sobom. Bio je nasmejan i
nastavio je da vrti mašinu.
„Šta mislite o mojoj verziji, gospođice Gusov? Dosta je realistična, zar ne?
Bliža istini nego vaša, šta mislite?“
Makarti ne ostavi Marini vremena da mu odgovori.
„Kakvi su vaši kontakti sa sovjetskim konzulatom u Njujorku, gospođice? I
da li ste se posle dolaska u Njujork sreli s Leonidom Kvašnjikovim i
Aleksandrom Feklisovim?
Kako objašnjavate da stanujete ispod stana gospodina Mortona Sobela?
Ko vas je od vaših prijatelja u Holivudu, pored gospođice Lilijan Helman i
gospođice Doroti Parker, ubedio da podržite Sovjetski Savez, gospođice Gusov?
Znate li šta vas čeka, gospođice Gusejev? Zatvor neće biti poslednja kazna za
vas. U ovoj zemlji se nad špijunima primenjuje smrtna kazna... Osim ako
prihvatite da odano sarađujete sa ovom komisijom.“
Kada zaćutaše, kao da su ludaci iznenada prestali da udaraju u bubnjeve.
Marina je bila bleda. Njene oči, koje su nešto ranije delovale upalo, sijale su
od mržnje. Njena reakcija bila je nepredvidiva. Ustade pre nego što su čuvari
mogli da reaguju. Nije bilo bogzna čega na stolu ispred nje. Listovi papira,
olovke. Čaša i skoro prazna flaša s vodom. Ona odabra flašu. Dohvati je i hitnu
u Niksonovu glavu. On je imao dobre reflekse, odskoči na stranu tačno na
vreme. Flaša odskoči od njegovog ramena i razbi se o zid.
Policajci su se već bacili na Marinu. Ona poče da se otima i da uzvikuje
psovke. Najpre na engleskom, zatim na ruskom. Bilo je to prvi put da smo je
čuli da govori ruski. Policajci je položiše na sto, poluzadihani. Začuh kako
bretela njene haljina puca. Zaječa od bola kada joj staviše lisice. Zatim prestade
da vrišti. Punđa joj se razveza kada je podigoše. Više joj se nije videlo lice.
Nikson i Makarti bili su na nogama. Kon skoči na podijum za govornicu da
im se pridruži. Nikson je trljao rame uz grimasu. Bio je bled kao krpa. S bradom
naraslom od jutros, do kraja dana imao je izgled zlikovca iz filma Džona
Hjustona.
 Vud naredi policajcima da izvedu Marinu. I sam shvatih da sam u
međuvremenu ustao. Širli i njena koleginica stajale su ispred svog stola. Jedino je
Munt ostao zgrčen na svojoj stolici. Makarti i Nikson počeše da se smejulje.
Nikson je sada imao toliko ponosan izraz lica kao da je upravo izbegao
mitraljesku paljbu bande Bagzija Sigela.
Vud uze čekić, udari po stolu i saopšti da je saslušanje prekinuto do novog
naloga. Vud predloži Niksonu da pozovu lekara. Nikson se pobuni i izjavi da to
nije potrebno. Bio je jak i pobedio je jednu ženu u neobičnoj borbi. Ponovo se
nasmejaše. Onda počeše tiho da razgovaraju.
Naslućivao sam tu vrstu njihovih tajnih sastanaka. Marina Andrejeva Gusejev
upravo je potpisala objavu svog linča. Nije uopšte imala pojma o načinu na koji
će oni izvući korist iz tog incidenta, tako što će ga objaviti u novinama.
Odjednom osetih da me obuzima mučnina.
Priđoh Širli. Ona odskoči od mene kao da sam šugav. Preseče mi se dah.
„Hej! Širli, šta se događa?“
Ona čak ne okrenu glavu. Prestadoh da navaljujem. Njena koleginica uputi mi
pogled u stilu Ala Kaponea.
Sranje, šta sam to uradio? Kao da nije bilo dovoljno što ta glupača od
Ruskinje potpisuje sebi smrtnu presudu pred Komisijom!
Odlučih da pobegnem iz te ludačke sale, da odem da zapalim cigaretu
napolju, u velikom holu, i pokušam da osvežim misli.
Nije to bila najbolja ideja. Tek što su policajci zatvorili za mnom vrata sale za
saslušanja, pola tuceta kolega jurnu ka meni:
„Ale! Šta se to dogodilo unutra? Čuli smo urlanje...“
„Šta je to Ruskinja uradila?“
„Imaju li je? Je li priznala?“
Pustio sam ih da galame dok sam palio cigaretu. Šta su radili ovde, brinući šta
se događa s Marinom Andrejevom Gusejev, iako ih nisam video tu već dva
dana?
Postavih im to pitanje.
„Hej, Ale! Ti više ne čitaš novine otkako si postao miljenik Komisije?“
„Varaš se, Tome. Al naseda samo na izmišljotine sopstvenih novina...“
Bilo je to skoro tačno. Već dva ili tri dana nisam ni pogledao trabunjanja
kolega. Trebalo je. Podmetnuše mi pod nos poslednje naslovne strane. Njujork
morning džornal, Vašington herald, Dejli miror... Krpe za brisanje Herstove
štampe koje već mesecima objavljuju Makartijeve ludorije. Uz sve to mogla se
videti fotografija Marine Andrejeve Gusejev u zatvorskoj uniformi, iza rešetaka
njene ćelije.
Podnaslovi su bili rečiti:
 FBI optužuje rusku špijunku da je ubila agenta CIA.
Da li je ruska špijunka šef komunističke mreže?
Ruska špijunka živela u Holivudu pet godina.
Da li je ruska špijunka ukrala tajne atomske bombe?
Na brzinu pregledah članke. U njima pronađoh ime Marine Andrejeve
Gusejev, manje-više ispravno napisano, maglovitu aluziju na Birobidžan, tovar
pretpostavki i polulaži o nekakvoj jevrejskoj špijunskoj mreži i mnogo obećanja
budućih otkrića. Marina je tu postala Staljinova ljubavnica i verovatni ubica
njegove žene, visoko rangirani član NKVD-a, čudovišni demon... FBI je već
progonio sve one koji su bili u kontaktu s njom u Holivudu...
Bio sam obavešten o svemu. Ekskluzivnost Njujork posta bila je samo
uspomena. A pošto su lažne glasine bile lansirane, napisati bilo šta suprotno
značilo bi isto kao pokušaj da se zaustavi cunami lopatom za pesak. Unapred
sam zamišljao Semovo i Vekslerovo raspoloženje u Njujorku.
Sumnjao sam da podvala dolazi od Vuda. Ispadi i ubitačne glasine bile su, pre
svega, Makartijev specijalitet, a Herstova štampa obezbeđivala mu je svu
potrebnu pomoć za njegove prljave podvale. Svi ti članci bili su na istom nivou.
Uzimana su u obzir samo „otkrića“ Harija Golda i Gringlasa o „neobičnoj
komunističkoj mreži jevrejskih špijuna“. I da bi sve dobilo na težini, dali su sebi
za pravo da na drugoj strani objave fotografije Holivudske desetorice, koji su
juče uhapšeni i smešteni u federalni zatvor Ešland, u Kentakiju.
Bilo je beskorisno čitati te prljavštine ili raspravljati o njima. Podrugljivci,
kolege, ako bih mogao da ih tako nazovem, očekivali su moju reakciju. Izvlačio
sam se koliko sam mogao. Ne, Ruskinja nije ništa priznala. Klela se da nije
špijun. Ništa od onog što je do sada pričala nije vodilo ka atomskoj bombi, a ja
sam smatrao da se išlo malo prebrzo u toj raboti, ali tako je to u životu, svako
ima svoj izbor. Zar nije tako?
Bio sam prilično dosadan kako bih ih naterao da požele da što pre pobegnu.
Dopustih sebi još nekoliko dvosmislenih šala pre nego što mi Tom Kravic,
veteran iz Vašington heralda, pruži broj Red čenelsa koji je tek izišao.
„Zdravo štivo, Ale. Trebalo bi da pažljivo pročitaš imena zapisana tu unutra.
Možda ćeš pronaći i svoje?“
On se podrugljivo nasmeši i počasti me prijateljskim tapšanjem. I dan-danas
ljut sam na samog sebe zato što sam se tada verovatno zacrveneo od zebnje.
Red čenels bio je izum Ameriken biznis konsaltanta, laboratorije kineskih
lobija i starešina iz FBI-ja, obuzetih lovom na komuniste. Temeljno su
podržavali Makartija. Potkazivanje je bilo njihova strast. U tom broju s
jučerašnjim datumom, od 23. juna 1950, uspeli su da naređaju sto pedeset jedno
ime „crvenih“. Toliko američkih porodica videće u narednim satima svoj
profućkani život. Za njih nema više posla, nema više prijatelja. Pronašao sam
unutra imena Helmana, Parkera, Dašijela Hameta, Garfilda, Nika Reja, Louzija,
Dasena i dobre trećine iz Holivuda. Ostali su radili na televiziji, radiju, u
pozorištu, u novinama. Red čenels je ipak malo kasnio u pogledu poslednjih
novosti: Marija je još bila označena kao Marija Ejpron.
Međutim, moje ime nije se nalazilo na tom spisku.
Tako je bilo za sada.
Ipak mi odmah pade na pamet Semovo upozorenje od pre tri sata. Nešto se
tu kuvalo! Za ime boga, da, nešto se tu kuvalo.
„Al, Al Kenigsman?“
Okrenuo sam se naglo, kao da ću se suočiti s nekim čudovištem. Bila je to
samo Širlina koleginica stenodaktilografkinja. Omanja dama u pedesetim
godinama, s kosom od tamnih uvojaka koje je svake večeri morala da održava
kolekcijom viklera.
Poprimi zbunjen izraz i kratko pogleda ka policajcima ispred vrata. Otvori
šaku i pokaza mi cedulju raširenu na dlanu.
„To je od Širli.“
Brzo zgrabih cedulju. Nastojao sam da se ne ponašam previše napeto.
„Hvala za posredovanje.“
„Nema na čemu... Ako vas interesuje: predsednik Vud najavio je da će se
saslušanje nastaviti za pet minuta.“
„Hvala još jednom.“
Ona se okrenu dok su joj uvojci poigravali.
Ja se malo udaljih da pročitam cedulju od Širli.
Zaboravi na večeru večeras. Vrati se kući i ne mrdaj nigde. Pazi na telefon.
Ne pokušavaj da razgovaraš sa mnom. Više se ne poznajemo.
Nemoj da čuvaš ovu cedulju kod sebe.
P. S. Tvoja Ruskinja potpuno je ćaknuta!
Jako sam poželeo da se narugam Širlinoj paranoji, ali sam samo osetio kako
mi se puls ubrzava. Širli je nešto saznala. Možda je FBI dolazio da spletkari kod
nje, da joj postavlja pitanja u vezi sa mnom. O lažnom ovlašćenju za posetu u
zatvoru.
Pogledah u hol, pretvarajući se da čitam spisak iz Red čenelsa. Ostalo je samo
nekoliko kolega koji su razgovarali u jednom uglu. Nije bilo policajaca na vidiku,
osim dvojice agenata pored vrata. Nema detektivskih šešira zaklonjenih iza Dejli
mirora. Uzalud. Znali su gde sam. Mogli su da nadziru moja kola i strpljivo
čekaju.
 Priđoh jednoj od visokih bronzanih pepeljara, ugasih ostatak cigarete i odmah
ponovo zapalih novu. Dok sam kresao šibicu, najprirodnije moguće prinesoh
vatri Širlinu cedulju i pretvorih je u prah i pepeo.
Jednu ili dve sekunde pitao sam se da li da se vraćam u salu za saslušanje ili
da zbrišem bez čekanja. Šta bih dao da čujem glas T. K. Lina, da me posavetuje.
Međutim, to je bio samo trenutni nastup panike.
Napravih pedesetak koraka da se smirim, pa onda predadoh akreditaciju
policajcima i vratih se u salu.
Č
Srećom po mene. Uđoh kada se otvoriše unutrašnja vrata. Čuvari su gurali
Marinu ispred sebe. Nije uspela da sredi punđu. Vezanim rukama nekako je
uspevala da zadrži pocepanu naramenicu haljine ispod belog žaketa, jednostavno
prebačenog preko ramena.
Na brzinu sedoh na svoje mesto i nijednim gestom ne obratih pažnju na
stenodaktilografski sto. Vud me je pratio pogledom, zadovoljno kao da je otkrio
pacova u sali za saslušanje.
Kon navali, dok su policajci zadržali Marinu da stoji ispred stola za svedoke:
„Gospođice Gusejev, obaveštavam vas da će advokat zastupnika Niksona u
narednim satima podneti tužbu državnom tužiocu za napad i pokušaj ubistva
pred svedocima. Predsednik Vud takođe će podneti tužbu za uvredu Komisije.
Optužbe koje će iz toga proizaći biće dodate onima koje su već iznete protiv vas
i onima koje bi to mogle biti u nastavku ispitivanja koje će voditi FBI u vezi s
vašim špijunskim aktivnostima.“
Kon onda zaćuta nekoliko sekundi, po uobičajenom ritualu po kojem
zastupnici uvek ostavljaju malo vremena optuženima da u svojim mislima
sagledaju njihov govor.
Makarti, Nikson, Munt i Vud drsko su gledali Marinu, uz izraz lica koji je
odavao zadovoljstvo i prezir u isto vreme. Ona ih je ignorisala. Gledala je u sto
ispred sebe, blago pognute glave. Bilo je nemoguće znati o čemu je razmišljala.
Kosa joj je pokrivala jedan deo lica, ali ono što se moglo naslutiti govorilo je da
su joj crte lica savršeno mirne. Više ništa od njenog malopređašnjeg besa nije
bilo uočljivo. Blago naglašeni kolutovi ispod očiju odavali su neku vrstu blagosti
i nežnosti, što je odudaralo od strogosti njenih usana.
Još jednom sam morao da pomislim kako je neverovatno lepa. I bio sam
siguran da nisam jedini u prostoriji koji tako misli. Ni da joj to predstavlja bilo
kakvu prednost pred tom grupom muškarčina, obuzetih strahom da će biti
poniženi pred jednom ženom.
Vud se ponovo oglasi čekićem.
 „Možete da sednete. Komisija će vam postaviti još neka pitanja.“
Ona se ne pomeri. Ne pokaza ni najmanju reakciju.
Kon reče:
„Gospođice Gusejev?“
I dalje bez efekta.
Vud dade znak čuvarima. Jedan od njih privuče stolicu i htede da na silu
gurne Marinu da sedne na nju. Ona se otrže trzajem ramena. Podiže glavu i
odmeri Makartija i Niksona od glave do pete. Ukaza mi se slika divljači u
trenutku hajke, kada se suočava sa čoporom najopasnijih kerova. Ali ona ne
pokaza zube. Samo prezir.
„Samo vi postavljajte pitanja, neću više da odgovaram. Gotovo je. Neću više
ništa reći.“
„Gospođice Gusov...“
„Uzaludno je da vam govorim. Vi ne slušate. Ja sam žena Majkla Ejprona. Mi
smo se venčali. Ali vi nećete da mi verujete. Jednostavno želite da čujete samo
ono što vama odgovara.“
„Šta ste vi? Njegova žena?“
Vud se na to zabezeknu. Makarti zaskviča:
„Ejpron se oženio vama? Šta je to, još jedna laž?“
Zapazih da joj je izraz lica više besan nego iznenađen.
Ona se samo osmehnu. Kon je bio uporan:
„Odbijate da odgovorite?“
„Vi sami izmišljate moju priču. Nisam vam potrebna za
to.“ I to su bile njene poslednje reči pred Komisijom.
Dobrih četvrt sata činili su sve što je u njihovoj moći da je primoraju da
otvori usta. Da li je imala dokaz o zaključenju braka? Gde se to dogodilo, kada,
zašto? Izbegavanje odgovora Komisiji predstavljalo je novu uvredu članova
Kongresa. Čemu se nadala? Da se tako izvuče? Da li je osećala bilo kakvu
sramotu što svojim lažima kalja uspomenu na smrt jednog vojnika slobodne
Amerike?
Njihovo nerviranje bilo je komično. Ona nije popuštala. Sačuvala je isti
smireni izraz lica, stalno zatvorena i nadurena usta. Međutim, po jakom
plavetnilu njenih zenica video sam kako blista od zadovoljstva zbog toga što im
je vratila milo za drago. Postavila im je mamac. Oni su ga zagrizli, ali su im zubi
škljocnuli uprazno.
Nikson na kraju zastenja od srdžbe. Ja sam nastavio da posmatram Makartija
i primetih da je prilično zamišljen. Tako besan, izgledao je kao da je ispao iz
neke komedije. Promrmlja nešto na račun Vuda, koji udari čekićem i izjavi da se
saslušanje odlaže. Saopštiće kasnije kada će biti nastavljeno.
 Gledali smo Marinu kako nestaje iza vrata i sa sobom odnosi svoju tajnu. Bilo
je to dobro odigrano. Jedan od najlepših izlazaka iz pozorišta koji sam mogao da
vidim.
Ipak, još sam posmatrao Makartija. Zakleo bih se da ova priča o venčanju nije
za njega ekskluzivna novost. I moja intuicija bila je tačna. Čak i ako mi je bilo
potrebno još nekoliko dana da se u to uverim, zahvaljujući T. K., Marina nije
lagala.
Ona je zaista bila supruga Majkla Ejprona.
BIROBIDŽAN
Maj – oktobar 1943.

Proslava rođendana osnivanja Birobidžana bližila se krupnim koracima.

Preostalo je ne više od dvadesetak dana do 7. maja. Krajem dana Metvej Levin
oprezno se uvuče u salu pozorišta. Sede na jednu od stolica u dnu, van domašaja
svetiljke koja je obasjavala Staljinovu sliku iznad vrata.
Na sceni su sestre Koplevna, Ana Bikerman, stari Jaroslav i Marina
uvežbavali komad predviđen za proslavu. Adaptaciju komada velikog klasika
Šoloma Alejhema Tevye der Milkhiker, Mlekadžija Tevije, koju je napisao Levin
lično. Minuciozan rad, kako bi se originalne uloge podesile prema skromnom
sastavu trupe. Jaroslav je zadržao ulogu Tevijea. Vera Koplevna bila je njegova
supruga. Mlade devojke iz originala transformisane su u komične likove, koje su
Gita Koplevna i Ana igrale mnogo puta. Marina je bila mlekadžijina kćerka
jedinica Cejtel, dok je Levin naizmenično igrao likove dvojice njenih udvarača:
studenta Perčika i seljaka Fajedka.
Mlekadžija Tevije bio je opor i melanholičan komad koji ukazuje na
nepostojanost jidiš tradicija. Vreme prolazi, a mladi Jevreji, privučeni snovima o
nekim novim svetovima, okreću leđa svetu svojih očeva, rasipajući njegove
vrednosti u obmanama budućnosti. Tako je bio neizvestan put Jevreja: svaka
stečena moć raspadala se pod uticajem nekih spoljnih, a ponekad i unutrašnjih
sila, čak i iz okvira same zajednice.
Sadržaj se mogao pokazati osetljivim. Naročito u trenutku u kome Staljin
lično pokazuje mnogo manje oduševljenja da utemelji Birobidžan u bastion jidiš
kulture.
Levin je iz svoje adaptacije oprezno izvukao najpikantnije replike Šoloma
Alejhema. Njegove modifikacije vukle su komad ka komediji i fatalističkoj
nostalgiji, što bi moglo da odgovara izvršnom komitetu Birobidžana i da mu
omogući da dobije podršku partije. Jaroslav se pobunio protiv tih izmena.
Međutim, Levin je računao na to da bi on bio srećan da igra ulogu Tevijea, čak i
izmenjenu. I bio je u pravu.
 Levin je iz mraka sale posmatrao Marininu igru. Smešio se dok ju je slušao
kako izgovara replike koje je napisao za nju. Ona je u rekordnom roku ostvarila
iznenađujući napredak. Njen izgovor jidiša popravljao se tokom stalnih proba.
Morala je da se primora na izvesno usporavanje, ali je to učinila svom svojom
dušom i telom. Tako je stekla neobičnu ljupkost, koja ju je u poređenju s drugim
glumcima učinila izuzetnom, vrlo modernom osobom. Pronalazeći snagu da
izdrži napor, Marina je oplemenjivala tradiciju glume na jidišu.
Svaki put kada ju je gledao na sceni ili joj stavljao primedbe, Levin je
naslućivao koliko bi njihova saradnja mogla postati značajna. Nikada nije imao
sličnu glumicu, koja se tako predavala svojoj kreativnoj ambiciji. Kakva šteta što
se ova adaptacija Mlekadžije Tevijea nije mogla videti u Moskvi! Tamo bi imala
publiku koja je sposobna da oceni svu vrednost njegovog dela.
On sačeka da se završi scena između Jaroslava i Marine, dok su sestre
Koplevna i Ana Bikerman stajale iza pozornice. Kada nastade prva tišina, on
ustade i poče bučno da aplaudira. Svi se okrenuše prema sali, zaslepljeni
svetlošću reflektora. Levin se pojavi na centralnom prolazu. Jaroslav, koji je
držao ruku na viziru iznad očiju, promumla:
„Metveje? Jesi li to ti? I bilo je vreme, druže direktore. Četiri dana nisi
promolio nos ovamo. Trebalo bi da opet pogledaš tri važne scene s kraja. Stavio
si mi primedbe koje ne stoje...“
„Habarovsk“, dobaci Levin umesto odgovora. „Poziv na sastanak u
oblasnom sekretarijatu partije.“
Jaroslav se isceri dok ga je gledao kako se penje uz stepenice pored
pozornice.
„I, koja je loša vest?“
„Ne budi tako negativna, Vera. Stvari se kreću, a i mi s njima.“
„Baš to Tevije ne voli“, zagrme Jaroslav. „Napred, Metveje, zadaj udarac. Ne
možemo više da igramo komad, je li o tome reč?“
„Varaš se, Jaroslave. Komad nije zabranjen...“
„... ali ga nećemo igrati na jidišu.“
Ana je završila Levinovu rečenicu. On se oglasi, raširi ruke u znak nemoći.
„Nisam ništa mogao da uradim.“
„Osećala sam to“, prošaputa Ana. „Bila sam sigurna da nas neće pustiti da
igramo na jidišu. Upozorila sam te, Marina, zar ne?“
„Jesu li to odlučili oni iz Habarovska?“, zagrme Jaroslav.
„Posle uspeha koji smo tamo postigli zimus?“, podiže glas Gita Koplevna.
„Kakva sramota!“
„Ne, to nisu oni“, kratko je preseče Levin. „Drugarica Priobina upravo mi je
prenela direktivu iz Moskve.“
 Levin izvuče papir iz unutrašnjeg džepa sakoa. Raširi ga pred njima i pokaza
na pečat odseka za kulturu Centralnog komiteta.
Jaroslav se isceri.
„Ungehert! Ungehert! Zar je naš veliki Staljin zaboravio da je on lično želeo
da Birobidžan bude zemlja jezika jevrejskog naroda Evrope, jidiša? Da nas bog
sačuva! Šta je napisano na frontonu našeg pozorišta? Jevrejsko državno
pozorište. I

