DŽEPNA KNJIGA

BELETRISTIKA
 MILAN OKLOPDŽIĆ

CA. BLUES
ROMANSCEN

DRUGO IZDANJE

BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFlCKI ZAVOD

Jean-Louis Lebris de Kerouacu,
nekih godina kasnije.
U prvom delu (AM), amplitudna
modulacija ima lenje karakteristike,
pa su lica i radnje delimično usporeni;
u drugom delu (FM), frekventna
modulacija je učestana, tako da su,
adekvatno, karakteri, radnje, dijalozi
itd., brži.

Tekst je prilagodljiv, u svim tačkama,

frekvencijama čitalaca i gledalaca.
AM
 1.

U SVETU POZNATI »CONDOR« U KO-

JEM SE POJAVLJUJE CAROL DODA.
RAZGOLIĆENA MUZIČKA REVIJA, NO-
ĆNA ZABAVA, PRIMAMO KREDIT-KA-
RTE. NE NAPLAĆUJEMO ULAZ. UGAO
COLUMBUS I BROADWAYA.

/ Otvarajući poštansko sanduče, primetio sam

tragove blata na vrhu desne cipele. To mora da
je još iz Evrope, ovde neprestano sija sunce.
Već dve nedelje sam u Kaliforniji: kupujući
jedan bicikl, pijući pivo, upoznajući se sa novim
licima (kao da je nemoguće upoznati se sa
nekim starim licem), spremajući se za preda-
vanja, perući zube preostalom ZIRODENT
pastom, odlazeći jedanput do okeana sa sekre-
taricom odeljenja (ona je tek nedavno imala
operaciju hemoroida), pokušavajući da prona-
đem svoju vrstu cigareta, pevajući neku pesmi-
cu koju sam, srećom, već bio čuo u Evropi,
nameštajući obojene sijalice na lampama u
novom apartmanu, potpisujući polisu zdrav-
stvenog osiguranja, gledajući kroz prozor na-
polje, gledajući kroz prozor unutra, bojažijivo
razgledajući biblioteku (kontrola na izlazu se
sastoji od jednog bubuljičavog mladića), osma-
trajući tela kako plutaju po obližnjem bazenu,
tražeći u ranim izmaglicama vrhove Siera-plani-
na na metamorfoznom horizontu, tuširajući se
satima, sa željom da ta topla voda već jednom
nestane kako bih na samom početku imao
razloga da nešto Amerikancima prebacim,
sa-punjajući prvo glavu (tako sam naučen
od malih nogu), pa tek onda ostale delove
tela, naniže, spavajući i, dobro, u redu,
drkajući. Poštansko sanduče, dakle.
Unutra sam našao pismo koje je, spolja, dosta
raskošno izgledalo. U poredenju s blatom na
vrhu moje desne cipele, čak uvredljivo. Bilo je
to kratko pismo s mapom priloženom uz obja-
šnjenje, stegnuto spajalicom. Nešto kao Mayer
je bio potpis pismopisca, a sam sadržaj, poziv
na prijem povodom dolaska novih asistenata
na univerzitet. Ja sam bio jedan od njih.
Ukratko: Mayer je rektor univerziteta, a njego-
va kuća se nalazi u College parku do koje se
stiže pomoću priložene mape. Pristao sam da
odem na prijem, iako me niko riije pitao da li
se sa pozivom slažem ili ne slažem. Trebalo se
spremiti za tu priliku. Očistiti vrh te desne
cipele, barem. Javio sam odmah sekretarici da
sam dobio poziv za prijem pitajući je šta da
radim.
Idite tamo, rekla je.
Da Ii je ona profesionalna sekretarica ili je
njen rečnik jednostavno skučen? Kada mi je
prili-kom izleta do okeana pričala o svojoj
nedavnoj operaciji h., imao sam utisak da je
istorija balkanskih naroda kudikamo sažetiji
period od samo jedne njene operacije.
U redu, rekao sam.
To je bilo u sredu.
Četvrtak sam proveo razgovarajući sa jednim
bradatim mađarskim emigrantom o tome kakvi
su postojeći kriterijumi prilikom odbira doktor-

[12]
ske disertacije iz istorije pozorišta. On
uopšte ne pije, tako da je bio još dosadniji.
Rekao satn mu o rektorovom prijemu.
Tamo ima dobrog jela, slegao je ramenima.
Bez obzira u kojim i kakvim sredinama se
čovek nalazio, razgovori o pozorištu se uvek
završavaju na gastronomski način.
U petak pre podne sam kupio jedan
tranzistor-ski prijemnik. Nije bio SONY ili bilo
šta slično: nije, zapravo, imao ni čestitu
marku, samo dva slova ugravirana na
prednjoj strani, pri dnu. Zaboravio sam koja
dva slova, u redu, taj aparat više nemam, to je
bilo pre. Inicijali neke vazne ličnosti, recimo.
Dok sam kupovao tran-zistor (zbog toga ga i
pominjem), pokazao sam prodavačici mapu
pomoču koje se stiže do rektorove kuće.
Idite samo pravo niz Petu ulicu.
Pravo. Ako krenem pravo, ima izgleda da
rektorova kuća naleti na mene. Hoćete li sa
mnom?
Ne, ona će ipak ostati kod kuće da spremi
večeru za svoje prijatelje iz obližnjeg Wood-
landa, poželevši mi dobar provod.
Lep nos. Nepodnošljivo pravilan nos, usta takode
uzdignuta, kao da žele da se susretnu s nosem
ukoliko se za to bude ukazala potreba. Sipao
sam dosta viskija u kafu i, onako zavaljen na
fotelji, skoro bestelesan, slušao tranzistor. Onda
sam odlučio da se još jednom obrijem.
BRZA I BESPLATNA DOSTAVA. ŠPAGE-TI,
LOPTE OD MESA, RAVIOLI, ITALI-JANSKA
PILETINA SA ROSTILJA, PIZZA.

13
SAMO IZ RESTORANA ,SPAGHE1TI
EXPRESS', 2354 LOMBARD ULICA. Telefon
je zazvonio negde usred brijanja. Ja-vljao se
John, mladi asistent sa grupe za glumu,
pitajući da li idem na večerašnji prijem.
Svakako, rekao sam.
Onda mogu da svratim po tebe s mojim
traktorom.
Svakako, rekao sam opet u nedostatku nekog
boljeg izraza. Ja sam u 1905 Anderson . . .
Čekaj da zapišem, rekao je.
Iz dnevne sobe se čuo tranzistor. Još i sad je
dobro radio.
CALIFORNIA FARMER. VAŠ OMILJENI
ČASOPIS ZA AGRIKULTURU. JOŠ NIJE
KASNO DA SE UKLJUČITE . . . Kako si ono
rekao?
Ponovio sam mu adresu i precizirao vreme.
Ako počinje u 7, neka dođe po mene u po~ la
devet, kako bismo stigli na vreme.
Dobro sam izgledao. Koža na Iicu se lepo
zategla, frizura u najboljem periodu svog
živo-ta, pantalone moćno zategnute kao da će
svakog trenutka . . .
Otići ću jedanput u taj restoran SPAGHETTI
EXPRESS da vidim njihove lopte od mesa.
John je stigao kad me izuzetno mrzelo da
kuvam kafu, tako da sam sav sadržaj boce
viskija razdelio u dve kafene šolje.
Dobro izgledaš, rekao sam mu očekujući
adek-vatnu primedbu.
Otvori usta i sakri se iza njih, odgovorio je. On
je voleo u/.rečice. Prilikom našeg prvog susreta
na univerzitetu rekao sam mu da mi se
[14]
dopada jedna nasmejana devojka koja je bila
prošla pored nas.
Šališ se, odgovorio mi je. Pogledaj je malo
bolje: da nema uši, smejala bi se oko glave.
Živeo sam u Evropi, rekao mi je u kolima. U
Parizu, šest meseci. Onda godinu dana u
Lon-donu. Bio sam neko vreme sa WELFARE
STATE, onda THEATRE UPSTAIRS, radio sam
na Williamsovom AC/DC.
Imam suknju u Londonu, ona radi sa
psihopa-tama u Tooting Bec mentalnoj
bolnici i stanuje u Grčkoj ulici, ortodoksnoj
ulici za kurve . . . Pazi na semafor.
Svaki čistač klozeta u Londonu je potencijalni
novinar. Vreme koje engleska publika provodi
po javnim klozetima, tačno 6,7 minuta u
proseku, ne dozvoljava im da prenesu na zid
sve žabokrečine njihovih bolesnih umova. Jesi li
poneo pozivnicu?
Da.
Napipao sam pozivnicu sa mapom. U džepu od
sakoa. Pomislio sam na trenutak koliko bih se
dosađivao sa onom malom prodavačicom tran-
zistora, da sam je kakvim slučajem poveo na
prijem. John je bio u vrhunskoj formi.
Svuda je rok-end-rol, reče on tražeći idealnu
stanicu na radiju.
Danas se prave rok-end-rol bebe. Niko više
ne prima injekcije protiv tetanusa ili malih
boginja. Današnja generacija se vakciniše
gramofonskim iglama.
Kod rektora, moguće je, postoji dobro jelo, ali
parking mu je bio mizerno rešen. Šezdeset
automobila na kvadratni metar. Ostavili smo
15
auto ispred garaže susedne kuće i ka
upitnom pogledu vlasnice te garaže, John je
samo mahnuo rukom.
Trebalo je staviti neke značke na revere pre
ulaza u rektorovu kuću: svako je dopisao
svoje ime ispod odeljenja na kojem je radio.
John je umesto svog imena napisao Robert
Redford. Namerno je uzeo značku na kojoj je
bilo odštampano ODELJENJE ZA HIRUR-
GUU MOZGA.
U antreu je uzeo čašu s pivom ispred usplahire-
nog orijentalca sa ravnim očima i banuo pred
neku ženu s kojom me odmah upoznao.
Ovo je Paul Getty inkognito, sa veštačkom
kosom na glavi.
Žena je pružila ruku, onda je iznenada trgla.
Zar vi niste u Minesoti?
Osmotrio sam malo kuću dok je John
pripalji-vao cigaretu na zidnom svećnjaku. Iz
antrea se ulazilo u drugo predvorje, dalje u
ogromnu dnevnu sobu u kojoj je već bilo na
hiljade oznojenih glava. Odatle se izlazilo u
baštu, postojala su po jedna vrata sa svake
strane za lakšu cirkulaciju Ijudi i njihovih
čaša. Video sam čoveka u crnom odelu,
neshvatljivo nasme-janog, koji se rukovao sa
svakim gostom ponaosob. Dok sam pažljivo
razgledao njegovo lice, John je već bio ispred
njega, salutirajući mu vojnički.
Ovoga je to nasmejalo, pa sam iskoristio
trenutak da se s njim rukujem. Mika.

Kako?
Mika. Jedno »k«.
[16]
Zar se to ne izgovara Majka?
Ne. Mika.
Ima zdrave zube. Sveže je izbrijan. Pege na
licu kao da je Irac.
U redu, Miiiika, izvoli u moj dom. Voleo bih
da se upoznaš sa svim tvojim kolegama koji
su večeras ovde.
Svakako, rekao sam smešeći se, ali ja ne
mislim da ovde ostanem šest meseci.
Nasmejao se još više. Onda je podigao ruku
iznad moje glave i rukovao se sa nekim
čovekom od dva i po metra. John je već
pričao sa momkom koji se skrivao iza
uštogljenih brčića.
Kako se tvoja žena i moje dve bebe slažu?
Uštogljeni brčići su se skupili još više.
Moja žena . . . i tvoje dve bebe?
Da, reče John. Moje ime je Johnny Walker.
Izgovara se isto kao što se i pije.
Ne znam u čemu je štos?
Ne znam ni ja, reče John. Ja sam čovek sa
parkinga. Plati za parking.
U sobi je bilo prelepih devojaka: device sa
čeljustima ajkula oko vrata, plivačice sa nozdr-
vama iz kojih je jednako izlazila požuda sa
duvanskim dimom, nimfete i karomanke,
zbunjene članice dalje rodbine rektorove, gaći-ce
potpomognute belim letnjim pantalonama,
lakirane noge i sandalete iz somotskih ormana,
igračice, zabavljačice, plavokose crnke i obrnu-
to, i obrnuto. Bilo je i nekih tipova: zanemarlji-
vo tihi i svečani, neprimetni.
Pogledaj ih, kaže John, prave neku tišinu
koja nikome ne smeta. Zdele sa jelom su bile

[17]
ravnomerno raspoređene na dnevnu sobu i
baštu. Imao sam utisak da su svi jeli po
dvaput, verujući da ih oni Ijudi iz sobe neće
videti kako opet jedu u bašti. Najlepše je
izgledala zdela sa povrćem. Bila je metalna,
srebrna po svoj prilici, sa dve zanimljive
ručke i ivicom savije-nom u polukrug. Na
jednoj ručki nije bilo ništa. U zdeli je bilo
karfiola, šargarepe, celera, maslinki. plavog
paradajza, mladog luka, rotk-vica, pečurki i
paradajza. Na drugoj ručki je bila nečija ruka.
Izvinjavam se, izvolite 'vi prvo.
Ne, izvolite vi.
Sasvim sam siguran da treba prvo vi da izvolite.
Ne, baš vi.
Ali, bili ste tu pre mene.
Ne, kako znate?
Imam utisak.
Imate naglasak.
Znam.
Lepa je. Gledam navodno u značku na njenoj
jaknici, grudi se ležerno talasaju ispod bluze,
pantalone se razilaze na levo i desno zbog dva
para nogu za koje sam bio ubeđen da su, bar
do tada, bile najduže na svetu. ODELJENJE
ZA BIOHEMIJU se vidi jasno, ali ime ispod
toga je potpuno nečitko.
Hoćete li da jedemo iz jednog tanjira i tako
utvrdimo da ne postoje brzi i sporiji gosti?
Ona pristaje uz osmeh, ali nešto joj ne da
mira. Imate naglasak?
Da, kažem. To sam dobio od svog starijeg
brata. To je, znate, prelazno. Kao infekcija, ili

[18]
tako nešto. Ona pokušava da pročita moje
ime sa značke. Napugi usta i nabora čelo dok
pokušava da ga pročita. Majka? Majk?

Da, kažem, Majk. Dosta neobično ime,

Nadam se da vi niste Linda.
Ne, kaže ona. Ja sam Meri -Luiz. Vidite, ovde
piše: Marie-Louise. Značke nosimo zbog
lakšeg upoznavanja, zar ne?
Da, kažem, apsolutno. Značke se samo zbog
toga i nose. Jedino je važno gde stoje značke:
kod vas je to na dosta nezgodnom mestu,
odvraća pažnju tako da ne mogu da ga na
miru pročitam. Mislim, vaše ime.
Boli me dupe, hoću da joj kažem kako je njen
levi sison značajniji od neke izdrkane značke
s duplim imenom.
Ja mogu i da je premestim, kaže ona.
Voleo bih da vi to ne uradite.
Erotski nagoveštaji su uvek intenzivniji od
samog erotskog čina. Način na koji ona jede
šargarepu, na primer. O tome govoriti
studen-tima na uvodnom predavanju o
dramskoj tenzi-ji. O šargarepi i M-L.
1) Šargarepa kao naivno povrće.
2) M-L kao junakinja drame.
3) Ja kao posmatrač.
4) Obustaviti sve ovo gore, jer to nema
nikak-ve veze sa d.t., a najmanje sa uvodnim
preda-vanjem na kojem će me svi od reda
pitati kako se izgovara moje ime (u tome će
proći pola časa).
John nam je sada prišao. On puši neki tompus i

[19]
drži u ruci konzervu piva.
Kako se vi zovete? pita.
Meri-Luiz.
To je ime s kojim može da se započne
revolucija, 4
Meri-Luiz se smeje. Za mene veiiki znak:
shvata nas i prihvata.
Da li se drogirate? Mislim, da li imate
običaj da direktno puštate plin iz boce u
posudu s mlekom, sačekate da malo
provri i onda to popijete?
Ne, kaže ona.
Onda vam ne treba novac za plin.
Pred njim, sasvim sam siguran, pred njim
ona normalno jede šargarepu. Čak isuviše
normalno i isuviše čedno. Kao dete.
Gde vi radite? pita Johna, ne pokušavajući
da mu pročita podatke sa značke.
Ja ne radim nigde: isuviše sam lak za
težak posao, isuviše sam težak za lak
posao, i isuviše seksi za noćni posao.
Pomeramo se od stola sa hranom. Ona
mahne nekom u prolazu i zajedno odlazimo
do bara. Ja ću crno vino, kaže ona.
DAME I GOSPODO, MOJI DRAGI GOSTI,
MI SMO SE VEČERAS OVDE OKUPILI DA
BISMO SE UPOZNALII ZBLIŽILI PRE
POČETKA NASTAVE NA NAŠEM UNI-
VERZITETU.
Glas je ozvučen. Okrećem se u pravcu glasa i
vidim rektora kako drži mikrofon skroz uz lice.
OVDE IMA, KAKO STE TO VEROVATNO I
SAMI PRIMETILI, LJUDI RAZLIČITIH
PROFESIJA I OPREDELJENJA, KAO I
[20]
LJUDI RAZNIH NARODNOSTI SA SVIH
KONTINENATA. I TO JE DOBRO. JA SAM
VEČERAS HTEO DA BUDEM VAŠ DO-
MAĆIN, DA VAS UGOSTIM I PRIMIM U
SVOM DOMU . . . (mikrofon zavija) . . . OVO
NIJE GLAS MOJE ŽENE, KUNEM VAM SE
(smeh) . . . I JA SAM HTEO DA SVI PRI-
SUTNI OVDE VEČERAS OSETE SNAGU
JEDNE ISKRENE DOBRODOŠLICE . . .
Vladin činovnik, kaže John. Još jedan vladin
činovnik koji nas ubeđuje da se venerična
bolest dobija preko sedišta javnih klozeta.
... VI OVDE, NA PRIMER, VEČERAS
IMATE PET RAZLIČITIH VRSTA GROŽ-ĐA
NA STOLU. JA MOGU DA VAM KAŽEM
DA SAM IH JA SVOJOM RUKOM
ZASADIO I SVOJOM RUKOM UZBRAO.
TO UKAZUJE NA PODATAK DA DANAS U
KALIFORNIJI. . .
Hoćeš li da sednemo? pitam je.
Ona kiima glavom i hvata me pod ruku.
Uzimam flašu s crnim vinom i vodim je ka uglu
bašte. Tamo prepoznajem jednog mladog stu-
denta režije koji me još prvog dana našeg
poznanstva upitao:
Ja sam Jevrejin, a ti?
Razgovara sa nekom devojkom, široko
gestiku-lirajući, onda, po nagovoru neke
lažne snage koja mu je na časak pridošla,
spljošti u ruci praznu limenku od piva.
Zdravo, rekao sam mu. Zdravo.
I on i njegova poznanica su otpozdravili.
Ti si sa biohemije? upitao sam Meri-Luiz.
To baš i nema mnogo veze sa . . .
(211
Ućutao sam jer je početak rečenice bio
izuzet-no glup. Šta nema veze s čim?
Biohemija s pozorištem? Ona sa mnom?
Sedeli smo na travi, nogu raskrečenih, jedno
naspram drugog, zainteresovano. Osecao
sam se odlično, pogle-dao sam čak i koje
smo to vino pili (INGLE-NOOK — ,,Ruby
Cabernef."), ona je pušila neke mentol-
cigarete koje su veoma efikasno hladile usta,
bio je to septembar u severnoj Kaliforniji,
rektor je držao prijatan govor o raznim
vrstama grožđa, sve je bilo u najboljem redu.
Mogu li da pogledam?
Klimnula je glavom i ja sam posegao rukom
ka medaljonu koji joj je visio oko vrata.
Lep je. Porodično nasledstvo?
Da, kaže. Od moje bake. Mi smo Jermenci,
znaš.
Nije moguće! uzviknuo sam, ne znajući ni
sam zašto bi se neko zbog tog podatka
uzbuđivao. Kako se prezivaš?
Čudno kaže. Moji roditelji su rođeni ovde, ali
su mi deda i baba rodeni tamo. Ovde imamo
i svoju crkvu . . .
A dečko? prekinuo sam je, i on je roden
ovde? Hoću da kažem . . .
Nemam ga, nasmejala se. Zbog toga sam
večeras s tobom, zar ne? DRAGA MAMA,
ZBOG ČEGA ME NIKAD NISI UČILA
JEDNOSTAVNOSTI, SRDAČNOJ ISKRE-
NOSTI, NEPOSREDNOSTI, SAMOČI KOJE
SE NE TREBA STIDETI. . .
Svakako.
Morao sam nešto da kažem kako bih prekinuo

[22]
tok zamišljenog pisma kevi. Zagrlio sam je
onako ovlaš, čaša vina mi je bila u toj ruci.
Naslonio sam se malo na nju, Meri-Luiz s
čudnim prezimenom. Imala je toplu kožu. To je
mogao da zaključi svaki slučajni prolaznik, laik
za ženska tela, bilo koji fićfirić. Počeo sam da
se igram njenom kosom: imala je dugu kosu,
pažljivo uvijenu samo po ivicama, kao ioknice,
neka moda, pomislio sam. Takvu frizuru sam
već ranije vidao, ali sam smatrao da nije
vredna pomena.
Frizura, sama po sebi, dok se ne prikači na
nečiju glavu, nema nikakvu vrednost. U
ovom trenutku, igrao sam se njenom kosom
i inten-zivno razmišljao šta da radim posle. I
ona se pribila uz mene, ćuteći.
Da li je to zbog vina? upitao sam se.
Nije, ona odgovara.
Uhvatio sam je za kosu, otpozadi, stegnuo je
čvrsto u šaci i okrenuo je prema sebi. Prvo
smo se Ijubili na travi, onda u dnevnoj sobi,
pa ispred toaleta, najzad svuda. Prvo sam joj
ja obavio ruku oko pasa, onda mi je ona
spustila i drugu ruku dole, dole, i još niže.
Prvo sam joj rekao svakako, pa onda, u redu
je, rekao sam tako je dobro. I otišao sam po
još jednu flašu vina. Onda smo pili. Gledali
smo nekolicinu obesnih studenata (kako su
ušli na ovaj Pri-jem?) dok su uskakali u
bazen obučeni u kompletna odela. Vriskali
su pri tom, cičali neke moderne izraze,
polivali se vodom preko ivice bazena,
zabavljali nas. Poljubio sam je opet.
Imaš dobar miri9, rekla je.

[23]
GIVENCHY, rekao sam.
I onda, dok sam gledao u pravcu obesnih
studenata koji su prali svoje znojave majice u
rektorovom bazenu, primetio sam, potpuno
iznenada i na svoje ogromno oduševljenje, iza,
sasvim iza tih mokrih leđa i uzaludne vriske —
jednu malu baraku, zgradu podignutu na brzi-
nu, od nekog montažnog materijala, mesto za
presvlačenje, sa malim pokretnim vratima, na
šinu.
Pogledaj, rekao sam . . .
Ali, John je bio ispred nas.
Slušajte, za trenutak se bio propeo na prste
jer je izgubio ravnotežu, . . . pekar vam peče
hleb, krojač vam šije mantile, rudar vam
kopa ugalj, šofer vas vozi, a šta VI radite?
Ja? reče M-L, ja uživam.
Obrazovna paraliza. Hedonistički dronjci.
Znam, nastavlja ona, JA volim tako.
Sta se puŠi? pita John.
Pružam mu cigarete, on odmahuje rukom.
Daj mi nešto da promenim metabolizam.
M-L klima glavom.
Gde ćemo?
John širi ruke.
Znam ja za mesto, kažem.
Odlazimo ćuteći do kućice za presvlačenje,
obilazimo bazen sa već posustalim plivačima,
hodamo jedno iza drugog. Dajem im rukom znak
da stanu, onda otvaram klizajuća vrata na kućici.
Unutra nema nikog. Ulazimo i zatvara-mo vrata za
sobom. Čudne vibracije. Duž leve strane su
naslagani dušeci za ležaljke, desetak njih, uz
desni zid su peškiri i suncobrani. Miris
[24]
neke kreme za sunčanje, kao da je neko pre
nas bio tu. Svetlo dolazi spolja, prolazeći
kroz staklene prozorčiće između zida i krova.
Ona diše ubrzano. John leže preko dušeka.
Šta imaš? pita.
Ona otvara tašnu. Interesantan zvuk u polu-
mraku koji dolazi iz njene tašne: kao
papirne maramice u celofanu, ključevi koji
udaraju u bočicu s mirisom, grebanje
noktima po unutra-šnjoj strani tašne.
Ovo je dosta, kaže. Za šest Ijudi.
Ja sam sedam Ijudi, kaže John. Dodaj još
malo. Ona pripaljuje nešto što liči na cigaretu,
malo je tanje i kraće od obične cigarete, ali belo
je, zavijeno je u belu hartiju.
Šta je to? pitam.
Probaj, kaže M-L.
Svakako da ću da probam. Uhvatim je za
ruku i pažljivo preuzimam cigaretu. Uvlačim
dim. John ustaje nestrpljivo i jedva sačeka
da povuče dim. On uvlači više puta, imam
utisak, sve dok mu se pluća ne naduvaju.
Dodaje njoj. Ona meni. Ja opet njemu. Jer,
troje nas je. John rascepi drvce od šibice i
izmedu krajeva uvuče opušak. Krug još
jedanput. Ona me čudno gleda.
Idem po pivo, kaže John.
Nezgrapno otvara vrata i izlazi napolje. Prvi
put, kroz otvorena vrata kućice za
presvlačenje, Čujem jasno muziku: to dolazi
iz kuće, neka gi-tara koja jeca i ruši saksije
na prozorima. ,HEAR MY TRAIN COMIN' ...
To je Hendrix, kaže ona. RAINBOW BRID-
GE. Gledao si film, zar ne?

[25]
Da. kažem, ali uopšte nemam utisak da
lažem. Kao da sam ga stvarno video.
Malopre, ili pre deset godina, nije važno.
Lepa si, kažem dalje.
Vidim da se okreće ka meni i da me gleda,
vidim i da John ulazi u kadar negde iza
njenog ramena, vidim ga kako ostavlja dve
konzerve piva iza njenih leđa, i onda odlazi.
Putujem prema njoj:
vidim je na ulazu u školu, sa kikama, kako maše
majci koja joj se smeje iz automobila; vidim je
kako odlazi s drugaricom na letovanje, prvi put
sama; vidim je u naručju nekog tipa iz susednog
razreda, koji je pažljivo sluša dok mu ona govori
JA ĆU STUDIRATI BIOHEMUU I UDAĆU SE ZA
TEBE; vidim je kako jeca na jastuku vlažnom od
mokrih snova, dok neki zarđali ragbista povlači
ZUUUUUUMM nago-re rajferšlus na svojim
pantalonama; vidim je kako laže svoju majku
koja je u međuvremenu promenila model
automobila, kako joj kaže
SVI SMO MI NEVINI KAD ZA TO DOĐE PRAVO
VREME; vidim je kako laže bivšeg mladića, jer
ima sastanak sa današnjim, mašta-jući o
sutrašnjem; vidim je kako nogama kopa po
pesku, jednog dana kad joj je sve dosadilo, kada
je napustila posao dva sata pre vremena, kada je
odlučila da promeni život, da sanja; vidim je
kako objašnjava nekom doktoru iz laboratorije da
je DNA, u procesu malnutraci-je, sa
heksagonalnim karboničnim acetilatom
pogonskih neutrona potpuno neadekvatna, i
obrnuto; vidim je kako posmatra decu ispred
luna-parka, nosem prislonjenim uz staklo tele-

[26]
fonske govornice, kada više ništa ne zna, i
kada su zaboravljeni svi brojevi, svi
brojevi. . . Oooooo, šapuće.
Moja je ruka izmedu pantalona i njenog
stomaka.
Ona sama otkopča dugme. Stojimo uza zid
kućice za presvlačenje.
Uza zid.
JA SAM ODGAJIO I SVOJOM RUKOM
UZBRAO OVIH PET VRSTA GROŽĐA —
Oooooh — DANAŠNJA GENERACUA SE
VAKCINIŠE GRAMOFONSKIM IGLAMA
~ taaaako — I CAN HEAR MY TRAIN
COMIN' — toooo ~ POGLEDAO SAM DOM
SVOJ I NISAM VIDEO ANĐELA — Šta je to
bilo što smo popušili? — LEPA SI — sve je
lepo — SAAAAAD — DA SE LJUDI
MEĐUSOBNO MEŠAJU, I TO JE DOBRO
— Saaaaaaad — NOW!
Posmatram je dok odlazim od nje.
Sporim pokretima pronalazim cigaretu. Uzi-
mam pivo i otpijam gutljaj koji traje satima.
Njeno lice je ispred mene, ja nisam ni otišao od
nje, samo sam se odmakao jer više nismo bili
spojeni. Znoj na njenim kovrdžama. Ubrzano
disanje i usplahireni pogled. Usne skupljene u
požudu i raširene nozdrve. Medaljon oko vrata.
Baka? Raskopčana bluza i grudi, kao u slapovi-
ma. Neophodnost jedne kućice za presvlačenje.
Glasovi spolja.
Zdravo, kažem.
Posmatram je dok se oblači. Pošto zakopča
bluzu, zabaci glavu unazad i rastrese kosu.
Navlači pantalone.
f:27)
Ugojila sam se, kaže. Uskoro ću morati da
navlačim pantalone kašikom za cipele.
Izlazimo napolje. Držim je za ruku. Muzika
iz kuće je prestala i čuje se kako neko peva
u bašti.
Dugo smo se zadržali, onda kaže.
Kako dugo? pitam. Dvadesetak minuta.
Ona se smeje.
Ostali smo duže od dva sata. U kućici. Naj-
manje dva sata.
Primećujem da John više nije tu. Ima,
zapravo, još samo desetak gostiju
raštrkanih po bašti. Pitam je zbog čega sam
izgubio osećaj vremena. To se svakom desi,
odgovara. To su poznati fenomeni.
Da, već je prošla ponoc. Ljudi u bašti nisu
gosti, to su sluge koje skupijaju prazne flaše
raštrkane okolo, još neki rođak od glavnog
sluge je ostao, hoće čovek da dokrajči
preostalu pitu od jabuka. Osećam gađenje od
hrane. Na malom stolu u uglu bašte je
razglasni sistem, mikrofon još i sad tamo visi,
kao obešeni glas. Postoji jedan jezik, kaže M-
L, mislim da se zove MESKALERO, u kojem se
glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U
tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće
vreme. Pa? rekao sam.
Shvataš, ako bismo naučili taj jezik, mogli
bismo da živimo duže.
U njenim kolima vlada red. To se primeti i
spolja, a naročito kada se sedne na prednje
sedište. I miris skaja, jer je auto nov, verujem.
Nedavno ga je kupila, na kredit, mežda je to
poklon od roditelja povodom izuzetno sunča-
[28]
nog i toplog septembra, možda i nije njen. Da, mi
se vozimo ukradenim kolima, idemo ko zna kud,
vidi se sad jasno da pripada nekoj podze-mnoj
organizaciji, GRUDIMA ZA OSLOBO-
DENJE I REAKTIVIZACIJU SAROJANA I
OSTALIH JERMENSKIH PISACA, možda. To
i nije radio ispred mene, to je magnetofon
koji snima naš razgovor. Biti oprezan kod
prvog pitanja, naročito prvog odgovora.
Hoćeš li da se sada rastanemo?
Rastanemo?
Mislim, da li ti se spava? Privremeni
rastanak, shvataš?
Hajdemo kod mene.
Ne mogu. Ujutru rano ustajem, Možeš ti da
svratiš do mene.
Svakako. Kako se zove ovaj auto?
Zove?
Mislim na marku. Nov je, zar ne?
DODGE, kaže. DODGE CHALLENGER.
Nije nov, imam ga već 8 meseci.
Uključuje radio.
Moj stariji brat, znaŠ, on prodaje
automobile. Dole u Fresnou, tamo su i moji
roditelji. I moj ujak prodaje automobile . . .
PRETPOSTAVLJA SE DA JE UBICA UŠAO
NA SPOREDNA VRATA, IZ BA-ŠTE, I DA JE
TEK PRILIKOM PROLASKA KROZ DNEVNU
SOBU PRIMETIO DA U KUĆI IMA NEKOG.
SARAH PERKINS JE LEŽALA BUDNA NA
KAUČU U DNEV-NOJ SOBI, ODMARAJUĆI
SE U MRAKU. TO JE UBICU ZBUNILO,
JER JE NA POČETKU POMISLIO, KAKO JE
TO KA-
[29]
SNIJE IZJAVIO NA SASLUŠANJU, DA SE
NA KAUČU NALAZI MAČKA. ČAK JE I
POŠAO RUKOM PREMA NJOJ GOVO-REĆI
MAC-MAC, KAO I OSTALE UOBI-ČAJENE
IZRAZE TEPANJA. MS. PER-KINS SE NIJE
DALA ZBUNITI, VEĆ JE ODMAH SKOČILA
SA KAUČA I UPALI-LA SVETLOST.
SVAKAKO DA U TOM TRENUTKU NIJE NI
SLUTILA DA ĆE BAŠ OVAJ NJEN GEST
UBICU NAJVIŠE IZNERVIRATI, NAĐENA
JE, KAO ŠTO SMO VEĆ REKLI U VESTIMA
OD 23 ČASA, IZBODENA NOŽEM NA
DEVET MESTA: DVA PUTA U VRAT, TRI
PUTA U PREDELU SRCA I ČETIRI PUTA U
PREDELU POLNOG ORGANA.
. . . Celokupna moja familija živi u Fresnou.
Tamo postoji prilično jaka jermenska kolonija.
Stan mi je u neredu, nećeš zameriti.
Ustajem rano, u šest sati, radim za laboratoriju
Sacramento medicinskog centra. Pogledaj onog
pijanog mladića kako prelazi ulicu . . .
SOMEHMES, ALL I NEED IS THE AIR THAT
I BREATHE AND TO LOVE YOU. Volim ovu
pesmu.
Hajdemo gore. I u stanu imam radio.
Tada, kao na rez, sve nestaje. Čujem tišinu
dok izlazimo iz automobila. Već je kasno i
ne vidim nijednog prolaznika. Njeni koraci
su ispred mene, odzvanjaju kao vojnički,
hoda sigurno. Čujem ključeve, prvo u taŠni,
onda u njenoj ruci dok okreće svežanj i
traži baš onaj od ulaznih vrata. Okreće se
prema meni. Hajde,
[30]
Puno svetlosti u dnevnoj sobi. Slike po zidovi-
ma. Šareni jastučići na kauču. Klavir,
svećnjak na njemu. Vidi se i kuhinja, bar deo
nje, pimo šolja na drvenoj polici. Žuti telefon,
onaj viseći, kao u javnim govornicama. Noge
upadaju u tepih, teško ih izvlačim, okrećem
se oko sebe polako i sve počinje da mi se vrti
u glavi. Svećnjak, klavir, polica, telefon, tepih.
Nije mi dobro, kažem.
Otvoriću prozor.
Saginje se i traži neku ploČu ispod gramofona.
Nešto za kasne sate, kaže.
Neka bossa nova, sa opreznim ritmom,
gitarista koji cedi note, umarajuće, njegov
trud me podseća na neke rezance sa sirom
koji se beskonačno rastežu, klavir, više kao
boja nego solistički instrument, glas neke
žene, prijatan. Antonio Carlos Jobim.
Vidim ga kako ulazi u studio sa još
desetoricom muzičara i kako namiguje
snimatelju: Danas ćemo nešto za M-L i kasne
sate. Snimatelj potvrdno klima glavom. Jobim
snima bez vraćanja, uz malo napora, ZNA da
mu niko neće zameriti i ako pogreši, ako je
isuviŠe razvučen, zna da će ga bar šest
miliona Ijudi slušati u kasne sate, kada se sve
oprašta. Ona otvara vrata od terase. Vide se
zvezde, jasno je da s te druge strane ima dosta
svežeg vazduha koji će sada nagrnuti u sobu,
jer tako mora da bude, znam to iz iskustva.
Vidiš, kaže, celokupna stvar je u biologiji. U
bio-ritmovima. Ti menjaš svoj bio-ritam.
Prela-ziš na druge struje. Ono malopre što
smo popuŠili... to je bio thaistick, umočen u

[31]
 opijum. Ti zapravo počinješ da radiš mnogo
brže. Prelaziš sa jednosmerne na naizmeničnu
struju. Postoji nešto što se zove galaktički
metabolizam: totalni agregat za mentalne flui-
de. Moraš da se uzdigneš iznad televizijske
radijacije, iznad tokova dnevnih vesti, iznad
svih umetnika sa potpisom većim od dela,
iznad potrošačke civilizacije koja ti nudi farbu
na noge u trenutku kad nestanu zelene ili
žute čarape, iznad svih već otkrivenih
elektromag-netskih polja . . .
Zbog toga ti ustaješ rano i ideš na posao? Da,
ali samo zato što ja radim za sebe, ne za njih.
Moj šef, Mr. Business Man zna šta ja mislim
kad mu ujutru kažem OVA KRAVA-TA VAM
JE FANTASTIČNA. On zna da bih ga ja
najrade videla u nekom jarku sa tom istom
mašnom u ustima umesto sladoleda. On to
zna. Treba da shvatiš da postoji nešto što se
zove duhovna menstruacija. Ljudi moraju da
pročiste tok misli, da se oslobode starih i
usmrdelih shvatanja . . . Na žalost, ima Ijudi
koji protrče kroz svoj život a da nikad ne
dobiju mentalnu periodu. Moj šef, da. Puno ih
je. Video si večeras . . . KOLIKO POTOPLJE-
NIH LICA OBUČENIH U SIVE ONANI-
ČARSKE MANTILE, SA KATAKOMBAMA
DEPRESIJE ZAKLJUČANIM IZNUTRA ...
Bolje se osećaš?
Da. . . kao da mi se izjednačio spoljni i
unutrašnji pritisak.
Ja ti pročišćavam misaone kanale. Hoćeš
još jednu? Sta tebi treba, zapravo ... tebe
treba demagnetisati.
32
Isuviše vremena provodiš pored televizora,
ozračen si.
Vadi iz tašne cigaretu. Potpuno je ista kao i ona
iz kućice za presvlačenje.
Uzmi. ;
Pivi put osećam miris. To je nešto nalik na
tamjan, malo plemenitije, kao tamjan
izmešan s mirisom planinskog cveća.
John, na primer, nastavlja ona, dečko je
oslo-bođen toga ...
Vi se znate od ranije?
Da, izlazila sam s njegovim bratom dok
sam živela u Berkeleyu . . .
Njegov otac je hirurg u Oaklandu, jedan od
najboljih. Dečko je prevazišao sve to: on se sa
ljudima upoznaje po pedeset puta, svaki put
drukčije. Rekao mi je jednom prilikom da se
sa svojim ocem upoznao 324 puta ali da još
nije uspeo da ga upozna . . . Ljudi se ne
menjaju, u tome je stvar ... Ja se iz osnova
promenim svaki put kada odsečem nokte,
svaki put kada promenim metabolizam, svaki
put kada spavam s muškarcem. A svi ovi. . .
Odlazi do police sa pločama.
... SVI OVI JAGGER - LENNON - DYLAN
-BAEZ-HENDRIX-LED ZEPPELIN-LAU-RA
NYRO-JAMES BROWN-NASH-YO-UNG-OHIO
PLAYERS-LINDA RONDS-TAT -CRUSADERS -
BENSON - TROWER--EAGLES i ostali
paranojici, svi su oni postali Kibernetički
Model.. . Svi su zapušili ulaze, a na izlazu
zrače sa 100.000 vati . . . Marllyn Mon-roe, sa
koliko erotikona ona zrači? 30.000? 50.000?
Koliko je polje uticaja samo jednog JE-

[33]
DINOG njenog uzdaha? ONIse ne menjaju. Oni
NE SMEJU da se promene. Muzika ... Znašgde je
muzika na elektromagnetnom spektru? Dole, kod
naših nogu. Ne, oni svi nemaju veze s muzikom,
oni šalju vibracije koje se odbijaju od publike i
vraćaju se njima . . . Odatle crpe energiju. Publika
izmeša te njihove vibracije, kao špil karata, i vrati
im ih. Oni dobijaju natrag sve svoje vibracije,
minus njihov Ego . . .
Oni dobijaju svu našu lovu. Znaš šta je skoro
izjavio bivši producent Beach Boysa? Rekao je,
imam to negde zapisano, pokazaću ti, rekao je:
Pre deset godina sam imao taman toliko novca
da kupim jednu REPRODUKCIJU VAN GOGHA.
Pre pet godina sam imao dovoljno novca da
kupim jedan ORIGINAL. Danas bih voleo da
mogu da kupim Van Goghovo uvo ... Zamisli
dokle idu ovi porozni umovi!
Da li je nasao?
Da Ii je našao, šta?
Pa to što je tražio.
Počela je da ispušta ploče na pod. Prvo
jednu po jednu, onda sve odjednom, uz
tresak. Nakon toga, tišina.
Slušaj . . . kada moja izdrkana revolucija dođe,
SVI će snimati ploče i SVI će biti na televiziji 24
puta dnevno. Biće to totalni ulaz i izlaz,
eksplozija informacija. Neće više biti imena,
kiberiietičkih modela, umetnika sa potpisom.
Mora da postoji neka ekologija medija ...
Spustila je ruke niz butine i gleda nekud kroz
prozor. Na početku jedva primetno, kasnije bez
ikakvog ustručavanja, ramena su počela da joj se
tresu. Video sam zapravo jednu ženu, koju
[34]
sam upoznao nekoliko sati ranije, kako
okre-nuta leđima, plače.
Nisam znao šta da uradim. Bio sam prikovan
za kauč. Nešto me vuklo ka centru zemlje,
neka veštački isforsirana zemljina teža, nešto
što mi je prijalo, istovremeno.
Okrenula se ka meni, iznenada. Bila je lepa.
Ko si ti? upita me.
NA DANAŠNJOJ KONFERENCIJI ZA
ŠTAMPU, JEDAN OD NAJVEĆIH ŽIVIH
TELEVIZIJSKIH PRODUCENATA, JIM-MIE
KOMACK, IZJAVIO JE DA MU JE ZA
EMITOVANJE SVAKE NOVE TV-SERIJE
POTREBNO SPECIJALNO ODOBRENJE
UDRUŽENJA HOMOSEKSUALACA AME-
RIKE. KOMACK, KOJI UPRAVO KREĆE
OVE JESENI SA NOVOM HUMORISTIČ-
KOM SERUOM »SNIP« ZA KUĆU NBC,
KAŽE DA JE ZAPANJEN SNAGOM I UTI-
CAJEM OVE ORGANIZACUE, MADA NI-KO
NE ZNA »KO SU ZAPRAVO TI LJUDI«.
Ceo oktobar je proleteo izuzetno brzo. U proseku
sam provodio po 8 časova na univerzi-tetu, posle
toga, obično, izlazio u neki restoran sa novim
poznanicima. Dobio sam dve grupe studenata
(DA 160A i B), časovi su bili od 10—14 h,
ponedeljkom i sredom. Petak je bio sasvim
slobodan dan, jedino što smo svakog drugog
petka imali profesorske sastanke. Prva predstava
na kojoj se uveliko radilo bila je NA DNU,
Gorkog. Koncepcija mi se učinila neza-nimljivom
pa sam odbio da sarađujem na predstavi. Od
imena su se pominjali Sam

[35]
Shepard, koji dolazi u februaru, i Peter
Schu-mann, verovatno u maju.
Nikad nisam video Schumanna, rekao sam
Ronu.
Ja sam bio s njim prošlog leta, na njegovoj
farmi u Vermontu. Moja žena je radila s
njim. Kakav je čovek? upitao sam.
Upoznaćeš ga.
Ron je bio gost-profesor na univerzitetu.
Došao je sa NYU i imao je težak njujorški
akcenat. Bio je stalni član uredništva
časopisa THE DRAMA REVIEW.
Ti i ja smo zapravo stranci ovde u Kaliforniji,
govorio je. Ti si došao iz Evrope a ja iz New Yorka.
Ron i ja smo na početku stupili u jedan oprezan
odnos: prvi put je on rekao da prezire celokupno
Brehtovo delo, sledeći put sam ja rekao da veliki
njujorški Richard Foreman radi ono što su
evropski nadrealisti odbacili još pre pedeset
godina. Tako smo napravili kontakt. On je slušao
New York DoIIs, ja sam slušao jazz. Baš oko jazza
sam s njim imao i najžučnije rasprave. Ućutao
sam tek kada mi je objasnio da je za njega jazz
muzika ekvivalentna stva-ralaštvu narodnih
pevača kod nas.
Zbog jazza sam i otišao kod M-L. Tih dana sam
bio dobio paket s pločama od lokalne kompani-
je koja je isključivo snimala ovu vrstu muzike.
U paketu je bio jedan Quincy Jones, jedan Billy
Cobham (Live), jedan Miroslav Vitous i dva
stara Billa Evansa. Ja nisam imao gramofon u
to vreme, pa sam zakucao na vrata M-L. Nikog
nije bilo kod kuće.
Otišao sam kod Rona, stavio ploču na njegov

[36]
gramofon i pozvao telefonom M-L.
Bio sam malopre kod tebe.
Kad malopre?
Pre . . . znaš da postoji neki čudan jezik,
mislim da se zove Erotikon, u kojem nijedan
glagol, nijedna imenica . . .
Znam. Možeš li sad da dodeš?
Rekao sam Ronu da idem do M-L.
Da Ii je znaš dobro?
Ne, rekao sam mu. Zar je potrebno?
Ko je ona? nastavio je.
Slegnuo sam ramenima.
Upoznaj me s njom, reče. Ja ću te zauzvrat
upoznati s jednom divnom devojkom koja se
već interesovala za tebe, Puštaš crva, rekao
sam mu.
Ne, on je bio izuzetno ozbiljan. Upoznaću te
kad ona opet dođe ovde.
Odakle je? upitao sam.
Budi oprezan i nemoj da istrošiš svu snagu,
namignuo je.
Ron je bio učenik Michaela Kirbya, Richarda
Schecknera, Reda Grooma, Boba Wilsona i
još nekih njujorških teškaša. Mislim da je
bio najveći poznavalac pozorišta na čitavoj
zapad-noj obali. Živeo je na Cejlonu, u Indiji,
Švedskoj, Danskoj. Voleo je New York više
nego što neko može da voli svoj rodni grad.
Takav oovek mi ne bi namigivao i obećavao
nešto u prazno, pomislio sam. M-L je rekla
polutiho
Udi
i ja sam je ugledao polugolu na ležaju u
dnevnoj sobi, sa upaljenom malom lampicom
[37]
na polici. Ostavila je otključana vrata,
mogao je da uđe bilo ko, pomislio sam. Udi,
opet je rekla tiho.
Pogledao sam na stočić pored kauča: mala
polietilenska vrećica ispunjena barbituratima —
Amphetomene, Drinamyl, Methedrine. Imala je
providne gaćice na sebi, od belog? sa znakom
PIECE na vrlo bitnom mestu. Ležala je raskre-
čenih nogu, ogrnuta poslednjim izdanjem novi-na
SAN FRANCISCO CHRONICLE, stranica sa TV
programom otvorena, otkrivajući grudi, novine
nisu šuštale. Čaša na stočiću je bila puna vode
tako da sam pomislio da nije progutala nijednu
pilulu. Onda je rukom namakla novine i pokrila
grudi, ali je ostala da Ieži raskrečenih nogu.

Zdravo, rekao sam.

Nije se pomerila. Čuo sam je kako ubrzano
diše.
Čuo se i neki sat, ali nisam mogao da
utvrdim odakle je zvuk dolazio. Seo sam
pored nje, spustio ploče na pod i počeo da
je milujem. Novine su zašuštale. Proteklo je
dobrih pet minuta dok je počela da reaguje.
Polako je počela da se izvija, da se pomera u
kukovima levo-desno, da se izdiže i pri tom
cvili. To cviljenje sam ranije čuo kod malih
pasa, štena-di, koji se verovatno plaše da
snažno zalaju. Onda sam naglo ustao i
zaključao vrata. Osećao sam ludački strah
da će neki perverzni ubica pomisliti od nas
da smo dva kučeta na kauču. Ugrizao bih
ga za ruku da počne da me miluje kakvim
slučajem i pri tom mi govori AV-AV, KUCO.

[38]
UČinilo mi se da je ona zaspala dok sam
zaključavao ulazna vrata. Nije. Ponovo je sklo-
nila novine i spustila ih sve do ispod leđa.
Jack Nicholson nasmejan, na srednjoj strani.
Uđi, po treći put je rekla, bez zvuka, bez
buke. Povukao sam joj gaćice nadole, ali
me je ona odgurnula i sama ih skinula
izvlačeći levu nogu iz proreza i ostavljajući
ih da bespomoćno vise oko zglavka desne
noge. Zanjihala se kao klatno.
Htela bih. . . počeo je da govori iz nje Methedrjne .
. . htela bih da počnem da crpim kosmičku
energiju najvećeg kvaliteta . . . moje psi-plazma
polje izlazi iz gravitacionih kontrak-cija i
adrenalnih konstipacija . . . menjaš mi sve
spektralne linije . . . menjaš mi detektibil-nost . . .
hoću da metaboliziram tvoje radija-cije . . .
osećam te . . . osećam te kao mikro--kokain
fleševe preko svih mojih astralnih pu-poljaka . . .
taaaako . . . iznad . . . iznad sve-ga . . . milioni
telepatona koji me zamrzava-ju . . . sad mi
menjaš polje . . . da li je moo . . .
da li je moguće — pedeset sedam hiljada
gausa . . . imamo slobodno mesto za spaja-nje
. . . ne menjaj ritam, ne menjaj ritam . . .
izgubićemo se . . . autoritmični mentalni led . .
neokorteks . . . to, ubrzaj to, tako . . . oslobodi
sve kanale, sve trake, primaš me potpuno,
svuda te osećam, svuda me osećaš, oslobodi se
svega, SAD MENJAMO GRAVITACI-JU . . .
TAAAKO, IZNAD SVEGA . . . UZ-
DIGNI SE IZNAD SVEGA, SAMO TI I JA . . .
POSTAJEMO JEDNO . . . TAAAA-

[39]
KO, TAAAAAAAAKKKO, SAAAAD . . ,
OTVARAM PIČKU PREMA SUNCU, OT-
VARAM PIČKU PREMA SUNCU!!!
Stoji na ulazu u kupatilo, glavom naslonjenonl
na dovratak. U ruci su joj novine. Nasmeje se,
usne razvlači u osmeh, onda pode nešto da kaže,
pa se predomisli, Dugo je stajala tako. Znas,
najzad je počela, nekad je zaista...
nekad je zaista postojao Izgubljeni Raj.
Kada je Devino oko, treće oko na Šivi, bilo
otvoreno . . . u danima kikiopske rase, vrlo
brzo je to treće oko atrofiralo . . .
Izgubljen je volumen moždane krvi. Ljudi su
se uspravljali. . . što su se više uspravljali,
sve više i više im je trebalo jezivog
adrenalina .. . Ti me shvataš, zar ne?
Izgubljeni celebralni srčani otkucaji...
Ostaje nam još jedino da pronađemo u sebi
neke ćelije u koje još ništa nismo
investirali. Dugo je stajala tako.
Zašto mi nisi otvorila vrata večeras?
Pokazala je glavom pilule na stolu.
Kada sam najviše želela da me neko voli,
toga nije bilo. Kada sam najviše želela
samoću, nje nije bilo.
Sve se dešavalo u pogrešno vreme. Počela
sam da jurim za propuštenim. Slutim
neslućeno. Izgledaš bolesno.
Ti vidiš sebe u mojim očima.
Šta si uzela?
Četiri Ijubičasta srca i bombarder.
Zašto?
Zato što ne moram da se vratim na ovaj svet do

[35]
 sredeujutru, kada odlazim da podignem
ček i kažem šefu da padne mrtav, ukoliko
on to ne uradi i bez mog saveta. Znaš šta se
desilo prošle nedelje?
Leteći tanjiri su preleteli iznad laboratorije
tako da su svi instrumenti, uključujući i
veliki tele-skopski mikroskop, bili blokirani
izvesno vre-me. Zbog toga sam izašla s
posla dva sata ranije.
Posle si išla do obale?
Da.
Sa nogama u pesku, sedela si ledima okre-
nuta ...
Znao sam odnekud ovu devojku, ali nisam
mo-gao da povežem izvesne stvari. Da li
sam je stvarno video na pesku tog dana?
Da li sam sanjao? Odakle ja nju znam?
Ušla je u kupatilo ali nije zatvorila vrata za
sobom. Zvuk tuša. Onda sam se sagao i
podigao sa poda ploče koje sam doneo. Hteo
sam da pustim jednu, ali, kakve su to idiotske
situacije, pogledao sam nadole i ugledao svoje
cipele. Još sam imao blato na vrhu desne
cipele. Pustio sam jednog Billa Evansa, trio iz
1961. godine. Evans i Scott La Faro na basu.
Otišao sam do telefona i pozvao Rona.
O kojoj si ti devojci zapravo govorio?
On se nasmejao. Prijalo mu je moje ludilo.
Obojica smo bili stranci u Kaliforniji i
trebalo je da se hranimo jedan od drugog.
Upoznaćes je.
Reci mi ime.
Vetar je nagrnuo u sobu.
Gaye, rekao je.
[411]
Gej?
Da. Šta ti radiš?
Trošim se. Upravo sam saznao nešto više
o galaktičkom metabolizmu. Čuješ tuš?
Opet se nasmejao.
Čujem tu tvoju groznu muziku.
Znam, rekao sam. Imam i neko blato na
vrhu cipele.
Obriši ga.
Hteo bih da sačekam Gej i to zajedno ura-
dimo. Kada ću je upoznati?
Ovog vikenda, nadam se.
Slušaj Ron, uozbiljio sam se, hteo bih da
te pitam nešto. Da li možda kakvim
slučajem znaš koja je ovo devojka kod koje
se sada nalazim? A?
Znam, rekao je, i to ne treba da te brine.
To je neka žena koja ti je nedostajala, ali
ti nije neophodna. Ti je ne voliš, to ti je
jasno. Otkud znaš?
Pa, da je voliš bio bi s njom ispod tog
prokletog tuša.
Svakako, rekao sam. U pravu si. Slušaj, ova
odvratna muzika koja ti se ne dopada, to je ono
što ja najviše volim. To je Evans dok je Scott
još bio živ. To je taj period. Znaš da je Scott
poginuo?
Nemam pojma.
Slušaj, hteo bih da te odvedem ovih dana
u jedan jazz klub i da ti pokažem nešto,
rekao sam.
Sačekaj idući vikend, opet se nasmejao,
pa ćemo da povedemo Gaye s nama. U
redu je. Laku noć, Ron.
[42]
Laku noć.
PETER BOGDANOVICH SPREMA COLE
PORTERA ZA 20TH CENTURY FOX.
OVAJ POZNATI REDITELJ POČINJE SNI-
MANJE FILMA AT LONG LAST LOVE,
INSPIRISANOG MUZIKOM COLE PORTE-
RA, SA CYBILL SHEPHERD I BURT
REYNOLDSOM U GLAVNIM ULOGAMA.
OČEKUJE SE DA SNIMANJE BUDE ZA-
VRŠENO DO PROLEĆA IDUĆE GODINE.
TRA-LA-LA. KUPUJTE IMPERIAL MAR-
GARIN KOJI PO UKUSU NE ZAOSTAJE
ZA PRAVIM PUTEROM. DU-DADA-DU-
DA. TAMPAX TAMPONI ZA SVAKU SA-
VREMENU ŽENU. HEJ-HAJ-HO. KO
KAŽE DA KUĆE U MEKSIKU NISU
OFARBANE BELIM KREČOM? SAMO
ONAJ KO NE UPOTREBLJAVA . . .
M-L je izašla iz kupatila. I ona je slušala
vesti. Cybill Shepherd, reče. Sećam se da
ju je kao dete tucao u mozak Marshall
McLuhan, tako da je ona jednog dana
premazala televizijski prije-mnik jeftinim
sladoledom i prolizala svoj put do ekrana.
Izgledala je drukčije posle tuširanja.
Htela bih da napišem pismo kevi, rekla je.
Sad?
Žrtve medija, nastavila je. Koliko nakaza osta-
vlja iza sebe samo jedan televizijski prijemnik?
Još niko nije otišao na sud zbog toga što je ubio
nečiji duh.
Otvorila je frižider.
Gladna sam, rekla je.
I odmah ponovo zatvorila frižider. Tada, kao da

[43]
se nečega setila, otvorila ga je ponovo i iz-
vukla jedan paketić sa guščjom paštetom.
Da li si znao, pazi, ovo je fantastično, da li
si imao pojma da se žive guske, ŽIVE
guske, zakucaju za drvenu ploču i tako
ostanu sve dok ne dobiju specijalno
oboljenje jetre, koje u stvari doprinosi ovom
izvanrednom ukusu paštete?
Bacila je paketić u kantu za đubre.
Hoću da napišem pismo kevi.
Zakopčao sam košulju, podigao ploče i
krenuo ka izlazu.
Ne plaši se za mene, rekla je.
Savila je kesu sa pilulama i stavila je u
kuhinjski plakar.
Ljudi koji se najviše drogiraju, u ovoj zemlji
su doktori. Svi doktori su narkomani, mi
smo njihovi zamorčići. . . Ima Ijudi u
duševnim bolnicama koji su tamo proveli po
trideset krvavih godina samo zato što su
nekad davno razbili prozor u svom vlastitom
stanu. Javiću ti se, rekao sam.
Javi se kad to stvarno poželiš . . . Mora da
postoji sinhronitet. Nasmejala se.
Kao malopre . . . Sinhronitet. Nezvanična veza
izmedu dogadaja. Predvideti dogadaj pre nego
što se pojave realni uslovi za njegov nastanak.
Kao . . . kao William Herschel koji je otkrio
planetu Uran, 1781. godine. Uran je udaljen
od Sunca tačno 1781 milju. Herschel je umro
kad je imao 84,01 godina. 84,01 odgovara
tačno jednoj Uranovoj godini. Shvataš?
Nije se, verovatno, pomakla ni kad sam zatvo-rio
vrata za sobom. Zamišljao sam je kako piše

[44]
pismo kevi, dok sam okretao pedale bicikla.
Prazan kadar. Nisam ništa video: ni nju, ni
pismo, ni njenu majku u Fresnou. Guma je bila
ispumpana, pa sam zastao na jednoj benzinskoj
stanici da joj dodam malo vazduha. Bilo je
sparno. Momak sa pumpe mi je dobacio jedan od
onih pogleda VIDI, NE UZIMA ČAK NI GRAM
BENZINA A KORISTI MOJ VAZ-DUH ZA NEKU
IZDRKANU GUMU OD BICIKLA. Kesa s pločama
je visila o ramu bicikla i s vremena na vreme
udarala o prednji točak. Bio sam nervozan što
nisam imao s kim da preslušam ploče. Čak ni sa
samim sobom. Ipak sam svratio na kafu u
SAMBO'S koji je radio celu noć. Bilo je prepuno.
Jedan od studenata je držao govor za velikim
stolom
... I GOLDEN GATE MOST ĆE SLUŽITI ZA
MOJE PRIVATNE SVRHE KADA MI
GRADONAČELNIK PREPIŠE U TESTA-
MENTU SAN FRANCISCO, NAKON RE-
VOLVCIJE ...
Napravio je i brzu kalkulaciju koliko bi
novaca mogao da zaradi ukoliko bi prodao sav
taj čelik od kojeg je most napravljen, onda je
promenio temu i počeo da govori o starim
dobrim danima na univerzitetu . . . U TO
VREME, SVAKI STUDENT IZ INDIJE JE
SPAVAO SA NAJ-MANJE PET KILOGRAMA
OPIJUMA ISPOD JASTUKA. MI SMO
NJIHOVE JA-STUKE NAJVIŠE VOLELI.
NEDELJOM SMO ORGANIZOVALI TRKE
KORNJAČA NIZ UNIVERSITY AVENUU, A
DEVOJKE SU SAMO KRVARILE ...

[45]
John je bio u uglu, sa nekom devojkom,
začudujuće miran.
Hej! viknuo sam.
Nije se pomerio. Nešto je objašnjavao, očiju
oborenih, povlačeći prstom leve ruke po
stolu. Prišao sam im.
Kako se tvoja žena i moje dve bebe slažu?
Zdravo Yugo, rekao je. Grupiši se.
Devojka je bila izuzetno mršava. Duga kosa joj
je padala do naslona stolice, imala je bledo lice,
smireno, nerazumljivo duge nokte, majicu na
kojoj je pisalo COKE sa slikom nekog dečka
koji je ušmrkavao koka-kolu kroz nozdrvu.
Upoznajte se, raširio je ruke. Ovo je Jovanka
Orleanka nakon egzekucije, a ovo je . . .
Trinka, rekla je devojka. Samo to.
Zubi su bili ono što je sačuvala kao
poslednji adut.
Izuzetno lepi i pravilno rasporedeni zubi.
Upravo smo pošli, reče John.
Svakako, rekao sam. Ja ću da popijem
jednu kafu.
Hoćeš s nama? upitala je Trinka.
Idemo u Pariz da prskamo ulice, dodao je John.
Tu sam biciklom, rekao sam.
Zavij ga u celofan i stavi u gepek.
Bilo je dosta kasno kad smo se zaustavili
ispred male kućice na zapadnom delu grada.
Tiho, rekla je Trinka. Gazdarica ima švalera
na noćenju.
Izvadio sam bicikl iz gepeka i prošaputao
Johnu Ja idem kući. Treći vam ne treba, zar
ne? Ima još jedna suknja unutra, rekao je.
Njena drugarica.
[46]
Svetlost iz kuće je potpuno preplavila malu
baštu. Nameštaj u kuhinji i dnevnoj sobi je
bio beo, tako da je sav prostor podsećao na
jednu ogromnu kuhinju. Trinka je otišla u
spavaću sobu.
John je izvukao dva piva iz frižidera i bacio
mi jedno.
Ja sam zaljubljen u maiu, pogledao me pravo u
oči.
Šališ se?
Okrenuo se na petama za 360 stepeni.
Ne.
Odakle je znaš.
Ne znam je.
Zato si i zaljubljen.
Trinka se vratila u sobu, otišla do frižidera,
izvadila konzervu paradajz-soka, otčepila je,
bacila otvarač u kantu za đubre i kantu
šutnula nogom.
Sada će doći, rekla je.
Ko? krenuo sam naivno.
Lissa.
John je zagrlio Trinku na srediui sobe,
raskre-čio noge i zaklatio se napred-nazad.
Onda se umirio i povišenim glasom ispunio
sobu do poslednje tišine DA LI ĆEMO SE
MIIKADA UPOZNATI?
Ne, rekla je Trinka.
Poljubio ju je. Ona se malo, ili mi se to samo
učinilo, propela na prste kako bi smanjila
razdaljinu. Možda je on stvarno zaljubljen,
pomislio sam. Uključio sam gramofon i pustio
ploču koja je već bila na njemu. Na osnovu ove
muzike, koju su njih dve slušale ranije ove

[47]
večeri, mogao sam da izanaliziram celu
situaci-ju. Iz zvučnika je izašlo prvo
pucketanje izgre-bane ploče, onda uvodna
muzika, razvučena kao da gramofon zavija . . .
i onda je grunuo glas. Promukao od briga i
alkohola, napukao od neprospavanih dana i
još više noći, glas umo-ran od svega, asketski
uporan, preklinjući WHODUNIT, MY LOVE
YOUDUNIT, MY LOVE
WITH A LOVE SO COMPLETELY NEW IF
I GUN IT, MY LOVE
WOULD YOU SHUN IT, MY LOVE
BUT WHY SHOOT IT OR BOOT OR TRY TO
TOOT IT
DO YOU WANT TO KNOW WHY?
Billie HoIiday. Kako je taj glas strujao po sobi!
Preko stolica i ormana, preko tepiha i plafona,
preko prekidača, uz lustere, do naših stopala i
onda nagore, ka stomaku. Tu je ostajao neko
vreme izazivajući kratkotrajne mučnine, onda
se penjao nagore i ubrzo sam ga osetio kako
udara po slepoočnicama. Pogledao sam ka
uglu sobe gde se nalazio jedan nerasklopljeni
stalak za peglanje i video sam jasno kako dve
mlade devojke, Trinka i Lissa, peglaju svoje
haljine pred izlazak koji je dosta obećavao.
Video sam jednu od njih kako odlazi do
gramofona, bira ploču i pušta je. U daljini,
negde iza svega toga, video sam bolesnu Billie
HoIiday na samrtnič-koj postelji kako okreće
glavu, usporeno, pre-ma vratima na koja je
neko nervozno kucao. Billie HoIiday?
Da, jedva je prošaputala.
Ja sam Jerome Stern, iz odeljenja za narkoma-

[48]
niju 92. policijske stanice. Vi ste uhapšeni.
Mo-lim? jedva je izgovorila.
Imam nalog da vas uhapsim, rekao je
odlučno inspektor.
Pa, ja sam već mrtva, prošaputala je.
Vratio sam se na dve devojke koje su
završile peglanje i nestrpljivo iščekivale
telefonski po-ziv. Tu je i muzika prestajala.
Tu, s inspekto-rom, samrtničkom
posteljom, peglom i dve devojke. Jedna od
njih je pošla da isključi gramofon, ali glas je
bio jači i brži od nje WHODUNIT, MY LOVE
YOUDUNIT, MY LOVE
AND I DO
John i Trinka su igrali uz muziku, ljubeći se.
Laku noć Lissa, rekao sam devojci koja je ušla
u sobu.
Odlaziš?
Da, rekao sam. Valjda ova muzika . . .
Još se čuo glas iz zvučnika dok sam
prolazio kroz baštu, i kasnije kad sam
opkoračio svoj bicikl. Počeo sam da
okrećem pedale što sam brže mogao. Činilo
mi se da od nečega treba pobeći.
A onda, onda mi se opet učinilo da ako
nastavim da okrećem pedale što brže mogu,
postaće mi savršeno jasno da nikad nigde
neću stići.
Cvrčak je pevao na Trećoj ulici.
POGODITE KO DOLAZI . . . TARA-TA-RA-
TA — U SOPHIE'S KLUB . . . TA-
-TA-TA-TA . . . ETTA JAMES! . . . TA-
- TATA-TA . . . SAMO JEDNU NOĆ U PE-
TAK, U ČUVENOM KLUBU SOPHIE'S,
[49]
ETTA JAMES I GOSTI VEČERI, GRUPA
COMMODORES! . . . TRA-TA -TA-TRA . . .
DOĐITE U SOPHIE'S U PALO ALTOU,
OVOG PETKA OD 8 SATI UVEČE . . .
Hajdemo, rekao sam Ronu, hajdemo tamo
sutra uveče. Nikad nisam slušao u živo tu
Ettu James.
Šališ se, odgovorio je. Ugasi taj radio.
Pa, gde hoćeš da ih izvedemo?
Izaberi sam, rekao je i pružio mi novine.
Jazzisti su bili rasporedeni na tri strane.
Isuviše imena na tako malo prostora. Bill
Evans je svirao u GREAT AMERICAN Music
Hallu, John Lee Hooker u ZACKSU, Kenny
Burrel u EL MATADORU, a Rahsaan
Roland Kirk u KEYSTONE KORNER klubu.
Ja bih slušao Rolanda Kirka, odmah sam rekao.
Hajdemo tamo.
Dogovoriću se s njima za 6 sati, Ron je
klimnuo glavom.
S njima? prećutao sam pitanje ko je bio taj
neko pored Gave.
Sedeli smo u njegovoj kancelariji na, univerzite-
tu. Njegova soba je bila bolja od moje: bila je na
spratu, pored glavne sobe gde su sedele sve
sekretarice i pored odaje sa mašinama za
fotokopiranje. Ja sam bio u parteru, pored
vežbaonice Lab B, u samom uglu zgrade. Sem
toga, Ron je već bio nabavio pribor za kuvanje
kafe i bocu viskija, pored jednog starog tranzi-
stora koji uopšte nije imao potenciometar- već je
stalno svirao istom jačinom. Za konsultacije sa
studentima on je odabrao sate u toku radnog

[50]
vremena, što se pokazalo mnogo boljim od
mog izbora, da ovakve sastanke sa
studentima održavam kasno uveče, nakon
predavanja. Kroz njegovu kancelariju su
defilovale studentki-nje . . . i po koji student.
Upravo je ušlo jedno dupe kao sladoled u
zategnutim Levi's pantalo-nama, pitajući da li
može da promeni temu semestralnog rada.
Može, rekao je Ron pre nego što je sladoled
završio rečenicu.
Šta biste uzeli umesto? upitao ju je.
Ja bih uzela Arrabala, izbacila je oprezno.
Da Ii će Arrabal imati nešto protiv? Ron se
okrenuo meni.
Sumnjam, rekao sam zagledavši se u sladoled.
Sumnjam.
Onda je u redu. U redu je sve što je XX vek,
dodao je on. Ostale vekove još nisam stigao da
upoznam. Hvala vam, rekao je sladoled sad
gledajući u mene. Dodite u idući četvrtak da
mi pokažete dokle ste stigli, reče Ron.
Šta očekuješ da ti donese? upitao sam ga
kad je sladoled otplovio?
Doneće mi tri strane precrtane na bezbroj
mesta, tvrdeći da je Arhitekta i Asirski car
napisan samo zato što pisac nije imao urednu
probavu tog dana. Hajde da se demoliramo.
Izvukao je flašu viskija iz stola i nasuo u
kartonske čaše.
Živeli.
Vrata od njegove kancelarije su ostala otvore-na,
tako da je dekart u svakom trenutku mogao da
prode i da nas vidi kako održavamo konsul-tacije
s flašom viskija u radno vreme. To se i

[51]
desilo, ali smo mu obojica samo rrjahnuli
rukom. Prema zakonu, koji je bio na snazi
sada više nego ikad ranije, bila je zabranjena
proda-ja i konzumacija alkohola na tri milje
od univerziteta.
Mi smo bar 6.000 milja daleko, reče Ron.
Zazvonio je telefon na njegovom stolu. Ron je
ćutao neko vreme slušajući glas s druge
strane, onda je slušalicu predao meni.
Halo? rekao sam.
Ko je to? upitao je glas.
Pa, to sam ja, rekao sam prilično ozbiljno.
Ko je to? nastavio je ženski glas.
Pokrio sam slušalicu rukom.
S kim razgovaram? upitao sam Rona.
S Gaye, odgovorio je kroz smeh. Popij piće.
Halo, rekao sam u slušalicu, ja se zovem
Gej. Bila je privremena tišina S ONE DRUGE
STRANE.
Ja sam Gaye, rekla je. Mogu li da
razgovaram s Ronom?
Ja sam Mika, rekao sam kratko i sunuo sav
sadržaj iz kartona u grlo. Zdravo, rekla je.

Zdravo, rekao sam. Zašto mi nisi odmah

rekla da si ti Mika?
Nasmejala se. Nisam joj video zube.
Ja . . . ja sam zvala Rona . . . da se
dogovorimo. Reću ću ti odmah, nastavio
sam, idemo u Keystone Korner da slušamo
Rolanda Kirka i pijemo crno vino. Ko si ti?
Pokazao sam Ronu rukom da mi dolije još
tečnosti. Idemo — gde?

[52]
Ja sam izgovarao engleska imena i reči
prilično traljavo.
U šest sati, skratio sam mučenje, sutra u 6,
u redu?
Šta je rekla Sharma?
Koja Sharma?
Pa, Ronova devojka. Ona ide s nama.
Ponovo sam pokrio slušalicu rukom.
Ko je Sharma? upitao sam Rona, On
je počeo da se smeje histerično.
Sharma je moja devojka, sročio je kroz
smeh. Nisi je upoznao.
Da, rekao sam glasno u slušalicu. Sharma
ide s nama. Ona je, znaš, Ronova devojka.
Bilo je neko šuštanje u slušalici.
Odakle se javljaš? upitao sam
je. Od kuće.
Znam, ali gde je tvoja kuća?
San Anselmo, kratko je poslala informaciju
u slušalicu.
Gde je San Anselmo?! viknuo sam ne
pokrivši slušalice tako da su me i ona i Ron
savršeno dobro čuli.
Nastao je smeh, kao u stereo-tehnici: Ron
ispred mene, s leve strane, i njen glas iz
slušalice, s desne.
U redu, saznaću sam, rekao sam joj. Gde
ćemo da se vidimo u šest sati?
Dodite po mene, rekla je.
Doći ćemo.
Završio sam razgovor a da je nisam pitao za
adresu.
Ti znaš njenu adresu? gotovo i da nisam
pitao Rona.
[531
Ne, rekao je i počeo da vrišti od smeha.
Šta je smešno?
Način . . . način na koji ti razgovaraš s
devoj-kama.
U redu, ali ti ipak znaš njenu adresu.
Moram da te spremim za neke stvari,
nasmejao se.
Ona, vidiš, živi sama u toj kući, na
brdu. Gde su joj roditelji?
Majka joj je umrla a otac živi u Los
Angelesu. Beverly Hills, baby.
Čekaj . . . odakle ona mene zna? Rekao si mi
skoro da ona mene zna . . .
Zna te iz moje priČe. Pre dve nedelje, dok je
bila ovde, pozvali smo te telefonom. Ti nisi
bio kod kuće. Bio si s onom, verovatno, kako
se zove . . .
U redu, šta si joj rekao za mene?
Rekao sam joj da bi bilo dobro da te proba.
Da me proba?
To se tako kaže. Ti si jedini koji bi mogao da
je izvuče iz depresije.
Ja ne izvlačim nikog iz depresije. Ne mešam
se nikome u privatan život, jer mi je rečeno
da se držim podalje i od svog sopstvenog.
Sačekaj do petka, onda ćeš da razgovaraš
sasvim drukčije.
Ja petkom uopšte ne govorim, rekao sam mu.
KADA MUŠKARAC PROMENI POL, ON
OMDAH ODLAZI U SHOW BIZNIS. DO-DITE
VEČERAS U »FINNOCHIO'S« U KO-JEM
ČETE VIDETl OVE ŽENSKE ZA-
BA\TLJAČE U NAJVEĆOJ REVIJI NA
SVETU. ZA REZERVACIJE ZOVTTE
[54]
982-9388 ILI DOĐITE LIČNO U 506
BROADWAY.

Sharma je Kanađanka. Lepa je i krhka.

