1

ZABAVNA BIBLIOTEKA
15

BERNHARD KELERMAN
TUNEL

Preveo s nemačkog
DR DRAGOMIR OBRADOVIĆ

Ilustrovao i omot izradio

MIRKO STOJNIĆ

Sken i obrada
Solicitor
www.BalkanDownload.org

TEHNIČKA KNjIGA
IZDAVAČKO PREDUZEĆE NARODNE TEHNIKE
BEOGRAD 1951

2
PRVI DEO

3
 I

Koncert kojim se osvećivala novosagrađena Medizon-skver

palata predstavljao je vrhunac sezone. Bio je to jedan od
najčudnijih koncerata svih vremena. U orkestru je bilo dve stotine
dvadeset muzičara, a u svaki instrument svirao je muzičar
svetskog glasa. Za dirigenta je doveden najslavniji živi
kompozitor, jedan Nemac, koji je za ovo veče dobio nečuven
honorar od šest hiljada dolara.
Cene ulaznica zapanjile su i sam Njujork. Nijedno mesto nije
moglo da se dobije ispod trideset dolara, a preprodavci ulaznica
popeli su cene za ložu na dve stotine i više dolara. Kogod je hteo da
nešto znači, nije smeo izostati!.
Oko osam časova uveče 26., 27., i 28. ulica i Medizon-avenija bile
su blokirane automobilima, koji su škripali i nestrpljivo brektali.
Prodavci ulaznica, koji provode svoj život među gumama
zahuktalih automobila, oznojeni uprkos temperaturi od dvanaest
stepeni ispod nule, sa svežnjevima dolarskih novčanica u rukama,
jurišali su besno u sredinu beskrajne bujice pridošlih kola. Oni su
srljali na stepenice, šoferska sedišta, pa i same krovove kola i
pokušavali da svojim promuklim urlanjem nadviču brzometnu
vatru motora. „Tu smo! Evo Vam! Dva sedišta u parketu, deseti red!
Jedno mesto u loži! Dva sedišta u parketu...!“ Grad ledenih zrna
brisao je ulicom kao mitraljeska paljba.
Čim bi se prozor na kolima otvorio — „ovamo!“ — bacali su se
munjevito, kao gnjurci, između kola. A dok su oni zaključivali svoj
posao, i trpali novac u džepove, na čelu su im se ledile kapi znoja.
Trebalo je da koncert počne u osam časova, ali još u osam i
četvrt čekali su nepregledni redovi kola da se približe baldahinu —
drečeći crvenom u vlazi i svetlosti — koji je vodio u blistavi foaje
koncertne palate.

4
5
 Uz viku prodavaca ulaznica, praskanje motora i dobovanje
ledenih zrna po baldahinu, munjevito su se smenjivala kola i iz njih
su izvirali novi rojevi ljudi; tamni zidovi radoznalaca uzbuđeno su
očekivali dolazak novih lica: skupocena krzna, sjajna frizura,
bleštavo drago kamenje, svilom obavijena bedra, dražesna noga u
beloj cipeli, smeh, mali krici...
Bogatstvo Pete avenije, Bostona, Filadelfije, Bufala, Čikaga
ispunjavala je pompeznu, pregrejanu džinovsku dvoranu,
ispunjenu zlatom i purpurom, u kojoj se za sve vreme koncerta
talasao vazduh od hiljada žustro pokretanih lepeza.
Sa ženskih belih pleća i grudi uzdizao se oblak opojnih mirisa,
katkad neposredno izmešan s oporim i trivijalnim mirisom laka,
gipsa i masne boje. Bezbrojne sijalice zasenjivale su iz tavanskih
udubljenja i balkona sav prostor, tako sjajno i drečeći da su samo
jaki i zdravi ljudi mogli izdržati talas svetlosti. Pariski modni
umetnici uveli su ove zime male venecijanske kapice koje su dame
na frizurama nosile malo unazad zabačene. Mreže, čipkasta tkiva,
srebro, zlato sa širitima, kitama, vencima od najskupocenijeg
materijala, biseri i dijamanti.
Ali kaka su se lepeze neprekidno njihale i glave bile stalno u
lakom pokretu, to je neprestano bleštanje i svetlucanje klizilo nad
pretrpanim parketom i stostruko su izbijale vatre brilijanata
istovremeno na raznim mestima.
Nad ovim društvom, novim i sjajnim kao i koncertna dvorana,
vejala je muzika starih, odavno iz mode izišlih majstora. . .
Inženjer Mak Alan sa svojom mladom ženom zauzeo je malu
ložu nad samim orkestrom. Hobi, njegov prijatelj, graditelj nove
Medizon-skver palate, ustupio mu je ovu ložu, i tako ona Alana nije
stajala ni centa. On iz Bufala, gde je imao fabriku čeličnih
proizvoda, nije došao da sluša muziku, za koju, uostalom nije imao
ni razumevanja, već da porazgovori deset minuta sa železničkim
magnatom i bankarom Lojdom, najmoćnijim čovekom Sjedinjenih
Država i jednim od najbogatijih ljudi na svetu. Ovaj razgovor od
deset minuta bio je za Alana od najvećeg značaja.
Alan se po podne u vozu uzalud borio protiv lakog uzbuđenja,
i još malopre, kad se jednim pogledam osvedočio da je loža
6
prekoputa, Lojdova loža, još prazna, spopao ga je isti čudni nemir.
A sad je opet mirno očekivao događaje. Lojd nije bio tu. Lojd možda
uopšte neće doći. Pa čak i ako dođe, time ništa još nije odlučeno —
i pored Hobijeve trijumfalne depeše.
Alan je sedeo kao čovek kaji čeka i ima strpljenja da čeka. U
svojoj naslonjači pritiskivao je svojim širokim plećima naslon i
istezao noge, koliko se to u loži moglo, i mirnim očima gledao je
unaokolo. Alan nije bio baš veliki, ali bio je širok i jake građe kao
bokser. Lubanja mu je snažna, više četvrtasta nega duga, a boja
njegovog grubog, izbrijanag lica neobično tamna. Čak i zimi su
njegovi obrazi pokazivali tragove sunčanih pega. Kao sav svet,
nosio je i on kasu brižljiva razdeljenu; ona je bila kestenjasta, meka
i prelivala se u bakar. Alanove ači su počivale u dnu jakih čeonih
kostiju; bile su blede, plavosive i imale dobrodušan detinjski izraz.
Alan je uopšte ličio na marinskog oficira koji se tek vratio sa puta,
napumpan svežim vazduhom, i danas slučajno nosi frak, koji mu
ne stoji dobro. Bio je zdrav, malo brutalan a ipak dobroćudan
čovek, ne baš neinteligentan, ali nikako značajan.
Alan je provodio vreme što je bolje umeo. Muzika nije imala na
njega uticaja i umesto da mu usredsredi i udubi misli, ona mu ih je
rastrojila i rasturila. On je pogledima merio razmere ogromne
dvorane, čijim se tavaničnim i kružnim konstrukcijama loža divio.
Preletao je bleštavo, ustalasano more lepeze na parketu i mislio
kako „mnogo novaca ima u Uniji i da se tako što kao njegova
zamisao ovde može preduzeti." Kao praktičan čovek pokušao je da
izračuna koliki su troškovi za osvetljenje koncertne dvorane za
jedan čas. On zaključi na hiljadu dolara i pređe potom na studiju
pojedinih muških glava. Žene ga nisu zanimale. Tada njegov pogled
opet pade na praznu Lojdovu ložu i spusti se u orkestar, čiju je
desnu stranu mogao da vidi. Kao i sve ljude koji o muzici nemaju
pojma, zapanjivala ga je mašinska tačnost kojom je orkestar radio.
On se malo naže da vidi dirigenta, čija se ruka sa štapićem
pojavljivala čas po iznad grudobrana. Ovaj mršavi, uskih pleća,
otmeni džentlmen, kome su za ovo veče platili šest hiljada dolara,
bio je za Alana prava zagonetka. On ga je posmatrao dugo i pažljivo.
Već i spoljašnost ovoga čoveka bila je neobična. Njegova glava sa

7
kukastim nosem, malim živahnim očima, stisnutim usnama i
retkom unazad zabačenom kosom, opominjala je na glavu
jastreba. Činilo se da je sama koža i kost i ništa drugo sem živaca.
Ali, stajao je mirno usred haosa glasova i buke i uređivao po volji
jednim znakom svojih belih prividno nemoćnih ruku. Alan mu se
divio, otprilike kao čarobnjaku, u čiju moć i tajne on nije ni
pokušavao da pronikne. Činilo mu se da pripada jednom dalekom
vremenu i čudnoj, nerazumljivoj tuđoj rasi koja je blizu
izumiranja.
U tom trenutku ispruži mršavi dirigent ruke uvis, zatrese
njima kao besan i iznenada je izgledalo kao da u njegovim rukama
počiva nadčovečanska snaga: orkestar grmnu i odjednom umuče.
Lavina dopadanja zatalasa dvoranu, šuplje odjekujući
ogromnim prostorom. Alan se uspravi i htede da ustane. Ali,
prevario se, jer dole duvački instrumenti otpočeše adagio. Iz
susedne lože dopre završetak razgovora: „... Dvadeset procenata
dividende, čoveče! To je posao od kojega se sjajniji...“
I Alan bi primoran da i dalje mirno sedi. Ponovo je počeo da
studira konstrukcije kružnih loža, koje mu nisu bile sasvim
razumljive. Alanova žena, naprotiv, i sama pijanistkinja donekle,
predavala se svim svojim bićem muzici. Kraj svoga supruga Maud
je izgledala nežna i mala. Ona je svoju smeđu glavu kao u Madone
naslonila na ruku u beloj rukavici, i njeno providno zažareno uho
pilo je tonske talase koji su navirali odozgo, odozdo i odasvuda.
Ogromno talasanje, kojim dve stotine instrumenata ispunjavaju
vazduh, potresalo je svaki živac u njenom telu. Oči su joj bile širom
otvorene i bez pogleda uprte u daljinu. Toliko je bilo njeno
uzbuđenje da su joj se pojavile na nežnim glatkim obrazima
okrugle crvene mrlje.
Njoj se činilo da muziku nikad dublje nije osetila, da uopšte
nikada nije čula takvu muziku. Neznatna melodija, kakav
beznačajan sporedni motiv mogao bi da probudi u njenoj duši
dotle nepoznatu svetlost. Jedan jedini zvuk mogao je da dirne
nepoznatu, skrivenu žicu sreće u njoj, da ova jasno zastruji i u duši
je zaseni. I sva osećanja koja je ova muzika u njoj izazivala bila su

8
najčistija radost i lepota! Svi likovi koje joj muzika ožive, ronili su
u svetlost i preobražaj, lepše od svake stvarnosti.
Maudin život bio je jednostavan kao i njena pojava. Nije u
njemu bilo ni velikih događaja ni naročitih znamenitosti i ličio je
na život hiljadama drugih mnogih devojaka i žena. Ona se rodila u
Bruklinu gde je njen otac imao štampariju, a majka, po rođenju
Nemica, mazila je i odgojila na jednom poljskom imanju u
Berkšajr-Hilsu.
Dobila je dobro školsko obrazovanje, dva leta je slušala
predavanja u letnjoj školi u Čautauki, svoju malu glavu kljukala je
mnogim znanjima, da opet sve zaboravi. Ma da nije bila
preopterećena muzičkim darom, klavir je izučila i studije završila
kod najboljih učitelja u Minhenu i Parizu. Putovala je sa majkom
(otac je odavno umro), bavila se sportom i zabavljala se mladićima,
kao i sve mlade devojke. Imala je svoj san mladosti, na koji danas
više nije mislila; arhitektu Hobiju, koji ju je zaprosio, dala je korpu,
jer ga je mogla voleti samo kao druga i udala se za inženjera Mak
Alana, jer joj se taj dopao. Još pre njene udaje umrla joj je mala,
obožavana majka i Maud je prolila gorke suze. U drugoj godini
braka rodila je dete, devojčicu, koju je obožavala. To je bilo sve. Sad
je imala dvadeset tri godine i bila je srećna.
Dok se kao u nekom veličanstvenom zanosu naslađivala
muzikom, kao čarolijom su procvetale u njoj uspomene i
smenjivale jedna drugu, sve čudno jasne, sve značajne. I njen život
joj se iznenada učinio tajanstven, dubok i bogat. Ona je videla crte
svoje majke u beskrajnom oduhovljenju i dobroti pred sobom; ali,
pritom nije osetila tugu, već samo radost i neizrecivu ljubav. Kao
da je majka još među živima. Istovremeno javio joj se u sećanju
jedan predeo u Berkšajr-Hilsu, kojim je kao devojka često krstarila
na točku. Nu, predeo je bio ispunjen tajanstvenom lepotom i
čudnim sjajem. Mislila je na Hobija, i istoga trenutka videla je pred
sobom svoju devojačku sobu i u njoj puno knjiga. Videla je samu
sebe kako za klavirom sedi i vežba. A neposredno se opet pojavio
Hobi. Sedeo je kraj nje na klupi do ivice teniskog igrališta, koje je
tonulo u suncu, i samo su mu se bele pruge na zemlji mogle videti
Hobi je bio prebacio nogu preko noge, lupkao je reketom vrh svoje

9
bele cipele i ćaskao. Videla je opet sebe i videla kako se smeje, jer
je Hobi govorio sve same zaljubljene besmislice. Ali, jedan vedar,
raskalašan i malo podrugljiv pasaž odnese Hobija i probudi joj u
sećanju onaj veseli izlet kad je prvi put videla Maka. Bila je u poseti
kod Lindslejevih, a bilo je lepo. U šumi su stajala dva automobila,
bilo ih je ukupno tuce dama i gospode. Svako lice je raspoznala.
Bilo je toplo, gospoda su u košuljama, zemlja se zažarila. A sada je
trebalo skuvati čaj i Lindslej viknu: „Alane, hoćete li da naložite
vatru? I Alan odgovori: „U redu!” I Maudi se sad učini kao da je još
tada volela njegov glas, topao, dubok, koji u grudima zvoni. Onda
je videla kako Alan loži vatru. Kako tiho, neopažen od ostalih, krši
granje i sprema, kako radi. Gledala ga je kako sa zasukanim
rukavima od košulje čuči pred vatrom i duva, i najednom je na
njegovoj desnoj podlaktici opazila dva plavičasto istetovirana
ukrštena čekića. Maud ukaza na to Gresi Gordon. I Gres Gordon
(ona ista što je nedavno imala bračni skandal) pogleda je začuđeno
i reče. „Zar ne znaš, draga?” I ona je obavesti da je ovaj Mak Alan
bio „konjušar u Ankl Tomu” i ispriča joj romantičnu mladost tog
smeđeg, pegavog mladića. On je za to vreme čučao i duvao u vatru,
bez obzira na sve te brbljive, vesele ljude, i ona ga je volela u ovom
trenutku. Sigurno ga je volela, samo to do danas nije znala. Maud
se predade sasvim osećanjima za Maka. Setila se njegove čudne
prosidbe, njihovog venčanja i prvih meseci u braku. Tada je došlo
vreme kad je trebalo da se porodi i kad se rodila njihova devojčica,
mala Edit. Nikada neće zaboraviti Makovu brigu, nežnost i odanost
iz onoga vremena koje je za svaku ženu merilo muževljeve ljubavi.
Pokazalo se odjednom da je Mak bio brižno, plašljivo dete. Nikada
neće zaboraviti vreme kad je videla kako je Mak zaista dobar. Talas
ljubavi prostruja kroz Maudino srce, i ona sklopi oči. Lica i
uspomene potonuše; odnese ih muzika. Ona nije više ništa mislila,
sva se pretvorila u osećanje.
Tresak kao da se ruši zid, prodre do Maudinog uha, ona se
probudi i duboko odahnu. Simfonija se završila. Mak je već bio
ustao i protezao se, sa rukama na grudobranu. Parket je grmeo i
tutnjio.

10
 I Maud ustade, malo zanesena, kao u lakoj nesvestici, i poče
sasvim iznenada da pljeska.
Ta, pljeskaj, Mak! — klicala je van sebe zažarena od uzbuđenja.
Alan se nasmeja Maudinom neobičnom uzbuđenju i pljesnu
nekoliko puta dlanovima, da joj pričini radost.
Bravo, bravo! — vikala je Maud svojim jasnim visokim glasom,
i očiju vlažnih od uzbuđenja, naže se preko ložinog grudobrana.
Dirigent je brisao znoj sa mršavog, od iscrpenosti bledog lica i
neprekidno se klanjao. Ali, kad aplauz nikako nije prestajao,
pokaza on raširenim rukama na orkestar. Ta skromnost bila je
očito pritvorna i ona probudi u Alanu ljutnju na umetnike, u
kojima nikada nije gledao potpune ljude i za koje je, otvoreno
rečeno, mislio da su nepotrebni. A Maud se predala novoj poplavi
aplauza.
— Moje rukavice su isprskale, gle Mak! Kakav umetnik! Zar nije
bilo divno?
Usne su joj bile ushićene, oči su se sijale kao ćilibar i Maud se u
svome oduševljenju učinila neobično lepom. On se nasmeši i
odgovori joj malo ravnodušnije nego što je hteo:
— Da, to je sila momak!
— Genije je on! — uzviknu Maud i zapljeska oduševljeno. — U
Parizu, Berlinu i Londonu nikad nisam čula tako što. — Ona
prekide i okrete se vratima, jer u ložu uđe arhitekt Hobi. d
— Hobi! — viknu Maud, još neprestano tapšući, jer je htela kao
i mnogi drugi da ponovo izazove dirigenta. — Tapši, Hobi, on mora
još jednom da se pojavi! Hip! Hip! Bravo!
Hobi zatisnu. uši i zviznu nevaspitano kao mangupče.
— Hobi! kriknu Maud. — Kako si omeo da se usudiš! — I
uzbuđeno tresnu nogom. U tom se pojavi dirigent, mokar od znoja,
sa maramicom oko vrata, i ona iznova besno zapljeska.
Hobi sačeka da buka popusti.
— Ljudi su sasvim poludeli! —reče on tada uz smeh. — Tako što!
Ja sam zviždao samo zato da napravim još veću larmu, Maud. Kako
si, devojko? A kako si ti, stari druže?

11
 Tek sad su imali vremena da se lepo porazgovore.
Njih troje vezivalo je jedno zaista pravo i retko usrdno
prijateljstvo. Alan je dobro znao za raniji odnos Hobijev prema
Maudi, i ma da o tome nije bilo pomena nijednom rečju, ipak je ta
okolnost davala odnosu ove dvojice ljudi naročitu toplotu i osobitu
draž. Hobi je još pomalo bio zaljubljen u Maud; ali, bio je dovoljno
pažljiv i pametan te nije dopuštao da se to primeti. Samo Maudin
siguran ženski instinkt nije mogao da se prevari. Ona je sa lakim
trijumfom uživala u Hobijevoj ljubavi i taj trijumf se mogao
ponekad pročitati u njenim toplim smeđim očima; njemu je gu
ljubav vraćala pravom sestrinskom naklonošću. Oni su jedno
drugom u raznim životnim prilikama ukazivali i usluge, radosni
što mogu biti od koristi, i naročito se Alan osećao Hobiju obavezan
za veliku zahvalnost: Hobi mu je pre više godina nabavio pedeset
hiljada dolara, što mu je trebalo za podizanje fabrike i tehničke
opite, i za tu sumu Hobi je lično jamčio. Hobi je najzad poslednjih
nedelja zastupao Alanove interese pred železničkim kraljem
Lojdom i posredovao za predstojeći sastanak. Hobi bi sve učinio za
Alana, jer mu se divio.
Još dok Alan nije stvorio ništa osim svog dijamantnog čelika
alanita imao je Hobi običaj da govori svima svojim poznanicima:
„A poznajete li vi Alana? Toga što je pronašao alanit? No, vi ćete još
čuti o njemu!“ Prijatelji su se viđali nekoliko puta preko godine.
Alanovi su dolazili u Njujork ili ih je Hobi posećivao u Bufalu. Leti
su redovno provodili zajedno tri nedelje na Maudinom skromnom
poljskom imanju Berkšajrbruk-farmi u Berkšajr-Hileu. Svako
viđenje bilo je za njih veliki događaj. Osećali bi kako se za tri-četiri
godine podmlađuju, i u njima bi oživljavali svi zajedno i intimno
provedeni časovi.
Ove čitave zime nisu se bili videli i radost im je bila utoliko
veća. Oni su se posmatrali kao velika deca od glave do pete i
čestitali jedno drugom na dobrom izgledu. Maud se smejala
Hobijevim kicoškim lakovanim cipelama koje su na kapnama
imale istinske rogove nosoroga od sjajne kože, a Hobi je dao sud
kao modni umetnik o Maudinom kostimu i Alanovom novom
fraku. Kao i pri svakom viđenju, mešali su stotinu brzih pitanja i

12
odgovora, a ni o jednom nisu iscrpnije govorili. Hobi je kao i uvek
doživeo najčudnije i najneverovatnije pustolovine i neke od njih
nagovestio. Onda su počeli da govore o koncertu, dnevnim
događajima i poznanicima.
E, taa kako vam se dopada koncertna dvorana — upita Hobi sa
trijumfalnim smeškom, jer je već znao šta će mu prijatelji
odgovoriti. Alan i Maud nisu štedeli hvalu. Oni su se svemu divili.
— A foaje?
— Sjajno, Hobi!
— Samo je dvorana po mom mišljenju isuviše raskošna, ubaci
Maud. — Bila bi mi prijatnija da je intimnija.
Arhitekt se nasmeši dobroćudno.
— Naravno, Maud! To bi bilo tačno, kad bi ljudi dolazili ovamo
da slušaju muziku. Njima to i ne pada na pamet. Ljudi dolaze
ovamo da se nečemu dive i da se njima dive. „Stvorite nam nešto
čarobno, Hobi!“ rekao je konzorcijum. „Dvorana mora da
prevaziđe sve što je dosada stvoreno!“
Alan se složio sa Hobijem. Ali, to čemu se on u prvom redu divio
u Hobijevoj dvorani, nije bio dekorativni sjaj, već smela kružna
konstrukcija loža, koje su slobodno lebdele u vazduhu.
Hobi namignu polaskan.
— To nije bilo tako prosto, — reče on. — Zadalo mi je mnogo
glavobolje. Dok prsten nije učvršćen, ljuljalo se sve pri svakom
koraku. Ovako. — I Hobi se zaklati na vrhovima prstiju. — Radnici
su počeli da se plaše.
— Hobi! — uzviknu Maud preterano strašljivo i odstupi od
grudobrana lože. — Ti me plašiš.
Hobi se osmehnu i dodirnu njenu ruku.
— Bez straha, Maud. Ja sam rekao ljudima: čekajte samo dok
prsten bude sasvim zatvoren — nikakva sila sveta, jedino možda
dinamit biće u stanju... Halo! — viknu on iznenada dole prema
parteru. Jedan poznanik ga je zvao kroz program zavijen u trubu.
I Hobi se razgovarao tako da bi se u celoj dvorani moglo čuti, da
nisu istovremeno svuda vođeni razgovori, na isti način, glasno i
bez ustezanja,
13
 Svuda su poznavali Hobijevu upadljivu glavu. Hobi je imao
najsvetliju kosu u celoj dvorani, srebrnastoplavu, sjajnu kosu, koja
je bila brižljivo razdeljena i glatko zaglađena, i lakomisleno
vetropirsko lice, izrazito engleskog tipa sa malo ustranu povijenim
nosem i skoro belim trepavicama. Nasuprot Alanu bio je on tanak
i nežan, telesne građe kao devojka. U trenutku se upraviše pogledi
sa svih strana na njega i iz svih pravaca odjeknu njegovo ime. Hobi
je spadao u najpopularnije pojave Njujorka i u najomiljenije ljude
društva. Njegovi ispadi i njegov talent su ga brzo proslavili.
Nijedna nedelja nije mogla proći a da novine ne donesu kakvu
anegdotu o njemu. U petoj godini bio je Hobi genije u cveću, u
sedmoj genije u konjima (mogao je za pet minuta nabaciti na
hartiju čitave ergele besnih konja) a sada je bio genije u gvožđu i
betonu i gradio je oblakodere. Hobi je imao i sa ženama nevolja, a
kad mu je bilo dvadeset dve godine, prokockao je u Monte Karlu
imanje od sto dvadeset hiljada dolara. Iz godine u godinu grcao je
u dugovima preko svoje belokose glave — uprkos svojim
ogromnim prihodima — i nijednog sekunda nije mu to zadavalo
brige.
Hobi je u po bela dana projahao slona kroz Brodvej. Hobi je bio
taj što je prošle godine „četiri dana igrao milionera“, u luksuznom
vozu otputovao za Jelovston park, da se vrati kao čobanin goneći
stoku. On je tukao rekord u trajanju bridža: četrdeset osam časova!
Svaki tramvajski kondukter je znao Hobija i bio sa njim na ti.
Bezbrojne Hobijeve viceve prepričavali su svuda, jer je Hobi po
prirodi bio šaljivčina i ekscentričan. Sva Amerika smejala se jednoj
šali koju je on priredio povodom avijatičarske utakmice Njujork —
San Francisko. Hobi je leteo kao putnik sa poznatim milionerom i
sportistom Vanderštiftom, i na eve gomile ljudi, preko kojih su na
visini od osam stotina do hiljadu metara preletali, bacao je
ceduljice sa napisom: „Popni se, imamo nešto da ti kažemo!“ Ova
je šala samog Hobija tako ushitila, da ju je on za sve vreme puta,
čitava dva dana, neumorno ponavljao. Pre nekoliko dana tek
ponovo je zapanjio Njujork jednim koliko genijalnim toliko i
bliskim projektom: Njujork — Venecija Amerike! On, Hobi,
predlagao je (pošto se zemljište u trgovačkom kvartu prosto više
nije moglo plaćati) da se džinovski oblakoderi i čitave ulice postave

14
na betonsku podlogu i Hudzon, Ist River i Njujorški zaliv, da se
međusobno povežu sklapajućim mostovima tako da bi i najveći
okeanski parobrodi mogli pristajati. Herald je objavio Hobijeve
čarolijske crteže i Njujork je bio opijen tim projektom.
Sam Hobi zadavao je posla pedesetorici novinara: on je bio i
danju i noću zaposlen da za sebe „trubi“; on nije mogao živeti a da
javnost neprekidno ne sluša o njemu.
Takav je bio Hobi. I uz to je bio najtalentovaniji i najviše traženi
arhitekt Njujorka.
Hobi prekide svoj razgovor sa parketom, pa se opet okrete
prijateljima.
— Pa, pričaj mi šta radi mala Edit, Maud? — upita on, premda
se već pre raspitivao za dete, kome je bio kum.
Nikakvo drugo pitanje nije moglo Maud jače dirnuti u srce.
Ovoga trenutka je ona bila „sasvim ushićena” Hobijem. Ona
porumene i pogleda ga svojim toplim očima zaneseno i zahvalno.
— Rekla sam ti već, Hobi, da je Edit svakim danom sve slađa, —
odgovori ona nežnim, materinskim tonom u glasu, a oči su joj se
sijale od radosti.
— Takva je bila uvek.
— Jest! Ali, Hobi, ti ne možeš ni pojmiti kako je pametna! Već
počinje da govori.
— Ispričaj mu priču o petlu, Maud, dobaci Alan.
— Da! I Maud ozarena u sreći ispriča malu, šaljivu priču u kojoj
su neka devojčica i jedan petao igrali glavne uloge. Svi troje su se
smejali kao deca,
— Moram što pre da je vidim. Za četrnaest dana doći ću do vas.
A inače je bilo dosadno u Bufalu, kažeš?
— Ubitačno! prekide Maud brzo. — Ah, strašno dosadno, Hobi,
da! se umre od dosade! — Ona uzdiže fine obrve i izgledala je jedan
trenutak zaista nesretna. — Lindslejevi su se preselila u Montreal,
to već znaš.
— To je šteta.

15
 — Gres Kosat je već od jesenas u Egiptu. — I Maud mu se izjada.
Kako dosadan može da bude dan. A tek kako je dosadno veče! I u
šaljivo-prekornom tonu dodade ona: — Kakav je za društvo Mak,
ti već znaš, Hobi! On me sad još više zanemaruje. Ponekad ne dođe
celog dana iz fabrike. Sad je pored ostalih zanimljivosti nabavio i
čitavu vojsku oglednih svrdlova, koji i danju i noću buše granit,
čelik i bogzna šta. Ove svrdlove neguje on kao bolesnike, baš kao
bolesnike, Hobi! I noću sanja o njima...
Alan se nasmeja.
— Neka, ga, neka radi, Maud — reče Hobi i namignu svojim
belim trepavicama. — On zna već šta hoće. Nećeš mi valjda biti
ljubomorna ia nekoliko svrdlova, devojčice?
Ja ih prosto mrzim! — odgovori Maud. — I nemoj misliti, —
produži ona, crveneći, — da bi on sa mnom doputovao u Njujork da
nije u pitanju posao.
— Ali, Maud! — umirivao je Alan.
Ovaj šaljivo izrečen prekor Maudin podseti Hobija na
najvažnije što je trebalo da kaže Alanu. Učini se zamišljen, pa
dohvati Alanov frak.
— Čuj, Mak! — reče on malo tiše. — Bojim se da si danas uzalud
dolazio iz Bufala. Stari Lojd se ne oseća dobro. Ja sam pre jednog
sata zvao telefonom Etel Lojd, ali, ona još nije znala da li će doći. To
bi zaista bilo fatalno.
— Ne mora baš danas biti, — odgovori Alan, ne izdajući svoje
razočarenje.
— Za svaki slučaj, ja ga gonim kao satana, Mak! On neće više
imati mirna časa! A sada zbogom privremeno!
Sledećeg trenutka pojavi se Hobi već sa glasnim halo u jednoj
susednoj loži, u kojoj su sedele tri mlade riđokose dame sa svojom
majkom.
Dirigent sa mršavom jastrebovskom glavom stajao je opet za
pultom a nabujala grmljavina uzdizala se sa talambasa i doboša.
Fagote su započele upitni, sladunjavo-tužni motiv, pa ga
ponavljale i pojačavale dok im ga violine ne oteše da ga prenesu na
svoj jezik.

16
 Maud se opet predade muzici.
Alan je sedeo hladnog pogleda u svojoj naslonjači, trudi
raspinjanih unutrašnjim uzbuđenjem. On se sad kajao što je
ovamo došao. Lojdov predlog za kratak razgovor u loži jedne
koncertne dvorane, vrhunac osobenjaštva toga bogataša koji u
svojoj kući retko koga prima, Alanu nije izgledao čudan i on je bez
oklevanja pristao. On je bio gotov da Lojda izvini, ako je ovaj zaista
bolestan. Ali, za svoj projekt, čija veličina i njega samog sputava,
zahtevao je Alan najveće poštovanje! Ovaj projekt, na kojem je
čitavih pet godina i danju i noću radio, dosada je poverio samo
dvojici ljudi: Hobiju, koji je umeo takođe dobro da ćuti kad to mora
da bude, kao što je umeo da brblja kad mu jezik nije zavezan. Onda
Lojdu. Čak ni Maudi. On je zahtevao da se Lojd dovuče u Medizon-
skver palatu, ako je to ikako mogućno! On je zahtevao da mu Lojd
bar vest pošlje, da mu drugi sastanak zakaže! Ako to Lojd ne učini,
onda on neće više ništa hteti da ima sa ćudljivim, bolesnim
gavanom.
Atmosfera zimske bašte, ispunjena jakom muzikom, mirisima,
bleštavim talasima svetlosti i svetlucanjem dragog kamenja,
razbistri sasvim Alanove misli. Njegova glava radila je brzo i tačno,
premda ga je iznenada obuzelo jako uzbuđenje. Projekt je bio sve!
Sa njim je on stajao ili padao. On je žrtvovao svoje imanje za opite,
obaveštenja i hiljade pripremnih radova, i sutra bi morao, prosto
naprosto, da počne od početka, ako se projekt ne prihvati. Projekt
je njegov život! On je proračunavao svoje izglede kao algebarski
problem kod kojeg je svaki pojedini član rezultat prethodnih
rezultata. Za njegov projekt morao se najpre zainteresovati čelični
trust. Trust je u utakmici sa sibirskim gvožđem bio tučen i ležao je
sad skoro bespomoćno. Trust će se baciti ia ovaj projekt (kladim se
sa deset prema jedan!) Ali Alan može sa njima povesti borbu na nož.
On može da napadne veliki kapital, Morgane, Vanderbilte, Gulde,
Astore i kako se već zovu... Najzad, može, ako sve propadne, da se
udruži sa štampom.
Mogao bi i obilaznim putem da postigne svoj cilj, ako dobro
osmotri, Lojd mu nije ni potreban.

17
18
 Ali sa Lojdom, kao saveznikom, bio bi to dobiven juriš; bez
njega mučno prodiranje pri kojem mora da se osvaja stopa po
stopa.
I tako je Alan, koji niti što čuje niti što vidi, iza poluzatvorenih,
neumoljivih očiju do najmanjih pojedinosti izrađivao svoj ratni
plan.
Iznenada kao neki drhtaj prođe kroz dvoranu, koja kao da je
bila pod hipnozom muzike. Glave se pokrenuše, drago kamenje
poče jače da svetluca, dogledi zatreptaše. Muzika je proticala u
blagom „pianu“ i dirigent je okrenuo razdraženo glavu, pošto se u
dvorani začuo šapat. Moralo se dogoditi nešto što na slušaoce
dejstvuje jače od hipnoze dve stotine dvadeset muzičara, dirigenta
i besmrtnog kompozitora. U susednoj loži govorio je prigušen bas:
„Ona nosi „ružin dijamant”... iz riznice Abdula Hamida... dve
stotine hiljada dolara vrednosti.”
Alan diže pogled: loža prekoputa od njega bila je mračna — Lojd
je bio došao!
U mračnoj loži se slabo video poznati profil Etele Lojd, fini,
nežan i delikatno osenčen. Njena zlatnoplava kosa mogla se nazreti
samo po neodređenom svetlucanju i na levoj slepoočnici (koja je
bila okrenuta publici) nosila je dragi kamen crvenkasta odseva.
— Vidite ovaj vrat, ovaj potiljak — šaputao je prigušen glas
gospodina iz susedne lože. — Jeste li ikada videli takav vrat?
Govore da Hobi, arhitekt, — da, plavi koji je malopre bio tu...
— No, to se može zamisliti! — šapnu jedan drugi glas sa čisto
engleskim akcentom i čak smeh prodre prekoputa.
Zadnji deo Lojdove lože bio je odvojen zavesom i Alan zaključi
iz jednog Etelinog pokreta da Lojd sedi pozadi. On se sagnu
ustranu i šapnu Maudi na uho: „Maud, Lojd je ipak došao!“
Ali, Maud je čula samo muziku. Ona nije razumela Alana, Ona
je možda bila jedina u dvorani koja nije znala da Etel Lojd sedi u
svojoj loži i nosi „ružin dijamant”. U jednom trenutnom duševnom
previranju, koje je muzika u njoj izazvala, ispruži ona svoju malu
ruku prema Alanu.

19
20
 I Alan uze njenu ruku i pomilova je mehanički, dok su hiljade
brzih, smelih misli jurile kroz njegov mozak, a njegovo uho,
hvatalo odlomke ogovaranja iz susednih loža.
— Dijamanti? — pitao je, šapćući glas.
— Jest — odgovori glas. — Kaže se da je tako počeo. U
australijskim poljima.
— On je spekulisao?
— Na svoj način. Bio je kantiner.
— On je imao svoj sopstveni pronalazak. (I opet laki unutrašnji
smeh).
— Ne mogu da vas razumem.
Priča se... Njegovo sopstveno okno, koje ga nije stalo ni centa…
Radnici se, kao što znate, tačno pretresaju.... Gutali su dijamante...
— To je za mene sasvim novo.
Kako. se priča, Lojd... kantiner... je sipao nešto u viski... te su
pijani radnici dobijali morsku bolest. . . pa su u njegovo okno...
— To je neverovatno!
— Priča se! A sad on daje milione za univerzitete, zvezdarnice,
biblioteke...
Aj, aj, aj! — začu se skoro sasvim utučen šapat.
— Uz to je i teško bolestan, plaši se ljudi. . . metar debeli zidovi
opkoljavaju njegove sobe, da nikakav glas do njih ne prodre...kao
zarobljenik...
— Aj, aj, aj!
— Pst! Maud okrete ljutito glavu i glasovi zanemeše.
Za vreme pauze video se bledoplavi Hobi kako ulazi u
Lojdovu ložu i kako Eteli Lojd kao staroj poznanici trese ruku.
— Vidite da sam imao pravo! — reče lagano duboki glas u
susednoj loži. — Hobi je srećan čovek! Ali, tu je svakako još i
Vanderštift... Utom je Hobi prešao preko i promolio glavu u
Alanovu ložu.
— Hodi, Mak, — viknu on, — stari želi s tobom da govori.

21
 II

— To je Mak Alan! — rekao je Hobi, lupnuvši Alana po leđima.

Lojd je sedeo zgrčen s oborenom glavom u polumračnoj loži, iz
koje se moglo videti u bleštavu isečku ložinog prstena puno
nasmejanih, brbljivih dama i gospode. A posle jednog časka reče on
zamišljeno i suho sa promuklim šumom u glasu.
— Istinski se radujem što vas vidim, gospodine Alane! Iscrpno
sam se zabavio vašim projektom. On je smeo, velik i mogućan! Što
molu da učinim, učiniću. I utom pruži Alanu ruku, kratku, uglastu
ruku, mlitavu i umornu a meku kao svila, pa mu okrete lice.
Hobi je Alana pripremio za taj prizor ali ovaj se morao uprkos
tome dobro pribrati, da bi sakrio grozu koju mu je Lojdovo lice
ulivalo.
Lojdovo lice je podsećalo na buldoga. Donji zubi su bili
istaknuti napred, nozdrve su bile okrugle rupe, i suzne, zapaljene
male oči stajale su kao kosi zarezi na mrkom, sasušenom i
nepokretnom licu. Glava je bila potpuno ćelava. Jedan odvratan
lišaj izglodao je i isušio Lojdov vrat, lice i glavu — i kao duvan mrku
kožu i zbrčkane mišiće razapeo preko kostiju. Utisak Lojdovog lica
bio je strašan: on se kretao od bledila do nesvesti i samo jaki nervi
mogli su da podnesu taj izgled bez potresa. Lojdovo lice ličilo je na
tragikomičnu masku jednog buldoga i širilo je istovremeno užas
jedne žive mrtvačke lubanje. Ono je podsetilo Alana na indijanske
mumije, na koje je bio naišao pri građenju železnice u Boliviji. Ove
mumije su čučale u četvrtastim sanducima. Njihove glave su bile
saeušene, sačuvani zubi cerili su se iza zbrčkanih usana, oči su bile
zamenjene belim i obojenim kamenjem i uticale su avetinjski.
Lojd, koji je sasvim dobro znao utisak svog lica, bio je
zadovoljan utiskom koji je na Alana učinio i orijentisao se svojim
malim, vlažnim očima na Alanovom licu.
— Ustvari, — ponovio je tada, — vaš projekt je najsmeliji — o
kojem sam ikada čuo — i mogućan je.
Alan se pokloni i reče da se raduje za svoj projekt što je
probudio interesovanje gospodina Lojda. Trenutak je bio odsudan

22
za njegov život i ipak je on bio — na svoje sopstveno čuđenje —
potpuno miran. Još pri ulazu uzbuđen, bio je sada u stanju da na
Lojdova kratka, tačna pitanja odgovori jasno i stvarno. On se
osećao siguran prema ovom čoveku, čiji su izgled, karijera i
bogatstvo zbunjivati hiljade drugih, a nije mogao objasniti sebi
razlog te sigurnosti.
Jesu li vaše pripreme došle dotle da biste mogli sutra sa svojim
projektom stupiti pred javnost? upita naposletku Lojd.
— Potrebna su mi još tri meseca.
— Onda ne gubite ni trenutka! — završi Lojd određenim tonom.
— Uostalom raspolažite sa mnom. — Zatim on povuče Alana za
rukav i pokaza na svoju kćer.
— Ovo je Etel Lojd, — reče on.
Alan okrete pogled Eteli, koja ga je za sve vreme razgovora
posmatrala, i pozdravi je.
— Kako ste, mister Alan? — reče Etel živahno, i sa svom
prirodnošću i slobodom svoje rase pruži Alanu ruku, pri čemu ga
pogleda otvoreno u lice. — To je dakle on! — dodade ona posle
kratke počivke uz fin, pomalo nestašan osmeh, kojim je pokušala
da sakrije svoje interesovanje za njegovu ličnost.
Alan se pokloni i zbuni, jer nije umeo da se ophodi sa mladim
damama.
Pade mu u oči da je Etel isuviše napudrovana. Ona ga je
podsećala na pastel, tako su nežne i meke njene boje, zlato njene
kose, plavetnilo njenih očiju i nežno rumenilo njenih mladih
usana. Ona ga je pozdravila kao velika a ipak je u njenom glasu
zvonilo nešto detinjasto, kao da joj nije devetnaest (to je saznao od
Hobija), već dvanaest godina.
Alan promrmlja neku frazu učtivosti; zbunjen smešak zastade
na njegovim usnama.
Etel ga je posmatrala još neprestano pažljivo, upola kao
uticajna dama čije je interesovanje naklonost, upola kao radoznalo
dete.
Etel Lojd bila je tipična američka lepota. Bila je vitka, gipka i
ipak puna ženskosti. Njena bujna kosa imala je onu retko nežnu

23
zlatnoplavu boju, za koju dame koje je nemaju uvek tvrde da je
veštačka. Imala je upadljivo duge trepavice, u kojima su ostali
tragovi pudera. Oči su joj bile tamnoplave i bistre; ali, zbog dugih
trepavica izgledale su osenčene! Njen profil, njeno čelo, uho, vrat,
sve je bilo plemenito, rasno i istinski lepo. Ali, na njenom desnom
obrazu pokazivali su se tragovi one užasne bolesti, koja joj je oca
unakazila. Sa njene brade protezale su se, slične bledom mladežu,
svetlomrke skoro pokrivene puderom linije, kao vlakna lista sve
do visine uglova usana!
— Ja volim da sa svojom ćerkom razgovaram o stvarima koje
me jako zanimaju, — počeo je opet Lojd, — i Vi mi ne smete
zameriti što sam i o vašem projektu razgovarao sa njom. Ona je
ćutljiva.
— Da, ja sam ćutljiva! — potvrdi Etel živahno i nasmejana
klimnu lepom glavom. Satima smo studirali vaše planove i ja sam
sa tatom o tome dotle pričala dok se nije sasvim oduševio. I to je
on i sada, zar ne, papa? (Lojdova maska ostade nepomična). Papa
vas uvažava, gospodine Alane! Vi nas morate posetiti, hoćete li?
Etelin lako osenčen pogled upi se u Alanove oči i slobodan mlad
osmeh zalebde na njenim lepo uzvijenim usnama.
— Vi ste zaista veoma ljubazni, gospođice Lojd! — uz lak osmeh
odgovori Alan njenoj žustrini i njenom veselom ćaskanju.
Eteli se dopade njegov osmeh. Bez ustručavanja pogleda ona u
njegove bele, jake zube, tada otvori usne da nešto doda; ali, u tom
trenutku upade orkestar sa svojim žuborom. Ona brzo dodirnu
koleno svoga oca, da ga zamoli za izvinjenje što još govori, jer je
Lojd bio veliki ljubitelj muzike, pa šapnu Alanu, praveći se važna:
— Vi imate saveznicu u meni, gospodine Alane! Uveravam vas:
neću dopustiti da papa promeni svoje mišljenje. Vi znate da on to
ponekad čini. Ja ću ga prisiliti da sve stavi u pokret! Do viđenja!
Sa jednim učtivim ali nešto ravnodušnim poklonom glave, koji
je Etelu donekle razočarao, odgovori Alan na njen stisak ruke, i
time se završio razgovor, koji je odlučio o njegovom životnom delu
i jednoj novoj epohi u odnosima između staroga i novoga sveta,

24
 Blistav i jak u duši pod navalom misli i osećanja koje je ova
pobeda izazvala u njemu, napustio je sa Hobijem Lojdovu ložu.
Pred vratima se sukobiše sa jednim čovekom od nepunih
dvadeset godina, koji je jedva! toliko imao vremena da se ukloni i
uspravi, da ga ne pregaze. Očevidno, pokušao je da prisluškuje kraj
Lojdove lože. Mladić se nasmešio, čime je priznao svoju krivicu, i
zamolio za izvinjenje. On je bio reporter Heralda i trebalo je da
obradi društvenu hroniku ovoga koncerta. On bez ustručavanja
prepreči put Hobiju.
Gospodine Hobi, — reče on, — ko je taj džentlmen? — Hobi
zastade i namignu dobro raspoložen. — Vi ga ne poznajete? — upita
ga. — To je Mak Alan, od Alanovih fabrika čelika, Bufalo, pronalazač
dijamantnog čelika alanita, šampion-bokser Grin Rivera i prva
glava na svetu.
Novinar se glasno nasmeja: — Vi zaboravljate, Hobi, gospodine
Hobi! — odgovori on, i pokaza glavom na Lojdovu ložu, pa dodade
šapatom, i sa strahopoštovanjem radoznalo: — Ima li šta novo,
gospodine Hobi?
— Da, — odgovori Hobi, smejući se, i ode dalje. — Vi ćete se
začuditi. Gradimo jedna vešala visoka hiljadu stopa, na koja ćemo
4. jula da povešamo sve njujorške novinare.
Ova Hobijeva šala je zaista izišla sledećeg dana u novinama,
zajedno sa jednim (lažnim) portretom Mak Alana, pronalazača
dijamantnog čelika alanita, koga je Č.H.L. (Čarls Horac Lojd) primio
u svojoj loži, da sa njime pregovara o nekom milionskom
preduzeću.

25
 III

Maud se još ushićivala. Samo više nije bila u stanju da sluša

onako pobožno kao pre. Ona je videla scenu u Lojdovoj loži. Ona je
dobro znala da je Mak zaposlen izradom nečeg novog, neke velike
stvari — kako je on rekao. Neki pronalazak, projekt. Ona pa o tome
nikad nije pitala, joj jer ništa nije bilo mrskije od mašina i tehničkih
stvari. Ona je takođe shvatala od kakvog značaja za Maka mora: biti
veza sa Lojdom, ali mu je u sebi prebacivala zašto je izabrao baš
ovo veče za pregovore. Jedino veče cele ove zime kad je sa njom
zajedno došao na koncert. Ona nije razumela kako je mogućno za
vreme takvog jednog koncerta misliti; na poslove! Ponekad joj je
dolazila misao kao da ona nije za Ameriku, gde je sve bilo samo
posao i samo posao, i kao da bi bila srećnija u starom svetu, gde su
ljudi umeli da odvajaju odmor od posla. Ali pored uznemirene
Maud, i fini večno budni instinkt zaljubljene žene plašio se da će ga
ta velika stvar, ti Lojdovi, i kako se sve zovu, ti sa kojima Mak treba
da radi, još više od nje otrgnuti nego što su dosad činili fabrika i
njegovi poslovi u Bufalu.
Na Maudino vedro raspoloženje pade senka i ona nabra čelo. A
onda iznenada sinu vedrina na njenom licu. Zahvaljujući vezi
ideja, jedna šaljiva i vedra figura podsetila ju je na njeno dete i to u
jednoj dražesnoj i za majku srećnoj okolnosti. Nešto ju je mamilo
da u muzici čuje proročanstvo života svoje male devojčice i u
početku je išlo sve divno. Da, tako je srećna trebala da bude Edita,
da, takav je trebao da bude njen život. Ali, sunčana vedrina prešla
je neposredno u teško i tromo meastoso sostenuto, što joj probudi
klonulost i zle slutnje.
Maudino srce je udaralo lakše. Ne, nikad neće život njene male
slatke devojčice, sa kojom se kao dete igrala i koju je kao iskusna
stara žena negovala, biti sličan ovoj muzici. Kakva besmislica igrati
se takvim mislima! Ona se u mislima nagnula nad malu, da je
svojim telom pokrije i zakloni od ove strašne, teške muzike, i posle
nekog vremena pođe joj za rukom da svoje misli uputi drugim
pravcem.

26
 Sama joj muzika dođe u pomoć, jer je iznenada bura tonova
zahvati neodređenom čežnjom, vrelom i veličanstvenom, koja joj
uguši sve ostale misli. Predvođena zahuktalom, pobesnelom
strašću, jurila je muzika, i Maud je bila kao otkinut list na vetru. A
najednom se skrši divna, zahuktala strast o neku nepoznatu
prepreku, kao što se talas razbije o stenu, i hučna bura se
rasplinjavala u tiskave, žalopojne, drhtave i strašljive glasove.
Maudi je bilo kao da iznenada mora da zastane i kao da je prisiljena
da misli o nečem što je bilo za nju nepoznato, tajanstveno i
nepojamno. Tišina koja je pratila buru bila je tako zanosna da
odjednom stadoše sve lepeze u parketu. Sa disonancom su se
mešali dole opet glasovi, nesigurno, s oklevanjem (lepeze su opet
mahale) i ovi prigušeni tonovi koji su se teško i mučno probijali do
melodije oneraspoložiše i zabrinuše Maud. Ona nije bila srećna, ma
da ju je Mak obožavao i ona njega ludo volela; ne, ne, tu je nešto
nedostajalo...
U ovom trenutku, baš u ovom trenutku dodirnu Mak njena
pleća i šapnu joj na uho: — Oprosti, Maud, mi putujemo u sredu za
Evropu. Ja imam još neke pripreme u Bufalu. Ako sad odemo,
možemo još uhvatiti noćni voz. Šta misliš?
Maud ne odgovori. Ona je sedela mirno i nepomično. Krv joj se
preko pleća i vrata pope u lice. Oči joj se napuniše lagano suzama.
Tako prođe nekoliko minuta. Ona je u duši bila besna na Maka.
Izgledalo joj je surovo da je iz sred koncerta otrgne samo zato što
ga poslovi zovu.
Alan je video da je ona teško disala i da joj je lice porumenelo.
Njegova ruka je još bila na njenim plećima. On je pomilova i šapnu
dobroćudno:
— No, onda ćemo ostati, draga; ja sam samo predložio. Možemo
sasvim zgodno uzeti i jutarnji voz. .
Ali, Maudino raspoloženje je bilo iz osnova pokvareno. Muzika
ju je sad mučila, uznemiravala i plašila. Ona se kolebala da li da
popusti ili ne. Ali, onda vide slučajno kako je Etel Lojd bez
ženiranja upravila svoj pogled na njih, i u trenu se spremi za
polazak. Ona se prisili da se nasmeši, kako bi to Etel videla, i Alan

27
se začudi njenom nežnom, još suznom, pogledu, kojim mu se
obratila.
— Hajdmo, Mak!
Radovala se što je Mak bio uslužan pri oblačenju i vedro
smešeći se, prividno u najsrećnijem raspoloženju, napusti ona
ložu.

28
 IV

Oni stigoše na Centralnu stanicu baš kada je voz napuštao

peron.
Maud zavuče male ruke u džepove svog krznenog kaputa i
virila je iznad izdignute jake na Maka.
— Ode ti voz, Mak! — reče ona, smejući se, i nije se ni starala da
sakrije svoju zluradost.
Iza njih je stajao njihov sluga, Leon, stari Kinez, koga je ceo svet
zvao „Lion“. Lion je nosio putničke torbe i. glupim izrazom svog
uvelog, naboranog lica gledao za vozom.
Alan izvadi sat i klimnu.
— Šteta, — reče dobroćudno. — Lione, idemo natrag u hotel.
U automobilu objasni on Maudi da mu je zbog nje neprijatno
što su propustili voz; ona će sigurno imati puno posla oko
pakovanja.

Maud se nasmeši. — Zašto? — upita ona i pogleda pored Maka.

— Otkuda ti znaš da ću ja, uopšte poći sa tobom, Mak?
Alan je pogleda začuđeno.
— Ti ćeš već, mislim, poći Maud?
— Zaista ne znam da li ima smisla putovati; zimi s Editom. A
bez Edite ne idem ja nikako.
Alan je gledao zamišljeno ispred sebe.
— Na to trenutno nisam mislio, — rekao je, oklevajući za časak.
— Naravno, Edit. Ali, ja mislim da se ipak može udesiti.
Maud ne odgovori ništa. Ona je čekala. Ovog puta nije trebalo
da on odmah pobedi. Posle izvesne počivke dodade Alan:
— Lađa je kao i hotel, Maud. Ja bih uzeo luksuzne kabine, da bi
vama dvema bilo što ugodnije.
Maud je poznavala Maka. On dalje ne bi na nju navaljivao niti
bi je molio da pođe sa njim. On joj dalje nijednu reč ne bi rekao i ne
bi joj ni zamerio ako bi ga pustila da sam otputuje.

29
 Ona je primetila kako se on trudi da u mislima Nađe rešenje za
ovo.
Gledao je zamišljeno i razočarano preda se. Nije mu ni na
pamet nadalo da je njeno odbijanje bilo samo komedija, šemu koji
nikad u životu nije igrao komediju i čija je priroda bila tako
otvorena i poštena da se Maud tome uvek čudila.
U iznenadnom uzbuđenju dohvati mu ona ruku.
— Naravno da ću poći, Mak! — reče mu ona uz nežan pogled.
— Ah, vidiš! — odgovori on i stište joj zahvalno ruku.
Pobeda nad neraspoloženjem razveselila je i olakšala Maudino
srce, i ona je počela brzo i vedro da ćaska. Ona je govorila o Lojdu i
Eteli Lojd.
— Je li Etel bila veoma milostiva, Mak? — upita ona.
— Bila je veoma ljubazna prema meni, — odgovori Alan.
— Kako ti se čini?
— Izgledala mi je neizveštačena, veoma prirodna, štaviše malo
naivna, skoro kao dete.
— Oh! — Maud se nasmeja. I ona nije shvatala zašto ju je Makov
odgovor opet oneraspoložio protiv njega. — Oh
Mak, ala se ti razumeš u ženama! Bože! Etel Lojd i prirodnost!
Etel Lojd i naivnost! Ha-ha-ha!
Sad se i Alan morao smejati.
— Ona mi se zaista tako učinila, — tvrdio je on.
Ali, Maud oe žestila.
— Ne, Mak, — uzviknu ona, — nikad nisam čula tako što
komično! Takvi ste vi muškarci! Ne postoji neprirodnije stvorenje
od Etele Lojd, Mak! Nena prirodnost je njena najveća veština. Etel
je, mirno mi poveruj, Mak, sasvim prepredena koketa i sve je na
njoj proračunato. Ona bi htela da opčini eve muškarce. Veruj mi to,
ja je poznajem. Jesi li video njene oči kao u sfinksa?
— Ne.
Alan je govorio istinu.
— Ne? A ona je rekla jednom Mabeli Gordon: da ima oči kao
sfinksa, svi ljudi joj to kažu. I tebi ona izgleda naivna! Strašno je
30
sujetno to ljupko stvorenje, oh bože! Svake nedelje bar jedanput
pojavljuje se njena slika u novinama. Etel kaže: „Danju i noću
reklamira ona sebe, isto kao i Hobi.” Štaviše, i svojim bogatstvom
se reklamira.
— Ali, možda je u nje zaista dobro srce, Maud? — dobaci Alan.
— Etel Lojd? — I Maud se nasmeja, pa držeći se za niklenu dršku
automobila, koji je jurio, zagleda se u Makove oči. — Je li ona zaista
tako lepa, ta Etel?
— Da, ona je lepa, Maud. Ali, bog zna zašto se tako mnogo
mudruje!
Maud je izgledala razočarana.
— Da se nisi zaljubio u nju? Kao i svi drugi? — upita ona tiho sa
prividnim strahom.
Alan se nasmeja i privuče je sebi.
— Ti si mala luda Maud! — uzviknu i pritište njeno lice na ovoj
obraz.
Sad je Maud opet bila sasvim zadovoljna. Kako je došlo do toga
da je danas svaka sitnica mogla da je razdraži? Šta se nje ticala Etel
Lojd?
Jedan trenutak je ćutala. Tada reče iskreno:
— Uostalom, može biti da Etel zaista ima dobro srce, ja to čak i
verujem.
Ali, baš kad je to izrekla, osetila je u dnu duše da ne veruje u
Etelino dobro srce. Ne, danas se sa njom ništa vije moglo učiniti.
Posle obeda, koji im je poslužen u sobi, Maud leže u postelju,
dok je Alan ostao u salonu, da piše pisma. Ali, Maud nije mogla
odmah da: zaspi. Ona je od ranog jutra već bila na nogama, pa se
premorila. Suh, topao vazduh hotelske sobe izazva joj groznicu.
Sva uzbuđenja toga dana, put, koncert, ljudske mase, Etel Lojd, sve
se opet probudi u njenoj premorenoj glavi. Ona je opet čula
koncert i glasovi su joj zvonili u ušima, Dole su zujali automobili.
Trubilo je. U daljini su tutnjali vozovi. Baš kad je htela da zaspi,
probudi je praskanje u parnom grejanju. Ona ču kako se hotelski
lift lagano penje i zuji. Kroz otškrinuta vrata prolazila je svetlost.

31
 — Pišeš li još Mak? — upita ona a skoro i ne otvori usta.
Mak odgovori: „Spavaj samo!“ Ali njegov glas odjeknu tako
duboko da se ona u lakoj groznici polubudnog stanja morala da
nasmeje.
Ona zaspa. Iznenada oseti da joj je hladno. Probudila se, ,puna
nemira i straha, i razmišljala je šta ju je tako jako uplašilo. Brzo se
seti svega. Sanjala je kako je ušla u Editinu sobu, i ko je tu sedeo?
Etel Lojd... Etel Lojd je sedela tu, zanosno lepa, i brižljivo je
nameštala malu Edit u postelju, sasvim tako kao da je ona Editina,
majka...
Mak je sedeo zasukanih rukava u uglu sofe i pisao. Tada
škripnuše vrata i Maud se pojavi u svojoj spavaćoj haljini, i sneno
je žmirkala na svetlost.
Kosa joj se prelivala. Izgledala je mlada i mila kao devojče i
svežina je izbijala iz nje. Ali oči su joj nemirno gorele.
— Šta ti je? — upita Alan.
Maud se nasmeši zaljubljeno.
— Ništa — odgovori ova, — sanjala sam svakojake gluposti. — I
sede u naslonjaču, pa zagladi kosu. — Zašto ne spavaš, Mak?
— Pisma moraju sutra lađom. Ti ćeš ozepsti, draga.
Maud zatrese glavom. — O, ne, — reče ona, — naprotiv ovde je
isuviše toplo. — Tada pogleda razdremano na Maka.
— Čuj, Mak — produži ona, — zašto kriješ od mene šta to imaš
sa Lojdom?
Alan se nasmeši i odgovori lagano: — Ti me nisi o tome ni pitala,
Maud. Ja opet nisam hteo o tome da govorim dok stvar ne bude
sigurna.
— Zar mi ni sad nećeš kazati?
— Dabome, Maud.
I on joj objasni celu stvar. Zavaljen u sofi, dobrodušno namešen
i potpuno miran, izloži joj on ceo ovoj projekt, kao da je u pitanju
gradnja nekog mosta preko Ist Rivera. Maud je sedela u svojoj
spavaćoj haljini, čudila se i nije razumevala.

32
33
 Ali, kad je počela da razumeva, divila se sve više i njene oči su
se širile i sevale. Glava joj je bučala. Sad je tek shvatila njegovu
zaposlenost poslednjih godina, njegove opite, njegove modele i
gomile planova. Sad je pojmila zašto je žurio da otputuje: on nije
smeo ni minuta da izgubi. Sad je razumela zašto pisma moraju
Sutra lađom. Izgledalo joj je skoro kao da opet sanja.
Kad je Alan završio, sedela je ona razrogačenih sjajnih očiju,
koje su bile pretvorene u sam sjaj i divljenje.
— Sad znaš, mala Maud! — reče Alan, i zamoli je da ide na
spavanje. Maud mu pristupi, zagrli ga što je mogla čvršće i poljubi
u usta.
— Mak, moj Mak! — mucala je ona.
Ali, kad ju je Mak još jednom zamolio da legne, ona ga posluša
odmah i iziđe, još zanesena. Odjednom joj je sinulo u svesti da je
Makovo delo isto tako ogromno kao i one simfonije što ih je danas
čula, isto tako ogromno, samo sasvim drugačije.
Na Alanovo čuđenje, vrati se ona opet posle nekoliko minuta.
Sa sobom donese pokrivač, i šapćući: — Radi, radi! — zgrči se kraj
njega na sofu, nasloni glavu na njegovo krilo i zaspa.
Alan prekide pisanje i pogleda je. I on pomisli kako je lepa i
dirljiva njegova mala Maud, i kako bi on svoj život hiljadu puta dao
za nju.
Sad nastavi on žurno da piše.

34
 V

Iduće srede ukrcaše se Alan, Maud i Edita u jedan nemački

ekspresni parobrod za Evropu. Hobi ih je pratio, on je pošao na
osam dana.
Maud je bila u čudnom raspoloženju. Pojavila joj se stara
devojačka dobra volja, i ta vedrina ju je pratila za sve vreme vožnje
preko zimskog negostoljubivog okeana, iako je Maka viđala samo
za vreme obeda. Smejala se, veselo ćaskala i trčkarala po
zaleđenom krovu lađe uvijena u krzno i obuvena u lake lakovane
cipelice.
Hobi je bio najomiljeniji čovek na lađi. Od lekarskih i
blagajničkih kabina od svetog komandnog mosta kretao se on
svuda kao kod svoje kuće. Od ranog jutra do mrklog mraka nije bilo
mesta na lađi gde se nije čuo njegov jasni, srebrni glas.
Alan se naprotiv nije ni čuo ni video. Preko celog dana bio je
zaposlen. Dve daktilografkinje ekspresnog broda imale su za sve
vreme puta pune ruke posla sa prepisivanjem njegovih pisama.
Stotine pisama ležalo je gotovih i adresovanih u Alanovoj kabini.
On se opremao za bitku.
Put ih je vodio prvo u Pariz. Odavde u Kale i Folkeston, gde je
bila otpočela gradnja tunela ispod Lamanša, pošto su se Englezi
najzad otresli neosnovanog i smešnog straha od nadiranja nečijeg
kroz tunel, čiji se ulaz mogao braniti jednom jedinom baterijom.
Ovde se zadrža Alan tri nedelje. Onda pođoše u London, Berlin,
Esen, Lajpcig, Frankfurt, pa opet natrag u Pariz. Alan se u ovim
mestima zadržao nekoliko nedelja. Do podne je radio za sebe, po
podne je držao konferencije sa zastupnicima. velikih firmi,
inženjerima, tehničarima, pronalazačima, geolozima, geografima,
okeanografima, statističarima i velikim umovima ovih fakulteta.
Čitava vojska mozgova iz svih krajeva Evrope: iz Francuske,
Engleske, Nemačke, Španije, Norveške, Rusije.
Uveče je večeravao sam sa Maud ako ne bi imao gostiju.
Maudino raspoloženje bilo je odlično. Nju je oživljavala
atmosfera rada i pokreta oko Alana. Pre tri godine, odmah posle

35
venčanja, bila je ona oa Makom na istom putu; ali, tada mu je ljuto
zamerila što je najviše vremena provodio sa tuđim ljudima i,
neshvatljivim za nju, radovima. Sada, kada je ona znala značaj ovih
konferencija, izgledalo je, naravno, sve drukčije.
Ona je imala puno vremena i ona ga je brižljivo rasporedila.
Jedan deo dana posvećivala je svom detetu, onda je pohađala
crkve, muzeje i razne znamenitosti ma gde se one nalazile. Na
svome prvom putovanju nije dolazila često do ovih uživanja. Mak
ju je, naravno, svuda pratio, kad bi to ona zaželela, ali, ona je
uskoro osetila da njega ove veličanstvene slike, skulpture, stare
tkanine i nakiti ne zanimaju osobito. On je rado gledao mašine,
radionice, velika industrijska postrojenja, avione i tehničke
muzeje, a od svega toga ona nije baš ništa razumevala.
A sad joj se dala prilika, i ona je uživala u hiljadama divota, koje
eu joj omilile Evropu. Ona je posećivala pozorišta i koncerte što je
češće mogla. Satima je tumarala starim ulicama i uličicama i
snimala svaku radnjicu, koja joj se učinila krasnom i svaki
nahereni kućni zabat. Ove snimke je namenila Hobiju, jer ju je on
za to molio. Tako se i ona trudila da skupi svoj materijal, ali za
Hobija, koga je volela, te joj posao nije bio težak.
U Parizu je Alan ostavi samu osam dana. On je sa geometrima i
jatom agenata imao posla kod Le Sabla na biskajskoj obali. Potom,
u društvu geometara, inženjera i agenata, ukrcaše se za Azorska
Ostrva, gde je Alan preko tri nedelje radio na ostrvima Fajal, San
Horgo i Piko, i gde je Maud sa malom Edit proživela najlepše
proleće u svome životu. S Azorskih Ostrva otputovaše jednim
teretnim brodom (kao jedini putnici, što je Maudu ushićivalo) za
Bermudska Ostrva. Ovde, u Hamiltonu, na svoju veliku radost,
sretoše Hobija, koji je načinio mali put dovde da ih tu sačeka.
Poslovi na Bermudima bili su brzo završeni i u junu se vratiše u
Ameriku. Alan zakupi letnjikovac u Bronksu, i ista užurbana
delatnost kao u Londonu, Parizu i Berlinu otpoče sad i u Americi.
Alan je svakodnevno konferisao s agentima, inženjerima i
privrednicima iz svih gradova i država. Kako je on često imao duže
konferencije sa Lojdom, to se i javnost uzbudi. Novinari su njuškali
po vazduhu kao hijene. Vesti o najpustolovnijim preduzećima

36
kružile su kroz Njujork. Ali, Alan i njegovi poverenici su ćutali.
Maud, koju su pokušali da iskušaju, samo se nasmejala i nije ni reči
rekla.
Krajem avgusta bile su sve pripreme gotove. Lojd pozva na
miting trideset predstavnika kapitala, velike industrije i velikih
banaka; pozivnice je svojeručno napisao i preko naročitih glasnika
poslao, da bi i time naglasio značaj konferencije.
I 18. septembra održa se ova znamenita konferencija u hotelu
Atlantik-Brodvej.

37
 VI

Njujork je ovih dana goreo od vrućine, te se Alan odluči da

skupštinu održi u hotelskoj bašti na krovu.
Pozvani, koji su većinom stanovali van Njujorka, bili eu u toku
dana, a neki još juče prispeli.
Oni su dojurili u ogromnim, prašnjavim putničkim
automobilima sa ženama, kćerima i sinovima iz svojih letnjih
prestonica u Vermontu, Hemšajru, Menu, Masačusetsu i
Pensilvaniji. Samci i ćutljivci dojedrili su specijalnim ekspresima
koji su od Sen Luja, Čikaga i Cincinatia dovde vozili ne obzirući se
ni na jednu stanicu. Luksuzne jahte su se ukotvile u Hudzon-
Riveru. Trojica kolega iz Čikaga, Kilgalan, Milenbah i C. Moris,
doleteli su iz Čikaga ekspresnim avionom, koji je razmak od 700
milja prevalio za osam časova, a sportist Vanderštift je sa svojim
jednosedom doleteo po podne pravo na krov Atlantika. Drugi su
opet pristizali u hotel peške kao obični putnici sa skromnom
torbom u ruci.
Ali, došli su. Lojd ih je pozvao na jedan dogovor od najvećeg
značaja, i solidarnost novca, koja je jača od solidarnosti krvi, nije
im dopuštala da izostanu. Oni su dolazili ne samo radi toga što su
nanjušili posao (bilo je mogućno da se i krv prolije), oni su dolazili
u prvom redu jer su hteli da pomognu početak u pojavi jednog
projekta, čiji je značaj zadovoljavao njihov preduzimljivi duh, onaj
isti što ih je činio velikima. Lojd je u svojemu pismu nazvao ovaj
projekt najvećim i najsmelijim svih vremena. To samo bilo je
dovoljno da ih iz pakla dovuče, jer stvaranje novih dela značilo je
za njih isto što i sam život.
Pokret tolikih novčanih knezova naravno da nije mogao ostati
neprimećen, jer je svaki od njih opkoljen čitavim izrađenim
sistemom za uzbunu. Već ujutru je berzu tresla groznica. Kakav
poverljiv tip predstavljao je imanje. Štampa je objavila imena ljudi
koji su odseli u Atlantiku i dodala koliko koji od njih vredi u
dolarima. Po podne oko pet sati penjala se ta vrednost na milijarde.
Na svaki način predstojalo je nešto neobično, džinovska bitka

38
kapitala. Neke novine su predstavljale kako njihovi saradnici
dolaze sa doručka do Lojda i da su do guše pretrpani
obaveštenjima, a Lojd im je, međutim, bio zapušio usta. Drugi su
išli još dalje i objavljivali šta im je njihov prijatelj Lojd pri kafi
poverio: ne radi se ni o čemu važnom. Električna brzovozna
železnica treba da se produži od Čikaga do San-Franciska. Mreža
vazdušnog saobraćaja proširiće se preko cele Unije tako da će se
moći leteti u svaki grad kao dosad u Boston, Čikago, Bufalo i Sen-
Luj. Hobijeva ideja: Njujork — Venecija Amerike stoji pred bliskim
ostvarenjem.
Reporteri su njuškali oko hotela kao policijski psi po tragu. U
razmekšanom asfaltu Brodveja ostajali su tragovi njihovih cipela;
gledali su trideset i šest spratova Atlantika, i usijani krečni zid
hotela izazivao im je halucinacije. Jednom zanesenjaku pade na
pamet da se uvuče u hotel kao telefonski radnik i ne samo u hotel,,
već i u sobe milijardera, gde bi, dok bude baratao oko telefona,
mogao da ulovi bar koju reč. Ali ga direktor hotela otkri i učtivo mu
skrene pažnju da su mu svi aparati u redu.
Opkoljen groznicom velike žege i uzbuđenja stajao je okrečeni
oblakoder i ćutao. Zanesenjak od danas pre podne u svom očajanju
dođe sa brkovima kao Vanderštiftov monter i reče da na mašini
gospodarevoj gore na krovu, ima nešto da popravi. Ali, direktor mu
uz učtivi smešak objasni da je Markoni-aparat gospodina
Vanderštifta takođe u redu.
Tad zanesenjak iziđe na ulicu i prasnu: u trenutku iščeznu
nekud da nešto novo izmisli. Posle jednog sata pojavi se kao glob-
troter u jednom automobilu punom oblepljenih kufera, i zatraži
sobu na 36. spratu. Ali, kako je na 36. spratu stanovala posluga to
mu direktor hotela sa poslovnom predusretljivošću ponudi sobu
br. 3512, kojom se ovaj morao da zadovolji. Ovde on uspe da
podmiti jednog Kineza, koji je pripadao baštenskoj posluzi, da gore
u baštu prokrijumčari u jednoj saksiji jedan aparat veličine
običnog Kodaka. Samo on nije mislio na to da je alanit tvrd čelik,
koji nijedno zrno ne probija.
Alan je dao tačna uputstva i direktor je jamčio da će se po
istima postupiti.

39
 Čim pozvani budu stigli u baštu na krovu, lift neće smeti voziti
od 35. sprata. Posluga nije smela da napušta vrt pre no što i
poslednji gost ne ode. Ulaz je bio dopušten samo šestorici
predstavnika štampe i trojici fotografa. (Alanu su oni bili potrebni
kao i on njima) pošto su dali časnu reč da neće za vreme
konferencije stupiti ni u kakvu vezu oa spoljnim svetom.
Nekoliko minuta pre devet dođe Alan sam u baštu na krovu
kako bi se uverio da li se postupilo tačno po njegovim uputstvima.
Za tren oka otkri u granju jednog lovora prokrijumčareni bežični
telefon i četvrt časa docnije dobio ga je zanesenjak u sobi broj 3512
kao lepo spakovan zapečaćen ekspresni paket. Zanesenjak se nije
iznenadio, jer je već bio čuo na svom prijemnom aparatu kako
jedan glas malo zlovoljno reče: „Uklonite tu stvar!”
Od devet sati poče lift da radi. Pozvani su se pojavljivali iz
hotela, zaduvani i oznojeni, jer je hotel i pored sprava za hlađenje
bio usijan. Oni su dolazili iz pakla u čistilište. Svaki pojedinac, koji
je izlazio iz lifta, otkaskao je zbog vrućine od ovog zida. A tada je
skidao kaput, pošto bi prethodno zamolio prisutne dame za
dozvolu. Ove dame bile su: Maud, vedra, sjajna, odevena u snežnu
belinu, i mis Braun, stara, mala, bednog izgleda žena sa žutim licem
i podozrivim pogledom gluvih tvrdica: najbogatija žena u Uniji i
ozloglašena tvrdica.
Pozvani su se poznavali međusobno bez izuzetka. Oni su se
sretali već godinama na raznim bojištima, oni eu se borili već rame
uz rame ili jedno protiv drugog. Njihovo uzajamno poštovanje nije
bilo naročito veliko, ali su se ipak međusobno cenili. Oni su već svi
bili prosedi ili sedi, mirni, dostojanstveni, provejani i promišljeni
kao jesen, i većina od njih imala je dobroćudne, ljubazne, čak
detinjske oči. Oni su bili u grupama i ćaskali i šalili se ili su se šetali
udvoje i šaputali. Samci i ćutljivci sedeli su već tiho u naslonjačama
i gledali hladno, zamišljeno i sa malo neraspoloženim izrazom u
persijski tepih na podu. Katkad bi videli sat i gledali na lift: još
neprestano su pristizali zaostali.
Dole je vrio Njujork, i to vrenje kao da je udvostručavalo žegu.
Njujork se znojio kao bokser posle svršene borbe, drhtao je kao
lokomotiva pošto prevali tri stotine milja, pa stane u stanici da

40
odahne. Automobili, koji su se lepili za razmekšali asfalt ulice,
bučali su i zujali u Brodvej-klancu, tramvaji su se sustizali i zvonili;
negde sasvim daleko odjekuje piskavo zvono: vatrogasna kola jure
ulicom. Zujanje je bilo izmešano sa dalekim kricima, kao da se
negde u daljini ubijaju gomile ljudi. Unaokolo stoje i blešte
svetiljke u tamnoplavoj noći, i nije se na prvi pogled moglo reći da
li pripadaju nebu ili zemlji. Iz ove bašte na krovu vidi se odsečak
Brodvej-klanca dugog dvadeset kilometara; on deli ceo Njujork na
dva dela, i izgleda kao usijana, razjapljena velika peć za topljenje,
u kojoj se vitlaju raznobojni plamenovi i po čijem se dnu kreću
mikroskopske trunke pepela: ljudi. Jedna pobočna ulica u
neposrednoj blizini blešti kao reka rastopljenog olova. Iz daljih
poprečnih ulica isparava se srebrna magla. Pojedini oblakoderi
dižu se, avetinjski beli u svetlosti na trgovima. Opet na drugoj
strani su grupe tesno priljubljenih oblakodera, tamne, ćutljive kao
džinovski nadgrobni spomenici što se dižu nad utonulim, iščezlim
kolibama od dvanaest ili petnaest spratova. U daljini na nebu tuce
osvetljenih prozorskih okana bez traga od kuće. Ovde-onde
četrdesetospratni tornjevi na kojima plamsaju vatre: vrtovi na
krovovima Regisa, Metropolitena, Valdorf Astorije i Republike.
Okolo na horizontu tinja žar: Hoboke, Džersej Siti, Bruklin, Istočni
Njujork. U pukotini između dva mračna oblakodera seva svakog
minuta dvostruki zrak svetlosti kao električne varnice koje
preskaču između zidova: nadzemna železnica Šeste avenije.
Oko hotela treperi noćni vatromet. Neprekidno izbijaju na
nebu iz ulica obojeni zračni snopovi i svetlosne fontane. Jedna
munja pali oblakoder od vrha do dna i pali jednu ogromnu cipelu.
U jednoj kući javlja se požar i iz požara svetli crveni bik: Bul
Dirhemov duvan. Rakete lete uvis, eksplodiraju i obrazuju reči.
Jedno ljubičasto sunce kruži kao pomamno i rasipa vatru nad
Manhatanom, blede svetlosne kugle lete na horizontu i
osvetljavaju okrečene pustinje kuća. A visoko gore na nebu stoje
bledi, neugledni, jadni, utučeni mesec i zvezde.
Iz baterija se uzdiže reklamni avion uz meko zujanje propelera
i dva velika sovina oka. I na trbuhu sove pojavljuju se naizmenično
reči: Zdravlje! — Uspeh! — Sugestija! — Bogatstvo! — Pajn-strit 14!