Č
to je napisano na jidišu! Ko je tako hteo? Čitav Politbiro. Došao je lično
Kaganovič da nam to saopšti!“
„Dosta je, Jaroslave. Nemoj da misliš da ti je sve dozvoljeno. Igraćemo
komad na ruskom i tu nema diskusije.“
„Onda ćeš morati da nam objasniš kakav smisao može da ima taj novi ruski
komad, druže Levine“, reče šturo Gita Koplevna i nestade iza kulisa.
Posle trenutka oklevanja, i ostali krenuše za njom. Levin priđe da zadrži
Marinu: „Ostani za trenutak, molim te. Hoću da razgovaram s tobom.“
Marina primeti kako se ostali udaljavaju. Levin uzdahnu:
„I meni je žao kao i njima. Znam šta osećaju. Ali oni su stari, tvrdoglavi i
neće da shvate da postoje trenuci kada...“
Ne završivši rečenicu, sleže ramenima:
„Ali ja ih poznajem. Duriće se i na kraju će igrati na ruskom... Naročito sam
razočaran zbog tebe. Toliko si radila da budeš na visini te uloge na jidišu. Kakva
šteta...“
„Za mene nije ništa izgubljeno. Za ostale će to biti šok. Za stanovnike
Birobidžana. Toliko očekuju od tog komada.“
„Znam. Ali šta ja tu mogu?“
Nastade buka među kulisama. Pojaviše se dve žene koje su mogle da budu
isto tako dobri rukovaoci mašinama kao i tehničari rasvete: „Je li gotovo, druže
direktore? Da gasimo reflektore?“ Levin potvrdi i dade znak Marini da ga prati:
„Hajdemo u moju kancelariju.“
Bez reči krenu ispred Marine kroz kuloare. Ona pokuša da pogodi njegovo
raspoloženje. Šta je Levin hteo od nje? Čemu to šuškanje? Da li je bio u toku u
vezi s njom i Ejpronom?
Sada ga je već dovoljno dobro poznavala da zna koliko voli da se igra mačke i
miša. Strah ju je stezao kao grč.
Čim dođoše u kancelariju, Levin se užurba oko samovara, ponudi je čajem i
zamoli je da sedne u jednu od fotelja, ali ona ostade da stoji i da lagano okreće
vruću šolju po rukama.
 „Marina Andrejeva, u Habarovsku me je čekala još jedna vest. Moram da
idem u Moskvu posle majske proslave. Centralni komitet hoće da mi poveri
nove funkcije u odseku kulture. Nešto značajnije od upravljanja ovim
pozorištem. Ne znam šta još... Možda regionalnu upravu.“
„Oh... Sve moje čestitke, Metveje. Srećna sam zbog tebe! Pretpostavljam da je
to ono što već dugo priželjkuješ.“
Levin se zadovoljno saglasi. Onda ponovo poprimi svečan izraz. I pomalo
ukočen. Najzad odluči da izvuče stolicu pored Marinine.
„Marina, ima još nešto... Nešto na šta mislim već nedeljama i sada, posle ove
odluke, mislim da je vreme da... da budem otvoren. Možda će te iznenaditi, ali to
nije ništa izuzetno.“
„Metveje...“
Marina se namršti, kao da postavlja nemo pitanje.
„Gledam te kako radiš nedeljama. Posle Mihoelsovog pisma očekivao sam da
budeš na visini, ali otkrio sam nešto sasvim drugo. Ti toj adaptaciji Tevijea, tim
dijalozima, toj ulozi koju sam dopisao, svemu tome daješ dimenziju koju nisam
mogao ni da zamislim. To je izvanredno.“
„Metveje, ja... volim komplimente, ali ti preteruješ. Upravo sam počela da se
napajam jednom tradicijom koju nisam poznavala, uz pomoć Jaroslava, Ane i
ostalih...“
„Marina! Saslušaj me. Ti si velika glumica. Zajedno možemo da stvorimo
nešto novo. Potpuno novo. Tačnije, da ponovo sagledamo tu tradiciju jidiš
pozorišta. Kako niko nije ni sanjao. Čak ni Mihoels. Da mu udahnemo dušu
modernosti. Dah socijalističke budućnosti. Realizam je u srcu tradicije jidiša, ali
ga ona ograničava u nostalgiji. Ti i ja možemo da smislimo pozorište sutrašnjice.
Naravno, ne ovde, već u Moskvi! Potrebna mi je glumica kao što si ti, a ja sam
tebi potreban da ti dajem tekstove koji su te dostojni...“
Zatečena, Marina ostade bez glasa. Jedva naslućujući na šta Levin cilja.
Misleći na Ejprona. Razmišljajući i ne uspevajući da se ubedi: ’Metvej ništa ne
zna? On stvarno ništa ne zna?’
Levin uze svoju šolju sa čajem i stavi je na pod, zatim uhvati Marinu za ruke.
Steže ih, privuče usnama i poče da joj ljubi prste.
„Metveje...“
„Marina Andrejeva, ja pričam o poslu i pozorištu, a ipak hoću da kažem
nešto drugo. Nešto što ide uz to, ali je dublje. Duboko u meni, kao nevidljivi
teret nekog ledenog brega. Gorućeg ledenog brega. Govorim o svojoj ljubavi,
Marina Andrejeva. Želim da postaneš moja žena, Marina. Želim da se udaš za
mene.“
 Kao da je na sceni, Levin kleknu tako što spusti jedno koleno na pod. Podiže
ka njoj svoju lepu glavu, skloni kosu s temena.
„Molim te da se udaš za mene, Marina Andrejeva Gusejev.“
„Metveje... Ja... Oprosti... Ne znam šta da kažem.“
„Ništa ne govori. Ne sada. Znam. Moja molba izgleda ti ludo. Još nisi
razmišljala o tome ko sam ja. Možda se nisi usudila? A ja sam, ponavljam, gledao
samo tebe otkad si kročila na peron stanice u Birobidžanu. Odmah sam znao.
To je zapisano u mom srcu.“
Mrmljao je uz njene prste koje je držao prislonjene na usta. Podiže glavu.
Ustade, sav napet i sa željom da dopre do Marininih usana. Ona napravi pokret i
uzmače, okrenu se. Levinov dah okrznu joj usta.
„Metveje, ne...“
Levinove ruke obaviše se još žešće oko njenih prstiju, njegove usne potražiše
njen vrat. Marina se povuče na fotelju i grubo ga odgurnu, udari ga kolenom u
kuk. On se podiže, crven u licu, s kosom u neredu.
„Izvini...“
On se udalji do pisaćeg stola, dovede kosu u red. Izbeže njen pogled,
promrmlja:
„Izvini... Toliko dugo sanjam o tebi!“
Sada i Marina ustade. Levin dopola sede na pisaći sto, na sekundu ili dve
zatvori oči. Kada ih ponovo otvori, crvenilo njegovih obraza je nestalo, a izraz
lica postao mu je hladan, strog.
„Ne tražim od tebe da mi odmah odgovoriš, Marina. Ne tražim to čak ni do
mog polaska za Moskvu. Ja sam strpljiv čovek. Međutim, razmisli dok budem
odsutan. Zamisli šta bi mogao da ti znači život sa mnom. I bez mene. Rat će
potrajati, onda će se vratiti mir. Ostaće nam da gradimo novi socijalistički svet.
A zajedno...“
Levin napravi pokret kao da miluje površinu zemlje.
Marina je ćutala. Levin se saže, sklopi ruke i pogleda je:
„Ti misliš na Mašu Zočensku? Neću više da te lažem. Ali između Maše i
mene nema ničega. To je samo plod ovdašnjeg života. Dosade i usamljenosti. Mi
smo muškarci i žene, zar ne? Ni Zočenska ne haje za te priče. Ona ne uobražava
ništa za kasnije, znam to.“
Levin podiže glavu i potraži Marinine oči uz zagonetan osmeh.
„Siguran sam da shvataš šta hoću da kažem.“
Nastade tišina. Pomalo neprijatna. Marina je uporno ćutala. Levin napravi
pokret kojim nagovesti da će joj prići, ali promeni mišljenje i napravi krug oko
pisaćeg stola. Njegovo lepo lice delovalo je kao ispražnjeno od emocija koje su
ga malopre zahvatile. Pretnja od pre nekoliko minuta koje se Marina plašila
iznenada pokulja u blesku njegovog pogleda, vibraciji njegovog glasa, jedva
primetnom podrhtavanju koje je ukrutilo njegove usne.
„Misli na sebe, Marina. Na način kako si došla ovamo i kako bi mogla da
odeš odavde. Pored toga, želim da ti dam jedan savet. U vezi sa Amerikancem.
Šapuću se razne stvari... Budi opreznija. To je neko koga treba izbegavati...“
„Metveje...“
„Komitet toleriše tog Amerikanca zato što je Birobidžanu potreban lekar i
zato što niko ne zna da se služi njegovim aparatima. Međutim, to neće potrajati.
Nemamo poverenja u njega. To je jedan prepredenjak. On nas špijunira. Siguran
sam. Ovih dana otkriću šta on to krije... Rekao sam ti, ja sam strpljiv. Strpljiv za
sve. Tako je to kada dobijamo sve što želimo. Misli na ono što sam ti malopre
predložio, Marina. Misli na ono šta bi mogla da postaneš sa mnom. Napravi
dobar izbor.“
Marina nikome ne reče ništa o Levinovom predlogu. Ni Beilki, ni bakici Lipi.
Pogotovo ne Nađi, a još manje Ejpronu.
Bilo je potrebno rasvetliti mnogo toga!
Međutim, potrošila je sate i sate nesanice da oživi svaku Levinovu izgovorenu
reč, svaki njegov gest.
Često su Majkl i ona u početku njihove veze spominjali Levina i opasnost
koju on predstavlja. Ejpron je govorio: „Poznajem tipove kao što je on. Zmija.
On te želi. Znaće da sačeka pogodan trenutak.“
Bio je u pravu. Više nego ikada. Utoliko što je sada bilo očigledno da Levin
sumnja da se ona viđa sa Ejpronom. I verovatno će, kada bude u Moskvi,
pokušati da se raspita o njoj. Kada se vrati, znaće sve, a najpre to da je pobegla.
Čudno, igrom ironije, taj zaključak je okrepi. Levin je bio soj aparatčika.
Njegova ambicija da se uspenje stepenicima moći i partije nije poznavala nikakve
granice. Zbog toga bi se, ako je potrebno, odrekao svoje jevrejske prošlosti, dela
svojih prethodnika i te nade o jevrejskoj zemlji koja se zvala Birobidžan.
Metvej ju je želeo, možda se čak stvarno divio njenom radu. Ipak je u njoj
video samo oruđe koje bi mu omogućilo da se istakne kod svojih gazda. Kada bi
saznao da je obeležena pečatom beščašća kao Staljinov neprijatelj, ona za njega
više ne bi postojala. Izbegavao bi je kao odelo okuženo smrtnom bolešću.
Dotle joj nije preostajalo ništa drugo nego da bude strpljiva.
I to je bilo utoliko lakše narednih dana kada se Levin morao saglasiti s tom
neverovatnom odlukom partije: prvi put od nastanka Birobidžana komad
GOSETa zakazan za 7. maj biće odigran bez ijedne reči na jidišu!
To je svuda izazvalo zaprepašćenje: u jevrejskim dačama, malim radionicama,
radnjama, farmama. Ispred pozorišta su protestovale grupe ljudi. Levin je morao
da potvrdi ono što je nezamislivo. On pokaza mirnoću koju mnogi oceniše kao
ravnodušnost. Politruk Zočenska i dva ili tri člana komiteta dođoše da ga
podrže. Sutradan Birobidžanskaja zvezda objavi dekret odseka za kulturu
Centralnog komiteta, praćen komentarima sekretara Priobine: u ovim ratnim
vremenima nije bio trenutak za odbranu kulturne baštine jednog ili drugog
naroda, već onih vrednosti koje svuda po svetu spajaju proletarijat u borbi
protiv fašizma. Nije postojala ni preča ni slavnija borba. Zar to nije bio smisao
samih reči druga Staljina, ispisanih na zastavi Birobidžana:
Stvarna pobuda proleterskog internacionalizma jeste bratstvo i jedinstvo
proletera svih naroda.
Svi shvatiše da se toga treba pridržavati. Protesti prestadoše.
Namrgođeni i lošeg raspoloženja, Jaroslav, Vera, Gita i Ana ponovo se
popeše na scenu da obave nekoliko proba na ruskom. To se okrenu na
provokativnu lakrdiju. Na ivici nerava, Jaroslav ili Vera prekidali su probe da bi
govorili smešne ruske besede, pomešane s jidišem. To bi pokrenulo lavinu
ludačkog smeha, ali nimalo nije umanjivalo tugu.
Najzad Vera Koplevna izjavi pred Levinom da su probe nepotrebne. Marina
više nije morala da doteruje svoj tekst na jidišu, a za ostalo su svi imali svoje
uloge. To je bilo više nego dovoljno. Za to vreme baviće se završavanjem
kostima i dekora, što je zahtevalo još rada.
Levin prihvati bez diskusije, veoma srećan što može da izbegne mučne
trenutke do kojih je dolazilo na probama. Zajedničke scene s Marinom izgubile
su prirodnost. U njima su morali da razmenjuju izjave ljubavi i izlive nežnosti.
Izgovorene na ruskom, one su postajale nezgrapne i dvosmislene, pa je njihova
usiljena igra izazvala gorke komentare starih glumaca.
Onda, kao da je priroda najzad odlučila da olakša nesreće koje su svima
pritiskale leđa, odjednom nastade proleće. Jednoga dana krajem aprila, nešto
pred mrak, nebo prekriše pepeljasti oblaci koji obično najavljuju pojačan sneg.
Ipak, nekoliko pahulja koje su pale bile su samo tečni agregat istopljenog snega.
U zoru poče da duva vetar koji je stigao sa udaljenih kineskih ravnica. Mlak,
težak, neprekidan, zagušljiv kao vazduh u pregrejanoj prostoriji. Spusti se na
brda, uvuče u plićake zamrznutih rečnih tokova, poče da zviždi po šumskim
goletima, izazva lupanje prozorskih okana i kapija dača.
To potraja jedan, dva, tri dana. Sneg poče jače da puca pod nogama, da se
lepi za đonove čizama. Vazduh se ispuni prigušenim mirisima, vlažnim,
nakiselim mirisima kora starih breza. Dim iz kuća spustio se na tlo i peći su loše
vukle. Vetar najzad rastera oblake. Pojavi se sunce iza pamučnih oblaka koji su
se kretali ka severu. Vetar onda poče da slabi i prestade. Sunce je odolevalo.
Noći su stvarale samo slabe mrazeve. Onda poče otapanje.
Najpre nevidljivo, omekša tlo tajge, s još prikrivenim hiljadama potočića, koji
onako blistavi i živahni potekoše stranama padina. Svuda, po barama, većim i
manjim rekama, začu se pucketanje koje je podsećalo na fijuk biča. Led poče da
popušta i da se lomi uz huk reka.
Od jednog do drugog kraja Birobidžana isplela se čitava mreža tečnih
ogledala. Na pojedinim obroncima ponovo se pojavi tajga, crna i teška kao
noćna tama. U šumama se sneg obruši na grane drveća uz vlažno šuštanje. Ptice
ponovo izbrazdaše nebo. U sumrak izmaglica prekri prevoje i uvale Birobidžana,
kao dah tela koje se vraća u život. U toku jedne nedelje Bira i Bidžan nabujaše i
u beskrajne meandre reke Amur nanesoše sivu vodu sa odsjajima ametista.
Amur proključa od pene, poče da se valja s jedne na drugu obalu, da ih
potkopava, stvara rukavce, odnosi ostrvca i postaje nepremostiv tokom jednog
ili dva meseca. Marina prvi put otkri tamnu i blatnjavu zemlju po ulicama
Birobidžana. Ponovo se pojaviše bašte, kućice poprimiše svoju boju; sve je
izgledalo nekako šire, prostranije i na sve strane pojaviše se nedovršene
građevine koje prestadoše da izgledaju kao nedovršene forme i počeše da
dobijaju pravi smisao, jer su se jasno videli zidovi, potkrovlja i komadi
građevinskog materijala.
Umesto da se kriju u pozorištu, Marina i Ejpron se jednog dana nađoše u
jednoj ribarskoj kolibi koju je Majkl uočio na obali Bire, podalje od grada.
Temperatura skoro da nije prelazila iznad nule, ali se Ejpron snabdeo debelim
ćebadima za logorovanje koju je nosio na svojim ekspedicijama. Biti sakriven
ispod njih, grliti se i milovati, izgledalo je kao dečja igra. Smekšani pesak na obali
imao je draž postelje. Šum reke bio je uporan. S vremena na vreme čuo se udar
santi leda koje je nosila reka. Bar nekoliko sati mogli su da misle da su sami na
svetu, bačeni na kraj planete.
Pre nego što su se rastali, Ejpron saopšti Marini da će u zoru krenuti iz
Birobidžana da poseti zaseoke i kolhoze oko granice: Marsino, Pompejevku,
imanja po močvarama Bidžana, porodice do kojih nije mogao da dopre čitave
zime.
„Propustićeš proslavu?“
„Ne. Vratiću se na vreme. Obećavam! Ali moram da odem tamo. Otkad ti
jadni ljudi nisu videli lekara? Od novembra? Jedna žena u Bidžanu bila je trudna.
Šta li je bilo s njom? A beba? Moram to da saznam.“
„U svakom slučaju, bolje je da se sada ne viđamo.“
„Ah, je li? Zašto?“
Marina se ispruži i za trenutak oslušnu reku. Pod pokrivačima je osećala kako
se Ejpronovo telo ugrejalo uz njen bok, ali joj je hladnoća već zahvatila
slepoočnice. Oklevala je. Ako je morala da otkrije istinu, sada je bio pravi
trenutak.
Zadovolji se time što obgrli Ejprona, ugnezdi usta na njegovom potiljku i
prošaputa:
 „Mislim da Metvej nešto sumnja. U vezi s nama.“
Ejpron je privi uz grudi, smejući se:
„Naravno da Levin sumnja!“
Marina je i dalje oklevala. Zašto mu ne prizna da Levin hoće da se oženi
njom? Da sumnjiči Majkla da je špijun? Zašto da mu to sakrije?
Ipak je ćutala. Nežno ga zagrli, potraži toplinu njegovog tela i požele da ne
misli ni na šta, ali nije bila u stanju da pobegne od istine koja joj pritiskala grudi.
Levin je bio prava zmija. Ipak, možda je bio u pravu.
Tako se ta stalna sumnja, svuda i u svakoga, pojačavala i ovde u Birobidžanu,
kao i u celoj toj ogromnoj zemlji koja se povijala pod Staljinovom ludošću.
Sumnja se uvlačila i u vazduh koji su svi udisali. Nagrizala je tela i osećanja. I
niko nije mogao da pobegne od nje.
Nije smela da popusti. Da se igra onim što joj je izgledalo čudno. Nije
trebalo da se pita zašto Majkl često odlazi u tajgu. Zašto mu se događa da vrlo
ispravno govori ruski ili jidiš, a već sledećeg trenutka prelazi na svoju čudnu
gramatiku i izgovor Amerikanca. Zašto, kako to dokazuju njegove fotografije,
odlazi tako daleko od zaselaka i kolhoza...
Međutim, ljubav nas uvek navodi da verujemo u ono u šta bismo pre morali
da sumnjamo, kako kaže jedan pozorišni komad u kojem je nekada igrala. Njena
ljubav prema Majklu bila je jedini protivotrov za Levinov jed. Za Levinov
zmijski dah koji je osetila na sopstvenim usnama i koji joj se još gadio.
Ona opet zaćuta, potraži Ejpronovo lice i prisloni usta na njegova.
Nešto kasnije, Ejpron prošaputa:
„Plašiš se?“
„Ne znam. Malo.“
„Levin ti preti?“
„Ne, još ne.“
„Traži li nešto od tebe?“
„Ne.“
„Ništa ne rizikuješ. Ja sam tu. Biću uvek tu.“
Bila je to laž. Ali zar se ljubav ne hrani sitnim lažima koje mogu da produže
sreću?
Dan pred proslavu Ejpron se još nije vratio, a Birobidžan se već borio protiv
komaraca. U svim stanovima zatvarani su prozori i stavljane mreže protiv
komaraca koje su brižljivo popravljene u toku zime. I kao sve žene iz mesta,
bakica Lipa izvukla je iz posude limunov prah koji je dugo mesila sa užeglim
maslacem, sve dok nije dobila meku i strahovito smrdljivu kremu. Kada joj
Beilke predloži da se namaže, Marina napravi gadljivu grimasu i izazva smeh.
„Komarci to mrze još više nego ti.“
 „Odvratno je. Ne mogu da idem u pozorište dokle god tako smrdim!“
„Uskoro nećeš imati izbora, kćeri moja. Ili komarci, ili ćeš smrdeti kao stara
koza.“
„Nećeš moći da izdržiš“, saopšti joj Beilke.
„A u pozorištu se niko neće naljutiti: oni će smrdeti još gore nego ti.“
„Znaš li kako su ovo nazvali nekada? Kontraceptivna pomada Birobidžana!“
„Nađa!“
„Nemoj da si previše skromna, bakice Lipa! Pričala si mi još gore stvari.“
„Utoliko pre što je to istina“, zabavljala se Beilke. „Muško ili žensko, za
petnaest dana svi će smrdeti kao da su izašli iz štale. I neće biti svesni toga.“
Vera i Gita i same dođoše u pozorište sa svojim užeglim melemima. Ana
Bikerman je svojoj smesi dodala papazjaniju od cvetnih listova. Miris otežan
teškom aromom nakiselih cvetova postao je samo još intenzivniji. Što Vera nije
propustila da istakne. Ana se saglasi:
„U pravu si. Još smrdi. Ali drugačije.“
Tog istog jutra im se prvi put posle nekoliko nedelja pridruži Jaroslav sa
osmehom na usnama.
„Znam kako ćemo odigrati Tevijea!“
Vera poče da mu se ruga, ali joj Jaroslav stavi prst na usta:
„Pst...“
Bez reči odgurnu stolice u foajeu, uhvati Marinu za ruku i započe jednu od
scena koju su ponavljali toliko puta. Tevije je upravo saznao da je njegova
obožavana kćer Cejtel odbila verenika kojeg joj je odabrao, zbog studenta s
glavom nakljukanom besmislenim sanjarenjima. Suočen sa Cejtelinom
tvrdoglavošću, Tevije je prelazio s besa na nerazumevanje, s maženja na pretnje,
preklinjanja i novi bes. Bila je to jedna od omiljenih scena glumaca, koja im je
omogućavala da pokažu svu veličinu svoje umetnosti.
Jaroslav u nekoliko sekundi izmami osmehe svojim starim koleginicama.
Tišina je još jače naglašavala njegovu mimiku i izraze. Marina mu se ubrzo
pridruži. Iskustvo s „tehnikom tišine“ koju je ponavljala sama na sceni od svog
dolaska najzad se isplatila. Ona se bez napora uključi u pantomimu koju je
Jaroslav tako dobro kontrolisao.
Gita, oduševljena, poče prva da aplaudira:
„Jaroslave, ti si naš genije! Kakva divna ideja!“
Ana se prestraši:
„Da odigramo čitav komad kao pantomimu?“
„Tačno. Nema jidiša, nema ni ruskog.“
„Jaroslave, niko...“
 „... neće razumeti? Ma hajde, Vera! Ne postoji nijedna duša u Birobidžanu,
osim novorođenčadi, koja ne poznaje taj komad.“
„Komad da, ali ne i Metvejevu adaptaciju.“
„I ti tu vidiš nešto nezgodno?“
„On nikada neće prihvatiti.“
„Onda ćemo mu ostaviti izbor. Drug direktor govoriće svoj tekst. A mi ostali
ostaćemo nemi.“
„Jaroslave, Metvej je na sceni skoro jedino s Marinom. Primoraće je da mu
odgovara.“
„Marina, šta ti misliš?“
„Da ću biti vrlo rasterećena što ne moram da izgovaram besede na ruskom.
Ako vi igrate pantomimu, zašto bih ja morala da izgovaram svoje dijaloge... Da
ne govorimo o tome da me je upravo Metvej od samog dolaska podsticao da
radim na tehnici ćutanja.“
„Pa dobro, eto: odluka je jednoglasno usvojena. Ja ću da se vidim s
Metvejom.
On, koji toliko voli inovacije, biće presrećan!“
Razgovor s Levinom bio je buran. Ni Marina ni njeni kompanjoni nikada
nisu saznali koje je obrazloženje upotrebio Jaroslav. Međutim, iznenađenje koje
su gledaoci doživeli na dan proslave bilo je potpuno.
Kao i svake godine, u toku jutra odvijali su se razgovori, defilei i pevanje.
Posle toga je zajednički glavni obrok, poslužen u holu natkrivene tržnice, opet
bio prilika za nove razgovore. Ipak se tuga nadnela nad proslavu i nadjačala
smeh i šale.
Rat je još besneo. Tamo, na drugom kraju Sibira, na Volgi, u malim
gradovima s jevrejskim stanovništvom u Ukrajini i Poljskoj, u stotinama varoši i
geta u koje su odlazili ljudi iz Birobidžana, nacisti su ubijali kao na traci, mučili,
