Ova knjiga je posvećena mom ocu,

Sigurdaru B. Torstinsonu
PROLOG

Žena koja je stajala na vratima nimalo nije izgledala onako kako ju je Kolbejn zamišljao
kada su razgovarali telefonom. Njen duboki, hrapavi glas nije bio u saglasju s njenom
vitkom figurom i vedrim držanjem. Očekivao je nekog daleko više iznurenog, sa
cigaretom koja visi u uglu usana i flašicom votke u džepu. Žena koja je stajala na
njegovim vratima je više delovala kao da pije smuti od spanaća nego alkohol, i nema
šanse da je bila pušač. Ali čim se predstavila, njen glas je izbrisao svaku sumnju u to da
ona jeste žena koja mu je telefonirala.
„Izvini što je ovoliko trajalo, samo do sada nisam imala nijedan razlog da dođem u
Rejkjavik.“ Pružila mu je kartonsku kutiju. Uzevši je, Kolbejn je obratio pažnju na
težinu njenog sadržaja. Knjige, pretpostavio je. „Kao što sam rekla, pronašli smo ovu
kutiju na tavanu“, nastavila je žena. „Iza gomile starih ostataka izolacionog materijala.
Pretpostavljam da je zato ostala kada ste ispraznili kuću.“
Kolbejn se izvinio što on i njegov brat nisu bolje obavili čišćenje tavana. Žena je
odgovorila da nema potrebe; nije ni važno. I ona je slučajno ostavila bicikl u garaži kada
su se ona i muž selili iz svog stana u kuću Kolbejnovog oca. Dešava se.
Kutija je bila prekrivena prašinom. Kolbejn ju je spustio. Na prednjoj i zadnjoj
strani stajao je logo brenda margarina koji više nije bio na tržištu, nije mogao ni da se
seti kada ga je poslednji put video u prodavnici. Kutija mora da je stara decenije.
Žena kao da se najednom setila nečega. „Ah, da, umalo da zaboravim: još nešto
sam donela. Ne znam da li će te uopšte zanimati, ali nisam mogla tek tako da je bacim.“
Izvukla je providnu plastičnu kesu iz džepa od kaputa i pružila mu je. Unutra se nalazio
neki mali braon predmet koji nije mogao odmah da identifikuje. „Cipela. Našli smo je
jesenas kada smo kopali temelj za trem. Pretpostavljam da je pripadala tebi ili tvom
bratu.“
Sada kada je to rekla, Kolbejn je uvideo da se radi o cipeli. Mala dečja cipela na
pertlanje, od braon kože, pomislio je, mada je bilo teško proceniti originalnu boju.
Mogla je biti i bela. Makar pertle su sigurno promenile boju tokom godina i sada su bile
smeđe kao i zemlja u kojoj je cipela ležala zakopana.
Ma kako da je nekada izgledala, Kolbejn je bio siguran da je, kao i brend margarina
na kutiji, nikada ranije nije video. Mada to nije bilo nužno važno. Cipela nije mogla
pripadati detetu starijem od tri ili četiri godine, a on se nije sećao apsolutno ničega iz tog
uzrasta, tako da je, koliko je znao, mogla biti i njegova. U svakom slučaju, mora da je
pripadala nekom članu njegove porodice, ili možda nekom detetu koje je bilo u poseti,
jer tu kuću su podigli njegovi roditelji, a slabi su izgledi da je cipela već bila zakopana
kada su kupili taj plac.
Kolbejn podiže pogled prema ženinim očima. „Hvala. Interesantno.“ Delovala je
razočarano što nije imao ništa više da kaže o toj relikviji. Možda se nadala da će čuti
priču o tome kako se ta cipelica izgubila, ali on nije imao predstavu koja bi to priča
mogla da bude. Probao je to da nadomesti: „Kladim se da smo je svuda tražili tada.
Nismo se baš razmetali odećom i obućom u to vreme.“ Okretao je kesu u rukama,
posmatrajući cipelu. „Pitam se kako je uopšte i dospela tamo pod zemlju. Dvorište je već
bilo uveliko sređeno kada smo brat i ja bili u uzrastu da nosimo cipele ove veličine.“
Žena je klimnula glavom. „Da, baš čudno. Samo, pojavila se tik pored jarbola za
zastavu, pa pretpostavljam da je možda upala u rupu kada je kopan temelj i niko nije
primetio.“ Pogledala ga je pomalo nervozno. „Sklonili smo jarbol za zastavu – nadam se
da ne zameraš.“
Osmehnuo se. „Ne, naravno. To je sada vaša kuća i možete da radite šta hoćete s
njom. Taj jarbol nikada nije bio preterano omiljen. Bar ne kod moje majke. Rekla mi je
da su samo jednom podigli zastavu i to samo dopola. Nije napomenula kojom prilikom
je to bilo, ali mi je rekla da je godinama gnjavila tatu da ga skloni.“
Ženi kao da je laknulo. „Ako ga je on postavio, jasno mi je zašto nije hteo da ga
skloni. Bio je ugrađen u bure od ulja napunjeno betonom. Morali smo da unajmimo mali
kran da ga pomerimo.“
Kolbejna to nije iznenadilo. Njegov otac nikada ništa nije otaljavao – ni na kopnu,
ni na moru. Ako je on postavio jarbol za zastavu, mogli ste biti sigurni da će on odoleti
zubu vremena.
Još malo su proćaskali. Pitao ju je kako joj se sviđa život u malom gradu Hebn i
Hortnafjerdir, na jugoistoku zemlje, oko četiristo pedeset kilometara od Rejkjavika.
Rekla je da je sjajno. Ona je njega pitala da li je ikada razmišljao da se vrati tamo, a on
je odgovorio da ne vidi mogućnost da se to desi. Sada je već uveliko bio gradski momak,
pošto se preselio u prestonicu kao dete, nakon što su mu se roditelji razveli.
Posle toga im je ponestalo tema za razgovor. Na kraju krajeva, putevi su im se
ukrstili samo kroz prodaju kuće njegovog oca. Kolbejn i njegov brat nisu se sreli sa tom
ženom i njenim mužem ni u jednoj fazi procesa, već su prepustili agentu za nekretnine u
Hebnu da se pobrine za komunikaciju sa kupcima. Zapravo, stvari bi se možda odvijale
brže da su se braća malo više uključila, ali nijedan od njih se nije preterano uzrujavao
oko toga. Njihov otac je umro kao imućan čovek, i kada se završila ostavinska rasprava,
nije bilo posebne potrebe da se što pre oslobodi kapital vezan za tu kuću. Njihov deo
posla u celom tom procesu je bio samo da se slože sa prodajom i potpišu papire. Iako je
njihova majka nadživela oca, nije nasledila kuću. Mada to i nije pravilo neku preteranu
razliku, budući da je bila onesposobljena demencijom. Da je trebalo ona da potpiše
ugovor, ne bi znala na koju stranu da okrene olovku, a kamoli da napiše svoje ime.
 Nakon kratke, neprijatne pauze, Kolbejn je promrmljavši ponudio kafu, koju je
žena odbila, rekavši da je pred njom duga vožnja te da mora da krene dok je još dan. Još
jednom joj je zahvalio za kutiju i cipelicu, i pozdravili su se.
Kolbejn ju je ispratio pogledom dok je odlazila i mahnuo joj kada je ušla u kola.
Zatim je zatvorio ulazna vrata, još uvek držeći plastičnu kesu u ruci. Bilo je lepo od nje
što nije bacila tu cipelu, ali bilo je samo pitanje trenutka kada će je on sam baciti. Nije
bio tip koji čuva starudije, a dečja cipela koja je ko zna kada zakopana u zemlji bez
sumnje je spadala u tu kategoriju.
Ipak, možda bi se njegovom bratu svidela. Posebno ako je bila njegova. Nijedan od
njih nije sačuvao mnogo toga od očeve imovine. Otkako su se preselili u Rejkjavik s
majkom, tek sporadično su održavali kontakt sa ocem, tako da ih je vrlo malo uspomena
vezivalo za njegove stvari. Kada su braća otputovala na istok da isprazne kuću, brzo su
uvidela da ništa od nameštaja ni predmeta nema nikakvu sentimentalnu vrednost za njih,
te su odlučili da većinu prodaju ili bace.
Stvari koje su odlučili da sačuvaju nisu bile mnogo većeg obima od ove kutije i
dečje cipele.
Kolbejn je izvadio cipelu iz kese. Isušena koža je blago mirisala na zemlju. Bila je
toliko tvrda, a pertle toliko krute da je više ličila na kalup cipele. Prevrtao ju je u
rukama, ali mu nimalo nije delovala poznato. Kada je pogledao unutra, međutim, video
je nešto što mu je probudilo sećanja na detinjstvo.
Iznad pete je video etiketu sa imenom kakve je njihova majka lepila i ušivala na
svu njihovu odeću i obuću dok nisu zašli u tinejdžersko doba. Te etikete su služile tome
da im se stvari vrate ako ih zagube ili zaborave.
Cipela mora da je bila njegova ili bratova, onda. Zagrebao je etiketu u uzaludnom
pokušaju da očisti prljavštinu sa crvenih izvezenih slova. Uradivši to, slučajno je odlepio
skorenu pertlu, otkrivši tako originalnu boju kože.
Kolbejn ostade malo zatečen. Koliko je mogao da vidi, cipela je nekada bila
ružičasta. Nemoguće da je pripadala njemu ili njegovom bratu. Iako u današnje vreme
boja dečje odeće nije više tako strogo kodirana prema polu, u ono doba je bilo malo
drugačije – posebno u očevo vreme. Bio je malo stariji od njegove majke i još više
staromodniji u stavovima. Nema šanse da bi on dozvolio da njegovi sinovi nose
ružičaste cipele.
Ali zašto bi njegova majka ušivala etiketu sa imenom na cipelu tuđe ćerke? Bilo je
skoro nezamislivo da je to uradio neko drugi. Njegova majka je bila jedina osoba koja je
obeležavala odeću na taj način: druge majke su deci obeležavale odeću hemijskom, ako
su se uopšte i trudile da ih ikako obeleže. Sećao se toga zato što su njega i brata
zadirkivali u školi zbog toga. Druge majke su očito imale pametnija posla nego da sede i
mukotrpno vezu imena svoje dece na male platnene etikete.
Kolbejn je bio zaintrigiran. Odlučio je da pokvasi etiketu, da pokuša da spere
prljavštinu i vidi može li se pročitati ime. Nije bilo opasnosti da se i slova speru i
postanu nečitka, jer su bila izvezena na etiketi.
 Voda u sudoperi postade smeđa dok je trljao cipelicu pod česmom. Prsti su ga već
zaboleli kada je najzad pročitao neka od slova.
Prvo slovo je očito bilo „S“. Sledilo je nešto što bi moglo biti „a“, „e“ ili „o“.
Potom je stajalo „l“, pa dva nečitljiva slova, i na kraju „r“. Nije mu dugo trebalo da
pretraži islandska ženska imena od šest slova, koja počinju na „S“ i završavaju se sa „r“,
i na listi je pronašao samo dva: Salver i Solver.
Kolbejn je spustio cipelu.
Salver.
To ime ga je podsetilo na nešto iz prošlosti. Ali što se više upinjao da se seti, to je
sećanje bilo nejasnije. Kao da je pokušavao da uhvati dim. Na kraju je odustao.
Spustio je cipelu na žicu za ceđenje posmatrajući kako se smeđa voda cedi u
slivnik, svestan da su se u njemu uskomešala neka čudna osećanja. Pokušao je da
isprazni um, da odgurne bilo šta što bi moglo biti u ikakvoj vezi sa tim imenom.
Nerazmišljanje o onome čega ne možete da se setite često je najuspešniji način da
povratite sećanje na to. To sećanje bi zasigurno tada isplivalo na površinu, poput deteta
koje ne želi ništa sa vama dok ne počnete da se pretvarate da ga ignorišete.
Pre no što je uspeo da proveri ovu teoriju, zazvonio je telefon. Bila je to medicinska
sestra iz doma za stare u kom je boravila njegova majka, zvala je da mu kaže da što pre
dođe, jer je majka imala srčani udar i da je ishod neizvestan.
Puno vremena je prošlo otkako je njegova majka imala priliku da uživa u iole
normalnom postojanju, i njeno zdravlje se ubrzano pogoršavalo u poslednjih nekoliko
meseci. Ipak, ovo je bio uznemirujuć poziv. Dok se pribirao od šoka, nešto je
promrmljao, a onda je rekao da kreće.
„Možete li da javite i bratu?“
Kolbejn je rekao da hoće. Pre no što je završila razgovor, sestra je dodala: „I sestri.
Vašoj majci je veoma važno da i ona bude ovde. Mada ju je teško razumeti, nekoliko
puta je pitala za nju otkako je imala napad. Zato, molim vas, pobrinite se da i ona primi
novosti.“
„Moja sestra?“
„Da“, rekla je medicinska sestra pomalo nervozno. „Salver. Želi da vidi svoju
ćerku, Salver.“
1.

Nije bilo nikakvih tragova koji bi ukazivali na to da je iko bio tu, samo iskonski beli
sneg dokle pogled seže. U tom predelu nije bilo žive duše, a retke su životinje koje bi
uspele da prežive duboku zimu u tako goloj pustoši. Jasan dokaz za to susreli su na putu
ovamo, u vidu mrtve ovce. Les je bio zatrpan snegom, izuzev jednog dela vune na kojoj
su bile skorene ledene grudvice. Očito, mračna sudbina je čekala svaku životinju koju u
jesen nisu pokupili i preneli dole do farmi, da sačeka da zima prođe. Prizor je bio
obeshrabrujuć pa se nisu dugo zadržali. Ništa se sada nije moglo učiniti za tu sirotu
životinju.
Posred tog napuštenog pejzaža bez ijednog drveta, nalazila se velika drvena koliba.
Izbledela farba je sigurno nekada bila vedrije boje, tekstura je sigurno bila manje
matirana, ali uprkos trošnosti koliba se isticala oštrim ivicama, močvarnozelenom i
crvenom bojom rđe koje su bile u suprotnosti sa inače belim okruženjem.
Johana je zastala da oslušne. Iz kolibe se nije ništa čulo. Osim škripanja snega pod
tabanima njenog saputnika Torira, vladala je potpuna tišina. Čak i vetar je, izgleda,
zadržavao dah, kao da je iscrpljen od nedavnih oluja. U proteklih nekoliko nedelja,
cikloni su se nanizali preko Atlantika, smenjujući se neumoljivo jedan za drugim. Johana
je na kraju počela da isključuje radio pre vremenske prognoze, jer nije bilo smisla
deprimirati se zbog nje. Vremenske prilike su se smenjivale onako kako im drago i nije
postojalo ništa što je ona mogla da uradi da to promeni.
„Ovde nema žive duše.“ Torir, pripadnik spasilačkog tima Rejkjavika je prišao da
stane pokraj nje. „Nema tragova. Mrtva tišina.“
Johana nije odgovorila. Uostalom, bilo je očigledno. Pokazala je ka vrhu jedne od
snežnih padina koje su formirale duboko korito oko doline na kojoj je koliba stajala.
„Šta kažeš na ono?“ Blizu vrha padine, iz snega je štrčao par jelenskih rogova – ili je bar
njoj tako izgledalo. „Jesu li ono rogovi ili grane?“
Torir je slegnuo ramenima, mada je pokret bio jedva primetan pod njegovim dobro
postavljenim skafanderom. Johana je na sebi imala identičnu opremu za preživljavanje,
obeleženu i napred i na leđima logom spasilačkog tima Hortnafjerdira. „Ne mogu da
procenim“, reče on. „Mada, čovek nije.“
Johana nije imala ništa da doda. Ponovo se usredsredila na kolibu. „Hajde da
pogledamo unutra, svakako, kada smo već prešli ovoliki put. Ko zna? Mogli bi da budu
unutra, iako ništa ne čujemo. Spavaju, možda.“
 „Ili su iscrpljeni.“
Niko nije spomenuo treću mogućnost. Umesto toga, pošli su krckavim zaleđenim
snegom prema kolibi. Oboje su znali kada treba ćutati, i Johana je bila zahvalna zbog
toga. Prilikom ranijih potraga, često su je sparivali sa članovima tima koji su neprekidno
brbljali. Kao da je bilo nevažno da li odgovara blago drsko ili uopšte i ne odgovara; ti
ljudi bi naprosto još više pričali da nadomeste njeno ćutanje. Kada bi stigla kući posle
takvog dana, uši bi je bolele. I brbljivca bi bolela vilica, nesumnjivo – mada to nije bila
nikakva uteha.
Johana je bila svesna da su njene kolege mislile da je izvukla deblji kraj kad su je
sparili sa Torirom. Premešten je iz spasilačkog tima Rejkjavika da pomogne u potrazi,
zajedno sa još gomilom ljudi iz drugih delova Islanda. Pošto je bio iz velikog grada i
specijalno obučen za upravljanje kriznim situacijama, očekivalo se da je sveznalica koji
će na lokalne volontere gledati s visine. Jedini čvrst osnov za tu sumnju bila je čovekova
jasna pretpostavka, kada je stigao, da će njegova stručnost biti potrebna timu u glavnoj
stanici u Hebnu. Ali zbog manjka dostupnog kadra, pozajmljen mu je skafander i poslat
je da se pridruži tragačima. Uprkos tom nesporazumu, Johana nije primetila ništa u
njegovom stavu što bi opravdalo predrasude ostalih. Uostalom, čovek je prepustio njoj
da bude vođa i sledio ju je bez komentara ili kritike. Ipak, nije mogla da se otrese
osećaja da je sve što uradi pažljivo posmatrano i odmeravano.
Zakoračili su na uzdignutu drvenu platformu ispred kolibe. Kao i sve ostalo, bila je
prekrivena debelim slojem snega. Netaknutog snega. Johana je osmotrila prednju stranu
građevine, primetivši da su zimski šaloni ekserima zakucani preko prozora. To nije bilo
nužno važno. Ako su putnici tu našli sklonište, mali su izgledi da bi se zamajavali
sklanjanjem šalona. Koga bi bilo briga za pogled kroz prozor ako je upravo stigao na
sigurno nakon mučenja u divljini? Osim toga, šaloni su pružali dodatnu zaštitu od
mećave koja je divljala gotovo neprekidno u ovo doba godine, posebno u poslednje
vreme. Johana se nije sećala da su nevremena bila ovako snažna kada je bila dete, bar ne
ovako neumitno redovna.
Iznad vrata je stajala drvena tabla na kojoj je pisalo ime kolibe: Tile. Zurili su u nju,
ne izgovorivši naglas ono što su oboje nesumnjivo pomislili: da je taj američki znak
sasvim odskakao u ovim islandskim brdima. Kao po prećutnom dogovoru, počeli su da
čiste nakupljene nanose snega sa vrata. Čak i kada su očistili dovoljno veliku površinu,
nastavili su da sklanjaju ostatke snega i leda, odlažući trenutak istine. Jer, iako ništa nije
ukazivalo na to da je ekipa koju traže unutra, oboje su bili svesni jednog: ako su nestali
pešaci tu, vrlo verovatno nisu živi.
Kada je čišćenje i grebanje već potrajalo toliko dugo da je postalo neprijatno,
Johana je duboko udahnula. Više nije bilo izgovora da se ne otvore vrata. Nalet ledenog
vazduha u pluća nimalo je nije osvežio, ali bar je mogla da ga okrivi za iznenadno
drhtanje i kaže sebi da ono nema nikakve veze sa zlokobnom tišinom unutar kolibe.
„Jesi li nekada videla leš?“ Torir kao da joj je čitao misli.
 To je bilo poslednje o čemu je Johana želela da razmišlja sada – ili bilo kada, zaista.
Uvek se maksimalno trudila da potisne sećanja kada bi zapretila da isplivaju na
površinu. „Da, nažalost.“
Torir je zastao, a onda pitao: „Mnogo puta?“
Johana je uzdahnula za sebe. Ako je ovo bio test, bio je podao. „Tri. A posvedočila
sam i mnogim gadnim povredama.“ Pred očima joj se pojaviše slike scene slupanog
autobusa na putu kod planine Hedlisheidi blizu Rejkjavika, kojoj je prisustvovala dve
godine ranije, dok je još uvek živela u prestonici. Tri putnika je put završilo među
naboranim izlivima lave, nakon što su pod silinom udarca izleteli iz vozila. Potom su,
neizbežno, usledile slike nesreće u kojoj je i sama učestvovala, nesreće posle koje je
ležala kao krpena lutka, osakaćena i jedva svesna, pokraj puta. Za dlaku se izvukla.
Pokušala je da se usredsredi na tu misao: možda će ovi nestali ljudi imati sreće kao što je
ona imala; možda će i oni biti spaseni, mada su izgledi bili slabi. Ali nije pomoglo.
Zatvorivši oči, napravila je grimasu, a onda se naterala da se vrati u sadašnjost. „A ti?“
„Da. Nažalost.“ Ni njemu se nije mnogo pričalo o tome, kao ni njoj. Možda je želeo
da zna koliko je iskusna ne bi li odmerio kakvu reakciju može da očekuje od nje ako
unutra zateknu neki užas.
Pa, nije trebalo da brine oko toga da li će šiznuti. Johana je ponovo otvorila oči i
ispravila ramena. „Verujem da je koliba prazna, kao što je i bila jesenas kada je
nadzornik zatvorio vrata. Zaista ne verujem da ćemo se suočiti sa nečim strašnim.“
Njene reći su tekle u suprotnosti od onog što je predosećala. Bilo je nečeg
neprijateljskog u vezi sa tim zabačenim mestom. Ljudima ovde nije bilo mesto. Kao ni
kolibi. Priroda je trebalo da ostane netaknuta.
Skriven pod snegom, na zemlji oko kolibe, bio je neravan travnjak. Volonteri su
kosili travu u izlišnom nastojanju da surovo područje učine pitomijim. Svakog leta su
morali ponovo da sade travu po ogolelim defovima kako se ne bi širili. I ona sama je
prošlog leta bila tu sa suprugom, da pomogne u tom poslu.
Sam put je bio jedinstveno iskustvo. Priroda je zaista dala sve od sebe, a u ovoj
oblasti, nekada aktivnog vulkana, pružala se paleta boja kakvu Johana nikada ranije nije
videla. Na nekim mestima su planine bile doslovce plave; niste morali ni da se udaljite
da biste lepo videli boje, riolitne stene su se za to pobrinule. Na nekim padinama su se
mešale sve dugine boje. Ona i suprug su posetili ne samo ovu kolibu već i nekoliko
drugih na jugoistočnoj visoravni, u okviru programa za prikupljanje sredstava za
spasilački tim Hortnafjerdira. Većina vlasnika koliba iz regiona bila je spremna da plati
za njihove usluge ozelenjavanja. Zahvaljujući tome, proputovali su ovim prirodnim
rezervatom uzduž i popreko, sa opuštenim timom volontera. Ali blagostanje i duhovni
polet koje je Johana doživela na tom putovanju sada su bili tako daleki, zamenila ih je
jeza i slutnja zle kobi.
Njeno klonulo raspoloženje samo je delimično bilo izazvano jednoobraznim
snežnim prekrivačem koji je skrivao vanzemaljsku lepotu tih golih stena. Više ju je tištio
cilj njihove misije. Bilo je malo razloga za optimizam, uprkos pokušajima vođa
spasilačkog tima da ih ohrabre pre no što su napustili bazu. Nikog nisu ubedili.
Informacije o nestalim putnicima su bile oskudne, ali ono malo što im je rečeno bilo je
neosporno čudno.
Tražili su četiri ili pet osoba, Islanđana, koji su poslednji put bili u kontaktu sa
nekim pre nedelju dana. Pet dana niko nije primetio da ih nema, a žestoki vremenski
uslovi onemogućavali su početak potrage do jutros. Dok je mećava divljala, policija je
ušla u trag grupi preko njihovih mobilnih telefona – svi su se poslednji put povezali na
GSM mrežu na putu kod Kodlumuli planine, uputivši se ka divljini Lounserajvi. Nakon
toga, sve četvoro su nestali sa mreže.
Bilo je nejasno da li je u grupi postojao i peti član. Signale su pokupili samo sa
četiri mobilna telefona, ali to samo po sebi nije bilo nikakva garancija koliko ih je
zapravo. Peta osoba možda nije nosila telefon, ili ga je možda isključila. Pretpostavka da
ih je petoro izrodila se iz činjenice da su dva nestala para doletela u Hortnafjerdir, ali bez
naznaka da su iznajmili ili pozajmili auto za nastavak puta. Prenoćili su u hotelu u
Hebnu, i recepcionerka kod koje su se odjavili stekla je utisak da ih napolju čeka neko
da ih pokupi, premda nije znala da li je taj neko muškarac ili žena.
Još više je zbunjivala činjenica da još uvek nisu pronašli nikakvo parkirano vozilo
kod Kodlumuli puta niti na bilo kom od drugih puteva koji vode ka toj oblasti, a
prohodni su u ovo doba godine. Naravno, ako je u pitanju veliki terenski džip sa
amortizerima, mogli su da ga voze i mimo puta, dublje unutar rezervata, što je značilo da
ga još uvek mogu pronaći. Isto tako, bilo je moguće da je ekipa unajmila vozača da ih
odbaci do visoravni, te da je ta osoba nakon toga otišla kući. U tom slučaju, vozač bi se
verovatno javio kada bi se potraga objavila u vestima.
Nestanak turista u divljini nije bilo ništa novo. Niti je bilo neobično da zabasaju u
nepoznato, prkoseći vremenskoj prognozi. Ali da ekipa Islanđana utuvi sebi u glavu da
krene na turistički izlet u divljini u ovo doba godine – to je bilo veoma neobično. U
retkim prilikama kada bi lokalci nestali tokom zime, to bi obično bila dva-tri prijatelja
koja su krenula da se provozaju motornim sankama ili skijama. U jesen, desilo bi se da
zaluta poneki lovac na alpske koke.
Ali ovoga puta to nije bio slučaj. Koliko su svi znali, nestali ljudi – dva para iz
Rejkjavika, u ranim tridesetim – nisu bili sportski entuzijasti. Štaviše, nisu bili poznati ni
kao tip ljudi koji vole da provode vreme na otvorenom, niti su bili neki posebni
avanturisti. Dvojica muškaraca su navodno u prošlosti nekoliko puta išli u organizovani
lov na jelene, ali sezona lova je odavno bila gotova i sva krda su napustila ovu oblast,
tražeći zimsku ispašu u nizijama. A nijedna od dve žene nikada nije izvadila bilo kakvu
dozvolu za lov ili pecanje. Niko nije imao predstavu zašto im je palo na pamet da putuju
u ovaj kraj. Možda su jednostavno pošli u lov na taj savršeni kadar za Instagram.
Pa čak i ovo objašnjenje je zvučalo tanko. Fotogenične bele zime nisu bile
ekskluziva jugoistočnog Islanda; ako su želeli da zabeleže snežni pejzaž, nisu morali da
sednu na avion zbog toga. Imali su veliki izbor i u okolini Rejkjavika.
Prema rečima njihovih bližnjih, parovi su obavestili porodice i kolege da će biti
odsutni manje od nedelju dana: idu u avanturističku turu u unutrašnjosti i biće bez
telefona i pristupa Internetu. Osim toga, nisu otkrili ništa o tome kako su planirali da
putuju – da li su nameravali da pešače ili skijaju, ili iznajme motorne sanke – ni kuda su
se tačno uputili. Neki ljudi su rekli da su akciju opisali kao misterioznu turu. Njihove
porodice su pretpostavljale da su uplatili neku organizovanu turu koja im je prodata sa
takvim opisom.
Međutim, do sada, policija nije uspela da pronađe turističke agencije koje su
prodavale misteriozne ture u oblasti Lounserajvi van sezone. Iznenadili bi se i da jesu.
Nijedan ozbiljan turistički radnik ne bi planirao takav nepromišljen poduhvat, a kamoli
da ga prodaje narodu.
Policija je, ipak, utvrdila da je Turističko udruženje istočnog Skaftafela dobilo upit
za smeštaj u kolibi Mulaskauli, koji je mogao da potiče od ove ekipe. Zainteresovanom
su objasnili da je koliba zatvorena do sledeće sezone. Iako je ostavljena otključana za
slučaj da nekome treba hitno sklonište, nije bila za iznajmljivanje turističkim grupama
preko zime. Ali upravnik, koji je primio poziv, stekao je utisak da taj čovek ne prihvata
odbijanje. Na kraju krajeva, koliba je bila otključana, tako da nije mogao da ga spreči da
u njoj odsedne.
Zbog ovog podatka, najveći deo tragača poslat je direktno u Mulaskauli. Trebalo je
da provere unutrašnjost i okolinu kolibe, kao i da posete planinsku kolibu u Mulakotu,
koju su leti koristili rendžeri nacionalnog parka Vatnajekidl.
Ostatak tima se podelio na manje grupe, kako bi obišli ostale kolibe u okolini. Kao
i u drugim nenaseljenim krajevima Islanda, po celom Lounserajviju su bile rasute takve
kolibe. Nekoliko njih je pripadalo pešačkim klubovima, jedna koliba je bila u privatnom
vlasništvu u Eskjivedlu, i bila je koliba koja je dodeljena Johani i Toriru da je pretraže.
Premda niko od vlasnika tih koliba nije dobio upit za iznajmljivanje, to nije otpisivalo
mogućnost da su nestali ljudi našli sklonište u nekoj od njih. Dvojica muškaraca su
poslata i u dolinu Vididalir, za slučaj da su putnici potražili sklonište u jednoj od
napuštenih farmi u Eskjivedlu i Grundu.
Tako rasuta potraga bila je neophodna u slučaju kada se ništa ne zna o kretanjima
nestale grupe. Dodatni volonteri su dobrodošli jer, iako je lokalni spasilački tim bio
brojan, nisu mogli da pokriju oblast od trista dvadeset kvadratnih kilometara bez
pomoći.
Kolibu Tile, koju je trebalo da pretraže Johana i Torir, izgradila je američka vojna
jedinica čije se sedište nalazilo u obalskoj radarskoj stanici Stoksnes, dvadesetak
kilometara drumom istočno od Hebna. Kasnije, kada je radarsku stanicu preuzela
Islandska obalska straža, pripala im je i ta koliba, mada, po onome što je Johana čula,
nisu oberučke prihvatili taj poklon. Obalskoj straži ona nije bila bogzna koliko korisna.
Nema sumnje da im je bilo dovoljno avantura na otvorenom i tokom svakodnevnog
posla, pa nisu bili preterano raspoloženi da letnje odmore troše na putovanja po
unutrašnjosti Islanda.
Johana je pošla ka vratima, ali Torir ju je preduhitrio. Možda je želeo da odbrani
čast svog spasilačkog tima Rejkjavika. Ili se možda plašio da će ga ona prezreti kao
kukavicu ako bi pokazao bilo kakvu nervozu usled onoga što bi mogli da zateknu
unutra. Ako je tako mislio, grdno se varao. Svakome ko nije zazirao od toga da zatekne
tragičan prizor nije bilo mesto u operacijama potrage ovog tipa.
Johana ga je zadovoljno pustila da ide prvi. Posmatrala ga je kako polako otvara
vrata i viri u mračni prostor. Po izrazu čuđenja koji mu je prešao preko lica, shvatila je
da je ugledao nešto neočekivano, ali da to nije bio leš. Izgledao je iznenađeno, ne
zatečeno.
Johana je gurnula vrata i videla o čemu se radi. Odmah pokraj ulaza, ležala je
gomila odeće. Činilo joj se da razaznaje debelu postavljenu jaknu, nepromočive
pantalone, jednu rukavicu i čizme za sneg, kao i ostalu opremu za planinarenje koja bi se
mogla očekivati. Unutrašnja vrata su bila otvorena i vodila su ka mračnom hodniku koji
je delovao prazno. Johana je izvadila lampu, uključila je i usmerila svetlost ka podu iza
gomile sa odećom. Po sloju prašine na podnim daskama videli su se tragovi aktivnosti.
Broj otisaka stopala ukazivao je na to da je nekoliko ljudi trupkalo tamo-amo, mada nije
bilo načina da se utvrdi koliko njih.
„Misliš li da su tragove napravili ljudi koje tražimo?“ Torir se okrenuo ka njoj. „I
da je odeća njihova? Ili je možda ostavljena ovde jesenas?“
Johana nije mogla da odgovori. Ali ako su jakna i čizme pripadali nekome iz grupe
koju su tražili, ta osoba nije mogla biti daleko. Niko pri zdravoj pameti ne bi otišao
napolje na sneg bez toga.
Tišina je postajala teška. Johana je gurnula glavu unutra i oprezno njušnula. Na
njeno olakšanje, miris nije odavao utisak da ulaze u nekakvu grobnicu, mada bi utisak
mogao biti pogrešan, pošto je unutra bilo hladno kao i napolju.
Pregledali su tu odeću jarkih boja. Johani je instinkt govorio da je nedavno tu
spuštena. Možda jer nije bilo prašine na njoj. Nije preostajalo ništa drugo nego da se uđe
i pretraži koliba uzduž i popreko. Uostalom, zbog toga su prevalili toliki put da stignu
dovde; prvo su se dobro istruckali u terenskom džipu, pa su ih ostavili na kraju puta, da
bi naredna dva sata šipčili, pentrali se po smetovima, proklizavali i klizali, padali i
probijali se kroz uske jaruge. Odustajanje sada nije dolazilo u obzir.
„Hajde da pogledamo unutra“, Johana se progurala pored Torira, koji se pomerio da
ona prođe. Nije bila sigurna da li je to uradio iz učtivosti ili zato što nije bio voljan da
uđe prvi. Mada nije ni bilo važno. Sagnula se da bolje pogleda odeću. „Po veličini bih
rekla da je pripadala ženi. Ili je u pitanju više žena.“ Uzdahnula je. „Hajde. Da uradimo
ovo sistematski. Počećemo od sprata, pa ćemo se spustiti.“
Unutra se osećao ustajali vazduh. Torir je zatvorio vrata za sobom, pa je sve mimo
snopa Johanine lampe utonulo u tamu. Slaba zimska svetlost nije prodirala kroz debele
šalone. Brzo je ponovo otvorio vrata, ali ni tada se svetlost nije pružala dalje od hodnika,
a koliba je bila velika, sa sobama u prizemlju i na spratu.
Vidljivost je postala bolja kada je Torir upalio svoju lampu. Johana požele da su
snopovi svetla jači i da osvetljavaju više prostora, ali nije bilo pomoći. Moraće da se
snađu sa to malo svetla što su imali. Pažljivo su došli do centralnog dela, a onda se
razdvojili.
 Dvadeset minuta kasnije, ponovo su stajali na platformi napolju, jednako zbunjeni
kao ranije. Pronašli su razne tragove nečijeg boravka u kolibi. U jednoj sobi, ispod
kreveta je bio par izvrnutih čarapa – ne prašnjavih, za razliku od samog poda. U kuhinji,
prazna pakovanja od hrane su bila razvrstana po kantama i bilo je očigledno da je neko
tu kuvao. Sudeći po datumima na ambalaži, bačena je nedavno. U toaletu su pronašli
četkicu i pastu za zube u čaši, i skoro prazno pakovanje vlažnih maramica na polici
iznad lavaboa. U otvorenoj kanti za đubre na podu pored klozeta zatekli su upotrebljen
konac za zube i zgužvanu vlažnu maramicu koja je izgledala kao da je njom obrisana
maskara. Pored lavaboa je visio mali peškir. Bio je suv, kao i kuhinjska krpa koja je bila
prebačena preko drške od rerne. Suvi, ali ne i prašnjavi. Gde god bi pogledali, zatekli bi
dokaz da su tu bili ljudi.
Ipak, uprkos temeljnoj pretrazi, nisu pronašli nikakve ljude.
Johana je osmotrila okolni pejzaž sa platforme. Beo sneg, beo sneg i još belog
snega. I onda oni jelenski rogovi na vrhu padine. Zaklonivši oči, utvrdila je da je bila u
pravu – to jesu bili rogovi, a ne uvrnuto granje patuljaste breze. Zlokobno su je
podsećali na kostur ruke, koja pruža koščate prste prema nebu. Grba pod snegom, tamo
gde su izvirali, odavala je utisak da to nisu samo rogovi, već cela životinja. Johana je
spustila ruku i skrenula pogled. Jelen nije mogao imati nikakve veze s nestalim ljudima.
„Gde su, dođavola, mogli da dospeju?“
Torir je nabrao svoje tamne obrve. „Možda su krenuli na planinarenje pa ih je
uhvatila oluja. Nekoliko dana neprekidno pada sneg, njihovi tragovi su sigurno zatrpani.
Kako navode, pala je rekordna količina snega.“
Bio je u pravu, to je bilo najverovatnije objašnjenje. Grupa se upustila u pešačku
avanturu i ubilo ih je izlaganje nevremenu. Prirodni rezervat Lounserajvi pokriva
ogromno prostranstvo i brojne hajking staze presecaju mesto gde je koliba. Neće biti lak
zadatak pronaći nestale planinare ako su im tela zakopana pod snegom. Da posao bude
još teži, najavljena je još jedna oluja, sa nekoliko dana temperature ispod nule.
Grčevito se držala nade da su parovi pronašli sklonište u nekoj od preostalih koliba.
Možda ih je neka druga grupa tragača već pronašla.
Ali ta misao Johani nije dugo pružala utehu. Planinarenje ne objašnjava zašto bi
jakna, čizme i ostala oprema za hladno vreme bili ostavljeni u hodniku.
„Bolje da krenemo nazad dok ne padne mrak.“ Johanine oči ponovo odlutaše prema
rogovima. Mučilo ju je njihovo prisustvo na vrhu padine. Muškarci iz grupe su bili
lovci. Ako je životinja upucana, to bi možda moglo da bude važno. Ma koliko bili u
škripcu s vremenom, nisu mogli da odu a da ne provere. Loše bi izgledalo ako bi se
ispostavilo da je svrha putovanja bila krivolov, a da oni nisu zapazili tu činjenicu. Osim
toga, Johanu je pratila reputacija temeljne osobe. „Ali hajde prvo da pogledamo onog
jelena.“
Kako se Torir nije usprotivio, pošli su kroz dubok sneg, krećući se onoliko brzo
koliko su smeli. Na nekim mestima je zaleđena kora bila tanka pa su svaki čas upadali
do listova u sneg. Kretanje je postalo još veća muka kada su počeli da se penju uzbrdo.
Na korak do rogova, Johana naglo zastade. „Zgazila sam nešto.“ Pogledala je prema
svojoj desnoj nozi.
„Možda stena?“ Torir je zastao s rukama na bokovima, mršteći se.
„Ne. Nije stena.“ Johana je izvukla nogu i pogledala u rupu. Zatim je oštro
uzdahnula, zateturala se i umalo pala unazad niz padinu. „Gospode. Gospode bože.“
Torir je prišao do mesta gde je stajala i sam umalo pao unazad. Na dnu rupe, video
se deo lica, a širom otvoreno oko tupo je zurilo u njih.
2.

Lounserajvi, nedelju dana ranije

Drebn je počinjala da uživa. Najzad. Probudila se uz osećaj mučnine od kiselog

zavijanja u stomaku, ali naporno pešačenje na čistom zimskom vazduhu donelo joj je
olakšanje. Istina, listovi su je boleli, težak ranac joj je pritiskao ramena i mišići na
butinama su joj goreli, ali to je bilo ništa u poređenju s njenim pređašnjim mukama.
Njih petoro se vuklo po stazi, ona je bila poslednja u nizu. Hejkir, njihov vodič,
išao je napred; ostali su ga sledili u koloni. Pošto je ruta bila naporna a oni nisu bili
sigurni u sebe, za sve je bilo bezbednije da gaze Hejkirovim stopama nego da idu
pribijeni iza njega. U svakom slučaju, rekao je da je staza toliko uska da je ljudi većim
delom mogu preći samo jedan po jedan, čak i usred leta. Jedan pogrešan korak može
izazvati katastrofu.
Drebnin muž, Tjervi, išao je Hejkiru za petama, rešen u tome da ga niko ne
prestigne. Za njim je išao Bjoulvir, pa zatim njegova žena, Agnes. Oboje su bili sivi u
licu isto koliko i Drebn kada su se jutros susreli u predvorju hotela.
Već neko vreme se nisu osvrtali za sobom, pa Drebn nije znala da li im se zdrava
boja vratila u obraze. Pretpostavljala je da jeste, na osnovu njihovih ramena, koja više
nisu onako visila kao na početku. Nije mogla da vidi svog muža ispred njih, ali iz
iskustva je znala da se on verovatno otarasio mamurluka mnogo pre ostalih troje, makar
samo tako što ga je odlučno ignorisao. Zajedno su već osam godina i za to vreme
nijednom nije priznao da je mamuran. Čak i kada bi povraćao i gutao lekove protiv
bolova kao bombonice, uvek bi insistirao na tome da je sve u redu.
Jedini član grupe koji nije preterao sa pićem bio je Hejkir. On je iznajmio sobu u
motelu, koji je bio jeftiniji od njihovog hotela, mada je to bilo nevažno. Prestao je da
pije posle jedne čaše crnog vina i poželeo im laku noć ubrzo posle večere. Ostalo
četvoro su nastavili sa zabavom. Nije im bilo dosta što su ispili nekoliko čaša crnog vina
uz glavno jelo, a onda i desertno vino uz puding i brendi uz kafu, pa su pomislili da je
odlična ideja da svrate do hotelskog bara na još jedno piće kada su se vratili. Iz ove
perspektive, možda je taj poslednji potez bio greška.
Kada su se jutros sastali, Hejkir se nije trudio da sakrije neodobravanje. Urlao je na
njih što su spavali skoro do podneva, umesto da se nađu u ugovoreno vreme.
Nenaviknuti da ih neko prekorava kao nevaljalu decu, samo su pokunjeno ćutali tokom
njegove tirade. Mamuran čovek nije sposoban za raspravljanje ni davanje izgovora, a
bilo je još teže zato što su bili savršeno svesni da su krivi.
Drebn nije znala za ostale, ali ona je odlučila da broji u sebi tokom Hejkirove
kritike. Ubrzo nakon što je počeo da urla, osetila je da je od toga još više boli glava. „Na
šta ste mislili?… Ostavili ste me da čekam kao idiot… Već sam mislio….“ Ponavljajuće
optužbe su samo pojačavale pulsiranje u njenoj glavi, od čega je bol postajao još
nepodnošljiviji. A brojanje joj je odvlačilo pažnju, pa je tako pružalo olakšanje.
Zbog toga nije čula baš sve što je rekao, mada jeste čula dovoljno da shvati da ih je
nemar doveo u opasnost. Hejkir je ozbiljno razmatrao da povuče svoju ponudu i ode
sam. Dnevno svetlo ne traje dugo, a oni su neiskusni. Nakon toga je usledila dreka o
tome kako mu nije jasno gde mu je bila pamet da ih uopšte i povede.
A istina je da to i nije bila njegova ideja. Čak su ga i naterali da ih povede. Zvučalo
je kao sjajan način da malo prodrmaju svoju dosadnu svakodnevicu. Iako to nikada ne bi
priznali, životi su im postali prilično monotoni. Možda o tome nisu progovarali zato što
je to bio totalno problem Prvog sveta. Na društvenim mrežama, makar, izgledalo je kao
da imaju fantastičan život. Stalno su jeli po restoranima, kuvali gurmanska jela, pili
dobro vino, putovali, išli na svirke ili u pozorište, ili u teretanu. Dobro, nisu bili baš
influenseri, ali brzo su usvajali nove trendove, uvek ispred mase. Gledano sa strane,
moglo im se pozavideti. Bilo im je finansijski udobno, bili su dobro obrazovani, zdravi i
inteligentni. Ali čak i sreća ima tendenciju da izgubi svoj sjaj s vremenom.
Zato su oberučke prihvatili priliku da urade nešto novo i potpuno drugačije. Hejkira
su upoznali na večeri koju je organizovao jedan par s kojim su se družili. Nije mnogo
pričao, ali kada je progovorio, rekao je neke vrlo zanimljive stvari. Na primer da se
priprema da krene u ludu solo misiju u divljini Lounserajvi na jugoistoku zemlje. Cilj
ekspedicije je bio da se očita nekakav instrument za merenje na ivici Vatnajekidla,
najveće ledene kape u Evropi. Ti rezultati su mu bili potrebni da završi doktorsku
disertaciju. Navodno, očitavanje je poslednji put urađeno toliko davno da je odustao od
toga da čeka da neko drugi to ponovo uradi.
Do te faze večeri, svi su već nekoliko sati pili i alkohol im je proširio horizonte
mogućnosti. Činilo se da je nebo granica; ništa nije bilo nedostižno. Domaćini su se već
izvinili i prešli u kuhinju da peru sudove, kulturno sugerišući da je vreme da se ide kući.
Ali njihova „u svakom slučaju…“ konstatacija je prošla neprimećeno; gosti su sipali još
jednu turu vina i s velikom pažnjom nastavili da slušaju šta Hejkir ima da kaže.
Ruku na srce, nikoga za stolom ni najmanje nije interesovalo Hejkirovo
istraživanje, ni tema njegovog doktorata: maštu im je raspalila ideja o putovanju u
divljinu koju je vrlo malo ljudi ikada posetilo zimi. Bilo je to iskustvo koje oduzima dah,
kakvo se jednom u životu doživi. Avantura o kojoj bi mogli da se hvališu godinama:
„O, stvarno? Bio si u kampu u podnožju Everesta? Tjervi i ja smo razmišljali da
odemo, ali smo odavno odlučili da izbegavamo letove koji nisu nužni. Globalno
zagrevanje i sve to – znaš kako je. Umesto toga smo išli na epsko putešestvije po
prirodnom rezervatu Lounserajvi usred zime. Zapanjujuće iskustvo – mada je vredelo.
Bez sumnje je vredelo. Znaš, kad je reč o avanturama na otvorenom, Island se zapravo
teško da nadmašiti.“
Naravno, ne bi mogli tako da govore u Hejkirovom prisustvu, ali to bi bilo malo
verovatno. Bio je nov u njihovom krugu prijatelja i još nije ušao u redove kao regularac
– ako je uopšte i bio zainteresovan da to postane. Po njegovim rečima, bio je toliko
zaokupljen svojim istraživanjem da gotovo nije ni imao vremena za društveni život.
Domaćine večere na kojoj su bili upoznao je u teretani, ali to je, kako je rekao, bio jedini
luksuz koji je sebi dozvoljavao, bez obzira na poslovni pritisak. Ta večera je bila prva
kojoj je prisustvovao u poslednjih šest meseci i verovatno i poslednja za narednih šest.
Niko nije mogao da ga optuži da je partijaš – kao što se i samo pokazalo sinoć.
Partibrejkeri poput njega nisu imali saosećanja za one koji su voleli da uživaju u dobrom
izlasku, a njegova besna reakcija je to jasno pokazala.
Na kraju je Tjervi izgubio strpljenje. Povisio je ton i podsetio Hejkira da traći
dragocene minute na besmisleno jadikovanje. Treba samo da krenu i prekinu raspravu o
nečemu što se više ne može promeniti. Osim toga, i Hejkir je sam bio kriv. Trebalo je da
ih budi, umesto da sedi u kolima i duri se, čekajući da se pojave.
To je imalo efekta – Hejkir je zaćutao, ali nije mu se popravilo raspoloženje. Drebn
je pretpostavljala da još ključa od besa, mada su se vozili preko dva sata i planinarili još
dva. Tokom nekoliko pauza koje su pravili, stajao je po strani i mrgodno ćutao,
izbegavajući kontakt očima. Isto je bilo i tokom vožnje dovde. Napustili su Hebn i
njegovo nisko uzano poluostrvo pa krenuli ka istoku kružnim putem, sa strmim
obroncima planina s leve i morem s desne strane. Izuzev poneke farme sa crvenim
krovom, malo toga su videli osim velikih građevina nalik na džinovske loptice za golf,
koje su označavale radarske stanice na poluostrvu Stoksnes. Skoro odmah posle toga,
ušli su u tunel Almanaskard i izbili na farmerski okrug Loun. Nakon dvadesetak
kilometara stigli su do raskrsnice gde planinska staza Kodlimuli skreće ka unutrašnjosti,
prema njihovom odredištu. Svaki pokušaj konverzacije je propadao. Mada i nije bilo
važno, pošto bi svaki razgovor, od trenutka kada su napustili glavni put, bio nemoguć.
Tamo sneg nije čišćen i superdžip sa podignutim amortizerima se trzao na sve
strane, pokušavajući da se probije kroz gotovo neprobojnu stazu. To je bila laganica u
poređenju sa onim što je usledilo kada su stigli do pošljunčane obale reke Jekilsau au
Loun. Taj put je presecao potočne uvale kojima su leti tekli ledeni potoci, ali koje su
zimi bile gotovo suve, tek tanki mlazovi. Bio je to izazovan posao za vozača: u jednom
trenutku džip je skoro vertikalno srljao u vodeni tok, u sledećem se uspinjao, opet skoro
vertikalno, na drugu stranu. Osećaj je više bio kao da vas bacaka ustalasalo more nego
da se vozite. To usporeno bacakanje i drmusanje im je svima opteretilo vrat od cimanja
glave napred-nazad. Čak i bez zategnute atmosfere, bilo bi teško voditi razgovor kada su
polovinu energije trošili samo na držanje, a polovinu na to da se ne ispovraćaju.
Zaista, bilo je pravo čudo što niko nije podlegao mučnini od vožnje.
Sada je, bogu hvala, Drebnin mamurluk bio samo loša uspomena. Fizička
aktivnost, kiseonik, svež vazduh i oštra hladnoća pomogli su joj da ga se otrese. Na
svetu nema boljeg osećaja nego kada se čovek oslobodi mučenja, pomislila je ona, bilo
onog od gripa, stomačnogbola, glavobolje – ili loših posledica od previše pića.
Na kraju je džip stao na vrhu jednog brda, posle dramatičnog uspona tokom kog je
Drebn uglavnom držala zatvorene oči. Hejkir je rekao da odatle moraju peške, jer je
nizbrdica pred njima previše strma, klizava i opasna za bilo koje vozilo. Niko se nije
pobunio niti ga gnjavio da ipak pokuša: svima im je već vrat bio previše ukočen. Hejkir
je parkirao džip pored staze, ugasio motor i izašao napolje. Četiri putnika su ćutke
uradila isto.
Sunce se spustilo iza planina i plava senka se prikradala preko padina, ali niko nije
obraćao pažnju na to. Tako bi samo podgrejali svađu oko njihove lenjosti i opšte
neodgovornosti. Da su ustali na vreme, imali bi nekoliko sati dnevnog svetla za
planinarenje.
Krajolik je bio drugačiji od onoga što je Drebn očekivala, ali ipak spektakularan.
Fotografije koje je pronašla onlajn pripremajući se za put napravljene su leti i
prikazivale su neverovatan spektar boja riolitnih stena, zaostavštinu davno ugašenih
vulkana, ali te boje su sada bile nevidljive, ispod ogromnog snežnog pokrivača. Izuzev
strmih pojaseva litica na planinama, koji su ponegde bili goli i crni, i pokoje šiljate stene
koja je štrčala, sve u njihovom okruženju je bilo presvučeno u belo. Ipak, bilo je
izvanredno. Bila je šteta što su svu pažnju morali da usmere na tlo i svoje korake, što im
nije ostavljalo mnogo prostora za uživanje u pogledu.
Za vreme ledenog doba, ovaj predeo su uglačali glečeri, izdubivši jaruge i duboke
klisure, kroz koje su se oni sada probijali. Zbog pukih stenovitih zidova koji su se
pružali do neba sa obe strane, Drebn se oseti beznačajno poput mrava. Ispunila ju je
mešavina straha i strahopoštovanja prema tom divljem, stranom svetu. Penjali su se
osulinama, prolazili bezbroj vodopada okovanih masivnim ledom, koračali preko stenja i
kamenja, i sve to bez mogućnosti da vide kakav im je teren pod nogama. Tu i tamo, iz
snega su štrčale gole grančice, ukazujući na to da se tu nalaze patuljaste breze, pa su ih
pažljivo zaobilazili kako ne bi oštetili osetljivu vegetaciju koja je ležala pod ledom i
sanjala o letu. Sada su se vukli preko snežne ravnice i bilo je manje rizika od klizanja i
padanja nego na ranijim delovima puta. Bila je to dobrodošla pauza, kada su mogli malo
da se opuste i lepo osmotre okoliš. Drebn je upijala lepotu okruženja, a sve ostalo kao da
je iščezlo.
Krajolik je možda bio dramatičniji u letnjem izdanju, ali i ovakav joj je oduzimao
dah. Blistave, skoro vertikalne planine, stene i osuline bile su prelepe, ali preteče. Bio je
to pogled pun paradoksa. U manje izazovnim okolnostima, ta besprekorna belina bi
možda simbolizovala čistotu i nevinost, ali sada se činila nehumanom, simbolom
njihove nemoći pred vremenskim uslovima. Bez odgovarajuće opreme, ne bi imali
nikakve šanse. A ako bi išta pošlo po zlu…
Drhtaj koji je prostrujao kroz Drebn nije imao nikakve veze s hladnoćom. Otresla
ga se i ubrzala korak da sustigne ostale, koji nisu zastajkivali da se dive pogledu kao
ona. Verovatno su odlagali taj trenutak dok ne budu bezbedno stajali na platformi ispred
kolibe – njihovog prenoćišta. To bi imalo smisla, naravno, da nije ubrzano iščezavala
svetlost.
Ne može biti mnogo daleko. Kada su ostavili kola, Hejkir je rekao da im predstoji
najmanje dva sata hoda do kolibe. Tako da ne bi trebalo da bude više od još otprilike
pola sata.
Sutrašnja ruta će biti duža, pod pretpostavkom da će se držati plana da idu sa njim.
Imali su i mogućnost da ostanu u toplom dok Hejkir sam ode do glečera da očita ono što
mu je trebalo. Ali nisu mu se pridružili u ekspediciji da bi vreme provodili s nogama
uvis u nekoj bednoj staroj kolibi.
Drebn je primetila da je Hejkir zastao. Svi u koloni su ga sustigli i stali, sa njom na
začelju. To je bilo neočekivano. Hejkir se nije činio kao tip koji bi zastao da predahne
tako blizu cilja. Možda je želeo da kaže nekoliko reči pre nego što stignu u kolibu. Da se
izmire i poslednji deo puta pređu u miru i boljem raspoloženju. Nadala se da je tako.
Ta misao potrajala je dok nije videla zašto su stali. U snegu je bio neki tamni
predmet. Kada je prišla bliže, videla je, na poslednjim tragovima dnevnog svetla, da je
crven. Jarkocrven. Nakon sati bez ičega osim beline pred očima, boja se činila
nestvarnom, jednako neprikladna kao kada bi se naletelo na cvet iz staklenika usred
zaleđene pustoši.
Tjervi je čučnuo i rukavicama zagrebao po snegu. Kada je raščistio sneg, izvukao je
tu crvenu tkaninu i uspravio se.
Bila je to kapa. Hejkir je pružio ruku i Tjervi mu je dao. Hejkir je izvrnuo kapu,
osmotrivši je sa svih strana.
Koliko je Drebn mogla da vidi, bila je to sasvim obična vunena kapa. Ni nalik
dizajniranoj smart ski-opremi kakvu su oni poneli na put. A Hejkir je bio neobično
zadivljen tom kapom.
Drebn je razbila tišinu. „Možda ju je neko zaboravio letos ili jesenas?“
Hejkir je odmahnuo glavom. Ono malo njegovog lica što se videlo između kape i
šala bilo je zajapureno. „Ne. Nije bilo dovoljno snega preko nje. Da je tu ostavljena
letos, bila bi potpuno zakopana. Bila je neverovatno oštra zima i sneg je ovde debeo
nekoliko metara, tako da je sigurno izgubljena nedavno. Čudno.“
Bjoulvir i Tjervi su ćutali, očigledno još uvek ljuti, ali Agnes se oglasila. Ona je
radila u kadrovskoj službi i nije se lako mogla izbaciti iz takta. „Ne misliš valjda da je
ovde još neka grupa turista? Mislila sam da ni sa kim nećemo da delimo kolibu.“
„Nećemo ni sa kim ni da je delimo.“ Hejkir nije gledao u Agnes dok joj se obraćao.
„U ovoj oblasti ne bi trebalo da bude više nikog. Bar ja nisam čuo. Samo ludaci poput
mene. I vi.“ Njegova zlovoljnost očito još nije prošla.
Tjervi prevrnu očima, ali se suzdržao da ne izgovori ništa zajedljivo. „Možemo li
da nastavimo dalje? Previše je hladno da blejimo u mestu.“ Klimnuo je bradom ka
crvenoj kapi. „Koji ludak bi skinuo kapu na ovoj temperaturi?“
Svi su nemo zurili u kapu dok je Hejkir nije gurnuo u džep, pa su nastavili da
hodaju.
 Dok je gacala za njima, Drebn su u glavi odzvanjale reči njenog muža. Koji ludak
bi ispustio kapu ovde usred zime? Ko bi uopšte i bio ovde u ovo doba godine? Nije
mogla da se doseti nijednog odgovora. Još uvek se rvala sa tom mišlju kada su zašli u
uzani procep između dva grebena koji je vodio do nekakvog kružnog prostora koji je
izdubio glečer. I tu, pred njima, ukazala se koliba.
Sumrak je bio na ivici da se pretoči u potpunu tamu, ali oči su stigle da im se
priviknu. Dok su hodali, nad njima se nagomilaše gusti oblaci, koji su blokirali sunce i
formirali težak pokrivač preko neba, ne ostavivši ni trunku procepa za mesec. Nije se
čak video ni mek sjaj iza oblaka koji bi ukazao na to dokle je mesec stigao na svom putu
preko nebeskog svoda.
Zastali su da osmotre kolibu i njeno okruženje. Sada, kada im sneg više nije škripao
pod nogama, vladala je potpuna tišina. Ni vetar, ni pesma ptica, ništa. Kao da je neko
utišao zvuk prirode.
I ovde je sneg zamutio svaki oblik i obeležje. Čak ni iz strmih strana doline nalik na
činiju nije štrčala nijedna stena. Jednobojan prizor pred njima bila je prava zima. Bilo je
savršeno mirno. U vazduhu se nije osećao nikakav miris. Jedino što im je uticalo na čula
bila je hladnoća. Sada kada su prestali da se kreću, svi su je nedvosmisleno osećali.
Grizla im je obraze i probijala se kroz donove i rukavice, nemilosrdno im stežući prste
na rukama i nogama.
Samim tim je i koliba delovala mnogo privlačnije nego što bi to inače bio slučaj.
Uprkos utisku trošnosti i zakucanim šalonima preko prozora, njena četiri zida su
obećavala toplotu i to je bilo sve što im je u tom trenutku bilo važno.
Hejkir se okrenuo prema svojim umornim ali zadovoljnim kompanjonima. „Dobro
ste izgurali.“
Drebn se nasmešila. Pružio je ruku pomirenja. Izgleda da je vredelo – Tjervi i
Bjoulvir obojica potapšaše Hejkira po ramenu i promumlaše da su samo sledili njega i
ništa više. Osetivši olakšanje, Drebn pritegnu težak ranac na leđima, žudeći da se
oslobodi njegove težine i pruži se na sofu ili fotelju.
Jedino Agnes je odavala utisak da nije voljna da se prepusti prijateljskom
raspoloženju, što nije ličilo na nju. Samo je stajala, zureći u kolibu, kao da je nesvesna
prisustva ostalih. A onda ih je pogledala i pitala: „Da li su vrata otvorena?“
Svi pogledi se usmeriše prema kolibi. Bila je u pravu: vrata su bila odškrinuta.
Veselo raspoloženje je istog trenutka isparilo i ostatak puta pređoše bez ijedne reci.
Drveni trem oko kolibe je šuplje bubnjao pod njihovim koracima, a zatim je Hejkir
širom otvorio vrata i upitao ima li koga unutra. Nije dobio odgovor. A onda je Drebn
primetila da i nije bilo tragova koračanja na tremu prekrivenom snegom.
Hejkir je izvadio baterijsku lampu i jedan po jedan su ušli u ledenu tminu. U
ulaznom hodniku, neki kaput je bio okačen o klin. Crvena vetrovka, u nijansi kao i kapa
koju su pronašli.
Poslednji tračak dobrog raspoloženja iščeznu iz Drebn i stomak joj se zgrči od
onoga što je najednom shvatila. Sudeći po Hejkirovom licu, i on je pomislio isto.
 Bez kape i jakne, niko ne bi izdržao tamo napolju. Ako njihov vlasnik nije bio u
kolibi, jasno je bilo kakva ga je sudbina zadesila.
Opresivna tišina i tama unutra nisu nudili razlog za optimizam.
3.

Hjervarov novi posao u radarskoj stanici na Stoksnesu nije bio za svakoga. Ta izolovana
lokacija bi bila potpuno neprikladna za one koji su voleli društveno komešanje na
radnom mestu. Ovde niko nije prolazio sa karticom za ulaz oko vrata, niko nije mahao s
izveštajima u ruci niti se vrzmao oko aparata za kafu dok kuka na zatrpanost poslom.
Umesto toga, vladali su savršeni mir i tišina, tako da čovek može da se koncentriše. Po
pravilu, stanicom su upravljala samo po dva zaposlena, i u retkim prilikama, po jedan.
Osim ostalog osoblja obalske straže, inžinjera koji su dolazili radi održavanja opreme i
retkih poseta NATO inspektora, to dvoje ljudi iz tima su retko ikoga viđali. Gotovo
jedina prilika u kojoj su viđali lica drugih ljudi bila je kada turisti zalutaju sa dobro
obeleženih pešačkih staza na poluostrvu i pokušaju da uđu u dvorište stanice. Zimi je,
međutim, turista bilo retko i malo, a posete menadžera su svedene na minimum.
Zaposleni u stanici kao da su bili sami na svetu. A Hjervaru je baš tako i prijalo.
Bila je to velika pramena u odnosu na dane kada je preko stotinu pripadnika vojske
SAD bilo smešteno u stanici. I oni su se osećali izolovano, mada na drugačiji način.
Zahvaljujući ostrvskom načinu razmišljanja tog vremena, kontakt između Islanđana i
stranog osoblja u stanici bio je minimalan. Tako su radnici vojske koji su živeli unutar te
ograde bili primorani da budu sami sebi dovoljni kada je reč o druženju i zabavi. Jednom
godišnje, školarci iz obližnjeg Hortnafjerdira su bili pozvani u posetu, ali većina
levičarskih roditelja je svoju decu zadržavala kod kuće. Plašili su se da im se deca ne
vrate ispranog mozga, sa bejzbol kapama, žvaćući američke žvake, brbljajući o slobodi
pojedinca i maštajući o pristupanju u vojsku.
Vojna baza je od tada propala. Teretana je nestala, kao i bioskop koji je toliko
očaravao školarce koji su dolazili u posetu, a ostali su samo betonski temelji, kao
svedočanstvo nekadašnjoj čiloj zajednici na tom mestu. Pored razbacanih sporednih
zgradica, jedine građevine koje su preostale bile su sama radarska stanica i kuća u kojoj
su se nalazile radionica i smeštaj za osoblje.
Nije bilo potrebe ni za čim više. Uznapredovala kompjuterska tehnologija i
pozicioniranje opreme rezultirali su time da je svega nekoliko radnika bilo dovoljno za
obavljanje poslova koji su nekada okupirali radnu snagu od stotinu ljudi. Podaci se više
nisu obrađivali na licu mesta, već je baza pretvorena u prenosnu stanicu, u kojoj su se
signali prikupljali i slali dalje, skremblovani ili čisti, u zavisnosti od primaoca. Na terenu
su se prostirali redovi komunikacionih stubova, sa radijskom antenom u zaštitnoj kupoli
na čelu. Ta kupola ličila je na džinovsku lopticu za golf natakarenu na klin, koja čeka da
se trolovi spuste sa planine i zavitlaju je prema moru. Unutar kupole, ogromna antena se
beskonačno vrtela ukrug, skenirajući vazdušne talase u potrazi za signalima aviona ili
drugih letećih objekata nevidljivih golom oku i sekundarnom nadzornom radaru.
Hjervaru je prijala samoća. Nimalo mu nije nedostajao grad. Uglavnom je imao
uobičajeno kancelarijsko radno vreme, ali dešavalo se da ne može da ode zbog
neprohodnih puteva, problema sa opremom ili jakog vetra. Njemu je to bilo u redu.
Ništa nije čekalo na njega u gradiću Hebnu, gde se još nije bio sasvim skrasio, ni stekao
prijatelje – za šta je delimično bio sam kriv, pošto uopšte nije ni pokušavao da se
socijalizuje. Dobrim danima je večeri i ostalo slobodno vreme provodio uvaljen ispred
televizora, ne razmišljajući o onome što je gledao. Lošim danima je naprosto zurio u
gole zidove ili plafon svog skučenog stana.
Hebn je imao izvanredan položaj na niskom poluostrvu koje štrči prema Atlantiku
duž južne obale Islanda, zaštićen od svireposti mora sa dva peščana spruda koja skoro
zatvaraju lagune sa svake strane. Prema severu horizontom dominira ledena kapa
Vatnajekidl sa svojim lednicima sa oštrim nagibom, dok su na jugu to peščana ostrvca.
Zapravo, bio bi težak zadatak u celom Hortnafjerdiru pronaći prozor sa kog ne puca
zadivljujuć pogled, ali Hjervarova zečja jazbina je bila izuzetak. Stan je imao tri prozora,
i svi su gledali na dvorište iza kuće, koje se uglavnom koristilo kao smetlište za metalni
otpad. Stanodavac nije mogao da sakrije iznenađenost što Hjervar nije izgubio
interesovanje čim je video stan. Pošto je osetio potrebu da se pravda, Hjervar je rekao da
ne traži nikakav luksuz budući da je u Hebnu samo zbog posla. Čovek je klimnuo
glavom, još uvek pomalo zbunjen. Hjervar se nije trudio da ga dodatno razuverava jer je
iz iskustva znao da bi preterano objašnjavanje situaciju učinilo još više neprijatnom.
U svakom slučaju, u Stoksnesu je imao više nego dovoljno prelepog okruženja. Još
uvek mu nije dosadilo, i sumnjao je da će mu ikad dosaditi: pogled je bio potpuno
zadivljujuć. Za najživopisniji pogled utrkivali su se plaža sa crnim peskom i
jedinstvenim talasastim brežuljcima prošaranim travom, besno more i planina
Vestrahom, sa svojim gotovo vertikalnim zidovima koji se pružaju skoro pola kilometra
prema nebu i stoički odolevaju silovitim talasima koji se obijaju o njihovo podnožje.
Hjervar se divio njenoj hrabroj istrajnosti i sve bi dao da i sam može da se pohvali tom
osobinom. Njegova reakcija na konflikte i scene bila je bežanje. To ga je koštalo svih
prijatelja, gubio ih je jednog po jednog, i – što je još gore – porodice.
Međutim, u radarskoj stanici nije bilo konfliktnih scena. Njegov kolega, Erlingir,
bio je ravnodušne prirode i nikad se nije dao razljutiti. Bio je jednako asocijalan kao i
Hjervar i, izuzev nužne komunikacije oko posla, malo je govorio. Hjervaru je to
savršeno odgovaralo. Ćaskanje mu nikad nije bila jača strana.
Društvo u kom je Hjervar pronalazio najviše zadovoljstva, međutim, nije bio
njegov kolega. To nisu bili ni oni iz centrale obalske straže u Rejkjaviku ili sa aerodroma
Keblavik sa kojima je razgovarao telefonom. Ne, onaj čije je društvo najviše cenio bio je
najmanje komunikativan.
 Bio je to jedan mačak. Ta životinja se pojavila u stanici oko dva meseca ranije.
Odakle je došao, niko nije znao. Mogao je da zaluta čak iz Hebna, mogao je da dođe
kroz tunel iz okruga Loun, ili da pobegne s jedne od farmi koje su još postojale u
obližnjim selima. Moguće. Mada prljav i bez ogrlice, nije ličio na lutalicu. Posebno ne
sudeći po tome kako se istog trenutka zalepio za Hjervara i uplitao mu se oko nogu
tokom obilazaka poseda. Erlingir je zato isprva sumnjao da je mačak njegov, uprkos
poricanju. Na kraju je poverovao Hjervaru i odlučio da prihvati životinju. Dugo su
odlagali da crno-belom mačku daju ime. Kada su najzad zaključili da mu treba ime, već
je bilo prekasno. Tri nedelje su ga oslovljavali sa „maco“ i tako je ostalo. Postao je Maca
sa velikim M, mada je tom sirotom stvorenju ionako bilo svejedno.
U početku je Maca živeo u jednom skrovištu pored zgrade stanice, unutar ograde
koja je trebalo da bude sigurna, ali se pokazalo da nije nikakva prepreka za mačku.
Sažalivši se, Hjervar je počeo da mu ostavlja činiju sa hranom pored zida. Isprva su to
bili ostaci njegovog ručka, koje krznati drug nije uvek preterano cenio. Ubrzo ih je
zamenio suvom hranom za mačke koju je kupovao u Hebnu.
Skrovište je bilo dobar zaklon od najjačih oluja, ali kada bi vetar duvao iz lošeg
smera, umelo je da se napuni snegom. I tako su, bez ikakve rasprave, počeli da puštaju
siroto stvorenje unutra, u prećutnom sporazumu da je tako najbolje. Prosto su jednog
dana otvorili vrata i Maca je ušao. Od tada je retko izlazio sam, osim da obavi svoj
posao i, kada je lepo vreme, da ispatrolira oblast. Mimo toga, dane je provodio
dremajući na stolu pored kompjuterske opreme. Macu ta preskupa oprema nimalo nije
zanimala, izuzev činjenice da je emitovala toplotu.
Između tura spavanja, ponekad bi sedeo, zevao i posmatrao Hjervara i Erlingira
kako obavljaju svoje poslove. Njihovim radom je bio podjednako slabo zadivljen kao i
haj-tek opremom koja mu je pružala topao krevet. Kada bi ostali sami, Hjervar bi mu
pričao o tome koliko su ti uređaji važni, ne samo za Island već za ceo NATO. Maca ga je
skeptično gledao. Njegov nadmeni izraz lica smekšavao je samo kada bi Hjervar počeo
da priča o sebi, o svom odrastanju i okolnostima koje su ga dovele dovde, bogu iza leđa.
Bilo je izvanredno koliko mu je bilo lako da se otvori pred životinjom, s obzirom
na to koliko mu je bilo teško da razgovara sa ljudima. Možda zato što je znao da neće
biti odgovora. Nije bilo rizika da će ga Maca dobro posavetovati ili sažaljevati ga, ili mu
narediti da se sabere. Niti ga pritiskati da se ohrabri, da skine pogled s retrovizora i
usmeri ga ka putu pred sobom. Ili ga podsećati da je još u najboljim godinama. Ne,
Maca ga je samo gledao, odajući utisak da pažljivo sluša. Hjervar je donekle ubedio sebe
da mačka upija njegove probleme, vari ih i odagnava. To je funkcionisalo kada su bili
zajedno. Ali kada je imao slobodne dane, depresija bi ga ponovo pritisla svojom
poznatom poražavajućom težinom.
Nije bilo poente da Macu povede sa sobom kući posle posla. Tri puta je kidnapovao
životinju protiv njene volje i odveo je u Hebn, i Maca je svaki put samo zavijao i
trčkarao unaokolo, odbijajući da jede i pije. Bilo je očigledno da mu ne prija, pa je
Hjervar odustao od te mogućnosti.
 S obzirom na to, Hjervar bi najradije sve vreme provodio na poslu, odrekao se
slobodnih dana i noćio tamo, zajedno sa svojim krznenim drugom. Ali znao je da bi
samo na pomen te mogućnosti šefovima bio istog časa premešten. Ili otpušten. Obalska
straža nije volela nestabilne čudake u svojim redovima. Čak i najmanji trag
ekscentričnosti bi naveo njegove šefove da posumnjaju u njegovo mentalno zdravlje,
uprkos činjenici da već više od decenije radi za Obalsku stražu, sa dobrim rezultatima.
Kada se pojavila otvorena pozicija u Stoksnesu, odmah je pokazao interesovanje.
Posao je bio u ponudi i prethodne godine, ali Hjervar tada nije ni uzimao u obzir da se
prijavi. To samo pokazuje kako lako okolnosti mogu da se promene – pogotovo za
njegovog prethodnika na toj poziciji, koji je preminuo u nesreći pre no što se godina
završila.
Hjervarova prijava je dobro prošla, budući da je bilo malo konkurencije. Ali
konačni test je bilo pitanje spremnosti da se preseli u kratkom roku. Posao je bio njegov
i hitnost je bila takva da je u roku od dva dana putovao na istok. Nema sumnje da su se
njegovi nadređeni potrudili da izbegnu mogućnost da se eventualno predomisli.
Naravno, tokom razgovora za posao pažljivo su se trudili da pričaju što je manje moguće
o nesreći koja je zadesila prethodnika, iz straha da bi to moglo da poljulja prijavljene.
Jedinom prilikom kada su se dotakli te teme, implicitno su rekli da je taj zaposleni patio
od problema s mentalnim zdravljem. Nesreća se mogla izbeći – ali to je u samoj prirodi
nesreća.
Hjervarov prethodnik je upao u rupu gejzira u stenama, po kojem je poluostrvo i
dobilo ime. Nesreća se dogodila u petak, a nestanak tog čoveka je primećen tek
narednog ponedeljka, kada se nije pojavio na poslu. Njegov kolega je na dan nesreće
otišao ranije kući, tako da nije bio tu da posvedoči tragediji ili ga spase.
Osoblje stanice je bilo dužno da obavesti centralu u Rejkjaviku svaki put kada
napusti posed. Njihovo radno vozilo bilo je opremljeno tetra radioni, preko kog su
izveštavali o svom odlasku i dolasku u Hebn. Ali ovog puta nije bilo nikakvih
obaveštenja. Pošto je u centrali bila u toku revizija, niko nije reagovao na izostanak
izveštaja. Pogrešno su protumačili da se javljanje kolege odnosilo na obojicu radnika.
Telo je osam dana kasnije isplivalo na peščano ostrvo Habnartangji, dva kilometara
jugoistočno.
Taj otvor, fenomen poznat i kao morski gejzir, jama je nalik tunelu u ravnim
stenama koje se nalaze uz obalu, odmah ispod radarske stanice. Završava se otvorom
kroz koji more nadire i kipi, prskajući uvis kada vetar duva iz određenog pravca. Niko
ne zna zašto je taj čovek uopšte i otišao prema tim stenama, budući da su izvan ograde i
van dometa stanice. Pretpostavlja se da je zbog te činjenice nastala sumnja da se radi o
čistoj nesreći. Iako to niko nije jasno izgovorio, implicitno se smatralo da je čovek
možda izvršio samoubistvo.
Poslednje što je Hjervar želeo je da njegovi šefovi strepe da bi i on to mogao da
uradi. Naravno, nije bilo opasnosti od tog ishoda. Ali ako bi izjavio da želi da provodi
slobodno vreme na poslu, to bi moglo da izazove nesporazume. Zato je odoleo želji i
poslušno koristio svoje slobodne dane kao i Erlingir.
 Dešavalo se, međutim, i da mu se ostvari želja. Kad god bi bila najavljena oluja,
neko je morao da ostane na licu mesta, za slučaj štete. U tim prilikama je mogao
dobrovoljno da se prijavi da ostane, siguran da zbog tog čina nimalo ne izgleda
sumnjivo, već, naprotiv, odgovorno, kao radnik za primer. Kako je Erlingir uvek
oberučke prihvatao tu njegovu ponudu, svi su bili srećni. Najsrećniji je bio Hjervar. Na
njegovo zadovoljstvo, zima je bila posebno oštra otkako je došao na ovaj posao, sa
nemilosrdnim nizom oluja, što je značilo da je u Stoksnesu provodio više vremena nego
što je mogao i da zamisli da bi bilo moguće.
Hjervar je posmatrao Macu kako čisti ostatke iz svoje činije. Otkako je prerastao iz
mace u Macu sa velikim M, Hjervar je počeo da mu daje kozice i poširani bakalar
umesto suve hrane. Kuvao je specijalno za mačka, sa zadovoljstvom.
Maca je podigao glavu i čežnjivo se oblizao. Ali nije imao sreće. „Ajde. Ne želiš da
se zaokrugliš još više.“ Hjervar ga nežno ćušnu nogom. Trebalo je da izađe napolje i
obiđe teren kako bi se uverio da je sva oprema ispravno zaštićena pre nego što počne
oluja.
Počeo je slab sneg, pahuljice su vertikalno padale na mirnom vazduhu. Čim počne
vetar, leteće u svim pravcima, tako da bi bilo bolje da obavi inspekciju pre no što se
okolnosti promene. I Macu je trebalo pustiti napolje. Iako je imao posude za nuždu i u
kancelariji i u odeljku za osoblje, mačak je više voleo da posao obavi napolju, što je i
Hjervaru i Erlingiru sasvim odgovaralo.
Dok je navlačio debelu perjanu jaknu i čizme, mačak mu se motao oko nogu.
Hjervar nije znao mnogo o mačkama, ali je to protumačio kao zahvalnicu za obrok.
Mada, mačak je isto to radio i kada je bio gladan, pa je Hjervar možda i pogrešno
razumeo. Možda je to značilo nešto sasvim drugo.
U tom trenutku, zazvonio je interfon, što je značilo da je neko na kapiji i želi da
uđe. Zgranut, Hjervar ode da se javi. Nije se sećao da je ikada ranije čuo to zvono.
Podigao je slušalicu i rekao svoje ime, očekujući da će osoba s druge strane biti neki
entuzijasta koji je brzopleto precenio vremenske uslove, ili vozač čiji auto se zaglavio.
Ali niko nije odgovorio. Hjervar nekoliko puta reče „halo“, ali zauzvrat dobi samo
tišinu. Zatim se čulo pucketanje i učini mu se da čuje slab odjek nečijeg glasa, reči koje
nije uspeo da razume. Ponovo je rekao „halo“ i zamolio tu osobu da se približi
mikrofonu. Ništa.
Hjervar spusti slušalicu i pomisli da bi bilo bolje da ode tamo i vidi šta se dešava.
Svakako je krenuo napolje, a taj neko na kapiji je možda u nevolji. Otišao je do vrata i
iskoračio na hladnoću, sa Macom za petama.
Prvo što je primetio bila je apsolutna tišina. Povetarca koji je obično duvao s mora
ili sa planina nije bilo i vladao je potpuni mir. Čak i talasi kao da su dremali. Bilo je
oblačno i sneg je već jače padao. No i uprkos slaboj vidljivosti, Hjervar je lepo video
kapiju.
Nikog nije bilo tamo. Krenuo je prema kapiji, osmatrajući usput i okruženje, za
slučaj da ga ta osoba nije čula i da je otišla. Ali nigde žive duše. Štaviše, kada je stigao
do kapije i gvirnuo preko žice, nije bilo otisaka stopala u snegu ispred interfona. Ma
koliko gusto i brzo da je sneg padao, nije bilo šanse da su tragovi potpuno nestali u tom
kratkom periodu koliko mu je trebalo da dođe do kapije.
Hjervar se namršti. Šta se, dovraga, dešava? Jedino što mu je padalo na pamet jeste
kvar ili kratak spoj u telefonskom sistemu. To je bilo jedino racionalno objašnjenje.
Mora da je umislio taj glas koji mu se učinilo da je čuo. Ili ga je zbunilo pucketanje.
Naravno, to je bilo u pitanju. Sve drugo je bilo nezamislivo.
Maca kao da je osetio da nešto nije kako treba. Obično bi išao ispred njega tokom
tih malih izlazaka, tu i tamo zastajkujući, praveći se da ignoriše Hjervara, dok ga je
zapravo obazrivo držao na oku. Ali ovoga puta je mačak išao toliko blizu njega da je
Hjervar morao da pazi da ga ne zgazi kada je ponovo krenuo da korača. „Hajde, šeprtljo.
Čeka nas inspekcija.“
Pogledi im se sretoše. Mačkove žute oči odlutaše u stranu, a zatim stade da mjauče
i sikće kao da je nanjušio nešto tamo u snegu. Sav se nakostrešio, izvio leđa, s repom
nalik na četku za flaše.
„Šta je bilo, Maco?“ Hjervar začkilji kroz belu izmaglicu, ali postala je previše
gusta da bi video. Obori pogled prema mačku pa reče: „Jesi li nanjušio lisicu?“
Nije dobio odgovor.
Hjervar je nastavio svoj kontrolni obilazak, Maca mu je išao uz nogu i dalje se
čudno ponašajući. Pošto su napravili krug uz ogradu, proverili su sve komunikacione
stubove i najzad obišli i veliku antenu. Sve se činilo u redu i nije bilo naznaka da je vetar
nešto oborio – nije bilo olabavi jenih ploča ni rupa na navlakama, kao ni skorenog leda
na opremi.
I nigde lisice.
Niti čoveka.
Hjervar je bezbedno mogao da isprati Macu nazad u zgradu, gde će moći udobno
da se smesti. Nameravao je da uradi još jednu turu inspekcije pre no što krene kući, ali je
već odlučio da će tada Macu ostaviti unutra. Samo što je mačak bio očigledno
uznemiren, a njegov strah je bio zarazan. Iznova i iznova, Hjervar je hvatao sebe kako se
osvrće oko sebe i oseća nelagodu kad god bi mu leđa bila okrenuta prema obali. Mada je
sebe smatrao sasvim razumnim, nije mogao da ne pomisli na svog prethodnika na ovom
poslu. Uporno je zamišljao da će, ako bi se snežna padavina smirila, ugledati tamni obris
čoveka koji stoji na stenama, i zuri u crni gejzir.
„Hajmo, Maco. To je to za sada.“
Zauzvrat je dobio jedno glasno mjau, što je protumačio kao olakšanje. Ali mačak
nije delovao razuvereno tokom kratke šetnje natrag do zgrade. Čak je delovao još više
uplašeno i šunjao se blizu Hjervarovih stopala. Možda je tako bilo jer je vetar počeo da
pokazuje zube. U trenutku kada su izašli, sigurno je bilo zatišje pred buru.
Kada su stigli do vrata, Hjervar začu poznat zvuk iznutra. Interfon je zvonio.
Okrenuo se i pogledao prema kapiji kroz snežnu zavesu. Nije bilo nikog.
Pohitao je unutra i zgrabio slušalicu. Ponovo je čuo isto ono pucketanje, ali i taj
čudni daleki glas. Zakleo bi se da je dečji. Hjervar spusti slušalicu.
 Odmah je ponovo zazvonilo. Hjervar je stajao, ukočen od straha, zureći u slušalicu,
ali ne polazeći da je podigne. Nije želeo da sluša te jezive zvuke, iako su zasigurno bili
rezultat električnog kvara ili ukrštenih veza. Nema drugog objašnjenja. Nije moglo
stvarno biti dete. Deci nije bilo mesto u ovoj zabiti usred zime.
Zvonjava se prekinula na nekoliko trenutaka, a onda je pištavi zvuk ponovo počeo
da odjekuje stanicom. Mačka je siktala, gurajući se o Hjervarovu nogu, nakostrešenih
leđa.
4.