Bennett, izgovara prezime, i nekako se dugo
zadržava na tom nnnn.
Sedimo u Ronovom automobilu, ona i ja na
zadnjem sedištu, a Ron je pored sebe
smestio, iz ko zna kojih razloga, paket od
šest konzervi piva i tamani ih dok vozi kao
da će uskoro smak sveta.
Prešli smo most. Prolazimo kroz Mill VaIIey i
idemo ka San Anselmu. Sharma i ja pušimo
pozadi.
Ti poznaješ Gaye? pita me.
Ne.
Pa, Ron ti je pričao o njoj, zar ne? Daj mi
jedno pivo.
Ron joj dodaje ne okrećući se.
Hoćeš i ti jedno?
Ja ne pijem dok se vozim, odgovaram.
Moraćeš da oslabiš malo, kaze Sharma.
Ko — ja? pitam.
Da. Dobro izgledaš, ali ćeš morati malo da
oslabiš.
Neka čudna neposrednost, nisam naviknut
na to.
Ti ćeš morati malo da se ugojiš.
Zato i pijem pivo, odgovara.
Ron odvrće do kraja radio u kolima. Jedna za
drugom, električne table sa neonskim martini--
čašama, žmirkajućim fontanama svirepog šam-
panjca, oznake za hiijade barova po zalivu,
penjući se i spuštajući niz brdo, prateći naš
automobil. Plave i crvene trake uključene u

[55]
napon lokalne mreže, neslućena zadovoljstva
koja vrebaju iza barskih stolica. Neko naglo
prikoči i mi stanemo iza njega. Semafori sto-
pljeni s rekom svetlucavih obećanja. Plač nekog
deteta, sa radija, verovatno.
Stigli smo. Mrak je svuda okolo i uoošte ne
vidim kuću.
Ona živi u mraku, kažem.
Penjemo se uz drvene stepenice koje su bukval-
no umetnute izmedu dve ogromne stene. Vrh se
ne vidi. Svetlost dolazi od fenjera, pored
poštanskog sandučeta, tamo dole gde smo
ostavili kola. Kada smo se uspeli do vrha,
krećemo nizbrdo ka kući. Kuća se sada vidi: na
dva sprata je, od drveta, gradena u alpskom
stilu, svetla su popaljena svuda po sobama,
zavese su nečim prikačene iznutra, polunavuče-
ne su, u polukrug.
I onda taj pas.
Taj pas je imao najmanje metar i po visine, ili
dužine, svejedno je, zaleteo se ka nama kao
Sherman-tenk, lajući nešto bezrazložno. Nisam
očekivao nikakvog psa ovde večeras, zbog toga
sam ga verovatno odmah i omrznuo.
Ben! Gej je izašla na vrata i počela da ga
doziva.
Šta ću joj ja kad ima Bena? pomislio sam.
Ben, dolazi ovamo!
Ron je išao ispred Sharme i mene, tako da
nisam mogao da vidim tu Gej. On ju je
zagrlio i baš su se, ubeden sam, srdačno
ispozdravljali. Sharma ju je poljubila u obraz
i obgrlila oko struka.
Onda se Gej okrenula ka meni.
[56]
Penjući se uz silno visoki jablan iz dvorišta mog
detinjstva, jedne jeseni, pre petnaestak godina,
okliznuo sam se (grane su bile već suve, drvo je
bilo duboko zabrazdilo u jesen) i pao, sa šest
metara visine. Leteo sam. Bol od slomljenog
ramena i obe noge nije bio toliko strašan koliko
pomisao da više neću moći da hodam. Ta
pomisao me pratila dok su me nosili u bolnicu,
i kasnije, kada sam se u njoj odomaćio i iz nje
nisam hteo da izađem. Bio sam odbio da hodam
kako nikad ne bih izašao iz te bolnice. Bolnica
je bila prljava, prenatrpana i ružna. Hteo sam
da u toj bolnici provedem ostatak života zbog
Nje, bolnićarke. Ona je bila najlepša žena na
svetu. Ona je bila taj znak, taj kamen-medaš
izmedu mog detinjstva i mladićstva, žena u
koju sam se prvi put u životu zaljubio jer je bila
lepa, Lepa i LEPA. Plakao sam kad sam odlazio
kući, ona me gledala i slegala ramenima.
Glavnom doktoru je verovatno rekla da sam ja
umno poremećen jer ne želim da napustim
bolnicu. Zbog nje sam poćeo da pišem, da
pijem, da rastem. To osećanje uzaludne
zaljubljenosti me je držalo toliko dugo da sam i
kasnije, u svim svojim Ijubavima, pokušavao da
pronadem Bol-ničarku. Ne bih nikada pomislio,
ni u svojim najslobodnijim, najdivljijim,
najkomplikovani-jim snovima, da se ona, eto,
pojavljuje ispred mene, u Kaliforniji, u San
Anselmu, na Pacifi-ku, u obliku neke Gej.
Okrenuo sam se oko sebe, ponovo je pogledao i
najzad krenuo prema psu. Nekako mi je bilo
prirodnije da se rukujem s tim Benom nego s

[57]
njom, delovao je realnije, lajao je i uopšte nije
ličio na Bolničarku.
Zdravo, rekla je.
I psi govore, poverovao sam, pa sam i ja
otpozdravio. Pogledao sam je u lice i ponovo
se okrenuo jer nisam mogao to da izdržim.
Udi, rekla je, i onda se brzo ispravila: Ja
sam Gaye, pružiia mi je ruku.
Mora da ima ruku, pomislio sam. Mora da ima
pravu ruku kako bi dokazala da je Ijudsko biće.
I Bolničarka je imala ruku, znam, previjala
me je i davala po koju injekciju.
Ko zna koliko sam držao njenu ruku u svojoj,
jer se Ron pojavio na vratima i hladno rekao
Hoćemo li da sedimo unutra ili napolju?
Ušao sam u sobu za koju ni dan-danas ne
mogu sa sigurnošću da tvrdim kako je
izgledala. Bila je u sobi, to znam, Ron,
Sharma i ja. Možda je tu bio i neki nameštaj.
Da popijemo nešto pa da krenemo?
Ron je ostavio svoj auto, seli smo u njen i
krenuli prema gradu. Po ovome sam shvatio
da ćemo se još jednom vratiti kod nje, bar
da uzmemo njegov auto. Ona je vozila, ja
sam sedeo pored nje.
Pokušavao sam da utvrdim ko je ona. Imala je
oko 25 godina, crne čizme na nogama, nekoliko
prstena na rukama, miris koji je bio sasvim
neutralan, smirene pokrete i TO lice. Nisam
mogao da izdržim njen profil, isuviše je sve to
bilo pravilno. Donja linija nosa i gornja usna su
išle paralelno, tako je i Bolničarka imala,
petnaestak godina ranije. Video sam kasetofon

[53]
ispod table i upitao sam je da li bih mogao
da pustim neku traku.
Svakako, odmah je reagovala, odaberi nešto.
IzvukJa je ispod sedišta jednu kutiju u kojoj se
nalazilo bar dvadeset snimljenih kaseta. Gledao
sam u nju dok sam preletao preko naslova.
Taj Joe Farrel je »nešto drugo«, rekla je. Da,
svakako, Joe Farrel, ponovio sam kao eho.
To sam upravo pomislio da pustim. Ja ga
obožavam.
Lagao sam kao nikad do sada. Tog Farrela
sam čuo samo jedanput, kod jednog druga,
u Zagre-bu, na nekom Blue Note albumu sa
Elvin Jonesom,
Kako se zove album? pokušao sam da pro-
čitam.
Slušaj, rekla je. Kasnije ćemo o naslovima.
Nekolicina mojih drugova sa univerziteta bila je
profesionalno deformisana što se tiče sobnih
stereo-uredaja, tako da sam se kod njih navikao
da slušam prilično glasnu i kvalitetnu reproduk-
ciju. Nisam verovao da je moguće imati nešto
slično, bar po utisku, u kolima. Kako je taj Farrel
grunuo u njenom automobilu! Pomislio sam da
ima bar po 6 pari zvučnika sa svake strane, po
podu i duž vrata. Uneo sam se u muziku, zato što
sam bio prinuden, zbog gla-snosti, i zato što sam
to namerno hteo, da odvratim pažnju od nje, Ron
se saginjao prema njoj nekoliko puta, i verujem,
objašnjavao joj kako se stiže do tog jazz-kluba u
koji smo se uputili. Ona je puckala prstima svaki
put kada smo zastali kod nekog semafora. I
semafori su žmirkali u ritmu.

[159]
Sharma je pozadi govorila kako zvuci
formiraju takozvane vazdušne jastuke, na
kojima čovek, ukoliko je dovoljno umoran ili
zaljubljen, može komotng da odspava. Ja
sam bio budan više nego ikad ranije.
Tu smo, rekao je Ron kad smo stigli na ugao
Vallejo i Green ulice.
Nastavili smo da kružimo, tražeći parking.
Gotovo da mi se i nije išlo u taj klub, pored
ovog njenog privatnog, u kolima.
Kopile, reče Gej za nekog tipa koji nam je
ispred nosa uzeo mesto za parking.
Ostavili smo kola u jednoj garaži, tri ulice niže.
PLAĆA SE 3,5 DOLARA, BEZ OBZIRA
KOLIKO DUGO SE ZADRŽITE
Keystone Korner je bio mali klub: dvadesetak
stolova raspoređenih nepravilno po pravougao-
noj sali, šank u jednom uglu i prolaz za toalet,
crvene lampice po zidovima, jedva žmirkaju,
mala bina na kojoj su muzičari bili postavili
svoje instrumente. Već je bilo puno, tako da
smo se priključili nekim Ijudima za stolom,
jednom mladiću i dvema devojkama. Mladić je
imao slikarski pribor sa sobom i već se
zabavljao crtajući Ijude sa ovog večerašnjeg
skupa.
Gej je sela pored Rona, Sharma pored mene.
Imamo samo pivo i vino, rekla je kelnerica,
iako je ništa nismo pitali,
Onda crno vino, rekla je Gej, pridržavajući
se našeg dogovora preko telefona.
I ne donosimo piće dok traje svirka, dodala
je kelnerica.

[60]
Onda dve flaše, rekao sam da bih je oterao
od stola.
Muzičari su se zagrevali, ali Kirka nije bilo
na bini.
On se nije pojavio sve do pola deset. Ron j
naručio još dve flaše vina. Gej je znala dosta
stvari o meni, tako da sam joj pričao samo o
onim stvarima koje su mi u tom trenutku
izgledale skroz neverovatne i nepoznate. Nervi
ralo me što Ron sedi pored nje, tako da sam
svaki put, da bih nešto rekao ili čuo, morao da
se saginjem preko stola uz ono obavezn<
MOLIM? AH, DA, BITI SAM U KUĆi
SVAKAKO JE DEPRESIVNO . . . NARO-
ČITO . . . DA.

Ona nigde ne radi. Vratila se iz Španije pre dva

meseca, završava studije iz ABS, pojavljuje se na
univerzitetu samo kada je to neophodno. Uskoro
dolazi tata iz Los Angelesa kako ne bi bila sasvim
sama u toj kući (Imaš psa? Da, ali još ga nisam
naučila da govori, itd.), Španija je predivna, opet
bi se tamo vratila, da živi, možda zauvek da
ostane (Da Ii si video Kolumba u Barceloni kako
pokazuje na zapad uz aveniju Ramblas?), imala je
saobraćajnu nesreću čim se vratila, prevrnuo se
automobil, neki idiot, ona je izletela kroz vrata,
srećom, samo sitne ogrebotine (Baš bih voleo da
ih vidim. . .
Nije joj se dopala primedba), putovanja, samo
putovanja, dok čovek može da putuje, zbog
čega sam odabrao baš Kalifornijski univerzitet?
gle-dala je Handkeovog KASPARA, tu negde,
skoro, misli da je to bilo u Eureka-pozorištu,
obožava da nosi čizme, ima sigurno preko

[61]
dvadeset pari, ove godine je izuzetno lepa
jesen, mada farmeri to ne vole jer nema kiše,
trenutno, njen omiljeni pisac je Carlos
Castane-da, da Ii sam ikad uzimao peyote?
uskoro će zemljotres u San Francisku . . .
Evo ga, rekla je okrenuvši se vratima. Roland
Kirk je ušao na glavni ulaz. Verovatno stiie
pravo iz hotela. Pored njega je bio neki mladić
koji ga je vodio, držao ispod ruke, provlačio ga
pored stolova. Prošao je pored nas: miris koji
me pratio još iz male kućice za presvlačenje,
pored rektorovog bazena, nale-tao je sada u
talasima dok je Kirk prolazio pored nas, i
ostao je još dugo za njim, kada je već bio na
podijumu i kačio oko vrata svoje instrumente.
Bio je to neverovatno snažan čovek, sa
ogromnim plućima, odeven u crno, sa
tamnim naočarima koje su istovremeno i krile
i isticale njegovo slepilo.
Ovo je VIBRATION SOCIETY, rekao je i
upoznao nas sa članovima orkestra.
Počeo je da svira neku temu koju nisam mogao
da prepoznam. Duvao je strich i manzello
naizmenično, upotrebljavao pištaljku i gong,
menjao ritam. Bio sam ravnodušan. Imao sam
utisak da je taj muzičar tu, da je specijalno
došao večeras, da ispuni veče meni i Gej, Ronu i
Sharmi. Kao da je on bio deo nekog progra-ma,
kao da smo mi svi u nekoj televizijskoj emisiji,
pa je sve ovo što se dešava samo jedan insert iz
neke celine. Vino nije ništa pomagalo: hvatao
sam sa zakašnjenjem neke lepe pasaže, kada je
Kirk već bio prešao na nešto novo, gledao sam
publiku okolo, muzičari su bili

[62]
isuviše statični, bubnjar ispadao iz ritma pa se
jurio neko vreme sa Kirkom, nestale su mi
cigarete pa je trebalo prevaliti put između
stolova do mašine koja se nalazila na suprotnoj
strani, Gej je ćutala, dlanovi su počeli da mi se
znoje. Bio sam hladan. Nekada sam bio u stanju
da potrošim celokupnu uštedevinu da bih čuo
nekog džez-muzičara, sada sam bio spre-man
da priđem Kirku i da mu zatražim novac zbog
toga što sam došao da ga slušam. Nešto nije bilo
u redu.
Prešao je na tenor, duvao je neku
Ellingtonovu temu, samo uz pratnju basiste.
Nemoj, odbio sam Rona kad je hteo da mi
dolije još vina.
Gledao sam Gej: ona je puckala prstima i
njihala glavom u ritmu. Ona je bila oslobođena
nečeg što je mene pritiskivalo. Bila je još lepša.
Obrazi su joj se zapaiili od vina i toplog
vazduha, usne napućene, pokreti opušteni, dok
je maramom, nehajno privezanom oko Vrata,
brisala sitne graške znoja s vrha nosa. Video
sam je kako ustaje tog jutra
lenjo se protežući, kako odlazi do kuhinje i tamo
otvara jednu konzervu hrane za pse, daje Benu
doručak, onda odlazi do kupatila, puni kadu
vodom i sipa mirišljave soli, kako se skida gola,
opkorači da uđe u kadu, onda se predomi-sli i
pode u kuhinju, isto toliko gola, sipa kafu u
poveću šolju, dodaje malo brendija, vraća se u
kupatilo, pušta tranzistor i sada već rešena, leže
u kadu. Pena joj dolazi do brade, ona se igra
praveći prstima kružiće po površini vode, otpija
gutljaj brendikafe, zatvara oči i tako, poluuspa-

[63]
vana, satima leži. Misli na poslednji razgovor
sa Ronom i Sharmom, o tome kako su joj
rekli da postoji neki tip, dasa možda, sa
akcentom i malo ludila u koferima, koji je
upravo stigao i koji bi, eto, možda njoj bio
interesantan, ne bi bilo loše da ga proba, r
tip se razlikuje, nije mamin sin, čak ni tatin,
visok je i piše drame, ne moraju svi da budu
doktori i advokati, zašto ne bismo svi četvoro
jedanput zajedno izašli, u neki jazz-klub
možda, on izgleda da voli jazz, ako ti se ne
dopada, nikom ništa, tu nema nikakvih
obaveza, shvataš, hoćeš li u idući petak?
Lepa si, kažem joj.
Ona se naginje ka meni.
Molim?
Lepa si.
Hvala, kaže, i nastavi da me gleda.
Lepa si, kažem još jedanput ne bi li se nešto
promenilo.
Gleda me u oči. Ne verujem da ću dugo izdr-
žati. Ispružim ruku preko stola, dlanom
okrenu-tim prema njoj, i držim je tako ne
znajući tač-no zašto to radim. Ona me udari
prstom po ruci, kao razigrana i ponešena
nekim nemirom meni još nepoznatim, onda
spusti svoju ruku u moju i podigne je natrag
onda ponovo spusti, zadrži je tako, raširivši
prste široko.
Provučem svoje prste kroz njene, izmešam
ih, i stegnem joj ruku.
Šta je taj čovek, taj slepi muzičar svirao tog
trenutka!

[64]
Dečko sa slikarskim priborom prestao je da
crta, nekoliko oznojenih glava se zanjihalo i
stalo, kelnerica je zaključala bar, čaše su
zastale na pola puta izmedu stola i nečijih
usta, posetioci se prilepili za svoja sedišta,
erkondišn je samog sebe utišao.
BRIGHT MOMENTS, rekao je Kirk, kompo-
zicija sa mog najnovijeg afbuma.
Svirao je nosnu flautu, specijalno konstruisanu

[65]
za duvanje nozdrvama, glavom nakrivljenom na
stranu, udarajući nogama o pod. Prvo je zvuk
podsećao na grmljavinu i tomado, onda se
odmakao od mikrofona pa je melodija ličila nai
afrički Ijubavni zov, zatim je svirao lirsku ternu,
otegnuto i punim zvukom i, najzad, kada su
klavirista, bubnjar i basista odlučili da mu se
pridruže, ušao je u bluz. Bilo je tu i plakanja i
jecanja, smeha i razočaranja, erekcije i orga-
zma, buncanja i himni, rođenja i smrti, sve je to
izlazilo iz flaute. Nešto što je John Coltrane
hteo, a nije stigao da kaže. Melodija sastavljena
od žudnje i nestrpljenja, SVETU TRENUCI,
snovačka fantastika, trenutak samostalnosti,
slobode i utiska pustolovine.
Hvala ti, rekao mi je Ron dok smo ulazili u
automobil. Nisam imao pojma da jazz može
da bude ovako dobar.
Zahvaljivao mi je samo zato što nije znao.
Nije imao pojma, nije mogao ni da
pretpostavi ono što smo ja i stara kurva, taj
predivni Roland Kirk, otkrili te večeri.
Veza između njegove muzike i nas bila je
jedna mala ruka, oznojena i nemirna do
kraja, uspla-hirena i obična, koju sam
dosegao preko bez-broj okeana neizvesnosti,
i čvrsto stegnuo u svojoj.
EUROPEAN ANTIOUES, JEDINA RAD-NJA
U OKOLINI KOJA RASPOLAŽE IZ-BOROM
OD 1.200 RAZLIČITIH MODELA VODENIH
KREVETA: KING SIZE, CALI-FORNIA
PRINCESS, KREVETI BLIZAN-CI,
FRANCUSKJ KREVETI, LJULJAJUĆI
KREVETI, SA RAMOVIMA I BEZ RAMO-
[66]
VA, SA TERMOSTATIMA I BEZ TERMO-
STATA, SA UGRAĐENIM SISTCMOM ZA
HLAĐENJE, SA PRESVLAKAMA U SVIM
BOJAMA, I SLIKAMA VAŠIH OMILJE-NIH
ROK-PEVAČA. EUROPEAN ANTI-OUES,
JEDINA RADNJA U KOJOJ KRE-VETI
MOGU DA SE PROBAJU, DA SE NOSE NA
VAŠE PRIVATNO KUĆNO TE-STIRANJE.
PRIMAMO SVE KREDIT-
- KARTE, A VIKENDOM RADIMO DO 9
UVEČE. . .
Dođi, rekla je i otvorila vrata od male sobe
na spratu.
Zar nećemo . . . zajedno?
To ne dolazi u obzir, odmah me presekla.
Već je bilo prošlo dva sata, Ron i Sharma su
spavali u parteru.
Ja nikad u životu nisam spavao sam,
pokušao sam da je prelomim.
To se onda i ne može nazvati nekim životom.
Bio sam u jednoj od najglupljih situacija koje
čoveku mogu da se dese, naročito u dva
ujutru, sa prelepom devojkom. Zbog čega mi
uopšte pokazuje tu malu sobicu sa krevetom
za nekog patuljka? Zbog čega mi je malopre
na kauču, u dnevnoj sobi, dok smo se Ijubili,
dopuštala da mi ruka šeta po njoj bez
ustezanja i lažnog stida? Zbog čega se u
jednom trenutku odma-kla od mene i boreći
se za vazduh rekla KAKO SE LJUBIŠ . . .
BOLI GLAVA i još nešto što nisam razumeo?
Zar sam ja došao u njenu kuću da bih
spavao na tom krevecu, kao poslednji peder?
Mali mi je krevet, rekao sam.
[67]
Spavaj u mom krevetu, rekla je, ja ću ovde.
Nije htela, to je bilo jasno. Odvela me u svoju
sobu. Veliki krevet, maltene celom dužinom
zida, sa lampom kojoj je mogla da se
podešava visina. To za visinu znam jer ju je
ona odmah podesila po nekom svom ukusu, a
ja je odmah vratio u prvobitni položaj. Plakar
je bio otvo-ren, video sam tri tone haljina i,
zaista, naj-manje dvadeset pari čizama u
donjem delu. Laku noć, rekla je.
Nešto nije bilo u redu. Uopšte mi se nije
spavalo. .Bio je to dugačak dan: upoznao sam
Bena i Gej, zasnovao kosmičko bratstvo sa
Rolandom Kirkom, otkrio Bolničarku mog de-
tinjstva, pio crno vino umesto vode, držao
ruku na njenoj butini dok smo prelazili
Golden Gate most, pio kafu s njom na kauču,
ljubili se . . , Nismo se tucali, to je ono što je
nedostajalo. Pod bilo kojim drugim uslovima,
pao bih preko kreveta kao onesvešćen i ne
bih se budio do podneva sledećeg dana,
subota je, treba se ulenjiti.
Ovako, kružio sam kao pas po sobi. Namerno
sam lupao nogama o pod kako bi me Ron dole
čuo i shvatio poruku: NIJE MI DALA RON,
ŠTA SI ME UOPŠTE UPOZNAVAO S NJOM,
SAD I TI TREBA DA ISPAŠTAŠ, ŠETAĆU TI
NAD GI^AVOM ČITAVU NOĆ I NEĆU TI DATI
DA ZASPIŠ.
Nisam znao ni ko je ona. Podaci nisu ništa
govorili.
Ja nisam ništa govorio. Ron je sve vreme ćutao.
Reci joj nešto.

[68]
Kucnuo sam na vrata sobice. Sada se ona
sigurno skida.
Niko nije odgovorio.
Gej?
Sto posto je ljuta. 100%. Možda već spava.
Sumnjam. Ponovo sam zakucao.
Miss Gaye, rekao sam, oprostite za ono malo-
pre. To je bila jedna čista glupost, znate. Taj
predlog, da zajedno spavamo i slično. Ja vam
nisam rekao, znate, ima jedna stvar koja će
sve razjasniti. . . naime, ja sam impotentan.
To je bio vic sa spavanjem zajedno i malim
kre-vetom . . . to je čista laž.
Počeo sam da govorim u njenu ključaonicu
kao sumanut.
Ja volim da pravim takve viceve, znate. Kao,
navodno, ja sam muškarčina . . . kao stalo mi je
do žena i ostalo. I moj ujak je bio impotentan.
To sam dobio od njega . . . vreme zaraza, znate.
U to doba nije postojao penicilin. Zarazio me
svojom impotencijom i posle otišao u
Kanadu. Nisam stigao da ga tužim sudu. Vi
me shvatate, zar ne?
Čuo sam smeh na kraju hodnika. Ona je bila
u kupatilu, vrata su bila otvorejna. To meni,
konju, nije ni moglo da padne na pamet.
I ja sam počeo da se smejem. Krenuo sam ka
kupatilu.
Znaš, hteo sam nešto da ti kažem . . . Ja ti,
zapravo, ništa i nisam rekao. Ti i sama znaš
da si lepa, šta bih ja kog vraga morao na to
da te podsećam?
Hteo sam da ti kažem nešto drugo . . .
Ušao sam u kupatilo jer su vrata bila otvorena.
[69]
Stajala je pred ogledalom i skidala šminku.
Hteo sam da ti kažem da mi je stalo do tebe . . .
i da bih voleo da te upoznam.
Želeo sam da joj kažem nešto jednostavno.
Da ne serem, da ne uvlačim Sartra—jazz
— Gelderoda — vino — Kjerkegora — cigarete
—Marijanu moje mladosti—svršavanje—Prusta
—Velikog Mona . . . u svet jednostavnosti, u
naš zreo razgovor u kupatilu, dok ona skida
šminku, a ja gledam na drugu stranu.
I ja bih, rekla je. I ja bih želela da tebe
upoznam.
Čuo sam tresak 1.500 gromada stenja kako
mi padaju sa srca na neko tlo laži i
komplikovanih odnosa.
Laku noć Gej, rekao sam joj i zatvorio vrata.
Skinuo sam se za dve sekunde i strovalio na
krevet.
Na početku sam pomislio da je to od vina.
Kasnije, kad sam pipnuo rukom ispod sebe,
shvatio sam da ne haluciniram: to je bio vodeni
krevet koji se bukvalno izmicao poda mnom,
koji se talasao i pravio nekakva nerazumljiva
udubljenja, reagovao na svaki pokret tela,
odbacivao me naviše kad sam hteo da ga
umirim. Počeo sam da se smejem kao idiot.
Sigurno me je čula u kupatilu. Upalio sam
svetlo i pažljivo pregledao taj krevet, smejući
se do suza i natrag. Sve je bilo u redu. Znao
sam da ću uskoro zaspati na tom krevetu,
bez obzira kakav je i od čega je, znao sam,
više od svega, da ću zaspati misleći na nju.
ZDRAVO, JA SAM LOLA. OVO JE SAMO
MOJ GLAS, NA ŽALOST. UKOLIKO ŽELI-

[70]
TE DA ME VIDITE, DOĐITE U DIONISI-JEV
KLUB ZA MASAŽU. SVAKI DEO TELA ĆU
VAM JA LIĆNO IZMASIRATI I PRIHVATITI
VAŠE PREDLOGE SA PRO-FESIONALNOM
DISKRECIJOM. ZDRA-VO, JA SAM HELEN .
..
Ron se osećao izuzetno loše ujutru i
insistirao je da krenemo natrag. Nije bio
navikao na toliko vina i toiiko jazza.
U redu, rekao sam. Krećemo čim popijemo
kafu.
Gej je obukla beli džemper i pustila kosu da
joj pada niz leda.
Ti ne moraš da ideš, zabacila je kosu unazad.
Odbaciću te ja u nedeiju, ako hoćeš.
Ujutru je sve bilo drukčije. Mislio sam na
novi tekst, obaveze prema studentima, neki
neop-hodni mir, običan krevet kod M-L na
kojem nikad nije rekla NE.
Ostani, rekao mi je Ron, mada imam utisak
da se vas dvoje nikada nećete spojiti. On je
neki put znao i da sere.
Ostavio sam Gej i njenu kuću na brdu uz
malo zdravo, čak i ne gledajući je. Ben nije
bio tu u tom trenutku. Imao je neku džukelu
s druge strane brda, to sam kasnije saznao.
Opet su se Ron i Gej srdačno oprostili na
rastanku uz neki nesigurni dogovor da se
uskoro opet vidimo, opet ju je Sharma
poljubila u obraz, zagrlivši je oko struka.
Mahnuo sam joj iz automobila.
Bila je lepša nego ikad. Možda još više.
Negde na pola puta. Na pola puta mi se
digla patka.
[71]
Onda sam počeo da razmišljam kakvu sam
grešku napravio. Mogli smo da razgovaramo ceo
dan, da odemo negde na izlet, možda, da
razapnemo šator na tom njenom vodenom
krevetu i tamo kampujemo. Mogli smo . . . Sve
više i više sličnih slika mi je padalo na pamet,
sve izvanredne ideje, ali nisam ni prstom
mrdnuo da ostvarim bar jednu od njih.
Ona je to želela, inače me ne bi pozvala da
ostanem s njom, ne bi mi nudila šansu da se
bolje upoznamo. Hteo sam da je kaznim.
Baš mi je odvratna ova Gej, rekao sam u
kolima.
Ron i Sharma su bili zapanjeni.
Mi smo bili ubeđeni da oeš ti odmah da se
zaljubis u nju.
Ja? rekao sam. Koliko je to daleko od mene!
Iste noći,
Iste noći, nakon što sam celo posle podne
proveo dremajući, napisao sam joj jedno
dugačko pismo.
Četrdeset stranica. Popio sam usput puno piva,
to znam po konzervama koje sam ujutru
zatekao na podu.
Sledećih dana.
Sledećih dana sam puštao Rona da mi on
prvo nešto kaže o njoj.
Ćutao je kao smrt i jedino je pominjao, čak pred
studentima, tog Rolanda Kirka, madioni-čara iz
Terra Incognita, kako ga je nazivao. Došao je
jedne večeri da razgovaramo o nad-realistima jer
je iduće nedelje trebalo da održi predavanje iz te
teme. Nije znao koje godine je napisan prvi
Manifest. Pričao sam nešto o

[72]
Nervalu, Bretonu i našem Matiću, Slušao je
pažljivo. On je bio jedan od onih ljudi koji,
ako postave neko pitanje, izuzetno pažljivo
slušaju odgovor.
Ko je ta Gej? upitao sam ga na kraju. Gave?
naglo se uozbiljio. Otkud ti ona sad pada na
pamet?
Rekao sam mu da mi je sve vreme bila u
pameti, tako da o nekom padanju nema ni
govora. Pokazao sam mu pismo. Pomislio je
da sam lud kad je video 40 kucanih stramca.
Kad si to napisao? upitao je.
ONE noći.
Čitao je pažljivo, s vremena na vreme
udarajući rukom po papiru od oduševljenja,
mršteći se kod ozbiljnijih mesta, zatvarajući
oči kad bi naišao na neki izliv moje skrivene
kurvinske nežnosti.
Ovo je sjajno, rekao je ustajući. Ovo je
stvarno sjajno. Hoćeš li da joj pošaljemo?
Nisam razumeo zašto je rekao MI.
Poslaću joj ukoliko ti smatraš da joj to ne bi
naškodilo.
Ujutru smo fotokopirali celo pismo i poslali joj
original iz glavne kancelarije kako bismo izbegli
plaćanje poštarine. Nisam napisao svoju adresu
na koverti. Samo potpis M., koji je mogao da se
odnosi i na nekog Morisa ili Miguela iz te
nedavne Španije. Ušao sam skroz u tekst tih
dana i nisam nigde izlazio. Bio sam kod M-L
samo jedanput, ona je već bila duboko zabraz-
dila u methedrinalnu biohemiju
PRIMETIĆEŠ DA U AMERICI IMA SVE VIŠE I
VIŠE SIJAMSKIH BLIZANACA,
[73]
SAMO ZATO ŠTO SU NAUČNICI UTVR-DILI
DA SU SIJAMSKI BLIZANCI NAJ-
EKONOMIČNIJA BIOLOŠKA KOMBINA-
CIJA . ..
Nedelju dana posle pisma.
Nije se ništa dogodilo. Ron je očekivao da se ona
javi, ali on, na moje nagovaranje, nije hteo nju
da pozove. Imao sam već gotov prvi čin drame,
radio sam nocu, dopuštao studentima da dolaze
kod mene umesto redovnih konsultacija na
univerzitetu. Kupio sam Kirkov dupli album
BRIGHT MOMENIS i preslušavao ga desetak
puta dnevno. Kupao sam se u bazenu i razgova-
rao srdačno sa prvim susedima. Kupio sam
gramofon i potpuno namestio stan.
Sharma me jcdanput vodila na večeru dok je
Ron bio u poseti kod svog oca. Pričali smo o
svemu, ali ona nije pominjala Gej.
Šta radi ona tvoja drugarica? upitao sam.
Gaye? rekla je, ona je u Los Angelesu, otac joj
je u bolnici. Razgovarale smo telefonom pre
neki dan, pozdravila te. Hoćeš li neki dezert?
E, jebi ga. Ja znam kad da pošaljem pismo.
KoJiko ostaje? upitao sam.
Nemam pojma. Dok matorom ne bude bolje.
Koja joj je adresa tamo? Možda ću ići ovih
dana u L. A
Izvadila je malu zelenu beležnicu i iz nje
počela da mi diktira adresu gospodina oca
male Gej u koju sam se polako i beznadežno
zaljubljivao. Daj neki dezert, rekao sam.
SIN PREDSEDNIKA FORDA JE NEDAV-NO
IZJAVIO NOVINARIMA DA JE UŽI-VAO
MARIHUANU I DA ON U TOME NE
174]
VIDI NIŠTA LOŠE — NA PRIJEMU KOJI JE
PRIREĐEN ZA POPULARNE GLUMCE
I ROK-ZVEZDE, GEORGE HARRISON JE
IZAZVAO BURU SMEHA IZJAVLJUJUĆI,
DOK JE FORD ULAZIO U SVEČANU SALU
ZA VEČERU: OSEĆAM NEKE SJAJ-NE
VIBRACIJE . . . SJAJNE VIBRACIJE . . .
Volim te, kažem joj.
Sedimo na pesku Stinson plaže. Duva neki
grozan vetar. Talasi iz Pacifika udaraju o stenje
između naših rečenica. Imamo jakne zakopčane
do grla, naočare radi peska koji iznenada poleti i
zalepi se za oči, cipele kojima je svejedno da li će
ili neće da propadnu u pesak.
Volim te, jebi ga. Šta drugo da kažem? Došla
je po mene čim se vratila i pročitala pismo. U
nekoj kožnoj jakni, sa naočarima, sa azma-
ma, pismom u tašni. Nisam znao šta da
kažem. Isuviše dugo sam pisao, istrošio sam
sve nepo-trebne reči.
Zagrlim je i ćutim. Ukočim se tako.
Šta si rekao? pita.
Volim te. Ne znam kako se to kaže na
kalifornijskom.
Ne znaš ti kako se to kaže pred okeanom.
Odjuri do vode. Sačeka da taias završi svoj
put na pesku i onda se zatrči ka sledećem
talasu. Kada se talas približi, ona se okrene
ka obali i pocne da trči što brže može, vičući
VOOOOOOLIM TEEEEE! Talas je nikad ne
stigne.
Izvadila je flasu vina iz automobila i gledam je
kako se muči dok je otvara. Puštam je da na
kraju gurne čep u flašu, iznervirana, Ijuteći se
[75]
na fabriku vina umesto na mene. Popijemo tu
flašu. Za deset minuta. Nikad u životu nisani
bio pijan kao tada.
Za deset minuta.
Vozili smo kola po pesku, stajući kod svakog
zamišljenog semafora.
Hoću da proverim nešto, rekla mi je kad smo
stigli kod nje. Popeću se gore, ostaviću
otvore-na vrata od kupatila, a ti nastavi da
govoriš u ključaonicu od male sobe.
Pristajao sam na sve, ne zbog sebe, već radi nje.
Pustio sam je da ode gore i onda sam se popeo.
Otišao sam do sobice i rekao
Zdravo Gej.
Nije bilo odgovora.
Slušaj, rekao sam, nema smisla da se više
ovako igramo. Ti si mala devojčica i ti to vrlo
dobro znaš.
Sve te tvoje priče oko toga da želiš da
provedeš noć sa mnom i ostalo, sve su to
sitni vicevi. Priznaj to sebi i onda ćemo svi
biti srećni. Pošao sam ka kupatilu.
Hteo sam nešto drugo da ti kažem . . . ne
znam da Ii ima smisla ... Ja sam, naime,
zaljubljen kao neki idiot. To je neka devojka
koju ti ne poznaješ. Neka što živi sama na
brdu . . . neka devojčica bez imena.
Ušao sam u kupatilo. Svetloplavi peškir na
podu, njene čizme i pantalone, pored. Miris ulja
za kupanje. Ogledalo i na brzinu ispisana reč
DOBRODOŠAO, krejonom, valjda, Njena sto-
pala na podu i noge, naviše, celo telo, glava,
njen pogled i oči, odmah iza pogleda. Voda koja
teče u kadu, miris vode i zvuk. Moja

[76]
ruka na bravi. Žena ispred mene.
Pogledala me ravno u oči, bez izraza,
trenutak odluke, video sam iz njenog pogleda
da je potpuno gola.
Donesi vino, rekla je.
Koje vino?
Iz frižidera.
Sjurio sam se niz stepenice, ka friiideru, skida-
jući deo po deo moje nezgrapne odeće. S ci-
pelama sam imao još najviše problema. Bile su tu
neke pertle, pantalone koje sam prvo hteo da
skinem, nepotrebne gaćice. U frižideru je bilo
pet flaša vina i sve su, kao za inat, bile razlićite
vrste. Koje vino?
Bilo koje.
Otvorio sam flašu polako. Sad više nisam
imao gde da žurim. Uzeo sam dve čaše iz
plakara i zapalio cigaretu. Pošao sam ka
gramofonu i onda odustao.
Čuo sam tuš.
Pružio sam joj Čašu.
Sipaj, rekla je.
Ona se tuširala, a ja, kao i uvek nisam imao
pojma Šta da radim. Osećao s*m se malo glupo
dok sam joj sipao vino lspod tuŠa jer nisam
znao da li pije cisto ili bevandu. Ali onda, kako
se kaže bevamda na engleskom? Vino s tušem?
Ti nećeš? pit&la je.
Kako neću? Ja neću?
Ušao sam ispod tuša.
Držao sam čašu u ruci. Drugom rukom sam
je zagrlio. Kucnuli smo se i onda sam je
približio sebi.
Bila je niža od mene, imala je grudi koje smo ja

[77]
i moji vršnjaci obilato sanjali u pubeitetu. Pio
sam vino ispod tuša. Pa Šta? Jedino sam
promenio mesto. Plašio sam se samo da Ben ne
dode gore i prolaje svoj put kroz vrata od
kupatila.
Ništa od toga.
Podigao sam joj desnu nogu. Levom rukom. U
desnoj sam još držao čašu. Ona je držala
čašu u levoj.
Ispružila je tu ruku do kraja. Gledao sam u
čašu da je ne ispusti. Pomerila je glavu nade-
sno. Zatvorila je oei. Nikad. Počela je nesto da
šapuće što nikad nisam razumeo. Drugu
ruku je stavila izmedu sebe i pločica. Tako se
odupira-la, činilo mi se.
Hteo sam da joj kažem nešto, ali to je iziskivalo
isuviše vremena. Ljubio sam je nekim polugor-
kim ukusom vode iz tuša. SVE je bilo mokro.
Nisam imao utisak da išta perem sa sebe.
Spustila je desnu nogu na ivicu kade. Promenili
smo položaj. Nešto je opet šaputala. Gledao sam
da ne ispusti čašu.
Pazi sad, rekla je.
Zanjihala se levo, pa desno, pa levo. Pa desno.
Pazi sad, rekla je.
Pocela je da se trija uz mene, i gore i dole, i
obrnuto. Sada mi je ruku s Časom obavila
oko vrata.
Kao lift. Gore, dole.
Pazi sad. ponovo je rekla. Pazi saaaad. . .
Ćašu mi je priljubila uz teda, ubada mc
njom. Vino se razliva po kadi. Ona me udara
kao struja.
IsuviŠe je lepa da bi sve to bila istina. Razvlači

[78]
usta u paralelogram dok svršava.
Ne, kaže.
Čudno. Njoj dok je najlepše, uopšte nije Iepo.
Ili se to, možda, zove NE. Strah pred onim
najlepšim.
Dugo tako stoji uz mene, s rukom oko mog
vrata, šapućući nešto ispod tuša. Kada se
odlepi od mene, ostaje tako, kao ukočena,
klonule glave, dišući. Ljubim je ponovo. Opet
mi prilazi, ali ovog puta mnogo sporije. Imam
uti-sak da spava Kao da ne želi da je budim.
Onda mi zarije riokte u vrat, dok se budi, dok
prilazi sve bliže i bliže. Sada smo već izašli
ispod tuša, na podu smo. Nije mogla da mi
pride bliže. Kao da sam» bio u njoj celoj.
Nikad mi niko više neće prići tako blizu.
Sledeći put sam joj sipao vino u dnevnoj sobi,
dok smo ležali na kauću, čvrsto zagrljeni.
Ustala je da pusti ploču. Tek sada sam je
zaista prvi put video.
Kosa joj je padala niz leda, ruke skroz
raširene, kolena joj puckaju dok se saginje.
Dobila je neke narandžaste kolutove oko
očiju, ili u oči-ma, ne sećam se više, nešto
čime me posmatrala. Ima divne grudi, idu na
stranu, razilaze se. Rukom namesti kosu dok
pusta ploču. Ben je zalajao, ko zna zašto.
Mogao sam da je posmatram koliko god sam
to hteo.
Posmatrao sam je što sam duže mogao.
Kirk je svirao BRIGHT MOMENTS, svetle
trenutke, ja sam držao njenu oznojenu ruku. I
to je prošlo. Niko ništa više nije svirao. Gramo-
fon je bio tek mala sprava, plastično zadovolj-

[79]
stvo. Razgmuo sam zavese na prozorima:
sada sam tek mogao da vidim San
Anselmo. Sta gledaš? pita.
Gledam sneg, kažem. Pada sneg.
Pada — šta?
Sneg. Čini mi se da pada sneg.
Došla je i stala pored mene. Napolju je bio
jesenji sumrak: sunce koje sebi namešta
krevet pred spavanje, sumaglica od okeana,
požutelo lišće ispred kuće.
Da, sneg, kaže. Nikad još nije ovako padao.
Znaš, ljudi iz ovog kraja će biti zapanjeni.
Sneg u San Anselmu!
Ja sam stvarno verovao da pada sneg.
Mislim da je i ona meni poverovala.
Sneg u San Anselmu, počela je da se smeje.
TAKO DA JE NA SINOĆNOM SASTANKU
DR WILLIAM MACGUINNESS IZJAVIO DA
SU POSLEDICE OZRAČENOSTI OD TV-
MEDUA MNOGO DALEKOSEŽNUE OD
EKSPLOZIJE NEUTRONSKE BOMBE. ON
JE POKAZAO I JEDAN PRIMER,
DVANAESTOGODIŠNJEG DEČAKA BIL-LA
HANSLEYA, KOJI JE ODLUČIO DA
POSTANE BIGBIRD IZ POZNATE TV-
SERUE »SESAME STREET« I, SVAKAKO,
NASTAVI SVOJ ŽIVOT PREMA OBIČAJI-MA
VELIKIH PTICA. ON JE PRE NEKI DAN,
PREMA TVRDENJU NOVINARA IZ
LOKALNIH NOVINA DAILY DEMO-CRAT,
SNEO JAJE IZ KOJEG SE KASNI-JE
IZLEGAO PRAVI PRAVCATI NOJ. OVO JE
SAMO JEDAN OD PRIMERA ... Novembar
se dovukao.

[80]
Mislim da je to čisto zavaravanje, zezanje s
publikom, rekao je Ron.
Ja ne mislim tako, bio sam uporan. Razgovarali
smo o tekstu koji sam tih dana završio i prijavio
za izvođenje u januaru. Drama se zvala
SQUASH, naziv teniske igre u kojoj postoji samo
jedan igrač. Imao sam pet scena, od kojih je
četvrta, po mnogima najbolja
i najznačajnija, trebalo da se odigra u
pauzi. U pauzi, dok je publika bila napolju,
van sale. Ron mi je to zamerao.
Ne postoji razlog da se nešto igra dok
publika nije prisutna. Samim tim, nemaš
razloga za pisanje te i takve scene, rekao je
prilično odlučno.
Mene interesuje njihova svest, odgovorio sam.
Ne mislim da varam publiku, samo ih puštam
da propuste nešto, da se vrate na nastavak
komada i shvate da su nešto propustili,
Zanima me njihova sposobnost adaptacije na
nešto novo, formiranje te propuštene karike u
njiho-voj svesti. Naterati ih da misle dok su
zavaljeni u udobnim foteljama. To nije zezanje
s njima. Mislim da ti, licno, mnogo gubiš što
ne dopuštaš publici da vidi tu scenu. To ti je
glavna dramska radnja, Ron je bio još uporniji.
Tačno je, rekao sam. Radi te scene sam i
pisao tekst.
Onda si u pravu, zaključio je. Tebe zapravo
ne interesuje dete, već onih devet meseci,
taj put do deteta.
Novembar je pretio nekom kišom, onda se
dugo premišljao, najzad odustao. Danima več
nije bilo sunca. Imao sam puno obaveza na

[81]
univerzitetu. Gej je pakovala stvari i spremala
se da prede kod mene . . . TAKO DA MOŽE - MO
STALNO DA BUDEMO ZAJEDNO . . .
Vikendom ćemo ići kod nje, da obiđemo
kuću, tamo je ipak lepše. U to sam sumnjao
jer mi se dvanaest sati dnevno činilo
mizernim i kratkim vremenom da bih
postigao sve ono što sam naumio.
U nedelju uveče se javio Ted, profesor kojem
sam bio asistent na univerzitetu.
Razgovarao sam danas u podne s Ferlinghet-
tijem.
Dao mi je kućni broj telefona i očekuje da mu
se javiš.
Sjajno, rekao sam. Kakva je bila predstava?
On je tog dana gledao SAN FRANCISCO
MIME TROUPE, u jednom gradskom parku.
Nije bilo loše. Imali su dobru publiku. Obecao
sam mu kopiju tek završene drame i pozvao
ga na pivo.
Njernu je na večeru dolazio neki Hearb
Meadow, producent iz Los Angelesa, stari
školski drug, pa mi je predložio da dođem
kod njega na pivo i upoznam tog tipa.
Krajnje je vreme da počneš da se prostituišeš
po Holivudu, nasmejao se. Ovde si već tri
meseca.
Pristao sam.
Samo što sam spustio slušalicu, javio se John.
Hoćeš da ideš u saunu? pitao je.
Gde? S kim? Kad?
Večeras, rekao je. Pola milje odavde. Trinka,
ja, Buff i Lynn.
Birff je bio Kanadanin iz Torontoa. scenski
dizajner. Bio je došao na mesec dana, samo
da napravi scenografiju za NA DNU, potpisao
ugovor na godinu dana i počeo da se
intenzivno druži s nama.
Lynn je bila njegova devojka, već 150 godina,
kako je sama govorila, jer njemu, izgleda, nije
padalo na pamet da se ženi. Bili su sušta
suprotnost: ona plava i sva prozirna, nežna i
bolešljivog izgleda, on — jak tip od trideset
godina, s crnom grguravom kosom, divljim
brkovima, snažnih ruku i nogu. Gegao se dok je
hodao. Lynn je radila kao kelnerica u obližnjem
D.O. MILL'S baru, vračala se kući posle ponoći i
šila. Kasnije je to prodavala nekom butiku na
Drugoj ulici. Ona je u kuću unosila više novca
nego što je Buff mogao da potroši.
Ne znam, rekao sam Johnu, već sam se dogo-
vorio s Tedom.
O, zapuši svoje lice, reče on. Tamo ćeš da se
dosaduješ kao idiot. Treba da se dogovorimo
šta ćemo za Ha!Ioween. Šta ćemo . . . za šta?

HalIoween žur. Biće oko 200 Ijudi.

Nisam imao pojma o čemu govori. Ta sauna
mi se učinila privlačnijom od sedenja kod
profeso-ra u društvu nekog holivudskog
polipa. Gde su Buff i Lynn? upitao sam.
Idem po njih, onda svraćam po tebe. I obuci
čiste gaće, nemoj da me sramotiš pred
svetom. Pozvao sam Teda i odložio sastanak.
Pozvao sam Gej telefonom, tek da bih je
onemogućio da ona pozove mene i ne nade
me kod kuće. Dolazim prekosutra, rekla je.
Kao Što smo se dogovorili.
[83]
Tek tada sam shvatio da će ona stvarno da
dode, da će biti tu sve vreme, od jutra do
mraka, stalno zajedno. Shvatio sam da od
zezanja više neće biti ni&ta: imam još dva dana.
Obrijao sam se, ispolivao nekim mirisom i opet
jurnuo na telefon.
Javila se M-L.
Hoćeš da se uvalimo u neku saunu većeras?
upitao sam ležerno.
Hoću, rekla je.
Dođi odmah kod mene.
Buff je držao oko prsta krug od plastike kojim se
pričvršćuju konzerve s pivom, u pakovanjima
od po šest. Gegao se i dok je hodao po stanu.
Zdravo, rekao sam.
Hajdemo, unezverio se John.
Sačekaj malo, još neko ide s nama.
Lynn je rekla da su mi presvlake na kauču
slatke.
Trinka je sisala prst, oslonivši se laktom na
ulazna vrata. Buff je odgegao do automobila i
doneo još piva. Popili smo ga iz nekoliko
gutljaja.
Sparno je napolju. Oblačno i sparno.
HaIloween je, nastavio je John naš telefonski
razgovor, stari običaj da se ljudi maskiraju,
plaše jedan drugog, rasterujući duhove. To je
obično najbolji žur u godini, nešto kao bal
pod maskama.
Odakle meni kostim? upitao sam.
Ja imam ključ od podruma s kostimima na
univerzitetu, rekao je Buff. Prerušiću te u
Petra Pana.

[84]
Stvarno su slatke presvlake, Lynn je bila
uporna.
Daj još jedno pivo, rekla je Trinka.
John je izašao. Vratio se s pivom i M-L, nešto
su srdačno pričali. Upoznali su se svi u sobi.
Koliko ima tog piva u kolima? upitao sam.
Dosta, Buff je namignuo i nastavio da
razgleda policu sa pločama.
On je promenio moj život, nastavio je vadeći
jedan album Jimija Hendrixa. Zagledao se u
fotografiju na koricama.
Prvi put sam došao u San Francisco 1969 . . .
dobio sam bio neki posao za City koledž, preko
leta, tri meseca . . . Onda sam video njega . . .
tad je još Fillmore West radio . . . bio sam pravo
malo seljače iz Kanade, provincijalac . . .
pejzaaano, pokušao je da izgovori nešto što bi
ličilo na italijanski izraz za seljaka. Promenio
je moja shvatanja iz korena . . . Mnogo je bio
DALEKO . Još je on, nakon smrti, negde u
1980-tim. Još ga ljudi otkrivaju ... . ni dan--
danas, niko ne može da svira kao on . . . taj
Robin Trower, taj mali govnar, on ne zna
čestito ni da drži gitaru. . . DALEKO je
Hendrix, stvarno...
Ozbiijno misliš? M-L ga je pažljivo slušaia.
Buff nije ništa odgovorio.
Saune su pripadale nekom velikom
kompleksu apartmana. Postojale su dve
odvojene prostori-je, jedna pored druge. Na
vratima je pisalo GENTS i LADS, stavljajući
nam do znanja da je jedna za muškarce, a
druga za žene. Ušli smo svi u jednu.
Peć je bila na struju. izričito je zabranjeno
[85]
prelivanje peći vodom, pisalo je na zidu,
iznad Postojale su male klupe sa svake
strane, osara Ijudi je bio maksimum u jednoj
prostoriji. Skinuli smo se u prednjem delu.
Ostali smo u gaćicama dok su devojke
zadržale i grudnjake. Buff je uneo sav
kontigent piva. Osamnaest konzervi? John je
podesio temperaturu. Do kraja, rekao je.
Trebalo je malo vremena da se peć ugreje.
Neko se služio peći pre nas. Buff je pokušao
da zatvori ulazna vrata kako nas niko ne bi
uznemiravao, onda je odustao, otišao do
svojih pantalona i odande izvukao plastičnu
kesu. Seo je pored M-L.
Šta imaš? upitala ga je.
Travu, rekao je. Kolumbijsku.
Može da ude neki zalutali biciklista, reče
John misleći na policajca s motociklom.
Buff je raširio ruke.
Imamo dovoljno i za njega, rekao je.
Počelo je da se gieje Još je bilo daleko od
one nepodnošljive temperature, još je bilo
daleko od toga da znoj počne da nam probija
kroz pore. Ali.
Počelo je da greje. Pili smo pivo u tišini.
Trinka je sedela prekoputa mene, raširenih
nogu u malim zategnutim crnim gaćicama.
Bila je izuzetno mršava.
Možda još više. Buff je dodao jednu cigaretu
M-L.
Nemoj još da je pališ, rekao je.
Nastavio je da uvija marihuanu u male bele
papiriće. Spretno.
Ovo nije pivo, kaže Lynn, ovo je voda. Kod vas

[86]
 u Evropi je pivo deset puta bolje, okrenula
se meni.
Jače je, rekao sam. Ima više alkohola, valjda.
Ovde zakon ne dozvoljava da pivo ima više od
3,2% alkohola, reče John. Ovde zakon ne do-
yvoljava da muškarac ima odnose sa ženom
više od 3,2 puta nedeljno. Ovde zakon ne
dozvolja-va da ga neki mafijaš izbegne i
zajebe više od 3.2 puta godišnje.
Cigareta je stigla do mene. Pokušao sam da
povučem što sam više mogao. Dodao sam
Johnu.
Pivo, rekao je Buff.
Ustao sam i podelio svakom po konzervu.
Pivo, rekao je Buff, pivo se najbolje vezuje.
Kao malter s ciglom. Teorija o vezama. Vezi-
vanje u stomaku i u glavi.
Zapalio je drugu cigaretu dok je prva još
kru-žilai. Povukao sam drugi put i zadržao
dim u plućima. Neko je bacio praznu
konzervu na pod. Jebi se, rekao je Buff
sijalici, ustao je i odvrnuo je.
Sve je odjedanput po'stalo drukčije. Čulo se
disanje, zvuk piva koje klizi niz grlo, zvuk
grla, žar od cigarete je svetlucao kao pijani
svitac, krećući se levo-desno, od ruke do
ruke. I odjedanput je bilo topio.
Usta su počela da mi se suše, grlo i pluća,
ispijao sam pivo u dugaČkim gi'tljajima, nije
vredelo. I onda je znoj počeo da probija.
Čudno, u početku, prvo na butinama i na
grudima, onda na ledima, najzad sam osetio
da mi je cela glava, celo teme obliveno znojem.
Cigareta je još uvek kružila, sada je to već bila

[87]
treća, četvrta, možda, nisam mogao više da
pušim, usta su mi bila skroz suva. Oči su mi
se navikle na mrak, video sam svako lice
jasno, svaki pokret, svako zabacivanje glave
unazad prilikom ispijanja konzerve. I čuo se.
Kunem se, čuo se zvuk koji su pravile kapi
znoja padajući na drveni pod.
Onda me odjedanput nešto udarilo.
Neko mi je stegao glavu obema rukama,
vukući me ka drvenom zidu, ne dopuštajući
mi da se pomaknem, kažem nešto. Neko
drugi je počeo da me vuče ka centru zemlje.
Bio sam težak i lak, istovremeno.
Počeo sam da se smejem. Lynn mi je odgovo-
rila.
Uspostavio sam s njom vezu, to je važno.
Smejali smo se naizmenično, onda je Buff
rekao
Pejzaaano
i nastavili smo svi troje da se smejemo. Popio
sam još piva. Znoj je curio niz naše telo, imali
smo jedno telo, zajedničko, iz kojeg smo cedili
i poslednju kap tečnosti. Zajednički znoj.
Sranje, maltene u isti glas rekoše M-L i Buff.
Ustali su i skinuli se goli. I mi smo ustali, bez
reči, i poskidali se. Lynn se oslonila rukom o
moje rame dok je skidala gaćice.
Učinilo mi se da ima' izuzetno tešku ruku. Seli
smo ponovo, izbegavajući da se dodirujemo
znojavim telima. .Ja sam imao utisak, a možda i
svi mi, da bih poludeo da je neko počeo da me
dodiruje znojavom rukom po znojavom telu.
Nadraženost, ona fizička, do maksimuma.

[88]
Nekad je postojao Izguljeni Raj, poĆela je M-
L.
Da, reče Buff. Svekolika civilizacija starih
Azteca, od prvog do poslednjeg, svi su prošli
kroz trepanažu . . . Svi su morali to da urade jer
kad su doŠli na ovu zemlju, gravitacija nije bila
u redu. Morali su da izvrse dekompresije, da bi
ostali u vezi sa centralnim morfogenetskim . . .
Psi-plazmom, rekla je M-L.
. . . poljem, nastavio je. Poljem koje su
ostavili iza sebe. Ja mogu da osetim sve vas
kako crpite čistu energiju iz tog polja. Postoji
ukus prave toplote ovde.
Pili smo pivo u tišini. Video sam jednog radnika
iz fabrike piva, u plavom kombinezonu, kako
rukama zaklanja oči i gleda prema suncu.
Imao sam druga, nastavio je Buff, iz Alberte,
koji je na kraju završio u Nepalu. Hteo je da
mu otvore treče oko. Da li ste ikad videli
trepan?
Trefin, ispravila ga je M-L koja očigledno nije
znala francuski.
Da, trefin . . . postoje mužjaci i ženke. Tre-fin
s muškim završetkom ima zub na vrhu.
Pustiti duh da izade iz rupe,' to je bila grčka
verzija toga. Stari Grci . . . Taj moj drug, ot-
varali su ga na temenu, okrećuči trefin levo--
desno, gore- dole, hteli su da mu izjednače
pritisak. Kažu da je za neko vreme, vrlo
kratko, uspeo da uspostavi kontakt sa starim
Maya mudracima.
Šta vidiš? pitali su ga.
Ne znam, odgovorio je . . . sad upravo prolaze

[89]
kroz mene, ćuteći. Sve što je saznao,
zadržao je za sebe.
Probili su mu opnu . . . tip koji mu je to radio
nije znao da upotrebljava mužjaka pravilno . . .
rekao je na kraju, taj moj drug, pre nego što
mu Se pritisak skroz izjednačio, rekao je ISU-
VIŠE SVETLA IMA OVDE... ISUVIŠE
SVETLA.
Trinka je opkoračila Johna i sela na njega.
Sedeli su tako, ne pomerajući se.
Jednoga dana, počela je M-L, jednoga dana
ćemo svi proći kroz to. Otvoriti sve kanale za
komunikaciju. Očistiti se.
Jednoga dana su svi oni PROŠLl kroz to, rekao
je Buff. To je bila jedina prava civilizacija. Ovo
je veštački nastavak, usporena agonija.
Ne, reče Lynn, muka mi je.
Mi prolazimo kroz druge stvari. Uskoro ćemo
uspeti da automatizujemo sve naše duhovne
aktivnosti. Shvataš, rekao je Buff iako se ni-
kome nije posebno obraćao, uskoro će sve
naše misli biti u stanju da objave svoju boju,
težinu, valentnost. Tehnika mišljenja koja će
moći da pokrije sve, sve senzorne mreže . . .
Muka mi je, rekla je Lynn.
Isuviše neotkivenog svetla, reče M -L, isuviše
neotkrivenog sveiia koje leži negde, sabijeno
u duhovne kovčege. Razbiti katance i
zasiepiti čovečanstvo miiionima megaiuksa.
Onda bi i neki slepac mogao da razvije
negativ iz svoje karriere, samo razmišljajući.
Misao kao čista energija . . . duhovni
perpetum mobile.

[90]
A A A A A A A H H H H, reče Lynn i poČe da
povraća po podu.
Interplanetarni prinčevi, reče Buff.
Interplanetarni prinčevi? reče M-L. Odakle ti
to?
Palo mi je na pamet, nastavi on. Kao ljudi koji
stoje u nekoj zemlji bez granica, obasjani
tonama svetlosti i onda . . . snagom misli uspe-
vaju da zaustave ratove, vode Ijubav, rešavaju
ekonomske probleme. Bez posrednika.
UUUUHHH, Lynn je povračala svuda oko nas.
Ne moraš da pretvaraš svoja osećanja u reči,
Buff je pogledao ka njoj.
John i Trinka se nisu pomicali: ona je
sedela na njemu, okrenuta stomakom,
zagrlivši ga oko vrata.
Nisam video njegovu glavu. Kako je izgledala
njegova glava?
OOOOOOH, reče Lynn boreći se za vazduh.
Praviš nepotrebnu buku, reče joj Buff. Ništa
ti nije.
Izleteo sam napolje čim sam osetio težak
miris. Stao sam pored tuša, onda odvrnuo
slavinu i stao ispod. Čekići od hladne vode
su me uda-rali po slepoočnicama.
Tako sam stajao nekoliko godina.
Video sam sebe sa nekom iglom u ruci, kako je
zabadam duboko u venu, kako je puštam da
sama sebi napravi put kroz tu venu, kako
pritiskam na špric, ispuštam neku tečnost koja
se odmah meša sa krvlju i cirkuliše. Zatvoreno
kolo. Video sam Jimija Hendrixa kako povraća
u snu, u svom stanu u Londonu, potpuno s3m
i DALEKO od svih. Video sam ga kako se guši u

[91]
snu, bestelesan, bez svesti, bez mogućnosti
da se ikad probudi. Video sam sve jasno
Stanley Kubrick
kao kod Stanleva Kubricka koji me u svim
filmovima bombardovao kristalno jasnim
slika-ma, neshvatljivo čistim fotografijama —
bio sam kamera koja je slikala scene iz nekog
njegovog-mog filma Linda MyCartney koja
tapše Hendrixa po ramenu na snimanju
ELEC-TRIC LADYLAND, a on joj, čim se ona
izmakne, kaže BELO KOPILE, a ona nastavlja
da fotografiše ljude iz studija tatinom EAST-
MAN kamerom i EASTMAN KODAK kolor-
filmom i
i Lenny Bruce i Janis Joplin i Jim Morrison i
Billie HoIiday i Charlie Parker i John Coltrane
i Dylan Thomas i Jack Kerouac i Neal
Cassady i Albert Ayler i
SVI su umirali u jednoj sobi, beloj, sa
pravilno raspoređenim krevetima, tako da
svako svakog može da gleda u lice, sa malim
iglicama zabodenim u vene, sa flašom
SOUTHERN COMFORTA u drugoj ruci.
Nije tu bilo nikakvog svetla, male lampice na
zidu sa crvenim sijalicama, kao one iz Keystone
Korner kluba. I to poslednje svetlo je utrnulo
kada je neka bolničarka, mislim da je to bila Gej
iz mog detinjstva, okrenula prekidač pože-levši
svima laku noć. Onda je zavladao mrak i soba
više nije bila bela. Gledali su jedno drugom u
Iice, u mraku, jer je, eto, upravnik bolnice vrlo
dobro znao da mu u ovoj sobi nisu potrebna
ogledala. Zaspali su tek kad su shvati-

[92]
 li da bolničarka više nikad neće doći u
njihovu sobu.
Trinka se oblačila pored mene.
Zaustavio sam tuš i onda su svi izašli. Buff je
završavao konzervu piva i glasno podrigivao.
Lynn je izgledala dosta dobro. Kao da je
osećala neku krivicu, okrenula se meni i
rekla Izvini.
Sve je pitanje koncentracije, rekao je John u
kolima. Čovek može da doživi orgazam, a da
se uopšte ne pomeri. Nijedan mišić.
Nemoj na to da me podsećaš, reče Trinka.
MNOGO je lepo bilo.
Otišli smo u neki bar na Russell bulevaru. U
uglu su bile mašine za zabavp. Ubacio sam
novčić u jednu od njih i počeo da igram. SKY
ROCKET, tako se zvala, mislim. Onda mi je
Lynn prišla i stavila ruku na rame
Moraš da ostaneš u grupi. Ne možeš da
izigravaš nomada.
U grupi sam, rekao sam.
Da, ali nisi s nama. Vi Evropljani uvek
insisti-rate na tome da ste individualci.
Greška, rekao sam. Ti si mi vrlo draga. I Buff.
Upravo si pogodio avion, rekla je pokazujući
na mašinu.
Nisam ni primetio. Ali, TI si mi vrlo draga,
dodao sam brzo.
I ti meni, rekla je stegnuvsi me blago za
rame. Voleo bih da vodim ljubav s tobom,
rekao sam gledajući u mašinu.
Bila je pauza.
Znaš, napokon je rekla, posle svega doiazi
dosada.
[1121
Mučnina?
Ne toliko, koliko dosada. Mogu li da odigram
jednu?
MICHELOB. JEDINO PIVO OKO KOJEG SE
SVAČDI UKUSI SLAŽU. OD SADA PO-RED
LIMENKI I U LUKSUZNIM FLAŠA-MA. FLAŠE
SU TOLIKO LEPE, KAKO JE TO SKORO
REKAO JEDAN NAŠ POTRO-ŠAČ, DA SVAKU
TREBA ZADRŽATI I OD NJE NAPRAVITI
LAMPU.
Možeš malo da pomogneš, hočeš Ii? vikala je
Gej.
Nisam hteo da joj pomcfgnem prilikom
istovara jer mi se činilo da je prenela bar pola
svoje kuće kod mene.
Pola od toga ti ne treba.
Znam, ali možeš malo da mi pomogneš, zar
ne? Ostavi stvari u dnevnoj sobi i dođi da
vidiš nešto.
Gledao sam PONOĆNOG KAUBOJA na tele-
viziji. Ona je unela sve stvari, zaključala
auto-mobil i sela pored mene. Šta je to?

Ratso je bio budan, zavaljen u sedištu, lice

mu je bilo mokro od znoja.
Hej, upitao ga je Joe, šta nije u redu?
Ratso ga je brzo pogledao i onda okrenuo
glavu na drugu stanu.
Nežno, bezmalo nečujno, rekao je
Upiškio sam se.
Pa šta? uzviknuo je Joe. Čega tu ima lošeg?
SAV sam mokar, prošaputao je Ratso. Sedište
je skroz mokro.
Do vraga čoveče, ne plači, nasmejao se Joe.
[94]
Pazi sad, nastavio je Ratso, idem u Floridu,
obe noge su mi trule, butine me bole, pluća
me boie, i lice . . . i kao da sve to nije dovoljno
— upiškio sam se.
Joe je počeo da se smeje. Smeh nije
odgovarao situaciji, ali on je nastavio da se
smeje. Raspadam se, rekao je Ratso, i to je
smešno? Joe je klimnuo glavom, i samo
trenutak kasnije, Ratso je počeo da se smeje
kao Jud. Gledala sam taj film, rekla je Gej.
Sedi pored mene.
Ratso je počeo da se žali kako ga još više boli
kad se smeje. Posle napada smeha smirio se,
izgledao je iscrpljen i pospan.
Počeo je da kašlje i Joe ga je nekoliko puta
snažno potapšao po leđima. Rekao mu je da
ima puno praznih sedišta i obećao je da će ga
premestiti na jedno suvo, kod prvog zastoja.
Autobus je uriao niz autostradu.
Uskoro ćemo stati kod Richmonda, rekao je
Toe, i onda će sve biti u redu.
Kada je autobus najzad stao, bilo je vreme za
doručak, ali je Ratso čvrsto spavao tako da je
Joe samo navukao zavesu na prozor kako
sunce ne bi probudilo njegovog drugara.
Zašto to gledaš? Gej je upitala.
Zašto?
Hteo sam nešto da joj odgovorim, ali sam bio
prikovan uz ekran.
To je najhumaniji film, rekao sam brzo.
Ne razumem, rekla je.
Joe se probijao do vozača autobusa. Posle
nekoliko minuta ovaj ga je primetio i oslovio
Da, gospodine?
[95]
Moj prijatelj, rekao je Joe, moj prijatelj na
zadnjem sedištu je mrtav, ali ja ne znam
kako se izgovara njegovo ime. Rico Rizzo,
verovat-no, mada ga ja zovem Ratso, Vozač je
rekao
VaŠ prijatelj je ŠTA na zadnjem sedištu?
Mrtav, rekao je Joe.
Je P ovo neki vic? upitao je vozač.
Dao je signal kako bi ušao na krajnju desnu
traku, onda je prikočio i zaustavio autobus
na autostradi. Opkoračio je svoje sedište,
izašao iz svoje male kabine i počeo da prati
Joea do zadnjih sedišta.
U redu je gospodo, obratio se putnicima dok
je prolazio, SVE je u najboljem redu. Bičemo
u Miamiju za manje od jednog sata.
Putnici su znali da SVE baš i nije bilo u
najboljem redu. Mnogi su se okrenuli i
iskrivili vratove gledajući Joea i vozača. Vozač
je pogledao Ratsoa i klimnuo glavom. Skinuo
je čak svoj vozački kačket.
On ti je neki rodak? upitao je Joea.
Joe je klimnuo glavom.
Zar nećeš onda da mu zatvoriš oči?
Da ih zatvorim? upitao je Joe.
Samo ih zatvori, rekao je vozač, to je sve. Joe
mu je zatvorio oči uz puno nekog neobja-
šnjivog straha,
U redu je, rekao je vozač. Nastavljamo dalje.
Tu više nema šta.
Joe je seo pored mrtvog Ratsoa i pustio da mu
nekadašnji planovi prolete kroz glavu. I onda Je
učinio nešto što je oduvek želeo da uradi, još od
prvog dana kad je sreo Ratsoa u EVERETT
[96]
baru na Broadwayu: zagrlio ga je, pridržavajući
ga neko vreme. za ovih poslednjih nekoliko
milja, bar. Znao je da ova nežnost he može
mnogo pomoći mrtvom Ratsou.
To je bilo zbog njega. Jer sada je bio, vise
nego ikad u svom životu, uplašen, uplašen do
kraja. Video sam Gej kako plače. Film je bio
gotov i išla je neka odvratna reklama za puter
od kikirikija.
Video sam da uopšte ne želi da obriše suze,
da ih pušta da se skotrljaju niz obraze.
Gledala je u pravcu kofera, mislila je,
verovatno, da li će ikad stići u svoju Floridu,
da li će videti moju, da li će je zatvoreni koferi
naterati da se predomisli.
Nije trebalo da gledamo ovaj film, rekla je.
Pozvala je Rona, još ne brišući suze.
I ti si gledao, rekla je posle kraće pauze.
Zovi ih da dodu, rekao sam.
Pozvala ih je na večeru, za šest sati, onda je
otišla do frižidera, otvorila ga i nasmejala se.
Znam, rekao sam, hajdemo do radnje.
Stavio sam je u kolica i počeo da vozim po
samousiuzi. Kad god je klimnula glavom u
pravcu neke police, ja bih uzimao stvari i
trpao ih pored nje u kolica. Uskoro je bila
zatrpana stvarima.
Počeo sam da je ljubim između rafova.
Drogiranti, rekla je neka žena ispred frižidera
s mesom.
Poljupci izazivaju euforiju, gospodo, rekla je
Gej.
Izgurao sam kolica napolje i tako je odvezao sve
do kuće. Vlasnik apartmana se nasmejao i

[97]
klimnuo glavom. On se prezivao Kasky i
mislim da je bio Poljak. Ugurao sam Gej u
kuhinju i hteo sam da je zatvorim u frižider.
Da se ne pokvariš, rekao sam.
Znaš, poćela je da govori iz kolica, ja sam bila
sa nekolicinom muškaraca i samo jednog
sam volela. To je daleko manje od onoga što
si ti radio, verujem. Porazno je biti s nekim
ako ga ne voliš.
Pričaj mi, rekao sam.
Pomerila se u kolicima, ali nije ustala.
Majka mi je umrla kad sam imala sedamnaest
godina. Ona je bila Irkinja, otac ruski Jevrejin,
sjajna kombinacija. Odrasla sam u Los Angele-
su i uvek sam imala sve . . . imali smo kuću u
Santa Monici, tako sam išla u zatvorenu privat-
nu školu. Kad je majka umrla. dobila sam
nasledstvo u testamentu, nešto, to je sve trebalo
da bude upotrebljeno za moje školovanje, Ja
sam putovala. Otac je hteo da me uvede u
posao, a ja sam putovala . . . Opet se pomerila u
kolicima.
Shvataš, kad god sam osećala prazninu. . .
dosadu . . . trenutna nezadovoljstva, mcni
nije bio potreban niko da popunjava tu
prazninu. Nikad nisam pristajala na sastanke
s mladićima zbog toga što sam isuviše dugo
bila sama ili slično, bilo je to jedino zbog toga
što sam mislila da će bar jedan od njih nešto
da pomeri, da bude sa mnom ne zbog
spoljnih stvari, već . . .
Sereš, rekao sam.
Ja sam, nastavila je, bila sa mnogo manje

[98]
mladića nego prava prosečna devojka koja
prolazi ulicom.
Ja sam bila u situaciji da biram. I još i sad sam.
Počela je da izbacuje stvari iz kolica.
Zašto si kupio ovo? pokazala mi je neku kutiju.
Bio sam u situaciji da biram, rekao sam.
Mene ili kutiju?
Šta?
Ili ja, ili kutija, insistirala je.
Kutija, svakako, rekao sam.
Pridigla se i htela je da ustane, prišao sam joj
i prevrnuo je zajedno s kolicima. Nisam ni
sanjao, još ovog jutra, dok sam podgrevao
kafu u kuhinji, da će na tom podu, čistom i
uglanca-nom za priliku, još ove iste večeri,
osvanuti Gej prekrivena pečurkama,
špagetima, cigare-tama i pirinčom, voćem i
povrćem, pastama za zube i hlebom, i mojim
kratkotrajnim besom. Pusti me, rekla je.
Poljubio sam je u vrat, prvo. Pomerio sam
rukom kesu na podu iz koje su se rasuli
bademi.
Pusti me, rekla je.
Počeo sam da joj ližem usne. Opirala se,
mislim da je i nju bio savladao neki bes.
Legao sam preko nje i uhvatio je za obe ruke.
Ugrizao sam je za vrat i onda krenuo prema
uvetu.
Pusti me, opet je rekla.
Stegao sam joj zglobove, jednom rukom. Dru-
gom rukom sam joj otkopčao pantalone. Ne.

Spustio sam joj pantalone do kolena i zadigao

džemper. Nije nosila grudnjak, imala je tamno-
[99]
zelenu majicu sa slikom nekog Diznijevog
junaka. Počeo sam da joj ljubim grudi.
Neću na podu, rekla je.
Pustio sam joj ruke. Ona ih je bespomoćno
raširila na podu. Pored njene glave je ležala
jedna oborena konzerva, CAMPBELL'S supa
od povrća, gotova za 6 minuta. Osetio sam
kako joj bradavice rastu i rastu i rastu . . .
Moj prijatelj je mrtav na zadnjem sedištu,
ali ja ne znam kako se izgovara njegovo
ime, rekao je Joe.
AUTUM.NUS, NAJVEĆI, NAJPOZNATIJI.
NAJSENZACIONALNIJI BAR ZA ŽENE.
LEZBEJKE, UDRUŽIMO SE, SLOBODNE I
OSLOBOĐENE ŽENE ZAŠTO DA BUDE-TE
SAME? — DOĐITE U NAŠ BAR DA SE
UPOZNAMO I RAZMENIMO ISKUSTVA. ZA
INFORMACUE ZOVITE 752-0444 ILI
DOĐITE LIČNO U 878 LARKIN ULICU . . .
Ujutru sam otišao na univerzitet da uzmem
kostime za Gej i mene.
Hallovveen žur je bio te večeri. Buff je sedeo za
stolom sa nekolicinom tipova iz scenske radio-
nice, objašnjavajući im nacrt za moguću
sceno-grafiju Brehtovog DOBROG ĆOVEKA IZ
SEČUANA. Mahnuo mi je rukom da će uskoro
biti gotov. Ljudi su ga pažljivo slušali. Šta radi
Lynn sada? Nisam ni ušao u svoju kancelariju
kad se Gej javila.
Pita moj otac da li bismo . . .
Ne bismo, odmah sam joj rekao. Nemoj da
praviš nikakve planove, ja ne mogu da idem u
Los Angeles, ne mogu da idem ni do San
Anselma ovog vikenda, ja ništa ne radim i

1100]
hvata me panika. Zverovi jos čitaju moj
tekst i nije sigurno da li će se igrati... Reci
ocu da ćemo se MI javiti kad budemo
odlucili da krenemo . . . Stojim u mestu, a
treba da uradim hiijadu stvari,
Spustio sam slušalicu i ponovo je podigao.
Okrenuo sam broj Lawrence Ferlinghettija.
Niko nije odgovorio. Odlučio sam da pozovem
Los Angeles. U slušalici se čulo TU-TA-TA,
onda neki ženski glas koji viče U REDU JE,
PREBACIĆU VAS, onda opet T-TA, pa opet
ženski glas IZVOLITE, FOX OVDE
Dobar dan, rekao sam, pokušavam da dobijem
Petera Bogdanovicha.
To je SATICOY PRODUCTIONS, je l' tako?
pitala je.
Bila je pauza uz dosta smetnji.
Halo, rekao je ženski glas.
S kim razgovaram? pitao sam.
Mae Woods, rekla je, asistent Petera
Bogdano-vicha.
Dobar dan, rekao sam. Izgovorio sam svoje
ime, rastežući.
Setila se. Ne komunicira svaki dan sa nekim ko
se zove kao ja.
Odakle zovete?
Sa univerziteta, rekao sam. Severna
Kalifor-nija.
Reći ću vam odmah, nastavila je, Peter je u New
Yorku, ali je dobio vaš tekst, ja sam mu
prosledila. Doći će za desetak dana, u idući pe-
tak, verujem. Hoćete li da ostavite neku poruku?
Ne, rekao sam, to me zanimalo, da li je dobio
tekst i ostalo. Da se nije na putu nešto izgubilo.

[101]
Shvatila je na šta mislim.
Nijedan tekst se nikad ne izgubi, rekla je
brzo Mi se ponekad izgubimo.
Poslaću mu ja pismo, rekao sam, nervira me
ovaj telefon.
U redu, nasmejala se. Hvala vam što ste se
javili.
Nije uopšte bilo potrebe da mi zahvaljuje. Ja
sam slao tekstove na sve strane i ganjao
ljude. Peter je bio samo jedan od njih. Imala
je divan glas. Ići ću da je vidim kad odem u L.
A. Bio sam besan: sve je stajalo u mestu.
Napisao sam jedno brzo pismo uredniku
AMERICAN REVIEW, pitajući ga da Ii je dobio
moj tekst i zašto mi povodom toga ništa ne
javlja. Potpisao sam se sa UNAPRED Z A H V
A L A N . . . pošto mi ništa pametnije nije
palo na pamet. Zvao sam Rona telefonom,
činilo mi se da sam ga probudio.
Dolazi da uzmemo kostime za večeras.
Dolazim, rekao je. Da Ii je to toliko hitno?
pitao je ne shvatajući šta mu govorim. Da,
rekao sam, dekanovo naređenje.
Pozvao sam Gej.
Volim te, rekao sam i spustio slušalicu.
Buff je ušao u sobu pokazujući palcem iza
sebe na tipove koje je ostavio na sastanku.
Još se misle, rekao je. Uopšte ne znaju o čemu
govorim. DA LI JE TO VAŠE SCENOGRAF-
SKO REŠENJE OTPORNO NA VATRU, TJ.
POŽAR? to je jedino što ih zanima. Hajdemo
po kostime.
Otvorio je sobu u suterenu. Bilo je sigurno

[102]
preko hiljadu kostima na stotinak kvadratnih
metara.
Pogledaj ovaj šešir, takav je Hendrix imao.
Uzeli smo neke krpe i preneli u moju
kancela-riju.
Ovo je zabranjeno, rekao je. Dekan bi popiz-
deo da zna šta radimo s njegovim odeljenjem
za dramske masturbacije.
Ron je došao trljajući oči.
Volim Gej, rekao sam mu. Sasvim sam
siguran u to.
Koju Gej? upitao je Buff.
Videćeš je večeras, rekao sam. VIDEĆEŠ je.
Nisi rne zbog toga zvao? upitao jc Ron.
Ne, rekao sam. Odaberi kostim.
Gde je žur?
402 Sycamore Lane, izdiktirao je Buff. Biće
preko 200 Ijudi.
Onda mi i ne treba kostim, reče Ron. Sakriću
se iza 100 Ijudi.
JOHNSON'S ŠAMPON ZA BEBE. DO-VOLJNO
JE BLAG DA GA UPOTREBLJA-VATE SVAKI
DAN. JOHNSON S ULJČ ZA KOŽU.
DOVOLJNO JE BLAGOTVORNO DA MORATE
DA GA UPOTREBLJAVATE SVAKI DAN. OD
DANAS, U VEĆIM PAKOVANJIMA . . .
Hajdemo bez kostima, reče Gej češljajući se.
Hajdemo ovakvi kakvi smo.
Hajdemo, rekao sam.
Postoje lepi Ijudi, koji. kad dosegnu jednu
odredenu granicu, ne mogu da izgledaju joŠ
lepši. Gej je mogla. Ona uopšte nije bila
ljudsko biće. Vezala je kosu žutom trakom.
[103]
Imala je crnu haljinu do zemlje, sa
izvezenim cvetovima, i čizme. Nisam joj
dopustio da se šminka.
Baci taj lanolin u kantu za dubre.
SVI KOZMETIČKI PREPARATI, čuo sam
Aldousa Huxleya, NAPRAVLJENI SU NA
BAZI LANOLINA. ALI, FABRIKANTI KO-
ZMETIČKIH SREDSTAVA UPOTREBLJA-
VAJU BLUDNE LEPOTICE, PLAVUŠE I
OSTALE SEKS-BOMBE KOJE NAVODNO
UPOTREBLJAVAJU TE PREPARATE I ZBOG
TOGA SU LEPE, NE GOVOREĆI NAM
ZAPRAVO NIŠTA O STVARNIM
VREDNOSTIMA TIH EMULZIJA. ONI, TO JE
SASVIM JASNO, NE PRODAJU LANO-LIN —
ONI PRODAJU NADU.
Hajdemo ovakvi kakvi smo, dopala mi se ta
rečenica i zato sam je ponovio.
Uhvatio sam je za ruku. Jedino što sam
želeo da radim na ovom svetu, bilo je držati
nju za ruku.
Otišli smo peške niz ulicu, do malog bara
BLAKE'S, seli smo za šank i naručili džin--
tonik.
Uopšte mi se ne ide tamo, rekla je.
Znaš Gej, rekao sam joj, ja sam kadar da
ostavim sve što sam započeo, samo radi
tebe. To će nas upropastiti.
Uopšte nisam hteo da joj pustim ruku. Vadio
sam cigarete jednom rukom, platio sam jednom
rukom. Smejao se jednom rukom. Gurao je jed-
nom rukom. Ljubio je jednom rukom. Još
jedanput? pitao je mladić iza šanka.
Da, rekao sam jednom rukom mladiću iza
[104]
šanka. I ne samo jedanput.
Nisam hteo da joj ispustim ruku. Išao bih na
sud zbog toga. Bio sam spreman da se
tučem jednom rukom, sanjam s jednom
rukom, umrem s jednom rukom. Sedeli smo
tako sve do deset sati, kada je ona ustala i
rekla. Hajdemo
pokazujući barmenu svoje zube. Tip je
pomislio da ima neke šanse jer je nastavio
da je gleda, klimajući glavom, kezeći se kao
neki pobesneli pas.
Gde je Ben? upitao sam Gej gledajući
barmena.
Kod suseda. Oni ga obožavaju.
U kolima smo se ljubili beznadežno.
Hajdemo na to mesto, rekli smo
istovremeno. Da se nije čula muzika ne
bismo ni našli tu kuću.
Broj 402 uopšte nije postojao. Neki tip je
stajao na ulazu, posmatrajući nas dok smo
se parki-rali.
imaš žutu traku u kosi, rekao je Gej dok
smo prolazili pored njega.
Da, rekao sam. Ja sam je vezao.
Hteo sam da se potučem s nekim. Znao sam
da je ona veliki izazov, devojka kojoj će svi
dobacivati, koja će biti u centru pažnje
nekih gaiebova, ukoliko smo sami na pesku
Stinson--plaže. Znao sam da će sada klinci
tražiti da igraju s njom, da će nešto šaputati
iza naših leda, da će joj dobacivati neke
erotske izraze koje još nisam čuo.
Dodi ovamo, rekao sam i povukao je sa sobom.
Unutra.
[105]
 Unutra, ljudi su sedeli jedno drugom u krilu,
Bilo je tu Crvenkapa, Vukova, Zmajeva, Nim-
fomanki, Kleptomanki, Vitezova, Kazanova,
Devica, Onaničara, Alkoholičara, Grebatora,
Seratora, Glumaca, Padavičara, Narkosa, Le-
kara, Frigidnih Domaćica, Ponoćnih Pcsni-
ka . . .
Dodi ovamo, još odlučnije sam je povukao za
sobom.
Zdravo, rekao je Buff razgledajući Gej.
Premestio je cigaretu iz jedne ruke u drugu.
Vi ste Gaye? mislim da sam u pravu . . .
Lynn, ovo je Gave.
Lynn je doplivala iza nekog tipa s plavom
bradom. Imala je gnjuračko odelo na sebi.
Gej joj je pružila ruku. Buff mi je namigivao
Hej pejzaaano, dobro si ti meso zakačio.
Vidimo se, rekao sam mu i nastavio dalje.
Ron je držao govor u kuhinji. Da li je to Ron?
JebeS ti to pozorište u kojem tebi NEKO uvek
mora da kaže da napraviš predstavu sa
dobrim EKONOMSKIM POTENCIJALOM.
Hej Ron, rekao sam, pozorište ne postoji
Upravo su ga otkazali na poslednjem zasedanju
Ujedinjenih nacija.
Gde ste? odmah je promenio temu. Mislili
smo da nikada nećete doći.
Sharma je skočila na Gej, iza leđa, i ja sam
pomislio da je tuča već počela. Sharma je
imala masku PINK PANTHERA na sebi. Ron
je bio u belom Elton-John-odelu sa
naočarima na razdeljak.

