ALEKSANDAR BELJAJEV

ZVEZDA KEC
Prevela s ruskog:
Stojanka Jakšić
Naslov originala

Александр Романович Беляев

ЗВЕЗДА КЭЦ

КЭЦ — инициалы Константина Эдуардовича Циолковского

 1

SUSRET SA CRNOBRADIM

Ko bi mogao i pomisliti da će jedan beznačajan događaj odlučiti moju

sudbinu.
U to vreme nisam bio oženjen i stanovao sam u domu naučnih radnika.
Jedne prolećne lenjingradske večeri sedeo sam kraj otvorenog prozora i s
uživanjem posmatrao mlado drveće na skveru pokriveno svetlozelenim
paperjem. Gornji spratovi kuća goreli su pod bledonarandžastim zracima
sunca na zalasku, a donji su tonuli u plavi sumrak. U daljini se naziralo
ogledalo Neve i ukrasni šiljak Admiraliteta. Bilo je neobično lepo, samo je
muzika nedostajala. Moj radio-aparat je bio neispravan. Nežna melodija,
prigušena zidovima, jedva je dopirala iz obližnjeg stana. Zavideo sam
komšijama i najzad sam se setio da bi mi Antonina Ivanovna, moja susetka,
lako mogla pomoći da popravim radio. Nisam poznavao tu devojku, ali sam
znao da radi kao asistent u fizičko-tehničkom institutu. Pri susretu na
stepeništu uvek smo se ljubazno klanjali jedno drugom. To mi je izgledalo
sasvim dovoljno da joj se obratim za pomoć.
Posle jednog minuta zvonio sam na susednim vratima.
Vrata mi je otvorila Antonina Ivanovna. To je bila simpatična devojka od
oko dvadeset pet godina. Njene velike sive oči, vesele i žive, gledale su
malčice podsmešljivo i samouvereno, a prćasti nos je davao licu prgav izraz.
Na njoj je bila crna štofana haljina, vrlo jednostavna, koja joj je lepo
obavijala stas.
Odjednom sam se zbunio ni sam ne znam zbog čega i počeo vrlo žurno i
nejasno da objašnjavam uzrok svog dolaska.
— U naše vreme sramota je ne poznavati radio-tehniku — prekide me
ona u šali.
 — Ja sam biolog — pokušao sam da se opravdam.
— Ali kod nas čak i đaci znaju radio-tehniku.
Ovaj prekor ublaži ona osmehom, pokazavši svoje jednake zube, i
nelagodnosti nestade.
— Hajdemo u trpezariju, ispiću čaj i poći ću da lečim vaš prijemnik.
Rado sam pošao za njom.
U prostranoj trpezariji, za okruglim stolom sedela je majka Antonine
Ivanovne, puna i seda starica rumenog lica. Ona se, sa pomalo suvom
ljubaznošću, pozdravi sa mnom i ponudi mi šolju čaja.
Odbio sam. Antonina Ivanovna je ispila čaj i pošli smo k meni.
Pregledala mi je prijemnik neobično brzo. S uživanjem sam posmatrao
njene spretne ruke s dugačkim hitrim prstima. Nismo mnogo govorili. Ona je
vrlo brzo popravila aparat i otišla kući.
Nekoliko dana sam mislio samo o njoj, hteo sam ponovo da navratim, ali
bez povoda nisam se na to odlučio. Eto, stid me je da priznam, namerno sam
pokvario svoj prijemnik . .. i pošao sam k njoj.
Kad je pregledala kvar, pogledala me je podsmešljivo i rekla:
— Ja neću da popravljam vaš prijemnik.
Pocrveneh kao obaren rak.
Ali idućeg dana ponovo sam otišao — da javim kako mi prijemnik
odlično radi. I ubrzo mi je postala životna potreba da viđam Tonju, kako sam
je u mislima zvao.
Ona se prema meni ponašala prijateljski, mada sam, vidite li, po njenom
mišljenju, bio samo kabinetski naučnik, uski stručnjak, radio-tehniku nisam
poznavao, narav mi je neodlučna, navike staračke — neprestano sedim u
svojoj laboratoriji ili u kabinetu. Pri svakom susretu govorila mi je mnoge
neprijatne stvari i savetovala mi da izmenim narav.
Samoljublje mi je bilo povređeno. Čak sam odlučio da ne odlazim k njoj,
ali, naravno, nisam izdržao. Štaviše, ni sam ne zapažajući, promenio sam
narav: počeo sam češće da se šetam, pokušavao sam da se bavim sportom,
kupio sam skije, bicikl, čak i priručnu literaturu iz radio-tehnike.
Obavljajući jednom dobrovoljno-prinudnu šetnju po Lenjingradu. na uglu
Prospekta dvadeset petog oktobra i Trećeg jula ulice. primetio sam mladića
plavičastocrne brade.
On me netremice pogleda i odlučno pođe prema meni.
 — Oprostite, niste li vi Artemjev?
— Jesam — odgovorih.
— Poznajete li Ninu... Antoninu Gerasimovu? Video sam vas jednom sa
njom. Hteo sam da joj nešto kažem o Jevgeniju Paljeju.
U taj mah nepoznatome priđe automobil. Šofer povika:
— Brzo, brzo! Kasnimo!
Crnobradi uskoči u auto i doviknu mi odlazeći:
— Recite: Pamir, Kec ...
Automobil brzo nestade iza ugla.
Vratio sam se kući zbunjen Ko je taj čovek? On zna moje prezime Gde
me je video s Tonjom ili Ninom, kako ju je on nazvao? Preturao sam u
sećanju sve susrete, sve poznanike... Ovaj upadljiv orlovski nos i opggru
bradu morao bih zapamtiti. A ne, nikad ga nisam ranije viđao... A taj Paljej, o
kome je govorio? Ko je to?
Otišao sam Tonji i ispričao joj o čudnom susretu. I odjednom se ova
uravnotežena devojka strašno uzbudi. Ona čak kriknu čuvši Paljejevo ime.
Primorala me je da ponovo ispričam scenu susreta. a zatim me je gnevno
napala što se nisam setio da sednem s tim čovekom u auto i podrobno ga o
svemu ispitam.
— Avaj, pravi ste medved! — zaključi ona.
— Jesam — odgovorih ljutito. — Nimalo ne ličim na junake iz američkih
avanturističkih filmova, i ponosim se time. Skakati u auto nepoznatog čoveka
... Hvala vam lepo.
Ona se zamislila i, ne slušajući me, ponavljala je kao u bunilu:
— Pamir ... Kec ... Pamir ... Kec.
Zatim je pohitala do polica sa knjigama, uzela kartu Pamira i počela da
traži Kec.
Ali, naravno, na karti nije bilo nikakvog Keca.
— Kec ... Kec ... Ako nije grad, šta je onda to — malo naselje, selo,
ustanova? ... Treba doznati šta je Kec! — povika ona. Po svaku cenu još
danas ili najkasnije do sutra ujutru ...
Nisam mogao da poznam Tonju. Koliko je neukrotive energije bilo
skriveno u ovoj devojci, koja je umela da radi tako mirno, sistematski! I svu
ovu promenu stvorila je jedna mađijska reč — Paljej. Nisam se usudio da je
upitam ko je on i pobrinuo sam se da što pre odem kući.
 Neću kriti, nisam te noći spavao, bio sam vrlo tužan, a idućeg dana nisam
otišao Tonji.
Ali kasno uveče ona je sama došla k meni, ljubazna i mirna, kao i uvek.
Pošto je sela na stolicu, reče:
— Doznala sam šta je Kec: to je novi grad na Pamiru, koji još nije
obeležen na geografskoj karti. Sutra putujem tamo i treba da pođete sa
mnom. Ne poznajem tog crnobradog, vi ćete mi pomoći da ga pronađem Pa to
je vaša krivica, Leonide Vasiljeviču, što niste saznali prezime čoveka koji
ima podatke o Paljeju.
Iskolačio sam oči od iznenađenja. Samo mi je to nedostajalo! Ostaviti
svoju laboratoriju, naučni rad i putovati na Pamir da tražim nekakvog Paljeja!
— Antonina Ivanovna, — počeh suvo — vi, naravno, znate da završetak
mojih naučnih eksperimenata ne čeka samo jedna ustanova. Sada, na primer,
završavam rad na usporavanju sazrevanja voća. Ovi ogledi odavno su se
obavljali u Americi, a izvode se i kod nas. Ali praktični rezultati zasad nisu
veliki. Verovatno ste čuli da fabrike konzervi na jugu prerađuju voće toga
kraja: kajsije, mandarine, breskve, pomorandže, dunje — rade sa ogromnim
preopterećenjem mesec, mesec i po dana, a deset-jedanaest meseci u godini
stoje. I to zato što voće sazreva gotovo istovremeno i nemogućno je preraditi
ga odjednom. Zato svake godine propada gotovo devet desetina roda...
Povećati broj fabrika koje deset meseci u godini ne rade takođe nije
korisno. Meni su, eto, poverili da ovog leta odem u Jermeniju da bih na licu
mesta izvršio neobično važne oglede kako bi se veštački moglo usporavati
sazrevanje voća. Razumete li? Voće se bere još nedozrelo i zatim dozreva
postepeno, deo po deo, prema tome kako fabrike savlađuju svoj posao. Na
taj način fabrike će raditi cele godine, a ...
Pogledah Tonju i zanemeh. Ona me nije prekidala, umela je da sluša, ali
joj se lice sve više smrkavalo. Na čelu, između obrva, urezala joj se bora,
duge trepavice bile su oborene. Kad je podigla oči, video sam u njima prezir.
— Što ste vi napredan naučnik! — reče ona hladno. — I ja putujem
poslom na Pamir, a ne da tražim avanture. Treba po svaku cenu da nađem
Paljeja. Put neće dugo trajati. I vi ćete još da stignete u Jermeniju na berbu
voća...
Grom i pakao! Ta nisam joj mogao reći u kakav me glup položaj dovodi!
Da putujem sa voljenom devojkom u poteru za nepoznatim Paljejem, možda
mojim suparnikom! Istina, rekla je da ne traži avanture i da putuje poslom.
Ali kakav je posao vezuje s Paljejem? Da pitam, nije mi dozvoljavalo
samoljublje. Ne, dosta mi je. Ljubav smeta radu. Da, da! Ranije sam sedeo u
laboratoriji do kasne večeri, a sad odlazim čim izbije četiri. Već sam hteo još
jednom da odbijem, ali me je Tonja preduhitrila:
— Vidim, moraću da putujem sama — reče ona ustajući. — To
komplikuje stvar, ali možda će mi poći za rukom da nađem crnobradog i bez
vaše pomoći. Zbogom, Artemjeve Želim vam uspešno sazrevanje.
— Slušajte, Atonina Ivanovna ... Tonja!...
Ali ona je već izašla iz sobe.
Da odem za njom? Da je vratim? Da kažem da pristajem... Ne, ne! Treba
ostati uporan. Sad ili nikad!
I ostajao sam uporan cele večeri, cele besane noći, celo tmurno jutro
idućeg dana. U laboratoriji nisam mogao da gledam šljive, predmet mojih
eksperimenata.
Tonja će, naravno, otputovati sama. Neće se zaustaviti ni pred kakvim
teškoćama. Šta će se dogoditi na Pamiru kad bude našla crnobradog i
pomoću njega Paljeja? Kad bih sam prisustvovao susretu, mnogo štošta
postalo bi mi jaeno. Ako ne otputujem sa Tonjom, to znači raskid. Nije
slučajno rekla pri odlasku „zbogom“. Ali ipak moram ostati uporan. Sad ili
nikad!
Naravno. neću otputovati Ali ne mogu biti neučtiv — obična ljubaznost
zahteva da pomogiem Tonji da se spremi za put.
I, eto, nije ni izbilo četiri časa, a ja sam već preskakao po pet stepenica
jureći sa trećeg sprata. Nimalo gore od kakvog starog američkog filmskog
junaka uskočio sam u trolejbus kad je išao i pojurio kući. Izgleda da sam čak
bez kucanja ulao u Tonjinu sobu i viknuo:
— Putujem s vama, Antonina Ivanovna!
Ne znam za koga je ovaj uzvik bio veće iznenađenje — za nju ili za mene
samog. Izgleda za mene.
Tako sam bio uvučen u lanac najneverovatnijih avantura.
 2

DEMON NEUKROTIVOSTI

Nejasno se sećam našeg putovanja od Lenjingrada do tajanstvenog Keca.

Suviše sam bio uzbuđen svojim neočekivanim putem, zbunjen sopstvenim
držanjem, pritisnut Tonjinom energijom.
Tonja nije htela da gubi nijedan dan i sastavila je maršrutu koristeći se
svim brzim savremenim saobraćajnim sredstvima.
Od Lenjingrada do Moskve leteli smo avionom. Nad Valdajskim gorjem
pošteno nas je „bacalo“, a pošto ne podnosim ljuljanje ni na moru ni u
vazduhu, pozlilo mi je. Tonja me je brižljivo negovala. Na putu je počela da
se drži prema meni toplo i mirno — jednom rečju, promenila se nabolje. Sve
više sam se čudio: koliko je snage, ženske nežnosti i pažnje u ove devojke!
Pre puta je radila više nego ja, ali se to na njoj uopšte nije videlo. Bila je
vesela i često je pevušila nekakve pesmice.
U Moskvi smo prešli u polureaktivni strato-plan Ciolkovskog, koji
direktno saobraća između Moskve i Taškenta.
Ova mašina je letela užasnom brzinom. Tri metalne cigare, bočno
sastavljene, sa pločom u zadnjem delu i pokrivene jednim krilom — takav je
spoljašnji izgled stratoplana. Tonja je odmah upoznala njegovu konstrukciju i
objacnila mi da se putnici i piloti nalaze u levom bočnom trupu, u desnom je
gorivo, a u sredini su propeler, vazdušni kompresor, motrr i rashladni uređaji,
a avion se kreće snagom propelera i oslobađanjem produkata sagorevanja.
Govorila je o još nekim zanimljivim pojedinostima, ali sam slušao rasejano
— novi utisci su me pritisli. Sećam se da smo ušli u kabinu koja se
hermetički zatvara i da smo seli u vrlo meke fotelje. Avion je pojurio po
šinama, uzeo brzinu — sto metara u sekundu — i digao se u vazduh. Leteli
smo na ogromnoj visini — možda iznad troposfere — brzinom od hiljadu
kilometara na čas. Kažu da ta brzina nije najveća.
Nisam uspeo ni da se čestito smestim, a već smo ostavili pozadi predele
RSFSR. Iza oblačnog zastora Zemlja se nije videla. Kad su se oblaci počeli
razređivati, ugledao sam duboko ispod nas sivkastu površinu. Izgledala je u
sredini udubljena, a prema horizontu izdignuta, kao prevrnuto sivo kube.
— Kirgiske stepe — reče Tonja.
— Već? E, to je brzina!
Ovakav let je mogao zadovoljiti čak i Tonjino nestrpljenje.
Pred nama je zasijalo Aralsko more. U kabini nisu više govorili o
Moskvi, koju smo tek napustili, već o Taškentu, Andižanu i Kokandi.
Nisam stigao da vidim Taškent. Munjevito smo se spustili na aerodrom i
već posle jednog minuta jurili smo autom prema stanici superekspresnog
reaktivnog voza, od tog istog Ciolkovskog. Ovaj prvi reaktivni voz, između
Taškenta i Andižana, po brzini ne zaostaje za stratoplanom.
Ugledao sam dugi vagon bez točkova, imao je aerodinamičnu liniju. Dno
vagona je ležalo na betonskom nasipu uzdignutom iznad tla. S obe strane
vagona bili su ispusti koji su se spuštali niza strane nasipa. Oni su
povećavali stabilnost na okukama.
 Doznao sam da se u ovom vozu vazduh pumpa ispod dna vagona i po
naročitim žlebovima potiskuje unazad, Na taj način vagon leti po najtaljem
sloju vazduha Trenje je svedeno na minimum. Kretanje vagona se postiže
odbacivanjem vazdušne struje unazad; vagon razvija takvu brzinu da u zaletu
preskače manje reke bez mostova.
Bojažljivo se naježih, sedoh u vagon, i krenusmo na put.
Brzina „vožnje i letenja“ bila je zaista veličanstvena. Napolju se predeo
slivao u žićkastosivkaste pruge. Samo je plavo nebo izgledalo obično, ali su
beli oblaci jurili unazad neobično hitro. Priznajem i pored svih udobnosti
ovog novog saobraćajnog sredstva, nisam mogao da sačekam kraj našeg
kratkog putovanja. Najednom pod nama zablista reka, a mi je za tren oka
preskočismo, bez mosta. Uzviknuh i nehotice se digoh. Videvši takvu
zaostalost i naivnost, svi se putnici zasmejaše. Tonja oduševljeno zatapša
rukama.
— E, ovo mi se dopada! Ovo je prava vožnja! — reče ona.
Žalosno sam zagledao kroz prozor: kad li će prestati ovo mutno sevanje?
U Andižanu zatražih milosti. Ta treba malo predahnuti posle svih tih
vratolomnih peripetija. Ali Tonja nije htela ni da čuje. Obuzeo ju je demon
neukrotivosti.
— Poremetićete mi ceo plan vožnje. Kod mene je proračunato sve u
minut.
I ponovo kao besomučni pojurismo na aerodrom.
Put od Andižana do Oša preleteli smo običnim avionom. Njegovu sasvim
pristojnu brzinu (četiri stotine pedeset kilometara na čas) Tonja je smatrala
brzinom kornjače. Na nesreću, motor se uzjoguiio i morali smo se prinudno
spustiti. Dok je mehaničar poslovao oko motora. izašao sam iz kabine i
ispružio se na pesku. Ali pesak je bio neizdržljivo vreo. Sunce je
nemilosrdno peklo, morao sam se skloniti u zagušljivu kabinu.
Sav obliven znojem, proklirnao sam u duši naše putovanje i maštao o
lešingradskoj sitnoj kišici.
Tonja se nervirala, bojeći se da će zakasniti u Ošu na uzletanje cepelina.
Na moju nesreću, nismo zakasnili i doleteli smo na aerodrom pola časa pre
uzletanja cepelina. Ovaj metalni džin od rebrastog čelika imao je da nas
prebaci u grad Kec. Dotrčali smo do jarbola za pristajanje, brzo smo se
liftom popeli i ušli u gondolu.
Putovanje cepelinom ostavilo je najprijatniju uspomenu. Kabine cepelina
su se rashlađivale i dobro ventilirale. Brzina — sveta dvesta dvadeset
kilometara na čas. Ni ljuljanja, ni potresa, i potpuno bez prašine. Dobro smo
ručali u udobnom salonu. Za stolom su se čule nove reči: Alaj, Kara-Kil,
Horog...
Pamir je sa visine učinio na mene dosta mračan utisak. Ne nazivaju
uzalud ovaj „krov sveta“ „podnožjem smrti“. Videle su se ledene reke,
planine, klisure, morene, snežne stene ovenčane crnim kamenim zupcima,
žalosnim planinskim ukrasom. I tek duboko dole — zeleni pašnjaci.
Neki putnik alpinist pokazivao je na planine pokrivene zelenkastim ledom
i objašnjavao Tonji:
— Evo ovo je ravan lednik, ovo je igličast, onamo je grudvast, dalje je
talasast i stepenast ...
Odjednom zasija glatka površina jezera ...
— Kara-Kil. Visina je tri hiljade devetsto depedeset metara nad morskom
površinom — reče alpinist.
— Pogledajte, pogledajte! — zovnu me Tonja.
Gledam. Jezero kao svako jezero. Sija se. A Tonja se oduševljava.
— Kakva lepota!
— Da, blistavo jezero — rekoh da ne bih uvredio Tonju.
 3

POSTAJEM DETEKTIV

Evo, sad ćemo aterirati. Vidim sa cepelina celokupnu panoramu grada.

On leži u vrlo dugoj i uskoj ravnici između visokih planina sa snežnim
vrhovima. Ravnica se pruža gotovo pravo od zapada na istok Ona se
proširuje kod samoga grada. Na njenom južnom kraju nalazi se veliko
planinsko jezero. Allinist tvrdi da je veoma duboko.
Jedno dvesta kuća svetluca svojim ravnim metalnim krovovima. Većina
krovova je bela, kao aluminijum, ali ima i tamnih. Na severnoj planinskoj
padini stoji velika zgrada — verovatno opservatorija. Iza stambenih zgrada su
fabrike.
Naš aerodrom se nalazi zapadno od grada, a istočno od njega je neka
čudna železnička pruga, vrlo širokog koloseka. Ona ide do samog kraja
ravnice i tamo se, izgleda, prekida.
Najzad zemlja!
Vozimo se u hotel. Odbijam da pogledam grad; umoran sam od puta;
Tonja me milostivo oslobađa, da se odmorim. Izuvši cipele, ležem na široki
divan da predahnem. Kakvo blaženstvo! U glavi još buče motori svakakvih
brzoplova, oči se sklapaju. No, sad ću se čestito odmoriti.
Kao da, neko lupa na vrata. Ili to još buče motori u glavi? ... Zaista lupa
baš u nezgodan čas.
— Uđite! — vičem ljutito i skačem sa divana.
Pojavljuje se Tonja. Izgleda da je sebi stavila u zadatak da me iznervira.
— No, kako ste se odmorili? Hajdemo — veli.
— Kuda „hajdemo“? Zašto „hajdemo“? — pitam glasno.
— Kako „kuda“? Radi čega smo došli ovamo?
Pa da. Da tražimo čoveka sa crnom bradom. Razumljivo ... Ali već je
veče, bolje da počnemo tražiti od jutra. Uostalom, ne vredi protestovati.
Ćutke oblačim preko ramena lagani lenjingradski mantil, ali me Tonja
brižljivo upozorava:
— Obucite bundu. Ne zaboravite da smo na visini od nekoliko hiljada
metara, a sunce je već zašlo.
Oblačim bundu i izlazimo na ulicu.
Udišem mrazan vazduh i osećam da teško dišem. Tonja primećuje kako
„zevam“ i kaže:
— Niste navikli na razređen planinski vazduh. Ne mari, to će brzo proći.
— Kako da nisam to osećao u hotelu? — čudim se.
— U hotelu je vazduh veštački zgusnut kompresorom, — veli Tonja —
ne podnose svi planinski vazduh. Neki uošlte ne izlaze na ulicu, njih
konsultuju u kući.
— Kakva šteta što ova olakšica ne obuhvata i specijaliste u traženju
crnih brada! — našalih se sumorno.
Išli smo ulicama čistog i dobro osvetljenog grada. Ovde je bila najglatkija
i najčvršća kaldrma na svetu — od prirodnog istesanog i uglačanog granita.
Monolitna kaldrma.
Često smo sretali crnobrade — očigledno je među stanovništvom bilo
mnogo južnjaka.
Tonja me je svakog časa trzala za rukav i pitala:
— Nije li to on?
Mrgodno sam vrteo glavom. I neprimetno smo došli do obale jezera.
Odjednom se razleže zavijanje sirene. Odjek se odbi od planina, a
probuđene planine odazvaše se zavijajući tužno. Nastade koncert što ledi
dušu.
Obale jezera se osvetliše jarkim fenjerima, te jezero zaplamsa kao
ogledalo oivičeno dijamantima. Odmah posle fenjera zapali se na desetine
jakih reflektora, uperivši svoje plave zrake u modrinu vedrog večernjeg neba.
Sirena zaćuta. Umuknu i odjek u planinama. Ali se grad prenu.
Po jezeru, duž obale, pojuriše brzi kateri i gliseri. Gomile ljudi
približavale su se jezeru.
— Ta kuda gledate? — čuh Tonjin glas.
Ovaj glas me podseti na moju tužnu dužnost. Naglo okrenuh leđa jezeru i
vatrama, te počeh da tražim u gomili bradate ljude.
 Jednom mi se učini da sam video crnobradog neznanca. Već sam hteo da
to kažem Tonji, kad ona povika:
— Gledajte, gledajte! — i pokaza na nebo.
Ugledasmo zlatnu zvezdicu kako se približava
Zemlji. Gomila se smiri. U nastaloj tišini začu se daleki tresak groma.
Grom iz vedra neba! Planine prihvatiše ovu tutnjavu i odgovoriše potmulom
topovskom grmljavinom. Tutnjava groma je bivala svakog sekunda sve jača,
a zvezdica se stalno povećavala. Za njom se jasno primećivala tamna
izmaglica; zvezdica se pretvori u telo oblika cigare sa perajima. To je mogao
biti samo međuplanetarni brod. U gomili se začuše povici:
— Kec-sedam!
— Nije, Kec-pet!
Raketa odjednom opisa mali krut i prevrte se krmom nadole. Plamen
suknu iz mlaznica, i ona poče sve sporije da se spušta prema jezeru. Njena
dužina znatno je prevazilazila dužinu najveće lokomotive. I težina joj,
svakako, nije bila manja.
I, eto, taj teški kolos, doletevši na nekoliko desetina metara iznad vodene
površine, kao da ostade da visi u vazduhu: sila eksplodiranih gasova
podržavala ga je u visećem položaju. Otpaci gasova su mreškali površinu
vode i talasali je. Klobuci dima širili su se po jezeru.
Zatim čelična cigara poče jedva primetno da se spušta i ubrzo dodirnu
vodu krmom. Voda zabrbota, zaklokota i zašišta. Para obavi raketu.
Eksplozije prestadoše. Kroz paru i dim ukaza se gornji, šiljasti kraj rakete, i
on se spusti. Snažan pljesak vode. Veliki talas krenu jezerom, ljuljajući na
svom grebenu katere i glisere. Raketa se nije videla. Ali ona odjednom zasja
u zracima reflektora i zaljulja se na površini vode.
Gomila složnim povicima pozdravi srećno spuštanje. Flotila katera se
baci na ploveću raketu, kao laste na kita. Mali crni kater zakači je i odvede u
pristanište. Dva snažna traktora izvukoše je po specijalnom mostu na obalu.
Naposletku se otvoriše hermetička vrata i iz rakete iziđoše međuplanetarni
putnici.
Prvi, čim iziđe, poče glasno da kija. U gomili se začuše smeh i povici:
„Nazdravlje!"
— Svakog puta ista priča — reče prispeli s neba. — Čim stigaem na
Zemlju, kijam i kašljem.
 Radoznalo i s poštovanjem posmatrao sam čoveka koji je boravio u
beskrajnom nebeskom prostoru. Ippak ima takvih junaka! Ja se nipošto ne bih
odlučio da poletim raketom.
Prispele su radosno dočekivali, neprestano su ih zapitkivali i stezali im
ruke. Ali oni posedaše u auto i odvezoše se. Gomila se brzo proredi. Vatre se
ugasiše. Odjednom osetih kako mi se noge ukočiše. Hvatala me je jeza i bilo
mi je malo muka.
— Potpuno ste pomodreli — sažali se naposletku Tonja. — Hajdemo
kući.
U hotelskom tremu dočeka me jedan debeljuškast ćelavko. Vrteći
glavom, reče:
— A vi, mladiću, rđavo podnosite planine.
— Smrzao sam se — odgovorih.
U prijatnoj trpezariji raspričali smo se ja i debeljko, koji je bio lekar.
Srkućući vreo čaj, pitao sam ga zašto se njihov grad i prispela raketa zovu
Kec.
— I zvezda takođe — odgovori doktor. — Zvezda Kec. Jeste li čuli za
nju? Sva je stvar baš u njoj. Ona je stvorila ovaj grad. A zašto Kec? Zar ne
možete da se setite? Čije je konstrukcije bio stratoplan kojim ste leteli
ovamo?
— Izgleda Ciolkovskog — odgovorih.
— „Izgleda ...“ — reče doktor mrzovoljno. — Ne „izgleda“, već je tako.
Raketa koju ste videli takođe je izrađena po njegovom planu, a i zvezda. Evo
zašto Kec: Konstantin Eduardovič Ciolkovski. Je li jasno?
— Jasno — odgovorih. — A šta je to zvezda Kec?
— Veštački pratilac Zemlje. Nadzemna stanica — laboratorija i
raketodrom za rakete dalekog međuplanetarnog saobraćaja.
 4

NEUSPELA POTERA

Već odavno nisam spavao tako čvrsto kao ove noći. Spavao bih sve do
podne da me Tonja nije probudila u šest časova ujutru.
— Brzo na ulicu — reče ona. — Sad će radnici i službenici poći na
posao.
I ponovo sam se još od jutra latio svoje detektivske uloge.
— A ne bi li bilo bolje da preko biroa za obaveštenja doznamo da li ovde
boravi Paljej?
— Naivno pitanje — odgovori Tonja. — Još sam se u Lenjigradu
raspitivala o tome...
Išli smo monolitnom kaldrmom. Sunce se već uzdizalo iznad planina, ali
sam se ježio, teško mi je bilo da dišem kao i ranije. Lednici su nepodnošljivo
bleštali.
Ukaza se jedan vrtić — plod rada mesnih vrtlara na aklimatizovanju
biljaka. Pre nego što se podigao grad Kec ovde, na visini od nekoliko hiljada
metara, nije raslo nikakvo povrće, nikakve biljke, nikakve trave.
Hodanje me je umorilo. Predložih da malo posedimo. Tonja pristade.
Pored nas se kretala ljudska reka. Ljudi su glasno razgovarali, smejali se
— Jednom rečju, osećali su se sasvim normalno.
— Eno ga! — povikah.
Tonja skoči, uhvati me za ruku, te pojurismo koliko su nas noge nosile da
stignemo auto. Automobil je jurio po prospektu, pravom kao strela, koji je
vodio na raketodrom.
Teško je bilo trčati. Zaduvao sam se. Bilo mi je muka. U glavi mi se
vrtelo, noge i ruke su mi drhtale.
Ovog puta se i Tonja rđavo osećala, ali je uporno nastavila da trči.
 Tako smo trčali jedno deset minuta. Automobil sa crnobradim još se
nazirao ispred nas. Odjednom 'Gonja pretrča na drugu stranu puta i, raširivši
ruke, prepreči put automobilu koji nam je dolazio u susret. Automobil se
naglo zaustavi. Tonja brzo uskoči u kabinu i uvuče i mene.
Šofer nas začuđeno pogleda.
— Letite kao strela za onim automobilom! — naredi Tonja takvim
zapovedničkim tonom da šofer bez reči okrete natrag i dade pun gas.
Put je bio divan. Erzo smo ostavili za sobom poslednje kuće. Pred nama
se, kao na dlanu, ukaza raketodrom. Na širokom koloseku je ležala raketa,
slična džinovskom somu. Oko rakete su se vrzmali ljudi. Odjednom poče da
zavija sirena. Ljudi se žurno ukloniše u stranu. Raketa krenu po šinama i,
povećavajući brzinu, naposletku poče da klizi neverovatno brzo. Zasad ona
nije puštala u rad eksplozive i kretala se pomoću električne struje, kao
tramvaj. Put se penjao uz planinu pod uglom od oko trideset stepeni. Kad je
do kraja puta ostalo oko jedan kilometar. iz raketnog repa suknu veliki snop
plamena. Obaviše je klobuci dima. Odmah zatim dopre tutnjava zaglušne
eksplozije. Posle nekoliko sekundi obuhvati nas jak vazdušni talas, te se
zateturasmo. Ostavljajući za sobom lanac dimnih klobuka, raketa se vinu u
nebo, brzo se pretvori u crnu tačku i nestade.
Dovezosmo se do raketodroma. Ali, na žalost, među onima koji su ostali
nije bilo crnobradoga.
 5

KANDIDAT ZA NEBESKOG STANOVNIKA

Tonja pohita u gomilu i poče kod svih da se raspituje nisu li videli

čoveka sa crnom bradom.
JBudi su se zgledali, prisećali se i najzad čovek sa belim šlemom i u
belom kožnom odelu reče:
— To je svakako Jevgenjev.
— Naravno, Jevgenjev. Niko drugi sa crnom bradom nije bio danas kod
nas — potvrdi drugi.
— Pa gde je on? — upita Tonja uzbuđeno.
Čovek podiže ruku.
— Tamo je. Preseca stratosferu. Na putu prema zvezdi Kec.
Tonja preblede. Ja je uhvatih pod ruku i odvedoh u taksi.
— Odvešćemo se u hotel — rekoh.
Tonja je ćutala celim putem. Poslušno se oslanjajući na moju ruku, pope
se uza stepenice. Odvedoh je u sobu i posadih u fotelju. Zabacivši glavu na
naslon, sedela je zatvorenih očiju. Jadna Tonja! Kako je bolno preživljavala
ovaj neuspeh! Ali sad je bar sve svršeno. Nećemo valjda sedeti u gradu Kec
dok se ne vrati crnobradi sa međuplanetarnog puta.
Tonjino lice poče postepeno da oživljuje. Još uvek zatvorenih očiju,
odjednom se osmehnu.
— Crnobradi je odleteo na zvezdu Kec. Pa dobro, poletećemo za njim!
Od ovih reči zamalo se ne stropoštah sa fotelje.
— Da letimo raketom! U crne nebeske bezdane!...
Ovo rekoh takvim tragičnim tonom i sa takvim strahom da se Tonja
zasmeja.
— Mislila sam da ste hrabriji i odlučniji — reče ona već ozbiljno i čak
pomalo tužno. — Uostalom, ako nećete da me pratite, možete otići u
Lsnjingrad ili Jermeniju — kud vam padne na pamot. Sad znam prezime
crnobradog i mogu biti bez vas. A sad idite u svoju sobu i lezite u krevet.
Vrlo rđavo izgledate. Planinske visine i zvezdani svetovi nisu za vas.
Da, zaista sam se rđavo osećao i rado bih izvršio Tonjino naređenje, ali
mi je samoljublje bilo povrđeno. U tom trenutku najviše sam želeo da
ostanem na Zemlji i bojao sam se da izgubim Tonju. Šta će pobediti? Dok
sam se kolebao, moju sudbinu odlučio je jezik.
— Antonina Ivanovna! Tonja! — rekoh. — Vrlo sam srećan što me zovete
da vas pratim sad, kad vam više nisam potreban, da tražite crnobradog. Ja
letim!
Ona se jedva primetno osmehnu i pruži mi ruku.
— Hvala, Leonide Vasiljeviču. Sad vam moram sve ispričati. Ja sam
videla kako vas je mučio Paljej, koga tražim toliko uporno. Priznajte, češće
vam je dolazila i takva pomisao da je Paljej pobegao od mene, a ja,
tvrdoglava zaljubljena devojka, jurim za njim po svetu, nadajući se da ću
vratiti njegovu ljubav.
I nehotice pocrveneh.
— Ali vi ste bili toliko taktični da mi niste postavljali nikakva pitanja. E,
onda znajte: Paljej je moj prijatelj i kolega sa univerziteta. To je vrlo
talentovan mlad naučnik, pronalazač. Priroda koja se lako oduševljava,
nestalna. Još poslednje godine studija počeli smo ja i on jedan naučni rad i
činilo nam se da će on izvršiti revoluciju u elektromehanici. Rad smo podelili
napola i išli prema istom cilju, kao radnici koji kopaju tunel sa dva kraja da
bi se sreli u jednoj tački. Već smo bili kod cilja. Sve beleške vodio je Paljej
u svojoj beležnici. Neočekivano su ga uputili u Sverdlovsk. Otputovao je
tako hitno da mi nije ostavio beležnicu. Uvek je bio rasejan. Pisala sam mu u
Sverdlovsk. ali nisam dobila odgovor. Od tog vremena kao da je propao u
zemlju. U Sverdlovsku sam doznala da je prebačen u Vladivostok ali se
tragovi tamo gube. Pokušavala sam da samostalno nastavim posao Na
nesreću, nedostajao mi je čitav niz formula i proračuna koje je izvršio Paljej.
Jednom ću vam podrobno ispričati o tom radu. Njime sam se neprestano
bavila u mislima, on mi je postao kao mora. Smetao mi je da se bavim
drugim radovima. Ostaviti na pola puta takav značajan problem — ni sad ne
shvatam ovu Paljejevu lakomislenost. Sad ćete razumeti zašto me je toliko
uzbudila vest o njemu. Eto to je sve... Vi zaista užasno izgledate. Idite i
lezite.
— A vi?
— I ja ću se malo odmoriti.
Ali Tonja nije htela da se odmara. Pošla je u kadrovsko odeljenje glavne
uprave Keca i tamo je doznala da se na zvezdu Kec može stići samo ako se
zaključi ugovor o zapošljavanju. Bili su potrebni fizičari i biolozi. I Tonja, ne
razmišljajući mnogo, sklopi ugovor za sebe i za mene na jednu godinu.
Ona radosno utrča u moju sobu i živo poče da priča o svojim
avanturama. Zatim izvuče iz ljubičaste kožne torbe formulare, naliv-pero i
pruži mi ih.
— Evo vaše izjave. Potpišite se.
— Da, ali ... rok od jedne godine ...
— Ne uznemiravajte se. Doznala sam da se uprava ne pridržava odveć
strogo toga ugovora. Uzimaju se u obzir posebne okolnosti, uslovi boravka i
klima. I ko bude rđavo podnosio ...
— Klima? Pa kakva je tamo klima?
— Mislim na stambene prostorije na Kecu. Tamo se može podesiti
svakakva klima, s temperaturom i vlažnošću vazduha po volji.
— Znači, i tamo je atmosfera razređena kao ovde, na visokom Pamiru?
— Da, otprilike ovakva — neubedljivo odgovori Tonja i dodade bez
predaha: — Ili malo ređa. To je za vas možda glavna prepreka. Kandidati za
zvezdu podvrgavaju se strogom fizičkom odabiranju. One koji lako podležu
visinskoj bolesti odbijaju.
Ja sam se, istina, mnogo obradovao saznavši da još imam mogućnosti za
časno povlačenje. Ipak me je Tonja brzo utešila:
— Ali mi ćemo to nekako udesiti. Čula sam da tamo postoji soba s
običnim vazdušnim pritiskom. Pritisak se postepeno smanjuje i pridošli se
brzo navikavaju. Razgovaraću o vama sa doktorom.
Bio sam van sebe i očajnički sam se uhvatio za poslednji razlog:
— A kako stoji sa zaposlenjem na Zemlji?
Tonja je imala spremljen odgovor:
— Nema ničeg prostijeg! Kec je vrlo ugledna ustanova, i dovoljno je
javiti mestu gde ste zaposleni da ste sklopili ugovor, odmah će vas
osloboditi. Samo da vam zdravlje dozvoli. Kako se osećate? — I ona uze
moju ruku da proveri puls.
No, kad takav doktor dodirne ruku, i nehotice ćeš odgovoriti: „Divno!“
— Tim bolje. Brže potpisujte formulare, a ja idem doktoru.
Tako, ne stitavši ni da se okrenem, bio sam zavrbovan za nebeskog
stanovnika.
— Slabost? Pomodrelost kože? Vrtoglavica? Muka? — ispitivao me
doktor. — Niste li povraćali?
— Nisam, samo mi je bilo muka kad smo trčali za automobilom.
Doktor se za trenutak zamisli i reče značajno:
— Kod vas bolest ima blag oblik.
— Znači, mogu leteti, doktore?
— Da. Mislim da možete. U raketi je, istina, samo deseti deo normalnog
atmosferskog pritiska, ali ćete zato udisati čist kiseonik, a ne razrađen sa
četiri petine azota, kao u atmosferi. To je sasvim dovoljko za disanje. A na
zvezdi Kep postoje unutrašnje komore sa normalnim pritiskom. Znači,
moraćete samo malo trpeti za vreme letenja. Zvezda se nalazi na visini od
svega hiljadu kilometara.
— A koliko će dana trajati let? — upitah.
Doktor ironično ukrsti oči prema meni.
Vidim da se slabo razumete u međuplanetarna putovanja. Dakle, dragi
moj, raketa leti do zvezde osam-deset minuta. Ali pošto treba prevoziti
nenaviknute ljude, letenje se malo odugovlači. Da bi se iskoristila
centrifugalna sila, raketa leti pod uglom od dvadeset pet stepeni prema
horizontu u pravcu Zemljinog obrtanja. Przih deset sekunada brzina se
povećava do petsto metara u sekundi i samo se za vreme letenja kroz
atmosferu nešto usporava, a zatim, kad atmosfera počne da se razređuje,
ponovo se povećava.
— Zašto se brzina usporava prilikom letenja kroz atmosferu? Zbog
otpora?
— Otpor se može savladati, ali ako se preterano brzo leti kroz atmosferu,
od trenja se jako usija omotač rakete, a težina se povećava sa brzinom. Nije
baš prijatno osećanje da ti je telo deset puta teže.
— A nećemo li izgoreti od trenja omotača o atmosferu? — upitah
bojažljivo.
— Ne. Možda ćete se malo oznojiti — ništa više. Pa omotač rakete
sastoji se iz tri sloja. Unutrašnji — čvrst, metalni, sa prozorima od kvarca
pokrivenim slojem običnog stakla i sa vratima koja se hermetički zatvaraju.
Drugi — kaljen na visokoj temperaturi, od materijala koji gotovo ne ggrovodi
toplotu. Treći, spoljašnji, mada relativno tanak, ipak je od jako prekaljenog
metala. Ako se gornji sloj zagreje do usijanja, srednji će zadržati toplotu i
ona neće dospeti u raketu, a i rashladni uređaji su odlični. Rashlađujući gas
neprestano cirkuliše između omotača, probijajući kroz srednji sloj, koji je
rđav toplonoša.
— Vi ste doktore, pravi inženjer — rekoh.
— Šta se može? Lakše je raketu prilagoditi ljudskom organizmu nego
organizam neobičnim uslovima. Zato tehničari moraju da sarađuju sa mnom.
Da ste videli samo prve oglede. Koliko neuspeha, žrtava!
— Je li bilo i ljudskih?
— Jeste, i ljudskih.
Prođoše mi žmarci niz leđa. Ali da se povučem, bilo je dockan.
Kad sam se vratio u hotel, Tonja mi radosno reče:
— Već znam, sve se divno uredilo. Letimo sutra, tačno u podne. Nemojte
ništa poneti. Ujutru ćemo se pre letenja okupati i proći kroz komoru za
dezinfekciju. Dobićete sterilizovano rublje i odelo. Doktor je rekao da ste
potpuno zdrav čovek.
Slušao sam Tonju kao kroza san. Zaprepastio sam se, pun straha. Mislim
da ne vredi pričati o tome kako sam proveo poslednju noć na Zemlji i o čemu
sam razmišljao ...
 6

„ČISTILIŠTE“

Nastalo je jutro. Poslednje jutro na Zemlji. Tužno sam pogledao kroz

prozor — Sunce je jarko sijalo. Nisam imao volje da jedem, ali sam sebe
primorao da doručkujem i pošao sam da se „čistim“ od zemaljskih mikroba.
Ova procedura je trajala više od jednog časa. Lekar bakteriolog pričao mi je
o nekim vrtoglavim ciframa — o milijardama mikroba koji su se legli na
mojoj zemaljskoj odeći. Ispostavilo se da sam nosio na sebi tifus, paratifus,
dizenteriju, grip, veliki kašalj i zamalo ne i koleru. Na mojim rukama su bili
otkriveni modri gnojavi štapići i tuberkuloza. Na čizmama — bedrenica. U
džepovima su živeli anaerobi tetanusa. U naborima kaputa — povratna
groznica i šap. Na šeširu — besnilo, boginje, crveni vetar ... Kad sam to čuo,
dobio sam groznicu. Koliko je nevidljivih neprijatelja vrebalo priliku da
navali na mene i da me obori! Kako god se uzme, ali Zemlja ima svojih
opasnosti. To me je donekle pomirilo sa putovanjem na zvezdu.
Morao sam podneti ispiranje želuca, creva i podvrgnuti se meni
nepoznatim procedurama zračenja neobičnim aparatima. Ovi aparati treba da
ubiju škodljive mikrobe koji su živeli u unutrašnjosti moga organizma. Bio
sam prilično izmučen.
— Doktore, — rekoh — sve ove predostrožnosti ne postižu cilj. Čim
izađem iz vaše komore, mikrobi će ponovo navaliti na mene.
To je istina, ali ste se ipak oslobodili onih mikroba koje ste doneli iz
velikoga grada. U jednom kubnom metru vazduha u centru Lenjingrada nalaze
se hiljade bakterija, u parkovima samo stotine, a već na vrhu saborne crkve
Sv. Isaka samo desetine. Kod nas na Pamiru — jedinice. Hladnoća i vrelo
sunce, odsustvo prašine i suv vazduh odlični su dezinfektori. Na Kecu ćete
ponovo dospeti u čistilište. Ovde obavljamo samo grubo čišćenje, a tamo će
vas podvrći temeljnom. Je li to neprijatno? Nipgga se tu ne može. Zato ćete
biti potpuno sigurni da se nećete razboleti ni od kakvih zaraznih bolesti. U
svakom slučaju rizik je tamo sveden na minimum, a ovde rizikujete svakog
trenutka.
— To je vrlo utešno, — rekoh oblačeći dezinfikovano odelo — samo ako
ne izgorim, ako se ne ugušim, ako ...
— Može se i na Zemlji izgoreti i ugušiti — prekide me doktor.
Kad sam izašao na ulicu, naš automobil je već stajao pored trotoara.
Ubrzo je i Tonja izašla iz ženskog odeljenja komore za dezinfekciju.
Osmehnula mi se i sela pored mene. Automobil je krenuo.
— Jeste li se dobro oprali?
— Da, kupanje je bilo divno. Sprao sam trista kvadriliona dvesta triliona
sto biliona mikroba.
Pogledao sam Tonju. Ona se osvežila, pocrnela je, na obrazima joj se
pojavilo rumenilo. Bila je potpuno mirna, kao da smo krenuli u neki park.
Ne, dobro je pggo sam pristao da letim sa njom ...
Podne. Sunce stoji gotovo nad glavom. Nebo je plavo, prozračno, kao
planinski kristal. Na planinama blešti sneg, plave se ohlađene ledene reke
glečera, dole veselo šume gorski potoci i vodopadi, još niže zelene se polja, a
na njima, kao snežne grudve, vide se stada ovaca kako pasu. Iako je sunce
vrelo, vetar donosi ledeni planinski dah. Kako je lepa naša Zemlja! A za
nekoliko minuta naptustiću je i poleteti u crni nebeski bezdan. Zaista, lepše je
o tome čitati u romanima ...
— Evo naše rakete! — radosno uzviknu Tonja. — Liči na riblji mehur.
Pogledajte, debeljuškasti doktor već nas čeka.
Izađosmo iz auta i po navici pružih doktoru ruku, ali on brzo sakri svoju
ruku iza leđa.
— Ne zaboravljajte da ste već dezinfikovani. Nemojte dodirivati ništa što
je zemaljsko.
Avaj, već sam „odrešen“ od Zemlje. Dobro je što je i Tonja
„nezemaljska". Uzeh je pod ruku, te pođosmo prema raketi.
— Evo našeg mezimčeta — reče doktor, pokazujući na raketu. — Vidite,
nema točkova. Umesto po šinama, klizi po čeličnim žlebovima. U trupu
rakete postoje mala udubljenja za kugle; ona klizi na tim kuglama. Struju za
zalet daje joj zemaljska električna centrala. Kao provodnik služi metalni žleb
... Imate već normalnu boju lica. Privikavate se? Odličio, odlično. Isporučite
moj pozdrav stanovnicima neba. Zamolite lekarku Anu Ignjatjevnu Meler da
raketom „Kec-pet“ pošalje mesečni izveštaj. To je vrlo simpatična žena.
Lekarka sa najmanjom praksom na svetu. Ali ipak ima posla ...
Vučje zavijanje sirene zagluši doktorove reči. Vrata rakete se otvoriše.
Na zemlju se spustiše lestvice.
— No, vreme vam je! Svako dobro! — reče doktor, ponovo krijući ruke
iza leđa, iz predostrožnosti. — Pišite!
Lestvice su imale svega deset stepenica, ali dok sam se penjao, jako mi
je lupalo srce. Odmah za mnom ušla je Tonja, a za njom mehaničar. Pilot je
već odavno sedeo na svome mestu. Teško smo se smestili u uskoj komori,
osvetljenoj električnom lampom. Komora je ličila na kabinu malog lifta.
Vrata se meko zatvoriše. „Kao poklopac mrtvačkog sanduka“, pomislih.
Veza sa Zemljom bila je prekinuta.
 7