Mir i tišina oko kolibe sada su bili daleka uspomena. Buka je dopirala sa svih strana,
stigla je ekipa pomagača da tragaju za izgubljenim planinarima i iskopaju telo na koje su
Johana i Torir bukvalno slučajno naleteli u snegu.
Tragači su se raštrkali po dolini i okolnim padinama. Najupadljiviji među njima bili
su skafanderi za sneg jarkih boja spasilačkog tima, čiji su članovi hodali u propisanim
redovima i nosili lavinske sonde kojima su bušili sneg u određenim intervalima. Ali
izuzev onog jednog tela blizu jelena, ništa više nije pronađeno.
Pored volonterskih spasilaca, tu su bila i dva policajca iz lokalne stanice Hebna i
njihov šef, policijski komesar južnog Islanda. Mada je bio stacioniran u gradu Selfosu,
udaljenom četiristo kilometara jugozapadno, doputovao je zbog ozbiljnosti slučaja i
poveo jednog detektiva. Tu je bilo i nekoliko forenzičkih tehničara iz Rejkjavika. Pošto
su završili ispitivanje terena oko leša, prešli su na kolibu. Prisutni su bili, u ime Državne
komisije za identifikaciju, i jedan patolog i još jedan čovek čija uloga Johani nije bila
jasna. Činilo joj se da samo smeta i ništa ne radi.
Ne bi li izbegli da budu optuženi za istu stvar, Johana i Torir su se povukli u
zavetrinu kod kolibe, gde su mogli da se zaštite od oštrog vetra i posmatraju šta se
dešava. Isprva su odgovarali na rafal pitanja koja su im uputili policija, vođe spasilačkog
tima i predstavnici Komisije za identifikaciju. U suštini ista pitanja, beskonačno
ponavljana, samo malo drugačije sročena, u zavisnosti od toga ko ih je postavljao.
Njihovi odgovori su gotovo uvek, od reči do reči, bili isti. Detaljno su opisali sve što su
uradili od trenutka kada su kročili u dolinu nalik na činiju, u kojoj se koliba nalazila, do
trenutka kada su se vratili u civilizaciju. Najtemeljnija pitanja ticala su se pronalaženja
tela, njihovih razloga da se popnu uz nagib do lesa jelena i šta ih je navelo da pomisle da
je pod snegom telo. Johanu su takođe više puta pitali zašto je stavila šal preko lica
pronađenog tela, odluka zbog koje se gorko pokajala budući da je delovala tako čudno.
Nakratko se i unervozila, verujući da su ona i Torir postali osumnjičeni. Kao da su lično
oni ubili tu osobu, prekrili telo snegom i pravili se da su ga pronašli. Ali, naravno, to je
bila besmislica. Niko nije sumnjao da su počinili krivično delo. Radilo se samo o tome
da se težina slučaja ocrtavala na licima i u glasovima onih koji su ih ispitivali.
Nije pomagalo što je jedan od dva policajca iz Hebna bio njen muž, Gjeiri. Pošto je
on bio jedini detektiv iz lokalne stanice, nije postojala mogućnost da se povuče zbog
njene umešanosti u pronalaženje tela. Verovatno bi morao da se povuče sa slučaja kada
bi ona i Torir stvarno bili osumnjičeni. Ipak, Gjeiri je stajao sa strane kada su je rešetali
pitanjima o sledu događaja. Naprezala se da ne gleda prema njemu tokom ispitivanja. Ne
zato što se nadala da će joj dati neku naznaku o tome kako joj ide, već zato što je on bio
čovek kom se okretala u trenucima nevolje – i obrnuto. Jedan njegov osmeh je bio
dovoljan da i najteži dan postane podnošljiv.
Kada je bilo gotovo, kada je bujica pitanja najzad presušila, Gjeiri joj je kratko
klimnuo glavom, a zatim ispratio grupu do improvizovane baze pored helikoptera koji je
korišćen za transport dela osoblja i opreme. Nakon što je helikopter sleteo, podignuto je
nešto poput velikog šatora. Unutra je postavljen sto, na kom je skiciran plan akcije i
organizacija pretrage. Šator je trebalo da posluži i kao privremeno skladište za
eventualni dokazni materijal.
Kada su istupili s vatrene linije, Johana i Torir su na mahove pokušavali da pričaju,
pa su odustali. Bilo je teško ubosti temu koja nije tako očigledno u suprotnosti sa
okolnostima da se čini neprikladnom. Pošto su iscrpili mogućnosti o najnovijoj
vremenskoj prognozi, utihnuli su – osim kada ju je Torir iz vedra neba upitao da li se
juče povredila.
Johana ga je iznenađeno pogledala i upitala na šta tačno misli. Pokazao je prema
njenoj nozi i odgovorio da je primetio da ćopa. Bio je u pravu – umela ja da počne da
ćopa kad god bi se preforsirala, ali to nije nešto o čemu je preterano razmišljala u
poslednje vreme. Da ublaži nastalu neprijatnost, objasnila je Toriru da je to posledica
stare povrede; ništa zabrinjavajuće. Nije shvatio da treba da se okani, pa je na kraju bila
primorana da mu ispriča šta se desilo. Ispričala je priču što je kraće mogla, pokazujući
ozlojeđenost, ali ne toliko da ispadne nepristojna. Kada je najzad shvatio, ućutao je.
Ta tišina još nije bila razbijena.
Johani je pogled uporno lutao prema padini gde su iskopavali telo. Uprkos
nevoljnosti da vidi kako podižu telo iz snežnog groba, praktično nije mogla da skrene
pogled. Čak i kada bi uspela, oči bi joj bile neumoljivo uprte u tu scenu samo tren
kasnije.
Prethodnog dana, ona i Torir su tamo stajali, ukopani, zureći u prazno zaleđeno
oko, nesposobni da progovore. To iskustvo je bilo toliko nadrealno, toliko uznemirujuće
da nije bilo reči koje bi opisale njihova osećanja. Na kraju se Johana ohrabrila da razbije
tišinu. Kao predstavnica lokalnog spasilačkog tima, osetila je da je njena dužnost da
preuzme kormilo. Nije mogla samo da stoji i bulji kao glupača, prepuštajući pridošlici
da se izbori sa situacijom. Torir je možda bio malo stariji od nje, obučeniji i iskusniji, ali
nije mu se smelo dozvoliti da se vrati u Rejkjavik i raširi priču kako su članovi
spasilačkog tima Hortnafjerdira gomila mlakonja. Johana je predložila da se pažljivo
vrate koračajući po svojim otiscima u snegu, kako bi što manje narušili mesto događaja.
Ni na trenutak joj nije palo na pamet da bi se nešto moglo uraditi za vlasnicu otkrivenog
oka. Videla je dovoljno leševa do tada, da bude sigurna da nema razloga proveravati
znake života. Čak i amater bi video da je prekasno.
Ali kada se udaljila i malo pribrala, Johana se predomislila. Šta će odgovoriti kada
se vrate u stanicu i pitaju je da li se uverila da je ta osoba mrtva? Da li će biti tako
samouverena kada je nateraju da prizna da je zaključak izvela samo na osnovu tako malo
vidljivog dela lica? Ne, verovatno neće. Zamislivši te sumnjičave poglede, odlučila je da
prevaziđe svoju nevoljnost i sasvim se uveri.
Torir se ponudio da on to uradi umesto nje, ali Johana je odbila.
Trebalo je hrabrosti da se opet popne uz kosinu, do rupe u snegu, da se sagne i
iskopa sneg oko lica. Ali uradila je to. Raščistila je sneg i led sa grla, trudeći se da se što
manje zadržava nad tim prizorom, potom je skinula rukavice i potražila puls. Nije bilo
znaka života.
Nikada neće zaboraviti hladnoću zaleđenog tela pod prstima. Posle toga nije mogla
da ugreje ruke. Taj osećaj je bio čisto psihološki, naravno, pošto je potrajao čak i kada je
stigla u svoj topli dom. Prsti su joj bili podjednako ledeni pod jorganom u krevetu, kao i
dok je pešačila nazad napornom stazom od kolibe. Podjednako smrznuti pod vrelim
tušem, kao što su bili i kada su ona i Torir stajali, zanemeli od šoka, kraj planinskog puta
i čekali da ih pokupe. Podjednako hladni na zadnjem sedištu vozila koje ih je prebacilo
do Hebna, kao i kada se uspravila, skinula šal i nežno ga položila preko tog sleđenog
lica.
Kada ju je Torir upitao zašto je to uradila, iskreno je odgovorila da je želela da
spreči mogućnost da neka životinja napadne lice. Mada su predatori bili retki u
planinskom kraju usred zime, bilo je stvorenja koja su tumarala tuda – arktičke lisice,
vrane… Oni koji nisu napustili oblast u jesen sada su skapavali od gladi.
Na Johanino olakšanje, Torir nije dalje zapitkivao zašto naprosto nije ponovo
zatrpala rupu snegom. Nije želela da kaže da nije mogla da se natera da to uradi. Bila je
savršeno svesna koliko je to budalasto. Telo nije ništa do prazne ljuske. Osobe više
nema. Telo nema osećanja, ne može da jadikuje nad svojom sudbinom, svejedno mu je
da li leži pod ledom ili pod mekanim šalom. Ali ništa od toga nije menjalo činjenicu da
nije mogla da se natera da zatrpa to lice snegom.
Johana je zatvorila oči, trudeći se da se distancira tako što je zamišljala nešto što
asocira na život: cveće, životinje, leto, decu. Ali nije pomagalo. Mašta joj se nije
rasplamsala, čak ni kada je pokušala da usmeri misli na komšijinu pametnu ćerkicu, koja
joj je obično uvek izmamljivala osmeh. Odustala je i ponovo pokušala da razgovara s
Torirom. „Možda bi trebalo da se pomerimo. Nisam sigurna da je dobra ideja da
gledamo izvlačenje tela.“
Ali Toriru je pogled bio uprt na ljude koji su radili oko rupe visoko na snežnoj
padini. „Iz mog iskustva, bolje je suočiti se s nečim neprijatnim nego prepustiti stvari
mašti. Obično stvarnost nije toliko loša koliko um može da je zamisli. Pa, bar u mom
slučaju teško može da bude gore.“
Johana je znala na šta misli, mada nije mogla da se složi s njim. Ipak, šta je mogla
da uradi? Nije mogla fizički da ga odvuče iza kolibe.
Bila je greška što su ih naterali da se vrate na lice mesta, posebno jer im nije bilo
dozvoljeno da se pridruže tragačima. Znala je da i vođe operacije misle isto što i ona.
Imali su da pretraže ogromnu oblast i bilo je posla napretek. Ali to nije bila odluka
spasilačkog tima već naredba policije. Gjeirijev šef iz Elfosa je želeo da Johana i Torir
budu u blizini kako bi mogli da ispričaju policiji sve što su radili pre no što su pronašli
telo. Pošto su to uradili čim su svi došli, Johana nije videla u čemu je svrha da i dalje
budu tu.
Torir je i dalje zurio u padinu. „Sigurna si da je žena?“
Johana je klimnula glavom. „Da. Sasvim sigurna.“
Po Torirovom izrazu lica reklo bi se da se nadao drugačijem odgovoru, ali Johani je
pol žrtve bio sasvim nebitan. Ma ko da je u pitanju, smrt je bila užasna.
Gore na padini, kao da se nešto dešavalo. Jedan čovek je rukom pozvao ljude iz
Komisije za identifikaciju, koji su stajali i razgovarali pored reda motornih sanki kojima
je transportovan deo osoblja. Dvojica su užurbano počeli da se pentraju uz kosinu prema
rupi, uz pratnju dva drona koja su nadletala oblast. Nije bilo sumnje: došao je taj
trenutak.
Johana oštro udahnu. Obuze je napad drhtanja pa obgrli samu sebe. Na brzinu je
bacila pogled prema Toriru, čija se vilica pomerala kao da melje sopstvene zube. Još
jednom je predložila da se pomere, ali on je odmahnuo glavom. Laknulo joj je, iako joj
je bilo teško da to sebi prizna. U glavi su joj ostale njegove reči da stvarnost neće biti
onoliko loša koliko bi sami mogli da zamisle. Nadala se da je bio u pravu. Međutim, dok
je gledala, prisećala se raznih stvari kojih se tokom godina nagledala, koje bi više volela
da je zaboravila. Njena mašta ne bi mogla da izmisli užasne prizore sa vesti na njenom
televizijskom ekranu, žrtve rata, terorizma i gladi.
Jednu žrtvu umorenu glađu su upravo imali pred očima. Prvo je izvađen jelen, jer
taj posao nije zahtevao podjednaku pažnju kao iskopavanje ljudskog tela, a mršavost
lešine ukazivala je na to da je životinja umrla od gladi. Pošto je policija utvrdila da
životinja nije upucana ili ubijena nožem, ostavili su je tamo da leži. Pored ljudskog tela
je pronađen otvoren džepni nož i forenzičari su prvo mislili da je na neki način povezan
sa smrću životinje, ali to očito ipak nije bio slučaj.
Svi ljudi na padini se sagnuše. Johana je skinula zaštitne naočare i začkiljila. I Torir
je uradio isto. Rame uz rame, posmatrali su kako izvlače telo iz ledenog groba. Ljudi
oko rupe su im zaklanjali pogled, što je samo pogoršavalo zebnju. Nazirali su nešto što
je ličilo na statuu. Johana je uspevala da vidi dovoljno da shvati da je telo bilo
neprirodno kruto: glava nije padala unazad, ruke i noge nisu visile, kako bi se očekivalo.
Tela se ukoče od rigor mortisa, to je znala, ali ta faza traje samo kratko. Sudeći po dubini
snega, ta žena mora da je ležala u rupi nekoliko dana, najmanje. To onda nije mogao biti
rigor mortis. Telo mora da joj je bilo potpuno zaleđeno.
Ono što je Johanu mnogo više šokiralo, međutim, bilo je otkriće da je žena, koliko
je mogla da vidi, bila praktično naga. U poslednje vreme, temperature su bile toliko
niske da je bilo teško poverovati da bi iko dobrovoljno skinuo i rukavicu, a kamoli
skinuo sve do donjeg veša i tako stajao napolju. Odeća u hodniku kolibe je sigurno bila
njena.
„Da li je ona to gola?“ I Torir je primetio. Bio je zaprepašćen kao i Johana.
„Izgleda.“ Johana se nevoljno mrštila gledajući prema padini. Položili su telo na
nosila i sklonili se u stranu dovoljno dugo, tako da je mogla neometano da vidi. Sada je
bilo jasno da preminula žena nije imala ništa na sebi osim donjeg veša. Takođe je bilo
jasno da joj je telo bilo duboko zaleđeno, s jednom rukom pod specifičnim uglom i obe
noge blago savijene u kolenima. Boja njenog golog tela bila je gotovo izjednačena sa
snegom. Johana obori pogled. Lako bi bilo zavaravati sebe da se radi o gipsanoj figuri,
da ne postoji činjenica da nijedan vajar pri čistoj pameti ne bi stvorio nešto tako jezivo.
„To onda objašnjava odeću u hodniku. Jesi li primetila da je skoro naga kada si joj
proveravala puls?“ I Torir je skrenuo pogled u stranu. Johani se učini da je osetila
optuživačku notu u njegovom glasu, kao da je namerno prikrila tu informaciju od njega,
što je bilo besmisleno.
„Ne. Samo sam malo razgrnula sneg. I nisam razmišljala ni o čemu drugom osim o
tome da pronađem puls. Nisam htela da odugovlačim.“
Začu se povik iz jednog od redova tragača. Kao i svi ostali, Johana se okrenu i
pogleda u tom pravcu. Čovek koji je viknuo spustio je lavinsku sondu i čistio je sneg
oko svojih nogu. Podigavši glavu, ponovo je uzviknuo: „Krv! Ovde pod snegom je
ogromna lokva krvi.“
5.

Lounserajvi, nedelju dana ranije

Uspeli su da potpale šporet u kolibi. Premda nije bilo ni izbliza toplo kao u njihovim
stanovima u gradu, makar više nisu drhtali. Kada su ušli, činilo se da je još hladnije nego
napolju, mada je to naravno bila samo iluzija. Poput zveri saterane u ćošak, hladnoća
kao da je udarala jače u zatvorenom prostoru nego napolju na otvorenom.
Kada je najgora hladnoća prošla, izbledeo je i Drebnin utisak da nešto nije u redu, i
sada je osećala samo blagostanje. Tome je doprinosilo i uspostavljeno izmirenje između
četiri nemarne lenštine i njihovog odgovornog vodiča.
Tjervi i Bjoulvir su se bacili na posao, pomagali su Hejkiru da poveže šporet sa
polupraznom plinskom bocom, tražili su drva za potpalu i založili stari šporet u glavnoj
prostoriji. Nakon toga trojica muškaraca su bezuspešno petljali sa sistemom rasvete, koji
je radio na solarne panele, a potom su odustali, zaključivši da ih je sneg onesposobio.
Ako su zatrpani, logično, solarni paneli ne mogu da proizvedu energiju. Pošto penjanje
na krov i raščišćavanje snega i leda nisu dolazili u obzir, morali su da se snađu bez
električnog svetla u kolibi. Pošto su završili s tehničkim poslovima, momci su se
ponudili da kuvaju, a ni Agnes ni Drebn se nisu usprotivile. I Tjervi i Bjoulvir su bili
dosta spretni u kuhinji, ali ovde nije bilo uslova da pokažu svoje veštine: zalihe koje su
poneli nisu baš zahtevale flambiranje, sitno seckanje niti sporo kovanje u sopstvenom
soku i posluživanje na finoj dasci.
Ipak, zvučalo je kao da su njih trojica uživali u tome što imaju nešto praktično da
rade, što je Drebni i Agnes pružilo priliku da odmore iscrpljene kosti. Činilo se da je
muškarcima laknulo što su im se žene malo sklonile s puta.
Dok su oni premeštali plinske boce i proveravali zalihe, žene su tragale za svećama.
U vitrini u ostavi su pronašle samo nekoliko rolni toalet-papira i sredstvo za čišćenje. Ali
imale su sreće kada su otvorile loše ofarban kuhinjski kredenac i pronašle dve sveće,
koje su gurnule u prazne boce od vina. Sudeći po sloju prašine na tim flašama, stajale su
na kuhinjskoj radnoj površini sigurno mesecima. Možda su ih ostavili poslednji letnji
gosti. Ali Drebn to nije podsetilo na roštiljanje u dvorištu pod sunčanim nebom, već na
stanje u kom su njih četvoro jutros bili. Odagnala je tu misao.
 Ona i Agnes ponesoše te primitivne svećnjake do glavne prostorije. Pored
trpezarijskog stola i stolica, tu su bile i dve sofe, koje su očigledno mesecima skupljale
prašinu. Pre no što su se pružile preko njih, snažno su protresle jastuke, što je nadiglo
velike oblake prašine, koji zasvetlucaše pod mekim svetlom sveća.
„Bedak što ne možemo ni da odškrinemo prozor.“ Agnes se sručila na sofu pošto se
prašina slegla. Iako je bila najveća čistunica koju je Drebn poznavala, očigledno je bila
previše umorna od duge šetnje da drami oko prljavštine. Drebn je sledila njen primer,
bacivši se na drugu sofu. Čim je legla, nos ju je zasvrbeo, ali nije bilo pomoći. Znali su
da ovo neće biti baš glamurozno putovanje.
Drebn se okrenula da pogleda u jedan od prozora iza čijeg se štrokavog stakla
nazirao šalon. Muškarci u kuhinji su nakratko utihnuli, zbog čega se odjednom razlegao
zvuk škripanja greda. Napolju je vetar prikupljao snagu, najavljujući početak oluje.
„Mislim da ćemo uskoro biti zahvalni što su zablindirali kolibu.“ Drebn je okrenula leđa
prijateljici. „Šta misliš, kome je pripadala koliba? Istoj osobi čiju smo jaknu našli u
hodniku?“
Lelujavi plamenovi sveća bacali su čudne senke, od čega je Agnes izgledala
neprirodno bledo i koščato, upalih očiju i izraženih podočnjaka. Drebn je pretpostavila
da ni sama ne izgleda bolje.
Kada joj je Agnes odgovorila, zvučala je iznenađeno, kao da nimalo nije
razmišljala o sudbini vlasnika te odeće. „Ne znam. Sumnjam. Ta jakna verovatno visi tu
od letos. U ovakvim kolibama uvek ima zaboravljenih stvari. Kapu je sigurno naneo
vetar odnekud.“
Agnes je uvek bila prizemna. Nikada nije dramila. Njen zdravorazumski stav je
obično umirivao Drebn, ali ovoga puta magija nije radila. Iako ništa nije rekla, Drebn je
nastavila da razmišlja o tome.
Jakna nije bila prekrivena slojem prašine kao sve ostalo u kolibi. A kapu nije
mogao vetar da nanese dovde. Izgledala bi mnogo više izanđalo da je tako. Najbliža
civilizacija je udaljena više od dvadeset kilometara. Mada šta je ona znala o svemu
tome? Možda kape zaista može vetar da prenese s jednog kraja zemlje na drugi, a da se
ne pohabaju. A i kad bolje razmisli, promaja od otvorenih vrata je mogla da počisti
prašinu s jakne.
Ali ko je otvorio vrata? Nisu sigurno stajala odškrinuta od jeseni. Da jesu, sasvim
sigurno još ne bi visila na šarkama. Bezbroj oluja koje su divljale prethodnih meseci
odvalile bi vrata. Do sada bi ta vrata već ležala sto metara dalje u dolini, ili negde na
padini. Ostalo troje su prosto slegnuli ramenima i izbrisali taj problem iz svojih misli, ali
Drebn je bila uznemirena i primetila je po Hejkirovom izrazu lica da ni njemu nije bilo
svejedno.
„Meni liči na žensku jaknu.“ Čim je to izgovorila, pokajala se. Ako Agnes nije bila
zabrinuta kao ona, bilo je uzaludno trabunjati o tome.
„Pa? Zar ne misliš da leti ovde dolaze žene isto koliko i muškarci?“ Agnes je
prevrnula očima, a potom zažmurila i zevnula. Prekrstivši ruke preko grudi, smestila se
da dremne.
 Drebn se meškoljila na neudobnoj sofi. Agnesino pitanje je bilo retoričko. Pol
vlasnika kaputa je bio nebitan. Ako je ostavljen nedavno, muškarac bez kaputa bi bio u
istoj nevolji kao i žena, na smrtonosnoj hladnoći.
„Gospode. Ne sećam se kako sam otišla od bara do sobe sinoć“, reče Agnes
najednom. „Jedva se sećam i bara. Jesi li videla kako nas je gledala ona devojka jutros
kad smo se odjavljivali iz hotela? Mora da smo se izblamirali.“ Agnes uzdahnu.
„Sranje.“
„Sećanje mi je ekstremno pomućeno.“ Ni Drebn nije mogla da se seti mnogo više
od Agnes. „Ali budi sigurna da bi mi Tjervi rekao da smo se izblamirali. On se uvek
seća svega. Zato mislim da nismo uradili ništa previše kretenski.“ Drebn nije želela da se
vraća na ispad od prethodne večeri niti na jutarnju neprijatnost. Bila je zaokupljena
misterijom jakne, kape i otvorenih vrata.
„Ja sigurno više nikad neću da pijem“, prostenjala je Agnes, još uvek zatvorenih
očiju. Što se nje ticalo, ova druga tema je bila zatvorena. „Bar ne jeftina pića kao onaj
razređivač sinoć.“ Pokušala je da ispruži noge, ali je naišla na naslon za ruku, pa se
okrenula na stranu. „Od sada samo najfinija vina.“
Njen mamurluk je više imao veze sa kvantitetom nego sa kvalitetom, pomisli
Drebn, ali nije imalo svrhe da to izgovara. „Biće ti bolje kad pojedeš nešto.“
Agnes pospano promrmlja nešto. Drebn ču da joj se disanje ujednačilo i produbilo,
pa pokuša da uradi isto. Ali nije išlo. Uprkos umoru i minulom mamurluku, prosto nije
mogla da se isključi.
Posle nekog vremena je ustala. Veselo čavrljanje muškaraca u kuhinji nekako nije
išlo uz mračnu, zagušljivu kolibu, ali je ipak bilo utešno.
Uzela je jednu sveću sa stočića i u čarapama pošla prema hodniku. Htela je da bolje
pogleda tu jaknu, i sada je imala priliku. Agnes bi se samo iznervirala kada bi je videla
da to radi. Kao i Tjervi. Znala je da su smatrali da nema svrhe namerno izazivati nevolje.
Drebn i Tjervi su kao par gotovo uvek bili na istoj strani. Ili bar približno tu negde.
Međutim, bilo je trenutaka kada kao da su bili u različitim knjigama, različitih žanrova.
Pošto se to dešavalo veoma retko, kada bi se desilo, bivali su zatečeni. Drebn je imala
osećaj da će ta jakna postati predmet prepirke i da će Tjervi brzo izgubiti strpljenje ako
se ona odmah ne prešalta na njegovo stanovište. Bio je izvršni menadžer u velikoj
farmaceutskoj kompaniji i dane je provodio radeći s brojkama, rezultatima i učinkom –
drugim rečima, lako merljivim podacima. Na njegovom poslu nije bilo mesta za bilo šta
nejasno ili nedefinisano. S vremenom je to počelo da utiče i na njegov uopšteni stav
prema životu. Po njegovom mišljenju, ako se o nečemu ne mogu izvući konkretni
zaključci, nije bilo svrhe ni diskutovati o tome. A teško da su mogli da reše misteriju ko
je ostavio otvorena vrata ili čija je bila jakna – o kapi i da ne pričamo.
Pazeći da ne zakači ništa svećom, Drebn otvori vrata od malog ulaznog hodnika.
Tamo je bilo užasno hladno i vlažno, i plamen divlje zatitra na promaji od pukotina na
ulaznim vratima. Brzo je zatvorila vrata od hodnika, kako je ne bi grdili što pušta
dragocenu toplotu da izađe.
 U hodniku nije bilo nikakve police ili površine gde bi mogla da spusti sveću.
Probala je da je spusti na pod, ali plamen je bio toliko slabašan da njegova svetlost nije
dopirala do visine koja joj je trebala, tako da nije imala drugog izbora osim da drži flašu
u levoj ruci, dok desnom pretresa jaknu.
Najpre je skinula jaknu sa čiviluka i podigla je da je osmotri. Definitivno je bila
ženska. Uspela je da pročita etiketu, ali nije prepoznala brend. Sudeći po izradi i
materijalu, mora da je bila jeftina. Vrativši je na čiviluk, zavukla je ruku u oba džepa.
Pronašla je upaljač, novčić od sto kruna, mentol bombonu u papiriću i račun od
kreditne kartice za benzin. Račun je bio samo oko dva meseca star. Drebn oseti kako joj
srce potonu. To poništava teoriju da je jakna ostavljena jesenas. U džepovima nije bilo
ničeg više.
Najednom, niotkuda, zapljusnu je osećaj čistog užasa. Ruka joj kliznu pored tela,
samo je stajala ukopana i zurila u treperave senke na zidu ispred sebe. Nije bila sigurna
ni da diše. Ali srce joj svakako nije stalo: čula je kako joj krv pulsira u ušima.
Mora da je prizvala taj parališući strah svojom bujnom maštom. Nije bilo nikakvog
upozorenja. U jednom trenutku je proučavala jaknu, a sledećeg je bila potpuno obuzeta
panikom, ubeđena da njena vlasnica stoji s druge strane vrata. Nije bilo nikakvih
neobičnih zvukova, nikakvih tragova pokreta u perifernom vidnom polju. Samo ju je
preplavila čudna uverenost da tamo nekog ima. I da stoji, odmah iza vrata.
Uprkos prestravljenosti, um joj je bio bistar. Ako joj je u mozgu još i provejavao
poneki trag mamurluka, sada je to sve bilo zbrisano. Razumno bi bilo otvoriti vrata.
Gvirnuti napolje i dokazati sebi da tamo nema nikoga. Jer naravno da nema. Ipak,
uprkos tome što je govorila sebi da je to smešno, nije mogla da skupi hrabrost da otvori
ta vrata. Nije mogla ni da okrene glavu da pogleda u njih.
Možda je ovo bila noćna mora u budnom stanju, od onih kada ljudi pomisle da im
neko sedi na grudima ili lebdi oko njih. Čula je na poslu razgovor o nečem takvom, i
žena koja je to iskusila opisala je istu takvu paralisanost koja je sada obuzela Drebn.
Probala je da izbroji do deset, ali nije uspevala da dogura dalje od pet. Preko
brojeva se nekako probijala slika zaleđene žene, koja fiksirano zuri u vrata kolibe kroz
sneg koji pada. Drebn onda pokuša da uravnoteži disanje. To je bilo dovoljno da nekako
okrene glavu prema unutrašnjim vratima koja su vodila nazad u toplo, kod ostalih.
Progutala je knedlu kako bi odagnala stegnutost u grlu, nekoliko puta je duboko
udahnula i usredsredila se na to da odagna misli. Tek tada je uspela, kao na autopilotu,
da izađe iz hodnika. U mahnitoj žurbi je zatvorila unutrašnja vrata za sobom, trudeći se
da obuzda disanje.
Šta ju je to, dovraga, spopalo? Ruku na srce, umela je i ranije da pusti mašti na
volju – kao što i svi rade. Recimo, onda kada je ubedila sebe da je u kući provalnik, iako
su sva vrata bila zaključana, a prozori zatvoreni. Ali ovaj osećaj sada je bio daleko gori,
daleko snažniji. Obično je bila svesna toga da je iracionalna. Ali ovoga puta je osećala
kako se prikrada sumnja. Da li je uistinu osetila nečije prisustvo?
Drebn je zastala. Šta nije u redu sa njom? Da li je počela da gubi razum? Povrh
uzlupanog srca, naježene kože i hrapavog disanja, obuzela ju je ta uspaničena misao. Da
li neko stvarno može samo tek tako da odlepi, u sekundi? Da li se njoj to upravo
dešavalo?
U sledećem trenutku je već bila besna što je uopšte i pomislila tako nešto. Naravno
da nije. S njom je sve u redu, dođavola! Taj bes joj je zamalo razbio strah, dovoljno da
se udalji od vrata i klecavim nogama ode do dnevne sobe.
Sve je bilo mirno. Iz šporeta su pucketala drva. Iz kuhinje su dopirali ugodno obični
zvuci muških glasova. Agnes je još uvek spavala na sofi. Niko nije primetio njeno
kratko odsustvo. Sjajno, pošto nije bila raspoložena da podeli sa ostalima šta se upravo
dogodilo. Vratila se na sofu, legla i utonula, sasvim budna, zureći u drveni plafon.
6.

Bilo je blizu jedan posle ponoći kada je Gjeiri napokon došao kući. Pošto je potraga
obustavljena za taj dan, zajedno sa ostalim policajcima, vođom spasilačkog tima i
predstavnicima Komisije za identifikaciju, vratio se u malu policijsku stanicu Hebna,
gde su, kako je Johana pretpostavljala, imali sastanak u vezi sa daljim koracima. Ona i
Torir su se u međuvremenu vratili u Hebn sa ostalim članovima spasilačkog tima. Potom
su se svi uputili kućama, ostavivši Torira da krene u svoj apartman.
Kada su se pozdravljali, svi lokalni volonteri su izbegavali da se pogledom susretnu
sa pridošlicama, pošto nikom nije bilo do toga da ih pozovu kod sebe na večeru. Svi
osim Torira su shvatili i napravili druge planove. Samo on je ostao da stoji sa grupicom
lokalaca, očito nesvestan situacije. Johanine kolege su uporno gledale u nju, vidno
sugerišući da bi bilo najprirodnije da mu ona ponudi gostoprimstvo – ipak su ona i Torir
dva uzastopna dana radili kao partneri. Ali, kao i oni, bila je previše isceđena i fizički i
psihički da izigrava domaćina. Čovek će jednostavno morati da ode u restoran. Ako
bude ostao u gradu duže, možda će se sažaliti pa ga pozvati, samo zato što nije htela da
kolege pomisle da je negostoljubiva.
Ovoga puta, međutim, ponela se isto kao i ostali, promumlavši zdravo, preletevši
pogledom preko Torirovog ramena. Potom se uputila ka svojoj praznoj kući. Možda se
neko od kolega dobrodušno ponudio, pomislila je, mada je sumnjala.
To nije bio prvi put da je Johana čekala Gjeirija sama kod kuće. Policijska stanica
Hebn je pokrivala veliki deo ruralnog južnog Islanda, obuhvatajući čak i udaljeno selo
Vik i Mjirdal, oko dvesta sedamdeset kilometara zapadno, kao i pola ogromne ledene
kape Vatnajekidl, gde se jurisdikcija susretala sa policijom severnog Islanda. Tako da
nije ni čudo što je njen muž ponekad dolazio kasno kući, često i mnogo kasnije nego
večeras. Ali ona nikada nije bila uključena u te slučajeve, pa je čekanje nekako bilo
lakše. Ipak, bilo je i usamljeno, jer je bila nova u gradu i njen društveni krug su još uvek
više činili Gjeirijevi prijatelji nego njeni. Neizbežno, udaljavala se i od ljudi koje je
ostavila u Rejkjaviku. Manje-više je prestala da ih redovno prati na društvenim
mrežama.
U retkim prilikama kada bi pozvala nekoga od svojih starih prijatelja u poslednje
vreme, samo bi još više shvatila koliko su se udaljili. Ostalo je tako malo toga što bi ih
povezivalo. Priče o skandalima ili zanimljivim incidentima nisu ni upola sočne ili
smešne kada za njih čujete samo iz druge ruke. Iako se smejala i pokazivala zapanjenost
onda kad je trebalo, smeh je bio prazan, a zapanjenost neiskrena.
S vremenom će upoznati ljude u Hebnu. Spasilački tim je bio njen put ka
nezavisnosti od oslanjanja na ljubaznost Gjeirijevih prijatelja. Odluka da im se pridruži
nije bila nasumična: i u Rejkjaviku je bila deo spasilačkog tima i uživala je u tome.
Zahvaljujući svom iskustvu odmah je primljena u tim Hortnafjerdira, bez potrebe da se
prvo dokaže. Za sada je, međutim, njen kontakt sa ostalim članovima bio ograničen na
operacije tima. Oni su već imali uspostavljene društvene krugove i nije im bilo potrebno
društvo mlade žene iz Rejkjavika da upotpune život. Nadala se da će se situacija s
vremenom promeniti i da će moći da pronađe dobro društvo. Ako ne, onda šteta.
Otkako je stigla kući u osam, pojela je tost, istuširala se, probala da gleda televiziju,
prosurfovala po netu i pročitala nekoliko poglavlja knjige sa noćnog stočića. Do sada joj
je uvek bilo teško da ostavi tu knjigu, ali večeras je jedva uspevala da isprati radnju. To
nije bilo za čuđenje, pošto je stalno ustajala, odlazila do prozora dnevne sobe i zurila u
policijsku stanicu. Proveravala je da li su svetla još upaljena, jer ako bi bila ugašena, to
bi značilo da je Gjeiri završio s poslom. Njeno konstantno obilaženje prozora je,
međutim, bilo uzaludno. Hebn je bio tako mali grad da je od stanice do njihove kuće bilo
potrebno svega nekoliko minuta pešačenja. Dok ona primeti da su svetla u stanici
ugašena, on će već ulaziti u kuću.
Kada je Gjeiri najzad došao, nije bila kraj prozora. Ležala je na sofi u dnevnoj sobi,
u poslednjem pokušaju da se udubi u roman u rukama. Čim je čula vrata, bacila je knjigu
i potrčala prema hodniku.
Umorno joj se osmehnuo i glasno uzdahnuo. Nije ga odmah spopala pitanjima, već
ga je poljubila i uzdržala se od zapitkivanja dok nije završio s jelom. Ili makar dok je bio
pri kraju s jelom. Imao je još nekoliko zalogaja od raznih ostataka koje je povadio iz
frižidera kada više nije mogla da obuzda radoznalost pa ga je upitala za preminulu ženu.
Gjeiri je progutao zalogaj. „Pa, Komisija tek treba zvanično da potvrdi identitet, ali
uvereni smo da je to jedna od dve nestale žene. Odeća iz kolibe je skoro sigurno njena.
Zašto ju je skinula i izašla napolje u vešu po onom vremenu, verovatno nikad nećemo
saznati.“
Johana je ućutala pa je Gjeiri na miru završio obrok, dok je ona razmišljala o tome
što je rekao. Ustao je i počistio za sobom. „Pronašli su dva telefona u džepu od jakne,
što je malo čudno, ali samo jednu rukavicu. To se poklapa sa promrzlinom na jednoj šaci
preminule. Ne verujem da ćemo ikada saznati šta se desilo sa njenom drugom
rukavicom, ali telefoni su poslati u Rejkjavik na analizu. Ne verujem da su oba njena.
Mislim, kome trebaju dva telefona?“
Retko kome, po Johaninom mišljenju. „Akrv? Jesu li našli neko objašnjenje za to?“
Uprkos temeljnoj pretrazi, tim nije uspeo da pronađe nikakva tela blizu velike crvene
mrlje.
Gjeiri odmahnu glavom. „Ne. I to će istražiti u Rejkjaviku. Teško da je ta krv
potekla od neke životinje. Nema tragova perja, krzna ili vune, koji bi ukazali da je to
delo nekog predatora. Samo mnogo krvi. Ali i to može da zavara. Razlila se po okolnom
snegu, što bi moglo da učini mrlju većom nego što stvarno jeste.“
Johana nije primetila nikakve očigledne rane na ženinom telu kada su je izvukli, ali
ipak nije bila u prilici da pogleda izbliza. „Da li je žena bila ranjena? Da Ii je krv možda
njena?“
„Nije imala ni ogrebotinu. Kao ni jelen. Tako da mora da postoji neko drugo
objašnjenje. Sve što mi pada na pamet jeste da je verovatno izbila svađa među
članovima grupe, koja se završila krvoprolićem. Tokom noći, možda. To bi moglo da
objasni zašto je žena bila skoro naga, sa džepnim nožem u ruci. Možda je istrčala iz
kolibe, nemajući vremena da se obuče, i zgrabila nož za samoodbranu.“ Gjeiri je
uzdahnuo. „Mada, to nema smisla. Svakako bi zgrabila i odeću, umesto da je ostavi u
hodniku? Čak i ako je bila u šoku, morala je biti svesna da je izaći napolje bez jakne
ravno samoubistvu. I čija je ta krv? Možda je ubola nekoga? Da li je poludela i napala
nožem nekoga iz svog društva?“
„Ako je neko izboden, samo se nadam da je još živ.“ Johana je znala koliko je to
bilo nerealno. Ranjena osoba je imala još manje izgleda da preživi u divljini nego neko
ko je neozleđen. Ali to je nije sprečilo da se pomoli.
Gjeiri je bio sumnjičav. „A onda, i auto? Gde je? Helikopter je pretražio celu oblast,
ali od njega ni traga. Zato je moguće da se bar jedan član grupe izvukao. Ali, ako je tako,
ne razumem zašto nam se ona ili on još nije javio. Osim ako nije krivac za celu ovu
zbrku.“
„Sigurna sam da će se auto pojaviti. Kao i vozač.“ Johana protrlja bolna leđa.
„Mora da je u pitanju prilično veliko vozilo, ako je moglo da ih izvuče do vrha staze pod
ovim uslovima, sa četvoro ili petoro putnika.“
„I ne zaboravi na svu opremu koju su imali sa sobom kada su se odjavili iz hotela.“
Gjeiri je oprao svoj tanjir. „Ni to još nismo pronašli.“
„Možda nisu nameravali da prenoće. Možda su imali u planu samo jednodnevni
izlet, pa su im stvari ostale u kolima.“ Johana se onda setila četkice za zube i paste koji
su ostali u toaletu kolibe. Ljudi obično ne nose četkice za zube na jednodnevne izlete.
„Kada ćemo znati koja je od dve žene?“
„Komisija za identifikaciju će otpočeti istragu odmah ujutru. Telo je prebačeno u
Rejkjavik helikopterom. To ume da potraje, mada mislim da neće biti teško utvrditi.
Verujem da ćemo imati ime do ručka iako zvanična identifikacija ne bude završena.“
Negde u zemlji, porodica te žene čeka, nada se da će je pronaći živu. „Ako ih je
bilo petoro“, reče Johana, „zašto se niko nije javio da prijavi nestanak pete osobe? Ili je
prijavio?“
„Ljudi stalno nestaju, ali u poslednjih nedelju dana nije prijavljen nijedan slučaj.“
Gjeiri je izdahnuo. „Naravno, moguće je da još niko nije primetio da te osobe nema. Ili
ih je ipak bilo samo četvoro.“
„Nije li to najverovatnije objašnjenje? Ne poznajem nikoga ko bi mogao da
nestane, a da niko ne primeti. Makar i samo kolege.“ Johana nije to rekla naglas, ali
pomislila je na sebe. Da nema Gjeirija, njen nestanak bi primetili tek kada bi izostala s
posla. Bila je zaposlena na kontroli kvaliteta u najvećoj fabrici za preradu ribe u Hebnu i
smatrala je sebe neizostavnim članom radnog lanca. Bar neizostavnom koliko i bilo koji
drugi član tima. Kada bi izostala s posla, primetili bi. U trenutnim okolnostima, zatražila
je kratko odsustvo kako bi učestvovala u potrazi i, premda joj je bilo odobreno, nije bilo
sumnje da nije bilo baš zgodno što mora da odsustvuje. Johana je postala najiskusniji
član tima kontrole kvaliteta nakon što je jedna koleginica otišla. Što nije bilo loše,
budući da je Johana u toj kompaniji radila tek nekoliko meseci.
Gjeiri je zevnuo. „Četvoro ljudi za koje se zna da su nestali dobili su nedelju dana
odsustva s posla i svet nije stao. Zašto onda to ne bi mogao da bude slučaj i sa petom
osobom – ako je uopšte i ima? Nemaju svi tipičan posao od devet do pet. Ili posao kao
takav. Ako neko nema previše kontakta sa spoljnim svetom, lako može da se desi da se
nestanak ne primeti odmah. Ali iz nekog razloga mislim da to ovde nije slučaj. Mislim,
ako je ta peta osoba neki samotnjak, otkud onda na putovanju sa dva bračna para? Ne,
kad se sve sagleda, mnogo je verovatnije da ih je bilo samo četvoro.“
Johana se složila. „Da li ste iole razjasnili šta su tačno radili tamo?“
„To se istražuje. Za sada niko nema predstavu šta je bila svrha putovanja. U
svakom slučaju, policija Rejkjavika se brine za taj deo priče.“ Gjeirija obuze još jedan
talas zevanja, koji je ovaj put potrajao duže. „Moram da legnem. Sutra krećemo rano. I
ti, pretpostavljam. Odredili su nove zone za pretragu.“
Toliko o vikendu. Ona i Gjeiri su planirali da izađu na ručak, kao i da obave razne
stvari koje su neko vreme odlagali. Na primer, da okreče gostinjsku sobu i posete
Gjeirijevog brata, koji živi u okrugu Loun i stalno pita kada će da svrate. Nije zavidela
Gjeiriju što će morati da mu javi da otkazuju posetu u zadnji čas.
„Misliš li da će mi dozvoliti da učestvujem?“, upitala je Johana. Niko nije rekao ni
njoj ni Toriru da su oslobođeni svake sumnje. Možda zato što je bilo potpuno očigledno
da jesu. A nijedno od njih dvoje nije pitalo.
„Sigurno. Današnja procedura je bila čista formalnost. Nisi ni pod kakvom
sumnjom. Osim, naravno, ako ti se ne ide? Sigurno nije bilo prijatno iskustvo.“ Gjeiri se
najednom snuždio. „Zar niko nije razgovarao sa tobom o tome?“
Johana odmahnu glavom. „Nije. Samo ostali članovi spasilačkog tima.“
„Izvini.“ Gjeiri je uze za ruku. „Naravno da je trebalo ja da popričam sa tobom.
Samo sam…“
Prekinula ga je. „Ne moraš da se izvinjavaš.“ Bilo je iskreno. Razumela je. Gjeiri je
bio na dužnosti i nezgodno je kada se privatni život prelije u posao, posebno jer su bili
prisutni njegov nadređeni iz Selfosa i ostale kolege koje je jedva poznavao.
Videla je da nije uspela da ga umiri. Ne želeći da se on oseća loše zbog nje, brzo je
preusmerila temu razgovora na nešto drugo što je htela da podeli sa njim. „Torir mi je
spomenuo da ljudi, kada zapadnu u hipotermiju, ponekad dožive zabludu da im je
veoma vruće pa počnu da skidaju odeću. On je stručnjak za takve stvari, tako da sigurno
zna šta priča – ma koliko neverovatno zvučalo. Da li bi to moglo da objasni zašto je žena
bila gola?“
 Gjeiri je odmahnuo glavom. „Ne, ne verujem.“ Pogledi su im se susreli. „Mislim,
siguran sam da se to nekad dešava, ali u ovom slučaju deluje kao da je skinula odeću u
kolibi. Teško da je unutra zapala u hipotermiju, čak i ako u kolibi nije bilo grejanja.
Dokle god si unutra, uvek možeš da se sklupčaš i umotaš kako bi održao telesnu
temperaturu. Hipotermija obično nastaje usled vetrovitih ili vlažnih vremenskih uslova,
ali ništa od toga ne može da te zadesi u zatvorenom. Mada, svakako jeste moguće umreti
od hladnoće ako si unutra dovoljno dugo bez ikakvog grejanja.“
Johana je klimnula glavom. I njoj je bilo teško da prihvati Torirovo objašnjenje.
Teško je razumeti ideju da bi iko skinuo odeću ako umire od hladnoće. Johani se često
dešavalo da joj bude toliko hladno da ima utisak da se smrzava, ali nikada u tim
situacijama nije osetila ni najmanju želju da svuče sa sebe odeću, koja je jedina u tom
trenutku čuvala od sigurne smrti. Ipak, nikada nije bila u takvom očajničkom tesnacu
kao preminula žena.
Ako se to može nazvati očajničkim, tako blizu kolibe.
Gjeiri ju je gledao, očito razmišljajući u istom pravcu. „Sigurna si da koliba nije
bila zaključana kada ste stigli?“ Nije je pogledao u oči, pošto je to bila pomalo bolna
tema. Nedavno su se prepirali oko nekih običnih predmeta za koje su oboje sumnjali da
ih je ovaj drugi izgubio ili zaturio. Bila je ubeđena da je on kriv, i obrnuto. Nikada nisu
razrešili tu misteriju i na kraju su je se samo prećutno okanili.
„Da.“ Johana se osmehnula želeći da pokaže da pitanje nije doživela lično. „Takve
kolibe su obično i ostavljene otključane. Uostalom, nismo imali ključeve, da je bila
zaključana, ne bismo mogli da uđemo.“
„Ne, naravno.“ Gjeiri je ponovo zgrabio za ruku i stegao. „Prosto ne mogu da
shvatim zašto nije ušla unutra da se skloni. Ako se stavim u njen položaj, ne mogu da
zamislim da je u kolibi bilo nešto što je više zastrašujuće od smrzavanja nasmrt. Osim
ako ne bih bežao od nekoga ko pokušava da me ubije. Takav scenario podržava i
činjenica da je kod sebe imala nož.“
Johana se složila. Smatrala je da je imala veće šanse da preživi u borbi s
potencijalnim ubicom nego sa brutalnom zimom. Ali ni ona ni Gjeiri sada nisu bili u
stanju da razreše zagonetku, oboje do koske umorni. „Nadajmo se da će se na kraju sve
razjasniti.“
Pre odlaska u krevet na spratu, Johana je prišla prozoru u dnevnoj sobi. Gjeiri je
imao običaj da siđe u kuhinju u gaćama, da im spremi jutarnju kafu, pa nije želela da
komšijama pruža predstavu. Posebno sada kada bi prolaznici mogli da budu i njegov šef
iz Selfosa i kolege iz Rejkjavika. Put do policijske stanice je vodio odmah pored
njihovog dvorišta.
Zavese su morale da se navlače pažljivo, pošto su garnišne bile jeftine i klimave, pa
nisu podnosile jak trzaj. Te zavese su im bile privremeno rešenje, tako da nisu hteli da
daju mnogo novca na njih. Planirali su da zasade živu ogradu kako bi zaklonili kuću od
puta, pa da sklone zavese čim ograda naraste dovoljno gusto i visoko. Johana ih polako i
oprezno navuče preko stakla. Dok je to radila, Gjeiri je ugasio svetlo. Pošto je sobu
najednom ispunila tama, jasnije je videla dvorište.
 Nešto je bilo tamo – neka velika senka, crnja od noći. Pomeralo se. Iznenađena,
pustila je zavesu.
Onda je s olakšanjem odahnula. Ta senka je bio Mori, komšijin crni labrador. Bio je
dresiran pas i poznavao je nju i Gjeirija dovoljno da zamaše repom kada ih vidi. Sada je,
međutim, stajao kao ukopan, i napeto zurio. Pošto je bio okrenut postrance od prozora,
sigurno nije gledao u nju.
„Šta je bilo?“ Gjeiri je prišao i stao pored nje. „Neko je u dvorištu?“ Johana je
primetila kako se stegao, mišići su mu se napregli. Pripisala je to poslu, tu njegovu
momentalnu pozornost.
„To je samo Mori. Ne znam šta traži u našem dvorištu.“ Koliko je znala, taj pas
nikada nije dolazio u njihovo dvorište. Činilo se da je uvek prilično zaokupljen
čuvanjem svoje teritorije, braneći je od ptica i poneke zalutale mačke. Osim toga,
njihova dvorišta su bila odvojena visokom ogradom, što je značilo da je pas morao da
ide zaobilaznim putem da bi ušao na njihov posed. Osim ako ogradu nije oborio vetar?
Johanu to ne bi iznenadilo. Bila je prilično oronula i njena popravka im je bila pri vrhu
spiska stvari za popravku. Ali kada je pogledala prema ogradi, videla je da pas i dalje
stoji na svom mestu. „Verovatno je jurio neku životinju dovde. Kao da zuri u žbunje.“
Gjeiri se nagnuo prema prozoru, napregnuvši se da vidi šta je to što je psu držalo
pažnju. Ako se nešto nalazilo u žbunju, odmah bi to primetili budući da je ono u ovo
doba godine izgledalo kao skelet od pruća.
Gjeiri se ispravio. „Tamo nema ničega. Bar ja ništa ne vidim. Možda je miš ili neko
tako malo stvorenje.“ Otvorio je prozor da naredi Moriju da ide kući. Ali kada je to
uradio, opazili su neki čudan zvuk.
„Jel‘ to on reži?“ Johana nikad nije čula tog dobroćudnog labradora da reži. Čak i
Morijev lavež je imao neku veselu notu.
„Tako zvuči. Možda je pacov.“ Gjeiri pozva psa po imenu, ali Mori se nije okrenuo.
Gjeiri ponovo pozva i zviznu. Mori i dalje nije reagovao. Samo je stajao, fiksirano
zureći u jednu tačku, i neprekidno, tiho, ljutite režao.
Johana se obgrli rukama od tog ledenog vazduha koji je nadirao kroz otvoren
prozor. „Da pozvonim komšiji? Možda ne može da uđe?“
Pre no što je Gjeiri stigao da odgovori, Mori kevnu, okrenu se i pobeže.
Johana i Gjeiri su stajali još malo, gledajući u prazno dvorište. Ništa se nije išunjalo
iz dvorišta sada kada je Mori otišao. Iz nekog čudnog razloga, Johani se to činilo gorim
nego da je videla pacova kako pretrčava preko snežnog travnjaka.
7.

Bio je to jedan od onih dinamičnih zimskih dana. Jutro je bilo mračno, oblačno,
vetrovito i hladno, sa pedeset posto šansi da počne sneg. Na putu ka poluostrvu
Stoksnes, videli su reku oblaka nanizanih iznad planinskog tunela Almanaskard. Bio je
to izvanredan prizor, koji je navodno bio i koristan za predviđanje vremenskih uslova,
mada Hjervar nije bio siguran da li je to dobar ili loš znak. Erlingir, koji je bio za
volanom, mogao je to da mu odgonetne, pošto je on bio taj koji mu je za to i rekao kada
je Hjervar prvi put posvedočio tom fenomenu. Ali Hjervar ga tada nije pitao, a sada mu
se činilo da je prekasno. Kao kad propustite da nekoga pitate za ime tokom prvog
razgovora. Za to postoji pravi trenutak i ako ga propustite, posle je prekasno.
Skrenuli su desno, na neasfaltirani put ka Stoksnesu, zastavši da otvore i zatvore
prvu rampu, koja je tu bila postavljena kako bi se turistima naplatio ulazak na
poluostrvo. Nalazila se pored usamljenog kafea Viking, koji je dobio ime po selu Viking,
smeštenom tik iza uzbrdice. Bio je to napušten holivudski filmski set, izgrađen za
snimanje blokbastera, koji na kraju nije ni završen. Živopisno mesto, sa načičkanim
drvenim kućicama s tresetnim krovovima, toliko verno napravljenim da ste lako mogli
da zamislite kako iz njih izlaze ljudi u tunikama i krznenim ogrtačima, opasani
mačevima, i vežbaju za bitke po Britanskim ostrvima i Evropi. I sam kafić je bio
sagrađen od drveta i ukrašen jelenskim rogovima – premda vikinzi teško da su imali
pristup njima, kritički pomisli Hjervar, pošto su jeleni na Island doneseni iz Norveške
tek krajem osamnaestog veka, stotinama godina nakon što su vikinzi položili svoje
oružje i postali miroljubivi poljoprivrednici i ribari.
Progovorili su jedino kada je Erlingir počeo, kao i obično, da gunđa zbog starog
razlupanog karavana koji je tu stajao odvajkada, poluskriven kraj kafea Viking. Iz nekog
razloga je taj auto izluđivao Erlingira. Čovek bi pomislio da je ostavljen tu da kvari
krajolik, samo da bi njega nervirao.
Nastavili su preko uzdignutog puta prema radarskoj stanici, a onda parkirali na
pošljunčanom prostoru pored ograde i izašli iz auta. Erlingir je rekao da će ući unutra da
napravi kafu dok Hjervar obiđe teren i proveri ima li neke štete od noćašnje oluje. Čim
je Erlingir otvorio vrata, Maca je izleteo napolje. Pošto se malo vrzmao unaokolo i
njuškao, obavljajući sopstvenu inspekciju, pošao je ka Hjervaru da mu pravi društvo u
obilasku.
 Čim su se vratili unutra, Maca poče žalosno da mjauče i češe se o Hjervarove noge.
Ta mala rutina je bila podsetnik da mačku treba nahraniti. Ako ne bi obavio ovu hitnu
stvar pre no što sedne da popije kafu, mjaukanje bi se pojačavalo, a kruženje oko nogu
postajalo sve mahnitije. Zato je Hjervar odmah otišao do kuhinjice da mu napuni činiju.
Tek kada je mačak zadovoljno krčkao svoju hranu, Hjervar je mogao da sedne.
Uzeo je gutljaj kafe pa spustio šolju. „Nešto nije u redu sa interfonom. Onim kod
glavne kapije.“ Pazio je da mu glas bude ležeran kako ne bi odao ni trag straha koji je
sinoć osetio. Ali taj neprijatni osećaj užasa je iščileo sada kada je svanulo jutro. Juče je
bio sam i crna noć ga je pritiskala sa svih strana. Danas je to bilo samo puko čudno
sećanje. „Možda bi trebalo da to proverimo. Možda je neki elektronski kvar.“
Erlingirov izraz lica delovao je kao da je prozreo Hjervarovu lažnu ležernost.
„Znam za to već“, reče on. „O?“ Hjervar podiže obrve. „I tebi se desilo?“
„Ne.“ Erlingir uze gutljaj kafe pa se zagleda u svoju šolju. „Ne da se sećam. Ali
juče sam primio poziv. Iz Rejkjavika. Rekli su mi za tvoju malu avanturu.“
„Moju avanturu?“ Hjervaru se učini da je to čudan opis, u najmanju ruku. Pozvao je
da prijavi situaciju sa interfonom i ponudio da ostane tu preko noći, za slučaj da se ipak
neko vrzma oko jedinice. Njegova ponuda je kratko i jasno odbijena. Hjervar je stekao
utisak da je čovek s druge strane žice smatrao da mu traci vreme na nešto nebitno. Ali
mora da je stekao pogrešan utisak, ako su smatrali da vredi cimati Erlingira oko toga.
„Zašto su tebe zvali?“, upitao je, zbunjen.
Erlingir slegnu ramenima. „Imaju svoje razloge.“ Blago je prodrmao svoju šolju
posmatrajući talasiće na površini kafe. „Čuj, ja ne bih zvao nikoga, ako se to ponovi.
Osim sebe, možda. Najbolje bi bilo da to jednostavno zaboraviš.“
„Zašto?“
„Duga priča.“
Nije baš da nisu imali tonu vremena na raspolaganju. „Ajde. Ispričaj mi.“
Sudeći po oklembešenim usnama, Erlingiru kao da se nije razgovaralo o tome. Ali
posle kratke pauze, počeo je da priča, i dalje ne gledajući u Hjervara. „Ivan, tip koji je
radio tvoj posao pre tebe, stalno je zvao centralu i pričao im istu priču. Žalio se da se
neko stalno zafrkava sa zvonom, iako na kapiji nije bilo nikoga. Čak je i tvrdio da je čuo
neki glas preko slušalice. Devojčice. Ili žene.“ Erlingir je najednom podigao oči i
zagledao se u Hjervara. „Ali ti nisi čuo ništa slično, zar ne?“
„Ne.“ Neke informacije je bolje zadržati za sebe. Hjervar nije spomenuo glas kada
je juče razgovarao sa čovekom iz centrale, i sada mu je bilo drago zbog toga. Samo je
opisao pucketavi zvuk. Kad bolje razmisli, samo je pucketanja i bilo, možda. Smetnje na
vezi. Nije čuo nikakve konkretne reči, samo neki odjek koji je ličio na glas. Čudne
smetnje, ali ipak samo to.
Erlingir je klimnuo glavom i pogledao kroz prozor. Bio je okrenut ka moru i kao da
je posmatrao talas koji se razbija o stene tik iza bezbednosne ograde. „Dobro. Bilo bi
malo čudno da se dvojici zaposlenih u stanici zaredom nešto privida.“
„Ne brini za mene. Samo sam pomislio da nešto možda nije u redu.“ Hjervar brzo
dodade: „Sa sistemom interfona, mislim.“
 „Da, pa interfon nije mogao da se pokvari iz prostog razloga što nije povezan. Nije
korišćen još otkako je vojska otišla.“
Ta novost je Hjervara istog trenutka ostavila bez reči. Shvativši da je zinuo, brzo je
zatvorio usta. „O? Zašto mi to nije rečeno?“
Izbegavajući da ga pogleda u oči, Erlingir je posmatrao njegove prekrštene ruke.
„Nisam mislio da ima potrebe. Znao si da je stari fiksni telefonski sistem isključen. Žice
su iščupane. Rekao sam ti to kada sam ti pokazivao stanicu tvog prvog dana. Interfon je
deo te mreže.“
„Nisam to povezao.“ Hjervaru postade veoma neprijatno. Nije ni čudo onda što je
čovek juče onako čudno reagovao. I što je odmah pozvao Erlingira. Šta je, dođavola, to
moglo da se desi? „Ali čuo sam da zvoni“, insistirao je. „Odakle je dopiralo, ne znam.
Mada sad kad razmislim, možda je to bila samo notifikacija na mom telefonu. Neka
aplikacija koja se ranije nije oglašavala.“ Hjervar nije ni na sekund verovao u to.
Zvonjava nije dopirala s njegovog telefona – u to je bio siguran.
„Da. Možda.“ Erlingir je izgledao sumnjičavo. Dovršili su kafu, pa su se bacili na
posao bez daljeg razgovora.
Njihov posao je bio da motre na sve operacije u stanici, posebno na one koje su u
vezi sa mehaničkim i elektronskim uređajima. Kada je bilo neophodno, raščiščavali su i
sneg. Za sve je postojala procedura i temeljnost njihovih provera zavisila je od toga da li
se obavljaju na dnevnom, nedeljnom ili mesečnom nivou. U mesečne provere spadalo je
testiranje protivpožarnog sistema i pokretanje rezervnih generatora. Dok su obavljali
svoje poslove, nisu više ni reč rekli o interfonu, već su se držali isključivo posla koji su
imali da obave. Sredinom dana, vratili su se u kantinu, gde je Maca spavao kraj prozora.
Kada ih je primetio, ustao je i graciozno se protegao, od glave do pete. Potom je skočio
na pod i ponovo počeo da traži hranu.
Nakon što je završen prioritet hranjenja mačka, dvojica ljudi sedoše sa svojim
ručkovima. Kao i uvek, Erlingirova hrana je delovala ukusnije od Hjervarove, ali
Erlingirova žena se bavila keteringom, a Hjervar je živeo sam. Iako je živeo kao neženja
već dugo, nikada se nije zamarao time da nauči dobro da kuva. Nije bilo ničeg
privlačnog u pomisli spremati gurmanluke za jednu osobu.
Erlingir je još uvek uživao u svojoj cepkanoj jagnjetini sa krompir-salatom kada je
Hjervar progutao poslednji zalogaj svog suvog sendviča. Tražio je nešto na šta bi se
usredsredio dok njegov kolega ne završi ručak, ali nije bilo mnogo toga što bi mu
odvuklo pažnju. Na kraju se zagledao u ekran na polici, koji je prikazivao beskrajno
okretanje radarske antene u kupoli. Svaki put kada bi antena prešla preko kamere,
nastala bi smetnja na snimku. Nije baš neki zanimljiv prizor za gledanje, ali ipak
neobično hipnotišući. Dok god je ostajao opčinjen crnom antenom, Hjervar nije morao
da razmišlja o interfonu.
Na kraju mu je koncentraciju poremetio radio. Spiker je pročitao pregled svih vesti,
a zatim prešao na prvu vest. U toku je potraga za ekipom planinara za koje se veruje da
su nestali u divljini Lounserajvi. Navodno, jedan od članova grupe je pronađen, ali nema
informacija o tome u kakvom je stanju. To nije zvučalo dobro. Ako su tu osobu našli
neozleđenu, ne bi bilo razloga da se prikrivaju informacije. Sasvim bi druga stvar bila,
naravno, ako su je pronašli u kritičnom stanju ili mrtvu.
Moguće je da će saznati više kasnije u toku dana, pošto je radarska stanica služila i
kao stanica za punjenje rezervoara helikoptera Obalske straže. Srećom, helikopter je tu
retko sletao, a kada je i sletao, to je onda obično bilo zbog neke katastrofe. Zapravo,
helikopter je juče sleteo tu da sipa gorivo, ali Erlingiru i Hjervaru nije rečeno koji je
razlog dolaska helikoptera na istok. Sada su, međutim, shvatili zašto je posada bila tako
užurbana.
Erlingir je pažljivo slušao, odmahujući glavom. „Grom i pakao.“
Hjervar se složio. Još je smišljao šta bi rekao na to, kada je Erlingir ponovo
progovorio. „Razmišljao sam o toj stvari oko interfona. Da li ti je neko rekao da se tvoj
prethodnik žalio zbog toga?“
Hjervar je odmahnuo glavom. „Ne. Sada prvi put da čujem za to.“
„Hmm.“ Erlingir je spustio nož i viljušku. Završio je s jelom i tanjir mu je bio
gotovo čist. „Počinjem da mislim da možda uopšte i nije diskonektovan. Možda su
zaboravili to da urade. To mi ranije nije palo na pamet.“
„Zašto ne?“
„Zato što se dešavalo da zvoni samo kada je Ivan bio sam ovde. Nijednom se nije
desilo dok sam ja bio na poslu. Isprva sam mislio da nešto nije u redu sa Ivanovim
sluhom. Ali kada je počeo čudno da se ponaša, zaključio sam da je počelo da mu se
privida – znaš, da halucinira ili tako nešto.“
„Znači, interfon nikada nije proveren?“ Hjervar odjednom oseti olakšanje. Nije bilo
sumnje da je čuo taj telefon da zvoni. Osim toga, sa njegovim sluhom je bilo sve kako
treba, i bio je siguran da mu se ništa ne privida. A opet, nije li to i suština halucinacija?
Onome ko ih doživljava deluju savršeno stvarno.
„Naravno da je proveren. Nije radio. I sam sam ga isprobao. Izašao sam i pozvonio
na kapiji i nije bilo nikakvog zvuka, ni napolju ni unutra. Ali nisam proverio da li su žice
iščupane“, dodao je Erlingir. „Kao što rekoh, možda su još uvek povezane. Prema tome,
ne pokušavam da kažem da si lud.“
Hjervar nije znao da li da bude zahvalan na tom glasu poverenja ili da bude
uvređen. Najbolje je da ne čačka mečku. Erlingir nije mislio ništa loše. „Hvala ti.
Nisam.“
Erlingir klimnu glavom. „Shvatam. Možeš da se opustiš.“ Ustao je. „Ima nešto što
treba da vidiš. Kafa može da sačeka.“
U kancelariju se ulazilo iz kantine i Erlingir je otišao do svog radnog stola i seo za
kompjuter. Hjervar ga je pratio i stao iza njega, gledajući kako traži neki folder na
drajvu. Kada ga je pronašao, naziv je nedvosmisleno ukazivao na sadržaj: Ivan – snimci.
Fajlovi u tom folderu su bili ista vrsta snimaka kao i oni iz nadzornog sistema
stanice. Postojale su brojne bezbednosne kamere širom cele jedinice, koje su snimale sve
i unutar zgrada i napolju. „Ovo su snimci iz vremena kada je Ivan ovde bio sam –
uključujući i dan kada je upao u gejzir. Sasvim je očigledno da su mu se priviđale stvari.
Ovi fajlovi su sačinjeni od snimaka koji su potom spojeni. Isekli su sve delove kada je
on van kadra, kako bi lakše moglo da se sagleda njegovo ponašanje. Isprva je trebalo
samo da se sagledaju snimci od dana kada je nastradao, ali kada su videli kako se čudno
ponašao, odlučili su da pregledaju i snimke iz dužeg perioda. Zato ima tako puno
fajlova. Ima dana kada njegovo ponašanje deluje savršeno normalno. I uvek je bio
normalan kada sam ja bio ovde. Što je samo po sebi čudno.“
Erlingir je pustio prvi video. Bio je to snimak kamere koja se nalazila unutra,
odmah kod ulaznih vrata u zgradu stanice. Čovek kog Hjervar nikada ranije nije video
prošao je pored dva velika čelična kontejnera na sredini prostorije u kojima se nalazila
oprema za radar. Hodajući pravo prema interfonu, podigao je slušalicu. Iako je snimak
bio bez zvuka, videlo se da pomera usne. Hjervar je pretpostavio da izgovara ono što
ljudi obično kažu kada se javljaju na telefon: „Halo“.
Pošto je to ponovio nekoliko puta, Ivan je spustio slušalicu. Otišao je do ulaznih
vrata i otvorio ih. Potom je usledio snimak s kamere napolju, kod ulaznih vrata, na kom
se vidi čovek koji viri prema kapiji na kojoj se nalazi zvono. Osmotrivši svuda oko sebe,
ponovo se vratio unutra. Radnja se ponovila i u sledećem klipu. Čovek odlazi do
slušalice, javlja se, spušta slušalicu, viri napolje, pa ponovo ulazi unutra. Taj šablon
ponašanja je Hjervaru bio užasavajuće poznat. Umesto Ivana stavite njega i snimak je
mogao da bude napravljen i juče.
„Ovo samo po sebi nimalo ne bi bilo čudno, posebno ako se ispostavi da je interfon
ipak povezan.“ Erlingir je zatvorio fajl i selektovao drugi. „Ali postoji na desetine
identičnih snimaka gde on ulazi i izlazi, i podiže slušalicu. Njegovo ponašanje postaje
sve više grozničavo. Sve ovo se dogodilo za manje od mesec dana. Pred kraj, deluje kao
da vodi duge razgovore s nekim s druge strane žice. Ali snimci s kamera napolju
pokazuju da u to vreme nema nikoga pored kapije.“
Hjervar se uz nelagodu zapitao da li sada neko sedi u Rejkjaviku i montira sličan
video njegovog ponašanja od juče. Osetivši kako mu gore obrazi, zakleo se samom sebi
da će ignorisati interfon čak i ako ponovo zazvoni.
Erlingir je sada pustio video i objasnio da je to snimak poslednjeg puta kada je Ivan
podigao slušalicu. Hjervar je gledao i odmah primetio da je taj čovek bio znatno više
uznemiren i potresen nego u prvom klipu. Kao da je urlao u slušalicu i uporno se okretao
misleći da neko stoji iza njega. Potom je zalupio slušalicu toliko jako da je pravo čudo
što je nije polomio. Ali opet, kao i sve ostalo u zgradi stanice, verovatno je napravljena
tako da izdrži omanji nuklearni napad.
„Kažeš da je ovo od dana kada je poginuo?“
Erlingir je klimnuo glavom. Žmirkao je prema ekranu, tražeći još neki fajl.
Objasnivši Hjervaru da je to poslednji snimak Ivana, pritisnuo je „plej“. Potom se
okrenuo i pitao Hjervara da li je siguran da želi to da vidi – ne mora ako neće.
Hjervar je rekao da je siguran. Šta je drugo mogao? Zagrizao je mamac i sada se
stvarno upecao. Ako ne pogleda sada sa Erlingirom, kasnije će ga svakako vući da sam
pogleda kompjuter. Taj fajl bi bio kao Pandorina kutija – na kraju bi ga radoznalost
savladala.
 Na ekranu se video Ivan kako prolazi kroz kantinu, verovatno na putu ka kancelariji
u kojoj su upravo sada sedeli.
Odjednom je stao i okrenuo se ka prozoru. Razrogačio je oči i razjapio usta u šoku,
prišao staklu i tresnuo u njega. Kao i u prethodnom videu, izgledao je uznemireno i
potreseno. Okretao se, vikao, a onda se povukao priljubivši leđa uza zid pod pravim
uglom u odnosu na prozor. Kao da je želeo poziciju s koje može da vidi i kroz prozor i
unutar kantine. Stajao je tako nekoliko minuta, udarajući u prozor i urlajući prema
njemu, da bi se na kraju odvojio od zida i izašao iz kantine. Usledio je niz klipova u
kojima Ivan trči kroz stanicu, do kapije kraj ograde, a onda prolazi kroz nju i odlazi
prema moru i stenama.
Videli su ga kako silazi niz padinu, a onda mu se video samo gornji deo tela, greben
obale mu je zaklanjao noge. Pa i tako je bilo očigledno da vrlo pažljivo korača po
klizavim glatkim stenama. Hjervaru to nije delovalo kao da čovek namerava da se ubije.
Čovek u takvom stanju zasigurno ne bi mario ako se oklizne i padne u besno more? To
bi, u krajnjoj liniji, i bio plan.
Hjervaru je to mnogo više ličilo na ponašanje čoveka koji je video nešto ili nekoga
kome treba pomoć.
„Gledaj sad. Zastane i…“
Ogroman penušavi talas je grunuo iz stena, tačno ispred Ivana, poput gejzira koji
šiklja. Hjervar je taj fenomen često posmatrao s prozora kantine. Ali ono što je usledilo
nikada do sada nije video i nadao se da nikada ponovo i neće. Kako se povlačio, talas je
zahvatio i Ivana i povukao ga u rupu.
Obojica su ćutali. Mada Hjervar nije imao predstavu šta se Erlingiru mota u glavi,
sopstvene misli su mu bile jasne: kako je umreti na takav način? Da li se Ivan zaglavio u
tunelu ili je proklizao kroz njega i, još uvek živ, upao u more? Koja sudbina bi bila gora?
Hjervar nije mogao da odluči. Jer biste se u svakom slučaju udavili.
8.

