DŽ. R. R.

TOLKIN

Beren i Lutijena

By

2
 Naslov originala
J. R. R. Tolkien
BEREN AND LUTHIEN

Priredio
Kristofer Tolkin

Sa ilustracijama
Alana Lija

S engleskog preveo i prepevao

Vladimir D. Janković

3
Za Bejli

4
SPISAK ILUSTRACIJA PREKO
CELE STRANE

1.) „Beren ju je, međutim, video kako pleše u sumraku“

2.) „ali Tevildo je ugleda na visu na kom ona stajaše“
3.) „Lišća ne bi; no tamni gavrani/na granju seđahu razgrakani“
4.) „Opkoliše ih vuci, stoje oni tako/za život se boje“
5.) „Onda braća odjahaše, ali se onda, varkom, obrušiše na Huana i
Lutijenu“
6.) „Na mostu svih jada/plaštom umotana usred noćnog
hlada/sedela je i pevala“
7.) „S vrhunca koji samo nebo kruni/Torondor, Orlova kralj, se
obruši“
8.) „Pred oči njegove, osećanjem škrte/i otplesa kao da olujna je
ptica“
9.) „To zacelo mora biti Silmaril što sija sad na Zapadu?“

5
 PREDGOVOR

N
akon objavljivanja Silmariliona 1977, nekoliko godina
proveo sam istražujući povest o nastanku tog dela i usput
pisao knjigu koju sam naslovio Istorija Silmariliona. Docnije
će to postati (u donekle skraćenoj verziji) osnova prvih knjiga iz serijala
Istorija Srednje zemlje.
Godine 1981. poslao sam dugo pismo Rajneru Anvinu, predsedniku
upravnog odbora izdavačke kuće Alen i Anvin, u kojem sam ga izvestio o
tome na čemu sam u prethodnom periodu, a i u to vreme, još radio. U
tom trenutku je, kako sam mu rekao, knjiga imala 1.968 stranica, i to
velikog formata, te očito nije bila za objavljivanje. Naznačio sam mu:
„Ako (i/ili kad) budete pogledali ovu knjigu, odmah ćete primetiti zbog
čega sam napomenuo da je njeno objavljivanje jedan, po svemu sudeći,
nezamisliv poduhvat. Tekstualni deo i ostala razmatranja isuviše su
detaljni i minuciozni; sam obim dela (koji će dodatno rasti) neminovno
sa sobom povlači i visoku cenu. Takav mi je pristup bio, s jedne strane,
zbog ličnog zadovoljstva i želje da stvar uradim kako treba, a s druge,
zato što sam želeo da ustanovim kako se, uistinu, ceo taj koncept
razvijao iz prvih zametaka…“
„Ako ima izgleda da se takvim zahtevima izađe u susret, želim da
se postaram da se u daljim istraživanjima „književne istorije” Dž. R. R.
Tolkina nipošto ne skrene na pogrešan put, a samim tim i na pogrešan
način protumači njen istinski razvojni put. Haos i neopisive teškoće na
koje sam nailazio na mnogim tim listovima (čitavi slojevi promena na
jednoj jedinoj stranici rukopisa, ključni putokazi na beleškama
razbacanim po arhivi, tekstovi ispisani na poleđini listova iz drugih
rukopisa, pa onda potpuno nesređeni rukopisi, gde jedan deo nađete
ovde, drugi tamo, te sporadično maltene ili potpuno nečitki pasusi)
jednostavno se ne daju zamisliti…“
„Mogao bih, hipotetički, iz te Istorije da izvučem mnogo knjiga, a

6
ima tu sijaset mogućnosti, kao i mnogo kombinacija raznih mogućnosti.
Primera radi, mogao bih „Berena“ da napravim po izvorniku Izgubljene
pripovesti,1 Baladi o Leitianu, i uz to esej o nastanku te legende. Meni bi
najdraže bilo da, ukoliko dođe do pozitivnog rešenja, jednu legendu
tretiram kao entitet koji se razvija, umesto da priložim sve Izgubljene
pripovesti odjednom; ali teškoće s kojima bih se susretao u tako
detaljnom izlaganju bile bi uistinu velike, jer čovek usput mora i
prečesto da objašnjava šta se zbiva drugde, u drugim, neobjavljenim
radovima.”
Rekao sam da bih uživao pišući knjigu čiji bi naslov bio „Beren” i to
u maniru koji sam sam nagovestio; ali problem bi bio kako tu knjigu
prirediti a da cela građa bude razumljiva sama po sebi, te da uredničko
prisustvo ne bude prenaglašeno.”
Napisavši ovo, rekao sam šta sam mislio i za samo objavljivanje:
nisam ni razmišljao o tome da je to izvodljivo, osim ako se ne bih poveo
za idejom da odaberem jednu legendu i da joj pristupim kao „entitetu
koji se razvija“. Čini mi se da sam sada uradio upravo to, premda i ne
razmišljajući o onome što sam Rajneru Anvinu napisao u tom pismu pre
trideset pet godina: bio sam na to pismo potpuno zaboravio, da bih na
njega, pukim slučajem, naišao kad je rad na ovoj knjizi već bio pri
samom kraju.
Postoji, međutim, temeljna razlika između toga i moje prvobitne
ideje, a ta razlika tiče se samog konteksta. U međuvremenu je, naime,
veliki deo tog neizmernog skladišta rukopisa koji se tiče Prvog doba, ili
Starijih dana, objavljen u brižljivo osmišljenim, iscrpnim izdanjima,
prvenstveno u tomovima Istorije Srednje zemlje. Zamisao o knjizi
posvećenoj nastajanju i razvijanju priče o Berenu, koju sam se usudio da
iznesem Rajneru Anvinu kao nešto što bi se moglo objaviti, ako bi se
ostvarila, obelodanila bi mnogo do tog časa neznanih i nedostupnih
tekstova. Ali ova knjiga, kakva jeste, ne donosi ni jednu jedinu stranicu
originalnog i neobjavljenog rada. Kome je, onda, sad takva knjiga i
potrebna?
Pokušaću da pružim jedan (neizbežno kompleksan) odgovor ili više
odgovora na to pitanje. Kao prvo, jedan od aspekata tih izdanja bio je da
se tekstovi predstave na način koji će adekvatno prikazati očigledno
ekscentričan pristup mog oca kompoziciji dela (što je često, ako ćemo

1 „Izgubljene pripovesti“ jeste naslov originalnih verzija legendi o Silmarilionu.

(Prim. aut.)

7
pravo, bivalo i pod dejstvima pritisaka spolja), i tako pronikne u taj sled
faza u razvoju narativa, a i opravda moje tumačenje onoga što je dato.
U isto vreme, Prvo razdoblje u Istoriji Srednje zemlje u tim je
knjigama bilo osmišljeno kao istorija u dva smisla te reči. Uistinu je to
bila istorija, povest – hronika života i događaja koji su se odigrali u
Srednjoj zemlji; ali ujedno je to bio i istorijat promena u literarnom
konceptu do kojih je dolazilo kako su prolazile godine; otuda se
pripovest o Berenu i Lutijeni protegla na mnoge godine i u više knjiga.
Štaviše, budući da je ta priča počela bila da se prepliće sa Silmarilionom,
na kojem je rad sporo napredovao, a naposletku postala i njegov
esencijalni deo, proces njenog nastajanja zabeležen je u raznim
rukopisima koji se prevashodno bave celokupnom istorijom Starijih
dana.
Ako želite da pratite priču o Berenu i Lutijeni, kao jedan zaseban,
jasno definisan narativ, Istorija Srednje zemlje neće pred vas prostrti lagan
put.
U često citiranom pismu iz 1951. godine moj otac je tu pripovest
nazvao „ključnom pričom u Silmarilionu”, a za Berena rekao da je on
„smrtnik odbačen od svih, koji uspeva (uz pomoć Lutijene, device tek,
makar bila i kraljevskog vilovnjačkog porekla) u onome u čemu sve
vojske i ratnici nisu imali uspeha: on ulazi u samo uporište Neprijatelja i
otima jedan od Silmarila2 iz Gvozdene krune. Tako zadobija Lutijeninu
ruku, i tako biva sklopljen prvi brak između smrtnog i besmrtnog bića.
„Priča kao takva (a ja mislim da je lepa i moćna) zapravo je
herojsko-vilinska romansa i može se razumeti i s tek nekim
neodređenim poznavanjem pozadine. Ona je međutim i nit koja
temeljno povezuje ceo taj ciklus, i gubi svoje puno značenje ako se iz
njega izdvoji.“

Na drugom mestu, moja namera s ovom knjigom je dvojaka. S jedne

strane, pokušao sam, ipak, da izdvojim priču o Berenu i Tinuvijeli

2Silmarili – tri velika dragulja ispunjena svetlom Dvaju Drveta Valinora, delo
Feanorovo.

8
(Lutijeni),3 tako da ona može da se čita sama za sebe, i učinio sam to u
onoj meri u kojoj je (po mom mišljenju) to i moguće učiniti a da ne dođe
do izobličavanja suštine. S druge strane pak, želja mi je bila da pokažem
na koji način se ova temeljna pripovest razvijala tokom godina. U
predgovoru prvom tomu Knjige izgubljenih pripovesti o promenama u tim
pripovestima rekao sam sledeće:

Priča o istoriji Srednje zemlje retko se razvijala tako što su

pojedini delovi u celosti odbacivani – kudikamo češće je to bilo
suptilno, postepeno menjanje teksta, te su tako i legende rasle
(govorim, recimo, o procesu u toku kojeg je priča o Nargotrondu4
došla u dodir s pripovešću o Berenu i Lutijeni, dodir koji u
Izgubljenim pripovestima nije čak ni nagovešten, premda su oba
elementa bila zastupljena) na način koji otprilike liči na ono kako
legende rastu u raznim narodima, bivajući proizvod mnogih umova i
naraštaja.

Suštinska je odlika ove knjige da je taj razvoj fabule u legendi o

Berenu i Lutijeni opisan rečima moga oca, jer metod koji sam ja primenio
zapravo je vađenje određenih odeljaka iz znatno dužih rukopisa, što u
prozi, što u stihu, koji su nastajali tokom višegodišnjeg perioda.
Na taj način, takođe, obelodanjeni su neki delovi koje odlikuje
potanko opisivanje ili dramska neposrednost, a kojih nema u
jezgrovitom, gusto zbijenom stilu karakterističnim za veći deo narativa u
Silmarilionu; tek će otkriveni biti pojedini elementi ove priče koji su
dosad bili izgubljeni. Takvo je, na primer, unakrsno ispitivanje kojem je
Volšebnik Tû (prvi oblik u kom se pojavio Sauron)5 podvrgnuo Berena,
Felagunda6 i njihove drugove, prerušene u Orke unakrsnim
ispitivanjima, ili pak uvođenje u priču užasnog Tevilda, Princa Mačaka,7

3 Tinuvijela – „Kći Sutona“, slavuj; ime koje je Lutijeni nadenuo Beren.

4Nargotrond – veliki pećinski grad i tvrđava koje je Felagund osnovao na reci

Narog, u Zapadnom Belerijandu.

5 Tû – Volšebnik, najmoćniji među slugama Morgotovim, obitavao u

vilovnjačkoj kuli-stražari na Tol Sirionu; potonje ime Sauron.

6 Felagund – noldorski Vilovnjak, osnivač Nargotronda i zakleti prijatelj

Barahira, oca Berenovog.

7 Tevildo – Princ Mačaka, najmoćniji od svih mačaka, „zloduhom obuzet“;

9
koji očito zaslužuje da bude upamćen, iako je njegov književni vek trajao
kratko.

Naposletku, navešću deo iz drugog jednog svog predgovora, onog

u knjizi Deca Hurinova (2007):

Ne može se poreći da postoje mnogi čitaoci Gospodara prstenova

kojima su legende iz Starijih dana potpuno nepoznate, osim po glasu
koji ih prati, da su čudnovate i nepristupačne po formi i stilu.

Ne može se, takođe, poreći da su predmetni tomovi Istorije Srednje

zemlje mogli imati i nečeg odbojnog u sebi. To je otuda što je način na
koji je moj otac komponovao celinu bio veoma zamršen i težak; a
primarni cilj Istorije i jeste bio da to nekako razmrsi; otuda (tako se čini) i
da prikaže pripovesti o Starijim danima kao kreaciju koju krasi
fluidnost, neprekinut tok.
Verujem da bi on, obrazlažući zbog čega je određeni element
izbacio iz neke priče, ovako rekao: u jednom trenutku uvideo sam da to
nije tako bilo; ili shvatio bih da to nije pravo ime. Ni sa fluidnošću ne
treba preterivati; te priče bile su, i tako, sjajne, dodirivale su suštinu i bile
postojane. Ja sam se, međutim, svakako nadao da ću, sastavljajući ovu
knjigu, uspeti da prikažem kako se u samom postupku stvaranja jedne
drevne legende iz Srednje zemlje, koja se menjala i rasla tokom dugih
godina, odražava zapravo i autorova potraga za njemu lično poželjnijim
načinom predstavljanja jednog mita.

U pismu Rajneru Anvinu iz 1981. godine napomenuo sam da bi, u

blizak Morgotu.

10
slučaju da se ograničim na jednu jedinu iz mnoštva legendi koje čine
Izgubljene pripovesti, „teškoće u izlaganju pojedinosti bile velike, jer onda
bi i prečesto moralo da se objašnjava šta se dešavalo drugde, u drugim
neobjavljenim zapisima”. Ispostavilo se da je, kad je o Berenu i Lutijeni
reč, to predviđanje bilo sasvim na mestu. Moralo se, otuda, pronaći neko
rešenje, jer Beren i Lutijena nisu živeli, voleli i umrli, sa sve njihovim
prijateljima i neprijateljima, na nekoj opusteloj pozornici, sami i bez
prošlosti. Otuda sam se u Deci Hurinovoj vodio sopstvenim rešenjem. U
predgovoru toj knjizi napisao sam:

Čini se da je neupitno – na osnovu samih reči moga oca – da ako

je on mogao da dovrši svoje pripovesti u meri u kojoj je on sam to
želeo, i tri „Velike priče“ iz Starijih dana (Beren i Lutijena, Deca
Hurinova i Pad Gondolina8), da ih je doživljavao kao dela u dovoljnoj
meri zaokružena da se mogu razumeti i bez poznavanja celokupnog
tog korpusa legendi poznatog pod naslovom Silmarilion. S druge
strane… priča Deca Hurinova sastavni je deo povesti o Vilovnjacima
i Ljudima iz Starijih dana, tako da tu nužno ima mnoštvo referenci na
događaje i okolnosti u toj, široj priči.

Otuda sam dao „vrlo sažet opis Belerijanda i naroda koji su u njemu
živeli koncem Starijih dana“, uvrstivši i „spisak svih imena koja se
pojavljuju u tekstovima s vrlo konciznim napomenama koje se tiču
svakog pojedinačno“. Radeći na ovoj knjizi, preneo sam taj opis iz Dece
Hurinove, prilagodio ga i skratio, kao što sam sačinio i spisak svih imena
koja se pojavljuju u tekstovima, u ovom slučaju s objašnjenjima različitog
tipa. Ništa od tog pratećeg materijala nije od suštinskog značaja, ali je tu
čisto da se nađe kao ispomoć, ukoliko se za tim ukaže potreba.
Nametnuo se još jedan problem koji bi ovde trebalo pomenuti, a koji
potiče iz vrlo česte promene imena. Tačno i dosledno pratiti razna imena
koja se smenjuju u tekstovima nastalim u različitim periodima ne bi
poslužilo osnovnoj svrsi ove knjige. Stoga se u tom pogledu nisam
pridržavao nikakvog pravila, već pravio razlike između starog i novog u
nekim slučajevima, dok u nekim drugim, iz različitih razloga, to nisam
činio. U mnogim slučajevima moj otac bi, jednostavno, izmenio neko ime
u rukopisu naknadno, pa i posle mnogo vremena, ali nije to činio sa
doslednošću; kao primer ću navesti Elfin umesto Elven. U takvim

8 Gondolin – skriveni grad koji je osnovao Turgon, drugi sin Fingolfinov.

11
slučajevima opredelio sam se za Elven (vilovnjački) kao jedini ispravan
oblik, ili recimo, za Belerijand umesto ranijeg Broselijand; u drugim pak
slučajevima zadržao sam obe varijante, kao u Tinvelint/Tingol ili
Artanor9/Dorijat10.

Svrha ove knjige, dakle, potpuno je drugačija od svrhe onih tomova

Istorije Srednje zemlje iz kojih je potekla. Ona ni u kojem smislu ne
predstavlja nekakav dodatak tim knjigama. Reč je o pokušaju da se
jedan narativni element izvuče iz ogromnog opusa koji krase neobično
bogatstvo i složenost; ali taj narativ, pripovest o Berenu i Lutijeni, sam je
nastavio da evoluira; puštajući koren u jednu širu povest, ujedno je
razvijao i nove asocijacije. Odluka šta uključiti u taj drevni svet „u
celosti”, a šta iz njega isključiti – i može jedino biti predmet lične i,
neretko, diskutabilne procene: u takvom pokušaju ne može biti
nikakvog „pravog puta”. Uopšteno sam se, međutim, opredelio za
jasnoću, odolevši porivu da se upuštam u objašnjavanja, a sve iz straha
da bih time samo podrio primarni cilj i metodu po kojoj je ova knjiga
osmišljena.
Budući da sam u devedeset trećoj godini života, ovo je (verovatno)
poslednja moja knjiga u dugom nizu izdanja kojima su bila obuhvaćena
pisanija moga oca, najvećim delom prethodno neobjavljivana, te je otud i
unekoliko neobična. Ova priča odabrana je kao in memoriam zbog toga
što je, kao takva, bila duboko utemeljena u njegovom sopstvenom
životu, i njegovom intenzivnom promišljanju zbližavanja Lutijene, koju
je nazivao „najvećom od Eldara”,11 i smrtnika Berena, o preplitanju
njihovih sudbina i njihovim drugim životima.

9 Artanor – „Onostrana Zemlja”; oblast naknadno nazvana Dorijat, kraljevstvo

Tinvelintovo (Tingolovo).

10 Dorijat – potonji naziv za Artanor, veliko pošumljeno područje kojim su

upravljali Tingol (Tinvelint) i Melijana (Gvendeling).

11Eldari – vilovnjaci koji su se otisnuli na Veliko putovanje s mesta njihovog

buđenja; ponegde se, u ranijim tekstovima, ovaj pojam odnosi na sve Vilovnjake.

12
 Ta priča seže daleko i u moj vlastiti život, jer to i jeste najranije moje
sećanje – jedan element iz te pripovesti koji sam čuo, a da pritom nije reč
samo o upamćenoj slici ili prizoru. Tu priču pričao mi je otac u
delovima, i to je uvek bilo usmeno, bez ikakvih zapisa, još početkom
tridesetih godina 20. veka.
Element koji sam pomenuo, a koji mi se i sad živo javlja u svesti,
jesu vučje oči u trenutku kad se vukovi, jedan po jedan, pojavljuju u
mraku Tûove tamnice.

U pismu u kojem je govorio o mojoj majci, koje mi je poslao u godini

posle njene smrti, što će reći, ujedno, godinu dana pre svoje smrti –
pomenuo je neodoljivo osećanje ožalošćenosti, kao i svoju želju da ime
Lutijena bude uklesano ispod njenog imena na nadgrobnom spomeniku.
U tom pismu se, kao što je navedeno i u ovoj knjizi, osvrnuo na poreklo
priče o Berenu i Lutijeni, koja je začeta na jednoj maloj šumskoj čistini
punoj cvetova kukute, nedaleko od Ruza u Jorkširu, gde je ona plesala; i
rekao je: „Ali priča je pošla naopako, i ostao sam sam, i ne mogu da
kleknem pred neumoljivog Mandosa12 i molim.”

12Mandos – Valar velike moći. On je Sudija, a i čuvar Kuća Mrtvih, onaj kod
koga odlaze duhovi pogubljenih (vidi: Kventa).

13
 BELEŠKE O STARIJIM
DANIMA

D
ubina vremena do kojeg ova priča seže, slikovito je
predstavljena u jednom odeljku Gospodara prstenova. Na
velikom savetu u Rivendalu, Elrond je govorio o
Poslednjem savezu Vilovnjaka i Ljudi i Sauronovom porazu na kraju
Drugog doba.
Tad Elrond zastade načas i uzdahnu. „Sećam se dobro raskošnih
njihovih stegova”, reče onda. „Prizvalo mi je to onu slavu iz Starijih
dana, i silu Belerijanda koja se digla, sve one velike prinčeve i
zapovednike okupljene na jednom mestu. A opet, ni tad ih ne beše tako
mnogo, a ni tako lepih, kao onda kad je Tangorodrim13 srušen, i kad su
Vilovnjaci verovali da je zlu zanavek došao kraj, a ne beše tako.”
„Sećate se?” reče Frodo, naglas izgovorivši misao, u čudu. „Ali ja
sam mislio da…” stade da zamuckuje kad se Elrond okrenuo prema
njemu, „…mislio sam da je Gil-galadov davno pao.“
„I jeste tako bilo, uistinu“, odgovori Elrond ozbiljno. „Ali moje

13 Tangorodrim – planine poviše Angbanda.

14
pamćenje seže sve do Starijih dana. Earendil14 mi je bio otac, onaj što
beše rođen u Gondolinu pre njegovog pada; a majka mi je bila Elvinga,15
kćer Diora,16 sina Lutijene od Dorijata. Tri doba videh na Zapadu sveta, i
mnoge poraze, i mnoge jalove pobede.“

O Morgotu

Morgot, Crni neprijatelj, kako su ga prozvali, poreklom beše, kako

je sam obznanio Hurinu17 pošto ga, zarobljenog, izvedoše pred ovoga,
„Melkor, prvi i najmoćniji među Valarima,18 onaj što postojaše pre
nastanka sveta“. Sada trajno otelotvoren u obličju gigantskom i
veličanstvenom ali užasnom, kralj severozapada Srednjeg sveta fizički je
bio prisutan u svojoj ogromnoj tvrđavi Angband, u Železnom paklu;
crni zadah koji se širio s Tangorodrima, planina koje je on zgomilao
poviše Angbanda, a čiji su se vrhovi videli nadaleko, kao ruglo na
severnom nebu. U Letopisima Belerijanda rečeno je da „kapije Morgotove
bejahu udaljene svega stotinu pedeset liga od mosta u Menegrotu;19

14Earehdil – (raniji oblik Earendel); sin Tuora i Idril, kćerke Turgona, kralja
Gondolina; oženio se Elvingom.

15 Elvinga – kći Diorova, udala se za Earendila; majka Elrondova i Elrosova.

16 Dior – sin Berena i Lutijene; otac Elvinge, majke Elronda i Elrosa.

17 Hurin – otac Turina Turambara i Nijenor.

18 Valari – (jednina Valar) „Sile“; u ranim tekstovima pominju se kao Bogovi. To

su moćna bića koja su na Svet došla s početkom Vremena. (U Izgubljenoj pripovesti o
muzici Ainura Erol je rekao: „Voleo bih da znam ko su ti Valari; jesu li oni Bogovi?“
Dobio je sledeći odgovor: „Oni to jesu, mada o njima Ljudi govore mnoge čudnovate
i izopačene priče koje su daleko od istine, a i mnoga im čudnovata imena nadevaju
koja ovde nećeš čuti.“

19Menegrot ili Hiljadu pećina – skriveni dvor Tinvelintov (Tingolov) na reci

Ezgalduin u Artanoru.

15
daleko, a opet preblizu.“ Ove reči odnose se na most što je vodio ka
obitavalištu vilovnjačkog kralja Tingola;20 a to obitavalište bilo je
poznato pod nazivom Menegrot, Hiljadu pećina.21
Ali sad, kad je bio otelotvoren, Morgot se i plašio. Ovako je moj otac
o njemu pisao:
„Kako je pakost rasla u njemu, i kako je počeo da razašilje na sve
strane zlo koje je pretakao u laži i opaka stvorenja, njegova moć je u ta
stvorenja i prelazila, i tako bivala raspršena, a on sam bivao sve više
vezan za mesto, i mrska mu je bila pomisao na to da napušta svoje
mračno uporište.“ Kad je Fingolfin,22 Uzvišeni Kralj noldorskih
Vilovnjaka, sam dojahao do Angbanda da pozove Morgota na megdan,
zastao je kod kapije i povikao: Izađi, ti kukavički kralju, izađi da se
sopstvenim rukama boriš! Ti što tavoriš po jazbinama, što robove držiš,
ti, lažove i spletkarošu, što se kriješ po senkama, neprijatelju Bogova 23 i
Vilovnjaka – dođi! Jer ja želim da vidim tvoje prestrašeno lice. Tada je
(kako se kazuje) Morgot izašao. Jer pred svojim zapovednicima takav
izazov nije mogao odbiti. Za borbu je uzeo veliki malj Grond; 24 kad bi
njime udario o zemlju, za njim bi ostajala duboka jama. Tako je i
Fingolfina oborio na tle; ali ovaj je, umirući, prikovao masivno
Morgotovo stopalo za zemlju, i crna krv je šiknula, i ispunila jame koje je
za sobom Grond ostavio. Morgot je otada hramao. I tako, kad su se
Beren i Lutijena probili do najdublje dvorane u Angbandu, gde je

20 Tingol – kralj Artanora (Dorijata); ranije ime Tinvelint. (Njegovo ime zapravo
je bilo Elve; bio je predvodnik treće grupe Eldara, Telera, na Velikom putovanju, ali
je u Belerijandu bio poznat kao „Sivi Plašt“, što i jeste značenje imena Tingol).

21Hiljadu pećina – Menegrot: skriveni dvor Tinvelintov (Tingolov) na reci

Ezgalduin u Artanoru.

22 Fingolfin – drugi sin Finveov; stradao u dvoboju s Morgotom.

23 Bogovi ili Valari – (jednina Valar) „Sile“; u ranim tekstovima pominju se kao
Bogovi. To su moćna bića koja su na Svet došla s početkom Vremena. (U Izgubljenoj
pripovesti o muzici Ainura Erol je rekao: „Voleo bih da znam ko su ti Valari; jesu li oni
Bogovi?“ Dobio je sledeći odgovor: „Oni to jesu, mada o njima Ljudi govore mnoge
čudnovate i izopačene priče koje su daleko od istine, a i mnoga im čudnovata imena
nadevaju koja ovde nećeš čuti.“

24 Grond – oružje Morgotovo, velika toljaga poznata kao „Malj Podzemlja”.

16
Morgot stolovao, Lutijena je bacila na njega čini; najednom je pao, kao
da se brdo odronilo, pa se poput groma sručio ničice na dno pakla,
podno prestola na kojem je sedeo.

O Belerijandu

Dok je krupnim koracima grabio kroz šumu Fangorn noseći Veselog

na jednoj, a Pipina na drugoj savijenoj ruci, pevao im je o šumama
starostavnim u velikoj zemlji Belerijand,25 koja je uništena u grotlu
Velike bitke pred kraj Starijih dana. Veliko more26 tada se izlilo i
potopilo sve zemlje zapadno od Plavih planina,27 zvanih Ered Luin i
Ered Lindon; tako se i desilo da se mapa objavljena uz Silmarilion na
istoku završava tim planinskim lancem, dok se mapa štampana uz
Gospodare prstenova, završava na zapadu, takođe Plavim planinama.
Priobalne zemlje na zapadnim obodima behu sve što je u Trećem dobu
ostalo od te zemlje, zvane Osirijand, Zemlja Sedam reka,28 po kojoj je
Drvobradi svojevremeno hodio:

Lutao sam u leto vilin-šumama Osirijanda.

O, to svetlo i muzika leta kraj Sedam reka Osira!

25 Belerijand – raniji naziv Brozelijand. Prostrana oblast u Srednjoj zemlji, većim

delom potopljena i razorena koncem Prvog doba; prostirala se od Plavih planina na
istoku od Planina Senki na Severu [ili Gvozdenih planina – velikog planinskog lanca
koji odgovara potonjem Ered Vetrinu, Senovitim planinama, koje čine južnu i istočnu
granicu Hisilomea (Hitluma)] na zapadnoj obali.

Veliko more na Zapadu Belegar – more koje se prostire od Srednje zemlje do

26

Amana.

27 Plave planine – veliki planinski lanac koji je činio istočnu granicu Belerijanda.

28Osirijand – „Zemlja Sedam Reka“ što podrazumeva Gelion i njegove pritoke s

Plavih planina.

17
 I mišljah tad: od ovoga boljeg nema.

Upravo preko prelaza na Plavim planinama Ljudi su i ušli u

Belerijand; u tim planinama nalazili su se patuljački gradovi, Nogrod29 i
Belegost;30 u Osirijandu su, takođe, Beren i Lutijena boravili nakon što
im je Mandos prethodno dozvolio da se vrate u Srednju zemlju.
Drvobradi je takođe hodio i među velikim borovima na visoravni
Dortoniona („Zemlje borova“):31

Do borova u gorju Dortoniona popeh se u zimu.