KRATKO PUTOVANJE

Kapci na prozorima naše kabine bili su zatvoreni, nisam video šta se

dešava napolju i napregnuto sam čekao prvi potres. Kazaljke časovnika su se
sastale na dvanaest, ali smo ostali potpuno nepomični. Čudnovato.
Očigledno, nešto nas je sprečilo da uzletimo.
— Izgleda da se krećemo — reče Tonja.
— Ništa ne osećam.
— Verovatno zato što raketa polako i ravnomerno ide na svojim
točkovima — kuglama.
Odjednom me nešto lako zabaci na naslon fotelje.
— Naravno, krećemo se! — uzviknu Tonja. — Osećate li? Leđa sve više
pritiskuju naslon fotelje.
— Jeste, oeećam.
Sad se razleže prasak eksplozije koji pređe u zavijanje. Raketa lako
zadrhta. Više nije bilo nikakvih sumnji: leteli smo. Svakog sekunda je bivalo
sve toplije. Težište poče da se pomera na leđa. Naposletku mi se učini da ne
sedim u fotelji, već da ležim na leđima u krevetu izdigavši iznad sebe noge
savijene u kolenima. Raketa je očigledno uzimala veotikalni pravac.
— Ličimo na bube kad se prevrnu na leđa — reče Tonja.
 — I uz to pritisnute odozgo popriličnom ciglom — dodadoh. — Dosta je
jak pritisak na grudima.
— Jeste. I ruke su kao od olova, ne možeš ih dići.
Kad bi ekeplozije prestajale, osećali smo olakšanje. I pored slojeva
izolacije i uređaja za rashlađivanje bilo je vrlo toplo: leteli smo kroz
atmosferu, raketa se zagrevala usled trenja.
Opet predah. Nema eksplozija. Udahnuh vazduh slobodnije. Odjednom
kratka eksplozija; osetih da padam na desnu stranu. Naravno, katastrofa. Sad
ćemo tresnuti na Pamir. Grčevito se hvatam za Tonjino rame.
— Svakako sudar s bolidom... — promrmljah.
Tonjino lice je bledo, u očima strah, ali govori mirno:
— Držite se za naslon fotelje, kao ja.
Ali raketa uzima uspravan položaj. Eksplozije prestaju. U raketi je
svežije. Telom se širi osećaj lakoće. Dižem ruke, klimam nogama. Kako je
prijatno, lako! Pokušavam da ustanem, odvojivši se neosetno od fotelje,
visim u vazduhu, zatim se polako spunggam u nju. Tonja maše rukama, kao
ptica krilima, i peva. Smejemo se! Neverovatno prijatan osećaj.
Odjednom se kapak okruglog prozorčeta podiže. Pred nama je nebo. Celo
je obasuto zvezdama koje ne trepere, i ima pomalo boju karmina. Mlečni Put
sav je išaran raznobojnim zvezdama; uopšte nema mlečnu boju, kako ga
vidimo sa Zemlje.
Tonja mi pokazuje na veliku zvezdu pored najjasnije zvezde Velikog
Medveda — nova zvezda u poznatom sazvežđu.
— Kec. Zvezda Kec — reče Tonja.
Usred bezbroj zvezda bez treptaja jedino ona treperi čas crvenim, čas
zelenim, čas narandžastim zracima. Sad se jasnije razgori, sad gasne, sad se
ponovo rasplamsa ... Zvezda očigledno raste i polako se približava desnoj
strani prozora. Znači, raketa uzima pravac prema njoj po krivoj liniji. Zvezda
baca duge plave zrake i zalazi iza ivice prozora. Sad se na tamnoj pozadini
neba vide samo zvezde i beličaste magle. Ovi daleki zvezdani svetovi
izgledaju sasvim blizu ...
Kapak se zatvara. Ponovo rade eksplozivni uređaji.
Raketa manevriše. Interesantno bi bilo pogledati kako će se spustiti na
nebeski raketodrom ...
Mali potres, zaustavljanje. Zar je već kraj putovanju? Osećamo neobično
odsustvo težine.
Otvaraju se vrata na komandantovoj kabini. Komandant, ležeći na podu,
spušta se dole hvatajući se za male drške. Za komandantom, takođe puzeći,
pojavljuje se mladić koga dotle nismo videli.
 — Oprostite nam zbog neprijatnih trenutaka koje smo vam prouzrokovali
za vreme puta. Kriv je moj mladi praktikant: odveć je naglo okrenuo krmilo i
verovatno ste sleteli sa svojih fotelja.
Komandant dodiruje kažiprstom mladića i ovaj lako, kao perce, odleće u
stranu.
— Dakle, sve se dobro svršilo. Oblačite topla odela i maske sa
kiseonikom. Filipčenko, — to je bio mladi pilot — pomozite im.
Iz kabine izmile avijatički mehaničar u međuplanetarnom odelu. Ličio je
na gnjurca, samo je skafandar manji od gnjuračkog, a preko ramena je bio
prebačen ogrtač od sjajnog materijala, kao od aluminijuma.
— Ako bude hladno — objaeni komandant — ove ogrtače pomerite u
stranu. Neka vas sunčani zraci zagrevaju. A ako bude vrlo toplo, pokrijte se
ogrtačem. On odbija sunčane zrake.
Uz pomoć mehaničara i komandanta brzo smo obukli međuplanetarno
odelo i uzbuđeno čekali da izađemo iz rakete.
 8

NEBESKO NOVOROĐENČE

Odveli su nas u vazdušnu komoru i počeli postepeno da ispumpavaju

vazduh. Brzo nastade „među-planetarna praznina“ i vrata se otvoriše.
Prekoračio sam prag. Lestvica nije bilo — raketa je Ležala bočno. U
prvom trenutku bio sam zaslepljen i ošamućen. Poda mnom je jarko bleštala
površina velike lopte od nekoliko kilometara u prečniku.
Nisam stigao ni da koraknem, kad se pokraj mene stvori „zvezdani
stanovnik“ u međuplanetarnom odelu. On mi neobično vešto i brzo namače
na ruku omču od svilenog gajtana. Lep početak! Razljutih se, trgoh ruku,
gnevno lupnuh nogom... i istog trenutka vinuh se uvis desetak metara.
„Zvezdani stanovnik“ brzo me privuče svilenim gajtanom do površine
bleštave lopte. Razumedoh: da me nisu privezali. pri prvom neopreznom
pokretu odleteo bih u vasionski prostor i ne bi me lako uhvatili. Ali kako to
da nisam povukao za sobom čoveka koji me je držao na omči? Pogledah na
„zemlju“ i primetih da na šenoj bleštavoj površini postoje mnogobrojne
metalne drške za koje se moj pratilac prikačinje nogama.
Pokraj sebe ugledah Tonju; i ona je imala saputnika, koji ju je držao na
omči. Htedoh da joj se približim, ali mi put prepreči moj pratilac.
Kroza staklo na skafandru ugledah njegovo nasmejano lice. On prisloni
skafandar uz moj, da bih mogao čuti, i reče:
— Držite se čvrsto za moju ruku!
Povinovao sam se. Moj saputnik izvuče nogu iz drške i vešto poskoči. Za
leđima mu zasja plamen, osetih potres i pojurismo napred iznad loptaste
„mesečeve“ površine Moj pratilac je imao portativnu raketu-ranac za kraće
letove po međuplanetarnom prostoru. Vešto pucajući čas stražnjim, čas
bočnim, čas gornjim, čas donjim , revolverima" ranca, odvodio me je sve
dalje i dalje po luku iznad loptine površine. Iako mi je pratilac bio spretan,
premetali smo se kao klovnovi na cirkuskoj areni — glavom čas nagore, čas
nadole — ali to gotovo i nije izazivalo prilivanje krvi u glavu.
Ubrzo nestade naše rakete ispod horizonta. Leteli smo praznim prostorom
koji odvaja raketodrom od zvezde Kec. Uostalom, što se tiče mojih osećaja,
činilo mi se da stojimo na mestu, a da na nas leti bleštava truba čije
dimenzije stalno rastu. Ona se okrete duž poprečne osovine, te se ukaza njen
kraj, zatvoren sjajnom poluloptom. Sa te strane truba je ličila na loptu manju
nego što je „mesec-raketodrom“. I ova lopta, kao bomba, išla je pravo na nas.
Osećaj nije bio baš sasvim prijatan: evo sad će nas blistava bomba zdrobiti u
paramparčad. Ali bomba neobično brzo opisa po nebu polukrug i stvori nam
se iza leđa. To nas je moj vodič okrenuo leđima prema zvezdi da bi usporio
let. Nekoliko kratkih eksplozija, nekoliko udaraca nevidljivom širokom
šakom po leđima, i moj se saputnik uhvati za dršku na površini polulopte.
Nas su, verovatno, očekivali. Čim smo „pristali“, u zidu polulopte
otvoriše se vrata. Saputnik me gurnu unutra, uđe i sam, a vrata se zalupiše.
Ponovo vazdušna komora osvetljena električnom sijalicom! Na zidu
manometar, barometar i termometar. Moj saputnik priđe aparatima i poče da
posmatra. Kad su vazdušni pritisak i temperatura bili kao što treba, poče da
se svlači i pokretom me pozva da postupim kao i on.
— No, jeste li se dosta premetali? — upita on smejući se. — Namerno
sam tako leteo.
— Hteli ste da se malo zabavljate?
— Nisam. Bojao sam se da ne nastradate od toplote i hladnoće. jer ne
umete da rukujete plaštom za regulisanje temperature. Zato sam vas okretao
kao komad ovčetine na ražnju, da biste se ravnomerno ,,pržili“ na suncu —
reče on, skinuvši celo međuplanetarno odelo. — Dakle, da se predstavim —
Kramer, laborant-biolog zvezde Kec. A vi? Zaposlili ste se kod nas?
— Da, i ja sam biolog, Artemjev, Leonid Vasiljevič.
— Odlično! Zajedno ćemo raditi.
Počeh da se svlačim. I odjednom osetih da se fizički zakon — „Sila
dejstva jednaka je sili protivdejstva“ — ovde ispoljava u čistom obliku,
nezamračen silom Zemljine teže. Ovde se sve, pa i čovek, pretvara u
„reaktivne pribore“. Bacih odelo, govoreći zemaljskim jezikom „dole“, a sam,
odbivši se od njega, poskočih uvis. Ispalo je ovako: ili sam ja zbacio odeću,
ili je ona odbacila mene.
— Sad treba da se obojica očistimo, da pređemo kroz dezinfekcionu
komoru — reče Kramer.
— A zašto vi? — upitah začuđeno.
— Pa ja sam vas dodirivao.
„Pazi ga sad! Kao da sam došao iz kraja zaraženoga kugom“, pomislih.
I evo me opet u čistilištu. Opet komora s aparatima što zuje i probijaju
telo nevidljivim zracima. Opet čista sterilizovana odeća, opet lekarski,
poslednji, pregled u maloj beloj ambulanti „zvezdanog doktora“.
U ovoj nebeskoj ambulanti nije bilo ni stolica ni stolova. Samo sandučići
s medicinskim instrumentima, pričvršćeni za zidove lakim zavrtnjima.
Dočekala nae je oniska živahna lekarka, Ana Ignjatjevna Meler. U lakoj
haljini srebrnaste boje, i pored svojih četrdeset godina, ličila je na devojčicu.
Isporučio sam joj pozdrav i molbu „zemaljskog lekara“ iz grada Kec.
Posle dezinfekcije rekla mi je da je u mojoj zemaljskoj odeći bilo još
poprilično mikroba.
— Neizostavno ću pisati zdravstvenom odseku grada Kec da ne paze
dovoljno na nokte. Pod vašim noktima bila je čitava kolonija bakterija. Pre
upućivanja ljudi na zzezdu Kec treba im podseći nokte i očistiti ih. Ali,
uglavnom ste zdravi i sad ste donekle čisti. Sad će vas odneti u vašu sobu, a
zatim će vas nahraniti.
— Odneti? Nahraniti? — upitah u čudu. — Pa ja nisam ni bolesnik ni
beba. Nadam se da ću sam otići i jesti.
— Nemojte se hvaliti! Za nebo ste još novorođenče.
Ona me potapša po leđima. Ja glavačke odjurih na drugi kraj komore,
odbih se od zida, odleteh do sredine i ostadoh da lebdim u vazduhu
bespomoćno mlatarajući nogama.
— No, jeste li se uverili? — upita Melerka smejući se. — A ovde kod
nas ipak postoji teža. Još vi puzite na sve četiri! No, idite sad!
Jest, hoćeš! Noge mi tek posle jednog minuta dodirnuše pod. Pokušah da
koraknem i ponovo se vinuh u vazduh. Udarivši glavom o „tavanicu”, gotovo
ne osetivši udarac, počeh bespomoćno da mlataram rukama.
Vrata se otvoriše i uđe moj poznanik Kramer, biolog. Kad me ugleda,
pršte u smeh.
— Eeo uzmite ovo dete i otpratite ga u sobu broj šest — obrati se
Krameru Ana Ignjatjevna. On rđavo podnosi razređen vazduh. Dajte mu
polovinu vazdušnog sledovanja.
— Ne bih li u početku mogao dobiti normalan pritisak? — zamolih je.
— Biće dosta polovina. Treba se navikavati.
— Dajte ruku — reče Kramer.
Zakačinjući se nogama za kožne drške na podu, on mi priđe dosta brzo i
lako, uhvati me rukom za pojas i iziđe u širok hodnik. Pošto me zavrte, kao
da sam laka gumena lopta, baci me niz hodnik. Ja kriknuh i poleteh. Potisak
je bio tako proračunat da sam se približio zidu preletevši desetak metara po
kosoj liniji.
— Uhvatite se za kaiš! — viknu Kramer.
Ovi kaišići, kao drške portpleda, nalazili su se svuda: na zidovima, po
padu i na tavanici. Uhvatih se svom snagom za dršku, očekujući da ću biti
odbačen kad se budem zaustavljao, ali se istog trenutka začudih jer u ruci
nisam osećao nikakav napor. Kramer je već bio kraj mene. On otvori vrata i,
uhvativši me za mišicu, uđe u sobu cilindričnog oblika. Tu nije bilo ni
kreveta, ni stola, ni stolica. Samo drške na zidovima i jedan širok prozor
zastrt providnom zelenkastom materijom. Zato je svetlost u sobi bila
zelenkasta.
— Sedite i osećajte se kao kod kuće — našali se Kramer. — Sad ću
dodati kiseonika.
— Recite, Kramere, zašto vam je raketodrom odvojen od zvezde?
— To smo mi nedavno izmislili. Ranije su se rakete spuštale pravo na
zvezdu Kec, ali nisu svi piloti podjednako spretni. Teško je spustiti se bez
ikakvog potresa. I tako je komandant zvezdanog broda ,,Kec-sedam“ snažno
udario u zvezdu Kec. Nastradala je velika staklena bašta: na njoj su se
polupala stakla, pa je jedan deo biljaka propao. Radovi na popravci
obavljaju se i do današnjeg dana. Posle tog nesrećnog slučaja naši inženjeri
su odlučili da naprave raketodrom odvojen od zvezde. Najpre je to bio veliki
ravan disk, ali je praksa pokazala da je za pristajanje podesnija polulopta.
Kad se popravljanje staklene bašte završi, primoraćemo zvezdu Kec da se
okreće zajedno sa baštom oko poprečne osovine. Tada će nastati
centrifugalna sila i pojaviće se sila teže.
— A kakvi su to raznobojni zraci koje smo videli za vreme letenja? —
upitah ga.
 — To su svetlosni signali. Takvu sićušnu zvezdicu nije lako naći u
nebeskom prostoru. Zato smo i zaveli „bengalsku vatru“. Kako se osećate?
Dišete li lakše? Neću vam dati više, inače ćete se opiti od čistog kiseonika.
Je li vam vrućina?
— Malo je sveže — odgovorih.
Kramer se u jednom skoku stvori pored prozora i odmače zavesu.
Zaslepljujući sunčevi zraci ispuniše sobu. Temperatura poče brzo da raste.
Kramer skoči do suprotnog zida i otvori kapak.
— Evo, uživajte u ovoj lepotici.
Okretoh se prozoru i dah mi zastade od uzbuđenja. Zemlja je zauzimala
polovinu nebeskog svoda. Gledao sam je sa visizne od hiljadu kilometara.
Nije ličila na ispupčenu loptu, kako sam očekivao, već na ugnutu. Njene vrlo
hrapave ivice s isturenim zupcima planinskih vrhova kao da su bile obavijene
maglenom koprenom. Konture nejasne, razlivene. Dalje od Zemljine ivice
pružale su se duguljaste sive mrlje — oblaci zamračeni debelim slojem
atmosfere. Bliže centru opet mrlje, ali svetle. Poznao sam Ledeni okean i
konture obala u Sibiru, i na severu Evrope. Severni pol se isticao kao
blistava svetla mrlja. Sunce se ogledalo u Barencovom moru u vidu iskrica.
Dok sam posmatrao Zemlju, izgledala je kao mesec u trećoj četvrti.
Nisam mogao da odvojim oči od džinovskog polumeseca, jarko osvetljenog
sunčanom svetlošću.
— Naša zvezda Kec — objasni mi Kramer leti na istok i obavi jedno
obrtanje oko Zemlje za sto minuta. Sunčani dan traje kod nas samo šezdeset
sedam minuta, a noć trideset i tri. Za četrdeset-pedeset minuta ulazimo u
Zemljinu senku...
Zemljin tamni deo, slabo obasjan zracima odbijenim od Meseca jedva se
video. Granica između tamnog i svetlog dela oštro se isticala zbog velikih,
gotovo crnih zubaca — planinskih senki. Ali video sam i Mesec, pravi
Mesec. Izgledao je sasvim blizu, ali kudikamo manji nego kad se posmatra sa
Zemlje.
Naposletku se Sunce potpuno sakri iza Zemlje. Sad sam video Zemlju u
obliku tamnog diska okruženog dosta jasnim svetlim prstenom. To su zraci
nevidljivog Sunca osvetljavali Zemljinu atmosferu. Ružičast odsjaj je
prodirao u našu sobu.
— Kao što vidite, kod nas nema mraka — reče Kramer. — Zemljina zora
potpuno nam zamenjuje mesečinu kad Mesec zalazi iza Zemlje.
— Čini mi se da je ovde hladnije — primetih.
— Da. Noćna svežina — odgovori Kramer. — Ali ovaj pad temperature
vrlo je neznatan. Sredlji sloj omotača naše stanice pouzdano je štiti od
oslobađanja toplotnih zrakova, sem toga Zemlja zrači veliku količinu toplote,
noć je na zvezdi Kec vrlo kratka i zato nema opasnosti da se posmrzavamo.
Za nas, biologe, to je vrlo dobro. Ali naši fizičari nisu zadovoljni: oni za
oglede teško postižu temperaturu blisku apsolutnoj nuli. Zemlja, kao kakva
velika peć, odiše toplotom na rastojanju čak i od hiljadu kilometara. Biljke u
našoj staklenoj bašti sasvim dobro podnose kratku noćnu svežinu. Čak ne
uključujemo ni električne peći. Ovde kod nas vlada divna planinska klima.
Ubrzo će na vašim bledim lenjingradskim obrazima zaigrati rumenilo. Ovde
sam se ugojio, dobio sam apetit.
— Moram priziati, i ja bih jeo — primetih.
— Onda da odletimo u trpezariju — predloži Kramer, pružajući mi
pocrnelu bronzastu ruku.
On me izvede u hodnik te pođosmo u trpezariju poskakujući i hvatajući
se za kaiše.
To je bila velika soba cilindričnog oblika, pozlaćena prvim zracima
„jutra“. Veliki prozor od debelog stakla i sa rešetkama imao je okvir od
jasno-zelenih biljaka puzavica. Takvo izrazito zelenilo nisam imao prilike da
vidim na Zemlji.
— Evo i njega!
Okrećem se na poznati glas i vidim Melerku. Prilepila se uza zid, kao
lasta, a pored nje Tonja u lakoj haljini ljubičaste boje. Tonjina kosa je
razbarušena posle procedura dezinfekcije. Radosno joj se osmehujem.
— Izvolite, izvolite, ovamo — zove Melerka. Čime da vas ponudim?
Preda mnom su na polici hermetički zatvorene tegle, baloni, kocke i lopte.
— Hranićemo vas pomoću cucle žitkom hranom, grizom u mleku. Sa
tvrdim komadima ne biste izišli na kraj: izleteli bi vam iz ruku, ne biste ih
uhvatili. Kod nas je pretežno vegetarijanska hrana. Zato imamo svoje
plantaže. Ovde je pire od jabuka, — ona pokaza na zatvorenu teglu — tu su
jagode sa sutlija-šem, kajsije, breskve, konzerve sa bananama, repa „kec“ —
takvu na Zemlji niste jeli... Hoćete li repe?
I Melerka spretno skide s police cilindar sa cevčicom sa strane. U
stražnjem zidu cilindra bila je jedna šira cev. Ovu cev uvuče Melerka u mali
šmrk i poče da pumpa. Na pisku bočne cevi ukaza se žućkasta pena.
Melerka pruži cilindar Tonji.
— Uzmite i sisajte. Ako vam bude teško da sisate, napumpajte još
vazduha. Pisci su sterilizovani. Zašto pravite grimase? Naša posuda nije tako
lepa kao što su antičke grčke šolje, ali je zato dobra za ovdašnje prilike.
Tonja neodlučno uze u usta cevčicu.
— No, kako je? — upita Melerka.
— Vrlo je ukusno.
Kramer mi dodade drugu „cuclu“. Polužitka žuta kaša od „kecovske
repe“ bila je zaista vrlo ukusna. Konzerva sa bananama je takođe dobra.
Nisam imao vremena da pumpam šmrk. Zatim je sledovao žele od kajsija i
pire od jagoda.
Jeo sam s uživahnem, ali je Tonja bila zamišljena i nije uzela gotovo
ništa.
U hodniku je sustigoh, uhvatih za ruku i upitah:
— Zbog čega ste zabrinuti Tonja?,
— Sad sam bila kod direktora zvezde Kec i raspitala se o Jevgenjevu. On
više nije na zvezdi. Otišao je na dugo međuplanetarno putovanje.
— Dakle, hoćete li za njim? —- upitah uznemi-reno.
— Taman posla! — odgovori ona. — Treba da radimo. Ali direktor je
rekao da ćete možda vi krenuti na međuplanetarno putovanje.
— Kuda? — upitah plašljivo.
— Još ne znam. Na Mesec, na Mars — možda i dalje.
— Ne bi li se moglo razgovarati s Jevgenjevim preko radija?
— Može. Kec nije uspostavio radio-vezu jedino sa Zemljom: smeta
Hevisajdov sloj. On odbija radio-zrake. Ja ću baš morati da radim na tome da
se kratkim zracima probije ovaj sloj i uspostavi radioveza sa Zemljom. Zasad
se veza održava svetlosnim telegrafom. Reflektor od milion sveća baca
svetlost koju Zemlja odlično prima samo ako nebo nije zastrto oblacima.
Uostalom, na Pamiru, u gradu Kec, nebo je gotovo uvek bez oblaka. Ali sa
raketama koje lete međuplanetarnim prostorom zvezda Kec razgovara
pomoću radija ... Sad ću otići do radio-stanice i potrudiću se da uspostavim
vezu sa raketom koja ispituje vasionski prostor između zvezde Kec i Meseca
... A vas je direktor zamolio da navratite do njega. — Pogledavši na ručni
sat, Tonja dodade: — Da odete direktoru danas već je kasno. Poletimo
zajedno do radio-stanice. Soba broj devet.
Veliki hodnik, jarko osvetljen električnim sijalicama, gubio se u daljini,
kao tunel podzemne železnice. Glasovi su ovde zvučali tiše nego obično, jer
je vazduh bio razređen, te nisam odmah čuo da me neko zove.
To je bio Kramer. Leteo je prema nama mašući malim krilima. Na
njegovim slabinama i leđima strčali su nekakvi predmeti slični oklopljenim
lepazama.
— Evo vam krila — reče on — da biste potpuno ličili na nebeske
stanovnike. Kad se rašire, ovi predmeti malo podsećaju na krilo slepog miša.
Pričvršćuju se za šake. Mogu se skupljati i zabacivati, i tada možete
slobodno sve hvatati rukama.
Kramer nam spretno pričvrsti krila veličine repuhovog lista. Ja i Tonja
poletesmo. Često smo se sudarali glavama, udarali o zidove i pravili
neočekivane zaokrete. Ali nevešti pokreti nisu nam nanosili bola.
— Zaista ličimo na slepe miševe — reče Tonja smejući se. — Deder, ko
će prvi doleteti do radio-stanice!
Poletesmo odjednom, naglo.
— A zašto je u hodniku tako pusto? — upitah.
— Svi su na poslu — reče Tonja. — Kažu da svet uveče ovde leti u
rojevima. Kao majske bube na lepom danu!
Doletesmo do sobe broj devet. Tonja pritisnu dugme i vrata se otvoriše
bez šuma. Prvo čemu sam se začudio bio je radio-telegrafista. On je sa
slušalicama na ušima sedeo na „tavanici“ i zapisivao radio-telefonogram.
— Gotovo — reče on, sklanjajući beležnicu u torbu o pojasu; ova torba
mu je zamenjivala fioku pisaćeg stola. — Hoćete da razgovarate s
Jevgenjevim? Pokušaćemo.
— A je li to teško? — upita Tonja.
— Ne, nije teško, ali danas mi ne radi dugotalasni otpremnik, a na
kratkom talasu naći raketu koja se spiralno diže nad Zemljom malo je teže.
Sad ću izračunati položaj rakete i pokušaću...
Ali u tom trenutku on neočekivano dotače nogom zid i odlete u stranu.
Zadržali su ga gajtani slušalica, i za trekutak radio-telegrafista zauze raniji
položaj. Izvadivši beležnicu, on pogleda na hronometar i udubi se u
računanje. Zatim poče da navija aparat.
 — Halo ... halo! Ovde zvezda Kec! Da. Da. Pozovite na aparat
Jevgenjeva. Nema ga? Recite mu, kad se vrati, neka pozove zvezdu Kec. S
njim treba da govori nova saradnica zvezde Kec. Prezime...
— Antonina Gerasimova — reče Tonja žurno.
— Drugarica Gerasimova. Čuješ? Jeste. Mnogo? Dobar lov? Čestitam.
On isključi aparat i reče:
— Jevgenjev nije u raketi. Izleteo je u međuplanetarni prostor da lovi i
vratiće se za jedno tri časa. Bavi se lovljenjem sitnih asteroida. Odličan
građevinski materijal. Gvožđe, aluminijum, granit. Pozvaću vas kad
Jevgenjev bude kraj radio-telefona.
 9

U BIBLIOTECI

Uveče, za vreme čaja, do mene dolete Kramer.

— Jeste li slobodni večeras? — upita me on i objasni: — Nemojte se
čuditi, molim, na zvezdi jedan dan traje sto minuta, ali mi, po navici, radni
dan računamo prema vremenu na Zemlji. Zatvarajući prozorske kapke,
pravimo „noć“ i spavamo šest do sedam „zvezdanih dana“. Sad je po
moskovskom vremenu osam časova uveče. Hoćete li da pogledate našu
biblioteku?
— Vrlo rado — odgovorih.
Kao i sve ostale prostorije na zvezdi Kec, biblioteka je imala oblik
cilindra. Prozora nije bilo. Bočne zidove potpuno su prekrile fioke. Uporedo
sa uzdužnom osovinom cilindra — od vrata do suprotnog zida — zategnute
su četiri tanke metalne žice. Pridržavajući se za njih, posetioci su išli
neobičnim hodnikom. Prostor između „hodnika" i bočnih zidova ispunjavao je
red ležišta od mreže. U prostoriji je bio čist ozoniran vazduh sa mirisom
četinara. Neonske cevi između fioka sijale su prijatnom svetlošću bez sjaja.
Tišina. Na pojedinim ležištima leže ljudi sa crnim sandučićima na glavi i
povremeno vrte okrugle drške koje vire iz sandučića.
Čudna biblioteka! Moglo bi se pomisliti da se ovde ne čita, nego izdržava
neka kura lečenja.
Hvatajući se za žicu čas jednom, čas drugom rukom, idem za Kramerom
prema suprotnom kraju biblioteke. Tamo, u pozadini crnih fioka, poređanih
kao kakav zid, lebdi devojka u jasnocrvenoj svilenoj haljini.
— Naša bibliotekarka, Elza Nilson. Da vas upoznam — reče Kramer i od
šale me gurnu prema devojci. Ona me sa osmehom prihvati u letu i mi se
upoznasmo.
 — Šta ćete čitati? — upita ona. — Imamo milion primeraka knjiga,
gotovo na svim jezicima sveta.
Milion primeraka! Pa gde oni mogu ovde da stanu? Ali se odmah zatim
prisećam:
— Je li to filmoteka?
— Da, knjige na trakama — veli Nilsonova. — Čitaju se pomoću
projekcionog aparata.
— Lako i kompaktno — dodaje Kramer. — Cela knjiga, strana za
stranom, otisnuta na traci, ne zauzima više mesta nego kalem za konac.
— A novine? — pitam.
— Njih zamenjuju radio i televizor — odgovara Nilsonova.
— Knjige na trakama nisu nikakva novost — veli Kramer. — Imamo mi
zanimljivih stvari. Kakav ćemo večernji program sastaviti za druga
Artemjeva? Hajde ovako: najpre svetska hronika. Pokazaćemo da i na zvezdi
Kec pratimo svetske događaje. Zatim dajte „Sunčani stub“.
— Je li to nov roman? — upitah.
— Da, u neku ruku — odgovori Kramer osmehujući se. — No, i još
recimo „Atmosfersku električnu centralu”.
Klimnuvši glavom, Nilsonova izvadi iz fioke okrugle pljosnate metalne
kutijice.
Kramer mi ponudi da legnem na ležište. Stavivši ove kutijice u sandučić
sa drškama, natače mi ga na glavu.
— Lezite, slušajte i gledajte — reče on.
Ležim, ali ništa ne vidim i ne čujem. Potpuna tišina i mrak.
— Okrenite desnu dršku — reče Kramer.
Okrenuh. Nešto škljocnu i tiho zašumi. Zaslepi me jaka svetlost. Za
trenutak zažmurih i u isti mah začuh glas:
„Afričke tropske džungle krče se radi napredne zemljoradnje".
Otvorih oči i ugledah plavozelenu površinu okeana kako se svetluca od
bleštavih zraka afričkog sunca, a na njoj veliku flotu koja se rasporedila u
borbenu liniju: drednote, superdrednote, oklopnjače, krstarice i razarače svih
oblika i sistema. Tu su bili i stari ratni brodovi koji su bljuvali klobuke crnog
dima, iz širokogrlih dimnjaka, i noviji brodovi s motorima sa unutraššim
sagorevanjem, i najnoviji — s električnim motorima.
Ovaj prizor je bio tako neočekivan da sam nehotice uzdrhtao. Zar je opet
rat? Ali otkud rat kad je s kapitalizmom svršeno u čitavom svetu? Nisu li me
počastili starim filmom iz poslednjeg rata, koji je doveo do revolucije?
„Ratnu flotu, oruđe za istrebljivanje, pretvorili smo u mirne brodove za
teretni saobraćaj“ — nastavio je isti glas.
Ah, u tome je stvar! Zaslepljen jarkom svetlošću, nisam odmah primetio
da su uklonjene ratne kule sa strašnim pomorskim topovima. Umesto njih na
brodovima su postavljene teretne dizalice. Stotine užurbanih motornjaka,
remorkera i dereglija samo promiču između „borbenog“ lanca brodova i nove
luke. U luci sve vri od radova na istovarivanju.
Ponovo okrenuh dršku. I ... ovo takođe liči na rat.
Veliki logor, beli šatori i kućice od šper-ploča obojene belo. Pored kuća i
šatora ljudi u belom odelu — Evropljani i crnci. Pozadi logora zastor od
dima koji se diže gotovo do zenita. Dim se valja u klobucima, kao prilikom
velikog požara ...
Nov „kadar“ — čvrst zid neprohodne tropske šume bukti u plamenu. Na
zgarištu stoje veliki furgoni, kutije od žičane mreže na čeličnim osnovama. U
njima vrve ljudi koji malim mašinama čupaju panjeve.
„Tropi su suncem najbogatiji predeli na Zemlji. Ali oni su bili
nepristupačni za napredku zemljoradnju. Tropi su bili prekriveni neprohodnim
šumama, močvarima, divljim zverima, otrovnim gmizavcima, insektima i
ubitačnim groznicama. Gledajte šta od njih biva .. .“
Ravnica. Traktori obrađuju zemlju. Traktoristima crne kože sijaju se beli
zubi pri veselom osmehu. Na horizontu višespratne kuće, po vrtovima gusto
zelenilo. „Tropi će ishraniti milione ljudi ... Ideja Ciolkovskog pretvara se u
život ...“
„Šta, i ovde Ciolkovski? — čudim se. — Pa koliko je ideja uspeo da da
za dobro budućeg čovečanstva!“
I kao odgovor na ovu misao video sam druge slike o velikoj reformi na
Zemlji po idejama Ciolkovskog.
Pretvaranje pustinja u oaze korišćenjem sunčane energije; iskorišćavanje
dosad nepristupačnih planina za nastanjivanje ljudi i za ozelenjavanje pomoću
staklenih bašta; motori na sunčani pogon, mašine što rade snagom plime,
oseke i morskih talasa; nove vrste biljaka koje iskorišćavaju veći procenat
sunčane energije ...
Ali to je već moja struka. Ovi uspesi su mi poznati.
 Svetska filmska hronika se završila. Posle pauze od jednog minuta
ponovo sam čuo glas. I sve što je pričao prolazilo je pred mojim očima kao
na javi.

„Učestvovao sam u probnoj trci aero-saonica novoga tipa govorio je glas.

— Bili su postavljeni dosta teški zadaci: preći stotine kilometara preko
tundre, daleko iznad Severnog stožernika.
Rukovodio sam trkom i bio na čelu kolone. Probijali smo se pravo na
sever.
Bio je mrak. Severna svetlost nije sijala na nebu. Samo su farovi
osvetljavali put. Bio je mraz od minus pedeset stepeni. Naokolo potpuno
pusta snežna ravnica.
Vozili smo se dva dana gledajući povremeno na kompas.
I odjednom mi se učini da se nebo na horizontu zarumenelo.
— Počinje severna svetlost. Biće veselije voziti se — reče drug koji je
upravljao našim saonicama.
Posle pola časa severno nebo razgore se još više.
— Čudna severna svetlost — rekoh saputniku. — Uopšte nema
svetlosnih preliva. Ni boje nisu onakve. Obična severna svetlost najpre je
zelenkaste boje, zatim se oboji ružičasto u raznim nijansama, a ova svetlost
liči na zoru i potpuno je nepokretna. Ona postepeno postaje jača i polako
prelazi od ružičastog ka belom, prema tome kako se pomeramo napred.
— Možda je to svetlost zodijaka — reče moj drug.
— Ne može biti, ni po mestu ni po vremenu. Ni ne liči: gledajte —
svetlosna pruga ide gotovo od zenita do horizonta, šireći se postepeno kao
kupa.
Toliko smo se udubili u posmatranje zagonetne nebeske pojave da nismo
ni primetili duboku udolinu s dosta strmom padinom, te zamalo ne slomismo
skije na saonicama.
Posle nekoliko minuta, izvukavši se iz udoline, primetismo da je toplije.
Termometar je pokazivao trideset osam ispod nule, a pre svega jednog časa
bilo je pedeset.
— Možda ova svetlost zrači toplotu — rekoh.
 — Ako je tačno, onda je to potpuno neobjašnjivo — odvratih saputniku.
— Svetlostni stub koji zagreva tundru!
On se glasno nasmeja.
Stub je ležao na našoj maršruti i nije nam ostajalo ništa drugo nego da se
vozimo prema ovoj svetlosnoj kupi i da doznamo, ako nam uspe, u čemu je
stvar.
Vozili smo se, a okolo je bivalo sve toplije i svetlije. Uskoro moj drug
ugasi farove — nisu više bili potrebni. Zatim osetismo sve jače strujanje
vazduha u smeru svetlosne kupe, a na njenom vrhu ugledasmo zaelepljujući
bleštav uski srp, kao Venerin srp kad se posmatra dogledom.
Avaj, što smo više išli napred, zagonetka ne samo da se nije razjašnjavala
nego se sve više zamršavala.
— Ova svetlost neverovatno podseća na sunčanu — reče moj drug u
nedoumici.
Ubrzo postade vidno kao danju. Ali desno, levo i iza nas bio je sumrak,
koji je na horizontu prelazio u potpuni mrak. Vetar, koji je duvao povrh tla,
bivao je sve jači i dizao snežnu prašinu. Nastavi-smo put kroza snežni vihor.
Međutim, temperatura je naglo rasla.
— Minus trideset ... Dvadeset pet ... Sedamnaest ... Devet ... javljao je
moj saputnik — Nula ... Dva stepena iznad nule ... I to posle hladnoće od
pedeset stepeni! Sad mi postaje jasno otkud vetar.
Ovaj „sunčani stub“ očigledno zagreva vazduh i tlo, te nastaje velika
razlika u temperaturama. Hladan vazduh pritiče odozdo prema toploj zoni, a
gore su svakako obrnuta strujanja toplog vazduha.
Približismo se liniji na koju su neposredno padali svetlosni zraci. Vetrom
nošene pahuljice topile su se; oluja se pretvorila u kišu koja nije padala s
neba, već je naletala odostrag; sneg se na zemlji brzo topio, postajao je
rastresit i vodnjikav. Na padinama humki i udolina već su žuborili potoci. Put
za saonice bivao je sve gori. Mračna polarna zima sa mrazevima pretvarala
se odjednom u proleće, kao u bajci.
Bilo je opasno voziti se dalje: mogu se upropastiti saonice. Zaustavio
sam se. Zaustavio se i ceo konvoj. Iz aero-saonica počeše da iskaču vodiči,
inženjeri, novinski dopisnici, kino-operateri i svi učesnici ove vožnje.
Interesovali su se ovom neobičnom pojavom isto toliko kao ja.
Naredih da nekoliko saonica prevrnu postrance, da bismo se zaštitili od
vetra, i otvorih savetovanje, koje nije trajalo dugo. Svi se složiše da je rizično
voziti se dalje, te odlučismo da me nekoliko ljudi prati prilikom pešačkog
izviđanja, a drugi da ostanu kod saonica. Kad izvidimo u čemu je stvar,
vratićemo se, a zatim ćemo svi zajedno zaobići ,,sunčani stub“ sa strane i
nastaviti put.
Na mestu gde smo se zaustavili termometar je pokazivao plus osam
stepeni Celzijusovih. Svukavši krznenu odeću, obukosmo lovačke čizme i
kožna odela, uzesmo manju zalihu namirnica, instrumente i krenusmo.
Ovaj put nije bio lak. Najpre su nam noge upadale u rastresit sneg, a
zatim smo se zaglibljivali u blatu. Morali smo da zaobilazimo rečice,
močvare i jezerca. Srećom, pojas blata nije bio mnogo širok. Već smo videli
suvu „obalu“ prikrivenu travom zelenom kao smaragd i cvećem.
 — Krajem decembra, daleko iznad Severnog stožernika, svetlost, toplota i
zelena trava! Uštinite me za uvo da bih se probudio! — uzviknu moj prijatelj.
— Ali to nije proleće, već neko divno prolećno ostrvce usred okeana
polarne zime — primeti drugi saputnik. — Kad bi to bilo pravo proleće, na
svim ovim močvarama i jezerima našli bismo masu ptica.
Naš kino-operater namesti aparat, podesi fokus i maši se za dršku. Ali u
tom trenutku nalete jak vetar i obori ga u blato, zajedno s aparatom. Kino-
operaterovo ćebe vetar podiže na veliku visinu i odbaci ga ko zna kud.
Uragan nije prestajao, vetar je ljude bukvalno obarao. Tu vetar nije imao
stalan pravac; duvao je na mahove, čas u leđa, čas u lice, čas se kovitlao,
dižući nas gotovo sa zemlje. Očigledno smo došli do one granice gde je struja
hladnog vazduha nailazila na topli, sukobljavala se stvarajući uzlazne virovite
struje. To je bila granica ciklona, nastalog od nepoznatog „sunčanog stuba“.
Nismo više išli, nego smo četvoronoške puzili, mileći po blatu, držeći se
jedan za drugog s poslednjom snagom ...
Potpuno iznureni dokopasmo se suvog tla i dospesmo u zonu potpune
tišine. Ovde su se osećala samo uzlazna strujanja usled zagrejanog tla, kao
nad poljem u toplo letnje podne. Temperatura se digla na dvadeset stepeni.
Osušili smo se za nekoliko minuta i otkopčali kapute. Proleće je prelazilo
u leto.
U blizini se uzdizao omanji brežuljak pokriven travom, cvećem i polarnim
brezicama, poleglim po zemlji. Leteli su komarci, muve i leptiri, koji su
vaskrsli pod životvornim zracima.
Popesmo se na brežuljak i stadosmo kao ukopani. To što ugledasmo
ličilo je na opsenu.
Pred nama je klasala pšenica. Na nekim njivama rasli su suncokreti i
zeleneo se kukuruz. Iza polja — povrtnjaci s kupusom, krastavtcima,
cveklom, paradajzom, leje baštenskih i šumskih jagoda. Još dalje — pojas
žbunastih biljaka: ribizle, ogrozd, čak i površine pod vinovom lozom sa
zrelim grozdovima. Iza žbunova — voćke: kruške, jabuke, višnje, šljive; iza
njih — mandarine, kajsije i breskve, i, naposletku, u centralnom krugu oaze,
gde je temperatura, očigledno, bila visoka, rasla su stabla pomorandži i
limunova, a kakao među žbunjem čaja i kafe.
Jednom rečju, ovde su bile zastupljene najglavnije biljne kulture
umerenog, suptropskog, čak i tropskog pojasa.
Između ovih polja, povrtnjaka i voćnjaka bile su napravljene staze u
koncentričnim krugovima i zrakasto prema centru. Tamo se uzdizala
četvorospratnica sa balkonima i radio-antenom na vrhu, jarko osvetljena
okomitim zracima. Po balkonima i po daskama otvorenih prozora naziralo se
cveće i zelenilo. Po zidovima su se pružale biljke puzavice.
U poljima, povrtnjacima i voćnjacima radili su ljudi u letnjoj odeći i pod
šeširima sa velikim obodom...
Jedno dva minuta stajasmo zabezeknuti. Naposletku reče moj drug:
— Ovo premašuje granicu ljudskog čuđenja. Uh! — teško uzdahnu on. —
Kao bajka iz „Hiljadu i jedne noći“!
Pošli smo zrakastom stazom ka centru oaze. Povremeno sam pogledao na
nebo, odakle su poticali tajanstveni zraci. Kao sunce zaslepljujući srp
pretvarao se u disk.
Nama u susret, po stazi zasutoj žutim peskom, među pomorandžinim
drvetima, koja su se savijala pod teretom zrelih plodova, išao je čovek
preplanuo od sunca, u beloj košulji, belim kratkim pantalonama i sandalama
na bosim nogama. Široki obod šešira bacao mu je senku na lice. On nam
izdaleka mahnu rukom. Stigavši do nas, reče:
— Zdravo, drugovi. Već su mi javili da ste došli. Ipak ste odvažni, kad
ste umeli da se probijete kroz pojas naših ciklona.
— Da, imate dobre stražare — odgovori moj drug smejući se.
— Nemamo potrebe da stražarimo — odvrati čovek u belom odelu. —
Pogranični vihori su, tako reći, sporedna pojava. Ali ako bismo hteli, mogli
bismo stvoriti takvu olujnu ogradu kroz koju se ne bi dovde probilo nijedno
živo biće. I miš i slon bi bili podjednako lako dignuti u vazduh desetak
kilometara visoko i odbačeni natrag u mrtvu snežnu pustinju. Ipak ste se
izlagali velikoj opasnosti. Međutim, s istočne strane postoji pokriven prolaz,
kojim se može bez ikakve opasnosti proći dovde kroz „zonu bura“ ... Ali da
se upoznamo — Kruks, Viljem Kruks, direktor eksperimentalne oaze.
Očigledno niste znali da ovde postoji takva oaza. Uostalom, to se može
zaključiti po vašim začuđenim licima. Oaza nije tajna. O njoj se govorilo i u
novinama i preko radija. Ali ne čudim se vašoj neobaveštenosti. Otkad su se
trudbenici latili da preurede svet, u svim delovima zemaljske kugle
objavljuju se toliki radovi da je sad teško biti u toku svega. Jeste li čuli za
zvezdu Kec?.
— Jesam — odgovorih.
— Onda znajte: naše „veštačko sunce“ — Kruks pokaza na nebo —
duguje svoje poreklo zvezdi Kec. Zvezda Kec je prva nebeska baza. Imajući
ovu bazu, više nam nije bilo teško da stvorimo svoje „sunce". Verovatno
naslućujete šta je ono u stvari. To je izdubeno ogledalo koje se sastoji od
uglačanih metalnih listova. Ono je postavljeno na takvoj visini da zraci sunca
koji se nalaze ispod zemaljskog horizonta padaju na ogledalo i odbijaju se na
Zemlju vertikalno. Pogledajte senke. One su okomite, kao na ekvatoru u
podne. Štap, zaboden u zemlju uspravno, ne baca nikakvu senku.
Temperatura u centru oaze iznosi i danju i noću trdeset stepeni u toku cele
godine.
Na ivici oaze ona je nešto niža zbog priliva hladnog vazduha. Doduše,
ovaj priliv je vrlo neznatan: hladan vazduh odmah odvlači uvis uzlazne struje.
Prema ovim temperaturnim zonama raspoređujemo i svoje biljke. U centru,
kao što vidite, kod nas rastu čak i takvi ljubitelji toplote kao što je kakao.
— Ali ako se ovo vaše veštačko sunce ugasi? — rekoh.
— Kad bi se ugasilo, biljke naše oaze propale bi za nekoliko minuta. Ali
ne može se ugasiti dok sija pravo sunce. Okrećući listove ogledala pod
određenim uglom, može se regulisati temperatura. Ona je ovde kod nas
stalna. Mi skidamo po nekoliko letina godišnje. Ovo „sunce“ je zasad prvo
od desetina drugih koje će uskoro zasijati na visokim severnim i južnim
geografskim širinama zemaljske kugle. Polarne i pripolarne predele
pokrićemo čitavom mrežom ovakvih oaza. Postepeno će i vazduh između
oaza postati topliji. Stvorićemo jako „sunce“ nad Severnim polom i
rastopićemo večiti led. Kad zagrejemo vazduh i stvorimo nove vazdušne
struje, učinićemo severnu poluloptu toplijom. Ledeni Grenland pretvorićemo
u cvetan vrt sa večitim letom. I, naposletku, probićemo se do Južnog pola s
njegovim neiscrpnim prirodnim bogatstvima. Oslobodićemo od leda ceo
kontinent, koji će primiti i hraniti milione ljudi. Pretvorićemo našu Zemlju u
najlepšu planetu ...