[106]
Isuviše si lepa, rekao je Gej. To nas pomalo
vreda.
Što je taj Ron znao da se prosere ponekad!
Haaaajdemo na pi-će, predložila je polupijana
Sharma.
U bašti je bilo šest buradi s pivom, i dva
sanduka, to sam kasnije utvrdio, J&B viskija.
Gej je pila čist viski. Ron je sipao pivo njemu
i Sharmi. Ja nisam znao šta ću. Naglo sam
krenuo unutra, tražeći nešto.
Buff je bio nasred sobe, igrajući kanadsko oro.
Dođi, rekao sam mu.
Dogegao se.
Imaš li malo?
Ne znam na šta misliš?
Imaš li malo od onoga . . .
Neki tip je prošao umačući bradu u čašu s
pivom.
. . . od onoga što smo probali u sauni? Uvek,
rekao je. Ali, ne sada i ne ovde. Biciklisti će
krstariti noćas.
Daj mi malo. Za jedan joint.
Šta ti je? rekao je. Gaye izgieda kao da jede
šnicle . . .
Treba meni, rekao sam. Nervozan sam. Uvali
mi koji gram i malo hartije. Zdravo, rekla je
Lynn.
Zdravo, rekao sam. Kako si?
Dosadno, rekla je. Posle svega dolazi dosada.
A pre svega? zagrlio sam je oko struka. Imao
sam utisak da sam obgrlio neku podmor-
nicu sa Atlantika.
Buff mi je mahao rukom da dodem na stranu.
Zdravo Lynn, rekao sam. Pazi šta radiš.

[107]
Je l` znaš da zavijaš?
Pokaži mi.
Zavio je jednu cigaretu.
Daj mi još jednu.
Divna je.
Ko?
Gaye. Imaćeš problema s njom.
Otvori usta i sakri se iza njih, rekao sam mu.
Uzeo sam cigarete i krenuo ka bašti. Neko mi
se javio mašući lepezom ispred lica. Gej i
Sharma su razgovarale napolju. Stajali smo
pored nekog zvučnika iz kojeg je curelo naj-
manje 300 vati muzike.
Dodi, rekao sam i uhvatio je za ruku. Sharma
je pošla s nama.
Gde je Ron? pokušao sam da se oslobodim
nje. Drži govor u kuhinji. Sada je već treći
čin, verujem.
Hoćeš malo? pokazao sam joj cigaretu.
Ja hoću, Gej je rekla i prosula viski u travu.
Seli smo na ivicu teniskog igrališta. Neka
crvenkapa je igrala tenis sa šestim patuljkom
iz SNEŽANE I SEDAM PATULJAKA.
Ja znam zašto sam s tobom, rekla je Gej.
Uvek znaš šta hoćeš.
To nema veze s tobom, rekao sam. To ima
veze sa mnom.
Znaš li ti zašto si sa sobom? upitala me je
Sharma.
Smetala mi je. Hteo sam da razgovaram sa
Gej. Znam, rekao sam. Još nisam uspeo da
nadem adekvatnu zamenu.
Povukli smo nekoliko dimova.

[108]
Šta znači BRIGHT MOMENTS? upitala je Gej.

Ne znam, rekla je Sharma. To mi se nikad

nije dogodilo.
Gej mi je stavila glavu u krilo i dugo smo tako
sedeli. Hteo sam da odem u kupatilo, ali
nisam znao gde se nalazi. Ustao sam.
Gde je toalet? pitao sam Trinku koja je
stajala pored roštilja i čekaia na neku klopu.
Tamo, rekla je.
Prošao sam kroz kuhinju. Tu su postojala još
jedna vrata koja su vodila u kupatilo. Otvorio
sam ih i ugledao dvadesetak muškaraca kako
stoje u toj prostoriji. Potražio sam toalet, ali nije
ga bilo. Onda sam primetio, gledajući u te tipove
koji su stajali okolo i nešto živo razgova-rali, da
jedan od njih mokri u mali bazen koji se nalazio
u sredini prostorije. To je bio minijatur-ni
bazen, kao kada od tri metra, urađen u
mozaiku, napunjen vodom do vrha.
Ovo je toalet? upitao sam neko bledo
napude-risano lice.
Da, rekao je. Na pravom si mestu.
Stao sam pored bazena i primetio da svi
gledaju u mene. Jedan tip se pomakao i
prišao bliže. Razgovor je prestao.
Ko si ti? upitao je puder.
Jean Paul Sartre, rekao sam.
Nisi slučajno došao ovde, nastavio je.
Jesam, rekao sam. Puka slučajnost. Nisu sva
mesta na mapi ucrtana.
Ponovo su ućutali. Dvadeset pedera na gomili.
Uhvatio sam se za glavu.

[109]
Samo vi pričajte, rekao sam im. Nabaviću ja
novu mapu.
Zatvorio sam vrata za sobom. Ispišao sam se
tek u bašti.
Gej je igrala s nekim tipom. Ne može čovek
da ode do toaleta na pet minuta . . . Dođi,
rekao sam joj.
Ostavila je tipa, a ovaj, kreten neki. nastavio
je da igra sam.
Ova kuća je puna pedera.
Puna ČEGA?
Pedera, rekao sam. Hajdeino.
Sharma i Ron su prišli.
Ovde vrvi od pedera, rekao sam Ronu. Jesi li
bio u toaletu?
Ne, rekao je. Tamo su koncentrisani?
Tamo su se i rodili. Nikad odatle neće izaći.
Onda je naišla Lissa. Devojka koju sam sreo
u Trinkinoj kući, koju sam poznavao desetak
sekundi, dok je Billie Holiday završavala
pesmu.
Zdravo, rekla je.
Gej i Ron su počeli da igraju. COLD BLOOD
su nešto svirali.
Zdravo. Šta ima novo kod TEBE?
Ništa, rekla je. Pobegao si one večeri.
Nisam voleo da objašnjavam.
Šta radiš za ljubav? upitao sam je.
Ništa, opet je rekla.
Jasno mi je, rekao sam. Ova kuća je puna
pedera.
Dodi neki put kod mene.
Otišla je njišući kukovima. Posmatrao sam Gej.
Lissini kukovi. Gej. Mali fleševi. Blic-podaci,
[110]
delovi nekog budućeg mozaika.
Onda je Lissa izašla iz kadra. Morala je već
jednom.
Gej. S kakvom je energijom igrala! Ron je
pokušao da je prati, ali videlo se da diše s
teškim naporom.
Gej je zabacivala kosu unazad i obavezno
puckala prstima. Počela je da se uvija.
Promena muzike, novi ritam. Nisam više
mogao da je pratim, plašio sam se da Ron ne
dobije srcani udar. Bila je to neka muzika
prepuna napadnog ritma, najmanje dvadeset
tipova je zaprašivalo mikrofone u studiju.
Ko je ovo? upitao sam neku crnu protuvu
koja je prolazila pored mene.
B. T. EXPRESS, rckla je protuva nastavljajući
da se trese u ritmu.
Dobro čukaju, pomislio sam i počeo da igram
c Ronom i Gej.
Ona je skinula čizme i počela da igra bosa po
travi.
Buff i Lynn su prišli. Počeli su da lgraju kao
poblesaveii.
DO IT, urlikao je neki glas iz zvučnika, DO IT
TIL YOU'RE SATISFIED . . .
John je odnekud doleteo. lmao je plašt kao
supermen, sa iscrtanim krilinia, i kožnu kapu
na glavi. Priključio nam se. Video sam ga kako
za-gleda Gej, kako pokuša\ a da joj pride i igra
baš s njom, kako širi krila ispred nje.
Svi smo tu zbog nje, pomislio sam. Da ona nije
ovde, da ne igra na ovoj travi bosonoga.
uvijajući se kao gajtan oko mikrofona, niko ovde
ne bi bio. Bila bi tu neka neugažena trava.

[Ui]
odsjaj svetiljke ispred ulaznih vrata, neki
peder koji uzdiše za Omarom Sharifom, tišina
obične novembarske večeri. Sve je postojalo
radi nje i to me je dovodilo do besa. Šta bih ja
ovde radio večeras bez nje? Nastavio razgovor
s Lissom i najzad je odveo svojoj kući,
polupijanu i polubludnu da mi uzdiše
Hendlovog Mesiju na jastuku. Šta bi oni
radili da ja nju nisam doveo večeras ovde?
Dobro se zabavljaš? upitao me neki muški
glas sa perikom i nakarminisanim usnama.
Sjajno, rekao sam. Zaista.
Drago mi je, rekao je i pružio ruku. Izgovorio
je i prezime koje uopšte nisam razumeo. Ja
sam domaćin.
Odlično, rekao sam. Baš mi je drago što smo
se upoznali. Slušaj — hteo sam nešto da mu
kažem o onim perverznjacima iz nepostojećeg
kupatila — onda sam se naglo trgao i
odustao kad sam primetio da čudnim
pokretima sebi namešta periku
Slušaj, kakav je sastav gostiju ovde večeras?
Ne znam na šta misliš, odgovorio je. Onda se
nasmejao i dodao.
Francesca je ovde, ukoliko je već nisi upoznao.
Ne, rekao sam, nemam pojma ko je to.
Neki peder, pomislio sam.
Hajde da vas upoznam, dodao je. Ona je,
znaš, kćerka gospodina Aliotoa. Zar? rekao
sam.
O čemu dečko govori?
. . . gradonačelnika San Francisca, završio je.
Pošao sam za njim, probijajući se kroz neku
gomilu sačinjenu od ženskih nogu. parfema,
[1121
pobesnele cike. Molio sam boga da Frahcesca
nije muškarac, to bi me dotuklo. Onda je on
zastao, pokazao rukom prema grupi ofarbanih
lica i prošaputao
Zar nije dražesna?
Nisam znao na koga je mislio jer su svi bili u
kostimima.
Francesca, da te upoznam, rekao je uz os-
meh . . .
Mika, rekao sam. Kako si ti Francesca? Neko
ofarbano lice je pružilo ruku. Nisam mogao
da utvrdim da Ii je lepa, dražesna i slično.
Znao sam da nije muškarac. Zdravo, rekla je
povlačeći ruku.
Izvini za ono juče, rekao sam. Stvarno nisam
mogao da dodem.
Ne razumem, rekla je.
Nisam mogao da dodem na sastanak i molim
te da mi oprostiš.
Gledao sam u zemlju računajući na njenu
zbunjenost.
Sastanak? pitala je više sebe nego mene. Mi
nismo imali nikakav sastanak. Onda se naglo
uozbiljila.
Da me vi niste zamenili s nekim?
Moguće je, rekao sam. Dopustite da vas bolje
pogledam.
Stajao sam tako ispred nje i gledao je. Bila je
kao paralisana.
Mogu li da vam skinem šminku, rekao sam.
Još nisam sasvim siguran.
Ništa nije rekla i ja sam počeo da joj
razmazu-jem boju po licu.
Koliko lanolina, rekao sam.
[113]
Da vi ne pravite neki vic sa mnom? trgla se
unazad.
Da, rekao sam, uopšte ne znam zašto to
radim. Ko ste vi?
Ja sam čovek koji vam je dodirivao lice pre
dve sekunde. To vaŠem vereniku niste
dopustili ni posle šest meseci poznanstva.
Ostavite me na miru, naljutila se.
Shvatite Francesca, ja ovo radim iz beznada.
Počeo sam da glumim skupivŠi obrve, praveći
neke paćeničke grimase, sporo izgovarajući
reči.
Ja sam beznadežno zaljubljen u vas. Već
mese-cima. Morao sam ovo da vam kažem. To
je bilo jače od menc. Laku noć Francesca.
Otišao sam do bureta s pivom i natočio jednu
čašu. Sakrio sam se iza jednog para koji se
Ijubio na susednom buretu i počeo da posma-
tram Francescu. Prvo se okrenula nekini druga-
ricama, onda je pogledom počela da traži nekog
po bašti. Mene? Najzad je krenula ku nekome i
uskoro sam je video kako priča sa domaćinom.
Iz daliine, domaćin se činio boljom ribom od nje.
On je širio ruke u stilu NEMAM POJMA KO JE
TAJ TIP i slično. Ona ga je ostavila i počela
sama da kruži po bašti. Izgledala je dosta
izgubljeno, s tom razmazanom farbom na Iicu.
Nisam hteo da joj priđem.
Malo zabave, rekao sam glasno, malo zabave,
napokon.
Da, ali nikad utroje, reče par koji se Ijubio
pored mene.
Zbrisao sam da ne bih morao da im objašnja-
vam kako nisam neki bolesnik-onaničar, već da
[114]
se sjajno zabavljam s tom Francescom,
starom poznanicom od pre pet minuta. Gej.

Oni su bili prestali da igraju, stajali su u krugu i

pričali. Dok sam im prilazio, dobio sam to
snažno osećanje neČeg završenog. Dan se bio
istrošio. Svi smo muzli ovaj dan, crpli sve što
smo mogli da izvuČemo iz njega, trošili ga dok
se skroz nije istanjio i sada smo ga odbacili.
Video sam protekli dan, prebačen preko grane
obližnjeg drveta, kako visi bespomoćan, neupo-
trebljiv. Bilo mi ga je pomalo žao. Tako šutnuti
jedan dan pošto si ga pretbodno iskoristio do
poslednje kapi! Izgledao mi je jadno, kao neka
devojka na kojoj se izredalo hiljadu muškaraca,
ostavivši je samu, raskrečenih nogu, na nekom
prašnjavom drumu.
Idemo? upitala je Gej.
Da, rekao sam. Ne mogu više da gledam onog
bednika kako visi na drvetu.
Gej se okrenula, ne shvatajući o čemu govorim.
Onda je pokrila usta šakom. Neko je uzviknuo
snažno u dnu bašte. Gcj je vrisnula. Lynn je
potrčala. Gej je još jedanput vrisnula. John je
samo rekao
Jeeeebi ga
i uhvatio se za glavu. Ljudi su poČeli da trče
usplahireno Gej mi je zabola glavu u grudi i
počela da se trese histerično. Čuo sam kako
neko ruši čaše u prola/u. Buff je došao
vukući Lynn iz dna bašte ka nama. Ne, rekao
jev samo to ne . . .
Upaljena su sva svetla i bašta je ponovo
dobila svoj dan.

[H5]
Niko da ne napušta baštu! čulo se nekoliko
povika istovremeno.
Jedna devojka je povraćala po svojoj haljini,
jedva se pridržavajući za ogradu. Domaćin je
protrčao pored nas s merdevinama.
Podigao sam glavu, čvrsto držeći Gej uz sebe.
Na drvetu je visio neki mladić.
Imao je žuti plastični konopac oko vrata,
sličan onima, učinilo mi se, koji služe za
vuču auto-mobila. Neko se uspeo uz
merdevine i presekao konopac.
Spustio sam glavu u trenutku kad je telo
udarilo o tle.
VEČERAS ĆE CAROLYN CASSADY GO-
VORITI O SVOM ŽIVOTU SA NEALOM
CASSADYEM I JACKOM KEROUACOM. U
SPECIJALNOM INTERVJUU, KOJEM ĆE
PRISUSTVOVATI I PESNICI FERLING-
HETTI, GINSBERG I McCLURE, CA-
ROLYN ĆE PRIĆATI O NASTAJANJU
KNJIGA »ON THE ROAD«, »DHARMA BUMS«,
»DR. SAX«, I O PRIVATNOM ŽIVOTU
KEROUACA OD PRVIH DANA SLAVE PA
SVE DO NJEGOVE SMRTI. SVE O BIT-
GENERACIJI, VEČERAS U 9 SATI NA
KJAZZ-FM.
Dobio sam jedno malo parče hartije, obave-
štenje, na kojem je pisalo kako je odlučeno da
se tekst SQUASH stavi na repertoar. Premijera
je bila zakazana za 24. januar, s mogućnošću
odlaganja za nedelju dana. Reditelj će biti . . .
scenografija . . . kostimi itd. Budžet od . . .
podeliti srazmerno na . . .
Mala cedulja.

[116]
Sačekaj kritike, rekla je, onda pošalji tekst u
Mark Taper Forum . . .
Ima još dva meseca do tih kritika, rekao sam.
Nastojao sam da ostanem po strani. Probe me
nisu interesovale, tekst je zahtevao minimalne
prepravke, glumci su bili dosta zapaljeni. Sada
sam imao vremena da radim nešto drugo. Gej
je odlazila sama da obiđe kuću, izleti me nisu
privlačili i hteo sam da sebi uvek omogućim
malo prostora. Njen otac se javljao telefonom,
maltene svakodnevno, bilo mu je dosadno i sve
u stilu ZABORAVIO SAM DA VAM KAŽEM
PROŠLl PUT. . . Ron je pravio neke indijske
večere i često smo odlazili kod njega. Lynn nas
je pozvala jedanput u taj njen bar, tamo smo
nešto pili do posle ponoći i ona nam nije
dozvolila da platimo. Po sto dolara je dobijala
za veče, samo od bakšiša, tako je rekla i pri
tom pokazala ispresavijane novčanice. Buff je
hteo da radi scenografiju za mene, nisu mu
daii, došao jc u sukob sa nekim tipovima. John
je uzeo nov stan, pozvao Trinku da prede kod
njcga i počeli su da žive zajedno. Ona se bavila
fotografijom, s uspehom, nekim. Lissa je ostala
sama s pločom Billie Holiday. Jim McEvoy se
zvao dečko koji se obesio. Niko nije znao zašto.
Gej je išla jedanput da se nade sa svojim
advokatom, jer je potrošila mnogo više novca od
onog, propisanog.
Sere, rekla je kad se vratila.
Počele su kiše. Miles Davis je dolazio u
Keystone sredinom meseca, oštrio sam se za to
i za još nešto. Gledao sam Bunjuelovog AN-
ĐELA UNIŠTENJA jedne večeri. M-L je bila

[117]
u bioskopu, vrlo neljubazna prema Gej. Ron i ja
smo posle filma pokušavali da utvrdimo da li je
snimljen pre Beketovog GODOA. Onda je Onda
je iz Kolorada došla jedna divna glumica, zvala
se Jean West, dupe koje hoda zvao sam je,
nisam do tada video ništa slično, toliko
erotizirajuče, uspaljujuće . . . Bila je Crnkinja.
mladolika, ali su je srećom uzeli da igra u
drami. Imao sam u tekstu dve uloge, dve sestre
bliznakinje, od kojih je jedna trebalo da bude,
insistirao sam, belkinja, a druga crnkinja. Pravi-
li su mi malo problema oko toga, ipak sam
izgurao ideju. Rediteljka je imala neku čudnu
osobinu da sve što glumcima nije bilo jasno oko
uloga, treba da objasni autor, a ne reditelj. Ona
mi je i uputila jednog dana Jean West na kance-
lariju, u dva posle podne. Ron je bio kod mene
pa joj je objasnio ulogu bolje nego ja. Kada smo
završili, ona je ostala da sedi.
Ukoliko nastavi da sedi, pomislio sam, više je
neću zvati dupe koie hoda. Hoćeš da popiješ
nešto?
Šta imaš?
Sad ću da vidim, rekao sam i otišao u
Ronovu kancelariju.
On me pratio.
Tucaj je, rekao je kad smo ušli kod njega.
Neću, rekao sam, samo zato što je u ansamblu.
Gadaj je, rekao je opet. Kakve to ima veze?
Pričaće nekom. To mi sad ne treba.
Došla je da se šprica s tobom, konju, to je
jasno. VidiŠ je kako sedi?
Dok mi je govorio, sve vreme sam u mislima
imao neki tajni izlazak uveče, uz puno laganja

[118]
pred Gej, izmišljanje nekog praznog stana,
trošenje love, praćenje kući. Nije mi palo na
pamet da ja nju, odnosno, bilo koje drugo
dupe koje hoda, mogu da potucam u toj
mojoj kancelariji, koja je sem dve kožne
fotelje i dugačkog stola imala i KLJUČ kojim
sam mogao da zaključam vrata u svakom
trenutku dana, noći i godišnjeg doba.
Vratio sam se u kancelariju i nisam primetio
ništa neobično u njenom sedenju. Ron je
halucinirao. Verovatno je on hteo da je gada.
Jeste da se smejala izazovno, ali to meni više
nije bio nikakav znak. Svaka žena se smeje
izazovno ukoliko muškarac ima petlju da je
pogleda u osmeh. Sipao sam joj piće.
Znaš, Jean, rekao sam. hteo bih nešto da ti
kažem. Zatvorio sam vrata.
Nemoj da se ljutiš, ovo ti govorim vrlo ozbiljno
i iskreno. Nećeš da sc naljutiš?
Neću, pogledala me upitno.
Može da zvuČi glupo, znaš.
Razmišljao sam šta da joj stvarno kažem.
Postoje neke stvari koje ja ne mogu da vidim.
Nešto na šta mi drugi Ijudi obrate pažnju.
Ukažu mi na nešto što ja zaista ne primetim.
Evo Ron, na primer . . .
Slušala je pažljivo.
Ron mi je rekao da bi trebalo da te tucam čim
udern u sobu.
Čulo se.
Čulo se kako nešto odzvanja u vazduhu. Onda
je neko poćeo da zviždi niz hodnik. Prošlo je još
petnaestak minuta, u kojima je tišinu remetiio
jedino njeno disanje. Najteže pauze u
[119]
životu. Znao sam da sam prenaglio, ali sam hteo
da idem do kraja. Sad sam ja poceo da gledam
nju, bezobrazno. Ništa nije rekla. Usta-la je,
podigla tašnu sa stola. Onda je otvorila vrata i
tiho ih zatvorila za sobom. Znao sam da sam sve
usrao. Plašio sam se da ne ode pravo na probu i
otkaže ulogu. Pitaće je za razloge. Lagaće, onda
će joj grunuti suze na oči, ispričaće sve. Mnogo
sam usrao stvar, ne znam zašto, nije mi uopšte
bilo do čukanja.
Sačekao sam malo i onda sam pošao za njom.
Morao bih da je pronadem negde pre nego što
ode na probu. Uleteo sam u salu i pogledao na
scenu. Nije je bilo. Otišao sam u zelenu salu u
kojoj su glumci čekali da budu prozvani pred
izlazak na scenu. Ni traga od nje. Odjurio sam
na sprat, plašeći se da je možda otišla kod
sekretarica, smatrajući da će se njima najlakše
izjadati. Ni govora. Izašao sam napolje. Video
sam je kako ulazi u jedan paviljon u kojem su se
održavale slikarske izložbe. Imala je tašnu
prebačenu preko ramena, hodala je polako.
Ušao sam za njom.
Stajala je ispred neke slike, video sam joj
profil, nijedan mišić na licu joj se nije
pomerao. IzgledaJa je kao neka skulptura
pred slikom. Stao sam iza nje.
Izvini za ono, rekao sam.
Nije se pomerila. Dva tipa su stala pored nas,
razgledajući sliku.
Ne znam zašto sam rekao one gluposti malopre.
Nije htela da se okrene.
Uhvatio sam je pod ruku.
Ron nije ništa rekao, to je bila moja ideja.
[120]
Hteo sam bar njega da izvučem iz govana.
Šta? okrenula se.
Pa, to u vezi sa tucanjem. Ja sam to hteo da
radim, ne Ron.
Zašto onda nisi tako rekao?
Počela ie da se zeza sa mnom. Znala je da
cvikujem.
Nisam znao kako se to kaže na engleskom.
To se ne kaže . . . to se radi.
Očekivao sam da će da prebaci razgovor na
ovaj teren. Uskoro će početi ono BELCI SU
LOŠI TUCAČI, ONI SAMO PRIČAJU O
TOME . ..
Uhvatio sam je za ramena i okrenuo sebi.
HAJDE DA SE TUCAMO, namerno sam
rastegao rečenicu.
Nasmejala se.
Hteo sam da izvučem Rona iz ovoga. Malopre
sam bio neoprezan uvlačeći ga u razgovor. Ne
bih voleo da mu ona pride jednog dana, s
kurvinskim izrazom na licu, HTELA BIH
NEŠTO S TOBOM DA RAZGOVARAM . ..
Znaš li ko je ovo? rekla je pokazavši prstom
prema slici na židu. Znam, rekao sam
pokuša-vajući da pročitam potpis pri dnu.
Ar-ne-son. Bob Arneson, rekao sam. Moj
veliki prijatelj. Tek tada sam pogledao sliku.
Jedna crnkinja i jedna belkinja sede zajedno
ii kucaju u jednu pisaću mašinu. Crnkinja
levom, a belkinja de-snom rukom. Bela žena
drugu ruku drži na butini crnkinje. Ruka
crnkinje je na stolu, smirena.
Razgovarali smo ispred te slike još neko vreme.
Sve je bilo u najboljem redu, pričao sam viceve,
[121]
ona se smejala i pljeskala rukama, ja sam joj
na kraju rekao DIVNA SI DEVOJKA i tako
smo se rastaJi. Pao mi je kamen sa srca.
Sve je bilo u redu tog dana do osam sati uveče.
Gej je pozvala Ijude na yečeru, radio sam do pred
njihov dolazak, k ucaj uči prosečno pe t stranica
na sat. Osećao sam veliko zadovoljstvo, bio sam
ispunjen nečim, imao sam puno oprav-danje da
ne radim ništa drugo sem onog što sam radio.
Gej se obukla i zahtevala je od mene da se
obučem. Pristao sam i na to. Bila je u radnji i
kupila je desetak novih ploča. Jedan sjajan
pijanista, Vince Guaraldi, između osta-log. Ron
je dolazio na večeru i dovodio Tinu Shepard,
glumicu iz Chaikinove trupe. To je sve strujalo
kroz mene negde do osam sati. Onda sam se
uznemirio kao kreten i počeo da se šetam po
stanu Nisam znao zbog čega to radim. Istuširao
sam se, ali to je samo pogorša-lo stvar. Digao
sam slušalicu i pozvao Johna.
Slušaj, rekao sam, treba mi hitno jedan broj
telefona. Otkazana je proba pa moram da
stupim u kontakt s nekim glumcima.
On je ovaj posao znao bolje od mene i samo
se nasmejao.
Zašto bi T1 to radio? Kakve ti imaš veze s
otkazivanjem proba?
Zapuši svoje lice, rekao sam mu. Treba mi
broj Jean West.
Našao je broj i izdiktirao mi ga.
Šta će ti ona?
Šta misliš?
Javi mi šta je bilo, rekao je i spustio slušalicu.
Kopile, pomislio sam. Ovde su svi toliko iskva-
[122]
reni. Znao sam da moram da stupim s njom
u kontakt pre nego što izludim, ali nisam
mogao da smislim šta da joj kažem preko
telefona. Počeo sam da se znojim. Pozvao sam
telefonsku centralu.
Evo vam broj telefona, rekao sam. Molim vas
da mi date adresu vlasnika.
Ko traži? pitala je telefonistkinja.
Njena tetka, rekao sam.
Zapisao sam adresu na malom parčetu
hartije, savio ga desetak puta dok nije postalo
kao zrnce šibice, i onda ga stavio u džep od
košulje. Osećanje krivice.
Nisam mogao da sačekam da se gosti pojave i
smišljao sam razlog za izlazak. Ako odem na
probu, Gej će moći da me pozove u svako
doba i utvrdi da nisam tamo.
Idem da prošetam, rekao sam.
Sad?
Odmah se vraćam.
Otišao sam u kuhinju i drpio ključeve od
njenog automobila.
Odmah se vraćam, ubeđivao sam nju i sebe.
Lako sam pronašao kuću, ali nisam mogao
da utvrdim na kojem je spratu. Na sandučiću
nije pisalo West. Zakucao sam na neka vrata
u parteru.
Jean West, rekao sam nekoj glavi s papilotna-
ma, gde je?
Papilotne su razmišljale pola sata.
Na drugom spratu, rekla je. To je Jean Webb,
slatka devojka.
Otkud Webb? pomislio sam. Nešto nije bilo u
redu. Otvorila je vrata. Stajala je neko vreme
[123]
 ne reagujući. Onda je izašla, stala ispred
mene i naslonila se na zid.
Zašto? rekla je.
Samo da te vidim.
Imam probu za pola sata.
I ja isto.
Ušla je unutra njišući kukovima.
Uđi, rekla je. Ne plašiš se?
Sve je bilo drvo. Zidovi su bili obloženi
trskama, drvene police, biblioteka, drvene
knji-ge, sav nameštaj u kuhinji, sve je bilo
drvo. Pantalone u kojima je bila danas ležale
su prebaćene preko kauča.
Hoćeš li da popiješ nešto?
Ne, hvala, rekao sam. Šta imaš?
Nasmejala se i sipala neku vodicu u dve čaše.
Šta je to?
Votka.
Nisam pio votku otkad sam došao ovde.
Izvadi-la je već isečene kriške limuna iz
frižidera i spustila ih u čaše. Po ovome sam
zaključio da ona stalno šika votku i da joj je
dodatni pribor uvek u stanju pripravnosti.
Zašto si došao? opet je počela.
Nisam znao šta da joj kažem. Ono što sam
HTEO da joj kažem, već sam joj rekao. Mogao
sam da snimim tu rečenicu na magnetofon i
puštam joj pedeset puta dnevno. Mogao sam i
da pošaljem nekog klinca da joj pušta tu traku
dva sata pred moj dolazak i tako smanjim
razdaljinu koju stvaraju nepotrebne reči.
Došao sam da te vidim, rekao sam. Odmah
idem. Ja s tobom mogu da razgovaram, počela
je, samo na osnovu tog teksta. Jedino iz toga

[124]
mogu da izvučem neki zaključak o tebi. Sve
ostalo ukazuje na to da si ti totalna misterija.
Bila je u pravu. Meni nije ni padalo na pamet
da je pitam nešto o njoj, sebi, o drami ili, bar,
njenoj ulozi.
Radi toga sam i došao, rekao sam. Hteo sam da
prepravim tvoju ulogu.
Nasmejala se.
Hteo si da je zajedno prepravimo?
Sjajna ti je votka, nadovezao sam se, osetivši
da je počela da se opušta.
Sipala je još jedanput, ne gledajuči u čaše.
Tu sam potpuno učvrstio mišljenje da ona
pije bez razmišljanja.
Dođi, rekao sam joj i pokazao na prazno
mesto pored mene na kauču.
Zaklatila se i prišla. Sela je uvalivši se
duboko, prekrstivši noge, stavivši levu ruku
pod glavu. Reci mi nešto o sebi.
Nemamo vremena za to, rekla je cupkajući
nogom.
Reci bar nešto.
Zamislila se, onda je otpila malo iz čaše,
okrenula se, nastavila da klati nogom i rekla
Ja sam udata, znaš.
Ne znam, rekao sam.
Još neko vreme, dodala je. A ti?
Ja nisam. Nisam oženjen. Bar nemam taj
utisak.

Došla sam danas kod tebe u kancelariju, nas-

tavila je, zato što me rediteljka poslala. Onda,
kada sam dobila potrebne stvari, onda mi se
nije išlo. Nisam imala nikakve namere. Bilo mi
je svejedno da ustanem ili da nastavim

[125]
da sedim. Nisam imala utisak da si TI tu, bila
sam sama, više nego ikad, i nisam imala gde
da idem. Onda si ti ono rekao . . . i to je bilo
pogrešno.
Hteo bih da se tucam s tobom, rekao sam što
sam mogao glasnije.
Nasmejala se opet.
Ti si kao neko dete.
Krenuo sam prema njoj, ali je na vreme
reagovala.

Ne sad. Ja stvarno idem na probu za petna-

est minuta.
Ustala je i spustila čašu na kuhinjski sto.
Iscepala je list iz kalendara i bacila ga u kesu
za dubre.
Ja moram da znam čoveka, rekla je. Ti se
pokrivaš nečim . . . ti si, u stvari, sasvim
drugi čovek od onoga o čemu pišeš. Volela
bih da mogu da te znam, onako kako ja to
hoću, samo pet minuta . . .
Izvoli, rekao sam, računajući da je ostalo još
desetak minuta do njenog polaska.
Jednog dana ćeš opet doći na moja vrata i
susedi će ti reći da ja više nisam tu. Zbog
Ijudi kao što si ti. Ja se zbog njih selim iz
mesta u mesto, odlazim zbog toga što me
neko svakod-nevno ujede . . .
Jean, rekao sam, reći ću ti gde leži greška.
Jedina. Ti ISUVIŠE erotizuješ muškarca da bi
ovaj posle mogao da dode kod tebe, pije mleko i
recituje Lorku. Ja bih gnjurao tri milje ispod
mora da bih te tamo pronašao, golu, i da bi
vodio Ijubav s tobom. Molim te da me razumeš.
Posle ovoga sve je bilo u'redu. Ona se spremila

[126]
za izlazak, ja sam dovršio piće i ustao. Pregle-
dao sam njenu drvenu biblioteku dok je ona
telefonirala, onda smo zajedno sišli niz
stepeni-ce. O tvorila j e poštansko sanduče,
bilo je prazno.
Sve je u redu, rekla je ulazeći u automobil.
Svrati opet neki put.
Zagrlio sam je i rekao
Tvoj muž pravi veliku grešku.
Da nije bila toliko topla, otišao bih kući na
večeru i zabavljao tipove okupljene oko Gej i
bifteka s irskim sosom. Ovako, osetivši neku
ogromnu toplinu iz njenog vrata, ruku i ko
zna čega, kresnuo sam automobil i pošao kod
Johna.
Ti je znaš, rekao sam mu, svakog dana ste u
kontaktu.
Ona je najbolja glumica, rekao je. Najbolja
koju sam ovde sreo.
Ostale stvari ne znam.
Reci bar nešto više, molio sam ga.
Nedostupna žena, za razliku od ovih
balavica, najzad je iscedio.
Otišao sam odmah posle ove rečenice. Kružio
sam gradom neko vreme, ali namerno nisam
hteo da odem na probu. Grad je bio pun
šutača govana. Šutači govana su Ijudi koji
lutaju uiicama, s rukama u džepovima i
pogleda oborena ka pločniku, šutirajući sa
ivice trotoara neke nevidljive ostatke govana,
govoreći AH, OVO SE MENl NIJE SMELO
DOGODITI. Svratio sam u mali bar na Petoj
ulici. Naručio sam jedan dupli Jean West.
Molim? rekao je barmen.

[127]
Nema veze, rekao sam, jedno pivo.
Platio sam mu sitnim novcem, dajući mu
cent po cent. To je bio bes: svaki cent je bio
dan koji je trebalo provesti pored Jean da
bih najzad mogao da budem s njom. Ispalo
je negde oko 65 dana.
Hteo sam da ga izdrkam negde usput, uz
neki oluk. Više se isplatilo. Nigde oluka u
blizini, kao da su u zemlju propali. Čovek
koji ne voli žene toliko, nikad nema slične
probleme. Mož-da je ovo bio trenutak kada
je trebalo ostaviti Gej? Ili je ovo bio pravi
momenat da se zaboravi Jean? Viđaću je
svaki dan, sve do premijere. Onda ćemo
napraviti malu proslavu, za sve glumce. i
tehničko osoblje, i ja ću početi sve ispočetka.
Voleo bih da se tucam s tobom, odzvanjalo mi
je toliko u glavi da sam imao utisak kako se
neki prolaznici okreću za mnom na ulici, pošto
su čuli prasak ovih mojih iskrenih misli.
Zaspao sam te noći misleći na Jean: imala je
neki ogroman Iilihip u ruci i lizala ga je do
iznemoglosti. Gospodin Freud je onda
uplovio u moj san, zahtevajući da mi objasni
ovaj simbol. Udario sam mu čvrgu i zaspao.
POKUŠAJ SAMOUBISTVA. POLICUA
PRETPOSTAVLJA DA SE RADI O 43-
GODIŠNJEM SYDNEYU ARLINGTO-NU IZ
SAN RAFAELA KOJI JE RANO JUTROS
POKUŠAO DA SKOČI SA IVICE GOLDEN
GATE MOSTA. JOŠ NEIDENTI-FIKOVANI
SAMOUBICA JE IZJAVIO PO-LICIJI NAKON
ŠTO SU GA SPREČILI U POKUŠAJU: OVDE
JE MNOGO VISOKO.

[1121
SKOČITI S IVICE MOSTA BI BILO RAV-NO
SAMOUBISTVU.
Dobar dan, rekao sam i ušao u sobu.
Unutra je bilo dosta neuredno: na policama
je bilo više od hiljadu nehajno poređanih
knjiga, stolovi su bili zatrpani hartijom,
neotvorenim kovertima, olovkama,
fotografijama. Ferlinghetti, pružio je ruku.
Imao je već posedelu bradicu, svetloplavu
košulju razdrljenu na grudima, crne somotske
pantalone, duboke antilopske cipele i pedeset i
sedam godina. Stegao mi je ruku dosta čvrsto.
Juče smo razgovarali telefonom, rekao sam.
Sedi.
Bilo mi je interesantnije da malo kružim po
sobi, razgledajući knjige, čitajući naslove na
raznim jezicima.
To su vraćene knjige, rekao je. Iz štamparije.
Uzmi nešto ako te interesuje.
Stao je pored mene.
Ima nekih knjiga iz pozorišta.
Izvukao je ŽIVOT KAO POZORIŠTE Jullie-na
Becka. Imam i jednog Artoa, počeo je da
traži knjigu. ANTOLOGIJU.
Kerouac, upitao sam, kod vas je štampao
samo jednu knjigu?
Dve.
Izvadio je jednu iz gomje police. KNJIGA
SNOVA. Na koricama je bila Kerouacova
foto-grafija, kako spava, sa nekim ćebetom
navu-čenim do grla. Zazvonio je telefon. Čuo
sam ga kako otegnuto govori u slušalicu.
Ne znam o tome ništa, rekao je. Ona je trebalo
da dode i uzme rukopis još pre dva meseca.
[129]
CITY LIGHTS BOOKS je pisalo na staklehim
vratima. 1562 GRANT avenija. Video sam ga
kako spušta slušalicu, uzima šolju kafe i
otpija malo, stojeći.
Reći ću vam šta mene zapravo zanima.
Pogledao me je skupivši obrve.
Kalifornija, rekao sam.
Nastavio je da me gleda.
Ko su Kerouacova deca? upitao sam ga direkt-
no. Spustio je šolju s kafom na prvu slobodnu
policu. Ima ih, rekao je. Ima istraživača.
Osetio sam da sam prenaglio, pa sam počeo
ispočetka.
Recite mi nešto o vašem poznanstvu s Jackom.
On je, počeo je da razmišlja, on je prvi put
došao u Kaliforniju 1955. Tada smo Ginsberg,
Roxtroth i ja počeli da čitamo poeziju uz
pratnju jazz muzike. Irnali smo i neki kvintet,
kvintet iz podruma, tako se zvao, koji je
podupirao čitanje te naše poezije. Mi to onda
nismo zvali poezijom, već oralnim porukama.
Jack se družio sa Ginsbergom, još na istočnoj
obali, i onda su došli zajedno. Jack tada nije
pisao . . . nije bio štampan. Mi smo držali veče
oralnih poruka u Berekeleyu i Jack je bio s
nama, da pomogne, da se savetuje s Ginsber-
gom i da nabavlja alkohol. Sećam se kako je pre
početka te večeri, kada se publika već bila
okupila, prošetao između redova s njegovim
šeširom, skupljajući dobrovoljne priloge za piće.
Čim je skupio dovoljno, odjurio je do obližnje
radnje i tamo kupio 4—5 galona vina. Boce su
kružile okolo, tokom čitanja, i publika

[130]
je, zahvaljujući njemu, postajala oslobodena,
prisnija. To je Jaek radio.
Kad je Kerouac počeo da putuje?
Za to je bilo presudno njegovo poznanstvo s
Nealom Cassadyem. Neal je bio motorna snaga,
Ijubavnik i pustolov. Jack nije vozio automobil,
to malo ljudi zna. Kad se Neal preselio u
Kalifomiju, Jack je ostao na istočnoj obali, s
majkom. Kerouacovi su bili najveći katolici koje
sam ikad upoznao. Jack je izuzetno voleo majku
i njoj se uvek vraćao. Neal je onda, iz Kalifomije,
imao običaj da pozove Jacka tele-fonom i kaže
mu: Dolazi odmah u Frisco, ovde se puno stvari
dešava. Jack nije voleo putovanja u to vreme.
Rekao bi mu nešto neodredeno i ostao kod
kuće, s majkom. Neal je sedao u automobil,
odlazio po Jacka i često, bez spa-vanja, vraćao
se s njim u San Francisco! Onda bi Jack,
preuzevši malo od te Nealove neiscrpne energije,
sedao u kola kupivši prethodno dese-tak boca
viskija. Daj gas Neal, vriskao bi, NA PUTU SMO!
Neal je glavna ličnost maltene svih Kerouacovih
knjiga. Vi ste ga poznavali lično?

Svakako. Jedanput se vratio iz Meksika, iscr-

pljen od droga i alkohola, došao je kod mene u
knjižaru i rekao mi da želi da se smiri. Hteo je
da prestane sa svim, tvrdio je. Dao sam mu
ključeve od moje barake u Big Suru, otišao je
tamo na oporavak. Tu je napisao knjigu BIG
SUR, odnosno, tu je nastala knjiga. Bio je tamo
bezmalo mesec dana, radeći i oporavljajući se.
Znao sam da nije pio jer nije imao gde da
nabavlja alkohol. Big Sur je divljina na Pacifi-

[1131]
ku. Istog dana kad se vratio u San
Francisco, pozajmio je novac od nekoga i sve
je popio. Kad sam se sreo s njim sledećeg
dana, on nije mogao da govori, mislim da je
bio u komi od alkohola. Rekao sam mu da
treba da prestane da pije. To nije podnosio.
Mrzeo je Ijude koji su mu delili savete.
Odakle tolika potreba za alkoholom?
Počeo je da pije, jer je, tako je govorio, primetio
da mnogo bolje piše dok je pod dejstvom
alkohola. Na droge ga je okrenuo William
Borroughs, i njega i Ginsberga. Ovi su redovno
odlazili kod njega na seanse, u neki mali stan
na mansardi i tamo probali sve. Počeli su s
marihuanom, to je bila igračka, kasnije su se
upecali na neke teže stvari. Jack je kombino-
vao droge s alkoholom, što Neal nije voleo da
radi. Jack nije znao za granice. Potpuno se
opustio kad je saznao za Nealovu smrt. Neal je
poginuo u Meksiku, legavši na prugu pod
dejstvom peyote. Voz je prešao preko njega a
da to niko nije primetio.
Imao sam neku ideju, rekao sam mu, da
prođem tim Kerouacovim putem. Da pokušam
da otkrijem ... šta je bilo to fascinantno na
putu, šta je to Kalifornija i zbog čega je
Ijudi. . . sanjaju. Hteo bih da napišem nešto,
jednu priču, možda.
Gledao me.
Ja sam upravo doputovao, nastavio sam. I
nemam nameru da se ovde zaustavim.
Jack London, rekao je, on je prošao jednim
putem. Kerouac je išao drugim putem. Ne
vidim razlog da ti ne kreneš svojim putem.
[132]
Da, rekao sam. Krenuću nekud ovog leta.
Javi mi šta si uradio. Možda da štampamo
tu priču. Ti si iz Čehoslovačke, je 1' tako?
Jugosloven, rekao sam.
Red je da neko opet otkrije Ameriku, nasme-
jao se.
ZNAM DA KOLUMBO NIJE OTKRIO
AMERIKU

MLADIĆI TREBA DA BUDU ISTRAŽI-VAČI

UMORAN JOŠ OD MATERICE SAD SE

ODMARAM
A VIDEO SAM DOSTA
DANTONA KAKO PLAČE NA ULAZU U
METRO
NASMEJANU ŽENU U LUNA-PARKU KOJA
SE

IZVAN KUĆE SMEHA

UPRKOS NEPOGODI
I DALJE SMEJE
ĐUBRETARE KAKO MARŠIRAJU NA
PARADI

POVODOM KOLUMBOVOG DANA

POGLEDAO SAM DOM SVOJ I NISAM
VIDEO
ANĐELA
KOLIKO TAKSIJA KOLIKO KAFANA KOLIKO
ŽENA

SASLEPIM PRSIMA I UDOVIMA IZ-

GUBLJENIM
MEĐU OBLAKODERIMA
SLUŠAO SAM DEBISIJA NAPETO INTO-
NIRANOG
[133]
OBLAČIO SIVE FLANELSKE PANTA-LONE

I KORAČAO OBALOM PAKLA

SPAVAO SAM NA STOTINU OSTRVA GDE
KNJIGE
BEHU DRVEĆE
SLUŠAO PTICE SA ZVONIMA U GLASU
SEKAO DRVEĆE S GRUPAMA VOLUN-
TERA
I SEDEO NA NJEMU
NIKAD NISAM PATIO U JAVNOSTI HVATAO
SAM RAKOVE U RECI
BRONKS
UOBRAŽAVAJUĆI DA JE TO MISISIPl
SADA ČITAM LORNU DUN
I ŽIVOT DŽONA MOSTA
KOJI JE BIO STRAH I TREPET ZA FABRI-
KANTE
S BOMBOM U PISAĆEM STOLU U SVAKO
DOBA
ODMARAM SE A PUTOVAO SAM DOSTA
NEGDE SAM NEŠTO PROĆITAO O
SMISLU ŽIVOTA
ALI SAM ZABORAVIO GDE BAŠ TO BEŠE

MOŽDA ĆU JEDNOG DANA SVOJE

PODSETNIKE PRETVORITI U VLATI TRAVE

MOŽDA ĆU I DA NAPIŠEM SVOJ RODO-

NAČELNIČKI EPITAF
UPUĆUJUĆI KONJANIKE
DA TUDA PROĐU
Heeeej! viknuo sam i počeo da mašem kao lud.
Jean je bila u kolima s nekom devojkom. Stala
[1341
je i potrčao sam prema njima.
Gde ćemo? odmah sam upitao.
Nasmejala se. Njenu drugaricu nisam mogao
dobro da vidim.
Mi znamo gde ćemo, rekla je. Gde ćeš ti?
S tobom, rekao sam i otvorio vrata
automobila. Uvalio sam se na zadnje sedište
i ćutao. Tako je najbolje. Motor je radio, ali
se automobil nije pokrenuo.
Mi idemo u bioskop, okrenula se.
Klimnuo sam glavom, iako sam znao da je to
bilo ravno ludilu. Razgovarao sam s Gej pet
minuta pre toga i rekao joj da krećem kući.
Tada se devojka okrenula i rekla Sedi s
nama na prednje sedište.
Seo sam između njih i devojka mi je rekla da se
zove Susane. Nisam obraćao pažnju jer sam bio
obuzet Jean. Imala je kratku suknjicu i bele
tenis-patike, to sam prvo ugledao jer je bilo
odmah pored mene, zelenu maramu oko glave,
beli džemper i naočare s ogromnim ramom. Šta
se daje? upitao sam.
Susane je nešto promrmljala. Njoj nije bilo
jasno ko sam ja. Jean joj sigurno nije niŠta
ispričala i, svakako, nije imala ništa ni da
ispriča.
Kako idu probe?
Klimnula je glavom nešto neodređeno.
Bili su neki tipovi iz ACT, rekla je. Gledali su
play-back jer smo protrčavali činove unazad.
Susane je dobro izgledala. Bila je nervozna i
pušila je po trideset cigareta na sat. Gasila ih je
tačno ispred mene, u pepeljari prepunoj opuša-
ka, prstima dugačkim kao linija autostrade.
[130]'
Mnogo pušiš, rekao sam i uhvatio je za ruku.
O, rekla je ona.
Samo jedno kratko O.
To je bio bioskop pod otvorenim nebom (da li
postoji bioskop pod zatvorenim nebom?). Bilo je
oko trideset parkiranih automobila i svi su iz
kola posmatrali neki grozomoran film. Žena je
udarila muškarca flašom koka-kole po glavi. On
je pao na kuhinjski pod i onda je počela ona
grozna muzika koja potpomaže tenziju. Bili smo
stigli tačno na sredinu filma. Neka devojči-ca u
beloj kecelji je išla okolo zapisujući narudžbine.
Jean je uzela kokice za sve nas.
Zaista ste pošle da gledate ovaj film? upitao
sam.
Dnigi počinje za pola sata, rekla je Susane,
Jean je jela kokice gledajući u ekran. S
vreme-na na vreme bi joj poneka ispala i
zadržala se u krilu.
Uzeću koju od tebe, rekao sam i spustio levu
ruku na njenu butinu.
Držao sam tako ruku što sam duže mogao i
najzad podigao jednu kokicu koja joj se bila
malne zaglavila između nogu. Pogledao sam
na ekran i učinilo mi se da sam video
Hemfrija Bogarta. Susane se nije pomerala.
Odličan je film, rekao sam.
Kokice su prštale u ustima, kao vatromet u
zabavnom parku. Jean se malo pomakla na
sedištu, ispružila se skroz i patikama dodirnula
moju nogu. Nisam znao šta da radim u ovom
automobilu, ubačen između dve devojke, gleda-
jući neku staru Bogartovu kopiju.
HE'S LOOKING AT YOU, KID . . . govorio

1136]
je Hemfri svakih pet minuta. On je imao
razlog da bude tamo na ekranu. Ja sam još
pokušavao da pronadem svoj za proždiranje
kokica u društvu dve nedokučive ribetine.
Uzeću koju od tebe, ponovo sam rekao Jean i
spustio ruku na njeno krilo.
Uzela je nekoliko kokica između palca i kažipr-
sta desne ruke i pružila ruku ka mojim ustima.
Stavila mi je kokice u usta i zadržala prst
unutra, podupiruči tih nekoliko zrna da mi ne
ispadnu. Liznuo sam joj prst i ona ga je malo
okrenula, dodirujući mi nepce. PoČeo sam da joj
sisam prst. Ona je pošla da ga izvuče, onda se
kao predomislila i ponovo ga vratila unutra.
Nastavila je da se tako igra unutra-napolje, ne
gledajući me. Meni je ruka još bila na njenoj
butini i u jednom trenutku sam je snažno
stegao. Ponovo se pomakla na sedištu, ali ovog
puta se još više zavalila unazad. Susane je
gledala Bogarta, uzimajući tek po koju kokicu
između dve cigarete. Jean je uživala u ovome što
mi je radila i gurala je prst sve dublje unutra,
okrećući ga pri tom u istom ritmu.
Nekad je zaista postojao Izgubljeni raj, čuo
sam M- L negde u daljini. Da, pomislio sam, i
onda su ljudi bili u stanju da svrše na usta.
Stavio sam joj ruku na koleno i onda pošao
unazad, zavukavši šaku ispod suknje. Radio
sam to sasvim polako, kako ni ona ni Susane to
ne bi primetile. Jean mi je prstom išla preko
zuba gornje vilice, upolukrug. Srećom, tu nisam
imao kvarnih. Udarila me struja kad sam došao
do mesta gde se sastaju butine. Bio sam
siguran, već sad, da me neće zaustaviti, da joj

| 1 3 7j
prija ovo što radimo, ali nisam imao pojma gde
će se to završiti. S moje desne strane je bio
čvrsto uglavljen jedan trupac koji se zvao
Susane, kojem verovatno ni pred smrt ne bi
palo na pamet da treba da izade iz automobila
i, bar za pola sata, prošeta svoju tupavost kroz
ovo divno veče koje je bilo svuda oko nas.
Imao sam uiisak da je Jean imala isuviše male
gaćice za ono što je trebalo njima da bude
obuhvaćeno. Izvukla je prst iz mojih usta i
stavila mi ga u uvo. Približio sam joj se i
prošaputao
Poludeću.
Ona se okrenula i sa zadnjeg sedišta uzela
svoju jaknu, stavivŠi je preko krila.
HE'S LOOKING AT YOU, KID. . . ponovo je
rekao Bogart zavodničkim glasom i krenuo
da ljubi neku žensku od celuloida.
Jean je malo razmakla noge, dovoljno da
prodem šakom ispod gaćica i napipam usne.
UŠao sam prstom u nju, onda ga izvukao i
krenuo nagore ka klitorisu. Ona se držala
rukama za volan. Nije htela da pusti glas,
zatvorila je oči, ponovo ih otvorila', gledala tako
neko vreme, ukočeno, onda jezikom oblizala
usne koje su joj se sušile. Skinula je desnu
ruku s volana, prekrila i mene delom te njene
jakne, zavukla ruku između i otkopčala mi šlic.
Ra - zmišljao sam da li Susane zna šta mi
radimo, i jednostavno ne želi da nas prekida
stavljajući nam to do znanja, ili je film za nju
bio toliko otkrovenje, da je neki pripadnik IRA-e
mogao komotno da baci ceo automobil u vazduh
a da ona to ne primeti. Jean i ja smo uskladili

[138]
pokrete ruku. Bila je neverovatno vlažna i
verovao sam da će ostaviti neki trag na sedištu.
Ja sam gledao u ekran, kako bih malo odvratio
pažnju od zbivanja ispod njene jakne i da ne bih
svršio pre nje. Disali smo ubrzano, ali pažljivo,
kako ne bismo ukazali trupcu s desne strane na
druge mogućnosti koje pruža gledanje jednog
filma. Bogart više nije bio na ekranu. Imao sam
utisak da se tog dana napio i nije došao na
snimanje. Verovao sam da je ovaj kadar rađen
bez njega, namerno, jer tog dana ni organizator,
ni asistent reditelja nisu mogli da ga pronađu i
dovuku na snimanje.
Bogi je otpijao viski s pivom u nekom malom
baru, pušeći LUCKY STRIKE, razgovarajući s
barmenom.
Ja sam Humphrey Bogart, rekao je. Čuveni
glumac.
Znam, rekao je barmen, SVI iz ovog kraja su
čuveni glumci.
Ali, ja sam stvarno čuveni glumac.
U kojim ste filmovima igrali? upitao je
barmen. Zaboravio sam nazive, rekao je
Bogart. Sipaj još jedno piće.
S licem kao što je vaše, nikad nećete dospeti
na ekran.
Sipaj i sebi jedno, reče Bogi, vadeći iz džepa
zgužvani novac.
Barmen je nalio i sebi piće i seo za Hemfrijev
sto.
Nemate ni ime da biste postali čuven glumac.
Svako je Bogart ovih dana... i Smit, ili
Džonson. Hajde, živeli!
OOOOOO, tiho je rekla Jean.
[139]
 Mislim da je počela da svršava jer se
pomicala u sedištu. Susane se okrenula.
OOOOOOOOOO, rekla je Jean sasvim
glasno, ne gledajući u Susane.
Nešto nije u redu? upitao je glupi trupac s
desna.
Nisam mogao da svršim i pokazao sam
glavom ka ekranu.
Film. Sad dolazi ONA scena.
Trupac je nastavio da gleda film dok se Jean
tresla kao da je bila udarena sa 10.000
erotiko-na. Stezala mi je rukom patku svaki
put kad joj je nailazio talas, jedanput toliko
snažno da sam osetio nokte u mesu.
UUUHH, rekla je i najzad se umirila. Stisnula
mi je ruku butinama i tako ih držala neko
vreme. Onda je shvatiia da ja nisam svršio i
nastavila je rukom gore-dole.
Hajdemo, rekao sam joj. Ne vredi ovako.
Prestala je i izvukla ruku. Ja sam jedva
izvukao svoju, pitajući se kako sam uopšte
uspeo dotle da dođem. Pokrili smo se opet
njenom jakni-com i nastavili da sedimo
mirno, kao da se ništa nije dogodilo. Onda je
ona naglo upalila motor i krenuli smo ka
izlazu. Šta je? upitala je Susane.
Idemo, rekla je Jean. Smučilo mi se.
Vozila je nervozno, prošavši jedanput kroz
crveno svetlo. Izgledala je divno u tim belim
patikama, s maramom oko glave i sad već
izgužvanom suknjicom . . . kao devojčica koja je
odbijala da bude žena. Ja sam bio nadražen kao
nikad do tad, ali nisam hteo da ubrzavam stvar,
znajući da će Jean izbaciti trupca iz

[1140]
automobila čim se približimo njenoj kući.
Umesto toga, upitala me
Gde stanuješ?
Kako gde stanujem? ja nemam utisak da
ćemo sad da se rastanemo.
Ja moram da budem sama neko vreme, rekla
je-
Odbaci prvo Susane, insistirao sam.
Mi stanujemo zajedno, rekla je Jean.
Nešto nije bilo u redu. Susane je ćutala.
Nisam mogao da vodim Jean svojoj kući jer je
Gej bila tamo.
Bio sam još više nadražen.
Odbaci Susane, rekao sam. Ja ću ići peške
od tvoje kuće.
Zaustavila se ispred kuće i Susane je ne
izgovorivši ni reč izašla. Jean joj je dodala ključ
kroz prozor
Odmah dolazim.
Šta je? upitao sam je čim je trupac odmakao.
Napravila sam grešku, rekla je. Nisam smela
to sebi da dopustim.
Nemoj sada o tome da razgovaramo! viknuo
sam. Pogledaj u kakvom sam ja stanju,
otkop-čao sam šlic.
Okrenula je glavu s gađenjem.
Ja moram da idem, rekla je i otvorila vrata
automobila.
Sigurna si? izišao sam i ja. Ne možeš da me
ostaviš ovakvog,
Pusti me, molim te. Napravila sam grešku.
Potrčala je ka kapiji. Uletela je u zgradu ne
okrenuvši se.
Ni zdravo, ni jebi se, ni padni mrtav. Ništa. Ćuo

[141]
sam je kako trči uza stepenište. Onda sam
hteo da je zamolim da mi baci prvi kuhinjski
nož koji joj se nađe pri ruci, kako bih, bez
razmišljanja, odsekao mačora. Šta je sad?!
Krenuo sam niz ulicu raz.miŠljajući o tome
da li da joj odmah pošaljem nekog psihijatra
u stan, ne bi li je izlečio pre nego što je taj crv
Autumnus Neuroticus izjede. Imala je nekon-
trolisane pokrete, bolesnu maštu, odsustvo
osećanja odgovornosti.
Buff je igrao bilijar u pozorišnom klubu.
Ispričao sam mu sve, udarajući nogom u zid
od besa.

Slomi nešto, rekao je. Biće ti lakše. Polomi

ovu čašu.
Hteo sam da polomim sto od bilijara tek kada
sam pozvao Johna i rekao mu Znaš li ti ko je
ta Jean West?
Znam, odgovorio je kroz smeh. Ona je lez-
bejka.
»SQUASH«, METAREALISTIČKA TUŽNA
KOMEDIJA. PREMIJERA 31. JANUARA U
8.15, ARENA THEATRE. ZA REZERVA-CIJE
POZOVITE 752-0888 ILI NABAVITE KARTE
DIREKTNO U . . .
Te noći je Gej ostala u drugom stanju. Znam
tačno da je to bilo te noći jer sam kasnije
pažljivo računao dane. Očekivao sam da će se to
dogoditi jer smo postajali hladni jedno pre-ma
drugom, tačnije, ja sam bio taj koji se ose-ćao
sve manje i manje obaveznim prema njoj.
Događaj sa Jean, začudo, nije me nimalo
deprimirao već mi je dao podstreka za nove
avanture. Sada sam već bio sasvim siguran da

[142]
bilo koji mogući doživljaj privlači onoga koji
mu se posvećuje ka mestu gde je on izložen
nemogućnosti ostvarenja.
Razgovarao sam jedanput i sa Philom, bivšim
Jeaninim mužem, divnim tipom koji je zaradi-
vao lovu kao instruktor tenisa. IspriČao mi je
predistroju, istoriju i razloge raspada braka.
Smiren tip, uopšte nije pokazivao da je napravio
grešku time što je s njom proveo dve godine.
Ona je na početku bila AC/DC, radila je i na
struju i na baterije, da bi tek kasnije otkrila u
sebi prave afinitete. Sedeli smo pored nekog
bazena, slušali njegov kasetofon i on mi je s
vremena na vreme govorio kako je Stevie
Wonder čarobnjak od muzičara. Zaboravili smo
oboje na Jean gledajući neka lenja ženska tela
pored skakaonice. Još nekoliko dana je bilo
preostalo do premijere, Ron i ja smo ubrzano
pozivali goste da nam ulepšaju tu svečanost.
Sam Shepard je dolazio sigurno sa svojom
ženom O-Lan, Ferlinghetti je obećao, John
Lion iz SAN FRANCISCO MAGIC THEA-TRE,
nekoliko ljudi iz BERKELEY STAGE
COMPANY, David Copelin iz MARK TAPER
FORUM pozorišta, neki Moss iz ovog, i neki
Ross iz onog pozorišta . . .
Ron je fotografisao generalnu probu i već je
bio razvio slike. Kupili smo jedne večeri dve
flaše vina i došli kod mene, gladni kao
zverovi. Htela bih da ti kažem nešto, rekla je
Gej. Dođi. Ostavio sam Rona u dnevnoj sobi.
Sela je na krevet, zagledavši se u prste na
ruci. Ćutala je neko vreme, onda me
pogledala i izgovorila najveću Tajnu

[138]'
Ja sam . . . ne znam kako da ti kažem . . . ja
sam u drugom stanju.
Jedva je prelomila.
U drugom stanju, ponovio sam.
Uopšte nisam shvatao o čemu govori.
Mehani-zmi otpora kod čoveka, kad ne želi
nešto da čuje, rade na vlastiti pogon, bez
ikakvog uticaja svesti.
Da, ponovila je. Danas sam bila kod doktora.
Prošao sam pogledom kroz nju.
Otišao sam daleko, daleko, daleko . . . Video
sam nekog čoveka, nekog koji je ličio na mene i
ponašao se kao ja, koji je bio satkan od mojih
pozitivnih osobina, bez ičeg prljavog i lažnog,
video sam ga kako usporenim pokretima, kao u
nemom filmu, otvara flašu šampanjca sa razvu-
čenim osmehom na licu, kako pušta da pena
izleti iz boce i poprska njegove prijatelje oku-
pljene oko devojke u belom, Gej, kako joj on
prilazi i diže je visoko iznad glave, ljubeći je
svuda po telu, dok drugovi kucaju čašama u
apsolutnoj tišini. Video sam kako neka Radost,
toliko bliska čoveku, struji po licima svih
prisutnih, kako ona, Gej u dugoj beloj haljini,
grli svakog ponaosob dok prima čestitke, kako
je John pita VALJDA ĆE SE MOJA BEBA I
MIKA SLAGATI, vidim kako nailaze neki Ijudi
koje nikad nisam upoznao, kako mi čestitaju
udarajući; me po ramenu, čujem i Billie Holiday
kako jeca iz Lissinog grudnjaka

WHODUNIT, MY LOVE
YOUDUNIT, MY LOVE
AND IDO...
[144]
KO TO URADI LJUBAVI
TI URADI LJUBAVI
PAIJA...

vidim da postoji nešto što se zove jednostavna

sreća, tek mali napor, svima dostupan,
osećam da to meni prija. Dopuštam da me to
skroz obuhvati, da me ponese i izmeša s tim
ljudima, s Gej i Bolničarkom mog detinjstva,
s muzikom koju volim, sa osećanjem sigurne
izvesnosti. Srećan sam što je sve tako. Ali, taj
čovek nisam ja.
To je delić mene, možda beznačajno mali i
zanemarljiv, mali odlomak trenutka moje sla-
bosti.
Šta ćeš sad da radiš? pitam je.
Htela sam da o tome razgovaramo, udahnula
je vazduh.
Bilo joj je jasno da ne želim to dete. Znala je i
da je najgori trenutak. Znala je da je ostalo
još nekoliko dana do premijere i da sam
najmanje želeo da govorim o nekom budućem
detetu, znala je da izlazim s drugim ženama,
znala je da ne želim da se vezujem, znala je i
o mom putu ovog leta na koji nisam hteo da
je vodim. Ovo je bila šansa za nju da me veže
uz sebe, jer me je, čini mi se, volela.
Ja želim to dete, rekla je.
Nerviralo me što je Ron u stanu, što
nestrpljivo Čeka da izađem iz sobe i načnemo
vino, nerviralo me što nije mogao ni da
pretpostavi o čemu Gej i ja razgovaramo.
Znaš Gej, rekao sam, o tome treba da razmi-
slimo. Razgovaraćemo i sutra o tome.

[145]
Izašao sam iz sobe. Ona je ostala da sedi na
krevetu.
Slušaj Ron, rekao sam, šta bi ti radio da
kakvim slučajem . . .
Treba da dobijem dete?
Otkud znaš? upitao sam.
Gej je rekla Sharmi, Sharma meni. Bila se
obradovala pa je to javljala kao radosnu
vest. Ugrizao sam se za donju usnu. Ja ne
želim to dete, rekao sam.
Šališ se? zastao je nasred sobe.
Ne, rekao sam.
On je otišao kod Gej, a ja sam napustio stan.
KIRK, EVANS, TYNER, MINGUS, COL-
TRANE, SMITH, KELLY — SAMO NEKO-
LIKO IMENA VELIKANA DŽEZA ČIJE SE
PLOČE TRENUTNO NALAZE NA RA-
SPRODAJI. GDE? — U WAREHOUSE
PRODA VNICAM A.
Gej je otišla 31. januara. Sačekala je da izađem
iz kuće na razgovor s nekim tipom iz ENTER-
PRISE novina. Spakovala se na brzinu, plakari
i fioke su još bili otvoreni, ostavila je šminku
u kupatilu i njen džemper koji se tamo
sušio, vrata od stana nije zaključala. Stajao
sam dugo na ulazu u spavaću sobu, glave
naslonjene na dovratak. Našao sam cedulju
na krevetu, ali nisam želeo da je čitam. Već
je bilo prošlo podne. Telefon je zvonio svakih
pet minuta. Nisam dizao slušalicu. Onda,
kada sam se odlučio da odgovorim na deseti
poziv i podigao slušalicu, osetio sam njen
miris na slušalici. Spustio sam ne rekavši ni
reč. Pogledao sam cedulju
[146]
ZATVORI PROZOR KAD SUSEDI POČNU DA
IZGOVARAJU MOJE IME
i ponovo prošetao kroz stan. Fioke su izgledale
kao sablasti. Bilo je nekoliko neopranih tanjira
u kuhinji. Još uvek se mogla pročitati reč Gaye
koju sam nekad davno ispisao karminom preko
ogledala u kupatilu. Imao sam grozan utisak
da je otišla i odnela moje dete sa sobom. Imao
sam muku u stomaku, da, ali nisam želeo da
povračam. To nije bilo to. Trajalo je neko
vreme, dok sam gledao kroz prozor, na ulicu,
nekog kiinca na biciklu kako točkovima pravi
osmice, svaki put ih povećavajući. Navukao
sam zavese i uključio grejanje. Odjedanput je
bilo strašno hladno.
Seo sam na pod oslonivši se na kauč, zureći
satima.
Neko je kucao, onda napravio krug oko stana
gledajući u spuštene zavese. Najzad je otišao.
Počeo sam da cvokoćem od zime. Noge su mi se
tresle i nisam mogao da ih zaustavim. Čuo sam
kako neko hoda na spratu. Bio sam srećan što taj
tip može da hoda, jer sam znao, tu niko nije
mogao da me razuveri, da ja više nikad neću moći
da ustanem s poda i prohodam. Bio sam
paralizovan, s groznicom i mučninom u stomaku.
Znao sam da više niko neće moći da me nade, da
sam izgubljen u ovom stanu sa spuštenim
žaluzinama, potpuno odvojen od sveta, sramno
ostavljen da umrem. Bilo je još hladnije,
temperatura se spustila do minus 26, tačno toliko
godina sam imao. Sve iznad toga je smrt. Sve
ispod toga ništavno sećanje. Hteo sam da se
pozdravim s nekim, da napišem neku

[147]'
poruku. Nisam mogao da ustanem i dohvatim
olovku sa stola. Pa i onda, da sam je nekako
dokučio, šta bih mogao da napišem ovim
drhtavim rukama? Telefon je zvonio u dubini
mraČne sobe, trideset kilometara daleko.
Nadao sam se da će neko najzad razvaliti
vrata. Ali, šta bih i tada dobio? Desetak
minuta sažaljenja i onda bi me, napokon, taj
neko šutnuo nogom u lice uz ono obavezno
KOPILE! Plakao sam.
Znao sam da to više nikog ne može da povredi,
da mi se to dešava bez napora, da ću jed-
nostavno zaspati kad sva tečnost bude izašla iz
mene. Čekao sam da se to desi. Primetio sam da
se jedna, a zatim i druga suza, skotrljala sve do
gornje usne i tu zastala. Ostale nisam mogao da
pratim. To je iziskivalo mnogo napora, a ja sam
očekivao da utonem u san.
Bilo je već sedam sati kada je Ron zakucao,
energično, vičući pri tom Jebi se, otvori vrata.

Sharma je bila s njim. Izgledali su dosta

svečano.
Sharma je bila bleda, znao sam da je
razgovara-la sa Gej, ali ništa nisam pitao.
Nemoj više da je zoveš, tekao je Ron. Ozbiljno
ti govorim.
Ron je bio trezven dečko i voleo sam da ga
slušam
Ispričala je ocu sve.
Jebi ga, samo mi je to trebalo, pomislio sam.
On je očekivao da se ti javiš i saopštiš mu
vest. Računao je na tebe, na vašu vezu.
Pozvao je da odmah dođe kod njega u L. A.
[143]'
Mislim da je ljut.
Strašno je ljut, dodala je Sharma.
Odbacili smo je na aerodrom u četiri sata. Sada
je već tamo. Zbog toga ti kažem, nemoj da je
zoveš . . . ne verujem da bi ona volela da ti Čuje
glas. Njen otac te, kako i sam pretpostavljaš,
PREZIRE. On misli da si ti neki mali izdrkani
klinac. . . koji nema pojma o tome koliko je Gaye
vredna. I ja to isto mislim.
Nisam mogao ništa da mu odgovorim. Nisam
hteo jer sam znao da Ron nije došao ovde da
se svađa sa mnom. Rekao mi je zaobilazno da
se držim po strani, jer je računao s tim da ja
znam ko je njen otac i kakve mogu da budu
posledice. Ja sam to znao i zato sam ćutao.
Ne ide mi se, rekao sam. Ne ide mi se na
premijeru večeras.
To nema veze s tim, rekao je.
Znam, ali ne ide mi se.
Obrij se, rekla je Sharma.
Ja ću da popijem nešto, znaš, dodao je Ron.
Ja očekujem da ti nešto malo i častiš
večeras. Uzmi sam, molim te.
Nisam želeo da otvaram frižider ili plakar s
pićem.
Našao bih tamo Gej u svakoj čaši, na svakoj
etiketi.
Nisam se ni obrijao.
Rekao sam samo
Hajdemo
jer sam želeo da napustim stan. Zahvaljivao
sam im podsvesno što su došli da me izvuku
odavde.
Onda u pozorištu.
[149]
Upoznao sam se sa Semom Separdom i njego-
vom ženom. On je imao kaubojske čizme i neku
kožnu jaknu, svetlobraon boje. Bio je, bar tako
su mi rekli u trenutku upoznavanja,
najtalentovaniji američki dramski pisac. O-Lan
je bila malo bucmasta glumica, kako sam čuo, i
igrala je uglavnom u njegovim komadima. Rekao
sam da bih želeo da popijem piće s njima posle
predstave, mada to zaista nisam želeo.
Ferlinghetti nije došao, možda ga je tih njegovih
57 godina sprečilo. Bilo je tu dosta rukovanja,
neki Ijudi su trčali okolo, dovikivali su se preko
tuđih glava. Bio je i neki tip, Pfifer, taj je bio
najsmešniji, umetnički direktor BERKELEY
STAGE COMPANY.
Moja majka je bila Jugoslovenka, rekao mi je
otvorivši osmeh do maksimuma.
Drago mi je. Moja majka je još uvek Jugoslo-
venka.
Neki dečkić mi je čak prišao pitajući me gde
sam kupio taj sako koji sam nosio. Buff i Lynn
su isto tako bili svečano obučeni, mada ja nisam
znao da li je to bilo zbog mene, moje drame, ili
se čovek uobičajeno oblačio švečanije kada su
premijere u pitanju.
Lynn je rekla
Večeras zbog TEBE nisam otišla na posao
i ja sam bio spreman da izvadim iz džepa tih
sto dolara koje je, eventualno, propustila
večeras na bakšišu. John je bio u vrhunskoj
formi, nosio je upaljenu baterijsku lampu oko
vrata, objašnjavajući DA NISAM IMAO
SVETLO NA SEBI, UPRAVO BIH SRUŠIO
OVO PARČE ANIMIRANE KOZMETIKE KOJE
[145]'
JE IZ MRAKA HTELO DA SE RUKUJE S
TOBOM.
Pokazao je na neku ženu iza mojih leđa. Žena
se zvala Ruby Cohn, tako mi je posle rekla, i
bila je napisala desetak knjiga o Beckettu.
Ljudi su se smejali, pratili predstavu s dosta
pažnje. Posmatrao sam lica u mraku, pokušavao
da se nekako zabavim, tekst mi je bio odvratan. Ali,
nisam mislio na Gej. Nisam mislio ni na šta, bio
sam potpuno prazan. Izašao sam pre pauze, hteo
sam da se sklonim. Sedeo sam na stepeni-štu koje
je vodilo na sprat. Beton prilično hladan.
Razvodnica je prošla. Pogledala me.
Ako nemate kartu, molim vas da izadete
napolje.