tamanili. A milioni braće, ljubavnika, sinova, očeva, umirali su u užasnoj borbi u
kojoj je bilo teško obuzdati taj talas pokolja. Uveče, na zaravni ispred pozorišta,
kada je došlo vreme za bal, opet su žene Birobidžana igrale međusobno, dok su
im u srcima bili oni koji nisu tu, mrtvi i utvare.
Zabrana da se komad Šoloma Alejhema igra na jidišu predstavljala je pravo
poniženje. Još od prvih godina osnivanja Birobidžana, priredba GOSET-a
postala je velika popodnevna razonoda. Taj mali ponosni jevrejski narod
konačno je mogao da se raduje bez zabrane da bude ono što jeste, da ima svoju
zemlju i najzad uživa u slobodi da igra na svom jeziku, da se ponosi svojom
umetnošću i sećanjem koje vekovi pogroma nisu uspeli da izbrišu. Takođe,
svakog 7. maja masa ljudi hrlila je u pozorište. Sala nikada nije bila dovoljno
prostrana, ljudi su se tiskali i u najmanjim uglovima, deca su se pela na kolena
roditelja i iz sveg glasa se smejala i aplaudirala.
Međutim, kada su se vrata zgrade otvorila tog popodneva, niko nije bio
iznenađen malim brojem publike koja se pojavila. Bilo je mnogo praznih sedišta
u sali kada Levin izgovori prve reči na sceni. Kada Jaroslav stupi na scenu, Vera
Koplevna iza kulisa stisnu pesnice od besa. Njena sestra Gita pokuša da je smiri,
dok je Ana drhtavom rukom stezala Marininu šaku.
„Jadni Jaroslav! On koji je imao toliko uspeha u toj ulozi. Gledala sam ga u
Varšavi kako igra Tevijea pred masom ljudi. I sada se uzjogunio. Još veruje da će
njegova pantomima popraviti situaciju... Kakva katastrofa!“ Ana se prevarila.
Već od prve scene proključa smeh. Poslaše decu da obaveste one koji su
ostali napolju da se unutra događa nešto izuzetno. Sala se ubrzo ispuni. Jaroslav i
Vera zastadoše. I dalje nemi, sačekaše da publika zauzme mesto pre nastavka
njihovog dueta. Uskoro se videlo kako se usta gledalaca pomeraju. Kako ćuteći
izgovaraju rečenice koje nisu čuli od glumaca. Jaroslav je bio u pravu. Ko ih još
nije znao?
Onda se pojavi Levin. Sala odjednom odjeknu od replika na ruskom. Za
trenutak nastade čuđenje. Zatim ogromna salva smeha. Razlegoše se burni
aplauzi. Svi su pomislili da je to majstorija režije. Levin, pošto ga prođe
iznenađenje, vrlo dobro se izvuče. Poče da izgovara reči preterano naglašeno, da
karikira svoje likove pred Marinom, Tevijeovom kćerkom, lepom, umiljatom i
iznad svega ćutljivom.
Na kraju komada začuše se ovacije. Jaroslav, Vera, Gita, Ana, Marina i Levin
u zajedničkom zagrljaju pozdraviše publiku deset, dvadeset puta. A kada
klezmorim violine započeše tužbalicu, svi su bili na nogama, pevajući, sa očima
vlažnim od emocija.
Marina je sto puta u toku tog dana pogledom tražila Ejpronovu visoku
figuru. Nigde nije uspela da ga otkrije. Nije se pojavio u masi koja je slušala
govore, ni za vreme obroka, ni u pozorištu ili posle predstave, kojoj nije
prisustvovao.
Marinina zabrinutost nije prestala da raste tokom tog čitavog dugog dana. Što
je više sati prolazilo, sve više su joj strah i pitanja pekli grlo.
Šta mu se dogodilo? Ejpron je obećao da će se vratiti, a do sada je uvek
održavao obećanja.
Ipak ne pokaza ništa od svog straha i radije bi se ugrizla za jezik nego što bi
postavila i najmanje pitanje o Amerikancu.
Dok se bližio mrak, od zebnje je počela da zamišlja užasne slike. Da li je
Majkl možda imao nezgodu? Možda se povredio ili se izgubio u tajgi? Da li je
bio neoprezan? Da ga nije odnela neka od onih strahovitih poplava koje su
mogle da sruše kuću? Ili je upao u opasnost na granici? Da li Levin ima neke
veze s njegovim odsustvom?
Levin koji joj je čitav dan poklanjao posebnu pažnju? Koji joj je aplaudirao na
kraju predstave i opet se fotografisao s njom za novine. Levin koji nije napravio
nijednu aluziju na svoj predlog...
Strpljivi Levin. Savršeni Levin.
Previše savršen?
Kada je bal počeo, Marina, izmorena od previše osmeha i ljubaznih odgovora
na komplimente, ipak ne omanu da obeća kako će se uskoro ponovo igrati
komad kao pantomima, da, da, čim se Levin vrati iz Moskve... Jer je sada čitav
Birobidžan znao da će se drug direktor koliko sutra popeti u voz koji će ga
odvesti do Kremlja. I da, opet je ledenim glasom ravnodušno ponovila da su
zaista činili lep par. Ali samo na sceni, zar ne?
A žene koje su je slušale smejale su se, namigujući.
Da bi se oslobodila straha, spalila svoje besmislene reči i savladala paniku
koja joj je kidala nerve, ona poče da pije. Čašu za čašom, gutajući prozirnu vatru
votke. Sve dok je opijenost ne primora da sedne na klupu. To joj bar omogući
da odbije da igra i da tupo posmatra parove koji se okreću i poskakuju u ritmu
neumornih violina.
U trenutku joj se pričini da se Ejpron pojavio u gomili igrača. Kao da joj daje
znak. Smeje se što je zatiče u takvom stanju. Zatim igraju kao što su to učinili
prvi put.
Ne, ne kao prvi put. Drugačije.
Kao ljubavnici čije su usne već poljubile svaki delić voljene kože.
„Marina? Šta je s tobom?“
Taj što je čučnuo pred njom i uhvatio je za ruku nije bio Ejpron, već Levin.
Utonula u sanjarenje, nije ga videla da joj prilazi. On joj kažiprstom pokupi suze
s dna obraza.
„Čemu plač? Sjajno si igrala!“
„Ne plačem. To je od votke.“
Potraži kraj svog šala i obrisa lice.
„Previše sam popila! Previše!“
Levin se nasmeja, ogrnu Marinu šalom, uz blage, nežne pokrete. Savršeni
Levin.
„Jaroslavljeva pantomima bila je dobra ideja. Ali nas dvoje, ti pantomimom, a
ja uz govor – to je bilo još bolje.“
Marina se saglasi. Da, dobro su odigrali. To je tačno. Levin je bio na visini.
To je trebalo priznati.
On je i dalje bio zabrinut:
 „Jesi li sigurna da je sve u redu?“
„To je samo šok. Dugo nisam nastupala pred publikom. Trema...“
„Nisi je pokazala.“
Levin je pomilova po obrazu, ovlaš je dodirnu ustima. Htela je da okrene lice,
ali joj se glava zaljulja i malo jače se prisloni uz Levinov dlan. Dejstvo alkohola.
Levin se osmehnu. Nežni Levin.
Muzika i smeh oko njih postadoše sve bučniji. Krajem dana želja za zabavom
pobedila je tugu Birobidžana.
Marina nasluti poglede uprte u njih. Poče da je guši osećaj gorčine u grudima.
Svi su videli kako Levin brine o njoj. Nema sumnje da je on želeo da bude tako.
Svako u Birobidžanu mora da zna pre njegovog odlaska da će Marina Andrejeva
Gusejev uskoro biti njegova. Sigurno je tu bilo žena koje su joj zavidele, bile
ljubomorne na nju.
Podiđe je jeza celim telom. Levin sede na klupu pored nje, obgrli je oko
struka.
Ona požele da ga odgurne, da ustane s klupe. Ali samo prošaputa:
„Moram da se vratim.“
„Hteo sam da odigram jedan ples s tobom pre nego što kreneš.“
Ona se neprimetno nasmeši i ustade posrćući.
„Ne mogu da igram, previše sam pijana!“
Nije se pretvarala. Zaljulja se i Levin je morao da je zadrži da ne padne.
Nastade smeh oko njih. Marina među siluetama prepozna politruka Zočensku
koja ih je posmatrala. Levin je pratio njen pogled. Sada se i on oglasi šapatom:
„Maša te neće gnjaviti za vreme mog odsustva. Ako budeš razumna, i ona će
biti.“
Marina se zagleda u njega i namršti se:
„Razumna?“
Levin nije ulazio u objašnjenja. Povuče je daleko od zaravni i bala. Buka i
muzika se utišaše. Svetlo takođe. Levin ju je držao privijenu uza sebe. Ona mu se
prepusti. Opet joj navreše suze, kao i pomisao na Ejprona.
Zašto nije bio tu? Zašto nije održao obećanje? Šta će se dogoditi ako pita
Levina o tome?
Ona ipak izbeže taj pokušaj. Umela je da se uzdrži. „Ti si potpuno pijana!“
Želela je da se zaustavi. Da padne tu, u mraku. Da se savije u loptu i kotrlja
kao dete na travnatoj padini, koje se prethodno provuklo ispod ograda po
baštama. Međutim, Levin ju je odvlačio sve dalje u noć, blago, ljubazno, dok joj
je ponovo brisao suze koje su joj uporno vlažile obraze.
Nisu bili daleko od dače kada joj se obrati:
 „Nisi odlučila?“
Ona napravi još nekoliko koraka napred, zatvorenih očiju, puštajući da je
vodi u mrak, boreći se protiv mučnine koja joj je razdirala grudi. Nije bilo
potrebe da ga pita o čemu govori, pa odgovori:
„Ne.“
„Zašto? Zar ti se toliko ne sviđam?“
Ona odvrati, možda previše glasno:
„Ne. Ti si najlepši muškarac kojeg poznajem. Čak ponekad umeš da budeš
ljubazan.“
„Onda? Ko te zadržava?“
Ona se isceri. Jako zaškrguta
zubima: „Ja! Ja sebe zadržavam!“
Levin ne odgovori.
Bili su pred kućom. Iznad vrata svetlela je omanja lampa. Dovoljno da se
nazre gomila cepanica pored zida i nešto od bledila njihovih lica. Marina se
nasloni na vrata uz ogradu. Levin privuče Marinu sebi, ne ispuštajući je. Noćna
hladnoća bila je tu, mlakost njihovog daha klizila im je po obrazima. Marina
stavi ruke na Levinova ramena i ne odgurnu ga.
„Ti ne znaš ništa o meni, Metveje Levine. Da me poznaješ, bilo bi ti manje
stalo do mene.“
Levin se nasmeja. ’Glumački smeh’, pomisli ona.
„Šta si uradila? Ubila si nekoga?“
Ona ne odgovori. Hladnoća im je prodirala kroz odeću. Poče da drhti. Levin
je zagrli. Ona se prepusti.
Zašto je toliko popila? Nije više imala snage ni za šta, pogotovo ne da se
brani od tipa kao što je Levin.
U deliću sekunde kroz glavu joj prođe jedna stara uspomena. Ples, alkohol,
unjkava muzika s gramofona. Uspomena tako jasna, precizna, da pomisli kako
ponovo udiše miris duvana s tunike Josifa Visarionoviča.
Uz mrmljanje pijane žene pronađe snagu da se odvoji od Levina. On je zgrabi
jače, zadrža je.
„Marina!“
Ona nastavi da se slabašno otima. Naslućivala je šta će se desiti. Čula je
Levina kako govori:
„Jesi li primetila? Amerikanac nije ovde. Proslava je Birobidžana, a on nije
tu.“ Ona prestade da se bori. Sada joj se hladnoća već lepila uz telo.
„Marina...“
Levinova usta potražiše njena. Vrlo meka usta, spretna, vrela, uporna, na koja
nije reagovala dok su prelazila preko njenog lica i usana.
 ’Kao mrtva’, pomisli.
Levin se povrati. Popusti stisak.
„Marina...“
Ona se otrže, skoro otrežnjena. Brzo odgurnu kapiju. Posrćući otrča ka
ulaznim vratima, dok je on iza nje vikao da će se vratiti iz Moskve
nepromenjenog mišljenja.
„I kada saznam sve o tebi, ni tada neću promeniti mišljenje!“
Marina se usred noći naglo probudi, prekide ružan san koji odmah zaboravi.
Osećala je kako joj lupaju slepoočnice, a usta kao da su joj bila puna peska.
Jeknu, pokuša da ustane. Oseti ruku na čelu koja joj na njega pritisnu mlaku
oblogu.
„Polako...“
Marina kriknu i potpuno se probudi. Zgrabi šaku koja je držala oblogu i
prepozna pod prstima jake kosti i naboranu kožu, pa prošaputa:
„Bakice Lipa?“
„Za jednu glumicu, loše podnosiš votku, kćeri moja.“
Marina uzdahnu, spusti glavu na jastuk. Sada je u tami sobe nazirala siluetu
stare žene kako sedi na njenom krevetu. Obloga joj je prijala i oseti kako joj se
smanjuje tutnjava bubnjeva u slepoočnicama.
„Hvala...“
„Povraćala si na ulazu. Nisam mogla da poverujem da si to ti.“
„Žao mi je.“
„U redu je.“
Ton bakice Lipe bio je u suprotnosti sa oporošću njenih reči. Možda se čak i
nasmešila. Skloni ruku s Marininog čela, zgrabi nešto s poda.
„Popij.“
Marinini prsti dotakoše neku čašu.
„Šta je to?“
„Popij.“
Marina prinese čašu ustima. Ponovo joj padoše na pamet Levinov poljubac i
Ejpronov nestanak, kad bakica Lipa reče:
„Amerikanac, mister doktor Ejpron, kako ga zove Nađa, stigao je svojim
kombijem posle ponoći. S jednom hrabrom ženom i njenim sinom kome je
amputirao nogu. Jadni dečak je, dok je pecao ribu na obali Amura, nagazio na
minu koju su postavili Japanci. Amerikanac ga je dovezao ovamo zato što nije
mogao da ga leči tamo. Zbog rizika od gangrene. Vozio je dva dana bez
spavanja, zaustavljajući se s vremena na vreme da dečak ne bi iskrvario. A kada
su stigli, operisao ga je, a da se nije čak ni odmorio. Čitav komitet otišao je da
mu čestita.
Čak i Zočenska.“
Bakica Lipa blago se nasmeši, pa onda ustade.
„Dobro, pošto sada znaš, moći ćeš da zaspiš. Plakanje i napijanje dobro dođu
kada si zaljubljena, ali nisu baš dobri za spavanje.“
Sutradan posle proslave, Birobidžanskaja zvezda, koja je od aprila izlazila bez
svog dublera na jidišu, objavi jučerašnje govore. Bili su ilustrovani brojnim
fotografijama govornika i onima s bala. Kratak članak na poslednjoj strani odao
je počast hrabrosti koju je pokazao Ejpron. Prkoseći opasnosti, američki lekar
prešao je preko minskog polja koje su Japanci podmuklo iskopali na obali
Amura i spasao užasne smrti dečaka od šesnaest godina, Lava Vatručeva.
Birobidžanskaja zvezda i narednog dana objavi komentare o proslavi. Četiri
strane bile su posvećene trupi GOSET-a i njenoj revolucionarnoj predstavi
Tevijea. Na naslovnoj strani prikazan je Levin koji stoji na prednjem delu bine,
sav ozaren, kako čvrsto drži Marinu za ruku i pobedonosno maše. U intervjuu
objašnjava modernost i duboki politički smisao svoga dela. Isto tako najavljuje
svoje putovanje u Moskvu, gde su ga pozvali visoki autoriteti odseka za kulturu
Centralnog komiteta. Na poslednjoj strani bila je sličica majke dečaka kome je
amputirana noga, i pored nje članak o tome kako je Ejpron morao da na podu
kombija odseče nogu njenom sinu i da se cele noći bori protiv krvarenja. Članak
ističe da je dečak, nad kojim je bdela čitava medicinska ekipa bolnice, bio na
granici između života i smrti.
Tako je bilo čitave nedelje. Svakog dana Birobidžanskaja zvezda davala je
nekoliko informacija o dečakovom zdravlju. Najzad, veliki naslov objavi da više
nema razloga za strah: Lav Vatručev se izvukao. Uskoro će mu biti potrebna
proteza po meri. Novine sugerišu da bi to mogao biti lep patriotski čin za nekog
stolara iz Birobidžana.
Najzad, na čitavoj jednoj strani, iz pera same partijske sekretarice Priobine,
mogla se pročitati dugačka pohvala bolnici iz Birobidžana. Vesti sa Istočnog
fronta i poslednje strateške odluke druga Staljina ispunjavale su sve ostale strane.
Crvena armija je po cenu žestokih borbi odnosila pobede u Ukrajini, na Donu i
u pravcu Kijeva.
Nađa je u kolektivnoj dači nastavila da svakodnevno oduševljeno podnosi
kratak izveštaj o pomoći koja se pruža dečaku preživelom od japanskih mina.
Čim je Levin ušao u voz, Beilke i bakica Lipa ohrabrile su Nađu da otrči u
bolnicu i ponudi pomoć. Glavna sestra prihvatila ju je bez rezerve. I sam
gospodin doktor Ejpron obećao je da će je pripremiti za naredni ispit za
bolničarke u medicinskoj školi u Habarovsku. U očekivanju toga, Nađa je bila
jedna od četiri pomoćnice koje su danonoćno brinule o jadnom mladiću s
amputiranom nogom.
Kada bi Nađa hvalila Amerikančevo herojsko delo, Beilke i bakica Lipa su s
vremena na vreme ukrštale pogled s Marinom. U njima se mogao naslutiti
zagonetni sjaj, zrnce saučesništva. Ništa više. Ni jedan jedini put od noći
proslave stara Lipa nije napravila nijednu aluziju na Marinino pijanstvo.
Marina se još nije videla s Majklom. Više nije mogla da opravdava izlaske
pozivanjem na izmišljene probe u pozorištu. Bilo je još manje zamislivo da se
pojavi u bolnici.
Marina jednog jutra pronađe cedulju u uglu prozorskog okna u dači, gde su u
toku zime uspevali da krišom razmenjuju poruke za sastanke. Srce joj zaigra čim
ugleda Ejpronov rukopis. On je u nekoliko rečenica moli da se strpi, da ne bude
neoprezna. Bio je izložen pogledima svih, komitet nije prestajao da mu dovodi
posetioce. „Cena slave“, govorio je. „Ali i to će proći. Budi strpljiva, ljubavi
moja. Nema časa ni dana, a da ti nisi svuda u meni“, napisao joj je na mešavini
jidiša i ruskog.
Da, naučila je da bude strpljiva kao Levin.
Osećala je frustraciju, ludačku želju da mu potrči u naručje, da opet oseti
njegovu kožu na svojim dlanovima, da primi njegove poljupce, da ga najpre
zagrize kao da je gladna. Zatim se smirila. Ponavljala je sebi da ne bi trebalo ništa
pokvariti. Čovek kome je pripadala njena ljubav bio je tu, ne tako daleko od nje,
vrlo živ. Bilo je potrebno strpeti se. Ejpron je postao heroj Birobidžana. Ružne
glasine koje su kružile okolo ugasile su se, a Levin neće biti tu da ih oživi.
Dok se bavila ovakvim razmišljanjima, starom Jaroslavu pala je na pamet
jedna luckasta ideja. Ideja o sreći i nesreći.
Jednog jutra, kada Marina promoli glavu kroz vrata glumačkog foajea, on
uperi ka njoj dugačku dršku svoje lule.
„Dođi i sedi sa mnom, Marinočka.“
„Obećala sam Veri da ću srediti biblioteku starih rukopisa.“
„Kasnije. Dođi...“
Uprkos tome što je proleće uveliko započelo i vreme bilo znatno toplije, on
je još nosio kućnu haljinu sa izbledelim vezovima i kapicom od crvenkastog
somota.
Kada Marina sede naspram njega, on se nasmeši i pljesnu po poslednjoj stranici
Birobidžanske zvezde.
„Još jedan članak o našem heroju američke medicine.“
Marina se bez reči saglasi i prekrsti ruke. Jaroslav povuče dim iz lule i poprimi
ozbiljan izraz. Bilo je teško znati kada je ozbiljan, a kada se zabavlja. Izjavi:
„Ozbiljan sam. Zaista.“
 Podseti je da je posle Metvejevog odlaska postao privremeni drug direktor
GOSET-a iz Birobidžana. Uskoro će morati da podnese program trupe
članovima izvršnog komiteta. Cilj: četiri priredbe mesečno do oktobra. Svi su
želeli da trupa nastavi s Tevijeom. Nije bilo reči o Levinovom odsustvu.
„Predložiću im priredbu koju smo igrali u Habarovsku s Verom, Gitom i
Anom. Izuzetan jidiš. Oni će zahtevati da je igramo na ruskom. Znači, dugo
ćemo se raspravljati.“
Jaroslav isprazni lulu u pepeljaru uz šeretski osmeh.
„A ja?“, upita Marina.
„Da, ti...“
On joj uputi isti onaj pogled koji je imao u sceni Tevijea, kada joj saopštava
da će uskoro morati da uzme nekog seljaka za muža.
„Šta misliš o tome da ideš da prošetaš po tajgi?“
„Jaroslave!“
„Ne šalim se.“
Podseti je da je jedan od zadataka GOSET-a da širi jidiš kulturu po svim
zaseocima, kolhozima, pa čak i u garnizonima, rasutim uz granicu celom
dužinom Amura.
„Nekada, u neko dobro vreme, čitava trupa odlazila je s jednog na drugi kraj
oblasti. Zvali su nas putujući GOSET. Bilo je divno. Prava sreća, uprkos
komarcima. Nešto sasvim drugo nego ovde, na ovoj sceni.“
„Ja, sasvim sama?“
„Zašto da ne? Možeš da priređuješ savršene predstave: pripovedanje,
pantomimu, pevanje, igranje, improvizacije – sve što ti se svidi. Svuda ćeš
pronaći klezmorime da te prate. Niko ti neće zabranjivati jidiš. Samo su
predstave pozorišnih trupa zabranjene na jidišu, ali ne i male pripovedačke
večeri po kućicama, zabačenim u srcu tajge. Šta kažeš na to?“
„Ne znam...“
„Plašiš se komaraca?“
„Ne.“
„Ana će ti pokloniti kutiju kreme da oteraš te tvorove. Odlazila bi na desetak
dana, vraćala se i ostajala ovde nedelju dana, zatim bi ponovo odlazila... Ništa
strašno. Ako se pruži prilika, mogla bi i da pomogneš u radovima po kolhozima,
to bi bilo vrlo cenjeno. A obale Amura divne su leti. Naravno, tamo gde Japanci
nisu zakopali bombe...“
„Rugaš mi se, Jaroslave.“
„Nijedne sekunde. Ne znaš ništa o selu, to je tačno. Ali ti seljaci nisu
čudovišta.
Većina su Jevreji. Ima i nešto Kineza iz Mandžurije.“
 Jaroslavljeve oči su blistale. Marina nije uspevala da ga shvati ozbiljno. Ona
na kraju primeti:
„A kako ću se ja kretati na tim mojim turnejama?“
„Evo pravog pitanja!“
On položi dlan na stranicu Birobidžanske zvezde, na kojoj je bila fotografija
dečaka kome je amputirana noga.
„A ako bi pratila našeg američkog doktora na njegovim dugim putovanjima?
On ima divan kombi, a sve što je potrebno da nosiš sa sobom jeste jedan mali
kofer s priborom i kostimima, zar ne?“ Marina se sledi.
„Ti si lud!“
„Zašto?“
„Svi će pomisliti...“
„Svi već misle. Zar je to važno?“
„To je nemoguće.“
„Varaš se, Marinočka. Zar još nisi shvatila kako to funkcioniše kod nas?“
Jaroslav se naže iznad stola i prošaputa:
„To što se ljubavnici tajno nalaze ozbiljna je greška. Ako koriste život radeći
za dobro naše velike nacije, to je dokaz dobrog zdravlja. Nikada ne zaboravi
pravilo broj jedan naše hrabre nacije: ne smeš ništa da kriješ! Naročito ne ono
što želiš da sakriješ!“
Marina htede da protestuje. Jaroslav položi njene ruke na svoje.
„Saslušaj me. Sada je Ejpron heroj Birobidžana. Njegove posete po čitavoj
oblasti postale su prava propaganda za komitet. Metvej se neće protiviti, jer se
neće vratiti još nekoliko meseci. A Zočenska će biti oduševljena zato što se
interesuješ za nekog drugog, a ne za njenog dragog.“
Jaroslav se zavali u fotelju. Obrazi su mu blistali od zadovoljstva.
„Već imam slogan za komitet: Kultura i medicina, oružje naroda Birobidžana
u izgradnji buduće socijalističke nacije. To će im se svideti. Naravno, biće
potrebno da se gospodin doktor Ejpron saglasi.“
Jaroslav je tačno predvideo. Komitet sa oduševljenjem podrža njegovu ideju.
Nije dolazilo u obzir da se Amerikanac ne uključi. Klitenit javno uputi čestitku
Marini, izjavi da će ona „osvetliti foajee Birobidžana novim licem kulture“.
Međutim, da bi se održao mit o čisto profesionalnoj situaciji, Marina i Ejpron