O, taj vetar, ta belina i crne grane zimske na Orod-na-Tonu!
Glas mi se ote, nebom se razleže poj moj.

Ta zemlja kasnije je postala znana kao Taur-nu-Fuin, „Šuma pod

senkom noći“,32 kada ju je Morgot pretvorio u „predeo užasa i mračnih
čarolija, lutanja i očaja”.

O Vilovnjacima

Vilovnjaci su se na svetu pojavili u dalekoj jednoj zemlji (Palisor),

kraj jezera koje se zvalo Kuivienen, „Vode Buđenja“;33 tada su ih Valari

29 Nogrod – jedan od dva velika patuljačka grada u Plavim planinama.

30 Belegost – jedan od dva velika patuljačka grada u Plavim planinama.

31Dortonion – „Zemlja borova”; ogromna oblast borovih šuma na severnim

granicama Belerijanda; kasnije nazvana Taur-na-Fuin, „Šuma u Noći”.

32 Taurfuin, Taur-na-fuin – kasnije Taur-nu-fuin, Šuma Noći; velika uzvišenja

(Dortonion, „Zemlja Borova“) nekada poznata kao Planina Noći.

Kuivienen – „Voda Buđenja”: jezero u Srednjoj zemlji gde su se Vilovnjaci

33

probudili.

18
pozvali da napuste Srednju zemlju, pređu Veliko more i tako stignu do
„Blaženog kraljevstva“ Amana,34 na zapadu sveta, zemlju Bogova. One
koji taj poziv prihvatiše na veliki pohod preko Srednje zemlje poveo je
Valar Orome, Lovac,35 i njih prozvaše Eldari, Vilovnjaci Velikog
putovanja, Visokorodni Vilovnjaci, nasuprot onima što, odbivši poziv,
odabraše Srednju zemlju za svoj dom i svoju sudbinu.
Nisu, međutim, svi Eldari, premda su prešli Plave planine, pošli i
preko Mora; a oni koji ostadoše u Belerijandu nazvani su Sindari, Sivi
Vilovnjaci. Njihov kralj beše Tingol (što znači „sivi plašt“), koji je
stolovao u Menegrotu, u Hiljadu pećina, u Dorijatu (Artanor). Nisu ni
svi Eldari koji pređoše Veliko more ostali u zemlji Valara; jer jedan od
njihovih uzvišenih rodova, Noldori („Mudri”), vratiše se u Srednju
zemlju, i njih nazvaše Izgnanima.
Glavni njihov pokretač u pobuni protiv Valara bio je Feanor,36
tvorac Silmarila; on beše najstariji Finveov37 sin, koji je vojsku Noldora
poveo sa Kuivienena, ali tad već nije bio među živima. Po rečima moga
oca:

Za tim Draguljima žudeo je Morgot Neprijatelj, koji ih je

ukrao i, uništivši Drveta, poneo ih sa sobom u Srednju zemlju, i
čuvao ih u svojoj moćnoj tvrđavi u Tangorodrimu. Protivno
volji Valara, Feanor napusti Blaženo kraljevstvo i ode u
izgnanstvo u Srednju zemlju, stavši na čelo velikog dela svog
naroda, jer je u gordosti svojoj zacrtao sebi da silom od
Morgota povrati Dragulje.

Usledio je, potom, zlogubi rat Eldara i Edaina38 (Ljudi iz Triju kuća

34Blaženo kraljevstvo ili Aman – zemlja na Zapadu, s druge strane Velikog mora,
gde su obitavali Valari.

35Orome – Valar zvani Lovac; na konju je predvodio Eldare na Velikom

putovanju.

36 Feanor – najstariji sin Finveov; tvorac Silmarila.

37Finve – vođa druge grupe Vilovnjaka, Noldora (Noldolija) na Velikom

putovanju.

38Edaini – „Drugi narod”, Ljudi, ali pretežno iz Triju kuća Vilin-prijatelja koji su
prvi došli u Belerijand.

19
Vilin-prijatelja) protiv Tangorodrima, koji je okončan njihovim porazom.
Pre njihovog odlaska iz Valinora39 odigrao se užasan događaj koji je
bacio senku na povest Noldora u Srednjoj zemlji. Feanor je od Telera,
trećeg roda Eldara na Velikom putovanju, koji su sad živeli na obali
Amana, tražio da prepuste Noldorima svoju pomorsku flotu, kojom su
se silno ponosili, jer bez brodova toliko mnoštvo nikako ne bi moglo da
pređe u Srednju zemlju. Teleri su taj zahtev bespogovorno odbili.
I onda Feanor i njegov narod napadoše Telere u njihovom gradu
Alkvalondeu, Luci Labudova, i silom im preuzeše flotu. U toj bici,
poznatoj kao Bratoubilački boj, mnogi Teleri padoše. O tome postoji
zapis u Priči o Tinuvijeli: „Zla dela Gnoma40 u Luci Labudova“. (stihovi
502-08)
Feanor je posečen na bojnom polju nedugo po povratku Noldora u
Srednju zemlju, a sedmorica sinova njegovih držahu velika prostranstva
istočno od Belerijanda, između Dortoniona (Taur-nu-fuina) i Plavih
planina.
Drugi sin Finveov beše Fingolfin (Feanorov polubrat), koga
smatraše vrhovnim gospodarom Noldora; on je, zajedno sa sinom
svojim Fingonom,41 vladao Hitlumom,42 koji je ležao severozapadno od
velikog lanca Ered Vetrina, Senovitih planina. Fingolfin je poginuo u
dvoboju s Morgotom. Drugi sin Fingolfinov, brat Fingonov, beše
Turgon, osnivač i vladar skrivenog grada Gondolina.
Treći sin Finveov, brat Fingolfinov i polubrat Feanorov, beše u
ranijim tekstovima imenovan kao Finrod,43 a u potonjim kao Finarfin.
Najstariji sin Finroda/Finarfina je pak u ranijim tekstovima Felagund, a
docnije Finrod; on je nadahnut veličanstvenošću i lepotom Menegrota u

39 Valinor – zemlja Valara u Amanu.

40 Gnomi – raniji prevod imena Noldoli, Noidori.

41 Fingon – najstariji sin Fingolfinov; kralj Noldora posle očeve smrti.

42 Hitlum ili Hisilome – U spisku imena i naziva iz perioda Izgubljenih predanja

rečeno je: „Dor-lomin ili ’Zemlja Senke’ oblast je koju su Eldari prozvali Hisilome (što
znači ’senoviti sutoni’)… a taj naziv ponela je zbog slabe osunčanosti, jer tamo sunce
tek povremeno proviri preko vrhova Gvozdenih planina, koje je okružuju sa istoka i
juga.

43 Finrod – treći sin Finveov. (Ovo ime biće zamenjeno imenom Finarfin, kad je
Finrod postalo ime njegovog sina, Finrod Felagund.)

20
Dorijatu, utemeljio podzemnu tvrđavu Nargotrond, zbog čega je i
prozvan Felagund, „Gospodar pećina“; otuda je Felagund iz starijih
tekstova kasnije postao Finrod Felagund.
Kapije Nargotronda gledale su na klisuru reke Narog44 u Zapadnom
Belerijandu; ali Felagundovo kraljevstvo protezalo se nadaleko, na istok
do reke Sirion,45 a na zapadu do reke Nening, što se u more ulivala kod
luke Eglarest.46 Ali Felagund je umoren u tamnicama Tûa Volšebnika,
potonjeg Saurona; a Orodret,47 drugi sin Finarfinov, preuzeo je krunu
Nargotronda, o čemu takođe ima reči u ovoj knjizi.
Ostali Finarfinovi sinovi, Angrod48 i Egnor,49 vazali svoga brata
Finroda Felagunda, živeli su u Dortonionu, odakle se, na sever, prostirao
pogled na nepreglednu ravnicu Ard-galena. Galadrijela, sestra Finroda
Felagunda, dugo je prebivala u Dorijatu s kraljicom Melijanom.50
Melijana (u ranim tekstovima Gvendeling,51 a njeno ime pojavljivalo se i
u drugim vidovima) bila je od Majara,52 i beše to duh velike moći koji je
uzeo na sebe ljudski oblik, a živela je u šumama Belerijanda s kraljem
Tingolom; ona je bila majka Lutijenina i pretkinja Elrondova.
Šezdesete godine nakon povratka Noldora, a posle mnogih leta
mira, veliko mnoštvo Orka spustilo se iz Angbanda, ali su ih Noldori do

44 Narog – reka u Zapadnom Belerijandu. Često se upotrebljava sa značenjem

„kraljevstvo“, tj. „Kraljevstvo Nargotrond“.

45 Sirion – velika reka u Belerijandu koja izvire u Planinama Senki i teče na jug,
čineći granicu između Istočnog i Zapadnog Belerijanda.

46 Eglarest – najjužnija Luka Fdlasa na obali Belerijanda.

47 Orodret – brat Felagundov; kralj Nargotronda posle Felagundove smrti.

48 Angrod – sin Finroda (kasnije Finarfina).

49 Egnor – sin Finrodov (kasnije Finarfin).

50 Melijana – kraljica Artanora (Dorijata), ranije ime Gvendeling; jedna od Majara,

koji su u Srednju zemlju došli iz valarskog Lorijena.

51 Gvendeling – staro ime Melijanino.

52 Majari – „Sveti”: Valari i Majari. (Naziv Majari docnija je verzija izvornog

pojma: „S velikima stigoše i mnogi niži duhovi, bića njihove vrste, ali manje moći”;
kao što je Melijana).

21
nogu potukli i satrli. Taj okršaj nazvan je Dagor Aglareb, Slavna bitka;
ali vilovnjački velikaši iz nje su izvukli ozbiljnu pouku, pa su odmah
krenuli u Opsadu Angbanda, koja je potrajala bezmalo četiri stotine
godina.
Opsada Angbanda okončana je sredinom zime, grubo i iznenada
(premda je bila dugo pripremana). Morgot je odaslao ognjene reke koje
su potekle s Tangorodrima, i velika travnata ravnica Ard-galen, koja se
prostirala na sever od Dortoniona, pretvorila se u spečenu, suvu pustoš,
otad poznatu pod izmenjenim nazivom, Anfauglit, Prašina koja guši.53
Taj razorni udar upamćen je kao Dagor Bragolah, Bitka iznenadnog
plamena. Glaurung, Otac Zmajeva, došao je tad iz Angbanda, prvi put
se prikazavši u svoj svojoj moći; ogromne vojske Orka pokuljaše na jug;
vilovnjački velikaši Dortoniona padahu jedan za drugim, a postrada i
većina ratnika iz Beorovog54 naroda. Kralj Fingolfin i njegov sin Fingon,
zajedno s ratnicima iz Hitluma, behu potisnuti do tvrđave Eitel Sirion
(Zdenac Siriona), gde je velika reka izvirala, na istočnim obroncima
Senovitih planina. Senovite planine zaustaviše ognjene bujice, pa Hitlum
i Dor-lomin55 ne padoše u neprijateljske ruke.
Upravo je te godine, posle Bragolaha, Fingolfin, obuzet gnevom
očaja, odjahao do Angbanda i izazvao Morgota na dvoboj.

53 Anfauglit ili „Dušegubni prah” – prostrana travnata nizija u Ard-galenu,

severno od Planina Noći (Dortonion), koja je pretvorena u pustinju..

54 Beor – vođa prvih Ljudi koji su ušli u Belerijand.

55 Dor-lomin – Hitlum; Hisilome – U spisku imena i naziva iz perioda Izgubljenih

predanja rečeno je: „Dor-lomin ili ’Zemlja Senke’ oblast je koju su Eldari prozvali
Hisilome (što znači ’senoviti sutoni’)… a taj naziv ponela je zbog slabe osunčanosti,
jer tamo sunce tek povremeno proviri preko vrhova Gvozdenih planina, koje je
okružuju sa istoka i juga.

22
Beren i Lutijena

23
 U
PISMU KOJE je moj otac napisao 16. jula 1964. Piše:

Klica mog pokušaja da pišem vlastite legende, koje

će odgovarati mojim intimnim jezicima, bila je tragična
pripovest o zlosrećnom Kulervu iz finske Kalevale. To i ostaje
glavni izvor građe u legendama iz Prvog doba (koje ću, nadam
se, objaviti kao Silmarilion), iako je u Deci Hurmovoj sve
izmenjeno izuzev tragičnog završetka. Druga stavka bilo bi
pisanje, „iz glave”, Pada Gondolina, pripovesti o Idril56 i
Earendilu, za vreme odsustva iz vojske 1917; a treća pak
izvorna verzija Priče o Lutijeni Tinuvijeli i Berenu, nastala kasnije
iste te godine. Ova priča utemeljena je na mom doživljaju
jednog luga u kojem je na sve strane rasla kukuta (nema
sumnje da su i druge srodne biljke tu takođe bile zastupljene),
nedaleko od Ruza u Holdernesu, gde sam neko vreme proveo s
Hamberskim garnizonom.

Moji otac i majka uzeli su se u martu 1916, kad su njemu bile

dvadeset četiri, a njoj dvadeset sedam godina. Prvo su živeli u selu Grejt
Hejvud u Stafordširu; već početkom juna, on je otišao u Francusku, gde
je učestvovao u Bici na Somi. Razboleo se, pa je početkom novembra
1916. vraćen u Englesku, da bi u proleće 1917. bio prekomandovan u
Jorkšir.
Ova, prva verzija Priče o Tinuvijeli, kako ju je on naslovio, napisana
1917. godine, više ne postoji – ili tačnije rečeno, postoji jedino u senovitoj
rukopisnoj varijanti, olovkom ispisanoj, koju je otac gotovo u celosti
izbrisao; preko nje je ispisao tekst koji za nas sad predstavlja najstariju
verziju. Priča o Tinuvijeli bila je jedna od priča koje su činile jezgro očevih

56 Idril zvana Kelebrindal – („Srebrostopa, Srebrno Stopalo”), kćerka Turgona,

kralja Gondolina; udata za Tuora, majka Earendilova.

24
ranih radova na sopstvenoj „mitologiji”, Knjiga izgubljenih pripovesti, što
je bilo jedno izrazito složeno delo koje sam priredio za potrebe
objavljivanja prvih tomova Istorije Srednje zemlje, 1983-1984. godine. Ali
kako je ova knjiga isključivo posvećena procesu razvijanja legende o
Berenu i Lutijeni, ja ću se ovde truditi da zaobiđem taj čudnovat
mizanscen, ali i prijem na koje su naišle Izgubljene pripovesti, jer je Priča o
Tinuvijeli sama po sebi gotovo u potpunosti nezavisna u odnosu na tu
celinu.

Središnje mesto u Knjizi izgubljenih pripovesti zauzimala je pripovest

o jednom engleskom pomorcu iz „anglosaksonskog” perioda po imenu
Eriol ili Elfvajn, koji je, ploveći na zapad preko okeana, naposletku
stigao do Tol Ereseje, Samotnog ostrva,57 gde su živeli Vilovnjaci koji su
napustili „Velike zemlje“58 iza „Srednje zemlje” (pojam koji se ne
upotrebljava u Izgubljenim pripovestima). Za vreme njegovog boravka na
Tol Ereseji, saznao je od njih istinu i čuo drevnu priču o Stvaranju, o
Bogovima, Vilovnjacima i Engleskoj. Ova povest sabrana je u Izgubljenim
predanjima o Vilovnjaštvu.59
Ovaj rad sačuvan je u većem broju pohabanih malih „vežbanki”, a
pisan je mastilom i grafitnom olovkom. Tekst je na mnogim mestima
zastrašujuće nečitak, iako sam posle mnogih sati koje sam proveo buljeći
u rukopis, pomažući se lupom, uspeo da razlučim značenje svih
tekstova, uz tek pokoju reč koja je ostala nejasna. Priča o Tinuvijeli jedna
je od pripovesti koje su Eriolu ispričali Vilovnjaci na Samotnom ostrvu,
u ovom konkretnom slučaju devica po imenu Veana;60 u tim

57Samotno ostrvo – Tol Ereseja: prostrano ostrvo u Velikom moru, nedaleko od

obala Amana; najistočnija od Neumrlih zemalja, gde su mnogi Vilovnjaci obitavali.

58Velike Zemlje – zemlje istočno od Velikog mora: Srednja zemlja (pojam koji
nijednom nije upotrebljen u Izgubljenim pripovestima).

59 Vilovnjaštvo – naziv kojim su obuhvaćene sve zemlje Vilovnjaka.

60 Veana – pripovedač Pripovesti o Tinuvijeli.

25
pripovedanjima pominju se i mnoga deca. Uz izrazitu usredsređenost na
detalj (upečatljiva odlika ovog teksta), priča je ispričana u jednom
sasvim posebnom stilu uz upotrebu nekih arhaičnih oblika, kako u
samim rečima, tako i u konstrukciji rečenice, što sve zajedno ne podseća
na stil ili stilove koji su kasnije krasili pisanje moga oca, intenzivne,
pesničke, a sporadično i duboko „vilin-tajanstvene” Oseća se, tu i tamo, i
primesa sardoničnog humora u izrazu (u jezivom sukobu s demonskim
vukom Karkarasom,61 dok je se Berenom bežala iz Melkove62 dvorane,
Tinuvijela pita: „Otkud ta mrzovolja, Karkarase?”).

Umesto da se čeka rasplet Priče, smatram da bi od pomoći bilo

skrenuti pažnju na izvesne aspekte ranije verzije ove legende, pa
ukratko objasniti pojedina imena, važna u narativu (ona se, inače, mogu
naći i u Spisku imena na kraju knjige).
Priča o Tinuvijeli, u redigovanom obliku, koji je za nas ujedno i
najstariji, nipošto nije bila najstarija od Izgubljenih pripovesti, a pojedine
njene elemente rasvetljavaju upravo delovi drugih Priča. Ako govorimo
isključivo o narativnoj strukturi, neke među njima, poput priče o
Turinu,63 nisu znatno odmakle u odnosu na verziju objavljenu u
Silmarilionu; neke pak, a naročito Pad Gondolina, prva koja je napisana u
objavljenom delu, prisutna je samo u naglašeno zbijenoj formi; a neke,
opet, i to pre svih aktuelna Priča, u pojedinim aspektima upadljivo se
razlikuju.
Suštinska razlika u razvoju legende o Berenu i Tinuvijeli (Lutijeni)
bio je uvod vremenski smešten posle priče o Felagundu od Nargotronda
i sinovima Feanorovim; jednako je međutim značajna, samo s drugačijeg
stanovišta, i promena Berenovog identiteta. U potonjim verzijama ove
legende kao apsolutno esencijalan element naglašavano je to da je Beren

61 Karkaras – ogroman vuk koji je čuvao kapije Angbanda (kasnije Karkarot);

njegov rep pominje se u Lutijeninoj „dugotrajućoj čaroliji”; u prevodu „Očnjaknož”.

62 Melko – veliko zlo valarsko, Morgot (potonji oblik Melkor).

63 Turin – sin Hurinov i Morvenin; prozvan Turambar, „Gospodar Usuda“.

26
smrtan čovek, dok je Lutijena bila besmrtna Vilovnjakinja; ovoga pak
nema u Izgubljenoj pripovesti – tu je Beren takođe Vilovnjak. (Vidi se,
ipak, iz beležaka koje je moj otac ostavljao uz druge Priče da je Beren
prvobitno bio Čovek; i jasno je da se to smatralo istinitim u izbrisanom
rukopisu Priče o Tinuvijeli.) Beren Vilovnjak bio je od vilinskog naroda
zvanog Noldoli (docnije Noldori),64 što se u Izgubljenim pripovestima (i
kasnije) prevodi kao „Gnomi”; Beren je bio Gnom. Ovaj prevod
naknadno će postati problem za moga oca. On jeste upotrebljavao reč
Gnom, ali je ta reč poreklom bila potpuno drugačija, i njeno značenje nije
imalo veze sa onim patuljcima koji su, u svesti današnjih ljudi, malena
bića koja se najčešće dovode u vezu s vrtovima i baštama. Ovo prvo
Gnom bilo je izvedeno iz grčke reči gnome, što znači „misao,
inteligencija“; u savremenom engleskom ta reč jedva da je opstala, i to u
značenju „aforizam, maksima“, zajedno s pridevom gnomski.
U nacrtu Dodatka F u Gospodaru prstenova, otac je napisao:

Ponegde sam (ne u ovoj knjizi) upotrebljavao izraz

„Gnomi“ za Noldore i „gnomski” za noldorski. Tako sam uradio
jer u nekima će „Patuljak“ i sada pobuđivati asocijaciju na
znanje. Ime koje su visoki Vilovnjaci nadenuli ovom narodu –
Noldori – znači ’Oni koji znaju’; jer, od tri naroda Eldara, od
njihovih početaka, Noldori su se odvajkada isticali kako
poznavanjem stvari kakve jesu i kakve behu u ovome svetu,
tako i željom svojom da znaju više. A ipak, ni na koji način oni
nisu podsećali na Patuljke, niti one o kojima uči teorija, niti one
iz narodne mašte; odustao sam, tako, od tog izraza zato što
mnoge može da navede na pogrešan trag.

(Usput bih napomenuo da je on takođe napisao u jednom pismu iz

1954. da je gorko zažalio što je upotrebio izraz „Vilovnjaci“, koji je s
vremenom postao „preopterećen žalostivim tonovima“ koje je „teško
prenebregnuti“)
Neprijateljska osećanja iskazana prema Berenu, kao Vilovnjaku,
ovako su obrazložena u staroj Priči: „Svi Vilovnjaci iz šumskih predela
smatrali su Patuljke iz Dor-lomina podmuklim bićima, okrutnim, kojima
se verovati ne može „

64 Noldoli – kasnije Noldori, Druga grupa Eldara na Velikom putovanju;

predvodio ih je Finve.

27
 Može izgledati i donekle zbunjujuće što se reč „vilinsko, vile“ često
koristi kad je reč o Vilovnjacima. Tako belim leptirovima što su leteli po
šumama „nije smetalo što je Tinuvijela vila“; ona pak sama sebe naziva
„Princezom Vila“; za nju je, takođe, rečeno da je „upražnjavala svoje
umeće i vilin-magiju“. Na prvom mestu, reči vile i vilenjaci u Izgubljenim
pripovestima sinonim su za Vilovnjake; a u tim pričama na više se mesta
ukazuje na odlike telesne građe Ljudi, odnosno Vilovnjaka. U tim, ranim
danima, bilo je izvesnih kolebanja u načinu na koji je moj otac poimao ta
pitanja, ali jasno je da se i taj odnos menjao kako su godine odmicale, o
čemu je ovako pisao:

Ljudi su, u prvo vreme, stasom bili gotovo jednaki Vilovnjacima,

vile i vilenjaci bili su mnogo veći, a Ljudi manji nego što su danas.

Na razvoj Vilovnjaka je, međutim, znatno uticala pojava Ljudi:

Kako su Ljudi bivali sve višeg rasta i sve snažniji, tako su

vile i vilenjaci bledeli, smanjivali se i postajali tanušniji, slabiji i
prozračniji, nasuprot Ljudima, sve krupnijim, stamenijim i
golemijim. Naposletku Ljudi, ili bar većina Ljudi, vile i
vilenjake više nije ni mogla da primeti.

Nema, otuda, potrebe ni da se pretpostavi, ako je verovati ovim

rečima, da je moj otac „vile i vilenjake” iz ove pripovesti doživljavao kao
tanušne i prozračne; i naravno, godinama kasnije, kad su Vilovnjaci iz
Trećeg doba ušli u povest Srednje zemlje, ama baš ničeg „vilenjačkog”, u
savremenom smislu reči, nije bilo u vezi s njima.

Izraz feja ili rusalka kudikamo je zagonetnijeg porekla. U Priči o

Tinuvijeli često se upotrebljava za Melijanu (majku Lutijeninu), koja je
poreklom bila iz Valinora (i imenom je, zapravo, „kći Bogova”), ali i za
Tevilda, za koga je rečeno da je bio „zloduh u zverolikom obličju”. Na
drugim mestima u Pričama pominje se „mudrost feja i Eldara”, kao
„Orci, zmajevi i zle feje”, ali i „feja (rusalka) šuma i šumskih udolina”.
Najpoznatiji je, možda, ovaj odlomak iz Priče o dolasku Valara:

28
 Oko njih je vazda bilo mnoštvo sprajtova65 (duhova)
drveća i lugova, dolova, šuma i planina, onih što jutrom pevaju
u travi i čija se tiha pesma, kad veče padne, može čuti u
kukuruzu. To su Nermiri i Tavari, Nandini i Orisi – feje (?)
livada, šuma, dolina, planina – zatim rusalke, zagorkinje,
brodarice, i kako ih sve još ne zovu, jer ta su bića uistinu veoma
brojna; a opet, ne bi se smela mešati s Eldarima (Vilovnjacima),
jer ona su rođena pre nastanka sveta, i starija su od najstarijih, i
nisu od ovoga sveta.

Druga zbunjujuća stavka, koja se pojavljuje ne samo u Priči o

Tinuvijeli, o čemu, inače, nisam pronašao nikakvo objašnjenje niti bilo
kakvu opštiju napomenu, tiče se moći koju su Valari posedovali u
poslovima Ljudi i Vilovnjaka, to jest, nad njihovim umovima i srcima, u
dalekim Velikim zemljama (Srednja zemlja). Evo primera: „Valar je
doveo (Huana) na proplanak“, gde su na zemlji ležali Beren i Lutijena,
koji behu pobegli iz Angbanda; a ona reče svome ocu: „Jedino Valari
mogu da spasu (Berena) od gorke smrti.“ Ili pak u pripovesti o
Lutijeninom bekstvu iz Dorijata, gde kaže da „nije ušla u tu mračnu
oblast“ te da je, „prikupivši hrabrosti, produžila dalje“, što je naknadno
izmenjeno u „nije ušla u tu mračnu oblast, i Valari su probudili novu
nadu u njenom srcu, pa je, još jednom, produžila dalje.“

Što se tiče imena koja se pojavljuju u Priči, zabeležiću ovde da

Artanor odgovara potonjem Dorijatu, a da je isto tako nazivan i Zemlja
Onostrana; na severu se nalazio bedem Gvozdenih planina,66 zvanih,
takođe, i Gorka brda,67 preko kojih je Beren došao; docnije su postala Ered

65 Engl.: spright. (Prim. lekt.)

66Gvozdene planine zvane i Gorka brda – veliki planinski lanac koji odgovara
potonjem Ered Vetrinu, Senovitim planinama, koje čine južnu i istočnu granicu
Hisilomea (Hitluma).

67 Gorka brda ili Gvozdene planine. – veliki planinski lanac koji odgovara

29
Vetrin, Planine Senke.68 Iza tih planina nalazio se Hisilome (Hitlum),69
Zemlja Senke, poznata i pod nazivom Dor-lomin. Palisor70 je pak zemlja u
kojoj su se Vilovnjaci probudili.
O Valarima se često govori kao o Bogovima, a zovu ih i Ainuri
(jednina Ainur).71 Melko (kasnije Melkof) veliki je zli Valar, koga su kad je
ukrao Silmarile, prozvali Morgot, Crni neprijatelj. Ime Mandos odnosi se
jednako na samog Valara i na mesto gde on obitava. On je čuvar Kuća
Mrtvih.
Manve72 je gospodar Valara; Varda,73 koja je stvorila zvezde, udata
je za Manvea i s njim prebiva na vrhu Tanikvetila,74 najviše planine
Arde.75 Dva Drveta, čiji su cvetovi dali Svetlost Valinoru, najviša su
stabla koja su uništili Morgot i čudovišni pauk Ungolijant.

potonjem Ered Vetrinu, Senovitim planinama, koje čine južnu i istočnu granicu
Hisilomea (Hitluma).

68 Planine Senke, Senovite planine – veliki planinski lanac koji sa, Gvozdenim
planinama čine južnu i istočnu granicu Hisilomea (Hitluma).

69 Hisilome ili Hitlum – U spisku imena i naziva iz perioda Izgubljenih predanja

rečeno je: „Dor-lomin ili ’Zemlja Senke’ oblast je koju su Eldari prozvali Hisilome (što
znači ’senoviti sutoni’)… a taj naziv ponela je zbog slabe osunčanosti, jer tamo sunce
tek povremeno proviri preko vrhova Gvozdenih planina, koje je okružuju sa istoka i
juga.

70 Palisor – oblast Velikih Zemalja gde su se probudili Vilovnjaci.

71 Ainuri (jednina Ainur) – „Sveti”: Valari i Majari. (Naziv Majari docnija je

verzija izvornog pojma: „S velikima stigoše i mnogi niži duhovi, bića njihove vrste,
ali manje moći”; kao što je Melijana.)

72 Manve – glavni Valar i najmoćniji među njima, muž Vardin.

73 Varda – najveća od Valijerki; žena Manveova; stvoriteljka zvezda (otud i ime

Elberet, odnosno Elbereta, „Kraljica Zvezda”).

