0

B. TRAVEN

BLAGO
SIJERA MADRE

NASLOV ORIGINALA
DER SCHATZ DER SIERRA MADRE
B. Traven

Preveo
Jovan Popović

Sken: Cyrano & jaske

Obrada: badsanta & solicitor
www.BalkanDownload.org
www.StripZona.com

BOOKLAND • BEOGRAD
1998.

1
 1

Klupa na kojoj je Dobs sedeo nikako nije valjala. Jedna je daska bila
slomljena a druga se iskrivila, te je čovek sedenje na ovoj klupi mogao
da oseća kao kaznu. Da li je tu kaznu zaslužio ili mu je ona nepravedno
dosuđena, kao većina kazni koje se dosuđuju čoveku, o tome ovog
trenutka Dobs nije baš razmišljao. To, da sedi neudobno, verovatno bi
saznao tek kad bi ga neko upitao da li sedi udobno na klupi. Misli
kojima se Dobs bavio bile su misli kojima se bave mnogi ljudi. Bilo je
to pitanje: kako doći do novca. Kad čovek već ima nešto novca, lakše
mu je doći do njega, jer ima već nešto da uloži. Ali kad ne poseduje
ama baš ništa, onda je to pitanje teško rešiti povoljno.
Dobs nije imao ništa. Može se mirne duše reći da je imao manje
nego ništa, jer nije čak imao ni čitavo ni kompletno odelo, koje u
oskudnim prilikama može da se smatra početnim kapitalom.
Ali onaj ko hoće da radi, taj će naći rada. Samo neka se ne obrati
baš onome koji je tu rečenicu izrekao: jer taj nema da da rada, niti bi
mogao da imenuje ikoga ko traži radnika. Zato i upotrebljava baš ovu
rečenicu da bi dokazao kako malo zna o svetu.
Dobs bi vukao kamenje samo da je dobio takav posao. Ali čak ni
taj posao nije dobio, jer je bilo i suviše onih koji su čekali na njega. Sem
toga, urođenici su imali uvek više izgleda da ga ubiju nego stranac.
Na uglu trga stajala je visoka gvozdena stolica nekog čistača cipela.
Ostali čistači cipela, koji nisu bili u mogućnosti da imaju stolicu, motali
su se po trgu sa svojim sandučićima kao lasice, ne dajući mira nikome
čije se cipele ne bi caklile kao ogledalo. Sedeo taj na jednoj od
mnogobrojnih klupa ili se šetao, neprestano su ga saletali. Dakle, čak
ni čistačima cipela nije bilo lako da nađu posla, a u poređenju sa
Dobsom oni su bili kapitalisti, jer su imali pribor koji u najmanju ruku
staje tri pesa.
Da je Dobs čak i imao ta tri pesa, čistač ne bi mogao biti. Ne ovde,
među urođenicima. Još nijedan stranac nije pokušao da čisti cipele na
ulici; ovde ne. Belac koji dronjav sedi na klupi na trgu skapavajući od
gladi, belac koji prosjači od ostalih belaca, belac koji vrši provalu —
2
nije prezren od ostalih belaca. Ali ako čisti cipele na ulici, ili prosjači
od Indijanaca, ili vucara ledenu vodu u vedrima i prodaje je, on se
srozava duboko ispod najprljavijeg urođenika i ipak umire od gladi.
Jer se nijedan belac ne bi poslužio njegovim radom, a mrki urođenici
smatrali bi ga nelojalnim konkurentom.
Na visoku gvozdenu stolicu na uglu seo je neki gospodin u belom
odelu, i čistač se bacio na njegove smeđe cipele. Dobs je ustao,
odgegucao natenane do stolice i gospodinu rekao tiho nekoliko reči.
Jedva i digavši pogled, gospodin stavi ruku u džep od čakšira, izvuče
jedan peso i dade ga Dobsu.
Dobs je za trenutak bio zgranut, a zatim se vrati svojoj klupi. Nije
računao ni na šta, ili u najboljem slučaju na deset centava. Držao je
ruku u džepu i opipavao je peso. Sta da radi s njim? Da li da uzme ručak
i večeru, ili dva ručka, ili deset paklica cigareta „Aristas”, ili pet puta
po čašu vrele kafe s jednim fransesom, koji je obično hlepče.
Posle kratkog razmišljanja on napusti klupu i odgega se niz onih
nekoliko ulica do hotela „Oso Negro”.
Hotel je, u stvari, bio samo casa de huespedes, prenoćište. S lica je,
s jedne strane, bila radnja sa cipelama, košuljama, sapunima, ženskim
rubljem i muzičkim instrumentima; s druge strane bila je radnja sa
žičanim madracima, stolicama za ležanje i fotografskim aparatima.
Između ove dve radnje bio je širok prolaz koji vodi u dvorište. U
dvorištu su bile drvene barake sklone padu, one su sačinjavale hotel.
Sve te barake imale su tesne, mračne sobičke bez prozora. U svakom
sobičku stajalo je četiri do osam nogara za spavanje. Na svim
nogarima ležali su prljav jastuk i staro, dronjavo ćebe. Svetlost i
vazduh ulazili su u sobičke kroz vrata koja su večito bila otvorena. No
i pored toga, sobičci su uvek bili mračni i zagušljivi, budući da su se
nalazili u prizemlju i da je sunce moglo da prodre samo u mali deo
ovih prostorija. Ni promaje nije bilo, jer je vazduh u dvorištu bio
ustajao i uz to okružen nužnicima, koji nisu imali uređaja za ispiranje.
Osim toga, nasred dvorišta je i danju i noću gorela vatra od drva, nad
kojom su visile konzervne kutije. U njima se iskuvavalo rublje, pošto
je u hotelu bila još i perionica jednog Kineza.
U kućnom prolazu s leve strane, pre no što se uđe u dvorište, bila
je malena prostorija u kojoj je sedeo nastojnik kuće. Odmah do ove
3
prostorije za primanje bila je još jedna prostorija snabdevena od vrha
do dna žičanom mrežom. Tu su se pa policama čuvali koferi, sanduci,
paketi i kutije od kartona hotelskih gostiju. Ležali su tu i koferi onih
ljudi koji su ovde spavali možda svega jednu noć, pošto su mnogi
koferi i sanduci bili pokriveni debelim slojem prašine. Novac što ga je
gost imao taman je dostizao za jednu noć. Sledećeg dana, pa i sledećih
noći gost je spavao negde napolju. Jednog dana bi došao, izvadio iz
kofera košulju ili čakšire, ili drugi neki potreban predmet, zaključao bi
kofer i vratio ga na dalje čuvanje. Najzad je jednog dana čovek krenuo
na put. Pošto nije imao para za voz ili brod, morao je da putuje pešice,
pri tom nije znao šta bi s koferom. Danas je čovek možda u Brazilu, ili
je već davno umro od žeđi negde u nekoj pustinji, ili od gladi na nekom
šumskom puteljku, ili je ubijen.
A posle godinu dana, kad bi prostorija za čuvanje kofera bila
toliko zakrčena da stvari novodošavših nisu više mogle da se smeste,
vlasnik hotela bi pristupio pravljenju reda. Na stvarima je ponekad
bila ceduljica s imenom vlasnika sanduka ili kutije. Dešavalo se da
čovek zaboravi koje je ime prijavio, i pošto je u međuvremenu
promenio ime, nije više mogao da zatraži svoj kofer natrag, jer nije
mogao da se seti svog ranijeg imena. On je, doduše, umeo da pokaže
kofer. Ali tad bi ga nastojnik kuće upitao za ime, i pošto se to ime nije
poklapalo s imenom na ceduljici koja je bila pridenuta na kofer, kofer
mu nije izdavan.
Često bi ceduljica s imenom otpala, a ponekad je ime bilo
napisano samo kredom, te se izbrisalo. Katkad je nastojnik u žurbi
zaboravio da upita za ime, pa je na kutiji napisao plavom olovkom
samo broj kreveta. Ali vlasnik kutije nikad nije znao broj kreveta, a i
da je znao, teško da bi ga zapamtio. Datum nikad nije naznačavan.
I tako se nikad nije moglo utvrditi koliko su neki sanduk ili neka
kutija ležali tu u garderobi. Vreme ležanja cenilo se po debljini sloja
prašine koja je pokrivala stvari. A po toj debljini vlasnik hotela umeo
je prilično tačno da kaže koliko nedelja leži tu onaj kofer ili ona vreća
šećera. Za čuvanje se nije ništa naplaćivalo. Ali kad bi prostorija
postala tesna, stvari koje su bile pokrivene najdebljim slojem prašine
izbacivane su napolje. Vlasnik hotela pretresao bi sadržinu i sortirao
je. Većinom su to bili dronjci. Vrlo retko se dešavalo da se u koferima

4
nađe kakav predmet od vrednosti, jer čovek koji je imao stvari od
vrednosti nije dolazio da noćiva u „Oso Negro”, ili je provodio tu samo
jednu noć. Ove pomije je onda vlasnik hotela razdavao ili odrpanim
hotelskim gostima koji su moljakali da im ih da, ili drugim odrpancima
koji bi tuda naišli. Tako je to na svetu nijedne čakšire nisu toliko
odrpane, nijedna košulja toliko pocepana, nijedne cipele toliko
iznošene da se ne bi našao neko ko bi ih proglasio čak za vrlo dobre;
jer nema na svetu čoveka koji bi bio toliko siromašan da se ne bi našao
neko ko se smatra još siromašnijim.
Dobs nije imao kofer koji bi dao na čuvanje, pa čak ni kutiju, niti
kesu od hartije. Ne bi znao šta da u nju strpa, jer sve što je imao nosio
je u džepovima od čakšira. Kaput nije imao već mesecima.
Stupio je u malu nadstojnikovu sobu. Soba je, doduše, na
prednjem zidu ka glavnom ulazu imala šalter s policom, ali ga niko nije
upotrebljavao, čak ni nastojnik. Na toj polici, pred samim pomičnim
prozorčićem, bili su boca za vodu i glineni krčažić. To je bila
zajednička boca za sve hotelske goste, pošto u sobama za spavanje nije
bilo ni vode ni boce. Onaj ko je bio žedan morao je da dođe ovamo do
šaltera i da tu pije. Iskusni gosti, a osobito oni koji su noću često bivali
žedni, odnosili su u spavaonicu bocu tek napunjenu svežom vodom.
Nastojnik kuće bio je još sasvim mlad čovek, jedva ako mu je bilo
dvadeset i pet godina. Bio je mlad i mršav, imao je
dugačak i šiljat nos. Služba mu je trajala od pet časova ujutru do
šest uveče. Uveče u šest časova preuzimao je službu noćni nastojnik.
Hotel je naime bio otvoren neprekidno i danju i noću, ne toliko radi
vozova koji su stizali noću ako su imali zakašnjenje, koliko radi onih
radnika koji su spavali u hotelu a bili zaposleni u restoranima ili
drugim privrednim granama, gde se radno vreme završava tek kasno
u noć a ponekad tek pred zoru.
I danju i noću je ponekog u hotelu trebalo buditi, jer bi se uvek
našao neko ko je u to vreme morao da ustane da bi otišao na posao.
Spavali su tu privatni noćni čuvari, pekari, asfaltni radnici,
kaldrmdžije, prodavci novina, raznosači hleba i ljudi takvih poziva koji
se jednom reči i ne mogu opisati. Mnogi od ovih ljudi mogli su da
iznajme i privatan stan, gde bi spavali bolje i čistije a ne kao ovde
zajedno s nepoznatim ljudima, strancima i skitnicama. Ali buđenja
5
radi, radi svog tačnog odlaska na rad, stanovali su tu u hotelu, gde su
mogli da se oslone na to da će biti probuđeni tačno u naznačeni minut.
Oba nastojnika bili su sposobni ljudi. Svakodnevno su dolazili novi
gosti a stari iščezavali. Gosti su se menjali svakog dana. Sve su
narodnosti bile zastupljene: bela, žuta, mrka, crveno mrka lica
prolazila su pored šaltera. Ali dežurni nastojnik znao uvek da li je
čovek platio ili nije. Ako je bio u nedoumici, odmah je pogledao u
knjigu i, kroz prozor koji je gledao u dvorište, pratio je čoveka da vidi
u koju je prostoriju zamakao.
Bilo je tu još nekoliko sasvim malih soba u kojima je bio samo
jedan krevet, srazmerno širok i snabdeven madracem. Madrac je,
doduše, bio vrlo tvrd, ali gosti nisu bili razmaženi. Ove su prostorije
bile određene za dve osobe i stajale su jedan peso po osobi. Te sobe su
uzimali oni koji su dolazili sa ženom. I za mali broj žena i devojaka bilo
je nekoliko baraka s više nogara za spavanje po pedeset centava. Ove
su prostorije imale dvoja vrata, ali se vrata nisu mogla zaključavati i
bila su toliko istavljena da nisu mogla često ni da se pritvore. Ali su
nogari za mali broj ženskih gostiju imali mreže protiv moskita, pod
kojima su devojke mogle da se zaklone i svuku. Osobito su devojke
prostog porekla i mlade Indijanke imale divnu umešnost da se pod
ovim mrežama oblače i svlače i da pod njima provedu noć tako
neopaženo kao da su između četiri čvrsta zida neke kuće. Većinom su
ovde stanovale pomoćnice u kuhinjama i sudopere iz restorana.
Muškarci su svi odreda imali i suviše svojih petljavina da bi se
brinuli za devojke. A devojke su u ovom hotelu, gde je bilo sve tako
otvoreno i nezaključano da je teško i zamisliti, spavale kudikamo
sigurnije nego na mnogim drugim mestima koja se reklamiraju kao
„dobar porodični hotel”. Odrpani muški gosti „Oso Negra” ubili bi
čoveka koji bi se usudio da se ušunja k devojkama i da tamo učini
kakvu nepristojnost.
Bilo je u hotelu gostiju koji su stanovali već dve, tri, pa čak i pet
godina. A kako su spavali uvek na istim ležištima i u istom uglu, to su,
u stvari, stanovali isto toliko čisto kao i u privatnoj kući. Samo, razume
se, njihovo se društvo većinom menjalo svake noći. Ali se katkad
zateklo dovoljno stalnih gostiju koji su celu jednu prostoriju zauzimali
za sebe. Tu je život za muškarce bio mnogo slobodniji nego u privatnoj

6
kući. Mogli su da dolaze kad ih je volja da se gazdarica ne razbesni.
Mogli su da odu kad ih je volja a da niko o tome ne vodi računa, a kad
su se vraćali dobro nakresani, onda se pogotovo niko nije obazirao na
njih.
Ormara nije bilo u sobama. Stvari su se vešale o eksere ukucane u
drvene zidove. Neki gosti, koji su već duže vremena tu stanovali i imali
zaposlenja stavljali su svoje praznične stvari u veliki drveni sanduk,
koji su zaključavali katancem. Drugi su opet napravili zastor od
grubog platna da zaštite svoje stvari od prašine. Neki su, opet, vezivali
svoje obešene stvari debelim kanapom uzduž i popreko tako čvrsto da
nisi mogao zdipiti odande ni čakšire. Kralo se retko; jer ako je neko
nešto nosio u ruci, nastojnik ga je podozrivo motrio, a ako je nastojnik
čak poznavao čakšire i znao da one pripadaju nekom drugom, vala
onda lupež nije uspeo da s njima kidne. A nastojnici su vrlo dobro
poznavali kapute i čakšire svojih stalnih gostiju.
Nastojnik je u svojoj sobici bio prilično stešnjen, jer je sobica bila
pretrpana svim mogućim stvarima. Paketići, kutijice, sasvim male
ručne torbice i takve stvari radi kojih gotovo nije ni vredelo
otključavati žičani kavez, jer su bile date na čuvanje samo na kratko
vreme. Vlasnik je trebalo da ih podigne posle jedno pola časa. Većinom
su stvari podizane u ugovorenom roku, ali su često ležale i nedeljama,
zaboravljene od vlasnika koji je iznenada otputovao, možda kao
mornar, na suprotni kraj sveta. Jer ako je neki brod baš polazio a
nedostajali su mu ljudi, onda je uziman onaj koji je bio prvi gotov da
pođe i, ostavivši sve, krenuo bi u svet onakav kakav se zatekao.
U tesnoj prostoriji bila je još i visoka polica s ubrusima, sapunom
i otiračima od like za kupače. Bilo je samo tuševa. Svako kupanje
stajalo je dvadeset i pet centava. Voda je bila hladna i škrto odmerena.
Tu se nalazila još i polica za pisma i raznorazne hartije. Sve je bilo
prekriveno prašinom.
Najzad je tu bila i kasa. U njoj su čuvane stvari od vrednosti koje
su gosti predavali: novac, satovi, prstenje i aparati od vrednosti. Među
tim aparatima bilo je kompasa, zemljomera i sličnih stvari potrebnih
geolozima ili istraživačima zlata i srebra. Jer su i ljudi sa ovakvim
instrumentima ponekad padali tako nisko da su ovamo zalazili na
prenoćište. Puške, revolveri, pribori za pecanje visili su naokolo.
7
 Pred nastojnikom, na malom delu stola koji je još ostao slobodan
od hartija, paketa i kutija, bila je debela knjiga stranaca. U nju je
upisivan svaki hotelski gost. Unošeno je samo prezime i broj kreveta,
kao i plaćena suma. Kako je gostu ime, koje je narodnosti, kakvog
zanimanja, koji mu je cilj i odakle je došao, to vlasnika hotela uopšte
nije zanimalo. Još manje se za to interesovala policija, koja nikad nije
došla da zaviri u knjigu. Knjiga je, u najboljem slučaju, zanimala jedino
još poreske vlasti, kad je vlasnik hotela hteo da dokaže da su njegov
prihod procenili suviše visoko. Samo tamo gde se muva veliki broj
izlišnih činovnika plaćenih od države, tamo policija vodi brigu o
svakoj trici i hoće da zna sve do dlake na bradavici: ko je hotelski gost,
odakle dolazi, šta hoće tu i kud namerava da ide. Inače, činovnici ne bi
znali čime da se zanimaju, a poreski obveznici prokljuvili bi vrlo brzo
da činovnici uopšte nisu potrebni.
Dobs uđe k nastojniku, položi svoj peso na sto i reče:
— Dobs, za dve noći.
Nastojnik je listao po knjizi dok nije našao prazan krevet, upisao
je „Džobs”, pošto nije dobro razumeo, a bio je i suviše učtiv da još
jednom pita, pa je onda dodao:
— Soba sedma, krevet drugi.
— Dobro — reče Dobs i ode svojim putem. Da je hteo, mogao je
da legne i da prespava ostatak popodneva, celu noć, ceo sledeći dan,
sledeću noć i celo sledeće prepodne, sve do dvanaest časova. Ali ako
je bio gladan, morao je otići u lov ili na pecanje.
Ali ribe neće tako lako da zagrizu. Niko mu ništa nije dao. Onda je
pred sobom spazio gospodina u belom odelu. Stigao ga je, promumlao
nešto, i gospodin mu je dao pedeset centava.
S ovih pedeset centava Dobs je najpre otišao jednom Kinezu da
ruča. Podne već davno beše prevalilo. Ali kod Kineza se uvek nađe
ručak, a ako je već toliko kasno da se obed nazove „comida corrida”,
onda se to prosto zvalo „cena”, što znači večera, pa makar da je tek
izbilo četiri časa na tornju katedrale.
Onda se Dobs malčice odmorio na klupi i najzad se setio kafe. Opet
je neko vreme uzalud švrljao, dok najzad ne spazi nekoga gospodina
u belom odelu. I ovaj mu gospodin dade pedeset centava. Jedan

8
srebrnjak.
„Danas imam sreću s gospodom u belom odelu”, reče Dobs i priđe
okrugloj kafedžijskoj tezgi s one strane Trga slobode koja je bila
najbliža carinskom i putničkom pristaništu.
Sede na visoku barsku stolicu i natoči čašu kafe sa dve kifle.
Napuniše mu tri četvrtine čaše vrućim mlekom i doliše vruće crne
kafe, tako da je bila puna do vrha. Zatim staviše preda nj kutiju sa
šećerom, dve lepe smeđe kifle i čašu ledene vode.
— A što ste vi, lupeži jedni, opet povisili cenu kafe za pet centava?
— zapita Dobs mešajući pri tom brdo šećera što ga je sasuo u čašu.
— Troškovi su suviše veliki — reče kelner čeprkajući čačkalicom
po zubima, a zatim se s dosadom nasloni na tezgu.
Dobs je postavio pitanje tek da nešto kaže. Za njega i nje mu slične
značilo je, doduše, vrlo mnogo da li kafa staje petnaest ili dvadeset
centava. Ali on se nije uzbuđivao zbog povišenja cene. Ako mogne da
nabavi petnaest centava, naći će i dvadeset, a ako dvadeset ne može
da nabavi, onda će mu nedostajati i petnaest. U osnovi je, dakle, bilo
svejedno.
— Neću da kupim srećku, grom i pakao, ta ostavi me već jednom
na miru — viknu on na indijanskog mladića koji mu je već pet minuta
mlatarao pred nosom dugim tankim zastavama lutrijskih lozova.
Ali mladić nije pustio da ga se Dobs tako lako otrese.
— To je lutrija države Mičoakan. Šezdeset hiljada pesa je glavni
zgoditak.
— Tornjaj se već jednom, lopužo jedna, neću da kupim loz.
Dobs umoči kiflu i turi je u usta.
— Čitav loz staje svega deset pesa.
— Nemam deset pesa, pasji sine. — Dobs je hteo da popije gutljaj
kafe, ali je čaša bila suviše vruća, te nije mogao da je uhvati.
— Pa uzmite onda četvrtinu, to vam je samo dva pesa i
pedeset.
Dobs je vrlo vešto prineo čašu ustima. Ali baš u trenutku kad je
hteo da pije, opekao je usne, te je čašu brzo morao spustiti, pošto mu
je od dugog držanja počela peći i prste.

9
 — Ako se sad smesta ne tornjaš s tim tvojim ukradenim lozovima
do đavola, sasuću ti ovu vodu u lice.
Ovaj put Dobs je to rekao besno. Ne iz besa zbog mladića
prevejanog u poslu, nego iz besa što je ispekao jezik. Na svom jeziku
nije mogao da iskali bes, a ni na kafi, koju bogme ni za šta ne bi prosuo.
I zato je svoj bes iskalio na mladiću.
Mladić ga nije mnogo zarezivao. Na takve izlive besa beše već
navikao. A bio je i dobar trgovac, koji poznaje svoje ljude. Čovek koji u
ovo doba može da pije kafu i da uz to jede kifle, taj će biti u stanju da
kupi i lutrijski loz u korist države Mičoakan.
— Pa uzmite onda samo desetinu, senjor. Staje svega jedan peso.
Dobs uze čašu sa ledenom vodom i začkilji na mladića. Mladić to
opazi, ali se ne pomače s mesta.
Dobs popi gutljaj vode. Mladić mu je pri tom mlatarao zastavama
lozova ispred nosa. Dobs mu jednim zamahom sruči vodu u lice i
lozovi se potpuno pokvasiše.
Ali mladić se zbog toga ne naljuti. Nasmeja se, strese vodu s lozova
i nadlanicom zbrisa vodu sa svoje dronjave košulje. Taj mlaz vode
smatrao je više kao izraz prijateljskog stvaranja trgovačke veze nego
kao znak nepomirljivog neprijateljstva. U njegovoj maloj glavi uvrežila
se misao da onaj koji može da pije čašu kafe i uz to jede kifle mora
kupiti loz da bi dobitkom na lutriji nadoknadio taj izdatak.
I najveća čaša kafe mora jednom da iscrpe svoju sadržinu. Dobs je
iscedio i poslednju kap koja je još mogla da se iscedi a da se čaša ne
razbije. Najzad je pozobao i poslednju mrvicu lepih kiflica i izvadio
srebrnjak da plati. Dobio je kusur od dvadeset centava u malom
srebrnjaku. Indijanče je samo to i čekalo.
— Ama kupite bar dvadeseti deo lutrije Monterej, senjor. Staje
svega dvadeset centava. Glavni zgoditak je dvadeset hiljada pesa. Evo,
uzmite ovaj. Ovo je dobar broj.
Dobs je merio težinu srebrnjačića na dlanu. Šta da radi s njim? Da
kupi cigarete? Baš sad posle kafe nije mu se pušilo. Loz, to je bačen
novac. Uostalom, potrošeno je potrošeno. Čovek bar može nekoliko
dana da se nada. Ta do vučenja se ne čeka mesecima već samo neki
dan.

10
 — E pa, hajd, daj taj tvoj loz, pasji sine. Samo da te više ne gledam
sa tim tvojim lozovima.
Mali trgovac uslužno otcepi dvadeseti deo dugačke zastave. Bila
je hartija tanka kao paučina. Tako tanka da je naštampani tekst bio s
naličja isto toliko jak kao i s lica.
— Ovo je vrlo dobar broj, senjor.
— Pa zašto onda sam ne igraš?
— Nemam ja para za to. Evo vam loz. Veliko hvala, senjor. Ukažite
mi tu čast i drugi put.
Dobs strpa loz u džep i ne pogledavši broj. Onda pođe da se kupa.
To je bio dalek put. Izvan grada, daleko iza cementerija, iza groblja, pa
onda nizbrdo do reke. A da bi čovek stigao onamo, mora da preskače
kanale i bare i da šljapa po močvarnom zemljištu.
U vodi su se već brčkali Indijanci i belci. Svi su oni, kao i Dobs,
stajali na istom stupnju društvenih lestvica i živeli su od onoga što
otpadne od drugih. Kupaće gaćice niko nije imao. Ali tu nije bilo
nekoga ko bi se o tome brinuo. Prolazile su pored ovih kupališta čak i
žene i devojke, koje nisu videle ništa osobito u tome što se muškarci
kupaju tu potpuno goli, i ni na kraj pameti im nije bilo da se zbog toga
ljute ili zgražavaju. Razume se, finim amerikanskim ili evropskim
gospođama bilo bi ispod časti da ovuda prolaze. One su s visine, s
balkona i prozora svojih kuća, posmatrale kupače dobrim dogledima.
A dame koje nisu stanovale ovde već s druge strane Avenije Idalgo, u
koloniji Gvadelupe i u drugim kolonijama, pozivane su od dama koje
stanuju ovde na čaj. Svaka dama ponela bi svoj dogled da bi
posmatrala prostrani pejzaž s visine. Bilo ga je zaista vredno gledati.
Zato se ova kolonija i nazivala Colonia Buena Vista, Kolonija lepog
izgleda.
Kupanje je osvežavalo i Dobs je uštedeo dvadeset i pet centava,
koliko bi morao da plati za tuš u hotelu. Ali je kupanje imalo i svojih
rđavih strana. Bilo je tu ogromnih rakova koji su ležali u mulju. A oni
su pokatkad mislili da su nožni palci kupača dobro meso koje nije za
preziranje. Bogme, đavolski je bolelo kad je kakav krepak i veliki stari
rak svojski uštinuo makazama palac i hteo da odmagli s njime.
Reka se ovde delila na mnoge rukavce. Na svakoj obali sedeli su

11
lovci rakova. Bio je to težak posao koji može da obavlja samo čovek sa
neverovatno mnogo strpljenja.
Lovci rakova bili su većinom Indijanci ili ubogi melezi. Mamac je
obično bilo smrdljivo meso. A što je više smrdelo, tim bolje. Poveći
komad mesa natakao bi se na udicu pričvršćenu na veoma dugačku
vrpcu. A onda bi se mamac bacio daleko u rukavac.
Tu bi on ležao dugo. A onda bi lovac polako, sasvim polako, počeo
da povlači vrpcu, tako polako da se jedva opazi golim okom. Izvlačenje
udice sa mamcem traje čitavu večnost. To se bezuspešno ponavljalo
šest do deset puta. Lovac je bio primoran da ponovo baci udicu, često
i s novim mamcem kad bi stari odgrizli rakovi. A onda bi produžio da
izvlači polako i s neverovatnim strpljenjem.
Rakovi bi makazama ščepali komad mesa i držali ga tako grčevito
da ih je izvlačio zajedno s mamcem, pošto nisu više hteli da ga puste.
A ako je lovac vukao suviše brzo, rak nije bio u stanju da istom
brzinom sledi ili mu se, pak, stvar činila sumnjiva, te bi pustio. Često
je rak ščepao mamac tako čvrsto da ga je otrgao s udice. U tom slučaju
rak je dobijao igru.
Strpljivi lovci mogli su da naprave dobar dnevni pazar, jer su
poneki rakovi težili po pola pa i tri četvrt kilograma, a restorani su
dobro plaćali, jer je račje meso bilo traženo.
Posmatrajući tako lovce rakova, Dobs je zaključio da to nije posao
za njega. On ne bi imao strpljenja za to. Mali, nepromišljen trzaj i plen
je izgubljen. Ovaj lov zahteva pribranost živaca, za koju Dobs, odrastao
u vrevi američkog velegrada, nije bio sposoban čak i da su mu za
svakog raka plaćali po pet pesa.
Odgegao se opet natrag u grad. Usled kupanja i pešačenja beše
ogladneo, te je morao da se postara kako da dođe do večere. Opet je
neko vreme uzalud pokušavao, i morao je da strpa u džep i da proguta
mnoge mučne primedbe. Ali čovek ogugla kad je gladan i kad ne vidi
nikakav drugi način da dođe do večere.
Najzad spazi jednoga gospodina u belom odelu. Pomisli: „S
gospodom u belom odelu imam danas sreću, deder da još jednom
pokušam.” I dobro se namerio. Dobio je pedeset centi, taman za
večeru.

12
 Posle večere i prikladnog odmora na jednoj klupi, Dobs pomisli:
„Ne bi bilo zgorega kad bih imao nešto sitnine u džepu, jer čovek nikad
ne zna šta se sve može desiti.” Ta mu misao nije pala na um sama od
sebe, već kad je ugledao jednoga gospodina u belom odelu kako
prolazi s druge strane trga. Odmah pođe prema njemu. I gle, gospodin
stvarno turi ruku u džep i izvuče pedeset centava. Dobs htede da
prihvati, ali gospodin stisnu pedeseticu i suho reče:
— Slušajte vi, momče, na takvu nečuvenu drskost još u životu
nisam naišao, i da mi je to neko ispričao, ja mu ne bih verovao.
Dobs se zabezeknu. Nije mu se još desilo da mu neko održi toliku
govoranciju. Nije znao da li da ostane ili da odmagli. Ali pošto je
pedeseticu video još u gospodinovoj ruci, imao je osećanje da je ona
pre ili posle njemu namenjena i da gospodin neće da se liši
zadovoljstva da mu usput očita i bukvicu. „Pa, dobro, bukvicu mogu
mirne duše da slušam uz pare, ionako nemam nikakva drugog posla”,
reče Dobs u sebi. I zato je mirno čekao.
— Danas po podne ispričali ste mi — nastavi sad gospodin — da
još niste jeli. Na to sam vam dao jedan peso. Zatim sam vas ponovo
sreo, pa ste mi rekli da nemate novaca za prenoćište, onda sam vam
dao pedeset centava. Kasnije ste opet došli i rekli da još niste večerali,
a ja sam vam opet dao pedeset centava. E, sad mi recite još jedno, za
šta vam je još potreban novac?
— Za sutrašnji doručak — reče Dobs pribrano.
Gospodin prsnu u smeh, dade mu pedeseticu i reče:
— Ovo je poslednji put što vam nešto dajem. A sad lepo potražite
nekoga drugog i nemojte stalno na mene da nailazite. Već mi je
dozlogrdilo.
— Izvinite — reče Dobs — nisam znao da ste to uvek vi. Ni sam
vam nikad zagledao u lice, tek sad ga vidim prvi put. Ali više vam neću
prilaziti.
— Da biste stvarno održali reč i da mi više ne biste dosađivali,
daću vam još jednu pedeseticu i za sutrašnji ručak. Ali ubuduće budite
ljubazni i pobrinite se za svoj opstanak bez moje saradnje.
„E, onda je ovaj izvor iscrpen”, reče Dobs u sebi.
Došao je do saznanja da je bolje da krene u unutrašnjost i da vidi
13
kako je tamo.

14
 2

Desilo se da je Dobs u svojoj spavaonici naišao na čoveka koji je

nekom drugom gostu pričao da bi hteo da pođe za Tukspam ali da
nema saputnika. Čuvši to, Dobs reče:
— Čoveče, ja ću s vama za Tukspam.
— Jeste li vi bušilac? — upita čovek iz kreveta.
— Ne, ja sam pumper.
— Dobro — reče čovek na to — zašto da ne, možemo lepo da
pođemo zajedno.
Sutradan ujutru pođoše obojica na put da bi na bezbrojnim
petrolejskim poljima u pravcu Tukspama potražili posla. Najpre su
kod nekog kafedžije doručkovali čašu kafe i po dve kifle, a onda
krenuše na put.
Nije baš tako prosto doći do Tukspama. Železnice nema, a letenje
avionom staje pedeset pesa. Ali ovuda idu mnogi teretni automobili
dole ka poljima. Jedan od njih će ih valjda primiti. Preći ceo put pešice
nije baš tako jednostavno. Ima tu preko sto milja, i to sve po vrelom
tropskom suncu uz malo hlada.
— To je najmanja briga — reče Barber — samo da pređemo na
onu stranu reke.
Prelaz preko reke stajao je dvadeset i pet centava, a njih nisu hteli
da potroše.
E, onda nam ne preostaje ništa drugo — reče Barber — do da
pričekamo teretne skele za Hausteku. One će nas prevesti besplatno.
Ali može da potraje i do jedanaest časova dok opet koja prispe, jer se
one ne upravljaju po vremenu nego po tovaru koji nose.- Onda ćemo
strpljivo sesti tu na zid — odvrati Dobs. On je za višak novca
namenjenog doručku kupio paklicu od četrnaest cigareta za deset
centava. Imao je sreću. U paklici je bio bon na pedeset centava. Odmah
ga je unovčio kod prodavca cigareta. Sada je raspolagao velikom
sumom od jednog pesa i deset centava u gotovu.
I Barber je imao peso i pedeset centava kao putni kapital. Mogli

15
su baš da plate prevoz skelom, ali pošto su vremena imali na pretek i
ništa nisu imali da propuste, mogli su mirne duše da sačekaju i teretnu
skelu, te da tako uštede novac.
Kod skele je bio živ promet. Tu je na desetine velikih i malih
motornih čamaca čekalo putnike. Specijalni čamci koji su vozili izvan
takse prevozili su kapetane i poslovođe petrolejskih kompanija, koji
nisu imali vremena da sačekaju redovne čamce, jer ovi nisu hteli da
krenu dok ne sakupe četiri do šest putnika. Kod skele je vrvelo od
sveta, a osobito se u jutarnjim i popodnevnim časovima gomilalo na
stotine pa i hiljade radnika koji su radili preko a stanovali ovde. Zato
je tu bilo kao na vašaru. Bilo je i stolova gde je čovek mogao da dobije
ručak, ili kafu, pržene banane, voće, enchiladose, vruće tamale,
cigarete i slatkiše. Sve je to živelo od skele i zahvaljujući njoj.
Automobili i tramvaji donosili su u neprekidnom nizu putnike iz
grada. Tako je to išlo čitav dan i čitavu noć bez prestanka. Tamo preko
bile su ruke, a ovde, sa ove stane, u gradu, bio je mozak, bili su
centralni biroi, bile su banke. Preko, s druge strane reke, bio je rad, a
ovde je bio oporavak, odmor, provod. Preko je bilo bogatstvo, zlato
zemlje: petrolej. Na drugoj strani je on bio bez vrednosti. Tek ovde, sa
ove strane, u gradu, u okomitim kancelarijskim zdanjima, u bankama,
u dvoranama za konferencije, u američkoj telefonskoj službi je
vrednost. Jer kako petrolej tako i zlato nemaju vrednost sami po sebi.
Oni je tek stiču putem mnogih drugih radnji i postupaka.
Pored ove skele prolazile su milijarde dolara. Ne u novčanicama,
ne u zlatnom novcu, pa čak ni u čekovima. Te su milijarde prolazile
ovde u obliku kratkih beležaka što su ih ljudi koji su se ako ne uvek a
ono većinom vozili specijalnim čamcem izvan takse nosili u svojim
malim beležnicama, a katkad i na parčencetu hartije. Bogatstva i
vrednosti u našemu veku mogu da se izraze beleškama i da se nose
kao beleške.
U deset i po stiže najzad teretna skela dupke puna buradi,
sanduka i vreća. Dovezlo se na desetine Indijanaca i Indijanki
natovarenih korpama u kojima su nosili u grad poljoprivredne
proizvode: asure, torbice od like, kokoške, ribe, jaja, sir, cveće i male
koze.
Barber i Dobs se ukrcaše, ali je prošao čitav čas dok skela nije
16
krenula. Vožnja je bila duga, vodila je daleko niz reku dok skela nije
stigla do pristaništa. Daleko gore na reci stajao je petrolejski brod da
bi primio petrolej i poneo ga preko okeana.
Na suprotnoj obali saobraćaj je bio isto tako živ. I tamo je vladala
ista vašarska vreva kao i na gradskoj obali. Brodovi za petrolej stajali
su ne samo na reci nego i mnogo dalje niz reku, skoro do ušća.
Dalje od obale, na nasipima, bili su džinovski tankovi puni
dragocenog petroleja. Mnogobrojne cevi odvodile su petrolej iz
tankova do rečne obale. Odavde se kroz metalna creva šmrkom
pumpao u velike brodske tankove. Kad bi tankovi bili napunjeni
petrolejom, brod bi istakao crvenu zastavu za opasnost. Jer se sirovi
petrolej isparava, a pri neopreznom rukovanju vatrom mogao bi da se
zapali brod i da izgori sve do vode.
Gomile prodavaca voća, papagaja, divljih mačaka, tigrovih i lavljih
koža, majmuna, i bivolskih rogova, malih palata i katedrala umetnički
izrađenih od školjki motale su se ovuda nudeći svoju robu pomorcima.
A ako nisu mogli za nju dobiti novac, primali su i druge stvari: odela,
kišne kapute, kožne kofere ili kakve mu drago stvari od vrednosti do
kojih su mogli doći trampom.
Iz rafinerija su kuljali oblaci dima i plina. Izduvani plin prianjao je
čvrsto za pluća i za dušnike, gde je bockao kao tankim iglama. Ljudi su
tad kašljucali, a ako je vetar te plinove odagnao čak do velikog grada,
onda se čitavo stanovništvo osećalo kao u otrovanoj peći. Novajlije
koje ne behu na to navikle osećale su se nelagodno i plašile su se.
Neprestano su se hvatale za grkljan ili su pokušavale da kihnu ili da se
useknu, mahom ne znajući u čemu je stvar. A mnogi od njih mislili su
da im je kucnuo poslednji čas — toliko je bilo opako to bockanje u grlu
i u plućima.
Ali starosedeoci, na to već navikli, uzimali su to olako. Dokle god
se ovaj otrovni bockavi plin razliva gradom, zlato teče ulicama i život
se čini ružičast ma s koje ga strane čovek posmatrao.
Tu su bile krčme, jedna do druge. Sve su one živele od mornara.
Najbolje mušterije bili su američki mornari. Jer oni u svojoj domovini
nisu dobijali ni piva, ni vina, ni rakije, te su ovde nadoknađivali sve
ono čega su se kod kuće lišavali. Pili su tolike količine da su bili u
stanju da opet neko vreme izdrže u svojoj suvoj, dosadnoj zemlji. Oni
17
behu navikli na visoke cene krijumčarenog alkohola. A ovde, gde su
cene bile normalne, činilo im se kao da viski i pivo staju sitnicu, da im
se tako reći poklanjaju. I tako je dolar za dolarom dospevao u kantine
i u barove. Ali mornari nikada nisu osećali da su prevareni. Bili su
srećni, i ne bi štedeli psovke na račun onog koji bi im zabranama i
zakonima oteo piće i lepe dame. Nije im bio potreban staratelj.
Mornari najviše cene „Mornarsku misiju”, koja se brine samo za to da
dobiju čist krevet i toplu sobu u kojoj mogu da čitaju novine. Onaj koji
želi u crkvu, uvek će naći crkvu; nije potrebno da se ona mornaru
donosi u trpezariju ili u spavaonicu, te da mu se time ogadi i ono malo
religije koju je u njega usadila škola. Mornari i zatvorenici su one dve
vrste ljudi koje se smatraju najnezaštićenijim plenom koji se do
ogavnosti može kljukati religijom. Ali preterana hrana još nikad
nikome nije dobro činila. I pošto ona nikad ne čini dobro nego izaziva
baš suprotno dejstvo, zločince i mornare kljukaju još više religijom.
Zločinac u zatvoru i mornar na kopnu koji je šćerdao sav svoj
novac predstavljaju najbolji skup vernika. I jedan i drugi više bi voleli
neku valjanu bioskopsku predstavu, ali ona se ne daje besplatno.
Barber reče:
— Baš je podne, te bismo mogli da se popnemo na jedan tanker.
Možda će pasti neki ručak.
— Ne bi bilo rđavo — odvrati Dobs. — U najgorem slučaju, mogu
da nas najure, i to je sve.
Spazili su dva čoveka golih ruku gde stoje ispred prodavnice voća.
Barber se odmah uputi pravo njima i reče:
— S kojega ste?
— S „Norman Bridža.” Zašto?
— Jeste li već jeli? — upita Barber.
— Nismo, baš se sad spremamo.
— Da li bi bilo ručka za nas dvojicu? — upita Barber.
— Hajdete s nama. Svi su otišli u grad. Jela ima onoliko.
Kad su Dobs i Barber sat kasnije napuštali grad, jedva su mogli da
idu, toliko su se najeli. Seli su na jedan zid da im se malčice slegne
ručak. Ali onda se uznemiriše, jer hteli su, zaboga, da idu dalje, a

18
morali su naći neko konačište.
— Postoje dva puta kojima možemo da udarimo — reče Barber.
— Možemo da idemo glavnim putem držeći se lagune. Ali mislim da
taj put nije dobar. Njime ti se muva sila sveta. Na tim petrolejskim
poljima su slabi izgledi, jer se po njima motaju skitnice. Ni posla tamo
nema, jer dolazi silesija ljudi.
— Pa onda što da prelazimo kad nema nikakva izgleda — reče
Dobs zlovoljno.
— Nema izgleda? To nisam rekao — branio se Barber. — Samo na
ovom glavnom saobraćajnom putu čovek nema čemu da se nada jer se
tuda mnogi motaju. Biće, mislim, bolje da pođemo unutrašnjim putem.
Tu ćemo naići na više petrolejskih polja koja su sasvim nepoznata i
leže postrance od velikih puteva. Naići ćemo tu i na polja koja su baš
u izgradnji. A tu se uvek nađe posla. Hajde da pođemo malo uz reku,
pa da onda skrenemo levo; a za pola časa eto nas u Vilja Kuatemoku.
— E pa napred, ako mislite da će taj put biti bolji — reče Dobs.
Duž celog puta bio je petrolej, sve sam petrolej. Levo, na
uzvišicama, stajali su tankovi poređani kao vojnici. Desno je tekla
reka. Uskoro su brodovi nestali, i rečna obala je bila pusta. Ali voda je
bila pokrivena debelim slojem petroleja, i svi predmeti koje je reka ili
plima izbacila na obalu bili su prevučeni žitkim, crnim petrolejom. Put
kojim su dva čoveka išla bio je na mnogim mestima močvaran od
gustog petroleja, koji je curio iz naprslih cevi ili izbijao iz zemlje.
Petrolej i sve sam petrolej, ma kud čovek pogledao. Čak je i nebo bilo
pokriveno petrolejom. Debeli cmi oblaci koje su slale rafinerije nosili
su u sebi petrolejske plinove.
A onda su došle uzvišice, koje su lepše izgledale. Na njima su bile
smeštene barake inženjera i činovnika. Oni su tu, na svežem vazduhu,
živeli lepo, a ono što su gubili lišavajući se gradskog života
nadoknađivali su ovde gramofonom i radiom. Jer vraćati se ovamo
večerom iz grada bilo bi odveć zametno a i nesigurno. Muvalo se
ovuda dosta ološa, koji je samo vrebao zgodnu priliku i nije odveć
cenio tuđ život.
Vilja Kuatemok je zapravo stari deo grada, prastari indijanski
grad koji je postojao još pre dolaska Španaca. Položaj mu je zdraviji
nego položaj novoga grada, pošto leži na obali velikog jezera, koje u
19
izobilju dariva ribe, plovke i guske. Prirodna voda za piće u starom
gradu bolja je nego u novome. Ali novi grad se veoma brzo razvio i
natkrilio stari grad. Jer novi grad leži uza sam okean i na obali reke
kojom najveći okeanski džinovi mogu da doplove sve do glavne
železničke stanice. Tu, sklonjeni od najbešnjih orkana, leže mirno kao
u kadi za kupanje. U novom gradu jedva se i govori o starome. Hiljade,
desetine hiljada stanovnika grada uopšte i ne znaju da s druge strane
reke i na pola časa hoda dublje u unutrašnjosti leži pravi, prvobitni
grad. Ali ova dva grada, otac i sin, sve se više udaljuju. Novi grad, star
tačno stotinu godina, ima dve stotine hiljada stanovnika i stalnu
stambenu krizu. On je u državi Tamaulipas, dok je stari grad u državi
Vera Kruz. Stari grad se sve više poseljačuje, a novi postaje sve više i
više velegrad. Njegovo se ime pročulo i u najudaljenijim kutovima
zemlje.
Dva putnika, koja su žurno koračala dalje da bi što pre stigla do
puta na nasipu nasuprot laguni na kraju grada, naiđoše na Indijanca
koji je čučao na putu. Indijanac je na sebi imao dobre čakšire, čistu
plavu košulju, visok šiljast šešir od slame i sandale. Velika torba od
like, sa ono malo stvarčica što je imao u njoj, bila je pored njega na
zemlji.
Ne obraćajući pažnju na čoveka, oni pođoše brzo dalje. Posle
kratkog vremena Dobs se okrenu i reče:
— Čujte, šta hoće taj Indijanac? Neprestano nam je za petama.
Barber se osvrnu i reče:
— Tako izgleda. Sad je zastao i pravi se kao da traži nešto u
šipragu.
Sa obe strane bio je gust i neprohodan šiprag.
Pođoše dalje, ali kad se okretoše, videše da ih Indijanac prati.
Činilo se da je čak i ubrzao hod da bi im se više primakao.
Barber upita:
— Je li momak imao revolver?
— Nisam opazio — reče Dobs.
— Ni ja. Pitao sam vas da bih čuo od vas niste li vi šta videli. Dakle,
kao da nije razbojnik.
— Nije tako sigurno — reče Dobs posle kraće počivke, pošto se
20
prethodno osvrnuo i video da ih Indijanac prati. — Mogao bi da bude
i razbojnički špijun koji treba da nas motri. A kad napravimo logor,
možda će nas i napasti, ili će njegovi jataci navaliti na nas.
— Neprijatna stvar — odgovori Barber. — Najbolje bi bilo da se
vratimo. Čovek nikad ne zna šta smeraju ti ljudi.
— A šta bi nam oteli? — pokušavao je Dobs da umiri sebe.
— Oteli? — ponovi Barber. — Ali zaboga, ne nosimo mi na sebi
tablu sa natpisom da svaki od nas ima po jedan peso. A i kad bismo
nosili takvu tablu, oni nam ne bi verovali, već bi nas onda tek napali
misleći da smo puni para. Uostalom, dva pesa su za ove ljude velik
novac. A zatim, mi imamo i cipele, čakšire, i obojica košulju i šešir. To
su sve stvari od vrednosti.
Ipak, produžiše put. Kad god su se osvrnuli, videli su da je
Indijanac za njima, sad još jedva na razmaku od petnaest koraka. Kad
bi oni zastali, i Indijanac bi zastao. Postadoše nervozni. Znoj ih probi.
Dobs je teško disao. Najzad reče:
— Kad bih sad imao revolver ili pušku, ubio bih tog klipana bez
milosti. Onda bismo imali mira. Ovo više ne mogu da izdržim. Kako bi
bilo, Barber, da ga uhvatimo i privežemo za neko drvo, ili da ga
mlatnemo po glavi da ne može više da trči za nama?
— Ne znam — reče Barber — da li bi to bilo dobro. Možda je
potpuno bezopasan. Ali svakako bi bilo dobro da ga se otresemo.
— Ja ću sada da zastanem i pustiću ga da priđe — reče Dobs
odjednom. — Ovako više ne mogu dalje. Poludeću od ovoga.
Zastali su, ali su se pravili kao da hoće da skinu nešto s drveta,
neki plod ili neku pticu.
I Indijanac je zastao.
Dobsu pade na um dobra ideja. Sve se revnosnije muvao oko
drveta, kao da je tamo među granjem neko čudo božje. Kao što je i
naslućivao, Indijanac se na to uhvati. Približavao se polako, korak po
korak, ukočeno gledajući u stablo. Kad im je najzad prišao, Dobs načini
uzbuđeni pokret i viknu:
— Eno ga, eno ga pobeže! — Pri tome je ispruženom rukom
pokazivao na džunglu, vukući za sobom Barbera i pokazujući mu
pažljivo ono što je bežalo. Ali odmah zatim okrete se i reče Indijancu:
21
— Kuda ste namerili? Što se stalno muvate za nama?
— Idem onamo — reče Indijanac i pokaza u pravcu puta kojim su
Barber i Dobs takođe nameravali da idu.
— Kuda? — zapita Dobs opet.
— Onamo. Tamo kuda i vi.
— A otkud vi znate kuda mi hoćemo — reče Dobs.
— O, da, znam — odgovori Indijanac spokojno. — Hoćete na
petrolejska polja. I ja bih tamo, možda ću dobiti posla.
Barber i Dobs odahnuše. To je bila istina. Čovek je prosto hteo da
nađe posla, baš kao i oni. Nije ni izgledao kao razbojnik.
Ali da bi otklonili i poslednji ostatak nepoverenja, Dobs upita:
— A zašto ne idete sami? Što kasate toliko za nama?
— Sedim vam ja već tri dana od rane zore do mrkle noći na kraju
grada i čekam da naiđu belci koji bi hteli na petrolejska polja.
— Zar ne biste mogli i sami da nađete put?
— To da — reče čovek. — Ali bojim se tigrova i lavova. Ima ih tu
siledžija. Zato ne volim da idem sam. Mogli bi da me prožderu.
— Ne verujem da smo i mi baš toliko sigurni od tigrova —
napomenu Dobs.
— O, da — odvrati Indijanac. — Oni ne vole belce. Oni radije
napadaju Indijance. Ali kad sam u društvu, onda neće doći da me
prožderu.
Sad se Barber i Dobs nasmejaše svom sopstvenom strahu kad su
saznali da se Indijanac, koga se behu uplašili, bojao više nego oni.
Indijanac je sad išao s njima. Kaskao je kraj njih ili iza njih, onako
kako je put dopuštao.
Pred zalazak sunca naišli su na indijansko selo. Tu su nameravali
da prenoće u jednoj od koliba.
Indijanci su veoma gostoljubivi, pa ipak ih je svaki od njih
upućivao na suseda izvinjavajući se da kod njega nema mesta. Selo je
imalo svega nekoliko koliba. A ni poslednji stanovnik sela na koga su
se obratili nije mogao da ih primi. Napravio je zabrinuto i uplašeno
lice i rekao:
— Bolje da odete u susedno selo. To je veliko mesto sa preko
22
trideset koliba. Tamo će vas sve lepo primiti.
— A koliko ima donde? — upita Dobs nepoverljivo.
— Koliko? — reče Indijanac. — Uopšte nije daleko. Svega dva
kilometra. Stići ćete tamo još mnogo pre mraka. Ta sunce još nije
sasvim zašlo.
Nije preostalo ništa drugo već da se upute u susedno selo. Pešačili
su dva kilometra, a od sela ni traga ni glasa. Kasali su još dva
kilometra, i još se nikakvo selo nije videlo.
— Al' nas je onaj lepo udesio — reče Barber ljutito. — Hteo bih
samo da znam zašto nisu hteli da nas prime i zašto su nas poslali u ovu
divljinu.
Dobs, ne manje ljut, reče:
— Ama poznajem i ja pomalo Indijance. Mogao sam se prisetiti.
Oni inače nikad nikoga ne odbijaju. Ali nas su se bojali. To je pravi
razlog. Nas smo trojica, pa smo, eto, mogli da pomlatimo noću u kolibi
celu porodicu.
— Koješta! — odvrati Barber. — A što da pomlatimo te uboge
đavole? Ta oni nemaju ništa, možda čak imaju manje nego mi.
— Ali oni se plaše. A protiv toga ne možemo ništa. Oni vrednost
onoga što imaju procenjuju sasvim drukčije nego mi. Imaju, recimo,
konja ili jednu-dve krave, ili koju kozu. To je sve velika vrednost. A
mogli smo da budemo i razbojnici. Ko kaže da nismo. A razbojnika se
boje kao žive vatre.
Barber klimnu glavom i reče:
— To je sve tačno. Ali šta sad? Evo nas gde dreždimo usred žbunja,
a kroz deset minuta biće mrkli mrak.
— Ne preostaje nam ništa drugo nego da se tu zaustavimo. —
Dobs nije video nikakvog drugog izlaza.
— Nedaleko od nas mora da je neko selo. Put je dosta
upotrebljavan, a evo i kravlje i konjske balege. Ali selo može da bude
udaljeno još čitav čas. Noću ne možemo da idemo. Skrenuli bismo s
puta i stigli možda do neke močvare ili do nekoga šipraga, odakle više
ne bismo umeli da se iskobeljamo. A ako bismo i stigli u selo, napujdali
bi na nas pse. Sumnjivo je kad u ovo doba rupe tri čoveka u selo i

23
zatraže prenoćište.
Pomoću nekoliko žižica osmotrili su tlo da bi našli pogodno mesto
za spavanje. Ali tu nije bilo ničega drugog sem debelih kaktusa i
drugog bodljikavog korova. Na samom tlu gmizale su sve moguće
životinje, koje bi onemogućile svaki odmor a kamoli san. A onda,
Indijanac je pričao još i o tigrovima i lavovima koji se muvaju po ovom
kraju. Ta Indijanac je to morao znati, jer je odavde.
Neko vreme su stajali neodlučno, a zatim, umorni od stajanja, ipak
legoše. Dobs je ležao pored Barbera. Ali nisu ležali ni dva minuta, kadli
se Indijanac ugura među njih kao pas. Sasvim oprezno i polako, ali
energično. Osećao se siguran samo kad leži između dva belca. Računao
je da tigar neće izabrati baš onoga u sredini, nego onoga koji leži
napolju. A za jednu noć valjda će mu biti dovoljan jedan.
Ali Dobs i Barber nisu bili saglasni s ovom podelom mesta. Mesili
su i bubali Indijanca tako da je morao imati modricu do modrice. Ali
on je to trpeo mirno i ne opirući se. Kad bi ga najzad pesnicama i
nogama izgurali iz svoje sredine, on bi pričekao neko vreme, dok bi se
uverio da su zaspali. I čim bi jedan ili drugi legli malo više na stranu,
ostavljajući uski razmak između sebe, on se smesta ugurao među njih
i utiskivao se sve dotle dok nije opet propisno i celom dužinom ležao
između njih dvojice. Najzad su morali da napuste borbu, jer je bila
potpuno uzaludna.
Barbera trže iz sna neki gmizavac koji mu pretrča preko lica. On
sede i pređe rukom preko tela. Ali nije našao ništa. Sedeo je tako i
slušao pevanje i zujanje noćne šume, kad se odjednom uplašeno trže.
Čuo je sasvim razgovetno kako se prikradaju neki oprezni koraci.
Nije bilo sumnje: to su bili koraci neke velike životinje. Kad je ponovo
začuo korake i uverio se da se nije prevario, on probudi Dobsa.
— Šta se desilo? — upita Dobs sanjivo.
— Neki tigar ili lav nam je ušao u trag. Sasvim je blizu.
— Vi kanda sanjate — reče Dobs rasanivši se najzad. — Ne
verujem da će nam se približiti tigar i da će smeti da nas napadne.
Sad stade i on da osluškuje. A kad začu šum, reče ispravivši se još
više:
— Izgleda da imate pravo. To je neka velika životinja. Čovek se ne
24
bi šunjao ovuda u noćno doba. Plašio bi se više nego mi. Ovo je zverka,
koraci su prilično teški.
Da li je Indijanac celo to vreme ležao budan ili se tek tada
probudio, nije bilo sasvim jasno. Na svaki način mislio je da je
najsigurniji ako ne da glasa od sebe i ako mirno leži između ove
dvojice. Ali sad u jednom skoku stade na noge. Lice mu se nije moglo
razaznati, jer je pomrčina bila tako gusta da se mogla seći. Ali zacelo
je bilo iskrivljeno od straha. Po zvuku njegova glasa osetila su obojica
kako mora da izgleda njegovo lice.
— Ovo je tigar, tu, tik iza nas — reče dršćućim glasom. — Sad smo
svi izgubljeni. Tek što ne skoči na nas. Eno ga gde stoji u žbunju i vreba.
Dobsu i Barberu se preseče dah. Indijanac je poznavao korake i
miris tigra, ta on je iz ovog kraja.
— Šta sad da radimo? — upita Dobs.
— Najbolje da vičemo i nadignemo veliku buku — savetovao je
Barber.
— To nije dobro. Tigar to ne zarezuje. Time ćemo ga još više i još
brže domamiti.
Bez daha, stajala su sva trojica osluškujući korake. Minutima nisu
čuli ništa, a onda opet razabraše jedan ili dva koraka.
— Znam jedan izlaz — tiho reče Dobs. — Popećemo se na drvo.
Tamo smo najsigurniji.
— Tigrovi se penju i na drvo — reče na to Barber isto tako tiho.
— Ama mačke su to, pentraju se oni i skaču kao ništa.
— Ali to je najsigurnije mesto. — Dobs je ostao pri svome planu.
Oprezno poče da pipa oko sebe i posle dva koraka naiđe na stablo
mahagonija. Ne razmišljajući mnogo, poče da se penje.
A Indijanac, opazivši šta se događa, priskoči brzo drvetu, samo da
ne bi bio poslednji i najniži. Uspentrao se za Dobsom prilično brzo. Ali
svoju torbu od like poneo je sa sobom. Barber nije hteo da ostane sam
dole, te se najzad i on pope za njima.
Gore, na drvetu, pošto su se ugnezdili koliko god su bolje mogli u
mraku, odahnuše malo i posmatrahu svoj položaj mirnije.
Osećali su se ovde ipak sigurnije nego na zemlji. Barber je imao

25
potpuno pravo kada je rekao:
— Dole tigar može da odvuče čoveka, a ovde imaš za šta da se
uhvatiš.
— Da se uhvatiš, da — reče Dobs. — Ali jednu ruku ili jednu nogu,
bogme, može da ti odnese.
— Bolje nego da ceo odeš s njim — reče Barber.
Umor je rastao a strah je nestajao. Indijanac je opet bio u sredini,
pod njim je bio Barber a nad njim Dobs. Osećao se
najzaštićeniji.
Sva trojica privezala su se pojasevima za granu da ne bi u snu pali
s drveta.
Bila je to duga noć, često prekidana teškim snovima i vizijama
polusna. Ali najzad svanu jutro.
Pri jasnoj svetlosti sunca sve se činilo sasvim prirodno, nije bilo ni
traga više od strave i divljih predstava noći. Čak se i sama zemlja činila
mnogo gostoljubivija nego što se u mraku činilo. Svega trideset koraka
dalje ležala je ledina, prijatno svetlucajući kroz drveće.
Tri čoveka sedoše i doručkovaše, svaki po jednu cigaretu.
Indijanac izvuče na svetlost dana suve tortilje, od kojih svakome dade
po jednu.
I dok su sva trojica sedela tu, pušila i žvakala, u trenutnom tajcu
začuše se opet koraci tigra. Sva trojica se trgoše u isti mah od straha.
Tu vrstu koraka poznavali su dobro kao korake najbližeg rođaka.
Poznali bi ih i posle deset godina nepogrešivo kao i danas, jer su ih oni
osećali i pogađali svakom žilicom.
Usred bela dana tigar. A što da ne? Ali u neposrednoj blizini trojice
ljudi? To je ipak bilo suviše neobično.
Dobs se osvrnu u pravcu odakle su koraci noćas dolazili, a i sad
takođe. Virio je kroz drveće, vrebao je preko ledine, i gle, tamo je bio
tigar.
Sad su sva trojica jasno mogla da ga vide. Tigar je pasao i bio je
dugim užetom vezan o neki panj da ne bi pobegao. Bio je to bezopasan
tigar koji se raduje kad ga ostave na miru i kad ga puste da pase travu.
Bio je to magarac.