Izašao sam napolje, ispred ulaza, i gledao plakat

za predstavu, sve do kraja. Svetla su se popalila,
unutra, ispred pozorišta. Trgao sam se i ušao.
Otišao sam dole kod glumaca i sačekao ih da
sidu. Čestitao sam svima, hteo sam da im se
nekako zahvalim. Oni nisu videli predstavu, isto
kao i ja, žurili su da čuju prve komentare. Video
sam Jean kako skida šminku ispred ogledala.
Zagrlila me. Poljubio sam je u usta, oslobođen
svega. Onda je dpšla rediteljka, unela je neko
cveće uz pomoč dva klinca, bila je izuzetno
raspoložena.
Sta kažeš? rekla je. ŠTA KAŽEŠ?
Nisam mogao da joj kažem kako nisam
gledao predstavu. Ona to sigurno ne bi
verovala. Hvala ti, rekao sam umesto toga,
želeo bih da ti od srca čestitam.
Počeli su da kuljaju neki ljudi i ja sam zbrisao.
Ron je pućkao lulu, nikad ga ranije nisam
[1511]'
video da to radi. Pričalo se u grupama od po
desetak ljudi. Izgledali su kao mala ostrva
koja se vide iz aviona, tj. mene. Bio sam
strašno daleko.
Ali, uopšte nisam mislio na Gej.
Žur je trebalo da bude iznenađenje za mene
i glumce, ali svi su samo o tome pričali.
Idemo kod Nelsona, govorili su. Biće VELI-
ČANSTVEN žur.
Sam Shepard se iskreno smejao kad sam
mu prišao.
Ti si lud, rekao mi je. Imaš sjajne štoseve.
Pozvao sam ih na žur i upitao nekog koliko
je sati.
Pola jedanaest, rekla je neka štuka
pokrivena šeširom.
Ron me je ugurao u auto i stavio pored
mene sestru jednog njegovog studenta.
Izvadio je flašu viskija ispod sedišta.
Kad nećeš ti da častiš, onda ću ja.
Popio sam bezmalo pola flaše, iz nekoliko
gutljaja, dodajući bocu devojci pored mene.
Ona se naslanjala dok je ispijala, imao sam
utisak da joj izuzetno prija što sedi u
društvu pisca i što, eto, zbog Ronovog
neopreznog poziva, ide s nama na žur.
Nisam je ni pitao za ime.
Nelson je imao izvanrednu kuću za žureve.
Dnevna soba je imala više od sto kvadrata, bila
je razdeljena od kuhinje jednim poluzidom koji
je dopirao do kolena. Unutra je već bilo sveta,
hrana se prelivala preko stolova, vino je stajalo
u sanducima pored ulaznih vrata. Gosti su

[152]
nailazili u talasima, prilazeći stolu sa
hranom, prvo, onda govoreći
HVALA, NE MOGU NIŠTA.
Video sam Lissu u nekoj dugačkoj haljini,
izgledala je izuzetno lepo.
Ovo je bilo isuviše teško, rekla je, isuviše
teško za moj mali tinejdžerski um.
Nasmejala se. Čak su joj i zubi izgledali bolje
večeras. Hteo sam da nastavim razgovor s
njom i da je, eventualno, potucam kasnije,
ali nešto nije išlo. Bilo mi je svejedno,
zapravo. Ali, još nisam mislio na Gej.
Puno ljudi je postavljalo pitanja, morao sam
na sve to da odgovaram. Najviše su me pitali
zbog čega je ČITAVA JEDNA SCENA
odigrana u pauzi, tako da ONI nisu mogli da
vide, itd . . . itd . . .
Odgovorio sam im kao Peter Bogdanovich
kojem su bila dosadila pitanja novinara zbog
čega je POSLEDNJA BIO$KOPSKA PRED-
STAVA snimljena u crno-beloj tehnici TAKO
JE BILO JEFTINUE MOMCI.
Prišle su mi dve devojke, iskreno su mi čestita-
le, bile su radoznale i skromne, istovremeno,
očekujući da im kažem nešto. Rekao sam im da
je svet iz kojeg ja delam tužan i da one nemaju
ništa s tim. Bio sam pijan. Znao sam da ću se
ubiti tim viskijem iz Ronovog automobila, ali
sam ga namerno ispio.
Lynn je bila bosonoga kao . . . kao . . . kao . .
. došla je ispred mene KRUPNO: bacivši mi
se oko vrata.
SREDNJE-KRUPNIPLAN: Poljubac. To traje.
Dva minuta.
[153]
Ona: Možda dosada ne dolazi uvek nakon . .
Ja: Nakon čega?
PRETAPANJE: Njeno lice podseća, nešto se
meša, ona izgleda kao . . . kao . . .
Ona: Pa, znaš . . . posle onoga što si hteo da
radimo.
Bio sam srećan kad je naišao Buff i odvukao
je od mene. Trinka je bila fer. Rekla je Zdravo
Miko
i otišla da igra s Johnom.
Sam Shepard je stajao u uglu s nekim
tipovima. Ovo je Bob Wudruff, rekao je, iz
EUREKA pozorišta.
Upoznao sam se s tipom, tražio je tekst za
NJEGOVO pozorište.
Sam je bio došao iz Londona i pitao sam ga . .
. Tamo sam napisao TOOTH OF CRIME,
rekao je, imao sam premijeru u THEATRE
UP-STAIRS. London je druga stvar. Vratio bih
se da živim tamo. Ovde je isuviše neurotično.
Pitao me zašto ne probam da napišem nešto
za film.
Rekao sam mu da već imam dva teksta koja
cirkulišu.
Zašto ti ne radiš nešto za njih?
Ja sam radio dosta, odgovorio je. Imam
nekoli-ko filmova.
Pili smo pivo i on mi je rekao da je napisao
scenario za Antonionijev ZABRISKI POINT.
Nisam to znao, rekao sam.
Antonioni je veliki tip, dodao je. On dolazi s
druge planete.
Bio sam prazan kao nikad dosad. Išao sam po
sobama, razgovarao, razgledao lica, palio i gašio
[154]
cigarete. Jean i Susane su se držale za ruke.
Glumci iz predstave su pušili hashish u maloj
radnoj sobi i pozvali su me da im se
pridružim. Jedan od njih, Russ Kinkel, uopšte
nije mogao da otvori oči. Zalepile su mu se.
Zastao sam kod stola sa klopom.
Zdela sa povrćem, kao kod rektora onog dana
kad sam upoznao M-L. Ona večeras nije
došla zbog Gej.
Ron mi je prišao i, kao neki bolesnik, odmah
rekao
Bio sam ozbiljan u vezi s onim. Nemoj da je
zoveš.
Neću Ron, rekao sam, nemoj da se plašiš za
mene. Ja sam sasvim u redu.
Igranka je bila u jeku. Devojčicama su se tresli
sisići kao da se nikad neće zaustaviti. Igrali su
neku igru BUMP, udarajući se dupetima u
ritmu. Tipovi su bili nonšalantni, kao da se
ovakvi žurevi priređuju svakog dana. Niko više
nije znao zašto je ovde došao. Neka žena je
pronela pored mene prazne flaše od vina: držala
ih je obema rukama, podupirući gornji red
bradom. Pojavila se odnekud divna devojka,
Ulrica Erickson, koju sam znao sa univerziteta.
Ona je spremala doktorat, o temi ŽENE I
POZORIŠTE XX VEKA, ili nešto slično. Bila je u
tom pokretu za emancipaciju žena. Njoj to
uopšte nije bilo potrebno, činilo mi se. Večeras
nisi ovde, rekla je.
Nisam, odgovorio sam.
Dođi, rekla je, i sela na kauč pored nekog
ćutljivog para.
Seo sam pored nje. Ona je bila jedna od
[155]'
devojaka u kojoj nijedan muškarac ne bi
tražio erotske nagoveštaje.
U čemu je stvar? pitala je.
Ne znam Ulrica, raširio sam ruke. To je nešto
van mene.
Ali, još nisam mislio na Gej.
Zaljubljen si?
Nisam, ali bih voleo da budem. Voleo bih da
patim, ali ja uopšte na patim.
Neko je promenio muziku. Sad je moglo da
se razgovara.
Nemaš razJoga da ne budeš ovde, rekla je.
Ovo je tvoj žur.
Jebeš žur . . . da nije tebe i nekolicine Ijudi
koje volim, sigurno ne bih sedeo ovde
večeras, planuo sam.
U čemu je stvar? opet je upitala.
Odlučio sam da joj kažem. Hteo sam da joj
ispričam kako je jedna devojka, nisam hteo
da pominjem ime, otišla jutros . . . . . . IN
SAN ANSELMO —
Šta je to? skočio sam.
Šta?
Pa, ta muzika. Čuješ da je pevač pomenuo
San Anselmo.. .
Da, rekla je. To je stara pesma. SNOW IN
SAN ANSELMO.
Sneg u San Anselmu.
Mislio sam da se zeza sa mnom. Ustao sam i
pošao ka gramofonu, onda se vratio i
ozbiljno je upitao
Kako se zove ova pesma?
SNEG U SAN ANSELMU, rekla je. Šta ti je?
Odjurio sam do gramofona i skinuo ploču. Sve
[151]
je staio. Ljudi koji su igraii pogledali su me
čudno, neke glave su se okrenule ka meni,
čak je i žagor privremeno stao . . .
SNOW IN SAN ANSELMO pisalo je na ploči.
Van Morrison je bio pevač. Opet sam pomislio
da se neko zeza sa mnom. Paranoja. Pogledao
sam da Ron nije u blizini. Ali, on nije znao. Tog
dana smo Gej i ja bili u kući. Stavio sam ploču
ponovo na gramofon i zadržao omot u ruci.
Neki hor je krenuo prvo, onda su svi stali,
uhvatiii zaiet i pevač je gurnuo SNOW IN SAN
ANSELMO . . .
Mislio sam da ću da poludim.
Mislio sam na Gej.
Onda sam shvatio da ne treba da pravim budalu
od sebe. Odmakao sam se od gramofona. Kasno.
Sharma je već bila pored mene.
Čula si ovu pesmu? upitao sam je.
Da. To je Van Morrison. Imam tu ploču kod
kuće. To je Gej, rakao sam nekontrolisano.
San Anselmo.
Uhvatila me pod ruku i povela ka izlazu.
Hajdemo, rekla je.
Odvela me kući i sedela pored mog kreveta,
čini mi se, sve dok nisam zaspao.
Ujutru sam se probudio i nje više nije bilo tu.
VEČERAS POČINJE NOVA DETEKTIV-SKA
SERUA NA KANALU 13. »STARSKY I
HUTCH«, IZ PRODUKCIJE KOMPAMJE
ABC, SA PAULOM MICHAELOM GLASE-
ROM U GLAVNOJ ULOZI. VEČERAS U 9 NE
PROPUSTTTE . . .
Proleće je bilo došlo. Iznenada, i naletelo je
svom snagom. Malo je nedostajalo da ga
[157]
oborim biciklom jedne večeri, toliko je
nesmo-treno istrčalo pred točkove. Plašio
sam se da ne iskrsnu sad i neki problemi s
prolećem, ali smo se ubrzo nakon incidenta
pomirili i najzad je svako otišao na svoju
stranu. Promenio sam stan.
Sada smo Buff, Lynn i ja stanovali u jednoj
staroj kući na EL Camino bulevaru. Kuća je
bila prostrana, ali je trebalo uložiti bar pola
miliona dolara da bi se nekako dovela u red.
Lynn je kupila na rasprodaji jedan roštilj za
baštu, imao je najmanje metar i po u prečniku,
i Ijudi su kuljali radoznali da ga vide, a
naročito ono što je bilo na njemu.
Da napunimo kuću, govorio je Buff. Neka
bude puno sveta. Ja odlazim početkom juna
za Kanadu a ti ko-zna-gde.
Imao sam sobu na spratu, s posebnim kupati-
lom i dugačkim hodnikom koji je bio ispunjen
plakarima. Svet je dolazio, kuća im se učinila
nekako ležernom, bila je uvučena i nikome nije
smetala galama koju smo pravili.
Radio sam dva teksta istovremeno, jedan je bio
porudžbina, uhodanost na univerzitetu mi je
dopuštala da se opuštam. Viđao sam se s jednom
devojčicom, zvala se Judith Nava Ford, bila je
lepo vaspitana i nije mnogo zahtevala. Bila je iz
porodice Ford, mada je vozila japansku TOYOTU.
Ostavljala me na miru čim sam sedao za mašinu
da radim nešto. Bila je polufrigidna i ja nisam
imao namepi, ni trunke
strpljenja, da tu nešto ispravim. Njena dva
brata su bila vrlo srdačna prema meni, dva
debila koja su igrala pojo Ford Granadom
[158]
umesto konja. Lynn se šetala gola po kući i na
kraju sam je zavoleo kao sestricu. Buff i ja smo
trošili po deset dolara dnevno na pivo, imali
smo i poseban frižider u kojem smo držali ova
brda konzervi. Proleće je bilo toplo, tempera-
tura se popela na 25 stepeni, devojčice su
odmah uskočile u šorceve. John je dobio ulogu
u nekoj drami PONTIFEX koju je spremalo
neko pozorište iz Berkeleya. Svakodnevno je
odlazio na probe. Ron je spremao neku obimnu
studiju o transvestite tipovima. Čekao sam da
skupi obilje materijala i onda da ja nešto
iskoristim za neki mogući filmski scenario.
Jedne večeri sam primetio da se Judith
zaljubljuje u mene, na vreme sam joj skrenuo
pažnju na to kako uskoro odlazim odavde i ne
želim nikom da dam svoju buduću adresu. To
nije bila laž, nisam znao kuda ću.
Sharma se vidala sa Gej, nisam je nikad
ništa pitao.
Odlazio sam u San Francisco Magic Theatre
i posmatrao Sama Sheparda dok je sa
nekim dpsta dobrim glumcima probao svoj
novi ko-mad ACTION. On je počeo da režira,
to mi je bio znak da se umorio od pisanja.
Odlazili smo posle proba u mali restoran
PALMS, Sam je bio opsednut konjima i samo je
o njima pričao. Hteo je da bude farmer a
kritičari su ga gurnuli medu dramske pisce.
Judith me je vodila u bioskop jedanput, neki
povraćajući film, zvao se SHAMPOO, sa
Warrenom Beattyem i nekim frigidnim nimfo-
mankama u prvom planu.
Čitao sam dnevnike Alberta Camusa, intenziv-
[159]
no učestvovao u svim njegovim zapažanjima,
posle toga sam uzeo Gideove, nisu me pokre-
nuli ni na šta. Pravio sam večeri džeza, svake
srede, dolazili su neki drugari, donosili svoje
albume i zajedno smo ih preslušavali. Jedne
srede je došla grupa koju nisam poznavao.
Najbudiiji je bio mladić s dugom plavom
kosom, visok, pomalo andeoskog lica, u crnom
somotskom sakou, nervoznih pokreta. Saznao
sam, bip je muzičar i svirao je klavir u nekom
orkestru. Doveo je dve devojke, jedna je bila
starija, kratko ošišana i nosila je razdrljenu
LEVPS košulju, video sam joj grudi. Druga je
bila mlada, naša vršnjakinja, činilo se, bila je
jedna od onih devojaka na kojoj se odmah
primeti odlučnost. Znala je šta hoće, šta treba
da kaže, kad, koji gest da upotrebi, Mladić je,
izmedu ostalih, doneo i jednu ploču gitariste
Pata Martinoa, kojeg pre toga nikad nisam čuo.
Izvrstan džez-gitarista, imao je paklenu
tehniku i svirao je uglavnom po jednom sving-
modelu, talasajući se s tom gitarom kao skijaš
u slalomu. Zahvalio sam mu što je doneo taj
album. Ja sam Kit, rekao je.
Pružio mi je ruku i ja sam se rukovao, pomalo s
nevericom. Bilo mi je smešno njegovo ime i
upitao sam ga da Ii mu je to pravo ime ili
nadimak.
Kit, rekao je.
U redu Kit, nasmejap sam se.
Nije mi padalo na pamet da je moje ime njemu,
možda, bilo isto toliko smešno. Upoznao sam i
dve devojke koje su bile u pratnji.
Ma, rekla je kratko ona starija i pružila ruku.
1160]
Samo to?
Kit je objasnio.
Ona je starija od mene i ja je zovem KEVO,
iz milošte, naravno.
Shelley, rekla je otresita devojčica.
Imala je pegave zelene oči. Ne znam da li
sam ovim neŠto rekao, ali me mrzi da to
dalje objašnjavam.
SheIIey Winters? upitao sam uz osmeh.
Ne, rekla je izuzetno ozbiljna, Shelley Lisle.
Prvi put sam primetio da mi neka imena,
kao ova tri, u nekoj kombinaciji zvuče veoma
interesantno.
Kit, Ma, Shelley Lisle . . .
Seli smo u polukrug, ispred gramofona, i
nastavili da slušamo ploče.
Ti pišeš nešto? rekao je Kit. John mi je
pričao o tebi, vi se znate, zar ne?
Da, rekao sam. John je sjajan drugar.
Drame? upitao je.
Da. To radim trenutno.
Shelley je imala izuzetno osećanje za ritam.
Nije udarala nogom o pod na svaki takt, već
je sačekala neki put i ceo kvintni krug i
vratila se, sačekavši bubnjara, radeći to čak
bolje od njega. Udarala je rukama po
kolenu, pri tom. Umorna sam kao vrag,
rekla je kratko ošišana Ma, naslonila glavu
na Kitova kolena i ubrzo zaspala.
Ona se jutros vratila, rekao je Kit. Bila je u
Arizoni.
Nikad nisam bio tamo, rekao sam.
Zašto? pogledao me.

[161]
Nisam imao vremena, valjda, pokusao sam da
nađem pravi razlog.
Hoćeš da ideš? upitao je.
Vrlo je moguće.
Hoćeš da ideš sada? nastavio je dosta ozbiljno.
Sada? nasmejao sam se.
Da, rekao je. Putuješ samo onda kad osetiš
potrebu. Vidiš nju, pokazao je na Ma, ona
je bila u Arizoni samo da bi prošetala
guzicu. Nikakva posla nije tamo imala.
Shelley ga je oštro pogledala.
U redu, imala je neki poslić. Ali, zbog toga
se ne ide čak u Arizonu.
Shelley je nastavila da se klati u ritmu.
Ne verujem da bih sada mogao da krenem
na put, ali bih voleo negde da se uputim
ovog leta. Kuda bi išao? upitao me.
Ne znam. Seo bih u automobil i krenuo. Ovo
je ogromna zemlja, progovorila je Shelley.
Možeš da sedneŠ u automobil i da se voziš
ukrug godinu dana a da ne stigneš nigde.
Ja nisam rekao da imam cilj. Samim tim, 1
nemam razloga da bilo gde stignem.
Gledala me. Imala je pegave zelene oči,
mislim da sam to već jedanput rekao. Kao
da joj je neko poprskao zelene oči sivim
prozirnim tački-cama.
Odlično, rekao je Kit. Dopada mi se to što
si rekao.
Muzika nas je prekrila. Buff se šetao okolo
deleći konzerve s Jpivom. Bio je to sjajan
sumrak: nebo se bilo zapalilo od sunca koje je
zalazilo, tri minijatuma oblaka na nebu, vetar
je stao, neki klinci su vriskali dole na ulici,

[162]
poslednja igra pred spavanje.
Ko si ti? upitao sam Shelley kad je Kit ustao.
Pogledala me i ponovo okrenula glavu.
Nije hteia da razgovara, pomislio sam. Ona je
bila jedna od onih retkih dominantnih osoba
koje su radile nešto samo kada su htele.
Sačekala je da se završi neki solo, mislim da je
to bio Stephane Grapelli na violini, onda se
okrenula meni, poduprevši glavu kolenima.
O tome još nisam razmišljala, rekla
je. Kit se vratio i seo izmedu nas.
Šta radi Gej? upitao je,
Šta je sad odjedanput? Odakle on zna Gej?
Neki kratak spoj.
Nemam pojma, rekao sam. Nisam je dugo
video.
Pozdravi je kad je sretneš.
Ne verujem da ću toliko dugo živeti,
pomislio sam.
Svakako, rekao sam.
Ma je ležala na kauču i spavala dubokim
snom. Ustao sam i izašao u baštu. Buff je
palio roštilj, neki tip je stajao pored njega i
držao brdo mesa na poslužavniku.
Ovo je Trinkin brat, rekao je i pokazao na
klinca s mesom.
Namignuo sam dečku, bio je izuzetno lep,
nije imao više od 17 godina.
Slusaj Buff, hteo bih da mi učiniš jednu
uslugu. Zapalio je ugalj i onda se
odmaknuo, trljajući oči.
Šta je pejzaaano?
Ima tamo u sobi, razmišljao sam, ima tamo u
sobi jedna devojka. . . sedi odmah pored gra-
[163]
mofona, ima zelene oči s pegama, zove se
Shelley . . . Molim te, reci joj da je čekam
ovde u bašti. Hteo bih s njom nešto da
razgovaram. Buff je salutirao i otišao.
Hočeš pivčinu? viknuo je sa ulaza.
Šališ se. Od nje čovek može da se napije
više nego od deset flaša viskija.
Vratio se tek posle petnaest minuta.
Ne pada joj na pamet, rekao je. Čak imam
utisak da se uvredila što si poslao mene da
joj to kažem.
Nisam se više vraćao u kuću. Sačekao sam
da odu, sedeći na travi, i razgovarao s
Trinkinim bratom.
On se zaljubio prošle nedelje.
Ja nisam, rekao sam. Preskočio sam prošlu
nedelju.
Onda sam ušao, pronašao telefonski imenik i
dugo ga prevrtao. U celom imeniku nije posto-
jalo prezime Lisle. Zvao sam telefonistkinju, tek
da bih proverio, ništa nije našla. John ntje bio u
gradu, tako da nisam mogao da ga pitam za nju.
On je bar poznavao Kita, preko te veze sam
mogao da nastavim da ganjam Shelley. Ona me
nije privlačila, bio sam daleko pd toga da se
zaljubim u nju, hteo sam da je razbijem. Nervirao
me njen dominantni stav, ta preoku-piranost
sobom, nerviralo me, u stvari, sve ono u njoj što
me podsećalo na sebe. Razmišljao sam o Kitovoj
spremnosti da odmah krene u Arizonu, da
odmah krene BILO KUDA, bez kupovanja mapa
sa ucrtanim sporednim putevi-ma, bez lažnih
priprema. Činilo se da je sve radio po impulsu,
bez mnogo razmišljanja. Te

164]
noći sam odlučio da mu predložim da mi se
pridruži. Grozničavo, kao pod nekom tempera-
turom, razmišljao sam o putu, ufleševima,sto
hiljada sličica u minutu. Otvorio sam mapu,
skalpelom isekao mesta a da nisam gledao,
izmešao ih u šaci i bacio na sto.
Gradovi su promenili mesta. IzaŠao sam.
Još je bilo nekih gostiju u bašti. Buff ih je
nesebično zabavljao. Zamolio me da odem
po Lynn koja je uskoro završavala posao.
GARY SNYDER JE DOBITNIK OVOGO-
DIŠNJE PULICEROVE NAGRADE ZA
POEZIJU. KNJIGA »OSTRVO KORNJA-ČA«
JE SKRENULA PAŽNJU NA SEBE JOŠ
POČETKOM GODINE, KADA JE U
KRATKOM ROKU ŠTAMPANO ŠEST
IZDANJA. JOŠ JEDAN BESTSELER IZDA-
VAČKE KUČE NEW DIRECTIONS . . .
Mahnuo sam Lynn rukom. Seo sam za
šank i ona mi je ubrzo donela piče.
Gotova sam za dvadeset minuta, rekla je.
Slušaj, rekao sam joj, da kakvim slučajem
ne poznaješ neku Shelley Lisle? Napučila je
usne i rekla
Ne. Neka ribetina?
Otprilike tako, rekao sam.
Pazi, dodala je, to je dupli džin, i pokazala
na Čašu koju mi je donela.
Pogledao sam malo po baru. D.O. MILL'S je imao
dva nivoa, u parteru je bila svečana sala za
ručkove i večere, na spratu je postojao samo bar
koji je radio do dva sata noću. Šank, duž kojeg se
nalazilo oko trideset' stolica, bio je dugačak više
od dvadeset metara. Bilo je puno

1165]
devojaka koje su ovde dolazile same, i Činilo mi
se, kao veČeras, ostajale same. Jedno od mesta
za upoznavanje, ušuskano, zatamnjeno. Moguć-
nost za upoznavanje je bila svedena na to da
jedna od devojaka sedi pored tebe za šankom,
da istovremeno naručujete piće, da se gurate s
tim čašama i, eventualno, zatražite šibicu jedno
od drugog. Onda bi razgovor krenuo u onom
najglupijem pravcu.
VI NISTE ODAVDE?
DA, JA UVEK PIJEM SAMO TOM COL-LINS
KOKTEL.
MOGU LI DA VAM NARUČIM JOŠ JEDAN?

NEKI PUT SE OSEĆAM TOLIKO USAM-

LJENOM . . .
Evo ti još jedan dupli, Lynn je tresnula
novu čašu preda me.
Nisam bio završio ni onaj prvi. Slušao sam
odlomke razgovora koji su u talasima
dopirali do mene, izvrsna radio-drama.
ONA: . . . ON JE PREVEO DNEVNIKE
CELLINUEVOG SAVREMENIKA, KOJI
JE ISKLJUČIVO JEO PILEĆI
MOZAK . . .
ON: . . . NOVA DEVOJKA UĐE U BAR
SVAKIH TRI MINUTA, TAKO DA, AKO
PROPUSTIŠ JEDNU, UVEK NAIDE
DRUGA. U PROSEKU, NA NOVU
SUKNJU ČEKAŠ MINUT I PO...

ONA II: NOVINE NIKAD NE KAŽU LA-GALI

SMO, ILI ZAJEBALI SMO LJUDE.
AKO I MORAJU DA
[166]
 ŠTAMPAJU NEKAKVU ISPRAV-KU
ILI IZVINJENJE, TO JE ON-DA
ISPOD NEČUE UMRLICE, NA
POSLEDNJOJ STRANI. . .
ON II: TREBALO BI DA ODEMO DO
FRANKA. ON JE VRLO INTERE-
SANTNA OSOBA . . . ON SNIMA
NEVIDLJIVE FOTOGRAFIJE NE-
VIDLJIVIH LJUDI. . .
ONA III: .. .RAZUM? KO JOŠ POMINJE
RAZUM. REĆI ĆU TI — RA-ZUM
JE EMOCUA ZA LJUDE BEZ
SEKSA . . .
Lynn je pustila neku ploču iz juke boxa.
ZavrŠavala je posao brojeći dnevni pazar,
zapi-sujući nešto u knjigu, onda je otkucala
ceo iznos na kasi.
Slab promet, rekla je čeŠljajući se. Sreda je
divljak-dan. Popij to.
Krenuo sam da ispijam piće, podigao glavu, i
video u ogledalu nekog tipa kako zuri u mene.
Bio je melez, u odelu sa tamnom košuljom
razdrljenom na grudima, zlatnim satom, nekim
šimi-čizmicama na nogama, ugladenih pokreta,
maltene pederskih. Ispio sam džin i okrenuo se
na stolici. Tip je i dalje gledao u mene.
Klimnuo je glavom.
Hajdemo, rekla je Lynn.
Tip je gledao u nju neko vreme, onda mi se
obratio klimnuvši glavom. Jones, rekao je.
Džouuuunz.
I ja sam klimnuo giavom.
Izvolite, rekao sam.
Hteo bih s vama nešto da razgovaram.
[167]
U redu, ostavio sam Lynn i izdvojio se s
njim kraj zida.
VaŠa devojka? odmah je upitao pokazujući
na Lynn.
Prijateljica.
Slatka je, rekao je i zaćutao.
Nije me valjda zbog toga zvao? pomislio
sam. Da mi kaže kako je Lynn slatka?
Da. Upravo smo krenuli.
Ja sam hteo nešto da vam ponudim, brzo
se nadovezao. Jedan poslić. . . s odličnom
zara-dom.
Meni? upitao sam.
Njoj i vama . . . ukoliko se sporazumemo.
Hajde da pokušamo, rekao sam. Zar nije
bolje da onda i nju uključimo u razgovor?
Odakle ste? prepoznao je akcent.
Iz Švedske, rekao sam. Otac mi je Grk,
majka Japanka, a ja sam Švedanin.
U redu, rekao je, biću direktan. Ja snimam
filmove.
Napravio je pauzu, zapalio cigaretu pozlaćenim
upaljačem, vratio tabakeru u džep i počeo
da me gada nekim žućkastim očima. Znate
kakve filmove . . . nadam se.
Ne znam, rekao sam. O čemu se radi?
Pogledao je ka Lynn i rekao
Hteo bih da snimim jedan film s njom. Kratak.
Uz vašu dozvolu, svakako. Ponudio bih vam . . .
dve hiljadarke.
Pretpostavio sam da tip misli na porno-film,
ali nisam još bio sasvim siguran. Koliko
kratak film?
Dvadeset minuta, odgovorio je.
11681
Da je pitam? rekao sam. Moguće je da će
ONA pristati?
Bio sam bezmaio ubeden da će Lynn pristati
na ovu mogućnost. To za nju nije bio porno-
film već sto-dolara-po-minutu zezanje.
Moiim vas da budete obazrivi, rekao je.
Stalo mi je do nje.
Bilo je još samo desetak Ijudi u baru. Lynn
je pričala sa barmenom, pravili su neke
viceve, smejali se. Zbog $ega bih je sada
uznemiravao s nekim glupim melezom?
Lynn, rekao sam, hteo bih da te pitam nešto.
Zagrlio sam je. Smejala se.
Šta? jedva je izgovorila izmedu dva napada
smeha.
Ima neki tip, ne moraš odmah da gledaš u
tom pravcu, onaj melez s kojim sam upravo
razgo-varao, nudi ti dve hiljadarke.
Za jedno tucanje? odmah je upitala.
I prestala je da se smeje.
Ne, rekao sam. Hoće da snimi neki film s
tobom.
Neka pornografija, nudi dva soma i vrio je
zainteresovan.
Šta hoće da radim? pogledala je u pravcu Mr.
Jonesa.
Nemam pojma. Hoće da budeš glavna glumica
u fiimu koji se zove DVADESET MINUTA.
Lynn je pošla ka tipu. Stao sam iza nje.
Dobro veče, rekla je. Odnosno . . . dobro
jutro. Mr. Jones, zvani Džouuunz, ispružio
je ruku sa stiiom.
Nadam se da vam je prijatelj objasnio . . .

[169]
Rekao mi je da ste vi zaljubljeni u mene,
počela je da se zeza.
To možete i tako da nazovete, nasmešio se
Džouunz.
Hteo bih da snimim jedan film sa vama.
O čemu se radi?
Bićete goli u tom filmu, rekao je melez. Ali,
vi sami,
Nije izgledalo toliko loše. Mislio sam da će
melez zahtevati da se Lynn tuca sa nekim
njegovim drugom, možda sa trojicom. Ovako
je jasno rekao , da zahteva samo nju za
neke njegove somnabulske ideje. Potvrdio je
pred njom da nudi dve hiljadarke. Lynn mu
se izvinila na trenutak i povela me na
stranu. Uopšte nije bila uzbudena. Hoćeš da
se zezamo malo?
JA mogu da se zezam, rekao sam joj, ali on
ne traži od mene da se skidam go pred
nekom kamerom.
Biću svakako uz tebe, ukoliko pristaneš.
Dve hiljadarke, rekla je.
Treba da ispuniš tih dvadeset minuta.
Tražiće da masturbiram pred kamerom,
rekla je. Znam te bolesne umove.
Prišla je melezu.
Kad i gde?
Noćas, rekao je. Lepo izgledate.
Gde? nastavila je Lynn.
Pristajete? upitao je Jones zvani Mr.
Cash, rekla je Lynn. Samo gotov novac.
Imate li?
Nisam ni pomislio da vam napišem ček,
nasme-jao se melezijana.
[170]
Sišli smo dole. Imao je crnog JAGUARA, 3,6
ili tako nešto, koji je izvanredno mirisao
unu-tra. Imao je čak i raali televizor, stereo-
radio, ugravirane inicijale na kaseti.
Samo snimatelj, vi i vaš prijatelj, i ja, rekao
je. Zastao je kod jedne govornice i pozvao
nekog telefonom. Vratio se u kola posle
deset sekundi.
Rekao sam snimatelju da ušnira film.
Shvatam da vi ne želite da gubite vreme.
Umorni ste, verujem.
Blago je zagrlio Lynn.
Dvadeset .minuta, tako smo se dogovorili,
odgo-vorila mu je.
Nisam znao zašto ovo radimo. Nisam znao zbog
nje, ne zbog sebe. Nisam mogao da je zamislim u
ulozi neke seks-bombe, devojke koja bi uzbudila
nekog gledaoca u ispovraćanoj bio-skopskoj sali,
nisam je video kao devojku koja je, skidajući se
pred sveobuhvatnom kamerom, mogla da zaradi
dve hiljadarke za pola sata. Jean West, da. Ali,
nikad Lynn. Njenu mršavost nisam mogao da
pretvorim u erotsko uzbu-denje. Gledao sam je
onako ležerno zavaljenu na prednjem sedištu i
setio sam se saune: Buff joj je bio rekao da ne
pravi nepotrebnu buku. Povraćala je. U nekom
klubu, dok smo ispijali pivo, predložio sam joj da
vodimo Ijubav. Ona je imala nešto skriveno u
sebi, čini se, što je navodilo muškarca da bude
direktan. Jones je dobijao nešto s njom što ja
nisam mogao da predvidim u potpunosti.

Tu smo, rekao je i zaustavio automobil.

To je bila kuća, čudno uvučena, sa crnom

[171]
gvozdenom kapijom kroz koju se videlo
dvori-šte. Nijedan prozor nije bio
osvetljen. Na kapiji je pisalo 2226.
Koja je ovo ulica? upitao sam ga.
Florin bulevar, rekao je. Ovde je dosta mirno.
Otvorio je kapiju i ušli smo u kuću. Zidovi, ali
SVI zidovi unutra bili su izlepljeni fotografija-
ma: Bogart, Maynsfield, Monroe, Douglas,
Wayne, Redford, Brando, Garland, Chaplin,
Bardot, Cooper, Stewart, Garbo, Dean, Nichol-
son, Fonda, Loren, Grant, O'Neil . . . Sišli smo u
suteren. Otvorio je dupla vrata, kao u studiji-
ma po radio-stanicama, svetlost je blesnula,
kao da je dvadeset reflektora bilo upereno u
nas. Tamo je sedeo neki tip i podešavao svetla.
Bio je belac. Usmeravao je svetla ka jednom
uzdignutom podijumu na kojem se nalazio
improvizovani šank, jedna visoka crvena stoli-
ca, piće po policama i nekolicina frotirskih
ogrtača u raznim bojama.
Zdravo, rekla je Lynn snimatelju, ti si
Harry, zar ne?
Ne, rekao je tip izuzetno ozbiljno. Ja sam
Gordon. Nisam znao šta da radim. Od mene
se ništa nije oćekivalo. Bio sam tu zbog
Lynn, zbog toga što je melesković verovao da
sam ja njen dečko. Seo sam u jednu fotelju,
razgleda-jući neki časopis PHOTOGRAPHV.
Na na-slovnoj strani je bila jedna prelepa
devojka premazana sa tri kubika ulja. Sijala
se pod ovim reflektorima kao čokolada u
providnom celo-fanu.
Da izmerimo svetlo, rekao je Gordon.
Stavio je svetlomer ispred stolice na koju je
1172]
trebalo, verovao sam, da sedne Lynn.
Ponovo se vratio i počeo da podešava svetla.
Možeš da se istuširaš, rekao je Mr. Jones
i pokazao gde mu se otprilike nalazi
kupatilo. Ova se lenjo protegla i upitala
Koji frotir da uzmem?
Vrati se gola, rekao je Džouunz. Vrati se
gola. Bilo je jasno da snimatelj bira
frotire. Jones je ubacivao lovu u sve ovo,
ali nije imao pojma o tehnici.
Gordon je uzeo narandžasti i bacio ga Lynn.
Stavi ga uz lice da vidim nešto, rekao je.
Lynn je prislonila ogrtaČ uz sebe.
Probaj ovaj, rekao je Gordon i bacio joj
tamnozeleni.
U redu je. Smanjićemo svetlo.
Lynn je izašla iz sobe, njišući kukovima
namerno.

Jones je gledao za njom. Još nisam video

mogućnost za tih dva soma dolara. Sve je
bilo zezanje, tačno kako je to ona želela.
Da li će Buff ikad saznati o ovome? Piće?
upitao je Mr. Jones.
Svakako, odgovorio sam. Do sada sam pio
duple džinove.
Opet se on nije pomakao, nego je Gordon
izašao iz prostorije vraćajući se s poslužavni-
kom i čašama. Stavio je kristalnu čašu punu
džina ispred mene.
Led?
Hvala, nije neophodno.
Posmatrao sam taj mali podijum osvetljen s tri
reflektora na koji je trebalo da se Lynn popne.
U boji? upitao sam Gordona više se zezajući.

173]
Da, klimnuo je glavom. Osetljiv film, dodao je.
Osetljiv film, to me dotuklo. Taj film je bic
osetljiv koliko i ulazna vrata nekog javnoj
klozeta. Mr. Džouuunz je otpio nešto iz čak
nazdravljajući mi. Još nisam video tu lovu.
Šta ako Lynn ne dobije ni cent? Ja bih se
dobro nasmejao, ali šta bi ona uradila?
Pridružila mi se? Nije postojao nikakav
ugovor, ništa napisa-no, samo neko
nazdravljanje izmedu mene i melezijane.
Lynn je ušla u sobu. Prošla je kroz stranicu
časopisa koji sam držao u rukama.
Namerno je otvorila ogrtač, kako bi ukazala
ovim tipovima da joj se žuri i da ne želi da
gubi vreme skidajući sa sebe deo po deo.
Zdravo, rekla je snimatelju, ti si Harry, zar
ne? Ne, opet je on ozbiljno odgovorio.
Gordon. On je Gordon, rekao sam Lynn,
kako bih je zaustavio u ovom zezanju.
Mr. Jones, zvani Džouuunz, pošao je ka
impro-vizovanom podijumu.
Dodi, rekao je.
Lynn je prišla. Imala je cipele na nogama.
Ćedno je izgledala. Sela je na stolicu.
Namignu-la mi je. Okrenuo sam stranicu
časopisa i ona je još sedela tamo.
Evo šta je posredi, rekao je snimatelj. Izvadio
je jednu plastičnu patku i dao je Lynn. Mr.
Jones je skinuo sako. Ovo je bila predstava za
njega, to je bilo jasno. Nozdrve su mu se
raširile. Hoću pravu stvar, rekao je. Nikakvo
zezanje. Kamera će ići u krupan plan dok
svršavaš, nastavio je. Bez foliranja, molim te.
Prići ćeš, rekao je Gordon.
[174]
Lynn je isprljala svoju haljinu na proslavi u
školi, rekla je njena majka. Sladoledom.
Lynn je imala kike i držala je za ruku svoju
stariju sestru, Imala je veliku tamnu mrlju
od sladole-da na svojoj beloj haljini. Lynn je
isprljala svoju haljinu na proslavi u školi.. .
Prići ćeš, rekao je Gordon, negde iz dubine. Ja
slikam praznu stolicu i neke stvari okolo, ti
dolaziš i sedaš. Na moj znak. Zakopčana si do
grla tako da niko ne pretpostavlja da si gola
ispod. Glumis dosadu i otkopćavaš ogrtaĆ.
Nadrkaš grudi pre toga. Hoću da vidim prave
bradavice. Hoću da slikam svaku bradavicu
posebno, da se razumemo. Probaj da vidim.
Lynn je isprljala svoju haljinu na proslavi u
školi.
Više je nećemo puštati da ide na proslave
jer ona ne zna da pazi na svoje stvari.
Možemo li mi Lynn da tebi kupujemo
haljinu svakog dana? Možemo li?
Lynn prelazi rukom preko grudi. Desnom.
Bradavice joj rastu.
Gordon je iza kamere, dosta zadovoljan.
Tako, viče, to je to!
Onda svrši, kaže joj Gordon. Nemaš potrebe
da ne svršiš. Kao da se ti i ja tucamo.
Ona se nasmeje, ali bez glasa. Samo
razvuče usne u osmeh.
Danas sam dobila na poklon prsluče od svile,
relda je Lynn dečaku koji ju je držao za ruku.
Mogu Ii da ga vidim? upitao je dečak. To niko ne
sme da vidi, rekla je ona. To su zabranjene
stvari. Zbog čega mi dopustaš da te držim za
ruku? nastavio je dečak. Tako mi prija, rekla je

[175]
Lynn. To nije ništa strašno.
Odlično, kaže Gordon, sad počinješ da
mastur-biraš.
Lynn spušta ruku dole, pokazuje sebe u prvom
planu raskrečivši noge. Onda pruži ruku ka
improvizovanom baru i odande uzima veštački
dildo. Zabija ga u sebe, želevši da što pre završi
sve ovo, činilo se. Vidim je kako se unosi u to
unutra-napolje s nekom plastičnom spravom,
vidim je kako zatvara oči pokušavajući da proživi
sve to i doživi orgazam. Otpijem džin koji mi
zapali sav duvan u ustima.
Boleće me, reče Lynn dečaku. Budi pažljiv.
Dečak nije ništa rekao. Ležali su na travi,
njeno prsluče od svile je bilo pored njegovih
nogu. Kako se to radi? upitala je Lynn.
Dečak nije znao šta da joj odgovori.
Instiktivno joj je raširio noge.
Obećaj mi, rekla je Lynn, obećaj mi da ćeš
me uvek voleti. Dečak nije ništa
odgovorio. , Kako ona izgleda u boji, na tom
osetljivom filmu?
Gordon drži desnu ruku na zumu, ulazi s
vremena na vreme u krupno. On nju tuca.
S tom kamerom.
Ustani, kaže joj, sipaj piće i tek onda
nastavi. Lynn se ne pomiče. Radi desnom
rukom, očiju zatvorenih, dišući ubrzano.
Prestani! viče Gordon, videvši da mu traka
ističe.
Ona ne otvara oči, ne reaguje. U nekom
podrumu smo, na Florin bulevaru. Gordon
pušta neku muziku, pritisnuvši prekidač
na podu, ispred kamere.
[176]
OOOOOOHHH, urla Isaac Hayes iz zvučnika.
Vidiš, nije te bolelo, rekao je dečak. Lynn je
spavala na travi i nije čula dečaka. Pokri se,
rekao je on. Opasno je gledati te. Pokrio je
Lynn svojim džemperom. Onda je uzeo njeno
prsluče od svile i počeo da ga razgleda. Zbog
čega devojke nose ovo? upitao se. Lynn je
spavala i nije mogla da mu odgovori.
Lynn je blizu da svrši, vidim < joj to na licu.
Skuplja usne i pravi grimase.
Otvori se, viče Gordon.
Lynn se raširi koliko može. Ulazi s tom
plastikom u sebe oslonivši se drugom rukom
na šank. Onda skine taj frotirski ogrtač i
spusti ga na pod. Svi je tucamo, u tome je taj
utisak. I ja, i Gordon i Mr. Džouuunz, i hiljade
posmatrača koji će kupiti ulaznicu da bi videli
Lynn kako masturbira na ovoj stolici. Svi će
da svrše u trenutku kad ona svrši. Sedeće u
nekom bio-skopu, u prvom redu, onanisaće
zajedno s njom.
Lynn se sada probudila i gleda u dečaka.
Oh, nemoj nikad da me ostaviš, rekla je i
zagrlila ga čvrsto. Ne posle ovoga. Dečak
nije ništa rekao. Video je krv na njenim
butinama. Odakle to? začudio se. Da li me
voliš? upitala ga je. Odakle ta krv? dečak je
pokazao rukom. Ja ne volim da gledam krv.
UUUUUUUUUUUHHHH, viče Lynn, na-i--
la-zi mi!
Mr. Jones se nasmeje. Gordon izoštrava
kameru.
Saaad ću, viče Lynn, saaad ću da svršim . . .
Uvija se na toj stolici, potpuno gola, praveći
[177]
sebi prazan prostor za tih dva soma dolara.
Snimaj mi pičku, viče Gordonu, jer ja
svršavam ...
ja to više ne mogu da zaustavim.
Ne folira dok sedi na toj stolici okrečući
glavu levo i desno, svršavajući kao da joj je
ovo jedino pravo tucanje u životu. Vidim
kako Mr. Jones ustaje i posmatra Lynn
kako se uvija, jecajući nešto i radeći rukom
sve sporije i sporije. Na kraju se Lynn
umiri, još uvek zatvorenih očiju, nogu
raširenih na crvenoj stolici.
Odakle ta krv? ponovo je upitao dečak. To
tako mora da bude, odgovorila mu je. Dečak je
ustao, navukao svoj džemper i pošao.
Kuda ćeš? Lynn ga je uplašeno upitala.
Odlazim, rekao je on, ne mogu da gledam
krv. Odlično, viče Gordon, izvadi to sad iz
sebe, Lynn izvuče tu plastiku i počne da je
liže. Znam da je stvarno svršila jer još ne
otvara oči, ukočena je, skupi se u embrio,
na kraju. JOOOOOY, peva Isaac Hayes.
Onda se sve umiri, Lynn otvori oči i Gordon
za-ustavi kameru. Gleda me. Shvata šta je
uradila, ali ne oseća krivicu, gleda me
širom raširenih zenica. Onda ustane,
navuče ogrtač i kaže Nije bilo loše, a?
Sjajno, dobacuje Mr. Džouuunz, pljeskajući
rukama.
Jebi se, kaže mu Lynn, ja sam stvarno svršila.
Dobro snimljeno? pita Jones snimatelja.
Bez greške, odgovara Gordon. SVE se videlo.
Lynn odlazi u kupatilo. Otpijam do kraja džin
iz čaše. Mr. Jones stvarno izgleda zadovoljan.
1178]
Koliko je trajalo? pita.
Devet minuta, odgovara Gordon. Moglo je
maio duže.
Dobro je obavila posao, kažem melezijani.
Nije mogla boJje.
Otkud znaš? pita on.
Pa, digla mi se patka, odgovaram.
Stvarno mi se bila digla patka. Bezmalo
nepri-metno, dok se Lynn uvijala na stolici,
u jednom trenutku kad je Gordon krenuo
zumom ukrupno.
Da, rekao je Jones. Ti si stvarno SAMO njen
prijatelj.
Lynn se vraća u sobu.
Kasno je, kaže.
Znam da moram da ustanem iz ove fotelje i
budem uz nju. Sada se radilo o
najzabavnijem delu.
Izgubila si 1.100 doiara, kaže melika.
Izgubila sam ja mnogo više dolazeći ovde.
Daj lovu pa da brišemo, Lynn je bila dosta
oštra. Devetsto, kaže Jones. Skratila si film
za 11 minuta.
U redu, kaže ona. Dvadeset minuta lažnog
svršavanja je značajnije od devet minuta
pra-vog. Daj lovu.
Sutra, kaže Mr. Jones.
Ne zezaj se, nastavlja Lynn. Uvaliću ti
bicikliste pre nego što se okreneŠ. Rekla
sam barmenu gde idem, on te poznaje od
ranije. Džouuunz se malo uozbiljio.
Dobro snimljeno? ponovo je upitao Gordona.
Ne verujem da ima greške.

[179]
Jones, zvani melezijana, najzad otvara nov-
čanik.
Evo, kaže.
Lynn uzima lovu. Stojim iza nje. Džouunz
joj daje novčanice od pedeset dolara. Ona ih
broji i stavlja u tašnu.
U redu je Mr. Johnson, kaže mu, biću
slobodna opet u sredu.
Gordon vadi traku, ne gledajući nas.
Ko će da nas odbaci? pitam bezobrazno.
Osta-vili smo kola ispred bara.
Ja ću, kaže Gordon. Sačekajte pet minuta.
Dok nas vozi ka našim kolima, Gordon
nedvo-smisleno ukazuje na to da smo Lynn
i ja dvoje od hiljadu Ijudi s kojima je
kontaktirao u poslednjih godinu dana.
Odakle si ti Harry? pita ga Lynn.
Iz Austina, Texas, kaže Gordon. Ovde sam
već četiri godine.
Voliš Kaliforniju? pitam ga.
Ne znam, rekao je. Ne znam da li je sve ovo
stvarnost.
Lynn i ja smo ćutali u kolima, sve dok
nismo stigli blizu kuće. Bilo je već četiri
sata ujutru. Trebalo je reći nešto Buffu.
Gde smo bili večeras? upitao sam je.
Reci mu da smo bili u Dreamoforniji, rekla
je. U nekoj izmišljenoj zemlji, u kojoj je sve
san. Dreamofornia, rekao sam, lepo zvuči.
Postoji li tako nešto?
Da, reče Lynn naslonivši se na moje rame.
Mora puno da se sanja da bi se tamo stiglo.
Zemlja sanjara, dodala je.
Dri-mo-fornija.
1180]
Da, jedva je prošaptala na mom ramenu.
Kako smo stigli do nje?
Pravo, rekao sam. Ide se pravo, bez
skretanja. Izvedi me, počela je da me udara
rukama po ledima, izvedi me odavde!
Poljubio sam je u kosu.
Reci Buffu da smo večeras bili u toj zemlji,
molim te, početa je da plače. Reći ću mu
Lynn, obećao sđm,
Ona je spavala dok sam je unosio u kuću.
Izgledala je kao neko dete, bez briga i bez
nepotrebnih suza.
Biii smo u Dreamoforniji, rekao sam Buffu.
Nije rekao ni reČ. Okrenuo se i stavio ruke
u džepove.
SINOĆ JE U ĆIKAGU UMRO POZNATI
DŽEZ-SAKSOFONISTA GENE AMMONS
— ROĐEN 1925. GODINE. OVAJ POZNA-
TI MUZIČAR SE BAVIO PROFESIONAL-NO
DŽEZOM VIŠE OD TRIDESET GODI-NA.
AMMONS JE IZVRŠIO VELIKI UTI-CAJ NA
MNOGE MUZIĆARE SVOG VRE-MENA,
SETIMO SE SAMO DA JE PEDE-SETIH
GODINA SONNY ROLLINS, NA PRIMER,
PRIHVATIO NAČIN MUZICI-RANJA KOJI JE
GENE AMMONS ZASTU-PAO, NAROČITO
NA DONJEM REGIS-TRU .. .
Hoću, rekao je Kit. Ko bi sve išao sa nama?
Ti, ja, Ma i Shelley, ukoliko je
zainteresovana. Ne znam za Shelley, odmah
je rekao. Ona je čudna, znaš.
Primetio sam. Razgovaraj s njom.
Sedeli smo za stolom pored podijuma u baru
[181]
PARKING LOT. Kit je muzicirao sa svojin
orkestrom, bilo je najmanje dve stotine ljud
koji su došli da se tresu uz njihovu muziku
Grupa se zvala SPIDER KELLY, imali sv dosta
pristojan zvuk, duvačku sekciju, dv< gitare,
bubnjara, pevača. Kit je svirao Ham mond
orgulje. Imao je i sintesajzer na orgulja-ma,
mali koferčić, koji je on podešavao tokonr
svirke, praveći neki urlajući ton, onda imitira
jući violine, pa opet ga vratio u neki
elektronsk' napad na uši.
Kada si planirao da krenemo?
Odmah, rekao sam. Sredinom juna. Ima tt
jedan problem . . .
Znam, rekao je Kit, treba nam dobar auto-
mobil.
Ja imam na raspolaganju jedan stari
DODGE rekao sam. Ne znam koliko je
siguran. Spušta mu se krov.
Znam, rekao je Kit, znam gde ćemo da
nademc bus.
Putnička kola ne vrede, to ti je bar jasno.
Moi drug Scott, ti ga poznaješ? Ne, rekao
sam. Šta on radi?
On je sociolog. Sjajan dečko, drži
predavanja na univerzitetu, ima 26 godina.
On ima VW bus i dao bi ga sigurno.
Pitaj ga, rekao sam.
Moguće je da bi i on krenuo sa nama. Voleo
bih da ga upoznam. Ne želim da putujem s
dosadnim tipovima.
Sjajan je dečko, nastavio je Kit. Jedina stvar s
kojom može da te masira je njegovo poreklo.
Njegov para-pradeda, ili tako nešto slično,
(182)
sagradio je St. Paul Cathedral u Londonu.
On se zove po tom dedi, Scott Christopher
Wren. Stupi s njim u kontakt.
S dedom? upitao je Kit.
Stupi u kontakt s tim sjajnim tipom, rekao
sam.
Mogu odmah da ga pozovem telefonom, Kit
je ustao od stola i otišao do male kabine.
Ma je sedela preko puta mene, živo razgovara-
jući s muzičarima. Ona ih je sve poznavala,
očigledno. Izgledala je lepše nego prve večeri
kad sam je upoznao: imala je haljinu i neki
nakit na rukama. Izgledala je neobično i to
samo zato, najzad sam razjasnio, samo zato
što je bila kratko ošišana. To je bila retkost na
američkim devojkama.
Doći će ovde večeras, reče Kit sedajući za
sto. Nisam mu ništa rekao za bus, samo
sam ga pozvao na razgovor. Hajde da
drmamo, okre-nuo se muzičarima.
Slušaj Kit, rekao sam mu pre nego što se
popeo na podijum, zbog,čega misliš da je
Shelley čudna?
Duga priča, rekao je. Ispričaću ti jedanput.
Ima li kakav telefon? upitao sam ga. Mogli
smo nju da pozovemo ovde večeras.
Kit je odmahnuo rukom i pokazao na Ma. Ona
je sedela sama za stolom, muzičari su se
štimovali.
Prišao sam joj.
Mogli smo da pozovemo Shelley da dode,
rekao sam joj direktno.
Ne verujem da će moći, rekla je.
Zašto?
183]
Ona retko izlazi i verovatno je sad s NJIM.
Ko je taj Njim? pomislio sam.
Šta ona radi? insistirao sam na temi zvanoj
Shelley.
U institutu, kratko je rekla Ma. Radi u
insti-tutu.
Što sam se više raspitivao, sve manje sam
znao o njoj.
Ima čudno prezime, rekao šam, uopšte ga
nisam našao u imenikp.
To nije njeno pravo prezime, rekla je Ma.
Odustao sam. Nastaviti razgovor je značilo
susresti se, po ko zna koji put, sa vlastitom
halucinacijom. Ta Shelley uopšte nije
postojala, to je jasno. Ljudi oko mene su biii
pažtjivi i nisu hteli da mi stave do znanja da
na ovom svetu ne postoji nikakav SheJley
Lisle, nisu hteli da me povrede ukazujući mi
na to da sam ja nju potpimo izmislio.
Trebalo je svakako prestati.
Hajde da igramo malo, rekao sam Ma i
odvukao je na podijum. Nije bilo mesta da
se okrenemo. Ljudi su se dodirivali telima
zato što su bili prinudeni.
Ma je lepo igrala, samo donjim delom tela.
Ruke je držaia na leđima.
Tebe interesuje Shelley? u jednom trenutku
je upitala.
Kit i njegovi SPIDER KELLY tipovi su podbo-
čili tavanicu svojim pomahnitalim pojačalima.
Daaaa, morao sam da viknem da bi me čula.
Treba da razgovaraš s njom, rekla je.
Svakako, pomislio sam. S njom treba
razgova-rati ali pre toga treba DOĆI do nje.
1184]
Gde da je nadem? upitao sam.
Pošli smo ka stolu jer je gomila ozbiljno
pretila da nas izgazi pre svršetka pesme.
Javi joj se, rekla je.
Istrgao sam olovku iz kecelje neke kelnerice.
Čekao sam na broj kao zapeta puška.
Budi pažljiv, dodala je Ma. Ona je osetljiva.
Zapisao sam broj na jednoj salveti, savio je i
stavio u džep. Svakih pet minuta sam
provera-vao da li je hartijica još tamo u
desnom džepu pantalona.
Bilo je glupo pozvati je odavde. Sačekati.
Reci joj da sam ti ja dala brj, zavrsila je Ma.
Da ne bude iznenadenja.
Neki tip je stajao ispred podijuma i
objašnjavao nešto Kitu rukama. Imao je bele
pantalone i cme espadrile na nogama, neki
meksikanski ogrtač iz tridesetak različitih
boja, bio je izuzet-no mršav, s dugačkim
zulufima, stajao je raskrečenih nogu, kao
revolveraš iz nesnimlje-nog kaubojskog filma.
Kit mu je pokazao rukom ka našem stolu.
Prišao je i dugo se pozdravljao s Ma, stojeći,
šireči ruke i gestikuli-rajući. Nisam čuo ni reč
od onoga što su govorili. Nisam ni mogao.
Scott, rekao je i pružio ruku.
Ustao sam i rukovao se s njim.
Hoćeš da sedneš?
Još ne, rekao je. Dopada mi se da malo
odugovlačim. Da vidim malo Ijude okolo. Počeo je
da se šeta izmedu stolova i onda nastavio na
podijumu za igru, provlačeći se vešto izmedu
užarenih tela. Gledao je zaintere-sovano, svako
lice ponaosob, kao da je tražio
185]
nekog. Primetio sam da i neki Ijudi njega
posmatraju jer je bio obučen dosta
neobično, mešavina meksičkog i evropskog
stila. Vratio se za sto i rekao
Kit pravi dobru lovu večeras.
Mislio je na prepunu salu, znajuči da je svako
od ovih dve stotine Ijudi platio ulaznicu i
popio najmanje dolar-dva u nekom piču.
Cledao sam tvoju dramu, obratio mi se
iznena-da.
Ja je nisam gledao. Šta misiiš?
Mislim da je dosta uvrnuta, rekao je
direktno. Sto je ubrzo bio prekriven pićem
jer su muziča-ri napravili pauzu.
Ovo je Scott, rekao je Kit. Već ste se
upoznali? Da, rekao sam. Znamo se još od
ranije. Scott, krenuo je Kit, treba nam tvoj
bus na neko vreme.
Za orkestar? upitao je ovaj.
Ne, rekao je Kit, za putovanje.
Kuda ideš?
Ne znam, odgovorio je Kit. Nemam tačan plan.
Idemo zajedno, pokazao je na mene.
Kuda idete? sad je upitao mene.
Kroz Dreamoforniju, rekao sam. Nedelju-dve.
Kad?
Sredinom juna, valjda.
Ja sam slobodan od 23. juna, rekao je iako ga
to niko nije pitao.
Hoćeš da se pridružiš?
Idete u zezanje, drugim rečima, rekao je
Scott. Da, rekao je Kit. Nisam odavno
putovao. Muzičari su galamili za stolom
ispijajući bokale piva na iskap.
[181]
Možda bih i ja išao, rekao je Scott. Ulazite u
Meksiko?
Ne znam tačno, rekao je Kit'. Vrlo moguće.
Možda bih i ja išao, ponovo je rekao. Da
svratimo do mojih u Montereyu.
U redu, rekao je Kit. Odluči se ovih dana
da znamo sigurno.
Idem i ja, rekao je. Odavno nisam putovao. Kit
nije pominjao Ma, tako da sam poverovao da nju
naše putovanje ne zanima. Imali su čudan odnos.
On ju je držao po strani, činilo se. Nisam ga video
nijedanput da je zagrli, da nagovesti neku malu
moguću nežnost, da joj se obrati nekim drugim
rečnikom, van onog kojim je komunicirao sa
svima nama. Oni su bili vezani nečim što se nije
videlo na površini, Te noći smo svi otišli kod Kita
i Ma. JDva tipa iz orkestra s jednom pijanom
devojčicom, Scott sa nekom dosadnom suknjom s
njegovog univerzi-teta kojoj se obraćao sa Miss
Pickering, ja sa ceduljom u desnom džepu
pantalona. Imali su sjajan stan: to je bio parter
jedne poveće kuće, u istočnom delu grada, imali
su oko šest soba na raspolaganju, uredenih s
izuzetnim ukusom. Kit je imao dosta novaca čim
je mogao da stanuje ovde. Na kaminu je stajala
poveća fotografija dvoje sredovečnih Ijudi, jednog
ozbiljnog muškarca i jedne nasmejane žene. To
su moji starci, rekla je Ma.

Kit je, znači, stanovao kod nje. Ona je imala

lovu. Proveli su me kroz stan. Svaka soba je
imala biran nameštaj, kupatilo je izgledalo
kao oživljena fotografija iz nekog časopisa
za dizajn.

1187]
Pogledaj ovo, rekao je Kit otvarajući jednu
kutiju pored ogledala.
Bili smo u njihovoj spavaćoj sobi, pored jednog
neshvatljivo velikog francuskog kreveta. Kuti-ja
je bila prepuna nakita. Mislim da je unutra bilo
oko stotinu prstenja i ko zna koliko narukvica,
ogrlica, broševa, minđuša . . . Odakle ste to
drpili? nasmejao sam se.
Njen ćale, samo je rekao.
Njen ćale je drpio? upitao sam.
Njen matori je zlatar. Jedan od najvećih. Ima
devet radnji samo u Severnoj Kaliforniji.
Ma je služila Chivas Regal iz neke boce od
keramike.
Tipovi iz orkestra su već bili mrtvi pijani.
Devojčica između njih je govorila
A što?
Ovi su joj šaptali nešto na uvo, ljubeći je
naizmenično.
A što?
Scott je imao najviše energije. Još i sad je
stajao raskrečenih nogu, s rukama na
zamišlje-nim pištoljima, gadajući Miss
Pickering odabra-nim rečenicama.
Postoji vrsta većih crva, govorio je, koji se
tako sklupčaju da im rep dode tačno ispred
usta. Tada oni počinju da jedu svoj vlastiti
rep. To je vrhunac egocentričnosti, bar u
mom domenu razmišljanja.
Ma je razgovarala telefonom s nekim. Nosila
je aparat po sobi, tako da smo svi uspeli da
čujemo po koji odlomak razgovora.
. . . Bilo je puno, rekla je. Kit je dobio . . .

1188]
ne znam, oko 600 dolara mislim . . . nisam,
stvarno nisam . . . sedimo, bez veze . . . slušaj
Shelley . . .
Znao sam da je razgovarala s njom. Moguće
je da je to namerno radila, moguće je da se
najviše šetala pored mene kako bih čuo s kim
razgovara. Bio sam hladan kao kockica leda.
Pozdravi je, rekao sam.
Molim? pokrila je rukom slušalicu.
Pozdravi je.
Slušaj, pozdravlja te Mika, sećaš se onog
dečka... Što ne volim ta sranja! Objašnjavanje
ko sam ja, kad i gde smo se upoznali, zašto,
šta smo jeli u tom trenutku i slično. To me
dovodi do besa. Metalni um zlatareve kćerke.
Pozovi je, rekao sam.
Molim? opet je pokrila slušalicu.
Pozovi je da dode, rekao sam. Tek je dva sata.
Hoćeš da dođeš? upitala ju je.
Ja sam joj otvorio vrata.
Bio sam popio oko pet pića pre njenog
dolaska. Kit i ja smo se bili sjajno zabavljali
slušajući jednu staru ploču Kenetha
Rextrotha, recito-vanje u podrumu, snimak iz
1958. godine. Znao sam da ne bi došla tek
onako, da bi nas videla u dva sata ujutru.
Ona je imala neki razlog da dode. Pored tog
razloga, imala je i crnu majicu s rol-kragnom,
suknju od škotskog karoa, crne cipele i crnu
tašnu preko ramena. Zdravo, rekao sam.
Imala je još pegavije zelene oči.
Odakle dolazi to ime?
Nisam znao o čemu govori.
Mika, rekla je, je V to znači nešto?
[189]
Nemam pojma, rekao sam. Meni dosta znači.
Nisam, zapravo, očekivao da će ona da počne s
ovim bombardovanjem. Nešto se u njoj prelo-
milo, bila je nasmejana i sveža, giedala je
zainteresovano oko sebe i PRIČALA je.
Ja sam našla, nastavila je, u jednom
rečniku staroindijanskog jezika, ime Miiika,
koje je imao bog lova, u mitologiji Navajo
Indijanaca. Rekla je to u jednom dahu.
Stalno me pitao o tebi, rekia je Ma.
O meni? rekla je Shelley u drugom dahu. Zašto
0 meni?
Dala sam mu tvoj broj telefona, nisam
mogla da se odbranim.
Vicevi koji su jedva dopirali do mene.
Zašto se onda nisi jaVio? upitala je Shelley
bacajući mi u lice to pegavo zelenilo iz
svojih očiju.
Večeras sam dobio broj. Hrabrost ću dobiti,
verovatno, tek suti^i.
Hej Kit, viknula je Shelley, dobro je bilo
večeras?
Primetio sam da ona dva tipa iz orkestra
1 mala A ŠTO devojčica nisu u sobi. Scott
je pokazivao majicu Miss Pickering.
Ovo u Nemačkoj, u svakoj radnji, košta pet
maraka.
Miss Pickering je pipala tu majicu od pet
maraka s neskrivenim izrazom divijenja.
Sedi, pozvao je Kit Sheliey da mu se
pridruzi na kauču.
Zagrlio ju je i poljubio u usta.
Ovo je moja sestra, kratko je rekao.
Objašnjenje je bilo upućeno meni. Počeo sam
[I90|
da povezujem izvesne stvari. Osećao sam se
bolje, mada je sad trebalo biti mnogo
oprezniji. On nije želeo da uvali sestru
nekom neurotič-nom strancu. Ličili su
jedno na drugo. Suknja joj je dolazila do
kolena, poigravala se Kitovom kosom.
Pusti ono, rekla je, pusti onog tvog ludaka. Kit
je ustao i stavio neku ploču na gramofon. Lee
Michaels je bio taj tip, orguljaš, pesma se zvala
STORMY MONDAY BLUES. Nikad pre toga ga
nisam čuo, i zbog ove pesme nikad ga neču
zaboraviti. Imao sam utisak da je dasa ušao u
studio na snimanje ove ploče toliko nasnifan
da mu se u nekom halucinatornom stanju
učinilo da orgulje da je to neka prelepa žena,
koju je trebalo tucati tu odmah, na Iicu mesta.
On je imao, ubeđen sam, najpotentniji odnos s
orguljama koji čovek uopšte može da ostvari.
Ulazio je i izlazio iz njih, orgulje su skičale,
dahtale, molile ga da prestane. Ovaj je skakao
preko njih, podbadao ih, radio sve i otpozadi i
spreda, puštao ih na trenutak i onda ih
ponovo terao da dahču od zadovoljstva. Lee
Michaels. Nikad neću zaboraviti tog tipa.
Shelley je isto bila u nekom zanosu. Scott je
igrao sam sa sobom. Ma je razgovarala s Miss
Pickering. Učinilo mi se u jednom trenutku da
ju je uhvatila za grudi. Video sam i onu malu
devojčicu kako leži, u susednoj sobi, u
sendviču izmedu ona dva pijana muzičara.
Shelley me posmatrala.
Znala je da je nešto počelo, nešto što joj je,
moguće, prijalo, u šta je srljala uz potpunu
saglasnost sopstvene svesti. Znala je da sam se
1191]
raspitivao o njoj. Znao sam i ja da je ona,
bar nekoliko trenutaka, mislila na mene.
Odakle inače potreba da se listaju prašnjavi
rečnici staroindijanskog jezika? Podatak da
je ona Kitova sestra bio mi je potpuno
nevažan u ovom trenutku.
Slušaj, rekao sam, hteo sam nešto da te pitam.
Seo sam pored nje.
Vidiš, Kit i ja smo plaiiirali neki put ovog leta.
Ide i Scott sa nama. Mislio sam . . . možda ne
bi bilo loše da nam se i ti pridružiš.
THE EAGLE FLIES ON FRIDAY . . . cičao je
Lee Michaels.
Uhvatila me za mišicu.
Sta ti zapravo hoćeš? upitala je.
Hteo bih, počeo sam da razmišljam, hteo bih
da krenem s tobom nekud na put. Tek onda,
u toku tog putovanja, dok otkrivam gradove i
nove Ijude, tek u toku svega toga, hteo bih da
otkrijem tebe. Hteo bih da te upoznam, zapra-
vo, kroz neki proces. Da budemo prinuđeni da
smo jedno s drugim, a da pri tom ne osećamo
nikakve obaveze između sebe. Shvataš, to je
mogućnost za upoznavanje bez sastanaka i
nepotrebnih telefonskih poziva, to je najbolja
šansa da se upoznamo deleći zajedničko isku-
stvo. Voleo bih da. ..
Znam, ali šta hoćeš od MENE?
Stegla me još jače za mišicu.
Hoćeš li da ti ja budem ljubavnica na putu?
Hoćeš li da ti ja ulepšam put? Hoćeš !i da
imaš nekog s kim možeš da pričaš? Šta je to
što bi te nateralo da me povedeš sa sobom?
Znao sam šta me pitala, ali nisam imao volju da

11921
 odgovorim: Pitanja su imala prizvuk onoga
UKOLIKO NAKON TOGA HOĆEŠ DA SE
OŽENIŠ SA MNOM, onda ja pristajem, biće
sve u redu ...
Već je tri sata, rekao sam.
Ustao sam. Ipak mi je ona bila
interesantnija kao ideja nego kao prava
mogućnost. Mnogo sam se lepše osećao
misleći na nju ovih nekoli-ko dana. Ona je
tražila sigurnost koju sam ja prezirao
U kom pravcu ideš? upitala je.
Ja nemam kola, rekao sam.
Imam ja, rekla je, shvativši da sam je
navukao. Scott mi je prišao na izlazu.
Ja idem sigurno, rekao je. Nisam udario
put već godinama.
Odlično, bićemo u kontaktu.
Shelley se pozdravljala na brzinu. Miss
Picke-ring je bila dovoljno pijana da mi se
baci oko vrata i kaže Dodite nam opet.
Kit nas je otpratio do kapije. Zaustavio me
kod ograde.
Sviramo opet u nedelju, rekao je.
Bilo je jasno da nije želeo to da mi kaže.'
Onda, idemo na put?
Da, nasmejao se, idemo nekad čoveče! Da
se odmorimo malo od ovih, pokazao je
glavom u pravcu Shelley.
Pazi, Kit, rekao sam mu, ja vodim nju na put.
Isuviše mi je stalo do nje da bih je ostavio u
naručju nekogdebilnog tipaiztog njenog
instituta. Pogledao me ozbiljno.
Dopada ti se, a?
Više od toga, rekao sam. Dopada mi se i danski

[193]
sir, ali ja mogu da ga kupim u svakoj
samouslu-zi. Ona je tvoja sestra, znam . ..
Nema to veze, rekao je. Voleo bih da je ona s
tobom. Znaš, taj njen tip . . .
Ne moraš ništa da mi govoriš o tome,
prekinuo sam ga.
Laku noć, rekao je namignuvši mi.
Zdravo Kit, udario sam ga blago po ramenu.
Gde stanuješ? upitala me Shelley čim sam
ušao u kola.
Gde stanujem? Ti si tamo bila jedanput.
Ja tamo nikad nisam bila.
Stala je ispred moje kuće i zaustavila motor.
Znaš li ti ko sam ja? upitala je.
Nemam pojma, rekao sam. Devojka sa
pegavim zelenim očima.
Ja ZNAM sve o tebi, rekla je.
Onda mi ispričaj nešto.
Napravila je pauzu i dodala
Razgovarala sam sa Gaye, znaš.
Izašao sam iz automobila i zalupio vrata za
sobom.
Potrčala je za mnom.
Stani, rekla je.
Uhvatila me za ruku. Ta ruka . . . ta ruka, na
šta me to podsećalo?
Kit se nekad zabavljao s Gaye. Još dok smo
živeli u Los Angelesu. Gaye je juče bila ovde,
nastavila je.
To nisi znao . . .
Prošli smo kroz kapiju i seli na travu.
Samo mi je o tebi pričala.
Kako izgleda? rekao sam.
Pričali smo o tebi sve vreme. Celo posle podne.
[194]
Juče je došla da uzme diplomu, pozvala me
telefonom i izašie smo na ručak. Sharma je
bila s njom, znaš Sharmu?
Kako izgleda, rekao sam.
Divno, nastavila je.
KAKO IZGLEDA?! viknuo sam-
Nije više u drugom stanju, prošaptala je. Bilo
je već bezmalo četiri. Mesec je još plivao po
nebu, neki prozirni oblaci lebdeli su oko
njega kao pokrivači, noć ili jutro je bilo
sparno, cvrčak na Trećoj ulici, tišina u kojoj
nas dvoje usklađujemo disanje.
Sačekaj, rekao sam.
Ušao sam u kuću i izneo dvadesetak svećica i
flašu. vina. Popalio sam sveće u krug oko
nas. Popij malo, rekao sam.
Sveće su izgledale sablasno u bašti.
Ja sam Mika, poglavica iz plemena .. . kako
se ono zvaše?
Navajo, nasmejala se.
Njen osmeh. Odakle mi je to bilo poznato?
Sada će belci da nas napadnu, rekao sam.
Oni nas mrze. Ubiće prvo mene zato što sam
poglavica, a onda i tebe jer si sa mnom u
društvu. Logor nam je osvetljen. Hoćeš li da
poginemo zajedno?
Klimnula je glavom. Ja sam je zagrlio.
Oni pucaju iz pušaka, pravo u potiljak. Kod
njih nema milosti.
Ovo je naš kraj squaw Shelley. Da popijemo
poslednju?
Ukrstili smo ruke i ispili vino do kraja. Koža
joj je divno mirisala.
Koja ti je poslednja želja? rekao sam. Šapni mi

[195]
na uvo kako bih znao da je prenesem
bogovima ukoliko poginem pre tebe.
Sagla se i šapnula mi
Da prestaneš da se izmotavaš.
Znaš koja je moja posiednja želja? Dodi da
ti šapnem.
Stavio sam joj jezik u uvo.
Pejzaaano, viknuo je Buff s prozora, šta
radiš s tim svećama?
Ko je to? upitala je.
Buff, rekao sam joj. Steven Marley Pinson,
zvani Buff iz Toronta.
Nemoj da pucaš još, viknuo sam mu, nisam
joj rekao poslednju želju.
Zatvorio je prozor misleći da sam izjeden
nekim hashishom.
Okrenuo sam se njoj.
Hoćeš li da nastavim? upitao sam.
Kiimnula je glavom i ja sam je poljubio.
Imala je neponovljiv miris kože
Ustala je i krenula.
Javi se, rekla je držeći moju ruku u svojoj.
Hoću, rekao sam. Verovatno već danas. Skupio
sam dosta hrabrosti.
Nisam je zvao dve nedelje.
HAJDE DA SE PROVOZAMO, IZJAVILA JE
DEVOJKA ULAZEĆI U BAR U KOJEM JE
SEDELO DVADESETAK MLADIĆA. NA
JEZIKU MOTORCIKLISTA KOJI SU
NAPUNILI BARČUGU OVA REČENICA
ZNAČI POZIV NA SEKSUALNI ODNOS.
NJIH DVANAESTORO, KOJI SU POTOM
SILOVALI MALOLETNU DEVOJKU
CYNTHIU GOLDSMITH, PRAVDALI SU
1196]
SE OVIM OBJAŠNJENJEM PRED SUDI-
JOM LOKALNOG SAN MATEO SUDA. OVO
JE PRVI SLUČAJ U ISTORIJI U KOJEM SE,
ZBOG NESHVATANJA JED-NOG
ODREDENOG JEZIKA, SUDSKA PRESUDA
DOVODI U PITANJE. SUDIJA JE, NAIME,
OSLOBODIO SVU DVANAE-STORICU,
SMATRAJUĆI DA JE DEVOJ-KA
UPOTREBILA IZAZOVAN IZRAZ U
NJIHOVOM SLENGU, KOJI JE UNAPRED
UKAZIVAO NA NJENU REŠENOST . . .
Zategao sam kaiš na koferu. Bilo je devet sati
ujutru. Soott je dolazio u deset. Scott i njegova
devojka Elizabeth. On ju je zvao Libby, pa je i
meni to mnogo više odgovaralo. Dali smo svi po
trideset dolara kako bi Scott kupio nove gume na
VW busu. Išlo je nas šestoro: Kit i Ma, Scott i
Libby, Shelley i ja. Stavio sam kofer pored vrata i
onda sišao dole. Buff je sedeo sam u dnevnoj
sobi, ispijajući duple kafe. Pejzaaano, rekao sam,
idem ja.
Pogledao me.
Idemo svi, klimnuo je glavom.
Kad krećete ti i Lynn?
Prekosutra. Čim primi lovu iz bara.
Šta da zapišem u dnevnik pejzaaano?
upitao sam.
Šta da kažem o tebi \ Lynn? Da pomenem
saunu?
Koju saunu? rekao je.
Nije važno. Nedostajaćete mi.
Dodi u Toronto, rekao je. Imaš uvek
otvorena vrata.
Dodi u Jugoslaviju. Tamo postoje ncke luke u
[192]
kojima je sa zalaskom sunca voda ružičasta.
Hoću, rekao je.
Ne treba da seremo, rekao sam i udario ga po
ramenu.
Lynn je ušla u sobu. Voleo sam je iskreno,
nekako čisto, bez laganja i moralnih pridika.
Zbogom Lynn, rekao sam. Ja idem.
Počela je da plače, stegnuvši me obema
rukama oko pasa.
Kuda ćeš? rekla je.
Kroz Dreamoforniju, nasmejao sam se.
Pazi da se ne izgubiš pejzaaano, rekao je Buff.
Čuvaj se.
Lynn je pustiia da joj se suze skotrljaju niz lice.
Otišla je do prozora i razmakla zavese.
Vidi decu, rekla je.
Pokazao sam Buffu rukom da joj stavi prsten.
Mislio sam na njihovo venčanje. Hteo sam da
jednog dana otvorim sanduče za poštu ispred
bilo kojeg stana u svetu i tamo nadem njihovo
pismo. Hteo sam da mi ona napiše kako ima
troje dece i kako Buff radi negde, vraćajući se
svake večeri s nekim paketima u rukama, onda
zabavlja nju i klince. Hteo sam da vidim njen
rukopis i krupnim slovima ispisanu rečenicu
HAJDE DA SE ZEZAMO, umesto novogodi-šnje
čestitke. Hteo sam da mislim na njih, jednog
dana kad me skroz prekriju novembar-ske kiše,
kad mi se srce ispuni mirisom te bašte
i ukusom neprospavanih noći, kad čujem
nje-gov glas u snu kako mi kaže
Pejzaaano, dobro si ti meso zakačio . . .
Misliću na njih kad i na Gej, na Roiia i Sharmu,
na Johna i Trinku, na Judith i Ulricu,

(198]
na M-L i Jima McEvoya, na Francescu i
pederastog domaćina. . . Ima nešto, Buff, re-
kao sam, što će jednog dana da nas natera
da se ponovo okupimo zajedno. Nešto što
ostaje u nama.
Lynn se okrenula.
Reci mu, rekla je.
Šta da mu kažem?
Reci mu o onoj noći.
One noći smo bili, rekao sam mu, ispred neke
kuće na Florin bulevaru . . . Lynn je želela da
hoda bosa, skinula je cipele i stavila ih u tašnu.
Šetali smo tako ispred te kuće, kakve se sve
čudne stvari dešavaju unutra. Onda je ulicom
prošla neka dečurlija sa maskama na licu.
Vraćali su se s nekog karnevala. Jedan od njih
je prišao Lynn i upitao je.
Zbog čega vi hodate bosi?
Zaustavili su se i napravili krug oko nas. Svi
zajedno su imali godina koliko i mi.
Tako se brže hoda, odgovorila im je.
Stvarno? rekli su svi uglas.
Da, rekla je Lynn, skineš cipele samo onda
kad odlučiš kuda želiš da ideš. Kuda vi želite
da idete?
U Diznilend, rekli su.
Skinite onda cipele, rekla je Lynn. Bićete
tamo za pet minuta.
Klinci su stvarno poskidali cipele i pojurili ka
Diznilendu.
Pogledaj ih, rekla mi je, žure da stignu svoj
san. Dodi u Toronto pejzaaano, rekao je Buff.
Hoću, rekao sam. Doći ću jednog dana. Pošao
sam na sprat po kofer. Spustio sam se
[199]
opet dole i Lynn više nije bila tu.
Scott je stigao tačno u deset. Ubacio sam
kofer ispod zadnjeg sedišta. Libby je Ijuštila
dve pomorandže: jednu je dodala meni.
Uzmi, rekla je.
Buff je stajao na kapiji. Podigao je glavu tek
kad smo krenuli.
Znam da je imao nešto u očima, ali bih voleo
da nije.
Otišli smo po Kita i Ma. Shelley je bila tamo.
Zamolio sam ih da telefoniram. Pozvao sam
Rona, prvo.
Javiću ti se stari, rekao sam. Pisaću ti na
New York.
Sharma te pozdravlja, rekao je. I pazi šta
radiš na putu.
Pozvao sam Johna. Bilo je zauzeto. Javio sam
se Judith.
Zdravo, rekao sam.
Samo to? upitala je.
Samo to.
Hteo sam da se pozdravim sa svim Ijudima,
ali to je bilo nemoguće. Spustio sam slušalicu
i ostao tako neko vreme.
Hajdemo, rekao je Kit.
Idemo, dodala je Shelley.
Ušli smo u automobil. Scott ga je bio oprao
prethodnog dana. Crveni VW bus. Šest ljudi
razasuto po sedištima.
Kuda? rekla je Libby i odmah pokrila usta
šakom.
Podne je, rekao sam.
»Duga« je iza nas, rekao je Kit misleći.na

(200]
policijski auto na čijem krovu su bila popaljena
raznobojna svetla.
Kuda? rekla je Ma.
Kit je otvorio mapu i pustio SheIIey da spusti
prst, ne gledajući. Odnekud je doleteo
komarac i sleteo mi na ruku.
Pusti radio, rekla je SheIIey.
Komarac se dugo premišljao da li da me
ujede, najzad je odleteo a da me uopšte nije
ujeo. Vozi u ovom pravcu, rekao je Kit i pružio
mapu Scottu.
Ispred nas je kurva autostrada raširila noge.
Imala je masivne svetlo sive butine koje su se
pravilno račvale i dolazile sve do ispod
točkova našeg automobila. Mesto gde su se
njene butine sastajale bilo je isuviše daleko i
magično uza-ludno na nesigurnom horizontu.
Daj gas, rekao sam Scottu.
I neka muzika se čula. Na početku tiho i
bezlično, bez snage i boje, kasnije se
popravila, dobila svoj smisao i nadjačala
sivilo autostrade. Nešto se pokrenulo.
/FM
SPECIAL EDGE, PASTA ZA BRIJANJE.
NE SADRŽI FLUORO-KARBONE.
Na sporednom smo putu. Kit je za volanom.
Idemo na sever. Sa 128 treba skrenuti na
seoski put koji vodi do gradića Point Arena.
Shelley i Scott spavaju pozadi. Miris benzina.
Gospoda Theona? kaže Kit tipu na
benzinskoj stanici.
Anchor Bay, ovaj pokazuje rukom.
Još i sad ima muzej? nastavlja Kit.
Tip klima glavom. Zagleda nas.
Tamo će i umreti, kaže.
Pivo? ponudi ga Kit.
Tip uzme konzervu bez reći i ude u kućicu.
Ljudi su sumnjičavi ovde, primetićeš. Mi
smo prokleti stranci za njih.
Mrak je. Farovi šaraju po krivudavom putu,
Oseća se miris okeana. Četinari, visoki i po
dvadeset metara, s desne strane. Anchor Bay je
naselje od tri stotine stanovnika, ribarsko me-
sto. Kit zaustavlja automobil ispred jedne osve-
tljene kuće.
Hajdemo, kaže.
Ma kreće s nama, Scott i Shelley ostaju na
|2051
zadnjem sedištu. Libby obilazi automobil i
udara nogom desni far. Vrata na kući su
otvorena. Vide se slike na zidu i skulpture,
poredane u obliku slova »V«.
Gospoda Theona? pita Kit.
Odmah silazim, odgovara ženski glas. Ko je to?
Kit Potamkin, kaže on.
Čuju se neki koraci na spratu. Ima više od
pedešet slika po zidovima.
Kit? kaže glas. Sećam se, muzičar, je V
tako? Theona ima oko pedeset godina.
Svileni kućni ogrtač, somotske papuče na
nogama, uređenu kosu.
Pogleda nas i onda se rukuje s
Kitom. Ti rasteš, kaže mu. Otkud ti
ovde? Svratio sam, kaže, na putu
smo. Kuda idete? pita Theona.
Na putu smo, kaže joj Kit. Vozimo se.
Sedite, obraća se meni i Ma.
Sami ste? pita Kit.
Da, odgovara. Hoćete li da pogledate slike?
Došli smo da kupimo nešto drugo.
Theona se zagleda u mene i Ma.
Tvoji prijatelji? pita.
Da, kaže Kit. Provereni.
Theona ga pozove rukom.
Ma i ja krenemo po sobi, razgledajući ovu
izložbu.
Mrtva umetnost, kaže Ma. Kao leševi
okačeni o zid.
Kit je preuzeo cedulju od Theone.
Ja ću da mu javim telefonom, rekla je.
Hvala.
TEOTIHUAKAN I MONTE ALBAN
(206]
GRADOVI PRE SVIH GRADOVA SVETA
MAYA NARODI ČUDESNE DOBROTE
HVALA VAM ZA PEYOTE!
Ja ću da mu javim telefonom, rekla je. Gde
spavate?
U kolima, rekao je Kit. Možda ćemo noćas u
onim kućicama . - . kako se zvaše onaj
motel na obali?
Mar Vista, reče Theona. Imaju praznih soba.
Hajdemo, obratio nam se.
Libby je sedela na braniku automobila,
šutira-jući neki kamičak na zemlji. Kit joj je
klimnuo glavom i ušli smo u automobil.
Napravio sam vezu, rekao je i izvadio
hartiju iz džepa.
U KOPANU GDE BOROVI I DANAS RA-STU
VISOKO
MUDRACA VIŠE NEMA
JEDAN JE MAYA PEYOTE ZASADIO PA
TEK ONDA KUĆU SAGRADIO . . .
Posle deset minuta smo se zaustavili ispred
jedne drvene kućice.
Idem sam, rekao je.
Vratio se brzo noseći jednu plastičnu kesu
u ruci.
Zavukao je kesu duboko ispod sedišta.
Pobacajte te prazne konzerve, rekao je.
Izabacili smo kraj puta sve đubre iz automobila.
Idemo u motel.
Uzeli smo dve kućice, svaka je imala po tri
kreveta.
S prozora se video okean. Počelo je da biva
hladno.