41
 Međutim dole, trideset i šest spratova duboko, talasa! se vojska
šešira oko hotelskog bloka, reporteri, agenti, radoznalci, u
bleštavoj svetlosti, svi uzbuđeni, s očima upravljenim u venac
svetlosti na hotelskom krovu. Kroz grozničavu zbrku glasova što
zapljuskuju hotel prodiru jasno uzvici prodavaca novina:
— Vanredno izdanje! — Vorld je u poslednjem trenutku
doživeo svoj trijumf i nadmašio sve ostale novine. On je bio
sveznajući i poznavao je tačno projekt oko kojega su se znojile
tamo gore milijarde. Podmorska pošta! A.E.L.M. (Amerika — Jurop
— Lajting — Mejl!) Isto tako kao što se danas otpremaju pisma iz
Njujorka za San-Francisko vazdušnim pritiskom kroz podzemne
cevi, isto tako će ogromnim, jakim cevima, koje bi bile položene
kao kabl, ići pismo za Evropu. Preko Bermuda i Azora! (Vidi se da
je Vorld tačno utvrdio liniju Alanova puta).
Čak i najmirniji živci ovde gore nisu mogli da se odupru utisku
grozničave ulice i uzavrelog i zažarenog Njujorka. Svi su se,
ukoliko su duže čekali, više ili manje uzbuđivali, i osetili su
olakšanje kad plavi Hobi, koji se pravio važan, otvori skupštinu.
Hobi diže uvis jedan telegram i reče da Č. X. Lojd žali što
sprečen bolešću ne može da lično pozdravi prisutnu gospodu, pa je
naložio njemu da im on predstavi gospodina Mak Alana,
dugogodišnjeg saradnika Edizon-Jork-Limited i pronalazača
dijamantnog čelika alanita.
— Evo ga! — Hobi pokaza na Alana, koji je sedeo pored Maud u
pletenoj naslonjači, u košulji, kao i svi drugi.
— Gospodin Alan ima nešto da vam kaže. On hoće da vam
predloži jedan projekt, koji je, kao što znate, Č. X. Lojd nazvao
najvećim i najsmelijim ovih vremena. Gospodin Alan ima dovoljno
genija da taj projekt ostvari, ali mu je za izvođenje istog potreban
vaš novac. (Alanu:)
— Hajde, Mak!
Alan ustade.
No, Hobi mu dade znak da pričeka. Još jedan trenutak, i pošto
je ponovo pogledao u telegram, dodade:

42
 — Da, zaboravio sam... za slučaj da skupština usvoji Alanov
projekt, sudelovaće Č. X. Lojd sa dvadeset pet miliona dolara. —
(Alanu!) — Sada, mladiću!
Alan tupi na Hobijevo mesto. Nastade teška i zagušljiva tišina.
Ulica dole tresla se u groznici sve glasnije, sve zbrkanije. Svi
pogledi upraviše se na njega: to je dakle taj što tvrdi da ima nešto
neobično da im kaže. (Maud je od straha C uzbuđenja širom
otvarala usta). Alan ničim ne ukaza svoji slušaocima neko naročito
poštovanje. On Pogleda mirna po skupštini i na njemu se nije
moglo primetiti ništa od uzbuđenja, koje ga je u duši treslo. Nije to
bila sitnica staviti svoju glavu u čeljusti ovih ljudi, i onda: on je bio
sve samo ne govornik. Bilo je to prvi put da on govori pred većim i
otmenijim skupom. Ali, njegov glas je odjekivao mirno i jasno kad
je otpočeo.
Alan reče najpre da se on zbog toga što je Č. X. Lojd probudio
očekivanja, plaši da se skupština ne razočara. Njegov projekt jedva
da zaslužuje da bude nazvan većim nego Panamski Kanal ili Ser
Rodžerov Palk-Strit-most koji spaja Cejlon sa prednjom Indijom.
On je, ako se dobro zagleda, sasvim jednostavan.
Alan potom izvuče iz širokog džepa od čakšira komad krede i
povuče dve linije na tablama što su bile iza njega. Ovo je Amerika
a ovo Evropa! On se obavezuje da u roku od petnaest godina
sagradi jedan podmorski tunel koji bi spajao ova dva kontinenta, i
vozovi bi između Evrope i Amerike prelazili za dvadeset i četiri
časa. To je njegov projekt.
U tom trenutku planu svetlost fotografa, koji otvoriše
brzometnu paljbu, ,i Alan zastade. S ulice se uzdizala buka: znalo
se da je gore počela bitka.
U početku je izgledalo kao da Alanov projekt, koji je značio
epohu za istoriju ova dva kontinenta i koji čak ni za ovo napredno
doba nije bio običan, ne učini nikakav utisak na slušaoce. Činilo im
se kao da su već nekad i negde čuli o tome, tako im se učinio poznat
kao i mnogi drugi projekti. Pa, ipak, niko ga pre pedeset — šta
kažeš? — pre dvadeset godina ne bi mogao izneti a da mu se ne
nasmeju. Bilo je ovde ljudi koji su za vreme dok sat izvade iz džepa
zarađivali više nego masa ljudi za čitav mesec, bilo je ovde ljudi

43
koji ni okom ne bi trepnuli kad bi sutra ceo svet eksplodirao; ali, ni
jednog jedinog nije bilo ovde koji bi trpeo dosadu. I toga su se oni
svi plašili, jer, zaboga, i sam Č. X. Lojd je mogao jednom da podbaci.
Bilo je mogućno da je ovaj mladić iščeprkao kakvu staru stvar kao
što je, na primer, navodnjavanje Sahare ili nešto slično. Njegov
projekt nije bar bio dosadan. I to je značilo nešto. Naročito samci i
ćutljivci odahnuše kao da im pade teret sa duše.
Alan nije ni očekivao da će slušaoce osvojiti svojim projektom
i bio je s uspehom prvog trenutka potpuno zadovoljan. Više se za
prvo vreme nije ni moglo tražiti.
On je mogao svoju ideju pustiti da se postupno rasplamti; ali,
on ju je nemarno ispalio kao karteč na svoje slušaoce, da bi razbio
taj oklop prividne ravnodušnosti, koji bi svakog govornika
obeshrabrio, taj oklop škole, umora, proračuna i otpora. On je
morao da prisili ovih sedam milijardi da ga slušaju. To je bio njegov
prvi zadatak, to i ništa više. I učinilo mu se da je u tome uspeo.
Kožne naslonjače zaškripaše, nekolicina se namesti udobnije u
sedištima, zapališe cigare. Mis Braun uze u pomoć slušalicu.
Viterštajner, iz Njujorške centralne banke, šapnu nešto J. O.
Morzeu, kralju bakra.
Alan produži ohrabren i sigurnije.
Tunel treba da pođe sto kilometara južno od Njujorka od obale
Nju-Džerseja, da dodirne Bermudska i Azorska Ostrva, severnu
Španiju i da iziđe na francusku biskajsku obalu. Obe okeanske
stanice, Bermudi i Azori, bile su neophodne iz tehničkih razloga,
Njih dve s amerikanskom i dvema evropskim stanicama
predstavljaju početne tačke za bušenje tunelskih okana. Osim toga
su okeanske stanice za rentabilnost tunela od najvećeg značaja.
Bermud bi privukao sav putnički saobraćaj i poštu meksikanskog
zaliva, Zapadne Indije, Centralne Amerike i Panamskog Kanala.
Azori bi dobili celokupan saobraćaj Južne Amerike i Afrike.
Okeanske stanice bi bile stožeri svetskog saobraćaja i imale bi
značaj Njujorka i Londona. Bez ikakvog komentara, međutim, bilo
je jasno kakvu bi ulogu na zemljinoj kugli imale američka i
evropske stanice. Pojedine vlade bi bile prinuđene da dadu svoj
pristanak za gradnju tunela: da, on, Mak Alan bi ih prinudio da

44
hartije Tunelskog sindikata kotiraju na berzi, ako ne bi htele da
svoju industriju oštete za hiljadu miliona.
— Tunel ispod Beringovog Moreuza, otpočet pre tri godine, —
reče Alan, — tunel Dover — Kale, koji se ove godine završava,
dokazali su dovoljno da građenje podmorskih kanala ne
predstavlja za modernu tehniku nikakvu teškoću. Tunel Dover—
Kale dugačak je pedeset kilometara. Moj tunel ima dužinu od
okruglo pet hiljada kilometara. Prema tome moj se zadatak sastoji
samo u tome da rad Francuza i Engleza ustostručim, iako ne
odričem da će biti teškoća. Ali, vama nije potrebno govoriti da je
čovek kod kuće svuda gde god može da postavi mašinu. U
finansijskom pogledu zavisi izvođenje tunela od vaše saglasnosti.
Meni nije potreban vaš novac, ado što je to Hobi rekao, jer ću ja
graditi tunel amerikanskim i evropskim novcem, novcem celoga
sveta. Da se u tehničkom pogledu projekt izvede za petnaest
godina to omogućuje moj pronalazak. Vi ga znate: alanit, koji po
tvrdoći dolazi odmah iza dijamanta. Alanit mi omogućuje bušenje
svih vrsta kamena i proizvođenje neograničenog broja svrdlova
svake jačine i veličine — i to po veoma jevtinim cenama.
Slušaoci su ga pratili. Izgledalo je kao da spavaju; ali baš to je
bio znak da paze. Većina prosedih ili sedih glava su se oborile, samo
su dva ili tri oznojena lica gledala u nebo gde su zvezde. svetlucale
kao komadići stakla.
Neko je okretao cigaru između usana, drugi je klimao glavom i
zamišljen rukama podupirao bradu. Skroz iz svih očiju bio je
iščezao dobroćudni i detinjski izraz i ustupio mesto zamišljenom,
zamagljenom ili avetinjski budnom pogledu.
Mis Braun je buljila u Alanove usve i njena usta su pokazivala
oštar, podrugljiv, skoro zao izraz. Svi mozgovi ovih gospodara nad
robljem, u koje je Alan ukucavao snagom klina svoje ideje i dokaze,
bili su zahvaćeni zamahom njegove reči. Tu su sad mislili novac,
gvožđe, čelik, bakar, drvo i ugalj. Ova Alanova stvar nije bila obična.
Ona je zasluživala da se oceni i da se o njoj razmisli. Ovakav projekt
ne javlja se svaki dan, Nije se ovo ticalo samo milion bušela pšenice
ili bala pamuka, niti je to bilo hiljadu akcija australijskih rudnika
King Edvard-Majn. Ticalo se nečega daleko višeg. Za jedne je

45
Alanova stvar predstavljala bez ikakvog rizika brdo novca za
gvožđe, čelik i ugalj. Njima odluka nije bila teška.. Za druge je ona
predstavljala novac uz veliki rizik. Ali, trebalo je zauzeti položaj,
položaj. Ovde se javljalo još nešto, ovde se javljao Lojd i niko drugi
do svemoćni Lojd, koji kao zlatna utvara zemljinom kuglom
korača, podiže i uništava. Lojd je znao dobro šta je činio, i ovaj Alan
je bio gurnut, a on je verovao da sam gura. Poslednjih nedelja su
rudarske vrednosti i hartije
teške industrije skočile. Sada su znali da je to Lojd iza strašila
istakao svoje hartije. Lojd, koji ovog trenutka sedi u svojem
trezoru i sisa cigaretu, očigledno, da je već nedeljama udarao, a
ovaj Mak Alan bio je njegova pesnica.
Uvek je Lojd bio prvi, uvek je on imao najbolje izglede kad bi
došao opšti napad. Ali, bilo je još vremena da se stigne. Trebalo je
samo još večeras, odmah posle mitinga, poslati depešu u svet.
Sutra ujutru bilo bi isuviše dockan.
Trebalo je zauzeti položaj.
Pojedinci, čiji se mozak isuviše zamorio, pokušaše da se
približe problemu na taj način što počeše da posmatraju Alana kroz
lupu. Dok su slušali sve što im je Alan govorio o građenju tunela,
kako će okna izgraditi i provetravati, oni su ga posmatrali od
patentnih cipela, njegove bele flanelske čakšire, njegov pojas,
njegovu košulju, njegov okovratnik i njegovu kravatu sve do
solidnih čeonih kostiju, nad kojima se prostirala njegova glatka
bakarna kosa. Lice ovog čoveka sijalo se u znoju kao bronza; ali, ni
sada, posle jednog časa nije pokazivalo ni najmanje malaksalosti.
Naprotiv, pokazivalo se budnijim i izrazitijim. Oči ovoga čoveka
bile su detinjske i dobroćudne kad je otpočeo, a sad, dok je plivao
u znoju, bile su smele, jasne, čelične i sjajne kao alanit što zaostaje
iza dijamanta samo za jedan stepen tvrdoće. Bilo je sigurno da se
ovom čoveku nije moglo tako često zaviriti u oči. Kad je ovaj čovek
jeo orahe, nije mu trebala sprava za njihovo krckanje. Glas ovog
čoveka je udarao kao čekić i žuborio u grudnom košu pre nego što
bi se čuo. Alan je nabacivao skicu na tablu, i oni su posmatrali
njegovu mrku podlakticu sa utetoviranim ukrštenim čekićima —
to je bila ruka jednog uvežbanog teniskog igrača i borca. Oni su

46
posmatrali Alana kao boksera na koga hoće da se klade. Čovek je,
besumnje, bio dobar. Moglo se na njemu i izgubiti; ali radi toga ne
bi trebalo stideti se. To je bio Lojdov pogled! Oni su znali da je on u
dvanaestoj godini bio konjušar u jednom rudniku i da se u toku
dvadeset godina popeo iz dubine od osam stotina pod zemljom do
Rufgardena na krovu Atlantika. To je značilo nešto! Bilo je i to
nešto izraditi ovaj projekt, ali daleko teže i važnije bilo je to što je
on uspeo da trideset ljudi, za koje je jedan dan značio kapital,
sakupi ovde u određeni čas i prisili ih da ga slušaju pri temperaturi
od osamdeset Farenhajtovih stepeni. Pred njihovim očima
ukazivao se redak prizor. Jedan čovek se penjao ka njima uz
stakleno brdo, smišljeno da zauzme svoje mesto i da ga brani.
Alan reče:
— Za održavanje i vođenje okna potrebna mi je struja jačine
celokupnih Nijagara — Pauer-postrojenja. Nijagaru više ne
možemo imati, zato ću ja sebi stvoriti svoju sopstvenu Nijagaru!
Oči se probudiše iz svojih misli, i pogledaše Alanu u lice.
Još nešto im je palo u oči na ovom mladiću: za sve vreme govora
nije se ni nasmešio ni našalio. Izgledalo je kao da humor ne spada
u njegove navike. Samo je jednom društvo imalo prilike da se
nasmeje. To je bilo kad su fotografi otvorili besni dvoboj a Alan se
proderao: „Stoj! Nema smisla!“
Alan je na kraju pročitao mišljenja prvih svetskih stručnjaka,
mišljenja inženjera, geologa, okeanografa!, statističara, finansijera
iz Njujorka, Bostona, Pariza, Londona, Berlina.
Najveće interesovanje probudio je Lojdov zaključak koji je
obradio finansiranje i rentabilnost projekta. Alan je to pročitao
naposletku i trideset mozgova radilo je najvećom brzinom i
preciznošću.
Izgledalo je kao da se žega ustrostručila. Okupani znojem,
sedeli su oni svi u naslonjačama i voda im je curila niz lice. Čak ni
iza žbunja zaklonjeni ventilatori, koji eu neprekidno dovodili
hladan ozonski vazduh, nisu pomagali. Bilo je kao u tropima.
Kineski kelneri, odeveni u belo platneno odelo, klizili su nečujno
između naslonjača i služili limunadu i ledenu vodu. Ali, rve to nije

47
ništa pomagalo. Žega se isparivala s ulica i valjala se nad vrtom kao
zažarena para, koja se rukom može da dohvati. Njujork od
armiranog betona i asfalta bio je kao ogromni akumulator sa
mnogo hiljada ćelija, koji je poslednjih nedelja nagomilao žar, pa
ga sad izbacuje. Dole je neprekidno tutnjio i bučao Brodvejski
klanac. Njujork, koji su ljudi nabacili tu, između 3000 milja Okeana
i 3000 milja kontinenta, taj nemirni, besani Njujork činilo se da
zahteva, poziva i goni na sve veće, sve nečuvenije napore. Sam
Njujork, mozak Amerike, kao da misli, kao da premeće, da rađa
jednu džinovsku misao.
U ovom trenutku prestade Alan da govori. Skoro usred
rečenice. Alanov govor nije imao završetka. To je bio naopak govor,
čije je težište bilo u početku. Kraj je došao tako neočekivano, da su
svi ostali u istom položaju i uši
su im još bile otvorene kad se Alan uklonio da preda svoj
irojekt diskusiji.
Reklamni avion je kružio nad vrtom i pronosio Manhatanom
reči: „Produženje života za 25 godina! — Garancija!
— Dr Džosti Bruklin!“

48
 VII

Alan se spusti sa Maud na deseti sprat, da jede. Bio je sav mokar

od znoja, te je morao da se presvuče. Ali, čak i tada mu izbiše graške
znoja na čelu. Oči su bile raširene i tupe od velikog napora.
Maud mu brižno obrisa čelo i rashladi mu slepoočnice hladnim
ubrusom, nakvašenim u ledenoj vodi.
Maud je sijala od sreće! Ona je brbljala i smejala se od
uzbuđenja. Kakvo veče! Skup, svetlosni venci, bašta na krovu,
uokolo čarobni Njujork, nikada to ona neće zaboraviti. Kako su svi
sedeli u krugu! Oni, imena koja je od detinjstva već hiljadama puta
ČJ/la, čiji je zvuk već izazivao atmosferu bogatstva, moći, genija,
smelosti i skandala. I oni su sedeli i slušali su Maka! Maud je bila
beskrajno ponosna sa svojim Makom. Njegov trijumf ju je
oduševljavao, ona nijednog trenutka nije sumnjala u njegov uspeh.
— Kako sam se užasno plašila, Mak! — govorila je ona i zagrli
ga. — Ala si ti govorio! Svojim ušima nisam verovala! Dobri bože,
Mak!
Alan se nasmeja,
— Radije bih govorio čoporu đavola nego ovim ljudima, Maud,
to mi možeš verovati! — odgovori on.
— Šta misliš, dokle će trajati? — Jedan sat, dva sata. Možda celu
noć.
Maud otvori usta, zapanjena.
— Celu noć?
— Može biti, Maud. U svakom slučaju, imaćemo vremena da na
miru večeramo.
Alan je bio opet uravnotežen. Ruke mu više nisu drhtale i oči
su mu mirno gledale. On je pristojno ispunjavao svoju dužnost
supruga i džentlmena i stavio je pred Maud najlepši komadić
govedine, kao što je ona volela, najlepše špargle i pasulj i tada se
predao mirno jelu, dok mu je znoj u velikim graškama izbijao na
čelu. On je bio zaista gladan.

49
50
 Maud je, naprotiv, toliko pričala da nije skoro ni jela. Ona je
ogovarala celo društvo. Nalazila je da Viterštajner ima čudnu i
značajnu glavu; Kilgalanov mladalački izgled ju je zaprepastio;
Džona Andrusa, kralja rudnika, uporedila je sa nilskim konjem; C.
B. Smit joj je izgledao kao mala, siva, lukava lisica. A ova stara
veštica. Mis Braun ju je zaista merila kao da je ona učenica! Da li je
istina da ova Mis Braun iz tvrdičluka nikad kod kuće ne pali
svetlost?
Usred jela upade Hobi u sobu. Hobi, koji se usudi da u košulji
sa zasukanim rukavima siđe liftom Atlantika.
Maud skoči uzbuđenja.
— Kako stoji stvar, Hobi? — kriknu ona.
Hobi se nasmeja i baci se u naslonjaču.
— Tako nešto još nikad nisam doživeo! — uzviknu on. — Oni se
čupaju za kose! To ti je kao u Vol-stritu posle izbora. C. B. Smit je
hteo da ode... Ne, to ste morali čuti! On će da ide, kaže, stvar je za
njega isuviše smela, i penje se u lift. Ali, oni su odmah iza njega i
izvuku ga ovom snagom za peševe od kaputa iz lifta. Nije laž!
Kilgalan stoji u sredivši i maše hartijom sa stručnjačkim
mišljenjima, Mak, i dere se kao prodavac novina: protiv ovoga se
ne može ništa navesti, protiv ovoga ne možete ništa reći!
— Naravno Kilgalan! — ubaci Alan: — On nema ništa protiv! —
(Kilgalan je bio glava čeličnog trusta).
— I Mis Braun! Dobro je samo, što su fotografi tu! Ona u ekstazi
izgleda kao strašilo za ptice! Ona je poludela, Mak. Ona je Andrusu
skoro iskopala oči! Ona je van sebe i neprestano krešti: Alan je
najveći čovek svih vremena! Biće sramota za Ameriku ako se
njegov projekt ne izvede!
— Mis Braun? — Maud je bila zapanjena. — Ali, ona iz tvrdičluka
ne pali lampu u kući!
— I pored toga, Maud! — Hobi ponovo prasnu u smeh. — Đavo
bi znao ljude, devojko! Ona i Kilgalan će te progutati, Mak!
— Zar nećeš da večeraš sa nama Hobi? — upita Alan, koji je
krckao zubima jedan pileći batak, i pažljivo slušao Hobija.
— Da, Hobi, Hobi! — pozva ga Maud i postavi mu tanjir.
51
 Nu, Hobi nije imao vremena. On je bio daleko uzbuđeniji od
Alana, ma da ga se cela stvar malo ticala. On jurnu napolje.
Svakih petnaest minuta dolazio je ponovo da obavesti Alana o
stanju stvari.
— Mis Braun je upisala deset miliona dolara, Mak! Počinje!
— Bože, — kriknu Maud i od iznenađenja lupi dlanovima. Alan
se ljutito okrene Hobiju:
— No, pa onda.
Ali, Hobi je bio isuviše uzbuđen da bi motao sesti. On je trčao
tamo-amo, uzeo je cigaru iz džepa i odgrizao joj vrh.
— Izvukla je jedan beležnik iz džepa, — poče on, paleći brzo
cigaru, — jedan blok, koji ja ne bih mogao ni makazama uzeti, tako
je prljav. — I zabeleži. Sve je tiho. Zabezeknuto! Onda se mašiše i
ostali džepova i Kilgalan pođe unaokolo i pokupi ceduljice. Nijedna
reč više nije rečena. Fotografi rade brzometno. Mak, tvoja stvar je
u redu!... Poješću šešir od uzbuđenja...
Tada nestade Hobija za duže vreme. Prođe čitav čas.
Maud se ućutala. Sedela je uzbuđena i vrebala je i očima i ušima
da li se što ne viče, i što je duže trajalo utoliko je više klonula
duhom. Alan je sedeo u naslonjači i pušio svoju lulu mirno i
zamišljeno.
Najzad, Maud više nije mogla da izdrži ;i upita malodušno:
— A ako se oni ne mogu odlučiti, Mak?
Alan izvadi lulu iz usta, pogleda Maud s osmehom i odgovori
mirno i dubokim glasom:
— Onda putujem opet u Bufalo i proizvodim svoj čelik!
— Ali, — dodade on uz jedan čvrst, siguran znak glavom: — Oni
će se već odlučiti, Maud!
U tome trenutku zazvoni telefon. Bio je to Hobi. — Dolazi
odmah!
Kada se Alan opet pojavi u bašti na krovu, iziđe mu u susret
kralj čelika Kilgalan i lupnu ga po plećima.
Imaš pravo, Mak! — reče on.

52
 Alan beše pobedio. On predade sluzi, koji je bio crveno obučen,
gomilu telegrama, i sluga iščeze u liftu.
Nekoliko minuta zatim bila je bašta na krovu prazna. Svi su se
krenuli neodložno na posao. Hotelska posluga ukloni cveće i
stolice da napravi mesta Vanderštiftovoj velikoj ptici.
Vanderštift se pope u mašinu i upali lampe. Propeler zaprašti,
vetar odbaci poslugu u ugao, aparat potrča nekoliko koraka
unapred i pope se u vazduh. I velika bela ptica pođe u susret
njujorškim svetlim maglama i nestade je.

53
 VIII

Deset minuta posle ove sednice zujao je telegraf za. Nju-

Džersej, Francusku, Španiju, Bermudska i Azorska Ostrva. Posle
jedan sat bili su Alanovi agenti pokupovali zemljišta za
dvadesetpet miliona dolara.
Ova zemljišta su se nalazila u što je mogućno povoljnom
položaju za gradnju tunela; Alan ih je bio izabrao već pre više
godina. Ona su se sastojala od najgorega i najjevtinijega zemljišta:
šuma, pustara, baruština, golih ostrva, grebena i peščanih
sprudova.
Cena od dvadesetpet miliona dolara bila je malenkost kada se
pomisli da su ova zemljišta obuhvatala oblast čitavog vojvodstva.
Tu je bio uračunat i jedan prostran, dubok kompleks, u
Hobokama, koji se graničio licem od dve stotine metara sa
Hudzonom.
Kupljena zemljišta bila su sva udaljena od velikih varoši, jer
varoši nisu Alanu ni bile potrebne. Njegove pustare i dine trebale
su da u budućnosti ponesu varoši, koje će progutati svoju okolinu.
Dok je svet još spavao, leteli su Alanovi telegrami, žicom i kroz
vazduh, i napadali iznenada na sve berze sveta.
A ujutru Njujork, Čikago, Amerika, Evropa i ceo svet, sve
zadrhta kod reči: „Atlantik — Tunel — Sindikat".
Palate dnevnih listova bile su cele noći osvetljene skoro
dnevnom svetlošću. Štamparske rotacione mašine su radile
najvećom brzinom. Herald, San, Uorld, Žurnal, Telegraf i svi listovi
koji izlaze u Njujorku, engleski, nemački, francuski, italijanski,
španski, jevrejski i ruski, štampali su daleko veći broj primeraka, i
milioni novina rasturali su se sve više u Njujorku ukoliko je dan
jače osvajao.

54
55
 U zahuktalim liftovima, na pretrpanim trotoarima i
stepenicama za stanice nadzemne železnice, na peronima Sa
bueja, gde se svakoga jutra vodi borba za jedno mesto u prepunim
kolima, na stotinama lađa i čamaca i u hiljadama tramvaja,
počinjući od Bateria pa sve gore do Dvestotinite ulice, vodile su se
formalne bitke za novine, još vlažne od štampe. Po svim ulicama
šibali su čitavi Mlazevi vanrednih izdanja i pružale su se ruke za
novine.
Novost je bila senzacionalna, nečuvena, neshvatljiva, smela.
Mak Alan! Ko je to, šta je učinio, odakle je došao? Ko je taj
čovek, koji je prekonoć stupio pred front nepoznatih miliona?
Svejedno, ko je on bio! On je uspeo da izbaci iz koloseka
uravnoteženi Njujork.
Oči su se upirale u gledišta istaknutih ličnosti, čija su mišljenja
bila objavljena u stilu telegrama:
C. X. Lojd: „Evropa će postati predgrađe Amerike.”
Kralj duvana, X. F. Herbst: „Možeš poslati bez pretovarivanja
vagon robe iz Nju Orleana u Petrograd”.
Ministar saobraćaja de la Forest: „Tunel znači za svakog
poslovnog čoveka poklonjenu godinu života od ušteđenog
vremena.“
Ljudi su zahtevali iscrpne vesti i imali su pravo da zahtevaju.
Pred uredništvima dnevnih listova gušile su se mase ljudi, tako da
su tramvajski kočničari morali neprekidno da zvone, da bi mogli
proći kolima. Satima su oči svetine bile upravljene na projekciono
platno, na drugom spratu Herald buildinga, ma da su se već satima
pojavljivale iste slike: Mak Alan, Hobi i društvo na krovu Atlantika.
„Zastupljeno je sedam milijardi!“ — „Mak Alan objavljuje svoj
projekt“ — (Bioskopski snimak). — „Gospođa Braun upisuje deset
miliona“ — (Bioskopski snimak). — „C. X. Omita izvlače iz lifta.”
„Mi smo jedini u mogućnosti da prikažemo Vanderštiftov
dolazak do neposrednog iskrcavanja u bašti Atlantika. Mašina
zakačuje našeg fotografa” — (Bioskopski snimak). Njujorški beli
oblakoderi, istačkali prozorima, iz čijih se dimnjaka penje tanka
bela para. Pojavljuje se beli leptir, ptica, galeb, monoplan!

56
Monoplan preleće preko Rufgardena, opisuje luk, vraća se, spušta
se. Maše krilima. Kraj! Jedan portret: Gospodin C. G. Spinavej, naš
fotograf, koga je Vanderštiftova mašina oborila i teško povredila.
Najnoviji snimak: Mak Alan se oprašta u Bronksu od žene i
deteta pri polasku na rad.
I opet počinje ista serija slika. Iznenada oko jedanaest sati
prekid serije. Nešto novo?! Svi pogledi se upravljaju uvis.
Jedan portret: Gospodin Hanter, Broker, 37. ulica 212. Isti je baš
sad uknjižio svoju voznu kartu za prvu vožnju Njujork—Evropa!
Masa se smeje, maše šeširima, viče.
Telefoni su pretrpani, telegrafi i žice ne mogu više da savladaju
posao. U hiljadama njujorških biroa dohvataju se telegrafske
slušalice, da se sa saveznicima pretrese stanje stvari. Ceo
Manhatan se trese u groznici. Sa cigarom u ustima, šeširom ;na
potiljku, zasukanih rukava od košulje, okupani znojem, ljudi sede
i stoje, viču i mlataraju rukama. Bankari, brokeri, agenti, činovnici.
Izraditi ponude! Trebalo je što pre zauzeti položaj, što je mogućno
brže i povoljnije. Predstojala je džinovska bitka, međunarodna
bitka kapitala, u kojoj je svako pregažen ko se makne. Ko će
finansirati džinovsko preduzeće? Kako će se to dogoditi? Lojd? Ko
kaže Lojd? Viterštajner? Ko bi to znao? Ko je bio ovaj vrag Mak
Alan, koji je prekonoć nakupovao zemlje za dvadeset pet miliona
čija će se vrednost utrostručiti, upetostručiti. Šta kažeš?
Ustostručiti!
Ali, najuzbuđeniji su bili u otmenim poslovnim prostorijama
velike transatlantske parobrodske kompanije.
Mak Alan je ubica transatlantskog putničkog saobraćaja. Čim
tunel bude gotov, a sasvim je moguće da će jednog dana biti gotov,
mogu oni svojih četiri stotine hiljada tona, koje sad brode, potopiti.
Oni će moći da u luksuznim lađama prevoze putnike po ceni
četvrte klase, mogu da pretvore lađe u ploveće sanatorijume za
grudobolne ili da ih pošalju Crncima u Afriku. U roku od dva časa
obrazova se preko telefona i telegrafa jedan Anti-Tunel-trust, koji
je sastavio interpelaciju vladama raznih zemalja.

57
 Iz Njujorka pređe uzbuđenje u Čikago, Bufalo, Pitsburg, St. Luj,
San Francisko, dok je preko u Evropi tunelska groznica počela da
zahvata London, Pariz i Berlin.
Njujork se sijao i blještao u podnevnoj žezi, n kada su se ljudi
usudili da opet iziđu na ulicu, pale su im u oči na svima uličnim
uglovima ogromne plakate: „Sto hiljada radnika!“
Najzad se saznalo za sedište Sindikata: Brodvej — Vol-strit.
Ovde je stajao snežno beli, upola dovršeni oblakoder, kroz čija su
trideset dva sprata još vrveli majstori.
Već pola sata posle rasturanja plakata u Njujorku, gurali su se
preko granitnih stepenica obloženih krečom poprskanim daskama
gomile radnika, što su tražile posla, i čitava vojska nezaposlenih
(koja u svako doba iznosi blizu pedeset hiljada), valjala se kroz
stotine ulica prema Dauntaunu. U prizemnim prostorijama gde su
još stajale lestve, skele i kante sa bojom, sretali su se radnici s
Alanovim agentima, hladnim iskusnim momcima, brzog pogleda
kao u trgovca robljem. Oni su videli kroz odelo kostur čovekov,
njegove mišice i žile. Po plećima i po pregibu ruku ocenjivali su
snagu. Pretvaranje, šminka i obojene kose bile su pred njihovim
očima besmislene. Sve ono što je ubistveni rad Njujorka iscrpeo,
sve što je bilo staro i slabo odbacili su. Ma da su za nekoliko sati
videli stotine ljudi, teško onome koji bi po drugi put pokušao da se
uvuče: Njega ne bi agent ni gledao.

58
 IX

Još istoga dana pojaviše se grupe ljudi, na svih šest stanica, na

francuskoj, španskoj i amerikanskoj obali na Bermudskim
ostrvima i San Horgu (Azorska Ostrva). Oni su došli u kolima i
najmljenim automobilima, koji su lagano tražili put kroz predeo,
tonuli u bare i batrgali se preko dina. Na jednom mestu, koje se ni
po čemu nije razlikovalo od okoline, siđoše sa svojih sedišta,
skidoše sa kola nivelacione aparate, sprave za merenje, svežnjeve
motaka za obeležavanje i baciše se na posao. Pribrani, mirno su
vizirali, merili, sračunavali, kao da spremaju zemljište za vrt. Znoj
im je kapao sa čela. Oni obeležiše koljem jednu zemljinu traku, koja
je tačno utvrđenim uglom ukazivala na more, a u pozadini se
pružala duboko u kopno. Uskoro su svi bili rastureni i zaposleni na
raznim tačkama.
U pustari se pojaviše nekoliko kola natovarenih gredama,
daskama, krovnom hartijom i ravnim spravama. Izgledalo je kao
da su ova kola došla slučajno i kao da sa inženjerima i geometrima,
koji ih nisu ni pogledali, nemaju ništa zajedničko. Kola stadoše.
Grede i daske tresnuše o zemlju. Ašovi zablistaše na vrelom suncu,
testere zaciktaše, nastade lupa čekića.
Onda dođe, spotičući se i posrćući, jedan auto, i iz njega iziđe
čovek koji je vikao i gestikulisao. Čovek dohvati svežanj motki za
obeležavanje i priđe geometrima. On je bio mršav i plav, bio je to
Hobi, šef američke stanice.
Hobi viknu: „Halo!” Nasmeja se, obrisa znoj sa lica (bio je
okupan u znoju) i reče: Za jedan sat doći će kuvar Zilson. Radi kao
divljak u Toms-Riveru. — Tada metnu dva prsta u usta i zviznu.
Sa kola dođoše još četiri čoveka sa motkama.
— Ovde! Gospoda će Vam pokazati šta treba da radite.
— I Hobi se vrati opet kolima i skakao je preko gomile drveta.
Onda nestade u svom automobilu, da pogleda radnike u
Lekherstu, koji su tamo podizali provizornu telefonsku liniju. On
je vikao i psovao i vozio se duž železničke pruge Lekherst — Lekud,
koja je prolazila sredinom zemljišta Sindikata. Na sred pruge u

59
jednom pašnjaku stade voz sa dve lokomotive i pedeset vagona.
Iza njega je dolazio voz sa pet stotina radnika. Bilo je pet sati. Ovih
pet stotina radnika pokupljeni su do dva sata po podne i u tri su
već napustili Hoboke. Svi su bili veseli i dobro raspoloženi što su
mogli pobeći iz zažarenog Njujorka i naći posla na čistom vazduhu.
Oni se baciše na pedeset vagona i istovariše na livadu daske,
cinkane ploče, krovnu hartiju, peći, hranu, šatore, sanduke, vreće i
bale. Hobi se osećao dobro. On je vikao, zviždao, puzao se brzo kao
majmun preko vagona i gomila dasaka i urlao svoje zapovesti.
Posle jednog časa bile su nameštene poljske kujne i kuvari na
poslu. Dve stotine radnika su žurili da pre noći sklope barake, dok
su ostali još vršili istovar.
Kada se smračilo, zapovedi Hobi svojim momcima da legnu i
spavaju što bolje mogu.
On se vrati sa geometrima i inženjerima i telefonski podnese
Njujorku svoj raport.
Potom se spremi sa inženjerima do dina da se okupa. I onda se
svi još obučeni baciše na pod barake i u času zaspaše, da se u zoru
probude i nastave rad.
U četiri sata ujutru stigoše stotinu vagona materijala. Oko
četiri i po pet hiljada radnika, koji su spavali u vozu i bili gladni i
iscrpeni. Poljske kujne su već uzoru radile punom parom i
pekarnice isto tako.
Hobi je bio tačan, rad mu je činio zadovoljstvo i, ma da je samo
nekoliko časova spavao, nalazio se u najboljem raspoloženju, čime
je odmah stekao ljubav svojih radnika. On je nabavio konja, jednog
belca, na kome je celoga dana neumorno galopirao.
Pored pruge su se gomilala brda materijala. U osam sati stiže
voz sa dvadeset vagona i donese pragove, šine, kolica i dve male
lokomotive za usku prugu. U devet stiže drugi. On donese bataljon
inženjera i tehničara i Hobi baci hiljadu radnika na gradnju
železničke pruge, koja je trebala da vodi do gradilišta udaljenog tri
kilometra. Uveče stiže voz sa dve hiljade gvozdenih poljskih
kreveta i pokrivača. Hobi je grmeo na telefonu i molio za više
radnika i Alan mu obeća za sledeći dan dve hiljade.

60
61
 I zaista idućeg dana uzoru stigoše dve hiljade radnika. I za
njima su se vukli beskrajni vozovi materijala. Hobi je užasno
psovao. A tada se predade svojoj sudbini: Upoznao je Alanov
tempo. To je bio već i inače pakleni tempo Amerike i ovoga doba,
samo pojačan. I on ga je poštovao, premda mu je oduzimao dah i
povećavao napore. Trećega dana je pruga dostigla gradilište i još
uveče istoga dana zazvižda jedna mala lokomotiva, koju
oduševljeno pozdraviše. Ona je vukla bezbrojne vagonete pune
dasaka, greda i cinkanih ploča, i dve hiljade radnika su grozničavo
radili na podizanju baraka, poljskih kujni i šupa. Ali, ove noći dođe
oluja i poruši celu Hobijevu varoš. Hobi opsova ljutito ovu šalu. On
zamoli Alana za rok od dvadeset i četiri časa; ali Alan se nije
obazirao i slao je materijal, voz za vozom, tako da Hobiju potamne
pred očima. Istoga dana uveče oko sedam dođe u jednom
automobilu sam Alan sa Maud. On prođe svuda, grdio je i psovao,
nazvao je sve neozbiljnošću i rekao da Sindikat plaća i zahteva
najnaporniji rad, — pa je otišao.
Ostavio je za sobom brazdu čuđenja i poštovanja.
Hobi nije bio čovek ,koji lako tubi hrabrost, on se odlučio da
izdrži petnaestogodišnju ludu trku, i bacio se u nju kao đavo.
Alanov tempo ga zahvatio. Jedan bataljon radnika bio je zaposlen
građenjem nasipa na Lekvud, za redovne vozove; oblak rujeve
prašine pokazivao je put njihovog rada. Drugi se bacio na
istovarivanje prispelog materijala, i u paklenom tempu gomilale
su se šine, pragovi, žice, mašine. Treći je kopao kod okna; četvrti je
podizao barake. Svima ovim bataljonima zapovedali su inženjeri,
koji se ni po čemu drugom ;nisu mogli raspoznavati već po
neprekidnoj vici i uzbuđenim gestovima, kojima su gonili radničke
čete.
Hobi, na svome belcu, bio je svuda. Radnici su ga nazvali Lepi
Hobi, kao što su Alana krstili Mak, a Harimana, glavnog inženjera,
jednoga mračnoga čoveka sa bikovskim vratom, koji je ceo svoj
život proveo na velikim gradnjama svih kontinenata, prosto Bik.
A između svih ovih ljudskih gomila išli su geometri sa svojim
instrumentima, kao da ih se čitav ovaj metež ništa ne tiče i zavejali
su ceo prostor šarenim kočićima i motkama.

62
 Tri dana posle prvog poteza ašovom bila je tunelska varoš
jedno rudarsko polje, zatim poljski logor, a onda nedelju dana
kasnije jedna ogromna varoš od baraka u kojoj su stanovali
dvadeset hiljada ljudi, sa klanicama, mlekarama, pekarnicama,
bazarima, barovima, poštom, telegrafom, bolnicom i grobljem. Sa
strane od nje stajala je cela ulica gotovih kuća, Edizonove patentne
kuće, koje su livene na licu mesta i za dva dana bile potpuno
gotove. Cela varoš je bila pokrivena debelim slojem prašine, tako
da je izgledala skoro bela; ono malo trave i usamljenih žbunova
pretvorilo se u gomile cementa. Ulice su bile železničke šine i
pragovi i barake su se gubile u šumi katarki sa kablom.
Osam dana kasnije pojavi se usred varoši baraka jedan crn
demon, koji je urlao i zviždao, jedna džinovska, amerikanska
teretna mašina na visokim crvenim točkovima, koja je vukla za
sobom beskrajnu povorku vagona. Ona je stajala i brektala usred
polja, izbacivala crni visoki oblak dima i obazirala se oko sebe. Ovi
su pogledali na nju, pa kliknuli i zaurlali oduševljeno: To je bila
Amerika, koja je došla u tunelsku varoš.
Drugoga dana su bila krda a nedelju dana čitavi rojevi ovih
crnih dimnih demona, koji su potresali vazduh isparenjima svojih
tela, svojim ogromnim kostima vitlali i ia vilica i nosa izbacivali
paru i dim. Varoš baraka izgledala je kao da se rađa u dimu. Često
je para bila tako gusta da su u smračenoj atmosferi sevale munje i
pri najlepšem vremenu iznad tunelske varoši je grmelo.
Varoš je besnela i vikala, ona je zviždala, pucala, grmela i
treptala.
Iz sredine ove pobesnele zadimljene bele varoši uzdizao se
ogroman stub prašine i danju i noću. Ovaj stub prašine činio je
oblake slične onima koji se vide pri vulkanskim izlivima. Oblika
pečurke, zgusnut gornjim vazdušnim slojevima, raspadao se u
oblačiće po vazdušnim strujama. Sve je zavisilo od vetra.
Parobrodi su posmatrali ovu prašinu na moru, kao jedno
kilometarsko, krečno ostrvo, i katkada je vejala ova tunelska
prašina i nad Njujorkom, kao fina kiša pepela.

63
64
 Gradilište je bilo široko oko četiri stotine metara i protezalo se
pravo pet kilometara u zemlju. Ono je izgrađeno u terasama, koje
su se sve dublje opuštale. Na ušću tunelskog okna trebalo je dno
terase da leži dve stotine metara pod morskom površinom.
Danas peščana pustara sa vojskom šarenih kočića, sutra
peščana leja, prekosutra majdan šljunka, kamenolom, ogroman
kazan konglomerata, peščara, ilovače i kreča i najzad jedno ždrelo
u kojem gamižu crvi. To su bili ljudi, sitni kada se odozgo
posmatraju, beli i sivi od prašine, sivi u licu, sa prašinom u kosi i
obrvama i kašom od prašine među usnama. Dvadeset hiljada ljudi
sjure se svaki dan i noć u ovu jamu; kao što se jezero presijava, tako
su sijali dole ašovi i lopate. Signal trubom: Prašina se uskovitla,
kameni kolos se nagne napred, sruši, raspadne i gomile ljudi se
sruče u oblak prašine, koji se diže nebu. Bageri trešte i jadikuju,
čekrci zavijaju i zveče neprekidno, dizalice se vitlaju, kola huje
kroz vazduh, a pumpe i danju i noću izbacuju prljavu vodu kroz
cevi, u čiju bi širinu mogao čovek da stane. Armije malih
lokomotiva provlače se ispod bagera, teturaju između krša i preko
gomila peska. Ali, čim dostignu slobodnu zemlju i utvrđene šine,
polete sa jasnim zviždukom i piskavim zvonjenjem između baraka
ka gradilištima, gde su pesak i kamen potrebni. Vozovi su navukli
ovde brda vreća sa cementom i radnici se pašte da podignu velike
kasarne u koje će zimi moći da se smesti četrdeset hiljada ljudi.
A na pet kilometara. od okna stoje četiri mračne mašine, pred
čijim točkovima olistaju pijuci i lopate. Oznojene gomile uzdižu
zemljište i pune ga kamenim blokovima i šljunkom, koji se iz kola
izručuju. Na nasip postavljaju pragove, još lepljive od katrana, i
kada su postavili niz pragova onda utvrđuju zavrtnji šine. Kada je
pedeset metara šine gotovo, zasikću i zabrekću četiri crne mašine
i pokrenu čelične udove tri četiri puta i već su stigle do blistavih
pijuka i ašova.
Tako putuju četiri crna čudovišta svakog dana napred, i
jednoga dana stojaće duboko među visokim bregovima šljunka, i
jednoga dana staće duboko pod terasama u jednom kaminu strmih
betonskih zidova i buljiće divovskim očima na stenu pred sobom,

65
gde su u razmaku od trideset koraka postavljena dva velika luka:
ulaz u tunel.

66
DRUGI DEO

67
 I

Kao i u tunelskoj varoši na američkom tlu isto tako u

Francuskoj, Finisteru i okeanskim stanicama probijali su se ljudi
kroz zemlju. Danju i noću su se dizali ogromni stubovi dima i
prašine sa svih pet tačaka zemljine kugle. Radnička vojska od sto
hiljada regrutovala se od Amerikanaca, Francuza, Engleza,
Nemaca, Italijana, Španaca, Portugalaca, Mulata, Crnaca i Kineza.
Čuli su se svi živi jezici. Bataljoni inženjera sastojali su se najvećim.
delom od Amerikanaca, Engleza, Francuz i Nemaca. Ali, uskoro
jurnuše gomile dobrovoljaca sa svih tehničkih fakulteta i škola iz
celog sveta: Japanci, Kinezi, Skandinavci, Rusi, Poljaci, Španci i
Italijani.
Na raznim tačkama francuske, španske i američke obale,
Bermuda i Azora, pojaviše se Alanovi inženjeri i pukovi radnika i
otpočeše da riju kao na glavnim gradilištima.
Njihov zadatak bio je da podignu (motorne centrale, Alanovu
Nijagaru, čija bi snaga pokretala njegove vozove iz Amerike u
Evropu, osvetljavala i provetravala ogromni tunel. Po
popravljenom sistemu Nemaca Šlika i Lipmana postavio je Alan
ogromne rezervoare, u koje je morska voda za vreme plime
strujala, da se odatle sruči u niže basene, okrećući u nadu turbine,
koje iz dinama izazivaju struju, a pri oseci se vraćala u more.
Rudnici gvožđa i livnice iz Pensilvanije, Ohaja, Oklahome,
Kentakija, Kolorada, Nortumberlanda, Durhema, Južnog Velsa,
Švedske, Vestfalije, Lotringije, Belgije i Francuske dobili su
ogromne Alanove porudžbine. Ugljeni trustovi ubrzaše
otpremanje, da podmire povećanu potrebu u uglju za transport i
visoke peći. Bakar, čelik i cement skočiše. Velike fabrike mašina u
Evropi i Americi radile su i prekovremeno. U Švedskoj, Rusiji,
Mađarskoj i Kanadi mnogobrojne šume padoše pod sekiru.
Čitava flota tovarnih parobroda i jedrilica bila je stalno na putu
između Francuske, Engleske, Portugalije, Italije i Azorskih Ostrva,
između Amerike i Bermudskih Ostrva, da bi prenela materijal i
radnu snagu na gradilišta.

68
 Na četiri Sindikatova parobroda plovili su okeanom prvi
naučnici (najviše Nemci i Francuzi), da na širini od trideset
morskih milja prokontrolišu i ispitaju dubinska merenja tunelske
krivulje projektovane po poznatim okeanografskim merenjima.
Iz svih stanica, radionica, parobroda i industrijskih centara
sticali su se konci u „Tunel-Sindikat-Building“, ugao Brodvej —
Vol-strita, a odavde u jednu jedinu ruku — Alanovu ruku.
Za nekoliko nedelja napornog rada stavio je Alan u pokret
veliku mašinu. Njegovo delo je počelo da opkoljava svet.
Njegovo ime, doskora sasvim nepoznato, zasvetlelo je kao
meteor nad ljudima.
Hiljade novina zanimalo se njegovom ličnošću i posle izvesnog
vremena nije u celom svetu bilo nijednog čitaoca koji nije znao
celu Alanovu biografiju.
A Alanov život nije bio baš običan. Od svoje desete do tridesete
godine pripadao je on armiji nepoznatih miliona, koji provode svoj
život pod zemljom i na koje niko ne misli.
Rodio se u zapadnom ugljarskom kraju i prvi utisak koji mu se
zadržao u pamćenju, bila je vatra. Te vatre su sijale noću na raznim
mestima neba, kao vatrene glave na debelim telima, što hoće da ga
plaše. Izlazila je iz peći u obliku zažarenih bregova, ka koje su
zažareni ljudi sa svih strana upravljali mlazeve vode, dok nije sve
iščezlo u belom oblaku pare.
Vazduh je bio pun dima i pare, vike i fabričkih sirena, padala je
čađ i ponekad je noću gorelo celo nebo.
Ljudi su se pojavljivali uvek u gomilama na ulicama između
počađalih kuća od cigala, dolazili su i išli u gomilama, bili su uvek
crni, pa čak i nedeljom imali su u očima ugalj. U svima njihovim
razgovorima pojavljivala se uvek jedna reč: Ankl Tom.
Otac i brat Fred radili su u Ankl Tomu kao i sav svet unaokolo.
Ulica u kojoj je Mak odrastao bila je gotovo uvek pokrivena crnom
sjajnom baruštinom. Pored nje je proticao jedan plitak potok. Ono
malo trave što je raslo na njegovoj obali, nije bila zelena već crna.
Sam potok bio je prljav i na njemu su plivale sjajne zejtinjave
mrlje. Iza potoka su stajali već dugi redovi koksovih peći, a iza ovih

69
su se dizale drvene i gvozdene skele kojima su neprekidno jurila
mala kola. Ali, Alana je najviše privlačio jedan veliki, pravi točak,
koji je visio u vazduhu. Ovaj točak je ponekad minutima mirovao,
onda je počinjao da zuji i da se okreće tako brzo da se paoci nisu
videli. A iznenada su se paoci opet videli, točak se okretao u
vazduhu sve sporije, dok nije stao! Zatim je opet počinjao da zuji.
U njegovoj petoj godini Maka su Fred i drugi konjušarski
pomoćnici posvetili u tajnu kako se može i bez kapitala praviti
novac. Moglo je da se prodaje cveće, otvaraju vrata na kolima, dižu
ispušteni štapovi, dozivaju i dovode automobili, novine skupljaju
po tramvajima i opet prodaju. Mak se prihvati oduševljeno posla u
„centru” varoši. Svaki zarađeni cent predavao je Fredu i zato je
smeo da sa njim i ostalim konjušarskim pomoćnicima provede
nedelju u „salonu”. Mak je zašao u doba kad dosetljiv dečko može
celog dana dase voza a da ne plati nijednog centa. Kao kakav
parazit živeo je on na svemu što se kotrljalo i vozilo. Docnije proširi
Mak poslove i poče da radi za svoj račun. On je skupljao prazne
pivske boce po novim građevinama, da ih prodaje govoreći: ,,Otac
me šalje”.
Ali, bude uhvaćen, izmlaćen i time se ova uspešna trgovina
završila neuspehom.
U svojoj osmoj godini dobio je Mak od svoga oca sivu kapu i
velike čizme, koje je pre toga nosio Fred. Čizme su bile tako široke
da ih je Mak jednim zamahom noge mogao odbaciti čak u ugao
sobe.
Otac ga uze za ruku i odvede u Ankl Tom. Ovaj Dan učini na
Maka neizgladiv utisak. Još i danas se jasno sećao kako je, uplašen
i uzbuđen, držeći oca za ruku, ušao u dvorište rudarske zgrade.
Ankl Tom radio je punom parom. Vazduh je drhtao od vike i
zviždanja, kolica su hujala kroz vazduh, gvozdeni vagoni su se
kotrljali, sve se kretalo. A gore visoko zujala je dizalica, koju je Mak
već godinama gledao iz daljine. Iz koksovih peći diže se požar i beli
oblaci dima, čađ i ugljena prašina padaju sa neba, pišti i ciči u
ogromnim cevima, iz hladionica jure vodopadi; a iz debelog
visokog fabričkog dimnjaka uzdiže se neprekidno kao katran crn
dim.

70
 Ukoliko se bliže prilazilo počađalim zgradama sa razlupanim
prozorskim oknima, utoliko je buka bila glasnija i divlja. U
vazduhu se čuo krik kao da cvili hiljadu mučene male dece; zemlja
je drhtala.
— Šta se to dere tako, oče? — upita Mak.
— Ugalj kriči.
Nikada Mak nije pomislio da ugalj može da kriči.
Otac se pope stepenicama u jednu veliku kuću, koja se sva
tresla sa pukotinama u zidu, i otvori malo vrata.
— Dan, Josija! Hoću da pokažem dečku tvoju mašinu, —
doviknu on i tada se okrene i pljunu na stepenice. — Hodi Mak!
Mak je blenuo po velikoj, čistoj dvorani obloženoj kamenim
pločama. Čovek, po imenu Josija, okrete im leđa. On je sedeo u
udobnoj stolici, ruke su mu bile na sjajnim polugama i gledao je
nepomično na jedan džinovski doboš u dnu dvorane. Zvuk zvona
odjeknu. Josija pokrenu jednu polugu i velike mašine levo i desno
zavitlaju svojim udovima. Doboš, koji je Maku izgledao kao kuća,
jurio je sve bešnje i oko njega je zujao crni konopac od žice, debeo
kao ruma
— Korpa se opušta u okno broj šest, — objasni otac. — Ona pada
brže od kamena. Josija radi sa hiljadu i osam stotina konja.
Maku je bila zbrka u glavi.
Na jednoj beloj poluzi pred dobošem dizale su se i spuštale
strele, i kad bi došle sasvim blizu, Josija bi pokrenuo polugu, a
zahuktali doboš bi se okretao lakše i najzad stao.
Mak nikada nije video nešto tako ogromno kao što je dizalica.
— Hvala, Josija! — reče otac, ali Josija se i ne okrete.
Oni obiđoše oko mašinske kuće i popeše se uzanim gvozdenim
stepenicama, kojima se Mak zbog svojih velikih čizama sa mukom
mogao kretati. Išli su u susret mestu odakle je dolazila piskava,
dečja cika, i ovde je buka bila tako velika, da se nijedna reč nije
mogla razumeti. Dvorana je bila ogromna, mračna, puna ugljene
prašine i zveke gvozdenih kola.
Makovo srce je klonulo.

71
 Baš tu gde je ugalj jecao i kričao predade ga otac crnim ljudima
i ode. Mak vide na svoje čuđenje potok od uglja. Na jednoj dugoj
traci, širokoj metar, jurilo je neprekidno komađe uglja da se najzad
kao beskrajni crni vodopad kroz jednu rupu u podu sruči u
železničke vagone. A s obe strane ove duge trake stajali su ovi crni
dečaci, mališani kao i Mak, zahvatali žurno ugljenu reku i vadili
određene komade i bacali u gvozdena kola.
Jedan mu dečko viknu na uho neka pazi. Ovaj dečko je imao
crno lice, i tek posle nekog vremena ga poznade Mak po rasečenoj
usni. Bio je to dečko iz najbližeg susedstva, sa kojim je još juče imao
bitku, jer ga je nazvao nadimkom „zec“.
—Mi vadimo kamenje, Mak, — dreknu „zec“ piskavo na uho
Maku. — Mi ne smemo da prodajemo kamenje s ugljem.
Idućeg dana znao je i Mak isto tako dobro kao i drugi šta je ugalj
a šta kamen, po prelomu, po sjaju i po obliku. A osam dana docnije
bilo mu je kao da je već godinama radio u toj crnoj dvorani punoj
buke i uglja.
Nagnut nad ugljenim potokom u pokretu, crnim rukama
tražeći kamenje, stajao je Mak pune dve godine svakog dana na
svom određenom mestu, peti odozgo. Hiljade tona uglja prošlo je
kroz njegove male, brze ruke.
Svake subote donosio je svoju zaradu i celu, osim malog
džeparca, davao ocu. Maku je bilo devet godina i bio je čitav čovek.
Kad je slobodnom nedeljom išao u „salon“, nosio je kruti šešir i
okovratnik. Nosio je čak i lulu; žvakao je gumu i uvek imao puna
usta pljuvačke. On je bio čovek, govorio je kao čovek, a imao je
samo jasan, piskav glas dečka, koji nedelju provodi u zaglušnoj vici
radionice.
Tu je bio ugalj nad zemljom, i on, Mak, poznavao ga je i umeo u
svima stvarima bolje da se snađe negoli otac i Fred. Bilo je ovde
tucetima dečaka, koji ni posle godinu dana nisu ni slutili otkuda
dolazi ugalj, ta beskrajna reka ugljenih blokova, što se sručuje u
vagone. Danju i noću zvečala su gvozdena vrata okna, i dizalica je
izbacivala neprekidno danju i noću četiri ogromne gvozdene korpe
pune uglja, pedeset metara na jednom određenom mestu nad
otvorom u podu (kao kokoške na ražnju) i istresale ugalj, pa bežale
72
prazne odatle. A odatle se penjao ugalj pomoću jednog čekrka da
se proseje na velikim sitima, i tu je kričao ugalj.
Veliki komadi uglja, za otpremu, išli su odmah u vagone. Da,
zaista, to su znali i drugi dečaci, ali, više ne. Mak je već posle jednog
meseca pomislio kako je nemogućno da ove korpe što jure
dvoranom mogu da donose sav taj ugalj, i on je imao pravo.
Svakoga dana prispevale su stotine vagona iz rudnika Ankl Tom II,
Ankl Tom III i Ankl Tom IV i svi su dolazili u Ankl Tom I, jer su ovde
bile perionice, radionice za preradu i hemijski „pogon“. Mak se
obazro i znao je sve. On je znao da se ugalj koji propadne kroz sito
prenosi dizalicom u perionicu. Ovde je prolazio kroz kazan u
kojem voda ispira ugalj dok sve kamenje ne padne na dno. Zatim
je ugalj išao u jedan ogroman doboš od pet sita sa rupama razne
veličine; ovde je prolazio sa lupom i zvekom i sortirao se. I pojedine
vrste prolazile su kanalima do raznih levkova i kao komadi uglja,
mešani ugalj, orahov ugalj I, II i III padale u vagone i odlazile. A
sitni ugalj, sve mrvice i prašina. . . Misliš da se bacaju? Ne! Pitaj
Maka, desetogodišnjaka-inženjera, i on će ti kazati da se ugalj isiše
te od njega ništa ne ostane. Ova ugljena prašina penje se
gvozdenim izbušenim stepenicama. Ove ogromne stepenice pune
sive prljavštine izgledaju kao da miruju, ali kada se tačno pogleda
onda se vidi da se one lagano, sasvim lagano pokreću. Tačno za dva
dana popne se svaki stepen gore, prevrne se i izruči prašinu u
ogromne levkove. Odatle ide prašina u koksove peći i postaje koks,
a gasovi se hvataju u visoke crne đavole i od njih se pravi amonijak,
katran i sve mogućno. To je bio „hemijski pogon“ Ankl Toma I, i
Mak je sve to znao.
U svojoj desetoj godini dobije Mak od oca jedno debelo žuto
odelo i vunenu mašnu, i ovoga dana se odveze prvi put tamo
odakle je ugalj dolazio.
Gvozdene prečage zazvečaše, zvono zazvoni i korpa jurnu.
Najpre lagano, a zatim besno, tako brzo da se Maku činilo da će se
pod na kojem sedi prolomiti. Pred očima mu je bilo tamno, u
trbuhu je osetio zavijanje, ali, tada se trgao. Sa piskavom bukom
sjuri se gvozdena korpa u dubinu od osam stotina metara. Pri padu
udari o šine da je izgledalo kao da će prsnuti u komade. Voda ih

73
poprska, mokra crna daščana oplata okna polete uvis u svetlosti
njihovih rudarskih lampi kraj otvorenih vrata korpe. Mak pomisli
u sebi da tako mora biti. Čitave dve godine posmatrao je kako se
pri smeni rudari sa svojim lampicama, koje su kao svetlaci igrale
po mračnoj dvorani, penju iz korpe i iščezavaju u korpi, i samo se
dvaput dogodila nesreća. Jedanput je korpa lupila u tavanicu i
ljudima su razlupane lubanje; drugi put se prekinulo uže i dva
rudara sa j:dnim inženjerom survali su se u ponor. To se moglo
dogoditi; ali, nije se događalo. Najednom zastade korpa, oni su bili
u oknu 8, i svuda je vladala tišina. Nekoliko crnih nejasnih
polugolih prilika prime ih.
— Ti nam dovodiš tvoga dečka, Alane?
— Jes!
Mak se nalazi u jednom toplom tunelu, koji se, pri ulazu slabo
osvetljen, brzo gubi u pomrčinu. Posle nekog vremena sinu u
daljini jedna lampa, pojavi se konj, kraj njega Džej, konjušarski
pomoćnik, koga je Mak već odavno poznavao, a iza konja kotrljalo
se dvadeset vagoneta punih uglja.
— Halo! Evo! — viknu Džej. — Mak, ja sam još juče dobio tri
napojnice u poker-automatu. — Hej, hej, stani, Bonej!
Maka dadoše ovome Džeju, i ceo mesec je on kao senka kasao
kraj njega, dok nije naučio posao. Onda Džej ode, i Mak je morao
sam da radi.
On se osećao u oknu 8 kao kod kuće i nije ni mislio na to da bi
jedan desetogodišnji dečko mogao biti nešto drugo, a ne
konjušarski pomoćnik. U početku ga je tištila pomrčina a još više
užasan mir. Da, kakva je to budala bila što je poverovala da se ovde
sa svih strana lupa i kuca. Bila je naprotiv zagrobna tišina, kao u
grobnici, ali, moglo se zviždati, razumeš? Samo kod okna gde se
korpa spuštala i nekoliko ljudi utovarivalo i istovarivalo vagonete
i na tavanima gde su rudari najčešće nevidljivi za Maka, pritešnjeni
između kamenja visili i odbijali ugalj, bilo je malo larme. Ali,
postojalo je ipak jedno mesto u oknu 8, gde je bila strahovita larma.
Tamo su radila svrdla. Dva čoveka, koji su odavno morali biti gluvi,
pritiskali su pneumatički pokretana svrdla sa plećima o stenu, i
ovde se nije mogla razabrati nijedna reč.
74
75
 U oknu 8 radilo je sto osamdeset ljudi, a ipak Mak retko koga
da je video. Ponekad ponekog nadzornika ili minera, —to je bilo
sve. Bio je uvek događaj kada se u mračnim hodnicima pojave
lampice i usamljeni putnik. Celu svoju smenu išao je Mak po ovim
pustim, crnim, niskim hodnicima. On je skupljao vagonete kod
slojeva i vozio ih oknu. Ovde je upregao svoga konja pod gotov voz,
prazne vagonete, vagonete sa kamenom za ispunjavanje iscrpenih
slojeva, sa maljevima, gredama i daskama za osiguranje hodnika i
dovodio je kola na određena mesta. On je poznavao ceo lavirint
hodnika, svaku pojedinu gredu, koju je zemlja u survavanju
slomila, sve slojeve, pa zvali se oni Džordž Vašington, Meri Aunt,
Fet Bili ili ma kako. On je poznavao sva mesta iz kojih izlaze teški
rudnički gasovi. On je znao svaki poklopac, kratke stubove
zabijene u kamenje, koji iznenada mogu da ispadnu i da te prikuju
uza zid. On je znao tačno atmosferski odnos; vrata, koja ni najjači
čovek nije mogao otvoriti dok ne propuste zgusnut vazduh kroz
prozorčić na vratima, te tada zazviždi kao ledena oluja. A bilo je
hodnika punih zagušljivog vrelog vazduha da znoj čoveku oblije
lice. Sto puta je u oknu prokrstario tim ledenim i zaparnim
hodnicima, istovetno kao i hiljadu ostalih konjušarskih pomoćnika
u isti mah.
Posle smene izlazio je sa drugovima u korpu napolje i opet
unutra, ne misleći pritom ništa, kao što neki činovnik seda u lift,
odlazi u svoje nadleštvo i iz njega izlazi.
Tamo dole u oknu 8 upoznao se Mak sa Napoleonom
Bonapartom, koji se skraćeno zvao Bonej. Tako mu se zvao konj.
Bonej je već osam godina proveo u tami i bio je upola slep. Leđa su
mu bila grbava, a glava pala do poda od neprestana saginjanja u
niskim hodnicima. Idući po baricama, između šina, Boneju su se
raširile kopite, tako da su izgledale kao kolači. On više nije bio mlad
i dlaka mu je ispadala. Oko očiju i nozdrva imao je krvave kolute,
koji nisu izgledali lepo. Ali, ipak je Bonej živeo dobro, ugojio se i
postao ravnodušan. Išao je uvek istim kasom. Mozak mu se
navikao na taj kas i sad nije mogao drukče. Mak je mogao da
poigrava pred njim sa četkom u ruci (o toj četki biće takođe reči),
Bonej nije išao brže. Mak ga je mogao i tući, ali se Bonej, stari

76
podvaladžija, samo pravio kao da trči: klimao je glavom, pljeskao
jače po pragovima; ali brže nije išao.
Mak nije postupao sa njim osobito nežno. Kada je hteo da ide
uporedo sa Bonejom, onda ga je gurao laktom u trbuh; drukčije se
Bonej ne bi pomakao. Kad Bonej zaspi, što se događalo. često, Mak
ga je udarao pesnicom u nos, jer Mak je morao da prevozi, te bi
izleteo napolje, ako svoj posao ne bi savladao. On nije smeo imati
obzira. Ali, uprkos tome, bili su dobri prijatelji. Ponekad, kad bi
Mak odzviždao svoj repertoar, lupio bi Boneja po vratu i ćaskao bi
sa njim:
— Hej, stari Bonej, kako si danas stari druže? Jesi li dobro?
Posle polugodišnjeg poznanstva zapazi Mak da je Bonej prljav.
Samo ovde u pomrčini i pri lampi izgledao je kao belac. Kakav bi
tek bio na dnevnoj svetlosti? Kako bi se Bonej morao stideti?
Mak se zatrča i kupi češagiju. Bonej se nije sećao više ovog
luksuza, to uvide Mak, jer Bonej okrete glavu. A to nije činio ni kad
su kraj njega paljene mine. I onda poče Bonej da mlata svojim
otromboljenim trbuhom, da bi uživao u četkanju. Mak pokuša sa
vodom jer je uvrtio u glavu da dotera Boneja, te da se beli kao sneg.
Ali, čim je Bonej osetio vodu, zadrhtaše mu bedra kao da ga je
prošla električna struja, i nezadovoljno promeni noge. Tako ostade
pri suhom četkanju. I kad bi ga Mak dugo četkao, ispružao bi Bonej
iznenada vrat i puštao neki tužan, plačan glas — ostatak konjskog
njiskanja. Onda se Mak smejao, da je odjekivalo okno.
Mak je Boneja, besumnje, voleo. Još i danas on govori o njemu.
On se i danas neobično interesuje za stare, grbave, ugojene belce, i
često zastane, pa potapše vrat nekom belcu i kaže: „Tako je
izgledao Bonej, Maud, vidiš tačno tako!“ Ali Maud je videla već tako
mnogo različitih Boneja da je već sumnjala u sličnost sa starim
Bonejom. Mak se nije nimalo razumevao u slikama i nikada za njih
nije izdao ni centa. Ali, Maud otkri među njegovim stvarima jednu
primitivnu sliku koja je predstavljala starog belca. Ona je
uostalom. bila već dve godine u braku, kad je zapazila Makovu
ljubav za stare belce. Jedanput, u Berkšajr-Hilsu zaustavi on auto.
— Pogledaj onog belca, Maud! — reče joj, i pokaza starog konja
pred seljačkim kolima.
77
 Maud je morala da se nasmeje glasno.
— Ali, Mak, to je stari belac, kakvih ima na hiljade.
Mak je to znao i zato klimnu glavom. — To može biti, Maud; ali,
ja sam imao isto takvog belca.
— Kada?
— Kada? — Mak pogleda pored nje. Ničega težeg za njega nije
bilo do da govori o sebi.
— Davno je to bilo, Maud. U Ankl Tomu.
Još nešto je doneo Mak sa sobom iz Ankl Toma. To je zvonki
krik grabljivice: „Hej! — Hej!” koji bi Mak i nehotice viknuo kad bi
mu neko natrčao pred automobilske točkove. Ovaj krik je naučio u
Ankl Tomu. Njime je gonio Boneja kad je trebalo da pođe i njime bi
ga zaustavljao kad bi kola iskočila iz šina.
Mak je bio skoro tri godine u oknu 8 i skoro pola zemljina
obima bio je prešao u oknima Ankl Toma, kada je nastupila
katastrofa koje se i danas još mnogi sećaju. Ona je uništila dve
stotine sedamdeset dva ljudska života; ali, ona je u isto vreme
trebalo da donese Maku sreću.
Treće noći posle Duhova, oko tri sata ujutru, dogodila se
eksplozija gasova u najdubljem oknu Ankl Toma.
Mak je vraćao svoj voz sa praznim vagonetima i zviždukao
jednu uličnu pesmicu, koju je u to vreme fonograf u Džonsonovom
„salonu“ svakog večera drečao. Iznenada začuje on kroz kotrljanje
vagoneta daleku grmljavinu i mahinalno se obazre, još neprestano
zviždući: tada ugleda kako se kolje i grede lome kao žižice i kako se
brdo survava. On povuče svom snagom Boneja za ular i viknu mu:
— Hej, Hej! — Bonej, koji se uplašio kada je čuo kako se za njim krši
kolje i pršte grede, pokuša da pređe u ,galop, stari Bonaparta
ispruži svoje telo da se skoro prostro po zemlji, bacao je noge
ustranu u očajanju, pa ga nestade pod gomilom kamenja, koje se
na njega sručilo. Mak je jurio kao lud. Život mu je bio u pitanju. Ali,
na svoj užas on vide da se kolje i grede pred njim srušiše i tavanica
poče da se ugiba. Onda se on okrete nekoliko puta ukrug — kao
šestar sa rukama na slepoočnicama i jurnu u jedan bočni hodnik.
— Okno se rušilo sa grmljavinom, bočni hodnik poče da prašti i

78
gonjen kamenjem, koje se rušilo, jurnu Mak besno i brzo. Najzad
je trčao samo još ukrug, držao se rukama za glavu i vikao!
Mak je drhtao celim telom i bio je nemoćan. On vide da je
utrčao u konjsku štalu, što bi i Bonej svakako bio učinio, da ga brdo
nije zatrpalo. Morao je da sedne, pošto su mu kolena drhtala, sedeo
je zaluđen strahom i čitav čas nije mislio ništa. Naposletku dohvati
svoju lampu, koja je sasvim slabo gorela i osvetli okolinu: bio je
potpuno zatvoren šljunkom i ugljem. Pokuša da razmisli kako je
do toga došlo; ali, ništa mu nije padalo na pamet.
Tako je satima sedeo. Plakao je od očajanja i osamljenosti, a
onda se pribra. On dohvati pumu za žvakanje i raspoloženje mu se
povrati.
Bila je eksplozija gasa ili ugljene prašine, to je sigurno. Bonej je
poginuo, a njega će već izvući.
Mak je sedeo kraj svoje lampe i počeo je da čeka. Čekao je
nekoliko časova i tada ga obuze hladan, leden strah i on skoči
uplašeno. Dohvati lampu, pođe levo i desno — u hodnike, osvetli
survanu zemlju i šljunak da vidi da li je neki izlaz slobodan. Ne!
Nije mu ostalo ništa drugo nego da čeka. On pretraži sanduk sa
hranom za konja, sede na zemlju i predade se svojim mislima.
Mislio je na Boneja, .na oca i Freda koji su zajedno sa njim sišli u
okno, na Džonsonov bar, na pesmu fonografa, na poker-aparat u
Džonsonovom baru. I u mislima je igrao beskrajnu seriju igara:
Ubacio je svojih pet centi, okrenuo je ručicu, pustio i, čudno,
neprestano je dobijao: pune šake, kraljevski dar.
Iz ove igre probudi ga čudan glas. Cičalo je i krckalo kao u
telefonu. Mak je osluškivao napregnuto. Uveri se da ništa nije čuo.
Uši su mu opet zaspale. Ali, ova strašna tišina bila je nepodnošljiva.
On pročara uši prstima. Iskašlja se i glasno pljunu. Onda sede,
nasloni glavu na zid i pogleda preda se na slamu koja je bila
određena za Boneja. Naposletku se spusti na slamu i sa tužnim
osećanjem najveće beznadežnosti zaspa.
Probudio se (kao što je on mislio posle nekoliko časova) zbog
vlage. Lampa se bila ugasila i on je gazio po vodi kad je koračao. Bio
je gladan, uzeo je pregršt zobi i žvatao. On sede na Bonejeve jasle,

79
.zgrči se, zurio je u tamu i žvatao zrno po zrno. Pritom je
osluškivao, ali, nije čuo ni kucanja ni glasove, samo žuborenje i
kapanje vode.
Tama je bila strašna, i on posle nekog vremena skoči, zaškrguta
zubima, pa uze da se čupa za kosu, sve napred besna jureći. On
udari o zid, lupi dva-tri puta glavom i poče da bezumno bije
pesnicama o kamen. Njegovo očajno besnilo nije trajalo dugo, tada
on opet opipa put natrag jaslama i produžni da žvaće zob, dok su
mu suze lile.
Satima je sedeo tako. Ništa se nije micalo. Oni su ga bili
zaboravili.
Mak je sedeo, žvatao zob i razmišljao. Njegova mala glava!
počinjala je da radi, bio se rashladio. U ovom strašnom času moralo
se pokazati šta je Mak vredeo. I pokazalo se!
Odjednom skoči on opet na zemlju i dreknu mašući pesnicom
u vazduhu: — Ako me ove lude ne spasu, onda ću se sam iskopati!
Ali, Mak ,nije počeo odmah da rije. Seo je opet na jasle i
razmišljao dugo i brižno. U glavi je nacrtao plan okna kraj
konjušnice. U južno okno da prispe nije mogućno! Ako uopšte
iziđe, to će biti samo kroz Meri Aunt, Patersonov sloj. Mesto na
kojem je Paterson radio, ležalo je sedamdeset, osamdeset,
devedeset koraka od konjušnice. To je Mak tačno znao. Ugalj u
Meri Aunt je pod pritiskom brda postar trošan. To je bilo od velike
važnosti.
Još u jedan sat bio je doviknuo Patersonu:
— Hej, Pat, Hikins kaže da mi dovozimo samo đubre!
U vidokrugu lampe pojavi se Patovo oznojeno lice i Pat zaurla
besno:
— Neka Hikins ide dođavola! Kaži mu to, Mak! U pakao, Mak!
Meri Aunt je samo đubre. Breg ju je zgnječio. Neka Hikins zatvori
njušku, Mak, kaži mu to, bolje će učiniti da premeste...
Pat je podupro sloj novim balvanima, jer se plašio daće ga breg
ubiti. Sloj je bio strm, pedeset dva metra visok, i vodio je preko
jedne pruge u okno 7.

80
 Mak je odbrojavao korake i kad je izbrojao sedamdeset bilo mu
je hladno, a kad je došao do osamdeset pet i udario o kamen, glasno
je kliknuo.
Hladan i energičan sa tvrdim žilama i mišicama baci se on na
posao. Posle jednog časa do kolena u vodi, probio je otvor u
kamenu i šljunku. Ali, bio je iscrpen i zbog nezdravog vazduha
dobio je morsku bolest. Morao je da se odmori. Posle kratkog
odmora nastavio je rad. Lagano i smišljeno. On je morao da opipa
kamenje odozgo i odozdo i s obe strane, da se osigura ,da ne bude
zatrpan, šljunak i kamenje da utura između komađa koje se opasno
nadnelo, kolje i daske iz štale da donese za podupiranje i stene da
uklanja. Tako je radio Mak satima, dahćući i dišući kratko i vrelo.
Onda je bio sasvim iscrpen i zaspao je u jaslama. Čim se probudio,
oslušnuo je da se što ne čuje i kad ništa nije čuo, bacio se opet na
posao.
Kopao je i kopao. Kopao je tako nekoliko dana, a svega je
svladao četiri metra! Sto puta je docnije u životu sanjao da kopa i
kopa i da se probija kroz kamenje.
Tada je osetio da je na ušću survanog sloja. Osetio je to po finoj
ugljenoj prašini koja je tu ležala i po osutom uglju. Mak napuni
džepove sa zobi i pope se u sloj. Najveći deo balvana stajao je još,
breg je survao nešto malo uglja i Mak je drhtao od radosti kad je
primetio da se ugalj može lako ukloniti, jer je tako imao pred
sobom pedeset dva metra. On se dizao od balvana do balvana i
penjao se uvis. Sad više nije mogao nazad, jer je sam sebi zatrpavao
put. Iznenada oseti čizmu pod rukom i po gruboj oguljenoj koži
poznade da je Patersonova. Stari Pat je ležao zatrpan ovde, i strah
i užas spopadoše Maka tako da je čučao duže vremena bez pokreta.
Još ni danas se nije usuđivao da misli na taj grozni čas. U
normalnom stanju moglo se ovim slojem uspuzati za pola časa. Ali,
pošto je Mak bio iscrpen i bolestan i pošto je morao da uklanja
čitave tone uglja i da oprezno ispituje da li su balvani još tu, onda
je trajalo dugo. Oznojen, premoren, dostiže on prugu. Ona je vodila
pravo iz okna 8 u okno 7.
Mak leže da spava. Probudio se opet i puzao se lagano šinama.
Najzad je bio gore. Okno je bilo slobodno.

81
 Mak se grčio, žvatao je zob i olizao svoje mokre ruke. Tad pođe
ka otvoru. On je i okno 7 poznavao kao i 8 tačno; ali, zatrpani
hodnici su ga primoravali da menja put. Satima je putovao, krv mu
je šuštala u ušima. Znao je... stići do otvora i povući zvono...
A iznenada, kad je već drhtao od straha, da ne ostane ovde
zatvoren, iznenada vidi tri crvenkaste varnice: Lampe! Bilo ih je
tri.
Mak otvori usta da krikne; ali, ne izusti ni glaska i sruši se.
Možda je Mak ipak viknuo, ma da su se dvojica ljudi kleli da
nisu ništa čuli, dok je treći tvrdio da mu se činilo kao da je čuo lak
krik.
Mak je osetio da ga neko nosi. Onda je osetio da se lenje u korpi,
i probudio se zato što je korpa išla isuviše lagano. Tada je osetio
kako su preko njega bacili pokrivače i opet ga poneli, i više ništa
nije osećao.
Mak je bio zatrpan u rudniku punih sedam dana, iako je on
verovao da su bila samo tri. Od svih ljudi u oknu 8 on je bio jedini
spasen. Kao avet pojavio oe konjušarski pomoćnik iz srušenog
okna. Njegova povest je u svoje vreme prošla kroz sve listove
Evrope i Amerike. Konjušarski pomoćnik iz Ankl Toma! U svima
novinama pojavila se njegova slika kako ga iznose pokrivena
ćebadima i kako mu mala, crna ruka visi, kako sedi uspravno u
postelji u bolnici.
Ceo svet se smejao dirnut Makovim prvim rečima kad se
probudio. On je upitao lekara: „Da nemate, ser, gume za žvakanje?“
Ali ovo pitanje bilo je sasvim prirodno. Usta su mu bila sasvim
sasušena, i on bi isto tako mogao zamoliti za vodu.
Za osam dana Mak je bio zdrav. Kad su mu na njegovo pitanje
za oca i Freda odgovorili okolišeći, on je kršio mršave ručice i
plakao kao što plače dečko od trinaest godina, koji iznenada ostane
sam u svetu. Ali, inače bilo je Maku sasvim dobro. Kljukali su ga i
sav svet mu je slao kolača, novaca, vina. Sa time bi Makov doživljaj
bio svršen, da se nije našla jedna bogata dama u Čikagu, koja ga je,
dirnuta sudbinom osirotelog konjušarskog pomoćnika, prihvatila
i brinula se odsad za njegovo vaspitanje.

82
 Maku nije ni padalo na pamet da bi mogao biti što drugo osim
rudar, i tako ga njegova zaštitnica pošlje u rudarsku akademiju. Po
svršenim studijama vrati se Mak kao inženjer u Ankl Tom, gde
ostade dve godine. Potom ode u rudnik srebra Huan Alvarez u
Boliviju, u kraj gde je čovek morao tačno da zna kad je pravi
trenutak za udar. Rudnik propade i Mak je zatim upravljao
gradnjom tunela Bolivija — Anden železnice. Ovde mu je došla
njegova ideja. Sprovođenje njegove ideje zavisilo je od poboljšalih
svrdlova za bušenje stena. I Mak se baci na posao. Dijamant u
dijamantskim svrdlima trebalo je zameniti jevtinijim materijalom
približne tvrdoće. Mak stupi u službu opštih radionica Edizon-
Uorks-Limited i pokuša da stvori čelik . izvanredne tvrdoće. Pošto
je istrajno radio dve godine i bio blizu cilja, napusti Edizon-Uorks
i poče da radi samostalno.
Njegov alanit ga je brzo obogatio. U to vreme upoznao je on
Maud. On nikad nije imao vremena da se bavi ženama i nije im
pridavao nikakav značaj. A Maud mu se dopala na prvi pogled.
Njena nežna, smeđa glava Madone, njene tople velike oči, koje su
se na suncu sijale kao ćilibar, njena malo setna priroda (ona je tada
bila u žalosti za majkom), njena priroda koja se brzo ushićivala, sve
je to napravilo na njega dubok utisak. Naročito mu se dopao njen
ten. To je bila najfinija, najčistija i najbolja koža koju je on ikada
video, i on nije mogao da razume kako da se pri najmanjem vetriću
ne pocepa. Imponovalo mu je kako se sama o sebi brinula. Ona je
davala tada časove klavira u Bufalu i bila je zaposlena od jutra do
mraka. On ju je čuo kako jednom govori o muzici, umetnosti i
književnosti (sve same stvari koje on nimalo nije razumeo), i
njegovo divljenje njenome znanju i njenoj pameti bilo je
bezgranično. On se bukvalno zaljubi u Maud i počini iste gluposti
kao i svi ljudi u istom položaju. U početku mu je nedostajalo
hrabrosti i bilo je časova kad je zaista očajavao. Ali, jednoga dana
zapazi u Maudinim očima jedan pogled (kakav je to pogled bio?), i
ovaj pogled dade mu snage. Brzo odlučen, on je zaprosi ;i nekoliko
nedelja potom venčaše se. Tri dalje godine iza venčanja posveti on
neumornoj izradi svoje ideje.

83
 I sad je on bio Mak, sasvim prosto Mak, o kome su pevali
narodni) pevači u koncertnim dvoranama predgrađa.

84
 II

Prvih meseci viđala je Maud svoga muža veoma retko.

Ona je već po prvim danima videla da je njegov sadanji posao
sasvim druge vrste od njegovog posla u fabrici u Bufalu, i bila je
dosta i pametna i jaka da prinese Makovom delu i svoju žrtvu.
Mnogo dana nije ga uopšte ni videla. On je bio na gradilištu, u
opštim radionicama u Bufalu ili je imao hitne konferencije. Alan je
počinjao svoj rad izjutra u šest časova i završavao ga često duboko
u noć. Potpuno umoren, ostajao bi ponekad da spava u kožnoj
naslonjači svoje sobe za rad, i nije odlazio u Bronks.
Maud se i sa tim pomirila.
Da bi on ipak i za ove slučajeve imao bar malo udobnosti,
namestila mu je ona u zgradi Sindikata spavaću sobu sa kupatilom
i trpezariju, pravi mali stan, u kojem je on našao: duvan i lule,
okovratnike, rublje, ukratko sve što mu je trebalo. Ona mu ustupi
i Liona, kineskog momka, da ga poslužuje. Jer niko nije umeo tako
lepo sa Makom kao on. Lion je mogao stotinu puta jedno za
drugim, azijatskom ravnodušnošću i uvek sa jednom malom
pauzom u međuvremenu, reći: »Dinner, sir — Dinner, sir«. On nije
gubio strpljenje i nije bio ćudljiv. Uvek je bio tu, gotovo nevidljiv.
Radio je bešumno i ravnomerno, kao dobro podmazana mašina, i
uvek je sve u najboljem redu.
Sada je viđala Maka još ređe; ali, ona se držala hrabro. Dokle je
vreme dopuštalo, priređivala je ona male zakuske na krovu
sindikatske zgrade, sa koje je bio divan pogled na Njujork. Ove
zakuske sa nekoliko prijatelja i saradnika Makovih bile su za nju
velika radost, i ona je provodila celo popodne u pripremi. Nije se ni
micala kad bi Mak neki put svratio samo na nekoliko minuta.
A nedelju je Alan redovno provodio u Bronksu kod nje i Edite;
i tada je izgledalo kao da hoće da im naknadi što ih je zanemarivao
preko nedelje, — tako se posvećivao sasvim njoj i detetu, vedro i
bezazleno kao veliki dečko.
A katkad bi se nedeljom odvezao sa njom do gradilišta u Nju-
Džerseju, da „malo podstakne Hobija”.