26
 Indijanac ne reče nakon toga ništa. On je pouzdano znao da je
noćas čuo tigra, a on je poznavao tigrove.
Dobs i Barber se pogledaše. Ne rekoše ni reči, ali obojica
porumeneše u licu. A onda prsnuše u smeh kao da će se raspući.
Najzad reče Dobs:
— Jedno vas samo molim, čoveče, nemojte to nikome pričati.
Inače nećemo smeti nikome da izađemo na oci.

27
 3

Selo o kome su Indijanci pričali prošle noći bilo je udaljeno svega

dvadeset minuta. Činjenica što tu pase vezan magarac bio je već
dovoljan dokaz, jer je to mogao biti magarac nekog drvoseče ili
ćumurdžije.
U selu dobiše malo jela, pasulja, tortilje i čaja od limunova lišća.
Kasno po podne stigli su na prvo petrolejsko polje. Dobs se odmah
javi nadzorniku, ali nije bilo upražnjenog mesta.
— Hoćete li da jedete? — upita ih nadzornik.
— Da — reče Dobs. — Rado bismo i prenoćili ovde ako bi se
moglo.
— Naći će se već i neko mestance — reče nadzornik i ode u svoju
baraku pošto je mahnuo ka kuhinjskoj baraci.
Indijanac im se nije skidao s vrata. Zalepio se za njih kao krlja. Kad
uđoše u kuhinju, Kinez, šef kuhinje, odmeri ih pa odluči da treba da
jedu u kuhinji. Bilo je to zbog Indijanca. Da su Dobs i Barber bili sami,
jeli bi u trpezariji za bele radnike. Ali s Indijancem se tamo nije moglo.
Indijanci imaju svoje zasebne kuhinjske barake.
— Ovoga moramo da skinemo s vrata — reče Dobs žvaćući. —
Nećemo ga valjda vući za sobom po svim poljima. Ovako više ne ide.
— Sutra ujutru ćemo ga najuriti — odgovori Barber, koji nije hteo
da pokvari apetit pravljenjem planova.
— Malo kasnije Dobs i Barber odoše radnicima da čuju kako stoje
stvari ovde i na susednim poljima.
— Nikako — reče neki dugajlija Šveđanin. — Sve sami mrtvi
izvori. Četiri od njih imaju slanu vodu, dva pesak, a osam sam mulj i
ništa drugo. Svi obustavljaju rad. Ne vredi ni da idete dalje. Onamo ka
jugu buši se iznova. Ali odavde ne možete tamo. Morate se uputiti
preko Panuka, a možete i preko Ebana, pa ćete stići u drugi okrug.
Našli su ležaje na starim vrećama u nekom skladištu, gde su bili
sigurni od magaraca i gde su nadoknadili san koji im je prošle noći
oteo tigar.
28
 Ujutru dobiše mršav doručak, a onda se opet dadoše na put.
— Čujte me, pre nego što stignemo na ostala dva radilišta, gde će
se možda naći posao ili gde ćemo bar dobiti da jedemo, treba da
smaknemo ovoga Indijanca — reče Dobs kad se udaljiše na pola časa
od polja.
— Čujte vi — oslovi Dobs Indijanca — mi ćemo sad da nastavimo
sami. Ne trebate nam.
Indijanac uplašeno pogleda i reče:
— Ali tigrovi, senjor!
— E, to treba da udesite sa samim tigrovima — umeša se sad
Barber. — Hoćemo da vas se otarasimo.
— Da, tačno je — reče Dobs — a ako nećete da idete milom, onda
ćete silom.
Indijanac je neodlučno stajao. Nije mu padalo ni na pamet da moli
ili da nagovara. Obojica su mu rekla da se tornja, i s tim je morao da se
pomiri. Da li je razumeo da im je na teretu, da li je razumeo da ova
dvojica imaju potpuno pravo da izaberu sebi saputnike koji im
odgovaraju, nije bilo jasno. Stajao je ne rekavši ni reči.
Dobs i Barber pođoše. Ali Indijanac se kao oteran pas koji ne može
da se odvoji od gospodara šunjao za njima. Nije ga rukovodila
privrženost a ni vernost, niti ikakvo slično osećanje. Bio je on potpuno
trezven materijalist. Znao je da ova dvojica idu na petrolejska polja;
znao je da će oni uvek dobiti da jedu; znao je, najzad, da nikad neće
umreti od gladi ako se njima prikači. Ako pak ide sam, ni na jednom
radilištu neće dobiti ni mrvice, a verovatno ni od svojih sunarodnika,
kojih je na de-
setine radilo na svakom radilištu. Strah od tigrova bio je istinski. Na
petrolejska polja hteo je na svaki način, da tamo potraži posla. Ali nije
se usuđivao da ide sam niti s nekim drugim Indijancem. Znao je užase
džungle i šume bolje nego belci.
Išli su oko pola časa, a onda se Barber osvrnu i reče:
— Eno, onaj crveni đavo još se šunja za nama.
Dobs diže kamenice i poče da bombarduje Indijanca. Ali je
Indijanac vešto izmicao kamenicama i samo je malo više zaostajao da
ga Dobs ili Barber ne bi pogodili kad bi neočekivano dograbili koju
29
kamenicu i zavitlali je na njega.
— Ovoga se, vala, nećemo otresti — reče Barber. — Ne znam više
nikakvo sredstvo kojim bismo ga se otarasili.
— Umlatimo ga kao psa — reče Dobs besno, uzevši opet kamenicu
i zavitlavši je na Indijanca.
Stvarno, kad stigoše do idućeg radilišta, Indijanac je opet ukaskao
za njima u kuhinjsku baraku i dobio uz njih svoju porciju jela.
Nadzornik se izbulji kad vide Indijanca da se šunja iza njih.
Dobs i Barber ispričaše nadzorniku da se Indijanac stalno mota za
njima, ali nadzornik sleže ramenima. Nije znao šta da radi s dvojicom
ljudi koji se u društvu jednog Indijanca vucaraju po petrolejskim
poljima.
Ovde u logom Indijanac im je bio tako lepo pri ruci da su mogli
propisno da ga izlemaju. Ali to sad nisu smeli da učine. Nadzornik bi
smesta svu trojicu najurio iz logora čim bi došlo do tuče. A biti noću
napolju u šumi, to im, bogme, nije bilo po volji.
I tako se to nastavilo i sutradan. Indijanac je neprestano kaskao
verno za njima, ostajući stalno van puškometa. Bio je toliko tup za sve
ono što su mu rekli da nisu znali šta bi s njim. Prilepio im se kao krlja.
Najzad donesoše odluku. Tu po ovim poljima ionako se teško
moglo naći posla i zato rešiše da se najkraćim putem vrate u grad. To
je bila jedina mogućnost da se otresu Indijanca.
Predveče stigoše do Vilja Kuatemok, gde behu zatekli Indijanca na
putu k poljima. Nije se začudio što je putu već kraj.
Čučnuo je opet na svoje mesto, gde je sedeo pre tri dana. Tu je
sačekivao nove žrtve koje bi se uputile na petrolejska polja.
Dobs i Barber vratiše se isto veče na obalu reke. Nisu mogli više
da pređu. Spavali su na ovoj strani reke pod krošnjatim stablom. Tu
naiđoše na još tri putnika, koji su tu već četiri nedelje tavorili, spavali
pod vedrim nebom pod ovim stablom i dobijali hranu s tankera. Bilo
je i gladnih i sitih dana. Bilo je dana kad ni s jednog broda nisu dobijali
ni parčence hleba, a bilo je opet dana kad su ručavali i večeravali na
tri-četiri broda. Bila je to prava lutrija.
Idućeg jutra Dobs i Barber pređoše skelom u grad. Grad se za ono
nekoliko dana što su bili odsutni nimalo nije izmenio. U banci, pred
30
„Imperijalom”, pred restoranima u koje su zalazili ljudi od petroleja
motali su se još isti oni momci koji su bili tu i pre šest nedelja
deklamujući svoje pričice.
Barber ode na svoju stranu, a Dobs je u međuvremenu postao
samo utoliko pametniji što je sad znao da na petrolejskim poljima isto
tako nema posla kao ni ovde. I to iskustvo je nešto vredelo. Čovek bar
ne prebacuje sebi da nije oberučke prihvatio svaku priliku koja mu se
pružila. A šta može čovek više da učini nego da trči za poslom ma gde
on iskrsnuo. Na petrolejskim poljima ga nije bilo, a nema ga ni ovde.
Ali jednog jutra Dobs dobi posao. Da utovaruje mašinske delove.
Bio je to težak posao, a zarađivalo se samo tri pesa na dan, te se ništa
nije moglo uštedeti. Posle pet dana i ovaj posao bio je završen. I tako
je jednoga dana Dobs opet stajao na skeli koja vozi preko na stanicu
odakle dolazi voz za Panuko, kad dotrčaše petorica ljudi kojima se,
reklo bi se, veoma žurilo.
Jedan od njih, zdepast, nezgrapan čovek, opazi Dobsa gde stoji.
Zastade, reče nešto svojim pratiocima, pa onda doviknu Dobsu:
— Hej, vi! Tražite li posla?
— Da! — viknu Dobs i priđe korak bliže.
— Hodite ovamo! Brzo! Ima posla za vas, samo ako umete valjano
da zapnete.
Dobs mu sada priđe.
— Sklopio sam ugovor da uredim petrolejsko polje. Jedan mi
čovek nije došao. Ima valjda groznicu ili malariju. Ne znam. Ne mogu
da ga čekam. Možete da stupite na njegovo mesto.
— Dobro, primam se. Šta plaćate? — upita Dobs.
— Plaćam osam dolara na dan. Opskrba se odbija. Iznosi dolar i
šezdeset ili dva dolara, ne znam još tačno. Ostaje vam čistih šest dolara
u džepu. A? Šta je?
— Dolazim. — Dobs, koji bi još pre deset minuta trčao kao
pregladnela mačka za kakvim bilo poslom koji donosi dva dolara,
pravio se sad kao da ukazuje uslugu kontraktoru svojim pristankom.
— Ali odmah da ste došli, smesta — reče sad kontraktor žurno. —
Iz ovih stopa. Ne možemo čekati da uzmete svoje stvari. Voz za Panuko
polazi kroz četvrt časa, a mi još treba da se prevezemo. Dakle, hajde,
31
hajde! Teraj napred!
Ščepa ga za rukav i odvuče za sobom na skelu.

32
 4

Pat Makormik, kontraktor, bio je Amerikanac irskog porekla. Nije

više bio baš mlad. Najveći deo svoga života proveo je na petrolejskim
poljima Teksasa i Meksika. Radio je kao bušilac, kao instalater, kao
upravljač vagoneta, kao vozač, kao kontrolor radnog vremena, kao
graditelj tornja za bušenje, kao pumper i na svim mogućim vrstama
poslova koji se pojavljuju na petrolejskim poljima.
Poslednjih godina radio je samostalniji posao. Uređivao je
petrolejska polja. A taj je posao preuzimao uz ugovor. Cenu je
određivao pošto bi pažljivo ispitao zemljište na kome je trebalo podići
radilište. Za uspešno ispitivanje bilo je potrebno baš ono dugogodišnje
iskustvo što ga je on imao. Trebalo je videti koliko je radilište udaljeno
od najbliže železničke stanice, koliko od najbližeg druma kojim još
mogu da se voze teretni automobili, da li se radilište podiže u šipražju,
u džungli ili na preriji. Zatim, da li ima vode u blizini, da li u tom kraju
ima među urođenicima jevtinijih pomoćnih radnika — sve je to
trebalo predvideti pre no što se odredi cena. Ako je cena bila
previsoka, kompanija bi možda napravila ugovor s nekim drugima;
ako bi ipak cena bila preniska, onda je kontraktor gubio od svoje
zarade. Ali američke kompanije nisu škrte; ako bi im se dokazalo da
postoje ili da su nastupile okolnosti zbog kojih je bilo potrebno
povisiti ugovornu cenu, one su drage volje doplaćivale.
Od Panuka su se teretnim automobilima, kojim odmah poneše i
građevni materijal, vozili dole k južnim okruzima, sve dok se nije
završio drum koji je bi° prilično rđav. Sa ove završne stanice bio je
prokrčen put kroz šumu dugačak svoje tri milje. Ovaj je put bio taman
dovoljno širok da njime prođu indijanski pomoćni radnici s tovarnim
mazgama. Put se završio na proplanku širokom stotinak metara i
prosečenom kroz šumu. Na ovom proplanku trebalo je podići
radilište, jer su geološki stručnjaci kompanije smatrali da ovde po svoj
prilici mora biti petroleja.
Dvadeset indijanskih pomoćnih radnika, koji su živeli u selima
udaljenim nekoliko milja, već je dugo radilo na tome da iskrči

33
proplanak i da proširi put do druma da bi mogli da prolaze kamioni.
Prvih nekoliko dana spavali su šestorica ljudi pod prostim
šatorom. Dva Kineza brinula su se za spravljanje obeda.
Balvani i daske, alati, ekseri i zavrtnji bili su već dovučeni ovamo
na magarcima i mazgama, a svaka dva časa nailazio je po jedan nov
karavan. Vodiči karavana radili su takođe kontraktualno. Plaćalo im
se po tovaru a ne po vremenu koliko su radili. Da im se plaćalo po
vremenu, oni bi putem legli negde da odspavaju. I krčenje proplanka i
puta, sve je to išlo po kontraktu. Ljudi su pri tom dobro zarađivali,
mnogo bolje nego da su radili na nadnicu.
Sad je najpre sagrađena baraka u kojoj su beli radnici mogli da
stanuju i spavaju. A onda su došle na red kuhinja i trpezarija. Sve je to
bilo obavljeno za dva dana.
Jedan od šestorice bio je sad oslobođen da bi sa čitavim čoporom
Indijanaca sagradio ostale barake, dok su ostala petorica pod Patovom
komandom gradila toranj za bušenje.
To je bio đavolski posao. Dobs još nikad nije radio na tornju.
Balvane teške po pedeset kilograma morao je da dovlači na leđima
dok je sunce odozgo peklo nemilice. Posle tri dana ramena su mu bila
sva izranjavljena.
Koža mu je visila oko vrata u dronjcima i trakama, koje spaljena,
koje oguljena.
Kad balvani behu dovučeni, trebalo je u njima izbušiti rupe za
zavrtnje. A sve se to radilo munjevitom brzinom. Jedva se imalo
vremena za ručak, jer je trebalo iskoristiti svetlost dana. Na sat se nije
gledalo. Rintalo se i dirindžilo od prvog sunčeva zraka pa sve do
poslednje rumeni na nebu. A posle zalaska sunca radilo se još i pri
fenjeru, ako bi bili u pitanju radovi koji se mogu obaviti i pri svetlosti
fenjera. Električna svetlost biće sprovedena tek mnogo kasnije, kad tu
budu mašine.
Izvežbaniji ljudi dizali su balvane, zašrafljivali ih i pričvršćivali
jedan za drugi. I sve se više toranj za bušenje dizao u visinu, i sve je
opasniji postajao rad na vrtoglavoj visini. Graditelji tornja kačili su se
kolenima o podupirač, gurajući rukama i uz pomoć bedara sve nove
balvane uvis, a onda su, viseći na vrtoglavoj visini o zglobu kolena,

34
upravljali ovamo- -onamo teškim balvanom i pridržavali ga sve dok
klin ne bi ušao i uglavio se u izbušenu rupu. Ljudi su morali biti vešti
kao majmuni, pa čak i veštiji od njih, da se ne bi survali i slomili vrat
ili razmrskali ruke i noge.
Najzad je toranj za bušenje bio gotov i mogao se krunisati. Teški
gvozdeni koturi preko kojih se vrte debeli žičani konopci dižući i
spuštajući ogromni svrdao, i izbacivač zemlje dignuti su uvis i
pričvršćeni zavrtnjima.
Najteži posao je izvršen. Sad je dolazila na red mašinska zgrada.
Pa onda šupe za alate i skladišta.
U međuvremenu je i put završen, i prvi teretni kamion mogao je
doći od železničke stanice pravo ovamo.
Uska reka bila je tri milje dublje u šumi. Do te reke sprovedene su
cevi, a na obali reke podignuta je zgrada za pumpu i u njoj je
instalirana motorna pumpa.
Sve do toga dana voda za radilište donosila se s reke u kantama
koje su nosili magarci. Sad se voda dovodila šmrkom i skupljala u
tankovima.
A onda stiže parna mašina dovezena na moćnom traktom.
Sutradan je traktor, koji je čovek mogao na kilometarskoj udaljenosti
čuti gde frkće, stenje i tandrče, dovukao parni kotao.
Dan kasnije dovučeni su opet ogromni drveni pogonski kotači koji
liče velikim točkovima na vodenicama, a preko njih su klizili užad i
lanci za svrdao, za izbacivač zemlje i za cevi. A i dinamo je stigao,
instalirani su vodovi, i jedno veče je ovo mesto u šumi, koje je još do
pre nekoliko nedelja netaknuto ležalo u svojoj tropskoj usamljenosti
— netaknuto kao što je bilo od postanka sveta, plivalo u bleštavoj
električnoj svetlosti koja ne zna više za noć. Šumi je otet noćni mir, i
gde god su zraci te večne svetlosti doprli, šuma je počela da sahne.
Svakog jutra milioni i milioni insekata u gomilama, čitava brda, ležali
su ispod električnih lampi.
Brektanje mašina, koje je sad neprekidno, i danju i noću,
ispunjavalo šumu, oteralo je stanovnike šume iz njihove domovine.
Morali su se iseljavati u nepoznate nove krajeve u nadi da će tamo naći
mir i hranu.

35
 Sad su tek došli pravi ljudi od petroleja. Posao instalatera bio je
završen.
Otputovali su natrag u grad i čekali nov kontrakt. Nov kontrakt
mogao je da upali kroz tri dana, mogao je da dođe kroz šest nedelja, a
moglo se desiti da i posle šest meseci još čekaju nov kontrakt. Petrolej
je kao kocka. U petrolejsko polje ulaže se deset hiljada, dvadeset
hiljada, pedeset hiljada dolara, i kad si već izbušio što si dublje mogao,
a ono nema petroleja nego slane vode, peska ili ilovače. I šuma se
vraća svojim zakonitim vlasnicima, koji je prisvajaju tako brzo i tako
temeljno da je godinu dana kasnije svaki trag ljudi potpuno izbrisan.
Petrolej je lutrija. Može čovek da izgubi čitavo imanje, a može i sa
pet hiljada dolara da zaradi pet miliona. I zato su svi oni koji imaju
veze s petrolejom danas bogati a sutra siroti. Nedeljama i mesecima
oni rade duboko zakopani u šumi ili džungli, a ono što tamo zarade u
znoju lica svog, šćerdaju za tri dana u gradu. Pa i oni koji ne šćerdaju
novac — oni oprezni i štedljivi, i oni će se otresti svojih para. Čekaju i
čekaju rad dok ne potroše i poslednji peso, te moraju da prosjače od
ljudi koji odlaze u „Imperijal”, u „Luizijanu”, u „Sautern”, u banku.
Dobiti posla na petrolejskim poljima je stvar sreće, kao što je stvar
sreće i naići na petrolejsku žicu.
Tako je prošao i Dobs. Bio je tu i nije ni mislio na posao. A onda
mu je posao pao u džep.
— Kako stoji stvar s mojim parama? — upita Dobs kontraktora.
— Šta vam je? — reče Pat. — Ma nemojte toliko da navaljujete.
Dobićete vi već svoje pare. Neću vam pobeći s njima.
— Dajte mi onda bar nešto — zahtevao je sad Dobs.
— E, pa dobro — odvrati Pat. — Dajem vam trideset.
— A ostatak? — upita Dobs.
— Još ne znam. Ni sam još nisam dobio pare.
Dobs dobi trideset procenata od svoje zaslužene plate. Ostali ljudi
takođe nisu bili primili novac. Oni koji su energično navaljivali dobili
su od Pata četrdeset ili pedeset procenata. Dvojica opet koji su hteli da
mu se ulagode da bi ih pri idućem kontraktu opet poveo na rad primili
su svega pet procenata, jer su mu snebivljivo ispričali da još nisu
večerali a ni platili hotel.
36
 — Voleo bih samo da znam da li je taj prevarant dobio svoje pare
ili nije — reče Dobs Kertinu, koji je takođe radio s njima u kontraktu.
— Da, kad bismo samo to znali — odgovori Kertin. — Kompanije
vrlo sporo isplaćuju ugovore, jer oskudevaju u gotovom novcu, a
počinje i bušenje izvora, koje guta silu novaca.
Čitavu nedelju dana ni Dobs ni Kertin nisu mogli ući u trag
Makormiku. U svom hotelu nije bio. Ali jednog dana prošao je Pat
Makormik s druge strane ulice.
— Drž' ga! — doviknu Kertin Dobsu. I kao živi đavo, nađe se s
druge strane. Dobs se odmah stvori kraj njega.
Kertin ščepa Pata za rukav od košulje. Pat nije imao kaputa na
sebi.
— Gde je naš novac, pasji sine? Smesta da si nam dao naše rođene
pare ili ćemo te smrviti. Smesta! — Kertin je to rekao prilično glasno i
dignutih pesnica.
— Ali brzo i bez izvijanja! — umeša se sad i Dobs. — Čekamo već
više od tri nedelje na svoje pare.
— Ama smirite se — reče Pat poluglasno i uvuče ih u neki bar, gde
je odmah naručio tri velike čaše habanera. — Ta možemo mi to mirno
urediti. Vidite, iduće nedelje dobijam opet lep nov kontrakt, a odmah
zatim još jedan — prvi u Amatlanu, drugi u Korkovadu. Opet ću vas
obojicu uzeti. Vi ste valjani radnici s kojima volim da radim. Na
zdravlje!
Diže čašu i kucnu se s njima.
Pili su.
Tada reče Kertin: — Vrlo je dobro što hoćete da nas primite u svoj
novi kontrakt. Ali bez novaca mi nećemo da radimo. Gde je naš novac?
— Nisam dobio novac. Ček još nije isporučen. — U isti mah obrati
se krčmaru i naredi: — Još tri habanera!
— Čujte, vi — reče Kertin nestrpljivo — nemojte misliti da možete
sad da nam umaknete i da nas namagarčite vašom rakijom.
— Namagarčiti? — Pat se tobože začudi. — Da vas namagarčim
rakijom? To baš nije vrlo...
— Šta je da je, sasvim svejedno — reče Dobs. — Hoćemo svoje

37
pare, za koje smo dosta dirindžili. Da li ćete nas primiti u vaš novi
kontrakt ili ne, šta nam to vredi kad ne plaćate.
— Prokleto pseto, gde su naše pare? — Kertin to dreknu
iznenada, kao da je sad sišao s uma. Možda je na njega rakija drukčije
delovala nego što je to Pat očekivao.
— Ali ponavljam vam da ni meni još nisu isplatili novac.
Na to ga Kertin ščepa za gušu, protrese ga i reče:
— A sad pare ovamo, lopove jedan, ili ću ti razmrskati lubanju
na ovoj stonoj ploči.
— Mir, džentlmeni, mir! — umeša se krčmar. Ali nije vodio dalje
brigu o događaju. Obrisa tezgu na kojoj su čaše ostavile trag, pa zapali
cigaretu.
Pat je bio snažan čovek i branio se. Ali je Kertinov bes bio jači.
Dobs se približi, kao da će i on da se baci na Pata.
Pat se izvi iz klješta oko guše, uzmače pola koraka i pakosno reče:
— Ta vi ste pravi pravcati razbojnici. To je samo trebalo da znam.
Ali pre bih se dao seći na komade nego da vas dva nitkova opet primim
u kontrakt. Evo vam vaše pare, a sad mi se gubite s očiju.
— Za to nećemo tražiti od vas dozvolu — reče Kertin.
Pat turi ruku u džep od čakšira i izvadi pregršt dolarskih
banknota, koje je zgužvane nosio u džepu.
— Evo vam pare — reče Dobsu. Za tren oka je izbrojao tačnu
sumu. Znao je napamet, tačno u paru, koliko kome duguje. Pružio je
novac Dobsu, a onda je istom rukom kojom je držao novčanice
izbrojao novac za Kertina i bacio mu ga.
— Tako — reče tonom kojim se zajažuju dosadni verovnici — pa
budite ljubazni da mi više ne dosađujete. Sad imate svoje pare, a ja ću
se, bogme, čuvati da još jednom uzmem u kontrakt takve nadničare
koji nisu ni za šta.
— Baci na tezgu tri pesa za rakiju, pa zaturi šešir na potiljak i
napusti lokal ostavljajući oba čoveka tako kao da su mu nanela
nečuvenu uvredu.

38
 5

— Ama zašto vi stanujte u „Klivlendu”, čoveče? — upita Dobs

Kertina kad stupiše na ulicu i prolandaraše pored „Sautern” hotela. —
Ta tamo plaćate u najmanju ruku tri pesa za noć.
— Četiri — odgovori Kertin.
— More, dođite vi sa mnom u „Oso Negro”, staje pedeset centava
— savetovao je Dobs.
— Suviše mi je prljav, i sve same protuve i skitnice — reče Kertin.
— Kako god vas je volja. Kad nestane para, smestićete se i vi u
„Oso Negro” kao i svi mi. Eto, ni meni baš ne bi bila nužda. Ali hoću da
sačuvam tih nekoliko mangurica. Ko zna kad će nam opet sinuti sreća.
A hranim se kod Kineza, taman kao i pre.
Stigli su do ugla trga, gde je bila velika juvelirska radnja La Perla.
Zastali su da posmatraju te krasote. Sve se blistalo od zlata i
dijamanata. Ležala je tu dijadema za osamnaest hiljada pesa. Nemo su
posmatrali nagomilano blago i mislili na vrednost koja tu leži i na onaj
silni novac što ga neki ljudi u gradu imaju kad mogu takve stvari da
kupuju.
Možda ih je baš ovo što su tu videli odvratilo od misli o petroleju. Jer
svako ko je ovde živeo mislio je samo na petrolej, mislio o petroleju i
na životne mogućnosti koje su na neki način vezane s petrolejom.
Radio čovek ili razmišljao, uvek je tu bio petrolej. Naslonili su se
leđima na velike staklene izloge i gledali s dosadom preko trga, iza
koga su se videli jarboli brodova. To je obojicu podsetilo na putovanje
i na to da ima i drugih zemalja i drugih izvora zarade van ovih koji su
dolazi u obzir u ovom gradu.
— Šta zapravo nameravate, Kertin? — upita Dobs posle kraće
počivke. — Čoveku dojadi da stalno dreždi i zazjava ovuda dok pukom
slučajnošću ne dobije nešto. Samo čekaš i čekaš. A novaca svaki dan
sve manje, dok čovek jednog dana ništa više i nema. Pa onda počinje
opet stara pesma; prosjačiti od onih koji s petrolejskih polja dolaze da
provedu u gradu dan ili noć. Ozbiljno sam rešio da pokušam i nešto
drugo. Baš sad je vreme, dok još imamo para. Kad ih jednom nestane,
39
čovek je bespomoćan i ne može ni da mrdne.
— To isto pitanje nameće mi se već po treći put — odgovori
Kertin. — Znam sve kako je i šta je. Ali nemam ni jedne jedine ideje.
Jedina je — kopanje zlata.
— Sad ste rekli ono pravo — upade Dobs. — Baš na to sam i ja
mislio. Najzad, nije ni to nimalo smelija špekulacija nego iščekivati
posao na petrolejskim poljima. Teško da postoji još neka zemlja na
svetu u kojoj toliko zlata i srebra čeka da bude iskopano.
— Hajde da pređemo i da sednemo na klupu — reče Kertin. —
Reći ću vam, došao sam ovamo ne radi petroleja nego radi zlata —
pričao je Kertin pošto su seli. — Hteo sam da radim u ovim
petrolejskim okruzima samo neko vreme, dok ne steknem dovoljno
para da bih pošao u potragu za zlatom. To staje teških para. Tu je put,
pa ašovi, pijuci, tepsije i svi ti alati. Pa onda čovek mora imati od
nečega da živi četiri do osam meseci dok ne zaradi nešto. Kad najzad
dođe do proračuna, ispašće možda da je sve izgubio, i novac, i trud, jer
ništa nije našao.
Dobs je očekivao da će Kertin nastaviti da priča, ali Kertin ućuta.
Činilo se da nema više šta da kaže.
Tada reče Dobs:
— Rizik nije tako velik. Ništa manji rizik nije lunjati okolo i čekati
posao. Ako čovek ima sreću, može da zaradi mesečno tri stotine dolara
pa i više, a to će trajati šest, deset, možda i osamnaest meseci. Ako
nema sreće, ako ne nađe posla, isto je tako sve izgubio. Ono, istina,
zlato ne leži tek onako na gomili da ga čovek samo zgrne i strpa u džep.
To znam i ja. Ali ako čovek ne nađe zlata, naći će valjda srebra, a ako
ne srebra, ono valjda bakra ili olova ili dobroga kamenja. A ako čovek
i ne može to sam da eksploatiše, naći će uvek kompaniju koja će
otkupiti pravo eksploatacije ili ga primiti za deoničara s velikim
udelom. Na svaki način ću o tome dobro da razmislim.
Počeše da govore o nečem drugom. Ti razgovori o potrazi za
zlatom ne uzimaju se ovde nikad suviše ozbiljno. Svaki to spominje,
svaki o tome pravi planove, a od deset hiljada poći će jedan da uradi
to, jer nije baš tako prosto kao kad čovek naumi da pođe u lov na
pitome zečeve. Nema ovde čoveka koji nije bar jedanput pomislio da
pođe u potragu za zlatom. Stotinama rudnika drugih metala što ih ima
40
tu u zemlji našli su i osnovali ljudi koji su tragali za zlatom, pa su onda
uzeli ono što su našli. Poneki rudnik koji ne daje ni srebra ni zlata
donosi svojim vlasnicima mnogo veća bogatstva nego što mnogi
rudnici zlata ikad mogu doneti. Što se više rasprostire električna
industrija, tim veću vrednost dobija bakar. Može doći vreme kad će se
na zlato gledati kao na nešto bez čega se sasvim lepo može biti; o
bakru, olovu i mnogim metalima to se ne bi moglo tako lako reći.
Niko nema neku isključivo svoju misao i niko još nikad nije imao
sasvim originalnu ideju. Svaka originalna ideja je produkt
kristalizacije hiljada raznih ideja koje imaju drugi ljudi. A onda jedan
čovek nađe odjednom pravu reč i pravi izraz za novu ideju. I čim je reč
tu, sete se stotinama ljudi da su tu ideju već davno imali.
Kad neki čovek smisli plan, kad u njemu sazri misao da preduzme
nešto određeno, gotovo je sigurno da će mnogi ljudi u njegovoj blizini
imati isti ili sličan plan. Zato se raspoloženje masa i širi brzinom
požara koji sve zahvata.
Nešto slično desilo se i tu.
Kertin je hteo još jednu noć da ostane u „Klivlendu” i da se tek
sutradan preseli u „Oso Negro”. Kad se Dobs vratio kući, u sobi su sem
njega bila još samo tri Amerikanca. Ostali kreveti kao da nisu bili
zauzeti. Jedan od novodošlica bio je stariji čovek prosede kose.
Kad Dobs stupi u sobu, ova trojica prekidoše razgovor. Ali ubrzo
zatim nastaviše ga. Stari je ležao u krevetu, jedan od ostale dvojice
ležao je obučen na krevetu, a treći je na krevetu sedeo. Dobs stade da
se svlači.
Isprava nije razumeo o čemu je reč. Ali onda je odjednom pojmio
da stari saopštava mlađima svoja iskustva kao istraživač zlata. Oba
mladića došla su ovamo da traže zlato, pošto su im u Sjedinjenim
Državama pričali nečuvene stvari o bogatstvu ove zemlje u zlatu.
— Zlato je prokleta stvar — reče Hauard. — Potpuno menja
karakter. Čovek može da ga ima i da ga nađe ne znam koliko, da ga
zgrne toliko da ne može ni da ga sam ponese, i još će uvek želeti da
dobije i više. A da bi dobio više, prestaje da razlikuje šta je pravo a šta
nije. Kad čovek pođe u potragu, on je odlučio da će se zadovoljiti sa
trideset hiljada dolara. Ako ništa ne nađe, snižava svoju nadu na
dvadeset hiljada, a onda na deset hiljada i izjavljuje da bi se zadovoljio
41
i sa pet hiljada, samo kad bi ih našao, pa ma za njih morao tegobno da
rinta. Ali kad nešto nađe, onda ne može da se zajazi s onih trideset
hiljada kojima se prvobitno nadao, nego stalno povišava sumu i hteo
bi da dođe do pedeset, do sto, do dvesta hiljada dolara. A onda dolaze
zapetljancije koje ga bacaju ovamo-onamo i ne daju mu da se smiri.
— Kod mene nije tako — reče jedan od dvojice — kod mene nije
tako, mogu da se zakunem. Deset hiljada i tačka. Tačka, pa ma tamo
ležalo još pola miliona. To je baš ona suma koja mi je potrebna.
— Ko god nije sam bio tamo — reče Hauard svojim laganim
govorom — taj to ne veruje. Od kocke može čovek lako da se otrgne,
ali od gomile zlata koju treba samo da uzme pa da je ima, niko ne može
da se otrgne. Kopao sam ja i nalazio zlata u Aljasci, kopao sam u
Britanskoj Kolumbiji, u Australiji, u Montani, u Koloradu. Skuckao sam
lepe pare. E, a sad sam vam tu u „Oso Negru”, i kraj. I eto moram da
moljakam od starih prijatelja na ulici. Ali nemam obrtnog kapitala.
Uopšte, ispada da je najbolje kad čovek ide sam. Ali mora biti
sposoban da podnese samoću. Ako pođe udvoje ili utroje, ubistvo će
uvek vrebati oko njih. Ako pođe s desetoricom, neće otpasti mnogo na
pojedinog čoveka, a onda pogotovu dolazi do svađe i ubistva. Dok još
ničeg nema, vlada bratstvo. Ali kad gomilice rastu i rastu, bratstvo se
pretvara u lopovluk.
I tako stari poče da priča priče o zlatu, priče koje gosti „Oso Negra”
i sličnih kuća slušaju s više revnosti nego i najbesramnije ljubavne
priče. Kad god bi neki stari kopač zlata stao da priča, mogao je da priča
čitavu noć i nikome nije padalo na pamet da spava niti da uzvikne: „A
sad hoću da imam mira!” Uostalom, takav bi uzvik bio ionako
uzaludan, bilo da su bile u pitanju priče o zlatu, o lopovima ili o
ljubavnim pustolovinama. Doduše, mir je mogao svaki da zahteva. Ali
ako bi to činio često ili možda i suviše energično, izvukao bi batine, jer
su pripovedači smatrali da ovde imaju isto toliko prava koliko i oni
koji hoće mira. Pravo je svakoga čoveka da svoje noći provodi u
pričanju ako oseća potrebu za tim. A ako se to kome ne sviđa, ima
pravo da nađe sebi mirnije mesto. Čovek koji usred grmljavine topova,
usred tandrkanja kola, usred brektanja automobila, usred gužve ljudi
koji dolaze i odlaze, smeju se, pevaju, ćaskaju i psuju — ne može mirno
i blaženo da spava, o, taj neka ne ide na put i neka ne stanuje u

42
hotelima.
— Znate li priču o Rudniku zelene vode u Nju Meksiku? — upita
Hauard. — Sigurno da ne znate. Ali ja poznajem Harija Tiltona, koji je
bio tamo i od koga sam čuo tu priču. Pošla tako grupa od petnaestorice
ljudi u potragu. Nisu išli baš nasumce. Postojalo je staro kazivanje
kako u jednoj dolini ima bogat rudnik zlata koji su stari Meksikanci
našli i iskorišćavali, a koji su im posle preoteli Španci, pošto su
strašnim mučenjima, čupanjem jezika, bušenjem lubanja i drugim
hrišćanskim svedočanstvima ljubavi prisilili Indijance da im odaju
mesto gde se rudnik nalazi.
Uza sam rudnik bilo je malo jezerce koje je ležalo u stenovitom
koritu. A voda toga jezerceta bila je zelena kao smaragd. Zato se
rudnik i nazivao Rudnik zelene vode, La Mina del Aqua Verde. Bio je
to neverovatno bogat rudnik. Čisto zlato ležalo je u debelim žicama.
Trebalo ga je samo uzeti.
Ali kako tvrde Španci, Indijanci behu na rudnik bacili kletvu, jer
su svi Španci koji su imali veze s rudnikom poumirali. Ko od zmijinog
ujeda, ko od groznice, a ko od strašnih kožnih bolesti ili boleština čije
uzroke niko nije mogao da objasni. I jednoga dana rudnik iščeze.
Nijedan od ljudi koji su u to doba bili u rudniku nije se više pojavio.
Kad su izostale pošiljke, a ni vesti nisu stizale, Španci uputiše ka
rudniku ekspediciju. I mada je rudnik bio tačno obeležen na
geografskim kartama i mada se mogao dobar deo puta pratiti, rudnik
više nisu našli. A bilo je tako lako da se ustanovi gde se nalazi. Bila su
tri strma planinska vrha, i ako su sva tri ležala u istoj liniji, onda je
čovek bio na pravom putu. A ako je sagledao i četvrti vrh, upadljivog
oblika, koji stoji pod izvesnim uglom sa linijom ona tri brda, onda je
čovek toliko blizu rudnika da je nemoguće da pogreši. Ali iako se
mesecima tragalo, nije pronađen ni rudnik ni jezero. Bilo je to 1762.
godine.
Taj bogati rudnik nikad nije iščezao iz sećanja svih onih koji se
interesuju za rudnike zlata.
Kad su Amerikanci anektirali Nju Meksiko, odmah krenuše neki
ljudi u potragu za rudnikom. Mnogi se više nisu vratili. A oni koji su se
vratili bili su gotovo sišli s uma od uzaludnog traganja i od halucinacija
što su ih imali pri lutanju po toj stenovitoj dolini.
43
 A onda, bilo je to sredinom osamdesetih godina, čini mi se 1886,
uputiše se opet neki ljudi u potragu, baš ona petnaestorica. Imali su
prepise starih izveštaja i kopije starih španskih geografskih karata.
Ama stvar s planinskim vrhovima bila je toliko jednostavna. No koliko
god su tačno uzimali vrhove kao pravac ka cilju, od rudnika ni traga ni
glasa. Kopali su i rušili eksplozivom i ovde i onde, ali ni traga. Radili su
u kolonama, u svakoj koloni po trojica, da bi mogli da pretraže velike
površine. Životnih namirnica bilo je sve manje, ali ljudi nisu odustajali.
Jednog kasnog popodneva pripremala je jedna kolona večeru.
Vatra je gorela, ali kafa nikako da se skuva, pošto je duvao jak vetar
koji je hladio ibrik, te jedan od njih pokuša da postavi vatru dublje u
zemlju. Ali kad je stao da kopa i stigao na pola stope dubine, naiđe na
kost. Baci kost i ne pogledavši je izbliže i gumu vatru u rupu, pošto se
prethodno pobrinuo da vatra vuče.
Kad je kolona sedela pri večeri, jedan od njih uze, onako slučajno,
kost u ruku i stade njome crtati po pesku.
Tada mu sused iznenada reče:
— Deder pokaži tu kost. — A zatim dodade: — Ovo je lakatna kost
nekog čoveka. Otkud ova kost?
Čovek koji je kopao rupu reče da je pri kopanju naišao na nju i
izvukao je iz peska.
— Tu mora da leži i čitav kostur, jer otkud bi dospela ovamo samo
jedna lakatna kost? — reče čovek zamišljeno.
Smrklo se. Uviše se u ćebad i legoše da spavaju.
Sutradan ujutru reče onaj koji je našao kost, nazvaću ga Bil, jer mu
ne znam ime, dakle taj Bil reče:
— Tamo gde je bila lakatna kost, sigurno je i kostur. E eto, noćas
mi pade na um jedna misao. Upitao sam se kako je kostur dospeo
ovamo.
— Prosto. Neko je ubijen ili je umro od gladi — reče jedan.
— To je, razume se, moguće — reče Bil na to. — Prošlo je ovuda
dosta ljudi. Ali ne verujem da su baš ovde ubijeni ili da su baš tu umrli
od gladi. Pade mi onda na um misao da je pri peščanom vihoru, pri
zemljotresu, odronjavanju planine ili tako nečemu rudnik bio zatrpan.
A pošto se od Španaca nijedan nije vratio, znači da su i oni zatrpani i
44
to u blizini rudnika. Iako ova kost možda stvarno potiče od nekoga koji
je pre nas ovde tragao i poginuo, isto tako nije isključeno da ona
pripada jednome od zatrpanih Španaca. A ako mu tu leži lakatna kost,
onda verovatno tu, u neposrednoj blizini, leži i njegov kostur. A
tragajući za kosturom, naići ćemo možda i na rudnik. Mislim da
počnemo s kopanjem tu pored rupe s vatrom.
Kopali su i naišli stvarno na ostale delove kostura, komad po
komad. Kopali su dalje u krugu i naišli su i na drugi kostur. Kopali su
zatim u pravcu drugoga kostura i naišli su na treći. I tako su pogodili
pravac kojim je išao odron planine ili zemljotres. Držeći se tog puta,
iskopali su i alate i najzad su naišli na grumenje zlata koje se očito beše
rasulo.
— Našli smo rudnik. A šta sad? — reče Bil.
— Da pozovemo ostale — reče jedan.
— Uvek sam znao da si magarac — reče treći — ali da si takva
marva, to nisam znao. Držaćemo lepo jezik za zube, brajko, i ni reči,
jesi li čuo? Za koji dan vratićemo se s ostalima. A posle nekoliko
nedelja nas trojica vratićemo se ovamo da iskopamo rudnik.
S time su sva trojica bila saglasna. Pokupiše nekoliko
zlatnih grumena i strpaše ih u džep, da bi za njih kupili dobru
opremu. A onda pažljivo zatrpaše sve. Ali ne behu još ni sve zatrpali, a
eto ti druge kolone. Ljudi iz druge kolone posmatrali su podozrivo to
kopanje, a onda jedan od njih reče:
— Hej, vi, momci, šta vi tu izvodite? Vi biste kanda hteli da nas
udaljite od svete liturgije!
A ona trojica su dokazivala da nisu ništa našli i da nisu hteli da
igraju nepoštenu igru. Došlo je do svađe. I kao da je vetar raznosio reči
prve kolone, u istom su se času našle tu još dve kolone. Prva kolona i
druga, koja je iznenadila prvu, taman su htele da se nagode, da sklope
sporazum po kome su ostale tri kolone imale da budu isključene, kadli
stigoše, gotovo u isti mah, i druge dve kolone. Sad je druga kolona,
razume se, odmah odustala od napola sklopljenog sporazuma i stala
da optužuje prvu kolonu za izdaju. Poslaše čoveka da dozove i
poslednju kolonu, a kad je i ova stigla, održano je savetovanje. Doneta
je odluka da tri člana prve kolone budu obešena zbog namerne utaje

45
nalaza.
Obesiše tu trojicu. Niko se nije usprotivio, jer su tako otpala tri
dela koja su sad mogla da se razdele između preostale dvanaestorice.
Onda se dadoše na posao i razgrnuše rudnik. Bio je to uistinu
bogat rudnik. Ali posle izvesnog vremena ponestade životnih
namirnica, te poslaše petoricu ljudi da donesu namirnice.
Hari Tilton, koji mi je sam pričao ovu istoriju, reče da se on
zadovoljava onim što mu je dosad palo u deo, te će ih napustiti s onom
petoricom što idu po namirnice. Uze svoj deo i ode. Za zlato mu platiše
u banci dvadeset osam hiljada dolara. Za taj novac kupio je farmu, na
kojoj se stalno nastanio.
Petorica ljudi koji su otišli po namirnice kupili su tovarne konje,
bolji alat, životnih namirnica u izobilju i registrovali su pravo na
eksploataciju. A onda se vratiše.
Kad su se vratili, našli su logor spaljen a ljude poubijane ili, tačnije
rečeno, pomlaćene od Indijanaca. Zlato nije bilo ni taknuto. Sudeći po
tragovima, vodila se tu očajnička borba dok su ljudi bili odsutni
nabavljajući namirnice. Ljudi koji su se vratili sahraniše ubijene i
produžiše da rade u rudniku.
Nije prošlo ni tri-četiri dana, kadli se vratiše Indijanci. Bilo ih je
preko šezdeset. Odmah napadoše i poubijaše i ostatak ljudi. Ali jedan
od ovih ljudi nije ubijen već samo teško ranjen. Kad se povrati svesti,
poče da puzi. Puzio je danima ili nedeljama. Koliko, to nije znao.
Najzad ga nađe neki farmer i odvede svojoj kući. Tamo čovek ispriča
šta je doživeo. Ali nije stigao tačno da označi mesto gde se to desilo,
jer je ubrzo podlegao ranama. Farmeri iz okoline u kojoj je čovek umro
krenuše na put da nađu zlatni rudnik. Tražili su nedeljama i
nedeljama, ali ga nisu našli. Hari Tilton, koji beše otišao u jednu od
zapadnih država, nije ništa čuo o svemu ovom. Nije se ni brinuo za to,
živeo je zadovoljno na svojoj farmi i verovao je da su svi njegovi
drugovi koji s njim behu pošli sad bogati i imućni ljudi i da su, stekavši
dovoljno zlata, pošli na istok. Bio je to ćutljiv čovek. Govorio je,
doduše, da je novac stekao kopanjem zlata. Ali to nije bilo tako
neobično. I pošto nije preterivao, nego je govoreći o vremenu kad je
kopao zlato pričao sasvim prosto i obično, ovaj bogati rudnik pao je
potpuno u zaborav.
46
 Pa ipak, tokom vremena sve se više širio glas da je Tilton svoj
novac stekao za nekoliko dana. On to nije poricao. A iz toga su ljudi
zaključivali da je mesto na kome je kopao zlato sigurno veoma bogato
blagom. Sve više lovaca na sreću navaljivalo je na njega da izradi plan
kako bi se rudnik mogao pronaći. Najzad je on to i učinio. Ali u
međuvremenu bilo je već proteklo preko deset godina. Pamćenje ga
beše prilično izdalo. Ja sam pošao s jednom od kolona koje su krenule
da po planu nađu rudnik.
Našli smo sva ona mesta koja Tilton beše označio. Ali sam rudnik
nismo našli. Možda je u ono vreme bio zatrpan odronom planine ili
zemljotresom, ili su pak Indijanci izbrisali svaki trag učinivši to tako
dobro da više ništa nije moglo da se nađe. Nisu želeli da iko bude u
njihovu kraju, a takav rudnik domamio bi na stotine i stotine ljudi.
Nastupio bi takav metež da bi bio pokvaren život koji su oni navikli da
vode.
— Da, da, kad bi takav rudnik mogao da nađeš — završavao je
Hauard svoje pričanje — bio bi na konju. Ali, bogme, može da se desi
da čitavog života tražiš i da ništa ne nađeš. To vam je kao i sa svakim
drugim poslom. Ako čovek natrapa na pravi posao i ima sreću, našao
je svoj zlatni rudnik. U svakom slučaju, iako sam već mator momak, ja
sam uvek gotov da pođem kad je u pitanju da se nađe zlato. Ali
potreban mi je kapital kao i za svaku drugu stvar.
Priča koju je Hauard ispričao nije sadržavala ni hrabrenja ni
opomenu. Bila je to obična priča o istraživačima zlata, nesumnjivo
istinita, a ipak kao bajka. Ali sve priče koje govore o bogatim dobicima
zvuče kao bajke. Da bi što dobio, čovek mora da ima smelosti. Onaj koji
hoće da stekne zlata mora poći da ga traži.
I Dobs je te noći odlučio da pođe u potragu za zlatom, pa ma bio
opremljen samo jednom britvom.
Nametalo mu se još jedno jedino pitanje. Da li da pođe sam ili s
Kertinom, ili sa starim Hauardom, ili s Kertinom i Hauardom?

47
 6

Odmah idućeg jutra Dobs je prepričao Kertinu priču koju je čuo

od Hauarda. Kertin je pobožno slušao. Najzad reče:
— Verujem da je to istinita priča.
— Pa naravno da je istinita. Zašto bi bila izmišljena?
Dobs je bio veoma začuđen što neko može da posumnja u njenu
istinitost. Ali sumnja koju je Kertin izrazio delovala je na Dobsa. Njemu
se priča učinila prirodna kao činjenica da je jutro kad sunce izađe a
veče kad sunce zađe. U njoj nije bilo ničega što bi moglo biti izmišljeno.
Ali sumnja koju je Kertin izrazio u svom pitanju učinila je priču
pustolovnom. Dosad je Dobs gledao na traganje za zlatom trezvenim
očima, kao na traženje dobrih cipela po obućarskim radnjama u gradu
ili na traženje posla, a sad mu je odjednom sinulo da je traganje za
zlatom obavijeno nečim jezivim. I samo zato mu je sad bilo tako čudno
pri duši što dosad nikad nije osetio ono jezivo, tajanstveno i neobično
kad god se pričalo o kopačima zlata.
Kad mu je Hauard onako živo ispričao priču, osetio je samo toliko
da su u osnovi zlato i ugalj jedno te isto, da se kopanjem uglja čovek
može isto tako obogatiti kao i zlatom.
— Izmišljena? — reče Kertin. — O tome ni reči nisam rekao. Priča
takva kakva je nije izmišljena. Takvih priča ima na stotine. Čitave hrpe
takvih priča čitao sam u časopisima koji takve burgije štampaju. Ali
mislim da je u priči, pa ma sve drugo bilo neverovatno, istinito ono
kad ona tri momka pokušavaju da
izigraju ostale iz kompanije i da ih hladnokrvno sklone s puta.
Tačno! — klimnu Dobs. — To je prokletstvo koje leži na zlatu.
Kad je to izgovorio, sinu mu u svesti da takvu rečenicu sat ranije
ne bi izrekao, jer mu ne bi bilo ni na kraj pameti da na zlatu leži neko
prokletstvo.
Kertin nije učestvovao u tako naglom preokretu shvatanja. Možda
samo iz tog razloga što njega nije obuzela tako neočekivana sumnja
kakvu je maločas Dobs doživeo.

48
 To unutrašnje doživljavanje koje se tog časa odigralo u Dobsu
razdvojilo je ta dva čoveka, a da toga nisu ni bili svesni. Bilo je to
razdvajanje u njihovu osećajnom svetu. Od tog su trenutka ova dvojica
težila raznim životnim ciljevima. Počela je da se oblikuje njihova
različita sudbinska predodređenost.
— Prokletstvo na zlatu? — usprotivi se Kertin. — Ne vidim ga. Gde
je to prokletstvo? Na zlatu je isto toliko i blagoslova. Zavisi samo od
toga ko ga ima u rukama. Razne karakterne osobine njegova vlasnika
stvaraju prokletstvo ili blagoslov. Daj nitkovu šljunak u ruke ili suve
pečurke, i on će to upotrebiti da njima izvrši kakav bilo nitkovluk.
— Gramzivost je jedina karakterna osobina koju zlato budi kod
svog vlasnika. — Dobs se začudio kako je došao do te ideje. Učinila mu
se strana. Ali ubeđivao je sam sebe da je tu ideju izrazio samo da bi
protivrečio Kertinu.
— Ama ti sad pričaš puku besmislicu — odvrati Kertin. I nehotice
je izabrao poverljiviji ton, koji i Dobs nesvesno prihvati, kao da nije ni
osetio promenu.
— Ipak, sve zavisi samo od toga — nastavi Kertin svoj govor — da
li vlasnik voli zlato kao takvo, ili ga smatra samo sredstvom za
postizanje izvesnih ciljeva. Ta i u vojsci ima oficira kojima je više stalo
do toga da remenje bude do krajnosti brižljivo očišćeno i izglancano
negoli do toga da ono bude u upotrebljivom stanju. Zlato samo po sebi
nije potrebno. Ako mogu nekoga da uverim da ima mnogo zlata, onda
sam postigao kao i da ga stvarno imam. Ne zlato, već ona moć koju
ljudi zlatom mogu da steknu: ona menja čoveka. Ona je razlog što se
ljudi toliko uzbude čim vide zlato ili ma i samo čuju o njemu.
Dobs se zavali na klupu na kojoj su obojica sedeli. Pogleda uvis i
na krovu jedne od suprotnih kuća spazi dva radnika koji su postavljali
telefonske žice. Stajali su tako nesigurno da si svakog trenutka mogao
očekivati da će se strmoglaviti. „Za četiri pesa ili za četiri i po pesa na
dan”, pomisli Dobs, „i uvek u opasnosti da slome vrat ili da razmrskaju
kosti; isto je tako i pri građenju tornja za bušenje, samo što je ta
opasnost malo bolje plaćena.”
A onda pomisli da je pseći život taj kojim radnici žive. I razvijajući
dalje tu misao, zapita:
— Da li bi ti izdao svoje prijatelje da bi se dočepao čitavog zlata
49
kao što su to pokušala ona trojica?
— To sad ne bih mogao da kažem — odgovori Kertin. — Ne
verujem da ima ijednog čoveka koji bi tačno mogao da kaže šta bi
radio kad bi mogao da se dočepa ogromne količine zlata i kad bi imao
prilike da odstrani druge učesnike. Čvrsto verujem da je svaki čovek
postupao drukčije nego što je i sam mislio u trenutku kad je iznenada
došao do mnogo novca ili kad je video mogućnost da pokretom ruke
zgrne gomilu zlata.
Dobs je još gledao gore u telefonske radnike. I mada to nije želeo
radnicima, ipak se krišom nadao da će jedan od njih pasti, jer bi to
unelo malo promene u jednoličnost njihova života.
Pošto nijedan od radnika nije pao, postade svestan da sedi
neudobno i da ga bole pleća. Ispravi se opet na klupi i zapali cigaretu.
Gledao je za dimom, pa će onda reći:
— Učinio bih kao Tilton. To ti je sigurno, i ne moraš više da rintaš
i da se gladan skitaš. Ja bih se zadovoljio malom količinom i otišao bih
svojim putem. A drugi neka se tuku koliko god ih je volja.
Kertin nije znao šta bi na to odgovorio. Tema je bila iscrpena, te
pređoše na razgovor o nečem drugom, o nečem sasvim ravnodušnom,
tek da bi govorili i da ne bi tako glupo sedeli.
Ali po podne, kad su se vraćali s kupanja na reci, ljuteći se celim
putem što moraju pešice da klipšu dugom prašnjavom avenijom da bi
uštedeli onih petnaest centava za tramvaj, tema o zlatu ponovo
iskrsnu. Večito napola gladni, večito žedni čaše
ledene vode, nedovoljno ispavani zbog ležanja na tvrdim i neudobnim
krevetskim nogarima, u njima je neprekidno vrela misao na zlato. Ono
na šta su stvarno mislili bilo je to kako da se oslobode sadašnjeg
položaja. Njega su se mogli osloboditi samo novcem. A novac je bio
toliko blizak zlatu. I tako je misao na zlato postajala u njima sve jača i
potiskivala je sve druge misli. Najzad su uvideli da novac ne bi mogao
da im pomogne, da bi jedino zlato, brdo zlata moglo da ih oslobodi
ovog života, ovog večnog klatarenja između umiranja od gladi i
polusitosti. Bili su u zemlji u kojoj su se mogla naći nečuvena blaga
zlata. Videli su gde zlato svetluca pred njima čak i onda kad sklope oči,
jer je sunce bleštavo i nemilosrdno prosipalo svoje zrake na beli i
prašnjavi trg. Možda i nije zlato bilo krivo njihovoj nestrpljivosti,
50
možda su to bili vrući asfaltni pločnici, bela prašina, bele kuće. Ali bilo
o čemu da su mislili, uvek su se vraćali na zlato. Zlato je bilo ledena
voda, zlato je bilo zadovoljan trbuh, zlato je bilo hladovit stan u
visokom, elegantnom hotelu „Rivijera”. Zlato, samo zlato, i neće više
morati da drežde pred amerikanskom bankom u nadi da će od
poslovođa petrolejskih polja isprositi koji suvišan peso ili posao. Bilo
je to poniženje i bio je to šugav život. Ne može se večito tako.
Čovek mora da učini kraj tome.
A posle tri dana, kad ni dotad nisu dobili posla, niti je bilo izgleda
da će ga i posle tri meseca dobiti, Dobs reče Kertinu:
— Idem sad da tražim zlato. Idem, pa makar i sam. Skapao ja ovde
ili na Sijeri među Indijancima, na isto mi se hvata. Idem.
— Baš ovog časa sam i ja to isto hteo da ti predložim — reče Kertin
— spreman sam na svaku đavoliju. — Pa i ne preostaje ti ništa drugo
nego izbor između džeparoške krađe i Santa Marije.
— Santa Marije? — upita Kertin. — Nisam katolik.
— Da li si katolik ili nisi, to te ne pitaju. Ali ako budeš baksuz kao
džeparoš, naučićeš ti već ko je Santa Marija. To je kazneno ostrvo na
zapadnoj obali, gde te, bogme, ne pitaju kakve si vere, već samo žele
da znaju koliko godina imaš da odsediš. Kad ovu Santa Mariju
upoznaš, znaćeš zašto sveta Marija ima uvek odškljocnutu britvu na
srcu. Nju joj je, znaš, zabio jedan koji se s onog ostrva vratio živ.
— Pa mogli bismo da pođemo odmah sutra.
Dobs malo razmisli, pa onda reče:
— Mislim da bismo mogli da povedemo i starog Hauarda.
Pitaćemo ga večeras šta on o tome misli.
— Hauarda? Zašto? Ama star je on. Da ga još vučemo na krkači?
— Star je — potvrdi Dobs. — Ali je čvrst kao kuvan stari đon. Ako
dođe do toga, izdržaće on više nego nas dvojica zajedno. Moram
odmah priznati da nemam baš mnogo pojma o kopanju zlata. Ne znam
čak ni kako izgleda kad ga čovek spazi pred sobom u blatu. Hauard
ima iskustva, on je sam kopao i zgrnuo lepe pare. I sve mu je posle
otišlo do đavola u petroleju. Imati sa sobom takvog matorog i iskusnog
momka znači već pola uspeha. Ko zna bi li uopšte i pošao s nama.
— Pitajmo ga jednostavno — savetovao je Kertin.
51
 Pošli su u „Oso Negro”. Hauard je ležao u krevetu i čitao je u
„Western Story Magazine-u” priče o razbojnicima.
— Je l' ja? — reče odmah. — I još pitate? Razume se da sam za to.
Uvek sam gotov kad god je u pitanju zlato. Imam još trista dolara tu u
banci. Dvesta ulažem u stvar. To mi je poslednji novac. Kad i to ode,
svršio sam. Ali mora čovek nešto i da prežali.
Kad baciše sav novac na gomilu, Dobs se seti svoga loza.
— Ne budi tako sujeveran — reče Kertin smejući se. — Još nisam
video nikoga ko je dobio na lutriji.
— Neka — reče Dobs na to. — Idem bar da pregledam listu.
Škoditi ne može.
— E onda idem i ja s tobom. Hoću da vidim kako ćeš da pokunjiš
nos.
Na sve strane visile su liste. U svakoj maloj radnji u kojoj se
prodaju lozovi. Liste su bile štampane na platnu. Pošto ih niko nije
kupovao, a ni lutrija nije tražila uzgrednu zaradu prodajom lista,
opipavale su ih stotine i stotine ljudi. Stoga su morale da budu otporne
da bi izdržale juriše onih koji su verovali da su ovoga puta sigurno
dobili.
Odmah tu, na uglu bara „Kod Madrida”, visila je jedna takva lista
velika kao ubrus.
Dobs baci pogled na nju i reče Kertinu.
— Tvoje sujeverje je smešnije od moga. Dakle, vidiš li onaj broj
naštampan masnim slovima? To je moj broj. Na moj dvadeseti deo loza
isplatiće mi sad stotinu pesa.
— Gde? — upita Kertin začuđeno.
— Hajdemo odmah u agenciju da podignemo novac.
Dobs položi loz na sto. Agent prouči loz i bez ikakvih odbitaka
uruči Dobsu dva debela zlatnika od po pedeset pesa.
Kad se opet nađoše na trgu, Kertin reče:
— Sad ću nabaviti i ja stotinu dolara. Onda će biti taman. Imam
nekog prijatelja u San Antoniju, tu preko, u Teksasu. On će mi poslati
novac.
Telefonirao je, i novac je tačno stigao. Pošli su noćnim vozom za

52
San Luiz. Odande su sledećim vozom otputovali gore ka Durangu.
Tu su seli nad geografske karte i proučavali predeo.
— Tamo gde prolazi železnica, ne treba ni da idemo — reče
Hauard smišljeno. — To se ne isplati. Tamo gde ima železnice, ili
makar i dobrih drumova, poznat je svaki kutak gde god bi što moglo
da bude. Divlji kutovi nama trebaju, tamo će se nešto naći. Gde nema
ni staze, gde se geolozi ne usuđuju da ture nos, gde živ čovek ne zna
šta je to automobil, tamo treba da se pentramo. Eto, takav predeo
moramo naći.
Lutao je po karti i najzad reče:
— Ovde otprilike. Ne mora da bude sasvim tačno. Kad već jednom
budemo tamo, valja otvoriti oči. To je sve. Poznavao sam jednoga, taj
je umeo da nanjuši zlato kao žedan magarac vodu kad je zaželi.
Tačno — reče Dobs — sad mi je palo na um da bi bilo zgodno kad
bismo tu, u susednom selu, kupili odmah magarce koji će nam vući
prtljag.