Lounserajvi, nedelju dana ranije

Oluja je bila na vrhuncu divljanja dok su sedeli nad svojom jednostavnom večerom.
Drvena koliba je škripala i režala oko njih, kao u sažaljivom protestu protiv udaraca koje
je primala od prirode. Drebn je stalno morala da podseća samu sebe da je ta koliba
sigurno preživela i gora kažnjavanja tokom godina: nema šanse da im oluja raznese krov
nad glavom.
Zbog zakucanih šalona, koji su im zaklanjali pogled na spoljni svet, nekako se
činilo da sve deluje više uzbunjujuće nego što bi bilo kada bi mogli da vide zavese snega
koje lete preko krajolika. Treperava svetlost sveća je samo pogoršavala stvari, pošto su
njihovi plamenovi divljački lelujali svaki put kada bi se koliba zatresla. Crne senke su
plesale u ritmu s naletima vetra, pa se činilo da se cela soba kreće. Pod tim jezivim
osvetljenjem, lica su im izgledala zastrašujuće, sa očnim dupljama poput crnih rupa u
lobanjama.
Ipak, uprkos tmurnom okruženju, svi su bili u dosta dobrom raspoloženju. Tačnije,
svi osim Drebn. Ostali kao da nisu ni primećivali koliko je snuždena. Bili su previše
zaokupljeni proždiranjem paste u paradajz-sosu sa hlebom, obrok na koji bi obično samo
digli nos, uz opasku da je to hrana iz vrtića. Čak i Drebn, koja je u krizi obično ostajala
bez apetita, počistila je svoj tanjir u rekordnom roku. Možda zato niko nije obratio
pažnju na nju.
Niko osim Hejkira, čiji bi pogled povremeno dolutao do nje i tu ostao duže nego
što je bilo neophodno. Brzo bi pogledala na drugu stranu, zahvalna na prigušenom
svetlu, koje, nadala se, prikriva njeno rumenilo. On je bio jedini koji je izgleda
posumnjao nešto – što je bilo čudno, budući da ju je najmanje poznavao među svim
prisutnim. Ali Tjervi je bio preokupiran neprekidnim nizom priča i anegdota kojima su
ih Agnes i Bjoulvir razveseljavali, pa nije obratio pažnju na nju. Drebn naprosto nije
mogla da isprati te priče. Misli su joj se uporno vraćale na ulazni hodnik i taj
preplavljujući osećaj užasa.
Nakratko je uspela da stiša strahove. Zvuk razgovora ostalih ju je zapljuskivao
onako kako verovatno, mislila je, životinje doživljavaju ljudske glasove; nerazumljiva
zbrka zvukova koji joj nisu prenosili ništa osim nepovezanih reči koje su joj naletale u
svest. Utonula je u sanjarenje tako što se usredsredila na detalje enterijera, poput oplate
kojom su bile pokrivene sve vertikalne površine. U pomrčini, drvo je izgledalo tamnije
nego što je zaista bilo: jeftina borovina, puna čvorova, senkama prerušena u
palisandrovinu.
I nameštaj je bio od borovine, zastarelog dizajna, na koji se u današnje vreme može
naići samo u planinskim kolibama i starim turističkim kućicama. Bila je tu staromodna
komoda sa ukrasnom vazom, koja kao da je zalutala tu. U vazi je bio tužan, usahli
smotuljak koji je nekada verovatno bio buket maslačaka, ubranih, verovatno, krajem
leta. Uz jedan zid se pružala polica za knjige, s jadnom kolekcijom naslova, koje su
posetioci ostavljali za sobom tokom godina. Sve ostalo u kolibi delovalo je kao da je tu
dospelo na isti način kao i te knjige. Pored kompleta klimavog stola i rahitičnih stolica,
od nameštaja su tu bile samo dve neudobne sofe i stočić između njih.
Drebn je preusmerila pažnju na zidove, na kojima su visile izbledele fotografije
mladića u uniformama. U grupama, ispravljenih leđa, poziraju za kameru. Bjoulvir se
šetkao po sobi, podižući sveću da ih bolje pogleda, a onda se okrenuo prema Hejkiru i
pitao ga u čemu je stvar sa svim tim čudnim slikama vojnika. Hejkir je objasnio da je
kolibu izgradila američka vojska. Oni su joj i dali ime Tile, po legendarnom polju na
severu.
Drebn pomisli kako ta veza s vojskom dosta objašnjava spartanski nameštaj. U
uobičajenim okolnostima, verovatno bi se zanimala razmišljanjem kako bi se oplemenila
koliba, jer je smatrala da ima dobro oko za dizajn enterijera. Zamislila je da se sve
okreči u belo, i kako bi izgledalo bez neukusne borovine. Ali dalje od toga nije odmakla.
Misli, koje se svojski trudila da isključi, uporno su se vraćale da je proganjaju.
Toliko je utonula u maštariju da nije ni primetila da joj se Agnes obratila dok ova
nije dva puta ponovila njeno ime. Tada se magla podigla i blago se protresla, usplahireno
se okrenuvši prema prijateljici. „Izvini. Šta si rekla?“
Agnes je pogledala Drebn u oči, mršteći se. „Da li je sve u redu?“
Drebn se slabašno osmehnula. „Da, naravno. Izvini, nešto sam se zamislila.“ Njene
reči su možda ostalima bile dovoljne, ali Agnes se nije dala zavarati. Bile su najbolje
prijateljice otkad su se upoznale, sa šest godina, u prvom razredu, i videle su jedna drugu
u svakoj fazi razvoja, u svakom formativnom iskustvu od tada: revizije ispita, treniranje
sportova, muke s momcima i modni trendovi. Zajedno su prošle kroz sve teške trenutke i
zajedno su proslavljale one dobre. Plakale su jedna drugoj na ramenu, smejale se,
šaputale i delile tajne. Poznavale su se u dlaku. Drebn nije mogla da obmane Agnes, kao
što ni Agnes ne bi mogla nju.
Ali Agnes je ovoga puta lako prešla preko trenutne zabrinutosti. Nasmejala se i
ponovila pitanje koje Drebn isprva nije bila čula. „Da li ti je frka od noćenja u šatoru
usred zime?“ Agnesin pogled prelete preko okruženja pa se opet vrati na nju: „Ova
koliba možda nije baš poslednja reč luksuza, ali rekla bih da će nam do sutra uveče
nedostajati.“
 Drebn je na silu složila facu za koju se nadala da pokazuje normalan izraz i
pokušala je da zvuči uobičajeno. „Nije baš da sam užasnuta. Ali, ako ćemo iskreno, nije
baš da se preterano radujem tome.“
„Vas dve ste takve zentare.“ Bjoulvir je spustio nož i viljušku na svoj prazan tanjir.
„Ja jedva čekam. Biće nezaboravno.“
Tjervi ga je istog trenutka podržao, mada je zvučalo malo bušno. Koliko god da je
voleo prirodu, teško je podnosio hladnoću. Posebno noću. Jedan od retkih kamena
spoticanja u njegovom braku sa Drebn bilo je pitanje da li da spavaju sa otvorenim
prozorom ili ne. Drebn je taktično ćutala i napregla se da procedi topao osmeh kada su
im se pogledi sreli. Ako su Tjervi i Bjoulvir rešili da glume neustrašive avanturiste, nije
htela da im kvari ugođaj. Iako su morali biti svesni da nekoliko pucnjeva na jelene nije
baš značilo da su Ber Grils. Posebno jer su na tim njihovim „ekspedicijama“ spavali u
hotelu i imali šofera koji ih je u džipu vozio do lovišta. To nije imalo baš nikakve
sličnosti s njihovim trenutnim nesmotrenim poduhvatom.
„Mislim da ’nezaboravno’ nije baš prava reč.“ Hejkir je delovao otvoreno
ozlojeđen. „Biće to hladno i izazovno iskušenje. Kao što sam vam i rekao na samom
početku.“
„Hladno i izazovno.“ Bjoulvirovo lice se razvuklo u široki osmeh. „Kao što rekoh:
nezaboravno.“
Agnes ga prijateljski ćušnu. „Bolje ne izazivaj sudbinu.“
Bila je u pravu. Drebn je mnogo volela Bjoulvira, ali njegovo preterano
samopouzdanje je umelo da ga dovede – i sve njih – u nezgodan položaj. Kad se malo
bolje razmisli, ovo putovanje je bilo klasičan primer. On je bio taj koji je na večeri
predložio da se pridruže ekspediciji, olako odbacujući Hejkirovo negodovanje, a onda
nastavio da forsira tu ideju narednih dana, bombardujući Hejkira pozivima i porukama.
Koliko je Drebn mogla da primeti, Hejkir je bio voljan da se povuče. Nameravao je
da ide, svakako, ali ne sa njima. Nisu oni imali šta da traže na takvom putovanju.
Govorio je da bi mogao da upadne u razne nevolje ako bi isplivalo da je sa sobom
povukao grupu amatera u divljinu, na putovanje u vezi sa svojim istraživanjem.
Rizikovao je da izgubi stipendiju, a neko bi mogao i da ga prijavi etičkom odboru ako bi
nešto pošlo po zlu. Ali Bjoulvir nije prihvatao „ne“ i kleo se da neće nikome reći ništa o
ekspediciji.
Problem je bio u tome što je umeo da bude veoma ubedljiv. Bjoulvir je završio
dramsku školu, mada nikada nije zarađivao kao glumac. Umesto toga je osnovao svoju
marketinšku agenciju i talenat i znanje koristio za kreiranje slogana, brendova i reklama
za kompanije. Ne treba ni napominjati da mu je posao cvetao. Siroti Hejkir nije imao
šanse.
Da Bjoulvir nije toliko insistirao, ideja bi bila prećutno odbačena, kao što i
zaslužuje većina ideja nastalih pod dejstvom alkohola. Zdrav razum obično, nakon
kratke dremke, ponovo uspostavi dominaciju i spreči da se takve ideje realizuju.
Sada je, međutim, bilo prekasno da se odustane. Uskoro će otići da legnu u svoje
vreće za spavanje na prašnjavim krevetima u mračnim zagušljivim sobama na spratu.
Potom će ustati – bez sumnje s glavoboljom – i upustiti se u još jednu pešačku rutu, čim
se stvore bezbedne vremenske prilike. Sutrašnji zadatak je bio da se uspenju do mernog
instrumenta oko kog se ceo put vrteo. Navodno je Hejkiru trebalo malo više vremena da
zabeleži potrebne podatke, tako da neće moći da se vrate u njihovu kolibu istog dana –
niti u bilo koju drugu kolibu. Umesto toga, moraće da nameste šatore i provedu noć
pokraj glečera. Mada je Bjoulvir saznao za ovaj detalj na početku razgovora sa
Hejkirom, nije ga odmah podelio sa ostalima, već tek nakon što im je prodao ideju. Tek
posle toga im je usput napomenuo da će morati da investiraju u nekoliko šatora. Tada je
već bilo prekasno da se odustane.
Drebn je pomišljala da je pravi razlog što su se ona, Tjervi i Agnes toliko napili u
baru bio taj što niko od njih zapravo nije želeo da bude tu. Za razliku od Bjoulvira, bili
su spremni da priznaju sebi da Hejkir nije poput njih. O tome su dovoljno govorile brade
trojice muškaraca. Hejkir je delovao kao da je puštao bradu iz prostog razloga da bi
izbegao gnjavažu brijanja, dok su Tjervijeva i Bjoulvirova bile tako brižno istrimovane
da je za njihovo održavanje trebalo više vremena i pažnje nego da se potpuno obriju.
Hejkir je bio pravi prirodnjak; u toj primitivnoj kolibi osećao se kao kod kuće. A oni
nisu.
Ipak, jedna noć napolju u šatoru će biti dovoljna da ih nauči da ne preziru kolibu,
pomisli Drebn. Mada, kad bolje razmisli, morala bi da se baš pakleno smrzne, smori i
zasiti kuvanja na kamperskom gorioniku pa da poželi da radije bude zatvorena u toj
klaustrofobičnoj škriputavoj kutiji sa zablindiranim prozorima.
U tom trenutku joj pade na pamet da je možda i dobro što ne može da vidi šta je
napolju. Možda joj se ne bi svidelo ono što vidi.
Naravno, ništa je nije sprečavalo da ustane, ode do hodnika i promoli glavu kroz
ulazna vrata. Ali Drebn nije mogla da se otrese budalastog osećaja da žena čiju su jaknu
našli stoji ispred. Stoji, zuri u vrata, modra od hladnoće, nesposobna da pokuca.
Drebnina mašta je sada već sasvim odlutala od razuma. Znala je da će, ako dopusti
mislima da pođu ovim putem, uskoro zamišljati prizor mrtve žene: zaleđena figura koja
se pomalja iz mraka čije bezizrazne oči zure u Drebnine. Nije znala zašto, ali zamišljala
je da su oči te žene potpuno crne, kao da su joj ženice pukle od mraza i razlile se preko
beonjača.
Pošto su svede skoro dogorele, večeru su priveli kraju nakon kratke diskusije o
sutrašnjem rasporedu. Ukrali su još dva okrajka sveća iz kuhinjskog ormarića kako bi
oprali i sklonili sudove. Agnes i Drebn su se ponudile da obave taj posao, dok momci
odu na sprat da naprave raspored ko će gde da spava i istresu prašinu iz dušeka koliko je
moguće.
Hejkir je odvrnuo ventil za vodu i rekao da će isprazniti cevi odmah pošto završe
pranje sudova, kako se ne bi zaledile tokom noći. Svakako je bilo rizično, pošto je voda
iz česme bila toliko ledena da su Agnes i Drebn ruke trnule posle samo nekoliko
trenutaka pod mlazom. Prale su na smenu. Da stvari budu gore, nije bilo ni deterdženta
ni četke za ribanje, a ledena voda je slabo delovala na masne tanjire. U kredencu su
pronašle samo sredstvo za čišćenje toaleta. Stare žute rukavice, koje su našle ispod
sudopere, bile su slaba izolacija, ali su ih ipak stavile.
Drebn je skinula neprijatno lepljive rukavice i pružila ih Agnes. Protrljala je šake,
skupila ih pa dunula da ih ugreje.
Agnes je navukla rukavice mršteći se i gurnula ruke pod slab mlaz vode. Nisu
mnogo pričale otkako su počele da peru sudove, razmenivši svega nekoliko reči o
sutrašnjem danu, ali sada je Agnes iznenada pitala: „Daj, šta ti je, Drebn? Nemoj da mi
prodaješ tu glupu priču da je sve okej. Znam da nešto nije u redu.“
Pažljivo izbegavajući da je pogleda u oči, Drebn je zurila u tanjir koji je nepotrebno
temeljno sušila. „Samo sam malo uplašena. Za sutra. Plašim se da ne padnem i slomim
nogu – ili nešto gore.“
Agnes kao da je laknulo. „Hej, ne brini zbog toga. Ništa slično se neće desiti. Čak i
da se desi, rešićemo. Nema nikakve potrebe da se sekiraš oko toga.“
Iako se Drebn nije zaista brinula zbog toga i izmislila je priču na licu mesta da
prikrije ono što ju je stvarno mučilo, odjednom oseti iskrenu zabrinutost. „Kako? Kako
ćemo resiti?“ Podigla je pogled, i dalje brišući tanjir, koji je već bio suv.
Agnes je sklonila ruke iz hladne vode i okrenula se da je pogleda. „Oh, šta znam.
Stavićemo neku dasku da fiksiramo nogu i sklepaćemo sanke da te odvučemo na
sigurno.“ Nasmešila se, ozarenog lica. Pristajao joj je takav izraz. Čak ni senke pod
očima od treperave svetlosti sveća nisu prikrile radost kojom je zračila. Sklonila je
pramen kose sa očiju prstom presvučenim u žutu gumu, pa pošto je ponovo pao, dunula
je da ga skloni. „Biće prosto kô pasulj.“
Drebn nije mogla da se složi sa tim, ali se uzdržala da pokaže zabrinutost oko tog
ili bilo kog drugog aspekta u vezi s putovanjem – misteriozna žena, vreme, nesnosno
zagušljiva koliba. Samo je uzvratila osmeh, što je Agnes očito protumačila kao da je
sada sve u redu. Što nije moglo biti dalje od istine. Osmeh ne može kao magijom da sve
popravi. Ne sada.
Kada su završile sa pranjem, popele su se na sprat. Ni one ni njihovi muževi nisu
rano išli u krevet niti bi za sebe rekli da su ranoranioci, ali sada nisu bili raspoloženi da
produžavaju veče. Od iscrpljujućeg penjanja od auta, tokom kog su se teško probijali
kroz duboki sneg, imali su upalu mišića u butinama i listovima i bili su iscrpljeni. A ako
je verovati Hejkiru, sutrašnja ruta do mernog instrumenta neće biti ništa manje zahtevna.
Zabranio im je da nose sveće na sprat, da se nešto ne zapali, tako da su morali da se
oslone na baterijske lampe, koje je insistirao da ponesu. Kada su se pakovali za put,
Drebn je razmatrala da ih ostavi kako bi im torbe bile lakše. Već su bile poprilično teške
kada su spakovali ono najneophodnije. A u Tjervijevom rancu je bio i šator kao i pljoska
s brendijem, koju je videla da je ubacio u zadnji čas pre nego što su izašli iz stana.
Laknulo joj je što je nije izvadio posle večere. Hejkiru se to ne bi svidelo.
Dobro je što Tjervi nije dozvolio da ostave baterijske lampe. Kao i uvek, insistirao
je da prate zadate instrukcije do najsitnijih detalja. I kao uvek, isplatilo se. Drebn ne bi
volela naslepo da tumara po maloj spavaćoj sobi dok se presvlače i uvlače u vreće za
spavanje.
 Bilo je važno prištedeti baterije, tako da je Tjervi ugasio lampe čim su legli i
zakopčali vreće. Oboje su se spakovali u jedan od dva singl kreveta u sobi, nije im
prijalo da spavaju odvojeno. Drebn se ušuškala uz Tjervija, priljubivši nos uz njegov
vrat, kako ne bi udisala prašinu. Pošto se skoro odmah komirao, s teškom mukom se
opirala da ga probudi i natera da joj pravi društvo dok i sama ne utone u san.
Čvrsto je zatvorila oči i dala sve od sebe da zaboravi gde je i prepusti se moći
plitkog sna. Ali kao i uvek kada joj je bio najviše potreban, san je bio neuhvatljiv.
Ironično, uspela je da zaspi tek kada je odlučno rešila da ostane budna.
Odjednom se probudila zadihana. Nije mogla da oceni koliko je sati i koliko dugo
je spavala. Zbog zablindiranih prozora soba je bila jednako mračna i noću i danju. Krov
nad njima je još uvek škripao i klepetao i Drebn je pokušala da ubedi sebe da ju je
probudila neobično glasna škripa greda. Mora da je to. Sigurno je to.
Tjervi je hrkao, potpuno nesvestan, dok je Drebn srce iskakalo iz grudi. Držala je
zatvorene oči i još više se priljubila uz muža, zagnjurivši nos u njegov vrat. Ništa je ne
bi nateralo da se pridigne i pogleda oko sebe.
Jer uprkos potpunoj tami, Drebn je bila ubeđena da bi videla. Videla bi dovoljno
dobro da razazna obris žene koja stoji u podnožju kreveta, modra od hladnoće, crnih
očiju uprtih u Drebn i Tjervija.
9.

Pomoću drona spasilačkog tima, pronašli su dva šatora. Sudeći prema fotografijama,
jedan je delovao novo, jarkožuti šator za hajking, dok je drugi izgledao manje i, sudeći
po bledozelenom platnu, starije i otrcanije. Na snimku drona nisu se videle nikakve
naznake da tu ima ljudi, ali to nije isključivalo mogućnost da su ljudi koje traže ležali u
tim šatorima. To, međutim, nije podstaklo optimizam među tragačima jer su šatori bili
urušeni i poluzakopani u sneg.
Pošto su radiom javili policiji da su možda pronašli nestale ljude, Johana i njene
kolege volonteri su krenuli tamo peške. Verovatno neće stići prvi, pošto policija i drugi
istražitelji imaju na raspolaganju flotu motornih sanki i helikopter obalske straže.
Kada je do nje došao prodoran zvuk propelera helikoptera, Johana je zabacila glavu
da pogleda prema nebu. Plavo-beli div je još uvek bio daleko, ali kretao se brzo i biće
iznad njih dok trepnu. Zavidela je ljudima koji su bili u helikopteru i udobno sede u
toplom, pošteđeni od probijanja kroz smetove i brige da se ne okliznu i povrede. Ovo
drugo je bio ozbiljan problem jer niko od volontera nije želeo da rizikuje prelom ili
uganuće, situaciju u kojoj bi i njima trebalo spašavanje, tako da su danas smanjili broj
ljudi na terenu. Potraga je bila prioritet, mada je retko ko – ako je i iko – verovao da su
nestali planinari još uvek živi. Važna je bila činjenica da vođe operacije nisu poslale u
Vik i Mjirdal po specijalni policijski dron, koji je opremljen toplotnim senzorom i može
se upotrebiti za komunikaciju sa zarobljenim ljudima koje eventualno snimi. Niko nije
smatrao da bi neko od tih svojstava opreme moglo koristiti u ovom slučaju.
Ipak, Johana je dopustila sebi da gaji tračak nade, jer nikad se ne zna – čudne stvari
se događaju stalno. U najboljem slučaju, izgubljeni planinari bi mogli biti pribijeni jedni
uz druge u nekom od šatora, gde ih u životu održava udružena toplota njihovih tela, čak i
ako možda nisu imali snage da ponovo podignu šator nakon što ga je vetar oborio.
Koračala je negde u sredini kolone, trudeći se da uklopi hod sa čovekom ispred
sebe. Torir je bio odmah iza nje. Kao i većina ljudi u timu, skoro da nije ni reč
progovorila otkako su krenuli. Tišinu je prekinuo operater drona kada se vratio s vestima
o šatorima. Išao je ispred njih motornim sankama, zastajkujući povremeno da osmotri
krajolik, u potrazi za znacima ljudskog prisustva.
Uz njegovu pomoć, predvodnik tima je formirao najbolju, najmanje opasnu rutu do
šatora, nakon čega je operater drona ponovo otperjao na motornim sankama. Od mesta
gde su se trenutno nalazili pa nadalje, staza nije bila toliko dugačka niti naporna, i svi su
bili svesni koliko imaju sreće, jer je potencijalna oblast za pretragu bila toliko ogromna
da su im šanse da uopšte pronađu nestale bile izuzetno male.
Pošto su čuli dobre vesti, malo su pustili korak, i Johana je morala snažno da se
napregne da ne bi zaostajala. Noge su je ubijale od jučerašnjeg pešačenja, a bila je van
forme nakon nekoliko neaktivnih zimskih meseci. Mada je povremeno koristila teretanu
u policijskoj stanici, te vežbe su slabo pomagale spremnosti za planinarenje. Nije
pomagalo ni to što su joj noge ionako već bile u lošoj formi. Nije smela tako da ih
forsira, ali naprosto nije mogla da prihvati da živi s ograničenjima koja joj je nametnula
nesreća koju je doživela. Svaki put kada bi se preforsirala, nadala se da je malo pomerila
svoje granice za sledeću priliku. Ali svaki put bi se razočarala. Te granice kao da su se
smanjivale.
Da bude gore, Johana je i slabo spavala. Odmor koji joj je bio potreban da bi
obnovila bolne mišiće, naprosto je odbijao da joj dođe. Vrtela se i okretala, premeštala
jastuk, ali uzalud. Činilo se smešnim, sad kad je razmislila, ali nije mogla da prestane da
misli na Morijevo čudno ponašanje i na misteriju oko toga šta ga je privuklo u njihovo
dvorište.
Imala je naviku da to radi, da leži budna i razbija glavu oko nečeg što bi postalo
sasvim nebitno čim bi sunce izašlo. To se obično dešavalo kada je Gjeiri radio u noćnoj
smeni. Kada je bio tu i ležao pokraj nje, njegovo toplo telo i duboko ravnomerno disanje
su obično bili dovoljni da umire takve njene brige. Ali ne i ovoga puta.
Johani se odvezala pertla na jednoj cipeli. Istupila je iz kolone da je veže. Čovek
iza nje je nije sačekao već produžio napred dok se ona saginjala prema stopalu s
rukavicom u zubima. Čak i Torir je odlučio da nastavi za ostalima i da je ne sačeka.
Možda mu se smučilo da bude po strani sa njom. Nema sumnje da se osećao previše
bitnim da bude samo jedan među pešadijom. Ali ako se nadao da će pronaći nekoga iz
višeg ranga da ga primi pod svoje okrilje, razočaraće se. Stav lokalaca prema njemu se
nije promenio. Svi su još uvek sumnjali da je sveznalica iz velegrada.
Johana nije mislila isto što i ostali, možda jer je i sama bila iz Rejkjavika. Torir joj
je delovao kao pristojan tip koji se lepo ponašao i nije joj se činilo da na bilo koga gleda
s visine. Zapravo, bila je poprilično sigurna da ju je izbegavao jer je ćopala. Držao se na
distanci otkako mu je rekla za svoju nezgodu. Pretpostavljala je da je tako jer nije želeo
da zaglavi sa kompanjonkom koja će ga usporavati – što je bila budalaština. Mogla je da
se kreće jednako brzo kao i ostali kada je bilo potrebno. Jednostavno bi stisnula zube i
izgurala.
Kada se ponovo uspravila, videla je da je na začelju kolone. To je u neku ruku bilo
u redu, jer će pred njom biti maksimalno utaban sneg. S druge strane, bilo je neugodno
da nema nikoga iza sebe. Ako bi pala, niko ne bi primetio.
Johana je požurila da sustigne ostale, ali do kraja puta je ostala poslednja u nizu.
Skoro su stigli do cilja kada ih je prestiglo nekoliko motornih sanki. Johani se učinilo da
je prepoznala Gjeirija na jednim sankama, ali nije bila sigurna. Vozači su nosili kacige i
bili su zabundani kao astronauti; teško je bilo razaznati ko je muško a ko žensko, a
kamoli bilo šta više. Niko nije usporio da joj mahne, ali to ne bi ni očekivala od Gjeirija.
Dokle god traje potraga, ostaće rezervisan kao što je bio i juče. Njoj to nije smetalo.
Imali su veče i ostatak života da se ponašaju normalno jedno prema drugom.
Pošto je bila na kraju kolone, Johana je poslednja uočila helikopter i sanke kada su
najzad bili pred ciljem. Čim ih je primetila, osetila je kako joj se energija obnavlja, a
umor nestaje. Nisu svi tako reagovali, mnogi su klonuli od iscrpljenosti kada su videli
kraj puta. Ta osobina ju je daleko odvela u atletskim danima, kada su je smatrali
najvećom nadom Islanda u kategoriji trčanja na duge staze. Još uvek je držala državni
rekord u omladinskoj kategoriji, kao i nordijski rekord. Mada nije volela mnogo da
razmišlja o staroj slavi. Nije joj prijalo da se podseća na to šta je moglo da bude i šta je
izgubila; kakvu blistavu budućnost joj je uskratio vozač koji ju je udario. Znala je da
takva razmišljanja nemaju nikakvog smisla i svrhe; ići kroz život opterećen žalom za
nečim što se ne može promeniti isto je kao da napunite džepove kamenjem svakog jutra.
Jednog dana će prevazići te ružne misli. Na kraju krajeva, uspela je u sebi da pronađe
oprost za vozača, iako je ta žena pokušala da svali krivicu na čoveka koji joj je
popravljao kola umesto da sama preuzme odgovornost.
Johanu je majka ohrabrivala da ponese sa sobom svoje stare medalje i pehare kada
se preselila na istok, u Hebn, ali ti predmeti su bili poslednje sa čime je želela da se
suočava svako jutro. Zbog toga bi, bez sumnje, samo bila depresivna.
Johana napuni pluća, ignorišući bol u nozi, i ubrza napred. Počela je da zaobilazi
ljude, uključujući i Torira, i do tačke zaustavljanja kolone, bila je treća u nizu. Lako je
mogla da bude i prva, ali nije videla razlog da iritira dvojicu prvih. Ostale u timu nije ni
bilo briga koji su po redu. Bili su srećni samo kad mogu malo da predahnu. Na kraju
krajeva, to nije bilo nikakvo takmičenje; nisu se dodeljivale nikakve nagrade: počasti,
poeni, pehari, medalje ili kite cveća.
Pošto su stigli na odredište, članovi spasilačkog tima su istražili oblast i razmotrili
ono što su videli. Prema istoku, pogledom je dominirao prljavosivi glečer, ispresecan
pukotinama. Tu, na ivici, ledena kapa nimalo nije ličila na prostranu, čistobelu površinu
kakvom se činila iz vazduha. Izgledala je gotovo kao da je izvrnuta naopačke,
razotkrivene prljave donje strane. Kamp je bio postavljen malo dalje od ledene ivice,
verovatno zato što na tom delu tla nije bilo stena i kamenja.
Izuzev zlokobne mase ledene kape, plavo-beli helikopter je bio najupadljivija stvar
u pejzažu. Motorne sanke, pretežno bele, stapale su se s pozadinom. Policajci i ostalo
osoblje, koji su već bili na licu mesta, stajali su u dve grupe, jednoj većoj i jednoj
manjoj, i nisu obratili mnogo pažnje na spasioce koji su pristigli peške. Jedan čovek iz
veće grupice im je mahnuo i ponovo se okrenuo svojim kolegama, nastavivši razgovor.
Povremeno bi se sve glave okrenule prema dva šatora koja su bila podignuta nedaleko
od njih, blizu jednog nanosa snega, toliko visokog da su pretpostavljali da je pod njim
brdašce. Po Johaninom mišljenju mesto za kamp je razumno odabrano. Nije se činilo da
su šatori na brzinu postavljeni usred oluje, kada niko nije dobro video šta radi. Ona lično
postavila bi ih malo bliže jedan drugom, ali to je pitanje šta ko više voli.
Johana je jednom imala prilike da vidi posledice ličnog izbora planinara koji se
izgubio u mećavi. Šator se skoro odvalio od šipki, pošto je upotrebljena otprilike samo
trećina klinova, a i oni su bili labavo pričvršćeni. I mesto je bilo loše odabrano, na
otvorenom pojasu zemlje bez ikakvog zaklona u blizini. Ranac putnika je ležao otvoren
pored šatora, a njegov sadržaj je vetar razduvao okolo. Johana nije bila u grupi koja je
prva pronašla taj šator, ali je bila jedan od tragača koji su prečešljali prostranu oblast oko
šatora, tražeći vlasnika. Telo nikada nije pronađeno. Samo se nadala da se neće ponoviti
ista priča.
Baš u tom trenutku, nalet vetra je razduvao sneg sa šatora i Johana je primetila da
platno na jednom od njih landara. Činilo se da je pocepano – od vetra, pretpostavila je.
Šta bi drugo moglo da bude? Nije mogla da zamisli da bi neko svojevoljno odlučio da
napravi rupu na jedinom zaklonu koji ima. Osim ako platno nije kandžom pocepala neka
životinja u potrazi za hranom?
Setila se nečega što je Gjeiri rekao: pitao se da nije možda neko od članova pukao i
pomahnitao. Neko s klimavim dodirom s realnošću, možda, neko ko bi postao nestabilan
usled ekstremnih okolnosti. Tu je svakako bilo malo toga za šta bi čovek iz grada mogao
da se uhvati: nema prodavnica, asfalta, nema uličnih svetiljki ni skloništa. Samo
beskonačni sneg, smrtonosna hladnoća i divljački vetar. Svako ko bi se upustio u
tumaranje ovim krajem bio bi lišen bilo kakve sigurnosti i fizičkog blagostanja koje
inače uzima zdravo za gotovo. Neko ko je već na ivici neke vrste sloma lako bi pukao na
tako nemilosrdnom mestu. Možda je ta pomahnitala osoba koja je pocepala šator bila
odgovorna i za isterivanje žene iz kolibe, u smrt. Možda je cilj bio uništiti jedino
dostupno sklonište.
Vođa spasilačkog tima je prišao okupljenim istražiteljima i obratio se čoveku za
kog je Johana znala da je Gjeirijev šef iz Selfosa i jednom od ljudi iz Komisije za
identifikaciju. Njihov razgovor je bio neobično ispraćen pokretima, preteranom
gestikulacijom i mahanjem rukama, verovatno su organizovali pretragu, ali izgledalo je
apsurdno, kao da su igrali pantomime.
Kada se vođa vratio, saznali su da su šatori napušteni, ali da su unutra pronašli
opremu nestalih parova. U jednom su bila tri ranca, četiri vreće za spavanje, jedan
mobilni telefon i, zlokobno, jakne i ostala odeća za napolje od dvoje ljudi. Činilo se
malo verovatnim da će biti preživelih. Drugi šator je bio prazan, ako se izuzme nešto
ostataka hrane. Plan je sada bio da se prečešlja okolina, u potrazi za telima koja su
verovatno ležala pod snegom, mada niko nije mogao da pretpostavi gde tačno.
Spasilački tim je podeljen u tri grupe; jedna će pregledati teren istočno od šatora, druga
zapadno i treća severno, prema ivici glečera. Pošto su kampu prišli sa juga i nisu usput
uočili ništa sumnjivo, taj pravac se nije smatrao prioritetom. Dok budu radili, operater
drona će pustiti svoj uređaj da sistematično preleće iznad cele oblasti, u pokušaju da
uoči nešto što bi im pomoglo da suze zonu pretrage.
Johani je dodeljena grupa koja će poći prema severu. I Toriru je naređeno da krene
tim putem. Mada joj je bilo svejedno u kojoj je grupi, učinilo joj se da je spazila kratak
izraz razočaranja na Torirovom licu. Još jedna potvrda, pomisli ona, da nije želeo da
bude u njenom društvu.
 Lično je smatrala da su sva tri pravca za pretragu imala slične uslove; nijedan nije
izgledao mnogo lakše nego ostali. A pošto je sve članove tima poznavala jednako dobro,
bilo joj je svejedno s kim je u grupi.
Međutim, nisu daleko odmakli kada je Johana svakom ćelijom svog tela poželela
da je u nekoj drugoj grupi.
10.

Hjervar je ponovo bio sam na poslu. On i Erlingir su morali da se podele kako bi neko
uvek bio tu, zbog sletanja helikoptera po gorivo. Iako je većina poslova u radarskoj
stanici mogla da se obavi na daljinu, preko laptopa, ovo nije bio takav posao. A pošto
nisu znali kada da očekuju helikopter, neko je morao da dežura u stanici do večeri,
možda i do kasno u noć. Kada se Hjervar ponudio da preuzme noćnu smenu, Erlingir se
složio, premda nerado. Hjervar je naslutio da Erlingir nije sasvim ubeđen u njegovu
mentalnu stabilnost, mada to nije otvoreno rekao. Ali mogućnost da se ranije vrati kući
kod svoje žene i veče provede sa njom, a ne sa Macom, nadvladala je Erlingirovu
sumnjičavost.
Zapravo, Erlingirova briga će se najverovatnije pokazati kao neosnovana. Zasad
nije bilo ničeg neobičnog. Interfon nije zvonio, mada je Hjervar osećao blago titranje u
srcu svaki put kada bi prošao pored njega. Osim toga, osećao se savršeno normalno.
Dokle god je oprezno izbegavao da razmišlja o samoći u tom zabačenom mestu. Niko
nije imao šta da traži tu kasno u mračnoj zimskoj noći. Odlučno je držao oči podalje od
prozora u kantini sa kog se pružao pogled na morsku obalu i rupu u stenama.
Ipak, sada kada je napolju bio mrkli mrak, nije mogao da porekne da se osećao
trunčicu manje opušteno nego dok je još bilo traga kratkotrajnog zimskog dnevnog
svetla. Kada mu je pogled slučajno pao na prozor, shvatio je da se obalski greben iznad
stena više ne vidi. Svet napolju je bio crn. Pomislio je kako je zapravo bolje kada može
da vidi nešto, čak i ako to ne želi da vidi. Tako je bilo ko mogao da tumara tamo napolju,
a da se ne vidi u tami. Bilo ko – ili bilo šta. Teško je mogao da vidi dalje od jednog
metra kroz prozor. Bolje da ne gleda.
Ta nelagoda je sigurno nastala jer nije imao šta da radi. Kada je završio obaveze,
sve što mu je preostajalo bilo je da se zavali i čeka helikopter. Seo je za svoj sto, s
namerom da surfuje po internetu, ali čim je uzeo miša, predomislio se. Umesto toga,
otvorio je folder na serveru gde je Erlingir pronašao snimke Ivana, čoveka koji je nekada
radio njegov posao. Hjervara je bilo malo sramota zbog sopstvene radoznalosti, ali želeo
je da vidi još, a to je mogao da uradi samo dok je sam na poslu. Poslednje što je želeo
jeste da ga Erlingir uhvati dok to gleda.
Neće imati bolju priliku od ove. Ali, iako je imao sve vreme ovog sveta, uspeo je da
pregleda samo trećinu materijala. Snimci su bili toliko uznemirujući da je morao da
prekine i ustane. Nisu svi snimci prikazivali samo čoveka koji trči do interfona pa do
kapije. Na mnogima je skakao i trzao se usred posla, podizao glavu kao da ga je neko
pozvao po imenu. Gledao je preko ramena, kao da je očekivao da će videti nekoga ko
stoji iza njega, mada se na snimku jasno videlo da je sam. Ponekad je istrčavao iz stanice
i vraćao se unutra, ponekad je jurcao po čitavom mestu, širom otvarao vrata i zavirivao u
razne sporedne zgrade. Zagledao je iza ormara sa opremom, peo se uz spiralne stepenice
do kupole, otvarao magacine, izlazio napolje i zavirivao u svoja kola i, uopšteno,
ponašao se kao da je tragač u igri žmurki. Jedini problem je bio u tome što se niko nije
krio – tamo je bio sam. Upadalo je u oči koliko je malo bilo snimaka iz termina kada je i
Erlingir bio prisutan.
Gledati čoveka koji očigledno pati od poodmakle paranoje bilo je duboko
neprijatno iskustvo. Kvalitet snimaka je varirao, ali Hjervar je na nekima uspeo da vidi
užasnutost u očima te usukane figure, dok se trzao i vrteo unaokolo. Hjervar pomisli
kako je sigurno i on sam izgledao dosta zabezeknuto kada je interfon isto tako uporno
zvonio pre nekoliko dana. Pomisao da ljudi iz centrale gledaju njegov snimak natera ga
da ustane.
Neko vreme je stajao iznad svog stola, pitajući se čime da se uposli. Posle nekog
vremena osetio je neuobičajenu potrebu da razgovara sa nekim, pa je izvadio telefon iz
džepa. Ali koga da pozove? Ono malo bliskih ljudi što je imao bilo bi toliko iznenađeno
što ih on zove da bi pomislilo da nešto nije kako treba, ili se ne bi ni javilo. Previše
mostova je spalio svojom izolacijom.
Recimo, nije se osećao slobodno da pozove svog sina Njerdira ili svoju ćerku
Augustu. To bi bilo mučno za sve. Problemi koje su imali bili su previše brojni i
komplikovani, a Augusta je jasno i glasno podvukla da je njihov uzrok baš on. Izneverio
je njihovu majku, izneverio je njih. Bila je u pravu, naravno. Omanuo je kao muž i otac,
ali malo se moglo postići iz stalnog podsećanja na tu činjenicu. Prošlost nije
poluzavršena lego kula koja se može rasturiti, kocku po kocku, i ponovo izgraditi. Nije
mogao ništa da kaže ili uradi da promeni ono što se već desilo. Osim toga, njegova
apatija i indiferentnost nisu mogli biti jedini krivci. Sigurno je bilo i drugih faktora za
raskol u njihovom odnosu.
Lopta je bila na njihovom terenu. Pozvao je svoju decu da ga posete u Hebnu i
isplanirao razne izlaske, da im pokaže mesto. Augusta je otkazala dva dana pred
dolazak, rekavši da ne može da se suoči s putovanjem koje će se neminovno završiti
svađom. Njerdir se jednostavno nije pojavio, već mu je kasnije poslao poruku s nekim
izmišljenim izgovorom. Hjervir nije nameravao skoro da im uputi novi poziv. Mada, sad
kad razmisli, od tada je prošlo četiri meseca i njegov bes je malo splasnuo. Samo kada
ozlojeđenost njegove ćerke ne bi bila tako neumoljiva.
Dakle, deca su se nadurila na njega, a ono malo ljudi koje je nazivao prijateljima
verovatno je bilo u istom raspoloženju. U poslednje vreme je ignorisao njihove poruke i
pozive, pretpostavljajući da ga zovu zbog rođendana. Kada je napunio pedeset, dao je
sebi pet godina oduška uz obećanje da će veliku proslavu napraviti za pedeset peti
rođendan. Ali kada je i taj dan osvanuo, nije bio ništa više entuzijastičan oko ideje da
pravi gužvu oko toga nego ranije. Nije želeo da proslavlja svoj pedeset peti rođendan i
nije hteo da se mlati objašnjavanjem i pravdanjem svoje odluke. Zato je izbegavao
njihove pozive, odlučivši da sačeka da taj datum prođe. Ali kako je vreme prolazilo, i
dalje im se nije javljao, sada je sumnjao da žele da ga čuju posle svega – ako bi se
uopšte i javili. Hjervar je znao da ga sažaljevaju, ali njihovo sažaljenje je imalo svoje
granice.
Nije mogao ni brata da pozove, mada su njihovi telefonski razgovori uopšteno bili
kratki, onako kako im je bilo sasvim prirodno. Nijedan od njih dvojice nije voleo da
priča telefonom, za razliku od njegovih prijatelja koji kao da su uživali u beskrajnom
čavrljanju i odbijali da budu prvi koji će prekinuti, ili za razliku od njegove ćerke koja
nije mogla da prestane da istresa svoj bes na njega. Ili za razliku od njegovog sina koji
se uvek tako proseravao. Njegov brat bi, s druge strane, uvek odmah prelazio na stvar,
kazao šta želi i pozdravio se – osim ako Hjervar nije imao nešto da doda, što je retko bio
slučaj. Brat mu je bio najbliža osoba na svetu. Na poslu je njega prijavio kao najbliži
rod, iako je bio „blagosloven“ decom. Ako bi mu se nešto dogodilo na poslu, njegov brat
bi prvi bio obavešten.
Problem je bio u tome što su se predobro poznavali, i njegov brat je bio previše
dobar u tumačenju Hjervarovog glasa. Odmah bi nanjušio da nešto nije u redu, a
Hjervaru se nije raspravljalo o tome kako se oseća, ni sa njim, ni sa bilo kim drugim.
I Erlingirovo ime je bilo na njegovoj suženoj listi kontakata u telefonu, ali bilo
kakav razgovor sa njim neminovno bi postao mučan i nelagodan.
Hjervar je mogao da ode do odeljenja za osoblje i pogleda neki film. To bi mu
zadovoljilo potrebu da čuje ljudske glasove. Ali to nije dolazilo u obzir jer, za svaki
slučaj, trebalo je da bude u zgradi stanice kada helikopter najavi da stiže. Ako je zaista
postojao kvar u sistemu interfona, nije mogao biti siguran da će raditi radio u odeljenju
za osoblje, a poslednje što je želeo bilo je da zabrlja jedini posao zbog kog je bio tu.
Hjervar nije imao predstavu da li je spasilačka misija u visoravni bila uspešna.
Erlingir je razgovarao s pilotom pre no što je Hjervar stigao na posao, ali tada nije bilo
nikakvih novosti. Veliko zadržavanje helikoptera moglo je da znači dve stvari: ili je
potraga još bila u toku, ili su nestali ljudi pronađeni i njihova tela su pripremana za
transport.
Hjervar nije gajio lažnu nadu da će tu biti preživelih. Mada lično nikada nije bio u
divljini Lounserajvija, verovao je Erlingiru kada je ovaj otvoreno rekao da, ako planinari
nisu pronađeni u nekoj od koliba, šanse da su preživeli tamo negde napolju ravne su
nuli.
Na internetu nije bilo vesti o potrazi, kao što bi se i očekivalo. Jedina vest je bila od
podneva, kada je objavljeno da se pokušaj spašavanja nastavlja, ali još nisu objavljene
informacije o statusu osobe koja je pronađena juče. Ovaj put, bar, Hjervar je znao više
od sajtova s vestima, jer mu je Erlingir rekao da je u pitanju žena i da je mrtva. Tu
informaciju je dobio od pilota helikoptera.
Maca je tog časa odlučio da skoči na prozorsku dasku, od čega se Hjervar toliko
trgnuo da je umalo prosuo kafu po sebi. Sedeo je za kuhinjskim stolom i taman je prineo
solju usnama. Nije primetio da je mačak ušao. Maca je delovao potpuno ravnodušno
prema šoku koji je izazvao. Sedeo je tamo, zureći u noć, i mjaukao.
„Prestani da galamiš.“ Hjervaru je sopstveni glas zvučao čudno posle toliko duge
tišine. Nije se moglo reći isto i za Macu, koji je nastavio sa istrajnim žalopojnim
mjaukanjem koje je počelo kad su ostali sami ranije tog dana. Za promenu, ovoga puta
nije bilo zbog hrane. Mačak je bio uznemiren. Zavijao je na ulazna vrata, zastavši samo
nakratko kada mu ih je Hjervar otvorio. Zatim je počeo da zavija kraj jednih od spiralnih
stepenica koje vode do kupole, ali nije pokušavao da se popne uz njih. Posle toga je
zapomagao oko Hjervarovih nogu, ali Hjervar nije uspevao ni da nazre šta nije u redu. A
sada je zavijao u mrak napolju.
Možda je siroto stvorenje bilo bolesno. Ili je osetio da se nešto sprema. Erlingir je
rekao da je Maca bio vrlo uznemiren kada je helikopter jutros sleteo. Sigurno je to.
Hjervar je otpio svoju dosta vodnjikavu kafu, okrenuvši se od mačke. Ljudsko oko
prirodno privlače ekrani, a Hjervar nije bio izuzetak. Pogled mu je odlutao do monitora,
na kom je emitovan prikaz gigantske antene koja se okretala u svojoj zaštitnoj kupoli, i
tu se zadržao, mada nije bilo ničeg interesantnog da se vidi.
Antena se okretala kao i obično. Mada snimak nije praćen zvukom, buka iz kupole
je dopirala od stepeništa, kroz hodnik, sve do otvorenih vrata kantine.
Hjervar se namrštio. Posmatrajući regularne talase smetnje koje je izazivao taj
moćni predajnik, mogao se zakleti da nisu bili usklađeni sa okretanjem antene. Začkiljio
je da bolje vidi, a onda, siguran da nije umislio, ustao i približio se ekranu. Bio je u
pravu, smetnja je kvarila sliku malo nakon što bi predajnik bio uperen direktno u
kameru.
Moralo je da postoji neko objašnjenje. Neki kvar na kameri, možda. Ili na konekciji
sa ekranom. Možda je negde u sistemu postojao kratak spoj zbog kog je i interfon
nekontrolisano zvonio.
Hjervar oseti nalet olakšanja. Nije sišao s uma. Bila je to tehnička falinka.
Staromodni problem sa elektronikom. Inžinjeri će nesumnjivo proći kroz pakao da
dijagnostikuju kvar, ali na kraju će ga naći. Potom će im glavobolju zadavati zamena
ožičenja stanice i resetovanje operativnog sistema. Hjervaru je samo bilo drago što to
neće biti njegov posao. Po struci je auto-mehaničar i pojma nema o elektronici. Sve
velike popravke i održavanje obavljali su stručni izvođači radova, čijim će prisustvom
bar malo živnuti ovo mesto. Inače bi Hjervara živciralo takvo ometanje, ali sada bi ga
srdačno pozdravio.
Maca je ponovo mjauknuo. Kada je Hjervar okrenuo glavu, video je da i mačak
zuri u ekran, žutih očiju fiksiranih na prenos antene. Hjervar se nije sećao da ga je ikad
video zainteresovanog za to. Najednom, Maca frknu, skoči s prozorske daske i izlete iz
sobe kao da mu je sam đavo za petama.
Hjervar oseti istu onu jezovitu nelagodu koju je iskusio kada je uočio čudan šablon
smetnji. Prevazišao je odbojnost i pogledao u ekran, a potom nehotično zakoračio
unazad kada mu se učinilo da se na njemu pojavila tamna senka baš kada je smetnja
zatalasala sliku na ekranu. Zbog deformisanja slike bilo je teško videti šta je to. Hjervar
je ponovo zakoračio napred, ali nije video ništa neobično. Antena je nastavila da se
okreće kao i obično i nije bilo traga ničemu što nije sastavni deo kupole. Ali kada je
smetnja ponovo počela, pojavila se ista senka.
Hjervar se ukopao, uzlupanog srca. Mada je oblik bio nejasan, zaličio mu je na
ljudsku figuru. Da li se neko možda krije u kupoli? Da li je Maca zavijao ka stepeništu
jer je nešto znao?
Stanica je sagrađena na početku Hladnog rata i trebalo bi da odoli svemu osim
direktnom udaru bombe. Betonski zidovi su bili najdeblji koje je Hjervar ikada video, a
teška čelična vrata zaključavala su se između prostorija. U srcu stanice nalazio se
nuklearni bunker sa sistemom duplih vrata s vazdušnom komorom. Napravljen je da
zaštiti radar i rezervne strujne generatore, kao i osoblje koje bi eventualno moralo da se
zatvori unutra kako bi stanica nastavila da radi u slučaju nuklearnog napada. Hjervar je
pretpostavljao da niko od Islanđana koji su tu bili zaposleni otkako je američka vojska
otišla nikada ne bi pomislio da bi ovaj sistem bio kompromitovan.
Najvažnije prostorije su bile najbolje zaštićene, dok su one manje važne za odbranu
zemlje bile konvencionalnijeg dizajna. U tu grupu su spadale kantina i kancelarija, koje
su imale prozore i obična unutrašnja vrata. Ako je ušao uljez, to je sigurno uradio preko
jednog od prozora. Nema šanse da je upao unutra preko armiranih ulaznih vrata. Nisu ni
u jednom trenutku bila ostavljena otvorena. Hjervar je kroz ulazna vrata ulazio i izlazio
kada je odlazio u patrolu, ali ih je savesno zaključavao za sobom. Takođe ih je i tri puta
otvorio kada je mislio da Maca želi napolje, ali je stajao kraj njih i čekao dok je mačak
obigravao oko praga, ne ostavivši vrata bez nadzora ni na tren.
Ali šta je bilo jutros, dok je Erlingir bio sam na dužnosti? Ma koliko malo
verovatno bilo, možda je ostavio vrata otvorena dok je nakratko izašao napolje. Mada,
nezamislivo je zašto bi to uradio. Obojica su uvek zatvarali i zaključavali vrata.
Naređenja su bila jasna. Ipak, Hjervar je pretpostavio da postoji mogućnost da je
Erlingir ostavio vrata odškrinuta za mačku, ako se Maca i jutros ponašao čudno kao
sada.
Nije mu preostajalo ništa drugo nego da se popne do kupole i proven šta se dešava.
Hjervar nije mogao da zamisli goru grešku nego da ode kući te večeri i ostavi uljeza
zaključanog u stanici. Jedino pitanje je bilo da li da ode da proveri sada, ili da sačeka da
posada helikoptera javi da stižu. Verovatno je najbolje da odmah prebrine tu brigu.
Trebaće mu minut, pošto gore nema mesta za skrivanje.
Kupola je bila prazna. Hjervar je brzo obišao krug oko antene, plašeći se da neće
čuti radio dok je gore. Ali to nije bio jedini razlog. Istina je da mu gore nije bilo baš
prijatno, što je osećaj koji nikada do tada nije iskusio. Ranije su jedini razlozi za stres
zbog boravka u kupoli bili vezani za zdravlje i bezbednost – svest o tome da ne sme da
se povredi. Ovoga puta je uznemirenost bila sasvim drugačije prirode – maglovit, ali
ipak snažan osećaj da nije sam. Da ga neko posmatra. Što je bilo potpuno iracionalno,
pošto je bio jedina osoba tamo gore.
Spustio se niz čelične stepenice, preskačući svaku drugu. Kada je stigao dole, čuo
je Macino patetično mjaukanje odnekud unutar stanice, ali kada ga je pozvao, mačak se
nije pojavio. Šteta, jer bi Hjervaru baš prijalo njegovo društvo. Zastao je, zaustivši da
ponovo pozove mačka, kada je čuo radio i požurio do kancelarije.
Hjervar nije morao da brine oko toga da prikrije svoju zadihanost kada je
razgovarao s pilotom, pošto se nije čula od grmljavine propelera. Ali čuo je svaku reč
pilotove poruke. Helikopter će stići za deset minuta da sipa gorivo, a onda će nastaviti
pravo za Rejkjavik. Za naredni dan nije zakazana potraga, jer je operacija gotovo
sigurno gotova. Pre nego što je prekinuo vezu, čovek je dodao da su u helikopteru tri
tela: jedna mlada žena i dva muškarca sličnih godina.
Sva četiri člana nestale ekipe su pronađena.
Hjervar je potvrdio pilotu da ga čeka na stendbaju i završio razgovor. Obukao je
jaknu i uključio podno osvetljenje oko pumpe za gorivo. Potom je izašao napolje u
ledenu noć i pošao prema osvetljenom helidromu. Vrata od stanice su bila zatvorena i
nije bilo šanse da zvuk prođe kroz debela vrata i zidove, ali ipak je umislio da i dalje
čuje radarsku antenu kako se beskonačno okreće u svojoj kupoli.
11.

Lounserajvi, nedelju dana ranije

Kada se Drebn probudila, tama je bila jednako gusta kao i kad je legla u krevet. U to
doba godine napolju se sasvim razdani tek oko podneva, a po njenom telefonu, nije još
bilo ni sedam. Čak i ako je mesec sijao, teški šaloni ne bi propustili ni tračak svetlosti
unutra.
Uprkos neumitnoj tami, bar nešto je bilo bolje. Oluja se umirila. Drveni zidovi i
krov kolibe više nisu škripali, a huk vetra je utihnuo.
Drebn je spustila telefon i rukom potražila baterijsku lampu po noćnom stočiću.
Metalni valjak je bio leden na dodir, naježile su joj se ruke. Nije joj se mililo da izađe iz
vreće za spavanje i obuče odeću.
Tjervi je hrkao pored nje, a zvuk hrkanja je bio prigušen, kao da je zagnjurio glavu
u vreću za spavanje. Pomislila je kako će verovatno morati da mu doda odeću da bi se
obukao dok je još u vreći, inače će umreti od hladnoće. Prvi put je shvatila kako je
čudna ta njegova averzija prema hladnoći. Nikada nije razmišljala o tome, uzimala je to
zdravo za gotovo. Ali sada joj se učinilo sasvim nedoslednim u odnosu na ostatak
njegovog ponašanja. Jer, iako je svemu pristupao uz oprez, Tjervi je bio neobično jak i
otporan. Nije prezao ni od čega, niti je štedeo sebe, i umeo je dosta toga da podnese a da
se ne žali.
Njegov prezir prema hladnoći je potpuno odskakao od njegovog karaktera.
Da je njena baka živa, rekla bi da objašnjenje za to treba potražiti u njegovom
prethodnom životu. Verovala je da se tamo svi odgovori mogu pronaći. Tjervi mora da je
umro od hladnoće u prethodnoj inkarnaciji, što je bilo toliko traumatično iskustvo da je
ostalo u njemu i u narednom životu.
Prvi put Drebn nije mogla da se osmehne setivši se bakinih besmislica. Kao da su
odsustvo struje, grejanja, telefona i internet mreže prodrmali temelje njenog sveta,
nateravši je da sve svoje pretpostavke dovede u pitanje. Sada kada je razmišljala o svojoj
baki, setila se šta je starica govorila za tipove ljudi koji vole da budu napolju. Kad god bi
na vestima javljali o nestalim lovcima na alpske kokoške, vozačima motornih sanki ili
planinarima, promumlala bi: Šta nije u redu s tim ljudima; zašto ne mogu naprosto da
ostanu kod kuće?
 Njene reči su se činile stravično prikladnim za ovaj trenutak.
Odbacivši te crne misli, Drebn je upalila svoju lampu. Ohrabrena svetlošću,
izbrojala je do deset, a onda se naterala da izađe iz udobne vreće za spavanje. Ledene
podne daske su joj pržile stopala i počela je da se oblači što je brže mogla. Bilo je i
bolno, pošto je bila stravično ukočena od jučerašnjih napora. Bolno se povivši, navukla
je čarape, a potom i vunenu potkošulju dugih rukava i dugačke gaće. Odeća je bila
hladna kao i sve ostalo u sobi, ali brzo se ugrejala nakon što ju je obukla. Tek tada je
prestala da se oseća kao da će umreti od hladnoće. Ali osećaj nije potrajao, pa je stisla
zube i užurbano obukla ostatak.
Dok se oblačila, čula je da je neko već dole i priprema doručak. Agnes, verovatno.
Ili Hejkir. Bolje da požuri i pomogne, za slučaj da je Hejkir. Ne bi bilo dobro da je drugi
dan zaredom on ustao mnogo pre svih ostalih. Prikupila je Tjervijevu odeću i tutnula mu
je u vreću za spavanje. Promeškoljio se i progunđao, ali Drebn ga je prekinula i rekla mu
da navuče odeću kad se ugreje. Dodala je i da bi trebalo da joj zahvali jer je stravično
hladno u sobi.
Ostavila je baterijsku lampu Tjerviju i uzela svoj telefon. Mada je bio hladan isto
koliko i lampa, zbog njegove težine u ruci Drebn se oseti toplo iznutra. Telefon je bio
veza sa svim što su ostavili za sobom kada su se upustili u ovu ekspediciju. Na vrhu liste
bili su skup aparat za kafu i podno grejanje, koje joj je praktično milovalo stopala kada
bi ustala ujutru.
Drebn je telefonom osvetlila sebi put od sobe do stepeništa, a onda se spuštala,
stepenik po stepenik, delimično jer nije dobro videla, a delimično jer je bila mnogo
ukočena. Stepenice su bile i malo klizave, a nije htela da doda i modro dupe na spisak
bolnih delova tela.
Čula je blag odjek ženskog glasa iza zatvorenih vrata kuhinje. Mora da je Agnes
ustala. Ili je pričala sama sa sobom ili je i Bjoulvir tamo. Ili Hejkir. Možda obojica.
Drebn se nadala da će Hejkir poslednji sići, najbolje kada doručak već bude na stolu.
Tako bi se manje-više iskupili za ono juče.
Napipala je put kroz dnevnu sobu, pored trpezarijskog stola za kojim su sinoć
večerali i za dlaku izbegla da tresne kukom o stolicu koja je bila izvučena, ili sinoć nije
vraćena na mesto. Nije mogla da se seti kako su je ostavili.
Svetlost telefonskog ekrana je bila toliko slaba da joj je laknulo kada je stigla do
kuhinjskih vrata a da ne udari u ćošak komode ili zgazi na miša. Naravno, nije imala
predstavu da li u kolibi ima glodara, ali bilo je dosta pukotina i rupa kroz koje su miševi
mogli da se uvuku. Napolju sigurno ne bi mogli da preguraju zimu, ako su uopšte i živeli
tu na visoravni.
Srećno očekujući miris sveže pripremljene kafe, pružila je ruku prema kvači, ali
učinivši to, najzad je razaznala šta Agnes govori; kao da je ponavljala: „Pusti me unutra,
pusti me unutra. Molim te, pusti me unutra.“ Drebn se činilo da zvuči očajno. Ali na šta
je Agnes mislila? Da li su se kuhinjska vrata zaglavila? I ako je tako, zašto je tako
mrmljala, umesto da viče kako bi probudila ostale?
 Na Drebnino iznenađenje, vrata se otvoriše savršeno lako. U kuhinji je bilo jednako
mračno i pusto kao i u dnevnoj sobi. Nije bilo upaljene sveće, ni vrele kafe, ni tiganja s
kašom na šporetu. Podigla je telefon i njegovim slabim svetlom preletela preko
prostorije. Sve je bilo onako kako su ona i Agnes ostavile prethodne večeri.
I onaj glas je utihnuo. Zamuknuo je čim je Drebn povukla kvaku.
Stajala je kao ukopana, oblizala suve usne i progutala knedlu. Mora da nije dobro
čula. Juče je donela odluku da nije počela da ludi. Nema šanse. Mora da postoji drugo
objašnjenje. Možda je još bila u polusnu. Ili je zapatila tinitus, koji je zvučao kao ljudski
glas. Mora da je to.
Podne daske zaškripaše iza nje i Drebn se sledi. Nije mogla da se okrene, niti da
diše.
„Jesi li dobro spavala?“
Bilo je ogromno olakšanje čuti Hejkirov glas, i na trenutak oseti da joj se oči pune
suzama.
Drebn tiho pročisti grlo pa se okrenu i reče: „Da. Kao klada.“ Potom se okrenula,
zahvalna na pomrčini koja je prikrila njen momentalni šok. „A ti?“
Hejkir klimnu glavom. „Da, naravno. Mada sam mislio da nikad neću zaspati, vetar
je baš pravio buku.“ Zastao je na tren, pa dodao: „Da li je sve u redu?“
Očigledno nije bilo dovoljno mračno da se sakrije Drebnina prestravljenost.
Zaustila je da kaže da je sve u redu, ali onda se predomislila. Taj čovek je naučnik. Neko
ko živi i radi u potpuno materijalnom svetu i uspeva da pronađe racionalna objašnjenja
za sve. Ko bi joj bolje umirio živce?
Drebn užurbano reče: „Učinilo mi se da sam čula neku ženu u kuhinji. Zapanjila
sam se kada sam videla da nema nikoga unutra. Totalno suludo, znam. Pretpostavljam da
prosto nisam navikla na takvu tišinu. Moj mozak je sigurno krenuo da umišlja zvuke, da
to nadomesti, ili tako nešto.“ Zastala je, pruživši Hejkiru priliku da uleti sa nekom
inteligentnom reakcijom; nečim što bi je navelo da se smeje sopstvenoj gluposti.
„Žena, kažeš?“ Hejkir se namrštio. „Zašto si mislila da je žena? A ne muškarac,
mislim.“
Bilo je to sasvim razumno pitanje, ali Drebn se nadala odgovorima. Recimo, da
postoji neki problem sa cevima, koje zato nekad zvuče kao da se neko kreće po kuhinji.
Nije se mnogo uzrujavala oko verodostojnosti njegovog mogućeg objašnjenja. Ma šta da
je rekao, zahvalno bi se uhvatila za to. „Učinilo mi se da sam čula glas“, objasnila je.
„Ženski glas.“
Njegovo sledeće pitanje je bilo još više neočekivano. „Šta ti se učinilo da kaže?“
„Pusti me unutra. Učinilo mi se da ponavlja pusti me unutra.“ Drebn je bila
iznenađena što njene reči nisu zvučale onoliko idiotski koliko je očekivala.
Hejkir ju je gledao, sa izrazom lica koji kao da je reflektovao ono što je sama
osećala. Možda nije dobro procenila zbog slabog svetla, ali činilo joj se da nema ni traga
podsmevanja na njegovom licu. Daleko od toga da joj je pružio slamku spasa, u vidu
nekog racionalnog objašnjenja zato što je iskusila, već naprotiv, rekao je nešto od čega
se Drebn osetila još gore.
 „Nikad ne spavam dobro u ovoj kolibi. Ne znam zašto. Zbog njene prošlosti,
možda.“
„Zbog njene prošlosti?“ Peckanje duž kičme Drebn najednom podseti da je leđima
okrenuta kuhinji.
„Ovo mesto nije baš na dobrom glasu. Čuo sam razne priče, od kojih su većina
budalaštine. Ali znam da je bar jedna od njih istinita, ako me moj deda nije lagao.“
Osmehnuo joj se. „Neka žena je umrla ispred kolibe. Nasmrt se smrzla, odmah pored
vrata.“
Drebn se naježi i postade joj hladno kao kad je izašla iz vreće za spavanje. „Da li je
bila ovde kao mi? Usred zime?“
Hejkir klimnu glavom. „Da, ali ne iz istog razloga. Dovedena je ovde protiv svoje
volje – doveo ju je poludeli muž koji ju je izbacio napolje bez jakne i zaključao vrata.
Umrla je od hladnoće, odmah tu na tremu.“
„Ozbiljno?“ Drebn je poželela da bolje poznaje Hejkira. Na osnovu njegovog lica
nije mogla da proceni da li mu je priča jezivo smešna ili tužna. „Zašto ovde?“
„Mislio je da ga vara s vojnikom iz radarske stanice.“
Drebn nije mogla da poveže. „Kakve veze njeno varanje ima sa ovom kolibom?“
„Nije baš jasno, ali priča je da je on verovao da mu se žena ovde sastajala sa
ljubavnikom. U to vreme se nije blagonaklono gledalo na bratimljenje lokalaca sa
američkim vojnicima. Ali ideja da je ona šipčila čak dovde da bi se našla s ljubavnikom
očito je suluda. Koliba nije baš pristupačna. Muž nije bio pri sebi. Bio je dovoljno lud da
sluša svoju ženu kako ga moli za milost dok je umirala od hladnoće ispred vrata, a da
prstom ne mrdne da joj pomogne. I umrla je. S kolibom i njenom toplotom pred očima.“
„Šta je bilo sa mužem?“
Učinilo joj se da se Hejkir namrštio, mada je svetlo bilo tako varljivo da je svaki
izraz činio mrgodnim. „Nikada nije pronađen. Veruje se da je i on umro od hladnoće. Ili
na putu nazad ka civilizaciji, ili da je izvršio samoubistvo. Da je samo nastavio da hoda
dalje u divljinu, znajući da neće preživeti.“
Drebnino drhtanje se pojačalo i ona obgrli sebe rukama. „Kako se to za to saznalo?
Je li ostavio neku poruku za sobom?“
Hejkir klimnu glavom. „Da. Pronašli su je u njegovim kolima. Verovatno je
parkirao na manje-više istom mestu gde i ja.“ Zaćutao je i pogledao je u oči. „Moj deda
je pronašao ženino telo. Bio je stočar u okrugu Loun i stigao je dovde tražeći izgubljenu
ovcu kada je naišao na nju. To nije priča za decu, ali ja sam je prvi put čuo kao klinac. I
još mnogo puta od tada. Ima i drugih priča. Možda ne tako tragičnih – ali ipak sumornih.
Sigurno se zato nikad ne osećam prijatno u ovoj kolibi.“ Ponovo je zaćutao, a onda,
zakasnelo, dodao: „Ali ne daj da te to uzruja. Kao ni stvar s jaknom u hodniku. Sigurno
je zaboravljena jesenas kad su stočari ovuda prolazili da pokupe ovce. Ponekad koriste
ovu kolibu kao bazu.“
Ali Drebn je znala više i odlučila je da podeli informaciju sa njim. Sinoć je ćutala
da ne kvari raspoloženje, ali sada nije videla razlog da poštedi Hejkira – bio je tako
namćorast da nije ni bilo dobrog raspoloženja koje bi se moglo pokvariti. „Našla sam
račun za gorivo u džepu. Svežije je od toga – od pre samo dva meseca.“
Hejkir najzad reče nešto kako bi joj rasterao strahove. „O, to ništa ne znači. Nikad
ne uspeju da skupe sve ovce u prvoj turi. Stočari često iskoriste zatišja oluja da potraže
ovce koje su ostale. Siguran sam da je to objašnjenje. Jakna je možda već bila tu, pa ju je
neko pozajmio dok se njegova sušila, na primer. Račun mora da je slučajno završio u
tom džepu. Ne bih brinuo oko toga, veruj mi. Da je neko nestao ovde u skorije vreme, ja
bih čuo za to.“
Osetivši se pomalo razuvereno, Drebn je brzo promenila temu pre no što je imao
priliku da joj ispriča još horor priča iz ovog kraja. Sve što je sada želela bilo je da se
spakuju i zapale odatle što je brže moguće. „Da doručkujemo, pa put pod noge?“ Nije se
ponudila da kuva, jer nije htela ni minut da ostane sama u toj kuhinji. Kada se Hejkir
složio, blago se osmehnula i pomerila u stranu da ga pusti da prvi uđe.
Lenjivci odozgo su u nekom trenutku dotumarali dole, dok su Drebn i Hejkir
spremali u kuhinji. Hejkir podiže obrve kada je uspravila telefon iznad ravne površine,
da pojača svetlost sveća koje je upalio, ali nije ništa komentarisao, a nije ni ona. Nije
marila ako joj se isprazni baterija. Nije baš nameravala da nekoga zove niti da ide na
internet, jer tu uopšte nisu ni imali signal. Osim što ga je koristila kao lampu, sve što je
mogla s telefonom bilo je da pravi slike. Ali pošto je Tjervi uvek pravio milion fotki,
moći će da šeruje njegove kad se vrate u grad.
I to pod pretpostavkom da će želeti bilo kakve vizuelne podsetnike na ovaj put. Za
sad joj se to činilo malo verovatnim.
Pošto su pojeli doručak, napravili su sendviče za sledeću fazu, a potom sredili
kolibu i pripremili opremu. Drebn je s nestrpljenjem iščekivala da izađu na otvoreno.
Napolje u prirodnu tamu i na svež vazduh. Tek onda će moći da prestane da bude na
neprekidnom oprezu od molećivog ženskog glasa iza sebe. Prva je izašla iz kolibe. Ako
su ostali i bili iznenađeni brzinom kojom je proletela kroz skučeni hodnik i pored crvene
jakne, nisu ništa rekli.
Napolju su se sučelili sa istim zimskim svetom koji su ostavili za sobom prethodne
večeri. Tokom noći je napadalo puno snega, tako da su njihovi tragovi bili potpuno
zbrisani pa je izgledalo kao da su u kolibu doleteli. Drebn se prekasno setila da je
zaboravila da ode do malog kupatila i uzme četkicu za zube i ostalu kozmetiku. Ali nije
joj padalo na pamet da se vrati po to. Preživeće bez pranja zuba dvadeset četiri sata. Sve
je bolje od povratka u tu užasnu kolibu.
Hejkir je predvodio put kao i prethodnog dana. A Drebn je išla poslednja. Osetila je
kako joj se raspoloženje popravlja sa svakim korakom udaljavanja od kolibe. Uprkos
napornoj putanji, nije ni osećala još uvek upaljene mišiće u nogama.
Nije, međutim, mnogo vremena prošlo pre no što je njen osećaj blagostanja počeo
da opada. Neugodnost nije bila fizička, pošto su grčevi u mišićima brzo izbledeli od
zagrevanja. A nisu toliko daleko odmakli da bi ramena već počela da se bune zbog težine
ranca.
 Neugodnost je bila psihološka. Ma koliko se trudila da se koncentriše na
božanstveno okruženje ili sporadične razgovore u društvu, nije mogla da se otarasi
besmislenog osećaja da ih neko prati. Ne bilo ko, nego ta imaginarna žena. Žena koja je,
izgleda, povezana ne sa jaknom, nego sa samom kolibom. Drebn je uhvatila sebe kako
se konstantno osvrće preko ramena, ali svaki put bi je sačekao isti prizor: strme planine,
crni pojasevi litica, beskonačan sneg i njihovi tragovi.
Krivudava staza joj je ometala pogled, ali koliko je Drebn mogla da vidi, niko nije
išao za njima. Niko im nije bio za tragom.
Ipak, to nije menjalo činjenicu da je, svaki put kada bi se okrenula da se još jednom
uveri, pogledom uhvatila neku senku. Bila joj je vidljiva samo dok joj je glava u
pokretu, i nestajala je čim bi se okrenula.
Posle nekog vremena, Drebn je najzad uočila pokret u uglu svog vidnog polja a da
nije okrenula glavu. Kada se okrenula ka njemu, zamantalo joj se od olakšanja.
Usamljeni jelen stajao je na grebenu, radoznalo posmatrajući te uljeze, spreman da se
udalji ako promene pravac i krenu prema njemu. Ta zver je bila strašan prizor, kost i
koža. Verovatno nije bilo gotovo ničeg za jelo za njega u toj goloj pustahiji prekrivenoj
snegom. Drebn je pozvala ostale, pa je kolona zastala pošto su se svi okrenuli da
pogledaju životinju.
Tjervi i Bjoulvir su odmah počeli da se hvališu kako su bili na dva velika lovačka
putovanja, te su se složili da ta životinja nije ni vredna da je upucaju. Drebn se
iznervirala zbog njihovog bezosećajnog tona i bila zahvalna što ih je Hejkir ućutkao
bolje informisanom opaskom. Rekao im je da je taj jelen gotovo sigurno ženka, jer su
odrasli mužjaci do sada već odbacili rogove. Dodao je da se ženke nekada odvajaju od
krda, tokom jesenje migracije u niže krajeve. To se obično dešavalo jer su bile ranjene ili
previše bolesne da bi pratile ostale. Ako bi preživele oštru zimu tu, ponovo bi se
pridružile krdu kada se ono vrati u visoravan na proleće.
Drebnin osmeh brzo iščile kada je Hejkir dodao da je više uobičajeno za ženke da
klonu i uginu od gladi. Ista sudbina zaticala je i većinu ovaca koje bi izbegle jesenje
šišanje.
Košuta polako okrenu svoju veliku rogatu glavu u stranu, skrenuvši pogled od
ljudi. Potom se bez žurbe udaljila, verovatno previše slaba da potrči. Kada se izgubila iz
vidokruga iza grebena, krajolik je ponovo bio pust. Drebn se nadala da će košuta nekom
magijom pronaći komadić vegetacije, nepokrivene snegom. Bila je već dovoljno utučena
i bez brige o tom sirotom stvorenju.
Ostale kao da ta briga nije mučila kao nju. Kada se Drebn okrenula ka stazi, oni su
već bili krenuli dalje. Iako je sada imala objašnjenje za misteriozne pokrete koje je
nazrela, plašila se da ne zaostane i nije joj prijalo da bude na kraju kolone, bez ikoga iza
sebe.
Pustila je korak i sustigla Agnes, a onda ju je upitala da li može da je prestigne. Isto
je uradila i sa Tjervijem, pa se osetila malo manje nervozno sada kada je bila u sredini
kolone. Kada ju je Tjervi pitao zašto je htela da zamene mesta, odgovorila je da se plaši
da će pasti i da želi da on bude tu da je uhvati ako se oklizne. Činilo se da joj je
poverovao – ili makar nije želeo da postavlja dalja pitanja.
Kroz nekoliko dana će možda – samo možda – osetiti da može da mu kaže koliko je
bila preplašena. Možda će čak, mada se čini neverovatnim, moći i da se nasmeje svojim
strahovima kada ponovo budu sedeli na bezbednom u hotelu u Hebnu s pićem u rukama.
Do tada će prosto morati da izdrži. Nemo se pomolila da to vreme prođe brzo.
12.