74 Tanikvetil – najviša planina u Amanu, obitavalište Manveovo i Vardino.

75 Arda – Zemlja.

30
 Konačno, ovo je prikladan trenutak da se nešto kaže o Silmarilima,
koji počivaju u samom temelju legende o Berenu i Lutijeni; oni behu delo
Feanora, najvećeg od Noldora; „najmoćniji on beše u veštinama reči i
ruku”; njegovo ime pak znači „Duh vatre”. Navešću ovde odlomak iz
potonjeg teksta (1930) iz Silmariliona, pod naslovom Kventa Noldorinva:

U tim davnim danima, Feanor je započeo dugotrajan i

čudesan poduhvat, prizvavši svu svoju moć i magijske veštine,
jer je njegov naum bio da stvori stvar lepšu od svega što su
Eldari ikad načinili, nešto što će trajati i kad svega ostalog ne
bude više. Tri dragulja je, tako, načinio i nazvao ih Silmarili. U
njima je gorela živa vatra, sjedinjena sa svetlom Dvaju Drveta;
od unutrašnjeg zračenja, blistali su čak i u mraku; nikakvo
nečisto smrtno meso nije moglo ni da ih dodirne, a da prvo ne
svene, a onda se oprlji. Eldari su ove dragulje vrednovali iznad
svih dela svojih ruku, i Manve ih je smatrao svetima, a Varda je
rekla: „Sudbina Vilovnjaka u njih je uklesana, kao i sudbina
mnogih drugih bića.“ Feanora je pak bolelo srce zbog stvari
koje je sam stvorio.

Feanor i njegovih sedam sinova položili su tad užasnu i duboko

razornu zakletvu, kojom su ustanovili svoje isključivo i nepovredivo
pravo na Silmarile, koje je ukrao Morgot.

Veanina priča brzo je doprla do Eriola (Elfvajn), koji pre toga ne

beše čuo za Tinuvijelu, ali način na koji je Veana pripoveda takav je da
tu nema zvaničnog uvoda: ona kreće od pripovesti o Tinvelintu76 i

76Tinvelint potonje ime Tingol – kralj Artanora Dorijata); ranije ime (Njegovo
ime zapravo je bilo Elve; bio je predvodnik treće grupe Eldara, Telera, na Velikom

31
Gvendeling (kasnije poznatim kao Tingol i Melijana). Okrenuću se,
međutim, opet Kventi Noldorinvi radi tog esencijalnog elementa u
legendi. Središnja figura Priče je Tinvelint (Tingol), kralj Vilovnjaka, koji
je obitavao u nepristupačnim šumskim prostranstvima Artanora,
upravljajući kraljevstvom iz ogromne pećine u srcu šume. I kraljica je,
međutim, bila ličnost od velikog značaja, iako je retko viđana, a ja ovde
prenosim i pripovest o njoj iz Kvente Noldorinve.
Tu je rečeno da su se, na Veliko putovanje vilovnjačko, koje ih je
odvelo daleko od Palisora, mesta njihovog buđenja, otisnuli s ciljem da
stignu do Valinora, na dalekom Zapadu, s one strane Velikog mora,
citiram:

…(mnogi Vilovnjaci) izgubili su se na dugim mračnim

putevima, pa su onda tako lutali po šumama i gorama sveta, i
nikad u Valinor nisu ni stigli, niti su oči njihove ugledale svetlo
Dvaju Drveta. Otuda njih zovu Ilkorindi,77 Vilovnjaci koji nikad
nisu boravili u Koru,78 gradu Eldara (Vilovnjaka) u zemlji
Bogova. To su Tamni Vilovnjaci, i mnogi među njima žive kao
raštrkana plemena, i mnogim se jezicima služe.
Od Tamnih Vilovnjaka najglasovitiji beše Tingol. Iz tog
razloga on nikad nije dolazio u Valinor. Melijana je bila feja. U
vrtovima (Valara) Lorijena79 prebivala je ona, i među svim
tamošnjim vilinskim svetom ne beše nikoga ko ju je
prevazilazio kako lepotom, tako ni mudrošću, niti beše ikoga

putovanju, ali je u Belerijandu bio poznat kao „Sivi Plašt“, što i jeste značenje imena
Tingol).

77Ilkorini, Ilkorindi – Vilovnjaci koji nisu bili iz Kora, vilovnjačkog grada u

Amanu (Kor – vilovnjački grad u Amanu, kao i brdo na kojem je izgrađen; kasnije je
grad poneo naziv Tun, a samo je brdo ostalo Kor. Naposletku je grad postao Tirion, a
brdo Tuna.).

78Kor – vilovnjački grad u Amanu, kao i brdo na kojem je izgrađen; kasnije je

grad poneo naziv Tun, a samo je brdo ostalo Kor. (Naposletku je grad postao Tirion, a
brdo Tuna.)

79 Lorijen – Valari Mandos i Lorijen nazivani su braćom, a prozvahu ih i

Fanturima: Mandos je bio Nefantur, a Lorijen Olofantur. Kako je to u Kventi rečeno,
Lorijen je bio „tvorac vizija i snova, a njegovi vrtovi u zemlji Bogova behu najlepši
od svih mesta na svetu, i tu obitavahu duhovi velike lepote i moći.”

32
 ko je od nje bio veštiji u magijskim pesmama i čarobnjačkom
pojanju. Rečeno je da bi Bogovi privremeno ostavili svoje
poslove, a ptice valinorske utihnule, kao i zvona valmarska, pa
i da bi se čak i voda u fontanama primirila kad bi, pod svetlima
što se jedna u druga pretaču, Melijana zapevala u vrtovima
Boga Snova. U pesmi bi je uvek pratili slavuji, a i ona i beše ta
koja ih je naučila da pevaju. Ali ona je volela tamna, senovita
mesta, i odlazila na daleka putovanja u Spoljne zemlje (Srednju
zemlju) da bi tamo tišinu sveta što se rađa ispunjavala svojim
glasom i glasovima svojih ptica.
Melijanine slavuje čuo je i Tingol, i njihov poj ga očara, i on
napusti svoj narod. Melijanu je pronašao pod krošnjama
drveća, i onda ga obuze pospanost, i on utonu u težak san, tako
da je narod njegov uzalud tragao za njim.

Po Veaninim rečima, kad se Tinvelint probudio iz svog mitski

dugog sna, „ne mišljaše više o svom narodu (a bilo bi to, uistinu, i zalud
već, jer odavno oni već behu stigli u Valinor)”, nego mu jedina želja beše
da vidi gospu od sutona. I ona ne beše daleko, jer je motrila na njega dok
je spavao. „Ali više o tome ja ne znam, o, Eriole, osim da je na kraju
postala njegova žena, jer Tinvelint i Gvendeling dugo, uistinu, bejahu
kralj i kraljica Izgubljenih Vilovnjaka u Artanoru, ili Zemlji Onostranoj,
ili je tako bar ovde rečeno.”
Veana je dalje napomenula da je Tinvelintovo prisustvo „bilo
skriveno od očiju i znanja Melkovih zahvaljujući magiji feje
Gvendeling”, te da je ona „izatkala čini po stazama tako da niko sem
Eldara (Vilovnjaka) ne može njima bez velikih muka da kroči, pa kralj
beše siguran od svih opasnosti, svih sem izdaje same”.
„Sad njegove dvorane behu izgrađene u jednoj dubokoj, prostranoj
pećini, ali time nipošto ne behu nedostojne prebivališta jednog kralja i
jedne vile. Ova pećina nalazila se u srcu moćne šume artanorske,
najmoćnije od svih šuma, i potok je tekao pred njenim ulazom, ali u nju
niko ne mogade da kroči osim preko rečice, a most na njoj podignut beše
uvek pod jakom stražom“
Rekavši to, Veana uskliknu: „Gle, sad ću ti pričati o stvarima koje su
se odigrale u pećinskim odajama Tinvelintovim“; i čini se da je to ono
mesto gde ova priča zapravo počinje.

33
34
 PRIČA O TINUVIJELI

D
voje je dece imao Tinvelint, Dairona80 i Tinuvijelu, i
Tinuvijela beše deva, i najlepša od svih deva skrivenih
Vilovnjaka, i uistinu je malo njih ikad bilo tako lepo, jer
njena je mati bila feja, kći Bogova; a Dairon beše momak snažan i vesele
naravi, a iznad svega je voleo da svira frulu od trske i druge drvene
instrumente, i smatraju ga jednom od trojice najčarobnih muzičara među
Vilovnjacima, pri čemu su ta druga dvojica Tinfang Treperavi81 i Ivare,82
onaj koji svira na obali mora. A Tinuvijeli najveću radost pričinjavaše
ples, i nema tih reči kojima se mogu opisati lepota i prefinjenost njenih
svetlucavih stopala.
S radošću su Dairon i Tinuvijela vrludali van pećinske palate oca

Dairon – minstrel iz Artanora, ubrojan u „trojicu najčarobnijih svirača među

80

Vilovnjacima”; brat Lutijenin.

81 Tinfang Treperavi – čuveni minstrel (Tinfang, ili na kvenijskom timpinen, znači

frulaš).

82 Ivare – znameniti minstrel vilovnjački, „onaj koji svira na obali mora”.

35
svoga Tinvelinta, i zajedno su provodili mnogo vremena među drvećem.
Često bi Dairon seo na neku malu čistinu ili na panj pa zasvirao, i
Tinuvijela bi zaplesala, a kad bi zaplesala na Daironovu svirku, gipkija je
bila od same Gvendeling, čarobnija od Tinfanga Treperavog na
mesečini, niti je iko ikad mogao čuti takav poj sem u ružičnjacima
Valinora, gde Nesa83 pleše po večno zelenim travnjacima.
Čak i noću, pod bledom mesečinom, plesali bi oni i svirali, a nisu se
plašili kao što bih se ja na njihovom mestu plašila, jer je moć Tinvelinta i
Gvendeling odbijala zlo iz šume, i Melko ih još nije uznemiravao, a Ljudi
behu s one strane brda.
Mesto koje su najviše voleli bilo je senovito, i tu su brestovi rasli, i
breze, ali ne beše to drveće mnogo visoko, a bilo je tu i kestenova s
krošnjama okićenim belim cvetovima, no zemlja beše vlažna, a pod
drvećem je u izobilju rasla magličasta kukuta. U junske dane i noći, oni
su se tu razonodili, a bele štitaste cvasti kukute behu nalik oblaku podno
stabala, i tu je Tinuvijela plesala sve do pozne večeri, i mnoštvo je belih
leptirova lepetalo krilcima na sve strane. Tinuvijeli, budući da je roda
vilinskoga, nisu smetali kao što bi smetali većini dece ljudskoga roda,
iako insekte nije volela; paukove pak nijedan od Eldara nikad ni
dodirnuo ne bi, zbog Ungvelijante84 – ali sad su beli leptirovi lebdeli
svuda oko njene glave, dok je Dairon izvodio neku sablasnu melodiju. I
tad se dogodi nešto čudnovato.
Nikad ni od koga nisam čula kako je tačno Beren prešao preko tih
brda; pa ipak, on jeste bio hrabriji od većine ljudi, kao što ćete i sami
doznati, i može biti da ga jedino ljubav prema lutanju tako brzo provede
kroz užase Gvozdenih planina, dok naposletku nije stigao do Zemalja
Onostranih.
Beren beše Gnom, sin Egnora85 šumara, koji je u lov išao po
mračnim mestima severno od Hisilomea. Užas i sumnja vladali su među
Eldarima i srodnicima njihovim koji su iskusili ropstvo pod Melkom, i
time zlodela koja Gnomi behu počinili u Luci Labudova behu osvećena.

83Nesa – sestra Oromeova i supruga Tulkasova, jedna od Valijerki (Valijerke –

izvorno jednina Valijerka, „Kraljice Valara“; u ovoj knjizi pominju se samo Varda,
Vana i Nesa).

84Ungvelijante – čudovišni pauk koji živi u Erumanu, a koji je zajedno s

Morgotom uništio Dva Drveta Valinora (potonji oblik imena Ungolijant).

85 „Lovac Vilovnjački” kasnije nazvan Barahir. (Prim. struč. sar.)

36
Melko je sad pustio da među Berenovim narodom kolaju laži, i oni
uistinu poverovaše u zlurade priče o tajnovitim Vilovnjacima; Beren ju
je, međutim, video kako pleše u sumraku, a Tinuvijela je bila u srebrnoj
haljini okićenoj biserjem, i njena bosa stopala svetlucala su među
peteljkama kukute. Berenu od toga časa nije bilo važno da li je ona od
Valara, ili od Vilovnjaka, ili je ljudskog roda, pa se prišunjao da je bolje
vidi; i naslonio se na mlad brest koji je rastao na nekom brdašcetu,
odakle je mogao dobro da osmotri mali proplanak na kojem je ona
plesala – jer od očaranosti mu se beše zavrtelo u glavi. Tako je vitka i
tako lepa bila da je on stajao potom nehajno, ne krijući se, na otvorenom,
samo da bi mogao bolje da je vidi, i u trenu kad se pun mesec probio
kroz granje, Dairon je ugledao Berenovo lice. Istoga časa primetio je da
ovaj nije od njihovog roda, a i inače svi Šumski Vilovnjaci86 Gnome iz
Dor-lomina smatrali su podmuklim bićima, okrutnim, kojima se ne
može verovati, te otuda Dairon tad ispusti svoj instrument i povika:
„Beži, beži, o, Tinuvijela, neprijatelj hodi ovom šumom”, pa uteče u
šumu. Našavši se u čudu, Tinuvijela nije odmah krenula za njim, jer
isprva nije ni razumela njegove reči, a znajući, opet, da nije kadra ni da
trči ni da skače tako istrajno kao brat njen, ona se iznenada baci u onu
belu kukutu, i sakri se ispod jednog veoma visokog cveta s velikim
listovima; i tu je, onako u belo odevena, ličila na lokvicu mesečine što
svetluca kroz lišće na šumskom tlu.

86 Šumski Vilovnjaci – Vilovnjaci iz Artanora.

37
 Tada se Beren rastuži, jer je bio usamljen, i ražalostilo ga je što je
kod njih pobudio strah, pa stade na sve strane tražiti Tinuvijelu, jer
mišljaše da ona nije pobegla. I tako je, iznebuha, spustio šaku na njenu
tanku podlakticu, skrivenu lišćem, a ona kriknu i uzmače od njega,
bežeći što je brže mogla pri bledom svetlu, hitajući i oklevajući pod
mesečevim sjajem kako to samo Eldari umeju, čas se zaklanjajući iza
stabala i kukute, čas se pokazujući. Posle onog nežnog dodira, kad joj je
dotakao ruku, Beren je još više žudeo da je nađe, pa ju je brzo sledio, a
opet, i ne dovoljno brzo, jer na koncu mu ona umače i, preplašena sva,
stiže do očevog doma; danima i danima potom nije ona plesala sama u

38
šumi.
U veliku je žalost utonuo tad Beren, koji ne htede da napusti ta
mesta, sve u nadi da će ponovo videti tu lepu vilovnjačku devu kako
pleše, pa je tako danima lutao šumom, sve divljiji i usamljeniji, tražeći
Tinuvijelu. U zoru i u suton tragao je za njom, a još bi se veća nada
budila u njegovom srcu u vedre noći kad mesec zasija. I, konačno, jedne
noći on ugleda neki odsjaj u daljini i, gle: tamo je ona plesala, sama, na
brežuljku gde drveće nije raslo; Dairona nije bilo u blizini. Često je ona
tu navraćala i docnije, i plesala i pevala sama, a i Dairon bi ponekad bio
tu, i tad bi je Beren gledao s oboda šume, izdaleka; kad Dairon ne bi
došao, Beren bi se prišunjao bliže. I dugo je, zaista, Tinuvijela znala da
on tu dolazi, ali bi se pretvarala da to ne vidi, i napusti je strah, jer je
videla žudnju i glad na njegovom licu obasjanom mesečinom; i videla je
da je on plemenite naravi i da ga je zanela svojim predivnim plesom.
Otad je Beren počeo u potaji da prati Tinuvijelu kroz šumu, i sledio
ju je čak do ulaza u pećinu, do samog mosta, a kad bi ona otišla, on bi joj
tiho, preko rečice, doviknuo: „Tinuvijela”, jer beše razabrao njeno ime s
Daironovih usana; i premda on to nije znao, Tinuvijela bi se često iskrala
iz senki pećinskog ulaza, i tiho se smejala ili osmehivala. I tako, jednoga
dana, dok je ona plesala sama, on istupi odvažnije, priđe joj bliže i reče:
„Tinuvijela, nauči da me da plešem.” „Ko si ti?” na to će ona. „Beren. Ja
sam s one strane Železnih brda.” „Ako ti se pleše, a ti prati mene“, reče
onda deva, i plešući stade da se udaljava od Berena, zamičući u šumu,
gipkih pokreta, ali ipak ne tako brzo, e da bi on mogao da je sledi, i svaki
čas bi se okrenula i nasmejala se videvši kako on posrće za njom,
dobacujući mu: „Pleši, Berene, pleši! Onako kako plešu s one strane
Gorkih brda!” Tako su oni ševrdavim stazama stigli do prebivališta
Tinvelintovog, i Tinuvijela tad pozva Berena da pređe rečicu, a on ju je u
čudu pratio, i ušao za njom u pećinu, u duboke dvorane njenoga doma.

Kad se Beren našao pred kraljem, bi mu neprijatno, a pred

uzvišenim držanjem kraljice Gvendeling oseti veliko strahopoštovanje, i
prenu se kad kralj reče: „Ko si ti što nahrupi tako nezvan u dvorane
moje?“ Beren na to nije znao šta da kaže. Stoga, Tinuvijela odgovori
umesto njega: „Ovo je, oče moj, Beren, lutalica s one strane brda, i hteo je

39
da nauči da pleše kako plešu Vilovnjaci artanorski“. I onda se ona
nasmeja glasno, ali kralj se samo namršti kad ču odakle je Beren, te reče:
„Okani se lakomislenosti, dete moje, nego reci je li ovaj divlji Vilovnjak
iz senki poželeo da ti naudi nekako?“
„Nije, oče“, reče ona, „i mislim da nema ni trunke zla u njegovom
srcu, a ti nemoj oštar biti prema njemu, osim ako ne želiš da vidiš svoju
kćer Tinuvijelu kako plače, jer njega je moj ples zadivio više nego bilo
koga meni znanog.“ I tako tad Tinvelint reče: „O, Berene, sine noldolski,
šta želiš od Vilovnjaka šumskih pre nego što se vratiš tamo otkud si
došao?”
Toliko je ushićeno i radosno bilo srce Berenovo kad je čuo kako o
njemu Tinuvijela govori svome ocu, da se u njemu tog časa probudi
hrabrost, a i duh njegov pustolovni, koji ga je i odveo iz Hisilomea i
preko Gvozdenih planina, te on, odvažno pogledavši Tinvelinta u oči,
reče: „O, kralju, želim tvoju kćer Tinuvijelu, jer ona je najlepša i najslađa
od svih deva koje ikad videh ili o kojima maštah.“
Tad u dvorani zavlada muk, samo se Dairon glasno nasmejao, a svi
koji čuše Berenove reči stadoše kao okamenjeni, a Tinuvijela obori
pogled; i tad kralj, ovlaš osmotrivši podivljalog, odrpanog Berena
prasnu u smeh, dok se Beren crveneo od stida, i Tinuvijelu zabole srce
zbog njega. „Što da ne! Oženi se mojom Tinuvijelom, najlepšom devom
na celome svetu, i postani princ šumskih Vilovnjaka – da skromnog
zahteva od jednog stranca”, reče Tinvelint. „Možda bih i ja mogao da
zatražim nešto zauzvrat. Ništa posebno neće to biti, tek puko znamenje
tvoga poštovanja. Donesi mi Silmaril iz Melkove krune, i toga dana
Tinuvijela će postati tvoja žena, a ona to želi.”
Tada su svi prisutni znali da se kralj prema celoj toj stvari odnosi
kao prema neslanoj šali, da se sažalio na Gnoma, i svi su se osmehivali,
jer glas o Silmarilima Feanorovim beše se već proneo diljem sveta, i
Noldoli su o njima priče pripovedali, i mnogi koji behu pobegli iz
Angamandija87 videli su te dragulje kako sijaju, blistavi, u Gvozdenoj
kruni Melkovoj. Nikada on tu krunu s glave ne skidaše, a dragulje je
čuvao kao oči u glavi, i niko na svetu, ni feja neka ni vilin-biće ni čovek,
ni nadu nije gajio da bi mogao prstom da ih dodirne i sačuva glavu. I
Beren je to znao, i jasno mu beše značenje njihovih podrugljivih osmeha,
i on planu od gneva i povika: „Ali ne, pa to je i premali poklon za oca

87 Angamandi (množina) ili Angband – „Gvozdeni pakli” – planinska oblast na

severozapadu Srednje zemlje u kojoj se nalazi velika Morgotova tvrđava-tamnica.

40
jedne tako mile neveste. Čudnovatim se meni, ipak, čine običaji šumskih
Vilovnjaka, nalik su grubim zakonima ljudskoga sveta, to, da i vi tražite
nešto na dar, a da vam dar ni ponuđen nije, no ipak, gle: ja, Beren, lovac
noldolski, ispuniću ti tu malu želju.” I, rekavši to, on izjuri iz dvorane,
gde svi ostadoše kao okamenjeni; ali Tinuvijela najedared briznu u plač.
„Loše ovo bi, o, oče moj”, povika ona tad, „što posla čoveka u smrt uz
jadnu šalu – jer sad će on, čini mi se, zaista pokušati da uradi to,
pomahnitao od prezira tvog, i Melko će ga ubiti, i niko me više nikad
neće s tolikom ljubavlju gledati kako plešem.”
Tada kralj reče: „Neće to biti prvi Gnom koga je Melko pogubio, i to
i sa manje povoda. Sreća njegova te već ne leži okovan pod teškim
činima zato što je bez dozvole kročio u moje odaje i onako drsko
besedio.” No Gvendeling ne reče ništa, niti je prekorila Tinuvijelu, niti ju
je pitala otkud to da najednom zaplaka zbog te neznane lutalice.
Otišavši od Tinvelinta obuzet srdžbom, Beren je zašao duboko u
šumu, i tako stigao sve do pobrđa i nepošumljenih zemalja, što ga
opomenu da se približava turobnim Gvozdenim planinama. Tek tad je
on osetio umor, i shvatio koliko dugo pešači, a tek će od toga časa početi
još veći napori. Čekale su ga noći dubokog očajanja, i ni on sam ne vide
nikakve nade u svom poslanju, i zaista, malo je nade bilo, i ubrzo ga –
tek pošto je prateći obronke Gvozdenih planina, stigao nadomak
jezovitih krajeva u kojima Melko obitavaše – obuze najcrnji strah.
Mnogo je zmija otrovnica bilo na tim mestima i vukova što tumaraju po
divljini, a još strašnije behu lutajuće bande goblina i Orka – tog opakog
Melkovog nakota što je hodio nadaleko čineći zlo, hvatajući u klopke
životinje, Ljude i Vilovnjake pa ih onda vodeći svome gospodaru.
U više navrata malo je nedostajalo da Berena zarobe Orci, a jednom
je utekao iz samih čeljusti velikog vuka, i to posle borbe u kojoj jeste bio
naoružan, ali tek u ognju napola sažeženom motkom, a i svakog drugog
dana tog njegovog lutalačkog putešestvija ka Angamandiju upadao je u
razne opasnosti i pustolovine. I glad i žeđ često su ga morili, i svako
malo bi se okrenuo i pošao nazad, samo da i taj put ne beše jednako
pogibeljan kao i onaj kojim je krenuo; ali iz srca njegovog dopirao je
odjek Tinuvijelinog glasa, ono kad se molećivo Tinvelintu obraćala, a
obnoć mu se činilo da u srcu ponekad čuje tihi plač što dopire iz velikih
daljina, iz šuma u kojima je njen dom; i to osećanje uistinu ga nije varalo.
Jednoga dana velika glad ga natera da zabasa u napušteni tabor
nekih Orka ne bi li tamo našao makar nešto zaostalo da prezalogaji, ali
se nekolicina njih iznebuha vrati, i mučili su ga, ali ga nisu ubili, jer
njihov zapovednik, videvši Berenovu snagu, pomisli da bi Melku možda

41
ugodio ako bi ovoga izveo pred njega, te da bi stranac mogao poslužiti
za najteže radove u rudnicima ili kovačnicama. I tako se zbi da Berena
izvedu pred Melka, a on je tvrda srca bio, jer u rodu oca njegovog
vladalo je verovanje da moć Melkova neće trajati doveka, već da će
Valari naposletku čuti plač Noldolija, i da će ustati, i potući Melka, i opet
otvoriti kapije Valinora za umorne Vilovnjake, kad će se velika radost
vratiti na Zemlju.
Melko ga je gledao besno i pitao ga kako se to jedan Gnom, rob
samim rođenjem, usudio da na svoju ruku zađe tako duboko u šumu, na
šta mu Beren uzvrati da on nije nikakva skitnica, već da potiče od roda
Gnoma koji su živeli u Arjadoru88 i tamo se dobrim delom pomešali s
Ljudima. To je Melka dodatno razljutilo, jer je on odvajkada tražio
načina da razori prijateljstvo i prekine bračne spone između Vilovnjaka i
Ljudi, te on reče tad da je očigledno na delu zavera, da se podriva protiv
Melkovog gospodarstva, što zaslužuje da se prestupnik preda
Balrozima89 da ga oni stave na muke; videvši da mu se crno piše, Beren
na to odgovori: „O, najmoćniji Ainure Melko, gospodaru sveta, nemoj
misliti da je to istina, jer da je tako, nikad ja ovamo ne bih došao bez
pomoći i sam. Ne druguje Beren, sin Egnorov, s ljudskim rodom;
naprotiv, dosta mi je više bilo zemalja koje je zatrovao taj narod, pa sam
napustio Arjador. Od oca sam čuo mnoge divne priče o tvome sjaju i
slavi, te otuda ja, premda nisam odbegli rob, ništa toliko ne želim kao da
tebi služim, onoliko koliko to moje neznatne mogućnosti dopuštaju”,
reče Beren, pa objasni kako on lovi sitne životinje i postavlja zamke za
ptice, te da se izgubio u brdima da bi, posle dugog lutanja, stigao u neke
čudne zemlje, i sve da ga Orci i nisu uhvatili, on bi, radi bezbednosti
svoje, svakako došao njegovom veličanstvu Ainuru Melku i zamolio ga
da mu da neku skromnu službu – možda da ide u lov.
Mora biti da su Valari nadahnuli ovaj govor, ili može biti da mu je,

88 Arjador – „Zemlja Senke”; tako su Hisilome (Dor-lomin) nazivali Ljudi.

Hilsome ili Hitlum – U spisku imena i naziva iz perioda Izgubljenih predanja rečeno je:
„Dor-lomin ili ’Zemlja Senke’ oblast je koju su Eldari prozvali Hisilome (što znači
’senoviti sutoni’)… a taj naziv ponela je zbog slabe osunčanosti, jer tamo sunce tek
povremeno proviri preko vrhova Gvozdenih planina, koje je okružuju sa istoka i
juga.

89Balrozi – U Izgubljenim predanjima, za Balroge se kaže da ih ima „na stotine“

Nazivaju se „demonima moći“; nose gvozdene oklope, imaju čelične kandže i
plamene bičeve.