53
 7

Kertin i Dobs uvideše vrlo brzo da bi bez staroga Hauarda bili

bespomoćni. Zlato ne leži tek onako na gomili i očigledno da bi se
čovek spotakao o njega. Za zlato treba oko. Može čovek da pretrči
preko njega a da ga ne vidi. Ali Hauard ga je video, pa ma i najmanji
trag njegov bio u blizini. Video je on po predelu može li da ima zlata ili
ne, vredi li drešiti lopate sa svezane opreme, te dići nekoliko lopata
peska i isprati ga. Kad je Hauard počeo da kopa i da rije ili štaviše da
ispira u tepsiji, bila je to zemlja puna nade, u kojoj je po svim pravilima
moralo da bude zlato.
Već četiri puta su naišli na zlato. Ali količina koja je mogla da se
ispere bila je toliko mala da ne bi pokrila ni dobru nadnicu. Jedanput
su naišli na mesto koje je mnogo obećavalo, ali voda potrebna za
ispiranje bila je na šest časova hoda, te su morali da ostave to mesto.
Išli su sve dalje, sve dublje u planine.
Jednog jutra nađoše se kao zaglavljeni na svom uskom putu.
Puzali su i pentrali se i imali su sto muka da magarce nekako oteraju
napred. Bili su đavolski neraspoloženi.
I usred tog njihova neraspoloženja, Hauard viknu:
— Al' sam i izabrao dva divna druga majčina u vama, ali i jesam,
grom i pakao.
— Jezik za zube! — viknu Dobs besno.
— Dva divna druga majčina — ponovi Hauard suvo i prezrivo.
— Kertinu je na vrh jezika bila krupna psovka. Ali pre no što je
stigao da je izvali, Hauard reče:
— Eh, ala ste glupi, glupi kao ćuskije kad ne vidite milione čak ni
kad gazite po njima obema nogama.
Ona dvojica mlađih koja su išla spreda zastaše ne znajući ruga li
im se Hauard ili je usled napora poslednjih dana dobio napad
maloumnosti.
Ali Hauard se isklibi na njih i reče sasvim trezveno, bez i
najmanjeg znaka uzbuđenja:
54
 — Eto vas gde šetate po golom, čistom, blistavom zlatu, a i ne
vidite ga. Kako sam samo mogao da krenem u potragu za zlatom s
takvim mrcinama kao što ste vi. O tome ću još imati da razmišljam do
kraja svog života. Hteo bih samo da znam kakav to strašan greh imam
da okajem kad vas moram podnositi.
Dobs i Kertin zastadoše. Pogledaše preda se u zemlju, pa jedan u
drugog, i zablenuše se u Hauarda licem s koga se nije moglo pročitati
da li su sišli s uma ili misle da je Hauard na tome putu.
Stari se saže, uze rukom da kopa po rastresitom pesku i diže šaku
punu peska.
— Znate li šta držim u ruci?- upita. I ne sačekavši odgovor dodade:
— Ovo je đubre za plaćanje ili, ako to ne razumete, ovo je zlatan prah.
A ima ga toliko da ga nas trojica ne bismo mogli odvući na leđima.
— De da vidimo — viknuše obojica u isti mah i približiše se.
— Ne morate se približavati. Treba samo da se sagnete i da ga
podignete, i videćete ga, i imaćete ga u ruci.
S nevericom digoše po šaku peska.
— Teško da ćete videti — reče Hauard klibeći se — pilići jedni. Ali
po težini ćete osetiti u čemu je stvar.
— Stvarno — viknu Dobs — sad i ja vidim. Mogli bismo odmah
napuniti vreće i s njima poterati natrag.
-To bismo svakako mogli — reče Hauard i klimnu. — Ali to bi bio
rđav pazar. Bolje će biti da ga isperemo. Zašto da vučemo izlišan
pesak? Pesak nam vala niko neće platiti.
Hauard sede i reče:
— Ded donesite brzo koje vedro vode. Ispitaću procenat.
A sad poče pravi posao. Trebalo je tražiti vode. Našli su je, ali bila
je na oko sto i dvadesetak metara dublje u planini, te je morala da se
dovlači vedrima. Odvlačiti tamo dole pesak i ispirati ga odmah na
samoj vodi bio bi veći trud, bar što se tiče vremena. A vodu možeš i
nanovo da upotrebiš. Doduše, smanjivala se posle svakog pranja, ali
trebalo je samo nadoknaditi tu količinu, dok bi u obrnutom slučaju sav
pesak trebalo odvući dole, a moglo bi se desiti da se u dve velike vreće
peska nađe svega dva grama blaga.

55
 Podigli su logor, sagradili skele za njihanje i bazene za ispiranje,
iskopali su žlebove za vodopade i izdubili tank, koji su krečom i
ilovačom tako dobro zapušili da je gubitak vode sveden na neznatnu
količinu, tako da o tome ne vredi ni govoriti.
Posle dve nedelje mogli su se latiti produktivnog rada.
Bio je to posao. Što jest, jest. Rintali su kao otupeli robijaši. Danju
je bilo vruće, a noću vraški hladno. Radni logor im je bio visoko u
planini, na Sijera Madri. A do najbliže železničke stanice trebalo je
deset do dvadeset dana jahanja na magarcu. Put je vodio preko strmih
klanaca i brdskih staza, preko rečnih korita, klisura, duž visokih i
oštrih stena. Na celome putu bilo je svega nekoliko malih indijanskih
sela.
— Ovako još u životu nisam dirindžio — reče Kertin jednog jutra
kad ga Hauard trže iza sna već pre izlaska sunca. Ali ipak ustade,
osedla magarca i stade dovlačiti onu silnu vodu koja je bila potrebna
za dan, iako pre sedam časova nije uzeo ni zalogaj u usta.
Kad su sva trojica sedela pri doručku, reče Hauard:
— Neki put se pitam sasvim ozbiljno šta ste vi upravo razumeli
pod kopanjem zlata i tim stvarima? Uveren sam da ste otprilike
zamišljali da čovek treba samo da se sagne i da zgrne zlato rasuto kao
šljunak, a zatim da ga strpa u vreće i da s njim ode. Kad bi to bilo tako
prosto, tako lako, onda bi bogme vredelo koliko i šljunak.
Dobs je gunđao nešto za sebe, a zatim reče:
— Ali ipak, mora biti i mesta gde zlata ima više i gde nije takva
đavolska muka sakupiti jednu uncu.
— Takvih mesta ima, ali ona su retka kao glavni zgodici na lutriji
— odgovori stari. — Viđao sam mesta na kojima smo nailazili na žice
iz kojih su momci vadili i prali grumenje zlata veliko kao pesnica.
Video sam po tri, po četiri, po osam funti na jedan dan. A video sam i
kako su se na istome mestu četiri čoveka satrla radeći, a sva četvorica
su za tri meseca jedva postigla pet funti. Možete mi verovati:
najsigurnije je ispirati čvrst pesak. To je težak posao, ali kad čovek
odradi svojih osam ili deset meseci, može da strpa u džep lepu sumicu.
A ako može da izdrži pet godina, obezbedio se za čitav ostatak života.
Ali voleo bih da vidim onoga koji će izdržati pet godina. Većinom se

56
polje potpuno iscrpe već posle nekoliko meseci, pa hajd nanovo na
lutanje da nađeš novo, mlađe polje.
Dva žutokljunca zamišljala su kopanje zlata lakšim. Ta im je misao
dolazila četiri puta na čas. Kopaj i kopaj od zore do mraka po paklenoj
vrućini. A onda izbacuj, drmaj, i tresi, i rešetaj. I sve to ponavljaj po tri,
četiri, pet puta. Pa opet natrag u tepsije za ispiranje, jer zlato nije izišlo
čisto.
Tako je to išlo iz dana u dan, bez prekida. Od bola u leđima nisu
mogli da stoje uspravno, nisu mogli ni da leže ni da sede. Ruke su im
postale kao čvorugave kandže. Nisu više mogli da isprave prste. Nisu
se brijali i nisu se šišali. Bili su i suviše umorni za to, a i ravnodušni
prema takvim stvarima. Kad bi im se čakšire ili košulja pocepali,
zakrpili bi ih samo onda kad je to bilo neophodno potrebno da se
stvari sačuvaju, jer bi se inače raspale.
Nije bilo nedelje za njih, jer dan odmora koji su sebi odredili bio
je potreban da se popravi primitivna mašinerija, da se jednom čestito
umiju, da ubiju koju pticu ili snu, da pronađu nov pašnjak za magarce
i da odšetaju do nekog indijanskog sela, gde su kupovali jaja, okrnjen
kukuruz, kafu u zrnu, duvan, pirinač i pasulj. Bili su zadovoljni ako bi
te stvari uopšte dobili. Na brašno, slaninu, beli šećer i konzervno
mleko pomišljali su samo ako je koji od njih preduzeo put od čitavog
dana da bi stigao do većeg sela, u kome su se te retkosti ponekad
mogle dobiti. Ako su pri takvoj ekspediciji uspeli da donesu čak i bocu
tekile, to se smatralo trijumfalnim pohodom.
A onda se pojavilo pitanje kako da se odnose prema dozvoli. Bez
dozvole smeli su da traže, ali ne i da kopaju i ispiraju. No stvar sa
dozvolom imala je svojih teškoća. Jedan od njih morao bi da ode do
vlade i da tamo naznači gde je polje. Imao bi da plati lepu sumicu. Sem
toga bi od dobitka morali da plate i izvestan procenat za porez. A sve
to trajalo bi jedno na drugo nekoliko nedelja dok se čitava stvar ne
uredi.
Sve to još ne bi bilo tako strašno. Ali od svega je najgore bilo to što
bi uzimanjem dozvole, pa ma kako oprezno postupili, natovarili sebi
na vrat razbojnike. One razbojnike koji ne seju ali žanju. Ne samo
nedeljama već i mesecima ovi razbojnici bili su u stanju da vrebaju iza
busije, puštajući ljude da rintaju. A onda, kad bi ljudi krenuli s
57
tovarom, napali bi ih i oteli sve zlato. I ne samo to, već i magarce, pa
čak i košulju s leđa. Probiti se iz divljeg čestara bez magaraca, bez
čakšira, košulje i cipela, đavolski je teško. To su često uviđali i
razbojnici, te su opljačkanima, da ih ne bi gurnuli u takvu nevolju,
oduzimali i život, jer su bili samilosne duše. Ko bi znao gde su završili
ti nesrećnici? Šuma je tako velika, njene dubine tako neprodorne, a
njene opasnosti tako mnogobrojne. E, tu sad tragajte za izgubljenima.
I pre nego što si i počeo da tragaš, a u šumi jedva da je od žrtava
preostala kakva koščica. Pa sad reci po toj koščici ko je bio čovek kome
je ona pripadala.
A razbojnici? Njih će izvesti pred preki sud. Ali da bi se to desilo,
valja ih uhvatiti. A pošto razbojnici dobro znaju da im niko ne može
ništa dokle god ih ne uhvate, zato i jeste lakše baviti se razbojništvom
nego da čovek izdire i da sopstvenim radom stiče čak i zlato koje leži
tu za svakoga.
Kad čovek vadi dozvolu, to se uvek razglasi. A ne bi bila prvina da
kaišari neke velike i otmene rudarske kompanije a ne razbojnici
sklone s puta proleterske pronalazače. U tom slučaju polje se nekoliko
meseci ne iskorišćuje, dozvoli ističe rok, a kompanija sad stiče
dozvolu, pošto je raniji vlasnik svojim odsustvom izgubio prava.
I zato je bilo sasvim razborito da se ne brinu za dozvolu. A ako
kasnije, kad im bude dosta, odluče da napuste polje, plen će moći
neprimetno da otprave. Niko živi neće pretresati takve odrpane
skitnice i mirne duše će moći da moljakaju za malo duvana od ljudi
koje budu sreli, pa bilo da su ovi razbojnici ili da to mogu postati
zgodnom prilikom.
Eto, tako stoji stvar sa dozvolom. Ako je čovek ima, zlato mogu da
mu otmu razbojnici. Ako je nema, a sazna se za to, vlada za kaznu
oduzima polovinu plena, pa i čitav plen. Tu je šuma koja je tako velika,
tako prostrana i tako ćutljiva. A tu su i tolike druge stvari. Čim čovek
nešto ima, odmah mu sve stvari na svetu izgledaju sasvim drukčije. U
svakom slučaju, čovek tim trenutkom pripadne manjini, i svi oni koji
nemaju ništa ili koji imaju malo postaju mu smrtni neprijatelji. Čovek
mora da bude onda stalno na oprezi, pošto uvek ima nešto da čuva.
Dokle god čovek ništa nema, on je rob svog gladnog trbuha i prirodni
rob onih koji gladan trbuh mogu da napune. Ali čim čovek nešto ima,
58
on je rob svog poseda.

59
 8

Tri čoveka okupljena ovde nisu nikad ranije bili prijatelji niti su
ikad pomišljali da će to postati. Oni su u najbolju ruku bili poslovni
prijatelji. Udružili su se čisto iz razloga korisnosti. Čim bi taj razlog
prestao, prestala bi i njihova zajednica. Prepirali su se i svađali kao što
često biva kad ljudi duže vremena žive zajedno. Te bi svađe tokom
vremena stvorile od njih prijatelje. To ne bi bilo nikakvo čudo. Kad
ljudi koji nisu prijatelji počnu da se prepiru i svađaju, onda je to
većinom početak trajnog prijateljstva.
Zajednički napori, zajedničke brige, zajedničke nade, zajednička
razočaranja što su ih ta tri čoveka u toku zajednički provedenih
meseci preturili preko glave, morali su po svim mudrostima
sociologije da dovedu do prijateljstva. Ta bili su ratni drugovi, bolji no
što ih i jedan rat može da stvori. Dešavalo se toliko puta da Hauard
Dobsu, Kertin Hauardu, ili Dobs Kertinu spasu život; pa onda opet da
je Dobs Hauarda, ili drugom prilikom Kertina, u poslednjem trenutku
spasao od smrti. Dešavale su se sve mogućne kombinacije. Svaki je
uvek smesta bio spreman da po cenu svojih kostiju, pa čak i svog
života, spase druga koji se sunovratio. Sve se to već dešavalo. Jednom
se neko presečeno stablo naglo srušilo i Dobs mu je, podmetnuvši
ramena, promenio pravac, jer bi inače stablo smrvilo Kertina. Kako su
posle ta ramena izgledala!
„E, ovo je valjalo, Dobse!” rekao je Kertin. I to je bilo sve. Šta bi i
rekao više?
Dve nedelje kasnije srušio se jedan rov baš kad je Dobs bio u njemu, i
Kertin ga je izrio, iako je nad njim visio debeo i težak sloj šljunkovite
zemlje koji je svakog trenutka mogao da se sruči na njega i da ga
nepovratno zatrpa a da Hauard, koji je s druge strane pokušavao da
prokopa rov, ne bi stigao u pravi čas, niti bi mogao da nasluti kud su
se denula ona dvojica.
Kad se Dobs, koga behu izvukli, povratio k svesti, rekao je:
„Da ste još jednom pljunuli u šake, ja više ne bih mogao da pljujem
na ovu gomilu peska.” Pri tom je ispljunuo puna usta peska.
60
 U takvim slučajevima nikad se nije mnogo govorilo. Ukazivali su
prosto jedan drugom trezvenu uslugu. Ali te usluge i pomoći nisu ih
zbližavale. Nisu postali prijatelji. Ne bi to postali i da su još deset
godina spasavali jedan drugom živote.
Oni sami nisu to zapažali, jer su bili zainteresovane strane. Ali da
ih je kojom prilikom video neko kako pred spavanje sede uz vatru, taj
bi dobio utisak da svaki od njih čeka samo zgodnu priliku da drugu
dvojicu ščepa za gušu. Pa ipak, ono što je tinjalo u njihovim očima nije
bila krvoločnost. Možda je to bila zavist? No kad biste upitali ma koga
od njih šta oseća prema drugima, on ne bi rekao: „Zavist” ili:
„Gramzivost”. To ni u kom slučaju nije bilo. Svaki je posedovao onoliko
koliko i drugi, svaki je znao da je drugi takoreći čitavo svoje imanje
strpao u zajedničko preduzeće, da svaki naporno radi, da je svaki
gladovao, svaki pretrpeo skoro nemoguće tegobe da bi došao do
nečega. Kako da se tu oseti zavist? Ili gramzivost? Tako neprirodno se
oseća zdrav čovek.
Svako veče, još pri svetlosti dana, procenjivao se brižljivo rezultat
toga dana, pa se delio na tri dela i svaki je uzimao svoj deo. Tako su
radili već na samom početku kao nešto što se po sebi razume.
— Najbolje je da svako veče delimo i da svaki uzme sebi svoj deo
— taj je predlog stavio Kertin drugo veče u nedelji u kojoj je posao
počeo da donosi prve rezultate.
— Onda bar ne moram da budem čuvar vašega blaga — rekao je
Hauard.
Onda druga dvojica odmah planuše:
— Nismo mi ništa rekli o tome da bi ti trebalo da čuvaš blago. To
bi tek bilo veliko pitanje da li bismo mi tebi sve poverili.
— Vidi ti njih, kako oni proziru! — smejao se Hauard. Nije se
uvredio. Takve preobražaje doživeo je već toliko puta da ga to nije
uzbuđivalo. Dobroćudno je dodao: — Mislio sam da ja ovde
zaslužujem najviše poverenja.
— Je l' ti? — viknu Dobs. — A zar mi ne? — Mi smo valjda odbegli
robijaši?...
A Kertin reče:
— Šta mi znamo gde si ti omatoreo!
61
 Hauarda nije napuštalo dobro raspoloženje:
— Razume se da ne znate. Ali ja mislim da u ovoj divljini, i među
nama, to ne igra nikakvu ulogu. Ja nijednog od vas nisam pitao odakle
dolazi i gde je proveo svoje godine nevinosti. To bi bilo i suviše
neučtivo. Ne treba čovek nikoga da navodi na laž. Ovde, bogu iza leđa,
ne bi, vala, pomogla nikakva prevarancija. Lagali mi jedan drugom ili
poveravali najkrvaviju istinu, to ovde ne vredi ni po lule duvana. Ali ja
sam od nas trojice jedini koji je ovde dostojan poverenja.
Ona druga dvojica se isklibiše. Ali pre no što stigoše da dadu neki
sočan odgovor, Hauard nastavi:
— Ne uzbuđujte se. To što kažem tačno je. Tu vredi samo gola
činjenica. Eto, mogli bismo tebi — pri tom klimnu Dobsu — da
poverimo zlato na čuvanje. Ali dok bih ja sedeo u šumi i tesao balvane
a Kertin odjahao dole do radnje, ti bi lepo pokupio sve i zbogom diko.
— Podlost je tako šta reći — uskipe Dobs.
— Može biti — odvrati Hauard mirno — da je podlost tako šta
izreći. Ali ista je takva podlost tako šta misliti. A ti bi bio prvi čovek
koga sam sreo koji tako šta ne bi pomislio. Odmagliti s blagom ostalih,
da vam odmah kažem svoje mišljenje, to ovde u divljini i nije nitkovluk
nego sasvim prirodna stvar. Glupak je onaj koji to ne učini. Vi ste samo
i suviše smoljavi da to priznate. Ali čekajte dok nakupimo dvadesetak
kila zlatnog praha, pa da onda vidim šta mislite. Vi niste ni bolji ni gori
od ma kojih drugih momaka. Vi ste potpuno prirodni ljudi. A ako me
jednog dana vežete za neko drvo, natovarite sve pa odmaglite
ostavivši me da ovde skapam, učinićete samo ono što bi učinio svako
ako mu u pravom času ne bi sinula misao da se to na kraju krajeva
možda i ne bi isplatilo. Ja sa vašim blagom ne mogu da strugnem.
Nemam više tako hitre noge. Mene biste u roku od nekoliko časova
ščepali za jaku i obesili bez griže savesti o prvo drvo. Ja ne mogu da
pobegnem, ja sam upućen na vas. Zato sam mislio da sam ja tu jedini
pouzdan čovek.
— Kad čovek sve to porazmisli, onda si u pravu. Ali je na svaki
način bolje ako svako veče delimo dobitak, pa da svaki čuva svoj deo.
Onda svaki može da ode kad mu je volja.
— Nemam ništa protiv toga — reče Hauard. — Nije ni tako rđavo.
Svaki će onda strepeti da će mu onaj drugi uvrebati sklonište.
62
 — A ti moraš biti zao čovek, Hauarde — reče Dobs — kad uvek
misliš na nitkovluke!
— Ne možeš ti mene uvrediti, mladiću — odgovori Hauard. —
Poznajem ja svoje ljude i znam na kakve su ljubazne misli i dela
sposobni kad je u pitanju zlato. U osnovi su svi ljudi jednaki kad je u
pitanju zlato. Svi su jednako podli. Tamo gde bi mogao da ih neko
uhvati, oni su samo oprezniji, lažljiviji pretvorniji. Ovde napolju ne
moraju da se pretvaraju, tu je stvar uvek jasna i providna. Prosto i
jasno. A tamo u gradovima ima vam hiljadu raznih prepreka i
sputavanja. Ovde postoji samo jedna prepreka, život drugoga. A tu se
postavlja samo jedno pitanje.
— Koje? — upita Dobs.
— To bih hteo da znam! — reče Kertin u isti mah.
Postavlja se samo jedno pitanje, da li će jednoga dana sećanje
zadavati muke. Dela ne opterećuju. Uvek su samo sećanja ono što
nagriza dušu. Da se najzad sporazumemo. Dakle, svako veče ćemo
deliti i svaki će da pronađe za se dobro skrovište. A kad jednom
nakupimo pet kilograma, onda ionako nećemo više moći da držimo
povazdan zlato u kesici koja se klatari o vratu.

63
 9

Uložili su mnogo truda i svu svoju dovitljivost da rudnik dobro

sakriju. Logor u kome su spavali i kuvali premestili su na pola milje od
rudnika. Mesto na kome je bio rudnik žbunjem su i velikim kamenjem
tako vešto kamuflirali, prema onoj jedinoj strani s koje je prilaz bio
mogućan, da ma ko se motao po okolini ne bi mogao da nabasa na
mesto rada. Već posle nedelju dana žbunje, humke, rupčage i blokovi
kamenja behu toliko srasli da čak ni urođenicima koji su išli u lov ne
bi palo u oči ništa što bi ih navelo na mesto rada.
Nije im bila namera da sakriju logor. Logor su ostavili
otvoren. Da bi opravdali svoj boravak ovde, oni su na
postavljenim okvirima razapeli životinjska krzna i ispunjene ptice. To
im je potpuno davalo izgled krznolovaca i skupljača retkih ptica. Nije
bilo mesta ni najmanjoj sumnji, pošto se stotine ljudi bave tim
unosnim zanatom.
Od logora do rudnika vodila je skrivena staza. Do staze su morali
prvih deset metara da puze potrbuške. A kad bi se provukli, prekrili bi
stazu zelenim lišćem. Vraćajući se u logor, ispitali bi najpre pažljivo
ima li koga u blizini. A ako bi to bio slučaj, udarili bi zaobilaznim putem
i prispeli u logor iz sasvim suprotnog pravca, kao da se baš vraćaju iz
lova.
Za čitavo vreme ni jedan jedini put se nije pojavio niko, ni belac,
ni urođenik. Uostalom, bilo je neverovatno da iko ikad zabasa u ovaj
divlji predeo. Ali oni su bili i suviše pametni, i suviše oprezni da bi
dopustili da postanu žrtve slučajnosti. Čak ni zver koju gone lovci ne
bi potražila sklonište na njihovom mestu rada. Miris ljudi koji rade
oterao bi je u drugom pravcu.
A psi su u šumi i suviše plašljivi, te se drže svog gazde i ne njuškaju
naokolo.
No život što su ga tri čoveka ovde vodila bio je bedniji od života
litvanskog fabričkog radnika u Detroitu. Bio je to najjadniji život koji
se uopšte može zamisliti. Dobs je jedno veče izrazio mišljenje da se u
najpodvodnijim rovovima Francuske osećao više čovek negoli ovde
64
poslednjih nedelja. Život što su ga ovde provodili bivao je svakim
danom sve neizdržljiviji. Dozlogrdila im je večno ista hrana, na brzinu
spremljena od umornih ruku. Ali morali su da je gutaju. Pusta
jednoličnost rada činila je posao još težim nego što je stvarno bio.
Kopaj, sej, tresi, ispiraj, vuci vodu, podupiri rov. Jedan čas isti kao
drugi, jedan dan isti kao drugi. Sedmica za sedmicom. I tako je to teklo
već mesecima.
Rad bi se valjda još i mogao snositi. Stotine hiljada ljudi čitavog
svog života ne vrše nimalo lakši posao, pa se pri tom ipak osećaju
srazmerno dobro. Ali ovde su druge sile radile protiv njih.
Prvih nedelja nisu ni bili svesni toga kakav će težak oblik dobiti
njihov život. Ni za trenutak nisu pomislili da će ih nagrizati i žderati
sile o kojima dosad ni slutili nisu. U prvo vreme je svaki dan donosio
ponešto novo. Svakog dana pravio se plan o nečem novom i izvodio
se. Svaki od njih znao je da ispriča po koju šalu ili neku zgodicu koja je
ostaloj dvojici bila nepoznata. Svaki je bio studij za drugog, svaki je
imao neku osobenost koja je drugoga možda interesovala a možda mu
se i gadila, ali je bar izazivala njegovu pažnju.
No sad više nisu imali šta da pričaju jedan drugom. Nijedan od
njih iz cele svoje riznice reči nije izostavio nijednu koju drugi već nisu
znali. I svaki je znao svaku reč drugoga, pa čak s naglaskom i gestom
kojim su te reči propraćane.
Dobs je imao naviku da pri govoru s vremena na vreme zažmiri
levim okom. Spočetka su to Hauard i Kertin smatrali vrlo smešnim i
terali su šegu s tom osobinom. Ali dođe jedno veče kad Kertin reče:
— Slušaj, prokleto pseto, ako se jednom već ne okaniš toga da
prižmirkuješ levim okom, sasuću ti uncu olova u trbuh. Znaš vrlo
dobro, robijašu jedan, da to ne mogu da trpim.
Dobs brzo skoči i poteže revolver. Da je Kertin svoj
revolver digao isto tako brzo, razvila bi se prava pravcata
pucnjava. No Kertin je znao da bi dobio smesta šest metaka u trbuh da
se samo mašio rukom ka zadnjem džepu.
— Znam ja vrlo dobro ko si ti — podviknu Dobs mlatarajući
revolverom. — Ta tebe su u Džordžiji išibali jer si napadao devojke.
Nisi ti u Meksiku tek onako zabave radi!

65
 Da li je Dobs bio robijaš, to je Kertin isto tako malo znao kao što
je i Dobs znao je li Kertin ikad bio u Džordžiji. Isisali su to iz lula ili
ižvakali iz kožure od slanine i sad su to bacili jedan drugom u lice da
bi jedan drugog doveli do besa.
Hauarda to nije uznemiravalo, puštao je debele oblake dima iz
lule i zurio u vatru. A kad su obojica ućutali, pošto nisu više mogli na
brzu ruku da izmisle nove pogrde, reče on:
— Ama, momci, okanite se te pucnjave. Nemamo mi ovde
vremena da negujemo bolesnike.
Posle nekog vremena Dobs turi natrag revolver i leže da spava. Ali
Kertin ostade s Hauardom uz vatru i ponovo zapali lulu.
Ne prođe mnogo vremena kad jednog jutra Kertin munu Dobsa
revolverskom cevi u slabinu.
— A sad reci samo jednu reč pa odlazim, ti otrovna žabo!
Desilo se to ovako: Dobs je rekao Kertinu:
— Ta ne mljackaj kad ždereš toliko kao neko debelo svinjče. U
kome si to popravilištu vaspitan?
— Mljackao ja ili slinio, to se tebe niša ne tiče. Ja bar ne cvrkam
bez prekida kroz šuplji zub kao neki pacov koji pišti.
Na to odvrati Dobs:
— A zar pacovi u Sing-Singu imaju šuplje zube?
E, tog čoveka treba naći koji ne zna šta to pitanje znači, jer Sing-
Sing je nedobrovoljno boravište onih Njujorčana koje su uhvatili. A
ostali Njujorčani koje nisu uhvatili drže svoje biroe u Volstritu.
Takvu prijateljsku aluziju Kertin nije mogao mirno podneti, te
munu Dobsa u rebra cevlju otkočenog revolvera.
— Grom i pakao — riknu Hauard besno — ponašate se kao bračni
par. Ta skloni to gvožđe, Kertine.
— Ti? — viknu Kertin ozlojeđeno. Spusti ruku s revolverom i
okrete se starome: — A šta ti tu imaš da komanduješ, nakazo božja?
— Da komandujem? — odvrati Hauard. — To mi nije ni nakraj
pameti. Ali došao sam ovamo da kopam zlato i da vršim svoj zanat a
ne da se svađam s klipanima. Mi smo jedan drugom potrebni, a ako
jednoga između nas koji ucmeka, onda ostala dvojica mogu da se kupe,

66
jer posao više neće ići ili će pak tako traljavo ići da bismo na jedvite
jade isterali pristojnu nadnicu.
Kertin skloni revolver i sede.
— A ja? Reći ću vam to odmah — nastavi Hauard. — Meni je to već
dozlogrdilo. Nemam ja volje da ostanem tu s jednim od vas, pa idem.
Dovoljno mi je ono što sad imam.
— Ali nama nije dovoljno — viknu Dobs razjareno. — Tebi i tvojim
kostima dovoljno je za onih šest meseci što ih još imaš da proživiš. Ali
nama ne. A ako hoćeš da kidneš odavde pre nego što smo sve isprali
— naći ćemo mi već neko sredstvo da te zadržimo tu.
— Ostavi se takvih detinjarija, stari — umeša se sad i Kertin. —
Uhvatićemo te u roku od četiri časa ako bi hteo da klisneš. Znaš li šta
bismo onda s tobom uradili?
— Mogu da zamislim, nitkove jedan — rugao se Hauard.
— Ne možeš da zamisliš — reče Kertin na to i isceri se. — Skinuli
bismo ti tvoje jade i privezali te o jedno drvo čvrsto i sigurno, a onda
bismo otišli, sami, bez tebe. Da te ubijemo, kao što si ti valjda mislio?
Ne, o tome ni govora.
— Zacelo da ne — odgovori Hauard — za to ste i suviše pobožni
Ta mogli biste da opteretite vašu detinjsku čistu savest. Privezati i
ostaviti samog! Vidi ti njih! Vi zaista ne zaslužujete ni da čovek pljune
na vas. A bili ste tako zgodni momci kad sam vas sreo dole u gradu.
Neko vreme ćutala su sva trojica.
Onda reče Dobs:
— More, koješta je ovo što pričamo. Ali, do đavola, kad mesecima
čovek ne vidi nikakvo drugo lice nego je primoran da stalno čuči s
vama, onda mu je to već preko guše. Mislim da je to tako i u braku. Muž
i žena ne mogu jedno bez drugoga da žive ni pola časa, ali čim moraju
da žive zajedno, te ne umeju više da kažu ni jednu jedinu novu
rečenicu koju drugi nije već sto puta čuo, počinju da se pljuju i hteli bi
jedno drugo da otruju. Znam to po mojoj sestri. Najpre je htela da se
baci u reku što nije mogla da dobije njega, a kad je već neko vreme
provela s njim, htela je da se baci u reku samo da ga više ne gleda. Sad
se razvela i hoće da pokuša s novim.
— Šta misliš, Hauarde, koliko već dosad imamo? — upita Kertin
67
neočekivano.
Stari je neko vreme razmišljao. A onda reče:
— Ne može se baš tako tačno izračunati, jer zlato nikad ne dobiješ
čisto. U njemu uvek preostane i nečistih metala. Ali sudim da smo već
ostvarili oko četrnaest do šesnaest hiljada dolara.
— E, onda bih hteo nešto da predložim — reče Dobs. — Hajde da
radimo još šest nedelja, a onda da poravnamo logorište i da lepo
odemo.
— Slažem se — ubaci Kertin.
— Duže ionako nećemo imati posla — primeti Hauard.
— Ako se ne varam, kroz četiri nedelje ćemo već tako utanjiti da
se posao više neće ni isplaćivati. Jeste li videli da se na deset koraka
dalje, tu gde sad kopamo korito, menja tlo? To više nije pesak. ili se
reka na tome mestu sručila nizbrdo, ili se pak probila kroz brdo. To se
sad više ne vidi. Tu je, bez sumnje, došlo do odrona planine, a onda je
reka udarila drugim putem, ili su pak izvori i pritoke promenili korito.
Mir se povratio u logoru. Do takve ogorčene svađe kao što je bila
ova poslednja nije više dolazilo. Imali su sad određen cilj, utvrđen dan
kad će napustiti rudnik. A to je preobrazilo njihovo raspoloženje i
njihovo biće toliko da nisu više mogli da shvate kako su takve raspre
uopšte bile mogućne. Sad ih je zanimalo to kako da nađu najbolji način
da se neprimetno izgube odavde i kako da sklone svoj plen na sigurno
mesto; kuda da odu i šta da učine s novcem koji će dobiti. To snovanje
planova dalo je njihovim razgovorima drugi pravac. Već su se
uživljavali u to da će se opet naći u gradu i usred svih onih stvari koje
znače civilizaciju. I u saznanju da ovo više neće dugo trajati, odjednom
se svaki od njih lepo slagao s navikama drugoga. U tim navikama nisu
više videli ono ružno, nisu više videli ono što je moglo da ih dovede do
besa, već su postali obzirni jedan prema drugom. Ako se sad koji od
njih suviše dugo češkao po glavi da bi onda bez misli posmatrao pod
noktima ono što je izgrebao, kao da je to nešto za jelo, nije se više čula
zlobna primedba drugoga, koji je takođe imao svojih rđavih navika.
Ovaj bi prosto rekao smeškajući se:
— Je l' te grizu, Kertine? Pričekaj de, sad će meso da bude
ispečeno, pa više nećeš biti upućen na tu hranu.

68
 Na to bi onda Kertin, takođe sa osmehom, odgovorio:
— Dobro je što me podsećaš na to, moram se odvići od te proklete
navike, inače će me još ljudi glavačke izbaciti iz hotela.
I što se više približavao dan kad su hteli da napuste logor, tim su
se bolje podnosili. Hauard i Dobs su čak govorili o tome da se uortače
i da u Montereju ili u Tampiku otvore bioskop i da ga zajednički vode.
Dobs je trebalo da bude umetnički rukovodilac, dakle da kupuje
filmove, da organizuje predstave, da piše programe i da se brine o
muzici, dok je Hauard trebalo da preuzme poslovne stvari, kasu, kiriju,
plate, štampanje plakata, opravke i ulepšavanje bioskopske sale.
S Kertinom nije bila laka stvar. On nije mogao da se odluči da li da
ostane u Meksiku ili da se vrati u Sjedinjene Države. Jednom prilikom
natuknuo je nešto kao da ima verenicu u San Antoniju u Teksasu. Ali
kao da mu je to bila deveta briga. Verovatno se samo tako pravio da
ga ne bi zavitlavali zbog verenice. O ženama se u logoru retko govorilo,
a ako se i govorilo, onda uvek s omalovažavanjem. Sto bi se čovek i
mučio takvim mislima? Čovek uvek govori s omalovažavanjem o
stvarima koje ne može da ima. A bilo bi teško zamisliti ova tri
muškarca kako u naručju drže ženu ili devojku. Tu se moglo misliti
samo o odbegloj ženi nekog drumskog razbojnika. Pristojna devojka
bi se pre udavila u močvari nego da se upusti s jednim od ovih
muškaraca. Bar ne u stanju u kome su se sad nalazili, kako su izgledali,
kako su se ponašali i na koji su način izražavali svoje misli.
Zlato koje neka lepa i elegantna dama nosi na prstu ili koje se kao
kruna klati na glavi nekoga cara mahom se već nalazilo u vrlo čudnom
društvu i mnogo se češće kupalo u krvi nego u sapunjavoj vodi. U
svakom slučaju, kruna od cveća i venac od lišća s drveta imaju
plemenitije poreklo. Trajnost krune od cveća upoređena s trajnošću
krune od zlata samo je relativna.

69
 10

Kertin je bio u tijendi seoceta i nakupovao je životne namirnice.

To je bila poslednja zaliha koja im je još bila potrebna i koja je trebalo
da dotraje do njihova odlaska.
— Čoveče, ama gde si tako dugo? — upita Hauard kad Kertin
dojaha i stade da skida tovar s magarca.
— Baš sam hteo da osedlam magarca i da ti pođem u susret —
ubaci Dobs. — Pomislili smo da ti se nešto desilo. Ta trebalo je da se
vratiš najkasnije do dva časa.
Kertin ne odgovori nego skide tovar s magarca i donese vreće do
vatre. A onda sede, stavi lulu u usta, izvadi duvan iz vreće i razdelivši
ga najzad reče:
— Morao sam đavolski da zaobilazim. Dole u selu muvao se neki
momak. Kaže da je iz Arizone.
— A šta traži tu? — upita Dobs.
— Baš to sam hteo da saznam — odgovori Kertin. — Ali Indijanci
rekoše samo toliko da je tu već nekoliko dana i da se muva naokolo.
Zapitkivao je ljude ima li ovde rudnika ili zlata ili srebra. Na to mu
Indijanci objasniše da ovde nema ni rudnika, ni zlata ni srebra, niti
uopšte ičega; i oni sami jedva zarađuju hleb pletenjem asura i
grnčarstvom. Ali onda mu onaj blesavko iz tijende reče da se tu negde
u planinama mota neki Amerikanac koji lovi divlje zveri. On ne zna da
ste i vi tu, jer poznaje samo mene. Tako bar ja mislim. A onda mu reče
da s vremena na vreme dolazim da kupujem zalihe i da ću svakako i
ove nedelje doći. Na to onaj momak iz Arizone reče da će me sačekati.
— I ta mrcina te je stvarno čekala?
— Da, čekao je. O, čim sam stigao, odmah me je skleptao, te šta ja
tu radim, te „bi l' se tu moglo što napraviti”, te „nema li tu sila zlata” i
sve takve gluposti. Ja sam bio prilično zakopčan, i jedva sam i
odgovarao.
— Zar ga nisi nagaravio? — upita Dobs.
— Jesam. Ako sam mu uopšte odgovarao, onda sam ga garavio. Ali

70
sve to nije pomoglo. Hteo je silom da pođe sa mnom u logor. Govorio
je kako ovde sigurno ima zlata, vidi on to po koritu peščanih reka, po
naplavljenom pesku i po grumenju koje se odozgo odronilo i survalo.
— To je veliki čovek — reče Hauard — kad po takvim stvarima
može da vidi da tu ima zlata.
— Ništa taj momak ne zna — upade Dobs. — To je špijun, potpuno
sam uveren u to. Ili špijun poslat od vlade zbog taksa, ili špijun
razbojnika koji pri povratku hoće da nas opljačkaju. Ako i ne misle na
zlato, a ono drže da imamo magarce i alate, odela, noževe, revolvere i
krzna. To sve ima vrednost. A za to im se već isplati da nas napadnu.
— Ne — reče Kertin — ne verujem da je špijun. Verujem da taj
čovek stvarno traga za zlatom.
— Ima li opremu kopača zlata? — upita Hauard.
— Nisam video. Ima mazgu na kojoj jaše, ćebe, kotlić za kafu,
tepsiju i vreću, u kojoj verovatno ima još neke dronjke. To je sve.
— E, prstima vala neće iskopati zlato — reče Dobs. — Možda su
mu ukrali alat ili je morao da ga proda. Ali kakve veze imamo mi s tim
njuškalom? — Kertin se počeša po glavi, pa htede da posmatra nokte.
Ali kad opazi kako Dobs i Hauard takođe pilje u njegove nokte, spusti
ruku i opet odluči da to više ne čini. Ali Dobs i Hauard ovog puta nisu
pogledali u njegove nokte da bi ga podsetili da će kroz koji dan biti na
povratku ka civilizaciji. Oni su pratili tu staru naviku Kertinovu prosto
iz rasejanosti. To se čak ne može ni nazvati rasejanošću. Razmišljali su
oni o tajanstvenom momku iz Arizone i nejasno su osećali kao da će
se time što Kertin po svom običaju posmatra nokte razbistriti malo
tajna koja okružuje tog momka.
Kertin je zurio u vatru. Zatim će reći:
— Nisam znao šta ću s njim. Ne izgleda kao da je poslat od vlade
ili od razbojnika. Izgleda prilično bezazlen, kao da stvarno i misli ono
što govori. Ali ipak, nas se on tiče, te još kako, iako Dobs tako ne misli.
Išao je za mnom. Najpre je pitao da li bi smeo da pođe sa mnom u
logor. Odbio sam. A onda je jahao za mnom. Zastao sam i sačekao ga,
pa sam mu rekao neka se tornja i neka mi ne dosađuje. „Ali ja neću da
vam dosađujem”, rekao je na to, „želim samo nekoliko dana da budem
u društvu, već sam izludeo koliko se motam po ovim planinama i

71
večno samo s tim Indijancima. Hteo bih malo da popričam i da
nekoliko večeri sedim s belim momkom uz vatru, pa ću opet da idem.”
Na to sam mu rekao neka potraži drugo društvo, jer ne želim da imam
nikakve veze s njim. Nisam imao tri čiste da mu kažem da je skitnica.
Po ovom kako sad izgledamo mogao je da mi vrati milo za drago.
— A gde je on sad? — upita Hauard.
— Da nije možda ovde? — upita Dobs i osvrte se.
— Ne verujem — odgovori Kertin. — Zaobilazio sam i vijugao na
sve moguće načine kroz šumu. Ali kad god sam mogao da sagledam
put, video sam da ide pravo ovamo. Da sam išao pešice, potpuno bih
mu zavarao trag. Ali de pokušaj to kad imaš dva magarca. Ta dosta je
samo da zna da neko stanuje tu u planini, pa ako samo i otprilike zna
pravac, on danas-sutra mora natrapati na nas. To i hoće zacelo.
Postavlja se samo pitanje: šta da uradimo s tim čovekom kad ovde
iskrsne? U njegovu prisustvu ne možemo u rudnik.
— E, ovo je gadna stvar, vrlo gadna stvar — reče Hauard. — Kad
bi to bio Indijanac, ne bi bilo takvo zlo. On ne bi ostao, već bi se vratio
u svoje selo, svojoj porodici. Ali taj momak će nam se prilepiti kao
flaster. Taj će vam odmah nanjušiti u čemu je stvar. Jer zašto bi se baš
ovde sakrila tri bela čoveka? Ovde u planini? Možemo mu jedino
ispričati da smo razbojnici i da se tu krijemo. Ali onda bi, čim siđe,
mogao da nam pošalje na vrat puk vojnika i svršeno je s našim lepim
planovima za budućnost. A ako među tim vojnicima neki oficir zaista
poveruje to o razbojnicima, možda će narediti da nas smesta streljaju
da bi bio sasvim siguran da mu nećemo umaći.
— Vrlo prosto — reče sad Dobs. — Sa tim momkom izići ćemo mi
brzo na kraj. Ako dođe, reći ćemo mu neka se smesta čisti iz ovoga
kraja, a ako ga još jednom spazimo ovde, ucmekaćemo ga.
— To bi bila magareća stvar — reče Hauard. — On bi sišao, pričao
tamo koještarije, možda bi čak naišao i na poljsku policiju, i mi bismo
se lepo proveli. Onda mu isto tako možeš ispričati i da smo robijaši
koji su pobegli sa Santa Marije.
— Well, onda preostaje još samo kratak postupak. — Dobs je
izgledao odlučan. — Čim dođe, ucmekaćemo ga, i svršeno. Ili ćemo ga
obesiti na ono drvo prekoputa i oguliti ga. Onda ćemo imati mira.

72
 Neko vreme niko ne reče ni reči na ovaj predlog.
Hauard ustade, pogleda krompire — nečuveni luksuz — uze
čeprkati po njima, sede ponovo i reče:
— To sa ucmekanjem bila bi glupost. Možda je sasvim bezazlena
skitnica koja više voli da lunja po širokom božjem svetu i da se klanja
svom dragom Stvoritelju time što se iz sveg srca raduje svemu lepom
što vidi oko sebe negoli da rinta na petrolejskim poljima ili u
rudnicima za bednu nadnicu. A ubiti takvu nevinu skitnicu, to je zločin.
— Ali, zaboga, mi ne znamo da li je on bezazlen ili je nitkov —
usprotivi se Dobs.
— To će se još videti — reče Hauard.
— Voleo bih da znam kako. — Dobs je sve više bio ubeđen da je
njegov plan najbolji. — Zakopaćemo ga i niko ga neće naći. Ako oni
dole budu pričali da se popeo gore, mi ga nismo videli i kraj. A možemo
i da ga bacimo tu u provaliju. Ko će znati da nije sam u nju upao.
— Hoćeš li ti to da izvršiš? — upita Hauard.
— Zašto ja? Možemo da vučemo kocku ko treba da izvrši.
Stari se cerio.
— Je l' da, pa da onda onaj koji je to izvršio celog života puzi
potrbuške pred ostalom dvojicom koji su to videli. Sve je to lepo i
krasno kad je čovek sam. Ali ovako kako sad stvari stoje, ja svakako
kažem: ne!
— I ja kažem: ne! — najzad se i Kertin ponovo upleo u
razgovor. — To je sve preskupo, preglupo. Moramo izmisliti nešto
drugo.
— Jesi li uopšte tako siguran da te prati i da će doći ovamo? —
upita Hauard.
Kertin obori oči i rezignirano reče:
— Potpuno sam uveren da će doći i da će nas naći. Izgledao je
sasvim tako kao da ... — tu Kertin diže oči, pogleda na uski proplanak
u šumi i umorno reče — evo, tu je već.
Ni stari ni Dobs nisu pitali gde. Bili su toliko iznenađeni da su čak
zaboravili i da opsuju. Sledili su Kertinov pogled, i u senci noći koja se
bližila, neodređeno osvetljen sjajem logorske vatre, stajao je stranac.

73
Kraj njega je bila mazga, koju je držao za uzdu.
Stajao je potpuno mimo, nije doviknuo uobičajeno „Hallo!”, nije
viknuo ni „H'ye?” niti je nazvao dobro veće. Stajao je i čekao. Stajao je
kao čovek koji umire od gladi, ali je suviše ponosan da što zaprosi.
Kad je Kertin pričao o čoveku koga je sreo dole u selu, oba
slušaoca stvorila su izvesnu predstavu o izgledu tog čoveka. I Hauard
i Dobs predstavili su ga sebi sasvim drukčije. Dobs je zamišljao čoveka
surovih, poluživotinjskih crta lica, probisveta iz tropskih krajeva koji
živi od drumskog razbojništva i koji ne preza ni od ubistva ako ga za
ljubav svoje sopstvene sigurnosti ili boljeg plena smatra potrebnim.
Hauard je, naprotiv, zamišljao stranca onako kako obično izgleda
istraživač zlata, grubog, otpornog lica kao đon, ruku kao osušeno
korenje stabla, kao čoveka koji ne preza ni od kakve opasnosti, koji ne
zna ni za kakve prepreke, koji se nikad ne zbunjuje i čije su sve
duševne i umne snage čvrsto i upornosti upravljene jednom cilju: da
nađe zlato i da ga bezobzirno iskoristi. Imao je predstavu o istraživaču
zlata dobrog kova, u osnovi čestitog, koji nikad neće izvršiti zločin i
koji će samo onda ubiti čoveka ako to zahteva odbrana njegova
rudnika ili njegova plena.
A sad su obojica bili iznenađeni. Stranac se nije poklapao ni s
Dobsovom ni s Hauardovom predstavom. Izgledao je sasvim drukčije.
To što je izgledao sasvim drukčije nego što su ga zamišljali, i što se
tako iznebuha pojavio pred njima, mnogo brže nego što su očekivali,
bio je razlog što nijedan nije ništa ni izustio, niti je uzviknuo od
iznenađenja.
Stranac je još stajao mirno u uskom otvoru koji je kroz čestar
vodio do logora. Izgledao je iznenađen taman kao i tri čoveka koja su
sedela uz vatru. Očekivao je da će naići samo na jednog čoveka, na
Kertina, a na svoje iznenađenje naišao je na trojicu. Mazga je njuškala
po žbunju. Zatim je, verovatno, nanjušila magarce naših ljudi i
zanjištala je. Ali ispustila je samo jedan njisak, a onda je, i ne dovršivši
ga, umuknula kao da se uplašila od tišine koja je vladala među ljudima.
A ona trojica sedela su i sad bez reči, ne obraćajući pažnju ni na
vatru ni na obed koji je ključao na vatri. Netremice su zurili u stranca,
kao da očekuju da on nešto kaže ili učini. Ali ovaj ni da mrdne.
Sad ustade Dobs i polako se uputi uljezu. Hteo je da se obrecne na
74
njega šta tu traži, kako dolazi ovamo, ko je. Ali prišavši mu, ne reče
drugo do:
— Hallo!
Stranac takođe reče:
— Hallo!
Dobsove ruke bile su u džepovima od čakšira. Nije znao šta bi
rekao. Najzad izusti:
— Priđite vatri.
— Hvala! — reče stranac kratko.
Pristupi bliže, skide s mazge staro sedlo sa dva zavežljaja, zauzda
prednje noge životinje, udari je rukom po sapima i ona polako otkaska
u onom pravcu gde su magarci pasli.
— Dobro veče! — pozdravi ih i sede uz vatru.
Samo je Hauard odgovorio:
— Kako ste?
— Hm! — odvrati stranac.
Kertin je mešao pasulj i ubacivao krompire. Hauard je okretao
meso, a Dobs, koji još ne beše seo, cepkao je sitno drvo i bacao ga na
vatru.
— Znam da nisam baš dobrodošao ovde — reče stranac.
— Ta to sam već dole dovoljno jasno dao na znanje.
— Govoreći to, Kertin nije dizao oči.
— Ne mogu stalno da čečim s Indijancima. Voleo bih da znam
kako izgledaju pravi ljudi.
— E, onda hajdete u svet i pogledajte ih. — Hauard je bio vrlo
neučtiv. — Ni mi ne znamo šta se u svetu događa.
— A to nas i ne interesuje — progunđa Dobs. — Imamo mi drugih
briga. A da biste odmah znali, ta druga briga ste vi. Vas ne možemo
upotrebiti, čak ni za paljenje vatre. U zoru gledajte da se čistite, jer
bismo mogli da postanemo vrlo neugodni.
Stranac ne reče ništa na to. Sedeo je tiho i posmatrao kako ostali
petljaju oko večere. Kad je bila gotova, Kertin reče:
— Priđite i prihvatite se. Danas će biti dovoljno i za vas. Da li će

75
biti i sutra, to ćemo tek videti.
Večera je prošla više-manje u ćutanju. Kad god je neko nešto
rekao, to se odnosilo samo na jelo, da meso nije dobro, da je pasulj
suviše tvrd a krompir suviše vodnjikav. Stranac se nije mešao u
razgovor. Jeo je sasvim malo.
Kad je večera bila završena, ona trojica zapališe lule.
— Imate li duvana? — upita Dobs.
— Da! — reče čovek mirno i poče da zavija cigaretu. Ona trojica,
tek da bi nešto govorila i da bi pred strancem zavarala trag, stadoše
da pričaju o lovu. Ali pošto se lovom nisu bavili, razgovor nije zvučao
ubedljivo. Sem toga, imali su osećanje da se stranac razume više nego
oni u lov, i u krzna, i u sve ono što je u vezi s ovim zanimanjem. Stoga
postadoše nesigurni, te počeše da pričaju o tome kako će napustiti
ovaj logor i otići u drugi kraj gde ima više velike divljači.
— Ovo ovde i nije predeo za lov — umeša se stranac iznenada baš
kad su ostali napravili upadljivo dugačku pauzu u razgovoru. — Ali
ovo je dobar predeo za kopanje zlata. Zlata tu ima. Video sam to još
pre nekoliko dana po presušenim rečnim koritima što se spuštaju
ovamo sa planine.
— Ovde nema zlata — odgovori Dobs. — Mi smo već dovoljno
vremena tu da bismo to znali. I mi bismo radije kopali zlato nego da
lovimo. Kakva besmislica! — dodade smejući se podrugljivo. — Dečja
trabunjanja. Nismo ni mi od juče, znamo i mi da razlikujemo zlatan
grumen od šljunka. Ne trebaju nam vaši saveti.
Ustade i ode u šator da spava.
Niko nije ništa rekao na to, a stranac se, izgleda, nije uvredio zbog
Dobsova neljubaznog načina razgovora. Možda je bio naviknut na
takav način opštenja.
Hauard se proteže i zevnu. Kertin je istresao svoju lulu. Zatim se
obojica digoše jedan za drugim i uputiše se polako takođe u šator.
Strancu ne rekoše ni laku noć niti ga pozvaše pod šator.
Stranac tad ustade. Zviznu, i ubrzo na to dođe mu mazga
hramljući. Pođe joj u susret, potapša je prijateljski po vratu, uputi joj
nekoliko reči, pa je udarcem dlana odagna opet njenim putem.
Onda stavi drvo na vatru, sede i stade pevušiti. Najzad ustade
76
ponovo i uputi se svome sedlu. Dovuče jedan od dvaju zavežljaja do
vatre, izvuče iz zavežljaja ćebe, pa se umota u njega, nasloni glavu na
zavežljaj, ispruži noge prema vatri i zaspa.
Unutra u šatoru vodio se razgovor. Bili su podalje od vatre, tako
da stranac nije mogao ništa da razume. Uostalom, govorili su
poluglasno, no ipak vrlo žustro.
— Ja sam ipak za to — reče Dobs — da ga skinemo s vrata. Na bilo
koji način.
— Ama dosad još uopšte nismo načisto s njim. — Stari to reče
umirujućim glasom. — Izgleda sasvim bezazlen. Ne verujem da je
špijun. Ne izgleda tako. Ne bi dolazio sam i ne bi bio tako izgladneo.
Držim da ima nešto na savesti. Biće da su mu za petama, bilo zbog
čega.
— Mogli bismo da zametnemo svađu s njim — reče Kertin — a
onda da ga raspalimo tako da mu bude dosta zanavek.
— To izgleda vrlo zgodno — reče Hauard — ali nije baš za
preporuku. Prljavo je.
— Prljavo ovamo, prljavo onamo — ljutito planu Dobs. —
Moramo ga se otarasiti pa kraj. Ta opomenuli smo ga na vreme.
Razgovarali su još neko vreme i uvek su dolazili do istog
zaključka: treba ga se otresti, ali ga ne ubiti, jer bi to imalo svojih
rđavih strana. Najzad zaspaše.

77
 11

Sutradan ujutru nađoše se kod vatre u vrlo rđavom raspoloženju.

Stranac je već doneo drva i podstakao vatru. Napunio je kotao vodom
i pristavio ga na vatru. Dobs ga odmah pozdravi:
— Ej, prijatelju, otkuda ti voda?
— Zahvatio sam je iz vedra.
— Tako. Zahvatio iz vedra. To je vrlo lepo od tebe. Ali nemoj da
misliš da ćemo mi da te poslužujemo i da vučemo vodu za tebe.
— To ne tražim. Idem opet da napunim vedro.
Baš kad je to rekao, nailazio je Kertin ka vatri, možda u još gorem
raspoloženju nego Dobs. I on ga je oslovio odmah sa ti:
— Da kradeš vodu? Da kradeš naša drva? Pa šta ti misliš? Samo se
takni još nečega što pripada nama, pa ćemo ti prosvirati kuršum.
Zakon šume.
— Mislio sam da sam među pristojnim ljudima koji će mi dozvoliti
da uzmem gutljaj vode.
Dobs smesta skoči na njega:
— Šta kažeš, kugo jedna? Mi smo nepristojni ljudi? Možda čak i
razbojnici? — I raspali ga, dobro nanišanivši po licu.
Stranac pade koliko je dugačak. Polako se diže na noge.
Ja bih tebe sad takođe mogao da odrapim, onako pošteno. Ali šta
mogu da uradim ja sam protiv vas trojice? Vi samo na to i čekate da
trgnem revolver da biste s pravom mogli da me smaknete. Ali to,
zaista, neću učiniti. Nisam budala. Možda će još biti prilike da se
obračunamo.
Hauard, koji je u međuvremenu takođe bio prišao vatri, upita sad
mimo:
— Imaš li šta za jelo, stranče?
— Imam kesicu s čajem, imam i pasulja, i pirinča i dve
— kutije konzervnog mleka.
— Kafu možeš da piješ s nama. A i da jedeš. Sutra ćeš morati da se

78
pobrineš sam za sebe.
— Hvala! — odvrati čovek.
— Sutra? — upita Dobs. Njegov bes se onim udarcem pesnice, što
ga je s toliko uspeha zadao uljezu, beše čudno stišao. — Sutra? Ama
slušaj, zar ti tu misliš stalno da se smestiš?
— Mislim — reče čovek mimo.
Tad Kertin viknu:
— Da se smestiš, ovde? Ali samo s našom dozvolom.
— Šuma i planine slobodne su svakome ko god dođe.
— E nije baš tako, dragi prijatelju — reče na to Hauard. —
Slobodni su planina, šuma i džungle onamo dole, i pustinja tu iza nas.
To je sve slobodno. Ali mi smo ovde prvi, a prvi ima pravo
naseljavanja.
— To je tačno. Ali pitanje je da li ste vi ovde prvi. Možda sam ja tu
bio ranije, pre nego što ste vi i pomislili da se tu nastanite.
— Jesi li registrovao svoje pravo?
— Pa ni vi nemate pismenu dozvolu.
— Pitam te, jer smo trenutno mi ovde. Ako je uopšte istina da si
ikad bio tu, ti nisi ničim naznačio da je ovo tvoje. Napustio si mesto, i
time si izgubio sva prava.
Stranac je ćutao neko vreme. Ona trojica zaposliše se oko doručka.
Nisu se mnogo žurili, jer nisu znali šta da rade posle doručka. A da
pođu u lov i da pred strancem izigravaju lovce, ni to nisu hteli. Jedan
bi morao da ostane u logom da bi sprečio stranca da ne lunja naokolo
i da ne natrapa na rudnik. Ali tog jednog koji bi ostao mogao bi stranac
i da savlada. Preostajao je još jedan izlaz. Dvojica bi mogla tajnim
zaobilaznim putem da dođu do rudnika i da tamo rade, dok bi jedan
ostao da pazi na stranca. Ali stranac ne bi sedeo s mirom, nego bi
švrljao okolo. Ako bi mu to onaj koji ostane s njim zabranio, onda bi
time pogotovo izazvao njegovu sumnju da se tu dešava nešto
tajanstveno.
Najzad Kertin smisli izlaz.
— Poći ćemo posle doručka zajedno u lov — reče strancu. —
Trebalo bi nam nešto mesa.