85
 Nastao je mesec pun konferencija s osnivačima i velikim
akcionarima Sindikata, sa finansijerima, inženjerima, agentima,
higijeničarima i građevinarima. U. Nju Džerseju su udarili na
velike količine vode. U Bermudima su se zbog izgradnje
serpentinskog tunela javljale teškoće.
U Finisteru radnički materijal nije vredeo mnogo, te ga je
trebalo zameniti. A pored toga eu se i tekući poslovi gomilali iz
dana u dan.
Alan je ponekad radio po dvadeset časova, i bilo je prirodno da
ona tih dana nije ni polagala pravo na njega.
Mak ,ju je uveravao da će za nekoliko dana biti bolje. Samo da
prođe prva navala! Ona je imala strpljenja. Jedina joj je briga bila
da se Mak ne premori.
Maud se ponosila što je bila žena Maka Alana! Ona se kretala u
tihom oduševljenju. Ona je volela kad su mu novine davale ime
osvajač podmorskih kontinenata, i slavile njegovu genijalnost i
smelost. Uostalom, ona se još nije bila sasvim navikla na to da je
Mak postao slavan čovek. Pokatkad ga je posmatrala sa puno
čuđenja i divljenja.
A onda je nalazila da izgleda kao i ranije, obično, nimalo čudno.
Ona se plašila da bi njegov oreol u javnosti izbledeo kad bi ljudi
znali kako je i on običan čovek. Ona je vredno skupljala sve članke
i beleške iz novina koje su se odnosile na Maka i tunel. S vremena
na vreme išla je u bioskop, da vidi sebe, Makovu ženu kako u
tunelskoj varoši izlazi iz automobila i kako joj se svetli ogrtač
leprša na vetru. Novinari su vrebali svaku priliku da je intervjuišu
i ona je htela prosto da umre od srećnog smeha kad idućeg dana
naiđe u novinama članak: „Makova žena kaže da je on najbolji muž
i otac u Njujorku”.
Iako nije priznavala, ipak joj je laskalo kad bi je u radnjama, gde
je pazarivala, ljudi gledali; i veliki trijumf njenog života bio je
trenutak kada je Etel Lojd na Union-skveru zaustavila svoja kola,
da je pokaže svojim prijateljicama.
Kad su dani bili lepi, vozala je Maud u pletenim kolicima svoju
malu Edit po parku u Bronksu, i tada bi uvek posećivale i zverinjak,

86
gde su se obe satima zabavljale pred majmunskim kavezima, i to
Maud ništa manje od deteta. Ali, kad dođe jesen i kad se sa vlažne
zemlje u Bronksu stade dizati magla, prestade u nje ovo
zadovoljstvo.
Mak je bio obećao da će o Božiću da provede cela tri . dana sa
njima bez ikakvog posla, i Maudino srce je već čitave nedelje
unapred skakalo od radosti. Trebalo je da proslave kao nekada svoj
prvi zajednički Božić. Drugi dan praznika trebalo je da dođe Hobi i
mislili su da igraju bridža dok ne padnu od umora. V
Celog decembra nije videla svoga muža. Alan je bio svaki dan
zaposlen savetovanjima sa finansijerima, pošto su oni vršili
pripreme za finansijsku kampanju, koja je trebala da počne u
januaru.
Alanu je za prvo vreme trebala lepa sumica od tri milijarde
dolara. Ali, ni trenutka nije posumnjao u to da je neće dobiti.
Nedeljama su novinari opkoljavali zgradu Sindikata, jer je
štampa pravila sjajne poslove s ovom senzacijom. Na koji će se
način graditi tunel? Kako će se njime upravljati? Kako će se
provetravati i snabdevati vazduhom? Kako je izračunata tunelska
krivina? Kako je došlo do toga da tunel, uprkos malim
zaobilaženjima, bude za jednu pedesetinu kraći od morskog puta?
(Probodi iglom globus i znaćeš!) Sve su to bila pitanja koja su
nedeljama držala publiku u napetom stanju. Na kraju se rasplamte
u štampi borba „tunelski rat” koji se vodio s istim ogorčenjem kao
N pravi.
Protivnička štampa je navodila opet sve svoje stare razloge: da
niko nije u stanju da izbuši ovu ogromnu prugu u granitu i gnajsu,
da dubina od 4000 do 5000 metara ispod morske površine
isključuje svaki ljudski rad, da nikakav materijal ne može da odoli
ogromnoj žezi i užasnom pritisku, da će iz svih tih razloga tunel
pretrpeti slom. A prijateljska štampa opet, već po hiljaditi put
objašnjavala je svojim čitaocima dobre strane tunela: vreme,
vreme, vreme! Tačnost! Sigurnost! Vozovi bi išli sigurno kao i po
zemlji, jest, još sigurnije. Neće više zavisiti od vremena, magle i
vodostaja, i peće se izlagati opasnosti da čoveka pojedu ribe u
Okeanu. Treba se setiti samo katastrofe Titanika, kad je hiljadu i

87
šest stotina ljudi izgubilo živote, ili sudbine Kosmosa, koji je sa
svojih četiri hiljade putnika iščezao na pučini.
Vazdušne lađe ne dolaze uopšte u obzir za saobraćaj u masama.
Uz to su samo dve dosad uspele da prelete Atlantski Okean.
U to vreme se nisu magle uzeti u ruke novine a da se ne naiđe
na reč tunel i na slike i crteže koji su se odnosili na tunel.
U novembru je bilo sve manje vesti i najzad su sasvim izostale.
Sindikatov pres-biro se uvio ćutanjem, Alan je zabranio prilaz
gradilištima i nije bilo mogućno objavljivati ilustracije.
Bila je iščezla groznica koju su novine izazvale u narodu, i posle
nekoliko nedelja bio je tunel stara priča, koja više nikog nije
interesovala. Druge novosti su predstojale: međunarodni let oko
zemljine kugle.
Tunel je bio zaboravljen.
To je i bila Alanova namera. On je poznavao ovoje ljude i dobro
je znao da mu ovo prvo oduševljenje ne bi donelo ni milion dolara.
On sam hteo je da u trenutku, koji mu se učinio pogodan, rasplamti
novo oduševljenje, koje neće ostati samo senzacija.
U decembru donesu novine s opširnim komentarom vest koja
je bila namenjena stvaranju pojma od kolike je zamašnosti Alanov
projekat: Pitsburg-Smelting end Rifajning Kompani otkupila je za
sumu od dvanaest i po miliona dolara pravo na sve iskopine iz
Alanova tunela, koje bi mogle rudarski da se prerade. (Akcije
P.S.R.K. u šestoj godini rada skočile su za 60 procenata).
Istovremeno se pojavi beleška da je Edizon-bioskopsko društvo
kupilo za milion dolara isključivo pravo snimanja i prikazivanja
(fotografski i kinematografski) tunela za sve vreme građenja.
Edizon-Bio objavi drečećim plakatima da namerava da stvori
večiti spomenik gradnje tunela, od prvog poteza ašovom do prvog
evropskog voza i da docnijim pokolenjima preda istoriju najvećeg
ljudskog dela. Tunelski filmovi će se prikazivati najpre u Njujorku
i odatle će se razaslati u preko trideset hiljada bioskopa po celom
svetu.
Bilo je nemoguće izmisliti bolju reklamu za tunel.

88
 Edizon-Bio poče svoj rad još istog dana i njegovih dve stotine
njujorških pozorišta bili eu prepuni do poslednjeg mesta.
Edizon-Bio donese poznate ocene iz bašte Atlantika, prikaza
pet ogromnih stubova prašine sa pet gradilišta, kamene vihore
uzvitlane dinamitom, ishranu sto hiljada ljudi, marš radničkih
bataljona uzoru, čoveka kome je stena smrvila grudni koš i koji još
pomalo diše pre nego što umre. Videlo se na platnu groblje
tunelske varoši sa petnaest novih humki; drvoseče u Kanadi su
obarale drveta po šumama za Alana, armije natovarenih vagona
koji su svi nosili oznaku A. T. S.
Ovaj film, koji je trajao svega 10 minuta i nosio sasvim
jednostavno ime Železnički vagon, načinio je najjači utisak. Teretni
vozovi, ništa drugo. Teretni vozovi u Švedskoj, Rusiji, Austriji,
Mađarskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj i Americi. Vozovi sa
rudom, deblima, ugljem, šinama, gvozdenim polugama, cevima —
bez kraja... Njihove mašine su se dimile i sve su se kotrljale, sve su
vozile, bez prestanka su išle tako da su se najzad čule kako se
okreću i huje.
Na završetku je došao još jedan kratak film: Alan prolazi sa
Hobijem preko gradilišta u Nju-Džerseju.
Svake nedelje donosio je Edizon-Bio jedan novi tunelski film i
kraj svakog se pojavljivao Alan lično.
Dok je Alanovo ime ranije bilo kao ime avijatičara-rekordera
kome se danas kliče, koji sutra lomi vrat ,i prekosutra ga zaborave,
sada je masa vezivala za njegovo ime utvrđene i jasne predstavke.
Četiri dana pred Božić bili su Njujork i sve druge varoši
oblepljeni plakatima velikim kao špediterska kola i masa se uprkos
pretprazničkoj nervozi okupljala oko njih. Ove plakate su
pokazivale vilinsku varoš, jedan okean od kuća, posmatran iz
ptičije perspektive.
Nikada nije čovek nešto slično izmislio ili snevao! U sredini ove
varoši naslikane svetlim bojama (kao što je Njujork sunčanih
jutara) nalazila se ogromna železnička stanica prema kojoj su
njujorške stanice Hudzon-River-Terminal, Centralna i
Pensilvanija izgledale kao igračke.

89
90
 Razvođe duboko položenih trasa izlazilo je iz stanice. Trase,
isto kao i glavna trasa koja je vodila u ušće tunela, bile su
premošćene bezbrojnim mostovima i oivičene parkovima sa
fontanama i cvetnim terasama. Gusta mreža oblakodera sa hiljadu
prozora gomilala se oko staničkog skvera; hoteli, trgovine, banke,
nadleštva, bulevari i avenije kojima ljudi vrve, automobili,
tramvaji i nadzemne železnice jure. Beskrajni redovi kućnih
blokova koji se gube u pari horizonta. Napred levo videla su se
basnoslovna pristaništa, magacini, dokovi, kejovi, na kojima se
grozničavo radilo, puno parobrod, dimnjak do dimnjaka, katarka
do katarke. Napred desno videla se beskrajna sunčana obala puna
šatora, a pozadi ogromni luksuzni hoteli. I ispod ove sjajne varoši
iz bajke stajalo je: Mak Alanove varoši kroz deset godina.
Gornje dve trećine ogromnog plakata bile su sunčani vazduh. I
sasvim gore, na ivici, video se avion ne veći od čoveka. Videlo se
kako pilot baca rukom preko ivice nešto, što je u početku izgledalo
sitno kao pesak a tada brzo bivalo sve veće, lepršalo se, širilo se i
pretvaralo u listiće koji su iznad varoši bili tako veliki da se jasno
moglo videti što je na njima stojalo: „Kupujte gradilišta!”
Ovaj projekt bio je Hobijevo delo, a Hobi je trebalo samo da
kucne u glavu pa da mu iz nje iziđu najčudnije ideje.
Istog dana su sve velike novine donele kao prilog u
odgovarajućem formatu taj plakat. U svima kancelarijama,
restoranima, barovima, salonima, vozovima, stanicama, svuda se
nailazilo na čudesnu varoš koju je Alan na dinama hteo da stvori.
Ljudi su joj se smešili, čudili, divili i uveče je već svako poznavao
tačno Mak Alanovu varoš: Celom Njujorku se činilo kao da je već
bio u njoj.
Ustvari, ovaj čovek je umeo da natera svet da o njemu govori.
— Obmana! Obmana! Najveća prevara na svetu!
Ali, među desetoricom koji su vikali obmana uvek se video po
jedan koji je kršio ruke, lupao druge po plećima i vikao iz sveg
glasa:

91
92
 — Obmana? Besmislica, čoveče! Priberi se! Mak će to stvoriti!!!
Mi ćemo se već videti! Mak je čovek koji ispuni sve što obeća.
Da li su ovi džinovski gradovi u budućnosti uopšte verovatni i
mogućni? To je bilo pitanje radi kojeg se lupala glava.
Već idućeg dana donesoše novine odgovore najčuvenijih
statističara, ekonomista, bankara, velikih industrijalaca. Mister F.
kaže: — ! Svi su se složili u tome da već i samo upravljanje tunelom
i vođenje tehničkih poslova zahtevaju mnogo hiljada ljudi koji bi
sami za sebe već ispunili velike varoši. Putnički saobraćaj između
Evrope i Amerike bi se, po mišljenju nekih istaknutih ljudi, za tri
četvrtine a po drugima za devet desetina obrnuo ka tunelu. Danas
je svakodnevno na putu između kontinenata petnaest hiljada ljudi.
Otvaranjem tunela saobraćaj bi se ušestostručio, — po nekima i
udesetostručio. Cifre su se mogle popeti do neshvatljivoga.
Ogromne ljudske mase prispevale bi svakodnevno u tunelske
varoši. Bilo je mogućno da ove varoši za dvadeset, pedeset i sto
godina dostignu takve dimenzije koje mi, današnji ljudi, sa našim
razmerama ne možemo ni da zamislimo.
Alan je zadavao udar za udarom.
Idućeg dana je objavio cene zemljištu. Ne, Alan nije bio tako
bestidan da zahteva iste ogromne sume koje se traže za zemljišta
u Manhatanu, gde se kvadratni metar morao pokriti dolarskim
hiljadarkama, ali su njegove cene uprkos tome bile besramne, tako
da je i najjači čovek zanemeo kad ih je čuo. Agenti za kupovinu i
prodaju nepokretnosti zaigrali su kao da su otrovani. A gde je Mak,
taj lupež, koji im je razorio nade da se za nekoliko godina obogate!
Ko mu je dao pravo da sav novac zgrne u svoj džep?
Bilo je jasno kao dan: ovaj Alanov slučaj bio je najveća i
najsmelija spekulacija sa zemljištem, što se dala zamisliti! Alan, taj
lupež, pokupovao je peščane sprudove u hektarima a rasparčavao
ih je na kvadratne metre. U najjevtinijoj zoni svojih lupeških
varoši koje još nisu ni postojale ustostručio je a u najskupljoj
uhiljadustručio svoj novac!
Spekulacija se okameni. (Ali, pojedini spekulanti motrili su
dobro jedan na drugoga. Oni su predosećali atentate, trustove,
koncerne!) Kao neprijateljska falanga stajali su oni pred
93
nečuvenim Alanovim cenama. Alan je imao još smelosti da objavi
da ove povoljne cene važe samo tri meseca. Da li će ometi?
Pokazaće se da li ima ljubitelja prljavih baruština! Ho, ho!... Budala
koje će običnu vodu platiti kao viski...
I pokazalo se!
Baš ona parobrodska društva, koja eu zgrozila Alanu vatrom i
otrovom, osiguraše sebi prva zemljišta za kejove i dokove. Lojdova
banka proguta veliki zalogaj, trgovina Vanamaker joj sledova.
Sad se moralo! Moralo se! Svakog dana eu novine objavljivale
nove kupovine, ogromne sume. Za ništa drugo do pesak, šljunak u
jednoj izmišljenoj varoši! Ali, moralo se ako se nije htelo da
zadocni. Bilo je već u svetu događaja čiji se kraj nikad nije mogao
predvideti. Bože, u tebe se uzdam! Nije više bilo odstojanja...
Alan nije prekidao. On je zagrejao javnost, koliko mu je trebalo
i hteo je da iz ove zagrejanosti izvuče korist.
Četvrtog januara uputi on svetu poziv na celoj strani svih
novina za upis prve tri milijarde, od koje sume otpadaju dve
trećine na Ameriku i jedna na Evropu, Jedna milijarda bi trebalo da
se dobije akcijama a dve udelima akcije.
Poziv na upis sadržavao je sve pojedinosti o troškovima
građenja, otvaranju tunela, rentabilnosti, ukamaćenju i
amortizaciji. Računajući trideset hiljada putnika dnevno, tunel bi
se već isplaćivao. Ali, može se dnevno računati i sa četrdeset i više
hiljada. Uz to dolaze ogromni prihodi za prevoz robe, poštu,
pneumatičku ekspresnu poštu i telegrame.
Bili su to brojevi kakve svet još nikada nije video! Teški,
ogromni, tajanstveni, koji zbunjuju i čoveku oduzimaju dah i
razum.
Poziv na upis su potpisali osnivači i veliki akcionari Sindikata,
najbleštavija imena Unije, prve banke. Kao šef finansijskih poslova
pojavi se, na najveće iznenađenje Njujorka, čovek koji je celom
svetu bio poznat kao Lojdova desna ruka: S. Volf, dosada direktor
Lojdove banke.

94
 III

Sam Lojd je gurnuo Volfa na čelo Sindikata i tako je Volfovo ime

bilo za večita vremena vezano za tunel.
Večernji listovi doneše njegov portret: dostojanstven, ozbiljan,
pun gospodin, orijentalskog tipa. Debele usne, jak, povijen nos,
kratka, crna, kovrčava kosa i kratka crna brada; crne buljave oči sa
nešto melanholije.
— Počeo kao prodavac starudija — sad finansijski direktor
Sindikata sa dve stotine hiljada dolara godišnje plate. Govori
dvanaest jezika.
Trgovina starudijama bila je samo priča koju je S. Volf sam u
šali ubaci u svet. Ali, besumnje je S. Volf došao odozdo. Do svoje
dvanaeste godine on je kao Samuel Volfzon vukao na nogama blato
jednog mađarskog mestanceta, Sente, i hranio se lukom. Otac mu
je bio grobar a bavio se i kupanjem leševa. U četrnaestoj godini
stupio je kao početnik u jednu banku u Budimpešti, gde je ostao
pet godina. Ovde, u Pešti, počeo je najpre da se mrda, kao što se
izražavao. Nagrizan častoljubljem, očajanjem, stidom i
vlastoljubljem, bio je bolestan od besnih želja. On se pribra za
očajnički skok. Pazi, sad dolazi! I Samuel Volfzon je crkavao
napolju danju i noću, stisnutih zuba, sa besnom energijom. On je
učio engleski, francuski, italijanski, španski, ruski, poljski. I gle!,
njegov mozak je bez ikakve teškoće upijao ove jezike kao upijaća
hartija mastilo. On se približi prodavcima sagova, trgovcima
pomorandži, kelnerima, studentima, kesarošima, da nauči izgovor.
Beč mu je bio cilj! On dođe u Beč; ali, ni ovde se nije mogao skrasiti.
Berlin mu je bio cilj! Samuel Volfzon naslutio je svoj put. On napuni
glavu sa još drugih sto hiljada reči i poče da uči napamet strane
listove. Posle tri godine pođe mu za rukom da uz bednu platicu
postane korespondent kod jednog berzanskog posrednika u
Berlinu. Ali, ni ovde nije mogao da se smiri. Ovde je odjednom bio
Mađar i Jevrejin. On reče u sebi da njegov put mora da vodi preko
Londona i bombardovao je londonske banke ponudama. Bez
uspeha. Onima u Londonu nije bio potreban; ali on, Samuel

95
Volfzon, hteo je da ih prisili da ga upotrebe. Njegov instinkt ga
uputi na kineski. Mozak mu savlada i ovaj teški jezik; izgovor je
uvežbavao sa jednim kineskim studentom, kome je u naknadu za
to nabavljao poštanske marke. On nikada nije davao ni pfeniga
napojnice: imao je smelosti da prođe ne obzirući se na drska lica
berlinskih kelnera. On se nikada nije vozio tramvajem već je smelo
gazio svojim bolesnim nogama punim žuljeva, davao je časove
jezika za osamdeset pfeniga i prevodio je. Novac! Njegove besne
želje su ga tresle, častoljublje ga je lomilo, najsmeliji snovi su mu
zasenjivali mozak. Ni odmora ni sna ni počinka ni ljubavi.
Poniženja i šibe što mu ih je život doneo nisu ga slomili, on je svijao
leđa, ali opet se ispravio. Ili, ili! A onda stavi sve na jednu kartu!
Otkaza službu! Plati jednom zubnom lekaru trideset maraka za
plombe i čišćenje zuba. Kupi elegantne cipele, nabavi kod krojača
englesko odelo i kao pravi džentlmen otplovi za London.
Posle uzaludnih napora od četiri nedelje srete on kod Tajlera i
Terija jednog Volfzona koji se već bio preobrazio. Ovaj Volfzon je
govorio isto toliko mnogo jezika kao i on i bila bi mu šala da
mladom slomije vrat. Ali, nije ga slomio. Bio je to najveći uspeh
njegova života. Stariji Volfzon dovede kineskog tumača i skameni
se kad ču kako su njih dvojica lepo i pravilno razgovarali. Posle tri
dana bio je Samuel Volfzon opet u Berlinu; ali, dopustite, ne da u
njemu ostane! On je sad bio Mister S. Volfzon iz Londona, govorio
je isključivo engleski i otputovao je za Šangaj istog večera kao
otmen putnik koji tiraniše poslugu spavaćih kola. U Šangaju se već
bolje osećao. Video je vazduh, horizont. Ali, opet ga je pomalo
kopkalo. Ovde on nije bio pravi Englez, ma kako da je podražavao
drugove iz kluba. On se pokrsti i postade katolik, iako to niko nije
od njega zahtevao. On napravi uštede (stari Volfzon je mogao
napustiti svoje grobarstvo) i ode u Ameriku. Najzad je mogao da
diše slobodno Najzad je imao prostran kaput u kojem se dobro
osećao. Staza je bila slobodna, nagomilana energija mogla je da se
ispolji. Odlučno otkide on krajnji slog svog imena, kao gušter rep,
i nazva se Sem Volf. Ali, da ne bi ko pomislio da je Nemac, umetnu
još jedno o (Woolf). Odbaci engleski akcent, obrija engleske brkove
i govorio je kroz nos; pokazivao se dobre volje, govorno je glasno i

96
bio je prvi koji je svukao kaput i išao ulicom u košulji zasukanih
rukava. Ležao je kao pravi Amerikanac u stolici kod čistača cipela.
A sa tim je bilo prošlo vreme kad ga je čovek mogao uobličavati u
svaki kalup: uglasto, četvrtasto, okruglo, kako je kad trebalo. S.
Volf stade. Ove promene su mu bile potrebne da postane svoj.
Tačka! Nekoliko godina je radio na pamučnoj berzi u Čikagu, onda
pređe u Njujork. Sračunato n po planu obišao je svet i došao tamo
gde je i spadao. Njegova sprema, njegov genije i njegova nečuvena
vrednoća brzo ga istakoše i sad je i on gazio svojim patentnim
đonovima ljude pod sobom, kao što su i njega gazili. On prestade
da govori glasno, postade dostojanstven, i u znak da je uspeo i da
može da čini što hoće, on stvori svoj individualni izgled: pusti
kratku bradu.
U Njujorku ga zadesi po drugi put sreća kao nekada u Londonu.
On srete jednog drugog S. Volfa, ali Volfa ogromnog kalibra. On
srete Lojda! U to vreme Volf nije zauzimao prvo mesto u Union-
Eksčenž. Ali, sreća je htela da on napravi mali manevar protiv
Lojda. On načini nekoliko umetnih šahovskih poteza, i Lojd pečen
u ovoj vrsti igre, znalac, oseti da ovde ima posla sa jednim
talentom. To nije bila taktika P. Grifita i T. Luisa, ne, i kad Lojd
pozva, S. Volf iziđe, i ovaj talent stupi u Lojdovu službu. S. Volf se
penjao i penjao sve više. Njegov nagon je bio tako snažan da nije
mogao mirovati dok se ne popne sasvim gore. Tako je u četrdeset
drugoj godini, već ugojen i sipljiv, ispečen častoljubljem, prispeo u
Atlantik-Tunel-Sindikat.
S. Volf je na svom putu samo jednom napravio pauzu, i ona ga
je stala isuviše. On se u Čikagu zaljubio u jednu lepu Bečlijku i njom
i oženio. Ali, njena lepota je brzo precvetala, te mu nije ostalo ništa
drugo do jedna svađalica i ljubomorna žena koja ga ubija
ljubomorom. Tačno pre šest nedelja umrla je ova žena. S Volf nije
za njom žalio. On smesti svoja dva sina u jedan pansion u Bostonu,
gde je trebalo da se vaspitaju kao slobodni Amerikanci. Jednoj
plavokosoj Šveđanki, koja je studirala pevanje, udesi stan u
Bruklinu, pa odahnu duboko i otpoče svoj rad u Sindikatu.
Već prvog dana znao je imena i sve podatke svog ogromnog
štaba poddirektora, prokurista, blagajnika, knjigovođa, činovnika,

97
stenotipistkinja. Drugog dana uzeo je sve u svoje ruke a trećeg
dana je izgledalo kao da je već godinama radio.
Lojd je bio preporučio S. Volfa kao najboljeg finansijskog
praktičara koga je u svom životu upoznao, i Alan, kome je ličnost
Volfova bila tuđa i nesimpatična, morao je već posle nekoliko dana
priznati da je ovaj, ako ništa više, a ono bar izvanredan radnik.

98
 IV

Poziv na upis bio je otvoren i tunel je počeo da guta!

Akcije su glasile na hiljadu dolara, udeli na stotinu, dvadeset i
deset dolara.
Hladna ogromna dvorana njujorške berze grmela je na dan
emisije od ogromne larme. Već godinama se nije na tržištu pojavila
u većoj količini vrednosna hartija, čija se budućnost tako teško
mogla predvideti. Ona je mogla biti sjajna a moglo se dogoditi da
ne bude vredela ni centa. Spekulanti su drhtali od uzbuđenja; ali,
držali su se rezervisano, pošto niko nije imao smelosti da pođe
prvi. S. Volf je međutim nedelje pre toga proveo u vozu u spavaćim
kolima i udesio položaj koji će zauzeti teška industrija, u čijem
interesu je bila izgradnja tunela. On nije odobrio nijednu
porudžbinu dok se nije uverio da mu je taj čovek siguran. Tako je
došlo do toga, da su agenti teške industrije grunuli u deset sati. Oni
nakupovaše akcija za okruglo sedamdeset i pet miliona.
Breša je bila probijena.
Ali, Alanu je bilo za narodnim novcem. On nije hteo da tunel
gradi gomila kapitalista i špekulanata; tunel je trebalo da bude
svojina naroda, Amerike, celoga sveta.
I novac iz naroda poteče.
Ljudi su se uvek divili hrabrosti i bogatstvu. Hrabrost je trijumf
nad smrću, bogatstvo trijumf nad glađu, a ljudi se ničega ne plaše
tako mnogo kao gladi i smrti.
Sami neplodni, bacali su se oni oduvek na tuđe ideje, da se na
njima ogreju, raspale i otresu svoje dosade i neosetljivosti. Oni su
bili vojska novinskih čitalaca što triput dnevno zagreva svoju dušu
sudbinama nepoznatih ljudi. Oni su predstavljali vojsku gledalaca,
koja se svaki dan satima ushićuje hiljadustrukim skokovima i
vratolomijama svoje sabraće, pošto ne može sama da iziđe iz ovoje
bede. Samo mali broj izbranika mogao je sebi dopustiti taj luksuz
da i sam nešto doživi. Ostalima je nedostajalo vremena, novca i
hrabrosti, — život im nije dao ništa. Oni su bili zakačeni velikim
kaišem što se oko zemlje pomamno okreće, i ko god je zadrhtao ili

99
se onesvestio, pao je i bio pregažen, i niko se o njemu nije brinuo.
Niko nije imao ni vremena ni novaca ni hrabrosti da se o njemu
brine, i sažaljenje je bilo postalo luksuz. Stare kulture su
bankrotirale i masa nije zasluživala pažnju. Vojska spasa, teozofija
i pravničke lagarije, — jedva dovoljno da se podmiri potreba šačice
ljudi. Malo jevtine zabave, pozorišta, bioskopi, bokserske borbe i
varijetei, kad kaiš nekoliko časova zastane da se pobedi nesvestica.
Ali, mnogi su imali pune ruke posla da svoje telo uvežbaju, ne bi li
se imalo snage da se sutra nastavi put. Ovo vežbanje nazvali su
sport.
Život je bio vreo i brz, bezuman i ubilački, prazan i besmislen.
Hiljade su ga se otresale. Novu melodiju, ako smemo zamoliti, a ne
stare ulične pesmice!
I Alan im je dao. On im je dao pesmu od gvožđa i praskavih
električnih varnica, i oni eu razumeli: bila je to pesma njihovog
doba, i oni su čuli njen neumoljivi takt u zahuktalima nadzemnim
vozovima iznad svojih glava.
Ovaj čovek im nije obećavao nebeski raj, on nije tvrdio da
ljudska duša ima sedam spratova. Ovaj čovek nije obmanjivao sa
zastarelim ili za proveravanje u budućnosti nemogućim stvarima.
Ovaj čovek je bio sadašnjost. On je obećavao nešto opipljivo što je
svako mogao da razume; on je hteo da u zemlji iskopa rupu: to je
bilo sve!
Ali, uprkos jasnoći, svako je uviđao kako je isuviše smeo bio
projekt ovoga čoveka. Ali: milioni su zaslepljivali.
Najpre poteče novac malog čoveka, u malim količinama, a tada
bujicom. Kroz Njujork, Čikago, San Francisko, celu Ameriku začu
se reč tunelski udeli. Govorilo se o udelima Viktorija-Rand-Majn, i
Kontinental-Radium, koji su obogatili svoje sopstvenike. Tunelski
udeli su mogli da prevaziđu sve dosad viđeno i čuveno. Može biti!
O, da, vredelo bi! Nije se to ticalo samo jedne hiljade dolara više ili
manje, ticalo se osiguranja starosti pre nego što čoveku poispadaju
zubi iz vilica.
Nedeljama se talasala reka ljudi granitnim stepenicama
Sindikata. Jer, ma da su se udeli mogli kupiti na stotinu raznih
mesta, ipak je svako hteo da ih dobije na izvoru. Bili su to kočijaši,
100
šoferi, kelneri, momci pri liftu, činovnici, prodavačice, zanatlije,
lopovi, Jevreji, hrišćani, Amerikanci, Francuzi, Nemci, Rusi,
Poljaci, Jermeni, Turci — sve narodnosti, sve boje kože, i svi su se
tiskali pred zgradom Sindikata i raspaljivali se razgovorima o
udelima, rudnicima i dividendi, dobiti. Miris novca osećao se u
vazduhu! Zar nije izgledalo kao da solidan novac, solidne dolarske
novčanice pljušte na Vol-strit sa sivog zimskog neba?
Nekih dana je navala bila tako velika da činovnici nisu imali
vremena da srede primljeni novac. Bilo je, zaboga, kao u one daleke
dane blaženog „520%. Milera”. Činovnici su prosto bacali novac na
pod iza sebe. Bili su zatrpani novcem i poslužitelji su bili
neprestano zaposleni da nose novac u korpama za rublje. Ovaj
talas novca, koji nije opadao već stalno rastao, dočaravao je sjaj
pohlepnosti u glave što su se tiskale oko blagajne. Pregršt, toliko
koliko su jednom rukom mogli uzeti i oni, brojevi, motori,
automati, mašine, bili su: ljudi. Sa nesvesticom u glavi kao posle
pijančenja odlazili su, obuzeti snovima, sa groznicom u očima; kao
milioneri.
U Čikagu, Sen Luju, Francisku i svima velikim i malim varošima
Unije odigravale su se slične scene. Nije bilo farmera, kauboja, ni
rudara koji nije spekulisao s udelima A. T. Sindikata.
I tunel je gutao, tunel je pio novac, kao ogromno čudovište sa
prepotopskom žeđi. Gutao je s obe strane okeana.

101
 V

Velika mašina jurila je punom brzinom i Alan se brinuo da ona

zadrži isti tempo. Njegov princip bio je da se sve može dvaput brže
svršiti nego što se misli. Svi ljudi koji su sa njim došli u dodir
nesvesno su prihvatali njegov tempo. To je bila Alanova moć.
Ljudska košnica od gvožđa i betona na trideset dva sprata, sve
od trezora u suterenu pa do Markonijeve stanice na ravnom krovu,
mirisala je na znoj i rad. Njenih osam stotina ćelija vrvelo je od
činovnika, stenotipistkinja i službenika. Njenih dvadeset liftova
jurilo je celoga dana. Bilo je liftova koji se nisu zadržavali pre
desetog ili dvadesetog sprata; bio je jedan lift samo za najviši sprat.
Bilo je dizalica u koje se uskakalo za vreme uspona. Ni jedna jedina
stopa u trideset dva sprata nije bila zanemarena. Pošta, telegraf,
blagajne, centrale za visoko građenje i dubinsko građenje, za
izradu motora, podizanje varoši, izradu mašina, lađa, gvožđa,
čelika, cementa i drveta. Do pozne noći stajala je ova zgrada kao
vilinski osvetljen toranj u šarenoj, bučnoj jurnjavi Brodveja.
Preko cele širine četiri najviša sprata protezala se iz obojenih
sijalica sastavljena ogromna reklamna tabla, Hobijev pronalazak:
Džinovska karta Atlantskog Okeana. Atlantik plave, večno u
pokretu talasne linije, levo Severna Amerika, desno Evropa sa
britanskim ostrvima, kompaktne, sjajne zvezdane gomile.
Tunelska varoš, Biskaja, Azori, Bermudska Ostrva i Finister —
svežnji rubinskih sijalica, koje su bleštali kao reflektori. Na
Okeanu, nešto bliže Evropi, jedan parobrod verno izražen
svetiljkama. Ali, ovaj parobrod se nije micao sa mesta. Ispod plavih
talasnih linija označena je crvenim sijalicama jedna blaga krivina
koja vodi preko Bermudskih i Azorskih Ostrva za Španiju i
Francusku: tunel. A kroz tunel između kontinenata neprekidno
jure tamo i amo vatreni vozovi. Vozovi od šest vagona, u
razmacima od pet sekundi! Svetlosna magla se uzdizala sa bleštave
table koju su nosila mirna, samouverena, široka, mlečnobela,
ogromna slova: Atlantik-tunel.

102
 Ukoliko je vazduh oko Alana grozničavije drhtao utoliko se on
bolje osećao. Raspoloženje mu je bilo izvanredno. Izgledao je uvek
zagrejan i uzbuđen, snažniji i zdraviji no ikada. Glava mu je još
slobodnije stajala na ramenima, a ova ramena eu se raširila i
ojačala. Oči su mu izgubile detinjski, dobroćudni izraz, pogled mu
je bio određen i pribran, pa i njegova ranije stisnuta usta, bila su
bujna, zasićena jednim neprimetnim i neodređenim smeškom. Jeo
je s apetitom, spavao je duboko i bez snova i radio ne prenagljeno,
ali ravnomerno i istrajno.
Maud je naprotiv izgubila od svoje svežine i lepog izgleda.
Njena mladost je bila prošla, od devojke je postala žena. Njeni
obrazi nisu više pokazivali nekadanje sveže rumenilo, bili eu upali
i pobledeli i njeno glatko čelo bilo je brižno naborano.
Ona je patila.
U februaru i martu proživela je nekoliko sjajnih nedelja, koje
su joj nadoknadile zimsku dosadu i prazninu: bila je sa Makom na
Bermudima, Azorima i u Evropi. Za vreme vožnje morem
provodila je skoro ceo dan u Makovom društvu. Utoliko joj je teže
bilo po povratku da se navikne na Bronks. Po čitave nedelje bio je
Mak na putu. Bufalo, Čikago, Pitsburg, tunelska varoš. Mašine na
obali... On je živeo u brzim vozovima. A u Njujorku ga je čekalo
čitavo brdo posla.
Dolazio je doduše češće u Bronks, kao što je bio obećao; ali,
skoro uvek, pa čak i nedeljom, donosio je sobom posao, koji se nije
mogao odlagati. Često je dolazio samo da se ispava, okupa,
doručkuje i opet ode.
U aprilu je već bilo toplo, a nekoliko dana žega je bila nesnosna.
Maud se šetala s Editom, koja je kraj nje hrabro cupkala, po parku
u Bronksu, gde je zemlja mirisala na baštensko đubre i mlado lišće.
Kao i prošlog leta, stajala je opet satima s Editom u naručju pred
majmunskim kavezom i smejala se. Mala Edita je jahala
šetlandskog ponija, bacale su medvedima komade hleba u usta,
posećivale su lavlje mladunce, i tako im je prolazilo popodne.
Pokatkad bi se usudila Maud da ode sa detetom u bučnu prašljivu
varoš; ona je osećala potrebu da se približi životu. Obično bi se tada
zadržavala u parkovima Bateria, gde je nadzemna železnica grmela
103
nad glavama razigrane dece. U celom beskrajnom Njujorku Maud
je ovo mesto najviše volela.
Pored ribnjaka stajale su klupe, i Maud je ovde sedela i
sanjarila, gledajući preko zaliva, dok joj se devojčica sa šarenom
lopticom igrala u pesku, i od napora i uzbuđenja dahtala.
Beli čamci su se neprekidno mlatili tamo-amo između Hoboka,
Ilis Ajlenda, Bedlos Ajlenda, Union-Ajlenda i Njujork-Bruklina.
Mlečni, široki zaliv i Hudzon bili su pokriveni čamcima: često ih je
bilo istovremeno po trideset. Na svima se pokretala bela dvokraka
poluga nalik rudi u kola. Tako se činilo kao da lađe marširaju
ogromnim koracima. Senčral of Nju-Džersej feri prođe natovaren
gvozdenim kolima, dok su carinski čamci žurno sekli vodu. Daleko
u sunčanoj magli stajala je svetla Statua Slobode i činilo se kao da
lebdi nad vodom. Iza toga se provlačila plava pruga: to je bilo
ostrvo Union Ajlend, koje se jedva naziralo. Iv parobrodskih peći
izbijala je bela para, a uskoro zatim čulo se sviranje i zviždanje.
Zaliv je bio pun glasova, od najpiskavije lađice do onog dubokog
mumlanja okeanskog parobroda što potresa vazduh unaokolo.
Neprekidno su zvečali lanci, a u daljini se kovalo gvožđe.
Buka je bila tako mnogoglasna i mnogostruka da je uticala kao
čudan koncert i izazivala sanjarije i zamišljenost.
Iznenada se sasvim blizu začu svirka: jedan džinovski brzi
parobrod sekao je pod suncem prljavozelenu vodu Hudzona;
muzika je svirala na krovu, palube su bile pune ljudi, a na zadnjem
delu stajala je crna misa putnika četvrte klase.
— Maši, Edit, maši lađi! — I Edit pogleda, mahnu malom
limenom kovom i viknu glasićem kao zviždaljka male lađe.
Kad su polazili kući, htela je Edit uvek da idu odu. Ali, Maud joj
objasni da ne bi smeli da uznemiruju oca.
Maud se ponovo prihvati sviranja na klaviru. Vežbala je i
uzimala opet časove. Koliko je bila zaboravila! Nekoliko nedelja
posećivala je sve velike koncerte. Sama je svirala dvaput mesečno
u Domu prodavačica i radnica odela. Ali, ushićenje, koje joj je sa
muzikom strujalo u krvi, mešalo se sve više sa nekom potmulom
čudnom čežnjom, tako da je posle nekog vremena sve ređe svirala

104
dok najzad nije sasvim zanemarila muziku. Ona je posećivala
predavanja o vaspitanju dece, higijeni, etici i zaštiti životinja.
Štaviše njeno se ime pojavi u odboru Doma za zbrinjavanje
invalida i negovanje siročadi.
Ali, u njoj se otvarala neka praznina u kojoj je vrilo od srdžbe i
žudnje. Predveče bi redovno pozivala Maka na telefon i osećala se
mirnijom kad čuje njegov glas.
— Hoćeš li danas doći na večeru, Mak? — pitala je ona i
uzbuđeno očekivala njegov odgovor.
— Večeras? Ne. Večeras je nemogućno. Ali, sutra ću već doći,
udesiću. Kako je Edit?
— Bolje nego ja Mak! — ali pritom se smejala da zavara Maka.
— Možeš li da je doneseš do aparata, Maud?
Srećna usled toga što on misli na njihovo dete, Maud je dizala
malu uvis, i Edit je morala da odbrblja nešto u telefon.
— Sad zbogom, Mak! — Ne mari ništa što danas ne možeš da
dođeš; ali sutra neće biti milosti, da znaš! Jesi li čuo?
— Jest, čuo sam. Sutra sigurno. Laku noć, Maud!
Docnije se i to često događalo da Lion nije mogao dozvati Maka
na telefon, jer je ovome bilo nemogućno da napusti posao.
I tada nesrećna i ljutita, Maud bi bacala slušalicu i sa mukom
uzdržavala suze.
Uveče je čitala. Pročitala je čitave biblioteke. Nu, uskoro je
videla da je većina knjiga laž. Ne, dragi moj, život je sasvim drukčiji.
Ali, katkad je nailazila na knjigu koja joj je potvrđivala neki jad u
svoj njegovoj veličini. Sa suzama u očima i nesrećna šetala je po
praznim tihim sobama. Najzad dođe na veličanstvenu ideju da
sama piše knjigu. Jednu sasvim naročitu knjigu! I njom je htela da
iznenadi Maka. Ideja je zanese. Celo popodne je jurila po varoši da
pronađe onakvu knjigu kakvu je zamislila. Najzad je našla šta je
želela. To je bio dnevnik, uvezan u krokodilsku kožu sa žutastom
hartijom. Odmah posle ručka počela je svoj rad. Napisala je na
prvoj strani: Život moje male ćerčice Edite i šta je ona govorila:
Napisala njena majka Maud.

105
 — Bog neka je štiti, slatku Editu! — Napisala je na drugom
mestu. I na trećem je počela.
Knjigu je Mak trebao da dobije o Božiću. Ovaj rad ju je
ushićivao i prekraćivao joj mnoge samotne večeri. Svaku sitnicu iz
života svoje male ćerčice savesno je zabeležila. Sve smešne izreke
i sva naivna i mudra pitanja, napomene i poglede svoga deteta.
Ponekada se gubila i u svoje sopstvene brige i misli.
Ona je živela samo za nedelje, dane Makove posete. Nedelje su
za nju bile svečanost. Ona je ukrašavala kuću i sastavljala naročit
jelovnik, da nadoknadi Maku svih sedam dana. Ali, dešavalo se
ponekada da Mak i nedeljom nije mogao da dođe.
Jedne nedelje su ga iznenada pozvali u fabriku čelika u Bufalo
a iduće je doveo sa sobom gospodina Šlosera, šefa gradilišta na
Bermudskim Ostrvima, i Maudi je bilo kao da Mak nije ni došao,
pošto su njih dvojica iskoristili ovu priliku da pretresu tehnička
pitanja.
Onda se pojavi jedno popodne u nezgodan čas Maud u zgradi
Sindikata i po Lionu poruči Maku da sa njim želi hitno da govori.
Ona je čekala u trpezariji, neposredno kraj Makove sobe za rad,
i čula je jedan zvonki glas kako pominje niz banaka:
— Manhatan, — Morgan i ko. — Šerman...
Ona je poznala glas S. Volfa, koga nije mogla da podnese.
Odjednom zastade glas i Mak viknu:
— Odmah, Lione! Kaži: sad ću!
Lion uđe i prišapta joj.
— Ne mogu da čekam, Lione!
Kinez mignu zbunjeno i izvuče se napolje.
Odmah zatim uđe Mak zagrejan radom i dobro raspoložen.
On nađe Maud sa maramicom na licu i uplakanu.
— Maud? — upita on zaprepašćen. — Šta ti je? Da se nije što
desilo Editi?
— Maud zajeca još glasnije. Edit! A na nju nije ni pomislio. Zar
se i njoj nije moglo što desiti? Pleća su joj se tresla od plača.

106
 — Ja više prosto ne mogu da izdržim! — jecala je ona i
pritiskivala maramicu na lice. Sve jače je plakala. Više nije mogla
da se zaustavi kao dete kad se rasplače. Morala je da izlije svu svoju
ljutnju i sav jad.
Mak je stajao neko vreme bespomoćno. Onda dodirnu Maudina
pleća i reče: — Ali, slušaj, Maud. Ja nisam kriv što nam je Šloser
pokvario nedeljni odmor. On je došao sa svoje stanice, a nikako
nije mogao da ostane duže od dva dana.
— To nije ništa. Ova nedelja. Juče je bio Editin rođendan...
Čekala sam... Mislila sam...
— Editin rođendan? — upita Alan zbunjeno.
— Da. Ti si zaboravio!
Sad se Mak postideo. — Kako sam samo mogao? Još prekjuče
sam mislio na to! — Posle kratke pauze produži:
— Slušaj, mala Maud, ja moram ovih dana tako mnogo da
pamtim; ali, to će biti samo u početku.
Maud skoči, lupnu nogom i pogleda ga ljutito, suze su joj lile
preko lica.
— To već mesecima govoriš! O, kakav mi je to život!
— Zajeca ona i baci se opet u stolicu, pa pokri lice maramicom.
On je stajao pred njom kao ukoren đačić. Nikad nije video Maud
tako uzbuđenu.
— Ali, slušaj, Maud, — počinjao je on opet, — ima više rada nego
što ga čovek može savladati. — Samo, to će se brzo popraviti. — I
on je zamoli da se još malo strpi, da se razonodi, da posećuje
koncerte i pozorišta, da se bavi muzikom.
— Sve sam već pokušala, dosadno mi je... došlo mi je do grla... i
stalno čekati, samo čekati...
Mak zatrese glavom i pogleda zbunjeno u Maud.
— Da, šta da radimo devojčice, — šta da radimo sa tobom? upita
on tiho. — Možda bi bilo dobro da odeš nekoliko nedelja na selo? u
Berkšajr?
Maud podiže brzo glavu i pogleda ga vlažnim, svetlim očima.
— Hoćeš da me se otreseš? — upitala ga otvorenih usta.

107
 — Ah, ne, ne! Ja želim samo tvoju sreću, draga Maud. Meni te je
žao, zaista.
— Neću da me žališ, ne... — I ponovo poče da je trese grčevit
plač.
Mak je uze na krilo i trudio se da je umiri milovanjem uz
obećanje: — Doći ću večeras u Bronks — reče najzad, kao da je time
uredio celu stvar.
Maud obrisa uplakano lice.
— Dobro. Ali, ako dođeš posle osam i po, onda ću se razvesti od
tebe! — I ona pocrvene odjednom kada to reče.
— Ja sam često na to mislila. Da Mak, smej se samo... Tako se ne
postupa sa svojom ženom, to ti kažem... Ona zagrli Maka i pritište
svoj zažareni obraz na njegovo preplanulo lice i prošapta: — Oh, ja
te tako volim, Mak! Ja te tako volim.
Oči su joj se svetlele kad je u liftu sišla sa trideset prvog sprata.
Osećala se dobro i toplo joj je bilo u srcu; ali, već se pomalo stidela.
Mislila je na Makovo zaprepašćenje, bol u njegovim očima, njegovu
zbunjenost i skriveno čuđenje što ona tako malo razume kako je
ovaj rad potreban. Ponašala sam se kao glupa guska, —pomisli ona,
— tako budalasto. Šta li će sada Mak o meni misliti? Da nemam
hrabrosti, strpljenja ni razumevanja za njegov rad... I tako je bilo
glupo što sam ga slagala da sam češće mislila na razvod. To mi je
tek u tom trenutku palo na pamet.
— Da zaista kao guska — prava guska! — rekla je poluglasno i
nasmešila se lagano, da se otrese tog mučnog osećanja što se tako
budalasto ponašala.
Alan naredi Lionu da ga u četvrt pre osam otera sa posla. Tačno!
Nekoliko minuta pre osam odjurio je brzo u jednu trgovinu i
nakupovao masu poklona za Editu i nekoliko za Maud, ne birajući
mnogo, jer se u tome nije ni razumevao.
„Maud ima pravo” — pomisli on dok se vozio u automobilu
Leksington avenijom, pravom i dugom šest milja i lupao glavu o
tome kako da više vremena posveti svojoj porodici. Ali, nije dolazio
ni do kakvog zaključka. Naprotiv, rad je iz dana u dan sve više

108
rastao mesto da opada. „Šta da radim? — mislio je. — Kad bih našao
zamenu za Šlosera, on nije samostalan.”
Onda se opomenu da u džepu ima nekoliko hitnih pisama,
pročita ih i potpisa. Kod Harlem-Rivera bio je gotov sa
potpisivanjem. Zaustavi auto i baci pisma u poštansko sanduče.
Bilo je još deset minuta do osam i po.
— Kroz Boston Road, Endi. Samo nemoj koga da pregaziš!
viknu on šoferu.
I Endi jurnu niz Boston Road, da se u kolima posrtalo. Mak
ispruži noge, zapali cigaru i sklopi premorene oči. Bio je skoro
zaspao kada se auto naglo ukoči i stade. Kuća je bila sva svečano
osvetljena.
Maud sjuri niz stepenice kao devojčica i baci se Maku oko
vrata. Još dok su prolazili kroz vrt, doviknula je:
— Oh, Mak, ja sam strašna guska!
Nije se obazirala što je šofer čuje!
Odsada je želela da bude strpljiva i da se više nikada ne žali.
— Ja ti se zaklinjem, Mak!

109
 VI

Maud održa reč; ali, nije joj bilo lako.

Ona se više nije tužila kad je Mak nedeljom izostajao ili donosio
sa sobom toliko posla da njoj ni minut nije mogao posvetiti. Mak je
bio uzeo natčovečanski posao, koji bi svakoga drugog progutao, i
nije bilo pravo da ga i ona natovaruje. Naprotiv, morala je pokušati
da mu to malo slobodnog vremena ulepša i olakša.
Tako je bila uvek raspoložena i dobre volje kad god je on
dolazio i nijednom rečju nije izdavala kako je bezumno za njim
žudela. I čudnovato, Maku nije ni na pamet padalo da bi ona mogla
patiti.
Dođe leto, zatim jesen, lišće u parku požute i sa vrhova drveta
pred kuću opade sve, ma da ga vetar nije ni dirnuo.
Mak upita da li možda ne bi htela da se preseli u tunelsku varoš
— Tunel-Siti? Ona sakri svoje čuđenje. Da, on je morao nekoliko
puta nedeljno tamo da ide, i nameravao je da nedeljom pre podne
ustanovi časove primanja, kad bi mu svak, inženjer kao i radnik,
mogao da iznese ovoje želje i žalbe.
— Ako ti to želiš Mak?
— Ja mislim da bi to ipak bilo najbolje, Maud. Ja ću i sam svoje
kancelarije premestiti u Tunel-Siti, čim bude bilo mogućno.
Naravno, plašim se da tamo ne budeš usamljena.. .
— Neće mi biti gore nego u Bronksu, Mak, — odgovori Maud,
smešeći se.
Selidba je trebalo da se izvrši u proleće. Ali, dok se pripremala,
Maud je često mislila: „Bože, što li ću raditi u toj betonskoj varoši?”
Morala je nešto da počne da se nečim zaposli, da odagna budalaste
misli i snove.
Najzad joj pade na pamet čudna ideja, i ona se oduševljeno baci
na njeno ostvarenje. Nju ova ideja ožive i raspoloži toliko da to i
Mak primeti.
Njoj je Makova radoznalost bila prijatna; ali onda više nije
mogla da krije tajnu. Da, stvar je bila u ovome: Ona mora da se

110
zaposli, da dobije solidan posao. Nikakvu igračku. Sad joj je palo na
pamet da radi u bolnici tunelske varoši.
— I ne pokušavaj da se smeješ, Mak. To je ozbiljno! — Ona je
uostalom već počela da sluša kurs na dečjoj klinici dr Vasermana.
Mak se zamisli.
— Jesi li zaista počela kurs, Maud? — upita on sa nevericom.
— Da, Mak, još pre četiri nedelje. Kad se u proleće preselim u
Tunel-Siti, imaću posla. Drukčije ne ide.
Ali, Mak se sada zapanji, zamisli i uozbilji. Od iznenađenja je
treptao očima i nije mogao da progovori. Maud je bila ushićena.
Onda on klimnu nekoliko puta glavom.
— Možda je baš i dobro da nešto radiš, Maud! — reče on
zamišljeno. — Ali, da li to baš mora biti bolnica? — Najednom se
zasmeja. On je video svoju malu Maud pred sobom u kostimu
bolničarke. — Tražiš li visoku platu? — Maud se naljuti malo zbog
njegovog detinjastog smeha.
On je smatrao njen plan za prolaznu ćud, za igračku. Sumnjao
je u njenu istrajnost. Nije poimao da je za nju bila preka potreba da
radi. Vređalo ju je što se on tako malo trudio da je razume.
— Ranije me tako što nimalo nije bolelo, — pomisli ona sledećeg
dana.
— Sigurno sam se promenila. — I Maud, koja se danju i noću
mučila samo zato što je prestala da veruje u svoju sreću, počela je
da shvata kako ženi treba još nešto osim ljubavi i obožavanja.
Uveče je bila sama, napolju je lepo padala kiša i bilo je sveže, a
ona je pisala svoj dnevnik.
Zabeležila je nekoliko izreka male Edite, koje su pokazivale
naivnu grubost i dečju sebičnost njene obožavane ćerčice.
„Osobine koje imaju sva deca”, ne zaboravi ona da doda. .
Tada izloži svoje misli: „Izgleda mi, — pisala je ona, — da samo
majke i žene mogu biti zaista nesebične. Deca i ljudi nemaju ovu
osobinu. Ljudi imaju prema deci jedno preimućstvo: oni eu
nesebični i požrtvovani u malim, spoljnim, gotovo da kažem
neznatnim, stvarima. Ali, svoje najdublje unutarnje pobude i želje

111
neće nikad da žrtvuju ljubljenom licu. Mak je čovek i sebičnjak kao
i svi ljudi, moram da mu to prebacim ma da ga od sveg srca volim.
Onda se uveri da Edit spava, pa se ogrte maramom i iziđe na
verandu. Ovde se spusti u jednu pletenu naslonjaču i slušala je
kako kiša pada. Na jugoistoku se svetleo Njujork.
Kada je ušla u spavaću sobu pade joj pogled na otvorenu knjigu
na stolu. Ona pročita što je napisala i dok se malopre ponosila
svojom mudrošću, zatrese sad glavom i dopisa: „Posle jednog sata
pošto sam slušala žubor kiše. Da li nisam nepravedna prema Maku,
da nisam možda ja sebična? Traži li Mak što od mene? Ili da ne
tražim ja od njega žrtve? Čini mi se da je eve to što sam malopre
napisala, besmislica. Danas više ne mogu da nađem istinu. Kiša
lepo šumi. Donosi mir i san. — Maud, Makova mala ludnica.”

112
TREĆI DEO

113
 I

Mak Alanova svrdla eu međutim na svih pet gradilišta već

prodrla za čitave milje u tamu. Ovi tunelski rovovi ličili su na dve
strašne kapije što vode u podzemni svet.
A danju i noću bez odmora dolazili su i izlazili brzim tempom
iz ovih otvora vozovi puni kamena; danju i noću bez odmora uletali
su unutra vozovi puni radnika i materijala. Kao rane bila su ova
dva okna, ogorele crne rane, rane što neprestano izbacuju gnoj i
proždiru svežu krv. A tamo dole, u dubini besneo je tisućruki
čovek!
Mak Alanov rad nije bio rad kakav je svet dosad poznavao, to
je bilo besnilo, paklena borba za sekunde. U žurbi bez prekida krčio
je on put kroz kamen.
S istim mašinama, s istim materijalom za svrdlove, Alanu bi sa
radnim metodima ranijih vremena trebalo za dovršenje posla
devedeset godina. Ali, on nije radio dnevno osam časova, već
dvadeset i četiri. On je radio nedeljom i praznicima. Na prednjim
mestima je radio sa šest smena; on je prisilio svoje ljude da za četiri
časa svrše koliko su pri laganom tempu svršavali za osam.
Na taj način je postigao šestostruke rezultate. Mesto gde su
radila svrdla nazivali su tunelski radnici pakao. Tu je buka bila
tolika da su skoro svi radnici ogluveli, ma da su bili zatisli uši
vatom. Alanova svrdla, koja eu bušila breg, počinjala su škripom i
cikom, breg je kričao kao hiljadu uplašene dece u jedan mah,
smejao se kao čitava vojska umobolnika, urlao kao bolnica puna
tifusnih bolesnika i najzad grmeo kao veliki vodopadi. Kroz
zažareno Okno čitavih pet milja u daljini odjekivali su nečuveno
strašni tonovi tako da niko ne bi čuo kad se breg ruši. Pošto je ta
tutnjava gutala komandu i trubne signale, to su zapovesti morale
da se izdaju svetlosnim putem. Ogromni reflektori bacali su svoju
bleštavu svetlost, čas belu čas kao krv crvenu, na haos oznojene
ljudske gomile, na telesa i počupano kamenje, koje je i samo ličilo
na ljudska tela, dok se prašina valjala u gustim oblacima. A u
sredini toga haosa tela i kamenja drhtalo je i puzilo jedno sivo

114
prašinom pokriveno čudovište kao prepotopska životinja što se
valja po blatu: Alanova mašina za bušenje.
Alan ju je izmislio do najmanje pojedinosti, i ona je ličila na
ogromnu oklopljenu sipu kojoj su kablovi i električni motori
utroba, gola ljudska tela u lobanji, dok se za njom vuče rep od žica
i kablova. Gonjena snagom koja odgovara energiji dveju
brzovoznih lokomotiva, puzila je ona napred, pipala breg pipcima
i gubicom rascepljenih usta, dok je iz vilica bljuvala svetlost.
Uzdrhtala u praživotinjekom gnevu, ljulja se od pohote razaranja,
tutnji, urla i rije glavom kamen. Njeni pipci i gubica su svrdla sa
krunicom od alanita, a i kroz šuplja svrdla bljuje eksploziv. Kao
morska sipa, i ona je menjala iznenada boju. Iz njenih vilica se
isparavala krv, ožiljak na leđima je zlobno odsjajivao, i strašno, kao
i morska sipa, povlačila se i ona, uvijana u crvena isparenja, pa je
zatim puzila napred. Napred i natrag, danju i noću, godinama bez
odmora.
Čim promeni boju i povuče se unazad, baci se gomila ljudi na
kameni zid i grozničavo skuplja žice koje vise iz izbušenih rupa. I
kao da ih groza goni beže natrag. Tutnji, grmi, odjekuje. Rasprskani
breg se valja za beguncima, kameni grad pada pred njima i pucka
o oklop mašine za bušenje. Oblaci prašine valjaju se ususret
crvenom žaru. Odjednom blesne opet bela svetlost i gomile
polugolih ljudi jurnu u uskovitlani oblak prašine i penju se na
zadimljeno zgarište.
A proždrljivo čudovište što se kotrlja napred, ispruža svoju
njušku najstrašnije vrste, klešta i čekrke, ispušta svoju čeličnu
donju vilicu napred i uvis, da proždire kamen, stenu i gar, što mu
stotine ljudi, unakažena lica, okupani u znoju, trpaju u čeljust.
Njegove vilice počinju da melju, da proždiru, trbuh koji se vuče do
zemlje proždire, a na zadnjem delu ispada beskrajna reka stenja i
kamena.
Stotine đavola okupanih znojem posrću tamo gore između
kamena što se kotrlja, vuku lance, viču i urlaju, dok se ruševina pod
njihovim nogama raspada. Dalje, kamen mora da se čisti s puta, to
je lozinka!

115
 Ali, već dube dletom i buše i kopaju prljave ljudske gomile pod
njuškom čudovišta da mu uravne put. Zadihani ljudi sa pragovima
i šinama dolaze, pragovi se nameštaju, šine utvrđuju i čudovište
nastupa dalje.
Na njegovom prljavom telu, njegovim bedrima, trbuhu i
njegovim zasvođenim leđima vise sićušni ljudi. Oni buše rupe u
tavanici i zidovima, podu i izbočenim stenama kako bi ih začas
mogli napuniti patronama i razoriti.
Kako je grozničavo i pakleno besneo posao pred mašinom za
bušenje, tako je bio i iza mašine gde se ulivala beskrajna kamena
reka. Za nepuno pola časa kasnije morala je mašina da ima
slobodan put od dve stotine metara unazad, da tamo sačekaju
eksploziju.
Gvozdena rešetka koja se stalno kretala ispod mašine
izbacivala je kamenje, i čim bi se ona pojavila, uskakali bi snažni
mladići na nju i dohvatali ogromne stene, što ih ljudska snaga ne
može da digne. Dok bi tako na rešetci sa kamenjem išli unazad
deset koraka, utvrđivali bi lance oko kamena za čekrke na zadnjem
delu mašine, da se to digne uvis.
Rešetka, večno u pokretu, istresala je sa praskom kamenu
masu u niska, gvozdena, ulubljena kola, slična rudarskim
vagonetima, koja su kao beskrajni voz prevođena sa levog na desni
kolosek pomoću polukružne spojne pruge, i samo toliko su stojala
iza rešetke koliko je bilo dovoljno da prihvate kamen i stene. Njih
je vukla jedna rudarska lokomotiva koju su snabdevala dva
akumulatora. Gomile ljudi bledih lica, sa prljavom kašom na
ustima, posrtale su oko rešetke i vagoneta, rile su, prevrtale,
zahtevale i vikale, a bleštava reflektorska svetlost ih Je
nemilosrdno zaslepljivala dok ih vazduh :kroz ventilatore zasipa
snagom oluje.
Bitka kod mašine za bušenje bila je ubistvena i svakog dana je
bilo ranjenika i gomila mrtvih.
Posle četvorosatnog ludila radnici su smenjivani. Potpuno
iscrpeni, skuvani u sopstvenom znoju, bledi i poluonesvesli, bacali
su se na vlažno kamenje u vagonu i očas bi zaspali da se tek
sutradan probude.
116
 Radnici su pevali pesmu koju je jedan iz njihovih redova
spevao. Ta pesma je počinjala:
Tunelske nemani grmi bat I zove radnički soj U paklene čeljusti
žar,
Gde radniku za svaki sat Što lije vreli znoj Mak plaća po dolar...
Stotine su ih bežale iz pakla i mnogi su posle kratkog vremena
i svršavali sa životom. Ali, dolazili su novi.

117
 II

Mala rudarska lokomotiva praskala je kilometrima sa

natovarenim vagonetima kroz tunel do mesta gde su stajali
železnički vagoni. Vagoneti su čekrcima dizani uvis i pražnjeni.
Kad bi vagoni bili puni, vozovi bi odlazili, svakog sata dvanaest i
više, a novi, sa materijalom i ljudstvom, stajali su na njihovom
mestu.
Amerikanska okna su na kraju druge godine bila prodrla za
devedeset i pet kilometara u zemlju, i duž cele ove dugačke pruge
besneo je rad kao u groznici.
Alan je neprekidno gonio na najveće napore, svakog dana,
svakog časa. Otpuštao je bez ikakva obzira inženjere koji nisu
mogli da savladaju traženi broj kubnih metara, bez milosti je
otpuštao radnike koji su gubili dah.
Tamo gde tutnje gvozdeni vagoneti i gde je razderano okno
ispunjeno prašinom i izdrobljenim kamenjem, zaposleni su
bataljoni radnika pri svetlosti reflektora da dovuku grede, daske i
podupirače kako bi se okna osigurala od kamenja što se ruši. Četa
tehničara polaže električne žice i privremene cevi za dovođenje
vode i vazduha.
Oko vozova jure gomile ljudi, da stovare materijal i razdele duž
pruge kako bi kad zatreba sve bilo pri ruci: grede, daske, gvozdene
pijavice, gvozdeni nosači, zavrtnji, cevi, kablovi, svrdlovi, čaure za
eksploziv, lanci, šine, pragovi!
Na svakih tri stotine metara radila je besno gomila prljavih
radnika sa svrdlima na zidu okna između podupirača. Oni su
probijali udubljenje u visini čoveka i čim bi zatutnjio voz, sklanjali
su se među podupirače. Ali, uskoro je udubljenje toliko duboko da
se više ne moraju da brinu za dolazak voza. Onda marširaju radnici
tri stotine metara dalje da preduzmu novi poprečni prosek. Ovi
proseci služe za provetravanje i stotine drugih ciljeva.
Za njima u stopu slede radnici, čiji je zadatak da izidaju ove
uzane spojne hodnike. Iz godine u godinu ne rade oni ništa drugo.
Samo svaki dvadeseti ostavljaju onakav kakav je.

118
 Dalje, napred!
Voz dojuri i stade kod dvadesetog proseka. Gomila garavih
momaka okače iz vagona i svrdla, ašovi, pijuci, gvozdeni nosači,
vreće cementa, šine i pragovi putuju preko njihovih pleća u prosek,
dok iza njih već nestrpljivo zvone zvona zadržanih vozova! Vozovi
tutnje. Prosek je progutao garave momke, svrdla pište, prašte,
kamen prska, hodnik se širi sve više, on stoji koso prema tunelskoj
trasi, gvožđe i beton su njegovi zidovi, njegova tavanica, njegov
pod. Prolazi pruga: skretnica!
Ove skretnice su od neocenjive koristi, što se na svakih šest
kilometara vozovi sa kamenom i materijalom mogu prebacivati iz
jednog okna u drugo.
Na ovaj sasvim prost način izolovana je pruga od šest
kilometara za izgradnju.
Šuma od stabala, podupirača i kolja duga šest kilometara
pretvara se u šest kilometara dugu šumu gvozdenih konstrukcija.
Gde postoji pakao tu je i čistilište. I kao što je kod gradnje
tunela bilo ljudi iz pakla, tamo je bilo i ljudi iz čistilišta, jer se ovo
mesto zvalo čistilište.
Ovde je put slobodan i more vagona valja se u ovaj deo okna a
grozdovi ljudi vise po vagonima. Istovremeno na stotinu mesta
počinje bitka: topovski pucnji, trubni znaci, svetlost reflektora.
Okno se proširuje do potrebne visine i širine. Grmi kao kad udaraju
topovska zrna o oklopnjaču. Gvozdeni nosači i šine grme pri padu
na tle. Olovno crveno gvožđe preplavljuje okno, poluge, ploče
izrađivane u fabrikama Pensilvanije, Ohaja, Oklahome i Kentakija.
Stare šine se raskidaju, dinamit i melinit paraju dno, pijuci i lopate
se vitlaju po vazduhu. Pazi! Urla i dahće. Unakažene njuške,
nabrekle mišice, žile na slepoočnicama odskočile kao zmije, telo iza
tela: dovlače materijal za izradu tunelskog poda, ogromne dvojne
T-nosače, koji su određeni da nose šine tunelskih vozova. Čete
inženjera s aparatima i instrumentima za merenje leže na podu i
rade naprežući sve svoje nerve dok: im znoj i prašina šaraju
polugola tela. Gvozdena podloga duga četiri metra a duboka
osamdeset santimetara na krajevima malo povijena uvis betonira
se.
119
120
 Kao što se namešta kod lađe tako se dodaje deo po deo ove
podloge i betonska reka je prelije tako da podloga u njoj utone.
Pragovi. Kao što stotinu mrava nose jednu slamku, tako stotinu
zadihanih ljudi ugnutih kolena dovlače velike, trideset metara
duge šine koje se utvrđuju na pragove. Iza njih gamižu drugi sa
teškim delovima gvozdene konstrukcije, koja treba da obloži svu
ovoliku unutrašnjost tunela. Sastavljena, ova konstrukcija ima
oblik elipse, koja je na dnu malo spljoštena. Četiri dela obrazuju
jednu konstrukciju: podloga, dve bočne strane i tavanica, kapa. Ovi
delovi su od prst debelog gvožđa i povezani su međusobno jakim
zidom. Mašine za zakivanje prašte, okno ječi. Konstrukcije se
nastavljaju jedna na drugu. Mreža od olovnocrvenog gvožđa oblaže
tunel. A odmah pozadi penju se zidari na gvozdene zidove, da
izidaju ogrtač tunela, oklop od metar debelog armiranog betona,
koji nikakav pritisak na svetu ne može da sruši.
S obe strane jakih šina, postavljene su u određenom razmaku
cevi svih dimenzija, koje su odmah i zalivane i zavrtnjima
utvrđivane. Cevi za telefonske i telegrafske kablove, za električne
žice, ogromne cevi za vodu, velike cevi za vazduh koji su mašine
danju i noću bez prekida morale ubacivati u tunel. Naročite cevi za
pneumatičnu ekspresnu poštu. Pesak i šljunak dolazi preko toga;
pragovi i šine za teretne vozove dolaze preko njih, solidan kolosek
koji im omogućuje da jure brzinom ekspresa.
Tek što su tu napred utvrdili i poslednju gvozdenu
konstrukciju, već je gotov i kolosek za prugu od šest kilometara.
Vozovi se puštaju da polete dok zidari još vise na gvozdenom zidu.

121
122
 Trideset kilometara iza mesta gde tutnji mašina za bušenje,
tunel je već sasvim gotov.

123
 III

Ali, to nije bilo sve. Trebalo je predvideti hiljadu stvari! Čim se

američka okna sastave s onima što se od Bermuda probijaju kroz
gnajs, mora pruga biti osposobljena za saobraćaj.
Alanovi planovi su već godinama bili izrađeni do najsitnijih
pojedinosti.
Na svakih dvadeset kilometara izrađivao je u steni male
stanice za čuvare pruge. Na svakih šezdeset kilometara predviđao
je veće stanice, a na svakih dve stotine četrdeset kilometara velike
stanice. Sve ove stanice su bile velika skloništa za rezervne
akumulatore, mašine i hranu. Na većim i velikim stanicama
smestiće se transformatori, stanice visokog napona, mašine za
vazduh i rashlađivanje. Dalje su bila potrebna bočna okna, u koja
treba da se sklone vozovi pri ukrštanju.
Razni radnički bataljoni spremljeni su za sve te poslove i oni su
se probijali kroz zemlju i izbacivali lavine kamenja.
Kao vulkan u besnilu tako su i tunelska ušća danju i noću
izbacivala kamen. Neprekidno, jedan za drugim izletali su iz tunela
vozovi puni kamenja. Sa lakoćom koja je ushićivala penjali su se
oni da se gore zadrže trenutak. Ali, to što je izgledalo da je samo
kamen i gar, odjednom se kretalo po vagonima, i garave, prljave
nejasne prilike poskakaše sa kola. Voz sa kamenjem okrete se
preko stotinu skretnica i odjuri. On prohuja u velikom luku kroz
Mak Siti (kako su tunelsku varoš u Nju-Džerseju svi zvali). dok ne
skrete na jedan od stotinu koloseka kraj mora, gde ga istovariše.
Ovde, na moru, bili su svi vedri i veseli Jer su imali laku nedelju.
Mak Alan je izvukao dve stotine kilometara kamenja, dovoljno
da se sagradi zid od Njujorka do Bufala. On je imao najveći
kamenolom na svetu; ali, on nije dozvoljavao da se izgubi nijedna
lopata. Celo ogromno zemljište nivelisao je. Obalu, koja je
postupno opadala, uravnio je i plitko more potisnuo kilometrima.
Tamo napolju gde je već pre bilo dublje sručivalo se hiljadu vagona
kamenja i lagano prodirao ogromni nasip u more. To je bio jedan
od kejova Alanova pristaništa, kojem se svet divio na planu buduće

124
varoši. Dve milje odatle gradili su njegovi inženjeri najveću plažu
na svetu. Ovde su trebali da se podignu kupališni hoteli.
Mak Siti je međutim izgledao kao ogromno zgarište na kojem
ne raste ni žbun ni drvo i ne žive ni životinje ni ptice. Bleštao je na
suncu da su oči bolele. Nadaleko je bila pustinja pokrivena
prepletenim kolosecima, koji su se prostirali s obe strane
lepezasto, slično magnetskim figurama kod kojih se gvozdene
strugotine skupljaju kod polova magneta. Svuda su proletali
vozovi, električni i parni, svuda su se dimile lokomotive, urlale,
piskale, zviždale i zvonile. Napolju u Alanovom provizornom
pristaništu ležala su jata zadimljenih parobroda i visokih jedrilica,
što mu donose gvožđe, drvo, cement, žito, stoku i hranu svake
vrste iz Čikaga, Montreala, Portlanda, Njuporta, Čarlstona, Nju-
Orleana i Galvestona. Na severoistoku je bio debeli zid neprozirna
dima: železnička stanica za materijal. Barake su iščezle. Na
terasama trasinog useka bleštali su stakleni krovovi: mašinske
prostorije, centrale, koje su se oslanjale na visoke zgrade uprave.
U sredini kamene pustinje dizao se dvadesetospratni hotel:
Atlantik Tunel. Bio je belo okrečen, potpuno nov i služio je kao
svratište za čete inženjera, agenata, zastupnika velikih firmi i za
hiljade radoznalaca što svake nedelje dolaze iz Njujorka.
Prekoputa je Vanamaker podigao privremeno
dvanaestospratnu trgovinu. Široke ulice potpuno dovršene, išle su
pravo kroz zgarište, mostovi su se dizali iznad trasnog useka. Na
kraju kamene pustinje ležale su prijatne radničke varoši sa
školama, crkvama, igralištima i krčmama, koje su držali nekadanji
bokseri i džokeji. Dalje, u šumi zakržljalih borova, stajala je
usamljena, zaboravljena i mrtva jedna zgrada, slična sinagozi:
krematorij sa dugim, praznim, izukrštanim hodnicima. Samo je u
jednom hodniku bilo urni. I sve su nosile isti natpis pod engleskim,
francuskim, ruskim, nemačkim, italijanskim i kineskim imenima:
stradao pri gradnji Atlantik tunela — od eksploziva — zatrpan —
pregazio ga voz. Kao natpisi poginulih radnika.
U blizini mora ležale su nove bele bolnice, sagrađene po
najmodernijim principima. Tu dole, malo ustranu, bila je u svežem
vrtu jedna nova vila: Maudina kuća.

125
 IV

Maud je prikupila u svoje male ruke vlasti koliko god je bilo

mogućno.
Bila je upraviteljica oporavilišta za žene i decu u Mak Sitiju.
Pripadala je odboru sastavljenom od lekara i lekarki koji se brinu
za higijenu radničkih stanova i negu porodilja i odojčadi. Iz
sopstvene pobude osnovala je škole za ručni rad i domaćinstvo za
devojčice, zabavište za decu i klub za žene i devojke, gde su svakog
letka držana predavanja sa muzičkim koncertom. Imala je pune
ruke posla. Kao Mak i ona je imala svoj biro, imala je sekretaricu i
daktilografkinju. U radu su joj pomagale mnogobrojne nudilje i
učiteljice, uostalom kćeri prvih njujorških porodica.
Maud nije nikome ništa činila nažao, bila je obazriva, ljubazna,
vedra, njeno saučešće u nevolji bilo je neizveštačeno, i tako se
dogodilo da su je ovi voleli.
Kao član higijenskog odbora obišla je sve radničke stanove. U
italijanskoj, poljskoj i ruskoj četvrti izvojevala je pobedu nad
nečistoćom i gadom. Uredila je da se sve kuće s vremena na vreme
dezinfikuju i iščiste. Kuće su i inače bile od cementa i mogle eu da
se lepo operu kao perionica. Ove posete su je približile radništvu, i
ona mu je pomagala i savetom i delom gde god je mogla. Njena
domaćička škola bila je prepuna. Ona je zaposlila odlične učiteljice
kako za kujnu tako i za krojačku radionicu. Maud nije oklevala da
pregleda i kontroliše svoje ustanove. Prostudirala je celu
biblioteku potrebnih knjiga da bi stekla potrebna teorijska znanja.
I, bogami, nije joj bilo baš lako da eve tako dobro stvori, pogotovo
što po prirodi nije imala organizatorskog talenta. Ali, išlo je. Maud
je bila ponosita zbog pohvala kojima eu novine obasipale njene
ustanove.
Njeno glavno zaposlenje je ipak bilo oporavilište za žene i decu.
Oporavilište je ležalo neposredno uz njenu vilu, trebalo joj je
samo da prođe kroz dva vrta. Svakog dana tačno u devet sati
pojavljivala se Maud i obilazila svoje štićenike, interesovala se za

126
svakog pojedinog i pomagala je obilno iz svojih sredstava, kad bi
budžet bio iscrpen. Naročito se brinula o poverenoj deci.
Ona je imala posla, radosti, uspeha; njeni odnosi prema ljudima
i životu postali su plodniji i bogatiji; ali, Maud je bila dovoljno
poštena, te je u sebi priznala da sve to ne može da joj naknadi
bračnu sreću.
Dve-tri godine živela je sa Makom u najpotpunijoj sreći, dok
nije došao tunel i odneo ga. Ta, Mak ju je još voleo, da! Bio je pažljiv,
L:ubazan, mora se priznati; ali nije više bilo kao ranije, što lagati!
Ona ga je sad viđala češće nego prvih godina rada. On je bio
zadržao svoje kancelarije u Njujorku, ali je namestio prostorije za
rad i u tunelskoj varoši, gde je ostajao po čitave nedelje sa malim
prekidima. Na to se nije mogla potužiti. Ali Mak se sam bio
promenio. Njegova bezazlenost, njegova naivna vedrina, koje su je
u početku njihovog braka iznenađivale i ushićivale, sve su više
iščezavale. I kod kuće je bio ozbiljan kao na poslu i u javnosti.
Trudio se da izgleda vedar i dobro raspoložen kao i ranije; ali, nije
mu uvek polazilo za rukom. Bio je rastrojen, obuzet radom, i oči su
mu stalno imale onaj odsutni pogled čoveka usredsređenog u
jednoj ideji. Lice mu je omršalo i ogrubelo.
Prošlo je vreme kad ju je uzimao u krilo i milovao; on ju je
ljubio i sad kad god bi dolazio i odlazio, gledao joj u oči i smešio se;
ali, njen ženski instinkt nije se varao. Značajno je bilo da i pored
velikog posla nije više u toku godina zaboravljao važne dane kao
što su bili Editin i njen rođendan, njihov dan venčanja i Božić. Samo
je Maud ipak jednom slučajno videla u njegovom kalendaru da su
ovi dani crveno podvučeni. I ona se nasmešila rezignirano: on ih je
mehanički zapažao, ne više srcem koje bi ga svaki dan na njih
opominjalo.
Ni velikom broju njenih prijateljica nije bilo mnogo bolje, jer
su njihovi muževi celog dana argatovali u fabrikama, bankama i
laboratorijama, obožavali svoje žene i obasipali ih čipkama,
biserima i krznima, vodili ih ljubazno u pozorišta; ali, svojim
mislima bili su uvek na poslu. Život je bio takav; ali ona, Maud,
smatrala ga je groznim zato što je takav. Radije bi bila siromašna,
nepoznata i daleko od sveta, ali da ima večnu ljubav, večnu
127
nežnost. Da, to je ona želela za sebe, ma da joj oe to ponekad činilo
ludo.
Maud je volela da posle svršenog posla sedi uz ručni rad i
razmišlja. U mislima se vraćala na vreme kad ju je Mak zaprosio.
Izgledao joj je u sećanju veoma mlad i naivan. Potpuno nespretan
u ophođenju sa ženama, nije umeo da pronađe nešto originalno da
joj obrati pažnju na svoju ljubav. Cveće, knjige, koncertne i
pozorišne ulaznice, male kavaljerske usluge, — sasvim kao
najobičniji čovek. A ipak joj se to dopadalo kod njega, sada više no
onda. Zatim se njegovo ponašanje sasvim neočekivano promenilo
i on više nije ličio na Maka koga je dotada poznavala. Jednog
večera, kad je kna opet izbegavala odgovor, rekao joj je jasno i
skoro neučtivo: „Razmislite o tome. Dajem vam vremena sutra do
pet sati. Ako se dotle još ne budete odlučili, onda nećete od mene
više ni reč o tome čuti. Zbogom!” I, gle, on dođe tačno u pet sati.
Maud se sećala ove scene uvek s osmehom, samo nije pritom
zaboravljala sa kakvim je strahovanjem provela ovu noć i dan za
njom.
Ukoliko joj je više tunel odvlačio Maka od nje, utoliko su se
istrajnije, sa bolom i zadovoljstvom istovremeno, vraćale njene
misli prvim šetnjama, razgovorima i naivnim, a ipak značajnim
događajima njihovog mladog braka. Ona se u duši ljutila na tunel.
Ona ga je mrzela, jer je bio jači od nje. Ah, njena mala sujeta bila je
već odavno iščezla. Bilo joj je svejedno da li će ljudi na svih pet
kontinenata znati za Makovo ime ili ne. Kad je noću avetinjski
odsjaj osvetljene tunelske varoši prodirao u njenu sobu, njena
mržnja bi tako porasla da je zatvarala prozorske kapke da ga samo
ne vidi. Od bola i ljutnje mogla je samo da plače i ponekad je i
plakala, tiho i skriveno. Kad bi videla kako vozovi jure u okno,
zatresla bi glavom. To je ludost! A izgledalo je da za Maka nema
ništa prirodnije. Samo, uprkos svemu nju je i ova nada održavala.
Nadala se da će joj se Mak sa svojim srcem opet vratiti. Jednog dana
će ga tunel morati da oslobodi! Kad prvi voz projuri!
Ali, blagi bože, za to treba vremena! Maud uzdahnu. Strpljenja,
strpljenja! Zasada je imala posla. Imala je svoju dragu Editu koja se
razvijala u malu damicu i radoznalim, pametnim očicama gleda u

128
život. I Maka je viđala češće no ranije. Imala je Hobija, koji je svaki
dan dolazio na ručak, pričao svakojake šale, i sa kojim se tako lepo
moglo da zabavlja. Vođenje kuće takođe joj je zadavalo malo više
posla nego ranije. Mak je dovodio često sa sobom slavne ljude čija
su imena bila tako čuvena da im je Mak dopuštao pristup u tunel.
Maud se radovala svakoj takvoj poseti. Ovi slavni ljudi bili su
najčešće starija gospoda sa kojima se lako moglo da ophodi. Svi su
oni imali jednu zajedničku osobinu: bili su veoma jednostavni u
ponašanju, da se ne kaže bojažljivi. Bili su to veliki naučnici koji su
dolazili Maku zbog geoloških, fizičkih i tehničkih pitanja, i koji su
često nedeljama prebivali sa svojim instrumentima u nekoj stanici
hiljadu metara ispod morske površine, da tamo nešto pronađu.
Mak se i s ovim veličinama ophodio na isti način kao i sa Hobijem.
Nu, kad su se ove velike zverke pozdravljale, klanjale bi se pred
Makom, stezale mu ruku i nisu mogle da mu se dovoljno zahvale.
Mak se smešio svojim skromnim i dobroćudnim smeškom i
govorio: „U redu, gospodine!” i želeo im srećan put. Jer svi ti ljudi
dolazili su iz daleka.
Jednom je poseti i jedna dama.
— Moje ime je Etel Lojd! — reče dama i diže svoj veo.
Da, to je zaista bila Etel! Ona pocrvene, jer nije imala pravog
razloga da posećuje Maud. I Maud pocrvene takođe, jer je Etel
pocrvenela i jer pomisli da je Etel veoma drska, i u glavu joj dođe
da je Etel mogla ovu misao pročitati u njenim očima.
Etel se međutim brzo pribra.
— Tako sam mnogo čitala o školama koje ste vi osnovali,
gospođo Alan, — otpoče ona govoreći brzo i tečno, — da sam
naposletku i sama poželela da ih vidim. Ja bih i sama htela da nešto
slično stvorim u Njujorku, kao što ćete čuti.
Etel Lojd je pokazivala urođeni ponos i prirodno dostojanstvo,
koje je prijatno uticalo, uz prirodnu otvorenost i srdačnost, koja je
ushićivala. Sa lica joj je nestalo ono detinjasto što je pre više godina
u svoje vreme bio primetio Alan, i bila je prava dama. Ako je pre
nekoliko godina davala utisak pastela, sad je sve na njoj izgledalo
jasno i svetlo, njene oči, usta l kosa. Uvek je izgledala kao da je tek

129
završila toaletu. Lišaj na bradi se malo raširio i dobio malo tamniju
boju; ali, Etel ga nije više pokrivala puderom.
Maud je iz učtivosti morala da je lično provede. Ona pokaza
Eteli bolnicu, škole, zabavište i skromne prostorije Ženskog kluba.
Eteli se sve veoma svidelo; ali, nije po običaju mladih dama
preterivala sa pohvalama. Najzad upita Etel da li bi na neki način
mogla i ona pomoći? Ne? Bilo joj je pravo. Kod kuće je tako umiljato
ćaskala s Editom da je devojčica odmah zavoli. Sad i Maud savlada
svoju bezrazložnu i neobjašnjivu nenaklonost prema Eteli i zamoli
je d ostane kod njih na obedu. Etel telefonira svome Pa i ostade.
Mak dovede Hobija. Hobijevo prisustvo dade Eteli veliku
sigurnost koju nikada ne bi imala da je samo ćutljivi i tihi Mak tu
prisustvovao. Ona je prednjačila u razgovoru. Ako je pre podne
ozbiljno pohvalila Maudine ustanove, ne preterano po običaju
mladih dama, sad je preterivala sa pohvalama. Maud se ponovo
ozlovolji. „To je sračunato za Maka”, pomisli ona u sebi. Ali, na
njeno najveće umirenje Mak joj pokloni najobičniju učtivu Nažnju.
On je gledao lepu i razmaženu Etel istim ravnodušnim očima kao
ma koju daktilografkinju.
— Biblioteka u Ženskom klubu izgleda da nema mnogo knjiga,
— reče Etel.
— Biće popunjena tokom vremena.
— Bilo bi mi veoma milo kad biste mi dopustili da ja priložim
nekoliko knjiga, gospođo Alan. Hobi, pomozite mi
— Ako imate nešto suvišnih knjiga, reče Maud.
Idućih dana posla Etel čitave bale knjiga, oko pet hiljada
svezaka. Maud joj zahvali srdačno; ali, pokaja se zbog svoje
predusretljivosti. Jer Etel je otada češće dolazila. Ponašala se kao
da je sa Maud veže srdačno prijateljstvo i obasipala je malu Edit
poklonima. Jednom upita ona Maka da li može da siđe u tunel.
Mak je pogleda začuđeno, jer je to bio prvi put da ga jedna dama
pita za tako što.
— Ne, to ne možete! odgovori on kratko i gotovo osorno.
Nu, Egel se ne uvredi. Ona se nasmeja srdačno i reče:
— No, gospodin Alane, nisam vam dala povoda da se ljutite?
130
 Od tog doba dolazila je ređe. I Maudi je to bilo prijatno. Ona nije
mogla da zavoli Etelu Lojd, ma koliko da se trudila. A Maud je
pripadala ljudima koji su se družili samo s onima koje eu zaista
voleli.
Iz istog razloga je Hobijevo društvo bilo tako prijatno. On je bio
svakodnevni gost u njenoj kući. On je dolazio na sve obede pa bio
tu Alan ili ne.
Kad bi izostao, bilo joj je prazno, pa ma i Alan bio prisutan.