Glas ućuta. Nastade mrak. Čulo se samo zujanje aparata. Zatim opet sinu
svetlost i ugledah novu neobičnu sliku.
U oblasti stratosfere, pod nebom tamnosive boje, lete čudne sprave,
slične nakostrešenim ježevima. Odozdo — laki paperjasti oblaci, a ispod njih
— gomilasti i slojeviti ... Kroz oblačnu koprenu nazire se površina Zemlje:
zelene mrlje šuma, crni kvadrati pašnjaka, vijugave srebrnaste niti reka,
odsjaji jezera, sasvim tanke i prave linije železničkih pruga. „Ježevi" jure po
nebu u raznim pravcima, ostavljajući za sobom repove dima. Povremeno
„ježevi“ usporavaju let, zaustavljaju se. Tada iz „ježeva“ izbijaju bleštave
munje i padaju na Zemlju gotovo okomito.
... Velika kabina. Okrugli prozori sa debelim staklima od kvarca.
Komplikovani aparati, kakve još nisam video. Dva mladića pokraj aparata.
Treći sedi za stolom kraj pribora za merenje i upravlja radom druge dvojice:
— ... Pet hiljada ... sedam ... Zaustavite let. Deset ampera . .. Petsto
hiljada volta ... Stop Pražnjenje!
Mladić kraj aparata povlači polugu. Suv, neobično jak prasak prolama
tišinu, munja se otkida i leti na Zemlju.
— Napred, punom parom! — komanduje najstariji.
On se okreće licem prema meni i veli:
— Nalazite se u atmosferskoj električnoj centrali — opet jedan pogon
zvezde Kec.
Kad smo sagradili zvezdu Kec, mogli smo da ispitamo stratosfeu do
tančina, proučili smo atmosferski elektricitet. Za njega smo znali odavno.
Bilo je čak pokušaja da se on iskoristi u industrijske svrhe. Ali pokušaji nisu
bili krunisani uspehom zbog neznatnih količina atmosferskog elektriciteta.
Smatralo se da se nad jednim kvadratnim kilometrom nakupi svega
kilovat-časa energije. Tako i jeste ako se uzmu slojevi atmosfere blizu
Zemljine površine. Pražnjenja munje daju kudikamo više — 700 kilovat-
časova za stoti deo sekunde. Ali munja je slučajan i redak gost. Gornji
atmosferski slojevi su nešto drugo. Tamo se slika menja.
Živeći na Zemlji, nalazimo se na dnu vazdušnog okeana. Još dosta davno
naučili su ljudi da se služe horizontalnim vazdušnim strujanjima, koja su
pokretala njihove jedrenjake i okretala krila vetrenjača. Zatim su otkrili uzrok
ovih struja — neravnomerno zagrevanje vazduha sunčanim zracima. Docnije,
kad su ljudi počeli da lete, saznali su da iz istog tog uzroka nastaju vazdušna
kretanja u vertikalnom smeru — odozdo naviše i odozgo nadole. I,
naposletku, baš nedavno, utvrdili su da u našem vazdušnom okeanu zbog
privlačne snage Sunca, a naročito Meseca, nastaju isto onakve plime i oseke
kao u vodenim okeanima. Ali pošto je vazduh gotovo hiljadu puta lakši od
vode, pojave plime moraju biti veoma snažne. Atmosfera u pogledu plima i
oseka ponaša se otprilike kao vodeni okean dubok osam kilometara.
Mesec privlači atmosfersku masu, i naš vazdušni okean se diže i bubri u
pravcu Meseca. Nastaju ogromna periodična kretanja vazdušnih slojeva. Ove
plime i oseke propraćene su trenjem gasnih čestica, koje su jako jonizirane.
Zato su visoki slojevi atmosfere dobri provodnici za radio-talase. Eto, u ovim
jako joniziranim slojevima atmosfere, pri njihovom kretanju u odnosu na
Zemljino magnetsko polje, nastaju, kao u provodniku, Fukoove indukcione
struje.
Usled atmosferskih plima nastaje u prirodi na taj način neka vrsta
dinamo-mašine, koja utiče na Zemljine magnetske prilike. To je otkriveno na
trakama magnetografa.
Proučavajući rad ove grandiozne mašine, ovog „večnog motora“ svoje
vrste, našli smo da su zalihe atmosferskog elektriciteta neiscrpne. One ne
samo da podmiruju nego čak i premašuju potrebe čovečanstva u električnoj
energiji, ali ovaj elektricitet treba „skinuti dole“.
To što vidite prvo je i primitivno rešenje zadatka. Rakete imaju šiljaste
igle, koje primaju na sebe elektricitet, te se on nagomilava u lajdenske boce
svoje vrste. Zatim nastaje pražnjenje „munje” nad pustim mestom, gde postoji
prijemna centrala sa metalnim kuglama koje lebde visoko nad njom i spojene
su sa njom žicama.
Sad pristupamo izgradnji veličanstvene atmosferske centrale, u kojoj će
radovi biti potpuno automatizovani. U stratosferi ćemo izgraditi stalne
nepokretne uređaje, međusobno spojene provodnicima. Ovi uređaji će
prikupljati elektricitet i slati ga Zemlji pomoću joniziranog vazdušnog stuba.
Ljudi će dobiti neiscrpan izvor energije, koja je potrebna za veliko
preuređenje Zemlje.
Ponovo mrak, ćutanje... Zatim se pali plava svetlost. Ona postepeno
prelazi u ružičastu. Jutro je. Jabuke u cvetu. Mlada majka drži detence. Ono
pruža ruke prema sjajnom danu ...
Vizija nestade.
Odjednom ugledah nebeski prostor i našu planetu Zemlju kako leti
vasionom. Začu se svečana muzika. Zemlja je odlazila u nepoznate daljine,
pretvarajući se u zvezdu. A muzika je bivala sve tiša i najzad kao da je
zamrla u daljini. Program je bio završen. Ali ja sam još dugo ležao žmureći i
preživljavajući svoje utiske.
Da, možda je Tonja bila u pravu kad mi je prebacivala što sam se suviše
zatvorio u svoj posao. Tek sam sada osetio kako se promenio život u
čitavom svetu posle svetske revolucije; kakvi radovi, kakve razmere! A ovo
je tek početak mojih utisaka. Šta li me još čeka u budućnosti? ...
 10

KOD DIREKTORA

Direktorov kabinet nešto se razlikovao od ostalih soba koje sam video.

Kraj prozora je stajao sto od neobično tankog aluminijuma Na stolu fascikle,
priključni telefonski aparati, radio i veliki broj dugmadi sa brojevima. Pored
stola aluminijumska pokretna polica za knjige i fascikle. Na zvezdi je
postojala mala veštačka sila teže, te su predmeti „ležali“ na mestu, ali su se
razletali pri najmanjem pokretu. Zato su svi bili pričvršćeni automatskim
pritiskačima.
Pored stola, u lakoj fotelji od aluminijuma, sedeo je direktor, koji je
privezao sebe malim kaišem.
To je bio čovek od oko trideset godina, preplanuo kao da je od bronze, sa
tamnocrvenim obrazima, orlovskim nosom i velikim, izrazitim crnim očima.
Imao je na sebi lako odelo koje nije sputavalo pokrete. Direktor mi
prijateljski klimnu glavom (na Kecu se ljudi nisu rukovali) i upita:
— Kako se osećate u našim uslovima, druže Artemjeve? Ne patite li
zbog nedovoljne količine kiseonika?
— Čini mi se, počinjem da se navikavam — odgovorih. — Ali kod vas je
ovde poprilično sveže i vazduh je razređen kao na najvišim planinama na
Zemlji.
— Stvar navike — odgovori on. — Kao pggo vidite, osećam se
izvanredno. Bolje nego na Zemlji. Tamo sam bio osuđen na smrt — treći
stadijum tuberkuloze, bacao sam krv. Gotovo su me na nosilima uneli u
raketu, a sad sam zdrav kao bik. Zvezda Kec pravi i ovakva čuda. To je
prvorazredno lečilište. Ono ima tu prednost nad zemaljskim lečilištima što se
ovde može za svakog čoveka stvoriti klima koja je za njega najbolja.
— Ali kako to da su vas, kraj tako strogog odabiranja, primili na Kec sa
otvorenom tuberkulozom? — začudih se.
— To je bilo izuzetno jer sam potreban — reče direktor sa osmehom. —
Poslali su me u posebnoj raketi i ovde su me dugo držali u izolatoru, dok
nisu nestali i poslednji tragovi aktivnog procesa. Naš lekar, poštovana Ana
Ignjatjevna Meler, zauzeta je poslovima oko otvaranja specijalnih nadzemnih
sanatorijuma za one koji boluju od tuberkuloze kostiju.
Ona je već pravila eksperimente — rezultati su neverovatni. Nema
nikakvog pritiska na kostima koje razara proces. Nema ležanja sa gipsom u
krevetu, niti midera i štaka. Najjači ultraljubičasti sunčani zraci. Koža
potpuno slobodno diše. Morski vazduh. Ništa jednostavnije nego stvoriti ga u
našim uslovima. Potpuno mirovanje i hrana. Najbeznadežniji slučajevi leče se
u najkraćem roku.
— Zar nije rizično za ove ljude da se vrate na Zemlju?
— Ali zašto, kad je proces završen? Mnogi su se vratili i odlično se
osećaju. Ipak, vi i ja smo se udaljili. Hajdemo bliže stvari... Dakle, druže
Artemjeve, biolozi su nam vrlo potrebni. Ovde ima pune ruke posla. Na
prvom mestu treba dovesti u red snabdevanje zvezde voćem i povrćem iz
sopstvene staklene bašte. Zasad s tim uspešno izlazi na kraj naš „baštovan“,
Andrej Pavlovič Šlikov, ali mi stalno proširujemo nebeske posede. Na Zemlji
ljudi mogu da se raseljavaju samo u četiri pravca: na istok, zapad, sever i
jug, a ovde još i naviše i naniže — jednom rečju, na sve strane. Oko nas se
postepeno stvaraju razna pomoćna preduzeća. Gradimo novu staklenu baštu.
Tamo radi pomoćnik Šlikova — Kramer.
— Već se poznajem s njim.
Direktor klimnu glavom.
— Dakle, evo... nastavi on i mahnu rukom u kojoj je držao olovku.
Olovka iskliznu iz prstiju i prolete u luku pored mene. Htedoh da je
uhvatim u letu, ali mi se noge odvojiše od poda, kolena se pridigoše do
stomaka, te ostadoh da visim u vazduhu. Tek posle jednog minuta stopala
mojih nogu dodirnuše „pod“.
— Tu su stvari neposlušne, samo da im je da pobegnu — našali si
direktor. — Dakle, evo šta. Mi gajimo voće i povrće u uslovima gde teža
gotovo i ne postoji. Pomislite, koliko li se veoma interesantnih problema
postavlja pred biologa! Kako se u biljkama pri odsustvu sile teže ponaša
geotropizam? Kako nastaje deoba ćelija, razmena materija, kretanje sokova?
Kako utiču ultra-kratki i kosmički zraci? Ne možeš ih sve ni nabrojati! Šlikov
samo niže nova otkrića. A životinje? I njih ćemo gajiti. Već imamo neke za
eksperimente. Ovakva nadzemna laboratorija pravo je blago za naučnika koji
voli svoj posao. Vidim, i vama su oči zasijale.
Nisam video svoje oči, ali sam se direktorovim rečima zaista obradovao.
Priznajem, u ovom trenutku zaboravio sam ne samo na Jermeniju nego čak i
na Tonju.
— Gorim od želje da pristupim poslu — rekoh.
— Već sutra pristupite — reče direktor. — Ali zasad ne ovde, ne u
staklenu baštu. Organizujemo naučnu ekspediciju na Mesec. Leteće naš
čičica astronom Fjodor Grigorjevič Tjurin, geolog Boris Mihajlovič
Sokolovski i vi.
Čuvši ovo, odmah se setih Tonje. Da je ostavim možda nadugo? Da ne
znam šta se ovde događa bez mene...
— A zašto biolog? — upitah. — Mesec je potpuno mrtva planeta.
— Treba misliti da je tako. Ali nije isključena mogućnost... Razgovarajte
s našim astronomom, on ima neke pretpostavke u vezi s tim. — Direktor se
osmehnu. — Naš čičica je pomalo nastran. Ima neku fiks-ideju — filozofiju,
„filozofiju kretanja“. Bojim se da će vas ugnjaviti. Ali on je u svojoj struci
krupna veličina. Šta da se radi? U starosti ljudi često imaju „hobi“, kako
kažu Englezi, tj. svojih bubica. Idite odmah Tjurtšu i upoznajte se s njim.
Zanimljiv čičica. Samo mu ne dajte da mnogo priča o filozofiji.
Direktor pritisnu jedno od mnogobrojnih dugmadi.
— Vi se već poznajete sa Kramerom. Pozvaću ga, on će vam pomoći da
se prebacite do opservatorije. Nemojte zaboraviti da tamo nema ni ove
neznatne sile teže koja ovde deluje.
Ulete Kramer. Direktor mu sve objasni. Kramer klimnu glavom, uze me
za ruku, te izletesmo u hodnik.
— Pri ovom letu potrudiću se da naučim kako da se samostalno krećem u
međuplanetarnom prostoru — rekoh.
— Slažem se! — podrža me Kramer. — Deda kome ćemo poleteti prgava
je dobričina. Ljut kao rotkva, a blag kao med. Samo mu nemojte protivrečiti
kad bude pričao o filozofiji. Tada će se oneraspoložiti i duriće se na vas
celim putem do Meseca. Inače je divan čičica. Svi ga volimo.
Moj se položaj komplikovao. Direktor je savetovao da ne puštam Tjurina
da mnogo filozofira, a Kramer me upozorava da ne ljutim starog astronoma-
filozofa. Moraću biti diplomata.
 11

UČENI PAUK

U međuplanetarnom odelu i s portativnim raketama-rancima na leđima

prošli smo kroz atmosfersku komoru, otvorili vrata i ispali napolje. Dovoljno
nam je bilo da se otisnemo nogom, pa da pojurimo kroz bezvazdušni prostor.
Na nebu je opet bila „puna Zemlja“. Veliki, svetao i ugnut ,,lavor“ Zemlje
zauzimao je polovinu nebeskog svoda — „sto dvanaest stepeni" — objasni
Kramer.
Ugledah konture Evrope i Azije, sever zastrt belim mrljama oblaka. Kroz
pocepane oblake jarko se sijao led severnih polarnih mora. Na tamnim
masivima azijskih planina belele su se mrlje snežnih vrhova. Sunce se
ogledalo u Bajkalskom jezeru. Njegove konture su bile jasne. Među
zelenkastim mrljama vijugale su srebrnaste niti Oba i Jeniseja. Jasno su se
isticale poznate konture Kaspijskog, Crnog i Sredozemnog mora. Izrazito su
se ocrtavali Iran, Arabija, Indija, Crveno more i Nil. Konture zapadne Evrope
bile su nekako rasplinute. Oblaci su pokrivali Skandinavsko poluostrvo.
Zapadna i južna ivica Afrike takođe se slabo videla. Nejasno i kao rasplinuta
mrlja izdvajao se Madagaskar u plavetnilu Indijskog okeana. Tibet se video
odlično, ali istok Azije utonuo je u maglu. Sumatra, Borneo, mutnobela mrlja
zapadne obale Australije ... Japanska ostrva jedva se naziru. Divota!
Istovremeno sam video sever Evrope i Australiju, istočne obale Afrike i
Japana, naša polarna mora i Indijski okean. Još nikad nisu ljudi obuhvatili
jednim pogledom tako orgomnu površinu Zemlje. Kad bi se na Zemlji na
posmatranje svakog hektara trošio samo jedan sekund, u tom bi slučaju
trebalo četiri do pet stotina godina da bi se sagledala cela Zemlja, toliko je
velika.
 Kramer mi steže ruku i pokaza na svetlu tačku u daljini — cilj našeg
putovanja. Trebalo je otrgnuti se od izvanredne Zemljine slike. Pogledah na
zvezdu Kec i na raketodrom, sličan velikom svetlom mesecu. Daleko-daleko,
u tamnim nebeskim dubinama nepoznata crvena zvezdica čas bi zaplamsala,
čas bi se ugasila. Setih se: to se raketodromu približava raketa sa Zemlje.
Oko zvezde Kec u mračnom nebeskom prostoru bio je priličan broj bliskih
zvezda. Zagledavši se u njih, uverih se da su one delo ljudskih ruku. To su
bila „pomoćna preduzeća“, o kojima je govorio direktor; još ih nisam
poznavao. Većina njih imala je oblik svetlog cilindra, ali bilo je i drugih
oblika: kocke, lopte, kupe, piramide. Neke građevine imale su i sporedna
postrojenja; od njih su se pružili nekakvi rukavi, cevi, diskovi, čija mi
namena nije bila poznata. Druge „zvezde“ periodično su bacale zaslepljujuće
zrake. Jedan deo „zvezda“ stajao je nepomično, drugi se polako kretao. Bilo
je i takvih koje su se kretale jedna do druge, verovatno spojene nevidljivom
žicom ili šipkom. Ovim obrtanjem stvarala se, očigledno, veštačka sila teže.
Kramer mi ponovo skrenu pažnju na nešto drugo. Pokazujući na
opservatoriju, on prisloni svoj skafandar uz moj i reče:
— Imaćete vremena da ih se nagledate. Pritisnite prsten na grudima i
pucajte. Ne treba gubiti vreme.
Pritisnuh prsten. Nešto me udari u leđa, te poleteh glavom nadole.
Vasiona se zavrte preda mnom. Čas sam video plavo Sunce, čas džinovsku
Zemlju, čas mračan nebeski prostor, zasut raznobojnim zvezdama. Pred očima
mi poče da igra, u glavi mi se vrtelo. Nisam znao kuda letim i gde je Kramer.
Otvorivši malo oči, primetih sa užasom da naglo padam na raketodrom. Brzo
pritisnuh drugo dugme, osetih udarac u slabinu i odbacih se levo od
raketodroma. Najneprijatnije osećanje! A što je glavno — ništa nisam mogao
da uradim. Skupljao sam se, ispravljao, izvijao — ništa nije pomagalo. Tada
zažmurih i još jednom pritisnuh dugme. Opet udarac u leđa ... Opservatoriju
sam odavno izgubio iz vida. Zemlja se dole sijala plavkasto. Jedan njen kraj
već je potamneo: približavala se kratka noć.
Desno sunu plamičak — verovatno eksplozija Kramerove portativne
rakete. Ne, više neću nasumice pucati. I u trenutku gorkog očajanja ugledah
zvezdu Kec sasvim na drugom mestu nego što sam pretpostavljao. Van sebe
od radosti, opalih i počeh da se premećem više nego ranije. Obuze me strah.
Ove cirkuske vežbe nimalo mi nisu bile prijatne ... I odjednom me nešto
udari po nozi, zatim po ruci. Da nije asteroid?... Ako mi se probuši odelo, za
tren oka ću se pretvoriti u komad leda i ugušiti se ... Telom mi prođe jeza.
Možda se na mom odelu već stvorio otvor i međuplanetarna hladnoća prodire
prema telu? Osetih da se gušim. Desna ruka je nečim stegnuta. Udarac u
skafapdar i čujem Kramerov glas:
— Na kraju sam vas uhvatio. Napravili ste mi posla... Mislio sam da ste
spretniji. Molim samo da više ne pucate. Premetali ste se sad na jednu, sad
na drugu stranu, kao pirotehnička žabica. Zamalo vas nisam izgubio iz vida.
Tada biste potpuno propali.
Kramer odgurnu moj beli ogrtač, u koji sam se sav zapetljao, te me
ogrejaše životvorni sunčani zraci. Aparat za kiseonik bio je ispravan, ali sam
od uzbuđenja jedva disao. Uhvativši me ispod miške, Kramer, kao i prilikom
prvog iskrcavanja iz rakete, poče da puca levo, desno i pozadi. Pojurismo.
Uostalom, nisam osećao kretanje, video sam samo da je vasiona „došla na
svoje mesto“. I zvezda Kec kao da pada dole, a u susret nam leti zvezdica
opservatorije. Ona se razgoreva sve jače i jače, kao pulsirajuća zvezda.
Uskoro sam uspeo da nazrem spoljašnji izgled opservatorije. To je bila
neobična građevina. Zamislite pravilni tetraedar: četvorostrano telo čije su
sve površine trougli. Na vrhu ovih trouglih piramida smeštene su velike
metalne kugle sa mnogo okruglih prozora. Kugle su spojene cevkma. Kako
sam docnije saznao ove cevi služe kao hodnici da se prelazi iz jedne kugle u
drugu Na kuglama se uzdižu teleskopi-reflektori. Ogromna izdubena ogledala
spojena su sa kuglama pomoću lakih aluminijskih osovina. Teleskopska cev,
na Zemlji tako obična stvar, u nebeskom teleskopu ne postoji. Ovde ona nije
potrebna: nema atmosfere, zato se svetlost ne rasipa. Osim džinovskih
teleskopa nad kuglama se uzdižu srazmerno mali astronomski instrumenti:
spektografi, astrografi i heliografi.
Ali, evo, Kramer uspori let i promeni pravac — približismo se jednoj
kugli po tangenti i zaustavismo se tik uz cev koja spaja kugle, ne dodirnuvši
je. Ova opreznost, kao što mi je docnije Kramer objasnio, bila je potrebna, jer
opservatorija nije smela pretrpeti ni najmanji potres. Teško onom posetiocu
koji bi pri sletanju potresao opservatoriju. Tjurin bi gnevno napao gosta,
tvrdeći da su mu pokvarili najbolji snimak zvezdanog neba i njega bezmalo
lišili života.
Kramer pritisnu dugme u zidu. Vrata se otvoriše i uvukosmo se u
vazdušnu komoru. Kad ju je vazduh ispunio i kad smo poskidali odela,
pratilac mi reče:
— Ovaj starac bukvalno je prirastao uz teleskop. On se od njega ne
odvaja ni radi uzimanja hrane. Poređao je pored sebe balončiće i tegle, te
povremeno sisa iz cevčice hranu, ne prekidajući posmatranja. I sami ćete
videti. Dok budete s njim razgovarali, odleteću do nove staklene bašte.
Pogledaću kako tamo idu radovi.
On ponovo obuče skafandar. A ja, pošto otvorih vrata koja vode u
unutrašnje prostorije opservatorije, dospeh u hodnik osvetljen električnom
svetlošću. Sijalice su mi bile pod nogama — ispostavilo se da sam uleteo u
opservatoriju glavom nadole. Da ne bih gazio sijalice, požurih da se uhvatim
za spasonosne kaišiće pored zidova. Krila na rasklapanje imao sam uza se,
ali se nisam usudio da ih upotrebim u ovom svetilištu strašnog starca. Dobio
sam o njemu takvu sliku iz Kramerovih i direktorovih priča.
Bilo je vrlo tiho. Činilo se da je opservatorija potpuno nenastanjena.
Samo su ventilatori blago zujali, a negde se čulo šištanje, izgleda, aparata sa
kiseonikom Nisam znao kuda da krenem.
— Ej, čujte! — rekoh i nakašljah se.
Potpuna tišina.
Ja se glasnije nakašljah, zatim viknuh:
— Ima li ovde nekoga?
Na jednim dalekim vratima ukaza se kudrava glava mladog crnca.
— Ko je to? Šta tražite? — upita on.
— Je li kod kuće Fjodor Grigorjevič Tjurin? Da li prima posete? —
našalih se.
Na crnom licu zasijaše pri osmehu beli zubi.
— Prima. A ja sam spavao. Uzek spavam kad je kod nas u Floridi noć.
Probudili ste me na vreme — reče govorljivi crnac.
— Pa kako ste iz Floride dospeli na nebo? — ne mogadoh se uzdržati.
— Parobrodom, vozom, avionom, cepelinom i raketom.
— Da, ali ... zbog čega?
— Zbog toga što sam radoznao. Ovde je toplo kao i u Floridi. Pomažem
profesoru, — on izgovori reč „profesor" sa poštovanjem — on je pravo dete.
Da nije mene, umro bi od gladi pored svog sočiva Imam majmunicu Miki. Sa
njom nije dosadno. Ima i knjiga. Postoji i jedna velika zanimljiva knjiga nebo.
Profesor mi priča o zvezdama.
„Kako izgleda, ovaj starac nije baš tako strašan“, pomislih.
— Odletite hodnikom pravo do kugle. U kugli je konopac. On će vas
odvesti profesoru Tjurinu.
Začu se dreka majmunice.
— Šta je? Ne možeš da vidiš ko je tu? S kim razgovaram? Haha! Ona se
sad koprca u vazduhu usred sobe i nikako ne može da se spusti na pod. Njoj
će neizostavno izrasti krila — dodade crnac ubedljivo. — Ovde je rđavo bez
krila.
Odleteh do sfernog zida (njime se završavao hodnik), otvorih vratanca i
obretoh se u „kugli“. Po zidovima kugle bile su pričvršćene mašine, aparati,
sandučići i baloni Od ulaznih vrata bio je ukoso razapet dosta debeo
konopac. On se gubio u otvoru pregrade koja je delila kuglu napola. Maših
se za konopac i, hvatajući se za njega naizmenično obema rukama, počeh da
se krećem napred — da li nadole ili nagore ne mogu reći. Sa ovim
zemaljskim pojmovi ma treba jednom zauvek raskrstiti.
Naposletku prođoh kroz otvor i ugledah jednog čoveka. Ležao je u
vazduhu, a od njega su se na sve strane pružali tanki svileni gajtani privezani
za zidove!
„Kao pauk u svojoj mreži“, pomislih.
— Džon? — upita on veoma piskavim glasom.
— Dobar dan, druže Tjurine. Ja sam, Artemjev. Doleteo sam ...
— A, znam. Direktor mi je rekao. Na Mesec? Da. Letimo. Odlično.
Govorio je ne odvajajući oči od sočiva i ne mičući se.
— Ne nudim vas da sednete: nema na šta. Pa i ne treba.
Potrudih se da oprezno priđem bliže „pauku“ da bih mu video lice. Prvo
što ugledah bio je veliki plast snežnobele guste kose i obrijano, nešto bledo
lice sa pravim nosom. Kada Tjurin malo okrenu glavu na moju stranu,
zapazih živ pogled crnih očiju i nešto crvene kapke. Verovatno je premarao
oči.
Nakašljah se.
— Nemojte kašljati na moju stranu, stvorićete nered! — reče on strogo.
„Počinje — pomislih. — Čak se ne sme ni kašljati.“
Ali kad bolje pogledah, shvatih zašto se ne sme kašljati
Tjurin je poređao u vazduhu knjigu, hartiju, olovku, sveske, džepnicu,
lulu i tabakeru. Najmanji pokret vazduha — i stvari će odleteti. Moraće
pozvati Džona u pomoć — profesoru svakako nije lako da sam razmrsi svoju
paučinu. Ovom paučinom, očigledno, on održava svoje tslo u nepomičnom
položaju pored teleskopskog sočiva.
— Vaš teleskop ima vrlo veliku cev — rekoh da bih počeo razgovor.
Tjurin se zadovoljno zasmeja.
— Da, zemaljski astronomi ne mogu ni maštati o takvom teleskopu.
Samo, tu nema nikakvih cevi. Zar niste primetili kad ste se spuštali ovamo?
... Oprostite, da ne bih zaboravio, moram izdiktirati nekoliko reči.
 On poče da izgovara rečenice načičkane astronomskim i matematičkim
terminima, zatim odmereno ispruži ruku u stranu i okrete polužicu na crnom
sanduku, takođe vezanom gajtanima. Kad bi se ovaj pokret prikazao na
bioskopskom platnu, gledaoci bi bili uvereni da je operater suviše sporo
okretao ručicu aparata.
— Automatska beleška na traci je kućni sekretar objasni Tjurin. —
Skriven u kutijici, radi besprekorno i ne traži da jede. Ovo je brže nego da
čovek sam zapisuje. Posmatram i odmah diktiram. Mašina i matematička
računanja pomažu moju proizvodnju. Za svaki slučaj olovka i hartija su kraj
mene. Samo nemojte disati na moju stranu ... Da, eto ovaj teleskop ... Takav
se na Zemlji ne može izgraditi. Tamo težina postavlja granicu dimenzijama.
Ovaj moj je teleskop-reflektor sa ogledalima. On nije jedini. Ogledala imaju
u prečniku na stotine metara. Reflektori su džinovskih dimenzija. Izrađeni su
ovde od nebeskog materijala — staklo je od kristalnih meteora. Ovde sam
organizovao pravi lov na meteore-bolide ... Da, šta to ja tu ... Zar se na
Zemlji mogu ljudi baviti astronomijom? Oni su, u poređenju sa mnom, krtice.
Ovde sam im u toku dve godine odmakao za čitavo stoleće. Pričekajte,
uskoro će moji radovi biti objavljeni ... Uzmite planetu Pluton. Šta o njoj
znaju na Zemlji? Znaju li vreme njenog obrtanja oko Sunca izraženo u
danima? Ne znaju. Srednje rastojanje od Sunca? Nagib ekliptike? Ne znaju.
Kolika joj je masa, gustina, sila teže na ekvatoru, vreme obrtanja oko ose?
Ne znaju, ne znaju, i opet ne znaju. i to mi se zove otkriti planetu!
On se starački zakikota.
— A beli patuljci, dvojne zvezde? A struktura galaktičkog sistema? A
opšta struktura vasione? ... Šta tu vredi govoriti! Ne poznaju čestito ni
atmosferu svih planeta Sunčevog sistema! Još uvek diskutuju o tome. A ja
ovds imam toliko otkrića — bilo bi dovoljno za dvadeset Galileja. Ja se time
ne hvalim, jer u danom slučaju čovek ne krasi mesto, već mesto čoveka.
Svaki drugi astronom na mome mestu postigao bi to isto. Zatim, ne radim
sam. Imam čitav kadar astronoma ... Ako je već neko bio genijalan, onda je
to onaj koji je zamislio nadzemnu opservatoriju. Da, Kec. Njemu to
dugujemo.
Nešto se kod otvora pokrenu. Ugledah majmunicu, a zatim kudravu
Džonovu glavu. Zavukavši prstiće snažno u crnčevu gustu kosurinu,
majmunica mu je dostojanstveno sedela na glavi.
— Druže profesore! Još niste doručkovali? — reče Džon.
— Zemlja te progutala! — odgovori Tjurin.
Majmunica piskavo zavrišta.
— Evo i Miki kaže. Ispijte toplu kafu — navaljivaše Džon.
— Gubi se, čisti se odavde! Skloni svog drekavca.
Majmunica zavrišta još prodornije.
— Neću je skloniti dok ne doručkujete!
 — No, dobro, dooro. Evo, vidiš, već sam počeo, pijem i jedem.
Tjurin oprezno privuče balon i pošto odvrnu slavinu na cevi, povuče
jedno dvaput.
Majmunice i Džonove glave nestade, ali posle nekoliko trenutaka izroniše
ponovo Ovo se ponavljalo sve dotle dok profesor, po Džonovom mišljenju,
nije bio sit.
— I tako svakog dana — reče Tjurin uzdahnuvši. — Pravi mučitelji. Ali
treba reći i to da sasvim zaboravljam na jelo kad njih nema. Astronomija je
nešto veoma zanosno, mladi moj druže! ... Mislite li da je astronomija nauka?
Nauka o zvezdama? Ne. Pravo govoreći, to je pogled na svet. Filozofija.
„Počelo je“, pomislih sa strahom. I da bih izbegao opasnu temu. upitah:
— Recite, molim da li je potreban biolog prilikom putovanja na Mesec?
Tjurin oprezno okrete glavu i pogleda me ispitivački, nepoverljivo.
— Avi, izgleda, nećete ni da čujete za filozofiju?
Setivši se Kramerovog saveta, odgovorih žurno:
— Naprotiv, filozofija me mnogo zanima, ali sad ... ostalo je malo
vremena, treba da se pripremim. Hteo bih da znam ...
Tjurin se naglo naže nad teleskopsko sočivo i zaćuta. Da se nije naljutio?
Nisam znao kako da se izvučem iz nezgsdne situacije. Ali Tjurin
neočekivano progovori:
— Nikoga nemam na Zemlji. Ni ženu, ni decu. Po običnom shvatanju,
sam sam. Ali kuća i otadžbina su mi sva Zemlja i sve nebo. Moja porodica
— to su svi trudbenici sveta, ovakvi valjani momci kao što ste vi.
Od ovog iznenadnog komplimenta bi mi na duši lakše.
— Mislite li da sam se ovde, u ovom paučjem uglu, odvojio od Zemlje i
svega što je interesuje? Nisam. Mi ovde radimo veliki posao. Još vam
predstoji da se upoznate sa svim naučnim granama zvezde Kec.
— Sa ponečim sam se već upoznao u biblioteci „Sunčani stubovi“...
Tjurin odjednom ravnomerno ispruži ruku, uključi aparat „automatski
sekretar“ i izdiktira mu nekoliko rečenica — izgleda, zapisivao je svoja
poslednja posmatranja ili misli. Zatim nastavi:
— Gledam na nebo. I šta mi najviše iznenađuje um? Večno kretanje.
Kretanje je život. Prestanak kretanja smrt. Kretanje je sreća. Sputavanje i
zaustavljanje su patnja i nesreća. Sreća je u kretanju tela, misli. Na ovoj
osnovi može se izgraditi čak i moral. Kako vi mislite?
 Nastade kritičan trenutak. Nisam znao šta da odgovorim.
— Čini mi se da ste u pravu — rekoh naposletku. — Ali o ovoj dubokoj
ideji treba razmisliti.
— Aha! Ipak smatrate da je to duboka misao? — veselo reče profesor
piskavim glasom i prvi put se naglo okrete prema meni. Paučina se zaljulja.
Dobro je što se ovde ne može pasti.
— Svakako ću razmisliti o ovoj ideji — rekoh da bih potpuno osvojio
simpatiju svog budućeg druga na putovanju. — A sada će po mene doleteti
drug Kramer i hteo bih ...
— No, šta biste hteli da znate? Zašto na Mesecu može ustrebati biolog.
Pa Mesec je potpuno mrtva planeta. Na Mesecu nema atmosfere i zato
uopšte nema organskog života. Tako se obično misli. Ja ću dozvoliti sebi da
mislim nešto drukčije. Moj teleskop ... Da, evo izvolite pogledati na Mesec.
Hvatajte se za ove gajtane, samo oprezno. Nemojte dotaći knjige. Eto tako!
No, jednim okom...
Pogledah u sočivo i iznenadih se. Površina Meseca bila je na vrlo
bliskom rastojanju, čak sam jasno razlikovao pojedine grudve i pukotine.
Ivica jedne takve grudve sijala je raznim vatrenim bojama. Očevidno je da su
to bili izdanci planinskih kristalnih minerala.
— No, šta kažege? — upita profesor samozadovoljno.
— Čini mi se da vidim Mesec bliže nego Zemlju sa visine na kojoj je
zvezda Kec.
— Da, a ako pogledate na Zemlju kroz moj teleskop, ugledaćete i svoj
Lenjingrad ... Eto tako stoje stvari. Na osnovu svojih posmatranja
pretpostavljam da na Mesecu postoje bar neznatne količine gasova. Prema
tome, može biti i nekih biljaka. Sutra ćemo vi i ja poleteti onamo da
proverimo. Iskreno rečeno, ne volim putovanja. Vidim i odavde. Ali naš
direktor neće da odustane od te ekspedicije. Disciplina pre svega ... Tako.
dakle . .. Vratimo se sad našem razgovoru o filozofiji kretanja . . .
Beskonačno pravolinijsko kretanje tačke u prostoru jeste besmislica.
Takvo kretanje ničim se ne razlikuje od nepokretnosti Beskonačnost spreda,
beskonačnost pozadi — nema razmera. Svaki pređeni odsečak puta u
poređenju s beskonačnošću ravan je nuli.
Ali kako stoji stvar sa kretanjem u čitavom kosmosu? Kosmos je večan.
Kretanje u njemu ne prestaje. Zar je i kretanje kosmosa besmislica?
 Nekoliko godina razmišljao sam o prirodi kretanja dok najzad nisam
otkrio u kom grmu leži zec.
Ispostavilo se da je stvar sasvim prosta. Činjenica je da u prirodi uopšte
nema neprekidnog beskrajnog kretanja, ni pravolinijskog ni krivolinijskog.
Svako kretanje je isprekidano, eto u čemu je tajna. Još je Mendeljejev
dokazao zakonomernu isprekidanost veličina (čak veličina!), u datom slučaju
atoma. Učenje o evoluciji se zamenjuje, tačnije rečeno, produbljuje se
genetičkim; u razvitku organizma sve se veća uloga pripisuje skokovima,
mutacijama. Isprekidanost magnetskih veličina dokazao je Vajs, isprekidanost
odašiljanja talasa Blank, isprekidanost termičkih pojava Konovalov. Kosmos
je večan ali sva kretanja u kosmosu isprekidana su. Sunčani sistemi se
rađaju, razvijaju, stare i umiru. Rađaju se novi različiti sistemi. Oni imaju
početak i kraj, što znači i razmernik za merenje. To isto zbiva se i u
organskom svetu ... Je li vam sve razumljivo? Pratite li moju misao? ...
Na moju sreću, kroz okruglo prozorče ponovo se ukaza crnčeva glava sa
majmunicom.
— Druže Artemjeve, Kramer vas čeka u atmosferskoj komori — reče on.
Požurih da se oprostim s profesorom i izmileh iz ovog paučjeg budžaka.
Priznajem, Tjurin me je naterao da razmislim o njegovoj filozofiji „Sreća
je u kretanju”. Ali kakav tužan prizor, ako se pogleda sa strane, pruža tvorac
filozofije kretanja! Zagubljen u mračnim nebeskim prostranstvima, omotan
paučinom, nepomično visi danima, mesecima, godinama ... Ali srećan je, to je
nesumnjivo. Nekretanje tela zamenjeno je intenzivnim kretanjem misli,
moždanih ćelija.
 12

TJURIN TRENIRA

Kramer me je čekao, ne skidajući svoj skafandar; izgleda da se žurio.