79
 Stranac pogleda u druge, kao da po njihovim licima želi da pogodi
cilj ovog predloga. Sa ovim čovekom da sam pođe u lov? Time bi mu
pružio priliku da ga smakne, te bi tako bio uklonjen s puta. Ali najzad
reče u sebi „ako već hoće da me uklone, oni će to ionako učiniti. Razlog
se uvek nađe.”
— Pa danas mogu da pođem s tobom u lov — reče — da bismo
spremili zalihe. Ali sutra ću imati manje vremena.
— Zašto? — upitaše sva trojica u isti mah i pogledaše se začuđeno.
— Sutra počinjem ovde da tražim zlato. Tu ima zlata. A ako ga vi
još niste našli, to je samo dokaz da ste prilično blesavi.
To je kopkalo staroga te izvali:
— A ako nismo bili tako blesavi? Ako smo našli ovde zlata?
— To bi bilo prirodno — reče stranac. — Ali niste ga našli, a ako
ga nešto i imate, to je samo koja pregršt, tek onako zgrebeno odozgo.
Međutim, ovde ga ima kao blata, tu negde. Tu leži dobar milion.
— Milion? — upita Hauard razrogačenih očiju.
Dobs i Kertin od silnog uzbuđenja nisu bili u stanju išta da kažu.
— Vi niste natrapali na veliki rov, to znam — nastavi stranac
mimo. — Poznato mi je da ste tu skoro godinu dana. Čuo sam od
Indijanaca dole u selu da je jedan već toliko vremena tu. Da ste kucnuli
u debelu žicu, našli biste toliko đubreta da biste već davno otišli, jer
ne biste mogli ni da ga odnesete a da ne padnete u oči. Ili biste, pak,
otvorili ovde propisan rudnik, sa dozvolom, mašinama i dvadesetak
ljudi.
— Mi ovde ništa nemamo, ama baš ništa — reče Dobs.
— Smatrajte me za šta god hoćete. No dete nisam. A ako vas trojica
mesecima živite ovde, onda to ne činite uživanja radi. Mislim da je
najbolje ako izađemo s istinom na sredu i ako karte otvoreno stavimo
na sto. Kakva smisla ima da se igramo žmurke? Ja nisam fukara, i
pristojan sam bar koliko i vi. Bolji od vas ne želim ni da budem. Svi mi
tražimo dobit, bilo ovde u šumi, ili negde u gradu. Vi me, razume se,
možete skloniti s puta, to znam vrlo dobro. Ali to isto mogu na drugom
mestu da učine sa mnom i drugi. Rizik moram da snosim. Dakle,
hoćemo li da budemo potpuno otvoreni jedan prema drugom?
— Ostavi nas malčice da se dogovorimo — reče Hauard.
80
 — Tako je, Hauarde — odgovori Dobs. — Ja sam mišljenja da mu
damo prilike kako bi nam dokazao da nije špijun niti da ima bilo
kakvih zlih namera koje bi nam naudile.
Sad se on okrete pravo strancu:
— Eto, mi ne možemo da prozremo jesi li podlac ili pošten čovek.
Tačno je da su za nama meseci mučnog truda, poštenog truda, to nam
možeš verovati. Razume se, ako se mi s tobom nagodimo, ti nam
možeš napraviti petljavine. Šta bi to nas stalo? To bi bio kraj naših
muka i lišavanja. Ali budi uveren da bismo te ukebali pa ma se ti sakrio
čak tamo negde u Hadsonskom zalivu. Ukebali bismo te i ne bi bilo
milosti. Dakle, iziđi na čistac, šta hoćeš i šta si naumio?
Stranac popi svoju kafu pa reče:
— Bio sam prema vama potpuno pošten, od samog početka.
Rekao sam vam da tu ima zlata i da sam došao da ga kopam.
— Šta još? — upita Kertin.
— Ništa više — odgovori stranac.
— Dobro. Lepo i krasno — ubaci Hauard. — Ali šta onda ako smo
mi tu našli zlato? Valjda tek ne misliš da ćemo mi to s tobom
obračunavati? Rintali smo i suviše, mi sami. E, dobro, izišlo je na
videlo. Da, našli smo nešto i uskoro ćemo biti gotovi.
Stranac reče bez oklevanja:
— To je početak. Ako ste vi došli taman, i ja vam dolazim taman,
pa ćemo videti kako da se nagodimo. Hajde da odmah počnemo: na
ovo mesto ja imam prava. Čekajte, nemojte odmah da planete. Ja,
razume se, nemam pismeno pravo, neku dozvolu ili tome slično. Moje
pravo počiva jedino na tome što znam nešto što vi ne znate. To vredi
više od najlepše dozvole, snabdevene pečatima. Vi niste našli ništa.
Možda koje zrnce. To možete mirne duše da zadržite.
— To i hoćemo, u to budi siguran da ćemo ono što imamo i
zadržati — reče Kertin.
— Stvar stoji ovako. — Stranac je govorio sasvim polako: — Ja
sam ne mogu da uradim ono što sam naumio. Potrebni su mi ljudi, pa
sam pomislio da ste vi za to najpodesniji. Vama je isto tako, kao i meni,
u interesu da stvar ostane u tajnosti dokle god je to potrebno. Vi imate
alata, a ja ga nemam. Ja bih mogao ono što znam da prodam nekoj
81
kompaniji. Ali teško da će mi iko platiti za to ma i stotinu dolara. Ljudi
hoće da vide činjenice, a činjenice mogu samo ovde da pokažem. Osim
toga, imam opravdanih razloga da ne dižem suviše buke, jer bi inače
mogao da iskrsne neki sa takozvanim pravima. Stavljam jedan
predlog. Od onoga što od danas budemo stekli, stekli na taj način što
ćete vi sa mnom raditi po mom planu, ja dobijam dve petine.
Ona trojica pogledaše se za trenutak, pa prsnuše u smeh.
Tad Hauard reče:
— Kojekakve burgije možemo i sami da izmišljamo, dragi moj
mladiću, a bajke možemo i sami da pričamo. Šta vi mislite? — obrati
se svojim drugovima.
Dobs reče:
— Svejedno je. Ionako smo takoreći gotovi. Ne gubimo ništa ako
dodamo još koji dan.
— I ja mislim da ne gubimo ništa. Ako zaista ima nešto u stvari,
zašto ne bismo pokušali kad smo već ionako tu.
— Ja neću da sudelujem — reče stari. — Ovo su razbojnička posla,
a ja sam sit hajdučije. Hteo bih već jednom da imam pravi krevet pod
stražnjicom. Meni je dosta ono koliko imam. Ali, razume se, ako vi
hoćete da učestvujete u stvari, moram i ja sa vama. Sam samcit nisam
u stanju da se dve nedelje batrgam kroz šumu i pustinju.
— Slušaj, stari momče — reče Kertin — nisam baš tako
raspoložen za mnogo prekovremenih časova. Neko me očekuje. Ali
hajde da ostanemo još nedelju dana. Ako za tu nedelju natrapamo na
zgodaciju što nam je ova ptičica ispričala, e, pa dobro, videćemo da li
nam se isplati. Ako za tu nedelju dana ne postignemo rezultat, ja odoh
s tobom, stari. Jeste li svi saglasni?
Rekoše da, i stranac dobi reč da izloži svoje planove.
— Kako ti je uopšte ime, čoveče? — upita Hauard.
— Lako — reče ovaj — Robert Lako iz Arizone.
— Jeste li u srodstvu sa Lakoovim u Los Anđelesu, trgovcima
nameštaja? — upita Hauard.
— Da, sa dedine strane. Ali nemam nikakve veze s njima.
Posvađali smo se namrtvo, i kada bismo znali da oni odlaze u raj, mi

82
bismo zapalili desetak crkava da bismo dospeli u pakao i da ne bismo
morali da budemo s njima zajedno. Ali ni brige vas, neće oni otići u raj,
ti otimači nasledstva.
— Ali onda moraš đavolski da se paštiš da te prime u raj — smejao
se Dobs — ovakav kakav si sad bogme nećeš umaći toj grani svoje
porodice.
— Možda ipak — reče Kertin. — Ako se ne varam, tamo ima raznih
odeljenja za prženje, pa ako blagovremeno uloži molbu, možda će
postići da ga ne umoče baš u isti kotao u kome se cmare ostali uvaženi
članovi njegove presvetle porodice. Tako šta može da se udesi, ta
zaboga i Daba ima srce, kako bi inače mogao da nađe toliko uživancije
i da uvek bude tako veseo i razigran.
Hauard ustade da obiđe magarce da ne bi odlutali suviše daleko.
Pri tom se uspentra na jedno ispupčenje da bi imao bolji pregled.
— Hallo! — dreknu.
— Šta je? — viknuše u jedan glas Dobs i Kertin. — Jesu li magarci
pobegli?
— Hodite brzo, ali đavolski brzo!
Ona dvojica đipnuše i pritrčaše. I Lako je požurio za njima.
— Šta je ono tamo što se približava našem brdu? — viknu stari. —
Možda ćete vi moći bolje da razaberete.
— To su vojnici ili poljska policija na konjima — reče Dobs. I
odmah dodade: — Hej, podlače, nitkove jedan! — obratio se Lakou. —
Dakle takav si ti. E, ovo je otkriće brzo došlo.
Jednim pokretom trže revolver i uperi ga na Lakoa. Ali Hauard,
koji je stajao iza njega, zadrža mu ruku.
— Nemaš pravo — reče Lako, koji je pri brzom pokretu Dobsovu
prebledeo. — Nemam ja nikakve veze ni s vojnicima ni s policijom.
— Slušaj, brajko — reče Hauard Lakou. — Ne nagvaždaj ti tu
nama. Ako te gone, a ti makljaj, ali smesta. Neka te oni vide, ali mi
nećemo da policija ovamo dođe. Marš dole odavde, pred njih, inače
ćemo te oterati pravo u njihovo ždrelo. Nama oni ovde ni najmanje ne
trebaju.
Kertin se popeo malo više i gledao je dole dugo i pažljivo.

83
 — Strpljenja, momci — reče. — Čini mi se da to nisu vojnici. A nije
ni policija. Obučeni su nejednako, a i puške su im različite. Ako dobro
vidim, jedan od njih ima neku đavolski dugačku škljocaru, koja ima
svojih stotinu godina. Znam sad ko su to. To su razbojnici.
— Grom i pakao — viknu Hauard — sa zlog na gore. Razbojnici
nam trebaju još deset puta manje nego policija. Tu je bogme glava u
pitanju. Policija bi nas uhapsila, a pošto ništa nismo skrivili, sem što
smo im zakinuli taksu, nekako bismo se već nagodili. Ali kod
razbojnika ide na krv i nož.
Kao da mu odjednom nešto pade na um, okrete se sad Lakou:
— E, sinko, sad s istinom na sredu! Ti si nam, dakle, natovario na
vrat razbojnike. Dakle, ti si njihov špijun. Znači da sam neko vreme
sasvim ispravno mislio.
— Nemam ni s razbojnicima nikakve veze — reče Lako. — Pusti
me da i ja pogledam.
Popeo se gore do Kertina, neko vreme napregnuto buljio, a onda
reče:
— To su razbojnici. Sad znam i to koji. Čuo sam o njima na
hacijendi senjora Gomesa. On je imao novine u kojima je bio njihov
opis. Vidim jednoga s velikim slamnim šeširom, pozlaćenim, koji je bio
spomenut u opisu. Taj, vala, ima hrabrosti kad nije promenio šešir.
Sigurno ne zna da je taj šešir opisan u izveštaju. Ta oni nikad ne vide
novine, a i ne mogu da ih čitaju. Sačuvaj me, bože, da s ovim
razbojnicima imam veze.
I dok su sad sva četvorica posmatrali s visine kretanje razbojnika
i čekali da li će konjanici skrenuti na puteljak koji bi ih po svoj prilici
doveo ovamo na brdo, Lako je pričao šta je čitao u novinama o ovim
razbojnicima i šta su sve ljudi na hacijendi o njima znali da kažu. Jer
iako veći deo Indijanaca i indijanskih radnika na hacijendama ne ume
da čita novine, ipak se vesti šire o takvim događajima po prostranoj,
otvorenoj ravnici brzinom neobuzdanog prerijskog požara.

84
 12

Na jednoj maloj železničkoj stanici, gde brzi voz stoji dva minuta
da bi primio poštu ili skinuo dva-tri putnika, pope se u voz dvadeset
do dvadeset pet ljudi. Bilo je to između sedam i osam časova i bila je
već mrkla noć.
Nikad se nije dešavalo da se na ovoj maloj stanici popne u voz
toliko ljudi, ali o tome ni šef stanice niti vozno osoblje nisu razmišljali.
Uostalom, to su mogli biti i ljudi koji su krenuli nekud na vašar ili koji
su radili u nekom rudniku, pa štrajkuju ili su naumili da traže posao u
drugim radničkim oblastima.
Bili su to melezi. Svi su na sebi imali velike slamne šešire, čakšire
i košulje a na nogama sandale ili čizme. Svi su bili uvijeni u ćebad,
pošto je noć bila hladna. A kako se, čim padne mrak, ni na jednoj
stanici ne prodaju vozne karte, popeli su se bez karata, jer su ih mogli
izvaditi i u vozu. Stanica je bila potpuno mračna, samo je šef stanice
imao fenjer, a imalo ga je i vozno osoblje koje je užurbano trčkaralo
duž voza. I tako niko nije video lica ljudi, koji su uz to bili do nosa
uvijeni u ćebad, što nije upadalo u oči jer je to uobičajeno.
Svi su se popeli u prvi vagon druge klase koji je bio odmah do
vagona za prtljag. U tom vagonu druge klase sedelo je, kao i obično,
dvanaest vojnika sa svojim oficirom, svi sa puškama napunjenim
ubojnim mecima da bi voz zaštitili od razbojnika.
Veći deo ovih ljudi ostao je u prvom vagonu druge klase, ali kad je voz
krenuo, neki su od njih prešli preko platforme u idući vagon druge
klase, verovatno da bi našli bolja mesta. Oba vagona druge klase bila
su dupke puna seljaka, sitnih trgovaca i Indijanaca koji su nosili svoju
robu u obližnji grad. Iza ova dva vagona druge klase bio je vagon prve
klase, koji je takođe bio sav pun, a iza njega su, kao poslednji vagon,
sledila pulmanova kola za spavanje.
Voz je uskoro uhvatio punu brzinu. Do iduće stanice bilo je
dvadesetak minuta ili nešto više. Dok je voz jurio velikom brzinom a
činovnici bili zauzeti prodajom karata novim putnicima, ljudi
posedoše vrata vagona, u čijoj su blizini već od samog početka stojali
85
kao da natenane razgledaju gde će naći dobra mesta.
U isti mah, bez ijedne reči, ne viknuvši ni reč opomene, izvukoše
ispod svojih ćebadi puške i revolvere i otvoriše brzu paljbu. Paljba je
naročito bila uperena na vojnike, koji su svoje puške držali među
kolenima ili prislonjene uza zid, ili su čitali bukvare da bi naučili da
čitaju i pišu, ili su žvakali svoju večeru, ili pak bili zadremali.
Pucnjava je trajala valjda desetak sekundi; a onda su svi vojnici
ležali u krvi, veći deo bio je mrtav, a ostali su bili u ropcu i na samrti.
Vozno osoblje ležalo je ubijeno, mrtvo ili smrtno ranjeno po podu ili
klupama. Dvadeset putnika bilo je pogođeno, jedan deo bio je mrtav,
a ostali su teško ranjeni krvarili i umirali u zbrkanom klupku.
Muškarci i žene pali su na kolena i preklinjali za milost, majke su
dizale svoju odojčad koja je cvilela da bi izazvale samilost kod
razbojnika, drugi su nudili svoje ubogo imanje da bi iskupili život. Ali
razbojnici su pucali te pucali, sve dok se magazini nisu ispraznili.
A onda je nastala pljačka. Uzimali su sve što god je za njih
predstavljalo ma kakvu vrednost. Jedan deo razbojnika otišao je u
prvu klasu i pljačkao je tamo i ne pucajući: časovnike i novčanike,
prstenje i naušnice, zlatne lance i narukvice. Kad im se plen nije činio
dovoljno bogat, udarac revolverom ili kundakom u trbuh pomogao je
da se pogođeni brže-bolje seti da ima još koji zlatnik u levom džepu
od čakšira i briljantski prsten u koferu.
Na to je u pulmanovim kolima ugašena svetlost, putnici su
isterani iz kreveta i oteta im je sva pokretna imovina.
Voz je za sve vreme jurio svojim putem. Možda mašinovođa nije
čuo pucnjavu ili ju je čuo pa se nadao da će stići na iduću stanicu
takvom brzinom da razbojnici neće moći da iskoče iz voza.
Ali razbojnici opet pođoše napred, kroz oba vagona druge klase, u
kojima je panika putnika postala neopisiva kad su se razbojnici
ponovo vratili. Ali razbojnici nisu marili ni za šta. Prešli su preko
platforme u vagon za prtljag, obili su kofere ili su ih izbacivali napolje
da bi ih naknadno pokupili. Ubili su činovnika kod prtljaga, i duž voza
koji je jurio punom brzinom prepentrali su se u poštanski vagon, gde
su ubili dva poštanska činovnika i pretražili poštanske vreće.
U međuvremenu je mašinovođa čuo da nešto nije u redu, ili je
valjda spazio kako se neki razbojnici iz poštanskog vagona već penju
86
na tender. Stanica je bila još daleko i više nije mogao da stigne do nje.
Povukao je polugu i voz kao da se rasprsnuo, toliko se naglo zaustavio.
Ložač je odmah iskočio i pokušao da se dočepa čestara na
podnožju nasipa pruge. Ali pogođen od pet-šest metaka skljokao se i
skotrljao niz nasip. Pre nego što je mašinovođa imao vremena da
iskoči, četiri čoveka popeše se na lokomotivu i uhvatiše mašinovođu
živa. U teretnom vagonu otkrili su razbojnici velik broj kanti s naftom
i benzinom, koje su bile poslate kao brzovozna roba za neku tijendu.
Ovim tečnostima polili su vagone, usuli kroz razbijene prozore benzin,
a onda su u vagone bacili zapaljene žižice. Plamenovi su šiknuli kao
eksplozija visoko u crno noćno nebo.
Vrišteći, urlajući i cvileći, kao gonjeni ludilom, pokušavali su
putnici zatvoreni u kolima da se kroz prozor dočepaju slobode.
Zaglavili su prozore, a kad su uspeli da se provuku kroz prozor, padali
su odozgo na nasip oprženi, ispečeni, slomljenih ili uganutih udova. A
oni teško ranjeni koji u panici nisu našli ruku da ih povuče za sobom
izgoreli su u najvećim mukama.
Spreda na lokomotivi stojala su dva razbojnika, koji su naperili
revolvere na mašinovođu naređujući mu da lokomotivu otkopča i da
s razbojnicima, koji se behu strpali na tender, vozi dalje sve dok mu
ne narede da stane.
Lokomotiva je pošla ostavljajući za sobom voz u plamenu i ljude
koji su jezivo bili osvetljeni divljim plamenovima i koji su u toj jezivoj
svetlosti, izbezumljeni od užasa, bolova i tuge, jurili, gužvali se,
gestikulisali, vriskali, urlali, molili se bogu i pokušavali da spasu iz
plamenog mora one koji behu ostali unutra.
Sve to nije potrajalo ni punih sedam minuta, a stanica kojoj je
lokomotiva jurila u susret bila je još daleko. Odjednom jedan od
razbojnika naredi mašinovođi da zaustavi. Lokomotiva se zaustavi i
razbojnici iskočiše. Poslednji ubi mašinovođu i gumu ga nogom niz
nasip. A onda pođe za svojim drugovima.
Posle nekog vremena mašinovođa se povrati k svesti. Poslednjim
ostatkom snage on se uspe na nasip i dovuče do lokomotive. Uprkos
bolovima, uprkos tome što je strahovao da će se svakog časa skljokati,
uspeo je da pokrene mašinu. Stigao je do stanice. Šef stanice, u čudu
zbog usamljene lokomotive i u čudu zbog nedolaska voza, koji je s
87
prethodne stanice već davno bio nagovešten, odmah je prišao
lokomotivi i našao u njoj ranjenog mašinovođu. Uz pomoć putnika koji
su čekali noćni voz, uneo je čoveka u staničnu baraku. Tu je vozovođa
na umom stigao još da ispriča ono najvažnije o jezivom napadu i
odmah je izdahnuo.
Šef stanice hitno je telegrafisao na dve strane. Dobio je vezu sa
stanicama i odmah su mu obećali pomoćni voz. Tu na stanici stojao je
teretni voz koji je trebalo da propusti putnički. Otkopčana su dva
prazna teretna vagona od teretnog voza i prikopčana su lokomotivi
teretnog voza, i pomoćni voz je bio gotov.
Ali ko da ga vodi i ko da ga prati? Razbojnici su, bez sumnje, još
bili uz prugu da bi pokupili sve ono što su izbacili iz voza. Odmah bi
napali pomoćni voz, već i zato da spasu čitav plen. Verovatno su
pokidali i prugu ili blokirali kolosek.
Šef stanice reče:
— Bolje će biti da pričekamo veliki pomoćni voz koji će svakako
dovesti vojnike.
Ali mu mašinovođa teretnog voza odmah upade u reč:
— Ja idem. Tamo leže žene i deca u krvi, tamo leže i moji drugovi,
od kojih nekima valjda mogu da pomognem. Ja ću da vozim voz.
Ložaču, šta ćeš ti?
Železničari su u Meksiku svi bez razlike organizovani u izvrstan
sindikat. Vrlo su radikalni i uvek orni za štrajk. A što se tiče sloge, drže
se zajedno čvrsto kao smola. Zahvaljujući svojim organizacijama i
duhu koji u njima vlada, i kada su oni ispravni ljudi, uvek žedni
obrazovanja, svesni svoje važnosti za razvitak zemlje, oni postaju
učtivi i uslužni železničari, vazda nasmejani. Oni nimalo ne liče na
železničare u Srednjoj Evropi, koji svojim podoficirskim
džangrizanjem i drekom toliko puta zagorčavaju putovanje. Oni nisu
potčinjeni službenici oholih i naduvenih pretpostavljenih, već su svi
dobri drugovi po svojoj organizaciji, kojom se ponose. I nije redak
slučaj da je ložač predsednik koji vodi glavnu reč u mesnoj
organizaciji, u kojoj šef pruge skromno sedi na istoj klupi s
manevristima, skretničarima i podmazivačima da bi mirno i pažljivo
saslušao predloge koje predsednik-ložač stavlja u interesu životnog
položaja železničkih nameštenika. A kad se štrajkuje, onda šef pruge,
88
koji dobija deset puta veću platu od podmazivača i manevriste, ne
organizuje samo tehničku pomoć, nego izrađuje plakate i afiše koji
treba da obaveste javnost o uzrocima i potrebama železničarskog
štrajka, jer je on vičniji pisanju nego ložač koji je predsednik i
govornik. I pošto je to tako, pošto šef pruge i manevrist takoreći jedu
iz istog čanka i pošto je zahvaljujući organizaciji šefu pruge bliži
prljavi podmazivač nego država i interesi trgovine i industrije, koji za
njega dolaze tek posle životnih potreba njegova druga skretničara,
eto, zato mašinovođa, u stvari, i ne mora mnogo da pita: „Ložaču, šta
ćeš?” On već unapred zna kakav će odgovor dobiti. On zna i to šta će
odgovoriti ostali železničari koji tu čekaju da pođe teretni voz.
Reč je, pre svega, o drugovima iz sindikata. Pa i da su njihovi
drugovi ostali čitavi, oni bi ipak pošli. Jer u pitanju su i putnici koji su
u nevolji. Drugovi iz sindikata dolaze, doduše, na prvo mesto, ali
odmah na drugom mestu su putnici, za čije se dobro železničar oseća
više odgovoran nego za dobro svoje rođene porodice. Tako ga uči
sindikat. A njegov sindikat uvek ima pravo, ma šta rekli drugi,
uključivši tu i nadbiskupa.
Ložač reče:
— Radi svake sigurnosti, ja ću da povezem lokomotivu peronskog
voza. Ti ćeš me pratiti na pet stotina metara i imaćeš dovoljno
vremena da zaustaviš voz ako ja s lokomotivom iskliznem u slučaju da
je pruga pokidana.
Krenuo je lokomotivu, jedan podmazivač skočio je na nju kao
ložač i lokomotiva je natraške izišla iz stanice.
Mali pomoćni voz je u međuvremenu bio spreman za
polazak, i čitavo osoblje teretnog voza, iako su svi imali žene i
decu, poskakalo je na nj. Za njima skoči i nekolicina ljudi koji su tu
čekali i voz je sunuo u noć.
Lokomotiva za izviđanje zatekla je prugu u redu. Nije bilo ništa
blokirano. Ali kad se primakla mestu nesreće, na nju su otvorili paljbu.
Razbojnici behu posakrivali svoje konje u blizini mesta gde su
prisilili mašinovođu da zaustavi. Još su bili zauzeti sakupljanjem
plena. A oni koji su stojali kod konja odmah stadoše da pucaju na
lokomotivu. Hteli su da je spreče u daljem napredovanju da ne bi

89
ometala ostale razbojnike u sakupljanju plena.
Ložača jedan metak pogodi u butinu, a njegovu pomoćniku
okrznu uvo. Ali jurili su dalje, pošto su vozu koji ih je pratio fenjerom
dali signal da je sama pruga u redu. I pomoćni voz bi dočekan paljbom.
Ali nekoliko činovnika odgovori mecima iz revolvera. Razbojnici u
mraku nisu mogli da razaberu da li se u neosvetljenim vagonima
možda nalazi i cela četa vojnika. Kao da su to pretpostavljali, jer
poleteše svojim konjima i napustiše sve ono što dotle nisu stigli da
pokupe. Uzjahaše i otprašiše u gustu džunglu, uzevši pravac ka
planinama.
Činovnici pomoćnog voza utovarili su, uz pomoć zdravih putnika,
sve mrtve i ranjene u voz i krenuli natrag ka stanici sa svojim tužnim
tovarom.
Tamo je već prispeo telegram da je na putu bolnički voz, ali pre
idućeg jutra neće moći da stigne. Na stanici zatekoše telegrame od
vlade i obližnjih garnizona. Vlada je telegrafisala da se svi odredi
konjičke poljske policije nalaze na putu, da su četiri puka konjice
federalne vojske mobilisana i da će još pre zore biti poslata
specijalnom vozovima na mesto napada da bi krenuli u poteru za
razbojnicima.
Naći šivaću iglu u plastu sena svakako da nije lako. Ali ako na svaki
način treba da se nađe, ona će se i naći, pa ma kako velik bio plast sena.
Po zakonima matematike, može se izračunati da se ona mora naći kao
i to kad će se naći. Ali naći razbojnika koji je dobio znatnu prednost na
putevima kroz džunglu koje on najbolje poznaje a gonilac uopšte ne, i
koji je probivši se kroz džunglu stigao do planina — visokih planina
Meksika — e, to s nalaženjem igle u plastu sena ne može ni da se
uporedi.
Ali vojnici su većinom i sami Indijanci. A to već vredi nešto. Oni
znaju i to gde su razbojnici u to i to vreme bili, naime, na ovoj pruzi
između dve poznate stanice. I tako su oficiri ubrzo prokljuvili da su se
razbojnici podelili tu u male grupe i razišli se u raznim pravcima. Igla
u plastu sena izlomila se u još manje komadiće.
Na sve strane poslati su telegrami s površnim opisima razbojnika.
Ali ipak može neko od opisanih nibregaša da projaše kroz indijansko
selo, mogu čak da ga susretnu i vojnici, mogu čak i da posumnjaju u
90
njega, no ako nema ništa u džepovima ili na telu što bi ukazivalo na to
da je izvršio prepad na voz, šta onda vredi opis? On uvek ima alibi. Te
noći, zaboga, spavao pod nekim stablom, dvadeset kilometara od
mesta razbojništva, na drumu ka Čalčijitesu. Protivno niko ne može da
mu dokaže.
Ali eto gde odred federalne konjice jaše kroz Gvasamotu. Ispred
jedne kolibe čuče dva meleza uvijena u ćebad i puše. Vojnici jašu
mirno dalje. Jedan od meleza hoće da ustane i da ode iza kolibe. Ali
drugi mu mahne i on se vraća da se opet mirno šćućuri na staro mesto.
Odred je već prošao. Tad se oficir koji je komandovao odredom
obrnu i zaustavi odred. Bio je žedan te pojaha ka jednoj kolibi. Pošto
se napio, odjaha na drugu stranu i siđe s konja. Tu su čučala ona dva
čoveka i pušila.
— Stanujete li u ovom selu? — upita oficir.
— Ne, ne stanujemo ovde, senjor.
— Odakle ste?
— Kuća nam je u Komitali.
— Dobro — reče oficir i stavi nogu u uzengiju. Htede da uzjaše i
da opet krene sa svojim odredom.
Nešto je umoran, konj mu poigrava, on ne može da pogodi
uzengiju. Jedan od meleza ustaje, jer mu konj maltene gazi po nogama.
Priđe bliže i ščepa uzengiju da bi oficiru bio na pomoći. Ćebe mu spada
s pleća.
Oficir ponovo spusti nogu na zemlju.
— Šta to imate u džepu od čakšira? — upita meleza koji je ustao.
Čovek pogleda po sebi i na svoj džep od čakšira, koji beše prilično
nabubrio. Upola se okrete, kao da bi hteo da se približi kolibi, kao da
traži mišju rupu. Onda pogleda na vojnike i na oficire, povuče dim iz
cigarete, izvadi je iz usta, dunu kratko dim i nasmeši se.
Jednim naglim pokretom oficir ga ščepa za otvoreni okovratnik od
košulje, a levom rukom se u isti mah maši njegovog džepa.
Drugi melez je sad takođe ustao, slegnuo je ramenima, kao da mu
je dosadno to remećenje njegovog mira i kao da bi hteo da potraži
neko drugo mesto gde bi mogao u miru da čuči i da puši.

91
 Jedan narednik i dva vojnika skočiše s konja i postaviše se tako da
dva meleza nisu mogla da umaknu.
Oficir je pustio okovratnik čoveka i osmotrio ono što mu je našao
u džepu. To je bio dobar, okrugao, prilično skup kožni novčanik. Oficir
se nasmeja, a i melez se nasmeja. Oficir otvori novčanik i izruči sadržaj
u svoj dlan. Nije bilo mnogo u njemu, nešto zlata, nekoliko velikih
srebrnjaka, sve u svemu nekih dvadeset i pet pesa.
— Je li to vaš novac? — upita ga.
— Razume se da je moj novac.
— Ovo je velik novac. Za ovo biste mogli da kupite i novu košulju.
— To ću i učiniti sutra kad odem u grad.
Ali u novčaniku je bila i vozna karta prve klase za Toreon. Ovakav
melez nikad ne putuje prvom klasom. Osim toga, na karti je bio baš
onaj datum kad je izvršen prepad.
Pretresoše i drugog čoveka. I on je imao para, ali tek onako u
džepu. Ali je imao i briljantski prsten u malom džepu od čakšira.
Na oficirov znak sad sjahaše svi vojnici.
— Gde su vam konji?
— Evo ih tu pozadi — reče melez istresajući duvan na cigaret-
papir, zatim zaveza kesicu zubima i zavi novu cigaretu. Nije bio nimalo
nervozan i nije prosuo ni trunku duvana. Mimo i s osmehom je palio
cigaretu i pušio dok mu je jedan podoficir pretresao sve džepove.
Dovedoše konje ove dvojice i pretresoše ih. Bedna sedla, izanđale
uzde i jedan iskrzani laso.
— Gde su revolveri?- upita oficir.
— Tamo gde su konji stojali.
Narednik ode tamo pa stade čizmama čeprkati po zemlji i pronađe
jedan revolver i jedan stari pištolj.
— Kako vam je ime?
Dva čoveka rekoše ime. Oficir zapisa imena i ono što je našao.
Okupiše se ljudi iz sela. Oficir upita jednog momka:
— Gde vam je tu groblje, cementerio?
Oficir, vojnici i dva meleza između njih pođoše za momkom koji

92
im pokaza put ka groblju. Iza njih su se tiskali ljudi iz sela, muškarci i
deca, i žene sa svojim malima u naručju.
Na groblju vojnici odoše u jedan kut, donesoše im ašov, i dva
meleza iskopaše sebi grob. Oficir je pušio, vojnici su pušili i ćaskali s
ljudima iz sela. Kad su rupe bile dovoljno duboke, oba meleza sedoše
da se odmore. Ponovo zaviše sebi cigarete, a posle nekog vremena
oficir reče:
— Ako vas je volja, možete sad da se pomolite bogu.
Oficir odredi šestoricu vojnika koji se postrojiše.
Dva meleza ostala su potpuno mima. Nisu bili nervozni. Nisu se
bojali. Prekrstiše se, promumlaše nešto, i opet se prekrstiše pa
zapališe još jednu cigaretu. Zatim stadoše jedan do drugoga i ne
čekajući naredbu.
Oficir viknu: „Gotov si!”
Dva razbojnika povukoše još nekoliko dimova, onda baciše
cigarete.
Kad su rupe bile zatrpane, oficir i vojnici skidoše kape, stojahu
neko vreme ćutke, pa staviše opet kape na glavu, napustiše groblje,
uzjahaše i krenuše.
Zašto bi država bez ikakve potrebe pravila sebi veće troškove kad
je krajnji cilj ionako isti!
Drugi odred konjice spazio je kako u brdovitom predelu, nekoliko
kilometara ispred njih, jaše osam ljudi. Ljudi kao da behu spazili
vojnike, jer odjednom udariše u kas i iščezoše. Oficir se sa svojim
odredom dade u poteru za njima, ali nije mogao da pronađe kuda su
mogli da se denu. Tragovi kopita po peskovitom putu bili su toliko
mnogobrojni i toliko su se razilazili da oficir nije znao koji trag da
izabere. Odlučio je da pođe tragovima koji su se činili najsvežijim.
Posle nekoliko časova jahanja vojnici stigoše do neke usamljene
hacijende. Ujahaše u prostrano dvorište i sjahaše da se malo odmore.
Izađe vlasnik, i oficir ga upita da li je možda video grupu konjanika.
Vlasnik je objasnio da ovuda niko nije projahao, jer bi on to inače znao.
Na to izjavi oficir da mora pretresti hacijendu, na što mu opet vlasnik
odgovori neka učini što god mu je volja.
Vlasnik se vrati u kuću, a kad vojnici počeše da se primiču kući, s
93
više strana otvoriše na njih paljbu. Jedan vojnik pade mrtav a
četvorica su ranjena kad su se uzmičući dočepala kapije.
Hacijenda je bila kao neki veliki dvorac. Opkoljena je bila debelim
visokim zidom i uzdizala se u tom predelu kao neka mala tvrđava.
Vojnici odvukoše sa sobom svoje ranjenike. Čim su se našli
napolju, iznutra se zaključa kapija, i preko zida se nastavi paljba na
vojnike.
Sad nastade uporna bitka, koja, kako su to obe strane dobro znale,
može da se svrši samo potpunim uništenjem druge strane ili
nestašicom municije. Opsednuti vojnici nisu imali šta da izgube, jer će
ionako biti ubijeni. Odbrana im je bila jedina prilika da izmene svoj
položaj.
Oficir najpre naredi da se konji odvedu dalje da ne bi bili
pogođeni. Razbojnici nisu traćili metke na konje za vreme tog
transporta, jer nisu imali municije na pretek.
Vojnici se nađoše u nebranom grožđu. Hacijenda je ležala usred
ravnog predela oranica i pašnjaka. Da razbojnike glađu prisile na
predaju, to ne mogu, a da čekaju na artiljeriju, to bi i oficir i njegovi
ljudi smatrali za sramotu. Dakle, mora da se napada.
Hacijenda je bila pravougaona i sa svih strana je napade po jedno
odeljenje vojnika. Sve se odigravalo kao u ratu. Vojnici su poskakivali,
legali na zemlju i otvarali paljbu da bi omogućili drugom frontu da se
približi za jedan skok. Zid nisu mogli da osvoje: upravili su napad na
obe kapije, na onu s lica i na onu pozadi. Posle tročasovne bitke oficir
je uspeo da opsednute domami do prednje kapije, a sam se uspentrao
preko zadnje, koju su branila svega trojica ljudi, i provalio je.
Ali razbojnici nisu tako lako položili oružje. U dvorištu su vojnici
postali neosporni vlasnici hacijende. Imali su četvoricu mrtvih,
dvojicu teško i devetoricu lakše ranjenih. U kući i u dvorištu našli su
ne samo onu osmoricu koje behu spazili gde jašu ispred njih nego još
nekolicinu pljačkaša voza.
Sedam mrtvih, pet ranjenih, koje su odmah streljali. Među
mrtvima bio je i vlasnik hacijende, za koga se nije znalo da je i sam bio
razbojnik ili su ga razbojnici pretnjom smrću prisilili da porekne
njihovo prisustvo.

94
 Čeljad hacijende beše se posakrivala i sad je izmilela. Ona sa ovom
stvari nije imala nikakve veze. To je nesumnjivo. Porodica vlasnika
hacijende otišla je bila da poseti prestonicu. U odelima razbojnika
vojnici su našli ogromne količine stvari koje su poticale iz napadnutog
voza.
Tako su razbojnici postepeno pohvatani. Pojedinačno i u
čoporima. Ali pohvatati ih sve u najkraćem roku bilo je vrlo teško. A
što više vremena prođe dok se svi ne pohvataju, tim se ređe ukebaju
oni poslednji. No sasvim je sigurno da ovi ostatak svog života neće
provesti u miru i blaženstvu.
— A vi — završio je Lako svoj izveštaj — vi verujete sasvim
ozbiljno da bih ja mogao da imam ikakve veze sa ovim razbojnicima
koji su izvršili tako svirep zločin kao što je prepad na voz?
— Onda, zaista, neće biti veselo ako se ti popnu ovamo — reče
Hauard. — Dakle, pitanje poverenja je sad raščišćeno.
— Onda su ti ljudi dole verovatno oni o kojima si govorio — reče
Dobs.
— Uveren sam u to. U opisu je pomenuto da je jedan od njih imao
na sebi bronziran slamni šešir. Smatraju da je on njihov kolovođa, a
ponašao se najsvirepije od svih.
— Onda neće biti veselo ako se ti popnu ovamo — reče sad i
Kertin. — Ali ja ih više ne vidim.
Pa i ne možeš ih videti, sad su na okuci — reče Dobs. — Kad pređu
okuku, dolazi mesto na kome ćemo moći da ih vidimo da li se penju
ovamo ili idu dole duž suteske.

95
 13

Sedeli su na steni motreći kad će konjanici izaći iza okuke.

— Koliko si ih izbrojao? — upita Hauard.
— Deset ili dvanaest — reče Kertin.
— Ama po tvom pričanju toliko ih nije moglo preostati — reče sad
Hauard Lakou.
— Zacelo da ne. Veći deo ih je pohvatan. Ali onih četiri-pet što ih
je još preostalo mogli su da se sastanu s drugima i da se spoje u novu
bandu koja smera nešto novo.
— Čini mi se da imaš pravo. A ako je tako i ako se ti popnu ovamo,
onda ćemo se zlo provesti. Ovima treba revolvera i municije.
— Pa ti poznaješ selo i ljude tamo dole — obrati se Hauard
Kertinu. — Možda su ovi momci tražili tamo revolvere pa su im
Indijanci iz straha rekli da si ti ovde gore i da imaš pušku pošto se
baviš lovom.
— Grom i pakao, imaš pravo, stari! Tako će i biti. Oni će se na svaki
način popeti ovamo da otmu pušku.
— Onda će biti bolje da ne gubimo vreme i da se odmah latimo
pripreme — reče Dobs. — Kertine, ti ostani tu pošto imaš oštar vid, pa
motri da li dolaze. A mi ćemo sve pripremiti za odbranu.
Odmah su pohvatali magarce, odveli ih u čestar s druge strane i vezali
ih. Onda su svoje oružje, dva vedra vode i pakete s dvopekom odneli u
dubok žleb u zemlji koji se nalazio uza samu okomitu stenu. Taj je žleb
bio vrlo pogodan za odbranu, jer niko nije mogao ni da ih napadne s
leđa, niti da ih zaobiđe, a pred sobom su imali čistac, na kome su mogli
da prate svaki pokret napadača i da svakog čoveka uzmu dobro na
nišan.
— Ali imali bismo još dosta vremena — reče Kertin za vreme ovih
priprema — da se popnemo na stenu, da se tamo sakrijemo u neku
pukotinu i da sačekamo dok ne odu.
— O, marvo jedna — reče Dobs — ta onda bi oni natrapali na
rudnik, i mi više ne bismo mogli da dođemo do njega i da uzmemo svoj
96
deo koji smo tamo sakrili.
— Ja tu nisam video nikakav rudnik — reče Lako.
— Razume se da nisi — odvrati Dobs. — Vreme je da izađemo s
istinom na sredu. Razume se da imamo rudnik. Sve dotle dok držimo
ovo mesto, oni do rudnika neće doći. Ali ako se sakrijemo, onda će oni
stati da traže Kertina i njegovu pušku, pa će sigurno naići i na rudnik,
danas ili sutra. Da pokupimo zlato, nemamo više vremena, a ni odavde
više ne možemo ako nekog bude kod rudnika; dakle, blago više ne
možemo poneti sa sobom. Moramo preći preko ovog proplanka, te ih
na povratku ne možemo mimoići. Tvrd je orah, ali moramo zagristi.
Čak iako oni ne znaju da imamo tu finih stvari, teškog blaga, razumeš
li, oni će nas ipak svući do gole kože i neće nam ostaviti čak ni čizme.
Onda možemo da pocrkamo ovde.
— Tako je — potvrdi Hauard. — Kad bismo imali drugi izlaz, ne
bih se ja baš izlagao opasnosti. Ali moramo, eto to ti je.
— Zaokrenuli su. Dolaze! — viknu Kertin i skoči sa ivice stene. —
Ali sad brzo, i budite spremni.
— Šta misliš, koliko im treba da stignu ovamo? — upita Hauard.
— Ti najbolje poznaješ put.
— Trajaće sad tačno pedeset minuta, pa evo ih ovde. Kad bi došli
bez konja i kad bi znali preke puteve, mogli bi da stignu i deset minuta
ranije.
— Jesi li siguran, sasvim siguran da se penju k nama? — upita
Dobs.
— Pošto su zaokrenuli ovamo, ne mogu drugde ni da idu. Moraju
gore. Nijedan put ne vodi dole.
— Ali mogli bi da okrenu natrag.
— To bi naravno mogli. Ali bolje da to ne očekujemo.
— Da sklonimo šator — preporučivao je Dobs. — Onda neće
odmah videti da tu može da bude više lica. Ovako, kao da smo bogzna
koliko bogati.
Sklonili su šator i uneli ga u žleb. Zatim su izbušili puškarnice, da
bi, i ne dižući glave, mogli da imaju pregled terena. Održali su još ratni
savet, i najzad je svima srce zakucalo, jer su čuli glasove ljudi koji su
bili na poslednjem zavijutku.
97
 Nekoliko minuta kasnije razbojnici su izašli iz čestara i stigli na
rub proplanka. Konje su očigledno ostavili na poslednjem zavijutku
puta, jer je upravo poslednji komad puta bio vrlo težak za konje. Ali
imali su možda još i koji drugi razlog zbog koga su konje ostavili za
sobom. Bilo ih je sedam, ostala trojica bila su sigurno kod konja ili su
na pogodnim mestima stojala kao izvidnice. Svi su bili naoružani.
Svaki je imao revolver a neki su imali i puške. Svi su na sebi imali
velike šešire i šarene marame oko vrata, ali su inače svi bili jednako
odrpani. Dvojica su imala samo sandale, dvojica su bila bosa, jedan je
na jednoj nozi imao kožnu kamašnu, a druga mu je noga bila bez
kamašne; i dok mu je noga s kamašnom bila obuvena u žutu cipelu na
uzice, na drugoj je nozi imao crnu gumenu cipelu. Nijedan nije imao
čitavu košulju, no zato su neki imali kožne kapute, a trojica su imala
smeđe kožne čakšire pripijene uz noge i duge do članaka. Svi su,
međutim, imali jedan ili dva pojasa za metke. Neki su preko ramena
prebacili ćebad. Ostali su verovatno ćebad, kao i vreće s namirnicama,
ostavili kod konja.
Kad su stupili na proplanak, koji je pozadi bio ograđen strmom
stenom a s ostalih strana gustim, na izgled neprohodnim žbunjem i
trnjem, s drvećem ovde-onde, radoznalo se stadoše osvrtati. Kao da su
očekivali nešto drugo nego što su videli. Svakako su opazili da je tu
logorište na kome je još pre kratkog vremena morao biti logor. Tu su
još bila razbacana drva, mesta na kojima je gorela vatra izgledala su
još sveža i nerazvejana, na sve strane ležale su prazne konzerve,
kutije, olupine razbijenog zemljanog posuđa, krpe i komadići novina.
Raspoznavalo se i sasvim čisto i oštro ograničeno mesto gde je bio
šator. Proplanak je bio nepravilan četvorougaonik od šezdesetak
koraka bočne dužine, koji se stalno povećavao, jer se svaki dan seklo
sa svih strana drvo potrebno za vatru. I po sveže posečenim stablima
videlo se da je ovo mesto još pre kratkog vremena moralo biti
nastanjeno.
Ljudi su stojali u grupi i počeli su da puše. Neki su posedali, a ostali
su razgovarali. Čovek s bronziranim slamnim šeširom im je, izgleda,
bio vođa, jer bi svi pogledali u njega kad god bi on šta rekao.
Prodreše nekoliko koraka dublje u proplanak, pa se opet
zaustaviše i stadoše dogovarati. Moglo se jasno videti da ne znaju šta
98
da čine i šta da preduzmu. Neki kao da su došli do uverenja da je
gringo, Amerikanac, otišao i da su kasno stigli. To je reklo bi se najzad
prihvatio i vođa, koga su nazivali Ramirez.
Razgovor je postajao sve glasniji, pošto su se ljudi raštrkali, te su
sad razgovarali s veće daljine jedan od drugoga. Tako su ljudi u žlebu
mogli da razumeju sve što ovi smeraju i da se prema tome upravljaju.
Možda će razbojnici posle dužeg odmora otići, i oni će jednom
zasvagda ostati na miru.
lako je nekolicina razbojnika švrljajući tamo-amo stigla sve do
bočnih granica proplanka, ipak nije bilo bojazni da će tako lako naći
put ka rudniku, pošto ga Dobs i Kertin behu još u poslednjem trenutku
dobro kamuflirali, a dokle god se natrpano trnje i žbunje ne sasuši i ne
uvene, put je ka rudniku potpuno siguran.
Najzad, posle dugog dogovaranja, razbojnici su, rekao bih, doneli
odluku. Govorili su tako glasno i gestikulisali pri tom tako žestoko da
su opsednuti vrlo brzo razabrali šta su razbojnici naumili da učine.
Odlučili su da za neko vreme dignu ovde svoj glavni stan, sve dok stvar
sa prepadom voza malo ne izbledi i vojnici ne odu u dalje okruge da ih
gone. Mesto im se, kako se činilo, neobično svidelo. Malo niže našli su
vode, trave za konje biće takođe u blizini, a životne namirnice moći će
da kradu negde na poljima u dolini kad im dosadi da stalno jedu
divljač. Na nižem delu puta našli su otvoreno mesto odakle su mogli
da osmatraju puteve u dolini, pa opaze li da vojnici stvarno dolaze,
moći će još blagovremeno da strugnu ako u međuvremenu pronađu i
neki drugi put za povratak. Ako bi, naime, vojnici došli ovim 'putem,
oni bi morali da se čiste odavde, pošto su tu kao u klopci.
Za kratko vreme oni su zaista dobro ispitali predeo. Trebalo je
samo još da nađu neki drugi put za povratak, a to će im svakako i poći
za rukom, ako ne tu gore, a ono malo dalje, na putu ispod njih, možda
u blizini izvora.
— Baš sam pomislio da smo bili pravi magarci što se nismo sakrili
kod rudnika — reče Hauard tiho Kertinu — ali sad uviđam da bi to
bilo najgluplje što bismo mogli učiniti. Jer ako se ovi ovde ugnezde, oni
bi nas kod rudnika vrlo brzo nanjušili. Ipak je najbolje ovo što smo
učinili.
— Ali šta da učinimo ako oni tu dignu svoj glavni stan, to zaista ne
99
znam — šaputao je Dobs. — Na to nijedan od nas nije pomišljao. Ja
sam bar mislio da će oni doći i otići.
— Pričekajmo malčice — reče sad Lako — možda će opet
promeniti svoj plan i rešiti da odu.
— Predlažem — savetovao je Hauard — da se rasporedimo duž
žleba. Ako se budu vrzmali ovuda, ne moraju baš da nas nađu sve u
klupku i da nas pobiju kao zečeve. Ta oni misle da je ovde samo jedan,
pa ako ih onda skleptamo s više strana, možda ćemo ih toliko zbuniti
da će otići.
Hauard i Lako zauzeli su dva krajnja kuta žleba. Svaki od njih imao
je dobru lovačku pušku. Kertin i Dobs zauzeše mesta u sredini žleba,
podalje jedan od drugog, Tako da ih nije mogla u isti mah primetiti
jedna ličnost ako bi švrljala duž žleba.
Razbojnici su čučali u gomili na proplanku, nedaleko od tesnog
ulaza. Pušili su, pričali i smejali se; dvojica su se prućila i spavala su ili
dremuckala. Jedan je otišao do konja da ispriča stražarima da će ostati
ovde, a oni neka malo niže potraže pašnjak za konje. Jedan drugi je
poslat izvidnici da s njom razgleda dolinu. Svima koji su vrebali u
žlebu sinu sad misao da bi ovo bila najbolja prilika za njih da dobro
nanišane na ovu petoricu razbojnika što su ostali tu i da ih pobiju. A
ako bi ostala petorica dotrčala u pomoć, mogli bi iz sigurnog zaklona
da ih uspešno dočekaju, i tako bi skinuli s vrata čitavu brigu. Svaki se
žderao što se o takvom planu nisu unapred posavetovali. „Ubistvom
se to ionako ne bi moglo nazvati”, mislili su, „jer to i nisu ljudi, to su
zveri.”
Dobs se toliko uneo u taj plan da više nije mogao da ga zadrži za
sebe. Otpuzao je do Hauarda, koji mu je bio najbliži.
— Baš sam i ja to mislio — odvrati stari. — Ali onda bi nam tu
ležali svi ti mrtvi dripci.
— More, zakopaćemo ih — šapnu Dobs.
— Razume se. Ali ne bih hteo da nam ispred nosa bude groblje, tu
gde ćemo morati da stanujemo možda još nekoliko nedelja. Ono,
istina, groblje je potrebno, ali ne mora baš čovek i danju i noću da ga
ima pod prozorom. Inače bih se u svemu složio; jedan od njih, onaj s
rošavim licem, izgleda toliko podao da bi se i odrastao čovek uplašio

100
kad bi u crkvi sedeo pored njega.
— Ovoga ti, vala, nećeš u crkvi sresti.
— Još i te kako. Baš ovoga i baš ovu razbojničku bandu. Kunem ti
se da baš ovi vešaju najviše srebrnih nožica i ručica pod noge svete
Device od Gvadalupe ili svetog Antona. Ovi ti puze na kolenima od
crkvenih vrata do oltara i triput oko sva četiri crkvena zida. Priđi im i
pretresi ih, svima njima oko vrata visi ikonica ili amajlija. Zna naša
vlada u Meksiku zašto je prema crkvi tako čvrste ruke. Ta ovi su ljudi
deset puta sujeverniji nego najcrniji neznabošci u centralnoj Africi.
Ovi su ti, ali, čoveče, šta traži ovaj tu? Ta ovaj dolazi pravo na nas. Brzo
na svoju stražu!
Dobs otpuza brzo kao mačka.
I zaista, jedan od razbojnika naišao je švrljajući baš na ono mesto
gde je sedeo Kertin. Nije gledao preda se niti u pravcu žleba, držao je
glavu visoko i posmatrao je stenu u svoj njenoj dužini kao da tamo
traži put za povratak. Možda mu je pala na um misao da se gringo koga
traže krije tamo, negde ili da onuda odlazi u dolinu, pošto ga na
drugome mestu nisu sreli.
Ali video je da tamo nema prohodnog puta, pošto je sve bilo kao
zazidano. Zviznu sebi i okrete se da se vrati. Pri tom pogleda dole i
spazi žleb. Zacelo je pomislio da će to biti put kojim bi mogli da se
služe. Približio se skoro do ivice žleba, i spazio Kertina.
Kertin ga je sve vreme posmatrao; zato nije bio iznenađen kad ga
je spazio iznad sebe.
— Caramba! — opsova razbojnik, okrete se i viknu glasno svojim
drugovima: — Hodite ovamo. Tu je ptičica u svome gnezdu i leže svoja
jaja — prsnu na to u smeh.
Ostali ljudi odmah poskakaše i približiše se iznenađeno. Kad su
bili na pola puta, Kertin viknu:
— Stojte, razbojnici, pucaću!
Razbojnici smesta stadoše. Nisu se usudili da se maše revolvera.
Ta nisu zapravo ni znali u čemu je stvar.
Čovek koji je otkrio Kertina smesta diže uvis obe ruke i, jednako
držeći ruke uvis, vrati se nasred proplanka na kome su ostali stojali.
Neko vreme je sve bilo mimo, a onda razbojnici počeše da
101
raspravljaju nešto, brzo i uzbuđeno.
Najzad vođa istupi malo napred i reče:
— Mi nismo razbojnici. Mi smo policija. Mi tražimo razbojnike.
Kertin diže malo glavu:
— A gde su vam značke? Ako ste iz policije, morate da imate bar
značku. Pokažite je lepo, otvoreno.
— Značku? — odvrati čovek. — Nemam značke. I ne treba mi. A i
ne moram da je pokazujem. Dede izađite vi malo napolje. Hteli bismo
s vama da razgovaramo.
— Možete i odatle da razgovarate sa mnom. Razumem ja sasvim
dobro šta vi kažete.
— Uhapsićemo vas. Lovite ovuda, a nemate dozvole za lov.
Uhapsićemo vas i oduzeti vam revolver i pušku.
Kertin mu se nasmeja u lice.
— Gde vam je značka? Smete li vi da nosite oružje? Ta vi nemate
značke i niste iz federalne policije, a ni iz državne. Ne možete ni da me
uhapsite.
— Slušajte, senjor — reče čovek koji je vodio glavnu reč i priđe
korak bliže — nećemo vas uhapsiti. Dajte nam svoj revolver. Lovačku
pušku možete da zadržite. Treba nam revolver i municija.
Priđe još jedan korak bliže, a ostali su mu sledili.
— Ni korak bliže — dreknu Kertin — inače ću da pucam, to da
znate.
— Budite malo učtiviji, senjor! Ama nećemo mi vama ništa nažao
da učinimo, nama treba samo vaš revolver.
— On i meni treba.
— Bacite nam ovamo to gvožđe, onda vam više nećemo dosađivati
i poći ćemo našim putem — viknu jedan od ostalih ljudi.
— Ništa nećete dobiti, a sad gledajte da se čistite.
Kertin se malo izdigao da bi mogao bolje da osmotri mesto.
Razbojnici su se opet savetovali šta da čine. Videli su da je gringo
u žlebu trenutno u preimućstvu: ležao je u dobrom zaklonu. Čim bi oni
potegli revolvere, on bi legao, i pre no što bi se oni probili do šume, on
bi već šest puta opalio, a ako dobro nišani, sve bi ih pobio. Zato su se
102
opet povukli i posedali na zemlju. Bilo je već deset časova, i oni se
setiše da podgreju svoje tortilje i tamale i ono drugo što su imali uza
se. Zapalili su malu vatru i posedali naokolo da zgotove svoj mršavi
obed.
Zacelo su došli do uverenja da će im gringo na svaki način pasti
šaka. Onuda nije mogao da umakne, a pošto su oni smestili svoj logor
tu na proplanku, opsednuti će koliko za dva dana morati da se preda.
Pa moraće jednom i da zaspi, a onda će moći lako da ga iznenade.
Založivši se, legli su i odspavali svoj podnevni san. To je trajalo
dva časa. Zatim su ljudi opet oživeli i počeli su da razgovaraju. Tražili
su čime bi mogli da se zabave. I gonjeni tom potrebom za delatnošću,
došli su na misao da nadmudre Kertina, da ga zarobe, pa da onda s
njim prijatno provedu popodne. Žrtvi je takav provod manje zabavan.
Ona kulminaciju te umiljate društvene igre sa zalogama mahom i ne
preživljuje. Ta svi ovi ljudi viđaju u crkvi tolike ikone i slike s
najkrvavijim prizorima, viđaju kipove svetaca i mučenika iskidanih
tela, trupove izbodene kopljima i strelama, usta iz kojih se ceri
odsečeni patrljak jezika, iščupana ljudska srca s kojih kaplje krv i iz
kojih izbijaju crveni plamenovi, ruke i noge klincima izbušene i krvlju
oblivene, prelomljena kolena i zdruzgane cevanice, leđa sva išibana
bodljikavim bičevima i glave na koje su drvenim čekićima nabijene
trnove krune. I pred tim slikama i drvenim figurama, koje su tako
realistične da čoveka kad ih vidi protrese neizreciva jeza pa se čak i u
snu trza kad o njima sanja, kleče verni i pobožni satima na kolenima,
ispruženih ruku i raširenih šaka, cvile, ječe, mole se, mumlaju i poju
tihim glasom stotine, dve stotine, pet stotina Zdravih Marija. I, eto, kad
ovi ljudi zažele da utuku vreme svojim žrtvama, ne moraju biti
obdareni maštom. Dovoljno je da podržavaju ono što su od detinjstva
svoga videli u crkvi. I oni to i čine, vešto i verno po uzorima, jer sve
njihove predstave imaju korene u religiji, ali u takvoj religiji koja na
njih deluje samo spoljašnjošću, realističkim prikazivanjem,
misterioznim ceremonijama. I, evo, tu, među ovim ljudima, na strasnu
nedelju, čitava ta jeziva priča o mučenjima izvodi se do tančina verno
pred gomilom vernika na figurama u prirodnoj veličini i s potresnom