I207J
Ekstra-ćebad su u plakarima, rekao je tip na
recepciji.
Hoćeš s nama? upitao me Kit.
Da.
Hteo sam, zapravo, da vidim pripremu. Znao
sam da Kit mora noćas da pripremi robu koju
je upravo kupio. Puštao sam Shelley da bude
što dalje od mene i posmatrao je iz prikrajka.
U kućici je postojala improvizovana kuhinja,
špo-ret na plin, mali sto. Samo jedan plakar
je visio na zidu. Kit je seo za sto i stavio kesu
ispred sebe.
Daj mi pribor, rekao je Ma. U tašni je.
Ma mu je dodala nešto što je ličilo na
upakova-ni pribor za lakiranje noktiju.
Izvadio je odatle nekoliko sečiva, sličnih
skalpelima, jednu pin-cetu i makazice.
Sedi, rekao mi je. Ovo je pipav posao. Otvorio
je najlonsku kesu. Ma je stala iznad njega.

Očisti to dubre, rekla je.

Odakle se to dobija? upitao sam.

KIT MA
Peyote je meskalni Teotihuakan i Monte
kaktus. Upotrebljava Alban gradovi pre
se samo gornji deo, svih gradova sveta,
prethodno se osuši. Maya narodi čudesne
Vidi koliko tu ima dobrote, hvala vam za
dlačica! peyote!

Moraš sve to da očistiš? upitao sam.

Klimnuo je glavom.

[208]
Inače, zalepiie bi ti se iglice za stomak. To je
smrt u najgorim mukama.
Nastavio je da čisti, pažljivo, objašnjavajuči mi
zbog čega to radi. Peyote koji je čistio sastojao
se u stvari od sitnih prstenova, moglo ih je biti
ukupno negde oko petnaest. Kit je čistio svaki
ponaosob, vraćajući se neki put na isti.
Ako bi ovo progutao, rekao mi je, ispovraćao
bi creva trčeći odavde do okeana. U ovom
stanju, peyote je gorak kao žuč. Šta radiš da
mu to ubiješ?
Videćeš.
Mislim da se triput preznojio dok je očistio
sva dugmetanca.
Dobro je, rekao je. Dobro je . . .
Ma je izašla napolje i donela iz kola jednu kutiju
u kojoj smo držali hranu. To su bile one maie
kutije-frižideri koje su omogućavale nisku
temperaturu i po nekoliko dana. Otvorila je
kutiju i izvadila jedan paket sladoieda. Kit je
izmešao peyote sa sladoiedom. Pažljivo je to
radio kako bi prstenove ravnomerno raspode-lio.
Vratio je sladoled sa ovim novim sadržajem u
kutiju, otvorio je prozor i stavio kutiju na sto.
Slušaj, rekao mi je, ti imaš poverenja u mene?
Radilo se o poverenju. Ma je nešto pevušiia
TATA KUPI MI SLADOLED
ČIM MOJ DEČKO POGINE U RATU
NEKA ME ZAMRZNE TAJ LED
U ONOM POSLEDNJEM SATU . . .
Da, rekao sam.
U Ma? nastavio je.
Klimnuo sam glavom.
Sutra, rekao je, moramo svi da verujemo jedno

[209]
drugom. Ako se pojavi neki crv, odosmo svi
pod Ied.
Nisam ga razumeo.
Peyote je halucinatorna droga, provodi te
kroz nekoliko stanja. U trenucima
nekontrolisanih halucinacija MORAŠ da se
osećaš da si okružen prijateljima. Moraš da
imaš poverenja u sve nas i da ne sprovodiš
istrage nad nama, shvataš?
Bio sam blizu da ga razumem.
Koliko te drži? upitao sam.
Zavisi, rekao je. Svako će uzeti po tri
dugmetanca . . . najmanje dvanaest sati.
Zašto?
Znao je šta ga pitam, nisam mislio na ono: da
li svako to mora da proba? — jer to je bilo
glupo, radilo se o slobodnom izboru i
odlučivanju, upitao sam ga, u stvari, zbog čega
to Ijudi uzimaju, zbog čega se beži u taj svet. . .
Mora nešto da se promeni, rekao je. Isuviše
je sve statično.
Zar se promene ne dešavaju iznutra?
Tačno. Zbog toga i uzimamo ovo. Videćcs
koliko neotkrivenih čula čuči u tebi potpuno
zapostavljeno, videćeš koliko si svoj život
sveo na bedne automatske radnje. Videćeš
sutra She!Iey, na primer, videćeš da ona nije
to, ili nije SAMO to što si ti video u njoj,
videćeš kako ona postaje misterija . . . i
pronaći ćeš možda pravo rešenje. Videćeš
koliko su Hemingway i njegova generacija
bili naivno izgubljeni.
Laku noć, rekla je Ma.
Ustali smo u osam sati. Shelley, Scott i Libby su

(1210]
bili otišli do okeana. Preneli smo stvari u
kola. Otišli smo na recepciju da platimo tipu
za noćenje.
Nastavljamo za Oregon, rekao mu je Kit.
Imao je razloga za to. Tip je radio s policijom
i redovno im je prijavljivao sumnjive tipove
koji prolaze kroz kraj. Oregon je bio u
suprotnom pravcu od onog kuda smo se mi
bili uputili. Idete »jedinicom«? upitao je
misleći na auto-stradu.
Da, rekao je Kit.
Treba vam najmanje deset sati da stignete u
Oregon.
Znam, rekao je Kit. Hvala vam na gostoprim-
stvu.
Lepo je voziti uz obalu, tip je nastavio da
priča i kad smo izašli.
Spustili smo se do obale.
NEDALEKO OD AUTOSTRADE 80, PO-KRAJ
GRADIĆA HAZARDA, U KEN-TUCKYJU,
NALAZI SE MESTO SA, SLI-KOVITIM
IMENOM VALLEY OF TRO-LJBLESOME
CREEK. U TOJ MALOJ ZA-BAĆENOJ
ZAJEDNICI ŽIVI PORODICA
U KOJOJ ĆLANOVI VEĆ POKOLJENJI-MA
PATE OD NEOBIČNE ANOMALIJE: IMAJU
PLAVU KOŽU. PLAVOKOŽNI LJUDI SU
POTPUNO NORMALNI U SVA-KOM
POGLEDU. RASPOLAŽUĆI DA-NAŠNJIM
SAZNANJIMA IZ GENETIKE, USKORO
ĆEMO BITI U STANJU DA STVORIMO NOVE
RASE PLAVIH, ZELE-NIH, PURPURNIH ILI
NARANDŽASTIH LJUDI.

[211]
Ulazimo u vodu. Kit i SheIIey se gnjuraju.
Okean kao indigo. Primećujem nekoliko Crna-
ca kako nas zainteresovano posmatraju.
Odakle su došli? Scott i ja ulazimo zajedno.
Izbegava-mo jedan veliki talas i onda skačemo
na glavu, zaronivši duboko, pokušavajući da
stignemo Kita i Shelley. Izranjamo. Pored nas
su dva Crnca. Jedan od njih se široko smeje,
ima zlatne zube i zvezdu ugraviranu na
jednom od zuba. Scott se oseća nelagodno.
Zabavljam se gnjurajući i opet izranjajući.
Čoveče, danas ima puno govana u okeanu,
kaže Zlatousti svom prijatelju.
Scott okreće glavu na drugu stranu. Još
ništa ne shvatam. Ili ne želim.
Odakle govna kad nas dvojica ne seremo?
pita prijateij.
Puno govana, čoveče, Zlatousti povisuje
glas giedajući nas.
Talasi me udaraju u grudi. NeŠto me steže
u grudima. Talasi udaraju u tu nelagodnost
u grudima.
Odakle govna, čoveče? pita prijatelj.
Scott polazi ka obali. Shelley i Kit gledaju u
našem pravcu.
Odakle sva ova govna? Zlatousti nas pita
direktno.
Koja govna? kažem.
Šta tražite ovde? pita nas prijatelj vrlo
poviše-nim tonom.
Mi smo ta plivajuća govna, prolazi mi kroz
svest. Da ii sam oduvek izgledao kao
plivajuće govno? To treba utvrditi. Plivamo,
odgovara Scott.
[212]
Libby nam maše rukom sa obale. Zove nas
da dodemo, jasno. Ma je u kolima, vidim joj
maramu kroz prozor automobila. Puši.
Govna ne plivaju, kaže Zlatousti, ona plutaju.
Izgleda da je u pravu. Scott mu ne protivureči.
Čoveče, znaš li šta ćemo da vam radimo? kaže
prijatelj. Odseći ćemo vam ta vaša mala jaja,
ovog trenutka, i posle ćemo da hvatamo bele
ribe s tim mamcem.
Scott i dalje ne protivureči.
Odlazite odavde, kaže Zlatousti. Dosta nam
je tih govana.
Smeje se, zaista ima zvezdu ugraviranu na
prednjem gornjem sekutiću. Scott i ja
plivamo ka obali.
Koliko dubreta pliva po ovoj vodi, dodaje
prijatelj prezrivo.
Stižemo do obale i ćutke sedamo okolo na
stenje.
Stresem vodu sa ramena i iz kose. I učini mi se
U trenutku mi se učini da mi je koža još belja.
DR LA VHRNE IZ POZNATE BOLNICE
BELVUE ZAPOČEO SERIJU EKSPERIME-
NATA U KOJIMA SVAKOM OD SVOJIH
PACUENATA UBRIZGAVA ČIST VAZ-DUH.
S OBZIROM NA TO ŠTO JE ZAGA-ĐENI
VAZDUH JEDAN OD GLAVNIH
UZROČNIKA RAZNIH OBOLJENJA, DR LA
VERNE POKUŠAVA DA PRODAJUČI
PREČIŠČENI VAZDUH SVOJIM BOLE-
SNICIMA . . .
Sedi pored mene, kaže
Shelley. Seo sam.
Pogledaj, pokazala je prema horizontu.
[213]
Postojala je tačka gde su se nebo i okean
spajaJi. To je ta veza, rekla je. Na tom mestu
se jedno drugom ispovedaju.
S vremena na vreme bi joj sunce blesnulo u oči-
ma. Da je neki snimatelj kakvim slučajem slikao
ovde na obali, morao bi da stavi nekoliko filtera
na objektiv kako ne bi izgoreo film. Odblesak od
njenih zenica, taj refleks prelomljenog sun-čevog
zraka je bio toliko jak da bi svaki naivni,
zaljubljeni klinac, mogao od toga da oslepi.
Video sam ti grudi, rekao sam.
Bila se saginjala da podigne po neko
parčence izlomljene školjke koju je okean
nezgrapno izbacio. Imala je belu majicu na
sebi, s velikim otvorom.
Kakve su? upitala je.
Ne znam, video sam ih samo na trenutak.
Hočeš li da ih vidiš?
Kit je stajao desetak koraka od nas.
Ne, rekao sam. Drugi put.
Zbog čega si. . . počela je ozbiljno . . . zbog
čega si hladan prema meni?
Nisam hladan, rekao sam. Jednostavno, ne
želim više da radim neke stvari koje sam
dosad radio.
Ja ti nisam rekla hajde da se tucamo, pitala
sam te zbog čega izbegavaš da razgovaraš sa
mnom? Uhvatio sam je za ruku, isto kao ona
mene one večeri u bašti. Postojala je stvarno
jedna tačka na horizontu u kojoj se sve
spajalo. Tamo su verovatno i bile njene grudi.
Gledao sam dugo i ništa nisam video.
Hajdemo, rekao je Kit, već je devet sati. Ušli
smo u kola, još mokri od okeana na nekiiii
(1214]
mestima. Shelley je sedela uz mene. Scott je
vozio. Kit je otvorio kutiju sa sladoledom.
Nisam hladan, rekao sam joj. Jednostavno,
ne želim više da radim neke stvari koje sam
do sada radio.
Uzećemo sada, rekao je Kit. Stići će nas kad
budemo došli u Stewarts Point. Znam to
mesto, ima sjajan pogled na okean.
Sladoled je bio smrznut. Moćna kutija.
Pažljivo smo gutali, svako svoj deo. Nisam
osećao nikakav ukus sem hladnog. Bio je to
sladoled s nečim što, u ovom trenutku,
nikome nije niti prijalo niti smetalo. Onda
smo se svi umirili, čekajući. Ma je izbacila
kroz prozor praznu kutiju od sladoleda. Ova
je dugo letela dok nije udarila o tle. Znam to
jer sam posmatrao kutiju. Hej, znate šta,
rekao je Scott, kad sam imao dvanaest godina
pobegao sam s cirkusom. Napravio je pauzu.
Ali su me naterali da ga vratim, dodao je. Kit
se nasmejao. Ma ga je udarila po ledima jer
se u jednom trenutku zagrcnuo. Scott je skre-
nuo na mestu gde se put odvajao. Zaustavio
je automobil.
Ne mogu više da vozim, rekao je.
Nisam hladan, rekao sam Shelley.
Poslednje vesti na radiju dok napuštamo
auto-mobil
DR LA VERNE OBEĆAVA SVEŽ VAZ-DUH
SVAKOM NOVOM PACIJENTU . . .
Krenuli smo peške uz neko stenje. Kit je stajao
kod kola, proveravajući nekoliko puta da li su
zaključana. Zastali smo na jednom uzvišenju.
Svako je pošao na svoju stranu tražeći vlastiti

[215]
prostor. Shelley je otišla do same ivice, gde se
stena spuštala strmo ka okeanu. Izgledala je
kao bela tačka na plavom. Osetio sam . . .
Bela tačka na plavom. Hi pukotina u plavom.
Osetio sam muku, eto šta sam osetio. Hteo
sam da niko ne bude pored mene ako budem
morao da povraćam. Spustio sam se levom
stranom do okeana, preskačuči nasukana
debla. Seo sam i počeo da posmatram
površinu vode. Neko je seo pored mene.
Video sam svaku kapljicu. Video sam atome iz
kojih je svaka pojedinačna kapljica bila sasta-
vljena. Video sam okean u delovima, kao mozaik.
Talas je udarao o stenje i razgolićivao se preda
mnom: sve delove sam mu upoznao, atomi su
bili krupni u odnosu na ono što sam ja video.
Otkrio sam nove čestice, sitnije od atoma,
trebalo ih je nekako nazvad i celu stvar
patentirati. Koga da obavestim o ovome? Sna-
gom pogleda, ponovo sam sitne deliće sasta-
vljao u talas i vraćao ga u okean. Igrao sam se
talasom, onda drugim, najzad celim okeanom.
Imao sam kontrolu
Kontrolu . . .
i onda, znao sam da bih morao da se
osećam čudno, ali
ništa mi nije bilo čudno. Znao sam da je
Ijudsko oko savršenije od bilo kog
teleskopskog mikroskopa, da ga je trebalo
pravilno iskoristi-ti, to je sve. Oko u mojoj
službi, kontrola . ..
Sedeo sam tako satima. Onda sam odlučio da
ustanem. Doneo sam odluku, razmištjao sam
o važnosti promene položaja tela, ugla, rasto-
[216]
janja. Doneo sam odluku da ustanem.
Pošao sam polako obalom, napravio sam
nekoliko koraka i
šta me nateralo da se okrenem?
neko snažno osećanje, magnet, gubljenje
kon-trole.
Pogledao sam ka mestu gde sam do
malopre sedeo.
JA SAM I DALJE SEDEO TAMO, ZUREĆI
BESCILJNO U OKEAN.
Osetio sam znoj, kosa mi se digla na glavi.
Shvatao sam, na trenutke, da sam jednim
delom ostao tamo, a drugim otišao kako bih
mogao da se posmatram,
Oba dela su izgledala PRAVA, to mi je
navuklo neopisiv strah. Mogao sam da se
pipnem za lice, ali sam istovremeno utvrdio
da se onaj drugi ja, pomerio dok je sedeo.
Nisam više pokušavao da utvrdim koji deo
mene je onaj pravi, hteo sam sebe da
ubedim kako je moguće postojati u dva
potpuno različita nivoa, u dva različita
prostora, posedujući zajedničku svest.
Ma je silazila ka meni, usporenim pokretima, ne
dodirujući tle nogama. Nisam znao da li je to
vidim ja, koji stoji, ili onaj koji je ostao da sedi.
Oboje smo imali sličan ugao gledanja. Šta je to?
upitao sam je pokazujući na stomak.
Biohemija, fizika, medicina ...
Sve se promenilo, rekao sam.
Nauka je velika stvar, nastavila je nešto što je
sama započela. ONI imaju odgovor za sve. Ako
imaš glavobolju, daju ti aspirin. Ako ti se noga
ucrvija, oni ti je odseku. Ako si nervozan, daju
[217]
ti injekciju. ONI imaju odgovor za sve. Zbog
toga im plaćamo brdo novca, samo da
dobijemo odgovor od njih.
Pratio sam je, ali me nešto gušilo u plućima.
Uplašio sam se da ću ostati bez vazduha.
A . . . šta se dešava ako ne možemo da
dišemo? Ako više nema vazduha? ONI imaju
odgovor i za to, zar ne?
Svakako, rekla je.
Šta je odgovor Ma? Šta ONl kažu?
Daju ti malo od njihovog vazduha, dečko.
Platiš im i oni ti ga daju. Oni imaju nešto kao
STOVARIŠTA VAZDUHA u svojim podru-
mima. Jednostavno ti daju taj njihov vazduh:
deset dolara za deset udisaja. To je vrlo jed-
nostavno. Zašto pitaš?
Mislio sam da ću se ugušiti.
Onako, rekao sam, hteo sam da znam . . .
Disao sam ubrzano, boreći se za vazduh.
. . . Daju ti, znači, malo njihovog vazduha.
Znam šta hoćeš da kažeš. Ne moraš da izlaziš
napolje, ne moraš da napuštaš sobu . . . Osta-
neš u njoj sedeći za stolom i dišeš . . . Ne treba
čak ni disati, samo čekati. Ne treba ni čekati,
biti miran, sasvim miran i solidaran. Svet će se
slobodno ponuditi svakom, da bude demaski-
ran, neće imati izbora . . . valjaće se u ekstazi
pred tvojim nogama. Da, ceo svet. . . znam o
čemu govorim. Treba biti mudar, to je sve. Ne
treba im dopuštati da uzimaju tvoj vazduh, jer
oni to rade, oni ga kradu od tebe . . . Svi ovi
prodavci vazduha u prljavim mantilima . . .
Nastavi, molim te, Ma je zatvorila oči.
. . . Znam šta treba da uradimo . . . treba da

[218]
otvorimo nase pore. Da ih otvorimo prema se-
bi. Otvoriti pore na koži, na levoj ruci, na
kosi, na noktima, u mislima . . . Otvoriti pore
detinj-stva tako da možemo da gledamo kroz
njih. Hteo bih da vidim sebe kada sam imao
šest godina, kada sam imao dve, kada sam
imao MINUS četiri godine . . . Otvoriti široko
pore, tako da mogu da vidim da moj skelet
ima pore, da moja koštana srž ima pore . . .
Hoču da vidim sve, skroz do druge strane . . .
I stvarno.
Mogu da vidim DRUGU stranu. Sada me i
vazduh prati slobodno, prolazimo zajedno
kroz pore, prati me kao neki dobar drug . . .
Na drugoj strani smo. Ali, šta je ovo? Druga
strana ima zidove, visoke, neprobojne . . .
Srušio bih zidove, ali ne mogu, jači su od
mene. U podrumu sam, okružen zidovima . . .
Hoću da se vratim kroz pore, da se vratim na
STARU stranu, ali ne mogu . . . ne mogu da se
pomaknem. Znaš zašto? Jer više nemam vazdu-
ha. Sve sam slabiji i slabiji. Udaram o zidove,
glavom, čelom . . . polako gubim svest, krv mi
curi u potocima, niz oči i lice, ništa ne mogu da
vidim . . Izg
Izgubljen sam.
Zidovi, izdrkani zidovi, i koraci, dva napred-
tri nazad. I onda. Onda ovaj tip ulazi unutra.
Ne znam odakle. Ima beli mantil, gleda me
prvo u oči. Pomozite mi, hteo bih da kažem.
Pomozite mi, kažem.
On zavlači ruku u moj džep, vadi mi
novčanik. Prebroji sav novac, ćuteći, šest
dolara sve u svemu i kaže
[219]
ŠEST UDISAJA
I ja shvatim gde sam, shvatim da je ovo
NJIHOV magacin, stovarište u kojem čuvaju
svoj vazduh! I znam da neću živeti sledećih šest
dana, ili šest meseci, znam da ću živeti za sle-
dećih šest udisaja.
Kažem mu
Ne, ne želim šest! Ja ne želim da živim, dajte
mi jedan samo da preživim, jedan spasonosni
udisaj . . .
On se smeška jer zna da je kasno, isuviše
kasno, već je stavio moj novac na svoju štednu
knjižicu, spreman je da mi da šest udisaja . .
Već osećam prvi nalet vazduha kako mi pumpa
pluća sve do tavanice . . . boli, ali to mi je
potrebno, osećam se bolje. Hoću da ustanem,
čak sam spreman i da porazgovaram s njim, da
ga pitam za ime, ili za naziv stovarišta . . . ali
ON ME ODBROJAVA! On kaže 5, i ja vidim svoje
detinjstvo jasno, on kaže 4, ja vidim svoju prvu
Ijubav, on kaže 3, ja vidim čisto dan kada sam
maturirao, on kaže 2, i ja vidim tebe i Shelley,
Kita i Libby, i Scotta i još nekog . . .
čije lice nije jasno, on kaže 1, pa se nasmeje i
kaže NULA
On kaže NULA . . . i sve je crno. Ništa više ne
postoji. Tama. Mir. Ništavilo. Zatvorim oči.
Ništa. Otvorim oči. Isto. Ni zvuk, ni boja,
samo ništavilo . . .
Borio sam se za vazduh neko vreme, govoreći
Ništa . . . ništa . . . ništa . . .
Ma je bila hipnotisana. Gledala je kroz mene,
uplašeno, dišući glasno, odzvanjajuće. Morao
sam da odem od nje, osetio sam muku. Opet.
[220]
Slušala mi se neka muzika. Ma je i dalje gledala
kroz mene. Ostala je da sedi pored mene i pošto
sam ja otišao. Pošao sam ka Shelley, mada
nisam želeo da se susretnem s njom. Tih
tridesetak koraka sam putovao više od jednog
sata. Ali, kako sam to znao kad nisam imao
osećaj vremena? I prostor je bio nejasan, ništa
nije počinjalo i ništa se nije svršavalo.
Okean je bio deo mene, ja sam bio na obali
pa je i obala bila deo okeana. Kit je pustio niz
padinu jednu pomorandžu koja se
dokotrtjala sve do mojih nogu.
Pojedi to, rekao je, ako hoćeš da se malo
spustiš.
Trebalo mi je dosta vremena da shvatim smisao
ove rečenice. Kit je stajao na vrhu, posmatra-
jući okean. Podsećao je na pastira koji je
nadgledao svoje stado. Nisam mogao da ga
uključim u svoj film i da utvrdim o čemu raz-
mišlja. Znam da je u njemu postojala neka
muzika, čuo sam je, dvadesetak metara dalje.
Violine, čini mi se. Zaustavio sam se pored
Shelley. Hteo sam da je zamolim da mi oljušti
pomorandžu. Držala je nož u ruci. I druga
Shelley je držala u ruci nešto nalik na nož. Učini
mi uslugu, rekao sam.
Nije me pogledala. Okrenula je nož sebi, tako
da joj je oštrica došla do vrha brade. Počela je
polako da ga okreće. Nisam znao da li joj je
sečivo ušlo u meso. Na bradi i nema mesa,
verovao sam.
Onda se druga Shelley pomakla.
U trenutku kad osetiš užasan bol, kada preraste
sve granice koje si mu sam uspostavio, uspećeš
f221]
da se identifikuješ s njim. Postaćeš Bol i moći
ćeš da kontrolišeš samog sebe. To nije sposob-
nost kontemplacije, to je čista dharma, kharma,
mantra ili nazovi-je-kako-hoćeš filozofija. To nije
ni filozofija, to nije način mišljenja, to je način
osećanja. Bila bih presrećna kada do kraja
života ne bih morala da izgovorim ni reč; ali bih
umrla ovog trenutka kada do kraja života ne bih
osetila ništa.
Da, rekao sam, ne moramo uvek da
pretvara-mo emocije u reči.
Uvek? nastavila je, mi NIKAD ne možemo da ih
pretvorimo u reči. Bar ne korektno. Wittgestein,
Chomsky i ostale drkadžije: pro-pozicija 43 —
reč tucanje je istovremeno i slika tucanja. Da,
ali slika tucanja nema veze s emocijama. Koji
čuveni filmski reditelj je uspeo da pretvori
emociju u dobru sliku i obratno? Bergman?
Antonioni? Ford? Kurosava? Nemoj da se
zezamo . . Ovi sitni kitovi, ovi degenerici jedne
industrije physicus, industrije opticus, oni nam
serviraju napuderisana lica u trenutku kad
žena donosi na svet dete, kad muškarac gine u
ratu, kad siluju maloletnu devojčicu . . . Oni
nam nude emocije za dva dolara po karti.
Hoćeš li da mi učiniš uslugu? rekao sam.
Pogledaj, rekla je, van svih serviranih medija,
van svih bioskopskih sala, van svih stranica
dnevnih listova — ovo je čista emocija . . .
Držala je nož u ruci, vrhom okrenutim
nagore i svom silinom spustila dlan leve
ruke na sečivo. Galeb je kriknuo.
Druga SheIIey se pomakla.
Hajde da pomešamo krv, rekla je.

[222]
Zašto?
Krv se slivala niz oštricu.
Da podelimo emocije.
Šta je to?
Druga Shelley je stavila sečivo na potiljak.
Trefin, rekla je.
Kako se osećaš?
Krvavo, rekla je.
Zašto to radiš?
Pomozi mi da se oslobodim svega.
Prislonio sam joj trefin uz potiljak, čvrsto, i
stavio ga u neutralan položaj. Iza nas se
stvorila senka.
I senke imaju genitalije, rekao sam.
Pritisnuo sam trefin svom snagom. Krv je
šiknula prskajući me po grudima. Galeb je
kriknuo i ruka mi nije zadrhtala. Ispravićeš
mi mehanizam ...
Počeo sam da okrećem trefin. Izvukao sam
ga i na zubu pronašao delić kosti iz lobanje.
Još nije dovoljno.
Polietilenska Amerika. . . počela je . . . polieti-
lenska Amerika 1970-ih, bez zrna pustinjskog
peska, palminog lišća snovačkih boja, bez
divlji-ne lovačkih srca uhvaćenih u zamku
civilizacije, Amerika koja crpi svoje vibracije iz
Ampex traka bitlomanijskog postperioda,
spuštajući halapljivo, mrzovoljno, s nadom, niz
grlo — matematičke laboratorijske droge . . .
LSD-25, IT-290, DMT . . . umesto sode ili
kapljice s potoka planinskog izvora. Izvor . . . i
onda —
Galeb, pička mu materina. Taj izdrkani paper-
jasti govnar, mala loptica od belog perja i
[217]
pohotnih krila, taj deo vazduha koji se ponosno
Šepurio iznad naših glava, to-nepotrebno biće
koje nikad nismo primećivali . . . bio je slobo-
dan. On je bio slobodan da odleti kuda hoće, da
donese bilo kakvu odluku, da se ispiša na nas
iza nekog oblaka, slobodan za sve . . .
Mi smo bili na marginama jednog trenutka
civilizacije, sitni mravi koji se batrgaju u samrt-
ničkom transu, sa kojim dolarom u džepu,
marginalni mravići, trzaji planktona u beskraj-
nom okeanu . . .
Izvor... i onda —
I onda to leto. To leto sam proveo u Veterans
bolnici u Menlo parku, na psihomimetičkim
drogama koje su nas dovodile u stanje . . .
privremene asocijalne psihoze. Plaćali su nas 75
dolara na dan. Davali su nam kapsule i nikad
nismo znali koja je koja . . . Neki put bi to bila
prazna mina, aspirin . . . Neki put . . . to ime ne
mogu da zaboravim . . . neki put bi to bio
DITRAN s kojim sam prolazila kroz jeziva
iskustva. Uvek sam znala koja je kapsula bila
DITRAN . . . Ćebe kojim sam se pokrivala je
počinjalo da raste, dlačice, milioni mikrona
sićušnih vrhova su u talasima padali preko
mene, prvo žutih, onda tamnih, pa crnih . . .
Plafon pada na mene. Panika, ali ipak bez
straha, osećaj prisustva svesti i kontrole. I onda
pritisak na očne duplje . . . Snažan, sve pada
preko očiju i pokriva vidno polje. Pritisak sveta
koji me okružuje. Sve do određene granice kad
stvari postaju lakše, menjaju boju zajedno sa
mnom, oslovadam se tereta i onda, pola-ko . . .
kao u polusnu, osećanje ispražnje-

[224]
nosti, orgazam negde duboko u očnim dup-
ljama . . . Lice! . . .
Doktor se vraća, napuderisani nobelovski ge-
nij, dupe sa diplomom, kroz koje mogu da
vidim. Vidim kroz njega. Jasan mi je. Mišići
na desnom obrazu mu igraju. Zategnuta
koža. Ogledam se na tom licu.
Trzaj svakog mog nerva kao na monitorskom
prijemniku, hiljade telepatona, stotine
hiljada, obećavaju da će žrtva biti zaklana na
njegovom prazničnom stolu.
Ja sam zaglupela žrtva, jagnje . . . On klima
glavom
Vode nisu više tako divlje, kaže.
Pazi: vode više nisu tako divlje! Nedostaju im
destruktivni katatoničari. Sedamdeset i pet
do-lara na dan. Menlo park. Vode u parku
više nisu tako divlje.
Čudno! Prvi put, zaista, mogu da vidim kroz
Ijude, skroz, sasvim.
Ćitate Ii moje knjige? pita.
Čitam vaše knjige još na izvoru.
Izvukao sam nož. Druga Shelley se pomakla.
Nisam gledao u nju.
Zatvorio sam oči još ranije. I video sam sve
jasno. Video sam Gej kako ide ka meni. Imala je
žuti šal, kožnu jaknu i čizme. Trčala je. Nekom
stazom, u podnožju brda, sklanjajući rukama
iznenadne žbunove koji su je udarali po licu.
Video sam i njeno lice: kosu koja se u talasima
dizala i spuštala, prćast nos, usne razvučene u
osmeh. Znao sam da želi da mi priđe, da trči u
ovom pravcu samo zbog mene. Opet je galeb

[225]
kriknuo. Video sam i njene ruke: dizala ih je
iznad glave, sklanjajući visoko šiblje, plivajući
kroz vazduh. Razdaljina se smanjivala. Počeo
sam da zamišljam grozničavo. Video sam i njene
noge: čizme su joj dolazile do kolena, spuštala je
jednu u trenutku kad je dizala drugu, trčala je
svom snagom. Želela je da stigne do mene. Neko
se nakašljao. Razmišljao sam šta ću joj reći kad
se zaustavi i stane ispred mene. Video sam joj i
telo: odskakalo je od zemlje kao gumena loptica,
grudi su najavljivale svoj dola-zak ispod svilene
bluze, neki kaiš se bio razvezao od trčanja. Zbog
čega ona žuri da stigne do mene? Počela je da
pruža ruke jer je bila sasvim blizu. Video sam je
celu: nasme-jane žbunove na nekom planinskom
obronku. Ispružio sam i ja ruke. Sada je već bila
ispred mene, bezmalo da sam mogao da je
dodirnem vrhovima prstiju. Neko se pomakad,
teško vukući noge po pesku. Pružio sam ruke
koliko god sam mogao: osetio sam njene ruke u
svojima. To je bio bol: njene ruke su imale ukus
toplog i ukus krvi, imale su hladan šiljak na
vrhovima koji je pekao i žario moje dlanove.
Držao sam svoje ruke u njenim koliko god sam
to mogao da podnesem. Izvukao sam nož iz
dlana tek kada sam osetio da ću da izgubim svu
krv. Sheiley je išla ukrug oko mene, vukući noge
po pesku.

Hajde da pomešamo krv, rekao sam.

Držali smo dlanove priljubljene jedan uz
drugi, dršćući od zime.
Kako se osećaš? upitala je.

[226]
Hladno, rekao sam. Kako ćemo da
zaustavimo krv?
Ne pomiči se, rekla je.
Kit je došao i seo pored nas. Onda je došla i
Ma. Ćutali su dok smo se Shelley i ja tresli od
zime. Kit je onda rekao Tako ćete otići u
istoriju.
Zaveži, rekla mu je Shelley. Koga još interesuje
istorija? Ja sam već jedanput otišla duboko u
istoriju, ali sam morala da se vratim da doruč-
kujem i operem zube.
Pogledaj, rekla je Ma.
Scott i Libby su ulazili u okean, potpuno goli,
ruku spuštenih uz telo. Išli su korak po
korak, dopuštajući da im se voda prvo popne
do kolena, onda do pasa, i najzad sve do
brade. Jedino ako ovako nastave, ima izgleda
da se okean predomisli.
Bilo je kasno popodne. Sumrak je najavljivao
svoj dolazak preko nekog laganog povetarca.
Scott i Libby su izašli iz vode, dršćući od
zime. Svima je bilo hladno. Shelley i ja smo
još držali ruku u ruci.
Zalazak sunca, rekao je Kit.
Svi smo pogledali u tom pravcu i začas
odleteli tamo. Kada je sunce utonulo u okean,
uhvatilo me neko osećanje nesigurnosti.
To nije bilo to. Kao da se deo mene utopio u tom
okeanu. Shelley je htela da se ljubi, ali su joj
usne bile ispucale, smetale su mi ovakve
nepogodnosti. Pogledao sam dlan, krv se biia
usirila. Nisam bio gladan. Kit je doneo mleko iz
automobila. Ma ga je halapljivo popila, pušta-
jući da joj se sliva niz bradu. Bila mi je od-
(227]
vratna ta bela traka koja je curila niz njen
vrat. Hteo sam da je obrišem, ali nisam
mogao da ustanem. Već je bio mrak. Shelley
je gledala svoj dlan.
Koliko nepotrebne krvi u nama, rekla je.
Zašto govoriš o krvi? upitao je Kit.
Zašto ti govoriš o muzici? upitala je ona. Mi
govorimo o istim stvarima.
Ja ću da vozim, rekao je Kit. Idemo do Santa
Rosae. Znam jedan odličan bar u kojem može-
mo sasvim da »sidemo« s peyote.
DA LI JE SANTA ROSA BILA PRVO ŽENA
PA ONDA POSTALA GRAD ILI. . . Video sam
kako se Scott i Libby pomeraju.
Vodili su ljubav, tu pored nas, na pesku.
Koji bar? upitala je Ma.
EUCALIPTUS, rekao je Kit. Nekad smo tu
svirali, zakljućava se posle ponoći.
Neko je pevao »Pokušavam da uhvatim vetar« u
kolima. Neka stara Donovanova pesma. Sheliey
mi je stavila zavoj oko ruke. Onda mi je otkopčala
šlic, izvukla odande jednog mrtvog puža i spustila
glavu dole. Kit je vozio polako. Mislim da nam je
trebalo dva sata da stignemo do Santa Rosae.
Kod mene se nije ništa promenilo. Shelley je
radila rukom, istovreme-no me upijajući što je
dublje mogla. Znao sam da je tu negde, na pola
puta izmedu mene i njenih usta, bio slomljen
njen ponos. Znao sam da u njoj ne postoje
nikakva čuda, nikakve tajne. Ona je bila ženka,
možda više od ostalih koje sam ovde upoznao, ali
slomljena i, vero-vatno, duboko riesrećna.
Verovao sam da ona ne zna zašto to radi. To je
bio trenutak
[228]
beznađa, trenutak malog priznanja da ju je
život prevazišao. Moguće je da je plakala od
neke tuge, ili je jecala od prevelikog
zadovolj-stva — to meni više nije bilo važno.
Gledao sam nazive ulica u Santa Rosi.
Jedna se zvala Tulupa avenija.
Da Ii je to imalo neke veze sa lalama?
Verovatno meksički naziv za nešto sasvim
drugo. Kit se zaustavio ispred jedne grupice
raznobojnih sijalica.
Na ulazu u bar je pisalo EUCALIPTUS
NIGHT CLUB, sa reklamom za
BUDWEISER pivo.

Odmah se vraćam, rekao je.

Išao je da proveri teren. Bilo koji
sedamnaesto-godišnji pripravnik iz
California State Police mogao je, na osnovu
naših raširenih zenica i usporenih pokreta,
da zaključi da nismo s ove planete.
Kit se vratio i rekao
Unutra je sjajna atmosfera.
Shelley je podigla glavu i pogledala me u oči.
Zakopčao sam šlic i rekao joj
Voleo bih da nastavimo.
Poverovala mi je, mada sam bio daleko od toga da
nastavim sa ovim muČenjem. Izašli smo iz. U baru je
bilo pedesetak Ijudi, raznih godina, pogleda i izgleda,
u dosta pijanom stanju. Seli smo za jedan sto u
uglu, za kojim su već sedele dve devojke. Muzičari su
svirali jazz-svirajšta-hoćešizmedu-rock, imali su i
električnu violinu. Kit ih je poznavao, ovi su sve
vreme pravili neke grimase u pravcu našeg stola.
Violinista se igrao gudalom na bini, kao sa sabljom.

(1229]
Ko si ti? upitao sam Libby koja je sela pored
raene.
Reći ću ti jedanput, odgovorila je.
Devojka za stolom je gledala u zavoj na mojoj
ruci. Shelley je držala svoje ruke ispod stola.
Devojka nije imala više od petnaest godina.
Bila je maloletna za ovaj bar. Ali, koliko
maloletnih ljudi je sedelo okolo? Ko je odlučio
da oni budu maloletni?
Ko si ti? upitao sam devojčicu.
Sharon, rekla je. Šta ti je to? pokazala je na
zavoj.
Imao sam utisak da je jedva dočekala da neko
započne razgovor s njom.
Rukavica, rekao sam. Poslednja moda. Hoćeš
li da igramo?
Nisam znao da li mogu da igram. Nisam znao
da li uopšte mogu da pokrećem noge, da li
mogu da prepoznam ritam koji su muzičari
nesebično proizvodili.
Da, rekla je i gotovo skočila sa stolice.
Imala je mladost u sebi, jebi ga.
Igrao sam s njom neko vreme i onda je
upitao Šta ti tražiš ovde Sharon?
Ja, rekla je, ja sam ovde SVAKO veče.
Zašto? upitao sam.
Ovde se prijatno osećam. Odakle si ti?
U prolazu, rekao sam. Znaš, nastavio sam i ako
to stvarno nisam želeo, treba mi prenoćište za
noćas. Ceo dan smo putovali niz obalu.
Stvarno? rekla je. Mislim da mogu nešto da
uredim.
Nisam sam, nastavio sam, tu je još. . .
Video sam barmena kako joj maše rukom.
[230]
Ostavila me uz kratko izvinjenje. Nešto su
živo razgovarali i ja sam se vratio za sto.
Shelley me pogledala
Uhapsiće te zbog zavođenja matoletnica.
A obratno? rekao sam. Šta se desi ako je
obratno?
Uhapsiće te u oba slučaja, dodala je.
Osetio sam neki prizvuk Ijubomore u njenom
glasu.
To može da me iznervira pod normalnim
okolnostima. Ovo nisu bile te.
Mala me zvala na spavanje, rekao sam.
Nadam se da je pozvala sve nas, rekla je. Na
stolu nije bilo pića. Ustao sam i krenuo ka
šanku da sam donesem. Shvatio sam da u
ovom baru nije bilo kelnerica.
Šta hoćeš? upitao je
barmen. Malo piva, rekao
sam. Dopada ti se mala?
Koja mala? upitao sam.
Sharon, rekao je. Dobro parče? A? iskezio se.
Ne znam o kome govoriš, rekao sam.
Znao sam da se klinka tuca s barmenom, ali
je najbolje bilo nastaviti sa ovom
gluvonemom ulogom.
Znaš na koga mislim, insistirao je.
Da ne misliš, rekao sam, na ovu devojčicu s
kojom sam upravo igrao? Da ne misliš
kakvim slučajem na nju?
Tip nije osetio da se zezam.
Da, rekao je. To je bio prvi i poslednji put da
si igrao s njom.
S ovom devojčicom?! nastavio sam ludilo, pa
ne misliš valjda .. .
(1231]
Bio sam jasan, rekao je. Koliko piva?
Dva bokala, rekao sam. S kim onda smem da
igram? Ima li slobodnih igračica u ovom baru?
Sam sa sobom, rekao mi je zlatni barmen.
Ukoliko ti to predstavlja zadovoljstvo. Bio sam
jasan, je F da?
Bio je jasan.
Pošao sam da mu platim i tek tada je video
zavoj na mojoj ruci.
Isekao si se? upitao je s nekim lažnim
sažaljenjem.
Isekao sam jednog tipa, rekao sam mu.
Nekog govnara, dole, u Stewarts Pointu. Bio
je mnogo Ijubomoran, ne znam zašto.
Spustio sam bokale s pivom na sto i tek onda se
okrenuo. Barmen je još gledao u mene, otvo-
rivši usta i nešto žmirkajući. Bila mi je muka
zbog te devojčice, ne zbog njega. Njena prva
ljubav, tako stoji zapisano u njenom dnevniku,
bio je jedan masni barmen iz noćnog kluba
Eucaliptus. Doživela je svoj prvi orgazam onog
dana kad joj je on obećao medeni mesec na
sanducima punim piva. Gaziia je svojim malim
sandalama po opušcima, gazila je svojom glu-
pošću po devojaštvu, gazila je s nekim neobja-
šnjivim ponosom taj asfalt, tu razdaljinu od
njene kuće do ovog bara, razmišljajući o koktelu
s džinom koji će ilegalno dobiti od njega. A
onda jednog dana
WHODUNIT, MY LOVE
YOUDUNIT, MY LOVE
AND I DO
Nije ni slutila da će jednog dana ovaj bar biti
zatvoren, da će tu svraćati tek po koji zalutaii
[232]
putnik, da ispije svoje hitro pivo i čuje jednu
pesmu iz džuboksa. Onda će i ona, ostavši
potpimo sama, izjuriti napolje iz ovog napušte-
nog bara, uplašena svojom praznom samoćom
i, još više, uplašena strahovitim zvukom koji
pravi igla dok preskače po nekoj staroj ploči.
Hajdemo, rekao sam.
Sačekaj, rekao je Kit. Sada zaključavaju
bar. Muzičari su napraviii pauzu, jedan od
njih, zvao se Little Roger, prišao je našem
stolu i pozdra-vio se s Kitom. Imao je tršavu
kosu bez početka i kraja.
Silazimo s peyote, rekao mu je Kit. Dokle
svirate?
Do dva, rekao je Roger.
Hteo bih da sviram malo.
Uvek, rekao je Roger. Dodi malo s nama,
pozvao ga je za njihov sto.
Scott i Libby su otišli da spavaju u kolima.
Bio sam sam za stolom jer su devojčice bile
otplovile nekud, a Shelley otišla do toaleta.
Počeo sam.
Počeo sam da gubim tle pod nogama. Bio je to
osećaj kao da ispod mojih nogu nema ničeg,
kao da visim na nekoj stolici okačenoj ii
vazduhu, s nogama koje landaraju i
pokušavaju da nadu neko čvrsto uporište. Đio
sam slab. Kao vazduh. Nisam mogao da pijem
pivo, nisam mogao čak ni da pomaknem ruku,
jedva sam otvorio oči na neki glasan uzvik.
I onda me uhvatila, dubre, čežnja. Počeo sam da
čeznem za zavičajem, za nekim toplim krevetom,
Ijudima koje sam poznavao, za ne-kim mirnim
ulicama, za nekim lukama u kojima

[233]
je voda ružičasta sa zalaskom sunca, za
nekim devojkama koje sam ostavio iza sebe,
na brzinu, pakujući se sebično za put. Kakvo
je to kurvinsko osećanje, ta čežnja! Ne
nostalgija, ne patnja zbog toga što si nekud
daleko otišao — to je bila čežnja u najčistijem
obliku: uvek sanjaš o nečemu DRUGOM.
Gde je Shelley? upitao je Kit. Mahnuo
sam rukom u pravcu toaleta. Predite
za njihov sto, rekao je. Otišao sam do
toaleta i viknuo Shelley, uhvatila me
kurva, čežnja.
Čuo sam je kako povraća. Sve zvuke sam čuo
jasno. I odvrnutu slavinu na lavabou.
Ventilator na tavanici. Nju, kako diše kroz
nozdrve. Galamu spolja.
Šta hoćeš? rekla je.
Da ti pomognem.
Ispovraćala se po bluzi. Kiimala je glavom
levo-desnd.
Čežnja, rekao sam.
Kolena su počela da mi klecaju. Opet je tle
otišlo negde u nepovrat. Muka je krenula iz
nogu, preko kolena i butina, do stomaka,
napunila mi grudi, krenula uz grlo i tu negde
stala.
Molim? zagledala se u mene.
Počeo sam da povraćam. Jednom rukom sam se
držao za lavabo. Ona mi se pridružila. Svako je
povraćao svoj deo, ali smo ga bacali jedno
drugom. Ja sam svoj deo bacao njoj pred noge.
Ona mi je uzvraćala, suznih očiju, bledih obraza,
sa ugašenim očima. To je moralo da se završi, ja
nisam imao više šta da ispovratim. Za
(234]
nju nisam znao. Nisam znao koliko je đubreta
u sebi imala. Pod ispred naših nogu je bio . . .
Čežnja, rekao sam.
Stavio sam glavu u lavabo. Lavabo kao velika
porcelanska zdela.
Molim? prestala je da povraća.
Skini to, rekao sam, doneću ti čistu košulju. Još
je stajala na istom mestu kada sam se vratio.
Nije se bila pomakla. Požurio sam je da skine tu
majicu i presvuče se. Ipak sam ja bio u ženskom
toaletu. Bacio sam ispovraćanu majicu u
klozetsku šolju i pustio vodu.
Kakva čežnja? upitala je.
Hajdemo SheIIey, rekao sam.
Odjednom sam osetio potrebu da budem
nežan prema njoj. Bila je to jedna devojčica
sa pegavim zelenim očima, utopljena u
sopstveni lavirint. Poveo sam je napolje. Hteo
sam da je izvedem na vazduh i provedem
ostatak noći s njom.
Hej, rekao je Kit, uvalite se među nas.
Pokazao sam mu glavom ka Shelley. Shvatio
je da nesto nije u redu.
Vratite se, rekao je. Spavaćemo na spratu.
Barmen mi je čak namignuo u prolazu. Bio je
srećan da sam zakačio bilo šta sem njegove
maloletne verenice. Otključao nam je vrata,
prethodno promolivši glavu napolje i
pogledavši niz ulicu.
Seli smo na jedan zid prekoputa bara, pustio
sam je da se ispruži i stavi glavu u moje krilo.
Počela je da se trese i pokrio sam je mojom
košuljom. Napolju je bilo sparno i ona je
nastavila da se trese. Stavio sam joj šaku na lice

[235]
i osetio nešto mokro. Ne znam zašto sam to
uradio. Kit je svirao i ulica je odjekivala od
njegovih orgulja. Ja sam se zagledao ispred
sebe a Shelley je plakala.
TOURISTER KOFERI. NESALOMLJIVI,
JEFTINI, ESTETSKI SAVRŠENI.
. . . I uzmite malo Ritalina, da vas skloni sa
te tahikardijalne ivice . . .
To govori Little Roger, otvara bočicu sa malim
crvenim pilulama i buuuuuum, svako uzima
po jednu, devet sati je, bar je ponovo pim: Kit i
Ma su sišli sa sprata, mala Sharon i barmen,
devojka koja se predstavlja kao Crna Marija, i
muzičari Ken i Slaggs, devojčica Faye koja čisti
bar, rasprema prazne čaše, salvete, stavlja
stolice na stolove i ponovo ih vraća, Scott i
Libby su tu, za šankom, pije se burbon i koka-
kola, devet sati ujutru . . . Tahikardijalna ivica
. . . čega?
Little Roger govori odabranim rečenicama,
doktor medicine koji je preko noći zavoleo
gitaru i
. .. Jerry Garcia me okrenuo ka muzici, treba-
lo je biti činovnik u nekoj bolnici, dr Roger sa
malom ploČicom na reveru, srdačan osmeh za
sve pacijente, solidna plata, bez iznenadenja,
biti zlatan sin, odličan muž .. .
Crna Marija otvara vinsku kartu i pita
prisutne Pivo, vino, jaki likeri, LSD,
psilocybin, mescali-ne, peyote, IT-290,
superamphetamine, Ditran-bombarder, seme
jutarnje slave . . .? Lep izbor, kaže Shelley.
Pa ti i ne znaš, ubacuje se basista Ken, sa ovim
drogama percepcija ti se toliko promeni da

[236]
ĆITAV SVET gledaš iz drugih očnih duplji . .
. jer, koliko je tih stvari kod nas zaključano?
Mi smo zaključani od spoljnjeg sveta. I ovo
su samo . . . ključevi za otvaranje vrata ka
svetu . . .
I onda dode neki drkadžija, doktor nauke i kaže
to su halucinacije . . . ili disocijativni feno-meni,
nastavlja Roger. Oni ga odmah ukalupe i daju
celoj stvari enciklopedijski karakter.
Neko upali svetla na podijumu, kao da je noć,
kao da muzika treba uskoro da počne, neonska
svetla, odjedanput otkrivamo prašinu oko nas,
sitne čestice koje lebde u vazduhu . . .
Neonska prašina. Ćista kalifornijska
neonska prašina, to sam ja pomislio ali je
neko drugi izgovorio,
Slaggs ili Crna Marija.
Prolazimo kroz razne kombinacije zajedničke
svesti, intersubjektivnost, započinjemo asocija-
tivne konverzacije, kao jazz-konverzacije, neko
duva u plastični saksofon kao. Ornette Cole-
man, u stvari, to je jedan monolog sa svakim, ili
bilo s kim, plivajući u jednoj reci reči, sim-bola,
ideja, zvukova. . . klateći se s njima napred-
nazad . .. preskačući prepreke konven-cionalne
logike, skok ovde, skok onde . . . KAD SE NEBO
ZATVORI I POKRIJE TE
TAMA
POČINJE IGRA PUBOVA I DAMA . . .
I muzičari su na podijumu, Kit je za orguljama,
Ken i Slaggs, Little Roger, Crna Marija priklju-
čuje mikrofone. Sharon, Libby i mala Faye silaze
sa sprata noseći kostime i mejk-ap iz sobe za
muziČare. Maskenbal u devet sati ujutru,
[237]
mala crvena pilula sabijena energijom,
ritalin, da nas izvuče sa te tahikardijalne
ivice i osposobi za karneval, odela s leptir-
mašnama, bosonogi, muzika se čuje u
susednom gradu, dame biraju ili ne? Crna
Marija kaže da dame biraju, ali ko je dama?
Libby je sama, dugo se gledamo, hoće li
prići, gde je Scott, niuzika je odlična ...
Gde je Scotl? pitam.
Ona mi obavije ruke oko vrata, s naporom,
ipak je niska. Muzika je odlična i nema
potrebe da mi ona stavlja ruke oko vrata.
Sharon sjajno igra, bolje nego sinoč, barmen
je s njom, ko bi drugi?
Gde je Scott? pitam.
Ne znam, kaže. Nestao je.
Čista kalifornijska neonska prašina pada po
nama. Od podijuma, preko stolova i naših
glava, kroz proreze na nečijoj haljini, ka vrati-
ma. Tu izlazi napolje, ide u pravcu Scotta. Scott
je tamo, kod automobila. Otvorio je auto i po-
šao ka zadnjem sedištu. Sklonio je jednu torbu,
izvukao nesalomljivi piastični kofer i otvorio
ga. Napipao je kutiju zavijenu u plastičnu kesu.
Okrenuo se. Niko ga nije posmatrao. Neki idioti
igrali su unutra uz glasnu muziku, obučeni u
smešne kostime, namazani karminima i tušem,
preko lica.
Nasmejao se.
Onda je otvorio kesu i rukom zagrabio po
kutiji.
Sladoled. Ostatak jučerašnje gozbe. Kit ga je
bio ostavio da ga još jedanput podelimo. Nije
ga trebalo deliti.

[238]
Scott se nasmejao.
Počeo je da Iiže prste. Onda je zavukao glavu
u kutiju i polizao sve do dna. Oblizao je
usne. Zavio je kutiju u plastičnu kesu i
vratio natrag. Niko neče primetiti.
Vratio je kofer na staro mesto i stavio torbu
preko kofera. Smestio se na prednje sedište i
pogledao ka baru.
Zašto me Mika posmatra?
Izašao je iz automobila i prišao baru.
Pogledao je kroz prozor. Maskirani idioti su
još igrali između stolova. Otvorio je vrata i
. . . čista kalifornijska neonska prašina je
pole-tela napolje.
Čestice su sustizale jedna drugu, od
podijuma, preko stolova i naših glava, kroz
izreze na nečijoj haljini, sve do vrata i
napolje u Čudesno jutro.
Gde si bio? upitala ga je Libby.
Samo je mahnuo rukom. Ali,
Ali, zašto me Mika tako čudno gleda? On
ZNA!
Traži okolo nekog, svi su zauzeti, svi igraju,
jedino je muzika slobodna, on bi razgovarao s
muzikom, sastavio bi jednu iskrenu ispovest,
požalio se i priznao šta je uradio, to bar nije
teško, muzika će ga shvatiti. . . ali
BUUUUUUUMMM!!! sladoled eksplodira u
njegovom stomaku, Ritalin i peyote se sudare
na pola puta do glave, nešto ga zakači i odseče
mu noge, obe noge! glava mu ocjleti i počne da
lebdi po baru, on ne može da je stigne, noge su
®u odsečene, ne može ništa da kaže, jezik je

[239]
odleteo s glavom, ostaje na podu, klečeći,
kao neverni sin koji moli za milost. Niko ga
ne čuje.
Mala Faye ga uzjaši ne snajući šta je
posredi. On padne, ispruži se po podu, ona
je na njemu, ciči od zadovoljstva,
maskenbal je i n^ maskenbalu ...
UKRAO SAM .. . kaže joj on.
Ništa ga ona ne čuje. Ovo joj nije prvi karn
u životu, lepo se zabavlja na njegovim led
ona zamišlja da je u čamcu, na Temzi, vozi
sc > pravcu St. Paul katedrale . . . ODVEDI
ME U TOALET. . .
Pokazuje joj rukom zamišljeni tuš, izvlači se
ispod nje četvoronoške, ona ga hvata pod
ruku i klima glavom, ona misli na nešto
drugo, prome-na je u pitanju, dosadno je
voziti se u čamcu po Temzi. ..
ALI, ZAŠTO ME SVI TAKO ČUDNO
GLEDAJU?
ONI ZNAJU?
I odlazi s malom Faye na sprat, držeći se za nju
i ivicu od stepeništa, treba dospeti do tuša,
izdržati još tih desetak metara, onda će
hladna voda rešiti sve, priznaće svima šta je
uradio, ukrao je našu zajedničku stvar, bio
je sebičan . . .
Faye se već skinula i pustila vodu.
DA LI JE HLADNA?
Scott ulazi u odelu, ispod tuša je, ništa ne
oseća, hladne kapljice mu još više smetaju.
Faye ga skida, maskenbal je, a na masken-
balu . . .
Ne, kaže joj on. Nisam na to mislio.
[240]
Ona ga ne sluša, uhvati ga rukama za jaja i
počne da ih gnječi. To boli, ali on ne može da
joj kaže, ona ga je dovela do tuša, bez nje se
nikad dovde ne bi popeo. Oseća njenu ruku kao
čelične maljeve iz mlina koji mrve sve do
najsitnijih čestica ...
Kao maljevi, kaže joj.
Faye to ne radi iz potrebe, vidi se da je
neiskusna, ona je tu, na maskenbalu, i
treba uraditi nešto dostojno toga. U grupi
je, i ako ne bude dovoljno otkačena, više je
neće primati, zatvoriće joj vrata ispred
nosa, ona to ne želi, nipošto . . .
Slušaj mala, kaže joj, uzeo sam peyote . . .
ukrao sam, zato mi je teško. Ukrao sam od
drugara.
Faye ne podiže pogled, spušta njegovu ruku
dole ka njoj.
Igraj se, kaže, biće ti Iakše.
I zoooooooooom, celo kupatilo izlazi iz fokusa,
Faye ispred njegovog lica na pet santimetara,
onda u drugom kraju, desetak metara daleko,
ponovo natrag, kad bi samo mogao da zaustavi
ove optičke skokove! Hteo bi da zaustavi
snimanje filma, on ne želi da snimi taj film,
rukom drži Faye za mali svileni muf, kao dečak
koji zastrašeno uzima u ruku mrtvu pticu.
Ukrao sam, to nije trebalo da uradim. Ovo
je njihova kazna . . .
NJIHOVA KAZNA! to više neće moći da izbije
iz glave, zna da je zaslužio da bude kažnjen,
uzeo je sam iz ZAJEDNIČKE kutije, moraće da
objasni, kad bi mu barem daii šansu

[241]
da se ispovedi i objasni zašto je to učinio i
onda...
Ko je ova devojčica sa mnom? Šta ja tražim
ovde? Zbog čega samo ja snimam film? Ostali
su dole, ZAJEDNO, ovde su me namerno
ostavili da se istopim pod tušem i stvarno
Voda ga rastapa. Koža mu je sve tanja i tanja,
prvo bela, pa onda ružičasta, vene i kapilari se
lepo vide, uskoro će iskočiti krvni zrnci na pod,
neće imati šta više da ih drži, koža nestaje jer se
topi kao sladoled ...
Zaustavi to, kaže.
Faye prestaje da gnječi njegova jaja.
Ne to, kaže, zaustavi tuš.
Daleko je slavina, Faye opet izlazi iz fokusa,
odlazi skroz u dubinu kadra, da Ii će uspeti
da dosegne slavinu rukom, mnogo je mala,
svileni mufić se više ne vidi, okrenuta mu je
leđima, dupence kao mehurić i
Sve staje. Koža je spašena, ostalo je još
nekpliko tankih slojeva koji drže kapilare i
krvna zrnca da se ne prospu. Ali, film se
nastavlja, devojčica se okreće i zuuuuuuum,
tu je ispred njega.
Šta si ukrao? pita ga.
Oseća da je potrebno da s njom razgovara,
treba se ispovediti.
Bio sam sebičan, kaže.
Nemoj to više da radiš, kaže mu Faye.
NEMOJ TO VIŠE DA RADIŠ! sve je oprošte-
no. Ona ga shvata, i drugovi će ga razumeti,
to nije ništa, trenutak slabosti, hteo je da
uradi nešto sam, hteo je da započne
inicijativu . ... Ti ne voliš žene? pita ga Faye.
[242]
Hteo bi nešto da joj odgovori, aii ne zna šta.
Mlada si, najzad izusti.
Faye se nasmeje i pokaže mu zube.
Imam puno iskustva, kaže.
Koliko . . . imaš godina?
Opet izlazi iz fokusa . . . treba zaustaviti ovaj
film, gotovo je s tim, oprošteno mi je . . .
Trinaest, kaže ona.
Bestidno raširi noge dok se sapunja, polako
to radi, nigde ne žuri, ceo život je pred njom,
koliko sapuna, koliko , ..
I mufić uđe u kadar, opet. Prvo mutno, nejasno, iz
delića, kao embrion, lepljiv i žitkast, masa bez boje i
oblika, paramecijum posmatran kroz mi-kroskop,
telašce koje pliva kroz vakuum i sve upi-ja u sebe. .
. onda počinje da raste, ipak tu postoji jedan
određeni oblik, nešto nalik na dve spojene usne,
jedna duplja prepuna beličaste sluzi i . . .
to narasta i narasta, on to ne može da kontroli-
še, film mu se oteo i snima sam sebe. Vidi kako
njena vagina narasta do neverovatnih razmera,
šupljina u tamnoj šumi, kao mračna pećina
koja upija sve u sebe i nikog ne pušta napolje,
šupljina ima prvo 30 pa onda 300 godina i to
više niko ne može da zaustavi. . . od arhetipa
do kataklizme, ona narasta u jedan džinovski
sunderaski organ sa zidovima od lepljive mase,
3.000 godina, sve je utkano u ovu grandioznu
šupljinu, svaki muškarac sveta je dao svoj
prilog, iskustva su utisnuta na zidovima . . .
Prestani s tim, kaže.
Faye odloži sapun. Iz partera se čula muzika.
To je samo obični sapun, pomisli Scott.

[243]
 KAD SE NEBO ZATVORI I POKRIJE TE
TAMA,
POČINJE IGRA PUBOVA I DAMA . . .
Dole svi igraju kao da su pomahnitali. Neke
spodobe u kostimima, galamdžije koje ne
znaju za meru, muzički degenerici. . . ali NE,
to su ONI, moji drugovi, oni treba da mi
oproste! I Scott prvo prilazi meni i Libby, vidi
se po očima da ne zna ko je taČno ko, govori
ispred sebe nadajući se da ćemo ga svi čuti.
Uzeo sam malo sladoleda, kaže, UKRAO
sam, izgubio sam osećaj odgovornosti,
sasvim malo sam uzeo ali me odalamilo . . .
Znam, kažem mu.
ZNAŠ?! iznenaden je više nego što sam oče-
kivao.
SVI ZNAJU?
Svi znaju i to nije važno, kažem.
Spašen je. Niko mu zbog toga ne prebacuje.
Vidi se da je srećan, hoće da učini neko
dobro delo, da nam zahvali za razumevanje i
drugar-stvo. Počne da kupi čaše sa stolova,
hoće da uvede neki red u baru. I naravno
traaaaas, stakla mu ispadaju u pravilnim
razma-cima, sve to putuje do poda, on čak
može da posmatra svaku čašu posebno kako
žuri ka podu, kako se okrene u vazduhu i
zasvetluca, vidi svaki delić stakla, mogao bi
čak pogledom da sve to pokupi i sastavi opet
u čaše, ali niko od njega to ne traži, on će to
rukama, treba se sagnuti i pokupiti deliće .. .
Kupi ih ubrzano i steže u šaci kako mu ne bi
nijedan staklić ispao, nešto ga zaboli na trenu-
tak, on još jače skupi šake, vidi i neku tamnu

[244]
tečnost na podu, ostatak nekog soka,
paradajza, možda, neko od gostiju je pio Bloody
Marry sinoć, ko li je to bio? Libby ga odvodi iz
sobe, ruke su mu skroz krvave. On sad misli
da je to kazna, neko od nas ga je kaznio,
paranoja broj 1, toga će teško da se oslobodi
Libby je s njim, oni se poznaju, ona će da
razgovara s njim, da ga previje i onda će doći
kod nas da otvori vrata, jer neko sumanuto
kuca na vra-tima — Dva policajca ulaze
ležerno. Muzika ne prestaje, oni gledaju okolo,
ispituju unutraš-njost. Srećom, Scott nije tu,
nema krvi i po-grešnih poteza.
Šta je ovo? pita jedan.
Maskenbal, kaže Kit.
Ozbiljno? pita drugi.
Vidi se, kaže Kit.
Ovaj bar ne radi preko dana, kaže prvi.
Nemate dozvolu za rad.
Koji rad? pita Faye naivno.
Ti znaš na šta mislim, odgovara policajac.
Ti? zaćudi se Faye. Otkad smo mi na ti? Ja
sam ipak dama.
U redu, odgovara policajac. Šta se ovde
dešava, damo?
Probamo, kaže
Faye. Šta probate?
Pozorišnu predstavu. To nije zabranjeno, zar
ne?
Predstavu? kaže policajac.
Sutra gostujemo u San Francisku, kaže
Faye. Nemamo mnogo vremena.
Znaći, pozorište? kaže drugi policajac.
Da, kažemo svi uglas. Bar vi imajte razume-
[245]
vanja. Ionako radimo besplatno.
Klimnuli su glavom i odšetali. Prvo jedan pa
onda drugi, ili obrnuto. Faye je zatvorila
vrata za njima.
I muzičari su nastavili, Kada smo uvežbali
reči, zapevali smo zajedno, na početku tiho,
onda sve glasnije
KAD SE NEBO ZATVORI I POKRIJE TE
TAMA
POĆINJE IGRA PUBOVA I DAMA . . .
Scott se vratio, oseča se dobro, kaže, paranoja je
odneta kao rukom, jedino mu smeta, čini mu se,
u baru ima neke prašine, koja, valjda od
neonskog osvetljenja, izgleda kao . . . neonska
prašina, čista kalifornijska neonska prašina i
pada svuda oko nas, preko naših glava, stolova,
kroz prorez na nečijoj haljini i dalje sve do . . .
EXCEDRIN ASPIRINI PROTIV GLAVO-
BOLJE. DELUJU ZA DESET SEKUNDI.
. . . A sada, to moram da kažem u slučaju da
me ovde neko ne poznaje, ja sam Harry
Maxwell Wheeles, čovek koji priča o kriminalu,
gangsterima i zatvoru. Imam 68 godina, tačnije,
toliko ču imati 28. avgusta. Od ovih 68 godina,
proveo sam više od trideset VIŠE OD TRIDE-
SET po svim svetskim zatvorima: San Quentin,
Bonamora, Sing Sing — tamo sam bio kad su
Rozenbergovi pogubljeni — Dartmoor, Cen-
tralni zatvor Pretoria . . . Trebalo bi mi mesec
dana da nabrojim sve zatvore u kojima sam
bio. Ne želim da na to skrečem pažnju. Bio sam
u kući smrti pune tri godine . . . TRI GODINE U
KUĆI SMRTI SING SINGA, ĆEKAJUĆI DA
UMREM KAO POBESNELI PAS . . .

(246]
Sedimo u podrumu vina, u Napa Valley. Tu je
desetak ljudi, uglavnom lokalnih pijanica, koji
redovno dolaze ovde na besplatnu degustaciju.
Vlasnici podruma, braća Gallo, dopuštaju gosti-
ma da popiju koliko god mogu: ovi ljudi, kao
Harry Maxwell Wheeles, privlače goste i čini se,
uvek su tu, čak i prilikom sklapanja važnih
poslova. Primakao sam se da ga bolje čujem.
. . . sad i to moram da vam kažem, ja nemam
nikakvo obrazovanje. Sve što znam, pokupio
sam s ulice i iz zatvora. Ne želim da skrećem
pažnju na to. Bio sam ja u Oksford-koledžu,
pazite, ovo je božja istina . . . bio sam tamo
minut i po, dok nisam nagazio nogom na alarm
ispred univerzitetske kase, pa sam morao da
pobegnem odatle glavom bez obzira . . . Da, to
je što se tiče mog obrazovanja i Oksford-kole-
dža. Ja sam notoran gangster. Deset godina
sam radio za AI Caponea. Moj brat je sudija u
Chicagou. Mogu da vam dam jedan savet,
slušajte pažljivo WheeIesovu filozofiju: danas u
svetu postoje samo dve vrste Ijudi — oni koji su
već bili u zatvoru i oni koji tamo treba da
odu . . . Toliko za večeras. Popijte svoje piće i
recite laku noć stražaru u hodniku. Nazdravim
mu čašom.
Ti imaš raširene zenice, kaže mi. To je odličan
argument za nešto, zaboravio sam za šta . . .
SheIIey se nasmeje. Svi počinju da uživaju u
ovome.
Onda je iz dubine sale, verovatno iz samog ugla
podruma, od stola za kojim su sedeli već dosta
pijani jedan 'čovek i jedna žena, mislim da je
odatle, došao On. Mogao je imati nepunih pet
(247]
godina i bio je besprekorno odeven: kosa
zalizana, na razdeljak, tamnoplavo odelo i maš-
na, kupljeni verovatno u lokalnoj dečjoj radnji
prilikom poslednjih božićnih praznika, cipele
pedantno očišćene, sa uredno zavezanim maš-
nama, minijatume ali po obliku sasvim identič-
ne onakvim cipelama kakve su nosili stariji.
Prišao je našem stolu, bojažljivo se
oslanjajući o naslone stolica na kojima su
sedeli Kit i Ma. Oni ga nisu primetili. Prišao
im je s leda, a ovi su bili okupirani
bombastim Wheelesovim rečenicama.
Pogledao je u mene u jednom trenutku i brzo
spustio pogled. Ko si ti? upitao sam ga.
Al, rekao je, ne pogledavši me.
Šta radiš ovde Al?
Ne znam, odgovorio je.
Pogledao sam još jednom u pravcu odakle je
AI bio došao. Čovek i žena su pili vino iz
boce, preuzimajući je jedno od drugog,
neshvatljivom hrzinom.
Sedi Al. Sedi malo s nama.
AI je prišao i prislonio se ovlaš na moje krilo.
Imao sam utisak da ne želi da izgužva svoje
svečano odelo.
Ko si ti? upitao me.
Ja sam vozač jednog malog autobusa, rekao
sam.
Šta bi ti voleo da postaneš kad odrasteš?
Ne znam.
Kako, ne znaš? Zar nisi o tome razmišljao?
Nisam, rekao je. Ja imam TEK pet godina.
Pa i to je nešto Al, i to je nešto. Kada sam ja

(1248]
imao pet godina, ja sam već znao da ću
postati šofer malog autobusa.
Gde ti je autobus? upitao je.
Napolju, rekao sam. Nije imao kravatu pa
nisam mogao da ga uvedem unutra. Uvek
neki problemi sa autobusima.
I ti nemaš kravatu, rekao je.
Stvarno. Sva sreća što ja nisam autobus.
Onda se naglo uozbiljio.
Hoću, rekao je spustivši pogled, hoću da
piŠkim . . .
Svakako, rekao sam. To ćemo da uradimo za
čas posla, Al.
Uhvatio sam ga za ruku i poveo napolje. Nisam
želeo da stari drugar A1 piški u nekom
podrum-skom klozetu pored nekog
unezverenog alkoho-ličara. Hteo sam, to je bio
važniji razlog, hteo sam da mu pokažem mali
autobus koji sam vozio. On je stao uza zid,
otkopčao prvo sako, onda šlic, i počeo da piški.
Nisam hteo da ga uznemiravam, ali Al'je prvi
počeo
Znam šta ću da budem kad odrastem.
Šta Al? upitao sam radoznalo.
Biću televizor, rekao je.
Kako ti možeš da postaneš televizor AI? na-
smejao sam se.
Završiću školu, rekao je. Završiću školu za
televizor.
I šta ćeš onda da radiš?
Onda ću da puštam samo ono što ja hoću.
Kad nie neko uključi, ja puštam samo one
emisije koje se MENI dopadaju.
I tako ćeš da zarađuješ za život?
12491
Da, rekao je.
Zakopčao je šlic i sako. Pogledao je ka našem
automobilu na parkingu. Tvoj autobus?
upitao je.
Da. Zar nije iep?
Mnogo mi se dopada, rekao je. Zar ti nisi hteo
da postaneš televizor kad si bio mlad?
Pravo da ti kažem, Al, upravo mi sada pada
na pamet, mislim da sam i ja to žarko želeo.
Misiim da sam patio zbog toga što nisam
postao televizor. U stvari, svi klinci iz mog
grada su patili zbog toga što nisu postali
televizori. Tek sada sam . . .
Koji je tvoj grad? upitao je.
Moj grad nije odavde. Daleko je i uopšte nije
iz ovog kraja.
Hajdemo, rekao je Al, tresem se kao da imam
gruznicu.
Groznicu, Al.
Bio mi je smešan taj stari drugar Al. Izgledao
je kao mali čovek u ovom odelu. Zamišljao
sam ga, dok smo ulazili unutra, kako jednog
dana stvarno, na nekoj velikoj svečanosti, A1
prinia diplomu univerziteta i postaje televizor.
Video sam ga kako pakosno gleda prema
drugarima okolo, kako čeka na prvu ruku
koja če ga uključiti i kako će on, s
neskrivenim zadovolj-stvom, početi da emituje
sebe, svoje snove i svoje detinjstvo.
Biće to najlepši program na svetu, Al, glasnO
sam rekao.
Unutra je Wheeles rušio naše iluzije.
. . . nema više mozga, nema se tu više mozga.
Ništa na spratu, samo u suterenu, u nogama . . .