Sneg nije pokazivao znake jenjavanja, krupne pahulje su lenjo lepršale prema zemlji,
bestežinski. Grad je izgledao kao da je tapaciran debelim slojem beline koja je zagladila
sve oštre ivice i konture. Bilo je veoma tiho; u svim kućama su bila popaljena svetla, ali
u te sitne sate, ulice su bile prazne.
Johani sneg ni izdaleka nije donosio unutrašnji mir, već joj je, naprotiv, služio kao
podsetnik na sumornu ledenu pustoš i užas tela koja su pronašli tog dana.
Ledena jeza joj se zadržala u kostima celim putem dok se spuštala do nizije i ulaska
u kuću. Uspela je da je se otarasi tek vrelom kupkom. Topla voda joj je i umirila umorne
bolne mišiće. A podgrejana supa je pomogla oko mučnine. Skoro da se osetila ponovo
kao čovek kada je ubacila sav veš sa sebe u mašinu i umalo pokvarila sušilicu
pokušavajući da u nju ugura težak mokar skafander. Skafander i nije baš bio prljav, ali
osetila je potrebu da opere sve što je imala na sebi, kao da će sa odećom sprati i sećanje
na dešavanja tog dana. Bila je na ivici da i čizme ubaci u mašinu, ali se u zadnji čas
zaustavila.
Ipak, ništa od toga joj nije pomoglo da prevaziđe mentalnu iscrpljenost.
Nije joj bila neka uteha što nije jedina koju su pogodili događaji tog dana. Tokom
povratka u grad, svi spasioci su bili natmureni. Sedeli su u kamionetu, oborenih glava,
nimalo se ne trudeći da odglume indiferentnost. Iako je većini još na početku misije bilo
jasno da neće biti preživelih, to je sada bila konačna potvrda. Nestali su svi pronađeni,
svi mrtvi. Jedno telo je nađeno blizu ivice glečera, dva u blizini šatora, i tu je bila i žena
koja je prethodno iskopana iz snega blizu kolibe.
Ekipa u kojoj su bili Johana i Torir locirala je prvo telo. Za razliku od onog blizu
kolibe, ovo nije bilo prekriveno snežnim nanosima, već je ležalo na parčetu gole zemlje
koje je počistio vetar.
Bio je vidljiv deo vrata i glava tog čoveka. Umro je s licem prema zemlji. Skoro
nag, isto kao i žena koju su prvu našli. Koliko su mogli da vide, verovatno je skinuo
odeću neposredno pre nego što je izdahnuo. Njegova obuća i telefon su ležali blizu.
Malo dalje su uočili njegovu jaknu, bezmalo prekrivenu snegom. Njegovu laganiju
odeću mora da je odneo vetar jer je tragači nigde nisu pronašli.
Nakon što su sastrugali sneg sa zaleđenog tela, otkrili su da je čovek na samrti
pokušao da puzi na rukama i kolenima. Kuda se uputio, nikad neće znati zasigurno, ali
bilo je lako pretpostaviti. Sigurno se uputio nekud gde je mislio da će pronaći toplotu i
sklonište. Čudno je bilo što nije bio okrenut prema šatorima.
Osim ako nije puzao od nečega pre nego prema nečemu. Zaleđeni užasnuti izraz
lica je podržavao tu teoriju.
Nije čudno što je čovekova smrt bila sve samo ne spokojna. Njegovi prsti na
rukama i nogama, kao i lice, nepogrešivo su odavali znake promrznuća, što je govorilo
da je bio na otvorenom duže vreme pre no što je preminuo. Johana je primetila da su i
ostali u ekipi, kao i ona, na unakaženo telo reagovali prikopčavanjem svojih skafandera.
Telo drugog muškarca, koje je pronašla druga grupa, takođe je imalo tragove teških
promrzlina. Promrzlina nije bilo na telu žene, ali ni ona nije sasvim izbegla povrede.
Zglob desne šake joj je bio otečen i u modricama, i štrčao je u čudnom smeru, što znači
da je verovatno bio slomljen.
Kao i ostali, i ova dva tela su bila gotovo bez odeće. Žena je imala termo-
potkošulju dugih rukava, gaće i sokne, dok je muškarac imao samo dugačke gaće, bosih
nogu. Rukavica koja je ležala pored žene bila je identična onoj koju su pronašli na
gomili odeće u kolibi. Muškarčeva glava bila je prekrivena nekim šalom. Ostatak
njihove odeće je verovatno bio među opremom koju su pronašli u jednom od šatora,
nekoliko desetina metara od mesta gde je par podlegao vremenskim uslovima.
Sasvim čudno, i njih dvoje kao da su išli u suprotnom pravcu od kampa. Vrata od
oba šatora su bila zatvorena, čvrsto zakopčana, što je ukazivalo da nisu napušteni u
žurbi. Ali onaj šator koji je izgledao novije bio je isečen nožem, moguće iznutra, ako se
moglo verovati glasinama koje su kružile među spasiocima. Pored odeće, unutra su
pronađene i vreće za spavanje, porcije hrane, kao i kamperski šporet. Svi sa kojima je
Johana pričala, dok su posmatrali policijski forenzičarski tim kako radi, složili su se da
bi ti ljudi skoro sigurno preživeli da su ostali u šatorima. Bila je to sumorna pomisao.
Pošto su četiri vreće za spavanje ukazivale na to da je u ekipi bilo samo dva para
koji su i prijavljeni kao nestali, potraga je za sada obustavljena. Ako je pete osobe i bilo,
mora da je otišla. Još nije bilo nikakvog traga bilo kakvog vozila. Ako bi se u bilo kom
trenutku pokazali novi tragovi, potraga bi se nastavila.
Kao da situacija već nije bila dovoljno čudna, nijedno od tri tela nije imalo povrede
koje bi objasnile veliku mrlju krvi koju su pronašli u blizini kolibe.
Johana je povukla svoju kapuljaču niže preko lica, kako bi sprečila lake pahulje da
joj konstantno upadaju u oči. Pomislila je kako je ta njena nelagodnost jadna u
poređenju s mučenjem kroz koje su nastradali planinari prošli.
Još jadnija je bila činjenica da nije bila u stanju da čeka sama kod kuće. Žudela je
za Gjeirijevim društvom, ili makar prisustvom. Nije morao ništa da priča, niti da je
zabavlja razgovorom, samo da bude tu.
Čim je videla da su se svetla upalila u maloj policijskoj stanici, Johana je obukla
jaknu i krenula peške. Inače bi pozvala da mu kaže da dolazi, ali sada se plašila da će joj
Gjeiri reći da sačeka jer dolazi kući ubrzo. Nije želela da čeka. Posebno jer je znala iz
iskustva da mu je uvek trebalo više vremena od očekivanog da završi poslove u stanici.
 Koliko je mogla da vidi kroz prozor, njegov auto je bio jedini parkiran ispred
stanice, pa je pretpostavila da je sam. Istražni tim se sigurno vratio u hotel, osim onih
koji su već uhvatili prevoz za Rejkjavik helikopterom. Nije znala ko je tačno otišao, a ko
ostao. Ali helikopter je otišao, to je bilo sigurno. Čula je njegove prodorne propelere dok
se opuštala u toploj kupci.
Johana je pozvonila i čekala da joj Gjeiri otvori vrata. Izgledao je umorno, ali ako
je i bio iznenađen što je vidi, nije to pokazao.
Policijska stanica je bila skromna zgrada u kojoj se nekada nalazila gradska
biblioteka. Nije ostao nijedan trag od te prethodne inkarnacije; nije se mogla videti
nijedna knjiga, časopis ili polica za knjige, a kamoli dečji kutak za igru.
Sto iza staklenog zida odvajao je recepciju od ostatka stanice. U čekaonici su bile
samo dve stolice, pošto je nivo kriminala bio nizak u regionu koji je pokrivala policija
Hebna, a retko ko je imao zvanična posla u stanici. Johana je sumnjala da se često
dešavalo da obe stolice budu zauzete istovremeno.
Pozadi su bile razne prostorije: kancelarije, soba za sastanke, skladište, toaleti, soba
za ispitivanje koja je ličila na mali salon, kuhinja i ćelije. Ćelije su bile dve, pored još
jedne posebno opremljene za zatvorenike u pritvoru. Uopšteno, zatvorenike iz ove
kategorije su slali na drugi kraj zemlje u Houlmsheidi, zatvor udaljen nekoliko
kilometara istočno od Rejkjavika, čim se donese presuda, ali ponekad je selidbu
sprečavalo loše vreme ili neka druga nepredviđena okolnost. Johani se činilo da ta ćelija
nijednom nije upotrebljena otkako je Gjeiri počeo tu da radi.
„Hoćeš kafu? Još malo i završavam. Moram samo da pošaljem nekoliko mejlova.“
Johana je odbila. Nije htela da čeka sama u kuhinji, a kamoli da prolazi kroz besanu
noć izazvanu kofeinom. Nije bilo teško zamisliti kakve slike bi je proganjale u mraku.
„Samo ću da sedim u tvojoj kancelariji. Obećavam da te neću ometati.“
Gjeiri je klimnuo glavom. Kao da je znao kako se osećala, bez potrebe da mu išta
kaže. Bila mu je veoma zahvalna na tome. Shvatila je da bi zvučala suludo kada bi
pokušala naglas da opiše svoje misli. Mada Gjeiri ne bi omalovažavao njenu brigu; teško
se mogao naći čovek sa više razumevanja od njega. Zbog te osobine je sigurno bio dobar
policajac – bar za žrtve zločina.
Dok je Gjeiri kuckao po tastaturi, Johana je sedela u stolici za posetioce prekoputa
njegovog stola. Uživala je u njegovom društvu bez potrebe za razgovorom. U takvim
trenucima je mrzela da bude sama sa svojim mislima. Čak ni njihov ušuškani dom nije
joj pružio uobičajeni utešni efekat kada je stigla kući, mrtva umorna. Lakše joj je bilo u
toj bezličnoj kancelariji, jer je Gjeiri bio tu, i nije osetila potrebu da izvadi svoj telefon,
kako se obično dešavalo dok nešto čeka.
Kuckanje je prestalo i Gjeiri se naslonio na stolici. Pogledao ju je sa bledim
osmehom. „Ovo je pakao.“
Klimnula je glavom, pa napunila obraze vazduhom i tmurno izdahnula.
„Reci mi nešto. Da li vas u spasilačkom timu podučavaju o tome kako se ljudi
ponašaju kada umiru od hipotermije? Pokušavam da zamislim scenu… i onu drugu,
pored kolibe… ali ni za spas života ne mogu da skapiram šta se desilo. Da li ljudi
polude?“
Johana nije morala da razmišlja o odgovoru. Spasioci su o malo čemu drugom
diskutovali. Ma kako da razgovor počne, svaki se, neizostavno, završavao istim
pitanjem: zašto su napustili šatore?
„Ljudi postanu dezorijentisani. To je jasno. U mećavi, kada ne vide ništa osim
snega i sve se pomuti, mogu da sasvim izgube pravac. Čak i oni koji znaju malo više
mogu da odlutaju u nasumičnom smeru, umesto da ostanu u mestu. A poznato je da ljudi
zbog hipotermije mogu da budu zbunjeni. Da ih navede da pogrešno odreaguju.“ Johana
se osmehnula svom mužu. „Ali to već znaš.“
Gjeiri nije ni potvrdio ni porekao. „Razumeo bih da su pešačili pa ih je uhvatila
oluja, ali samo jedna osoba je izgleda otišla malo dalje. Ostali su imali sklonište
nadohvat ruke. Činjenica da su sve četvoro bili skoro goli… Prilično sam siguran da je
dvoje njih pronađenih blizu šatora ležalo u svojim vrećama za spavanje kada im je
odjednom palo na pamet da izlete napolje. I da su izašli u takvoj panici da su prosekli
platno umesto da otvore vrata od šatora. Nisu bili napolju i pešačili, bili su u šatoru. U to
sam potpuno siguran. A žena koju smo prvu pronašli bila je u kolibi. Štaviše, nosila je
nož, koji je gotovo sigurno isti onaj kojim je prosečeno platno šatora. Nijedan drugi nož
se nije pojavio ni u šatorima ni blizu tela. Tako da se postavlja pitanje da li je uočila
jelena i greškom pomislila da je to neko od ljudi iz grupe? Da li je istrčala napolje s
namerom da pomogne? Ako ne, čini se kao vrlo neobična koincidencija da je ležala tako
blizu životinje.“ Gjeiri je odmahivao glavom i mrštio se. „Ona istrči iz kolibe, sa malo
odeće na sebi; drugo dvoje izlete iz šatora sa šalom i jednom rukavicom. Svi, pravo u
smrt. Šta bi, dovraga, moglo da ih navede da urade tako nešto?“
„Da nisu možda bili na nečemu? Ili prestravljeni? Možda je iscurio neki gas? Ili je
to bio vapaj za pomoć? Možda je tamo bio još neko. Ako je peta osoba ranjena, to bi
objasnilo krv.“ Johana je stala; ponestalo joj je teorija.
„Gde je onda ta osoba? Ne, prosto ne mogu to da zamislim.“
„Onda, ranjena životinja? Možda je tumarala između ove dve lokacije.“
Osmehnuo joj se. „Ranjena životinja? Misliš da su bili toliki ljubitelji životinja da
su izleteli goli da joj pomognu?“
Johana je morala da prizna da to ne zvuči baš uverljivo. „Ne. Ne može biti to.“
Gjeiri je pljesnuo rukama po rukohvatima, a onda ustao. „Možda će se nešto
rasvetliti posle obdukcije. Sve što mi pada na pamet jeste da mora da su bili na nekim
drogama. To bi dosta toga objasnilo. Zasad i ne znamo da li su umrli u istom danu ili ne.
Ni da li su zasigurno umrli od hipotermije. Možda je uzrok smrti trovanje ili nešto
sasvim drugo. Njihove stvari su prenete u Rejkjavik zajedno sa telima i sve će biti
pregledano. Izluđujuće je što će sve to dugo da traje – očekujem da nećemo imati
nikakve odgovore nekoliko dana. Ali trovanje ili droga je moja teorija.“
Ćutali su neko vreme. Johana je pretpostavila da su oboje zamišljali zaleđena lica.
Da li ljudi umiru s grimasama kada su otrovani? Zvučalo je moguće.
 Sneg se nije smirivao kada su izašli iz policijske stanice. Čak je i gušće padao.
Johana ponovo navuče kapuljaču, dok je Gjeiri zaključavao vrata. Videvši koliko je
snega napadalo na kola, odlučili su da se prošetaju do kuće – bili su premoreni da čiste
prozore i krov.
Johana se naslonila na Gjeirijevo rame dok su pešačili, osetivši kao da su sasvim
sami na svetu. Jedini tragovi koji su se nazirali u snegu bili su njeni, od dolaska od kuće
prema stanici. Izuzev njih, pločnik je bio prekriven glatkim belim prekrivačem. I ulica
takođe; niko nije vozio njima već neko vreme.
Sve je izgledalo netaknuto pod sjajem uličnih svetiljki. Ali ispod te svetlucave
površine, pomisli ona, ništa se nije promenilo – kvrge od žvakaćih guma na pločniku,
naprsline asfalta, trulo lišće i komadići đubreta koje je naneo vetar. Mada je Hebn bio
lep, uredan gradić, imao je i svoje ružne strane. Čim bi se temperatura popela preko
nule, nesavršenosti bi isplivale, kao kada se skloni stolnjak sa izgrebanog trpezarijskog
stola.
Bili su svega nekoliko koraka od svoje kuće kada je Gjeiri naglo zastao. „Jesi li
ostavila otvorena ulazna vrata?“
Johana se uspravila od njegovog ramena i zagledala u zjapeći mrak kod ulaza.
„Mm… ne. Zatvorila sam ih. Sigurno.“ Kada je počela da govori, bila je sigurna u sebe,
ali kad je završila, u nju se uvukao crv sumnje. Da li je mogla da ode a da ne proveri da
li je brava škljocnula?
Oborivši pogled prema podu, primetila je da nije bilo drugih otisaka stopala osim
njenih kada je došla u kuću i izašla iz nje. Pošto su njeni tragovi već bili dopola
popunjeni novim pahuljama, bilo je jasno da niko nije bio tu posle nje.
Gjeiri ju je pogledao i slegnuo ramenima. Bio je previše umoran da nastavi priču o
tome. Imao je toliko drugih briga na pameti.
Ali Johana nije mogla tek tako da pređe preko toga. Uzalud je pokušavala de se seti
trenutka kada je izlazila iz kuće. Zdrav razum joj je govorio da je sigurno zaboravila da
zatvori vrata. Sve je ukazivalo na to objašnjenje. Ali kada su legli u krevet i već je bila
na ivici da zaspi, najednom joj se javila jasna slika kako ne samo da zatvara vrata već ih
i zaključava.
Istog trenutka se razbudila. Dugo nakon toga je ležala, ne mogavši da zaspi. Ožiljak
koji joj se pružao niz leđa zaboleo ju je, a ostali, koji su išli u cikcak po njenim nogama
saosećajno je zasvrbeše. Podsećali su je na pukotine na glini ili betonu i nije volela da
gleda u njih. Nikada nije nosila šorts, ma koliko da je vreme bilo lepo. Kada je Gjeiri
predlagao I da idu na odmor u inostranstvo, uvek je pažljivo birala nešto na severu.
Putovali su u Finsku i Norvešku više puta nego bilo koji drugi par koji su poznavali.
Premda je Gjeiri sigurno pretpostavljao koji je razlog za njen fetiš prema hladnom
vremenu, nikada to nije pominjao, na čemu mu je bila večno zahvalna. Nije joj se
pričalo o tome kako se oseća kad vidi kako neznanci krišom zagledaju njene ožiljke i
pitaju se šta joj se to, dovraga, desilo. Bio je to razgovor koji je bila primorana da vodi
previše puta dok je živela sa roditeljima. Njihova mantra da mišljenje drugih ljudi nije
važno nije joj pružala nikakvu utehu.
 Johana se okrenula na leđa. Već je bila probala taj položaj, kao i ležanje na stomaku
i na bokovima. Nekoliko puta. Nov položaj bi odgovarao nekoliko minuta, a onda bi
ponovo osetila potrebu da ga promeni. Njen izmoreni um je pokušavao da je ubedi da će
lakše zaspati ako se samo još jednom okrene. Gjeiri je, s druge strane, zaspao čim je
dotakao jastuk. Sve što je mogla da uradi bilo je da zuri u tamu dok joj san ne dođe. Da
sluša poznate zvuke noći.
Zvuke koji su do sada uvek delovali utešno i prijatno.
13.

Lounserajvi, nedelju dana ranije

„Nisu li već neobično dugo odsutni?“ Drebn se suzdržavala da postavi to pitanje već
dobrih pola sata, ali više nije mogla da izdrži; morala je da pita.
„Ma jok.“ Agnes je odmahnula glavom unutar svoje ogromne kapuljače od jakne.
„Mislim da nisu. Kunem ti se, vreme samo prolazi sporije kad je ledeno. Kao da curi,
gusto poput bljuzge.“
Sedele su u Drebninom i Tjervijevom šatoru, još uvek u perjanim jaknama i
skafanderima, umotane u vreće za spavanje, jedino tako su mogle da ubede sebe da neće
svakog trenutka umreti od hladnoće. Osećaj je sigurno bio psihološkog porekla, jer više
nisu ni drhtale ni izduvavale oblačiće pare. Bio je podstaknut svešću da tu nema ničeg
osim tankog parčeta platna između njih i ledene zime napolju.
Dok im je svetlost sveća svima pravila crne rupe oko očiju, na svetlosti džepne
lampe u šatoru, čija se svetlost bolesno žutela od platna, izgledali su kao da imaju žuticu.
Agnesin i Bjoulvirov šator je bio identičan, pošto su ga kupili u isto vreme u istoj radnji,
specijalno za ovo putovanje. Hejkirov, s druge strane, bio je dosadne zelene boje – nalik
vojnom šatoru, mislila je Drebn. Nije ulazila u njega, ali mogla je da zamisli da ni pod
zelenim „filterom“ ne bi izgledale mnogo bolje.
Kada je Hejkir procenio da su dovoljno blizu ivice ledene kape, predložio je da
postave kamp. U tom trenutku se Agnes još osećala dovoljno energično da predloži da
se trkaju i vide ko će pre da podigne šator. Podelila ih je u tri grupe – Drebn i Tjervi,
Agnes i Bjoulvir, i Hejkir – a onda zviznula u znak početka nadmetanja. Bilo je to
tipično za Agnes kada je u svom raspoloženju HR menadžera. Drebn ju je bezbroj puta
slušala kako priča o igrama i takmičenjima koja je organizovala za tim-bildinge na
poslu. Tjervi i Bjoulvir, obojica takmičarskog duha, odmah su pristali, dok su Hejkir i
Drebn bili manje voljni za tu akciju. Uprkos tome, Drebn je radila na podizanju šatora
jednako brzo kao i njen muž, mada to nije imalo nikakve veze sa željom da pobede;
samo je želela njegov zaklon.
Agnes i Bjoulvir su završili prvi uz dosta likovanja, što je Tjervija iznerviralo.
Hejkir se nije uzrujavao: jednostavno je podigao šator svojim tempom, samo se blago
pretvarajući da učestvuje u trci.
 Kada su šatori postavljeni a vreće za spavanje razmotane, nije bilo šanse ubediti
Drebn da napusti to novo sklonište i krene u lanzanje po snegu do mernog instrumenta
sa Hejkirom. Videla je u Tjervijevim očima da se ni njemu ne ide kao ni njoj, ali čim je
čuo da je Bjoulvir zagrejan za akciju, Tjervi je počeo da glumi istu količinu entuzijazma.
Ishod je bio da su tri muškarca krenula ubrzo zatim, ostavivši Agnes i Drebn da se
zajedno smeste u jedan od šatora i ušuškaju u vreće za spavanje.
Sedele su tako, i slušale kako škripanje njihovih čizama pod snegom nestaje u
daljini, a onda se više nije čulo ništa osim njihovog disanja. U tom trenutku, Drebn
preplavi osećaj koji ju je uvek obuzimao na ringišpilu, u trenutku kada stigne do vrha i
treba da se surva do dna: Šta ja, dođavola, tražim ovde? Na ringišpilu je mogla da
zažmuri i vrišti iz petnih žila, ali, naravno, to nije mogla ovde u šatoru.
Umesto toga se mršavo osmehnula Agnes, nadajući se da će videti sličnu
sumnjičavost i na njenom licu. Ali Agnes je izgledala savršeno srećno i skoro odmah je
počela da čavrlja sa Drebn kao da su sklupčane na sofi kod kuće, a muževi su skoknuli
da pokupe kinesku hranu.
Njihov razgovor je ubrzo utihnuo. Čim im se toplota ponovo uvukla u telo, počele
su da zevaju i ubrzo su zaspale. Dužina dremke ukazivala je na to da su bile umornije
nego što su mislile, što je samo po sebi nešto govorilo. Ali odmor nije pomogao Drebn
da joj se oporave udovi i kada se probudila, bila je još svesnija grčeva u nogama nego
pre dremanja.
Vrlo brzo je zaboravila na svoju ukočenost i počela da brine za Tjervija. Dala je sve
od sebe da prikrije anksioznost i učestvuje u razgovoru sa Agnes, koja je nastavila tamo
gde je stala, čim su se razbudile. Ali Drebn se sve vreme pitala gde je Tjervi, koliko su
daleko odmakli i da li su dobro. Zavidela je svojoj drugarici na ležernosti i nije želela da
joj prenese svoju nervozu. Bilo je malo verovatno da se to desi, jer se činilo da je Agnes
otporna na strah. Njen stav je uvek bio da će sve ispasti dobro. I tako je, ruku na srce,
obično i bilo. Mada niko ne može doveka da uzmiče zloj kobi, ma kako karte bile
podcijene.
Drebn se predala iskušenju da prati vreme, uprkos slaboj bateriji na telefonu.
Krišom je bacala pogled na telefon, mada je u tim okolnostima bilo teško to uraditi a da
Agnes ne vidi. Svaki put kad bi pogledala na sat, još više bi se unervozila. Kada je
prošlo više od četiri sata otkako su momci otišli, više nije mogla da zadrži zabrinutost za
sebe.
Agnes je njene strahove zalila hladnom vodom, naravno: „Vratiće se. Prestani da
brineš. Time ništa ne postižeš.“
Drebn je grizla obraz iznutra, očiju uprtih u vrata šatora. „Ali rekli su da neće
dugo.“
„Daj, molim te. To je rekao Bjoulvir. Šta on zna o tome koliko je vremena potrebno
da se pronađe oprema i očitaju merenja. U svakom slučaju, kada on kaže da će nešto
trajati pet minuta, budi sigurna da će to trajati između petnaest minuta i sat vremena.
Osećaj za vreme mu nije baš jača strana. Osim toga, savršeno je moguće da su naišli na
neku poteškoću. Hejkir je rekao da nije nemoguće.“ Agnes joj se toplo osmehnula.
„Abudi sigurna da će trajati i duže nego što je Hejkir očekivao, kad su mu se ova dvojca
prilepila. Nije delovao oduševljeno što će ići sa njim. Tačno mogu da ih zamislim kako
stoje nad njim i zatrpavaju ga pitanjima o prokletom instrumentu. Nema ništa gore nego
kad radiš nešto a neko ti dahće za vratom. Osim kada ti dvoje ljudi dahće za vratom.“
Agnes je bila u pravu. Drebn se osećala malo bolje. „Šta on to uopšte meri?“
„Ne znam. Pomeranje glečera, možda.“
Drebn je razmislila o tome. „Ali zar se to ne vidi i iz vazduha? Fotografišeš pa onda
izmeriš?“
„Verovatno. Ali iz vazduha ne možeš da izmeriš debljinu. Ni temperaturu.
Svejedno, verovatno meri nešto sasvim drugo. Možda je i glupo što nismo pitali.“ Agnes
je uzela flašu vode koja je stajala između njih dve. Uzela je veliki gutljaj, pa se protresla
da nadvlada drhtaj od ledene tečnosti koja joj se spuštala niz grlo. „Problem je u tome
što mi je ta cela tema neviđeno dosadna.“
Nije bila jedina. Jedino što je Drebn želela da zna o Hejkirovom istraživanju bilo je
pitanje kada će završiti s prikupljanjem informacija koje mu trebaju, pa da se što pre
vrate u civilizaciju. Pomisao da je napustila toplu kuću, pristojnu hranu i ličnu
bezbednost kako bi sedela u ovoj vukojebini, zamotana u vreću za spavanje i svu svoju
odeću, bila je dovoljna da brižne u plač.
Odjednom se začulo škripanje napolju, nalik koračanju po snegu. „Eto!“ Agnes se
uspravila prema Drebn. „Vratili su se.“ Onda je složila grimasu. „Uh. Da li je trebalo da
im pripremimo tople napitke ili nešto?“
Drebn joj nije odgovorila, samo se pridigla na kolena do šatorskih vrata da ih
otvori. Nije mogla da dočeka da vidi Tjervija, zajapurenih obraza i umornog, ali čitavog.
Agnes iza nje tiho reče: „Polako. Verovatno planiraju da nas iznenade. Zašto bi se inače
ovako šunjali?“
To je bilo tačno. I bilo je malo čudno što nisu čule nijednu njihovu reč. Sigurno
nisu toliko iscrpljeni da ne mogu da pričaju? „Tjervi!“ Drebn se uhvatila za rajsferšlus,
spremna da ga povuče čim on odgovori. Nije bilo odgovora. Ništa osim škriputanja
snega. Drebn je pustila rajsferšlus i potonula nazad.
„Šta je bilo?“ Agnes je izgledala zaprepašćeno. „Zar nećeš da otvoriš?“
„To nisu oni.“ Drebnin glas je bio ispražnjen od emocija, gotovo nalik robotu. Nije
mogla da objasni zašto, ali odjednom je bila sigurna da ispred nisu njihovi muževi. Neko
drugi je proizveo taj zvuk. Otkako su ušli u šator, uspela je da uguši svaku pomisao na
zaleđenu ženu, ali sada su se te misli obrušile na nju osveženom silinom. „Kažem ti: to
nisu oni.“
Agnes joj nije poverovala. „Gluposti.“ Prišla je vratima i otvorila rajsferšlus, a onda
izbacila glavu. „Bjoulvire! Tjervi! Hejkire!“
Niko nije odgovarao. Vratila je glavu unutra i zatvorila vrata. „Baš čudno.“
Okrenula se prema Drebn, vidno se trudeći da deluje mirno. „Verovatno je neka
životinja. Ovde sigurno ima životinja. Kao onaj jelen.“
Drebn je klimnula glavom, terajući sebe da prihvati to objašnjenje. Možda se
pojavila ona košuta. Mora da je tumaranje tim golim krajolikom usamljeničko,
jednolično iskustvo. Možda su joj šatori izgledali interesantno u poređenju s beskrajnim
snežnim prostranstvom.
Ali Drebn nije bila sasvim ubeđena, a ni Agnes nije delovala sigurno. Sedele su,
bez daha, osluškujući škripanje i krckanje koje kao da se čas udaljavalo, čas
približavalo.
„Šta ćemo da radimo ako se ne vrate? Da li bi znala da nađeš put do kolibe?“ Drebn
se povukla što je dalje mogla od vrata, iako je znala da platno nije nikakva zaštita i da je
sasvim svejedno gde će sedeti.
„Vratiće se. Nema potrebe da se izbezumljuješ samo zato što neka životinja tumara
napolju.“
Agnes nije odgovorila na Drebnino drugo pitanje, pa ga je ponovila. „Da li bi znala
da pronađeš put do kolibe?“
„Naravno. Svakako.“
Agnes nije mogla nikog da zavara. Malo ljudi je imalo tako lošu orijentaciju kao
ona. Drebn je prestala da broji koliko puta je morala da se umeša kada su se vraćale do
kola iz tržnog centra Kringlan, jer bi njena prijateljica krenula u sasvim pogrešnom
pravcu. Kada su putovale zajedno, čovek bi pomislio da ju je neko namerno vrteo ukrug
da je dezorijentiše. Skoro da se mogla upotrebiti kao kompas. Ako Agnes misli da treba
da skrenu desno, možete biti sigurni da je pravi put levo. Nije bilo šanse da bi umela da
ih odvede do kolibe – a Drebn je bila jednako nesposobna da to izvede. Nije mogla da se
seti putanje ni da joj život zavisi od toga. Sneg, sneg i još snega je sve čega se sećala u
vezi sa stazom.
Zapljusnuo ju je nov talas apsurdnosti situacije. Sada bi trebalo da je na poslu i da
se polako pakuje da krene kući. Imala je diplomu iz studija geografije i radila je za mali
startap koji je razvijao softver za učenje na daljinu. Većina kriza koje su doživljavali u
kancelariji bile su digitalne prirode i nikada nisu predstavljale istinsku opasnost za
zaposlene. U najgorem slučaju se dešavalo da bude povuci-potegni oko toga da li će im
plate biti isplaćene na početku meseca. Ali nekako se uvek dobro završavalo. Rado bi se
odrekla jedne plate, pomisli, da sada može da sedi za svojim radnim stolom.
Koji su oni idioti, da ovako ulete u nepoznato?
Pa čak i dok je tako razmišljala, Drebn je shvatila da se pomirila sa sudbinom. Nije
mogla da se magijom transportuje kući. Morala je da se suoči sa činjenicom da je tu gde
jeste. To shvatanje joj odagna težak teret sa grudi; toliko težak da se, kada ga se najzad
oslobodila, osetila smešno bezbrižno. Taj osećaj je podseti na trenutak kada je probala
džoint u studentskim danima.
Ignorišući zvuke napolju, okrenula se da pogleda u Agnes u njenoj kabastoj
narandžastoj jakni. Čak je i kapuljača bila tako predimenzionirana da je ličila na kacigu.
Drebn preseče tišinu. „Izgledaš kao Tintin u svemirskom odelu u Istraživačima
meseca.“
„Šta?“ Agnes baci pogled na svoju debelu postavljenu jaknu. „Ah, da. U pravu si.“
Nasmejala se. „Prilično kul, drugim rečima.“
„Da. Vrlo kul.“
 Osmehnule su se jedna drugoj. Ali njihovi osmesi iščezoše kada je škriputanje
zamenio zvuk koji nikako nije mogla da proizvede nijedna divlja životinja.
„To je samo vetar“, brzo reče Agnes. Ali glas joj je drhtao, oči su joj bile širom
otvorene, a njeno lice je delovalo još žuće nego pre.
Nije verovala u to, kao ni Drebn.
Sedele su, uvoštene od straha, i slušale tiho mumlanje napolju. Drebn se nije
usudila da pita Agnes da li razaznaje reči koje kao da su se ponavljale iznova i iznova.
Nije želela potvrdu da je dobro čula. Jer mogla je da se zakune da je glas napolju
mumlao ponavljajući, Pusti me unutra, pusti me unutra, pusti me unutra…
14.

Hjervar nije nameravao da odgovori na poziv svog brata Kolbejna. Hteo je prvo da
proveri ko zove, ali se toliko pomeo da je pritisnuo pogrešno dugme. A kad je to već
učinio, nije mogao da prekine vezu.
Za početak, mislio je da će to biti jedan od onih laganih razgovora koji će se brzo
završiti. Kolbejn je imao razlog što zove: raspitivao se o potrazi za nestalim ljudima, za
slučaj da Hjervar zna nešto više od površnih informacija koje je policija dosad objavila.
Njegov brat je očigledno bio zatečen tom pričom kao i cela nacija.
Pre nego što je sinoć napustio radarsku stanicu, Hjervar je dobio imejl od šefa,
adresiran na njega i Erlingira, s naređenjem da ne pričaju s medijima o spasilačkoj
misiji. Novinari su nanjušili da se dešava nešto čudno i očajnički su tražili informacije.
Mada su novine pristale da do daljeg ne objavljuju ništa mimo zvaničnih saopštenja za
medije, teško da će dugo ćutati. A kada brana na kraju pukne, informacije nipošto ne
smeju procuriti od Obalske straže.
Hjervar je jednostavno odgovorio: Poruka je primljena.
S tim imejlom na umu, rekao je svom bratu da zna malo više od onoga što je već
objavljeno u vestima. Kolbejn je bio poslednja osoba koja bi tračarila, ali bolje da bude
na sigurnom. Posebno jer je Hjervar znao da u centrali već stoji znak pitanja nad
njegovom mentalnom stabilnošću. Ne preterano ozbiljan znak pitanja, možda, ali pod
tim okolnostima, bio je rešen da ne načini ni najmanji pogrešan korak.
Kad razmisli, možda je bilo razumnije dati Kolbejnu koju mrvicu informacija.
Mogao je da mu poveri, recimo, da nema preživelih. Njegov brat to ne bi širio dalje, a u
svakom slučaju je trebalo uskoro i zvanično da bude objavljeno. Onda bi braća mogla da
provedu ostatak telefonskog razgovora diskutujući o sudbini planinara, izražavajući
neodobravanje zbog njihove nepromišljenosti. Nakon što bi se ta tema iscrpila, razgovor
bi prirodno utihnuo. Kolbejn bi pitao Hjervara da li mu još uvek prija život u Hebnu, a
on bi zauzvrat pitao da li su nove metalne ploče na krovu Kolbejnove kuće preživele ove
poslednje oluje. Posle toga, jedan od njih dvojice bi rekao: „Ima li još nešto novo?“ Ovaj
drugi bi rekao da nema i onda bi završili.
Međutim, pošto ga je Hjervar ohladio na temu potrage, Kolbejn je osetio potrebu da
pokrene novu temu. Nije mogao prosto da završi razgovor posle tako kratkog pitanja i
još kraćeg odgovora. Nažalost, tema za koju se Kolbejn uhvatio bila je upravo ona koju
je Hjervar očajnički želeo da izbegne. Činjenica je da je zanemario sve što je obećao da
će uraditi, a nije baš bio rad da to prizna. Još manje je bio rad da objašnjava zašto nije
uradio ništa od obećanog, ali, srećom, tu konkretnu temu je uspeo da izbegne – mada je
bio primoran da prizna da nije ništa postigao tokom pet meseci koliko je već živeo u
Hebnu.
Pre kraja razgovora, Hjervar je obećao svom mlađem bratu da će se najzad
pokrenuti. Dogovorili su se da se čuju opet krajem nedelje, i da će Hjervar do tada imati
neke odgovore za njega. Posle toga, Kolbejn mu je preneo poruku od njegove ćerke
Auguste da bi volela da je otac pozove. Ali jedan nedobrodošao poziv je bio sasvim
dovoljno za jedno veče, tako da će prosto morati da sačeka. Hjervar je uveravao
Kolbejna da će stupiti u kontakt s njom uskoro. Bio je iscrpljen kada su pričali, tek što je
stigao u svoj skučeni mali stan, još uvek vrlo potresen uznemirujućim dešavanjima u
večernjoj smeni.
Sada je bilo jutro. Hjervar je čvrsto spavao i osvežavajući tuš ga je lepo okrepio,
iako je tuš-kabina bila krš, kao i sve ostalo u tom stanu. Zvečala je i pretila da se
raspadne, tako da je Hjervar uvek izlazio iz nje s olakšanjem što je još uvek čitava.
Sinoć je bio previše umoran i iscrpljen da pozove Augustu; sada je bio previše
dobro raspoložen. Telefonski razgovor s njom bi to samo upropastio. Pozvaće je kad ne
bude ni srećan ni tužan.
Za promenu je imao malo slobodnog vremena, u radnom danu, tokom radnih sati,
čime je nagrađen jer je preuzeo večernju smenu juče. Zahvalno je prihvatio
kompenzaciju; trebao mu je odmor. To je takođe značilo da može da ispuni obećanje
koje je dao bratu. Najbolje je da prebrine tu brigu, pomislio je. Nije trebalo mnogo da se
cima. Sve što je trebalo da uradi bilo je da postavi nekoliko pitanja na jednom ili dva
mesta i stvar će onda moći da se završi. Potom će pozvati Kolbejna kroz nekoliko dana i
reći mu šta je saznao. I onda više nikada neće morati da pričaju o tome.
Zbog svega toga mu je bilo još čudnije što mu je mrsko da završi tu stvar. Još
otkako mu je brat javio za tu cipelicu, u dnu stomaka je osećao strah koji nije mogao da
objasni – ni sebi ni Kolbejnu. Samo to ime – Salver – budilo je nešto iz prošlosti od čega
je imao gadan ukus u ustima. Nije, međutim, uspeo da iskopa nikakve konkretne
uspomene, samo taj čudan gadan ukus i neobjašnjiv osećaj strepnje. Brat mu je priznao
da se i on tako oseća.
Kolbejn je dobio potvrdu da je devojčica bez sumnje postojala. Upisana je kao
ćerka njihovih roditelja u Nacionalnom registru, što znači da je bila njihova sestra, mada
su bili potpuno nesvesni njenog postojanja. Bila je mlađa od njih, rođena godinu dana
posle Kolbejna i dve i po godine posle Hjervara. Kolbejn je uspeo da sazna i da je
preminula u nesreći malo pre trećeg rođendana. U to vreme Kolbejn je imao samo četiri,
a Hjervar pet i po.
Kolbejn se nije tu zaustavio. Pozvao je njihovog ujaka, jedinog živog rođaka koji bi
mogao da im kaže nešto o njihovim roditeljima, ali malo je uspeo da sazna od njega.
Ujak je rekao da je to sve bilo veoma davno; da se dešavalo nakon što se njihova majka
preselila na istok u Hebn, a da je on u to vreme bio zaokupljen sopstvenim problemima.
Ali jeste se setio da je tamo na istoku sprovedena mala sahrana za devojčicu. Nije znao
skoro ništa o nesreći, ali imao je utisak da se udavila. Bilo je i neke nejasne priče da s
devojčicom nešto nije bilo u redu – da nije bila skroz čista u glavi. Ali onda je povukao
te reci i rekao da je moglo da bude i nešto sasvim drugo posredi.
Braća su se složila da je ujak verovatno malo šenuo kao i njihova majka, jer je
demencija bila među porodičnim bolestima.
Bilo je izluđujuće što nisu dobili nikakve odgovore od njega, pošto nisu imali nikog
više od rodbine koga bi pitali, a sami se nisu ničega sećali pošto su bili veoma mali kada
im je sestra umrla. Hjervar je imao pet i po godina. Dovoljno star, mislio je, da se seća
bar nečega, ali ništa. Možda je i on imao isti loš gen kao majka. Skoro ničega se nije
sećao pre sedme godine kada je krenuo u školu. Samo magloviti fragmenti: majka kako
kiti novogodišnju jelku; šetnja sa ocem na plaži; put u Rejkjavik kada je imao upalu
slepog creva i bolna rana posle operacije; Kolbejnova posekotina na kolenu kada je pao
na stenu; miris kupke koju je majka volela da koristi; dim od cigarete u kolima. Osim
toga, kao da je rođen tek sa sedam ili osam godina.
Nigde u tim kratkim delićima sećanja nije bilo ni traga nekoj đevojčici. Da li je bila
svetle puti? Tamne? Mršava ili punija? Nije imao pojma.
Hjervar je na brzinu uradio pretragu onlajn na temu dečjih sećanja i ono što je
pročitao dalo mu je potvrdu. Njegovo i bratovljevo iskustvo bilo je u skladu s
mišljenjem stručnjaka. Retko ko se seća ičega osim fragmenata iz prvih šest godina
života. Sećanja iz tog perioda skupljaju prašinu i izgube se, posebno ako se ne
obnavljaju. Drugim rečima, njihovi roditelji su krivi što se nisu sećali ničega u vezi sa
Salver. Nisu se sećali da su je majka i otac ikada spomenuli, ni dok su bili dečaci, ni
kasnije kada su odrasli.
U kutiji koju je njegov brat dobio, pored cipele, bili su i foto-albumi iz godina
tokom kojih je misteriozna sestra bila živa. Ali nije bilo ni jedne jedine njene fotografije.
Istina, bilo je dosta praznih mesta u albumima sa kojih su očigledno uklonjene slike. Tu
su bile slike Hjervara i Kolbejna dok su bili bebe i deca; njihovih roditelja i drugih
odraslih ljudi koje nisu prepoznali. Slike su načinjene u raznim prilikama, i napolju i
unutra, zimi i leti. Većina je bila iz Hebna, neke su bile sa kampovanja negde u
unutrašnjosti Islanda, neke sa sankanja čiju je lokaciju bilo jednako teško odrediti. Na
dve slike je bila njihova majka, ležala je u bolničkom krevetu sa tek rođenim Kolbejnom
u naručju. Jedino zajedničko što su ti trenuci iz njihove prošlosti imali bila je činjenica
da nigde nije bilo njihove sestre. Bilo je čudno.
Jedino objašnjenje koje su mogli da smisle bilo je da je iznenadna smrt ćerkice
toliko pogodila njihove roditelje da nisu mogli da podnesu podsećanje na nju. Pošto ni
Hjervar ni Kolbejn nisu bili obdareni sa mnogo emocionalnog razumevanja, ovo je bilo
puko nagađanje. Kolbejnova supruga je ukazala na još jedno moguće objašnjenje – da su
fotografije možda izvađene za sahranu ili posmrtni oproštaj u novinama. Na kraju
krajeva, čak i maloj deci se daju dugački pomeni na Islandu. Roditelji su možda izvadili
te slike kako bi odabrali one odgovarajuće za čitulju, pa posle zaboravili da ih vrate.
Može se pretpostaviti da su bili pometeni ubog užasne tragedije.
 Hjervaru je ovo zvučalo kao razumno objašnjenje, mada nisu imali sreće u
pronalaženju posmrtnog oproštaja ni čitulje. Kolbejn je, s druge strane, verovao da je
drugačiji, interesantniji motiv stajao iza odluke da se uklone fotografije, na primer ideja
da je njihova sestra imala neku falinku, pa roditelji nisu želeli da gledaju njene
fotografije. To je očigledno bilo sumanuto, smatrao je Hjervar. Ako je tako, zašto bi je
onda uopšte i slikali? Još jedno, jednako suludo objašnjenje bilo je da je njihova majka
Salver dobila sa drugim muškarcem pa da njihov otac nije mogao da podnese
podsećanje na njenu preljubu. Kolbejn se zaneo pa je zavrteo priču o tamnoputom
ljubavniku, što bi onemogućilo prikrivanje detetovog oca.
Hjervar nije ni na sekund poverovao da je njihova sestra imala drugog oca. Njihova
majka je bila toliko hladna da nije mogao da zamisli da bi imala ljubavnika. Ovo
verovanje je zasnovao na činjenici da nije nikome poletela u zagrljaj posle razvoda, a ni
kasnije. Koliko je znao, nikada.
Verovatno je bilo suđeno da ostane misterija. Hjervar je mogao da živi sa tim. Ali
Kolbejn nije. Bio je radoznao. Šta se dogodilo? Zašto im roditelji nikada nisu pomenuli
sestru? Na neko vreme je Kolbejn uspeo da zaintrigira i Hjervara, dovoljno da ga
motiviše da se prijavi za posao u Stoksnesu, kada se pojavio. Mislio je da će moći, kada
već bude tu, da se malo raspita po kraju, pošto neki od poznanika njihovih roditelja
sigurno još žive tu. Nemoguće bi bilo da svi oni pate od lošeg pamćenja kao njihov ujak.
Hjervar je isto tako mogao i da svrati do policijske stanice i zatraži da pogleda izveštaj o
sestrinoj nesreći.
Iz nekog razloga još nije uradio ništa od toga. Ono malo informacija što su imali za
sada sakupio je Kolbejn. Jedino što je Hjervar uradio bilo je pregledanje dve male kutije
očevih stvari. Bile su to sitnice koje je Hjervar sačuvao kada su praznili kuću, tek da ne
bi izašao praznih ruku. Ispostavilo se da u kutijama nije bilo ničeg interesantnog, izuzev
jedne rolne filma koju je našao unutar kutijice u kojoj je bila i očeva dugmad za
manžetne i sat. Naravno, Hjervar nikad nije razvio taj film, i kaseta je doputovala na
istok, zajedno s njegovim ostalim stvarima. Nažalost, u Hebnu više nije postojala foto-
radnja koja razvija filmove, mada meštane to nije bogzna kako pogađalo. Hjervar je na
kraju poslao kasetu Kolbejnu u Rejkjavik, da se on time pozabavi – a ni on je još nije
odneo na razvijanje. Hjervar je slutio da je njegov brat namerno to odlagao, čekajući da
prvo on završi bar nešto što je obećao u Hebnu. I sada je, sa zakašnjenjem, bio na
zadatku.
U početku je jednostavno bio umoran posle posla, od napora privikavanja na novo
radno mesto. Ali kako je vreme prolazilo, podlegao je uobičajenoj mrzovolji koja je
rasla u njemu svaki put kad bi odložio neku obavezu. Što je više odlagao da krene u
akciju, to mu se zadatak činio više nepremostivim. To je bio jedan od razloga što ga je
žena ostavila. Razvlačio je u mnogo čemu, po njenom mišljenju. Uključujući i to da joj
kaže da bi možda trebalo da se rastanu. Umesto toga, čekao je da ona dođe do istog
zaključka i povuče potez. Što je ona i uradila.
Sećanje na razgovor u kom mu je saopštila da ga ostavlja umelo je neobično da ga
prodrma. Danas će otići do policijske stanice, odmah sada, a na putu do tamo će gledati
da nađe starije ljude, one koji su bili u takvim godinama da su mogli da poznaju njegove
roditelje. Žalopojka o svim njegovim manama koju je izrekla njegova bivša žena još
uvek ga je pekla. Na njemu je da dokaže da nije bila u pravu. Niko drugi to ne može da
uradi umesto njega.
Ko zna? Možda bi to saznanje pomoglo da mu se popravi raspoloženje. Nije bilo
nezamislivo da su čudni događaji u radarskoj stanici na neki način bili povezani s
misterijem koja ga je opterećivala mesecima.
Možda ga je i mučni osećaj krivice zbog sopstvene ravnodušnosti naveo da čuje i
vidi stvari kojih u realnosti nema. Možda je griža savesti, povrh svih ostalih briga i
grešaka, bila previše za njega.
Hjervar je obukao jaknu, stavio šal i kapu, i izašao iz kuće. Duboko je udahnuo kad
je izašao i krenuo sa novim osećajem svrhe, uveren da će od sada sve biti bolje. Prestaće
da se oseća nervozno na poslu. Ponovo će početi lepo da spava.
I prestaće da se trza budan u noći, dok mu u ušima odzvanja ime mrtve sestre.
15.

Johanu su ubijale noge i leđa. Lekovi koje je tog jutra popila slabo su delovali. Jesu
malo ublažili agoniju, ali tek toliko da se ne trza pri svakom koraku. Bile su dostupne i
jače tablete, dovoljno jake da zbrkaju poruke koje joj stižu do mozga i prevare njeno telo
da pomisli da je sve u redu, ali Johani nije prijalo što je uspavaju. Niti joj se sviđalo da
rizikuje da to magično rešenje postane trajna stavka u njenom životu. To nije dolazilo u
obzir. Bilo je bolje da stisne zube i utehu pronađe u činjenici da će bol jednom proći. Što
se nežnije bude odnosila prema bolu, to će brže on proći.
To, međutim, nije bio trenutak za opuštanje. A retko je i postojao; život se ne može
staviti na pauzu samo zato što se, igrom slučaja, boluje od starih povreda. Život neće čak
ni da uspori. Mogla je da ostane kući, da javi da je bolesna. Njen šef bi imao
razumevanja, pošto je do sada veoma retko uzimala bolovanje. Ali htela je da radi svoj
posao i više je volela da ne mora da objašnjava šta nije u redu sa njom, a kamoli da laže
da ima temperaturu ili nešto slično – posebno jer je njena koleginica u kontroli kvaliteta
bila nova i još nije znala sve. Žena koja je nekad bila na toj poziciji upoznala je kapetana
ribarskog broda i preselila se s njim na Istočne fjordove, i Johani je puno nedostajala.
Bila je baš vredan radnik i, pošto je došla iz Poljske, mogla je da komunicira sa
Poljacima koji su radili u fabrici, umesto da se pati sa lošim engleskim kao svi ostali.
Dok je ona bila tu, Johanini dani na poslu bili su manje haotični i lakši. Bilo je zgodno i
što je ta žena imala večernji posao u jednom od hotelskih barova u gradu, pa je Johani
davala dobar popust u retkim prilikama kada bi ona i Gjeiri svratili na piće.
Ipak, uprkos bolu i tome što je imala previše posla, Johani je bilo drago što se
naterala da ode na posao. Bilo je olakšanje imati nešto što će joj odvući pažnju od
razmišljanja o užasnim događajima na visoravni. Posao kontrole kvaliteta u jednoj od
najvećih fabrika ribe u Hebnu bio je krajnje nedramatičan. U toku jednog radnog dana
ispunjavala je formulare, testirala nasumične uzorke i pripremala dokumenta vezana za
proizvodnju. Svi ti zadaci su bili jasno definisani, nije bilo mesta nikakvoj spekulaciji ni
sumnji. Sve se radilo po ustanovljenoj proceduri, bez ikakvih ustupaka. Potpuno
odsustvo bilo čega čudnog ili neobjašnjivog bilo je blagosloveno olakšanje.
Johana je gotovo uspela da odagna misli o nađenim telima, mada bi joj povremeno
iskočile pred oči slike preminulih, bez upozorenja. Za to je krivila sveprisutnu belinu u
okruženju. Beli kombinezoni, bele kecelje, bele pločice, bele čizme, beli polistiren i beli
zidovi. Beli riblji fileti. Kud god bi pogledala, sve je bilo isto. Nikad ranije nije primetila
dominantnost te boje, ali sada joj je bila konstantan podsetnik na sneg, led i zaleđene
leševe.
I to nije bio jedini podsetnik: kolege su o malo čemu drugom pričale na pauzama za
kafu. Nije bila tajna da je Johana član lokalnog spasilačkog tima, i zaposleni su je stalno
gledali podozrivo. Srećom, nije bila jedini član tima koji je radio tamo, tako da nije
jedina morala da odgovara na pitanja radoznalih kolega.
Skoro jedini ljudi koji nisu pokazivali nikakvo interesovanje bili su radnici iz
inostranstva. Što se njih ticalo, to je bila samo još jedna tragična nesreća, izazvana
brutalnom islandskom klimom. To nije bio ni prvi ni poslednji put da se zima tu
ispostavi kao kobna. Taj njihov stav nije bio znakbezosećajne ravnodušnosti koliko
realizma i određene nepristrasnosti. Oni nisu bili toliko ukorenjeni u islandsko društvo.
Za razliku od lokalaca, oni nisu brinuli da bi preminuli ljudi mogli biti neko koga
poznaju. Pošto imena još nisu bila objavljena, među Islanđanima je vladala neizvesnost
oko toga o kome se radi. Međutim, uprkos tome što su ih neprestano zapitkivali, ni
Johana ni ostali spasilački volonteri zaposleni u fabrici nisu ništa otkrili. Nije bilo na
njima da otkrivaju sudbinu planinara. Island je tako mala zemlja da je postojao rizik da
će obelodaniti smrt nekoga kome je bliski rođak tu u kantini.
Približavalo se podne i Johana je shvatila da neće imati mira ako bude ručala na
poslu. Pošto je njen šef često sedao za njen sto, shvatila je da je najtaktičnije da izađe.
Pomisao da će morati da odbija njegova pitanja odgovarajući da nema slobodu da
otkriva bilo kakve informacije nije joj baš prijala. A čak i ako ne bude ništa pitao, radije
ne bi da sluša ostale kako diskutuju o potrazi. Osim toga, bol joj je kvario apetit.
Skinula je beli mantil i gumene čizme pa obukla perjanu jaknu i čizme za sneg.
Izašla je iz fabrike i otišla malo da stoji na dokovima. Svež slan vazduh je bio tako
okrepljujuć da je mogla da oseti kako joj se bolovi malo smiruju, mada je to verovatno
više imalo veze s promenom obuće nego sa kiseonikom. Njen ortopedski hirurg ne bi
odobrio te radne bele čizme.
Pogled joj se pružao preko staklaste površine mora, do lagune istačkane ostrvcima.
Kažu da ih ima sedamdeset dva, ali Johana nikada nije uspela da ih prebroji. Pogled joj
zastade na ostrvu gde su, po Gjeirijevim rečima, lokalci nekada lovili foke. Lovci bi
poredali kuke a onda navodili uplašene životinje na njih. Sklonila je pogled, poželevši
da joj Gjeiri nije ispričao tu priču. Takve depresivne misli su bile poslednje što joj je
trebalo sada; raspoloženje joj je ionako već bilo loše.
Odluka da izbegne kantinu nije otišla dalje od toga. Nije ni razmišljala gde će jesti
ako ne tamo. Da li da ode do kuće, u restoran ili da potraži Gjeirija u policijskoj stanici?
Grad je bio tako mali da je svuda mogla da stigne peške. Naravno, najsmislenije bi bilo
da ode kući. Bilo bi jeftinije nego da jede u restoranu, i ne bi uznemiravala Gjeirija dok
radi.
Ali nije joj se išlo u praznu kuću, iako je dnevna svetlost bila najjača što može biti
u to doba godine. Nije znala otkud taj osećaj, jer joj je do sada uvek bilo prijatno kod
kuće; tu je uvek mogla da se opusti i napuni baterije.
 A jutros se probudila sa istim onim nemirom s kojim je i zaspala. Tek kada je izašla
iz kuće, taj osećaj se malo ublažio. Možda je u tome pomogla i devojčica iz komšiluka
koja je s majkom izašla u isto vreme kad i ona. Mahnula je Johani i ona joj je uzvratila
pozdrav. Njena majka se nasmešila i poželeia joj dobro jutro, pa su sve tri hodale
zajedno dok im se putevi nisu razdvojili. Devojčica je celim putem čavrljala, rekla je
Johani da joj je danas prvi dan u vrtiću i da će upoznati drugare. Puno drugara. Nije ih
imala do sada. Samo Morija, ali on se ne računa.
Ta porodica se nedavno doselila u Hebn, što je objašnjavalo devojčicinu
usamljenost. Johana joj je rekla da neće biti nikakvih problema – svi će želeti da se
druže sa njom, u to može da bude sigurna. Devojčicina majka se još jednom prijateljski
osmehnula Johani pa su se pozdravile. Johana ih je posmatrala kako idu niz put držeći se
za ruke, i prizor detetovog malog ranca jarkih boja sa sličicom ponija izmamio joj je
osmeh na lice. Koliko li je predivno nemati nikakve brige, već samo jedan pozitivan cilj
– steći puno prijatelja.
Kad su nestale iz njenog vidokruga, Johanina utučenost se vratila. Obično nije bila
sklona depresivnosti, ne otkako se pomirila sa činjenicom da su njeni dani sportskog
šampiona gotovi. Jedino moguće objašnjenje za potištenostbilo je to da je još uveku
šoku od otkrivanja mrtvih tela. Podsetila je sebe da bi bilo i neprirodno da nije tako.
Svim spasilačkim volonterima je ponuđeno savetovalište, ali niko nije prihvatio
ponudu. Johana se sa zakašnjenjem pokajala što nije, i pretpostavljala je da nije jedina,
ali sada više nije imalo svrhe to tražiti. Sećanje će s vremenom izbledeti i sve će se
vratiti u normalu.
Krenula je peške, ne u pravcu centra, gde su bili restorani i kafei, već prema
policijskoj stanici. To nije bila sasvim svesna odluka, koliko pokoravanje tela snažnoj
potrebi da bude blizu Gjeirija. Isto kao sinoć. Nije je bilo briga za ograničenu ponudu
hrane u stanici – suvi dvopek će biti dovoljan. Gjeiri neće morati da deli s njom porciju
koje su dobijali policajci na dužnosti. Te porcije ionako nisu bile preterano izdašne.
Mogla je da se zakune da je sve manje ćopala sa svakim korakom koji ju je
približavao mužu. Kada je stigla do stanice, opet je skoro sasvim lepo koračala. Mladi
policajac u uniformi na prijemu ju je pozdravio osmehom – iako je nedavno počeo da
radi tu, prepoznao je Johanu i odmah je primio. „Na sastanku je, ali biće mu drago da ga
prekinu, to je jasno rekao. Svaka distrakcija je dobrodošla.“ Mladić je namignuo.
Pre nego što je Johana uspela da se usprotivi i kaže da nije ništa važno, on je
odmarširao do sobe za sastanke i pokucao na vrata. Pošto je najavio Johanu, pomerio se
u stranu i na vratima se pojavio Gjeiri. Iza njega je videla ogromnu mapu zone potrage
na projektovanom ekranu, sa obeleženim lokacijama pronađenih tela i kolibe. Između
obeleženih mesta bile su iscrtane linije, za koje je pretpostavila da su moguće pešačke
rute.
Na Johanino olakšanje, Gjeiriju se lice ozarilo kada ju je video. Shvatila je da je
njena trenutna anksioznost bila smešna – u njihovom odnosu nema ničega što bi moglo
da joj izazove sumnju u njegovu naklonost. Njena nervoza poticala je isključivo od
niskog samopouzdanja, s kojim se borila još otkako je završila rehabilitaciju. Stalno je
brinula da ga usporava.
„Sreća da nisi došla deset minuta kasnije. Spremamo se da napravimo kratku
pauzu, pa smo planirali da izađemo na neku klopu. Ajde i ti?“
Johana to nije očekivala. Nadala se da će imati priliku da ćutke sedi u Gjeirijevoj
kancelariji dok on jede ručak iz menze. „Ko sve ide?“, pitala je.
„Inspektor iz Selfosa, forenzičarka iz Rejkjavika, jedan član Obalske straže i dva
tipa iz spasilačkih timova. Znaš jednog od njih: Torir.“
„Zašto su oni još ovde?“, pitala je Johana pa brzo dodala: „Mislila sam da je posao
spasilačkog tima gotov.“
„O, ponudili su da ostanu i pomognu, a njihova stručnost svakako znači. Imamo
ogroman broj fotografija i gomilu podataka o zoni, koje pokušavamo da povežemo kako
bismo rekonstruisali tok događaja. Niko od nas iz stanice nije posebno upoznat sa
takvim stvarima, tako da imamo sreće što smo dobili pomoć. Jedan od njih je stručnjak,
a drugi ima veliko iskustvo.“
Znači, Torir je ipak uspeo da se uvuče u najuži krug. Johana je klimnula glavom,
pokušavajući da smisli izgovor da ne ide sa njima na ručak. Nešto drugo umesto pravog
razloga – jer je smrdela na ribu. Ona sama je odavno otupela na taj miris, kao i Gjeiri, ali
ti ljudi teško da znaju kako je unutar fabrike ribe. Međutim, zakasnila je. Gjeiri je
pljesnuo rukama i rekao da će pozvati ostale.
Grupa se okupila, a na licima im se jasno videlo koliko im je očajnički potrebna
pauza od te zagušljive sobe. Gjeiri ju je predstavio, a ona je klimnula glavom i
osmehnula se. Sve ih je prepoznala od vikenda, ali videla je po njihovim izrazima lica da
nisu bili svesni da su je već videli. To nije bilo iznenađujuće – gore na terenu, oni su
imali jasno definisane uloge, dok je ona bila samo deo amorfne grupe, samo još jedan
lokalac u narandžastom skafanderu čije se lice jedva videlo. Samo ljudi koji su ispitivali
nju i Torira nakon što su pronašli prvo telo možda su je se sećali, ali oni su se vratili u
Rejkjavik, ili Selfos, u slučaju Gjeirijevog šefa.
Svi su se ozarili kada su izašli na prelepo zimsko vreme. Neki su iskoristili priliku
da ispune pluća svežim vazduhom, kao što je i Johana uradila na dokovima malo ranije.
Povukla se malo unazad za slučaj da neko nabora nos kada oseti miris ribe na njenoj
odeći. U toj grupi je bilo ljudi na visokim pozicijama, onih koji su izgledali kao da su
najsrećniji za radnim stolom i ne vole da uprljaju cipele.
Kada su krenuli, Johana je pazila da ide niz vetar. Praktično su išli njenim stopama
koje je napravila nekoliko minuta ranije, ali umesto da produže pravo do fabrike ribe,
skrenuli su prema restoranu koji je nudio dovoljno raznovrstan jelovnik za tako veliku
grupu.
Jedina žena među njima, forenzička tehničarka iz Rejkjavika, kao da je dala sve od
sebe da ne sedne pored Johane kada su dobili sto. Johana je prvo mislila da je to zbog
smrada, ali onda je shvatila da je ta žena verovatno htela da izbegne mogućnost da
zaglavi u nategnutom ćaskanju sa njom, dok muškarci, videvši da neko drugi brine o
pridošlici, diskutuju o zanimljivijim stvarima.
 Torir je seo pored nje. Nagnuvši se bliže, rekao joj je tiho: „Nisam mogao da ne
primetim da hramlješ više. I juče isto. Da li je to zbog nesreće o kojoj si mi pričala?“
Johana se nakašljala. „Ne. Samo sam istegla mišić.“
Torir se posramljeno nasmešio. „Oh. Izvini. Samo, hteo sam da ti kažem da imam
prijatelja koji je ortopedski stručnjak. Znaš, ako možda tražiš nekog takvog. Najbolji je u
svojoj oblasti.“
„Hvala, ali ne tražim.“ Johana je pokušala da deluje zahvalno, mada ju je vređalo to
njegovo mešanje. Bilo je dobronamerno, to je bilo očigledno, ali neprimereno. Nateravši
sebe da se osmehne, pružila mu je jelovnik. „Preporučujem jastoga.“ Zatim se okrenula
prema drugom tipu iz spasilačkog tima koji je sedeo naspram nje. „Kako vam ide? Da li
ste još nešto razjasnili?“
„Ne baš, da budem iskren. Nema načina da utvrdimo šta su mislili da rade tamo.
Nadajmo se da ekipa istražitelja u Rejkjaviku bolje napreduje. Ti parovi su sigurno
nekome rekli koja je svrha njihovog putovanja pre nego što su otišli.“
Torir je spustio jelovnik i ne pogledavši ga. Možda je nameravao da posluša
Johaninu preporuku. „Nikad se ne zna, možda će obdukcija nešto da otkrije. Možda su
bili na drogama. Ili su pili. Opojna sredstva i zimski uslovi su ubistvena kombinacija.“
Torir im je ispričao o planinskoj spasilačkoj operaciji u kojoj je učestvovao dok je
studirao u Britaniji. Grupa mladih ljudi se izgubila na škotskoj visoravni pošto je
odlutala od automobila, ali poslednji od njih nikada nije pronađen i pretpostavilo se da je
podlegao vremenskim uslovima.
Slučaj je bio gotovo identičan ovom sa kojim su se suočavali sada. Ali po
Johaninom mišljenju, sličnost se tu završavala. Ljudi koje su tražili nisu pokazivali
nikakve znake da su zavisnici. Bacila je pogled na njihove profile na društvenim
mrežama i delovalo joj je da su vodili uredan život, ako se ne računa neprirodno veliki
broj slika na kojima su se videle vinske čaše. S druge strane, te čaše su bile namerno u
kadru, što je govorilo da nisu pokušavali da sakriju problem sa alkoholom, mada,
naravno, to ne isključuje mogućnost da su previše pili.
Možda su eksperimentisali i s drogom, ali slika koju su pokazivali njihovi profili na
društvenim mrežama nije odavala nikakav trag da se drogiraju. Daleko od toga. Bili su
opsednuti onim što je u trendu, delovali su kao dobronamerni liberali, s nogama čvrsto
na zemlji. Poštovali su dubokoumna razmišljanja o globalnom zagrevanju, dobrobiti
životinja, energetskoj razmeni, javnom transportu, novom ustavu i pitanju izbeglica. To
nisu bili srčani izlivi, samo komentari koji su pokazivali da im je stalo.
Kada je Torir konačno ućutao, Johana je postavila pitanje: „Da li su u njihovom
prtljagu pronađene neke flaše alkohola ili tragovi droge?“
Čuvši pitanje, Gjeiri je odgovorio: „Pljoska s brendijem u jednom od šatora i
nekoliko praznih flaša od vina u kolibi. Ali bile su prašnjave i upotrebljene kao
svećnjaci, tako da verovatno nisu pripadale našoj ekipi. Nije bilo tragova korišćenja
droge.“
Jedna pljoska brendija na četvoro ljudi – to teško da bi bilo dovoljno da izgube
dodir s realnošću.
 To je nametalo pitanje za koje je Johana počinjala da misli da ga nikada neće
odgonetnuti: šta su, dođavola, mislili da rade tamo gore?
Konobar se pojavio na kraju stola da primi porudžbinu pa su se svi fokusirali na
jelovnik. Torir je poručio burger, a ne jastoga.
16.

Lounserajvi, nedelju dana ranije

Kada su se muškarci konačno vratili, Drebn se rasplakala. Nije glasno jecala, samo je
ćutke plakala. Suze koje su joj se slivale niz obraze bile su mešavina olakšanja i
histerije; olakšanje što se Tjervi vratio zdrav i čitav, histerija zbog onoga što su ona i
Agnes proživele dok su momci bili odsutni.
Škriputavo koračanje i mumlanje su utihnuli malo pre nego što su čule da muškarci
stižu. Drebn nije imala predstavu koliko dugo su tako sedele, uvoštene od straha,
slušajući kako se ti zvukovi približavaju i udaljavaju. Imala je osećaj kao da je trajalo
satima, ali bila je sigurna da bi videla, da je pogledala u telefon, da je prošlo svega
nekoliko minuta. Možda je to jedan od načina da se uspori vreme i živi zauvek, pomisli
ona ironično – živeti u trajnom stanju prestravljenosti.
Pa, ako je tako, onda nema nikakvu želju za dugovečnošću i biće potpuno spremna
za smrt kada kucne njen čas.
„Šta, nema kafe, niti bilo čega?“ Bjoulvir je provukao glavu kroz vrata od šatora,
pored Tjervija koji je prišao prvi. Obrazi su im bili zajapureni od hladnoće i obojica su
izgledali iscrpljeno. Čim je video lica žena, Bjoulvir je zastao, kao i Tjervi trenutak
ranije. „Šta se desilo?“
Dok je Agnes, zamuckujući, ukratko opisivala šta se desilo, Drebn je sedela i
slušala, napeta kao struna, a suze su joj se još slivale niz lice. Agnes uopšte nije uspevala
da opiše pravi užas onoga što su iskusile.
Zvučalo je kao da su idioti, kao deca koja pokušavaju da ubede roditelje da im je
čudovište ispod kreveta. Kada je Agnes završila, Tjervi i Bjoulvir su se pogledali, pa
vratili glave napolje. Nekoliko sekundi kasnije, ponovo su se pojavili i izgledali jednako
zbunjeni kao što su bili dok su slušali Agnesinu priču.
„Napolju nema nikakvih tragova.“ Bjoulvir se odjednom nasmeja. „Jel’ nas vi to
zafrkavate?“
Tjervi se nije smejao. On i Drebn gledali su se u oči. Znao je da ona ne može da
lažira suze. „Sigurno je bila neka životinja“, reče on. „Usput smo naišli na jednu mrtvu
ovcu. Verovatno je bila ovca ili lisica. Ili ona košuta koju smo videli ranije.“
 Drebn je ćutke odmahnula glavom. To nije bila ovca, ni košuta, ni lisica. Ni bilo
koja druga divlja životinja. Ali posle Agnesinog nespretnog pokušaja da opiše šta je bilo,
znala je da im muškarci neće verovati. A ako Agnes nije mogla da ih ubedi, bilo je
besmisleno da Drebn i pokušava.
Čuli su Hejkirov glas ispred šatora: „Da li je sve u redu?“
„Nije“, odgovorila je Agnes odsečno.
Tjervi je zaustio da kaže nešto, ali nije. Povukao je glavu napolje i čuli su ga da
priča sa Hejkirom, svaka reč se čula kroz tanko platno. Mada je Tjervi dao sve od sebe
da ponovi njihovu priču bez nipodaštavanja njihovog straha, suština priče je bila jasna –
prsle su. Provele su puno sati same u neprijateljskom okruženju, pa su pod uticajem toga
pogrešno protumačile zvuke oko sebe. Hejkir je samo prokomentarisao da to nije prvi
put da se tako nešto desi. Nije bilo jasno da li je mislio na njih ili na nekog drugog, ali
Drebn je imala utisak da je mislio na ovo drugo, pošto ih je jedva poznavao.
Drebn je to malo oraspoložilo. Shvatila je da su joj se suze konačno zaustavile.
Možda je Tjervi bio u pravu – jesu prsle, kao što bi se desilo mnogima u tim
okolnostima, kako je rekao Hejkir. Možda je to bilo uobičajeno. Najbolje što sada može
da uradi jeste da ubedi sebe da se sva sablasna iskustva u šatoru i u kolibi mogu pripisati
stranom okruženju i neuobičajenim okolnostima u kojima se zatekla. Bilo je malo
nategnuto prihvatiti to, ali ako bi uspela, znala je da bi se osećala bolje. Bar privremeno.
Drebn se okrenula prema Agnes, izvukla ruku iz vreće za spavanje i pružila je
prema njoj. Agnes je skrenula pogled sa Bjoulvira i pogledala je u oči. „Ja sam
zadovoljna tim objašnjenjem, Agnes. Biću spokojnija ako je to istina.“
Agnes je duboko udahnula, zamislila se nakratko, a onda klimnula glavom. „Da,
sigurno je to u pitanju.“ Još jednom je klimnula i ponovila, kao da pokušava da ubedi
sebe: „Sigurno je to u pitanju.“
„Naravno.“ Bjoulvir nije mogao da prikrije olakšanje što se drama naizgled
završila. Nikada se nije snalazio u ovakvim situacijama i umeo je da se naduri ako se
ljudi istog trenutka ne otrgnu od onoga što ih muči. „Mislim, očigledno.“
Dve žene su se izvukle iz vreća za spavanje i izašle napolje da se pridruže
muškarcima, pazeći da se ne gledaju u oči. Ako bi se pogledale, znale su da bi jedna
drugoj u pogledu videle da nijedna ne veruje u to da su sve samo umislile. Ali ta
diskusija može da sačeka da se vrate u grad, na sigurno, daleko od ovog mesta.
Napolju je bio mrkli mrak, što Drebn i Agnes nije promaklo ni unutar šatora. Kada
ih je zadnji tračak dnevnog svetla napustio, Drebn je pronašla svoju baterijsku lampu i
upalila je, ne mareći za štednju baterije. Smatrala je da nema boljeg trenutka da se
upotrebi. Ma koliko da je svetlost lampe bila slabašna, ipak je sve bilo bolje od
mogućnosti da slepo sede u mraku i čekaju načuljenih ušiju da čuju jezive zvuke spolja.
Kada je izašla iz šatora posle Agnes, Drebn je ponela lampu sa sobom. Težina
metalnog cilindra u ruci joj je davala osećaj sigurnosti. Ta lampa je bila veza sa
civilizacijom i bezbednim svetom koji su ostavili za sobom, slabašna i mršava veza, ali
ipak veza. Podsetila je sebe da će uskoro biti ponovo u gradu, okruženi tutnjavom
saobraćaja i drugih prijatno uobičajenih zvukova koji su pratili stvarne ljude u životu.
 Kada je stala pod oblačno noćno nebo, najpre je osvetlila sneg oko šatora. Bjouvir
nije rekao istinu kada je tvrdio da nema nikakvih tragova. Sneg je, zapravo, bio ugažen,
ali da li su ga ugazili samo oni, bilo je nemoguće reći. Svi su se vrzmali tuda ranije i
naravno da su gazili i oko šatora kada su ih postavljali.
Drebn je usmerila lampu malo dalje i videla tragove koje su ostavili kada su
dolazili ovamo, kao i otiske muške ekipe u pravcu glečera. Nije bilo drugih vidljivih
otisaka. Pokušala je da se seti odakle su dopirali prvi zvukovi koje su ona i Agnes čule;
imala je utisak da su dolazili iza šatora. Ali kada je prišla tamo i pogledala sneg, nije bilo
ničeg. Zaleđena bela kora bila je netaknuta kao i kada su tek stigli.
Drebn se vratila ostalima. „Kada idemo?“
Tjervi i Bjoulvir su pogledali u Hejkira. Po njegovom izrazu lica bilo je očigledno
da je uvideo da će on morati da odgovori. Kada je otvorio usta, međutim, nije rekao ono
što se Drebn nadala da će čuti. Da je bilo po njenom, krenuli bi kući odmah. Ako ne sad
po mraku, onda s prvim svetlom ujutru.
„Nismo pronašli merni instrument.“ Hejkir je govorio oborenog pogleda. Nosio je
lampu za glavu, od koje se sneg pred njegovim nogama plaveo. „Ja ću se vratiti sutra da
još jednom probam da ga nađem. Nije mi jasno šta se desilo.“
Najpre su svi ćutali, a onda je Agnes progovorila. Pošto je Hejkir nije dobro
poznavao, njen preterano visok ton ga je isprva verovatno zavarao da pomisli da je
dobro prihvatila novost. Ostali su znali – Agnes nikad nije bila tako besna. „Misliš
nestao je? Kako jedan merni instrument može da nestane? Usred nedođije? Ne može se
baš reći da ga je neko u prolazu video pa mu se dopao toliko da ga uzme? Ili si nekim
slučajem zaboravio da proveriš tačnu lokaciju pre nego što si otišao od kuće?“
Do kraja govora, i Hejkiru je bilo nedvosmisleno jasno da je Agnes razjarena.
Počeo je da se brani. „Znam tačno gde bi trebalo da bude. Nema ga tamo. Možda je
premešten, a da se niko nije potrudio da mi to kaže. Nisam ja jedini koji očitava mere s
njega. Ali ako je tako, nije sigurno premešten daleko. Ako krenem rano ujutru, naći ću
ga i uzeti podatke koji mi trebaju, i možemo kući odmah posle toga. Sutra – obećavam.“
Sutra. Drebn ni u ludilu nije mogla da zamisli još jedan dan sedenja i čekanja u tom
šatoru. Ni pod tačkom razno. Ili kreću nazad sada ili u cik zore. „Kako bi bilo da mi
krenemo sada, a ti pođi sutra?“, predložila je ljutitim tonom.
Hejkir je slegnuo ramenima kao da mu je svejedno, ali Tjervi se usprotivio.
„Nećemo nigde sada. To bi bilo suludo. Hajde da večeramo, odspavamo, pa ćemo ujutru
smisliti ostalo. Umorni smo, žedni i gladni.“
Pod „mi“ Tjervi je zapravo mislio „vi“. A Drebn je znala da se „vi“ odnosilo na nju
i Agnes. Izbor zamenica je bio s namerom – ako su svi strpani u isti koš, njegov predlog
će tim pre biti prihvaćen. To nije bio prvi put da je pribegao ovom triku. Pretpostavljala
je da je tu tehniku naučio na jednom od bezbroj menadžerskih kurseva na koje su ga slali
na poslu.
Bjoulvir ga je podržao. „To je jedino razumno rešenje. Ajde da jedemo i
odspavamo. Odlučićemo šta ćemo ujutru. Ne zaboravite da smo nas trojica pešačili čitav
dan. Dok ste vas dve odmarale noge u šatoru, mi smo tabanali po snegu satima, u
uzaludnoj potrazi. Ja sam, evo, totalno smlaćen.“ Pogledom je potražio Tjervijevu
podršku i dobio je.
„Isto. Ne bih mogao ni korak dalje sad. I previše sam gladan da dalje traćim vreme
na priču.“
I to je bilo to. Nije bilo svrhe raspravljati se. Sudeći po Tjervijevim i Bjoulvirovim
unezverenim licima i cvokotavim vilicama, nisu preuveličavali svoju iscrpljenost. I
Hejkir je drhtao, ne toliko kao oni, ali dovoljno da mu se lampa na glavi trese. Izgledao
je toliko potišteno da se Drebn sažalila na njega. Prešao je toliki put, šlepajući i njih sa
sobom, a nije ispunio cilj misije.
Njeno sažaljenje verovatno je delom izazvala i njegova odeća. Pored njih četvoro,
on je izgledao kao siromah. Bili su opremljeni novom novcatom raznobojnom opremom
za planinarenje, napravljenom od najnovijih haj-tek materijala, a njihove čizme bile su
vodootporne i toplo postavljene – od materijala koji diše i sa zaštitom za članke, kako je
rekao prodavač. Sva njihova odeća i obuća sadržala je reč „pro“ u imenu, mada to očito
nije bilo dovoljno da ih pretvori u profesionalne istraživače divljine, što su očajnički
želeli da postignu.
Hejkir je, s druge strane, nosio izgrebane kožne hajking čizme, perjanu jaknu i
pantalone koje su možda bile tople, ali su izgledale otrcano. Ispod jakne je nosio vuneni
džemper – tradicionalnu islandsku lopapejsu. Ipak, nekim čudom kao da ga nije
pritiskala hladnoća tako gadno kao njih. Da je neko tražio od Drebn da zamisli geologa
sa strastvenim interesovanjem za glečere, zamislila bi baš takvog čoveka, kakav je sada
stajao pred njom. Možda se stručnjaci poput njega nisu slučajno tako oblačili – ili zbog
manjka novca. Njegova odeća je izgleda daleko bolje grejala nego njihova fensi oprema.
Nakon diskusije, Agnes i Drebn su spremile večeru, a momci su se uvukli u vreće
za spavanje i pokušali da ublaže drhtanje. Žene su upalile kamperski gorionik, smestivši
ga onoliko blizu šatora koliko nije bilo rizično da se ceo kamp zapali. Pošto je obrok bio
jednostavan, sve što je trebalo bilo je da stoje pored i čekaju da provri voda u
aluminijumskoj posudi. Sve ostalo je bilo spremno – izvadile su sendviče iz ranca i
sipale dehidriranu supu u plastične činije. Jedino piće posluženo uz večeru biće voda.
To sumorno jelo se savršeno uklapalo u celokupnu sumornu situaciju.
Šatori su bili premali da se svi naguraju u jedan. Uz trud, nekako bi stalo četvoro,
ali ne i petoro. Iako je bilo primamljivo da izostave Hejkira, niko od njih se nije usudio
da to predloži. Na kraju su se podelili u parove, Agnes i Bjoulvir su jeli u svom šatoru,
Drebn i Tjervi u svom i Hejkir sam u svom. Na početku obroka, Agnes je uzviknula Bon
appetitl, a onda su jeli ćutke. Drebn je čula samo Tjervijevo mljackanje i oblizivanje.
Kada su završili, opet su se okupili ispred šatora da proćaskaju. Ali za razliku od
prethodne večeri kada su se priče spontano nizale, sada kao da niko nije imao šta da
kaže. Nikome se nije pričalo o planovima za sutra, tako da ta tema nije bila u opticaju.
Isto je važilo i za misteriozne zvuke pored šatora.
U poređenju sa tim, sve ostale teme su delovale trivijalno, pa je konverzacija
zamrla. Svako bi dao po jedan komentar na neku temu, a onda bi ona presušila. Onda bi
se pokrenula neka nova tema, koja bi isto tako neslavno završila. Ubrzo su svi bili opet u
svojim šatorima, spremajući se da uđu u vreće za spavanje.
Šatori su bili podignuti u nizu. Do Drebn i Tjervija je dopirao odjek Agnesinog i
Bjouvirovog tihog pričanja, ali Hejkir se, logično, nije čuo, pošto nije imao s kim da
priča. Agnes je imala mnogo više da kaže nego Bjoulvir, i to empatičnim tonom. Da je
htela, Drebn je mogla da razazna šta pričaju, ali trudila se da ne sluša. Osim toga, nije ni
morala: znala je da Agnes priča o onome što se dogodilo malo ranije. I, bez sumnje, o
planovima za sutra.
I Drebn je morala da povede isti razgovor sa Tjervijem. Bilo je stvari koje je htela
da raščisti pre nego što zaspe, u suprotnom je postojala opasnost da će, kada se probudi
odmorna, izgubiti tu odlučnost. Ležali su pribijeni jedno uz drugo u svojim vrećama.
Naslonila se leđima na Tjervija, njegove usne su bile priljubljene uz njen vrat, pa joj je
od njegovog toplog daha bilo maltene udobno. Maltene. „Da raščistimo nešto, Tjervi. Ne
ideš sutra sa Hejkirom u potragu za tim mernim čudom.“
Promumlao je nešto, na ivici da zaspi. Protresla ga je. „Tjervi! Moraš da mi obećaš
da nećeš ići sa njim sutra u potragu za tim prokletim instrumentom. Ozbiljna sam.“
„Mm, da. Videćemo.“
Videćemo skoro uvek znači suprotno od onoga što onaj ko pita želi da čuje. „Nemoj
’videćemo’, Tjervi. Ne ideš. Kraj priče.“
Mumlanje u njen vrat je bilo nerazumljivo. Tjervi joj je odgovorio u snu.
Drebn je čvrsto zatvorila oči, zahvalna što još može da čuje Agnesine i Bjoulvirove
glasove. Talasanje njihovog mumlanja je bilo utešno i poznato, uveravalo ju je da su još
tu.
Ali taj osećaj nije potrajao. Njihovi glasovi su bili sve tiši i tiši, a onda su nestali.
Drebn sada nije čula ništa. Čak i Tjervi, koji je obično hrkao, sada kao da je prestao i da
diše.
Nije bilo ničega što bi prikrilo ili prigušilo zvuke napolju, ako bi škriputavo
koračanje opet počelo. Drebn odluči da prekrije uši rukama s rukavicama. Mogla je da
zaspi jedino ako ništa ne čuje.
Uspelo je. Drebn je utonula u dubok san.
Zato nije čula kada je škripanje ponovo počelo napolju.
17.