103
životnom zbiljom.1 To nije obično prikazivanje Hristova stradanja. Ta
prikazivanja bukvalno i neposredno prima u se gomila, ti ljudi
dostojni sažaljenja koje zlokobne sile već vekovima, sve do dana
današnjega, drže u neznanju, iz golog egoističnog interesa. A vlada
koja se tvrdi da doista radi u savremenom duhu za dobro tih
namučenih i nesrećnih ljudi i koja je prisiljena da vodi borbu protiv
tih zlih sila, mora, eto, da pošalje konjičke pukove da bi ljude koji ne
čine ništa drugo doli podražavaju ono što vide, pohvatala i tretirala
kao zločince. Mogu li takav užasan prepad na voz da izvrše normalni
ljudi? Paganski Indijanci u Sijera Madri, u Oaksaki, u Čijapasu i u
Jukatei nisu sposobni za takva zverstva. Ali za meleze i Meksikance,
koji se pre no što izvrše zločin mole Majci božjoj i kleče satima pred
svetim Antonom preklinjući ga da im pomogne da delo uspe, koji posle
izvršenog zločina opet kleče na kolenima i preklinju Majku božju
obećavajući joj deset starinskih sveća samo da ih kazneni odredi ne
ukebaju, e, za ove ne postoji nijedan zločin, nijedna grozota za koje ne
bi bili sposobni. Njihova je savest uvek čista, jer oni svoju krivicu
prebacuju na pleća figura koje su, po njihovu mišljenju, baš u tu svrhu
i stvorene.
Kao da su naši razbojnici pomišljali baš na prijatnu popodnevnu
zabavu koja počinje sasvim bezazleno time što se žrtvi guraju u usta
raspaljena parčad drva. A o tome su govorili sasvim otvoreno i tako
jasno i trezveno da je Kertin mogao da razume šta ga očekuje.
Jedan od razbojnika trže revolver i turi ga ispod kožnog kaputa,
tako da se nije moglo opaziti da je oružje spremno za paljbu. Kertin
nije mogao da vidi taj pokret, pošto je s njegove strane bio zaklonjen;
ali ga je Lako opazio.
Razbojnici su poustajali jedan za drugim, protezali su se, pa su
opet izašli nasred proplanka.
— Slušajte, senjor — viknu čovek s bronziranim slamnim šeširom
— hoćemo da pregovaramo. Mi sad idemo, jer nemamo više šta da
jedemo tu, a i hoćemo da odemo na trg sutra ujutru. Zato sad moramo

1 Misli se na obredne povorke koje Španci priređuju u strasnoj nedelji, na Veliki

petak. Tu se prikazuju muke Hristove i fanatizovane gomile, u verskom ludilu,
izvode na sebi mučenja. Običaj su u Meksiko preneli Španci. – Prim. prev.
104
da pođemo. Dajte nam revolver. Evo imam zlatan časovnik s lepim
lancem. Daću vam ga za revolver. Ovaj časovnik vredi sto pedeset
pesa. To je za vas dobar pazar.
Izvuče časovnik iz džepa od čakšira i zamlatara njime u vazduhu
držeći ga za lanac.
Kertin je opet digao glavu. Viknuo mu je:
— Zadržite vi svoj časovnik, a ja ću zadržati svoj revolver. Da li vi
idete na trg ili ne, to se mene ništa ne tiče. Ali revolver nećete dobiti,
pa kraj.
Nalaktio se i hteo je da skoči natrag. I baš tad je čovek koji beše
pripremio revolver ispod kaputa uperio oružje na Kertina. Beše se
zaklonio iza jednog drveta, tako da Kertin, i da ga je video, ne bi mogao
da opazi da je revolver uperen.
Ali pre no što je razbojnik stigao da odapne, prasnu pucanj, i
revolver ispade čoveku iz ruke. On podiže ruku i viknu:
— Izgutao sam!
Kad se razlegao pucanj, razbojnici su se iznenađeno okrenuli ka
žlebu. Videli su gde se penje tanak oblačić dima. Ali oblačić se dizao iz
levog kuta a ne odande gde je Kertin sedeo. No nisu mogli da vide ni
strelca ni oružje.
Bili su toliko preneraženi da nisu mogli ni reči da izuste. Oprezno
uzmičući, stigli su do ivice šume. Tamo su seli na zemlju i opet su
počeli da se dogovaraju. Šta su govorili, to opsednuti u žlebu nisu
mogli da razaberu, ali videli su ipak toliko da su razbojnici strašno
zbunjeni. Da nije možda ovde sakrivena policija?
Sad su dojurila još trojica koja su u šumi čuvala stražu, jer su čula
pucanj i pomislila da treba da priteknu u pomoć. Ali vođa ih je opet
poslao, jer je očito ovog trenutka smatrao važnim da konji budu u
pripravnosti.
Neko vreme su se još dogovarali, pa odjednom prsnuše u
grohotan smeh. Digoše se i, smejući se neprestano, dođoše opet
nasred proplanka.
— Hej, senjor, s nama takve trikove ne možete da izvodite —
viknu vođa. — Videli smo mi to. Vi ste tu u kutu pričvrstili pušku, pa
ste konopcem odapeli. Ali takvim šalama vi nas nećete namagarčiti.
105
 Razbojnici su se veselo smejali. I jednim pokretom trgoše sad svi
revolvere.
— Iziđite, momče, inače ćemo vas izvući — viknu vođa. — Hoće li
brzo? Jedan, dva, tri. Hajd napolje!
Kertin viknu:
— Nije mi ni na kraj pameti. Ako se približite ma i jedan korak,
pucaću.
— To ćemo da vidimo, čoveče!
Sad se odjednom razbojnici baciše na zemlju i sa revolverima u
ruci počeše s raznih strana da puze k onome mestu gde je sedeo
Kertin. Ali nisu stigli daleko. Četiri pucnja planuše sa četiri razne
strane žleba i dva pogođena razbojnika dreknuše. Zacelo su ih meci
samo okrznuli, jer su se okrenuli i otpuzili natrag ka žbunju.
Tu su se sad savetovali šta da čine. Bilo im je jasno da se u žlebu
ne nalazi samo jedan čovek, već da su tu trojica, pa i petorica. A to nije
mogao biti niko drugi nego policija. Ako je to stvarno policija, onda su
obrali bostan, jer policija ne bi bila samo tu gore, već bi u
međuvremenu zaposela i put i sprečila im uzmak. Preostajalo im je,
dakle, samo jedno: prihvatiti bitku. Ali činilo se da oni ne misle da
počnu već da iščekuju šta će uraditi ljudi u žlebu. Očekivali su napad
odande. Ali kad do toga nije došlo i kad čak nisu čuli nikakav šum iz
žleba, opet su se zbunili i poverovali su da to gringo s njima tera šegu.
Jer da su to vojnici, oni ne bi čekali, već bi ih napali i bacili u ruke
vojnicima koji čekaju na putu.
Ali straže nisu ništa javljale, a kad se jedan od stražara popeo,
zatresao je glavom dajući znak da tamo dole nema vojnika i da je put
slobodan.
Onda je jedan izgleda predložio da ljude u žlebu, bili oni vojnici ili
lovci, treba propisno opkoliti, jer je sad vreme da to učine. Ako tu ima
više ljudi, onda će imati i više oružja, životnih namirnica a i drugih
stvari koje im trebaju. U brojnom preimućstvu ne mogu biti jer bi
inače, svesni svog preimućstva, izveli neposredan napad u trenutku
kad su pucnji zbunili protivnike.
Četiri čoveka u žlebu iskoristiše sad vreme da se na brzinu
posavetuju. Otpuzali su svi u onaj kut u kome je bio Hauard da se

106
dogovore šta bi se moglo učiniti. Malo su se založili, popili po času
vode, te tako pribavili sebi zadovoljstvo koje su razbojnici imali već
pre nekoliko časova. Onda počeše da puše.
— Kad bismo samo znali šta sad smeraju! — reče Kertin.
— Znali mi to ili ne, isti đavo! — reče Hauard. — Mi možemo da
preduzmemo nešto tek kad oni počnu.
— Mogli bismo da izađemo i da jurišamo — savetovao je Dobs.
— Onda smo u njihovim rukama. — Hauard je vrteo glavom i
punio svoju lulu. — Sad ne znaju koliko nas ima, a onako bi mogli da
se rasporede. Proplanak bismo još i mogli držati, ali do puta ne bismo
došli, jer je tamo zaseda. A proplanak možemo bolje da odbranimo ako
lepo ostanemo mirno u žlebu. Ta ne znamo ni to ne dolazi li možda još
jedna grupa.
— I ja mislim da je bolje ako mirno ostanemo u žlebu — reče Lako.
— Neće valjda večito ostati tu.
— A kako stojimo s vodom, slaninom i dvopekom? — upita Kertin.
— Ako budemo štedeli, trajaće nam tri dana.
Tad zarikaše magarci. Razbojnici su oslušnuli, ali se nisu dalje
brinuli o tome. Možda su baš to smatrali kao dokaz da tu nema vojnika,
jer oni ne bi došli na magarcima. Do magaraca, ako su uopšte mislili
da ih povedu, ionako ne bi mogli da dođu dokle god ne zavladaju
proplankom.
Tad reče Hauard:
— Moramo se spremiti za noć. Možda će nas mučki napasti.
— Ne ove noći i ne iduće — reče Lako. — Pun je mesec i proplanak
je obasjan kao da je beli dan, znamo to po prošloj noći.
— Istina je — potvrdi Hauard. — Imamo sreću. Preko noći će biti
bolje ako se rasporedimo po dvojica na dva kraja žleba. Jedan može
onda da spava, a drugi da čuva stražu. Razume se, to ne treba ni da
kažem, ako obojica zaspu, onda se niko od nas neće više probuditi.
Od razbojnika se više nijedan nije pojavljivao na proplanku. S časa
na čas videlo se kako trčkaraju između žbunja.
— Bilo bi taman vreme da dvojica malo prodremaju još pre noći
— reče Hauard posle pola časa. — Oni nam za dana neće više dolaziti,

107
u to možemo biti sigurni. Ali čvrsto verujem da će doći pred zoru.
Kladim se.
Rasporediše spavanje, i noć je prošla u potpunom miru, osim što
su razbojnici u sumrak pokušali da se oprezno prikradu. Ali kad je
planuo pucanj, čim su dvojica-trojica izašla iz čestara, odustaše. Malo
kasnije mesečina je bila jasna da bi i mačku video kad pretrči preko
proplanka.
Ali u tri časa u zoru Lako gumu Kertina, a Hauard munu Dobsa.
— Jesi li budan? — upita Hauard.
— Da, potpuno.
— Tamo se nešto miče. Mile sa četiri strane.
— Kao da ih je desetorica — reče Dobs, pošto je pažljivo pogledao
onamo.
— Da, idu svi džumle. Nadam se da su i ona dvojica na drugom
kraju na oprezi. Reći ću ti nešto, Dobse, čim oni stignu na sredinu, uzmi
ih dobro na nišan, onako za prvi pozdrav. Ako oni tamo u kutku
dremaju, Kertin ti je staro čmavalo, probudiće ih naši pucnji. Još će
imati vremena.
Ali napadači još ne behu ni stigli do sredine proplanka, a već iz
kutka u kome su bili Kertin i Lako odjeknuše dva pucnja. Jer i oni su
isto tako mislili da je možda potrebno da Dobsa i staroga probude pre
no što se razbojnici približe.
Ali napadači se nisu prestrašili. Produžili su da puze. Kao da
nijedan od njih nije bio pogođen, bar ne teško. Nije se čula ni psovka
ni krik.
Sad su opalili i Dobs i stari, i jedan od razbojnika opsova — beše
očito dobio svoje.
Razbojnici su verovatno pomislili da su se ljudi ispucali ili da je to
samo trik sa pričvršćenim puškama, ili ko zna šta još; svakako su sad
hteli da stvarno brzo okončaju. Puzili su još neko vreme, a onda
skočiše i sagnuti jurnuše na žleb, rasporedivši se duž njega.
Na taj način su, dakako, pružili mnogo bolji nišan. Trojica su
smesta pogođena. Dvojica od njih držala su ranjenu ruku a treći se,
teško hramljući, povukao u čestar, jer je dobio metak u nogu. Iz žleba
su neprekidno pucali, dok se napadači nisu mogli poslužiti svojim
108
oružjem, jer nisu videli na koga da ga upere.
Uostalom, nisu ni znali kako izgleda u žlebu, gde su mogli da upadnu i
u klopku.
Opet polegaše na zemlju i, doviknuvši nešto jedan drugom, počeše
da puze natrag ka čestaru.
Ubrzo zatim svanu zora, a kako su to sad konačno znali, u toku
dana se moglo pomišljati mnogo manje na napad nego za vreme noći.
Kad se ona četvorica u žlebu sastaše opet da bi doručkovali,
Hauard reče:
— Iduće noći će opet doći. Sad svakako s novim planom. Odustati
neće, sad više ne. Videli su, međutim, kako dobru odbrambenu
poziciju predstavlja ovaj žleb. Bolji glavni stan ne mogu ni naći. Pa
onda naše oružje, i sve ono drugo. Moramo dobro razmisliti šta da
uradimo.
Ali kad su četvorica prema desetorici koji imaju put za uzmak,
četvorica čija pijaća voda može čašama da se izbroji, prema desetorici
koji putem slobodnim za uzmak mogu da se snabdeju vodom,
životnim namirnicama pa čak i pomoćnim snagama, onda se tu ne
može praviti mnogo planova. A pošto napadač određuje i to kad da se
spava a kad da se bdi, onda on ima još jedno preimućstvo više.
Kertin, koji je stojao na straži dok su ostali doručkovali, iznenada
viknu:
— Ovamo! — Šta ovi tu rade? Sad je već zagustelo.
Ostala trojica odmah poleteše ka puškarnicama. Bilo im je sad
jasno da im je glava u torbi.
Razbojnici su užurbano radili. Stali su da kidaju granje i stabljike
i počeli su da grade pokretne zaklone po indijanskom uzoru. Sakriveni
iza njih, mogli su bez brige da dopuze do žleba i da sasvim lako
pohvataju opsednute. Doduše, nekoliko metaka bi oni iz žleba još
ispalili, ali konačan ishod je već bio poznat.
Ovom planu ni Hauard više nije mogao da se suprotstavi.
Preostalo je još jedino to da u poslednjoj borbi u koštac dadu život što
skuplje. Onaj koji ovim razbojnicima živ padne šaka, taj, zaista, neće
liti suze radosnice.
— Čudim se samo što se nisu već ranije dosetili tome — reče
109
Kertin. — To je stari indijanski trik.
— Staje suviše truda — odvrati Hauard.
Savetovali su se i savetovali, ali nisu došli ni na jednu misao kako
da se oslobode đavolskog položaja u kome su se sad našli. Možda bi
ipak uspeli da prokrče sebi put kroz čestar. Ali to bi razbojnici odmah
opazili. Pomišljali su i na rudnik. Ali to bi značilo samo neznatan
dobitak u vremenu. Najzad se složiše u tome da pokušaju napad, iako
je to beznadno, jer će onda oni biti na čistacu, a razbojnici u čestaru,
držeći, uz to, i put. Najzad su i tu misao napustili, jer je na kraju i sam
Dobs, koji je taj plan najrevnosnije branio, uvideo da je to bezumlje.
Bar da su mogli da se uspentraju na vrlet! Ali ona je bila i suviše
strma. A i kad bi pokušali, u nadi da će gore, na izbočini, naći uporište,
ipak bi bilo bezizlazno. Noću to ne bi mogli da učine, a danju bi ih kao
od šale ucmekali da ne bi ni bili u stanju da se brane.
Nije im preostalo ništa drugo do da posmatraju one tamo kako
rade. U četiri časa po podne mogli su da budu gotovi, i tada je trebalo
očekivati i napad, sem ako razbojnici ne budu smatrali sumrak za
pogodniji trenutak.
Bilo je oko jedanaest časova. Razbojnici su sedeli na prilazu
proplanku i ručali. Bili su raspoloženi i smejali su se. Ona četvorica u
žlebu su očito bili predmet njihovih šala, jer bi razbojnici, kad god su
mislili da su napravili dobar vic kome su se slatko smejali, pogledali
ka žlebu.
Odjednom se začu krik:
— Ramirez, Ramirez, pronto muy pronto, a sad brzo!
Jedan od stražara dotrča sa ceste i jurnu ka vođi. Ljudi svi
pođipaše i uputiše se cestom. Čulo se kako govore, ali govor se sve više
udaljavao.
A onda se sve stišalo i opsednuti nisu znali šta da misle.
— To je varka — reče Dobs. — Sad se prave kao da su otišli, samo
da mi izmilimo na put. Tamo leže u zasedi i vrebaju nas.
— Ne verujem, nipošto ne verujem — reče Hauard. — Zar nisi
video kako je jedan od stražara uzbuđeno dojurio?
— To je varka, kako bismo poverovali da su se oni pokupili
odavde.
110
 Ali Hauard je tresao glavom.
— Nije njima potrebno da to izvode otkad su se dosetili
indijanskog trika.
Pa ipak se Dobs nije dao ubediti.
— Indijanska ideja je sasvim dobra. Ali ona može da ih stane
nekoliko ubijenih ili ranjenih. Možda im je municija pri kraju. Ako bi
mogli da nas uhvate a da ne utroše municiju, ni njihovu ni našu, koju
već smatraju svojom, bili bi glupi ako to bar ne bi pokušali. Ako ne
uspeju, pokretni zaklon će im još dobro doći.
— Izgleda da ti imaš pravo — priznade Hauard. — Oni hoće da
uštede našu municiju. Jer ako bi jurišali na nas, razume se da bismo
ispucali sve što imamo.
Kertin se nije mešao u razgovor. Oprezno je otpuzao dalje po
žlebu, a onda se uspentrao na ispupčenu stenu. Pošto se razbojnici
više nisu mogli videti i pošto su im se glasovi prilično udaljili, on se
usudio da izvidi stvar.
Sedeo je na ispupčenoj steni i gledao u dolinu. Prilično dugo. A
onda odjednom dreknu:
— Halo, hajde napolje! Eno dolazi konjički odred. Gone naše
prijatelje.
Ostala trojica izmileše takođe i svi se uspentraše na ispupčenu
stenu. Odande su posmatrali prilično šarenu i živu sliku koja im se
pružala. Vojnici su se razdelili u šest grupa i razvijeni u strelce išli su
po ravnici. Bez sumnje su saznali da su razbojnici tu negde. Na ovu
divlju planinu zasad još nisu pomišljali, jer su znali da razbojnici imaju
konje, a verovatno nisu pretpostavljali da se ovamo može popeti
konjima.
Ali Lako je bio drugog mišljenja. Rekao je:
— Kao da ovi već znaju gde su razbojnici. Ali nisu oni tako nevešti
da se tu sakriju u zasedu. Na strmom putu oivičenom gustim šikarjem
i stenama oni ništa ne mogu da postignu, ili samo po cenu velikih
žrtava. Oni će ili opsednuti brdo ili će izvesti neki lukav plan. Verujem
da će baš to učiniti.
Vojnici su jahali dalje, nekih pet-šest kilometara dublje u dolinu.
Razbojnici su dosad zacelo mislili da je njihovo skrovište poznato
111
vojnicima. Ali kad su videli da vojnici jašu dalje, osetili su se u
sigurnosti. Jedan komad puta mogao je da se vidi odozgo, sa stene, i
Kertin je opazio da su razbojnici dojahali natrag da bi opet digli ovde
svoj glavni stan. Ali oficiri federalnih trupa nadmašili su ih uveliko u
lukavstvu.
Kad su se trupe malo udaljile, one su, kako se to nadaleko moglo
videti, počeli da traže tragove. Po njihovim živim pokretima i po tome
što se očito behu ustumarali videlo se da su najzad iznašli da su
razbojnici u planini. Bez osobite žurbe iskupili su se i pošli su prema
stenju da potraže put ka uzvišenju. To je bila njihova varka. Znali su
oni dobro da razbojnici ni po koju cenu ne bi dopustili da ih opkole u
divljim brdima ako bi im se ikako pružila prilika da se dočepaju
drugog terena. Kad bi bili opkoljeni u brdima, razbojnici ne bi više
imali kud da umaknu, te bi vojnici mirne duše mogli da zaposednu
prilaze, nemajući potrebe da napadaju, niti da se na brdskim putevima
izlažu mecima razbojnika koji vrebaju u žbunju i u šupljinama stenja.
Straže razbojnika doro su motrile pokrete vojnika. Kad su
primetili da im je skrovište otkriveno, odlučili su da brže-bolje
iskoriste prednost i da se, odlično zaštićeni žbunjem, dočepaju one
druge strane terena. Tamo su imali mogućnosti da umaknu a da ih ne
opaze, ili da ih opaze tek pošto bi na svojim odmornim konjima
odmakli toliko da bi im pošlo za rukom da zametnu trag.
Ali jedno malo odeljenje vojnika krilo se u čestam baš na onoj
strani predela koga su razbojnici hteli da se dočepaju. Ono je prošle
noći zauzelo taj položaj a da razbojnici, koji gore u brdima behu
zauzeti noćnim napadom, nisu o tome imali pojma. Vojnici su zacelo
noćas čuli pucnjavu koja se, odbijajući se o stene, razlegala nadaleko
po dolini, što ih je uverilo da su na pravome putu. Oni, doduše, nisu
znali šta je razlog pucnjavi, ali su držali da su razbojnici ili pijani ili da
su se posvadili.
A ona četvorica sedela su gore na ispupčenoj steni očekujući
okršaj, koji je, po njihovu računu, trebalo da se odigra kroz jedan čas.
Kad to prođe, oni će se najzad opet u miru latiti posla koji su morali da
prekinu.
Pucnji su počeli da odjekuju, i odeljenja koja behu daleko odlutala
da bi izmamila razbojnike dojurila su sada u punom galopu. Kao da je
112
uzmak ka stenama bio razbojnicima presečen, i oni su se stuštili uz
divlju dreku mlatarajući rukama i besno podbadajući dugim
mamuzama konje u kas. I konji su stvarno neopisivom brzinom
pojurili niz dolinu.
Za njima se dadoše vojnici koji su ležali u čestaru. Morali su da
uzjašu tek pošto su razbojnici projurili, jer razbojnici nisu prošli
onako kako su to vojnici očekivali i prema tome nisu pružali dobru
metu. I tako su razbojnici i tu dobili preimućstvo. Oni su ne samo jahali
već su, onako u trku, pucali na svoje gonioce.
— Biće dobro ako im ovi čestito isprednjače — reče Hauard.
— Zašto? — upita Dobs u čudu.
— Pa onda će se vojnici izgubiti iz ovog kraja. Mogli bi inače da
pomisle da se gore još krije jedan deo razbojnika, pa bi nam možda
došli u posetu. Baš nam ni najmanje nisu potrebni, iako su nas
oslobodili iz jednog đavolski teškog položaja. A više bih voleo da im
svoju zahvalnost izrazim tek na povratku.
Grupe jahača su se sve više udaljavale, pucnji su se sve slabije čuli,
i uskoro izvidnice na steni nisu mogle više da vide šta se dole dešava,
jer je konjanike progutalo svetlucavo obzorje.

113
 14

Ljudi su ponovo sagradili logor, skuvali su, jeli i prućili se kraj

vatre. Još je bilo dugo do sunčeva zalaska, ali niko nije stavio predlog
da se danas još radi. A kad je pao mrak i kad su, pijući kafu i pušeći
lule, sedeli oko vatre, Kertin reče:
— Čini mi se ipak da Hauard ima pravo i da bismo najbolje učinili
da se okanemo ovoga i da zatrpamo rudnik. Možda bismo zaradili još
jednu hiljadarku, ali bolje će biti ako se zadovoljimo onim što nam je
već u rukama. Moglo bi se desiti da nam opet padnu s neba ovakvi
nezvani gosti, a pitanje je da li bismo se uvek ovako lepo izvukli.
Niko ništa ne odgovori na to. A posle duže pauze Dobs reče:
— Što se mene tiče, ja pristajem. Hajde da sutra obustavimo rad,
da prekosutra dovedemo u red naše stvari, prtljag i životinje i da idući
dan krenemo na put. Ni ja više nemam volje.
Lako je slušao ovo ne uplićući se u razgovor. Pušio je i gledao
tobože ravnodušno u vatru. S časa na čas je ustajao, lomio grane preko
kolena, a one što nije mogao bacao je čitave u vatru.
— Znate li istoriju rudnika Sijenega? — upita odjednom.
Znamo toliko istorija o rudnicima — reče Hauard s dosadom. Upravo
je snovao planove kako će novac što ga je stekao najunosnije uložiti
da bi mogao voditi udoban život, dok bi se novac bez mnogo truda
udvostručio, pa učetvorostručio i najzad ustostručio. Lakoovo pitanje
omelo ga je u proračunavanju kako će do tog ustostručenja doći.
Možda je otkrio i grešku u računima, pa kako je bio i suviše umoran
da bi se potrudio da još jednom rekonstruiše, pretrese i proradi čitav
onaj niz misli i brojeva koji su mu se ređali pred očima, on reče: — Ah,
stvarno, na tebe smo sasvim zaboravili!
Sad se Dobs i Kertin trgoše.
Kertin se smejao:
— Eto, vidiš kako si ti ovde beznačajan. Tebe smo potpuno
smetnuli s uma iako si se s nama zajedno borio a sad s nama u mim
jeo i pio. Ali, eto, imamo svojih misli i briga, a u njima ti nisi.

114
 — Zar nisi govorio nešto o nekom planu? — upita Dobs. — E,
zadrži ga lepo za sebe. Ja ga ne zarezujem, pa ma on donosio i desetine
hiljada. One mi ne trebaju. Hoću u grad, hoću da vidim devojke, hoću
da sedim za stolom i da mi kelner donosi jelo i stavlja na beli stolnjak,
hoću da vidim kako drugi ljudi kuvaju i rintaju za bednu platu.
— Ali tu bogme ima i više od deset hiljada — reče Lako.
— Gde? — upita Kertin.
— U mome planu.
— Ah, tako — odgovori Kertin i zevnu.
— Stvar nam se pruža kao na dlanu — upinjao se Lako da
zainteresuje svu trojicu.
Izgleda da nije uspeo, jer Dobs reče:
— Ako se pruža, a ti je digni i nemoj nikako da je ostaviš. Moglo bi
ti inače biti žao, a ti si baš onaj momak koji se uvek za sve kaje i koji
uvek ima zbog čega da se kaje. Halo, odoh ja da spavam.
I Hauard i Kertin se tromo digoše, protegoše se, zevnuše i uputiše
se šatoru. Usput je Kertin zamišljeno zastao, pa se okrenuo i ponovo
protegao pogledavši u mesec.
Pade mu nešto na um, i on viknu ka šatoru:
— Hauarde, jesi li danas po podne zatrpao put kad si odrešio
magarce?
— Pa razume se — viknu ovaj — na okuci iza ledine kao i uvek,
kod barice.
Lako uze svoj prtljag i leže kraj vatre.
Kertin to vide i priđe vatri.
— Ama možeš i ti u šator, čoveče. Naći će se i za tebe neko ćoše.
Ali Lako odvrati:
— Ja sasvim dobro spavam i ovde. I uopšte više volim da spavam
kraj vatre nego u šatoru. Ali čuj, da li bi hteo da učestvuješ? Ima ti tu
sila blaga, možeš mi verovati.
— U čemu da učestvujem? Ah da, u tvom planu. Ne, biću srećan
kad se izvučem odavde. Ne mogu više da izdržim. Nijedan od nas neće
ostati. Ono što se tu moglo naći, iskopali smo, i ja više ni prstom neću
da mrdnem.
115
 Kertin priđe šatoru i uvuče se unutra.
— Šta je ovaj momak hteo od tebe? — upita Dobs.
— Opet njegov plan, ali odbio sam.
— Stvarno ne znam šta ću s tim momkom — reče Hauard. —
Skoro mi se čini da mu u glavi nisu svi zavrtnji dobro zašrafljeni, neki
mora da su olabaveli. Kad bih samo znao šta je poslednjih šest meseci
radio i gde je bio, ja bih vam sasvim tačno kazao da li je večiti istraživač
zlata ili luduje za divljinom. Možda i jedno i drugo.
— Večiti istraživač zlata? — upita Kertin radoznalo.
— Da, jedan koji večno traži, koji zna desetak bajki o zatrpanim i
izgubljenim rudnicima zlata, koji u džepu ili u glavi ima desetak
planova i crteža koji mu pokazuju siguran put ka zaboravljenom
rudniku, a u mozgu prevrće desetak blesavih brbljarija Indijanaca i
meleza o mestima na kojima mogu da se nađu zlato ili dijamanti. On
traži i traži, i ukoliko je planina neprohodnija i divljija, ukoliko su
opasnosti veće, utoliko je sigurniji da se nalazi taman pred žicom
debelom kao ruka. Ali on nikad ne nalazi ni zrnce zlata iako nasigurno
zna da je baš pred njim i da će sutra kucnuti u žicu. I to je neka vrsta
ludila, koje može da postane opasno po okolinu kao i svako drugo
ludilo. A ovi su zanesenjaci više za žaljenje nego drugi ludaci, jer večno
lutaju bez počinka i bez cilja. Čas umalo ne umreh od gladi, a čas od
žeđi; čas moraju svoj život da brane od gorskih lavova, od zvečarki i
drugih otrovnih životinja i gmizavaca, a čas od nepoverljivih
Indijanaca; a onda se opet negde survaju i razmrskanih kostiju leže
sve dok ih ne nađe neki Indijanac ili razbojnik koji će se postarati da
ih opet stavi na noge. Ali oni se ne mogu izlečiti. Oni uvek znaju da će
sutra bezuslovno naći rudnik.
— Pa on ne čini taj utisak na mene — reče Dobs. — U njemu se
krije još nešto.
— Može biti — dodade Hauard. — Nemam sad volje da o tome
lupam glavu. Što se mene tiče, neka bude što god mu je volja. Samo još
ne znam šta da uradim s njim ako pokuša da s nama pođe. To nam baš
ne bi trebalo.
— Sutra će, razume se, videti rudnik — reče Kertin.
— To sad više ne smeta — odgovori Hauard. — Rudnik ćemo

116
zazidati, a ako Lako ostane iza nas i nanovo ga otvori, to je njegova
stvar.
Sutra ujutru, pošto su na brzu ruku doručkovali, prionuli su
Hauard, Dobs i Kertin snažno na posao. Na njihovo iznenađenje Lako
nije pokazivao nikakvu nameru da s njima ode u rudnik. Doduše, nisu
ga pozvali, ali očekivali su da će se svakako zainteresovati za takvu
značajnu stvar kao što je zlatan rudnik. Nije se čak ni raspitivao. Pošto
je popio svoju kafu, ustao je i uputio se niz put.
Kertin je pošao za njim, jer je pomislio da će Lako sići u selo da
tamo priča kako je već vreme da se ovo gnezdo pretrese, jer će sutra
već biti kasno. Lako nije znao da Kertin ide za njim. Išao je bezbrižno
svojim putem, zagledajući samo pažljivo svako stablo, svaki kamen
kao da traži neke znakove. S vremena na vreme zaustavljao se i
saginjao da ispita tlo. Najzad je stigao do one ledine gde su bile
životinje. Prešao ju je i stigao je čak do barice. Pošto ju je pažljivo
razgledao, pogledao je uvis i pošao prema steni. Tu je počeo da se
pentra i da traga.
Uveren da Lako ima druge namere nego da ljudima pravi
petljancije, Kertin se opet vrati drugovima i ispriča im šta je video.
— Biće tako — reče Hauard — kako sam vam sinoć rekao: on vam
je večiti istraživač zlata. Nećemo se s njime zadržavati.
Upravo su rušili uređaj rudnika, Dobs je ogulio ruku, naljutio se i
rekao:
— Zašto uopšte rušimo ovo? Ostavimo to i pođimo svojim putem.
— Ama zar se nismo sporazumeli već na početku da ćemo, čim
nakupimo dosta blaga, pokvariti sve i zatrpati rudnik.
— To nas samo zadržava, a i ne znam čemu to služi — gunđao je
Dobs.
— E, momče, pre svega mislim da čovek planini koja se prema
njemu pokazala tako darežljiva treba da oda bar tu zahvalnost da je
ne ostavi oskrnavljenu, već da ranu koju joj je naneo treba opet da
zatvori. A ostaviti skele planini ispred nosa a njen vrt kao zagađeno
radilište, e, to je nepristojno. Planina je, valjda, zaslužila da se njene
lepote poštuju. A ja više volim da se sećam ovoga mesta onakvog
kakvo sam ga zatekao pri dolasku nego da stalno imam pred očima

117
ovu gomilu krša kad god se setim meseca provedenih ovde. Zlo je već
i to što možemo da pokažemo samo dobru volju i što će ovo mesto
posle našeg odlaska još izgledati dovoljno odvratno.
— Čudni su tvoji nazori o pojmu planine — reče Kertin — ali ja
mislim da čovek napuštajući sobu koju je zatekao čistu treba da
pomete, pa ma nikog ne bilo u blizini ko bi ga za to pohvalio.
— A postoji još jedan drugi razlog — nastavi stari — moglo bi se
desiti da se neko popne ovamo još dok smo mi na putu. On bi odmah
prokljuvio šta smo mi tu izvadili, pa bi se dao u poteru za nama s
nekolicinom mangupa. A ako sve ovo dovedemo lepo u red, kao što
smo u stanju da učinimo, izgledaće kao da je neko ovde duže vremena
logorovao i radio sve drugo samo ne ispirao žuto blago. Deder, Dobse,
prihvati se valjano posla. Toliko smo dana uzalud rintali dok planina
nije otvorila šaku, a ovaj današnji dan vidi dobar i plemenit rad, pa ma
nam taj rad i ne doneo koristi. Kad pred svojom kućom uređuješ lep
cvetni vrt, ni onda ne pomišljaš da bi taj rad trebalo da ti donese gotov
novac.
Ručak je, kako je to kod ove trojice u proteklim mesecima postala
navika, bio kratak i jednostavan. Skuvali su lonac čaja i uza nj pojeli po
jedan kožni uštipak što su ga jutros ispekli. Čim su popili čaj i popušili
svoje lule, bili su oni da nastave posao. Svetlost dana trebalo je
iskoristiti do poslednjeg minuta; u zoru, čim se sunce rodi, doručak je
morao biti gotov, a večera je počinjala čim bi sunce zašlo. Samo na taj
način su ova tri čoveka bila u stanju da toliko stvore. Dužina dana je
čitave godine bila maltene ista, a onu neznatnu razliku jedva da su i
opažali. Ni kišno vreme nije moglo da utiče bitno na njihov rad.
Dešavalo se da je satima kiša lila kao iz kabla. Ali u tim prilikama se
vazda našlo drugih poslova. Osim toga je i kiša imala svojih dobrih
strana. Ona im je punila zemljani tank, koji su iskopali da bi uvek imali
dovoljno vode za ispiranje zlata. Na taj način su uštedeli sebi trud da
dovlače vodu.
— Ipak je to bilo jadno dirindženje — reče Kertin kad sede za
trenutak da odahne.
— Tako je — potvrdi stari. — Ali, ako malo računamo, bogme niko
od nas još nikad nije imao tako dobru nadnicu kao što smo je ovde
zaradili.
118
 I Dobs je ostavio ašov, seo je i stao da puni lulu.
— Pada mi tako nekako na um — reče polako — kao da još
nemamo razloga da od sveg srca budemo zadovoljni. Ne što se tiče
naše zarade, no mislim da dokle god ne smestimo ovu čaroliju na
sigurno mesto u gradu i dokle god je ne vidimo pred nama u hotelskoj
sobi, lepo naslaganu i sklonjenu od tuđih očiju, ne možemo vala reći
da je naša.
— Eto to se i meni ovih poslednjih nedelja vrzmalo po glavi —
reče stari. — Biće to težak put. Biće to najteža stvar. Tu su vam
razbojnici, pa nesrećni slučajevi na putu, pa onda poljska policija, koja
je radoznala i koja će hteti da dozna šta prenosimo. A ako nanjuši žuti
šljunak, pomisliće da smo ga ili ukrali, ili da smo nekoga ubili i oteli
mu ga, ili pak da smo zlato kopali bez dozvole, a nismo platili taksu.
Eh, biće tu još dosta nevolje. Bogme, razmislite i vi malo o tome kako
da ovo čudo najbolje i najsigurnije ukrcamo.
Oba mlada kompanjona su ćutala. Namrštiše se kao da
napregnuto razmišljaju, pa zastenjaše, jer im je teško padalo da misle,
teže nego i najteži rad u rudniku, i, najzad, uzdahnuvši duboko,
ustadoše i počeše da razbacuju krš.
Kasno po podne porušili su skele, naslagali ih jedne preko drugih,
a onda su ih zapalili, da od njih ne ostane ni traga. A sutradan trebalo
je zgarište prekriti zemljom. Zatim je trebalo još ovde-onde zasaditi
žbunje, mladice i čuperke iščupane sa drugih mesta. Stari je onako
uzgred ubacio:
— Ono, može da se desi da neko od nas ne iznese svoje drangulije,
ili da ih profućka za nekoliko nedelja, ili prosto da bude nesrećniković.
On će onda moći da se vrati ovamo i da još jednom pročeprka, naći će
ovde još pristojnu nadnicu. I to je jedan razlog da ovde sve ostavimo
tako da izgleda što manje sumnjivo. Onda nikome neće pasti tako lako
na um da tu razgleda.
Ovo su Dobs i Kertin već bolje razumeli nego starčeve priče o
zahvalnosti prema planini i o prirodi koju čovek ne sme da ostavi
obeščašćenu. Dobs je bio mišljenja da priroda može da se brine sama
za sebe, jer ona ima više vremena i više strpljenja nego on. Nije on,
valjda, noćni čuvar pustog planinskog kraja. Ali obećali su to starome,
pa su i učinili. Bio je, zaboga, star i imao je svojih buba, ali inače je bio
119
partner s kojim se sasvim lepo izlazilo na kraj.
A uveče, kad su završili posao, mesto je stvarno izgledalo tako da
niko ko bi prošao i ovlaš pogledao ne bi ni naslutio da je tu jednom bio
rudnik. Tinjala je i pušila se još samo gomila naslaganih skela. Sutra će
bez traga iščeznuti čak i uspomena na nju.
Lako u podne nije bio kraj vatre, a da li je pre ili posle toga bio u
logorištu, to naša trojica nisu znala. Uopšte ga behu sasvim smetnuli s
uma. Bili su i suviše zauzeti sopstvenim brigama da bi se njega setili. I
tek kad su svojim zaobilaznim putem dopuzili do logorišta i ugledali
ga gde čuči i podstiče vatru, setili su se da je taj čovek još tu.
— Jesi li dosad našao svoj zlatni rudnik? — upita Dobs prilazeći
vatri s kotlom u ruci.
— Još nisam — odvrati Lako — ali mislim da još nikad nisam bio
bliže tome nego danas.
— E, pa nek ti je sa srećom! — nasmeja se Kertin, koji je dolazio
sa svojom tepsijom.
Lako beše pristavio na vatru kotao sa svojim pirinčem.
— Kafu ne treba da kuvaš — reče Hauard dobroćudno — možeš
s nama da je popiješ. Više kafe nećemo usuti, dodaćemo samo još malo
vode, a nju ne moramo da štedimo.
— Hvala! — reče Lako kratko.
Pošto se behu umili i jeli, šćućurili su se kraj vatre. Hauard, Dobs
i Kertin osećali su se kao fabrički radnici subotom uveče. Znali su da
će sutra ujutro imati da rade samo još jedan čas na zasađivanju
logorišta, a zatim dolazi mnogo prijatniji posao: da se spreme za put i
najzad preostaje još samo lak zadatak da pripreme karavan. Sve su to
lepi, laki poslovi, pri kojima može da se puši, peva i brblja.
I zato su prvi put posle toliko meseci sedeli dobroćudno i veselo
kraj vatre. Misao da će uskoro morati da se raziđu, posle gotovo
godinu dana zajedničkih napora, rada i crne oskudice, zbližila ih je kao
nikad dotad. Prvi put su osetili da ih spaja čvrsta veza, koja znači
prijateljstvo, drugarstvo, bratstvo. Osećali su da jedan drugom mogu
biti na pomoći, pa ma i po cenu života. Osećali su se srodniji nego
rođena braća. I ne izrekavši to, molili su jedan drugog tiho za oproštaj
za sve one male ali često i nedostojne pakosti što su ih u poslednjim
120
mesecima jedan drugome naneli.
Lako je bio isključen iz toga bratstva, jer nije umeo da čita i da
razume osećanja drugih onako kako su to mogli oni koji su se
uzajamno dobro proučili. Oni nisu bili u stanju da sakriju jedan od
drugog ni svoje misli ni ono što se u njima zbiva. Ali od Lakoa oni su
mogli da sakriju sve ono što nisu hteli da on zna. Da su hteli, mogli su
čak i da ga prevare i obmanu, u čemu između sebe ne bi uspeli. Svaki
od njih za proteklih meseci nije imao nikakve druge studije do studiju
svoja dva druga. Ni knjige, ni novine, ni druga lica, ni neočekivani
pejzaži nisu mogli da ih odvrate od te studije. Dešavalo se često da je
jedan od njih samo započeo rečenicu i smesta su ona druga dvojica
znala ne samo ceo sadržaj rečenice već i reči i, štaviše, red reči kojima
će se govornik poslužiti. I tako se kod njih razvila čudna navika da
nijedan od njih nikada ne završava rečenicu, jer mu to nije bilo
potrebno. Onaj drugi odgovarao mu je čim su prve dve-tri reči bile
izgovorene. Eto, i to je bio jedan od razloga što su jedan drugome
toliko išli na živce da su gotovo bili u stanju da jedan drugog ubiju
samo da ne bi morali unapred da znaju reči i misli drugoga, koje su im
bile smrtno dosadne i dovodile ih do besnila. Ali na koji način da
uvećavaju svoje bogatstvo reči i krug svojih ideja? U pitanju su bile
uvek iste stvari, uvek isti pojmovi, uvek isti zadaci. Među njima se, a
da ni sami toga nisu bili svesni, razvio jedan sasvim osoben način
razgovora, u kome se stran čovek ne bi mogao snaći.
Gradili su, na primer, vodenički točak. Pomoću primitivnog
čekrka u koji je bio upregnut magarac točak se pokretao i zahvatao
vodu u oluk, odakle se ona slivala u tepsije u kojima se ispirao pesak.
Pošto je posluživanje čekrka bio lak posao, obavljao ga je Hauard.
Najpre su vikali: „Hauarde, sipaj vodu, gotovo je.” Taj dugački poklič
stopio se u jednu reč „sip”. I ta reč je najzad primila značenje vode
uopšte, jer je bila kraća i lakša za izgovor nego „voda”. Čak i kad je bila
reč o vodi za kuvanje kafe ili za piće, reče se prosto: „Sip na vat”, što je
trebalo da znači: „Jesi li stavio vodu na vatru?” Ašov je iz razloga koji
kasnije niko od njih nije mogao da objasni postao „kat”, pijuk je postao
„šejk”, dinamitska patrona se zvala „Meri”. Kad je „Meri” trebalo
zapaliti, upotrebili su za to dve reči, jedna je bila „Meri”, a drugu ovde
iz učtivosti ne možemo da spomenemo, iako se pod izvesnim

121
pretpostavkama i pod izvesnim uslovima može dovesti u vezu s
kakvom Merikom. A ta se reč upotrebljavala i onda kada je trebalo
zapaliti vatru ili lulu. „Jelo”, dakle obed, dobilo je oznaku koja bi
upravo pre označavala suprotno tome, kad bi se ona među kulturnim
ljudima uopšte upotrebljavala. No oni je izbegavaju, i čak su vrlo
obazrivi i kad je opisuju.
Hauarda nisu nikad zvali po imenu, nego samo „Olb”. To je nastalo
iz „Old Boj”, stari momak. Kertin je bio „Vo”, a Dobsa su zvali „Pamp”.
Zašto, to ni sam nije znao, niko to nije umeo da objasni.
I tako je to bilo sa svim rečima i oznakama. Mogli su da
razgovaraju među sobom čitavih deset minuta a da Lako ni reči ne
razume. Oni, naravno, nisu znali da Lako ne može da ih razume; nije
im čak bilo ni na kraj pameti da razmisle o tome da mu se ponekad
moralo činiti da se nalazi među ljudima iz neke nepoznate i strane
zemlje. Toliko su se navikli na to da bi bili sami sebi smešni kad bi
govorili drukčije.

122
 15

A što se tiče odlaska — Hauard je prihvatio nanovo misao koju je

prekinuo po podne pri kratkom razgovoru. Umesto odlaska rekao je
„tornjanje”, ali mi te razgovore moramo da svedemo na takav oblik da
ih razumeju i oni koji ne spadaju u tu bratiju.
— A što se tiče odlaska, to vam je đavolska stvar. Da odemo i da
se izgubimo, to možemo. Zašto da ne. Ali taman kad čovek misli da mu
je sve već u sigurnosti, a ono još ni izdaleka nije uneseno na tekući
bankovni račun u njegovu korist. Jeste li ikada čuli istoriju donja
Kataline Marije de Rodriges? Zacelo niste. Kod nje pitanje i nije bilo u
tome da nađe zlato i srebro, nego u tome da blago otpremi na sigurno
mesto.
U Gvadalupi nalazi se čudotvorna ikona naše drage Gospe od
Gvadalupe, zaštitnice Meksika. Iz Meksiko Sitija vodi donde tramvaj.
Ka toj čudotvornoj ikoni odlaze na hadžiluk svi Meksikanci i Indijanci
koji imaju nešto na srcu, u čvrstoj nadi da će čudotvorna ikona ispuniti
njihove molbe, bilo da svome susedu hoće da otmu neku oranicu, bilo
da je devojci pobegao ljubavnik, bilo da neka žena strahuje da će izaći
na videlo da je ona svoga muža nekom travicom poslala na onaj svet a
sebi time pribavila novoga muža.
— Ali to su sve same prevarancije i sujeverice — ubaci Dobs.
Nipošto! — odgovori stari. — Samo treba da veruješ u to, i onda nije
prevarancija. Za onoga koji veruje u boga, ima boga, a za onoga koji ne
veruje u vrhovnog upravljača i gospodara sazvežđa, nema ga. No
nećemo se valjda oko toga svađati. Uostalom, ja i ne kažem šta ja o
tome mislim. Ja samo dajem neulepšane gole činjenice.
Ima tome više od sto pedeset godina, bilo je to nekako u doba
američke revolucije. Živeo tako u dolini Haukala neki imućni Indijanac
koji je spadao u poglavice Čirikahua. Imao je lepu farmu i nije uzimao
učešća u razbojničkim pohodima susednoga roda. Rod njegova
plemena nastanio se tu i nalazio je više zadovoljstva u obrađivanju
zemlje i u udobnom životu, nego u četovanju i u večitim borbama sa
Špancima. Samo jedna stvar na svetu mučila je poglavicu: njegov sin
123
jedinac, naslednik, koji će da održi njegov plemićki čin, bio je slep. U
ranija vremena bi sin bio ubijen; ali otkad se pleme tu nastanilo i otkad
su rodovi prišli hrišćanstvu, bilo je više širokogrudosti. U ovom
slučaju išla je u prilog i činjenica što je dečak inače bio dobro sazdan i
snažan i što je mogao da se nazove retko lepim dečakom.
Neki monah koji je lutao naokolo i koji je umeo do krajnjih granica
da iskoristi darežljivost poglavice savetovao je ocu da sa ženom i
detetom pođe u hadžiluk milosrdnoj Majci božjoj od Gvadalupe i da ne
štedi žrtava, jer je, kako reče, Majka božja za to meka srca i ume da
ceni vrednost dara.
Poglavica je svoje imanje prepustio nadzoru svoga ujaka i pošao
na hadžiluk. Nije smeo da upotrebi ni konja, ni magarca, ni kola i
morao je čitav taj ogromni put od skoro dve hiljade kilometara da
prevali pešice sa ženom i detetom, a u svakoj crkvi pored koje su prošli
morao je da očita tri stotine Zdravih Marija i da daruje velik broj sveća
i srebrnih očiju.
Najzad je stigao u Meksiko, i pošto se satima molio i preklinjao u
katedrali, nastupio je poslednji deo teških zadataka. Od katedrale do
čudotvorne ikone u Gvadalupi ima pet kilometara. Tih pet kilometara
morali su on, žena i mali dečko da pređu puzeći na kolenima i držeći u
mci zapaljenu sveću koja, pored vatre i kiše, nije smela da se ugasi.
Čim je jedna sveća dogorela, trebalo je blagovremeno pripaliti na njoj
novu, koja je bila osvećena i zato skuplja nego obično. Ovo tegobno
putovanje trajalo je čitavu noć. Dečko je zaspao, i čak je u snu cvileo za
komadićem proje i za vodom. Ali nisu smeli ni da jedu ni da piju. Čekali
su da se dečak malo oporavi, a onda je povorka pošla dalje.
Svi ljudi, Španci i Indijanci, koji su ih sretali, krstili su se i uplašeno
su im se sklanjali s puta, jer su verovali da je porodica svakako počinila
neki strašan i ogavan greh kad mora da ga ispašta tako strahovitim
hadžilukom.
Potpuno iscrpeni, stigli su do podnožja Serito de Tepejakaka,
brežuljka na kome se Majka božja godine 1531. tri puta lično javila
Indijancu Huanu Dijegu i ostavila mu u ajateu, u ogrtaču, svoju sliku.
Tu su tri dana i tri noći klečali na kolenima moleći se i preklinjući.
Poglavica je obećao crkvi svu svoju stoku i čitavu žetvu ako mu Majka
božja pomogne u nevolji. Ali nije se zbilo nikakvo čudo. Onda je najzad,
124
slušajući savet monaha, obećao da će prineti na žrtvu čitavu svoju
farmu i sve što ima ako Majka božja podari njegovu sinu očni vid.
Ali očekivano čudo koje mu je tako sigurno obećano nije se desilo
ni tad. Dete je bilo toliko iscrpeno od dugog posta i napornog puta da
se njegova majka najzad morala potpuno posvetiti njegovoj nezi da bi
ga održala u životu. Poglavica, ne znajući više šta bi još mogao da učini,
počeo je da sumnja u moć Bogomajke, a naročito u moć hrišćanske
religije uopšte, i izjavio je da će sad da ide vračevima svoga plemena
koji su njegovim očevima toliko puta dali dokaz o sili i čudotvornoj
moći staroindijanskih bogova. Monasi su mu zabranili da govori tako
bogohulne stvari i pretili su da će njegovu porodicu snaći još gore
nevolje ako ne prestane da izražava svoje sumnje. I rekli su mu da
samo on snosi krivicu, jer Bogomajka zna vrlo dobro ono što nijedan
čovek ne zna. Da je, naime, on na putu počinio greške, da je jednu
crkvu preskočio, da se namerno zabunio pri čitanju Zdravih Marija da
bi brže svršio, da je jeo kad nije smeo i da je u nekoliko mahova pio
vode ne kleknuvši i ne pomolivši se bogu. Poglavica je na kraju krajeva
morao da prizna da stvarno jedanput nije izmolio tri stotine nego
samo dve stotine i osamdeset Zdravih Marija, jer mu je teško padalo
da pamti tako velike brojeve. I zacelo je, reče neki drugi monah,
zaboravio da prizna razne grehove kad se ispovedao u katedrali, jer je
dosad milosrdna Bogomajka svakome pomogla u nevolji ko god je to
zaslužio. I zato neka posle šest meseci opet krene u hadžiluk.
Možda je to poglavici bilo već suviše, ili je pak — a to je valjda i
najverovatnije — izgubio veru u čudotvornu moć ikone. Svakako, on
se vratio u Meksiko, dobro se najeo i uzeo svoju mladu ženu u naručje,
što za vreme puta nijednom nije učinio, pridržavajući se tačno
uputstava. A onda se šunjao naokolo po gradu, i neko mu pomenu ime
don Manuela Rodrigesa. Don Manuel je bio slavan španski lekar, ali je
bio vrlo gramziv i vlastoljubiv. Pregledao je dečka i izjavio poglavici
da će verovatno biti u stanju da detetu da očni vid. Ali šta bi Indijanac
mogao da plati?
Poglavica reče da ima farmu i mnogo stoke. „Ali to nije novac”,
odgovori mu don Manuel, „meni treba novaca, mnogo novca.” Na to
reče poglavica lekaru da će ga načiniti najbogatijim čovekom u čitavoj
Novoj Španiji ako njegovom detetu da očni vid. Kako on to misli da

125
učini sa svojom farmom, upita ga don Manuel. „Znam za bogati rudnik
zlata i srebra”, reče mu poglavica, „i taj ću vam pokazati čim moj sin
progleda.” I napravili su svirep ugovor: da će don Manuel imati pravo
da detetu oduzme očni vid ako rudnik ne postoji ili ako već pripada
nekom drugom.
Don Manuel se trudio oko dečka i lečio ga puna dva meseca
zanemarivši sve ostale pacijente, pa čak i tajnog sekretara vicekralja.
A posle dva meseca dečak je video kao orao, i don Manuel je objasnio
poglavici da će sad očni vid biti trajan. I tako je i bilo.
Radost poglavice bila je bezgranična, a njegova zahvalnost je
dolazila iz vernog srca. „Sad ću ti reći, don Manuele, da te nisam lagao”,
odgovorio je lekaru kad ga je ovaj podsetio na plaćanje. „Rudnik
pripada mojoj porodici. Kad su došli Španci, moji su ga preci zatrpali,
jer nismo hteli da imamo Špance u našem kraju. Mrzeli smo ih jer smo
znali da belci vole zlato i srebro više nego svog Sina božjeg. Neko je
odao da rudnik postoji i Španci su došli i iščupali mome pretku i
njegovoj ženi jezik da bi saznali gde je rudnik. Ali iako mu je jezik bio
pun krvi a bolovi ga dovodili skoro do ludila, moj im se predak
nasmejao u lice, i oni se nisu dočepali rudnika. A moj predak je zapisao
ove reči, koje su se i posle njegove smrti usmeno predavale od oca sinu
sve dok nisu stigle do mene: 'Ako tebi ili tvojoj porodici ili tvome
plemenu neko ukaže veliku uslugu, koju nije hteo ili nije mogao da ti
ukaže ni perjem krunisani bog našega naroda, ni krvlju krunisani bog
beloga naroda, a ti mu daj ovo blago, i njemu neka pripadne.' Ti, don
Rodriges, ukazao si mome sinu, meni, mojoj porodici i mome plemenu
tu uslugu, za koju je, i pored mojih napora, molitava i žrtava bog belog
naroda bio i suviše slab, i zato rudnik pripada tebi. Idi putem koji ću ti
reći tri meseca, i ne reci nikome šta znaš, i ja ću te načiniti najbogatijim
čovekom u čitavoj Novoj Španiji.” Indijanci ne poznaju mnogo više
rudnika nego što ih mi poznajemo — reče Hauard raspredajući dalje
svoju priču. — Oni su jednom vrlo dobro znali za sve sakrivene
rudnike što su ih posle osvajanja Meksika Indijanci, iz osvete za
grozote izvršene nad njima, zatrpali i zametnuli im trag. Ali Indijanci
nisu ostali u onim krajevima u kojima su živeli za vreme španskog
osvajanja. Hiljade njih su Španci kao radnike i robove odvukli u druge
oblasti, drugi su opet pri pobunama i borbama oterani iz svojih

126
obitavališta u planine i u džunglu, a neki su opet pomrli od boginja i
epidemija koje su im beli „kulturtregeri” doneli u zemlju. Porodice
poglavica umirale su ili su bile pobijene pre nego što su stigle da svoje
znanje zaveštaju potomcima. I zato se sve ređe dešava da neki
Indijanac poznaje zatrpan rudnik. On često samo uobražava da ga zna,
jer ono što je u njegovoj porodici bilo poznato o ovom ili o onom
rudniku, postalo je već toliko legendarno, toliko vezano za poznate i
nađene rudnike, da se pravo mesto više ne može naći, tim više što je
mesto često označavano rečima, oznakama i uputstvima koji su se
tokom vremena izmenili u govornom jeziku i moraju da odvedu
krivom putu. Ali ovaj se događaj desio davno, u ona daleka vremena
kad je moć pamćenja kod Indijanaca bila svežija, jer uticaj
saobraćajnih sredstava nije još bio toliko jak kao što je to slučaj sad
kad jure železnice i kad se Indijanci raštrkavaju više i brže nego ranije,
jer i oni idu onamo gde su životni uslovi lakši nego u njihovom rodnom
mestu.
Pošto je don Manuel obavio svoje poslove u Meksiku, krenuo je sa
svojom ženom Marijom na dug i tegoban put u Huakal. Našao je
poglavicu, i ovaj ga je dočekao lepše no brata. „Na putu mi je palo na
um”, reče don Manuel svome domaćinu, „da je to veoma čudno što ti
sam ne iskorišćavaš rudnik, Agvila. Eto, mogao si da mi daš sto hiljada
dukata, i ja bih učinio ono što bi tražio.” Poglavica se nasmejao. „Ne
treba mi zlato ni srebro. Imam šta da jedem, imam lepu i dobru ženu i
sina koga volim i koji je snažan i lepo građen. Čemu bi bilo zlato?
Zemlja donosi blagoslov, bogat blagoslov, plodovi donose blagoslov,
bogat blagoslov, moja krda donose blagoslov, bogat blagoslov. Zlato
ne donosi blagoslov, ni srebro ne donosi blagoslov. Donosi li vama,
Špancima, blagoslov? Vi se ubijate zbog zlata. Vi se mrzite zbog zlata.
Vi kvarite lepotu svog života zbog zlata. Mi nikad zlato nismo načinili
svojim gospodarem, mi nikad nismo bili njegovi robovi. Mi smo rekli
da je zlato lepo, i zato smo od njega pravili prstenje i druge ukrase i
ukrašavali smo njime sebe, svoje žene i svoje bogove, jer je lepo. Ali
ono kod nas nije postalo novac. Mi smo voleli da ga gledamo i da se
naslađujemo njime, ali ne i da ga jedemo. Ni naš narod niti narodi u
dolini nikad se nisu borili za zlato niti su vodili ratove zbog zlata. Ali
mi smo se borili za zemlju, za oranice, za reke i jezera, za gradove, za
so, za krda. Ali za zlato? Ili srebro? Pa ono je lepo samo za gledanje. Ali
127
kad sam gladan, ne mogu da ga strpam u trbuh, i prema tome ono
nema vrednosti. Ono je samo lepo, kao cveće koje cveta, ili lepo kao
ptica koja peva. Ali ako cvet strpaš u trbuh, on više nije lep, a ako pticu
skuvaš, ona više ne peva.” Tada se don Manuel nasmeja i reče: „Neću
ja zlato strpati u trbuh, Agvila, veruj mi.” Poglavica se takođe nasmeja
i reče: „To ti verujem. Ja mogu da služim za zemlju, ali ne mogu da
služim za zlato, jer onda nemam šta da jedem, ni tortilja ni kamota. Ne
razumeš ti šta ja kažem, a ja ne razumem šta ti kažeš. Ti imaš drugo
srce. Pa ipak sam ti ja prijatelj.”
Tri dana su se verali po planinama, tragali su po čestaru,
grebuckali i čeprkali. Don Manuel je bio sklon da to dugo traženje
krivo protumači i da poveruje da ga je Indijanac prevario obećavši mu
nagradu. Ali kad je video kako vešto i kako planski poglavica
pretražuje predeo, kako brižljivo pazi na položaj sunca i na senke koje
bacaju planinski vrhunci, bilo mu je jasno da idu određenim putem.
„Nije to baš tako lako kao što si ti zamišljao”, reče poglavica. „Bili su ti
tu zemljotresi, pa su nekoliko vekova bile kiše, provale oblaka i
pomeranja tla, pa su reke menjale tok, potoci su presušivali i nastajali
su novi. Tu su ti malena stabla narasla, a velika stabla koja su nekada
bila cilj izumrla su. Može da potraje još i nedelju dana, don Manuele,
treba da imaš strpljenja.”
Trajalo je i više od nedelju dana. A jedno veče poglavica reče:
„Sutra mogu da ti dam rudnik, jer sutra ću ga ugledati.” Don Manuel je
hteo da zna zašto nije mogao da otputuje odmah s poglavicom, još
onda kad je ovaj otišao kući. „U tom slučaju bismo ipak morali da
čekamo do sutradan, jer sunce nije stajalo na cilju. Sad stoji na cilju.
Ima već nekoliko dana kako znam gde je rudnik, ali sutra ću ga imati,
pa mogu da ti ga dam.”
I stvarno, idućeg dana našli su rudnik u jednoj provaliji. „Tu se
jednom odronio breg. To možeš da vidiš. Zato je tako teško da se nađe
mesto. Evo, tu je rudnik, i on je sad tvoj. Ali moj dom moraš danas da
napustiš”, reče poglavica. „Zašto? Ja bi ga ionako napustio, jer hoću da
u blizini rudnika sagradim sebi kuću.” — „Pa eto, moja kuća više nije
dobra. Ti imaš bogat rudnik, i više ne donosiš blagoslova.” Poglavica
htede da mu pruži ruku, ali don Manuel reče: „Čekaj, Agvila. Hteo bih
još nešto da te pitam. Da sam od tebe tražio stotinu hiljada zlatnih