Brzo sam se obukao. I moj pratilac, smanjivši atmosferski pritisak gotovo do
potpunog vakuuma, otvori spoljašnja vrata. Držeći me čvrsto pred sobom, on
se oprezno odvoji od zidova opservatorije skliznuvši postrance i pomoću
lakih pucnjeva okretao se ka zvezdi Kec. Zatim ispali nekoliko jakih
pucnjeva, te pojurismo s ogromnom brzinom. Sad bi me Kramer mogao
pustiti iz ruku, ali, pošto više nije verovao u moju „veštinu letenja",
pridržavao me je odostrag za lakat.
Pogledavši na zvezdu Kec, koja se približavala, primetih da se dosta brzo
vrti oko svoje poprečne osovine. Očiglelno je popravljanje staklene bašte
bilo završeno i sad se veštački stvarala znatnija sila teže.
Nije lak zadatak pristati uz krilo vetrenjače kad se okreće! Ali Kramer je
to izveo. Počeo je da opisuje krugove iznad vrha zvezdinog cilindra u smeru
njegovog obrtanja. Uskladivši na taj način naše kretanje sa kretanjem cilindra,
uhvatio se nogom za metalnu dršku.
Nisam uspeo ni da se svučem, a već me je Melerka pozvala k sebi.
Ne znam da li se u raketi mnogo povećala teža. Verovatno nije bila veća
od jedne desetine zemaljske, ali sam osetio poznatu prijatnu napregnutost
mišića. Radosno je bilo „hodati nogama“ „po podu“, ponovo steći osećaj šta
je to „gore“ i „dole“.
Čilo sam ušao kod Melerke.
— Zdravo — reče ona. — Poslala sam po Tjurina. On će sad biti tu.
Kako vam se on čini?
— Originalan čovek — odgovorih. — Ipak sam očekivao da ću sresti...
— Ne pitam to — prekide me Melerka. — Kako izgleda? Pitam kao
lekar.
— Vrlo je bled. Lice mu je malo podbulo...
— Razumljivo. On vodi nepodnošljiv način života. Eto, u opservatoriji
postoji mali vrt, gimnastička dvorana, sprave za treniranje mišića, ali on
sasvim zapostavlja svoje zdravlje. Priznajem, ja sam nagovorila direktora da
pošalje Tjurina na Mesec, i ubuduće ću nastojati da iz korena izmeni svoj
režim života, inače ćemo brzo izgubiti izvanrednog čoveka.
Pojavi se Tjurin. Pri jakoj svetlosti ambulante izgledao je još gore. Uz to
su mu se mišići na nogama potpuno odvikli od kretanja i možda su delimično
atrofirali Jedva se držao na nogama. Kolena su mu oslabila, noge drhtale,
bespomoćno je mlatarao rukama. Ako bi ga sad preieli na Zemlju, verovatno
bi se osećao kao kit izbačen na obalu.
— Evo do čega ste sebe doveli! — poče Melerka prekorno. — Niste
čovek, nego piktija.
Mala energična žena čitala je bukvicu starom naučniku, kao neposlušnom
detetu. Na kraju ga je uputila na masažu, naredivši da se posle masaže javi
na lekarski pregled.
Kad Tjurin izađe, Melerka mi se obrati:
— Vi ste biolog i razumećete me. Tjurin je izuzetak. Svi se mi odlično
osećamo. Ipak me ova lakoća „nebeskog života“ uznemirava. Ne osećate, ili
gotovo ne osećate, svoje telo. Ali kakve će biti posledice? Kec je mlada
zvezda. Čak i naši starosedeoci ne nalaze se u uslovima odsustva teže duže
od tri godine. A šta će biti kroz desetak godina? Kako će se ovakvo
prilagođavanje sredini odraziti na opšte stanje organizma? Naposletku, kako
će se razvijati naša novorođenčad? I deca naše dece? Vrlo je verovatno da će
kosti naših potomaka postajati sve više hrskavičave. piktijaste. Mišići će
atrofirati. To je prvo što me uznemirava kao čoveka koji je odgovoran za
zdravlje naše nebeske kolonije. Druga stvar, to su kosmički zraci. I pored
omotača našeg boravišta, koji donekle zadržava ove zrake, svi mi primamo ih
ovde mnogo više nego na Zemlji. Zasad ne vidim škodljivih posledica. Ali,
ipak, imamo još premalo materijala za posmatranje. Kod sirćetnih mušica
ovde se primećuje pojačana mutacija, pri čemu se mnoge rađaju sa letalnim
genima i ne daju potomstva. Šta će biti ako takav uticaj izvrše zraci i na ljude
na zvezdi Kec? Ako im se odjednom počnu rađati kreteni ili mrtva
novorođenčad? ... U krajnjoj liniji sve je u našim rukama. Sve štetne
posledice možemo otkloniti. Veštački stvoriti kakvu god silu teže, ako treba
čak i veću nego na Zemlji. Možemo se i izolovati od kosmičkih zrakova. Ali
treba da izvršimo masu ogleda da bismo utvrdili koji su uslovi najbolji ...
Vidite li koliko ima posla za vas, biologe?
— Da, biće dosta posla — rekoh, vrlo zainteresovan Melerkinim rečima.
— Ovaj rad je potreban ne samo za nebeske kolonije nego i za Zemlju.
Koliko će se proširiti naša znanja o živoj i mrtvoj prirodi! Oduševljen sam što
me je slučaj doveo ovamo.
— Utoliko bolje. Potrebni su nam oduševljeni radnici — reče Melerka.
Spominjanje „slučaja koji me je doveo ovamo“ navelo me je da pomislim
na Tonju. Obuzet novim utiscima, nisam se nje čak ni setio. Šta je sa njom i s
njenim traganjem?
Oprostih se od Melerke i izleteh u hodnik. U hodniku se čuo veseo smeh,
glasovi, pesma i šum krila; iako se pojavila mala teža, omladina je po navici
upotrebljavala krila. Dopadalo joj se da pravi skokove prelećući po nekoliko
metara, kao leteće ribe. Neki su se vežbali da idu po podu. Koliko mladih,
veselih, preplanulih lica! Koliko zabava i nestašluka: eto grupa devojaka,
remeteći „ulično“ kretanje, počela je da se lopta, pri čemu je ,.lopta“ bila
jedna od njih, mala i punačka. Ona je cikala leteći iz ruku u ruke.
Svi šetači osećali su se veselo i bezbrižno. Očigledno, posao uopšte nije
zamarao ljude u ovom svetu „lake težine“. Postrance, držeći se zida, probio
sam se do Tonjine sobe. Tonja je sedela pokraj prozora u lakoj stolici od
aluminijuma. Očevidno je da su za ovo vreme doneli nameštaj iz magacina.
Napolju, na crnom nebu, veliki odsjaj — prsten „noćne“ Zemlje. Svetlost
odsjaja je bacala rumenilo na Tonjino lice i ruke. Lice joj je bilo zamišljeno.
Zaželeh da js razdrmusam. Priđoh joj i rekoh osmehujući se:
— No, koliko sad imate kilograma?
I ne misleći mnogo, uzeh je za ramena i lako pridigoh, kao trogodišnju
devojčicu. Verovatno je veselo raspoloženje gomile zarazilo i mene.
Ona se ćutke odmače.
— Zašto ste tužni? — upitah sa osećanjem nelagodnosti.
— Tako ... setila sam se mame.
— Deluje „Zemljina teža“? Tuga za otadžbinom?
— Možda — odgovori ona.
— A šta je sa Jevgenjevim?
 — Još nisam razgovarala telefonom. Aparat je sve vreme zauzet. A kako
vaš razgovor sa direktorom?
— Sutra letim na Mesec.
Ona baci pogled na mene.
— Na dugo?
— Ne znam. Sam let, kažu, ne traje više od pet-šest dana. A koliko ćemo
provesti na Mesecu nije poznato.
— To je vrlo zanimljivo — reče Tonja, gledajući me uporno. — Sa
zadovoljstvom bih poletela sa vama, ali me privremeno šalju u laboratoriju
koja se nalazi na takvom rastojanju od Zemlje da donde ne dopiru zemaljski
svetlosni zraci. Tamo u senci vlada hladnoća vasionskog prostora. Letim da
bih opremila novu laboratoriju za proučavanje metala u vezi sa
provodljivošću elektriciteta pri niskim temperaturama . ..
Oči joj živahnuše.
— Ovo je najinteresantniji problem! Vi znate da se otpornost metala
prema električnoj struji smanjuje snižavanjem temperature. Na
temperaturama bliskim apsolutnoj nuli i otpor je ravan gotovo nuli ... Na
ovom problemu radio je još Kapica. Ali na Zemlji su bili potrebii ogromni
napori da bi se dobile niske temperature. A u međuplanetarnom prostoru... to
je jednostavno. Zamislite metalni prsten stavljen u vakuum, pri temperaturi
apsolutne hlad-noće. U prsten se uvodi indukciona struja. Ona se može
znatno pojačati. Ova struja kružiće prstenom večito, ako se ne povisi
temperatura. Pri povišenju temperature nastaje trenutno pražnjenje. Ako se u
prsten uvede struja dovoljno visokog napona, možemo imati neku vrstu
konzervisane munje, koja će ispoljiti svoju aktivnost čim se temperatura
povisi.
— Munja, konzervisana u Diarovom sudu, — prihvatih ja —
snabdevenom eksplozivom, pada na Zemlju. Kad udari o nju, kapisla
eksplodira, temperatura u sudu se povećava i munja obavlja svoje razorno
dejstvo.
Tonja se osmehnu.
— Što imate krvoločne ideje! Ja nisam mislila na takvu primenu.
— Nimalo krvoločne — odvratih. — Sa ratovima je svršeno. Ali mogu
se razarati stene, ledeni bregovi...
— Ah, tako. Naravno. Problem je samo u ovome: ako nema otpora, pada
i napon, dakle, i jačina ... Treba izračunati. Kako bi i u ovoj stvari
dobrodošao Paljej! — uzviknu ona gotovo strasno. To je, naravno, bila
naučnička strast, ali nisam mogao da sakrijem svoje ogorčenje.

Nismo uspeli da poletimo idućeg dana: razboleo se Tjurin.

— Šta je s njim? — upitah Melerku.
— Sustao je naš filozof — odgovori ona — od „sreće“ se razboleo, od
kretanja. Ozbiljno govoreći, s njim se nije dogodilo ništa naročito. Žali se da
ga bole noge. Listovi ga bole. To su tričarije, ali kako smem da ga takvog
pustim na Mesec? Napraviće posla i sebi i vama Sustao je pri desetom delu
zemaljske teže. A na Mesecu je šesti deo. Tamo ne bi možda ni maknuo
nogom. Odlučila sam da mu dam da trenira nekoliko dana. Na nebu imamo
magacine uhvaćenih asteroida. Sve ovo nebesko kamenje, komadići planeta,
slažu se u obliku lopte. Da se pojedini komadići ne bi razleteli od slučajnih
potresa, naši zavarivači su istopili i zavarili površinu ovih planetica. Za jednu
takvu „bombu“ pričvrstili smo praznu loptu pomoću čelične šipke i izazvali
njihovo kružno kretanje Stvorila se centrifugalna sila, a teža u unutrašnjosti
prazne lopte jednaka je teži na Mesecu. Eto u toj kugli trenira Tjurin. Pritisak
i količina kiseonika u kugli isti su kao u skafandru međuplanetarnog odela.
Odletite, dragi, posetite Tjurina. Jedino, nemojte leteti sami. Povedite svoju
dadilju — Kramera.
Našao sam Kramera u gimnastičkoj dvorani. Izvodio je na trapezu
vratolomije. Cirkuski gimnastičari na Zemlji ne mogu ni sanjati o takvim
podvizima.
— Poleteću s vama, — reče on — ali vreme je da naučite samostalno da
letite. Ta vi ćete leteti na Mesec, a za vreme takvog putovanja zar se malo šta
može dogoditi!
Kramer me priveza za sebe dugom žicom i pusti me da letim prema
Tjurinovom „manježu". Više se nisam premetao i „pucao sam“ dosta spretno,
ali mi je nedostajala veština da „ateriram" na kuglu koja se okreće, te mi
Kramer pohita u pomoć. Četiri minuta posle uzletanja već smo se uvlačili u
metalnu kuglu.
Bili smo dočekani strahovitom piskom i vikom. Radoznalo obuhvatih
pogledom unutrašnjost kugle, osvetljenu električnom lampom, i ugledah
Tjurina kako sedi na „podu“ i udara pesnicom u gumeni tepih, dok pokraj
njega džinovskim skokovima skače mali crnac Džon. Majmunica Miki uz
veseli vrisak skače sa Džonovih ramena do „tavanice“, hvata se tamo za
kaišiće i pada dole Džonu na rame ili na glavu. „Mesečeva teža“ očigledno
se dopala Džonu i majmunici, što se nije moglo reći za Tjurina.
— Ustajte, profesore! — zvonko povika Džon. Doktorka Meler naredila
vam je da hodate po dvadeset minuta, a vi niste hodali ni pet.
— Neću da ustanem! — gnevno zacika Tjurin. — Šta sam ja — konj na
ularu? Mučitelji! I ovako hoće noge da mi otpadnu!
U ovom trenutku ja i Kramer „padosmo s neba“ pokraj Tjurina. Džon nas
prvi ugleda i obradova se.
— Evo gledajte, druže Artemjeve, — poče on da brblja — profesor me
ne sluša, opet hoće da se zavuče u svoju paučinu ...
Majmunica odjednom poče da pljuje i ciči.
— Ta utišaj svoj patefon! — povika Tjurin još tanjim glasom i
prodornije. — Zdravo, drugovi! — obrati nam se i pošto stade na sve četiri, s
mukom se podiže.
„Pa, kako da se sa takvim leti na Mesec?“ pomislih i zgledah se sa
Kramerom. Ovaj samo klimnu glavom.
— Ta vi ste mi, profesore, više puta govorili: što više kretanja, to više
sreće... — ne prestajaše Džon.
Takav „filozofski argument" Džonov bio je neočekivan. Ja i Kramer
nehotice se osmehnusmo, a Tjurin pocrvene od gneva.
— Ta treba razumeti! Treba razumeti! — povika on najvišim notama. —
Ima raznih vrsta kretanja. Ova gruba fizička kretanja smetaju višim
kretanjima ćelija u mom mozgu, mojim mislima. A zatim, svako je kretanje
isprekidano, a ti hoćeš da marširaš bez odmora... Na, jedite moje meso, pijte
moju krv!
I on, mučeničkog izgleda, poče da korača stenjući, ječući i uzdišući.
Džon me odvede u stranu i brzo poče da šapuće:
— Druže Artemjeve! Ja se mnogo bojim za mog profesora. On je tako
slab. Opasno je za njega da leti na Mesec bez mene. Ta on zaboravlja i da
jede i da pije. Ko će se o njemu brinuti na Mesecu ...
Džonu se čak pojaviše suze u očima. On je iskreno voleo svog profesora.
Utešio sam Džona kako sam znao i obećao da ću se brinuti o profesoru za
vreme putovanja.
— Vi odgovarate za njega! — svečano izgovori crnac.
— Da, naravno! — potvrdih ja.
Vrativši se na zvezdu, sve sam ispričao Melerki. Ona sa negodovanjem
zavrte glavom:
— Moraću sama da se pozabavim Tjurinom.
I ova mala energična žena zaista otide u „manjež“.
Ni ja nisam gubio vreme uzalud: učio sam da letim po međuplanetarnom
prostoru i, prema rečima mog učitelja, Kramera, mnogo sam napredovao..
— Sad sam miran, za vreme putovanja na Mesec nećete potonuti u
nebesku pučinu — reče on.
Posle nekoliko dana Melerka se vratila iz „manježa“ i rekla:
— Ne bih se još odlučila da profesora pustim na Zemlju, ali za Mesec je
„u punoj mesečarskoj formi“.
 13

KA MESEČEVOJ PUTANJI

Uoči našeg putovanja na Mesec otpratio sam Tonju do laboratorije

vasionske hladnoće. Rastanak je bio kratak, ali topao. Čvrsto mi je stegla
ruku i rekla:
— Čuvajte se ...
Ove jednostavne reči učinile su me srećnim.
Idućeg jutra Tjurin je dosta čilo ušao u raketu. Džon, sav ubijen tugom,
ispratio ga je. Izgledalo je da će svakog časa zaplakati.
— Vi ste odgovorni za profesora! — doviknu mi on pre nego što će se
vrata rakete zalupiti.
Ispostavilo se da ne letimo na Mesec pravim putem, već po spirali koja
se uvija oko Zemlje. Ne zna se koliko će trajati putovanje. U našoj raketi
može se smestiti dvadeset ljudi. A svega nas je šestorica: tri člana naučne
ekspedicije, komandant, krmar i mehaničar. Sav slobodan prostor rakete
ispunjen je zalihama hrane, eksplozivnim materijalom i tečnim kiseonikom. U
vrhu rakete pričvršćen je vagon na točkovima, namenjen za putovanja po
Mesečevoj površini. Vazdušnog otpora nema, zato „mesečni automobil“ neće
smanjiti brzinu leta rakete.
Raketa je brzo napustila gostoljubivi raketodrom zvezde Kec. Tjurinu je
odmah pozlilo. Stvar je u tome što se sa povećanjem brzine i sve češćim
eksplozijama menjala težina tela. Razumeo sam Tjurina: može se čovek
naviknuti na silu teže, može se naviknuti i da nema teže, ali je nemogućno
naviknuti se da ti telo čas nema težine, čas kao da se odjednom ispunjava
olovom.
Dobro je što smo imali dovoljne rezerve hrane i goriva, zato smo mogli
da se ne žurimo, te smo eksplozije umanjili. Njihova tutnjava se prenosila
samo na zidove rakete Na ovu tutnjavu mogao se čovek naviknuti, kao i na
zujanje motora ili kucanje časovnika, ali pojačanje teže!...
Tjurin je uzdisao i kukao. Krv bi mu čas udarila u lice, te bi postajalo
purpurno, gotovo modro, čas bi se povlačila, pa bi lice pobledelo i požutelo.
Samo je naš geolog Sokolovski, vedar i punačak čovek raskošnih brkova.
neprestano bio veseo.
Kad bi ponovo nestajalo težine, astronom bi počinjao glasno da govori —
navika, koju je stekao u svojoj usamljenosti. Govorio bi nepovezano: čas bi
iznosio zanimljive astronomske podatke, nepoznate zemaljskim astronomima,
čas bi navodio „filozofske sentencije".
— Zašto je bioskop tako privlačan? Zato što u njemu vidimo kretanje ...
Zatim bi počinjao da ječi i da se grči, a posle bi opet govorio.
Gledao sam kroz prozor. Što smo se više udaljavali od Zemlje, izgledala
je sve malja. Naš „dan“ bio je sve duži. a noći sve kraće. U suštini to nisu
bile noći, već pomračenja Sunca.
A sa Mesecom su se zbivale zabavne stvari.
Kad bi se naša raketa nalazila u tački putanje suprotno od Meseca,
Mesec bi izgledao mali, kudikamo manji nego što ga vidimo sa Zemlje, a kad
bismo se na putanji približavali Mesecu, postajao bi neverovatno veliki.
Naposletku je nastupio momenat kad su se maksimalne razmere Meseca
izjednačile sa razmerama Zemlje. Naš komandant, koji je češće putovao
Mesečevom putanjom, reče nam:
— Čestitam. Prevalili smo četiri petine rastojanja koje nas razdvaja od
Meseca. Za nama je četrdeset osam Zemljinih polunrečnika. Prilikom naših
međuplanetarnih putovanja u granicama Sunčevog sistema Zemljin
poluprečnik (6378,4 km) služi kao jedinica mere. To je u neku ruku milja
međuplanetarnih letećih objekata — objasni on.
Sad su se dimenzije Meseca menjale u toku jednog dana (vreme obrtanja
rakete oko Zemlje). Pola dana Mesec je „debljao“, povećavao je svoje
dimenzije, a pola dana je „mršaveo“. Ali ovi dani postali su već znatno duži
od zemaljskih.
Vedar sjajan dan stalno je dužao.
Komandant je pričao da se Mesečeva privlačnja snaga svakog časa sve
jače ispoljava i remeti putanju rakete. Kretanje rakete čas se ubrzava, čas
usporava usled čvrstog zagrljaja Zemljinog saputnika. Mesec neće da nas
pusti. Kad ne bi bilo suprotno delujuće sile, koja se krije u našoj opremi za
eksplozije, bili bismo večiti Mesečevi zarobljenici. Koliko li je opasnija
privlačna snaga velikih planeta Sunčevog sistema!...
U prvim časovima letenja komandant je na duže vreme napustio
komandno mesto ostavivši raketi da automatski leti po određenoj putanji. To
nije bilo opasno. Ali što dalje, komandant je sve ređe odlazio od pultova za
upravljanje, mada su oni mehanizovani.
Jurili smo oko Zemlje gotovo po Mesečevoj putanji, zato se putovanje
oko Zemlje obavljalo za isto vreme kao i Mesečevo (oko trideset zemaljskih
dana). Naše noći, Sunčeva pomračenja, postale su isto onoliko retke kao i
Mesečeva pomračenja na Zemlji. Raketa je sve ređe sustizala Mesec i najzad
su se njihova kretanja izjednačila. Raketa je dostigla isto rastojanje od
Zemlje kao i Mesec. Rastojanje između rakete i Meseca nije se menjalo.
Izgledalo je da su Mesec, Zemlja i raketa nepomični, a da se samo
zvezdani svod neprestano kreće.
— Ubrzo ćemo ovde graditi nebeske kolonije — prekide ćutanje
Sokolovski.,
— Ta ne, bratac moj, ne tako ubrzo! — odazva se Tjurin. — Treba najpre
nabaviti materijal. Ne može se sve dovući sa Zemlje. Naprotiv, dužni smo da
Zemlji još šaljemo poneke „nebeske“ poklone. Eto, kolekciju meteorita već
smo poslali. Lepa kolekcija. Čitav roj zvezda padalica.
Tjurin se zadovoljno zasmeja.
— To je istina — reče Sokolovski. — Treba nam mnogo gvožđa, nikla,
čelika i kvarca za izgradnju naših stambenih zgrada.
— A gde ćete nabaviti ove iskopine? — upitah ja. Reč „iskopine" izazva
kod Sokolovskog eksploziju smeha.
— Ne „iskopine“. već „izletine“ — reče on. — Meteoriti su „izletine".
Nisam badava jurio za njima.
— Lov na meteorite organizovao sam ja. To je moja ideja — unese
ispravku Tjurin.
— To ne poričem, profesore, — reče Sokolovski. — Ideja je vaša, a
ostvarenje moje. Evo i sad sam poslao Jevgenjeva u nova izviđanja.
Prezime „Jevgenjev" primora me da se setim čitavog puta koji me je
doveo na nebo. I samo kad čovek pomisli kako su sve ove lične stvari otišle
u zadnji plan pred neobičnim utiscima ovde!
 — Znate li, druže Artemjeve, da smo našli čitav roj sitnih meteorita
sasvim blizu zvezde Kec? — obrati mi se Sokolovski. — Nešto više
nailazilo se i na krupnije. Prilikom njihovog ispitivanja našli smo gvožđe,
nikal, kvarc, aluminijum-dioksid, kalcijum-dioksid, feldspat, hromno gvožđe,
pirit, grafit i drugi prost i složen materijal. Jednom rečju, sve što treba za
građenje, plus kiseonik za biljke i vodu. Raspolažući sunčevom energijom,
možemo preraditi ovaj materijal i dobiti što nam treba, sve do olovaka.
Kiseonik i voda, naravno, ne nalaze se ovde u gotovom obliku, nego „vezani“,
ali to ne pravi teškoće hemičarima.
— A ja sam prema vašim podacima proučio kretanje ovih ostataka
propalih nebeskih tela — umeša se Tjurin — i došao sam do zanimljivih
zaključaka. Jedan deo meteorita doleteo je iz daljine, ali većina njih jurila je
oko Zemlje po istoj putanji kao i zvezda Kec ...
— Na to sam vam, profesore, skrenuo pažnju ja — reče Sokolovski.
— Pa jeste! Ali zaključke sam izveo ja.
— Nećemo se prepirati — primeti Sokolovski pomirljivo.
— Ja se ne prepirem. Volim samo tačnost. Zato sam i naučnik — uzvrati
Tjurin i čak se pridiže u fotelji, ali se odmah spusti i zaječa.
 — Melerka ima pravo — reče on. Potpuno sam oslabio godinama ležeći
nepomično u svetu bez težine. Treba da promenim režim.
— Evo, Mesec će vas razdrmati — zasmeja se geolog.
 — Da. To sam hteo da kažem o svojoj hipotezi — nastavi Tjurin. —
Meteorita koji se okreću oko Zemlje ima toliko mnogo, pa treba pretpostaviti
da su oni ostatak malog Zemljinog saputnika, drugog meseca, koji se raspao.
To je bio sasvim mali mesec. Kad budemo tačno izračunali količinu i masu
ovih meteora, moći ćemo ustanoviti nekadašnje dimenzije ovog saputnika,
kao što paleontolozi restauriraju kosture izumrlih životinja. Mali drugi mesec!
On nije sijao nimalo slabije od našeg Meseca, jer se nalazio bliže Zemlji.
— Oprostite, profesore, — neočekivano se umeša mladi tehničar, bojom
kože i suvonjavim stasom sličan Indijcu. — Čini mi se da bi na tako bliskom
rastojanju Zemlja privukla k sebi mali mesec.
— Šta? Šta? — ljutito uzviknu Tjurin. — A zašto sićušna zvezda Kec ne
pada na Zemlju? A? Sva je stvar u brzini kretanja ... Ali mali mesec ipak je
propao — reče on pomirljivo. — Dve sile koje su se borile — inercija i
Zemljina privlačna snaga — iskidale su ga na komade... Avaj, avaj, to preti i
našem Mesecu! On će se raspasti u paramparčad. Zemlja će dobiti divan
prsten, kao Saturn. Pretpostavljam da ovaj Mesečev prsten neće davati manje
svetlosti nego Mesec. On će ulepšavati noći zemaljskih stanovnika. Ali to će
ipak biti gubitak — završi on uzdahnuvši.
— Nenadoknadiv gubitak! — ubacih ja.
— Hm ... Hm ... A možda i nadoknadiv. Imam nekakav projekat, ali ću
zasad ćutati o njemu.
— A kako ste lovili meteore? — upitah Sokolovskog.
— To je zabavan lov — odgovori geolog. — Imao sam prilike da ih
lovim ne samo na putanji zvezde Kec...
— U pojasu asteroida između Marsove i Juppterove putanje — prekide
ga Tjurin. — Zemaljski astronomi su otkrili nešto preko hiljadu ovih
asteroida, a moj katalog premašio ih je za četiri hiljade. Ovi asteroidi takođe
su ostaci planete, veće nego propali drugi mesec. Prema mojim proračunima,
ova planeta je bila veća od Merkura. Mars i Jupiter su je iskidali na komade
jer su je obojica privlačili. Nisu je podelili! Saturnov prsten takođe je njegov
propali saputnik, smrvljen u komade. Vidite, koliko već ima pokojnika u
našem Sunčevom sistemu! Na koga je red? Oj, oj... opet ovi potresi!
Ponovo pogledah kroz prozor, pridržavajući se rukama za meki i kožom
presvučeni naslon fotelje. Napolju stalno isto crno nebo, sve zasuto
zvezdanom prašinom. Tako se može leteti godinama, vekovima, a slika će biti
uvek ista ...
I odjednom se setih svog nedavnog putovanja u vagonu najobičnijeg voza
sa staricom lokomotivom. Leto. Veče. Sunce se spušta iza šume pozlaćujući
oblake. Kroz otvoren prozor vagona probija šumska vlaga, miris jelića i
sladunjav miris lipe. Po nebu juri za vozom mlad Mesec. Šumu smenjuje
jezero, jezero brežuljci, po brežuljcima razbacane kuće utonule u vrtovima. A
zatim su došla polja, širio se miris heljde. Koliko raznovrsnih utisaka, koliko
„kretanja" za oko, uvo, nos, izražavajući se Tjurinovim rečima. A ovde — ni
vetra, ni kiše, ni promene vremena, ni noći, ni leta, ni zime. Večno jednolik,
tužan nebeski svod, strašno sivkasto sunce, u raketi nepromenjena klima...
Ne, ma koliko da je zanimljivo boraviti na nebu, na Mesecu i na drugim
planetama, ali zemaljshsi život ne menjam za ovaj „nebeski“ ...
— Eto, dakle!. .. Lov na asteroide najzabavnija je vrsta lova — čuh
odjednom tanki bas geologa Sokolovskog.
Dopada mi se da ga slušam. On govori nekako jednostavno, narodski,
„zemaljski“, kao da razgovara u svom kabinetu, negde na sedmoj liniji
Vasiljevskog ostrva. Na njega, izgleda, neobične okolnosti ne vrše nikakav
uticaj.
— Kad se leti prema asteroidu, treba biti na oprezu — priča Sokolovski.
— Inače će se odjednom kakvo parčence, kao moskovski Dvorac sovjeta, a
možda i veće, sručiti na raketu, i onda — zbogom ostaj! Zato letiš po
tangenti, sve se više približavajući smeru asteroida ... Divna slika! Dolećete
do pojasa asteroida. Izgled neba se menja ... Ded, pogledajte na nebo. U
suštini ne može se reći da je potpuno crno. Osnova je crna, ali je po njoj
obilje zvezda. Eto na tom svetlom izobilju primećujete tamne pruge. To
proleću suncem neobasjani asteroidi. Neki šaraju po nebu sjajne srebrnaste
tragove. Drugi ostavljaju pruge bakarnocrvene svetlosti. Sve nebo postaje
prugasto. Ako raketa više skreće u smeru kretanja asteroida, leteći sve brže i
gotovo uporedo sa njima, oni sve manje liče na pruge. Dospevate u neobičan
svet i letite među mnogobrojnim „mesecima" razne veličine. Svi oni lete u
istom pravcu, ali još uvek prestižu raketu.
Kad neki od ovih „meseca“ proleće blizu rakete, vidite da uopšte nije
okrugao. Ovi „meseci“ imaju najraznovrsnije oblike. Jedan asteroid liči,
recimo, na piramidu, drugi je gotovo loptastog oblika, treći podseća na
neotesanu kocku, ali većinom su samo bezoblični odlomci stena. Neki lete u
grupama, neki se pod uticajem uzajamne privlačne sile slivaju u
„grozdove"... Površina im je nekad mutna, nekad sjajna kao planinski kristal.
„Meseci“ desno. „meseci“ levo, gore, dole ... Kad raketa usporava let,
izgleda kao da su „meseci“ naglo jurnuli napred, ali kad raketa ponovo
povećava brzinu, kao da i oni usporavaju let. Naposletku ih raketa prestiže,
te „meseci“ zaostaju.
Opasno je leteti sporije od asteroida. Oni mogu stići rakegu i razbiti je.
Nema nikakve opasnosti kad se leti u istom pravcu s njima i istom brzinom.
Ali onda vidiš samo okolne asteroide. Pri tom ti se čini da sve stoji
nepomično — i raketa i „meseci“ levo, desno, gore i dole. Samo zvezdani
svod polako teče, jer i asteroidi i rakete ipak lete i menjaju svoj položaj na
nebu.
Naš komandant više je voleo da leti malo brže od asteroida. Onda
nebeske grudve ne mogu naletati odostrag. A u isti mah krećeš se u roju
„meseca“, posmatraš ih, odabiraš. Jednom rečju, igraš ulogu Gogoljevog
đavola koji se sprema da ukrade Mesec sa neba, samo mali mesec. Još
nemamo toliko snage da veliki asteroid odvojimo sa njegove putaše i da ga
odvučemo do zvezde Kec. Bojimo se da ne potrošimo sve gorivo i
postanemo zarobljenici asteroida, koji bi nas povukao za sobom... U početku
smo birali najmanje asteroide. Bila je potrebna velika veština i spretnost
približiti se asteroidu bez potresa i zarobiti ga „pristajući uz njega“.
Komandant je tako usmeravao raketu da je ona, leteći uporedo sa asteroidom,
prilazila k njemu što bliže. Zatim su se bočne eksplozije obustavljale. Tada
smo puštali u rad elektromagnet: gotovo svi asteroidi, sem kristalnih, sastoje
se uglavnom od gvožđa. Naposletku, kad se rastojanje smanjivalo do
neznatne veličine, isključivali smo elektromagnet, prepuštajući ostalo
privlačnoj snazi. Posle izvesnog vremena osećali smo jedva primetan potres.
Dalje smo leteli već zajedno s našim saputnikom. Ipak, u prvo vreme
pristajanje nije išlo uvek glatko. Ponekad smo se prilično jako sudarali.
Asteroid je neprimetno skretao sa svoje putanje, zato je raketa, kao lakša
odletala u stranu, te je trebalo ponovo manevrisati. Posle smo se izveštili da
„pristdjemo" sasvim glatko. Ostajalo je samo da se asteroid pričvrsti za
raketu. Pokušavali smo da ga vezujemo rezervnim lancima, pokušavali smo
da ga zadržimo elektromagnetom, ali sve to nije valjalo. Docnije smo se čak
izveštili da lepimo meteore za omotač rakete — sunčeve energije imamo
dovoljno, a aparate za heliogeno zavarivanje uvek smo nosili sobom.
— A je li radi toga trebalo izlaziti iz rakete? —- rekoh.
— Samo se po sebi razume. Izlazili smo. Čak smo putovali po
asteroidima. Sećam se jednog slučaja — nastavi Sokolovski smejući se. —
Doleteli smo do velikog asteroida koji je ličio na grubo otesanu kamenu
bombu, pomalo pljosnatu. Izleteo sam iz rakete, čvrsto se uhvatio za oštre
uglove asteroida i krenuo na „put oko sveta“. I šta mislite? Na spljoštenim
„polovima“ uspravljao sam se i stajao na nogama „glavom nagore“, a na
ispupčenom „ekvatoru“ centar teže se premestio. te sam morao da stanem na
glavu „nogama nagore“. Tako sam i hodao, hvatajući se čvrsto rukama.
— To je očigledno bila mala planeta koja se obrtala, ali nije se menjao
centar teže, nego relativna teža — popravi ga Tjurin. — U predelu polova
obrtanja, teža je najjača i normalno je usmerena prema centru. Ali što se ide
dalje od pola, teža je sve slabija, tako da čovek koji ide od pola ka ekvatoru
kao da silazi sa planine, dok se strmina spuštanja stalno povećava. Između
polova i ekvatora pravac teže podudarao se sa horizontom, te vam se činilo
da silazite sa sasvim strme planine. A dalje je tlo ličilo na kosu tavanicu i
morali ste se hvatati za bilo šta da ne biste sleteli sa te male planete... Sa
Zemlje se pomoću najboljih teleskopa — nastavi Tjurin — vide planete sa
prečnikom bar od šest kilometara, a ima asteroida malih kao trunčice.
— Na kakvim sam sve imao prilike da budem — reče Sokolovski. — Na
nekima je teža toliko neznatna da je dovoljno lagan skok, pa da se odleti sa
površine. Bio sam na jednom takvom; obim mu je iznosio sedamnaest i po
kilometara. Odskočio sam za jedan metar, a spuštao sam se dvadeset dva
sekunda. Kad bih napravio onoliki pokret koliki je potreban da se na Zemlji
prekorači prag, mogao bih se tamo popeti na visinu od dvesta deset metara,
dakle nešto niže od Ajfelove kule. Bacao sam kamenje, ali se ono nije
vraćalo.
— Vratiće se, ali ne brzo — ubaci astronom.
— Bio sam i na relativno velikoj planeti, sa prečnikom svega šest puta
manjim od Mesečevog. Dizao sam tamo jednom rukom dvadeset dva čoveka,
svoje saputnike. Tamo bi se moglo ljuljati na ljuljaškama obešenim o tanke
konce i sagraditi kulu visoku šest i po kilometara. Pokušao sam da pucam iz
revolvera. Možete zamisliti šta se dogodilo! Da me pucanj nije zbacio sa te
male planete, mogao me je ubiti metak odostrag, kad obiđe oko asteroida. On
verovatno i sad juri oko planete kao njen saputnik.
— Vozovi bi se na takvoj planeti kretali brzinom od hiljadu dvesta
osamdeset kilometara na čas — reče Tjurin. — Zaista, nekoliko takvih
planeta mogao bi čovek približiti Zemlji. Zašto da se ne uvede dopunsko
osvetljavanje? A zatim da se te planete i nastane. Pokriti ih staklenom
baštom, zasaditi biljke i gajiti životinje. To će biti odlično mesto za
stanovanje. Vremenom se mogu ljudi naseliti i na Mesecu.
— Na Mesecu je čas odveć hladno, čas odveć toplo — rekoh.
— Veštačka atmosfera pod staklenim zvonom i roletne ublažiće Sunčevu
žegu. Što se tiče hladnoće tla u toku noći na Mesecu, o tome imam posebno
mišljenje — primeti Tjurin značajno. — Zar se nismo odrekli teorije o
usijanosti Zemljinog jezgra, s vrlo visokom temperaturom? Pa ipak je naša
Zemlja topla ...
— Sunce i vazdušni zaštitni omotač... — poče geolog, ali ga Tjurin
prekide:
— Da, da, ali ne samo to. U Zemljinoj kori se razvija toplota usled
radioaktivnog raspadanja u njenoj unutrašnjosti. Zašto ne bi bilo toga na
Mesecu? Čak i u jačem stepenu? Radioaktivno raspa-danje može zagrevati
Mesečevo tlo. A i magla, koja se još nije ohladila pod Mesečevom korom...
Nije Mesec tako hladan kao što izgleda. A ako tamo ima ostataka
atmosfere... Eto zašto ste vi, biolog, ušli u ovu ekspediciju — obrati se on
meni.
Sokolovski zavrte glavom sa nevericom.
— Na asteroidima nisam baš nailazio na tlo zagrejano raspadanjem
radioaktivnih elemenata.
— Asteroidi su manji od Meseca — odgovori astronom piskavim glasom.
On malo poćuta, pa odjednom opet udari u filozofiranje, kao da su mu u
mozgu dve misaone linije išle paralelno.
Mrtve zvezde, bez treptaja, zaviruju kroz prozor naše rakete. Zvezdana
kiša, presecajući nebeski svod, juri nekud u stranu i naviše — raketa pravi
zaokret.
— Nakupili smo već podosta asteroida — tiho mi priča Sokolovski, ne
obraćajući pažnju na Tjurina, koji izgovara svoje rečenice kao Pitija. —
Najpre smo „udarili temelj“ ispod našeg raketodroma. Što mu je veća masa,
on je stabilniji. Slučajni potresi pri spuštanju raketa neće ga pomerati u
prostoru. Asteroide smeštamo kraj naših fabrika i radionica — još ćete se s
tim upoznati. Nedavno smo uspeli da uhvatimo najinteresantniju malu
planetu. Istina, to je sasvim mali komadić — zemaljski mereno, otprilike od
tone i po. Zamislite gotovo čist grumen zlata ... Nije rđavo to što smo našli!
Zlato se rasipa po nebu ...
Čuvši ove reči, Tjurin primeti:
— Na velikim planetama elementi su raspoređeni od površine ka centru
prema rastućoj specifičnoj težini: odozgo silicijum i aluminijum („si-al“), niže
silicijum i magnezijum („si-ma“), još niže nikal i gvožđe („ni-fe“), gvožđe i
još teži metali — platina, zlato, živa i olovo. Vaš asteroid od zlata predstavlja
delić jezgra propale planete. Redak slučaj. Na nebesku zlatnu kišu ne
računajte mnogo.
Hvatao me je san. Organizam mi se još nije odvikao od zemaljske podele
vremena na dan i noć, smenjivanja budnog stanja i sna.
— Hoćete da spavate? — upita me Tjurin. — Laku noć. Sa mnom se,
znate, događaju zanimljive stvari. U opservatoriji sam se potpuno odvikao od
redovnog sna. Sad ličim na životinje koje spavaju u kratkim ratama. Kao
mačak sam.
Pričao je još nešto, ali sam već zaspao. Eksplozija nije bilo. Tišina i mir
... Sanjao sam svoju lenjingradsku laboratoriju ...
Kad sam posle jednog dana pogledao na nebo, bio sam iznenađen
Mesečevim izgledom. Zauzimao je sedminu neba i direktno je ulivao strah
svojom veličinom. Od njega nas je razdvajalo svega dve hiljade kilometara.
Planine, doline i isušena „mora“ videli su se kao na dlanu. Jasno su se
isticale konture pojedinih planinskih venaca, kupe u kraterima davno
ugašenih vulkana, mrtvih, kao što je i sve ostalo na Mesecu. Videle su se čak
i pukotine kako zjape ...
Astronom je posmatrao Mesec ne skidajući očiju s njega. Već odavno je
poznavao „svaki kamen njegove površine“, kako se izrazio.
— Eno, pogledajte, blizu ivice. To je Klavijus, niže je Tiho, još niže —
Alfons, Ptolomej, više udesno — Kopernik, a dalje se ređaju Apenini,
Kavkaz, Alpi...
— Nema Pamira, Himalaja i Kordiljera — rekoh.
— A mi ćemo tako nazvati planinske visove na drugoj mesečevoj strani
— reče geolog smejući se. — Tamo im još niko nije dao nazive.
 — Ovo je, dakle. Mesec! — oduševljavao se Tjurin. Sto puta je veći od
„zemaljskog“. O, oh! — zaječa on. — Opet težina.
— Komandant koči — reče geolog. — Mesec nas sve jače privlači sebi.
Za pola časa bićemo na licu mesta.
Obradovao sam se i pomalo plašio. Neka me nazove plašljivcem onaj
koji je već putovao na Mesec i nije bio uzbuđen pre prvog iskrcavanja.
Mesec je pod nama. On već zauzima polovinu neba. Njegove planine
naočigled rastu.
Ali čudno: Mesec, kao i Zemlja, sa visine ne liči na ispupčenu površinu
lopte, nego na ugnutu, kao prevrnut šaren kišobran.
Tjurin je ječao: eksplozije su bile sve jače. Ipak nije odvajao pogled od
Meseca. Ali on odjednom poče da se odmiče nekud u stranu. I jedino sam po
tome što mi je telo s jedne strane otežalo shvatio da je raketa opet promenila
pravac letenja. Pravac sile teže toliko se pomerio da se Mesec „osećao“
visoko iznad nas. Teško je bilo zamisliti kako ćemo moći da hodamo „po
tavanici“.
— Trpite, profesore, — obrati se geolog Tjurinu. — Ostala su svega dva-
tri kilometra. Raketa leti sasvim polako: svega sto metara u sekundi. Pritisak
gasova iz rakete jednak je Mesečevoj privlačnoj snazi, tako da raketa ide
mirno po inerciji.
Ponovo se osetila lakoća. Sila teže je nestala.
— A kuda se spuštamo? — upita Tjurin, koji je došao k sebi posle
dvadeset sekundi.
— Izgleda, blizu našeg sabrata Tiha de Braha. Ostalo je svega petsto
metara — reče Sokolovski.
— Oj-oj! Opet eksplozije! — zaječa Tjurin.
Ali evo, sve je u redu. Sad je Mesec dole, pod nama.
— Odmah ćemo se spustiti ... — reče Sokolovski uzbuđenim glasom. —
Samo da ne povredimo prilikom spuštanja „mesečevski automobil“.
Prošlo je još deset sekundi, kad osetih lak potres. Eksplozije su prestale.
Pali smo bočno, dosta neosetno.
 14

NA MESECU

— Srećan dolazak! — reče Sokolovski. — Sve je U redu.