(25t)]
Živimo u veštačkom svetu i, primetićete, u
ovoj eri plastike i polivinila, žene sa velikim
grudima imaju mali mozak, a žene sa malim
grudima . . sam bog zna da nemaju ni trunke
mozga. Šta pušiš?
Kit mu dodaje cigarete.
U zatvoru sam pušio, kaže, cigarete
napunjene vunom iz madraca. U ratu sam
pušio suvi čaj, listove okolnog drveća . . .
Šta pijete?
Pijem ono što mi treba. Treba mi piće . . . reći
ću vam odmah i zašto. Ja sam lachikoe . . .
lachikoe nije boem. Boem je osoba koja radi da
bi živela, ali ne živi da bi radila. Boeni je
imitacija bitnika. Sto procenata bitnik je samo
bedna imitacija Ciganina. Ja sam kralj lachi-
koea, kralj Cigana. Ja sam ono što svaki čovek
pokušava da bude . . . S ove dve ruke ja sam
uspeo da sebi probijem put do dna.
Gde stanujete?
Svaki put, nastavlja Wheeles svoj tok, svaki
put kad se molim bogu shvatim da se
obraćam samom sebi . . . Hteo bih da vam
ukažem na razliku između ludila i normalnog
stahja: ako idete po gradu i razgovarate sami
sa sobom, odmah će staviti na vas ludačku
košulju. Ako idete po gradu s vašom ženom i
vi joj nešto govorite celo poslepodne a ona vas
uopšte ne sluša, vi ste savršeno normalni.
A droge? Gde su droge na vašoj listi?
Samo kad se sve zatvori nada mnom. Ne, ne
zatvara se kuća nada mnom, ljudi se zatvaraju.
Dvadeset i šest dana kao dobrovoljni mentalni
slučaj u sanatorijumu . . . kao zamorče. Kljukali
|2511
su me po tri puta dnevno, sintetikom. Prvo ti
popuste svi mišići, onda ti razum skroz
popusti ... ne marihuana, ne braon lišće s
groblja, injekcije i sintetika. Teraii su me i da
onanišem pred njima četiri puta dnevno,
kako bi ispravili neku grešku u njihovim
knjiga ma. . . daj cigaru.
Nisam znao kad se zatvara ovaj podrum.
Moguće je da je Wheeles spavao u njemu i
ujutru nastavljao.
. . . šta je sa mnom? pitam doktora. Ja sam
psihopata? Ne, kaže on, ti si sociopata. U čemu
je razlika? U čemu je ta kurvinska razlika? Ne
znaju ni oni. Doktor mi je rekao da mu ne
postav-ljam ovakva pitanja, nije imao spreman
odgovor na njih. Još nije imao diplomu.
Kit i Shellev nisu mogli da zaustave smeh.
Nikad nisi mogao da šetaš po gradu bosonog,
nastavio je. ONI to nisu dozvoljavali, to je bio
početak ludila, govorili su. Imao sam prijatelja,
zvao se Samuel Sam, bio je irski Arapin sa
Jamajke, jevrejski buda, on je lebdeo kroz
vazduh bosonog samo da ih iznervira. Hapsili
su ga deset puta zbog toga. Mogu oni tako da
se zezaju sa Englezima, ili Francuzima, ilt čak
Eskimima, ali jednog dana ako krenu sa ovim
svinjarijama da zezaju Cigane, odleteće u vaz-
duh. Mene niko ne sme da gura jer zna da
nikud ne moram da stignem. Mogu li da
pozajmim tvoj upaljač na nekoliko dana? obra-
tio se Shelley. Moram da ga imam za venčanje,
svatovi paze na to.
Ona mu je bacila upaljač, pokrivši usta rukom.
Hvala, rekao je. Fasada sve bolje i bolje
(1252]
izgleda. Vi ste mladi, imate još dosta vremena.
Nadam se, nadam se da ćete uskoro otići u
Englesku da tamo obrazujete svoju dušu. Na-
dam se da ćete pOsIe toga otići u Nemačku da
tamo obrazujete svoje emocije. Nadam se da
ćete posle toga otići u Holandiju i tamo se
udaviti ... Ali, pre toga, skinite sve reklame koje
su vam ugravirane po mislima i odeći. . . Kada
ste došli u Kaliforniju?
Kada sam došao? Ne znam koliko je sati bilo.
U to vreme je grožde raslo po krovovima
kuća, vinom smo punili točkove automobila.
Došao sam ovde 1984. godine da preuzmem
celu stvar od Georga Onvella. On je u to
vreme takođe bio bitnik i skitnica. Ja sam
napravio ime tek kad je on umro . . . Treba
mi jedna dobra košu-Ija za fasadu. Imaš
jednu dobru košulju na par dana?
Imam, rekao sam. U automobilu je.
Lucky Luciano je bio sa mnom u Sing Singu.
Bilo je tamo najmanje dvadeset tipova iz
Bruklinskih Ujedinjenih Ubica. Deset godina
sam radio za Caponea . . . tri godine kao vozač
kamiona, tri godine kao telesna garda, tri
godine kao kurir. .. jednog dana je A1 poslao
po mene, kaže mi kad sam ušao u sobu: Dete,
uzmi ovaj paketić sa ivice stola. Sta je, Al?
pitam. Beži s tom lovom, rekao je, to ti je plata
za sve što si uradio za mene. Zašto, Al? pitam,
nisi zadovoljan sa mnom? FBI je pred vratima,
mislim da se ovog puta neću izvući. Dao mi je i
prsten, za uspomenu. Prodao sam ga London-
skom muzeju pre šesnaest godina. Imaš tu
košulju?

[253]
Otišao sam do automobila i izvadio jednu
belu košulju sa tankim plavim prugama.
Namerno sam odabrao ovu.
Hvala, rekao je. Fasada izgleda sve bolje i
bolje. Prekosutra je venčanje, znaš.
Laku noč, rekli smo mu maltene svi uglas.
Uputili smo se ka izlazu. Nismo znali kuda
idemo, ali smo znali da je već kasno da
bismo ostali na jednom mestu.
Laku noć, rekao mi je mali AI.
Namignuo sam mu. Onda se on ispravio,
okrenuvši se Wheelesu
Do videnja, gospodine, rekao mu je i pošao
ka svom stolu.
Slušaj, gotovo je ovaj viknuo na Ala, molim
te da me ne zoveš gospodinom. Ti nemaš
ništa sa mnom.
AMC PACER. AUTOMOBIL KOJI TREBA DA
KUPITE DANAS DA BISTE GA VOZI-LI
SUTRA.
Shelley je prva počela. Dok smo stajali na
jednoj benzinskoj pumpi, na ulazu u
Berkeley. Nas nekoliko je pošlo do toaleta,
pitali smo dečka
Gde je toalet?
i on nam je po ko zna koji put poslao onaj
prezrivi pogled
Upotrebljavate toalet, a uzimate benzin za
samo šest dolara
dok je Shelley ostala pored kola, podigavši
sa zemlje jednu zaboravljenu kanticu, sprej
sa žućkastom metalnom bojom i, ne
razmišlja-jući mnogo, napisala je drhtavom
rukom, duž leve strane busa
(1254]
IM BUS — INTERPLANETARNA MISUA
I onda smo Kit i ja, Scott i Libby i Ma» zastali
ispred jedne radnje na Adison-bulevaru i kupili
desetak kantica sa raznim bojama, nekoliko četki
i kesu žute boje. Niko nije imao ništa protiv.
Svako je farbao automobil svojom bojom.
Dogovorili smo se da ne ispisujemo reči
i parole, kako ne bismo privlačili pažnju
polici-je, ali bilo je dozvoljeno da svako
nacrta ono što želi. Ostala je rečenica koju
je Shelley prva napisala
Interplanetarna Misija
samo ju je Scott pojačao plavom bojom. U sedam
sati uveče naš auto je već liČio na nešto. Bio je
oivičen srebrnom bojom, pri dnu i na vrhu, u
crnim kvadratima su stajale naše slike, kao
nevešti portreti koje je Libby uradila, zad-nji deo
je bio sasvim beo i imao je samo jednu lovorovu
grančicu po dužini, Ma je to bila nacrtala. Moj
deo je bio žut, u produžetku onoga što je Shelley
prva uradila: dve planete, kao dva različita sveta,
i dve nacrtane glave koje povezuje samo jedna
tanka nit misli. Sve je to izgledalo nevešto, ali
dosta jezivo. Auto više nije bio ono na šta smo svi
navikli: bio je obeležen i trebalo je izdržati
poglede radozna-lih prolaznika. Sada su oni
gledali unutra i s pravom se pitali kakva je to
interplanetarna misija posredi. Libby im se
isplazila nekoliko puta. Jezik u službi misije,
dosta dobar izgovor. Svi smo oprostili Scottu za
sladoled. Niko to više nije pominjao osim njega.
Nismo slučajno ofarbali auto. PoČeli smo da se
umaramo jedno

(1255]
od drugog, promena, ona najprimitivnija,
bila je neophodna.
Nisam uopšte razgovarao sa Shelley. Nisam
joj postavljao pitanja. Tačnije, ona mi nije
odgova-rala.
Libby i ja smo pokušali da uspostavimo
neki kontakt, ali nije išlo. Mi smo svi za nju
bili divni Ijudi.
Halo, mama? Libby ovde.
Nisam te odmah poznala po glasu. Odakle
zoveš?
Nisam daleko, mama. Čudi me da me nisi
odmah prepoznala.
Šta radiš? Treba li ti nešto?
Mama, uvek me pitaš iste stvari . . .
Plašim se za tebe. Ne znam s kim si i šta
radiš . . .
Mama, Scott je sa mnom. Nemaš razloga da
se brineš. Sve je u najboljem redu. Sem
toga, s nama su neki divni ljudi, treba da ih
upoznaš, tako su interesantni, pričaju o
muzici i umetno-sti, vrlo su obrazovani, i o
pozorištu, tako se lepo osećam s njima . . .
Divni Ijudi. To je bio izraz u to vreme. Svaka
majka se plašila samo toga. Mogao si joj reći
lopov ili falsifikator, sportista ili lovac na
miraz, šahista ili homoseksualac, čak Crnac ili
pekar, sve je to bilo ok, to je sjajno društvo . . .
ali kad pomeneš divne Ijude, keva je zatvarala
slušalicu i hitno slala policiju da joj izbavi
kćerku iz ruku . . . koga?
Divni ljudi su puŠili hašiš, srkali vino iz karton-
skih čaša, uzimali seks kao jutarnje pranje zuba,
razgovarali o nebitnim stvarima i stalno nešto
|256]
filozofirali.. . Divni Ijudi su bili napast, obe-
leženi tipovi, neradnici, otpadnici, zakržljali
revolucionari, s prezirom prema
materijalnim dobrima. Kćerka je gubila
vreme s divnim Ijudima, zaglupljivala se,
prstom su pokazivali na nju, postajala je
divan čovek družeći se s njima . . .
U Berkeleyju je u to vreme postojalo bar pedeset
ofarbanih automobila ili autobusa, tako da niko
na nas nije obraćao pažnju. Vozili smo se ukrug i
najzad svratili u KIPP'S, omiljenom sastajalištu
lokalne studentarije. I tamo je bilo na stotine
divnih Ijudi. Otišli smo da ne bismo povećavali
prosek divnih Ijudi koncentrisanih na jednom
mestu. Predložio sam da odemo u Ber-keley
Stage Company pozorište. Nisam znao šta su
imali na repertoaru, to i nije bilo važno, hteo sam
da vidim da li je John tamo.
Sto je prekriven otpacima, rekao je jedan
glumac sa scene dok smo ulazili.
Nije bilo dekora, prazna scena, dva glumca
i jedna glumica, osvetljeni s par reflektora.
To je bilo sve. Dvadesetak Ijudi u publici.
Nisam ni-kog prepoznao u mraku.
Sto je prekriven otpacima, ponovio je glumac.
Šta je ovo? upitao sam nekog pored sebe.
Proba, odgovorio je glas iz mraka.
Proba. Odličan naziv za dramu.
Šta se proba? pitam.
Novi komad, kaže tip.
Ne znam da li se zeza.
Prestali su da probaju stari komad?
Tip ćuti.

(257]
Sto je prekriven otpacima, uporno kenja ona
sa scene.
Skloni ih, kažem.
Neko se nakašJje.
Svetlost se popali, kratka pauza, šansa da se
osmotre lica u publici. Desetak sjajnih
ribetina. u prednjim redovima. Niko ih ne
gleda sem mene.
Šta tražimo ovde? pita Kit dok ulazimo u
garderobu.
Tražim Johna, kažem, trebalo bi da je ovde.
Znaš Johna? pita Kit momka u plavom
sakou. Johna?
Jonh, zvani Dr Vickers, kaže Kit. Brzo govori i
još brže glumi.
Otišao je on, kaže plavi sako. Nije više s
nama Gdje je sad? pitam.
Plavi sako se nasmeje.
Na ranču je. Sada su svi tamo.
Hoćeš da pređemo na engleski? Kit je postao
nestrpljiv.
Kod Sama Sheparda, ovaj je najzad progovo-
rio. U Miil Valleyju.
Hvala, rekao mu je Kit.
Hvala, rekao sam mu ja.
Uzeli smo tuce sendviča i dve flaše vina u
obližnjoj radnji. Prodavac mi nije dopustio da
telefoniram od njega, nikad nije siguran s
razgovorima na daljinu, tako nešto mi je
rekao. Sam? rekao sam, je li to kauboj Sam?
Ko je to?
Mika ovde.
Zdra-vo. Odakle se javljaš?
Iz govornice, u Berkeleyju sam. Mislio sam da
[258]
svratim do tebe, ali nemam tvoju adresu.
Dolazi, rekao je. Nađi olovku i zapiši, ja ne
stanujem u gradu, znaš. Na ranču sam.
Uzeo sam krejon od Shelley i počeo da
zapisu-jem podatke po vratima govornice.
Ideš autostradom 101, onda uhvatiš prvi, pazi
prvi izlaz za Mill Valley. . . kada uđeš u grad,
naići ćeš na Miller aveniju. . . skreni desno na
Miller i vozi pola milje dok ne stigneš do Mollino
ulice .. . onda skreni levo . . . popni se skroz do
vrha, tu ćeš da vidiš reklamu za
MM club. . . onda skreni levo, malo niz
brdo. . . ostavi kola ispred table CASTLE
ROCK ranč . . . odatle moraš peške ka kući,
ima staza koja vodi na levo i jedna koja
obilazi ranč . . . podi levo . . .
Nisam znao da je ovoliko komplikovano. Ispi-
sao sam bio pola zida od govornice.
Nisam sam, dodao sam. Neki drugari su sa
mnom.
Nema veze, rekao je. Ovde je do malopre
padala kiša.
Nisam znao zašto mi je to rekao. OVDE nije
padala kiša.
Vidimo se za jedan sat, rekao sam mu.
Trebalo nam je više od tri sata da stignemo
do njega. Potpuno smo bili izmešali leve ulice
s desnim skretanjima. Valjalo je ipak poneti
sa sobom taj zid od govornice.
Bilo je oko desetak automobila i nekoliko
motorcikla parkirano pored uzane staze koja
je vodila ka ranču. Nekoliko konja je slobodno
šetalo okolo. Par tabli je stajalo okolo kuće,
mala upozorenja za slučajne prolaznike
[259]
FILM U PROCESU
Z A L A Z A K SUNCA JE S DRUGE STRANE
DA LI STE PROŠLI TEST KRUPNOG PLANA?

Unutra su snimali film. Bilo je više od

dvadeset ljudi, za jednim okruglim stolom i
nekoliko njih, koji su šetali okolo.
Snimili smo oko 45 sati kolora, rekao mi je
John.
Ovde smo već dve nedelje.
Kakav film? upitao je Kit.
Film . . . bez naslova. Živimo zajedno, u
komu-ni i,. . . svaki dan dokumentujemo,
registruje-mo na filmsku traku. Nema
početka, nema sadržaja . . .
Odakle lova? rekao sam.
Otišlo je već oko sedamdeset hiljadarki...
uglavnom na razvijanje. Nemam pojma ko
finansira . .. Zar je to važno? Ko snima?
nastavio je Kit.
Svi. Svi smo i glumci i kamermani i
dekorateri i . . .
Znam, rekao sam. Zajedno ćete i da gledate
film.
Sam nas je pozvao da ostanemo u komuni. Hteo
je da damo svoj prilog filmu, svako od nas u
krupnom planu, priča životnu storiju, stvar-nu
ili izmišljenu. Mogli smo i da vodimo Ijubav, svi
zajedno, tu na celuloidnoj traci. Hranu ćemo
pripremati zajedno, kuvani kupus sa mesom,
pite od jabuka ili trešanja, kafu i vino. Spava gde
ko stigne, niko nema svoj krevet, i Bob Dylan je
bio tu, spavao je u štali, tamo je kom-ponovao
pesmu Sarah, za svoju bivšu ženu,

[2601
dolaziii su i tipovi iz CBS, zainteresovani su da
vide šta se ovde dogada, nešto se kuva, Mi-chael
Douglas je svraćao, Francis Ford Copolla je
kuvao spagete za sve nas u prošlu nedelju,
dovešće i Brandoa, sada snimaju APOKALIP-SU,
snimićemo film i tek onda ćemo praviti scenario,
nešto kao obrnut proces, montiraćemo ga svi
zajedno, glasanjem, razmenom mišljenja, dosta
je s tim autorskim sranjima, Peter Framp-ton
nam je pevao preksinoć, snimili smo ga za neke
muzičke numere, znaš ovog dečka Što sa-da
peva...
Upoznaj me s ljudima, rekao sam.
Ljudi oko stola su bili potpuno nezaintereso-
vani.
Mogao je da uđe John Wayne na belom
konju, oni ne bi ni konja primetili.
Sam je pozvao jednog dečka rukom.
Max, rekao mu je, pusti nam malo filma.
Koji deo? upitao je Max.
Bilo šta.
Max je dovukao nekoliko rolni i zavrteo je
prvu.
Ugasi svetlo, neko je rekao.
Ne treba, odgovorio je Sam.
Upoznavao sam se s ljudima preko platna.
Nije loše.
Moje ime je Hermit, rekao je jedan pustinjak s
bradom do pasa.
Bio je u krupnom planu i kamera je mirovala.
Kada sam imao sedam godina, izgubio sam se
u jednoj knjižari. Čovek koji je držao knjižaru
nije bio čarobnjak. Nije bio tronogi gavran na
maslačkovoj strani planine. Bio je, naravno,
|261]
Jevrejin, penzionisani trgovac jedne izdavačke
kuće. Bio je torpedovan u severnom Atlantiku
i tamo je plutao danima sve dok ga smrt nije
ostavila na miru. Imao je miadu ženu, srčani
udar, VOLKS -WAGEN i kuću u Marin okru-
gu. Voieo je radove Richarda Aldingtona i
Edmunda Wilsona. O životu je naučio sve još
u šesnaestoj godini, prvo od Dostojevskog,
onda od kurvi iz New Orleansa. Ja sam se u
njegovoj knjižari bespovratno izgubio. . . Daj
nešto drugo, rekao je Sam.
Max je promenio rolnu.
Sam Shepard je pričao o Hermitu, ono što on
misli o njemu, sporim rečima, gledajući u
kameru i povremeno spuštajući pogled.
. . . Otišao je u šume, u istočni Oregon, da
seče novogodišnje jelke. Sekao je drveće,
spavao na kuhinjskom patosu, kuvao i tucao
jednu staru Indijanku od 160 kilograma. . .
Indijanka je imala dve kćerke bliznakinje, ali
ga je toliko izmučila da njemu nije padalo na
pamet da napada i kćerke . . .
Sekao je drveće jer je bio bez prebijene pare i
čekao je da naiđe trenutak kad može da ih
proda u gradu.
Evo divne jelke, gospodo.
Koliko?
Deset dolara.
To je mnogo.
Imam divnu jelku za dva dolara, gospođo. U
stvari, to je polujelka, ali ako je prislonite uz
orman, neće se videti koliko je visoka. Uzeću
je.
Izvolite gospodine. . . kažete da treba da sahra-
|262]
nite tetku sa novogodišnjom jelkom u sanduku?
Ona je tako htela? Imate li mere mrtvačkog
sanduka kod sebe? Odlično. . . imamo divne
kovčeg-jelke na onoj gomili levo. . .
Najzad je rasprodao sve jelke i otišao u San
Francisco, naručio je jedan sjajan ručak, uzeo
bocu »Jack Danielsa« i potom sišao u
Fillmore, gde je našao mladu Crnkinju i odveo
je u memljivu sobu Albert Bacon Fall Hotela.
Uju-tru je svratio do jedne radnje i tamo
kupio penkalo za trideset dolara, sa zlatnim
vrhom. Pokazao mi je to penkalo istog dana i
rekao Piši ovim, ali ne pritiskaj mnogo jer
pero ima zlatan vrh. . . i onda
i onda je Sylvia počela da govori o sebi,
kamera je nevešto prošetala do vrata i tamo
zatekla nasmejanu Sylviju, sa morskim
školjkama na ušima.
Penkalo sa zlatnim vrhom, nastavila je ona,
počela sam da sanjam intenzivno od svoje
trinaeste godine. . .
I tako ukrug. Četrdeset i pet sati filma.
Max, rekao sam, hvala ti. Drago mi je što
smo se upoznali.
Kuda ćete? upitao je Sam.
Niz drum, rekao je Kit.
Koliko dugo ste već na drumu?
Par dana, ili par nedelja, zaboravio sam.
Spavajte ovde noćas, ukoliko nemate drugi
plan.
Mislili smo da odemo do grada, da slušamo
neki jazz.
Možda ćemo u Monterey, rekao je Scott.
U Monterey?
(263]
Zašto ne, rekao je Kit, to je samo dva sata
vožnje.
Ima više, rekao je Sam.
Ima više, ponoviia je Shelley.
Dva sata, rekao je Kit.
Ne možes da stigneš odavde u Monterey za
dva sata, rekla je Ma.
Sam nas je otpratio do automobila. Kit je već
bio za volanom.
Srećan film, rekao sam.
Nije ništa rekao. Smejao se dok je Kit
okretao automobil. Znao je ono što smo svi
mi u kolima slutili: greške ne postoje.
KODAK INSTAMATIC AMERICANA SU-PER
30, KAMERA I APARAT ZA SVA-KOG.
POKLON ZA VAŠE NAJDRAŽE KO-JI ĆE
VAM SLIKOM UZVRATITI LJU-BAV ...

Stigli smo u Monterey za manje od dva sata,

Kit je izašao iz automobila i rekao Jebite se.

Gde smo? upitala je Libby.

U Montereyju, rekao je Scott.
Već je bio mrak. Ulice su bile prepune
prolaz-nika, reklame su svetlele bacajući na
nas stotine kilograma neona. Bilo je toplo.
Hajdemo do mojih, rekao je Scott. To je
dvadeset minuta odavde. Kit se vratio u
kola.
Ne može za dva sata?
Može, rekla je Ma. S tobom može i za dužinu
misli.
Vozi u Pebble Beach, rekao je Scott. Tamo
su matorci.
(264]
Pebble Beach? rekla je Shel!ey. Oni MORA
da dobro žive. .
Nisam siguran, rekao je Scott. Ne bih voleo
da se menjam s njima.
Pebble Beach je bilo naselje na samoj obali
okeana. Bilo je ograđeno, zatvoreno nekom
žicom, tako da smo morali da prođemo pored
jednog tipa na ulazu.
Kuda? upitao je.
Wren, rekao je Scott.
Da pogledam, rekao je tip i krenuo ka svojoj
kućici.
Vratio se i zagledao u nas
Niste na spisku. Kakve veze imate s njima?
Ja sam njihov sin, rekao je Scott.
Da pogledam isprave, tip je bio hladan kao
James Stewart.
Otišao je ponovo do kućice i odande telefo-
nirao.
Zadržao se dosta dugo.
Nema nikog, rekao je.
Nemoj da me zezaš, rekao je Scott. Ja idem
u svoju kuću. . .
Nema nikog u tvojoj kući, rekao je tip.
Pa JA ću biti tamo kad stignem. Onda me
pozovi telefonom i možemo da pričamo do
mile volje.
Scott je otvorio vrata automobila. Tip je
ustu-knuo i spustio ruku ka pištolju. Imate
ključ od kuće?
Da, rekao je Scott. Svi u automobilu imaju
po jedan primerak.
Moram da idem s vama, James Stewart je
bio uporan. Ne poznajem vas.
|265]
Ko ste vi? upitala ga je Libby.
Ja?
Pa ne poznajem ni ja vas, rekla mu je
zalupivši vrata od kola.
Tip nas je pratio biciklom, prethodno je
zaklju-čao ulaznu kapiju, telefonirajući
nekome dosta nervozno.
Tek kada smo stigli ispred kuće, James
Stevvart mi je postao jasan. To nije bila
kuća, to je bio zamak.
Svetla su bila pogašena, jedan lampion je
osvetljavao ulazna vrata i malu tablu na kojoj
je pisalo
WREN
Tip je saćekao da Scott otključa vrata.
Uđite na jedno piće, pozvali smo ga.
Hvala, snuždio se kad je utvrdio da nismo
lopovi.
Izvinjavam se za proveru.
Padni mrtav, rekla je Libby.
Tip je uzjahao bicikl i požurio da otključa kapiju
nekom drugom stanaru. Ovde su se ljudi mnogo
patili s tim ulascima u vlastite kuče.
Tek kad smo ušli u predvorje, primetio sam koliko
smo svi prljavi. Shelley je izgledala kao kasirka iz
bara SMAK SVETA. Ja sam se navikao na svoj
lzgled i ovo predvorje s belim tepihom mi nije
nimalo išlo na živce. Kit i Ma su bili podjednako
masni i izgužvani. Libby je već bila u ovoj kući, to
se primećivalo, njen umor se dosta dobro uklapao
u ležernost ušuškanih soba. Seli smo u dnevnu
sobu i Scott je odmah doneo piće. Otvarao je i
zatvarao jedan frižider koji je bio ugraden u zid,
vadio

(266]
kocke leda, ubacivao u čaše kriške limuna . . .
Telefon je zazvonio i on je objašnjavao d$setak
minuta nekom sagovorniku kako je on SIN a ne
OTAC i kako je, eto, svratio da vidi svoje
matorce posle toliko vremena. . . Očigledno je
bilo da se radilo o susedu koji je video upaljena
svetla i pomislio da su se matorci vratili i da će
ga pozvati na piće.
Ali, vi svratite na piće u svakom slučaju.
Shelley i Ma su otišle na tuširanje. Postojalo
je nekoliko različitih tokova u ovoj kući, hteo
sam sve da ih snimim ali sam se plašio da to
nije moguće. Kit je puštao muziku. Libby je
otišla u kuhinju da spremi nešto za jelo.
Trebalo mi je bar četiri kamere da snimim
sve to. Četiri paralelne radnje.
Uključivati kamere postepeno ili istovremeno?
Dakle
Shelley i Ma su otišle na tuširanje.
Pebble Beach, rekla je Shelley. Ovo su neki
lovani.
Ko ih jebe, rekla je Ma skidajući sandale.
Gde su peškiri?
Shelley je otvorila plakar u kupatilu.«Bilo je
najmanje trideset uredno poredanih peškira
unutra.
Bacila je jedan Ma.
Hoćeš ti prva? upitala je.
Svejedno je, Ma je bila mrzovoljna. Zajedno
ćemo.
Shelley se skinula i stala ispod tuša.
Imaš nešto . . ., rekla je Ma.
Šta?
Imaš modricu na levoj butini.
(267]
 Gde? rekla je Shelley.
Pogledaj, Ma ju je uhvatila za butinu.
To nije ništa, rekla je Shelley.
Kako ništa? nastavila je Ma rukom nagore.
Udarila sam se, rekla je Shelley upitno
gleda-jući Ma.
On te udario?
Ne, rekla je Shelley. Sama sam se udarila.
Zašto bas tu? Ma je zaustavila ruku.
Nikad ne možeš da predvidiš gde ćeš da se
udariš.
Smeta ti? upitala je Ma.
Šta?
Ništa, rekla je Ma.
Idi do kraja, rekla je Shelley.
Prvo treba da nađemo početak, Ma je
spustila ruku.
Shelley i Ma su otišle na tuširanje. Kit je
puštao neku muziku. Libby je otišla do
kuhinje da spremi nešto za jelo. U deset sati
smo svi bili prilično pijani. U tom trenutku
nam se i učinilo da čujemo zvono.
Ostavio sam ključ u vratima, rekao je Scott.
'Deset sekundi kasnije.
U sobu su ušle jedna devojka i jedna žena.
Izgledale su bezmalo identično, s tim što je
Nancy, tako se predstavila, bila dvadesetak
godina mlađa.
Ovo je moja keva, Scott je pokazao na
stariju ženu.
Ovo je Nancy, moja sestra.
One su bile očarane što nas vide. Rukovale
su se sa svakim po petnaest puta. Odmah
su sele da šikaju piće s nama.
(268]
Gde je tata? upitao je Scott.
Oh dragi, ti ne znaš.. . tata je u Ev-ropi. Ima
već dve nedelje kako je tamo. Kakav to lep
miris dolazi iz kuhinje?
Libby je tu (oh toliko si nas obradovao što si
nju doveo), ona sprema večeru (da li joj treba
pomoć, hrana se naiazi na pedeset različitih
mesta u stanu?), svratili smo samo na sat-dva
(dragi, zar nećete ovde da prenoćite, to bi bilo
ravno uvredi?), u prolazu smo. . .
Shelley se vratila u sobu, imala je samo
gaćice na sebi.
Treba da nađemo početak, rekla je Ma i
pustila vodu.
Izvinite, rekla je Shelley, nisam znala da još
nekog ima u kući.
Mama se rukovaia i s njom.
Da li ste pronašli plakar s čistim peškirima?
On te udario? upitala je Ma.
Primetio sam da mama pije više od svih nas.
Nancy joj je dolivala piće čim bi ova
ispraznila čašu, ne izustivši ni reč, kao da
su bile u nekom uhodanom dogovoru.
Uplašio sam se da nam ne nestane piće.
Pazi, prazna flaša, rekao sam.
Dragi, rekla mi je mama, u podrumu postoje
SANDUCI. Nancy, hoćeš li da doneseš još
pića?
Ja ću, rekao sam. Dajte mi samo mapu da
stignem do podruma.
Nancy je već bila na vratima
Hoćeš da mi pomogneš?
Silazili smo kroz neke prostorije, paleći i gaseći

|269]
svetla, smejući se na pogrešne korake niz
ste-penice, pevajući glasno
EVO ME, NA PUTU OPET
EVO ME, GORE NA SCENI
EVO ME, IZIGRAVAM ZVEZDU OPET ENO
ME, ODLAZIM, OKRENI STRA-NICU ...

Bob Seger, rekla je. Odakle znaš tu pesmu?

Ja sam Bob Seger, rekao sam.
Nancy je imala dugačku kosu, bila je
mnogo mršava, ali s Iepim Iicem i pravilnim
telom. Podrum je bio zakrčen sanducima i
praznim flašama. Vino je ležalo na jednom
dugačkom staklu, bilo je više od hiljadu
boca. Koje si ti godište? upitala je.
1948.
Izvadila je jednu bocu s vinom na kojoj je
pisalo nešto na francuskom. Pored toga je
stajao datum. . . 1948.
To me ne interesuje, rekao sam joj i uhvatio je
za ruku. Tu flašu vina sam popio još na
rođenju. Ko si TI?
Nancy, rekla je.
Šta radiš za Ijubav? upitao sam
je. Ništa, rekla je i spustila glavu.
Šta radiš sa svim ovim sobama?
Nije me razumela.
Spavaš sama? U ovolikoj kući?
Ja imam svoju sobu, rekla je. Šta ćemo da
pijemo?
Šta pije mama?
Dodala mi je neke flaše i krenuli smo uz
stepenice.
Zašto si me pitao šta radim za ljubav?
(270]
Hteo sam da budem Ijubazan. Nisam želeo
da te pitam s kim se tucaš? Nasmejala se.

Najzad da neko pocne da brine o meni, rekla

je-
Krenula je da ugasi svetlo i onda se
okrenula To ti je devojka?
Ne verujem, rekao sam. Nisam je nikad
pitao. Ova kratko ošišana? nastavila je
misleći na Ma. Ne, ona sasvim sigurno nije
moja devojka. Zašto pitaš?
Imaš nešto. . . rekla je Ma.
Šta? upitala je Shelley.
Učinilo mi se da si s njom, rekla je Nancy.
Ličite.
Moguće je da ti i ja ličimo.
Ti i ja?
Ili smo bar počeli da ličimo jedno na drugo
u ovom podrumu.
Često odvodiš ljude u podrum?
Ne baš često, rekla je stavivši jednu flašu
između nogu dok je gasila svetlo na ulazu u
kuhinju.
Libby je bila tamo, spremajući neko
nerazgovet-no jelo.
Sendviče, rekao sam. Mogla si da napraviš
sendviče umesto ...
Gotovo je. Misliš da mi je prijatno ovo
zezanje?
Ja ću da nastavim, rekao sam.
Nancy je odnela piće u dnevnu sobu. Završavao
sam jelo koje je Libby bila započela. Bio je to
specijalitet mog neodgovornog ponašanja. Mu-
zika je bila isuviše glasna. Kit je birao ploče.
1271)
 Šta ti radiš za ljubav? Nancy je promolila
glavu. Donesi jednu čašu, rekao sam. Hteo
bih s tobom nešto da razgovaram.
Donela je flašu i dve čaše. Skupljala je kosu
pozadi, jednom rukotn, drugom je nazdravljala.
Šta radim za ljubav? Ništa. Stvamo ništa. Stvar
je u tome što sam ja homoseksualac.
Nije se pomakla.
I moj prvi mladić je bio homoseksualac, rekla

Onda je podigla glavu i nasmejala se

U tom slučaju, zasto XI brineš za mene?
Hočeš da probaš ovo? pokazao sam na
jedan kraj rastegljivog makarona.
Prišla je i uzela ga. Mijackala je neko vreme,
klimajući glavom.
Dobro je. ZaŠto ti n<£ probaŠ?
Probaću.
Dodala mi je testo presamićeno preko prsta
njene ruke. Nisam rriogao da ga progutam
iz jednog cuga, ostatak m i je slobodno virio
iz usta i padao preko brade.
Zašto ti ne probaš? rekao sam.
Prišla mi je i počela da jede onaj deo koji mi je
visio niz bradu. Odjectanput smo imali dva kra-ja:
jedan u njenim i jedan u mojim ustima. Stajali
smo tako, nasred kuhinje, usta uz usta, telo uz
telo, Iudost uz ludost,
Bila je mala.
Gladna sam, rekla J e [ ponovo započela sa
igrom.
Umočila je špagete u sos od paradajza.
Bila je mala.
Pojeli smo pola večer^ a da se nismo dodirnuli.
|272]
To je bio najteži deo: dodirnuti se, značilo je
upropastiti ceo doživljaj, svesti stvar na obične
špagete s ukusom sperme. Imali smo nagoveštaj
jedne Fieste Eroticus, ako ništa drugo, bez reči,
s dosta crvenila na ustima. Pitao sam je što sam
hladnije mogao
Gde je tvoja soba?
Na spratu, rekla je.
To je bio dobar podatak za nekog agenta FBI.
Na spratu je bilo najmanje deset soba.
PiŠe na vratima »Nancy«. Zašto pitaš?
To me je podsećalo na one kučice za pse na
kojima je pisalo Ben ili Lesie.
Došao bih kod tebe nočas. Da popijemo
neko piće.
Klimnula je glavom.
Nemoj ništa( da piješ više. Imam nešto bolje.
Izašli smo iz kuhinje govoreći o skorom
posku-pljenju benzina.
Kako je? rekla je Shelley kad smo ušli u sobu.
Nisam znao na šta misli.
Kako ide to kuvanje?
Jelo je veoma ukusno, rekao sam. Pitaj Nancy.
Ova je klimnula glavom, oblizujući usne.
Kit je igrao sa Scottovom kevom. Mislim da je
ovo njoj bila prva igranka u poslednjih 150
godina. Još je bila zadržala neki osećaj za ritam
jer je Kita gazila po nogama u ravnomernim
razmacima. Libby nije bila u sobi. Scott je
razgledao porodični album, pokazujući nam, s
vremena na vrme, sebe dok je bio 3, 5, 6 i 19.
Počeo sam da razgledam taj album ne bi Ii
utvrdio kako je Nancy izgledala kad je imala
isto toliko godina. Nje nije bilo na fotografijama,
(1273]
Gde je Nancy?
Ona ima poseban album, rekao je. Hoćeš da
ti donesem?
Doneo je jednu knjigu u kožnom povezu koja je
imala najmanje 50 kilograma. Jedva sam je
smestio na kolena. Unutra je bilo više od
hiljadu fotografija. To je bila Nancy od rodenja
pa sve do jutros, činilo se. Izgledala je bolje, pre
godinu dana, recimo, kao da je bila punija i
okruglija, sa lepo uredenom frizurom. Na ne-
kim fotografijama je bila u kupaćem kostimu:
na svakoj od njih se bila podbočila desnom
rukom o kuk, kako bi izgledala izazovnije. Neki
tipovi su bili na fotografijama u otvorenom
automobilu, sa psom na zadnjem sedištu.
Okean je uvek bio drugačiji, na svakoj slici.
Htela sam, Nancy je stala iznad mene, da se
fotografišem svakih pet minuta ceiog svog
života. Onda bih jednog dana mogla da
prole-tim kroz sve te slike i posmatram sebe
kako rastem.
Zatvorio sam album u trenutku kad mi se
učinilo da sam je video kako će izgledati kroz
dvadeset godina. Prišao sam Shelley. Idem
da se prošetam.
Idem i ja s tobom, rekla je.
Hteo bih da budem sam, nastavio sam. Otišao
sam do obale. Bilo je hladnoodjedanput, morao
sam da se vratim do automobila i uzmem
jaknu. Otišao sam do obale i legao na pesak.
Probudio sam se tek u tri sata ujutru. Bolela
me kičma i okean je urlao kao da je pobesneo.
Vrata su bila zaključana. Tri prozora na spratu
su bila osvetljena i nadao sam se da je
(274]
Nancy budna. Počeo sam da zviždim. Nancy je
izašla na prozor. Pokazao sam joj mimikom da
su vrata zaključana i da mi treba ključ. Sišla je
dole i otvorila vrata. Bila je obučena, kao kad
sam je ostavio sinoć.
Zašto ne spavaš?
Zašto ti ne spavaš?
Popeli smo se do njene sobe. Primetio sam
da je odmah zaključala vrata za sobom. Ja
ne mogu da spavam, rekla je.
Na stolu je stajao jedan projektor za
slajdove, uključen, i oko trideset kutijica sa
slajdovima. Zidovi su bili prekiveni njenim
fotografijama: neke su bile toliko uvećane da
su zauzimale po pola zida. Nije mi bilo jasno
zbog čega bi neko razgledao slajdove u tri
sata ujutru. Zašto to radiš?
Prolazim kroz nešto, rekla je puckajući prstima.
Prolazim kroz neke stvari . . . Da li je moguće da
neko ubrizga u tebe 1969. godinu i da ti s lakoćom
prolaziš kroz nju? Ja sam sad tamo . . .
u 1969.
Šta vidiš?
To je fotoinduktivnost . . . sposobnost da
razvi-ješ negativ pre nego što si napravio
fotografiju. I SVE je mutno. . . nikad neću
moći da izoštrim sliku.
Ubrizgaju mi 1969. godinu, stave mi Anitu
Ekberg u prvi plan, tako da ne mogu da
vidim ništa IZA . . . zbog njenih grudi.
Postoji tehno-loški haos tamo, u 1969.
Šta je posredi?
Radimo na različitim talasnim dužinama, iz-

(275]
vini. Radimo na drugim frekvencijama . . .
ho-ćeš malo?
Izvadila je ispod jastuka jednu kesicu s belim
prahom.
Šta je to?
Cocain, rekla je.
Stavila je kesu na sto, pored malog ogledala
na kojem se nalazio žilet.
Jednu ili dve linije? upitala je.
Imam dve nozdrve, rekao sam.
Izvadila je malo tog belog praha iz kesice i
stavila ga na ogledalo. Razdvojila je prah na
dve gomilice i onda počela da ih izdužuje u
dve tanke, ravnomerne linije. Zašto baš
1969? upitao sam.
Zbog toga — okrenula je glavu na stranu kako
ne bi oduvala prah sa ogledala — zbog toga što
oni tako žele. Uvek te primoraju da budeš tamo
gde oni žele. Oni su ti koji ubrizgavaju podatke
u tebe, zar ne?
Oni?
Pa, ljudi. Ali, ne ovi. . . oni pravi Ijudi. S druge
planete, s druge galaksije. Ljudi koji su još
netaknuti.
Zašto LJUDI?
Bića . . . u redu, ali neka druga ŽIVA bića.
Kako praviš kontakt s njima?
Ja ne pravim kontakt, oni stupaju u
kontakt sa mnom.
Dođi, rekla je.
Uzeo sam ogledalce i prineo ga nozdrvama.
Zatvorio sam jednu nozdrvu slobodnom rukom i
polako udahnuo. Promenio sam položaj i uradio
isto to s drugom nozdrvom. Odmah sam
(276]
osetio gorak ukus u ustima, u ždrelu, na
onom mestu gde su se disajni putevi
sastajali s nepcem. I ništa više. Samo gorko.
Vratila je kesicu ispod jastuka i olizala
preostala zrnca praha sa ogledala.
Stave ti nekog u prvi plan koji pokrije sve . . .
Prošli put sam imala Tennessee WiIIiamsa na
ulazu. Stajao je tamo satima sa onim njegovim
tramvajem i sa onim njegovim željama, ništa
nisam mogla da vidim jer je sve pokrivao. Nije
čak dopuštao ni svojim homoseksualcima da
mu se pridruže. Čim ti ubrizgaju nekog, taj
neko odmah postaje sebičan . . . taj neko se
koristi našom nemoći selektivnosri i okupira
sve naše moždane ćelije, ne razmišljajući o
tome da je preopteretio naše fotoinduktivno
kolo. Kad se neki idiot zalepi za tebe, teško da
ćeš ga izbaciti iz glave . . .
Šta onda radiš? upitao sam.
Jednom su mi čak ubrizgali celu aferu
Watergate, u flešu, za samo petnaestak se-
kundi. . . trebalo je da rešim SVE za samo
četvrt minuta . . . koliko likova, akcija,
para-noja!

Kako se oslobađaš od toga?

Zabacim glavu unazad i pomislim na Micka
Jaggera. Onda sam shvatila . . . shvatila sam da
ćemo jednog dana iscrpsti sve ove mogućnosti za
bekstvo, da ćemo istrošiti protivmodele . . .
Zamisli koliko je tinejdžerki zvaio u pomoć Micka
Jaggera u trenucima depresija? Zamisli koliko su
orgazama one položile na njega, zamišljajući ga u
svojim izgužvanim posteljama! Tu ne postoji
ekonomska kontrola, protivmo-

(277]
deli su već sada iscrpljeni. . . svaki drugi
muškarac u Vijetnamu je zamišljao Rackel
Welch u trenutku dok je ubadao bajonet u
telo neprijatelja. Ona je morala da se istroši!
Zbog čega bi ona danas izgledala tako
loše . ..? Uvek će postojati protivmodeli.
Da, ali će se sve brže i brže trošiti! Nastaće
haos jer više neće biti mogućnosti za
bekstvo, više neće biti duhovnog izlaza . . .
Šta je u tom projektoru?
Tražila sam nešto iz 1969. Negde postoji
kratak spoj . . . ili fotografije lažu, ili su mi
ubrizgani netačni podaci. Postoji neki
raskorak, zbog toga mislim da u 1969.
postoji tehnološki haos. Pogledaj . . .
Ubacila je jedan slajd u projektor: Nancy u
krupnom planu, poluosmeh, kosa joj
zaklanja pola lica, čini se da je bilo
vetrovito. Ko je ovo? upitala je.
To si ti.
TO NISAM JA!
To si ti iz 1969, rekao sam.
To uopšte nisam ja . . . pogledaj usta, kosu,
pogledaj oci. . . pogledaj pažljivo tu osobu.
Kakve to veze ima sa mriom? To nisu moje oči,
nisu moja usta, ništa na toj slici nije moje . . .
to je neko ko je pokušavao da me imitira 1969.
To je NEUSPELA imitacija jednog sloja moje
ličnosti. Zbog toga mi ubrizgani podaci
izgleda-ju Iažnim . . . zbog toga je antimodel
MORAO da bude iscrpljen. Znaš li gde je ova
moja imitacija bila u ovom trenutku? Počela je
da se smeje.
Na školskom odmoru, sa jednim bubuljičavim
(278]
tipom, Kenom Asheyjem, iz susednog
razreda! Pogledaj, molim te . . .
Izvadila je slajd i nastavila da se smeje. Čini
mi se da je njen smeh odzvanjao dosta
jezivo po ovoj kućerini.
Možemo da budemo tiši, rekao sam.
Zašto? iznenadila se.
Probudićemo celu kuću.
Oni se nikad neće probuditi. Oni spavaju i po
danu, dok prelaze ulicu, dok vode Ijubav, dok
potpisuju čekove po samouslugama. Taj san
traje. Zbog toga i plaćaju milione psihijatrima,
samo da bi ih ovi probudili! Taj san nema ni
početak ni kraj, tu nema buđenja . . . da li se
ti plašiš mene?
Zašto bih se plašio?
Tačno, dodala je, sada radimo na istim
frekven-cijama. NADAM se da smo na istim.
Hoćeš da proverimo?
Klimnuo sam glavom. Bilo mi je svejedno, za-
pravo. Nije mi se spavalo, plašio sam se da ne
napravimo toliku buku od koje bi se cela kuća i
okolni susedi probudili. Bilo je . . . nisam znao
koliko je tačno sati. Izvadila je dva toki-voki
aparata i izvukla im antene. Nisam znao šta je
htela s ovim, ali mi se dopadao njen način. Imala
je energiju, lažnu, svakako, to je bio cocain a ne
ona, ali mi se ipak dopadala ova igra u njenoj
sobi. Dodala mi je jedan aparat i otišla je u drugi
ugao. Stajali smo tako bez reči neko vreme. Hteo
sam nešto da je pitam, ali mi je pokazala prstom
da ćutim. Pogledao sam kroz prozor: samo što
nije svanulo. ProjektOr je bio uključen i hteo sam
da ga

(279]
Nemoj, prošaputala je. Okreni ga ka meni.
Ovo je pravi slajd, pomislio sam.
Ovo je pravi slajd, rekla je. Bez antimodela,
bez lažnih imitacija. Ovo sam ja. Kako ti se
dopada slajd?
U boji je, rekao sam. U prirodnoj boji.
Hoćeš li da razgovaraš sa mnom?
Da, rekao sam. Hteo bih da te upoznam.
UkljuČila je svoj aparat. Čulo se neko šištanje,
ali je ona okretanjem dugmeta na poleđini uspela
da ga utiša. Ja sam uradio isto. Postojao je jedan
preklopnik na prednjoj strani za koji nisam znao
čemu služi. Crveno dugme, sa strane, služilo je
za uključivanje prijema, odno-sno za
prebacivanje za emitovanje.
Ko će da počne?
Ja ću, rekao sam i pritisnuo crveno dugme.
Čekao sam dok nije potpuno ovladala tišina
u sobi.
Ovde M., rekao sam. Da li me neko čuje?
Ovde N., rekla je, čujem te.
Mogu li nešto da pitam
N.? Izvoli.
Kako izgledaš?
Kako izgledam?
Opiši mi kako izgledaš. Ja te ne vidim, a
želeo bih da te upoznam.
Ni ja sebe ne vidim. Ovde gde sam ja ne
postoje ogledala. Zar ti nije dovoljan moj glas?
Sve što mogu da vidim je tvoj glas . . . zar to
nije čudno?
Nije čudno. Zamisli slepca na plaži, koji se
kupa pored nage devojke. Sve št može da
vidi je njen glas. Šta on zna?
(280]
Kako mogu da dodimem tvoj glas?
Ne radi se o dodiru.
O čemu se radi?
O pravom upoznavanju.
Reci mi, onda, nešto o sebi.
Na početku. . . pre nego što je početak
počeo . . . mnogo pre toga, kad je svemir sma-
tran samo snom ludog čoveka. . . pre nego što
je Ijudska noga kročila u Shangri-Ia . . .
postojao je samo Devojčin glas. Niko nije
mogao da čuje Glas jer niko nije postojao.
Trebalo je da se pojavi neki čovek, neko ko će
prvo otkriti svemir. Kada je najzad taj dan
došao, kada je Devojčin Glas postao umoran
od dozivanja, Jedan Čovek ga je čuo... To je
bilo na samom početku. Išao je prema glasu,
mada nije znao kome taj glas pripada, nije
znao ni da postoji Devojka, neko ko se
razlikovao od njega ... I Čovek i Glas su se
podjednako umarali. Niko ne zna koliko je
godina prošlo, koliko stoleća . . . dok se Jedan
Čovek i Devojčin Glas nisu sreti. Nikog nije bilo
da ih posmatra. Ničeg nije bilo da se vidi, ali su
se oni ipak susreli. Čovek se zaljubio u Glas i
više nije bio sam. Iz glasa se prvo rodila
kćerka, pa onda sin, pa kćerkina kćerka, pa
opet sin . .. i tako sve dok se ja nisam rodila.
Hodala sam po zemlji, puštajući glas da
slobodno luta, ali me niko nije čuo. Niko me
još nije čuo .. . Napravila je pauzu.
šta si još hteo da znaš o meni?
Zbog čega. . . razgovaramo ovako polako?
Zbog čega ne govorimo o nama? Nije li ovo
samo . . .
(281]
Zato što smo na srednjim talasima. To je
AM. Kada se prebacimo na ultrakratke, sve
će biti drugačije .. .
Zbog čega postoje dve vrste talasa?
To su kanali. To je postojanje u dva nivoa.
AM je usporeni kanal, to se uglavnom
koristi za sećanja na detinjstvo. Kao ja u
1969. sa onim bubuljičavim tipom. AM se
koristi samo prili-kom rodenja i prilikom
smrti. FM je život. Ovaj toki-voki je AM/FM .
. . može da se kombi-nuje.
Kakva je promena?
Misliš prebacivanje? To je bezbolan prelaz.
Jedino što se na FM kanalu živi brže.
Koliko brže?
Dvostruko brže, otprilike. FM je nastao kasni-
je, kad su Ijudi shvatili da je AM kanal postao
zapušen. Isuviše je sve to bilo sporo .. . sećanja
na detinjstvo su uvek usporena. Prošlost je
uvek usporena. Zbog toga i postoje kombino-
vani aparati, AM/FM, zbog toga što ne možeš
da postojiš samo u jednom nivou. Ne postoji
sadašnjost bez prošlosti, i obmuto . . .
Šta se desi ako sad prebacimo aparat na FM?
Vraćamo se na ono što smo bili do malopre.
Možeš li da . .. zaboraviš na sadašnjost
ukoliko ostaneš isuviše dugo na AM?
Možeš, ali to su sve privremena rešenja. To su
bekstva koja postaju iscrpljena. Više neće
postojati ovakvi izlazi s preklopnicima i šansom
da operišeš na SVOM vlastitom kanalu. Uskoro
ćemo deliti kanale sa urođenicima i svemirskim
brodovima, istovremeno, to će biti potpuni ulaz

(1282]
i izlaz, prinudni rat, ekonomski i lingvističk
gulaš . . .
Isuviše često pominješ bekstvo.
Bekstvo?
Počela je da pucka prstima.
Pa sve je bekstvo . . . rođenje je bekstvo: da
li bi ti smetalo da sam često pominjala
rođenje? I svršavanje je bekstvo, bekstvo od
smrti, i reči su bekstvo . . .
Isuviše često pominješ svršavanje.
Ne u toj meri u kojoj mi se to dešava.
Zbog čega odugovlačimo da predemo na FM?
To je ovaj preklopnik ovde?
Dodirnuo sam preklopnik na prednjoj strani.
Ne još, rekla je.
Počela je da se skida, ali nekako čudno,
prvo pantalone, onda je odustala, skinula je
jednu sandalu, najzad je povukla majicu
preko glave i bacila je na krevet. Imala je
male grudi. Hočeš da me fotografišeš?
Hoču, rekao sam, ali nemam čime.
Mislima, rekla je i izvadila jednu poveću
kutiju u kojoj se nalazio fotografski aparat.
Dodala mi je aparat, prethodno je
prekontrolisala da Ii u njemu ima filma.
U mraku? upitao sam.
Upotrebi veliku brzinu. Sve može da se vidi
u mraku.
Okretala se na stolici, menjajući poze, oblačeći se
i skidajući se, sve dok nije ostala u gaćicama.
Nisam osećao nikakvo uzbuđenje. NIJE mi se
spavalo, to znam, imao sam dosta energije, ali
nikakvo uzbuđenje nije dolazilo. Ispucao sam ceo
film na nju. Slikao sam je iz raznih uglova.
(283]
mislim da sam pri tom otkrio i jedan sasvim
nov i nepoznat ugao, klečao sam, stajao,
ležao na stomaku — nikakvo uzbudenje.
Onda je ona ustala i promenila film. Slikaj
me još, rekla je.
U jednom trenutku je uzela toki-voki
aparat, prebacila preklopnik na FM i počela
da govori Ovo nije poruka . . ovo nije ni
ispovest. . . ovo je samo korišćenje kanala
dok još nije sasvim zagušen.
Čulo se neko pištanje, kao signali u
kratkim razmacima.
Šta biste želeli da znate o mom privatnom živo-
tu? Da li još ima nečega sa čime niste upoznati?
Hajde, recite. Broj moje kreditne karte? Kada
sam prvi put spavala s muškarcem? Ili sa
ženom? Koliko puta dnevno perem zube?
Napravio sam nekoliko fotografija i onda je
ona počela da se smeje. Slikao sam smeh,
onda nju, pa tek onda reči...
Heeej, u početku sam... to priznajem, u
početku sam onanisala šnalama i hemijskim
olovkama. To nije toliko strašno, pomislite
samo šta je vaše dete u to vreme radilo . ..
onda sam shvatila da odatle ne mogu da crpim sav
napon koji mi je bio potreban. NE iz šnale . . .
Prešla sam na slike filmskih glumaca: cepala sam
fotografije iz časopisa, zavijala ih u male tube i
uvlačila u sebe. Tako sam mogla da budem s Lee
Marvinom, a da on o tome nije, ništa znao. Saznao
je tek kasnije, kad je shvatio; da ja crpim svu
njegovu kosmičku energiju, kad| je shvatio da ga
ja trošim kao antimodel. Taman kad sam ga
istrošila, prelazila sam na

(284]
novog: James Dean, Brando, Belmondo,
De-lon, Redford ... svi su oni postajali male
papirnate tube koje sam uvlačila u sebe.
Koliko sam energije od njih izvukla, a da im
ništa nisam dala zauzvrat!
Odložio sam kameru i pogledao je bez
objekd-va. Film je počeo, mada ja nisam
želeo da ga snimim.
VIDEO AUDIO
Nancy podiže neke fo- Treba izvuči svu
tografije sa stola i sa- ener-giju iz njih.
vija ih u male rolne
Penje se na stolicu Oslobodiču se svih ovih
Te-Ve-Te-Be iz-
drkanaca. Iscrpšču sav
vaš negativni sok sa-mo
jednim oružjem za
totalnu amneziju. Is-
crpšču sve vaše šizo-
idne radijacije. Ume-
šaću se u vaš svet. Ceo
svet ima jedan ekso-
skeletni nervni sistem.
Rukom razmakne gaći- Uđite Jagger-McCar-
ce kod butina i ugura tney-Plant-Clapton i
u sebe rolnu fotogra- ostali kosmički mental-
fija. ni pacijenti! Udite u
moju tamnu komoru
i pustite da razvijem
vaše negative! Uđite
duboko da osetim va-
šu radijaciju . . .
[2851
Pomerajući se na sto- Oslobađam vas ospica
lici, uvlačeći i izvlačeći od medija, oslobadam
rolnu. vas lica, pokreta, tela,
svih tragova . . . Izma-
sturbiraću svačiju re-
verberaciju u neutral-
nu! Skupljam vas sve
u moju kosmičku ko-
moru i uskoro ću na
vas da ispalim svoju
slatku orgonsku puš-
ku!
Trljajući rolnu povre- Poslaću vas sve na po-
meno o klitoris. slednju kosmičku mi-
siju sa koje se nikad
nećete vratiti!
Okreće se na stolici, Povezujem vam za-
trljajući sve brže i jedno sve spektralne
brze, dahtajući u krat- linije! U trenutku va-
kim uzdisajima. šeg prolaza kroz pola-
rizaciono polje, raz-
neću vas u milijarde
neutrona! Sada se
hranim vama. Svu
prljavštinu vašeg kan-
ceroznog medija sam
sabila u sebe! Osećate
li kako vas zamr-
zavam?
STOP KADAR.
Nastavio sam da je fotografišem.
Koliko sam energije od njih izvukla, a da im
[2861
 ništa nisam dala zauzvrat! Ali, i to se istrošilo,
to se bespovratno istrošilo. Trebalo je smisliti
nešto novo. Pronaći jedan model koji će tra-jati
isto koliko i ja, koji će da mi vraća istu količinu
energije koju ja utrošim na njega, i obrnuto . ..
Trebalo je naći idealan model, nešto što je bilo
daleko od tudih pogleda i požuda, nešto što
sam mogla Ijubomorno da saćuvam samo za
sebe. I nasla sam!
Otvorila je plakar i odande izvukla dugaČku
rolnu, savijenu kao poster. RaŠirila je fotografi-
ju i prikačila na zid. To je bilo ogromno
uvećanje NJE, potpuno gole, pored nekog zida,
sa Taširenim rukama i zatvorenim očima.
Sada . . . imam model i antimodel. Napravila
sam zatvoreno kolo, samo za sebe. Niko ne
može da crpi moju energiju. Ja sama otvaram
ulaz i zatvaram izlaz. Potpuno sama . . .
Stala je uz fotografiju i počela da dodiruje svoje
grudi na slici. Svaki put kada bi dodimuia
bradavice na fotografiji, ona bi se sama trgla,
kao da je zaista dodirnula sebe. Znao sam, pre
nego što je počela da se uvija i dahće pred
svojom slikom, znao sam da će na ovaj
način .. . Znao sam nešto, ali nisam znao šta.
Ja sam bio posmatrač, na trenutke ravnodusan
i nezainteresovan, odmah zatim učesnik, radoz-
nao i živahan, zatim sam bio kamera koja je sve
to slikala delićem svesti. Cocain je donosio tu
sposobnost adaptacije na nešto novo, bez sko-
kova i šokova. Počela je da liže svoju sliku.
Kad svršim, rekla je, napuniću te elektricite-
tom koji ćeš da mi vratiš sledeći put.
Razgovarala je sa svojom fotografijom.

J2871
Tako se napajamo ti i ja, bez posrednika, bez
kablova i žica, kao zatvoreno kolo. Ti ćeš da
mi vratiš svu energiju ...
Stala je uz fotografiju, trljajući se.
Daću ti sav protein, čist protein koji imam u
sebi. . . osećaš kako zatvaram kolo . . . osećaš
kako radimo na istom kanalu, na istom
polju . . . dajem ti svu svoju energiju . . . svu
svoju Eeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee . . .
Srušila se na pod. Mislim da nas je ovog puta
neko čuo, ali mi to više nije bilo važno. Gledao
sam njenu fotografiju na zidu. Izgledala je . . .
ne znam, činilo mi se da je izgledala kao jedna
devojčica kojoj sam nekad davno, isuviše dav-
no, kupio sladoled u Dubrovniku, u jednoj
poslastičarnici na Stradunu, koja danas, sa-
svim sigurno, više ne postoji. Ni
poslastičarnica, ni devojčica. Ja sam radio na
AM i slike iz detinjstva su mi navirale bez
kontrole svesti. Nancy nije ni pokušala da
ustane s poda. Imao sam taj fotografski aparat
u ruci. Napravio sam preko stotinu slika. Ustao
sam i podigao je s poda. Još se čulo šuštanje u
toki-voki aparatu. To je FM? upitao sam.
Da . . . da. To je bio moj FM. Zar nećeš da
mi pokažeš tvoj deo?
Čini mi se da radim na AM, rekao sam. Još
se nisam prebacio.
Šta čekaš? Pauzu, pa da nastupiš u drugom
činu?
Da . . . potrebna mi je mala pauza.
Izašao sam iz sobe i počeo da tražim Shelley
po kući. Opet sam imao muku. Ovog puta
sam znao od čega.
(288]
 Imaš nešto.. . rekla je Ma.
Šta?
Imaš modricu na levoj butini.
Otvorio sam vrata, prva na koja sam naišao,
tamo su Scott i Libby spavali, zagrljeni. To
nije ništa, rekla je Shelley.
Kako ništa? nastavila je Ma rukom nagore.
Shelley sam našao u sobi, na kraju hodnika,
odmah pored kupatila. Spavala je na ivici
kreveta, glava Joj je visila, u jednoj ruci je
čvrsto stezala jastuk.
Stajao sam sa ovom izdrkanom mukom u
stomaku nasred sobe, vetar je zalupio vrata.
Onda se neko s drugog kraja kreveta
pomakao. Imala je ravnodušan izraz na licu
kad me ugledala.
Svice, rekao sam joj.
Ma je pogledala u mene, s prezirom, onda se
zagledala u Shelley na drugom kraju kreveta
i najzad se pokrila prekrivačem preko glave.
Sviće, rekao sam sebi i izašao iz sobe.
DA LI REDOVNO PIJETE MLEKO? DA LI
POPUETE JEDNU ČAŠU PRE SPAVANJA?
DA LI ZNATE DA JE MLEKO HRANLJI-VTJE
OD VAŠE REDOVNE ČAŠE PIVA? UKOLIKO
STE OVO ZNALI, VI STE NAŠ STALNI
POTROŠAČ I OVA REKLAMA UOPŠTE NIJE
BILA POTREBNA . . . Mi ostajemo ovde,
rekao je Scott.
Šta ćemo s automobilom?
Vozite se vi dalje .. . Libby i ja ostajemo ovde
nedelju-dve.
Ukoliko vam kuća bude na putu u povratku,
svratite po nas.
(289]
Daj nam telefon, rekla je Shelley.
Scott nam je napisao broj na parčetu
hartije. Slušajte, nema potrebe da mislite
na nas. Mi ćemo se već nekako vratiti.
Zašto ne idete s nama? upitala je Ma.
Serija nepotrebnih pitanja.
Libby ne podnosi put, slagao je Scott.
Nancy je stajala na stepeništu, pred ulazom u
kiiću. I ona nije spavala. Pošla je ka nama,
skupljajući kosu rukama na temenu, praveći
toliko žeijenu pundu.
Zdravo Nancy, viknuo sam.
Stala je ispred nas i počela da posmatra
Shelley. Kuda ćete?
U Los Angeles, rekao je Kit. Posle toga u
Meksiko .. . ako MI budemo imali benzina.
Srećan put, Nancy se okrenula ka kući i
otišla. Scottova keva nam je mahala s
prozora. Ona još nije bila ustala, ili još nije
želela da ustane. Oko kuće je vladao mir:
ruže se još nisu probudile, ptice su
cvrkutale bojažljivo, na smenu, cvrčak je na
jednom mestu izgazio travu i dobronamerno
joj se izvinjavao. Kit me po-smatrao.
Šta si uzeo noćas? upitao je.
Nisam znao šta da mu
kažem. Cocain, rekao sam.
Odakle? začudio se.
Nancy ga ima. Malo joj je ostalo, dodao
sam. Kit me nije čuo. Več je ušao u kuću,
tražeći Nancy.
Video sam ih kako izlaze zajedno iz kuće,
Kit ju je bio zagrlio, smejao se i objašnjavao

(290|
rukama po vazduhu. On je znao da
razgovara sa Ijudima.
Daj mi 75 papira, rekao je Ma.
Ova je izvadila 75 dolara. Kit ih je dodao
Nancy.
Hvala ti za gostoprimstvo, rekao je.
Niko više nije ništa rekao. Seli smo u kola i
spustili se do izlaza. Sad je na kapiji bio
neki drugi tip. Hteli smo da mu samo
mahnemo rukom, ali nas je on zaustavio.
Odakle? upitao je.
Shangri-la, rekao sam.
Opet je otišao do kućice i pogledao u neki
spisak.
U redu je, rekao mu je Kit, bilo nas je šestoro
u poseti, sada nas je samo četvoro, dvoje nam
je na putu umrlo, trovanje vazduhom . . .
Vazduhom? rekao je tip. Ovde se još niko
nije otrovao vazduhom.
Zdravo, rekao mu je Kit. Kolika je tvoja plata?
Tip nas je propustio. Imao je neki smešan žuti
džemper, ne znam zašto se i dan-danas sećam
da je džemper bio žut. Vozili smo se obalom,
autostradom 1 i uskoro smo prošli kroz
Carmel. Ovde stanuju svi mogući svetski
slikari, sa svih kontinenata, rekla je Shelley.
Samo jedan od njih slika, a ostali mu
prireduju izložbe, dodao je Kit.
Carmel je bio lep gradić: podsećao je na one
male gradiće na francuskoj rivijeri, sa
niskim kućama, čistim ulicama, ležernim
svetom, kafanicama sa stolovima napolju,
suncem u izlozima.

12911
Hajde da ostanemo ovde neko vreme, pred-
ložio sam.
Idemo u Big Sur, rekao je Kit. Tamo će biti
mnogo interesantnije.
Onda se nešto dogodilo. Na početku sam
pomislio da to samo ja vidim, da nasedam
na zamke svojih vlastitih halucinacija. Ali, i
ostali su reagovali, manje zainteresovano od
mene, naravno, tek po koji put izbacivši
neku pri-medbu.
Put je bio prekriven skakavcima: cela auto-
strada ispred nas, do u nedogled, prekrivena
nekim sitnim mrljama koje su se pomerale,
skupljale i razilazile, postajale veće i odmah
zatim nestajale u prostranstvu. Stavio sam
ruku iznad oćiju, pokušavajući da ublažim
sunčeve zfake koji su doprinosili
verodostojnosti ove optičke varke. To nisu bili
skakavci. Više od sto pedeset motorciklista je
išlo ispred nas, šarajući po autostradi, vozeći
čas brže čas sporije. Sta je ovo? upitao sam.
Andeli pakla, rekao je Kit. Samo su nam još
oni bili potrebni.
Motorciklisti se nisu obazirali na vozila
ispred i iza njih. Bili su u grupi i nije im
padalo na pamet da se razdvajaju, da
propuste naš ili bilo Čiji automobil.
Približili smo im se. Primetio sam da su svi,
od prvog do poslednjeg, imali kožne jakne
sa ucrtanim mrtvačkim Iobanjama,
izbledele pan-talone i čizme.
Imali su ispisane reči
HELL'S ANGELS
na leđima, bilo je devojaka i žena s decom na
(292]
zadnjim sedištima. Kit nije mogao, nije smeo da
ih obide. Zamolio sam ga da vozi polako,
kako bih mogao da ih vidim.
Zašto Anđeli pakla? upitao sam.
A koji drugi anđeli? odgovorio je.
Iza nas se već bila napravila kolona
automobila koji nisu mogli da produ.
Idu u Big Sur, rekla je Ma. Bolje je da ne
svraćamo tamo. Mašine su bile moćne:
HARLEY-DAVIDSON 74s motorcikli, ali
prepravljeni i doterani, sa hromiranim
šrafovi-ma, činilo se. Nikad u životu nisam
video toliko hroma na stotinak kvadratnih
metara. Sunce se odbijalo od metala
izazivajući trenutnu zaslepljenost.
Imaju konvenciju, rekao je Kit. Sastaju se
jedanput godišnje i uvek odaberu drugo
mesto. Vozili smo polako iza kolone, ne više
od pedeset kilometara na sat.
Zbog čega to radiš? upitala je Ma kad je Kit
dao desni signal za skretanje na sporedni
drum, prateći motorcikliste.
Ne idemo tamo, dodala je Shelley.
Možemo da im zasmetamo? upitao sam.
Ne možemo, rekao je Kit. Isuviše su
okupirani sobom. Mogu jedino da provere
da li smo iz policije.
Posle toga nas puštaju da budemo
posmatrači. Ali, JA ne želim njih da
posmatram, rekla je Ma.
Moguće je da je Kit ovo radio radi mene, primetio
je da sam zainteresovan i hteo je da mi omogući
susret sa . . . sa čim? Motorciklisti su se spuštali
niz padinu, u dugoj koloni, jedan
(1293]
iza drugoga, turirajući mašine koje su, bar po
zvuku, bile prepravljeni avionski motori. Jedna
devojka je dojila dete na zadnjem sedištu. Vozači
nisu uopšte razgovarali među sobom: ili je bilo
nemoguće čuti jedan drugog, ili su oni bili u
preciznom dogovoru gde idu, zašto, i kad treba
tamo da stignu, da je bilo koji usputan dogovor
bio suvišan. Neki su poskidali zaštitne kacige i
naočare. Iza nas je išao jedan automo-bil,
tamnoplavi FORD-FALCON, model 65. verovatno.
Nisam mogao da vidim ko je sedeo unutra.
Spuštali smo se ka okeanu dosta oprez-no, uvek
na istoj razdaljini od grupe ispred nas. Neki od
motorciklista su bili obrijani do glave. Nismo
slušali radio u kolima. Bilo je toplo. Shelley je
sedela pored otvorenog prozora: zavezala je
maramu oko glave kako joj vetar ne bi mrsio
kosu. Imao sam bele pantalone, s jednom mrljom
od crnog vina, skroz dole kod leve nogavice. Kit je
nosio naočare. Šta sad? rekla je Ma.

Motorciklisti su stali. Zauzeli su ceo drum,

tako da nije bilo mogućnosti da se prođe
pored njih. Niko nas nije gledao. Kit je
zaustavio automo-bil. FORD-FALCON je
prikočio i stao iza nas. HELL'S ANGELS su
počeli da parkiraju svoje motorcikle, jedan
uz drugi, ležerno, zaključava-jući motore i
upravljače, posebno, oslanjajući mašine na
pomoćne noge. Neki su zapalili cigarete.
Ništa, rekao je Kit, i mi smo stali.
Krenuli smo peške za njima, ka obali. I onda
Dole, maltene na samoj obali, ogromni tran-
sparent ispisan na svetlosivom platnu
(294]
ROLLING STONESI, SREĆNU D O B R O
DOŠLICU ŽELE VAM ANĐELI PAKLA Rolling
Stonesi su imali koncert u obližnjem COW
PALACE, baš u vreme održavan|» Monterey
Jazz Festivala. Anđeli pakla su odlu-čili da
pozovu članove grupe na njihovu kon~
venciju. Dole je bilo parkirano oko hiljadu
motorcikala. Transparent ukazuje na to da £e
Stonesi možda doći, ali tamo ne piŠe kad...
kroz deset sekundi, za dva dana? Anđeli pakla
leže na zemlji, njihove kožne jakne su skroz
prostrte, ispija se pivo iz limenki. Onda autobus
koji je parkiran tik uz obalu počinje da emituje
muziku, zvučnici su na krovu, čuje se nečiji glas
Ovo nije radio-stanica
Ovo nije obiČan skup
Ovo nije običan dan . . .
Vi, šunjajuće drkadžije! Koji vam je kur?
Dođite ovamo da vidite šta ćete dobiti.. <
proklete govnima napunjene duše! S nama
se niko ne zeza. Dodite . . . Dobićete svaku
jebe-nu stvar koju zaslužujete!
Ne znam kome su upućene ove reči. Stonesi još
nisu tu, očigledno, a nas niko ne primećuje . . . .
To govori prerušenim policajcima, kaže Kit.
I'm little red rooster. . . izlazi iz zvučnika.
I onda je počelo nešto da se kuva. Loše
vibracije.
Otrovno ludilo u vazduhu. Neki muzičari raz-
vlače kablove iz autobusa, priključuju instru-
mente — Stonesi?! — ali nc, to je druga grupa,
more kožnih jakni bez rukava ustaje sa trave,
otrovno ludilo u vazduhu, muzičari se
štimuju, bubne opne iznenada reaguju na ono
(1295]
GRUUUUU-TAM-TAM, Anđeli pakla vade
pribor iz rezervoara za benzin, karakteristični
arsenali Marijuane, Benzendrina, Seconala,
Amytala, Nembutala, Tuinala, pa pivo i vino,
vino s pivom, i onda
odjedanput se čuju cimbala, neki bradonja je
pred mikrofonom, on pocupkuje, udara mala
cimbala prstima, s bradom do pojasa, mumla
u mikrofon hare-krishna-hare-hare-krishna-
hare--krishna-hare-krishna-hare . . . koji mu
je ku-rac sad s tim hare-krishna pređ ovim
sirovim medvedima i kožnim jaknama, koji
SKLA-NJAJU čoveka i zbog najmanje jezičke
greške, šta hoće sad ovaj bradonja? — To je
Allen Ginsberg, kaže Kit
i Anđeli pakla nastavljaju da prave krug oko
improvizovanog podijuma, gotive bradicu, neki
se čak penju na krov autobusa, dodaju jedan
drugom lance kako bi se popeli, a bradica
pevuši neke hindu-pesmice u mikrofon, sa
cimbalima izmedu prstiju i on je —
On je ono što Andeli pakla najviše mrze:
Jevrejin, intelektualac, i sa istočne je obale,
ali ovi ga prihvataju, sve je u redu, neko drugi
je već na podijumu, Ginsberga nema više, novi
govornik se predstavlja kao Owsley i on je, Šta
je on? — najveći proizvodač LSD-a na svetu,
uključujući i Sandoz hemijsku korporaciju, on
propagira LSD — Anđelima pakla! —
on govori o izbavljenju i daje svoje puno ime:
Augustus Owsley Stanley III, već ima oko 40
godina, deda mu je bio senator u državi
Kentucky, izbaČen je iz škole, nemiran je,
najzad je stigao u Kaliforniju i tu je upoznao

(296]
sjajan hemijski pičić, kako on kaže, doktoricu
hemije Meiissu, koja mu je otkrila tajnu pra-
vljenja droge, preselio se s njom u Los Angeles
i platio je 20.000 dolara, u novčanicama od po
sto, Cycle hemijskoj laboratoriji za 500 grama
lisergične monohidratne kiseline od koje je
napravio JEDAN I PO MILION doza LSD-a u
kapsulama, prodatim za bezmalo milijardu do-
lara koji su mu kasnije oduzeti na sudu, jer
policija mora od nečeg da živi — on govori o
izbavljenju, neka lica ga slušaju, on im dodaje
kesicu sa nekim pilulama, lula mira, za dobar
početak konvencije i bože moj -—
šta će se desiti kroz jedan čas kad ove kapsule
krenu kroz sistem ovih kožnih sirovih medveda
zaraslih u brade i lance (šta ja tražim ovde?), i
jedna devojka, predstavlja se kao Liza iz Lozane,
ona će nam nešto otpevati, ima sjajne švajcarske
zube, pesma je grozna, na engle-skom je, ali je
niko ne razume, otrovno ludilo u vazduhu,
konvencija je tek počela
ROLLING STONESI, SREĆNU DOBRO-
DOŠLICU ŽELE VAM ANĐELI PAKLA Deca se
ne odvajaju od roditelja, ona su stalno tu, uz
njih, dok majka pohotno udiše marihua-nu i
zadržava dim dugo u plućima, dete je pred
nje, pored oca koji rastvara »četvrtinu« u
plastičnoj čaši s vinom, uz zvučnik koji kao da
bunca u snu GRUUUUU-TAM-TAM, tu je
puno dece oko nas
Želeo bih da imam kćerku, kaže Kit.
Liza iz Lozane se prvo polj ubi s jednim
medvedom, onda s drugim, ova dvojica se
potuku, Liza pokušava da se izvini na lošem

(1297]
engleskom, izvinjava se zato što je žensko,
ostali ih razdvajaju — ovo je ipak konvencija
— neki tip pita izveštačenim
glasom Gde je ovde toalet?
i počinje da mokri tu, pored nas, baš tu, jer
— sve je pored tebe, napravljen je krug iz
kojeg ne možeš da izadeš, odatle dolazi
otrovno ludilo, guraju se i udaraju, nude
jedno drugo pićem, razmenjuju se tablete i
cigarete, rastvori i Čvrsta tela, kao na nekoj
pijaci iz XXI veka, treba pobeći. . .
Treba pobeći odavde pre nego što se čovek
utopi u ovu masu razjarenih motorciklista,
Stonesi neće doći, to je jasno, neka devojka
će danas izgubiti nevinost, popiće se stotine
hekto-litara piva, LSD je u blizini, neko će
pevati šansone na iskvarenom jeziku, pašće
i kiša a mi nemamo kišobran, autobus će
popustiti pod težinom tela i propasti
zajedno s njima u okean, neko dete će
zapiakati, baš tu pored nas, neće biti
izbavljenja, znam to sigurno i stvarno
kao da me neko slušao, jedan plećati
momak, omiljen medu ostalima, očigledno,
vidim da mu odobravaju, ispisuje rukom
preko transparen-ta, okrećući se ka gomili i
mašući kroz vazduh stegnutom pesnicom
IN MEMORIAM
14. avgust 1976.
Ništa više. Samo to, preko dobrodošlice, nez-
grapnim rukopisom.
Popeli smo se do kola.
Idemo, rekao je Kit.
(298]
Sedeli smo u kolima neko vreme i niko nije
rekao ni reč. Onda su dvojica krenula ka
nama, gledajući prvo u tablicu pa tek zatim
u putnike. Kako je? rekao je jedan od njih.
Imao je lanac od motorcikla oko pasa, umesto
kaiša, čizme sa visokom petom, desetak preo-
stalih zuba u gornjoj vilici, dole ništa,
pantalone umazane uljem i to je sve.
Odlično, rekao je Kit. Nadam se da ne
smetamo.
Odakle ste? upitao je krezavi.
San Francisco, rekao je Kit.
Odakle? nastavio je tip.
Mission district, rekao je Kit.
Kuda? rekao je onaj drugi.
Imao je plavu kosu i plave oči, izgledao je
nešto bolje.
Big Sur, odgovorio je Kit.
A one? upitao je krezavi. One idu s
vama? Da.
Pusti njih da kažu, nadovezao se
plavi. Zajedno smo, rekla je Shelley.
Krezavi se oslonio nogom na branik.
Kako se zoveš? upitao je Ma.
Joanna, rekla je ona.
Tad sam i ja prvi put Čuo njeno
ime. A ti? upitao je Shelley.
Shelley, odgovorila mu je ne gledajući ga.
Jeste li vi. . .? zakačio je kažiprst leve ruke
o kažiprst desne, pitajući da Ii smo bili u
braku ili nešto slično.
Da, rekao je Kit, Joanna je moja supruga.
Tip je pogledao u mene. Ja sam pogledao ka
unutrašnjosti FORD-FALCONA koji je bio
(299]
parkiran pored nas.
Da, rekao sam, na medenom smo mesecu.
Iz FALCONA su izašli mladić i devojka.
Medeni mesec, a? nastavio je krezavi. I baš
ovde?
Mladić je otvorio haubu automobila.
Devojka je stala iza njega. Imala je kratak
šorts, napra-vljen od nekih starih
pantalona, isečenih maka-zama, nehajno.
Kožne sandale na nogama.
Mislili smo da prenoćimo ovde. Znate li za
neko dobro mesto?
Obojica su poćeli da se smeju histerično.
plavi se udarao pesnicom po vrhu brade u
napadima smeha.
Dobro mesto?! rekao je krezavi.
Devojka se okrenula ka nama. Učinilo mi se
da je poznajem, ali to je trajalo samo neko
vreme dok nije opet okrenula glavu i
nastavila da posmatra svog mladića koji je
nešto radio ispod haube.
Ne znamo za tak-vo mes-tooo, plavi je jedva
uspeo da izgovori.
U redu onda, rekao je Kit. Nadam se da
vam nismo smetali.
Mladić je spustio haubu i krenuo da ude u
kola. Devojka se lenjo protezala. Drum je
bio prazan.
Nikome vi ne možete da smetate, rekao je
krezavi.
Najviše smetate sebi samima.
Mladić i devojka su krenuli kolima unazad,
napravili polukrug i prošli pored nas.
Hej! viknuo je plavi. Kuda?
(300]
Stao je ispred njihovog automobila.
Mladić je zaustavio.
Kuda? opet je upitao plavi.
Devojka je uzela olovku i parče hartije i
napisala nešto na brzinu. Dodala je hartiju
plavom.
Šta je ovo? Vi ne znate da govorite? Devojka
je opet nešto napisala na parčetu hartije.