Hjervar je ostao sam u Stoksnesu iako nije bilo potrebe za duplom smenom, pošto
helikopter nije trebalo opet da dolazi. Došao je na posao očekujući da će biti obojica na
dužnosti, ali je saznao da je Erlingir dobio slobodno popodne, baš kao i on tog jutra. U
tom trenutku, ta vest nije uznemirila Hjervara; bio je previše dobro raspoložen. Pola
dana na poslu će lako proći. Neki poslovi su još čekali da se obave, pošto su bili takve
prirode da je moralo da ih obavi dvoje zaposlenih. Ali kada je Hjervar stigao i Erlingir
mu je predao listu preostalih poslova, video je da je Erlingir većinu zahtevnih zadataka
obavio sam, a njemu ostavio samo one lakše.
Oboje su po prirodi bili previše rezervisani da bi to prokomentarisali. Preletevši
pogledom preko liste, Hjervar je samo klimnuo glavom.
„Zovi me ako nešto iskrsne.“ Erlingir je zastao kod ulaznih vrata. „Ma šta bilo.“
Hjervar je shvatio na šta Erlingir ukazuje. „Neće ništa da iskrsne“, rekao je
odsečno.
„Neće. Dobro.“ Erlingir je uhvatio kvaku, ali je nije pritisnuo. Kao da je imao nešto
na umu, ali je na kraju ipak samo rekao zdravo.
Hjervar je posmatrao Erlingira kako korača do svog automobila, a onda je zatvorio
ulazna vrata. Poznato brujanje mašinerije unutar zgrade činilo se glasnije sada kada je
ostao sam. Ako se ne računa Maca, naravno. Mačor je sedeo na spiralnom stepeništu
koje vodi ka kupoli i gledao Hjervara poluzatvorenim očima. Nije izgledao preterano
impresionirano rečima koje su muškarci razmenili. Mada je bilo blesavo što tako misli,
Hjervar je pomislio da je Maca posebno sumnjičav zbog njegove lakomislene izjave da
ništa neće da iskrsne. Taj zaključak izveo je verovatno zato što je sada, kada je bio sam,
počeo da sumnja u sebe.
Tokom vožnje prema Stoksnesu, bio je prilično vedar, zadovoljan zbog obavljenog
posla tokom prepodneva. Ujutru je otišao do policijske stanice i izmolio obećanje da će
pogledati slučaj njegove sestre. Ruku na srce, nije mu data informacija na licu mesta,
niti mu je eksplicitno rečeno da će je dobiti, već samo da će neko pogledati slučaj. Kada
tačno, to mu nije rečeno, ali policija je bila u gužvi zbog nesreće u Lounserajviju.
Hjervara su uveravali, međutim, da neće zaboraviti; pozabaviće se njegovim pitanjem u
dogledno vreme i pozvaće ga.
Da li i kada će mu se javiti, nije bilo ni važno. Važno je bilo da sada može da
pozove brata i kaže mu da se najzad pokrenuo i preduzeo nešto. Kolbejn je bio taj koji je
želeo da raspetlja porodičnu misteriju. Po Hjervarovom mišljenju, najverovatnije
objašnjenje je da je priča njihove sestre bila toliko tragična da su roditelji naprosto hteli
da zakopaju tu uspomenu. Tako su ljudi radili tada. Osim toga, nekada je bolje ne kopati
po prošlosti. Hjervar je to znao iz ličnog iskustva.
Možda je imao više zajedničkog sa roditeljima nego što je mislio. Hladan,
distanciran i povučen – baš kao i njegova majka. Te tri stavke je mogao da označi lakog
srca. Ali ne i karakterne osobine koje su ga podsećale na oca: grub, okrutan i ljutit.
Srećom, ništa od toga nije se prenelo na njega, što je bilo dobro, pošto je Hjervarov
odnos sa sopstvenom decom već bio dovoljno zategnut i bez tih grehova u Augustinoj
litaniji pritužbi, ili među Njerdirovim izgovorima da konstantno upropašćava svoj život.
Hjervar je pozvao Macu, nadajući se da će mu praviti društvo dok radi. Macino
prisustvo mu je ulivalo sigurnost. Ako ništa drugo, dozvoljavalo je Hjervaru da mačku
pripiše eventualne neočekivane zvuke iza sebe. Ali Maca nije bio zainteresovan.
Skrenuo je pogled, ne dajući znake da će se mrdnuti s metalnog stepeništa.
Hjervar je slegnuo ramenima, trudeći se da mu bude svejedno. Pošavši da obavi
preostale poslove, potapšao se po džepu da proveri da li mu je telefon tu, za slučaj da
neko pozove. Tokom šetnje do policijske stanice jutros nije naišao ni na jednog starijeg
građanina, pa je odlučio da poseti starački dom. Imalo je smisla da iskoristi taj iznenadni
nalet entuzijazma, pošto najčešće nije imao energije za bilo šta više osim da nekako
pregura dan. Srećom, dom je bio na svega deset minuta pešačenja od policijske stanice.
Da je bio malo dalje, njegov entuzijazam bi možda splasnuo. U svakom slučaju, kako se
približavao domu, tako mu je volja slabila.
Razlog tome je bio očigledan; putanja od policijske stanice do staračkog doma
vodila ga je putem s kog je mogao da vidi svoj dom iz detinjstva. Čim je video kuću,
zapljusnuo ga je isti talas turobnosti koji ga je pogodio i kada su on i Kolbejn išli da
isprazne prostorije posle očeve smrti. I to se nije samo njemu desilo – te prve večeri,
kada su braća sela da večeraju u hotelu, Kolbejn je pomenuo da se osećao isto tako.
Uprkos tome, Hjervar je uspeo da odagna trenutnu turobnost, povrati dobro
raspoloženje i nastavi svojim putem.
U staračkom domu je popričao sa negovateljicom koja je strpljivo saslušala
njegovu priču. Nakon što ju je sa zamuckivanjem završio, psujući u sebi što se nije
unapred pripremio, žena mu je rekla da sada nije dobar trenutak. Ne zato što su u
preteranoj gužvi, već zato što je vreme za kafu, a nakon toga će da iskoriste lepo vreme
da malo izađu na svež vazduh. Tako da je trebalo on da odluči – ili da dođe kasnije sa
imenima štićenika sa kojima bi želeo da priča, ili da se ona raspita u njegovo ime i vidi
da li se neko seća njegovih roditelja. Nije dolazilo u obzir da se on šetka unaokolo i
postavlja pitanja.
Odabrao je mogućnost da negovateljica popriča sa štićenicima umesto njega.
Obećala je da će mu telefonirati, ali nije rekla u koje vreme niti kada bi mogao opet da
navrati.
To mu je bar dalo više vremena da smisli koja bi pitanja postavio nesrećnom
starijem građaninu koji bi se sećao njegove porodice. Hjervar se nije zavaravao; znao je
da neće biti najzabavniji posetilac na svetu. Ako bi se u razgovoru dotakli bilo čega
mimo njegove zadate teme, bilo bi mu teško da održi konverzaciju. Tako je bilo i kada je
posećivao svoju majku u staračkom domu. Pred kraj bi razgovori s njom bili kao da
priča sa neznancem. S mukom je iznalazio šta bi mogao da kaže.
Najbolji način da skrene sebi misli s te besmislice bio je da se usredsredi na zadatke
koje mu je Erlingir ostavio. Neće biti prostora da razbija glavu ako um okupira poslom.
Polako i metodično je obavljao stvari po spisku. Završavao je poslove jedan po
jedan bez ikakvih neobičnih incidenata. Interfon nije zvonio, a ekran sa snimkom antene
se ponašao kako treba. Smetnja je bila u savršenom saglasju sa trenutkom kada
transmiter pređe preko kamere. Ako je i bilo električnog kvara, mora da se sam od sebe
popravio. S druge strane, možda je i umislio, možda ga je osećaj krivice naveo da vidi
stvari kojih zapravo nema. Nije znao da li je tako nešto moguće, ali sada mu je sinulo da
ga je možda morila krivica dok se nije najzad potrudio da uradi ono što ga je brat
zamolio.
Bila ta teorija smislena ili ne, kao da je sada sve to ostavio iza sebe. Kada je prošao
pored prozora u kantini i primetio da se smrkava, nije osetio ni tračak strepnje. Nije
sklanjao pogled od obale, gde su bile stene i gejzir, iz straha da ne vidi siluetu svog
mrtvog prethodnika.
Očigledno su stvari išle nabolje.
Zazvonio mu je telefon u džepu. Hjervar nije prepoznao broj koji je zasvetleo na
ekranu. Mogla bi da bude policija, starački dom ili njegova ćerka, koja se nadala da će
joj se javiti ako ga pozove s nepoznatog broja.
Ispostavilo se da je negovateljica iz doma, koja mu je rekla da je jedan od štićenika
nekada bio prvi komšija njegovih roditelja. Bio je voljan da razgovara sa Hjervarom i,
ako je zgodno, može odmah da mu preda slušalicu. Hjervara je zatekla tako brza
reakcija. Očekivao je da će se stvari u domu polako odvijati. Pristao je da razgovara sa
tim čovekom i seo za sto u kantini, spreman da postavi nekoliko pitanja koja je do sada
pripremio.
Starac se predstavio kao Sigvaldi. Dobrovoljno je dao i informaciju da se njegova
pokojna žena zvala Bjerk. Nijedno ime mu nije zvučalo poznato, ali Hjervar je to prikrio
time što se i sam predstavio.
„Jesi li ti stariji ili mlađi brat?“ Bolešljiv glas je podsetio Hjervara na stare ljude s
kojima je usput razmenjivao pokoju reč tokom poseta majci u staračkom domu. Vreme
ostavlja traga na boju glasa.
„Ja sam stariji.“
„Naravno.“ Čovek je pročistio grlo pre no što je nastavio. „Onda mi duguješ prozor
od dnevne sobe. A tvoj brat duguje mojoj ženi ružin bokor. Ali pošto ona nije više sa
nama, pretpostavljam da je taj dug otpisan.“ Osetivši Hjervarovu zbunjenost, Sigvaldi je
nastavio: „Samo se šalim. Ali vas dvojica ste bili pravi mangupi. Pre nego što smo
podigli ogradu između naših dvorišta, tvoj mlađi brat je šutnuo loptu pravo u mali ružin
bokor koji je Bjerk gajila. A onda ga je dokusurio, kada je došao da uzme loptu. Tvoje
dostignuće je bilo da si se pretvarao da si bejzbol igrač i zafrljačio si loptu pravo u našu
dnevnu sobu. Ali ne brini – ja krivim prokletu američku vojsku. A tvoj tata je platio štetu
tada, tako da te samo zafrkavam.“ Starac je zastao da udahne. „Ti i tvoj brat ste dobro,
nadam se?“
„O, da. Dobro smo.“ Hjervar je promislio da li da spominje da se vratio u Hebn, ali
se odlučio da to preskoči. Ta činjenica je bila nebitna, a rizikovao bi da skrene razgovor
u pravcu diskusije o svom radnom mestu, istoriji radarske stanice i tako dalje. Osim
toga, nije zvučalo kao da je Sigvaldi veliki ljubitelj vojske ili, po toj liniji, ni NATO-a.
Bolje da ne čačka mečku.
„Žao mi je zbog tvoje majke. Video sam čitulju. Moje saučešće obojici.“ Pre no što
je Hjervar stigao da mu zahvali, Sigvaldi je nastavio: „Da budem iskren, nisam očekivao
da mi se javite tvoj brat ili ti. Zaintrigiralo me je. Jeste li želeli da saznate više o životu
vaših roditelja ovde? Kako čovek stari, tako mu raste interesovanje za porodično stablo,
kao što verujem da ste primetili. Ali ponekad bude prekasno i nemaš koga da pitaš.“
„Da. U pravu ste.“ Nije bilo svrhe objašnjavati da njegova majka nije bila u stanju
da normalno komunicira poslednjih nekoliko godina života. Naravno, sada više nije ni
bilo važno, ali znao je da ona ne bi volela da se tek s bilo kim diskutuje o njenoj bolesti.
Vraški se trudila da očuva dostojanstvo i prikrije tragove demencije koliko god je mogla.
Ali njen trud je postajao sve više uzaludan, dok na kraju svima koji su je voleli nije
postalo očigledno u kom smeru to ide. „Upravo zato sam želeo da pričam sa vama.
Nisam stigao da pitam majku dok je bila živa. A ni tatu ranije.“
„Nadajmo se da ću moći da probudim sećanja. Na tvoju sreću, mnogo bolje se
sećam davne prošlosti nego onoga što se zbilo juče“, Sigvaldi se nasmejao. „Pa, znaš na
šta mislim.“
„Hteo sam da vas pitam za svoju sestru, Salver. Moji roditelji nisu mnogo pričali o
njoj.“ Hjervar je odlučio da ne pominje da su skrivali da je ikada i postojala. Bolje zvuči
da kaže da su samo bili nevoljni da pričaju o njoj.
Čovek je ćutao, dovoljno dugo da Hjervar baci pogled na ekran i proveri da li se
možda prekinula veza. „Salver. Da. Mnogo je vremena prošlo otkad sam poslednji put
čuo njeno ime.“
„Ali sećate je se?“
„Da, sećam se. Nažalost, najčešće lepa sećanja iščile, a loša ostanu. A to sve sa
tvojom sestrom je bilo užasno tužno.“ Sigvaldi je ponovo zastao, ali samo na tren. „Njoj
je život bio muka. Ali tako umreti. Bilo je užasno. Tvoji roditelji nikada više nisu bili
isti. Pa, s tvojom majkom sam izgubio kontakt posle razvoda, naravno, pošto se odselila
s vama, dečacima, ali znam da tvoj otac to nikada nije preboleo. Nadam se da ona jeste.“
Hjervar nije znao šta da kaže. Koliko se on sećao, njegova majka je uvek bila ista:
depresivna i hladna. Ali njegova sećanja nisu dopirala do godina pre sestrine nesreće,
tako da je majka tada možda i bila vesela i srećna žena. „Kažete da Salver nije bilo lako.
Mogu li da pitam zašto?“
„Pa, znaš da nije bila baš sasvim normalna?“ Po Sigvaldijevom glasu činilo se da
misli da se Hjervar možda zafrkava sa njim. Da ga navodi u neku zamku, možda.
 „Nažalost, moj brat i ja znamo veoma malo o Salver.“ Hjervar oseti da nema
izbora, sem da kaže istinu. Ako to ne uradi, možda nikada neće saznati koji je problem
njegova sestra imala. Bio je nespretan u odnosima s ljudima i nesposoban da lukavošću
izvuče informacije koje želi. „Da li biste možda mogli da mi kažete šta nije bilo u redu
sa njom?“
„Oh. Bojim se da ćeš to morati da pitaš nekog drugog. Koliko ja znam, nikada nije
dobila nikakvu dijagnozu. Samo je delovala kao da joj je život težak. Uvek se nedolično
ponašala, vrištala i plakala. Nije umela da priča i na druge načine je bila zaostala. Bilo
mi je žao tog sirotog detenceta. A i tvoje majke. Dosta vremena je bila sama sa vama,
dok je vaš tata bio odsutan, na moru, i bilo je užasno. Do naše kuće se čulo kako sirota
devojčica vrišti. Buka je bila zaglušujuća kada bi je majka stavila da se igra u dvorištu.
Ali kao što sam rekao, ne znam šta joj je tačno bilo. Samo znam da nešto ozbiljno nije
bilo u redu. Moja žena i ja imamo četvoro dece, neki su bili naporniji od drugih. Ali
tvoja sestra je bila sasvim drugačija. Tu nešto ozbiljno nije bilo kako treba“, ponovio je.
Sigvaldijevo spominjanje vrištanja je pročačkalo nešto u Hjervarovom sećanju.
Prodorna dreka koja je dopirala do kostiju. Ali ništa više. Nijedna slika nije isplivala iz
tamnih kutova njegovog uma. Nikakva bespomoćna mala devojčica. Niti njegova
iscrpljena majka.
„Možda ovi iz bolnice mogu da mi daju neke informacije. Salver je sigurno
pregledao i postavio joj dijagnozu neki lekar.“ Iako je to rekao, Hjervar nije očekivao da
će dobiti devojčicin zdravstveni karton. Zakon mu ne bi dozvolio. Zapitao se i da li
zaista želi da zna. Posle svega, u čemu je poenta? Nije sada ništa mogao da uradi da
pomogne svojoj sestri. „Moraću da proverim.“
„Da, probaj. Ali da sam na tvom mestu, ne bih se mnogo nadao. Tvoji roditelji su se
zavaravali da će ona to naprosto da preraste. Koliko ja znam, nikada nije odvedena u
Rejkjavik na kompletan pregled. Poricali su istinu. Posebno tvoja majka. Čeznula je za
devojčicom, posle dva dečaka. Blistala je od sreće kada ju je prvi put donela kući. Ali to
nije dugo potrajalo. Ubrzo su joj se pojavile senke ispod očiju i izgledala je iscrpljeno,
sirotica. Da je devojčica poživela, na kraju bi potražili pomoć. To je bilo očigledno.“
Hjervar je uvežbavao razne načine da neznanca upita o Salverinoj smrti a da ne oda
činjenicu da on i brat ne znaju baš ništa o svemu tome. Na kraju je zaključio da je
najbolje biti iskren. Reći jednostavnu istinu. „Moji roditelji nam nikada nisu rekli kako
je ona umrla. Da ne biste možda mogli da nam pomognete oko toga? Sve što znam jeste
da se desila neka nesreća. I onda vam neću više oduzimati vreme.“
„Ne oduzimaš mi vreme, veruj mi.“ Sigvaldi je opet pročistio grlo i nakašljao se.
„Izvini. Nešto nisam baš najbolje ovih dana. Elem. Nesreća, kažeš. Valjda razumem
zašto nisu pričali o tome. To nije nešto što bi ijedan roditelj želeo da podeli sa svojom
decom.“
Hjervar nije hteo da ističe činjenicu da su njihovi roditelji imali na raspolaganju
mnogo godina da njemu i Kolbejnu ispričaju šta se dogodilo nakon što su stasali u
odrasle ljude. Pretpostavljao je da je bilo teško pronaći pravi – ili bar prikladan –
trenutak. I pre no što su roditelji toga bili svesni, taj trenutak je možda prošao. Što je
više vremena prolazilo, to je, verovatno, bilo teže čeprkati po toj temi. Da to jesu učinili,
braća bi verovatno zahtevala da znaju zašto im nije rečeno ranije.
„Tvoja sestra se udavila. Tvoj otac je bio na odsustvu na kopnu i odveo ju je na
plažu da se tvoja majka malo odmori. Salver je pobegla i bilo je šta je bilo. Užas.“
Hjervaru je to zazvučalo malo čudno. Njegov otac je uvekbio zdrav i u dobroj
formi, do samog kraja. Sigurno bi lako sustigao malo dete? Hjervar bar misli da bi. Da je
Salver pobegla, otac bi je istog trena sustigao. Treba malo više od nekoliko sekundi da
se neko udavi, a plaže u Hebnu uglavnom nisu bile strme. Kad je oseka, moguće je i
prošetati se do nekih od ostrva u laguni i sakupljati perje, tako da je bilo teško zamisliti
kako bi tamo moglo da se udavi dete u pratnji odrasle osobe. Osim ako nije pala sa doka,
gde je voda bila duboka, pa ju je voda povukla ispod i otac nije mogao da je pronađe. Ili
se desilo uveče, kada je more crno. „Gde se to desilo?“, upitao je.
„Oh. U Stoksnesu. Odmah pored radarske stanice. Na stenama odmah ispod. Upala
je u rupu od gejzira.“
Hjervar se neumoljivo sporo okrenuo prema prozoru. Zurio je u pravcu u kom je
znao da su stene – i gejzir – sakriveni u pomrčini.
Sedeo je svega stotinak metara od rupe koja mu je progutala sestru.
Negde u zgradi, Maca poče da zavija.
18.

Johanu je bolela vilica od smejanja. To se nikada nije dešavalo kada je smeh bio
prirodan, ali tokom ovog obroka, lice joj je bilo razvučeno u ljubazan kez kako bi
prikrila dosadu. Bila je iscrpljena od fizičkog i emocionalnog napora tokom prethodnog
vikenda i radije bi ležala na sofi pred televizorom posle posla nego spremala večeru za
gomilu ljudi koje ne poznaje.
Ali ipak je to uradila, zbog Gjeirija. Nije joj često tražio takve usluge. Ipak, malo
predugo je oklevala kada ju je pozvao. Umesto da odmah odgovori „nema problema“,
zaćutala je, smišljajući dobar izgovor. Gjeiri je osetio potrebu da objasni kako su se
istražiteljima smučili restorani, a onda je priznao da ih je već pozvao. Johana se nije
ljutila; samo je poželela da je odmah rekla „da“.
Pitala je u koje vreme će doći, a onda završila razgovor i požurila do supermarketa
da kupi nešto prikladno za večeru. Zamrzivač im je bio pun ribe i jastoga, ali nije htela
da posluži morsku hranu. Kada su bili na ručku, niko iz grupe je nije poručio. Muškarci
su jeli burgere i ostalo meso, a žene salatu s piletinom. Nije ni čudo.
Johana se vratila iz supermarketa sa duplo više mesa i salate nego što im je trebalo.
Ona i Gjeiri će jesti ostatke od večere do kraja nedelje. Ali nije imala kad da misli o
tome. Morala je da zavrne rukave i baci se na kuvanje. Da postavi sto, na brzinu se
istušira i presvuče. U trenutku kada su gosti stigli, sve je bilo spremno već deset minuta,
a iz nekog razloga se pretvarala da je sklepala obrok u zadnji čas. Bog te pita zašto.
Svi su bili u istoj odeći kao i za vreme ručka i izgledali su upadljivo pogužvano i
čupavo posle dugog sastanka. Johana se zato osetila kao da su se karte promenile: sada
je ona bila otmenije obučena od njih, za razliku od prethodnog susreta kada se u
njihovom društvu osećala zarozanije od čistačice u restoranu. To joj je ulilo
samopouzdanje da više učestvuje u razgovoru i oseti se kao ravnopravan član grupe.
Ipak, uprkos tome što je bolje upoznala ostale, kao i ono dvoje članova spasilačkog tima
s kojima je sedela za ručkom, nije preterano uživala. Otmena odeća nije lek za umor.
Sada ih je ostalo samo četvoro. Ona i Gjeiri, detektiv iz Selfosa i Torir. Ostali su se
izvinili posle jela i otišli u hotel. Johana se borila da prikrije razočaranje što i preostala
dvojica nisu krenuli sa njima. Čak su i prihvatili kada im je Johana ponudila kafu, za
koju se pribojavala da će im dati nov nalet snage. Kao da to nije bilo dovoljno loše, nisu
odbili ni Gjeirijevbrendi. To joj je baš otežalo smeškanje.
 „Da li je imalo izvesnije kada ćete moći da se vratite kući?“ Johana je uzela gutljaj
kafe. I sebi je sipala, računajući da je toliko umorna da ni kofein neće moći da je zadrži
budnom kad se najzad dočepa kreveta.
Detektiv iz Selfosa je rekao da misli da će to biti sutra ili prekosutra, u zavisnosti
od toga kad će stići rezultati obdukcije, i raznih drugih faktora.
Torir je rekao da i on to očekuje. Sutra. Ili prekosutra. On može da ostane koliko
god treba.
Johani pade na pamet da ne zna čime se Torir bavi. Slušala je o njegovoj
obučenosti, ali ne i za šta je to koristio, izuzev volonterskog rada za spasilački tim.
Njegov poslodavac mora da ima neobično jak osećaj društvene odgovornosti. Istina,
poslodavci su generalno imali razumevanja kada bi volontere pozvali u pomoć, ali
operacija se završila i većina šefova bi izvila obrve ako bi im zaposleni rekao da planira
da ostane na neodređeno da pomogne oko istrage. „Usput, Torire, čime se ti baviš?“ Čim
je to izgovorila, pokajala se. Šta ako je nezaposlen?
Srećom, ispostavilo se da nije. „Ja sam konsultant. Oko bezbednosnih pitanja. Ovde
na Islandu nije neko veliko tržište za to, tako da mi je većina poslova preko. Najviše u
Norveškoj, u industriji nafte. Platforme za bušenje – znaš.“ Torir je otpio svoj brendi.
„Trenutno sam između dva zadatka, pa nisam u žurbi. Do sledeće nedelje, kada treba
opet da putujem.“
To je možda objašnjavalo njegovu čudnu zadivljenost Johaninom nezgodom. Ako
radi za zdravstvo i bezbednost, tako nešto ga sigurno zanima. Zažalila je što ga nije
pitala ranije. Da jeste, možda bi joj se više svideo.
Gjeiri se umešao s pitanjem o platformama za podmorsko bušenje. Dok je Torir
nizao anegdote, Johana se borila da ne zevne. Pošto je tema nije ni najmanje zanimala,
delovala je na nju kao pilula za spavanje. Mada Torirove priče nisu bile bez drame: imao
je, izgleda, više nego dovoljno avantura i posvedočio je nekim prilično opasnim
incidentima.
Ustala je da napravi još kafe. Kad se sklonila u kuhinju, opustila se da propisno
zevne. Usred zevanja, osetila je ledeni dodir, hladni prsti podvukli su joj se pod džemper
i dotakli donji deo leđa. Ciknula je od šoka. Mrzela je kad joj se Gjeiri tako prikrade i
taman je htela da se okrene i prigovori mu, kada je čula njegov glas iz dnevne sobe: „Jel’
sve u redu?“
Adrenalin joj jurnu kroz vene, okrenula se očekujući Torira ili detektiva iza sebe.
Ma koliko bila nevoljna da izgubi živce sa gostima svog muža, takvo ponašanje nema
nameru da trpi. Pokret MeToo je nije zaobišao.
Nije bilo nikoga iza.
Johani srce poče da udara dok je stajala i zurila u praznu kuhinju. Gjeiri se ponovo
oglasio. „Da li je sve u redu, Johana?“
Duboko i drhtavo je udahnula. „Da, naravno. Samo sam zveknula u nešto.“
Slušajući curkanje kafe u bokal, trudila se da se pribere. Mora da postoji neko savršeno
razumno objašnjenje za ono što je osetila. Bila je premorena. Preforsirala se. Oštećeni
nervi u njenim leđima sigurno šalju zbrkane poruke mozgu. I ranije je imala neke čudne
osećaje.
Usredsredila se na to da umiri disanje i osetila kako joj se i uzlupano srce smiruje, a
vrelina u rukama i nogama povlači. Umislila je. To je sve. Ali uprkos tom uverenju, nije
mogla da se ne priseti kakve su bile ranije zbrkane neurološke poruke koje je osetila.
Svrbela su je mesta koja su navodno bila obamrla od nervnog oštećenja. Osećala je
toplotu i hladnoću oko ožiljaka, u potpunom neskladu sa stvarnim okolnostima. Ali
nikada do tada nije osetila ništa nalik dodiru vrhova prstiju na koži. Malenih prstiju.
Johana je obgrlila sebe, odjednom osetivši da joj je hladno. U kući je bilo toplo, ali
kroz nju projuri neka jeza, baš kao i kada je posmatrala iskopavanje tela iz snega. Kao
da joj je hladan vazduh duvao u vrat.
Curkanje kafe se postepeno zaustavilo. Johana je uzela bokal i požurila nazad u
trpezariju. Pre nekoliko minuta je bila srećna što ima izgovor da ostavi goste; a sada nije
mogla da dočeka da im se ponovo pridruži. Bilo je bolje sedeti tu i slušati niz
dramatičnih ali mučnih priča o naftnim platformama nego stajati u kuhinji i paničiti s
idejom da nije sama.
Obrnula se još jedna tura kafe, ispraćene brendijem. Johana je ponovo odbila čašu,
mada bi joj šot brendija sada možda i umirio uzrujane nerve. Nije bila ljubitelj pića i
plašila se da bi joj sada samo potkrepio maštu.
Istrajala je u sedenju dok su se smenjivale Torirove priče i priče detektiva iz
Selfosa, ponašajući se kao da je sve u redu. Konverzacija se pretvarala u takmičenje,
svaki od njih se trudio da nadmaši priču ovog drugog. Ako se tako nastavi, Johana bi se
kladila na Torira, pošto se nekako podrazumevalo da više drame ima u Severnom moru
nego u policijskoj stanici mirnog gradića Selfosa.
Gjeiri joj je uhvatio pogled i zaverenički namignuo. Namignula je i ona njemu i
prevrnula očima želeći da kaže „što je mnogo, mnogo je“. Nije još odlučila da li će mu
reći za jezivo iskustvo iz kuhinje, ali činilo joj se da će to po svoj prilici zadržati za sebe.
Već je imao pun kufer stvari, samo mu je trebalo da još i za nju sada brine.
Taman kada je pomislila da će Gjeiri lažirati zevanje da gostima stavi do znanja da
je kasno, neko je pozvonio na vrata. Nisu često imali goste na večeri radnim danima.
Bilo je skoro jedanaest i većina građana se već opuštala u svojim kućama. Čak ni
vikendom nije bilo mnogo provoda po Hebnu.
Johana je suzbila uzdah, strahujući da su se ostali gosti vratili i da će se večera
pretvoriti u žurku. Gjeiri je otišao do vrata i vratio se sa čovekom iz spasilačkog tima
kog je Johana dobro poznavala. Jedan od starijih – Andrjes. Ozbiljan čovek, za kog je
bilo krajnje neverovatno da bi samo u prolazu video svetlo i odlučio da bane na kafu – i
brendi.
„Izvinite što vas uznemiravam. Nisam znao da imate goste.“ Andrjes se prebacivao
s noge na nogu na vratima dnevne sobe, a onda se okrenuo prema Gjeiriju. „Pokušao
sam da te pozovem, ali nisam mogao da te dobijem. Pa kada sam video upaljeno
svetlo…“
 „Bez brige. Ne uznemiravaš nas. Samo sam zaboravio da uključim telefon posle
sastanka.“ Gjeiri je ponudio čoveku da sedne. Na Johanino olakšanje, odbio je. Nije
planirao da se zadržava. Uz malo sreće, pomisli ona, i ostale goste će povući da krenu,
kad on ode.
„Nešto moram da vam pokažem“, Andrjes je izvadio laptop, koji mu je bio pod
miškom. „Nešto što baš ne može da sačeka. Inače ne bih ovako upadao.“
Detektiv iz Selfosa podiže pogled. „Nešto u vezi sa potragom?“
Andrjes klimnu glavom. Prišao je trpezarijskom stolu i pomerio jedan prljavi tanjir
da napravi mesta za laptop. Johana je odmah osetila kako je probada krivica što nije
pospremila sto. Zaista, morala bi nešto da uradi povodom tog stalnog osećaja
neadekvatnosti. Nije njena dužnost da se uvek pobrine da sve bude savršeno.
U svakom slučaju, niko od muškaraca izgleda nije ni primetio da je posuđe još na
stolu. Sva pažnja im je bila usmerena na kompjuter. Dvojica gostiju su ustali sa sofe i
prišli Gjeiriju i Andrjesu. Johana im se pridružila.
„Pregledao sam materijal sa drona. Ne može uvek da se uoči sve iz cuga, sa malim
ekranom i zeznutim osvetljenjem, tako da se uvek potrudim da još jednom pređem
materijal kada se operacija završi. Nisam stigao to da uradim do večeras, ali zaista nisam
očekivao da nešto iskoči. Retko se isplati, ali ovoga puta, mislim da bi moglo.“ Andrjes
je kliknuo na video u folderu koji je sadržao veliki broj sličnih fajlova. Pritisnuo je
„plej“ i premotao do pred kraj klipa, odmakao se i prekrstio ruke preko grudi, čekajući.
„Videćete ubrzo. Na šesnaestom minutu. Ostalo je samo sneg. Nema poente traćiti
vreme na to.“
Svi su zurili, zbijeni jedno uz drugo kako bi videli mali ekran. Johana je zaboravila
na hladne prste koji su joj se uvukli pod džemper, svu pažnju usmerila je u bezlično belo
prostranstvo koje je zabeležio dron putujući preko snežne pustoši.
„Sad će.“ Andrjes se nagnuo napred, spreman da pauzira video. Ostali su pažljivije
gledali. Andrjes je zaustavio snimak. „Evo ga.“ Pokazao je prema donjem desnom uglu
ekrana. „Ovde.“
Svi su se nagnuli bliže, neminovno se sudarajući glavama, ali niko nije ni trepnuo
niti ustuknuo. Gjeiri je prvi izgovorio ono što su svi mislili. „Čekaj malo, u šta ovo
gledamo? Koliko ja vidim, to je stena. Riolit, možda. Toga ima dosta tamo.“
„Nije stena. Videćeš ako zumiram.“ Andrjes je uvećao sliku koliko je rezolucija
dozvoljavala. „Zaista, puka je sreća da sam to primetio i bliže pogledao. Ali ja sam radio
na vrlo velikom ekranu.“
Zaćutao je dok su svi gledali u zrnastu sliku nečega nalik na šaku koja izviruje iz
snega.
„Tamo je još jedno telo.“ Andrjes dočeka da izdahne. „Bilo ih je petoro.“
Gjeiri se uspravio. Manir bezbrižnosti u koji je lagano upadao tokom večeri sada je
nestao. Ponovo se prebacio na režim profesionalnog policajca koji je Johana videla kada
je ranije tog dana svratila do stanice: pravih leđa, stegnute vilice, skupljenih očiju. „Gde
je ovo snimljeno? Blizu šatora?“
 „Ne.“ Andres je otvorio mapu oblasti i pokazao. „Ovde. Manje-više. Bliže kolibi.
Ali ne tako blizu kao prvo telo koje smo pronašli. Nešto manje od petsto metara
vazdušnom linijom. Dalje peške.“ Zatvorio je mapu. „Svakako ćemo morati da se
vratimo na lice mesta.“
Raspoloženje se preobrazilo. Ni Torir ni detektiv se nisu vratili takmičarskom
pripovedanju priča. Umesto toga, proverili su koliko je sati i najzad krenuli da se
spremaju da odu, uz dogovor da će se naći odmah ujutru. Detektiv iz Selfosa se prijavio
da obavesti njihovog šefa, a Gjeiri da pozove Obalsku stražu. Andrjes je rekao da će on
javiti spasilačkom timu da budu u pripravnosti. Sve to je moralo da se desi pre nego što
odu u krevet večeras, kako bi dali dovoljno vremena onima koji će učestvovati u misiji
izvlačenja tela da se organizuju ujutru. Uz malo sreće, potraga bi mogla da krene u
podne.
Pošto su svi otišli, Gjeiri je uzeo telefon da pozove oficira na dužnosti u centrali
Obalske straže, nadajući se da će on moći da ga spoji sa nekim ko ima moć da odobri još
jednu potragu. Čim se javio na telefon, Gjeiri se sklonio u stranu. Često je to radio kada
telefonira, jer se osećao nelagodno da priča pred publikom, čak i ako je jedina prisutna
osoba njegova žena. Johani to nije smetalo, pošto se većina razgovora vrtela oko
policijskih poslova i nisu imali nikakve veze s njom. Ali to je radio čak i ako je na vezi
bio njegov brat, ili prodavač, ili dostavljač piće.
Johana je pokupila tanjire sa stola na gomilu, ali nije ih odnela u kuhinju. To može
da sačeka do jutra. Sada nije mogla da se suoči sa ulaskom tamo, ali do jutra će taj strah
nestati.
Čim je Gjeiri završio telefoniranje, otišli su u krevet. Gjeiri je gunđao za sebe da je
bila greška poslužiti i vino i brendi. Ni on, a ni gosti nisu mogli sebi da priušte da sutra
budu mamurni. Kada je Johana istakla da niko nije mogao da predvidi da će se pokrenuti
nova potraga, on je ućutao. Nedugo zatim, njegovo disanje se ujednačilo i usporilo.
Zaspao je.
Mada Johana nije ni takla alkohol, kafa je bila greška. Eliminisala je umor koji ju je
toliko preplavljivao tokom večeri. Okretala se i prevrtala, uzalud tražeći udoban položaj.
Onda je shvatila da mora do toaleta. Odmakla je jorgan i otišla do malog toaleta pored
spavaće sobe.
Dok je sedela unutra, prazneći bešiku, čula je Gjeirija kako mrmlja u snu, previše
nerazgovetno da razume – ako je uopšte išta i govorio. Obično su njegove reči, ako bi
govorio u snu, bile previše nepovezane da imaju smisla. Nedostajao im je kraj ili
početak, a ponekad bi spojio više reči u jednu novu koja bi mogla da znači bukvalno bilo
šta.
Kada se vratila u spavaću sobu, međutim, čula je šta govori. Mršteći se, primetila je
da Gjeiri mlati rukom iza sebe u protestu. Nije više mogao biti u čvrstom snu, jer su
njegove reči bile savršeno smislene: „Ne radi to. Ledene su ti ruke. Prestani.“
Ali u krevetu iza njega nije bilo nikoga.
19.

Lounserajvi, nedelju dana ranije

Probudili su se, jedno za drugim, u tami, hladnoći i potpunom miru. Pojedinačni zvukovi
više nisu morali da se nadmeću za pažnju s glasnim režanjem vetra i zvucima pokreta i
šuškanjem u dva susedna šatora koji su dopirali do Drebn i Tjervija. Čuli su kako Agnes
i Bjoulvir čikaju jedno drugo da izađu iz vreća za spavanje. To je demotivišuće uticalo
na Drebn i Tjervija, koji su se borili sa istom nevoljnošću da izađu na hladno. Svaki dah
im je bio ispraćen oblačkom pare, a Drebn se činilo da nos više ne oseća. Iskušenje da
zaroni u svoju udobnu čauru bilo je neodoljivo. Da ima izbora, rado bi ostala u
hibernaciji do proleća. Ali po onome što im je Hejkir rekao o vremenskim prilikama u
ovom kraju, morala bi da čeka do sredine leta da zimsko vreme olabavi.
Nije bilo svrhe čekati ni da sunce izađe. Njegovi zraci ne bi imali mnogo uticaja na
temperaturu. To bi samo bilo kao da se pređe iz dubokog zamrzivača u odeljak za friz u
frižideru. Drebn je stisla zube i počela da navlači odeću. Žurila je, a šator je bio skučen,
tako da Tjervi teško da to nije primetio, ali se pravio da nije svestan.
„Moramo da ustanemo.“ Drebn je prodrmala muža. Promumlao je neku žalbu, koju
je vreća za spavanje prigušila. Bila je velika greška što je tako zagnjurio glavu unutra.
Ako ti je glava hladna, lakše je da se ustane; manji je šok za organizam.
Šator je mirisao na sendviče. Tjervi je prikupio folije od sinoćne večere i stavio ih
unutra kod njih, zaboravivši da veže kesu s đubretom. Pre odlaska na put, pričao je o
tome kako je predivno probuditi se u šatoru – prvo što primetiš je miris netaknute
prirode. Ne sinoćnih ustajalih sendviča.
Drebn ga je ćušnula još jednom. „Bjoulvir će izaći iz šatora pre tebe. I Hejkir isto.
Hoćeš da im kažem da si prevelika kukavica da ustaneš?“
To je upalilo. Tjervi se pridigao iz svoje vreće. Jedna od najčudnijih veza njegovog
i Bjoulvirovog prijateljstva bila je kompetitivnost. Mogli su da se nadmeću bukvalno u
svemu. Pored uobičajenih stvari kao što su kompjuterske igrice i biciklističke trke ili
dizanje tegova, njihovo rivalstvo se širilo i na nebuloze, kao recimo ko preciznije citira
replike iz filmova ili ko ima bolji telefon. A jednom ih je Drebn uhvatila kako žmure na
jedno oko i nadmeću se ko vidi dalje. Nije joj bilo poznato da li su ikada sveli račune tog
konkretnog nadmetanja.
 Ono što je bilo izvanredno kod tog konstantnog rivalstva jeste što se nikad nisu
svađali. Gubitnik bi jednostavno bio ubeđen da će on pobediti sledeći put. I tako se
nastavljalo. U svako nadmetanje su ulazili kao da je posredi svetsko prvenstvo. Ova
ekspedicija je bila klasičan primer. Sve što su radili bilo je podstaknuto istim
takmičarskim duhom. Ako bi Hejkir predložio desetočasovno pešačenje po mećavi,
obojica bi klimnuli glavom i pristali, svaki podjednako rešen da ne bude prvi koji će
odustati. Zapravo, odustajanje nije dolazilo u obzir. To se nikada nije desilo.
Njihova tvrdoglavost nije bila neki problem u gradu, ali ovde bi posledice mogle da
budu smrtonosne. Drebn se odjednom pokajala što je iskoristila Tjervijevu takmičarsku
prirodu da ga natera da ustane. I ranije je koristila taj trik, ali ovo nije bilo ni vreme ni
mesto da se podstiče duh nesmotrenosti.
„Možeš da mi dodaš moj džemper?“ Tjervi je cimnuo bradom prema gomilici
odeće koju je skinuo prethodne večeri.
Drebn ga je uzela i krenula da mu ga pruži, ali je onda povukla ruku. „Ne ideš sa
Hejkirom u potragu za tim instrumentom. Obećaj mi. Moramo da ga ubedimo da se
vratimo. Odmah.“
Odgovor koji je dobila bio je dvosmislen. Jedan od onih „videćemo“ odgovora.
Tjervijevi zubi su toliko glasno cvokotali da nije videla svrhu da pokuša da pregovara s
njim. Samo je ponovila: „Ne ideš sa njim.“
Tjervi ništa nije rekao, samo je nastavio da se oblači. Primetila je da izbegava da je
pogleda u oči. Loš znak.
Tražio je svoje čarape kada je Drebn izašla iz šatora, rekavši da će ugrejati vodu za
kafu. Uistinu je imala drugi motiv. Osim što će prokuvati vodu na kamperskom
gorioniku i preliti instant kafu u plastičnim čašama, planirala je i da privoli Agnes da
bude na njenoj strani. Zajedničkim snagama će pre uspeti da spreče muževe da ih opet
ostave same nego ako to bude radila svaka za sebe. Nije ni sekund sumnjala da je Agnes
jednako nestrpljiva da krenu kući kao i ona.
Napolju je i dalje bilo mračno, ali ne onako neprobojno crno kao što je bilo usred
noći. To je pružalo obećanje da će sve uskoro krenuti nabolje. Sunce je izgrevalo. Drebn
je zabacila glavu da pogleda u nebo. Kroz jednu od retkih rupa u oblacima zvezda je
slabašno svetlela, a na jednom mestu, gusta masa oblaka bila je osvetljena bledim
sjajem, tu se skrivao mesec. Ali nigde nije videla naznaku da bi oblaci mogli da se
razmaknu toliko da se mesec probije kroz njih. Naravno, pomisli mrzovoljno. Kakve su
sreće, nebo će biti samo još više oblačno kako jutro bude odmicalo, pa ni sunce neće
moći da se probije.
Razlog više za put pod noge što pre.
Tumbanje i šuškanje koje je dopiralo iz Hejkirovog šatora ukazivalo je na to da će i
on uskoro izaći, pa Drebn požuri iza šatora da piški. Morala je da prevaziđe nevoljnost
da ode tamo, jer spavanje nije nimalo ublažilo njenu isprepadanost. Okrenuta leđima
šatoru, gledala je pusto prostranstvo dok je čučala i olakšavala se. Tako je mogla da vidi
ako odande vreba nešto zlokobno. Čak i tako, tama ju je toliko prestravila da je probila
lični rekord u brzini i još uvek je drhtavim prstima petljala da zakopča pantalone kada je
potrčala ka prednjoj strani šatora.
Srećna što je s tim završila, Drebn je otišla do komšijskog šatora i pozvala Agnes
da joj pomogne oko spremanja kafe. Bilo je besmisleno da se pretvara da ne može sama,
ali šta da se radi. Agnes je otkopčala rajsferšlus i iskobeljala se iz šatora, sputana
kabastom narandžastom jaknom.
„Šta je s ovom hladnoćom? Zar ne može malo da odjebe negde drugde?“ Agnes je
trupkala nogama i obgrlila se rukama. „Da li se sećaš – da li je bilo saune u našem
hotelu? Ako jeste, kunem ti se, spavaću tamo kad se vratimo. Poneću jorgan i jastuk iz
sobe i spavaću u prokletoj rerni.“
„Nije bilo saune.“ Odmah se pokajavši što je upropastila Agnesinu fantaziju, Drebn
je brzo dodala: „Ali bilo je radijatora. Topao tuš i pravi kreveti.“ Čućnula je do
gorionika. „Kad smo kod hotela, ja glasam da krenemo nazad iz ovih stopa. Jesi uz
mene?“
„Šta, i da napustimo sav ovaj luksuz? Šta misliš? Tjah… da. Naravno.“ Agnes je
skupila sneg u šerpu. „Ali probaj ti da popričaš sa Bjoulvirom, hoćeš? Rešen je da
pronađe taj merni instrument, makar to značilo i da se prepešači oko proklete ledene
kape.“
Drebn pogodi parališući osećaj beznađa. Bjoulvir se ne može ubediti, a ako on
odbija da krene nazad sad, Tjervi će sigurno zauzeti njegovu stranu. Veći su joj izgledi
da ubedi Hejkira da odustane od pronalaženja instrumenta – cele svrhe ove misije. Znala
je da verovatno neće uspeti, a i nije bilo pošteno, ali moraće da pokuša. Drebn je uzela
šerpu od Agnes, stavila je na gorionik, a onda ustala i otišla do Hejkirovog šatora. Sada
je imala priliku, dok se Tjervi i Bjoulvir još spremaju da izađu na leden vazduh.
Naravno, čuče ceo razgovor, ali protesti iz šatora će imati manje dejstvo nego kada bi
stajali tik pored nje.
„Hejkire.“
Šuškanje unutar šatora prestade i začu se oštar zvuk otvaranja rajsferšlusa. Hejkir je
izbacio glavu, rekao dobro jutro, a onda i izašao. Već je bio potpuno obučen, izuzev
rukavica, koje je navukao dok je izlazio.
„Samo smo se pitali da li bi bilo najbolje da odmah krenemo kući.“ Drebn je
sklopila rečenicu da zvuči kao da je to grupna odluka, a ne samo njena i Agnesina.
„Svakog trena bi mogla da počne mećava i svejedno ne biste mogli da nađete
instrument.“
Mada je bilo teško oceniti Hejkirov izraz lica u pomrčini, Drebn se učinilo da joj
deluje neodlučno, pa je osetila tračak nade. Ali nadu je istog trena zbrisao Bjoulvir, koji
je povikao iz šatora: „Jel’ me zezaš, jebote?“ Nameravali su da pronađu taj prokleti
merač. Gotovo odmah, Tjervi se oglasio iz drugog šatora, s podrškom za Bjoulvira.
Hejkiru kao da je bilo neprijatno. Premeštao se s noge na nogu ispred nje. „Bojim
se da ja moram da nastavim da tražim, ali vas ništa ne sprečava da odete. Možete da me
sačekate u kolibi. Tamo će vam biti udobnije jer ima grejanje.“
 Njemu u prilog, nije je podsećao na sve prilike kada je pokušao da ih odgovori od
toga da učestvuju u njegovoj ekspediciji bez poziva. Otvoreno im je rekao koliko će biti
teško, ali oni su odbijali da čuju, a sada kada su bili ovde, pokušavali su da mu upropaste
posao. Niko ga ne bi krivio da je izgubio živce, ali ipak nije.
„Šta se dešava?“ Bjoulvir je dopola izvirio iz šatora, već potpuno opremljen. „Naći
ćemo taj instrument. Ne pričajte gluposti. Nismo prešli ovoliki put da bismo sad podvili
repove.“
U tom trenutku se pojavio i Tjervi, toplo ušuškan isto koliko i Agnes. Imao je
kapuljaču, kapu navučenu preko čela i šal omotan preko donje polovine lica. Videle su
mu se samo plave oči, nos i delić brkova.
Kada je govorio, glas mu je bio prigušen, kao kada je bio zagnjuren u vreću za
spavanje, ali nije bilo sumnje šta je pričao. „Ja sam uz Bjoulvira. Nećemo sad da
odustajemo.“ Drebn opet primeti da je izbegavao da je pogleda u oči.
Hejkir je stavio lampu za glavu i uključio je. Od njenog zaslepljujućeg sjaja bilo je
nemoguće oceniti po izrazu lica kako se osećao zbog ovih Tjervijevih i Bjoulvirovih
izjava podrške. Mada je bilo lako pretpostaviti – sigurno mu je baš laknulo. Drebn ga je
procenila kao pomirljivog tipa, koji ne bi mogao da bude sasvim srećan ako svi oko
njega nisu u harmoniji. I bila je u pravu – Hejkir je pokušao da smisli kompromis.
„Kako bi bilo da ja odem sam, potražim instrument do podneva, ali da se obavezno
vratim na vreme da stignemo do kolibe pre sumraka?“
Taj dobronamerni predlog doživeo je sudbinu većine kompromisa – obe strane je
ostavio nezadovoljnim. Žene su htele odmah da odu, ali ovako ne bi bilo po njihovom;
Bjoulvir i Tjervi su hteli da nastave potragu dok ne pronađu instrument, čak i ako bi to
značilo da još jednu noć kampuju. Ovako bi, međutim, potraga bila ograničena na
nekoliko sati.
Drebn je brzo odgovorila Hejkiru: „Dobro. Dogovoreno. Vas trojica imate fore do
podneva. Ali idemo i nas dve sa vama.“ Radije bi satima pešačila po ledenom vremenu
nego opet čekala u šatoru.
Agnes ju je podržala, rekavši da je spremna kad god; samo mora da ode iza šatora
da obavi nuždu. Što pre krenu, pre će moći da odu kući.
Nije bila van vidokruga više od nekoliko sekundi, kada je vrisnula. Bio je to zvuk
kakav je Drebn htela da ispusti kada je zamislila sliku zaleđene žene koja stoji ispred
kolibe. Ili kada se zgrčila pored Agnes i slušala ono zlokobno škripanje nalik koračanju
po snegu. Uzdržala se tada iz straha da, ako počne da vrišti, neće moći da prestane.
Agnes je povikala: „Nešto je ovde!“ Usledio je još jedan vrisak, a onda se čulo
kako posrče unaokolo, uz oštar jauk od bola.
Bjoulvir je potrčao, a i ostali za njim. Iza šatora, Agnes je sedela u snegu, sa
spuštenim pantalonama, stežući desni ručni zglob. Po položaju je bilo očigledno da je,
kao i Drebn ranije, leđa okrenula prema sigurnosti šatora. Kada je video da nije obučena,
Hejkir je okrenuo glavu, a sa tim i snop svetlosti, ostavivši scenu u istom mraku kakav je
bio pre nego što je on izašao iz šatora.
 Kada se Bjoulvir povio prema Agnes, ona je pustila zglob i rukom pokazala na
levo, u mrak u daljini. „Tamo, pogledajte! Nešto se kreće.“
Svi su se okrenuli da pogledaju u pravcu koji je pokazala. Isprva ništa nisu videli, a
onda se Bjoulvir zaprepastio. „Au!“
Drebn je zgrabila Tjervija za ruku, snažno ga štipajući u strahu. Ma koliko joj bilo
mrsko da vidi šta je to tamo, nije mogla da skrene pogled. Osetila je da je Tjervi
ustuknuo, a onda primetila pokret, ali nije mogla da razazna šta je to, niti koliko je
udaljeno. U mraku je bilo nemoguće tačno odrediti daljinu.
„Šta je to, jebote?“ Bjoulvir je prekinuo tišinu. „Jeste li videli?“
Pre nego što je iko stigao da odgovori, pokret je postao jasniji. Duboka senka kao
da se približavala. Usredsredivši se na disanje, Drebn je osetila kako joj je celo telo
preplavljeno strahom. Razum joj je vrištao da se pokrene kako bi šatori bili između nje i
tamo nečeg, ali noge su odbijale da poslušaju. Mada nije ni bilo važno. Ako je to nešto
htelo da im naudi, šatori im neće pružiti nikakvu zaštitu.
Tjervi je prvi shvatio šta je u pitanju. Možda je, na kraju krajeva, ipak imao bolji
vid nego Bjoulvir. „Gospode. To je jelen.“
Kada je to izgovorio, postalo je očigledno. I Drebnine oči se prilagodiše.
Videla je nejasne obrise velike glave i rogova. Sigurno je ona košuta koju su juče
videli. Drebn oseti teskobu. Tjervi joj je rekao da su jeleni plašljivi i da izbegavaju ljude.
To što ih je košuta izgleda pratila sigurno je znak da skapava od gladi; dovoljno očajna
da rizikuje da im priđe u nadi da će pronaći neku hranu.
„Pa, to objašnjava korake koje ste čule.“ Bjoulvir je podigao zamišljenu pušku na
rame. Zatvorivši jedno oko, pretvarao se da puca. „Pa-pa!“
Nikom nije bilo smešno, a ponajmanje Agnes. „Prestani da se zezaš i pomozi mi“,
dreknula je.
Bjoulvir je spustio ruke. Pomogao je Agnes da ustane i zakopča pantalone. Skičala
je, stežući ručni zglob i rekla da se nezgodno oslonila na ruku kada je pala unazad.
Drebn je laknulo što Agnes nije povredila noge. Ako bi morali da je nose do kola,
to bi bila stvarno kap koja je prelila času. Ali nije joj se svidelo kako je Agnes i dalje
cvilela dok ju je Bjoulvir vodio pored njih, do ulaza u šator.
Moraju da odu odatle.
Košuta je oprezno prišla bliže, i mada je bila na distanci, približila se dovoljno da
Drebn vidi sjaj u njenim krupnim tamnim očima. „Zar ne možemo da joj damo ostatke
od naših sendviča?“, upitala je Tjervija.
„Ne. Samo treba da pronađe mesto gde može da prokopa sneg do malo trave.
Sigurno ima negde. Nanosi nisu svuda duboki kao ovde.“
Uprkos njegovom uveravanju, Drebn se osetila skoro kao izdajica kada su pošli za
Agnes i Bjoulvirom, ostavljajući košutu samu u mraku. Kada se osvrnula, učinilo joj se
da ih životinja posmatra kako odlaze. Želja da pobegne što dalje od tog očajnog mesta
prostrujila joj je kroz telo jače nego ikada.
Popili su kafu u tišini, dodajući jedno drugom kesu oraha i suvog grožđa. Drebn
nije mogla da jede. Možda je to bila velika greška, ali kada su počeli da se spremaju da
krenu u potragu za Hejkirovim nedostižnim instrumentom, postalo je jasno da Agnes
nije u stanju da ide. Uz užasnu neminovnost, pošto se nije moglo očekivati od nje da
ostane sama da čeka, odlučeno je da Drebn ostane sa njom. Drebn se nije bunila. Susret
sa sirotom košutom umnogome je rasterao njen strah da nešto zlokobno tumara tuda.
Istina, blizu šatora nije bilo jelenjih tragova, ali možda su zvukovi dopirali s veće
udaljenosti nego što su mislili. Drebn je čvrsto potisnula misao da nije košuta mogla da
traži da je puste unutra, ma koliko da je bila očajna.
Iz ko zna kog razloga – možda jer su žene bile razuverene, ili je životinja otišla u
potrazi za muškarcima – nisu čule nikakve zvukove dok su ih čekale. Ipak, Drebn je
osećala duboki nemir. Agnesin zglob se nikako nije oporavljao, bio je plav i otečen.
Drebn nije želela ništa da kaže, ali strepela je da je povreda možda ozbiljna, da je Agnes
polomila zglob ili pokidala ligament. Možda i oba. Svakako, lekovi protiv bolova koje ju
je naterala da popije nisu mnogo pomogli.
Pilule su makar uspavale Agnes. Drebn nije mogla da se natera da je ćušne i
sebično sili da ostane budna kako bi joj pravila društvo. Bilo je ogromno olakšanje kada
se Agnes najzad probudila, ali bol u zglobu ni tada nije nimalo uminuo.
Bilo je već daleko posle podneva.
Plan da se muškarci vrate do dvanaest očigledno je propao. Drebn je bila besna, ali
je to skrivala od Agnes.
Međutim, pošto ih nije bilo ni kada je već došlo vreme za popodnevnu kafu, više se
nije trudila da sakrije bes. Kao ni strepnju kada je svetlo uminulo, približavalo se vreme
večere, a od njih još ni traga.
Sati su sporo prolazili.
Kao da već nije bilo dovoljno loše, počeo je da pada i sneg.
Zviždanje, ispraćeno talasanjem šatorskog platna, najavilo je dolazak vetra.
Žene su uveravale jedna drugu da vreme nije toliko loše i da će sve biti kako treba.
Njihovi muževi i Hejkir su se naprosto zadržali. Ali na kraju su morale sebi da priznaju
da su vremenski uslovi napolju ozbiljni. Stvari nisu izgledale dobro.
Oko devet uveče, Drebn je počela da strahuje da ima srčani udar. Grudi su joj se
stezale i nije mogla da govori. O, bože, šta je trebalo da uradi? Da li da izađe napolje i
potraži ih? Možda je to trebalo da uradi još pre nekoliko sati. Na koju stranu su otišli
kada su nestali iz vidokruga? Njihovi tragovi su odavno prekriveni svežim snegom i
najverovatnije bi, ako bi sada krenula da ih traži, i ona umrla od hladnoće.
Te reći i ona su joj se zadržale u mislima, nepoželjne kao dlaka u jelu. Do sada je
pažljivo izbegavala da misli o tome šta je tačno moglo da se desi Tjerviju, Bjoulviru i
Hejkiru. Svaku spekulaciju je ubijala na mestu, čim bi joj se misli približile logičnom
zaključivanju. Ali ono malo „i“ je odavalo ono što joj je podsvest govorila – da su tri
muškarca sigurno podlegla hladnoći.
Najednom, bez upozorenja, Drebn je otvorila usta i počela da vrišti, glasni, sirovi
jauk prolomio joj se iz grla. Nakon prvog zapanjenog pogleda, Agnes nije reagovala,
samo je nastavila da se beskonačno klati napred-nazad, štiteći svoju desnu ruku.
 Sada kada je popustila nagonu, Drebn nije mogla da prestane. Vrištala je dok nije
promukla, dok je glasne žice nisu zabolele. Tajac koji je usledio bio je jeziv, kao da su
ostaci vriska još lebdeli u vazduhu. Kao da je buka uprljala tišinu, kao što crvena čarapa
ufleka beli veš.
Zašto nisu mogli da premotaju unazad? Da počnu iz početka?
Čudnu tišinu pocepao je oštar zvuk rajsferšlusa.
Drebn i Agnes su zurile u vrata od šatora, paralisane od straha. Kada se pojavio
Tjervi, Drebnino olakšanje je bilo poput udarca u stomak. Izgledao je užasno, lice mu je
bilo vatrenocrveno, usne bele i ispucane, brada prekrivena ledom – ali bio je živ.
Drebn je izdahnula i, uprkos istrošenim glasnim žicama, ispustila još jedan kreštav
vapaj. Počela je da brblja nepovezano dok se Tjervi uguravao u šator.
Trenutak kasnije, shvatila je šta je bilo i zanemela.
Agnes je zurila u otvorena vrata, raširenih očiju, ispunjenih nadom i užasom.
Trenutak kasnije, polako se okrenula da pogleda u Tjervija i oči im se nakratko
susretaše. On je prvi oborio pogled. Dok je on zaleđenim rukama pokušavao da zatvori
rajsferšlus, niz Agnesine obraze počeše da se slivaju suze.
Napolju nije bilo nikog više. Tjervi je bio sam.
20.

Kapija groblja je zaškripala kada ju je Hjervar otvorio. Ako se bude vratio ovde, poneće
kanticu ulja da podmaže šarke. Ali nije očekivao da će se vraćati. Nije bio tip koji se
bavi održavanjem porodičnih grobova. Na njegovu sramotu, majčin grob nije posetio
nijednom od sahrane. Kao ni očev, ali u njegovom slučaju je imao izgovor – bar
donedavno. Otac je sahranjen tu na groblju u Hebnu, i Hjervar bi morao da vozi šest sati
od Rejkjavika da poseti njegov grob – dvanaest, ako se računa i povratak. Malo je ljudi
koji bi se toliko iscimali samo da bi stavili buket cveća na gomilicu zemlje, čak i ako su
imali prisniji odnos sa preminulim nego što je Hjervar imao sa svojim ocem.
Zatvorio je kapiju za sobom. Pružao se izvanredan pogled preko lagune
Hortnafjerdir, do južne obale i ledene kape, koja je izgledala nestvarno lepo na mekom
zimskom svetlu. Malo je groblja koja se mogu pohvaliti tako živopisnim okruženjem,
mada je ono, naravno, bilo neprimetno za one koji su tu počivali. Samo živi mogu da
uživaju u toj divoti, pa bi Hjervar mogao i da iskoristi tu priliku. Ponovo je imao
slobodno prepodne, ovoga puta jer su očekivali da se helikopter vrati, kako bi se
nastavila potraga u Lounserajviju. Erlingir je uzeo jutarnju smenu, a on će biti u
popodnevnoj. Ta postavka se pretvarala u naviku.
Kada se nauživao u pogledu, Hjervar se okrenuo da osmotri samo groblje,
pokušavajući da prepozna plan koji je prostudirao na internetu. Nije bilo lako, pošto su u
planu prikazani uredno razgraničeni grobovi, pod konac nanizani u redovima, dok je u
stvarnosti sve bilo nekako više nasumično, možda jer je neke grobove bilo teško uočiti
pošto nisu bili obeleženi krstom ili običnim spomenikom.
Na veb-stranici groblja ne samo da je postojala mapa već i mogućnost da se pretraži
gde su ljudi sahranjeni. Među njima i njegova sestra Salver. Tu je bio i grob njegovog
oca, ali Hjervar je umeo da ga pronađe i bez pomoći; prošle su samo dve godine otkako
su on i Kolbejn tu stajali i gledali kako se njegov kovčeg spušta u zemlju. Nije bilo
drugih ožalošćenih. Sahrana je bila zatvorenog tipa, ne zato što je otac izrazio takvu
želju, već zbog toga što su braća smatrala da će tako biti manje neprijatno. Njihov otac
je umro bez ijednog prijatelja na svetu.
Tokom sahrane nisu obratili pažnju na susedne grobove. Sasvim razumno, Hjervar
je pretpostavio da je Salverino mesto bilo pored očevog, pa se iznenadio kada je otkrio
da je ipak malo udaljen. Nije znao mnogo o običajima sahranjivanja, ali jeste znao da je
moguće rezervisati mesto za blisku rodbinu pored osobe koja je prva umrla. To
očigledno nije učinjeno u Salverinom slučaju.
Pretpostavio je da roditeljima tada to nije ni palo na pamet. Sigurno su bili previše
smeteni da razmišljaju o budućnosti. Na kraju krajeva, niko ne bi trebalo da sahranjuje
sopstveno dete.
Hjervar je odlučio da počne od posete očevom grobu. Kad je već tu, pošto nije
planirao da ponovo dolazi, a imao je dosta vremena na raspolaganju. Pronašao ga je bez
mnogo poteškoća. Grob je bio upadljiv, mada ne u dobrom smislu: iako je bio prekriven
snegom, bilo je očigledno da je očevo grobno mesto zapušteno u poređenju sa onim
okolnim.
Krst koji su on i brat odabrali s minimalnim promišljanjem bio je nakrivljen, a sneg
preko groba je bio savršeno gladak, odajući izostanak cveća ili vaza, ili bilo kakvih
drugih izraza ljubavi koji su krasili susedna mesta. U slučaju njegovog oca, nije bilo
brižne rodbine ni dobrih prijatelja koji bi popravili ovaj nedostatak. Odabrao je da živi
povučeno, izbegavajući gotovo svaki kontakt s ljudima.
Bilo je depresivno zaključiti da se takav opis jednako može odnositi i na Hjervara.
Mogao je da očekuje isti usamljeni, neposećivan grob. Dok je stajao tu, razmišljajući o
toj turobnoj parceli, shvatio je da bi zapravo i više voleo da bude tako. Nije mu se
svidelo da zamišlja svoju decu kako stoje tu i liju suze pokajnice. Zahladneli odnos koji
su imali nije bila njihova krivica. Nadao se da će oni to shvatiti kada njega više ne bude
bilo. Sudeći po Augustinoj ozlojeđenoj ljutnji i Njerdirovim besmislicama, nije bilo
opasnosti da će to zaboraviti.
Neće, ako je suditi po njegovim osećanjima prema svom ocu. Nije osetio nikakav
nagon da krivi sebe za otuđenje dok je stajao tu. Ne, bilo mu je jasno da je otac bio
prepreka da uspostave prisniji odnos. Prijavljivao se za poslove kapetana na brodovima
koji su zahtevali da bude dugo odsutan, na putu. Posle razvoda, čak i kada je bio na
odsustvu s posla, radio je sve što je mogao da izbegne da pozove svoje sinove da dođu
kod njega u Hebn, a njegovi izgovori za to su s vremenom postajali sve nategnutiji. S
vremenom su se momci navikli na činjenicu da su jedini kontakt sa ocem novčani
pokloni za rođendane i Božić. Osim toga, jedva da su bili svesni njegovog postojanja.
Niti su poznavali rodbinu s njegove strane.
Nemaran otac i distancirana majka. Hjervar je morao da prizna da je Kolbejnu
dugovao zahvalnost što ga je naterao da istraži sestrinu smrt. Posle toliko vremena,
najzad je dobio nekakvo objašnjenje za to zašto su im roditelji pružali tako malo ljubavi.
Mada nikada neće moći da dokaže svoju teoriju, priča starog komšije je bila
prosvetljujuća. Izgleda da se njihovi roditelji jednostavno nikada nisu oporavili od
gubitka ćerke.
Hjervar je čučnuo i ispravio nakrivljeni krst. Na beloj ploči nije bilo ničeg osim
očevog imena i datuma. Kada su braća kupila taj krst pre dve godine, čovek koji je
primio porudžbinu upitao ih je da li žele da dodaju nešto poput „s ljubavlju“ ili „počivaj
u miru“, ali oni su odbili. Teško bi bilo pronaći sahranu koja je tako malo koštala, ali to
nije imalo nikakve veze sa ograničenim finansijama ili štednjom. Njihov otac je ostavio
prilično nasledstvo. Skoro ništa nije trošio godinama, kako bi se i moglo očekivati od
ljudi koji su stalno na pučini, tako da ne bi mnogo okrnjili nasledstvo da su se otvorili za
raskošnu sahranu. Ali to bi maltene izgledalo kao sprdnja pod datim okolnostima.
Ostavinska rasprava je obavljena jednako tiho kao i sahrana. Očevu imovinu i
akcije su prodali i podelili među sobom, kao i iznos na njegovim bankovnim računima,
koji nije bio mali. Hjervar je isplatio hipoteku za svoj stan u Rejkjaviku, a ostatak dao
svojoj deci. Ali ma koliko da je iznos bio velikodušan, znao je da nikada neće biti
dovoljan da umiri njegovu ćerku ili navede njegovog sina na pravi put. Novac nije
pogodan malter za krpljenje emocionalnih rana.
Grob je izgledao malo bolje sada kada je krst bio ispravljen. Ali bilo kakav osećaj
žalosti nije nadolazio, kao ni bilo kakva sentimentalna reakcija na očevu smrt. Ako ništa
drugo, Hjervaru je grob bio dirljiviji dok je krst bio nakrivljen.
Nije bilo svrhe zadržavati se. Nije uspeo da uspostavi nikakvu vezu sa ocem ni za
života, tako da nema nade da će uspeti sada, kada je mrtav. Bez sumnje isto važi i za
njegovu sestru, koju nije ni poznavao. Ipak, dok je koračao ka Salverinom grobu,
Hjervar je očekivao da će biti dirnut. Za razliku od oca, ona ga nikada nije izneverila.
Možda, pomisli on cinično, zato što nikada nije dobila priliku.
Kada ga je pronašao, Hjervar je isprva pomislio da je pogrešio grob. Ali mesto se
poklapalo sa podacima koje je pronašao na veb-sajtu, pa se sagnuo i očistio sneg sa
spomenika da pročita natpis. Tu je stajalo sestrino ime. Datumi rođenja i smrti su bili
tačni. Ispod njih, bio je napisan stih iz Biblije – Luka 23:34.
Hjervar je stajao u podnožju groba, promatrajući ga, zbunjen. Nije pogrešio. Bio je
čudno uredno očuvan, a pored spomenika je čak virila i vaza iz snega. Mada u njoj nije
bilo cveća, jasno je da nije bila tu od Salverine sahrane. Preminula je pre više od pola
veka, a porculanska vaza bi se u međuvremenu sigurno polomila ili bi je odneo vetar.
Vazu nije stavila njegova majka. Posle razvoda, ona se preselila u Rejkjavik sa njim
i Kolbejnom i nikada se nije vratila na istok, čak ni u posetu. Jedino objašnjenje je bilo
da se o grobu sigurno brinuo otac do svoje smrti. Vaza je bez problema mogla biti
stavljena tu pre dve godine. Ali bilo je teže razumeti božičnu dekoraciju koja je bila
položena posred groba: krst sa niskom svetlećih dioda, koje su osvetljavale grob tokom
Adventa, prema islandskom običaju. Dva su Božića prošla od očeve smrti, a krst je
izgledao previše labavo da bi se održao uspravno pred nevremenom tako dugo.
Hjervar je primetio da je na susednom grobu stajao identičan krst. Na tren se
zapitao da nisu polagali iste krstove na sve grobove na groblju Hebna. Onda se setio da
nije video takvu dekoraciju ni na jednom od ostalih grobova, tako da to verovatno nije
objašnjenje. Osim ako nisu zaboravili da sklone ova dva kad je Advent prošao.
Hjervar se toliko duboko zamislio da nije primetio da više nije sam dok ga neko
nije kucnuo po ramenu.
Nije poskočio, možda jer je oguglao na iznenađenja posle nedavnih čudnih
iskustava. Okrenuvši se bez žurbe, zatekao se licem u lice s mladićem u perjanoj jakni.
Čovek je objasnio da je on vikar. Hjervar se predstavio, pa su se rukovali.
 Ovo nije bio onaj vikar koji je vršio službu na očevoj sahrani. Taj čovek je bio
znatno stariji, i definitivno je bio pred penzijom, sudeći po promuklom glasu i
neskladnom pojanju. Ovo mora da je njegova zamena.
„Nadam se da ćete mi oprostiti na radoznalosti, ali išao sam ka crkvi kada sam vas
primetio ovde. Pomislio sam da bih mogao da priđem i pozdravim vas, jer mislim da vas
ne prepoznajem. Hteo sam da vam poželim dobrodošlicu u našu kongregaciju, ako ste se
tek doselili – samo ako ste zainteresovani, naravno. Znam iz ličnog iskustva koliko ume
da bude teško kad se čovek doseli u novo mesto. Ja sam ovde već skoro dve godine, ali
još uvek sam na neki način pridošlica.“
Hjervar je izbegao da odbije poziv da dolazi u crkvu objašnjavajući vikaru kojim
povodom se doselio u Hebn. Ispričao mu je i kako je povezan sa gradom, te da je njegov
otac sahranjen tu. Bio je pošteđen pominjanja sestre time što ga je vikar pitao kada mu je
otac umro. Ispostavilo se da je to bilo neposredno pre nego što je on preuzeo mesto svog
prethodnika, kao što je Hjervar i pretpostavio.
Razgovor je ubrzo presušio i Hjervar se spremao da krene. Ali pre nego što je uspeo
da kaže zbogom, vikar je promenio temu: „Smem li da pitam koja je vaša veza sa ovim
grobom? Pošto ga niko dugo nije posetio.“
Pošto je čovek ovde bio vikar tek manje od dve godine, Hjervar pomisli da je čudno
to što je rekao. Mnogi ljudi koji su tu sahranjeni umrli su pre više decenija i teško da su
imali mnogo posetilaca. „Ovo je moja sestra. Umrla je veoma mlada, pa joj odajem
poštu. I ne sećam je se baš najbolje.“ Nije bilo potrebe da govori istinu, da je se nije
uopšte sećao. To se vikara nije ticalo.
Čovek je klimnuo glavom. „Aha, jasno.“ Pokazao je na susedni grob, odmah iznad
onog koji je bio ukrašen istim krstom sa svetiljkama. Spomenik je izgledao sveže. „Žena
koja je sahranjena ovde brinula se o grobu vaše sestre mnogo godina, otkad je njen muž
sahranjen pored Salver, pa sve do svoje smrti. Nikada nisam video da neko tako brižno
održava grob. Kažu da je dolazila svake nedelje. Žao mi je što je niste upoznali. Posebno
jer ste se zamalo mimoišli. Umrla je jesenas.“
Hjervar je proučio tri groba, Salverin i od tog bračnog para. S mesta na kom je
stajao nije mogao da vidi njihova imena, ali znao je da ih verovatno ne bi prepoznao.
„Da li je ta žena poznavala moje roditelje? Iskren da budem, ne znam ništa o svojoj
porodici dok je živela ovde, ili o prijateljima koje su moji roditelji imali dok su živeli u
Hebnu.“
Vikar je odmahnuo glavom. „Ne. Jednog dana sam počeo da razgovaram sa njom i
posle toga smo postali dobri prijatelji. Rekla mi je da njoj to nije nimalo teško. Samo što
je grob njenog muža bio tako uredno održavan, da joj je kontrast nekako bio tužan. Pa je
preuzela na sebe da održava oba. Rekla je da se osećala mnogo bolje otkako je počela to
da radi. Po njenim rečima, duh se promenio i postao mnogo mirniji.“
„Duh?“ Hjervar nije odmah razumeo o čemu taj čovek priča. Nadao se da njegovo
pitanje neće podstaći odgovor u religioznom maniru. Nije znao mnogo o tim stvarima i
ne bi imao pojma kako da reaguje.
 „Ah, ona je tvrdila da je grob bio obavijen lošom atmosferom – pre nego što je ona
počela da ga održava. Nije to objasnila, samo je rekla da joj je od njega bilo neprijatno
kad god bi posetila svog muža.“ Vikar se nasmešio. „Verujem da to više ima veze sa
činjenicom što joj je suprug umro pre vremena. Žal je posebno jak kada se smrt dogodi
neočekivano. Ali ožalošćeni se s vremenom naviknu na pramenu i počnu da se osećaju
bolje. Možda joj je taj zapušteni grob bio neprijatan podsetnik na to kako ljudi brzo
zaborave. To bi moglo da bude objašnjenje zašto je osećala olakšanje kada je počela da
ga održava.“
„Hoćete da kažete da moj otac nije održavao taj grob?“ Mada to nije iznenadilo
Hjervara, nije ga ni rastužilo. Naprotiv, ako njegov otac nije osećao nikakvu obavezu da
posećuje ćerkin grob, onda je i Hjervaru dozvoljeno da zapusti očev.
„Navodno nije. Ali vaša majka ga je održavala, dok je živela ovde – po rečima žene
koju sam vam spomenuo. Nakon što se ona odselila, međutim, niko se nije bavio time.
Muž ove žene je preminuo nekoliko godina nakon razvoda vaših roditelja i do tada je,
kaže ona, to grobno mesto već postalo malo neugledno.“ Vikarov pogled odluta od
Hjervara, prema ta tri groba. „Ne postoji samo jedan ispravan način da se poštuje
uspomena na preminule. Ne rade to svi tako što posećuju groblje.“
„Da. To je istina.“ Hjervar se nadao da čovek nije pomislio da je on tip koji brine
oko grobova. Ako je tako, biće razočaran, jer Hjervar nije imao nameru da se tu vraća.
Dok su tako stajali i ćaskali, postao je svestan da mu se prikrada neki osećaj nelagode,
koji je postajao sve više uznemirujuć, dok najzad nije žarko poželeo da ode. Odlično je
razumeo kako se ta žena osećala tu.
Vikar je još kontemplirao nad grobovima. „Najtužnije je što sada nema nikoga da
brine o grobu te žene. Niti, naravno, o druga dva.“ Sagnuo se i otkinuo krst sa diodama
sa Salverinog groba, a onda i sa onog drugog. „To je verovatno poslednja dekoracija
koju će ijedan od njih imati. Ona je postavila te krstove u ranu jesen i ubrzo posle toga
umrla. Tada je već bila toliko bolesna da je znala da verovatno neće dočekati Advent.“
Hjervar nije mogao to više da podnese. Ako vikar nastavi još malo, postojao je rizik
da će iz osećaja krivice upasti u zamku da preuzme odgovornost za sva tri groba.
Pretvarajući se da žuri negde, na brzinu se pozdravio i pošao prema kapiji. Tokom
te kratke šetnje, duž kičme ga je peckala svest da okreće leđa sestrinom grobu. Gotovo
da ju je čuo kako vrišti na njega. Mogao se zakleti da je to ista ona mučna cika koja mu
je odzvanjala kao trag prošlosti dok je razgovarao sa starcem iz staračkog doma.
Kao da je pampur izvađen iz uskog grla flaše. Hjervar nije čuo škripanje kapije
kada ju je otvorio, prigušilo ga je sećanje na sestrine vriske; sećanje na sebe dok
dlanovima prekriva uši. Nije mu se vratila nikakva slika lica. To očigledno nije ostavilo
tako snažan utisak. Ali vrisci su odjeknuli u njegovoj glavi, kao da je sestra sada stajala
pokraj njega, razjapljenih crnih usta.
Hjervar je pustio korak, požurivši niz put. Kako će izaći na kraj s tom razarajućom
bukom ako ne uspe da je se otrese? Poznavao je čoveka kojeg je hronični tinitus toliko
namučio da je čak razmatrao da mu potpuno unište sluh u tom uhu, samo da se reši te
muke. Tada je Hjervar mislio da je taj čovek poludeo što to uopšte i razmatra. Sada je
mogao da ga razume.
Nije morao da brine. Što se više udaljavao od groblja, to je pisak bio blaži dok na
kraju, milostivo, nije prestao. Ali ostao je sa pitanjem na koje verovatno nikada neće
moći da odgovori: šta to, dovraga, nije bilo u redu sa njegovom sestrom? Sigurno
nijedno dete ne bi tako vrištalo bez dobrog razloga.
21.