128
dukata da bih ti izlečio sina, da li bi onda ti sam otvorio rudnik?” —
„Zacelo da bih”, reče poglavica: „ta hteo sam da mi dete bude izlečeno.
Ali čim bih imao tu sumu, ja bih rudnik opet zatrpao, jer zlato nije
dobro. Pa šta bih i mogao da radim? Španci bi to saznali i ubili bi mene,
moju ženu i moga sina da bi se dočepali rudnika. Ta po vašim
običajima se radi zlata vazda ubija. Budi na oprezi, don Manuele, da ne
budeš ubijen kad tvoji ljudi saznaju da imaš zlatan rudnik. Kad znaju
da nemaš ništa drugo do hleba i tortilja, nikad nećeš biti ubijen. Ostaću
ti uvek prijatelj, ali se mi sad moramo rastati.”
Don Manuel je onda počeo da gradi sebi logor, a Agvila se vratio
svojoj kući, udaljenoj jedan dan hoda od rudnika. Pred polazak don
Manuel je pribavio uverenja od vlade, koja su mu davala pravo da
traga za metalima i da se na mestima na kojima ih nađe koristi svojim
pravom eksploatisanja. Otputovao je natrag u obližnji grad u kome je
ostavio ženu, povede je sad sa sobom i u isto vreme najmi radnike i
kupi potrebne mašine, alate i eksplozive. I lati se posla da otvori
rudnik. Rudnik je prevazišao čak i njegove najsmelije nade. Bio je
toliko bogat srebrom da je nadmašio sve poznate rudnike. Kao glavni
produkt davao je srebro, ali se kao sporedan produkt pojavljivalo i
zlato.
Mnogi događaji naučili su ga da je najbolje ako ne priča suviše o
svom rudniku i ako ga ne hvali suviše. Ne samo privatna lica nego i
kraljevski činovnici i crkveni velikodostojnici razumeli su se i suviše
dobro u to da čoveku koji nema jaku zaleđinu preotmu rudnik. Vlasnik
bi iznenada iščezao, niko ne bi znao kud se denuo, i rudnik bi se kao
posed bez gospodara predao bilo kruni, bilo crkvi. Inkvizicija koja je u
Meksiku svoju zlokobnu moć ispoljavala mnogo duže nego igde na
zemlji, koja je ovde konačno iščezla tek kad je pobedila revolucija i kad
je zemlja postala slobodna i nezavisna republika, dejstvovala je u ono
vreme nesmanjenom snagom. Dovoljno je bilo da neki biskup sazna
za neki bogat rudnik, i vlasnik toga rudnika bi se izvodio pred
inkvizicioni sud zbog bogohulstva, zbog mađije ili nedovoljnog
poštovanja prema čudotvornoj moći neke ikone. Pred tim sudom
strepeo je čak i najmoćniji čovek u zemlji — vicekralj. Kad je bio
pozivan pred taj sud, on se pojavljivao samo u pratnji teško naoružane
telesne straže, izjavljujući da njegove trupe i artiljerija imaju nalog da

129
bezobzirno pucaju na zgradu Visoke inkvizicije ako se u kratkom roku
ne vrati u svoju palatu i ne pokaže svojim vojnicima. Pa šta je onda
mogao da učini neki običan privatni čovek? Istupalo bi tu po deset-
dvadeset svedoka koji bi se zakleli kako čovek nije klekao pred
monstrancom, kako je rekao da mu je teško da veruje da sin može u
isti mah da bude i svoj rođeni otac ili da papa ne može da pogreši. A
ako su se na to zakleli, zločinac je bio spaljen, i moglo se smatrati
osobitom milošću ako ga nisu živog spalili, već su ga pred spaljivanje
zadavili. Ali ma kakva da je bila kazna, ako su se svedoci zakleli da je
kriv, onda je čitav njegov posed pripao crkvi. I zato se ne treba nimalo
čuditi što su one ljude koji su imali bogat posed, ili koji su se opirali da
crkvi ili manastirima dobrovoljno ustupe zemlju ili rudnike koje bi ovi
poželeli, radije optuživali i okrivljavali zbog jeresi nego uboge
Indijance, s kojima je inkvizicija postupala mnogo blaže; ta ko bi za
sirotog Indijanca platio velike troškove za komplikovano isleđenje?
Jer, veliki su bili troškovi inkvizicionog suda. Niko ništa nije činio
badava, kao što se iz akata vidi, a svedoci su bili poslednji koji bi to
učinili jevtino, iz obzira prema svetom cilju. Moć religije je ograničena.
Svaka religija koja pokušava da dodirne ili čak da prekorači te granice
osuđena je da izumre. Religija koja se suviše ukočila i koja je od svoje
elastičnosti izgubila toliko da više ne ume da se prilagodi razvitku i
vremenu — mora izumreti. Narodi čija religija zabranjuje da izvuku
mač i da ubijaju ne mogu doveka nekažnjivo voditi ratove.
Don Manuel je bio mudar zahvaljujući bogatom iskustvu što su ga
drugi stekli. On nije slao ni srebra ni zlata. Nagomilavao ih je čekajući
svoj dan. I mada mu je rudnik donosio tako bogat dobitak, on je prema
svojim indijanskim radnicima postupao vrlo rđavo. Davao im je tek
toliku nadnicu da ne gladuju, terao ih je da rade sve dok se nisu
skljokali pa čak i umrli, a ako ne bi dovoljno uradili, on bi im pomagao
bičem. Sa crncima se ovako može dugo gazdovati, ali sa Indijancima
ne. U toku trista godina svoje vladavine u Meksiku Španci nikad, ni u
jedno vreme, nisu neosporno držali u svojoj vlasti čitavu zemlju.
Negde je uvek bilo pobuna, ustanaka i vrenja. A ako je pobuna na
nekom mestu bila surovo i nečovečno ugušena, ona bi opet izbila na
drugom mestu. To je bilo tako i u velikom i u malom. I tako je jednoga
dana izbila pobuna i u rudniku don Manuela. Njegova žena, donja
Marija, uspela je blagovremeno da pobegne, ali njega su ubili
130
pobunjenici. Indijanski radnici mu nisu opljačkali blago, već su, pošto
je don Manuel bio mrtav, napustili mesto i vratili se u svoja sela.
Kad je donja Marija preko glasonoša saznala da je u rudniku opet
mimo, vratila se da nastavi rad. Dobijeno blago bilo je lepo i sigurno
zakopano. Ono što je imala bilo bi dovoljno da bezbrižno živi sve do
svog poslednjeg dana.
Ali ona je uvrtela sebi u glavu da se vrati u Španiju, i da se tamo
pojavi kao najbogatija žena. Kako je još bila mlada i uz to za životni
put snabdevena i lepotom, nadala se da će u Španiji kupiti dvorac i
plemićko imanje i da će se udajom za nekog markiza približiti dvoru.
Ta španski plemići ženili su se i kćerkama astečkih, testuških i drugih
kneževa Meksika i Perua samo zbog njihova bogatstva. Pa što da onda
ona, iz pristojne građanske kuće, ne bi svojim neizmernim bogatstvom
mogla još lakše da dobije za muža i nekog markiza?
Umela je da računa, možda još bolje nego njen ubijeni muž.
Izračunala je koliko bi stajao dvorac u Španiji a koliko staro plemićko
imanje, koliko bi stajalo održavanje toga poseda, posluga, kola, konji i
putovanja, koliko bi trebalo markizu, a koliko bi još ona sama dnevno
trošila da bi na dvoru mogla da igra sjajnu ulogu. Izračunala je zavidnu
sumu. Ali uvek je nalazila da ima još mnogo toga na šta nije mislila, da
tu još dolaze i porezi za vladu, da bi trebalo da sagradi crkvu i time
pridobije naklonost gospode iz inkvizicije, kako se u njima ne bi
pobudila lakomost. A onda je radila sve dok se izračunati iznos nije
udvostručio. Time se osigurala protiv grešaka u računu. Bile su to
uistinu teške godine borbe. Daleko od civilizacije, daleko od svake, čak
i najmanje udobnosti, i dan i noć na straži. Ona je vešto postupala s
radnicima i pazila da im nadnica ne bude previsoka, ali ipak tolika da
istraju na poslu i da se ne bune. Zatim je trebalo računati i s prepadima
i razbojničkim bandama koje su se stvarale od zločinaca, od vojnih
begunaca, od odbeglih kažnjenika i od gradskog ološa. A bande su
krstarile zemljom pljačkajući i šireći užas kako među Indijancima,
tako i među belcima.
Čak i najpakosnija zavist morala bi da prizna donji Mariji da je bila
više dorasla mnogobrojnim teškim zadacima nego njen bivši muž. Nije
se bojala ni smrti, ni đavola, ni razbojnika pljačkaša, ni pobunjenih
Indijanaca, i zacelo bi nekako i s inkvizicijom izašla na kraj kad bi joj
131
se to pitanje isprečilo.
Bila je otporna, istrajna i preduzimljiva, ali kad time nije uspevala,
ona je utoliko više zadobijala svojim diplomatskim sposobnostima.
Umela je da se smeje kad joj se to činilo korisno, umela je da plače kad
je to smatrala boljim, umela je da psuje kao drumski razbojnik i umela
je da se moli bogu svesrdnije od franciskanskih monaha. Umela je da
radi za šest Indijanaca, a kad nije išlo onako kako je ona htela,
prihvatila se sama svojim zdravim šakama, a Indijanci, nenavikli da
vide ženu gde obavlja teške poslove kao od šale, bili su kao opčarani i
radili su kao u hipnozi sve što je donja Marija zahtevala od njih.
Tako je to išlo godinama. Ali je najzad obuze takva čežnja za
Španijom, za čistom kućom, za dobrom kuhinjom, za udobnom
spavaonicom i za suprugom s kojim bi mogla da se kezi- -mazi, tako
da je jednog dana odlučila da se spakuje i da ode. Kad je održala
smotru nad svojim imanjem, našla je da će dostajati za svaki luksuz
koji se može zamisliti.
Stvorila je oružanu gardu, koja je služila tome da čuva i brani
rudnik i nagomilano blago. Garda se sastojala od Indijanaca, nekoliko
meleza i dva španska vojnika koja su dezertirala ili bila otpuštena.
Jednog od ova dva Španca postavila je za dnevnog, a drugog za noćnog
vodiča.
Metal od koga je šestina bilo zlato a sve ostalo lepo srebro izlila je
u grube poluge i šipke da bi se lakše transportovao. Te šipke su dobro
upakovali u sanduke. Koliko je bilo bogatstvo što ga je izvadila iz
rudnika vidi se po tome što je bilo potrebno šezdeset mazgi,
natovarenih do krajnjih mogućnosti da bi se metal otpremio.
Karavan sa svojih trideset oružanih pratilaca krenuo je na put.
Dve hiljade kilometara do prestonice Meksika. Nigde dobrog puta, sve
preko pustinja, preko vrleti, preko reka, preko klanaca i provalija,
kroz prašikarje i prašume, kroz džungle, čas nekoliko dana pod
ledenim vetrovima Sijere, a čas po žezi tropskih oblasti, a onda preko
planinskih krajeva snegom pokrivenih, pa opet kroz sparne predele u
džungli.
A onda jedne večeri učini joj se da je u logoru čudan metež. Prišla
je bliže i videla da jedan Španac pokušava da stvari izmeni u svoju
korist. Prišao joj je i upitao je: „Hoćete li da se udate za mene ili nećete,
132
donja Marija?” — „Ja za vas? Za takvog drumskog razbojnika? Za
jednoga koji je pao s vešala, pošto je dželat upotrebio trulo uže umesto
novoga?” Na to reče momak: „Uzeću ja to vrlo rado i bez vas, senjora.
Dobiću još i lepšu.” — „Šta ćete uzeti bez mene?” — upita donja Marija.
„Ovo što je u sanducima?” — „Dok sam ja tu, nećeš, kopile jedno.”
Čovek diže ruku, pokaza onamo gde su ljudi logorovali, pa reče kezeći
se: „Onda pogledajte malčice onamo, možda ćete se još predomisliti u
pogledu udaje. Jedan čas pričekaću drage volje.” — „Možeš slobodno
da čekaš i celog života, ako te dotle ne obese.”
Ali je ipak prišla ljudima i našla je da je momak izveo valjan posao.
Drugi Španac i Indijanci bili su vezani, dok su melezi bili uz ovog
čoveka i nameravali su da učestvuju u pazaru. Stajali su s pištoljima u
ruci i keserili su se drsko gledajući u gospodaricu.
„Divna stvar, moram reći”, reče donja Marija momku koji je išao
za njom. „Zar ne?” — odgovori on. „E, onda se valjda nećete dugo
predomišljati, nego ćete lepo da kažete da”, dodade on.
„Tako mi boga, ne; u tome imaš pravo, pasji sine, neću se dugo
predomišljati”, reče ona. U isti mah zgrabi s jednoga sedla na zemlji
bič, i pre no što je čovek video u čemu je stvar, ona ga nemilosrdno
zviznu koso po licu, tako da je obnevideo. Zaljuljao se, a ona munjevito
ošinu još pet-šest puta po licu. Onda se on skljoka i više se ne mrdnu.
Ali ona se sad tek raspali. Melezi behu toliko preneraženi onim što su
videli da nisu pomišljali ni na bežanje ni na pucanje. A kad su se
osvestili i shvatili šta se desilo njihovom vođi, već su i po njihovim
licima pljuštali udarci biča. Oni koji nisu pali dali su se u bekstvo
zaklanjajući lice rukama. Donja Marija priskoči drugome Špancu i s
nekoliko brzih pokreta preseče mu užad kojima je bio vezan. Ovaj je
smesta oslobodio Indijance, i oni se za tren oka nađoše na konjima i
pohvataše meleze lasom.
„Obesi to kopile”, viknu donja Marija i pokaza na Španca koji je
hteo da se njome oženi i koji je sad pokušavao s mukom da se digne sa
zemlje. Pola minuta kasnije visio je. „Šta sam ti rekla, pseto jedno?” —
doviknula mu je dok su ga Indijanci vukli uvis. „Ta rekla sam ti da ćeš
dotle visiti. A vi?” — obrati se melezima. „Trebalo bi da i vas obesim.
Ali ostaviću vam jednu mišju rupu, ta ionako ćete svi jurnuti u
dželatovu omču, a ja neću da mu kvarim posao. Ali mogu da vam
133
kažem, ako još jednom pokušate ovako šta, ja ću vas lično šibati sve
dok vam s leša ne budu visili dronjci, a onda ću narediti da vas peku i
na kraju da vas obese. Ne morate ostati, možete odmah ići, niste mi
potrebni. Platu nećete dobiti, a pištolje ću vam oduzeti. Ali ako-baš
hoćete na svaki način da ostanete, u Meksiku ću vam pokloniti pištolje,
sedla i konje na kojima jašete. Slušaj ti, Španče” — priđe sad onome
čoveku koji je ostao uz nju, „kako ti je ime? Da, Rigo. Kad budemo u
Meksiku, dobićeš”, htela je da kaže „čitavu mazgu”, ali se još u pravi
čas predomislila i rekla: „dobićeš desni bočni tovar one mazge tamo, a
Indijanci će dobiti polovinu levog tovara, pa mogu da dele.” Time je
pobuna bila okončana.
Ali preostale su još pljačkaške bande s kojima je imala da se bori,
i od kojih je tovar trebalo braniti na život i smrt. Ali šta su bande
marile za život i smrt? Borile su se do poslednje kapi krvi, jer su mogle
samo da dobiju, i zviždale su na život koji su pri tom stavljali na kocku,
pošto je o njemu ionako već davno pala konačna odluka u jednoj a
često i u više sudskih presuda.
Pa se desilo i to da se neka mazga s tovarom survala u provaliju, i
tovar je morao da se spase, ili je pak neka mazga sa svojim bogatstvom
potonula u neku močvaru ili je iščezla pri prelaženju neke reke. Veliko
je pitanje da li je bilo lakše izvaditi blago iz rudnika ili doneti ga u
Meksiko i skloniti ga, a da život donje Marije ne ostane na putu.
Zaista je žalosno bilo vreme koje provela na putu, ali ništa manje
žalosno nije bilo ni sećanje na ona teška vremena, na one mnoge
godine koje je provela u rudniku. Otkad je imala rudnik, nikad se nije
poradovala životu. I nije mogla da se seti ni jednog jedinog časa u
kome se osećala potpuno sigurna za svoj život i za svoje blago. Zbilja,
kad je tako razmišljala o svemu i sećala se svih tih dana, videla je da je
provela najjadniji život što se da zamisliti, život mnogo bedniji nego
život životinje. Stalno u strahu, stalno u brizi. Teški snovi remetili su
joj san, i nikad nije nalazila počinka od onih mučnih misli koje su je
progonile i saletale preko čitavog dana. U svem tom jadu svoga života
imala je samo jednu jedinu svetlu sliku: onaj trenutak kad svoje blago
bude smestila u trezor kraljevske vlade u Meksiku.
I došao je taj trenutak radi koga je poslednjih godina vodila tako
bedan život. Stigla je u grad Meksiko ne izgubivši ni jednu jedinu
134
polugu svog dragocenog tovara. Primio ju je vicekralj lično i ukazana
joj je osobita počast da vicekralj s njom dugo razgovara u privatnoj
audijenciji. Njena radost i njena zahvalnost prema visokome
gospodinu bila je gotovo bezgranična kad joj je on obećao da će blago
koje je stekla u tako teškom radu punom odricanja čuvati pod
svodovima koji inače služe samo za čuvanje kraljevskog blaga i
državnog novca.
To je bilo mnogo više od onoga čemu se donja Marija ikad nadala.
Nigde u celoj Novoj Španiji, čak ni u katakombama katedrale ili u
nekom manastiru njeno blago ne bi bilo čuvano tako dobro i smešteno
tako sigurno kao pod čvrstim svodovima vlade i pod ličnom
odgovornošću i jemstvu vicekralja, najviše moći u zemlji. Tu će najzad
njeno blago biti sigurno i sačuvano, dokle god ne uzmogne da ga pod
vojničkom pratnjom transportuje do broda i da ga ponese u zemlju
svoje čežnje. Za milostivu uslugu koju joj je ukazao obećala je
vicekralju udeo u blagu, velik udeo, koji je čak i vicekralj Nove Španije
mogao da nazove kraljevskim.
A onda je svojim ljudima isplatila nadnice i otpustila ih. Na to je
otišla u svoj hotel, najbolji što ga je grad imao.
I najzad, posle toliko godina, mogla je mirno da legne da spava.
Prvi put posle toliko godina mogla je mirno da odahne i da spokojno i
bezbrižno jede. Najzad je mogla da se preda drugim i lepšim mislima,
i da se oslobodi svih onih teških misli koje su je mučile poslednjih
godina.
Ali onda se desi nešto neočekivano, iako nije bilo nimalo čudno
već potpuno prirodno. Blago nije iščezlo, a nije ni ukradeno iz svodova
u tami i magli. Ali iščezlo je nešto drugo. Donja Marija je legla u hotelu
da spava, smestila se udobno u mekom, divnom krevetu. Ali niko više
nije video da je ustala. Niko nikad ni traga nije video od donje Marije.
Nikad više niko ni glasa nije čuo o njoj. Iščezla je i niko živi nije mogao
da kaže gde je.
— Stvar je vrlo prosta — završio je Hauard svoju priču — donja
Marija je zaboravila samo jedno: da zlato ponekad čini čoveka
nevidljivim. A ja sam vam ovu priču i ispričao samo da bih vam
pokazao da je i transportovanje isto tako skopčano s teškoćama kao i
traženje i kopanje. Pa čak i onda kad čovek misli da se sve nalazi u
135
sigurnosti, još nije izvesno hoće li za to moći da kupi ma i šolju kafe.
Eto, baš to i jeste razlog što je zlato tako skupo.

136
 16

— Zar nema nikakvih mogućnosti — reče Kertin — da se nekako

prokljuvi gde je bio taj rudnik? Ama žena sigurno nije sve izvadila,
ostavila je ona tamo još dosta.
— Rudnik možeš da nađeš vrlo lako — odvrati Hauard — ali ti
stižeš prekasno. Njega već eksploatiše neka velika rudarska
kompanija i on je kompaniji doneo deset puta više nego što je doneo
iščezloj senjori. Izgleda da je rudnik stvarno neiscrpan. Možeš lako da
ga nađeš: zove se „Rudnik donje Marije” i nalazi se u blizini Huakala.
U njemu možeš da radiš za nedeljnu nadnicu, ako ti to čini
zadovoljstvo.
Posedeli su još malo oko vatre koja se polako gasila, a onda počeše
da se dižu. Protegli su se, ustali pa se uputiše šatoru.
— Toj priči ima već više od sto godina — reče tad Lako.
— To niko ne osporava — reče Dobs.
— Ali ja znam priču koja je tek dve godine stara a isto je tako
dobra, ako ne i bolja.
— Eh, jezik za zube — reče Dobs zevajući — nećemo da slušamo
tvoju priču, pa ma bila stara i samo nedelju dana. Znamo mi tvoju
priču, i ona nas zanima isto tako malo kao i ti. A ako ne kažeš ništa,
biće nam najmilije. Ta ti si onaj večiti.
— Onaj, šta? — upita Lako.
— Nikogović — reče Dobs, kaskajući ka šatoru za onom dvojicom
koja su otišla napred.
Idućeg jutra, pretposlednjeg što su ga tu nameravali da provedu, tri
čoveka su bila toliko uzbuđena da su jedva mogla na miru da
doručkuju. Uvukli su se u svoja tajna skrovišta, i svaki je izneo svoju
gomilicu zarađenog blaga. Bila su to zrnca, pesak i prah, sve brižljivo
zavijeno u staro šatorsko platno i zavezano vrpcom. Svaki je imao lepu
gomilu kesica.
Zadatak je sad bio da te kesice dobro spakuju da ne izgledaju
upadljive. Uvili su ih u osušene kože divljači i napravili od njih čvrsto

137
svezane zamotuljke, koji su potpuno davali utisak kao da se sastoje
samo od krzna. Na to su zamotuljke stavili u vreću i tovar je bio gotov.
Onda su Dobs i Kertin pošli u lov da bi se dočepali još kojeg
zvereta za put. Hauard je deljao samare za magarce i popravljao
remenje i uzde da se na putu ne bi zadržavali zbog kidanja tovara.
Lako je opet pošao svojim putem i muvao se po šipražju u blizini
pašnjaka. Ali nije rekao šta traži, a od naše trojice niko ga nije upitao
za to. Nisu oni njegovo držanje posmatrali ni sažaljivo ni
podsmešljivo. Sažaljenje im je bilo tuđe, a da mu se rugaju, za to nisu
bili dovoljno zainteresovani. Bilo im je sad potpuno svejedno šta on
radi, glavno da im ne pravi nikakve neprilike. Čak i da je našao brdo
čistoga zlata, pitanje je da li bi oni svoj plan, da sutra otputuju, odložili
ma i za jedan dan. Toliko se behu ukopistili da odmah odu da ništa nije
moglo da ih zadrži. Odjednom im je toliko dozlogrdila usamljenost,
dirindženje i težak način života da nije bilo ničega na svetu što bi
moglo da ih privoli da ostanu tu ma i samo dan duže. Bili su u takvom
raspoloženju da bi Lakoa izbubetali na mrtvo ime da je samo pokušao
da ih nagovori da ostanu tu još nedelju dana, pošto je tobože ušao u
trag nekoj velikoj stvari. Kad je Hauard onako uzgred spomenuo da
Lako, reklo bi se, tačno zna šta hoće, jer ne postupa tako sanjarski kao
neki „večiti”, Kertin reče:
— Ništa me ne može zavesti. I da mi donese grumen veliki kao
pesnica, ne treba mi.
— Ne treba? A zašto da ne? — reče Dobs. — Trebalo bi. Ali kako
da se to otpremi? Ta jedva možemo da otpremimo i ono što imamo.
Meni više ne treba, ili bi pak on morao da mi odnese to do Duranga.
Dakle, čistimo se mi lepo odavde,
To veče sedeli su kraj vatre prilično ćutljivi. Svaki je bio i suviše
zauzet svojim mislima i planovima da bi stigao da nešto priča ili da
mirno sluša drugoga. Bio je još mrak kad su digli šator i krenuli na put.
— Ti zacelo ostaješ još tu? — upita Kertin Lakoa.
— Da, imam tu još posla — reče ovaj.
— E, pa nek ti je sa srećom, mladiću. Možda ćemo jednom imati
vremena da slušamo tvoje lepe priče — reče Dobs smejući se. —
Valjda ćeš onda moći da nam daš i dokaze.

138
 Lako turi ruke u džepove i odgovori:
— Dokaze? Dokaze, veliš? Njih i sad mogu da vam dam. No vi
nemate vremena.
— Pa i nemamo — reče Dobs. — I zato sad moramo ići. Žurimo da
što pre odmaknemo.
Hauard pruži ruku Lakou i reče:
— Evo, ostavio sam ti tu soli, bibera i još nekih sitnica koje su nam
samo na smetnji. Možda će ti trebati. Tu je i parče šatorskog platna.
Nek ti se i ono nađe, biće dobro za kišu i za noć.
— Hvala — odvrati Lako.
I Dobs i Kertin stegoše Lakou ruku. Dobs mu je dao duvana a
Kertin šaku metaka. Sad, na rastanku, postali su odjednom prijatelji.
Kertinu je bilo već navrh jezika da ga pozove da se s njima vrati kući,
jer će za njega biti strašno da sam samcit džonja u šumi, a uz to nije
više ni bilo nade da se nešto nađe. Probavili su oni toliko vremena tu i
prevrnuli svaki kamičak, pa znaju tačno šta tu ima a šta nema. Ali nije
to rekao nego samo: „Good bye”.
Hauard je imao sličnu želju. Hteo je da ga zamoli da pođe s njima
i pomišljao je na to da ga smesti u svom bioskopu kao operatera ili kao
upravnika. Ali ni on to nije izgovorio, već je pruživši mu ruku rekao
prosto: „Good luck”.
I Dobs je pomislio da jedan čovek više ne bi škodio na putu: bio bi
to jedan više u odbrani protiv razbojnika, a kad se tovar raspodeli na
četvoricu, ne izgleda tako upadljiv. No i on mu je protresao snažno
ruku i rekao prijateljski: „So long”.
Lako je takođe svakome rekao po koju kratku reč za oproštaj, a
onda je neko vreme stajao i gledao za njima. Kad više nije mogao da ih
vidi, okrenuo se vatri i čeprkajući po njoj vrhovima čizme glasno je
rekao: „Šteta”.

139
 17

Putnici su sa svojim tovarom morali da prevale težak i dug

zaobilazni put da ne bi prošli kraj sela u kome je Kertin obično
kupovao zalihe i da ih stanovnici ne bi videli. Hteli su da ljude iz sela
ostave u uverenju da je Kertin još gore. Ipak, i kad su već bili daleko
van područja sela, nisu išli drumovima već stazama, gde su bili sigurni
da će retko kad sresti nekoga. Što su se više udaljavali iz oblasti
rudnika, sve su se više nadali da će se neopaženo dohvatiti grada. A
kad jednom budu u gradu, onda će i njihovo blago biti u sigurnosti.
Otići će u hotel, prepakovaće lepo sve i sesti u voz s neupadljivim
koferima.
U džepu su još jedva imali nešto gotovog novca. Ono nekoliko pesa
trebalo je da dotraje do grada. Tamo će moći neprodatu magarce i sve
ono što im ne treba, a to će biti dovoljno za putni trošak. Ali najpre
treba da se dohvate grada. A to je zahtevalo vremena. Grad nije bio
toliko daleko, ali oni nisu hteli da idu drumovima, jer je bilo
verovatnije da će tamo sresti razbojnike i poljsku policiju nego na
skrivenim stazama. Što manje ljudi sretnu, tim bolje.
E, ali ne teku svi putevi onako kako su oni to želeli. Svaki put vodi
u neko selo ili do nekog naselja. I tako su, s vremena na vreme,
neočekivano natrapali na neko selo ne želeći. A kad su već stigli u
vidokrug nekog sela, nisu mogli tek onako, ni pet ni šest, da se okrenu,
jer bi time izazvali sumnju.
Drugoga dana stigli su u neko indijansko selo. Nisu mogli da ga
izbegnu. Uostalom, nije bogzna kako neobično da neki karavan s
magarcima prolazi kroz selo. Retkost je, doduše, da samo belci vode
karavan, ali niko zbog toga nije lupao glavu, jer belci, zaboga, često
imaju vrlo čudne ideje.
Kad su se našli nasred sela, ugledali su pred jednom kolibom četiri
Meksikanca. Trojica od njih imala su pojas s mecima, a odostrag, na
bedrima, revolver.
— To je policija — reče Dobs. — Sad smo nagrabusili!
— Kao da je to stvarno policija — odgovori stari.
140
 Dobs je zaustavio magarce, ali Hauard ga gumu i reče:
— Samo nikakvih gluposti sad. Ako se tako naglo zaustavimo i čak
okrenemo, odsviralo nam je. Odmah će opaziti da nešto nije u redu.
Samo mirno napred, kao da nam je savest potpuno mima. Pa i jeste
mima. Reč je samo o taksi i dozvoli što je nismo izvadili.
— Ali to može da nas staje čitavu ovu crkavicu. — Dobs je
proklinjao. Uto se i Kertin približi.
— Šta hoće onaj čovek s naočarima? — upita i pokaza glavom na
čoveka koji nije bio naoružan i koji je stojao na ulazu kolibe i očito
razgovarao sa stanovnicima.
— To je verovatno vladin komesar — reče Dobs. — Đavo će ga
znati šta se tu dešava. Hajdemo samo mirno dalje.
Meksikanci nisu opazili došljake. Tek kad su ovi stigli na trg na
kome je bila koliba, jedan od policajaca okrene se prema njima. Onda
kao da je nešto rekao ostalima, na to se svi okrenuše i pogledaše za
putnicima, koji su mirno išli dalje. Behu već skoro prešli trg, kad jedan
od ljudi viknu za njima: — Holla, senjores, un momento?
— E, sad smo ukebani — reče Dobs poluglasno.
— Ja ću da odem onamo sam — predloži Hauard — a vi ostanite
tu kod magaraca. Hoću da čujem šta hoće.
Hauard ode. Kad je stao pred ljude, reče:
— Dobar dan, čime možemo da vam budemo na usluzi?
— Dolazite li odozgo s planina? — upita jedan od činovnika.
— Da, lovili smo.
— Jeste li svi pelcovani? — upita sad čovek.
— Da li smo — šta? Da li smo pelcovani? — Hauard je to govorio
lakim tonom, jer je odmah uvideo šta ovi ljudi hoće.
— Pa razume se, svi smo pelcovani. Još kao mala deca. To je kod
nas zakonom propisano. Ja sam pelcovan sigurno već deset puta u
životu.
— Kada poslednji put?
— Pre dve godine.
— Imate li uverenje uza se?
Hauard se nasmejao:
141
 — Ta valjda ga neću stalno vucarati u džepu.
— Razume se da ne — reče sad čovek. — Ali onda vas moram ja
sad ovde pelcovati. Mi smo komisija za pelcovanje i moramo da
pelcujemo svakoga na koga god naiđemo tu u selima.
Čovek s naočarima uđe u kolibu i iziđe s nekim sandučićem.
Otvori ga. Hauard razgrnu rukav na gornjem delu mišice i čovek mu
zagrebe iglom u meso.
— S vama nam je to lakše nego sa ovim ljudima — reče smejući
se. — Na ove ljude moramo da vrebamo, ovi nam beže u planinu i u
šiprag misleći da hoćemo da im odrubimo glavu.
— Da — reče jedan od policajaca vadeći neku knjigu — to
pelcovanje celog stanovništva zadaje nam više muke nego kad bismo
morali da pohvatamo čitavu bandu razbojnika. Ali epidemija će uzeti
maha ako ne ispelcujemo sve odreda. Najgore je sa decom. Žene
nadaju dreku kao da hoćemo da im poubijamo decu i bore se protiv
nas kao pomahnitale kad hoćemo da zagrebemo iglom. Eto, pogledajte
moje lice, sve je izgrebeno od žena, a evo moj kolega ima veliku
čvorugu na glavi što su ga žene pogodile kamenicom. Već smo četiri
dana tu. Ali svi su se posakrivali, i eto moramo glađu da ih naterujemo
da se vrate. Malo-pomalo dolaze, doduše, jer su videli da su im deca
koju smo pelcovali još živa. Ali kako da im objasnim da mi radimo
samo za dobro ovih ljudi i ove dece.
Za to vreme listao je po knjizi i stigao je do praznih listova.
— Zapišite tu sa obe strane ime — reče činovnik. Hauard je
zapisao i vratio knjigu.
— Koliko vam je godina?
Činovnik upisa, potpisa list, otkide polovinu lista na perforiranoj
liniji i pruži ga Hauardu.
— Evo vam vašeg uverenja, a ova druga polovina ostaje u našoj
knjizi. Pošaljite i vaša dva druga. Neće im škoditi ma bili i deset puta
pelcovani.
— Šta imam da platim? — upita stari. — Imamo vrlo malo para.
— Nemate ništa da platite. Ne staje ništa. To plaća vlada.
— Pa to bi bilo onda dosta jevtino — reče Hauard smejući se i
spusti rukav.
142
 — Znamo mi — reče jedan drugi činovnik — da ste vi pelcovani,
bar pretpostavljamo to. Ali mi vas sad pelcujemo s osobitim
zadovoljstvom. Veoma smo vam zahvalni što nailazite ovuda taman u
dobar čas. Urođenici vide sad iz svojih skrovišta svaki naš pokret. Zato
smo i izabrali baš ovu kolibu, ona je najistaknutija. Kad sad ljudi vide
da mi ne činimo nikakvu razliku između Indijanaca i belaca i da ste vi
tu pružili mišicu kao da to svaki dan činite, steći će poverenje i videće
da se to ne plaća životom.
Hauard ode i posla Dobsa i Kertina da se pelcuju.
— Ništa radije nego to — reče Dobs smejući se — svakog trenutka
sam mislio da će doći i postavljati glupa pitanja.
— Ako ti to čini zadovoljstvo, a ti im ispričaj šta si radio u toku
poslednjih meseci. Ne zanimaju njih tvoje porodične stvari. Oni su
komisija za pelcovanje i svejedno im je što god nema veze s
pelcovanjem. Oni će pelcovati progonjenog razbojnika koji ovuda
naiđe i pustiće ga da pobegne. Ne spada u njihov posao da hvataju
razbojnike.
— No, no — prekide ga Dobs — bolje će biti ako držiš jezik za
zube, pustićemo da nas pelcuju, a onda smesta hajdac.
— A jesam li ja rekao da se nastanimo ovde?
— Ali govoriš taman tako kao da treba ovima da padnemo oko
vrata — reče Dobs i otkaska ka kolibi.
Hauard je sažaljivo mahao glavom i obratio se Kertinu:
— Ovaj Dobs nema humora, to ja uvek kažem. Ta radije ću pasti
oko vrata komisiji za pelcovanje nego da padnem šaka nekoj četi
policajaca koji idu da kontrolišu rudnike. E sad, trkni i ti onamo,
Kertine, i primi uverenje pa da idemo dalje.
Uveče su logorovali u blizini mestanceta Amapuli. Morali su da
ostanu tamo, jer im je rečeno da do idućeg mesta koje ima vode pre
mraka neće moći da stignu.
Još su spremali večeru, kad njihovu logoru priđoše četiri
Indijanca iz sela. Pozdraviše ih i upitaše vrlo učtivo smeju li da sednu.
— Como no? — reče Hauard. — Zašto da ne? Ne smetate vi nama
ni najmanje.
Četiri Indijanca su neko vreme sedela i posmatrala kako stranci
143
prže meso i kuvaju pirinač.
— Vi zacelo dolazite izdaleka — reče najzad jedan od Indijanaca
— i svakako ćete putovati još daleko? Vi ste, bez sumnje, vrlo mudri
ljudi.
Kertin reče:
— Umemo da čitamo knjige, umemo da pišemo pisma i umemo da
računamo s brojevima.
— S brojevima? — upita jedan. — Brojevi? To mi ne znamo šta je.
— Deset je broj — objasni Kertin — i pet je broj.
— Oh — reče sad jedan od posetilaca — to je samo upola. Deset
nije ništa, ni pet nije ništa. Vi mislite deset prstiju, ili pet pasulja, ili tri
kokoške, zar ne?
— Tako je — umeša se Hauard.
Indijanci se nasmejaše, jer su razumeli, i jedan reče:
— Deset ne može da se kaže. Treba uvek reći čega deset. Deset
ptica, ili deset drveta, ili deset ljudi. Kad se kaže deset ili tri ili pet, a da
se ne kaže šta se misli, onda je to rupa, a ona je prazna. Opet se
nasmejaše. Posle dužeg ćutanja jedan od njih reče:
— Moj sin je pao u vodu. Odmah smo ga izvukli. Ne verujem da je
mrtav. Ali ne budi se. Vi ste zacelo čitali knjige, pa znate šta može da
se učini.
Hauard upita:
— Kad vam je sin pao u vodu? Juče?
— Ne, danas po podne. Ali ne budi se.
— Idem s vama i pogledaću vašeg sina — reče Hauard. — Videću
da li je mrtav.
Indijanci ustadoše i Hauard ode s njima. Došli su u neku kuću koja
je bila sagrađena od isušenih glinenih opeka. Na jednom stolu ležala
je asura, a na asuri nastradali.
Hauard ga pogleda vrlo pažljivo, diže mu očne kapke, stavi mu uvo
na grudi, opipa mu ruke i noge i reče:
— Pokušaću da ga povratim svesti.
Četvrt časa izvodio je veštačko disanje, pa je naredio da mladiću
stave vruće obloge oko tela, trljao mu je ruke i noge, a kad mu je uvo
144
nanovo položio na grudi, utvrdio je da je srce počelo da kuca. Posle
jednog časa mladić poče sam da diše i nekoliko minuta kasnije otvori
oči.
Muškarci i žene koji su stojali u kolibi posmatrali su nemo
strančev rad. Dve žene, koje su stavljale obloge, sporazumevale su se
samo gestovima ili nekom tiho prošaptanom reči. Čak i sad, kad se
mladić potpuno probudio, ljudi se nisu usudili da govore.
Hauard uze šešir, stavi ga na glavu i pođe vratima. Niko ga nije
zadržao, niti je iko šta rekao. Samo je otac pošao za njim, pružio mu
ruku i prozborio:
— Velika vam hvala, senjor — pa se vrati u svoju kuću.
Spustio se mrak i Hauard je imao muke dok nije našao logor. Ali
odsjaj vatre pokazao mu je najzad put.
— Šta si izmajstorisao? — upita Dobs.
— Sitnica — reče Hauard. — Malo veštačkog disanja i već se
povratio. Imao je samo mali živčani potres. Sigurno bi se kroz koji čas
vratio k svesti i bez pomoći. Progutao je nešto vode. Jeste li mi ostavili
malo mesa?
Još pre zore bili su opet na putu. Hteli su da što pre stignu do
Tominija i da pokušaju da tamo pređu visoku planinu.
Posle popodnevnog odmora, taman kad su natovarili magarce i
upinjali se da ih izvedu na put, Kertin reče:
— Ama šta je to? Kao da nam je neko za petama.
— Gde? — upita Dobs. — Da, sad vidim. Indijanci na konjima. Ali
ne moraju biti za našim petama. Možda jašu šetnje radi ili idu na trg.
Nije potrajalo dugo, i konjanici ih sustigoše. Sad su poznali onu
četvoricu Indijanaca koji su ih sinoć posetili, a sem njih bila su još dva
čoveka koja je Hauard video u kući.
Ljudi su ih pozdravili, a onda jedan reče:
— Ama, senjori, zašto ste pobegli?
Hauard se nasmeja i reče:
— Nismo mi pobegli, nego moramo da putujemo dalje, moramo u
grad. Imamo tamo važnih i hitnih poslova.
— O — reče Indijanac čiji je sin juče bio u životnoj opasnosti —
145
poslovi mogu da čekaju. Poslovi nisu hitni. Ima još dana, ne samo
današnji, i ne samo sutrašnji i preksutrašnji. Ali ja najpre treba da vas
ugostim. Ne mogu da vas pustim. Vi ste mome sinu vratili život i zato
ćete biti moj gost. Dve nedelje. O, to je premalo. Bićete moj gost šest
nedelja. Imam zemlje. Imam mnogo kukuruza. Imam krava. Imam
mnogo koza. Daću vam svakog dana lepog ćurana za jelo, i jaja i mleka.
Moja žena će vam svaki dan praviti tamales.
— Hvala vam od sveg srca — reče Hauard — ali ako ne stignemo
na vreme u grad, propašće nam poslovi.
— Poslovi neće pobeći — reče sad jedan drugi Indijanac. —
Poslovi su čvrsti kao meso stare koze. Poslovi zadaju brige. A što da
sebi zadajete brige kad vam kod nas može biti tako dobro. Nećete
imati briga, a mi imamo i muzike i igre.
— Ne, moramo da idemo, moramo bezuslovno u grad — reče
Dobs i malo se ljutnu.
— Mi smo primili vaš poklon — reče sad otac — ali i vi morate da
primite naš.
Kad su Indijanci videli da je teže pozvati strance u goste nego što
su to zamišljali, reče jedan:
— Ova dva mlađa čoveka nek idu mirno dalje. Ali ti — okrete se
Hauardu — ti ne smeš da ideš. Sin moga brata bi bez sumnje umro kad
tebe ne bismo doveli kao gosta. Moramo da platimo tvoj lek, jer si bio
tako dobar prema mladiću.
Ma kako ozlojeđena bila tri putnika, ma kako se branila, nisu
mogla da se izvuku. Bili su opkoljeni od šestorice ljudi i u njihovoj
vlasti.
Najzad se Dobs doseti. Reče Hauardu:
— Glupost što smo je juče učinili ne može se izbrisati. Oni se
zadovoljavaju ako ti ostaneš. Oni hoće samo tebe da zadrže. Mi idemo
dalje, a ti posle dođi za nama. To je jedini izlaz.
— Lako je tebi da pričaš — reče Hauard. — Ali šta će biti s mojim
prtljagom?
— Zadrži ga — reče Kertin.
Dobs se usprotivi:

146
 — Ne bih savetovao. Oni će to procunjati i oteće ti ga, ili će pričati
naokolo, i stvar će izići na videlo, pa ako te i ne ubiju, čuće za to
razbojnici i uvrebaće te.
— Pa šta da radim? — upita Hauard.
— Ponećemo tvoje zlato i uložićemo ga u banku na tvoje ime. Ili
možda nemaš poverenja u nas? — reče Dobs.
— Poverenja? Zašto da nemam poverenja? — Hauard se smejao i
gledao čas u jednog, čas u drugog. — Ta mi smo živeli i radili skoro
čitavu godinu zajedno. Uvek smo morali da imamo poverenja jedan u
drugog. Ili valjda ne?
Pošto im ništa drugo nije preostalo, morali su da donesu odluku
kojom će biti zadovoljni i Indijanci. Ovima je samo bilo stalo da
Hauardu izraze svoju zahvalnost. I tako je najbolji izlaz bio da Hauard
preda svoje blago dvojici radnih drugova. Ova dvojica uzeše na se
odgovornost za otpremu. Dali su Hauardu cedulju na kojoj su potvrdili
primitak blaga, toliko i toliko
vreća, svaka otprilike s istom težinom od toliko i toliko grama
ispranog peska.
— A gde ćete ga uložiti? — upita Hauard.
— Daćemo ga u sef Bankarskog društva u Tampiku na tvoje ime
— reče Kertin.
— E, dobro — reče Hauard i oprosti se.
— More, neće to trajati više od nekoliko nedelja, stari — reče
Kertin. — A ja ću te na svaki način čekati u Tampiku. Naći ćeš me u
„Sauternu” ili u „Imperijalu”. Ostao bih s tobom, ali to bi bilo traćenje
vremena, a ti znaš da me neko čeka.
Dadoše Hauardu jednoga konja, dok je čovek koji je dao svoga
konja uzjahao iza jednog drugog jahača. A onda se veselo i zadovoljno
uputiše u svoje selo, vodeći trijumfalno Hauarda u svojoj sredini.

147
 18

U tom zadržavanju i u tim dugim pregovorima, pri kojima

Indijanci nisu pokazivali baš ni najmanje žurbe ali tim više upornosti
da svoju volju sprovedu, izgubljeno je pola dana. Po svemu sudeći,
Indijanci nisu polagali mnogo na to da Hauarda prate i njegova dva
druga. Da je Hauard zaželeo da se i Kertinu i Dobsu ukaže
gostoprimstvo, oni bi morali da pođu s njima i ukazivali bi im iste
ljubaznosti koje i Hauardu. Ali Indijancima se ova dvojica kanda baš
nisu mnogo sviđala. Možda im njihov pogled nije odgovarao, a oni na
pogled polažu više nego na celu čovekovu spoljašnjost.
To je zadržavanje bilo uzrok što Kertin i Dobs taj dan nisu stigli ni
do Čijenge, majušnog indijanskog seoceta, i što su tako imali da putuju
dan više da bi stigli do prevoja kojim su hteli da pređu preko planine.
Obojica su bili ozlojeđeni i neraspoloženi zbog toga slučaja. Jedva su i
reč progovorili, a kad su nešto imali da kažu, promrsili bi to kroz zube.
Bili su besni što moraju da transportuju i Hauardov tovar, što moraju
da gone njegove mazge, što moraju da stovaruju i natovaruju njegovo
blago i što njega nema da obavi svoj deo posla. I baš su Hauardovi
magarci voleli da beže, i baš njegovi denjci nisu bili dobro svezani, pa
su se drešili za vreme transporta. Proklinjući, tovarili su magarce. A
dok su to radili, ostali magarci su se raštrkavali, te su morali da trče za
njima. Takve stvari se nisu događale dok ih je bilo trojica. Hauarda su
mogli da proklinju i da psuju samo na daljinu. No brzo su uvideli kako
je to smešno, jer Hauard to ionako nije čuo, pa je bilo budalasto
traćenje energije grmeti ovako protiv njega. Zato su onda počeli da
kunu magarce. Ali ovi nisu odgovarali i nisu to uzimali ozbiljno.
Kaskali su svojim putem, drpnuli tu poneku travčicu, otkinuli tamo
grančicu sa žbunja ako su imali trenutak vremena da pokrenu jezik i
ako ih naredna životinja nije suviše neučtivo gurala.
Najzad dvojici momaka nije preostalo ništa drugo nego da se
natresaju jedan na drugog, da jedan drugom glupo prebacuju i da
jedan na drugog svaljuju krivicu za daleke i davno prošle stvari. I sve
to samo da bi čuli odgovore i da bi se tim odgovorima sve više

148
raspaljivali. Uvek su to odgovori koji zameću svađu. Jer koji bi od
dvojice mogao da ima filozofski mir da na prebacivanja, okrivljavanja
i smešne tvrdnje ne odgovori? Kertin je imao čelo povorke a Dobs rep.
I, preko magaraca, koji su strpljivo i dobroćudno kaskali između njih
dvojice, dobacivali su jedan drugome ljubazne i dobronamerne izjave.
Magarci su ćulili uši, čas napred, da bi se naslađivali nekom blistavom
psovkom Kertinovom, čas natrag, da bi čuli u kakvom će gromskom
obliku Dobs primiti pogrde Kertinove i odgovoriti na njih. Onda bi
magarci koji su išli naporedo približili svoje gubice, njuškali bi i
šuškali nešto između sebe i cerekali se širokim gubicama. Kad je put
bio suviše uzak, tako da nisu mogli da idu naporedo, magarac pozadi
njušio je stražnjicu magarca koji je pred njim koračao. Ovaj bi se onda
okrenuo, namignuo bi i iskezio se, dajući tako nedvosmisleno na
znanje da je razumeo i da je stekao svoje mišljenje. Svoje su mišljenje
onda saopštavali dalje njuškanjem i osvrtanjem, klimanjem i
cerekanjem, striženjem i mrdanjem svojih dugih ušiju. Da su Dobs i
Kertin posvetili tome trenutak vremena i malo obratili pažnju na to
šta i kako magarci misle o tim stvarima, oni bi sigurno stekli pojam o
pravoj životnoj mudrosti. Ali ko bi se toliko spustio da trpi magarca
kao učitelja?
— Ja ću ovde da stanem — reče Dobs iznenada. — More nisam ja
stoka da po čitav dan tako klipšem.
— Ama, čoveče, tek je tri časa — odgovori Kertin.
Dobs dreknu besno preko magarca:
— Ta nisam ti naredio da tu postavimo logor. Što se mene tiče, ti
makljaj ma i do sutra ujutru.
— Naredio? Ti? — bleknu Kertin kao odgovor. — Nemaš ti meni
šta da naređuješ. Nisi ti boss.
— A valjda si ti to? Reci samo. To sam samo i čekao da čujem od
tebe. — Dobs se sav zajapurio.
— Dobro — reče Kertin malo mirnije ali ipak ozlojeđeno — ako
više ne možeš dalje ...
— Ne mogu? Ne mogu? — viknu Dobs. — S tobom mogu i da se
utrkujem.
— No, dobro, dobro. Dakle, ako više nećeš dalje, hajde da

149
stovarimo i da postavimo logor. Neka ti bude.
— Evo, tu ima vode — reče Dobs takođe umiren — a ko zna da li
bismo uveče našli vode.
Jelo uvek čini čoveka pomirljivijim ako se samo za to vreme ne
govori o troškovima.
I njih je jelo pomirilo, iako to nije bila baš neka gozba. I oni su
nazdravili uz piće. Kao svugde, i ovde se nazdravljalo drugome.
Dobs je te večeri bio govornik. Rekao je: „Šta li će raditi stari
momak?” — a pri tome nije mislio na Hauarda, nego na samog sebe,
na svoje vlastite interese. Razume se, isprva je stvarno imao na umu
Hauarda. Ali nije još ni završio rečenicu, a već mu je bilo jasno da mu
je nešto drugo bliže nego Hauard. Pogledao je onamo na svežnjeve, i
pogled mu je neko vreme počivao na Hauardovim svežnjevima.
Kertin je takođe pogledao na svežnjeve. Ali on je netačno tumačio
pogled svečanog govornika, jer je rekao: „O, uveren sam da ćemo čitav
ovaj tovar glatko i lepo preneti. Sad smo dosta daleko od planine i ne
padamo u oči. Kroz dva dana, kad bacimo pogled s visine, moći ćemo
već u daljini da vidimo kako se puši železnica.”
Dobs na to ne reče ništa. Zurio je u vatru, pa je pogledao onamo
gde su se micale tamne senke magaraca koji su pasli i, pošto nije hteo
opet da zuri u vatru i da posmatra magarce, pogled mu je ponovo pao
na svežnjeve i zaustavio se na Hauardovim svežnjevima.
Odjednom pesnicom munu Kertina i prsnu u smeh. Smeh mu je
postepeno počeo da štuca, da grca, da se kida.
Kertin ga pogleda začuđeno, smeh je pomalo zarazio i njega i on
se stade smešiti i osvrtati kao da traži uzrok zbog čega je Dobs tako
veseo i tako raspoložen pa se smeje.
Najzad ga upita ustima punim smeha:
— Ama, čoveče, čemu se upravo toliko smeješ?
— Ah, sinak, ah, sinak — reče Dobs prsnuvši u smeh — sinak, ta
to je tako smešno, tako neizrecivo smešno.
— Šta je smešno?
— Ta zamisli samo, ta budala daje nam čitavo svoje blago. Tu,
napolju, u divljini. A mi s njim možemo tako lako da strugnemo. Ni

150
dašak vetra neće ostati za nama. I gde da nas potraži taj matori keša?
Kertin je prestao da se smeje.
— Ne razume te, Dobse — reče. — O čemu ti to govoriš?
Dobs se smejao i opet je munuo Kertina pesnicom:
— Zar ne razumeš? Ovco jedna, ama gde si odrastao?
— Tako mi sveca, ne razumem te — Kertin je tresao glavom.
— Šta tu ima da se razume? Ne budi tako tupoglav. Odmaglićemo.
Po Kertinovom se licu nije videlo da je razumeo šta se od njega
traži.
— Izgubićemo se — objasni Dobs — natovarićemo sve lepo,
podelićemo, i svaki neka ide svojim putem.
— Počinjem sad da te shvatam — klimnu Kertin.
— Bogme, dugo ti je trebalo — reče Dobs i potapša ga po ramenu.
Kertin ustade. Prošeta malo naokolo, pa se opet vrati. Ali ne sede,
već onako stojeći pogleda u nebo. Onda reče kratko i čvrsto:
— Ako ti misliš da Hauarda opelješimo, da mu dignemo njegovu
zaradu, ako misliš...?
— Nego šta? Razume se da to mislim. I to mislim najozbiljnije.
— E, ako to misliš — nastavi Kertin, kao da u svojoj rečenici i nije
bio prekidan — onda ja neću da učestvujem. Ja nisam od te sorte.
— Najzad — reče sad Dobs digavši se i primaknuvši se
uspravljenom Kertinu — najzad nije mi za to potrebna tvoja dozvola.
Ako to baš po svaku cenu hoćeš da znaš. A ako nećeš da učestvuješ,
tvoja šteta. Onda ću ja sam uzeti celu tu dranguliju, a ti briši svoj balavi
nos ako imaš neki dronjak. Razumeš li?
— Da, to sad razumem. — Kertin turi ruke u džepove i ustuknu
jedan korak da ne bi bio na dohvatu Dobsu.
— Pa? — upita Dobs oporo. — Pa šta onda?
— Dok sam ja tu, nećeš dobiti ni zrnce od onoga što pripada
starome. Ja sam mu potpisao cedulju.
— Pa i ja sam, zviždim ja na to. Neka nas prvo nađe. Onda ću mu
ispričati da su nas napali razbojnici i opljačkali nas. Jasno kao
dijamant.

151
 Kertin je nepokolebljivo produžio:
— Ja sam potpisao cedulju i dao sam mu reč da ću njegov deo s
tobom ili bez tebe u redu otpremiti. Nije to samo zbog cedulje i zbog
moga potpisa i moga obećanja. Čovek, bože moj, obećava štošta i
potpisuje mnogo šta u životu, i kad bi sve to hteo da održi, ne bi mu
više ostalo vremena da živi. Nije u tome stvar. U pitanju je nešto drugo.
On to zlato nije ukrao, on ga nije našao na ulici, on ga nije dobio na
lutriji, ili na berzi, ili na kocki. Stekao ga je poštenim, teškim i časnim
radom. Ni za šta ja nemam poštovanja. Ali nešto cenim. A to je ono što
neko teško i časno zaradi svojim rukama.
Dobs odmahnu rukom:
— Ostavi ti te svoje boljševičke ideje za drugo mesto. Njima možeš
da hraniš svoju živinu. Znam ja njih napamet.
— Nema to nikakve veze sa boljševizmom — odvrati Kertin. —
Može biti da je namera boljševika ili komunista da svim neradnicima
koji imaju novac u svojim rukama uliju poštovanje prema nagradi za
rad, da bi radnik dobio onu nagradu koju stvarno zaslužuje, a ne da
mu izvlače platu iz džepa kojekakvim smicalicama i lukavstvima i za
to čine stvari koje radnika uopšte ne interesuju. Ali to ti je, brajko,
druga stvar. To neka oni urade kako znaju. Ja s tim nemam nikakve
veze. A sad kratko i jasno: — Mladiću, dokle god sam ja u karavanu ili
u blizini njega, nećeš se dotaći ni zrnceta onoga što pripada starome.
Njegovo zlato nećeš dobiti dokle god ja stojim na dve noge. Sad znaš.
Kertin sede, izvadi lulu i poče da je puni. Tvrdio se da izgleda
miran.
Dobs je još stajao. Upilji se u Kertina, pa se nasmeja glasno i
podrugljivo:
— Imaš pravo, sinak. Sad znam. Sad znam šta smeraš. Znao sam ja
to već odavno.
— Šta si znao već odavno? — upita Kertin i ne dižući pogled.
— To da ti sam imaš nameru da me noćas ili sutra na noć ucmekaš,
da me zakopaš kao crknutog psa, pa da se onda s Hauardovim
svežnjevima i s mojim odozgo izgubiš i da se nasmeješ u šaku kakve
smo blesave krave mi bili.
Kertin spusti lulu koju je baš hteo da zapali i podiže oči. Oči su mu
152
bile razrogačene. Ali bile su bezizrazne i prazne. Bio je toliko zgranut
ovom optužbom da nije bio u stanju da svojim očima da ikakav izraz.
Na ovakvo delo kakvo mu je sad podmetnuto nikad nije pomišljao. On,
doduše, nije spadao u neke časne uzor-ljude. Umeo je on da ščepa kad
je bilo šta da se ščepa, i nije ga zato mnogo mučila savest. Teški
petrolejski magnati, kraljevi čelika, vlasnici železničkih trstova ne bi
mogli da budu ono što jesu kad bi se dali uplivisati od takozvane
savesti. Pa zašto bi on, malen, sitan, imao plemenitiju i osetljiviju
savest nego oni koje nazivaju zvezdama nacije i koje u novinama,
časopisima i bukvarima predstavljaju kao velike uzore stvaralačke
volje, energije i uspeha? Ali ono što mu je Dobs sad podmetnuo bilo je
nešto najprljavije što je mogao da zamisli. Možda to delo i ne bi
smatrao toliko prljavim da je sam došao na tu misao. Ali pošto mu ga
je Dobs na tako podmukao i odvratan način tresnuo o glavu, smatrao
je to delo tako podlim kao nijedno o kome je ikad čuo. Jer sad, kad mu
je Dobs ovakvo delo pripisao, uvideo je odjednom beskrajnu
pokvarenost i podlost Dobsovu. Kako je mogao tako šta da pomisli o
nekome? Samo zato što je sam to imao na umu. Ali ako je tako šta
naumio, onda je Kertinu odzvonilo; jer Dobs se neće ustezati da ga
ubije da bi se dočepao čitavog blaga. A ta svest da je reč o njegovom
životu, baš ona je u njegovim očima utrnula svaki izraz.
Sagledao je opasnost, ali nije mogao da joj umakne. Bio je
bespomoćan. Tako bespomoćan kako čovek retko kad može da bude.
Jer kako da se brani od Dobsa? Imali su da putuju još četiri ili pet dana.
Sami, pa i kad bi sreli nekoga, to ne bi značilo nikakvu sigurnost. Bilo
bi dosta da Dobs ljudima koje sretnu nagovesti šta bi tu mogli da
zarade, i oni bi smesta pristali uz njega. A ako nikoga ne sretnu, tim
bolje za Dobsa. Jednu noć bi Kertin još i mogao da bdi i da čuva svoju
kožu. Ali iduće noći spavao bi utoliko čvršće. Dobs u tom slučaju ne bi
morao da traći nijedan metak. Mogao bi da ga veže, da ga mlatne po
glavi i da ga zakopa. A mogao bi da uštedi sebi i taj udarac.
Bio je samo jedan izlaz. Kertin mora da učini s Dobsom ono što je
Dobs naumio da učini s Kertinom. Drugog spasa nije bilo. Gutaj ili ćeš
biti progutan. Tu nema drugog zakona.
„Njegovo zlato mi i ne treba”, mislio je Kertin, „ali njega moram da
sklonim s puta. Stari će dobiti svoj deo, ja ću zadržati svoj, a deo ovog

153
nitkova zakopaću. Na njemu neću da se obogatim, ali moj život vredi
isto toliko koliko i njegov.”
Leva ruka s lulom bila mu je u krilu. Desna ruka ležala mu je na
kolenu. Polako je stao da povlači desnu ruku k sebi i da klizi njom ka
zadnjem džepu od čakšira.
Ali u istom trenutku Dobs poseže revolver.
— Samo jedan pokret, momče — viknu — pucaću!
Kertin zaustavi ruke.
— Ruke uvis! — reče Dobs.
Kertin diže ruke uvis.
— Dakle, ipak sam tačno naslućivao — reče Dobs prezrivo. —
Hteo bi da ošamuti čoveka dugim govorancijama. Njima ti kod mene
nećeš postići ništa.
Dobs priđe bliže.
— Ustani! — reče.
Kertin ne reče ni reči. Preblede. Kad se uspravio, Dobs mu priđe
sasvim blizu, obiđe ga i sunu u revolversku tašnu Kertinovu da bi ga
razoružao.
Kertin se jednim mahom okrete. Dobs odape. Ali zbog
neočekivanog pokreta Kertinova, metak je promašio, a pre nego što je
Dobs stigao da odapne po drugi put, Kertin ga je udario pesnicom po
bradi tako da je pao. Kertin se odmah baci na njega i ote mu revolver.
Onda skoči i izmače se nekoliko koraka.
— Sad su karte drukčije izmešane, Dobse — reče.
— Vidim — odgovori Dobs. Uspravi se, ali ostade u čučećem stavu.
— Sad hoću da ti samo kažem da uopšte nisi u pravu — reče
Kertin. — Ni trenutak nisam pomišljao da ti nešto otmem a kamoli da
te sklonim s puta.
— Možeš ti meni da pričaš koliko te volja. Ali ako si tako dobro,
pobožno dete kao što tvrdiš, onda mi vrati moj top.
Kertin se smejao:
— Ipak je bolje da to zadržim. Nije to igračka za tebe.
— Razumem — odvrati Dobs kratko i ode vatri.