Hej, plavi je viknuo krezavog, dodi da vidiš

ovo. Mutavci su nam došli u posetu.
Krezavi je spustio nogu s branika našeg
auto-mobila i pošao ka njima.
Ko nam je došao u posetu?
Ne umeju da govore, pokazao je plavi na
mladića i devojku. Na sve što ih pitaš
odgovara-ju parčetom hartije.
Ne verujem, rekao je krezavi.
Devojka je opet nešto napisala, ovoga puta
duže, verovatno objašnjavajući ko su,
odakle dolaze, kuda idu...
Možda se zezaju s nama? rekao je plavi.
Da, rekao je krezavi. Šta rade kad im
nestane hartija?
Mladić je još držao motor u pokretu.
Hej, rekao je plavi, šta on njoj kaže kad
hoće da je tuca?
Počeli su da se smeju.
On joj na-pi-še..., krezavi nije mogao da
izgovori rečenicu od smeha.
Devojka je izašla iz automobila, obišla ga s
prednje strane, prišla plavom i udarila mu
šamar. Odmah je pošla i ka drugom, ali je
bezubi na vreme odskočio unazad.
(301]
ŠTA?! riknuo je plavi.
Uhvatio ju je za ruke i stavio ih na leđa,
gurajući je ka zemlji.
Smrdljivo kopile, rekao je.
Čulo se kako joj udara glavu o tle. I čuo se
još jedan zvuk: rad motora na FORD
FALCONU, model 1965. verovatno.
Kurva mutava, rekao je krezavi. Jesi video,
JESI VIDEO kako je krenula i na MENE?!
Krezavi je izvukao lanac koji mu je bio
vezan oko pasa i zamahnuo njime. Devojka
mu je bila okrenuta leđima, klečala je,
glavom spuštenom do zemlje. Još je bilo
toplo. Ne, rekla je Shelley.
Video sam kako se lanac zabada u meso: udario
ju je preko butina, tačno preko onog mesta gde
se šorts završavao. Video sam i kako je skupio
oči i naborao lice, od nekog besa, izmakao se i
opet zamahnuo ...
Gledaj, rekao je Kit.
Mladić je sačekao da se krezavi izmakne
kako bi se dobro razmahnuo svojim
lancem, onda je dao gas.
Toplo je, rekla je Ma.
Mladić je kretko putovao do krezavog. Nepuna
tri metra, možda. Udario ga je branikom i
odmah namotao volan na desno kako ne bi
zakačio i devojku koja je još klečala. Bezubaš
je pao preko haube gornjim delom tela. Ispao
mu je lanac, rekao je Kit.
Mladić je dodao gas, nosivši tako krezavog
još stotinak metara. Onda je naglo
pritisnuo kočni-cu i ovaj je odleteo daleko
ispred automobila. Udario je glavom u
obližnje drvo i nije se pomerio.
(302]
GOOOVNARUUU!!! riknuo je plavi i potrčao
ka mladiću.
Dodaj mi tašnu, rekao je Kit.
Ma je dohvatila malu putnu torbu ispod sedišta.
Devojka je ustala i pošla ka nama. Krv joj se
slivala niz noge. Shelley je izašla i uhvatila
devojku pod ruku. Ne znam kako je devojka
. mogla da hoda.
Gledaj sad, rekao je Kit.
Mladić je okrenuo automobil i pošao ka pla-
vom. Vozio je polako, tek koliko mu je bilo
potrebno da se uspe uz strminu. Plavi je trčao
ka njemu. U trenutku nisam znao da Ii je išao
ka krezavom, da vidi kako mu je, ili je jurio ka
mladiću da se obračuna s njim. Dcšao je
ispred automobila, onda se sagao i podigao
kamen sa zemlje. Mladić je zaustavio
automobil. Plavi je zavitlao kamenčinu. Čuo se
udar, ali na kratko, kao zvuk sijalice kad
eksplodira. Prednje staklo se rasulo u hiljade
sitnih komadića. Nisam video gde se zadrzao
kamen. Onda je plavi otvorio vrata i izvukao
mladića napolje. Nešto je blesnulo i video sam
nož u njegovoj ruci. Nisam znao odakle se
stvorio taj nož, u trenutku, tako iznenada,
tako nepotrebno... Baci to! rekao je Kit.
Izašao je iz automobila a da to nisam
primetio. Stajao je na uzvišici, s revolverom
u ruci, podigavši glavu visoko.
BACI TO! zaurlao je još jedanput i plavi se
okrenuo.
Šta ima u toj tašni? upitao sam Ma.
Šta je bilo — bilo je, odgovorila je.

(303]
Plavi je stajao ukočen neko vreme,
posmatrajući Kita.
Hej, rekao je najzad, hej »medeni mesec«,
šta će ti ta igračka? Slušaj... ne misliš
valjda da napraviš neku glupost?
Vikao je namerno kako bi ga čuo neko od
njegovih.
BACI TO! rekao je Kit i pošao ka njemu. Plavi je
bacio nož. Dečko, kao da se ništa nije dogodilo,
prošao je mirno pored njega i seo u automobil.
Išao je ka nama, video sam mu raščupanu kosu
kroz razbijeno staklo. Zaustavio se kraj nas i
izašao po devojku. Motor na FOLCONU je radio.
Posadio ju je na sedište, prethodno stavivši
peškir ispod nje, mahnuo nam i dao gas.
Sledećeg trenutka nikog nije bilo na ovom mestu:
plavi je nestao, Kit je ušao u automobil, a mladić
i devojka su već bili negde daleko na drumu.
Krenuli smo za njima. Kit je vozio levom stranom
druma, kako bi lakše ulazio u krivine. Zapalio
sam cigaretu, ali nisam mogao da pušim. To nije
bio strah, to je bilo nešto drugo. Dolazilo je iz
stomaka i sušilo mi usta, neki osećaj
uzaludnosti, stida, pokvare-nog vremena,
pokvarenog vazduha. Borio sam se za vazduh, po
ko zna koji put. Ćutao sam i borio se za svaki
udisaj. Još je bilo toplo. Kit je uključio farove. Još
nije bio sumrak, tako da mi se činilo kako se
svetlo uzaludno rasipa po tamnosivom asfaltu.
Kit je bežao, to sam znao. Svi motorciklisti će
sada krenuti za nama.
Da stignemo do Luciae, rekao je, onda
ćemo nekako da se uključimo na 101.
I ja sam bežao, ali ne od motorciklista. Shelley
(304]
je bežala glavom bez obzira: legla je na pod u
zadnjem delu busa, sklupčana kao malopre
devojka na zemlji, nešto govoreći sama sebi.
Ma je držala torbu s pištoljem na krilu,
okrećući se svaki čas u pravcu . . . U trenutku
kada se tamo bude pojavilo jedno jato
skakava-ca, sada već svitaca s upaljehim
farovima, mi smo završili put. Sve će stati:
čuće se s vremena na vreme po koji fijuk
lanca u vazduhu, i kakav bolan uzvik... jer mi
nismo bili nemi. Brže, rekla je Ma.
Kit je dodao gas. Na brzinometru je pisalo
kako je 120 milja na čas maksimalna brzina.
Znao sam da ljudi iz fabrike VoIks-Wagen vole
da slažu, ali mi nije bilo jasno zašto baš NAS i
zašto baš u OVOM trenutku. Napisati im
pismo ako se izvučemo odavde: Poštovani
drugovi, testirajući vaš automobiJ u jednoj
dosta živopi-snoj situaciji... ne, bolje je: Dragi
direktore, uzimam slobodu da vas obavestim
kako su vaši automobili, tačnije, automobili
čiji ste vi direk-tor . . . može li čovek da bude
direktor automo-bila .. .?
Eno su, rekla je Shelley.
Niko se nije okrenuo. Ona je gledala u retrovi-zor,
ustavši s poda i stežući Ma obema rukama oko
vrata. Kit je ugasio svetla. Još se nije čulo
brujanje njihovih motora. Kit je sačekao da
prođemo jednu krivinu, onda je naglo okrenuo
volan i uleteo prednjim točkovima u šipražje.
Nagazio je gas, automobil se mučio, išao neko
vreme napred-nazad, onda smo sasvim sišli s
druma i uleteli u šumu. Nije se video prst pred
okom. O paljenju svetla nije bilo ni govora. Kit
[305]
je nastavio da vozi kroz šumu, pokušavajući
da prode izmedu drveća. Sjajno je to radio, s
obzirom na to što je teren bio sk oz neravan a
vidljivost nikakva. Zaustavili smo se. Nismo
odmakli ni desetak metara od druma.
Da se slegne ova kurva pre nego što naidu,
rekao je misleći na prašinu.
Čekali smo. Rukom sam pipao vene, u mraku,
ne znajući zašto to radim. UčiniJo mi se kao da
su iskočile, nabrekle, postale nekako solidnije.
Imao sam dosta solidne vene te večeri u šumi.
Nismo dugo čekali: dvadesetak motorcikala je
protutnjalo sipajući svetlost po drumu, izbacu-
jući neke metalne, urlajuće arije iz svojih
auspuha. Ništa se nije dogodilo. Zvuk je polako
nestajao u daljini, Kit je pokrenuo naš automo-
bil. Još je vozio bez svetla. Izašli smo na drum i
pošli natrag, u pravcu odakle smo bili došli. To
je bilo ravno ludilu, ali on je sigurno znao bolje
od svih nas koliko čovek treba da bude lud sa
ovim motorciklistima.
Hladno mi je, rekla je Ma.
Nakon pola sata bili smo daleko. Ostali
smo na autostradi 1, idući ka jiigu.
Automobili su prolazili pored nas. U ponoć
smo stigli u San Luis Obispo. Jedini bar
koji je radio zvao se GETAWAY.
Pogledaj, rekao sam mu, ova rupcaga se zove
BEKSTVO.
Koliko anđela, rekao je, koliko andela u
ovom ogromnom paklu . . .
To mora da je neka greška, rekla je Ma.
I mi smo greška, rekao sam.

|306]
Da, ali mi nismo anđeli, rekla je Shelley
zalupivši vrata.
GEORGE BENSON JE POSTAO SUPER-
STAR. PRVI ALBUM ZA KOMPANIJU A&M
»BREEZIN'« JE PRODAT U TRI MILIONA
PRIMERAKA. DRUGI ALBUM »IN FLIGHT«
JE ODAVNO PREMAŠIO MILION.
POSLEDNJI USPEH, DUPLI AL-BUM
»WEEKEND IN LA« JE SA 65. POZI-
CUE, ZA SAMO DVE NEDELJE SKOČIO
NA 30. MESTO I SNAŽNO JURIŠA ...
Tony, rekao je dečko ošišan do glave, s
mindušom u jednom uvetu.
Sedeo je s jednom devojkom, bila je Argentin-
ka i on ju je oslovljavao sa Andela.
Angelique, rekla je ona svoje puno ime, nami-
gujući. Sedeli smo za šankom, za stolovima nije
bilo praznog mesta.
Odavde ste? upitao je Kit.
Tony je odmahnuo glavom.
Iz Novog Meksika.
Svaki put kada bi pomakao glavu, pomakla bi
se i minđuša u njegovom uvetu. Andela je
imala tamnoplavu maramu oko vrata, neshva-
tljivo velike bradavice na grudima koje su se
videle kroz prozirnu bluzu, lep prćast nos,
tršavu kosu . . .
VI? upitao je Tony.
Mi smo odavde, rekao je Kit.
Namerno smo se opijali, naručujući jedno piće za
drugim. Još uvek sam verovao da će motor-
ciklisti otvoriti vrata bara i nasmuti lancima na
nas. Sva sreća što je pored mene sedeo jedan par
predivnih bradavica, odvlačeći mi pažnju od
(307]
najmračnijih slika. Pili smo PAUL MASSON
burgundac.
Sad počinje svirka, rekla je Andela. Ovde
sviraju tek od ponoči, kad klinci odu
kućama. Koliko imaš godina?
Dvadeset i dve.
Onda se zagledala u mene
Hej, da nisi ti jedan od onih drkadžija .. .
policajac ili nešto slično?
Nisam, rekao sam. Samo sam razmišljao o
klincima.
Ne mogu da ih podnesem, nastavila je,
svaki čas me legitimišu.
I mene, rekao sam, mada ne postoji
nikakav razlog za to.
A kod mene? Kakav razlog postoji kod mene?
Kod mene tek ne postoji nikakav razlog . . .
Odakie si ti?
Iz Burme, rekao sam.
Ne zezaj, nastavila je, ozbiljno te pitam. Ti
si Poljak?
Jugosloven.
Zezaš, rekla je. Zezaš me? Ja sam biia tamo
pre . . . 1971 . . . da, leta 1971. Viš . . .
znaš to mesto? Ostrvo, na moru je . ..
Pa i teško da ostrvo može da bude na
kopnu. Mislila je na Vis, ali nije znaia da
izgovori pravilno.
Znam, rekao sam, kako ne bih znao...
I ti si odande? Sa Viša?
Ne, rekao sam, ali bio sam tamo 1971.
godine... Što ti zezaš! uzviknula je. Uvek se
tako zezaš? Bio sam u Komiži, leta 1971. Ali
mrzelo me da joj to objašnjavam.
(308]
s kim si bila?
Ne sećam se . .. neko mi je platio put donde . . .
neki novinar, mislim.
Možemo da popijemo nešto u to ime.
Namignula mi je. Nisam znao u kakvoj je-
vezi s Tonyjem.
Vas dvoje ste zajedno?
Kako se uzme. Tony je, znaš . . . pimp.
Pimp? rekao sam. Nemam pojma šta je to.
Zezaš, rekla je ona, ala ti zezaš!
Imala je negovane ruke, držala je čašu onako
ovlaš, mada nijednog trenutka nisam dobio
utisak da će je ispustiti. Pušila je RALEIGH
cigarete, ispuštajući dim kroz nos.
Pimp ... to je podvodač. Znaš, tip koji ti
namešta mušterije- Ti ne moraš ništa da
bri-neš.
Ja i ne brinem, rekao sam.
Šta je bilo s tim pićem? upitala je.
Naručio sam piće za sve. Onda sam izračunao
da nisam imao dovotjno novca kod sebe.
Izašao sam napolje i izvadio svoj kofer iz
automobila. Napipao sam dve dvadesetice u
pregradi i stavio ih u džep. Neko je stajao iza
mene. Kako je? rekao je Tony.
Odlično, odgovorio sam. Uzeo sam isprave
ukoliko nas neko tegitimiše noćas.
Možemo da se dogovorimo, rekao je.
Nisam znao o čemu govori.
Vidim da ti se dopada, nastavio je. Mogli
bismo da napravimo posao... deset papira
jedan udarac, petnaest papira cela noć.
Anđela? rekao sam.
Ne izgovaraj nikad imena glasno, uozbiljio se.
(309]
Pored nas je stajao parkiran automobil u
kojeirl je neko sedeo.
Zbog toga si izišao napolje?
Ovde se bolje razgovara." Šta kažeš na
ponudu? Imao sam utisak da mi prodaje
jedan polovan tranzistor koji je, za divno
čudo, odlično radio. Možda, rekao sam, ali
bih voleo da je pre toga malo upoznam.
Da je upoznaš? Tony se nasmejao. Šta tu
ima da se upozna? Ti je ne gađaš u mozak,
ti je gadaš . . . znaš li ti uopšte gde se žena
gađa? Postajao je bezobrazan. Ne namerno,
već je hteo brzu lovu.
Znam, rekao sam. Više nego što mi je
potreb-no. Imaš li ti neku devojku preko
koje bih to mogao da zaboravim?
Nije znao o čemu govorim.
Da ili ne?
Hajdemo da popijemo nešto, rekao sam
povu-kavši ga u bar.
Andela je igrala s nekim tipom. I Shelley.
Nisam znao odakle su iznikli ovi nagli kavaljeri
i nije mi se sedelo za šankom u društvu Tonyja
i njegove minđuše. Otišao sam do toaleta da se
umijem. Prešao sam preko podijuma, razgleda-
jući igrače i igračice. Shelley je imala dosta
dobrog partnera. Izgledao je bezmalo odlučno,
pomalo kruto, medutim, uštirkano, ali sa sti-lom.
U toaletu su bila četiri lavaboa poredana jedan
do drugog. Na jednom od njih je ležala ženska
šnala i polomljena četka za kosu. Počeo sam da
se umivam. Podigao sam glavu u jednom
trenutku i pogledao se u ogledalu. Đio sam
neobrijan. Koža na licu je još bila zateg-
(310]
nuta, ali sam primetio bore oko očiju. Imao
sam na ruci srebrnu narukvicu koju mi je
Shelley dala još prvog dana puta. Šta sada
rade Scott i Libby? Nancy? lohn i Trinka?
Da li je Ron već u New Yorku . . .? Spustio
sam glavu i ponovo ugledao tu šnalu i
polomtjenu četku. Ko je to ostavio?
Udi, rekla je devojka otvorivši vrata
hotelske sobe.
Šta ti radiš ovde? upitao sam.
Kako šta radim? nasmejala se. Ja ovde radim.
Ti? rekao sam.
Ja prodajem svoje telo, to je trebalo da znaš.
Nisam ni sanjao da ću tebe zateći ovde.
Morala sam, rekla je. Sve je vodilo ka tome da
jednog dana zavrsim u ovakvoj hotelskoj sobi.
Svi ostali. . rekao sam, ali ne ti.
I ja nisam očekivala tebe ovde, rekla je. Nisam
znao šta da radim. Hteo sam da razgova-ram s
njom, ali ne pod ovakvim okolnostima .. . Ti si
došao ovde zbog pola sata zabave? upitala
je-
Ćutao sam.
Hajde onda, rekla je. Već je prošlo deset minuta.
Počela je da se skida. Radila je to nekako strogo
profesionalno, ne gubeći vreme. Pažljivo je složila
čarape preko ivice kreveta. Gej? rekao sam, to
nisi ti. Reci mi da to nisi ti...
Počela je da se smeje. Smeh je odzvanjao u
toaletu, prolazio mi kroz glavu i zaustavljao
se na jednoj šnali i polomljenom češlju.
Okrenuo sam se. Anđela je stajala kod
ulaza, savijajući se od smeha.
Zamisli, rekla je, zamisli. . . tip mi je dao deset
13111
papira samo da mi dodirne desnu . . . onda
sam mu tražila još deset kad je hteo da
pipne i levu . . . zamisli konja ...
Mora da sam je gledao dosta dugo.
Šta ti je? upitala je najzad.
Ništa, rekao sam. Neko je zaboravio šnalu i
četku za kosu.
Prišla je i srušila rukom ove dve stvarčice s
Iavaboa.
Baci to u klozetsku šolju, rekla je.
Izašao sam iz toaleta jer mi se učinilo da
ništa nisam znao.
Shelley je naslanjala glavu tipu na rame,
igra-juči. Ni to nisam znao. Tonyjeva
obrijana glava s mindušom videla se na
pola kilometra. Nisam znao da li me moje
piće čeka za šankom. Kit i Ma nisu bili
tamo, i to nisam znao. Nešto sam saznao
tek kada je Tony seo pored mene i rekao
Nemoj da se Ijutiš za ono malopre.
U redu je, rekao sam, niko nema razloga da
se Ijuti.
Izvadio sam dvadeset dolara i pružio
mu'. Uzmi, hteo bih da budem s njom
noćas. Nasmejao se i rekao
Nisu mi potrebni papiri.
Uzmi. S ovim možeš i da naručiš piće za
sve nas.
Nije tačno znao šta ja hoću. Uzeo je novčani-cu i
stavio je iza uva. Imao je brze pokrete. Oči,
verovatno zbog obrijane glave, kao da su se
okretale u dupljama za 360 stepeni u sekun-di.
On je uspevao da jednim prividno ležernim

(312]
pogledom pokrije sve Ijude ispred sebe, pored
sebe i iza sebe.
Svida ti se?
Hteo bih da je upoznam. Andela je
mogućnost za nešto van tog tucanja, mora
da postoji nešto iza toga, pre i posle toga...
To je sranje, rekao je. To što ti govoriš.
Shelley se ozbiljno nadrkavala uz onog tipa.
Ne znam, rekao sam, kad god udem u neki
toalet, postajem preosetljiv.
Nisu mi potrebni papiri, rekao je i vratio mi
novčanicu.
Otkud to?
Imam lovu, rekao je više barmenu nego meni.
Odakle?
Odakle?
Okrenuo se i uneo mi se u lice.
Ima načina. Lova je svuda oko nas. Stvar je
u tome što malo ljudi želi da se sagne i da
je pokupi. Ljudi su lenji.
Naručio sam još crnog vina. Nisam znao gde su
Kit i Ma, njihove čaše su još stajale na šanku.
Jesi li radio samousluge i robne kuće?
Ne, rekao sam, to nikad nisam voleo da radim.
Šta? pogledao me ozbiljno.
Misliš na sitnu paljevinu?
U kojem ti veku živiš? nasmejao se. Srednji
vek ili nešto slično? Koja crna paljevina . . .
Otpio je vino iz jednog gutljaja.
Ispovest usputnog milionera
Tonyja s mindušom
ispričana u jednom dahu
15. avgusta 1976. godine
u baru GETAWAY, San Luis Obispo
(313]
Slušaš me? nagao se skroz ka meni.
Svakako, rekao sam, baš me interesuje.
Ispisivao sam rukom po šanku ispovest
usput* nog milionera ...
Pre šest dana, rekao je, pre šest dana sam
od robne kuće GORDINI dobio odštetu od
sedam hiljadarki. Ikiši lovu ...
Izvadio je iz džepa na košulji svežanj
novčanica* Na koju foru? upitao sam.
Stari Štos, ali sve teže i teže prolazi.
Dolio je vino.
Udeš u robnu kuću, je 1' tako?, šetaš okolo,
tražiš nešto, prodavac te pita: mogu li da
pomognem? ne, hvala, ti izjaviš ležerno, nasta«*
viš da kružiš po radnji, sve vreme ZNAŠ da te
neki tip sa sprata posmatra kroz ono njihovo
ogledalo, jer oni čekaju na lopove, ti kruziš po
radnji, dodiruješ robu, vraćaš je natrag t» rafove,
namerno insistiraš na tome da postanei upadljiv,
i, onda, u trenutku kad si siguran da te svi vide,
kad te svi u radnji i IZA nje vide, ti ukradeš neki
skupoceni predmet i staviš ga namerno
nezgrapno ispod košulje, sad je važno« pazi sad
na ovo, nastavljaš da kružiš po radnji* praviš se
lud, biraš neke stvari i odlučuješ da ih kupiš,
krećeš ka kasi, uvek odabereš nešto jeftino, pre
nego što dodeš do kase, ovde jc fora, na onom
mestu gde se rafovi sastaju i delimično te
zaklanjaju od pogleda tipa iza stakla, ti VRAĆAŠ
na raf ukradenu stvar, to moraš da uradiš brzo, u
deliću sekunde, i onda ostaviš kušulju da ti visi,
kako bi oni pomislili da je ukradena stvar još kod
tebe, izigravaš hladnjaka i pokazuješ kasirki šta
si odabrao da

(1314]
kupiš, ona nema pojma šta se dešavalo, otkuca
ono što si odabrao, onda tipovi iz obezbedenja
stupaju na scenu, vrata se automatski zatvaraju,
a ti, ovo je poslednji gaf, digneš neviđenu galamu
u radnji, kao, o čemu se radi? gospodo, hoćete li
vi da mi budete svedok? nevine ljude pretresaju,
ovo nije robna kuća, ovo je policij-ska stanica, jer
pazi, svi treba da znaju da tebe hapse zbog toga
što si nešto ukrao, oni zovu policiju i policija te
pretresa u prisustvu šefa prodavnice i, naravno,
nalaze kurac kod tebe, čist si za njih kao
novorođenče . . .
Shvataš? Tony je prekinuo tok jer je stigao do
finala. Istog dana podnosiš tužbu sudu. Zbog
napada na integritet tvoje ličnosti, zbog lažnog
klevetanja pred javnošču, zahtevaš, recimo,
petnaest hiljadarki. Uvek dobiješ pola od onog
što zahtevaš. Robne kuće ti isplaćuju tu lovu
u roku od dva sata. Oni ne vole ovakav
publicitet. Ljudi iz obezbedenja znaju da si ih
okrenuo, ali ti ne mogu ništa. Ovo možeš da
uradiš samo jedanput u jednom gradu, to
zahteva stalno seljakanje iz mesta u mesto.
Hoćeš da popijemo nešto?
Šta ti imaš s Anđelom?
Gadaj je, rekao je, ne treba mi lova.
Okrenuo se i otišao. Razgovarao je nešto s
njom na podijumu i ona je uskoro
doplovida do mene.
Šta ti je bilo malopre?
Malopre? rekao sam. Ja sam uvek takav.
Ala se ti zezaš!
Gde stanuješ?
Žuriš? nasmejala se.
[3151
Ne žurim nigde. Večeras najmanje.
Noćas, ispravila me.
Bilo je već dva sata. Shelley se ljubila sa
onim tipom na parketu. Čulo se i škripanje
njegovih uštogljenih cipela. Nisam znao gde
je Kit. Hteo sam da se dogovorim s njim.
Izašao sam napolje i pogledao sam kroz
prozor automobila: njih dvoje su bili tamo,
u zadnjem delu, goli, pušeći. Kit?
Ko-je-to? jedva je izgovorio. Hteo sam
nešto da se dogovorimo. Podigao se s
poda i pogledao kroz staklo. Šta?
Staklo je bilo između nas.
Ovde se rastajemo, rekao sam mu.
Privremeno, nadam se.
Otvorio je prozor
Ovde se ŠTA?
Rastajemo, pogledao sam u Ma i njeno
telo obasjano neonskom reklamom bara:
ona je mnogo bolje izgledala gola. Gde ćeš
čoveče?
Ne idem nigde, rekao sam, ostaću ovde
neko vreme i onda dolazim u Los Angeles.
Ostaješ ovde? Hoćeš malo cocaina pa da
razgovaramo?
Ne treba Kit, ostaću ovde nekoliko dana.
Kako ćeš da stigneŠ do ludog grada?
Nekako. Daj mi broj telefona gde mogu da
vas nadem.
Razgovarao je s Ma neko vreme. Nisu
znali koja je adresa najsigurnija. Na kraju
je ispisao nešto na parčetu hartije.
Javi se ovde, to je Patty, naša stara prijateljica.

[316J
Ona će ti dati sve infonnacije.
Dobro je, rekao sam, naći ću vas nekako.
Stavio sam hartiju u džpp.
Vidimo se uskoro.
On je već bio na podu busa, pored Ma. Moguće
je da ovaj broj telefona nije bio tačan. Ali,
verovao sam, nekako ćemo se već naći u tom
gradu. U tom trenutku nisam imao pojma da
Los Angeles ima blizu deset miliona stanovni-
ka. Okrenuo sam se i pošao ka baru. Tek kada
sam otvorio vrata, shvatio sam da ne znam
kuda sam se bio uputio.
FREELANDIA, JEDINA KOMPANUA U
AMERICI KOJA ĆE VAM OMOGUĆITI
LET DO EVROPE ZA 86 DOLARA. JAVI-
TE SE JOŠ DANAS KAKO BISTE OBE-
ZBEDILI SEBI MESTO U AVIONU ZA
SLEDEĆU GODINU ...
Podelio sam pet dana s Tonyjem i Andelom.
Išli smo nekoliko puta do okeana, na Avila
Beach, Shell Beach i Pismo Beach.
Dopao mi se taj gradić San Luis Obispo.
Upoznao sam nekoliko jednostavnih ljudi,
de-setak ribara i jednog slikara
homoseksualca. Ostani ovde, rekao je Tony,
možemo zajedno da krenemo u neki posao.
Anđela je bila najbolja ljubavnica na svetu, ili
bar na Zapadnoj obali. Mogla je da se preseli
bilo gde, svuda bi sa sobom nosila ovu titulu.
Živeli smo tih nekoliko dana utroje, u jednom
iznajmljenom apartmanu na Edna aveniji.
Kroz prozor se video okean, udaljeni kojih kilo-
metar-dva. Ustajali smo rano ujutru i kupova-li
abalone-školjke od lokalnih ribara i Anđe-

[317J
la ih je spremala satima, umačući ih u beli
luk i maslinovo ulje, kraj otvorenog prozora, u
svom nezaboravnom kostimu za kupanje.
Bilo je izuzetno toplo leto. Jedne noći smo
spavali na obali, u vrećama za spavanje,
između borova koji su ujutru teŠko
propuštali sunčevu svetlost.
Tony je napravio sjajnu večeru, zagrevajući
konzerve s hranom na maloj vatri, svežu
avoca-do salatu s pečurkama, domaći hleb,
tri boce vina . . .
Posle večere smo ispijali vino, pušeći marihua-nu
u mraku. Tonyjeva minduša mi više nije smetala.
Ležali smo skroz opušteni na obali, s rukama pod
glavom, zureći u zvezde. Danas, kada u nekim
opuštenim trenucima odlučim da besciljno zurim
u noćno nebo, kada se setim San Luis Obispa i
one noći, učini mi se da su se tada na obali, s
Tonyjem i Andelom, u meni javili retki trenuci
sreće. Sreće koju nisam ničim iznutra izazvao,
koja se nametnula, iz neke tame, iza jednog
visokog bora, koja se možda i odozgo spustila na
mene. Dodirivao sam predmete oko sebe i
primećivao da sam se na taj način oslobađao
nekih stvari: svaki kamičak koji sam nakon
ispitivanja na dlanu odbacio, značio je za mene
raskid s prošlošću. Iglice četinara su mirisale na
Novo. Đio sam sam. Prvi put me ovo snažno
osećanje obuzelo i počelo da struji kroz mene.
Shelley, Kit, Ma, Ron, Gej, Sharma, John . . .
Buff, Lynn, Jean, Scott, Libby ... svi ovi likovi su
mi prolazili kroz svest, brzo, kao razglednice s
nasmejanim parovima ispred iste pozadine. Kao
da ih je

[318]
neko fotografisao na istom mestu, u istom
trenutku. Svi su pokušavali da stignu do
mene, ali niko nije imao ništa da javi. Bio sam
sam, to je to. S nekim ijudima, poznanicima
od pre par dana, u malom ciganskom logoru
na obali okeana. Oni su mogli da ustanu i da
odu a da niko od nas to ne
primeti.Odjedanput mi je bilo zima i počeo
sam da drhtim. Temperatura je preko dana
dostizala i 35 stepeni, da bi noću pala na
jedva plus pet stepeni. Andela nije imala
nijednu mušteriju ovih dana, nije htela, Činilo
se, bili smo po ceo dan i celu noč zajedno.
Šta ti rade? upitao sam.
Ko?
Ti tipovi. . . oni koje odvodiš u motelsku
sobu na pola sata zadovoljstva.
Ne znam. To je nešto sasvim drugo. Ja nikad ne
mislim o njima. Oni za mene, u tim trenucima,
nemaju ni lice ni svest. Igram se, znaš. Samo
tako je moguče. Ne treba isuviše razmišljati. Da,
ali šta ti rade? Šta zahtevaju od tebe . . .
Idem po vino, rekla je.
Noc je bila predivna i odlučio sam da presta-nem
da drhtim. Znao sam da to mogu da uradim
jedino ako izanaliziram svaki drhtaj posebno.
Počeo sam od glave i spuštao se polako ka
nogama. Najveći broj drhtaja sam imao u
srednjem delu tela, ispod grudi i oko stomaka.
Na ledima su drhtaji imali najveći intenzitet, ali,
srećom, nisu bili toliko česti. Tu sam se bio još
najviše zadržao. Na ledima. BUo mi je teško da
analiziram drhtaje na ledima samo zato što su mi
bili okrenuti, nedostupni i
[319]
tako retki'. Nisam mogao da napipam nijedan
od tih drhtaja. Rekao sam Andeli da se
pozabavi mojim ledima ukoliko joj pode od
ruke da primeti neki od tih kurvinskih drhtaja.
Ona je znala na šta mislim i to me odmah
oraspoložilo. Nisam bio nesrećan zbog tih
drhtaja ili bilo čega sličnog, oni su mi odvlačili
pažnju i to me nerviralo. Ako se čovek jednom
odluči da prestane da drhti, onda s tim treba
iči do kraja. Ja sam bio jedan od srećnika koji
su imali i pomagača. Anđela mi je masirala telo
u ravno-mernom ritmu, pomičući ruke gore-
dole-levo--desno velikom brzinom, podsećajući
pri tom na oktopoda. Ona je morala da ima
više ruku od svih nas kako bi u potpunosti
udovoljila zahtevima svojih mušterija. Otpijao
sam crno vino iz flaše, to moram odmah da
priznam, jer sam se izuzetno brzo zagrevao
zahvaljujući i tome, a ne samo Andeli. Treba
biti iskren u datim situacijama, i prema sebi i
prema drugima.
Rade svašta, rekla je.
Rade svašta, ponovio sam.
Svršavaju mi po grudima, stomaku, tabanima,
ledima. Donose svoje bičeve kojima ih udaram
svuda po telu. Traže da ostanem obučena.
polugola, u zimskom kaputu, s čizmama na
nogama. Traže način da štrcnu tu belu sluz jei
drukčije ne mogu. To je kao kad ti se neki
aparat pokvari i ti sam izmisliš kako ćeš da ga
stavljaš u pogon . . . to traje neko vreme i onda
se oni ugase. Nijednog mušteriju ne poznajem
od pre pet godina, na primer. Ovo su sve novi.
Stari su stari i pokvareni. Smrt od vlastitog
[3201
fnehanizma, upadanje u sopstvene zupčanike . . .
Zašto je to tako?
Zašto? Reci mi jednu stvar . . . s koliko žena
si vodio Ijubav ovde? Razmisli dobro, ne
interesu-ju me ostale stvari, samo ono što
se podrazu-meva pod normalnim
odnosom . . . ti u njoj, i eventualno, zajedno
svršite . . . to me interesu-je. Koliko žena?
Znao sam vrlo dobro šta me pita i radovao
sam se. Drago mi je bilo da me ona to pita.
Klimao sam glavom dok mi je postavljala
pitanje i znala je da smo se razumeli.
Možeš li ti da svršiš? upitao sam.
Retko. Za mene je to zezanje. Mada, meni se
uvek posle toga bombarduje. Ne nadraže me
oni, ne . . . to je nešto, znaš . . . kao klinci
koji se celog života igraju plastičnorn
mašinom, pa jednog dana požele da se
poigraju s pravom puškom . . . nešto tako.
Zbog čega te to interesuje?
Imala je sveže i netaknuto telo. Koliko će još
trajati? Još ovu noć.
Noćas . . ., rekao sam.
Šta noćas?
Hajde da svršavamo.
Da svršavamo? počela je da se smeje. Ti si
blesav . . .
Da svršavamo koliko možemo. Nećemo
brojati, ali ćemo ići do kraja.
Niko mi to nije rekao, naglo se uozbiljila.
Koliko puta možeš?
Do kraja, rekao sam.
Ušli smo u jednu vreću za spavanje. Tony je

[321]
pevušio kroz zube, prelazeći rukom prekc
obrijane giave
IMALA JE OČI TAMNOG OKEANA JURILA
JE ZA MNOM SKORO SVAKOC DANA ...

I vreća je počela da se puni spermom. Misliir

da smo i ona i ja na trenutke verovali da ćemc
je napimiti do vrha. Verovali smo jedno dru-
gom, saradivali, samo zato što su se računala
zajednička svršavanja. To je bilo tako.
A zaspali smo ovako: njoj je pala ruka sa
uzglavlja na šljunak i ostala tamo, kao da mi
pruža deo noći na đlanu; ja sam gledao preosta-
le zvezde jednim okom, i, napokon, nijednim.
DA LI JE U PITANJU BILA OTMICA, ILI
NEŠTO DRUGO? PATTY HEARST, KĆI
POZNATOG NOVINSKOG MAGNATA
RANDLOPHA HEARSTA, PRONADENA JE
RANO JUTROS OD STRANE AGENA-TA FBI
U JEDNOJ DVOSPRATNOJ KUĆI U
PREDGRAĐU SAN FRANCISCA. POS-TOJE
INDIKACIJE KOJE UKAZUJU NA TO DA JE
ONA BILA DOBROVOLJNIPRI-PADNIK
S.L.O. I DA JE UČESTVOVALA U SVIM ...
Stajao sam na autostradi 101, pokušavajući da
uhvatim besplatnu vožnju do Los Angelesa.
Obrijao sam se i donekle doterao, kako ne bih
izgledao sumnjičavo zadriglim vozačima iz
tutnjajućih LincoIn-Mercury-Continental-Grav
riada-Corvette-Cadillac-Cordoba-Pinto-Aspen--
Cougar-Skylark-Gremlin-Corolla-Charger-au-
tomobila. Nisam im izgledao sumnjičavo, i zbog
toga, verovatno, niko nije hteo da me primi. Tre-
[322]
balo je pustiti bradu i mahati pištoljem.
Stao je jedan tip. On je imao bradu umesto
mene i vozio je neki engleski sportski automo-
bil, MG ili GM, broj 5, ukoliko tako nešto
uopšte postoji. Nisam uspeo da vidim. On je
predavao nešto nalik na istoriju umetnosti na
univerzitetu u Santa Barbari. Dotle je i mo-
gao da me poveze, odmah je rekao.
Pitao sam ga šta ima novo sa istorijom umetno-
sti i on je odgovarao dosta ozbiljno, misleći da me
to stvarno interesuje. Pitao sam ga šta treba da
uradi jedna umetnost da bi ušla u istoriju i on je
odmah krenuo s nekim svojim hipoteza-ma. Nije
imao ni truna duha: on mi je odgova-rao iz
sažaljenja, misleći da sam neki totalni idiot i
neznalica. Rekao sam mu kako treba ukloniti sve
prepreke kako bi i njegov automo-bil jednoga
dana mogao komotno da se ušeta u istoriju
umetnosti. Treba zapravo, mislim da sam tako
nešto rekao, dopustiti, bez predrasuda i cenzura,
svima koji žele da uđu u tu prokletu istoriju
umetnosti. On je prešao na estetiku, ja na sport.
On o starim Egipćanima, ja o Bob Dylanu. Bio
sam u vrhunskoj formi. Osećao sam se donekle
neprijatno, razmišljajući o tim klincima kojima je
on držao jalova predavanja iz istorije svoje
gluposti. Ništa nije znao: pitao sam ga o muzeju
konceptualne umetnosti, pitao sam ga da Ii je
ikad spavao s Crnkinjom, pitao sam ga da li je
slušao Ginsbergovu besedu, pitao sam ga da li je
istina da Miles Davis umire od raka koštane srži,
pitao sam ga o kokainu, da li je bio u Vijetnamu,
da li je ikad prošao kroz LSD i hladni acid test,
da li je vino

[1323]
jeftinije u Kaiiforniji ili Nevadi, da li je ikad
pokušao da uradi nešto van njegove izdrkane
reproduktivne jalovosti. . . NIŠTA nije znao.
Mislim da je i menjač upotrebljavao pogrešno,
ubaćivao je iz druge u četvrtu, otvarao i
zatvarao prozor, znojio se ispod te lažne brade.
Znao sam da je dobijao preko dve hiljadarke
mesečno za svoja predavanja. U jednom trenu-
tku, dok je on pokušavao da mi odgovori pro-
branim rečenicama koje nisu imale nikakav
smi-sao, u tom trenutku sam zavoleo Andelu.
Ozbiljno. Mrzi me da sad objašnjavam zašto, to
je verovatno jasno, zavoleo sam je kao jedno
jjudsko biće s kojim sam imao nešto da pode-
lim. Sa ovom telesinom prekrivenom bradom i
mirisom jeftinog šampona — nisam imao ništa
da podelim. Nisam mogao da konzumiram
njegovu glupost iz beznada.
Zahvalio sam mu se za vožnju, mislim da
sam izvadio i neku lovu kako bih pokrio svoj
deo benzina, odbio je i ja sam zalupio vrata.
Stajao je tamo neko vreme, nije znao kako
da pokrene auto, kako se ubacuje u prvu, a
tek u drugu . . . Mislim da još tamo stoji.
Razmišljao sam da li da se zadržim neko
vreme u Santa Barbari ili da odmah krenem
za Los Angeles.
Pozvao sam Patty telefonom.
Dobar dan, rekao sam.
Uopšte nisarn znao ko je bila ta Patty.
Miki Maus ovde, prijatelj Kita Potamkina.
Da li ima dobar glas? Da? rekla je.

Imala je dosta dobar glas.

[324]
Kit mi je dao vaš broj telefona u slučaju ...
Znam, rekla je, očekivala sam da se javiš.
Odakle zoveš?
Iz Santa Barbare. Ima dosta galebova oko
mene.
Ima dosta ĆEGA?
Gde su oni? upitao ,sam.
Oni su u Meksiku, rekla je. Pre dva dana su
otišli.
Kurve. Bez mene u Meksiko ...
Kad se vraćaju? upitao sam.
Bilo je to glupo pitanje. U to vreme sam imao
običaj da u nekoj neshvatljivoj brzopletošti
postavljam glupa pitanja. Niko na svetu nije
znao kada će se kurve vratiti iz Meksika. Ne
znam, rekla je Patty. Da li ti dolaziš?
Gde?
Pa, u L.A., rekla je ona dosta ozbiljno. Možeš
da ostaneš kod mene ukoliko već nisi sredio
za prenoćište.
Bio sam uzbuden kao sam vrag samo zato
što nisam znao kako je ona izgledala.
Hvala ti, rekao sam. Bilo bi dobro kad bih
znao kako se dolazi do tebe.
Ti si već bio u Los Angelesu, zar ne?
Jedanput, rekao sam, kad sam imao godinu
i po dana.
Gde se tačno nalaziš? rekla je da bi skratila
zezanje.
Idem autostopom, jedan bradati tip me
upravo izbacio ...
U redu, rekla je, doći ću po tebe.
Pogledao sam brzo na ugao ulice.
Solvang avenija, rekao sam, ući ćeš u nju tačno

[325]
sa autostrade. Na uglu je bar .. . ili
poslastičar-nica, zove se .. .
Iskrivio sam vrat, Na kraju sam otvorio
vrata govornice i upitao neku ženu koja je
prolazila kako se zove pomenuto mesto.
TACO BELL, rekla je žena.
Ta-co Beeell, viknuo sam u slušalicu. Tu ću
biti. Mislim da se nasmejala. Nisam imao
pojma koliko joj je trebalo da stigne. Dva sata,
možda. Sad sam siguran da se bila nasmejala.
Kit joj je pričao nešto o meni. O njoj nisam
znao ništa. Taco Bell je bio jedan grozan
restoran s meksičkom hranom. Mislim da je
cela ulica od njega smrdela. Imali su samo kafu
i sokove. Prešao sam prekoputa i kupio šest
konzervi HAMM'S piva. Nisam bio gladan i
sjurio sam nekoliko konzervi na prazan
stomak. Sedeo sam na jednoj kamenoj klupi
ispred smrdljivog restorana Taco Bell. Da
budem jasniji, restoran je bio divno uređen, ali
je hrana iz kuhinje toliko smrdela da bih bez
razmišljanja pobegao i seo na obalu da se
nisam dogovorio s Patty baš ispred ovog mesta.
Mlade mame su dovodile decu na meksičke
palačinke s Ijutom paprikom. Jedna od njih me
i pogledala, ali više iz sažaljenja. Za nju sam
bio neki napušteni pijanac koji se sunča
ispred restorana. A za sebe?
Nisam o sebi u tom trenutku razmišljao. Bio
sam dosta pijan kad se neki žuti automobil
zaustavio ispred mene. Devojka je izašla,
gle-dajući okolo, najzad je zaključala kola i
p>ošla ka ulazu u restoran.

[326]
Patty, rekao sam, ja ovo više ne mogu
podnosim.
Nasmejala se i pošla ka meni.
Na svaki sastanak kasniš, dodao sam.
Ona je imala oko 30 godina.
Nikad se od toga neću odvići, prihvatila je
zezanje.
Trideset i dve godine, možda. I uopšte mi se
nije išlo. Pozvao sam je da sedne pored mene
i ponudio sam je preostalim pivom.
Uzela je jednu konzervu.
Šta ima novo u Los Angelesu?
Mnogo čega, rekla je. Mnogo šta se
promenilo od tvog poslednjeg boravka.
Ja sam za to najmanje kriv, naslonio sam
glavu na njeno rame.
Kurve su u Meksiku? rekao sam.
Kit i Ma.
A SheIIey? upitao sam.
Ona nije s njima. Mislim da se vratila . . . kući.
Odlično, rekao sam. Zašto ti nisi išla s njima?
Ja radim.
Bio sam pijan. Zbog toga sam se i naslanjao na
nju kao pomahnitao.
Gde radiš Patty?
Nije ništa odgovorila. Posmatrala je jedan par
koji je prelazio ulicu, noseći ogromno ogled&lo
izmedu sebe.
Hajdemo, rekla je.
Čekaj, naglo sam se odlučio, odmah se
vraćam. Otišao sam do radnje i kupio flašu
viskija za šest i po dolara. Hteo sam da se
napijem s njom. Hteo sam da se napijem pre
nego što udem u Los Angeles.
[327]
Pružio sam joj bocu.
Ne mogu da pijem to bez leda, rekla je.
Odjurio sam do restorana i naručio dve
koka--kole s ledom bez koka-kole, i nasuo
sam viski u ove kartonske čaše.
Zdravo Patty, drago mi je što smo se
upoznaii. Pipili smo pola flaše i onda se
odgegali do njenog automobila. Nekolicina
Ijudi nas je posmatrala. Bilo je leto i oni
nisu imali pamet-nijeg posla.
Probudio sam se tek kada je automobil stao.
Patty je imala oko 34 godine, verovatno. Oba
prozora su bila otvorena. Napolju je bilo
sparno.
Gde smo?
Kod mene.
Gde si ti? nastavio sam.
3624 Santa Monica bulevar, Los Angeles.
Dobrodošli onda, rekao sam.
Bilo je mnogo svetla oko nas. Uzeo sam
flašu koja je ležala na zadnjem sedištu i
izašao napolje. Osećao se miris okeana.
Pusti radio.
Ona je još sedela u kolima. Čulo se kako
traži stanicu.
Neko je na trenutak dunuo u saksofon.
Ostavi to.
Neki prozukli tatica, mislim da je to bio Ben
VVebster, duvao je u taj metal s jednim poluda-
hom, zaklarvjajući se iza jednog pijaniste koji je
vršljao po klavsenu. Ben Webster i Roger
CaIIoway. Otpio sam iz flaše i dodao joj ostatak.
Živeo sam samo za taj trenutak, i ona je to
znala. Ničeg se u životu nisam više plašio

[328]
od onog momenta kada je Webster trebalo da
završi melodiju. Osetio sam ludački strah.
To će srušiti sve moje nade. Sve snove. Ne
dozvoliti mu da završi, ugasiti radio pre nego
što se to desi. On je izdisao kroz taj saksofon.
Završavao je dosta dugo, kroz agoniju. Onda je
sve nestalo. Automobili su prolazili pored nas,
još nekoliko svetla se upalilo, ona je izašla i
zaključala vrata. Bacio sam flašu ne gledajući
kuda će da odleti. Prasak razbijenog stakla se
stopio s našim koracima po užarenom asfaitu.
Stajali smo u liftu, ćuteći, okrenuti ledima
jedno drugom. Dugo smo putovali do njenog
stana. Znao sam, pre nego što se lift zaustavio,
znao sam da ove noći neću ništa sanjati. A
nisam ni imao s kim.
YUBAN KAFA. KOLUMBIJSKA KAFA U
NAŠEM PRAKTIČNOM PAKOVANJU. ZA
JUTRO, PODNE I VEČE. MIRIS OSTAJE U
NOZDRVAMA I 24 SATA.
Tuširao sam samo glavu. Satima. Patty nije
bila tu.
Samo njen apartman. Ona je živela u jednom
od onih amputiranih apartmana, kako sam
ih ja nazivao. Sve stvari unutra su bile
amputirane: sto nije imao noge, stolice nisu
imale noge, police nisu imale noge, kreveti
su bili bez nogu. ! . sve je bilo na podu, u
nekakvom blesavom horizontalnom položaju.
Tako smo bliže majci zemlji, dragi. Patty,
dakle. Ostavila je cedulju s brojem telefona
gde mogu da je tiadem. Nisam mogao da se
setim gde sam spavao.
S njom ne, sigurno. Slušali smo ploče do kasno

1329]
 u noc, pili pivo (Heiniken?) i razgovarali o
nekoj knjizi, misiim da je to. bio STRAH OD
LETENJA, refleksije jedne onaničarke, Erike
Jong, koja je objavila svoje vaginalne detalje
širokoj čitalačkoj publici američke provincije.
Posle toga sam zaspao na podu, verovatno.
Probudio sam se na kauču u dnevnoj sobi.
Ona me tamo prenela. Ali kako? Hiljade
pitanja koja će zauvek ostati bez odgovora.
Pronašao sam skuvanu kafu koju je trebalo
samo podgre-jati. Zbog čega je ona to radila?
Zato što je Kit moj prijatelj? Daleko od toga.
Po rasporedu amputiranog nameštaja sam
shvatio da je isuvi-še dugo bila sama. Izvadio
sam notes iz džepa i pogledao pod Los Angeles
bilo je oko trideset adresa i brojeva telefona.
Jedan tekst mi je stajao kod tipa iz United
Artists, zvao se Mike Medavoy, hteo sam prvo
njega da pozovem, ali mi nešto nije dalo mira.
' Na spisku je bio i Bob Gruskoff iz 20TH
CENTURY FOX-a, s kojim me bio povezao
Peter Bogdanovich. Kod njega je bio scenario s
kojim sam još najviše računao, zvao se »Gulio
& Romietta«. Bio sam ubeđen da on to nije
pročitao. Zbog toga sam ga i pozvao.
Da li je Bob tu?
Ne razumem, rekla je izvesna sekretarica
shva-tivši vrlo dobro koga tražim.
Gruskoff, rekao sam, hitno mi je potreban.
GOSPODIN Gruskoff, rekla je, nije ovde.
Doputovao sam iz Holandije i napuštam
Los Angeles kroz dva sata.
Javite se u ponedeljak, rekla je.
U ponedeljak ću biti u Holandiji, insistirao sam.

[330]
Pa, javite se odande ukoliko vam je
Gospodin Gruskoff potreban.
Bilo je jasno da tip nije tu. Nisam hteo da
ostavim ime i broj telefona. Nerviralo me
prezime ovog tipa. Retko ko se na ovom svetu
preziva Gruskoff i nije tu u trenutku kad se
odlu-čiš da ga potražiš. Sledeće ime je bilo Gej.
Kod nje nisam imao nijedan tekst. Pisma da,
od kojih se mogao napraviti sjajan scenario, aii
su zahte-vala izvesne prepravke koje u ovom
trenutku uopšte nisu bile moguće jer je,
verujem, taj pa-ket mojih pisama bio odavno i
nepovratno bačen. Bio je tu i Murray Mednick,
prijatelj prijatelja, koji je mogao da me poveže s
nekim velikim divovima iz industrije. »Divovi iz
industrije« je' bio izraz za filmadžije koji se
često upotreblja-vao, pa sam i ja u to vreme
nasedao na slične jezičke zamke. Javila se
jedna žena. Da li je Mjunej tu?
Mu-rej, nasmejala se ona.
Uplašio sam se da se ne posvađamo odmah
na početku.
Muuuuuurej, svakako, da nije kakvim
slučajem tu?
Nije, rekla je, insistirajući na nekoj dužoj
pauzi.
Ja se zovem Mika, rekao sam, i Gordon mi
je predložio da pozovem ovaj broj kad
stignem u Holilivud.
Dopaio joj se ovo. Holilivud je zvučalo kao
ona pesmica haj-iili-haj-lo.
Gordon Greenwald? upitala je.
Da. Njegov sin je bio moj student na
univerzi-tetu.
[1331]
Javite se u 4 sata poslepodne. Mu-rej će biti
ovde u to vreme.
Hoće, rekao sam, i puno ga pozdravite.
Sledeće ime je bilo dosta teško za ovo doba
dana.
Dave Spelling, dečko od tridesetak godina,
sin Aarona Spellinga, besmrtnog
televizijskog pro-ducenta. Ovo još nije davalo
pravu težinu: matori Aaron, njegov ćale, bio
je najbolji drugar oca od male Gej. Tu je
moglo da nastane na hiljade kratkih spojeva.
Pozvao sam ga samo zato što mi je on
predložio da ga pozoyem čim stignem u L.A.
Telefon je zvonio desetak puta i bio sam
gotovo spustio slušalicu kad je neko rekao
Halo?
Muški glas.
Dave? rekao sam.
Da, čulo se kako ubrzano diše u slušalicu, . . .
ko je to?
Počeo sam da objašnjavam samo zato što mi
se učinilo da sam ga probudio. Mikkka,
rekao je, odakle se javljaš?
Santa Monica bulevar. Ovde sam kupio kuću.
Zviznuo je u slušalicu.
Hajde da se vidimo, odmah je dodao. Šta
radiš večeras?
Treba da se nađem sa onim idiotom, rekao
sam. S kojim idiotom? upitao je, Imaš neke
pro-bleme?
Znaš da sam kupio automobil? rekao sam.
BENTLEV. Sada ga prepravljaju za mene.
Tre-ba da se nadem s tiin idiotom večeras i
preuzmem auto. Opet je zviznuo u slušalicu.

[332]
 Dolaziš posle toga kod mene, naredio je.
[splanirao sam jedan žur kakav sigurno nisi
doživeo. Pola Holivuda ću da dovučem.
Deset sati, u redu?
Ne znam tačno gde stanuješ Dave, rekao
sam. Kao da sam izgubio tvoju adresu 1212
Swe-etžer . . .?
Zaboga? gotovo je viknuo u slušaticu, to ne
može da se promaši.
U deset?
Važi, rekao sam. Kakav je obično sastav
druš-tva kod tebe?
Kod mene? KOD MENE? Zar ti da brineš o
sastavu?
Možeš li da dovučeš nekog po želji gostiju?
Reci i dovešću, bio je kratak.
Madeline Kahn, bio sam još kraći.
Ne znam da li je ovde, počeo je da razmišlja.
Moram da proverim. Hoćeš nju?
Iskijučivo.
Plašim se da nije ovde, glasno je razmišljao.
Bojim se da snima nešto u Evropi.
Dovedi je odande.
Ozbiljno? Ozbiljno to želiš? Slušaj, urediću
bar da s njom razgovaraš telefonom noćas.
WiIIiam Morriss agencija će mi dati njenu
sadašnju adresu, ništa ne brini.
Odlično Dave, kako je matori?
Sjajno, sad se već bio probudio. Slušaj,
matori je STVARNO u vrhunskoj formi, u
boljoj je formi od mene . . .
S kim si? Još i sad sa onom ...
Nisam mogao da se setim kako se zvala njegova
suknja. Jedna krava sa zlatnom kosom i zlatnim
[3331
?jbima. Bio je s njom na pretpremijeri moje
drame u Laboratory Theatre, oni su snimali
neke sekvence u San Franciscu za jednu epizo-
du serije BARETTA. Posle toga smo se temeljno
napili u malom restoranu Tosca u kojem su ši-
bale operske arije iz stereo džu-boksa.
GIenyce? rekao je. Misliš na Glenyce? Da,
rekao sam, šta se dogodilo s njom? Nemam
pojma. Mislim da je u New Yorku,
Mislim, nisam siguran. t Zašto
pitaš? Dopada ti se?

Nisam mogao da mu kažem šta mislim o

Glenyce. Isuviše sam bio lepo raspoložen.
Vidimo se večeras, spustio sam slušalicu.
Prošetao sam malo po stanu. Patty je bila
uredna devojka ili žena. Mogla je imati oko 35
godina. Na kaminu je stajala slika nekog
momka u mornarskoj uniformi. Brat ili dečko.
Izgledao je podjednako: i kao brat i kao dečko.
Otvorio sam šalone na prozorima. Pedeset
hiljada automobila u sekundi, to je bio prosek
s kojim se Pattv bila srodila. Kolona nije nigde
počinjala, nije se nigde završavala. Savremena
skulptura. Automobili su bili ugrađeni u ovaj
bulevar. Pozvao sam je.
Zdravo, rekao sam, upravo posmatram pedeset
hiljada komada ofarbanog metala kako prolazi
ispod tvog prozora.
Nasmejala se.
Zamisli kakvih ja problema imam s parki-
ranjem?! rekla je.
Ja nemam taj problem, bio sam dosta ubedljiv.
Kako?
Kupio sam parkiran auto, rekao sam.
[3341
 Još nisam znao ko je ta Patty. Šta ja tražim
u njenom stanu, zbog čega ona pristaje na
sve ovo, zbog čega je vozila čak do Santa
Barbare? itd. Ništa nisam o njoj znao.
Plašio sam se da ništa nije ni postojalo u
njenom životu što bi neko mogao da sazna.
Imao sam utisak da je ona, i sve oko nje,
isuviše sterilno i hermetizo-vano.
Vodim te na žur večeras, rekao sam. Gde?
učinilo mi se da su joj oči blesnule. Kod
jednog drugara. On stanuje na Svveetzer
aveniji.
Namerno sam rekao adresu kako bih
ustanovio gde se to nalazi.
To je blizu, rekla je. Ko tamo stanuje?
Ideš?
Da li idem? O takvom pozivu se ne
razmišlja dvaput.
Kad dolaziš kući?
Oko pet.
Vidimo se.
Pozvao sam Petera Bogdanovicha. Opet
sam morao da čekam na vezu više od pet
minuta. U Columbiji je vladao haos.
Mae Woods ovde, rekla je asistentkinja.
Mika ovde, javljam se od prekoputa.
Peter je tu, odmah se nadovezala, morate
da se javite za jedan sat. Mnogo vam se
zahvaljuje, znate.
Na početku mi nije bilo jasno o čemu govori. Za
onaj isečak, znate. To mu je izuzetno drago.
Sranje. Bio sam mu poslao jedan isečak iz
časopisa PROLOG u kojem je bio štampan prikaz
njegove knjige PIECES OF TIME,
[335]
zbirke autobiografskih sećanja i eseja o
filmu. Jedan drugar se u to vreme redovno
javljao šaljući mi besplatne primerke.
Javiću se za jedan sat, obećao sam. Da li je
pročitao onaj tekst?
Ubeđena sam da jeste. Mada je on isuviše
zauzet, znate.
Spustio sam slušalicu i tada sam napravio
najveću grešku. Umesto da se presvučem i
doteram, i eventualno krenem u jednu
neoba-veznu šetnju, stao sam ispred
gramofona i počeo da razgledam ploče. Bilo
je nešto džeza, ali sitno i tanko, jedan Willie
Bobo, Grant Green i njegova uštirkana
gitara, Stan Getz sa svojom besmislenom
bossa novom. Tražio sam dalje. VETAR NA
VODI se zvao album koji sam stavio na
gramofon. Graham Nash i David Crosby.
To je bila najveća greška. Slušao sam svaku
stranu po tri puta i nisam verovao da je tako
nešto moguće snimiti. Aranžmani, reči, muzika!
Muzika, reči, aranžmani! To je bilo nešto najbolje
što sam čuo u toku mog boravka ovde. Izvukao
sam iz kofera nešto marihuane koju su mi Tony i
Anđela dali za srećan put. Savio sam tri cigarete:
jednu za mene, jednu za Crosbyja i jednu za
Nasha. Sva trojica srno bili skamenjeni do pet
sati kada je došla Patty i pridružila nam se. Savio
sam i njoj jćdan joint i pustio joj ploču,
objašnjavajući, kao da je bila moja, a ne njena.
Ona je pevala uz muziku jer je znala neke reči
napamet. Izvadila je šampanj iz frižidera, polomiii
smo jedan kokosov orah i napravili gozbu na
patosu. Slušaii smo tu ploču

[336]
do osam sati. Onda je ona otišla pod tuš i
telefon je zazvonio. Kit, matora kurva, javljao
se iz neke daljine.
Ko je to? rekao je.
Graham Nash, rekao sam. Grosby nije tu.
Razgovarali smo neko vreme. Objasnio je da
su on i Ma ušli u Kaliforniju, da se nalaze u
pograničnom mestu E1 Centro, da je Shelley
otišla kući, da oni dolaze u toku sutrašnjeg
dana, da su nabavili nešto, da su dobili
dezinte-riju u Meksiku, da se on nada kako se
Patty i ja dobro slažemo, da je pukla jedna
guma na busu, da treba da nastavimo za
Sierra planine, da je isuviše toplo napolju, da
ne pristanem na sve vulgarnosti koje nudi L.A.
. . . Zašto je Shelley otišla?
Nemoj mene da pitaš, rekao je.
Čekamo te. Znaš ko svira sutra uveče u
LIGHTHOUSE klubu? Chick Corea.
Vidimo se sutra, rekao je i prekinuo vezu.
Patty je izašla iz kupatila još dok smo
razgova-rali. Pripaljivala je cigaretu iza
mojih leda, pro-lazeći prstima kroz mokru
kosu. Dobro je izgle-dala. Ne uspaljujuće,
ne erotski, ali pristojno. Mogla je ona imati i
36 godina, telo joj je posta-lo sasvim lenjo.
Nestalo nam je šampanja pa sam se spustio
do obližnje prodavnice i kupio dve boce KOR-
BEL -a. Imao sam utisak da su u radnji
snimali neki film, toliko je neona bilo
popaljeno. Dečak i devojčica su sedeli u
kolima ispred radnje, ispijajući nešto iz flaše.
BANG- BANG! uzvikivao je on, prislanjajući
kažiprst uz njenu slepoočnicu.
4337]
Patty je sedela na fotelji, nogu podvijenih ispod
sebe, slušajući onu ploču po ko zna koji put.

OVER THE YEARS Po ko zna koji put,

YOU SWAM THE čovek i žena u istoj
OCEAN sobi, sami, sa muzi-
FOLLOWING kom, otudeni do kra-
FEELINGS OF YOUR ja, bez uzdaha i reči
OWN ljubavi, bez interesa
NOW YOU ARE za prošlost ili buduć-
WASHED UPON THE nost, beskrajno sami
SHORELINE udvoje, s gramofonom
I CAN SEE YOUR k °ji z a v r t i deliće naše
BODY LIE tuge i kaže
IT'S A SHAME YOU K a k o si P a t t y ?
HAVE TO DIE K a k o si s t r a n ć e ?
TO PUT THE SHADOW
ON YOUR EYE
TRA-LA-LA-LA-LA . . .
OVER THE YEARS
YOU HAVE BEEN
HUNTED
BY THE MAN WHO
THREW
HARPOONS
TRA-LA-LA-LA-LA ...

Šta radiš za Ijubav? upitao sam je.

Zašto pitaš?
Učinilo mi se da si sama.
Sama sam.
I ja sam.
U tom trenutku sam otvorio flašu šampanjca.
[338]
Čula se mala eksplozija, ne nešto naročito
glasno i ekstravagantno, ali ipak, dostojno
ovog trenutka, kao da sam stavio tačku na
naše poslednje reči.
MAYBE WE WILL GO
MAYBE WE WILL DISAPPEAR
IT IS NOT THAT WE DON'T KNOW,
IT IS JUST THAT WE DON'T WANT TO CARE

Živeli Patty, rekao sam.

UNDER THE 1SPOD MOSTOVA

BRIDGES IZNAD PENE
OVER THE FOAM VETAR NA VODI
WIND ON THE KUĆI NOSI MENE
WATER
CARRY ME HOME

Živeli, rekla je.

Pošli smo nešto ranije kako bismo napravili
kraću vožnju kroz grad. Hteo sam da vidim
kako izgleda veče u ovom delu sveta. Vozili
smo pravo dok nismo naišli na HoIIywood
Freeway. Odatle smo skrenuli na Broadway i
nastavili niz Harbor.
U Los Angelesu ima šest miliona automobila
u pokretu, u svako doba dana ili noći, rekla
je. Ljudi se rađaju u automobilima, vode
ljubav po automobilima. umiru, sahranjuju
se u istim automobilima.
Koliko je tu poljubaca s ukusom benzina!
rekao sam.
Pogledala me.
Ti još nisi iskvaren.
[339]
Sačekao sam da zastane kod jednog semafora
i onda sam je poJjubio. Jedan taksi se
zaustavio pored nas, bio je prepun putnika.
Crnac sa šeširom napred, tri devojke pozadi,
jedna od njih je držala kasetofon uz uvo i
klimala glavom u ritmu muzike.
Zeleno svetlo se upalilo.
Ne oseća se benzin?
Ni govora, rekla je.
Jedva smo našli mesto za parking ispred Da-
veove kuće. Bilo je puno automobila sa
spušte-nim krovovima. Broj nismo ni gledali:
znali smo po muzici da se u ovoj kući nešto
dešava. Patty se uplašila. Ko su ti Ijudi?
U bašti je bilo desetak belo ofarbanih
klupa i sve su bile zauzete.
Da pogledam vašu kartu, rekao sam jednoj
dami koja je sedela sama na klupi.
Kartu?
Da, nastavio sam, ja mislim da mi imamo
ovo mesto.
Ustala je sa klupe misleći da sam poludeo,
Rezervisao sam ovo mesto još u martu i ne
dozvoljavam da se prema meni ovako
ponašaju. Patty se smejala. Seli smo na
klupu i osmotrili zbivanja okolo. Neko se
kupao u bazenu. Ostali su šetali kroz baštu,
noseći dugaćke kristalne ćaše.
Da probam malo, zamolio sam tipa u belom
odelu.
Kako da ne! obradovao se. To je TARAN-
TELA.
Tarantela! rekao sam, ja samo to pijem. Otpio
sam malo iz njegove ćaše. Bilo je to neko
[340]
sladunjavo piće, nesto nalik na mastiku,
još gore, gotovo povraćajuće.
Baš vam hvala. Ja više volim travaricu.
Patty se divno zabavljala gledajući me. Ja sam
ovo radio radi nje, da joj razbijem strah i zbog
toga što smo radili na različitim frekvencijama,
kako bi to Nancy rekla. Zavio sam još jedan joint
i ispušio ga s njom na klupi. Onda je ona htela
da se Ijubi i ja sam je poveo ka kuči. Nismo bili
došli čak ovde radi toga, Zaklonio sam oči šakom
čim smo ušli u prostoriju. Stotinak Ijudi se treslo
u ritmu neke muzike i stroboskopskog svetla.
Bilo je neprijatno. Ni-sam imao pojma gde je
Dave mogao da bude. Moguće je bilo da on još
nije stigao na svoj vlastiti žur. U drugoj sobi sam
video dve lezbejke kako se Ijube. Jednoj od njih
su se videle grudi: imala je suknjicu bež boje, sa
tregerima koji su išli unakrst, baš pored grudi.
Nekoliko ljudi, pored njih, razgovaralo je o
velikom promašaju Roberta Altmana s filmom
FORTUNE. Nisam znao ko kome više smeta: mi
lezbosima, one nama, ili obrnuto.

Hajdemo na sprat, rekla je Patty kao da je

poznavala kuću od ranije.
Miiikka, rekao je Dave raširivši ruke, jesi li
sredio s onim idiotom.
Nisam znao o čemu govori.
BENTLEY, rekao je, mogu li da ga
pogledam? Nisam sredio, setio sam se
mojih poslepodnev-nih halucinacija.
Idiot je ugradio pogrešne pepeljare.
Bio je obučen kao klovn sastavljen od
kockica i prugica raznih boja.
[341]
Nisi sam? trgao se kad je shvatio da je Patty
sa mnom.
Ne, ovo je Patty.
Rukovao se s njom, uz onaj-dobro-poznati
lažni osmeh.
Nemaš ništa protiv što je i Patty naišla?
Neeee, zadržao je lažni osmeh, za ime boga!
Imao sam jedno iznenađenje za tebe, u tome
je stvar . . .
Više nemaš? upitao sam.
Imam, rekao je, IMAM. Ukoliko nam dama
dopusti da se udaljimo na trenutak . . .
Svakako, rekla je Patty.
Iz-ne-na-de-nje, nastavio je dok smo silazili
niz stepenice.
Madeline Kahn?
Videćeš, bolje od toga. Ti si već bio u mom
letnjikovcu?
Iznenađenje je u letnjikovcu? upitao sam.
Nervirala me pomalo njegova uštirkanost. Mo-
gao je da kaže: doveo sam za tebe jednu sjajnu
ribu, nalazi se u letnjikovcu ili na tavanu,
svejedno je, sjajno se tuca, govori šest jezika,
hteo sam da ti pokažem koliko sam ja moćan,
itd. Ovako nisam znao ni gde idem ni zašto. To
nije bila Madeline Kahn sigurno, a za ostala
iznenađenja me bolela patka.
Da, rekao je, tu sede samo moji dobri
prijatelji. Kad pravim žur, ja volim da
razbijem ljude u grupe. Onda imam utisak da
se SVTJDA nešto dešava.
Prošli smo pored bazena u zagazili duboko u
baštu.

[342]
Videla su se svetla na jednoj maloj drvenoj
kućici.
Uđi, rekao je kad smo se približili vratima.
Zar ti nećeš da uđeš? upitao sam.
Već sam video nekog s mašinskom puškom
kako puca u onog ko prvi otvori vrata. Hoću, ali
ovo je iznenađenje . . . za tebe. Ušao sam
unutra. Niko nije pucao. Okolo je sedelo desetak
osoba, nekoliko mladića i možda šest devojaka.
Sedeli su i pušili, osetio se snažan miris
hashisha. Ništa nije bilo neobično. Svetlost je
dolazila iz poda, tako da sam najbolje mogao da
razaznam pojedine noge, kolena, struk i, jedva,
uz napor, pojedina lica. Opet ništa nije bilo
neobično. Dve ribe su razgovarale dosta glasno,
nisu izgledale nimalo jebozovno. Nisam znao u
čemu je štos. Dave još nije bio ušao. Pošao sam
ka sredini sobe, zagledajući pojedina lica. Čula
se i tiha muzika, verovatno iz patosa. Sve u ovoj
sobi je dolazilo iz poda. Verovatno je i to
iznenadenje za mene trebalo da nagrne odande.
Krenuo sam da izadem i onda je neko stao iza
mene i rekao Zdravo.