— Nismo čak ni prozorski kapak zatvorili pri ukrcavalju — primeti
Tjurin. — To je bilo neoprezno. Raketa je mogla udariti prozorskim staklom
o oštar komad stene.
— Ta naš komandait ne spušta se na Mesec prvi put — uzvrati
Sokolovski. — Dakle, dragi drugovi, obucite međuplanetarna odela i pređite
u naš mesečevski automobil.
Brzo se obukosmo i izađosmo iz rakete.
Uzdahnuh duboko. I mada sam disao pomoću kiseonika iz svog aparata,
učinilo mi se kao da je gas ovde dobio drugi „ukus". To je, naravno,
uobraženje. Drugi moj osećaj, već potpuno realan, bilo je to što sam osećao
lakoću. I ranije sam osećao ovu lakoću, za vreme letenja raketom i na zvezdi
Kec, gde je vladalo gotovo potpuno odsustvo težine, ali ovde, na Mesecu,
težina se osećala kao „stalna veličina“, samo znatno manja nego na Zemlji.
Zar je to mala stvar — sad mi je težina bila šest puta manja nego na Zemlji!
Obazreh se. Nad nama je bilo još uvek ono tužno nebo sa zvezdama što
ne trepere. Ne vide se ni Sunce ni Zemlja. Potpuna tama, koju presecaju
samo svetlosni zraci iz bočnog prozora naše rakete. Sve se ovo nekako nije
moglo uskladiti sa običnom predstavom o Zemljinom svetlom saputniku.
Zatim sam se setio: raketa se spustila nešto južnije od Klavijusa, na onoj
Mesečevoj strani koja se sa Zemlje nikada ne vidi. A ovde je u to vreme bila
noć.
Naokolo mrtva pustinja. Hladnoću nisam osećao u svom elektrificiranom
odelu, ali izgled ove crne pustinje ledio je dušu.
Iz rakete izađoše komandant i mehaničar da bi pomogli pri skidanju našeg
raketnog automobila. Geolog me pokretom pozva da uzmem učešća u
zajedničkom radu. Posmatram raketu-auto. Ona ima izgled jajastog vagona.
Mada je mala, mora da joj je težina prilična. Međutim, ne vidim ni konopce
ni dizalicu — ukratko, nikakva pomoćna sredstva za njeno snuštanje.
Mehaničar radi gore, odvrće navrtku. Komandant, Sokolovski, Tjurin i ja
stojimo dole, spremni da prihvatimo raketu Ta ona će nas prignječiti...
Uostalom, na Mesecu smo. Na to se ne možeš odjednom naviknuti. Evo već
je odvrnut krmni deo „jajeta“. Raketa se spustila krmom nadole. Sokolovski
uhvati za ivicu mlaznice. Komandant stoji na sredini, a ja kod nosnog dela.
Sad će raketa skliznuti dole. Već držim ruke spremne i u isto vreme
razmišljam kuda i kako da odskočim ako vidim da njena težina ne odgovara
mojim snagama. Ipak je moja bojazan uzaludna. Šest ruku, prihvativši raketu
koja je skliznula, bez naročitog naprezanja postavlja je na točkove.
Komandant i mehaničar, mahnuvši rukama na rastanku, otidoše u veliku
raketu. Tjurin pozva mene i Sokolovskog da uđemo u svoj automobil.
U njemu je ipak bilo dosta tesno. Ali zato smo se mogli osloboditi svojih
odela i razgovarati.
Rukovodstvo je preuzeo Sokolovski, već upoznat sa uređenjem male
rakete. Zapalio je svetlost, napunio raketu kiseonikom i uključio električnu
peć.
Unutrašnjost rakete podsećala je na zatvoren automobil sa četiri sedišta.
Ova četiri sedišta zauzimala su samo prednji deo rakete. Dve trećine kabine
bile su zauzete gorivom, namirnicama i aparatima. U ovaj deo rakete vodila
su uzana vrata, kroz koja se teško moglo provući.
Pošto se svukosmo, osetismo hladnoću, mada je električna peć već
radila. Naježih se. Tjurin prebaci preko sebe kratku bundu.
— Jako se rashladila naša mala raketa. Strpite se, ubrzo ćete se zagrejati
— reče Sokolovski.
— Već počinje zora — zašišta Tjurin, pogledavši kroz prozorče našeg
„fijakera“.
— Zora? — upitah začuđeno. — Otkud na Mesecu može biti zore kad
ovde nema atmosfere?
— Vidi se da može — odgovori Tjurin. On nikad nije bio nz Mesecu, ali
kao astronom poznavao je prilike na Mesecu isto tako dobro kao i na Zemlji.
Pogledah kroz prozor i spazih u daljini nekoliko svetlih tačaka, sličnih
komadima usijanog metala.
To su bili planinski vrhovi osvetljeni suncem koje se rađalo. Njihov jarki
odsjaj odražavao se na drugim vrhovima Prenoseći se sve dalje i dalje i
slabeći postepeno, on je zori na Mesecu davao poseban efekat. Pri njegovoj
svetlosti počeh da razaznajem planinske vence u polusenci, udubljenja
„mora“ i kupaste vrhove. Planine, nevidljive na pozadini zvezdanog neba,
zjapile su svojim crnim provalijama sa zupčastim ivicama fantastičnih oblika.
— Ubrzo će izaći sunce — rekoh.
— Ne baš uako brzo — odvrati Tjurin. — Na Zemljinom ekvatoru ono
izađe za dva minuta, a ovde valja čekati ceo čas da se čitav sunčev disk
podigne iznad horizonta. Jedan dan na Mesecu trideset puta je duži nego na
Zemlji.
Gledao sam kroz prozor ne odvajajući se od njega. Prizor je bio
vanredan! Planinski vrhovi zaslepljujući su se razbuktavali jedan za drugim,
kao da je neko na njima palio baklje. A koliko ima tih planinskih vrhova na
Mesecu! Zraci još nevidljivog sunca „prerezali“ su sve vrhove na jednakom
odstojanju od površine. Izgledalo je kao da su se u „vazduhu“ iznenada
pojavile planine fantastičnih linija, ali sa podjednako ravnom osnovom. Ovih
gorućih planina bilo je sve više, i naposletku, eno, ocrtavala se njihova
„projekcija te više nisu izgledale.kao da vise na crnoj pozadini.
U svom nižem delu bile su pepeljasto-srebrnaste boje, a više — bleštavo
bele. Postepeno su se i planinska podnožja osvetljavala usled svetlosnog
odsjaja. „Mesečeva zora“ rasplamsavala se sve jače.
Bukvalno zaslepljen ovim prizorom, ipak nisam mogao da odvojim oči od
prozora. Želeo sam da vidim kakve su linije Mesečevih planina. Ali planine
su bile gotovo iste kao i na Zemlji. Ponegde su se stene nadnosile nad
provalijom, kao ogromne nastrešnice, ali ipak nisu padale. Ovde su one lakše
visile, privlačna snaga bila je slabija.
Na Mesečevim ravnicama, kao na bojnom polju, bila su levkasta
udubljelja raznih veličina. Jedna su bila mala, ne veća od onih koje ostavlja
posle ekeplozije metak od tri palca, druga su imala razmere gotovo kao
krater. Da to nisu tragovi meteorita koji su pali na Mesec? To može biti. Na
Mesecu nema atmosfere, prema tome nema ni zaštitnog pokrivača koji bi
čuvao Mesec, kao Zemlju, od nebeskih bombi. Ali onda je ovde vrlo opasno.
Šta bi bilo ako bi takva bomba-meteor od nekoliko stotina tona pala na
glavu!
Rekoh Tjurinu čega se pribojavam. On me pogleda osmehujući se.
— Jedan deo levkastih udubljenja je vulkanskog porekla, ali su drugi deo
sigurno napravili meteori koji su pali — reče on. — Vi se pribojavate da vam
jedan od njih može pasti na glavu. Takva mogućnost, naravno, postoji, ali
teorija verovatnoće kaže da je ovde rizik nešto veći nego na Zemlji.
— Nešto veći! — uzviknuh. — Padaju li veliki meteori često na Zemlju?
Njih love kao kakvu retkost. A ovde, pogledajte, sva je površina izrivena od
njih.
— To je istina — odgovori Tjurin mirno. — Ali vi zaboravljate jedno:
Mesec je već odavno bez atmosfere. On postoji milionima godina, a pošto
ovde nema ni vetrova, ni kiša, tragovi palih metsora ostaju nepromenjeni.
Ova levkasta udubljenja predstavljaju letopis života od mnogih miliona
godina. Ako jedan veliki meteor padne ia Mesečevu površinu jednom u sto
godina, to je već mnogo. Zar ćemo mi biti takvi srećnici da baš sad, kad smo
ovde, padne taj meteor? Ništa ne bih imao protiv, naravno ako mi meteor ne
padne pravo na glavu, već blizu mene.
— Hajdete da razgovaramo o planu našeg rada — reče Sokolovski.
Tjurin predloži da počnemo od opšteg posmatranja Mesečeve površine.
— Koliko li sam puta uživao posmatrajući kroz teleskop Klavijusov cirk
i Kopernikov krater! — pričao je on. — Hoću da budem prvi od astronoma
čija će noga stupiti na ova mesta.
— Predlažem da počnemo od geološkog ispitivanja tla — reče
Sokolovski. — Tim pre što deo Meseca koji se vidi sa Zemlje još nije
obasjan Suncem, a ovde je nastalo „jutro“.
— Vi grešite — odvrati mu Tjurin. — To jest, vi niste sasvim precizni.
Na Zemlji sad vide Mesec u njegovoj prvoj četvrti. Mi možemo obići ovaj
„mesec“ (istočni deo Meseca) za četrdeset pet časova ako damo našoj raketi
brzinu od jedno dvesta kilometara na čas. Zaustavićemo se samo na
Klavijusu i Koperniku. Ali ko je tu šef ekspedicije — ja ili vi? — završi on
već u žestini.
Šetnja po „mesecu“ me je zainteresovala.
— Zašto ne bismo, zaista, pogledali najveći Mesečev cirk i krater? —
rekoh. — Njihova geološka građa takođe je veoma zanimljiva.
Geolog sleže ramenima. Na Mesečevoj površini koja se vidi sa Zemlje
Sokolovski je već jednom bio. Ali ako je većina za to putovanje...
— A niste se penjali na krater? — oprezno upita Tjurin.
— Nisam, nisam — zasmeja se Sokolovski. — Ljudska noga još nije
stupila na njega. Vaša će biti prva. Ja sam bio „na dnu“ Mora Izobilja I mogu
potvrditi da ovaj naziv opravdava sebe, ako govorimo o geološkom
materijalu. Prikupio sam tamo divnu kolekciju ... No, da ne gubimo vreme.
Ako je da se vozimo, onda da se vozimo! Samo dozvolite da razvijem veću
brzinu. Našim automobilom možemo prelaziti hiljadu i više kilometara na
čas. Dobro, odvešću vas na Klavijus.
— I na Kopernik — reče Tjurin. — Uz put ćemo pogledati Karpate. Oni
su nešto severnije od Kopernika.
— Dobro! — odgovori Sokolovski i pritište polugu.
Naša raketa se zatrese, pređe izvesno rastojanje na točkovima, pa pošto
se odvoji od tla, poče da se penje uvis. Video sam našu veliku raketu, koja je
ležala u dolini, zatim me zaslepi sjajan svetlosni zrak: Sunce!
Ono je bilo još sasvim nisko nad horizontom. To je bilo jutarnje sunce, ali
koliko ovo nije ličilo na ono Sunce koje vidimo sa Zemlje! Atmosfera mu
nije davala rumenu boju. Bilo je sivkasto, kao i uvek na ovom crnom nebu
Ali njegova svetlost je zaslepljivala. Kroz prozorsko staklo odmah sam
osetio njegovu toplotu.
Raketa se već digla visoko i letela je iznad planinskih vrhova. Tjurin je
pažljivo posmatrao linije planina. Zaboravio je na potrese pri menjanju brzine
i na svoju filozofiju. Sada je bio samo astronom.
— Klavijus! To je on! Već vidim u njemu tri mala kratera.
— Da vas odvedem pravo u cirk? — upita Sokolovski osmehujući se.
— Da, u cirk. Bliže krateru! — uzviknu Tjurin i odjednom zapeva od
radosti.
Za mene je to bilo tako neočekivano, kao da sam čuo pauka kako peva.
Već sam rekao da Tjurin ima neobično fini glas, što se, na žalost, ne može
kazati i za njegov sluh. U Tjurinovom pevanju nije bilo ni ritma ni melodije.
Sokolovski me vragolasto pogleda i osmehnu se.
— Šta je? Šta vi to... ? — odjednom ga upita Tjurin.
— Biram mesto za spuštanje — odgovori geolog.
— Mesto za spuštanje! — uzviknu Tjurin. — Mislim da ga ovde ima
dovoljno. Klavijusov prečnik ima dvesta kilometara, a to je trećina rastojanja
između Lenjingrada i Moskve!
Klavijusov cirk je imao oblik doline, opkoljene visokim bedemom. Tjurin
je rekao da je visina ovoga bedema sedam kilometara. To je više od Alpa,
visina Kordiljera. Sudeći po zupčastoj senci, bedem nema ravnu ivicu. Tri
senke malih kratera pružile su se gotovo preko celoga cirka.
— Sad je najpodesnije vreme za putovanje po cirku — reče Tjurin. —
Kad je Sunce nad glavom, na Mesecu je neizdržljiva žega. Tlo je usijano. Sad
se ono tek zagreva.
— Neka, izdržaćemo i Mesečev dan. Naša odela dobro štite i od žege i
od hladnoće — odazva se Sokolovski. — Spuštamo se. Držite se čvršće,
profesore!
Ja se takođe uhvatih za fotelju. Ali raketa gotovo bez potresa stade na
točkove, poskoči i naposletku pojuri dosta ravnom površinom.
Tjurin zamoli da se odvezemo do centra trougla koji obrazuju tri kratera.
Brzo pođosmo prema kraterima. Tlo je postajalo sve neravnije, počelo
nas je bacati s jedne strane na drugu, odskakali smo od sedišta.
— Možda je bolje da se u jednom skoku prenesemo do mesta — reče
geolog. — Ovako se mogu točkovi polomiti.
U tom trenutku osetismo snažan potres. Nešto pod nama zakrcka, a
automobil, preturivši se na stranu, polako poče da klizi preko neravnina.
— No, eto, šta sam kazao! — uzviknu Sokolovski mrzovoljno. — Kvar.
Moraćemo izići i popravljati kvar.
 — Imamo rezervne točkove. Popravićemo — reče Tjurin. — U krajnjem
slučaju poći ćemo pešice. Do kratera je ostalo svega oko deset kilometara.
Treba da se obučemo.
 On žurno izvadi lulu i poče da puši.
— A ja predlažem da prezalogajimo — reče Sokolovski. — Već je vreme
da se doručkuje.
Ma koliko da se Tjurinu žurilo, morao se pokoriti. Brzo smo doručkovali
i izišli napolje. Sokolovski zavrte glavom: točak je bio potpuno pokvaren.
Morao se staviti nov.
— No, vi se vozite, a ja ću trčati — reče Tjurin.
I on zaista potrča. Ovakav mlitavko! Eto šta znači naučna radoznalost!
Sokolovski, začuđen, samo raširi ruke. Tjurin je lako preskakao preko
pukotina širokih dva metra, samo je one šire obilazio u trku. Polovina
njegovog odela, okrenuta suncu, sijala se jarko, a druga se skoro gubila u
senci. Izgledalo je kao da se po Mesečevoj površini kreće nekakva čudna
nakaza što skače na desnoj nozi i razmahuje desnom rukom. Leva ruka i noga
sijale su periodično obasjavane svetlošću.
Poslovali smo oko točka nekoliko minuta. Kada je sve bilo popravljeno,
Sokolovski mi predloži da se popnem na gornju otvorenu platformu rakete,
gde se nalazio drugi aparat za upravljanje. Krenuli smo na put Tjurinovim
tragom. Zanimljivije je bilo sedeti na vrhu rakete nego unutra. Mogao sam da
obuhvatim pogledom celu okolinu. Desno od nas četiri planinske senke
ispresecale su dolinu jarko obasjanu suncem. Levo su „goreli“ samo
planinski vrhovi. dok su njihova podnožja tonula u sumraku. Sa Zemlje ovaj
deo Meseca izgleda pepeljast. Planinski venci su imali blaže padine no što
sam očekivao. Vozali smo se po samoj ivici „meseca“, to jest po liniji
„terminatora“, kao što je govorio Tjurin, granicom svetlosti i senke.
Odjednom me Sokolovski lako gurnu laktom u slabinu i pokaza glavom
napred. Pred nama je bila ogromna pukotina. Mi smo već više puta u trku
preskakali takve pukotine, a ako bi pukotina bila odveć široka, preleteli
bismo je. Verovatno me je Sokolovski upozorio pre skoka da ne bih pao.
Pogledah ga upitno. Geolog prisloni svoj skafandar uz moj i reče:
— Pogledajte, naš profesor ...
Pogledah i spazih Tjurina baš kad je iskočio iz tamne pruge. Trčao je duž
duge pukotine mašući rukama nama u susret. Nije mogao da preskoči
pukotinu.
— Boji se da ćemo ga preteći i prvi stupiti u centar cirka — reče geolog.
— Moramo se zaustaviti.
 Tek što raketa stade, Tjurin u trku skoči na gornju platformu. Mesec ga je
sasvim podmladio.
Uostalom, pomalo preuveličavam. Tjurin se navali na mene čitavim
telom, te se videlo kako mu se odeća na grudima brzo diže i spušta. Starac se
premorio.
Sokolovski pred pukotinom „pritisnu pedale.“ Nastade eksplozija —
raketa jurnu napred i uvis. U isti mah ispred mojih očiju promakoše
Tjurinove noge. Zamor se ispoljio: nije uspeo da se čvrsto uhvati za ogradu i
bio je zbačen. Video sam kako mu je telo, opisavši, dugu, počelo da pada.
Padao je polako, ali sa znatne visine. Srce mi je zamrlo. Ubi se profesor!...
Mi smo već leteli nad širokom pukotinom. Odjednom Sokolovski naglo
okrete raketu natrag, od čega zamalo ne strovalih dole, i brzo se spustismo na
Mesečevu površinu nedaleko od Tjurina. Tjurin je ležao nepomično Kao
iskusan čovek, Sokolovski mu najpre pregleda odeću, nije li pocepana.
Najmanja rupica mogla je biti smrtonosna: vasionska hladnoća pretvorila bi
za tren oka profesorovo telo u komad leda. Srećom odeća je bila cela, samo
isprljana crnom prašinom i malo izgrebena. Tjurin diže ruku i pomeri nogu ...
Živ je! Iznenada ustade i sam pođe ka raketi. Bio sam zadivljen. Samo se na
Mesecu može tako srećno padati. Pošto se pope na svoje mesto, Tjurin ćutke
pokaza rukom napred. Zavirih kroza staklo njegovog skafandra. Osmehivao
se!
Posle nekoliko minuta bili smo na određenome mestu. Profesor je prvi
svečano sišao sa rakete. On kao da je vršio obred. Ova slika mi se zauvek
urezala u sećanje. Crno nebo išarano zvezdama. Sivkasto sunce. Sa jedne
strane zaslepljujući sjajne planine, sa druge — planinski usijani vrhovi koji
„vise u praznom“. Široka dolina cirka, gotovo dopola pokrivena senkom sa
zupčastom ivicom; na kamenom tlu, zasutom pepelom i prašinom, tragovi
točkova našeg automobila koji se gube u daljini. Ovi tragovi na Mesečevoj
površini ostavljali su vrlo snažan utisak. Sasvim uz ivicu senke odmereno
korača figura slična gnjurcu, ostavljajući za sobom tragove tragove ljudskih
nogu! Ali ta se figura zaustavlja. Gleda na kratere, na nas, na nebo. Prikuplja
kamenje i slaže malu piramidu. Zatim se naginje i piše prstom po pepelu:

TJURIN
 Ovaj natpis, ispisan na lakom pepelu prstom ruke, jači je od runskih
natpisa na zemaljskim stenama: kiše ga neće sprati, niti će ga vetrovi zasuti
prašinom. Natpis će se očuvati milionima godina, samo ako slučajni meteorit
ne padne na ovo mesto.
Tjurin je zadovoljen. Ponovo sedamo u svoj „fijaker“ i letimo na sever.
Sunce se pomalo izdiže nad horizontom i osvetljava pojedine planinske
klisure na istoku. Ipak, kako se ono polako valja po nebu!
Opet skok nad pukotinom. Ovog puta Tjurin je upozoren. On se čvrsto
hvata rukama za gvozdenu ogradu. Gledam dole. Strašna pukotina! Teško da
takvih ima na Zemlji. Dno se ne vidi — crno je. Širina joj je nekoliko
kilometara. Meseče, jadni starče! Što su ti duboke bore na licu!...
— Alfons ... Ptolomej ... već smo ih videli približavajući se Mesecu —
reče Tjurin.
U daljini vidim vrh kratera.
Tjurin priljubljuje svoj skafandar uz moj — inače ne možemo razgovarati
— i obaveštava me:
— Eno ga! ... Kopernik! Jedan od najvećih Mesečevih kratera. Prečnik
mu je preko osamdeset pet kilometara. Najveći krater na Zemlji — na ostrvu
Cejlonu ima manje od sedamdeset kilometara širine.
— U krater! U sam krater! — komanduje Tjurin.
Sokolovski „propinje“ raketu. Ona se okomito vinu uvis da bi preletela
ivicu kratera. Sa visine vidim pravilan krug u čijem centru se uzdiže kupa.
Raketa se spušta u podnožje kupe. Tjurin skače na tlo i u skokovima trči
prema kupi. Neće valjda da se popne na vrh? Bogme hoće. Već se vere po
strmim, gotovo uspravnim stenama, i to tako brzo da ga ni najbolji zemaljski
alpinist ne bi stigao. Penjanje je na Mesecu kudikamo lakše. Ovde Tjurin ima
deset-dvanaest kilograma težine. To nije velika težina, čak ni za njegove
oslabele mišiće.
Oko kupe, na izvesnom rastojanju od nje, kameni bedem. Nije mi sasvim
razumljivo njegovo poreklo. Ako je ovo kamenje izbačeno ranije pri erupciji
vulkana, bilo bi razbacano po čitavom prostoru i ne bi obrazovalo ovakav
pravilan prsten.
Objašnjenje je došlo sasvim neočekivano. Odjednom osetih da se tlo
zatreslo. Zar na Mesecu ima „mesecotresa“? U nedoumici se obazreh na
Sokolovskog. Ovaj ćutke pruži ruku prema vrhu: sa njega su letele velike
stene, drobeći se po putu. Ove stene u zaletu dokotrljaše se do bedema.
Dakle, u tome je stvar! Na Mesecu nema ni vetrova, ni kiša, tih rušilaca
zemaljskih planina. Ali zato na Mesecu postoji opasniji rušilac — ogromna
razlika u temperaturi između noći i dana. Dve nedelje na Mesecu vlada
hladnoća od oko dvesta stepeni, a dve nedelje toplota od oko dvesta stepeni.
Razlika od četiri stotine stepeni! Stene ne mogu to da izdrže i pucaju, kao
hladne čaše nalivene ključalom vodom. Tjurin mora to da zna bolje nego ja.
Kako je samo neoprezan kad polazi u ekskurziju na planinu. .. Izgleda da je
profesor shvatio to i sam: skačući sa jedne klisure na drugu, on brzo silazi.
Levo od njega novo survavanje, desno takođe. Ali Tjurin je već kraj njega.
— Ne, ne!, Ja se ne odričem svoje Zemlje, — veli on — ali sam izabrao
nezgodno vreme. Na Mesečeve planine treba se penjati pri kraju Mesečevog
dana ili noću. Zasad je dosta. Poletećemo na Burni okean, a otuda — pravo
na istok, na drugu Mesečevu stranu, koju nije video još nijedan čovek.
— Hteo bih da znam ko je izmislio ove čudne nazive — rekoh kad
krenusmo na put. — Kopernik, Platon, Aristotel — to još razumem. Ali
otkud Burni okean na Mesecu, gde ne nastaju nikakve bure; otkud More
Izobilja, gde ničeg nema sem mrtvog kamenja; More Kriza ... kakvih kriza? I
kakva su to mora u kojima nema ni kapi vode?
— Da, nazivi nisu sasvim srećni — složi se Tjurin. — Naravno,
udubljenja na Mesečevoj površini jesu bazeni okeana i mora koji su ovde
nekada postojali. Ali njihovi nazivi ... Trebalo ih je nekako nazvati! Kad su
ljudi otkrivali male planete, najpre su ih nazivali, po uobičajenoj tradiciji,
imenima starogrčkih bogova. Gotovo sva imena bila su iscrpena, a novih
malih planeta bivalo je sve više Tada su pribegli imenima čuvenih ljudi:
Flamarion, Gaus, Pikering, čak i poznatih filantropa, kao što je Amerikanac
Eduard Tuk. Tako je kapitalista Tuk stekao na nebu parcele zemljišta. Po
mom mišljenju, za male planete najbolji je sistem brojeva ... A Karpati, Alpi i
Apenini na Mesecu — to je zbog oskudne fantazije. Eto ja sam, na primer,
smislio potpuno nove nazive za planine, vulkane, mora i cirkove koje ćemo
otkriti na Mesečevoj drugoj strani ...
— Nećete, naravno, zaboraviti ni krater Tjurina? — upita Sokolovski sa
osmehom.
— Za sve će stići — odgovori Tjurin — I krater Tjurina, i more
Sokolovskog, i cirk Artemjeva, ako želite.
 Nije prošlo ni pola časa kako nas je Sokolovski, davši raketi „pun gas“,
preneo na Burni okean. Mala raketa se siustila na „dno“ okeana. Dno je bilo
vrlo neravno. Ponegde su se uzdizale visoke planine. Mogućno je da su
njihovi vrhovi štrčali kao ostrva. Ponekad smo se spuštali u duboke doline, te
nas je pokrivala senka. Ali nije se potpuno smrkavalo: sa obasjanih
planinskih vrhova padao je odsjaj.
Pažljivo sam gledao na obe strane. Kamenje je bacalo samo duge senke.
Odjednom ugledah na jednom mestu čudnu mrežastu senku — kao od
polurazvaljene korpe. Ukazah Sokolovskom na nju. On odmah zaustavi
raketu i ja pritrčah senci. Po izgledu to je bio kamen, ali kamen neobičnog
oblika: podsećao je na deo kičmenog stuba sa rebrima. Zar je mogućno da
smo našli ostatke izumrlog čudovišta? Znači, na Mesecu su postojali čak i
kičmenjaci? Prema tome, on nije tako davno ostao bez atmosfere.
„Pršljenovi“ i „rebra“ bili su suviše tanki s obzirom na svoje razmere. Ali na
Mesecu je težina šest puta manja nego na Zemlji, pa su životinje mogle imati
tanje skelete. Uz to, ovo je, verovatno, bila morska životinja.
Geolog uze jedno „rebro“, koje je ležalo pored skeleta i prelomi ga.
Spolja crno, iznutra je izgledalo obično i sivkasto. Sokolovski zavrte glavom
i reče:
— Mislim da ovo nisu kosti, pre će biti korali.
— Ali opšti izgled, linije ... — uzvratih ja.
Zamalo da izbije naučnički spor, ali se sad umeša Tjurin. Pozivajući se na
svoje ovlašćenje, on je zahtevao da se smesta krene. Žurio se da pogleda
Mesečevu drugu stranu dok je još gotovo cela bila obasjana suncem Valjalo
je pokoriti se. Pokupih nekoliko „kostiju“ da bih izvršio analizu po povratku
na Kec, i poletesmo dalje. To što sam našao jako me je uzbudilo. Kad bi se
čeprkalo po tlu morskog dna, moglo bi se doći do mnogih neočekivanih
otkrića, rekonstruisati sliku kratkotrajNog života na Mesecu (kratkotrajnog,
razume se, u astronomskim razmerama)...
Naša raketa jurila je na istok. Gledao sam Sunce i čudio se: dosta se brzo
penjalo prema zenitu. Odjednom poče Tjurin da se pipa sa obe strane.
— Izgleda da sam izgubio „lajku“ ... futrola je čitava, a aparata nema ...
Natrag! Ne mogu ostati bez fotografskog aparata! Verovatno sam ga ispustio
kad sam ga stavljao u futrolu posle snimanja onog nesrećnog skeleta! Ovde
stvari imaju tako malu težinu pa nije veština ispustiti ih neopazice ...
 Geolog nezadovoljno odmahnu glavom, ali okrete raketu natrag. I sad
primetih neobičnu pojavu: sunce je krenulo ustopice za nama ka istoku,
postepeno se kotrljajući prema horizontu. Učini mi se da sam u bunilu. Da mi
sunčani zraci nisu suviše usijali glavu? Sunce koje se kreće po nebu sad na
jednu, sad na drugu stranu! Nisam se ni usuđivao da to kažem svojim
saputnicima i nastavio sam da ćutke posmatram. Kad smo, prilazeći mestu,
smanjili brzinu i prelazili ne više od petnaest kilometara na čas, sunce se
zaustavilo, Ništa ne mogu da razumem!
Tjurin je verovatno primetio da suviše često pogledam na nebo.
Osmehnuo se i, prislonivši svoj skafandar uz moj, rekao:
— Vidim da vas uznemirava ponašanje Sunca. Međutim, uzrok je
jednostavan. Mesec je malo nebesko telo, kretanje njegovih ekvatorijalnih
tačaka je vrlo sporo: one prelaze nepuna četiri metra u sekundu. Zato ako se
putuje po ekvatoru brzinom od oko petnaest kilometara na čas ka zapadu,
sunce će stajati u mestu, a ako se naše kretanje ubrza, sunce će početi da
„zalazi na istok“. I obrnuto: kad smo se vozili na istok, u susret suncu, brzo
se krećući po Mesečevoj površini, primorali smo sunce da ubrza svoje
izlaženje. Jednom rečju, mi možemo ovde da upravljamo kretanjem Sunca.
Petnaest kilometara na čas lako je na Mesecu i pešice preći. Onda će nad
pešakom koji se takvom brzinom kreće po ekvatoru na zapad sunce stajati
nepomično... To je vrlo praktično. Na primer, vrlo je praktično ići odmah za
suncem kad je ono blizu zalaska. Tle je još toplo, svetlosti ima dovoljno, ali
nema nesnosne žege. Mada nas naša odela dobro štite od promene
temperatura ipak se razlika između svetlosti i senke oseća dosta primetno.
Dovezosmo se do starog mesta. Tjurin poče da traži aparat, a ja,
iskoristivši priliku, počeh ponovo da pregledam dno Burnog okeana. Možda
su nekada površinom ovog okeana zaista besnele najstrašnije bure. Talasi su
bili pet-šest puta veći od talasa zemaljskih okeana. Čitave vodene planine
kretale su se tada po ovom moru. Munja je sevala, voda je šištala, grom
tutnjio... More je vrelo od džinovskih čudovišta, mnogo većih no što su bile
najkrupnije životinje koje su ikad postojale na Zemlji .. .
Priđoh pukotini. Bila je široka bar jedan kilometar. Zašto da ne zavirim i
vidim šta se radi u dubini? Zapalih električni fenjsr i počeh da se spuštam
blagom padinom pukotine. Sasvim se lako silazilo. Najpre sam oprezno,
zatim sve smelije skakao, spuštajući se sve dublje. Nada mnom su svetlucale
zvezde. Okolo neprozirna tama. Učinilo mi se da se temperatura penje sa
dubinom. Uostalom, možda sam se zagrevao od brzog kretanja. Šteta što
nisam uzeo od geologa termometar. Mogla bi se proveriti Tjurinova hipoteza
da je Mesečevo tlo toplije no što su pretpostavljali naučnici.
Putem sam nailazio na čudne odlomke kamenja cilindričnog oblika. Da to
nisu okamenjena stabla drveća? Ali kako su ona mogla dospeti na morsko
dno, u duboku pukotinu?
Zakačih se za nešto oštro, zamalo da pocepam odelo, te se ohladih od
užasa: to bi bilo smrtonosno. Brzo se sagoh i opipah predmet: nekakvi zupci.
Okrenuh fenjer. Iz stene je štrčala dugačka crna pila sa zupcima duž obe ivice
— baš kao u naše ribe „morska sablja“. Ne, „ovo“ nije mogao biti koral.
Usmeravao sam svetlost na razne strane i svuda sam viđao pile, prave
spiralne kljove, kao u narvala, hrskavičave pločice, rebra... Čitavo groblje
izumrlih životinja ... Ići između ovog okameljenog oruđa za napad i odbranu
bilo je vrlo opasno. Pa ipak sam tumarao kao začaran. Neobično otkriće!
Jedino radi ovoga vredelo je napraviti međuplanetarno putovanje. Već sam
zamišljao kako će se u pukotinu spustiti specijalna eksedicija i kako će kosti
životinja uginulih pre milion miliona godina biti pokupljene, dopremljene na
Kec, Zemlju, u muzej Akademije nauka, i naučnici će restaurirati životinje sa
Meseca ...
A ovo su korali! Oni su veći od najkrupnijih zemaljskih ne šest puta, nego
deset. Čitava šuma „granatih rogova“. Neki su korali sačuvali čak i boju.
Jedni su imali boju slonove kosti, drugi ružičastu, ali najviše je bilo crvenih.
Da, na Mesecu je, dakle, bilo života. Možda je Tjurin u pravu, te ćemo
uspeti da otkrijemo ostatke ovog života. Ne mrtve ostatke, već izdanke
poslednjih predstavnika životinjskog i biljnog carstva ...
Mali kamičak, proletevši mimo mene, pade u koralni žbun.
Ovo me je vratilo u stvarnost. Podigao sam glavu i ugledao na ivici
pukotine treperavu svetlost. Moji saputnici verovatno su mi već odavno
davali signale. Valjalo je vratiti se. Migao sam svojim fenjerom u znak
odgovora, zatim sam žurno pokupio najzanimljivije obrasce i njima pretrpao
terensku torbu. Na Zemlji bi ovo blago imalo verovatno preko šezdeset
kilograma. Znači, ovde nije teže od deset. Ova dopunska težina nije me
suviše opterećivala, te sam se brzo popeo na površinu.
Morao sam da saslušam od astronoma prekor zbog samovoljnog
odvajanja, ali kad sam mu ispričao o svom nalasku, omekšao je.
— Učinili ste veliko otkriće. Čestitam! — reče on. — Naravno,
organizovaćemo ekepediciju. Ali sad se nećemo zadržavati. Napred, i to bez
ikakvog odlaganja!
Ali je ipak došlo do jednog odlaganja. Bili smo već kod ivice okeana.
Pred nama su se uzdizale „obalske“ stene obasjane suncem. Divan prizor!
Sokolovski nehotice zaustavi automobil.
Stene su u donjem delu bile od crvenkastih porfira i bazalta
najraznovrsnijih boja i nijansa: zelene kao smaragd, ružičaste, sive, plave,
bledožute i jasnožute boje ... To je podsećalo na čaroban istočnjački ćilim
koji se preliva u svim duginim bojama. Ponegde su se videli snežnobeli
ogranci i ružičasti obelisci. Ogolićeni slojevi planinskih kristala svetlucali su
bleštavom svetlošću. Rubini su visili kao kapi krvi. Slično providnim
cvetovima šepurili su se narandžasti hijacinti, kao krv crveni piroti, tamni
melaniti i ljubičasti almandini. Čitava gnezda safira, smaragda, ametista...
Odnekud sa strane, sa oštre ivice stene, rasplamsa se u duginim bojama celi
snop jarkih zrakova. Tako su mogli svetlucati jedino dijamanti. To su
verovatno bili sveži prelomi stena, zato sjaj i raznovrsne boje još nisu bili
zasuti kosmičkom prašinom.
Geolog naglo zakoči. Tjurin zamalo ne ispade. Automobil stade.
Sokolovski, vadeći uz put iz vrećice geološki čekić, već je skakao po
svetlucavim stenama, za njim ja, a za nama Tjurin. Sokolovskog je obuzelo
„geološko bezumlje“, Ovo nije bila gramzivost koristoljupca kad ugleda
dragocenosti. To je bila gramzivost naučnika koji je naišao na gnezdo retkih
iskopina.
Sokolovski udari čekićem po dijamantnim grudvama sa žestinom rudara
koji je zatrpan usled survavanja pa probija sebi put spasenja. Pod kišom
udaraca dijamanti se razleteše na sve strane kao dugine kapljice. Bezumlje je
zarazno. Ja i Tjurin prikupljali smo komade dijamanata i odmah ih bacali da
bismo dohvatili lepše. Njima smo nabijali torbe, prevrtali ih u rukama,
okretali prema sunčevim zracima i bacali ih uvis. Sve je oko nas svetlucalo i
bacalo iskrice.
Meseče! Meseče! Sa Zemlje izgleda da imaš jednoliku srebrnastu boju.
Ali koliko raznih zaslepljujućih boja otkrivaš onome ko stupi na tvoju
površinu!...
 Docnije smo češće nailazili na takva blaga. Drago kamenje, kao
raznobojna rosa, pojavljivalo se na planinskim stenama i vrhovima. Dijamanti
i smaragdi, najdragocenije kamenje na Zemlji, na Mesecu nisu retkost ... Brzo
smo se navikli na ovaj prizor. Ali nikada neću zaboraviti „dijamantsku
groznicu“ koja nas je obuzela na obali Burnog okeana ...
Ponovo letimo na istok, preskačući preko planina i pukotina. Geolog
nadoknađuje izgubljeno vreme.
Tjurin, pridržavajući se jednom rukom za ručni naslon na sedištu, svečano
diže drugu ruku, čak se i pridiže. Ovim on obeležava naš prelaz preko
granice Mesečeve površine koja se vidi sa Zemlje. Stupali smo u oblast
nepoznatog. Nijedno ljudsko oko još nije videlo to što ćemo sad ugledati.
Pažnja mi je napregnuta do krajnjih granica.
Ali prvi kilometri doneli su razočaranje. Takvo se osećanje ima kad se
prvi put ode u inostranstvo. Uvek se čoveku čini da treba samo preći
graničnu liniju, pa će sve biti drukčije. Ipak, u početku vidiš iste naše breze i
borove ... Samo se arhitektura kuća i ljudska odeća menjaju. I samo se
postepeno otkrivaju specifičnosti nove zemlje. Ovde se još manje
primećivala razlika. Iste one planine, cirkovi, krateri, doline, udubljenja
nekadašnjih mora ...
Tjurin se neobično uzbuđivao. Nije znao kako da postupi: gore na
vagonu-raketi lepše se vidi, ali je u samoj raketi zgodnije da se zapisuju
pribeleške. Što dobiješ na jednom, izgubiš na drugom. Na kraju se odlučio da
žrtvuje beleške: ionako će površina „zadnje“ Mesečeve strane biti brižljivo
izmerena i vremenom uneta u kartu. Sada treba dobiti samo opštu predstavu
o ovom delu Mesečevog reljefa koji ljudi ne poznaju. Odlučismo da se
vozimo duž ekvatora. Tjurin je isticao samo najveće cirkove i najviše
kratere, te im je davao nazive. Ovo pravo prvoga istraživača pružalo mu je
veliko uživanje. U isti mah bio je toliko skroman, te nije požurio da svojim
imenom nazove neki krater ili more. On je verovatno ranije pripremio čitav
katalog i sad samo sipao imena heroja socijalističkih revolucija, čuvenih
naučnika, književnika i putnika.
— Kako vam se dopada ovo more? — upita me on kao kakav kralj koji
se sprema da svoga vazala nagradi zemljišnom svojinom. — Zašto da ga ne
nazovemo „more Artemjeva“?
Pogledah na duboko udubljenje, koje se pružalo do horizonta, sve išarano
pukotinama. Ovo more nije se ničim razlikovalo od ostalih Mesečevih mora.
— Ako dozvolite, — rekoh posle izvesnog kolebanja — nazovimo ga
„more Antonine“.
— Antonija? Marka Antonija, najbližeg pomoćnika Julija Cezara? —
upita Tjurin, ne čuvši dobro. Glava mu je bila nabijena imenima velikih ljudi
i antičkih bogova. — Može, i to je lepo. Marko Antonije! To ne zvuči rđavo,
i još ga nisu astronomi upotrebili. Neka bude tako. Zapisaćemo: „More
Marka Antonija”.
Neugodno mi je bilo da ispravljam profesora. Tako je najbliži saradnik
Julija Cezara dobio posed na Mesecu posle svoje smrti. Ne mari. Biće još
dosta mora za mene i Tonju.
Tjurin zamoli da se zaustavimo: Nalazili smo se u kotlini u koju još nisu
dospevali sunčevi zraci.
Pošto se iskrcao, astronom je izvadio termometar i zabo ga u tlo. Geolog
je sišao odmah za Tjurinom. Posle izvesnog vremena Tjurin izvadi
termometar i, pogledavši na njega, predade ga Sokolovskom. Oni primakoše
svoje skafandre i očigledno razmeniše mišljenja. Zatim se brzo popeše na
platformu rakete. Ovde su ponovo počeli da razgovaraju. Pogledah
Sokolovskog upitno.
— Temperatura tla je oko minus dvesta pedeset stepeni Celzijusovih —
reče mi Sokolovski. — Zbog toga je Tjurin neraspoložen. On to objašnjava
time da na dotičnom mestu ima malo radioaktivnih materija čije bi raspadanje
zagrevalo tlo. On kaže da su i na Zemlji okeani nastali baš onde gde je tlo
bilo najhladnije. Na dnu tropskih mora temperatura je zaista niža nego u
morima severnih širina. On tvrdi da ćemo još naći zone zagrejane
radioaktivnim raspadanjem. Mada, među nama budi rečeno, u ukupnom
toplotnom režimu Zemlje toplota radioaktivnog raspadanja predstavlja vrlo
neznatnu veličinu. Mislim da i na Mesecu stvar stoji isto tako.
Sokolovski predloži da se popnemo što više da bismo bolje videli
Mesečevu površinu.
— Pred nama će se raširiti cela karta. Nju ćemo moći da snimimo —
reče on Tjurinu.
Astronom pristade. Čvrsto se uhvatismo za ručne naslone sedišta i
Sokolovski pojača eksplozije. Raketa poče da se penje. Tjurin je neprestano
škljocao fotografskim aparatom. Na jednom mestu, na maloj uzvišici, ugledah
kamenje i stene nagomilane u obliku pravilnog pravougaonika.
„Nije li ovo građevina Mesečevih stanovnika koji su postojali dok Mesec
nije postao mrtva planeta bez atmosfere?" pomislih i odmah odbacih ovu
glupu misao. Ali pravilan geometrijski oblik ipak sam zapamtio kao jednu od
zasad nerešenih zagonetki.
Tjurin je nemirno sedeo u fotelji. Očigledno je profesora jako ogorčio
neuspeh sa temperaturom. Kad smo leteli nad idućim „morem“, Tjurin zatraži
da se Sokolovski spusti u njegov zasenčeni deo i ponovo izmeri temperaturu.
Ovog puta termometar je pokazao minus sto osamdeset stepeni. Razlika je
ogromna, samo ako ona nije bila posledica sunčevog znatnog zagrevanja tla.
Tjurin ipak baci na Sokolovskog pobedonosan pogled i reče kategorički:
— „More Žege“ — tako će se ono nazivati.
Žega na sto osamdeset stepeni ispod nule! Uostalom, zbog čega bi to bilo
gore od „mora Kiša“ ili od mora Izobilja“? Šaljivdžije su ovi astronomi!
Tjurin predloži da proputujemo jedno dvesta kilometara na točkovima da
bismo još na dva-tri mesta izmerili temperaturu tla.
Vozili smo se dnom već drugoga mora kome bih rado dao naziv „more
Truckanja“. Celo dno bilo je prekriveno džombama, od kojih su neke imale
masnu površinu. Nisu li to bili slojevi nafte? Truckalo nas je nemilosrdno, ali
smo nastavili da se vozimo. Tjurin je dosta često merio temperaturu. Kad je
na jednome mestu Celzijus pokazao dvesta stepeni hladnoće, astronom
pobedonosno prinese termometar očima Sokolovskog. U čemu je stvar? U
tome: ako se temperatura ponovo spustila i pored toga što se vozimo u sueret
Mesečevom danu, onda znači, nije stvar samo u Sunčevom zagrevanju tla.
Možda profesor u tom pogledu ima pravo.
Tjurin se razveselio. Izađosmo iz kotline, zaobiđosmo pukotinu,
pređosmo preko kamene ograde cirka i pošto pojurismo po glatkoj ravnici,
digosmo se iznad planina.
Pošto ih preletesmo, ugledasmo veličanstven planinski zid, oko petnaest
kilometara visok. Ovaj zid zaklanjao nam je sunce, iako je ono bilo već dosta
visoko nad horizontom. Zamalo ne naletesmo na ovu neočekivano visoku
pregradu. Sokolovski napravi nagli zaokret i poveća visinu.
— E, ovo je otkriće! — oduševljavaše se Tjurin. — Ovaj planinski lanac
ne možeš nazvati ni Alpima, ni Kordiljerima. Ovo su ... Ovo su ...
— Tjurinijeri! — dobaci Sokolovski. — Da, Tjurinijeri. Vrlo zvučan
naziv i dostojan vas. Svakako nećemo naći planine više od ovih.
— Tjurinijeri — ponovi Tjurin sav ošamućen. — Hm ... hm .. . malo je
neskromno ... Ali odlično zvuči: Tjurinijeri! Neka bude po vašem — pristade
on. Kroz stakla skafandra ugledah kako mu lice sija od sreće.
Moradosmo napraviti veliki polukrug povećavajući visinu. Ove planine
su odlazile u samo nebo. Naposletku ponovo ugledasmo sunce. Zaslepljujući
sivkastoplavo sunce! Nehotice zažmureh. Kad otvorih oči, učini mi se da smo
napustili Mesec i da jurimo nebeskim prostranstvom ... Okretoh se i ugledah
pozadi sjajan uspravan zid Tjurinijera, čija se osnova gubila negde u crnom
bezdanu. A ispred nas — ništa. Dole — ništa. Crna pustoš... Odblesak
svetlosti gasne, a dalje — potpuna tama.
Ovo je avantura! Ispostavilo se da Mesec sa druge strane nema oblik
polulopte, već nekakvog loptinog odsečka. Vidim da se moji susedi
uzrujavaju isto kao i ja. Gledam desno, levo, Pustoš. Setih se hipoteze kakav
može biti nevidljivi deo Meseca. Većina astronoma je tvrdila da je taj deo isti
kao i vidljivi, samo sa drugim morima i planinama. Neko je izrazio mišljenje
da Mesec ima oblik kruške. Na strani prema Zemlji on je loptast, a sa druge
strane izdužen gotovo kao kruška, i kao da je Mesec zbog toga okrenut prema
Zemlji samo jednom, težom stranom. Ali mi smo utvrdili nešto još
neverovatnije: Mesec je polovina lopte. Kudi li se dela druga polovina?
Let je trajao nekoliko minuta, a mi smo još uvek bili nad crnim
bezdanom. Tjurin je sedeo kao ošamućen. Sokolovski je ćutke pilotirao,
stalno pojačavajući ekeplozije: nije mogao da se strpi i sazna čime će se sve
ovo završiti.
Ne znam koliko smo dugo leteli kroz tamu zvezdanog neba, ali eno na
istoku ukaza se svetla pruga Mesečeve površine. Obradovasmo joj se kao
kad putnici, preplovivši nepoznati okean, ugledaju željenu obalu. Tako,
dakle, nismo pali sa Meseca? Šta je onda bilo pod nama?
Tjurin se seti prvi.
— Pukotina! — uzviknu on, udarivši se o moj skafandar. — Pukotina,
neobično duboka i široka.
Tako je i bilo.
Brzo stigosmo do drugog kraja pukotine.
Kad se osvrtoh natrag, Tjurinijera nije bilo. Nestali su iza horizonta, a iza
nas je zjapio crn prostor. Sva trojica bili smo suviše potreseni svojim
otkrićem. Pošto izabra platformu za spuštanje, Sokolovski se spusti,
postavivši raketu nedaleko od ivice.
Zgledasmo se ćutke. Tjurin počeša rukom skafandar — htede da počeše
potiljak, kao što rade jako zabrinuti ljudi. Primakosmo svoje skafandre:
svako je želeo da izmenja utiske.
— Eto, kako je ispala stvar — reče naposletku Tjurin. — To nije obična
pukotina, kakvih ima na Mesecu dosta. Ova pukotina ide gotovo od jednog
kraja Mesečeve stražnje strane do drugog. I dubina njena jedva ako je veća
od desetog dela prečnika ove planete. Naš dragi saputnik je bolestan, i to
ozbiljno bolestan, a mi to nismo znali. Avaj, Mesec je popola raspuknuta
lopta.
Setih se raznih hipoteza o propasti Meseca. Jedni su tvrdili da se Mesec,
okrećući se oko Zemlje, sve više udaljuje od nje. Zato će budućim
stanovnicima Zemlje Mesec izgledati sve manji i manji. Najpre će biti kao
Venera, zatim će se videti kao obična mala zvezdica, i naposletku će naš
verni saputnik otići zauvek u vasionski prostor. Drugi, naprotiv, plaše ljude
time da će Zemlja na kraju privući Mesec i da će on pasti na nju. Nešto
slično kao da se već jednom dogodilo sa Zemljom: Zemlja je imala drugog
saputnika, mali Mesec, koji je u davna vremena pao na Zemlju. Prilikom
ovog pada stvorilo se udubljenje Tihog okeana.
— Pa šta će biti sa Mesecom? — upitah uznemireno. — Hoće li pasti na
Zemlju, ili će otići u vasionski prostor kad se raspadne na delove?
— Ni jedno, ni drugo. Pre svega, on će juriti oko Zemlje beskrajno dugo,
ali u drukčijem obliku — odgovori Tjurin. — Ako se rascepi samo na dva
dela, onda će Zemlja imati dva saputnika umesto jednog, dva „polumeseca“.
Ali najverovatnije je da će se Mesec razleteti u sitne delove, i onda će se oko
Zemlje stvoriti svetao pojas, kao Saturnov. Prsten iz sitnih komadića. Ja sam
to predskazivao, ali, priznajem, opasnost da se izgubi Mesec bliža je nego što
sam mislio ... Da, žao mi je našeg starca Meseca — nastavi on, gledajući u
mrak pukotine. — Hm... hm. .. A šta ako ne čekamo njegov neizbežni kraj,
nego ga ubrzamo? Ako se u ovu pukotinu stavi tona našeg potencijala, to će,
verovatno, biti dovoljno da se Mesec raznese u paramparčad. Ako mu je već
suđeno da propadne, onda neka to bude po našoj volji i u određeni čas.
— Interesantno je znati do koje dubine dopire pukotina u Mesečevu koru
— reče Sokolovski. Njega, geologa, nije zanimala sudbina Meseca, već
mogućnost da se dođe skoro do centra planete.
Tjurin brzo pristade da se napravi ovo putovanje.
Počeli smo da razmatramo plan kako da postupimo. Tjurin je predlagao
da se polako spuštamo u raketi-vagonu niz uspravnu padinu pukotine,
usporavajući spuštanje eksplozijama.
— Možemo se zaustavljati i meriti temperaturu — reče on.
Ali Sokolovski je smatrao da je takvo spuštanje teško, čak i rizično. Uz
to bi na sporo spuštanje otišlo odveć mnogo goriva.
— Bolje je da se spustimo pravo na dno. Pri povratku se možemo
zaustaviti dvaput ili triput, ako nađemo podesne platforme za raketu.
Sokolovski je bio naš vođ, te je Tjurin morao ovog puta pristati. Samo je
molio da se ne spuštamo odveć brzo i da se držimo kraja pukotine, da bismo
posmatrali geološki sastav padine, ako to prilikom letenja bude mogućno.
I tako počesmo da se spuštamo.
Raksta se podiže nad crnim bezdanom pukotine i pošto opisa polukrug,
poče da se spušta. Sunce, koje je stajalo već visoko, obasjavalo je deo
padine dosta duboko, ali suprotna padina pukotine još se nije videla. Raketa
je stalno bila nagnuta, kao saonice kad lete sa planine. Morali smo da se
odbacujemo unazad i da se upiremo nogama. Tjurin škljocnu fotoaparatom.
Videli smo crne, gotovo glatke stene. Ponekad su izgledale modre. Zatim
su se pojavile crvenkaste, žućkaste i zelene nijanse. Ovo sam objašnjavao
time što se ovde atmosfera duže zadržavala, te su metali, naročito gvožđe,
bili izloženi jačem uticaju kiseonika, oksidaciji, kao na Zemlji. Docnije su
Tjurin i Sokolovski potvrdili ovu moju pretpostavku.
Iznenada utonusmo u duboku tamu. Raketa je ušla u traku senke. Prelaz
je bio nagao, pa nam se u prvom trenutku učinilo da smo oslepeli. Raketa
skrenu udesno. U mraku je bilo rizično leteti blizu stena. Sinuše zraci farova.
Dva vatrena pipka kružila su po mraku ne nalazeći ništa. Spuštanje je bilo
usporeno. Prolazili su minuti jedan za drugim, a mi smo još uvek leteli po
praznom. Mogli bismo pomisliti da jurimo međuplanetarnim prostorom, ali
nigde nije bilo zvezda. Sad svetlosni zraci skliznuše niza strmu stenu.
Sokolovski još više uspori let. Farovi osvetljavahu neravne slojeve ispucalih
ruda. Desno se ukaza zid. Skrenusmo ulevo, ali se i tu nazirao isto takav zid.
Sad smo leteli uskim kanjonom. Čitava brda šiljastih komada bila su
nagomilana na sve strane. Nismo se mogli spustiti. Preletali smo jedan
kilometar za drugim. ali se klisura nije širila.
— Izgleda, moraćemo se ograničiti na ovo posmatranje i popeti se —
reče Sokolovski.
On je snosio odgovornost za naše živote i ispravno stanje rakete, pa nije
hteo da rizikuje. Ali Tjurin stavi ruku na ruku Sokolovskog, kao da ovim
pokretom zabranjuje da se pomeri visinsko krmilo.
Letenje je trajalo čas, dva, tri — ne bih mogao tačno reći koliko.
Najzad ugledasmo ravnu platformu, koja je ležala dosta koso, ali se na
nju moglo spustiti. Raketa se zaustavi u prostoru, zatim se spusti vrlo polako.
Stop! Raketa je stajala pod uglom od trideset stepeni.
— No, evo — reče Sokolovski. — Tražili ste da vas dovedem ovamo i
doveo sam vas, ali kako ćemo se ispeti odavde, to ne znam.
— Glavno je da smo stigli na cilj — odgovori Tjurin.
Sad ni o čemu više nije hteo da misli i bio je zauzet merenjem
tempsrature tla. Na njehovo najveće zadovoljstvo, termometar je pokazivao
minus sto pedeset stepeni. To nije odveć visoka temperatura, ali hipoteza se
ipak nekako potvrđivala.
Geolog je već udarao čekićem. Ispod njegovog čekića vrcale su iskre, ali
nijedan komad rude nije odleteo u stranu. Sokolovski, zamoren radom,
naposletku se uspravi, pa pošto se skafandrom osloni na mene, reče:
— Najčistija gvozdena ruda. To se i moglo očekivati. Moram se
zadovoljiti gotovim komadićima. — On poče da korača po ravnoj površini
tražeći uzorke.
Pogledah gore i spazih zvezde, prugu Mlečnog Puta i ivice naše pukotine,
koje su sijale raznobojnim jarkim iskricama. Zatim pogledah u pravcu
svetlosti farova. Odjednom mi se učini kao da svetlost treperi pored male
bočne pukotine. Priđoh pukotini. Zaista, iz njene dubine izlazila je jedva
primetna struja pare ili gasa. Da bih sebe proverio, uzeh pregršt lakog pepela
i bacih ga onamo. Pepeo odlete u stranu. To je postajalo zanimljivo. Nađoh
komad stene koji se nadneo nad ivicom i oborih ga da bih potresom tla
privukao pažnju svojih saputnika i pozvao ih k sebi. Kamen polete dole. Nije
prošlo ni deset sekundi i osetih lak potres tla. Zatim se ređahu drugi, treći,
četvrti, sve jači i jači. Nisam mogao da shvatim u čemu je stvar. Izvesni
potresi bili su toliko snažni da se vibracija tla prenosila na celo telo.
Odjednom ugledah kako mimo mene prolete ogroman komad. Dospevši u
svetlosni snop, on sinu kao meteorit i nestade u mračnom bezdanu. Stene
drhtahu. Videh da sam učinio strašnu grešku. Desilo se ono što se događa u
planinama kad pad malog kamička izaziva strahovito survavanje. Eto, sad je
odasvud jurilo kamenje, odlomci stena i sitni kamičci. Oni su udarali o stene,
odskakali, sudarali se međusobno krešući iskre Da smo na Zemlji; čuli bismo
grmljavinu, tutnjavu sličnu topovskoj paljbi, koju beskrajno ponavlja
planinski eho, ali ovde nije bilo vazduha, zato je vladala potpuna tišina.
Zvuk, tačnije vibracija tla, prenosio se samo preko nogu. Teško je bilo
pogoditi kuda da se beži, odakle da se očekuje opasnost. Preneražen zbog
smrtne opasnosti, verovatno bih tako i poginuo, zabezeknut, da nisam spazio
Sokolovskog, koji mi je besno mahao rukama stojeći na platformi rakete. Da,
naravno, samo nas je raketa mogla spasti!
U nekoliko skokova bio sam pored rakete, skočio sam u trku na
platformu, i Sokolovski u istom trenutku povuče polugu. Naglo smo bili
odbačeni unazad, te nekoliko minuta letesmo nogama nagore, toliko je strmo
postavio Sokolovski našu raketu. Jake eksplozije iz raketnih mlaznica ređale
su se jedna za drugom.
Sokolovski usmeri raketu naviše i udesno, podalje od padine ove
pukotine. Čudim se kako je mogao upravljati u takvom nezgodnom položaju.
Sudeći po njegovoj izdržljivosti, bio je iskusan čovek, koji nikad ne gubi
prisustvo duha. A na izgled je sasvim „pitomi“ šaljivdžija i spadalo.
Tek kad je raketa ušla u prostor osvetljen suncem i znatno se udaljila od
ivice klisure, Sokolovski uspori let i ispravi raketu.
Tjurin se uspuza na sedište i počeša se po skafandru. Izgleda, profesor se
malo udario u potiljak.
Kao što često biva sa ljudima koji su srećno ; izbegli opasnost, odjednom
nas obuze nervozno veselje. Zavirivali smo jedan drugom u stakla skafandra i
smejali se, smejali ...
Tjurin pokaza na obasjanu padinu Mesečeve pukotine. Slučajnost nam je
spremila platformu za spuštanje. I to kakvu zaravan! Pred nama je bila
ogromna terasasta padina, na njoj bi se lako mogao smestiti celi raketodrom
za desetine raketnih brodova. Sokolovski okrete raketu i uskoro se vozismo
na točkovima, kao po asfaltu. Stigavši gotovo do samog zida, zaustavismo
se. Kameni ili gvozdeni zid imao je uzdužne pukotine. U svaku od ovih
pukotina moglo bi ući uporedo po nekoliko vozova.
 Siđosmo na platformu „raketodroma". Još se nije stišalo naše uzbuđenje.
Osećasmo potrebu da se krećemo i radimo, da bismo brže doveli u red svoje
nerve.
Ispričah Tjurinu i Sokolovskom da sam našao Mesečev „gejzir“ i
priznadoh da sam izazvao survavanje u planini, što nas zamalo ne stade
glava. Ali Tjurin, zainteresovan gejzirom, čak i ne spomenu moju grešku.
— Pa to je veliko otkriće! — uzviknu on. Uvek sam govorio da Mesec
nije baš sasvim mrtva planeta. Na njemu su se morali sačuvati makar i
neznatni ostaci gasova i atmosfere kakvog bilo sastava. To verovatno izbija
sumporna para. Negde u Mesečevoj masi još je ostala vrela magma,
poslednji dogoreli udarci velikog požara. U dubini ove pukotine, koja prodire
u unutrašnjost bar za četvrtinu Mesečevog poluprečnika, pare su našle sebi
izlaza. Nismo ni uzeli njihove uzorke. Ovo treba učiniti po svaku cenu. Ta
ovo će izazvati svetsku senzaciju među naučnicima. Gejzer Artemjeva!
Nemojte se protiviti! Vi imate na to sva prava. Da poletimo odmah.
I on već skoči prema raketi, ali Sokolovski odrečno zavrte glavom.
— Za danas je od nas dosta — reče on. — Treba se odmoriti.
— Šta znači „za danas“? — negodovao je Tjurin.
— Dan na Mesecu traje trideset zemaljskih dana. Znači, trideset dana
nećete se maći s mesta?
— Maći ću se — odgovori Sokolovski pomirljivo.
— Ali samo da ste vi sedeli kraj krme kad smo izletali iz one đavolske
pukotine, razumeli biste me i drukčije biste rasuđivali.
Tjurin pogleda na umorno lice Sokolovskog i zaćuta.
Odlučismo da obnovimo rezervu kiseonika u skafandrima i da se
rasturimo na razne strane, ne odlazeći odveć daleko jedan od drugog.
Prvi mi je posao bio da odem do najbliže klisure, koja me je
zainteresovala svojom bojom. Stene su bile crvenkaste i ružičaste. Na ovoj
pozadini jasno su se isticale zatvorenozelene mrlje nepravilnih oblika,
očevidno slojevi druge rude. Kombinacija boja bila je vrlo lepa. Postepeno
sam zalazio dublje u kanjon. Jedan njegov zid bio je jasno osvetljen suncem,
a po drugom su sunčani zraci klizili koso, ostavljajući dole oštar ugao senke.
Bio sam odlično raspoložen. Mlazevi kiseonika, ulivajući se u pluća,
izazivali su laku opojnost. U svim udovima osećao sam neobičnu lakoću.
Ponekad mi se činilo da sve ovo sanjam. Zanosan, divan san!
 U jednom od bočnih kanjona svetlucao je „vodopad“ zauvek ohlađenog
dragog kamenja. To mi privuče pažnju, te skrenuh desno. Zatim skrenuh još
jednom, i još jednom. Najzad ugledah čitav lazirint kanjona. U njima se lako
moglo zalutati, ali sam se trudio da zapamtim put. I svuda ove mrlje.
Otvorenozelene na jasnoj svetlosti, one su u senci imale tamnoriđu nijansu, a
u polusenci sivkastomrku. Čudno menjanje boja — na Mesecu nema
atmosfere. koja bi mogla menjati nijanse boja. Priđoh jednoj takvoj mrlji i
pažljivo je zagledah. Ne, to nije izdanak minerala. Mrlja je bila ispupčena i
izgledala je meka kao klobučina. Sedoh na kamen i počeh da posmatram
mrlju.
 Odjednom mi se učini da se ona malo pomerila sa mesta, iz senke ka
svetlosti. Optička varka! Suviše sam napregnuto gledao u mrlju. Napravivši
u mislima belegu na naboru minerala, nastavih da je pratim. Posle nekoliko
minuta nisam više mogao sumnjati: mrlja se pomerila s mesta. Njena ivica je
prešla crtu senke i počela se zeleneti pred mojim očima.
Skočih i pritrčah zidu. Uhvativši se za oštar ugao stene, dovukoh se do
najbliže mrlje i odvalih mek klobučast komad. Sastojao se od sitnih končića,
po obliku sličnih iglicama smreke. Biljke! Pa, naravno, ovo su biljke!
Mesečeve mahovine. Ovo je otkriće! Odlomih drugi komadić od
sivkastomrke mrlje. Ovaj komadić je bio potpuno suv. Okrenuvši se na drugu
stranu, spazih beličaste „oraščiće“ koji su se završavali jastučićima pipcima.
Biološka zagonetka. Prema izgledu ova biljka pre se može svrstati u
mahovine. Ali ovi pipci? „Rizopodi"! Biljka koja može da se kreće da bi išla
za sunčanim zracima koji se pomeraju po stenama. Njena zelena boja zavisi,
naravno, od hlorofila. A disanje? Vlaga? Odakle je uzima? ... Setih se
razgovora o Kecu i o nebeskom kamenju iz koga se može crpsti i kiseonik i
voda. Razume se, i u Mesečevom kamenju nalaze se u vezanom obliku
kiseonik i vodonik, elementi koji ulaze u sastav vazduha i vode. Zašto ne? ...
Zar zemaljske biljke nisu neobične „fabrike“ sa najsloženijom hemijskom
proizvodnjom? I zar naše zemaljske biljke, kao „jerihonska ruža“, nemaju
sposobnost da zamiru od žege i suše, a zatim da ponovo ožive kad ih staviš u
vodu? — Za vreme Mesečeve hladne noći biljke spavaju, a pri sunčevoj
svetlosti počinje da radi „hemijska fabrika“, gradeći sve što je potrebno za
život. Kretanje? Pa i zemaljske biljke nisu toga potpuno lišene. A sposobnost
organizama da se prilagođavaju neograničena je.
Nabio sam torbu mahovinama i u bodrom raspoloženju krenuo natrag da
bih se što pre pohvalio svojim nalazom.
Prošao sam do kraja bočni kanjon, pa skrenuo desno i još jednom desno.
Ovde je trebalo da ugledam rasute svetlucave rubine i dijamante, ali ih nisam
ugledao... Pošao sam natrag i skrenuo u drugi kanjon ... Sasvim nepoznato
meeto!
Ubrzah hod. Više nisam koračao, nego skakao. Odjednom se zaustavih,
začuđen, na kraju padine. Preda mnom je pukao sasvim nov predeo Meseca.
Sa druge strane provalije dizali su se planinski lanci. Među njima su se
isticala tri vrha jednake visine. Svetlucali su kao glave šećera. Još nikad
nisam video takve bele vrhove. Jasno je da ovo nije sneg. Na Mesecu ne
može biti snega. Mogućno je da su ove planine od krede ili gipsa. Ali nisu u
pitanju planine. Bilo mi je jasno da sam zalutao, i to potpuno zalutao.
 Obuze me uzbuđenje. Kao da se čitav ovaj neobični Mesečev svet
odjednom okrenuo prema meni svojim naličjem. Kako je bio neprijateljski
raspoložen prema čoveku! Ovde nema ni naših zemaljskih šuma, ni polja, ni
lugova sa cvećem, travama, pticama i životinjama, gde je „pod svakim
listom“ spremljen „sto i krov nad glavom“.
Ovde nema rečica i jezera sa obiljem riba. Mesec je sebični Kaščej, koji
neće čoveka ni nahraniti ni napojiti. Ko na Zemlji zaluta može se danima
održavati u životu jedući makar biljno korenje. A ovde? Sem golih stena
ničeg nema. Možda ova mahovina? Ali ona, verozatno, nije za jelo, kao ni
pesak. Ali kad bi okolo čak i bile reke mleka na obalama od kolača, ipak bio
propao od gladi i žeđi, osećajući Tantalove muke: ta ja ne mogu skinuti svoj
skafandar.
Skafandar! Setih ga se i uzdrhtah, kao da mi je hladnoća vasionskog
prostora prodrla u telo. Sva „atmosfera“, koja mi omogućava da dišem i
živim, zatvorena je u malom balonu na mojim leđima. On će trajati šest
časova; ne, manje: već su prošla dva časa otkako sam obnovio zalihu
kiseonika. A dalje? Smrt zbog gušenja ... Što brže da se probijem do velikog
kanjona, dok traje zaliha kiseonika i fizička snaga!
Ponovo se okrenuh i počeh da skačem kao cvrčak. Još je dobro što ovde
skokovi ne zamaraju tako kao na Zemlji ...
Evo i kraj kanjona. Preda mnom nov kanjon, jasno osvetljen suncem i
pokriven čitavim zelenim ćilimom. Očigledno, sve su mahovine dopuzile
ovamo iz senovitih mesta. Odvratne mahovine! Više nisam hteo da ih gledam,
ali su mi oči svuda nailazile na zelenu boju, od koje mi je titralo pred očima
...
A možda ovo i jeste onaj kanjon kojim sam išao ovamo, ali ga je sad
teško poznati jer je pozeleneo?
Nov zaokret — uska klisura utonula u duboku tamu. Kroz odelo,
zagrejano od sunca, zapahnu me hladnoća. Ili to nervi ne rade kako treba? ...
Kuda sad da idem? Natrag, posle dva zaokreta, provalija. Napred —
taman, uzan, nepoznat kanjon.
Osetih strašnu slabost i, onako iznemogao, opustih se na ispupčen kamen.
Odjednom se kamen poda mnom pomače i poče da puzi. Skočih kao oparen.
Nervi su mi bili odveć napeti. Živ kamen! Nova životinja! Novo
senzacionalno otkriće! Ali u tom času nije mi bilo do otkrića. Dopustio sam
nepoznatoj životinji da otpuzi, čak je nisam ni pogledao. Kao kakav automat
pođoh nasumce dalje.
Nisam čak ni razmišljao kuda idem. Ponekad mi se činilo da kiseonika u
balonu nestaje. Osećao sam da se gušim. Tada sam se zaustavljao i hvatao za
grudi, Zatim je to prolazilo. Nervi, nervi! Kad bi na Mesecu poetojala
atmosfera, elastična sredina, ma i nepodesna za disanje! Moglo bi se udariti
kamenom o kamen zovući u pomoć. Atmosfera bi mogla preneti odsjaje,
„odblesak" raketnih farova. Uostalom, sad to ne bi pomoglo: sa neba se
slivala bleštava Sunčeva svetlost, od koje bi se moglo oslepeti da nije
tamnog stakla na skafandru.
U času kad sam bio sav očajan i spremao se za skori kraj, neočekivano
ugledah veliki kanjon. Obradovah se kao da sam izašao na Veliki prospekt
Vasiljevskog ostrva.
Ovo je sreća! Nije li me instinkt poveo kad sam prestao da mozgam i
računam?
Ipak mi je radost brzo prešla u nemir. Na koju stranu ići? Desno ili levo?
Potpuno sam izgubio orijentaciju! Pokušah da ispitam svoj „instinkt“, ali on
ovog puta ostade nem. Korak desno — instinkt se ne buni. korak levo — isto
tako.
Moradoh se ponovo obratiti za pomoć „gornjoj kori mozga“ —
razmišljati. Kad sam izišao iz rakete, skrenuo sam desno. Znači, sad treba
skrenuti levo. Hajdemo levo.
Tako sam išao bar jedan čas. Glad se počela javljati, a kanjonu se još
nije video kraj. Čudno. Prvi put sam išao do zaokreta manje od pola časa.
Znači, ne idem na tu stranu. Da se vratim natrag? Koliko izgubljenog
vremena! Nastavih da uporno idem napred. Odjednom se kanjon suzio. Jasna
stvar — ne idem na pravu stranu. Brže natrag!
Sunce je već nemilosrdno peklo. Morao sam se pokriti belim ogrtačem.
Glad me je sve više mučila, počeo se javljati i zamor, ali sam skakao kao da
me jure nepoznata čudovišta. Odjednom mi put pregradi jedna pukotina. Nije
velika, može se preskočiti. Ali na ovu pukotinu nisam naišao kad sam
dolazio ovamo! Ili, sam je, zanesen, preskočio, ne primetivši je? Obli me
hladan znoj. Srce poče da mi lupa kao da sam u groznici. Propadam! Morao
sam da legnem kako bih se malo odmorio i došao k sebi. Sa crnog neba
gledalo me je sivkastoplavo mrtvo Sunce. Isto ovako ravnodunšo
osvetljavaće ono i moj leš... Ne, ne! Još nisam umro! Imam zalihu kiseonika i
energije... Skočivši, preleteh preko pukotine i potrčah Kuda? Napred, natrag
— svejedno, samo da se krećem!
Kanjon se raširio. Neprestano sam skakao bar jedan čas, dok ne padoh
potpuno iznemogao. I sad prvi put zaista osetih da nemam vazduha. Ovo više
nije bila samoobmana. Pri kretanju sam trošio suviše mnogo kiseonika, te se
njegova zaliha potroškla pre vremena.
Kraj... kraj... Zbogom, Tonja!... Jermenija ...
U glavi poče da mi se muti.
I odjednom jasno ugledah nad sobom suncem obasjan bok naše jajaste
male rakete. Traže me! Spasen sam! Prikupivši poslednje snage, skočim,
mašem rukama, vičem, zaboravivši sasvim da mi krik neće otići dalje od
skafandra ... Avaj! Radost mi se ugasila isto onako brzo kao što je i buknula:
nisu me primetili. Mala raketa je proletela iznad kanjona i nestala iza
planinskog vrha ...
Ovo je bila poslednja iskra energije. Zatim me obuze ravnodušnost.
Osećala se nestašica kiseonika. Hiljade sivkastoplavih sunca zaigraše mi
pred očima. U ušima poče da mi šumi, izgubih svest.
Ne znam koliko sam vremena ležao onesvešćen.
Zatim, još sa zatvorenim očima, duboko uzdahnuh. Životvoran kiseonik
ulivao mi se u pluća. Otvorih oči i ugledah nad sobom lice Sokolovskog.
Zabrinuto je gledao u staklo mog skafandra. Ležao sam na podu u našoj
raketi, kuda su me. očevidno, doneli. Ali zašto mi ne skidaju skafandar?
— Žedan sam... — izgovorih, zaboravivši da me ne čuju Ali je
Sokolovski, verovatno po pokretu usana, razumeo moju molbu. Smestio me
je u fotelju i rekao. primaknuvši svoj skafandar uz moj:
— Hoćete, naravno, da pijete i jedete?
— Da.
— Na žalost, morate se strpiti. Pretrpeli smo havariju. Survavanje stena u
klisuri nanelo je izvesne povrede maloj raketi. Kamenje je razbilo prozorska
stakla.
Setih se „bočnih“ udaraca, koje sam osetio kad smo izletali iz „klisure
Smrti“. Onda nisam obratio na njih pažnju.
— Imamo rezervna stakla, — nastavi Sokolovski — ali da bi se ona
stavila i zamenila, trebalo je malo vremena. Jednom rečju, brzo ćemo se
prebaciti do naše rakete. Putovanje po Mesecu moraćemo završiti.
— A zašto ste me preneli u raketu?
— Zato — odgovori Sokolovski — što ću morati da razvijem vrlo veliku
kosmičku brzinu da bih vas za dva-tri časa preneo na to mesto. Eksplozije će
biti jake, težina tela povećaće se mnogo puta. Vi ste, opet, suviše slabi i ne
biste se održali na gornjoj platformi. Pa i profesor Tjurin biće sa vama
zajedno u kabini.
— Koliko se radujem, dragi moj, što ste živi! — začuh glas Tjurina. —
Već smo izgubili nadu da ćemo vas naći ...
U ovom glasu bilo je neočekivane toplote.
— Sad je bolje da legnete na pod. I ja ću leći sa vama, a Sokolovski će
sesti za krmilo.
Posle jednog minuta naša mala raketa sa razbijenim staklima već se
vinula nad planinske vrhove. Nagli zaokret ka zapadu. Za jedan trenutak mala
raketa gotovo leže postrance. Pod sobom ugledah provaliju Mesečeve
pukotine, koja nas je bezmalo uništila, i predeo s kanjonom gde smo se
iskrcali. Mala raketa je drhtala usled eksplozija. Telo kao da mi se punilo
olovom. Krv se slivala čas u glavu, čas u noge. Misli počeše opet da mi se
mute... Imao sam laku nesvesticu, koju sam savladao sam. Kiseonik je divno
životvorno sredstvo Osećao sam da se Sokolovski postarao da u moj
skafandar pritiču veće doze kiseonika, ali pritisak nije smeo biti veći od
jedne atmosfere, inače odelo ne bi izdržalo. Ono se i ovako nadulo, kao što
se naduvava gnjuračko odelo kad se zaglavi ventil koji ispušta višak
vazduha.
Pri kraju ovog putovanja toliko sam se oporavio da sam uspeo sam da
izađem iz male rakete i da pređem u naš veliki međuplanetarni brod.
Sa kakvim sam zadovoljstvom skinuo gnjuračko odelo! Jeo sam i pio za
petoricu!
Brzo nam se povratilo dobro raspoloženje. Već sam sa smehom pričao o
svojim nesrećnim avanturama i o naučnim otkrićima, i nikako nisam mogao
sebi oprostiti što sam upustio „Mesečevu kornjaču", za koju sam mislio da je
kamen. Uostalom, već sam sumnjao da ona postoji. Možda je to bila samo
igra moje rastrojene mašte. Ali mahovine, „puzave mahovine“, ležale su mi u
torbi kao trofej donesen iz „Zemlje Snova“.
Naša ekspedicija na Mesec, iako kratkotrajna, dala je bogate naučne
rezultate. Imali smo mnogo senzacija za zemaljske naučnike.
Putovanje pri povratku dobro je prošlo. Nije bilo one potištenosti koja i
nehotice obuzima čoveka pred nepoznatim. Na zvezdu Kec leteli smo kao
„kući“. Ali gde je ona? Pogledah na nebo. Negde iznad nas visio je srp
„mlade Zemlje". Dole je polovinu nebeskog svoda zauzimao Mesec. I pored
toga što na njemu zamalo nisam propao, njegov izgled nije izazivao strah.
Hodao sam po ovom Mesecu, tragovi naših nogu ostali su na njegovoj
površini, „komadiće Meseca“ nosili smo sa sobom na Kec i na Zemlju To nas
je na nov način zbližavalo, gotovo rođački vezivalo sa Mesecem...
 15