42
u nastupu saosećajnosti, Gvendeling prenela moć da lukavim rečima
opčini sagovornika, jer to mu je sad uistinu spaslo život, i Melko mu je,
osmotrivši ga onako žilavog, poverovao, pa i pristao da ga uzme za roba
u kuhinji. Miomiris laskanja nadražio je nozdrve tog Ainura, jer kako
god beskrajna bila mudrost njegova, bio je slep na mnoge laži onih koje
je prezirao, samo ako bi ih ovi uvili u slatke reči hvale; i tako je sad izdao
naređenje da se Beren dodeli Tevildu, Princu Mačaka, kao rob. Tevildo
je bio moćan mačor – najmoćniji – a beše ga, kako neki vele, zaposeo zao
duh, i uvek je sledio Melka; a tome mačoru behu potčinjene sve mačke, i
on i njemu podređeni lovili su i pribavljali meso za Melkovu trpezu i
česte gozbe koje je ovaj priređivao. Otuda i danas tinja mržnja između
Vilovnjaka i svih mačaka, iako Melko odavno više ne vlada, a sve
njegove zveri izgubiše na značaju.
I tako, kad Berena odvedoše do Tevildovih dvorana, a one ne behu
mnogo daleko od mesta gde je Melko stolovao, njega obuze veliki strah,
jer on se takvom obrtu nije nadao, a i te dvorane behu slabo osvetljene, i
sa svih strana se čulo režanje i neko čudovišno predenje u tami.
Mačje oči svetlele su kao zelene, crvene i žute lampe tamo gde su
Tevildovi velikaši, mašući i šibajući prelepim repovima, dok je sam
Tevildo sedeo ispred njih, a beše to moćan mačor, crn kao ugalj; odmah
se videlo da je zao. Oči su mu bile izdužene, dva izrazito uska, nakošena
proreza, i blistala su crveno-zelenim sjajem, a gusti sivi brkovi behu jaki
i oštri kao igle. To njegovo predenje podsećalo je na tutnjavu bubnjeva, a
režanje na grmljavinu, ali kad je, onako srdit, pustio glas – krv se ledila u
žilama; i uistinu, sitne zveri i ptice bi se od tog zvuka obično sledile kao
okamenjene, a neretko bi njihova tela, beživotna, pala na tlo. Gledajući u
Berena, Tevildo je začkiljio, i na kraju se činilo da su mu oči zatvorene. A
onda reče: „Mogu da namirišem psa” i od toga časa Beren mu postade
mrzak. A Beren je u svom domu u divljini zaista voleo lovačke pse.
„I kako se to usudiste” reče Tevildo, „da dovedete ovo stvorenje
pred mene, osim ako, možda, od njega ne može meso da se pravi?” Na
to oni što dovedoše Berena uzvratiše: „Ne, Melko reče da ovaj nesrećni
Vilovnjak ima život da stroši kao lovac zverinja i ptica u Tevildovoj
službi” Na to Tevildo zaciča prezrivo, pa reče: „Onda će biti da je moj
gospodar zaspao ili da mu misli počivahu drugde, jer kakve koristi u
lovu na ptice i zverinje Princ Mačaka i njegovi velikaši mogu imati od
jednog deteta eldarskog – mogli ste isto tako da dovedete nekog
trapavog Čoveka, jer ni među Vilovnjacima ni među ljudima nema onog
koji bi nama ravan bio kad se krene u lov” Pa ipak, stavio je Berena na
probu, naloživši mu da uhvati tri miša, „jer moja dvorana ih je

43
prepuna”, tako je rekao. Što, međutim, nije bila istina, premda bi se
moglo pomisliti da miševa ima mnogo; bilo ih je, zapravo, sasvim malo –
no behu to miševi divlji, zli, od čarobne fele koja se ne plaši da prebiva u
mračnim rupama. Behu, takođe, veći od pacova i vrlo svirepi, a Tevildo
ih je držao radi vlastite zabave, i ni najmanje mu nije smetalo da im se
broj smanji.
Tri dana ih je Beren lovio, ali kako nije imao čime da načini klopku
(a stvarno nije lagao kad je Melku rekao da je vešt majstor za te stvari),
uzalud ih je lovio, a za sav uložen trud jedina nagrada mu beše ugrizen
prst. Tevildo beše pun prezira i veoma gnevan, ali Berenu tad ni on ni
njegovi velikaši ne naudiše, jer je tako Melko izričito zapovedio, te je
prošao sa svega nekoliko ogrebotina. No, hudi behu ti dani koje je
proveo u Tevildovom obitavalištu. Načiniše od njega sudoperu, i tako je
dane provodio bedno, perući podove i posuđe, ribajući stolove, sekući
drva i dovlačeći vodu. Često bi mu dali da okreće ražanj na kojem su se
fino pekle ptice i debeli miševi za mačke, a opet, retko bi sam dobio
hrane, i retko mu je dozvoljavano da se naspava; stoga je postao ispijen i
zapušten, i često bi poželeo da nikad nije ni odlazio iz Hisilomea, i da se
nikada njegove oči nisu zaustavile na Tinuvijeli.
Lepa deva dugo je, dugo plakala posle Berenovog odlaska, i više
nije plesala po šumi, a Dairon se ljutio i nikako nije mogao da je razume,
no ona je bila zavolela Berenovo lice, ono kad proviri kroz granje, i bat
njegovih koraka je volela dok je prati kroz šumu; a i glas njegov, kad
čežnjivo doziva: „Tinuvijela, Tinuvijela” preko potoka pred kapijom
njenoga oca, i žudela je da taj glas ponovo čuje, i nije želela više da pleše
sad kad je Beren poslat u zle dvorane Melkove, gde je, možda, već i
smrtno stradao. I toliko gorke te misli naposletku postadoše da ta nežna
deva ode do svoje majke, jer ocu se nije usuđivala, a nije ni želela da
njemu bude teško kad je vidi kako plače.
„O, Gvendeling, mati moja”, reče ona, „može li mi tvoja magija
otkriti kako je Berenu sad? Je li dobro?” „Ne”, reče Gvendeling. „Živ
jeste, ali je u zatočeništvu, na zlu mestu, i nada je zgasnula u njegovom
srcu, jer, znaš, on je rob, a gospodar mu je Tevildo, Princ Mačaka.”
„Onda”, reče Tinuvijela, „moram da mu priteknem u pomoć, jer ako
ja to ne učinim, ne znam ko će.”
Gvendeling ove njene reči ne behu smešne, jer u mnogo čemu beše
ona mudra i premudra, a opet, nezamislivo beše čak i u najluđem snu da
bi bilo koji Vilovnjak, a kamoli jedna deva, kraljeva kći, mogla sama da
ode do Melkovog prebivališta, čak i u onim davnijim danima, pre Bitke
suza, dok Melkova moć još ne beše tako velika i dok je on krio svoje

44
namere i širio mrežu laži. Otuda je Gvendeling tad nežno zamoli da ne
zbori takve ludosti; ali Tinuvijela reče: „Onda moraš zamoliti oca mog za
pomoć, da pošalje ratnike u Angamandi i zatraži da se Beren oslobodi iz
ropstva Ainura Melka
I Gvendeling uistinu tako i učini iz ljubavi prema svojoj kćeri, a
Tinvelint se toliko razbesne da je Tinuvijela poželela da nikad nije svoju
želju ni otkrivala; i Tinvelint joj naredi da o Berenu više niti govori, niti
misli, i zakle se da će ga ubiti ako još jednom kroči na njegov dvor. Onda
je Tinuvijela dugo razmišljala šta bi mogla da preduzme, pa ode Daironu
i zamoli brata da joj on pomogne ili da barem krene s njom na putu do
Angamandija; ali u Daironovom srcu ne beše mnogo ljubavi prema
Berenu, i on reče: „A što bih ja krenuo u sigurnu propast koja me tamo u
svetu čeka zbog jednog lutajućeg Gnoma iz šume? On meni nije drag, jer
nam je upropastio ono što smo rado zajedno činili, muziku našu i ples.
Ali Dairon se nije na tome zaustavio, nego ispriča kralju šta je Tinuvijela
od njega zatražila – i nije to učinio iz zle namere već strahujući da će
Tinuvijela, u ludosti svoga srca, krenuti pravo u smrt.
Kad je Tinvelint to čuo, on pozva Tinuvijelu i ovako reče: „Zašto li,
o, kćeri moja, ne odagnaš tu ludost od sebe i ne poslušaš zapovest
moju?“ Ali Tinuvijela ne htede da mu odgovori, i kralj je onda zakle da
mu obeća da više nikada neće ni misliti o Berenu, niti da će, u ludosti
svojoj, poželeti da se zaputi za njim u zle zemlje, bilo sama bilo što će
nekoga od njegovog naroda navesti da pođe s njom. Na to, međutim,
Tinuvijela reče da prvo obećati ne može, a da drugo obećati može samo
delimično, jer svakako neće navoditi nikoga od njihovog šumskog
naroda da na taj put pođe s njom.
Tad se njen otac silno rasrdi, a koliko je bio gnevan, toliko je bio i
začuđen i uplašen, jer voleo je Tinuvijelu; ali evo šta je smislio, jer nije
mogao zauvek da zatvori svoju ćerku u te pećine do kojih je dopirala
samo oskudna, treptava svetlost. Iznad kapije njegovog pećinskog dvora
bila je strma padina koja se spuštala do reke, i tu su rasle visoke breze;
jednu od njih prozvao je on Hirilorn, Kraljica drveća,90 jer je bila veoma
moćna, i tako je duboko rasečeno bilo njeno stablo da se činilo kao da tri
drveta izbijaju zajedno iz zemlje, a bila su slične veličine, okrugla i
prava, i siva kora im beše glatka kao svila, a prve grane izbijahu daleko
iznad ljudskih glava.

90Hirlorn – „Kraljica Drveća”, velika breza nedaleko od Menegrota (Tingolovog

dvora); u njenoj krošnji nalazila se kuća u kojoj je bila zatočena Lutijena.

45
 I tako Tinvelint naloži da se visoko u krošnji tog neobičnog drveta,
tamo gde najviše lestve mogu da dopru, sagradi drvena kućica, i nju i
napraviše, iznad prvih grana, i bi ona lepo zaklonjena lišćem. Ta kuća
imala je tri ugla i po tri prozora na svakom zidu, a svaki taj ugao činio je
po jedan krak rascepljene Hirilorn. I Tinvelint naloži Tinuvijeli da boravi
tu sve dok se ne urazumi, a kad se ona pope lestvama od borovine,
izmakoše joj lestve, tako da više nije mogla da siđe. Donosili su joj sve
što bi potražila, peli se uz lestve da joj daju hrane ili šta god bi poželela,
a onda bi sišli niz lestve, a kralj je obećao da će u smrt poslati svakoga ko
lestve ostavi uz drvo ili pokuša da ih, pod okriljem noći, prisloni uz
Hirilorn. I tako je ispod drveta postavljen stražar, a i Dairon je često
dolazio, obuzettugom zbog onoga što je on i izazvao; a beše i usamljen
bez Tinuvijele. Njoj je pak boravak u toj kući među lišćem bio ugodan u
prvo vreme, i pogledala bi kroz mali prozor kad dole dođe Dairon pa
zasvira svoje lepe melodije.
Ali jedne noći Tinuvijela usni valarski san, i u tom snu se pojavi
Beren, a njoj srce reče: „Pusti me da odem da tražim onog koga su svi
ostali zaboravili”; i, kad se probudila, mesečina je sijala kroz krošnje
drveća, i ona poče da razmišlja kako bi odatle mogla pobeći. Tinuvijela,
kćerka Gvendeling, nije bila neupućena u čarolije i čini, kao što bi se
moglo i pomisliti, i posle dugog razmišljanja, smislila je šta će i kako će.
Sutradan će zamoliti one koji brinu o njoj da joj, ako mogu, donesu malo
čiste vode iz rečice, „ali ta se voda”, tako će im reći, „mora doneti u
ponoć, u srebrnoj posudi, ali da joj se donese na ruke, i bez i jedne jedine
izgovorene reči“, da bi potom zatražila i vino da joj se donese, „ali to se
vino“, tako će reći, „mora ovamo doneti u zlatnom bokalu, u podne, a
onaj što bokal bude donosio mora pevati dok dolazi“, i oni učiniše kako
je Tinuvijela tražila, ali Tinvelintu ništa ne rekoše.
Onda Tinuvijela reče: „Idite sad mojoj majci i kažite joj da njena kći
traži vreteno, da joj lakši budu ovi dugi sati“, a onda Dairona, da niko ne
čuje, stade preklinjati da joj napravi majušni razboj, i on ga tu, u
Tinuvijelinoj kućici na drvetu, i sačini. „Ali čime ćeš presti, šta ćeš tkati?“
upita je on, a Tinuvijela mu odgovori: „S čarolijama i činima, čarolije i
čini“, ali Daironu ne beše znan njen naum, pa ništa o tome ne reče ni
kralju ni Gvendeling.
Kad je ostala sama, Tinuvijela uze ono vino i vodu, i napev jedan
magični neko vreme pojeć’, smeša to dvoje; nad smešanom vodom i
vinom u zlatnoj posudi pevala je pesmu rasta, a nad vinom i vodom u
srebrnoj posudi pevala je drugu jednu pesmu, u kojoj se pominjahu
nazivi najviših i najdužih stvari što na Zemlji ikad bejahu: brade

46
Indravanga,91 Karkarasov rep, Glorundovo telo, stablo Hirilorn, kao i
mač Nanov;92 sve to ona pobroja, ne zaboravivši ni lanac Angainu93 koji
Aule94 i Tulkas95 načiniše, kao ni vrat diva Gilima,96 a na kraju najduže
pominjaše kosu Uinene, Gospe od Mora,97 koja se rasula po svim
vodama sveta. Onda poli sebi po glavi smešanu vodu i vino, i dok je to
činila, pevala treću pesmu, pesmu najdubljeg sna, a kosa Tinuvijelina,
koja je bila tamna i finija od najtananijih niti sutonskih, poče najednom
da raste, i to velikom brzinom, i kad minu dvanaesti čas, njena kosa
ispuni sobicu u kojoj je ona obitavala, i Tinuvijela tad bi vrlo zadovoljna,
pa leže malo da počine; a kad se probudila, soba beše puna kao neke
crne izmaglice, dok je ona, Tinuvijela, ležala duboko skrivena pod tom
izmaglicom, kad – gle: kosa joj beše probila kroz prozore, i na jutarnjem
svetlu vijorila se oko drveta. Onda, uz mnogo teškoća, ona pronađe
nekako makazice, pa odseče te vlasi u korenu, a one opet izrastoše, ali
samo onoliko dugačke kolike behu ranije.
Tek tada počeše napori Tinuvijelini, i premda je ona radila s
veštinom kakva jednoj Vilovnjakinji priliči, predenje je trajalo dugo, a
tkanje još duže, i kad bi se neko pojavio i stao odozdo da je doziva, ona
bi ga odmah otposlala rečima: „Ležim, spava mi se samo“, što je Dairona
veoma čudilo, pa ju je često zvao, ali odgovora od nje nije bilo.

91 Indravangzi – (takođe Indrafangzi), „Dugobradi”, Patuljci iz Belegosta.

92 Nan – jedino što se o Nanu zna po svemu sudeći je naziv njegovog mača,
Glend, koji se pominje u Lutijeiiinoj „dugotrajućoj čaroliji”.

93Angainu – veliki lanac, koji je načinio Valar Aule, a kojim je bio okovan
Morgot (kasnije Angainor).

94Aule – veliki Valar poznat kao Aule Kovač; on je „gospodar svih veština“, i
„njegova vlast prostire se na sve tvari od kojih je Arda sazdana“

95Tulkas – Valar u Kventi opisan „kao najjači od svih Bogova i najveći u

podvizima hrabrosti i junaštva“.

96Gilim – džin, koga je Lutijena pomenula u svojoj ’dugotrajućoj čaroliji’ koju je

nad kosom svojom spevala, nepominjan, osim u jednom pasusu u Baladi o Leitianu,
gde je nazvan ’džinom od Erumana’ (oblast na obali Amana ’gde su senke dublje i
gušće nego igde na svetu’).

97Uinen – Majarka; „Gospa od Mora“, čija je kosa razasuta po svim vodama

pod nebeskim svodom“; pominje se u Lutijeninoj „dugotrajućoj čaroliji“.

47
 Od te oblakovite kose Tinuvijela je izatkala magličasto-crnu odeždu
natopljenu omamljenošću, kudikamo čarobniju od one koju je
svojevremeno majka njena nosila i u njoj plesala, i obukla je preko svoje
svetlucave bele odore, i čarobni dremež obuze sve živo oko nje; ali od
onoga što je preostalo ona izatka moćno uže, priveza ga uz stablo unutar
svoje kuće, i time je i njen trud bio okončan; tad ona stade na prozor s
kojeg se pružao pogled zapadno od reke. Već je sunčeva svetlost bledela
u krošnjama drveća, a kad sumrak poče da osvaja šumu, ona zapeva,
veoma blagim, tihim glasom, i tako pevajući, izbaci svoju dugu kosu
kroz prozor tako da je omamljujuća izmaglica koja se oko nje širila
dodirnula glave i lica stražara dole, i oni, slušajući njen glas, najednom
utonuše u čudesan san. Tad Tinuvijela, odevena u svoju odoru izatkanu
od tame, skliznu niz uže od vlasi, lako kao veverica, i otplesavši stiže do
mosta, i pre nego što je straža koja je tamo stajala stigla i glasa da pusti,
ona se već nađe među njima, plešući; i kako ih je dodirnula porubom
svoje crne odore, oni zaspaše, i Tinuvijela pobeže daleko, daleko, brzo,
brže, koliko su je nosila njena razigrana stopala.
Kad je vest o Tinuvijelinom bekstvu doprla do Tinvelintovih ušiju,
u njemu se smešaše žalost i srdžba, i ceo njegov dvor diže se na noge, i
sva se šuma orila od potrage, ali Tinuvijela je već bila daleko, i
približavala se sumornim obroncima Planina Noći;98 i kazano je da se
Dairon, sledeći njen trag, izgubio i da se nikad nije vratio u Vilindom,
već da se zaputio ka Palisoru, i tamo on još svira svoju prefinjenu,
čarobnu muziku, čežnjivu i samotnu, dole, po lugovima i šumama na
jugu.
A opet, ne beše mnogo vremena prošlo, a Tinuvijelu najednom
obuze užas kad je shvatila na šta se usudila i šta je čeka; i tako je zastala,
i zaplakala, i požele tad da je Dairon s njom, i priča se da on u tome času
i nije bio daleko, ali da je lutao, izgubivši se između visokih borova, u
Šumi Noći, gde će docnije Turin iz nehata ubiti Belega.99
Blizu je sad Tinuvijela bila tim mestima, ali još ne beše zašla u
mračne krajeve; prikupivši hrabrost, produžila je dalje i, kako je velika
bila magija koju nosaše samo njeno biće, a i zbog čudesnih čini i

Planine Noći – velika uzvišenja (Dortonion, „Zemlja Borova“) koju će nazvati

98

Šuma Noći (Taurfuin, docnije Taur-na-(-nu-)fuin).

99 Beleg – Vilovnjak iz Dorijata, veliki strelac, zvali su ga Kutalion, „Čvrstoluki“;

blizak prijatelj i saborac Turina Turambara, koji ga je, tragičnim slučajem, i ubio.

48
pospanosti koja se širila svuda kud ona kroči, nisu je ni zadesile
opasnosti kao pre toga Berena u istim tim krajevima; pa ipak, dugo je,
opako i zamorno bilo to putovanje za mladu devu.
Valja reći da je u tim danima Tevilda morila samo jedna muka na
ovome svetu, a beše to rod Pasa. Mnogi među njima, pravo govoreći, ne
behu ni prijatelji ni dušmani Mačkama, jer i njih Melko beše pokorio, i
oni behu divlji i okrutni kao i sve ostale životinje njegove; od
najsurovijih i najdivljijih Melko je nakotio rasu vukova, koji mu behu
veoma dragi. Nije li u tim danima, i dugo pre toga, veliki sivi vuk
Karkaras, zvani Očnjaknož, otac vukova, čuvao kapije Angamandija?
Mnogo ih je ipak bilo koji nisu hteli da se poklone pred Melkom niti su
živeli u pravom strahu od njega, ali su ipak živeli s Ljudima i čuvali ih
od raznih zala koja bi ih mogla zadesiti, ili pak tumarali po šumama
Hisilomea, ili bi pak zabasali u planinske predele pa tako stizali i do
Artanora, i još dalje, do juga.
Kad god bi neki od njih opazili Tevilda ili nekog od njegovih
velikaša ili podanika, zalajali bi i dali se u silnu poteru, i mada se retko
dešavalo da bilo koja mačka strada, jer one behu vešte u penjanju i
skrivanju, a i čuvala ih je Melkova moć, ipak je veliko neprijateljstvo
vladalo među njima, i nekih od tih pasa mačke su se užasavale. Sam
Tevildo se pak nijednog od pasa nije plašio, jer po snazi nije zaostajao ni
za najjačim među njima, a i bio je okretniji i brži od svih, izuzev Huana,
Zapovednika pasa.100 Huan beše toliko brz da je jednom uspeo da okusi
krzno Tevildovo, i mada mu se Tevildo odužio tako što ga je dobro
izgrebao svojim velikim kandžama, ipak ponos Princa Mačaka nije bio
zadovoljen, i on je žudeo da što je moguće više naudi Huanu psu.
Velika je, otud, bila sreća koja je zadesila Tinuvijelu kad je u šumi
srela Huana, iako se u prvi mah nasmrt uplašila i pobegla. Ali Huan ju je
sustigao u dva koraka i onda joj na mekom, dubokom jeziku Izgubljenih
Vilovnjaka rekao da nema čega da se plaši, pa dodao: „Vidim li ja to
jednu vilovnjačku devu, i to veoma lepu, kako luta sama tako blizu
mesta gde Ainur Zli obitava? Znaš li ti da su ovo veoma zla mesta,
malena, da po njima čak i sa saputnikom hodiš, i da samo smrt donose
samotnima?”
„Znam to”, na to će ona, „i nisam ja ovde zato što volim putovanja,
već tražim Berena.”

100 Huan – moćni pas valinorski, koji je postao prijatelj i spasilac Berena i
Lutijene.

49
 „A šta ti znaš o Berenu”, reče Huan. „Ili ti stvarno misliš na Berena,
sina lovca vilovnjačkog, Egnora bo-Rimiona,101 mog prijatelja od
davnina?”
„Ne znam ja da li je moj Beren tebi prijatelj, jer ja tražim Berena koji
je s one strane Železnih brda, a koga sam srela u šumi nedaleko od doma
oca moga. A onda je on otišao, i moja mati Gvendeling kaže, mudra
kakva jeste, da je on sad rob u okrutnom domu Tevilda, Princa Mačaka;
a da li je to istina ili ga je još nešto gore zadesilo, to ne znam, pa krenuh
da ga pronađem – iako ne znam kako.”
„Onda ću ti ja reći kako bi moglo”, reče Huan, „ali ti mi moraš
verovati, jer ja sam Huan od Pasa, najveći neprijatelj Tevildov. Počini
sad neko vreme ovde sa mnom, u senkama šume, a ja ću dobro
razmisliti.”
I Tinuvijela učini kako joj je rekao, i dugo je spavala pored njega
dok je Huan čuvao stražu, jer beše veoma umorna. A kad se napokon
probudila, ona reče: „Gle, začameh ovde. Hajde, šta si smislio, Huane?”
I Huan reče: „Mračne su i teške ove stvari i samo mi jedno pada na
pamet: ako moraš već, ušunjaj se tamo gde obitava taj Princ dok je sunce
još visoko na nebu, a većina slugu njegovih drema tamo na terasama
ispred kapija. Onda vidi, kako god umeš i znaš, da li je tvoj Beren, kako
ti je majka rekla, tamo unutra. E sad, ja ću se pritajiti tu, u blizini, u šumi,
i učinićeš mi zadovoljstvo, a i svome cilju doprineti ako izađeš pred
Tevilda i, našla tamo Berena ili ne, kažeš tom mačoru da si u šumi
naletela na Huana od Pasa, koji se razboleo i leži tamo. Nemoj ga tačno
uputiti, jer moraš, ako to ikako bude moguće, sama da mi ga dovedeš.
Onda ćeš videti šta sam smislio za tebe i za Tevilda. Čini mi se da, s
obzirom na vesti koje mu donosiš, Tevildo neće loše postupati prema
tebi niti hteti da te zadrži tamo.”
Tako je to Huan bio zamislio, da u isto vreme naudi Tevildu, ili ga,
možda, i ubije, a i da pomogne Berenu, za koga je uistinu naslutio da je
to baš onaj Beren, sin Egnorov, koga su psi hisilomski voleli. Čuvši ime
Gvendeling, pa otuda zaključivši da je ova deva uistinu princeza
šumskih vila, on je od srca poželeo da joj pomogne, a i odmah mu je
postala draga.
Tinuvijela opet prikupi hrabrost, pa se prikrade Tevildovim

101 Egnor bo-Rimion – „Lovac Vilovnjački“; otac Berenov, kasnije Barahir.

„Bo” – patronimički dodatak. Berenov otac je bio Egnor, Rimionov sin. (Prim.
struč. sar.)

50
dvorima, i Huan se silno čudio smelosti njenoj, i sledio ju je tako da ga
ona ne vidi, dokle god je mogao a da to ne ugrozi ostvarenje njegovog
nauma. Posle nekog vremena mu je, ipak, izmakla; napustivši zaklon
šume, stigla je u predeo gde je rasla visoka trava, s tu i tamo pokojim
žbunom; zemlja se lagano uspinjala ka brdima. Tu kamenitu strminu
obasjavalo je sunce, ali na brda i planine iza njih nalegao beše crn oblak,
jer tu se nalazi Angamandi; i Tinuvijela je išla dalje, ne usuđujući se da
pogleda u tu tamu, jer strah ju je pritiskao, i kako je hodala, tako je
uspon bivao sve veći, a trava sve oskudnija, i tako je na kraju stigla do
strme litice, s jedne strane potpuno gole, i tu, na kamenom ispustu,
uzdizao se zamak Tevildov. Nijedna staza nije ka njemu vodila, a s
mesta gde se nalazio, pa sve dole do šume, moglo se sići niz terase,
oslonjene jedna o drugu, tako da niko do kapije nije mogao da stigne
osim ako se ne bi uspinjao velikim skokovima, pri čemu su te terase
bivale sve strmije kako bi se približavalo zamku. Malo je na tom zdanju
bilo prozora, a nijedan ne beše blizu tlu – pravo govoreći, i sama kapija
bila je u vazduhu, na visini na kojoj su u kućama Ljudi bili prozori na
gornjem spratu; na samom krovu, međutim, beše više prostranih i
ravnih prostora izloženih suncu.
I tako sad Tinuvijela luta, bez nade, penje se na najnižu terasu i,
užasom obuzeta, gleda u to mračno zdanje na brdu, kad – gle – na jednoj
okuci, iza stene, naiđe na jednu mačku, izležava se na suncu; izgleda kao
da je zaspala. Kako joj se Tinuvijela približi, tako ova otvori svoje žuto
oko i namignu joj. Mačor to beše i, kad se pridigao na šape i dobro
protegao, on joj reče: „Gubi se odavde, devojano mlada – zar ne znaš da
si bez dozvole kročila na posed Njegove visosti Tevilda i velikaša
njegovih, baš tu gde se oni sunčaju?“
Tinuvijela je sad već bila vrlo preplašena, ali mu odgovori što je
odvažnije mogla: „Ne znadoh to, gospodaru moj“ – što se starom
mačoru i te kako svidelo, jer on, uistinu, beše Tevildov vratar – „ali da li
bi bio tako dobar da me odvedeš sad Tevildu – makar i spavao“, dovrši
ona, jer vratar je, našavši se u čudu, počeo bio da maše repom, nevoljan
da joj izađe u susret.
„Imam da mu saopštim nešto lično. Povedi me njemu, gospodaru
moj“, molila je ona, i na to mačak stade tako glasno da prede da se
Tinuvijela usudila da ga pomiluje po onoj ružnoj glavi, a njegova je
glava bila mnogo veća od njene sopstvene, veća, štaviše, nego u ma
kojeg psa na svetu. Kad mu je milovanjem ugodila, Umuijan,102 jer tako

102 Umuijan – stari mačor, čuvar Tevildove kapije.

51
beše njegovo ime, reče: „Hodi onda sa mnom“, pa je iznenada, potpuno
prestravljenu, dohvati za rame, podiže i prebaci sebi preko leđa, te skoči
na drugu terasu. Tu zastade, i dok se Tinuvijela spuštala s njegovih leđa,
reče: „Zbog tebe je, izgleda, danas moj gospodar Tevildo legao na ovu
nižu terasu, daleko od svoje kuće, jer obuzeše me sad veliki umor i
potreba za snom, te se bojim da ne bih ni bio u stanju da te nosim mnogo
dalje“; Tinuvijela je sad bila u svojoj haljini od tamne izmaglice.
Rekavši to, Umuijan zevnu silno i protegnu se pre nego što će je
preko te terase povesti do jednog otvorenog prostora, gde je na velikom
divanu od pekarskih kamenova ležalo grozno obličje Tevildovo, a oba
njegova zla oka behu zatvorena. Prišavši mu, mačak-vratar Umuijan
šapnu mu na uho: „Deva jedna čeka da je blagoizvoliš primiti,
gospodaru moj, a ona donosi važne vesti za tebe i nikako je ne mogadoh
odbiti.” Na to Tevildo srdito mahnu repom, napola otvorivši jedno oko.
„Šta je bilo – samo brzo”, reče on, „jer nije ovo pravi čas da dolaziš
Tevildu, Princu Mačaka, i tražiš da te primi.”
„Gospodaru”, reče Tinuvijela sva dršćući, „nemoj se ljutiti; ne
mislim da ćeš ljut biti i kad čuješ šta ti imam reći, ali ipak, reč je o takvoj
stvari da je bolje i šapatom je ne izgovoriti ovde, gde vetrić piri.” I
Tinuvijela pogleda u pravcu šume, kao da odonud sluti nešto opako.
„No, gubi se”, reče Tevildo, „pa ti se na pseto osećaš, a kakva je ikad
dobra vest mački stigla od vile koja je imala posla s psima?”
„Gospodaru, to što se osećam na pse nije nikakvo čudo, jer upravo,
evo, utekoh od jednoga – i to beše jedan veoma silan pas čije će ti ime
biti znano kad ga izgovorim.” Tad Tevildo sede i otvori oči, i osvrtao se
na sve strane, i protegao triput, i naposletku reče mačoru-vrataru da
uvede Tinuvijelu unutra; i Umuijan je prebaci sebi preko leđa, kao
onomad. Tinuvijelu tad obuze strava najcrnja, jer upravo u tom času,
kad je postigla što je htela, kad joj se ukazala prilika da kroči u
Tevildovo uporište i možda sazna da li je Beren tu – svaki naum iščile iz
njene svesti, i ona više nije znala šta će sa njom biti. Uistinu, da je bila
kadra, zacelo bi pobegla; no one mačke počeše da se spuštaju niz terase
prema dvorcu, i Umuijan, jednim skokom, prenese Tinuvijelu na gornji,
a onda na još jedan sprat, a na trećem se saplete, i Tinuvijela kriknu od
straha, a Tevildo reče: „Šta te muči, Umuijane trapavče? Ako te starost
tako brzo uzima pod svoje, vreme je da napustiš moju službu.“ Ali
Umuijan reče: „Gospodaru, ne znam šta je ovo, ali teška mi je izmaglica i
pred očima i u glavi“, te posrnu kao pijanac, pa mu Tinuvijela skliznu s