Okrenuo sam se. Bilo je dovoljno svetla da

vidim ko je. Bila je lepša nego ikad. Izgledala je
mirno, opušteno, gotovo zadovoljno. Imala je
nešto plemenito i opraštajuće u sebi, možda taj
nemirni uvojak, topao pogled, letnju tugu.
Mogla je izaći iz nekog manastira ili iz javne
kuce pre pet minuta, izgledala je isto. . .
začudjujuće suzno i spokojno. Mogao sam da
provedem ostatak života s njom i da nikad zbog

[343]
toga ne zažalim. Umesto toga, samo sam
rekao Zdravo Gej.
Nešto mi je prošlo kroz grlo. Neko šilo koje se
tamo privremeno zaglavilo i onda iskočilo
napolje s njenim imenom. Nisam već dugo
izgovorio njeno ime.
Nisam imao s kim.
Kako si Mika? upitala je.
U engleskom jeziku ne postoje padeži, to
sam tek tada primetio.
Nedostajala si mi, rekao sam.
Ćutala je igrajući se kosom. Izbegao sam da
izgovorim njeno ime još jedanput, kako se
ono šilo u grlu ne bi opet zaglavilo. Nisam je
lagao, stvarno mi je nedostajala. Ali, to je
zahtevalo objašnjenja.
Kako ti se svida Los Angeles?
Nisam još uspeo da ga vidim. Kod jednog
druga sam u stanu. Juče sam doputovao.
Namerno sam joj davao telegramske rečenice.
Ona je bila realnija od mene, željna pravih
informacija, iskrenih putokaza.'
Koliko ostaješ?
Sutra putujem.
Onda me uhvatilo ludilo.
Gej, o čemu mi razgovaramo? Kakve su ovo
gluposti? Šta radimo ovde.
Uhvatio sam je za ruku i poveo napolje. Dave
nije bio tamo.
Zar mi ne možemo .. . zar to ne može da bude
kao . . .
Nije se nasmejala mada sam znao da je
htela. Ne može. Mi smo stranci.
Izvukla je ruku iz moje.
[344]
Htela sam da te vidim. Dave mi je rekao da
ćeš veceras doći ovde. Htela sam da dođem i
da te vidim . . . i videla sam te. U tišini. Tamo
je mnogo bučno.
Učini mi uslugu, rekao sam. Hajdemo nekud
noćas.
Kuda?
Postoji neko drugo mesto . . . mora da postoji
neko drugo mesto.
Počeo sam da se znojim. Stavio sam joj šake
na lice. Ona se samo izmakla i rekla
Kuda?
Kako sam se znojio! Celo telo. Osetio sam
kako znoj probija očne kapke i ulazi u duplje,
izlazeći napolje kao . . . kao . . . samo mi još
treba koja suza i usrao sam kurac. Znala je
da nisam imao šta da predložim. Ovo je bio
kraj. Hteo sam da izmislim neku odluku i
promenim svoj život. Ona je znala ono što ja
nisam želeo da znam tog trenutka: bilo je
kasno. Hajde sa mnom. Nije važno kuda.
To je bio kraj. Nisam voleo što smo stajali u
nekoj izdrkanoj bašti, prepunoj lezbejki i ona-
ničara u belim odelima s mirisom Tarantele u
mislima. To nisam nikako voleo. Hteo sam da
nokautiram ovog idiota Davea što me
navukao na ovakvo iznenađenje. Hteo sam da
uradim nešto što bi bilo dostojno kraja, ali
ništa nije bilo dostojno.
S tobom? glasno je ponovila moj predlog. Lepa
si, rekao sam joj kao one prve večeri u Keystone
klubu, dok je Kirk duvao u saksofon početak
naše veze. Gde je sad da odsvira kraj? Ti ne
možeš da živiš bez lepote, rekla je. To te
[345]
čini slabim u ocima drugih Ijudi.
I onda sam video.
Video sam kako joj lice bledi, kako treperi
na platnu i najzad nestaje, kao u
zatamnjenju. Svetlost je izlazila iz
projektora, ali više nije bilo filma.
Ušniraj drugu rolnu, neko je vikao. Zar nisi
ušnirao drugu rolnu?
Film je bio gotov. Posetioci su napuštali salu.
Buff i Lynn, i Ron i Sharma, i John i Trinka, i
Lissa i Shelley, i svi su prolazili pored mene.
Ja sam ostao poslednji. Nadao sam se da će
možda ta nova rolna krenuti, da će se
projektor zaleteti i povući filmsku traku
snagom svog motora. Mislio sam da ću čuti
neko drago lice i videti neki- poznat smeh, da
ću, na trenutak, ponovo početi da živim s
avanturama glavnih junaka. Ništa od toga.
Gazio sam po kokicama i opušcima od cigareta
koračajući polako ka izlazu. Čistačica je počela
da sprema salu za prvu jutarnju projekciju.
Dobar film? upitala me dok sam prolazio
pored nje.
Ne znam, rekao sdm, kao da je nešto
nedostajalo. Ona nikad nije gledala ovaj film
i zbog toga nije bila nimalo nesrećna.
Zbogom Gej, rekao sam i okrenuo se.
Zbogom, rekla je.
Čuo sam da je prošaputala, kad sam već bio
dosta odmakao
Čuvaj se.
Video sam kako je nekoliko ptica preletelo
preko tamnog neba. Kao da su žurile nekud.
Preko dana, let svake ptice se čini uzaludnim.
[3461
bez cilja. Tek uveče, ili noću, čini se da
svaki od ovih letova ima tačno odredište.
Onda ptice lete prema nečemu. Svaka ptica
ima veče ili noć svog života . . . postoji li
uopšte tako nešto, NOĆ ŽIVOTA?
Patty je stajala na dovratku i živo razgovarala s
nekim tipom. Prošao sam pored njih i ona me
uopšte nije primetila. Nisam ništa pio cele
večeri ako se izuzme onaj KARBEL-CROSB Y--
NASH šampanj kod Patty. Alkohol je bio sme-
šten u jednom velikom frižideru. To me po-
malo nerviralo jer su gosti otvarali i zatvarali
vrata na njemu svakih deset sekundi. Šta je tu
moglo da se ohladi? Najbolje je bilo ući u fri-
žider i tamo popiti piće na miru. Dve devojke
su stajale pored frižidera. Jedna je glasno či-
tala pesmu s neke izgužvane hartijice. Druga je
imala široke crne čizme, izgužvane pantalone
ugurane u njih, isto tako široku i crnu kosu,
lepo i pravilno lice, torbicu zakačenu za pojas.
ČINI MI SE DA SAM STVARNO UPLAŠE-NA
KAO CRKVA, KAO POLICAJAC, KAO
SVOJA MAJKA DOK ULAZIM U L.A. GRAD
PALIH ANĐELA . . .
Ćitala je neke gluposti s te hartije. Mislim
da je pri tom i izmišljala, improvizujući
dosta nez-grapno. Čitala je već pola sata s
hartijice od deset santimetara.
KUPILA BIH JEDAN IZVOR
DELIĆ REKE
S NEKOLIKO POKRETNIH RIBA
ALI SU MI REKLI DA JE VEĆ KASNO DA
ROBE VIŠE NEMA

[347]
DA PROBAM U NEKOJ DRUGOJ RAD-NJI. .
.
Interesovala me ova druga, u čizmama. Ona
je bila ta koja je pušila, izvežbanim
pokretima, otpijajući iz čaše,,smešeći se i
pokazujući mi da, ima najboljeg zubnog
Iekara u južnoj Kalifor-niji.
Zdravo, rekao sam.
Zdravo, odgovorila je kao da smo se znali
godinama.
Linda, je I' tako?
Coree, rekla je ona.
Svakako, rekao sam, Coree. Nisi više tamo?
nasmejao sam se.
Ne, rekla je, odavno radim za drugi studio.
Odlično, nastavio sam. Stari studio je smrdeo.
Ne želim ni da govorim o tome, odmahnula je
rukom. Ti još i sad radiš za Martina?
Nisam znao ko je taj Martin, ali mi se dopalo
zezanje.
Ne, rekao sam. Martin je prevaziden. Sad
radim za sebe.
I ja, nasmejala se reklama za novu zubnu
pastu. Ova pored nje je i dalje čitala pesmu,
to me dotuklo.
Šta piješ? upitao sam
Coree. Vodu, rekla je.
Zar ne želiš da se malo digneš?
Da se dignem? iznenadila se. Čoveče, meni
je potrebno nešto da se spustim.
Ozbiljno?
Pa ja nisam bila na zemlji već godinama. Šta
ima novo tamo?
Ova pored nje je i dalje čitala frižideru. To je
[1348]
bila jedina mogućnost da se piće ohladi.
Nema ništa novo, rekao sam, sem nekolicine
gmizavaca.
Imaš li ti nešto za spuštanje? ponovo je
upitala. Nisam ništa poneo, rekao sam.
Možda je bolje da se ja uzdignem do tebe pa
da onda na miru razgovaramo.
Bio si na spratu? upitala je.
Nisam, krenuo sam na sprat ali sam završio
u letnjikovcu. Slabo se snalazim u ovoj kući.
Povela me gore. To je bio kraj, znao sam pre
nego što smo ušli u sobu na spratu. Sve je
mirisalo na kraj. Njene ćizme i hod koji je
podsećao . . .
Gej? rekao sam.
Okrenula se.
Šta si rekao?
Ništa.
Ja se ne zovem Gej.
Kraj. Još tri sekunde. Dve sekunde. Sekund.
Ušli smo u sobu.
Film je počeo. Prikazano je i nekoliko
slajdova, cveće, čudne raznobojne šare,
projektovano na zidu.
Onda velika kanta za đubre. Plastična. Neko je
preko mikrofona pozvao da pridemo stolu sa
osvežavajućim pićima. Oko stola nije bilo guž-
ve. Jedna ogromna staklena posuda u kojoj se
n^lazio sok od pomorandže. Kašika za sipanje
je izvirivala iz ove tečnosti. Oko 300 plastičnih
čaša, pored. Ljudi su počeli da sipaju. Popio
sam punu čašu na iskap. Orkestar se štimovao.
To su Grateful Dead, neko je rekao.

[349]
Ljudi su kružili oko posude sa sokom,
doliva-jući i ispijajući, praveći krugove po
sobi. Ljudi u krugovima.
CoIIin Sewart je večeras došao sa Jill Ar-
lington . . .
Jackie će da odgovara na sudu što je dao
ključeve Polanskom . . . glasovi su dopirali
do mene. Jack Nicholson je pustio
Polanskog da tuca neku klinku u njegovoj
kući. Pa šta? Pa šta? upitao sam Coree.
Ne zamaraj me tim, rekla je.
Da, oranž-sok i Grateful Dead. Soba je osve-tljena
ružičasto. Ne, plavo. Zeleno! Koja je sad ova boja? I
tada je neko ispalio šaržcr iz mašinke na mene. Do
kraja. Odbacio mi je glavu stotinak metara od tela.
Lica Ijudi su počela da se deformi-šu. Lica . . .
svetla su bleštala iz svih uglova . . .
na zidu je projektovano po tri filma istovreme-
no, stroboskop je radio sve brže i brže, deseti,
hiljaditi, milioniti delovi sekunde, u pre-
kidima . . . Neko mi je prišao s projektorom
i počeo da prikazuje slajdove na mojim zatvore-
nim kapcima. Da li je moguće da se slajd
prikaže na očnim kapcima? I onda — Grateful
Dead, tešak metalni zvuk, pojačala od hiljadu
vati, ništa više nije bilo u perspektivi. Sve je
izlazilo iz fokusa, počeo sam da osećam
neopisivi strah. To prolazi samo kroz moju
svest! To se dešava samo MENI!
Stao sam kod jedne grupe ljudi i upitao ih. Šta
se to dešava, tako sam nešto rekao. Smejali su
se. Nisu verovali da ne znam. Clair, tako je
rekla da se zove, Clair me je uhvatila pod ruku
i odvela do stola sa osvežavajućim pićima.

[350]
 Oranž-sok je već bio do pola ispijen. Clair j<
zamočila prst unutra. Liznula ga je.
Imala je haljinu od čipke i bila je bosonoga.
Clair? rekao sam.
Da, klimnula je glavom, to je TO.
Liznuo sam sok. Ništa. Imala je bretele ni
haljini, jedna joj je kliznula s ramena
odakle . . . s levog ramena? . . . i pomislio
san da joj namestim tu bretelu. Pošao sam
rukom odustao.
LSD, rekla je ona.
I onda Ijudi u kostimima koji su dolazili u
druge sobe. Srebrni mejk-ap, svetlucavi
karmin. bleštavo se odbijaju od isprekidanih
fleševa, ušne školjke iscrtane nekom
srebrnom tečno-šću, male zvezdice po licu,
na vrhju nosa, Grateful Dead iz zvučnika
Lovc is what you need
i Coree medu nekim ljudima, devojke u
leopar-dovim kožama, fluorescentne boje,
kapljice boje padaju ispod svetiljke, po
ramenima, sandalama, koža, puno kože sa
dubinama i teksturom, ljubičasto, muzika
koja pravi puto-vanje kroz naš nervni sistem,
Ijubičasto sa malim crnim linijama, miris
zapaljene gume koji dolazi od orkestra,
bizarni kostim na vratima, Crnkinja u
sedefnom ogrtaču i lanci-ma, zvuk metala
izmedu povika Ray! Raaaay!
ukus duvana u plućima, Ijudi koji igraju,
noge koje igraju bez Ijudi, u ritmu muzike,
svoje muzike . . .? — LSD kaže Clair.
Okrenuo sam se naglo. Posmatrao me jedan
nagoreli luks iz sijalice od 1.000 vati.
[351]
Nemoj da odeš, rekao sam joj.
Uhvatila me za ruku. Pušila je moju cigaretu.
Bili smo bliže nego što to dva ljudska bića
mogu da budu. Kosti su nam se izmešale, koža
je postala jedna koža, nije bilo mesta na telu
gde bismo se mogli razdvojiti, gde se ona
završavala — ja sam poćinjao, i onda Devojka
koja sedi na podu, vrišti, celo telo je u trzaju,
niko je ne gleda, sem -mene — mene? i vidim
svoje usne kako se pomiču i govore devojci na
podu, šapuću joj, Grateful Dead urlaju kroz
mikrofone, Ijubičasto sa malim žutim prugama
sada, vidim usne kako se pome-raju,
sastavljaju reči, rečenice
Ne bori se protiv toga
Idi s tim
Pomiri se s tim
Ne prihvataj, ne odbijaj
Ja sam s tobom
Ne plaši se
Svi smo s tobom
male, kratke rečenice na engleskom, saveti
svesti koja mi je preostala, Coree u
čizmama, nož u čizmama, kao ukras na
stolu za sečenje fine japanske hartije od
svile, hartija koja krvari, sitne kapljice krvi
izlaze iz lustera, padaju po ramenima i
sandalama, oranž-sok koji polako nestaje,
isuviše ljudi je žedno, momak s crvenim
pegavim licem, video sam ga negde, obratiću
mu se — SOK NESTAJE!
dve lezbejke ližu sok s dna posude, imaju
dugačke trepavice, kao zavese, pozorišnu zave-
su napraviti od jedne dugačke trepavice, lezbej-
[352]
ka će treptati između činova, slika . ..
Kako se oscćaš? pita Oair
Nestaje sok, to sam rekao
Doneče novi
Sada me Clair napušta, odlazi, dosadan sam joj,
prepoznala je neke kočnice u meni, strah .. .
Strah? Ne, nemogućnost komuniciranja, svi se
znamo, svi smo jedna velika porodica, ali niko
nikog ne poznaje
Devojka na podu
I zaista, donose nov sok, sada je to manja
posuda, bez kutlaČe, oranž-sok s rastvorem
LSD, koliki je koncentrat? Osamsto mikrokra-
gama po čaši, po gostu, tako piše u meniju,
izračunato je, koliko to košta? košta . . .
Teško pomičem noge, krećem se ukrug. I
opet nečiji glas, blizu mene, uvek neko viče
baš pored mojih ušiju
Ima li neko kakvih trenkvilajzera?!
I devojka na podu. Neko poziva Davea. Opet
je tu ridi pegavi niomak, on nešto vadi iz
svojih džepova, sada je sve plavo, svetloplavo
Uzmi, kaže on, ovo je Thorazine, dobar je za
pobačaje LSD, i vidim nju kako uzima
pilulu, to je dobra pilula prilikom abortusa
loših LSD putovanja, LSD donosi na svet
rdave misli, treba ih sve abortirati. ..
I sve postaje pakao. Boje, odblesci, glasovi,
pokreti, sve se izmešalo u ovoj kataklizmi
Devojka na podu i njene braon oči, otvorene,
otvorene, OTVORENE sve dok ne eksplodira-ju
kao sunčevi krateri ispred nas, i to je kraj,
čujem ženski glas koji sam nekad poznavao i
voleo, čujem kako viče iz dna jedne bašte

[1353]
Kuda? Ku-daaaa?!
Odlazim do prozora, sada je sve opet Ijubičasto,
vidi se kroz prozor, ulica je prenatrpana auto-
mobilima, u jednom od njih je tužna devojka kojoj
nikad neće saznati ime .. .
Na ulici su se popaliia svetla: plavo,
crveno, žuto, belo ... kao da je svetlost
dolazila sa krovova automobiia. Neko je
protrčao kroz baštu, da li je to Patty? ko
je ona? Grateful Đead su pevali neku
pesmu Policija! Policija!
Gledao sam svetla na automobilima kako se
pale i gase. To je kraj. Tako svetla izgledaju
pred kataklizmu. Automobili su izgledali kao
novogodišnja jelka prenatrpana svečicama i
lampionima u boji. Mora da postoji neki relej
koji prekida dovod električne energije čim se
sve-tlo pali i gasi u pravilnom ritmu. Video
sam još dvoje Ijudi kako trče kroz baštu. Ja
nisam imao energije za trčanje. Piašio sam se
žbunova u bašti. Mogao bih da padnem.
Slomiti nogu u ovom trenutku! Ja sam ionako
paralizovan. Bi-ti ostavljen i zaboravljen u
bašti. Policija, neko je rekao u mikrofon.
Muzika je stala. Čuo se žagor, ali više nisam
znao ko šta govori. Neko me sklonio s prozora i
navukao zavese. Nisam više video svetla . . .
Šta je sa onim svetlima što se pale i gase?
Dave i neki tip u zelenom odehi su
odnosili posudu s oranž-sokom. Prosipaju
ga u klozet-sku šolju.

[354J
VIDEO AUDIO
Solja, krupno. Beli Dave: Neko nas je
porculan. prijavio!
Tečnost se razliva po Tip u zelenom odelu:
unutrašnjosti šolje. Znam ko nas je
Žuto na belom. Milio- prija-viof Pusti vodu.
ni sitnih mehurića ne- Dave: Kao da se ništa
staju. Žuto se stapa s nije desilo.
belim. Ostaje voda. Tip: Šta se desilo?
Okolo kuće ... kosmos
Šerif. Sedamnaest policajaca. Federalni agent
iz odeljenja za narkotike. Osam policijskih
pasa. Šest automobila. Jedan kamionet.
Puške. Ko-nopci. Voki-toki. Sirene. Reflektori.
Sjajna scena. Ceo kosmos na dlanu. Oni su tu
zbog nas. Oni ne shvataju. Oni su deo našeg
filma, našeg scenarija. Oni igraju u našem
filmu, tako se treba ponašati. Policajac do
mene pita Clair Šta vi radite?
Ja poslužujem sendviče, kaže ona.
Gde su vam sendviči? nastavlja dasa u
plavoj košulji.
Pojela ih je ona devojka na podu,
odgovara Clair. Zbog toga joj je pozliio.
Vodite je onda u bolnicu, kaže policajac.
Ovde joj je bolje nego u bolnici.
I tako u beskraj. Film teče dalje. Grateful
Dead sviraju dalje. Niko više ne razume
reči. Samo tonove.
NA POČETKU, VEST DANA: ČUVENA
PEVAČICA CHER JE RODILA SINA.
PRETPOSTAVLJA SE DA JE OTAC DETE-
TA ROK MUZIČAR GREG ALMAN...
[355J
Patty je rekla u kolima kako su služili neki
buđavi sir. Zamolio sam je da me proveze
kroz Sunset bulevar. Imao sam utisak da je
Gloria Swanson još i sad tamo. Svratiti na
kafu, možda.
Sada smo tačno u srcu Holivuda, rekla je
Patty. To nije bio razlog. Ona je to rekla
dosta ozbiljno.
Nešto drugo me nateralo da se smejem. Počeo
sam da vrištim od smeha. Sve je bilo smešno.
Prelazio sam smehom preko velikog kineskog
pozorišta, Music Centera, Rose BowIa, preko
krovova Movieland Wax muzeja, Huntington
biblioteke, smeh mi je odzvanjao po podrumi-
ma Paramount i Columbia studija, odbijao se
od kućica u Disneylandu i propadao u okean
zajedno sa delima lokalnih umetnika u Veni-
ceu. Obema rukama sam brisao oči od suza.
Patty, odjednom zaražena ovim napadom
sme-ha, pridružila mi se, zaustavivši
automobil na najprometnijem delu Ventura
bulevara. Imali smo različite razloge za smeh.
Smeh je bio isti. Smejali smo se dok smo
parkirali auto ispred njene kuče, smejali smo
se u liftu, dok smo otključavali vrata, dok smo
se skidali. Sve je bilo smešno. Uplašio sam se
da neću moći da se zaustavim, da neću moći
da zaspim od smeha. GIup osećaj, priznajem.
Patty je sedela na meni, uvijajući se i dahćući
od zadovoljstva. Svaki put kad bih je upitao:
Voliš tako? odgovarala je napadima smeha.
Svršavanje je bilo još najsmešnije: tu smo se
iskidali od smeha, do poslednjeg delića snage,
do poslednjeg daha. Smejali smo se i kasnije,
[1356]
dok smo cedili i poslednju kap šampanja iz
za-boravljene boce. Smejao sam se i rano
ujutru, dok sam otvarao vrata Kitu i Ma.
... I NA KRAJU, VREME ZA SUTRA: BIĆE
VEDRO, MADA POPODNEVNI PLJUSKOVI
NISU ISKLJUČENI, TEMPE-RATURA 31°,
OKEAN DOSTA STABI-LAN. . . PECAROŠI,
ETO VAŠE ŠAN-
SE, POVEĆANE MOGUĆNOSTI ZA LO-
KALNE POŽARE, DA LI ISKLJUČUJE-TE
ŠPORET PRE ODLASKA NA POSAO? EVO I
GRUPE OHIO PLAYERS S KOMPO-
ZICIJOM F-I-R-E ...
Šta je s njim? pomislila je Patty.
Idemo u Sierra planine, čoveče, rekao je Kit.
To mesto je još netaknuto. Nema ovih
sranja... policije, kurvi na svakom ćošku,
onaničara i filmadžija . . . tamo je netaknuto.
Zaklatio se i pao sa stolice. Sedeli smo kod
Patty, spremajući se za izlazak. Đili smo na
pilulama, cocainu i pušili smo hashish iz
jedne meksičke lule od pečene gline, mislim.
Znam da sam osećao ukus gline u ustima. On
je bolestan, pomislila je Patty.
Ovde je sranje.. . Kit je rukama stegao
slepoočnice .. . nema više nigde da se
pobegne. Hajdemo u Sierra planine. Zivećemo
u pleme-nu. Bez struje . . . hoćeš?
Hajdemo Kit, rekao sam.
Njih dvojica su opasni, pomislila je Patty.
Tamo nema, nastavio je Kit, tamo nema
sili-konskih grudi, Carol Doda i ostalih
plastičnih zadovoljstava.
Tamo je ...
[357]
Izgubljeni raj, rekao sam.
I*a da, čoveče, tamo je zaboravljeni raj.
Tamo je netaknuti raj. Izlaz .. . Opet je pao
sa stolice.
On je boiestan, pomislila je Patty.
Sve vreme je imao iice u krupnom planu.
Bar tako sam ga ja video. SVE sam video u
krupnom planu.
I gramofon i Pattyne noge, i crni CADILLAC
dole na ulici i posudu sa šećerom na polici,
i svoje misii i žar na vrhu cigarete . . . Kit je
imao jedanaest bora na licu. Patty je imala
sveže obrijane noge: pore su izgledale kao
mali krateri na belom tlu, kao tragovi
jednonoge srne na snegu.
Izlaz za sve nas . . . čoveče, Sierra planine
su daleko odavde samo za jednu dužinu
misli. Cap, i tamo smo!
Zašto Ma ne dode, pomisliia je Patty, on je
bolestan i potrebna mu je pomoć.
Ma je bila u kupatilu, ali sam i nju video u
krupnom planu. Dezodorans ispod miške,
tamo gde se sastaju grudi s mišicom,
dezodorans s kuglicom koja se okreće u
svim pravcima, putuje po njenom telu i
osvežava njeno posto-janje.
Taj žur, rekao je Kit, taj žur gde si bio
noćas...
Smejao sam se, rekao sam.
Zbog čega smo se tako smejali? pomislila je
Patty.
Smejao si se, ali to nije izlaz . . . i ja sam se na
početku smejao. I ta mogućnost se iscrpi. . kao
suze, ne možeŠ da plačeš danima, godinama . . .
[1358]
znaš li ti koliko sam se ja na početku
smejao?! Samo da ne počne da se smeje,
pomisli Patty. Koliko si se smejao Kit?
Patty je nervozno prekrstila noge: ništa se
nije promenilo u krupnom planu.
Pola detinjstva sam proveo smejući se. Smejao
sam se i kad sam dobio poziv za vojsku, na
tetkinoj sahrani, kada su me izbacivali iz škole
i kasnije dodeljivali poćasne diplome . . .
smejao sam se dok sam stajao u redu za posao
u Detroitu, dok sam bio privremeni prodavac
mašni i donjeg rublja u Južnoj Karolini, dok,
sam čekao da se bog pojavi na televiziji...
rastao sam i smejao se dosta. .. Hajdemo u
Sierras. Hoćeš da krenemo večeras u
planine? Hajdemo, rekao sam. Da
zaboravimo taj džez. Koji jazz? upitao je.
Njih dvojica su ludi, pomislila je Patty.
Stajao je zureći u zid. Graške znoja su mu
se slivale niz lice.
Džez, rekao sam. PoŠli smo da slušamo Coreau.
Kojeg Coreau? upitao je.
Uopšte me nije gledao, Bio je negde daleko.
Znao sam da mu je loše. Znojio se kao davo.
Kojeg Coreau? opet je upitao.
Chick Coreau, rekao sam. Naš pijanista.
Nije znao o čemu govorim. Pridržavao se
obema rukama o zid.
• Ko je to?
.. . Prvo jedan tanak snop svedosti na basistu,
Crnac je, mlad, zove se Stanley Oarke. Snop
svetlosti se širi, basista čupa metalne žice prsti-
ma, iza njega su stubovi od pojačala, trideset
hiljada isprepletanih gajtana, ulaz-izlaz, mikro-

[359]
foni, ulaz-izlaz, pedale, postolja... i onda
drugi reflektor na bubnjara, snop se odbija
od metala, činile, kontračinele, kontra-kon-
tračinele, zvonca, gongovi, daire, triangl,
tom--tom, tam-tam, dva bas bubnja, dva
timpa-na, mikrofoni zavučeni ispod samog
snara, tara-tara-ta-tataaaaaa, kroz eho,
ulaz-izlaz pa PUANISTA
Chick Corea pod žutom svetJoŠću, radi
polako prstima, prelazi preko eiektričnog
klavira, no-gama sklanja zmije od kablova,
smetaju mu, zvuk klavira resko, sa preciznim
udarcima sve dok neko ne propusti
instrument kroz mašinu, ulaz-izlaz, totaina
distorzija zvuka, policijske sirene, violine i
klavir istovremeno, neki bra-donja steji pored
njega, udara dirke na sintesaj-zeru palicama
za vibrafon, čudni zvuci izlaze iz mašinerije,
bradonja se udaljava i dolazi do svog postolja
— na kojem ima stotine različitih udaraljki iz
zemlje čuda, lepe mu se za prste AIRTO
Brazilac sa natprirodnim osečajem za ritam,
čovek-maŠina, zvonca, čegrtaljke, ćupovi, teste-
re, metalne cevi različitih dužina i prečnika,
češljevi, baloni nejednako naduvani, kože za-
tegnute preko konzervi od piva ili graška,
svežanj ključeva i
PUBLIKA
okean unezverenih glava, mladići i devojke, sa
svakim udarcem vrištanje postaje glasnije, gla-
snije, do kraja — koliko ljudska pluća mogu da
izdrže? — neki glas najavljuje grupu, najavljuje
koncert i zahvaljuje se na poseti
CHICK COREA i RETURN TO FOREVER
[360]
i onda eksplozija u publici, prednji redovi
izgledaju kao vulkanska lava koja se razliva,
zvuk narasta kao kompresorski čekići koji
udaraju po bubnim opnama, ulaz-izlaz...
Neko je osetio da je ova muzika muzika
budućnosti. Neki tip koji je mirno stajao iza
kulisa, posmatrao unezverena lica u publici i
zadovoljno trljao ruke. On je uložio nekoliko
miliona u instrumente koje nijedna grupa do
tada nije imala: tjuneri, pojačala, prijemnici,
zvučnici, mikrofoni, miksete, trake, gramofoni,
magnetske glave, pozorišne horne, pecaljke,
elektronski merni instrumenti, SVA svetla, ure-
daji za mutiranje, mezohromi, elektronski sno-
povi, povratna sprega koja je ponavljala zvuk do
beskonačnosti, Ovation stereo-gitare, Fen-der
MA6 zvučni sistem, Bose PM-1, Yamaha miksete,
Road zvučni zid, Ibanez AD 230 koji kasni sa
zvukom do 600 milisekundi. . . Sve što se moglo
naći na svetskoj muzičkoj pijaci, sve se to
nalazilo na podijumu. Ogroman džez-rok
generator spreman svakog trenutka da eksplo-
dira. Neko je savršeno upravljao ovom mašine-
rijom dodajući pažljivo snagu, kako publika ne bi
bila brzo preopterećena: 500, 1.000, 2.000, 5.000
vati . . . Basista je u zaletu, skače prstima po
žicama neshvatljivom brzinom, bubnjar ruši
činele serijom udaraca, kao tornado, Corea ustaje
sa stoice i izvija se svaki put kad dodirne dirku,
kao da ga struja direktno udara, u grotlu više ne
može da se izdrži, užarena lava se razliva po
sedištima i oznojenim glavama, sliva se niz
podijum menjajući boju: žuto--crveno-plavo-
zeleno . . . Publika u sali postaje

[361]
jedno biće, hiljade Ijudi sa zajedničkom
svešču, kao jedan ogroman zmaj iz dečjih
bajki, kod kojeg su muzičari na sceni
GLAVA a publika TELO .. . Sve postaje
jedno. Publika u transu proizvodi sada
samo jedan zajednički zvuk: univerzalni
urlik. I onda APSOLUTNA KONTROLA
muzičari prestaju da sviraju, kao na rez.
SVE staje.
Publika zanemi. Jedan sekund. Dva. Tri. Četiri.
Pet.
I onda GLAVA nastavija da riče i TELO
odmah reaguje, ponovo se stvara
univerzalni urlik i. . . i opet iz početka.
Apsolutna kontrola GLAVE nad TELOM.
Zmaj samo tako može da živi. I zašto onda . . .
zbog toga. Zbog toga ne treba stavljati
etikete. Reč džez-rok ništa ne znači. Ni
publici ni muzi-čarima. Šta je džez-rok ili
soul ili funky ili bump ili cool u ovom
novom svetu ekstaze, gde su svi Jedno,
sada i ovde . . . kairos. Ko je to?
Klatio se, prislanjajući povremeno čelo uza zid.
LoŠe mu je, rekla je Patty.
Nije mu loše, rekao sam. Idemo u Sierra
planine.
Dosta je bilo ovog sranja ...
Kojeg sranja? upitao je on.
SruŠio se. Odjedanput, kao da ga je neko
posekao po nogama. Još je držao šake pri-
slonjene uza zid. Znojio se po celom telu. To
sam primetio kad sam ga podigao s poda.
Bio je težak..
Sranje? upitao je.
[362]
Patty je pozvala Ma. Ova je prekinula s
dezodoransom, ipak joj je Kit bio važniji od
te kuglice.
Hajdemo u bolnicu, rekla je.
U koju bolnicu? upitala je Patty. Bilo gde
da ga odvedemo zadržaće ga šest meseci-
Kit se nije pomicao. Bio je u groznici i
grizao je usne do krvi. Nikad nisam video
toliko znoja na Ijudskom telu.
U bolnicu za drogirante, viknula je Ma.
Tamo treba da ide!
On nije junkie, rekao sam.
Onda je ona počela da sere nešto o tome kako
ju je on tukao u Meksiku, kako je on gotov, da
ona više nema ništa s njim, kako je cela
njegova porodica degenerisana, kako su oni
izgubljeni za sav ostali svet. . . Smučila mi se.
Ja ću da ga odvedem, rekao sam.
Patty mi je dodala ključeve od automobila.
Vodi ga u Bel Air, rekla je. San Diego
autostrada.
Vodi ga u prvu bolnicu, rekla je Ma.
Seri, rekao sam na izlazu.
Nikog nije bilo u liftu. Srećom. Kit je rukom
polomio ogledalo, u trenutku dok sam
otvarao vrata da izademo. Nije bilo krvi,
samo znoj po preostalim delovima stakla.
Uvukao sam ga u automobil.
Sierra planine, to je bilo poslednje što je
izgovorio.
Počeo je da udara glavom u šoferšajbnu.
Nokautirao sam ga čekajući na zeleno svetlo kod
Wilshire bulevara. U vrh brade. Pesnica mi je
čudno skliznula, kao da ju je neko odgurnuo
[363]
u suprotnom pravcu. Znoj na vrhu njegove
brade.
Hajdemo Kit u te planine . ..
Penjali smo se dugo ka vrhu. Godinama. U
toku vožnje sam posumnjao da Sierra planine
nemaju vrh. Smejali smo se na svakom zavoju,
u svakoj krivini koja bi nas kurvinski iznenadi-
la, svaki put kad bismo otvorili konzervu s
pivom. Smejali smo se nekako rastegnuto,
snaga nas je izdavala. Smejali smo se u
sumrak i u rano jutro, cvetovi sa planina su
nam odgovarali sa zvonima u glasu. Imali smo
cilj i to naš je držalo. Naslanjao je glavu na
moje rame dok sam ja vozio, i obrnuto.
Razgovarali smo na putu s jednim mudracem
koji nam je rekao da vrh sigurno postoji.
Počeće da postoji tek kad stignete tamo, i to
je dodao.
Bacali smo knjige kroz prozor automobila.
Cigarete, pune kutije, televizore, jednu mašinu za
pranje rublja, desetak pari silikonskih grudi,
pola tuceta lažnih svršavanja, fotografije naših
bivših života, prozore sa namaknutim zavesa-ma,
listove neispisane poezije plakarskih pesni-ka,
cocain i LSD, rečenice sa ukusom vinskih noći,
jedne orgulje sa synthesizerom, rodbinske veze,
gramofon koji je još i sad imao struju u sebi,
leptir-mašne, male crne vlažice iz vrece beznadne
pohote, desetak avionskih karata, jednu rečenicu
na španskom, tranzistor sa vidljivo označenim
preklopnikom za srednje i ultrakratke talase,
nekoliko autostradi, dva kaktusa sa ugraviranim
imenom »peyote«, re-klamu za Levi's pantalone,
moju pisaću mašinu,

[1364]
benzin iz naših nozdrva, jednog direktora
pozo-rišta, dve gonoreje, čašu za koktei sa
džinom, par talasa iz okeana, jednu
pokvarenu gitaru, zalazak sunca iz Stewarts
Pointa. . . Stigli smo, rekao sam.
Nije me čuo. Bolnica je bila odlično osvetlje-
na. Sva je bila u mermeru. Kit to nije
mogao da vidi, Uhvatio sam ga oko pasa i
uveo unutra. Niko nas nije pogledao.
Nekoliko ljudi je sedelo na klupama u
dugačkom hodniku. Niko nas nije poznao.

EST
ECT
ESP

Sačekajte, rekla je bolničarka.

Loše mi je, Kit je promrmljao.
Ime? rekla je neka druga
bolničarka. Kit Potamkin, rekao
sam. Osiguranje?
Ima osiguranje, rekao sam.
Koje? Kaiser? Blue Cross? Blue Shield?
Koje je tvoje osiguranje? upitao sam
Kita. Izvadio je malu karticu iz
novčanika. Evo, rekao sam.
Bolničarka je zapisala trideset hiljada
podataka na jednom parčetu hartije.
Dr Ross Wallenstein, rekla je. U dnu hodnika.
Odveo sam Kita do sobe i kucnuo na vrata.
Momenat, čuo se ženski glas.
Onda je bolničarka otvorila vrata.
Evelyn, rekla je. Izvolite, doktor će odmah
doći.
[365]
Posadio sam Kita na stolicu i počeo da
razgle-dam prostoriju. U uglu je stajao mali
kompju-ter, najmanje trideset epruveti na
jednoj polici, ispunjene raznobojnim
tečnostima, elektronski mikroskop, mala
biblioteka s knjigama, portabl TV-monitori,
projektor za slajdove, ogromno platno za
projekciju, ECT stolica, nekoliko satova na
zidu koji' su pokazivali različita vremena.
Da, rekla je bolničarka pogledavSi kroz mikro-
skop, stavili su gospodu Taylor danas. Ona je
na programu. Znate za gospođu TayIor?
Nisam znao o čemu govori.
Ona je progutala plakat za pozorišnu
predstavu na uglu Pete i 42. ulice, prošlog
februara. Doneli su je ovde posle toga. Stvarno
je bila bolesna. Ross je hteo odmah da je
operiše, ali se onda pojavio reditelj predstave
zahtevajuči da se taj plakat nikako ne vadi.
Mislio je da če na taj način buduće generacije
saznati o njego-voj predstavi. PriliČno sebično:
znao je da su mu komad skidali s repertoara
posle nekoliko dana.
Za ime boga . . .
Evelyn je počela da se smeje.
Pogledajte ovo, uzela je jednu epruvetu sa
stalka. Moždane čelije Timothy Learyja.
Davali su mu ECTsvake srede ujutru. Tsuviše
je bio opa-san za njih. Poslednji put kada je
bio ovde, pre nego što su ga otpustili sa
ispranim mozgom, rekao je ... NE MORAM
VIŠE DA SE BAVIM POLOTKOM, NE MORAM
VIŠE DA SILAZIM U JAVNOST, ALI VAŠA
KONTINUIRANA INFUZIJA KISELOG
[366J
SULFADOKSINA I BAZIČNOG TRIME-
TROPINA SNIŽAVA MOJ JONIZIRANI
MISAONI TOK. NE MOGU NI DA ZAVR-
SlM UKRŠTENE REČI KOJE SAM ZAPO-
ČEO KAD SAM IMAO SEDAM GODINA!
Sjajan dečko. Davali su mu mešavinp
šargarepe i kupinovog soka u jednoj staroj
etrurskoj posudi, tako da je mislio da pije
vlastitu krv . .. Prestanite, za ime boga. ..
U redu, neću više da kažem ni reč. Znate li da je
moj glas naštimovan u E-duru? Mogu da
otpevam celog Mesiju u E-tonalitetu. Neki put to
promenim u D, samo da bih zbunila pacijen-te.
Mogu ovako da se igram jer pacijenti nemaju
nikakvo muzičko obrazovanje.
Bolestan sam, iscedio je Kit,... prestanite
da serete.
Ko NUE bolestan? Ko? Mick Jagger? AJice
Cooper? Gore Vidal? Ross Walienstein? Miles
Davis? Sophia Loren? Svaka bolničarka u ovoj
bolnici je bolesna. Burt Raynolds je jednako
bo-lestan kao i Solženjicin. Howard Hughes je
bio bolestan pre nego što je umro. Stvar je u
tome što moraš da budeš bolestan da bi umro.
Moraš da iskalkulišeš relativne proporcije:
koliko ćeš da živiš a da ne budeš bolestan.
Gde je doktor? upitao sam.
Ross? On je obećao gospodi Fullerton sa
šestog sprata da će uspeti da dokaže prisustvo
14 različitih saharida u devet primeraka
meda. On je sada u laboratoriji, radi na medu.
Ko je gospoda Fullerton?
Dobro pitanje. Vidite, ona UOPŠTE nije zain-
teresovana za prisustvo 14 različitih saharida u

[367J
tom medu. Štaviše, mislim da nju boli dupe
za ovo konkretno prisustvo. Ona je
zaljubljena u Rossa i pri tom ništa ne zna o
njemu. Sta treba da zna?
Sjajno pitanje. Vidite, Ross je negativno--
negativan. On je antiseksualan. On je bio
žen-sko prvih dvadeset godina, onda mu je
to dosadi-lo, odlučio je da izvrši operaciju
na samom sebi. Na samoj sebi, u to vreme.
Bio je muškarac sledeće 22 godine.
Stvar je u tome što on nikada nije bio zado-
voljan: u prvom periodu je mrzeo što je žensko,
u drugom periodu je mrzeo tog muškarca u
sebi. To se iskomplikovalo jer se, u ovom
drugom periodu, zaljubio u sebe iz prvog
perioda, dakle kada je bio žensko . . . Tada je
shvatio da treba da prestane sa ovom neozbi-
ljnom igrom i odlučio se na ponovnu operaci-
ju. Zamolio je doktora Yeatsa da mu izvrši ope-
raciju na mozgu. Kasnije su shvatili da bi ope-
raciju trebalo izvršiti na njegovoj jetri jer ova
malnutracija, za koju se zna da povećava RNA
katabolizam u jetri, podstiče aktivnost alkali-
na za sekundarne seksualne karakteristike.
Seks-ualni geni odvajaju nukleotide od DNA
sinte-ze . ..
Ko ste vi? upitao sam je.
Nisam vam rekla svoje ime?
Šta radite ovde? Odakle ste pokupili sve ove
šizofrene termine?
TIME magazin.
Izađi iz so-be . . , rekao je Kit.
Šta hoćete da znate? počela je da viče. Moj
rođendan? Broj moje kreditne karte? Da li sam
[368]
jutros isekla nokte na nogama? Htela sam
malo da vas zabavim pre nego što Ross ude
i kaže vam da ste bolesni. Kad vam ON
bude rekao da ste bolesni, biće sve u redu
jer će to znaćiti da umirete.
Ne želim više s vama da razgovaram.
Otišla je do kompjutera i uključila ga.
Kompju-ter je počeo da pokazuje različite
brojeve 4:24, 12:03, 7:33 . . . Onda je prišla
zidu i počela da doteruje časovnike. Koliko
je sada sati u Nepalu?
Ponoć, rekao je Kit.
Sranje, rekla je ona. U tvom mozgu je
ponoć, Ne interesuje me ni moje vlastito
vreme, rekao je Kit.
Onda se zaklatio i pao sa stolice.
Bolestan sam, rekao je.
Ja to nisam rekla, to si ti rekao. Ja nisam
rekla da si ti bolestan. Ja to ne volim da
govorim pacijentima.
O, Bože, rekao je Kit.
Ne mešaj religiju sa ovim.
Pripremila je jednu injekciju i ubola Kita u
mišicu.
Dovedite doktora, rekao sam. Neka nam
kaže šta nije u redu s njim i mi odmah
odlazimo. Šališ se, počela je da se smeje.
Šališ se! Ti mora da se šališ! Nisi toliko
naivan . . . Znate li vi uopšte gde ste! NIKO
ovde ne dode na pet minuta. Odlazite samo
onda kada vas mi otpustimo. Ali i onda ne
odlazite sami: mi vas IZNESEMO. Znate li
koliko je sati u Nepalu sada?
Četvrt do severa. Oni ne upotrebljavaju naš
[369J
sistem za merenje vremena. Dean
Moriarty je bacio svoj sat još pre dvadeset
godina, ZAR NISTE TO ZNALI? Uzmite
neku knjigu i pročitajte je.
Kit se pomerio na stolici. Mislim da se
osećao bolje posie ove injekcije. Gde smo?
upitao je.
U bolnici.
NemOj da improvizuješ, rekla je Evelyn.
Jesi li video šta piše na vratiina?
Otvorila je vrata i pokazala na tri znaka,
napisana jedan ispod drugog
EST Electro Shock Therapy
ECT Electro Convulsive Therapy
ESP Electro Self Programming
Možeš da upotrebiš ALGOL, možeš da
upotre-biš FOTRAN jezik, znaČenje ostaje
isto. Ali, ti nikada nećeš ovo dešifrovati jer
se tvoj instruk-cioni mehanizam poremeti
svaki put kada otpi-jeŠ gutljaj crne kafe.
Dovedite doktora.
Možete da razgovarate s juniorom, rekla je.
Ima iste karakteristike kao Ross, jedino mu
nije dopušten prevoz gradskim autobusima.
Prišla je kompjuteru i počela da ga hrani
podacima.
Zbog čega je pod beo?
Zbog toga što smo ga mi ofarbali.
Hajdemo odavde Kit, rekao sam. Možeš li
da hodaš?
Osećam se kao da umirem. Daj mi neki
časopis da vidim svoj horoskop.
Ne umire se samo od raka, ako si mislio
na to, rekla je Evelyn.
[370J
Kompjuter je počeo da proizvodi neke zvuke.
Čujete kako muca? rekla je. Ovo je jedini
kompjuter koji muca. Uskoro ćemo morati
da mu damo časove iz elektrokucije. Imamo
profe-sora dikcije na trećem spratu.
Dajte mi još jedan marfi, rekao je Kit
misleći na morfijum.
Onda se čuo glas iz zvučnika
Sve A4 epruvete hitno vratiti u »stanicu«.
Sve A4 epruvete hitno ...
Ako ti dam još jednu injekciju, rekla je
Evelyn, onda ćeš moći da hodaš na
bežičnom utikaču . . . odmah se vraćam.
Hajdemo odavde Kit, rekao sam. Ova
bolnica je puna šizofreničara, bolničarka
je njihova kraljica.
Čuo si je šta priča?
Otvorio sam jednu fijoku u kojoj je bilo
desetak pomorandži.
Pogledaj, drže pomorandže u fijokama.
Da li su prave? Kit se okrenuo.
Izgledaju kao prave.
OljuŠti mi jednu.
Neki tip u belom mantilu je ušao u sobu.
Da li su prave? upitao sam ga.
Počeo je da se smeje i onda naglo stao.
Moj auditivni aparat ima vremenske podeoke u
dinamičkom alokatoru, koji opet kreiraju longi-
tudinalne simbole sa zakašnjenjem. Imam logič-
ku kartu. U nameri da vam odgovorim, moram
da upotrebim dodatni alokator s dva ulaza i bež
vremenskih skokova. JA NE ŽELIM TO DA
URADIM! Dajte mi vaš generacijski broj,
osiguranje će da pokrije sve troškove.
[371J
Uzeo je jednu pomorandžu i bacio je na pod.
Nisu prave, rekao je.
Otkud znate?
Zato što tako piše u enciklopediji znanja za ovu
godinu, nasmejao se. Zato Što sam na njima
radio i CPM i CPS i CPU testove. Zato što
frekvencija moje povratne pulsacije ima simbo-
ličke oznake. Zato što moj aparat, bez obzira u
kakvim sekvencama daje odgovore, ima ugra-
đenu osećajnu stanicu. JA VAS OSEĆAM! Ne
interesuje me broj vaših cipela. Koga zanima
dan kad ste izgubili svoju plastičnu nevinost?
OSEĆAM SIGNALE IZ KATODNE CEVI
VAŠIH MISLI. Vaše misli SMRDE. Vi ste
stanovnici moje memorije. Upotrebite heuri-
stički pristup. OSLONITE SE NA ČULA! Koji
losion posle brijanja ja upotrebljavam?
Primakao se i podmetnuo obraz ispred
Kitovog nosa.
Juiije Cezar, rekao je Kit.
Karakteristiku! počeo je da viče. Nemoj da
mi daješ nikakve deklarativne definicije!
Prišao je kompjuteru i iskijučio ga.
Ko ste vi?
Ko je KO? upitao je Ross.
Primetio sam da je promenio glas: govorio
je smireno, s pauzama.
Zbogfcegaste iskijučili mašinu?
PoČeo je da grebe noktom o zid. Tako se
zabavljao neko vreme.
ParČe boje, rekao je, veliČine nokta, ako se jede
tri puta dnevno, u periodu od nekoliko nedelja,
može da umrtvi bilo koje Ijudsko biče. Vidite, imao
sam ovog pacijenta koji je umro od plave
[3721
farbe. Imao je mrtvu zonu ispod jezika, tako da
nije mogao da oseti nikakav miris. Nije mogao
da omiriše hranu, pa Čak nijednu socijalnu
revoluciju ili promenu. Njegov sistem za defi-
niciju objekata je bio uništen pre nego što je
došao u bolnicu. Hteo je da vodi Ijubav s fran-
cuskom revolucijom na sofi.
Kit je zaspao na stolici. Olava mu je
klonula kao da je bio digao ruke od svega.
Uplašio sam se.
Kit?
Ne pokušavaj da ga probudiš, rekao je
Ross. On sada crpi moju tečnu logiku iz
te igle. Imaće snove najvišeg nivoa. Hoćeš
Ii da vidiš njegove snove?
Nisam znao o čemu govori.
Ovo je pravi domaći bioskop, ovo je
tenninalna filmska memorija koja ide sve do
njegove treće generacije. Nadrutina u tri
nivoa, tako to moji pacijenti t ja nazivamo.
Stavio je jednu plastičnu traku oko Kitove
glave na kojoj je pisalo A -CATHODE
FOLLOWER. Onda je otišao do Jcompjutera i
tamo spojio jedan debeli koaksijelni kabl sa
ekranom. Pritisnuo je dugme na kompjuteru
na kojem je pisalo CATHODE RAY TUBE —
ON. On može da vidi svoje snove u boji, aii mi
ne možemo. Postoji to vreme deceleracije
izme-du njegovih snova i poluduplcksnog
kanala. Hajde!
Počeo je da radi nešto na mašini.
Podigni za 40 decibela. Dobijam nisku pozidju
na jednom kanalu. Vidiš . . . ulazni bafer bloki-
ra njegov automatski proces. Dobro je sad ..
[373J
Moraš da se zahvališ McCrackenu, DD AVeissu,
H. Leeu i T. Wileyu za ovaj bioskop. Reci hvala,
za ime boga! Omogućiii su ti da vidiš vlastite
snove BESPLATNO! Postoji neka gre-ška u
izlaznom kolu. Koja je njegova redunant-na
karakteristika? To je t o . . . Dobijam jezik najviše
organizacije. Odlično. Njegov blistalni magnetski
ciklus prihvata MOJU magnetizaci-ju! Sada samo
da mi oslobodi ciklični im-puls . . . to je to! Na
ekranu se pojavila slika. Kitov san, mutno i onda
sve oštrije. Vrh neke planine, kroz oblake, mutno
je . . .
NE! rekao je Ross, ON NE MOŽE DA BUDE
TAMO! Daje mi lažne transmisione karakteri-
stike! Daj mi tvoje prave koordinate dok ti
nisam zauvek oduzeo snove!
Nemojte to da mu radite, rekao sam.
Još je miad. Nasledio je neke stare snove od
svojih roditelja. Naći ću prazno mesto u
njego-voj memoriji i tamo ću da izgradim
pravi separator za informacije. Mnogo je
mlad . . , Prestanite, rekao sam.
POMAŽEM MUI On ništa ne zna. IZVLA-
ČIM GA IZ BIKONDICIONALNOG KRU-GA
NJEGOVIH MEMORIJA. DAJEM MU
DISKRIMINACIONE INSTRUKCUE. SAD
PRAVI LOGIČKE SKOKOVE. ODLIČNO!
Prestanite, rekao sam. Ja ću morati da vas
zaustavim . . .
Uzeo sam skalpel sa stola.
Prestanite, rekao sam, Zabošću vam ovo u
vaš šizofreni vrat.
Ne mogu sad da zaustavim, na pola puta smo,
On prihvata moj multipleksorni kanal za logič-
[1374]
ku podelu. Uskoro će biti na svojim nogama.
Prišao sam mu.
VRATI TAJ NOŽ TAMO GDE SI GA NA-ŠAO,
PRE NEGO ŠTO VAS OBOJICU IZĐRIŠEM IZ
SVETSKE EVIDENCIJE! Sve što treba da
uradim je da pritisnem JEDNO dugme na ovoj
mašini. Kompjuter prima moje imperativne
makroinstrukcije. Vidiš . . . počeo je da otvara
svoj kanal za komunikaciju. Daje mi kontrolni
karakter. OdliČno! To je to!
Na ekranu se pojavilo desetak uspravnih
linija različitih debljina.
Odlično, rekao je Ross. Nisu nam potrebne
nikakve dodatne karakteristike.
Ne, rekao sam, nemojte to da mu radite. Ja
sam mogao da vam kažem njegovo ime. Mogao
sam da vam kažem sve o njemu. Ovo nisu
njegovi snovi. . . zašto ste mu to uradili?
ZAŠTO? ZATO ŠTO SAM ŽELEO DA MU
POMOGNEM. ON JE ČIST SADA. Njegov
magacin sa sećanjem više nije prenatrpan.
SVE ŠTO TREBA DA ZNA, SVE ČEGA
TREBA DA SE SETI ILI DA SANJA, SVE
JE TO U OVIM LINIJAMA! Odatle izvlači
duplo pulsativno čitanje. Ovo je sad njegov
centar za komunikacije. Njegov seksualni život
je izmedu ovih linija. Ovo je njegovo
poglavlje. . .
Vratite ga na staro.
Ovo je njegova istorija, simbol, godište, pol,
osećanje, karakter, Ijubav, jezik, smrt. . .
osam linija.
Slušajte, mi smo došli ovde samo zato što je
njemu pozlilo. Mogao je da dobije jedan
[375]
aspirin, bilo koji lek, pa đa ga odvedem kući.
Zbog čega mu radite sve ovo?
Znaš vrlo dobro da nije došao OVDE da
dobije aspirin.
Mogli ste da me pitate nešto o njemu. Ovo
nisu njegovi snovi.
Skinuo je traku oko Kitove glave i isključio
mašinu.
Kit je ustao sa stolice.
Imam deset godina, rekao je. Pevać sa masnom
kosom, Chuck Berry, peva ŠKOLSKE DANE.
Piškim u krevet svake noći. Mary Elmer ne veruje
da njen otac pravi najbolji lepak u celoj zemlji.
Dobijam erekciju od njenog konjskog repa. Uče
me algebru, fiziku i lažnu istoriju. Loš sam u
tome. Imam deset godina. Imam isto godina
koliko i moj stric, tako da sam istovre-meno sin
svoga dede, brat. svoga oca. Svi imamo deset
godina: Otvaramo jedan koverat sa PORUKOM,
ali niko ne može da je proćita. Napisana je nekom
čudnom kombinacijom AL-GOL, COBOL,
FORTRAN i PL 1 jezika. Smejemo se poruci. Elvis
Presley peva Jail House Rock na radiju. Mrzim
algebru, ali niko ne ume da mi objasni zašto.
Otac pije JACK DANIELS. Moja prva ljubav ima
deset godina, ali ona to ne zna. Bacamo koverat
sa porukom u kantu za đubre, pored praznih
boca JACK DANIpLSA. Đubretar čita poruku.
Smeje se i on. Veštački zubi. Majka je na
kolenima. ČEMU se moli? Hrane me algebrom i
reiigijom. Moram da uspostavim delikatnu
ravnotežu iz-medu ove dve. Moram da Čekam na
Mary Elmer da odraste, kako bih mogao da je
tucam legalno.

[376]
Raširiću joj noge i onda ih zalepiti za krevet.
Ona kaže: Dodaj N X-u.
Ne kaže VOLIM TE KIT, ona kaže, dodaj N
X-u.
Šta je to Mary? Kakve su to gluposti koje
bacaš pred mene? Ona plaće, ali plače
drugačije, plače nekim nepoznatim jezikom.
N predstavlja adresu OPERANTA, a X
adresu AKUMULANTA. Kad se novi podaci
ubrizga-ju u memoriju, akumulant sa
specifikacijom X će biti poništen. Ona
postaje NULA. Y ja sam NULA. Tražimo izlaz
u snovima. Dodajemo različite brojeve
naŠim nulama, postajemo 10, 20, 30 . ..
Sanjamo naše numeričke karakte-ristike...

p q r
0 1 1
1 0 1
1 1 0
0 0 I
U redu je Kit! viče ona. Nije nam loše ni ovako.
Daj mi ruku. Možemo da šetamo zajedno.
Možemo da ignorišemo naše sudbine. Možemo
da kupimo flašu ŠERI-BRENDUA i da se
napijemo. Možemo da vodimo Ijubav na
tavanu. Možemo da postanemo poznati Ijudi.
Možemo da sviramo K. 516 sa budimpeštan-
skim kvartetom. Možemo da provedemo naj-
bolje godine naših života vežbajući potpise. Kit
je počeo da se smeje.
Ross se nasmejao.
Linije na ekranu su polako bledele.
[377]
Pogledaj, rekao je Kit pokazavši na jednu
liniju, moja sestra je viša od mene. Ovo je
moj ujak Jay Jay . . . ovo je Ma, a ovo ovde
si ti. Samo što ovde izgledaš još lepše. Ovo
je Janet iz moje mladosti, a ovo je . . . ko je
sad ovo? Jane Fonda? Kissinger sa leptir-
mašnom? Pre-skočiću ovu osobu . . .
H si bolestan, rekao je Ross.
Ja NISAM bolestan, rekao je Kit.
Siguran si?
DAAAA, rekao je Kit.
A šta ako se tvoje dve misli ne
sretnu? Dobićete dve za cenu jedne.
Evelyn je ušla u sobu. Nosila je košulju u
jednoj ruci.
Dodi ovamo, rekla je.
Gde? upitao je Kit.
OVAMO.
Kit joj je prišao.
Odlično, rekao je Ross. Tvoj funkcionalni
dijagram je jednak AJbertovom, sa drugog
sprata. Taj glupi elektrićar koji je pokušao
da mi proda osiguranje za bolju budućnost.
Bolestan si, rekla je Evelyn navlačeći Kitu
košulju.
Pripremi ga, rekao je Ross.
Evelyn je ispružila ruku. Onda je uhvatila Kita za
pantalone i povukla nadole njegov rajferšlus.
Zavukla je ruku unutra i izvukla njegov ud.
IMALA SAM OBIČAJ DA KAŽEM, nasme-
jala se, IMALA SAM OBIČAJ DA KAŽEM
KAKO JE OVO SVE ŠTO STOJI IZMEĐU
ŽENE I PREDSEDNIČKE FOTELJE, ALI NE
MISLIM VIŠE TAKO . .. Ovo je samo
[378]
glista iz napuštene baste. Što se mene tiče,
ja sam vegetarijanac....
Primićeš, nastavio je Ross, NAJVEĆU MAG-
NETNOSTRIKTIVNU DOZU ZA UNI-ŠTENJE
SEKSUALNOSTI. Ovo je test broj jedan:
oktalna notacija glavnog stovarišta. Oči-
stićemo te seksualnosti. To što ti visi ima
samo terminalnu autoorijentaciju. Ovo je
operacija u nekoliko nivoa . . . Daćeš nam
svoje ispravne karakteristike. Nikakve
manipulacije . . . samo osnovni podaci.
KOLIKO PUTA SI TO UPO-TREBIO?
Evelyn je položila Kita na krevet. Izvukla je iz
mašine kabl koji je na završetku imao tri
Iinije. Dve je obavila oko njegovih nogu, a
treću je prikačila jednom kapicom na njegov
potiljak. Koliko puta? upitala je. I zašto? OVO
JE PRAVA ESP JEBACINA! NAPUNI-I-IDI
GENERATOR ZA UNIŠTENJE SEKSUAL-
NOSTI. Odatle sve dolazi. Koga će u budućno-
sti zanimati tvoja seksualnost? Mogu da pitam
vlasnika tvog apartmana da mi da osnovne
podatke o tvom bivšem životu. Njegov sistem
monitora, koji je ugraden u svakom krevetu,
prikazaće nam tvoje najznačajnije seksualne
karakteristike. OVO JE ESP KASTRACUA SA
MULTI IZLAZOM.
Evelyn je uključila mašinu. Kit se pomerio
na jednu stranu. To je bila struja.
Ovo ti nije potrebno, rekla je Evelyn. Tvoja
objektivna konfiguracija ima 1:1 translator.
Tvoja perforirana frekvencija je manja nego
molekularna mantisa mog životnog soka.
BIĆEŠ MARGINALNI LJUBAVNIK . . .
[379]
Učinilo mi se da sam video krv na njenim
rukama. KO Tl JE REKAO DA ODRASTEŠ?
TO JE BILA LAŽNA INSTRUKCUA! ZNAŠ LI
ŠTA ĆU DA URADIM SA OVOM MRTVOM
GLISTOM! BACIĆU JE U ROS-SOV
MAGACIN KOJI JE VEĆ PUN DO PLAFONA.
TOM JONESOV KURAC JE BIO NA AUKCUI
PRE NEKI DAN. PRO-DAT JE ZA POLA
MILIONA. ALI, NE ZBOG VELIĆINE! ZBOG
POTPISA NA NJEMU! VELIČINA MUŠKOG
UDA, ME-RENOG SAMO UPOTREBLJIVIM
DIGI-TRONIMA KOJE ON SADRŽI, JESTE
IRO-NIČNO MALA. UD OD 24
UPOTREBLJIVIH DIGITRONA JE KADAR DA
PODNESE PARTNERA U RASPONU OD - 2 "
DO +
223 T O NUE POTREBNO, ZAR NE?
ŠTA MOŽEŠ DA RADIŠ SA SVOJOM NU-
LA SUPRESUOM? JANE FONDA NEĆE
DA SE TUCA S TOBOM. ŠTA OSTAJE?
PRVA JAVNA KUĆA? PRETVORIO SI SE
U COITUS KULU SAMO ZATO ŠTO TVO-
JA PASTA ZA BRUANJE SADRŽI HOR-
MONE! PUSTI ME DA TE OSLOBODIM
TOGA! TO JE TO! TOOOO!
Kit je kriknuo.
Ross je zatresao rukom jedan od moriitora.
SMIRI SE SAD! RADIŠ VAN LINIJE. TVO-
JE ZONALNE KARAKTERISTIKE SU
ZBUNJENE. SADA SI »BEZ«. TVOJ EK-
STRAPOLACIONI KRUG JE OHLAĐEN.
JA SAM TE OHLADILA — Auuuuuuhhh,
Kit je počeo da stenje.
JA SAM TE OHLADILA ...
[380J
Ross je okrenuo glavu na drugu stranu.
TO JE TO ... NEMAŠ VIŠE POGREŠNE
AMBICUE. JA SAM URADILA NA HILJA-
DE SLICNIH OPERACUA. ZNAŠ ZAŠTO?
ZATO ŠTO MI JE JOŠ STALO DO LJUD-
SKE RASE. OČISTILA SAM TISVE KANA-
LE. OSTANI MIRAN! POKRIVAM TVOJU
RUPU CINKOM . . TO DOLAZI JOŠ IZ
STAROG EGIPTA. ONI SU STAVLJALI
CINK NA RANE POVRŠINSKI, U FORMI
KALAMINA ...
Oooooh, čuo se Kit.
USTANI SAD! NAHRANI SE PODACIMA IZ
KOMPJUTERSKE KARTE! NE POSTO-JE
VIŠE NIKAKVE LOGIČKE VEZEIZME-ĐU
TEBE I OVE MRTVE GLISTE! SADA SI
ČIST, ZAR NE OSEČAŠ?
Kit je ostao da leži na krevetu. Onda je
rekao nešto što sam najmanje očekivao
Hvala vam . . . mislio sam da ću umreti.
Ne još, rekao je Ross. Ne umireš onda
kada ti to odlučiš.
Gde smo? upitao je Kit.
Na pola puta ... prešli smo tek pola puta.
Ima još mnogo čega. Moram da te vratim
u tvoje primamo stanje. Moram da te
očistim do kraja. Pogledaj ovo! Uzeo je iz
fijoke jednu pomo-randžu.
Pomorandža? Mogu da je oljuštim, da ti
dam jednu krišku i da te UBUEM tim. To
nisi znao, zar ne?
Ova pomorandža sadrži 0,19 procenata
salmonela-bakterija; 1*76 procenata radioaktiv-
nosti; 2,24 procenata sulfur-dioksida; 4,00 pro-

[381J
cenata crvene boje broj 2; 0,87 procenata
nukleinskih kiselina; 12,2 procenata
epinefrina; 6,56 procenata bitionola; 64
procenata veštač-kog vitamina C i ostalo je
nemoguće izmeriti pod sadašnjim uslovima. Da
bih te ponudio ovom pomorandžom, ja moram
da je vratim u njeno primarno stanje ...
Ross je otišao do stola i odande podigao jedan
špric. Napunio ga je nekom tečnošću i počeo da
je ubrizgava u pomorandžu. Nekoliko minuta
nakon rapidne muskularne terapije, reakcija se
primečuje u laboratorijskoj analizi svake po-
sebne kriške . . . U intervalima od po jedan sat,
posle ubrizgavanja terapeutske doze različitih
sulfonamida, svaki primerak će promeniti boju,
specifičnu težinu, ukus i sastav. ALI, TO JE
SAMO JEDNA INJEKC0A! Šta da radimo s
radioaktivnošću?
Ubrizgao je i drugu injekciju u pomorandžu.
Pogledaj, vrh koji dobijam na monitoru, poznat
kao RAFF, isuviše je mali da bi mogao da se
akuratno izmeri. Spektar gama-zraka omoguća-
va toliko malo materijala, samo za Gc i GC-MS
analize. U ovom primerku, srećom, moguće je
identifikovati radioaktivnost na osnovu MS zbog
karakterističnih jona velikog intenziteta, koji su
prisutni u spektru mase na 109 i 194 AMU.
Vidiš, meni je potrebno NAJMANJE TRI
MESECA DA VRATIM POMORANDŽU U NJENO
PRIMARNO STANJE! Ja ne želim da se zezam s
tim stvarima. I ti me sad pitaš gde si? OČISTl
SE!
Kit se spustio na kolena. Video sam kako zaba-
cuje glavu unapred i kako počinje da povraća.
[3821
Zeleno po belom podu.
POČNI SA SAMOČIŠĆENJEM! Pristupi svom
biću iz nepoznatog ugla. To je tvoje binarno
traganje za primarnim bićem. IZVUCI SVOJU
APSOLUTNU KARAKTERISTTKU. PO-STANI
SVOJ VLASTTTT ANALIZATOR! Ubrizgavaš
neka govna u sebe i onda dodeš ovde tražeći
pomoćf Pronađi svoj vlastiti gene-rator
arbitrarnih funkcija. STUPI U KON-TAKT S
MAYAMA! Oni će uprostiti tvoj misaoni tok.
Ukopčaj svoj reversabilni magnet-ski proces!
Moraš da pronadeš vlastiti potencio-metar.
Skala tvog najbržeg čišćenja doseže do deset
kilomegacikla. OSLOBODI SE PROŠ-LOSTT.
Dobijaš li povratnu snagu od oslobode-ne
linije? Dobro je! OSLOBODI SE SVOJE
FIKSIRANE TALASNE DUŽINE! Da li si lak kao
perce? Dosegni do te tačke i daću ti ključnu
promenu. Lak kao perce? Ooooooohhh, Kit je
povraćao svuda oko sebe.
OSLOBODI SE ETIKETE. PROMENI POT-PIS
NA KREDITNIM KARTAMA. OSLO-BODI SE
SVOG AUTOMATSKOG SEN-ZORNOG
NOSAČA. Jer;.. niko ti više ne može pomoći.
Kada staneš na svoje noge, skroz se uspravi
i izadi iz ove sobe. Ako ne staneš na svoje
noge ... Evelyn se spustila na kolena.
Video sam da je počela da se moli, ali
nekako čudno, pevušeći pesmicu, nešto
nalik na grego-rijanske chants.
Aaaaaaaaaaa, Kit nije mogao da se zaustavi.
ONA SE MOLI ZA TEBE! ZAR NE VIDIŠ,
ONA JE NA KOLENIMA! ONA BACA 5.000
GODINA MEDICINSKIH ISTRAŽI-
[383J
VANJA U KANTU ZA DUBRE! OBRAĆA SE
BOGU ZA POMOĆ. POGLE-DAJ,
IKOMPJUTER REAGUJE NA NJENE
VffiRACUE! ONA IMA PREKO OSAMDE-
SET MISAONIH TOKOVA ISTOVREME-NO

Uh, rekao je Kit.

Imao sam utisak da će da se uguši. Nisam
mogao da mu pomognem. On je prolazio kroz
nešto, ZAJEDNO smo prolazili kroz nešto što
je trebalo da predstavlja isceljenje. Uskoro će
osvanuti novi dan. Znao sam jedino to da će
kroz prozor ove zamračene sobe, za koji
trenu-tak, za koji sat, u6 jedan novi dan,
materijalan i opipljiv, da ćemo ga Kit i ja
uskoro moći da dodirnemo rukom, kao nekog
starog drugara . . .
NEMOJ NIŠTA DA VIĆEŠ! Nervira me ta
buka. Imaš Ii ti nešto za moju glavobolju?
NE. Zato što si se zaključao u vlastiti
ogziliarni ma-gacin! Evelyn, on baca neku
prljavštinu po na-šem belom podu!
Ćist je, rekla je Evelyn.
JOŠ NUE ČIST! Pedeset miliona ljudi šeta
ulicama sa svojim ozračenim veštaČkim
vilica-ma. Poljubi bilo koju devojku na
uglu, i moždane ćelije će ti se pretvoriti u
stotine listova radioaktivnog kupusa! STAVI
GrA NA STOLICtJ.
Treba li to? upitala je Evelyn.
DAJ MI SLDCU NJEGOVOG MOZGA,
KRUPAN PLAN.
Evelyn je posadila Kita na ECT stolicu.
U kojim intervalima? upitala je.
[384]
Deset na deset, rekao je Ross.
Evelyn je pritisnula dugme. Mislim da je bila u
transu. Na ekranu se pojavila slika Kitovih
moždanih ćelija.
KRUPNO, rekao je Ross. f
Evelyp je opet propustila struju.
NE VALJA . . . POGLEDAJ! KOJE JE
PRIHVATLJIVO VREME ZA NJEGOVU
PRIRODNU SMRT? Krupno! TRI MESECA?
GODINU DANA? ULAZ MU JE ISUVIŠE
SLAB DA BI GA PREBACIO NA DRUGE
FREKVENCUE. I DECA SU MU DEGE-
NERISANA . . . NJEGOVA BUDUĆA DE-CA.
POGLEDAJ . . . TO JE DEVOJČICA, ZAR
NE? TREBALO JE DA IMA DEGE-
NERISANU DEVOJČICU, POTREBNA MU
JE POMOĆ.
Evelyn je isključila struju.
Pomoć? rekla je.
Prišla je ormaru i odande izvadila srebrnu
metalnu kutiju. Unutra je bio špric, veliki,
nikad tako nešto nisam video. Plastični
cilindar u koji je ^rebalo staviti sadržaj za
injekciju je bio nepravilan: u gornjem delu,
tamo odakle je tečnost trebalo da krene ka
igli, bio je širok. Skupljao se idući ka donjem
delu, postajući igla sam od sebe. Evelyn je
polomila, u potpunoj tišini, bočicu sa
sadržajem za injekciju. Zvuk je odzvanjao
neko vreme i najzad se sasvim utišao. Prišla je
Kitu, odlučno. Epytrephine, rekla je.
Počela je da mu ubrizgava injekciju u glavu.
Žao mi je, rekla je, moram da te očistim do
kraja. Ne volim da ti ovo govorim, ali. . . da bih
[385]
sprečila da na svet doneseš jednog degena,
moram da ubijem tvoju vlastitu kćerku u tvojoj
moždanoj ćeliji. Ona je ružna. Ona je nakaza. I ti
si degenerisan. Naši životi su degenerisani. . .
u samim genima. Tu nema pomoći. Ne volim
da ti ovo govorim ... Čuješ me?
Kit je pao sa stolice. Evelyn je vratila špric u
metalnu kutiju.
On ostaje ovde, rekao je Ross i pošao ka i/Iazu.
Kit? rekao sam.
Nije se pomakao.
On te više ne čuje, rekao je Ross.
Kit?
Soba 16—23, Ross je rekao Evelyn. Svakod-
nevna terapija.
Kit, reci mi nešto ...
Nije se pomakao.
Slušaj, nastavio sam, mora da postoji neki
drugi svet. Hajde da pronademo neki drugi
prostor . . . nešto
Nešto što ne postoji, rekla je Evelyn. Neki
novi san.
IZAAAADJIIIIZ SOOOOOBEEE!!! urliknuo
sam.
Podigao sam ga s poda. Imao je ravnodušan
izraz na licu. Mislim da me nije prepoznao.
Kit, rekao sam, hajdemo nekud odavde.
Stavio sam njegovu ruku oko vrata. Nije se
opirao, hodao je nekako čudno, automatski,
krećući se kao da su mu zglobovi postali
odjednom kruti i umrtvljeni. Poveo sam ga
ka vratima.
On ostaje ovde, rekao je Ross.
Ovde?
[386]
On ostaje ovde, ponovila je Evelyn.
A ja? upitao sam.
I ti ostaješ ovde, rekao je Ross.
Nisam znao da li su vrata zaključana.
Nekako ću ih razvaliti i pobeći odavde. Gde
je toalet? upitao sam.
Prekoputa, Evelyn je otvorila vrata
pokazujući rukom.
Stavio sam Kita na stolicu. On će ostati tu.
Stegao sam mu mišicu, nadao sam se da će me
shvatiti. I pošao sam. Do toaleta i do prozora
pri samom vrhu, koji je popustio pod snažnim
naletom moje želje za izbavljenjem.
Nisam znao da li ću imati dovoljno snage i
veštine da iskočim napolje. Nisam znao
koliko sam bio visoko. Znao sam, znao sam
sigurno da, kada budem dodirnuo nogama
tle, kada budem otvorio oči nakon
neopisivog straha, ugledaću svetlost tog
novog dana, rukovaću se s njim i zajedno
ćemo prostrujati niz novo jutro pokušaću da
zaboravim sve što se dogodilo u bližoj i daljoj
prošlosti. I skočio sam.
Raširio sam ruke, zanjihao se levo-desno i,
pre nego što sam dodirnuo tle, otvorio sam
oči. Napoiju je bila noć.
Učestvovali su:

JOHN VICKERY, glumac, rođcn u Kaliforaiji 7. III. 1950.

Živi u Kalifornijt i 7. III ovih godina.
MARIE-LOUISE, jedna od najtalentovanijih studentkinja
mole-kularne biohemije, radi kao vaspitačica
nezbrinute dece u institutu u Fresnou.
RON ARGELANDER, predaje na njujorškom univerzitetu.
Njegova devojka Sharma Bennett živi dva sprata iznad njega.

TRINKA PAPPAS, trenutno živi u Norveškoj. Njene

amaterske fotografije su izložene u muzeju Moderne
umetnosti u Njujorku.
BILLIE HOLIDAY, crna pevačica američkog bluza.
LISSA RENAUD, studentkinja dramskih umetnosti. Rodila
dve devojčice, bliznakinje, u braku sa poznabm
pesnikom bit--generacije Michaelom McOurom.

GAYE ANN SMILEY, živi u Londonu. U Evropi.

SHARMA BENNETT, piše tudu poeziju i živi dva sprata

iznad Rona Argelandera.
KEYSTONE KORNER, najznačajniji džez-klub dvadesetog
ve-ka. Nalazi se na uglu svetova, u North Beachu. u
San Franciscu.
RAHSAAN ROLAND KIRK, najsvetliji džez-muzičar moje
generacije. Nosiq.je tamne naočare i više ne živi.

[389]
STEVEN MARLEY PINSON — BUFF, scenski dizajner na
kanadskoj televiziji. Piše novogodišnje čestitke levom
rukom.
LYNN KIZLIN, šije odelca za svog sina i ne javlja se. Ne
zna se koliko živi u državi Vajoming.
JIMI HEN0R1X, odavno vcć nije bio kod nas. Drugj su
dolazili, ali nikad nisu stigli.
PETER BOGDANOVICH, filmski reditelj i kritičar. Da nije
bilo dnigog svetskog rata, živeo bi u Beogradu.
JEAN WEST, rcklamira puter od kikirikija i fotelje za
gledanje TV-programa na lokalnoj gradskoj mreži
LAWRENCE FERLINGHETTI, jedan od očeva i idejnih
vođa pesnika bit-generacije. Direktor je izdavačkc
kuće koja može da postoji samo u San Franciscu.

SAM SHEPARD, američki dramski pisac. Dali su mu i Pulicero-

vu nagradu. Njegov konj Milton nije dobio ništa.

VAN MORRISON, irski pevač i kompozitor, nekadašnji

Član popularne grupe »THEM«. Živi u San Anselmu,
u Kalifor-niji.
KIT POTAMKIN, muzičar i čovek. Zaspao je na
železničkoj pruzi u blizini meksičkog grada San
Miguel de AUende. Telo mu je kremirano na
lokalnom groblju u Sacramentou, u Kalifomiji.
MA HENSON, živi u Las Vegasu, kao Joanna. Ima dugu kosu.

SHELLEY LISLE, provodi dane u Institutu za

psihodramatske terapije u Los Angelesu.

SCOTT ĆHRISTOPHER WREN, živi u dva sveta koja ne

mogu da postoje zajedno, ali mogu paralelno. Spava
u vreči za budenje.
LIBBY DALE, nije uopšte Libby Dale. Ona je samo Libby

LITTLE ROGER, muzičar i pesnik. Pominje se i na

drugim mestima.
HARRY MAXWELL WHEELES, govornik i diplomata.
Uglav-nom živi od govorništva.

[390]
NANCY WREN, uništila je sve biografske podatke o sebi.
ViSe ne živi na istim mestima.
ALLEN GINSBERG je Alen Ginzberg.

HELL'S ANGELS, grupa motorciklista iz snovačke zemlje

ANGELIQUE JARPA, ubijena u uličnoj tuči u gradiću

Arcata, u severnoj Kalifomiji. Više je nema, kažu,
PATTY ENNIS, živi i radi u Los Angelesu. Ne zna se
koliko i kako.
DAVE SPELLING, vlasnik kockamioe u Renou, država Nevada.
U blizini snovačke zemlje.
GRAHAM NASH i DAVID CROSBY, pesnici uz muziku.
Vole ih još neki drugi Ijudi.
CHICK COREA, džez-muzičar i kompozitor. Ima nešto kad
digne levu ruku s klavira, a desnu ostavi na njemu.

»AM/FM« 198«. MONOCOLOR

SVE KRUPNE SITUACUE I KRUPNI PLANOVI U KNJIZI
SNIMUENI PISAĆOM MAŠINOM »OLYMPIA« TRAVEL-
LER DE LUXE.
 Beleška o piscu

Milan Oklopdžić rođen 1948. u Beogradu. Diplomirao

na Fakultetu dramskih umetnosti, Grupa za
dramaturgiju. Magistri-rao 1976. u SAD sa temom
»Psihodramatske predstave — pozorište i terapija«.
Objavljivao u skoro svim nasim časopisima i u inostranstvu. Stalni
je umetnički savetnik Medunarodnog pozorišnog festivaia u San
Francisku. Autor je višc od desetak pozorijnih i dvadesetak radio-
drama: Volimte dok jeđešjabuku, jedna od njih, odabrana je da
otvori svečanu proslavu pedesetogodišnjice evropskog radija
u Parizu, 1974. u produkciji ORTF. To je deJo kasnije
emitovano u četmaest evropskih zemalja.
Autor je pet knjiga: CA- BLUES, VIDEO, MBTRO, SIV i
HORSELESS
Pisao je igrane serije i pojedinačne emisije za televiziju. Koautor
je drame A Day at the Wreckyard s američkim dramskim
piscem Semom Separdom.
Svirao je bubnjeve sa beogradskim rok-grupama i kafifornijskom
PABLO CRUISE. radio je na kompjuterima za UCDS, kao radnik u
radionici za proizvodnju specijainih scenskih efekata, bio je
asistent na UCD za predmet tehnika dramskog pisanja i pomoćnik
poznatog pozorišnog stvaraoca Pitera Sumana na projektu
»Monument for lshi«.. Stalno je zaposlen u Televiziji Beograd, u
Redakciji programa za kulturu-
Kalifornijski bluz je dobio nagradu »Miloš Cmjanski« za
19K3. godinu. Knjiga je doživela šest izdanja i ukupan
tiraž od 80.000 primeraka.
Milan Oklopdžić
CA. BLUES
Drugo BIGZ-ovo izdanje
Džepna knjiga Beogradskog izdavaćko-grafičkog zavoda

Glavni i odgovomi urednik

Dimitrije Tasić

Uređuju
Radoslav Bratić, Ljubiša Jeremić, Ljiljana Lapčević,
Miroslav Maksimović, Rajko Petrov Nogo, Jovan
Radulović, Tiodor Rosić, Dimitrije Tasić

Kcccnzcnt"
Ljiljana Lapčević

Lektor
Mirjana Pribićević
Likovno-grafička oprema
Vukosava Sibalić

Korektura BJGZ-a

Izdavač
RO Beogradski izdavačko-grafički zavod
Đeograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Generalni direktor
Dobrosav Petrović

Za izdavača
Antun Martić

Štampa
RO Beogradski izdavačko-grafički zavod
Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Telefon plasmana: 011/653-899

Tekući račun za sve uplate: 60802-603-23264

Tiraž: 20.000 primeraka

Beograd, 1987.
YU ISBN 86-13-00156-4