OBIČNI DANI NA ZVEZDI

— Pa, pokažite se, pokažite! — reče Melerka, okrećući Tjurina na sve

strane. — ,,Pauk“ je pocrneo i podmladio se. Postao je pravi mladoženja! A
mišići! Nemojte skakati, ne razmećite se. Dajte da vam opipam mišiće.
Mišići nadlaktice nešto su mršavi, ali noge su dobro očvrsle. Koliko ćete
godina čučati opet u svojoj paučini?
— Ne-e, sad više neću čučati, Ana Ignjatjevna! — odgovori Tjurin. —
Ubrzo ću opet odleteti na Mesec. Tamo ima mnogo posla! Odleteću i na Mars
i na Veneru.
— Pazi što se okuražio! — našali se Melerka.
— Dajte da vam izvršim analizu krvi, koliko vam je krvnih zrnaca dalo
sunce na Mesecu... Stanovnici Meseca retki su pacijenti.
Posle lekarskog pregleda požurih Tonji. Mislio sam da se ona već vratila
na zvezdu. Tek sad osetih koliko sam je se zaželeo.
Žurio sam širokim hodnikom. Sila teže na Kecu bila je manja negoli na
Mesecu, te sam hodnik, kao balerina, jedva dodirujući pod vrhovima cipela,
preleteo kao leteća riba. Kecovci su me svakog časa zaustavljali i raspitivali
se o Mesecu.
— Docnije, docnije, drugovi, — odgovarao sam i leteo dalje.
Evo i njenih vrata. Pokucah. Kroz vrata proviri nepoznata devojka.
Kestenjasta kosa okružavala joj je lice sa velikim sivim očima.
— Dobar dan — rekoh zbunjeno. — Hteo bih da vidim drugaricu
Gerasimovu. Zar se iselila iz ove sobe?
— Drug Artemjev? — upita me devojka i osmehnu mi se kao starom
poznaniku. — Gerasimova se još nije vratila sa službenog puta, niti će se
skoro vratiti. Zasad sam ja u njenoj sobi. Sad ona radi u fizičko-hemijskoj
laboratoriji.
Primetivši, verovatno, moje ogorčeno lice, ona dodade:
— Ali vi možete razgovarati sa njom preko telefona. Navratite u radio-
kabinu.
Zahvalivši devojci na brzu ruku, pojurih u radio-telefonsku stanicu.
Uleteh kao metak u sobu radio-telefoniste i viknuh:
— Fizičko-hemijsku laboratoriju!
— Odmah! — reče on i poče da okreće ručice aparata. — Drugaricu
Gerasimovu? Ovog časa ... Halo! Halo! Izvolite.
— Ovde Gerasimova. Ko govori? Artemjev?
Ako eter ne laže, u njenom glasu čuje se radost.
— Dobar dan, tako se radujem što vas čujem! Zamalo da poginete? Čula
sam to još pre vašeg povratka. Javili su nam iz Mesečeve rakete ... Ali sve je
dobro što se dobro svrši. A ja ovde obavljam vrlo zanimljive radove u
laboratoriji apsolutne hladnoće. Ona je podignuta na balkonu na zasenčenoj
strani naše rakete. Moramo da radimo u međuplanetarnim odelima. To je
malo neudobno. Ali zato je apsolutna hladnoća, kako se kaže, iz prve ruke.
Već sam napravila nekoliko zanimljivih otkrića iz oblasti otpora
poluprovodnika pri niskim temperaturama ...
I ona poče da priča o svojim otkrićima. Kad li će spomenuti crnobradog i
Paljeja? Nezgodno mi je da sam pitam. Spremala se da ostane na Kecu ne
manje od mesec „zemaljskih“ dana.
— A kako vaše traganje? — ne izdržah ja.
Ali. avaj, u tom času radio-telefonista reče:
— Hitno zove raketa Kec-osam. Oprostite, moram prekinuti vaš razgovor.
Izašao sam iz radio-stanice rastrojen. Tonja mi se obradovala, to je
očigledno. Znači, ipak nije prema meni ravnodušna. Ali je govorila više o
svojim naučnim radovima. I ni reči o Paljeju. A ja je neću uskoro videti ...
U hodniku me zaustavi neki mladić.
— Druže Artemjeve, tražim vas. Direktor vas moli da odete k njemu.
Trebalo je otići do Parhomenka. On se vrlo podrobno raspitivao o našem
putovanju na Mesec, a ja sam pričao dosta nepovezano.
— Vidim, umorni ste danas — reče direktor. — Odmarajte se, a sutra se
latite posla. Naš biolog, drug Šlikov, već vas odavno čeka.
Želeo sam da što pre ostanem sam, ali sam bio gladan i pošao sam u
trpezariju. Tamo sam morao da pričam Kecovcima o putovanju. Postao sam
prava znamenitost, jedan od prvih ljudi koji su bili na Mesecu! Slušali su me
sa ogromnom pažnjom, zavideli su mi. Drugom prilikom sve bi me to
zanimalo, ali sad sam bio ogorčen što se nisam video sa Tonjom. Ispričavši
sve nadvoje-natroje i izgovorivši se zamorom, dočepah se najzad svoje sobe.
Za vreme mog odsustva na zid su okačili krevet na rasklapanje od najtanje
mreže. Madraci nisu bili potrebni. Legao sam na krevet i predao se mislima
... Tako sam i zaspao, prelećući u mislima sa Meseca na Vasiljevsko ostrvo,
u svoju laboratoriju, od Tonje na nepoznatog Paljeja ...

— Druže Artemjeve! Druže Artemjeve!...

Probudih se i skočih. Kraj sobnih vrata stajao je mladić ošišan do glave.
— Oprostite što sam vas probudio. Izgleda, već vam je ionako vreme da
ustanete. Mi se pomalo poznajemo. Sećate li se, u trpezariji? Ja sam aerolog
Kistenko. Raspitivao sam se kod vas o mahovinama na Mesecu. Vest o tome
već je stigla do grada Keca. Kecovci na Zemlji mole da se pošalje jedan
primerak. Ja baš sad šaljem u grad Kec aerološku raketu.
— Izvolite — odgovorih vadeći iz torbe komadić „klobučine“.
— Odlično. Ova mahovina izgleda da je teža od zemaljske, ali joj je
težina dosta mala. Čudite li se što govorim o težini? Moja će raketa poleteti
na Zemlju. Svakog dana šaljem u grad Kec po jednu raketu. Na putu do
Zemlje ona automatski skuplja sve aerološke podatke — sastav atmosfere,
jačinu kosmičkih zračenja, temperaturu, vlagu i drugo — na raznim
rastojanjima od Zemlje. Otprilike na trima četvrtinama puta raketom upravlja
radio-zrak zvezde Kec, a zatim je preuzima radio-zrak grada Kec. Ona pada
padobranom, koji se automatski širi, u strogo određenu tačku, na površinu od
jednog kvadratnog metra. Nije rđava stvar? Istom raketom šalje se i pošta.
Težina rakete je tačno izračunata. Zato je važna težina mahovine. Još jednom:
hvala vam.
Otišao je. Pogledao sam na časovnik. Po „zemaljskom“, lenjingradskom
vremenu bilo je već jutro. Doručkovao sam i pošao na posao.
Otvorivši vrata kabineta biologa Andreja Pavloviča Šlikova, za trenutak
zastadoh. Pa ovaj kabinet vrlo je malo ličio na zemaljske kabinete direktora.
Dok se Tjurin mogao uporediti sa paukom koji se pritajio sa svojom
paučinom u mračnoj i uskoj pukotini, dotle je Šlikov ličio na gusenicu u
zelenom vrtu. Ceo njegov kabinet bio je pun biljaka puzavica sa vrlo sitnim
lišćem. Ovo je bila u neku ruku zelena pećina osvetljena jarkim sunčevim
zracima. U njenom dnu, na pletenom divančiću, zavalio se Šlikov, čovek
srednjih godina, pun i veoma preplanuo. Izgledao mi je pomalo mlitav i
nekako sanjiv, Očni kapci su mu bili teški, kao nabrekli, Kad se pojavih,
sanjivi kapci se digoše, te ugledah sive, vrlo žive i pametne oči. Njihova
živahnost nije bila u skladu s njegovim sporim pokretima.
Pozdravismo se. Šlikov se poče raspitivati o Mesecu. Mali primerak
mahovine već je ležao pored njega na dugačkom stočiću od aluminijuma.
— Ne vidim ničeg čudnog u tome što ste na Mesecu našli ovu mahovinu
— reče on razgovetno i tiho. — Spore bakterija, spore gljivica plesni, koje su
poznate na Zemlji, mogu da podnose vrlo nisku temperaturu, do dvesta
pedeset stepeni ispod nule, i da ostanu sposobne za život. Disanje? Ono
može biti i intramolekularno, pri čemu nije ni kiseonik obavezno potreban,
čak ni u vezanom obliku. Setite se naših azotnih bakterija. Ishrana? Setite se
naših ameba. One čak ni usta nemaju. Ako nađu komadić nečega što se jede,
obaviju ga celim telom i asimilišu. Ali sa vašom „kornjačom“ stvar je nešto
teža. Međutim, ne poričem mogućnost da na Mesecu postoje i složenije
životinje. Sposobnost organizama da se prilagođavaju gotovo je
neograničena... Ali glavno je da se počelo. Uskoro ćemo o prošlosti
organskog života na Mesecu znati koliko i o prošlosti naše Zemlje.
Šlikov zastade, zapisa nešto u knjižicu i nastavi:
— Sad o našem radu. Naš najpreči zadatak na zvezdi Kec — govorim o
nama, biolozima — sastoji se u tome da maksimalno iskoristimo biljke za
naše potrebe. Šta nam mogu davati biljke? Pre svega hranu, zatim pročišćen
vazduh i vodu i, naposletku, otpadni materijal, koji moramo iskoristiti do
poslednjeg molekula.
Moramo biljke prerađivati, menjati i usavršavati onako kako nam je
potrebno. Možemo li to postići? Potpuno. I to kudikamo lakše nego na
Zemlji. Ovde nema ni mrazeva, ni suša, ni ožegotina od sunčanih zrakova, ni
suvih vetrova. Veštački stvaramo određenu klimu za svaku biljku. Sve je u
našim rukama — temperatura, vlažnost, sastav tla i vazduha, jačina sunčevog
zračenja. Na Zemlji u staklenim baštama samo se donekle može stvoriti nešto
slično onome što imamo na zvezdi Kec. Mi imamo ovde kratke
ultraljubičaste zrake, koji nikad ne stižu do Zemljine površine jer se rasturaju
u njenoj atmosferi. Govorim o kosmičkom zračenju. Naposletku, odsustvo
sile teže. Vi, naravno, znate kako deluje Zemljina privlačna sila na rastenje i
razvijanje biljaka, kako one reaguju na tu privlačnu silu.
— Geotropizam — rekoh.
— Da, geotropizam. Korenovi osećaju smer Zemljine privlačne sile isto
onako, — kao strelica kompasa — sever. Ako koren skreće u stranu od
ovoga pravca, to biva samo pri „traženju" vlage, hrane. A kako nastaje deoba
ćelija, rastenje i formiranje biljaka kad nema sile teže? Ovde imamo
laboratorije u kojima uopšte nema sile teže. Zato ćemo izvoditi oglede koji
su na Zemlji nemogući. Kad rešimo još nejasna pitanja iz biljnog života,
prenosimo naš ogled u uslove u kojima postoji zemaljska teža. Hteo bih da
počnete svoj posao izučavanjem geotropizma. U velikoj staklenoj bašti radi
asistent Kramer, a u laboratoriji će vam pomagati nova saradnica, Zorina.
Šlikov ućuta. Već se okrenuh prema vratima, ali me on pokretom ruke
zaustavi.
— Biljke — to još nije sve. Kod nas su neobično zanimljivi radovi sa
životinjama. Tamo radi Faljejev. Nisam njime mnogo zadovoljan. U početku
je radio dobro, a u poslednje vreme kao da je drugi čovek. Ako biste se
zainteresovali za taj posao, premestio bih vas onamo. Budite svakako malo u
toj laboratoriji, pogledajte šta se tamo radi. A sad idite u veliku staklenu
baštu. Kramer će vas upoznati sa njom.
Teški kapci se spustiše. Pošto mi na rastanku klimnu glavom, Šlikov se
udubi u svoje beleške.
 16

KRAMEROVA NARAV SE POGORŠAVA

Izleteh u hodnik.
— Druže Artemjeve! Imate pismo! — čuh glas iza sebe. Mlada devojka
„pismonoša“ pruži mi koverat. Ja ga žudno dohvatih. To je bilo prvo pismo
koje sam dobio na zvezdi Kec. Poštanska marka. Žig — Lenjingrad. Od
uzbuđenja poče srce da mi lupa.
— Pismo iz Lenjingrada — reče devojka. — Nikad nisam bila u tom
gradu. Recite, je li lep grad?
— Divan grad! — vatreno odgovorih. — To je posle Moskve najlepši
grad. Ali on mi se čak više dopada od Moskve.
I počeh oduševljeno da joj pričam o divnim novim lenjingradskim
kvartovima koji su se primakli Streljni i Pulkovskim brežuljcima, o njegovim
fantastičnim parkovima, o živopisnim kanalima, koji mu daju izgled Venecije,
o metrou, o lenjingradskom vazduhu, potpuno očišćenom od čađi iz fabričkih
dimnjaka i od prašine, o staklenim krovovima koji štite pešake od vetra na
mnogobrojnim mostovima, o zimskim dečjim vrtovima, o prvorazrednim
muzejima, o pozorištima, bibliotekama ...
— Čak mu se klima popravila — pričao sam. — Močvarna tresetišta na
stotine kilometara naokolo isušena su, muljevite reke i jezera dobili su
kulturni izgled, neugledni kanali u krugu grada zasuti su i pretvoreni u aleje
ili su potpuno pokriveni mostovima-autostradama. Vlažnost vazduha znatno
se smanjila, a njegova čistoća dala je Lenjingrađanima dopunsko sledovanje
sunčane svetlosti. Sada svakom automobilu ili kamionu koji ulazi u krug
grada peru točkove vodom da ne bi u grad unosili blato i prašinu. Ta šta tu
treba govoriti! Lenjingrad je Le-njingrad!
— Svakako ću otići u Lenjingrad — reče devojka i „odleprša“ klimnuvši
glavom.