154
 Kertin izvuče metke iz Dobsova revolvera i turi ih u džep. Onda je
neko vreme merkao oružje u ruci. Hteo je da ga vrati Dobsu, i Dobs je
već i pružio ruku. Ali se predomisli i turi revolver u džep od čakšira.
Onda sede uz vatru, ali je pazio da ima dovoljno prostora da bi izbegao
neki neočekivan Dobsov napad.
Onda izvadi svoju kratku lulu i zapali je. Dobs nije izustio ni reči, i
Kertin je imao dovoljno vremena da se posveti svojim mislima.
Nije nipošto bio u boljem položaju nego pre pola časa. Ne može on
četiri dana i četiri noći čuvati Dobsa. Na kraju krajeva će zaspati i Dobs
će ga savladati. Dobs neće imati milosti. Ta on je sad uveren da je tačno
naslućivao i da će ako ubije Dobsa, učiniti to iz samoodbrane. Samo je
jedan od njih dvojice mogao da nadživi. A ovako zajedno, izludeli bi od
straha i zamora. Onaj koji zaspi žrtva je onog drugog.
— Zar ne bismo mogli da se sutra ujutru ili još noćas raziđemo i
da svaki pođe svojim putem? — upita najzad Kertin.
— Voleo bi, a?
— A zašto bih voleo?
Dobs se prezrivo nasmeja:
— Da me ščepaš odostrag? Zar ne? Ili da mi natovariš na vrat
razbojnike?
— E, razume se, ako ti tako misliš — reče Kertin — onda ne znam
kako da se raziđemo. Onda ću morati da te vezujem i dan i noć.
— Da, to ćeš morati. Dakle, hodi samo i vezuj. Ja sam tu.
Dobs je imao pravo. Nije bilo tako prosto vezati ga. Moglo bi se
opet desiti da se karte izmešaju. A to bi bilo poslednji put. Dobs je bio
suroviji, on bi nastupio bezobzirnije. On je svojom grubljom savešću
bio jači. Onaj koji nema obzira nadživljuje onoga koji se usteže. Oni
koji se više pouzdaju u brz čin nego u mirno i brižljivo razmišljanje i
odmeravanje — oni su osvajači. Ali oni drugi su pobednici i postaju
vlasnici. No ovde je dolazilo u pitanje jedino osvajanje, jer je sigurnost
vlastitog života zavisila samo od bezobzirnog savlađivanja i uništenja
drugoga. Kertin je imao moć, ali bojao se da je primeni. Bio je političar,
ali ne stvaralac. Dobs, naprotiv, znao je da rasipa, ali ne da traći; znao
je da uništava, ali ne da razara. I zato ni on nije bio stvaralac; jer
stvaralac zna da traći i da razara.
155
 19

Za Kertinji je sad počela užasna noć. Ali ne i za Dobsa. Pošto je

otkrio slabu stranu Kertinovu, osećao se potpuno siguran. Mogao je
sad da se igra s Kertinom.
Kertin je legao podalje od Dobsa, tako da je mogao da ga drži pod
prismotrom i da u isti mah ima dovoljno prostora da ga dočeka
spremljenim oružjem u slučaju da pokuša prepad. Kertin se upinjao iz
petnih žila da ostane budan. Bio je zamoren dnevnim maršem i osećao
je da neće biti lako izdržati celu noć. Nije hteo da ide tamo-amo, jer je
mislio da bi se time još više zamorio. Sedeo je neko vreme uspravno,
ali i to ga je zamaralo. Onda je pomislio da bi bilo bolje da se uvije u
ćebe i da legne. Pri tom je telo moglo da počiva. A Dobs neće ni znati
ako on malo zadrema, jer to ne može tačno da vidi.
Posle možda jednog časa, pošto se Kertin čitavo to vreme nije
micao, Dobs se uspravi i poče da puzi. Kertin namah poteže revolver:
— Ni koraka dalje! — viknu na nj.
— Dobar noćni čuvar — odvrati Dobs smejući se.
Kasno posle ponoći probudi Dobsa revanje jednog magarca. Opet
pokuša da puzi, ali ga Kertin odmah zadrža.
Sad je Dobs znao da će dobiti bitku i čvrsto je zaspao. Dopustio je
sebi noćni počinak, koji je dvema svojim varkama oteo Kertinu. Iduća
noć pripadaće njemu.
Sutradan je trebalo da Dobs ide na čelu povorke. Tamo nije mogao
ništa da izmajstoriše. Potom je opet došlo veče, pa onda noć. Ubrzo
posle ponoći Dobs sasvim mirno ustade, priđe Kertinu i ote mu
revolver. A onda ga vrhom cipele munu žestoko u rebra.
— Ustaj, ugursuze — reče — karte su nanovo izmešane. Ali sad
poslednji put.
Kertin je bio bunovan i upita:
— Šta, karte izmešane?
A onda razumede, i htede da ustane.
— Ne diži se! — reče Dobs i sede kraj njega. Gumu drvo dalje k
156
vatri i ono buknu.
— Mnogo šta nemamo da govorimo — nastavi Dobs. — Ja neću da
budem tvoja dadilja kao ti meni prošle noći i prošloga dana. Hoću da
raščistim stvari. Neću ja čitavu noć da živim u strahu.
— Dakle ubistvo. — Kertin to reče bez ikakvog uzbuđenja. Bio je i
suviše umoran da bi shvatio smisao celog događaja.
— Ubistvo? — odgovori Dobs. — Gde je ubistvo? Ama ja moram
da branim svoju kožu. Nisam ja tvoj zarobljenik. Ne zavisi od tvoje
milosti dokle ću se ja još praćakati.
— Nije to tako prosto — reče Kertin dobijajući polako moć nad
mislima. — Stari neće pustiti da se tako tiho izgubiš.
— Neće? Prosta stvar. Ti si me vezao za drvo i otišao si s celim
tovarom. Ta to je vrlo prosto. On će tebe da traži. Ti ćeš biti onaj nitkov.
A da te ne nađe, to će već biti moja briga. Dakle, napred marš!
— Kuda napred? — upita Kertin.
— Na grobnicu. Ili si valjda mislio na igranku? Pa slobodno ti je da
to shvatiš kako hoćeš. Da se moliš, verovatno nećeš. A voleo bih da
znam i kome. Doći ćeš ionako na pravo mesto i sam od sebe. Zato se
ne brini. Malo ću ti samo skratiti vreme, i to je sve. Dakle, hajdmo,
napred marš!
— A ako ne pođem? — upita Kertin. Bio je još umoran i bunovan.
Znao je samo tačno da se sad dešava najozbiljnija stvar. Ali umor mu
nije dao da događaj shvati u punom smislu, te nije mogao da misli dalje
od pucnja koji će sad odjeknuti. U svojoj sanjivosti nije shvatio
činjenicu da će posle tog pucnja prestati njegov život. Sve što su
govorili i činili činilo mu se kao san. A u tome snu nije sasvim izgubio
svest da je ovo san i ništa više, da će se sutra ujutru probuditi i da će
se sećati sna kao nečeg dalekog. Pa ipak je pokušavao da događaje iz
toga sna čvrsto utisne u sećanje da bi u budnom stanju mogao tačno
da ih ponovi. Činilo mu se važnim da taj san ne zaboravi, jer mu je on
pokazao tako oštru sliku Dobsovog karaktera kakvu, činilo mu se, još
nikad ranije nije video. Sećao se sasvim jasno da je jednom slušao kako
se u snu ponekad čovek može bolje upoznati i oceniti nego u životu i
obećao je sebi da će se od sutra ujutru još više čuvati Dobsa nego
dosad.

157
 — Ta mogu ja da sedim i ovde — reče, dok su mu oči bile
sklopljene. — Zašto da sad hodam, umoran sam i hoću da spavam.
— Moći ćeš dosta da se naspavaš — reče Dobs. — Napred, ustaj i
kreći!
Glasno i osorno komandovanje Dobsovo mučilo je Kertina, i da ne
bi više morao da ga sluša, on je ljuljajući se i posrćući ustao. Dobs ga
je pesnicama gurao pred sobom. Pedeset ili šezdeset koraka dalje u
šumarak. Onda odape i pogodi ga.
Kertin se odmah skljokao. Dobs se nagnuo nad njim i, pošto nije
više čuo ni dah ni uzdah, turi revolver u džep i vrati se vatri.
Tu je sedeo neko vreme trudeći se da izmudri šta dalje da učini.
Ali ne pade mu na um nijedna misao. Osećao se potpuno prazan. Zurio
je u vatru, dodavao je drva ili ih je nogom gurao ka žaru. Onda zapali
lulu.
Kad je potegao dva-tri dima, odjednom mu kroz mozak prhnu
misao. Seti se da Kertina možda nije pogodio, da se ovaj samo
spotakao i posrnuo baš kad je pucanj planuo. Osvrtao se na šumarak
u kome je Kertin ležao. Nekoliko trenutaka gledao je oštro onamo, kao
da očekuje da će iskrsnuti Kertin i navaliti nanj.
Onda mu posta neudobno da sedi. Ustade, obiđe nekoliko puta
vatru gurajući vrhom čizama grančice. Sede ponovo i pokri se
ćebetom. Uvio se i ispružio koliko je dugačak. Dišući duboko, mislio je
da će zaspati. Ali usred disanja zasta. Bio je siguran da Kertina nije
pogodio i da će se ovaj sad stvoriti pred njim s uperenim revolverom.
To nije mogao da podnese. Smetalo mu je da zaspi.
Istrgao je iz vatre debelu granu u plamenu i pošao s njom u
šumarak. Kertin je ležao na istom mestu. Nije disao i oči su mu bile
zatvorene. Dobs je plamteći granu prineo njegovu licu. Ali Kertin se
nije micao. Košulja mu je na grudima bila sva u svežoj krvi.
Zadovoljan, Dobs htede da ode. Ali nije učinio ni tri koraka,
okrenuo se, izvuče revolver i ispali još jedan metak u Kertina. Onda se
vrati logorištu. Obvio je ćebe oko ramena i seo uz vatru.
„Grom i pakao, ipak me muči savest”, reče smejući se sam sebi,
„kad pomislim da je možda još živ. Ali sad sa umiren.”
Ali ta reč „savest” koju je upotrebio usadila se u njegove misli.
158
Radila je dalje samostalno, i svaka rečenica koja se u njemu stvarala
grupisala se oko reči „savest”. Ne toliko oko pojma, koliko oko same
reči.
„E, sad ću da vidim da li to savest tera sa mnom šegu”, mislio je.
„Ubistvo je najgore što čovek može da učini. Dakle, onda savest treba
da se probudi. Ali nikad nisam čuo ni od jednog dželata da ga muči
savest. Mister Makdolin u Sing-Singu posadio je njih sto pedeset na
električnu stolicu, i to mu, reklo bi se, čini zadovoljstvo. On, bez
sumnje, mirno spava u postelji svaku noć i savest ga ni najmanje ne
muči. Možda ima četiri dugmeta i četiri čoveka pritiskuju svaki po
jedno dugme, i nijedan ne zna koje je dugme smrtonosno. Ali mister
Makdolin ipak mora dobro da pričvrsti za stolicu svakog momka.
Smaknuo je već njih stotinu i pedeset, a možda i više, pa ipak je uvažen
čovek, državni činovnik.”
„Koliko sam Nemaca poklao u Francuskoj? Petnaest? — Čini mi se
bilo ih je dvadeset i tri. 'Fino', rekao je pukovnik. A ja sam uvek dobro
spavao, i nikad mi se nijedan Nemac nije pojavljivao u snu, nijedan nije
uznemirio moju savest. Čak mi ni njihove majke, ni njihove žene i mala
deca nisu dosađivala ni u snu ni na javi. Kako li ono beše na
Argonskom visu? Mitraljesko gnezdo Nemaca. Grom i pakao, al' su se
hrabro držali. Nismo mogli da im se približimo ni sa cele dve čete. A
onda su se ispucali. Mahali su belom krpom. Od onih hrabrih mladića
preostalo je još jedanaest. Mi smo jurnuli na njih. Oni su svi digli ruke
uvis. Smejali su se na nas. Mi smo ih sve poklali kao stoku. Onaj koji je
najviše klao i mahnitao, ne štedeći ni ranjenike, bio je neki Štajnhofer
po imenu. Rođen u Nemačkoj i došao preko u sedamnaestoj godini.
Roditelji, braća i sestre — svi su mu još u Nemačkoj. I eto, baš taj nije
imao milosti. Bilo ih je nekoliko koji su preklinjali za život, jer imaju
mnogo dece. Šta je Štajnhofer rekao tim očevima? Kako ono beše? Eh,
bilo je tako nitkovski, a on je klao i klao. Čini mi se da je dobio medalju.
Ali jedan engleski ordonans-oficir prišao je baš kad su klali i poslednje
mladiće koji se ni branili nisu već su mirno stojali. A Englez je rekao:
„Dirty dogs, stidite se.” Kad se nije stideo čak ni Štajnhofer, zašto bih
se onda ja stideo? Mene savest nikad nije progonila zbog onih
nemačkih mladića, a Štajnhofera još manje. Zašto da me savest sad
progoni zbog ovog odvratnog Kertina? Samo da je mrtav, i savest će

159
biti mima. Savest je uznemirena samo kad čoveka očekuje tamnica ili
kad pred njim stoji dželat s užetom. A kad ga oslobode ili kad odleži
svoju kaznu, ubijeni mu se više ne javlja.”
„On mu se javlja samo onda kad je čoveka strah da će stvar izaći
na videlo ili da će ga uhvatiti.”
„No pošto su vojnici i dželati plaćeni, njih savest ostavlja uvek na
mim, pa ma koliko ljudi da su poubijali. Čega da se plašim? Imam plen,
a Kertina nikad niko neće naći. Bolje će biti da ga sutra ujutru i
zakopam.”
Dobs se glasno nasmeja. Učinilo mu se smešno što su mu misli
odjednom tako živnule i što su se tako hitro isprepletale. Čudio se što
je postao tako mudar, što ima tako plemenite misli. Pomislio je da bi
se to moglo i napisati, pa bi ga smatrali učenjakom. I divio se sam sebi
što nikad ranije nije znao da ume da misli tako pametno i bez
predrasuda. Pomislio je sad da je vrlo lako izići na kraj s
propovednicima morala koji vazda trabunjaju o savesti, mada sa
savešću u nekoj velikoj stvari nikad nisu ni došli u dodir, i dokazati im
da sve ono što govore i pišu i čime celog života straše ljude nije ništa
drugo do prevara. Ako čovek veruje u savest, on je ima, i onda ga ona
na komandu muči; a ako čovek ne veruje u savest, on je nema, i ona
mu i ne dosađuje.
Dobs se prući kraj vatre, san je počeo da ga zanosi. Osećao je da
će spavati tako dobro kao što već davno nije spavao. I stvarno, spavao
je čvrsto sve do jutra.
Popio je nešto kafe što mu je preostalo od sinoć, pa je počeo da
tovari. Tek tada mu je palo na um da je Kertin mrtav. To je smatrao
kao činjenicu koja ga se tiče isto toliko kao da je Kertin umro od neke
bolesti ili da ga je bogzna ko ubio. Osećao se kao posmatrač. Ni za
trenutak se u njemu nije pojavila samilost, a još manje kajanje. Nije on
imao zbog čega da se kaje. Kertin je bio sklonjen s puta, a to je njemu,
Dobsu, davalo savršen mir.
Razmišljao je da li da Kertinov deo uzme sebi ili da ga prosto
ostavi tu. Ali tek što je to pomislio, već se i odlučio. Bilo je besmisleno
da svežnjeve ostavi tu. Postali bi plen razbojnika ili Indijanaca koji
tuda pljačkaju. Ta Kertin sad ionako ne može više da se koristi ovim
drangulijama, dok on, Dobs, šta sve neće moći da učini s tim
160
dragocenim tovarom. Eto, može, na primer — ali ne da se to ni
zamisliti šta sve može da učini. Bilo bi, doduše, preterano reći da će ga
čitav ovaj tovar učiniti velikim bogatašem. Neće ga učiniti toliko
bogatim koliko imućnim čovekom. A pošto on ne bi na to zadovoljstvo
skrstio ruke, nego bi nešto novcem preduzeo, osnovao možda fabriku,
ili veliku stočnu farmu, ili bi se upustio u špekulacije, ili... Ne u
špekulacije, bolje — ne. Pitanje je da li bi imao sreće. Ali zašto ne?
Valjda zbog onog malog doživljaja iz samoodbrane? Najprljaviji
nitkovi imaju najviše sreće. Samo pristojni i pošteni ljudi su uvek
baksuzi pa ma čega se latili, pa ma šta počeli. Razume se, kad bi čitavo
blago ostavio tu, niko ne bi mogao da mu prebaci da je radi plena
pribegao samoodbrani. Ima ljudi, pa štaviše i sudija koji jednu stvar
umeju potpuno da izvrnu i da zapetljaju tako da na kraju ispada da je
pravo pravcato ubistvo iz koristoljublja. Ali ako Kertinov tovar ostavi
tu, pa ga neko drugi pokupi, ni živa duša mu neće verovati da nije uzeo
ništa od onog što je pripadalo Kertinu. E, onda je bolje da mirne duše
ponese i to i da zasad ne lupa glavu o tome. A ako jednom iziđe šta na
videlo, imaće još vremena da kaže: „Ama šta hoćete, eto tu je još čitava
njegova imovina; ništa mu nisam ukrao.” Najpre će da vidi dokle će
stvari ići dobro i dokle će doterati.
Isto će tako lako biti i s Hauardovim blagom. Ako ga Hauard
pronađe, well, evo ti ga, celo celcato kao što si mi ga predao. Ali najpre
neka ga pronađe. A ako ga ipak jednom pronađe — to se nikad ne zna,
dešavaju se ponekad vrlo čudni slučajevi — e, onda su mu razbojnici
na putu sve oteli, a on je spasao samo goli život i svoje rođene vreće.
Ta motaju se ovuda toliki razbojnici. Konačno, čovek može na njih da
svali sve, jer njima se sve može pripisati. Oni su i Kertina ubili. Možda
bi ipak bolje bilo da kaže da su se njih dvojica posvađali, potukli i
razišli. Kertin je onda pošao drugim putem, a šta je s njim bilo, to on,
Dobs, ne može da zna. Ali je ipak bolje da odmah ispriča ono o prepadu
razbojnika. Zašto bi toliko razbijao glavu šta da kaže i šta da ispriča.
Kad se jednom skloni u grad, naći će se već neki izlaz kako da se sve to
lepo uredi. Mogao bi slobodno da sačeka staroga i u Tampiku i da mu
napuni uši nekom pustolovnom pričom, pa će se stari okaniti svakog
istraživanja. Onu vreću ili dve što je tobože spasao iz kandži
razbojnika može baš i da podeli sa starim. Onda će stari biti zadovoljan
što je bar nešto preostalo i za njega, pa neće više ni reči reći. Možda će
161
se starome na putu do železnice još i desiti nešto. Kad bi bar imao pri
ruci nekoliko meleza. Za dvadeset ili dvadeset i pet pesa oni bi
uvrebali staroga i smakli ga; a onda baš niko ne bi ništa znao o celoj
toj stvari.

162
 20

Magarci su bili natovareni. Stojali su strpljivo, kaskali su korak-

dva i opet su se zaustavili. S časa na čas su se osvrtali. Čekali su poziv
i nisu razumeli zašto se ne polazi. Bili su navikli na svoje vreme, a bilo
je već kasno pre podne.
Da natovari, stajalo je Dobsa mnogo više truda nego što je
očekivao. Nije bilo lako natovariti životinje bez pomoći još jednog
čoveka tako da vreće ne klize; jer nije mogao u isto vreme da stoji na
obe strane životinje. Da obe bočne vreće stavi odjednom na sedlo, nije
uspeo, jer su vreće bile i suviše teške, a on nije mogao da ih podigne
tako da se smeste u isto vreme i da drže ravnotežu. Kad bi bar magarci
hteli da legnu kao kamile dok im stavlja tovar. Ali magarci to ne čine,
zato što nisu kamile. S takvim tovarom ne bi mogli ni da se dignu, iako
s tim tovarom mogu satima i satima da kaskaju visoko uzbrdo pa opet
nizbrdo, bez traga umora. Najzad je Dobsu ipak pošlo za rukom da sa
tovarenjem izađe na kraj.
Baš je hteo da vikne magarcima i da ih ošine, kad se seti Kertina.
Mislio je, doduše, neprekidno na Kertina čitavog jutra, a osobito dok
je tovario, ali više kao na nekog ko je odsutan ili je daleko, nego na
nekog ko je mrtav. Da je Kertin zauvek mrtav, to se još nije stopilo s
njegovom svešću toliko da bi mislio na Kertina samo kao na mrtvog.
Ali sad kad je karavan trebalo da krene dalje, setio se mrtvoga Kertina.
A onda mu pade na um da je pre polaska hteo da ga zakopa radi veće
sigurnosti. Oklevao je jedan trenutak ne bi li ga ostavio prosto onako
da leži. Kojoti, gorski lavovi, orlušine, mravi i muve brzo će ga zbrisati
s lica zemlje. Ali ostalo bi još nešto kostiju ili dronjaka. Nije baš
potrebno da kosti prave reklamu i da pričaju šta se tu i kako desilo.
Ali te misli mešale su se uvek s drugom mišlju koja mu je dosad
bila strana i od koje je postao neodlučan. Pomislio je da neće moći da
vidi leš a da ne načini neku glupost. Sve je oko njega bilo tako
neprirodno pusto i mimo. Šuma je bila tako mršava, stabla kao da nisu
bila sasvim izrasla. Bila su kao da ne mogu da se reše da li da narastu
još malo više ili da ostanu onakva kakva su. Suša traje vrlo dugo i može

163
da ugrozi život kad je stablu potrebno suviše mnogo vode. A pošto
mnoga stabla iz razboritosti nisu htela da porastu, a tlo ispod njih baš
nikako nije htelo da se saglasi s njima, rasla su nakrivo, nakazno, koso
i groteskno.
Jedva da je ptica zapevala, jedva da je i divljač šmugnula kroz
šumaricu. U vazduhu je bilo vetra. Dobs ga je osećao i video ga je po
oblacima koji su putovali. Ali stabla se nisu micala. Stojala su kao
okamenjena. Činilo se kao da nisu zelena već plavkastosiva, kao
zgusnuta masa lave. Vazduh oko njega kao da je takođe primio istu
sivu boju lave. Dobsu se činilo da je vazduh skamenjen, i nije mogao
da diše. Magarci su sad stojali sasvim mimo, kao da čekaju da se i oni
skamene kao i sve oko njih. S časa na čas okretali su glave jezivo
polako ka Dobsu i pogledali ga dugo svojim velikim, crnim očima. Za
trenutak se uplaši magaraca. Da bi se otresao tog straha, prišao je
jednom magarcu i pritegao mu užad. Onda je prišao drugome i
drmusao je svežnjeve kao da hoće da proveri drže li se čvrsto i neće li
možda pri silaženju s visine skliznuti. Ali su se držali čvrsto. Tapšući
magarce po telu i opipavajući njihovu kožu, umiri se, te zaboravi
pogled staklenih i svetlih ugljena.
„Da li su mu oči otvorene, staklene i bez sjaja?” — pomisli Dobs.
„To je sasvim prirodno”, reče u sebi. „U svakog mrtvaca su oči
otvorene, i one su uvek staklene i bez sjaja.” „Ne”, mislio je dalje, „nisu
staklene, a niti svetle kao magareće oči, one su mutno staklo, zbrčkano
i bez sjaja. Uopšte i nisu staklene nego staklaste. Ipak će biti bolje da
ga ukopam. Možda ću se još sećati tih očiju. Ali moram da ga
zakopam.”
Izvuče ašov iz prtljaga. Ali kad ga je uhvatio, pomislio je opet da je
ukopavanje izlišno i da znači samo gubitak vremena. Možda će baš
zbog toga propustiti voz, a što se pre izgubi iz ovog kraja, tim bolje.
Dok je ašov nanovo gurao među remenje, obuze ga radoznalost
jesu li Kertina već načele orlušine. Mislio je da bi bio potpuno miran
kad bi to tačno znao. Izvuče ponovo ašov i uputi se u šumarak.
Pošao je pravo onom mestu na kome je ležao Kertin. Pravac pa čak
i mesto našao bi zatvorenih očiju. Ali kad je stigao na mesto, ono je
bilo prazno. Pogrešio je. Usled sinoćne tame i nesigurne svetlosti
zapaljene grane pravac mu se sinoć činio drukčiji. Počeo je da traži,
164
puzio je kroz šumarak i probijao se kroz granje žbunja. Odjednom ga
obuze neprijatno osećanje. Plašio se da će naići na leš u trenutku kad
mu se najmanje nada. To je hteo da izbegne. Pomisli da se čak može
desiti da nehotice dotakne lice mrtvačevo. Pri toj pomisli obuze ga
nelagodno osećanje. Htede da digne ruke od traženja. Ali kad se vratio
sa pola puta, reče u sebi da nikad neće imati mira ako ne vidi još
jednom leš pred sobom i ne uveri se da je Kertin stvarno mrtav i da
mu neće praviti neprijatnosti.
Opet je počeo da traži. Prokrstario je šumarak uzduž i popreko.
Zatim je jurnuo ka logorištu da bi odande uhvatio pravac. Odjednom
nije mogao tačno više da se seti u kom je pravcu prošle večeri terao
Kertina. Deset puta, petnaest puta, dvadeset puta jurio je u onome
pravcu. Bilo je uzalud. Nije našao leš. Zar je moguće da se toliko
prevario u pravcu?
Uzbuđenje mu je neprekidno raslo. Sunce je sad stojalo okomito i
peklo je nemilosrdno. Dahtao je i kupao se u znoju. Osetio je nesnosnu
žeđ. Ali nije pio, nego je bez ikakve misli lio u sebe velike količine vode.
I opet je puzio kroz šipražje, osvrćući se nervozno svakog
trenutka. Za trenutak je pomislio da je to sigurno strah. Ali uveravao
je sam sebe da je to samo nervoza. Bio je uveren da to nipošto nije
savest već samo uzbuđenje.
Magarci postadoše nestrpljivi. Oni prednji počeše da idu. I uskoro
im je sledio čitav vod. Kaskali su ravnodušno. Psujući, nagao je za
njima. Magarci se uplašiše i zbuniše. Počeše da jure. Morao je da stigne
one prednje da bi ih zadržao. To mu je potpuno preseklo dah. Doterao
je magarce opet natrag na logorište. Sad su stojali mimo, grickajući
mršavu travu. Jedan ili drugi krenuo bi s časa na čas k njemu i
pogledao ga velikim začuđenim očima. To je uplašilo Dobsa, te odluči
da im veže oči.
Ali dao se opet na traganje. A kad je već po stoti put bio uveren da
je na mestu gde je ubio Kertina, spazi na zemlji komad ugljenisane
grane. Sad je znao da je na pravom mestu. Taj se komadić odlomio
sinoć od one grane koju je upotrebio da prisvetli.
Tlo je izgledalo razriveno. Ali to je moglo biti i od njegova
čeprkanja i trčkaranja. Krv nije video. Na ovom tlu teško bi se i videla.
Da li je Kertina odvukla neka životinja? Ili ga je neko našao i odneo?
165
Sam nije mogao da otpuzi, jer je bio mrtav. Ta o tome se Dobs uverio.
Zacelo ga je odvukla neka životinja.
„Tim bolje”, pomisli Dobs. „Onda uskoro ništa neće ostati od leša.”
Malo umiren poče da misli na odlazak. Ali se još osvrtao. Čas bi
pomislio da je video Kertina između grana, čas bi se trgao, jer mu se
učinilo da je opazio nekog drugog čoveka. A onda bi opet skočio, jer je
bio uveren da je čuo glasove. A ako bi se negde odlomila grana ili se
zakotrljao kamen, učinilo mu se da se to prikrada gorski lav, da je to
onaj isti koji je odneo Kertina-Domamljen mirisom, hoće da ga
odostrag napadne.
Podviknuo je na magarce, i oni pođoše. Ali put je bio teži nego što
je Dobs mislio. Ako je išao spreda, zadnji magarci su zaostajali i
raštrkavali se tragajući za travom po sporednim puteljcima i u šikarju.
Nekoliko puta morao je da zaustavi povorku, jer je morao da potera
zaostale magarce.
A onda je išao na kraju povorke. Sad su se opet raštrkavali prednji
magarci, i čitav se vod razišao. Onda je uzeo užad i vezao je svakog
magarca za samar prethodnoga da bi ih održao na okupu. Opet je
otišao na čelo. Ali čim jedan od magaraca nije išao za prethodnim,
nego bi povukao njegov samar, prethodni magarac se zaustavljao i
čitav vod bi stao. Počeo je sad da se bavi predvodnikom, da ga udara
bičem da bi ga prisilio da povuče ostale za sobom. To je išlo oko
pedesetak koraka. Onda se to magarcu učinilo suviše glupo. Zastao je,
opro se prednjim nogama o zemlju, zabacio je duge uši i stojao je
čvrsto kao stena. Ma koliko da ga je Dobs šibao bičem ili udarao
čizmom u slabinu, magarac ni makac. Ta nije znao u čemu je stvar.
Trebalo je da ide napred, a vuku ga natrag. Dobs je opet promenio
taktiku. Stavio se na čelo povorke i vukao je magarca predvodnika. To
je neko vreme išlo dobro. Magarci su svi sledili. Ali kad je magarac
predvodnik naučio da je za njega lakše i udobnije ako ga vuku nego
ako dobrovoljno trči, puštao je sve više da ga Dobs vuče i tegli. Najzad
je Dobs imao da vuče toliki teret kao da mu je o uže koje je držao na
ramenu okačen čitav železnički voz. Morao je da se okani toga i opet
je pokušao da goni odostrag trčkarajući stalno tamo-amo duž voda da
bi držao na okupu magarce koji su se razilazili.
A onda je jedno vreme vod išao dragovoljno i bez po muke.
166
Magarci su uhvatili korak i držali su se lepo puta. To je sad išlo tako
lepo i ugodno da je Dobs mogao mirno da kaska za njima i da zapali
lulu. A pošto nije imao ništa drugo da radi nego da se mirno klatari
svojim putem, misli su iznova počele da bujaju.
„Nisam pogledao dovoljno pažljivo”, pomislio je. „Možda nije bio
mrtav nego samo teško ranjen. Sad možda puzi kroz šikare i najzad će
stići na neku indijansku farmu. Onda je svemu kraj.” Trgao se i
okrenuo, jer mu se činilo da za sobom već čuje Indijance koji ga gone
da bi ga predali policiji.
„Ali ipak neće biti da je u nekom selu. Sela su daleko. A ako i nije
mrtav, ono je sigurno toliko teško ranjen da jedva može da se miče.
Moram ga naći i zadati mu poslednji udarac”, mislio je Dobs dalje.
„Ionako je to već pokušaj ubistva i drumsko razbojništvo. To staje
dvadeset godina na ostrvu Sveta Marija.”
Najzad nije video nikakvog drugog izlaza nego da se opet okrene
i da iznova traga za Kertinom, mrtvim ili ranjenim. Palo mu je na um
da u jednom pravcu nijedanput nije tražio. To je bio suprotan pravac
od onoga mesta na kome je ostavio mrtvog Kertina, preko logorske
vatre prema drugoj strani šumarka. Tamo nije tragao nijednom. A bilo
je potpuno jasno da je Kertin puzio dalje, pošto je taj pravac vodio
natrag, u blizinu onog sela koje su videli juče po podne. Dobs je mirno
spavao i nije ništa ni čuo ni video. Možda Kertin i nije prošao blizu
logora da Dobsa ne bi probudio i da ne bi dobio od njega poslednji
udarac. Ta braniti se ne bi mogao. Nije bilo sumnje, u tom je pravcu
otpuzio Kertin i tamo treba da ga traži.
Pred sumrak Dobs je ponovo stigao na staro logorište. Nije imao
vremena da skida tovar s magaraca, nego je počeo odmah da traži. Sad
je tragao u onom pravcu, s istom žurbom i s istom revnošću s kojom
je pre podne tragao u suprotnom pravcu. Ali noć se brzo spustila i
Dobs je morao da se okani traganja.
Sad je za njega preostao još samo jedan izlaz. Nije smeo da traći
na tražnje više ni cigli čas. U zoru mora odmah da krene i da se što pre
dohvati stanice u Durangu. Tamo će smesta prodati magarce i alate i
sesti u prvi voz da bi iščezao u nekom većem gradu. Ka Laredu, Igl
Pasu, Braunsvilu ili nekoj drugoj graničnoj stanici zasad nije smeo. Jer
ako se Kertin stvarno dočepao nekog sela ili ako se Hauard nalazi na
167
putu, onda bi, bez sumnje, odmah pretražili granicu zbog njega, Dobsa.
Prošlog popodneva Dobs je s gologa vrha jednog visokog brda u
daljini već spazio kako kulja dim iz voza koji je jurio. Prema tome, više
nije mogao biti daleko.

168
 21

Već rano u zoru Dobs je bio na putu. Vod je maršovao prilično

dobro pošto je uhvatio korak. Životinje su bile dobroćudnije nego
prošlog dana, jer nisu morale tako dugo da stoje, a i poznavale su već
prvi deo puta. Ipak je jedan magarac pobegao i Dobs nije mogao da ga
stigne i dotera natrag. Morao je da digne ruke od njega, jer bi inače
izgubio suviše mnogo vremena. Pri ovoj jurnjavi prtljag se beše
žestoko izudarao o stabla, remenje se pokidalo, magarac je otkaskao
bez prtljaga. Ali Dobs se potrudio da razdeli tovar. Ta magarac će
zacelo doći za njima i uveče dobrovoljno prići logoru.
Sad je Dobs skoro neprekidno mogao u daljini da vidi železničku
prugu. Put je celoga dana vodio nizbrdo, u dolinu. Mogao je lako, još
isto popodne, da stigne do stanice Činakates ili Gvatimape. Ali u tim
majušnim selima i suviše bi pao u oči sa svojom povorkom, sad još više
nego pre, pošto je bio sam. To bi izazvalo sumnju. Osim toga, u tim
malim mestancima niko mu ne bi otkupio magarce, alate ili druge
predmete koje mora da proda da bi platio voznu kartu i brzovoznu
tarifu.
Zato mu nije preostajao drugi izbor nego da prevali još put do
Duranga, gde je mogao manje upadljivo da obavi svoje poslove. To je
značilo još dva dana dobrog hoda. Možda čak i tri. Kad bi samo znao
da li je Kertin mrtav ili nije. Ali najzad, treba čovek da prepusti nešto i
svojoj sreći.
Kada se Dobs uveče ulogorio, osećao se mirnije nego dva prethodna
dana. Stvarno ga nije savest uznemiravala, nego samo ono mutno
osećanje koje obuzima čoveka kad posao izvrši samo upola ili
nepotpuno. Ali on je svoj posao izvršio više nego nepotpuno. To se sad
svetilo. To ga je obespokojavalo. Trebalo je da Kertinu potpuno
razmrska lubanju, da mu zarije nož u srce i da ga ukopa istog trenutka.
To bi bio svršen posao koji bi mu doneo pravo zadovoljstvo i stvaran
mir. „Uradi svoj posao savršeno i izvrši ga smesta”, tome su ga učili još
dok je bio dete. A kad je najzad jednom došlo do toga, nije ga izvršio
ni savršeno ni smesta.

169
 Ali eto gde je dokaskao magarac koji je tog dana pobegao i koji se
sad vraćao svojim drugovima. Dva magarca koja su pasla ispružiše
odmah glave i zarevaše. Bili su to zacelo njegovi intimniji prijatelji. Ali
magarac koji se vratio prišao je jednom drugom magarcu, onjuškao
mu vrat, grickao ga zubima i stao onda uza njega da pase, ravnodušno
kao da je samo za nekoliko minuta bio izašao iz reda a ne čitav dan
miljama kaskao za vodom.
„Ta evo već imam sreće”, viknu Dobs smejući se kad vide magarca
gde kaska. „Spaseno je već petnaest pesa. Još dva dana pa mogu mirne
duše da napišem starome pismo, a drugom momku da pošaljem
lekara. Onda me, vala, neće uhvatiti za jaku.”
Toliko se raspoložio da je stao da zviždi a najzad i da peva. A i
spavao je mnogo mirnije te noći nego prošle, kada se u više mahova
trzao na šumove od kojih se plašio, iako su bili sasvim prirodni.
Sutradan oko podne — put je baš vodio preko nekog brežuljka —
već je u daljini ugledao Durango. Durango, taj ljupki dragulj Sijera
Madre, koji, uvek kupan u zlatnoj svetlosti i uvek blago milovan
mekim i mlakim vetrovima koji ga tetoše kao nežne ženske ruke, leži
zgodno smešten između planina koje ga štite. „Grad sunca” nazivaju
ga oni koji su ga videli i koji večno osećaju čežnju za njegovom
prisnom ljupkošću. Majka zemlja je odmah do njega stavila jedno
divno čedo — teško da još jedno takvo postoji na svetu — a to je „Sero
de Merkado”, planina od čistog železa, od šest stotina miliona tona
čistog železa. Majka zemlja nije škrta kad se jednom pokaže voljna da
poklanja.
To veče postavio je poslednji put logor. Sutra uveče biće u
Durangu, a prekosutra ujutru sedeće u vozu za Kamitas. Prodaju
magaraca i ostalih stvari obaviće brzo, tražiće onoliko koliko mu
otprilike bude potrebno.
Likovao je. Osećao se već sasvim siguran. Kad je vetar duvao u
njegovom pravcu, već je mogao da čuje zavijanje teretnih vozova kroz
tihu noć. A to čudno i otegnuto zavijanje lokomotiva, koje može da
zvuči tako jezovito i avetinjski, ulivalo mu je osećanje da je već u
nekom hotelu blizu železnice. Bio je to krik civilizacije. U tome kriku
osećao se bezbedan. Žudeo je za zakonima, za zakonitošću, za čvrstim
zidovima grada, za svim onim stvarima koje treba da štite njegovo
170
blago. U granicama te oblasti, u kojoj zakoni potvrđuju svojinu i gde
jake sile obezbeđuju uvaženje zakona, bio je siguran. Tamo svaka
stvar, svaka optužba mora da se dokaže. A ako ništa ne može da se
dokaže, onda je on vlasnik, zakonski posednik, čija se svojina štiti
puškama i zatvorima. Ali on će uopšte izbegavati da se upušta u
dokazne postupke. Sklanjaće se oprezno s puta svakome kamenu i
kamenčiću. Šta može Hauard da učini? Ništa. Ako pokuša da pomoću
policije ili suda postigne nešto, sam će nagrabusiti. Ta kopao je i
iskorišćavao rudnik a nije tražio dozvolu od vlade. Pokrao je državu i
naciju. Čuvaće se on, dakle, lepo da išta preduzme protiv njega. A
Kertin? Ako je stvarno živ, šta može da mu učini? Ni on ništa. I on,
Kertin, pokrao je državu, to mora da prizna ako hoće da podnese
prijavu. Dobs nije pokrao državu. To ne može niko da dokaže. Pokušaj
ubistva? Ni to Kertin ne može da dokaže. Niko to nije video. Ožiljci od
metka? Ko zna u kojoj je tučnjavi, a možda i u razbojničkom prepadu
koji je izvršio zadobio te rane. Dobs je sad otmen, elegantan, imućan
gospodin koji može da najmi skupog advokata. Njemu će se verovati
kad, otmeno odmahnuvši rukom, bude izjavio da su obojica drumski
razbojnici. Ta dosta je da ih čovek pogleda, a, osim toga, i državu su
pokrali. To će već lepo moći da izokrene. Njemu, vala, ništa neće moći,
ništa kad stoji pod zaštitom zakona. Ta ipak je dobro što ima zakona.
Samo tu, dok se ne dočepa stanice, dok ne nađe skrovište u
zaštitničkom naručju zakona, mogu ona dvojica da preduzmu nešto
protiv njega. Ali oni su daleko, a on će sutra biti u bezbednosti. Možda
će ga kasnije, pukim slučajem, negde naći, negde u Sjedinjenim
Državama, ili na Kubi, ili u Meksiku, ili čak u Evropi. Oni, razume se,
mogu drsko da mu dreknu u lice da je ubica, da je drumski razbojnik,
da je podli nitkov. To mogu. Protiv toga je čovek bespomoćan. Ali on
to neće zarezivati. Ili ako baš teraju mak na konac, podneće tužbu
protiv njih zbog klevete i uvrede. Jer to je kleveta, pošto nijedan sudija
u civilizovanoj zemlji neće verovati da su se takve stvari mogle desiti
igde na svetu. Sad više ne, danas više ne. To je pre stotinu pa još i pre
pedeset godina bilo moguće. Danas više nije. To zna svaki sudija. On
se tome smeje. A onda će klevetnik morati da plati valjanu kaznu ili da
ode u zatvor, jer Dobs je častan i imućan čovek koji je svoj novac
stekao zakonitim špekulacijama.

171
 Stari ili Kertin mogu, dabogme, mučki da ga ubiju. To mogu, protiv
toga je čovek i pored svih zakona bespomoćan. Ali onda će biti obešeni
ili će sesti na električnu stolicu. To oni znaju unapred i zato će se lepo
okaniti toga.
Eto gde opet zavija neka lokomotiva kroz noć. Za Dobsa je to kao
da sluša muziku. Muziku bezbednosti.
Čudno da Kertin uopšte nije ni viknuo kad ga je on ubio, da nije ni
zastenjao, ni zaječao, ni zakrkljao, ni uzdahnuo. Ništa, ama baš ništa.
Skljokao se kao srušeno stablo. Prućio se i bio mrtav. Samo mu je krv
tekla i probijala gusto i žestoko kroz košulju. To je bio jedini pokret. A
kad ga je Dobs granom u plamenu osvetlio i mislio da će se zgroziti,
video je samo belo ukočeno lice. Nije ni mogao da se zgrozi, jer Kertin
je ležao tako smešno izvitoperen da je Dobsu skoro došlo da se smeje
toj smešnoj izvitoperenosti tela.
I Dobs se sad smejao. Učinilo mu se smešno sve to kako je Kertina
ubio, kako je ovaj nemo ležao i kako je čitav jedan život jednim tihim
odapinjanjem revolvera zanavek ugašen.
Gde samo može da bude leš? Je li odnesen? Nađen i sklonjen?
Odvučen od nekog lava ili jaguara? Ali to bi morao da vidi. Možda i nije
mrtav.
Dobs se uznemiri. Prođe ga jeza. Čeprkao je po vatri. Onda se
osvrne i pogleda preko golih ravnica. Zatim onamo u šipražje. Najzad
je morao da ustane. Hodao je tamo-amo. Uveravao je sam sebe da
mora da čini to kako bi se grejao. Ali u stvari činio je to zato što je tako
mogao lakše da gleda na sve strane gotovo u isti mah. Ponekad bi mu
se pričinilo kao da se neko prikrada. Pa onda opet kao da čuje da se
neko približava vatri. A onda je odjednom imao osećanje kao da neko
baš iza njega stoji, kao da je baš osetio njegov dah na svom uvu i kao
da onaj vrškom dugog noža nišani u njegova leđa. Dobs hitro đipi,
osvrte se pa poteže revolver. Ali nije video ništa. Ništa do tamne senke
magaraca, koji su s dosadom pasli ili behu polegali.
Dobs se sam sebi izvinjavao što čovek mora uvek da je na oprezi,
da takvo ponašanje uopšte nije smešno i da nema nikakve veze sa
strahom ili, štaviše, sa savešću. Kad se čovek zatekne sam u divljini, a
nosi sa sobom tako dragocen tovar, uvek je nervozan. To je sasvim
prirodno. A ko to ne priznaje, taj sam sebe vara.
172
 Te noći nije spavao tako odlično kao prošle noći. Ali je odmah znao
i uzrok. Bilo je to samo zato što je bio i suviše umoran. Ujutru je
okasnio s polaskom, jer su neki magarci odskitali daleko, te je morao
da ih dotera. Dobs je bio suviše nemaran kad ih je zauzdao. Izgubio je
u tome čitava dva časa.
Put je sad bio bolji, i oko dvanaest časova Dobs je izračunao da će
kroz tri časa biti u Durangu. Nije imao nameru da baš odmah uđe u
središte grada. Najpre će se zaustaviti i istovariti na prvoj fondi na
koju naiđe na periferiji grada. Tamo će s vlasnikom fonde pregovarati
da mu ovaj pribavi kupca za magarce ako ne bude hteo da ih sam
preuzme za male pare i tako napravi dobar pazar. Onda će preostali
tovar, dakle vreće s onim jedino važnim teretom, natovariti na kola i
odvesti do stanice ekspresnog teretnog voza. To nipošto neće padati
u oči. Može bez po muke proglasiti taj tovar kao suve kože. Platiće
najvišu taksu za trgovačku robu, i ništa više za njega neće brinuti.
Put je sad postao neobično peskovit i prašnjav. Jedna strana puta
bila je otvorena. Ali se na drugoj strani dizao zid od suve, krte ilovače
i trošnog, nepogodama izlizanog kamenja. Na nekim mestima puta
stojali su trnovito žbunje i biljke magvej, umorni i žedni, pokriveni
debelim slojem prašine.
Kad god je dunuo vetar ili je naišao vihor, dizali su se gusti oblaci
prašine. Oni su otežavali disanje. A prašina je ulazila u oči, tako da su
bolele i nekoliko minuta činilo se kao da su oslepele. Kad bi vihor
prohujao, vazduh je bio tih, težak, olovan i pritiskivao je zemlju. Onda
je vazduh vreo i usijavao se, a prašina je prljala i palila kožu. Zemlja,
već mesecima očekujući kišu, nije mogla da podnosi silu sunca koja ju
je pritisla i odbijala je svetlost u visinu nesnošljivom jarom. Bleštavo
treperenje žestoke sunčane svetlosti udaralo je ljudima i životinjama
u oči i u mozak, tako da su se vukli posrćući, sklapali su oči i nisu mogli
da misle ni na šta drugo do na kraj ovih muka.
Magarci su se batrgali dalje poluzatvorenih očiju. Nijedan nije
izlazio iz reda, nijedan nije bežao. Išli su kao mašine. Jedva su i glavom
micali. I Dobs je sklopio oči. Kad ih je samo malčice odškrinuo, usijani
talas bleštave svetlosti prodirao je u njih, tako da mu se činilo da će
mu očne jabučice izgoreti.
Kroz uzani prosek očiju ugledao je onda na kraju puta nekoliko
173
stabala. Htede da se tu malo zadrži, pet ili deset minuta, da bi mogao
malo da se nasloni o stablo, da oseti hladovinu i da otvori oči da se
malo odmore. Ta magarci će se rado zaustaviti i biće zadovoljniji što
mogu koji trenutak da počinu u senci.
Stigao je do stabla, otrčao je napred, okrenuo je magarca
predvodnika, i vod se zaustavio. Magarci su se sami tiskali u hladovinu
i bili su mirni. Dobs se uputio ka mehu s vodom, isplaknuo je prašinu
iz usta i pio.
— Imaš li cigaretu, čoveče? — začu tad nečiji glas.
Stresao se. Posle nekoliko dana to je bio prvi ljudski glas koji mu
je dopro do ušiju.
Prvog trenutka kad je začuo glas pomislio je na Kertina a zatim
odmah na Hauarda. Ali onda je pojmio, još istog trenutka, da je to bilo
na španskom i da, prema tome, ne može biti nijedan od njegovih
drugova. Okrenuo je glavu i opazio kako ispod jednog obližnjeg stabla
leže trojica ljudi. Bili su to melezi, potpuno odrpani i propali. Ljudi koji
su možda pre mnogo vremena radili kod neke rudarske kompanije i
koji su sad već mesecima bili bez posla. Motali su se ovuda u blizini
grada, spavali su, lenčarili, prosjačili, a ako su negde mogli da izvrše
neku malu krađu, smatrali su to kao promisao božju, jer bog ne pušta
da nijedan vrabac umre od gladi iako ne ore niti seje.
Možda su to odbegli robijaši, ili ih zbog neke neuspele stvari gone,
a oni su se sakrivali ovde dok im ne naraste brada, nadajući se da ih
onda niko neće poznati kad se vrate u grad. Ono što grad ne trpi čak
ni na svom đubrištu, to se mota ovuda drumovima koji vode u grad.
Podalje od mesta gde počinju zarđale konzervne kutije, razbijene
boce, probušeni emaljni lonci, olupana vedra, požuteli novinski
komadi i čitava ona pljuvačka što je civilizovani grad svakodnevno
izbacuje. U tropskim krajevima to nije bolje nego drugde. Nijedna
životinja ne proizvodi toliko nečisti i pogani kao civilizovan čovek; a
da ukloni nečist koju svakodnevno proizvodi, staje ga isto toliko truda,
posla i razmišljanja kao i gotovljenje i potrošnja stvari koje smatra za
nužne.
Ta Dobs je proveo dovoljno vremena u ovoj zemlji da bi znao da
je u tako đavolskom položaju kakvom se ni u snu nije nadao. Poznavao
je on ovaj gradski izmet. To su bili ljudi koji nisu imali šta da izgube, i
174
to u takvom smislu koji ne može da se primeni ni na koji drugi sloj
ljudskog društva.
Pomislio je da je učinio opaku grešku što je sišao s puta da bi
otpočinuo četvrt časa u hladovini. Sigurniji ne bi bio ni na putu, ali ipak
ne bi bio tako potpuno u klopci kao što je sad.
— Nemam cigarete. Ni sam nisam pušio već deset meseci.
To je zvučalo vrlo dobro. Time je u isti mah rekao i to da je i sam
bednik koji ne može čak ni cigaretu da kupi.
— Ali imam još malo duvana — dodao je.
— Imaš li papira za cigarete? — upita jedan od ljudi.
Ljudi su još mirno i leno leškarili na zemlji. Svi su se okrenuli
prema njemu, jedan upola sedeći, drugi podlaktivši se, treći ležeći
koliko je dugačak na trbuhu i nagnuvši leno glavu u stranu da bi
pogledao Dobsa.
— Imam parče novinske hartije — reče Dobs.
Izvuče duvankesu, izvadi komad hartije iz džepa, naže se i pruži
to onome koji mu je ležao najbliže, jer se ovaj nije potrudio ni da
ustane da bi čestito prihvatio duvan.
Svi su otkinuli po parče hartije i sasuli na nju duvan. Pa su zavili
cigarete, a prednji je vratio duvankesu.
— Cerillos? Šibice? — upita onaj koji je vratio duvankesu.
Dobs turi ruku u džep i izvadi šibice. I kutiju sa šibicama vratili su
mu ljudi.
— Za Durango? — upita jedan.
— Da, hoću da prodam magarce. Treba mi novca. Nemam ništa.
To je bio pametan odgovor, pomisli Dobs, sad već znaju da ništa
nemam u džepu.
Sva trojica prsnuše u smeh.
— Novca! To baš i nama treba, je l' tako, Miguele? Baš to i čekamo,
novac.
Dobs se naslonio na jedno stablo, tako da je mogao da motri na
onu trojicu. Napunio je lulu i zapalio je. Prošao ga je umor. Tražio je
izlaz. „Možda bih mogao da ih najmim kao goniče”, pomislio je, onda
uopšte neće padati u oči kad uđem u grad; biće čak i bolje nego da
175
stignem sam s karavanom. A ovi su mi onda sigurni, imaće posla, svaki
će očekivati svoj peso, i zaboraviće na druge namere. Već će unapred
osećati jelo u stomaku i koju čašicu tekile.”
— Trebalo bi mi dva-tri goniča — reče.
— Trebalo bi ti? — nasmeja se jedan.
— Da, magarci mi zadaju suviše posla. Neće da idu u korak.
— A šta bi platio? — upita drugi.
— Jedan peso.
— Svoj trojici ili svakome?
— Svakome. Razume se, tek kad stignemo u grad i kad tamo
uberem novac. Sad nemam ni centava u džepu.
Dobs je opet pomislio kako je pametan i jasan taj odgovor.
— Zar si potpuno sam? — upita sad onaj koji je bio nalakćen.
„Šta da odgovorim?”, pomisli Dobs. Ali da ne bi odugovlačio s
odgovorom i time pobunio u njima sumnju, reče:
— Ne, nisam sam. Za mnom dolaze moja dva prijatelja na konjima.
— To je čudno, Miguele, zar ne misliš i ti? — reče onaj koji je ležao
opružen na trbuhu.
— Da — potvrdi Miguel — to je stvarno čudno. Ide čovek sasvim
sam sa svojim velikim karavanom i pušta prijatelje da idu na konjima
za njim.
— Vidiš li ti prijatelje da dolaze na konjima? — upita onaj koji je
bio podlakćen.
— Da, pogledaću — odvrati opruženi. Diže se polako, prođe ispod
drveća pa stade da posmatra put, koji je bio pregledniji u daljini nego
na svom poslednjem delu.
Vrati se i reče:
— Dva prijatelja s konjima još su vrlo daleko. Zacelo na čas daljine.
To je čudno, Miguele, zar ne misliš i ti?
— A decir verdad — reče Miguel — i ja to mislim, vrlo je čudno. A
šta to nosiš? — upita onda, ustade i priđe jednom magarcu.
Stisnutom pesnicom stade da kucka po vrećama.
— Krzna, kako izgleda — reče.

176
 — Da, ima i krzna — priznade Dobs. Osećao se sve nelagodnije i
pomišljao je na polazak.
— Tigrovih?
— Da — reče Dobs nemamo — ima i tigrovih.
— To donosi lepe pare — reče Miguel sa znalačkim licem i odstupi
opet od magaraca.
Da bi sakrio svoju nelagodnost, Dobs priđe sad jednome magarcu
i stade da priteže remenje, iako to uopšte nije bilo potrebno. Pa je
prišao drugome i stao da drma prtljag, kao da želi da se osvedoči drži
li čvrsto. Na to steže kaiš i povuče čakšire, kao da se sprema za dalji
put.
— E, onda ću... ovaj, onda moram opet dalje, da bih još pre večeri
stigao u grad. — Pri tom istrese lulu na dignutoj potpetici čizme. Zatim
upita: — Ko bi hteo da pođe sa mnom u Durango kao gonič? — Osvrtao
se, ali je u isti mah obuhvatio pogledom i magarce da bi ih okupio.
Nijedan od momaka ne odgovori. Pogledali su se značajno. Jedan
od tih pogleda uhvatio je Dobs i gurnuo je jednoga magarca da krene.
Magarac se dao u kas, a drugi je lenjo pošao za njim. Ali ostali su i dalje
stojali grickajući travu. Dobs priđe jednome od ostalih magaraca i
podviknu mu. I taj se dade u kas.
Ljudi su poustajali. Odgegucali su među magarce koji su još stojali
i počeli su da ih guraju natrag, tobože nenamerno, ili su se pak
postavili tako da magarci nisu mogli da slede nego su se koraknuvši
odmah i zaustavljali.
Ali videvši da čelo ide i da je već na putu, uznemiriše se magarci
te stadoše da guraju ljude u stranu da bi napravili mesta. No ljudi sad
oživeše. Ščepali su magarce drsko za uzde držeći ih čvrsto.
— Dalje od magaraca! — viknu Dobs ozlojeđeno.
— Šta to? — reče Miguel drsko ispruživši glavu — njih mi
možemo da prodamo isto tako dobro kao i ti, neće oni biti gori ako ih
mi prodajemo.
Druga dvojica se nasmejaše i ščepaše još jednog magarca.
— Dalje od magaraca još jednom vam kažem! — viknu Dobs
povišenim glasom. Skoči korak nazad i poteže revolver.