Lep dan bio je u oštrom kontrastu sa sumornim okolnostima. Ni dlaka na glavi nije im se
pomerala, a sunce je sijalo s blistavog plavog neba. Mada su im blagi vremenski uslovi
išli naruku, Johana pomisli kako bi teški oblaci i pomrčina bili prikladnija scenografija
za njihovu potragu. Ali vreme ne prihvata naredbe od običnog čoveka. Ne mari za
njegove planove. Leti se zabavlja upropašćavanjem baštenskih zabava i festivala na
otvorenom, kišom i jakim vetrom, posebno se naslađujući ciljanjem na proslave Dana
državnosti, 17. juna. Sada im se podsmevalo, traćenjem prelepog zimskog dana na slučaj
neprikosnovenog užasa.
Johana je namestila skijaške naočare. Kud god bi pogledala, oči bi je zabolele od
bleštavila. Dobro je što nije pila alkohol sinoć, pošto su okolnosti sada bile savršene za
groznu glavobolju. Bilo je dovoljno loše što je fizički izmorena, neispavana i u
bolovima, da i ne spominjemo potisnutu mentalnu napregnutost od potrage. Mamurluk
bi bio kap koja bi prelila čašu.
Gjeiri je odbijao da priča o sinoćnim neobičnim incidentima. Nipodaštavao je ideju
da je osetio dodir ledenih prstiju pod jorganom, govoreći da je sigurno sanjala i da treba
da nastavi da spava. Sinoć nije htela da produbljuje temu; trebao mu je odmor i
pomislila je da to može da pričeka do jutra. Ali kada se probudila, više nije bila tako
sigurna u sebe. Uveče je bila sasvim sigurna da su oboje doživeli isto iskustvo, ali kada
je ustala iz kreveta, sumnja je počela da nagriza njenu uverenost. Kako je dan odmicao,
postajala je sve više ubeđena da su ledeni prsti bili samo zbrkana poruka njenih
oštećenih nerava na leđima mozgu, i da je Gjeiri sanjao. Cela stvar je bila čista
slučajnost. To je dan učinilo daleko podnošljivijim i oboje su pošli na posao kao da se
ništa nije dogodilo.
U fabrici, Johana se udubila u posao, ne razmišljajući mnogo o spasilačkoj
operaciji. Nije očekivala da će je pozvati da pomogne. Pošto je lokaciju već precizno
odredio dron, biće potreban minimalan broj volontera. Planirali su da pošalju malu
grupu ljudi da proveri da li je pretpostavka tačna. Ako tamo zaista jeste telo, pozvaće
velike glave iz Rejkjavika, kao i dodatne tragače. Kada je, blizu podneva, čula prodornu
grmljavinu helikoptera, znala je šta to znači.
Ubrzo zatim je primila poruku, poslatu svim članovima spasilačkog tima, sa
obaveštenjem da su potrebne njihove usluge. Nije bilo precizirano šta su tražili, ali
pretpostavila je da je tim potreban da bi temeljno prečešljali oblast oko najnovije
otkrivenih ostataka. Ako ima još tela, bilo bi bolje da se pronađu odmah nego da
isplivavaju jedno po jedno kao prethodnih dana. Naravno, njihovo pretraživanje neće
moći da pruži garanciju da tamo nema više ničega; samo će umanjiti verovatnoću. Kada
bi se ujedinili svi spasilački timovi sveta, to ne bi bilo dovoljno da se pretraži trista
dvadeset kvadratnih kilometara grubog terena. Čak i kada bi imali celu godinu. Previše
je ljudi nestalo bez traga u islandskim visoravnima, vekovima unazad.
Trebalo je da bude mnogo jednostavniji zadatak da se locira auto kojim je ekipa
planinara došla do ove oblasti. Ne samo da je bilo relativno malo putanja kojima se
može ići već ni snežni nanosi nisu bili toliko duboki da bi zatrpali tragove velikog džipa.
Ipak, prilikom pregledanja rezervata iz vazduha nije otkriveno ništa ni nalik vozilu.
Jedini zaključak je da je ekipu sigurno do Lounserajvija dovezla nepoznata osoba.
Gjeiri joj je rekao tokom doručka da će policija objaviti apel vozaču da se javi. Na
pauzi za kafu je videla to obaveštenje na sajtovima s vestima, a pročitala je i jedan
izveštaj u kom je novinar uspeo da napiše čitava dva pasusa o nesreći u kojoj su četiri do
sada pronađene osobe izgubile život, uprkos potpunom odsustvu sigurnih činjenica. Bila
je zadivljena veštinom tog autora. Da je ona imala zadatak da napiše tekst o slučaju,
pisalo bi samo: Četvoro ljudi iz Rejkjavika pronađeno je mrtvo u divljini Lounserajvija.
Trenutno nema informacija o njihovim kretanjima niti o tome kako su umrli.
Prema Gjeiriju, mediji će se vrlo brzo dočepati još detalja. Čim se završi i
poslednja obdukcija i svi preminuli se formalno identifikuju, njihova imena će biti
objavljena. Patolog se nije vratio u Hebn za poslednje otkriće. Imao je još da obavi
autopsiju tela muškarca kog su Johana i njene kolege pronašli. Sada su se nadali da će
imena žrtava motivisati nekoga da se javi, nekoga ko bi mogao da kaže policiji nešto
više o njihovim planovima.
Johana nije videla razloga da apel vozaču bude neuspešan. Ta osoba nije imala čega
da se plaši jer nije bila osumnjičena ni za šta. Možda je bilo i više od jednog vozača.
Ako je u ekipi bilo petoro ljudi, ili su imali veoma veliko vozilo, sa dovoljno mesta za
petoro plus vozača i svu opremu, ili dva manja vozila. U tom slučaju šanse su dvaput
veće da će se neko javiti.
Gacajući napred, Johana je zabola svoju lavinsku sondu u dubok sneg. Lagano je
kliznula unutra. Zakoračila je napred, pa ponovila istu radnju. Pored nje je bilo još
nekoliko volontera, raspoređenih u nizu. Odziv je bio dobar; svi koji su mogli došli su.
Svi su želeli da pruže doprinos da se ceo taj mučni proces privede kraju. Što se pre
pronađu sva tela, to bolje za sve.
Delimično iz istog razloga je i Johana bila podstaknuta da se odazove na poziv. Ali
glavni razlog je bio malo sebičniji. Čim je čula helikopter, kroz glavu joj prođe misao da
će Gjeiri doći kući kasno. To bi značilo da treba da provede još jedno veče sama u kući,
možda i do ranih jutarnjih sati. Mnogo je bolje da provede vreme sa spasilačkim timom i
da bude nečim zaokupljena, čak i ako je to nešto tako depresivno kao što je traganje za
mrtvim telima.
Šef joj je dozvolio da odsustvuje, mada nerado. Mrzovolja je bila očigledna jer nije
odmah odgovorio. Danas je očekivao veliku isporuku ribe, a njena nova koleginica u
kontroli kvaliteta nije bila dovoljno iskusna da pokrije i Johanin deo posla. Šef je očito
hteo da je odbije, danas ne može da joj dozvoli da odsustvuje, ali je njegov osećaj
društvene odgovornosti nadvladao. Odlažući da joj odgovori, dao je Johani priliku da se
predomisli, ali ona je nije iskoristila. Još jednom se podsetila koliko joj je nedostajala
kompetentna koleginica Poljakinja, koja je otišla. Na kraju, šef je okončao neprijatnu
tišinu rekavši joj da može da ide.
Na putu ka kući, Johana je okrenula prijateljicu Disu da joj poželi srećan rođendan.
Planirala je da je pozove uveče, kada bude imala vremena za opušteno ćaskanje, ali sada
je znala da će se vratiti kasno. A neće moći da je pozove iz planina, jer tamo nema
dometa za mobilni, osim ako nemate tetra radio. Disa se, međutim, nije javila, i Johana
je morala da se zadovolji ostavljanjem govorne poruke. Njen pokušaj da zvuči veselo
neće prevariti Disu. Johani pretvaranje nikada nije išlo od ruke, i njena prijateljica će
odmah naslutiti da nešto nije u redu. Ali tu se ništa nije moglo. Johana joj je ostavila
poruku, pa je pustila korak, žureći da što pre stigne kući i presvuče se u opremu za sneg.
Gjeiri nije bio preterano oduševljen kada se pojavila na terenu. Tog jutra je
prokomentarisao njeno hramanje i opomenuo je da se ne preforsira u fabrici. Obećala je
da neće. Ali nije joj stavio veto na priključivanje potrazi jer mu nije ni palo na pamet da
bi se odazvala na volonterski poziv. Tako da, strogo govoreći, nije kršila nikakva
obećanja. Kasnije će imati priliku da mu to objasni.
Čovek koji je vozio spasilački tim do oblasti za pretragu sigurno je i sam primetio
da ona hramlje, ali nije ništa komentarisao. Kada su vozila stigla najdalje što su mogla,
nju je smestio da se ostatak puta preveze na jednim od motornih sanki. Postoje trenuci
kada treba biti ponosit, a ovo nije bio taj trenutak – Johana je zahvalno prihvatila vožnju.
Bolovi u nogama se nisu toliko pogoršali. Moraće da pešači samo jednu kratku deonicu
sa timom, samo oko oblasti gde je telo pronađeno. I dodeljeno joj je da bude u grupi
koja pretražuje zonu najbližu ostacima, verovatno iz istog razloga zbog kog je i dobila
prevoz sankama.
Dok je trupkala po snegu i probadala ga svojim štapom, povremeno je pogledala na
ljude koji su radili na izvlačenju tela. Šuškalo se da je u pitanju žena. To bi značilo da su
preminula dva muškarca i tri žene. Toliko izgubljenih života će pogoditi mnoge, ne samo
najbližu rodbinu. Biće to snažan podsetnik budućim posetiocima visoravni da budu
oprezniji, da se opreme kako treba i da unapred obaveste ljude o svojim planovima. To
će funkcionisati neko vreme. Ali pre ili kasnije, ovu tragediju će svi zaboraviti, osim
porodice i bliskih prijatelja preminulih, čiji životi više nikada neće biti isti.
Jedna žena, malo dalje u vrsti, pozvala je ostale i rekla da je nešto pronašla. Svi su
zastali dok se stvar ne ispita. Kada se ispostavilo da je u pitanju stena a ne nešto jezivo,
tragači su nastavili svojim strpljivim ritmom – korak napred, ubod; još jedan korak,
ubod.
Kada su stigli do kraja dodeljenog terena, vođa njihove grupe je predložio da
naprave pauzu za kafu pre nego što pređu na sledeći. Niko se nije usprotivio, pa su otišli
do velikog šatora koji je bio postavljen kao baza.
 Vruća kafa je bila dobrodošla. Grlili su šolje obema rukama, otkravljujući utrnule
prste. Čini se ironičnim, pomisli Johana, da se ljudska rasa sprema da pošalje ljude na
Mars, a još uvek nije uspela da izmisli rukavice koje će zaista grejati prste.
Gjeiri se pojavio na ulazu u šator i klimnuo glavom prema njoj, da dođe da
popričaju. Ostavila je ostale i izašla napolje sa njim, spremajući se da objašnjava otkud
ona ovde.
Ali ispostavilo se da ju je zvao zbog nečeg sasvim drugog. „Jesi li dobro?“ U
njegovom glasu nije bilo ni trunke optuživačkog tona što ne brine o sebi, nije bilo
preterane brige koja joj nije bila potrebna.
„Da, savršeno dobro“, odgovorila je Johana čvrsto. To je bila istina – osećala se
prilično dobro. Nema ničeg lošeg u tome da čovek bude fizički umoran, da ima bolove.
Oba su privremena stanja, za razliku od gubitka voljene osobe.
„U tom slučaju, da li bi mogla da mi učiniš uslugu?“ Gjeiri ju je gledao u oči i nije
mogla da ne primeti njegove tamne podočnjake i pocrvenelu kožu na licu. „Ne oklevaj
da odbiješ ako je to za tebe previše. Obećavaš?“
„Naravno. Šta želiš da uradim?“ Johana nije mogla ni da pretpostavi šta će joj reći.
„Iskopali smo ženu. Sada će je podići na nosila i prebaciti u Rejkjavik
helikopterom.“ Gjeiri je bacio pogled ka mestu gde je iskopano telo. Među ljudima koji
su tamo stajali, bili su i njihovi sinoćni gosti. „Treba mi da nakratko pogledaš telo.“
Gjeiri je stajao veoma mirno, čekajući njenu reakciju.
Johana je ostala bez reči, pokušavajući da se dozove. Posle pauze, ponovila je: „Da
pogledam telo?“
„Da. Samo na trenutak.“
„Zašto?“
„Zanima me da li ćeš je prepoznati.“ Gjeiri je obrisao kapljicu s vrha nosa,
rukavom jakne. „Samo reci ako radije ne bi. Bez pritiska.“
Johana je najednom osetila saosećanje prema dvoumljenju svog šefa od jutros. Svi
instinkti u njoj su vrištali da odbije – poslednje što joj je trebalo sada jeste suočavanje
licem u lice sa još jednom mrtvom ženom. Ali u isto vreme, želela je da pomogne. Gjeiri
je ne bi to pitao da nije mislio da je važno. Nakon kratkog oklevanja, rekla je: „Da,
pogledaću.“
„Jesi li sigurna?“ Gjeiri se neugodno meškoljio, kao da je čekao da se ona
predomisli. „Telo je malo u lošem stanju.“
Johana je duboko udahnula. „Sasvim sigurna. Ali reci mi nešto.“ Pogled joj skrenu
prema grupici koja je stajala oko leša. „Šta misliš, ko je? Da li je znam?“ Uprkos
zdravom razumu, osetila je da se nada da će odgovor biti odričan. Ali teško da bi je
zamolio da identifikuje ženu koju ne zna. Da je to lice dobro poznato, ljudi koji su već
stajali oko rupe ne bi imali problema da je i sami identifikuju. Kroz misli joj proleteše
slike prijatelja, rodbine i poznanika. Nije želela da vidi nikoga od njih kako slepo zuri u
nju iz snežnog groba. Ako će se suočiti sa nečim takvim, želela je da se psihički
pripremi. Istog trenutka je počela da se priseća ko je nestao sa društvenih mreža
proteklih dana. Zašto joj se prijateljica Disa nije javila na telefon jutros? Osetila je kako
joj se uzlupalo srce. „Ko je to, Gjeiri?“
„Ne mogu to da ti kažem. Moglo bi da utiče na tvoju reakciju – a ja možda grešim.
Bolje je da je pogledaš a da ti ja ne ubacujem ideje u glavu. Vrlo je lako zbuniti se i
videti ono što očekuješ da ćeš videti. Lice je malo unakaženo.“
Johana je duboko udahnula, ovoga puta na nos. Zbog te informacije je još manje
želela da pogleda leš. „Kada želiš da je pogledam?“ Po njegovom izrazu lica je pročitala
odgovor. „Sada?“
Gjeiri je klimnuo glavom. „Završi kafu. Ne mora da bude istog trena.“
Johana približi šolju usnama, drhtavim rukama. Drhtanje nije imalo nikakve veze
sa hladnoćom. Kada je uzela gutljaj, kafa je izgubila ukus. Nije imalo svrhe da se čeka,
bolje da to odmah završi. „Dobro, spremna sam.“
Gjeiri ju je pogledao sa uveravanjem. „Trajaće samo sekund.“
Zajedno su prišli rupi. Po izrazima lica onih koji su tamo stajali, videla je da su već
znali da je Gjeiri verovao da će ona prepoznati mrtvu ženu. Gledali su kako prilazi, a
onda se razmakli da joj naprave mesta. Više bi volela da im Gjeiri nije rekao, mada je
znala da je to bilo neophodno. Neko od članova tima iz Rejkjavika bi se sigurno
usprotivio tome da lokalni policajac dovede svoju ženu da vidi telo bez dobrog razloga.
Najviše je strahovala da to ne bude neko koga voli. Da mora da sakrije šok i žalost
pred svim tim ljudima. Četvoro gostiju sa sinoćne večere studiozno su izbegavali
Johanin pogled. Bar na tome je bila zahvalna. Bilo bi ludački neprikladno da počnu da
joj zahvaljuju na obroku ili da je pitaju za recept za salatu.
Stežući vilicu, zakoračila je bliže, a Gjeiri je uradio isto, držeći se blizu nje. Nisu se
držali za ruke, mada je ona sada žudela za tim. Udahnula je još jednom, duboko,
umirujuće, a onda pogledala dole, ka rupi.
Jeza joj prolete niz kičmu, i oseti kako joj se čitavo telo naježilo. Na trenutak je
zatvorila oči da se oporavi od onoga što je videla i očeliči se za još jedan, duži pogled.
Potom je izdahnula i otvorila oči.
Kraj njenih nogu bili su posmrtni ostaci žene, ležala je na leđima. Jedna ruka joj je
bila poduprta velikim kamenom pod pravim uglom, kao da se pruža prema nebu.
Zgrčeni prsti ličili su na pauka. Upravo to je ono što je operater drona uočio da štrči iz
snega.
Žena je bila mršava i delovala je mlado. Imala je više odeće na sebi nego ostala tela
koja je Johana videla: tanka majica dugih rukava, farmerke i patike, koje još nisu bile
skroz očišćene od snega. Ali i ta odeća je bila totalno neprikladna za vremenske uslove,
čak i ako je bila nosila jaknu preko toga. Nije bilo ni jakne ni šala, kape i rukavica.
Skoro kao da je ispala iz aviona.
Johana se naterala da prouči zaleđeno lice i mišjesmeđu kosu koja je padala pored
obraza, u zaleđenim loknama. Usta su joj bila širom otvorena, kao da je umrla vrišteći za
pomoć. Johani je bilo teško da odvoji pogled od te crne rupe, naizgled bez dna. Oko
usana je imala tamnu skorelu prljavštinu, kao da je na samrti proždirala čokoladu poput
malog deteta. Ledena jeza duž Johanine kičme je postala intenzivnija. Ali ženina
razjapljena usta nisu bila ništa u poređenju sa njenim očima, razrogačenim crnim
rupama na modrom licu.
Johana oseti vrtoglavi utisak nečeg nerealnog, kao da nije zaista stajala tu, pokraj
ledenog groba, i gledala u užasno lice smrti. Ponovo je zažmurila i izbrojala do deset da
se umiri. Upalilo je i otvorila je oči. Došla je da identifikuje telo. Da li je poznavala tu
stravično izobličenu ženu? Naterala je sebe da pažljivije prouči sumorni prizor. Ne, nije
je poznavala. Taman je počela da odmahuje glavom, kada najednom, poče da vidi živu
osobu, iza tih zgrčenih crta lica. Trepnula je, pa se okrenula ka Gjeiriju. „Znam ko je
ovo. To je Viktorija – radila je sa mnom u fabrici.“ Obgrlila se rukama, da rastera
drhtanje. „Nisam znala da je tip osobe koja voli prirodu.“
22.

Lounserajvi, nedelju dana ranije

Agnes je najzad zaspala, iznurena anksioznošću i bolom u zglobu. Bila je ušuškana u

Tjervijevoj vreći za spavanje, još uvek u jakni, s kapuljačom na glavi. Izgledala je
gotovo neprepoznatljivo dok je tako ležala, ispružena na leđima da zaštiti ruku, očiju
otečenih od plakanja, unezverenog izraza lica, čak i u snu. Mada je bilo potresno gledati
je u takvom stanju, Drebn nije to mogla da izbegne, i sama je bila na ivici da sklopi oči,
dok su sve troje bili nagurani u šator za dve osobe, odeveni u glomazne jakne.
Bilo je ogromno olakšanje kada je Agnes napokon zaspala. Drebn je pokušavala,
iako je bila uznemirena, da uteši prijateljicu, ali reči su je izdavale i stalno se vraćala na
iste plitke fraze: Biće sve u redu. Hejkirzna šta radi. Pronaći će im neki zaklon. I
Bjoulvir je tvrd orah. Glas je ispunila svom samouverenošću koju je u imala, i to ne
samo zbog Agnes već i zbog sebe i Tjervija.
Ipak, reči nisu bile dovoljno snažne da uteše Agnes. Imale su malo dejstva jedino
kada je Drebn izmišljala besmislice poput: Vreme je loše samo ovde oko šatora. Nema
vetra tamo gde su Hejkir i Bjoulvir. Oko glečera ima puno koliba. Sigurno su se sklonili
u jednu od njih. Pronašli su neku pećinu – ledenu pećinu. Glečer je pun pećina.
Da su bile same, Drebn bi nastavila s takvim blesavim optimističnim brbljanjem,
pošto je delovalo kao da to pomaže Agnes. Drebn je primetila da i nju samu to pomalo
teši, iako je znala da nema istine u onome što priča. Ali svaki put kad bi izustila još
jednu neodrživu pretpostavku, Tjervi bi je pogledao i odmahnuo glavom. Ako je Agnes
primetila njegovu sumnjičavost, nije to pokazala.
Tjervi je sada malo okrenuo glavu da pogleda Agnes. Pošto ju je kratko proučavao,
zatvorio je oči i izdahnuo. „Oni se neće vratiti.“
Drebn je siktala da bude tiši. Nije želela da se Agnes probudi ili, još gore, da joj se
Tjervijev fatalizam uvuče u snove. Zavijanje vetra je prekrivalo svaki šapat, ali ipak su
komunicirali najtiše što su mogli. „Ne budi tako pesimističan“, rekla je žustro. „Ti si
uspeo da se vratiš. Kako znaš da neće i oni? Ona mora da veruje u to. Kao i ja.“
„Oni se neće vratiti.“ Tjervi je izgovorio te reči sa konačnošću nekoga ko je
odustao od svake nade. Njegovo lice je bilo još tmurniji prizor od Agnes. Mada su se
ledenice s njegove brade i obrva otopile, nos crven kao ljuta paprika i obrazi kao da su
mu tamneli, modreli. Sa usana mu se ljuštila koža, bile su gotovo bele. Sablasna svetlost
baterijske lampe je samo pogoršavala stvar, pod njom je izgledao kao zombi.
Čim je bio ušao u šator, Drebn je otresla većinu snega sa njega, skinula mu kapu i
dala mu svoju, potom je otkopčala svoju vreću za spavanje i prebacila mu je preko
ramena. Previše se tresao da bilo šta od toga uradi sam. Zapravo, bilo je pravo čudo što
je uspeo da otkopča krilo šatora kada je stigao. Kada mu je Drebn skinula rukavice, prsti
su mu bili toliko otečeni da nisu mogli da uđu u njene tople i suve, ali imala je još jedne
rezervne, pa je uspela da mu na silu ugura ruke u njih. Na njeno zaprepašćenje, nije ni
trepnuo dok je obavljala celu to bolnu operaciju. Kada ga je pitala da li ga povređuje,
rekao je da se ne pravi hrabar, nego je jednostavno previše utrnuo da bilo šta oseti.
Isto je bilo i kada mu je izula čizme. Bile su toliko zaleđene i krute, pa ih je iz sve
snage cimala tamo-vamo dok ih nije strgnula s njegovih nogu. Kada mu je izula čarape,
dodirnula mu je kožu, koja je bila zapanjujuće ledena. Prodavač koji je napravio
hvalospev o tim superpro čizmama očigledno je preuveličavao. Tjervijeva stopala su
izgledala još gore nego njegove šake i užasnuto je sklanjala pogled od tih prstiju
nagrizenih mrazom.
Umotala mu je stopala u neki tanak vuneni donji veš koji je našla u rancu, a onda je
sela na njih. Bile su toliko ledene da je čak i kroz debele postavljene pantalone osećala
na butinama isijavanje hladnoće. Ipak, vreća za spavanje preko njegovih leđa postepeno
je ublažila drhtanje. Nakon toga mu je pomogla da skine jaknu i skafander, koji su bili
hladni i mokri, sada kada je toplota unutar šatora otopila led sa njih. Debeli džemper koji
je imao ispod bio je suv, srećom, pošto nije imao ništa drugo da obuče.
„Ispričaj mi opet kako ste se razdvojili.“ Drebn nije htela da ga ispituje dok je
Agnes bila budna. Spočetka je bilo teško razumeti šta Tjervi govori kroz cvokotanje. Bio
je i smeten od šoka, a Agnesina neprestana uspaničena pitanja i komentari samo su
pogoršavali stvar. Da li je Bjoulvir sigurno zakopčao jaknu do grla? Da li su on i Hejkir
nameravali da ostanu zajedno ili da se razdvoje? Bjoulviru nije hladno, insistirala je
Agnes. Ima telefon sa sobom, uporno je ponavljala. Ali iako bi mu to pomoglo da
preživi negde drugde, ovde je naravno bilo beskorisno.
Agnes je divljački ponavljala da treba da izađu i da ih potraže. To je bio jedini put
kada ju je Tjervi prekinuo – kategorički je odbijao. Dokle god napolju divlja oluja, ne
mrdaju nigde. Možda zato što je toliko otežano pričao jer je cvokotao, nije ukazao na
očigledno – da ni on ni Agnes nisu u stanju da pešače. Ako bi iko pošao u potragu, to bi
morala da bude Drebn. Bila mu je beskrajno zahvalna što je stavio veto na tu ideju.
Sada kada je Agnes zaspala a on prestao da se trese, Tjervi je mogao da ispriča
svoju priču bez prekidanja. Tmurnog glasa punog tuge i kajanja, neuvijeno je ispričao
šta se desilo. Pošto mu je glava bila pognuta, Drebn nije mogla da vidi da li su mu oči
otvorene. Umesto toga, usredsredila se na njegove bolno ispucale usne, nadajući se da će
bar neki deo njegove priče dati razlog za optimizam. Ali nije.
Pošto opet nisu uspeli da pronađu Hejkirov merni instrument, nisu odustajali već su
pošli još malo dalje, pa još malo dalje. Kada su, sa zakašnjenjem, shvatili da moraju
nazad, rastali su se u poslednjem pokušaju da pronađu tu opremu. Tada je počela
mećava. Isprva je sneg toliko gusto padao da se ništa nije videlo. Onda je počeo jak
vetar i sve je krenulo katastrofalno loše. Potpuno dezorijentisan uskovitlanim virom
pahulja, Tjervi je izgubio kontakt sa ostalima.
Posle kratkog pokušaja da ih pronađe, uvideo je da je beznadežno i odustao.
Zaslepljen belilom, bez ideje u kom pravcu su oni otišli, shvatio je da je potpuno
izgubljen. Dozivao ih je, ali je režanje mećave potpuno nadjačavalo njegov glas, kao i
mogućnost da čuje mogući odgovor. Odustao je od toga i pošao nazad, u pravcu za koji
je mislio da je ka šatorima. Zbunjen, tumarajući kroz nemilosrdnu belinu, borio se dok
na kraju, uprkos svemu, nije naleteo na kamp.
Kada je Tjervi završio priču, sedeli su ćutke i slušali zavijanje vetra napolju. Platno
je pucketalo i divljački se treslo, i u najvećim naletima vetra, Drebn se plašila da će ga
rascepati na froncle. Šta onda, dovraga, da rade?
Stresla se. Njen tok misli je pospešio hladnoću koja joj se polako uvlačila u kosti.
Ona je bila jedina koja nije imala vreću za spavanje da je greje. Primetivši da drhti,
Tjervi ju je pogledao u oči i rekao: „Moraš da uradiš nešto, Drebn.“ Njegov ton joj je bio
upozorenje da će reći nešto što ona ne želi da čuje. Tvrdoglavo je ćutala, nadajući se da
on neće nastaviti. Spustio je svoju utrnulu šaku u tesnoj rukavici na njenu butinu, kao da
je hteo da je stisne, ali nije imao snage. „Moraš da odeš do Agnesinog i Bjoulvirovog
šatora i da uzmeš njihove vreće za spavanje i lampu. I uzmi sve ostalo što bi moglo da
nas ugreje. Uključujući i stvari iz Hejkirovog šatora.“
Drebn je polako odmahnula glavom. „Ne mogu. Ne mogu da izađem tamo.“
„Moraš, Drebn. I to odmah. Bojim se da je samo pitanje trenutka kada će vetar
oduvati njihove šatore. A onda će biti prekasno.“
Kao da je crpio snagu iz njegovih reći, vrisak vetra napolju postade još divljačkiji.
Drebn je imala osećaj da samo čeka da se obruši na nju čim iskorači napolje. „Šta ako
mene oduva? Šta ako se i ja izgubim?“
„Nećeš. Ali ako se plašiš, idi četvoronoške. Nećeš se izgubiti. Drugi šatori su
odmah pored nas. Ne bih ti ovo tražio da mislim da je opasno. Ti to možeš.“
„Ali…“
„Odmah, Drebn.“
Nije bilo drugog rešenja. Progutala je knedlu, zakopčala jaknu do grla, navukla
rukavice i, pošto nije imala rezervnu kapu, uzela je svoju od Tjervija. Bila je spremna da
krene pošto je već na sebi imala čizme i zaštitne pantalone.
„Uzmi lampu.“ Tjervi je cimnuo bradom prema njoj. „Agnes i ja ćemo izdržati bez
svetla. Ti ne možeš.“
Drebn je uzela lampu, odbijajući da sebi prizna da je njena svetlost slabija nego
kada ju je upalila. Probila se do vrata šatora i uhvatila za rajsferšlus. Pre no što ga je
otkopčala, okrenula se prema Tjerviju. „Moram nešto da ti kažem. Samo da ne bi mislio
da sam skroz jadna. Vidiš, ne plašim se samo oluje.“ I sada se sve izlilo – užas koji ju je
obuzeo u kolibi; kako nije bila nimalo ubeđena da je jelen proizveo zvuke koje su ona i
Agnes čule oko šatora dok su bile same. Kada je krenula da se izvinjava i govori da su to
naravno budalaštine i verovatno samo reakcija na ekstremne uslove, Tjervi ju je sasekao.
 „Ne moraš da se pravdaš.“ Gledajući u slabi zrak svetlosti lampe, dodao je: „Nešto
je tamo. Ne znam šta je to, dovraga – ali jelen nije.“
To je bilo apsolutno poslednje što je Drebn želela da čuje. Očekivala je ohrabrenje,
pre nego što smelo istupi u divlju noć sama. „Jesi li video nešto?“, glas joj je zadrhtao,
na ivici da pukne. Namrštila se, suzbijajući suze. Ako bi pustila neku suzu, ona bi se
istog trenutka zaledila na njenim obrazima, čim bi otvorila vrata.
„Da. Nešto me je pratilo. I to nisu bili Bjoulvir ni Hejkir.“ Tjervi ju je pogledao u
oči. „A nije bio ni jebeni jelen.“
„Gde te je pratilo? Sve dovde?“
Tjervi nije odgovorio. „Naišao sam na krv u snegu. Dva puta. Dosta krvi. Ne trag.
Samo velike lokve.“
„Krv? Čiju? Bjoulvirovu? Hejkirovu?“ Drebn je osetila kako iz nje nestaje i
poslednji tračak nade. „Čiju krv?“
Tjervi je oborio pogled i jedva primetno slegnuo ramenima. „Moraš da kreneš.
Vratićeš se začas.“
Nije bilo svrhe da ga pritiska za odgovor, jer ga očigledno nije imao. Drebn je
otkopčala vrata, duboko udahnula i izašla napolje. Bilo je teško stajati uspravno dok je
pokušavala da zatvori vrata za sobom; vetar kao da je bio rešen da je obori s nogu. Tvrdi
komadići snega naletali su na nju sa svih strana, upadali joj pod kapuljaču i u oči.
Začkiljila je, zaštitila oči jednom rukom, ali nije mnogo pomoglo.
Do Agnesinog i Bjoulvirovog šatora bilo je svega nekoliko koraka. Nekoliko
krupnih koraka i tamo je. Ući će, zgrabiće šta joj treba, i požuriće nazad kod Tjervija i
Agnes. Šta god da nađe tamo, moraće da bude dovoljno. Nije bilo šanse da se upušta ni
korak dalje od sigurnog, čak do Hejkirovog šatora.
Trebalo bi da bude lako. Ipak, činilo se nepremostivim. Nije mogla da se natera da
načini prvi korak. Ali vetar, izgleda umoran od njenog oklevanja, preuzeo je vodstvo,
gurnuo ju je napred, poput siledžije na igralištu. Zateturala se dva koraka, a onda pala na
sve četiri. Kada se spustila, odlučila je da puzi. Tako nije bilo opasnosti da je uhvati
divlji vrtlog i odvuče u zaslepljujuću belinu.
Nije bilo tako loše na sve četiri. Drebn se osetila malo stabilnije, a pahulje koje su
joj stalno upadale u oči nisu više toliko pekle. Kretala se najbrže što je mogla do
susednog šatora i pridigla se na kolena da otkopča rajsferšlus. Uspela je bez previše
truda i uletela unutra.
Dala je sebi trenutak da dođe do daha i da joj se uzlupano srce malo smiri, pa se
bacila na posao, prikupljajući sve što joj se činilo da može da povuče u jednoj turi.
Urolala je dve vreće za spavanje, nagurala ih u tanke vrećice, u jednu od njih je gurnula
lampu, a onda privukla dva ranca. Nije traćila vreme da pregleda šta je u kom, samo je
nagurala sadržaj iz jednog u drugi dok nije bio dupke pun. Hrana u plastičnoj kesi na
drugom kraju šatora će morati da ostane tu. Hrana nije primarna briga – bar ne još.
Taman kada je stavljala ranac na leđa, učinilo joj se da čuje neku buku napolju,
koju je izazvalo nešto drugo, a ne oluja. Ukočila se i napregla uši. Preko zavijanja vetra i
krckanja platna, prolamao se zvuk od kog joj se sledila krv u venama. Taj avetinjski glas
joj je bio poznat. Od panike su joj čula postala natprirodno izoštrena, postala je
hipersvesna svega u okruženju, kao da se isključilo sve što bi moglo da joj naruši
koncentraciju. Nesvesna hladnoće i fizičke neprijatnosti, svu pažnju je usredsredila na tu
jezivu ponavljajuću molbu da se neko pusti unutra.
Nije dolazilo u obzir da doziva Tjervija u pomoć. Morala je da bude tiha. Kako je
znala da je to nešto nematerijalno? Instinkt joj je bio toliko snažan da joj nije ni palo na
pamet da to preispituje. Dok je čučala, dišući bez i najmanjeg zvuka, uspela je da odredi
odakle dopire taj glas. Dolazio je sa strane gde je stajao Hejkirov šator. Pored tog
užasnog mumlanja, čula je i šuškanje koje je prepoznala – kao da se neko kreće po
šatoru punom stvari.
Možda je Hejkir, ili Bjoulvir. Možda su u toliko lošem stanju da su se uvukli u prvi
šator na koji su naišli? Ali isti instinkt koji joj je govorio da ostane tiha sada joj je kazao
da to nije slučaj. Niko nije mogao da se uvuče u Hejkirov šator – bar ne otkako je
ostavila Tjervija i Agnes – jer bi čula nepogrešiv zvuk rajsferšlusa. I bilo je nezamislivo
da taj molećivi glas pripada Hejkiru ili Bjoulviru. To je bila žena. Ili dete. Nemoguće je
reći koje od ta dva. Možda nijedno.
Od iznenadnog oštrog zvuka cepanja iz pravca Hejkirovog šatora Drebn je bezmalo
doživela srčani udar. Rajsferšlus od vrata. Ali ovoga puta, umesto da je strah parališe,
podstakao ju je da zgrabi dve vreće za spavanje i odleti prema vratima. Rešena da ne
gleda prema Hejkirovom šatoru, upustila se u brzo puzanje, ne gubeći vreme da zatvori
vrata šatora za sobom, niti da provuče obe ruke kroz ručke ranca. Ispala joj je lampa, pa
ju je uzela, i dok je to radila, ranac joj je skliznuo, pa ga je vukla za sobom kroz sneg.
Kretala se najbrže što je mogla usput urlajući iz petnih žila Tjerviju: „Pusti me
unutra! Pusti me unutra!“
Ali kada je stigla, vrata šatora su još bila zatvorena. „Pusti me unutra, Tjervi! Pusti
me unutra!“, vrištala je.
„Pokušavam!“, odgovorio je. Rukavice mu sigurno ometaju rad jadnim osakaćenim
prstima.
Drebn je bacila pogled preko ramena, dok je pružala ruku prema rajsferšlusu. Zrak
njene lampe se jedva probijao kroz zavesu snega, ali bio je dovoljan da joj osvetli nešto
nalik tamnoj silueti koja puzi ka njoj. A onda se svetlo ugasilo. Umesto da vrisne ili
potrči u slepi mrak, pribrala se i okrenula rajsferšlusu.
Otkopčavši ga, uletela je unutra. „Zatvori! Zatvori!“ Nije bilo potrebe da viče, ali
nije mogla da se obuzda. Nešto joj je dodirnulo gležanj.
Tjervi je uspeo da skine jednu rukavicu. Nespretno, zakopčao je vrata za njom, a
onda je samo gledao u nju, zadihanu, otvorenih usta. Agnes, koja se probudila od cele
buke, pridigla se i prostenjala od bola u ruci. „Šta…? Šta se dešava?“
Drebn se okrenula prema zatvorenim vratima šatora, otvorila usta da odgovori, ali
nije mogla da izusti ni reč.
Čula je to grozno, jadno mumlanje napolju. Sada je zvučalo kao da je sasvim blizu,
skoro kao da je neko sedeo odmah s druge strane tankog šatorskog platna.
23.

Erlingir je nešto pričao, ali Hjervar jedva da je čuo i reč. Mada je pokušao da ga sluša,
misli su mu lutale u drugom pravcu, poput gvozdenog praha koji leti ka magnetu – gde
je magnet, u ovom slučaju, njegova sestra. Nije mogao da prestane da razmišlja o njoj.
Šta nije bilo u redu sa njom? Šta je, za ime boga, otac mislio kada ju je poveo u šetnju
po stenama? Iako nije bio rođen u Hebnu, njegov otac je živeo tu dovoljno dugo da je
znao za rupu gejzira i koliko je ona opasna. Nije bilo potrebe da vozi dvadeset
kilometara do Stoksnesa da bi prošetao ćerku, kada je u blizini grada bilo toliko drugih
plaža, koje ne samo da su bile lepe već i bezbednije.
Bilo je malo verovatno da će fajlovi iz policijske arhive iole rasvetliti stvar, ili da će
Hjervar uopšte dobiti dozvolu da ih pogleda, kao ni Salverin zdravstveni karton. Ali
polagao je nadu u ta zvanična dokumenta. To mu je bila jedina prilika da dođe do srži
priče. Njegovi roditelji, jedini ljudi koji su mogli da mu kažu ono što je hteo da zna,
umrli su i nisu ostavili nikakvo objašnjenje za sobom. Zapravo, dali su sve od sebe da
unište sve podsetnike na svoju ćerku.
„Jesi čuo za devojčicu koja je upala u rupu od gejzira?“ Hjervar je goreo da postavi
to pitanje, ali se uzdržavao, do sada, kada je, na trenutak se zanevši, izgovorio to.
Erlingir ga iznenađeno prostreli pogledom. Namrštio se, spustio spisak sa
zaduženjima i seo u svoju stolicu, okrenuvši glavu prema prozoru. „Moram da kažem, to
je malo čudno pitanje.“
„Znam.“ Nije bilo svrhe da se pretvara da to ima bilo kakve veze sa onim što mu je
Erlingir govorio u vezi sa predajom smene. Taj čovek nije mogao da zna za njegovu
vezu sa devojčicom, pošto mu Hjervar nikada nije ni spomenuo da je živeo u Hebnu kao
dete. Iskreno govoreći, nije smatrao da se Erlingira tiče odakle je on, niti je želeo da
objašnjava zašto je tako retko viđao oca otkad se preselio u Rejkjavik – možda zato što
ni sam to nije razumeo. Tako da nije ni čudo što je Erlingir ostao zatečen njegovim
pitanjem.
Erlingir je slegnuo ramenima i odvratio pogled od prozora. „Da, čuo sam za tu
nesreću. Odrastao sam u Hebnu, sećaš se? Sva deca odavde znaju za tu priču. Imao sam
oko dvanaest godina kada se to desilo, i sve nas je naplašilo da ne vozimo bicikle ovuda.
Može se reći da nas je to sačuvalo da nas ne zadesi ista sudbina.“
Hjervar je spustio svoju šolju s kafom. Sada kada je već otvorio temu, mogao bi i
da je proširi. „Zašto mi nisi spomenuo tu nesreću kada si mi pričao o gejziru?“
 „Zašto?“, Erlingir je opet slegnuo ramenima. „Da budem iskren, nisam znao da te
to toliko zanima. Ali kad je već tako, možda bi trebalo da znaš i da to dete i Ivan nisu
jedini koji su tako skončali. Jedan od vojnika koji su radili ovde isto je upao u tu rupu, a
sigurno je bilo još slučajeva tokom godina. Ali nisam ti rekao za devojčicu iz prostog
razloga što se oko tog incidenta isplelo dosta blesavih priča, a ja nemam strpljenja za
takve gluposti. Znaš ono: ljudi tvrde da su viđali devojčicu noću pokraj stena ili oko
kuće u kojoj je živela. Takve priče se nisu pričale kad sam ja bio klinac, tako da ne
možeš da kriviš moju generaciju za njih.“ Erlingir pogleda Hjervara u oči. „Ako mene
pitaš, nije dobra ideja pothranjivati takve budalaštine. Svi mi ponekad imamo neka
čudna iskustva. Uključujući i mene. Pre nekog vremena, učinilo mi se da sam video
žutog papagaja ovde kod prozora.“ Klimnuo je glavom ka staklu. „Potpuno suludo,
naravno. Nisam smatrao da ima razloga da ti kažem, jer mislim da treba da ostanemo
razumni. Da se držimo onoga što je realno. Znaš na šta mislim.“
Hjervar je tačno znao na šta Erlingir cilja, pa je pustio priču. Nije želeo da se
podseća na to da je i sam nedavno bio žrtva nekih čudnih varki, niti mu se sviđala ideja
da vidi svoju sestru tamo na stenama. Helikopter danas opet dolazi, što je značilo da će
opet biti u večernjoj smeni, a ako bude došao jednako kasno kao i prethodnih puta, to
znači da je pred njim još jedna duga tura čekanja, nasamo u mraku.
Erlingir je vratio razgovor na praktične stvari, okončavši priču o gejziru. Nije više
ni na tren gledao ka prozoru. Pošto je prošao kroz stavke preostalih poslova, dovršio je
kafu i ustao. Zatim je zastao da počeše Macu iza ušiju, kao da je imao nešto na umu, ali
nije znao kako to da kaže. I Hjervar je ustao, da ga otprati do ulaznih vrata. S nelagodom
je obigravao, pitajući se da li se od njega nešto očekuje sada. Uzajamna društvena
nespretnost ukazivala je na to da ovakva situacija nije bila neuobičajena.
Ćorsokak tišine prekinut je kada je Erlingir najzad prestao da mazi Macu, rekao
„dobro“ i pošao ka vratima. Hjervar je požurio za njim, strepeći od predstojećeg
samovanja, voljan da izvuče maksimalnu korist od koleginog ćutljivog prisustva dok još
može.
Bila je šteta što će mu za poslove na spisku trebati veoma malo vremena. Odlučio
je da će malo da telefonira. Okrenuće brata. Možda čak i decu. Iako je neminovno da
razgovor s njima bude nategnut, sve je bolje od toga da sedi sam tu, da čeka helikopter i
zuri u tamu iza prozora. Nije mogao da se otrese uskomešanog straha da će ponovo čuti
vrisak svoje sestre, da će mu odjekivati kroz glavu u tišini.
„Ne zaboravi da se javiš centrali kada budeš odlazio.“ Erlingir je zastao kraj vrata,
tražeći telefon po džepu, kao da je podsetio i samog sebe. „I slobodno me zvrcni ako
saznaš neke novosti od ekipe iz helikoptera. Jedan od pilota se javio preko radija ranije, i
stekao sam utisak, po onome što je rekao, da je poslednje pronađeno telo neko odavde.
Žena. Brinem se da nije možda neko koga poznajem.“
„Važi.“ Hjervar je sumnjao da će dobiti bilo kakve insajderske informacije.
Poslednji put kada je dočekao helikopter, ekipa nije bila raspoložena za ćaskanje. Tačno
je mogao da im zamisli izraze lica ako bi probao da izvuče ime žrtve od njih. Nije imao
nameru da bilo šta pokreće, sem ako oni sami ne počnu prvi.
 Erlingir je izašao i zatvorio vrata za sobom, a Hjervar je ponovo bio sam, jedino
društvo pravio mu je Maca. U građevini otpornoj na bombe, podsetio je sebe. Unutar
bezbednosne ograde, okružene antenama, sa svim mogućim instrumentima za
komunikaciju sa spoljnim svetom. Uprkos izolovanoj lokaciji, okružen nemilosrdnim
morem i strmim pustim planinama, nije imao čega da se plaši. Baš ničeg. Osim od
sopstvenih misli. Najgora stvar u vezi sa tim jeste to što od njih ne može da se pobegne.
Ma gde da ode, ide i njegova glava.
Hjervar je rekao sebi da se trgne i bacio se na posao, razvlačeći svaku stavku koliko
god je mogao, ali svejedno je završio za tili čas. Maca ga je pratio od sobe do sobe,
sedeo je i pažljivo ga promatrao kako radi. Mada je bilo fino što mu pravi društvo,
Hjervar je na kraju počeo da se oseća nelagodno pred mačjim neprekidnim pogledom.
Sada nije preostajalo ništa drugo sem da se sačeka da helikopter najavi dolazak. U
celoj stanici, stolice za sedenje su postojale samo u kancelariji i u kantini. U sobi za
smeštaj osoblja bili su sofa i kreveti; jedini problem je što odande ne bi mogao da čuje
radio. Preostajalo mu je da stoji, sedi na podu – ili da premešta nameštaj. Nijedna od
mogućnosti mu nije bila preterano privlačna, ali odlučio se za onu koja je
podrazumevala najmanje fizičkog truda i nelagode. Ako će se um poigravati sa njim, to
će se desiti ma gde bio u stanici.
Stoga se odlučio za kantinu. Napunio je Macinu činiju, iako mu je Erlingir rekao
kad je stigao da je upravo nahranio mačora. Bar neće moći da bulji u njega dok krčka
svoju hranu. Hjervar je nasuo sebi u šolju talog iz bokala s kafom, nisu mu smetala
zrnca. Uostalom, ne bi se reklo da će ga ta zrnca ubiti.
Pre nego što je izvadio telefon, za svaki slučaj je navukao zavese preko prozora, i iz
njih poleteše oblaci fine prašine. Očigledno ih niko nije takao godinama. Na zavesi su
bile tamne i svetle pruge, a nabori su neujednačeno izbledeli od sunca. Ipak, ma koliko
umrljane, ružne i štrokave bile, zavese su radile posao. Čim je sakrio tu crnu prazninu,
Hjervar je osetio kako njegova napetost popušta.
Kolbejn se javio posle trećeg zvona, a njegov poznati glas ga je istog časa okrepio.
Hjervar se najednom više nije osećao usamljeno na tom mestu bogu iza leđa. Zapitao se
zašto nije češće zvao brata svih ovih godina. Kolbejn je bio jedina osoba na svetu sa
kojom je bio blizak. Ljudi obično imaju gomilu prijatelja ili rodbine na koje se mogu
osloniti, ali Hjervar je imao samo Kolbejna. Što je, naravno, mnogo bolje nego da nema
nikog. Dok je slušao brata kako mu priča da je najzad odneo film na razvijanje i da će
sutra pokupiti fotografije, Hjervar je obećao sebi da će se od sada više potruditi da bude
u kontaktu sa njim. Mada, samo vreme će pokazati da li će održati obećanje. Previše
dobro je poznavao sebe – nije bilo zagarantovano.
Kada je Kolbejn završio, bio je red na Hjervara da ispriča šta je saznao tog jutra.
Pokušao je da zvuči normalno, ali njegov brat se očigledno nije dao prevariti, pitao ga je
da li je sve u redu. Hjervar je iskoristio katastrofu iz Lounserajvija kao izgovor,
objasnivši da je malo deprimiran zbog tragičnih događaja koji su se odigrali u visoravni
nedaleko od njegovog mesta življenja. Dok je to izgovarao, pomislio je da to možda i
jeste razlog što nije sav svoj poslednjih dana. Vesti o preminulima nisu baš bile
razveseljavajuće. To, u kombinaciji sa čudnom pričom o sestri, bio je otrovan koktel za
maštu.
Kada su prešli i tu temu, ponestalo im je ideja za dalju priču. Hjervar je žudeo da
zadrži Kolbejna na vezi, ali jednostavno nije mogao da smisli način da to postigne.
Zamuckivao je, pa zastao, ali onda je bilo kasno – Kolbejn je rekao zdravo.
Hjervar je ponovo postao svestan tišine. Mačorovog neprekidnog zurenja.
Ne želeći da spusti telefon, uz oklevanje je odabrao Augustin broj. Zelena ikonica
telefonske slušalice se pojavila na ekranu i prst mu je levitirao iznad nje nekoliko
trenutaka, dok je vagao da li je to dobra ideja. Baš tada, nalet vetra nanese nešto na
prozorsko okno uz tup udarac, od čega je poskočio i rasterao svaku sumnju. Pritisnuo je
ikonicu.
Augusta je pustila telefon da zvoni mnogo duže nego Kolbejn. Hjervar je mogao da
je zamisli kako grize donju usnu dok zuri u telefon i pokušava da odluči da li da se javi.
Na kraju se javila, u zadnji čas. U retkim prilikama kada je telefonirao svojoj deci, uvek
je bilo neizvesno da li će se udostojiti da se jave. Dok su se oni premišljali, on je brojao
zvona, pa je tako znao koliko ih bude pre no što se veza automatski prekine.
„Šta je?“ Kao i uvek, Augusta je zvučala ljutito i nadureno. Nedostajao mu je njen
vedri, veseli glas koji je imala kao dete i pitao se da li je taj ogorčeni ton imala samo
kada on zove ili je takva bila sa svima. Za njeno dobro se nadao da je tako bilo samo sa
njim. Život je utoliko teži ako je čovek mrzovoljan, a ne prirodno optimističan, i sam je
plaćao cenu za to.
„Samo sam hteo da ti čujem glas. Dugo se nismo čuli. Mislim da si pokušavala da
me dobiješ.“
Augusta je zaroptala, što mu je reklo sve što je trebalo da zna. Ipak, to je bilo bolje
nego da sluša njenu uobičajenu recitaciju njegovih grešaka. Taj govor je već znao
napamet.
Kada je postalo očigledno da Augusta neće reći ništa da popuni tišinu, počeo je da
joj priča o Salver. Priča o njegovoj sestri je bila toliko neočekivana da je zaboravila na
svoje loše raspoloženje i čak ga je i prekidala pitanjima, zvučeći mnogo toplije nego na
početku razgovora. Problem je bio u tome što je i sam znao veoma malo pa nije mogao
da pruži više detalja, mada je dao sve od sebe. Bio je spreman da izmisli nešto kako bi
popunio rupe, ako bi to značilo da će njen glas biti kao nekada, pre no što je sve pošlo
naopako.
Kada je Hjervar završio priču, bio je red na Augustu. Nije ga grdila, već je
dobrovoljno pružila informaciju da počinje novi posao od ponedeljka. Zvučala je
uzbuđena kao svako kome predstoji nešto novo. Čak i jadna ništarija kao što je on zna
kakav je to osećaj – iako je sada teško u to poverovati, veoma se radovao početku rada u
Stoksnesu.
Dok je Augusta pričala, Hjervar je primetio da Maca više ne bulji u njega, već je
pažnju preusmerio na zavese. Bez upozorenja, mačak je skočio na sto, nakostrešenih
leđa, repa nalik četki za pranje flaša, a onda je obazrivo krenuo da korača ka prozoru.
 Hjervar se namrštio. Pade mu na pamet da je onu buku od malopre napravila ptica
koja je udarila u staklo. Možda je sada ležala ispred, ranjena, pa ju je mačka nekako
nanjušila. Začu se još jedan blagi udarac. Nije bio glasan, kao kada bi nešto kucnulo ili
naletelo na staklo; više je zvučalo kao da neko tapka po staklu ispruženom šakom.
Maca je sada bio tik ispred zavesa. Zario je glavu među prašnjave nabore.
Augusta je bila usred priče, kada Hjervar oseti probadajući bol u grudima, kao da
ima infarkt. Mačak je razmakao zavese dovoljno da Hjervar vidi kroz prozor i zabrektao
je kada je video oblik šake na staklu. Neko je bio tamo. Nepozvani uljez. Nije mogao
biti niko koga je očekivao jer bi primetio da je helikopter sleteo, čak i ako je pilot
zaboravio da se javi preko radija. Helikopteri nisu baš mogli da vam se prikradu.
Ako povuče zavese, naći će se licem u lice sa tom osobom napolju. Činjenica da je
video samo bledi trag ruke nije nimalo umanjivala jezivost; samo ju je pogoršavala.
Sa zakašnjenjem, Hjervar je primetio tišinu na drugoj strani veze. Ćerka je osetila
njegovu odsutnost.
„Da li se prekinula veza?“
„Ne, tu sam.“ Hjervar je fiksirao pogled na zid ispred sebe, kako bi odoleo
iskušenju da gvirne postrance. Video je zavese perifernim vidom i to mu je bilo sasvim
dovoljno.
„Reci mi, onda, o čemu sam pričala?“ Glas njegove ćerke je treperio između sreće i
besa. „Šta sam pričala?“
Hjervar nije imao predstavu. Ali trenutno je imao veće brige od toga da ne razočara
ćerku. „Slušaj, Augusta, moraću da te pozovem kasnije. Na poslu sam i nešto je upravo
iskrslo.“
„Naravno. Naravno da si na poslu.“
Hjervar nije čuo šta je rekla posle toga, pošto joj je spustio slušalicu. Njihov krhki
odnos je upravo još jednom smrvljen, ali tu se nije ništa moglo. Sada nije bio u stanju da
nastavi razgovor. Neki drugi dan će pokupiti komadiće i zalepiti ih.
Maca je frknuo, povukao se od prozora i skočio na pod, a onda izleteo iz prostorije
i otperjao niz hodnik, još uvek nakostrešen, tako da je izgledao duplo veći nego što jeste.
Hjervar je progutao knedlu i ustao. Pružio je ruku i pritvorio zavese. Potom je
napravio dva koraka do kancelarije, prišao ekranu sa bezbednosnim snimcima i odabrao
nadzornu kameru koja je bila usmerena prema moru, preusmerivši je tako da prikazuje
prozor od kantine sa spoljne strane. To je bio jedini način da se oslobodi tog užasnog
straha; morao je da vidi crno na belo da je sve budalaština. Sigurno su ga oči varale.
Niko nije imao šta da traži tu po noći.
Ni provalnicima se ne bi isplatilo da tu upadaju. Instrumenti su možda preskupi, ali
ne bi mogli da ih prodaju. Na Islandu ne postoji crno tržište za opremu iz radarske
stanice, što zasigurno svi lopovi i znaju.
Kako se kamera polako rotirala, Hjervar se spremio da oseti talas olakšanja. Znao
je da se na ekranu neće videti ništa osim zida i prozora. Izuzev, možda, mrtve ili ranjene
ptice koja leži na zemlji. Ili morske zvezde koju je izbacio veliki talas. Da, mogao je da
zamisli kako bi lako morska zvezda mogla da zaliči na šaku.
 Snimak s kamere se još okretao kada interfon u hodniku poče da zvoni. Hjervar
poskoči. Zurio je u hodnik. Ovo se ne dešava.
Interfon ponovo zazvoni, dugim, upornim piskom. Hjervar duboko udahnu, pa
izdahnu. Ponovo se okrenuo ka ekranu. Mogao je da rešava samo jedno po jedno. Kada
se uveri da nema nikakve prilike koja stoji ispred prozora – da se to samo mašta
poigrava njime – onda će moći da se pozabavi zvučnim halucinacijama. Ovo ludilo mora
da prestane.
Ali ekran mu nije pokazao ono čemu se nadao. Sa spoljne strane zida od kantine,
stajalo je dete. Jasno kao dan. Mala devojčica koja je tek mogla da pruži ruku do
prozora. Sada su joj ruke bile pored tela, ali lice joj je bilo priljubljeno uz staklo. Njena
kosa i cvetna haljina su bile potpuno mokre.
I nosila je samo jednu cipelu.
24.

Ispred glavne kancelarije spasilačkog tima bio je parkiran jedan policijski auto u kom je
bilo upaljeno svetlo, a za volanom je sedela neka osoba. Ostatak parkinga je bio pust.
Bilo je bezbroj drugih vozila, ali njihovi vozači su svi bili gore, u zoni potrage, i biće
tamo još neko vreme. Johanu su poslali kući ranije, uz pratnju jednog od kolega iz tima,
koji se dobrovoljno prijavio da krene sa njom, ne zato što je iko sumnjao u njenu
sposobnost da pronađe put nazad, već zato što su pravila tima bila da niko ne sme da
pešači sam kroz visoravan.
Johanin pratilac je delovao jednako zadovoljno što odlazi kao i ona. Kada su stigli
do Hebna, on se ponudio da se pobrine za svu opremu koju su vratili u grad sa sobom, a
Johana je bila previše iznurena da se usprotivi. Više bi volela da ostane i pomogne,
makar i samo da sedi na tvrdoj plastičnoj stolici i gleda njega dok radi – sve, samo da
izbegne dugo, samotno čekanje u kući da se Gjeiri vrati.
Johana je zakoračila u sumrak. Pešačila je i ranije do kancelarije tima, okrepljena
energijom koja bi joj pomogla da zaboravi na bol u leđima i nogama. Ovo nije bio prvi
put da spasilačka operacija tako podsticajno deluje na nju. Ali suočavanje sa lešom bivše
koleginice, Viktorije, iscrpelo joj je sve rezerve energije. Svaki korak ju je boleo. A
poslednji deo puta do kuće, mada kratak, biće teško iskušenje.
Žena na vozačkom sedištu policijskih kola je spustila prozor, viknula njeno ime i
mahnula joj. Johana joj je uzvratila pozdrav i uzdahnula. Nije bila raspoložena da se
zadržava na hladnoći, niti da ubija vreme sa mladom policajkom za volanom. Iako je
žudela da bude u društvu drugog ljudskog bića, nije joj bilo do razgovora. Ništa nije
želela ni da kaže ni da čuje. Spustila je ruku i pošla svojim putem.
„Johana!“ Policajka je još uvek mahala. „Gjeiri me je zamolio da te odvezem kući.“
Johana se okrenula i bledo pogledala u devojku, dok joj je mozak polako
procesuirao to što je upravo rekla. Devojka je izgleda protumačila Johanino ćutanje kao
znak neverice. „Malopre mi se javio preko radija. Hoćeš da te povezem?“
Ponuda je bila dobrodošla i lakše joj je bilo da je prihvati nego da otvori usta kako
bi odbila. Johana je klimnula glavom i prišla autu. Razbijala je glavu pokušavajući da se
seti imena policajke, ali znala je samo da je nešto kratko i da počinje na D – Disa ili
Dora. Uprkos njenom trudu da prikrije hramanje, Johana je primetila da je devojka
zabrinuto gleda.
„Jesi li se povredila?“ Zurila je u Johanine noge.
 Suvozačko sedište je bilo mnogo mekše od tvrde klupe u kamionetu za led u kom
su Johanu dovezli do grada. Sedenje je bilo takvo olakšanje da je Johana napokon osetila
da može da progovori. „Stara sportska povreda.“
„Oh.“ Policajka se osmehnula. Ali umesto da pokrene motor, pokazala je ka
Johaninom desnom ramenu. „Pojas.“
Dok se Johana vezivala, devojka je gledala u vetrobran. „Užas šta se dogodilo
tamo. Ne znam šta da kažem. Tako mi je žao zbog tvoje bivše koleginice.“
Mada Johanini bolovi više nisu bili tako akutni, još uvek nije bila u stanju da
razgovara o pronalasku tog tela. „Hvala ti na vožnji“, rekla je.
„O, nema na čemu. Večeras se baš ništa ne dešava. Dobro je da imam nešto da
radim.“ Policajka je pokrenula auto, s jednom rukom na volanu. Izgleda da je razumela
da Johana ne želi da priča o Viktoriji. „Jedno pitanje: jesi li gladna? Planirala sam da
pojedem nešto na brzaka, dobrodošla si da mi se pridružiš. Onda nećeš morati da kuvaš
kod kuće.“
Johani uopšte nije bilo do jela. I bila je u glomaznom skafanderu, tako da nije baš
bila odevena za restoran. Ali ovo je značilo društvo. Nije joj smetalo ni to što je poziv
zasigurno bio Gjeirijeva ideja. „Da, hvala.“
Shvatila je da ne može da sedne na večeru sa tom ženom a da joj ne zna ime, pa ju
je pitala i dodala da joj pamćenje imena nije jača strana. Ispostavilo se da se policajka
zove Ranvejg. Što nije bilo ni kratko, ni na D.
Bilo je još gostiju u restoranu, pošto su ljudi u Hebnu voleli da večeraju rano, pa su
sele pored prozora koji gleda na parking, i policijski auto. Johana nije mogla da proceni
da li je Ranvejg namerno htela da drži auto na oku, ali je odbacila tu pomisao. Uostalom,
ko bi bio toliko glup da obija policijsko vozilo? Otkopčala je skafander dopola i svukla
ga do struka, pa joj se neudobno nagomilao iza leđa, dok su se rukavi vukli po podu. Baš
šteta, pomisli.
Mlada konobarica je uzela njihovu porudžbinu i nestala u kuhinji. Johana se
odlučila za burger, iako nije bila gladna. Mora nešto da pojede ako ne želi da se probudi
usred noći mrtva gladna, pa da silazi i suočava se s kuhinjom sama. Ranvejg je,
međutim, poručila najmanje predjelo iz jelovnika. To je potvrdilo – ideja da treba
zajedno da jedu potekla je od Gjeirija.
„Mogu li nešto da te pitam?“ Ranvejg je skinula policijsku kapu i spustila je na sto.
„Ne moraš da odgovoriš.“
Johana je klimnula. „Naravno.“ Znala je da će pitanje biti u vezi s telom. Šta bi
drugo moglo da bude? Ali sada kada je sedela u udobnoj stolici i uživala u društvu
drugog ljudskog bića, osetila se malo sposobnijom za priču. Ne sa mnogo poleta, ali
može bar da odgovori na nekoliko jednostavnih pitanja. Ako su u vezi sa Viktorijom,
nije bilo rizika da će se slomiti ili nekako osramotiti – ispraznila je rezerve suza na putu
do grada. Sada se osećala previše ispražnjeno i otupelo da bi pokazala bilo kakvu
emociju.
„Gjeiri nam je rekao da saznamo šta možemo oViktoriji, da ubrzamo sutrašnju
istragu. Ali ništa ne uspevamo. Većina ljudi s kojima je bila povezana otišla je iz grada, a
oni koji su još uvek tu kažu da se nisu čuli sa njom otkako je dala otkaz na poslu. Svi
kažu da se preselila na Istočne fjordove, ali niko ne zna gde tačno. Razgovarala sam i s
fabrikom ribe, i oni su mi rekli to isto. Sve što znaju jeste da je upoznala nekog
muškarca i da je planirala da se useli kod njega. Stekla sam utisak da su malo pobesneli
kada je dala otkaz.“ Zastala je kada im je konobarica donela bezalkoholna pića. Kada je
otišla, Ranvejg je nastavila: „Da li ti je rekla bilo šta o svojim planovima?“
Johana je prešla prstom preko kondenzacije koja se napravila na njenoj hladnoj
čaši. „Bila je zaljubljena. U kapetana ribarskog broda sa Istočnih fjordova. Čini mi se da
je živeo u Neskjejpstadiru. Ili u Eskjifjerdiru. Bojim se da ne mogu tačno da se setim.
Sve se desilo tako brzo.“ Johana se ispravila. „Bar posmatrano iz mog ugla. Jednog dana
je došla na posao, predala otkaz i onda svratila do moje kancelarije da se pozdravimo. To
je bilo pre jedno dva meseca.“
„Da li je spomenula njegovo ime ili kako su se upoznali? To bi nam mnogo
pomoglo. Ima dosta registrovanih kapetana brodova u istočnom regionu, kao što možeš i
da pretpostaviš. Čak i ako bismo imali samo lično ime, to bi nas poštedelo ogromnog
broja telefonskih poziva.“
Johana je kopala po sećanju. Viktorija joj jeste rekla. Problem je u tome što se nije
trudila da upamti, ali nije joj ni padalo na pamet da će je neko pitati da ponovi kasnije.
„Oh, bože. Kao što rekoh, pamćenje imena mi nije jača strana. Ali čini mi se da se zvao
Ejnar. Ili Ejdir. Možda čak i Ejnir. Nešto kratko, na E. Mada, kako ja pamtim, možda se
zvao i Jautvardir ili skroz drugačije. Ne mogu da mu se setim ni patronima. Mislim da
mi to nije ni rekla. Inače smo pričale samo o poslu i ponekad o Poljskoj. Volela sam da
je slušam kako priča o svojoj domovini. Ali retko smo pričale o privatnom životu, tako
da nemam predstavu gde su se upoznali ni koliko dugo su se poznavali.“ Johani
najednom pade na pamet nešto drugo. „Neko vreme je živela sa nekim drugim
muškarcem – poljski mornar je bio. Odselila se od njega malo pre nego što je stigla u
Hebn. Znam to jer je tražila da iznajmi sobu, nije htela da troši na ceo stan. Štedela je.
Da brže zaradi, radila je neke smene u hotelu, posle dnevne smene.“ Johana je
izdahnula. Shvativši da je izgubila nit, dodala je: „Možda taj tip s kojim je ranije živela
zna nešto. Stekla sam utisak da su se prijateljski razišli.“
„Ili nisu.“ Ranvejg se blago osmehnula, pokušavajući da prikrije razočaranje.
Očigledno se nadala da će od Johane dobiti kapetanovo puno ime, adresu, a možda i
njegov matični broj. Informacija o Viktorijinom bivšem dečku za nju izgleda nije bila
novina. „Pokušavamo da ga pronađemo. Njegov bivši poslodavac kaže da je on našao
novi posao ubrzo posle raskida sa Viktorijom. Poslodavac ne zna gde, ali pretpostavlja
da je u pitanju neki brod, moguće registrovan u inostranstvu. Naći ćemo ga na kraju, ali
biće malo teže nego da još uvek živi ovde.“
Nastade tišina. Kada je stigla hrana, mrljavile su je s jednakim manjkom
entuzijazma. Ranvejg je pojela jedva polovinu svog predjela, kada je gurnula tanjir u
stranu. „Znam da si rekla da niste bile bliske, ali da li imaš ikakvu ideju šta bi Viktorija
mogla da traži sa tim parovima iz Rejkjavika? Da li ih je možda poznavala? Ili im bila
vodič?“
 Johana je progutala zalogaj suvog burgera. „Jednostavno ne znam. Retko je
posećivala Rejkjavik, tako da sumnjam da je tamo imala puno prijatelja. Uglavnom se
družila sa Poljacima, kao što se i može pretpostaviti. I nikada je nisam čula da pominje
da bi htela da radi kao vodič.“
Ranvejg je presušila s pitanjima. Johana je uvidela koliko je neočekivano da jedna
od žrtava bude bivša radnica najveće ribarske kompanije u Hebnu. Pa još iz Poljske. Ali
ne može se pobeći ni od činjenice da ni ostali nisu imali nikakav očigledan razlog da se
zateknu u visoravnima.
Dok je Johana na silu gutala još nekoliko zalogaja burgera, Ranvejg joj je poverila
informaciju da još nema odgovora na apel policije vozaču da se javi. Niko od turističkih
operatera specijalizovanih za ture džipovima nije vozio tu ekipu u Lounserajvi. Policija
je razgovarala i sa nekoliko ljudi koji su iznajmljivali džipove u toj oblasti, ali ni tu nisu
saznali ništa, reče ona. Policija Rejkjavika je trenutno pozivala agencije za
iznajmljivanje automobila iz oblasti prestonice, tako da je još uvek postojala mogućnost
da će naići na neki trag. Mada, do sada nisu postigli nikakve rezultate.
Pošto Viktorijino vozilo čak nema ni pogon na sva četiri točka, vrlo je malo
verovatno da je ono upotrebljeno za transport ekipe, mada postoji mogućnost da su se
nekako nagurali svi u njega i provukli kroz neravnu stazu do visoravni. Ako auto nije bio
velik, postoji šansa da ga nisu uočili jer bi bio zakopan snežnim nanosima. Ili se
skotrljao ili kliznuo niz klisuru ili u jamu. Policija će prvo proveriti da li je možda
Viktorijin auto ostavljen u jednom od ribarskih sela u Istočnim fjordovima, gde navodno
živi neidentifikovani brodski kapetan. Baciće se na to sutra. Kada je podelila te
informacije, Ranvejg je zaćutala i sedele su u tišini dok Johana nije pojela ostatak hrane
sa svog tanjira.
Johana je insistirala da plati račun. Prijalo joj je jelo. Sada se osećala smireno i bila
je sigurna da će zaspati čim spusti glavu na jastuk – pre no što stigne i da ugasi svetla.
Više je nije proganjala turobna misao da čeka Gjeirija kod kuće sama.
Kada je policijski auto zastao pred njenom zamračenom kućom, Johani su još bili
teški kapci. Zaustila je da kaže laku noć, ali ju je Ranvejg prekinula. „Baš čudno.“
Nagnula se preko volana da bolje pogleda Johaninu i Gjeirijevu kuću. „Neki čovek je
jutros dolazio u stanicu da se raspita o nekom starom incidentu. Nisam tad bila na poslu,
ali sam videla u dnevniku kada sam stigla u stanicu. Ovde je živeo kao dete.“
Johana je pogledala u kuću. Kao i ostale kuće u ulici, bila je to skromna građevina.
Veoma običan dom, izgrađen za porodicu u vreme kada su ljudi bili manje zahtevni kada
je reč o prostoru za odlaganje i velikim prozorima, i kada su utičnice za fiksni telefon još
uvek bile obavezne. „Kupili smo kuću od dva brata čiji su roditelji podigli tu kuću, tako
da je to sigurno bio jedan od njih dvojice. Šta on radi u Hebnu? Obojica žive u
Rejkjaviku.“
Sada je bio red na Ranvejg da nema odgovor. „Nemam pojma. U dnevniku ništa ne
piše o tome. Samo da je zatražio da vidi neke stare predmete.“
„Stare predmete?“ Johana se okrenula da pogleda u Ranvejg. „Kakve predmete?“
„O nesreći. Kobnoj nesreći.“
 Johana istog trena oseti peckanje u donjem delu leđa, za koje je znala da je
psihosomatsko. Reči „kobna nesreća“ su za nju imale posebno značenje. Kada se
probudila u bolnici, isečena na komade pa ponovo zašivena, rečeno joj je da ima sreće
što je živa – nesreća je vrlo lako mogla da bude kobna. Tokom oporavka i rehabilitacije,
bila je primorana da sluša istu lekciju više puta: da je pala na stenu, da je završila ispod
auta, da je pala preko njega ili da je vozilo išlo malo brže, bio bi moguć samo jedan
ishod. Nikada nisu ukazivali na to koliko bi više sreće imala da je auto išao sporije, da
su kočnice bolje radile i da je sletela na saobraćajno ostrvo pre nego na put, ili da je
uspela da se skloni s puta. Ili da uopšte nije izašla da trči kasno te večeri. Ili da je pošla
nekom drugom rutom.
Naravno da to nikada nisu govorili. To bi samo bilo trljanje soli na ranu. Morala je
da se usredsredi na život, na budućnost. Imala je sreće. Izbegla je kobnu nesreću. Ura.
„Ko je umro?“ Johana se osetila dužnom da pita, mada nije više nikada htela da
sluša o bilo čijoj smrti.
„Mala devojčica. Malo veća od bebe. Zvala se Salver i bila je njegova sestra.“
Ranvejg je nastavila da priča, prešavši na pitanje da li je on imao pravo da pogleda te
podatke.
Johana je slušala, ali nije upijala reči. Nije želela. Već je bilo dovoljno teško da
obradi pet smrtnih slučajeva u Lounserajviju. Nije mogla da se suočava još i s malim
detetom.
Prekinula je Ranvejg: „Kakav užas. U svakom slučaju, mislim da je bolje da kažem
laku noć. Potpuno sam slomljena.“ Uspela je da nategne osmeh. „Nadam se da ćete
pronaći tog kapetana. I, usput, hvala na svemu.“
„Ništa.“ Ranvejgin osmeh je bio mnogo iskreniji od Johaninog. Ponovo se nagnula
preko volana, gledajući u kuću. „Samo trenutak – izgleda da su ti otvorena ulazna vrata.
Za jednog policajca to nije baš dobar prizor. Ili, ne znam, možda je odličan znak – ovde
nema kriminalaca!“
Johana je ispratila njen pogled i videla da je u pravu. Ulazna vrata su bila
odškrinuta.
Njeni snovi o krevetu ispariše. Na njeno iznenađenje, glas joj je bio relativno miran
kada je odgovorila: „Baš čudno. I pre neki dan su bila otvorena. Verovatno treba da ih
popravimo.“
„Da li ih ostavljate otključana?“
„Ne.“ Johana nije htela da laže. „Prilično sam sigurna da sam ih zaključala kad sam
izlazila. I prošli put isto.“
Ranvejg je još uvek gledala u vrata, sada ozbiljnog lica. „Jeste li promenili brave
kada ste kupili kuću?“
Johana je odmahnula glavom. „Ne. Mislim da nismo. Dali su nam sve ključeve.“
Policajka se okrenu ka njoj. Nije bilo potrebe da kaže očigledno – nikada ne mogu
biti sigurni da su dobili sve ključeve kada su preuzeli kuću.
„Malo je čudna slučajnost da vrata odjednom počnu sama da se otvaraju baš kada je
sin prethodnog vlasnika slučajno u gradu.“
 Johanina vizija kreveta, odmora i sna kliznu joj kroz prste. „Znaš, ako ti ne smeta,
bila bih zahvalna ako ipak mogu da sačekam Gjeirija u stanici.“
„Naravno. Ali htela bih na brzinu da pogledam oko kuće i unutra, ako nemaš ništa
protiv. Samo da budemo sigurni. Možeš da kreneš sa mnom ako želiš, a možeš i da me
sačekaš ovde.“
Johana je odabrala da sačeka. Ranvejg je izašla iz auta i ušla kroz otvorena vrata.
Posle minut-dva se ponovo pojavila, zatvorila je vrata za sobom i vratila se na vozačko
sedište. „Kuća je prazna. Ne vidim nikakve tragove obijanja, ali vas dvoje ipak dobro
pogledajte sve večeras.“
Dok se policijski auto polako udaljavao, Johana je gledala u kuću, sve dok više nije
mogla da okrene glavu. Nije primetila ništa neobično. Nikakav pokret, nikakva svetla,
nikakve neobjašnjive senke. Tek kada su prošle pored komšijske kuće, spazila je
njihovog crnog labradora Morija, kako stoji ukočen u dvorištu, pogleda fiksiranog na
njenu kuću. Beli zubi su mu svetlucali.
Nije morala da otvori prozor od auta da bi uvidela da pas reži.
25.