131
 V

— Hobi je uvek sjajno raspoložen! — govorila je češće Maud.

A Alan bi odgovarao:
— On je oduvek bio divan mladić, Maud.
On se smešio i nije dopuštao da se primeti kako u Maudinim
rečima oseća prekor za sebe. On nije bio Hobi. On nije imao Hobijev
talent za veselost niti Hobijevu vedru narav. On nije mogao da kao
Hobi posle dvanaestočasovnog rada igra crnačke igre, da se šali i
inscenira svakojake vesele gluposti. Da li je ikad iko video Hobija
drukčijeg do nasmejanog i šaljivog? Hobi se ceri celim licem, Hobi
premeće jezik u ustima i zajedljivost izleti. Gde Hobi dođe, sve se
priprema za smeh. Hobi mora da bude duhovit. Ne, on nije bio
Hobi. Jedino što je on mogao bilo je da: ne pokvari igru, i on se
trudio. A mnogo gore je bilo to što je njegov odnos prema Maudi u
toku godina izgubio svoju srdačnost. On se nije varao. Izgledalo
mu je da bi za čoveka kao što je on bilo bolje da nema porodice, ma
da je Maud i svoju ćerčicu voleo svim srcem.
Hobi je svršio svoj posao i bio gotov. A on, Alan, nije bio nikada
gotov! Tunel je rastao i posao je rastao sa njim. Pored toga imao je
i svoje naročite brige, o kojima nije nikada govorio sa ljudima.
Već sada je sumnjao u to da će sagraditi tunel za petnaest
godina. Pa njegovim proračunima to bi bilo mogućno samo u
najpovoljnijem slučaju. On je postavio rok hladnokrvno da bi za
svoje preduzeće pridobio javno mnjenje i narodni novac. Da je
rekao dvadeset ili dvadesetpet godina, ne bi dobio ni polovinu
novca.
Jedva da će tunel sa dve strane: Biskaja — Finister i Amerika —
Bermudi, biti gotov za to vreme.
Na kraju četvrte godine dostigao je tunel s amerikanske strane
dve stotine četrdeset kilometara, a sa Bermuda osamdeset. Od
Biskaja prodro je tunel za dvesta kilometara, a od Finistera
sedamnaest. Od čitave atlantske pruge nije bila izgrađena ni jedna
šestina. Kako da savladaju ogromnu daljinu Finister — Azorska
Ostrva, Azori — Bermudi.

132
 Uz to dođoše finansijske teškoće. Pripremni radovi i
serpentine na Bermudima progutaše mnogo veće sume nego što je
on predvideo. Pre sedme godine, najranije šeste, nije se moglo ni
misliti na drugi zajam od tri milijarde. Bio bi uskoro primoran da
privremeno obustavi gradnju porasloga tunela, čime bi opet rad
bio jako otežan. Kako bi mogao u tom slučaju da izbacuje kamen,
taj kamen koji je rastao i bujao i već danas pretio da uguši tunel.
Svuda je ležao, između koloseka, u prosecima i stanicama i vozovi
su. stenjali pod njegovim teretom.
Alan je provodno mesece u tunelu, da pronađe brže metode
rada. Svaki nov pronalazak i poboljšanje oprobani su najpre u
američkom oknu, pre nego što su upotrebljeni na drugim mestima.
Ovde su se spremali radnici pakla i radnici čistilišta da postanu
potpora na drugim stanicama. Sasvim postupno morali eu da se
navikavaju na besni tempo i Žegu. Neizvežban čovek bi još prvoga
sata pao u paklu.
Svaki ma kako sitan potez pokušavao je Alan da izvede sa što
manje snage, novca i vremena. On je izveo najpotpuniju podelu
rada, tako da je jedan radnik iz godine u godinu vršio isti posao
dokle ga najzad nije radio automatski, sve brže. On je imao svoje
specijaliste, koji su uvežbavali kolone da stvaraju rekorde (na pr. u
istovarivanju jednog vagona), i ovi rekordi su tada uzimani kao
normalan rezultat.
Izgubljeni sekund nije više mogao da se nadoknadi, nikada
više, i stajao je čitavo blago u vremenu i novcu. Ako jedan čovek u
minutu izgubi samo sekund, onda kod radničke vojske od 180.000
ljudi, od kojih je 60.000 neprekidno na poslu, to iznosi za jedan
radni dan dvadeset i četiri hiljade časova. Iz godine u godinu
povećavao je Alan rezultat rada za pet procenata. I pored toga išlo
se polako.
Naročito je prethodnica zadavala Alanu brige. Bilo je apsolutno
nemogućno da se na poslednjih pet stotina metara baci više ljudi a
da se ne poguše i! ne polome kolena. On je vršio opite sa raznim
eksplozivima, dok nije našao sredstvo, „tunelsku osmicu , čime je
cepao breg u prilično ravnomerne blokove i lako ih uklanjao.

133
Neumorno je slušao satima predavanja svojih inženjera,
diskutovao je o njihovim predlozima, ispitivao ih i pokušavao.
Neočekivane, kao da je iz mora izronio, pojavi se Alan na
Bermudima. Šloser odlete. Posla ga za Mak-Siti, u građevinski
odeljak. Jedan mlad tridesetogodišnji Englez, po imenu Džon
Forbej, stupi na njegovo mesto. Alan sazva inženjere, koji su i zbog
sadašnjeg tempa gubili dah, i objasni im da oni moraju da ubrzaju
svoj rad za četvrtinu. Moraju! Jer on, Alan, mora držati roka. Kako
će to učiniti, njihova je stvar...
Neočekivano se pojavi i na Azorima. Bilo mu je pošlo za rukom
da za ovo mesto zadobije jednoga Nemca, Mihaela Milera, koji je
nekoliko godina upravljao građenjem tunela ispod Kanala. Miler je
bio težak sto dvadeset pet kila i bio je uopšte poznat kao „Debeli
Miler”. On je bio omiljen kod svojih ljudi, donekle i stoga što je
njegova debljina davala povoda za šalu, a bio je i neumoran radnik.
Miler je sa svojim tunelom napredovao brže nego Alan i Hariman
U Nju-Džerseju.
Miler, taj večno nasmejani praskavi breg od sala, bio je srećne
ruke. Njegovo gradilište bilo je geološki najinteresantnije i
najproduktivnije i dokazivalo je sasvim dovoljno da su svi delovi
Okeana bili u ranim periodima kopno. Bio je naišao na ogromna,
ležišta kalaja i gvozdene rude. Pitsburg-Smelting end Refajning
Kompani, koja je u svoje vreme kupila pravo na sve izvađene rude,
imala je da zahvali njegovoj sreći što su joj akcije skočile za
šezdeset procenata. Otprema je pritom nije stajala nijednoga
centa, trebalo je samo da njeni inženjeri obeleže odgovarajuće
vagone i ovi su izdvajani. Svakoga dana, svakoga časa drhtali su od
uzbuđenja, jer su. mogli doći do neocenjivog blaga. Poslednjih
meseci naiđe Miler na ugljeni sloj debeo pet metara, sjajan ugalj,
kao što je rekao. Ali, to nije bilo sve. Ovaj sloj je ležao tačno u
osovini okna i nije imao kraja. Miler je krenuo sredinom. Njegov
jedini neprijatelj, njegov najgori neprijatelj, bila je voda. Njegova
okna ležala su osam stotina metara ispod morskog dna, a voda je
ipak stalno kapala. Miler je imao čitavu bateriju ogromnih turbina
koje su neprekidno izbacivale prljavu vodu u more.

134
 Alan se pojavi u Finisteru i Biskaji i objasni i ovde kao na
Bermudima da on mora održati svoj rok i zatraži ubrzan rad. Šefa
inženjera francuskog gradilišta, gospodina Gajara, jednog
belokosog, elegantnog Francuza velikih sposobnosti, smeni i
postavi na njegovo mesto Amerikanca Stefana Olin-Mileberga, bez
obzira na dreku francuske štampe.
Kao iz zemlje pojavi se u pojedinim električnim centralama,
pregleda sve do najmanjih sitnica, a kad ode, inženjeri odahnu.
Alan se pojavi u Parizu, i novine objaviše o njemu čitave stupce
s izmišljenim izjavama. Posle osam dana saznade se da Je jedno
francusko društvo dobilo koncesiju da sagradi brzovoznu prugu
Pariz—Biskaja, tako da tunelski vozovi mogu direktno ići do
Pariza. Istovremeno sve evropske varoši poplaviše ogromni
plakati, koji su prikazivali jednu od Hobijevih tunelskih varoši:
Tunelska stanica na Azorima. Hobijeva vilinska Varoš izazva
sumnjivo njihanje glavama na jednoj i oduševljenje na drugoj
strani, isto kao u svoje vreme u Americi. Hobijeva fantazija je opet
stvarala. A naročito divljenje je izazvala skica u uglu ogromne
plakate, koja je prikazivala prvobitni i budući izgled zemljišta.
Sindikat je bio kupio jednu dugu traku ostrva San Horgo, nekoliko
Ostrvceta i grupu peščanih sprudova. Za nekoliko godina trebalo
je da se učetvorostruči zemljište. Ostrva su bila povezana
međusobno ogromnim širokim nasipima, peščani sprudovi
sastavljeni sa glavnim kompleksom. U prvom trenutku nije se
mislilo na to da će Alan na ovom mestu nabacati u more četiri
hiljade kilometara kamena i više ako bude hteo i tako stvoriti ovo
veliko ostrvo.
Kao i u amerikanskoj čarobnoj varoši, bilo je i na budućim
Azorima jedno ogromno veličanstveno pristanište sa kejovima,
žalom, svetionicima i naročito je padao u oči kupališni deo grada:
hoteli, terase, parkovi, nepregledna obala.
A najveće divljenje, da ne kažemo zaprepašćenje, izazvale eu
cene zemljišta što ih je Sindikat zahtevao. One su za evropske
prilike bile preterane. Međutim, Sindikat je hladno i nemilosrdno
upro svoj pogled na evropski kapital, kao zmija na pticu. Moglo se
lako videti da će Azori progutati sav putnički saobraćaj Južne

135
Amerike. Nije trebalo mnogo pameti pa da se pojmi kako će Azori,
udaljeni od Pariza četrnaest, od Njujorka šesnaest časova, morati
da postanu najčuvenije kupalište na svetu, sastajalište otmenog
sveta Engleske, Francuske i Amerike.
I evropski kapital poteče. Obrazovaše se udruženja
spekulanata sa zemljištem, koji kupiše velike oblasti, da ih za deset
godina prodaju skupo na kvadratni metar.
Iz Pariza, Londona, Liverpula,, Berlina, Frankfurta, Beča poteče
novac i sjuri se u veliki džep S. Volfa, u „veliki džep”, kako se tada
već svuda govorilo.

136
 VI

S. Volf strpa i ovaj novac u džep kao što je strpao i one tri
milijarde što ih je dobio od kapitala i naroda, i sume što su mu ih
donosili Bermudi, Biskaja, Finister i Mak Siti. A ne reče ni hvala.
Bilo je ljudi koji su u svoje vreme opominjali i proricali
bankrotstvo, ako se tako ogromna reka novca sjuri na jednu
stranu. Ova proročanstva su se ispunila samo malim delom.
Nekoliko industrijskih preduzeća dođe u nezgodu; ali uskoro se
oporaviše.
Volfov novac nije rđao. Nijedna para nije rđala! Tek što je došao
u njegove ruke, počinjao je novac svoj stari tok.
On ga je slao celom zemljinom kuglom.
Talas novca pređe preko Atlantika u Francusku, Englesku,
Nemačku, Švedsku, Španiju, Italiju, Tursku, Rusiju. On preskoči
Ural n sruči se u šume Sibira i na Bajkalska brda. On se zatalasa
preko Južne Amerike, Kanlanda, Oranja, Australije i Nju-Zelanda.
On grunu u Mineapolis, Čikago, i Sv. Luis, u Roki Mauntens,
Nevadu i Aljasku.
Dolari S. Volfa bili su milijarde malih, besnih ratnika koji su se
tukli sa novcem svih nacija i rasa. Oni su bili Volfići, ispunjeni do
guše Volfovim instinktom, čija je lozinka bila: novac. Oni su u
pukovima jurili podmorskim kablom i leteli kroz vazduh. A čim
dostignu bojište, menjaju se. Pretvarali su se u male čelične čekiće
što danju i noću prašte od požude, postajali su u Liverpulu mali
tkački čunkovi, klizili su kao Hotentoti preko peska dijamantnih
polja u Južnoj Africi. Oni su bili klip na mašini od hiljadu konjskih
snaga, ogromni krak od sjajnog čelika, što dvadeset četiri časa u
jednom danu pobeđuje paru da joj i sam podlegne. Pretvarali su se
u voz pun železničkih pragova što putuje od Omska do Pekinga, u
lađu punu ječma što plovi od Odese za Marsej. U Južnom Velsu
survavali su se rudarskim liftom osam stotina metara pod zemlju
i vraćali se s ugljem. Oni su bili u hiljadama zgrada i množili se, oni
su žnjeli žito u Kanadi i rasli kao duvan na Sumatri.

137
 Oni su se borili! Na jedan mig Volfov okretali su leđa Sumatri i
kopali zlato u Nevadi. Oni u letu napuštaju Australiju i padaju u
rojevima na pamučnu berzu u Liverpulu.
Volf im nije davao mira. Danju i noću ih je gonio promenama.
On je sedeo u naslonjači, žvakao cigaru, znojio se,
diktirao istovremeno tuce telegrama i pisama, držao
telefonsku slušalicu na uvetu i vodio uzgred razgovor sa
prokuristom. Desnim uhom je slušao glas iz telefona, levim je
primao izveštaj prokuriste. Jednim glasom je govorio činovniku, a
drugim je vikao u telefon. Jednim okom je gledao na daktilografe i
stenografe da ne čekaju nastavak, a drugim je gledao na sat. On je
mislio da ga Neli čeka već dvadeset minuta i da će se naljutiti ako
odocni na obed; istovremeno je mislio da je prokurist što se tiče
slučaja Rend Majns idiot, a da u slučaju Garnije slobodno i
dalekovido misli; on je u dnu svoje kosmate i oznojene lubanje
mislio na veliku bitku koju će sutra tući na bečkoj berzi i kako će
dobiti.
Svaki sedmi dan trebalo mu je milion i po dolara za nadnice, a
svaka tri meseca stotine miliona za interese i otpisivanje. U to
vreme on po čitave dane nije izlazio iz svoga biroa. Bitka je tada
bila u punom jeku i Volf je izvojevao pobedu uz veliki gubitak
znoja, sala i daha.
Onda pozva svoju vojsku da se vrati. I borci su dolazili, svaki
dolar dolazio je kao mali junački pobednik koji donosi plen, osam
ili deset ili dvadeset centi. Mnogi su se vraćali kao invalidi, a mnogi
su ostali na bojištu, — takav je rat.
Volf je godinama vodio ovu borbu, pazeći i danju i noću na
najpovoljniji trenutak za napad, prepad i povlačenje. Satima je
izdavao zapovesti svojim vojskovođama na svih pet kontinenata, i
satima je pregleda njihove izveštaje o bitkama.
Volf je bio prvoklasan radnik. On je bio novčani genije, i osećao
je novac na rastojanju od čitavih milja. On je bezbrojne milione
akcija i udela prokrijumčario u Evropu, jer je u američki novac bio
siguran kad bude morao da mobiliše svoje rezervne zlatne trupe.
On je sastavljao prospekte koji su se čitali kao Vitmanove pesme.
On je umeo kao niko drugi da u pravo vreme onome kome treba
138
gurne u ruku napojnicu. Zahvaljujući ovoj taktici, uspevao je da u
manje civilizovanim zemljama napravi poslove koji su mu donosili
dvadesetpet do četrdeset procenata i koji se samo u finansijskom
životu smatraju dopuštenim. O godišnjim generalnim
skupštinama prolazio je uspravno kroz cilj, i Sindikat mu je u toku
godine popeo platu na tri stotine hiljada dolara. On je bio
nezamenljiv.
On je radio da su mu pluća šuštala. Svaki list hartije koji bi uzeo
u ruku nosio je otisak njegovog palca, iako je prao ruke sto puta
dnevno. Izlučivao je čitave tone sala, a, sve se više gojio. Međutim,
čim bi metnuo oznojenu glavu pod česmu sa hladnom vodom,
očešljao bradu i kosu, uzeo čist okovratnik i napustio biro, bio bi
odmah dostojanstveni džentlmen koji se nikad ne žuri. Polako se
peo u svoja crna kola, čiji je srebrni zmaj pištao kao sirena
prekookeanskih parobroda, i spuštao se niz Brodvej, da uživa u
večeri.
Jeo je obično kod jedne od svojih mladih prijateljica. Voleo je
da dobro jede i da popije čašu dobrog crnog vina.
Svako veče oko jedanaest pojavljivao se u klubu, da dva časa
provede u igri. Igrao je smišljeno, ni suviše visoko ni nisko; ćutljiv,
smeškao se sa vremena na vreme otečenim crvenim usnama.
U klubu je uvek pio šolju crne kave, inače ništa. drugo.
Volf je bio uzor od džentlmena.
Imao. je samo jedan porok i brižljivo ga krio od celog sveta. To
je njegova preterana čulnost. Njegovim tamnim, životinjski
zažarenim, sa crnim trepavicama osenčenim očima nije moglo
izmaći nijedno lepo žensko telo. Krv je počinjala da mu bubnja u
ušima čim bi video mladu, lepu devojku s okruglim bedrima.
Svake godine je bar četiri puta odlazio u Pariz i London, i u obema
varošima izdržavao je po jednu ili dve devojke, kojima je udesio
luksuzne stanove sa ložnicama u ogledalu. Tucetu mladih lepih
stvorenja priređivao je večere, na kojima se on pojavljivao u fraku
među boginjama u lepoj, sjajnoj koži svojoj. Sa svojih ;putovanja
dovodio je sa sobom u Njujork sestričine, koje je presađivao u
Njujork. Ove devojke su morale da budu lepe, mlade, bujne i plave;

139
naročito je pretpostavljao Engleskinje, Nemice i Skandinavke. Volf
je svetio na ovaj način Samuela Volfzona, koga je pre više godina
konkurencija snažnih igrača tenisa tukla kod lepih žena. On se
svetio onoj oholoj plavoj rasi, koja ga je ranije gazila nogama po
licu, na taj način što je kupovao njene žene. On se naplaćivao pre
svega za svoju oskudnu mladost, koja mu nije dala ni vremena ni
mogućnosti da zagasi svoju žeđ.
Sa svakog puta donosio je pobedne trofeje, kovrdže i vitice od
hladnog srebrnog plavetnila do najvećeg crvenila i čuvao ih je sve
u jednom lakovanom japanskom ormanu u svom njujorškom
stanu.
Samo o tome niko nije znao, jer je Volf ćutao.
I iz jednog drugog razloga voleo je Volf ove puteve u Evropu.
Viđao je svoga oca kome je sentimentalno bio odan. Dvaput
godišnje dolazio je na dva dana u Sentu, a telegrami su dolazili pre
njega. Cela Senta je bila uzbuđena. Srećan čovek! Takva glava!
Dolazi!
Volf je sazidao svome ocu lepu kuću i uredio vrt. Skoro kao vilu.
Muzikanti su dolazili, svirali i igrali dok se cela Senta tiskala oko
gvozdene ograde.
Stari Volfzon se ljuškao i klatio mršavu glavu, a suze radosti lile
su mu iz očiju.
— Postao si veliki, sine moj! Ko bi to mislio! Veliki i ponos očev!
Svakog dana zahvaljujem bogu!
Volf je zbog svoje ljubaznosti bio omiljen u celoj Senti. I sa
bogatima i sa siromašnima ophodio se prirodno, s amerikansko-
demokratskom prirodnošću. Tako veliki, a tako skroman!
Stari Volfzon je imao još jednu želju pre nego što ga bog ne
zovne sebi.
— Želeo bi da vidim njega! — govorio je. — Toga gospodina
Alana! Kakav čovek!
I Volf je odgovorio:
— Videćeš ga! Kad dođe opet u Beč, a on će doći, ja ću ti
telegrafisati. Ti ćeš otići u hotel i kazati da si moj otac. On će se
obradovati!

140
141
 Stari Volfzon je izdizao male, staračke ruke, tresao glavom i
plakao:
— Nikad ja neću videti njega, toga gospodina Alana. Nikad se
neću usuditi da s njim govorim. Noge me ne bi održale.
Rastanak je svaki put padao obojici teško. Stari Volfzon je
klecao nekoliko koraka pored salonskih kola svoga sina i glasno
jadikovao, a Volfu su tekle suze preko lica. Ali, čim bi zatvorio
prozor i obrisao oči, opet bi bio Volf, čija tamna rabinska lubanja
ne daje odgovor ni na jedno pitanje.
Volf je izmerio svoj put. Bio je bogat, slavan, bojali su ga se.
Ministri finansija u velikim državama primali su ga sa
poštovanjem, bio je, bez obzira na ono malo sipnje, sasvim zdrav.
Njegov apetit i njegovo varenje bili su odlični i njegov apetit za
žene takođe. Pa, ipak, on nije bio srećan.
Njegova nesreća bila je u tome što je sve stvari morao da
analizira i što je imao vremena za razmišljanje. On je mislio o
ljudima što ih je sreo u životu i što mu ih je njegovo pamćenje
snimilo. On je sravnjivao ove ljude jedne sa drugima i sa sobom.
Bio je pametan i kritičar. I na svoj veliki užas bio je pronašao za
sebe da je sasvim običan čovek. Poznavao je tržište, svetska tržišta,
bio je kursni list, berzanski izveštaj, čovek napunjen brojevima do
nokata; ali, šta je inače bio? Je li bio ono što se zove ličnost? Ne.
Njegov otac, koji je iza njega bio izostao više od dve hiljade godina,
bio je ličniji od njega. A on, bio je Austrijanac, Nemac, Englez,
Amerikanac. Pri svakoj promeni svlačio je i kožu; i sada, šta je
sada? Da, đavo bi mogao reći šta je On sada! Njegovo pamćenje, to
je ogromno pamćenje što je godinama mehanički zadržavalo broj
železničkog vagona u kojem se nekad vozio od Čikaga do San
Franciska, bilo je kao večno budna savest. On je dobro znao otkuda
mu ta misao koju je prikazivao kao originalnu, otkuda mu taj način
skidanja šešira, govora, smeška i ovaj način da pogleda nekog ko
mu je dosadan. Čim je to uvideo, pojmio je zašto ga instinkt vodi
onoj pozi koja je bila najsigurnija, pozi mira, dostojanstva i
ćutljivosti. Pa čak i ova poza bila je sastavljena od miliona
elemenata koje je uzeo od drugih ljudi.

142
 Mislio je na Alana, Hobija, Lojda i Harimana. Svi oni bili su
ljudi! Osim Lojda smatrao ih je sve za ograničene, za ljude koji
mogu da misle samo ćoškasto i koji uopšte nikad nisu mislili! No i
pored toga bili su i oni ljudi, originalni ljudi, koji su, čak iako se to
nije moglo definisati, bili samostalne ličnosti! Mislio je na Alanovo
dostojanstvo. U čemu se ono sastojalo? Ko je mogao da kaže zbog
čega je on izgledao dostojanstven? Niko. Njegova moć, taj strah što
ga je ulivao? U čemu je ležao? Niko to nije umeo da kaže. Ovaj Alan
nije zauzimao pozu, bio je veoma prirodan, jednostavan, sam, a
imao je uticaja. On je posmatrao Alanovo mrko, pegavo lice. Ono
nije bilo ni plemićko, ni genijalno, a ipak se nije mogao zasititi
gledajući ga. Kad je Alan nešto kazao, samo opako, bilo je već
dovoljno. Niko nije ni pomišljao na to da Alanove naredbe ne izvrši.
Samo Volf nije bio čovek koji se ovim stvarima dugo bavio.
Katkad se samo predavao mislima kada bi voz prolazio kroz polja.
A tada je obično zapadao u razdraženo i neugodno stanje.
Pri ovim razmišljanjima uvek se sukobio sa jednom stvari:
Njegov odnos prema Alanu. Alan ga je poštovao, postupao sa njim
predusretljivo i kolegijalno, ali, nije postupao kao sa drugom, i on,
S. Volf, zapažao je to dobro.
On je slušao kako je Alan skoro sve inženjere, šefove i
činovnike zvao prosto njihovim imenom. Zašto je onda njega uvek
zvao gospodin Volf? Iz poštovanja? O ne, sine moj, taj Alan je
poštovao samo sebe. Ma kako se to i samom Volfu činilo smešno,
ipak je u sebi gajio najintimniju želju da ga Alan lupne jednog dana
po plećima i kaže: „Halo, Volfe, kako ste?” Ali, godinama je čekao
na to.
Onda Volf oseti kako mrzi Alana! Jest, on ga je mrzeo bez
ikakvog razloga. On je želeo da vidi kako se Alanova sigurnost
koleba, kako Alanov pogled gori, kako Alan zavisi od njega.
Volf se žario od strasti kad je o tome mislio. Bilo je to mogućno!
Mogao je doći dan kada će on, Volf... Zašto ne bi bilo mogućno da
jednog dana njegov položaj postane takav da on bude apsolutni
gospodar Sindikata?
Volf zatvori svoje orijentalske oči i debeli obrazi počeše da mu
drhte.
143
 To je bila najsmelija misao u njegovom životu i ta misao ga je
hipnotisala.
Trebalo mu je da ima samo milijardu akcija za leđima, i Mak
Alan bi tada video ko je S. Volf.
Volf zapali cigaru i poče da sneva svoj častoljubivi san.

144
 VII

Edizon-Bio pravio je sve bolje poslove sa svojim nedeljnim

tunelskim filmovima.
Prikazivao je crne oblake što su večito lebdeli nad tovarnom
stanicom u Mak-Sitiju. Prikazivao je nepregledne povorke vagona,
što su ih hiljade lokomotiva dovlačile iz svih američkih država.
Mostove za utovar i istovar, čekrke, kolica za prevoz tovara,
dizalice. Prikazivao je čistilište i pakao, pune besnih ljudi, fonograf
je ponovio buku kako dve milje iza pakla besni kroz okno. Ma da je
buka prikazivana prigušeno, ipak je bilo tako užasna da su slušaoci
zatiskivali uši.
Edizon-Bio prikazivao je bibliju modernog rada. I sve sa jednim
određenim ciljem: Tunel.
Gledaoci, koji su se još pre deset minuta ushićivali jednom
praznom melodramom, osećali su da sve te šarene, zadimljene i
bučne slike rada nisu ništa drugo do daleko veća i jača drama, čiji
je glavni junak njihova doba.
Edizon-Bio objavljivao je ep gvožđa, veći i snažniji od svih
epova starog veka.
Gvozdeni rudnici u Bilbau, Španiji, Gelivari, Grengesbergu i
Švedskoj, varoš livnica i topionica u Ohaju, atmosfera kiše pepela,
Dimnjaci česti kao koplja; zažarene visoke peći u Švedskoj, vatreni
jezici unaokolo na noćnom vidiku... Pakao! Livnica gvožđa u
Vestfaliji; staklene palate, mašine što su ih ljudi izmislili, mamuti
sa svojim patuljcima, pronalazačima i upravljačima. Čopor kao
toranj visokih debelih đavola tinja, visoke peći, opasane
gvozdenim obručima, katkada izbacuju vatru uvis. Gvozdena
kolica izleću, peć se puni. Otrovni gasovi huje kroz trbuh debelih
đavola i izazivaju toplotu od 1000 stepeni tako da ugalj i koks
počinju sami od sebe da se žare. Čep se otvara, reka gvožđa se sjuri
u livnicu, ljudi se žare, njihova samrtnička lica blešte. Besemerove
i Tomasove kruške, kao naduveni pauci visoki kao sprat, pokretani
vodenim pritiskom, čas stojeći, čas ležeći, duvaju vazduh kroz
gvožđe i bljuju vatrene zmije i snopove varnica. Žar, vrućina, pakao

145
i trijumf! Martinove peći, klupčaste peći, parni čekići, valjci, dim,
igra varnica, zažareni ljudi, svaki santimetar genije, pobeda.
Gvozdeni blok se žari i pucka, prolazi između valjaka, tanji se kao
vosak, sve se više izdužuje, vraća se ponovo kroz poslednji profil i
leži vreo, oznojen, crn, pobeđen, gotov: Krup, Esen, izrađuje
tunelske šine.
Na kraju: jedno okno u udaljenom rudniku. Jedna konjska
glava, konj, mali dečko u velikim čizmama kasa pored konja,
beskrajni niz vagoneta. Konj neprestano klima glavom, dečko
kaska dok se sasvim ne približi i ne isklizi na publiku svojim
garavim upalim licem.
Spiker: „Takav konjušarski pomoćnik u rudniku bio je pre
dvadeset godina i Mak Alan, graditelj tunela”.
Burno klicanje! Kliče se ljudskoj energiji i snazi, sebi samom i
sopstvenim nadama.
Svakog dana pokazivao je Edizon-Bio tunelske filmove u
trideset hiljada bioskopa. Nije bilo zabačenog mestašca u
Sibiru ili Peruu gde se ovi filmovi nisu videli. Bilo je onda
sasvim prirodno što su i ostali šefovi gradnje postali slavni kao i
sam Alan. Njihova imena, su se utisnula u mozak naroda kao imena
Stefensona, Markonija, Erliha i Koha.
Samo Alan nikada nije imao vremena da i sam pogleda tunelske
filmove, ma da je Edizon-Bio već više puta pokušavao da ga dovuče
u bioskop.
Edizon-Bio očekivao je mnogo od filma:
— Mak Alan posmatra sam sebe u Edizon-bioskopu.

146
 VIII

— Gde je Mak? — Upita Hobi.

Maud prekide ljuljanje.
— Da vidimo! — U Montrealu, Hobi!
Veče je i njih dvoje sede na verandi na prvom spratu kuće što
gleda na more. Vrt je ćutljiv u tami ;pod njima. Umorna morska
plima žubori i ciči ravnomerno, a daleko odjekuje rad. Oni su pre
obeda odigrali četiri gema tenisa, pa večerali i sad se odmaraju.
Kuća je mirna i mračna.
Hobi zeva umorno i lupa se po ustima. Ravnomerno fino
šuštanje mora uspavljuje ga, Maud sedi, ljuljuška se. Oči su joj
budne.
Ona posmatra Hobija. U njegovom belom odelu, sa plavom
kosom u tami izgleda skoro beo, i samo lice i mašna su mu bili
tamni. Kao negativ. Maud se nasmeši, jer se seti priče što joj je Hobi
ispričao za vreme jela, priče o jednoj od „sestričina“ S. Volfa, koju
je Volf optužio i bacio na ulicu. Sa priče pređe opet na Hobija. On
joj se dopadao. Čak su joj se dopadale i njegove gluposti, Bili su
najbolji drugovi i nisu imali tajni jedno od drugoga. Ponekad je
hteo da joj priča i takve stvari koje ona nije želela da zna, i ona ga
je morala moliti da ćuti. Hobi i Edit su bili tako intimni i bliski
međusobno kao otac i dete.
— Hobi je mogao isto tako biti moj muž kao i Mak, — pomislila
je Maud i osetila kako je pocrvenela.
Hobi se u tom času lagano nasmeja sam za sebe.
— Zašto se smeješ, Hobi?
Hobi se proteže i stolica poče da puca.
— Mislio sam kako ću živeti idućih sedam nedelja.
— Da nisi opet izgubio?
— Da, kad dobijem zacelo ću terati do kraja. Šest hiljada dolara
sam prokockao. Vanderštift dobija, bogati uvek dobijaju.
Maud se nasmeja.
— Kaži samo jednu reč Maku i...
147
 — Da, da, da! — odgovori Hobi, pa zevnu opet i lupi se po
ustima, — Tako je to kad je čovek lud!
I oboje se predadoše svojim mislima. Maud je bila pronašla
veštinu kako će sa stolicom za ljuljanje da se ljulja korak napred i
korak nazad. Za sve vreme je posmatrala Hobija.
Srce joj je bilo puno zbrke, rezignacije i želja.
Hobi je bio sklopio oči i Maud ga odjednom sasvim iz blizine
upita:
— Frank, šta bi bilo da sam se udala za tebe?
Hobi otvori oči i u času se probudi. Maudino pitanje i zvuk
njegova imena, kojim ga godinama već niko nije zvao, uplašiše ga.
On se uplaši, jer se Maudino lice sasvim približilo iako je ona još
minut pre toga bila udaljena za dva koraka. Njene meke, male ruke
ležale su na naslonu njegove stolice.
— Otkud ja to mogu znati? — odgovori on nesigurno i pokuša
da se nasmeši.
Maudine oči su bile pred njim. Zlatni sjaj bio je topao i molećiv.
Lice je bilo bledo, kao ožalošćeno.
— Zašto se nisam za tebe udala, Frank?
Hobi se pribra.
— Jer ti se Mak više dopadao,— reče posle male pauze.
Maud klimnu glavom.
— Da li bismo nas dvoje bili srećni, Frank?
Hobijeva zbunjenost je sve više rasla, a naročito stoga što se
nije mogao ni pomaći a da joj se ne približi.
— Ko to zna, Maud? — reče Hobi i osmehnu se.
— Jesi li me ranije zaista voleo, Frank, ili si se samo pretvarao?
— šaptala je Maud.
— Da, zaista!
— Da li bi bio srećan sa mnom, Frank, šta misliš?
— Verujem da bih bio srećan.
Maud mahnu glavom i njene fine obrve uzdigoše se sanjalački.
— Da? — šapnu ona još tiše puna sreće i bola.

148
 Hobi nije mogao duže da podnese ovu situaciju. .Kako je moglo
pasti Maudi na pamet da dira ove stare uspomene? Hteo je da joj
kaže da je sve to besmislica, hteo je da pređe na što drugo. Da,
dođavola, Maud mu se još uvek dopadala i on je u svoje vreme
teško propatio...
— A sada smo postali dobri prijatelji, Maud, zar ne? — upita je
on običnim, svakodnevnim naglaskom, što je mogao ravnodušnije.
Maud klimnu glavom, sasvim neprimetno. Još su se gledali i
sedeli tako jednu, dve sekunde. Desilo se iznenada! Bio se malo
pokrenuo jer nije mogao duže da izdrži da sedi mirno... Kako je do
toga došlo?... Njihove usne se dodirnuše.
Maud se trže. Ona kriknu prigušeno, ustade, stade neko vreme
nepomično i iščeznu u tami. Čuše se vrata.
Hobi ustade polako iz naslonjače i pogleda sa zbunjenim,
odsutnim smeškom u mrak, dok je na svojim usnama još osećao
Maudina usta, meka i topla, a ruke od malaksalosti kao da će da mu
otpadnu.
Onda se pribra. Čuo je opet morsku plimu kako šumi i voz u
daljini kako zvoni. Ne misleći izvuče sat i siđe kroz mračne sobe u
vrt.
— Nikad više! — pomisli. Stoj, mladiću! Maud me neće skoro
videti!
On skide šešir sa klina, zapali dršćućim rukama cigaretu i
napusti kuću uzbuđen, srećan, zbunjen.
— Dođavola, kako se to desilo? — pomisli i zastade.
Za to vreme sedela je Maud zgrčena u tami svoje sobe, sa
rukama na krilu, gledala uplašeno preda se i šaptala. „Sramota...
sramota... o, Mak, Mak!.. I skrhana plakala je tiho. Nikad više neće
moći pogledati Maku u oči, nikad više. Ona mu mora sve reći, ona
se mora razvesti od njega. A Edita? Ona se mogla ponositi svojom
majkom! Zaista!
Uplaši se. Hobi je prolazio dole. Išao je polako, i ona je mislila
kako mu je korak lak. Srce joj je udaralo pod vrat. Da li da ustane i
vikne: „Hobi, hodi”. Lice joj je gorelo i ona je kršila ruke. O, bože
ne... sramota... šta je to bilo sa njom? Celog dana je mislila o

149
svakojakim glupostima, a uveče nije skidala očiju sa Hobija i, da
pošteno priznamo, mislila je kako bi bilo kad bi je on poljubio.
Maud je i u postelji plakala od bola i kajanja. Onda se umirila i
pribrala. „Kazaću Maku kad dođe i zamoliti ga da mi oprosti,
zakleću mu se... Ne ostavljaj me samu, Mak, kazaću mu. Uostalom
bilo je lepo... Bože, kako se Hobi ljuto uplašio. Spavati, spavati,
spavati!...”
Drugog jutra kad se kupala sa Editom osećala je samo još mali
pritisak u srcu koji je ostao i kad nije mislila na sinoćnje veče: Biće
sve opet dobro, sigurno! Učinilo joj se kao da je Mak nikad nije ni
voleo jačom ljubavlju. Nije trebalo da je tako zanemaruje. Samo bi
ponekad utonula u razmišljanje i puna vrelih, brzih i nemirnih
misli gledala bezizrazno. Ako ona sad zaista voli Hobija?
Hobi nije dolazio tri dana. Danju je radio kao đavo, a uveče je
bio u Njujorku, kockao se i pio viski. Pozajmio je četiri hiljade
dolara i izgubio ih do poslednjeg centa.
Četvrtog dana mu posla Maud poziv da ga očekuje to veče. Ima
sa njim da govori.
Hobi dođe. Maud pocrvene kad ga vide; ali, primi ga vedro i
nasmešeno.
— Nećemo više nikada praviti takve gluposti, Hobi! — reče mu..
Čuješ li? O, ja sam sebi tako prebacivala. Nisam spavala, Hobi. Ne,
nikad više! Ja sam kriva, ne ti, i neću da se obmanjujem. Najpre sam
mislila da priznam Maku, a sad sam se odlučila da mu ništa ne
kažem. Ili, misliš li ti možda...?
— Ti to možeš učiniti zgodnom prilikom Maud. Ili ja...
— Ne, ne ti, čuješ li, Hobi? Da, zgodnom prilikom... Imaš pravo.
A sad ćemo opet biti stari, dobri drugovi, Hobi!
— U redu — reče Hobi, dohvati je za ruku a u sebi pomisli kako
joj se kosa preliva, kako joj lepo stoji ova zbunjenost i rumenilo,
kako je ona verna i dobra, i kako ga je onaj poljubac stao četiri
hiljade dolara. — Ne brini!
— Tu je mladež sa loptama! Hoćeš li da igramo?
Tako su opet bili dobri drugovi i samo je Maud ponekad
pogledom opominjala Hobija kako imaju jednu zajedničku tajnu.

150
151
ČETVRTI DEO

152
 I

Kao utvara stajao je nad zemljom Mak Alan sa bičem i gonio na

rad.
Ceo svet je uzbuđeno pratio strašno besnilo pod morskim
dnom. Novine su uvele stalnu rubriku koju su sve oči tražile i
gutale kao vesti sa ratišta.
Prvih nedelja u sedmoj godini rada stiže Alana udar sudbine. U
amerikanskom oknu dogodi se velika oktobarska katastrofa koja
mu dovede u pitanje sav rad.
Manje nesreće i nezgode bile su obična, svakodnevna pojava.
Kamen se odronjavao i zatrpavao radnike, eksploziv ih je raznosio,
vozovi ih gazili. Smrt je u tunelu bila kao kod svoje kuće i kosila je
bezobzirno tunelske radnike.
U svima oknima pojavi se velika količina vode; pumpe su jedva
stizale da ih savladaju i hiljadama ljudi pretila je opasnost da se
podave. Ovi junaci stajali su ponekad do grudi u vodi. A ova voda
bila je često vrela i isparavala se kao gejzer. U svakom slučaju
moglo se skoro uvek predvideti dolaženje vode u većim
količinama, pa eu se preduzimale razne mere predostrožnosti. Sa
naročito udešenim aparatima, sličnim emisionim aparatima
bežične telegrafije, koje je Doktor Levi iz Getingena prvi pronašao
i oprobao, puštani su električni talasi u stene i čim bi naišli na vodu
ili rude javila bi se interferencija. Mašine za bušenje bile su više
puta zatrpavane i tom prilikom bivalo je puno mrtvih. Jer, ko nije
mogao da pobegne u poslednjoj sekundi, bio je smrvljen. Trovanje
ugljenim oksidom i malokrvnost bile su obične pojave. Tunel je
štaviše izazvao jednu naročitu bolest, sličnu onoj koja se zapaža
kod radnika u kesonima; narod ju je nazvao iskrivljenost. Alan je
podigao kraj mora sopstveno oporavilište za ove čudne bolesnike.
Sve u svemu nije ni tunel za šest godina progutao više žrtava
no ma koje drugo veliko tehničko preduzeće. Ukupno 1713 ljudskih
života, srazmerno mali broj.
Deseti oktobar sedme godine rada bio je crn dan za Alana.

153
 Alan je imao običaj da svake godine u oktobru izvrši višednevni
pregled američkog okna. Inženjeri i činovnici nazivali su ovaj
pregled strašnim sudom. 4. oktobra pregledao je Siti. Posetio je
radničke kuće, klanice, kupatila i bolnice. Došao je i u Maudino
oporavilište i Maud je bila crvena od uzbuđenja zbog pohvala koje
joj je učinio. Idućih dana posetio je kancelarije, tovarne stanice i
dvorane sa mašinama, u kojima su u beskrajnim redovima radili i
zujali dinamo-mašine, ekspresne pumpe, ventilatori i kompresori,
Sledećeg dana ušao je sa Hobijem, Harimanom i inženjerom
Bermanom u tunel. Pregled tunela trajao je više dana, jer je Alan
kontrolisao svaku stanicu, svaku mašinu, svaku skretnicu, svaki
prosek, ovako slagalište. Čim su na jednom mestu bili gotovi
zaustavljali su pomoću signala jedan voz, uskakali u vagon i
produžavali.
Okna su bila tamna kao podrum. Ponekad bi proleteli snopovi
svetlosti: gvozdene skele, ljudska tela koja vise na skelama; crvena
lampa blesne, zvono voza odjekne i senke pobegnu ustranu.
Tamna okna su odjekivala od vozova koji su jurili. Oni su
praštali i tutnjili, piskavi krici su se gubili u dalekoj pomrčini.
Negde je nešto urlalo kao vuci, duvalo je i dahtalo kao nilski konj
kad izroni; onda su se čuli moćni, grubi glasovi kiklopa koji se
svađaju i činilo se da se čak i pojedine reči mogu razumeti. Smeh je
jeknuo kroz tunel i najzad su se udružili svi ovi čudni i tajanstveni
glasovi,, tunel je mleo, šumio, tutnjio i najednom uleteo je voz uz
grmljavinu piske i brujanja, da se ni sopstvena reč nije mogla da
čuje. Četrdeset kilometara pozadi mašine za bušenje tutnjio je i
brujao tunel kao ogromni ovnujski rog u koji se zbio ceo pakao.
Ovde su bleštala gradilišta od svetlosti i reflektora kao zažarena
topionička peć.
Vest da je Mak u tunelu rasprostrla se kao požar. Gde god je
došao, pokriven prašinom i garom, bio je odmah prepoznat, i
radničke čete su počinjale da pevaju pesmu o Maku:

Sinovi rada, kape dole!

Svi mora našeg Maka da vole, —

154
 Danju i noću Mak je naš drug!
Kod njega vredi u službu stati,
Jer sreći vodi čega se lati, —
Život mu, bože, podari dug!

Mak je bio veoma popularan i, ukoliko to dopušta fanatična

mržnja između radnika i kapitala, i omiljen kod svojih ljudi. On je
bio iz njihove sredine, samo stostruko jači.
— Mak! — govorili su oni, — da, Mak je momak! — To je bilo sve,
ali je to bila i najveća pohvala.
Njegovu popularnost uvećale su naročito njegove nedeljne
audijencije. I o njima je sastavljena pesmica u kojoj se govorilo:
napiši jedan red Maku, ako te što mori. On je pravičan i naš je
čovek. Bolje još otidi i njemu u nedeljnu audijenciju. Poznajem ga,
on te neće odbiti dok te ne sasluša. On razume srca radnika.
U čistilištu su praštale i hujale mašine za spajanje, kao
propeleri u punom gasu, gvožđe je ječalo. Ljudi: su i ovde pevali.
Beonjača njihovih očiju sija sa njihovih lica; usta im se otvaraju, ali
se nikakav glas ne čuje.
Poslednjih trideset kilometara istaknutog južnog okna morali
su skoro sve da pređu peške ili na teretnim vozovima koji su
sasvim sporo odmicali. Ovde je okno bilo kao šuma podupirača,
skela od greda, potresano nepojmljivim brujanjem, čija se snaga
zaboravljala i uvek kao nešto novo doživljavala. Vrućina (48°S)
palila je podupirače i grede iako su ih neprestano prskali vodom, a
ventilatori neprestano dovodili svež i rashlađen vazduh. Vazduh je
ipak bio loš, ustajao, bedan rudarski vazduh.
U jednom malom proseku ležao je polunag uljem umazan leš:
jedan je monter pao od srčane kapi. Usred besnila rada ležao je on
ovde i brze noge su ga preskakale. Ni oči mu nisu sklopili.
Najzad stigoše i u pakao. Usred uskovitlane prašine stajao je
mali Japanac, zemljane boje, i nepomičan kao kip izdavao optičke
zapovesti. Svetlosna kugla njegovog reflektora bleštala je čas
crveno, čas belo, a ponekad je bacao kao trava zelen svetlosni snop
u ljudsku gomilu, tako da su ličili na mrtvace koji još rade.
155
 Ovde niko na njih nije obraćao pažnju. Ni pozdrava ni pesme,
sasvim iscrpljeni ljudi, koji polusvesno besne u radu. Mnogo više
su morali oni da paze na druge, da ih ne zdrobi podupirač koji vuku
zadihani ljudi preko kamena ili da ih ne smrvi kameni blok koji
šest pari oguljenih mišica bacaju na kola.
Okno je na ovom mestu veoma duboko, četiri hiljade četiri
stotine metara ispod morske površine. Usijana atmosfera i zrnca
prašine stvaraju rane u organima za disanje. Hobi zbog nedostatka
vazduha stalno zeva a Harimanove oči kao da će da ispadnu iz
očnih duplji, kao da se guši. Samo su Alanova pluća bila navikla na
ovaj vazduh oskudan u kiseoniku. Ovaj zahuktali rad i ljudske
mase što su se bacale tamo i amo, oživljavali su ga. Oči mu i
nehotice dobiše zapovednički i pobednički izraz. On napusti svoj
mir i ćutanje i poče da klizi uokolo, da gestikuliše i njegova se
muskulozna pleća okupaše u znoju.
Hariman dopuzi s uzorkom kamena u ruci Alanu i diže mu ga
do očiju. Onda savi ruke u trubu pred ustima i dreknu Alanu na
uho: — Ovo je nepoznata ruda!
— Ruda? — zatrubi Alan isto tako. To je bio amorfni kamen boje
rđe, a mogao je lako da se lomi. U geološkom pogledu prvo otkriće
za vreme građenja tunela. Nepoznata ruda koja je dobila ime
submarinium, sadržala je veće količine radijuma, i Smelting
Refajning Ko. čeka svaki dan da se naiđe na velika ležišta i naslage.
Hariman je to sve istrubio Alanu na uho.
Alan se nasmeja:
— To bi im išlo u račun!
Iz mašine. za bušenje iskoči jedan crvenokosi čovek, veoma
koščat sa rukama dugim kao u gorila. Stub blata i ulja, a pod sivom
prašnjavom kapom pospani očni kapci. Izgledao je kao jedan od
onih radnika što prevlače kamen, a bio je među prvim Alanovim
inženjerima. Irac po imenu OʼNil . Desna ruka mu je krvarila i krv
se stapala sa prašinom u crnu masu kao kolomaz. On je neprestano
kijao i pljuvao prašinu. Jedan radnik ga je posipao vodom kao što
se slon tušira. OʼNil se okretao i sagibao u vodenom mlazu, sasvim
go, i sav mokar priđe Alanu.

156
 Alan se rukovao sa njim i pokaza na njegovu krvavu ruku.
Irac zatrese glavom i velikim rukama zbrisa vodu sa kose.
— Gnajs je sve tamniji! — dreknu on Alanu na uho. — Sve
tamniji i tvrđi. Crveni gnajs je prema ovom dečja igračka. Svakog
časa moramo da mećemo nove krunice na svrdlove. I vrućina,
dođavola!
— Uskoro ćemo početi opet da se penjemo!
OʼNil se zacereka:
— Za tri godine! — viknu.
— Nije li pred vama voda?
— Ne.
Odjednom dobiše oni svi zelen i avetinjski izgled: Japanac je
upravio na njih snop zrakova.
OʼNil odgurnu bez ičeg daljeg Alana ustranu i mašina se vrati.
Alan sačeka tri smene, onda se pope na voz sa kamenom i vrati
se sa Hobijem i Harimanom. Iscrpeni umorom, zaspaše oni odmah,
ali je Alan još dugo i u snu osećao svaki potres i prepreku, koje je
voz imao u svom penjanju na pruzi od četiri stotine kilometara.
Kočnice zategoše, vagoni se sudariše pa se kamenje prosu na
šinama. Ljudi se popeše, uzvici, blesnu crvena svetlost. Voz se
dovuče do skretnice i zastade duže vremena. Alan se probudi upola
i vide tamne prilike kako lete preko njega.
— To je Mak, pazi da pa ne zgaziš!
Voz je odmicao, stajao i opet išao. Onda je odjednom počeo da
juri besno i Alanu se činilo da leti: zatim je pao u dubok san.
Probudio se kad mu se bleštava, grozna dnevna svetlost uprla
u oči kao kakav oštar nož.
Voz je stao pred stanicom i Mak je odahnuo: Strašni sud je bio
prošao i jevtino se prošlo.
Inženjeri su otišli u kupatilo. Hobi je ležao u svom basenu kao
da spava i pušio je cigaretu. Hariman je, naprotiv, dahtao kao nilski
konj.
— Hoćeš li sa mnom na doručak, Hobi? — upita Alan.
— Maud je sigurno već budna. Sedam sati je.

157
 — Moram da spavam, — odgovori Hobi sa cigaretom u ustima.
— Noćas moram opet u tunel. Ali, na večeru ću sigurno doći.
— Šteta, ja onda neću biti ovde.
— Njujork?
— Ne, Bufalo. Probaćemo nov tip svrdla, koji je pronašao debeli
Miler.
Hobi se nije osobito interesovao za svrdla i stoga pređe odmah
na debelog Milera. Smejao se lagano. — Pendleton mi je pisao juče
s Azora, Mak, — reče on sanjivo, — ovaj Miler mora da strahovito
loče!
— Svi Nemci loču kao bikovi, — ubaci Alan, čisteći četkom svoje
cipele.
— Pendleton piše da Miler priređuje baštenske gozbe i pije
toliko da svi već padnu pod sto, a on ostane na nogama.
U tom času prođe kraj njih mali Japanac, obučen lepo i izglačan;
imao je za sobom već drugu smenu. On pozdravi učtivo.
Hobi otvori jedno oko. — Dobro jutro, Jap! — doviknu mu.
— To je valjan momak! — reče Alan kad Japanac zatvori za
sobom vrata.
Dvadesetčetiri časa kasnije bio je valjani momak već odavno
mrtav.

158
 II

Idućeg jutra, nekoliko minuta pre četiri, dogodila se katastrofa.

Mesto na kojem je mašina za bušenje izbačenog južnog okna
lomila breg tog nesrećnog 10. oktobra, bilo je udaljeno od ulaza u
tunel tačno četiri stotine dvadeset kilometara. Trideset kilometara
pozadi radila je mašina paralelnog tunela.
Breg tek što je bio razrušen. Reflektor kojim je mali Japanac od
juče izdavao zapovesti blesnu belom kao kreda svetlošću i obasja
kamene ruševine i gomilu polugolih ljudi koja se penjala brzo uz
srušeni breg. U tom istom trenutku jedan ispruži ruke, drugi pade
na leđa, treći odjednom utonu. Zadimljene ruševine počeše
besnom brzinom da se valjaju napred i da kao uskovitlana lavina
gutaju tela, glave, ruke i noge. Zaglušnu buku rada proguta
potmulo mumlanje i nadjača tako užasno da ju je ljudsko uho
jedva, moglo primati. Pritisak steže glavu da bubne opne prsnuše.
Mali Japanac odjednom potonu. Nastade tamna noć. Niko od svih
tunelskih radnika nije više ništa video Do čoveka što posrće,
unakažena usta i podupirače koji se krše i padaju. Mašina za
bušenje, ova oklopnjača od čelika koju je pokretala snaga dve
brzovozne lokomotive, bila je dignuta sa šika kao barake od lima,
bačena o zid i smrvljena. Ljudska tela su letela posred grada od
kamena kroz vazduh kao zrna iz puške. Gvozdeni vagoneti su
zbrisani, smrvljeni i zdrobljeni u klupče; šuma podupirača se kršila
i rušila pa zatrpavala kamenjem sve živo poda se.
To se sve dogodilo u jednoj jedinoj sekundi. Trenutak kasnije
bila je mrtva tišina i odjek eksplozije grmeo je u daljini.
Eksplozija opustoši tunel na dužini od dvadeset pet kilometara
a čula se u daljini od osamdeset — kao da bruji i grmi okean u oknu.
A iza urlika i grmljavine, koji su se odvaljali u daljinu kao
velika, gvozdena kugla, naišla je tišina, strahovita tišina — zatim
oblaci prašine — a iza prašine — dim: tunel je goreo!
Iz dima dojuriše vozovi načičkani ljudima, zatim brzinom oluje
dotrčaše u tami nejasne prilike posle ovoga nije više ništa dolazilo.

159
160
 Katastrofa se, na nesreću, desila pri smenjivanju radnika i na
prostoru poslednja dva kilometra bilo ih je okruglo dve hiljade pet
stotina ljudi. Više od polovine je za jednu sekundu bilo smrvljeno,
ubijeno, zatrpano i niko ni jauka nije čuo.
A tada, kad je prošla tutnjava eksplozije u daljini, probijali su
mrtvačku tišinu mračnog okna očajnički krici, glasni jauci,
bezumni smeh, visoki bolni tonovi poslednjeg bola, uzvici za
pomoć, preklinjanje, ropac i životinjski urlik. Na svima uglovima
poče da se rije i kreće. Šljunak je klizio, daske prskale, rušilo se,
krckalo i pucalo. Tama je bila užasna. Prašina je padala kao kiša od
pepela. Jedna greda se pomače ustranu i čovek ispuzi iz rupe
dahćući, kinu i zgrči se onesvešćen na zgarište.
— Gde ste? — zaboga, vikao je on!
Neprekidno je isto vikao, a odgovarali su mu samo divlji krici i
životinjsko ječanje. A čovek je urlao sve glasnije od užasa i bolova
a glas mu je odjekivao sve piskavije i bezumnije.
Najzad je ućutao. U tami planu buktinja. Plamen je lizao iz
pukotine jedne gomile slične kući i odjednom izbi uvis vatreni
snop. Čovek, jedan Crnac, dreknu i dreka mu pređe u ropac: jer —
bože mi oprosti! — u plamenu se pojavi čovek! ovaj čovek se
uspuza iz plamena, zapaljeni svežanj sa žutim kineskim licem,
strašna utvara. Utvara se naglo penjala sve više tako da je izgledala
visoka kao kuća. Onda se sruši. U tom trenutku se javi u zbrkanom
Crnčevom mozgu sećanje. On poznade utvaru.
— Hobi! — zaurla on. — Hobi!
Hobi ga nije čuo ni odgovarao. Posrtao je, padao na kolena,
stresao varnice s odela, brektao i gutao vazduh. Kratko vreme je
čučao na zemlji onesvešćen, tamno klupče u plamenu. Činilo se da
će pasti; ali on pade na ruke, i poče sasvim lagano da puzi napred,
instinktivno u susret glasu koji ga je neprekidno zvao.
Neočekivano se spotače o neku tamnu priliku i stade. Crnac je
čučao krvavog lica i urlao. Čas je gledao jednim okom čas drugim.
To je dolazilo otuda što je svaki čas krv zalivala jedno od Crnčevih
očiju, te ga je morao grčevito otvarati.
Oni su jedan trenutak čučali jedan prema drugom i gledali se.

161
 — Napred! — šapnu Hobi bez razmišljanja i uspravi se
automatski.
Crnac ga dohvati.
— Hobi! — zaurla on užasno. — Hobi, šta se to dogodilo?!
Hobi oliza usne i pokuša da misli.
— Napred! — šapnu promuklo, još neprestano onesvešćen.
Crnac se uhvati grčevito za njega i htede da se uspravi, ali se uz
jauk sruši na zemlju.
— Moja; noga! urlao je. — Gospode bože — šta je to sa mojom
nogom?!...
Hobi nije mogao da misli. Sasvim instinktivno pokuša da učini
što se obično čini kad čovek padne. On pokuša da podigne Crnca.
Ali, obojica padoše na zemlju.
Hobi udari bradom o grudi i oseti kako mu lobanja poče da
puca. Bol ga potrese. U nesvestici bilo mu je kao da ga je neko
udario u vilicu i on se uspravi skoro nesvesno, da se spremi za
odbranu. A onda mu se desi nešto čudnovato. On nije video nigde
protivnika, ruke su mu se zabile u gar. Hobi se probudi. Sad je tek
znao da je u oknu i da se moralo dogoditi nešto strašno! Počeo je
da drhti. Svi mišići na leđima, koji se nikad u životu nisu tako
pokretali, drhtali su i tresli se grčevito kao mišići uplašena konja.
Hobi je shvatio.
— Katastrofa! — pomisli on.
On se upola diže i vide da mašina za bušenje gori. Na svoj užas
vide on gomilu golih i polugolih ljudi unakaženih ili raskomadanih
kako leže na zgarištu i niko se ne miče. On ih je video kako leže
svuda, pored njega, unaokolo. Oni su ležali otvorenih usta,
ispruženi sa smrskanim glavama, priklješteni između podupirača,
probodeni, iskomadani, Svuda ih je bilo! Hobiju se diže kosa uvis.
Ležali su zatrpani do guše, zgrudvani u klupče. I, koliko je bilo
stena, greda, podupirača i kolskih ruševina, isto toliko je glava,
leđa, čizama, mišica i ruku virilo iz ruševina. Još više! Hobi se strese
od užasa, groznica ga je tresla, te se morao držati da ne padne. Sad
je razumeo čudne glasove koji su ispunjavali polumračno okno u
blizini i u daljini. Ovo maukanje, kreveljenje, zavijanje, dahtanje i

162
urlikanje kao u životinja, ovi nečuveni glasovi: to su bili ljudi!
Njegova koža, lice i ruke ukočiše se kao od zime, noge mu se
odsekoše. U njegovoj neposrednoj blizini sedeo je čovek kome je iz
usta tekla krv kao iz bunara. Čovek više nije disao, ali je držao šaku
i Hobi je čuo kako krv teče i žubori. To je bio mali Japanac. Hobi ga
poznade. Ruka mu odjednom malaksa i glava se naže pa lupi o
nešto.
— Napred, dalje! — šapnu Hobi, dok ga je užas tresao.
— Moramo što dalje odavde!
Crnac dohvati Hobijev pojas i pomagao se svojom zdravom
nogom što je više mogao. Puzili su zajedno kroz krš podupirača,
leševa i kamenja, u susret kricima i životinjskim glasovima.
— Hobi! — stenjao je Crnac i jecao od straha i užasa.
— Mister Hobi, bog vas blagoslovio, nemojte da me ostavite, ne
ostavljajte me ovde! O, bože, hvala ti! Ja imam ženu i dvoje male
dece napolju! Ne ostavljajte sirotog Crnca. O, milost!...
Zapaljena mašina za bušenje bacala je jasne, zle munje, i crne
nemirne senke u mračni haos i Hobi je morao da pazi da ne gazi
glave i tela što su izvirivala iz ruševina. Iznenada između dva
prevrnuta vagoneta izroni jedna prilika, ruka ga pipnu i on se trže.
Tad vide lice koje je blenulo idiotski u njega.
— Šta ćeš? upita Hobi smrtno uplašen.
— Napolje! — prostenja prilika.
— Beži — odgovori Hobi. — To je pogrešan pravac!
Izraz na licu se ne promeni. Ali, lice se povuče. I pojava iščeznu
bez glasa kao da je progutaše ruševine.
Hobijeva glava se izbistrila, i on pokuša da pribere misli. Rane
su ga bolele, leva ruka mu je krvava; ali inače, bio je zdrav. On se
seti da ga je Alan sa jednim nalogom bio poslao OʼNil u. Deset
minuta pre eksplozije razgovarao je s OʼNil om, crvenim Ircem kraj
vagona sa kamenjem. Onda se uspuzao na mašinu za bušenje.
Zašto, on nije znao. Tek što se popeo na mašinu, kad je osetio kako
se odjednom zemlja pod njim ugiba. Video je dva začuđena oka —
i dalje nije video ništa. Dotle je sve znao, samo mu je bilo
zagonetno kako je sišao sa mašine. Da li ga je eksplozija izbacila?

163
 Dok je vukao sa sobom Crnca, koji je ječao i stenjao, razmišljao
je o sadanjem položaju. Nije mu ipak izgledao očajan. Ako dostigne
prosek u kojem je juče ležao mrtav monter, biće spasen. Tamo je
bilo zavojnog materijala, aparata sa kiseonikom, pomoćnih lampi.
Jasno se opominjao da je Alan probao lampe. Prosek je bio desno.
Ali, .na kojoj daljini? Tri milje, pet milja? To nije znao. Ako ne uspe,
moraće da se uguši, jer je dim svakim minutom bivao sve jači. I
Hobi poče očajnički da trči dalje.
Tada ču u neposrednoj blizini kako ga neko prigušeno zove. On
zastade i bez daha oslušnu.
— Ovamo! — krkljao je glas. — Ja sam to, OʼNil !
Da, bio je to OʼNil , veliki Irac. On, čije su kosti inače zauzimale
tako mnogo mesta, sedeo je priklješten između podupirača, desna
polovina lica oblivena krvlju; bio je siv kao da je pepelom pokriven
a oči su mu bile crvene.
— Sa mnom je svršeno, Hobi! — prokrklja OʼNil . — Šta se
dogodilo? Sa mnom je svršeno, strahovito patim. Ubij me, Hobi!
Hobi pokuša da odgurne jednu gredu. Napreže se iz sve snage;
ali, na neobjašnjiv način tresnu o zemlju.
— Ne vredi ništa, Hobi! — produži OʼNil . — Sa mnom je svršeno
i strašno patim! Ubij me i spasi me!
Da, s OʼNil om je bilo svršeno, Hobi je to uviđao. On uze
revolver iz džepa. Izgledao mu je težak sto funti i nije mogao da
digne ruku.
— Zatvori oči, OʼNil !
—Zašto, Hobi? — OʼNil se očajnički nasmeši. — Kaži Maku da ja
nisam kriv. Hvala Hobi!
Dim je ujedao; ali plamen je bio sve slabiji, te se Hobi nadao da
će se sasvim ugasiti. Onda ne bi više bilo opasnosti. A tada
odjeknuše dva pucnja, kratka i snažna. „To su mine!” — pomisli on.
Zatim se zasvetli. Visoki podupirač je goreo i osvetljavao okno.
Tad vide Hobi kako se neki izvlače iz ruševina, a drugi lagano,
korak po korak, uspuzavaju, goli, prljavih leđa i ruku, žuti kao
sumpor u sjaju vatre. Iz kamena su prodirali krici i jauci, ruke su

164
štrčale i mahale zgrčenih prstiju, tamo se na mahove uzdizalo
zemljište; ali, ruševine su sve više tonule.
Hobi je tupo puzio dalje. Brektao je. Znoj mu je lio sa lica i bio
je poluonesvešćen od napora. Nije se obazirao na ruku što je štrčala
iz ruševina i htela da ga uhvati za nogu. Apatično je puzio preko
krvi što je kapala sa tavanice. „Koliko krvi ima čovek!” mislio je i
prešao preko jednog mrtvaca koji je ležao potrbuške.
Crnac, koga mu je sudbina u ovom strašnom času bila dodelila,
obuhvatio ga je grčevito oko vrata, urlao i plakao od bolova i straha
i ljubio mu kosu jednako moleći da ga ne ostavi.
— Moje ime je Vašington Džekson, — jecao je Crnac, — ja sam
iz Atene u Džordžiji, a oženio sam se Amandom Bel iz Danielsvila.
Pre tri godine stupio sam na posao u tunelu kao nosač kamena.
Imam dvoje dece, od šest i pet godina...
— Umukni, čoveče! — dreknu Hobi. — Ne steži me tako.
— O, mister Hobi, umiljavao se Džekson, — vi ste dobri, svi to
kažu, o, mister Hobi, — i opet poljubi Hobija u kosu i uho. Ali,
odjednom kad ga Hobi udari po rukama, spopade ga ludi bes:
njemu se učinilo da Hobi hoće da ga se otrese. Svom snagom steže
ruke Hobiju oko vrata i zastenja:
— Ti misliš da me ostaviš ovde da crknem, Hobi! Ti misliš, ah!
— I on pade sa glasnim krikom na zemlju, jer mu Hobi beše
pritisnuo oči palcima.
— Hobi, mister Hobi, — preklinjao je, plakao i pružao ruke za
njim, — ne ostavljajte me tako vam vaše stare dobre majke!
Hobiju je nedostajao vazduh. Pluća su mu se zgrčila, on se
ukočio i činilo mu se da je sa njim svršeno.
— Hajde, — rekao je kad je odahnuo. — Prokleti đavole!
Moramo proći ispod ovog voza! Ako me opet budeš stezao, ubiću
te!
Hobi, dobri mister Hobi! — I Džekson je puzio jecajući i stenjući
iza Hobija, za čiji se pojas držao jednom rukom.
— Požuri, budalo!
Hobijeve slepoočnice htele su da prsnu.

165
166
 Okno je u dužini od tri milje bilo razrušeno skoro sasvim,
zatrpano kamenjem i podupiračima. Svuda su puzile prilike,
krvave i pocepane, ječale, urlale, neme i upirale se da odmaknu što
im je moguće brže. Puzile su preko vozova sa kamenom i
materijalom, koji su bili izbačeni iz šina, penjale su se i spuštale
preko ruševina, provlačile su se između greda. Ukoliko su dalje
prodirali, utoliko su sretali više drugova koji su svi žurili napred.
Ovde je bilo sasvim mračno, i samo bleda traka svetlosti prodirala
je s vremena na vreme. Dim je prestizao i čim bi njegovu ljutinu
osetili u nosu, grabljenje napred bivalo je sve to očajnije i brže.
Brutalno su gazili preko povređenih, koji su mileli, obarali su
jedan drugog pesnicama, da bi samo jedan jedini mali korak dobili,
a jedan melez je mlatarao nožem i ubadao svakog ko mu se našao
na putu. Kod jednog uzanog prolaza između oborenog vagona i
gomile podupirača bila je prava bitka. Revolveri su praštali i krici
ranjenih mešali su se sa besnom drekom onih što se gušaju. Ali,
jedan za drugim iščezavali su kroz pukotinu, i ranjenici su puzili
stenjući za njima.
Onda je nastao slobodniji put. Ovde je bilo manje vozova na
putu i eksplozija nije bila srušila sve podupirače. Samo, tu je bilo
sasvim tamno. Dahćući, škrgućući zubima, obliveni znojem i
krvlju, begunci su klizili i puzili dalje. Udarali su o grede i vikali,
spoticali se o vagone i tražili. Napred! Bes nagona za samoodržanje
popusti i postepeno se opet probudi druželjublje.
— Ovamo, ovde je slobodan put!
— Može li se tuda skroz?
— Desno pored vagona!
Tri časa posle katastrofe dostigli su prvi iz srušenog okna do
paralelnoga tunela. Osvetljenje je i ovde bilo uništeno. Bila je
mračna noć i svi zaurlaše od besa. Nema voza! Nema lampi! Radnici
iz paralelnog tunela bili su već davno pobegli i svi vozovi bili su
otišli.
Dim se bližio i besna trka poče ponovo.
Masa je klizila, jurila jedan čas kroz okno, a zatim prvi
iscrpljeni padoše.

167
 — Nema smisla! — viknuše oni. — Mi ne možemo da trčimo
četiri stotine kilometara!
— Šta da radimo?
— Da čekamo dok ne dođu po nas!
— Ko će da dođe?
— Umrećemo od gladi!
— Gde su slagališta?
— Gde su pomoćne lampe?
— Da, gde su!
— Mak!
— Da čekaj Mak!
I odjednom se razbukta žeđ za osvetom.
— Čekaj Mak! Ako samo iziđemo!
Ali, dim je prodirao, i oni jurnuše napred, dok im opet kolena
ne poklecnuše.
— Ovde je stanica, halo!
Stanica je bila mračna i napuštena. Mašine su stajale; panika je
sve ljude odvukla.
Masa prodre u stanicu. Stanice su dobro poznavali. Znali su da
se ovde nalaze plombirani sanduci sa namirnicama i trebalo ih je
samo otvoriti.
Lomilo se i prštalo u pomrčini. Niko nije ni bio gladan, jer im je
užas ubio osećanje gladi. Ali usred namirnica probudi se divlji
instinkt da se napuni stomak, i oni kao vuci navališe na sanduke.
Napuniše džepove namirnicama. Još više, izbezumljeni od besa i
užasa rasuše džakove dvopeka i suhog mesa i polupaše stotine
boca.
— Ovde su lampe! — viknu jedan glas. Bile su to pomoćne
lampe sa suhim baterijama, koje je trebalo samo prikopčati.
— Stoj, ne okreći, inače pucam!
— Može da eksplodira!
I sama ova pomisao bila je dovoljna da ih sledi. Svi se utišaše
od straha.

168
 Ali, dim dođe i jurnjava otpoče.
Najzad, čuše viku i pucnje. Svetlost! Oni jurnuše kroz prosek u
paralelni tunel. I tu taman stigoše da vide kako se u daljini ljudi
bore pesnicama, noževima i revolverima za mesto u vagonu. Voz
ode i oni se baciše očajnički na zemlju i viknuše:
Mak! Mak! Čekaj kad dođemo!

169
 III

Panika je zavladala tunelom. Trideset hiljada ljudi jurnulo je

kroz okno ka izlazu. Radnici u neoštećenim oknima obustavili su
rad čim su čuli eksploziju.
— More dolazi! — dreknuli su i pošli u bekstvo. Ali, inženjeri su
ih sa revolverom u ruci zadržali. Međutim, kad stiže dim i dođoše
prvi begunci unakaženih lica ni pretnja više nije mogla da ih zadrži.
Oni se baciše na vozove sa kamenjem i pobegoše.
Na jednoj skretnici iskliznu voz iz šina, te se sledećih deset
vozova zadrža.
Gomile prodreše u paralelni tunel pa se baciše nasred pruge i
tu zadržaše vozove. A vozovi su već bili prepuni i počela je
ogorčena borba za mesta u vozu.
Panika je bila utoliko veća što niko nije znao šta se dogodilo.
Znalo se samo da se nešto dogodilo! Inženjeri su pokušavali da
urazume ljude; ali kad su se nagomilali vozovi puni prestrašenih
ljudi koji su vikali: „Tunel gori!” i kad je dim počeo da prodire, onda
je i njih obuzela panika. Svi su se vozovi sjurili ka izlazu. Vozove
što su dolazili s polja sa materijalom i smenom zadržavale su mase
i vraćale se njima natrag.
Tako se dogodilo da je dva časa posle katastrofe tunel na dužini
od stotinu kilometara bio sasvim napušten. I mašinisti iz
unutrašnjih stanica bili su pobegli, a mašine su stajale. Samo ovde-
onde zaostalo je nekoliko hrabrih inženjera.
Inženjer Berman branio je poslednji voz. Ovaj se voz sastojao
iz deset vagona i stajao je u gotovom delu čistilišta, gde su
gvozdena rebra bila zanitovana, na dvadeset petom kilometru od
mesta katastrofe. Osvetljenje je i ovde bilo razoreno. No, Berman
je bio namestio akumulatorske lampe, i one su bacale svetlost u
dim.
Tri hiljade radnika radilo je u čistilištu, dve hiljade ih je
otprilike bilo otišlo, poslednju hiljadu hteo je Berman da poveze
svojim vozom.

170
 Oni su dolazili u gomilama i ljudi od straha bacali se na vagone.
Sve ih je više bilo. Berman je čekao strpljivo i istrajno, jer su neki
radnici u čistilištu imali do voza više od tri kilometra.
— Vozi! Polazi!
— Moramo da ih sačekamo! — derao se Berman. — Ne pravite
gluposti. Ja imam u revolveru šest metaka!
Berman je bio sed, mali čovek, kratkih nogu, Nemac, i nije znao
za šalu.
On je išao duž voza i derao se i psovao, i pretio glavama i
pesnicama što su se tamo gore u dimu uzbuđivale. — Ne pravite
svinjarije! Svi ćete izići!
Berman je držao u ruci otkočen revolver. (Za vreme katastrofe
videlo se da su svi inženjeri bili naoružani revolverima).
Najzad, kad pretnje i protesti postadoše jači, namesti se on kraj
mašinovođe i zapreti mu da će ga na mestu ubiti ako bez njegove
zapovesti krene. Svi odbojnici, svi lanci voza bili su načičkani
ljudima i svi su vikali:
— Vozi! Polazi!
Samo je Berman još čekao, ma da je dim već postao neizdržljiv.
Tada odjeknu jedan pucanj: Berman pade na zemlju i voz pođe.
Horde očajnih ljudi pojuriše za njim, lude od besnila, da najzad
bez daha, umorni, sa penom na ustima stanu.
Onda se kretoše ove horde zaostalih preko pragova i ruševina
na put četiri stotine kilometara. I ukoliko su dalje odmicale utoliko
se njihov bes penjao i sve glasnije je odjekivala pretnja:
— Mak, platićeš nam glavom!
A iza njih, daleko iza njih dolazilo ih je još više, sve više, sve
novijih.
Počela je strašna trka u tunelu, trka za život, o čemu su novine
docnije bile pune.
Horde su bile sve bešnje i divlje ukoliko su više jurile; one su
rušile slagališta, mašine; pa čak ni onda kad su dostigle prugu gde
je još gorela električna svetlost nije popuštao njihov bes i strah. I
kad se pojavio prvi voz za spasavanje, koji je trebao da izveze sve

171
za koje više nije bilo nikakve opasnosti, borili su se noževima i
revolverima da prvi uđu.
U to vreme kad se duboko dole u tunelu dogodila katastrofa, u
Mak Sitiju je još bila noć. Bilo je mračno. Teški gusti oblaci na nebu
žarili su se tamnocrveno u noćnom znoju najbudnije varoši ovog
besanog doba.
Mak Siti se tresao i bučao kao i danju. Sve do horizonta bila je
zemlja pokrivena večno nemirnim rekama lave iz kojih su se
uzdizale varnice, munje i para. Bezbrojne svetiljke su promicale
kao infuzorije pod mikroskopom. Stakleni krovovi mašinskih
dvorana na terasama trasinog useka svetlucali su kao zeleni led u
zimskoj noći na mesečini. Zviždanje i zvonjenje odjekivali su,
unaokolo je udaralo gvožđe, a zemlja je drhtala.
Vozovi su odlazili kao i obično. Ogromne mašine, dinamo,
pumpe, ventilatori svirali su i zvonili u sjajnim dvoranama.
Bilo je hladno i ljudi koji su dolazili iz zažarenog tunela trzali
su se i cvokotali od zime, pa su odmah jurili u kantinu, da popiju
čaj ili grog. Onda su vičući uskakali u tramvaje, koji su ih nosili
njihovim kućama ili kasarnama.
Već na nekoliko minuta pre četiri pronela se vest da se u tunelu
desila nesreća. U četiri i četvrt probudili su Harimana i dremljivog,
skoro slomljenog dozvali u centralni biro. Hariman je bio odlučan
i energičan čovek, otvrdnuo na bojištima rada. Ali, baš se danas
nalazio u jadnom raspoloženju. Celu noć je proplakao, jer je sinoć
dobio telegram da mu je sin, jedino što mu je još bilo ostalo u
životu, umro od groznice u Kini. Mnogo je patio: najzad je uzeo
dvostruku količinu praška za spavanje da bi mogao zaspati. Spavao
je i sada dok je telefonirao u tunel da se pobliže obavesti o
katastrofi. Niko ništa nije znao, i Hariman je sedeo apatično i
odsutno u naslonjači i spavao otvorenih očiju. U to isto vreme upali
se svetlost u stotinama radničkih kuća u koloniji. Glasovi su
govorili i žagorili ulicama, onaj uplašeni žagor koji se, nekim
čudom, čuje i u najdubljem snu. Žene se skupiše. Od južne i severne
kolonije kretahu se grupe žena i ljudi duž staklenih krovova terasa
ka centralnom birou.