177
 — Tim tvojim gvožđem nećeš nas uplašiti — mogao se jedan —
nas vala ne. Možeš da pucaš samo na jednoga, a tome je ionako
svejedno.
— Natrag, i pustite magarce! — viknu Dobs.
Onda odape na najbližega. Bio je to Miguel. Ali revolver samo
škljocnu hladno i tvrdo. Triput, pet puta, sedam puta škljocnuo je
revolver. Nijedan pucanj nije prasnuo. Dobs je zurio, i ljudi su zurili.
Behu toliko zabezeknuti da im nije bilo ni do smeha ni do ruganja.
Ali jedan se saže i dohvati težak kamen.
Sledio je samo trenutak, jedan kratak trenutak. Ali za taj trenutak
Dobsu su se tako brzo nizale misli da je čak u tom kratkom trenutku,
u kome je bio u pitanju njegov život, stigao da pomisli kako je to čudno
da čovek samo u jednom trenutku može da ima toliko misli. Prva
misao mu je bila kako je mogao doći do toga da revolver zataji. Ali u
svesti mu iskrsnu čitav slučaj. One noći kad je ubio Kertina, on mu se,
dok je ovaj spavao, prikrao, izvukao mu napunjeni revolver i tim
revolverom ga je kasnije ubio. U Kertinovim džepovima bili su oba
revolvera, i njegov vlastiti i Dobsov. Pošto su oba revolvera bila
obeležena pa je Hauard mogao da ih prepozna, Dobs je Kertinov
revolver, kojim je pucao, bacio uz leš kad ga je drugi put potražio i kad
je drugi put opalio u njega. A svoj vlastiti turio je u džep. Tako bi, u
slučaju da se Kertin nađe, izgledao da je Dobs bio napadnut i da se
branio. Dobsov revolver bio je drugoga kalibra i iz njegovog revolvera
ti meci nisu mogli da se ispale. Dobs je zaboravio samo jedno. Uzevši
opet svoj revolver, zaboravio je da ga napuni. Zaboravio je da mu je
Kertin ispraznio revolver one noći kad ga je oteo. Uza sve one druge
misli koje su ga poslednjih dana toliko zaokupljale, nijednom mu nije
palo na um da je revolver još prazan.
I u tom istom trenutku Dobs se seti drugog oružja. Stojao je
sasvim blizu jednog magarca o čiji je prtljag bio privezan lovački nož.
Pruži ruku da trgne taj nož i da se njime brani To bi mu i pošlo za
rukom. S nožem u ruci on bi možda ugrabio vremena da napuni
revolver, jer je u džepu od košulje imao nekoliko metaka.
Ali sekund je taj bio pri kraju, i kamen ga mlatnu po glavi. Video
ga je gde leti prema njemu, ali nije stigao da skloni glavu jer je svoje
poslednje misli usredsredio na nož.
178
 Kamen ga obori više zamahom i udarcem negoli time što ga je
ranio.
Ali pre nego što je ugrabio vremena da skoči, Miguel se već
dočepao lovačkog noža, na koji ga je upozorio tek Dobsov pokret.
Veštim dohvatom istrže nož iz dugih kožnih korica, skoči na Dobsa
koji je ležao, i snažnim, kratkim i sigurno zamahnutim udarcem
odrubi mu glavu.
Ne toliko uplašena koliko ošamućena ovim brzim činom, zurila su
sva trojica u leš. Oči glave koja je ležala udaljena od trupa svega za
širinu noža, trzale su se nervozno, a onda jednim oštrim grčem ostale
na tri četvrtine zatvorene. Obe ruke ispružiše se pa se stadoše grčevito
stezati. To su učinile više puta. A onda, pošto su nokte u poslednjem
grču zarile u dlanove, blago popustiše i umreše poluotvorene.
— To si valjano učinio, Miguele — reče jedan od dvojice
poluglasno i priđe bliže.
— Jezik za zube — viknu Miguel besno i okrete se tako brzo ka
govorniku kao da bi i njega hteo da ubije. — I ja znam ko ga je valjano
mlatnuo, ti šmoljo. Ako se ovo obelodani, bićete obojica streljani baš
kao i ja. Ta to znate, ili hoćete da ispričam žandarmima? Kod mene je
to ionako svejedno, a ja nisam vaša dadilja.
Posmatrao je nož. Na njemu je bilo sasvim malo krvi. Otro ga je o
stablo a onda ga je opet turio u korice.

179
 22

Magarci, koji baš ne mare da se mešaju u poslove ljudi kao što psi
rado čine, pošli su natenane. Pošto su mnogo pametniji nego što misle
ljudi koji nikad nemaju posla s magarcima, pošli su pravo ka Durangu.
Ljudi su u svome uzbuđenju potpuno zaboravili na magarce.
Skinuli su s leša čakšire i čizme i odmah su ih navukli na sebe. Bogzna
kakvu vrednost nisu imale ni čakšire ni čizme, jer su za poslednjih
deset meseci izdržale više nego što se od takvih stvari očekuje. Pa ipak
su, u poređenju sa dronjcima što su ih ovi ljudi nosili, bile prava
raskoš.
Ali košulju nijedan nije hteo ni da uzme ni da obuče, iako su sva
trojica umesto košulja nosila nešto o čemu bi se teško moglo reći koja
je kompaktnija masa: rupe ili dronjci koji su oko njih visili.
— Ama što nećeš da uzmeš i da obučeš košulju, Ignjacio? — upita
Miguel gurajući nogom leš, koji sad više nije imao ništa na sebi sem
iznošene kaki košulje.
— Ne vredi mnogo — odgovori Ignjacio.
— Zar ti imaš opravdanja da tako šta kažeš, pseto prljavo — reče
na to Miguel. — Ta u poređenju s tvojom više je nego nova.
— Ne volim je — reče Ignjacio i okrete se. — Suviše je blizu vrata.
Zašto je ti ne uzmeš?
— Ja? — upita Miguel i ljutito nabra čelo — ja neću da obučem
košulju koju je na telu imalo takvo pseto.
Ali istina je bila u tome što je košulja i za Miguela bila suviše blizu
vrata. Na njoj nije bilo mrlja od krvi, pa ipak niko nije hteo da je obuče.
Činilo im se kao da u košulji ne bi mogli da se osećaju dobro. Nisu bili
u stanju da objasne to osećanje i zadovoljili su se svi time što je košulja
suviše blizu vrata i zato kao vrednosni predmet više ne može da dođe
u obzir.
— Ta ovaj će dripac imati valjda u prtljagu još koju košulju — reče
Ignjacio.
Miguel se smesta obrecnu na njega:

180
 — E, čekaćeš ti, bogme, dok ja prvo pogledam, pa ako šta
preostane, moći ćemo o tome da razgovaramo.
— Jesi li ti možda kapetan? — viknu sad treći, koji je poslednjih
minuta, tobože nezainteresovan, stojao naslonjen na jedno drvo. Imao
je opravdanih razloga da izgleda nezainteresovan, jer je on prisvojio
čakšire dok je Miguel uzeo čizme. Samo je Ignjacio izašao praznih šaka
iz te deobe, jer nije hteo da uzme košulju.
— Kapetan? — dreknu Miguel ozlojeđeno. — Kapetan ili ne, a šta
si ti dosad uradio?
— Zar mu nisam tresnuo kamen o glavu? — hvalisao se treći. —
More, ne bi se ti inače ni usudio da navališ na njega, pasji sine.
— Ti sa svojim kamenom — rugao se Miguel — to je bilo taman
kao čačkalica. Ko bi se od vas dvojice šugavih mačaka usudio da mu
priđe i da mu zada poslednji udarac? Dronje jedne. A da biste znali,
sad odmah, nož mogu da upotrebim još i po drugi i po treći put, za vas
dvojicu. Neću vas moliti za dozvolu.
Okrenuo se i hteo je da pođe ka prtljagu.
— Ama kud su se denuli magarci, grom i pakao? — viknu
začuđeno.
Sad su se tek osvestili da su magarci otišli.
— A sad za njima, da sustignemo te mrcine, inače će stići u grad i
eto ti ovde roj žandarma — viknu Miguel.
Ljudi skočiše i poleteše za magarcima. Morali su dobro da trče, jer
magarci, koji teško da su na putu našli i suvu vlat trave, behu već
poodmakli. Trajalo je više od jednog časa dok se ljudi sa životinjama
nisu vratili stablima.
— Bolje je da ga zakopamo — reče Miguel — inače će početi da
kruže ovuda orlušine, pa će još neko ko nema pametnijeg posla doći
da vidi šta su orlušine našle.
— Eh, da ne bi možda hteo da ostaviš kraj njega cedulju sa tvojim
imenom? — upita Ignjacio podrugljivo. — Nama je to svejedno nađu
li strvinu ili ne. Neće on, bogme, više pričati ko ga je poslednjeg sreo.
— Ala si mi ti neki lukavko, kokice moja — reče Miguel. — Ako
nađu psa, a kod nas njegove magarce, onda nemaš više šta da poričeš.
Ali ako kod nas nađu magarce a nigde ne nađu leš, onda čik, neka ti
181
dokaže da si ti tog gringa otpravio u pakao. Mi smo magarce kupili od
gringa. Ali ako nađu ono što je od njega preostalo, onda ti niko neće
verovati da si kupio magarce. Dakle, napred na posao!
I istim onim ašovom kojim je Dobs nameravao da ukopa Kertina
ukopan je sad on sam. Išlo je to vrlo brzo. Ljudi se nisu baš mnogo
trudili. Činili su tek ono što je najpotrebnije i prepustili su posao
mravima i crvima.
Onda pođoše. Poterali su karavan opet natrag u planine, jer se u
grad nisu usuđivali, nešto iz ličnih razloga, a nešto zbog toga što su
mislili da bi tamo mogli sresti nekoga ko poznaje i očekuje karavan. A
nije bilo isključeno ni to da je Dobs govorio istinu i da za njim stvarno
idu još dva čoveka na konjima. Jer, u stvari, činilo im se sasvim
neverovatno da Dobs sam vodi karavan. A da bi izbegli susret s tim
ljudima koji možda postoje, skrenuli su s puta kojim je Dobs po
njihovom računu došao, i pošli su u planine jednom drugom stazom
za mazge.
Našavši se opet u šumi, nisu više mogli da obuzdaju radoznalost.
Hteli su da vide koliki je plen i kakvih sve dobrih stvari ima u
svežnjevima.
Smrklo se, a zbog šume se mesto na kome su se zaustavili da
prenoće činilo još tamnije. Da ne bi odali svoje prisustvo u planini,
nisu palili vatru.
Užurbali su se. Skinuli su tovar sa životinja i počeli da odvezuju
svežnjeve. Bile su tu još jedne čakšire i jedne lake cipele. Bilo je tu i
posuđe za kuvanje, ali preostalo je još samo šaka pasulja i šačica
pirinča.
— Kao da zaista nije bio neki bogat momak — reče Ignjacio. —
Bilo mu je preko potrebno da stigne u grad.
— Ni novca nije imao — gunđao je Miguel pretresajući svežanj
koji je odrešio. — Imao je još taman sedamdeset centava u džepu od
čakšira, taj nitkov. A ni krzna što ih tu ima nisu baš najbolja. Teško da
će doneti nekoliko bednih pesa.
Onda je stigao do kesica.
— A šta je ovo? Pesak, ama zaista pesak. Voleo bih da znam zašto
je vucarao ovaj pesak u odvojenim malim kesicama?

182
 — To je sasvim jasno — reče Ignjacio, koji je takođe našao peska
u svom svežnju. — Potpuno je jasno. Ovaj momak je bio inženjer neke
rudarske kompanije. Istraživao je tu po planinama, pa je sad nosio
natrag u grad uzorke peska da ih tamo u birou ispituju drugi inženjeri
i hemičari. Onda bi amerikanske kompanije odmah znale gde da
omeđe zemlju.
Istresao je sve kesice. I Miguel je istresao sadržaj kesica koje su
bile u njegovim svežnjevima, i kada je video da su kesice samo
odrpane krpe bez vrednosti, proklinjao je bogove, đavole i sve
gingove. Beše se već toliko smrklo da svojstvo toga peska ne bi mogli
da poznaju čak i da su znali više o njemu.
I Angel, treći, našao je kesice u svome svežnju. On im je dao drugo
tumačenje. Rekao je:
— Mogu vam reći da je momak bio pravi pravcati amerikanski
prevarant i prevejanac. Kesice je sve lepo sakrio među krzna, a onda
je krzna čvrsto svezao. A znate li zašto? Hteo je u Durangu da proda
krzna po težini, a da bi više težila, strpao je među njih pesak, a da se
pesak ne bi prosuo, on ga je stavio u kesice. Ovaj bi vam prodao uveče
krzna, a sledećeg jutra, pre nego što bi kupac i opazio prevaru, ptičica
bi lepo nestala železnicom. Ovom psu smo valjano pokvarili
prevaranciju.
I Miguel i Ignjacio su smatrali da je to najbolje objašnjenje za
pesak i požurili su da ga se otresu.

183
 23

Još iste noći natovarili su sve i pošli dalje. Po podne su stigli u neko
selo i upitali jednog Indijanca koga su našli pred kućom da li zna
nekoga ko bi hteo da kupi magarce; oni imaju nameru da prodaju
jedan deo magaraca, jer im nisu potrebni. Indijanac pogleda magarce,
obišao ih je nekoliko puta, pogledao Miguelove čizme i Angelove
čakšire kao da želi sve to da kupi. Najzad reče:
— Ja ne mogu da kupim magarce jer sad nemam novca. Ali će ih
moj ujak možda kupiti. On ima i novca za to, a ja ih nemam. Odvešću
vas mome ujaku, pa pregovarajte s njim.
Ala to ide lako, pomisliše ove vucibatine, jer obično čovek treba
da obiđe pet-šest indijanskih sela dok ne naiđe na nekoga ko hoće da
kupi magarce. Ta većinom ovi ljudi nemaju novca, a jedan peso je za
njih već veliki novac.
Posle stotinak koraka dođoše do ujakove kuće. Kuća je, kao i
većina ostalih kuća, bila sagrađena od nepečenih opeka i pokrivena
travom. Nalazila se na velikom seoskom trgu na kome se održavala
pijaca, svečanosti Nezavisnosti, proslave revolucije i politički zborovi.
U sredini trga bio je podignut skroman paviljon, u kome je obično
svirala muzika kad je bila neka javna svečanost i u koji su se penjali i
govornici kad su hteli da održe neki govor. S ovog paviljona govorile
su vođe zdravstvenih komisija kad su dolazile u ovaj kraj da bi
indijanskom stanovništvu predavale o higijeni i nezi dece. Radnička
vlada na ovom polju čini mnogo više nego što su učinile sve vlade
zajedno počev od dolaska prvih Španaca.
Indijanac je ušao u kuću svoga ujaka da s njim govori o kupovini
magaraca. Nije potrajalo dugo i izađe ujak; uputio se pravo drumskim
razbojnicima, koji su se šćućurili u senci onih nekoliko stabala što su
stojala u blizini kuće.
Ujak je bio ostariji čovek, već prosed, ali čvrst i žilav.
Bakarnosmedje lice bilo mu je zategnuto, a crne oči sijale su kao u
nekog dečaka. Njegova kosa bila mu je prilično dugačka i sa strane
začešljana unazad. Prišao je vrlo uspravno i lagano trojici ljudi.
184
Pozdravio ih je, pa je prišao magarcima da ih osmotri.
— Vrlo dobri magarci, senjor — reče Miguel — vrlo dobri, verdad,
ne možete bolje kupiti ni na vašaru u Durangu.
— Istina je — reče ujak — ovo su dobri magarci. Razume se, malo
su iznureni i izgladneli. Sigurno ste prevalili veliki put?
— O, ne baš tako velik, jedva dva dana — umešao se Ignjacio.
Miguel ga munu u rebra i reče:
— E, tu moj prijatelj nije rekao sasvim istinu. Mi smo sad svakako
išli svega dva dana od poslednjeg počinka. Ali, u stvari, na putu smo
već nekoliko nedelja.
— Pa onda nije čudo što su magarci malo mršaviji. Ali
nahranićemo ih već. — Rekavši to, pogleda ljude pažljivije, njihova
odela i njihova pokvarena lica. Ali nije izgledalo kao da ih posmatra,
već kao da ih gleda potpuno rasejano, dok mu je duh zaokupljen
kupovinom i plaćanjem.
— A šta bi stajali? — upita sad posmatrajući još uvek ljude.
— O, mislim — reče Miguel nasmešivši se i nagnuvši poverljivo
glavu — da dvanaest pesa nisu velika cena.
— Za sve? — upita ujak sasvim bezazleno.
Miguel se grohotom nasmeja kao da je čuo dobar vic:
— Razume se ne za sve, mislio sam dvanaest pesa za svakoga.
— To je vrlo velika cena — reče sad ujak poslovno — za taj novac
mogu da ih kupim i na vašaru u Durangu.
— Ko zna? — odgovori Miguel. — Tamo su mnogo skuplji,
petnaest, pa i dvadeset pesa. A onda treba još i da ih doterate kući.
— Tačno — klimnu ujak — ali oni već na putu zarađuju novac.
Mogu na njih da natovarim robu i da je prenesem.
Miguel prsnu u smeh:
— Vidim da imam posla s pametnim trgovcem, pa se zato nećemo
tako tvrdoglavo držati cene. Moja poslednja, stvarno poslednja reč, ali
sad ruku ovamo, moja poslednja reč je devet pesa po komadu. Znam
da se ni kod vas ne presipa, a ove godine smo, pored toga, imali dugu
sušu.
— Devet pesa — reče ujak mirno — e, toliko ne mogu da platim.
185
Četiri pesa i ni centava više.
— Hajde, zaokruglite na pet, i magarci su vaši — reče Miguel i turi
ruku u džep od čakšira kao da mu je novac već tamo.
— Ja nudim četiri pesa — reče ujak mimo.
— Ta vi mi derete kožu, senjor; ali dobro, ne stigao nikad u nebo
i dabogda sutra oslepeo ako vam magarce stvarno nisam poklonio po
toj ceni. — To je rekao Miguel prošetavši pogledom s ujaka na nećaka
pa na dvojicu šumskih razbojnika. Ovi klimnuše glavom i napraviše
lice koje je trebalo da bude tužno da bi dali na znanje kako su svoju
poslednju košulju dali takoreći džabe.
Ujak sad takođe klimnu, ali takvim izrazom kao da je već juče po
podne znao da će danas kupiti magarce za četiri pesa po komadu.
Opet priđe magarcima, a onda reče:
— Zar ćete prtljag da vučete dalje na svojim grbačama?
— Ah, da, prtljag — reče Miguel zabezeknuto i pogleda u svoja
dva drugara, ali ovoga puta ne tako naduveno kako je to obično činio,
već kao da preklinje za dobar odgovor ili savet.
Ignjacio je razumeo pogled i reče:
— Prtljag bismo takođe prodali, jer ćemo dalje železnicom.
— Tako je — prihvati sad Miguel okretno — i njega ćemo prodati.
To nam je bila namera.
U stvari, prodajući magarce, behu potpuno zaboravili na prtljag.
— Ali šta vam je to u svežnjevima? — Ujak priđe opet bliže i udari
pesnicom u jedan svežanj.
— Krzna — reče Miguel — dobra krzna. I naš kuhinjski pribor, pa
onda još alati. Pušku ne biste mogli da nam platite, ona je suviše skupa.
— A kakvi su to alati? — upita ujak.
— Pa ima ih svakojakih — odvrati Miguel — tu su ašov, i pijuci, i
poluge, i sve takve stvari.
— A kako ste vi došli do takvih alata? — upita ujak tobože onako
uzgred, kao da bi samo hteo da nastavi razgovor.
— Oh, alati, oni su — Miguel odjednom posta sasvim nesiguran.
Osećao se nelagodno i morao je nekoliko puta da gutne. Na takvo
pitanje nije bio pripravan. Onda Ignjacio bubnu:
186
 — Ta radili smo kod jedne amerikanske rudarske kompanije, baš
odande i dolazimo.
— Tačno, tako je — reče Miguel brzo i baci zahvalan pogled na
Ignjacija. Odlučio je da ovu pomoć što mu je pružio Ignjacio nikad ne
zaboravi.
— Onda ste vi ove alate ukrali od rudarske kompanije? — upita
ujak suvo.
Miguel se poverljivo nasmeši i namignu na ujaka kao da je u
savezu s njim. — Pa ne baš ukrali, senjor — reče — krađa nije stvar za
nas. Nismo predali alate kad smo izvršili poslednju smenu, i to je sve.
Ta to niko ne može da nazove krađom. Pa i ne tražimo mnogo za njih,
možda dva pesa za čitav alat. Tek da ne bismo morali da ga teglimo na
stanicu.
— Ja, naravno, ne mogu da kupim sve magarce — reče sad ujak
polako. — Toliko magaraca mi uopšte i ne treba. Ali sazvaću ostale
stanovnike. Svaki ima ponešto novca, pa onda mogu da vam obećam
da ćete se i magaraca i ostale andramolje vrlo lako otresti. Učiniću sve
što mogu. Sedite. Želite li vode ili paklo cigareta?
Angel onda uđe u kuću i vrati se s krčagom vode i s paklicom
„Supremosa”.
Ujak je razgovarao sa svojim nećakom i ovaj pođe da sazove
muškarce iz sela.
Muškarci su došli. I stari i mladi. Dolazili su pojedinačno ili po
dvojica. Neki su nosili nož za pojasom, drugi su ga nosili otvoreno u
ruci, a treći nisu nosili ništa. Svi su oni najpre ušli u ujakovu kuću i
razgovarali s njim. Onda bi izašli, pogledali vrlo pažljivo magarce, a
zatim isto tako i strance. Prodavce su posmatrali možda još pažljivije
nego magarce, ali činili su to
mnogo obazrivije nego s magarcima. Stranci nisu primetili da ih
tako pažljivo posmatraju. Smatrali su to običnom radoznalošću
indijanskog stanovništva.
Malo kasnije došunjaše se lagano i pomalo snebivljivo i žene ovih
ljudi. Sve su povele sa sobom i svoju decu. Neke su ih nosile na leđima,
uvezane u maramu, a neke u naručju. Deca koja su umela da hodaju
trčkarala su oko svojih majki kao pilići oko kvočke.

187
 Najzad su, izgleda, svi muškarci bili na okupu, jer nije dolazio više
niko. Samo se još pokoja žena polako približavala kući. Sad izađe ujak
iz kuće praćen onim ljudima koji su do kraja bili s njim u kući.
Sačinjavali su gustu gomilu. Ali drugi, koji već ranije behu izašli da
pogledaju magarce, stojali su između magaraca. Tako su drumski
razbojnici, a da to nisu ni opazili, bili opkoljeni. Ma kud se okrenuli,
uzmak im je bio odsečen. Pa ipak je to izgledalo sasvim prirodno; ta
muškarci su bili tu da bi izabrali magarce.
— Cena ne bi bila suviše visoka — reče ujak — čudimo se samo
kako da tako dobre magarce prodajete tako jevtino.
Miguel se široko rasklibi i reče:
— Vidite, senjor, treba nam novca, eto, to vam je, i zato moramo
da ih prodamo.
— Imaju li magarci žig? — upita ujak onako uzgred.
— Razume se — reče Miguel — svi imaju žig. — Osvrtao se na
magarce da bi sagledao žig. Ali muškarci su zaklonili magarce tako da
nijedan drumski razbojnik nije mogao da vidi žig.
— A kakav to žig imaju magarci? — upita sad ujak.
Miguelu bi vrlo neugodno, a njegovi prijatelji stadoše da se vrte i
okreću da bi videli žig. Ali Indijanci su ih tobož nenamerno gurali sve
dalje od magaraca.
Ujak je netremice gledao u Miguela. A Miguel je bivao sve
nesigurniji. Osećao je da se približava nešto što bi za njegov dalji
opstanak moglo da postane odsudno. Pošto mu je ujak, ne ponovivši
pitanje, dalje gledao čudno oštro u lice, Miguelu bi jasno da na pitanje
mora da odgovori.
Gutao je malo, znojio se od zorta, a onda reče:
— Žig — ah, da, to je krug sa crtom ispod njega.
Ujak doviknu ljudima koji su stajali kod magaraca:
— Je li to žig, hombres?
— Ne! — viknuše oni.
— Zabunio sam se — reče na to Miguel — žig je krug sa krstom
iznad njega.
Muškarci povikaše:

188
 — Nije to žig.
— Sasvim sam zbunjen — reče sad Miguel i zamalo se ne sruši —
žig je, razume se, krst i krug oko krsta.
— Je li tačno? — upita ujak.
— Nije — rekoše muškarci — netačno je.
— Ama, vi ste mi pričali da su ovo vaši magarci — reče ujak mimo.
— Pa i jesu — prasnu Ignjacio drsko.
— Ali nijedan od vas ne zna žig, to je čudno.
— Nismo obraćali pažnju na to — reče Miguel i pokuša da licem
izrazi omalovažavanje.
— Jeste li vi — obrati se sad ujak svim ljudima koji su bili prisutni
— ikada videli čoveka koji ima magarca ili ma kakvu drugu stoku, a da
ne zna svaki pojedini žig, pa iako su žigovi različiti, iako stoka potiče
iz raznih priploda?
Ljudi se nasmejaše i ne rekoše ništa.
— Ja znam — reče ujak — odakle su ovi magarci.
Miguel se osvrtao na svoje drugove, a ovi su zverali na sve strane
ne bi li možda našli neku rupu kroz koju bi već kod iduće rečenice
mogli da šmugnu.
— Magarci su od senjore Rafaele Motiline u Avinu, udovice
senjora Pedra Leona. Ja poznajem njegov žig. To je L i P natraške na
crtici L. Je li tačno, hombres? — viknu ujak.
Svi ljudi koji su stajali kod magaraca povikaše:
— Tačno je, to je žig!
Ujak pređe pogledom po grupi i viknu.
— Porfirio, hodi.
Jedan Indijanac priđe i stade do njega.
Sad ujak reče:
— Moje je ime Alberto Eskalona. Ja sam ovdašnji alkalde, propisno
izabran i potvrđen od guvernera, a ovaj čovek tu, Porfirio — mesni je
policajac.
Postoje razlike između zemalja i klima, razlike između ljudi,
njihova vaspitanja i uticaja kojima podležu, i štošta drugo. Ali u

189
svakom slučaju je ovako: ako se u srednjoj Evropi neko predstavi s
kakvom titulom, onda mu je namera da u čoveku koji je pred njim
izazove strahopoštovanje, neku vrstu zebnje, i očekuje da se čovek
koji stoji pred njim, potresen uzvišenošću slučaja i događaja, s
poštovanjem pokloni pred njim i da od toga trenutka ne uskraćuje više
poštovanje koje pripada nosiocu titule. Ovde, na ovom kontinentu,
titula ne znači ništa, ime ne znači mnogo, a sama ličnost sve. Niko se,
osim u izuzetnim slučajevima, ne klanja pred nekom damom, a onaj
koji bi predsednika oslovio sa vaša ekselencijo izgledao bi isto tako
smešan kao i predsednik koji bi dozvolio da ga titulišu sa vaša
ekselencijo. Predsednik je mnogo ređe mr. president ili señor
president, a mnogo češće i takoreći uvek mr. Coolidge ili señor Calles.
A ko ima nekog posla s njim, taj mu zatrese ruku pri dolasku i polasku
i razgovara s njim tako kao da su celog života jeli iz istog čanka. To
taze predsednici s cilindrima, iz novopečenih evropskih republika, tek
imaju da nauče. Jer se evropski predsednici ovde ne ugledaju ni na
koga, a ako im je potreban uzor, oni sami sebe uzimaju za uzor i baš
time postaju obični ljudi kao i svaki drugi čovek na zemlji. A ako ovde
neko kaže: „Naš predsednik je velika marva”, predsednik ga neće
zatvoriti na nekoliko meseci, nego će, čuvši to, reći sebi ili svojim
prijateljima: „Ovaj čovek zna više o meni nego ja sam. Izgleda da je to
pametan čovek.”
Ali ako se ovde ko predstavi s nekom titulom i kaže: „Ja sam ovde
predsednik opštine, a ovo je šef policije”, onda to ima da znači nešto
sasvim drugo nego u Evropi.
Tri drumska razbojnika znala su odmah šta to ima da znači. Sad,
kad je titula imenovana, nema više stiskanja ruku. Smesta se digoše i
pokušaše da strugnu ostavljajući magarce. Prodali bi oni sad sve
magarce makar i za jedan peso, a rado bi ih i poklonili, samo da mogu
da napuste selo. Ali bilo je i suviše jasno da su uhapšeni.
Miguel je pokušao da potegne revolver. Ali našao je džep prazan.
U svom uzbuđenju nije ni opazio da ga je Porfirio poštedeo toga truda.
Revolver, razume se, ne bi mnogo koristio, pošto još nije bio napunjen.
Ali to ljudi nisu mogli da znaju, te bi ga pustili i da strugne da je oružje
uperio na njih.
— Šta hoćete od nas? — viknu Miguel.
190
 — Zasad ništa — reče alkalde. — Čudimo se samo što hoćete tako
brzo da nas napustite a da i ne povedete magarce.
— Mi svoje magarce možemo i da povedemo i da ne povedemo,
mi možemo s našim magarcima da uradimo što god nam je volja —
viknu Miguel besno.
— Sa svojim magarcima da, ali ovo nisu vaši magarci. Ja znam
istoriju ovih magaraca. Senjora Motilina prodala ih je pre nekih deset
ili jedanaest meseci trojici Amerikanaca koji su pošli u Sijeru da love.
Ja poznajem te Amerikance.
Miguel reče klibeći se:
— To je potpuno tačno. Od te trojice Amerikanaca smo mi kupili
magarce.
— Za koju cenu?
— Dvadeset pesa po komadu.
— A sad biste ih prodali za četiri pesa po komadu? Vi ste rđavi
prodavci.
Indijanci se nasmejaše.
— Ta pričali ste mi — reče alkalde — da magarce imate već vrlo
dugo. Otkada?
Miguel je razmišljao neko vreme pa reče:
— Četiri meseca. — Setio se kako je rekao da su radili u nekom
rudniku i da su prevalili dug put.
Alkalde reče suvo:
— Četiri meseca? Čudna stvar. Amerikanci su pre nekoliko dana
sišli ovde s planina. Videli su ih u selima. Tada su još imali sve magarce
koje ste vi od njih kupili pre četiri meseca.
Miguel okuša opet sreću svojim poverljivim osmehom:
— Da vam kažemo istinu, senjor, magarce smo kupili pre dva dana
od Amerikanaca.
— To bi se već podudaralo. Dakle, kupili ste ih od tri Amerikanca?
-Da.
— Ali to nisu mogla da budu tri Amerikanca, jer znam da je jedan
od te trojice u jednom selu s druge strane Sijere. On je doktor.

191
 — Kupili smo ih samo od jednog Amerikanca. — Miguel se češkao
po licu i po kosi.
— A gde ste kupili magarce? — ispitivao je alkalde nemilosrdno
dalje.
— U Durangu.
— To je skoro nemoguće — reče alkalde. — Amerikanac još nije
mogao da bude u Durangu, a ako je bio tamo, vi još ne biste mogli da
budete ovde.
— Išli smo celu noć.
— To može biti. Ali zašto bi Amerikanac prodao magarce baš
vama, kad je već bio u Durangu, gde je mogao da nađe dovoljno
kupaca, drukčijih kupaca?
Sad se umeša Ignjacio:
— A otkuda mi znamo zašto je baš nama hteo da proda magarce a
ne drugima? Tako mu je bila volja, pa eto.
— Onda biste morali da imate bar priznanicu — reče alkalde —
priznanicu s cenom i žigom, inače bi senjora Motilina u svako doba
mogla da zahteva svoje magarce, pošto oni nose njen žig.
— Priznanicu nam nije dao — reče Miguel. — Nije hteo da plati
taksene marke.
— More, tih nekoliko centava platili biste i sami da biste imali
dokaz o kupovini — reče alkalde.
— Grom i pakao — viknu sad Miguel i zapreti obema pesnicama
— šta vi zapravo hoćete od nas? Mi idemo mirno svojim putem, a vi
ste nas odjednom tu skleptali. Žalićemo se na vas guverneru, pa će vas
smeniti, jeste li razumeli?
— E, sad je prevršilo meru. — Alkalde se smešio. — Dolazite nam
u selo i hoćete da prodate magarce. Mi hoćemo da kupimo magarce i
složili smo se u ceni. Ali onda imamo valjda pravo da izvidimo odakle
su magarci. Inače, mogu sutra ujutro da dođu vojnici i da kažu da smo
razbojnici i da smo magarce ukrali od njihovog zakonitog vlasnika a
vlasnika ucmekali, pa će nas streljati.
Miguel se okrete svojim prijateljima i dobacivši im pogled reče:
— Sad više i nećemo da prodamo magarce. Čak ni po deset pesa

192
za sve skupa. Idemo sad dalje.
— Ali alate i krzna biste ipak mogli da nam prodate? — upita
alkalde.
Miguel je neko vreme razmišljao, pa setivši se da alati i krzna
nemaju žig, reče:
— Dobro, ako baš hoćete da imate krzna i alate. — Šta vi mislite?
— obrati se svojim prijateljima.
— Slažemo se — rekoše ovi. — Nek uzmu stvari.
— A ovo su valjda vaše stvari? — upita alkalde.
— Razume se — odgovori Miguel.
— A zašto Amerikanac nije prodao krzna u Durangu? Zašto
vucarate ta krzna opet natrag? Pa valjda nećete nositi vodu na
magarećim leđima natrag u reku?
— Cene nisu bile dobre u Durangu, pa hoćemo da sačekamo bolja
vremena. — Miguel je počeo da hoda tamo-amo koliko su mu Indijanci
davali mesta.
— Zar je Amerikanac otišao go na voz? — Alkalde je to pitanje
ubacio neočekivano.
— Šta mislite time? — Miguel preblede.
— Ta na vama su njegove čizme, a na ovom drugom njegove
čakšire. — Zašto nijedan nije obukao njegovu košulju, koja je bila još
sasvim dobra?
Ni Miguel ni njegova dva druga nisu sačekala šta će alkalde dalje
da pita. Jednim skokom bacio se svaki na Indijanca koji mu je bio
najbliži. To se desilo tako iznenada da Indijanci nisu umeli da se
snađu. Momci su im utekli i jurnuli su niz seoski put da se dočepaju
slobodnog prostora.
Alkalde je mahnuo nekima od ljudi, i već nekoliko minuta kasnije
pet ljudi je na konjima jurnulo za beguncima. Nisu čak stigli ni da
osedlaju konje, već su im samo prebacili uzde.
Drumski razbojnici nisu dospeli daleko. Indijanci su ih sustigli i
pre nego što su se ovi dočepali poslednjih kuća sela. Uhvatili su ih
lasom i doveli natrag na seoski trg.
— Idemo sad da tražimo Amerikanca i da ga upitamo za koju vam

193
je cenu prodao magarce i zašto se svukao go da bi vama poklonio
čizme i čakšire. Donećemo njegovu košulju, koju niko od vas nije hteo
da obuče. — Alkalde je to rekao tonom saopštenja i ne očekujući
odgovor.
Vezali su momke, a trojica Indijanaca sela su nasuprot njima i,
položivši nož na kolena, čuvali su ih.
Indijanci su osedlali svoje konje, umotali tortilje u torbice od like,
pa krenuli na put. Alkalde i Porfirio odjahali su s njima.

194
 24

Teško da neko može dugo da putuje po ovim srezovima a da ne

bude viđen. Ma koliko se trudio da izbegne sva mesta i sve ljude, uvek
ima očiju koje ga vide, koje prate njegov put i posmatraju njegove
postupke. On većinom i ne zna da ga posmatraju. Oni koji mu dolaze u
susret sklanjaju mu se s puta još izdaleka, pre nego što ih je on i video,
pa se uvuku u šipražje, puste ga da prođe i ne izlaze odande sve dok
ga ne izgube iz vida. Oni su ga dobro uočili, a on nije ni slutio da su ga
od glave do pete odmerili tako dobro da će posle nekoliko sati čitavo
selo znati kako je čovek izgledao i šta nosi sa sobom. Iz rovova za
navodnjavanje, iza brežuljaka, iza hridina, iza žbunja — te oči vide
svaki pokret i svaki korak što ga stranac učini.
Ljudi na konjima išli su putem kojim je Dobs išao, a ne onim kojim
su drumski razbojnici došli. Pošto su jahali na konjima i pošto nisu
imali prtljaga, stigli su već po podne na ono mesto na kome se Dobs
bio zaustavio. Mesto je bilo lako naći.
Dvojica su pošla tragovima u pravcu grada. Ali uskoro utvrdiše da
se magarci behu samo raštrkali i da su posle oterani natrag.
E, sad je bila malenkost za alkalda, koji je i sam bio punokrvni
Indijanac, da rekonstruiše čitav događaj. Magarci su se razbežali,
dakle niko nije imao vremena da se brine za njih. Prema tome, na
ovome mestu se moralo desiti nešto što je toliko zaposlilo sve one čije
su stope mogle da se raspoznaju da nisu ni opazili kad su magarci
počeli da se razilaze. A događaj koji se desio morao je biti vrlo važan,
inače magarci ne bi mogli da se raštrkaju tako daleko.
Tragovi Amerikančevih stopa nisu se videli ni počev od stabla pa
do mesta gde su magarci bili sustignuti, niti od ovog mesta dalje, u
pravcu grada. Čak i da je išao bos, njegove bi se stope lako poznale.
Oblik stopala jednog Amerikanca nije tako lep kao stopalo nekog
Indijanca, pošto Amerikanci uvek nose cipele, koje im često unakazuju
prste. Osim toga, belci imaju mnogo veće noge nego Indijanci, koji
obično imaju male i lepe noge.
Pošto se od ovog mesta nisu mogle pratiti dalje stope Amerikanca,
195
onda mora biti da se nalazi još na ovome mestu. A pošto nije bio
zakopan duboko i pažljivo, a ni kiša nije padala, ljudi su našli grob vrlo
brzo.
„Zbog ubistva mogu čoveka da optuže samo onda ako pokažu leš”,
rekao je Miguel. U tome je imao pravo. To je zakon, i može se nazvati
dobrim zakonom, jer u tako velikoj zemlji ljudi se mogu sakriti tako
dobro da je lakše naći leš nego čoveka koji je iščezao po svojoj volji.
Leš je nađen, a pošto se svojina mrtvaca nalazila kod ona tri
razbojnika koja nisu mogla da dokažu pravo vlasništva, ovaj je slučaj
u stvari bio rešen.
Alkalde je samo jedan sekund posmatrao leš, pa je rekao: „Nož.”
Onda su ljudi svukli s trupa košulju, koju je alkalde uzeo sebi, i na
to su Indijanci nanovo pokopali leš. Učinili su to skinuvši kape. Pošto
su zatrpali jamu koju su još dublje iskopali, iako su to mogli da izvrše
jedino svojim noževima, stojali su neko vreme gologlavi oko humke.
Nisu se molili bogu, ali su svi pognute glave gledali u humku.
Dok su ljudi još stajali pred humkom, alkalde je prišao najbližem
stablu. Odsekao je nožem tanku granu i presekao je na dva komada.
Svezao je ta dva komada parčetom kanapa, napravio tako krst i zabo
ga u humku, sa one strane na kojoj je bila glava.
Idućeg jutra ljudi su već bili opet u selu. Alkalde je pokazao
razbojnicima košulju. Pogledali su je i slegli ramenima.
Dva čoveka su u međuvremenu odjahala do najbliže stanice
konjičke policije. U toku prepodneva stigli su vojnici. Kad je inspektor
video ljude, reče alkaldu:
— Za ovim tu — pokazao je na Miguela — raspisana je ucena. Čini
mi se tri stotine pesa ili dve stotine pedeset. Ne znam tačno. Razbojnik.
Već ranije je ubio dva čoveka. Druge dve ptičice biće da su iste gore
list. Ne poznajem ih. Ucenu ćete dobiti vi, senjor Porfirio i ostali ljudi
ovde. A šta ćete uraditi s magarcima i s prtljagom?
— Odnećemo to sutra vlasnicima — reče alkalde. — Znam gde su.
Jedan je doktor, njega tamo, na onoj strani, neće da puste. I mi bismo
hteli da ostane kod nas nedelju dana. On će sad dobiti svoje stvari, pa
mu se valjda neće toliko žuriti da ode.
Tri drumska razbojnika preuzela je policija. Nisu ih vukli lasom.
196
Kaskali su usred konjičke policije. Tu je košulja, tu su čakšire, tu su
čizme, tu su magarci, tu su svežnjevi, a tu je i krstić na humci. Sudska
rasprava, prema tome, teško da će trajati više od dva časa. Neće se
graditi skupe tribine, niti će se navlačiti bele rukavice. Na takve stvari
država neće da baca novac. On treba da se štedi za važnije stvari.

197
 25

Hauard je bio veoma zaposlen. Nije mogao toliko da se preda

odmoru koliko se nadao. Bio je veliki i slavan doktor čudotvorac.
Indijanci iz planinskih krajeva su svi zdravi i dostižu starost koja se
Evropljaninu čini kao bajka. Jedino su prema unesenim bolestima
bespomoćni. Ali i pored svog zavidnog zdravlja, oni ipak pate od
bolesti i mana koje toliko uobražavaju sebi dok na kraju nisu čvrsto
uvereni da tu bolest i imaju. Treba im samo ispričati o nekoj bolesti i
opisati im simptome, pa neće proći ni tri dana i oni će imati tu bolest.
Eto, zbog toga lekari i crkve prave tako dobar pazar u ovoj zemlji.
Došla je tako Hauardu neka žena; ona je htela da zna zašto ona
ima vašiju kad ih njena susetka nema. Šta da prepiše Hauard? Mast
protiv vašiju bila bi jedino sredstvo. Ali kad se ona potroši, vaši su opet
tu, i ponovo bi iskrslo pitanje: „Zašto ja imam vaši, a moja susetka ih
nema?” Hauard se dovijao na vrlo prost način, jer je bio pravi pravcati
lekar-vrač. Rekao je: „To dolazi otuda što vi imate vrlo dobru i zdravu
krv koju vaši vole, dok vaša susetka ima rđavu i bolesnu krv.”
Na to dođe susetka, žena zdrava kao dren, koja je htela da joj
prepiše neko sredstvo protiv njene rđave i bolesne krvi. Da je otišla u
grad nekom školovanom lekaru, on bi joj prepisao salvarzan, iako kod
nje nema ni traga od neke bolesti protiv koje se on daje. Ali ljudi, eto,
uobražavaju da salvarzan leči krv, i lekar im ga prepisuje.
Hauard nije imao salvarzana pri ruci. Nije imao uopšte nikakvih
lekova. Prepisivao je uvek: „Pij vruće vode po dva litra na dan.” Da bi
uneo malo raznolikosti, prepisivao je čas dva litra, čas po jedan ili tri
četvrti a čas jedan i po; pa onda opet vruću vodu s limunovim sokom,
ili sa pomorandžinim sokom, ili nekom travom, ili povrćem koje je
poznavao, a za koje je bio siguran da neće škoditi.
Čudno za onoga koji ne poznaje lekovitu moć vode, ljudi, žene i
deca koji su jurišali na lekara čudotvorca svi su ozdravili. To su bar
tvrdili. A tako je sa svim bolestima: kad je čovek uveren da više nije
bolestan, onda je zdrav.
Protiv spoljnih bolova, kad je „smrt bila već neposredno ispod
198
kože”, kako su to ljudi pričali, i kad su pritisnuvši kožu već mogli da
osete smrt, Hauard je prepisivao tople obloge. A katkad, promene radi,
opet hladne obloge. Obloge na glavu, na vrat, na dlanove, na bilo, na
donji deo tela, na tabane, gde god je bilo mesta. A ljudi su opet svi
ozdravljali. Smrt bi izmilela ispod kože, jer joj je bilo suviše hladno ili
suviše toplo, kako kad.
Sa slomljenim rukama i nogama, s iščašenim udovima ljudi su i
sami izlazili na kraj. Tu lekar nije imao šta da im pokazuje. A ni pri
porođaju Hauard nije morao da im ukazuje pomoć. To je išlo sasvim
lako.
I tako je Hauardova slava rasla iz dana u dan, i da je imao više
smisla i ljubavi za život među primitivnim ljudima, mogao je da
provede svoj život u miru i blaženstvu. A on je, eto, svaki dan mislio
na odlazak. Padale su mu na um svakojake misli u vezi s njegovom
dvojicom saradnika, kao: hoće li njegov deo zlata u redu uložiti, hoće
li se nesmetano probiti do voza. Tešio se time da sad ne može ništa i
da se mora pouzdati u umešnost i u poštenje ove dvojice.
A onda je jednoga jutra dojahao u selo neki Indijanac i potražio
kuću u kojoj stanuje slavni doktor. Razgovarao je prvo sa samim
domaćinom, a onda se obojica uputiše Hauardu.
Domaćin reče:
— Senjor, evo jednog čoveka iz sela preko planine. Ima da vam
ispriča jednu stvar.
Indijanac je seo, zavio cigaretu, zapalio je, pa je počeo da priča:
— Lazaro je bio u šumarku i pravio je ćumur. On je ćumurdžija.
Bilo je to rano ujutru. Beše taman poslagao drva. I tada vide kako po
zemlji nešto gmiže. A kad je izbliže pogledao, video je da to puzi neki
beli čovek. Bio je sav obliven krvlju i nije više mogao dalje. Lazaro mu
je dao da pije. A onda je napustio svoju gomilu drva, natovario je
beloga čoveka na magarca i doveo ga k sebi u selo.
— Kad su čoveka u kući položili na asuru, već je bio mrtav. Ali tada
je naišao neki drugi čovek i rekao: „Ovaj nije sasvim mrtav. On je samo
vrlo bolestan i vrlo slab. Neka Filomeno odjaše što brže može do
beloga doktora čudotvorca, jer Filomeno ima konja i jer magarac ne
trči tako brzo.

199
 — Ja sam Filomeno, senjor, imam brzog i dobrog konja. Došao
sam. Vi ćete svakako moći da pomognete bolesnome belom čoveku
ako odmah pođete sa mnom.
— A kako izgleda taj beli čovek? — upita Hauard.
Filomeno je umeo da ga opiše tako tačno kao da stoji pred njim, i
Hauard vide da je to Kertin.
Smesta se spremio za put. Krenuo je u pratnji još tri Indijanca.
Bio je to dug i tegoban put. Ali kad su ljudi stigli, Kertin se već beše
malo oporavio i bio je, izgleda, van opasnosti. Ljudima u selu Kertin je
u nekoliko reči ispričao da je na putu neko pucao na njega, ko — to ne
zna. Hteo je da spreči da gone Dobsa, jer bi inače sve bilo izgubljeno.
— Taj nitkov je hladnokrvno pucao na mene zato što sam se
opirao da s njim delim tvoj deo — pričao je Kertin Hauardu. — Najpre
je izveo trik, kao da tobože treba da se brani. Ali ja sam odmah znao
na čemu smo. Mogao sam zapravo da pristanem na deobu, pa da
docnije, u gradu, uredim stvar. Ali ti bi nas možda stigao ranije nego
što sam te očekivao i pomislio bi da sam hteo da te prevarim. Ti mi
zacelo ne bi verovao da sam samo prividno pristao na deobu. Pucao
mi je u levu slabinu i ostavio me u šumarku da tamo skapljem. Ali ja
imam dve rane od metka, a eto samo se jednog metka sećam. Skoro
verujem da se taj nitkov kasnije, dok sam bez svesti ležao, vratio i još
jedanput pucao u mene da bi bio sasvim siguran u svoj divni posao.
Kasno u noć osvestio sam se, odbauljao sam i otpuzio s tog mesta
koliko god sam brže mogao. Pomislio sam da će ujutro, pred polazak,
zacelo opet doći, pa kad vidi da još dišem, dotući će me. Zatim sam
naišao na Indijanca koji je u šumi pravio ćumur. Najpre je pobegao jer
se uplašio. Ali kad sam ga oslovio i rekao mu da sam u nevolji, on mi
je odmah pomogao i preneo me ovamo. Bez njegove pomoći zacelo bih
propao, jer više nisam mogao da se vučem dalje, i ni živa duša me
nikad ne bi našla.
— Onda je, dakle, taj klipan pobegao s celim tovarom? — upita
Hauard.
— Nesumnjivo.
Stari je neko vreme razmišljao, a onda reče:
— Zapravo i nije bio lupež. Mislim da je on u osnovi pošten

200
momak. Greška je bila u tome što je otišao sam s tobom. Đavolsko je
iskušenje vucarati se danima stranputicama i bespućima po ovoj
usamljenoj šumi, sa tako ogromnom količinom zlata i samo jednim
čovekom pored sebe. Ova šuma mami i mami, i viče i šapuće bez
prestanka: „Ja neću ništa izbrbljati, dela samo, ovo je prilika koja se ne
vraća, a ja sam ćutljivija nego grob.” Da sam ja mlad kao vi, ne znam
da li bih mogao dugo da odolim ovakvom prokletom iskušenju. Ta u
pitanju je tu samo jedan sekund, jedan jedini sekund. A de izračunaj
sam koliko sekundi ima dan od dvadeset i četiri časa. Jedan sekund u
kome se munjevitom brzinom pobrkaju pojmovi, i pre nego što u
idućem sekundu pođu starim kolosekom, već si odapeo. Onda više
nema uzmaka i moraš da izvršiš posao do kraja.
— Ta hulja nije imala savesti, eto to je ono — reče Kertin.
— On ti ima isto toliko mnogo i isto toliko malo savesti kao i svi
mi kad misli da treba da se posluži laktovima da bi prodro. Tamo gde
nema tužioca, savest ćuti kao prazna rakijska boca koja leži u nekom
prašnjavom kutku. Savest se budi samo onda kad je podupreš. Zato,
vidiš, postoje tamnice, dželati, paklene muke. Imaju li savesti liferanti
municije koji su svoj novac stekli na taj način što su pomogli da se
pokolju evropski narodi? Nisam nikada čuo o tome. Uvek samo mi
mali grešnici moramo da imamo savesti, a drugi ne moraju da je imaju.
Sad će se, bogme, kod našeg prijatelja Dobsa probuditi savest kad
sazna da je samo napola obavio posao. Ne, dragi mladiću, ostavi ti
mene lepo na miru sa savešću. Ne verujem ja u nju. Treba da se
pobrinemo samo za to kako da od momka oduzmemo plen.
Hauard je smesta hteo da odjaše u Durango i da tamo stigne Dobsa
ili da ga uhvati makar u Tampiku, pre nego što ovaj iščezne iz zemlje.
A Kertin neka ostane u selu na nezi i neka kasnije dođe za njim.
Kad je Hauard izjavio svojim domaćinima da sad mora ići da bi se
pobrinuo za svoju imovinu, pošto Kertin leži tu bolestan, složili su se
da mora da otputuje, iako im teško pada da ga tako brzo puste.
Sutradan ujutro Hauard je bio spreman da pođe u Durango. Ali
indijanski prijatelji nisu hteli da ga puste samog. Hteli su da ga prate
da bi sigurno stigao u grad i da ga ne bi zadesila slična sudbina kao
njegovog druga Kertina. I zato su svi odjahali s njim.
Behu taman stigli do najbližeg sela, kadli sretoše Indijance
201
predvođene alkaldom, koji su bili na putu da magarce i svežnjeve
doture Hauardu.
— A gde vam je senjor Dobs, Amerikanac koji je ovaj karavan
trebalo da odvede do Duranga? — upita Hauard, pošto se osvrnuo i
nigde nije video Dobsa.
— Ubijen je — reče alkalde mirno.
— Ubijen? A ko ga je ubio? — reče Hauard sasvim mehanički.
— Tri drumska razbojnika koje su juče uhapsili vojnici.
Hauard pogleda svežnjeve, i oni mu se učiniše čudno tanki.
Priskoči i otvori jedan od svojih svežnjeva. Krzna su unutra bila sva na
broju, ali od kesica ni traga ni glasa.
— Moramo da stignemo razbojnike — viknu — moram da ih
upitam nešto.
Njegovi pratioci bili su spremni na to. Karavan poslaše u selo u
kome je ležao Kertin, a ostali ljudi odjahaše pravo tragom vojnika.
Vojnicima se nije mnogo žurilo. Pri takvim patroliranjima oni
posećuju uvek i mesta raštrkana duž puta da bi čuli šta je novo, da bi
miroljubivim stanovnicima pokazali kako ih vlada nije zaboravila i da
ih štiti. Uhapšenici koje vode sobom još više učvršćuju utisak kod
indijanskog stanovništva da mirno mogu da se predadu svom poslu i
ja se vlada brine za pravdu i valjano stoji za petama pljačkašima i
drumskim razbojnicima. Sudbina uhapšenika, koja je već unapred i
suviše dobro poznata, poučava dovoljno upečatljivo razbojnike i one
koji su možda taman naumili da se okušaju u tom poslu, da i to ima
svoje naličje izići na drum i pljačkati. Takve opomene deluju mnogo
jače nego izveštaji u novinama, koji ovamo ne stižu, a i ako stignu, ne
mogu da se čitaju.
Sledećeg dana već su stigli vojnike. Alkalde je Hauarda predstavio
oficirima kao zakonitog vlasnika magaraca i prtljaga, i Hauard je
odmah dobio dozvolu da ispita razbojnike. Kako su ubili Dobsa, to ga
nije zanimalo, alkalde im je to već ispričao dovoljno jasno. Hteo je
samo da dozna gde su kesice.
— Kesice? — upita Miguel. — A, da, one male kesice. Njih smo sve
izručili. U njima je bilo samo peska da bi krzna bila teža.
— Gde ste izručili kesice? — upita Hauard.
202
 Miguel se smejao.
— A šta ja znam? Negde u šumi. Jednu ovde, drugo tamo. Bio je
mrak. Mi smo onda noću maršovali dalje, da pobegnemo. Nismo mi
zakucali krst tamo gde smo izručili kesice. Peska ima svugde. Treba
samo da se sagnete. A ako hoćete da tražite baš taj pesak koji ste
možda poneli kao uzorak, ne verujem da ćete naći još i jedno zrnce.
Pretprošle noći bila je strahovita oluja. Ona je sve razvejala, te vam ne
bih mogao reći čak i kad bih tačno znao gde smo kesice izručili. Inače
bih vam rekao za paklicu duvana. Ako i ne znam, pa ne mogu da
zaradim duvan.
Hauard nije znao šta da kaže. Jedino što je mogao da ispolji i da
učini bilo je da prsne u takav smeh da su i ostali ljudi i vojnici morali
da se smeju s njim iako nisu znali u čemu je stvar. Ali smeh je zvučao
tako zdravo da niko nije mogao da se odbrani od njegovog dejstva.
Hauard je bacio drumskim razbojnicima paklicu duvana, zahvalio
je oficiru, oprostio se od njega, a onda je sa svojim prijateljima odjahao
natrag.
— Well, my boy — reče Hauard sedajući na ivicu postelje na kojoj
je ležao Kertin. — Zlato je otišlo onamo odakle je i došlo. Te krasne
vucibatine smatrale su ga peskom kojim smo u gradu hteli da
prevarimo trgovce krznom pri merenju. I te ovce prosule su sav pesak.
Gde, to više ne znaju, jer je bio mrak. A onda se uragan pretprošle noći
postarao za ostatak. Za paklicu duvana moglo je sad da se dobije čitavo
to zlato zbog koga smo deset meseci izdirali.
I počeo je da se smeje tako da se sav iskrivio, jer ga je zaboleo
trbuh.
— Kako samo možeš da se smeješ, to ne mogu da razumem —
reče Kertin ozlojeđeno.
— Ni ja ne razumem — reče Hauard smejući se sve više. — Ako ti
sad ne možeš da se smeješ dok ne pukneš, onda ti ne znaš šta je dobar
vic i onda mi te je žao. Ovaj vic vredi deset meseci truda.
I smejao se tako da su mu suze lile niz obraze.
— Mene su proglasili čudotvornim doktorom — bleknu stari
kroza smeh — ja imam i s filijale lekova više uspelih lečenja nego i
najbolji lekar u Čikagu. Tebe su dvaput ubili i još živiš, a Dobs je tako

203
potpuno izgubio glavu da on sam njome ne može da pođe da je traži. I
sve to za zlato koje pripada nama a za koje niko ne zna gde je i koje je
jevtinije nego paklica duvana od trideset i pet centava.
Sad je najzad i Kertin počeo da se smeje i hteo je baš da se
zagrohoće žestoko kao što se stari grohotao za sve vreme. Ali Hauard
mu stavi ruku na usta:
— Ne tako glasno, dobri moj derane, jer će ti pući plućna krila. A
njih treba da sačuvaš, inače nećemo u Tampiko. Železnicom teško da
ćemo moći. Moramo da odjašemo natrag na magarcima, a one koji
nam za jahanje nisu potrebni moraćemo da prodamo da bismo imali
da jedemo bar tortilja i friola, mi vajni milioneri.
— Šta da uradimo? — reče Kertin posle jednog časka.
— Razmišljam već o tome da li da se ovde nastanim kao lekar.
Mogli bismo zajednički da obavljamo posao. Ja sam ionako ne mogu
da izađem na kraj. Treba mi jedan asistent, a ja ću ti odati sve moje
recepte. Dobri su, to ti mogu obećati.
Kad je Hauard počeo da pretresa svežnjeve, jedan po jedan, našao
je jedan iz koga kesice nisu bile izvučene. Razbojnici su ih prevideli ili
je razbojnik koji je ove svežnjeve prisvojio bio suviše lenj da bi drešio
sve svežnjeve, jer je mislio da to ostavi za kasnije, kad im se ne bude
tako žurilo.
— To će biti taman dosta za... za šta? — reče Hauard.
— Od bioskopa kanda neće biti ništa? — upita Kertin.
— Za bioskop ovo nije dosta. Ali pomislio sam kako bi bilo da
otvorimo neku sasvim malu trgovinu delikatesa ili konzervi?
— Gde? U Tampiku? — Kertin se upola diže.
— Razume se. A nego gde si ti mislio? — odvrati Hauard.
— Ali poslednjeg meseca kad smo bili u Tampiku, tri su velike
delikatesne radnje bankrotirale u roku od šest nedelja. — Kertin je
smatrao važnim da na to podseti staroga.
— To je tačno — reče Hauard. — Ali to je bilo pre dvanaest meseci.
To se možda već izmenilo. Ta mora čovek malo da se uzda i u sreću.
Kertin je razmišljao jedan časak, a onda reče:
— Možda je ipak tvoj prvi predlog bolji. Hajde da pokušamo jedno

204
vreme s doktorskim zanatom, tu su nam bar stan i hrana osigurani. Da
li će to biti slučaj i kod delikatesne radnje, to bogme još ne znam.
— Ama, čoveče, eto sediš već usred nje. Treba samo da uzmeš
otvarač za konzerve i da otvoriš jednu konzervu ili dve ako ti prija.
— Well, lepo. Ali deder reci mi šta da jedeš kad dođu pa ti
zapečate delikatesnu radnju. Onda, vala, ne možeš više da priđeš tim
kutijama konzervi.
— Na to nisam mislio — reče Hauard snuždeno. — Istina je, onda
ne bismo više mogli da priđemo kutijama, a onda i najlepši otvarač
kutija ne vredi ništa. I ja mislim da je ipak bolje da zasad ostavimo
delikatesnu radnju i da se latimo doktorskog zanata. Osim toga, to je
vrlo častan poziv. Trgovac delikatesa, na kraju krajeva, može da
postane svaki magarac, a doktor ni blizu. Za to treba čovek da se rodi.
A to ja o sebi mogu da tvrdim s punim pravom. Dođi samo u moje selo,
pa ćeš imati šta da vidiš i šta da čuješ. Skinućeš kapu preda mnom,
mladiću moj, kad vidiš kakva sam ja uvažena ličnost tamo. Hteli su već
pre nekoliko dana da me proglase zakonodavnim telom. Šta pod tim
podrazumevaju, nisam mogao da saznam.
Toga trenutka uđe njegov domaćin.
— Senjor — reče — moramo sad da odjašemo. Upravo je dojahao
jedan čovek. Kaže da je toliko ljudi nagrnulo u selo da vide doktora da
su se u selu uplašili. Zato moramo ovoga časa otići.
— Eto, sad si čuo — okrete se Hauard Kertinu pružajući mu ruku.
Kertin se nasmeja i reče:
— Mislim da ću kroz tri dana moći i ja da svratim onamo da vidim
čudotvornog doktora.
Hauard nije imao vremena da odgovori. Indijanci su ga digli na
ramena, izneli ga i posadili na konja.
A onda odjahaše s njim.

205
 B. TRAVEN
BLAGO SIJERA MADRE
*
BIBLIOTEKA
SVETSKA KNJIŽEVNOST ZA DECU
PRVO KOLO
*
IZDAVAČKO PREDUZEĆE ZA DECU
BOOKLAND
BEOGRAD, ČIKA LJUBINA 11 /III
TEL/FAX 632-191
*
ZA IZDAVAČA
RADOMIR RADOVANAC
DIREKTOR I GLAVNIUREDNIK
*
VIZUELNA IDENTIFIKACIJA
MLADEN ĐUROVIĆ
*
KOREKTOR
SLAVOLJUB TRUDIĆ
*
TEHNIČKI UREDNIK
SNEŽANA NECIĆ
*
TIRAŽ
1.000 PRIMERAKA
*
ISBN 86-7182-042-4
*
BEOGRAD
1998. GODINA
*
ŠTAMPA
GRAFOOFSET
SREMSKA KAMENICA

206