Lounserajvi, nedelju dana ranije

Još uvek nije bilo jutro u pravom smislu te reči. Nije još bilo ni pet sati. Drebn i Tjervi
nikada nisu podešavali svoje alarme tako rano – osim ako nije trebalo da stignu na
avion. Nije bilo potrebe. Nijedno od njih nije bio tip osobe koja bi ustala u zoru da
odradi trening u teretani ili da stigne u kancelariju pre svih. Sada ih je, međutim,
motivisao čist očaj; instinkt za preživljavanjem. Vetar je prestao, ali nisu mogli da
računaju da će privremeno primirje potrajati. Trebalo je da krenu što je pre moguće, pre
nego što počne nova mećava.
Drebn se probudila i zatekla u stisci, u sendviču između Tjervija i Agnes. Da bi
mogli da stanu u šator za dve osobe, morali su svi da legnu na stranu i da spavaju
pribijeni kao sardine. Toliko toplote su im akumulirala tela da su na kraju skinuli odeću i
spavali samo u vunenom vešu. Agnes je bila potrebna pomoć da skine jaknu i džemper.
Njen zglob očigledno nije mogao da se zaceli sam od sebe, kao ni Tjervijeve rane na licu
i prstima.
Drebnin prelazak iz sna u javu obično je bio blag. Probudila bi se, pa bi opet
zadremala, probudila pa zadremala, dok joj se ne oglasi alarm. Ali ovoga puta je
promena bila momentalna, od spavanja do širom otvorenih očiju. Samo jedno joj je bilo
u mislima – da briše odatle.
Kroz vazduh u šatoru se širio specifičan gadan smrad. Trebalo joj je nekoliko
trenutaka da shvati da dopire od Tjervijevih rana. Drebn je osetila kako joj se steže grlo i
morala je ozbiljno da se usredsredi na disanje kako bi sebe sprečila da počne da cvili.
Morala je da bude jaka. Ako odustane od borbe, neće biti nade za spasenje. Ta misao je
upalila i nekako je uspela da održi samokontrolu.
Jezivo mumlanje ispred šatora je na kraju utihnulo, prekinulo se naglo, baš kao i
Drebnino buđenje. U jednom trenutku su ga čuli, u sledećem je prestalo. Posle toga su
dugo sedeli, očiju uprtih u vrata šatora, ne progovarajući. Ma koliko da je bio snažan
nagon za vikanjem iz straha, svi su ostali tihi. Poput malih stvorenja u susretu s većim
predatorom, pokorili su se instinktu da ostanu što je moguće više neupadljivi.
Ne mrdaj, ne šuškaj.
 Bilo je bolje držati se sigurnog. Kada su najzad dopustili sebi da se opuste, Agnes
je počela da rida, dok je Tjervi rondao po stvarima koje su bile razbacane po šatoru. Bilo
je tipično za njega da reaguje na tešku situaciju nekom vrstom razmeštanja – sređivao bi
garažu, razvrstavao odeću u ormaru – mada mu sadržaj u šatoru nije davao mnogo
prostora za delovanje. Drebn je, s druge strane, bila sklona da se zaledi u takvim
trenucima, kao što je potvrdila i njena sinoćna reakcija. Samo je sedela, nesposobna da
odvoji pogled od vrata šatora, uznemirena divljačkim lupanjem svog srca.
Kasnije su malo popričali i na kraju se primirili da spavaju, pokušavajući da
odagnaju misli o onome što se upravo dogodilo. Začudo, uspeli su i sve troje su uskoro
zaspali.
„Moramo da krenemo“, Drebn je nežno prodrmala Tjervija. On je još uvek ležao u
svojoj vreći za spavanje, zureći tupo u krov šatora. Nije rekao ni reč otkad se probudio.
Iznad njih je visila lampa koju je Drebn donela iz Bjoulvirovog i Agnesinog šatora.
Kada joj se snaga vratila u udove, nakon što su užasni zvukovi napolju prestali, okačila
je lampu na krov i ostavila je da svetli celu noć. Njena svetlost je sada bila jednako slaba
kao i na lampi koju je izgubila u snegu. Na tom slabom žutom svetlu, sve troje su
izgledali više avetinjski nego što je bilo moguće. Kao da su već prešli na drugu stranu.
Drebn je bila jedina obučena i spremna da krene. Agnes i Tjervi su još bili u
vrećama za spavanje. Kada je ustala, ostalo im je više mesta, pa su se oboje okrenuli na
leđa. „Ustajte“, rekla je požurujući ih. „Moramo da pođemo.“ Potreba da napusti to
mesto bila je toliko snažna da ju je bukvalno bolelo telo. Svaka koščica, svaki mišić,
svaki nerv u njoj je urlao da beži odatle. Ali sa Tjervijem i Agnes je bila druga priča.
Iako su bili potpuno budni kao i ona, kao da nisu bili u stanju da se pomere.
Pretpostavila je da su razlog tome njihove fizičke povrede, bol od povreda im je isisao
svu snagu. Da se i ona povredila, sve troje bi ležali tu do gorkog kraja. Kakav spor i
užasan način da se umre.
„Molim vas. Ustanite.“ Sigurno mora da osećaju bar uobičajene telesne potrebe.
Drebn je probala da se pozove na to. „Makar i samo da piškite.“
Te reči su izgleda upalile. Agnes je sela uz bolan jauk. Protresla je Tjervija kao i
Drebn malopre. „Ustaj. Moramo da požurimo“, rekla je slabašno. „Moramo da
pronađemo Bjoulvira.“
Drebn je prostenjala za sebe. Htela je da se vrati do auta, a ne da krene u nepoznato,
beznadežnim povodom. Instinkt ju je upozorio, međutim, da ne započinje tu raspravu
odmah. Prvi cilj joj je bio da ih pridigne da izađu iz šatora i isprazne bešike. Posle toga
će ubeđiti Agnes da je mnogo razumnije dopešačiti do mesta gde bi mogli da ulove
telefonski signal i pozovu spasilačke ekipe. To je bio jedini razuman tok delovanja.
Jedino što se može uraditi. Uvidela je da u glavi vrišteći ponavlja tu misao.
Na kraju je Drebn uspela, kroz lukavstvo i dosta suptilnog nagovaranja, da ih ubedi
da izađu iz vreća i navuku jakne preko dugačkih vunenih gaća. Pazila je da joj lice
ostane bezizrazno dok je pomagala Tjerviju da navuče obuću i rukavice. Njegovim
promrzlinama je trebala hitna medicinska pomoć. Izgledalo je gore nego sinoć, prsti na
nogama i rukama su bili modriji i otečeniji. Morala je da olabavi pertle da bi mu ugurala
stopala s vunenim čarapama u čizme. Najgore je što on nije ni trepnuo. Drebn je
progutala knedlu pre nego što je mogla da podigne pogled prema njemu. Nekako je
uspela da pronađe snagu da mu se vodnjikavo osmehne, iako je samo želela da se
sklupča i jauče.
Drebn će morati da otvori vrata šatora. Niko od ostalih nije bio u stanju da to uradi,
ništa više nego što su bili sposobni da se sami obuku. Žustro je podsetila sebe da nemaju
drugog izbora osim da napuste sigurnost šatora, ako hoće da pobegnu odatle, pa je
uhvatila rajsferšlus. Nije bilo izbora. Duboko je udahnula, zatvorila oči, pa ga je povukla
što je brže mogla. Čekala je. Pošto ni Tjervi ni Agnes nisu zaurlali, znala je da je
bezbedno da otvori oči.
Napolju je bio mrkli mrak. Sve je bilo potpuno mirno. Topao vazduh iz šatora je
izleteo u talasu pare i obojio prizor snenom atmosferom. Oblaci vlage potom ispariše i
okruženje postade realnije. Pod bledim vencem svetlosti lampe, koja se pružala oko
metar od šatora, Drebn je videla da su nanosi mnogo dublji. Dovoljno duboki da
promene izgled pejzaža. To je bilo loše. Sada će biti još teže da pronađu put nazad. Ako
su njihovi tragovi potpuno zatrpani, nema šanse da pronađu put kojim su došli.
Drebn je pokušala da prikupi hrabrost zavaravajući sebe da će pronaći put. Jedino
to bi moglo da je natera da izađe iz šatora. Morala je da se drži uverenja, ma koliko ono
bilo blesavo, da će pronaći put nazad. Naravno da hoće.
Iskobeljala se napolje i ispravila zgrčene noge, govoreći sebi da polako diše. Isprva
joj je dah bio toliko plitak i ubrzan da je bezmalo hiperventilirala, ali pošto joj do ušiju
nisu dopirali nikakvi zlokobni zvuci, bilo joj je lakše da se sabere. Kada se uverila da je
bezbedno, sagnula se da pomogne prvo Agnes, a zatim i Tjerviju da izađu kroz uski
prolaz. Sve troje su samo stajali jedan dug trenutak, gledajući u pomrčinu oko sebe, a
onda skupili hrabrost da krenu.
Nije bilo potrebe da se ide iza šatora zbog mokrenja, ali ipak su to uradili, kao da su
osetili potrebu da se prave da je sve normalno. Da se ništa nije promenilo. Da su kulturni
i civilizovani kao što su i uvek bili i da nema razloga da se ponašaju kao divlje životinje
samo zato što se suočavaju s ledenom smrću. To im je dalo snage da se pretvaraju da
kraj nije tako neizbežan kako se Drebn pribojavala.
Dok je gledala Tjervija kako hramlje tih nekoliko koraka oko šatora, poslednji
tragovi Drebninog optimizma presušiše. On neće moći da hoda čak do kola. Agnes nije
delovala ništa bolje, iako kod nje noge nisu bile problem. Koliko god se Drebn trudila da
je podrži, svaki korak koji bi Agnes napravila, izazvao bi trzaj u njenom ručnom zglobu.
Kao i Tjervi, i ona je bila zabrinjavajuće vruća na dodir. Drebn je govorila sebi da je to
samo od toplote u vrećama za spavanje, ali istina je bila da, iako je bila spakovana
između njih dvoje, ona sama nije bila tako vruća.
Pored njihovog šatora, bio je prazan prostor, na mestu gde je trebalo da bude
Agnesin i Bjoulvirov šator. Mora da ga je iščupala oluja tokom noći. Nije ostao nijedan
klinčić. U trci da ga prvi podignu, očigledno ih nisu dovoljno čvrsto zakucali. Drebn se
isprva učinilo da nema ni Hejkirovog šatora, ali kada su joj se oči privikle na mrak,
videla je da je ipak tamo. Urušen i delimično zatrpan snegom, ali ipak tamo. Ukočila se
kada je primetila izbočinu unutra, ali je onda shvatila da je to verovatno njegov ranac i
vreća za spavanje.
„Možda je Bjoulvir u Hejkirovom šatoru. Možda nije mogao da stigne do našeg.
Mora da je bio previše iscrpljen da se dovuče i korak dalje.“ I Agnes je primetila
izbočinu. „Možda spava.“
„To su samo Hejkirove stvari, Agnes. Izbočenje bi bilo veće da je unutra čovek.“
Ali čim je to izgovorila, Drebn se zapitala. Nije bilo sasvim besmisleno pomisliti da
ispod tog platna možda leži Hejkir ili Bjoulvir. Možda je dubok sneg zavarao veličinu
ispupčenja. Ali tamo niko ne bi mogao da spava. Osim ako nije u pitanju večni počinak.
Ako je to Bjoulvir, Agnes bi bila izbezumljena, onesposobljena bolom, ali bar bi
prestala sa tim ludilom da idu da ga traže. Polako ali sigurno, uspeli bi da je sprovedu do
kolibe, a onda i do kola. Ili makar u pravcu u kom su mislili da su kola. S druge strane,
ako Bjoulvir nije unutra, Drebn bi mogla da iskoristi priliku da potraži lekove protiv
bolova u Hejkirovom rancu. Već su potrošili ono malo što su poneli sa sobom. Ako bi
uspela da ubedi Agnes i Tjervija da uzmu smeliju dozu, to bi im povećalo šanse da se
izvuku odavde peške. A ako bi sve ostalo propalo, uvek je mogla da im saspe niz grlo
ostatak Tjervijevog brendija.
A tu je i pitanje ključeva od kola. Možda su u Hejkirovom rancu. Do sada joj je sva
pažnja oko spašavanja bila usmerena na to kako da stignu do kola. Nije razmišljala dalje
od toga. Ali shvatila je da će im trebati ključevi kako bi taj plan imao ikakvog smisla.
Lažno hrabrim glasom, Drebn reče: „Svejedno, proveriću.“
Ohrabrila se, odlučno gurajući u stranu sećanje na prethodno veče. Jezivo
mumlanje je počelo blizu Hejkirovog šatora. Šta god da je bilo to što je proizvodilo one
zvuke, ispuzalo je iz njegovog šatora i poteralo je nazad kod Tjervija i Agnes. Šta ako je
ta prilika ispod platna upravo ta užasna stvar? Ali ne, ne može biti. Ne može biti to.
Drebn je ostavila Agnes i Tjervija pa zagazila kroz nanose kratkim putem do platna
koje je nekad bilo Hejkirov šator. Užurbano je počela da čisti sneg sa vrata da pronađe
rajsferšlus. Zatim je, pre no što ga je otvorila, bacila pogled da proveri da li ostali još
uvek stoje tamo. Stajali su. Ali iako su bili tako blizu, izgledali su kao dve senke bića,
kao ljudi koji su već mrtvi, samo to još uvek nisu shvatili.
Drebn nije znala zašto je stvorila takvu sliku u glavi, ali pretpostavila je da i oni nju
vide na isti način. Njihove šanse da se odatle izvuku živi bile su iščezavajuće male. Kao
da i jesu sene bića. Osetila se kao da je jedina koja odbija da prihvati tu činjenicu. Agnes
i Tjervi su počeli da se mire sa svojom sudbinom.
Otkopčala je vrata Hejkirovog šatora i podigla platno pa je većina snega skliznula.
Zatim je duboko udahnula. Nema druge. Šta bi moglo da je čeka unutra? Uvidela je da
nema svrhe zavirivati unutra, pošto je tamo bilo još mračnije nego ovde napolju.
Jednostavno će morati da gurne ruku i opipa.
Drebn je stisnula zube. Znala je da će početi bezumno da vrišti ako joj ruka dotakne
stopalo ili glavu. Sudeći po mrtvoj tišini unutra, ako dodirne neki deo tela, taj neko neće
biti živ. Uprkos rukavicama koje je nosila, znala je da bi joj taj osećaj pod prstima ostao
sve do kola. A ako bi se susrela sa nečim gorim, nečim živim – ali ne… Znala je šta bi se
desilo u tom slučaju – sišla bi s uma od užasnutosti.
Ali nije doživela ništa takvo. Umesto toga, njeni prsti su napipali nešto što bi
mogao biti Hejkirov ranac i povukla ga je prema sebi, od čega se ispupčenje na prednjoj
strani šatora smanjilo. Kada je gurnula ruku malo dalje unutra, osetila je samo nešto
mekano – ili vreća za spavanje ili odeća. Nije mogla da dohvati skroz do kraja a da ne
zaroni unutar urušenog šatora, ali nije bilo proklete šanse da to uradi.
Povukla se sa rancem u rukama i dotumarala do Agnes i Tjervija. „Nema nikoga
unutra, Agnes.“
Iako je svetlo bilo prigušeno, nije moglo da sakrije agoniju na Agnesinom licu.
„Onda moramo da odemo da ga potražimo“, rekla je Agnes. „Moraćemo da potražimo
Bjoulvira. Ne mogu da ga ostavim ovde. Treba mu pomoć.“ Nije rekla ni reč o Hejkiru,
ali to je bilo razumljivo. Kada stvari postanu ozbiljne, na prvo mesto stavljate voljene.
Drebn je odgovorila što je nežnije i smirenije mogla, kao da pokušava da ubedi
dete: „Zaista mislim da bi bilo bolje krenuti ka kolima, Agnes, i telefonirati za pomoć.
Nijedno od vas dvoje ne može mnogo da hoda, a ako skrenemo s puta da tražimo
Bjoulvira, nikada nećemo uspeti da se vratimo. Momci su otišli u suprotnom smeru od
onog iz kog smo došli, sećaš se?“
„Nećemo nikoga da tražimo, u pravu si. Ali bojim se da nećemo pešačiti ni do kola,
Drebn.“ Tjervijev glas je bio trezven i lišen emocija. Zvučao je kao da je upravo
napravio kafu i shvatio da im je nestalo mleka. Očigledno nije bio na ivici da se pomiri
sa sudbinom; već je to uradio.
„Naravno da hoćemo.“ Drebn je grlila ranac kao da je pojas za spašavanje, a ona u
vodenoj struji daleko od obale. „Moramo.“
Tjervi ju je saslušao, a onda rekao: „Ne znamo put, a sve i da znamo, ja ne mogu da
hodam. Nije dobro, Drebn.“ Kao da je hteo da podvuče, zastao je na trenutak, potraživši
snagu da doda: „Jedina nada nam je da se primirimo ovde i čekamo da neko dođe i spase
nas.“
Drebn se okrenula prema Agnes tražeći podršku. Uvek su se držale zajedno kad je
kriza. Ali Agnes je bila senka sebe od nekada. Tupo je zurila u svoj zglob, i dalje
mrmljajući da moraju da pronađu Bjoulvira.
Zato je bilo na Drebn da ih urazumi. „Niko ne dolazi da nas spase“, istakla je
strpljivo, „jer niko ne zna da smo ovde. I niko drugi ne putuje ovuda, tako da su izgledi
da nas pronađu tragači ravni nuli. Nula, Tjervi. Jedina nada nam je da se sami vratimo.“
„Predaleko je, Drebn. Umrećemo od hladnoće. Sve troje. Ako sačekamo ovde,
imamo malu šansu. Nije neka – ali ipak šansa.“
Agnes se odjednom pribrala dovoljno da kaže: „Ja ne ostajem ovde. Ne mogu da
podnesem još jedno veće kao ono juče. Šta je ono bilo, jebote?“ Pošto ni Tjervi ni Drebn
nisu ništa rekli, sama je odgovorila: „Šta god da je bilo, želi da nam naudi. Bilo je
užasno, zlo. Samo želim da pronađem Bjoulvira i da odem odavde. Možda ćemo uspeti
da uhvatimo telefonski signal. Možda nećemo morati da idemo daleko.“
 Svi su znali da se to neće desiti, ali Drebn je zgrabila tu slabašnu objavu podrške.
„Da. Hajde da pronađemo signal.“ Videvši da se Tjervi sprema da iznese mišljenje,
preduhitrila ga je: „Idem ja da potražim Bjoulvira. I usput ću proveravati signal. Ne
mogu daleko da idem, Agnes, jer nas čeka duga staza nazad do kola. Ali pogledaću ovde
okolo. Dok se vratim, vas dvoje ćete moći još malo da se odmorite. I onda ćemo
krenuti.“ Sinulo joj je da će morati sama da se žrtvuje ako želi da ih privoli na svoju
stranu. Pomisao da se sama upusti u mrak užasavala ju je, ali ako je to potrebno da ih
natera da krenu nazad sa njom, bila je spremna da to uradi. Jednostavno nije mogla da
podnese da danima čuči prestravljena u tom šatoru i čeka da grozno mumlanje opet
počne. „Važi?“
Agnesino jedva čujno „da“ se sudarilo sa Tjervijevim „ne“. Drebn ga je zgrabila za
jaknu da ga zadrži napolju sa njom, a onda rekla Agnes da uđe u šator i legne. Čim je
nestala iza platna, Drebn mu je šapnula na uvo da neće ići daleko. Ići će pravolinijski i
okrenuti se nazad na mestu gde su oni skrenuli ka istoku, uz ivicu glečera. Više nije
padao sneg, tako da ne može da se izgubi – samo treba da prati sopstvene tragove nazad
do kampa. Zadržaće se najviše sat vremena. Njegov zadatak je da se poštara da Agnes
zaspi. Tako će izgubiti pojam o vremenu i Drebn će moći da tvrdi da je bila odsutna
duže.
Drebn je zaćutala, pogleda uprtog u Tjervija. „Nikad nisam bila ovako uplašena.
Obećavam da ću biti pažljiva. Veruj mi.“
„Onda hodaj samo pravom linijom i okreni se nazad čim stigneš do glečera. Nemoj
slučajno da skrećeš sa te linije. I brzo se vrati. Obećaj mi.“ Povio se i poljubio je u čelo.
Usne su mu bile toliko ispucale da je imala osećaj kao da je grebe suva slama. „Čekaću
te ovde. Ponesi lampu. Potrebnija ti je nego nama.“
Drebn ga je zagrlila i stegla najjače što je mogla. Onda je provirila u šator i izvukla
lampu koja je visila s krova. Pazila je da ne zakači Agnes, koja je ležala na leđima i
netremice gledala gore, ukočenog lica. „Bojim se da moram da ti uzmem svetlo, Agnes.
Pokušaću da nađem Bjoulvira. Ako ne uspem, to znači da se ukopao u neki nanos. Tu će
bar biti siguran. Spasilački tim će ga naći kasnije.“
„Dobro. Ali ipak pokušaj. Molim te.“
„Hoću, Agnes. Daću sve od sebe.“ Drebn je sada imala lampu i nije preostalo ništa
drugo osim da krene. Ali nije mogla da ode a da ne kaže nešto. „Čuvaj se, Agnes.
Vidimo se uskoro. U međuvremenu se dobro odmori, da budeš spremna za pešačenje.“
Kada je to rekla, Drebn je shvatila da je loša ideja da Agnes leži u jakni. Opasno je
da im spoljna oprema bude vlažna ili znojava kada krenu. Podsetila je Agnes na to, pa se
sagnula da joj pomogne da skine jaknu. Iako je bila maksimalno pažljiva, Drebn je
zakačila Agnesin zglob, i ona zakuka. Na kraju je, ipak, skinula jaknu i pomogla Agnes
da se zakopča u vreću za spavanje.
Pre nego što je ustala, Drebn je izvrnula Hejkirov ranac u nadi da će pronaći neke
lekove protiv bolova. Kada se skotrljala bočica sa pilulama, uzdahnula je s olakšanjem.
Podigla ju je i osvetlila nalepnicu lampom. Bio je to jak protivupalni analgetik i kada je
protresla bočicu, zvučala je skoro puno. Privila ju je sebi uz grudi, a onda otvorila i
naterala Agnes da proguta tri pilule.
Nakon toga, Drebn je potrpala Hejkirove stvari nazad u ranac, da bi Agnes i Tjervi
imali više mesta u šatoru. Među njegovim stvarima, spazila je i džepni nož i zadržala ga.
Na njeno zaprepašćenje, nije bilo ni traga ključevima od kola. Trudila se da ne misli o
tome. Jednostavno će morati da prespoje žice u džipu, kao u filmovima. To im je
najmanji problem. Ustala je, povijajući se pod niskim krovom šatora.
Pre nego što je izašla, Drebn je rekla: „Ići ćemo u onu saunu večeras, Agnes. Kao
što si rekla. Sad se sećam da je ipak imaju u hotelu.“ Poslala je svojoj prijateljici
poljubac i rekla zbogom.
Iako je imala toliko toga da kaže Tjerviju, morala je da se zadovolji samo time da
ga još jednom zagrli, poljubi i kaže koliko ga voli. To će morati da bude dovoljno. Ako
bi rekla išta više, ne bi mogla da ode. Njena hrabrost i rešenost su bile površne. Pomogla
mu je da uđe u šator, kako bi ostala sama napolju, jer u suprotnom ne bi mogla da se
natera da krene. Sagnula se i provirila kroz otvor da mu pomogne da skine jaknu i
obuću, a onda mu opet navukla rukavice. Nije htela da on gleda u svoje povređene prste.
A onda je otvorila nožić i spustila mu ga u dlan. „Za svaki slučaj.“ Poljubila ga je
poslednji put i izvukla se pre nego što je mogao da vidi kako suze počinju da joj klize
niz obraze.
A onda je počela da hoda, u beskonačni mrak.
26.

„Da li je sve u redu?“ Pilot helikoptera je gledao Hjervara, kome je čelo bilo nabrano od
brige. Zamolio ga je da uđe u stanicu da ode u toalet i Hjervar ga je sproveo unutra. Dok
je čovek obavljao posao, Hjervar je odjurio do kantine da opet proveri prozor. Nije
mogao da se odupre nagonu. Ali kada je oprezno razmaknuo zavese, video je samo
mrak. Mala devojčica se nije vratila. Nestala je odmah nakon što ju je video na ekranu –
čim je skrenuo pogled. U jednom trenutku je stajala tamo mirno i uspravno poput
olovnog vojnika, nosa skoro priljubljenog uz staklo, a sledečeg je nestala, kao da ju je
noć progutala.
Dok helikopter nije javio da stiže, vreme je proveo na smenu proveravajući ekran i
vireći kroz zavese, nije bio u stanju da prestane – iako je znao da su sigurnosne kamere
uključene i snimaju njegovo čudno ponašanje.
Sada je tome posvedočio i jedan od pilota. Iznenadio je Hjervara, iako nije ni
pokušao da mu se prikrade. Hjervar je jednostavno bio toliko usredsređen na prozor da
uopšte nije čuo kada se čovek vratio iz toaleta.
„Da, naravno. Sve je u redu.“ Hjervar se uspravio, trudeći se da deluje normalno.
„Samo mi se učinilo da je neka ptica udarila o prozor.“ To ga je podsetilo na dan kada ga
je majka uhvatila na delu kako štipka božične kolačiće, pa se pravio da traži daljinski
upravljač u špajzu. Kao izgovor, ptica je bila otprilike isto toliko smislena.
„Ptica?“ Pilotov izraz lica je bio jednako sumnjičav kao i majčin tada. „Mislio sam
da one naleću na prozore samo kada reflektuju svetlo ili se vidi kroz njih. Ne noću, kada
su navučene zavese.“
„O, stvarno? Pa, u svakom slučaju, nema nikakve ptice. Tako da si verovatno u
pravu.“ Hjervar se pokorio neodoljivoj prinudi da ponovo virne. „Pretpostavljam da je
vetar naneo nešto na staklo.“
Čovek je sumnjičavo klimnuo glavom, a onda izgubio interesovanje za tu temu.
„Hvala, u svakom slučaju. Dobro, bolje da krenem.“
„Da. Naravno. Hoćete li navraćati ovamo i sutra?“ Hjervar se nadao da nije previše
očigledno da se molio u sebi da odgovor bude odričan. Prosto nije mogao da se suoči sa
još jednom noćnom smenom. Nije mu bilo ni do jutarnje smene, kada je radio sam. U to
doba godine, rana jutra su bila mračna koliko i večeri.
Čovek je zakopčao jaknu. „Što manje pričam o tome, to bolje. Ali sumnjam.
Mislim, za boga miloga, valjda nema još tela tamo gore?“
 „Ne. Nadajmo se da nema.“ Čovek nije morao da sumnja u njegovu iskrenost;
celim svojim srcem se Hjervar nadao da je to istina.
Krenuli su ka izlazu. Hjervar se spremao da uradi ono što ga je Erlingir zamolio, da
pita za preminulu ženu, kada se Maca pojavio kraj jednog od velikih kontejnera sa
radarskim senzorima. To je bilo vrlo neobično, pošto bi se mačak obično sakrio čim čuje
da prilazi helikopter i ne bi izlazio dok ponovo ne odleti. Mora da se zbunio.
„Je li to mačka?“ Pilota je iznenadila životinja. Maca se ukopao i zagledao u
neočekivanog posetioca.
„Da.“ Hjervar je pokušao da bude opušten. „Lutalica koja nas poseti s vremena na
vreme.“
Pilot se sagnuo da počeše Macu iza ušiju, ali mačor se izmakao. Kada se čovek
ponovo uspravio, osvrnuo se oko sebe. „Zar ovo mesto nije puno osetljive opreme? Da li
je bezbedno da mačka lutalica tumara ovuda?“
Hjervar nije bio u stanju da smisli mudar odgovor, koji bi osigurao da se prisustvo
mačke u stanici ne pretvori u veliku stvar. Do sada niko nije komentarisao, ali malo je
potrebno da se predomisle u centrali Obalske straže i zatraže da se Maca izbaci – tek
zato što bi ekipa iz NATO-a mogla usput da ga vidi. Kad god bi dočekivali posetioce iz
inostranstva, on i Erlingir bi zatvorili mačora u sobu za boravak osoblja, i do sada je to
prolazilo. Ali Hjervar pomisli da bi bilo dobro da sada nešto kaže, u suprotnom će sva
dosadašnja predostrožnost propasti. „Do sada se ništa nije desilo. I on nam ne zadaje baš
nikakve probleme.“
„Jasno.“ Pilot je pogledao u Macu, pa opet u Hjervara i osmehnuo se. Hjervar ga
nije poznavao dovoljno dobro da protumači taj osmeh. Samo se nadao da je to značilo da
neće produbljivati temu dalje.
Izašli su napolje, s Macom za petama. Zahvaljujući mački, Hjervar je propustio
priliku da se raspita o mrtvoj ženi za Erlingira. Pilot se pozdravio i otrčao do
helikoptera, koji je bio jedna od dve velike mašine Obalske straže, mogao je da poveze
petočlanu posadu i do skoro dvadeset putnika. Bilo je neverovatno da taj plavo-beli div
zaista može da poleti. Hjervar je odustao od pokušaja da razume kako je to moguće, ali
uvek bi osetio grč u stomaku kada bi poleteo.
Maca je sedeo pored njega i mjaukao. Zvučao je melanholično, pomisli Hjervar.
Zapitao se da li je Maca instinktivno osećao šta je u helikopteru. Mačke imaju bolje čulo
mirisa nego ljudi, zar ne? Zato nije bilo nezamislivo da je životinja osetila miris smrti
koji je dopirao iz te mašine.
Hjervar je mahnuo drugom pilotu, koji mu je uzvratio pozdrav. Putnici koji su
sedeli pozadi gledali su ispred sebe, ne okrećući se ka prozorima ni kada je helikopter
najzad uzleteo. Sigurno nije bilo baš zabavno biti spakovan tako u limenu konzervu
zajedno sa telom u vreći. Kao da je želeo da podvuče te misli, mačor glasno jauknu.
Pogled mu je bio uprt u helikopter, telo u stavu kao da će potrčati za njim. Ali umesto
toga, pošao je za Hjervarom nazad u zgradu.
Hjervar nije imao nameru da se zadržava. Što pre izađe odatle, to bolje. Obići će još
jedan krug oko stanice da se uveri da je uključeno sve što treba da bude uključeno, a
isključeno sve što treba da bude isključeno. Onda će uzeti svoj laptop i ključeve i
požuriti kući. Najveći strah mu je bio da će prebrzo voziti putem od šljake do kružnog
toka. Ako mu auto prokliza, biće u još većoj neprilici nego što je sada u stanici.
Unutra je sve bilo tiho. Čuo se samo poznati šum radarske antene. I Macino
patetično zavijanje. Ne gubeći vreme, Hjervar je pošao u inspekciju, gotovo trčeći od
prostorije do prostorije da proveri da li je sve kako treba, ostavivši kantinu i kancelariju
za kraj. Tako će moći, čim zgrabi laptop i proveri da li je isključen aparat za kafu, da
krene pravo ka izlazu.
Kao i u ostatku zgrade stanice, u kantini je bilo sve u redu. Zavese su još bile
navučene, i Hjervar se ovoga puta odupro impulsu da pogleda iza njih. Šta bi dobro to
donelo? Ne bi mu bilo nimalo bolje da vidi malu šaku ili lice devojčice iza stakla. Ako
ništa drugo, bilo bi mu mnogo gore. Kratka šetnja od ulaznih vrata do kola trajala bi
beskonačno.
Hjervar je zgrabio laptop sa stola, tutnuo ga u futrolu i zakopčao, rekordnom
brzinom. Dok je to radio, bio je leđima okrenut ekranu koji je emitovao snimke sa
nadzornih kamera. Kamera je još uvekbila usmerena ka spoljnom zidu kantine i, kao i sa
zavirivanjem iza zavesa, osečao je da je bolje da ne zna.
Ali na polasku iz kancelarije, Hjervar je popustio pred iskušenjem da pogleda u
ekran. Na njemu se nije videlo ništa neobično. Samo zid, prozor i sneg ispod njega –
neoštećen otiscima stopala. Duboko je izdahnuo, nesvestan da je do tada zadržavao dah.
Biće dobro.
Naravno da će biti dobro.
Nije bilo ničeg ispred prozora. Tu nikada nije ni bilo ničega. Umislio je, kao i
zvonjavu interfona. Vesti o davno preminuloj sestri su došle u najgorem mogućem
trenutku. I nije pomagalo to što se iz tog vremena sećao jedino njenog užasnog vrištanja.
I sebe kako prekriva uši.
Da li je na neki način izneverio svoju mlađu sestru? Da li se desilo nešto čega nije
bio svestan? Ili nije želeo da se upliće u nešto? Da li je prizivao njen lik iz nekakve
krivice zbog sopstvenog kukavičluka iz detinjstva? Naravno, bilo je glupo pomisliti da
bi dete moglo da bilo kako utiče na poteze odraslih. Ali malo dete to ne bi moglo da zna.
Možda se kao mali loše osećao zbog toga pa mu je taj osećaj krivice ostao, povezan sa
potisnutim sećanjem – preuveličane krivice oko toga koliko je mogao da utiče na tok
dešavanja, ako su njegovi roditelji na bilo koji način izdali njegovu sestru.
To je bilo to. Intuitivno je osećao da je tako. Ipak, uzrok njenog vrištanja ostaje
misterija. Kao i način na koji je umrla. Da li je to bila nesreća ili je možda njegov otac
namerno okončao stvari sa svojom ćerkom? I ako je tako, zašto, za ime boga?
Njihov otac je bio hladan čovek teške naravi. Ali jedno je biti grubog
temperamenta, a sasvim drugo ubiti sopstveno dete. Hjervar nije mogao to da zamisli.
Ali opet, nije toliko dobro ni poznavao oca. Možda to i nije bila slučajnost. Ako je ova
potpuno neosnovana sumnja imala svoje utemeljenje u realnosti, možda je njihova
majka želela da skloni braću od oca što je dalje moguće. Razmisli – ako je on bio
odgovoran za smrt njihove sestre, kako je ona mogla da ima poverenja da dečaci budu sa
njim? Odgovor je jednostavan – nije mogla.
Ipak, nije se baš sve uklapalo. Zašto bi otac ubio njihovu sestru? Da, bila je teška,
ali on je retko bio kod kuće, najviše vremena je provodio na moru. Teret brige o njoj je
sasvim pao na majku. Hjervar nikada nije imao utisak da je njegov otac bio loš čovek.
Ali šta ako greši? Da li je Salverino vrištanje moglo da bude povezano sa nečim što joj
je uradio otac? Nešto za šta se plašio da će ona reći ljudima kada poraste?
Nije bilo svrhe stajati tu i promišljati o prošlosti. Činjenica je da nije mogao da se
seti ničega iz tih dana, tako da nije mogao da dođe do suštine. Osim ako bi otišao kod
psihijatra. Možda bi mu stručnjak pomogao da povrati sećanja koja su mu sigurno
zaključana negde u glavi. Verovatno bi bio potreban zvekir da se ta sećanja oslobode, ali
ako bi našao dobrog doktora, nije bilo nemoguće. A mogao bi mnogo da dobije. Onda bi
mogao da usredsredi svoju energiju na to da postane bolji čovek.
Hjervar je primetio da je malo smireniji. Nije više bio na ivici, a otkucaji srca su
mu postali spori i stabilni. U stanici je sve bilo u redu, osim izmišljotina njegove
izmučene psihe. Nije imao čega da se plaši. Nije bilo potrebe da ostavlja svetlo u kantini
i laže Erlingira da je zaboravio da ga ugasi.
Maca se vrzmao oko Hjervarovih nogu, još uvek je mjaukao, još uvek je bio
naporan. To što se Hjervar osećao bolje kao da nije ostavilo nikakav utisak na njega.
U tom trenutku Hjervaru zazvoni telefon u džepu i on vide da ga zove sin, Njerdir.
Za promenu, javio se odmah. Sigurno zato što se osećao gotovo pijano od olakšanja.
Razmenili su ljubazne pozdrave, ali Hjervar ga nije pitao kako mu ide sa pronalaženjem
posla. Bio je previše dobro raspoložen da sluša Njerdirovo proseravanje. Da je našao
posao, rekao bi to ocu – nije bilo potrebe da ga propituje o tome. Druga stvar je da li bi
odgovorio iskreno. Ali ispostavilo se da ga nije zvao zbog novosti tog tipa. Svrha poziva
je bila da ga pita o Salver. Očigledno se čuo sa sestrom.
Njerdir je bio sumnjičav u vezi sa pričom o Salver i Hjervar se uzdržavao da ga
podseti da, ako je iko ekspert za izmišljanje, to je onda Njerdir, a ne on. Hjervar nije
lagao svoju decu. Kad malo bolje razmisli, možda je bila greška što im je uvek govorio
golu istinu. Jer je ona retko bila ono što su želeli da čuju. Ali sada je samo ponovio ono
što je rekao i Augusti, ne dodavši ništa više. Nije imao nameru da deli svoje sumnje o
Salverinoj sudbini.
U zamračenoj kantini, ekran koji je emitovao snimak radarske antene najednom
posta veoma upadljiv. Privukao je Hjervarov pogled protiv njegove volje. Primetivši da
smetnja ponovo nije sinhronizovana sa okretanjem, on oseti da ga obliva hladan znoj.
Razgovor sa Njerdirom se završavao. Pre pozdrava, Hjervar impulsivno predloži da
izvede Njerdira i njegovu sestru na ručak sledeći put kad bude u Rejkjaviku. Sinovo
oduševljenje ovim pozivom bilo je dirljivo.
Hjervar je ostao da stoji tamo, sa telefonom u ruci, i gleda u okretanje masivne
antene, uz poznati osećaj strepnje. Kada je ugledao malu šaku kako ulazi u kadar, strah
mu je stegao srce.
 Instinktivno se sagnuo i zgrabio mačora, pa pošao ka izlazu najbrže što je mogao,
očajnički pokušavajući da ignoriše male mokre otiske koraka koji su se pružali niz
hodnik, otiske kojih tu malopre nije bilo.
Kada je ušao u veliku prostoriju sa dva radarska kontejnera, nije mogao da ne
primeti da su otisci nestajali kod jednog od spiralnih stepeništa koje vodi do kupole.
Užasnut, odmah se ukopao u mestu i polako i nevoljno podigao pogled prema metalnim
stepenicama. Na najvišem stepeniku, pojavilo se malo stopalo, bez cipele. Maca je bio
taj koji mu je razbio trans. Počeo je da se koprca toliko histerično da je Hjervar morao
da ga stegne. Još uvek stiskajući životinju u naručju, počeo je da beži, s laptopom ispod
miške.
Kada je bio na bezbednom, s druge strane vrata, morao je da spusti Macu kako bi
aktivirao alarm. Ruka mu je toliko drhtala da je jedva ukucao brojeve. Sve vreme se
pitao koliko brzo neko može da se sjuri niz stepenice, ali uspeo je da obuzda paniku
dovoljno dugo da ukuca kod.
Čim je Hjervar zalupio vrata, neko je uhvatio kvaku s druge strane i počeo da je
okreće. Zateturao se unazad, umalo izgubivši ravnotežu, a onda se povratio i potrčao ka
kapiji koliko ga noge nose. Dok ju je otvarao, nervozno je pogledao preko ramena da
potraži Macu. Mačora nije bilo nigde, iako je lako uočiti njegove crne šare na snegu.
Hjervar ga je pozvao, ali on se izgleda sakrio negde. Nije dolazilo u obzir da se vrati da
ga potraži. Maca je preživeo na otvorenom pre nego što su ga usvojili. Jednostavno će
morati i sada da se snađe sam.
Hjervar je prošao kroz kapiju i zatvorio je za sobom, zastavši još jednom da
osmotri prostor unutar ograde, u nadi da će se Maca pojaviti iz svog skrovišta. Nije mu
bilo ni traga.
Hjervar je bacio laptop na suvozačko sedište auta, gurnuo ključ i pokrenuo motor.
Nije gubio vreme na vezivanje pojasa pa se uključilo pištanje upozorenja, koje ga je
podsećalo da to uradi. Ignorisao ga je.
Isparkirao je kola u rikverc i okrenuo ih prema stazi od šljake koja je vodila ka
glavnom putu. Izvan opsega farova, put je nestajao u mraku. Uključio je duga svetla da
bi video dalje, a onda još jednom pogledao sa strane kroz prozor i, pošto nigde nije
video Macu, ubrzao.
Volan je bio leden na dodir, ali on ga je stezao svom snagom, kao da se plašio da će
ga neko iščupati iz automobila. Morao je da se bori protiv nagona da nagazi gas do
daske.
Kada je stigao do kapije koja je zatvarala put za neovlašćeni saobraćaj, bio je
primoran da stane. Duboko je udahnuo. Izbrojao je do deset, a onda izleteo napolje,
otvorio kapiju, prošao kroz nju, pa ponovio iste korake da bi je zatvorio za sobom,
zadržavajući dah sve vreme dok je bio napolju. Kod kafea Viking je ponovo morao da
stane da bi podigao rampu i nastavio ravnom stazom. U niskoj drvenoj građevini, sva
svetla su bila pogašena, a iz ergela s druge strane puta nije se videlo ni najslabije svetlo.
Hjervar se napregao da prizove hrabrost da otvori prozor i ispruži ruku sa propusnicom
do čitača kartica u mraku. Krajičkom oka, pogledao je u auto koji je nedeljama bio
parkiran tu pokraj puta, auto koji je Erlingiru toliko išao na živce. Hjervar se nimalo nije
uzrujavao oko tog auta; nije ga nerviralo niti izazivalo bilo koja druga osećanja u njemu.
Ali sada, u ovom unezverenom stanju, mogao se zakleti da je neko sedeo na vozačkom
sedištu i posmatrao ga. Potpuna glupost, naravno – ali nije mogao da se otrese tog
utiska.
Prvi put je primetio koliko se nesnosno sporo podiže ta rampa. Čim je bio siguran
da neće očešati krov njegovog auta, nagazio je gas, ne trudeći se, prvi put, da proveri da
li se i spustila za njim.
Tek kada je izašao na glavni put, sa utešno stabilnim asfaltom pod točkovima,
osetio je da njegova napetost blago popušta. Zastao je pored puta i izvadio radio da
obavesti centralu da je otišao. To nije bilo baš sasvim po pravilniku, jer je trebalo da im
se javi pre nego što napusti stanicu, ali to mu je sada bila najmanja briga.
Čovekkoji se javio izgleda nije primetio ništa čudno, mada se Hjervaru činilo da
mu je glas drhtao i pucao na svakoj drugoj reči. Čim se odjavio, užurbano je rekao
zbogom, spustio radio i okrenuo se da pogleda preko lagune ka radarskoj stanici.
Gigantska golf loptica je bila jedva vidljiva. Hjervar je vratio pogled na put. Biće u
Hebnu za tren oka. Do tada će prosto morati da se obuzda da ne gleda u retrovizor.
Tek kada je stigao do skretanja za grad, stravična težina njegovog straha je malo
uminula. Osećao se kao čovek koji je ležao zarobljen ispod nagomilanih dasaka – nakon
što su samo dve uklonjene. Ali to je bilo dovoljno da bistro razmišlja. Ili bar bistrije.
Nije njemu trebao psihijatar. Ili ne samo psihijatar. Ono što mu je iznad svega
trebalo bilo je da sazna šta se desilo njegovoj sestri. Tek onda će moći da oprosti sebi što
ju je izneverio, što je prekrivao uši rukama kada joj je bio najpotrebniji. I da prihvati da
je i on bio samo dete.
Do tada neće imati mira, bez obzira na to šta je stvaralo ove privide i čudna
iskustva. Bez obzira na to da li ona može da ga čuje. I da li je sve ovo plod psihe ili neka
druga čudna verzija stvarnosti, jednako neverovatna kao i helikopter koji pokorava
zakone gravitacije i uzdiže se uvis.
Hjervar se parkirao ispred zapuštene zgrade radničkog naselja u kojoj je živeo i
ušao. Umesto da izuje cipele kod ulaza, kako je inače radio, odmarširao je pravo u
kuhinju, izvadio flašu džina i otpio pozamašni gutljaj.
27.

Johanino čekanje Gjeirija u policijskoj stanici je počelo da liči na test izdržljivosti.

Vapila je da potopi bolne mišiće u toplu kupku, a onda se uvuče u krevet. Naravno,
mogla je da se istušira u stanici i prilegne na kauč u jednoj od ćelija, ali to ne bi bilo isto.
Ipak, tu je makar imala Ranvejg da joj pravi društvo.
Mlada policajka je dala sve od sebe da bude ljubazna. Između obaveza je redovno
dolazila da proviri u sobicu za saslušanja, gde se Johana smestila da čeka.
Osumnjičenima je bila obezbeđena mala sofa za sedenje umesto tvrde stolice za stolom;
verovatno s namerom da se stvori opuštena atmosfera. Iako je sofa bila bolja od
nesavitljive plastične stolice u kuhinji, bila je, nažalost, dvosed, sa tvrdim drvenim
rukohvatima, zbog kojih je bilo nemoguće opružiti se. Johana je isprobala razne poze;
svaka sofa ili fotelja nudi bar jedan udoban položaj, rekla je sebi, osim ove.
Ranvejg je svaki čas nailazila da joj ponudi nešto za jelo ili piće. Mimo toga,
Johana je ubijala vreme telefonom. Telefon je bio na izdisaju i baterija mu nije dugo
trajala. Na kraju se ugasio bez upozorenja, iako je na ekranu pisalo da ima još oko
dvadeset posto baterije. Tada joj se stvarno odužilo. Johana je počela da zagovara
Ranvejg kad god bi ova provirila kod nje, ali ubrzo joj je ponestalo reči. Tako malo tema
se činilo iole prikladnim u datim okolnostima.
„Šta kažeš na kafu? Možda je previše kasno?“ Devojka se ponovo pojavila na
vratima. „Usput, tek mi je sad palo na pamet da je možda trebalo da ti ponudim neki
analgetik. Imamo antiinflamatorna sredstva, i tablete i gelove. U našem poslu su prilično
neophodni.“
Johana je progutala ponos i prihvatila tablete. Odlučila je i da se digne sa sofe i
pođe sa Ranvejg u kuhinju. Nije imalo smisla da šetka devojku kao konobaricu s kafom i
tabletama. Osim toga, Johani bi dobrodošlo da protegne noge i malo promeni okruženje.
U sobi za saslušanja nije bilo baš preterano udobno, uprkos trudu policije da tu napravi
prijatnu atmosferu.
Johana se spustila na stolicu kraj kuhinjskog stola, ne uspevši da sakrije grimasu pri
susretu sa tvrdom plastikom. Cenila je to što se njena kompanjonka pravila da ne
primećuje. Ranvejg je samo istresla još jednu tabletu iz bočice i dala joj tri umesto dve,
koliko je tražila. Johana ih je odmah progutala.
 Potom im je Ranvejg donela kafu u dve pastelne šolje sa Muminom 1, koje su se
činile nepodesno veselim.
„Iz znatiželje sam okrenula kolegu koji je prihvatio zahtev za stare dokumente, koji
sam ti spomenula.“ Ranvejg je pružila Johani mali tetrapak dugotrajnog mleka. Dok ga
je Johana velikodušno sipala sebi u kafu, Ranvejg je sela i nastavila: „Htela sam samo da
čujem njegovo mišljenje o tom čoveku, zbog ove stvari s tvojim otvorenim vratima –
znaš, da li mu se taj tip učinio čudnim ili sposobnim za mutne radnje.“
Ranvejg nije objasnila šta podrazumeva pod „mutnim radnjama“ u ovom kontekstu
i Johana pomisli da je bolje da ne pita. Nije želela da zna na šta policija misli da je
spreman taj čovek. „Da li ga se sećao?“
Ranvejg se nasmejala. „Da. Srećom, ne dolazi nam tako mnogo ljudi. U svakom
slučaju, dobra vest je da moj kolega nije imao nikakav loš utisak o tom liku. Rekao je da
je bio samo sasvim običan sredovečan tip, pomalo stidljiv i povučen. Mislim da ne treba
mnogo da brineš zbog njega. Ipak, čudno je to s vratima. Vas dvoje bi trebalo što pre da
zamenite bravu.“
„Pozvaću bravara odmah ujutru.“ Johana je obgrlila šolju sa obe ruke da ih zgreje.
Još je osećala hladnoću u kostima od putovanja u Lounserajvi. „Glupo je što to nismo
uradili čim smo ih preuzeli. Nije mi uopšte palo na pamet.“
Ranvejg je odbacila taj previd. „Ni ja nisam promenila bravu kad sam kupila stan.
Čovek ima sto drugih briga da obavi kad se seli.“ Otpila je kafu, pa rekla uz osmeh:
„Verujem da je vašim komšijama bilo drago kada ste kupili kuću. Znaš da je zvrndala
prazna dugo – dve godine, čini mi se? To je dosta dugo po merilima tržišta nekretnina u
Hebnu. Prethodni vlasnik je bio takav mizerni stari namćor da kao da je inficirao kuću.
Kao deca smo ga se uvek plašili, iako je retko bio tu. Nikada nismo prilazili blizu
njegovog dvorišta dok smo se igrali. Govorili smo da je ukleto.“
„Ukleto?“ Johana je prvi put čula za to. Gjeiri nije ništa spomenuo kada su
ugovarali kupovinu te kuće, ali to je nije iznenadilo. Sujevernim budalaštinama koje su
izmislila deca nema mesta u ozbiljnom poslovanju kupovine kuće, iako je Gjeiri, koji je
i sam odrastao ovde, sigurno čuo za tu priču. „Ukleto u kom smislu?“
Ranvejgin osmeh je izbledeo. Johana je verovatno zvučala previše ozbiljno. „Oh,
izvini. Nije trebalo ni da spominjem“, odgovorila je. „Iskreno, to je potpuna budalaština.
Verujem da je nastala zbog kobne nesreće o kojoj je pričao vlasnikov sin. To se desilo
mnogo pre mog vremena, ali nekako se priča održala među meštanima, a posebno među
decom. Verovatno jer je u vezi s detetom. Pričalo se da tu obitava duh male devojčice
koja hoće da nas prevari i namami da se igramo s njom. Ali svako ko bi upao u njenu
zamku umro bi mlad. Potpune gluposti, kao što rekoh.“
Johana se naterala da se osmehne. „Da, naravno. Potpune gluposti.“ Ali misli joj
odleteše ka maloj plavoj devojčici iz susedne kuće i njenoj nevinoj želji da se druži, a
onda i ka ledenim prstima koje je verovala da je osetila kako joj dodiruju kičmu. Pripade
joj muka.

1 Finski crtani junak, nalik nilskom konju. (Prim. prev.)

 „A i ne zaboravimo da ta teorija da je kuća ukleta nema nikakvog smisla – dete nije
umrlo u kući, niti u dvorištu. Nesreća se desila u Stoksnesu. Prema tome, niko zapravo
nije preminuo na vašem imanju.“ Ranvejg pokajnički pogleda Johanu. „Nije trebalo da
spominjem ovo. Samo sam pretpostavila da si već čula za to.“
„Bez brige.“ Johana je ostavila šolju i odmahnula rukom, kao da nije ni najmanje
zabrinuta. Ali to nije bila istina. Uznemirujuća sumnja da ta glasina ima neku istinsku
osnovu pomešala se s ljutnjom na Gjeirija. Trebalo je da joj kaže. Ali to osećanje je
odmah prošlo, jer činjenica je da ta stara priča ne bi promenila njihovu odluku o
kupovini. Cena je bila previše dobra da bi se odbila. Oboje su želeli kuću pre nego stan,
a u malom Hebnu je bila ograničena ponuda. Nijedno od njih dvoje nije preterano dobro
zarađivalo, a za razliku od mnogih ruralnih mesta na Islandu, ovde je bilo dosta posla,
što je značilo da je potražnja nekretnina velika. Ova kuća je bila kao dar od boga. Bilo bi
potrebno više od nekakvog duha da odustanu od nje.
Ranvejg je nastavila da se izvinjava. „Među nama, ja mislim da je ta priča potekla
od naših roditelja. Verovatno su hteli da nas spreče da se vrzmamo oko dvorišta tog
starca. U gradu ga je bio loš glas da je namćorast stari samotnjak i nisu imali poverenja
da deca budu blizu njega. Ali pošto je on bio toliko često odsutan, ljudi su verovatno
zaboravljali šta se krije iza svega. U svakom slučaju, verujem da je to objašnjenje.“
Neprijatna tišina koja je usledila posle razgovora o devojčici i kući prekinuta je tek
otvaranjem ulaznih vrata. Johana je čula glasove i shvatila, na svoju žalost, da Gjeiri nije
sam. Nadala se da će zajedno krenuti pravo kući kad se on bude pojavio. Po svemu
sudeći, sad je na to morala da zaboravi.
Ali Gjeiri je bio sam kada se pojavio na vratima od kuhinje. Umorno se osmehnuo
Johani i klimnuo glavom ka Ranvejg, koja je skočila na noge, kao da je uhvaćena da
zabušava. Nestala je u pravcu prijemnog pulta, a Gjeiri se spustio na stolicu sa koje je
ona ustala.
Johana je očekivala da će je pitati šta radi tu, zašto nije kod kuće, ali on to nije
učinio. Izgledao je još više iscrpljeno nego juče, čak više nego jutros. „Ne mogu još da
krenem kući. Izvini.“
„Bez brige.“ Johana je primetila da je rekla identičnu stvar kao i mladoj policajki
malopre i da su njene reči bile i sada jednako neiskrene. „Mogu da sačekam.“
Ispričala mu je zašto je tu i dodala da treba da zamene bravu. Gjeiri je slušao i
klimao glavom, ali nije delovao zainteresovano. Kao da se pojavila usred leta samo da bi
mu rekla da treba da pokose travnjak. Ali šta je mogla da očekuje? Bio je umoran i
smeten poslom.
„Imamo još nešto da pređemo. Neće dugo trajati. Zapravo, ovo bi trebalo da bude
poslednji dan kad ostajem duže. Zasad, bar. Svi odlaze sutra. Preostali deo posla trebalo
bi da završimo bez dodatne podrške. Nema novih prijava nestalih, a temeljno smo
pretražili oblast u okolini pronađenih tela. Ako čujemo da je još neko tamo,
pokrenućemo novu pretragu, ali zasad pretpostavljamo da su ovo svi.“
Gjeiri ju je pogledao u oči uz težak uzdah. „Slučaj je suštinski gotov. Proverio sam
imejl čim sam došao do signala i stigli su rezultati obdukcije za prva četiri tela. Nema
sumnjivih okolnosti u vezi sa njihovom smrću. Tako da, što se tiče patologa, ne radi se o
zločinu. Na drugima je da utvrde šta se tamo dešavalo, ako to ikada bude moguće. Tvoj
drugar Torir se ponudio da pomogne oko toga. Kaže da bi možda mogao da zamoli neke
strane stručnjake koje poznaje da sastave izveštaj. U svakom slučaju, od sutra sam
slobodan, izuzev nekih jednostavnih propratnih poslova koji mogu da se završe tokom
regularnog radnog vremena. Osim ako nešto neočekivano ne iskrsne tokom Viktorijine
obdukcije.“
To su bile najbolje vesti koje je mogao da joj da. Sada će mračne večeri provoditi
onako kako i treba, u ušuškanom zajedništvu. U toj slici nije bilo mesta za prišunjavanje
ledenih prstića uz kičmu. Sve će se vratiti u normalu i događaji od prethodnih nekoliko
dana će splasnuti, dok ne postanu samo ružna uspomena. Uspomena koja će se s
vremenom sve rede i rede vraćati da je progoni.
„Hoćeš li da dođeš da se pozdraviš s ekipom? Isti oni koji su bili i na večeri. Ako
vide da me čekaš, rekao bih da ćemo brže završiti.“
Ustali su i Johana je promolila glavu kroz vrata od sobe za sastanke da se javi.
Ljudi unutra su izgledali premoreno kao i Gjeiri. Rekla je da će ih ostaviti da završe
sastanak na miru, dodavši – tek da malo pritisne – da će ona čekati ispred. Činjenica je
da, ako uskoro ne stigne do kreveta, sutra će morati na poslu da javi da je bolesna – ili to
ili da ode na posao u kolicima.
Johana se vratila svojoj maloj sofi i frustrirajućim pokušajima da pronađe udoban
položaj. Još uvek nije uspela, kada se pojavio Torir i rekao joj da se sastanak bliži kraju.
Zatim je pitao gde je toalet i ona mu je pokazala desno, ali umesto da odmah ode,
neprijatno je stajao na vratima, kao da ga nešto muči. Kada je najzad progovorio, razlog
njegove nelagode je postao jasan. „Hteo sam samo da ti izjavim saučešće. Zbog žene s
kojom si radila. Užas. Užas.“
„A, da. Hvala ti. Da, baš tragična, čudna sudbina. Ali ljudi kojih mi je najviše žao
jesu njena porodica u Poljskoj. Mora da je užasno izgubiti nekog voljenog tako daleko
od kuće. Nekako se čini baš pogrešnim.“
„Bože, da. Samo mi je drago što nije moj posao da im javim tu vest.“ Torir je
prekrstio ruke preko grudi, očigledno ne žureći u toalet.
„Isto.“ Johana se zapitala na koga će pasti taj zadatak, sada kada istraga više nije
posao lokalne policije Hebna. Možda na patologa. A opet, možda i ne. Ko bi želeo da
sazna za smrt nekog voljenog od nekog ko mu je upravo rovario po telu? Ne, verovatno
će pasti na nekoga iz Selfosa ili Rejkjavika.
Torir je pogledao na obe strane, kao da je hteo da se uveri da nema nikoga u blizini
ko bi ga čuo. Onda je nagnuo glavu ka sobi i šapnuo: „Mogu da ti kažem nešto, ako ćeš
to zadržati za sebe – barem zasad.“
Johana je klimnula i raširila oči. Bila je previše umorna da prikriva radoznalost.
„Ja mislim da je tvoja bivša koleginica umrla malo ranije od ostalih. Naravno, to
treba da im potvrdi obdukcija, ali ja sam prilično siguran. Na telu ima znakova da je
zaleđeno mnogo duže nego kod ostalih. Bar, po mom mišljenju. Efekat ledenih
temperatura na ljudsku fiziologiju, i živih i mrtvih, bio je deo mojih studija.“
 „Misliš, ona je prva preminula?“ Johana se nije setila da treba da šapuće, i Torir
nervozno pogleda niz hodnik. Zatim vrati glavu nazad u sobu, i nastavi da govori tiho.
„Da, mislim da je sigurno umrla znatno ranije nego ostali. Mnogo pre no što su
parovi stigli tamo. Možda čak i mesecima ranije.“
Johana je oklevala da postavi pitanje, ali morala je da pita. „Misliš, zbog stanja u
kom joj je lice?“ Sa užasavajućom jasnoćom, ponovo je videla šuplje crne očne jabučice
i razjapljena usta. Pošto je Torir oklevao da odgovori, dodala je: „Šta se zapravo desilo?
Da li je povezano sa onom lokvom krvi koju su pronašli kraj kolibe?“
Torir je odmahnuo glavom. „Ne, ne verujem. Najočiglednije objašnjenje je neka
životinja. Lisica ili gavran. Verovatno gavran. Ptice obično prvo jedu oči i jezik, jer je to
najpristupačnije meko tkivo. Teže im je da prodru kroz kožu ili krzno da bi došle do
mesa. Nema sumnje da bi pojele više da telo nije bilo zakopano pod slojem snega…“
Torir je prekinuo, kao da je sa zakašnjenjem shvatio da to nisu bili detalji koji su
zanimali Johanu.
Ma koliko joj se nije slušalo dalje, morala je nešto da razjasni pre nego što zaspi te
noći: „To se desilo nakon što je preminula, zar ne?“
Torir je brzo odgovorio: „O, bože, da. Nesumnjivo.“
Johana je zaćutala. Nije mogla da smisli šta bi još rekla. I nije mogla da podnese da
čuje još detalja o telima – niti o Viktorijinom, niti o ostalim. Osim toga, činjenica da je
Viktorija preminula mnogo pre ostalih bila je toliko neočekivana da joj je trebalo
vremena da svari tu vest. Nema sumnje da će se setiti gomile pitanja nakon što Torir
ode. Mada i nije bilo važno, pošto on verovatno ne bi ni imao odgovore.
„Zadrži za sebe informaciju o vremenu Viktorijine smrti, hoćeš? To je samo
spekulacija – trenutno. Mada, bojim se da će obdukcija verovatno potvrditi moju
teoriju.“
Pošto je skinuo taj teret s pleća, Torir je nestao u pravcu toaleta, ostavivši Johanu
duboko zamišljenu. Ako Viktorija nije imala nikakve veze sa parovima iz Rejkjavika,
nije bilo potrebe da se više gubi vreme na razjašnjavanje tog aspekta. Ali to je
postavljalo novo pitanje: šta je, za ime sveta, Viktorija radila tamo u divljini usred zime,
potpuno sama?
Kada je Torir malo kasnije ponovo prošao pored vrata, Johana se pravila da ga ne
primećuje. Trebao joj je mir da razmišlja, a u svakom slučaju je čula i više nego
dovoljno.
Kada se sastanak napokon završio, još uvek nije uspela da izgradi bilo kakvu
teoriju o tome zašto je Viktorija mogla da ode u Lounserajvi. Posetioci su prvi izašli iz
sobe, i kada su pošli prema svom hotelu i smeštaju, Gjeiri i Johana su konačno mogli da
pođu kući. Retko je bila tako zahvalna što može da obuče svoj skafander. Nije bilo
važno što je tako težak. Za tren oka će biti ušuškana u krevetu.
Kada su se odmakli od policijske stanice nekoliko koraka, Gjeiri joj je prebacio
ruku preko ramena. Mada je ta dodatna težina bila poslednje što je njenom sirotom,
izmorenom telu trebalo, bilo je vredno utehe koju joj je pružalo. Nije želela da kvari
raspoloženje otvaranjem teme kuće, otvorenih ulaznih vrata i priče o duhovima. Niti je
želela da izneveri Torirovo poverenje zapitkivanjem o Viktoriji. Sve je to moglo da
sačeka.
Dok su hodali stazom ispod njihove kuće, primetila je da je u komšijskoj kući
upaljeno svetlo u dnevnoj sobi, iako je u svim ostalim prostorijama bio mrak. Zbog toga
je taj jedan prozor sijao poput kompjuterskog ekrana.
Uramljena u svetlosni pravougaonik, stajala je komšijina malena ćerka. Sigurno je
odavno prošlo vreme kada je trebalo da zaspi, a ostali zatamnjeni prozori su ukazivali na
to da su joj roditelji verovatno spavali. Johani se učinilo da je devojčica u pidžami. Obe
šake su joj bile priljubljene za staklo i izgledalo je kao da nešto govori. A onda je
mahnula. Johana i Gjeiri su joj uzvratili podigavši ruke. Ali shvatili su da ne maše njima,
već nekome u dvorištu. Johana oseti Gjeirijevu napetost. Brzo je prišao ogradi dvorišta i
osmotrio ga.
Johana je prišla i stala pored njega. U dvorištu nije bilo nikoga. Ali devojčica na
prozoru je nastavljala da maše.
28.

Lounserajvi, nedelju dana ranije

Tanak zastor oblaka se rasipao. Tu i tamo bi provirile zvezde, jedna ili dve odjednom, ali
nikada dovoljno da bi Drebn uspela da prepozna sazvežđe. Ipak, redovno je podizala
pogled nagore, nadajući se da će videti nešto poznato. To joj je bilo očajnički potrebno,
makar samo i na delić sekunde, pre nego što se oblaci opet zatvore. Nije tražila mnogo,
samo kratak pogled na nešto utešno poznato, nešto drugo osim beskrajnog snega, ovog
surovog, stranog pejzaža.
Drebn nije znala koliko je dugo pešačila, ni koliko je daleko odmakla. Dosta je
prošlo otkako više nije mogla da uoči obrise šatora kada se osvrne, pa ipak nije mogla da
prestane da se okreće da pogleda iza sebe svaki čas. Bilo joj je potrebno da se uveri da je
njen put nazad i dalje tu. Nije išla nikakvom obeleženom putanjom; videla je samo liniju
svojih koraka koja se pružala iza nje koliko je tama dozvoljavala. Što nije bilo mnogo.
Verovala je da se kretala pravolinijski, ali bilo je teško proceniti. Nije bilo nikakvih
obeležja na koja bi se oslonila, koliko je znala, možda se vrtela ukrug. Jedno je bilo
sigurno – još uvek nije stigla do mesta gde bi morala da skrene pod pravim uglom.
Mesta na kom je obećala da će se okrenuti i poći nazad. Ništa je nije sprečavalo da to
učini odmah ovde i sada, naravno. Ništa osim savesti. Prosto nije mogla da pogleda
Agnes u oči i slaže je.
Međutim, to nije bio jedini razlog. Istina je bila da nije mogla da zamisli da se vrati
kod ostalih. Još ne. Iako se osećala stravično ranjivo, hodajući sama u prisustvu pitaj
boga čega, makar nije morala da se suočava sa činjenicom da nijedno od njih nije u
stanju da pešači do auta. Dokle god je sama, može da nastavi da se zavarava, da zatvara
oči pred njihovim stanjem, da nastavi da zamišlja da njih troje imaju realne šanse da se
dokopaju kuće živi.
Značilo joj je što nije primećivala ništa zastrašujuće. Nikakve preteče zvuke ili
glasove ili tamnije senke u pomrčini. Čim čuje ili vidi bilo šta neobično, otperjaće nazad
do šatora, kao da je tvrđava. Čak i parče tankog platna je bolje nego nikakva zaštita.
Podsetila je sebe da je primetila neku tamnu mrlju u snegu dok je hodala. Svetlo je
bilo previše slabo da razazna boju, ali imala je grozan predosećaj da bi, da je prišla i
uperila lampu u tu mrlju, videla da je crvena. Tjervi je pominjao krvave mrlje, ali ovo
nisu mogle biti one koje je on video – od tada je napadalo previše novog snega. Brzo je
skrenula pogled i ubrzala hod. Neke stvari je bolje ne videti.
Pred njom se nazirao neki oblik i instinktivno je usporila, usitnivši korake. Kada je
prišla malo bliže, videla je padinu, toliko strmu da je ličila na zid. Bar se njoj tako činilo,
izdaleka, na slabom svetlu. To mora da je to – mesto skretanja.
Zamislila je sebe kako ponovo gazi svoje tragove stopala i vraća se u šator praznih
ruku, bez novosti o Bjoulvirovoj ili Hejkirovoj sudbini.
Nije naišla ni na jedan njihov trag, ništa što bi ukazalo da su bili negde blizu. Ali to
se i moglo očekivati. Mećava je obrisala njihove korake, oduvala ih je ili popunila
snegom. Sada je jedina nada bila da će možda da naleti na njih na putu ka kampu. A to je
bilo nezamislivo. Sudeći po stanju u kom je bio Tjervi, koji je mnogo manje vremena
proveo napolju na užasnoj hladnoći, nemoguće je da je bilo ko od njih još uvek na
nogama.
Jedina stvarna nada je bila da su možda reagovali brzo i ukopali se u nanos snega ili
preduzeli neki drugi trik za preživljavanje koji Hejkir možda zna. Da je Bjoulvir bio
sam, sumnjala je da bi na vreme potražio sklonište. Bio je tip koji ne odustaje i mučio bi
se do granica ljudskih mogućnosti. Takvo ponašanje možda nije važno u gradu, ali u
ovakvim uslovima može da znači život ili smrt.
Drebn je zastala. Odlučila je da zamisli želju. Osetila je da treba da se usredsredi na
to i samo na to, što nije mogla da uradi dok u isto vreme gaća kroz sneg. Sigurno ima
pravo da zamisli tri želje? Tako se to radi. Imaš pravo na po tri odjednom i nije dobro da
ih protraćiš. Zatvorila je oči i poželela, prvo, da se Tjervi oporavi, da mu bude bolje
kada se vrati. Druga želja joj je bila da je Agnesin bol uminuo dovoljno da bude spremna
da hoda do kola. Treća, i poslednja – da je Bjoulvir pronašao Hejkira i poslušao njegov
savet. Ako nije, Drebn nije želela da naiđe na njega. Pošto su bili mali izgledi da bi ga u
tom slučaju našla živog, radije bi se vratila sa vestima da je njegova sudbina još uvek
neizvesna. Nije želela da bude ta koja saopštava Agnes da je on otišao i pridružio se
svojim precima, sam i unezveren, po toj surovoj oluji.
Drebn je otvorila oči i ponovo krenula, bližeći se padini, sve dok više nije mogla ni
korak dalje, a da se ne penje uz nju. Na trenutak nije mogla da prosudi gde je levo a gde
desno. Obično nije imala problema sa tim, ali osetila se izgubljeno zbog nepromenljive
beline i tišine. Uspela je da se pribere, pa se okrenula nadesno i pogledala u pravcu u
kom je Tjervi rekao da su skrenuli.
Putanja je s leve strane bila razgraničena strmom padinom, a s desne gomilom
ogromnog stenja. Stene su uglavnom bile zatrpane snegom, ali tu i tamo je poneka
štrčala, oštrog oblika koji je videla kada je mesec, bez upozorenja, stresao sa sebe veo
oblaka. Drebnina lampa je bila na izdisaju, njen slabašni sjaj je osvetljavao svega
nekoliko metara ispred njenih nogu, ali iznenadna svetlost joj je omogućila da vidi malo
dalje niz stazu koju joj je Tjervi opisivao. To, međutim, neće potrajati – mesec će
sigurno ponovo nestati za tren, sudeći po tome kakva ju je sreća pratila do sada.
 Bila je previše umorna i da trepne kada u daljini uoči neki pokret. Drebn je
začkiljila u pravcu pokreta, kudeći sebe što je potrošila sve želje. Sada bi joj dobrodošla
još jedna, prilika da poželi da obris koji ide ka njoj bude Bjoulvir, a ne neko zlo.
Ta stvar, koja se primicala sve bliže, nije bio Bjoulvir. Kao ni Hejkir. Bila je to
košuta. Kretala se kao da joj je svaki korak poslednji i Drebn probode žal što joj nije
bacila one korice hleba kada je to poželela. Siroto stvorenje joj je pred očima umiralo od
gladi.
Ima li kraja jadu i okrutnosti ovoga sveta? Drebn oseti kako joj suze naviru i liju
niz obraze. Isprva su bile prijatno vruće na njenim ledenim obrazima, ali dok su joj
stigle do brade, sledile su se nagrizajući joj vilicu. Ipak, nije mogla da zauzda plimu.
Nije jecala, samo je lila neme suze za Tjervija, Agnes, Bjoulvira i Hejkira, za košutu, i
za sebe.
Kada je potok suza najzad presušio, osećala se jednako loše kao i ranije, ako ne i
gore. Nije bilo svrhe da stoji tu, da čeka nekakvo čudo. Za to je vreme prošlo. Moraće da
skupi hrabrost da se vrati do šatora. Kada stigne, moraće da saspe još analgetika i brendi
Agnes i Tjerviju niz grlo, a onda ponovo put pod noge.
Taman kada je htela da krene nazad, videla je da košuta spušta glavu da onjuši
nešto u snegu. Isprva je pomislila da je sigurno vegetacija koju je vetar razotkrio, i
nakratko se obradovala zbog životinje. Prišla je nekoliko koraka da vidi šta je, uperivši
treperavi snop svetlosti lampe u ono što je štrčalo iz snega. Na svoj užas, videla je da to
ne može biti biljka. Ta jarkonarandžasta nijansa nije pripadala nijednoj sorti van
botaničke bašte ili staklenika. Kao da to potvrđuje, košuta je podigla pogled i sklonila
se. Isturila je glavu napred i gledala u Drebn, kao da je čekala neku njenu reakciju.
Preplavljena strašnim nagađanjem šta bi mogla da otkrije, Drebn se polako
približila. Košuta se povlačila, korak po korak, nemoćno negodujući zbog njenog
prisustva. Kada je Drebn stigla do mesta gde je narandžasta boja stvarala oštar kontrast
naspram belog snega, pala je na kolena. Ne da bi bolje pogledala, već nenamerno, kao
da joj je telo govorilo da je sva nada izgubljena, da preostaje samo predaja. Bol je bio
pretežak da ga njene noge podnesu.
Drebn je prepoznala taj predmet. Bila je to Bjoulvirova šarena cipela. Kupio ih je
da budu u tonu s njegovom i Agnesinom jaknom, u zajedničkoj šoping ekspediciji u
gradu, tokom koje su se svi opremili novom obućom za put, uključujući i Tjervijeve
beskorisne čizme. Drebn je zurila u potpeticu koja, po rečima prodavca, pruža izvrsnu
podršku za gležanj. Pružila je ruku da je dodirne, ali ništa nije osećala preko debele
rukavice. Postavila je lampu na zemlju tako da osvetli cipelu, i pažljivo stala da je čisti
od snega. Nije nameravala da očisti više nego što je nužno. Strašni prizori su
podnošljiviji kada se otkrivaju malo-pomalo.
Ali nije se pojavio gležanj. Kada je Drebn iskopala gornji deo cipele, videla je da je
prazna. Kopala je, sada mahnito, jer više nije bilo potrebe da pazi, i kada je dovoljno
iskopala, izvukla je cipelu iz snega.
Pertle su bile namerno olabavljene dovoljno da cipela može lako da se izuje, tako
da nije jednostavno spala jer je Bjoulvir nedovoljno zategao.
 Drebn je okretala cipelu po rukama, izučavajući je kao da se u njoj krije neki trag o
tome šta se dogodilo. Potom ju je spustila i počela da kopa po snegu oko sebe. Skoro
odmah je pronašla i drugu cipelu, koja je pričala istu priču – Bjoulvir ih je izgleda
otpertlao i izuo.
Da nije videla Tjervijeva teško oštećena stopala, ovo bi je više zbunilo. Ali Drebn
je gotovo mogla da razume potrebu da se svuče obuća u nesrećnom nastojanju da se
poštede stravično otečeni prsti. Palo joj je na pamet da Bjoulvir nije mogao daleko da
stigne sa promrzlim stopalima, samo u čarapama. Ponovo je ustala, ostavivši cipele gde
su bile. Sada nikome nisu bile potrebne. Isprva je stajala u mestu i skenirala okruženje, a
onda, ne videvši ništa značajno, odlučila da krene. Obazrivo je koračala, svesna da u
svakom trenutku može da nabasa na Bjoulvira, koji nije mogao biti daleko. Sigurno je
bio na kraju snage i krajnje zbunjen u trenutku kada se izuo.
Nije morala dugo da traži. Nekoliko metara od mesta gde je stajala, iz snega je
virilo nešto što je ličilo na kosu. Zbunjena što ne vidi jaknu ili zaštitne pantalone, držala
se nade da je to možda samo leš nekog sitnog stvorenja. Ali kada je prišla bliže,
ustuknula je, užasnuta. Pored kose, glatka belina je bila drugačije teksture – to nije bio
sneg već gola koža. Toliko o nadanju da je životinja. U ovim krajevima nema bezdlakih
stvorenja.
Drebn ponovo pade na kolena. Očistila je dovoljno snega da vidi da Bjoulvir na
sebi nije imao jaknu, ni džemper i pantalone. Kao da je skinuo skoro svu odeću sa sebe.
Otresla mu je sneg sa kose. Morala je da se uveri da je to Bjoulvir, a ne Hejkir. Obojica
su imali tamnu kosu i nije mogla da ih razlikuje samo po njoj. Moraće da kopa dublje i
otkrije ono što nije želela da vidi.
Čovek je ležao licem nadole. Pokušala je da mu okrene glavu, ali vrat mu je bio
ukočen i nepopustljiv. Telo mora da mu je potpuno zaleđeno. Ta misao je bila previše
užasna da bi se o njoj razmišljalo. Pripremala se da povuče silovitije, ali je shvatila da ne
može sebe da natera da to uradi. Šta ako mu polomi vratne kosti? Drebn podiže oči ka
nebu, a onda obori glavu i bespomoćno zaplaka nad telom. Nije mogla više. Cipela je
bila Bjoulvirova. Nije morala da vidi mrtvo lice svog prijatelja da bi bila sigurna da je to
on. Plašila se, ako ga vidi, da će joj to oduzeti ono malo hrabrosti što joj je preostalo.
Tada ne bi preostalo ništa drugo osim da legne pored njega i odustane od borbe.
Naterala se da ustane, ostavivši lampu da leži u snegu. Zatreperila je, a onda se
ugasila. Kao po naredbi, oblaci se zatvoriše, zaklonivši mesec i osnaživši tamu. Drebn je
pogledala u telo poslednji put, i tek onda uočila ono što ranije nije želela da vidi –
Bjoulvir je bio okrenut u pogrešnom pravcu. Kao da je puzao, ne prema šatorima i
bezbednom, ne prema Agnes, već ka divljini. Drebn nije mogla ni da se strese; bilo joj je
previše hladno za to. Predugo je već stajala u mestu i morala je da se pokrene da je ne bi
sustigla Bjoulvirova sudbina.
Imala je užasnu slutnju u vezi sa tim od čega je bežao.
Drebn posla nemu molitvu da ne čuje onaj mumlavi glas na putu nazad. Nije bilo
svrhe da zamišlja želju, pošto je postalo surovo očigledno da želje ne rade. Jednostavno
se okrenula i počela da hoda u pravcu kampa. Kada je naišla na nešto što je moglo da
bude Hejkirova jakna, nije ni usporila. Bjoulvir je mrtav. Hejkir je mrtav. Nije mogla da
podnese da vidi još mrtvih tela.
Kao i na putu do tamo, i sada je sasvim izgubila osećaj o tome koliko dugo je
hodala. Jedina kompenzacija je bila to što je sada išlo malo lakše, jer je gazila po
sopstvenim otiscima, tamo gde je već utabala sneg. Na nekim mestima, međutim, bili su
preduboki, pa nisu mnogo bili od pomoći, ali držala se svojih tragova, ne skrećući ni
centimetar, plašeći se da ne skrene s putanje.
Drebn su bolela stopala kada je mesec opet provirio iza oblaka i najzad se nazirao
nejasan obris šatora pred njom. Bol je počeo kao osećaj hladnoće, ali je postepeno
postajao oštriji, više iznurujuć. Trudeći se da ne misli na ono što se desilo Tjervijevim
stopalima, bila je rešena da ne skida čizme kada se vrati u šator. Ako joj prsti na nogama
tako izgledaju, radije ne bi da zna za to.
Kada je bila pred kampom, zastala je. Trebalo joj je da se sabere pre nego što se
suoči sa Tjervijem i Agnes. Biće joj potrebna sva snaga koju ima da se ne raspadne pred
njima.
Pauza se odužila. Osetila je pulsiranje svojih sirotih, promrzlih stopala, pa je
duboko uzdahnula. Nije mogla više da čeka. Tek onda je shvatila da iz šatora ne dopire
nikakav zvuk. Ni Agnes ni Tjervi nisu progovorili ni reč otkako se vratila. Vladala je
zlokobna tišina i sve je bilo skoro savršeno nepomično. Jedini trag vetra bio je
povremeni blagi nalet vazduha, jedva jači od uzdaha, mada dosta hladniji. Ako je Tjervi
spavao a nije hrkao, to bi mu bio prvi put. Oblizala je usne i shvatila da su suve i
ispucale.
Napravila je dva koraka prema šatoru. „Tjervi? Agnes?“ Nije bilo odgovora. Prišla
je još bliže i primetila da se platno mreška i blago leprša na suprotnoj strani šatora.
Jedva se usuđujući da diše, pošla je da obiđe šator i ponovo uočila blago talasanje
platna, a onda i veliku poderotinu. Oseti kao da joj se srce zdrobilo. Nije videla nikakve
obrise unutra. Ponovo ih je pozvala, ovoga puta drhtavim glasom: „Tjervi? Agnes?“
Jedini odgovor bila je tišina. Očeličila se da uhvati pocepano platno i provirila unutra.
Šator je bio prazan.
Drebn se uspravila, zatečena. Otišla je do vrata šatora i otkopčala ih da još jednom
proveri. Ali samo je potvrdila ono što je već videla. Vreće za spavanje, rančevi, jakne i
skafanderi i ostale stvari bile su razbacane unutra. Ali u šatoru nije bilo ljudi.
Nesposobna da se suoči s tim prizorom, Drebn je uhvatila rajsferšlus i polako,
mehanički, ponovo ga zatvorila. Potom je proučila sneg oko svojih nogu, videvši
tragove koje su svi ostavili kada su jutros izašli da isprazne bešike, i liniju sopstvenih
koraka napravljenih pri odlasku i povratku. Ali nije videla nikakve tragove koji bi joj
rekli u kom pravcu su pošli Agnes i Tjervi kada su izašli iz šatora. A onda je primetila
neke čudne tragove u snegu koji su vodili do poderotine na platnu. Neko se očigledno
provukao kroz tu rupu i odvukao od kampa u pravcu iza šatora. Kao ošamućena, Drebn
je pratila te tragove sve dalje, dok najzad nije stala i ponovo pala na kolena. Ovoga puta
ne tiho. Zatišje je prekinula urlikom koji je krenuo iz njenog stomaka i izleteo joj iz usta,
kao da je zadobila udarac bejzbol palicom u stomak.
 Tamo su ležali, Agnes i Tjervi, na nekoliko metara razdaljine. Kao i Bjoulvir, ležali
su licem nadole, praktično nagi; Agnes samo u termo-potkošulji, Tjervi gologrud, ali u
dugačkim gaćama. Tjervijeva glava je bila okrenuta na jednu stranu. Drebn je primetila
da je Agnes bila okrenuta prema njemu, kao da su im se pogledi susreli u poslednjim
trenucima. Ispustila je još jedan urlik – zaglušujuć, životinjski vapaj. Nikada ne bi
poverovala da je u stanju da proizvede takav zvuk. Oboje su nesumnjivo bili mrtvi. Živ
čovek ne bi tako izgledao. Niti bi ležao tu, nepomično, u smrtonosnom zagrljaju snega.
Još uvek na kolenima i šakama, Drebn je dopuzala do njih, užasnuto životinjski
urlajući. Lice joj je bilo natopljeno suzama, nos joj je curio, so joj je pekla ispucale usne.
Prišavši Tjerviju, uspravila se na kolena i zagnjurila lice u šake, grcajući od plača toliko
da joj se celo telo treslo. Plakala je za budućnošću koje nikada neće biti, za ljubavlju
koja se sada pretvorila u žal, za toplim telom koje se zauvek ohladilo, za njegovim
glasom koji je utihnuo, i za svim onim što više nikada neće raditi zajedno.
Posle nekog vremena, podigla je lice iz mokrih rukavica. Skinula je jednu, i
pomazila Tjervijev obraz golim prstima. Bio je leden i grub na dodir, nimalo nalik
obrazu koji je poznavala. Trudeći se da ne gleda u njegove izranjavane šake, tražila je
mesto koje bi pomazila. Na kraju je spustila šaku na njegovu glavu. Njegova kosa je bila
jedino što je na dodir još uvek podsećalo na njega.
I tada, prvi put, njene uši su registrovale ono užasno mumlanje koje se toliko
plašila da će čuti dok je sama u mraku. Usporeno se okrenula i videla neki pokret na
platnu Hejkirovog srušenog šatora. Možda je samo blagi povetarac uskomešao tkaninu,
ali nije mogla da odbaci misao da je možda posredi nešto gore. Da ispod ima nečeg i da
puzi prema vratima. Žalost je popustila pred strahom i Drebn se podigla na noge. Morala
je da beži odatle.
Ipak, uprkos prestravijenosti, nije mogla tek tako da ostavi Agnes i Tjervija, nije
mogla da ih ostavi da leže kao strvine. Nije bilo vremena da ih zakopa, ali morala je da
uradi nešto. Svukla je svoj šal i položila ga preko lica svog muža, a onda pokrila
Agnesin obraz jednom od svojih rukavica. Nije mogla da se odrekne ničeg više.
U tom trenutku je uočila Tjervijev telefon i nožić u snegu između dva tela. Zgrabila
ih je i gurnula telefon u džep od jakne. Možda, samo možda, uhvatiće signal negde, a
tada bi bilo dobro da ima bar malo baterije. Njen telefon je bio bezmalo ispražnjen. Nož
je nameravala da drži ispred sebe. Bio je otvoren i, mada je Drebn žalila što oštrica nije
veća, ipak je bio nekakvo oružje. Stežući dršku u ruci s rukavicom, povratila joj se blaga
sigurnost, iako taj nož nije spasao Agnesin ni Tjervijev život. Potrčala je, spotičući se, u
pravcu za koji je mislila da vodi ka kolibi. Nije zastajala da promisli šta će biti kada
postane manje sigurna u svoje okruženje. Jedina misao u glavi sada joj je bila da napravi
što veće rastojanje od te stvari u šatoru. Dokle god je celim umom usredsređena na taj
cilj, nema potrebe da je muče bilo kakve druge misli.
Njeno napredovanje je usporavalo često okretanje da pogleda preko ramena. Ali na
kraju je možda i bilo svejedno, jer svaki put kada bi nazrela nešto nalik na siluetu koja je
prati, ubrzavala je. Nije joj bilo potrebno da bolje vidi; već je znala ko je to. Zaleđena
žena sa crnim očima bez svetlosti, koja je stajala napolju i fiksirano zurila u vrata kolibe
dok je Drebn bila u hodniku.
Kada je spazila treptaj pokreta i ispred sebe, Drebn pomisli da je kucnuo njen
sudnji čas. A onda je primetila da je to nešto veće, i nakon minut-dva, uvidela je da je to
onaj jelen. Košuta ju je prizvala nazad k sebi i kretala se polako preko zaleđenog snega.
Sada već potpuno izgubljena, Drebn je odlučila da jednostavno prati životinju. Ta ideja
nije bila gora od bilo koje druge. Ta košuta ih je pratila tokom celog ovog putovanja iz
noćne more. Drebn pomisli da se košuta možda sada vraća istim putem. Iako se kretala
sporo, njen korak je bio duži od Drebninog i morala je da pokrene svu snagu da je
sustigne.
Drebn je došla do tačke spoznaje da je blizu odustajanja. Osećaj u stopalima bio je
kao da će eksplodirati iz cipela, a nožne prste više uopšte nije osećala. I prsti na ruci bez
rukavice su joj bili utrnuli. Držala ju je u džepu od jakne, ali džep nije bio postavljen, i
hladna sjajna tkanina nimalo nije zadržavala toplotu.
Sada je već nekontrolisano drhtala. Nekim delom uma, znala je da ne sme da ispusti
nož i usredsredila se da ga čvrsto drži. Ali misli kao da su joj izmicale i više nije bila
sasvim sigurna da li je budna. Možda je sve ovo noćna mora. Bila je toliko zbunjena da
na trenutke nije mogla da se seti zašto hoda i gde se tačno nalazi. Jedina ideja koja joj je
ostala jasna jeste da treba da prati košutu.
Najednom, životinja pade napred, na kolena i uzaludno pokuša da ustane. Drebn je
iskoristila priliku da zastane na tren, nadajući se da će moći nakratko da povrati dah, dok
se košuta bori da ustane. Ali zubi su joj već nekontrolisano cvokotali i osećala je kako
postaje obeshrabrena.
Košuta se srušila na stranu. Podigavši svoju veliku glavu, slabašno je riknula prema
tamnom nebu. Drebn, na ivici da se i sama preda, shvatila je da je životinja odustala od
borbe. Prišunjala joj se bliže. Kada je stigla do zveri, njena glava pade na zemlju. Košuta
je pokušala još jednom da podigne glavu kada se Drebn nadvila iznad nje, ali bila je
previše slaba. Siroto stvorenje je pokušalo da skrene pogled i Drebn vide beonjače
njenih smeđih očiju.
Drebn ponovo pade na kolena. Ovoga puta ne od žalosti, već zato što više nije
mogla da stoji uspravno. Ostala je tako neko vreme, drhteći grčevito. Pred njom je bio
košutin krzneni stomak. Životinja je sigurno topla. I mekana. Uz poslednji napor volje,
legla je preko nje.
Sve će biti u redu, ako se samo odmori na trenutak-dva. Zaštitnički se obgrlila
rukama, pazeći da se ne ubode nožem. Naslonila je leđa na gusto krzno, osećajući kako
se košutin grudni koš širi i skuplja, slušajući otkucaje njenog srca preko kapuljače.
Obuze je misao kako su obe zatečene u istoj sudbini. Ležale su tu, košuta koja nije imala
razuma da se spusti u ravnicu kada je stigla jesen i žena koja nije bila dovoljno razumna
da se kloni visoravni u zimu. Drebnini kapci postaše teški i samo što nije utonula u san,
kada otkucaji srca prestaše i košutino veliko telo se umiri.
Drebn je otvorila oči. Tek tada je primetila da je nebo postalo bledo, obojeno
kasnom zimskom zorom. A onda je, na svoje zaprepašćenje, ugledala kolibu. Gledala ju
je odozgo, tako da mora da je bila na vrhu neke padine. Um joj se dovoljno razbistrio da
shvati da je spasena. Košuta ju je dovela nazad tamo gde je želela da bude – iz prvog
pokušaja. Sve što je sada trebalo da uradi jeste da stigne do kola. A ako je uspela da
stigne dovde, sigurno će moći da izgura i taj poslednji deo. Logika se činila ubedljivom,
ali neka čudna magla joj je obavijala um i ponovo je postajala zbunjena.
Drebn se obgrlila još čvršće. Morala je da ustane, siđe do kolibe i uključi grejanje
unutra. I onda će se odmoriti dok ne bude spremna za sledeći deo putovanja. Ma koliko
da ju je užasavalo da uđe tamo, nije imala drugog izbora. Mora da zaustavi drhtanje.
To je bio dobar plan. Drebn je gledala u kolibu i osećala se nekako zadovoljno
sobom. Ali pre nego što ustane i spusti se niz tu padinu, treba joj još samo malo da se
odmori.
Samo da zatvori oči na tren.
Na tren.
Tren.
Kapci su joj pali i samo tren pre nego što se zatvoriše, Drebn vide da se otvaraju
vrata kolibe. Ali čak ni to nije moglo da je spreči da utone u san. Nedugo zatim se
razbudila. Neko ju je protresao. Adrenalin joj je pokuljao kroz vene i odjednom joj je um
bio bistar. Stegla je nož, napokon spremna da se suoči sa tim što ju je prestravljivalo još
od one noći u kolibi. Naterala se da otvori teške kapke i pogledala nagore.
Kada su joj oči naišle na poznato lice, Drebn se osmehnula. Prsti oko noža joj se
opustiše i ona ga ispusti u sneg pored sebe. Biće dobro. Spasena je.
Ali samo nekoliko sekundi kasnije pokajala se što je ispustila taj nož.
29.