172
 Skupiše se pred velikom zgradom, i kad naraste, gomila poče
da se dere.
— Hariman! Hoćemo da znamo šta se dogodilo!
Pojavi se jedan činovnik sa ravnodušnim licem.
— Ni sami ne znamo ništa određeno.
— Dole sa činovnikom! Ne treba nam činovnik! Hoćemo
Harimana!... Hariman!!!
Bilo ih je sve više. Sa svih strana su pridolazile nove grupe i
skupljale se pred zgradom biroa.
Hariman se najzad i sam pojavi, bled, star, umoran i dremljiv i
stotine glasova mu doviknuše pitanje, na svima jezicima i
naglascima:
— Šta se dogodilo?
— U južnom oknu je eksplodirala mašina za bušenje. Više ništa
ne znamo. — Hariman je jedva mogao da govori, jezik mu je ležao
kao metalno klatno u ustima.
Divlji urlik mu odgovori:
— Lažove! Varalice! Nećeš da vam kažeš!...
Harimanu jurnu krv u lice i oči htedoše da mu iskoče od gneva;
ipak se predomisli, htede da govori; ali mozak mu nije radio. On
uđe i zalupi vratima.
Tada poleti jedan kamen kroz vazduh i razbi prozorsko okno u
prizemlju. Videlo se kako jedan činovnik odatle pobeže.
— Hariman! Hariman!
Hariman se ponovo pojavi na vratima. On se je bio umio
hladnom vodom i malo se rastresao. Pod sedom kosom lice mu je
bilo crveno kao rak.
— Kakva je to besmislica, lupati prozore?! — viknu glasno. —
Mi ne znamo ništa više od toga što sam vam kazao! Budite pametni!
Glasovi su se preplitali.
— Hoćemo da znamo koliko je mrtvih. Ko je mrtav? Imena!
— Vi ste gomila luda, vi žene! — dreknu Hariman ljutito. —
Otkuda mogu da znam to još sad.

173
 I Hariman se okrete i, cedeći kroz zube neku psovku, polako se
vrati u kuću. ,
— Hariman! Hariman!...
Žene su navaljivale.
Pljusnu grad kamenica. Jer, narod koji se potčinjava pravdi bez
razmišljanja, u takvim trenucima stvara sebi, po urođenom
osećanju pravde, sopstvene zakone i izvršuje ih odmah na licu
mesta.
Hariman dođe opet, besan. Ali, ne reče ništa.
— Pokaži nam telegram!
Hariman zastade. — Telegram? Ja nemam telegrama. Dobio
sam telefonski izveštaj.
Daj ga!
Harimanu ne mrdnu nijedan mišić na licu.
— Dobro, dobićete ga, — Posle jednog minuta opet se vrati sa
jednom ceduljom iz telefonskog bloka u ruci c pročita je glasno.
Nadaleko su se čule reči koje je istakao:
— Mašina za bušenje — južno okno — eksplozija pri paljenju —
20 do 30 mrtvih i povređenih — Hobi.
— I Hariman predade najbližima cedulju, pa ode u kuću.
U trenutku je cedulja bila rastrgnuta u stotine komadića, pošto
su svi istovremeno hteli da je čitaju.
Masa se malo umiri. 20 do 30 mrtvih — to je sigurno bilo
strašno, ali nije bila velika katastrofa. Moglo se je nadati. Nije
rečeno da je baš on radio na mašini za bušenje.
Najviše ih je umirivala okolnost što je Hobi poslao tu
telefonsku vest.
Pa, ipak, žene ne odoše kući. Čudno! Njihova ranija
uznemirenost vrati se opet, oči se zapališe a srca počeše burno da
udaraju. Nešto ih je pritiskalo, i one se pogledaše uplašeno.
Ako je Hariman lagao?
One se sručiše na stanicu, gde su vozovi dolazili, i čekale
dršćući od hladnoće, uvijene u ćebad i marame. Sa stanice se mogla
da vidi pruga sve do tunelskog ulaza.

174
175
 Mokre su š:ine sijale u svetlosti bogen lampi dok se nisu slile u
tanke linije. Sasvim dole zjapile su dve tanke rupe.
U jednoj rupi se pojavi svetlost, neodređeno sinu, izbi vatra i
najzad se ugleda sjajno džinovsko oko jednog voza koji se peo
prugom.
Vozovi su saobraćali još uvek redovno. U istim razmacima eu
se spuštali vozovi sa materijalom u tunel, u nejednakim
razmacima kao i obično dolazili su vozovi sa kamenom, često samo
jedan, često tri, pet, deset, jedan za drugim, kao što se to već šest
godina i danju i noću dešavalo. Bila je ista slika kakvu su već hiljadu
puta videli. Pa, ipak, svi su gledali uzbuđeno u vozove koji su
izlazili iz tunela.
Kako su radnici dolazili vozom, tako su ih odmah opkoljavali i
ispitivali. No, oni nisu ništa znali: oni eu se normalno vraćali iz
tunela.
Prosto je neobjašnjivo kako je vest deset minuta posle
katastrofe već prodrla u javnost. Neoprezna reč nekog inženjera,
slučajni uzvik na telefonu, — i saznalo se. A sada se ništa više nije
čulo, ništa. — Vesti su brižljivo čuvane.
Do šest sati ulazili su vozovi sa materijalom i radnicima
normalno. (Oni su prema naredbi išli do 50 kilometra).
U šest sati je saopšteno radnicima koji su se pripremali za
silazak u tunel da je jedan voz sa materijalom iskliznuo iz šina i da
se pruga mora raščistiti. Ali, neka oni budu pripravni. Iskusni
radnici klimnuše glavama i pogledaše se: Mora da je zlo tamo
unutra! Bože!
Ženama je naređeno da napuste stanicu. No, one ne poslušaše.
Nepomično su stajale, prikovane svojim instinktom između mreže
i koloseka i gledale niz prugu. Pridruživale su im se sve veće grupe.
Deca, poluodrasli, dečaci, radnici, radoznalci.
Tunel je, međutim, izbacivao stalno i bez prestanka — kamen.
Naposletku, primeti masa da su vozovi sa materijalom sve ređe
ulazili u tunel, i glasovi zabrujaše. Zatim vozovi prestadoše sasvim
da silaze, a masa se uznemiri. Niko nije verovao u priču da je jedan
voz iskliznuo iz šina i zakrčio prugu. Svi su znali da se to

176
svakodnevno događalo i vozovi su se uprkos tome spuštali u tunel
u istom broju.
Nastao je dan.
Njujorške novine su već pravile zaradu od katastrofe: „Okean
je provalio u tunel! 10.000 mrtvih!“
Hladno i žmirkavo dođe svetlost preko mora. Sve se električne
svetiljke najednom ugasiše. Samo daleko tamo napolju, na keju, još
se videla svetiljka!, kao da su zaboravili da je ugase. Posle nekog
vremena ugasi se i ona. Užasno ozbiljna ležala je varoš iz bajke: Sa
svojom hladnom mrežom železničkih koloseka, svojim morem
vozova, katarkama kablova i usamljenim visokim kućama nad
kojima se vuku sivi oblaci. Lica su izgledala sva žuta i neispavana,
ukočena i smrznuta, jer je od mora zajedno sa hladnom svetlošću
dolazio ledeni vetar i hladna sitna kiša. Žene poslaše decu kući, da
im donesu kapute, marame i ćebad. A same se nisu micale sa mesta.
Vozovi sa kamenom, koji su odsada dolazili, bili su puni ljudi.
Da, štaviše, vraćali su se i oni što su nedavno otišli sa materijalom.
Uzbuđenje je sve više raslo.
Ali, niko od radnika što su bili izišli, nije bio načisto o veličini
katastrofe. Pune nemira i užasna straha, žene su i dalje buljile tamo
dole u dve male crne rupe što gledaju uvis kao dva podmukla
razderana oka iz kojih vire nesreća i užas.
Oko devet stigoše prvi vozovi u kojima su sedeli ljudi i svi
mahali rukama u uzbuđenju pre nego što je voz i stao. Oni su
dolazili iz unutrašnjosti tunela, gde je panika baš ubacila svoj prvi
užas. Oni su vikali i urlali;
— Tunel gori!
Užasan urlik i vika odjeknuše. Masa se zatalasa.
Hariman se pojavi opet na jednom vagonu, mahnu šeširom i
viknu. U jutarnjoj svetlosti izgledao je kao mrtvac, bled, bez kapi
krvi i svako je pripisivao njegov izgled nesreći u tunelu.
— Hariman!... Mir, hoće da govori.
— Zaklinjem se da govorim istinu! — uzviknuo je Hariman kad
se masa umirila, a para je izbijala iz njegovih usta pri svakoj reči.

177
 — Besmislica je da tunel gori! Beton i gvožđe ne mogu goreti.
Usled eksplozije zapalili su se nekoliko tričavih podupirača iz
mašina za bušenje i otuda je nastala panika. Naši inženjeri već gase
požar! Vi ne treba da...
No masa ne dade Harimanu da završi. Divlje zviždanje i
deranje prekidoše ga, i žene dohvatiše kamenje. Hariman skoči sa
vagona i vrati se u stanicu. Bespomoćno se sruči u stolicu.
Osećao je kako je sve izgubljeno i samo jedini Alan ovde gore
može da spreči katastrofu. Ozbiljna, hladna stanična dvorana bila
je puna inženjera, lekara i činovnika, koji su dojurili da pomognu
pri ukazivanju pomoći. Hariman je bio popio ceo litar crne kave,
da se otrese dejstva praška za spavanje. Bio se predao sudbini i
dvaput je padao u nesvest.
No, šta! da čini? Jedino šta je pametno čuo bila je jedna
Bermanova vest, koju mu je u Bermanovo ime dostavio jedan
inženjer sa šesnaeste stanice.
Po Bermanovom mišljenju, mora da su se podupirači zbog
velike toplote sami od sebe zapalili i vatra je zahvatila i eksploziv.
To je razložno; ali, onda detonacija nije mogla da bude tako jaka da
se čuje čak do dvanaeste stanice.
Hariman je bio odaslao vozove za spasavanje; ali oni su se
vratili, jer su sve četiri pruge zauzete vozovima koji voze prema
izlazu.
U četiri sata i trideset minuta telegrafisao je Hariman Alanu, a
koji je ovaj primio U spavaćim kolima voza između Njujorka i
Bufala. Alan je odgovorio da će se vratiti odmah specijalnim
vozom. Eksplozija je isključena, pošto eksplozivi u vatri samo
sagore. U samoj mašini je količina eksploziva isuviše mala. Vozovi
za spasavanje!
Sve stanice neka posednu inženjeri. Zapaljeno okno staviti pod
vodu!
Alanu je bilo lako govoriti. Zasada nije mogućno ubaciti u tunel
ni jedan jedini voz, ma da je Hariman trenutno uredio pravilno
odvođenje vozova prugama koje vode napolje.

178
 Niko nije telefonirao, samo u petnaestoj, šesnaestoj i
osamnaestoj stanici bili su inženjeri koji su javljali da su svi vozovi
prošli.
Posle nekog vremena pruga se ipak oslobodi i Hariman odasla
u tunel jedan za drugim četiri voza za spasavanje.
Masa je mračno gledala kako vozovi odlaze.
Pojedine žene prostački su psovale inženjere. Nervoza je sa
časa na čas sve više rasla. Najzad oko deset sati dođoše prvi vozovi
sa radnicima iz čistilišta.
Više nije bilo sumnje da je katastrofa bila daleko strašnija nego
što je iko mogao i da nasluti.
Pristizalo je sve više vozova, a s njima su došli i ljudi koji su
vikali:
U poslednjih trideset kilometara sve je mrtvo!...

179
 IV

Ljude garavih, žutih lica koji su dolazili iz tunela opkoljavala je

masa i saletala ih sa hiljadu pitanja, na koja oni nisu umeli da
odgovore. Stotinu puta morali su pričati sve što su znali o nesreći,
a sve se moglo reći u deset reči. Žene čiji su se muževi vratili
obisnuše im se o vrat i pokazaše javna svoju radost pred drugima
koje su još bile u strašnoj neizvesnosti. Strah je bludio njihovim
licem, one su stotinu puta pitale da li je ko video njihove muževe;
one su plakale tiho, trčale tamo-amo, vikale, proklinjale, pa opet
zastajale mirno i gledale niz prugu dok ih strah opet ne zahvati.
Još su se nadale; jer se činilo preterano da su „svi u poslednjih
trideset kilometara mrtvi."
Najzad, dođe i onaj voz čiji je odlazak inženjer Berman zadržao
sve dok ga nisu ubili. Ovaj voz donese i prvog mrtvaca, jednog
Italijana. Samo ovaj Italijan nije bio izgubio život u katastrofi. On
je imao sa jednim zemljakom, prijateljem, očajnu borbu noževima
oko jednog mesta u vagonu i tom prilikom je probo prijatelja
nožem. Prijatelj ga je međutim, u padu rasporio, tako da je i on
usput umro. Ali, svejedno, on je bio prvi mrtvac. Fotograf je snimao
za Edizon-Bio.
Kad je mrtvac unesen u staničnu zgradu, odigra se jedna
duševna eksplozija u masi! Bes se raspali! I odjednom povikaše svi
(isto kao i radnici u tunelu):
— Gde je Mak? Mak mora da plati!
Jedna histerična žena, koja se užasno derala, prokrči sebi put i
jurnu za mrtvacem, dok je čupala kosu i cepala bluzu.
— Čezare! Čezare!
Da, to je bio Čezare.
A kad su uzbuđene radničke gomile Bermanovog voza (najviše
Italijani i Crnci) izjavile da nijedan voz više neće doći, nastade
tajac.
— Nijedan voz više?
— Mi smo poslednji!

180
 — Šta ste vi?
— Poslednji!... Mi smo poslednji!... Bilo je kao da se sručio grad
karteča na masu. Počeše da trčkaraju tamo-amo, bezumni,
izgubljeni, držeći se rukama za slepoočnice, kao da su pogođeni u
glavu.
— Poslednji!... Oni su poslednji! Žene se baciše na zemlju i
zakukaše a kod drugih se raspali žeđ za osvetom. Ogromna masa
krete i oblak vike i buke pođe nad njom.
Jedan preplanuli, četvrtasti Poljak sa velikim brkovima pope se
na kamen i zaurla:
— Mak ih je zarobio u mišolovku... u mišolovku... Osveta za
drugove!...
Gomila pobesne. U svakoj ruci nađe se začas kamen, narodno
oružje, a kamenja je ovde bilo dosta. (Jedan od razloga što se u
velikim varošima ulice radije asfaltiraju)!
Za sledeće tri sekunde nijedan prozor na staničnoj zgradi ne
ostade čitav.
— Hariman napolje!...
No, Hariman se nije pojavljivao.
On je telefonirao vojsci, jer su onih nekoliko policajaca
tunelske varoši bili nemoćni. Sad je sedeo bled i bez daha u jednom
uglu i nije mogao da misli. Grdili su ga i izgledalo je da će da sruše
kuću. Ali, Poljak je predložio drugo: Svi inženjeri su zajedno krivi!
Treba im zapaliti krov nad glavom i spaliti žene i decu!
— Hiljade, hiljade su mrtve!
— Svi oni moraju pomreti! — kriknu Italijanka čiji je muž bio
rasporen nožem. — Svi! Osveta za Čezara! — I ona jurnu napred,
kao furija raščupane kose i iscepanog odela.
Masa se odvalja preko zgarišta u sivu kišu, noseći sobom
strašnu buku. Muževi, hranioci, očevi mrtvi — nevolja, beda!
Osveta! Iz buke su prodirale iskidane reči pesme, masa je pevala
istovremeno na raznim mestima marseljezu, internacionalu,
američku himnu.
— Mrtvi, mrtvi, hiljade mrtvih!...

181
 Slepi bes da se ruši, razara i ubija, rasplamteo se u narodu. Šine
su skidane sa pragova, telefonski direci obarani, stražare rušene.
Čim bi zapraštalo i rušilo se, masa bi divlje klicala. Policajci behu
izviždani i zasuti kamenjem. Izgledalo je kao da su u tom besu
zaboravili svoj bol.
Napred, ispred svih jurile su pravo vilama inženjera najbesnije
gomile, podivljale žene.
U to isto vreme nastavljala se pod morem očajnička trka. Svi,
koje su stene, vatre i dim ostavili u životu, trčali su neprestano
napred pred stopama smrti, koja je za njima slala svoj vreli dah.
Bilo je tamo unutra putnika koji su cvokotali zubima,
nakostrešene kose, koji su posrtali, parova koji su vikali i plakali;
rulje koje su drhtale i gušile se jedna za drugom; radnika i bogalja
što su ležali na zemlji i molili za sažaljenje. Neki su ostajali
slomljeni strahom, da tako dug put nikad neće moći peške da
prevale. Neki su se predavali sudbini. Legli su da bi umrli. Ali, bilo
je i dobrih trkača koji su pokretali svoja bedra kao konji, prestizali
druge, praćeni zavišću i psovkom onih što su iscrpeni padali.
Vozovi za spasavanje zvonili su i davali znak da dolaze. Iz tame
dojuriše ljudi, jecajući od uzbuđenja što su spaseni. Ali, kako je voz
išao dublje u tunel, to obuzeti strahom poskakaše da bi pešice došli
u drugi voz koji je, kako su im rekli, čekao pet milja odatle.
Voz za spasavanje mogao je samo polako da napreduje. Jer su
uplašeni radnici poslednjih vozova izbacivali iz vagona kamenje,
da bi imali više mesta, tako da je sad trebalo čistiti prugu. Zatim
dođe dim! On je ujedao, nagrizao i otežavao disanje: Ali, voz je išao
dublje sve dok su njegovi reflektori mogli da probiju zid od dima.
U ovom vozu za spasavanje bili su hrabri inženjeri koji su žrtvovali
svoje živote. Oni iskočiše iz voza, snabdeveni gasnim maskama i
produžiše napred u zaglušeno okno zvoneći neprekidno. I doista
im pođe za rukom da spasu jednu malu grupu pocrnelih ljudi i da
ih dovedu u voz.
Međutim, i taj voz je morao da se vraća. Više inženjera oboleše
od trovanja gasom, od kojih dvojica umreše sledećeg dana

182
 V

Maud je ovog dana spavala veoma dugo. Zamenjivala je u

bolnici jednu odsutnu nudilju i tek je u dva po ponoći legla. Kad se
probudila, mala Edit je već sedela u svojoj postelji i, da prekrati
vreme, plela je svoju lepu plavu kosu u tanke male vitice.
Tek što su počele da razgovaraju, služavka joj donese jedan
telegram. U tunelu se dogodila velika nesreća, reče joj nemirnih
očiju.
— Zašto mi sad tek donosite telegram? — upita Maud malo
zlovoljno.
— Gospodin mi je telegrafisao da vas pustim da se ispavate.
Alan je predao telegram usput, i ovaj je glasio: „Katastrofa u
tunelu. Ne napuštaj kuću. Dolazim doveče u šest”.
Maud poblede. Hobi! pomisli ona. Njena prva misao bila je
njemu upućena; vedro i u šali rastao se od nje!...
— Šta je, mama!
— Dogodila se nesreća u tunelu, Edit.
— Je li mnogo ljudi poginulo? — upita mala, pevušećim glasom,
pletući lepim dečjim pokretom svoje vitice.
Maud ne odgovori. Gledala je preda se. Da li je on u to doba bio
duboko u oknu?
Edit joj se obisnu oko vrata i reče, tešeći je:
— Ne treba da se brineš, mama! Tata je u Bufalu.
I Edit se nasmeja, kako bi uverila mamu da je tata na sigurnom
mestu.
Maud navuče kupaći ogrtač i dohvati telegram. Tek posle
nekog vremena dobila je vezu sa centralnim biroom. Ali, oni nisu
znali ništa ili nisu hteli da znaju. Hobi? Ne, o mister Hobiju nema
nikakve vesti.
Suze navreše Maud na oči, brze suze koje niko nije smeo da
vidi. Uznemirena i uzbuđena ode s Editom u kupatilo. Svakog jutra
su se zajedno kupale. I Maudi je kao i Editi pričinjavalo pravu
detinjsku radost da se brčka u vodi. Da se smeje i viče u kupatilu,

183
gde su glasovi tako odjekivali, da pušta najpre toplu a zatim sve
hladniju vodu, pri čemu se Edit smejala kao da je golicaju. Zatim je
dolazila jutarnja toaleta i onda doručak. To je bio Maudin najmiliji
čas koji nikad nije propuštala. Edit je posle doručka išla u školu.
Ona je imala svoju sopstvenu učionicu sa crnom tablom (kako je
ona želela) i jednom pravom, malom školskom klupom, jer to inače
ne bi bila škola.
Danas Maud svrši kupanje brzo, a od zadovoljstva nije bilo ni
traga. Edit je pokušavala na sve moguće načine da razvedri svoju
majku i ovo dečje staranje rastuži Maud do suza. Posle kupanja
telefonirala je opet u centralni biro. Naposletku joj pođe za rukom
da dobije vezu sa Harimanom, i on joj izjavi da je nesreća, na žalost,
mnogo veća nego što se dosad mislilo.
Maud se sve više uznemiravala. Tek joj sad pade na pamet
Makovo čudno uputstvo. „Ne napuštaj kuću”. Zašto? Ona nije
razumevala Maka. Ona je kroz vrtove prešla u bolnicu i
razgovarala šapatom sa dežurnim nudiljama. I ovde nemir i strah.
Ona je razgovarala malo sa svojim malim bolesnicima, ali je bila
tako rasejana, da ništa nije išlo kako treba. Najzad se još nemirnija
i uzbuđenija vrati u svoju sobu.
— Zašto da ne napuštam kuću? — mislila je, — nije lepo od
Maka što mi zabranjuje izlazak!
Ona pokuša da opet govori telefonom; ali bez uspeha.
Onda uze maramu.
— Pogledaću, — reče poluglasno za sebe. — Mak može reći što
hoće. Zašto da ostanem kod kuće? Baš sada?
Žene su sigurno preplašene i baš im sada treba neko da ih uteši.
Ali, ona ipak ostavi maramu. Donese Makov telegram iz
spavaće sobe i pročita ga po stoti put.
— Da, zašto? Zašto to?
Zar je katastrofa tako velika? Da, ali baš u tom slučaju ona nije
smela da zaostane. Njena dužnost je bila da priskoči u pomoć
ženama i deci.
Ona se skoro naljuti na Maka i odluči da ide. Htela je da sazna
šta se to desilo. Još uvek je međutim oklevala da pogazi čudnovato
184
Makovo uputstvo. A onda jedan potajni strah u njoj, ona nije znala
zašto. Najzad, odlučno navuče gumeni ogrtač i poveza glavu
maramom.
I pođe.
Na vratima je spopade iznenada neobjašnjivo osećanje straha
da danas, baš danas, ne sme da ostavi malu Editu samu.
Sad dovede Editu iz škole, uvi je u kep, i navuče maloj, koja se
radovala, kapuljaču preko plave kose.
— Vratiću se kroz jedan sat! — reče Maud i njih dve odoše.
Preko mokre staze u vrtu skakutala je žaba, i Maud se uplaši,
jer je malo trebalo pa da je pogazi.
Edit se radovala.
— Vidi malu žabu, mama! Kako je pokisla! Zašto izlazi iz kuće,
kad pada kiša?
Dan je bio jadan, neveseo i mračan.
Vetar je na putu bio jači, duvao je i hladna kiša je padala koso.
„A juče je bilo tako toplo” mislila je Maud. Edit se zabavljala time
što je velikim koracima obilazila barice. Posle nekoliko minuta
videle su tunelsku varoš; sa svojim kancelarijama,, dimnjacima, i
šumom katarki ležala je ona siva i pusta u kiši i prljavštini. Maudi
odmah pade u oči da vozovi sa kamenjem ne idu! To je bilo prvi put
za toliko godina. Ali, dimnjaci su se pušili kao i pre.
„Nije baš tako verovatno da se on zadesio na mestu katastrofe",
mislila je Maud. „Tunel je tako veliki“. Ali uprkos tome, mučile su
je zbrkane i razne misli.
Odjednom zastade.
— Slušaj! — reče ona. Edit je slušala i gledala majku.
Metež glasova dolazio je iz varoši. I sad su videle ljude, sivu
masu sa hiljadu glava kako se kreće. Ali, nije se moglo znati kojim
će putem.
— Zašto viču ovi ljudi? — upita Edit.
— Uznemireni su zbog nesreće, Edit. Kad su očevi ge male dece
u opasnosti, onda moraju majke, naravno, da budu zabrinute.
Edit klimnu glavom i posle male pauze upita:

185
 — To je sigurno velika nesreća, mama?
Maud se strese.
Mislim da jeste — odgovori ona zamišljeno. — Mora da je velika
nesreća! Mi ćemo poći brže Edit. — Maud koraknu, ona je htela —
da, šta je htela ona? Htela je da nešto učini...
Sad je začuđeno videla kako se ljudi sve više približuju. Buka je
bila sve jača. Ona vide da se jedan telegrafski direk koji je do tog
trenutka stajao uspravno zaljulja i pade. Žice zadrhtaše nad njom.
Nije više obraćala pažnju na Editina živa zapitkivanja već je
žurila napred brzo i izbuđeno. Šta su to oni činili? Šta se to desilo?
U glavi joj je bilo vruće i jednoga časa pomisli da se vrati i zaključa
u kuću kao što joj je Mak naredio.
A, onda joj se učini kukavički da beži iz straha " tuđe nesreće.
Ako i nije mogla mnogo da pomogne, ipak je mogla štogod da učini.
I svi eu je poznavali, žene i ljudi i činili joj male usluge gde se god
pojavila! A Mak? Šta li bi on činio kad bi bio ovde? On bi stao pred
njih! — pomisli Maud.
Masa se bližila.
— Zašto viču oni tako? — upita Edit, koja je počela da se plaši.
— I zašto pevaju, mama?
Da zaista, oni su pevali! Zbrkana pesma nalik na urlikanje
dolazila je sve bliže. Krici i uzvici su se isticali Bila je čitava vojska,
rasuta preko zgarišta i ruševina, glava do glave. I Maud vide kako
gomila razruši kamenjem jednu poljsku lokomotivu.
— Mama?...
— Šta je to bilo? Nije trebalo da iziđem — pomisli Maud i
zastade uplašeno. Samo je sad bilo dockan za povratak.
Spazili su je. Ona vide kako prednji digoše ruke prema njoj i
najednom napustiše put, pa joj pođoše u susret. Na svoj užas
primeti ona da su oni trčali i jurili. Ali, pribra se kad vide da su to
većinom bile žene.
To su sve same žene.

186
 Ona im pođe u susret, obuzeta iznenada bezgraničnim
sažaljenjem prema ovim siromasima. O, bože, moralo se nešto
užasno dogoditi!
Prva gomila žena priđe.
— Šta se to dogodilo? — uzviknu Maud i njeno saučešće bilo je
neizveštačeno. Ali, Maud poblede kad vide lica ovih žena. One su
sve izgledale bezumne, lude, pokisle, upola obučene i divlja vatra
je gorela u stotinama očiju.
Nisu je čule. Nisu joj odgovorile. Iskežena usta su urlala
trijumfalno i piskavo.
— Svi su mrtvi! — zaurlaše glasovi, u svima tonovima, na svim
jezicima. I najednom viknu jedan ženski glas:
— To je Makova žena, ubijte je!
I ma da svojim očima nije verovala, Maud vide kako jedna
poderana žena u razderanoj bluzi i očiju razrokih od besnila podiže
kamen. Kamen zazuja kroz vazduh i okrznu joj rane.
Instinktivno privuče ona malu, bledu Edit uza se i uspravi se.
— Šta nam je to Mak učinio? — viknu ona i oči su preplašeno
Sludile uokolo. Niko je nije čuo.
Pobesneli su je poznali, cela vojska pobesnelih ljudi. .Urlik, koji
je odjekivao kao jedan jedini krik, zapali se. Kamenje zazuja
odjednom sa svih strana kroz vazduh i Maud se zgrči i zadrhta
svim telom. Sad je videla da je bilo ozbiljno! Ona se okrete, ali, oni
su bili svuda, svi na deset koraka od nje: ona je bila opkoljena. I u
svima tim očima, u koje se upirao njen molećiv i užasnut pogled,
goreo je isti žar: mržnja i ludilo. Maud poče da se moli bogu i hladan
znoj izbi joj po čelu: — Bože... bože... . zaštiti moje dete!
Za to vreme je neprekidno urlao jedan ženski glas kao piskavi
signal:
— Ubijte je! Neka Mak plati!
Onda jedan kamen pogodi Editu u grudi tako jako da ona
posrte.
Mala Edit nije ni viknula. Samo je njena mala ruka zadrhtala u
Maudinoj i ona uplašeno i začuđenih očiju pogleda u svoju majku.

187
 — Bože, šta činite to? — kriknu Maud, zgrči se i zagrli Editu. Od
straha i očajanja jurnuše joj suze iz očiju.
— Neka Mak plati!
— Neka Mak sazna kako boli!
Ho! Ho! O, sva ta pobesnela tela i nemilosrdne oči! Ruke su
bacale kamenje.
Onda se ona naglo uspravi,, privuče svoje dete i sebi i dobaci
zažarenih očiju ovoj mržnjom ispunjenoj rulji:
— Vi ste životinje! Ološ ste vi, prljavi ološ Kad bih imala pri sebi
svoj revolver — ubijala bih vas kao pse! O, vi, životinje! Kukavičke,
podle životinje!...
Tada pogodi Maud u slepoočnicu jedan velikom snagom bačen
kamen i ona se bez glaska raširenih ruku sruši preko Edite. Maud
je bila mala i laka, ali je zveknulo kao da je kolac oboren, i voda
prsnu uvis.
Divlji pobedonosni urlik odjeknu. Krici, smeh, zbrkani uzvici:
Neka Mak plati! Da, neka plati, neka oseti sopstvenim telom...
U klopku ih je pohvatao...
Ali, sada više nije padalo kamenje. Pobesnela rulja ode dalje.
Neka ih nek leže, one će već same ustati!
Samo se fanatična Italijanka sa svojim razdrljenim obešenim
grudima naže nad pale i pljunu ih. A sad kuće inženjera! Dalje,
napred! Neka svi u to veruju! Ali, posle napada na Maud, bes se
rashladio. Oni su potmulo osećali da se ovde dogodilo nešto što nije
bilo u redu. Gomile su se rasturale i rasipale prek zgarišta. Stotine
se skoro neprimetno izvukoše i povukoše preko šina.
Kad je pobesnela predhodnica, koju je predvodila Italijanka,
dostigla inženjerske vile, bila se tako smanjila da ju je jedan jedini
policajac mogao pobediti.
Malo pomalo, rasturiše se svi.
Sad opet izbi bol, beda, očajanje. Svuda su žene jurile i plakale
u kecelje. Jurile su po kiši, po vetru, i spoticale se, jer nisu gledale
kuda gaze.

188
189
 Besni, grozni i zluradi, poneseni jednakim ludilom mase,
udaljili su se svi od Maud i Edite, i njih dve su ležale duže vremena
na kiši, usred zgarišta, i niko se za njih nije brinuo.
Onda naiđe jedna mala devojčica od dvanaest godina sa
srozanim crvenim čarapama. Ona je bila videla kako su Makovu
ženu napali kamenjem. Poznavala je Maud, jer je prošle godine više
nedelja ležala u bolnici.
Ovu devojčicu je ovamo doterao prosti čovečanski nagon.
Stajala je tu sa srozanim čarapama i nije se usuđivala da priđe bliže.
Malo dalje stajalo je nekoliko ljudi i žena, koji se takođe nisu
usuđivali da priđu bliže. Najzad se približi devojčica i bleda od
straha ču lagano cviljenje.
Ona uzmače uplašeno i poče najednom da trči brzo.
Bolnica je pod rominjanjem kiše ležala kao izumrla i devojčica
se ne usudi da zazvoni. Tek kad su se otvorila vrata, jer je neko
izišao, jedna bolničarka, devojčica priđe ogradi i reče pokazujući u
pravcu stanice:
— Oni leže tamo preko!
— Ko leži tamo preko?
— Makova žena i njegova mala devojčica!
Međutim dole u oknu su u taj mah još neprestano jurili.

190
 VI

Alan saznade pri svom povratku u Njujork iz Harimanove

depeše da je masa napala Maud i Edit. Ništa više. Hariman nije
imao srca ni duše da Alanu kaže groznu istinu: da je Maud mrtva i
da mu je dete na samrti
Kada se veče ovog užasnog dana počelo da smračuje, došao je
Alan iz Njujorka automobilom. On je šofirao sam kao i uvek kad je
vozio najvećom brzinom.
Njegova kola su letela paklenim tempom ka stanici kroz
nepreglednu masu žena, tunelskih radnika, novinara i radoznalaca
što su stajali pod razapetim kišobranima. Svako je poznavao
njegova teška prašnjava kola i treštanje njene trube.
Začas su bila kola opkoljena uzbuđenom masom.
— Evo Maka! — vikali su oni. — Evo ga! Mak! Mak!
Ali, kad se Alan podiže, svi odjednom ućutaše. Slava koja je
obavijala njegovu ličnost, slava karijere, genija, snage nije ni sada
bledela i ulivala je masi strah i poštovanje. Da, nikad im on nije
izgledao dostojniji poštovanja nego u ovom času kad ga je sudbina
smrvila. A ipak su se oni, kad su se tamo dole u dimu borili za svoj
život zakleli da će ga ubiti, čim ga sretnu.
— Mesta! — viknu Alan glasno.
— Dogodila se nesreća i mi svi žalimo! spašćemo što se može
spasti.
Ali, sad zazujaše glasovi sa svih strana. Bili su to isti uzvici koji
se od jutros već više nisu bili čuli.
Ti si kriv... Hiljade su mrtve... u klopku si ih ulovio...
Alan je ostao miran sa nogom na stepenici. Neobuzdanim,
hladnim pogledom posmatrao je masu što se derala, dok mu se lice
sve više smrkavalo. Onda se iznenada skljoka, kad je otvorio usta
da govori. Jedan uzvik dopre do njegovih ušiju, potmuli besni krik
jedne žene, i taj krik mu probode srce, tako da više nije čuo druge
glasove! Samo ovaj jedan isti krik što mu je neprestano i
neumoljivo dobovao na uho: „Oni su ti ubili ženu i dete ..

191
 Alan je rastao, uzdizao se, kao da hoće da vidi dalje, glava mu je
pravila bespomoćne pokrete na širokim plećima, njegovo mračno
lice je pobledelo, pribrani pogled je postao rasejan i zapalio se. On
je čitao u svima očima unaokolo da ovaj užasni glas govori istinu.
Sve oči su mu dovikivale tu grozotu.
Tad izgubi Alan vladu nad sobom. On je bio rudarsko dete,
radnik kao i oni svi, i njegovo prvo osećanje nije bio bol već bes.
On gurnu šofera ustranu i kola poskočiše, pre nego što je i seo
za volan. Kola se sručiše u masu, koja se užasnuta razbeža ustranu.
Onda pogledaše za njim kako odjuri u sivi kišni suton.
— Sad ima i on! — vikali su zlobni glasovi. — Sad zna kako to
boli!
Pojedinci su tresli glavom i govorili:
— Nije bilo pravo... jadnu ženu, jadno malo dete...
Pobesnela Italijanka derala se neprekidno paklenim glasom:
— Ja sam bacila prvi kamen. Ja! Ja sam je pogodila u čelo! Da,
oni su morali da umru.
— Njega ste trebali da ubijete! Mak! Mak je kriv! Ali„ njegova
žena? Ona je bila tako mila devojka!
— Ubijte Maka! — derala se Italijanka, pušeći se, i vikala
visokim diskantom svog pogrešnog engleskog jezika! — Ubijte ga!
Ubijte ga kao psa!...
Kuća je ležala kao napuštena u bednom sutonu. Alan je video i
znao dosta. Dok je koračao šljunkovitom stazom vrta, nametalo
mu se u svesti sećanje na jedan doživljaj, koji je imao pre mnogo
godina pri građenju železnice Bolivija-Anden. Stanovao je tada sa
jednim prijateljem u istoj baraci i ovog prijatelja su ubili štrajkači.
On, Alan, vraćao se sa rada, ne sluteći ništa; ali, sasvim
neobjašnjivo, baraka u kojoj je ležao mrtav prijatelj učinila je na
Alana čudan utisak. Ista atmosfera opkoljavala je i njegovu kuću.
U predsoblju je mirisalo na etar i karbol. Kad je video Editin
mali krzneni ogrtač obešen, smračilo mu se pred očima i zamalo
što nije pao. Čuo je kako služavka kroz plač viče: — Gospodin,
gospodin! — i pri ovom kriku bola i bespomoćnog jada koji su

192
dolazili od tuđeg glasa, on se pribra. Uđe u polumračnu sobu, gde
mu lekar iziđe u susret.
— Gospodine Alane!
— Pripravan sam, doktore, — reče mu Alan poluglasno, ali tako
mirno, običnim glasom, da ga lekar začuđeno pogleda brzo u oči.
— I dete, doktore?
— Bojim se da se neće moći opasti. Pluća su povređena.
— Alan klimnu glavom tupo i ode ka stepenicama. Bilo mu je
kao da kućom odjekuje jasno zvonki glas njegove male devojčice.
Gore kraj Maudine sobe stajala je sestra i davala mu znak.
On uđe. Samo jedna sveća gorela je u sobi. Maud je ležala na
postelji, opružena, voštana, ukočena. Lice joj je bilo lepo i mirno,
ali izgledalo je kao da jedno malo, ponizno i skromno pitanje stoji
na njenim beskrvnim crtama: lako čuđenje na poluotvorenim
upalim usnama. Pukotine njenih sklopljenih očiju sijale su vlažno
kao od poslednje suze koja se rasula. Nikad u svom životu nije Alan
zaboravio ovaj vlažni sjaj ispod Maudinih vlažnih očnih kapaka. On
nije plakao ni jecao, sedeo je pored Maudinog odra i posmatrao je.
Neshvatanje mu je slomilo dušu. Nije ništa mislio. Misli su zbrkane
i blede išle kroz njegovu glavu, i nije se obzirao na njih. To je bila
ona, mala Madona. On ju je voleo, uzeo ju je iz ljubavi. On je njoj,
koja ,je poticala iz skromne sredine, stvorio sjajan život. Čuvao ju
je i svaki dan je govorio da se pazi od automobila. Uvek se za nju
plašio, ma da joj to nikad nije rekao. Poslednjih godina ju je bio
zanemario, jer ga je rad zauzeo. Ali, njegova ljubav bila je isto tako
velika kao i ranije. Njegova mala ludica, njegova dobra, slatka
Maud, to je sad bila ona. Neka je proklet bog, ako ga ima, neka je
prokleta luda sudbina!
Uze Maudinu malu ruku i posmatrao je upalim zapaljenim
očima. Ruka je bila hladna, ali takva je morala biti, jer je bila mrtva.
Svaku liniju ove ruke znao je, svaki nokat, svaki zglob. Nad levom
slepoočnicom navukli su joj dublje smeđu svilenu kosu. Ali, on je i
kroz kosu video modar, neznatan znak. Tu ju je pogodio kamen, taj
kamen, koji je on hiljadu metara duboko pod morem razbio. Neka
su prokleti ljudi i on sam! Neka je proklet tunel!

193
 Ne sluteći, srela je ona zlu sudbinu kad je ova slepo i jureći
besno naišla putem. Zašto ga nije poslušala? Hteo je da je sačuva
samo od uvreda.
Na ovo nije ni mislio! Zašto baš danas nije bio tu?
Alan se seti kako je on sam ubio dva čoveka kad su onda bili
navalili na rudnik Huan Alvarez. On bi, ne razmišljajući, stotine
pobio, da zaštiti Maud. Sledio bi je u najdublje more, branio bi je
protiv stotine hiljada divljih životinja, dok bi još jedan prst mogao
da miče. Ali, on nije bio tu.
Misli su bludile njegovom glavom, milovanja i kletve, samo on
nije ništa mislio.
Onda zakuca neko plašljivo na vrata. — Gospodine Alane!
— Slobodno!
— Gospodine Alane... Edit...
On ustade i pogleda da li sveća u svećnjaku stoji čvrsto, da ne
padne. Onda priđe vratima i odatle pogleda još jednom na Maud. U
duši je video sebe kako se baca na voljenu ženu, grli je, jeca, viče i
moli da mu oprosti za svaki trenutak kojim je nije usrećivao.
Međutim, ustvari, stajao je na vratima i gledao je.
Onda ode.
Na putu ka samrtničkoj sobi svoje male devojčice pribra svoje
poslednje snage. Naoruža se u duši sećanja na sve strašne časove
svoga života, svih nesrećnika što ih je dinamit razneo, kamenje
izbušilo; onog jednog što ga je točak mašine zakačio i smrskao o
zid... I kad je stao na prag, pomisli:
„Misli na to kako si nekad naišao na Paterzonovu oguljenu
čizmu u srušenom oknu... ”
Stiže još na vreme da prisustvuje izdisanju svog slatkog malog
anđela. Lekari, nudilje i posluga stajali su u sobi, devojke su
plakale, pa čak i lekari su u očima imali suze.
Samo je Alan stajao nem i suhih očiju. „Misli, dođavola na
Paterzonovu oguljenu čizmu, misli i ne jadikuj pred svetom!”
Posle čitave večnosti lekar se ispravi, čulo se kako diše. Alan
pomisli da će ljudi napustiti sobu; ali, oni ostadoše svi.

194
 Tad stupi Alan poslednji i pomilova Editinu kosu. Da je bio sam,
on bi je uzeo u ruke; ali, ovako, nije se usuđivao.
Ode.
Kad je sišao niz stepenice, prolomi mu se nad glavom glasan,
bolan krik — ali, ustvari bilo je tiho, lagano jecanje.
Dole srete jednu nudilju. Ona zastade kad je videla da on želi
nešto da joj kaže.
— Gospođice, — progovori on najzad mučno, — ko ste vi ?
— Ja sam gospođica Evelin.
Gospođice Evelin, — produži Alan, tuđe, šapćući, meko mu je
zvonio glas, — zamolio bih vas za jednu uslugu. Ja sam neću, ne
mogu... Hteo bih jedan mali pramen kose moje žene i deteta da
sačuvam Možete li da mi to učinite? Ali, niko to ne sme da zna.
Hoćete li da mi obećate?
— Da, gospodine Alane.
Ona je videla da su mu oči bile pune suza.
— Celog života ću vam biti zahvalan, gospođice Evelin.
U mračnoj sobi za prijem sedela je u naslonjači jedna osoba,
jedna visoka žena koja je tiho plakala i lice pritisnula maramicom.
Kad je on naišao ustade, pruži mu svoje blede ruke i šapnu:
— Alane!
Ali, on prođe i tek mnogo dana docnije pade mu na pamet da je
to bila Etel Lojd.
Alan siđe u vrt. Činilo mu se da je užasno zahladnelo, te se uvi
jače u svoj ogrtač. Neko vreme je šetao po teniskom igralištu, onda
se između mokrih žbunova spusti moru. More je žuborilo, disalo
ravnomerno i bacalo svoje pene na mokri pesak.
Alan upravi pogled preko žbunja na kućni zabat. Tamo dole
ležali su drugi. Dole je ležao Hobi, zgrčenih prstiju i zabačenog
vrata kao kod ugušenih.
Bilo je sve hladnije. Da, činilo se da od mora dolazi grozan mraz.
Alan se mrznuo. Ruke su mu se kočile kao na najvećoj zimi i lice se
mrzlo. Ali, je video jasno da se ni pesak nije smrznuo ma da je
krckao kao kad se gazi po ledenoj kori koja puca

195
 Čitav sat šetao se Alan po pesku. Bila je već noć. Onda prođe
kroz sleđeni, zamrznuti vrt i iziđe na ulicu.
Endi, šofer, bio je zapalio lampe. — Vozi me na stanicu, Endi,
vozi lagano! — reče Alan promuklo i mrtvo. I pope se u kola.
Endi obrisa rukavom nos, a lice mu je bilo mokro od suza.
Alan se uvi u ogrtač i navuče kapu na oči — Čudno je, — pomisli
on, — kad sam čuo za katastrofu, prvo sam pomislio na tunel i tek
onda na ljude! — I on zevnu. Bio je tako umoran, da prosto nije
mogao maknuti.
Zid od ljudi stajao je kao i pre, jer su svi čekali na povratak
vozova za spasavanje.
Niko više nije vikao. Niko nije dizao pesnicu. On im je sad bio
sličan, patio je isti bol. Ljudi se sami ukloniše kad Alanova kola
naiđoše i on iz njih iziđe. Nikad nisu videli tako bledog čoveka.

196
 VII

Alan uđe u hladnu staničnu dvoranu za sednice, koja je inače

bila čekaonica.
Na radu nema ni ceremonijala ni formalnosti. Nikome nije
padalo na pamet da skida šešir ili da se uznemirava. Ali, danas
zanemeše odjednom svi razgovori i podigoše se i oni koji su od
umora seli u stolice.
Hariman priđe Alanu zbunjenog, iscrpenog lica.
— Alane? — reče on, zaplićući kao pijan.
Alan ga prekide pokretom ruke.
— Posle, Harimane! — On zatraži iz kuhinje šolju kave i dok je
pio slušao je izveštaje pojedinih inženjera.
Sedeo je oborene glave, spreman na skok, nije gledao nikoga i
izgledao je kao da ne sluša. Lice mu je bilo skoro ukočeno od zime,
usne modro otečene, bele po ivicama. Olovni očni kapci bili eu pali
na oči, na desno, koje je e vremena na vreme nervozno igralo,
dublje nego na levo. Oči mu više nisu imale ljudski pogled. Ličile su
na komadiće stakla koje zgodno svetluca. Katkad bi mu zadrhtali
neobrijani obrazi i usne mu se kretale kao da zubima melje zrno.
Pri svakom dahu nozdrve su mu se širile, ma da je disao bešumno
— Istina je dakle, da su Bermana ubili?
— Da.
— I za Hobija se ništa ne čuje? t— Ne. Ali su la videli kad je
otišao u prednji deo tunela.
Alan klimnu glavom i otvori usta kao da mora da zevne.
Tunel je do 340 kilometra bio u potpunom redu i mašine,
kojima su upravljali inženjeri, radile su. Robinzon, koji je vodio
vozove za spasavanje, bio je telefonirao da dim onemogućuje
napredovanje dalje od 370 kilometra. Vratio se sa 152 spasena.
— Pa, koliko je mrtvih?
— Prema kontrolnim markama mora ih biti oko 2900 ljudi.
Duga, duboka počivka

197
 Alanove modre usne zadrhtaše, kao da se bori protiv grčevita
plakanja. Obori još niže glavu i poče da srče kavu
— Alane! — zajeca Hariman.
Alan ga pogleda začuđeno i hladno.
— Odlazi!
— Robinzon je dalje telefonirao. Smit, koji radi u stanici na 352
kilometru, tvrdi kako dublje unutra mora još jedna vazdušna
pumpa da radi, ali je razorena telefonska veza. .
Alan pogleda „Hobi?” pomisli on. Ali, ne usudi se da ovu nadu
glasno iskaže.
Onda Alan pređe na dnevne događaje. Hariman je prošao
veoma rđavo. Mrtav umoran, naslonivši glavu na ruke, sedeo je bez
izraza u isplakanim očima.
A kad je počeo da govori o pobuni i rušenju, okrete se Alan
Harimanu:
— Gde ste bili vi, Harimane? — upita, sekući ga prezirnim
pogledom.
Hariman se strese i podiže umorne kapke..
— Verujte mi, Alane, — viknu uzbuđen, — činio sam sve što sam
mogao! Pokušao sam sve! Nisam mogao valjda pucati!
— To kažete vi! — viknu Alan i čelo mu se namrači.
— Vi biste im se morali odupreti, da su vas pogodili u glavu. Vi
imate pesnice — ili? Mogli ste da pucate, —
da, dođavola, zašto ne? Vaši inženjeri su bili tu, trebali ste samo
da zapovedate.
Hariman zacrvene. Debeli vrat mu oteče. Alanova pretnja i
mržnja razdražiše ga.
— Šta vi govorite, Alane! — odgovori on ljutito. — Vi niste videli
te ljude, niste bili tu.
— Nažalost nisam bio ovde! Mislio sam da se na vas mogu
osloniti. Prevario sam se. Ostarili ste, Harimane! Ostarili! Niste mi
više potrebni, idite dođavola!
Hariman skoči i osloni se crvenim pesnicama o sto.
— Da, idite dođavola! — dreknu ponovo brutalno Alan.

198
 Hariman pobele sav do ivice usana i zbunjen pogleda Alanu u
oči. Ove su oči izražavale preziranje, nemilosrdnost i brutalnost.
— Gospodine! — zastenja on i uspravi se duboko uvređen.
Tad skoči i Alan i lupi rukom o sto da zazveča.
— Ne zahtevajte sad od mene nikakve učtivosti Harimane! —
dreknu on. — Idite! — I Alan mu pokaza vrata.
Hariman se zaklati i ode. Lice mu je od srama potamnelo. U sebi
je mislio da kaže Alanu kako mu je sin umro i kako se celo pre
podne borio protiv praška za spavanje. Ali, ne reče ništa. Ode.
Kao star, skrhan čovek. siđe on niz stepenice oborenih očiju.
Bez šešira.
— Hariman je izleteo. Bik je izleteo! — rugali su se ljudi. Ali, on
nije čuo. Plakao je tiho.
Pošto je Hariman napustio sobu, uze Alan na ispit još pet
inženjera, koji su bili napustili svoja mesta i pobegli oa radnicima.
On ih odmah otpusti.
Danas je duvao užasno hladan vetar, i inženjeri ne odgovoriše
nijednom reči.
Zatim Alan zatraži da govori telefonom sa Robinzonom. Jedan
činovnik pozva stanice i naredi im da zadrže Robinzonov voz. Alan
je u međuvremenu studirao plan razorenog okna. Bilo je tako tiho,
da se čulo kako kroz razbijena okna probija kiša. Posle deset
minuta bio je Robinzon na telefonu. Alan se razgovarao dugo sa
njim. Ništa o Hobiju! Da li on, Robinzon, smatra mogućim da još
ima živih ljudi u srušenom oknu? Nije isključeno.
Alan izdade zapovesti. Posle nekoliko minuta polete voz
sastavljen od tri vagona e inženjerima i lekarima, i nestade u
tunelu.
Alan je sam vozio, i voz je jurio tako besnim tempom kroz
prazni tunel, koji je odjekivao, da su se Alanovi pratioci, ma kako
naviknuti na velike brzine, ipak, uznemirili. Posle nepunog časa
sretoše Robinzona. Njegov voz je bio pun ljudi. Ljudi u vagonima,
koji su se. zakleli da se Alanu osvete, počeše mračna lica glasno da
gunđaju kad ga u tami pri svetlosti lampe upoznaše.

199
 Alan produži. Kod sledeće skretnice pređe na Robinzonov
kolosek, jer je bio siguran da će ga naći slobodnim i umanji brzinu
tek onda kad se voz nađe usred dima.
Čak i u ovim stanicama, usred dima, radili su inženjeri. Oni su
bili zatvorili teška gvozdena vrata od kojih su se oblaci dima
odbijali i valjali dalje. Ali, stanice su uprkos tome bile ispunjene i
duže zadržavanje u njima bilo je mogućno samo stoga što su
mašine neprekidno doturale svež vazduh i što je bilo dovoljno
aparata sa kiseonikom. Kao za Alana ako je i za inženjere tunel bio
delo za koje su oni zalagali zdravlje i živote.
U stanici na 352 kilometru sretoše Smita, koji je ovde sa
dvojicom mašinista upravljao mašinama. On ponovi da jedna
vazdušna pumpa dublje u tunelu mora da je još u radu i Alan
pomisli opet na Hobija. Kad bi mu sudbina bar prijatelja sačuvala!
On potera odmah dublje u tunel. Ali, voz je prodirao sasvim
lagano, jer eu blokovi stena zatvarali put. Dim je bio tako gust da
se svetlost reflektora odbijala kao od zida. Posle pola časa voz
zaustavi gomila leševa. Alan siđe, uze masku protiv dima i pođe
dalje. Začas je iščezla njegova lampa.
Oko njega je bilo sasvim tiho. Ni glaska, samo se čulo lagano
zujanje ventila na njegovom aparatu sa kiseonikom. Ovde ga niko
nije čuo, Čitave grudi su mu bile jedna jedina besna rana. Stenjući
i škrgućući zubima kao ranjena zver, išao je sve dalje i s vremena
na vreme izgledalo je kao da će da padne pod strašnim teretom
svog ogromnog bola.
Na svakom koraku spoticao se o tela. A kad bi ih osvetlio, video
je da su to nesumnjivo mrtvi ljudi, koji su strahovito iskeženim
licem blenuli u njega. Hobija nije bilo među njima.
Odjednom ču dahtanje i podiže lampu. Istovremeno ga
dodirnu jedna ruka i jedan slabi glas prošapta: „Pomoć”! Jedan
čovek se sruši pred njim. Bio je mlad, imao je na sebi samo
pantalone. Alan ga uze u naručje i ponese natrag uvoz, pa se seti da
je i njega nekada u sličnoj prilici jedan čovek nosio kroz mračno
okno. Lekari povratiše onesvešćenog brzo. Zvao se Šarl Renar,
Kanađanin, i ispriča im da vazdušna pumpa radi i dovodi vazduh i

200
tome ima da zahvali što je ostao u životu. Da li je primetio još kakav
znak života u oknu?
Spaseni klimnu glavom.
— Da, — reče on, — ja sam sam s vremena na vreme čuo smeh.
— Smeh?
Oni se pogledaše užasnuto.
— Da, smeh. Sasvim jasno.
Alan telefonski zatraži smenu i vozove.
Ponovo krenu napred. Zvono je odjekivalo. Bio je to ubistven
posao, i dim ih. je svaki čas vraćao. Oko podne pođe im za rukom
da prodru do blizu 380 kilometra i ovde iznenada čuše piskav,
daleki smeh. Ovaj glas u mrtvom, zadimljenom oknu bio je
najužasnije od svega što su doživeli. Ukočiše se i niko nije disao.
Onda pohitaše dalje. Smeh je bio sve jasniji, odjekivao je divlje i
bezumno, kao što ponekad gnjurci čuju u potopljenim
podmornicama u kojima se posada guši.
Naposletku, dostigoše jednu malu stanicu i prodreše unutra.
Ovde ugledaše u dimu dva, tri, četiri čoveka, koji su se valjali po
podu, igrali kriveći se i pritom neprekidno izbacivali ludački,
piskavi smeh. Vazduh je zviždao u stanicu kroz ventilator i to ih je
održavalo u životu.
U njihovoj neposrednoj blizini nalazili su se nedirnuti aparati
sa kiseonikom.
Nesrećnici su kriknuli od užasa i uzmakli kad su videli svetlost
i ljude sa maskama na licu. Oni se zbiše svi u ugao, gde je ležao
jedan mrtvac, od straha molili su se bogu i cvilili. Bili su to Italijani.
— Imamo li koga ko govori italijanski? — upita Alan. — Skinite
maske!
Jedan lekar pristupi i poče gušeći se kašljem da govori.
— Što kažu?
Lekar nije mogao od užasa da progovori.
— Ako ih dobro razumem, misle da su u paklu! — reče on sa
naporom.

201
202
 — Onda im kažite, u ime boga, da smo došli da ih vodimo na
nebo, — doviknu Alan.
Lekar je govorio i govorio i najzad su ga razumeli.
Oni su plakali, klečeći, molili se bogu i preklinjući ispružali
ruke. Ali, kad im se približiše, počeše da besne. Morali su ih
pojedinačno savlađivati i vezivati. Jedan umre na putu, dvojicu
smestiše u bolnicu, a četvrti se brzo oporavi i ozdravi.
Alan se sa ove ekspedicije vrati poluonesvešćen na Smitovu
stanicu. Zar neće biti kraja ovim grozotama? On je sedeo i disao
brzo, sasvim iscrpen. Trideset šest časova nije spavao.
Lekari su ga uzalud saletali da se vrati,

203
 VIII

Dim je puzio napred. Lagano, korak po korak, kao svesno biće

koje pipa pre nego što korakne. Zavlačio se u proseke, u stanice,
klizio duž tavanice i ispunjavao sve prostorije. Tunelski ventilatori
su usisavali, pumpe su ubacivale milione kubnih metara svežeg
vazduha. I najzad sasvim neprimetno počeo je dim da se razređuje.
Alan se probudi i pogleda u mračnu paru bolnim, zapaljenim
očima. On nije odmah znao gde je. Neposredno uz njega bila je
niska, opružena mašina od sjajnog čelika i bakra, čiji je mehanizam
bešumno igrao. Zamajni točak, upola utonuo u zemlju, izgledalo je
da miruje; no, kad ga je duže posmatrao otkrio je kako opruge klize
gore-dole: točak je pravio devet stotina obrtaja u minutu i bio je
tako tačno izrađen da je ostavljao utisak kao da miruje. Tek tad mu
pade na pamet gde se nalazi. Još je bio u Smitovoj stanici. Jedna
prilika se kretala kroz maglu.
— Jeste li vi to, Smite?
Prilika se približi, i on poznade Robinzona.
— Smenio sam Smita, Alane! — reče mu Robinzon, jedan
dugačak mršav Amerikanac.
— Jesam li dugo spavao?
— Ne, jedan sat.
— Gde su ostali?
Robinzon ga obavesti da ostali pokušavaju da oslobode prugu.
U devetnaestoj stanici (380 kilometar) nalazi se još sedam živih
ljudi.
Još živih? Da li je ovaj užasni tunel skrivao još ljudi?
I Robinzon javi dalje da u devetnaestoj stanici jedan inženjer,
po imenu Štrom, upravlja mašinama. On je prihvatio šest ljudi i svi
su dobro. Inženjeri još nisu mogli da dođu do njega; ali, telefonska
veza je uspostavljena i sa stanicom se već razgovaralo telefonskim
putem.
— Je li Hobi među njima?
— Nije.

204
 Alan pogleda u zemlju. I posle nekog vremena upita:
— Ko je taj Štrom?
— To je čudno. Niko ga ne poznaje. On nije od tunelskih
inženjera.
Tada se Alan seti da je Štrom bio elektrotehničar i da je radio u
jednoj od električnih centrala na Bermudima. Docnije se saznalo
sledeće: Štrom je baš u to vreme razgledao tunel. Za vreme
eksplozije bio je u Bermanovom odseku i devetnaesta stanica mu
je bila već tri kilometra iza leđa. Tu stanicu je tek pre jednog sata
pregledao i pošto mu se učinilo da osoblje ove stanice ne zaslužuje
mnogo poverenja, vratio se natrag. Štrom je bio jedini koji se vratio
u tunel mesto da. beži iz tunela.
Nekoliko časova docnije srete ga Alan. Štrom je radio čitavih
četrdeset i osam časova; ali, na njemu se nije primećivala
iznurenost. Alanu pade naročito u oči da mu je kosa još uvek bila
lepo razdeljena. Štrom nije bio visok, uskih grudi, jedva trideset
godina star, nemački Rus iz baltičkih oblasti, mršavog živog lica,
tamnih malih očiju i crne šiljate bradice.
— Želim da budemo prijatelji, Štrome! — reče Alan mladom
čoveku, čijoj se smelosti divio i steže mu ruku.
Ali, Štrom ne promeni ni crtu na licu i samo se učtivo pokloni.
Štrom je u svoju stanicu bio primio šest očajnih begunaca.
Pukotine na vratima zapušio je kučinama natopljenim u ulju, tako
da je vazduh unutra bio prilično podnošljiv. Štrom je neprekidno
pumpao u Zapaljeno okno vodu i vazduh. Ali, samo još tri sata
mogao je izdržati i tad bi se ugušio, — i on je to tačno znao.
Od ove istaknute stanice morali su pešice napred. Preko
iskliznulih, prevrnutih vagona, gomile kamenja, pragova i
skrhanih podupirača puzili su korak po korak napred, u dim. Ovde
su u gomilama ležali mrtvaci. Zatim dođoš do slobodne pruge, i oni
kretoše brže napred.
Najednom zastade Alan.
— Slušaj! — reče on. — Zar to nije bio glas?
Oni stadoše i oslušnuše. Nisu čuli ništa.

205
 — Ja čujem jasno jedan glas! — ponovi Alan. — Slušajte, ja ću
viknuti.
I zaista na Alanov poziv odgovori nekakav slab, lak ton kao što
glas u noći odzvonjava u daljini.
— Ima nekog u oknu! — reče Alan uzbuđen. Sad se i drugima
učinilo da čuju slab daleki glas.
Vičući i osluškujući, pretražili su mračno okno. Najzad, u
jednom proseku, gde je vazduh iz ventilatora zviždao kao vetar,
naiđoše na jednog starca, koji je sedeo na zemlji glavom naslonjen
na zid. Pored njega je ležao mrtav Crnac s ustima punim zuba.
Starac se slabo smešio. On je davao utisak stogodišnjaka, mršav
uveo, sa snežnobelom, tankom kosom koja se na promaji lepršala.
Oči su mu bile neprirodno raširene, tako da se unaokolo oko zenica
videla bela rožnjača. Bio je suviše iscrpen, nije se mogao pokretati,
mogao je još samo da se smeši.
— Znao sam, Mak, da ćeš doći da me povedeš! — šaptao je skoro
nerazumljivo.
Tada ga Alan poznade.
— Pa, to je Hobi! — viknu on uplašeno i obradovano, i podiže
starca.
— Hobi? — rekoše drugi sa nevericom, jer nisu mogli da ga
poznaju.
— Hobi? — upita Alan, koji je jedva uspevao da skrije svoju
radost i uzbuđenje.
Hobi umorno klimnu glavom.
— Ja sam, — šapnu on. Onda pokaza na mrtvog Crnca i reče: —
Crnac mi je zadao dosta muka, ali, naposletku je ipak umro.
Nedeljama je Hobi u bolnici lebdeo između života i smrti, dok
ne pobedi njegova jaka priroda. Ali, on više nije bio stari Hobi.
Hobijevo pamćenje bilo je poremećeno i nikako nije mogao da
ispriča kako je došao do ovoga proseka. Videlo se samo da je uza se
imao lampe i aparate sa kiseonikom iz onog malog proseka gde je
dan pre katastrofe ležao mrtvi monter. Crnac Džekson nije bio
ugušen već je umro od gladi i iznurenosti.

206
 Pojedinačno su dolazili vozovi iz tunela, pojedinačno vozili
unutra. Bataljoni inženjera borili su se junački protiv dima u
tunelu. Borba nije bila bezopasna. Mnogo ih je teško obolelo od
trovanja krvi, a petorica i umreše, tri Amerikanca, jedan Francuz i
jedan Japanac.
Armije radnika stajale su bez posla. Napustile su rad. Hiljade ih
je stajalo u dugim redovima po terasama i posmatralo šta rade Alan
i njegovi inženjeri. Stajali su i nisu ni prstom mrdnuli. Na velikim
mašinama za svetlost, ventilatorima i lampama radili su inženjeri,
koji od umora nisu mogli da gledaju. A među radničke gomile, što
su se mrzle, mešali su se radoznalci, koje je privlačila atmosfera
straha. Svakog sata dovozili su vozovi nove pomile. Pruga
Hoboken—Mak-Siti napravila je sjajne poslove. Za nedelju dana
uzela je dva miliona dolara; Sindikat je odmah povisio vozne cene.
Tunelski hotel bio je prepun reportera-novinara. Kroz ovu varoš
ruševina jurile su hiljade automobila pretrpanih ženama i ljudima
koji su hteli da bace pogled na mesto nesreće. Oni su vukli korpe
prepune jela, ćaskali i brbljali. Ali, svi su gledali sa potajnom
grozom na četiri stuba dima što neprekidno izbijaju neposredno
nad tunelskim ulazom i penju se u plavo oktobarsko nebo. To je bio
dim što su ga ventilatori isisavali iz okna. A ipak je unutra bilo
ljudi! Mogli su ovi radoznalci satima čekati; ništa nisu mogli da
vide, jer su se leševi iznosili noću. Sladunjav miris hlornog kreča
širio se iz stanične zgrade.
Radovi na raščišćavanju odneše mnogo vremena. Najteži je bio
rad u onom delu okna gde je bila drvena konstrukcija, jer je sve
izgorelo. Moglo se ići napred samo korak po korak. Leševi su ležali
u gomilama. Najvećim delom bili su unakaženi i ponekad je bilo
nemogućno razlikovati da li se pred sobom ima ugljenisani leš ili
podupirač. Svuda ih je bilo. Ležali su pod ruševinama, virili su iza
ugljenisanih greda i kezili se na one koji dolaze. Čak i najhrabrije
obuzima strah i groza u toj mrtvačnici.
Alan je uvek bio na čelu, neumoran.
U kapeli i u bolničkim dvoranama odigravale su se one
uzbudljive scene što se događaju posle svake katastrofe. Uplakane
žene i ljudi, upola ljudi od bola, tražili su svoje srodnike,

207
prepoznavali ih, vikali, padali u nesvest. Većinu postradalih nisu
mogli poznati.
Mali krematorijum pokraj Mak-Sitija radio je i danju i noću.
Sveštenici raznih vera i sekta staviše se na raspoloženje n
ispunjavali su naizmence tužan obred. Mnoge noći bio je mali
krematorijum u šumi osvetljen skoro dnevnom svetlošću, la ipak
su u dvorani još stajali čitavi redovi drvenih mrtvačkih sanduka.
Samo kod razorene mašine za bušenje nađeno je četiri stotine
i osamdeset mrtvih. U svemu katastrofa je progutala dve hiljade
osam stotina i sedamdeset ljudskih života.
Kad su uklonjeni ostaci mašine za bušenje, videlo se kako zjapi
ogromna rupa. Svrdlovi su otvorili jednu veliku pećinu. Pokaza se
u svetlosti reflektora da je pećina bila široka oko stotinu metara;
visina je bila neznatna; kamenu je trebalo tri i po sekunde da udari
u dno, što je odgovaralo dubini od šezdeset metara.
Pravi uzrok katastrofe nije se mogao sa sigurnošću utvrditi.
Ali, najveći autoriteti zastupali su mišljenje da je ova pećina, koja
je nastala hemijskim raspadanjem, bila puna gasova, koji su pri
razbijanju stena eksplodirali.
Alan se još istog dana baci na ispitivanje pećine. Bio je to klanac
od hiljadu metara dužine, potpuno suh. Dno i zidovi sastojali su se
od nepoznate meke rude koju su geolozi nazvali submarinium a
koja je sadržala radijuma.
Okno je opet dovedeno u red, inženjeri su uredno vozili
prugom
Samo je rad mirovao.

208
 IX

Alan uputi proglas radnicima u štrajku. On im dade tri dana za

razmišljanje da se opet vrate na posao, u protivnom će ih otpustiti.
Na poljima sa ruševinama u Mak-Sitiju držali su se veliki
mitinzi. Šezdeset hiljada ljudi, glava do glave, tiskali su se, a sa
deset tribina držani su govori.
Neprekidno su kroz hladni, magloviti oktobarski vazduh
odjekivale iste reči: „Tunel — tunel — Mak — katastrofa — tri
hiljade ljudi — Sindikat”. I opet: „Tunel — tunel... ”
Tunel je bio progutao tri hiljade ljudi i ulivao je radničkoj vojsci
strah. Kako su lako mogli unutra u zažarenoj dubini da izgore, da
se uguše —i kako bi lako mogla da se dogodi ponovo katastrofa,
možda još veća! Smrt ih je mogla da iznenadi na još ružniji način.
Oni su se stresali kad su pomislili na; pakao. Javi se strah u masi.
Ovaj strah obuze takođe gradilišta na Azorima, Bermudima i
Evropi. I tamo stade rad.
Sindikat potkupi nekoliko radničkih vođa i posla ih na
govornice.
Kupljeni istupiše otvoreno za ponovno prihvatanje posla.
Nas je šezdeset hiljada vikali su oni. — Sa drugim stanicama i
pomoćnim radionicama ima nas sto osamdeset hiljada. Zima je na
pragu. Kuda ćemo? Mi imamo žene i decu. Ko će nam dati hleba?
Mi ćemo preplaviti radničke trgove i sniziti nadnice. Drugovi će
nas proklinjati!
To je svako uviđao. Oni ukazaše na oduševljenje sa kojim se
započeo posao, na dobar odnos između radnika i Sindikata, na
srazmerno visoke nadnice.
— U čistilištu i u paklu imao je pet-šest dolara dnevno ko inače
nema sposobnosti ni za što drugo do da čisti cipele ili ulice.
Govorim li istinu ili ne? — Govornici su pokazivali u pravcu
radničke kolonije i vikali:
— Pogledajte svoje kuće, svoje vrtove, svoja igrališta.

209
 Imate kupatila i čitaonice. Mak vas je načinio ljudima, a vaša
deca rastu zdrava i čista. Idite u Njujork i Čikago, tamo će vas
pojesti stenice i vaši! — Oni naglasiše da se za šest godina nije
dogodila nikakva nesreća i da je Sindikat preduzeo eve mere
predostrožnosti da se ubuduće izbegnu katastrofe.
Protiv toga se nije moglo ništa reći, ne! Ali, iznenada ih opet
spopade strah i nikakvim rečima nije moglo na njih da se utiče. —
Radnici su vikali, zviždali, bacali se kamenjem na govornike i u lice
im dobacivali da ih je Sindikat podmitio.
— Niko ne treba više prstom da mrdne za taj prokleti tunel! —
To su govorili ostali govornici. — Niko! — I gromko odobravanje,
koje se čulo miljama daleko, izrazi opštu saglasnost. Ovi govornici
nabrojaše sve opasnosti rada u tunelu. Oni su govorili o žrtvama
koje je tunel već pre katastrofe progutao. Okruglo 1.800 za šest
godina. Zar to nije ništa? Zar ,niko ne misli na 1.800, koji su bili
pregaženi, smrskani, smrvljeni? Ovi su govorili o iskrivljenosti, od
koje su stotine nedeljama patile i od koje će mnogi patiti celog
života.
— Prozreli smo Maka! — urlali su ovi govornici. (Oni su delom
bili podmićeni od parobrodarskih društava da što je mogućno duže
ometaju dovršenje tunela.) — Mak nije prijatelj radnika! Laž i
besmislica! Mak je dželat kapitala! Najveći dželat koga je svet imao!
Mak je vuk u jagnjećoj koži! 180.000 ljudi je zaposlio! 20.000
slomljenih u njegovom paklu okrpi on godišnje u svojim
bolnicama, da ih zatim pošalje dođavola kao bogalje, zauvek! Pa,
neka oni na ulici pomru ili pocrkaju po skloništima, Maku je to
svejedno! Ogroman ljudski materijal uništio je on za ovih šest
godina! Kraj! Mak treba da vidi gde će naći ljude! Neka dovede
crnce iz Afrike, roblje za svoj pakao, — neka kupi od vlade
robijaše?! Pogledajte tamo preko niz mrtvačkih sanduka! Dva
kilometra u dužinu, sanduk do sanduka! Odlučite se!
Tutanj, besnilo, urlik! To je bio odgovor.
Po celi dan je besnela borba u Mak-Sitiju.
Trećeg dana je govorio sam Alan.

210
 On je pre podne spalio i sahranio pepeo Maude i Edite, i još
skrhan bolom i žalošću govorio je čitave sate ovim hiljadama.
Ukoliko je duže govorio i ukoliko je glasnije vikao, utoliko je više
osećao da mu se vraćaju stara. snaga i stara vera u svoje delo.
Njegov govor, objavljen plakatima, visokim čitav metar, bio je
istovremeno na šest mesta ponavljan na nemačkom, francuskom,
italijanskom, španskom, poljskom i ruskom jeziku. U stotine
hiljada primeraka bio je rasturen po celoj zemljinoj kugli. On je u
isti čas objavljen na sedam jezika na Bermudima, Azorima,
Finisteru i Biskaji.
Alan je primljen sa ćutanjem. Kad je krčio sebi put kroz masu,
svi su ;mu se sklanjali sa puta, a mnogi se mašiše i kape. Ni glas se
nije čuo i njegov put predstavljao je pojas ledene tišine, gde bi se
svaki šum sledio. Kad se pojavio na gvozdenom vagonu usred
mora od glava, taj isti Mak, koga su svi poznavali, sa kojim je svaki
već razgovarao, kome je svaki stisnuo ruku, čije je jako bele zube
svak znao, kad se pojavio on, konjušarski pomoćnik iz Ankl Toma,
— veliki pokret prođe poljem, elementarno pomeranje masa, grč
velike vojske koja se pribirala kao klinovi koje hidraulična presa
goni u središte; ali, ni glasak da se čuje.
Alan je grmeo kroz zvučnik. Svaku rečenicu izbacivao je na sve
četiri strane sveta. — Ovde sam, da govorim sa vama, tunelski
radnici! — počeo je on. — Ja sam Mak Alan i vi me poznajete. Vi
vičete kako sam ja ubio tri hiljade ljudi! To je laž! Rad je ubio tri
hiljade. Rad svakodnevno ubija na zemlji stotine. Rad je bitka i u
bici ima mrtvih! Rad u samom Njujorku ubija svaki dan dvadeset i
pet ljudi! Ali, niko u Njujorku i ne pomišlja na to da napusti rad!
More ubija godišnje 20.000 ljudi, ali niko i ne pomišlja da napusti
rad na moru. Vi ete izgubili prijatelje, tunelski radnici, ja to znam.
I ja sam izgubio prijatelje, isto kao i vi! Mi smo kvit! Kao u radu, mi
smo i u gubitku i nesreći drugovi! Tunelski radnici...
On pokuša da ponovo raspali oduševljenje koje je radničku
vojsku čitavih šest godina podsticalo na dela kakva su smatrali
nemogućnima. On reče da ne gradi tunel za svoje sopstveno
zadovoljstvo. Da tunel treba da zbratimi Evropu i Ameriku, dva
sveta, dve kulture. Da će tunel dati hleba hiljadama. Da se tunel ne

211
stvara za bogaćenje kapitalista već da isto tako pripada narodu. Da
je baš to i bila njegova namera. — Vama svima, tunelski radnici,
pripada tunel, tamo dole. Vi ste i sami svi akcionari Sindikata!
Alan je osetio kako je varnica od njega preskočila na more
glava. Uzvici, krici, talasanje! Veza je uspostavljena...
Tunelski radnici, i ja sam sam radnik! — grmeo je Alan. —
Radnik kao i vi. Ja mrzim kukavice. Kukavice neka idu! A hrabri
neka ostanu! Rad nije samo sredstvo da se čovek najede! Rad je
ideal. Rad je religija našega vremena!
Vika.
Svi su bili uz Alana. Ali, kad ih je pozvao da ponovo prihvate
rad, odjednom nasta ledena tišina. Opet ih obuze strah.
Uveče održaše radnički vođi miting, koji se produži da ranog
jutra. Ujutru izjaviše njihovi izaslanici da neće ponovo na rad.
Okeanske stanice i evropske priključiše se američkim
drugovima.
Ovog jutra otpusti Alan sto osamdeset hiljada radnika. Stanovi
su morali da se isprazne u roku od dvadeset i četiri sata.
Tunel je mirovao. Mak-Siti je ležao kao izumro.
Samo su ovde-onde stajali vojnici milicije sa puškom o
ramenu.

212
PETI DEO

213
 I

Edizon-Bio zaradi ovih nedelja čitavo imanje. On prikaza čak i

katastrofu u tunelu (!), bežanje ispred smrti u oknima. On donese
skupštine Maka pri govoru. Sve.
I listovi zaradiše ogromne sume, a izdavači napeše stomake.
Katastrofa, radovi na spasavanju, ogromni mitinzi, štrajk — to su
bili topovski pucnji kojima se plašila ogromna vojska čitalaca na
celom zemnom šaru, koja je oduvek željna senzacija i straha. Svet
se gušao za novine.
Radnička štampa svih pet kontinenata crtala je Maka kao
savremenu avet poprskanu krvlju, sa ljudskim glavama u ustima i
oklopljenim kasama u rukama. Svakodnevno ga je rotaciona
štampa svih zemalja cepala. Štampa je žigosala Tunelski sindikat
kao najsramnije ropstvo svih vremena, kao nečuvenu tiraniju
kapitalizma.
Otpušteni radnici zauzeše preteće držanje. Ali, Alan ih je držao
u šahu. Na svim barakama, uličnim uglovima i direcima pojavi oe
proglas sledeće sadržine: „Tunelski radnici! Sindikat neće
dopustiti da da mu se bez odbrane uzme nijedan zavrtanj. Mi
izjavljujemo da smo u zgrade Sindikata postavili mitraljeze!
Izjavljujemo dalje da se ne šalimo!” Otkuda sada ovom Maku
mitraljezi? Iziđe da su ove puške već godinama bile tajno
nameštene — za svaki slučaj!— Mak je bio čovek kome se nije
moglo doskočiti!
Tačno četrdeset i osam časova posle otpuštanja u radničkim
kolonijama nije bilo više ni svetlosti ni vode. Nije ostajalo ništa
drugo nego da se ide, ako se nije htela borba sa Sindikatom.
Ali, tako jednostavno i tiho nisu hteli da se izgube tunelski
radnici. Oni su hteli da pokažu svetu kako su tu bili, hteli su da ih
svet vidi pre nego što odu.
Sledećeg dana uputiše se 50.000 tunelskih radnika za Njujork.
Oni su otputovali u 50 vozova i oko 12 sati čitava ta vojska prispe u
Hoboke. Policija nije imala povoda da ovim masama zabrani
pristup u Njujork: Svako ko je hteo u Njujork, mogao je doći. Ali,

214
telefonski aparati u policijskim stanicama bili su neprekidno
zaposleni zbog nadziravanja kretanja ove vojske.
Hudzon-River-tunel bio je za saobraćaj zatvoren čitava dva
sata. Tunelski radnici prođoše njime, beskrajna zmija od ljudi, i
tunel je tutnjio od njihovog koraka i pesme.
Odmah po izlasku iz tunela uredi se ova vojska za paradu i
umaršira u Hristofer-strit. Napred je stupala jedna muzička
kapela, koja je izazivala paklenu larmu. Onda su dolazili zastavnici
sa jednom zastavom koja je imala natpise od crvenih slova:
Tunelski radnici. Zatim eu išla čitava jata Crvenih zastava
internacionalne radničke lige, pozadi nad glavama stotine zastava
svih naroda sveta: napred zvezdana zastava Unije, Union-Džek,
onda zastave Kanade, Meksika, Argentine, Brazilije, Čilea,
Urugvaja, Venecuele, Haitija, Nemačke, Španije, Danske, Švedske,
Norveške, Rusije, Italije, Portugalije, Turske, Persije, Holandije,
Kine, Japana, Australije, Novog Zelanda.
Iza šarene šume zastava kasale su horde Crnaca. Jedan deo
ovih Crnaca se skoro uživeo u to da glumi bes, pa je kolutao očima
i bezumno se derao, a drugi je predstavljao dobre crne mladiće koji
su pokazivali svoje bele zube n gospođama koje bi videli, činili
nedvosmislene ljubavne ponude. U njihovoj sredini nošen je
plakat s ogromnim slovima: Ljudi iz čistilišta. Onda je dolazila
jedna grupa sa vešalima. Na vešalima se klatila jedna lutka: Alan!
Njega su načinili sa crvenom perikom na okrugloj glavi od
starog džaka, a bele zube su mu naslikali bojom. Zatim su mu od
jednog konjskog ćebeta napravili ogrtač, sličan Makovom
poznatom sivom ulsteru.
Veliki plakat je išao pred obešenim Alanom i na njemu je
stajalo:
Mak Alan, ubica 5000.
Nad talasom glava, kapa i ulubljenih krutih šešira koji se
spuštao Hristofer i Vašingtonom prema Brodveju, klatio se čitav
niz takvih strašila za ptice.

215
216
 Iza Alana dolazio je obešen Lojd. Lutkina glava bila je obojena
orahovomrkom bojom, oči i zubi strašno namalani. Plakat koji su
nosili ispred ovog indijanskog totema glasio je:
Lojd, milijarderski lopov.
Ždere ljudsko meso.
Onda je dolazio Hobi sa plavom slamnom perikom, tako jadan
i suh da se kao zastava lepršao tamo i amo. Njegov plakat je glasio:
Hobi.
Jedva umakao đavolu, pa obešen.
Sledio je S. Volf! On je nosio crven fes na glavi, imao je otečene,
crvene usne, i kao pesnice velike crne oči. Oko njegovog vrata visio
je veći broj dečjih lutaka na uzici.
S. Volf sa haremom!
Jevrejin i šampion varalica!
Onda su dolazile finansijske veličine i šefovi-inženjeri sa
raznih stanica. Među njima je naročito privlačio pažnju debeli
Miler sa Azora. Bio je okrugao kao balon i mesto glave imao je samo
jedan stari, kruti šešir.
Mastan zalogaj za pakao!
Između užurbanih ljudskih gomila marširale su tucetima
muzike, koje su sve istovremeno svirale i ispunjavale Brodvejski
klanac zvekom i drekom kao da se istovremeno hiljade prozorskih
okana razbija o asfalt. Radničke mase su klicale, zviždale, smejale
se; sva usta bila su iskežena od napora da se napravi što veća larma.
Jedne grupe su pevale internacionalu, druge marseljezu, treće opet
zbrkano, što je ko hteo. A pratnju sve te muzike predstavljao je
topot koraka, potmuli takt teških čizama, koji kao da je satima
govori istu reč: „Tunel-tunel-tunel... ”
Činilo se kao da je i sam tunel došao u Njujork da demonstrira.
Jedna grupa u sredini povorke izazivala je naročitu pažnju.
Pred njom su išle zastave svih naroda na svetu i jedan džinovski
plakat:
Makovi bogalji.