Č
držali su se na distanci jedno od drugog. Čak i na večerima izvođenja predstava
predviđenih za turneju.
Jaroslav i Ana pomogli su Marini da izabere među hiljadama priča na jidišu iz
folklornih zbirki brižljivo čuvanih u pozorišnoj biblioteci. Njihovi naslovi bili su
pravo zadovoljstvo za svačiju maštu: Priča o zlatnom peru; Domišljati brbljivac;
Ljubavni napitak; Zašto glava posedi pre brade; Zahvalna smrt...
Izvođenjem pantomime, plesa – čak i na ruskom, uz Jaroslavljevu dozvolu –
Marina izvede malu samostalnu predstavu na sceni pozorišta. Bio je to mali
uvod u ono što će otkriti stanovnici birobidžanskih kolhoza. Iza nje, u dnu
pozornice, širio se veliki crveni transparent, na kojem je na ruskom i jidišu bio
izvezen slogan koji je smislio Jaroslav. Članovi komiteta dugo su aplaudirali.
Politruk Zočenska iskaza finu ljubaznost. Ejpron se pojavi, uputi kratak aplauz,
pokaza se prisan i nasmejan sa svima, jedva se pozdravi s Marinom. Šmugnu čim
mu se ukaza prva prilika. Čekali su ga bolesnici.
Svi su znali kako je zaista. Ali zar nije uvek tako kada je o tome reč? Beilke
izjavi:
„Ta stara luda od Jaroslava promućurnija je nego što sam mislila.“
Bakica Lipa ne reče ništa. Samo se Nađa odjednom pokaza rezervisana, loše
raspoložena, povremeno agresivna. Marina nije mogla da pogodi da li je razdire
ljubomora ili joj zamera zato što izdaje Levina. Kada htede da porazgovara s
njom o tome, bakica Lipa odvrati je od toga:
„Pusti. Proći će je to. Emotivna je kao svi u njenim godinama.“
Prva turneja najavljena je u Birobidžanskoj zvezdi za početak juna. Bio je to
neobičan polazak. Tek što je svanula zora, Ejpron dođe u pozorište da utovari
veliki Marinin kofer. Jaroslav i sestre Koplevna bile su tu da zagrle svoju
drugaricu. Zočenska, Klitenit i nekoliko članova komiteta dođoše s fotografom
Birobidžanske zvezde, koji ovekoveči taj trenutak.
Protekle su nedelje otkako se Ejpron i Marina nisu ni videli ni dodirnuli.
Marini se nešto steglo u stomaku. Jedva je uspela da odgovori na zbogom,
osmehe, obećanja da će sve biti dobro. Ejpron se osećao ugodno, bio je veseo,
po običaju. Sve to bilo je previše za Marinu. Kada je drugarica politruk zagrli,
izgledalo je da u to unosi više topline nego što je potrebno. Stari Jaroslav silno se
zabavljao. Na kraju Marina zažali zbog odlaska i to javno pokaza. Kada se ZIS
udalji i diže za sobom mali oblak dima, Klitenit se namršti. Prošaputa Jaroslavu:
„Mislio sam da se ovo dvoje dobro slažu?“ Jaroslav se nekako umorno isceri:
„Naša Marina nema lak karakter. Lepa glumica, ali uopšte nije laka, druže
Klitenite. Reći ću ti ono što najiskrenije mislim: više volim da znam da je u tajgi
sa Amerikancem nego ovde među kulisama.“
Krenuše iz Birobidžana širokom zemljanom stazom. ZIS podiže oblak
prašine i uz škripu poče da poskakuje po rupama. Buka motora mešala se s
drmusanjem gepeka, poskakivanjem bidona s rezervnim gorivom i kofera,
ječanjem osovina. Zaglušujuća buka, neprijatna za onog ko nije navikao. Sa
cigaretom u ustima i večitim osmehom, Ejpron je upućivao kratke poglede
prema Marini. Ona se uhvatila za vrata, opruge sedišta škripale su pod njom i
izgledalo je kao da će da izlete ka limenom krovu vozila. Jutarnje sunce već je
bilo bleštavo i postajalo je sve toplije. U unutrašnjosti ZIS-a osećao se zadah
ulja, benzina, pohabane kože. Marina nije mogla da progovori. Nije se čak
usuđivala da okrene glavu ka Majklu. Očekivala je da on napravi neki potez. Ona
nije mogla. Nije znala zašto. Trebalo je da on prvi dodirne nju.
Vozili su se tako još četvrt sata, prošli pored poslednjih kućica Birobidžana,
raštrkanih duž puteljka. Žene pod maramama podizale su ruku. Ejpron zatrubi i
uzviknu pozdrave na jidišu. Zatim naiđoše na polja prekrivena belim cvetovima,
koji su tako pravili ogromnu cvetnu tkaninu sve do padina bukove i tisove šume.
Stigoše do ivice šume brže nego što je Marina očekivala. Kombi skrenu sa staze,
uđe u šumu, uspori i zađe dublje na neki puteljak. Marina najzad povika da
nadjača buku:
„Majkle, kuda ideš?“
On se nasmeja i ne odgovori. Grane su udarale u stranice ZIS-a. Pred njima
se ukaza neka uzana čistina, u čijem se središtu nalazila omalena kućica od
tamnog drveta, s limenim krovom koji je sijao kao da je od srebra.
Ejpron ugasi motor. Nastade neverovatna tišina. Pre nego što je Marina
mogla da se pomeri, Ejpron je uze u naručje. Poljubac. Dug poljubac. Onda je
podiže i odnese do kućice. Iznad njih je šuštalo lišće na vetru.
„Majkle, gde smo?“
„Kod kuće. Ne boj se. Mislio sam da ću umreti čekajući.“
Nastupi sreća. Čista sreća, bez oblaka, bez bojazni, bez ograničenja.
Ejpron ispriča Marini kako je krajem prošlog leta otkrio ovu polurazrušenu
kućicu. Svaki put kada je odlazio iz Birobidžana, brižljivo ju je popravljao.
„Bio je to moj san dok sam bio dete u Americi“, reče on. „Da imam kolibu u
šumi.“
„Nikada mi nisi pričao o tome.“
„Hteo sam da ti priredim iznenađenje. Tražio sam način da dođem ovde s
tobom. Onda je Jaroslav ubedio komitet da krenemo na ove turneje!“
Bilo je nemoguće poverovati da su bili u isto vreme tako blizu i tako daleko
od Birobidžana. Koliba se sastojala od samo jedne prostorije. Uzdignuti patos
od letava štitio ju je od vlažnog tla. Krevet je bio uglavljen u neku vrstu ormara s
pokretnim vratima. Peć od livenog gvožđa služila je kao šporet. Dve stolice, sto,
pocinkovani umivaonik, snabdeven slivnikom kroz pregradni zid – i to je bila
kompletna oprema. Prava kuća za lutke. Za vodu je trebalo ići na obližnji potok
i napuniti kofu. Zimi je bilo dovoljno sakupiti nešto snega.
Miris i život šume prožimao je sve. Ptice i životinje, koje su se sklonile posle
njihovog dolaska, ponovo su počele da narušavaju tišinu. Sunce se poigravalo
kroz drveće. Posle vođenja ljubavi, dok im je gola koža još bila ispunjena željom,
Ejpron odvuče Marinu na gustu travu proplanka. Počeše da igraju kao deca po
zlatastom tlu koje im je izmicalo pod nogama. Nikada se Marina nije osećala
tako slobodno. Bez ijednog drugog pogleda na sebi, osim pogleda svog
ljubavnika. Bez druge želje, osim one da voli.
Uveče je bilo dovoljno toplo da su mogli da ostave vrata kolibe otvorena. Pre
nego što su upalili lampu na gas, Ejpron raširi mrežu za komarce. Onda baci
malo praha hrizanteme na žar, koji im je poslužio da podgreju posudu sa
hranom koju im je pripremila bakica Lipa. Miris koji Marina do tada nije
udahnula. Ejpron se zabavljao, neprekidno je milujući.
Noću su zvuci šume izgledali jači i tajanstveniji nego danju. Kada Ejpron
ugasi lampu, kao da se nevidljivi svet oko njih uskomeša. Ležali su telom uz telo,
otvorenih očiju. Posle dužeg ćutanja, Marina se zabrinu:
„Niko ne može da zna da smo ovde?“
„Niko.“
„Čekaju nas u Pompejevki.“
„Čekaju nas, ali nismo im rekli kada ćemo stići.“
„Može ih pozvati Zočenska ili neko iz komiteta.“
„Ne one u kolhozu. Samo garnizon ima telefon. Pored toga, on im služi
samo za hitne slučajeve. On je na sedam vrsta od kolhoza, a predviđeno je da
budemo tamo tek za četiri dana.“
Ejpron je dovoljno dugo živeo u Birobidžanu i Staljinovoj zemlji da bi znao
da li ta pitanja moraju biti postavljena.
On dodade:
„Ovde ništa ne rizikujemo. Čak ni drug Josif Visarionovič ne bi mogao da
nas otkrije. Provešćemo još jednu noć u ovoj kolibi u povratku. I svaki put kada
budemo odlazili na naše turneje, najpre ćemo svraćati ovde. Da proživimo bar
jedan dan i jednu noć samo za nas.“
„Sve si predvideo.“
„Da. Počinjem da se snalazim.“
U Ejpronovom glasu bilo je koliko ponosa toliko i veselja.
Možda se Marina u tom trenutku setila Jaroslavljevog upozorenja: „Nikada ne
zaboravi pravilo broj jedan naše hrabre nacije: ne smeš ništa da kriješ! Naročito
ne ono što želiš da sakriješ.“
Možda je pomislila da je Ejpron još isuviše Amerikanac da bi bio svestan da u
SSSR-u ništa i nikada nije lišeno rizika?
Ili je verovala da je Majkl sposoban da izvede čudo?
Ili je pak sreća koju su doživljavali u ovim satima bila isuviše neverovatna,
isuviše opojna da bi je skrnavila i najmanjom zebnjom?
 Tek posle još milovanja, još plesa u okrilju sreće, ona se
začudi: „Sada ispravno govoriš i ruski i jidiš?“ Ejpron se
nasmeja.
„Samo s tobom.“
On joj objasni da zna ruski i jidiš još od detinjstva. Njegov otac i majka otišli
su iz Ukrajine u Njujork odmah posle venčanja. Čitavog života služili su se u
kući s njihova dva maternja jezika.
„Sa mnom su pričali ruski. ’Da me obrazuju’, govorio je otac. Jidišem su se
služili među sobom, u nadi da ih neću razumeti. Nikada nisu dobro naučili
engleski. Međutim, to u Bruklinu ili Louer Ist Sajdu nije bilo važno.“
„Zašto si se onda pretvarao da ih loše znaš?“
„Kada sam se iskrcao u Vladivostoku s medicinskim materijalom za
Birobidžan, bio sam sa grupom emigranata. Dva dana su nas ispitivali. Zbog
materijala su me pustili da prođem posle svih ostalih. Srećna okolnost. Mogao
sam da primetim da su svi koji su dobro govorili ruski vraćeni natrag. Tipovi iz
imigracionog odeljenja plašili su se da se radi o špijunima. Svi koji su me
ispitivali govorili su engleski. Dosta loše. Onda sam se pretvarao. Kada su me u
Birobidžanu ponovo ispitivali Zočenska i vojska, opet isto. Doveli su
prevodioca iz Habarovska. On je vrlo traljavo prevodio, a ja sam izvlačio ruske
reči bez ikakvog reda, kao da sam ih naučio iz rečnika. Da si samo videla
Zočensku...“
Marina ga upita šta je bilo u Bruklinu i Louer Ist Sajdu. Ejpron joj ispriča. O
svom detinjstvu, roditeljima, stipendiji za studije medicine... Obeća joj da će je
naučiti engleski. Počeće već od sutra. Da bi već na jesen mogla da na njemu
razgovara.
Bilo je tu još obećanja, milovanja. Napustiše kolibu tek u rano popodne, jer
se njihova sreća nastavila i preko dana.
Prva turneja odmah je doživela uspeh. Zadržavali su se po zabačenim
zaseocima, gde su se šačice jevrejskih imigranata i goyimi borili sa surovošću
tajge, jedni pored drugih, već godinama, da izvuku iz poluplodne zemlje nešto
kupusa i krompira i da odgaje poneku kravu, nekad i kozu.
Njihova lica i tela bila su istrošena, a želja za životom jaka. Svi su poznavali
Ejprona. Čim bi se ZIS zaustavio, deca su mu skakala u naručje, vičući: Dokter,
dokter! Počinjao je ritual pozdravljanja. Muškarci nisu prestajali da navaljuju da
pregleda njihovu stoku. Žene su se okupljale oko šporeta. Marina se u početku
držala po strani. Još je bila previše gradska devojka izuzetne prefinjenosti. Zatim
je bilo uzbuđenja zbog njenog nastupa, smeha zbog pantomime. Deca su tražila
još. Starci su je milovali po ruci i zahvaljivali joj uz izgubljene poglede, koje je za
trenutak preplavljivao dašak davno zaboravljene radosti i bar na nekoliko sati
brisao bore i umor s njihovih lica. U garnizonima naspram japanskih karaula na
mandžurijskoj granici, Marina je bila oličenje snova vojnika koji su umirali od
dosade. Oficiri su se otimali za privilegiju da budu pored nje kada hrana i
alkohol razgaljuju srca. Pevalo se sve do zore. Bilo je sve teže nastaviti tako.
Stekla je reputaciju nedodirljive žene čiji ugled sve više raste. Od turneje do
turneje raslo je nestrpljenje zbog njenog dolaska. Neki garnizoni izgrađivali su
pozornice samo za njenu predstavu. Vojni muzičari počeli su da je prate dok je
pevala stare balade. Ona je bila istrajna, učila ono što nije znala i priređivala
iznenađenja prilikom svake nove predstave.
Ejpron nije imao ovlašćenja da prilazi vojnim područjima. Nestajao bi sa
svojim ZIS-om duž reke, išao „da lovi fotografije“, kako je govorio.
Kada bi se ponovo sastali posle beskonačno dugih pozdravljanja sa oficirima,
sedali su u kombi, udaljavali se, vozili peščanim puteljcima i odlazili dovoljno
daleko da budu van domašaja dogleda s karaula. Onda bi Ejpron parkirao ZIS i
njihova sreća ponovo je počinjala.
To je potrajalo celo leto. Uspesi na turnejama bili su takvi da komitet zamoli
Marinu da održi iste predstave u pozorištu u vreme koje provodi u Birobidžanu.
Onda su se Ejpron i ona pobrinuli da ostanu na distanci. Zatim su prilikom
svakog odlaska na turneju nestajali u njihovoj skrivenoj kolibi nedaleko od
Birobidžana.
„Smislili smo večiti medeni mesec“, govorio je Ejpron.
Krajem septembra Levin se još nalazio u Moskvi. Birobidžanskaja zvezda
objavi njegovo naimenovanje za delegata oblasti Birobidžan na Kongresu
naroda istoka SSSR-a. Međutim, niko ni u komitetu ni u pozorištu nije mogao da
sazna datum njegovog povratka.
Dve nedelje kasnije, početkom oktobra, dok su oblaci koji su se valjali iz srca
Sibira najavljivali prvu zimsku svežinu, Ejpron i Marina krenuše iz Birobidžana
na poslednju zajedničku turneju. Već je bilo počelo da se rano smrkava. Trebalo
je zagrejati peć u kolibi. Marini nije nikako dolazio san na oči. U potpunom
mraku, ne znajući da li je Ejpron već zaspao, prošaputa:
„Ovo je poslednji put.“
Ejpron ne odgovori. Možda je stvarno spavao. Međutim, kada se probudio,
izgledao je vrlo srećan i saopšti da će taj dan biti baš poseban.
„Zašto?“, upita ga Marina.
On joj samo poljubi usne i šapnu:
„Geduld, strpljenja, slatkišu moj...“
Vozili su se do ranog popodneva. Bio je to sumoran dan, kakvi su često u
tajgi u jesen. Puni oblaci koji su dolazili sa severa zaklanjali su sunce. Oštar vetar
spuštao se na livade i šiblje. Prethodnih dana padala je kiša. Put je bio blatnjav.
Kombi je duž brežuljaka klizio po lokvama, motor je odjednom počeo da zavija
zbog većeg opterećenja.
Ejpron zapali cigaretu i poče da zvižduće sve vreme vožnje. Marina je samo
ćutala, trudeći se da prikrije melanholiju i ne pokvari njihovu poslednju turneju i
sreću misleći na budućnost.
Morali su da stignu u garnizon Amirzet, na granici, jedan od najudaljenijih
jugoistočno od Birobidžana. Međutim, Ejpron skrenu i uz truckanje se uputi
nekim puteljkom u močvarnu tajgu koja se protezala uz Bidžan, pritoku Amura.
Predeo inače krcat komarcima, koji su u toku leta tu brzo prolazili. S pojavom
svežine koja je najavljivala zimu, komarci su skoro nestali.
Marina uskoro uoči lagano uzvišenje iza blatnjavog puta, na kojem je bila
sagrađena dugačka niska koliba. Limeni krov bio je zarđao, ali su njeni zidovi od
oblica bili obojeni bleštavoplavom bojom. Vrlo neuobičajeno, koliba nije bila
okružena šupama za žito, baštom s povrćem i kokošinjcima. Samo su teretna
kolica sa upregnutim mulama bila parkirana sa strane.
Buka ZIS-a izdaleka je najavljivala njihov dolazak. Ispred kolibe ih je čekalo
nekoliko osoba. Ljudi su nosili crne kapute i šešire sa širokim obodom. Lica im
se skoro nisu videla pod bradama. Žene, s glavama i poprsjima obmotanim
šarenim šalovima, odevene u široke haljine s podsuknjama koje su oblačile samo
u izuzetnim prilikama, formirale su grupu sa strane.
„Jesu li se ovako obukli zbog nas?“, začudi se Marina.
Majkl potvrdi. Kombi uspori i priđe kolibi. Poče da pada sitna kiša. Čim se
ZIS zaustavi, muškarci okružiše Ejprona. Marina se nađe među ženama, koje joj
poželeše dobrodošlicu. Ljubazno, ali ozbiljno, bez uobičajene veselosti prilikom
dočeka na koju je bila navikla.
Muškarci povukoše Ejprona u unutrašnjost kolibe. Marina se
zabrinu: „Šta se događa? Je li neko bolestan?“ Žene je nekako
začuđeno pogledaše:
„Ti ne znaš gde se nalaziš?“
„Ne, doktor mi nije rekao.“
Neke žene stidljivo se nasmejaše. Jedna sitna, okruglasta žena bila je uporna:
„Ti ama baš ništa ne znaš?“
„Šta bih to morala da znam?“
Žene prekriše usta rukama i zakikotaše se.
„Da ćeš se udati.“
„Da ću se udati?“
„Zar nisi zbog toga došla pred našu sinagogu?“
 Onda nastade velika radost. Oduševljene i spremne na zadirkivanje, žene nisu
mogle da poveruju da je Ejpron doveo Marinu u sinagogu da se oženi njom, a
da joj čak nije ništa rekao o tome. Počeše da se ljubazno šale:
„Razmisli dobro. Još možeš da zbrišeš. Ako ne uđeš u sinagogu, ako ostaneš
ovde u dvorištu, sutra ćeš još biti udavača.“
Jedan čovek najzad izađe iz kolibe. Bio je to rabin. Objasni da ceremonija
neće biti u potpunosti onakva kakva bi trebalo da bude. Dosta rituala neće moći
da bude obavljeno.
„Nema ritualnog kupanja, mikve, nema etide Niddah i, naravno, ni jedno ni
drugo nemate ketoubu, ugovor o braku. Ali to nije tako opasno. Ovde, u ovoj
zemlji, hvala Večnom ocu, neka je blagosloveno njegovo ime, imamo drugačiji
pogled na to. Važno je ono što ste doneli u svojim srcima.“
On objasni da je dan venčanja istovremeno i dan pokajanja za počinjene
greške. Marina i njen suprug ući će pred bogom u novi život, novu dušu, rođenu
iz njihovog braka, koja neće biti opterećena sećanjem na prošlost, ako im Večni
otac oprosti. To je ono na šta je Marina Andrejeva morala da misli, iako ne zna
molitvu Kipur.
Sve se odvijalo vrlo brzo. Žene dopratiše Marinu do kolibe. Unutrašnjost je
predstavljala skroman prostor, opremljen jednostavnim klupama, nekom vrstom
biblioteke u jednom uglu, a na suprotnoj strani oltarom sa svećnjakom od sedam
krakova i valjkom od svetlog drveta u kojem je bio smešten svitak iz Tore. U
sredini su četiri stuba podupirala beli baldahin.
Rabin se smesti s druge strane, izgovori nekoliko reči na hebrejskom i pozva
Ejprona, koji je sada imao na sebi crni kaput, kao i svi ostali, da mu se pridruži.
Žene onda poguraše Marinu do stubova. Majkl izvuče iz džepa kaputa neki
prozirni veo i njime prekri Marininu glavu. Uhvati je za ruku i povuče ispod
baldahina.
Svuda oko njih začuše se pesma i molitve. Očiju punih suza, stegnutog grla,
Marina je jedva uspela da razazna lice svog voljenog. Majkl je povede da naprave
neku vrstu kruga, obilazeći oko rabina. Glasovi ih obaviše zidom nežnosti i
topline.
Onda rabin izgovori nekoliko reči jakim glasom. Ejpron pridrža Marinu.
Kada on dođe na red, izgovori na jidišu: Ako te zaboravim, Jerusalime, neka me
zakon kazni, neka mi se jezik za nepca zalepi ako ne sačuvam uspomenu na
tebe, ako te ne uzdignem iznad mog uživanja.
Marina ugleda kako se u Majklovim rukama pojavi čaša. On je baci preko
njenog ramena. Čaša odskoči od patosa i on je zgazi udarcem pete. Radosni
povici ispuniše malu sinagogu. Postali su muž i žena.
Majkl joj skide veo i zagrli je. Prisutni im poželeše sreću. Žene priviše Marinu
uz grudi, mrmljajući:
 „Ti si lepa, mlada si, tvoj muž ima zibeln kheyn, sedmi šarm, vaša deca rađaće
se da dožive najbolje dane. Život će ti biti sunce!“
Jedan čovek pokupi komadiće čaše koju je Ejpron polomio, pažljivo ih stavi
u ovalnu kutiju od brezovog drveta i predade je novopečenim supružnicima.
Rabin oboma dade po jednu usku papirnu traku, tek nešto dužu od šake. Na njoj
su lepim i pravilnim rukopisom na jidišu bila ispisana njihova imena i
potvrđivano je da su 8. tišrija 5704. godine od nastanka sveta, Majkl Ejpron i
Marina Andrejeva Gusejev postali muž i žena pred Večnim ocem.
Žene poslužiše čaše s vinom, keks sa svežim susamom, a onda muškarci u
priličnoj žurbi odvezaše venčani baldahin i izvadiše stubove iz ležišta u koja su
bili zabodeni. Ostali pokupiše svećnjak i svitak iz Tore sa oltara, kao i nekoliko
knjiga iz biblioteke, sve to staviše u platnene vreće i odnesoše do teretnih
dvokolica. Unutrašnjost kolibe isprazni se za tren oka i, osim četiri rupe na
podu, nije bilo traga da je to malopre bila sinagoga.
Onda muškarci u dugačkim kaputima uzeše uzde svojih mula, a žene sa
šarenim maramama posedaše na klupe dvokolica. Dok su se zaprege udaljavale,
podigoše ruke u znak pozdrava. Marina je bila zaslepljena, kao opijena emocijom
previše jakom za nju, uzvraćala im, sve dok je Ejpron ne požuri da se popenje u
kombi:
„I mi moramo da krenemo. Bilo bi dobro da nas niko ne vidi ovde. Ovi dobri
ljudi imali bi neprilika. Ne zaboravi da u oblasti Birobidžan ne postoje sinagoge i
rabini.“
Obuhvati je oko struka i nežno poljubi:
„Ali nemoj da se plašiš. To nije bio samo san. Ti si moja ljubljena žena!“
Kada ZIS opet izađe na put, Marina je u ruci čvrsto držala brižljivo savijenu
papirnu traku, na kojoj će njeno ime biti zauvek spojeno sa imenom čoveka
koga voli. Oklevala je za trenutak. Da li je trebalo da otkrije istinu Ejpronu? Da
se oženio lažnom Jevrejkom i da je ritual koji je upravo obavljen samo iluzija,
možda čak i laž?
Ali da li je to bilo tačno? Prava istina?
Nije li ona već mesecima na putu da postane Jevrejka? Jevrejka kao i Beilke,
bakica Lipa, žene iz kolektivne dače ili trupe GOSET-a?
„Ako hoćeš, postaćeš Jevrejka... neće to biti nikakav napor. Videćeš...“,
govorio je Mihoels. „Postaćeš jevrejska glumica koja ume da se šali na svoj
račun. Glumica kojom ćemo se ponositi. To je cena koju moraš da platiš da bi
bila član porodice.
Samo to je bitno.“
Zar to nije bilo ono što joj se upravo događa? Zar to nije bilo to, jedina istina?
 Marina Andrejeva Gusejev bila je supruga Majkla Ejprona pred jevrejskim
bogom. Nije postojala druga istina.
Jače steže papir koji joj je dao rabin. Da je mogla, urezala bi ga na dlan. I kada
večeras prvi put budu vodili ljubav kao supružnici, u tišini male sobe u kolibi
koja im je bila na raspolaganju, neće olabaviti šaku u kojoj će još držati
posvećenu papirnu traku.
U toku naredne nedelje, Marina i Ejpron su, kao i prilikom svih prethodnih
turneja, posećivali zaseoke i garnizone. Ejpron je svuda dočekivan s
nestrpljenjem, lečio, smirivao, davao lekove, pomade, ublažavao bol ljudima.
Marinu su svuda dočekivali sa uvek istim uzbuđenjem i radošću. Neki su
primetili minimalne promene u njenoj igri i pantomimi, da je postala malo
ozbiljnija. Nestalo je nešto od letnje bezbrižnosti. Ta lagana melanholija nije
smanjivala draž predstava i prilikom svakog pozdravljanja obećavali su joj da će
se lepi dani ponoviti naredne godine.
Na povratku, prilikom njihovog poslednjeg predaha, bilo je potrebno da dva
dana duže nego što je predviđeno ostanu u Babstovu, seocetu od pedesetak
kuća. Neku braću bila je zahvatila močvarna groznica. Ejpron nije hteo da krene
pre nego što im groznica prođe.
Onda su se konačno zaputili puteljcima kroz tajgu, da dođu do svoje šumske
kolibe i najzad dožive svoj pravi medeni mesec. Vreme se opet prolepšalo. Vetar
je isušio rupe na putevima i pročistio vazduh, koji je postao proziran kao
polomljena čaša koju je Majkl petom zgnječio u sinagogi.
Ostalo je više od sat vremena do mraka kada zađoše na put koji je vodio
prema kolibi. Ejpron ugasi motor ZIS-a i privuče sebi Marinino lice. Poljubi je i
šapnu joj:
„Sačekaj. Mladoženja mora da prvi pređe prag kuće, noseći svoju ljubljenu.“
Onda iskoči iz kombija i obiđe ga. Marina otvori vrata, smejući se, i uhvati
Majkla za vrat da ga opet poljubi. Nisu čuli da se vrata kolibe otvaraju, već samo
uzvik:
„Ejprone!“
Oni se trgoše i odvojiše jedno od drugog.
„Ejprone, ne pomeraj se!“
Na pragu je stajao Levin, podrugljivog izraza lica i s mržnjom u očima.
Politruk Zočenska iskoči pored njega, s pištoljem uperenim u Ejprona. Naredi:
„Ruke iznad glave!“
Marina izađe iz ZIS-a, uhvati se za Ejpronov žaket, dok je ovaj podizao ruke.
„Metveje...“
Zočenska zaurla:
„Odvoj se od Amerikanca, drugarice Gusejeva!“
 Oružje joj je podrhtavalo u ruci. Ejpron se pomeri u stranu. Politruk opet
povika:
„Ne pomeraj se!“
Marina promrmlja:
„Majkle!“
U šumi odjeknu buka motora, na ivici proplanka pojaviše se vojnici. Dva
furgona, na čijim je stranama bila ispisana skraćenica NKVD, opkoliše i
blokiraše kombi. Levin i Zočenska priđoše. Marina stade ispred vojnika i kriknu:
„Ne! Zašto?“
Odgurnuše je uz ZIS. Ona se nasloni na vrata vozila da ne padne, otvorenih
usta, jecajući. Levin je pogleda, pruži ruku da je uhvati za mišicu. Ona ga izbeže i
opet krenu ka vojnicima. Zočenska je ošamari. Vojnici je opkoliše. Zočenska je
opet udari, ovog puta kundakom. Marina zbog udarca kriknu od bola. Sruši se u
travu, primora se da zadrži otvorene oči i vidi kako vojnici ubacuju Ejprona u
jedan od kombija. Jedan oficir izdavao je naređenja. Vojnici uskočiše, sedoše
pored Ejprona i zatvoriše vrata kombija, koji odmah krenu s proplanka. Sada je
oružje bilo upereno u Marinu, koja je tiho jecala: „Moj muž, moj muž, moj
muž...“ Levin je uhvati ispod ruke i podiže je. Zagrme:
„Hoćeš li da saznaš zašto?“
Ona opet začu naređenja, zveckanje oružja i Zočenskin glas, dok ju je Levin
gurao ka pragu kolibe. Unutrašnjost je bila pretvorena u običnu ruševinu. Krevet
je bio srušen, daske poda iščupane, pa se mogla videti zemlja između greda,
lavabo i peć bili su razvaljeni, sto polomljen.
Na dušeku su se nalazili oprema i sivozelena gvožđurija radio-aparata,
savitljiva antena, notes s kartonskim koricama, dva svežnja rubalja i pištolj u
kožnoj futroli.
Levin grubo steže Marinu za mišicu.
„Upozorio sam te da mu se ne približavaš.“
Zočenska je opet bila iza njih. Vojnici su ponovo stavili oružje na rame.
Levin ponovi:
„Rekao sam ti da je Amerikanac špijun. Zašto me nisi poslušala?“
Ona uzviknu:
„Lažeš! Majkl je lekar! Pravi lekar. Čitav Birobidžan to zna.“
Zočenska uperi oružje u radio-materijal na krevetu.
„Je li te ovim lečio?“
„To ste vi doneli!“, zaurla Marina. „Sve ovo ste vi skovali!“
Levin se isceri. Zočenska povuče Marinu unazad i još jednom je ošamari:
„Ćuti! Dosta! Već smo te dovoljno slušali, zvezdo Birobidžana!“
 Odgurnu Marinu u naručje vojnika. Oni je odvukoše do drugog kombija. Pre
nego što je ušla, zastade i iskoristi toliko vremena da uzvikne nekoliko reči koje
nestadoše u tišini šume.
ČETVRTI DAN