52
leđa, a on leže i izgledaše kao utonuo u dubok san; no Tevilda gnev
obuze, i on zgrabi Tinuvijelu, nimalo nežno, pa je sam odnese do kapije.
Načini tad jedan moćan skok, i nađoše se u unutrašnjosti zamka; on
naloži devi da siđe s njegovih leđa, a onda ispusti krik koji strašno
odjeknu mračnim hodnicima i prolazima. Pohitaše ka njemu iznutra, i
nekolicini on naredi da siđu do Umuijana, vežu ga i bace sa stenja „na
severnoj strani, gde je strmina najveća, jer od njega nemam više nikakve
koristi”, tako je rekao. „Ostario je, i više nije siguran na nogama“,
dodade on, a Tinuvijela se strese shvativši koliko je nemilosrdna ta zver.
Ali još dok je govorio, i on sam stade da zeva, i posrnu, naprečac obuzet
nekom pospanošću, a onda zapovedi ostalima da odvedu Tinuvijelu u
neku odaju unutra, a to beše odaja u kojoj je Tevildo voleo da sedi i
obeduje sa svojim najmoćnijim velikašima. Prostorija beše puna kostiju,
širio se njome neki kužan zadah; prozora tu ne beše, a vrata samo jedna;
beše tu, međutim, i trap kroz koji se moglo popeti u veliku kuhinju,
odakle je dopiralo neko crveno svetlo, oskudno osvetljavajući odaju.
Toliko je bila prepadnuta Tinuvijela sad, kad je te mačke ostaviše tu,
da je trenutak-dva stajala potpuno nepomična, da se pomeri nije mogla,
ali ubrzo se privikla na tamu. Tako je uočila trap, koji imaše poširok
ispust, i skoči gore, jer on nije stajao previsoko, a ona beše gipka
Vilovnjakinja. Provirivši kroz odškrinut trap, ona ugleda prostranu
zasvođenu kuhinju i velike vatre koje su tamo gorele, kao i one što su
tamo vazda kulučili, a većinom to behu mačke – kad, gle, kraj jedne
velike vatre povijen stajaše Beren, potamneo od teškog rada, i Tinuvijela
sede i zaplaka, ali ipak se ne usuđivaše ništa dalje da preduzme. I zaista,
dok je ona još sedela tako, odajom se razleže grub glas Tevildov: „Gde li
je, za ime Melka, pobegla ta mahnita Vilovnjakinja”, i Tinuvijela se,
čuvši to, pribi uza zid, ali Tevildo je ugleda na visu na kom je stajala, i
povika: „Ta ptičica, dakle, ne peva više. Hajde, siđi dole ili ću morati ja
po tebe, jer pazi, neću ja Vilovnjacima davati povoda da me ismevaju
pred drugima.“

53
 Tada, delom iz straha, a delom u nadi da bi njen zvonki glas mogao
dopreti i do Berenovih ušiju, Tinuvijela najednom poče veoma glasno da
govori, pripovedajući svoju priču da se sve orilo. „Tiše, devo draga“,
reče joj, međutim, Tevildo, „ako su stvari već tajne, ne treba ih drekom
razglašavati.“ Na to Tinuvijela reče: „Nemoj mi tako govoriti, o, Mačore,
moćni Gospodaru Mačaka, jer nisam li ja, Tinuvijela, Princeza Vila, došla
ovamo da ti učinim zadovoljstvo?“ Posle ovih reči, koje je izgovorila još
glasnije, začu se grdna lomljava gore u kuhinji, popadaše posude
metalne i zemljane, a Tevildo zareža: „To se ušeprtljao ona budala Beren,
Vilovnjak. Melko, ratosiljaj me te sorte!“ Tinuvijela pak pretpostavivši

54
da ju je Beren čuo i da se sad našao u čudu, odbaci sve svoje strahove i
osmeli se; nije se više ustručavala. Tevilda silno naljutiše njene nadmene
reči, i da mu ne beše unapred nagovešteno da iz njene priče može izvući
neku korist, loše bi stvari pošle po Tinuvijelu.
I zaista, od toga časa ona beše u velikoj opasnosti, jer Melko i svi
vazali njegovi Tinvelinta i njegov narod smatrahu odmetnicima, i veliku
bi im radost pričinilo bilo da ih zarobe i okrutno se njima pozabave, i
Tevildo je znao da bi veliku blagonaklonost svoga gospodara zadobio
kad bi pred njega izveo Tinuvijelu. Uistinu, onoga trena kad mu je rekla
kako se zove, začeo se u njemu naum da upravo to i učini kad obavi
posao s njom, ali istinu govoreći, i njemu se tog dana nešto mantalo u
glavi, pa i ne stiže da promisli otkud to da Tinuvijela sedi gore na tom
ispustu od trapa; niti je o Berenu razmišljao, jer um mu je potpuno
zaokupila Tinuvijelina priča. I otuda on reče, odagnavši loše
raspoloženje: „Dobro, gospo, ne ljuti se, nego hajde, ispuni mi želju pa
kaži šta to imaš za moje uši, jer one su već načuljene.“
Ali Tinuvijela reče: „Velika je to zver, sirova i nasilna, a ime joj je
Huan.“ Čuvši to ime, Tevildo se naprečac zgrbi, i krzno mu se nakostreši
i poče da pucka, a u očima mu je tinjala crvena svetlost. „I”, nastavi
Tinuvijela, „sramota je, rekla bih, da se takva životinja trpi ovde, da truje
ove šume, tako blizu doma moćnog Princa Mačaka, o, gospodaru moj
Tevildo”; ali Tevildo reče: „Niko njega ovde i ne trpi, niti je ikad on
ovamo dolazio, osim ako nije kradomice.”
„Možda i jeste tako kako veliš”, reče Tinuvijela, „ali eno ga sad
tamo, premda se meni čini da bi, konačno, i njegov život mogao doći
svome kraju; jer, gle, dok sam prolazila kroz šumu, ugledah veliku
životinju koja je ležala na zemlji i ječala, bolesna – kad, eno, bio je to
Huan, pao pod neke zle čini ili ga bolest pod svoje uzela, i tako je tamo
ležao, a leži i sada, bespomoćan, u šumskoj udolini do koje nema ni milja
na zapad od ove dvorane. Ne bih ja tebi umarala uši svim ovim da ta
životinja, kad sam joj prišla u nameri da joj pomognem – ne zareža na
mene i ne pokuša da me ugrize, tako da mi se sad čini da takvo jedno
stvorenje zaslužuje kakvu god sudbu koja je zadesi.”
Sve to što je Tinuvijela izrekla beše jedna velika laž, u čijem se
osmišljavanju rukovodila Huanovim uputstvima, jer Eldari nemaju
običaj da lažu; a ipak, nikad nisam čula da je bilo koji od Eldara ikad
osudio Tinuvijelu, a ni Berena potom, niti ću ih osuditi ja, jer Tevildo je
bio zao jedan mačor, a Melko najopakije od svih bića, i Tinuvijela se, u
njihovim rukama, našla u najvećoj opasnosti. Tevildo je pak budući sam
velik i vešt lažov, toliko duboko bio upućen u laži i razne zvrčke kojima

55
pribegavaju životinje i ina stvorenja da je retko znao da li da poveruje u
nešto što mu je rečeno ili da ne veruje, i sklon je bio da ne veruje ni u šta,
sem u ono za šta je sam želeo da je istina, pa se otud često dešavalo da
ga obmanu upravo oni najiskreniji. Priča o Huanu i njegovoj
bespomoćnosti toliko mu je godila da je lako poverovao u njenu
istinitost, i on istog časa reši da barem proveri vest koju je upravo čuo;
pa ipak, isprva je glumio ravnodušnost, napomenuvši da je to sitnica, da
nije bilo potrebe za tolikom tajnovitošću, te da se o svemu moglo
nesmetano govoriti i napolju. Tinuvijela, međutim, na to reče da je
smatrala izlišnim da Tevildu, Princu Mačaka, ona skreće pažnju na to da
uši Huanove čuju i najtiši zvuk sa udaljenosti od cele lige, a mačji glas s
još veće razdaljine nego ikoji drugi zvuk.
Tevildu je sad bilo stalo da od Tinuvijele sazna, premda se
pretvarao da ne veruje njenoj priči, gde bi se to tačno Huan mogao naći,
ali ona je davala tek nejasne odgovore, jer u tome je videla jedinu nadu
da pobegne iz zamka, i naposletku je Tevildo, ne mogavši više da odoli
znatiželji, a pritom joj je i preteći kojekakvim opačinama ukoliko se
ispostavi da njena priča nije tačna, pozvao svoja dva posilna, a jedan od
njih beše Ojkeroi, žestok, ratoboran mačor.103 I tako njih trojica, zajedno s
Tinuvijelom, napustiše zamak, ali Tinuvijela skide svoju magičnu crnu
odoru i presavi je, tako da sad ne beše veća od najmanje maramice
(umela je to), i tako je Ojkeroi prenese na leđima bez ikakvih smetnji i
usput ga ne obuze pospanost. Šunjali su se potom kroz šumu u pravcu
koji im ona beše naznačila, i uskoro Tevildo namirisa psa, i nakostreši se
sav, i poče da vitla svojim velikim repom, ali se onda pope na jedno
visoko drvo i odande pogleda u udolinu koju im Tinuvijela beše pre
toga pokazala. I zaista: vidi on veliko Huanovo obličje kako leži, stenje i
ječi, pa siđe dole žurno, naslađujući se, i od sveg tog poleta zaboravi
Tinuvijelu, koja, strahujući sad za Huana, leži skrivena iza neke paprati.
Tevildova je namera, njegova i dvojice njegovih pratilaca, bila da u
taj do uđu tiho, s različitih strana, pa da najednom spopadnu Huana,
nespremnog, i da ga ubiju, ili da se, ukoliko vide da je on previše slab da
bi se borio, zabave malo s njim i muče ga. Tako i postupiše, ali onog časa
kad su iskočili pred njega, Huan odskoči uvis moćno zalajavši, i čeljust
mu se sklopi oko šije tog mačora Ojkeroija, i Ojkeroi izdahnu; ali onaj
drugi velikaš Tevildov uteče i, zavijajući, uspe se uz jedno veliko drvo,
te tako Tevildo ostade sam samcijat, oči u oči s Huanom, a takvom se

103 Ojkeroi – žestoki mačak-ratnik u službi Tevildovoj; usmrtio ga je Huan.

56
sučeljavanju baš i nije nadao; Huan ga, već, brzo i prebrzo zaskoči, te
vremena za bekstvo nije bilo, i tako su se oni žestoko borili na toj čistini,
pri čemu je Tevildo proizvodio užasne zvuke; naposletku ga, međutim,
Huan uhvati za grkljan, i mačoru zacelo ne bi bilo spasa da nije,
mlatarajući kandžama nasumice, izbio Huanu oko. Huan tad gromko
zalaja, a Tevildo se, cičeći, prestravljen, oslobodi njegovog stiska, pa se
uzvera na visoko, glatko drvo koje se tu zateklo, kao što je i njegov onaj
pratilac učinio. I šta biva: Huan, iako trpi jake bolove, skače podno tog
drveta i laje koliko ga grlo nosi, a Tevildo ga odozdo proklinje i zasipa
rečima punim zla.
Tada progovori Huan: „Slušaj sad, Tevildo, ovo su reči Huanove, a
Huana ti htede da uloviš i bespomoćnog umoriš kao bednog miša kojeg
krenu da loviš: ostani zauvek na tom samotnom drvetu i iskrvari nasmrt
od zadobijenih rana, ili ako nećeš tako, siđi ovamo da opet osetiš moje
zube. A ako ti se ni jedno ni drugo ne sviđa, onda mi reci gde je
Tinuvijela, Princeza Vila, i Beren, sin Egnorov, jer to su moji prijatelji.
Njih da dobijem u zamenu za tebe – mada njihova vrednost mnogo,
mnogo prevazilazi tvoju.“
„Što se proklete Vilovnjakinje tiče, ona leži tamo u onoj paprati i
cmizdri, a moje uši ne greše“, reče Tevildo, „dok je Berena, čini mi se,
zdravo zagreb’o Miaule, moj kuvar,104 tamo u kuhinji mog zamka pre
jedno sat vremena, jer ovaj se bio ušeprtljao i napravio štetu.“
„Onda ih predaj meni, da su na sigurnom“, reče Huan, „a ti potom
možeš da se vratiš u odaje svoje, da te niko ne dira dok ližeš svoje rane.“
„Ne sumnjaj nimalo da će ih ovaj moj što je ovde sa mnom naći i
dovesti ih tebi“, reče Tevildo, ali tad Huan zagrme: „Da, i dovesti mi sa
sobom celo tvoje pleme, i Orke, i kugu Melkovu. Ne, nisam ja budala;
nego, bolje ti daj Tinuvijeli neko znamenje da ona ode po Berena; u
protivnom, ostaćeš ovde gde si, kad ti se već tu toliko sviđa.“ Tevildo
tad beše primoran da odbaci svoju zlatnu ogrlicu – znamenje o koje se
nijedna mačka ne bi drznula da se ogreši, no Huan će opet: „Ne,
potrebno je više od toga, jer kad ovo vidi, sav tvoj živalj krenuće u
potragu za tobom“, čega je, uostalom, i Tevildo sam bio svestan i čemu
se nadao. Umor, glad i strah naposletku savladaše tog ponositog
mačora, princa u Melkovoj službi, i on otkri tajnu mačaka i otkri i
čaroliju u koju ga je Melko uputio; a behu to magijske reči koje su na
okupu držale kamenje od kojih njegova zla kuća beše sagrađena, i

104 Miaule – mačak, kuvar u Tevildovoj kuhinji.

57
odakle je upravljao svim zverima i mačjim svetom, ispunjavajući ta bića
zlom moći koja prevazilazi njihovu prirodu kao takvu; dugo se, naime,
pripovedalo da je Tevildo u stvari bio zloduh u zverskom obliku. Kad je
konačno rekao šta je imao, Huan se zasmeja tako da se cela šuma orila,
jer je tog časa on znao da je vreme mačje moći zanavek prohujalo.
Tinuvijela sa zlatnom Tevildovom ogrlicom pohita natrag, ka
najnižoj terasi pred kapijom, stade tamo pa razgovetnim glasom
izgovori čarobne reči. I, gle, vazduh se ispuni mačjim glasovima, i kuća
Tevildova uzdrma se u temelju; i iz nje nahrupi mnoštvo onih što u njoj
obitavahu, ali sad se behu smanjili sasvim i, tako sitni, uplašiše se
Tinuvijele, koja je, vitlajući Tevildovom ogrlicom, pred njima izgovarala
neke od onih reči koje Tevildo, u njenom prisustvu, beše rekao Huanu, i
sad su se oni tresli od straha pred njom. Ali Tinuvijela reče: „Sav taj
narod vilovnjački i decu Ljudi koji su zatočeni u ovim dvoranama
pustite sad napolje”, i gle, izvedoše Berena, ali drugih robova ne beše,
samo još jedan se tu zateče, Gimli,105 ostareli Gnom, koji se u ropstvu
beše sasvim pogurio i oslepeo, ali ga je zato krasio najoštriji sluh na
svetu, o čemu i pesme govore. Gimli izađe oslanjajući se na štap, i Beren
mu pomože, ali Beren je bio u ritama, iznuren, i u ruci je nosio veliki nož
koji je usput uzeo u kuhinji, bojeći se nekog novog zla kad se kuća
uzdrmala u temelju, a na sve strane se razlegli glasovi mačaka; ali kad je
ugledao Tinuvijelu kako stoji sred sveg tog mačjeg sveta, koji se
najednom beše smanjio, i kad ugleda veliku ogrlicu Tevildovu, on se
nađe u najvećem čudu, i nije znao šta da misli. Tinuvijela se, međutim,
mnogo obradovala, pa reče: „O, Berene, s one strane Železnih brda,
hoćeš li plesati sa mnom sad – ali ne ovde, na drugom nekom mestu.” I
ona povede Berena, a sve one mačke počeše da zavijaju i cvile, pa su ih
tako i Huan i Tevildo čuli u šumi, no nijedna od njih niti krenu za
Tinuvijelom i Berenom, niti ih dirahu, jer strah beše u njima, a sad behu
lišene Melkove magije.
Zažalile su gorko zbog toga kasnije, kad se Tevildo vratio kući, a za
njim i pratilac njegov, koji je drhtao kao prut, jer Tevildova je srdžba bila
strašna, i mlatio je svojim repom tukući sve oko sebe. Pas Huan je, u
međuvremenu – pre nego što su Beren i Tinuvijela stigli do čistine u

105Gimli – veoma star, slep noldorski Vilovnjak, koji je dugo bio zatočenik i rob
u Tevildovom uporištu, a krasilo ga je nesvakidašnje razvijeno čulo sluha. On ne igra
nikakvu ulogu u Pripovesti o Tinuvijeli, niti u bilo kojoj drugoj priči, i više se nigde
ponovo ne pominje.

58
šumi, premda to može izgledati kao ludost – pustio zlog Princa da se
vrati bez dalje borbe, ali je zato on, Huan, sad nosio veliku zlatnu ogrlicu
oko vrata, što je Tevilda razbesnelo više od ma čega drugog, jer velika je
magija snage i moći u toj ogrlici počivala. Huanu ne beše pravo što je
Tevilda ostavio u životu, ali se zato više nije bojao mačaka, i otad mačje
pleme vazda beži od pasa, dok psi na mačke gledaju s prezirom od toga
dana kad je Tevildo ponižen u šumi nedaleko od Angamandija; i to je
najveće delo Huanovo. I, zaista, kad je docnije Melko čuo sve, bacio je
kletvu na Tevilda i njegov narod i proterao ih, te oni otad nemaju ni
gospodara ni prijatelja, i samo zavijaju i ciče, jer srca su im veoma
usamljena i puna gorčine, ojađena gubitkom, i u srcima tim stanuje samo
tama, tu plemenitosti nema.
U vreme o kojem ova priča pripoveda, Tevildova najveća želja beše
da uhvati Berena i Tinuvijelu i da ubije Huana kako bi se opet domogao
svojih čini i magije koje beše izgubio, jer veliki je bio strah njegov od
Melka, i nije se usuđivao da zatraži od gospodara pomoć i tako prizna
em da je pretrpeo poraz, em da je izdao čarobne reči. Nesvestan toga,
Huan se ipak plašio tih mesta i plašio se da do Melkovih ušiju ne stigne
sve prebrzo; i tako on, s Tinuvijelom i Berenom, odmače daleko, i njih
dvoje se sprijateljiše s njim, a Beren opet ojača, i spade s njega breme
ropstva, i Tinuvijela ga zavole.
Pa ipak, samotno im beše to vreme u divljini i pustari, i danima ne
videše ni Vilovnjaka ni Čoveka, i Tinuvijelu poče da obuzima velika
čežnja za majkom, njenom Gvendeling, i za slatkim, čarobnim pesmama
koje je Gvendeling pevala svojoj deci u sumrak, u šumi kraj njihovog
drevnog pećinskog dvora. Neretko bi joj se, tako, učinilo da čuje frulu
svog brata Dairona s pitomih proplanaka na kojima su nekad zajedno
boravili, i teško joj bi u srcu. Naposletku reče ona Berenu i Huanu:
„Moram da se vratim kući“, i sad srce Berenovo preplavi tuga, jer on je
voleo život s psima u šumi (jer, dotle se već mnoštvo njih pridružilo
Huanu), ali mu ni taj život ne bi bio drag kad tu ne bi bilo i Tinuvijele.
Svejedno, on joj reče ovako: „Nikada se ja možda ne bih s tobom
vraćao u zemlju Artanor – niti ikad tamo došao tebe da tražim, dražesna
Tinuvijela, osim kad bih sa sobom nosio Silmaril; a tako se nešto nikad
neće desiti, jer nisam li ja begunac iz Melkovih dvorana i ne prete li mi
najgore muke ukoliko me neko od njegovih slugu razotkrije?“ Izgovorio
je te reči bolnoga srca, rastajući se od Tinuvijele, a ona beše rastrzana, jer
nikako nije mogla da podnese samu pomisao na to da napusti Berena,
niti bi, opet, mogla doveka da nastavi da živi tako, u izgnanstvu. I tako
je dugo sedela, obuzeta tužnim mislima, i ni reč nije rekla, ali onda Beren

59
sede pored nje i najzad prozbori: „Samo jedno možemo učiniti,
Tinuvijela – idemo po Silmaril“; na to ona potraži Huana, i zamoli ga za
pomoć i savet, ali on beše veoma ozbiljan sad, i u toj zamisli ne vide
ništa sem ludosti. Na kraju, međutim, Tinuvijela stade da ga preklinje da
joj da krzno od Ojkeroija, koga je ubio u onom okršaju na čistini; Ojkeroi
pak beše veoma moćan mačak, i Huan je to krzno nosio kao trofej.
Tinuvijela tad pribeže svojoj veštini i vilin-magiji, te zaši Berena u
krzno to, tako da je sad ličio na velikog mačora, te stade da ga uči kako
da sedi i da se proteže, kako da korača, skakuće i trčkara poput mačke,
sve dok se u jednom trenutku Huanu ne nakostrešiše brkovi, na šta
Beren i Tinuvijela prasnuše u smeh. Berenu, međutim, nikako nije
polazilo za rukom to cičanje i zavijanje, a i kad bi pokušao da prede, nije
to ličilo ni na jednu mačku koja je po zemlji ikad hodala, niti je Tinuvijela
mogla da probudi žar u mrtvim očima odrane mačke. „Ali moramo se
snaći sa ovim što imamo“, reče ona, „a ti zaista izgledaš kao vrlo
plemenit mačak, sve dok držiš jezik za zubima.“
I tako se oni oprostiše od Huana i krenuše ka Melkovom dvoru
tražeći lakše puteve, jer Berenu je bilo veoma neugodno i toplo u
Ojkeroijevom krznu, a Tinuvijela se, bar na neko vreme, razvedri i oseti
neko olakšanje kakvo dugo nije osetila, pa je malo milovala Berena, malo
ga vukla za rep, a Berena je to ljutilo jer svaki put bi ga obuzela želja da
je repom mlatne, a nije to smeo. Bilo kako bilo, stigoše oni nadomak
Angamandija, što im najavi tutnjava i buka iz dubine, kao i zvuk moćnih
čekića u rukama deset hiljada kovača koji su kulučili bez prestanka.
Blizu sad behu turobnih odaja u kojima noldolski sužnji, u znoju lica
svog, robovahu pod planinskim Orcima i goblinima; u ovim krajevima
vladaše sumornost neka, i velika tama, i njih nada umalo ne izdade, ali
Tinuvijela opet zablista u svojoj crnoj odori što oko sebe seje dubok san.
Kapije Angamandija behu od kovanog gvožđa i jezivo izgledahu,
nakićene noževima i kopljima, a pred njima je ležao najveći vuk kojeg
oči sveta ikad videše, sam Karkaras Očnjaknož, koji nikad ne spavaše; i
Karkaras zareža kad vide Tinuvijelu kako mu prilazi, ali na mačora nije
obraćao posebnu pažnju, jer i inače nije mnogo mario za mačke, a i one
su, uostalom, stalno ulazile i izlazile.
„Ne reži, o, Karkarase“, reče ona, „jer ja idem da tražim gospodara
mog Melka, a ovaj Tevildov velikaš ide sa mnom kao pratnja.“ Sad se
tamna haljina razvi u svoj svojoj svetlucavoj lepoti, a Karkaras se i ne
uznemiri nešto naročito, no ipak priđe, poželevši da je onjuši, i
Tinuvijelu samu, i slatki miomiris Eldara koji bi ta odežda u sebi mogla
kriti. Tinuvijela istog časa zaplesa svoj čarobni ples, i crne niti njenog

60
tamnog vela zatitraše mu pred očima, i kolena mu zaklecahu od
pospanosti, i on se samo prevrnu i utonu u san. Ali tek kad je u snovima
stigao do velikih hajki po šumama Hisilomea, u vreme kad je još štenac
bio, Tinuvijela zastade, i tad njih dvoje kročiše kroz crne dveri, i
ševrdajući mnogim senovitima prolazima, konačno nabasaše na Melka
lično.
U toj polutami Beren je mogao lako da prođe kao Tevildov velikaš,
a Ojkeroi je ranije uistinu mnogo vremena provodio na Melkovom
dvoru, tako da niko sad na Berena nije ni obraćao pažnju i on se,
neprimetno, sklupčao pod sam presto Ainurov, iako ga guje otrovnice i
zla neka stvorenja koja ležahu naokolo silno preplašiše, te se nije
usuđivao ni da mrdne.
Veoma je srećan bio čitav splet okolnosti, jer da je Tevildo bio kod
Melka, njihova prevara bila bi razotkrivena – a i oni su razmišljali bili o
toj opasnosti, ne znajući da li Tevildo sad sedi u svom zamku, niti šta da
rade ukoliko se glas o sramoti koja ga je zadesila proširio po
Angamandiju; ali Melko ugleda Tinuvijelu i prozbori: „Koja si ti to, što
vitlaš po mojim dvoranama kao šišmiš? Kako si ušla unutra, jer izvesno
je da ti ovde mesto nije?”
„To još ne bih znala“, reče Tinuvijela, „mada ću, može biti, i
doznati, o, milosti, gospodaru moj Melko. Zar ne znaš da sam ja
Tinuvijela, kćer Tinvelinta odmetnika, i da me je on isterao sa svog
dvora, jer on je tiranin među Vilovnjacima, i ja ne volim da sam pod
njegovom vlašću.“
Melka je, uistinu, zapanjilo to što je Tinvelintova kći došla ovako, od
svoje volje, u njegovo boravište, u strašni Angamandi, i posumnjavši da
je ovde na delu neko iznenađenje, on je upita šta u stvari želi: „Zar ti ne
znaš“, reče on, „da mi ovde ne volimo ni tvog oca ni njegov narod, niti
da od mene treba da se nadaš lepim rečima i dobrom raspoloženju.“
„Tako je i moj otac govorio“, reče ona, „ali treba li da mu verujem?
Vidi, ja umem lepo da plešem, i zaplesala bih sad i pred tobom,
gospodaru moj, jer tad bi mi, možda, bio ustupljen neki skromni kutak u
tvojim dvoranama, i da tu boravim čekajući da opet pozoveš malu
plesačicu Tinuvijelu da ti olakša breme briga.“
„Ne“, reče Melko, „za takve stvari slabo ja marim; ali kako si ti
ovamo došla da plešeš, a ti pleši, pa ćemo posle videti“ – i, kad je to
rekao, na njegovom licu pojavio se stravičan zlurad osmeh, jer u
njegovom mračnom umu već se kuvala neka zla zamisao.
I tad Tinuvijela zaplesa, i beše to takav ples kakav nikad ranije ne
izvedoše nijedna vila, nijedna feja, niti iko od vilovnjačkog roda, ni