Otvorih pismo. Moj laborant mi je javljao da se u laboratoriji završava

popravka. Namešta se nova oprema. Kad završi nameštanje najnovije
aparature, laborant odlazi u Jermeniju zajedno sa profesorom Gabelom, jer su
izgubili nadu u moj skori povratak.
Bio sam uzbuđen. Možda sve treba da ostavim i poletim na Zemlju? ...
Kramerov dolazak izmeni pravac mojih misli. A kad ugledah staklenu
baštu, odmah na sve zaboravih. Ona je na mene učinila jak utisak.
Ali nisam odmah dospeo onamo. Kramer mi je predložio da obučem
,,gnjuračko“ odelo, doduše lakšeg tipa nego za izlaženje u međuplanetarni
prostor. Odelo je bilo snabdeveno radio-telefonom.
— U staklenoj bašti pritisak je znatno niži nego tu — objasni Kramer. —
U njenoj atmosferi ima kudikamo više ugljene kiseline. Na Zemlji ugljena
kiselina čini svega tri hiljadita dela atmosfere, u staklenoj bašti tri stota. a u
nekim odeljenjima još i više. To je već škodljivo za čoveka. Ali za biljke! ...
Rastu kao u periodu kamenog uglja!
Kramer odjednom pršte u bezrazložan dug smeh, čak odveć dug, kako mi
se učini.
— U ovim skafandrima — reče on kad ga prođe napad smeha — postoji
radio-telefon, tako da nećemo morati da prislanjamo glave jednu uz drugu da
bismo razgovarali Uskoro će takvim radio-telefonom biti snabdeveni i
međuplanetarni skafandri. To je vrlo praktično, zar ne? Njega je konstruisala.
izgleda, vaša poznanica koju ste doveli sa Zemlje.
Kramer mi namignu i ponovo se zakikota.
,,Ne zna se ko je koga doveo — pomislih. — I zašto se Kramer danas
tako ludo kikoće? ...“
Pođosmo kroz atmosfersku komoru i bez žurbe krenusmo dugačkim
hodnikom koji spaja raketu sa staklenom baštom.
— Imamo nekoliko staklenih bašta — brbljao je Kramer bez prestanka.
— Jedna je dugačka, videli ste je leteći ovamo. Ha-ha-ha! Sećate li se kako
zamalo niste odleteli, te sam vas privezao kao kakvo kučence. Sad idemo
prema novoj, kupastoj staklenoj bašti. U njoj, kao i na raketi, postoji teža, ali
vrlo neznatna. Svega hiljaditi deo zemaljske. List koji se otkine od drveta na
visini jednog metra od poda pada čitavih dvadeset sekundi. Ali ova sila teže
potpuno je dovoljna da se svi otpaci i prašina sležu dole i da sazreli plodovi
padaju na tlo, a ne da lebde u prostoru... Još se kiste kupali u „kadi bez
težine“? Vanredno je! „Otide da se kupa Veverlej ...“ — odjednom zapeva on
i ponovo pršte u ludi smeh. — Imamo još nekoliko opitnih laboratorija, gde
sile teže uopšte nema. Tamo je i kupatilo ... No, evo, stigli smo. „Zavesa je
zbačena ...“ — izdeklamova on otvarajući vrata.
Najpre me zaslepi svetlost. Zatim, kad se privikoh da gledam, spazih
ogroman tunel koji se širio kao levak. Ulazna vrata nalazila su se u uskoj
osnovi levka. Na suprotnom kraju levak se zatvarao velikom staklenom
poluloptom spolja ispupčenom.
Kroza stakla su se lile bujice svetlosti. Njena jačina bila je neobična. Kao
da su hiljade reflektora pri snimanju filma zaslepljivale oči. Zidovi tunela su
tonuli u zelenilu svih nijansa, od svetlo-smaragdnog pa gotovo do crnog. Kroz
ovaj zeleni sag provlačili su se uzani mostići s lakim ogradama od
aluminijuma. Prizor je bio vanredan. Ali sam se još više začudio kad sam
bliže upoznao pojedine biljke. Ja, biolog, botaničar, koji specijalno proučava
fiziologiju biljaka, ispostavilo se da nisam imao ni najmanju predstavu o
tome koliko biljke mogu biti popustljiv, „plastičan“, materijal, kako se može
izmeniti njihov spoljašnji izgled i unutrašnja struktura.
Želeo sam da sve podrobno i mirno pregledam. Ali nad uhom mi je
Kramer nametljivo zujao:
— Sve je ovo Šlikov! On je genije. Ubrzo će mu biljke igrati na stražnjim
nožicama, kao kučići, i pevati kao slavuj. Izdresiraće ih! „Pšenično zrnevlje
— tvrdi on — iskorišćuje šezdeseti deo sunčane energije, a banana sto puta
više. I nije stvar samo u klimi. Mogu se sve biljke prisiliti da iskorišćavanje
energije povećaju nekoliko stotina puta.“
— Već mi je govorio o tome — pokušah da presečem Kramerevo
prosipanje reči, ali se on nije smirivao.
— Šlikov je to postigao. A rezultati? Nije li vam po volji da pogledate
ovaj egzemplar? Šta ćete reći o njemu? Ha-ha-ha!
Stajao sam zadivljen i ćutao. Preda mnom je bio žbun čovekove visine,
lišće kao šaka, a crveni sočni plodovi, veliki kao lubenica, podsećali su na
baštensku jagodu. To je i bila džinovska baštenska jagoda. Žbun se nije
prostirao po zemlji, već se peo uvis. Na tankoj stabljici visile su ove
ogromne jagode. (Eto šta znači odsustvo teže!) Jedne su bile sasvim crvene,
druge još nisu sazrele.
— Svakog dana beremo desetak takvih „jagodica" samo sa ovoga žbuna
— mleo je Kramer. — Jedne beremo, druge sazrevaju. Neprestano
prispevaju. Naše biljke ne znaju čak ni za onaj dvonedeljni odmor, koji imaju
na Zemlji tropske biljke. Teraj, samo teraj! Prikupljaj sunčeve zrake, otpatke
i vodu iz tla i pretvaraj ih u ove ukusne plodove. A sunce ovde ne zalazi.
Atmosfera staklene bašte uvek je providna. To je jedno. Drugo — u
ovdašnjoj atmosferi ima onoliko ugljene kiseline kao u vreme perioda
kamenog uglja.
— Već ste mi govorili o ugljenoj kiselini.
— Ded, pogledajte ovo lišće — nastavi Kramer nimalo se ne zbunivši. —
Gotovo je crno i zato bezmalo potpuno guta sunčanu energiju, ali se biljke
ipak ne pregrevaju. Samo se smanjuje isparavanje vode. Znate li koliko
energije troši biljka na isparavanje? Trideset pet do četrdeset puta više nego
na koristan rad. A ovde ta energija ide u „meso“. Vidite, lišće je debelo,
mesnato. Neko je lišće potpuno bez spora. A što su plodovi ogromni! Zato
ovaj egzemplar ništa drugo i ne radi nego samo luči vodu — reče on
ukazujući na biljku sa čijeg je lišća kapala voda. — Nije biljka, već
Bahčisarajski vodoskok. Jeste li videli „Vodoskok Suza“? Samo kaplje! To je
naš prirodni filtar.
A evo opet jedna zanimljiva biljka — nastavi on idući po uskome
mostiću. — „Kiosk voćnih sokova", tako reći rana što luči sok. Pogledajte:
zarez na stablu, cevčica i iz nje takođe kaplje. Oprobajte na jeziku. Ukusno?
Slatko? Limunada! Obratite pažnju na tlo — drobljenje čestica je idealno. I
korisnih baktsrija na svaku hiljadu tvrdih čestica ne dolazi jedna, već
nekoliko desetina. Zato pogledajte na grašak, bob i pasulj. Kao jabuke!
A ova staklena odeljenja postoje da bi se za izvesne biljke stvorili
posebni uslovi — najpodesniji sastav gasa i najpogodnija temperatura.
Biljnih štetočina nema. Korova nema. Svetlosni filtri daju povoljan sastav
zrakova ... Ira! Ira! Šta to radiš, budalo? — Odjednom povika on uplašeno,
poskoči i polete po staklenoj bašti. — Ira! Ira! — vikao je negde iza žbuna,
kao da su ga sekli na komade.
Šta se dogodilo s ovim čovekom? Još nedavno je bio miran i dobrodušan
momak, a sad je postao strašno osetljiv. Nisam mogao da shvatim šta ga je
tako razbesnelo. Začuh šum, šištanje i videh kako opalo lišće leti od širokog
kraja levka prema uskom.
— Zašto si pustila ventilator tako jako? Hoćeš da stvoriš uragan? —
vikao je Kramer. — Da polomiš biljke? ... Smanji jačinu, inače ću te zbaciti
na Zemlju!
Šum lišća i njegovo kretanje smanjiše se. Odnekud se začu piskav glas:
— A juče je sam naredio da se ventilator postavi na dvadeset šest ...
— To si ti sanjala!
Polako sam se pomerao prema staklenoj polulopti, zadržavajući se
svakog časa kraj naročito interesantnih biljaka. Na najtanjim stabljikama
cvetovi maka goreli su jarkim plamenom. Njegove čahure bile su kao glava
novorođenčeta.
— Eto vidiš? Vidiš kako se mak ljulja i prosipa semenke! — vikao je on.
Ove semenke su bile velike kao grašak.
Grašak od nekoliko metara pružao se ka sredini „levka". Pogača
suncokreta, od pola metra u prečniku, gotovo se nije ni dizala iznad tla.
Krastavci, mrkva, krompir, šumska jagoda, malina, grozd, ribizla, ogrozd,
šljiva, raž, pšenica, ovas, heljda, cvekla, konoplja ... Jedva sam ih poznao:
toliko su im bile izmenjene razmere i oblici.
Češće sam se zaustavljao u potpunoj nedoumici: pa šta je ovo? ...
Zemaljski patuljci pretvarali su se u gigante, i obrnuto: zemaljski
drvenasti džinovi pretvarali su se u patuljke. Na posebnim, malo zamračenim
mestima rasle su pečurke — ogromne rudnjače ...
A zar se iskustvo zvezde Kec ne može preneti na smokvino drveće sa
gigantskim plodovima, stabla čaja, kafe, kakao, kokosove palme u veličini
kišobrana, ali sa plodovima dvostruko većim od zemaljskih.
U jednom staklenom sanduku ugledah pravu tropsku šumu patuljastih
razmera. Palme, banane, paprati, lijane ... Jedino su nedostajali slonovi, mali
kao pacovi, pa da zamisliš da si Guliver u zemlji Liliputanaca...
Kako su mi izgledali ništavni svi moji „zemaljski“ uspesi!
Kako se lako ovde rešavaju problemi o kojima sam mnogo godina lupao
glavu. Ovde je u toku cele godine voće i povrće sveže, te fabrike koje ih
prerađuju mogu raditi čitave godine neprekidno ...
A zar se iskustvo zvezde Kec ne može preneti na Zemlju? Uzmimo,
recimo, Pamir. Na visini Pamira ultraljubičastih zraka ima manje nego na
zvezdi Kec, ali kudikamo više nego u predelima koji leže na nivou mora.
Pamirska visoravan može se pretvoriti u staklenu baštu. Svi troškovi će se
isplatiti. U staklenoj bašti može se stvoriti atmosfera po volji i povećati
količina ugljene kiseline ...
 A vedro nebo u tropima s njihovom žarkom klimom i obiljem sunčanih
zrakova? ... Kad potpuno iskorenimo džungle, milioni ljudi naći će tamo
krova i hrane.
A zemaljske pustinje? Mi tamo već uspešno vodimo borbu s peskom i
odsustvom vode. Ali koliko je još pustinja na Zemlji! I pozvaćemo u pomoć
sunce, koristeći iskustvo Keca. Sunce, koje je popilo vodu i svojom žegom
ubilo biljke, preporodiće pustinje. One će postati zeleni vrt ...
Ne, Zemljinoj kugli nikad neće pretiti prenaseljenost! Čovečaistvo može
smelo gledati u budućnost!...
— Imate li tetanus, Artemjeve? — začuh Kramerov oštar uzvik.
— Oprostite. sanjario sam — odgovorih trgavši se od iznenađenja.
Obazreh se — kupasta staklena bašta je oživela. Po uskim stazicama
letele su mlade devojke s korpicama. Njihove raznobojne haljine isticale su
se na zelenoj pozadini kao cvetovi. Devojke su prikupljale plodove.
Nevidljiva muzika je pratila njihov rad.
— Mitološka slika — zakikota se Kramer. — Zvezdane devojke! Bajka
naših dana! Ubrzo će ih zameniti automati ... Ipak, vreme nam je da idemo.
Još vam nisam pokazao laboratoriju. Ona se nalazi van zvezde Kec. Tamo
uopšte nema teže. Moramo se preobući u međuplanetarna odela i preleteti
dosta veliki prostor Vreme je da se naučite da rukujete portativnom raketom.
Ali znajte: ako ovog puta odletite, neću juriti za vama.
Ali ovoga puta „pucao sam“ veštije i nisam zaostajao iza Kramera. Pa
ipak je ovaj nebeski let izazvao u meni izvesno uzbuđenje. Desna noga je
počela da mi trne. Uznemirio sam se, da nije odelo oštećeno, da ne prodire
vasionska hladnoća. Ali se ispostavilo da je noga bila u senci. Okrenuo sam
nogu prema svetlosti i ona se zagrejala.
Evo i laboratorije. Ona ima cilindričan oblik. Cilindar je iznutra izdeljen
staklenim pregradama. Iz jednog sektora u drugi mora se prolaziti kroz
„izolacione“ komore, jer su pritisak i sastav vazduha u svakom sektoru
različiti. Duž cele jedne strane cilindra nalaze se prozori, a na suprotnoj
biljke. Neke od njih posađene su u staklenim sudovima da bi se videlo
razvijanje korenova. Ovome se čudim: korenovi ne vole svetlost. Jedan deo
biljke je u lejama, drugi u saksijama poređanim u redovima u vazduhu. One
neobično rastu: granje i lišće razilazi se zrakasto od saksije prema prozoru. U
jednih se korenovi razvijaju u gornjem delu, u drugih u donjem. Ali u većine
su korenovi na zasenčenoj strani. Odsustvo sile teže kao da je uništilo silu
geotropizma, i ovde, izgleda, „pravac“ rastenja određuje samo heliotropizam
(sila koja usmerava biljke ka izvoru svetlosti).
— Ostavi! Idi! Kažem ti, idi! — čujem nečiji ženski glas i Kramerov
smeh.
Gledam u kraj laboratorije i kroza staklene pregrade vidim mladu
devojku u ljubičastoj odeći. Ona lebdi negde pod „tavanicom“, a Kramer,
mašući krilima, doleće do nje i gura je. Devojka, odletevši u stranu, udara se
o „tavanicu", leti ka suprotnoj strani, trudeći se da pomoću isto takvih
lepezastih krila zauzme nepomičan položaj. Njoj je, očigledno, potrebno da
stane licem prema tamnozelenom žbunu. Ali u svetu bez teže nije baš lako
zauzeti potreban položaj. Ostavivši lepeze, devojka skida metalni disk
privezan za pojas i namešta ga u prostoru ivicom prema sebi, kao tanjir kad
se nosi u rukama. Zatim okreće disk, i on se okreće na jednu stranu, a
devojka na suprotnu. Da bi se okrenula duž vertikalne osovine, devojka mora
da stavi disk bočno, ivicom nagore. Sada disk okreće njeno telo kao na
trapezu.
Približavam se Krameru i devojci. Čini mi se da sam je negde video. Da,
tako je, ona stanuje u Tonjinoj sobi! Znači, moraću sa njom da radim. Gledam
je sa strane i odozdo; ona i Kramer smeju se videvši moje glupe pokrete.
Osećam se kao riba izvađena iz vode. Ali devojka rukuje diskom i krilima
ništa bolje nego ja. Jedino Kramer pliva, baš pliva, kao riba u vodi. On se i
dalje vrti oko devojke, postavljajući je prema sebi čas glavom nagore, čas
nadole. Ona se i ljuti i smeje. Zatim Kramer reče pogledavši me:
— Upoznajte se, Zorina!
— Već smo se sreli — odgovori Zorina i klimnu mi glavom.
— Aha, poznajete se! Utoliko bolje — reče Kramer ljuteći se zbog nečeg.
— No, hajdemo, Artemjeve. Pokraj nas je kupatilo. Mi se ovde kupamo pre i
posle rada.
Uskim hodnicima prolazimo do novog cilindra, „pretkupatila“, koji ima
oko četiri metra u prečniku i gotovo isto toliko u dužinu. Tamo se svlačimo,
prolazimo kroz okrugao otvor i dospevamo u „kupatilo“. Ovo je cilindar istog
prečnika, ali znatno duži. Glatki zidovi od aluminijuma, osvetljenje sa strane
— i ni kapi vode. Zaustavljam se na samoj sredini cilindra i, bez diska i krila,
nikako ne mogu da dospem do zidova. Visim u praznom. Kramer nešto
posluje kod ulaza. Evo okrenuo je dršku, nešto je zašumilo i iz slavine u
okruglom ravnom zidu koji zatvara cilindar pojavila se voda. Mlaz pod
pritiskom, udari me i razbi se u kapljice i loptice. Odleteh u stranu. Vodene
loptice, leteći oko mene, sudaraju se i stalno povećavaju.
U tom trenutku cilindar poče da se okreće sve brže po uzdužnoj osovini.
Stvorila se centrifugalna sila. Kapljice i loptice počeše da se talože na
zidovima. Ubrzo su zidovi cilindra bili pokriveni slojem vode od jednog
metra. Vode je bilo svuda — desno, levo, stajala je nad glavom kao svod.
Samo je centralni deo cilindra, duž njegove veće osovine, ostajao prazan.
Osetih kako najbliži zid poče da me „privlači“. Posle nekoliko minuta zaronih
u vodu, a za nekoliko sekundi stajao sam „na dnu“. Kramer se stvori na
suprotnom zidu cilindra glavom okrenut prema meni. Ali obojica smo se
osećali sasvim stabilno: hodali smo po dnu, plivali i gnjurali se. Ovo
neobično kupatilo vrlo mi se dopadalo. Težina tela je bila vrlo mala, te je
lako bilo držati se na vodi.
Kramer otpliva do ulaznog otvora i okrete bakarnu dršku. Voda poče brzo
da „beži“ u male rupice, a okretanje cilindra se uspori. Kad se potpuno
zaustavio, u kupatilu više nije bilo vode, a naša tela ponovo izgubiše težinu.
U svlačionici usled nespretnog pokreta ispustih iz ruku odelo i dugo ne
mogadoh da ga uhvatim. U ovom svetu bez teže stvari se ponašaju vrlo
rđavo. Malo li ih gurneš, one pobegnu, počnu da lutaju iz jednog ugla u drugi,
od jednog zida do drugog — hajd’, uhvati ih! Kramer je od toga napravio
igru: bacao je stvari „dupletom u ugao“ i hvatao ih kad su doletale natrag,
odbijajući ih ponekad nekoliko puta.
— Kako vam se dopada Zorina? Zar ne, lepa je? — upita me on
iznenada. Pri tom mu lice postade ljutito i mračno. — Pazite se! — izgovori
on preteći.
Da nije zbog Zorine ljubomoran na mene? Baš je čudak!
— A sad ću vas otpratiti u zoološku laboratoriju — reče Kramer
pogledavši me podozrivo. — Možemo otići donde „tunelom“. Odvešću vas i
ostaviti.
Zaista, ostavio me je kod samih vrata laboratorije i na rastanku značajno
ponovio:
— Dakle, pazite!
— Na šta da pazim? — ne izdržah.
 Liie mu se odjednom iskrivi.
— Ako vi nećete, onda ću ja paziti na oboje! — procedi on kroza zube i
ode.
Kakav divalj i nemoguć čovek!
Već se uhvatih za kvaku na vratima, kad se Kramer vrati. Držeći se
vrhom stopala za kaišić u zidu ,,stojeći“ preda mnom pod uglom od šezdeset
stepeni, reče:
— I još nešto. Ne verujem vam! Zašto ste doleteli ovamo? Nije li radi
toga da upoznate radove Šlikova, pa kad odletite natrag na Zemlju, da ih
objavite tamo kao svoje? Šlikov je genije! I ja neću nikome dozvoliti ...
— Slušajte, Kramere! — negodovah. — Ili ste bolesni, ili morate
odgovarati za svoje postupke. Vređate me bez ikakve osnove. Razmislite
sami kakvu glupost nosite u glavi! Ko je od nas sposoban da tuđe radove
izdaje kao svoje? I radi čega? U kakvom vremenu živimo, i gde?
— Ipak, zapamtite to! — prekide me on, pa pošto napravi ogroman skok,
nestade ga u tunelu.
Bio sam zabrinut. U čemu je stvar? Otvorivši vrata mahinalno, uđoh u
laboratoriju.
 17

ZOOLABORATORIJA

U tom trenutku ugledah nadole okrenuto lice čoveka sa široko otvorenim

zbunjenim očima i isturenim vilicama.
— Šta naređujete da radim? — uziknu čovek, kao da čita moje misli.
Bio sam potpuno u nedoumici. Svakog trenutka sve mi je teže! Dosad
sam na Kecu nailazio na normalne, zdrave, životom zadovoljne ljude, a sad
najednom dvojica nekakvih psihopata!
— U čemu je stvar, druže? — upitah.
— Ne znam šta da uradim sa jarcem, odnosno s njegovim nogama.
Dvaput sam već prepravljao boks, a jarčeve noge stalno rastu. Ne mogu noge
da se smeste, povijaju se i krive. Gotovo da ih čovek odseče!... Vi ste
Artemjev,? A ja sam Faljejev. Dooro je što ste i vi biolog. Zajedno ćemo
razmisliti. Zoološka laboratorija je najnemirnija. Zasuli su me svakakvi rogati
i četvoronogi problemi. Šlikov postavlja sve nove i nove zadatke. A kako da
ih ispuniš kad su rezultati eksperimenata često potpuno neočekivani?
Odsustvo teže — to je jedno, uticaj kosmičkih zrakova — drugo. Usled
delovalja ovih zrakova nastaju takvi mutacioni skokovi da samo širiš ruke!
Ta pogledajte i sami.
Faljejev se dosta spretno prevrte u vazduhu i, veslajući kroz vazduh
širokim dlanovima, poče da pliva po laboratoriji. Ja poleteh za njim kako
sam umeo.
Životinjama uopšte nije rđavo ovde: očevidno, čišćenje i ventilisanje
prostorije postavljeno je idealno. Boksovi su bili obične pregrade od žičanih
mreža. Kod jednog boksa ugledah veliku svinju koja je ličila na loptu, tačnije
— na džinovsko jaje. Međutim, svinja je imala noge vrlo dugačke i tanke,
kao makaroni. Meka kopita podsećala su na dva prsta složena kao klešta u
raka. Ako bi se takva svinja iznenada prenela ka Zemlju, rasplinula bi se
tamo kao palačinka, prignječena sopstvenom težinom, kao kit izbačen iz
vode.
Jarac me još više zaprepasti. Njuška mu je bila neobično izdužena, rogovi
— dugi i krivi, kao turski jatagani, noge tanke, metar i po duge, a završavale
su se dvema kržljavim izraslinama. rastavljenim pod uglom od trideset
stepeni. kao ptičji prsti. Po svojim razmerama „jarac“ je bio kao veliki ovan,
ali uopšte nije imao dlaka.
— Kao goli afrički pas — reče Faljejev. — To je „mesnati“ jarac, a dalje
ćete videti jarca proizvođača kostreti. On je sasvim malog rasta, ali mu je
zato kostret izrasla čitav metar. I to kakva kostret! Živa fabrika kostreti!
— Ali vaš jarac sa kostreti ne nalazi se, naravno, na ovakvoj temperaturi?
— upitah.
— Samo se po sebi razume. Njega držim na hladnoći, ali ga dooro
hranimo. Sa kostreti stvar je još jednostavna. Šlikov postavlja malo složenije
zadatke. Eto, potrebne su nam strune za muzičke instrumente i teniske rakete.
Izvolite odgajiti vrstu ovna sa što dužim crevima. Šlikov neće da zna za
teškoće. On tvrdi da ništa nije nemogućno. Uputstva daje najkraće. „Ako —
kaže — treba da izdužite creva, probajte raznu hranu, menjajte je". Hrana je
hrana, a ovnu umesto da se izdužuju creva, širi se želudac. Tu utiču neki novi
faktori ... Eto, ne znam šta da radim s jarčevim nogama. Zar opet da
pregrađujem boks? Tu je ispalo kao ono u bajci o grašku: probušili pod,
probušili tavanicu, probušili krov, a on stalno raste. Samo, krov ne možemo
probušiti.
— A vi nemojte bušiti krov i ništa ne preuređujte — rekoh. — Postoji
pretpostavka da su kosmički zraci igrali veliku ulogu u evoluciji životinja na
Zemlji. Neobično brze mutacije, o kojima govorite, potvrđuju tu hipotezu.
Izgleda, ovde se organizmi „skokovito" prilagođavaju promenjenim uslovima
sredine. Sile teže nema, tela ne stoje, nemaju čvrstog oslonca. Životinje lebde
u vazduhu. One teže da se oslobode takvog stanja, pa im dugi udovi postaju
potreba ...
— Pa da! — prekide me Faljejev. — Prvi psi su ovde neverovatno
cvileli. Satima su mahali šapama, kao veverice u točku, da bi dosegli do zida
ili do komadića mesa u štipaljci. I, naravno, nisu se ni pomerili s mesta.
— Eto, eto, zbog toga noge i rastu. Ne povećavajte razmere prostorije.
Ako noge postanu toliko duge da dopiru do svakog zida, mislim da će se
njihovo rastenje usporiti. Ili napravite takvu rešetku za koju bi se životinje
mogle hvatati. Zamenite ovu gustu mrežu drugom, sa krupnijim rupama, ili,
pak, napravite ogradu od pruća. Onda će se životinjama razvijati organi za
hvatanje. Vaši jarci i ovnovi postaće „četvororuki“, kao majmuni, osposobiće
se da se pri kretanju hvataju. Pentraće se po kavezu. Držaće se jednim udom
ili dvama udovima, a slobodnima će uzimati što im treba.
— To je istina! — uzviknu Faljejev. — Sa vama će naš posao brže
krenuti. Ovako sam se u poslednje vreme nešto zbunio, baš sam otupeo...
Znate. — reče on plašljivo-prigušenim glasom — tu se lako može poludeti
kad se pred tvojim očima rađaju strašna čudovišta ... Samo, kako da što
bolje usmeravamo njihovu sposobnost prilagođavanja? Možda pravo na to da
odmah stvaramo leteće životinje? Prema ovdašnjim uslovima to je
najpraktičnije. Leteći jarci! Jadan li sam ja! — On se plačljivo zasmeja. —
Ali ono o četvororukima niste rđavo smislili. Jednoj mojoj mački izrastao je
takav rep da se ona njime služi kao kakva majmunica. Gde ne može da
dosegne šapama, tamo rep ima posla. Uhvati se krajičkom, a šapama se
primiče, kao na užetu. Kad pravi skokove. opet krmani repom, kao leteća
veverica. Njoj kao da su se između prstiju stvorile opne. Ubrzo će sasvim
postati letačica. A pas Džipsi? Jezivo, zaista... Evo sad ću ... Džipsi!
Cipsi!...
Odnekud se začu pasji lavež. Odjednom ugledah jedno čudovište kako
leti prema nama. Mahalo je nogama, kao pas pri najbržem trčanju, ali se
približavalo sporo. Između tankih prstiju videle su mu se male opne. Ove
opne su pomagale da se telo pomera napred odbacivanjem vazduha. Pas je
bio malo krupniji od buldoga, telo mu je pokrivala retka mrka dlaka, rep je
bio dugačak i rastresit, njuška sasvim bez dlaka i kratka, a donja čeljust,
gotovo pljosnata, bila je nerazvijena To je bila neka sredina između pseće i
majmunske njuške i čoveka. Zaista, jeziv prizor! Pas dolete sasvim blizu i
pogleda me pravo u oči. Nehotice se trgoh: Džipsi je imao velike, sasvim
ljudske, tužne smeđe oči pune misli... Džipsi mahnu repom, okrete svoje telo
i uhvati se krajevima prstiju bez nokata za kraj pregrade. Zatim prenese
pogled sa mene na Faljejeva. U očima je bilo pitanje.
Faljejev se odjednom zbuni, kao da nema posla sa psom, nego sa
čovekom koga malo poznaje. Ove ljudske oči na psećem „licu“ bile su
strašne. I sam se osetih zbunjen.
— Evo, upoznajte se, Džipsi, — reče Faljejev, gledajući nekud mimo
psećih pažljivih očiju. — Naš nov drug, Artemjev.
Pretpostavljao sam da se Faljejev obraća psu sa takvim rečima iz šale,
kao mnogi ljubitelji pasa. I već sam naprazio pokret rukom da pogladim
Džipsija po njegovoj ćelavoj glavi Ali kakvo je bilo moje čuđenje kad mi pas
klimnu glavom i ispruži šapu! Bio sam tako zaprepašćen da mi se ispružena
ruka ukočila za trenutak u vazduhu. I umesto da pogladim Džipsija, kao
običnog psa, prisilih sebe i učtivo mu stisnuh toplu golu šapu, mada su
rukovanja na Kecu bila izobičajena.
— Jesu li Dijanini štenci nahranjeni? — upita Faljejev.
Pas odrečno zavrte glavom.
— Zašto? Nisu donesene cucle sa mlekom?
Džipsi potvrdno klimnu glavom.
— No, onda leti, Džipsi, pritisni sedmo dugme. Pozovi Olju i požuri je.
Obuhvativši me ispitujućim pogledom. pas polete natrag. Osetih kako mi
srce brže zakuca.
— Jeste li videli? — upita Faljejev tiho. — Sve razume. Samo ne može
da odgovara. Nije stekao aparat za govor. Mora da se izjašnjava po sistemu
pitanja i odgovora. Zato je u razvoju mozga nastao kolosalan skok. Zaista,
jezivo je sa takvim psom! Trudim se da se sa njim slažem. Izgleda da mene
voli, ali Kramera nije zavoleo, ne znam zašto. Kad ga spazi, pogleda ga srdito
i odleti od njega. On sam, vidi se, pati zbog toga što ne može da govori.
Tako, eto, ja moram da učim njegov pseći jezik.
U dubini laboratorije začu se odsečan lavež.
— Eto, vidite, tako me on zove. Nešto tamo nije u redu! Odletimo k
njemu!
Štene, sa opnama na šapama, gurnulo je jedan prst u mrežu i nije moglo
da ga izvuče. Očajnički je cvilelo, gledajući nas dečjim pogledom. Džipsi se
ustumarao oko njega, pokušavjući bez uspeha da svojim dugim prstima
izvuče zaglavljenu šapu šteneta. Mi dođosmo u pomoć i zajedničkim
naporima oslobodismo mu prst.
Odlučih da „porazgovaram" sa Džipsijem.
— Džipsi! — Kako je teško izdržati pogled ovih očiju! — Ti ne umeš da
govoriš? Hoćeš, ja ću te naučiti?
 Džipsi brzo zaklima glavom, i meni se učini da mu je u očima sinula
radost. Pas dolete do mene i liznu mi ruku.
— To znači da je vrlo zadovoljan. Vidim da ćete biti prijatelji — reče
Faljejev. — No, onda. druže Artemjeve, gde nameravate da radite? U
laboratoriji fiziologije biljaka ili ovde?
— Neka Šlikov odluči — rekoh. — A zasad moraću malo raditi u
staklenoj bašti. Do viđenja, druže Faljejeve! Do viđenja, Džipsi!...
Ostatak dana proveo sam u staklenoj bašti. Kramer je bio mračno
raspoložen i sa mnom nije razgovarao. Ćutke je poslovao pokraj žbuna
jagode. Kad bi Zorina doletela do mene s nekakvim pitanjem, Kramer bi
mračno pratio i nju i svaki moj pokret. Teško je raditi u takvim okolnostima!
Odlučih da zamolim Šlikova da me premesti u laboratoriju fiziologije
životinja.
Kad sam Šlikovu izneo svoju molbu, mnogo se obradovao.
— Odlučio sam da znatno povećam broj osoblja u zoolaboratoriji — reče
on. — U staklenu baštu ću poslati nove radnike, koji danas stižu sa Zemlje, a
vi idite Faljejevu. Ne razumem šta je to sa njim. Svakim danom sve je
neshvatljiviji i rasejaniji. S njim se događa nešto rđavo.
— Po mom mišljenju, ne samo s njim — primetih.
— A s kim još? — upita Šlikov, pridižući se sa divana.
— S Kramerom. To je bio prvi čovek s kojim sam se upoznao na Kecu.
Tada je bio sasvim drukčiji. Sad ne mogu da ga prepoznam. Postao je
razdražljiv, neuravnotežen. Čini mi se da mu psiha nije u redu — rekoh.
— Ne znam... Retko ga viđam. Ali ako vi to nalazite, treba ga odvesti
Melerki. Kod Faljejeva ću premestiti i novu saradnicu, Zorinu.
— Zorinu? — uzviknuh.
— A zašto ne? Imate li nešto protiv nje?
— Protiv nje ne, ništa nemam — odgovorih. — Ali, čini mi se, Kramer je
postao neraspoložen prema meni baš zbog ove devojke. I ako ona bude radila
u istoj laboratoriji sa mnom ...
— Ah. eto u čemu je stvar! — zasmeja se Šlikov. — Na zvezdi Kec
rodila se ljubomora. Onda je razumljivo zašto je Kramer postao odjednom
neuravnotežen. Ali na to ne vredi obraćati pažnju.
Šta mi je preostalo da radim? Ispričao sam Šlikovu da ovde nije reč samo
o Zorinoj, da me Kramer sumnjiči u nameri da ukradem i prisvojim otkrića
samog Šlikova, i da se pri tom bezrazložno cereka ... Ali Šlikov reče da sve
to proističe iz jednog, iz Kramerove ljubomore. Odlučih da pričekam i vidim
kako će se Kramer dalje ponašati.
 18

NOVI PRIJATELJ

Počeo je radni život.

Radio sam u laboratoriji s velikim oduševljenjem.
Uveče i u dane odmora zabavljali smo se u klubu, u zajedničkom vrtu, u
bioskopu i gimnastičkoj sali. Omladina je sastavljala „šarade“. Pravila je
„kamilu“ od trojice pokrivenih čaršavom. Zorina bi skočila na kamilu i,
goneći je, jurila po hodniku. Jednom rečju, zabavljali smo se kao deca.
„Starci“ nisu zaostajali za „omladinom“.
Jedino se Kramer, kao i pre, držao čudno. Čas bi se cerekao kao lud, čas
bi utonuo u duboke misli. Ne, to nije samo ljubomora. Mene je ostavio na
miru, ali je i nadalje pratio svaki moj korak.
Upoznao sam se sa mnogim Kecovcima, čak sam stekao i prijatelje. Sve
sam više osećao zadovoljstvo zbog „nebeskog" života, samo sam čeznuo za
Tonjom.
Retko sam razgovarao s njom preko telefona. Javljala mi je da crnobradi
još lebdi negde između Marsa i Jupitera. u prstenu asteroida, ali da će uskoro
doleteti na Kec i da je napravila nekakvo novo „neverovatno otkriće“.
Moji novi prijatelji upoznali su me sa nebeskom kolonijom. Mladi
inženjer Karibajev zvao me je da posetim fabriku u kojoj radi.
— Vanredna građevina — govorio je s nešto neobičnim naglaskom. —
Čitava mala planeta. Lopta. Velika lopta! Ali mi ne živimo na površini lopte,
već u njoj, Ima dva kilometra u prečniku. Lopta se polako obrće. Od obrtanja
se dobija sila teže, stoti deo zemaljske. Slaba teža pomogla nam je da
počnemo najsloženiju proizvodnju. Kod nas zakoni poluge, tečnih tela i
gasova nisu iskomplikovani težom. Zvuci i uopšte razni talasi šire se kao i na
Zemlji. Barometar, istina, ne radi, ali nam on i ne treba. Satovi i vage imaju
opruge. Masa se može odrediti i na centrifugalnoj mašini. Magnetske,
električne i druge sile deluju izrazitije nego na Zemlji. Za proizvodnju na
mašinama sa kalupima sila teže nije potrebna. Zagrevanje pomoću tečnih i
tvrdih goriva izbegavamo. Za proizvođenje električne energije koristimo
sunce pomoću najraznovrsnijih mašina.
Zamislite dva valjka. Jedan valjak je u senci, a drugi je obasjan suncem.
Sunčeva toplota pretvara u paru tečnost koja se nalazi u valjku. Para juri po
cevi i obrće turbinu. Zatim para dospeva u hladan valjak, koji stoji u senci, i
rashlađuje se. Kad sva para iz vrelog valjka pređe u obliku pare u hladan,
valjci automatski razmene mesta. Onaj koji je služio za rashlađivanje postaje
parni kotao, i obrnuto. Razlika u temperaturama između senovite i suncem
obasjane strane ogromna je. Mašina radi automatski i bez prestanka. To je
gotovo „večni motor", ako se ne uzme u obzir habanje delova usled trenja.
Drugi sunčani uređaj ima oblik velike lopte s malim otvorom. Lopta je
iznutra crna. Kroz mali otvor u loptu upadaju ogledalom prikupljeni sunčevi
zraci i zagrevaju unutrašnju površinu lopte. Ovu toplotu možemo primenjivati
i za motor i za svoje metalurgijske radove. Mi lako dobijamo toplotu od šest
hiljada stepeni, to jest isto onoliku kao i na Sunčevoj površini. Jeste li videli,
kad ste leteli na Mesec, našu fabriku-loptu?
— Video sam — odgovorih. — Liči na malu planetu.
— A da li ste iza lopte primetili veliki kvadrat koji zaklanja deo
zvezdanog neba?
— Nisam obratio pažnju.
 — Mogućno je da ste proleteli sa druge strane i da je „kvadrat“ stajao
bočno prema vama. Kad je obasjan suncem, vidi se daleko, kao neobičan
„kvadratni mesec“. To je fotoelement. Najtanji list bakra oddeset hiljada
kvadrćtnih metara, pokriven bakarnim oksidom. Od njega polaze tanke žice
koje se iz daljine ne vide. Nad njim se nalazi još veličanstvenija građevina,
slična radijatoru parnog grejača. Termoelektrični uređaj. Metalne cevi su od
raznih metala i zalemljene u sredini. Kad sunce zagreva zalemljena mesta,
nastaje električna struja.
Jednom reči, imamo energije u neograničenoj količini. Nije bilo teško
stvoriti specijalne metaloprerađivačke mašine. Kovanje, naravno, ne može se
kod nas primeniti. Čekići nemaju nikakve težine. Ali kovanje se odlično
može zameniti mašinama sa kalupima, presama. Zato po našim fabrikama
uopšte nema dima, čađi i prljavštine. Čistoća, tišina i odličan vazduh.
Prenošenje ogromnih tereta ide lako. Naši lovci meteora prikupili su
hiljadama tona gvožđa, bakra, olova, kalaja, iridijuma, platine, hroma i
volframa, koji „vise“ iza lopte „na dvorištu". Potreban grumen privlačimo u
fabriku najtanjim žicama. Tako je jednostavno organizovan naš „saobraćaj u
krugu fabrike". Ponekad se služimo i malim raketama, „bezvazdušnim
raketokarima“, koji zamenjuju elektrokare. Primenjujemo pretežno električno
zavarivanje, ali ponekad i neposredno „sunčano zavarivanje". Ako se makar
imalo interesujete za tehniku, svakako dođite u našu fabriku... Nego gde ste
bili danas u podne, po našem računanju vremena?
— Čini mi se u staklenoj bašti ili laboratoriji.
— Da li ste čuli uzbunu?
— Nisam.
— Znači, onda, bili ste u laboratoriji koja je daleko od Keca. Inače bi
bilo nemogućno da je ne čujete. Sirena je zujala i zavijala kao besna. Bio
sam u to vreme kod Parhomenka. Da ste samo videli kakva je užurbanost
nastala na zvezdi!
— Zbog čega je bila uzbuna?
— Veoma redak slučaj, prvi u analima zvezde. Mali meteor, možda nešto
veći od zrna peska, probušio je zvezdu skroz, probivši na svom putu lišće
biljaka i rame jedne naše saradnice. Meteor je bio beznačajno mali. To se da
zaključiti po tome što se rupica, koju je napravio u opni Keca, sama od sebe
zalemila, jer se najpre rastopila od udarca. Ali Gorjeva, kroz čiji je
kombinezon i rame prošao nebeski gost, tvrdila je da je videla varnicu i čula
prasak kao od munje. Odmah je bila objavljena uzbuna. Meteor je mogao
napraviti veliki otvor u opni. Gas bi počeo da izlazi i vasionska hladnoća
prodrla bi u raketu. Eto, zato je naša raketa izdeljena na sasvim odvojene
odsečke. Vrata se u trenutku hermetički zatvaraju, te ne dolazi do izlivanja
vazduha iz drugih odeljenja rakete. U odeljenju u kome se dogodila havarija
šalju se radnici u skafandrima. Gorjeva je uspela da iskoči iz svoje sobe pre
nego što su se vrata automatski zalupila. Za svaki slučaj imamo ključeve.
Oni omogućuju da se vrata otvore i da se istrči, ako su se već automatski
zatvorila. I pored uznemirenosti sve je uglavnom išlo vrlo disciplinovano i
sređeno. Melerka je pregledala Gorjevoj ranicu i rekla da još nije imala
prilike da vidi toliko „sterilnu“ ranu. Uostalom, teško se može nazvati ranom
otvor malo veći od uboda čiodom. Ovu „naskroz ranu“ nije trebalo ni previti.
Ipak, raspričao sam se — reče inženjer pogledavši u sat na ruci. — Dakle,
čekam vas!
Obećao sam da ću neizostavno doći malo u fabriku. Ali tom obećanju
nije bilo suđeno da se ostvari. Drugi su me događaji omeli.