VAŠINGTON
25. jun 1950.

Uveče 24. juna 1950. godine još nisam znao sve o tajnom venčanju Marine
Andrejeve Gusejev i Majkla Ejprona, kao i o njihovom hapšenju.
Posle burnog saslušanja koje se upravo završilo i kada je Marina opet nestala
među policajcima, Makarti, Kon, Nikson, Vud i Munt započeše tajni sastanak.
Nikson nastavi da masira ramena, tek koliko da sve prisutne podseti s kakvom
se opasnošću suočio.
Ja nisam zaostajao i neprimetno sam šmugnuo pored stenodaktilografskog
stola, izbegavajući Širlin pogled. Međutim, bilo je nemoguće izbeći njen parfem.
Taj francuski parfem kojeg se nikada nije lišavala i od kojeg sam dobijao želju da
je poljubim u vrat. Osetih probadanje u predelu srca pri pomisli na samotno
veče koje me je očekivalo umesto naše večere Kod Žorža.
Kolege koje su nešto ranije kidisale na mene takođe su nestale iz hola.
Naslućivao sam gde mogu da ih pronađem. Hteo sam da izvedem stvari na
čistac i na brzinu siđoh niz stepenice koje su vodile u unutrašnjost zgrade.
Začuh ih pre nego što stigoh tamo. Fotografi su se gurali iza oklopnih kola.
Policajci zadržaše Marinu ispred njih i čopor poče da je strelja foto-aparatima.
Zaslepljujući blicevi odbijali su se od crnog krova automobila. Nisu je sačekali ni
da popravi punđu. S lisicama na rukama, pokušavala je da skloni raspuštenu
kosu. Pocepana bluza lepršala joj je po grudima i omogućavala da se nazre malo
blede kože. Nije teško zamisliti slike koje će čitaoci Herstovih krpa za prašinu
otkriti sutradan.
Jedan fotograf dobaci joj psovku. Nije stigla da shvati zamku. Okrenu se i
pljunu u njegovom pravcu. Blicevi zajednički zapucketaše. Kako će to samo biti
lepa slika! Policajci su se zabavljali. Ona u tom trenutku podiže glavu i srete moj
pogled. Ostao sam na stepeništu i pogledom prelazio preko rulje od glava i
ramena. Verovatno sam izgledao užasnuto i preneraženo. Taj njen pogled, koji
sam čekao već dva dana, sada je bio tu. Ona mi se nasmeši. Kratko – koliko je
trajao ubojiti munjeviti blesak plavog okeana njenih očiju. Ali neverovatan
osmeh, ispunjen ponosom, veselom ravnodušnošću pod maskom mržnje i besa
s kojima se izlagala objektivima foto-aparata, kao dobra glumica, svesna svoje
uloge. Za ime boga, odakle je crpla svu tu snagu?
Nekoliko sekundi ranije poželeo sam da skupim hrabrost da je uzmem u
naručje i istrgnem od tog masakra. Međutim, njoj to nije bilo potrebno. Šta god
da joj ova banda kretena učini, neće uspeti da dopre do nje. Ona im nije pružila
ništa od svoje istine, samo moć svoje veštine.
Jedan fotograf okrenu se prema meni i prodera se:
„Ale, dođi da poziraš pored svoje drage!“
Nastade cerekanje, još poklika. Pre nego što policajci konačno odlučiše da je
ubace u kombi, Marina mi uputi još jedan pogled. Pogled koji je sadržao malo
iznenađenja i možda zrnce topline. Nežnosti. Ili sam bar hteo da mislim da je
tako.
Vrata kombija zaškripaše. Neko dreknu:
„Senator Nikson! Senator Nikson!“
On je stajao tu, na stepeništu naspram dvorišta, podmuklog, široko
osmehnutog lica. Spreman da ispriča ostatku sveta kako je boljševička špijunka
htela da ga ubije.
Pirane jurnuše ka njemu. Iskoristih to da nestanem.
Oprezno se primakoh svom nešu na parkingu. Širli se nije prevarila. Federalci
se više nisu igrali žmurke. Bili su tu, u tamnoplavom oldsmobilu, na pet ili šest
mesta od mojih kola, upadljivi kao muva na posudi s maslacem. Uobičajeni
portret sitnog personala FBI-ja: ošišana kosa, cigareta, mutan pogled iznad
novina, raširenih na strani s ukrštenim rečima. Skinuli su kapute i spustili
prozore na vratima automobila zbog vrućine. Krupniji od dvojice neprekidno je
brisao znoj s brade i vrata iznad kragne košulje. Da im niko ne pozavidi na
takvom poslu.
Vratih se istim putem nazad, pre nego što bih svojim prisustvom mogao da
im probudim uspavanu svest. Najbolje bi bilo da se vratim pravo kući. Pređoh
preko vrta Kongresa i pozvah taksi koji se kretao oko stanice Vašington junion.
Četvrt sata kasnije stigoh Kod Žorža, na uglu Avenije Meriland i Ulice Eliot.
Restoran se nalazio na prvom spratu, ali je u parteru postojao udoban bar, a u
suterenu diskretne telefonske kabine. Tri četvrtine bara već su bile ispunjene
gostima. Nekoliko slavnih osoba pokušavalo je da tu bude inkognito.
Poništih večernju rezervaciju. Kada me devojka na recepciji upita da li želim
da je odložim za neki kasniji datum, taman otvorih usta da kažem ne... zatvorih
ih i dadoh potvrdan znak.
„Koji datum želite, gospodine?“
„Za deset dana, 5. jula, molim vas.“
Intuicija. Ili mali napad sujeverja, kako hoćete.
 Širli je i dalje zasluživala taj poziv, a meni je bilo potrebno da utvrdim šta me
čeka s federalcima.
Poslužih se duplim burbonom, pa sa čašom u ruci odoh do telefonskih
govornica. Julis mi dade vezu sa svojim gazdom za manje od minut. Rekord.
„Moram da se vidim s vama, T. K. Đonovi su mi puni prašine.“ On odmah
shvati i poletno zakvoca.
„Mogu li da dođem do vas?“
„Ne poznajem bolje mesto za prijatno ćaskanje, prijatelju moj.“
„Biću tamo za pola sata.“
Bilo mi je potrebno malo više vremena. U taksiju ponovo pomislih na izraz
lica Marine Andrejeve Gusejev. Da li je konačno shvatila da joj nisam neprijatelj?
Da samo želim da joj pomognem?
Ali da li sam to još mogao?
Da li sam stvarno mogao da joj ulijem poverenje? Da li sam to želeo?
Njena tačka s Niksonom bila je spektakularna. Ipak, to je mogao biti nastup
besa, ali i vešta strategija da izbegne neugodna pitanja.
Da li je sve što nam je do sada ispričala bio samo blef?
Ograđivanje tišinom, na koje se odlučila, nije je nikuda vodilo. Družina iz
Komisije umeće da upotrebi tu tišinu u svoju korist.
Ali kako da joj to dam na znanje, budući da nije dolazilo u obzir da je
posetim u zatvoru?
Stigoh kod T. K. prilično ogorčen. Julis, kao i uvek u belom odelu, provede
me kroz vrt, kao prekjuče. Naiđoh na ćelavu glavu, krupne naočari i kratkovide
zenice T. K., koji je sedeo u istoj naslonjači od vrbovog drveta pored bazena.
Pogled na reku Potomak nije ništa izgubio od svoje lepote. Prema običaju kuće,
nije se pružala ruka u znak pozdrava.
Julis me posluži lepim sledovanjem burbona starog petnaest godina. T. K.
gurnu prema meni kutiju sa cigaretama u obliku lale.
„Ne brinite zbog federalaca, Ale. Oni su tamo da vam zagorčavaju život i da
ostave utisak. Neće ići dalje od toga.“
Progutah gutljaj nektara i počeh da se igram cigaretom, ne paleći je.
„I ja tako mislim.“
Ispričah mu za Širlinu cedulju.
„Ona je preuzela više rizika nego
ja.“ T. K. odmahnu glavom.
„Njen šef neće dozvoliti da joj FBI priređuje neprijatnosti.“
„Vud?“
 „Kladim se s vama da će senator to sam srediti s vašom prijateljicom. Bilo bi
loše za njega da to postane javno, zar ne? Jeste li uništili lažno ovlašćenje za
posetu?“
„Da, to je učinjeno.“
„Dakle, federalci nemaju ništa. Samo sumnju, tričarije... Upravo ono od čega
mogu da iskolače oči.“
Najzad zapalih cigaretu i izbacih prvi dim s blagim olakšanjem. T. K. je
verovatno bio u pravu. Šeretski mi se nasmeši.
„Izgleda da je kraj saslušanja doneo nešto malo živosti.“
„Već znate?“
„U krupnim crtama, ništa više.“
Umalo da ga upitam kako je to izveo. On podiže svoju punačku ruku.
„Ne zanosite se. Napred, slušam vas.“
Za to je bilo potrebno vremena: dan je bio dug. Zaključih pričom o sceni s
fotografima i načinom na koji su me nagazile kolege iz Herstove štampe.
„Pretpostavljam da je to Makartijev i Niksonov odgovor na moju jutrošnju
posetu zatvoru. Na brzinu su mi namestili kako bi se njihove prljavštine pojavile
na naslovnim stranama pre nego što napišem prvi članak. I zahvaljujući meni
Njujork post je izgubio ekskluzivitet ove priče. Veksler i Sem verovatno će urlati
od besa. Ili će pokušati da se sretnu sa mnom da bi me otpustili.“
Činilo se da je T. K. procenio obim katastrofe, ali mu to ipak uopšte ne
pokvari raspoloženje. Upravo to dodatno pojača moje nerviranje.
„Već od sutra počinje hajka, T. K. Marina Andrejeva Gusejev peći će se na
lomači štampe, pre nego što ode da izgori na električnoj stolici.“
„Je li stvarno mogla da pogodi Niksona u lice tom
flašom?“ „Mogla je. I isto tako da napravi štetu...“
Obrazi mu zadrhtaše uz tihi smeh.
„Voleo bih da sam mogao da to vidim.“
„Predstava je bila vredna truda. Pogotovo ako ste ljubitelj samoubistava.“
On nešto promumla. Pogled mu se izgubi ka reci Potomak. Pustih ga da svari
brdo reči koje sam mu upravo servirao.
Za trenutak smo samo pili i pušili. On prvi razbi tišinu:
„Pa to je savršeno.“
„Savršeno? Objasnite mi.“
„Nikson će podneti tužbu protiv nje, zar ne?“
„Kon je to najavio, a i Vud će učiniti isto u ime Komisije.“
 „Vudova tužba je sporedna. Biće to tužba zbog uvrede. Ali Niksonova može
biti samo tužba za napad i verovatno za pokušaj ubistva. Nikson mnogo voli da
preteruje.“
„Vama to izgleda zabavno?“
„Ale, vaša Ruskinja poznaje naše zakone bolje nego vi. Napad i pokušaj
ubistva su zločini koje tretira osnovno pravo. Gospođica Gusejev ponovo
postaje predmet obične optužbe. Prema tome, ništa je ne može sprečiti da
pozove advokata. Klauzula izolacije svedoka od Komisije nije više važeća. Već u
devet sati sutra ujutro biću kod državnog tužioca Sejpola da podnesem zahtev
za pomoć gospođici Gusejev. Biće to zanimljiv trenutak. Unapred se radujem
što ću videti lice našeg državnog tužioca i Kona.“
T. K. podiže čašu uz osmeh zbog kojeg nije bio nimalo lepši. Ali najzad
shvatih. Međutim, i dalje nisam uspeo da povratim mir.
„Vi... vi mislite da je to namerno uradila? Flaša? Znala je da, ako napadne
Niksona, otvara sebi ta vrata?“
T. K. isprazni čašu, pa
odgovori:
„Moguće je.“
„Ali to znači da...“
Zaćutah, osetivši nelagodnost u stomaku zbog onog što mi je upravo palo na
pamet. To bi značilo da Marina Andrejeva Gusejev isuviše dobro poznaje naše
zakone za jednu sovjetsku imigrantkinju. Ali ne i za špijunku visokog ranga, koja
se obrazovala i za slučaj eventualnog hapšenja.
„Za ime boga!“, uzdahnuh.
T. K. napravi smirujući pokret.
„Pretpostavka, Ale. Ništa više. Stvari će se bar razjasniti, i to dosta brzo.“
„Je li?“
„Sledite rezonovanje do kraja, Ale. Ako je vaša Ruskinja jedna lepa špijunka,
taj napad na Niksona poruka je onima koji je nadziru iz sovjetske ambasade.
Jedna vrsta šifre koja bi trebalo da upozori da je dovedena u škripac i da neće
moći dugo da izdrži pred FBI-jem.“
„Zašto sada?“
„Još nisam uspeo da dobijem detalje o materijalu koji je Kon prikupio
prilikom premetačine njenog stana u Njujorku. Možda će analize omogućiti da
se nešto pronađe. Mikrofilmovi, neka šifra... Sovjeti su sposobni da izvedu takva
dela... Ako Gusejeva posumnja da će FBI na kraju staviti šapu na neki dokaz tog
tipa, biće bolje za nju da odmah pozove u pomoć. Posle će biti isuviše kasno.“
„I Sovjeti će je izvući odande?“
 „Moguće. Ako je važan agent, pokušaće. Neki advokat koji je u službi
sovjetske ambasade pojaviće se kod Sejpola i zahtevaće da je brani. Ili bar da je
vidi i uspostavi kontakt s njom. Upravo neko kao ja. To je situacija koja može
biti zanimljiva... Ovde, u Vašingtonu, pola osoblja ambasade čine majstori
špijunaže. Oni znaju kako da postupe u takvoj situaciji. A ja sam radoznao da
vidim kako će se Sejpol i Kon izvući iz te neprilike.“
Dok je T. K. govorio, setih se jednog detalja prilikom moje jutrošnje posete
zatvoru. Marina me je upitala: „Vi niste s njima? Sa onima iz Njujorka.
Boljševicima iz konzulata. I oni su protiv mene. Moćni su. Mogu da dobiju
ovlašćenja kao što je ovo vaše.“ T. K. nastavi:
„U tom slučaju biće potrebno da vam se nešto razjasni, prijatelju moj:
Komisija će biti nadaleko slavljena. Makarti i Nikson biće heroji pre kraja
nedelje.“ Odmahnuh glavom.
„To je vrlo nesigurno. Jutros, kada sam je video u prostoriji za razgovore u
zatvoru, Marina se strašno prepala da sam agent iz ambasade!“
„Ale, nemojte biti idiot.“
„Ja umem da vidim kada se neko plaši, T. K. Umem da osetim...“
„Šta? Istinu? Laž? Ne prestajete da ponavljate kako je ta žena sjajna glumica.
Na šta liči istina, izgovorena ustima jedne glumice?“
„T. K...“
„Utuvite ovo jednom u glavu: sve je moguće. Uvek je moguće i jedno i
drugo, u redu?“
„Ne. Žao mi je. Ja sam prosta duša, možda i priglupa, ali verujem u određena
osećanja, kao što su bol i vernost. I uvek se užasavam podvala.“
„Gluposti. Vi ste novinar, Ale!“
„Novinar, ali ne cinik. To prepuštam advokatima.“
T. K. to ne bi milo. Njegova dobroćudnost u trenu se pretvori u led. Ne bih
se iznenadio da me je izbacio napolje. Bio sam ogorčen. Pustih ga da se mrgodi i
nasuh sebi još jednu čašu.
„Oprostite mi. Zaboravite to. Povlačim ono o cinizmu“, priznadoh. „Vi ste
bez sumnje u pravu... Sranje, T. K.! Ta žena ide mi na živce. Tačno je da sam ja
jedan sentimentalni i ponosni Jevrejin i da mi je teško da priznam da sam
preterao.“ T. K. odbaci moju primedbu pokretom glave.
„Nema veze... Ručao sam s jednim dobrim prijateljem iz Pentagona. On mi je
objasnio nekoliko interesantnih detalja o načinu delovanja agenata OSS-a za
vreme rata. Nikada ne dejstvuju sami. Pogotovu ne u SSSR-u. Integrisanim
agentima, onima koji se stapaju sa stanovništvom u toku nekoliko godina,
potrebni su drugi agenti pod nazivom eho, koji služe kao poštanski sandučići,
koji primaju njihove informacije i prenose ih dalje nama, u Lengli, glavni štab
OSS-a. Ti tipovi se smenjuju i na taj način ograničavaju rizike. Ako je integrisani
agent u opasnosti, može da zatraži pomoć od svog eha. Oni reaguju istog trena.
To znači da ni Ejpron nije bio sam. Negde je imao svoj eho. Verovatno izvan
Birobidžana, ali ne mnogo daleko. Ako se prouči karta, postoje samo dva
moguća grada: Habarovsk i
Vladivostok. Može se pretpostaviti i nešto
drugo...“ T. K. otkrio je svoj smisao za režiju.
„Taj tip, taj eho, sigurno je znao kada i kako je Ejpron nestao. I prvo što je
morao da uradi, bilo je da obavesti OSS. Možda se čak tu njegov zadatak
završavao, pošto više nije imao ništa da dostavi? Nemoguće je da u Lengliju nisu
bili u toku...“
„Irčev dosije! Dosije koji je taj tip iz CIA, taj O’Nil, dao Vudu. On sadrži
čitavu priču!“
T. K. potvrdi.
„Vrlo verovatno. Možda ne čitavu priču, ali bar može da ukaže na postojanje
tog drugog agenta. Da do sitnica otkrije kada i kako su Rusi likvidirali Ejprona.
A kada su u Lengliju saznali za Ejpronovu smrt...“
„I pošto se to nije uklapalo s njihovom verzijom priče, to jest da je Marina
ubila Ejprona, Nikson, Makarti, Kon i družina prikrili su postojanje tog drugog
agenta...“
„Ili ih je CIA jednostavno zamolila da se o tome ne govori.“
„Zašto?“
„Ale, bog zna koliko je američkih špijuna kod Staljina u ovom trenutku. CIA
neće da trubi koliko je umešana u to. Moguće je da je ’poštansko sanduče’ koje
je koristio Ejpron još aktivno...“
„Potreban nam je taj izveštaj.“
„Kako mislite da ga se dokopamo? Da ne mislite možda da im ga
zatražimo?“ „Vaš prijatelj iz Pentagona...“
„Ćaskanje je jedno, Ale, a izvlačenje poverljivog dokumenta nešto sasvim
drugo.“
Ironija T. K. priguši moje uzbuđenje. Bila je to uvek ista priča. Napravi se
jedan korak unapred, pa se onda uvidi da ih je potrebno još pet da bi se pronašlo
svetlo na kraju tunela.
„Počeću tako što ću se najpre sresti s vašom glumicom.“
„Ona vam se neće obesiti oko vrata. Moraćete da je ubedite da vam ukaže
poverenje.“
„Reći ću joj da ste me vi poslali.“
Nisam ni pokušao da pokažem da me to zabavlja.
„Postoji još jedna mogućnost, T. K.“
 „Koja?“
„Možda će Sovjeti poslati nekoga kod Marine. Ne da je izvuče iz Starog
okružnog zatvora. Da je eliminiše.“
T. K. me pogleda, pa se onda saglasi:
„Tačno. To je jedna od mogućnosti.“
„Ne bi bilo prvi put.“
„Ne bi.“
„Bilo bi dobro da insistirate da je prvi vidite... u slučaju da se to pitanje
postavi.“
T. K. naredi Julisu da me odveze njegovom ličnom kočijom, jednim
krajslerom T. K. iz 1947. godine. Inicijali su ovog puta značili Town &Country.
Bio je to njegov način izražavanja humora.
Skoro se smračilo kada stigoh do svojih kola. Federalci su još bili tu. Možda
oni isti. Nisam mogao da im razlikujem lica u mraku. Bio je to nesumnjivo
nezavidan posao.
Krenuh u pravcu kancelarije Posta. Poslušno su me sledili. Ceduljice koje su
ukazivale na Semove pozive bile su vrlo uočljivo stavljene na moj sto. Četiri
poziva kasno posle podne. Ništa iznenađujuće. Unapred sam znao šta je hteo da
mi kaže. Ugasih svetlo i izađoh, a da ne podigoh slušalicu.
Imao sam pred sobom potpuno prazno veče i nisam znao kako da ga
ispunim. Nedostajalo mi je Širlino prisustvo. Za trenutak me obuze sećanje na
njenu kožu skoro riđokose devojke ispod svilenog kimona. I na taj njen osmeh
koji joj je nadimao jagodice i davao joj užasno podrugljiv izraz lica.
Onda pogled tamnoplavih očiju Marine Andrejeve Gusejev ponovo poče da
se poigrava iznad tog budnog sna. I ona je imala kožu koja je mogla da vam
zapali dlanove, a da ne morate ni da joj se približite.
Bila mi je potrebna čaša da pređem na druga sanjarenja. Ostavih auto ispred
kancelarije, odvukoh se do Avenije Florida, uđoh u bar. Na radiju su se čuli
bučni komentari nekog boks-meča. Izađoh napolje. Bioskopi Džeferson hola
nisu bili daleko. Neonski naslovi blistali su u pomrčini: Kći pustinje, Noćni
ljubavnici. Ništa što bi meni odgovaralo.
Kada se iznenada ugledah u izlogu s manekenima u kupaćem kostimu,
shvatih da je vreme da se vratim kući.
Moji pratioci nisu me napuštali. Sledili su me kroz grad. Videh kako se
parkiraju na uglu kod moje zgrade. Nakratko mi bi žao i njih i mene samog.
Telefon zazvoni dok sam zaprepašćeno posmatrao prazne police frižidera.
Bio je to Sem, kao što sam pretpostavio. I kao što sam predvideo, stvari su se
odvijale loše. Veksler je bio van sebe. Vud nije održao reč i nisam napisao ni
redak od moje pokojne ekskluzivnosti. Bez sumnje dobra stvar za novine, pošto
sam imao njuha kao neki tvor. Preostalo mi je da pošaljem rukopis i da se ne
pravim važan. S poznatim činjenicama i ništa drugo. Ne dolazi u obzir da
izigravam viteza na belom konju naspram Makartija i kompanije. „Moja
Ruskinja“ se sasvim sama uvalila u blato, a ja nisam imao ni trunku dokaza da
ona nije ni špijun ni ubica. Na stranu moja želja da se pravim važan.
Reč po reč, ton se podizao. Na kraju dreknuh:
„Seme, ako Njujork post mora da postane filijala Red čenela, to će biti bez
mene! Ja još pišem mastilom, a ne đubretom.“
To nas obojicu uzdrma i natera na ćutanje kraće od pet sekundi. Očekivao
sam da će se ono što će mi Sem saopštiti odnositi na moju službu. Oštrica ne
pade daleko.
„Sutra biraj, Ale. Posao ili tvoje gluposti. Zapamti: Njujork ne oskudeva u
dobrim novinarima koji umeju da ostanu prisebni u odnosu prema jednoj ženi.“
Napregnuh se da ostanem učtiv.
„Samo jedno, Seme: jesi li proverio ime Ejpron u Bruklinu i Louer Ist
Sajdu?“ Morao sam da se zacerekam.
„Postoji dvadeset sedam porodica Ejpron popisanih u Bruklinu i Louer Ist
Sajdu. Tri lekara nose to ime. Najmlađi je internista u Bolnici Karolina na
Menhetnu. Ostala dvojica imaju preko pedeset godina i obavljaju ulogu glava
porodice. Nikada nisu napuštali svoje ordinacije. Ni Sjedinjene Države.
Udruženje za licenciranje pri Medicinskom odboru nije registrovalo nijednog
Majkla Ejprona u Njujorku ili u Nju Džerziju između 1935. i 1942. godine. Igraš
se sa utvarama, Ale, laku noć!“
Posle završetka razgovora, pretvarao sam se da oklevam između svojih
beležaka i flaše burbona kojom bih se lagano naslađivao na kauču. Odluku je
bilo lako doneti. Uključih radio na prigušeno, da bude u skladu s mojim
raspoloženjem. Glen Miler, Henk Vilijams i Čarli Berd Parker ljubazno
poprimiše boju burbona. Nervozni smeh ludački mi protrese rebra kada oštri
glas Roja Brauna započe svoj odvratni refren: Well, I heard the news, there’s
good rocking tonight...
Nije se moglo bolje reći.
Još sam ležao na kauču, ali vrlo daleko od sna, kada me zvonjava telefona kao
maljem udari po glavi. Tek je bilo prošlo četiri sata ujutro. Glas s druge strane
žice učinio mi se nestvaran.
„Ššš... Ti si?“
„Probudi se...“
Hteo sam da izgovorim njeno ime, ali me jezik nije služio. Hteo sam da joj
kažem da sam sinoć mnogo mislio na nju, ali mi ona ne ostavi vremena za to.
 „Istuširaj se hladnom vodom i dođi da se nađemo za tri četvrti sata na
parkingu gde si me prvi put poljubio.“ „Na onom...“ Prekinula je.
Poslušah njen savet i jurnuh pod tuš. Zagrejah se velikom šoljom kafe i
progutah dva ili tri aspirina. Glava mi se razbistrila dovoljno da može da me
obaspe pitanjima. Srećom, bio sam previše natopljen alkoholom da bi mi se
radoznalost pretvorila u strah. Ipak, nije bio Širlin stil da zakazuje sastanak u
četiri sata ujutro.
Makar bez teškoće reših njenu zagonetku. Pre tri godine pozvao sam je da mi
pravi društvo na jednoj ceremoniji kod Titanik memorijala, polunage statue od
belog mermera, podignute u Rok krik parku. Kič spomenik iz tridesetih godina u
slavu heroja koji su prepustili svoja mesta ženama i deci u čamcima za
spasavanje s broda. Širli nije želela da je odvlačim tamo, ali nije odbila poljubac
na parkingu ispred ograde na ivici parka na AvenijiNju Hempšir.
Bio sam toliko svestan da pogledam na ulicu pre nego što izađem iz stana.
Oldsmobil federalaca je nestao. Oprezno priđoh svom nešu i upalih motor, dok
mi je pogled bio prikovan za retrovizor. Nijedan auto ne krenu s trotoara da me
prati. T. K. je verovatno bio u pravu: sive ptice iz FBI-ja na kraju su otišle na
spavanje, kao svi ostali ljudi.
Vozio sam spuštenih stakala. Aspirin mi je jedva smanjio glavobolju. Pitanja
koja su mi se motala po glavi nisu imala nikakav odgovor. Šta li je bilo Širli?
Pokušavao sam da ubedim sebe da me ne očekuje ništa strašno.
Parking je bio skoro pust. Lagano pređoh preko njega. Širlin ford nije bio tu.
Sat u mojim kolima pokazivao je deset do pet. Počelo je da sviće. Miris sveže
pokošene trave širio se parkom. Zatvorih oči. Možda minut ili dva. Možda tri.
Vreme munjevitog sna.
Kada opet podigoh kapke, veliki bledozeleni pakard sedan blokirao je moj
automobil. Na njemu se otvoriše vrata suvozača.
Srce mi brže zakuca. Bilo mi je potrebno neko vreme pre nego što sam
odlučio da ustanem sa sedišta.
Oprezno obiđoh oko mog auta i nagnuh se da proverim unutrašnjost
pakarda. Sve sam mogao da očekujem, osim da za volanom ugledam okruglastu
glavu senatora Vuda.
„Senatore! Šta vi radite ovde?“
„Uđite i zatvorite ta vrata.“
U unutrašnjosti pakarda osećao se prijatan miris cigare. Sedišta su bila
prekrivena mekim sivim somotom. Vud je na sebi imao odelo za golf ili polo, s
maramom oko vrata, u Sinatrinom stilu. Moglo bi se pomisliti da je izašao iz
svog VIP kluba. Međutim, videvši mu podočnjake, pre bi se reklo da je spavao
manje nego ja. To mu je davalo nešto ljudsko, što nisam uspeo da primetim
ranije u sali za saslušanje. Delovao je kao neki zabrinuti deda. Ušmrknu uz
grimasu.
„Smrdite na alkohol.“
„Širli nije s vama? Jesu li uši FBI-ja priključene na moj telefon? Na taj način
poslužili ste se njom da me navučete ovamo?“
„Nemojte da izvrćete uloge, Kenigsmane. Širli Liman pripada mom
sekretarijatu. Ona radi svoj posao... sve dok vi ne zatražite da prekrši zakletvu.
Znali ste da sekretarica senatora polaže zakletvu za dobro vladanje. I da može
dobiti pet godina zatvora ako je prekrši?“
„Znači, Širli vam je ispričala...“
„Pitam se šta žena kao ona može da pronađe na vama.“
Pažljivo sam ga posmatrao i pade mi na pamet neobična
ideja.
Kao da mi je pogađao misli, Vud dodade:
„Vi je nešto ne poštujete posebno, a? Služite se osećanjima jedne žene da je
navedete na ilegalne radnje...“
Bio je to glas ljubomornog čoveka, što sam i očekivao. T. K. bio je u pravu:
Vud neće izručiti Širli FBI-ju. Naprotiv, bio sam siguran da joj je poklonio
izuzetno skup francuski parfem. Morao sam da se nasmejem dok sam izvlačio
kutiju cigareta iz džepa sakoa.
„Širli je velika devojka koja zna šta radi, senatore. I pretpostavljam da niste
ovde da mi držite pridike kao stari ljubomorni muž.“
„Nemojmo da se igramo kretena, Kenigsmane. Nije trenutak za to.“
Kratko pogleda na sat na komandnoj tabli.
„Mi smo... Sjedinjene Američke Države su u ratu od pre tri sata.“
„Šta to pričate?“
„Armija Severne Koreje prešla je u ponoć 38. paralelu. Sedam divizija, sto
pedeset sovjetskih tenkova T-34, dve hiljade artiljerijskih oruđa... Kim Il Sung ne
namerava da se bavi turizmom. Napreduje kao kroz maslac, biće u Seulu za
manje od tri dana. Južnokorejci su bili sigurni da on nikada neće napasti. Uopšte
nisu spremni.“
„Gospode!“
„Truman će za dva sata objaviti preko radija da mi napad Severnokorejaca
smatramo objavom rata. Sjedinjene Države zahtevaće glasanje u Ujedinjenim
nacijama kako bi odgovor na to bio međunarodni. Mi ćemo otići tamo što je pre
moguće. Sve raspoložive američke snage u Japanu već su na putu ka korejskim
obalama. Međutim, bitno je to da je Kim Il Sung samo pion. On nije smeo da se
upusti u ovu avanturu bez saglasnosti Staljina i Maoa. Mi ćemo započeti taj rat u
Koreji, ali ne znamo kada će se on završiti. To će zavisiti od Rusa i Kineza.“
 „Za ime boga! Tek pet godina mira i ponovo počinje!“
Zapalih cigaretu. Prsti su mi drhtali. Vud to primeti. Bio je dobro vaspitan da
ne komentariše. Ali ja nisam imao želju da budem ljubazan:
„Eto nečega što će se svideti vašim prijateljima Makartiju i Niksonu“, rekoh
podrugljivo. „Biće to dobra prilika za one koji sanjaju da zamese kašu
komunistima. Moći će da se žestoko potuku, umesto da pričaju laži pred
kamerama.“
Vud me mrko pogleda, a onda se zagleda u vetrobran. Poče nervozno da
lupka rukama po volanu pakarda. Bilo je sasvim očigledno da ima da mi saopšti
nešto što nije lako. Odlučih da mu pomognem:
„Šta hoćete od mene, osim što ste me, pre nego ostatak Amerike, obavestili o
početku rata?“
„Hoću da raščistim neke stvari.“
„Savršeno.“
„Nisam ja dostavio vašoj konkurenciji informacije koje se odnose na
gospođicu
Gusejev. Vaše gazde misle da je tako, ali to ipak nije slučaj.“
„Znam.“
Uputi mi pogled, ali sam ja nastavio da pušim, posmatrajući svetlost zore koja
se rađa u parku ispred nas.
„Vaša poseta zatvoru bila je čist idiotizam, Kenigsmane. A Širlino mešanje u
tu glupost još veći. Kako ste mogli pomisliti da se to neće saznati? Makarti i
Nikson bili su besni. Već sam imao dosta poteškoća da ih ubedim da pristanu na
to da prisustvujete saslušanjima...“
„Prihvatili su samo zato što su unapred znali da će mi zadati takav podmukao
udarac, senatore. I vi ste to znali. Saglasili ste se sa svime. Ja sam hteo da vidim
gospođicu Gusejev izvan vaših izrežiranih saslušanja. Da saznam da li govori
istinu ili je samo odlična glumica. Vi znate odgovor na to isto tako dobro kao
ja.“ Lupkanje po volanu se ubrza. Ja na to dodadoh:
„Makarti i Nikson ponašaju se kao i obično: raspiruju vetar. To su prevaranti
bez vere i časti. Uskoro će tresnuti u prašinu kao šuplji orasi. I, uz dužno
poštovanje prema vama, senatore, vi ih sledite, ako ste još s njima...“
„Kenigsmane!“
„Imam jednu informaciju za vas, gospodine. Moguće je da Veksler nema
hrabrosti da objavi ovu priču u Njujork postu. To nije ni važno. Ja ću napisati
knjigu o tome. Ni vi, ni vaši prijatelji iz Komisije nećete moći da me sprečite da
je objavim.“
 Tada sam upravo završio cigaretu. Bacih opušak kroz prozor. Žar se rasprši u
sitne varnice. Gledajući kako se crvene tačke gase, pomislih na bombe koje će
uskoro početi da preoravaju Koreju.
Vud naglo prestade da lupka po volanu.
„Mrzim komuniste isto koliko i Makarti i Nikson, Kenigsmane. Nemojte
imati iluziju o tome. Takođe, poštujem zakone svoje zemlje. Onako kako
jednom senatoru Sjedinjenih Država i dolikuje.“
„Savršeno... Kakve veze ja imam s tim?“
„Ja... ja mislim da ste vi u pravu. U vezi s tom ženom... Takođe, verujem da
ona govori istinu.“
„Stvarno verujete u to ili imate dokaz?“
Vudovi okruglasti obrazi postadoše još izraženiji. Opet poče da lupka prstima
po volanu. Počinjao sam da gubim strpljenje.
„U redu. Reći ću vam o čemu se tu radi, senatore. Ejpron nije bio jedini agent
OSS-a u toj misiji u Birobidžanu. Postojao je još jedan. Tip koji zna šta se
stvarno dogodilo. Koji je o tome obavestio svoje šefove u Lengliju. OSS ima
izveštaj o Ejpronovoj smrti. Tu je napisano crno na belo da Marina Andrejeva
Gusejev nije špijun i da nije ubila Ejprona. To što ona kaže je istina. Između nje
i Ejprona postoji samo ljubavna priča. Ništa više. A taj izveštaj, to je onaj koji
vam je dostavio O’Nil, agent CIA.“
Išao sam na blef. Na osnovu čiste mašte. Ili zaključivanjem. Ali sada sam bio
više nego siguran da sam u pravu.
Vud me drsko pogleda, zaprepašćen:
„Kako vi to znate?“
„Znam. I znam da Makarti i Nikson čine sve što mogu da taj izveštaj
nestane.“
„To je vaša ideja, ne i moja.“
„Možda su ga uništili?“
Vud ćuteći izvuče iz džepa kutiju sa cigarama. Stavi panatelu u zelenom
omotu u usta i kresnu šibicu. Sada njemu zadrhtaše prsti.
„Senatore Vude, ta žena je nevina, vi to znate, i biće spržena na električnoj
stolici zato što su Nikson i Makarti spremni na sve samo da zavedu teror u ovoj
zemlji.“
„Dosta, Kenigsmane!“
Vud zareža, ali ne ode dalje od toga. Lice mu je posivelo. Teško je disao.
„To je rat sa Sovjetima, Kenigsmane“, nastavi on tihim glasom. „Za jedan sat
Sjedinjene Države probudiće se s tim saznanjem. Hiljade naših vojnika umreće u
borbi protiv komunista. Nije više potrebno da...“ Završih rečenicu umesto njega:
 „... da se uništavaju životi hiljada dobrih ljudi da bi se ispunila politička
agenda dvojice besnih ludaka. Makarti i Nikson vas plaše, zar ne? Podržali ste ta
čudovišta i sada vas oni vuku u pakao sa sobom.“
On to ne potvrdi, ali kao da jeste. Nastavih:
„Šta predlažete, senatore?“
„Objavite knjigu, članke... to što želite. Prikažite me kako valja i ja ću vam
dati dokaz potreban da dokažete nevinost te žene.“ „Izveštaj?“
On klimnu glavom.
„Nikson i Makarti udariće na vas.“
„To je moja stvar.“
„Kako da se domognem tog izveštaja?“
„Videćete.“
„Kada?“
„Videćete.“
„Senatore...“
„Dosta je, Kenigsmane. Održaću reč. Možete da izađete iz kola.“
On okrenu kontaktni ključ i upali motor. Pakardov V8 lagano se probudi. Ja
otvorih vrata. Nismo se rukovali.
Gledao sam kako se njegov automobil udaljava ka reci Potomak. Jarka
svetlost lagano se pružala s jednog na drugi kraj horizonta, ocrtavajući splet
arkada na pristaništu. Nisam mogao da se uzdržim od nastupa ludačkog,
nervoznog smeha. Za ime boga, nisam se prevario. Pobedio sam!
Po povratku kući imao sam ogromnu želju da pozovem Sema u Njujork. Da
ga probudim i da mu prepričam svoj razgovor s Vudom. Ipak odlučih da
odustanem.
Bilo je bolje ne trčati pred rudu... Vud mi je dao reč da će mi dostaviti izveštaj
OSS-a. Međutim, tu se sve ne završava. Trube slave mogu da sačekaju. Utoliko
što se u ovo vreme Sem i Veksler sigurno batrgaju kao ludi da im pre podneva
izađe broj lista koji će objaviti početak rata u Koreji.
Ipak, hteo sam da svoju malu pobedu podelim s nekim. T. K. znao bi da ceni
moj razgovor sa senatorom. Podigoh slušalicu. Počeh da okrećem broj, kada se
odjednom setih pitanja koje sam postavio Vudu, da li su „uši“ FBI-ja priključene
na moj telefon. „Tako ste se poslužili sa Širli?“ Naravno da su bile priključene!
Naravno!
Spustih slušalicu.
Za ime boga! Bilo je vreme da se stvarno probudim. U deliću sekunde zahvati
me vrtoglavica, kao da mi je noga skliznula na ivicu ambisa. FBI iz mojih usta
saznaje da Dž. S. Vud, senator Sjedinjenih Država, iznosi dokument od najveće
tajnosti u moju korist!
 Još jednom se istuširah, nađoh vremena da se obrijem, pripremih još jednu
kafu. Sa šoljom u ruci mahinalno pogledah na ulicu. Tamnoplavi oldsmobil
federalaca ponovo je zauzeo svoje mesto.
Moraće da se naoružaju strpljenjem. Smestih se ispred pisaće mašine i počeh
da kucam zabeleške. Sada sam znao u kojem pravcu se uputila moja knjiga.
Upravo sam sastavljao alineju kada Marina priča o opsadi Moskve, kada me
trže zvonce na vratima. Pogledah na sat. Nekoliko minuta posle podneva.
Zvonce se ponovo oglasi. Dva puta, nervozno.
Oprezno otvorih vrata, spreman da se sretnem s glasnikom kojeg je poslao
Vud.
„T. K.!“
On me odgurnu.
„Dajte mi piće.“
Nosio je odelo od belog lana, kravatu boje sleza posutu plavim kockama i
slamni šešir bež boje. Njegovo laneno odelo bilo je izgužvano, kao i njegovo
lice.
Pitanje se nije postavljalo. Nije mi preostalo mnogo burbona. T. K.
odjednom iskapi čašu, onda skide šešir, odbi da sedne i ode da se namesti ispred
prozora.
Verovatno je video automobil federalaca, ali mu je bilo svejedno. Počeh:
„Vud me je pozvao usred noći... Ukratko, Širli.“
Bez oklevanja mu ispričah za susret na parkingu Titanik memorijala. On me
sasluša klimajući glavom i ponavljajući: „Dobro, dobro! Sumnjao sam da je tako.
Savršeno“, kao da to stvarno nije bilo važno.
Ja na kraju progunđah:
„Je li to sve posledica onoga što ste učinili? Imaćemo taj famozni izveštaj
pred očima. Marina je spasena...“
„To je savršeno, Ale. Stvarno vrlo dobro.“
Okrenu se prema meni. Njegove krupne kratkovide oči gledale su me kao da
sam dete koje je trebalo smiriti da se više ne glupira.
„Šta vas je toliko potreslo, T. K.? Slušali ste radio? Znate za Koreju?“
„Koreja... Čuo sam vest u toku noći. I nije stvarno neko iznenađenje, zar
ne?“
Verovatno sam ovo naslućivao. Nije nemoguće da je on imao informaciju pre
samog Vuda.
„Dakle?“
„Dolazim iz zatvora.“
„Nešto se dogodilo Marini?“
 „Ne. Ona je... dobro koliko je to moguće.“
„Videli ste je?“
„Bio sam s njom tri sata.“
„Jesu li Sovjeti bili tamo?“
„Ne, bio sam sâm.“
„Ona je pričala s vama tri sata?“
Uočih zrnce ljubomore u svom glasu. On potvrdi i bradom pokaza na praznu
flašu.
„Nemate ništa drugo za piće?“
„Ima jedan dragstor na uglu Ulice Grafton. Mogu da odem po flašu i
sendviče.
Za to će mi biti potrebno pet minuta.“
„Dobra ideja.“
„Jeste li sigurni da će ona biti dobro?“
On mi pokaza na vrata.
„Idite, molim vas. Pričaću vam posle.“
Dok sam stavljao šešir na glavu, on napravi grimasu koja bi mogla da prođe
kao pokušaj da se nasmeši.
„Pozdravite u prolazu vaše prijatelje iz oldsmobila“.
Kada sam se vratio, još je stajao ispred prozora. Napuni čašu, ali odbi
sendvič. Nisam morao da ga podstičem da mi ispriča šta je upravo saznao. On
to učini, promuklim glasom, hodajući uzduž i popreko po prostoriji, očiju
prikovanih za pod. Da se čoveku zavrti u glavi.
Bilo je neobično da prvi put ne čujem da Marina sama priča svoju priču. To
sve učini malo daljim. I nekako laganijim. S obzirom na to šta će mi T. K.
poveriti, tako je, bez sumnje, bilo bolje.
Marina je počela pitanjem šta će on tu.
„Ja sam ovde da vas čujem, gospođice Gusejev. Nisam ni sudija, ni senator,
čak ni novinar. Ja sam advokat. Želim da izađete iz ovog zatvora.“ Ona se
nasmeši. Podrugljivo.
„Baš me briga za zatvor. Nije to ništa.“
„Ako mi ne date materijal da vas iščupam odavde, gospođice Gusejev, iz
ovog zatvora otići ćete pravo na električnu stolicu.“ To Marinu uopšte nije
impresioniralo.
„Vi želite da umrete?“, rasrdi se T. K.
Uz jedan od onih njenih mrkih pogleda koji sam isuviše dobro poznavao, ona
ga ućutka, kao da ne zna o čemu govori. T. K. ne bi se iznenadio da je Marina
pozvala čuvarku da je vrati u ćeliju. Najzad navali s pitanjima: Zašto želi da joj
pomogne? Ko ga plaća? Da li radi za Sovjete iz ambasade? Kako je saznao za
njenu priču?
„Pričao sam joj o vama, Ale. Dobacila mi je: ’Ah, da, onaj uporni čovek. I on
me je ovde posetio. FBI me je čitav sat ispitivao da li ga poznajem. Misle da je
on sa onima iz ambasade. Samo mi je priredio neprijatnosti.’“
Umalo da se njihov razgovor tako završi. Međutim, T. K. je strpljiv čovek.
Ostade da sedi na stolici, s rukama položenim na sto, dajući Marini vremena,
mirno, ne suprotstavljajući joj se. Ona na kraju promrmlja:
„Niko nema želju da čuje šta mi se dogodilo. Ni ja nemam želju da o tome
pričam.“
T. K. se ne pomeri ni za pedalj. Marina najzad odluči. Poče da mu priča o
onom lepom letu kada je obilazila Birobidžan sa Ejpronom. Kako je igrala i
pevala po kolhozima i garnizonima, dok je Ejpron priticao u pomoć Jevrejima
koji su pobegli iz Evrope u ognju i krvi da se izgube u miru tajge. Onda ispriča i
za tajno venčanje. O sinagogi u močvari Bidžana, tajnoj ceremoniji.
Malo-pomalo, T. K. je postajao drugi čovek. T. K. kakvog nisam poznavao,
emotivan, skoro nežan. Video je isto što i ja: Marina Andrejeva Gusejev
oživljavala je svoju prošlost magijom pripovedanja.
Nasmejah se kada udari petom po podu kao što je uradio Ejpron, zdrobivši
čašu protiv uroka.
„Ne snalazite se tako loše za jednog goya!“
„Ale, morali ste da vidite njeno lice dok mi je pričala! Tu, u toj zatvorskoj
prostoriji za razgovore, moglo bi se pomisliti da...“ Nije pronalazio prave reči.
Proguta gutljaj burbona i naglo zaključi:
„Uhapšeni su četiri ili pet dana posle venčanja. Ejpronova prokleta greška.
Bio je previše odvažan. Previše siguran u sebe.“
„Previše zaljubljen.“
On potvrdi pokretom glave. Skide naočari. Oklevao je da ponovo uzme čašu,
pa radije ponovo stavi naočari. Povrati svoj promukli glas.
„Marina i Ejpron prebačeni su u Habarovsk. Odvojeno. Marina nije znala šta
se dogodilo sa Ejpronom. Našla se u ćeliji zatvora NKVD-a. ’Metar i trideset sa
tri.’ Imala je vremena da izmeri. Ta vrsta ćelije zove se boks: zidovi ofarbani u
crveno, smrdljiva kanta, klupa za spavanje, bez prozora, samo otvor među
rešetkama.
Marina je tu ostala dve ili tri nedelje. Možda i duže od mesec dana. Nije
mogla da računa dane. Prilikom dolaska oduzeli su joj češljeve, nešto malo
nakita što je imala kod sebe i sve što je moglo da joj posluži da izvrši
samoubistvo: kaiševe, gajtane, podvezice, lastiše s donjeg veša, čak i dugmad s
bluze. Već počev od prve noći, dolazili su da je vode na ispitivanje. Ispitivali su
je sve do zore, dok je ona sve vreme stajala na nogama. U trenutku hapšenja na
sebi je imala pantalone. Morala je da ih pridržava, kao i gaćice bez lastiša, da joj
ne skliznu niz bedra. Ispitivali su je i sledeće, kao i svih narednih noći. Agenti
NKVD-a neprestano su joj ponavljali ista pitanja, na koja je ona neprestano
davala iste odgovore. Kada bi preko dana zaspala na ležaju u svom boksu, čuvar
bi počinjao da lupa pendrekom po vratima da je probudi. Na kraju je bila
potpuno dezorijentisana. Zaboravljala je da pridržava odeću, mucala odgovore
na pitanja koja je znala napamet, a koja joj više niko nije postavljao. Zaboravila
je da jede, a čuvarke su zaboravljale da joj donesu da pije vodu.
I tako odjednom više niko nije dolazio da je potraži. Pustili su je da spava.
Pomislila je da je skoro spasena. Smogla je snage da pocepa nogavicu pantalona i
napravi kaiš. Međutim, posle dva dana shvatila je da su zaboravili na nju.
Čuvarke zatvora više joj nisu upućivale ni reč. Jednog jutra donele bi joj parče
hleba, pa onda dva ili tri dana nije dobijala ni hranu ni vodu. Lupala je na vrata
ćelije, dozivala, urlala. Nije bilo odgovora. Niko je nije čuo. Rekla mi je: ’Pre
nego što postanu zek, ljude bi trebalo uništiti.’
Jednoga dana izveli su je iz ćelije i ukrcali u kamion sa ostalim zatvorenicama.
Gomila žena sličnih njoj, svih godišta i iz raznih sredina. Većina je bila s druge
strane Urala. Putovale su nedeljama u užasnim uslovima, mnoge su bile bolesne,
očiju izgubljenih zbog panike, prekrivene prljavštinom i sramotom. Otkako su
uhapšene, nijednom im nije dozvoljeno da se operu.
’Transportovali su nas u radni logor, lagpounkt. Logor K428. Dobrih
stotinak kilometara severoistočno od Habarovska. Usred sibirske tajge. Iznad
ulaza u logor nalazila se velika zastava u bojama duge, na kojoj je bilo ispisano:
Čeličnom pesnicom odvešćemo čovečanstvo ka sreći’.“
T. K. promrmlja da je Marina bila još i u stanju da se nasmeje na takve stvari.
On odmahnu glavom. Osećao je potrebu da povrati dah. Nisam ga požurivao.
Sumnjao sam da će nastavak biti još teži za slušanje. On konačno nastavi:

Č
„Marina mi je rekla: ’Čim se uđe u logor, postaje se zek, jedno veliko ništa.
Poređali su nas u nekom hodniku, zatim svrstali u redove od po pet da nas
prebroje. Odin, dva, tri... Čuvari bi često pogrešili u brojanju pa bi onda ponovo
počinjali. Odin, dva, tri... Kada su nas konačno prebrojali, naredili su da se
skinemo. Morale smo da odbacimo dronjke daleko od sebe. Onda su dolazili da
svojim prljavim prstima provere da nismo ništa sakrile. Vikali su: ’Otvori usta,
podigni ruke, razdvoj prste...’ Podizali su nam jezik i grudi, čupali dlake ispod
pazuha, da slučajno nismo tu nešto sakrile. Pretresali su sve. ’Raširi noge, nagni
se napred, raširi guzove!’ Njihovim prljavim prstima, njihovim prljavim noktima.
Neke žene su plakale, jecale. Druge su doživljavale histerične krize i udarale sebi
šamare. Ali smo se pokoravale. Tako je moralo biti. Dresura je morala da
započne odmah.
Zatim su nas tako gole vodili u klozet. U hodniku u kojem se nije moglo
disati, u podu su se nalazile rupe i ništa više. Bilo nas je najmanje sto. Poređane
u vrstu, dok čekamo ispred onih koje su čučnule. Bilo je mnogo proliva. Da smo
mogle, najradije bismo sve bile mrtve.
Posle klozeta, prelazile smo na umivanje. Mlazevima hladne vode, bez sapuna
ili bilo čega čime bismo mogle da se stvarno operemo. Zatim su nas stare
zatvorenice šišale kao životinje, držeći nam glavu među nogama. Posle svega
mogle smo da se obučemo. I opet u redovima po pet, da dođemo do ćelija. U
tim ćelijama bilo je smešteno po pedeset ili šezdeset žena, a prostora je bilo
jedva toliko da se prođe između dasaka za spavanje bez slamarica. Svuda
zategnuti kanapi za sušenje veša, koji smo prale u isto vreme kada i sebe.
Galama je bila da poludiš. Stare zatvorenice urlale su na novodošle koje su se
smeštale. Nove su stenjale od užasa. Betonski zidovi toliko su odjekivali da
prosto ogluviš... Bio je to samo prvi dan. Posle... posle se desilo sve ostalo.’“
Nisam odmah shvatio da je T. K. zaćutao. Marinine reči odzvanjale su mi u
glavi. Video sam je. Onakvu kakvu sam je poznavao. I kako je prate već viđene
slike, one koje su nam nacisti priređivali.
Nisam mogao da izdržim. Odoh da povratim u kupatilu.
Kada sam se vratio, T. K. je stajao naslonjen uz otvoren prozor. On nastavi:
„Ostala je u logoru do proleća 1945. godine. Pretresanje do gole kože kao
onog prvog dana događalo se bar jednom mesečno. Prema nahođenju čuvara.
Zatvorenice su radile po radionicama, kao što je radionica za šivenje u kojoj su
izrađivane zimske uniforme za Crvenu armiju – ’lagana’ radionica, kako je naziva
Marina. Zatim topionica za izradu lakih topova. Tu je posao bio opasan, mašine
za izradu municije prilikom najmanje nepažnje mogu da vam otkinu ruku do
ramena ili glavu. Princip je jednostavan: zatvorenice su hranjene prema učinku.
Najiscrpljenije logorašice rade sve manje, pa tako i jedu sve manje. Na kraju
crkavaju za mašinom, od bolesti ili od hladnoće. Obroci su toliko skromni da ne
dolazi u obzir da se podele s nekim. To bi značilo da samo još više oslabite.
Znači da ne postoji međusobno ispomaganje. Samo najjače preživljavaju. Vrlo
prosto, vrlo ekonomično. Nema potrebe za ubijanjem. Gusejeva je počela u
topionici kao sve novodošle zatvorenice, a onda...“
T. K. naglo prekide. Primetih kako mu se ramena tresu. Zavali se na kauču.
„Ona se po svoj prilici postarala da promeni radionicu. Priredila je istorijsku
predstavu za čuvare. Rekla mi je: ’Srećom da sam mislila na tu predstavu pre
nego što se pretvorim u kostura. Čak i najzatupljeniji muškarci ne vole da vide
kosture koji stoje na nogama.’“
 T. K. zaćuta. Usta su mu predstavljala samo jednu crtu. Prošaputah:
„Mislio sam da je tu kraj. Da su nacisti dostigli dno i da više nećemo čuti za
slične užase.“
T. K. sleže ramenima uz tiho cerekanje.
„Videla je moj izraz lica. Da mi sve to teško pada. Pitala me je da li sam
Jevrejin. Rekao sam joj da nisam. Upitao sam je: ’Zašto mi postavljate to
pitanje?’ Odgovorila mi je: ’Jevreji su naučili da žive s tim. Ali Staljin je gadniji
od Hitlera. On je shvatio da mrtvi ne služe ničemu. Smrt je beskorisna. Čak i
mrtav Jevrejin. Leševi ne prevoze ugalj u rudnicima i ne šiju uniforme. I zašto
istrebljivati samo Jevreje, kada svi živi mogu biti krivi zato što su živi? Staljin ne
pretvara ljudska bića u pepeo i ne pravi od njih sapun. On koristi. Koristi tela,
inteligenciju, volju, ljubav... Znate li da sam jedne veče plesala s njim? Ne samo
plesala, naravno. Prošlo je skoro dvadeset godina od tada. Bila sam tako mlada!
Nisam imala oklop da se zaštitim. To veče je uvek u meni, kao otrov. Ipak sam
zahvaljujući toj večeri srela Majkla. Zavolela te žene iz Birobidžana, tako lepe,
tako blage prema meni.
Kako da se to shvati?’“
T. K. povrati dah, duboko udahnu, kao da želi da otera iz grudi neku
nevidljivu vatru. Pogledi nam se najzad ukrstiše. On neprimetno odmahnu
glavom.
„Nisam odgovorio. Ne postoji nikakav odgovor na to. Bilo je strašno to što
sam je video tu, ispred sebe. Tako lepu... da, tako poželjnu. Ženu koju sanjate da
uzmete u naručje. I tu, odjednom se više nisam usuđivao da je pogledam čak ni
u ruke. Koža njenih obraza izazivala je u meni stid. Video sam šta je sve morala
da podnese od tih tipova. Njihove prste na svom telu, poniženje, mržnju,
razaranje... Saznanje do koje mere je oskrnavljena ne ispunjava nas samo
sramotom, Ale. To nas, takođe, uništava.“
Ja sam na sve to mogao samo da ćutim. T. K. nastavi:
„Sada znamo odakle crpi snagu, zar ne? Ona je preživela. Nisu uspeli da je
unište. Stvarno nisu. Rekla mi je: ’U Habarovsku, kada su zaboravili na mene
dok sam bila u ćeliji, mislila sam da sam poludela. Zatim sam nešto shvatila. To
što sam doživela, doživeo je i moj suprug. Još gore. Zamislite, američki špijun! I
to kod nas, u Sovjetskom Savezu! To što je spasavao živote u Birobidžanu, što je
lečio starce i
Č
decu, što je činio dobro, to nije nikoga interesovalo. Čak bi se i s pacovima bolje
postupalo nego s njim. Onda mi je palo na pamet: ako izdržim ja, izdržaće i
Majkl. Ako izdržim, spašću ga. Mislila sam samo na to. Biće živ onoliko koliko ja
izdržim. Skoro sam kriknula od radosti kada sam došla na tu pomisao. U meni
se formirala vrlo tvrda, predivna ljuštura. Zaklon van domašaja čuvara i ostalih
zekova. Odatle sam crpla sve što je bilo važno za mene, sve što mi je bilo
dragoceno. Sve ostalo bilo je samo telo bez duše. Marina Andrejeva Gusejev bila
je zaštićena u toj neuništivoj ljušturi. I koliko god bude u tom zaklonu, toliko će
biti i Majkl.’“
Ponovo nastade tišina u prostoriji. Miris alkohola iz čaše T. K. izazva mi
mučninu. Konačno odoh u kuhinju da uzmem čašu vode. Kada sam se vratio, T.
K. je stajao sa šeširom u rukama. Upitah ga:
„Kako je uspela da ode iz logora?“
„Ne znam. Nisam želeo da joj postavim to pitanje.“
„A za Ejprona? Je li vam rekla?“
„Ne. Nije više bilo vremena. Već je došao trenutak kada su čuvarke postale
nestrpljive da je odvedu u ćeliju. Ali to ćemo pronaći u izveštaju, pretpostav
ljam.
Čim ga budete imali, dajte mi znak. Da je što pre izvučemo iz zatvora.“
„Kako mislite da to izvedete? Nećete valjda da otrčite u Konovu kancelariju i
stavite mu izveštaj pod nos...“
T. K. se neprimetno nasmeši.
„Ne. Šteta. Voleo bih da vidim njegovo lice... Pronaći ćemo neki način. Ona
neće ostati tamo ni dan više. To ne dolazi u obzir.“
Znao sam na šta je mislio: svaki sat koji Marina provede u toj ćeliji Starog
okružnog zatvora bilo je kao da se nastavlja mučenje započeto u Habarovsku.
Dok je na vratima stana stavljao šešir na glavu, T. K. promrmlja:
„Jeste li shvatili da više nijedan muškarac neće moći da se približi toj ženi,
Ale?
Ni vi, ni bilo ko drugi?“
Sve se odvijalo dosta jednostavno. Sumrak nije bio daleko, a s radija se čuo
glas Bila Hejlija. Umrtvio sam se na kauču. Ovo popodne bilo je isuviše dugo.
Previše teško zbog nepotrebnih misli. I zbog previše očekivanja. Iz učmalosti
me trže zvonce.
Bila mi je potrebna čitava sekunda da budem siguran da je to ona. Nosila je
uniformu raznosačice Džekson spid servisa. Bele pantalone koje ističu kukove,
sako – posebno naglašen u struku, sa izvezenim purpurnim trakama, pa je
podsećao na uniformu krotitelja zveri. Kosa joj se nije videla ispod kačketa sa
širokim obodom. Osmeh joj je isticao crvenilo obraza, a mačje oči su mi se
rugale.
„Širli!“
„Donosim narudžbinu, gospodine!“
 Podnese mi pod nos tri kartonske kutije pice i odgurnu me da uđe u stan.
Stavi kutije na sto i skide onu koja se nalazila odozgo.
„U ovoj se nalazi prava pica. Ti možeš da otvoriš ostale.“
Nestade u kuhinji, dok ja postupih kako je rekla. U drugoj kutiji nalazio se
podeblji svežanj daktilografskih stranica: prepis stenodaktilografskih zabeležaka
s Marininih saslušanja. Pocepah poklopac poslednje kutije. Pred očima mi
iskrsnu zaglavlje OSS-a, prekriveno crvenim pečatom – Copy / Classified /
AUTHORIZED PERSONNEL ONLY.
Izveštaj!
On se sastojao od desetak listova skoro providnog papira kojim je
administracija snabdevana krajem rata.
„Zadovoljni isporukom, gospodine?“
Širli na kuhinjskom pragu skide kačket i zatrese glavom. Bujna kosa rasu joj
se po ramenima. Svetlo sumraka osvetli joj zenice i otkri riđe tačkice na njenim
slepoočnicama i čelu. Bila je predivna. Čak ni njena glupava uniforma nije mogla
to da prikrije. Baci kačket na sto. Sa tkanine se oseti njen parfem. Taj francuski
parfem od koga se nikada nije odvajala.
Primeti:
„Ružna ti je frizura.“
„Nisam mnogo spavao prošle noći...“
„Mmm... tačno. Bez teškoće si se setio parkinga kod Titanik m emorijala?“
„Je li to bila Vudova ideja?“
Ona se nasmeja, zatrese glavom i zabaci kosu unazad.
„Moja lepa uniforma za zavaravanje dobrih momaka iz FBI-ja koji se
dosađuju pred tvojim vratima ili sastanak sa senatorom?“
„Oboje.“
„Moj bivši šef samo je pohvalio moj smisao za strategiju.“
„Tvoj bivši šef?“
„Dala sam ostavku u njegovom sekretarijatu.“
„Širli...“
„Svojevoljno. Dogovorili smo se.“
„FBI te je pritiskao zbog tog prokletog ovlašćenja za posetu zatvoru?“
„Ne baš. Ja sam sama otišla da se vidim s tim dobrim senatorom i da mu to
priznam.“
„Ali...“
„Samo mirno.“
Zatvori mi usta vrhovima prstiju. Njen parfem opeče mi grlo. I njena
živahnost, ležernost, prenaglašena bezbrižnost. Jutrošnji susret s Vudom, užasi
koje je Marina doživela, reči T. K. izgovorene na odlasku, potpuno su mi istrošili
živce. Pogled na Širli tako svežu, tako jedru, udisanje mirisa njenog živahnog
tela, potpuno me poremeti.
Ona otvori flašu burbona, nali u dve čaše, dodade mi jednu i pokaza na
izveštaj. „Imala sam taj papir pred sobom jedno pet minuta juče u podne.
Vud je tada ručao. Moja šefica Lizi Doland tražila je da stavim dokumenta u
senatorov sef. Tu je bio dosije Irca iz CIA. I unutra izveštaj, na vrhu.
Pročitala sam samo kraj, ali sam brzo shvatila.“
Širli se kucnu sa mnom.
„Osim što je to odjednom postalo nešto nalik na dobitak na lutriji, ali bez
mogućnosti da unovčim listić. Nisam znala šta da radim. Ako ukradem izveštaj,
CIA će me pritisnuti pre nego što kažem piksla. I nije bilo načina da napravim
kopiju. Još uz to, Vud je morao da vrati dosije CIA pre večeri. Sve to ubrzo će
nestati.“
Zamoči usne u čašu i sede na kauč. Ja sam počeo da gubim strpljenje. Uzeh
izveštaj, ponovo pročitah zaglavlje.
„I?“
„Preduzela sam inicijativu. Ali ako te to ne interesuje, da odložim čašu i da o
tome popričamo kasnije.“
„Širli!“
„Čim se vratio s ručka, otišla sam da se vidim s Vudom. Objasnila sam mu da
sam sama sastavila lažno ovlašćenje, ali da ću se, ako me FBI pritisne, zakleti da
sam taj falsifikat napravila na njegov zahtev, zahtev senatora Vuda i da će on to
potvrditi... Možeš da zamisliš urlanje. ’Vi ste ludi! Nikada u životu! Niko vam
neće verovati. I zašto bih to učinio?’ Odgovor: ’Zato što ste imali dokaz crno na
belo da je ta žena nevina u slučaju Ejpronovog ubistva, gospodine senatore. To
piše u ovom izveštaju OSS-a koji je složen u vašoj kasi. I kako ste vi ispravan
čovek...’ Novi povici, i tako dalje, sve dok mu nisam dala na znanje da bi izgubio
mnogo više ako nastavi da podržava Makartijeve i Niksonove laži, nego da se
ponese kao častan čovek. Vud neće to da pokaže, ali užasno se plaši Makartija i
Niksona.“
„Dakle, zbog tebe je on...“
„To što je ispričala naša prijateljica Ruskinja impresioniralo ga je. Pomislio je
da bi za njegovu antikomunističku kampanju gospođica Gusejev mogla biti
korisnija živa nego spržena na električnoj stolici. I nije da mu se nije svidelo ono
gađanje flašom u Niksonovu glavu... Dakle, zvao me je sinoć oko deset sati:
’Širli, kako to da izvedemo?’ ’Nema problema, gospodine senatore, imam
prijatelja spremnog da vam pomogne.’ I eto.“
„Ali zašto da napustiš posao?“
 „Zato što će ipak biti potreban neki krivac. Ti ćeš morati da objasniš odakle ti
taj izveštaj, zar ne? Može biti verodostojno da sam ja bila glupača koja je
nespretno pomešala te papire od najveće tajnosti u gomili starih formulara,
pogodnih za kontejner. Lizi se baš tog popodneva otarasila dve kutije starih
spisa. I kako novinari obožavaju da čeprkaju po kontejnerima... Već sutradan
ujutro Vud će pretpostaviti kako stoje stvari i objaviće da me smenjuje. To će mi
dobro doći, vreme je da promenim posao. Ne mogu više da podnesem ta
saslušanja Komisije.“ Ostao sam bez reči.
Širli se grohotom nasmeja, a ja uzdrhtah. Ustade s kauča, uze mi čašu iz ruke
i otpi gutljaj, pa svoja usta vlažna od burbona prisloni na moja.
Onda postupih pomalo nepromišljeno, jer sam to imao u glavi već predugo, i
upitah je:
„Taj parfem, je li ti ga Vud poklonio? I to ne juče...“
„Oh, shvatio si?“
Uputi mi zagonetan pogled. Nisam mogao da dokučim da li je ponosna na
moju sposobnost zaključivanja ili se sprda sa mnom. Uze izveštaj i stavi ga u
kutiju od pice.
„To znači da ništa u životu nije besplatno, dragi Ale. A tvoj dug prema meni
postaće ti strahovit teret ako ga se ne oslobodiš.“ Stavi mi ruke oko vrata i
prošaputa:
„Kako bi bilo da počneš da mi skidaš ovu smešnu uniformu?“
Kasnije u toku noći, Širli mi reče:
„Tek kada si me zamolio da nabavim odeću za Marinu, počela sam ozbiljno
da razmišljam o njoj. Da se preispitujem o tome ko je ona stvarno. Šta joj je
ispod kože. Probala sam ono što sam joj kupila. I te haljine na meni koje sam
htela da joj dam. Gledala sam se u ogledalu da vidim da li bi joj mogle
odgovarati. Zamišljala kako će izgledati u njima. Onda mi je pala na pamet
neobična pomisao: Marina je toliko lepa koliko neka žena može samo poželeti
da bude. Poseduje nešto na čemu joj svako može pozavideti. Ona ipak tu svoju
lepotu doživljava kao da nosi ožiljak nekog ubistva. Kao da ju je ta njena lepota
ubila, i to pre mnogo vremena.“
Te reči me zalediše. Nisam imao hrabrosti da otkrijem Širli kakva je sve
mučenja Marina preživela u Habarovsku i Gulagu. Dok je ležala gola pored
mene, plašio sam se da ću joj zaprljati kožu tolikim užasom. Čekao sam da zaspi,
pa da konačno pročitam izveštaj agenta OSS-a, Overtija.

KANCELARIJA ZA STRATEŠKE USLUGE

VAŠINGTON D. C.
 *
C/Pacifički odsek 407
Secret/Poverljivo
Misija SSSR NOVA ZEMLJA
(22. 6. 1942 – 3. 10. 1945)
Izveštaj s misije
(rp/T-N SSSR-407/24)
Agent Džulijus S. Overti
OSS – (LT-ag-102)
Predmet: hapšenje i smrt Majkla Dejvida Ejprona
(CPT-ag88) (25. jul 1945.)
29. novembar 1945.

NAPOMENA:

Dvadeset drugog aprila 1942. godine M. D. Ejpron i ja ubačeni smo u istočni

Sibir u toku operacije Nova zemlja, radi obavljanja dugotrajnog zadatka.
Ejpron je prema predviđenoj proceduri stigao u B irobidžan.
Ja sam 18. jula 1942. godine pod imenom Viktor Ovaldijan dobio
mesto berberina u radnom kompleksu sekretarijata izvršnog komiteta
Habarovska (domaći pasoš izdat u Usurijsku, sekretarijat Vladivostok).
Moja uloga bila je prijem i prenošenje informacija koje je Ejpron sakupio
u Birobidžanu, na mandžurijskoj granici, kao i prenos informacija koje
sam ja sakupio unutar oblasnog sekretarijata iz Habarovska. Po ovoj
poslednjoj tački, frizerski salon sekretarijata, besplatan za funkcionere
komiteta, pokazao se kao pogodno mesto.

DOGAĐAJI:

Trinaestog oktobra 1943. godine do mene je dopro glas o hapš enju

američkog agenta (u društvu jedne žene) u Birobidžanu. Četrnaestog
oktobra su Birobidžanskaja zvezda i Pravda iz Habarovska objavile tu
informaciju. Dva članka obelodanila su ime Ejprona, okvalifikovanog kao
„američki špijun/izdajnik“. Ime uhapšene žene nije navedeno.
Petnaestog oktobra dobio sam potvrdu da je Ejpron prebačen u
zatvorski centar NKVD-a u Habarovsku. Saznao sam i ime Ejpron ove
„saučesnice“: Marina Andrejeva Gusejev (potvrda iz drugih izvora). U
starim brojevima Birobidžanske zvezde bili su objavljeni brojni članci i
fotografije koji se odnose na tu ženu, glumicu u pozorištu GOSET-a iz
Birobidžana. Ona se ponekad pojavljivala u Ejpronovom društvu.
Zbog povećanog rizika da će Ejpronova ispitivanja voditi NKVD ka
meni, već 16. oktobra primenio sam postupak predviđen za tu okolnost:
pribavljanje vojnog dokumenta koji sam tražio za vojnu oblast
Usurijsk/Vladivostok.
Dvadeset sedmog oktobra u Vladivostoku uspostavljen je kontakt sa
agentom za vezu Odseka 407. Obavestio sam ga o Ejpronovom hapšenju
i zatražio prenos naloga (vraćanje u otadžbinu ili produženje zadržavanja
u istočnom Sibiru).
Dvanaestog decembra dobio sam nalog za produženje misije u meri u
kojoj to sigurnost dozvoljava (nova misija Tvrđava, vidi nezavisni izveštaj
rp/LT-ag-107/Tvrđava SSSR-107/25.)
Zatraženo mi je da sačuvam prethodnu informaciju koja se odnosi na
Ejprona, posebno na njegovo mesto zatočeništva.
Od 12. decembra 1943. do 24. novembra 1944. godine sva traganja za
informacijama u vezi sa Ejpronovim zatočeništvom bila su neuspešna,
najvećim delom zato što su mogla da ugroze moju sigurnost i misiju
Tvrđava, dok je rat dobijao na značaju na granici jugoistočni Sibir –
Koreja – Mandžurija, zbog intenzivne orijentacije borbi prema japanskom
tlu.
Dvadeset četvrtog novembra 1944. godine kapetan teretnog broda za
prevoz rude koji je plovio u lukama Tatarskog moreuza (Sahalinska
ostrva, obale dalekog istoka Sibira, gde se nalazilo nekoliko desetina
logora Gulaga), tvrdio je da je jednog člana njegove posade, ranjenog u
pomorskoj operaciji, lečio zatvorenik-lekar u rudarskoj luci u kojoj se
nalazi logor Grosevičij. Kapetan je primetio da stražari i ostali zekovi
oslovljavaju tog zatvorenikalekara sa „Amerikanac“.
Navod:
„Nema govora o tome da na našim brodovima postoji neki lekar. Ni u
lukama. U logorima, ako među zekovima postoji neki lekar, utoliko bolje.
Mora da je ovaj bio dobar. Moj momak bio je na putu da umre, a on ga je
oživeo. Ali je i njemu samom bilo potrebno da se leči. Ruke i glava bile su
u redu, ali se jedva držao na nogama.“
Dvadeset šestog novembra 1944. godine prosledio sam tu informaciju
Odseku 407.
 Drugog januara 1945. godine uklonjen sam iz misije Tvrđava, ali s
nalogom da potvrdim Ejpronovo zatočeništvo u Grosevičiju i procenim
mogućnosti da mu se pomogne u bekstvu.
Posle istraživanja pokazalo se da se luka/rudarski logor (bakar)
Grosevičij nalazi na 48 stepeni severne geografske širine (ista geografska
širina kao Habarovsk). U toku snežnih meseci (od oktobra do aprila)
Grosevičiju se ne može prići morem. Jedan put u lošem stanju povezuje
logor sa Habarovskom, sa 1.700 metara klanaca i pustinjskih zona
(šuma/tajgi) u dužini od nekoliko stotina kilometara. Smena zatvorenika
procenjena je na oko osamsto ljudi, od čega nekoliko stotina urkija
(običnih kriminalaca i lopuža) i tridesetak osoba za nadzor. Grosevičij ne
spada u zatvoreničke logore.
Šestog februara 1945. godine slučajni susret s jednom starom vezom
(ženom) iz Habarovska omogućio mi je da se uverim da Ejpron nije izdao
NKVD-u ni moj identitet ni delovanje (informacija preneta Odseku 407).
Mogao sam da razmotrim mogućnost da se privremeno vratim u
Habarovsk i utvrdim mesto Ejpronovog zatočeništva u Grosevičiju.
Šesnaestog marta 1945. godine obnovio sam kontakte s poznanicima u
oblasnom sekretarijatu Habarovska. Nisam bio u mogućnosti da potvrdim
Ejpronovo zatočeništvo u Grosevičiju.
U toku marta uporno se pronosio glas o skorašnjem oproštaju kazne za
neke kategorije zekova. Navedeni razlog: sporazum postignut sa Staljinom
na konferenciji na Jalti (februar 1945. godine).
Drugog aprila 1945. mere predviđene za oslobađanje objavljene su na
Državnom radiju i u Pravdi, prilikom Staljinovih govora povodom
proslave predstojeće pobede Crvene armije nad nacističkom Nemačkom.
Počela je da kruži neslužbena lista oslobođenih zatvorenika iz oblasti
Habarovska. Na njoj nije bilo ime Majkla Ejprona, ali jeste Marine
Andrejeve Gusejev.
Sedmog aprila prišao sam Marini Andrejevoj Gusejev na izlazu iz
sabirnog logora u Habarovsku. Veoma smršala, relativno dobrog fizičkog i
mentalnog zdravlja, osoba je bila prepoznatljiva na osnovu starih
fotografija. Ipak je bilo izuzetno teško uspostaviti odnos međusobnog
poverenja. Opsednuta željom da pronađe Ejprona, M. A. Gusejev nije
želela da se vrati u Birobidžan, po cenu rizika da ponovo privuče na sebe
pažnju NKVD-a. Ja sam onda odlučio da se umešam i da joj se
predstavim kao Ejpronov
prijatelj.
Navod:
M. A. Gusejev: „Vi ga poznajete? Poznajete Majkla?“
 Ja: „Prijatelji smo.“
M. A. G.: „Ne verujem vam.“
Ja: „Zašto?“
M. A. G.: „Majkl vas nije spominjao.“
Ja: „Ne. Nije vam poverio da špijunira. Nije mogao sve da vam kaže.“
M. A. G.: „Kako znate da je bio špijun?“
Ja: „Marina Andrejeva! NKVD ga je uhvatio s materijalom...“
M. A. G.: „Bili ste tamo? Vi znate ko je postavio taj predajnik u našoj
kolibi? Ili ste onda bili jedan od njih?“
Ja: „Ne, ja nisam iz NKVD-a.“
M. A. G.: „Možete li to da dokažete?“
Ja: „Ne.“
M. A. G.: „Vidite. Zašto bih vam poklonila poverenje?“
Ja: „A ja, zašto bih ja vama verovao? Možda vas je NKVD oslobodio
zato što radite za njega? Na kraju krajeva, proveli ste samo osamnaest
meseci u logoru. Za jednu saučesnicu američkog špijuna, to i nije tako
visoka cena.“
Naš kontakt zamalo je propao jednom za svagda. U tom periodu bilo
je vrlo teško obaviti razgovor s M. A. Gusejev. Bilo je teško kontrolisati
njenu agresivnost. Moram da kažem da njeno ponašanje može biti
izuzetno neprijatno. Ipak, iz gorenavedenih razloga i potrebe da odem iz
Habarovska, odlučio sam da joj otkrijem svoju nameru da organizujem
Ejpronovo bekstvo.
Navod:
M. A. Gusejev: „Vi znate gde je Majkl?“
Ja: „Da.“
M. A. G.: „Gde?“
Ja: „Reći ću vam kada budem siguran da mogu da računam na vas. Ako
budete išli sa mnom u Vladivostok.“
M. A. G.: „Ako hoćete da spavate sa mnom, jednostavnije je da to
zatražite.“
Ja: „Ja hoću da oslobodim Ejprona. Vi možete da mi pomognete u tome.
Ali je potrebno da prestanete da izigravate idiota.“
M. A. G.: „Šta vam znači to da pomognete Majklu?“
Ja: „Ponavljam: on mi je prijatelj.“
M. A. G.: „Lažete.“
Ja: „To je vaše mišljenje.“
 M. A. G.: „Pogledajte me. Ovo što vidite je mrtva žena. Ono što živi u
meni, to je Majkl. Ako pokušate da ga izdate, ubiću vas.“
Šesnaestog aprila Marina Andrejeva Gusejev krenula je sa mnom u
Vladivostok. Njen domaći pasoš sadržao je napomenu o kazni od
osamnaest meseci u Gulagu i bila je dostupna da je u svakom trenutku
uhapsi milicija. Na uobičajeni način pribavio sam joj novi domaći sovjetski
pasoš. Njen novi identitet bio je prilika za novu raspravu među nama, jer
je želela da nosi prezime Ejpron.
Navod:
M. A. Gusejev: „Ja sam Majklova žena. Mi smo se venčali u
Birobidžanu, u sinagogi.“
Ja: „Ne možete da nosite to prezime. Ne zvuči ruski. Previše je rizično.“
M. A. G.: „Kao da vaše prezime zvuči ruski! Mi smo Jevreji. Naše prezime
je jevrejsko. Vaš prijatelj Ejpron je Jevrejin. Zar to niste znali?“
Ja: „Baš me briga. Ejpron nije vaše prezime.“
M. A. G.: „Jeste! Za čitav život.“
Ja: „Pomislite samo na ovo: ako uhapse vas, uhapsiće i mene. Niko više
neće moći da pomogne vašem mužu da pobegne.“
Pod novim identitetom (M. A. Ovaldijan) M. A. Gusejev mogla je lako
da se predstavlja kao udovica mog sinovca koji je poginuo na frontu
„patriotskog rata“. Banalna i uverljiva situacija zbog naših različitih godina
starosti.
Radio je 26. ili 27. aprila objavio vest o Hitlerovoj smrti. Kao prilikom
svake pobede, u Vladivostoku je nastalo veliko slavlje. Predložio sam M. A.
Gusejev da idemo da igramo. Ona je odbila.
Navod:
M. A. Gusejev: „Ovo nije veče kada Jevreji mogu da igraju. To bi bilo
kao da igramo na pepelu naših mrtvih. Vi možete da idete da igrate na
Hitlerovom lešu. Za vas, za ove ovde, to je kraj rata. Za nas Jevreje, to je
samo početak sećanja koje nikada neće prestati da nam kida srce.“
Te reči su me dirnule. Ostao sam s njom. Prvi put smo dugo, smireno
razgovarali. Ona je satima evocirala uspomene na svoj život u
Birobidžanu i susret sa Ejpronom.
Navod:
Ja: „Da li bi vas ti prijatelji iz Birobidžana prihvatili ako biste se vratili
tamo?“
M. A. Gusejev: „Možda. Bakica Lipa i Beilke, Jaroslav, ko zna? Ali meni je
bitno samo jedno: da pronađem Majkla.“
 Tokom maja M. A. Gusejev pronašla je određeni psihički mir, mada je
patnja koju je Ejpron verovatno podnosio u zatočeništvu za nju
predstavljala stalni izvor bojazni i činila je razdražljivom i nestrpljivom.
Procenjujući da je sada rizik razuman, upoznao sam je detaljnije s mojim
metodama rada i ciljevima. Zajedno smo razmotrili nekoliko strategija da
dođemo do rudarskog logora Grosevičija.
Dogovorili smo se da je bitno organizovati bekstvo pre povratka
hladnoće (oktobar). Samo je bekstvo preko mora bilo izvodljivo. Morali
smo da pribavimo (platimo) saučesništvo kapetana broda, kao i njegove
posade. Marina Andrejeva predložila je da iskoristimo njeno iskustvo s
logorima za ulazak u logor u Grosevičiju i da se uverimo da je Ejpron
tamo. Vrlo brzo postalo je očigledno da se slaba tačka svih mogućih
scenarija nalazi u bekstvu. M. A. Gusejev je, kao i ja, znala da je povratak
u Vladivostok i boravak u SSSR-u za Ejprona bio nemoguć. Tom prilikom
M. A. Gusejev izrazila je jaku želju da bude uz Ejprona, gde god da ide.
Nije više smatrala
SSSR svojom zemljom i prihvatila bi da postane građanka Sjedinjenih
Država. Dogovorili smo se da pasoš SAD koji ćemo pribaviti preko Odseka
407 nosi njeno udato prezime: Marija Ejpron.
Dvadesetog juna obavestio sam Odsek 407 o traženim elementima:
1.Potvrditi, kompletirati ili predložiti druge strategije.
2.Obezbediti finansijska sredstva za kupovinu usluga nekog brodara.
3.Razmotriti mogućnost da mornarica obezbedi brod za susret na 48.
severnoj paraleli u zoni na oko 250 nautičkih milja od sibirske obale.
Od tog vremena i po svojoj volji, M. A. Gusejev pronašla je angažman
u lučkom kabareu u Vladivostoku (igračica, pevačica, konferansije).
Smatrala je da je to najsigurniji način da stupi u kontakt s pomorskim
kapetanom koji bi odgovarao našem planu.
Drugog jula primio sam informaciju da je susret s nekim brodom
mornarici bio nezamisliv u roku od nekoliko meseci (tada nisam znao, kao
uostalom niko u SSSR-u, da je mornarica angažovana na Okinavi u
konačnom uništenju japanskih pomorskih snaga).
Stigla su naređenja kojima se potvrđuje usvajanje našeg plana kako je
zamišljen, s perspektivom jednog spasilačkog tima u toku jeseni.
Razočaranje M. A. Gusejev bilo je vrlo žestoko. Prvi put iznela je
pretpostavku da bismo mogli da odemo u Japan posle Ejpronovog
oslobađanja. Bilo je neophodno da se Ejpron hitno oslobodi pre novog
snega. Budući da su obale ostrva Hokaido bile na manje od 200 nautičkih
milja od Grosevičija, i one su bile sasvim pristupačne za jedan srednji
obalski brod kao mesto sastanka sa nekim mornaričkim brodom. Ipak,
pošto je Japan još bio u ratu s nama, ta pretpostavka ostala je van
razmatranja. Dogovorili smo se da nastavimo operaciju pre kraja leta.
Desetog jula Marina Andrejeva upoznala je nekog kapetana ribarskog
broda (Vasilij G. Oblitin). Taj čovek najbolje je ispunjavao naše
kriterijume: posada svedena na dva mornara, od kojih je jedan bio njegov
sin, i brod u dobrom stanju.
Dvadeset trećeg jula, posle povratka s jedne ribarske kampanje, Oblitin
se pokazao otvorenim za jedan „ekstra iznos“ (25.000 sovjetskih rubalja –
oko 6.000 američkih dolara). Marina Andrejeva predložila je da operacija
bude izvedena oko 20. avgusta.
Naredne nedelje bile su naročito opasne. Bilo je nemoguće predvideti
da li će Oblitin prijaviti Marinu Andrejevu NKVD-u. Nije bilo sigurno da
će održati reč kada sazna detalje operacije. On je samo imao saznanje o
bekstvu jednog zeka iz Grosevičija do jedne tačke na obali severno od
Vladivostoka. Zbog pitanja sigurnosti, kontakti sa Odsekom 407 odlagani
su nekoliko puta, kao i pribavljanje 30.000 rubalja predviđenih za
potkupljivanje Oblitina i nabavku tri neutralna pasoša.
Moram da istaknem hrabrost i mentalnu čvrstinu M. A. Gusejev za
vreme čitave te faze. Kada se osvrnem unazad i dam bilo kakvu procenu
rezultata operacije, siguran sam da ništa od toga ne bi bilo moguće bez
njene odlučnosti.
Devetnaestog avgusta 1945. proneo se glas da su Sjedinjene Države bacile
atomsku bombu na Japan.
Dvadeset prvog avgusta Oblitin je stupio u kontakt s M. A. Gusejev.
Oblitin je bio vrlo uzbuđen i tvrdio je „da je američka armija kod
Japanaca“. O tome se pričalo i narednih dana. Onda je i sam Oblitin
predložio japansku verziju. Rekao je da se neće vraćati u Vladivostok i „da
se dosta zamajavao kod boljševika, te da će ići da vidi kako to izgleda
negde drugde“. U tom smislu zahtevao je da plaćanje više ne bude u
rubljama, već u dolarima.
Prvog septembra Odsek 407 dostavio mi je 450 dolara, a ja sam vratio
27.000 rubalja za 30.000 primljenih.
Trećeg septembra 1945. godine krenuli smo iz Vladivostoka. Oblitinovu
posadu činili su njegov sin, on sam, Marina Andrejeva Gusejev i ja.
Osmog septembra uveče bili smo na samo dve hiljade nautičkih milja
od Grosevičija i Oblitin je zaustavio brod. Naša strategija bila je da uđemo
u luku/logor pred zoru i da izjavimo da je na brodu jedan ranjenik – ja.
Morao sam da obavijem oko stomaka zavoje natopljene krvlju i mačjom
utrobom. Pošto sam od polaska iz Vladivostoka trpeo strahovite muke
zbog morske bolesti, uopšte mi nije bilo teško da odigram tu ulogu.
 Predvideli smo da Marina Andrejeva uđe u logor i zatraži pomoć nekog
lekara. Razmotrili smo razne scenarije za ono što sledi, znajući da će svi
oni pretrpeti rizike koji su van naše kontrole. Oblitin i njegov sin imali su
dve puške i revolver, odavno tajno sklonjene iz Crvene armije, ali s vrlo
malo municije.
Devetog septembra, oko četiri sata ujutro, Marina Andrejeva stavila mi
je lažni zavoj. Bila je vrlo smirena i čak se šalila kada me je zahvatila
mučnina zbog smrada mačje utrobe. Smanjenom brzinom ušli smo u luku.
Oblitin je odigrao svoju ulogu kod stražara. Dva čoveka došla su do ležaja
u kabini da provere moje stanje. Izgledalo je da su se uverili u ozbiljnost
moje rane. Shvatio sam da je M. A. Gusejev ostavila snažan utisak na njih.
Ona sama ponašala se prema njima vrlo neusiljeno.
Pošto nisam smeo da se pomeram s ležaja, nisam mogao da pratim
detalje pregovora. Dan se rađao iznad mora kada je Oblitin došao da me
obavesti da se Marina Andrejeva iskrcala u društvu stražara. Morali su da
je otprate do šefa logora. Dodao je: „Tim majmunima skoro iskaču oči iz
glave pred vašom nećakom. Nadam se da ona zna šta radi. Možda nema
žena u
logoru... ali onih svinja od urkija sigurno ima!“
Č
Čekali smo oko tri sata da se Marina Andrejeva vrati. Na prvi pogled
naslutio sam da je ponovo postala ona čvrsta i jaka žena koju sam otkrio
prilikom njenog oslobađanja u Habarovsku. Pratila su je četiri urkija.
Obrijane glave, mišica prekrivenih tetovažama. Jedan od njih bio je golih
grudi, ukrašenih ogromnom Lenjinovom glavom, tetoviranom crvenim
mastilom. Čuo sam kako se priča da se urki tako tetoviraju uvereni da se
niko neće usuditi da udari u sveto lice Oca naroda. Stali su na keju, da
nadgledaju naš brod. Koliko se moglo razumeti, dobacivali su komentare
na račun Marine Andrejeve.
Ona nas je obavestila da je logor u neopisivom haosu i da njime
gazduju skitnice. Bolnica je bila daleko, na samom kraju luke. Šef logora
obećao je da će obezbediti da se lekar preveze do broda. Marina
Andrejeva nije znala da li će održati reč, ni koliko ćemo morati da čekamo.
„Majkl više ne može da se kreće sam. Nose ga na stolici.“ Oblitin ju je
upitao kako može biti sigurna da se sigurno radi o Ejpronu: „Gulag je pun
polomljenih kostura.“ Ona mu samo uputi pogled koji izaziva strah.
Oblitin nije navaljivao.
Ja sam predložio da budemo spremni. Zamisao je bila da iznenadimo
čuvare: niko neće očekivati da ćemo oteti Ejprona. Trebalo je da
napustimo luku čim se on nađe na brodu. Ako bude potrebno, pucaćemo
na čuvare i urkije.
Odluka je bila doneta na brzu ruku, ali je bila izvodljiva. Oblitin je imao
vremena da se uveri da u luci nema brzih izviđačkih brodova koji bi bili u
stanju da krenu u lov za nama (zatim, niko ne bi pomislio da ćemo se
uputiti prema Japanu). Čuvari su bili naoružani samo pendrecima, a dve
osmatračnice na ulazu u luku bile su prazne. Taj nemar uopšte nije bio
začuđujući. Potpuna izolovanost Grosevičija poništavala je svaku pomisao
na bekstvo zeka. Što se tiče urkija, oni su odavno shvatili da udobnije žive
unutar logora nego van njega.
Marina Andrejeva odobrila je moj plan. Oblitin je slegao ramenima,
nemajući ništa bolje da predloži. Ponovo je lagano pokrenuo motor i
dogovorio se sa svojim sinom da se nameste tako da ne smetaju jedan
drugom sa oružjem (puške su bile prikrivene na mostu na ulasku u luku;
revolver je bio nadohvat ruke, ispod ležaja). Neprimetno su olabavili
čvorove konopaca kojima je brod bio usidren kako bi se ovi rastegli.
Oblitin je još upitao Marinu Andrejevu šta će učiniti ako očekivani
lekar ne bude Ejpron. Ili ako joj čuvari ili urkiji zabrane da mu se približi.
Ona je odgovorila: „Sve ću ih pobiti.“ Ni Oblitin ni ja nismo to
komentarisali, toliko je bilo očigledno da je tako mislila.
Bilo je skoro podne kada se začu buka na doku. Prizor je bio toliko čudan
da nam je bilo potrebno nekoliko trenutaka da shvatimo o čemu se radi.
Tuce urkija nosilo je na stolici neko teško prepoznatljivo obličje. Oni su
pevali i igrali, pljeskali rukama i formirali povorku kakva se može videti na
crkvenim proslavama. Njihova odrpana odeća bila je otvorena na
istetoviranim grudima. Na čelu se nalazio neki krupan tip gojaznog,
glatkog i rumenog lica, dok su svi ostali imali raščupane brade. Čuvari su
bili nestali.
S mog ležaja vidik mi je bio isuviše skučen da bih mogao da ih pratim
dok se približavaju. Jasno sam čuo jecanje Marine Andrejeve i shvatio sam
da je prepoznala Ejprona. Oblitin je preleteo pogledom po kabini i dao mi
znak da budem spreman. Kroz ležaj sam osetio podrhtavanje motora koje
se ubrzavalo. Dreka urkija nadmašivala je sve ostale zvuke.
Jedan glas odjekivao je jače od ostalih. Marina Andrejeva je nešto
odgovorila, ali nisam razumeo šta je rekla. Po potresima na mostu
zaključio sam da postavljaju Ejpronovu stolicu i mislim da sam jasno čuo
njegov glas. Pomoću brodskog durbina iz kabine sam video Oblitinovog
sina kako zastaje pored svog oružja. Marina Andrejeva kriknula je u istom
trenutku. Zgrabio sam svoj revolver i izašao na most. Najpre sam ukrstio
pogled sa Ejpronom i sećam se da sam odmah pomislio na glavu mrtvaca
na kojoj su bile žive još samo oči.
Ćosavi urki bio je na krmi, ostali su vrištali i smejali se na doku iza
njegovih leđa. On je zgrabio Marinu rukom i pocepao joj košulju. Oklevao
je samo sekund kada me je ugledao. Skoro u istom trenutku odgurnuo je
Marinu Andrejevu u sanduk s mrežama, oslobodio desnu ruku i izvukao
nož iz futrole koju je držao za pojasom. Pucao sam. Dva ili tri pucnja i
isto toliko kuršuma završilo je u njegovim grudima. Srušio se. Oblitin je
pokrenuo brod. Ispraznio sam šaržer u pravcu doka. Kretanje broda
sprečilo me je da budem precizan, pa ne verujem da sam pogodio mnogo
meta. Oblitinov sin takođe je pucao. Urkiji su počeli da trče po doku.
Brod se isuviše lagano udaljavao od obale. Bili smo na pet ili šest metara,
još uvek u dometu oružja.
Nismo mislili na noževe urkija. Dok sam tražio zaklon, sečivo noža
zabilo mi se u bočnu stranu stomaka. Debljina zavoja sprečila ga je da
prodre dublje. Marina Andrejeva primila je rez u mišicu. Jurnula je ka
Ejpronu, koji je bio zgrčen na stolici. Ponovo je kriknula. Još je vrištala
kada smo najzad izašli iz luke. Sečivo noža duže od moje ruke bilo je
zabijeno u Ejpronov vrat.
Naše bekstvo izvedeno je bez poteškoća. Međutim, prizor Marine
Andrejeve Gusejev, ispružene iznad Ejpronovog izmučenog tela, bio je
veoma dirljiv.
Tri dana odbijala je da ga spustimo u more. Tri dana nije prestajala da
priča lešu kako je u logoru uspela da sačuva potvrdu o njihovom
venčanju, sve dok je prilikom jedne detaljnije premetačine nisu otkrili.
Ona se zbog toga beskrajno izvinjavala, kao da je bila ubeđena da je
upravo to bio razlog Ejpronovih patnji. Obećala mu je da će je sačuvati u
životu, ali nije održala obećanje.
Kada nam je dozvolila da sahranimo Ejprona, mislio sam da je poludela.
Ipak je počela da se vrlo prilježno brine o mojoj rani, mada nije
progovarala ni reč.
Devetnaestog septembra, posle mirne plovidbe, Oblitin nas je ostavio
u japanskoj luci Otaru i onda nastavio put ka jugu. Marina Andrejeva
Gusejev pomogla mi je da stignem do logora američkih ratnih
zarobljenika u Saporu. Rana mi je izazivala jake bolove. Morao sam da se
podvrgnem lečenju u dispanzeru logora koji je američka armija nedavno
oslobodila.
Potvrđujem svojom čašću istinitost svega onog što sam ranije napisao.
Agent Džulijus S. Overti
 OSS – (LT-ag-102)