61
ranije, a ni posle toga, i neko vreme čak je i Melko taj prizor posmatrao
netremice i u čudu. Vrtela se po dvorani, hitra kao lasta, nečujna kao
netopir, čarobno lepa kako je to samo Tinuvijela ikad i bila, čas bi se
našla tik kraj Melka, čas ispred njega, čas iza, i magličastom odorom
svojom dodirivala njegovo lice i mahala mu pred očima, i svi oni što
sedeše uza zidove ili stajahu na tom mestu počeše, jedan po jedan, da
padaju u san, u bezdane snove u kojima će utoliti sve žudnje zlih svojih
srdaca.
Ispod stolice njegove guje otrovnice ležale su poput kamenja, a
vukovi pred njegovim nogama zevali su i dremali, a Melko je samo
gledao, i gledao, očaran, ali njega san nije sustigao. Onda Tinuvijela
zaplesa još brže pred njegovim očima i tako, plešući, zapeva veoma
tihim glasom; beše to jedna divna pesma koju je Gvendeling naučila
godinama ranije, pesma koju su mladići i devojke pevali pod
čempresima u vrtovima
Lorijenovim, gde je uvenulo Zlatno drvo, a Silpion blistao u
cvatu.106 I glasova slavujskih bilo je u njoj, i činilo se kao da je vazduh na
tom gnusnom mestu najednom pun raznih miomirisa dok je ona, poput
pera nošenog vetrom, lako dodirivala pod; nikada se više takav glas, niti
prizor takve lepote neće na tom mestu ni čuti ni videti, pa i Ainur Melko,
koliko god moćan i uznosit bio, ne mogade da odoli magiji te vilin-deve,
a zacelo bi se čak i očni kapci Lorijenovi sklopili da se našao tu. Onda se
Melko zaljulja, pospan, i naposletku utonu u najdublji san pavši sa
prestola svog na pod, i gvozdena njegova kruna otkotrlja se u stranu.
Najednom, Tinuvijela stade. Nikakav se zvuk u celoj dvorani nije
čuo, osim disanja usnulih; čak je i Beren zaspao bio ispod Melkovog
prestola, ali Tinuvijela ga dohvati i protrese, pa se nekako razbudio.
Onda, sav drhteći od straha, pocepa ono krzno, oslobodi se iz njega, te
skoči na noge. Isuka tad onaj nož koji je poneo bio iz Tevildove kuhinje i
dohvati moćnu Gvozdenu krunu, ali Tinuvijela nije mogla da je pomeri,
a jedva da su i Berenove snažne mišice tu mogle da pripomognu: nikako
nisu mogli krunu da okrenu. I nastaje silna pomama, i veliki je strah
njihov dok, u toj mračnoj dvorani punoj nakratko usnulog zla, Beren se,
što je tiše mogao, iz petnih žila upinje nožem da istisne Silmaril. I onda,
konačno, uspeva da izbije veliki središnji dragulj, a znoj mu se sliva sa
čela, ali tad, u tom času, dok dragulj ispada iz krune – avaj! Berenu se uz

106 Silpion – Belo Drvo Valinora, s čijih je cvetova kapala rosa od srebrne
svetlosti; poznat i kao Telperion.

62
glasan prasak nož polomi.
Tinuvijela priguši krik, i Beren uto odskoči u stranu s jednim
Silmarilom u ruci, a spavači se promeškoljiše u snu, a Melko zastenja
nešto kao da mu ružne neke misli remete san, i mračan izraz izrodi se na
njegovom usnulom licu. Zadovoljni i tim jednim sjajnim draguljem, ono
dvoje dadoše se u očajničko bekstvo iz dvorane, povodeći se mahnito
kroz mnoštvo mračnih hodnika, sve dok po slabašnom sivom svetlu ne
poznadoše da su već blizu kapija, kad – gle sad! Eno Karkarasa, leži na
pragu, probudio se i motri!
Beren se istog časa bacio pred Tinuvijelu, iako mu ona reče da ne
čini to; i ispostavilo se da će se to loše okončati, jer Tinuvijela nije imala
vremena da baci čini i uspava ponovo tu zver, koja, ugledavši Berena,
pokaza zube i gnevno zareža. „Otkud ta mrzovolja, Karkarase?”, reče
Tinuvijela. „Otkud sad ovaj Gnom koji ovde nije ušao, a ipak ga sad evo
gde izlazi u žurbi?” na to će Očnjaknož, pa skoči na Berena, koji
pesnicom udari vuka pravo među oči, pa ga drugom rukom zgrabi za
vrat.
Tad Karkaras dohvati tu šaku svojim užasnim čeljustima, a beše to
upravo šaka u kojoj je Beren sve vreme stezao blistavi Silmaril, i
Karkaras odgrize šaku, sve s draguljem, i oni završiše u njegovom
crvenom ždrelu. U strašnom se ropcu našao Beren, i veliki strah i bol
obuzeše Tinuvijelu; i dok su čekali da celim telima osete vučje zube,
dogodilo se nešto novo i strašno. Silmaril sad planu skrivenim, belim
ognjem, razbudi se u njemu silna, sveta magija – jer nije li on potekao iz
Valinora i blaženih kraljevstava, nije li sačinjen činima Bogova i Gnoma
pre nego što je zlo tamo stiglo; Silmaril ne trpi dodir zlog mesa i
oskrnavljene ruke. Sad, kad je dospeo u gnusno telo Karkarasovo, tu
zver najednom zahvati plamen, grozna to beše patnja, i ona stade da urla
od bola, i jezivo je to bilo slušati dok je tim kamenitim hodnicima
odjekivala rika od koje se sav usnuli dvor trgnu iz sna. Tad Tinuvijela i
Beren izbiše na kapiju i dadoše se u bekstvo, kao vetrom nošeni, ali
Karkaras ih sustiže i prestiže brzo, besneći, pomahnitao, kao životinja
koju Balrozi gone; kasnije, kad su konačno došli do daha, Tinuvijela
zaplaka nad osakaćenom rukom Berenovom, i mnogo ju je ljubila, kad –
gle: ruka prestade da krvari, i nestade bola, i izvida je nežna njena
ljubav; pa ipak, Berena su otad svi zvali Ermabved Jednoruki, što na
jeziku Samotnog ostrva glasi Elmavoite.
Sad su, međutim, morali da razmišljaju o bekstvu – ukoliko budu
imali sreće da uteknu s tog mesta, i Tinuvijela primi Berena pod svoj
tamni plašt, i tako su neko vreme, prvo u sutonu, a onda po mraku,

63
hitali sred brda, i na tom putu ih niko ne vide, iako je Melko podigao sve
svoje Orke da ih nađu; a Vilovnjaci ga nikad ne behu videli tako
gnevnog kao tad, kad mu je taj dragulj ukraden.
No uprkos tome, obruč lovaca iz trena u tren se stezao oko njih, i
mada su oni bili stigli do već poznatijih im šumskih predela i prošli kroz
tminu Taur-nu-Fuin šume, još su ih mnoge lige pune opasnosti delile od
kraljevih pećina, a sve i da donde stignu, činilo se da bi tako samo za
sobom doveli hajku i navukli Melkovu mržnju na vasceli taj šumski
živalj. I zaista se tolika vika i dreka bila nadigla da je Huan još izdaleka
shvatio šta se dešava, i silno se čudio odvažnosti koju ono dvoje
pokazaše, a još se više čudio kako su uspeli da pobegnu iz Angamandija.
I krene on s mnoštvom pasa kroz šumu, i lovili su Orke i Tevildove
sluge, i mnoge rane utom zadobi, i mnoge neprijatelje što pobi, što
prestravi i natera u beg, sve dok ga jedne večeri, sumrak još beše, Valari
dovedoše na proplanak u severnom delu Artanora, docnije nazvanog
Nan Dumgortin,107 „Dolina užasne smrti”, ali ta se stvar ove priče ne
tiče. No ipak, već tad to beše mračna zemlja, sumorna i preteća, i užas je
lutao ispod gustih njenih krošnji ništa manje nego u Taur-nu-Fuinu; a
dvoje Vilovnjaka, Tinuvijela i Beren, ležahu tu umorni i bez nade, i
Tinuvijela je plakala, ali Beren nije ispuštao nož iz ruke.
Kad ih je spazio, Huan nije želeo da ih izlaže naporu da pričaju šta
im se desilo, već odmah podiže Tinuvijelu na svoja moćna leđa i reče
Berenu da trči što brže može pored njega, „jer“, tako reče, „sustiže nas
brza potera, mnogo ima Orka, a vukovi su im izvidnica i oni ih navode“.
Huanov čopor trčao je oko njih, i veoma brzo su odmicali hitrim, tajnim
stazama što vode ka dalekom domu naroda Tinvelintovog. Tako i
izbegoše mnoštvo neprijatelja, no docnije su, ipak, imali više susreta s
lutajućim zlim stvorenjima, a Beren poseče jednog Orka koji je prišao
sasvim blizu i umalo nije odvukao sa sobom Tinuvijelu, i to beše dobro
delo. Videvši da hajka još ne jenjava, opet ih Huan povede skrovitim
putevima, ne usuđujući se još da krene pravo ka zemlji šumskih vila.
Lukav je on bio vođa, tako da ih, posle mnogo dana, hajkači izgubiše, i
od tih bandi Orka ne beše više ni traga ni glasa; goblini ih više nisu

107Nan Dumgortin – „Zemlja mračnih kumira“, gde je Huan naišao na Berena i

Lutijenu koji su bežali iz Angbanda. U aliterativnoj poemi Balada o Deci Hurinovoj
pojavljuju se sledeći stihovi: „U Nan Dungortinu, gde bezimeni bogovi / prekriše
hramove u tajnu i sen, / stariji od Morgota, drevni lordovi / zlatni Bogovi čuvahu
Zapad snen.”

64
presretali, niti bi se noću čulo zavijanje zlih vukova, a tako, po svemu
sudeći, beše zato što već behu kročili unutar kruga u kojem je vladala
magija Gvendeling, koja je krila puteve od zla i čuvala područja šumskih
vilovnjaka od svake pošasti.
I ponovo je tad Tinuvijela disala slobodno, kako nije otkako je
pobegla s očevog dvora, a Beren se odmarao na suncu daleko od tmine
angbandske, sve dok ga ne napusti i poslednja senka gorčine koja se u
njemu nakupila za vreme robovanja. Zahvaljujući svetlu što padaše kroz
zeleno lišće i šapatu čistih vetrova i pojanju ptica, opet njih dvoje celim
bićem zaboraviše na strah.
Naposletku, ipak, dođe i taj dan kad Beren, budeći se iz dubokog
sna, oseti da je kucnuo čas da ostavi za sobom sanjarenje o sreći, te reče:
„Zbogom, o, Huane, najpouzdaniji druže, i ti, mala Tinuvijela, koju
volim, zbogom tebi. Samo te jedno molim, idi sad pravo svom domu, jer
tamo ćeš biti na sigurnom, i neka te dobri Huan tamo odvede. A ja – avaj
– moram sad poći u samoću šuma, jer izgubih Silmaril koji sam imao, a
nikad se više ne bih usudio da priđem blizu Angamandija, kao što nikad
neću ući ni u Tinvelintove dvore.” I onda on zaplaka, ali Tinuvijela
stajaše blizu, i smrkla se sva kad ču šta je njemu na umu, te mu priđe i
reče: „Sad sam se predomislila, i ako ćeš ti u šumi živeti, o, Berene
Ermabvede, onda ću u šumi boraviti i ja, i ako ćeš ti lutati po divljini,
lutaću i ja, ili zajedno s tobom, ili tebe sledeći; nikada me moj otac neće
više videti osim ako me ti odvedeš njemu.” A Berenu beše milo što čuje
ove njene slatke reči, i premda bi drage volje živeo s njom kao lovac u
divljini, srce ga zabole zbog svega što je ona pretrpela da bi s njim bila, i
zbog nje se on tad odreče svoga ponosa. A ona mu se usprotivila,
govorila mu kako je ludost biti tvrdoglav, i rekla mu je da bi ih njen otac
dočekao s radošću i nikako drugačije, da bi mu milo bilo što svoju kćer
ponovo vidi živu – „a možda bi se”, dodala je, „i postideo što je zbog
njegove šale tvoja lepa šaka završila u čeljustima Karkarasovim”. I
Huana je preklinjala da se vrati zajedno s njima, „jer moj ti otac duguje
veoma veliku nagradu, o, Huane”, tako reče, „ako uopšte voli svoju
kćer”
I tako se zbi da njih troje ponovo krenu na put zajedno, i naposletku
stigoše do šumskih predela koje je Tinuvijela znala i volela, nedaleko od
mesta gde obitavaše njen narod i podzemnih dvorana u kojoj joj beše
dom. Ali dok su se približavali svom odredištu, videše da među tim
življem vladahu strah i nemir kakvi se dugo nisu mogli videti, pa
priupitaše tu i tamo neke koji su uplakani stajali pred vratima svojih
domova, i saznaše tako da ih je sve, od onoga dana kad je Tinuvijela u

65
potaji pobegla od kuće, zadesila zla sreća. Avaj, kralja beše tad obuzela
velika žalost, i nije više mario za oprez, i sva njegova veština ne beše mu
više važna; slao je, istina, ratnike svoje sve dublje u nezdrave šume, u
potrazi za tom devom, i mnogi u toj potrazi izginuše ili behu izgubljeni
zauvek, i vodio se rat s Melkovim slugama duž severnih i istočnih
granica, te se narod plašio da Ainur ne pokrene svu svoju silu i krene da
ih sravni sa zemljom, pri čemu ni magija Gvendeling nije imala snagu da
zadrži mnoštvo Orka. „Pazite se“, govorahu oni, „sad nas je zadesila
nevolja najveća od svih, jer dugo već kraljica Gvendeling sedi utonula u
misli, i niti se osmehuje niti reč progovara, gleda u neku daljinu očima
koje za spokoj ne znaju, i utanjila se mreža njene magije što vladaše nad
ovim šumama, i šumom zavlada čamotinja, jer, evo, Dairon se ne vraća,
niti se njegova muzika može čuti na proplancima. A znajte i koja je
kruna svih zala što nas zadesiše: pustiše na nas sa dvora Zla velikog
sivog vuka kojeg nastani zao duh, i on, i on tumara naokolo kao da ga
neko skrito ludilo goni, i niko od njega u miru biti ne može. Već je pobio
mnoge trčeći pomamno, kidajući šibljak i drveće i urlajući kroz šumu,
tako da su i same obale rečice koja plovi ispred kraljevih podzemnih
dvorana postale mesto gde opasnost vazda vreba. Dolazi tu taj strašni
vuk često da se napije vode, a izgleda kao da je i sam neki zao Vladalac,
krvavih očiju, isplaženog jezika, i nikako ne može da utoli tu žudnju za
vodom, kao da ga neka vatra iznutra proždire.”
Rastužila se tad Tinuvijela zbog nesreće koja je snašla njen narod, i
oporost ovlada njenim srcem kad ču to za Dairona, jer o tome ranije ni
glas do nje ne beše dopro. A opet nikako nije mogla da zažali što je
Beren došao u zemlje artanorske, i tako njih dvoje zajedno pohitaše ka
sedištu Tinvelintovom; i namah se Vilovnjacima u šumi učinilo da je zlu
došao kraj sad kad se Tinuvijela živa i zdrava vratila među njih. Pravo
govoreći, već ih je bila napustila nada da će je ponovo videti.
Pod velikom tminom stigoše oni do kralja Tinvelinta, i toga se časa
žalost njegova smeša sa suzama radosnicama, a Gvendeling opet zapeva
od radosti kad Tinuvijela uđe u njihove dvorane, skide sa sebe odeždu
od tamne izmaglice, pa zasija kao zlato. Neko vreme u toj odaji vladahu
veselost i čudo, ali onda se kralj okrenu prema Berenu i reče mu: „I ti si
se, dakle, vratio – i doneo, bez sumnje, Silmaril, kao naknadu za sve jade
koje si ovoj zemlji naneo; ako li ga kod sebe nemaš, ne znam šta ovde
tražiš.”
Tad Tinuvijela tresnu nogom o pod i povika tako glasno da se kralj,
a i svi oko njega, začudiše tom njenom novom, neustrašivom držanju:
„Sramota je to, moj oče – jer, gledaj, ovde stoji hrabri Beren, koga si ti, iz

66
pukog podsmeha, poterao na mračna mesta, gde je završio u gnusnom
zatočeništvu, a samo ga Valari mogaše spasti od gorke smrti. Meni se
čini da bi kralju Eldara više dolikovalo da ga nagradi nego da ga vređa.”
„Ne, reče na to Beren, „tvoj otac, kralj, jeste u pravu. Gospodaru”,
nastavi on, „imam Silmaril u šaci čak i sad.”
„Pokaži mi ga“, reče kralj začudivši se.
„To ne mogu“, reče Beren, „jer šaka mi nije ovde“ – i, rekavši to,
pokaza kralju osakaćenu ruku.
Tad se kralju Beren dopade zbog svog smelog, a učtivog držanja, i
on naloži njemu i Tinuvijeli da mu ispričaju sve što im se u
međuvremenu dešavalo, i rado je načuljio uši, jer teško mu je bilo da u
celosti razume značenje Berenovih reči. Kad je, naposletku, čuo sve,
Beren mu postade još draži, i čudio se ljubavi koja se probudila u
Tinuvijelinom srcu, a koja ju je nagnala na slavnija i hrabrija dela nego
sve ratnike iz njegovoga naroda.
„Nikada više, o, Berene“, reče on tad, „nikad više, preklinjem te, ne
napuštaj ovaj dvor, niti Tinuvijelu, jer ti si veliki Vilovnjak i tvoje će ime
ostati zauvek upamćeno kao veliko među našim svetom“ Beren mu na
to, međutim, uzvrati ponosito: „Ne, o, kralju, ja ću se držati svoje i tvoje
reči, i otići ću po taj Silmaril, jer jedino tako ću moći na miru da živim na
tvome dvoru.“ I kralj na to stade da ga moli da ne putuje više u mračne i
nepoznate zemlje, no Beren mu reče: „Neće za tim ni biti potrebe, jer,
znaš li to: taj dragulj je i sada, ovoga časa, blizu tvojim pećinama“, te
onda stavi Tinvelintu do znanja da je ta zver koja mu pustoši zemlju
niko drugi do Karkaras, vuk-čuvar Melkove kapije – a to ovi koji ga
slušahu ne znadoše, jer Berenu je to rekao Huan, čija je veština u
praćenju tragova i kretanja bila neprevaziđena među lovačkim psima, a
nijedan među njima ne bi tome nevičan. I Huan je, inače, bio tu, u
dvoranama kraljevim, zajedno s Berenom, i kad je čuo kako se govori o
poteri i velikom lovu, on stade da ih moli da ni njega ne izostave iz tog
poduhvata; molbu su mu rado uslišili. I tako njih troje, Beren, Tinuvijela
i Huan, počeše da se pripremaju za pohod, namerni da dohakaju toj
zveri, te da vasceli živalj šumski oslobode užasa koji je vuk sejao, a da i
Beren konačno održi datu reč, da donese Silmaril, te da ovaj opet
zablista u Vilindomu. Kralj Tinvelint stade na čelo potere, i Beren stupi
pored njega, a Mablung Teškoruki,108 glavni među kraljevim velikašima,

108 Mablung – „Teška Šaka”, Vilovnjak iz Dorijata, glavni zapovednik

Tingolovih snaga; prisustvovao pogibiji Berenovoj u lovu na Karkarasa.

67
skoči i dohvati koplje – moćno oružje zarobljeno u bici s Orcima u
dalekim krajevima – a s njima trojicom krenu i Huan, najmoćniji od svih
pasa, no druge ne htedoše da povedu sa sobom, jer takva beše želja
samoga kralja, koji reče: „Četvorica su dovoljna da usmrte čak i paklen-
vuka” – ali samo oni koji je svojim očima behu videli znadoše koliko je
strašna ta zver, maltene jednako velika kao konj među Ljudima, i
znadoše dah njen, koji sprži sve čega se dotakne. Negde u vreme izlaska
sunca oni pođoše, i nedugo zatim Huan ugleda svež trag na obali rečice,
nedaleko od kraljeve kapije, i reče: „Ovo je Karkaras ostavio.” I tako su
celoga dana pratili reku, i na mnogim mestima njene obale behu sveže
izgažene, i rastinje iskidano, a voda u okolnim barama beše zamuljana
kao da su se neke zveri posednute ludilom valjale i tukle po njima, i to
nedavno.
No, zalazi sunce, čili njegov sjaj iza krošnji drveća na zapadu, a
tmina se spušta od Hisilomea, i svetlo u šumi zamire. Iako je mrak, oni
stižu do mesta gde se tragovi udaljuju od rečice, ili se pak gube u vodi, i
Huan više ne može da ih prati; i zato odlučuju da se utabore tu,
spavajući na smenu pored rečice, i tako prolazi prvi deo noći.
Iznenada, baš dok je Beren bio na straži, izdaleka do njih dopre
užasan zvuk – zavijanje sedamdeset pomahnitalih vukova – i tad se,
avaj, začu krckanje šiblja i kako grane pucaju. Taj užas je sve bliže, i
Beren znade da je to Karkaras krenuo ka njima. Jedva je stigao da ih
probudi, i oni se tek trgoše u polusnu, kad se veliko neko obličje pomoli
na treperavoj mesečini što se probijala kroz krošnje, a hitalo je kao ludo,
pravo prema vodi. Tad Huan zalaja, i zver istog časa skrenu prema
njima, i pena joj je iz čeljusti kapala, a crveno svetlo tinjalo u očima, i na
licu joj se ogledahu užas i srdžba. Tek što je to izletelo iz šume, Huan se
neustrašivo baci na njega, ali sav bes zveri iznebuha se na Berena
usmeri, jer ga je zver prepoznala; u njemu je mračni um Karkarasov
prepoznao uzrok toga ropca. Beren tad odozdo hitnu koplje, i ono se
zveri zari u vrat, a Huan skoči ponovo i dohvati ga za zadnju nogu, i
Karkaras pade kao proštac, jer u istom trenutku i kraljevo koplje
pronađe put do njegovog srca, i zli duh njegov pokulja iz tela, i slabašno
zavijanje čulo se dok je, brzo leteći, prelazio preko tamnih brda, na putu
ka Mandosu; ali Beren ostade da leži, zgnječen pod teškim telom
Karkarasovim. Oni svaljaše mrcinu pa krenuše da je raspore, a Huan
poliza Berenovo okrvavljeno lice. Ubrzo se ispostavilo da je Beren istinu
zborio, jer drob toga vuka beše napola izjeden, kao da je neka unutrašnja
vatra dugo u njemu tinjala, i najednom noć ispuni čudesan sjaj, sav u
bledim, tajnim bojama – to Mablung iz utrobe Karkarasove izvadi

68
Silmaril. Podigavši ga visoko, on reče: „Gledaj, o, kralju!“ Ali Tinvelint
reče: „Ne, nikad ga ja u ruku neću uzeti osim ako mi ga Beren da.“
Huan, međutim, reče: „Izgleda da se to nikad neće desiti, osim ako mu
brzo ne izvidaš rane, jer meni se čini da je teško povređen.“ I stid tad
obuze Mablunga i kralja.
I tako oni pažljivo podigoše Berena, i zbrinuše ga, i opraše, i on je
disao, ali niti je govorio niti oči otvarao, i kad je svanulo, a oni malo
otpočinuli, poneše ga kroz šumu, što su nežnije mogli, na nosilima od
debelih grana; i blizu podneva stigoše do prvih nastambi, i nasmrt
umorni behu, a Beren se još nije pomerao ni progovarao, samo je triput
zaječao.
Kad se pronese glas o njihovom povratku, sav narod se sjati da ih
dočeka, a neki sa sobom poneše mesa i hladnih napitaka, melema i
raznih lekarija, ali shvativši koliko je teške povrede Beren zadobio,
uvideše odmah da su se prerano radovali. Prekriše oni lisnate grane na
kojima je on ležao nekom mekom tkaninom, pa ga odneše u dvoranu
kraljevu, i tu ih je čekala Tinuvijela, duboko uznemirena; i ona pade
Berenu na grudi, i zaplaka, i stade ga ljubiti, i on se probudi i poznade je,
a Mablung mu dade onaj Silmaril, i on ga podiže i zagleda se u njegovu
krasotu, pa progovori sporo, trpeći bolove: „Gledaj, o, kralju, dajem ti
ovaj čudesni dragulj koji si tražio, ali to je tek sitnica koju nađoh pored
puta, jer, čini mi se, ti imaš dragulj nezamislive lepote, i taj dragulj je
sada moj.“ A ipak, još dok je govorio, senke Mandosove ležahu na
njegovom licu, i njegov duh odlete na obode sveta, i natrag ga ne
dozvahu ni nežni poljupci Tinuvijelini.

[Ovde Veana najednom zaćuta, i zaplaka ona, a posle nekog

vremena reče: „Ne, nije to cela priča; ali ovde se okončava makar sve što
ja znam kako je tačno bilo.” U razgovoru koji je usledio, neki Ausir109
reče: „Ja čuh da je magija nežnih Tinuvijelinih poljubaca izlečila Berena i
prizvala njegov duh koji već beše stigao do samih kapija Mandosovih, i
dugo je on potom živeo među Izgubljenim Vilovnjacima…”]

109 Ausir – jedno od imena Diorovih.

69
 Ali drugi neko reče: „Ne, ne beše tako, o, Ausire, ako si voljan
saslušati, ja ću ti ispričati istinitu, a čudesnu priču; jer Beren uistinu
izdahnu tamo, na Tinuvijelinim rukama, baš kao što je Veana rekla, i
Tinuvijela bi skrhana od tuge i, kako nije mogla da nađe nikakve utehe
niti svetla na ovome svetu, pođe hitro za njim, sledeći ga na onom putu
kojim svako mora ići sam. Lepota njena, i njena nežna, draga narav
dirnuše čak i hladno srce Mandosovo, i on joj dozvoli da izvede Berena
još jednom u svet, što dotad ne beše dato nijednom Čoveku niti
Vilovnjaku, i mnoge su pesme ispevane i priče ispričane o molitvi
Tinuvijelinoj pred Mandosovim prestolom, ali ja ih se ne sećam najbolje.
No, Mandos reče njima dvoma: „Avaj, o, Vilovnjaci, ne puštam ja vas ni
u kakav život besprekorne radosti, jer takav se više i ne može imati u
svetu u kojem stoluje Melko zloga srca – i znajte da ćete postati smrtni,
kao Ljudi, i kad se ovamo budete zaputili ponovo, biće to zauvek, osim
ako vas Bogovi ne pozovu u Valinor.“ Bilo kako bilo, njih dvoje odoše s
rukom u ruci, i zajedno putovahu kroz šume na severu, i često su ih
viđali kako izvode čarobni ples silazeći niz brda, i njihovo se ime proču
nadaleko“
(Onda Veana reče:) „I nisu oni samo plesali, jer u potonjem
vremenu učiniše oni velika dela, i mnoge su priče o tome ispričane, i ti ih
moraš čuti, o, Eriole Melinone, kad ponovo dođe vreme za
pripovedanje. Jer to se dvoje u pripovestima nazivaju i-Kuilvarton, 110 što
će reći mrtvi koji ponovo žive, i stekoše veliku vilin-moć u zemljama
severno od Siriona. Sad, kad je priča završena – sviđa li ti se?“
[Eriol tad reče da nije očekivao da će čuti tako zadivljujuću
pripovest od nekoga kao što je Veana, kojoj na pitanje odgovori:]
,„Ja je ne sročih vlastitim rečima; ali draga mi je – i, uistinu, sva deca
znaju za dela u njoj opisana – i naučih je napamet pošto sam je čitao u
velikim knjigama, a ne razumem sve što je u njoj rečeno.“

U TOKU dvadesetih godina prošloga veka, moj otac se

i-Kuilvarton – „Mrtvi Koji Ponovo Žive”, Beren i Lutijena kad su se vratili od

110

Mandosa; Kuilvartijen: zemlja gde su njih dvoje boravili (kasniji oblik: Guilvarton).

70
 bavio pretakanjem Izgubljenih pripovesti o Turambaru i
Tinuvijeli u stihove. Na prvoj od tih pesama, Baladi o Deci
Hurinovoj, počeo je da radi 1918, ali je od nje digao ruke u
trenutku kad je ona još bila daleko od konačnog oblika,
najverovatnije u vreme kad je odlazio s Univerziteta u Lidsu. U
leto 1925. godine kad je postao profesor anglosaksonskog u
Oksfordu, počeo je da piše „Pesmu o Tinuvijeli“, pod naslovom
Balada o Leitianu. Naknadno će to izmeniti u „Oslobođenje iz
ropstva“, ali taj naslov nikad nije objasnio.
Što posebno upada u oči, kao netipično za njega, na
mnogim mestima ubacivao je datume. Prvi u nizu tih datuma,
kod 557. stiha (misli se na broj stiha u pesmi kao celini), jeste
23. avgust 1925, dok je poslednji, 17. septembar 1931, ispisan
kod stiha broj 4085. Nedugo zatim, kod stiha 4223, rad na
pesmi je obustavljen, u trenutku kad se „očnjaci Karkarotovi111
sklopiše kao klopka“ oko šake u kojoj je Beren nosio Silmaril
dok je bežao iz Angbanda. Ostatak pesme nikad nije zapisan,
ali postoji sinopsis u prozi.
Godine 1926. mnoge svoje pesme poslao je R. V. Renoldsu,
koji mu je svojevremeno predavao u Školi kralja Edvarda u
Birmingemu. Te je godine sastavio obiman tekst pod naslovom
Nacrt mitologije s posebnim osvrtom na Decu Hurinovu, pri čemu je
na koverti u koju je spakovao taj rukopis naknadno napisao da
je taj tekst, zapravo, „izvorni Silmarilion”, te da je to napisao za
g. Renoldsa kako bi mu „objasnio pozadinu ’aliterativne
verzije’ Turina i Zmaja.“
Taj Nacrt mitologije jeste bio „izvorni Silmarilion” zato što
odatle i kreće razvojna nit ovog dela, dok, s druge strane, u
njemu nema stilskog kontinuiteta s Izgubljenim pripovestima.
Nacrt je upravo ono što sam njegov naziv podrazumeva:
svojevrstan sinopsis, sastavljen na jezgrovit način, u sadašnjem
vremenu. Prilažem ovde jedan odlomak u kojem je, u
najsažetijem obliku, ispričana pripovest o Berenu i Lutijeni.