217
 Grupa se sastojala iz gomile ljudi kojima je nedostajala šaka ili
cela ruka, ili noga; drvene noge, pa čak i takvi koji su išli dvema
štakama i klatili se kao zvona. Iza njih su kasali ljudi žuta, bolesna
lica. To su bili oni što su bolovali od iskrivljenosti.
Tunelski radnici su marširali u redovima od po deset, a
povorka je bila duga preko pet kilometara. Njen kraj se tek izvlačio
iz Hudzon-River-tunela kad je glava dostigla Vol-strit.
Vojska tunelskih radnika valjala se u potpunom redu kroz
Brodvej, i ulice kojima su prolazili, te automobilskim gumama
uglačane ulice, bile eu i sledećeg dana istačkane klincima radničkih
čizama. Saobraćaj je bio ukočen. Bezbrojni tramvaji, automobili i
kola čekali su da se povorka završi. Svi prozori i izlazi bili su puni
radoznala sveta. Svako je hteo da vidi tunelske radnike, koji su sa
svojim žutim rudarskim licima, žuljavim rukama i iskrivljenim
leđima prolazili. Oni su sa sobom donosili grozu iz tunela. Ta, oni
su svi bili tamo unutra, gde im je smrt pokosila drugove, u
mračnom oknu. Uzdizao se zveket lanaca iz njihovih redova, miris
robijaša i obespravljenih.
Fotografi su vizirali i škljocali, kinematografi okretali ručice. Iz
berberskih radnji su izletale nasapunjene mušterije sa salvetom
oko vrata; iz obućarnica dame sa cipelom na jednoj nozi, a u
magacinima gotovih odela stajali su kupci u košulji, pa i u gaćama.
Prodavačice, radnice i činovnice iz trgovina naginjale su se daleko
preko prozorskog simsa od prvog do dvadesetog sprata, crvene od
uzbuđenja i dršćući od radoznalosti. One su vikale, skičale i mahale
maramicama od uzbuđenja.
Ali, talas buke odozdo, sa ulice, odnosio je njihove krike sa
sobom, te se nisu mogli čuti.
U jednom neuglednom privatnom automobilu, koji je čekao u
bujnoj ljudskoj reci među stotinama drugih, sedeli su Lojd i Etel.
Etel je drhtala od uzbuđenja i radoznalosti. Ona je neprekidno
vikala:
Pogledaj ih. Samo ih pogledaj!
Ona je bila sretna zbog slučaja koji ju je ubacio usred parade.
— Oče, oni donose Alana! Halo! Vidiš li ga?

218
 I Lojd zgrčen u pozadini kola gledao je kroz rupu, pa reče:
Da, vidim, Etel!
Kad su samog Lojda proneli, nasmeja se ona glasno, van sebe
od zadovoljstva.
— To si ti, papa!
Ona napusti svoje mesto kraj prozora i zagrli Lojda.
— Vidiš li, to si ti?
— Vidim, Etel.
Etel kucnu na prozor kad naiđoše radnici iz pakla. Crnci se
isklibiše i pritiskoše odvratno ciglene boje dlanove na okno. Ali,
nisu mogli dugo da ostanu, jer su im oni iza njih gazili pete.
— Ne otvaraj prozor, dete! — reče Lojd ravnodušno.
Kad naiđoše Makovi bogalji, uzdiže Etel obrve.
— Oče! — reče ona promenjenim tonom. — Vidiš li ih?
— Vidim ih, dete.
(Idućeg dana dala je Etel deset hiljada dolara da se razdeli
Makovim bogaljima).
Njene radosti nestade. Neobjašnjiva gorčina protiv života
pojavi joj se u srcu.
Ona otvori prozorčić za šofera i dreknu:
— Terajte!
— Ne mogu! — odgovori šofer.
Ali, Eteli se opet vrati raspoloženje.
Odmah zatim morade da se nasmeje jednom bataljonu
Japanaca, koji su kao žuti majmuni cupkali brzim koracima.
— Oče, vidiš li Japance?
— Vidim, Etel, — odgovorio je Lojd stereotipno. Lojd je dobro
znao da lebde u smrtnoj opasnosti, ali to nije ni jednom reči izdao.
On se nije plašio da će biti ubijen, ne; ali, znao je da čim bi jedan
glas viknuo: „To su Lojdova kola,“ moralo bi nastupiti sledeće:
radoznalci bi ih opkolili ,i smrvili kola. Izvukli bi ih napolje i
ugušili. U najboljem slučaju bi on i Etel imali zadovoljstvo da na

219
dva para crnačkih ramena idu sa povorkom kroz Njujork, — a to
nikako nije bilo po njegovom ukusu.
On se divio Eteli kao i uvek. Ona nije ni mislila na opasnost. U
tom pogledu ličila je na svoju majku.
On se pomenu jedne scene iz Australije, koja se dogodila kad
su oni bili još mali ljudi. Jedna besna doga baci se na Etelinu majku.
A šta je ona učinila? Ona je išamarala dogu i rekla ljutito: „Odlazi.“
I pas se zaista, iz nekakvog razloga povuče. Na to je on sad mislio i
koža mu se nabora, jer se morao nasmešiti.
Onda najednom zazuja motor i kola se kretoše.
Lojd ispruži osušenu mumijsku glavu i nasmeja se, pri čemu
mu je jezik ispadao kroz zube. On obavesti Etel o opasnosti u kojoj
su čitav sat lebdeli.
— Ja se ne plašim, — odgovori Etel i dodade smejući se: — Zašto
da se plašim od ljudi?
— Tako i treba, dete. Čovek koji se plaši, živi samo upola.
Etel je imala dvadeset šest godina, sasvim samostalna, tiranin
svoga oca, a on je sa njom još uvek postupao kao sa malom
devojčicom.
Ona mu je to dopuštala, jer je na kraju uvek bilo kako je ona
htela.
Kad je crvena šuma zastava dospela do zgrade Sindikata,
nađoše tunelski radnici zatvorena teška vrata zgrade, a na prva
dva sprata bili su na prozorima spušteni gvozdeni kapci. Nijedno
jedino lice nije se videlo ni na jednom od četiri stotine prozora sa
lica zgrade. Na granitnim stepenicama pred teškim hrastovim
vratima stajao je jedan jedini policajac. Jedan visoki debeli Irac u
sivoj uniformi, kožni kajiš šlema vezan pod ružičastim
podvaljkom. On je imao kao pun mesec okruglo lice sa crvenkasto
zlatnom bradom, posmatrao je plavim očima vojsku radnika što se
približava i dizao je umirujući i dobroćudno smešeći se ruku u beloj
vunenoj rukavici sličnoj lopati punoj snega i neprestano ponavljao
masnim, praskavim glasom:
— Čuvajte svoje košulje, momci!

220
 Kao slučajno, zvečale su Pajn Stritom u laganom tempu tri
sjajne štrcaljke (s oznakom „na povratku”), i pošto su se zadržale,
stadoše i čekale su strpljivo dok se tanak debeo dim peo iz njihovih
mesinganih dimnjaka, a žega drhtala iznad njihovih čeličnih tela.
Ne sme se prećutati da je dobroćudno nasmešeni Irac, koji nije
nosio nikakva oružja, čak ni palicu, imao u džepu zviždaljku. Ako
bi on samo bio prinuđen da je upotrebi, onda bi u roku od jednog
minuta ove tri sjajne, na izgled naivne štrcaljke, što su se od
uzdržane snage ljuljale na svojim oprugama, bacile u jednom
minutu 9.000 litara vode u masu; dalje bi se ovaj valjak širok 4
metra, koji visi na prozorskim simsovima prvog sprata i koji niko
ne opaža, odmotao i ogromnim slovima dobacio ulici: „Pazi! Dve
stotine policajaca u unutrašnjost zgrade. Pazi!“
Ali, džinovski rumeni Irac nije imao razloga da se lati
zviždaljke.
Najpre nadođe ogromna larma prema četiri stotine prozora
sindikatske zgrade, jedna strahovita buka u kojoj iščeze i paklena
muzika. Zatim obesiše Maka! Njega su uz besnu dreku nekoliko
puta penjali i skidali sa vešala. Tom prilikom se otkide konopac i
Mak se sa bespomoćnim izrazom spusti na njihove glave. Konopac
je navezan i kazna je uz piskavo zviždanje ponovo izvršena. Onda
je jedan čovek, koji je stajao na ramenima drugih, održao govor.
Nijedna njegova reč, pa čak ni glas ne mogade da se razume. Čovek
je govorio s unakaženim licem, sa rukama koje je bacao po
vazduhu, sa šakama čijim je zgrčenim prstima mesio reči i bacao ih
u masu. Sa penom na ustima, mlatarao je on pesnicama prema
zgradi Sindikata i sa tim je njegov govor bio završen i svako ga je
razumeo. Prolomi se bura krikova. Ti se krici čuše sve do Bateria.
Na kraju je ipak bilo mogućno da bi parne štrcaljke morale
stupiti u dejstvo, jer se uzbuđenje pred zgradom popelo do
fanatizma. Ali, po samoj prirodi demonstracije nije došlo do
ispada, koji bi, inače, debelog Irca zgnječio i probudio tri sjajne
štrcaljke. Jer, dok su dve hiljade demonstrirale pred zgradom,
pristizalo je četrdeset i osam hiljada, i to automatskom,
ravnomernom energijom.

221
222
 Tako je moralo doći do toga da uvek one dve hiljade, koje se
pred mrtvom zgradom raspadnu, pošto se dostigne vrhunac
kompresije, budu kao klip u vazdušnoj pušci izbačene kroz Vol-
strit.
Preko dva časa bila je zgrada Sindikata opkoljena paklenom
larmom, tako da su se daktilografkinje i činovnici već plašili.
Buka je prošla uz Perl-strit i Boveri, i 3. i 5. aveniju, gde se
nalaze neukusne milionarske palate: Palate su mirne, bez života.
Glasan znoj se isparavao i valjao pored ušančenih, mirnih miliona.
Pred žutom Lojdovom, malo oronulom renesansnom palatom
zastade povorka i tu obesiše Lojda. Lojdova kuća bila je mrtva kao
i ostale. Samo na uglu prvog sprata bila je na prozoru jedna žena i
virila. To je bila Etel. Ali, kako se nije moglo poverovati
da će neko imati hrabrosti da se pokaže, to su Etelu smatrali za
služavku.
Povorka prođe pored centralnog parka do Kolumbus skvera.
Odatle natrag prema Medizon-skveru. Ovde uz fanatičnu dreku
zapališe i spališe lutke.
To je bio i kraj demonstracija.
Bila je data lozinka da se opet svi nađu u 10 sati pred tunelskom
stanicom Hoboke.
Ali, ovde tunelski radnici naiđoše na veliko iznenađenje:
stanica je bila opkoljena policajcima. Pošto su postupno pristizali,
to se njihov duh dugim hodom, drekom i alkoholom bio već slomio,
te nisu ni imali više snage za napad. Plakati im objaviše da
neženjeni radnici nemaju više nikakva posla u Mak Sitiju. Samo će
oženjeni biti natrag vraćeni.
Gomila agenata je tačno kontrolisala i u razmacima od pola
sata odjezdiše vozovi prema Mak Sitiju. Ujutru u šest bili su i
poslednji otpremljeni.

223
 II

Dok je oko zgrade Sindikata besnela vreva, Alan je konferisao

sa S. Volfom i drugim finansijskim direktorom Sindikata
Rasmusenom.
Finansijski položaj Sindikata nije bio uznemirujući, ali ni
zadovoljavajući. Za idući januar bio je spremljen drugi milijardski
zajam. U ovim prilikama se na to naravno nije moglo ni misliti.
Niko ne bi ni centa upisao!
Odjek eksplozije u južnom oknu i buka štrajka odjeknuli su na
svima berzama na svetu. Akcije se za nekoliko dana survaše za oko
dvadesetpet procenata, jer je svako hteo da ih se što pre otrese da
ne bi opekao prste. Osam dana posle katastrofe izgledalo je da je
krah neizbežan. Ali, S. Volf se baci očajničkom snagom na
džinovsku finansijsku zgradu, koja se ljuljala, i ova ostade! On
dočara zavodljiv bilans za javnost, podmiti vojsku berzanskih
izveštača i obasu štampu Starog i Novog Sveta umirljivim
saopštenjima.
Kursevi zastadoše i učvrstiše se. I Volf otpoče ubistvenu bitku
da kurs održi i da ga polako opet podigne. U svom birou, na
desetom spratu zgrade, sa strašnom energijom, dahćući i brekćući
kao nilski konj, izrađivao je planove obe bitke.
Dok je tamo dole gomila urlala, on je izlagao Alanu svoje
predloge. Ležišta kalaja i gvožđa kod debelog Milera neka se
eksploatišu. Električna snaga električnih centrala da se iskoristi.
Da se vadi submarinium sa mesta gde se dogodila katastrofa.
Poema rezultatima bušenja ležalo je u debljini od 10 metara —
čitavo bogatstvo! S Volf podastre ugovore Pitsburg Smelting i
Refajning Ko. Kompanija neka vadi rudu, a Sindikat će je iznositi
napolje. Zato je Volf tražio 60 procenata čiste dobiti. Kompanija je
sasvim dobro znala da je Sindikat u škripcu i ponudi 30 procenata.
Ali, Volf se zakle da će pre dopustiti da ga uzidaju živog nego što će
pristati na tu bestidnost. On se obrati Ameriken Smeltersu, i
Pitsburg kompanija ponudi 40 procenata.

224
 Volf siđe na 50 procenata i zapreti da Sindikat neće izvesti ni
pregršt rude, već će jednostavno provesti tunel ispod ili iznad
rudišta, svejedno. Naposletku se sporazumeše na 46% procenata.
Oko poslednje trećine borio se Volf kao masajski ratnik i ljudi iz
Pitsburg Kompani izjaviše da bi radije imali posla sa đavolom nego
s ovom ajkulom.
Volf se za poslednje dve godine upadljivo promenio. Ugojio se
i postao još sipljiviji. Doduše, imale su njegove tamne oči još uvek
svoj orijentalski setni sjaj i venac crnih dugih trepavica, što su
uvek izgledale obojene. Samo je njihova vatra potamnela. Volf je
počeo naglo da sedi. On nije više nosio kratko podsečenu bradu,
već mu je ona duga i čupava visila sa lica. Sa svojim visokim čelom,
dalekovidim, buljavim očima i širokim, povijenim nosom ličio je on
na američkog bivola usamljenika i pustinjaka koga je čopor
izbacio, jer je bio isuviše tiranin. Taj utisak su još pojačavale i
zakrvavljene oči. Volf je morao poslednjih godina da se bori sa
stalnom navalom krvi u glavu.
Čim bi dole buka nabujala, Volf se trzao i oči eu mu dobijale
usplamteli pogled. On nije bio veća kukavica nego drugi ljudi, ali
strahoviti tempo poslednjih godina upropastio mu je nerve.
A onda: Volf je imao i drugih briga, koje je, prirodno, krio od
celoga sveta...
Posle savetovanja bio je Alan opet sam. On se šetao po svojoj
sobi za rad. Lice mu je bilo smršalo, a oči su mu bile mutne i tužne.
Čim bi ostao sam, spopadao bi ga nemir i on je morao da hoda.
Hiljadu puta išao je tamo-amo i iz kuta u kut sobe vukao svoj bol.
Katkad bi zastao i počinjao da misli. Ali, ni sam nije znao o čemu je
mislio. Onda telefonira bolnici u Mak-Sitiju i upita kako je Hobi.
Hobi je ležao u groznici i niko nije puštan da mu dođe. Najzad
se pribra i izveze se. Uveče se vrati malo osvežen i ponovo prihvati
svoj posao. Izrađivao je razne projekte za izgradnju podmorskog
klanca. Ogromna stanica, džinovska slagališta i mašinske
prostorije, — sve se tu moglo smestiti. 80 kvadratnih kilometara
kamena će biti potrebno da se tu ubaci. Pravo govoreći, taj nesrećni
klanac, u kojem je kroz milione godina vrebala smrt tunelske
radnike, bio je od neocenjive vrednosti. Projekti su ga zanimali i

225
potiskivali mu mračne vizije. Ni jednog sekunda nije smeo da misli
na stvari koje su bile prošle.
Kasno u noć leže da spava i bio je srećan kad se nekoliko sati
odmorio pošteđen uobičajenih užasnih snova.
Jedan jedini put večerao je kod Lojda.
Etel Lojd je razgovarala sa njim pre večere. Ona pokaza takav
istinski bol za Maudom i Editom, da ju je Alan otada gledao drugim
očima. Izgledalo mu je da je odjednom postala mnogo starija i
zrelija.
Alan provede nekoliko nedelja neprekidno u tunelu.
Prekid od nekoliko nedelja, koji bi se pri redovnim odnosima
mogao izvesti samo uz velike finansijske žrtve, bio mu je dobro
došao. Zahuktalim, dugogodišnjim radom bili su svi inženjeri
iscrpljeni i trebalo im je odmora. Radničkom štrajku nije on
pridavao nikakav značaj. Čak ni kada je Savez montera, električara,
betonskih i železnih radnika, zidara i tesara objavio bojkot tunelu.
Privremeno je trebalo samo održati okna da se ne zapuste. Za
taj posao stajala mu je na raspolaganju vojska od osam stotina
inženjera i dobrovoljaca, koje je razmestio na pojedine delove
pruge. Herojskim naporom branilo je ovih osam stotina ljudi
veliko delo.
Jednoliko su odjekivala zvona usamljenih vozova kroz tunel.
Tunel je ćutao i svima im je trebalo dugo vremena da se naviknu
na samrtnu tišinu gde je inače sve grmelo od rada. Trupa tehničara
za dubinsko građenje, konstruktora za gvožđe, elektrotehničara,
mašinskih inženjera obilazila je tunel evropski, atlantski i
američki. Svaku šinu, svaki prag, i svaki zavrtanj brižljivo
pregledaše i zabeležiše potrebne popravke. Geometri i
matematičari su ispitali tačan položaj okna. Mere su neznatno
odstupale od proračuna. Najveća odstupanja bila su na atlantskom
delu debeloga Milera, gde su iznosila tri metra u širinu i dva u
dubinu — razlike koje su došle od netačnosti instrumenata a pod
uticajem ogromnih kamenih masa.
U sudbonosnom oknu radili su danju i noću hiljadu polugolih,
znojavih radnika Klivlend Majning Ko. na bušenju, razbijanju i

226
otpremanju submariniuma. Tropski zažareno grotlo urlalo je i
tutnjalo od rada sasvim kao da se ništa nije ni dogodilo. Dnevna
proizvodnja imala je ogromnu vrednost.
Inače je sve bilo mrtvo. Tunelska varoš je bila kao izumrla.
Vanamaker je zatvorio svoju trgovinu, tunelski hotel je zaključao
svoja vrata. U radničkim kolonijama stanovale su samo žene i deca,
udove i siročad nastradalih.

227
 III

Sudski postupak poveden protiv Sindikata obustavljen je posle

nekoliko nedelja pošto je bilo jasno. da je katastrofa došla od više
sile.
Alan je sve to vreme proveo u Njujorku. Sad je bio slobodan, i
odmah je otputovao.
Zimu je proveo na Bermudima i Azorima, a nekoliko nedelja
ostao je u Biskaju. Naposletku se pojavi u električnoj centrali Il
Uesan, i tu mu se izgubi trag.
Alan je proveo proleće u Parizu, gde je pod imenom C. Konor,
trgovac iz Denvera, stanovao u jednom starom hotelu ulica Rišelje.
Niko ga nije poznao, ma da su mu portre videli sto puta. Namerno
je izabrao ovaj hotel, da bi se sklonio od one klase ljudi, koju je
najviše mrzeo: bogatih besposličara i brbljivaca, što su se gurali od
hotela do hotela i ručavali sa smešnim ceremonijalom.
Alan je živeo sasvim usamljeno. On je sedeo svakog dana pred
istom Bulevar-kafanom za svojim okruglim mramornim stolićem,
pio svoju kavu i gledao mirno i ravnodušno uličnu reku. S vremena
na vreme gledao je na jedan balkon na drugom spratu hotela preko
puta: tamo je pre nekoliko godina stanovao sa Maud. Ponekad se
tamo gore pojavljivala žena obučena u haljinu svetle boje; tada nije
mogao Alan da odvoji pogled od balkona. Svakog dana išao je u
Luksemburški vrt, u onaj deo gde se igra hiljadama dece. Tamo je
bila klupa na kojoj je jedanput sedeo sa Maudom i Editom. I na toj
klupi je sedeo Alan svakog dana i posmatrao kako oko njega jure
deca. Sada, posle čitavo pola godine počeli eu mrtvi i bol postupno
da ga savlađuju. U toku proleća i leta napravio je isti put kojim je
pre više godina prošao sa Maudom i Editom. Bio je u Londonu,
Liverpulu, Berlinu, Beču, Frankfurtu, praćen bolnim i slatkim
uspomenama.
On je stanovao u istim hotelima i najčešće u istim sobama.
Često je zastajao pred vratima koje je Maudina ruka otvarala i
zatvarala. Nije mu bilo teško da se snađe u tuđim hotelima i
koridorima. Mnoge godine što ih je proveo u podzemnim

228
lavirintima rudnika izoštrile su njegovo čulo orijentacije. Noći je
provodio bez sna u naslonjači u sobnoj tami. Sedeo je otvorenih,
isušenih očiju, sasvim bez pokreta. Ponekad bi se obraćao Maudi
malim, poluglasnim opomenama, kao što je imao običaj da joj ih
upućuje dok je još živela. „Idi da spavaš, Maud!... Ne kvari oči!”
Mučio je sebe prekorima što je okovao Maud za sebe, ma da je još i
tada bio zauzet svojim velikim planom. Izgledalo mu je kao da joj
nikad nije otkrio svoju veliku ljubav, kao da je uopšte nije ni voleo
dovoljno, bar ne tako kao što je sada voli! Pun bola i prebacivanja
samom sebi, on se sada opominjao kako eu mu bili dosadni
Maudini prekori, što je zanemaruje. Ali, on nije umeo da usreći
svoju malu, slatku Maud. Upaljenih očiju, osenčen svojim bolom,
sedeo je u mrtvim prostorijama dok nije svanulo. „Sviće, pevaju
ptice, čuješ li?” govorila je Maud.
A Alan je odgovarao, šapćući: „Da, čujem ih, draga.” Tek onda
se bacao na postelju.
Naposletku, pade mu napamet da otkupi predmete iz ovih
svetih prostorija, jedan svećnjak, sat i pisaći pribor. Sopstvenici
hotela smatrali su C. Konora za Amerikanca koga muči splin pa
zatražiše bestidno velike sume, i Alan bez cenjkanja plati svaku
cenu.
U avgustu se vrati sa svoga puta natrag u Pariz i odsede u istom
hotelu u ulici Rišelje, još mirniji i sumorniji sa mračnom vatrom u
očima. Ostavljao je utisak duševno obolela čoveka koji i ne
primećuje život unaokolo, već je potonuo u svoje sopstvene misli.
Nedeljama nije ni reč progovorio.
Jednog večera pođe Alan u Latinski kvart jednom krivom
poslovnom ulicom i najednom zastade. Neko je viknuo njegovo
ime. A, unaokolo su jurili tuđi, zaposleni ljudi. Onda on vide svoje
ime, svoje ranije ime, u velikim slovima neposredno pred sobom.
Bio je to plakat drečeće boje Edizon-Bio: „Mak Alan,
konstruktor tunela i Mister Hobi, šef inženjera, u razgovoru sa
saradnicima u Mak Sitiju.”
„Tunelski vozovi dolaze i odlaze na rad i sa rada.” Alan nije
govorio francuski, ali je razumeo plakat. Gonjen čudnom
radoznalošću, stupi on oklevajući u mračnu dvoranu. I dođe baš u
229
sredinu nekog sentimentalnog komada, koji mu je bio dosadan.
Samo se u ovom komadu pojavi jedna mala devojčica, koja ga iz
daleka podseti na Editu, i to dete bilo je u stanju da ga zadrži pola
sata u prepunjenom prostoru. Mala Ivona umela je da se pravi
važna i da razgovara s ozbiljnošću odraslih.
Odjednom čuje kako konferansije pominje njegovo ime i u tom
istom trenutku stajala je pred njim njegova varoš, svetlucajući u
prašini, dimu i suncu. Grupa inženjera stoji pred stanicom, sve
sama poznata lica. Oni se svi okretoše kao na komandu da sačekaju
jedan automobil koji je lagano dolazio. U automobilu je sedeo on
lično sa Hobijem. Hobi se uspravi i dobaci nešto inženjerima, na što
se oni svi nasmejaše. Alana obuze bol kad vide Hobija: svež, obesan
— a sad je i njega tunel uništio kao i sve druge. Automobil krenu
lagano dalje i on vide sebe kako ustaje i naginje se preko kola.
Jedan inženjer se maša šešira, u znak da je razumeo.
Konferansije: „Genijalni konstruktor izdaje zapovesti
saradnicima.” .
A čovek što se mašio šešira gledao je ispitujući u publiku, baš u
njega, Alana, kao da ga je otkrio. Tada ga Alan poznade: bio je to
Berman, koga su ubili 10. oktobra.
Onda on vide tunelske vozove kako jure: oni su leteli niz strmu
ravan, peli se jedan za drugim, a nad njima je brisao oblak prašine.
Alanu je lupalo srce. Sedeo je kao prikovan, nemiran,
zažarenog lica i dah mu je tako prigušeno izlazio iz grudi da se kraj
njega nasmejaše.
A vozovi su leteli... Alan ustade i ode u času. Uze auto i odveze
se u hotel. Ovde se kod direktora obavesti za prvi idući brzovozni
parobrod za Ameriku. Direktor, koji je prema Alanu uvek
pokazivao najnežnije obzire kao prema teškom bolesniku, ukaza
mu na jedan brod Kunard-linije koji polazi sutra pre podne iz
Liverpula. Ali, večernji voz je već otišao.
— Poručite mi odmah specijalni voz! — reče Alan.
Direktor pogleda mister Konora, iznenađen Alanovim glasom i
tonom. Šta je ovog čoveka danas od podne tako izmenilo? Izgledao
je sasvim drugi čovek.

230
 — Rado! — odgovori on. — Svakako, samo moram da zamolim
mister Konora za garancije.
Alan priđe liftu.
— Zašto? Kažite da Mak Alan iz Njujorka poručuje taj voz!
Tada ga direktor poznade, pa odstupi zapanjen i svoje
zaprepašćenje sakri dubokim poklonom.
Alan Je bio kao promenjen. On je odleteo u jednom ekspresnom
vozu koji je pokraj ovih stanica prolazio istom brzinom, i sama ta
brzina kretanja povrati ga sebi. Ove noći odlično je spavao. Prvi put
posle dužeg vremena. Samo se jednom probudio. Kad je voz
protutnjio kroz Kanalski tunel. „Suviše je malo okno!” pomislio je
i zaspao. Ujutru se osećao svež i zdrav, pun odlučnosti. Iz voza je
govorio telefonski sa kapetanom parobroda i direkcijom društva.
U deset sati dostiže parobrod Kunard linije, koji je tresući se od
nestrpljenja izbacivao oblake vodene pare i čekao na njega. Tek što
je stupio jednom nogom na brod, a vijci počeše da šibaju vodu u
tečni mermer.
Posle pola časa znala je cela lađa da zadocneli putnik nije niko
drugi nego Mak Alan.
Na moru poče Alan grozničavo da depešira.
Na Biskaju, Azore, Bermude. Njujork i Mak-Siti prosu se kiša
depeša. Kroz mračna okna pod morem prođe oživljujuća struja:
Alan je opet uzeo krmu u ruke.

231
 IV

Prva Alanova poseta bila je Hobiju. Hobijev letnjikovac. bio je

po strani od Mak Sitija. Sastojao se uglavnom iz lođa, balkona i
verandi i graničio se sa šumicom mladih hrastova. Kad Alan
zazvoni niko ne otvori vrata. Izgledalo je da zvonce ne radi. Kuća
je davala utisak kao da. je odavno napuštena. A svi su prozori bili
širom otvoreni. Baštenska vrata bila su zaključana te se Alan
odlučno prebaci preko plota. Tek što je stupio u vrt kada dojuri
jedan besan ovčarski pas i napade ga. Alan je govorio psu i ovaj ga
propusti, ali ga je neprekidno pratio pogledom. Vrt je bio pun uvela
hrastova lišća i zapušten kao i kuća. Činilo se kao, da je Hobi izišao.
Utoliko je veća bila Alanova radost kad je iznenada Opazio
Hobija pred sobom. On je sedeo na stepenicama koje vode u vrt
podnimljen, utonuo u misli. Izgleda da ga ni pseći lavež nije
uznemirio.
Hobi je kao i uvek bio elegantno odeven, ali je odelo izgledalo
fićfirićki, jer je to bilo odelo mladog čoveka, a taj koji ga je nosio bio
je starac. Hobi je nosio skupoceno rublje s obojenim prugama,
lakovane cipele sa širokim đonovima i koketnim svilenim
trakama, žute svilene čarape i sive pantalone dobro izglačane.
Kaput nije nosio, ma da je bilo prilično hladno.
Sedeo je u položaju zdravog, inteligentnog čoveka, i Alan se
obradova! Ali, kad Hobi diže pogled i on vide njegove unakažene
bolesne oči i naborano upalo staračko lice, odmah je znao da sa
Hobijevim zdravljem nije dobro.
— Tu si opet, Mak! — reče Hobi, ne mičući se i ne pružajući ruku
Alanu. — Gde si bio? — I oko njegovih očiju i usana naboraše se kao
male lepeze. On se smešio. Glas mu je zvonio još uvek tuđe i
nečisto, ma da je Alan već jasno čuo stari Hobijev glas.
— Bio sam u Evropi, Hobi. A kako si mi ti mladiću?
Hobi se zagleda preda se kao i pre toga.
— Bolje mi je, Mak. I moja prokleta glava opet je proradila!
— Ne stanuješ valjda sasvim sam, Hobi?
Da, izbacio sam svu poslugu. Pravili su mi mnogo larme.
232
 Sad je tek izgledalo da Hobi poima kako je Alan tu. On ustade,
steže mu ruku i činjaše se da se obradovao. — Uđi, Mak! Da, tako je
to, vidiš!
— Šta kaže lekar?
— Lekar je zadovoljan. Strpljenja, kaže on, strpljenja!
— Zašto su svi prozori otvoreni? Strahovita je promaja, Hobi.
— Ja volim promaju, Mak! — odgovori Hobi sa tuđim smehom.
Odelo mu se lepršalo i bele kose su mu letele, kad su ušli u sobu
za rad.
— Ja već opet radim, Mak. Videćeš. Nešto izvanredno! — I Hobi
namignu desnim okom kao da je podražavao starog Hobija.
On pokaza Maku nekoliko listova ispunjenih drhtavim
zbrkanim potezima. Svi ti crteži trebali su da predstavljaju
njegovog novog psa. Nu jedva da su bili što bolji od dečjih crteža; a
uokolo po zidovima visili su Hobijevi veličanstveni projekti
železničkih stanica, muzeja, trgovina, i ovi su ukazivali na ruku
genija. Alan mu pričini radost i pohvali mu crteže.
— Da, oni su zaista dobri, — reče Hobi ponosito i drhtavom
rukom nali dve čaše viskija. Počinje opet Mak. Samo se sada brzo
umaram. Uskoro ćeš videti ptice. Ptice! Kad tako sedim, onda često
vidim u svojoj glavi najčudnije ptice — milione, i sve se kreću... Pij
mladiću! Pij, pij, lij!...
Hobi se sruči u izlizanu naslonjaču i zevnu.
— Je li Maud bila u Evropi? — upita on iznenada.
Alan se strese i poblede. Laka nesvestica ga spopade.
— Maud? — reče poluglasno i to ime je čudno zvučalo u
njegovim ušima, kao da se vrši nepravda što se izgovara!
Hobi namignu i napregnuto je razmišljao. Onda ustade i reče:
— Hoćeš li još viskija?
Alan zatrese glavom.
— Hvala, Hobi! Ne pijem danju. — Mutnim očima je gledao kroz
jesenje drveće na more. Mali, crni parobrod plovio je lagano na jug.
Hobi opet sede, i dugo vremena su ćutali. Vetar je duvao kroz
sobu — stresao lišće sa drveća. Preko dina i mora išle su senke
233
oblaka jedna za drugom i izazivale osećanje beznadežnosti i večno
novih muka.
Onda otpoče Hobi opet da govori.
— Tako je ponekad sa mojom glavom, — rekao je — vidiš li? Ja,
naravno, znam šta se sve dogodilo. Ali, ponekad mi se misli
zbrkaju. Maud, sirota Maud! Jesi li uostalom; čuo da je doktor Herc
odleteo u vazduh? Sa celim svojim laboratoriumom. Izbušio je na
ulici veliku rupu i trinaest ljudi je za sobom povukao.
Doktor Herc je bio hemičar koji je izgrađivao eksplozive za
tunel. Alan je vest o tome primio još na lađi.
— Suviše je velika šteta, dodade Hobi, — ova nova stvar, što ju
je izrađivao, morala je sigurno biti dobra. — I on se nasmeši grozno.
— Suviše šteta!
Alan prenese razgovor na Hobijevog ovčarskog psa, i Hobi je
jedno vreme sledovao. Onda opet promeni temu.
Kako je slatka devojka bila Maud! — reče on neposredno. —
Dete! A ipak se pravila kao da je pametnija od svih ljudi. Poslednjih
godina nije bila osobito zadovoljna sa tobom.
Alan, zamišljen duboko, pomilova Hobijevu ruku.
— Znam to, Hobi, — reče on.
— Da, ona se ponekad žalila što je ostavljaš ovde potpuno samu.
Ali, ja sam joj rekao: „Vidim, Maud, ne ide drukčije.” Jedanput smo
se i poljubili. Znam to kao da je danas bilo. Prvo smo igrali tenisa,
a onda je Maud pitala sve mogućne stvari. Bože, kako sad jasno
čujem njen glas! Ona mi je rekla Frank.
Alan je gledao ukočeno u Hobija. Ali, ništa ga nije pitao. Hobi je
gledao u daljinu i pogled mu je bio strašno sjajan.
Malo posle podiže se Alan da ide. Hobi ga isprati do baštenske
kapije.
— No, Hobi, — reče Alan, — zar nećeš i ti sa mnom?
— Kuda?
— U tunel.
Hobi poblede, a obrazi mu zadrhtaše.

234
 — Ne — ne... — odgovori uz plašljiv nesiguran pogled. I Alan
koji se već bio pokajao za svoje pitanje, vide kako Hobi drhti celim
telom.
— Zbogom, Hobi, sutra ću opet navratiti!
Hobi je stajao na baštenskoj kapiji, lako nagnute glave, upalih
obraza i bolesnih očiju, dok se vetar igrao njegovom belom kosom.
Žuto, suho hrastovo lišće kovitlalo se oko njegovih nogu. Kad je pas
zalajao za Alanom, nasmejao se Hobi bolesnim detinjskim
smehom, koji je Alanu još i uveče odjekivao u ušima.
Već idućih dana stupi Alan opet u vezu sa Radničkom unijom.
Osećao je da su sad i oni više naklonjeni sporazumu. Ustvari, ni
Unija nije mogla više da drži bojkot tunela. Na pomolu zime
farmerski radnici sa zapada pristizali su u varoš i tražili posla.
Unija je prošle zime izdala grdne sume novaca za nezaposlene i ova
zima bi je još više stala. Otkako je prestao rad u tunelu, opalo je, i
to užasno, i zaposlenje u rudnicima, topionicama gvožđa i
mašinskim fabrikama, i čitava vojska radnika bila je na ulici.
Nadnice su pale zbog velike ponude radne snage tako da su i
zaposleni jedva mogli da žive.
Unija sazva mitinge i skupštine, i Alan je govorio u Njujorku,
Sinsinatiju, Čikagu, Pitsburgu i Bufalu. Bio je istrajan i neumoran.
Glas mu je žuborio kao i pre kroz grudni koš i pesnica mu je mahala
vazduhom dok je govorio. Sad kad se njegova žilava priroda opet
podigla, činilo se kao da od njega struji stara snaga. Kroz štampu je
opet brujalo njegovo ime. Njegova stvar je stajala povoljno. Alan se
nadao da će već u novembru, a najkasnije u decembru moći da
nastavi rad.
A tada se, za Alana sasvim neočekivano, izvuče druga oluja nad
Sindikat. Oluja koja je imala strašnije posledice nego oktobarska
katastrofa.
Kroz finansijsku zgradu Sindikata prolazilo je neko zlo
puckaranje.

235
 V

S. Volf se vozio s istim dostojanstvom, kao i ranije, u svojim

kolima od 50 konjskih snaga duž Brodveja. On se pojavljivao, kao i
ranije, tačno u 11 sati u klubu na poker i pio je svoju šolju kave: On
je vrlo dobro znao da svetu ništa nije sumnjivije nego promena
načina života, i zato je prema spoljnem svetu i dalje igrao svoju
ulogu u svima pojedinostima.
Samo on više nije bio onaj stari. On je imao svoje brige, koje je
morao sam da snosi. To nije bilo lako. Nije mu više za oporavljanje
bilo dovoljno da večera sa jednom od sestričina i boginja. Njegovim
prenadraženim nervima su potrebni ekscesi, orgije, ciganska
muzika i igračice do nesvesti. Noću, kad bi dršćući od umora legao
u postelju, mozak bi mu se palio. Došao je dotle da se svakog večera
opija jakim vinom kako bi mogao da zaspi,
Volf je bio dobar domaćin. Ogromni prihodi bili su dovoljni za
pokriće njegovih ispada. Nije bilo to. Pre dve godine je on zapao u
jedan vrtlog sasvim druge vrste i uprkos svojim snažnim
plivačkim potezima i pokušajima da dostigne mirnu vodu, mesec
za mesecom sve se više približavao vrtlogu i matici.
Volfova čupava bivolska glava bila je izlegla jednu napoleonsku
misao. On se ovom mišlju igrao i zaljubljeno oko nje puzio.
Negovao ju je i hranio. Za svoje zadovoljstvo, u svojoj dokolici.
Misao je bila izrasla kao džin iz boce koju je našao arapski ribar,
ona je bila fantom iz dima. Volf joj je mogao ponovo zapovediti da
se ponovo uvuče u bocu, i poneti je u džepu od prsluka. Ali, jednog
dana reče džin: „Stoj!“ Džin je bio izrastao do svoje prave veličine,
stajao je kao oblakoder, sevao je očima i grmeo, a u bocu nije hteo
da se vrati.
Volf je morao da se odluči!
Volf nije mario za novac. Prošla su odavno bila ona jadna
vremena kad mu je novac sam po sebi nešto značio. On je mogao
da ga stvara iz uličnog blata, iz vazduha, ležao je milionima
nagomilan u njegovom mozgu, i trebalo ga je samo izbaciti. Bez
imena, bez pare u džepu, obavezao se on da za godinu dana stvori

236
sebi imanje. Novac nije bio ništa! Samo sredstvo za cilj. Volf je bio
trabant, koji je kružio oko Alana! Cilj je bio uzvišen, dostojan i Volf
se odluči.
Zašto ne bi učinio isto to što su svi činili, ovi Lojdovi i druge
veličine unaokolo? Nije bilo ništa drugo, bilo je tačno to isto što je
mladi Volfzon učinio pre dvadeset godina, kad je sve stavio na
jednu kartu, odenuo se elegantno, strpao trideset dolara u zube i
otputovao u Englesku. Bio je to njegov zakon, urođeni zakon koji
ga je prisiljavao da u razmacima vremena čini isto.
Volfov zakon izraste u ovom času iznad sebe i njegov demon ga
pretvori u nad životnu veličinu.
Njegov plan je bio gotov, utisnut u njegovu lubanju, tačan do
pojedinosti, nevidljiv za druge ljude. Za deset godina biće jedna
nova velika sila, velika sila S. Volf. Za deset godina velika edila S.
Volf osvojiće tunel.
I Volf se baci na posao.
I, činio je što su hiljade pre njega činile; ali, nikad niko nije činio
u njegovoj ogromnoj razmeri. Nije se borio za jedno imanje.
Proračunao je 50 miliona dolara. Radio je, smelo, hladno, slobodan
od griže savesti i predrasuda.
Špekulisao je za sopstveni račun, ma da mu je ugovor to izrično
zabranjivao. Ali, ugovor je bio parče hartije, mrtav i ništavan, a
ovaj uslov umetnule su one druge velike sile da mu vežu ruke. On
se nije brinuo za to. Pokupova eva pamuk Južne Floride i prodade
ga nedelju dana docnije uz zaradu od 2 miliona dolara. Sa
Sindikatom za leđima pravio je Volf svoje poslove, a da mu nijedan
dolar Sindikatov nije bio potreban. Za godinu dana ostavi on
nastranu 5 miliona dolara. S ovih 5 miliona baci se on u zbivenom
redu na zapadnoindijski duvan. Ali, jedan ciklon uništi duvanske
useve, i svih 5 miliona, osim jednog bataljona bogalja, bi uništeno.
Volf ne napusti borbu. Pokuša opet sa pamukom, i, gle, pamuk mu
ostade veran. On dobi. Zapade u čitav niz dobitaka, neprestano je
dobijao i davao prvoklasne bitke. Onda neočekivano upade u
zasedu. Potukao ga je bakar, koji je on bio opkolio. Pojaviše se
nepoznate rezerve bakra koje ga napadoše s leđa i potpuno
zbuniše. Izgubi mnogo krvi i bi prinuđen da napravi zajam iz
237
rezervi Sindikata. Vrtlog ga je bio dohvatio. Volf udahnu pune
grudi vazduha i zapliva morem. Ali vrtlog ga je vukao dole. Volf je
plivao odlično; ali, nije odmicao sa mesta. Kad bi pogledao natrag,
morao bi konstatovati da je prostor porastao. Volf je očajno plivao
i zaklinjao se da će, kad opet dođe u tihu vodu, samo udahnuti
vazduh i čuvati se daljih pustolovina.
To su bile Volfove brige, kojih ga niko nije mogao osloboditi.
Prošle godine mu je još i pošlo za rukom da izmajstoriše
povoljan bilans. Još je uživao puno poverenje sindikata.
Vremena su bila zla, oktobarska katastrofa opustila je tržište i
Volf se ježio pri pomisli na idući januar.
Ticalo se života i smrti.
Novaca! Novaca! Novaca!
Nedostajalo mu je 3 do 4 miliona dolara. Srazmerno,
malenkost. Dva-tri uspela poteza, i on je opet imao sigurno tle pod
nogama.
Volf se branio herojski.
On se baci najpre u jedan bezopasni i manji rat; ali, kad dođe
leto, a njegov uspeh jedva da odmicaše korak po korak, bio je
prinuđen da preduzme nešto krupnije. Volf nije oklevao da uđe u
vatru. On opet pokuša sa pamukom, a istovremeno spusti ruku i
na cink. Ako ove ogromne spekulacije samo delimično uspeju,
onda je bio spasen.
Mesecima je živeo u spavaćim kolima i parobrodskim
kabinama. Proputova Evropu i Rusiju da pronađe položaje koje bi
vredelo osvajati. Svoje lične izdatke ograniči što je mogao više. Niti
specijalnih vozova niti salonskih kola. Volf je putovao u običnom
kupeu prve klase. U Londonu i Parizu otkaza svojim kraljicama,
koje su ga stajale ogromnih suma. One su branile zapenušenih usta
svoje pozicije. Samo one nisu mislile na to, da se bore sa Volfom,
koji je već pre godinu dana računao na mogućnost da raspusti svoj
dvor i već mesecima pratio ovoje boginje preko detektiva. On im
sa odlično odigranom ljutnjom ukaza na to kako su one desetog
maja, petnaestog maja, šesnaestog maja — toga i toga datuma) sa
gospodinom X i 2 bile tu i tu, na malim putovanjima iz uživanja; on

238
im fonografom ponovi na njihov užas sve njihove razgovore.
Pokaza im da su tavanice podovi bili izbušeni i da je i danju i noću
na svakom otvoru vrebalo po jedno oko i uho. I dok su kraljice
dobijale grč u srcu, izbaci ih na ulicu.
Prođe Evropom kao bog osvete i otpusti čitave čete svojih
pomoćnika i agenata.
Prodade rudarska okna u Vestfaliji i topionice gvožđa u Belgiji,
povuče svoj novac iz teške industrije i baci ga u druge vrednosti,
koje su trenutno imale boljih izgleda. Sa brutalnom bezobzirnošću
steže londonske, pariske i berlinske spekulante pokupovanim
zemljištem u Biskaji i Azorima, kod kojih usled krize, behu
zaostala plaćanja. Oni su morali da naprave dubok pad. Mnoštvo
malih banaka propade. Volf nije znao za milost: on se borio za svoj
život. Za lepu napojnicu od 3 miliona rubalja dobi on u Petrogradu
koncesiju drveta u Severnom Sibiru od 100 miliona; ovo se
rentiralo sa 20 procenata. Manipulacije se ogrešiše o zakon; ali za
krajnji slučaj imao je on pri ruci svoje napojnice. Stvarao je novac
gde god je mogao.
Čovek kao Volf može se pri neprekidno najoštrijem ulaženju u
ova iskustva i sva zvanja osloniti samo na svoj instinkt. Kao što bi
matematičar bio izgubljen u šumi komplikovanih formula, kad bi
ga obuzela misao da mu se u početku potkrala greška, tako se
čovek kao Volf održavao uverenjem da je sve što je on učinio jedino
dobro.
Volf je išao za svojim instinktom. On je morao da pobedi, u to
je verovao. Evropska hajka mu nije ostavljala vremena ni za šta
drugo. No, on nije mogao preboleti da se vrati u Ameriku, a da ne
poseti oca. Dade trodnevnu gozbu, u kojoj je sudelovala cela Senta.
Ovde u njegovom zavičaju, gde ga je jedna siromašna žena donela
na svet, stigli su ga prvi uznemirujući telegrami.
Nekoliko njegovih manjih spekulacija bilo je propalo,
predstraža njegove vojske bila je potučena. Prvi telegram strpa on
ravnodušno u svoj širok američki džep od pantalona. Kod drugog
nije više čuo pevače, kao da je odjednom ogluveo, a kod trećeg
naredi da se spreme kola i odjuri na stanicu. Više nije video poznati

239
kraj, koji se na suncu žario; njegovo oko je gledalo u daljinu, do
Njujorka u Mak Alanovo lice.
U Budimpešti ga je čekala jedna nova nesrećna vest: pamuk se
više nije mogao držati bez velikih gubitaka i agent je hteo da zna
da li da proda. Volf je oklevao. On se kolebao; ali, ne iz rasuđivanja
već zbog nesigurnosti. Još pre tri dana dobio bi milione na pamuku
a ipak nije prodao ni jednu balu ispod cene. Zašto? Poznavao je
pamuk, tri godine je radio sa pamukom. Poznavao je trg Liverpul,
Čikago, Njujork, Roterdam, Nju Orlean — svakog pojedinog
posrednika, poznavao je zakon kurseva, svakodnevno se gnjurao
u šume brojeva berzanskih kurseva, osluškivao je svojim finim
uhom i poimao je svakodnevno nebrojene bežične telegrame što
dolaze kroz vazduh i koje samo oni mogu da prime i pročitaju koji
su upoznati sa šiframa. On je bio kao seizmograf koji i najfinije
potrese i drhtaje obeležava, i registrovao je svako kolebanje tržišta.
U Budimpešti sede u pariski ekspres i tek u Beču dade agentu
iz Liverpula nalog da proda. Izgubio je pritom mnogo krvi; ali, nije
imao više hrabrosti da sve dovede u pitanje. Jedan sat kasnije već
se pokajao za ovu naredbu; ali, nije se mogao odlučiti da je
opozove. Prvi put u svome radu nije poslušao svoj instinkt.
Osećao se umoran, malaksao kao posle orgije, neodlučan i
očekivao je nešto. Činilo mu se kao da mu je nekakav ubistveni
otrov prodro u krv. Zle slutnje su ga prožimale i s vremena na
vreme obuzimala ga je drhtavica. Pade u polusan; ali, brzo se
probudi, Sanjao je da govori na svom kancelarijskom aparatu sa
zastupnicima iz velikih varoši i svi jedan za drugim, dovikivali su
mu kroz telefon da je sve izgubljeno. Probudi se u trenutku kad se
svi glasovi udružiše u jednu zlokobnu žalopojku. No, to što je čuo
nije bilo ništa drugo nego škripanje voza, koji se zbog jedne krivine
kočio. Sedeo je i gledao u hladnu lampu na tavanici kupea.
Onda uze ovoju beležnicu u ruke i poče da računa. Dok je
računao provlačila mu se malaksalost kroz ruke i noge i uvlačila u
srce. Nije se usuđivao da gubitke u Liverpulu zapiše golim ciframa
— Ne smem prodati! — reče on sam sebi.
— Telegrafisaću čim voz stane. Zašto nemaju telefona u vozu,
ovi nazadnjaci? Ako sad prodam, onda sam propao, u slučaju da mi
240
cink ne donese četrdeset procenata, a to je nemogućno! Ja moram
sve rizikovati, to je poslednja mogućnost!
Govorio je mađarski! I to je bilo čudno, jer je on obično svoje
poslove svršavao na engleskom, jedinom jeziku na kojem se tačno
može govoriti o novcu.
Ali, kad je voz stao, neka malaksalost ga zadrža na sedištu.
Pomisli na to da je njegova cela vojska sa svima rezervama u vatri.
I nije verovao u tu bitku, ne! Glava mu je bila puna brojeva. Gde
god je pogledao, stajale su stavke sa sedam i osam mesta. Brojne
stepenice, zbirovi ogromne dužine. Ovi brojevi su bili svi savesno
odštampani, hladni, izrezani iz gvožđa. Ovi brojevi su se javljali
sami od sebe, menjali su se samovoljno, prelazili su po svojoj volji
iz dugovanja u potraživanja ili su iznenada iščezavali kao da su se
ugasili. Jedan zbrkan kaleidoskop, u kojem su brojevi zvečali. Kao
ljuskari padali su sa zveketom, sićušni ili su se sijali u gigantskoj
veličini, usamljeno i mračno preteći u pustom crnom prostoru.
Obli ga hladan znoj i on se uplaši da ne poludi. Tako je veliki i
grozan bio njihov bes da u svojoj bespomoćnosti zaplaka.
Smrtno iznuren brojevima stiže on u Pariz. Tek posle nekoliko
dana se donekle smiri. Bilo mu je kao čoveku koji bez ikakvih
znakova bolesti iznenada padne na ulici, pa i kad se posle nekoliko
časova oporavi, još misli sa strahom na taj simptom opadanja.
Nedelju dana kasnije saznao je da ga njegov instinkt nije
prevario.
Pamuk je odmah, čim ga je on prodao, prešao u druge ruke.
Jedan konzorcijum ga je uzeo, zadržao nedelju dana i sa
milionskom dobiti prodao.
Volf zapenuši od besa! Da je poslušao svoj instinkt, sada bi bio
na solidnom tlu.
To je bila njegova prva velika greška. A idućih dana učini i
drugu! Cink zadrža isuviše dugo. Čitava tri dana, i onda ga prodade.
Još je uvek bio u dobiti; ali pre tri dana dobio bi duplo. Dobio je
dvanaest procenata, pre tri dana je mogao imati dvadesetpet.
Dvadesetpet, i bio bi već na dohvatu kopna. Volf potamne u licu.

241
 Šta li je to što on čini grešku za greškom? Pamuk je prodao
nedelju dana pre, a cink tri dana docnije no što je trebalo! Postao
je nesiguran, inače ništa. Ruke su mu neprestano bile znojave i
drhtale eu. Ponekad bi posrnuo na ulici, obuzet iznenadnom
slabošću, a često mu je nedostajalo snage da prođe pored nekog
mesta.
Bio je oktobar mesec. Bio je tačno deseti oktobar, godišnjica
katastrofe. Imao je još tri meseca i postojala je jedna mala
mogućnost da se spase. Samo je morao nekoliko dana da se odmori
i oporavi.
On otputova u San Sebastijan.
Ali, baš posle tri dana, kad mu se stanje toliko popravilo da su
ga žene opet počele da interesuju, stiže ga Alanov telegram: da je
neophodno njegovo lično prisustvo u Njujorku. Alan ga očekuje
idućim parobrodom.
Volf uze prvi voz.

242
 VI

Jednoga dana meseca oktobra na Alanovo veliko čuđenje dođe

mu u posetu Etel Lojd.
Ona uđe i baci pogled kroz sobu.
— Jeste li sami, Alane? — upita ga, smešeći se.
— Da, gospođice Lojd, sasvim sam.
— To je dobro! — Etel se smejala tiho. — Ne bojte se ja nisam
ucenjivač. Tata me šalje i vama. Treba da vam predam jedno
pismo, ali samo ako ste sami.
Ona izvuče pismo iz ogrtača.
— Hvala, — reče Alan i primi pismo.
— Sigurno je nešto važno, — produži Etel živahno.
— Ali, Pa je u mnogim stvarima čudan. — I kao što je već bio
njen običaj, Etel poče vedro i bez ustručavanja da priča, pa je i
Alana, koji je inače bio štedljiv u rečima, uvukla u razgovor, koji je
ona uglavnom i vodila.
— Vi ste bili u Evropi? — upita ona.
— Da, mi smo ovoga leta priredili jednu sjajnu stvar, u petoro,
dva gospodina, tri dame, Putovali smo u ciganskim kolima gore do
Kanade. Sve po svežem vazduhu. Spavali smo napolju, kuvali sami,
bilo je divno! Imali smo sa sobom jedan šator i mali čamac sa
veslima na krovu kola.
— To su bili planovi!
Sa svojstvenom slobodom pregleda ona sobu, zamišljen
smešak joj je bio na lepo izvijenim, živo crvenim namazanim
usnama (što je trenutno bilo u modi). Ona je nosila svileni ogrtač
boje zarudelih šljiva, mali okrugli šešir, koji je za jednu nijansu bio
svetliji i sa kojeg je jedno plavosivo nojevo pero padalo do pleća.
Tamno plavetnilo sa njenog kostima činilo joj je oči još plavijim
nego što su zaista bile. Kao tamni čelik.
Alanova soba za rad bila je veoma ozbiljna, i bez ukrasa. Jedan
izgažen tepih, nekoliko kožnih naslonjača, bez kojih se ne može, i
jedna kasa.

243
244
 Pola tuceta stolova za rad sa gomilama spisa pritisnutih
komadima čelika. Police s omotima i mapama. Brda hartije,
prividno bez reda nabacane. Zidovi velike sobe bili su pokriveni
velikim planovima koji su predstavljali pojedine odseke tunela. Sa
fino ucrtanim merama morskih dubina i tušem izvučenom
tunelskom krivinom izgledali su kao crteži visećih mostova.
Etel se nasmeši.
— Kako vi lepo držite red! — reče ona.
Ozbiljnost sobe nije je razočarala. Ona je mislila na sobu svoga
oca, čiji se sav nameštaj sastojao iz jednog pisaćeg stola, stolice,
telefona i pljuvaonice.
Onda pogleda Alana u oči.
— Verujem, Alane, da je vaš rad interesantniji od svega što je
čovek ikada izvodio! — reče ona sa pogledom punim istinskog
divljenja. — A onda odjednom skoči ushićeno i zatapša dlanovima.
— Da, bože, šta je to? — uzviknu oduševljeno. Pogled joj je bio
pao kroz prozor i ona vide Njujork.
Sa hiljadu ravnih krovova penjali su se tanki beli stubovi pare,
pravo suncu. Njujork je radio. Njujork je stajao pod parom kao
mašina koja zviždi iz svih ventila. Prozorska lica zbijenih
oblakodera blistala su. Duboko dole u senci Brodvejskog klanca
puzili su mravi, tačkice i sićušna kolica. Odozgo posmatrani,
izgledali su blokovi kuća, ulice i dvorišta kao ćelije, saće jedne
košnice, i čovek je i nehotice morao da pomisli kako su ljudi i ove
ćelije gradili po jednom životinjskom instinktu, kao pčele saće.
Između dveju rupa belih oblakodera video se Hudzon i po njemu
je plovio jedan majušan parobrod, jedna igračka sa četiri dimnjaka,
jedan prekookeanski div od 50 hiljada tona.
— Zar nije divno! — uzvikivala je Etel.
— Zar niste nikada posmatrali Njujork sa visine?
Etel klimnu glavom.
— Da reče ona, — ja sam s vremena na vreme letela preko njega
sa Vanderštiftom. Ali, u mašini tako duva da sam uvek morala da
držim veo i ništa nisam videla.

245
 Etel je govorila prirodno i prosto i celo njeno biće izražavalo je
prirodnost i srdačnost. I Alan upita samog sebe zašto se u njenoj
blizini nikada nije dobro osećao. On nije sa njom mogao da govori
bez uzdržavanja. Možda ga je dražio njen glas: Uopšte uzev, u
Americi postoje dve vrste ženskog glasa: jedan mek, koji zvuči
sasvim duboko i guši (tako je govorila Maud) i drugi oštar, malo
kroz nos, koji izgleda kada se sluša, drzak i nametljiv. Takav je bio
Etelin glas.
Zatim Etel ode. Na vratima još upita Alana da li bi hteo koji put
da napravi izlet sa njom na njenoj jahti.
— Zasada imam mnogo konferencija, koje mi uzimaju sve
vreme, — odbi Alan i otvori Lojdovo pismo.
— No, onda drugi put, zbogom! — viknu Etel veselo i ode.
Lojdovo pismo je sadržavalo samo nekoliko reči. Bilo je bez
potpisa: Obratite pažnju na S. V.
S. V. bio je S. Volf. Alan ču odjednom kako mu krv zabubnja u
ušima.
Kada ga Lojd opominje, onda to nije bez razloga. Je li to bio
Lojdov instinkt koji je posumnjao? Lojdovi špijuni? Zle sumnje ta
obuzeše. Novčani poslovi nisu bili njegova stvar, i on se nikad nije
brinuo za Volfov resor. To je bila stvar upravnog odbora i za sve
vreme išlo je odlično.
Odmah dozva Rasmusena, zastupnika Volfovog. Sasvim
neupadljivo zamoli ga da predloži jednu komisiju koja će zajedno
sa njim, Rasmusenom, utvrditi finansijsko stanje Sindikata.
Hteo bi da kontroliše rad i hoće da zna kojim sumama u
najbližem vremenu može raspolagati.
Rasmusen je bio uglađen Šveđanin koji je svoje evropske
učtivosti sačuvao i za svih dvadeset godina bavljenja u Americi.
On se pokloni i upita:
— Želite li da vam još danas predložim komisiju, gospodine
Alane?
Alan zatrese glavom.
— Nije tako hitno, Rasmusen. Ali, sutra pre podne. Hoćete li do
tada moći izabrati ljude?
246
 Rasmusen se nasmeši.
— Sigurno!
Ovog večera govorio je Alan s uspehom na skupštini radničkih
delegata.
Ovog večera ubi se Rasmusen.
Alan preblede kada je to čuo. Odmah pozva Volfa da se vrati i
hitno odredi tajnu reviziju. Telegraf je radio danju i noću. Revizija
naiđe na užasan haos. Pokaza se da su pronevere, čija se visina nije
trenutno mogla |utvrditi, skrivane lažnim knjiženjima i
prepredenim manipulacijama.
Da li su zato bili odgovorni Rasmusen, Volf ili drugi, nije se
moglo odmah videti. Dalje se nađe da je Volfov poslednji bilans
lažan, a rezervni fond je pokazivao manjak od 7 miliona dolara.

247
 VII

Volf je putovao preko Okeana, ne sluteći ni najmanje da ga

prate dva detektiva. ,
Došao je do uverenja da je najbolje da Alana obavesti o
gubicima. Samo je dodao uz to da će se ovi gubici pomoću drugih
korisnih transakcija do skupštine naknaditi. Potom se osetio
slobodniji. Kad je bežičnom telegrafijom dobio vest da se
Rasmusen ubio, obuze ga jeza. Depešu za depešom slao je u
Njujork. On izjavi da jemči za Rasmusena i da će odmah odrediti
reviziju. Alan mu odgovori da nije potrebno da i dalje telegrafiše
već neka ga po dolasku u Njujork odmah potraži.
Volf nije ni slutio da je za njega nož bio gotov. On se još nadao
da će reviziju on lično voditi i naći izlaz. Možda je mrtvi Rasmusen
bio čak njegovo spasenje! Da bi isplivao, bio je gotov na eve, la čak
i na podlosti. I što bi zgrešio prema mrtvom Rasmusenu, to je
mogao popraviti na njegovoj zaostaloj porodici.
Čim je parobrod stao u Hoboke, Volf sede u svoja kola i odveze
se u Vol-strit. Smesta se prijavi Alanu. Alan ga pusti da čeka pet
minuta, deset minuta, četvrt časa. Volf je bio zaprepašćen i sa
svakim minutom nestajalo mu je hrabrosti, kojom se bio naoružao
do guše. Najzad, Alan ga primi.
Pod krutim šeširom na potiljku, cigarom u ustima, uđe on i
poče još sa praga da govori:
— Moram priznati, vi puštate svoje ljude da čekaju, gospodine
Alane! — prasnu on prekorno sa jednim debelim smehom i skide
šešir da obriše čelo od znoja. — Kako ste?
Alan se podiže.
— A to ste vi Volfe! — reče on mirno bez i jednog zvuka u glasu,
koji bi ga izdao i potraži nešto na svom pisaćem stolu.
Alanov ton ohrabri opet Volfa, on opet vide svetlost, ali mu
prođe iznenada kao ledena voda niz kičmu što ga je Alan oslovio
samo sa „Volfe" a ne „Mister Volfe.“ Ova intimnost bila je nekad
jedna od njegovih skrivenih želja, no sad mu nije ličila na dobar

248
znak. On se spusti stenjući na jednu naslonjaču, odgrize vrh jedne
cigare da mu zubi škljocnuše, i zapali je.
— Šta kažete za Rasmusena, gospodine Alane? — poče on,
prikupljajući dah, i mahaše žižicom sve dok se nije ugasila, pa je
baci na pod. — Takav talentovan čovek! Šteta za njega! Bogami,
mogao bi nam lepo zakuvati! Kao što sam već telegrafisao, ja
jamčim za Rasmusena!
On preblede, jer ga je Alanov pogled pogodio. Ovaj pogled je bio
hladan, inače ništa, On je bio tako lišen svakog ljudskog saučešća,
svakog čovečanskog interesovanja da je uticao uvredljivo i Volf
najedanput zatvori usta.
— Rasmusen je poglavlje za sebe, — odgovori Alan i uze gomilu
telegrama sa stola. — Nećemo da izvrdavamo i govorićemo o vama,
Volfe!
Oko Volfovih ušiju duvao je leden vetar.
On se pokloni, napući usne i klimnu glavom kao čovek koji
očekuje ukor i dopušta svoju blamažu. Onda uzdahnu duboko i
reče s ozbiljnim zažarenim pogledom: .
— Ja sam već telegrafisao, gospodine Alane, da ovoga puta
nisam imao sreće. Pamuk sam prodao pre vremena za nedelju
dana. Jer sam dopustio da me moj agent iz Liverpula, ovaj idiot,
natera u škripac. Sa cinkom sam odocnio. Žalim gubitke; ali oni se
mogu popraviti. Nije to nikakvo zadovoljstvo, kad čovek mora da
prizna da ima đubre u glavi, verujte mi! — zaključi on sa uzdahom
i nasmeja se i uspravi se u naslonjači. Ali, taj smeh koji je trebalo
da zvuči kao da sebe optužuje i kao da moli za obzir, nije mu uspeo.
Alan napravi glavom nestrpljiv pokret. U njemu se kuvalo od
besa i pobune. Možda nije nikada nijednog čoveka više mrzeo nego
sad ovog kosmatog, sipljivog debeljka. Sad, / posle jedne godine —
jedne bedno izgubljene godine — pošto je sa krajnjim naporom sve
opet bio postavio na solidnu osnovu, morao je ovaj zločinački igrač
sa berze da mu sve ispremeće! On nije imao razloga da sa njim
nežno postupa i zato ga je brzo i bez poštede smlatio.
— Nije reč o tome, — odgovori on mirno kao i pre, i samo su mu
se nozdrve nadimale. — Sindikat neće ni minuta oklevati da vas

249
pokrije ako u službi društva pretrpite gubitak. Ali, — i Alan se
odvoji od stola na koji se bio naslonio, pa e uspravi i pogleda Volfa
očima koje nisu bile ništa drugo do zenice i krvožednost, — vaš
prošlogodišnji bilans bio je obmana, gospodine! Obmana! Vi ste za
sopstveni račun spekulisali i proneverili 7 miliona dolara!
Volf pade kao posečeno drvo. Potamne kao zemlja. Crte na
njegovom licu se razvukoše. Uhvati se mesnatom rukom za srce i
pade, tražeći vazduha. Usta eu mu stajala bezizrazno otvorena, a
zakrvavljene oči htele su da mu iskoče iz glave.
Alan promeni boju; poblede i pocrvene od napora da se savlada.
Onda dodade s istim mirom i hladnoćom:
— Vi možete i sami pogledati! — I on baci nemarno pred
Volfove oči gomilu telegrama koji se razleteše po podu.
Volf je ležao još neprestano u naslonjači, tražeći vazduha.
Zemlja je tonula pod njim, noge su mu se pretvarale u oblake,
njegov praskavi dah odjekivao je u njegovim sopstvenim ušima
kao žubor vodopada. Bio je tako iznenađen, tako onesvešćen ovim
užasnim padom da nije ni osetio uvredu koja mu je nanesena
bacanjem telegrama. Tamni kapci spuštali su se kao poklopci na
oči. Nije video ništa. Video je samo kako ga noć obuzima odasvuda.
Mislio je da će umreti, prizivao je smrt, i onda se probudio i počeo
da poima kako nema više laži koja bi ga mogla spasti.
— Alane! Promuca on.
Alan je ćutao.
Volf potonu opet u vrtlog, izvuče se opet i najzad otvori oči,
upale oči, trule kao kod riba koje dugo leže. Onda se ispravi.
— Naš položaj je bio očajan, Alane! — promuca on i grudi su mu
se nadimale zbog nedostatka vazduha. — Hteo sam da nabavim
novaca — novaca po svaku cenu...
Alan skoči ljutito.
— Pravo na laž ima svaki očajnik!
Ali, on nije imao nikakvog sažaljenja prema ovome čoveku.
Nije osećao ništa za njega, ništa, ništa osim mržnje i besa. On je
hteo sa njim kratak postupak i onda — napolje! Usne eu mu bile
bele od uzbuđenja kad je govorio:

250
 — Vi ste deponovali kod Budimpeštanske banke milion i po na
ime Volfzona, u Petrogradu milion, a u prolazu Londonu i po
belgijskim bankama 2—3 miliona. Vi ste pravili poslove za
sopstveni račun i sami ste sebi slomili vrat. Ja vam dajem vremena
do 6 sati sutra uveče. Ni minut ranije ni docnije, uhapsiću vas.
Volf se podiže, posrćući, smrtno bled da u jednom
instinktivnom nagonu samoodbrane udari na Alana. Ali, nije
mogao podići ruku. Bio je sav kao slomljen i strašno je drhtao.
Najzad mu se za nekoliko sekundi povrati svest. Stajao je, teško
disao, a tamno lice oblivao je kapljicama znoj, dok su mu oči
ukočeno gledale u zemlju. Oči mu mehanički videše imena
nekoliko evropskih banaka koje eu bile tu dole na depešama.
Da li da kaže Alanu zašto se upustio u ove spekulacije? Da li da
mu izloži svoje motive? Da mu kaže da mu nije bilo stalo do novca.
Ali, Alan je bio isuviše glup, suviše prost da bi mogao pojmiti kako
jedan čovek tako žudi za moći — on koji je imao moć, ma da nikad
Za njom nije žudeo, ma da je nije ni znao ni hteo, već je prosto
imao. Ovaj konstruktor mašina imao je u glavi samo tri misli i
nikad nije o svetu razmišljao i ništa nije razumevao. Da, čak i kad
bi ga razumeo, čak i tada, imao bi da se bori protiv granitnog zida,
protiv zida građanskog pojma o časti, koji je u malom u pravu a u
velikom glupost, protiv tog pojma bi on jurišao i ne bi prošao. Alan
bi ga ne manje prezirao i progonio. Alan! Da, zaista taj Alan, koji je
imao na savesti pet hiljada ljudi, Alan koji je narodu izvukao
milijarde iz džepa kad nije bio siguran da li će ikada moći ispuniti
svoje obećanje. I Alanov će čas kucnuti, on mu to proriče! A taj
čovek ga je danas osuđivao i mislio je da ima na to pravo! Volfova
glava je očajno radila. Jedan izlaz! Spasenje! Mogućnost! On se seti
poznate Alanove dobroćudnosti. Zašto je baš njega dohvatio
svojim ajkulskim zubima? Dobroćudnost i milosrđe bile su dve
razne stvari.
Tako je duboko razmišljao ovaj Očajnik da je čitave sekunde
bio zaboravio sve oko sebe. Nije čuo kad je Alan zapovedio svome
sluzi da donese čašu vode, pošto se gospodin Volf ne oseća dobro. I
što je duže razmišljao utoliko je bio bleđi i tamniji.

251
 Probudio se tek kada ga neko povuče za rukav i jedan glas reče:
„Ser?“ Onda vide da mu Alanov sluga, Lion, daje čašu vode.
Iskapi čašu, onda prikupi dah i pogleda Alana. Odjednom, učini
mu se sve manje rđavo. Kad bi mu pošlo za rukom da dirne Alana
u suze. I on reče sasvim pribrano i savlađujući se, dubokim glasom:
— Čujte Alane, to ne može biti vaša zbilja. Mi radimo već sedam,
osam godina zajedno, ja sam zaradio Sindikatu milione...
— To je bio vaš posao.
— Sigurno! Čujte, Alane, priznajem da sam ispao iz koloseka.
Nisam to činio radi novca. Objasniću vam. Čućete moje pobude. No,
to ne može biti vaša zbilja, Alane! Stvar će se urediti! A ja sam jedini
čovek koji je može urediti! Ako me pustite da padnem, onda će i
Sindikat pasti...
Alan je znao da je Volf rekao istinu. Što se njega tiče, neka đavo
nosi sedam miliona; ali, skandal bi izazvao katastrofu. Uprkos
tome, ostao je neumoljiv.
— To je moja stvar! — odgovorio je.
Volf zatrese čupavom bivoljom glavom. Njemu nije išlo u glavu
kako to da ga Alan zaista napušta i ruši. To se Volfu činilo
nemogućno. I on se opet usudi da se obavesti u Alanovim očima. Te
oči su mu, međutim, dovikivale da se od ovog čoveka ne može
očekivati nikakav obzir, nikakva milost. Ništa! Apsolutno ništa! On
uvide sad da je Alan Amerikanac, rođen, a on, Volf, samo jedan
prirastao. Alan je bio jači.
Laka nada kojom se zavaravao bila je taština. On je bio
izgubljen. I ponovo ga spopade njegov jad.
— Alane! — viknu on iznenada, Šiban očajanjem, — nemogućno
je da vi to hoćete. Ne! Vi me terate u smrt! To vi ne možete želeti!
On se sad više nije borio sa Alanom, borio se sa sudbinom. A
sudbina mu je na front poslala Alana, hladnog borca, koji nije
uzmicao.
— Nemogućno je da vi to hoćete, Alane! — ponavljao je on
neprestano. Vi me terate u smrt!
I uz ove reči mlatarao je pesnicama ispred Alanova lica.

252
 — Kazao sam vam sve! — reče Alan i okrete se vratima.
Volfovo lice preli hladan znoj.
— Ja ću vam naknaditi novac, Alane! — viknu on divlje i ruke
mu se pružiše kroz vazduh.
— Glupost! — doviknu Alan i ode.
Tad metnu Volf ruke na lice i sruši se sa tupim udarom na
kolena kao ubijen bik.
Vrata škripnuše.
Alan je bio otišao.
Debela leđa S. Volfa stadoše da se tresu. On ustade upola
onesvešćen. Grudi su mu se tresle od jednog jecaja bez suza. Uze
šešir, pogladi ga rukom i iziđe lagano na vrata.
Na vratima zastade. Alan je bio u susednoj sobi i morao ga je
čuti kad vikne. Otvori usta, ali ni glaska ne izusti. Nije imalo smisla,
jer nije vredelo ništa!
On ode. Škrgutao je zubima od besa, uniženja i jada. Suze besa
mu se javiše u očima. Oh, kako je sad mrzeo Alana. Mrzeo ga je tako
jako da je osetio krv na jeziku... I Alanov čas će već kucnuti! Kao
mrtav čovek, spusti se on liftom. Pope se u svoja kola.
— Riveršajd Drajv!
Šofer pogleda u lice svoga gospodara, i odmah pomisli: „Volf je
svršio svoje!“
Zgrčen, taman, upalih očiju, sedeo je Volf u kolima, ne slušajući
i ne gledajući ništa. Mrznuo se od hladnog znoja i uvlačio se u svoj
ogrtač kao životinja u svoju školjku. Ovda-onda mislio je sa
gorivim gađenjem na usnama: „On me je sledio on me je zaklao!”
Ništa drugo nije mogao ni da misli.
Smrkavalo se i šofer zastade da upita da li da vozi kući.
Volf je mislio napregnuto. Onda reče mrtvim glasom:
— Sto deseta!
To je bila adresa Rene, njegove sadanje ljubavnice. On nije
imao nikoga sa kim bi mogao da govori, ni prijatelja ni poznanika,
i zato je pošao njoj.

253
 Volf se plašio da se nije pred šoferom izdao i zato se pribra.
Pred kućom Rene iziđe iz kola i reče ravnodušno i malo
zapovednički kao uvek:
— Čekaćete!
A šofer pomisli: „Ipak je sa tobom svršeno!“
Rene ne pokaza ni najmanje radosti što se Volf vratio. Ona se
burila. Pokazivala je kao da je nesrećna i izražavala je dosadu. Bila
je toliko zauzeta svojom nadmenom, razmaženom i ćudljivom
ličnošću da nije ni primetila njegovu rastrojenost.
Ovom stepenu ženske sebičnosti morade Volf glasno da se
nasmeje. I taj smeh pomešan sa mnogo očajanja vrati ga tonu
kojim je imao običaj da sa Rene govori. Govorio je sa njom
francuski. Izgledalo je kao da ga taj jezik preobraća u drugog
čoveka. Sekunde, čitave sekundice zaboravljao je da je mrtav
čovek. Šalio se sa Rene, nazivao je svojim malim razmaženim
detetom, svojom zlom lutkicom, svojim dragim kamenom i
igračkom i davao joj svojim vlažnim hladnim usnama poljubac Na
njene lepe, bujne usne. Rene je bila izvanredna lepota, crvenoplava
severna Francuskinja iz Lila, koju je prošle godine on uvezao iz
Pariza. Napriča joj kako joj je iz Pariza doneo čudo od šala i najlepša
pera i Renino se lice razvedri. Zapovedi da se postavi sto i brbljala
mu je o svim svojim brigama i ćudima.
Oh, ona je mrzela ovaj Njujork i Amerikance, koji postupaju
prema dami sa krajnjim obzirom i krajnjom ravnodušnošću.
Mrzela je što mora da sedi na svome spratu i da čeka. Oh, bože moj,
da, ona bi mnogo više volela da je ostala mala modiskinja u Parizu..
.
— Možda se možeš vratiti, Rene — reče Volf sa jednim smeškom
koji se gurao u Renino nisko čelo.
Za stolom nije mogao da uzme ni zalogaja, ali je pio velike
količine burgundca. Pio je i pio, glava mu se zagrejala; ali, nije bio
pijan.
— Poručićemo muziku i igrače, Rene, — reče on. Rene
telefonira jednom mađarskom restoranu u jevrejskom kvartu i
posle pola sata bili su tu igrači i muzikanti.

254
 Primaš kapele poznavao je Volfov ukus i doveo je sobom jednu
mladu lepu devojku, koja je došla neposredno iz mađarske
provincije. Devojka je pevala jednu malu narodnu pesmu tako tiho
da se jedva mogla čuti.
Volf obeća trupi stotinu dolara pod uslovom da ne pauziraju ni
jednu sekundu. Bez prekida su se smenjivali pesma, muzika i igra.
Volf je ležao kao leš u naslonjači, samo su mu se oči caklile.
Neprestano je pio vino, nikako da se opije. Podvijenih nogu i
zgrčena u jednoj fotelji, sedela je Rene, umotana u jedan crven šal,
a zelene oči su joj bile upola otvorene, te je ličila na crvenog
pantera. Ona je neprestano izgledala kao da joj je dosadno. Upravo
njena neosetljivost ga je dražila. Ako joj se približi, postajala je zla
kao idiot, dok najzad iz nje ne bukne pakao.
Lepa, mlada Mađarica koju je primaš doveo dopala se Volfu.
Često je upirao očima u nju; ali, ona je plašljivo izbegavala njegov
pogled. Volf onda dozva primaša i sa njim je šaptao. Malo potom
nestade Juliške.
Tačno u jedanaest napusti on Rene. Pokloni joj jedan od svojih
brilijantskih prstenova. Rene mu usnama pomilova uho i zapita ga
zašto ne ostane. On upotrebi svoj stari izgovor da ima da radi, i
Rene nabora čelo i razvuče ustašca.
Juliška je međutim već čekala u Volfovom stanu. Ona zadrhta
kad je on dodirnu. Kosa joj je bila smeđa i meka. Nasu joj čašu vina
i ona srknu poslušno i reče ropski:
— U vaše zdravlje, gospodine.
Onda mu je na njegovu želju pevala svoju malu melanholičnu
narodnu pesmu, opet tako prigušeno da je jedva mogao čuti.

U selu su dve devojke, lepa cveta dva;

I za srećom obe žude, jedna kao druga.
Al pred oltar jednu vode s mirtom u kosi,
A na groblje drugu nose, smrt je pokosi...

Stotinu puta je Volf u svojoj mladosti čuo tu pesmu. Ali, danas

ga je ubijala. Svu svoju beznadežnost čuo je iz nje. Plakao je iz
255
sažaljenja prema samome sebi, i suze su polako tekle preko bora
lojanih obraza.
Posle nekog vremena ušmrknu nos i reče meko i tiho:
— Dobro si pevala. Šta još znaš, Juliška?
Ona ga pogleda tužnim smeđim očima, koje su opominjale na
oči lame. Zatrese glavom.
— Ništa, gospodine, — šapnu s oklevanjem.
Volf se nasmeja nervozno.
— To nije mnogo! — reče on. — Slušaj Juliška, daću ti hiljadu
dolara; ali, ti moraš da činiš što ti kažem.
— Da, gospodine, — odgovori Juliška predano i plašljivo.
— Skini odelo! Idi u susednu sobu!
Juliška obori glavu.
— Da, gospodine!
Dok se ona skidala, sedeo je Volf nepomično i buljio preda se.
,,Da je Maud Alan još živa, onda bi bilo nade!” — mislio je. I on je
sedeo, a nad njim je tamno snovala njegova nesreća. Kad je posle
nekog vremena pogledao, ugledao je Julišku bez odela gde stoji na
vratima, uvijena u zavesu od vrata. On je bio na nju sasvim
zaboravio.
Dođi bliže, Juliška!
Ona se primače jedan korak. Desnom rukom je još stezala
zavesu kao da neće da napusti poslednji omotač.
Volf je posmatrao znalačkim pogledom i golo devojačko telo
navede ga na druge misli. Ma da Juliška nije imala još ni
sedamnaest godina, ipak je bila već žena. Njena karlica je bila šira
no što se to prema odelu moglo slutiti, njena bedra okrugli stubovi,
grudi male i čvrste. Koža joj je bila tamna, kao da je od zemlje
pečena i na suncu sušena.
— Znaš li da igraš? — upita Volf.
Juliška zatrese glavom. Nije dizala pogled.
— Ne, gospodine!
— Zar nisi o berbi igrala?

256
 — Da, gospodine!
— Jesi li igrala čardaš?
— Da, gospodine!
— Onda igraj čardaš!
Juliška se obazre bespomoćno. Onda zaigra više iz straha nego
zbog visoke nagrade. Pravila je nespretne pokrete rukama i
nogama. Bez odela ona nije znala šta da radi sa svojim telom.
Cupkala je kao da ide po crepovima. Oči su joj bile pune suza a
obrazi su joj se crveneli od stida. Ah, njene noge, njene noge koje
nisu bile baš sasvim čiste, gde da ih skloni,
Ona je bila divna. Već mnogo godina nije video Volf tu divnu
stidljivost. Nije se mogao nasititi posmatranja.
— Igraj, Juliška!
I Juliška je podizala nespretno noge i ruke, a suze su joj kapale
sa zabačene glave na grudi. Onda stade i zadrhta.
— Čega se plašiš, Juliška?
— Ne plašim se, gospodine!
— Onda priđi bliže!
Juliška priđe. „Sad će se dogoditi!“ pomisli ona i pomisli na
novac.
No, Volf joj ne učini ništa. On je privuče na kolena.
— Ne plaši se i pogledaj me!
Ona to učini. Pogled joj se palio i goreo. Volf joj poljubi obraze.
U izlivu očinskog osećanja pritisnu je na grudi i suze mu se javiše
u očima.
— Šta ćeš da radiš ovde u Njujorku?
— Ne znam.
— Ko te je doveo ovde?
— Moj brat. On je sada otputovao na zapad.
— Šta radiš sada?
— Pevam sa Đulom.
— Ostavi Đulu neka ide dođavola i ne pevaj više sa njim. On je
probisvet. Pa, ti i ne umeš da pevaš.