Johana je pokupila jastuke od baštenske sofe koji su bili razbacani po tremu. Vetar je
oborio kutiju u kojoj si bili spakovani i ako ih ne spase sada, postoji rizik da će ih vetar
oduvati ne samo izvan dvorišta već čak do mora. Svaki put kad bi zastala da podigne
jastuk, nenamerno bi zastenjala. Ipak, tešila je sebe, mišići joj nisu bili toliko upaljeni
kao juče. Sutra će biti još bolje, dok na kraju od bola ne ostane ništa sem ružne
uspomene. Do sledećeg puta kada bude preterala.
Pošto je spakovala i poslednji jastuk u kutiju, spustila je ruke na poklopac i oprezno
istegla leđa. Bio je dug i naporan dan na poslu, i imala je mnogo toga da nadoknadi.
Pored uobičajenih poslova, ostavljena joj je i lista zadataka koje njena nova koleginica
nije uspela da završi sama u jučerašnjoj smeni. Johana je dala sve od sebe, uprkos
bolnom telu i neispavanosti. Noć je bila teška. Stalno se budila, ubeđena da je neko
otvorio ulazna vrata i ušao. Na kraju je ustala iz kreveta, pazeći da ne probudi Gjeirija, i
zaglavila kuhinjsku stolicu pod kvaku ulaznih vrata. Posle toga je najzad uspela da se
opusti i spavala je do jutra.
Večeras će biti drugačije, bila je sigurna. Zakazala je da dođe bravar i svratila do
kuće na pauzi za ručak da mu otvori da zameni brave. Od sada niko više neće moći da
uđe osim nje i Gjeirija.
Johana se uspravila, leđa su joj bila malo bolje posle kratkog istezanja. Odlučila je
da uzme neki kamen iz bašte i stavi ga preko poklopca kutije. Vetar ga je stalno podizao
i to je već postalo prava gnjavaža.
Sišla je sa trema i prišla ogradi, pa nogom rastresla sneg kod cvetnih leja, gde se
sećala da je bilo velikog kamenja. Začula je dečji glas s druge strane ograde. Johana je
podigla glavu i videla zlatkastu glavu komšijine ćerkice, koja je virila preko. Ograda je
bila mnogo viša od nje, tako da se sigurno popela na jednu od šipki. „Pazi da ne
padneš“, upozorila ju je Johana.
„Neću. Umem da se penjem.“ Videle su joj se samo oči i nos. „Volim da se popnem
ovde. Da pričam sa devojčicom.“
„Kojom devojčicom?“ Johanin glas ispade piskaviji nego što je to nameravala.
„Ovde nema devojčice, dušo.“
„Da, ima. Ali ti nisi njena mama. Ona živi u tvom dvorištu. Ponekad dolazi i u
moje dvorište. Ali samo ponekad.“
 Johani se najednom steglo grlo. „U dvorištu nema nikoga osim mene. U svakom
slučaju, kasno je. Skoro je vreme za večeru. Bolje požuri da uđeš unutra.“
Zlatne lokne se zavrteše kad je dete odmahnulo glavom. „Nisam gladna. Hoću da
se igram napolju, sa drugaricom. Mama je rekla da mogu. A ona jeste tu.“ Mala ruka se
pružila preko ograde da pokaže. Sledećeg trenutka devojčica je izgubila oslonac i umalo
pala, držeći se samo jednom rukom. Ali uspela je da se uspravi i njen bucmasti prst
pokaza ka dvorištu iza Johaninih leđa. „Eno. Nosi samo jednu cipelu.“
Johana se nije okrenula. Umesto toga, pogledala je ka vratima da proveri da tamo
slučajno ne stoji Gjeiri. Nije želela da on čuje ono što će sledeće reći. „Ne smeš da se
igraš sa devojčicom u našem dvorištu“, rekla je oštro. „Nije dozvoljeno. Moraš da
pronađeš drugu drugaricu, u vrtiću. Obećaj mi.“
Devojčica se namrštila. „Zašto?“
„Zato. Nikome nije dozvoljeno da se igra sa devojčicom iz mog dvorišta. Baš
nikome. I ne bi trebalo ni da se penješ na ogradu. Opasno je i ne bi trebalo to da radiš.“
Ako je i zvučala ljutito, Johana je imala dobar razlog za to. Iako nije imala lično
iskustvo sa gajenjem dece, sama je nekada bila dete i ljutiti odrasli su bili nešto što se po
svaku cenu trudila da izbegava. Samo se nadala da će njene reći sada imati isto dejstvo
na dete iz susedne kuće.
„Ti si zlobna.“ Glavica nestade i Johana ču da dete otrča u kuću. Ostala je da stoji
tu, sada bez ikakve želje da traži odgovarajući kamen. Htela je samo da požuri nazad u
kuću.
Brzo se popela uz stepenice do trema. Kada je zatvorila vrata za sobom, razgovor s
malom komšinicom joj je delovao nestvarno. Da li je stvarno vikala na komšijsko dete?
Zbog neke priče o duhovima koju je to dete očigledno čulo, mada izgleda u
bezopasnijem obliku od onog koji je Ranvejg podelila sa Johanom. Johana je sumnjala
da bi se dete igralo sa izmišljenom drugaricom da su ostala deca u vrtiću još verovala da
bi devojčica iz dvorišta mogla da je odvuče u grob.
Johana nije mogla da odoli nagonu da proviri u dvorište. Ugasila je svetlo unutra da
bi bolje videla. Dvorište je bilo prazno. Naravno da jeste. Naravno da tamo nije bilo
nikakve devojčice.
„Gjeiri!“ Johana je viknula prema kuhinji, gde je njen muž kuvao. „Sećaš se kada
smo izvukli jarbol i pronašli onu cipelicu?“
Gjeiri joj je odgovorio: „Naravno da se sećam. Što?“
„Da li se slučajno sećaš, da li je devojčica iz susedne kuće gledala dok smo to
radili?“ Johana je još uvek gledala napolje. Kada je pitao zašto to želi da zna, nije mu
odgovorila.
Gjeiriju izgleda nije smetao izostanak odgovora. „Mislim da nije. Ali uvek je
moguće. Dovukli smo kran, a to ume da privuče pažnju dece. Možda je gledala i videla
cipelicu. Popela se, možda, na ogradu i gledala preko nje, kao što uvek radi. To me je
podsetilo, treba da pozovemo nekoga da pričvrsti ogradu, u suprotnom, mogla bi da se
sruši sa sledećom olujom.“
 Johana nije komentarisala. Znala je da neće pronaći nikoga da popravi ogradu do
proleća. Ali čim je Gjeiri pomenuo kran, bilo joj je lakše. Mora da to stoji iza svega.
Dete iz komšiluka je gledalo kad su pronašli cipelicu i izmaštalo izmišljenu drugaricu za
sebe. Bila je to slučajnost, i to je sve. Njena tvrdnja da je u dvorištu devojčica nema
nikakve veze sa pričom o duhovima koja je nekad kružila među lokalnom decom.
Johanu je preplavilo olakšanje i prekoravala je sebe što je bila tako blesava.
Ništa nije rekla Gjeiriju, a on nije komentarisao njenu zainteresovanost za cipelu.
Večerali su i počistili za sobom. Posle toga su se smestili u dnevnu sobu da gledaju vesti.
Prvi put posle nekoliko dana, pronalaženje tela u Lounserajviju više nije bila udarna
priča. Ta čast je sada pripala kobnoj saobraćajnoj nesreći u kojoj je poginulo dvoje ljudi.
Kao i uvek kod saobraćajki, Johana je osetila saosećajne trnce po čitavom telu dok je
slušala izveštaj. Ali ovoga puta nisu odmah utihnuli, možda zato što je skoro imala
dovoljno tragičnih incidenata u okruženju za čitav život.
Kada je spiker prešao na priču o Lounserajviju, Gjeiri je pojačao ton. Ništa što već
nisu znali. Gjeiri je ponovo utišao, pa rekao: „Inače, ispostavilo se da je nož čist, sudeći
po laboratorijskoj analizi. Pod pretpostavkom da nije pažljivo opran, očigledno je da nije
korišćen ni za šta gore od sečenja hrane. I, verovatno, platna šatora. Kako je završio kod
te žene, Drebn, možemo samo da nagađamo. Ali nije povezan ni sa jednom smrću. A
velika mrlja koju su pronašli u snegu blizu kolibe ipak nije bila od krvi. Bar ne ljudske
krvi.“ Gjeiri je ispružio noge i oslonio ih na stočić. Naslonio je glavu na naslon sofe i
zagledao se u krov. „To je bio košutin urin, pomešan s krvlju ili sa mioglobinom, što
uzrokuje neka bolest. A to objašnjava boju. Ne znam da li je u planu obdukcija na košuti,
ali prilično su sigurni da je bila bolesna, i da je urin njen. Kažu da takva infekcija može
da bude kobna za životinje kada su uslovi teški – a mislim da se vremenski uslovi tamo
gore definitivno mogu opisati kao teški.“
Johana se svakako slagala sa tim. Podigla je noge na stočić pored njegovih i
naslonila mu glavu na rame. „Jesu li otkrili šta je Viktorija radila tamo?“
„Ne. Izgleda da nije imala nikakve veze sa parovima. Ako sam dobro razumeo
patologa, njeno telo je duže bilo tamo. Možda čak i otkad je napustila Hebn. Ima
naznaka da je dugo stajalo na temperaturi iznad nule. A pošto su temperature debelo
ispod nule otkako su ostali nestali, verovatno je da njeno prisustvo tamo nema nikakve
veze sa njima.“
Znači, Torir je bio u pravu. Johana je samo klimnula glavom. Nije bilo potrebe da
izdaje njegovo poverenje spominjući Gjeiriju šta joj je rekao. Sada ne bi bilo nikakve
razlike.
„Pošto nisu uspeli da nađu tog kapetana, počeli su da sumnjaju da ga je možda
izmislila. Pa otišla u visoravan da se ubije, možda. Ne bi bila prva. Ali ostaje pitanje:
kako je stigla do tamo? Kao i ova druga ekipa. Nema nikakvih napuštenih vozila u
okolini. Da ih ima, do sada bismo ih pronašli.“
Johani se to činilo pogrešnim. Viktorija joj nikada nije delovala depresivno,
zapravo čak suprotno. Na primer, planirala je letovanje malo pre nego što je dala otkaz.
Htela je da ide u Poljsku i htela je da se usaglasi sa Johanom, da ne budu odsutne u isto
vreme. Johana naprosto nije mogla da uklopi sve to sa idejom da Viktorija namerno ode
u visoravan da okonča sve. Iako je, naravno, znala da samoubistvo može da bude odluka
doneta u trenutku, da potpuno iznenadi sve, uključujući i one koji sebi oduzmu život.
„Da li se pojavio njen auto?“, pitala je.
„Da, jeste. Našli su ga danas. Ostavljen je u Stoksnesu, blizu parkinga kafea Viking.
Kažu da je tamo već dugo, ali niko nije obratio pažnju. Auto je pun njenih stvari, tako da
je izgleda ozbiljno planirala da se seli. Kako je stigla odande do Lounserajvija je,
međutim, puko nagađanje, ali valjda ćemo otkriti jednog dana. A što se tiče pitanja ko je
odvezao parove, ni za to nam se niko nije javio da razrešimo.“
Spiker je prešao na vedrije teme. Na ekranu se pojavila debela foka koja je postala
redovni posetilac toplovodne plaže Nejthoulsvik u Rejkjaviku, na oduševljenje kupača.
Foka je polako trepnula u kameru, a onda skrenula pogled, očigledno prezasićena
ljudima.
Johani je bio poznat taj osećaj. Pogledala je u Gjeirija. „Jesi li stigao da popričaš sa
čovekom od kog smo kupili kuću? Da li je imao ključ?“
„Da, čuo sam se s njim. Nema ključ i kune se da nije bio ni blizu kuće otkako su je
on i brat ispraznili. Govorio je istinu, siguran sam u to. Toliko sam ljudi slušao kako lažu
policiju da mislim da mogu da procenim. U svakom slučaju, i ako je lagao, ne moramo
više da brinemo oko toga sad kad smo promenili bravu.“
Teško je verovati tuđem instinktu. Uostalom, instinkt se ne zasniva na logici, zbog
čega je nemoguće ubediti druge u njegovu vrednost. Ljudi mu ili veruju ili ne. A Johana
ovoga puta nije bila ubeđena. „Šta onda traži ovde? Zar ne misliš da je malo čudno što
nam se dešava to sa vratima baš sada kada je on u poseti Hebnu?“
Gjeiri se nagnuo i poljubio je u čelo. „Radi za Obalsku stražu. U Stoksnesu. Tu je
već mesecima, tako da nije došao da nas opljačka. Osim toga, ništa nam nije nestalo.
Sigurno smo prosto zaboravili da zaključamo.“
Johana je primetila da je rekao „mi“, iako je ona bila ta koja je poslednja izlazila u
oba slučaja. Privukla je njegovu ruku k sebi i poljubila mu nadlanicu. A onda mu je
ispričala ono što je saznala o smrti sestre tog čoveka i kako je pokušavao da prikupi
informacije o tome. Ali izostavila je deo sa pričom o duhovima. Gjeiri nije morao da zna
da je čula za to. „Da li je dobio te dokumente koje je tražio?“
„Ne. Ali će ih dobiti. Mora sve da ide po protokolu, pa će se Selfos pobrinuti za to.
Dobio sam dozvolu da mu ispričam detalje, ipak. Slučaj je odavno zatvoren i više nije
poverljiva stvar. Nije završio kod nas jer je nešto bilo sumnjivo, već zato što policija ima
dužnost da ispita sve nesreće. Zaključili su da je devojčicina smrt nesrećan slučaj.
Užasna tragedija, ali ništa više od toga.“
Johana se stresla. „Da li se udavila?“
Gjeiri je slegnuo ramenima. „Ili se udavila ili je preminula od udaraca o zidove
rupe gejzira, dok je padala u more. Na osnovu obdukcije nije moglo da se utvrdi šta od
ta dva. Imala je gadne prelome, i na lobanji i na udovima. Grozno. Ne mogu da shvatim
zašto taj čovek očajnički želi da vidi te papire.“
 Nije mogla ni Johana, ali je pokušala. „Možda njegovi roditelji nisu hteli da pričaju
o tome. A sada je prekasno. Razumljivo je zašto želi da sazna šta se tačno dogodilo.“
„Prilično je jasno kako se to desilo. Ali nekada je ljudima potrebno da vide stvari
crno na belo da bi ih prihvatili.“
Johana nije imala želju da nastavi priču o tome. Morala je da izbaci iz glave tu
nesreću i glupu priču o duhovima. Cela ta stvar ju je samo činila žalosnom. Ta kuća je
njen i Gjeirijev dom, što će biti i u budućnosti, i morala je da se oseća opušteno tu. U
spoljnom svetu se dešavalo sasvim dovoljno uznemirujućih stvari – ova četiri zida su joj
trebala kao utočište. Ona i Gjeiri su načeli temu dece, zasad ne preterano ozbiljno, ali
svaki put kada bi se poveo razgovor o tome, postajali su sve više rešeni. Kada budu
zasnovali porodicu, ne želi da brine svaki put kada dete izađe u dvorište.
„Baš bi mi prijala neka komedija.“ Johana se pružila ka ćebetu na kraju sofe i
prebacila im ga preko nogu. „Nešto blesavo.“
Gjeiri je prebacio na striming servis i odabrali su film koji obično ne bi ni uzeli u
razmatranje. Kada je počeo, shvatila je da je namenjen deci, ali to je bar značilo da neće
biti nikakvih krvavih smrti.
Videvši da se Gjeiriju zatvaraju oči, Johana ga je ćušnula. Iako joj je film bio
jednako dosadan kao i njemu, nije joj se spavalo, već je imala mnoga pitanja.
„Razmišljala sam o ta dva para iz Rejkjavika. Ima li nekih teorija o tome zašto su svi bili
polugoli ili slabo obučeni? I zašto su im tela pronađena na razdvojenim mestima? Zašto
se nisu držali zajedno?“
Gjeiri se cimnuo, a onda se pravio, kao uvek, da je budan sve vreme. Johana je
ponovila pitanja, pošto je znala da je zadremao. Kada joj je odgovorio, glas mu je bio tih
i hrapav, kao da je govorio iz polusna. „Znamo zašto su bez jakni bili ono dvoje koje
smo pronašli jedno pored drugog. IT jedinica iz Rejkjavika je uspela da otključa
čovekov telefon, jedan od dva koje smo pronašli u jakni u kolibi. U njemu je bio kratak
video koji je on snimio za svoju ženu neposredno pre nego što je preminuo. Prilično je
sumanut, što govori da su se verovatno potpuno pogubili. Znamo da nisu bili drogirani,
pošto nije bilo tragova bilo kakve droge u njihovoj krvi. Izgleda da su samo prsli, ali bili
su potpuno trezni.“
„Šta je bilo u videu?“ Johana je pokušala da zamisli kako bi bilo snimati oproštajnu
poruku za Gjeirija. Ako bi morala to da uradi nepripremljena, dok umire od hladnoće,
sigurno bi zvučao prilično ludo svakome ko bi ga kasnije gledao.
„Bio je u takvom stanju da ga je teško razumeti. Ali jasno kaže da su on i Agnes –
žena pored njega – morali da izađu iz šatora jer je neko otvarao vrata. Rekao je da su
morali da iseku otvor da izađu. Onda ima neke zbunjujuće priče o nekakvom glasu koji
ih moli iznova i iznova da ga puste unutra.“
„Glas? Kakav glas?“
Gjeiri je slegnuo ramenima. „Znaš koliko i ja. Zvuči kao da je pretpostavljao da
njegova žena zna o čemu priča. Ali pazi, to ne znači ništa, pošto ta priča o glasu nema
nikakvog smisla. Opšti zaključak je da je sigurno izgubio dodir s realnošću usled
hipotermije. Telesne funkcije su mu se usporavale – kao i mozak. Misle da je sigurno
halucinirao da neko pokušava da uđe u šator – neko ko je želeo da mu naudi. Ishod je da
su izleteli na sneg u donjem vešu, u čemu su verovatno spavali. A svi znamo kako se to
završilo.“ Gjeiri je zastao, žalosno odmahujući glavom. „Kada je snimio tu poruku, i
Agnes je još bila živa. Tehničar kaže da se bledo čuje njeno mumlanje u pozadini. I ona
kao da je izgubila razum. Tehničar mora da pročisti zvuk, ali koliko za sada razume, ona
moli Tjervija da je pusti unutra, šta god joj je to značilo. Na snimku se jasno vidi da su
oboje napolju na otvorenom u tom trenutku.“
Johana se stresla. „Užas, baš užas.“
Gjeiri je klimnuo glavom. „Meni kažeš. Ali najgori je poslednji deo. Video se
završava tako što čovek govori zbogom svojoj ženi. Kao da je odjednom povratio zdrav
razum, jer je ono što kaže savršeno smisleno. Gospode, kakva priča.“
Johana se stresla. „Znaju li da li je njegova žena videla taj snimak? Telefon je
pronađen u njenom džepu, zar ne?“
Gjeiri je odmahnuo glavom. „Tip koji je pregledao telefon kaže da ga niko nije
pogledao. Tako da nikada nije čula njegovu poruku.“
Oboje su ćutali neko vreme i zurili u lakrdijaške budalaštine na televizijskom
ekranu, a da ih zapravo nisu ni gledali. Gjeiri je zevnuo. Johana ulete sa još jednim
pitanjem pre nego što on opet zadrema. „A svrha njihovog puta? Jeste li saznali nešto
više o tome? O tome šta su tačno radili tamo gore?“
„Ne, ne zasigurno. Ali pošto su njihova imena objavljena u javnosti, neki njihov
prijatelj se javio policiji i rekao da ih je on upoznao s jednim geologom koji je radio na
istraživačkom projektu u vezi sa ledenom kapom Vatnajekidl. Možda je imalo neke veze
sa njim.“ Do kraja te rečenice, Gjeiri je počinjao da mumla.
Johana ga je nežno ćušnula, videvši da mu dah postaje teži. Trgnuo se i nastavio
gde je stao. „Dokučićemo sve na kraju. Ne brini ništa.“
„Samo još jedno pitanje, Gjeiri. Nije o telima, ni ništa slično.“
„Šta?“ Gjeiri, koji je čak i prestao da se pretvara, ovoga puta nije ni otvorio oči.
„Viktorija je bila veliki ljubitelj životinja. Znam da se nikada ne bi ubila, a da ne
organizuje smeštaj za svoje ljubimce. Da li imaš bilo kakvu ideju šta se desilo s njenim
papagajem? Ili s njenom mačkom?“
30.

Mace nije bilo na vidiku. Hjervar je nekoliko puta izbacivao glavu kroz prozor
automobila da ga pozove, svaki put vičući sve glasnije. Nije se brinuo da će ga neko
čuti, pošto tu nije bilo nikoga. Bio je sam u mraku u Stoksnesu.
Zatvorio je prozor i naslonio se na tvrdo sedište. Obično bi se iznervirao zbog toga
koliko je neudobno, ali ovoga puta mu je prijao osećaj nečeg stabilnog i poznatog. Sedeo
je tako neko vreme, zureći prema moru. Mada je mlad mesec bio tek odsečeni nokat na
vedrom nebu, njegova svetlost je svetlucala na uzburkanoj površini dok su se crni vrhovi
talasa presijavali i nestajali.
Pred Hjervarom je bila dilema: da li da se okrene i odveze se kući, ili izađe i peške
potraži Macu? To je bio jedini razlog što je bio tu. Ideja se činila dobrom kada je seo u
kola, ali počela je da bledi kada je skrenuo na makadam koji je išao uz nasip do radarske
stanice. Tek kada se podsetio koliko se uznemireno osećao sam kod kuće, ponovo je
počelo da mu zvuči kao bolja ideja. Najavljena je oluja i osećao se odgovorno prema
svom malenom drugu – svom jedinom drugu. Ne bi mogao da zaspi od brige da to siroto
stvorenje uzalud traži sklonište gde ga nema.
Kada su on i Erlingir stigli na posao tog jutra, Mace nije bilo nigde na vidiku.
Hjervar je rekao Erlingiru da je mačor klisnuo kroz vrata i nestao kada je sinoć kretao
kući, što je bilo dovoljno istinito. Hjervar mu je rekao i da je tražio Macu, ali
bezuspešno, pre nego što je otišao kući, što nije bila istina. Ni za živu glavu ne bi
priznao Erlingiru da je u panici pobegao iz stanice.
Dan je odmicao, a od mačka nije bilo ni traga. Hjervar se gotovo uopšte nije
odvajao od Erlingira. To je bio jedini način da preživi smenu. Morao je da suzbije
potrebu da čeka pred vratima dok je Erlingir u toaletu. Jedini put kada jeste prešao u
drugu prostoriju bilo je kada je primio telefonski poziv od policije, ali tada mu je pažnja
bila toliko usmerena na razgovor da je strah privremeno utihnuo.
Na njegovu veliku zahvalnost, dan je prošao bez ikakvih čudnih incidenata. Ali isto
tako, nažalost, bez traga i glasa od Mace.
Njih dvojica su se zajedno odvezli kući i tokom vožnje, Hjervar je podlegao nagonu
da pogleda iza sebe. Samo da bude siguran. Tada mu se učinilo da je video tračak
Macine male figure kako se vrzma iza ćoška zgrade stanice. Ali kada je zaustio da kaže
Erlingiru da stane, ovaj ga je preduhitrio komentarišući kako je onaj napušteni auto
najzad uklonjen. Kada se Hjervar opet okrenuo da pogleda, Mace nije bilo, pa je odlučio
da ne kaže ništa.
Nije dugo sedeo u svom stanu pre no što je počeo da se kaje zbog toga. Nije mogao
da prestane da razmišlja o sirotom malom stvorenju, samom, napuštenom i gladnom.
Nije pomagalo ni to što u stanu nije imao ništa što bi mu odvuklo pažnju. Nije imao
nikakve knjige, a na televiziji nije bilo ništa zanimljivo. Padalo mu je na pamet samo da
surfuje po Internetu, ali ubrzo je prelistao sve glavne sajtove s vestima, ne pronašavši
ništa interesantno.
Tada se setio natpisa na Salverinom krstu i odlučio da nađe taj citat. Pretraga ga je
odmah odvela na sajt onlajn Biblije, gde je otvorio Jevanđelje po Luki. Ako se dobro
sećao, pisalo je Luka 23: 34, ali umesto da ga prosvetli, taj stih ga je zbunio.
A Isus govoraše: Oče! oprosti im; jer ne znaju šta čine.
Bilo je teško dokučiti zašto bi te reči bile odabrane za grob deteta. Ali pošto se
odgovor na tu zagonetku nije mogao pronaći onlajn, zatvorio je laptop i napravio sebi
nešto za jelo. Dok je sedeo za malim stolom u svojoj otvorenoj kuhinji i žvakao tost,
misli su mu ponovo odletele prema jadnom Maci, koji skapava od gladi tamo negde u
mraku na hladnoći. Tost je imao ukus pepela. Tada je odlučio da ustane, obukao je kaput
i seo u auto, rešen da spase tu mačku.
Hjervar je uzdahnuo i zatvorio oči. Potom ih je opet otvorio i izašao u neumitnu
tamu. Tresak vrata od auta je odjeknuo u tišini. Stajao je nepomično trenutak ili dva, u
nadi da će Maca dotrčati odnekud. Ali nije bio te sreće. Mada ne bi trebalo da ga čudi,
pošto mačor nije voleo auto. Hjervar bi morao na prevaru da ga namami da uđe u vozilo
– ako ga ikad pronađe.
Kada ga pronađe, Hjervar je ispravio sebe. Proklet bio ako ode bez te mačke.
Prišao je ogradi i otvorio kapiju, govoreći sebi odsečno da nema čega da se plaši.
Ako i postoji bilo šta nepovoljno u vezi sa životom i nesrećom njegove sestre, to nije
njegova krivica. Informacije od policije su uklonile svaku sumnju u to. Pa, manje-više.
Potvrdili su da nije bilo ničeg sumnjivog u vezi sa njenom smrću, što se poklapalo sa
onim što je Hjervar već znao. Ali isto tako je saznao više detalja o tome šta se dogodilo.
Kako mu je rekao policajac sa kojim je pričao, njegov otac je odveo Salver do
Stoksnesa, da se prošetaju plažom. Ali njoj je ubrzo dosadila plaža i želela je da ide na
stene. Otac ju je nosio radi bezbednosti, kako su svedoci potvrdili. U to vreme je veliki
broj ljudi radio u stanici i mogli su dobro da vide oca i dete sa prozora kantine. Njegov
otac je ispričao da mu se potom odvezala pertla pa je bio primoran da spusti Salver na
trenutak, da je zaveže. Tek što se sagnuo, iz rupe gejzira je eksplodirao mlaz. Salver je
potrčala prema rupi, privučena uzbudljivim prizorom, previše mala da zna za oprez.
Kako se talas povlačio nazad u rupu, povukao ju je sa sobom. Sve se odigralo za
nekoliko sekundi.
U izveštaju je pisalo i da je devojčica patila od raznih problema, uzrokovanih
zaostatkom u razvoju. Kada je Hjervar postavio potpitanja o tim problemima, policajac
mu je rekao da u izveštaju nema detaljnijih podataka. Činilo se da nikada nije odvedena
da joj zvanično postave dijagnozu, sudeći po tome što u izveštaju policijske arhive
nikakva dijagnoza nije ni navedena. Izveštaj obdukcije je samo preleteo preko pitanja
njenog mentalnog razvoja.
Policajac je zvučao toliko opušteno da je Hjervar stekao utisak da je bio savršeno
zadovoljan činjenicama celog slučaja. Spočetka mu je to ulivalo spokoj, ali kada su
završili razgovor, u Hjervara se uvukla sumnja. Bio mu je više nego dobro poznat
pogled sa prozora kantine. Dovoljno poznat da zna da nije bilo šanse da svedoci vide šta
se desilo nakon što je njegov otac spustio Salver da veže pertlu. Malo dete bi sa prozora
bilo nevidljivo, isto kao i čovek koji čuči, jer se između uzdizao obalski greben, koji je
blokirao pogled na same stene.
Naravno, to samo po sebi nije bilo dovoljno da se opovrgne priča. Nesreće mogu da
se dese i bez ikakvih svedoka. Primer za to su i skorašnji tragični događaji u
Lounserajviju. Ne, ono što ga je mučilo bio je policajčev odgovor na sledeće pitanje koje
je Hjervar postavio. Šta je Salver nosila od odeće kada je telo pronađeno? Policajac se
malo zbunio, ali je ipak pružio grub opis detetove garderobe. Cvetna letnja haljina, žuti
ručno štrikani kardigan, debele bele hulahopke i jedna ružičasta kožna cipela. Na desnoj
nozi.
To je bio problem. Ružičasta kožna cipela – na jednoj nozi.
Ispostavilo se da je policajac na telefonu isti onaj čovek koji je od braće kupio
kuću, isti onaj koji je pronašao zakopanu cipelicu u dvorištu. Ali on nije znao, kao
Hjervar, da je prljava smeđa cipela bila ružičasta. Ružičasta cipela za levu nogu.
Kako je moguće da je jedna cipela nestala u rupi gejzira na nozi njegove sestre, a
druga ostala u dvorištu? Sigurno otac ne bi odveo ćerku u šetnju po plaži sa samo
jednom cipelom? Naravno, moguće je da je Salver imala dva para – Hjervar se iskreno
nadao da je to u pitanju. Odlučio je da ne donosi nikakve zaključke dok ne dobije svu
papirologiju. Trebalo je da budu uključene i fotografije Salverinog tela, a samim tim i
cipele, pa ako se ispostavi da je identična kao ona iz dvorišta, Hjervar je znao u šta će
verovati.
U međuvremenu, nije želeo da mu se u glavi zauvek ukoreni ideja da je njegov
otac, namerno ili ne, ubio svoju ćerku u dvorištu, a onda prikrio to delo bacivši je u rupu
gejzira. Rupu gde je znao da će joj more bacati telo o stene i na kraju ga uništiti, toliko
da će biti nemoguće da se utvrdi uzrok smrti.
Hjervar ponovo poče da doziva mačora. „Maco! Dođi, Maco.“
Nigde se ništa nije mrdalo. Učinilo mu se da čuje antenu kako se okreće u kupoli,
mada je to mogao da bude samo odjek u njegovoj glavi. Ali nije uspevao da čuje
nikakvo mjaukanje ili krckanje po zaleđenom snegu koje bi ukazalo da je mačor u
blizini.
Bilo je toliko teško videti bilo šta da je Hjervar odlučio da upali spoljna svetla.
Tako će bar oblast najbliža stanici biti osvetljena. Sumnjao je da bi Maca otišao daleko,
mada nije mogao da bude siguran. Možda je životinja odlučila da odluta negde dalje.
Ako je tako, Hjervar će ići kući sam. Nema šanse da se vuklja preko celog poluostrva, s
njegovim vanzemaljskim krajolikom crnog peska i travnatih brežuljaka, koji su izgledali
još čudnije pod snegom, u lovu na Macu. Ali nije sebe sasvim ubedio u tu odluku. To je
verovatno upravo ono što će na kraju i uraditi.
Hjervar je otključao vrata zgrade stanice i otišao pravo do prekidača za svetlo.
Njegov dolazak će se videti na bezbednosnom sistemu, ali tu se nije moglo ništa. Nije
bio siguran ni da želi da nastavi da radi tu. Verovatno će zatražiti premeštaj od svog šefa
u Rejkjaviku. Samo se nadao da to neće upotrebiti kao izgovor da ga se reše.
Napolju su se upalila svetla i Hjervar je užurbano izašao iz zgrade. Očekivao je da
će se osećati manje plašljivo kada osvetli predeo, ali rasveta je imala suprotno dejstvo,
samo je pojačavala zid mraka u daljini, zbog čega je izgledao još gušće crno. Kao da bi
progutao svakog dovoljno nepromišljenog da zaluta izvan snopa svetlosti sijalica.
U tom momentu Hjervaru je zazvonio telefon u džepu, zvuk je bio toliko iznenadan
i piskav da je maltene iskočio iz sopstvene kože. Histerično je počeo da petlja po džepu,
obuzet užasnim osećajem da će zvonjava privući pažnju tame na oprezu.
Poziv je bio od Kolbejna, koji je odmah prešao na stvar rekavši mu da mu šalje
slike koje je podigao sa razvijanja. Film je premotan pošto je iskorišćena samo polovina
raspoloživih snimaka. Ipak, sadržao je nekoliko fotografija, uključujući i neke sa
njihovom sestrom.
Kolbejn nije komentarisao Hjervarovo ćutanje, samo je prekinuo poziv bez ikakvog
pokušaja da razgovor završe nekim sentimentalnim tonom. Njihovi telefonski razgovori
su se obično tako i završavali. Bilo je očigledno da je kratak period u kom su malo
dublje razgovarali o sestri i roditeljima – završen. Salverino postojanje je za Kolbejna
sada bila stara vest, završen posao kom nije trebalo pridavati više pažnje.
To nije moglo biti dalje od onoga kako se Hjervar osećao.
Začuo je mjauk iza zgrade. Zvučalo je kao Macina jadikovka kada je gladan, što
teško da je bilo iznenađujuće, budući da od juče u stanici nije dobio hrane. To je bio i
dobar znak, pošto će ga lakše namamiti da dođe. Hjervar je pošao u pravcu mjaukanja,
sada zahvalan na sjaju spoljne rasvete, pošto se kretao prema strani zgrade koja je
gledala na more i stene. Upravo tada, telefon u njegovom džepu je započeo niz piskavih
zvukova pa je pretpostavio da mu Kolbejn šalje fotografije.
Maca je stajao pokraj zida zgrade i gledao prema moru. Jasno se video na snegu, a
od crno-belih šara na krznu izgledao je kao slagalica crne mačke kojoj nedostaje
nekoliko delova. Okrenuo se da pogleda Hjervara i ponovo mjauknuo. Ali kada mu je
Hjervar prišao, mačor je klisnuo, ne želeći da bude uhvaćen. Umeo je to često da radi, i
u tom slučaju nije bilo svrhe juriti ga. Hjervar je odlučio da stoji mirno i ignoriše ga. Da
vidi da li će to navesti mačora da mu priđe.
Ne želeći da gleda u stene dok tu stoji, i praveći se ravnodušan prema mački,
Hjervar je okrenuo glavu ka istoku, prema Vestrahornu i spektakularnim planinama u
daljini, koje su se jedva videle u pomrčini. Ono malo što je uspeo da razazna od njihovih
bledih obrisa podsetilo ga je na kljove nekog predatora. Naravno, mogao je da se okrene
na drugu stranu i gleda u svetionik, ali onda ne bi mogao da vidi Macu perifernim
vidom. Postojao je rizik da mu opet nestane iz vidokruga, pa bi morao iz početka da ga
traži. Umesto toga je izvadio telefon.
 Jednu za drugom, otvarao je slike koje mu je Kolbejn poslao. Na prvoj je bio on
kao mali dečak, sa svojim mlađim bratom pored sebe. Sedeli su na sofi koja je još uvek
bila tamo u dnevnoj sobi toliko godina kasnije, kada su praznili kuću u kojoj su odrasli.
On oseti kako se stvara tanana pukotina na brani koja je zadržavala njegove uspomene.
Okidač je bio beli fudbalski dres koji je nosio na fotografiji; na njemu je bila slika
dobrog starog pevca koji stoji na fudbalskoj lopti. Prisetio se kako je dres mirisao kada
ga je izvadio iz plastike. To je bio poklon koji mu je otac doneo iz Engleske.
Hjervar je prešao na sledeću sliku, na kojoj je bio njegov otac. Ovoga puta je on
sedeo na sofi pored Kolbejna. Sudeći po bratovljevoj odeći, fotografija je napravljena
istom prilikom. Otac je izgledao zadovoljno i ponosno, sa dužom kosom i većom
bradom nego što je Hjervar pamtio da je imao. Pukotina na brani poče da raste.
Raširila se još više kada je proučio naredne dve slike.
Na prvoj je bio on, napolju u dvorištu, u svom Totenam dresu, igrao se svojom
fudbalskom loptom. Prostor koji je imao za igru bio je ograničen velikom rupom
iskopanom na sredini travnjaka za jarbol.
Na drugoj slici je bila devojčica, sigurno Salver. Izgledala je ljutite, namrštenog lica
i iskrivljenih usana. Njena tamna kosa je bila kratko podšišana i neko je pokušao da je
ulepša veselom mašnom. Ali ta traka nije mogla da izbriše auru nesreće koja je isijavala
iz deteta. Iako je fotografija bila crno-bela, bilo je sasvim jasno da je nosila cvetnu
haljinu i kardigan svetle boje koja je lako mogla da bude žuta.
Fotograf je izgleda probao još jednom, u nadi da će uloviti bolji izraz lica, možda
čak i osmeh, ali uzalud. Ovoga puta je Salver držala čvrsto zatvorene oči, a usta širom
otvorena u vrisku.
Hjervaru nije bio potreban saundtrak. Mogao je da čuje tu zaglušujuću dreku, kao
da je sad stajala pored njega. Bio je to vrisak koji je već čuo u sećanjima – samo što je
sada mogao i da vidi razjapljena usta.
Prešao je na sledeću sliku. I ona je napravljena u dvorištu, kao i slika njega s
loptom, i na sebi je imao isti onaj dres. Ali ovoga puta je tu bila i Salver. Nosila je
cvetnu haljinu i bledi kardigan. Hjervar je zumirao sliku da pogleda njene cipele. Koliko
je mogao da vidi, bile su iste kao ona pronađena ispod jarbola. Na jednoj je bila
odvezana pertla – na levoj nozi.
Sudeći po fotografiji, nije mu bilo drago što mu je sestra tu. Ruke je držao preko
ušiju, a lice mu je bilo iskrivljeno u grimasu. Ne bez razloga, pošto je ona još uvek
vrištala. Izgledalo je kao da je iznesena u dvorište u nadi da će se tu umiriti.
Pukotina se raširila još više. Brana se zatresla. Bila je spremna da pukne. Hjervar je
otvorio poslednju sliku. I onda se desilo. Brana se otvorila. Ali sećanja na Salver ga nisu
preplavila poput nezaustavljive bujice, već su se pojavljivala jedno po jedno, zrnasto, sa
prekidima i drhtajima, kao da se strimuju preko slabe internet konekcije.
Okidač je bio još jedan pokušaj fotografa da zabeleži trenutak za pamćenje –
trenutak koji će garantovano ogrejati smežurana srca roditelja, kada ostare, a deca im se
isele iz kuće. O, sećaš li se ovoga? To je bila magija fotografija: one prizivaju davne
trenutke – često one zaboravljene – i slikovito ih vraćaju u život.
 Ali ne zaslužuju svi trenuci zabeleženi na filmu da budu upamćeni. Neke je bolje
zaboraviti.
Ova slika je prikazivala jedan takav trenutak. Salver je stajala tamo, još uvek
vrišteći, usta razjapljenih u jedno veliko O, kao i na prethodne dve fotografije. Ali nešto
drugo je Hjervaru sledilo krv u žilama. Na travi pored devojčice, ležale su bejzbol palica
i lopta. Verovatno baš one koje je pominjao čovek iz staračkog doma. Hjervar se sada
setio težine palice u svojoj ruci, glatkoće drveta. Sećanje na palicu nije bilo prijatno kao
ono u vezi sa fudbalskim dresom. Stresao se od njega.
I znao je i zašto.
On je bio na slici sa Salver. Iako je bila mutna, zbog čega je bilo teško videti mu
konture, to je bio on. Nije bilo sumnje. Saginjao se da uzme bejzbol palicu sa travnjaka.
Palicu koju će potom podići u vis, zamahnuti iza sebe i svaliti svom svojom snagom na
glavu svoje nepodnošljive bučne male sestre. Sestre koja je uvek sve upropašćavala.
Telefon ispade iz Hjervarovih utrnulih prstiju i potonu u sneg. Ekran je nakratko
osvetlio bele kristale u svojoj plitkoj rupi, a onda se ugasio. Nije se sagnuo da ga uzme.
Maca je glasno mjaukao, ali umesto da krene ka Hjervaru, kako se nadao da će
uraditi, mačor se udaljio. Sada je bio kod visoke ograde između radarske stanice i obale.
Maca je skočio i uspentrao se uz žičanu mrežu. Potom se, uspravljen na vrhu, okrenuo
da kratko pogleda Hjervara i ponovo mjauknuo, pa preskočio na drugu stranu.
Hjervar je stajao i gledao u mačku. Osećao se kao čovek koji se upravo povratio
svesti i zatekao lisicama vezan za bolnički krevet, dok policajac sedi pored u stolici za
posetioce. Da li je on to stvarno uradio? Tresnuo sestrinu glavu bejzbol palicom toliko
jako da ju je ubio? Da li ju je jačina udarca oborila unazad, u rupu na travnjaku? Da li se
toga dobro setio? To bi objasnilo cipelu.
Da li ljudska sećanja iz prošlosti zaista beleže ono što se dogodilo? Nisu li ona
neizbežno izobličena željama da se nešto dogodilo, s jedne strane, a s druge, zaziranjem
od onoga što se možda dogodilo? Sve te misli su sigurno spakovane u istom delu mozga
– ono što se desilo, ono što je trebalo da se desi i ono što nikako nije trebalo da se desi.
Njima sigurno upravlja nekakav sistem za povraćaj.
Instinkt mu je govorio da ga u ovom slučaju sećanje ne vara. Sekvenca njegovog
oca koji pritrčava je bila previše oštra; kako podiže Salver iz rupe i utrčava sa njom u
kuću. A potom majčino glasno plakanje i užasnuto vrištanje. Njegov otac nestaje sa
Salver. Hjervar je više nikada nije video. I sada se setio kako se sve promenilo posle
toga – kako su roditelji prestali da ga grle, prestali da ga ljube za laku noć, izbegavali su
svaki fizički kontakt sa njim; kako su delovali kao da se tresu svaki put kada bi im se
obratio ili pokušao da ih dodirne.
Sada je sasvim dobro razumeo onaj citat iz Biblije – bio je upućen njemu. On je bio
taj kom je Isus trebalo da oprosti; on je bio taj koji nije znao šta je učinio.
Hjervar se osetio nekako izmešteno iz sopstvenog tela. Nije mu više bilo hladno,
iako je bilo ledeno. Nije više bio uplašen, iako je bio mrak. Bio je potpuno utrnuo.
Okrenuo se u mestu i polako pošao prema kapiji i izašao, ne vrativši se u zgradu da
ugasi svetla. To nije bilo važno. Što se njega tiče, mogu da ostanu upaljena zauvek.
Ostavio je svoj telefon tamo gde je pao. Nije bilo nikoga koga bi želeo da pozove.
Tragična smrt njegove sestre i njegov udeo u tome nisu bili nešto što je želeo da podeli
sa bilo kojim ljudskim bićem. Ni sa Kolbejnom, a svakako ni sa svojom decom.
Naravno, trebalo bi da im se poveri. Zaslužuju objašnjenje zašto je bio tako nemaran,
beskoristan promašaj kao otac. To će im pomoći da se izmire sami sa sobom i možda
omogućiti da jednoga dana imaju bolji život.
Ali to se neće desiti. Ne večeras.
Pošao je niz ogradu tražeći Macu. Nastala je neka čudna nužnost za tim kada je
video mačora tamo na stenama. Pogledi su im se sreli. Hjervar je nastavio da hoda,
popeo se preko obalskog grebena i zastao nedaleko od rupe gejzira. Crni otvor ga je
podsetio na truli karijes u ustima. Izgovorio je Macino ime tihim, nežnim glasom.
Mačka se okrenula na drugu stranu i sela. Odmah pored rupe.
Hjervar je načinio dva koraka napred. Morao je da uzme mačku. Nije mogao da se
vrati kući i da leži tamo sam mučen nesanicom. Morao je da ima Macu kod sebe. Mačak
ga ne bi osuđivao zbog onoga što je uradio. Mačke su navikle da ubijaju bez i trunke
obzira. To im je bilo u prirodi.
Ali kada se Hjervar sagnuo da ga uzme, Maca se bacio u stranu. Nije bio sasvim
siguran da li je životinja bežala od njega ili se uplašila od silovitog urlika talasa koji je
odjeknuo iz jame. Bilo je svejedno. Hjervar je znao šta da očekuje. Kada se uspravio,
video ju je kako stoji tamo, s druge strane rupe – mala devojčica u letnjoj haljini sa
ružicama, žutom kardiganu i s jednom cipelom. Zurila je u njega preko nabranih obrva,
ustašca blago otvorenih, iza kojih su se videli mlečni zubići. Na njenom licu nije bilo ni
traga oproštaja.
Gejzir je eksplodirao. Kada se stub morske vode urušio nazad, povukao je Hjervara
sa sobom. Kad ga je jama usisala, devojčica je gledala sa osmehom.
I Maca je gledao. Dok je Hjervar otkrivao kako je to umreti u stenovitoj rupi,
mačor je ispustio jedan mjauk, a onda se okrenuo.
Njegov život na ovom mestu je završen. Baš kao što je i Hjervarov život sada
završen.
Ali za razliku od Hjervara, mačor je imao još nekoliko života pred sobom.
Prošetao se pored radarske stanice, do šljunkovite staze, a onda pošao ka glavnom
putu. Da li da se uputi ka jarkim svetlima Hebna ili u drugom pravcu, kroz tunel
Almanaskard do okruga Loun?
Samo vreme će reći.
31.

Novi dan, nova prilika. Bezbroj mogućnosti da se izmisli novo ja. Krpar, krojač, vojnik,
mornar, bogataš, siromah, i tako dalje – identiteta je bilo napretek.
Torir nije morao da se odluči odmah. Prilike će se same pojaviti, kako mu je
iskustvo već pokazalo. Trebalo je samo da drži oči i uši otvorene. Bio je dobar u čitanju
ljudi, zbog čega mu je bilo lako da prepozna lakoverne, nepodozrive, one koji nisu imali
ni trunku paranoje u svom sklopu. Naravno, nije mogao samo da lupeta koješta, bilo je
malo komplikovanije od toga, ali najčešće je mogao da pozira kao bilo ko ili bilo šta što
mu se svidelo. Ljudi nisu imali naviku da posumnjaju da se čovek s kojim razgovaraju
lažno predstavlja. Posebno ako je ubedljiv i govori tečno, bez ikakvog traga oklevanja. A
Torir je bio nadaren za glumu. Kada bi se ubacio u neku ulogu, uspeo bi da zaboravi ko
je i šta je do te mere da bi postao ta osoba koju glumi.
To nije bila jedina njegova korisna osobina. Nakon samo nekoliko minuta ćaskanja
sa neznancima, umeo je da izvuče tačno ono čime bi ih osvojio i ono što je u njihovom
životu nedostajalo, pa bi tako smislio ulogu koja bi se savršeno uklopila u njihova
očekivanja, njihove stavove i snove. Pošto bi identifikovao šta tom nekom nedostaje u
životu, namerio bi se da začepi rupu. Ponekad ta osoba ne bi ni bila svesna da postoji
rupa. Ili bi bila bolno svesna praznine. To mu je još više olakšavalo posao. Što je
snažnija nezadovoljena potreba, to je lakša njegova uloga. Na kraju krajeva, onaj ko se
davi ne zastajkuje da ispita pojas za spašavanje koji mu je bačen.
Torir je vozio uz obalu. Pogled je bio izvanredan, ledena temperatura je vazduhu
pružala kristalnu čistoću, nebo je bilo čisto, plavo. Gledao je u lednike glečera koji su se
slivali od ledene kape do nivoa mora, u ostrvca kojima je laguna bila istačkana u blizini
grada. Bilo bi dobro da maksimalno uživa u krajoliku, pošto se verovatno nikada više
neće vratiti tu. Njegov avion je uskoro poletao i oprostiće se sa Hebnom zauvek. Bilo je
najbolje da se ne zadržava predugo na jednom mestu, a ovde je već ostao mnogo duže
nego što je nameravao. Priključivanje spasilačkom timu nije bilo deo plana i mnogo je
rizikovao kada je to uradio.
Iskušenje je, međutim, bilo neodoljivo. Po povratku u civilizaciju, proveo je
nekoliko noći u hotelu malo dalje niz obalu, blizu ledene lagune Jekjilsaurtloun sa
slikovitim ledenim bregovima, dok se oporavljao od svoje muke. Kao rezultat, osećao se
odmorno i pun obnovljene snage dok je stajao, sveže obrijan, na aerodromu, spreman za
povratak kući, kada mu je pogled privukla grupa volontera za potragu i spašavanje koja
je upravo stigla. Načuo je razlog zbog kog su u Hebnu, pa je nagonski reagovao. Umesto
da se čekira za let za Rejkjavik, otišao je do šaltera i promenio kartu. Bilo je lako. Potom
je otišao do odeljenja za iznajmljivanje kola i pitao da li može da zadrži svoje vozilo još
malo. Još jednom – nikakav problem. Posle toga je jednostavno prišao onoj grupi i
predstavio se kao još jedan volonter. Državno udruženje mu je savetovalo da se nađe sa
njima na aerodromu, objasnio je, pošto je odlučio da dođe kopnom a ne avionom. Niko
nije dovodio u pitanje njegovu tvrdnju i kada su zajedno napustili aerodrom, već je
postao deo grupe.
Ostalo je bilo lako. Lokalci su pretpostavili da je deo grupe za podršku, kao i
policajci iz Selfosa i predstavnici Komisije za identifikaciju. A on je verovao da im je
istinski koristan. To je bila njegova glavna namera, mada nije uvek bio uspešan. Žudeo
je da pomogne.
Povremeno bi nešto pošlo baš po zlu. Ne često – ali povremeno. Do sada,
najozbiljnije je zajebao kada je nesvesno izazvao saobraćajku. To je bilo odavno, kada je
još ispipavao teren u svojim pokušajima da postane neko drugi. Početnička greška, može
se reći. Posetio je Fejsbuk stranicu na kojoj su ljudi tražili zanatlije i pronašao zahtev
jedne žene čiji mu se izgled svideo. Ostatak je bio jednostavan: telefonirao joj je,
predstavio se kao auto-mehaničar i ponudio joj da dođe do njene kuće i na licu mesta joj
popravi kočnice. Rado je prihvatila njegovu ponudu, pogotovo kada je čula cenu koju je
nudio, keš na ruke.
Malo je guglao i odgledao nekoliko videa na Jutjubu, a onda otišao kod žene i
uradio prilično dobar posao, smatrao je, na osnovu onoga što je naučio iz onlajn-
pretrage. I to nije bilo sve; uspeo je i da toliko šarmira ženu da pristane da izađe na
sastanak sa njim. Ali od toga nije bilo ništa pošto ga je pozvala iste večeri u užasnom
stanju. Ispostavilo se da je kolima udarila devojku koja je trčala kraj puta i tvrdila je da
je on za to kriv. Kleo se da ne zna o čemu priča – da on nije ni pipnuo njen auto – a onda
prekinuo vezu. Kada ga je policija sutradan pozvala, priznao je da je razgovarao sa
ženom preko telefona o popravci kočnica, ali im je objasnio da još nije stigao da to
uradi. Poverovali su mu. Posle toga je promenio broj i više nikada nije stupio u kontakt
sa tom ženom.
Potom je naišao na poprilično glup podsetnik na svoju početničku grešku kada je
naleteo upravo na ženu za koju je verovao da je žrtva te saobraćajke. Ostao je uzdignute
glave, ipak, govoreći sebi da on nije bio za volanom tog dana. To nije bila njegova
krivica. Osim toga, ona se izgleda pristojno oporavila. Naravno, malo je ćopala, ali ne
uvek. Oštećenje nije moglo biti toliko loše. A pošto je video da se oporavila, nije bilo
svrhe da mnogo misli o toj nesreći.
Bio je to, međutim, još jedan znak da mora da bude pažljiviji. Predugo je uspevao
da se izvuče i to ga je učinilo nehajnim. Maler koji ga je nedavno poterao značio je da je
vreme da napravi malu pauzu. Ne predugo. Tek koliko da se sabere. Pošto je bio uveren
da će se točak sreće okrenuti i da su pred njim dobra vremena. Prošlost je kao voda
ispod mosta; ne može se promeniti. Dok budućnost čeka; puna obećanja. Samo mu je
trebala pauza da udahne pre nego što nastavi igru.
 A sledeći put, razume se, moraće da bude obazriviji. Jer, kako je naučio, greške
imaju tendenciju da se skotrljaju poput grudve. Ali ova poslednja grudva je izgleda
završila svoj juriš niz padinu.
Tačka pokretanja grudve bila je peseta Hebnu privatnim povodom, oko šest meseci
ranije. Ušao je u priču sa ženom koja je radila u baru njegovog hotela. Kao i ostalo
osoblje, bila je strankinja. Zvala se Viktorija, bila je Poljakinja i radila je dva posla pošto
je štedela da kupi stan. Toriru se odmah svidela, divio se njenoj volji. Saznao je da je
upravo raskinula sa nekim tipom jer im veza nije uspela i u glasu joj je čuo da pokušava
da nađe dobrog čoveka. Pa, on može da igra tog dobrog čoveka. Nikakav problem.
Bio je kapetan broda, rekao joj je, i mogao je da se pohvali nekim od najboljih
ulova u istočnom regionu. Na kraju su pričali dok se bar nije zatvorio, a ona završila
svoju smenu. Sutradan je otkazao posao koji je imao u Hebnu i produžio boravak u
hotelu. Te večeri ju je sačekao u baru. Ovoga puta je prihvatila njegov poziv da krene sa
njim narednog dana do lagune Jekjilsaurtloun, kao deo izletničke vožnje po
jugoistočnom kraju zemlje. Uspeh puta je prevazišao njegova očekivanja, pošto se
ispostavilo da joj je to bila prva prilika da obiđe tu oblast otkako se doselila.
U nekom trenutku je morao da se vrati kući u Rejkjavik, ali ostali su u kontaktu.
Nastavio je da igra ulogu princa iz bajke kog je ona tako očigledno zaslužila, pozivao ju
je na vikend-putovanja u razne krajeve zemlje, kada ne bi imala smene u hotelu, ili kada
on ne bi bio „zaglavljen na moru“. Bila je vrlo raspoložena da vidi njegovu kuću u selu
Neskejpstadir u Istočnim fjordovima, ali izmišljao je izgovore, objašnjavajući joj kako
mu je kuća izgorela dok je boravio na pecaroškom putovanju. U tom trenutku je živeo u
malom iznajmljenom stanu, ali planirao je da izgradi sebi novu kuću. Zaneo se pa ju je
zamolio da mu pomogne oko dizajna nove kuće, dodavši da novac nije problem. Imala
je puno ideja i predloga i on ih je sve prihvatio.
Pre no što je primetio, bio je u klopci. Sateran u ćošak. Viktorija je želela da se
useli kod njega. Htela je da nadgleda gradnju i nije imala ništa protiv da žive u zečjoj
rupi dok kuća ne bude spremna. Sada je živela u sobi u kojoj je imala samo krevet,
ormar, toalet i tuš, tako da nije bila izbirljiva.
Isprva joj je rekao da mu je supruga nedavno umrla od raka, pa zato nije želeo da se
pročuje da su u vezi. Da ne sme da poštuje njihove zajedničke slike na društvene mreže,
niti da spominje ikome u Hebnu da se viđaju. Ako to uradi, vesti će se neminovno
proširiti do Istočnih fjordova, a još nije prošla pristojna količina vremena od ženine
smrti. Sada je, međutim, taj izgovor presušio i Viktorija mu je postavila ultimatum.
Stanodavac je počeo da joj prigovara što drži ljubimce u svojoj sobi i htela je da mu da
otkaz pre no što je on izbaci. Morao je da se odluči: sad ili nikad.
Nije imao izbora sem da pristane da se ona useli kod njega: nije mogao da se natera
da prekine tu vezu.
Kada je osvanuo taj veliki dan, rekao je da će se dovesti sa istoka da se nađu na
pola puta, pošto je put bio loš, a njen auto nepouzdan. Ukrcao se na avion za Egjilstadir
na istoku Islanda, gde je iznajmio veliki terenski džip. Pošto je vozio brže od nje i
krenuo ranije, nisu se našli na pola puta kao što je planirano, već u okrugu Loun, blizu
Hebna.
Tada je pokušao da kupi malo vremena rekavši da želi malo da istraži kraj, kad su
već tu. Nije bila oduševljena tom idejom, pošto su joj u kolima bili papagaj i mačka, kao
i skromna kolekcija njenih stvari. Ali je na kraju dozvolila da je ubedi i parkirala kola na
šljunak pored kružnog puta. Ostavila je razbesnelu mačku i papagaja, koji je kreštao u
svom kavezu, i sela u njegov džip.
Problem je bio u tome što nije imao predstavu šta da se pretvara da želi da vidi, pa
je na kraju skrenuo na stazu od šljake koja je vodila do prirodnog rezervata Lounserajvi.
Pošto je vozio dokle god se moglo, insistirao je da nastave peške, vukući Viktoriju sa
sobom, iako je njena obuća bila potpuno neprikladna za zimsko planinarenje. Do tada je
već počela da sumnja da nešto nije kako treba, mada ništa nije rekla. I tako su hodali i
hodali, a on se pretvarao da uživa u spektakularnom okruženju, dok mu je mozak sve
vreme radio na tome da smisli neki način da se izvuče iz neprilike. Ali um mu je bio
prazan.
U nekom trenutku su naišli na kolibu, za koju se ispostavilo da je otključana.
Radije se ne bi zadržavao na onome što se tamo desilo. U suštini, zahtevala je da čuje šta
se dešava i na kraju joj je priznao istinu; da on nije kapetan broda, da ne živi u Istočnim
fjordovima i da svakako ne planira da gradi kuću.
Retko je bio primoran da se suoči sa posledicama svojih dela kada je igra gotova.
Obično, kada bi istina isplivala na površinu, obračunavanje bi se desilo preko telefona. I
nije se dešavalo bez upozorenja, već nakon što bi mu dosadila uloga, pa bi počeo
aktivno da izbegava onog za koga je izvodio ulogu.
Izvođenje uloge je bio dobar opis onoga što je on radio, po njegovom mišljenju. On
nije lagao. Ne baš. Glumio je, i to je dobro radio. Živeo je najbolju verziju svog života, a
to nije bio život koji mu je dodeljen. Osećao je da je na njemu da to kompenzuje.
Ispostavilo se da koliba nije pružila istu bezbednu distancu kao telefon. Situacija se
otrgla kontroli. Na kraju je izgurao Viktoriju napolje, dok je stajala u hodniku i oblačila
jaknu, insistirajući da je odveze nazad do njenog auta. Onda je zatvorio vrata i zaključao
ih iznutra. Isprva je lupala na vrata i besno urlala na njega, ali ubrzo je počela da ga
proklinje da je pusti unutra. Na kraju je utihnula. Dok se to dešavalo, on je sedeo na
podu u hodniku i zurio. Te tranzicije su mu često bile veoma teške. Više nije bio Haftour,
kapetan uspešnog ribarskog broda u Istočnim fjordovima. A još nije ni ušao u novi lik
koji će preuzeti. Između dve uloge, bio je primoran da bude ono što jeste. A to je bilo
teško podneti.
Dosta dug interval je protekao između trenutka kada je utihnula i kada je on otvorio
vrata. Viktorija je nestala, ali nije bilo teško pratiti njene tragove od kolibe. Pošto je
očigledno prestala da se nada da će ga naterati da joj otvori vrata, otišla je u potrazi za
drugim skloništem. Naravno, nije uspela u tome, mada je uspela da pređe iznenađujuću
razdaljinu, s obzirom na to da čak nije imala ni jaknu. U celoj zbrci, jakna je ostala u
kolibi. Kada ju je izbacio napolje, držala je rukavice u rukama, a kapu i šal je već bila
stavila. Verovatno joj je to omogućilo da stigne toliko daleko. Našao ju je kako
nepomično leži zgrčena u snegu. Nije ni bila svesna da je hodala u suprotnom smeru od
auta.
Tada joj se izvinio, i rekao da nije imao nameru da se stvari tako završe. Samo je
želeo da pomogne. Viktorija nije odgovorila. Zato je pomislio da je ispravna stvar da
ubrza proces tako što će joj skinuti ostatak odeće. Šteta je već načinjena i nema razloga
da produžava njeno mučenje. Odmotao joj je šal i skinuo rukavice i kapu.
Nije brinuo da će biti povezan sa njenom smrću. Na kraju krajeva, možda je nikad
neće ni naći. Iako nije bila mnogo daleko od kolibe, odlutala je sa staze i bila bi potrebna
organizovana potraga ili krajnje loša sreća da neko naleti na nju. Osim toga, bilo bi teško
da ih povežu. Nije bilo nikakvog digitalnog traga, pošto je izbegavao da komunicira sa
njom mejlovima ili tekstualnim porukama, a držao se daleko od društvenih mreža, koje
su bile kobne za ljude u njegovom položaju. Čudno je bilo koliko je malo sumnje to
izazivalo. Ljudi su se samo divili toj njegovoj odluci. Ako bi policija pregledala
Viktorijine telefonske pozive, videli bi da je bio u čestom kontaktu sa njom, ali ne bi mu
bilo teško da se izvuče iz toga. Rekao bi da joj se udvarao pošto ju je upoznao u hotelu,
što je bila istina. Ali ona je, nažalost, pala na brodskog kapetana umesto na njega, rekao
bi žalosno. Svoj put u Egjilstadir bi mogao da opravda tvrdnjom da je tragao za poslom
na istoku. Slučaj bi bio zatvoren, pošto ne bi bilo dokaza da je posredi zločin.
Dok je pokušavao da joj skine džemper, Viktorija se trznula i on je zapanjeno
ustuknuo. Posle nekoliko trenutaka neodlučnosti, nastavio je da joj skida odeću.
Preventivno je uzeo i njen telefon iz zadnjeg džepa na farmerkama. Nedugo zatim,
trznula se još jedan, poslednji put i najzad prestala da diše. Sve je trajalo mnogo duže
nego što je očekivao, ali nije je ostavio. Ostao je pokraj nje, praveći joj društvo do
gorkog kraja, iako se i sam smrzavao. Nije želeo da ona umre sama. On nije bio loš
čovek.
Na povratku do kola, bacio je njen telefon niz strmu liticu i pustio da vetar raznese
njenu odeću, jedan po jedan komad: džemper, rukavice, šal i kapa bili su razbacani po
zaleđenim snežnim poljima. Nije se brinuo da će ikada biti pronađeni. Ovaj rezervat
prirode je ogroman i drenira ga bezbroj reka i potoka. Većina odeće će pre ili kasnije
dospeti u rečno korito i završiti u moru, zaustavljajući se tu i tamo, kao što je bio slučaj
sa njenom kapom.
Uzeo je ključeve iz Viktorijinog džepa, s namerom da premesti njena kola na neku
lokaciju daleko od skretanja za Lounserajvi. Kada se njen nestanak na kraju primeti, ne
bi bilo dobro ni za koga da pomisli da je možda otišla baš tamo. Svoj iznajmljeni džip je
ostavio u zaustavnoj traci, pa je seo za volan njenog auta i odvezao ga kroz tunel
Almanaskard, sa mačkom, koja je žalosno mjaukala pozadi, i papagajem, koji je kreštao
u kavezu na suvozačkom sedištu. Parkirao je auto van vidokruga kružnogputa, na stazi
od šljake koja je vodila do Stoksnesa. Pre nego što ga je ostavio i upustio se u dugo
pešačenje nazad do svog džipa, izveo je mačku iz kola i pustio papagaja iz kaveza. Malo
se iznervirao što se nijedna životinja nije ponašala preterano zahvalno što je oslobođena,
ali na kraju su obe otišle svojim putem. Papagaj je odleteo prema moru, a poslednji put
kada je video mačku, kretala se uz stazu prema radarskoj stanici. Nema sumnje da će
oba stvorenja preživeti i s vremenom naučiti da budu zahvalna za svoju slobodu.
Uopšte nije nameravao da se vrati u Lounserajvi. To nikako. Ali tokom pešačenja
do džipa, nova uloga se rodila u njegovoj glavi i uzela stvar u svoje ruke, na kraju ga
vrativši ovde. Postao je Hejkir, postdiplomac koji radi na istraživanju iz glaciologije.
Ideja se izrodila iz okolnosti. Tokom usamljenog pešačenja dosta je razmišljao o
prirodnom rezervatu i nacionalnom parku Vatnajekidl.
Ta uloga se ispostavila kao najveća greška njegovog života. Nije bilo šanse da
predvidi takve tragične posledice.
Spočetka je bio prilično zadovoljan što ide na putovanje sa ta dva para. Osećao je
potrebu da se vrati u kolibu da još jednom proveri da nije slučajno ostavio neke
inkriminišuće dokaze koji bi se mogli povezati sa njim. Poslednjih nekoliko meseci je
loše spavao, konstantno se trzao iz sna usred noći od zvuka Viktorijinog moljenja da je
pusti unutra. Problem je bio u tome što je u panici njena jakna ostala zaboravljena u
kolibi i svest o tome ga je sprečavala da ponovo zaspi posle noćnih mora. Ali nije bilo
šanse da natera sebe da se sam vrati tamo i ukloni jaknu. Međutim, putovanje do tamo u
društvu bilo bi nešto sasvim drugo. Ta ekspedicija bi mu pružila savršenu priliku da
ispravi svoju grešku.
To je trebalo da bude kratko putovanje: jedna noć u kolibi, još jedna u šatoru, i
povratak kući. Ali sudbina se umešala sa osvetom.
Dvojica muškaraca su insistirali da krenu sa njim na očitavanje podataka sa opreme
– mogućnost koju nije predvideo. Nije bilo nikakve opreme, naravno. Plan mu je bio da
sam hoda duž ivice glečera neko vreme, a onda da se vrati sa izmišljenim očitanim
podacima. Umesto toga, bio je primoran da se pravi da ne može da pronađe instrument.
Ali i to mu se obilo o glavu, jer nije bio pripremljen na tvrdoglavost jednog od
muškaraca. Zaista, njihovo tvrdoglavo odbijanje da odustanu treba okriviti za ono što se
desilo kasnije. Nije njegova krivica. I on je bio žrtva sudbine isto koliko i ostali. Samo
pukom srećom je prošao bolje od njih.
Za dlaku se izvukao kada su njih trojica pošli u potragu za instrumentom pa ih je
zadesila mećava. Bilo je neizvesno da li će i sam uspeti da se vrati živ. Spasio ga je to
što je mogao da uzme njihovu zaštitnu odeću kada je nailazio na njih, jednog po jednog.
Najpre Bjoulvirovu, kada ga je pronašao potpuno iznurenog na putu nazad do kampa.
Skinuvši Bjoulviru odeću, skratio mu je samrtničke muke – zaista, to je bio milostiv čin.
Pošto je Bjoulvirova jakna bila daleko bolja od njegove, pustio je da vetar odnese
njegovu otrcanu vetrovku, kao što je odneo i Viktorijinu odeću dva meseca ranije. Ali
imao je dovoljno razuma da prvo iz džepa uzme ključeve od kola i novčanik. Bacio je
Bjoulvirov telefon dole pored njega i ispraznio sve ostalo iz džepova. Potom je omotao
čovekovu ostalu odeću oko svog struka i vrata. Sa dodatnim slojevima da ga zaštite od
hladnoće, uspeo je da se vrati u kamp.
Nije bilo šanse da se natera da uđe u šator sa ženama koje su čekale. Kako je
mogao da im saopšti da su njihovi muževi odustali od borbe i da se neće vratiti? To je
moralo da sačeka do jutra. Tako se ušunjao u svoj šator, skroz pozadi, gde se sklupčao u
lopticu da sačuva toplotu i zaspao. Istina, nigde usput nije naišao na Tjervija, ali
pretpostavljao je da je tog čoveka snašla ista sudbina kao i njegovog ortaka Bjoulvira.
Uprkos iscrpljenosti, isprekidano je spavao, konstantno uznemiravan istim
košmarom koji je imao i u gradu. Činilo mu se da čuje Viktoriju kako moli za pomoć
ispred šatora i u jednom trenutku mu se činilo i da je unutra sa njim. San je bio stvarniji
od onog u gradu zbog onoga što mu je Drebn rekla da je iskusila u kolibi. Uspeo je da
uguši razgovor o tome tako što je izmislio nekakvu priču o ženi koju je nekad davno tu
ubio ljubavnik. Drebn je nasela na tu laž, ali od celog incidenta je ostao poprilično
uzdrman. Kako je moguće da je ona iskusila isto što i on? Ne može se reći da je bila
prisutna i posvedočila njegovom delu, pa da su je sad progonila ista sećanja kao i njega.
Zato nije ni čudo da se strašno uplašio u šatoru, posebno kada se od olujnog vetra srušio
na njega. Nije bilo šanse da izađe napolje i ponovo ga podigne.
Sutradan rano ujutru, probudili su ga zvukovi napolju, i kada je čuo njih troje kako
pričaju, shvatio je da je Tjervi ipak uspeo da se vrati. Čuo je Drebn kako govori da će
otići da potraži Bjoulvira. Dok se to dešavalo, pritajio se, još uvek sklupčan u loptu, u
zadnjem delu šatora. To se ispostavilo kao srećna okolnost, pošto je Drebn, pre nego što
je otišla, gurnula ruku u njegov šator i uzela mu ranac. Dugo je ležao nepomično,
šćućuren, čekao da ona ode, i još uvek nije bio smislio kako da im otkrije da je tu kada
je ponovo čuo Viktorijin glas. Noćna mora koja ga je iznova i iznova uznemiravala noću
otpočela je još jednom.
Samo što je ovoga puta bio budan.
Neverovatna stvar je bila što su izgleda i Agnes i Tjervi bili svesni njenog
prisustva. Čuo je povike i zvuke kotrljanja tela, kao da su se pentrali da izađu iz šatora.
A onda su njihovi glasovi zvučali kao da dopiru odnekud dalje. Čekao je dok njihovi
povici nisu utihnuli, uključujući i Tjervijeve izlive budalaština namenjene Drebn, iako
nje nije bilo tu. Kada se najzad usudio da izađe, zatekao ih je malo dalje od kampa, na
sebi su imali samo donji veš. Bili su u jednako lošem stanju kao i Bjoulvir, mada je
Tjervi bio još gore, sudeći po njegovim prstima i licu. Bar je bio previše slab da se pruži
ka nožu kada je shvatio šta se dešava. Mada jeste pokušao.
Skinuo je sa njih ono što mu se činilo najkorisnijim. Tjervijevu vunenu potkošulju i
Agnesine dugačke gaće, koje je mogao da upotrebi kao dodatni šal. Bacio je pogled i na
njihov šator i uzeo svoj ranac, koji je zatim odneo u svoj šator, gde je spakovao vreću za
spavanje i navukao uzetu dodatnu odeću pre nego što se uputio nazad u kolibu. Više nije
bilo potrebe da smišlja kako će se ponovo pridružiti grupi, pošto grupa više nije
postojala. Ili bar neće postojati još dugo, sudeći po Agnesinom i Tjervijevom slabašnom
stenjanju kada je odlazio.
Na kraju je stigao do kolibe i ušao da se malo odmori. Tek toliko da skupi snagu za
sledeću fazu. Što manje vremena provede tamo, to bolje, pošto ga je hvatala jeza od tog
mesta.
Kada se dovoljno oporavio, izašao je napolje i, na svoje zaprepašćenje, uočio
Drebn kako leži blizu vrha padine, dopola naslonjenu na jelena koji je delovao kao da je
uginuo. Koliko je znao, ona se uputila prema glečeru. Nikada ne bi očekivao da će ona
uspeti da nađe put do kolibe. Umesto da odmah krene na poslednji segment svog
putovanja, popeo se do padine gde je Drebn ležala i pomazio je po glavi prekrivenoj
vunenom kapom. Ona mu se najviše svidela u celoj ekipi. Na to je ona ispustila slabašan
roptaj, poput ptića koji je ispao iz gnezda – pravo u mačje čeljusti. Iz nekog razloga je
držala njegov nož, ali je bila previše slaba da ga upotrebi.
Sažalio se na Drebn, isto kao i na Viktoriju. Setivši se koliko se bespotrebno
odužilo Viktorijino samrtničko mučenje, skinuo je Drebn svu odeću osim donjeg veša i
ponovo je položio blizu jelena. A onda je ostao uz nju dok nije bilo gotovo. Nije trajalo
dugo.
Sklonivši pogled od Drebn, zagledao se u nož koji je ležao na snegu. Bio je njegov
i pitao se da li da ga uzme ili da ga ostavi tu. Na kraju je odlučio da ga ostavi. Taj nož bi
ga samo podsećao na sve te smrti, a želeo je da to ostavi iza sebe što pre. Ipak, podigao
ga je i obrisao dršku da ukloni svoje otiske prstiju koje je možda ostavio na njemu, a
onda ga opet bacio u sneg.
Nakon toga, bacio je Drebninu odeću na gomilu u hodniku kolibe, uzeo Viktorijinu
jaknu sa čiviluka i zatvorio vrata za sobom. Nije bilo važno ako nađu Drebninu odeću,
jer nije strahovao da će ga bilo ko povezati sa tim parovima. Nije odseo u istom hotelu
kao oni, pošto su odabrali onaj u kom je Viktorija nekada radila. Nije želeo da rizikuje
da ga tamo neko prepozna, mada je sada imao gustu bradu i brkove, u skladu sa svojom
ulogom geologa. Pride je iz predostrožnosti držao telefon ugašen na putu za Lounserajvi
kako bi bio siguran da mu se telefon ne konektuje na iste predajnike kao ostalima. I na
kraju, nije se brinuo da će biti uhvaćen na nekoj od fotografija na njihovim telefonima,
pošto su bili previše egocentrični da slikaju bilo šta osim selfija.
Izvukao se. Policija ga je zapravo i zvala da pita šta radi u Hebnu. Do tada je,
međutim, već pozirao kao član spasilačkog tima, Torir, i uvukao se u uži krug onih koji
su organizovali pretragu. Tako je saznao da će policija kontaktirati sa svim putnicima
koji su proveli noć u oblasti ili iznajmili vozila sa pogonom na četiri točka. Unapred
upozoren, uspeo je da se javi na taj poziv, a da niko od onih oko njega ne sazna o čemu
se radi. Nije imao poteškoća da smisli razlog svog boravka na istoku, i posle toga je
eliminisan kao osumnjičeni.
Sat na komandnoj tabli pokazivao je da je vreme da krene na aerodrom. Izletničko
putovanje je gotovo. Bacio je pogled preko lagune i nemo se oprostio od tog gradića.
Dok je vozio kružnim putem ka aerodromu, gledao je mali avion kako sleće i nagazio na
gas. Trebalo je još da vrati iznajmljena kola, a nije želeo da propusti let. Već je proveo
jedno dodatno veće u Hebnu i morao je da nestane – što duže ostane, to je veći rizik da
bude razotkriven.
Ako bi se to dogodilo ovaj put, bilo bi mnogo drugačije nego u ranijim prilikama.
Posledice bi bile daleko ozbiljnije. Životi su izgubljeni, čak i ako je u svakom od slučaja
posredi bila nesrećna slučajnost. Obično bi za sobom ostavio trag besnih ljudi koji su
bili previše posramljeni time što su sebi dozvolili da budu izigrani da bi ga jurili ili zvali
policiju. Odlučio je da veruje da su, uprkos kiptećem besu, donekle razumeli da je imao
dobru nameru. Međutim, ipak su postojale granice u tome šta je mogao da postigne. Na
kraju bi sav njegov trud uvek naišao na zid. I tada je bilo vreme da sebi pronađe novu
ulogu.
Torir se parkirao na aerodromu, izvadio torbu iz prtljažnika, ušao unutra i ubacio
ključeve u kutiju za vraćanje obeleženu imenom kompanije za rentiranje kola. Prošao je
pored putnika prispelih iz Rejkjavika, koji su stajali blizu šaltera za čekiranje i čekali
prtljag. Zastao je i, praveći se da gleda nešto na telefonu, slušao razgovor između dva
muškarca koja su delovala kao da su tu po službenoj dužnosti. Pošto nije planirao da se
zadržava, ono što su govorili nije bilo važno za njega, ali bilo je teško otresti se te
navike.
Ono što je čuo zagolicalo mu je interesovanje, morao je da prizna. Koliko je mogao
da razume, ljudi su bili iz Medicine rada i došli su da ispitaju neku kobnu nesreću.
Zvučalo je kao da ima neke veze sa morem; bar je plan bio, navodno, da se prečešljaju
plaže. A onda su promenili temu i počeli da pričaju o drugoj skorašnjoj nesreći sa
smrtnim ishodom, mada se činilo da nije bio njihov posao da to ispitaju. Torir je
razumeo da se radilo o nekoj devojčici. Navodno, dete je izašlo u dvorište da se igra tog
jutra kada ju je smrskala ograda koja se srušila na nju.
Torir je morao da izvuče i poslednju kap samodiscipline da ne započne razgovor sa
tim ljudima. Mogao je da se predstavi kao službenik iz Ribarstva Islanda, koji je poslat u
grad u vezi sa nesrećom. Ali bilo je previše rizično. Već se predugo zadržao u Hebnu.
Zato se sklonio u stranu. Torir je stigao do kraja puta kao lik. Moraće neko vreme da
bude ono što jeste, dok mu se ne ukaže nova prilika.
Ispred njega u redu za čekiranje bila je jedna žena. Strpljivo je čekao svoj red i
iskoristio to vreme da smisli novo ime. Adam je zvučalo dobro. Stirmir isto. Bilo koje od
ta dva. Ili možda samo Adam Stirmison. Ili Stirmir Adamson.
Možda bi ovoga puta mogao da bude lekar. Hirurg. To je bila profesija koja mu se
oduvek sviđala. Novo ime i nova uloga će, međutim, morati da pričekaju, dok ne nađe
nekog za koga će igrati. Do tada, moraće da se zadovolji starim imenom.
Putnica ispred njega je uzela svoju bording kartu i on je prišao šalteru. Devojka se
osmehnula. „Ime?“
Uzvratio je osmeh. Morao je da odoli porivu da upotrebi svoje novo ime, pošto je
kupio kartu i iznajmio kola sa svojim starim imenom, onim koje mu je stajalo u ličnoj
karti.
„Zovem se Njerdir. Njerdir Hjervarson.“
Ledeni prstići najednom kliznuše pod njegovu jaknu i dodirnuše mu leđa, od čega
je skočio i okrenuo se oko sebe. Nije bilo nikog iza njega.
Zbunjeno slegnuvši ramenima, Njerdir je pošao prema avionu. Mora da je umislio.
Isto kao i zvuk Viktorijinog plakanja za koje je mogao da se zakune da je čuo kako
dopire iz aviona taman kada je trebalo da uđe u njega.
Plod njegove mašte. Ništa više.
ZAHVALNICA

Posebnu zahvalnost za pomoć dugujem: Sigurjounu Bjertnsonu i Gvidmindiru

Oulafsonu iz radarske stanice u Stoksnesu; detektivu Jouhanu Hilmaru Haraldsonu iz
Hebna; Lejvej Gvidmindsdotir iz organizacije Glacier Journey; Ausgjeiru Erlendsonu i
Ausgrimiru L. Ausgrimsonu iz Obalske straže Islanda; Brindisu Bjartnarsonu iz opštine
Hortnafjerdir i Gunaru Ausgjeirsonu i Hjaltiju Touru Vignisonu iz organizacije Skinney-
Thinganes Ltd.