111 Karkarot ili Karkaras – ogroman vuk koji je čuvao kapije Angbanda (kasnije
Karkarot); njegov rep pominje se u Lutijeninoj „dugotrajućoj čaroliji”; u prevodu
„Očnjaknož”.

71
 ODLOMAK IZ „NACRTA
MITOLOGIJE”

M
oć Morgotova ponovo se širi. Jednog po jednog, ruši on
Ljude i Vilovnjake na Severu. Od njih, najznamenitiji
vođa Ljudi beše Barahir,112 koji je nekada prijateljevao s
Kelegormom od Nargotronda.
Barahir je primoran da se skriva, izdaju ga, njegovo skrovište je
otkriveno, a Barahir ubijen; njegov sin Beren mora da se odmetne, beži
na jug, prelazi Senovite planine i, posle ozbiljnih teškoća, stiže u Dorijat.
O toj i ostalim njegovim pustolovinama govori Balada o Leitianu. Beren
pridobija ljubav Tinuvijele, zvane „Slavuj” – to ime je on sam nadenuo
Luitjeni – kćerke Tingolove. Tingol je ne da, već iz podsmeha za kćer
traži Silmaril iz krune Morgotove. Beren kreće na poslanje, pada u
ropstvo, bacaju ga u tamnicu u Angbandu, ali uspeva da sakrije ko je i
odakle je, pa ga daju za roba lovcu Tûu. Lutijenu je zatočio Tingol, ali
ona beži i kreće u potragu za Berenom. Uz pomoć Huana, Gospodara
Pasa, ona spasava Berena, ulazi u Angband i tamo uspeva da začara i,
naposletku, uspava Morgota svojim plesom. Uzimaju Silmaril i daju se u
bekstvo, ali im se na kapiji Angbanda na put ispreči Karkaras, Vuk-

112 Barahir – vođa Ljudi, otac Berenov.

72
čuvar. On odgrize Berenu šaku, u kojoj ovaj još steže Silmaril, a onda
ludi od bola, jer dragulj sad plamti u njegovoj utrobi.
Lutijena i Beren beže i, posle dugog lutanja, vraćaju se u Dorijat.
Karkaras mahnita po šumama i tako upada u Dorijat. Sledi lov na Vuka
po Dorijatu, u kojem Karkaras strada, a Huan gine braneći Berena. Beren
sam je pak smrtno ranjen i umire na Lutijeninim rukama. Neke pesme
vele da je Lutijena otišla čak gore do Leda Koji Puca,113 u čemu joj je
pomogla njena božanska mati, Melijana, i tako stigla i do Mandosovog
dvora i uspela odande da izvuče Berena; druge pak pesme kazuju da je
Mandos, saslušavši njegovu priču, pustio Berena. Izvesno je da je on
jedini od smrtnika koji se ikad vratio od Mandosa, i potom živeo s
Lutijenom, i nikad više ni reč nije progovorio s Ljudima, a boravio je u
šumama Dorijata i na Lovačkom bregu,114 zapadno od Nargotronda.

Videće se ovde da je došlo do znatnih promena u ovoj

legendi, među kojima je najočiglednija ona u vezi s tim kod
koga je neposredno Beren tamnovao: ovde se srećemo s Tûom,
„lovcem”. Na samom kraju Nacrta mitologije za Tûa se kaže da
je bio „veliki starešina” pod Morgotovom vlašću, te da je
„utekao iz Poslednje bitke i još prebiva na mračnim mestima,
kvareći ljude i stvarajući od njih poklonike njegovog
grozomornog kulta“. U Baladi o Leitianu Tû se pojavljuje kao
strašni Volšebnik, Gospodar Vukova, koji boravi na Tol
Sirionu,115 ostrvu na reci Sirion, gde se uzdiže vilovnjačka kula-
osmatračnica, a koje je pretvoreno u Tol-in-Gaurot, Ostrvo
Vukodlaka.116 On jeste, ili će postati, Sauron. Tevildu i
njegovom Kraljevstvu Mačaka došao je kraj.

U pozadini ovih događaja postoji još jedan značajan element ove

113 Led Koji Puca – Helkarakse: moreuz na krajnjem Severu, između Srednje
zemlje i zapadnih zemalja.

114 Brda Lovaca (takođe i Lovački breg) – brdski predeli zapadno od reke Narog.

115Tol Sirion – ostrvo na reci Sirion gde se nalazilo vilovnjačko utvrđenje; videti
Tol-in-Gaurot.

Tol-in-Gaurot – Ostrvo Vukodlaka, naziv za Tol Sirion nakon što je ostrvo

116

zauzeo Morgot.

73
legende, koji se pojavio tek pošto je napisana Priča o Tinuvijeli, a tiče se
Berenovog oca. Šumar Egnor, Gnom „koji je lovio po mračnijim
krajevima Hisilomea” – nestao je. U odlomku iz Nacrta gore prenetom,
Berenov otac je Barahir, „znameniti vođa Ljudi”; primoran da se skloni
pred sve većom neprijateljskom silom Morgotovom, biva izdan,
otkrivaju njegovo skrovište i ubijaju ga. „Njegov sin Beren mora da se
odmetne, beži na jug, prelazi Senovite planine i, posle ozbiljnih teškoća,
stiže u Dorijat. O toj i ostalim njegovim pustolovinama govori Balada o
Leitianu”

74
 ODLOMAK IZ BALADE O
LEITIANU

D
ajem ovde odlomak iz Balade (napisana 1925) u kojem je
opisana izdaja Gorlimova i ono što se događalo potom.
Gorlim,117 poznat kao Nesrećni, odao je Morgotu gde su se
sakrili Barahir i njegovi saborci. Valjalo bi ovde napomenuti da je ova
poema u pogledu raznih detalja u tekstu veoma kompleksna, ali pošto je
(ambiciozni) cilj koji sam sebi u ovoj knjizi postavio da priredim jedan
lako čitljiv tekst koji prikazuje razvoj narativa u različitim stadijumima,
praktično sam zanemario sve detalje takvog tipa, jer bi oni mogli samo
da izazovu zabunu. Pripovest o tekstualnoj istoriji ove poeme može se
naći u mojoj knjizi Balade Belerijanda (Istorija Srednje zemlje, tom III, 1985).
Odlomke iz Balade za ovu knjigu preuzeo sam, od reči do reči, iz teksta
koji sam pripremio za Balade Belerijanda. Brojevi stihova su, jednostavno,
oni iz odlomaka, i nisu u vezi s onima iz poeme kao celine.
Odlomak koji sledi preuzet je iz II pevanja Balade. Prethodi mu opis
strašne tiranije koju je Morgot zaveo u Severnim Zemljama u vreme kad
je Beren došao u Artanor (Dorijat), kao i o tome kako su Barahir, Beren i

117 Gorlim – jedan od saboraca Barahira, oca Berenovog; on je otkrio njihovo

skrovište Morgotu (kasnije Sauronu). Prozvan Gorlim Nesrećni.

75
još njih desetorica preživeljavali krijući se, dok ih je Morgot uzalud
progonio, sve dok se „noge njihove ne uhvatiše u Morgotovu klopku”

Gorlim to beše, što umoran već

od truda, hajke i muke sve
jedne noći slučajno krenu
u tamna polja, u tajnu senu,
drugove da sretne što se kriju 5
u dolu, u kući mimo sviju,
što bleda stoji spram magle zvezda
u tamu do temelja ogrezla
tek u prozorčetu, plam je sveće.
Virnu on, sumnja ljubopit sreće 10
i vide, kao u dubokom snu
kad žud srcu nametne obmanu,
ženu svoju kraj vatre utihle
gde plače za njim; tanke joj rite
i seda kosa i bledo lice, 15
na suze sviklo u samotnice.
„O lepa, dobra Eilinela!118
Slutih, u paklu te sumrak spleo
otkad u ropstvo padoh. Utekoh
Misleć’ da tebe već ubi neko 20
u onoj noći nenadnog straha
kad sve što voleh osta trag praha”,
mišljaše onda u srcu svom,
dok iz tmine gledaše u svoj dom.
Al’ usudi kad se da je zove, 25
kako li stiže u kraje ove,
u zabitu dolju podno brda,
podno brda začu krik usrdan!
Začuo sove u lovu je huk;
na crno sluti. Razbi tada muk 30
ma’nitih vukova hajkački hor,
u seni ga potera strašni zbor.
On ne posustaje, iako zna
da je od Morgota ta hajka zla.

118 Eilinela – žena Gorlimova.

76
Da s njim Eilinela ne strada, 35
bez reči krenu on gde mre nada,
i kao biće, divlje biće, polete
koritom reke što varke pravi,
kroz močvar drhtav u noćnoj stravi,
sve dok daleko od kuća ljudi 40
ne leže on kraj srodnih mu hudih
na mestu tajnom; zgusnu se tama,
a onda minu, dva oka sama
videše gde se prikrada zora
sa hladnog neba poviše gora. 45
Jadi mu mira ne daju duši,
nada se: makar me ropstvo guši,
samo da svoju pronađem ženu.
Izmeđ’ ljubve prema gospodaru,
i mržnje prema opakom kralju 50
i patnje za lepom Eilinelom
što čami sama – šta reći smelo?

Konačno, kad prošli mnogi dani

mozganjem dubokim izbrazdani,
pronađe on sluge kralja toga, 55
reče: vodite gospodaru ’voga
pobunjenika što oprost traži –
ako tu nada u oprost važi –
s vestima o Barahiru vrlom
i gde se skrovište njemu strlo 60
i kako ga naći u dan i u noć.
I Gorlim tužni tad morade poć,
vode ga u mračne, zemne grade,
pred Morgota on na kolena pade,
i poveri se tom srcu svirepom 65
što istinu grubo briše repom.
I reče Morgot: „Eilinela
tamo gde živi, dalje od sela,

77
i čeka tebe – naći ćeš je ti i
zajedno vi ćete živeti, 70
jedno za drugim nećete patit.
Nagradu, tako, onaj će znati
vesnik mi dragi, o, izdajniče!
Jer Eilinela se ne sustiče
ovde, već u senci smrti luta, 75
bez muža, doma i pravog puta –
utvaru pustu, to mora biti,
oku se tvom dade pričiniti!
Kroz kapiju bola prođi sad ti,
sumorna dobit će te čekati; 80
bez mesečine, u maglu vrelu,
siđi i traži Eilinelu.“

I smrt gorka Gorlima zadesi,

dahom poslednjim prokleo sebe si,
i Barahir pade, ubiše ga, 85
sva dobra dela smuti zla sprega.
Al’ Morgota izda lukavština,
ne dohaka svim mu dušmanima;
i neki ostaše da se bore,
što zloba izgradi da obore. 90
Verovahu Ljudi: Morgot stvori
sablast pritvornu koja pokori
Gorlima dušu, i sruši tako
poslednju nadu što još nekako
u toj samotnoj šumi opstade; 95
Berenu pak sudbinom zapade
da toga dana lovi daleko,
i usnu na čudnom mestu nekom,
samcit sam, bez druga. U tom on snu
oseti tamu što šunja se, zlu, 100
i srce mu mrači; pomisli on:
vetra je to u golom granju zvon.

78
Lišća ne bi; no tamni gavrani
na granju seđahu razgrakani,
i kreštahu, i uto grančica svaka 105
krv pusti gustu; mreža opaka,
nevidna, sveza mu noge, ruke,
dok ne leže, smoren od sve muke
na obalu bare, tresuć se sav.
I ugleda senku, sjaj joj treptav, 110
daleko preko vode te blede
obličje neko što kretnju svede
na klizanje po tihom jezeru;
priđe mu tad i u glasu smernu
začu se tuga: „Gorlim ovde, ’vaj, 115
izdajnik izdan! Strahu ne davaj se,
već hitaj! Jer prsti Morgota
ocu ti grlo stežu. Zna grozota
i ljubav ti tajnu i skrovište“,
i izloži on svu opačinu 120
i svoju i Morgot što skova silnu.
Beren pohita po strelu i luk,
i jurnu kao kad vetrova huk
proseče, ko nožem, tanke grane
jesenje, gole. I najzad stiže, 125
srce mu oganj razoran liže,
i oca svog nađe, Barahira;
prekasno bi već. Nemirnom zorom
zateče on domove prognanih,
močvarni otok od drva zdani, 130
ptice se srojiše u oblak crn –
ne behu čaplje taj nebesni grm.
Gavrani i ko gar gnevne vrane
posedahu, redom, na nage grane;
zakrešta jedna: „Beren zakasni!“ 135
na šta sve uglas: „Kasni-zakasni!“
Pokopa Beren očeve kosti,
zatrpa kamom ih u žalosti,
i prokle Morgota triput zaredom,
suzu ne proli, okovan ledom. 140

79
Preko močvare, polja, planina
pođe on dok namah iz dubina
vatrenih ne kuljnu izvor-vrelac;
vide ubice i neprijatelja,
vojnike što umoriše kralja. 145

80
Jedan se smeje, prsten valja
međ' prstima; Barahirov beše.
„Ovaj je prsten skovan, drugovi,
u Belerijandu tam gde snovi
ne mogu da se otkupe zlatom, 150
Barahira ja i ubih zato,
jer lopov taj, vele, i budala,
učini uslugu davno, vala,
Felagundu. Možda i bi tako;
jer Morgot reče: uspeš li ako, 155
ti ga vrati; a opet, cenim ja,
već on ima blaga blistavija
i skupocenija u riznici.
Pohlepa takva nije po slici
moćnika pravog; kažem, bez hira: 160
prazna bi šaka u Barahira!”
Govoraše još kad brza strela
mrtvu hrpu stvori mu od tela.
Morgot je vol’o da njegov dušman
dok je kod njega u službi kuša 165
kaznu kobnu što zavet prekrši.
A Morgot se smejaše kad mu uši
taknu vest da Beren ko vuk samac
iza stene iskoči, pomaman,
stade kraj bunara, sred tabora, 170
prsten zgrabi; nasta bučna mora,
od srdžbe i besa drahu grla,
a on uteče. Odora vrla
od čelika mu bi, što nijedno
koplje da probije nije vredno, 175
patuljački rad; nestade Beren,
od rođenja činima poveren;
hajci da otkriju nisu htele
kud ga smele noge su odvele.

81
Poznat bi Beren ko neustrašiv, 180
na svetu tako čvrstog ne našli,
dok Barahir još u žiću beše;
al’ jadi mu sad dušu pomeše,
zavlada očaj, sve mu se smuči,
požele tada da kraj se sluči, 185
nož, koplje il’ mač da prekrate mu
stravu od sužanjskih okova zlu.
Opasnost traži, za smrću juri,
priziva sudbu koja ne žuri
da ga sustigne dok on herojstvom 190
slavu osvaja tihu i čojstvom,
pesme se šapću u veče blago,
o čud’ma koja on stvori snagom,
sam i progonjen, u noći pustoj,
kad mesec sija, u magli gustoj, 195
i sred bela dana. U severnim
šumama on zavadi bezverni
Morgotov puk što s’ pobi međ sobom;
breza i hrast behu druzi nad grobom,
odani njemu, kao i ina, 200
stvorenja s krznom il’ perjem divna;
i dusi mnogi što u kamenu,
u gori staroj i pusti prenu
on u lutnji – behu mu drugovi.
Kruti su odmetnika krugovi, 205
’vaj, a Morgot beše kralj silniji
no što pesme glas najumilniji
opeva ikad, i mudrost njegova
nalegla bi, teža od bregova,
na pleća drznika svakog. I tako 210
morade Beren kroz šumu lako,
trkom kroz zemlju gde otac leži
u glib močvarni, sav žalan, beži.
Na kamenu skriva mahovina
kosti moćne što su očevina, 215
a Beren hita na Sever leden,
jesenja noć je, oprezno grede;
dušmana budnog na vreme spazi,
pa ga nečujno zaobilazi.

82
Ne peva više skriven mu luk, 220
i strela vita ne zviždi – muk,
gonjena glava mira još nema
pod nebom tamnim gde vres mrk drema.
Mesec što kroz izmaglicu viri
i bora krošnje, i vetar što sviri 225
u vresištu i gde paprat buja –
izgubiše ga. Zvezde što plamte
ognjem srebrnim, severne, pamte
sjaj valarskog srpa u studeni,
što nazvaše tako ljudi drevni, 230
zađoše za njime i blistaše
nad zemljom, jezerom i brdašcem,
močvarom pustom i planinom.

Licem ne gleda u Zemlju Strave,

gde zao put mu ’mal ne dođe glave,
i najhrabrijih kroči noga samo 235
preko Senovitih planina tamo.
Severnom stranom vladaše jad,
zlo tamo beše i dušmanski gad;
s juga je uspon pak prestrm bio,
vrh do špica, kam sve natkrilio, 240
u tlu tom obmana mreže tkala
i voda gorko-slatkasta sprala.
I u jaruzi i na čistini,
magija vreba, neznane čini,
oči što motre; jedino gore 245
vrtoglav kule što vazduh bode
gde orli samo žive i kriču,
siv, svetlucav ti uđe u priču,
Belerijande, Belerijande,
zemljo vilinska i dome nade. 250

83
 KVENTA NOLDORINVA

P
osle Nacrta mitologije, ovaj tekst, koji ću ovde citirati pod
naslovom „Kventa“, bio je, zapravo, jedina dovršena i
zaokružena verzija Silmariliona koju je moj otac ostavio za
sobom: ovaj tekst otkucao je na mašini 1930. (izvesno je, čini se, da je o
toj godini reč). Nijedan preliminarni zapis niti napomena, ako ih je
uopšte i bilo, nisu sačuvani; ali jasno je da je u toku rada najvećim delom
imao Nacrt pred sobom. Ovaj tekst duži je od Nacrta, a u njemu se
nedvosmisleno pojavljuje i „silmarilionski stil”, no i dalje je reč o
zbijenom, jezgrovitom iskazu. U podnaslovu je rečeno da je to „kratka
povest Noldolija ili Gnoma”, izvučena iz Knjige izgubljenih pripovesti koju
je napisao Eriol (Elfvajn). Već su postojale dugačke pesme, sadržajem
krcate, ali pretežno nedovršene, a moj otac je u to vreme još radio na
Baladi o Leitianu.
U Kventi pak dolazi do velikog preobražaja legende o Berenu i
Lutijeni, tako što se uvodi lik noldorskog princa Felagunda, sina
Finrodovog. Da bih objasnio kako je do toga došlo, izdvojiću ovde jedan
odlomak iz tog teksta, s tim što su izvesne napomene u vezi s imenima
svakako potrebne. Vođa Noldora na velikom putovanju Vilovnjaka sa
Kuivienena, Vode Buđenja na najdaljem Istoku, beše Finve; on imaše
trojicu sinova, Feanora, Fingolfina i Finroda, koji beše otac Felagundov.
(Kasnije su ova imena izmenjena: treći sin Finveov postao je Finarfin, a
Finrod njegov sin; ali Finrod je, ujedno, bio i Felagund. To ime znači
„Gospodar pećina“ ili „Pećinoklesač“ na jeziku Patuljaka, jer on beše
utemeljivač Nargotronda. Sestra Finroda Felagunda bila je Galadrijela.)

84
85
 ODLOMAK IZ KVENTE

B
eše to vreme koje se u pesmama opisuje kao Opsada
Angbanda. Mačevi gnomski zatrpahu zemljom razvaline
Morgotove, i njegova sila bi zatvorena iza zidina Angbanda.
Gnomi su se hvalisali kako on nikad više neće moći da razbije njihovo
savezništvo, i da niko od njegovog življa nikada više neće širiti zlo po
svetu…
U tim danima Ljudi, oni najodvažniji i najlepši od njihove rase,
preko Plavih planina pređoše u Belerijand. Naišao je tamo na njih
Felagund, i sklopio s njima trajno prijateljstvo. Jednom zgodom je on,
kao gost, boravio kod Kelegorma na Istoku, pa zajedno s njim odjahao u
lov. Ali nekako se izdvojio od ostalih, i kad pade noć, a on se obrete u
nekoj udolini na zapadnim obroncima Plavih planina. Gorela su svetla u
toj dolji, i čula se neka gruba pesma. Iščuđavaše se tad Felagund, jer
jezik na kojem te pesme behu pevane ne beše ni jezik Eldara ni
patuljački. Niti to beše jezik Orka, iako se toga Felagund u prvi mah
pobojao. Tu utaboreni behu ljudi Beorovi, a Beor beše moćan ratnik
među Ljudima, i sin njegov beše Barahir srčani. Behu oni prvi Ljudi koji
su nogom stupili u Belerijand…
Te noći Felagund priđe usnulim ljudima Beorovim i sede kraj
njihovih, već gotovo zgaslih vatri, gde niko stražu ni čuvao nije, i onda
uze harfu koju Beor beše ostavio sa strane, i zasvira na njoj muziku

86
kakvo smrtno uho nikad čulo nije, pošto je prethodno, samouk, pronikao
u tajne muzike Tamnih Vilovnjaka. Tad se ljudi razbudiše, i slušali su
tako, i čudili se, jer velika mudrost beše skrivena u toj pesmi, kao i
lepota, i srca bi postajala mudrija dok je slušahu. Otud i dođe da su
Ljudi Felagunda, kog prvog sretoše od svih Noldolija, prozvali Mudrost,
a po njemu i celu njegovu rasu Mudri, a to su oni koje mi zovemo
Gnomima.
Beor je do smrti živeo s Felagundom, a Barahir, sin njegov, beše
najbolji prijatelj sinova Finrodovih.

Počelo je tad doba propadanja Gnoma. Mnogo će pak vremena

proći pre nego što propadnu i konačno, jer velika beše njihova moć, i
behu oni veoma smeli, i imadoše brojne i hrabre saveznike, Tamne
Vilovnjake i Ljude.
Ali stvari su za njih iznenada pošle po zlu. Dugo je Morgot u potaji
pripremao svoje snage. Jedne zimske noći, pustio je velike plamene reke
koje su preplavile celu ravnicu, sve do Gvozdenih planina, spalile
zemlju i za sobom ostavile pustoš. Mnogi Gnomi među Finrodovim
sinovima stradaše u toj paljevini, a isparenja i dim koji se digoše
navukoše tminu i rasulo među neprijatelje Morgotove. Odmah za
ognjem stupahu crne armije Orka, u takvom broju da tako nešto Gnomi
nikad ne behu ni videli niti su mogli da zamisle. Tako je Morgot probio
Opsadu Angbanda, i rukama Orka pobio silne svoje neprijatelje, upravo
one najodvažnije među njima. I oni se razbežaše na sve strane, Gnomi,
Ilkorini i Ljudi. Ljude je mahom oterao preko Plavih planina, samo deca
Beorova i Hadorova119 pronađoše pribežište s one strane Senovitih
planina, dokle Orci, s većom silom, nisu mogli da stignu. Tamni
Vilovnjaci pobegoše na jug, u Belerijand, i još dalje, ali mnogi se skloniše
u Dorijat, i u to vreme narastoše kraljevstvo i moć Tingolovi, tako da u
jednom trenutku Dorijat postade utvrđenje i utočište vilovnjačko.
Melijanina magija, čije niti izatkane behu oko granica Dorijata, odbijala

119Hador – veliki vođa Ljudi, zvan „Zlatokosi”, deda Hurina, oca Turinovog, i
Huora, oca Earendilovog oca Tuora.

87
je zlo od Tingolovog dvora i zemlje.

Morgot je zauzeo Borovu šumu i pretvorio je u mesto užasa, i kulu-

stražaru sirionsku je uzeo i pretvorio je u uporište zla i pretnje. Tu je
boravio Tû, glavni sluga Morgotov, veštac jezovite moći, Gospodar
Vukova. Najveći deo tereta u toj strašnoj bici, drugom okršaju i prvom
porazu Gnoma, spao je na pleća sinova Finrodovih. Padoše tu Angrod i
Egnor. Ubijen bi tu bio, ili zarobljen, i Felagund, ali se tad pojavi Barahir
sa svojim ljudima, spase gnomskog kralja i načini zid od kopalja oko
njega; i premda teški behu njihovi gubici, oni se probiše kroz redove
Orka i pobegoše u močvare Siriona na jugu. Tu se Felagund zakle
Barahiru i svima od njegovog roda i poroda na večno prijateljstvo, i da
će mu priteći u pomoć kad god zatreba, te kao zalog dade Barahiru svoj
prsten.
Potom Felagund ode na Jug, i na obalama Naroga, po uzoru na
Tingola, osnova skrovit, pećinski grad i kraljevstvo. Ta podzemna mesta
poneše ime Nargotrond. Posle besomučnog bekstva i lutanja kroz
opasne predele, tu je došao Orodret (sin Finroda, brata Felagundovog), a
s njim i Kelegorm120 i Kurufin,121 sinovi Feanorovi, prijatelji njegovi.
Kelegormov narod ojačao je Felagunda, no ispostaviće se da bi bolje bilo
da su otišli da žive s onima od svoga roda koji su podigli tvrđavu na
brdu Himling,122 istočno od Dorijata, i ispunili Prolaz Aglona123 oružjem
koje behu pažljivo sakrili…

120 Kelegorm – sin Fenorov, poznat kao „Lepi”.

121 Kurufin – sin Feanorov, zvan „Vešti”.

Himling – veliko brdo u severnom delu Istočnog Belerijanda, uporište sinova

122

Feanorovih.

123Aglon – uzani prolaz između Taur-na-Fuina i brda Himring, koji su držali

sinovi Feanorovi.

88
 U tim danima sumnje i straha, posle (Bitke iznenadnog plamena),
mnoge se stravične stvari desiše, od kojih je tek pokoja i opisana u
pričama. A rečeno je da Beor pade, i da Barahir ne htede da se potčini
Morgotu, ali mu zato ovaj ote svu zemlju, a narod mu što rastera, što
porobi, što pobi, a sam Barahir se odmetnu, zajedno sa sinom mu
Berenom i desetoricom odanih ljudi. Dugo su se oni krili i hrabro
vojevali protiv Orka, a da niko nije znao odakle napadaju. Na koncu,
međutim, kako je rečeno na početku pesme o Berenu i Lutijeni, izdano bi
njegovo sklonište, i ubiše Barahira i drugove njegove, samo Beren,
srećom, preteče jer je toga dana bio otišao daleko, u lov. I tako je otad
Beren vodio odmetnički život potpuno sam, i jedina podrška behu mu
ptice i životinje koje je voleo; tražeći smrt, upuštao se u očajničke
poduhvate, ali u njima ne nađe smrt, već slavu i priznanje koje mu
izbeglice i tajni neprijatelji Morgota odavahu u tajnim svojim pesmama;
o delima njegovim kolale su glasine po Dorijatu. Naposletku Beren
pobeže na jug, utekavši progoniteljima koji su stezali obruč oko njega, te
onda pređe užasne Senovite planine, i konačno, iscrpljen i izmožden,
stiže u Dorijat. Tu u potaji zadobi ljubav Lutijene, kćeri Tingolove, i
prozva je Tinuvijela, Slavuj, zbog toga što je tako lepo pevala u suton
među drvećem; a pevala je divno jer beše kćer Melijanina.
Ali Tingola obuze srdžba, i on ga, pun prezira, otera sa svog dvora,
ali nije ga ubio jer se pre toga beše zakleo svojoj kćeri. Pa ipak, želja mu
je bila da Beren ode u smrt. I tako je smislio poslanje na koje bi Berena
mogao uputiti, a s kojeg se ovaj nikad neće vratiti, te mu reče: „doneseš
li mi Sihnaril iz Morgotove krune, dozvoliću Lutijeni da se venča s
tobom, ukoliko je to njena želja“. I Beren se zakle da će ostvariti to, i
zaputi se iz Dorijata ka Nargotrondu, noseći Barahirov prsten. Potraga
za Silmarilom probudi iz dugog sna zavet koji sinovi Feanorovi
svojevremeno behu položili, i iz toga proklija klica zla. Felagund, iako je
znao da to poslanje prevazilazi Berenove moći, beše voljan da pomogne
ovome koliko god to njegove vlastite moći dopuštaju, zbog zakletve date
Barahiru. No Kelegorm i Kurufin razuveriše narod njegov, i ljudi se
digoše na bunu protiv Felagunda. I zle misli podjariše se u njihovim
srcima, i oni poželeše da uzurpiraju presto nargotrondski, jer oni behu
potomci najstarije loze. I važnije im beše da sruše moć Dorijata i

89
Nargotronda nego da pomognu da se otme taj Silmaril i preda Tingolu.
I tako Felagund prepusti svoju krunu Orodretu, i s Berenom i
desetoricom odanih ljudi napusti svoj narod. Oni iz zasede napadoše
jednu bandu Orka i pobiše ih sve, pa se, uz pomoć Felagundove magije,
sami u Orke prerušiše. Ali ugledao ih je Tû sa svoje kule-stražare, koja
nekad Felagundova beše, i on stade da im postavlja pitanja, i njihova
magija izblede u megdanu Tûa i Felagunda. Tada se videlo da su oni
Vilovnjaci, ali Felagund svojim činima uspe da sakrije od Tûa njihova
imena i namere im. I behu onda podvrgnuti dugim mukama u Tuovim
tamnicama, ali nijedan od njih ne izdade one druge.