257
 — Ne, gospodine!
— Daću ti novaca ;i ti ćeš učiniti što ti budem kazao?
— Sigurno, gospodine!
— Dobro. Nauči engleski. Nabavi lepo, jednostavno odelo i
potraži mesto prodavačice. Pazi dobro na to što ti kažem. Daću ti
dve hiljade dolara zato što tako lepo igraš. Sa tim možeš da živiš tri
godine. Posećuj večernji kurs. Nauči knjigovodstvo, stenografiju i
pisanje na mašini. Drugo će već onda doći samo po sebi. Hoćeš li
uraditi tako?
— Da, gospodine! — odgovori Juliška plašljivo, jer joj se Volf
učini strašan. Ona je bila čula kako eu u Njujorku mnoge mlade
devojke poubijane.
— Obuci se!
I Volf pruži Juliški punu ruku novčanica. Ali, ona se ne usudi da
uzme. „Čim pruži ruku za novac, on će me ubiti!“ — mislila je ona.
— Ta, uzmi! — reče joj Volf, smešeći se. — Meni ne treba više
novac, jer ću već sutra u šest časova uveče biti mrtav. .
— Juliška se naježi.
Volf se smejao nervozno.
— Evo ti još dva dolara. Uzmi prvi automobil koji vidiš, i odvezi
se kući. Podaj Đuli stotinu dolara i kaži mu da ja nisam više ni dao.
Ne govori nikom da imaš novaca! Glavno je na svetu: imati novaca;
ali, drugi ne smeju o tome ništa da znaju! Ta, uzmi! — On joj strpa
novčanice U ruku.
Juliška ode i ne reče mu ni hvala.
Volf je bio sam i lice mu je izražavalo klonulost.
— Glupa devojka, — progunđa on. — Ipak će propasti.
— Pokaja se za novac. Popuši cigaru, popi konjak i poče da šeta
po sobama gore-dole. Bio je zapalio sve lampe, jer nije mogao da
podnese ni najmanju polutamu. Zastade pred jednim lakovanim
japanskim ormarićem i otvori ga. Bio je pun kovrdža, plavih,
zlatnih, crvenih devojačkih kovrdža. Svaka kovrdža je imala
cedulju kao bočica sa lekom. Datum je bio na svakoj. Volf pogleda

258
ovaj talas kose i nasmeja se prezrivo. Prezirao je i gadio se žena kao
i svi ljudi koji su ih mnogo kupovali.
Ovaj smeh ga zapanji. Opomenu ga na smeh koji je nekad
negde bio čuo. Onda mu pade na pamet da mu se tako smejao stric,
tačno tako, a toga strica je najviše mrzeo! To je bilo čudno.
Opet je išao gore-dole. Zidovi i nameštaj bledeli su sve više.
Sobe su bivale sve veće i sve pustije. Nije trpeo usamljenost i
odveze se u klub.
Bilo je tri sata noću. Ulica je ležala pusta. Na tri kuće dalje stajao
je jedan automobil. Šofer je puzio ispod motora. A čim je Volf
krenuo, pođe i taj automobil za njim. Volf se nasmeši gorko.
Alanovi špijuni?
Kad je prispeo u klub, dade šoferu dva dolara i posla ga kući.
— Pečen je! — pomisli šofer.
U klubu su još tri stola bila zauzeta pokerom, i Volf sede među
svoje poznanike iz kluba. Bilo je pravo čudo kakve je karte danas
dobio. Karte kakve inače nikad nije video. „Evo Juliškinih 2 hiljade
dolara!” pomisli i strpa novac u džep. U šest sati igra je bila
prekinuta i Volf ceo dugi put do kuće pređe pešice. Iza njega su
kaskala i pričala dva čoveka sa lopatama preko ramena. Kraj svoje
kuće srete on jednog veselog radnika koji je duž kuće posrtao i
pogrešno pevao.
— Jeste li pili? — upita ga Volf.
Radnik mu ne odgovori. Promrmlja neke nerazumljive reči i
otkotura se dalje.
— Alanova pretvaranja!
Kod kuće popi viski, koji je bio tako jak da se strese. Nije bio
pijan, ali dospeo je u jedno nesvesno stanje. Okupa se i zaspa u
kupatilu da bi se probudio tek kad zabrinuti sluga kucnu na vrat|.
Obuče sve novo od glave do pete i napusti kuću. Jedan sat.
Prekoputa je stajao automobil, i Volf mu pristupi i upita šofera da
li je slobodan.
— Zauzet sam! — reče šofer.
Volf se nasmeši prezrivo. Alan ga je opkoljavao, Alan h ga je bio
opkolio.
259
 Iz jednih kućnih vrata iziđe jedan gospodin sa malom, kožnom
torbom ispod miške da bi ga pratio, idući drugom stranom ulice.
Onda Volf uskoči u tramvaj i pomisli da je umakao Alanovim
detektivima.
U jednom baru popi kavu i zatim celo pre podne provede u
lutanju ulicama.
Njujork je otpočeo dvanaestočasovnu trku. Njujork je jurio
vođen delom. Automobili, kola, poslovna kola, ljudi, sve je bučalo.
Nadzemne železnice su grmele. Ljudi su jurili iz kuća, kola,
tramvaja, iskakali su iz zemlje, podzemnih tunela dugih dve
stotine pedeset kilometara. Svi su oni bili brži od Volfa
„Zaostajem” pomisli on. Pošao je brže, ali ga oni ipak prestigoše.
Jurili su kao u hipnozi Manhatan, veliko srce varoši, sve je gutao.
Oni su bili trunčice, atomi usijani uzajamnim trenjem, i nisu imali
više sopstvenog kretanja nego su bili molekuli drugih stvari. I
varoš je išla svojim gromkim hodom. Svakih pet minuta prolazio
je kraj njega jedan ogroman, sivi trolejbus koji je jurio niz Brodvej,
kao slon kad mu se pod rep stavi zapaljeni trud. To su bili trolejbusi
za doručak, u kojima se na putu za kancelariju mogla popiti šolja
kave i pojesti sendvič. Između malih ljudi koji su prolazili išle su
velike drske utvare i uzvikivale: „Zašto da budeš debeo?
Udvostruči svoj prihod! — Mi ćemo te obogatiti, napiši nam kartu.
— Dvostruka snaga!” Plakati... To su veliki ukrotitelji zverova, i oni
vladaju celom masom.
Volf se nasmeši zasićenim, zadovoljnim osmehom. On, koji je
reklamu digao do umetnosti.
Od Bateria vide tri reklamna aeroplana limunove boje koji su
jedan za drugim kružili nad zalivom da ulove mušterije što dolaze
u Njujork. Na njihovim žutim krilima pisalo je: „Trgovina
Vanamaker rasprodaje restlove!”
Kome bi od svih tih hiljada ljudi palo na pamet da je baš on pre
dvadeset godina osnovao leteći plakat.
Bio je vezan za Njujork, privučen centripetalnom snagom toga
čudovišta koje proždire. Ceo dan. U podne je ručao, popio kafu,
uzeo usput po čašicu konjaka. Čim bi zastao, spopadala bi ga
nesvestica, i onda bi morao dalje. Oko četiri sata dođe u centralni
260
park upola onesvešćen i bez misli. Prođe pored hangara vazdušnih
lađa Čikago-Boston-Njujork-Eiršip-Ko., i produžio dalje. Počela je
da pada kiša i park je bio sasvim napušten. Zaspao je za vreme
hoda; ali, odjednom ga probudi užasan. strah: uplašio se od svoga
hoda. Išao je poguren, savijenih kolena, sasvim onako kao što je
išao stari Volfzon, kome je sudbina namenila poniženja. Jedan glas
u njemu šaptao je tako jasno: „Sin kupača mrtvaca!”
Strah ga probudi. Gde je to? Centralni park. Zašto je tu? Zašto
nije otišao, pobegao dođavola? Zašto se celog dana lepio za ovaj
Njujork? Ko mu je to zapovedio? Pogleda na sat. Bilo je nekoliko
minuta prošlo pet. Imao je dakle još jedan sat vremena, jer je Alan
držao reč. Njegova glava poče brzo da misli. Imao je pet hiljada
dolara u džepu. Sa tim je mogao daleko doći! Hteo je da beži. Alan
ga neće uloviti. On se obazre: nigde nikog nadaleko i naširoko!
Pošlo mu je dakle za rukom da se otrese Alanovih detektiva. Ova
ga pobeda ožive, i on se baci munjevito na posao.
U jednoj berbernici obrija bradu i dok je berberin radio,
razmišljao je o ovom planu za bekstvo. Nalazio se na Kolumbus-
skveru. Hteo je subuejom — podzemnom železnicom da se odveze
do Dvestotinite ulice, onda da malo pešači i potom da uzme neki
voz.
U deset minuta do šest napusti berbernicu. Kupi još cigara i u
sedam minuta do šest siđe u podzemnu stanicu.
Na svoje zaprepašćenje on opazi na Kolumbus-skveru među
prisutnima koji su čekali i jednog poznanika, jednoga saputnika sa
poslednje plovidbe. Čovek ga štaviše pogleda, ali — trijumf — nije
ga poznao! Pa, ipak je sa tim čovekom svakodnevno igrao pokera u
pušačkome salonu lađe.
Na unutarnjim šinama zatutnji munjevito jedan ekspresni voz
i napusti stanicu bukom i vetrom. Volf postade nestrpljiv i pogleda
na sat. Pet minuta! A onda više nije mogao da vidi pomenutoga
putnika. Kad se okrenuo, vide ga kako iza njegovih leđa sedi i sav
se zadubio u čitanje Heralda. I Volf odjedared oseti kako je
malaksao. Jedna užasna misao probudi se u njemu. Ako bi ovaj
putnik bio jedan od Alanovih detektiva, koji ga još od Šerbura
prati? Nedostajala su još tri minuta! do šest.
261
262
 Volf se pomače nekoliko koraka ustranu i pogleda krišom
prema putniku. Taj je i dalje mirno čitao; ali novine su imale jednu
pukotinu i kroz nju je gledalo jedno oštro oko.
U najdubljem jadu zagledao se Volf u ovo oko. Bilo je svršeno!
U tom trenutku ulete voz u stanicu, i, na užas prisutnih, Volf se baci
na šine. Jedna ruka sa raširenim prstima pruži se za njim.

263
 VIII

Dva minuta pre šest časova smrvili su točkovi pod zemne

železnice S. Volfa, a posle pola časa ceo Njujork je bio ispunjen
uzbuđenom vikom.
— Vanredno izdanje! Samoubistvo bankara Volfa!
Prodavci novina su galopirali kao besni konji i ulice kojima je
Volf bio danas prošao odjekivale su njegovim imenom.
— Volf! Volf! Volf!
— Volf presečen na tri dela!
Volf! — Volf! Volf! — Svako je bar stotinu puta video njegova
kola od 50 konjskih snaga kako jure duž Brodveja, sa srebrnim
zmajem što mumla kao okeanski parobrod. S. Volf je bio jedan deo
Njujorka, i sad je mrtav. Svako, je znao njegovu čupavu bivolsku
lubanju. Volf, koji je upravljao najvećim imanjem koje je čovek
ikada pod sobom imao. Sindikatu naklonjeni listovi pisali su:
„Nesrećan slučaj ili samoubistvo?” — Neprijateljski: „Prvo
Rasmusen! — Sad Volf!!!”
— Volf! Volf! Volf! — urlali su prodavci novina to ime i izbacivali
oblake dima u maglovitu ulicu. Čulo se kao urlik vukova kad
razdiru svoj plen.
Alan je saznao za Volfovu smrt pet minuta posle događaja.
Jedan detektiv ga je obavestio telefonom.
Zaprepašćen, nesposoban da radi, hodao je po svojoj sobi za
rad. Ulice su bile zavijene u maglu i samo su oblakoderi strčali
iznad magle i bili bledo obasjani suncem na zalazu. Njujork je
besneo i urlao u dubini: Skandal je bio u toku! Tek posle izvesnog
vremena bilo mu je mogućno da se posavetuje sa šefom Presbiroa.
Cele noći ga je progonio poslednji prizor sa Volfom: kako leži u
naslonjači i samrtno bled bori se sa dahom.
— To je tunel! — reče Alan u sebi. Oseti se ugrožen i opkoljen
nesrećom i naježi se. Vide kako se bliži bezizlazno vreme. — Sad će
to opet trajati godinama! — pomisli on i bez sna je lutao gore-dole.

264
 Smrt Volfova je ove noći hiljade njih lišila sna, Kad se
Rasmusen ubio, ljude je obuzela nervoza; ali, Volfova smrt uplašila
je ceo svet. Sindikat se ljuljao. Sve velike banke celoga sveta
sudelovale s sa milijardama u tunelu, industrija sa milijardama,
narod, do prodavaca novina, sa milijardama. Uzbuđenje je treslo
sve od San-Franciska do Petrograda, od Sidneja do Kapštata.
Štampa svih kontinenata raspiri bojazan. Hartije sindikata ne
padoše, one se survaše! Volfova smrt bila je početak velikog
zemljotresa.
Sazvana skupština velikih akcionara Sindikata trajala je
dvanaest časova i ličila je na ogorčenu paklenu bitku, u kojoj se, po
ranijem dogovoru, ljudi razdiru. Sindikat je trebalo da isplati 2.
januara stotine miliona interesa i delimičnih otplata, ogromne
sume, za koje nije imao dovoljno pokrića.
Skupština objavi komunike u kojem izjavi da je finansijski
položaj trenutno nepovoljan, ali da postoji nada da se stanje ipak
uredi. Ovaj komunike je sadržavao u potrebnoj uvijenoj formi
potpunu fatalnu istinu.
Idućeg je dana moglo da se kupe udeli od deset dolara za jedan
dolar. Vojska privatnih lica, ponesena pre više godina besom
spekulacije, bila je upropašćena. Ovaj prvi dan zahtevao je više od
tuceta žrtava. Juriš na banke. Ne samo one čije je visoko učešće u
Sindikatu bilo poznato, već i mnoge koje sa tim nikakve veze nisu
imale, bile su od jutra do mraka opsednute i ulagači su podizali
svoje uloge. Čitav niz zavoda bio je primoran da zatvori svoje
blagajne, pošto se gotovina iscrpla.
Kriza iz 1907, bila je šala prema ovoj. Nekoliko manjih banaka
srušiše se već pri crvom jurišu. Pa čak i velike banke uzdrhtaše od
dna do vrha u navali koju su imale da pretrpe. Uzalud se
pokušavalo da se javnost umiri proglasima! Njujork-Siti banka,
Morgan Ko., Lojd, Ameriken isplatiše u toku tri dana sume od
vrtoglave visine. Telegrafisti su padali u nesvest od iscrpljenosti.
Bančine palate su bile noću osvetljene, direktori, blagajnici,
sekretari danima se nisu mogli provući. Novac je bio sve skuplji.
Ako je panika u 1907. doterala interesnu sumu na 80 do 130
procenata, danas je išlo na 100 do 180 procenata! Bilo je uopšte

265
nemogućno pozajmiti negde hiljadu dolara. Guld je podržavao
Njujork-Siti, Lojdova banka se sama branila na nož, Ameriken dobi
pomoć od Londonske banke. Osim ove banke ni od koje evropske
banke nije se moglo dobiti nijedan cent! One su se i same spremale
za grozničavu odbranu. Na berzama u Njujorku, Londonu, Berlinu
i Beču nastupi besprimerno padanje vrednosti. Veliki broj firmi
obustavi plaćanja. Nijedan dan nije prolazio bez bankrotstva,
nijedan dan bez žrtava. Volfovo samoubistvo postade zaraza:
svakog dana su se upropašćeni bacali pod točkove podzemne
železnice. Finansijsko telo svih pet kontinenata dobilo je ogromnu
ranu koja zjapi i preti opasnost da će da isteče sva krv. Trgovina,
saobraćaj, industrija, velika mašina svega, koja se loži milijardama
i milijarde bljuje, okretala se još samo! lagano i mučno, tako da je
izgledalo kao da će svakog časa sasvim da stane.
Tunelsko terensko društvo, koje se bavilo kupovinom i
prodajom zemljišta oko tunelskih stanica, sruši se prekonoć i
uništi mnoge ljude.
Novine su ovih dana predstavljale izveštaje sa bojišta.
„Tunel proždire sve više! — Mister Hari Stiluel, bankar, ubio se
u Čikagu. Posrednik Uilijamson, 26. ulica, upropašćen, otrovao
sebe i svoju porodicu. Fabrikant Klepštet, Hoboke, baca se pod
točkove podzemne železnice. — Vest, da se stari Jakob Volfzon u
Senti obesio, prođe potpuno neopaženo.
Zavladala je panika! Ona pređe u Francusku, Englesku,
Nemačku, Austriju i Rusiju. Nemačka je bila prva njome zahvaćena
i bila je u toku nedelje dana, kao i Sjedinjene Države, utonula u
strah i užas.
Industrija tek oporavljena od oktobarske katastrofe, opet
propade. Njene hartije, koje je tunel poneo na veliku visinu,
gvožđe, čelik, cement, bakar, kabl, mašine, ugalj, — srušiše se
zajedno sa tunelskim akcijama. Ugljeni kraljevi i rudarski baroni
bili su na tunelu zaradili ogromna imanja, a sad nisu hteli ni pare
da rizikuju. Oni smanjiše nadnice, uvedoše odmor i baciše na ulicu
hiljade radnika. Zaposleni se solidarisaše sa drugovima. Oni
napustiše rad u nameri da se ovaj put bore do poslednjeg daha i da
ne dopuste da ih namame obećanjima, koja su ovi verolomci kršili
266
čim sunce opet sine. Ako su vremena bila dobra, onda su i radnici
bili dosta dobri da pomognu da se milioni umnožavaju; ako su
vremena bila loša, onda ih bacaju na ulicu. Neka se okna napune
vodom i neka se visoke peći ugase.
Štrajk poče kao i svaki drugi. On se raspali u basenu Lila,
Klermon-Ferana, Sv. Etjena, pređe preko u Mozelsku, Sarsku i
Rursku oblast i u Šleziju. Engleski rudari iz Jorkšajra,
Nortumberlenda, Dirhema i Južnog Uelsa objaviše štrajk iz
simpatija. Kanada i Unija se priključiše. Avetinjska varnica
preskoči Alpe i pređe u Italiju, a preko Pirineja u Španiju. Hiljade
krvavo-crvenih i samrtno-bledih fabrika svih zemalja obustaviše
rad. Čitave varoši izumreše. Visoke peći se ugasiše, rudarske konje
izvukoše iz okna, Parobrodi su ležali, čitava flota, sve dimnjak do
dimnjaka, u grobljima pristaništa. Svaki dan stajao je ogromne
sume. Ali, kako je panika i ostalim industrijama pokupila novac, to
je rasla milionska vojska nezaposlenih sve više iz dana u dan.
Situacija je postajala kritična. Železnice, električne centrale, gasni
zavodi, sve je to bez uglja. U Americi i Evropi nije radila više ni
jedna desetina vozova i atlantski parobrodski saobraćaj bio je
ograničen.
Dođe do izgreda. U Vestfaliji su praštale mašinske puške, a u
Londonu pristanišni radnici prirediše pravu bitku sa policijom. To
je bilo 8 decembra. Ulice kod zapadnoindijskog pristaništa pokriše
leševi radnika i policajaca. Engleska radnička unija objavi 10.
decembra generalni štrajk. Francuska, nemačka, ruska i italijanska
pođoše za njenim primerom, i najzad se priključiše i Amerikanci.
To je bio moderni rat. Nisu to bile male čarke kod predstraža,
bila se bitka u punom obimu. U zatvorenom frontu stajali su
radnici prema kapitalu.
Već posle nekoliko dana pokazaše se užasi ove borbe..
Statistika prestupa i smrtnosti dece i odojčadi pokaza ogroman
porast. Hrana za milione ljudi istrunu i pokvari se u gvozdenim
vagonima i utrobama lađa. Vlade pozvaše vojsku u pomoć. Ali,
trupe sastavljene od proletera dadoše pasivni otpor: one nisu
radile i nisu se micale sa mesta, a sad nije bilo mogućnosti za stroge
mere. Oko Božića ostadoše velike varoši, Čikago, Njujork, London,

267
Pariz, Berlin, Hamburg, Beč i Petrograd potpuno bez osvetljenja i
u opasnosti da pomru od gladi. Ljudi su se mrzli po svojim
stanovima i sve što je bilo slabo i jedno moralo je da završe bedno.
Svakoga dana požari, sabotaže, krađe. Avet revolucije je grozila...
Međunarodna radnička liga nije popuštala ni za dlaku i
zahtevala je zakone koji će zaštiti radnike od samovolje kapitala.
Sred ovih nemira i užasa Tunelski sindikat se još držao. On je
bio ruševina, izbušena, koja puca iz temelja, ali još stoji.
To je bilo Lojdovo delo. Lojd je bio sazvao skupštinu krupnih
poverilaca i pojavio se lično da govori, što već čitavih dvadeset
godina zbog svoje bolesti nije činio. Sindikat ne sme pasti!
Vremena su bila očajna i pad Sindikata bi doneo užasnu nesreću
svetu. Tunel se može spasti, ako se pametno postupa! Ako se sad
napravi taktička greška, onda je njegova sudbina zapečaćena na
svagda i razvoj industrije bio bi bačen za dvadeset godina unazad.
Generalni štrajk ne može trajati ni tri nedelje, jer su radničke klase
pred smrću od gladi, novac će se vratiti, krizi će u proleće biti kraj.
Morala se prineti neka žrtva. Krupni poverioci moraju odložiti
potraživanja i dati još predujma. Akcionari i deoničari moraju 2.
januara dobiti interes do poslednje pare, ako se ne želi da se
izazove druga panika.
Lojd sam prvi prinese veliku žrtvu. Tako mu pođe za rukom da
održi Sindikat.
Ovo savetovanje bilo je tajno. Novine objaviše da je saniranje
Sindikata na putu i da će društvo 2. januara kao i uvek odgovoriti
potpuno svojim obavezama prema akcionarima i deoničarima.
Slavni 2. januar dođe.

268
 IX

1. januara su obično sva pozorišta, koncertne dvorane i

restorani u Njujorku bili prepuni.
Ali, ovaj 1. januar bio je mrtav. Samo u nekoliko većih hotela
vrio je život kao i obično. Nadzemna i podzemna železnica
saobraćale su samo sa povremenim vozovima, koje su vozili
inženjeri. Tramvaji nisu radili. U pristaništu su ležali u maglu
uvijeni i ledom opkoljeni opusteli prekookeanski džinovi s
ugašenim ognjištima. Ulice su bile uveče tamne, samo je svaka
treća sijalica gorela, a reklamne table, koje po pravilu treba da
blešte u svetlosti, bile eu ugašene.
Već oko ponoći stajao je gust ljudski lanac pred zgradom
Sindikata, spreman da celu noć tu provede. Oni su svi hteli da
spasu svojih pet, deset ili sto dolara interesa. Pronosila se vest da
će Sindikat 3. januara zatvoriti vrata, i niko nije hteo da rizikuje
svoj novac. Sve ih je više pridolazilo. Noć je bila veoma. hladna.
Dvanaest Celzijevih ispod nule. Sitan sneg, kao prosejan beo pesak,
padao je iz tamnog neba, koje je gutalo najviše spratove
oblakodera. Mrznući se i cvokoćući zubima, pribijali su se jedan uz!
drugoga da se zagreju, uzbuđivali su se strahom, slutnjama i
razgovorima o Sindikatu, akcijama i deonicama. Bili su tako. gusto
zbijeni da su mogli spavati stojeći; ali, strepnja ih je držala budne.
A ako se vrata Sindikata ne otvore? Onda su njihove deonice bez
vrednosti. S upalim licima, pomodrelim, od zime, očima punim
straha i brige čekali su svoju sudbinu.
Novac! Novac! Novac!
Rad njihovih života, znoj, muke, poniženja, besane noći, seda
kosa, uništena duša! Još više: Njihova starost, nekoliko godina mira
do smrti... Ako to izgube, onda je sve prošlo, prošlo je dvadeset
godina njihovog života...Noć, beda, prljavština i sirotinja.
Strah je rastao svakog minuta. Ako pogube svoje ušteđevine,
onda će linčovati Maka, ovoga šampiona svih varalica. Pred zoru
navališe nove gomile. Lanac se protezao naviše do Varena. Zatim
zabelasa dan.

269
270
 Oko osam sati prođe pokret masom: U ćutljivoj, hladnoćom
opkoljenoj zgradi Sindikata zapališe se prve lampe!
U devet sati tačno s udarom zvona otvoriše se teška crkvena
vrata na zgradi. Masa jurnu unutra u sjajni vesti bil i odatle na
osvetljene prostorije blagajne. Čitava vojska ispavanih svežih
činovnika vrvela je iza malih prozorčića, Isplata kupona išla je
munjevitom brzinom. Na svim prozorčićima su letele dolarske
novčanice, sitnina je zveckala. Sve se mirno razvijalo. Isplaćeni su
sami po sebi bili potiskivani t izlazu.
Ali, malo posle deset časova nastade zastoj. Tri prozorčića se
zatvoriše istovremeno, pošto im je nestalo sitnog novca. Publika se
uznemiri i na ostalim prozorčićima se navala udesetostruči i
udvadesetostruči. Uprava blagajne izjavi da će se prozorčići
zatvoriti za pet minuta. Gospoda neka spreme sitan novac da se ne
bi odugovlačila isplata. Prozorčići se zatvoriše.
Položaj onih što su čekali u prostorijama blagajne nije bio
nimalo prijatan. Jer je masa, koju su novine procenile na 30 hiljada,
prodirala ravnomerno spolja. Kao kad mehanizam strugare gurne
stablo pod testeru, isto tako je ravnomerno ljudski lanac guran u
zgradu Sindikata i deljen u manje delove potiskivan prema Vol-
stritu. Čovek stavi nogu na prvi granitni stepenik. Posle jednog
minuta diže ga masa, i on je s obema nogama na prvom stepeniku.
Posle deset minuta već je gore i masa ga mrcvari kroz vestibil.
Posle idućih deset minuta on je pred blagajnom. Postao je
mehanička figura bez sopstvenog kretanja, a hiljade njih pred njim
i za njim čine tačno iste pokrete tačno u isto vreme.
Međutim, zbog zastoja se ogromna dvorana blagajne za
nekoliko minuta prepunila. Ljudi u vestibilu bili su delimično
potisnuti na stepenice za gornje spratove.
A oni koji su čekali kraj prozorčića nisu se još dugo mogli
održati i imali su lep izgled da posle desetočasovnog čekanja budu
potisnuti prema izlazu. Onda su mogli opet da stanu na kraj. Svi su
proveli besanu noć, mrzli se kao psi, nisu doručkovali, gubili su
vreme, imali su da očekuju u svojim kancelarijama i radnjama
neprijatnosti — njihovo raspoloženje bilo je kako najgore može
biti. Strahovito uzbuđenje prođe masom.

271
 — Blagajna se zatvara!
— Nestalo im je novca!
Guranje postade jače i nesnošljivije. Odelo se cepalo, i ljudi koji
nisu imali vazduha, vikali su i psovali. Neki, koje su nosili i do grudi
ih podigli iznad glava mase, urlali su glasne psovke. Kraj prozorčića
se gušila masa. Uzvici i psovke bili su sve glasniji. Jedan šofer razbi
pesnicom okno prozorčića, pa modar u licu i gušeći se usled
nedostatka vazduha riknu: Moj novac, vratite! Ja imam ovde tri
stotine dolara. Dajte mi mojih tri stotine dolara, vi lopovi i
secikese.
Činovnik unutra pogleda toga što je vikao i odbi ga:
— Vi znate tačno da se deonice ne mogu otkazivati. Vi možete
primiti svoj interes, to je sve!
Prozorčići se otvoriše na svima stranama i činovnici otpočeše
grozničavo da isplaćuju novac. Samo je bilo isuviše dockan. Dreka
koja se podigla kad je isplaćivanje opet otpočelo razumela je
stešnjena masa pogrešno i tiskanje je bilo još strašnije. Ko je mogao
dostići izlaz bežao je što je brže mogao. Ali, i to je polazilo za rukom
samo ponekima. Odjednom se srušiše vrata blagajne i masa se
sruči unutra. Činovnici se skloniše, skupljajući knjige, kasete i
novac što su bolje mogli. Masa je upala unutra i za trenutak behu
porušene pregrade od hrastovine. Tako se stvori oduška. Masa
pojuri kroz sva vrata. Samo je sad pritisak iz pozadine bio sve jači,
i ljudske mase su upadale unutra gde su na svoje najveće
zaprepašćenje našle razorenu i opljačkanu banku. Prevrnuti
stolovi, razasute hartije, prosuto mastilo i gomile sitnog novca i
izgaženih dolarskih novčanica.
Jedno je bilo jasno za njih. Njihov novac je bio izgubljen.
Izgubljen! Propao! Njihov novac, njihove nade, sve!
Cela zgrada je urlala od besa i pobune. Onda otpočeše da
demoliraju što se moglo demolirati. Prozori su zvečali, stolovi i
stolice se kršili uz fanatično klicanje pri svakom uništavanju.
Zgrada Sindikata bila je napadnuta. Trideset hiljada ljudi, a po
nekima i više, prodreše u zgradu. Ono nekoliko policajaca,
postavljenih za održavanje reda, beše potpuno nemoćno.

272
Miroljubivi su tražili izlaz, a pobesneli su tražili da ma gde iskale
svoj bes. Zgrada je ovog drugog januara bila skoro sasvim
napuštena; najveći deo spratova bio je sasvim prazan. Da bi se
sprovela štednja, bilo je odlučeno da se zadrže samo najpotrebnije
prostorije, a slobodni spratovi izdadu pod kiriju. Veći deo resora
bio je već preseljen u Mak-Siti. Drugi su se spremali za seobu, a
spratovi izdani firmama i advokatima nisu još bili naseljeni.
Drugi i treći sprat bili su prepuni bala sa pismima, računima,
priznanicama i planovima, koje je odmah početkom nove godine
trebalo preseliti.
Bezumna u evom besu, poče masa da izbacuje ove bale kroz
prozor na ulicu i stepenice da puni njima. Sve do gore, do sedmoga
sprata videla su se odjednom lica po svima prozorima.
Tri mlada drska momka, mehaničara, dođoše čak do Alana na
trideset drugi sprat.
— Mak nam mora dati naš novac! Halo! — To je bila
primamljiva ideja.
— Vozi mladiću, mi hoćemo Maku! Momak na liftu je oklevao
da ove drekavce poveze. Onda ga oni izbaciše iz lifta i odvezoše se
sami. Smejali su se i rugali se momku iz lifta koji je od besa urlao.
Lift se peo sve više i najednom je bilo sasvim mirno! Od
dvadesetoga sprata naviše nije se ni čula buka, već je izgledalo kao
odjek neke daleke ulične galame. Lift prolete pored pustih
hodnika. I oni su videli samo nekoliko ljudi i tih nekoliko koje su
oni videli izgleda da nisu ni slutili šta se događa dole u dubini od
dvadeset i pet spratova. Jedan činovnik otvori ravnodušno vrata
svoje kancelarije: na tridesetom spratu dva gospodina sa cigarama
u ustima sedela su kraj prozora i smejući se razgovarala.
Lift stade, i tri mehaničara iziđoše i zaurlaše:
— Mak! Mak! Mak! Gde si? Iziđi, Mak!
I išli su od vrata do vrata i kucali.
Ali, iznenada se pojavi Alan na jednim vratima i oni njega, čiju
su sliku tako često u novinama videli, pogledaše zbunjeno i nisu
mogli ni reči da kažu.
— Šta hoćete? — Upita Alan ljutito.

273
 — Hoćemo svoj novac!
Alan je smatrao da su pijani.
— Idite dođavola! — reče im i zalupi vrata.
Sad su oni stajali i blenuli u vrata. Bili su došli da od Maka po
svaku cenu izvuku svoj novac, a eto nisu dobili ni centa, a još su
bili poslani dođavola. Oni se posavetovaše i odlučiše da se vrate.
U pakao naravno da nisu otišli, ali su kroz čistilište ipak morali
da prođu. Na dvanaestom spratu projuriše kroz dim, a na osmom
prohuja kraj njih zapaljeni lift.
Zbunjeni i upola izbezumljeni od straha dostigoše oni vestibil
gde ih masa u bekstvu povuče na ulicu.

274
 X

Niko nije znao kako se dogodilo. Niko nije znao ko je to učinio.

Niko nije video. No, ipak se dogodilo.
Na trećem spratu pope se jedan čovek na prozorski sims. Ovaj
čovek metnu obe ruke pred usta kao truba i vikao je masi, koja se
još neprekidno gurala u zgradu, punom snagom pluća.
—Vatra! Zgrada gori! Natrag!
Taj čovek bio je Džeme Blekston, jedan bankarski činovnik
koga je masa potisnula na treći sprat. U početku ga niko nije čuo
jer su svi unaokolo vikali. Ali, kako se njegov uzvik automatski
ponavljao, počeše glave da se okreću uvis i naposletku je ulica
shvatila šta je pričao Blekston. Ona nije razumela eve, već samo tu
jedinu uzbudljivu reč: Vatra! Ulica je najzad videla da to što je
izgledalo kao hladna magla, ta siva para u kojoj je Blekston stajao,
nije bila magla već dim. Dim se zgušnjavao i izlazio u širokim
toplim prugama kroz prozor da se nad Blekstonovom glavom
uskovitla uvis. A onda je otpočeo dim da biva sve gušći, da se valja,
da pukće i Blekston je potpuno iščezao. Ali, Blekston nije napuštao
svoje mesto. On je bio mehanički signal koji je masu, što je
prodirala sa užasnom, slepom energijom, lagano umirio i prisilio
na odstupanje.
Blekstonovoj pribranosti treba zahvaliti što se izbegla užasna
katastrofa. Njegov krik je osvestio izbezumljene mase. U zgradi ih
se u to vreme nalazilo mnogo hiljada. Oni su jurili izlazima; ali ovde
se sukobiše sa ljudskim zidom. Izgledalo je u početku kao da su
ljudi sa ulice hteli radoznalo da posmatraju šta će se sad dogoditi.
Ali, najzad pod uticajem Blekstonovih uzvika, okretoše se i
ponoviše stostruko njegovu opomenu:
— Natrag, zgrada gori! — Masa se sabi u sporedne ulice i poče
da otiče.
Širokim granitnim stepenicama zgrade sručiše se mlazevi
dima, glava, ruku i nogu, i bujice ljudi koji se nađoše na ulici
pribraše se i užasnuto pobegoše. Dok su unutra bežali niz
stepenice, videli su svojim očima strašne liftove u plamenu.

275
Liftovi, tri, četiri, napunjeni zapaljenom hartijom leteli su uvis, i
vatra se iz njih rasipala
Najzad su opet videli Blekstona u dimu. On je bio sve veći i
odjednom im se približi: bio je skočio. Blekston se sruči u jednu
rupu begunaca i pravo je čudo da nikoga nije povredio. Begunci se
rasprskaše kao blato na koje padne kamen. Oni se svi brzo
podigoše i samo Blekston ostade na zemlji. Digoše ga, i on se brzo
oporavi, bio je samo iščašio nogu.
Od Blekstonovog prvog uzvika pa do njegovog skoka nije
prošlo ni pet minuta. Deset minuta docnije jurili su vatrogasci,
šmrkovi i ambulantna kola Pajn-stritom, Volom, Tomaom, Ceder-
Nasauom i Brodvejem. Svi njujorški depoi dadoše svoja vatrogasna
kola.
Keli, komandant vatrogasaca, uvide odmah veliku opasnost u
kojoj se nalazi poslovna četvrt. On pozva čak u pomoć i 66. srez, to
jest Bruklin, što se nije događalo od velikog požara Ekitebel-
Bildinga. Severni prolaz Bruklinskog mosta bi zatvoren i osam
parnih šmrkova sa pripadajućim kolima letelo je preko visećeg
Bruklinskog mosta, koji je u zimskoj magli izgledao avetinjski,
prema Manhatanu. Tunelska zgrada se dimila na sve strane kao
ogromna tridesetdvospratna peć. Oko nje su besneli borbeni
signali: opominjući jezivi zvuci roga, kreštava zvona, piskavi
zvižduci.
Vatra je podmetnuta na treći sprat i u liftove koji su pušteni
uvis. Niko nije mogao ni docnije da kaže ko je izvršio ovo satansko
delo.
Zapaljeni liftovi su se rušili jedan za drugim kao turisti koje
izdaje snaga pri penjanju uz strmu stenu. Iz suterena se pri
svakom padu uzdizao oblak zažarene prašine. U vestibilu, u otvoru
za lift odjekivali su topovski pucnji i praštala je brzometna paljba.
Tavanica se rušila. Otvor za lift pretvori se u stub zažarenog
vazduha i ponese sobom uvis zapaljene bale hartije. On probi
svetlarnik i vodoskok varnica izbi iz krova. Zgrada se pretvori u
vulkan, koji je izbacivao zapaljene komade hartije i zažarene bale
što su se kao rakete pele u vazduh i kao puščana zrna zujale nad
Manhatanom.

276
277
 Oko zažarenog kratera, tamo gore, kružio je u drskoj blizini
jedan avion kao ptica grabljivica čije gnezdo gori: Fotografi
Edizon-Bio, koji su snimali snežnu planinu oblakodera s aktivnim
vulkanom u sredini.
Iz svetlarnika prođe vatra kroz vrata na pojedine spratove.
Prozorska okna izleteše sa jasnim praskom i razbiše se o
susedne zgrade.
Gvozdene prozorske rešetke saviše se od toplote, ispadoše i
padoše kroz vazduh sa treskom kao u aeroplanskih propelera.
Cink, sa kojim su prozori bili obloženi, i oluci padoše kao zažarena
kiša (za sve komade cinka plaćene su docnije visoke cene). Keli se
borio junački. On namesti dvadesetpet kilometara gumenih cevi,
iz sto dvadeset cevi sipao je sto hiljada galona vode na zapaljenu
zgradu. Ukupno progutao je ovaj požar 25 miliona galona vode i
stao je varoš Njujork 130 hiljada dolara — tri hiljade više nego
veliki požar Ekitebl-Bildinga godine 1911.
Keli se borio istovremeno sa vatrom i mrazom. Hidranti su se
mrznuli, cevi prskale, ledena kora na ulici bila je debela čitavu
etapu. Led ogrte zapaljenu zgradu debelim pokrivačem. Pajn je bio
pokriven debelim slojem ledenih zrnaca, jer je vetar raznosio
vodu, ledio je i bacao na ulicu.
Keli je sa svojim bataljonima bio opkolio neprijatelja i osam
časova suzbijao sve njegove ispade. Unaokolo po krovovima borili
su se Kelijevi bataljoni, upola ugušeni od dima, pokriveni ledom,
na zimi od deset Celzijevih. Između njih su se muvali novinari i
kinematografi i sleđenih ruku okretali ručicu svog aparata. I oni su
radili do iznemoglosti.
Zgrada je bila od gvožđa i betona i nije mogla da se sruši, ma da
se tako usijala, da su prozorska okna čak u susedstvu popucala. Ali,
sasvim je izgorela.

278
 XI

Alan umače preko krova Merkantil Sejf Ko., koji je ležao za

osam spratova pod njim.
Nekoliko minuta posle izazivanja od strane mehaničara,
primeti on da je izbila vatra. Kad mu je Lion, koji je posrtao od
straha i uzbuđenja; dotrčao on je već bio navukao ogrtač i imao je
šešir na glavi. Spremao se da pisma sa stolova pokupi i potrpa u
džepove.
— Zgrada gori, gospodine! — stenjao je Kinez. — Liftovi gore!
Mak mu dobaci ključ. — Otvori kasu i ne deri se! — Zgrada je
osigurana od vatre. Alan je bio žut u licu, zbunjen novom
nesrećom, što se na njega sručila. — To je kraj! — pomisli on.
On nije bio sujeveran, no posle ovih udara sudbine, nametala
mu se misao da na tunelu leži prokletstvo! Sasvim mehanički a da
i sam nije znao šta čini, skupljao je crteže, planove i spise.
— Mala pisaljka sa tri zupca, Lione, ne slini samo! — reče on i
zbunjeno i zbrkano ponovi nekoliko puta: — Samo ne slini!
Telefon zazvoni. Bio je to Keli i javljao je Alanu da treba da se
spusti preko istočnog zida na krov Merkantil Sejf Ko.
Svakog minuta je javljao telefon da je već krajnje vreme, dok
Alan ne isključi aparat.
On je išao od stola do stola, od police do police i izvlačio spise i
planove i dobacivao ih Lionu.
— To sve mora u trezor, Lione! Napred!
Lion je bio skoro izbezumljen od straha. Ali, nije se usuđivao ni
glaska da izusti, samo su mu se usne micale kao da priziva u pomoć
svog domaćeg boga. Pogledom sa strane uverio se da je na licu
njegovog gospodara bura, prava oluja i on se čuvao da ga ne
razdraži.
Neko kucnu na vrata. Čudnovato! Na vratima se pojavi
nemački Rus Štrom. Stajao je u okviru vrata u kratkom ogrtaču, sa
šeširom u ruci, ni ponizan ni nametljiv. Stajao je kao da namerava)
da čeka strpljivo i kaza:

279
 — Vreme je, gospodine Alane!
Alanu je bilo zagonetno kako se Štrom popeo ovamo, ali, nije
imao vremena da o tome razmišlja. Pade mu napamet da je Štrom
došao u Njujork da se sa njim dogovori o smanjenju broja
inženjera.
— Idite vi samo, Štrom! — reče on neljubazno. — Ja ću već doći!
— I on je rio i dalje po gomilama hartije. Napolju je sukljao dim
pored prozora, a u dubini su odjekivali vatrogasni signali.
Onda posle nekog vremena pogleda Alan opet na vrata: Štrom
je stajao mirno i čekao, šešir mu je bio u ruci.
— Vi ste još tu?
— Čekam vas, Alane, — odgovori bledi Štrom skromno i jasno.
Iznenada prodre oblak dima u sobu i sa dimom se pojavi jedan
oficir — beli šlem na glavi. On je kašljao i vikao: — Keli me šalje. Za
pet minuta se više neće moći na krov, gospodine Alane!
— Upravo mi je još pet minuta potrebno, odgovori Alan i
produži da skuplja hartije.
U tom trenutku ču se škljocanje fotografskog aparata i kad se
okretoše, videše jednog fotografa koji je uzeo Alana na nišan.
Oficir sa belim šlemom posrnu od zaprepašćenja.
— Kako ste vi došli ovamo? — upita ga zapanjen.
Fotograf snima zapanjenog oficira.
— Uspuzao sam se za vama, — odgovori on.
Alan se morao, i pored svoje utučenosti, da nasmeje. — Gotovo,
Lione, zatvaraj! Hajdmo!
Nijedan pogled ne baci više u svoju sobu za rad već iziđe na
vrata.
Koridor je bio gusta mračna masa dima koji je ujedao. Bilo je
krajnje vreme. Uz neprekidno dozivanje dostigoše oni uzane
gvozdene stepenice i krov na kojem su se sa tri strane uzdizali
zidovi od dima i zaklanjali vidik.
Oni dođoše baš u trenutku kad se obruši stakleni deo krova i u
sredini se otvori krater koji je izbacivao dim, kišu varnica, vatreno

280
grumenje i zapaljenu hartiju. Pogled na ovo je bio tako užasan da
Lion poče da jauče.
Fotograf je bio iščezao. On je fotografisao krater. Upravi sočivo
preko Njujorka, dole u ulični klanac, na grupu na krovu. Obuze ga
besnilo snimanja, i oficir bi najzad primoran da ga ščepa za jaknu i
dovuče do lestvica.
— Prestanite već budalo! — dreknu oficir besno.
— Šta vi kažete: budala? — odgovori fotograf uvređeno. — Za to
ćete platiti. Ja mogu ovde snimati dokle god hoću. Vi nemate prava.
Sad ćutite i tornjajte se! — dreknu oficir.
— Šta kažete: da ćutim? I zato ćete platiti. Moje ime je Harison
iz Heralda. Čućete vi za mene.
— Gospodo, imate li rukavice? Meso će ostati na gvozdenim
prečagama lestvica.
Oficir zapovedi fotografu da silazi prvi.
Ali, fotograf je hteo baš silazak da fotografiše i poče da
protestuje.
— Napred! — reče Alan. — Silazite sa krova i ne pravite gluposti.
Fotograf prebaci kajiš aparata preko ramena i poče da prilazi
lestvama.
— Vi jedini imate pravo, gospodine Alane, da me terate sa svoga
krova — reče on duboko uvređen, dok se polako spuštao. I kad mu
se još samo glava videla, on dodade: — Ali, što govorite o
glupostima to mi je žao, gospodine Alane, to nisam od vas očekivao.
Posle fotografa spustio se Lion, koji je strašljivo gledao ispod
sebe, onda Štrom, zatim Alan i naposletku oficir.
Oni su imali da se spuštaju osam spratova, okruglo stotinu
prečaga na lestvicama. Dima je ovde bilo manje, ali eu prečage tako
debelim slojem leda bile pokrivene da su se jedva mogle rukama
hvatati. Neprekidno ih je polivala voda, koja se u trenutku
smrzavala u ledena zrnca po odelu i licu.
Po krovovima i prozorima susednih zgrada bilo je mnogo sveta
koji je posmatrao ovaj silazak, a koji je izgledao opasniji no što je
ustvari bio.

281
 Oni svi stigoše srećno na krov Merkantil Sejf Ko., i tu ih je već
očekivao fotograf i okretao ručicu aparata.
Krov je ličio na glečer i jedan mali ledeni breg približi se Alanu.
To je bio komandir Keli. Između ove dvojice starih poznanika
izmenjaše se sledeće reči, koje su se još istog večera pojavile u svim
novinama:
Keli: — Zadovoljan sam što sam vas dobavio dole, Mak!
Alan: — Hvala Bile!

282
 XII

Pri ovom velikom požaru, jednom od najvećih požara u

Njujorku, izgubiše, začudo, svega šest ljudi svoje živote: Jošua
Gilmor, momak u blagajni, iznenađen požarom u trezoru gde se
nalazio sa blagajnikom Rajnhartom i šefom blagajne Vebsterom.
Vatrogasci pretesterisaše i razbiše zaštitnu rešetku, te spasoše
Rajnharta i Vebstera. Kad su hteli da izvuku Gilmora, sruči se
lavina ruševina i led na rešetke. Gilmor se zaledi na rešetkama.
Arhitekti Kapeli i OʼBrajen skočiše sa 15 sprata i razbiše se na
ulici. Vatrogasac Rivet, pred čijim su se nogama razlupali, dobi
nervni napad i od straha umre za tri dana.
Kad se pod na trećem spratu provalio, povukao je sa sobom
komandira Deja i zatrpao ga.
Pri raščišćavanju pronađen je sluga Sin, Kinez, sleđen u
grumenu leda. Kada su razbili ogromni grumen leda, pojavio se na
užas svih petnaestogodišnji Kinez u svom lepom plavom fraku sa
kapom na kojoj eu stajala slova A. T. S.
Junački je bio postupak mašiniste Džima Batlera. Batler je
prodro u zapaljenu zgradu i ugasio vatru pod osam parnih kotlova,
savršeno miran i pribran, dok je nad njim vatra besnela. On je
sprečio eksploziju kotlova, koja je mogla da bude sudbonosna.
Džim je činio svoju dužnost i nije tražio hvale. Ali, on nije bio tako
glup da ne primi ponudu jednog menadžera, koji ga povede uz
platu od dve hiljade dolara kroz celu Ameriku, gde je Džim
nastupao po koncertnim dvoranama.
Čitava tri meseca pevao je Batler svako veče svoju pesmicu:

„Ja sam Džim, mašinista A. T. S.

Plamen huji nadamnom,
No ja kažem, Džime, ugasi svoju vatru!”

Njujork je bio ispunjen vatrenom larmom i mirisom požara.

283
 Dok se još dim požara valjao nad Dauntaunom i dok su
ugljenisani komadi hartije padali kao kiša sa neba, doneše novine
sliku zapaljene zgrade, Kelijevih bataljona u borbi, slike
nastradalih u požaru i silazak Alanov i njegovih pratilaca.
Sindikat je bio proglašen za mrtva. Požar je bio pogrebno
spaljivanje prvog reda. Šteta je i pored osiguranja bila ogromna.
Ali, još sudbonosniji je bio nered koji su izazvali pobesnela rulja i
požar. Milioni pisama, priznanica i planova bili su uništeni. Po
američkom zakonu moraju sva društva da održe svoju generalnu
skupštinu prvog utornika u godini. Utorak je padao četiri dana
posle požara i Sindikat objavi toga dana stečaj.
To je bio kraj.
Još uveče toga dana kada je objavljen stečaj skupi se pred
Central-park hotelom, gde je Alan stanovao:, gomila ološa i poče da
zviždi i psuje. Direktor se uplaši za svoje prozore i pokaza Alanu
pisma u kojima mu se pretilo da će razlupati hotel, ako bude i dalje
držao Alana.
Sa jednim gorkim, prezrivim smeškom vrati Alan pisma.
— Razumem! — On se pod tuđim imenom preseli u Palas. Ali,
idućeg dana je morao i Palas da napusti. Posle tri dana nije hteo
nijedan hotel u Njujorku da ga primi. Oni isti hoteli koji bi ranije i
vladarima otkazali stan, kad bi Alan zaželeo njihove sobe, zatvoriše
mu svoja vrata.
Alan je bio primoran da napusti Njujork. Nije se mogao
preseliti u Mak Siti, pošto su zapretili da će tunelsku varoš odmah
zapaliti, čim se on tamo pojavi. Noćnim vozom otputovao je on u
Bufalo. Mak Alanove fabrike čelika bile su pod policijskom
zaštitom. Međutim, Alanovo prisustvo nije moglo da ostane dugo
u tajnosti. Zapretiše da će Alanove fabrike dići u vazduh. Da bi se
dobio novac, bio je Alan svoje fabrike založio kod one bogate
zelenašice, Mis Braun. One nisu više bile njegova svojina i on nije
hteo da ih izlaže opasnosti.
Otputova u Čikago. I u Čikagu ih je bilo stotine hiljada koji su
zbog tunela izgubili svoj novac. Proteraše ga i odavde. Sve prozore
na hotelu polupaše u toku noći.

284
 Alan je bio progonjen i stavljen van zakona. Još pre kratkog
vremena bio je on jedan od najmoćnijih ljudi na svetu, obasut
odlikovanjima svih vladara, počasni doktor velikog broja visokih
škola, počasni član svih čuvenih akademija i naučnih društava.
Godinama su mu klicali i ponekad je to oduševljenje uzimalo oblik
koji je podsećao na lični kult ranijih vremena. Ako bi Alan slučajno
došao u hotelsku dvoranu, onda bi neki oduševljeni glas doviknuo:
„Mak Alan je u dvorani! Tri puta ura za Maka!“ Četa novinara i
fotografa ga je u stopu gonila i danju i noću. Nije mogao nijednu
reč da izgovori, nijedan pokret da učini, a da to javnost ne čuje i ne
vidi.
Posle katastrofe Alana su pravdali. Reč je bila samo o tri hiljade
ljudskih života! Ali, sad je novac bio u pitanju. Javnost je bila
pogođena u srce, i ona mu je sad pokazala svoje oštre zube.
Alan je ukrao narodu milione i milijarde! Alan je za svoj
bezumni projekt opljačkao bednu ušteđevinu malog čoveka! Alan
je bio ni manje ni više nego drumski razbojnik. On i čistunac Volf!
On je čitavu tunelsku komediju samo zato i stvorio da svom
alanitu omogući veliku prođu — godišnje milion dolara čiste dobiti!
Pogledaj samo sada, dragi moj, Alanove fabrike čelika u Bufalu, —
čitava varoš. Alan je sigurno svoj novac sklonio na dobro mesto pre
nego što je i počelo da se ruši! Svi, momak na liftu i tramvajski
kondukteri vikali su, što su jače mogli, da je Mak najveći nevaljalac
svih vremena!
U početku je bilo još novina koje su držale stranu Alanu. Ali,
kad u uredništva pljusnuše pretnje i znaci koji su se dobro
razumeli, i kad niko ne htede više da kupuje novine, onda... Da,
dovraga, čovek neće da čita ono što sam ne misli i još za to da plaća.
I novine koje su tako pogrešile, vratiše se na „pravi” put i postaraše
se da stignu ostale. Nedostajao je Volf, neslavno poginuli, on koji je
imao dar da u pravu ruku ugura napojnice prave visine i u pravo
vreme.
Alan se pojavljivao u raznim varošima; ali. svuda se morao da
povlači. Bio je gost Vanderštiftov u Ohaju, i gle posle nekoliko
dana, izgoreše tri žitnice na Vanderštiftovoj uzornoj farmi.
Propovednici u dvoranama za molitvu iskoristiše konjukturu,

285
proglasiše Alana antihristom, i napraviše sa tim dobre poslove.
Niko više nije se usuđivao da primi Alana. Na Vanderštiftovoj farmi
stiže ga telegram Etel Lojd. „Moj dragi gospodine Alane, depeširala
je Etel, — papa vas moli da se nastanite na našem imanju Tertl-
River, Manitoba, dokle god vam je volja. Papa će se radovati ako
budete njegov gost. Vi možete tamo loviti pastrmke i naći ćete
dobre konje. Naročito vam preporučujem Tedija. U leto ćemo i mi
doći i vama. Njujork već počinje da se smiruje. Zdravo. Nadam se
da ćete se dobro osećati. Vaša odana Etel.”
U Kanadi se najzad Alan smiri. Niko nije znao njegovo
boravište. Nekoliko novina, koje su živele od senzacionalnih laži,
doneše uzbudljivu vest da se ubio.
Tunel je progutao Mak Alana!
Ali, oni koji su ga poznavali i znali da on ima šest života, kao
ajkula, proricali su da će ke on ubrzo opet pojaviti. I zaista, on se
vrati u Njujork ranije no što je iko i slutio.
Slom Sindikata bio je povukao sa sobom još i stotine drugih.
Mnogi privatni ljudi i firme, koje je prvi udar potresao, mogli su se
oporaviti, da su im dali nekoliko nedelja roka. .Drugi udar ih je
srušio. Međutim, uopšte uzevši, bile su posledice bankrotstva
daleko manje no što se mislilo. Bankrotstvo nije nastupilo
neočekivano. Pored toga opšte stanje bilo je loše da ne može biti
gore. Za poslednjih eto godina nije bilo goreg ni žalosnijeg
vremena. Svet je bio za dvadeset godina unazađen u svome
razvoju. Štrajk je počeo da popušta, trgovina, saobraćaj, industrija
ležali su još u dubokoj nesvesti. Do Aljaske čak, do Bajkalskih
Planina i u šume na Kongu bila je prodrla zabuna. Na Misuri —
Misisipi, Amazonu, Volgi, Kongu ležale su flote parobroda i lakih
jedrilica bez života.
Bilo je ludost tvrditi da je Alan za to kriv. Pri vredne krize svih
vrsta umešale su se u stvar. Ali, javno mnenje je krivilo Alana.
Novine su se svakodnevno derale kamo je on lažnim predstavama
i obećanjima izmamio narodu novac iz džepa. Posle
sedmogodišnjeg rada nije još ni trećina tunela dovršena! Nikad,
nikad on nije ni verovao u to kako će moći da dogradi za petnaest
godina, već je samo lagao narod.
286
 Najzad, sredinom februara pojavi se u novinama poternica za
Mak Alanom, graditeljem Atlantik-Tunela. Alan je bio optužen da
je svesno obmanuo javno mnenje.
Posle tri dana odjekivao je Njujork od urlika prodavaca novina:
— Mak Alan u Njujorku! Javlja se sudu.
Staratelj stečajne mase Sindikata ponudi ogromnu kauciju,
isto tako i Lojd; no, Alan odbi obe ponude. On ostade u
„grobnicama”, u istražnom zatvoru u Franklinu. Svakog dana mu
je dolazio na po nekoliko časova Štrom, kojemu je predao upravu
tunela i sa kojim je konferisao.
Štrom nije nijednom rečju, nijednom crtom na licu izrazio
žaljenje što je Alan zapao u ovaj mučni položaj niti je pokazivao
radost što se opet vide. On je referisao, i drugo ništa.
Alan je napregnuto radio tako da mu vreme nije bilo dugo.
Skupljao je rezervu u mozgu, koja se docnije imala da pretvori u
snagu mišića. Za vreme svog interniranja u „grobnicama”
izrađivao je građevinski plan kako da se tunel produži samo kao
jedno okno (bez paralelnog). Osim Štroma primao je samo svoje
branioce, inače nikog.
Etel Lojd dođe jednom; ali, on je odbi.
Alanovo suđenje poče 3. aprila. Već čitave nedelje pre toga bila
su eva mesta u sudskoj dvorani zauzeta. Ogromne sume plaćane
su posrednicima za ulaznicu. Izvodila su se najdrskija i
najbestidnija podmićivanja. Dame su naročito bile besne. Sve su
htele da vide kako će se ponašati Etel Lojd!
Predsedavao je najstrašniji njujorški sudija, doktor Sejmur.
Alana eu branila četiri najbolja branioca Unije: Bojer, Vinzor,
Koen i Smit.
Suđenje je trajalo tri nedelje, i tri nedelje bila je cela Amerika u
strahovitom uzbuđenju. Suđenje je predstavljalo do sitnice
izloženu istoriju osnivanja Sindikata, finansiranja, građenja i
uprave tunela. I sve nesreće i oktobarska katastrofa iziđoše pred
sud. Dame, koje pri čitanju i najlepših pesama zaspe, ostajale su
budne kod svih ovih pojedinosti koje nije mogao da razume niko
ko nije sasvim i stručno bio upoznat. Etel Lojd nije izostala

287
nijednog časa. Za vreme rasprave sedela je ona skoro bez pokreta
u svojoj stolici i pažljivo slušala.
Alan izazva veliku senzaciju i pomalo razočarenja. Očekivali su
da toga, sudbinom progonjenog čoveka vide umornog i skršenog,
da bi ga mogli žaliti. Ali, Alan im lepo zahvali. Izgledao je kao i
ranije. Zdrav, crvene kose, širokih pleća, kako na isti način sluša
prividno rastrojeno i ravnodušno. Govorio je istim laganim
širokim rečenicama, oskudnim u zapadnoameričkim rečima, što je
pokatkad opominjalo na konjušarskog pomoćnika iz Ankl-Toma.
Veliku senzaciju izazvao je Hobi, koji se pojavio kao svedok.
Njegovo lice i njegova nemoć u govoru uzbudiše. Je li ovaj starac
bio onaj Hobi što je nekad Brodvejem projahao na slonu?
Alan slomi sam sebi vrat. Na najveći užas njegovih branilaca,
koji su mu već skoro bili izvojevali oslobođenje.
Težište čitave parnice bio je, naravno, rok izrade što ga je Alan
dao. I sedmog dana rasprave dodirnu doktor Sejmur oprezno ovo
tugaljivo pitanje.
Posle kratke počivke poče on sasvim bezazleno.
— Vi ste se obavezali da ćete tunel sagraditi u roku od petnaest
godina, dakle po isteku petnaest godina pustiti prvi voz?
Alan:
— Da.
Doktor Sejmur gleda ovlaš u publiku sa prekorom:
— Jeste li bili uvereni da ćete moći da završite radove za to
vreme?
Ceo svet je očekivao da će sad Alan da odgovori potvrdno. Ali,
Alan to ne učini. Njegova četiri branioca zamalo ne udari kap, kad
on napravi grešku i reče istinu.
Alan odgovori:
— Uveren nisam bio. Ali, nadao sam se da ću pri povoljnim
prilikama uspeti da održim obećanje.
Doktor Sejmur:
— Jeste li računali na te povoljne prilike?
Alan:

288
 — Bio sam, naravno, pripravan na poneku teškoću. Rad je
mogao zbog toga da se produži za dve — tri godine.
Doktor Sejmur:
Bili ste dakle uvereni da rad ne možete završiti za petnaest
godina?
Alan;
— To nisam rekao. Rekao sam da sam se nadao, ako sve bude
dobro išlo.
Doktor Sejmur:
— Vi ste označili rok od petnaest godina da biste svoj projekt
lakše proturili.
Alan:
— Da.
(Branioci su sedeli kao mrtvaci).
Doktor Sejmur:
— Vaše istinoljublje čini vam čast gospodine Alane.
Mak je rekao istinu i mogao je da sebi pripiše posledice.
Doktor Sejmur poče svoju optužbu. On je govorio od dva po
podne do dva po ponoći. Dame koje poblede od gneva kad u nekoj
radnji moraju da čekaju pet minuta izdržaše do kraja. On prikaza
celu užasnu panoramu nesreća koju je tunel u svetu izazvao:
štrajk, bankrotstva, katastrofu. Tvrdio je da bi dva čoveka kao Mak
Alan bili u stanju da upropaste sav privredni svet. Alan ga pogleda
začuđeno.
Idućeg dana u 9 časova pre podne otpoče odbrana, koja je
trajala do kasno u noć. Branioci se skoro položiše po sudskom stolu
i milovaše porotnike po bradi.
Onda dođe dan najvećeg uzbuđenja. Hiljade ljudi opkoliše
sudsku zgradu. Oni su svi zbog Alana bili izgubili dvadeset, stotinu,
hiljadu dolara. Oni su tražili žrtvu i dobili su je.
Porotnici se nisu usudili da Alana proglase nevinim. Nisu želeli
da budu dignuti |uvis dinamitom ili na/ stepenicama svoje kuće
ubijeni. Oni proglasiše da je Alan kriv za svesno zavođenje publike,

289
dakle za obmanu i prevaru. Opet je nedostajao Volf, neslavno
poginuli, čije su ruke imale boju zlata.
Presuda je glasila: šest godina i tri meseca tamnice.
Bila je to jedna od onih američkih presuda koje Evropa ne može
da shvati. Ona je bila donesena pod pritiskom naroda i trenutnog
položaja. I politički motivi su se bili umešali. Izbori su bili na pragu
a republikanska vlada je htela da polaska demokratima.
Publika je nekoliko minuta bila kao sleđena.
A onda viknu jedan uzbuđen, drhtav glas:
— Nema više pravde u Uniji. Sudije i porotnici su podmićeni od
parobrodarskih društava!
To je bila Etel Lojd. Ova primedba stala ju je čitavo malo imanje
i deset hiljada dolara advokatima. I kako je za vreme ovog suđenja
ponovo uvredila sud, dobila je tri dana zatvora zbog nepristojnog
ponašanja. Ali, Etel Lojd ne htede da plati dobrovoljno ni pare. Ona
predade sudskom izvršitelju, kad dođe da izvrši popis, dva para
rukavica sa briljantskim dugmetima.
— Jesam li još što dužna! — upita ona.
— Ne hvala! —odgovori činovnik i ode sa rukavicama.
A kad je došlo vreme da Etel ide u zatvor, ona ne htede.
Tri dana zatvora? Ne, gospodine! Ona pobeže sa svojom jahtom
„Zlatni šaran”, i krstarila je dvadeset milja daleko od obale gde joj
niko ništa nije mogao. Čitave sate je govorila s ocem preko
bežičnog telefona. Novinarske radio-stanice pohvataše ove
razgovore i čitavih osam dana se Njujork time zabavljao. Stari Lojd
se iskidao od smeha zbog svoje ćerke i još više je obožavao. Ali,
pošto nije mogao bez Etel da živi, to je on zamoli da se vrati. Nije
mu dobro. Odmah upravi Etel kljun „Zlatnog šarana” ka Njujorku
i tu pade u ruke pravde.
Etel je mumlala tri dana, a novine su brojale časove do njenog
oslobođenja. Etel iziđe nasmejana. Čitava povorka automobila je
sačeka i u trijumfu otprati kući.
Za to vreme je sedeo Alan u državnoj tamnici u Atlanti. On nije
gubio hrabrost, jer presudu nije smatrao ozbiljnom.

290
 U junu poče revizija suđenja.
Ogromna parnica opet se razvi, no presuda osta na snazi, i Alan
se opet vrati u Atlantu.
Alanova stvar ode najvišem sudu. I posle tri meseca zakaza se
poslednje suđenje. Bilo je ozbiljno i ticalo se Alanove kože.
Finansijska kriza je u međuvremenu bila popustila. Trgovina,
saobraćaj i industrija počeli su da se oporavljaju. Narod je bio
izgubio svoju fanatičnu mržnju. Po stotinu znakova moglo se
primetiti da je neko zapeo da Alanovu stvar uredi. Tvrdilo se da je
to bila Etel Lojd.
Novine su pisale povoljnije. Porota je bila sasvim drukčije
sastavljena.
Kad se Alan pojavi pred najvišim sudom, njegov izgled
iznenadi. Lice mu je bilo tamno i bolesno, čelo izborano borama,
koje su ostajale i kad je govorio. Bio je osedeo na slepoočnicama, i
jako omršaveo. Sjaj očiju bio mu je ugašen. Ponekad je izgledalo da
ga ništa ne zanima.
Uzbuđenja poslednjih meseci i parnice nisu mogli da ga sruše;
ali, zatvor u Atlanti potkopao mu je zdravlje. Odvojen od života i
rada morao je čovek kao Alan da propadne kao što mašina propada
kad isuviše mnogo miruje. Postao je nemiran i spavao je rđavo.
Užasni snovi su ga mučili, tako da se ujutro dizao kao prebijen.
Tunel ga je gonio s užasima. Grmelo je u njegovim snovima: Okean
je prodirao u okno, a hiljade leševa podavljenih ljudi kao
utopljenih životinja isplivalo je na tunelski otvor; tunel je isisavao
kao levak: on je gutao mašinske zgrade i kuće; tunelska varoš
skliznu u tunel, voda i zemlja, Njujork, počeše da se ugibaju i tonu;
Njujork je buktao u plamenu, a on je morao da beži preko krovova;
gledao je Volfa presečena u tri dela i sva tri su živela i molila za
milost.
Najviši sud oslobodi Alana. Oslobođenje je dočekao sa radošću.
Etel Lojd poče da maše maramicom kao zastavom. Alan je morao
biti pod zaštitom doveden do svojih kola da ga ne bi rastrgli na
komade za uspomenu. Ulice oko sudske zgrade odjekivale su:
— Mak Alan! Mak Alan!

291
 Duvao je opet vetar drugog pravca.
Ali, Alan je imao još samo jednu misao, kojoj je sa poslednjim
ostatkom energije sledovao: samoća, nijednog čoveka...
On ade u Mak Siti.

292
ŠESTI DEO

293
 I

Tunel je bio mrtav.

Korak je nadaleko odjekivao po pustom oknu, a glas je bučao
kao u podrumu. U stanicama su ravnomerno pevale i danju i noću
mašine, kojima su upravljali ćutljivi, ogorčeni inženjeri. Usamljeni
vozovi su tandrkali u tunel i iz tunela. Samo su u podrumskom
ponoru rili neprestano radnici Piteburg Rifajnig i Smetling Ko.
Tunelska varoš je bila opustela, pokrivena prašinom i izumrla.
Vazduh koji je inače brujao od mlevenja u betonskim mašinama i
lupe vozova, bio je miran, zemlja nije više drhtala. U pristaništu su
ležali redovi mrtvih lađa. Mašinske dvorane, koje su ranije bleštale
kao vilinski dvorovi, ležale su sa malim izuzetkom u noći crne kao
ruševine i bez života. Raskošno osvetljenje pristaništa bilo je
ugašeno.
Alan je stanovao na petom spratu stanične zgrade. Prozori eu
mu gledali na more koloseka, koji su se pružali pred njim prazni i
pokriveni prašinom. Prvih nedelja nije uopšte izlazio iz kuće. Onda
provede nekoliko nedelja u tunelu. Ni sa kim nije opštio osim sa
Štromom. Prijatelja u Mak Sitiju nije imao. Hobi je već odavno
napustio svoju vilu. On je ostavio svoj inženjerski poziv i kupio
farmu u Meni. U novembru je imao Alan jedan tročasovni razgovor
sa starim Lojdom i ovaj mu razgovor uništi sve nade. Obeshrabren
i ogorčen, istog dana otplovi jednim parobrodom Sindikata. Poseti
okeanske i evropske stanice, i novine doneše o tome kratke
beleške. Ali, niko ih nije ni čitao. Mak Alan je bio mrtav kao i tunel,
nova imena su zasenjivala svet.
Kad se u proleće vratio u Mak Siti, niko se više o njemu nije
brinuo. Sem Etel Lojd!
Etel je čekala nekoliko nedelja da on poseti njenog oca. A kako
se nije nikako javljao, napisa mu kratko, prijateljsko pisamce: da je
saznala kako se vratio i da će se radovati ako je neki put poseti.
Hiljadu pozdrava!
Samo Alan ne odgovori.

294
295
 Etel je bila začuđena i uvređena. Pozva najboljeg njujorškog
detektiva i izdade mu nalog da joj hitno nabavi obaveštenja o
Alanu. Idućeg dana joj detektiv donese vesti: Alan radi svaki dan u
tunelu. Između sedam i dvanaest uveče vraća se kući. Živi sasvim
odvojeno od sveta, i od svoga povratka nije ni jednog jedinog
čoveka primio. Put ka njemu vodi preko Štroma, a Štrom je
neumoljiviji od tamničara.
Još istog dana uveče pojavi se Etel u mrtvoj tunelskoj varoši, da
se prijavi kod Alana. Rekoše joj da se obrati gospodinu Štromu. Etel
koja je računala na to, bila se već pripremila. S ovim gospodinom
Štromom će ona brzo da svrši. Ona je bila videla Štroma za vreme
Alanova suđenja. Mrzela ga je i divila mu se u isto vreme. Ona se
grozila njegove neljudske hladnoće i prezira ljudi, ali divila se
njegovoj srčanosti. Danas će se on sukobiti sa Etel Lojd! Naročito
probrano se obukla, krzno sibirske srebrne lisice, lisičja glava i
prednje šape na kapi. Na licu je imala svoj najzavodljiviji i
najpobedonosniji izraz; uverena da će Štroma u času zaludeti.
— Imam li čast da govorim sa gospodinom Štromom? — poče
ona svojim najlaskavijim glasom. — Moj ime je Etel Lojd. Htela bih
da posetim gospodina Alana.
Štrom, međutim, i ne trepnu. Ni njeno svemoćno ime, ni
srebrna lisica, ni lepe nasmešene usne ne načiniše na njega nikakav
utisak. Etel se osetila ponižena, jer se on ponašao kao da mu je
njena poseta dosadna.
— Gospodin Alan je u tunelu, gospođice Lojd! — reče on hladno.
Njegov pogled i drskost sa kojom je lagao naljutiše je, i ona
najednom zbaci svoju ljubaznu masku i poblede od gneva.
— Bi ste lažov! — odgovori mu tihim, gnevnim smehom.
— Sada su mi kazali da je ovde!
Štrom se nije uzbuđivao.
— Ne mogu vas primorati da mi verujete, zbogom! — reče joj
on. To je bilo sve.
Tako nešto nije Etel Lojd još nikad doživela. Uzdrhtala i bleda
od besa ona mu dobaci:

296
 — Vi ćete me se još setiti, gospodine! Do danas se još niko nije
usudio da sa mnom tako bezočno postupa. Jednog dana ću ja, Etel
Lojd, vama pokazati vrata! Čujete vi!...
— Ja ću tada praviti manju graju nego vi sada, gospođice Lojd,
— odgovori Štrom hladno.
Etel pogleda u njegove ledene staklene oči i u njegovo mrtvo
lice. Htela je da mu dobaci da nije džentlmen; ali, savlada se i ućuta.
Dobaci mu svoj najprezriviji pogled (jedan pogled, dobri bože)
i ode.
I dok je sa suzama besa silazila niz stepenice, pomisli: „On je
takođe poludeo, ovaj gušter! Sve njih tunel zaluđuje i Hobija, i
Alana, čim samo nekoliko godina u njemu provedu.“
Etel je plakala od gneva i razočarenja, kad se u svojim kolima
vraćala u Njujork. Ona se pripremila da ovog Štroma, iza kojega se
Alan zaklonio, opčini svojim veštinama, a njegov bezočni, hladni
pogled joj je odmah oduzeo pribranost. Ona je plakala od besa zbog
Svoje rđave taktike. „No, taj svetac će još misliti na Etel Lojd! —
reče ona osvetoljubivo i nasmeja se besno. — Ja ću kupiti ceo tunel,
da bih mogla izbaciti ovog čoveka.“
Za stolom uveče sedela je, bleda i ćutljiva, prekoputa oca...
— Dodajte gospodinu Lojdu činiju! — dreknu ona na momka. —
Zar ne vidite?
I sluga, koji je vrlo dobro znao Etelinu ćudljivost posluša i ne
trepnu.
Stari Lojd pogleda plašljivo u zapovedničke oči svoje lepe
ćerke.
Etel se nije uplašila od prepreka. Bila je bacila oko na Alana.
Rešila se da s Alanom govori, i zaklela se da će to učiniti, pa ma šta
je stalo. Ni za što na svetu ne bi se ponovo obratila Štromu. Ona ga
se gnušala. I bila je uverena da će i bez ovoga Štroma, koji nije bio
nikakav džentlmen, moći da postigne svoj cilj.
Sledećih večeri je stari Lojd bio osuđen da sam večerava. Etel
se izvinjavala. Svakog dana vozila se oko četiri po podne u Mak Siti
i vraćala se oko deset i po večernjim vozom. Od šest do devet čekala
je ona u taksi-automobilu, koji je iz Njujorka slala za Mak Siti,
297
udaljena svega deset koraka od glavnog ulaza u staničnu zgradu.
Uvijena u krzno, sedela je ona u kolima i mrznula se, avanturistički
uzbuđena i unižena ulogom koju je sad igrala, virila je kroz
zaleđena okna, na kojima je duvanjem raskravljivala led. I pored
nekoliko bogen-lampi napolju je bilo tamno, i samo je spletena
mreža koloseka odbleskivala. Čim bi se nešto pokrenulo ili bi neko
došao, Etel bi napregnula oči i srce joj je počinjalo da lupa.
Trećeg večera vide prvi put Alana. Išao je sa jednim
gospodinom preko koloseka i ona ga odmah poznade po hodu. Ali,
taj gospodin koji ga je pratio, bio je Štrom. Etel ga je proklinjala!
Obojica prođoše sasvim blizu pokraj automobila i Štrom okrete
lice prema zaleđenim automobilskim prozorima. Etel uobrazi da je
on pogodio da je u kolima i uplaši se da on to ne kaže Alanu. Ali,
Štrom ode dalje i ne reče ni reči Alanu.
Nekoliko dana kasnije vraćao se Alan već oko sedam iz tunela.
On skoči sa jednog voza, koji je polako išao, i pređe bez žurbe preko
koloseka. Baš tog časa kad je stao na prvu stepenicu ulaza, otvori
Etel auto i viknu ga po imenu.
Alan zastade jedan trenutak i obazre se. Onda pođe uz
stepenice.
— Alane! — viknu Etel ponovo i približi mu se.
Alan joj se okrete i pogleda brzim pogledom pod njen veo.
On je nosio širok, mrk ogrtač, vratnu maramu i visoke čizme,
koje su bile veoma prljave. Lice mu je bilo mršavo i grubo. Jedan
čas su se gledali ćuteći.
— Etel Lojd? — upita Alan lagano dubokim, ravnodušnim
glasom.
Etel se zbuni. Alanov glas joj je u sećanju ostao samo nejasno, i
sad ga opet poznade. Ona se ustezala da digne veo, pošto, je osetila
kako je pocrvenela.
Alan je pogleda ozbiljno, jasnim očima.
Šta radite vi ovde? — upita on.
Etel se sad opet pribra. Ona uvide da će njena stvar biti
izgubljena, ako ovog časa ne nađe pravi ton. I ona ga nađe,
instinktivno. Nasmeja se veselo i srdačno kao dete i reče:

298
 — Samo mi još to treba da me vi izgrdite, Alane! Treba sa vama
da govorim i pošto vi nikog ne primate, ja sam vas vrebala dva sata
u ovim kolima.
Alanov pogled se ne promeni. Samo njegov glas nije bio
neljubazan kad ju je zamolio da uđe.
Etel odahnu. Opasni trenutak je bio prošao. Osećala se vesela i
laka i srećna kad je ulazila u lift.
— Ja sam vam pisala, Alane? — reče ona sa smeškom.
Alan je nije gledao.
— Da, da, znam, — odgovori on rasejano ;i gledao je preda se, —
zli, otvoreno da govorim, tada sam imao... I Alan promrmlja nešto
što ona nije razumela. Istog trenutka lift stade. Lion otvori vrata
Alanovog stana. Etel se obradova i iznenadi što vidi Liona.
— Pa to je naš stari Lion! — uzviknu ona i pruži starom, suhom
Kinezu kao dragom poznaniku ruku. — Kako ste, Lione?
— Hvala, — odgovori zapanjeni Lion skoro nečujno i duboko se
pokloni.
Alan zamoli Etelu da ga izvini za jedan trenutak, a Lion je
uvede u jednu veliku, zagrejanu sobu, i odmah se izgubi. Etel
raskopča ogrtač i svuče rukavice. Soba je činila suhoparan i
neukusan utisak. Očevidno je bilo da je Alan preko telefona
poručio nameštaj kod trgovca, a da je nameštanje bio poverio
nekom tapetaru. Pored toga su i zavese bile svučene i videli se
prozorski okviri, crni pravougaonici sa tri, četiri, hladne zvezde.
Posle nekog vremena dođe Lion i posluži čaj sa biskvitima. Onda
uđe Alan. Bio se presvukao i mesto čizama obuo cipele.
— Stojim vam na raspoloženju, gospođice Lojd, — reče on
ozbiljno i mirno i sede u naslonjaču. — Kako je gospodin Lojd? — I
Etel vide na njegovom licu da mu nije potrebna.
— Otac je dobro, hvala, — odgovori ona rasejano.
Sad je mogla jasno da vidi Alana. Bio je veoma osedeo i izgledao
je mnogo stariji. Njegove oštre crte bile su sasvim nepomične,
skamenjene, pune skrivene gorčine i nekog prkosa, Oči su mu bile
hladne, bez života i nisu dopuštale pogledu da u njih prodre.

299
 Da je Etel radila smišljeno, ona bi prvo povela sa Alanom neki
beznačajan razgovor, da se tako malo pomalo upozna sa stanjem
stvari. Ona je to i nameravala, htela je da se potuži na Štroma; ali,
kad je videla Alana promenjenog, kako se otuđuje i odbija je, pusti
da: je impuls povede. Srce joj je govorilo da mora postojati neka
mogućnost da se Alan pridobije i zadrži.
U ovom trenutku ona prihvati jedan srdačan i poverljiv ton kao
da su i ranije bili najbolji prijatelji.
— Alane! — reče ona sa sjajnim pogledom svojih plavih očiju i
pruži mu ruku. — Vi i ne znate koliko se radujem što vas opet
vidim!
Muku je mučila da sakrije svoje uzbuđenje.
Alan joj dade svoju otvrdlu i ogrubelu ruku. On se nasmeši
malo, no u očima mu se videlo dobroćudno preziranje ove vrste
ženske simpatije.
Etel nije mnogo marila za to.
— Vi ne izgledate dobro, Alane, — produži ona. — Život kakav
vi sad vodite, nikako nije za vas. Shvatam da su vam za neko vreme
potrebni mir i usamljenost; ali, ne verujem da je to za uvek dobro.
Ne ljutite se što vam to kažem. Vama treba vaš rad... Tunel vam
nedostaje! Inače ništa!
Ona je pogodila istinu. Pogodila je Alana pravo u srce. Alan je
sedeo i gledao ukočeno u nju. Nijednom rečju nije odgovarao niti
je pokazivao nameru da je prekine.
Etel ga je iznenada napala i koristila je svom snagom njegovu
zapanjenost. Ona je govorila tako brzo i uzbuđeno da je uopšte bilo
nemogućno upasti joj u reč a ne biti neučtiv. Ona mu prebaci što se
potpuno povukao od svojih prijatelja, što se zakopao u ovoj mrtvoj
varoši. Ispriča mu svoj doživljaj sa Štromom; govorila mu je o
Lojdu, Njujorku, poznanicima, pa se opet vrati na tunel. Pa, ko bi
trebalo da završi tunel, ako ne on? Kome bi svet i poverio ovaj
zadatak? I najzad, bez obzira na sve to, ona će to otvoreno da kaže;
on bi propao ako uskoro opet ne prihvati rad.
Alanove sive oči potamneše i smračiše se — toliko je gorčine,
bola, jada i želja u njemu uzbudila Etel.