Gotovo sam se preselio u zoolaboratoriju, često nisam čak ni na ručak

odlazio do Keca; presvlačenje u „gnjuračko“ odelo, atmosferske komore —
sve je to oduzimalo podosta vremena, a meni je bio dragocen svaki minut. Ta
jedan minut u ovoj laboratoriji davao je više nego mnogi časovi na Zemlji —
tako su brzo tekli razni biološki procesi prilikom eksperimenata. Mutacija
sirćetnih mušica odigravala se bukvalno pred mojim očima. Iznenadio sam se
raznovrsnosti sve novih i novih varijanata. Sav sam bio obuzet istraživanjem
zakona koji upravljaju svim ovim izmenama. Razumeti ih, znači naći novo
moćno oruđe da se proizvoljno upravlja razvijanjem i rastenjem životinja.
Proučavao sam ćelijska jezgra i u njima hromozome, nosioce naslednih
osobina, proučavao sam hromozomne skupine, ili komplete. Već sam uspeo
da bez greške dobijam potomstvo sirćetnih mušica „naručenoga“ pola i
veličine.
Kakve perspektive za uspešnije gajenje životinja na Zemlji! Istina, tamo
nema kosmičkih zrakova ovakve jačine kao ovde, ali su na Zemlji već
pronašli način veštačkog dobijanja kosmičkih zrakova. Tamo je to još suviše
skupo zadovoljstvo, ali se ogledi mogu izvoditi ovde, a rezultati javljati na
Zemlju. I na Zemlji će u posebnim komorama početi da izlažu životinje
veštačkom kosmičkom zračenju da bi pouzdano dobijali željene rezultate.
Moći ćemo da u stadu dobijamo onoliko krava i bikova koliko nam je
potrebno, a ne koliko želi priroda. Po narudžbini moći ćemo da dobijamo
džinovske životinje. Krava velika kao slon daje na dese-tine vedrica mleka.
Zar to nije primamljiv zadatak?
Zbog rada nisam zaboravio Džipsija. On se sasvim priljubio uz mene i
nije odletao ni na jedan korak. S njim nije bilo dosadno. Istina, nije lako
naviknuti se na njegovu spoljašnjost i neobičnu prirodu, ali sam se privikao,
te je utisak njegove nakaznosti postao blaži. Čak su Džipsijeve oči postale
veselije.
Ni ljudi nisu uvek učtivi prema svojim četvoronožnim prijateljima.
Naročito ne ovaj Kramer. „No ti, ćelavi ovne!“ — grubo bi oslovio Džipsija
pri susretu s njim. — „Nemoj mi prilaziti!” — i pretio bi pesnicom.
Razumljivo je da ga Džipsi nije mogao podnositi.
Podučavanje Cipsija „govoru" svodilo se na izgrađivanje „uslovnog
jezika". Morao sam da pamtim one zvuke koje je Džipsi izdavao povodom
ove ili one stvari. Ovi zvuci slabo su ličili na razgovetan govor, ali su se ipak
razlikovali jedni od drugih. Džipsi je i sam počeo da mi pomaže, obraćajući
pažnju na intonaciju, jačinu tona i na pauze. Tako smo počeli da se dosta
jasno međusobno izjašnjavamo. Nezgoda je bila samo u tome što je Džipsi
ipak ostajao „stranac" koga sam mogao da razumem jedino ja. Utoliko me je
više poštovao i voleo. Često mi je lizao ruke — ovo pseće izražavanje
milošte kod njega se sačuvalo. Pa i kako bi mogao drukčije ispoljavati svoja
nežna osećanja?
Zabavno je bilo posmatrati Džipsija kad je s najvećom brižljivošću i
strpljenjem obučavao štence da se kreću, „lete“ u prostoru bez teže. Šteta što
ove slike nisu bile snimljene na film!
Posmatrajući njega, razmišljao sam: kako mi još uvek slabo
iskorišćujemo životinje da služe čoveku! Džipsi s njegovim opnastim šapama
nije dovoljno prilagođen za kretanje po Zemlji. Mišići i kostur verovatno su
mu oslabeli. Ali ništa nije jednostavnije nego ovde stvoriti tip
visokorazvijenog psa, pogodnog za uslove na Zemlji. Te pse treba odgajivati
gde ima veštačke teže. Međutim, razvijanje njihovog mozga pod uticajem
najjačih kosmičkih zrakova teče ovde znatno brže nego na Zemlji. Zapazio
sam da Cipsi ima neobično istančan njuh i sluh. Mogao bi biti ne samo
odličan stražar — koji bi u danom slučaju umeo da zapali signalnu svetlost,
pritisne na zvonce i lajanjem zovne nekog preko telefona — nego i reaktiv
svoje vrste u proizvodnji. On oseća najmanje promene mirisa, temperature,
zvuka, boje, i odmah može dati signal. To rade idealno, razume se, i naši
automati. Ali Džipsi nije automat, on može više: ne samo da „zapaža“ nego i
da menja smer rada pomoću tih istih automata.
Naročito je voleo kad sam ga slao sa raznim zadacima, i izvršavao ih je
gotovo uvek bez greške.
Ako me ne bi razumeo, vrteo bi glavom. „Da“ i „ne“ izražavao je zvucima
„vav“ i „vev“.
Odanost njegova bila je bezgranična. Jednom nam je u laboratoriju
doleteo službenik koji je nedavno prispeo sa Zemlje, te je preda mnom
nevešto zamahao lepezama. Džipsi je shvatio da novi čovek hoće da me
udari, bukvalno je jurišao na njega i odbacio ga daleko u stranu. Nesrećnik
zamalo nije umro od straha, videvši takvo strašno čudovište.
Neće mi biti lako da se rastanem sa Džipsijem, a da ga povedem na
Zemlju, nemogućno je. Tamo bi se on užasno osećao.
Jednom rečju, bio sam Džipsijem vrlo zadovoljan. Ali me je Faljejev
dovodio u sve veću nedoumicu. Ovaj čovek se neverovatno menjao pred
mojim očima. Postajao je sve nerazumniji. Ponekad, ne razumevajući obične
stvari, dugo bi „visio“ preda mnom. Posao mu uopšte nije išao. Stalno je
zaboravljao i pravio masu grešaka. Čak mu se i spoljašnji izgled nekako
srozao, zarastao je u bradu, retko je menjao odelo, a u kupatilo sam ga morao
vući gotovo silom. I što je najčudnije — počeo se fizički menjati. Dugo
nisam verovao svojim očima, ali sam se na kraju uverio da postaje sve viši,
duži... I lice mu se izduživalo. Donja vilica sve se više isticala. Prsti na
rukama i nogama su se istezali, a hrskavice i kosti su mu debljale. Jednom
rečju, s njim se događalo ono što se događa sa čovekom koji boluje od
akromegalije. Jednom sam ga odveo do ogledala, u koje, verovatno, nije već
mesec dana zagledao, te sam rekao:
— Pogledajte na koga sad ličite!
Dugo je gledao u ogledalo, a zatim upitao:
— Ko je to?
Potpuno rastrojen čovek.
— Razume se, vi.
 — Ne mogu da poznam — reče Faljejev. — Zar sam to ja? Strašniji sam
od Džipsija. — Rekao je to potpuno ravnodušnim tonom. a kad se odmakao
od ogledala, počeo je smesta da govori o nečem drugom.
Ne, ovog čoveka treba lečiti, i to smesta lečiti.
Odlučio sam da tog istog dana odletim na Kec i sve javim Melerki.
Ali tog dana zbio se događaj koji me je primorao da Melerki ne
podnesem izveštaj o jednom bolesniku, već o dvojici.
 19

ČUDNA BOLEST

Naši satovi sa oprugom (satovi sa klatnom nisu radili u svetu bez teže)
već su pokazivali oko šest časova uveče. Faljejev je već odleteo na zvezdu
Kec. Zorina je još ostala u zoolaboratoriji. Ova devojka je bila oduševljena
radom isto toliko kao i ja i često je ostajala tu do večere. Uvek vesela, puna
života i srdačna, bila je ne samo dobar radnik nego i odličan drug.
Često mi se obraćala raznim naučnim pitanjima, a ja sam joj rado davao
objašnjenja.
Tako je bilo i toga puta.
Vera Zorina je proučavala uticaj hladnoće na rastenje vune. Životinja pod
ogledom bila je u zasebnoj komori sa dosta niskom temperaturom, pa se tamo
moralo raditi u toploj odeći. Ta je komora bila smeštena na kraju naše
cilindrične laboratorije.
Sedeo sam sam pokraj staklenog sandučeta posmatrajući ogromnu
sirćetnu mušicu, veliku kao golub. I pored ovakvog rasta, krila mušice nisu
bila veća od pčelinjih. Došto joj ova krila nisu pomagala pri letenju, više je
volela da brzo gmiže po zidovima svoje staklene kućice. Ali ova džinovska
muva nije bila bespolno stvorenje. Sirćetna mušica bila je ženka, po mojoj
narudžbini. Razmišljajući o posledicama svoga uspeha, nisam odmah
primetio kad je do mene doleteo Džipsi i počeo da govori svojim psećim
jezikom. Zatim sam razumeo: moli me Zorina da odem do nje.
Ustadoh. Džipsi polete napred, mašući opnastim šapama, a ja za njim.
Doletevši do kraja laboratorije, obukoh toplo odelo i „uđoh“ u komoru. Ispod
tavanice „lebdeo je u vazduhu“ ovan. Imao je toliko dugu dlaku da mu se
noge nisu videle. Opipah meko svilenkasto runo. Zaista, zlatno runo! Ovan je
bio obavijen vunom kao kakvim oblakom.
 — Nije loše! — rekoh. — Postižete uspehe.
— I zamislite samo, — obradova se Zorina — strigla sam ovna nedavno.
Vuna je, eto, opet izrasla, čak duža nego ranije, ali je postala nešto čvršća. To
me je zabrinulo.
— Ta šta hoćete, vuna ne može biti mekša — odvratih.
— Ali paučina je tanja od svile — odvrati Zorina sa svoje strane. — Evo
opipaj skinuto runo. — I ona mi pruži pramen snežnobele vune, lake kao veo.
Zorina je imala pravo: skinuta vuna bila je tanja.
— Zar vuna posle striže postaje grublja? — upita me devojka.
Nisam joj mogao odmah odgovoriti.
— Hladno je ovde — primetih. — Izađimo odavde, pa ćemo
porazgovarati.
Prešli smo iz komore u laboratoriju, skinuli bunde i „pošto ih okačismo o
vazduh“ pored sebe, počesmo razgovor. Kroz prozor je zavirivalo
sivkastoplavo sunce. Negde dole visio je džinovski Zemljin Mesec. Mlečni
Put je svetlucao kao razasuti brilijanti. Belasali su se pramenovi izmaglice.
Već poznata i obična slika... Zorina me je slušala, zakačivši se nožnim
palcem za kaišić na „tavanici“. Zagrlivši Džipsijevu glavu, smestio sam se
pokraj samog prozora.
Odjednom Džipsi uznemireno zareža: „Kgmrr ...“ U istom trenutku začuh
Kramerov glas:
— Nebeska idila! Duet na zvezdi!
Zorina i ja pogledasmo se. Obrve joj se namrštiše. Džipsi ponovo zareža,
ali ga ja umirih. Kramer nam se približavao mašući lepezom desne ruke i
sporo kružeći u vazduhu.
— Potrebno mi je da govorim sa Verom! — reče on zaustavivši se i
gledajući me netremice.
— Smetam li vam? — upitah.
— Treba i sami da se setite — odgovori Kramer ljutito. — S vama ću
imati razgovor docnije.
Naglo se odgurnuh nogom od zida i poleteh u suprotan kraj laboratorije.
— Ta kuda ćete, Artemjeve? — čuh za sobom glas Zorine.
Kad se osvrnuh na pola puta, videh da se Džipsi koleba da li da leti za
mnom, ili da ostane sa devojkom, koju je voleo isto toliko kao ja.
— Hajdemo, Džipsi! — povikah.
 Ali Džipsi, prvi put za sve vreme, nije izvršio moje naređenje. Odgovorio
mi je da će ostati sa Zorinom i čuvati je. Ovaj odgovor Kramer, naravno, nije
razumeo. Za njega su Džinsijeve „reči“ bile mešavina režanja, laveža i
mljackanja vilicama. Utoliko bolje!
Doleteh do komore sirćetnih mušica i zaustavih se, osluškujući šta se
događa na drugom kraju laboratorije. Kramerov neobičan izgled i držanje psa,
koji je osetio opasnost, uznemiriše me.
Ali sve je bilo tiho. Džipsi nije režao, niti lajao. Ni Kramerov glas se nije
čuo. Svakako je govorio vrlo tiho. Atmosfera u našoj laboratoriji nije tako
gusta kao na Zemlji, zato su zvuci prigušeni. Prošla su otprilike dva minuta u
napetom iščekivanju. Odjednom dolete do mene Džipsijevo besno lajanje,
dozivanje. Zatim on zaćuta, te se čulo samo prigušeno režanje.
Jurnuh i poleteh natrag, hvatajući se u letu za izbočine pregrada,
povećavajući time brzinu.
Pred očima mi se ukaza užasna slika.
Kramer je davio Zorinu. Vera je pokušavala da mu razmakne ruke, ali joj
to nije polazilo za rukom. Džipsi je zario zube Krameru u rame. Pokušavajući
da se oslobodi psa, Kramer je pravio nagle pokrete celim telom. Džipsi je
očajnički mahao šapama. Sve troje se vrtelo usred laboratorije, kao kakvo
klupče.
U zaletu se bacih u gomilu isprepletenih tela i uhvatih Kramera za grlo.
Nije mi više ostalo ništa drugo da radim.
— Džipsi! Zovi u pomoć! Zvonce! Telefon! — povikah.
Kramer je krkljao, ali nije puštao vrat Zorine. Kao da su mu ruke
okoštale. Lice mu je bilo iskrivljeno, a oči izbezumljene.
Džipsi pohita do signalne table i pritište dugme „uzbuna“, zatim se vrati
do mene i ščepa Kramera za nos. Kramer poče da viče i pusti ruke. Džipsi
istog časa rasklopi čeljusti.
Ali još nam je rano bilo da slavimo pobedu. Istina, uspeo sam da
odgurnem Veru podalje od Kramera, ali on u idućem trenutku snažno udari
Džipsija u „lice“ sa prćastim nosom i baci se na mene. Poče neobična borba.
Strahovito sam mahao krilima Da bih izmakao Krameru. Ali moj protivnik,
spretniji u kretanju po prostoru bez teže, brzo je menjao položaje i iznenada
se stvorio kraj moje glave. Tada se Džipsi bacao između nas, preteći da
ponovo ščepa Kramera za lice.
 Kramer mi je besno zadavao udarce pesnicama i nogama. Ali, srećom,
neprijateljeve pesnice nisu imale ni najmanju težinu. Osećao sam udarac
samo kad bi Kramer jurišao na mene odgurnuvši se od zida.
Naposletku mu je uspelo da me uhvati odostrag i ruke mu se počeše
primicati mom vratu. Sada se Džipsi obesi o šaku njegove desne ruke.
Kramer je morao osloboditi levu da bi odbacio psa, ali se u tom trenutku
našoj gužvi priključi, Vera. Ona dohvati Kramera za noge.
— Ostavite se, Kramere! Nećete izići nakraj sami sa nas troje! —
nagovarao sam ga.
Ali on kao da je pobesneo.
U laboratoriji se začuše ljudski glasovi i ubrzo nas petorica mladića
rastaviše. Kramer nastavi da se bije, otima i da strahovito viče. Četvorica su
ga morala držati, a jedan je odleteo po konopac do našeg malog skladišta.
Kramera su vezali.
— Izbacite me u bezvazdušni prostor! — zakrklja on.
— Kakva sramota! — reče jedan od prispelih. — Nikad se nije nešto
slično dogodilo na Kecu!
— Naš direktor, drug Parhomenko, ovlašćen je i da sudi. Mislim da će
ovaj prvi mangupski postupak biti i poslednji — reče drugi.
— Ne osuđujte ga, drugovi, pre vremena — rekoh pomirljivo. — Čini mi
se da Krameru ne treba suditi, nego ga lečiti. Bolestan je.
Kramer stisnu zube i zaćuta.
Bojeći se da će on opet početi da se bije, obukli su mu „gnjuračko" odelo
i vezanih ruku i nogu preneli ga na Kec, kao kakav paket. Ja i Zorina takođe
smo pošli onamo. U laboratoriji smo ostavili samo dežurnog i Džipsija.
Kad smo stigli na Kec, nastojao sam da Kramera smesta pokažu Melerki.
Ispričao sam joj o njegovom ponašanju od početka moga poznanstva sa njim
pa sve do njegovog poslednjeg postupka. Spomenuo sam i to da se i Faljejev,
po mom mišljenju, razboleo i telesko i duhovno i da je uzrok njegove bolesti
možda isti.
Melerka me pažljivo sasluša i reče:
— Da, to je sasvim verovatno. Uslovi na zvezdi suviše su neobični. Već
smo imali slučajeve izrazite umne poremećenosti. Jedan od prvih „nebeskih
preseljenika" uobrazio je da je „na onom svetu“. Možete zamisliti kakvi su se
zaostaci prošlosti zadržali u našoj psihi!
 Onda naredi da joj dovedu najpre Kramera, a zatim Faljejeva.
Kramer nije odgovarao na pitanja, bio je turoban i samo je jednom
ponovio rečenicu:
— Izbacite me u bezvazdušni prostor.
Faljejev je pokazivao „tihu podozrivost“, kako se U šali izrazila Melerka.
Iz Faljejevih odgovora ona je ipak, očigledno, izvela nekakve zaključke. Kad
su obojicu odveli, rekla je:
— Potpuno ste u pravu. Obojica su bolesni, i to ozbiljno bolesni. O
suđenju Krameru ne može biti ni govora. Njega treba samo žaliti. On je žrtva
naučnog zadatka. Ali otkud to da se vi, kao biolog, niste setili uzroka?
— Ja nisam ovde davnašnji gost, a nisam ni medicinar... — odgovorih
zbunjeno.
— Međutim, lako biste se mogli setiti. Uostalom, i ja, matora panjina,
ništa nisam bolja od vas. I ja sam propustila ... Sva je stvar u kosmičkim
zracima! Zamislite samo, već na visini od nekih dvadeset tri kilometra iznad
Zemljine površine jačina kosmičkih zračenja veća je trista puta nego na
Zemlji. Kroz Zemljinu atmosferu do Zemljine površine probija se samo
neznatna količina ovih zrakova. Međutim, mi se nalazimo izvan atmosferske
granice i izlažemo se trajnom dejstvu kosmičkih zrakova, hiljadu puta jačim
nego na Zemlji ...
— Dozvolite... — prekidoh je. — Ali onda bi svi stanovnici Keca morali
pobesneti ili se pretvoriti u nakaze. Ipak do toga nije došlo.
Melerka prekorno zavrte glavom.
— Vi još ne razumete! Za to dugujemo graditeljima Keca. Mada je
postojalo mišljenje da kosmički zraci ne predstavljaju opasnost, ipak su
graditelji Keca napravili u omotačima naših nebeskih stanovaizolacione
slojeve koji štite od dejstva najjačih kosmičkih zračenja. Je li jasno?
— Nisam to znao ...
— A jedan deo laboratorije — fiziologije biljaka i zoološka — bio je
sagrađen tako da propušta maksimalnu količinu kosmičkih zrakova. Morali
smo utvrditi kako će oni uticati na organizme životinja i biljaka. Pa na čemu
su zasnovani svi naši ogledi sa sirćetnim mušicama i krupnijim životinjama?
Otkud potiču sve te mutacije? Od dejstva kosmičkih zrakova. Znate li to?
— Znam to. Sad sam razumeo ...
— Naposletku, sirćetne mušice se menjaju; od pasa, jaraca i ovnova
ispadaju bog te pita kakve nakaze. Pa i vi sami — zar ste od drugog testa?
Na njih utiče, a na vas ne utiče? A ja sam, vidite, znala to! Znala sam i
upozoravala sam. Mene su, eto, takvi biolozi kao što ste vi ubeđivali: nema
opasnosti! Sad su jednog doveli do ludila, a drugog su unakazili. Kosmički
zraci su delovali na žlezde, a žlezde su uticale na fiziološke i psihičke
funkcije. To je jasko ... Faljejev ima akromegaliju. Sa tom bolešću brzo
ćemo izići nakraj. Ali sa Kramerom moraćemo se pozabaviti. Pa i vi,
prijatelju moj, kad biste radili u takvoj laboratoriji jedno dve godine. sigurno
bi se i vama dogodila ista ovakva neprijatnost.
— Ali šta sada da se radi? Ne mogu ostaviti posao.
— Nemojte ga ni ostavljati. Smislićemo nešto. Rade, eto, i rendgenolozi i
radiolozi s opasnim zracima, samo se treba vešto izolovati. Izolacioni
šlemovi s obodom, izolaciona odeća. Životinje pod ogledom mogu se nalaziti
pod neposrednim dejstvom zrakova, ali naučni saradnici — pod „krovom“
koji ne propušta kosmičku „kišu“. Izlaziti na takav „pljusak" u
eksperimentalnu komoru može se samo sa „kišobranom". Izdaću naređenje, a
naši inženjeri napraviće sve što treba.
 20

CRNOBRADI JEVGENJEV-PALJEJ

Prošlo je osam meseci otkako sam ostavio Zemlju.

Zvezda Kec pripremala se za praznik. Ovde se svake godine vrlo svečano
proslavlja dan osnivanja zvezde. Starosedeoci su mi pričali da za taj dan na
zvezdu Kec doleću svi nebeski kolonisti, gde se god oni nalazili. Podnose
referate, slušaju izveštaje o radu u toku godine, saopštavaju svoje uspehe,
razmenjuju iskustva i grade planove za budućnost. Ove godine pripremala se
naročito svečana proslava. Očekivao sam je sa velikim nestrpljenjem: znao
sam da ću ugledati ne samo Tonju nego i crnobradog, koji se ne da uhvatiti.
Na zvezdi su već počeli pripremni radovi. Iz staklene bašte donosili su
biljke puzavice, cveće i dekorisali su glavnu dvoranu. Slikari su crtali
plakate, portrete i dijagrame, muzičari su vežbali nove pesme i kantate,
glumci su spremali komad, a rukovodioci naučnih radova sastavljali su
referate.
Veselo je bilo leteti „uveče“ niz ozeleneli „tunel ukrašen raznobojnim
lampama. Svuda je vladala pretpraznička užurbanost, čulo se pevanje,
muzika, mladi glasovi. Svakog dana pojavljivala su se nova lica.
Preovlađivala je omladina. Poznanici su se pri susretu bučno pozdravljali i
živo razmenjivali utiske.
— Odakle dolaziš?
— Sa pojasa asteroida.
— Jesi li bio na Saturnovom prstenu?
— Kako da ne!
— Pričaj! Pričaj! — čuli su se glasovi.
Oko pripovedača odmah bi se stvorila zbijena gomila, tačnije roj — sila
teže je bila neznatna. pa su mnogi slušatelji leteli nad pripovedačevom
glavom.
— Saturnov pojas, kao što znate, u stvari su milijarde parčića koji lete u
istom pravcu. To su, verovatno, ostaci male planete, Saturnovog saputnika,
koja se raspala na komade. Ima sasvim malih kamičaka, a ima i velikog
grumenja i čitavih brda.
— A može li se ići po prstenu, skačući s kamena na kamen? — upita
neko.
— Naravno, može — odgovori pripovedač smejući se, te se nije moglo
shvatiti da li govori istinu ili se šali. — Ja sam tako i radio. Neki parčići
zbilja lete tako blizu da se može koraknuti s jednog na drugi. Ali, uopšte
uzevši, rastojanja između njih nisu baš tako mala. Međutim, pomoću naših
portativnih raketa lako smo preletali s jednog komada na drugi. E, to je
bogatstvo, drugovi! Neki komadi bili su od čistog zlata, neki od srebra, ali je
većina bila od gvozdenih ruda.
— Naravno, doneo si zlato?
— Doneli smo uzorke. Saturnov prsten trajaće nam stotinama godina.
Vadićemo kamen po kamen iz tog divnog đerdana. U početku sitno kamenje,
a zatim ćemo se latiti i velikog.
— I Saturn će ostati bez svog divnog ukrasa. To je ipak tužno — reče
neko.
— Da, priznajem, prizor je upečatljiv. Primičući se u letu prstenu u istoj
ravni s njim, vidiš mu samo ivicu — tanku svetlu liniju koja preseca planetu,
takođe svetlu. Ako gledaš odozgo. vidiš sjajan prsten vanredne lepote, a sa
strane — zlatnu dugu koja opasuje pola neba, čas pravilnu, čas izduženu kao
elipsa, ili čak kao parabola. Dodajte tome deset meseca-saputnika, pa onda
zamislite kakav neverovatan prizor očekuje putnika.
— A na Saturn niste se spuštali?
— Nismo, to smo ostavili za tebe — reče pripovedač. Svi se zasmejaše.
— Bili smo na Febu, i na Japetu smo bili. Mali meseci bez atmosfere, i više
ništa. Ali slika neba odasvud je neverovatna.
— Jednom rečju, proučili smo stratosferu kao atmosferu svoje sobe. Za
nas više nema tajni ... — začu se glas aerologa koji je leteo mimo nas pod
ruku s mojim poznanikom Sokolovskim.
Ja mahnuh rukom geologu i odjednom ugledah Tjurina. On je oprezno
gazio po podu pokraj direktora Parhomenka i govorio nešto o kretanju. Da se
on to ne sprema da održi referat o svojoj filozofiji kretanja? ...
Parhomenko priđe Zorinoj. Nije prvi put da vidim direktora zajedno sa
ovom devojkom. Dobro je što Kramer to ne vidi. On, jadnik, još uvek sedi u
izolatoru. Tjurin, sa klasičnom naučničkom rasejanošću, nije čak ni primetio
da je izgubio svog pratioca i polako je pošao dalje pripovedajući:
— Kretanje je sreća, nepomičiost zlo. Kretanje je dobro, nepomičnost ...
Zvuci orkestra zaglušiše govor propovednika nove filozofije.
Obleteo sam ceo glavni hodnik, zavirio u veliku salu, u trpezariju, na
„stadion“ i u bazen. Svuda su ljudi lepršali, skakali i mileli. Svuda zvonki
glasovi i smeh. Ali među njima nema Tonje. Rastužio sam se i pošao u svoju
zoolaboratoriju da porazgovaram sa svojim četvoronožnim prijateljem.
Naposletku dođe i dan praznika. Da bi se mnogobrojni kolonisti mogli
udobnije rasporediti, silu teže na zvezdi gotovo su sasvim ukinuli, te su se
pridošli ravnomerno razmestili po celom prostoru. Prilepili su se za zidove,
ispunivši salu, kao sirćetne mušice za staklenu kutiju.
Na kraju hodnika bio je podignut podijum. Pozadi se nalazio umetnički
izrađen svetao transparent. Na njemu je bila prikazana naša Zemlja, iznad nje
zvezda Kec, a još više Mesec. U velikom ovalnom otvoru transparenta
nazirao se kip od platine Konstantina Eduardoviča Ciolkovskog. Bio je
prikazan u svom omiljenom položaju pri radu: sa hartijom na daščici
naslonjenoj na kolenu. U desnoj ruci bila mu je olovka. Veliki pronalazač,
koji je ukazao ljudima put ka zvezdama, kao da je prekinuo svoj posao da bi
čuo šta će reći govornici. Vajar je neobično izrazito prikazao napetost na licu
pomalo gluvog starca i radostan osmeh čoveka „koji nije uzalud proživeo“
svoj dugi život. Ovaj srebrnasti mat kip, efektno obasjan, ostavljao je
nezaboravan utisak.
Sto za radno predsedništvo bio je zamenjen zlatnim prstenom koji je visio
u vazduhu. On je ličio na „mladinu Zemlje“. Oko ovog prstena, pridržavajući
se za njega rukama, rasporedili su se članovi predsedništva. U centru se
pojavio direktor Parhomenko. Sala ga je pozdravila povicima i aplauzima.
Osetih da mi je neko dodirnuo ruku. Okretoh se — Tonja!
— Ti! — uspeo sam samo da uzviknem. Tako sam, neočekivano i za
samog sebe, počeo da oslovljavam Tonju sa „ti“.
Suprotno pravilima na Kecu, čvrsto smo stisnuli ruke jedno drugom.
— Posao me zadržao! — reče Tonja. — Načinila sam još jedno otkriće,
ovde veoma korisno, ali, na žalost, vrlo se malo može primeniti na Zemlji ...
Sećaš li se onog događaja kad mali asteroid zamalo nije izazvao katastrofu,
probudivši našu stambenu zgradu? To me je uverilo da se takvi slučajevi
ipak događaju, ma kako oni bili malo verovatni. I eto, izumela sam . ..
— Dakle, nije otkriće, nego izum?
— Da, izum. Izumela sam aparat koji reaguje na približavanje čak i
najmanjih asteroida i automatski blagovremeno pomera zvezdu sa njihovog
puta.
— Neka vrsta radio-aparata koji upozoravaju kad se pojave ledeni
bregovi na putu broda?
— Da, s tom razlikom što moj aparat ne samo što upozorava nego i
pomera naš „brod“ u stranu. Posle ću ti ispričati podrobnije... Parhomenko
već počinje svoj referat.
Sve se utiša.
Direktor je čestitao okupljenima „uspešni završetak zvezdane godine“.
Eksplozija aplauza i ponovo tišina.
Zatim je rekao, sumirajući bilans, da zvezda Kec, detence Zemlje,
„počinje da vraća dug svojoj majci“.Rekao je da su Kecovci postigli ogromne
uspehe, da su svojim radovima u oblasti astronomije, aerologije, geologije,
fizike i biologije obogatili čitavo čovečanstvo. Koliko je učinjeno najvećih
naučnih otkrića, koliko je rešeno problema koji se na Zemlji ne mogu rešiti!
Vrlo dragocena otkrića učinio je, na primer, Tjurin. Njegova „Struktura
Kosmosa“ ući će u istoriju nauke kao klasičan rad koji otvara novu epohu.
Ime njegovo će stati u red imena takvih titana nauke kao što su Njutn i
Galilsj.
Visoku ocenu dobili su i radovi aerologa Kistenka, geologa Sokolovskog,
„istaknutog pronalazača i eksperimentatora drugarice Gerasimove“,
spomenuti su bili i moji skromni radovi, ali kako mi se čini, bili su
precenjeni.
— Pravi heroj-osvajač nebeskih prostranstava pokazao se drug Jevgenjev
— reče Parhomenko i poče da aplaudira nekome iza sebe.
Jevgenjev! Crnobradi! Izdužujem vrat da bih ga video, ali se heroj krije.
Nije izašao čak ni na aplauze.
— On se, drugovi, snebiva — reče Parhomenko. — Ali mi ćemo ga
primorati da podnese referat o svojim neobičnim doživljajima u pojasu
asteroida. Vođa ekspedicije mora položiti račune pred nama.
Jevgenjev se naposletku pojavi u prstenu. Odmah ga poznadoh.
— Bi li ga poznala? — upitah Tonju.
Tonja se osmehnu.
— Među obrijanima bih mogla, ali među takvim bradonjama kao što je on
— teško, Pa ja sam ga videla samo za trenutak kad se vozio na aerodrom.
Jevgešev poče da govori. Već kod prvih njegovih reči Tonja jako
preblede.
— Šta ti je? — povpkah preplašeno.
— Pa to je Paljej! Njegov glas... A što se promenio! Paljej-Jevgenjev ...
ne razumem ništa!
Verovatno sam pobledeo isto kao Tonja, tako me je uzbudila ova novost.
— Čim završi govor, otići ćemo k njemu! — reče Tonja odlučnim tonom.
— Možda ti je zgodnije sama? Treba o mnogo čemu da porazgovarate.
— Mi nemamo tajni — odgovori Tonja. — Ovako je bolje. Ići ćemo
oboje!
Čim su se ovacije utišale i crnobradi se odmakao od „stola“, Tonja i ja
pođosmo prema njemu.
Svečani deo sednice završavao se. „Roj muva“ se pokrenuo. Orkestar je
svirao. Svi su pevali uglas „Zvezdanu himnu“. Počinjao je karneval cveća.
Probijajući se s mukom kroz gomilu, približismo se naposletku Paljeju.
Ugledavši Tonju, on se osmehnu i povika:
— Nina! Drug Artemjev! Zdravo!
— Hajdemo u neki tihi ugao. Treba da razgovaram sa tobom — reče
Tonja Paljeju i dohvati buket mirisavih ljubičica koji je plovio po vazduhu.
— I ja takođe — odgovori Paljej.
Uputismo se u podalji ugao sale, ali je i tamo bilo odveć bučno. Tonja
predloži da pređemo u biblioteku.
Paljej-Jevgenjev je bio odlično raspoložen. Predložio nam je da
„posedamo“ na stolice, mada nas one nisu držale. Sam on, neobično hitro i
vešto, podmetnu ispod sebe stolicu koja je lebdela u vazduhu i, pridržavajući
je nogama, „sede“. Uzesmo od njega primer, ali ni izdaleka tako vešto. Tonja
je bila okrenuta postrance — Paljej je postavio njenu stolicu pored sebe. Ja
sam visio glavom nadole u odnosu na njih, ali nisam hteo da menjam položaj
da ne bih neveštim pokretima izazvao Paljeja da se smeje.
 — Ovako je originalnije — rekoh.
Neko vreme smo ćutali. I pored sve spoljašnje veselosti, Paljej je bio
uzbuđen. Tonja takođe nije krila svoje uzbuđenje. Moj je položaj bio veoma
nezgodan. Zaista, rado bih odleteo, ma koliko da sam želeo da slušam o čemu
će govoriti. Još mi je neprijatnije bilo kad je Paljej upitao Tonju klimnuvši
glavom prema meni:
— Je li ti drug Artemjev verenik?
Učinilo mi se da padam. Ali, srećom, ljudi ovde ne padaju, čak i kad
padnu u nesvest. Šta će odgovoriti Tonja? Pogledah je netremice.
— Da — odgovori ona bez kolebanja.
Udahnuh slobodnije i osetih se čvršće na „vazdušnoj“ stolici.
— Dakle, nisam se prevario — reče Paljej tiho i u njegovom glasu osetih
tugu.
Znači, ni ja se nisam prevario pretpostavljajući da je kod njih bilo još
nečeg osim interesovanja za nauku.
— Mnogo sam kriv pred tobom, Nina ... — izgovori on poćutavši.
Tonja potvrdno klimnu glavom.
Paljej me pogleda.
— Mi smo drugovi, — reče on — a sa drugovima se može govoriti
sasvim otvoreno. Voleo sam te, Nina ... Jesi li to znala?
Tonja malo obori glavu.
— Nisam.
— Verujem. Dobro sam umeo da krijem evoja osećanja. A kako si ti bila
prema meni raspoložena?
— Za mene si bio drug i poslovni prijatelj.
Paljej klimnu glavom.
— Ni u tome se nisam prevario. Oduševljavala si se našim radom, a ja
sam patio, mnogo patio! Sećaš li se koliko sam rado prihvatio predlog da
otputujem na Daleki istok? Činilo mi se da kad mene ne bude pored tebe...
— Bila sam veoma ogorčena kad se naš rad prekinuo na
najinteresantnijem mestu. Ti si vodio sve beleške. Kod tebe su ostale
formule. Bez njih nisam mogla maći dalje.
— I samo si me zbog tih formula tražila po Zemlji i nebu?
— Da — odgovori Tonja.
Ovoga puta Paljej se iskreno zasmeja.
 — Sve je dobro što se dobro svrši. Češće si me, Nina, prekorevala da se
lako oduševljavam. Avaj! To mi je mana, ali i vrlina ... Bez tog
oduševljavanja ne bih napravio „dvanaest Herkulovih podviga“, o kojima je
govorio danas Parhomenko. Kad smo kod toga, nas sve predlažu za nagradu.
To je nagrada za moju narav koja se lako oduševljava ... Dakle, tako —
nastavi on. — Otputovao sam na Daleki istok i tamo ... zaljubio sam se u
Sonju, oženio njome i već imam divnu kćerčicu. Žena i kći su na Zemlji, ali
će uskoro doći ovamo.
Meni pade sa srca još veći teret.
— Zašto si postao Jevgenjev? Jevgenij Jevgenjev?
— Jevgenij Jevgenjev je slučajnost. Sonjino prezime je Jevgenjeva. A
ona je na svoju ruku. „Zašto ti ne bi nosio moje prezime?“ — rekla mi je pre
no što ćemo poći na registrovanje. „Tvoje? — Neka bude tvoje“ — pristao
sam. Nije mi bilo žao Paljeja: on se lako oduševljava. Napušta posao na
najinteresantnijem mestu. Možda će Jevgenjev biti bolji radnik.
— A zašto mi nisi poslao svoje beleške?
— Prvo, bio sam tako srećan da sam zaboravio na sve na svetu. Drugo,
osećao sam se pred tobom kriv. Posle svog neočekivanog odlaska dvaput
sam bio u Lenjingradu. Jednom sam te video sa drugom Artemjevim. Čuo
sam kad si ga oslovila po prezimenu, ali sam odmah razumeo vaše odnose. U
to vreme već sam radio u sastavu Keca, novi posao sasvim me je obuzeo.
Potpuno sam živeo od „nebeskih interesa“. Za ovaj posao s tobom, priznajem,
izgubio sam svaku volju. Znao sam da sam dužan da ti vratim naše
zajedničke beleške ... I sreo sam druga Artemjeva. Moram reći da se to
dogodilo u gorućem trenutku. Na jedan čas pre polaska iz Lenjingrada, na
aerodromu iznenada smo dobili telegram da moramo kupiti neke uređaje za
fiziku koje su baš nedavno izradile lenjingradske fabrike. Ja i drug smo
podelili nabavke, dogovorivši se da se sastanemo na uglu Trećeg jula ulice i
Prospekta dvadeset petog oktobra. Zato sam i otputovao tako brzo, te nisam
stigao da javim svoju adresu. Uspeo sam da viknem: „Pamir, Kec!“ A kad
sam stigao na Pamir, zapetljao sam se u poslove. Zatim sam odleteo na
zvezdu Kec, a odatle na međuplanetarno putovanje ... To je cela priča. Kriv
sam, strašno sam kriv!
— Pa gde su, naposletku, te beleške? — uzviknu Tonja.
— Samo me nemoj zbaciti sa stolice, molim te, inače ću pasti i razbiti se
u paramiarčad — zasmeja se Paljej. — Avaj, avaj! Uopšte nije trebalo da
letiš na nebo da bi ih dobila. Ostale su u Lenjingradu, u kući gotovo pored
tvoje, kod moje sestre.
— I nisi to mogao da napišeš! — reče Tonja prekorno.
— Pokajničku glavu ni mač ne seče — reče Paljej-Jevgenjev, podmećući
Tonji svoju glavu sa crnom kosom.
Tonja zari prste u njegovu gustu kosu i malo ga raščupa osmehujući se.
Oboje se zavrteše od toga pokreta.
— Treba tebe, nesrećnika, izbiti, a ne predlagati za nagradu!
— Za ponešto izbiti, a za ponešto i nagraditi — odvrati Paljej šaleći se.
Tonja se odjednom okrete prema meni i reče:
— Dakle, hoćemo li leteti na Zemlju, Leonočka?
„Hoćemo li leteti na Zemlju, Leonočka!“ Kako bi me te reči obradovale
pre nekoliko meseci! Sad me je obradovala samo reč „Leonočka". Što se tiče
letenja na Zemlju, to ...
— O tome ćemo još porazgovarati. Ne može se tako brzo. Ni ti ni ja
nismo završili poslove — odgovorih.
— Šta? — začudi se ona. — Sad ti nećeš da letiš sa mnom na Zemlju?
— Hoću, Tonja. Ali ja sam pred najvećim biološkim otkrićem. Taj posao
se može završiti samo ovde. A posao je pre svega.
Tonja me pogleda tako kao da me vidi prvi put.
— Izgleda, uspeo si da sazriš na Kecu — reče ona ni podsmešljivo ni
odobravajući. — Ovu čvrstinu karaktera još nisam primetila kod tebe. Šta
ću, takav mi se više dopadaš. Radi kako hoćeš, ali ja ne mogu više ovde
ostati. Svoje sam poslove završila i čak sam prebacila plan, kako se to kaže,
a nove da počinjem nemam namere. Moram završiti onaj koji sam davno
počela s Paljejem.
— Da, Nina, — podrža je Paljej. — Izgleda, uostalom, da si postala
Tonja, kao ja Jevgenjev. Sve se menja! Moraš završiti taj posao. Malo je
ostalo. Ne može se takav problem ostaviti na polovini...
— A ko ga je ostavio? — upita Tonja. — No, dosta je obračunavanja!
Hajdemo da se veselimo. To je moja poslednja noć na zvezdi.
 21

NAJZAD OSTAJEM PRI SVOME

Idućeg dana sedeo sam u svojoj zoolaboratoriji i radio zajedno sa

Zorinom. Već smo bili u naročitim odelima za izolaciju, koja su nas štitila od
dejstva kosmičkih zrakova. Nad nama su bili podignuti krovovi za izolaciju.
Samo su se na životinje pod ogledom kosmički zraci lili kao kiša.
Zorina mi reče da se Faljejev oporavlja. Njegovo lice i telo dobijaju raniji
izgled. Popravlja mu se i psihičko stanje. Ali s Kramerom je još rđavo, mada
se Melerka nada njegovom oporavku.
Vrata laboratorije se otvoriše. Odjednom se pojavi Tonja.
— Ja letim, Leonočka! — reče ona. — Pre puta sam svratila da se
oprostim i da porazgovaramo.
Da nam ne bi smetala, Zorina otide u drugi kraj laboratorije. Tonja
pogleda za njom pa mi tiho reče:
— Žao mi je što ne putuješ.
— Neka, naš rastanak neće biti dug — rekoh.
U taj čas dolete do nas Džipsi.
— Tonja, sećaš li se, pričao sam ti o dejstvu kosmičkih zrakova. Evo
pogledaj šta su oni učinili s Džipsijem.
— Kakva fantastična nakaza!... — uzviknu Tonja.
Nakaza se osmehnu i zavrte repom.
— Sad mi se čini da je opasno da ostaneš ovde — reče Tonja. — Doći
ćeš mi kao ovakvo čudovište.
— Ne uznemiravaj se. Zaštićen sam odećom i „kišobranima“. Oni će mi
sačuvati telo, mozak i... moju ljubav prema tebi!
Tonja me pogleda s nepoverenjem.
— Radi kaho znaš! — reče ona i, pošto se srdačno sa mnom oprosti,
otide.
— Eh, Džipsi, ostadosmo ja i ti kao siročići! — rekoh.
Džipsi mi liznu ruku.
 22

ZEMLJA I ZVEZDE

Proleće. Prozori su otvoreni. Večernji vetar donosi miris mladih breza.

Dovršio sam stranu rukopisa i pogledao kroz prozor. Na nebu stoji pun
Mesec, kao da se zakačio za šiljak Admiraliteta. Iz zvučnika naviru zvuci
violine. Sve je kao i onda, pre mnogo godina ... Ali sad gledam na Mesec
drugim očima. To nije više dalek i nepristupačan Zemljin saputnik. Na
Mesečevoj površini ostali su tragovi mojih nogu. Oni su i sad tako sveži kao
da sam malopre prešao preko tla zasutog pepelom i kosmičkom prašinom.
Ponekad mi sve to izgleda kao san ...
Do mog kabineta je Tonjin kabinet. Ona je već profesor, kao i ja.
Iz trpezarije dopire pesma sina, koji ide u školu.
Na tepihu pored moje fotelje leži moj omiljeni pas, crna pudla Džipsi.
Nazvao sam ga tako, sećajući se drugog Džipsija, koga sam ostavio na
zvezdi. Kako je rastanak bio dirljiv!
Ne prekidam vezu sa svojim prijateljima Kecovcima. Svi su živi i zdravi.
Zorina se udala za direktora Parhomenka. Kramer, koji je ozdravio. primio je
to kako i priliči normalnom čoveku Paljej-Jevgenjev radi kao inženjer
konstruktor i „probni letač“ raketa. Tjurin priprema putovanje van granica
Sunčevog sistema. On zaista neće da ostari.
Pre mesec dana završio sam veliku knjigu „Biološki eksperimenti na
zvezdi Kec“. Kao materijal su mi poslužili radovi Šlikova, Kramera i moji
sopstveni. Ispala je neobično zanimljiva knjiga. Već je data u štampu. Kad
sam je završio, zaželeo sam da još jednom doživim sve avaiture u vezi sa
mojom ne sasvim običnom ženidbom. Evo završavam tu knjigu.
... Moj sin peva „Marš zvezde Kec“. Koliko puta sam mu pričao o svom
putovanju! Sad samo mašta o tome kako će poleteti na zvezdu kad poraste
veliki. I on će sigurno biti stanovnik zvezda.

Sken i obrada: BABAC

 POGOVOR O PISCU I DELU

Aleksandar Romanovič Beljajev rodio se 22. marta 1884. godine u

Smolensku. Bio je odličan učenik, ali njegova bujna mašta pokatkad je
uznemiravala njegove roditelje. Još kao dečak Beljajev je maštao o tome da
kao ptica leti kroz vazduh i o tome je često razgovarao sa svojim drugovima.
Jednoga dana je odlučio da to svoje maštanje i ostvari. Uzeo je stari očev
kišobran i skočio s krova. Na žalost, pri padu je zadobio tešku povredu
kičme. Posle brižljivog lečenja izgledalo je da je dečak sasvim izlečen, ali
1916. godine Beljajsv je oboleo od tuberkuloze kičme, zbog čega je pune tri
godine morao da leži u gipsu. Ali ni u tako tsškom položaju Beljajev nije
prestao da radi. Pošto nije mogao da se bavi svojom profesijom (bio je
pravnik, počeo je da piše. Mođutim, njegovi prvi književni radovi prošli su
dosta nezapaženo. Kad se oporavio od bolesti, Beljajev je neko vreme bio
vaspitač u dečjem domu, inspektor milicije, fotograf, bibliotekar, a po
dolasku u Moskvu, 1923. godine, postao je pravni savetnik u Narodnom
komesarijatu za prosvetu. Ali svi ti poslovi bili su preteški za njegopo
narušeno zdravlje, te je 1925. godine napustio službu i potpuno se posvetio
književnosti. Već sledeće godine pojavio se njegov romai GLAVA
PROFESORA DOUELA, koji mu je doneo zasluženo priznanje. Podstaknut
tim uspshom, Beljajev se s oduševljenjem prihvatio pisanja i ispod njegovog
neumornog pera pojavili su se mnogi romani, priče, pripovetke. Beljajev je
pisao do poslednjeg dana života i njegova neiscrggna volja i velika ljubav
prema književnom radu nadjačali su tešku bolest koja ga Je pratila celog
života. Priča ANATOMSKI MLADOŽENJA, poslednje što je Beljajev
napisao, objavljena je nekoliko dana pre njegove smrti. Aleksandar Beljajev
umro je 6. januara 1942. godine u gradu Puškinu.
Književno delo Beljajeva je veoma obimno (samo za deset godina rada u
Puškinu napisao je više od stotinu autorskih tabaka različitih tekstova. Pored
naučno-fantastičnih romana i priča, pisao je i scenarije za filmove, a takođe i
eseje o problemima naučno-fantastične literature. Ali njegov najznačajniji rad
jesu naučno-fantastični romani. Krug tema koje u njima obrađuje veoma je
raznolik; iz biologije, medicins, fizike, tehnike. I kao svaki veliki maštar
(setimo se slučaja Žila Verna), tako je i Beljajev prorekao mnoga značajna
otkrića: izgradnju međuplanetarnih stanica, osvajanje Arktika, nadzvučne
avione, upotrebu atomske energije, a mnoga njegova predviđanja će
verovatno biti ostvarena u budućnosti.
Među brojnim naučno-fantastičnim romanima Aleksandra Beljajeva
(ČOVEK AMFIBIJA, SKOK U NIŠTA, POSLEDNJI ČOVEK ATLANTIDE,
PRODAVAC VAZDUHA, ČOVEK KOJI JE IZGUBIO LICE, VAZDUŠNI
BROD, LABORATORIJA DUBLVE, ZVEZDA KEC, ARIJEL i drugi), oštro
se razlikuju dva tipa naučno-fantastičnog. Prvom tipu pripadaju, na primer
romani VAZDUŠNI BROD, LABORATORIJA DUBLVE, ZVEZDA KEC, dok
bi u drugu grupu mogli doći romani ČOVEK AMFIBIJA, ARIJEL i drugi. U
čemu je razlika? Prvi su više naučni, drugi više fantastični.
Još kao student Aleksandar Beljajev je pažljivo izučavao najnovija
naučna dostignuća iz svih oblasti, naročito iz oblasti vazduhoplovstva i
raketne tehnike, čime se, kako smo videli, zanosio još u detinjstvu. Krajem
XIX i početkom XX veka te dve nauke su tek nastajale i mnogi ljudi su
sumnjali u uspeh čovekovih pokušaja da se vine u vazduh. Stoga je veoma
mali broj ljudi obratio pažnju na značajno delo naučnika Konstantina E.
Ciolkovskog, koji je iscrpno obradio osnove teorije i tehnike
međuplanetarnog leta. To delo je bilo prava riznica ideja, koje su otkrivale
neviđene perspektive izučavanju i osvajanju vasione. Beljajev je bio veoma
zainteresovan za delo Ciolkovskog i napisao Je nekoliko knjiga o letu na
druge planete, popularišući na taj način ideje Ciolkovskog.
Od kljiga A. Beljzjeva sa tom temom ZVEZDA KEC je jedna od
najznačajnijih i najčešće prevođenih. ZVEZDA KEC je u stvari veštački
Zemljin satelit, a ovo ime potiče od inicijala naučnika K. E. Ciolkovskog, u
čijoj knjizi je Beljajev i našao ideju za svoj roman. Dostigavši brzinu od blizu
osam kilometara u sekundi, raketa postaje Zemljin satelit — mali veštački
mesec, uz čiju iomoć počinje izučavanje svetova iza granica atmosfere. Na tu
međuplanetarnu stanicu, na Zvezdu Kec, dolazi junak Beljajevog romana, da
bi sa nje odleteo na Mesec. O takvim letovima pisali su mnogi pisci, ali
Beljajev je uspeo da nađe nove, zanimljive detalje. koji iznenađuju svojom
neobičnošću. Navikli smo da pejzaž Meseca smatramo ogromnom crno-
belom pustinjom sa mnogim kraterima ili morima. Ali putnik sa Zvezde Kec
dospeva u to mrtvo carstvo i ono izbliza izgleda sasvim drugačije. „Mrtvi“
Mesec blešti čitavom paletom jarkih boja! To se pod dejstvom
ultraljubičastih zrakova presijavaju minerali... Putnik je uveren da na Mesecu
nema nikakvog života, ali, samo što je učinio prvi korak, susreće biljke, koje
su se prilagodile teškim uslovima opstanka... Razume se, na putu do
konačnog osvajanja Meseca junak će doživeti još mnogo pustolovine. Za
razliku od manje vičnih pisaca ove vrste literature, kod Beljajeva su sve te
pustolovine osvajača kosmosa vrlo uverljivo opisane, i ma koliko bile
neobične, uvek izgledaju sasvim moguće i verovatne. Ali ono što ZVEZDU
KEC odvaja od proseka ovakvog žanra literature koja se danas sve više piše
i sve više čita, jeste njena romantična uznesenost, duboka humanost i čvrsta
vera u neograničene čovekove sposobnosti i mogućnosti. Ona je vidovit
pogled velikog maštara u još nedosegnute svetove, prema kojima je uvek i
bila usmerena živa uobrazilja Aleksandra Beljajeva.

Dragutin M. MALOVIĆ.