DOPUNA: Agent Džulijus S. Overti: OSS – (LT-ag-102) preminuo je od

posledica sepse 22. novembra 1945. godine. S obzirom na stanje u kojem
se nalazio, veliki deo izveštaja zapisivan je na osnovu njegovog diktiranja.
Posle lečenja u Saporu, iskoristio je vojni transport za povratak u
otadžbinu ka San Francisku (7–4. oktobra) u društvu Marije Ejpron (ili
Marine Andrejeve Gusejev). Zbog specifičnosti misije Nova zemlja,
Overti nikada nije saznao stvarni identitet agenta Majkla Dejvida Ejprona:
Džordž Manfred Martin (čin: kapetan).
Džon H. Dents
Direktor Odseka 407
Bolnica Sent Meri
San Francisko
EPILOG

Marina Andrejeva Gusejev napustila je Stari okružni zatvor i ušla u „kočiju“ T.

K. Lina 26. juna 1950. godine u 18 sati. Julis, odeven u belu uniformu, pridržao
joj je vrata, a T. K. je nosio malu torbu s njenom odećom. Ja sam bio u blizini,
pušio cigaretu, naslonjen na blatobran mog neša.
Marina Andrejeva Gusejev okrenu glavu prema meni, pa uđe u krajsler. Ne
nasmeši se. Samo mi posla malo plavetnila svojih očiju i ono me preplavi,
uprkos razdaljini.
T. K. mahnu rukom, ozbiljan i ležeran, pomalo drugačiji od čoveka kojeg sam
do tada poznavao. Verovatno sam i ja bio takav, pretpostavljam. Gledao sam
kako se krajsler udaljava i razmišljao o razgovoru koji smo vodili osam sati
ranije, pošto sam mu doneo Overtijev izveštaj. T. K. mi je tada rekao:
„Predložiću gospođici Gusejev da dođe ovamo da se odmori neko vreme.
Kuća je velika. Pretpostavljam da nema nikakve žurbe da se vraća u svoju sobu
u
Njujorku.“
Osetio je potrebu da doda:
„S poštenim namerama, Ale!“
„Nemam primedaba, T. K. Još ako joj pomognete da ponovo postane ono
što jeste, glumica, imajte u vidu da možete da računate na mene do kraja života.“
 „Mislio sam na to. Nameravam da joj pomognem da ponovo počne da
normalno radi. Začudilo bi me da od sada ima i najmanje problema s Red
čenelom.“
„Molim vas samo jedno.“
„Da?“
„Pročitali ste dopunu na kraju izveštaja? Ejpron je jedan dobar protestant s
prezimenom Martin... Mislim da bi bilo dobro da to sakrijemo od Marine. Ona
još misli da je Ejpron bio Jevrejin i bilo bi veoma dobro da tako ostane. Ne
postoji nijedan razlog da se unište njene uspomene. Ionako je dovoljno
opterećena.“
T. K. je bio saglasan. Njemu to uopšte nije bilo važno. Ali me je potpuno
smirila pomisao na to da su Marina i Ejpron u vremenu nacizma mogli da na
svoj način žive kao „novonastali Jevreji“ i da dožive ljubav u tom zabačenom
Birobidžanu.
Narednih dana rat u Koreji obilato je zauzimao naslovne strane novina, pa
Marina Andrejeva Gusejev kao čarolijom nestade iz članaka koji su se odnosili
na istrage HUAC-a. Sem me pozva u Njujork. Dugo sam razgovarao s njim i
Vekslerom. Nije dolazilo u obzir da napustim Njujork post i odobreno mi je
nekoliko meseci za pisanje knjige. Sem mi predloži naslov: Staljinova ljubavnica.
Još sam bio u Njujorku kada dobih poziv za jidiš veče 17. jula u velikom
umetničkom pozorištu Moris Švarc, na Irving plejsu. Program: postavka teksta
Šoloma Alejhema, autora Mlekadžije Tevijea i Tevijea i njegovih kćeri, spojenih
pod obećavajućim naslovom Violinista na krovu. Ime Marine Andrejeve
Gusejev stajalo je na vrhu pozivnice.
Širli mi se pridružila. Podruku, pored T. K., koji je bio nervozan kao buva,
prisustvovali smo čudu. Marina je bila zanosna i blistala je u svojoj iskrenosti i
jednostavnosti. Uzalud sam se trudio da u očaravajućoj širini njenih pokreta,
njenom glasu i pogledima, pronađem hiljadu detalja kojima sam se divio za
vreme saslušanja pred Komisijom, uzalud sam se trudio da saznam odakle potiče
sva ta lepota; sve to nestajalo je pred gracioznošću njene umetnosti.
A te večeri, posle smeha, zagrljaja, cveća i mazel tova, prvi put sam začuo
kako prodavci novina uzvikuju jedno prezime. FBI i tužilac Kon upravo su
uhapsili Džulijusa i Etel Rozenberg8 .
DODATNA OBJAŠNJENJA
 Neke ličnosti i stvarne činjenice9

SJEDINJENE DRŽAVE

Čejmbers Vitaker. 1901–1961. Novinar i izdavač, član Komunističke partije i

doušnik ambasade SSSR-a u Sjedinjenim Državama. FBI ga je uhapsio 1948.
godine, zatim mu odobrio smanjenje kazne, posle čega je potvrdio da je
Aldžer His, savetnik predsednika Trumana, član Komunističke partije i da se
bavi špijunažom u korist Sovjetskog Saveza. Njegovo (lažno) svedočenje
iskoristili su predstavnik Nikson, senator Makarti, FBI i Republikanska partija
da unište ugled predsednika Trumana. „Slučaj His“ poslužio im je kao
opravdanje za lov na komunističke veštice na svim nivoima demokratske
vlasti.
Fuks Klaus. 1911–1988. Fizičar vrlo visokog nivoa, izbeglica iz nacističke
Nemačke. Kao član „Projekta Menhetn“ u Los Alamosu, bio je jedan od
tvoraca atomske bombe. Godine 1950, dok je radio na H-bombi, uhapšen je
u Londonu i priznao da je odavao tajne koje su omogućile da Sovjetski Savez
izvrši svoju prvu eksploziju atomske bombe 1949. godine. Pošto je osuđen
na nekoliko godina zatvora, Fuks je svoj čin stalno opravdavao potrebom da
se SSSR-u pruže mogućnosti da uspostavi „ravnotežu straha“, kao jedini
uslov za mir u toku Hladnog rata. Pošto je oslobođen 1959. godine, izbegao
je u Južnoafričku Republiku, gde je s kineskim fizičarima učestvovao u izradi
njihove prve atomske bombe.
Gold Hari. 1910–1972. Hemičar u Los Alamosu, uhapšen 1950. godine, priznao
da je agent za vezu između Fuksa i špijunske mreže sovjetskog konzulata u
Njujorku. Njegovo svedočenje dovelo je do hapšenja Dejvida Gringlasa i
supružnika Rozenberg.
Gringlas Dejvid. 1922. Bivši mehaničar atomskih fabrika iz Los Alamosa i brat
Etel Rozenberg, uhapšen je 1950. godine i osuđen zbog špijunaže. Svedočio
je protiv svoje sestre i zeta Džulijusa. Odobreno mu je umanjenje kazne i
osuđen je na petnaest godina zatvora.
His Aldžer. 1904–1996. Pravnik, član američke delegacije na Jalti, generalni
sekretar konferencije na kojoj je doneta Povelja Ujedinjenih nacija (1945),
predsednik Karnegijeve fondacije za mir (1946). U avgustu 1948. godine
Vitaker Čejmbers je bez ikakvog dokaza optužio Aldžera Hisa da je član
Američke komunističke partije i da se bavi špijunažom u korist Sovjeta. U toku
 Č
saslušavanja, Čejmbers, u stvari, Nikson i FBI, isfabrikovali su potpuno
izmišljene dokaze i prikrili elemente za njegovo oslobađanje. His je osuđen
na izdržavanje zatvorske kazne. Pošto je oslobođen rešetaka, ponovo je
zatvoren 1975. godine, ali je Vrhovni sud odbio (1976, potvrđeno 1982.) da
skine ljagu s njega. „Dokazi“ FBI-ja koji se odnose na „slučaj His“
nedostupni su do 2026. godine, što onemogućava da se sada sazna stvarna
količina manipulacija korišćena u toj aferi.
HUAC. House Committee on Un-American Activities – Komisija za
antiameričko delovanje (Kongres Sjedinjenih Država), od 1938. do 1975.
godine. HUAC je vodio istrage o stvarnim ili pretpostavljenim aktivnostima
članova Komunističke partije u okviru filmske industrije u Holivudu. Posle
sedam dana saslušanja, deset scenarista i režisera – Holivudska desetorica –
predati su sudu i osuđeni na zatvorsku kaznu. Kartel studija (i sindikata
glumaca kojim je rukovodio Ronald Regan) pripremio je potom listu
nepoželjnih, crnu listu Holivuda. U toku narednih desetak godina, stotinama
glumaca, režisera, scenarista i tehničara bilo je zabranjeno da rade i isključeni
su iz društva. Ostajanje bez posla, razvodi, finansijsko propadanje, progon,
izolovanost, depresija, samoubistva... Kampanja HUAC-a imala je za
posledicu hiljade uništenih života. Slava i talenat nisu nikoga zaštitili. Mnogi
su se pobunili; neki, kao Čarli Čaplin, Žil Dasen, Bertolt Breht, Džozef
Louzi, Tomas Man, Orson Vels, Žil Beri, napustili su Sjedinjene Države.
Drugi, bivši komunisti, kao Elija Kazan ili Bad Šulberg, pomislili su da je
njihov zadatak da prijave one za koje su verovali da su komunisti ili njihovi
simpatizeri. Obično se smatra da je afera Holivudske desetorice polazna tačka
makartizma, iako senator Makarti u to vreme nije bio član HUAC-a.
Huver Dž. Edgar. 1895–1972. Direktor FBI-ja (Federal Bureau of
Investigation) od 1924. do 1972. godine. Optužen je za zloupotrebu vlasti,
ucenu, povredu privatnosti, korupciju i šurovanje s mafijom.
Kac Oto. 1895–1952. Briljantan agent Kominterne i sovjetski špijun, čiji je život
bio buran i kao iz romana. Pošto je bio deo uticajne mreže kulturne špijunaže
Vilija Mincenberga, dospeo je do najprestižnijih krugova Holivuda i sa Doroti
Parker osnovao Antinacističku ligu. Godine 1952. osuđen je na smrt i
pogubljen od strane vlade Čehoslovačke, njegove rodne zemlje, posle jedne
parodije od procesa.
Kon Roj. 1927–1986. Kao vrlo mlad, u dvadeset prvoj, imenovan za tužioca
(zastupnika), pored državnog tužioca Sejpola (Menhetn). Makarti i Nikson
zapazili su ga prilikom procesa protiv Aldžera Hisa (1949), zatim protiv
supružnika Rozenberg, gde je odigrao prvorazrednu ulogu. Godine 1950.
 dobio je prednost u odnosu na Roberta Kenedija, pa ga je Makarti, na
predlog FBI-ja, izabrao za tužioca (Chief Counsel) stalne istražne
potkomisije. Jevrejin, i mada i sam homoseksualac, Kon je bio poznat po
svojoj ogorčenosti u odnosu na homoseksualce, za koje se pretpostavljalo da
to jesu ili one stvarne, kao i u odnosu na Jevreje. Godine 1953, pošto je
Makarti zapao u nemilost, postaje advokat specijalizovan za razvode. Godine
1986. optužen je za malverzacije, krivokletstvo, podmićivanje svedoka i
proneveru finansijskih sredstava, i smešten iza rešetaka. Podlegao je sidi,
mada je sve vreme tvrdio da ima rak jetre. Njegov neobičan životni put
korišćen je u brojnim filmovima i pozorišnim komadima.
Makarti Džozef Rejmond. 1908–1957. Senator iz Viskonsina od 1947. do
1957. godine. Makarti u januaru 1950. drži govor u Vilingu (Zapadna
Virdžinija) i navodi listu od dve stotine pet „članova Komunističke partije
koji rade u Stejt departmentu Trumanove administracije“. Mada je jedna
istraga Kongresa proglasila Makartijeve tvrdnje za „lažne, bez osnova i
izmišljene“, započela je strahovita antikomunistička kampanja koja je
uzburkala američki život u toku nekoliko godina i ostala upamćena pod
nazivom makartizam. Makarti 1953. godine postaje predsednik PSI-ja
(Permanent Subcommittee of Investigation, ne treba ga mešati sa
HUAC-om), potkomisije Kongresa sa ogromnim moćima i van kontrole. PSI
je pod Makartijevim rukovodstvom vodio sto šezdeset devet „istraga“ u toku
petnaest meseci postojanja. Od samog početka podržanu od strane Niksona,
Huvera i Republikanske partije, Makartijevu antikomunističku kampanju
podržali si i Katolička crkva i klan Kenedi. Desetine hiljada ljudi iz medija i sa
filma, činovnika, profesora, ljudi sa univerziteta, bili su upisani u crnu listu
koja ih je isključivala s posla i na taj način uništavala njihove porodice,
zabranjivala njihovoj deci da idu u školu i vodila brojnim optužbama i
samoubistvima. Godine 1954. napao je vojsku (bez dokaza je zahtevao
isključenje oficira visokih činova), ali je time označio svoj pad. Umro je od
ciroze jetre 2. maja 1957. godine.
Munt Karl. 1900–1974. Specijalista za oblast obrazovanja, senator iz Južne
Dakote, član Komisije HUAC-a u nekoliko navrata. Makarti ga je 1954.
godine imenovao za rukovodioca za saslušanja pred potkomisijom koja je
vodila istragu u okviru vojske (Army–McCarthy Hearings).
Nikson Ričard. 1913–1994. Dva puta predsednik Sjedinjenih Država. Član
Predstavničkog doma (Republikanska partija) 1947, senator Kalifornije 1950,
potpredsednik od 1953. do 1961. godine. Džon F. Kenedi pobedio ga je na
predsedničkim izborima 1960, ali je izabran 1968. godine. U početku svoje
karijere istakao se ulogom pored Makartija. Godine 1969. započeo je
 povlačenje američkih trupa iz Vijetnama, bez kontrole Kongresa pojačavao
ilegalne intervencije CIA u Južnoj Americi i podržavao paravojne formacije u
ustancima
Č
protiv demokratski izabranih socijalističkih vlada (Aljende, Čile, 1973.
godine). Pošto je drugi put izabran 1972, bio je prinuđen da preda mandat
1974. godine zbog afere „Votergejt“.
OSS. Office of Strategic Services. Informativna agencija američke vlade,
formirana 1942. godine, posle ulaska Sjedinjenih Država u rat. OSS je 1947.
godine zamenila CIA (Central Intelligence Agency).
Parker Doroti. 1893–1967. Pesnikinja i scenarista brojnih remek-dela američkog
filma. Kao član osnivač Pokreta za slobode građanskih prava, 1936. godine
je, sa Otom Kacom, osnovala Antinacističku ligu. Makarti ju je stavio na crnu
listu Holivuda.
Ruzvelt Frenklin Delano. 1882–1945. Bio je predsednik Sjedinjenih Država u
četiri navrata, od 1932. do 1944. godine.
Rozenberg: Džulijus, 1919–1953; Etel, 1918–1953. Optuženi da su Sovjetima
odavali tajne u vezi s atomskom bombom, supružnici Rozenberg osuđeni su
na smrt 1951. i pogubljeni 1953. godine, uprkos međunarodnoj kampanji
podrške. Danas se zna da je taj par vatrenih komunista pripadao špijunskoj
mreži koja je radila za SSSR, ali da uopšte nije učinio ništa u odavanju tajni o
atomskoj bombi.
Sejpol Irving Hauard. 1905–1977. Državni tužilac (Attorney General) iz
Njujorka. Njegov kabinet (kojem je pripadao Kon) rukovodio je procesima
protiv komunista, naročito procesima Aldžeru Hisu i bračnom paru
Rozenberg.
Sobel Morton. 1917. Pošto ga je Hari Gold 1950. godine izdao FBI-ju, kao i
supružnike Rozenberg, pobegao je s porodicom u Meksiko, gde je uhapšen i
predat FBI-ju. Osuđen je na trideset godina zatvora, oslobođen 1969. i do
kraja života držao konferencije o slobodi političkog izbora. U intervjuu koji je
2008. dao Njujork tajmsu, prvi put je priznao svoju pripadnost mreži
sovjetske špijunaže između 1942. i 1945. godine.
Truman Hari S. 1884–1972. Predsednik Sjedinjenih Država od aprila 1945. do
januara 1953. godine. Njegovo predsednikovanje obeležilo je nekoliko
značajnih događaja: bombardovanje Hirošime i Nagasakija atomskom
bombom (6. odnosno 9. avgusta 1945. godine) i kraj Drugog svetskog rata;
Maršalov plan; početak Hladnog rata sa SSSR-om; nastanak NATO-a i
 OUN-a; Korejski rat (1950). Njegov drugi predsednički mandat ograničio se
na borbu protiv republikanaca i makartizma u najvećem procvatu.
Veksler Džejms A. 1915–1983. Kao član Lige mladih komunista između 1934. i
1937. godine, odrekao se svojih uverenja posle jednog putovanja u Sovjetski
Savez. Imenovan je za glavnog urednika Njujork posta 1945. godine. Pošto
ga je
Makarti ispitivao 1953, priznao je svoju nekadašnju pripadnost Ligi mladih
komunista i odao imena ostalih komunista. Njujork post osnovan je 1801.
godine i jedan je od najstarijih američkih novina. Od 1977. godine u vlasništvu je
Ruperta Merdoka.
Vud Džon S. 1885–1968. Demokratski poslanik iz Džordžije, blizak Kju kluks
klanu, prisustvovao je zasedanjima HUAC-a od 1945. (saslušanje Holivudske
desetorice), zatim je bio predsedavajući od 1949. do 1952. godine. Nije se
pojavio na izborima za senatora 1952. godine.