300
 — Zašto ste mi sve to ispričali? — upita on i jedan zlovoljan
pogled pade na Etel.
— Ja nemam prava da vam to kažem, to znam dobro, —
odgovori ona, — osim možda prava prijateljice ili poznanice. Ali, ja
vam to kažem, jer...
Ali, Etel nije mogla da navede nikakav razlog i produži:
— Ja vas prekorevam samo što ste se zakopali ovde u ovoj
ružnoj sobi, umesto da pokrenete i nebo i pakao, pa da završite
tunel.
Alan zatrese blago glavom i nasmeši se rezignirano.
— Gospođice Lojd, — reče joj on, — nimalo vas ne razumem. Ja
sam pokrenuo i nebo i pakao i svakog dana pokušavam sve što je
mogućno. Zasada se ne može ni misliti na prihvatanje posla.
— Zašto ne?
Alan je pogleda začuđeno.
— Nemamo novca, reče on kratko.
— A ko će vam nabaviti novac, ako ne vi sami? — prekide ga
Etel brzo, sa lakim osmehom. — Dokle god se ovde zatvarate, dotle
vam sigurno niko neće dati novaca.
Alana je ovaj razgovor zamarao.
— Pokušao sam sve, — odgovori on. I Etel ču po tonu njegovog
glasa da mu je dosadna.
Ona dohvati svoje rukavice, i dok ih je gužvala levom rukom,
upita la:
— Jeste li govorili sa tatom?
Alan klimnu glavom i izbeže njen pogled.
— Sa gospodinom Lojdom? Dabome! — odgovori joj.
— No, pa?
— Gospodin Lojd nije dao ni najmanje nade više — odgovori on
i pogleda u Etel.
Etel se nasmeja svojim lakim, detinjim smehom.
— Kada, — reče ona, — Alane, kad je to bilo?
Alan je razmišljao.

301
 — To je bilo prošle jeseni.
— Da, ujesen! — produži Etel i napravi se začuđena. — T)ada su
tatine ruke bile vezane. Sada stvari stoje sasvim drugačije. — I Etel
Lojd raspali sada: — Papa mi je kazao: ja bih možda prihvatio to
građenje. Ali, naravno, da ja ne mogu ići Alanu. Alan bi morao doći
i meni.
To je rekla sasvim tiho.
Alan je sedeo mirno i utonuo u sebe. Etel mu je ovim
otkrivenjem bacila vatru u srce. Krv mu se pope u lice. Najednom
je opet čuo u svojim ušima grmljavinu rada. Da li je mogućno?
Lojd? — Njegovo uzbuđenje je bilo tako jako da je morao da ustane.
Ćutao je neko vreme. Tada pogleda na Etelu. Ona je zakopčavala
svoje rukavice i izgledalo je kao da joj je ovaj posao obuzeo svu
pažnju.
Etel ustade i nasmeši se na Alana.
— Papa mi nije naložio da vam to kažem, Alane. On ne sme
saznati da sam ja bila ovde, reče tiše i pruži mu ruku.
Alan je pogleda zahvalnim, toplim pogledom.
— Bilo je zaista veoma ljubazno od vas što ste se potrudili,
gospođice Lojd! — odgovori on i stište joj ruku.
Etel se lako nasmeja.
— Molim, — reče ona, — ja nisam ovih dana imala ništa da
radim, i onda pomislim: Hajde da vidim šta radi Alan... Zbogom!
I Etel ode.

302
 II

Ovog večera bila je Etela za vreme jela tako raspoložena da je

starom Lojdu igralo srce od radosti. A posle jela obavi mu ona ruke
oko vrata i reče:
— Hoće li moj dragi mali Pa imati sutra pre podne vremena da
sa mnom razgovara o jednoj važnoj stvari?
— Danas još, ako ti hoćeš, Etel.
— Ne, sutra. I hoće li moj dragi mali Pa učiniti sve što ga njegova
Etel zamoli?
— Ako mi je samo mogućno, dete moje?
— Tebi je to mogućno, Pa!
Idućeg dana dobije Alan od Lojda svojeručno napisanu, veoma
ljubaznu pozivnicu, iz koje je izbijala Etelina dikcija.
— Bićemo sami, — pisao je Lojd, — samo nas troje.
Alan nađe Lojda u sjajnom raspoloženju. Još više se
skupio i naborao, i Alanu se učini kao da je otpočeo da se detinji.
Alanovu posetu u prošloj jeseni bio je sasvim zaboravio. Pričao mu
je opet sve pojedinosti o Etelinom suđenju i plakao od smeha kad
je opisivao kako je Etel nasamarila vlast i odjedrila na more.
Brbljao je o svima novostima što su se u toku jeseni i zime desile,
o skandalima i izborima. Ma da mu je mozak počeo da opada, bio
je on pun interesovanja za ove novo, prepreden i seljački lukav.
Alan je ćaskao rasejano, jer je isuviše bio obuzet svojim radom.
Međutim, nikako mu se nije davala prilika da navede razgovor na
tunel. Lojd mu izloži planove o zvezdarnicama, što će da ih pokloni
raznim nacijama, i baš kada je nameravao da skrene razgovor na
to što mu je na srcu ležalo, javi sluga da gospođica Lojd očekuje
gospodu na obed.
Etel je bila obučena kao za dvorski bal. Bleštala je. Sve je na njoj
bilo sjajno, svežina, veličanstvo. Da nije bilo ružnog lišaja na bradi,
ona bi bila prva lepotica u Njujorku. Alan je bio znatno iznenađen
kad ju je ugledao, jer on nikada nije zapazio kako je ona lepa. A, još
više ga iznenadi njen glumački dar, koji ona pokaza pri pozdravu.

303
 — Tu ste, Alane! — uzviknu ona i pogleda Alana sjajnim,
iskrenim, plavim očima. — Otkad vas nismo videli!: Gde ste za ime
boga sve ovo vreme?
Lojd joj reče sa prekorom:
— Etel ne Judi radoznala!
A Etel se nasmeja! Za stolom je bila u odličnom raspoloženju.
Oni su jeli za jednim velikim okruglim mahagonijevim stolom,
koji je u prečniku imao dva metra i koji je Etel svakodnevno sama
ukrašavala cvećem. Lojdova glava se pojavljivala groteskno kao
mrka mumijina lubanja između cveća. Etel se neprekidno brinula
o ocu. On je smeo da jede samo ono što mu je ona dopuštala, a
smejao se kao dete kad bi mu što zabranila. Lekari su mu zabranili
sve što mu je prijalo.
Lice mu se razvuče od zadovoljstva kad mu Etel dade malo
majoneza s ovčetinom.
— Danas nećemo da budemo suviše strogi, pa, — reče ona, — jer
je gospodin Alan naš gost.
— Dolazite češće, Alane, — promuca Lojd. — Ona postupa sa
mnom bolje kad ste vi tu.
Svakom prilikom, koja joj se ukazivala, ona je stavljala Alanu
do znanja kako se raduje njegovoj poseti.
Posle obeda pili su kavu u jednoj visokoj dvorani, koja je ličila
na baštu sa palmama. U jednom ogromnom pravom renesansnom
kaminu, divnom skupocenom radu, žarile su se prividno velike
bukove cepanice. Negde je žuborio nevidljiv vodoskok. Ovde je
bilo tako tamno da su se samo konture mogle videti. Lojd je morao
da štedi svoje oči, jer je imao zapaljenje.
— Pevaj nam nešto, dete, — reče Lojd i zapali jednu veliku crnu
cigaretu. Ove su cigarete naročito za njega spravljene u Havani i to
je bio jedini luksuz što ga je on sebi dopuštao.
Etel zatrese glavom.
— Ne, Pa, Alan ne voli muziku.
Mrka mumijska lubanja Lojdova okrene se Alanu.
— Vi ne volite muziku?

304
 — Ja nemam sluha za to! —odgovori Alan.
Lojd klimnu glavom.
— Kako biste i mogli? — poče on sa značajnom važnošću starca.
— V:i imate da mislite i nije vam potrebna muzika. I kod mene je
ranije bilo tako. Ali, kad sam ostario javila mi se potreba da sanjam,
ja sam je zavoleo. Muzika je samo za decu, žene i slabe glave.
— Ih, oče! — uzviknu Etel iz ovoje stolice za ljuljanje.
— Ja uživam privilegiju starosti, Alane, — produži Lojd brbljivo.
— Uostalom, mene je za muziku vaspitala Etel, — moja mala Etel,
koja sedi ovde i smeje se svom ocu.
— Zar papa nije mio? — ubaci Etel i pogleda Alana.
Onda, posle male, vatrene čarke između oca i ćerke, pri kojoj je
otac bio jadno potučen, poče Lojd da govori o tunelu.
— Kako je sa tunelom?
Iz svih njegovih pitanja moglo se jasno videti da je Etel o svemu
još ranije govorila s ocem i Lojd je samo hteo da mu olakša prilazak.
— Nemci hoće sad redovnu vezu da uspostave vazdušnim
lađama — reče Lojd. — Vi treba da se postarate da se što pre pođe
napred, Alane!
Došao je bio trenutak. I Alan reče jasno i glasno: — Dajte mi
svoje ime, gospodine Lojde, i ja ću sutra početi!
Na to odgovori Lojd oprezno:
— Ja sam odavno hteo da vam to predložim, Alane. Ja sam , šta
više, mislio da vam u tom smislu i napišem neku reč, kad ste bili
otputovali. Ali, Etel mi je rekla: „Čekaj, dok Alan ne dođe tebi.“ Ona
mi nije dopustila!
I Lojd se trijumfalno zakikotao, što je zadao udar Eteli. Ali,
neposredno zatim pojavi mu se na licu zaprepašćenost, jer Etel
uzbuđeno lupi dlanom o naslon stolice, ustade, bleda do vrha
usana i viknu sa žarom u očima:
— Oče! Kako si se mogao usuditi da tako nešto kažeš!
Ona skupi suknju i ode, i lupi tako jako vratima da se zatrese
dvorana.

305
 Alan je sedeo bled i nem. Lojd ju je izdao. A Lojd je utučeno
okretao glavu:
— Šta sam ja učinio? — mucao je on. — Bila je to samo šala!
Nisam tako mislio. I šta sam to rđavo rekao? O, kako može da bude
zla!
On se pribra i trudio se da izgleda opet vedar i pouzdan.
— Ali, ona će opet doći, — reče on Alanu. — Ona ima najbolje
srce na svetu, Alane! Ali, neuračunljiva je i ćudljiva kao što joj je i
majka bila. I vidite, posle nekog vremena doći će i meni, kleknuti
kraj mene, milovati me i reći: „Oprosti Pa, danas sam imala rđav
dan!”
Etelina stolica još se ljuškala. Bilo je sasvim tiho. Nevidljivi
vodoskok je žuborio i prskao. Na ulici su trubili automobili kao
lađe u magli,
Lojd pogleda Alana, koji je sedeo nem, onda pogleda na vrata i
oslušnu. Posle nekog vremena zazvoni za momka.
— Gde je mis Lojd? — upita! ga.
— Mis Lojd je otišla u svoje sobe!
Lojd obori glavu.
— Onda je danas više nećemo videti, Alane, — reče on posle
male počivke lagano i utučeno. — Onda je ja neću ni sutra videti! A
svaki dan bez Etele izgubljen je za mene. Ja nemam ništa osim Etel!
Lojd zatrese malom, ćelavom glavom i nije mogao da se umiri.
— Obećajte da ćete sutra opet doći, Alane, da ublažimo Etelu. Ko
razume takvu jednu devojku? Kad bih samo znao šta sam to zlo
učinio?
Lojd je govorio ožalošćenim tonom. Bio je strašno utučen. Onda
ućuta i oborene glave pogleda preda se. Činio je utisak nesrećnog,
očajnog čoveka.
Posle nekog vremena diže se Alan i zamoli Lojda da ga izvini.
— I vaše se raspoloženje pokvarilo zbog moje gluposti, — reče
Lojd, klimnu glavom i pruži mu ruku, meku kao ruka u devojke. —
Ona se tako radovala što ćete doći! Bila je jako raspoložena. Celog
dana me je zvala Pa!

306
 Lojd ostade sam u polumračnoj dvorani palmi, sasvim mali u
ogromnoj prostoriji, i buljio je preda se. Bio je stari, napušteni
čovek.
Za to vreme je Etel u svojoj sobi od gneva i stida pocepala tuce
maramica i izbacivala bez veze prekore svome ocu:
— Kako je mogao otac tako što da kaže... kako je samo mogao...
šta će sad Alan da misli o meni...
Alan se uvi u ogrtač i napusti kuću. Na ulici ga je čekao Lojdov
automobil; ali, on ga odbi. On se spusti polako avenijom. Padao je
sneg u nemim, mekim pahuljicama, i Alanov korak je bio nečujan
na snežnom ćilimu.
Alan je imao na usnama gorak, sleđen osmeh. Razumeo je.
Njegova priroda je bila poštena i otvorena, i retko je mislio o
sporednim pobudama svojih bližnjih. On nije imao strasti i zato
nije razumevao ni strasti drugih ljudi. Nije bio spletkaroš ni
prepredenjak, i zato nije ni kod drugih slutio spletke i
prepredenosti.
Nije bio ništa naročito video u tome što ga je Etel posetila u
tunelskoj varoši. Pre nekoliko dana bila je čest gost u njegovoj kući
i bila mu je prijatelj. U tome je video prijateljsku uslugu što je došla
i izdala mu kako je Lojd gotov da ga pomogne. Sad je tek prozreo
Etelu. Trebalo je njoj lično da bude zahvalan! Trebalo je da veruje
kao da je ona, Etel, nagovorila svoga oca na velike finansijske
podvige. Jednom rečju, od Etel Lojd trebalo je da zavisi da li će se
dalje raditi ili ne, a Etel Lojd je imala svoje uslove! On sam bio je
cena! Etel je htela njega! Ali, zaboga, Etel ga nije ni poznavala!
Alanov korak se usporavao. Bilo mu je kao da tone u sneg, noć,
gorčinu i razočarenje. Njegova poslednja nada bio je Lojd. Pod
ovim okolnostima nije se na to moglo ni misliti! I njegova
poslednja nada bedno je skončana.
Idućeg jutra dobije on telegram od Lojda, u kojem ga starac
hitno moli da dođe na večeru. „Ja ću zamoliti Etel da sa nama jede
i siguran sam da neće odbiti. Ja je danas još nisam video” —
telegrafisao je Lojd.

307
 Alan odgovori telegrafski da ovo veče ne može doći, pošto su
velike količine vode prodrle u severno okno. To je bila istina; ali,
njegovo prisustvo nije bilo bezuslovno potrebno.
Dan za danom provodio je Alan u mrtvom oknu i srce mu je
naviklo na tamu. Žderao ga je nerad na koji je bio primoran.
Posle otprilike osam dana, jednog vedrog zimskog dana, dođe
Etel Lojd u Mak Siti.
Ona uđe u Alanov biro baš kad je on konferisao sa Štromom.
Bila je sva uvijena u snežno belo krzno i izgledala je sveže i sjajno.
— Alo, Alane! — poče ona bez ustručavanja, kao da se ništa nije
dogodilo. — Kako je lepo što sam vas našla! Papa me šalje da vas
povedem! — Pravila se kao da ne primećuje Štroma.
— Gospodin Štrom! — reče Alan zapanjen Etelinom sigurnošću
i neustručavanjem.
— Imao sam već čast! — progunđa Štrom, pokloni se a ode.
Etel nije ni najmanje obraćala na to pažnju.
— Da, — progunđa ona veselo, — dolazim da vas uzmem sa
sobom, Alane. Večeras je koncert filharmonije i papa vas moli da
pođete sa nama na koncert. — Moj auto je dole.
Alan je pogleda mirno u oči.
— Imam još da radim, gospođice Lojd, — reče on.
Etel ga pogleda ispitivački i izgledala je ožalošćena.
— Bože, Alane, — uzviknu ona, — ja vidim: vi se još ljutite ia
mene zbog poslednjeg večera! Ja sam zaista bila neučtiva; ali, čujte,
je li to bilo lepo od Pa da tako što kaže! Sasvim kao da sam ja protiv
vas spletkarila? — Ali, Pa mi je rekao da vas bezuslovno dovedem.
Ako imate još posla, mogu ja i da pričekam. Vreme je divno i ja ću
se odvesti u šetnju. Ali, mogu li da računam na vas? Ja ću, Pa odmak
da telegrafišem.
Alan je hteo da odbije. Ali, kad je pogledao u Eteline oči, video
je da bi ovo odbijanje bilo svirepa uvreda njenom ponosu i da bi sa
tom uvredom i poslednje njegove nade bile sahranjene. A nije
mogao da odluči ili da pristane, i zato odgovori neodređeno:
— Možda, sad još ne mogu reći.

308
 — Ali, do šest se možete već odlučiti? — upita Etel ljubazno i
skromno.
Mislim. Samo ne verujem da će mi biti mogućno.
— Zbogom, Alane! — viknu Etel veselo. — Ja ću se javiti u šest i
nadam se da ću imati sreće.
Tačno u šest stajala je Etel pred vratima.
Alan se izvini, a Etel ode.

309
 III

Alan je bio spalio mostove za sobom.

Uprkos beznadežnosti položaja, odluči se da učini još jedan
poslednji pokušaj. Obrati se vladi, što je već i ranije bezuspešno
činio. Ostade tri nedelje u Vašingtonu i bio je tri nedelje gost kod
pretsednika. Predsednik mu priredi ručak i ukaza mu počast kao
kakvom zabačenom vladaru. Samo o učešću pri izgradnji tunela
vlada zasada nije mogla ni da misli.
Potom pokuša Alan poslednji put sa bankama i finansijskim
veličinama. Takođe bezuspešno. Pojedine banke i veliki kapitalisti
staviše mu do znanja da bi sudelovali ako bi Lojd prethodio. Tako
se Alan opet vrati Lojdu.
Lojd ga primi veoma ljubazno. Primi ga u svojoj tihoj sobi za
rad. Razgovarao je sa njim o berzi i svetskom tržištu, izložio mu do
pojedinosti petroleum, čelik, šećer, pamuk i vozarinske stavove.
Jedno nečuveno padanje posle nečuvenog skoka. Svet je u
privrednom pogledu još uvek zaostao za deset godina, ma da se
očajnički trudio ne bi li dostigao propušteno.
Čim je Alanu bilo mogućno da ga prekine, pređe on na svoju
stvar. On mu ispriča držanje vlade, i Lojd je slušao pažljivo,
oborene glave.
— To je sve tačno! Ništa vas nisu slagali, Alane! Najzad, možete
da pričekate još tri do pet godina.
Alanovo lice se zgrči.
— To je nemogućno! — uzviknu on. — Tri do pet godina! Ja se
nadam u vas, gospodine Lojde!
Lojd je klimnuo glavom zamišljeno.
— Ne ide! — reče starac određeno i stište usne.
Oni ućutaše. To je bio kraj.
. Kad Alan pođe, zamoli ga Lojd da ostane na ručku. Alan se
kolebao; ali, sad mu nije bilo mogućno da napusti Lojda. Ma da nije
imalo nikakva smisla, on se još zavaravao.
— Etel će zanemeti od iznenađenja! Ona i ne sluti da ste vi ovde!

310
 — Etel... Etel...
Ali, pošto je Lojd već jednom pomenuo svog idola, on nije
mogao više ni o čemu drugom da govori. On se izjada Alanu.
— Zamislite, — reče on, — Etel je bila četrnaest dana otplovila
jahtom, i to baš kad je bilo najgore vreme. Bio sam podmitio
telegrafistu, jest, podmitio, jer kod Etele se mora činiti... Ali, on nije
telegrafisao...Etel me je ulovila. Ona je neraspoložena, i mi smo se
opet svađali. A svaki dan u koji ne vidim Etel za mene je muka.
Sedim tako i čekam je. Ja sam star čovek, Alane, i nemam ništa osim
svoje ćerke!
Etel je bila veoma iznenađena kad se Alan iznenada pojavio.
Nabora čelo, a onda mu brzo dođe u susret i radosno mu pruži
ruku; pritom je lako porumenela.
— Vi ovde, Alane! — Kako je to lepo! — čitave nedelje sam bila
ljuta na vas. Čitave nedelje, moram da: vam to kažem, ako hoću da
sam poštena.
Lojd je kikotao. Znao je da će se Etel sad raspoložiti.
— Nisam mogao onda da dođem na koncert.
— Alane, da vi ne lažete! Čuj samo, Pa, kako laže. Nije hteo! Vi
niste hteli, Alane. Kažite to pošteno.
— Pa, dobro, nisam hteo.
Lojd se uplaši. On se bojao bure. Etel je mogla da razlupa tanjir
i da odjuri iz sobe. Bio je začuđen, kad se Etel samo nasmejala.
— Vidiš, Pa, takav je Alan! On uvek govori istinu.
Celog večera bila je Etel vesela i ljubazna.
— Čujte sad, Alane, prijatelju moj! — reče mu ona na rastanku.
— Drugi put ne smete tako ružno postupati sa mnom. To vam više
ne bih oprostila.
— Staraću se! — odgovori Alan šaljivo.
Etel ga pogleda. Ton kojim je to rekao, nije joj se dopadao. Ali,
ona se ne izdade već reče s osmehom:
— Videću već.
Alan se pope u Lojdova kola i uvi u ogrtač. Razmišljao je i reče
u sebi: „Stari Lojd neće ništa bez nje, a za nju će sve učiniti!“

311
 Nekoliko večeri posle toga stupi Alan s Etelom u Lojdovu ložu
u Medizon-skver palatu.
Oni uđoše za vreme koncerta i njihov ulazak izazva veliko
uzbuđenje, skoro se i uvertira Egmonta izgubi.
— Etel Lojd i Mak Alan!
Etelina haljina predstavljala je čitavo imanje. Ona je podstakla
maštu tri prva krojačka umetnika u Njujorku. Haljina je bila
sastavljena od srebrnog veza i hermelina i isticala joj je krasno vrat
i pleća. U kosi je nosila čapljina pera na brilijantskoj kopči.
Bili eu sami. Etel je u poslednjem času Lojda, koji se već obukao
za koncert, ubedila kako treba da ostane kod kuće pošto ne izgleda
dobro. Govorila mu je: „Moj dragi
Pa” i zvala ga „moj uvaženi otac” tako da je Lojd bio presrećan
u svojoj majmunskoj ljubavi da svoju ćerku čeka tri sata u
naslonjači.
Etel je htela da je vide samu s Alanom i htela je da loža bude
osvetljena. Za vreme odmora upraviše se svi pogledi na ložu i čuše
se glasovi: „Mak Alan! — Mak Alan!”
Alanova slava se vraćala, pošto se viđao pored milijarderke. On
se postiđeno povuče dublje u ložu.
Etel mu se okrete sa prisnim jasnim smeškom, i onda se naže
preko grudobrana lože: pokazivala je svoje lepe zube i želela
trijumf.
Alan izdrža ovu scenu sa krajnjim naporom svoje snage. On je
mislio na ono veče kad je sedeo sa Maudom u loži prekoputa i čekao
da ga Lojd zovne. Sećao se jasno Maudinog providnog, ružičastog
cveta i njenih od uzbuđenja rumenih obraza. Tako isto se jasno
setio Etele kad mu je prvi put pružila ruku i rekla: „Kako ete,
gospodine Alane?” Pitao se u mislima: da li bi možda bolje bilo da
Lojd onda nije došao i da nije ni počeo tunel. I on se zgrozi sam na
sebe kad mu duša odgovori: „Ne! Čak ni za Maud i dete ne bi
žrtvovao svoje delo”.
Već idućeg dana skočiše tunelske vrednosne hartije za sedam
procenata! Neke bestidne novine doneše vest da će se Etel Lojd
idućeg meseca veriti sa Mak Alanom.

312
 U podne doneše druge novine Etelin demanti.
Mis Lojd je izjavila: „Čovek koji je ovu vest proneo najveći je
lažov na svetu. Istina je samo da sam dobra prijateljica Mak Alana,
i time se ponosim.”
Međutim, reporteri su vrebali. Posle nekoliko nedelja pojavi se
u novinama beleška sa prividnom namerom: kako se Mak Alan
preselio u Njujork.
To je odgovaralo istini, ali nije imalo nikakve veze s Etelom
Lojd. Alan se smesti u staničnoj zgradi u Hobokama. Ova zgrada se
još gradila, a izvođena je po Hobijevom nacrtu. Zgrada se sastojala
iz srednje zgrade sa trideset spratova sa licem od pedeset prozora,
koju eu sa obe strane zakriljavali tornjevi od dvadesetpet spratova,
širine deset prozora. Srednja zgrada i tornjevi počivali su na
ogromnim lukovima što su vodili neposredno u stanični hol.
Tornjevi su vezivani sa srednjom zgradom pomoću dva para
mostova. Za promenu je trebalo zgrada da ima na krovu stubove,
arkade vazdušnih, krovnih vrtova.
Zgrada je bila dovršena odozdo do šestog sprata, a odozgo
trideseti i dvadeset deveti. Između njih haos gvožđa i gvozdene
konstrukcije kojima su se danju majušni ljudi puzili i pentrali.
Alan. je stanovao na prvom spratu, direktno nad velikim
srednjim lukom hola. On je smestio svoju sobu za rad u veliku
dvoranu restoracije, koja je imala divan izgled na Hudzon.
Etel nije propustila a da i sama malo ne doprinese da se ukrasi
ova ogromna dvorana, čiji izgled pobuđuje u čoveku melanholiju.
Poslala mu je čitave vagone sobnog cveća iz svojih rasadnika iz
Masačusetsa. Ona mu je lično u svom automobilu donela bale
prostirki.
Izgled Alanov joj se nije dopadao. Njegova boja lica bila je
tamna i nezdrava. Osedeo je brzo. Spavao. je loše, i malo je jeo.
Etel mu pošalje jednog kuvara svog oca, francuskog majstora,
koji je po izgledu čoveka umeo da stvori jelovnik za njega. —.Ona
izjavi dalje da mu je potreban čist vazduh, pošto mu je tunel
otrovao krv. Bez mnogo priče pojavljivala se ona svakog dana u
šest sa svojim kolima boje slonove kosti i vozila Alana na jedan sat

313
u šetnju. Alan joj je to dopuštao. Za vreme vožnje nisu ni reči
govorili.
Vest o skoroj veridbi pojavljivala se opet u novinama. Posledica
toga bilo je novo skakanje tunelskih hartija. (Lojd ih je u tišini bio
nakupovao za deset miliona dolara kad su se akcije skoro džabe
dobijale, i zaradi već sad čitavo imanje).
Hartije teške industrije skočiše. U svima stvarima, i
najmanjim, pokaza se poboljšanje. Na svetsku berzu uticala je
samo ta okolnost što su Etelina kola stajala svakog dana u šest pred
Hoboke-stanicom.
Alan je bio sit komedije koja ga je mučila i postiđivala i reši se
da pređe na delo.
Na jednoj vožnji zaprosi on Etelu.
Ali, Etel se nasmeja veselo i pogleda Alana velikim, začuđenim
očima.
— Ne govorite besmislice, Alane! — uzviknu ona.
Alan ustade i dade znak šoferu. Bio je bled.
— Šta to hoćete, Alane? — upita Etel uplašeno i sa nevericom, i
pocrvene. — Mi smo udaljeni od Njujorka trideset milja!
— Svejedno! — odgovori Alan nabusito, pa iziđe i udalji se bez
pozdrava.
Alan je išao nekoliko sati kroz polja i šume škrgutao je od besa
i stida. Svršeno je sa ovom spletkašicom!
. Svršeno! Nikad ga ona neće više videti! Đavo neka je nosi !...
Najzad dođe do neke stanice i vrati se u Hoboke. Stigao je u
ponoć. Zatraži odmah svoj auto i odveze se u Mak-Siti.
Danima je živeo u tunelu. Nije hteo da vidi ni ljude ni svetlost.

314
 IV

Etel Lojd se izveze sa svojom jahtom i ostade osam dana na

moru. Bila je pozvala Vanderštifta i tako ga je mučila da samo što
nije skočio s palube u more, i zakleo se da se više nikad neće sresti
s Etelom.
Kad se vratila u Njujork, odveze se još istog dana na stanicu
Hoboke i raspita se za Alana. Rekoše joj da radi u tunelu. Odmah
mu posla Etel depešu. Ona zamoli Alana da joj oprosti. Njegova
prosidba ju je iznenadila i ona je u zabuni učinila glupost. Moli ga
da dođe sutra na večeru. Ne očekuje čak ni odgovor i iz toga može
videti koliko sigurno računa da će on doći.
Alan se ponovo teško borio. Etelin telegram je primio u tunelu.
Pročitao ga je na svetlosti jednog prašnjavog rudarskog fenjera.
Tuce takvih fenjera video je kako svetlucaju iz tunelske tame,
inače ništa. Mislio je na mrtva okna. On ih je video! Američka,
evropska i okeanska. Video je hiljade mašina koje se besciljno
kreću. Video je obeshrabrene inženjere u usamljenim stanicama,
iscrpene monotonijom svoga zanimanja. Mnoge stotine su ga već
napustile, jer nisu mogle da podnesu taj jednoliki posao. Oči su mu
gorele. Dok je savijao Etelinu depešu, počelo je da tutnji i bubnja u
njegovim ušima. Čuo je vozove kako jure oknima, tunelske vozove
koji pobedonosno lete od Evrope za Ameriku i obratno. Oni su
tutnjali i zvečali u njegovom mozgu i njihov besni takt ga je opijao.
Etel ga primi sa šaljivim prekorom: trebalo je znati da je ona
razmaženo, ćudljivo derište! Od toga dana su opet njena kola
stajala u šest pred tunelskom stanicom. Etel sad promeni svoju
taktiku. Ranije je obasipala Alana pažnjom. Sad to izostavi.
Naprotiv, znala je kako će navesti Alana da on njoj ispunjava male
želje.
Ona bi rekla:
— Blanša igra sutra. Rado bih je videla Alane.
Alan je uzimao ložu i gledao kako igra Blanša, ma da mu je bilo
dosadno da gleda na pozornici histeričnu devojku kako prelazi iz
grčevitog plača u grčeviti smeh.

315
 Odsad je Njujork viđao vrlo često Alana i Etelu. Etel se svakog
dana vozila niz Brodvej u Alanovim kolima. Alan je sam upravljao
kao nekad kad je bio sasvim dobrog zdravlja. Na sedištu je sedela
Etel Lojd, uvijena u ogrtač i lepršave velove, i gledala na ulicu.
Etel je saletala Alana da je povede jednom u tunel. Alan joj
ispuni i tu želju.
Kad voz sleti niz trasu, kriknu Etel od zadovoljstva, a u tunelu
nije prestajala da se divi.
Ona je bila proučila svu literaturu o tunelu; ali njena fantazija
nije bila školovana u tehničkim stvarima, da bi mogla imati jasnu
predstavu o oknima. Nije ni slutila šta znači četiri stotine
kilometara u jednom skoro sasvim mračnom tunelu. Grmljavina
koja je obavijala voz i bila tako jaka da se moralo vikati da bi se
sporazumelo, prijatno je uplaši. Stanice joj izazvaše uzvike
divljenja. Nije ni slutila kakve ogromne mašine tu stoje i
neprekidno rade. To su bile mašinske dvorane pod morem. I
ventilatori koji su zviždali kao oluja da čoveka oduvaju.
Posle nekoliko časova blesnu crvena vatra iz tame.
Voz stade. Bili su na mestu nesreće. Pri pogledu na klanac Etel
zaneme.
Šta je značilo za nju što je znala da je ponor dubok šezdeset do
osamdeset metara i što su hiljadu ljudi i danju i noću vadili rudu.
Ali, sad je videla da su šezdeset do osamdeset metara strašna
dubina, dvadeset spratova. Duboko dole u magli prašine, koja je
ispunjavala nepregledni deo ponora, dvadeset spratova duboko
svetlile su bogen-lampe i pod njima je vrvelo: to su bili ljudi!
Odjednom se diže oblačak prašine i topovski pucanj jeknu iz
ponora u tunel.
Šta je to bilo?
— Zapalili su eksploziv.
Zatim uđoše u dizalicu i opustiše se. Sjuriše se pored bogen-
lampi i ljudi su izgledali kao da im se vertikalno približuju. Bili su
dole i sad se Etel nije mogla dovoljno načuditi sa kolike visine su
došli. Ulaz u tunel joj je izgledao kao mala crna kapija, senke
ogromnih demona kretale su se po zidovima.

316
 Etel se vrati iz tunela zbunjena i ushićena, i celo veče je pričala
Lojdu o tunelu i kako je i Panamski kanal prema njemu igračka.
Idućeg dana znao je ceo Njujork da je Etel bila s Alanom u
tunelu. Novine doneše čitave stupce intervjua.
Dan zatim objaviše veridbu Alanovu i Etelinu i doneše njihove
slike.
Krajem juna bila je svadba. Istog dana osnova Etel Lojd
penzioni fond za tunelske radnike, sa sumom od osam miliona
dolara. Svadba je proslavljena sa kraljevskim sjajem u velikoj
svečanoj dvorani Atlantika, istog hotela gde je pre deset godina
bila konferencija u bašti na krovu. Tri dana je ova senzacionalna
svadba bila predmet razgovora. „Sandej miror” se detaljno zabavio
Etelinom opremom. Dve stotine pari cipela! Hiljadu pari svilenih
čarapa! Etelino rublje je bilo do sitnica opisano. I da je Alan tih dana
čitao ove novine, video bi kako je neobično srećan bivši
konjušarski pomoćnik iz Ankl Toma koji se oženio Etelom, čije su
podvezice iskićene brilijantima.
Godinama se u Njujorku nije viđalo sakupljeno tako sjajno
društvo kao o ovoj svadbi. Stari Lojd, koji se sklanjao od ljudi, nije
prisustvovao. Bio je. sa svojim lekarom otplovio na Zlatnom
šaranu.
Etel je blistala. Nosila je „ružin dijamant” i izgledala je mlada,
sjajna, vedra i srećna.
Alan je izgledao takođe srećan. Šalio se i štaviše smejao se. Niko
nije smeo da zapazi da je opšte mišljenje tačno: kako se on prodao
Eteli. Sve je činio kao u groznici. Niko nije video njegovu veliku
muku da odigra ovu komediju.
Mislio je na Maud, i bol i gađenje gušili su ga u grudima. Niko
to nije video. Oko devet sati odveze se s Etelom Lojdovoj kući, gde
su hteli da stanuju prvih nedelja. Nisu ni reči govorili i Etel nije ni
tražila da Alan govori. Alan je ležao u kolima, umoran i iscrpen, i
gledao je poluotvorenim očima ravnodušno na živu ulicu, punu
razigranih svetiljki. Etel pokuša da ga uhvati za ruku, a ta ruka bila
je hladna kao led, i mrtva.

317
318
 Kod Trideset treće ulice kola im se zaustaviše i moradoše da
stoje jedan minut. Onda Alanov pogled pade na ogroman plakat
čija su krvava slova buljila u ulice:
— Tunel! Stotinu hiljada ljudi! — On otvori oči, njegove zenice
se raširiše; ali pored toga ga ne napusti strašni duševni umor, što
ga je slamao.
Etel je bila naredila da se osvetli dvorana sa palmama, i zamoli
Alana da joj još malo pravi društvo.
Ona se nije presvlačila. Sedela je u svojoj raskošnoj svadbenoj
haljini, sa dijamantom na čelu i s vremena na vreme dizala je svoje
duge trepavice da krišom pogleda Alana.
Alan se šetao gore-dole kao da je sam, i rasejano je gledao cveće
i nameštaj.
U dvorani je bila tišina. Skriveni vodoskok žuborio je i brbljao.
Pokatkad bi zašumila tajanstveno jedna biljka, koja se protezala.
Izgledalo je kao da se čuju reči što se na ulici govore.
— Jesi li mnogo umoran, Mak? — upita ga Etel posle dugog
ćutanja. Pitala je tiho i ponizno.
Alan stade i pogleda Etelu.
— Da, — reče on tupim glasom i nasloni se na kamin.
— Bilo je tako mnogo sveta! — Od njega do nje bio je razmak od
deset koraka, a njemu se činilo da su udaljeni čitave milje jedno od
drugog. Nikad mladenci nisu bili usamljeniji.
Alanovo lice bilo je bledo i tamno. Oči su bile bez sjaja i kao
ugašene. Nije imao više snage da se pretvara.
Ali, Eteli se najzad učinilo da je i on postao čovek, kao što je i
ona bila, čovek sa srcem, koje može da pati i oseća.
Ona ustade i približi mu se.
— Mak! — doviknu mu lako.
Alan pogleda.
— Čuj, Mak, — poče ona svojim najmekšim glasom, — moram
da govorim s tobom. Slušaj: Ja neću da ti budeš nesrećan, Mak.
Naprotiv, ja želim iz sveg srca da ti budeš srećan, koliko je više
mogućno. Ne misli da sam ja toliko glupa te verujem da si me uzeo

319
iz ljubavi. Ne, tako budalasta nisam. Ja nemam prava na tvoje srce
i ja na njega i ne polažem. Ti si isto tako slobodan kao i pre... Nije
potrebno ni da se trudiš da bi me uverio kako me ma i malo voliš,
ne! To bi me postidelo. Ja od tebe ne tražim ništa, baš ništa, Mak.
Samo pravo, koje sam već nedeljama uživala, da budem u tvojoj
blizini.
Etel zastade. Ali, Alan ne reče ništa.
I Etel produži:
— Ja ne igram više komediju Mak! To je prošlo. Ja sam morala
da igram komediju, da te dobijem, a sad kad te imam, to više nije
potrebno. Sad mogu da budem iskrena i ti ćeš videti da ja nisam
samo ćudljivo i gadno stvorenje koje muči ljude. Slušaj, Mak, sve ti
moram reći da bi me upoznao... Ti si mi se svideo kad sam te prvi
put videla! Ja sam se divila tvome delu, tvojoj smelosti, tvojoj
energiji... Ja sam bogata, znala sam to već i kao dete da sam bogata.
Moj život je trebalo da bude veliki i divan — tako sam pomišljala u
sebi. Nisam jasno mislila; ali, osećala sam. U šesnaestoj godini
sanjala sam da se udam za princa, a u sedamnaestoj da sve svoje
imanje razdelim siromasima. To su bile besmislice. U osamnaestoj
već nisam više imala određen plan. Živela sam kao i svi mladi ljudi,
deca bogatih roditelja. Ali to mi je brzo dosadilo. Nisam bila
nesrećna, nisam bila ni srećna. Živela sam od danas do sutra i
traćila vreme što sam bolje umela. Nisam u to vreme ni na što
mislila, bar tako mi se sada čini. Onda je Hobi došao tati sa tvojim
projektom. Iz radoznalosti navalila sam na tatu da me upozna sa
tim projektom, jer su se njih dvojica ponašali tako tajanstveno. Ja
sam sa Hobijem studirala planove i pravila se kao da sve razumem.
Tvoj projekt me je izvanredno zanimao, to je istina. Hobi mi je
pričao o tebi i kakav si ti sjajan čovek, i naposletku sam postala
radoznala da te vidim. I, videla sam te! Imala sam pred tobom
takvo poštovanje kakvo ni pred jednim čovekom nisam osetila. Ti
si mi se dopao. Izgledao si tako prirodan, jak i zdrav. I ja sam želela
da taj čovek prema meni bude ljubazan. Ali, ti on bio ravnodušan.
Koliko sam puta mislila na to veče! Znala sam da si oženjen, Hobi
mi je to ispričao, i tada mi nije ni padalo na um da bih ti mogla biti
što drugo nego prijateljica. Kasnije sam počela da bivam

320
ljubomorna na Maud. Oprosti što pominjem njeno ime! Gde god se
išlo ili stalo, svuda se čulo i videlo tvoje ime. I ja sam pomislila:
„Zašto ti ne bi mogla biti na Maudinom mestu?” To bi bilo divno!
Onda bi imalo smisla biti bogat! To nije bilo mogućno. Ja sam
uviđala i htela sam da se zadovoljim time što ću smeti da se
ubrojim u tvoje prijatelje. I da to postignem, dolazila sam češće do
vas ni iz kakvog drugog razloga. Jer, ma da sam kovala lude
planove (kako bih mogla udesiti da se ti u mene zaljubiš i da
napustiš ženu i dete), nisam ozbiljno mislila niti sam u to verovala.
Ali, ni kao prijatelj nisam ti se približila, Mak! Ti si se bio zaključao,
ti nisi imao ni vremena za mene. Ja nisam sentimentalna Mak; ali,
bila sam veoma nesrećna!
Onda je došla katastrofa! Veruj mi da bih sve dala kad bi moglo
da se popravi što je ona prouzrokovala. Zaklinjem ti se! Bilo je
grozno i ja sam tada strašno patila,! Ali, ja sam sebičnjak, veliki
sebičnjak, Mak! I dok sam plakala za Maudom, došlo mi je u svest.
da si ti sada slobodan, Mak! Bio si slobodan! I od tog časa želela sam
da ti se približim. Mak, ja sam htela da ti budeš moj! Štrajk,
obustava rada, stečaj, sve mi je išlo na ruku. Ja sam mesecima
saletala oca da se založi za tebe. Ali, papa je rekao: „Nemogućno je!”
Ovog januara sam ponovo navalila. Pa opet reče: „Nije nikako
mogućno!” Onda ja rekoh papi: „Mora biti mogućno, papa!
Razmisli, ti to moraš omogućiti!” Ja sam ga mučila do ludila,
sirotoga papu, koga volim. Danima. Najzad je pristao. Hteo je da ti
piše i da ponudi svoju pomoć. Onda sam ja razmišljala. „Šta zatim?”
— mislila sam. Mak će primiti tatinu pomoć, nekoliko puta će doći
i nama na ručak i večeru, onda će se opet zakopati u svoj posao, i ti
ga nećeš više videti. Uvidela sam da protiv tebe imam samo jedno
oružje, i to tatin novac i ime! Oprosti, Mak, što sam tako iskrena.
Nisam se ustručavala da ovo oružje upotrebim. Ja sam tražila od
pape da jednom u svom životu čini samo ono što budem htela, a da
me ne pita za razloge. Ja sam zapretila njemu, mome dragom,
malom, starom tatici, da ću ga napustiti i da me nikad više neće
videti ako me ne posluša.. To je bilo ružno od mene, ali ja nisam
mogla drukčije. Ja ne bih tatu napustila, jer ga volim i poštujem.
Ostalo ti je poznato. Nisam učinila dobro; ali za mene nije bilo

321
drugog puta do tebe! Patila sam zbog toga; ali, htela sam da
istrajem do kraja. Kad si me u kolima zaprosio, htela sam da
pristanem odmah. Ali, htela sam da i ti malo patiš radi mene.
Etel je govorila poluglasno i često bi prešla u šaptanje. Smešila
se u govoru, meko i ljupko, borala je čelo, istezala obrve, da je
izgledala tužna, tresla lepom glavom i gledala sanjalački u Maka.
Često je u uzbuđenju zastajala.
— Jesi li me čuo, Mak? upita ga sad.
— Da! — reče Mak tiho.
— Morala sam sve to da ti kažem, Mak, otvoreno i pošteno. Sad
znaš. Možda ćemo moći uprkos svemu tome postati dobri drugovi
i prijatelji?
Onda pogleda sa jednim zanosnim pogledom u Alanove oči,
koje su kao i pre bile umorne i rastužene. On uze njenu lepu glavu
u obe ruke, i klimnu svojom glavom.
— Nadam se, Etel! — odgovori on, i njegove blede usne
zadrhtaše.
I Etel pođe za svojim osećajem i priljubi mu se za trenutak na
grudi. Onda se uspravi sa dubokim uzdahom i nasmeši se
zbunjeno.
— Još nešto, Mak! — otpoče ona opet.
— Kad sam ti već to rekla, onda ti moram sve reći. Htela sam da
budeš moj, i ti si moj! Ali, slušaj: ja hoću i da mi veruješ i da me
voliš! To je sad moj zadatak! Malo pomalo, Mak, čuješ li, to će biti
moja stvar i ja verujem da će mi to poći za rukom! Jer, kad ne bih u
to verovala, bila bih užasno nesrećna... Sad laku noć, Mak!
I iziđe lagano, umorno, kao u nesvestici.
Alan ostade kraj kamina i nije se maknuo. Dok je umornim
očima gledao kroz dvoranu, u kojoj je bio stranac, mislio je da će
njegov život kraj ove žene biti ipak prijatniji nego što je on mislio.

322
 V

TUNEL
Stotinu hiljada ljudi!

Oni dođoše. Farmerki radnici, rudari, skitnice. Tunel ih je

privlačio kao ogromni magnet. Dođoše iz Ohaja, Ilinoisa, Jave,
Viskonsina, Kanzasa, Nebraske, Kolorada, Kanade i Meksika.
Specijalni vozovi pojuriše Unijom. Iz Severne Karoline, Tenesija,
Alabame i Džordžije dovaljaše se veliki talasi Crnaca.
Mnogohiljadna tunelska vojska, koju je bio strah oterao, vrati se
opet.
Iz Nemačke, Engleske, Belgije, Francuske, Rusije, Italije i
Portugalije pojuriše gradilištima.
Mrtve tunelske varoši oživeše. U zelenim, prašnjavim
staklenim dvoranama zasijaše se opet bledi meseci: čekrci se opet
pokretoše, digoše se bledi oblaci pare, crni dim pokulja opet kao i
ranije. U gvozdenom kosturu nove zgrade puzile eu senke, vrvelo
je od ljudi gore i dole. Zemlja je drhtala, sa piskom i hukom
izbacivale su varoši ruševina opet prašinu, paru, crn dim, svetlost
i vatru prema nebu.
Zaspali parobrodi u pristanišnim grobljima Njujorka,
Savanaha, Nju-Orleana i San-Franciska, Londona, Liverpula,
Glazgova, Hamburga, Roterdama, Oporta i Bordoa, izbaciše opet
oblake dima kroz dimnjake, čekrci zazvečaše. Opustela rudarska
okna oživeše u buci; prašnjave lokomotive dođoše iz svojih šuma i
odahnuše. Dizalice po rudnicima zazvečaše i juriše se povećanom
brzinom u okna. Velika mašina, što se od početka krize jedva vukla,
trgla se je naglo i pošla. Utočišta za nezaposlene isprazniše se,
bolničke dvorane ostaše prazne, skitnice iščezoše sa drumova.
Banke i berze bile su u uzbuđenju, kao da se granate rasprskavaju
u vazduhu. Industrijske hartije skočiše, srčanost i preduzimljivost
povratiše se. Tunelske akcije dođoše opet do priznanja.
Lojd prihvata Tunel!

323
 Lojd sasvim sam! Jedan jedini čovek! Tunel dobi daha. Kao
džinovska pumpa počeo je da usisava i izbacuje ljudska tela i već
šestog dana radio je svojom starom brzinom. U oknima su grmele
mašine za bušenje, usijani, besni nosorozi od alanita besneli su kao
i ranije i zabadali se u kamen. Oznojene ljudske gomile valjale su
se opet u svetlosti reflektora napred i nazad. Kao da se ništa nije ni
dogodilo. Štrajk, katastrofa, sve je bilo zaboravljeno! Alan je gonio
starim paklenim tempom, i nije ni pomislio da je nekada bilo i
drukčije.
Američka pruga se najlakše savlađivala. Ponor nesreće proguta
osamdeset kilometara kamena. Danju i noću sručivala se lavina
kamena i šljunka u dubinu. Tri stotine metara širok nasip zajazi je.
On je bio isprepleten šinama po kojima su bez prestanka jurili
vozovi sa kamenom iz okna da tu izruče svoju sadržinu. Severni
odsek bio je posle godinu dana ispunjen i zaravnat, a odozgo su
nikle ogromne mašinske dvorane sa dinamo-motorima,
hladnjacima i ozonskim aparatima.
Pet godina posle nastavljanja rada američko i bermudsko okno
behu toliko blizu da je Alan kroz breg mogao da razgovara putem
telefona bez žica sa Štromom, koji je tamo rukovodio. Ceo je svet
sa nestrpljenjem čekao kad će se okna sastaviti. Bilo je čak i u
naučnim krugovima ljudi koji su sumnjali da će se okna uopšte
sresti. Ogromne kamene mase, toplota, silne mase gvožđa i
električne energije morale su ometati i najtačnije instrumente. Ali,
kad su se okna približila na petnaest kilometara, seizmografi su
beležili svaku eksploziju. Petnaeste godine rada sretoše se okna.
Proračuni su pokazivali visinsko odstupanje od trinaest i bočno od
deset metara, razlike koje su od šale mogle da se isprave. Posle dve
godine bio je dupli tunel Amerika-Bermudi probijen i oklopljen
armiranim betonom.
To je bilo od ogromne koristi: Vozovi su mogli da prevoze
gvožđe, cement, šine i radnike u Bermude.
Tunelske akcije skočile su za dvadeset procenata. Narodni
novac poče da se vraća.
Mnogo teža bila je gradnja francuskog dela tunela, koji je Alan
u prvo vreme smatrao jednostavnim. U četrnaestoj godini rada

324
dogodi se ovde velika poplava mulja. Tunel je bio naišao na jedan
od okeanskih nabora. Tri kilometra izgrađenog okna sa mašinama
i aparatima bilo je propalo. Podignut je dvadeset metara debeo zid
od armiranog betona kao zaštita protiv vode i mulja. Dve stotine
osamdeset i dva čoveka pogubiše živote pri ovoj poplavi. Okno se
moralo sprovesti u velikom luku oko opasnog mesta. Ponovo se
naiđe na mulj; ali, posle teških napora savladano je i to. Pet
kilometara ovog dela tunela stadoše šezdeset miliona dolara. Okno
se završi u dvadeset prvoj godini rada.
Sa dovršenjem francuskog i američkog dela znatno su se
smanjili troškovi. Svakog meseca se broj radnika smanjivao. Ali, i
pored toga tunel je gutao još milijarde. Etel je celo svoje imanje do
poslednjeg centa bacila u tunel. Ona bi dospela do prosjačkog štapa
ako bi tunel propao. Sam Lojd je u velikim razmerama uzeo učešća
u građenju tunela, te je morao da upotrebi svu svoju finansijsku
strategiju da se održi.
Najteži rad bio je u atlantskom delu tunela. Danju i noću,
godinama već borile su se znojave ljudske gomile sa kamenom.
Ukoliko su dublje prodirali, utoliko se otežavao transport i
snabdevanje. Neprijatelj tunelskih radnika ovde nije bila voda već
toplota. Tunel se ovde opuštao do na šest hiljada metara ispod
morske površine. Toplota je bila tako velika da se više nisu
upotrebljavali drveni podupirači već samo gvozdeni. Vazduh je u
oknu bio utoliko gori, ukoliko se samo „dvojnim tunelom“ može da
postigne dobra ventilacija, a ovaj je bio jednostavan. Na svakih
deset kilometara morale su da se usecaju u kamenu stanice, gde su
se nalazile mašine za hlađenje, ozonski aparati i vazdušne pumpe,
koje su i danju i noću radile.
Bio je to najteži i najveći rad koji su ikad ljudi izveli.
S obe strane gnjurale su se mašine za bušenje sve dublje: debeli
Miler s Azora, a Štrom sa Bermuda. Štrom je činio nadčovečanski
napor. On nije bio omiljen kod svojih ljudi; ali, svi su mu se divili.
Bio je čovek koji je mogao danima da bude bez jela, pića i sna. Skoro
je svaki dan bio u tunelu i satima je sam upravljao radovima kod
mašina za bušenje. Danima nije izlazio iz usijanog okna. Njegovi
radnici ga nazvaše ruski đavo.

325
 Svaki dan je izbacivao tunel četiri hiljade vagona kamena na
Azorima i tri hiljade na Bermudima. Stvoriše se ogromni tereni.
Grebeni, peščani sprudovi, ponori i ostrva sliše se u jedan
kontinent. Bila je to sasvim nova zemlja koju je Alan bio stvorio.
Njegovi građevinari pristaništa stvoriše najmodernija pristaništa,
molo, odbojne zidove za talase, dokove i svetionike. Najveći
parobrodi mogli su da pristaju. Njegovi arhitekti podigoše na
ruševinama nove varoši. Bilo je hotela, banaka, trgovina, crkava,
škola — sve sasvim novo! Jedno obeležje imađahu svih pet
Alanovih novih varoši: bile su bez ikakve biljke. Na gomilama
gnajsa i granita dizale su se one, bleštavo ogledalo u suncu, i oblak
prašine u vetru. Ali, za deset godina biće one isto tako zelene kao i
druge varoši, jer su bili predviđeni trgovi, vrtovi, parkovi, kao što
ih imaju London, Pariz i Berlin. Njegovi građevinari su uvozili
zemlju lađama. Čile je slao šalitru, a more je dalo morsku travu.
Bilje i drveće su uvozili. I, zaista već ovde-onde mogao se videti koji
avetinjski prašnjavi park sa palmama i drvećem i malo trave što
liči na ožiljak.
Ali, Alanove varoši su imale nešto drugo. One su imale
najpravije ulice na svetu i najlepše plaže na svih pet kontinenata.
Ličile su sve jedna na drugu kao braća. Sve su bile američki izdanci,
istaknute tvrđave američkog duha, opkoljene snagom volje i
ispunjene aktivnošću.
Mak-Siti je pred završetak građevina imao već preko milion
stanovnika.
Neprekidno su se događale manje i veće nesreće i katastrofe na
radu. Ali, one nisu bile ni veće ni češće no kod drugih tehničkih
preduzeća. Alan je bio postao oprezan i plašljiv. Nije više imao
nerve kao ranije. U početku mu nije bilo stalo ni za stotinu ljudi, a
sad ga je tištao svaki ljudski život što ga tunel proguta. Okna su bila
puna aparata za osiguranje i registrovanje i pri najmanjem znaku
usporavao bi se tempo. Alan je bio osedeo. Sad su pa. zvali: stari
sedi Mak. Zdravlje mu je bilo oronulo. Nije skoro ni kako ni spavao,
stalno u nemiru da se ne dogodi nesreća. Sasvim se bio usamio.
Njegovo jedino oporavljenje sastojalo se u jednostavnoj večernjoj
šetnji po parku. Šta se u svetu događalo nije ga više zanimalo.

326
Tvorac tunela bio je postao rob ovoga stvora. Njegov mozak nije
imao drugih asocijacija ideja do mašina, tipova kola, stanica,
aparatura, brojeva kubnih metara i konjskih snaga. Skoro sva
čovečanska osećanja bila su u njemu izumrla. Samo je još jednog
prijatelja imao: to je bio Lojd. Njih dvojica su često provodili večeri
zajedno. Sedeli su u svojim naslonjačama, pušili i — ćutali.
U osamnaestoj godini građenja izbi štrajk, koji je trajao dva
meseca i stao Alana veoma mnogo. Samo se Štromovoj
hladnokrvnosti može zahvaliti što su druga panika i strah u masi
bili odmah u klici ugušeni. Jednog dana se toplota u oknu pope za
punih pet stepeni. Pojava je bila neobjašnjiva i opominjala je na
opreznost. Radnici su se ustručavali da uđu u okno: plašili su se
svakog časa da se ne otvori breg i ne pokulja usijana lava. Bilo je
ljudi koji su širili besmislenu priču da se okno bliži usijanoj
zemljinoj unutrašnjosti. Mnogi naučnici bili su mišljenja da
tunelska osovina dodiruje krater jednog podmorskog vulkana.
Radovi su bili prekinuti i preduzelo se tačno ispitivanje
odgovarajućeg kompleksa morskog dna. Temperatura na
morskom dnu bila je izmerena ali, od vulkana ili vrućih izvora nije
bilo ni traga.
Štrom izabra dobrovoljce i osta četiri nedelje u oknu. Ruski
đavo prekide rad tek kad se sruši onesvešćen; ali, posle osam dana
bio je opet u paklu.
Ljudi su ovde radili sasvim poli. Kao prljavi, uljem umazani
moljci, klizili su oknom, poluonesvesli, održavani raznim
nadražljivim sredstvima.
U dvadeset i četvrtoj godini građenja, pošto su oba okna prema
proračunu trebalo da budu udaljena još svega šezdeset kilometara,
pođe za rukom Štromu da. bežičnim telefonom govori kroz breg sa
debelim Milerom. Posle šestomesečnog ludog rada bila su oba okna
dotle doterala da su se morala nalaziti u neposrednoj blizini. Ali,
seizmografi nisu registrovali nijednu detonaciju ma da je Miler
svaki dan tri puta palio mine. Novine doneše vest da su se okna
mimoišla. Inženjeri iz oba okna bili su u neprekidnoj vezi jedni sa
drugima. Razmak između Azora i Bermuda bio je nad i pod morem
utvrđen na metre. Moglo je biti u pitanju odstojanje od najviše

327
nekoliko kilometara. Sagrađeni su naročiti osetljivi aparati koji su
odolevali žezi; ali, ti aparati nisu ništa registrovali.
Dođoše naučnici iz Berlina, Londona i Pariza. Nekoliko njih se
čak usudi da siđe u zažareno okno; ali uzalud.
Alan naredi da se buše okna uvis i koso u dubinu: on izbuši
čitavu mrežu okana. Bio je to pravi rudnik. Rad u tamu i
neizvesnost bio je paklen. Vrućina je ljude obarala kao kula. Svakog
dana je bilo slučajeva ludila. Ma da su u okna pumpe neprekidno
potiskivale rashlađen vazduh, ostajali su zidovi vreli kao kaljeve
peći. Slepi od prašine i vrućine, čučali su inženjeri u oknima,
sasvim goli, pokriveni prašinom i prljavštinom i posmatrali
aparate za registrovanje.
Bio je to najstrašniji deo rada, najuzbudljiviji. I, Alan izgubi san
sasvim.
Četiri meseca su tražili, jer im je bušenje bočnih okana odnosilo
mnogo vremena.
Svet je bio grčevito uzbuđen. Tunelske akcije počeše da padaju.
Ipak, jedne noći pozva Štrom Alana da dođe, i mada je ovaj
puzio oknom, dođe mu Štrom u susret, znojav i prljav i ni nalik na
ljudsko biće. I tada prvi put vide Alan ovog hladnog čoveka
uzbuđenog i šta više nasmešenog.
— Našli smo Milerov trag, — reče Štrom.
Na kraju jednog dubokog kosog okna, gde je vazduh zviždao i
rashlađivao kroz cevi, stajao je jedan aparat za registrovanje pod
jednom rudarskom lampom i dve crne prilike ležale su kraj njega.
Aparat za registrovanje je beležio dva sata i jedan minut jedno
milimetarsko odstupanje. Miler je morao tačno za jedan sat da pali
mine i njih četvorica su ceo sat ležali bez daha, uzbuđeni kraj
aparata. Tačno u tri sata i dva minuta ponovo zadrhta igla.
Novine iziđoše u vanrednim izdanjima! Da je Miler bio veliki
prestupnik koga goni velika četa detektiva, senzacija ne bi bila
veća.
Rad je odsad bio lak. Posle četrnaest dana. utvrdi se da je Miler
ispod njih. Mak mu telefonira neka se penje. I Miler upravi tunel

328
uvis. Posle idućih četrnaest dana bili V su tako blizu, da su aparati
beležili čik i rad svrdlova.
Posle tri meseca i uvetom se čula i bez aparata detonacija
eksploziva. Sasvim potmulo i fino kao grmljavina u daljini. Posle
sledećih trideset dana čuli su se i svrdlovi!
I onda je došao veliki dan: kad je jedna rupa spojila oba okna.
Radnici i inženjeri uskliknuše.
— Gde je Mak? — upita! debeli Miler.
— Ovde sam! — odgovori Alan.
— Kako si, Mak? — reče Miler, smešeći se.
— Dobro je! — odgovori Alan.
Ovaj razgovor je stajao još istog večera u vanrednim izdanjima
svih listova što su pljuštali nad Njujorkom, Čikagom, Berlinom,
Parizom i Londonom.
Za dvadeset i četiri godine rada to je bio najveći trenutak
njihova života. A nisu govorili nikakve fraze! Posle jedan sat mogao
je Miler da pošalje Alanu bocu rashlađenog minhenskog piva a
idućeg dana magli su da se — svi, premoreni, znojavi, goli i prljavi
provuku kroz tu rupu, šest hiljada metara ispod morske površine.
Alanov povratak kroz tunel bio je trijumfalna vožnja. Radnički
bataljoni, koji su ovde u tami rili, vikali su i klicali:
— Sinovi rada, kape dole!...
Iza Alapa su i dalje grmela u stene uperena svrdla.

329
 VI

Etel je bila sasvim druga priroda nego Maud. Ona nije

dopuštala da je rad potisne ustranu. Ona se preseli usred buke.
Svrši redovan inženjerski kurs, kako bi mogla da se i ona čuje!
Od onog dana kad je dala Alanu svoju ruku, ona je na
dostojanstven način branila svoja prava.
Činilo joj se da je dosta što ga je oslobađala doručka. Ali u pet
časova, tačno u pet, bila je kraj njega, svejedno da li je bio u
Njujorku ili u Mak-Sitiju — i bez ijedne reči mu je spremala čaj. Etel
se nije brinula da li Alan konferiše s inženjerom ili arhitektom. Bez
šuma je poslovala u svojem uglu ili u susednoj sobi, i kad je sto bio
postavljen, kazala bi:
— Mak, čaj je gotov.
I Alan je morao doći, sam ili u društvu, to je Eteli bilo svejedno.
U devet časova bila je sa kolima pred vratima i strpljivo je
čekala dok on ne bi došao. Nedelju je morao da provede kod nje.
Mogao je pozvati prijatelje ili čitav čopor inženjera, sasvim po
svojoj volji. Etel je vodila gostoljubivu kuću. Moglo se doći i ići kad
se htelo. Imala je svoj automobilski park od petnaest automobila
koji su svakog gosta u svako doba dana i noći vozili kuda je ko
želeo. Ponekad bi nedeljom došao i Hobi sa svoje farme. Hobi je
proizvodio godišnje dvanaest hiljada pilića i bogzna koliko jaja.
Svet ga više nije zanimao. Postao je religiozan i posećivao je
molitvene skupove. Ponekad bi pogledao Alanu strogo u oči i
rekao:
— Misli na spas svoje duše, Mak!
Kad bi Alan putovao, putovala bi i Etel sa njim. Bila je sa njim
više puta u Evropi, na Azorima i Bermudima.
Stari Lojd je bio kupio komad zemlje kod Ravleja, četrdeset
kilometara na sever od Mak-Sitija i tamo je podigao ogromni
letnjikovac, jednu vrstu zamka za Etel. Zemljište se pružalo do
mora, a zamak je ležao usred parka od starog drveta, koje su po
Lojdovom nalogu japanski vrtari preparirali za presađivanje i
doneli u Ravlej.
330
 Lojd je dolazio svaki dan da je poseti, a s vremena na vreme
provodio je čitave nedelje kod svoje obožavane ćerke.
U trećoj godini braka rodi Etel sina. Taj sin! Etel ga je čuvala kao
spasitelja. To je bilo Makovo dete, njenog Maka, koga je volela bez
mnogo priče, i on bi trebalo da posle dvadeset godina prihvati
očevo delo i da ga usavrši. Sama ga je hranila, naučila ga da izgovara
prve reči, pomagala mu pri prvim koracima.
Za prve dve godine bio je mali Mak nežan i osetljiv. Etel ga
nazva rasnim i aristokratskim. Ali, treće godine raskrupni se, glava
mu poraste i odeblja, dobi i bubuljice. Njegova plava kosa postade
crvena: pretvori se u pravog malog konjušarskog pomoćnika. Etel
je bila srećna. Ona nije volela nežnu i osetljivu decu, jaka i snažna
moraju ona da budu i da se dobro deru, da bi im se pluća razvijala
— tačno onako kao što je bilo kod malog Maka. Ona, koja se nikad
nije plašila, poznade i strah. Drhtala je svakog sata za svoje dete.
Njena fantazija bila je ispunjena pričama kako milionarsku decu
kradu, pa je onda oslepe i obogalje. U prizemlju svoje kuće sagradi
ona jednu čeličnu odaju, kao što ih imaju banke. U toj čeličnoj odaji
spavao je mali Mak sa dadiljom. Bez nje nikad nije smeo van parka.
Dva policijska psa, dresirana da napadaju na ljude, stalno su ga
pratila i po jedan detektiv je neprestano pretraživao svu okolinu
na tri milje uokolo. Kad bi ga vozila sa sobom, pratili bi ih u kolima
dva do zuba naoružana detektiva. Šofer je morao da vozi sasvim
lagano i Etel mu je jednom nasred ulice u Njujorku udarila šamar
što je jurio sto milja na sat.
Svakog dana je lekar morao da pregleda malog, ma da je dete
odlično napredovalo. Kad bi se dete samo zakašljalo, onda bi se
telegrafski pozivao specijalista.
Svuda je Etel videla opasnost za svoje dete. Iz mora su mogli
izići, pa i iz vazduha su zločinci mogli da se spuste i da joj ukradu
maloga Maka.
U parku je bila jedna velika livada, koja je, kao što je Etel
govorila, „dušu dala za pristajanje aviona.“ Etel stoga zasadi na njoj
mnoga drveta, da bi se tako razbio svaki avion, koji bi pokušao da
se spusti.

331
 Etel priloži veliku sumu za proširenje bolnice, koju krsti
Bolnica Maud Alan. Osnova najbolja dečja obdaništa i domove po
svem svetu i dođe skoro do bankrotstva, kad joj stari Lojd reče:
— Etel, moraš da štediš!
Mesto gde su Maud i Edit bile ubijene ogradi i pretvori u cvetnu
aleju, ne govoreći o tome nijednu reč Alanu. Dobro je znala da Alan
još nije zaboravio Maud i malu Edit. Bilo je vremena kada ga je čula
kako noću po čitave sate šeta i lagano govori. Znala je i to da on u
svom pisaćem stolu ima i mnogo čita jedan dnevnik: „Život moje
male ćerčice Edit, i šta je ona govorila!”
Mrtvi su imali svoja prava, i Etel nije ni mislila da im ih
uskraćuje.

332
 ZAVRŠETAK

Mašine za bušenje mrvile su breg u atlantskim oknima i svakog

dana su se tunelske glave sve više približavale. Poslednjih 30
kilometara predstavljali su robijaški posao. Alan je bio prinuđen da
plaća 10 dolara za dva sata, jer nijedan čovek nije hteo unutra! u
„krater“. Oklop ovog dela tunela morao je da se prevuče čitavom
mrežom cevi za rashlađivanje. Posle godinu dana napornog rada
bilo je i to savladalo.
Tunel je bio gotov. Ljudi su ga otpočeli, ljudi su ga i završili!
Znojem i krvlju bio je građen, progutao je okruglo devet hiljada
ljudi, doneo je bezimenu nesreću na svet i sad je stajao tu! I niko se
tome nije čudio.
Posle četiri nedelje stupi u promet podmorska pneumatična
ekspresna pošta.
Jedan izdavač ponudi Alanu milion dolara, ako Hoće da napiše
istoriju tunela. Alan odbi. On napisa samo dva stupca za Herald.
Alan se nije pravio skromnijim nego što je bio. Samo je opet
naglasio kako je građenje mogao da završi samo uz pripomoć tako
izvrsnih ljudi kao što su Štrom, Miler, Olin-Milenberg, Hobi,
Hariman, Berman i stotine drugih.
„Međutim, moram priznati — pisao je on, — da me je vreme
prestiglo. Sve moje mašine i pod i nad zemljom zastarele su i ja sam
prinuđen da ih u toku vremena zamenim. Moja svrdla, Na koja sam
nekad bio tako ponosan, postala su nesavremena. Roki Maunten je
za kraće vreme izbušen nego što sam ja mogao učiniti. Brze
motorne lađe prelaze za dva i po dana od Engleske do Njujorka,
ogromne nemačke vazdušne lađe preleću Atlantik za 36 časova. Ja
sam zasada još uvek brži i ukoliko lađe i aeroplani budu brži i ja ću
bivati sve brži.
„Ja mogu lako da postižem brzinu od 300 do 400 kilometara na
čas. Uz to su cene lađa i aeroplana tako visoke da ih samo bogataši
mogu da plate. Moje cene su pristupačne. Tunel pripada narodu,
trgovcu, useljeniku. Ja već danas molu da prevezem četrdeset
hiljada ljudi dnevno. Za deset godina, kad se svuda izgrade dupla

333
okna, osamdeset do stotinu hiljada. Za sto godina tunel neće moći
da savlada sav saobraćaj. Zadatak Sindikata biće da do tog vremena
sagradi paralelna okna, što će biti prilično lako.“
I Alan objavi u svome jednostavno napisanom članku da će
tačno za šest meseci, prvog juna dvadeset šeste godine građenja,
pustiti prvi voz za Evropu.
Da bi mogao održati obećanje u pogledu roka, on je gonio
inženjere i radnike na besni „finiš”. Mesecima su već vozovi ludom
brzinom iznosili iz tunela stare pragove i šine. Koloseci za tunelske
vozove bili: su postavljeni, probne vožnje po svima oknima
izvedene.
Bataljon mašinovođa bio je naročito obučavan i spreman, a
Alan je izabrao ljude koji su bili naviknuti na veliku brzinu:
automobiliste, motocikliste i pilote.
Na stanicama Biskaja i Mak-Siti podignute su poslednjih
godina ogromne fabrike za izradu vagona. Ovi vagoni su izazvali
novu senzaciju. Oni su bili malo viši od pulmanovih kola, ali skoro
dvaput širi i duži. Oklopljene krstarice koje su jurile na kljunu od
četiri udvojena para debelih točkova, a u svom trbuhu su nosile
čitav organizam hladnjake, cevi, kablove i drugo. Vagon-restorani
bili su raskošne dvorane. Bioskopske i muzičke predstave trebalo
je da prekraćuju put kroz tunel.
Ceo Njujork je jurnuo na Hoboke-stanicu, da se u ovim novim
kolima odveze bar do Mak-Sitija. Sami pak tunelski vozovi bili su
već nedeljama do poslednjeg mesta zauzeti za prva tri meseca.
Tako dođe i prvi juni.
Njujork je izvešao zastave, London, Pariz, Berlin, Rim Beč,
Peking, Tokio, Sidnej iskitili su se zastavama. Sav civilizovani svet
proslavljao je Alanovu prvu vožnju kao narodnu svetkovinu.
Alan je hteo da krene na put oko ponoći i da u ponoć drugog
juna (američko vreme) stigne u Biskaju.
Već danima pre toga jurili su specijalni vozovi iz Berlina,
Londona i Pariza za Biskaju, a iz svih velikih varoši i svih država
američkih za Mak-Siti. Flote parobroda zabrodiše morem za Azore
i Bermude. Prvog juna od rane zore stizali su svakog sata po

334
dvadeset vozova prepunih ljudima u Mak Siti, jer su svi hteli da
vide svojim sopstvenim očima kako će se prvi Amerika—Evropa-
ekspres sjuriti u tunel. Veliki hoteli u Njujorku, Čikagu, San
Francisku, Parizu, Berlinu, Londonu, prirediše bankete, koji su
počinjali oko 10 časova a trebalo da traju punih dvadeset i osam
časova. U varijeteima i koncertnim dvoranama nastupiše horovi
bivših tunelskih radnika, koji su pevali tunelske pesme. Po ulicama
su se prodavali milioni dopisnih karata s Alanovim portretom,
milioni tunelskih čarolija: mala, metalom optočena kamena zrnca
iz tunelskog okna.
Alan pođe tačno u pomoć. Ogromne prostorije Hoboke-stanice,
najveće na svetu, bile su do poslednje stope napunjene uzbuđenim
ljudima, i svi su istezali vratove da bace samo jedan pogled na
masivni tunelski voz, koji je stajao spreman za polazak. Bio je siv
kao prašina i sav od čelika.
Voz koji se sa motornim kolima sastojao iz šest vagona, bio je
jako osvetljen i srećni ljudi, što su se našli u blizini, zagledali eu u
raskošne salone. Bila su to salonska kola. Mislilo se da će i Etel poći
,na prvu vožnju, jer su i pored visokih ponuda svi putnici odbijeni.
U četvrt do dvanaest spuštene su gvozdene roletne. Uzbuđenje je
u masi raslo svakim minutom. U deset minuta do dvanaest popeše
se četiri inženjera na motorna kola, koja su ličila na torpedni čamac
sa dva okrugla oma na oštrom kljunu. Sad je svakog trenutka
morao da se pojavi Alan.
Alan dođe u pet minuta do dvanaest. Kad je stupio na peron,
grmnu vika kroz hol da se moglo pomisliti da se Hoboke-stanica
ruši.
Kao mladić počeo je Alan s građenjem tunela i sad je stajao pred
njime snežno bele kose, istrošen, sa bledim opuštenim obrazima i
dobroćudnim, sivoplavim očima. Sa njim je izišla Etel, koja je
vodila za ruku malog Maka. Iza njih mali poguren čovek sa
dignutom jakom od ogrtača i širokom putničkom kapom što mu
pada na lice. Jedva da je bio nešto malo veći od malog Maka, i svi su
ga smatrali za urođenika-gruma. To je bio Lojd.

335
 Mumija metar visoka pruži ruku Eteli i malom Maku i uspuza
se oprezno u vagon. Dakle: Lojd je putnik! Ne car ili kralj, ni
predsednik republike, velika sila Lojd, — novac je bio prvi putnik!
Etel ostade sa svojim dečkom. Ona je dovela malog Maka iz
Ravleja ovamo, da bi doživeo ovaj veliki trenutak. Alan se oprosti
od svoga sina i Etele, i Etel mu reče:
— E, pa zbogom, Mak! Nadam se da ćeš ugodno putovati.
Propeleri otpočeše da se okreću i napuniše hol zviždukom i
zujanjem. Podupirači se automatski oslobodiše čim propeleri
dostigoše određeni broj obrtaja — i voz kliznu uz besno klicanje
prisutnog sveta. Reflektori su bacali svoju bledu svetlost preko
Hoboka, Njujorka i Bruklina, sirene parobroda u pristaništu, na
Hudzonu, u zalivu i Ist-Riveru trubile su i urlale, telefoni su
zvonili, a telegrafi kucali...
Njujork, Čikago i San-Francisko vrili su, usklici celog sveta
pratili su Alana na njegovom putu. U isto vreme stadoše na pet
minuta svi tehnički pogoni u celom svetu, zavrtnji svih parobroda!
koji su tog časa šibali mora, u isto vreme zaurlaše i zatrubiše
zviždaljke i sirene svih železničkih vozova i parobroda koji se
nađoše na putu: brutalan, snažan krik rada: koji pozdravlja svoje
delo.
Stari Lojd se svuče i leže u postelju.
Putovali su.
U hotelima je hiljadama ljudi oko deset obedovalo i govorilo o
predstojećem polasku. Muzičke kapele su koncertirale. Groznica je
sve više rasla. Ljudi su se uzbuđivali i postajali pesnici. Nazvaše
tunel najvećim ljudskim delom svih vremena. „Mak Alan je spavao
ep od gvožđa i elektriciteta.“
Da, Mak Alana eu, s obzirom na njegovu sudbinu za
dvadesetpet godina rada na tunelu, nazvali Odisejem moderne
tehnike.
U deset minuta do dvanaest osvetli se projekciono platno
Edizon-Bio i na njemu se pojavi: mir!

336
337
 Odmah se sve sasvim utiša. U času otpoče da radi
telekinematograf. U svima gradovima sveta videla se u istoj
sekundi stanica Hoboke crna od ljudske mase. Videlo se kako se
Alan oprašta s Etelom i sinom... posmatrači pobacaše šešire uvis:
voz je počeo da klizi iz hola.
Diže se neopisani krik, sličan grmljavini. Ljudi poskakaše na
stolove, stotine čaša sa sektom izgaziše i polupaše. Muzika zasvira
tunelsku pesmu: „Sinovi rada, kape dole !...“
Ali, buka je bila tolika da niko ni glasa nije čuo.
Zatim se pojavi natpis na platnu: „Dvadesetpet glava. Alan kad
je otpočeo građenje, Alan danas. — Druga bura oduševljenja izbi. —
Hobi, Štrom, Hariman, Berman, S. Volf, debeli Miler, Lojd. Onda tek
otpoče pravi film. Poče s mitingom u bašti na krovu Atlantika,
prvim udarom ašova u zemlju; on provede gledaoce u toku noći sa
prekidima kroz sve faze građenja i kad god bi se pojavila Alanova
slika, zaorilo bi se oduševljeno klicanje! Opet se video Mak Alan
kako kroz megafon govori radničkoj vojsci (i fonograf donese
delove njegovog govora!), povorka tunelskih radnika, veliki požar.
Sve.
Posle jednog sata pojavi se na projekcionom platnu telegram:
,,Alan ušao u tunel. Ogromno oduševljenje mase. Mnoga lica
povređena u metežu!“
Film se razvijao dalje. Samo je svako pola sata bio prekidan
telegramima: „Alan prošao stoti kilometar... Dvestotiniti... Alan
stoji jedan minut.“ Zaključiše se velike opklade. Niko više nije
gledao film. Svi su računali, kladili se i igrali. Da li će Alan stići na
vreme na Bermude? Alanova prva vožnja se pretvorila u trku, u
trku električnog voza i ništa drugo. Strast za rekordima uskovitla
se. U prvom satu potukao je Alan rekord električnih vozova, koji je
dotle držao voz Berlin—Hamburg. U drugom je dostigao rekord
aviona, u trećem ga je tukao.
Preneseno tele-kinematografski, pojavi se na projekcionom
platnu stanični hol stanice Bermuda, obasjane suncem, prepune
ljudi što uzbuđeno gledaju svi u istom pravcu. U pet sati i dvanaest
minuta pojavi se masivni tunelski voz i ulete u stanicu. Alan iziđe,

338
proćaska sa Štromom i obojica se opet popeše. „Alan stigao na
Bermude sa dva minula zakašnjenja.“
Jedan deo učesnika na banketu ode sad kući; ali, veći deo se
zadrža, Oni ostadoše svih dvadeset i četiri časa, da prate Alanovu
vožnju. Mnogi su uzeli i sobu u hotelu i legli da se koji sat odmore
sa zapovešću da ih odmah probude „ako se što desi“. Na ulice je već
padala kiša vanrednih izdanja novina.
Alan je putovao.
Voz je tutnjio kroz tunel tako da su okna ispred i iza njega
miljama odjekivala. Na krivinama se voz naginjao ustranu kao
majstorski izrađena jedrilica; voz je jedrio.
Voz se peo kad se išlo uvis, ravnomerno i mirno kao avion: voz
je leteo. Svetiljke u tunelu bile su pukotine u tami, signalne lampe
šarene zvezde što jure na okrugle prozore kljuna torpednog
čamca, svetiljke stanica pojavi meteora što samo prohuje. Tunelski
radnici (ušančeni iza gvozdenih roletni stanica), tvrdi ljudi, koji su
suhih očiju i veliku oktobarsku katastrofu preturili preko glave,
plakali su od radosti kad su videli starog Maka kako prolete.
Lojd se probudi u osam sati. On se okupa, doručkova i zapali
cigaru. Smejao se, jer mu se ovde dopadalo. Najzad niko ga nije
uznemiravao, bio je daleko od ljudi a na mestu gde niko nije mogao
doći! S vremena na vreme šetao se kroz svoj raskošno osvetljen
apartman od dvanaest soba, koje je mašina vukla za sobom i koje
su bile ispunjene vazduhom zasićenim ozonom.
Oko devet sati pozva ga Etel na telefon i on je razgovarao sa
njom deset minuta. („Samo nemoj mnogo da pušiš, papa!“ završi
ona razgovor).
Onda je čitao telegrame. Iznenada stade voz. Oni se zadržaše
na velikoj stanici u vrelom oknu. Lojd pogleda kroz osmatračnicu
i spazi grupu ljudi, u čijoj je sredini stajao Alan.
Lojd je ručao, spavao, pa je opet voz stao i proveri njegovog
salona se otvoriše. On vide kroz stakleni zid plavo more na jednoj
i nepreglednu ljudsku masu koja oduševljeno viče na drugoj strani.
Azori! Njegov sluga ga obavesti da su četrdeset minuta u
zakašnjenju, jer im je pukao jedan rezervoar za ulje.

339
340
 Prozori se potom opet zatvoriše. Voz se sjuri u dubinu, i stari,
ispečeni, mali Lojd poče od zadovoljstva da zviždi, što već dvadeset
godina nije činio.
Od Azora je vozio Štrom. On ukopča punu struju i brzinomer
se pope na dve stotine devedeset i pet kilometara na sat. Inženjeri
se uznemiriše; no, Štrom, kome je vatra u vrućim oknima mogla da
sagori kosu ali ne i nerve, nije dopuštao da se ošljari i meša u
njegov posao.
— Bila bi bruka ako zakasnimo, — govorio je.
Voz je išao tako brzo da se činilo kao da se i ne kreće; svetiljke
su mu kao varnice doletale u susret.
Finister! u Njujorku je opet noć. Hoteli su se punili.
Oduševljenje se razbukta kad telegrami javiše za ogromnu brzinu.
Da li će se naknaditi zakašnjenje ili ne? Opklade postadoše
basnoslovne do bezumlja.
Poslednjih pedeset kilometara vozio je Alan. On nije
dvadesetčetiri časa sklopio oči; ali, uzbuđenje ga je održavalo.
Izgledao je bled i iscrpen, više za)mišljen nego radostan: mnoge
stvari su mu prolazile glavom...
Za nekoliko minuta morali su stići, i oni su brojali sekunde i
kilometre. Signalne lampe su se njihale, voz se peo.
Najednom im bela, grozna svetlost zaseni oči. Dan je probijao.
Alan zaustavi. Stigli su u Evropu sa dvadeset minuta zakašnjenja.
KRAJ

341