U SOVJETSKOM SAVEZU

Alejhem Šolom. 1859–1916. Rođen kao Šolom Rabinovič. Verovatno

najpopularniji pisac na jidišu. Nikada dela napisana na jidišu nisu imala toliko
odjeka i nisu prevedena na toliko jezika. Njegov lik mlekadžije Tevijea
doživeo je brojne adaptacije širom sveta. Njegovo najslavnije delo bez
sumnje je A Fiddler on the Roof (Violinista na krovu), muzička komedija
koju je sa uspehom izvodio Jozef Štajn na Brodveju, a zatim širom sveta od
1960. do 1970. godine. Šolom Alejhem pobegao je u Njujork 1914, gde je i
umro 1916. godine.
Aleksandrov Grigorij. 1903–1983. Sineast i scenarist, izumitelj sovjetskog
muzičkog filma (Veseli dečaci, 1934). Godine 1948. proglašen je za narodnog
umetnika SSSR-a i dva puta dobio Orden Lenjina, 1948. i 1950. godine.
Alter Viktor. 1890–1943. Kao člana organizacije Bund, zajedno sa Henrikom
Erlihom, NKVD ga je uhapsio 1939. godine i osudio na smrt, da bi mu kazna
bila zamenjena sa deset godina u gulagu. Kada je oslobođen, organizovao je
Jevrejski antifašistički komitet. Pošto je ukazao na sovjetsku odgovornost za
pokolj poljskih oficira u Katinu 1940. godine, osuđen je i pogubljen. Kao i
Erlihovo, i njegovo hapšenje izazvalo je talas protesta na Zapadu.
Bergelson David. 1884–1952. Pisac na jidišu. Bio je član Jevrejskog
antifašističkog komiteta, uhapšen je 1949. i tajno pogubljen u toku Noći
pobijenih pesnika, između 12. i 13. avgusta 1952. godine. Delo Stormteg
(Dani oluje) objavljeno je 1928. godine.
Berija Lavrentij. 1899–1953. Član Čeke, zatim GPU-a, onda narodni komesar
Unutrašnjih poslova (NKVD) od 1938. do 1945. godine, član Politbiroa od
1946. do 1953, bio je jedna od zlokobnih figura staljinističkog terora. Posle
Staljinove smrti optužen je za zaveru i kasnije pogubljen u tajnom procesu.
Blumental Tamarina Marija. 1859–?. Veoma popularna glumica iz Moskve,
naročito zapažena u ulozi u delu U potrazi za srećom (1936) Vladimira Korča
Sablina. Odlikovana kao narodna glumica SSSR-a.
Buđoni Semjon. 1883–1973. Konjanik Crvene armije, postao je maršal 1935.
godine. Odgovoran za poraz od nemačkih trupa u Ukrajini. Staljin ga je
postavljao isključivo na nevažna mesta.
Buharin Nikolaj Ivanovič. 1888–1938. Kao član političkog biroa
Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS) delio je moć sa Staljinom od
1925. do 1929. godine. „Desničar“ koji se suprotstavio razuzdanosti
staljinizma završio je tako što je uhapšen 1937. i posle parodije od procesa
koji je obeležio to vreme, streljan je 1938. godine.
Bulgakov Mihail. 1891–1940. Romansijer i dramaturg, lekar po obrazovanju.
Njegovi romani i komadi, surove satire režima, odlično prihvaćeni od strane
publike, postali su od 1926. godine meta pristalica proleterske literature.
Staljin, koji je otvoreno hvalio Bulgakovljev talenat, zabranio ih je 1929.
godine. Njegovo remek-delo Majstor i Margarita, započeto 1928. godine i
stalno prerađivano, objavljeno je nekoliko godina posle njegove smrti. Prva
prečišćena verzija pojavila se 1967. godine, dok je jedna neprerađena verzija
kružila tajno. Prva potpuno zvanična verzija objavljena je u SSSR-u 1973.
godine.
Donskoj Mark Semjonovič. 1901–1981. Sineast. U više navrata bio je nosilac
Ordena Staljina (1941, 1946. i 1948. godine). Od 1949. do 1954. bio je u
nemilosti. Bio je član žirija Kanskog festivala 1972. godine.
Dovjenko Aleksandar. 1894–1956. Sineast. Njegovi filmovi Arsenal, Zvenigora
(oba iz 1928. godine) i Zemlja (1930) čine ukrajinsku trilogiju.
Dunajevski Isak. 1900–1955. Kompozitor. Autor mnoštva pesama na ruskom
jeziku i jidišu.
Enukidze Abel ili Avel; Ujka Abel. 1877–1937. Gruzijac, Staljinov prijatelj iz
detinjstva. Isključen iz KPSS 1935, optužen da je izdajnik i špijun, ubijen
1937. godine.
Erenburg Ilja. 1891–1967. Romansijer i esejist, ratni izveštač za vreme Drugog
svetskog rata i osnivač Jevrejskog antifašističkog komiteta, pored Solomona
Mihoelsa. S Vasilijem Grosmanom doprineo je stvaranju Crne knjige o
uništavanju Jevreja, zbirke članaka, svedočenja i dokumenata o nacističkim
 zločinima i genocidu nad Jevrejima, koja je zabranjena. Njegov roman
Otapanje snega, koji se pojavio 1954. godine, kritika je sovjetskog načina
života u vremenu staljinizma. Vitez Legije časti (1944), član Svetskog saveta
za mir, nosilac Lenjinovog međunarodnog ordena za mir (1952), umro je
1967. godine.
Erlih Henrik. 1882–1942. Član Jevrejskog antifašističkog komiteta, šef Bunda
zajedno sa Alterom. Staljin ga je likvidirao 1942. godine. Kao što je bio slučaj
sa Alterom, i njegovo hapšenje izazvalo je talas protesta na Zapadu.
Fefer Icik. 1900–1952. Pesnik koji je pisao na jidišu. Ratni reporter u Crvenoj
armiji za vreme Drugog svetskog rata, član Jevrejskog antifašističkog
komiteta, agent NKVD-a, pogubljen prilikom Noći pobijenih pesnika
između 12. i 13. avgusta 1952. godine.
Feklisov Aleksandar. 1914–2007. Sovjetski špijun, nastanjen u Njujorku, zatim
u Londonu, optužen da je održavao veze sa Fuksom i bračnim parom
Rozenberg.
Goldfaden Avram. 1840–1908. Pesnik, dramaturg na jidišu, smatra se
osnivačem jidiš pozorišta. Umro je u Njujorku u januaru 1908. godine.
Gorki Maksim, pseudonim Alekseja Maksimoviča Peškova. 1868–1936.
Pesnik, romansijer i dramaturg, čije je delo uticalo na svetsku literaturu.
Njegov najslavniji roman Mati (1907) i njegov pozorišni komad Podzemlje
(1902) postigli su međunarodni ugled. Godine 1906, pošto je zbog svojih
revolucionarnih ideja proveo godinu dana u zatvoru, otišao je u inostranstvo.
Prvi put se vratio u SSSR posle revolucije, ponovo otišao u inostranstvo, pa
se vratio i definitivno tu skrasio. Odigrao je najznačajniju ulogu u
uspostavljanju socijalističkog realizma, a od 1932. do 1934. godine rukovodio
je Udruženjem pisaca. Bezrezervno je slavio izgradnju staljinističkog
boljševičkog socijalizma i prevaspitavanje putem rada, to jest, gulaga.
GOSET. Jevrejsko nacionalno pozorište, osnovano 1919. godine. Njime je
najpre rukovodio Aleksandar Granovski (1890–1937). Njegove plafone i
zidove dekorisao je Šagal, koji je isto tako smislio kostime. Repertoar je
sadržao adaptacije tekstova na jidišu, dela i prevode Šekspira, naročito Kralja
Lira i Ričarda III. Godine 1928, posle istupanja Granovskog, rukovođenje
pozorištem povereno je Solomonu Mihoelsu. On je ubijen 1948. godine po
Staljinovom nalogu. Nekoliko meseci kasnije, 16. novembra 1949, pozorište
je zatvoreno. Ono je bilo najznačajnija jevrejska institucija Sovjetskog Saveza.
Grosman Vasilij. 1905–1964. Pisac i disident. Kao član Udruženja pisaca od
1937. godine doživeo je da njegova drugarica (Olga Guber) bude uhapšena
1938. i svim snagama upinjao se da je održi u životu. Od početka nacističke
 invazije 1941. godine Vasilij Grosman dobrovoljno se prijavio da bude deo
ratnih reportera Crvene zvezde (Krasnaja zvezda), lista Crvene armije.
Njegovi tekstovi, koji su izlazili sve vreme tokom opsade Staljingrada, učinili
su ga slavnim. Posle povlačenja nacista nastavio je da piše reportaže sa fronta
i obelodanio masovne pokolje Jevreja, građana Ukrajine, posebno u
Berdičivu, njegovom rodnom mestu, gde je njegova majka bila jedna od onih
koji su stradali. Pošto je ušao u Treblinku 1944. godine napisao je Pakao
Treblinke, što je poslužilo kao svedočenje u Nirnbergu. Godine 1945. s
pobedonosnom Crvenom armijom stigao je do Berlina. Od 1941. godine
proveo je više od hiljadu dana na frontu. Po povratku u SSSR uvažavan je
kao heroj i objavio je brojne tekstove o ratu. Sa Iljom Erenburgom
učestvovao je u sastavljanju Crne knjige o uništavanju Jevreja, koja je
zabranjena 1949. godine. U konfliktu s vlašću, koji je postajao sve uočljiviji,
1962. godine završio je Život i sudbinu, što se smatra remek-delom romana
na ruskom jeziku dvadesetog veka. Njegovo delo, sa delima Pasternaka i
Solženjicina, predstavlja potpuno obelodanjivanje nehumanosti sovjetskog
totalitarizma. Uprkos suprotnim mišljenjima, Grosman je svoj rukopis
podvrgao cenzuri. KGB je odmah zgrabio kopije i skice da ih uništi... sa
izuzetkom jedne kompletne kopije. Osamnaest meseci kasnije Vasilij
Grosman je umro od raka. Mada se verovalo da je roman nestao, Andrej
Saharov je 1980. godine pribavio sačuvani primerak Života i sudbine kod
jednog švajcarskog izdavača (L’Âge d’Homme), koji ga je objavio iste godine.
U Rusiji se pojavio tek 1989. godine.
Jegorov Aleksandar. 1883–1939. Maršal, uhapšen 1938. godine i pogubljen,
žrtva velikih čistki. Bio je suprug glumice Galje Jegorove.
Jidiš. Govorni jezik oko jedanaest miliona ljudi pre Drugog svetskog rata. Jidiš
se najpre pojavio u dolini Rajne, u jevrejskim zajednicama koje su tu bile
nastanjene još od rimskog doba. Da bi se zaštitile od neprijateljski
raspoloženog susednog stanovništva, one su pomoću hebrejskih reči
pretvorile narodni jezik u zaseban, jidiš, jedini jezik koji nije nastao iz potrebe
za komunikacijom već za odbranom. Prva dela na jidišu, zapisana pomoću
znakova hebrejske azbuke, pojavljuju se u dvanaestom veku. Od tada je
bogata literatura – čak nagrađena Nobelovom nagradom, dodeljenom 1978.
godine romanopiscu Isaku Baševisu Singeru (1904–1991) – napisana na tom
jeziku.
Kalinjin Mihail; Tata. 1875–1946. Predsednik Vrhovnog sovjeta do 1946.
godine. Njegova supruga je od 1938. do svoje smrti bila u izgnanstvu zbog
toga što je kritikovala Staljina.
Kapler Aleksej Jakovlevič. 1903–1979. Pozorišni čovek, glumac, sineast i
scenarist, odlikovan Ordenom Staljina 1941. godine. Bio je reporter pri
Crvenoj armiji za vreme Drugog svetskog rata. Kada je imao četrdeset
godina, započeo je vezu sa Svetlanom, Staljinovom kćerkom jedinicom od
šesnaest godina. Diktator je optužio Kaplera da špijunira za račun Britanaca i
osudio ga na gulag, odakle je pobegao.
Kozincev Grigorij Mihailovič. 1905–1973. Sineast. Posle Drugog svetskog rata
preneo je na filmsko platno adaptacije velikih književnih dela, kao što su
Pasternakovi značajni prevodi Hamleta (1964) i Kralja Lira (1969).
Kvašnjikov Leonid. 1905–1993. Hemičar, na čelu tehničke špijunske službe
KGBa, nastanio se u Njujorku 1943. godine kao diplomata. Bio je jedan od
inicijatora sovjetske špijunske mreže u vezi s američkom atomskom
bombom.
Lukov Leonid. 1909–1963. Sineast, realizovao velike proleterske projekte i
propagandne filmove. Umro za vreme snimanja filma Pokloni mi poverenje,
jednog od prvih koji pokušavaju da obelodane Gulag.
Majakovski Vladimir Vladimirovič. 1893–1930. Jedan od najvećih i
najslavnijih pesnika na ruskom jeziku. Futurist koji je želeo da modernu
umetnost stavi u službu revolucije osnivanjem Levog fronta (LEF),
sovjetskog avangardnog časopisa. U komadu Stenica, uz dozu humora, žigoše
malograđanski proleterijat. Izvršio je samoubistvo 1930. godine.
Mejerhold Vsevold Emilijevič. 1874–1940. Dramaturg i režiser. Njegove
inovatorske koncepcije koje naginju konstruktivizmu i režija koja se pretežno
oslanja na tekstove, izazivale su Staljinov bes. On je inicirao Pasternakov
prevod Hamleta, koji je sanjao da postavi na scenu. Od 1930. bio je na udaru
cenzure, pa je pozorište Mejerhold iz Moskve zatvoreno 1938. godine.
Uhapšen je 1939.
i tajno pogubljen 1940. godine.
Mihoels Solomon Josifovič. 1890–1948. Glumac. Solomon Mihoels je 1920.
imenovan za umetničkog direktora GOSET-a, Jevrejskog nacionalnog
pozorišta u Moskvi. Počev od 1939. postaje član Umetničkog saveta pri
Sovjetu komesara naroda SSSR-a. Od 1941. postaje predsednik Jevrejskog
antifašističkog komiteta. Godine 1943. odlazi sa službenom delegacijom u
Sjedinjene Države, Kanadu, Meksiko i Veliku Britaniju da prikupi sredstva za
sovjetske ratne napore. U toku te turneje ukazuje na Birobidžan, jevrejsku
autonomnu oblast koju je stvorio Staljin. Njegova turneja doživela je
ogroman uspeh i donela nekoliko desetina miliona dolara u Sovjetski Savez.
U Minsku ga je 13. januara 1948. ubila Državna tajna služba po nalogu
 Staljina, u toku zvanične antisemitske kampanje. Njegovo ubistvo prikazano
je kao nesrećan slučaj.
Mikojan Anastas. 1895–1978. Član Politbiroa od 1935. do 1966. godine. Pao u
nemilost 1952. i izbegao smrt zahvaljujući diktatorovoj smrti. Bio je
predsednik Vrhovnog sovjeta od 1964. do 1965. godine.
Molotov Vjačeslav. 1890–1986. Član Politbiroa, dugo je bio Staljinova desna
ruka. Bio je jedan od tvoraca „dekulakizacije“ sela koja je dovela do velike
gladi tridesetih godina dvadesetog veka i aktivno podržavao strahote velikih
čistki. Kao ministar spoljnih poslova u predvečerje Drugog svetskog rata, u
avgustu 1939, potpisao je s Ribentropom pakt o nemačko-sovjetskom
nenapadanju. Taj pakt bio je raskinut u junu 1941, kada je Nemačka
okupirala Sovjetski Savez. Molotovljeva supruga Polina, član Jevrejskog
antifašističkog komiteta, poslata je u gulag 1949. godine, za vreme
antisemitske kampanje. Molotov je 1952. isključen iz Politbiroa, a to što je
preživeo verovatno duguje Staljinovoj smrti. Učestvovao je u pokušaju
Hruščovljevog svrgavanja 1957. godine.
Ordžonikidze Grigorij, zvani Sergo. 1886–1937. Gruzijac, član Politbiroa.
Staljin ga je osumnjičio za izdaju i bio je nateran da izvrši samoubistvo 1937.
godine.
Pasternak Boris Leonidovič. 1899–1960. Pesnik i romansijer. Već 1922. stiče
slavu svojim pesmama. Godine 1935. piše prozu kojom podseća na
samoubistvo svog prijatelja Majakovskog. Te iste godine, zbog nesuglasica sa
zvaničnom sovjetskom poezijom, posvećuje se prevođenju, posebno
Šekspira. Ipak, između 1943. i 1945. objavljuje dve zbirke pesama. Njegovo
remek-delo Doktor Živago, hronika koja kritikuje staljinističko nasleđe
revolucije i ludosti otuđene vlasti, odbijeno je 1957. i nije moglo biti
objavljeno. Rukopis je posle neverovatnog putešestvija objavljen u Italiji kod
izdavača komuniste Feltrinelija (piratsko izdanje na ruskom u Holandiji, u
avgustu 1958. godine). Merama odmazde Pasternak je 1958. isključen iz
Udruženja sovjetskih pisaca. Naredne godine Hruščov se žestoko usprotivio
Pasternakovoj nominaciji za Nobelovu nagradu za književnost. Pasternak je
morao da izabere: da dobije nagradu i da se više ne vrati u SSSR, ili da ostane
u svojoj dači u Peredelkinu. On se odlučio za SSSR, ali mu je Nobelova
nagrada ipak dodeljena. Roman je postigao svetski uspeh, uz veliki gnev
sovjetske vlasti. Pasternak je 15. marta 1959. optužen za izdaju domovine.
Zabranjene su mu posete i kontakti sa strancima. Umro je 30. maja 1960.
godine. Rehabilitovan je 1987. godine.
 Doktor Živago izveden je u Sovjetskom Savezu 1988, ali Pasternakova
porodica nikada nije dobila novac od Nobelove nagrade, već ga je uzela
sovjetska država.
Perec Ichok, zvani Lejbuš Perec. 1852–1915. Pisac, jedan od rodonačelnika
jidiš književnosti. Autor je brojnih priča i pripovedaka, od kojih je
najpoznatija Hasidske priče (1900).
Rajsner Larisa. 1895–1926. Književnica, autorka dela Hamburg na barikadama
i Front (1924). Proslavila se angažovanjem uz revolucionare koji su se borili
protiv zloglasnih legija u Čehoslovačkoj i inspirisala Višnjevskog za junakinju
Optimističke tragedije (1933).
Sforim Mendel Moher. 1836–1917. Pseudonim Šolema Jakova Abramoviča.
Jedan od tvoraca jidiš književnosti i autor slavnog lika hromi Fiške.
Staljin. Josif Visarionovič Džugašvili, zvani Staljin, s nadimkom Soso ili
Koba. 1859–1953. Sekretar Boljševičke partije od 1922. do 1953, predsednik
Sovjeta ministara od 1941. do 1953. godine, maršal, generalisimus. Njegova
moć u partiji postala je stvarna i apsolutna posle Lenjinove smrti i ubistva
Kirova, jedinog kandidata kojeg je istakla opozicija u okviru boljševika.
Njegova vladavina odlikuje se apsolutnim totalitarizmom države,
zasnovanom na tlačenju, optužbama i Gulagu. Da bi pokorio seljake Ukrajine
i „bogate“ seljake, Staljin je organizovao i održavao stanje velike gladi
(1931–1934), što je rezultiralo sa dva miliona mrtvih. Velike čistke (period
Ždanova) od 1934. do 1938, a zatim od 1946. do 1953. godine (period Berije)
prouzrokovale su milion pogubljenja i devet do dvanaest miliona
„premeštenih“ osoba.
SSSR je, takođe, platio ogroman ljudski danak s više od petnaest miliona mrtvih
u velikom patriotskom ratu (1941–1945). Posle rata Staljin se bacio na
poslednju paranoičnu čistku, ovog puta ciljajući na Jevreje (Zavera belih
bluza). Umro je od izliva krvi u mozak 5. avgusta 1953. godine.
Staljin Svetlana Alilujeva. 1926–2011. Staljinova kći jedinica iz braka s
njegovom drugom suprugom, Nadeždom Alilujevom. Njena veza s glumcem
Aleksejem Kaplerom, kada je imala šesnaest godina, razbesnela je Staljina.
Kapler je osuđen na gulag. Svetlana se najpre udala za Grigorija Morozova,
koji je bio Jevrejin, a drugi put za Jurija Ždanova, čoveka koji je bio Staljinova
desna ruka. Prilikom boravka u Indiji 1967. godine, iskoristila je priliku da
zatraži politički azil u Sjedinjenim Državama, ostavljajući u Sovjetskom
Savezu sina i kćerku, rođene u njena dva braka. U Sjedinjenim Državama
ukazala je na sovjetsku diktaturu i onu za vreme režima njenog oca, naročito
u svojoj knjizi Dvadeset pisama prijatelju (Twenty Letters to a Friend, 1967).
 Godine 1984. kratko je boravila u Sovjetskom Savezu da vidi decu, a onda se
vratila da živi u Sjedinjenim Državama.
Umetničko pozorište iz Moskve (Moskovski hudožestveni teatar, MHT).
Osnovali su ga Konstantin Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko
1897. godine. Još je aktivno.
Višnjevski Vsevold Vitalevič. 1900–1951. Dramaturg i scenarist. Ratni izveštač
Pravde. Scenarist Mornara iz Kronštata (1936). Njegovo najpoznatije delo je
Optimistička tragedija (1933).
Vorošilov Kliment (Klim). 1881–1969. Maršal, nije uspeo da spreči Nemce da
okupiraju Lenjingrad. Član Politbiroa do 1952. godine. Bio je oženjen
Jekaterinom Vorošilovom.
Neke istorijske i kulturne zabeleške10

DATUMI
SSSR
Sjedinjene Države
Francuska i Evropa
Umetnost i književnost

1922.
Staljin generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza do 1952.
30. decembar: zvanično konstituisanje SSSR-a. Čeka postaje GPU.
Oklopnjača Potemkin, Ajzenštajnov film. Nemirna vremena, Mandeljštamove
pripovetke. Stihovi Bloku Marine Cvetajeve.
Osnivanje jidiš književnog pokreta Kaliastra (Grupa) u Poljskoj, koja obuhvata
najveće autore na jidišu.

1923.
Na frontu i Hamburg na barikadama Larise Rajsner.

1924.
Lenjinova smrt.
Bela garda Bulgakova.
1925.
Napuštanje nove ekonomske politike (NEP) koju je ustanovio Lenjin 1921.
godine. Smrt Larise Rajsner. Crni čovek Jesenjina. Jesenjinova smrt.

1926.
Rođenje Svetlane, Staljinove kćerke.
Umetničko pozorište postaje Pozorište Vahtangov. Crvena konjica Babela.
1928.
Osnivanje jevrejske oblasti Birobidžan.
Šolohov započinje Tihi Don, džinovsku sagu koja je završena 1940. godine.
Solomon Mihoels postaje direktor jidiš pozorišta (GOSET).

1929.
Borba protiv kulaka, bogatih seljaka veleposednika i započinjanje kolektivizacije
imanja, što je dovelo do velike gladi 1932. godine.
Huver predsednik. Krah Vol strita.
Čovek iza kamere, film Džige Vertova. Bulgakov započinje Majstora i
Margaritu. Udruženje sovjetskih dramaturga zabranjuje njegova prva četiri
pozorišna komada.
Di fir Zaytn fun mayn Velt (Četiri lica mog života), jidiš poema Meleka Raviča.
David Bergelson započinje Bam Dnyeper (Na Dnjepru). Crveno klasje Hameta.
Berlin Aleksanderplac 2 Deblina.

1930.
Mart: Staljin u Pravdi objavljuje Vrtoglavi uspeh.
Radni logori koje je osnovao Lenjin 1917. godine postaju sastavni delovi jednog
ogranka NKVD-a, Gulag (skraćenica od Главное управление лагерей и
мест заключения – Glavna uprava logora).
30. april: samoubistvo Majakovskog.
Malteški soko Hameta.

1932.
Ponovno uvođenje domaćih pasoša za sovjetske građane. Početak velike gladi.
Ona će trajati do 1933/34. godine.
Ruzvelt predsednik.
Najbolji na svetu Oldusa Hakslija.
Der Sotn in Goray (Satana u Goreju) Isaka Baševisa Singera.
Bunjin emigrirao u Francusku, Nobelova nagrada za književnost.

1933.
Gorki izabran za predsednika Društva sovjetskih pisaca. Optimistička tragedija
Vsevolda Višnjevskog. Drugi dan postanja Ilje Erenburga.

1934.
1934–1938: velike čistke. GPU postaje NKVD. Birobidžan postaje autonomna
oblast.
Kongres sovjetskih pisaca utvrđuje pravila socijalističkog realizma.
Birobidzhaner (Narod Birobidžana) Davida Bergelsona.

1935.
Pikova dama Mejerholda.

1936.
Novi porodični kodeks: razvod se ne preporučuje, zabrana abortusa.
Jul: početak Španskog građanskog rata. U Francuskoj, Leon Blum postaje
predsednik Saveta nacionalnog fronta.
Umro Gorki. Bulgakov započinje Pozorišni roman.
Robber Bojtre, poema Moše Kulbaka na jidišu. Baladn un Groteskn (Balade i
Groteske) Kacizna.
Povratak iz SSSR-a Žida.

1937.
Varlam Šalamov, pisac i novinar, poslat u logore Kolime, „zemlje bele smrti“.
Mark Donskoj snimio film po romanu Detinjstvo Maksima Gorkog.
Šagal oslikava Jevrejsko umetničko pozorište i beži u Francusku.
O miševima i ljudima Štajnbeka. Pikasova Gernika izložena u Parizu.
1938.
Ruski jezik postaje obavezan u svim školama u SSSR-u. U Birobidžanu jidiš gubi
status službenog jezika.
Formiranje komisije za antiameričko delovanje (HUAC).
Pesnik Osip Mandeljštam umire prilikom odvoženja u Kolimu. Aleksandar
Nevski, Ajzenštajnov film, muzika Prokofjeva.
Mučnina, Sartr.

1939.
Avgust: pakt o nenapadanju između SSSR-a i Nemačke.
Na Ajnštajnov nagovor, početak „Projekta Menhetn“ za razvoj nuklearnog
naoružanja.
April: kraj Španskog građanskog rata.
3. septembar: početak Drugog svetskog rata.
Ruska turneja Madam Bovari i Stenice Majakovskog, u režiji Tairova.
Majka Hrabrost i njena deca, Breht. 23. septembar: umire Frojd.

1940.
Ubistvo Trockog.
18. jun: De Golov apel. 22. jun: u Francuskoj primirje i nastanak režima u Višiju,
na čelu s Petenom.
27. januar: tajno je streljan Isak Babelj. 10. mart: smrt Bulgakova. Pogubljenje
Mejerholda. Pasternak završava prevod Hamleta.
Tsu a yidishe tentserin (Jednoj jidiš igračici), poema Pereca Markiša na jidišu.
Diktator, sa Čaplinom u glavnoj ulozi.

1941.
Jun: raskidanje nemačko-sovjetskog pakta. Nemačka okupira SSSR.
Leto: bombardovanje Moskve. Evakuacija studija i filma ka Alma Ati.
Decembar: zima zaustavlja nemačku armiju pred vratima Moskve.
7. decembar: japanski napad na Perl Harbor. Ulazak Sjedinjenih Država u rat.
Premijera Maskarade u Pozorištu Vahtangov, po Ljermontovu. 31. avgust: pošto
su njena dela zabranjena za objavljivanje, obesila se Marina Cvetajeva. Građanin
Kejn Orsona Velsa.
1942.
Opsada Staljingrada i sovjetska ofanziva pred gradom. Osnivanje Jevrejskog
antifašističkog komiteta.
Osnivanje OSS-a (Office of Strategic Services). Novembar: američko iskrcavanje
u Severnoj Africi. „Projekat Menhetn“ smešten je u Los Alamos.
Hrabrost, poema Ane Ahmatove, objavljena je na naslovnoj strani
Pravde. I. B. Singer postaje američki građanin. Stranac Kamija.

1944.
Kraj opsade Staljingrada.
6. jun: iskrcavanje saveznika u Normandiji. 1944–1946: De Gol privremeni
predsednik Republike Francuske.
Posle ulaska u Treblinku, Vasilij Grosman objavljuje Pakao Treblinke.

1945.
Truman predsednik. 6. i 9. avgust: atomske bombe bačene na Hirošimu i
Nagasaki.
27. januar: Crvena armija oslobađa Aušvic.
Februar: konferencija na Jalti.
8. maj: kapitulacija Nemačke.
15. maj: kapitulacija Japana.
24. oktobar: službeni nastanak OUN (Organizacija Ujedinjenih nacija).
Novembar: otvaranje Nirnberškog procesa.
Solženjicin osuđen na gulag. Džulijus Margolin objavljuje Putovanje u zemlju
ZeKa, svedočenje o njegovim godinama provedenim u gulagu.

1946.
CIG (Central Intelligence Group), zatim CIA, zamenjuje OSS.
Francuska u ratu sa Indokinom do 1954. godine.
Zabrana drugog dela Ivana Groznog.

1947.
HUAC proširuje svoje istrage na filmski milje. Objavljena je crna lista, na
osnovu koje se brojnim umetnicima zabranjuje da rade.
Vensan Oriol predsednik IV francuske republike.
Oluja i Povratak u Sjedinjene Države Erenburga.
Tsvey Veltn (Dva sveta) Davida Bergelsona.
Ako je to čovek Prima Levija. Dani naše smrti Davida Rusea.
HUAC ispituje Brehta, Čaplina i Velsa. Breht je proteran iz Sjedinjenih Država.

1948.
Ubistvo Solomona Mihoelsa, slavnog glumca, direktora GOSET-a i predsednika
Jevrejskog antifašističkog komiteta.
Izglasan Maršalov plan za Evropu. Vitaker Čejmbers svedoči protiv Aldžera
Hisa, optuženog za špijunažu u korist SSSR-a.
14. maj: Ben Gurion proglašava nezavisnost Izraela.
1984, Orvel.

1949.
29. avgust: prva proba atomske bombe.
Otvaranje strahovite kampanje protiv mreže američkih špijuna.
Kravčenko, autor dela Odabrao sam slobodu, dobija proces protiv francuskih
pisaca.
Smrt trgovačkog putnika Artura Milera.

1950.
Korejski rat do 1953. godine.
Septembar: izglasan zakon o unutrašnjoj bezbednosti, namenjen da uguši
delovanje komunista. Klaus Fuks i bračni par Rozenberg, između ostalih,
optuženi su za špijunažu za SSSR.
Smrt Tairova.
Tramvaj zvani želja, film Elije Kazana.

1952.
Noć između 12. i 13. avgusta: Noć pobijenih pesnika. Trinaest pesnika i pisaca
na jidišu tajno su streljani po kratkom postupku.
Ajzenhauer predsednik.
Kazan odaje HUAC-u umetnike za koje se pretpostavlja da su komunisti ili rade
protiv Amerike. Džozef Louzi, koga je HUAC ispitivao, beži u Veliku
Britaniju. Čaplin beži u Švajcarsku.

1953.
5. mart: smrt Staljina.
Septembar: Hruščov postaje prvi sekretar KPSS. „Zavera belih bluza“ posle
žestoke antisemitske kampanje dovodi do brojnih hapšenja.
Albert Ajnštajn osuđuje makartizam. Supružnici Rozenberg pogubljeni.
Veštice iz Salema Artura Milera igrane na Brodveju.
Mlekadžija Tevije, koga je stvorio Šolom Alejhem 1895. godine na osnovu
izmišljene ličnosti, odigran je na jidišu u Sjedinjenim Državama; njegova
engleska verzija A Fiddler on the Roof (Violinista na krovu) doživela je
ogroman uspeh n Brodveju 1963. godine.

1954.
Pokrenuta je inicijativa za kritiku Makartija.
Di Lider fun mayn Lider (Pesme o mojim pesmama), pesme Meleka Raviča na
jidišu.

1956.
Priče sa Kolime Šalamova tajno objavljene u Moskvi.
HUAC ispitivao Artura Milera.

1957.
U Italiji objavljen Pasternakov Doktor Živago. Lete ždralovi, film Kalatozova.

1958.
Pasternak dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Politbiro odbio nagradu.
1960.
30. maj: umire Pasternak.
Der Kuntsnmakher fun Lublin (Čarobnjak iz Lublina) I. B. Singera.
1961.
1. april: Gagarin prvi čovek u kosmosu.
Afera „Petorka iz Kembridža“.

Napomene
1 Francuski književnik, dramaturg i novinar, 1925. godine osnovao Akademiju ukrštenih reči. (Prim. prev.) 2
The House Un-American Activities Committee – istražni odbor Predstavničkog doma američkog Kongresa
zadužen za javne istrage subverzivne aktivnosti u SAD, koji je kao stalno telo postojao od 1945. do 1975.
godine. (Prim. prev.)
3 Office of Strategic Services – Kancelarija za strateške usluge, obaveštajna služba Sjedinjenih Američkih
Država, osnovana za vreme Drugog svetskog rata, preteča Centralne obaveštajne agencije (CIA). (Prim. lekt.)
4 Na ruskom se prezime za žene završava sa ’a’ samo ako posle imena ne sledi ime oca: Marina Andrejeva
Gusejev, ali zato Marina Gusejeva. U ovom romanu Amerikanci sistematski upotrebljavaju verziju bez
krajnjeg
’a’.
5 „Ko sam ja? Ja sam pesnik. / Šta to radim? Pišem. / Kako živim? Živim...“ (Boemi,
Pučini) 6 „Za snove i za himere / Za dvorce iz mašte / Imam beskrajno veliku dušu...“
(Ibid.) 7 Iz Pasternakovog dela Doktor Živago.
8 Bračni par osuđen za atomsku špijunažu u vreme Hladnog rata. Osuđeni su za špijunažu u korist SSSR-a
ipogubljeni na električnoj stolici u američkom zatvoru Sing Sing. (Prim. prev.)
9 Izvori: Rečnik judaizma, Rober Lafon; Vikipedija; Jevrejska enciklopedija; Carstvo jidiša, Rober Lafon;
zbirkaStare knjige; Vaskrsla reč, zbirno delo, Rober Lafon; Istorija jevrejskog naroda, Marek Halter,
Arto/Flamarion.
10Glavni izvori: Istorija Rusije, Rober Lafon, zbirka Stare knjige, 1949; Vikipedija; Jevrejska enciklopedija.
Marek Halter
STALJINOVA LJUBAVNICA
2015.

I izdanje

Za izdavača
Miroslav Josipović
Nenad Atanasković
Saša Petković

Izvršni urednik
Dubravka Trišić
 Urednik
Svetlana Babović

Lektura / Korektura
Sanja Kuzeljević / Ivana Ćurčić

Dizajn i prelom
Vulkan izdavaštvo

Štampa
Vulkan štamparija
Vojvode Stepe 643a, Beograd

Izdavač
Vulkan izdavaštvo d.o.o.
Gospodara Vučića 245,
Beograd office@vulkani.rs
www.vulkani.rs

Tiraž: 1.000 primeraka

www.balkandownload.org

Sadržaj
Staljinova ljubavnica 2
PRVI DAN 4
Vašington, 22. jun 1950. 4
Moskva, Kremlj 13
Vašington, 22. jun 1950. 26
Moskva, Kremlj 31
Vašington, 22. jun 1950. 42
DRUGI DAN 51
Vašington, 23. jun 1950. 51
Moskva 58
Vašington, 23. jun 1950. 91
TREĆI DAN 103
Vašington, 24. jun 1950. 103
Birobidžan 117
Vašington, 24. jun 1950. 143
Birobidžan 164
Vašington, 24. jun 1950. 189
Birobidžan 198
ČETVRTI DAN 227
Vašington 227
EPILOG 260
DODATNA OBJAŠNJENJA 262
Neke ličnosti i stvarne činjenice 263
Neke istorijske i kulturne zabeleške 274
Napomene 282