Zakletvu o kojoj je reč u završnom delu ovog odlomka

položili su Feanor i njegovih sedam sinova, a zakleše se, kako je
to rečeno u Kventi, „da s mržnjom i osvetničkim žarom do
nakraj sveta progone Valara, Demona, Vilovnjaka, Čoveka ili
Orka koji prisvoji, uzme ili zadrži jedan Silmaril protiv njihove
volje.” (stihovi 167-75)

90
 DRUGI ODLOMAK IZ
BALADE O LEITIANU

P
renosim sad potonji jedan odlomak iz Balade o Leitianu, koji
pripoveda isto ono što je u vrlo sažetoj formi izloženo u
Kventi. S pesmom nastavljam od mesta gde se okončava
Opsada Angbanda, od događaja koji je kasnije nazvan Bitkom
iznenadnog plamena. Ako je verovati datumima koje je moj otac
zabeležio u rukopisu, čitav ovaj odlomak sastavljen je u martu i aprilu
1928. godine. Stihom 246 okončava se VI, a počinje VII pevanje Balade.

I kraj dođe, sreća ih napusti

oganj Morgotove osvete pusti,
razgore se silom koju spremaše
u tajnosti, dok strpljenja nemaše
pa ih izli preko Žedne Ravnice;124 5

124 Žedna Ravnica – prostrana travnata nizija u Ard-galenu, severno od Planina

91
 crne vojske joj preplaviše lice.
Popusti obruč što Angband stezaše
vatra i dim opsadnike vezaše
razbeža se sve, a Orci su sekli,
i sekli, krvi potoci su tekli, 10
slivali se sa svirepih sečiva.
Tad Barahir stiže, pomoć živa,
s moćnim kopljem, štitom i ljudima,
a Felagund ranjen bi. U močvarama
pribežište nađoše, zavet pade, 15
Felagund da se zakune tad stade
na prijateljstvo rodu mu i lozi
vremena kad teška odrede bozi.
No tu od četvoro dece Finrodove
smrt dođe Angrodu i Egnoru ponosnome. 20
Felagund i Orodret okupiše
ono malo njih što Orci ne pobiše,
i žene njihove, decu svetle kose;
zbogom ratu rekoše, sad puti ih nose
do na jugu tamo pećina dalekih. 25
Na Naroga strmoj obali neki
skriše ulaz, od pogleda zakloniše
kapiju moćnu; i nikad više
do Turina, sumorna vrata ne oskvrnu niko,
što od oka šuma sklanja sene mimikom. 30
I s njima dugo življaše tamo
Kurufin, a i Kelegorm, i ne oni samo;
namnoži se narod, ne zna se broj,
u Naroga podzemlju i tajnoj zemlji toj.

I tako je Felagund u Nargotrondu stolov’o, 35

skriveni kralj. Zavet težak kao olovo

Noći (Dortonion), koja je pretvorena u pustinju.

92
 vezivaše ga za Barahira odvažnog.
Kroz šume hladne, bez nadanja lažnog,
sin sad njegov tumaraše kao u snu.
Ezgalduin125 taman, hlad krije reku tu; 40
i on pođe njenim tokom, gde se viri roje,
do ušća sa Sirionom, hučni da se spoje,
voda svetlosrebrna, ne drži je ništa,
raskošna otiče do morskog čistilišta.
Beren stiže do vode, gde reka se 45
u jezero širi i pliće je; neka se,
misli on, dok gleda u nebo zvezdano,
kroz trsku u tkanje moćno močvarno,
prolomi zemlja ispod mene –
tako ću naći put kroz sene. 50
Umbolt-Muilin, Sutonska jezera silna,126
ta voda siva ko suza umilna –
tako je nazvahu Vilovnjaci. Kiša pade,
oblak dođe s Čuvane Poljane,127
i Lovačka brda Beren tad ugleda 55
s vrhovljem golim što se šumi ne da,
koje vetri zapadni biju, a kroz izmaglice
od kiša što sikću i pljušte nemilice,
on znade da u vodi počivati mora
put prosečen ispod išibanih gora 60
Naroga, i dvorane studne što motre budne
Felagundove, pokraj vodopada,
gde Ingvil128 ozgore u dolinu pada.
Večnu stražu tamo drže oni,
nargotrondski proslavljeni Gnomi, 65

125 Ezgalduin – reka u Dorijatu koja protiče kroz Menegrod (dvor Tingolov) i
uliva se u Sirion.

126 Umbolt-Muilin – Jezera sumraka, Sutonska jezera; oblast gde se Aros, reka koja
izvire u južnom Dorijatu, uliva u Sirion.

Čuvana Poljana – velika ravnica između reka Narog i Teiglin, severno od

127

Nargotronda.

128 Ingvil – reka koja se uliva u Narog kod Nartogronda (kasniji oblik Ringvil).

93
 gde čuvari što za san ne znaju
ravnicu i puteve merkaju,
gde spliću se Narog brz i Sirion grao;
strelci čiji luk nikad nije zakazao
šumom krstare i, nečujno, ubijaju 70
sve što se, nezvani, prikradaju.
Ali on u tu zemlju kroči smelo
dok prsten Felagundov sijaše belo
na ruci mu, i tad pusti moćan glas:
„Ni Ork ni uhoda ne dolazi međ vas, 75
već Beren, sin Barahira,
Felagundov miljenik iz vremena mira.“
Do istočne obale Naroga stiže on tako,
a reka se peni i tutnji kao pak’o
preko crnog stenja; tek, strelci zeleni 80
opkoliše ga tad. Prsten ih zaseni,
i pokloniše se, premda prosjaku nalik
beše on u ritama. Kad noć se ustali,
povedoše ga na sever, jer gaza ne bi onda,
ni mosta, gde Narog kulja kod Nargotronda, 85
i tu ni brat ni dušman ne mogoše prići.
Na severu tamo, gde Narog je plići
i ševrda tanak, a jezičak zemlje,
vodom natopljene, gde Ginglita129 pene
konac zlatnog toka najavljuju – 90
oni sad u taj predeo putuju.
Brz-brzinom hitaju, mrki,
do terasa nargotrondskih grkih
i palata što se dižu u polutami.
Ispod mladog meseca, stigoše, sami, 95
do vrata masivnih što mrak crn izdišu;
stubovi i grede kamene uzdišu
i drvo silno. Otvoriše se sad dveri
i oni uđoše, u najboljoj veri,
tamo gde na prestolu Felagund seđaše. 100

129 Ginglit – reka koja se uliva u Narog poviše Nargotronda.

94
Lepim se rečima kralj Naroga
obrati Berenu; a onda i sve gde ovog noga
kročiše, i sve smutnje i gorke bitke
dobiše sad obris pripovesti pitke.
Iza zatvorenih vrata, Beren mu pričaše 105
o Dorijatu; i reči ga izdaše
dok je opisivo Lutijenu gde pleše
s divljim ružama što joj kosu dreše,
dok se seć’o njenog vilovnjačkog glasa
što pod zvezdanim nebom krošnje talasa. 110
Govoraše on o dvorima Tingolovim
čudesnim, gde iz fontane kuljaju snovi,
slavuj peva pesme o beskraju
Melijani i njenome kralju.
Reče i šta mu je Tingol smislio 115
iz prezira; i kako ni u snu nije mislio
da zavoleće devu od ljudskih krasniju svih,
Tinuvijelu, Lutijenu rečima nakiti,
i kako u vatru i propast se dade,
u smrt sigurnu, na muke gadne. 120

Felagund je sve to slušao u čudu,

pa prozbori teško, u velikom trudu:
„Tingol, reklo bi se, zaista želi
smrt tvoju. Neugasli plamen beli
dragulja tih čarobnih, to svi znaju, 125
uklet je i donosi nevolju beskrajnu;
samo sinovi Feanora polažu pravo
da vladaju njihovim svetlom zdravo.
Nema nade da će dragulj zadržati,

95
nit je gospodar on što vlašću obuhvati 130
sav narod vilovnjački gde god da ga ima.
A ti, ipak, ni manje ni više
nego u Dorijat pođe gde te loviše?
Mnoga se staza strašna i bolna
pred korake tvoje pustila voljna – 135
a i Morgot tu je, i mržnja ga drži,
znam to: plam ga njen iznutra prži,
goniće tebe do neba i pakla.
Feanorovi bi, kad bi ih sreća takla,
sinovi tebe ubili tek što im u šumu stupiš, 140
Tingolu taj oganj u krilo da spustiš,
i slatku želju srca ispuniš tim.
Avaj! Kelegorm i Kurufin
žive ovde u zemlji ovoj, i mada ja,
sin Finrodov, ovde sada vladam, 145
moć veliku stekoše oni,
i sledbenici su im uistinu brojni.
Kad god se nađoh u neprilikama,
oni prijatelji behu, behu s nama,
al’ bojim se da prema Berenu, sinu Barahira, 150
milost i ljubav srca neće da im dira,
saznaju li ikad za tvoje poslanje.“

I istinu zboraše. Jer kad kralj reče

svom narodu za ovu stvar,
i pomenu zakletvu Barahiru, 155
da smrtno koplje i štit u nemiru
spasoše ih od Morgota i sveg jada
na severnom bojištu davno nekada,
u mnogom se srcu nada podjari,
u bitku novu da se ide. I tad udari 160
masa u krike, galama se diže,
jednome kosa kao plamen liže,
ponosnom Kelegormu, kose blistave,

96
sa sjajnim mačem. Oči sve stale
na strogom mu licu neumoljivom, 165
i muk zavlada na tom mestu živom.

„Bio on prijatelj il’ dušman, ili demon ludi

Morgotov, Vilovnjak, ili dete od ljudi,
ili koji god što na zemlji živeti može,
nema tog zakona, ni ljubavi, ni paklene spone 170
koja će ga braniti od mržnje one
sinova Feanorovih – jer on uze il’
ukrade il’ čuva dragoceni im Silmaril.
Jer mi imamo pravo, mi, jedini,
na dragulje što triput dodirnuše čini.“ 175

Gnevnih, moćnih reči on odasla više,

i ko otac mu negda kad u Tunu besediše,
srca on razjari, mračnim, teškim gnevom,
i rat tad najavi, sluteć oka sevom,
brat na brata da krene; i jezera krvi 180
u mislima njinim mile kao crvi,
po celom Nargotrondu smrt samo,
s Berenom li u pohod poteče Narog;
il’ bude li bitke, i kraha, i jada
u Dorijatu gde silni Tingol vlada, 185
padne li Feanorov dragulj kobni
u prste što za njeg su nesposobni,
lako ga tad istina pritisnu,
zavet iz sebe on ne istisnu,
u užasa i očaja tamnoj dubini 190

97
da Morgota traži u zloj jazbini,
silom da ode, il’ lukavom zgodom
Kurufin tada pred narodom
prozbori reč kakva ne bi znana
posle sve do Turinovih dana, 195
jer tek će tad Gnoma od Naroga
na bojno polje kročiti noga.
Tajnošću, zasedom, uhodom, znanjem
čarobnjačkim i tihim zaposedanjem,
uz njih vazda zveri, budne i revne, 200
utvare-lovci, otrovne strele drevne,
umehu da se šunjaju, da ćute,
s mržnjom da prate svaki plen
taban ko baršun, nečujan, snen,
i idu tako, za milost ne znaju, 205
pa mu po noći tek dohakaju –
tako oni Nargotrond braniše,
zakletvu staru više ne hraniše,
straha od Morgota znade Kurufin
u srca njihova da pobode klin. 210

I tako niko, jer gnevna duša,

ne htede Felagunda kralja da sluša,
već mrmljahu mrko da Finroda sina
do božanskih treba dići visina.
Onda Felagund skide s glave krunu 215
i na tlo je pokraj nogu munu,
srebrni šlem Nargotronda dičnog:
„Vi reč zgazite, ali meni lično
to na pamet ne pada; zavet držat moram.
Da srca su vam pouzdana uistinu 220
i odana stvarno Finrodovom sinu,
onda bih svakako nekolicinu uz’o
ne bih kao sirotinja poslednja puz’o
prezirom zasut grad svoj ostavljao,

98
 narod svoj, i zemlju, krunu zapostavljao! 225
Čuvši ove reči, kraj nj’ staše hitro
iskusnih ratnika deset, svima oko bistro,
to su ljudi što su uvek u boj išli spremni,
pod barjakom ponosnim vojevali nemi.
Jedan priđe, krunu diže, pa će samo: 230
„O, kralju moj, grad svoj napuštamo,
jer to nam je sudba, ali ne da stoga
ostanemo svi bez gospodarstva tvoga.
Nego sebi zamenika ti sada odredi.“
Felagund se okrenu pa krunu spusti 235
Orodretu na glavu. „Brate“, tad izusti,
„Dok se ja ne vratim, kruna je tvoja.“
Kelegorm više da izdrži ne mogade, a
Kurufin se nasmeši i po strani stade.

I tako dvanaestorica krenuše njih 240

iz Nargotronda na Sever tih,
napredovahu tako u potaji,
u sutonu blede im koračaji.
Bez truba, bez glasa što bučno poje
u verižnjačama što s’ mača ne boje, 245
crnim sad pod šlemovima sivim
u ogrtačima oku nevidljivim.
Daleko pratili su Naroga tok,
sve do izvora, gde kaplje sok,
do vodopada gde voda hladna, 250
prozračni treptaj srca gladna,
što puni se vodom ko od kristala
iz Ivrinskog jezera130 gde ogledala
odraze daju golih, turobnih visina:
pod mesečinom Senovitih planina. 255

130 Ivrin – jezero podno Planina Senke, gde izvire Narog.

99
Daleko od zemlje u koju Ork
i demon i užas Morgotov zna samo za nemoć –
tu su ih putevi vodili tada.
U šumi nad kojom vis gorski vlada
čekahu i motrihu noći mnoge, 260
dok jednom ne prolete oblak mračan
i zastre i mesec i zvezda tračak,
i vetrovi jesenji dunuše tada
zaneše krošnje, lišće strada,
sve leti, kovitlac taman nosi, 265
a njima uzdah neki daljina donosi,
ili kao neki promukao smeh;
glasniji sad već; potom kao meh,
pa bat koraka što tutnje, i dreka,
ječi tlo umorno. A onda svetla neka, 270
potmula, crvena, sve bliže njima,
eno ih, njišu se, žare se na kopljima
i žezlu. Skriveni tako, videše oni
Orci gde prolaze u gnusnoj koloni,
lica mračnih baučkih, ogavnih. 275
Šišmiši s njima, sova huk davni,
sablasna noćna ptica tad kriknu,
glasovi zamreše, neće da viknu,
smeh neki kao da kam čelik bije,
jenjava već, čili, tiši je. 280
Za njima Beren i Vilovnjaci
dušmane nečujno prate ko sanci,
oni sad lovci. Do tabora stigoše,
a tamo vatra, svetiljku digoše,
i dok seđahu, trideset Orka prebrojaše 285
pri crvenom ognju šume što sjaše.
Bešumno, tihi kao muk sam,
svako je od njih stajao sam,
u senci drveta skriven svak;

100
i svaki od njih nape luk lak, 290
u tajnosti, mrkih lica.

O, čujte sad kako luk im peva,

Felagunda povik boj razgreva;
dvanaest Orka padoše smesta.
Baciše lukove, skočiše s mesta, 295
mačé isukaše, pa krenuše da seku!
Orci nadadoše ciku i dreku,
proguta pako ih gde mrak sve guta.
Pod krošnjama bitka zametnuta,
žestoka – za Orke spasa nema; 300
živote položiše gde senka drema
i više ne prljahu zemlju unesrećenu,
od pljačke i ubistva u jadu spečenu.
Al’ ne pevahu Vilovnjaci ništa,
ni veselo ni u žaru čistilišta, 305
što zlo nadvladahu tu. Pogibao
pretila je njima; jer svak je od njih znao
da male bande Orka u rat same ne idu.
Brzo sve sa njih poskidaše
pa telima njinim jamu ozidaše. 310
U očajanju Felagund se doseti
da ih lukavstvu nevoljnom podseti:
u Orke se tada prerušiše oni.

Otrovna koplja, rožnati lukovi

i krivošije koje nosiše dušmani 315
uzeše sada; gnuša se duša odežde te

101
ogavne, bedne, angbandske.
Lica svetla tamninom su premazali,
skalpove Orcima štrokave odrali,
pa gnomski vešto na glave 320
sad će vlas po vlas da stave.
Keze se jedan drugom, dok im se
kose te odvratne što s glave vise,
lepe uz uši, kao u mori.
Tad Felagund moćne čini izgovori, 325
čini promene i menjanja oblika;
uši im nikoše grozne, usne se otromboljiše,
kao očnjaci dugi svi zubi se promoliše.
Odeću svoju gnomsku tad sakriše,
za novim likom se zakloniše, 330
odvratnim, orčkim, a nekad behu
kraljevski likom, po vilin-smehu.
Na sever tako iđahu oni, i Orci
ne posumnjahu; vide: njihovi borci,
pa ih i pozdravljahu usput, i njima 335
srca se obodriše, prerušenima.
Konačno umorne ih odvedoše noge
izvan Belerijanda. I nađoše mnoge
vode sveže, što svitkaju srebrno-bele
Sirionu život dajuć’ sred te dolje nevesele, 340
gde Taur-na-Fuin, Mrkla Noć,
borovima visokim dade strašnu moć;
slutnje puna tama spustila se lako,
mrak proguta istok, a zapad zaplak’o;
na severu mršte se planine sive 345
zbog njih sunca svetlo ne može da sine.

Usamljeno brdo stajalo je tamo,

nasred te doline, kao stena samo,
što se od planina moćnih otkotrlja davno
kad džinovi zemljom hodahu starostavnom. 350

102
U podnožju brda, reka ta ševrda,
račva se, gde se litica diže silna,
skrivajuć’ dveri dubokih pećina.
Tu načas zadrhtaše Siriona vali,
pa potekoše nekoj čistijoj obali. 355
Vilin-kula to nekad beše, stražara,
i čvrsta, a i dalje lepa, bez para;
no beše nečeg pretećeg u njoj sada,
jednom stranom gleda spram Belerijanda,
drugom u tu zemlju žalosnu i jadnu, 360
na sever gde dol taj hrani senku gladnu.
Sparušena polja odande se vide,
peščani nanosi, pustinjske širine;
a dalje još tamo nazire se glomazan
oblak što na zemlju naleže, opasan 365
na gromovne kule, da, Tangorodrima.

U tom brdu obitavalo je, gbre,

zlo od svih drugih na svetu gbre;
a put što donde vodiše od Belerijanda
motrilo je ono okom besanim, kanda. 370
Ljudi su ga zvali Tû, i kao bogu
klanjahu mu se, skrušeni, podno mu nogu,
unezvereno roblje koje um izneveri
u jezivom hramu mu, u strašnoj seni.
Ljudi ga obožavahu, začarani, 375
Morgota, vladara moći nadnaravnih,
Gospodara Vukova čiji urlik strašan
brdima odzvanjaše nenadmašan,
a čini zle i čarobnjaštvo mračno
natkali se mreža sjajnih neprozračno. 380
U raskoši držaše velmože svoje,
utvare, duše što blude kud koje,
kopilana i činima spletih
čudovišta što on im je sveti,

103
 što ga verno slušaju u tmini i zlu: 385
vukodlaka na Čarobnjakovom ostrvu.131
Elem, za njihov je dolazak Tû odmah znao
i mada se svaki gost nezvan prikrao
kroz teške seni krošnji u šumi,
izdaleka on ih pogledom obujmi. 390
„Hvatajte ove tamo Orke”, on dreknu,
i vuci poskočiše da se strmeknu.
„Dajte ih ’vamo, čudni su svati,
ne idu kako prost Ork sebe prati,
kad ponizan on, po zapovesti, 395
donose meni, Tû u, sve vesti.“

S kule je svoje motrio, i sumnja

u njemu je rasla, napor uma;
čekao je, zlurad, dok ne stigoše oni.
Opkoliše ih vuci, stoje oni tako, 400
za život se boje. Avaj, ovako
zemlju Naroga za sobom ostaviše!
I dok slutnja zla mori im misli, utučeni,
u nedoumici, kao pokisli,
moraju preći taj most kameni 405
do Čarobnjakovog ostrva, ko sneni,
i prestola njegovog krvavog.

„Kuda ste hodili? Šta videste sve?“

131 Čarobnjakovo ostrvo – Tol Sirion.

104
„U vilin-svetu; suze i jed,
vatru što suklja i krv što lipti, 410
to mi videsmo, tu besmo mi ti.
Trideset njih pobismo, u jamu
tela navalismo. Gavrani samuju
i sove zovu gde bacismo gamad ovu.“

„Hajde, istinu recite, o Morgota sužnji, 415

kakva to sudba vilin-svet sav rastuži?
Šta s Nargotrondom bi? Ko vlada tamo?
Usudiste li se tamo da hodite samo?“

„Do granica samo, jesmo, da.

Gde stoluje Felagund, kralj.“ 420
„Ne čuste li da propade on,
da Kelegorm zauze njegov tron?“

105
„To nije istina! Da on propade,
Orodret bi se domogd vlade.“

106
 „Oštar vam sluh, brzo ste čuli 425
šta biva gde niste ni koraknuli!
Kako se zovete, o, kopljonoše?
Ko vam je glavni, još ne rekoste.“

„Nereb, Dungalef i desetboraca,

u brlogu nam mraka jezik palaca 430
pod planinama. Idemo kroz pustoš
jer hitnja nas tera, i sad nam je gusto.
Kapetan Boldog132 čeka nas tamo
gde vatra kroz dim bukti tamom.“

„Boldog, čuh to, pade nedavno, 435

na međi vojujuć onde slavnoj,
gde Lopov Tingol i odmetnici
puze pod brestom i hrastom, jadnici,
u Dorijatu groznom. Za Lutijenu,
feju lepu, čuste li priču njenu? 440
Telo joj lepo, udovi beli,
u svojoj jazbini Morgot je želi.
Boldoga posla, al’ Boldog pade:
čudo i vas smrt da ne zapade.

132 Boldog – zapovednik Orka.

107
 Nereb se žesti, mrko mu čelo. 445
Mala Lutijena! Što mu zapelo?
Nije mu smešno kad svog vladara
zamišlja kako devicu para,
kako prlja što nekad čisto je bilo,
i mrak uliva gde se svetlo svilo? 450
Kome vi služite, Svetlu il’ Tami?
Ko je najmoćnijih tvorac tajni?
Ko je nad svima kraljima kralj,
ko zlato kuje, ko najteži malj?
Ko je gospodar ovoga sveta? 455
Ko im veselje oduze svo,
pohlepnim bozima ko dohak’o?
Orci Bauglirovi,133 zakun’te se sad!
Nemojte u tlo da gledate nikad!
Smrt svetlu, zakonu i ljubavi, da!
Proklet bio mesec, nebo zvezde što zna! 460
Neka tama večna, ona od davnina
što čeka na hladnim, surovim mestima
potopi Manvea, i Vardu, i sunce!
Mržnja neka rađa sve,
nek sve skonča u zlobi, 465
dok morski beskraji ječe u grdobi!”

Nema slobodnoga Čoveka, Vilovnjaka,

da mu preko usne pređe bogohulnost takva,
i Beren procedi: „A ko je Tû
da nam drži bukvicu? 470
Dužni mu nismo, njemu ne služimo,
pa idemo sada, da više ne dužimo.”

133 Bauglir – „Tlačitelj“, ime Morgotovo među Noldorima.

108
Tû prasnu u smeh: „Strpljenja, oj!
Nećete dugo. Čujte sad poj moj,
uši nek se čulje, slušajte pažljivo. 475
I plamenog pogleda, on se nagnu živo,
a tamnina crna popada po njima.
Samo kao kroz veo, gde dim se uspeo,
videše oni oči duboke i svet ceo
u kojem im čula potonuše u tamu. 480
Čarolije pesmu on im tada ša’nu,
o klanju, rasparanju, o izdaji,
o razgolićavanju, o prevari.
Najednom tad, klateći se, Felagund,
pesmom drugom, vernom, opovrgnu 485
te reči; otpor, borba protiv moći,
odanost, svetlo jače od noći,
poverenje, sloboda, spasenje;
i pevaše kako se menja znamenje,
i zamke izbegavaju, iz klopki beži, 490
i tamnica krši, i lanac skrhan leži.
I tako jedan drugom, stih do stiha,
boriše se oni, jači nego ikad.
Tûov poj se uzdignu, Felagund se ote,
magiju svu unese vilovnjačke krasote 495
u reči što ili život il’ smrt znače.
U toj pomrčini, ptice čuše onda
što poje daleko u miru Nargotronda,
i more što uzdiše tamo, dalje još,
na pesku, gde kraj je sveta zapadnog, 500
na bisernom pesku tom Vilin-zemlje.

109
 A onda se tama sabra: naraste mrak,
crvena krv poteče u Valinoru čak,
kraj mora, gde posekoše Gnomi
Jahače Pene,134 i ukradoše oni 505
bele im brodove s belim jedrima,
sa nebesa sišle. Vetar u nedrima.
Vuci zavijaju. Gavrani beže od zora.
Led mrmori gde su dveri sinjeg mora.
Tužni zatočnici u Angbandu žale. 510
Grmi, seva, eno, gori strašni plamen,
dim kulja ko voda, tutnjava sluh krši,
Felagund se zanese i na zemlju sruši.

I, gle! Eno njih opet u pravom obličju,

svetloputi, oka svetla. Ne sliče biču 515
usta im orčka dotad; i stoje sad goli,
čarobnjaku da čini što mu po volji.
Zlehudi se u nevolji nađoše,
u tamnice beznadne tada zađoše,
u negvama što meso jedu, 520
u mrežama što tkaju bedu,
u očaju, zaboravljeni ležahu oni.

No ipak zalud ne behu sve

te čini Felagundove;
jer Tû ne dozna ni ko su ni šta su. 525

134Jahači Pene – rod Eldara nazvan Solosimpi, kasnije Teleri; treća i poslednja
grupa Vilovnjaka na Velikom Putovanju.

110
 O tome mislima on sebe zasu,
pa ide njima u zlim lancima
i preti im smrću užasnom,
ne izda li neko, makar i kasno,
to sveto znanje. Doći će vuci 530
i, lagano, ždrati ih na strašnoj muci,
sve jedan drugog propast da gleda,
a koji pretekne kad drugi klonu,
tu gde utoneš u stravu onu,
gde te čereče i sporo kidaju 535
u crevima zemlje gde rane ne vidaju,
već beskrajno, svirepo, dube se i bole,
i muke su grozne dok usne ne prozbore.

Još dok im je pretio, sve tako beše.

S vremena na vreme, u slepoj tami, 540
dva bi oka narasla, i odsjaji znani
njini bi krike strašne rodili, i zvuk
predaje, ropstva što biva tek muk,
i krvi što kao potok sablastan teče.
Al’ niko se ne dade, i ništa ne reče. 545

Ovde se okončava VII pevanje. Vraćam se sad na Kventu, i nastaviću

od reči: „I behu onda podvrgnuti dugim mukama u Tûovim tamnicama,
ali nijedan od njih ne izdade one druge” kojima se završava prethodni
odlomak; kao i ranije, pritom, fabulu Kvente propraćam umnogome
drugačijim pasažom iz Balade.

111
112
DRUGI ODLOMAK IZ KVENTE

U
međuvremenu je Lutijena, zahvaljujući dalekovidosti
Melijaninoj, saznala da je Beren potpao pod vlast Tûovu i,
obuzeta očajanjem, htela da beži iz Dorijata. Doprlo je to do
Tingola, i on ju je zatočio u kući na najvišoj od njegovih moćnih breza,
visoko iznad tla. O tome kako je ona pobegla i obrela se u šumi, gde ju je
pronašao Kelegorm dok je s ostalima lovio po međama Dorijata, priča se
u Baladi o Leitianu. Na prevaru su je odveli u Nargotrond, gde je
prevejanog Kurufina očarala njena lepota. Iz njene priče doznali su da je
Felagund u Tûovim rukama; namera im je bila da njega ostave tamo da
propadne, a Lutijenu zadrže kod sebe, pa onda da prisile Tingola da da
Lutijenu Kurufinu za ženu, da time učvrste svoju moć, zauzmu
Nargotrond i sami postanu najmoćniji prinčevi među Gnomima. Nisu ni
razmišljali o tome da krenu u potragu za Silmarilima, niti da dozvole
bilo kome da učini to umesto njih, sve dok ne preuzmu svu moć
Vilovnjaka, dok ih sebi ne potčine. No njihov naum je za posledicu imao

113
jedino to da su među vilovnjačkim kraljevstvima zavladali otuđenje i
gorčina.

Prvi među lovačkim psima Kelegormovim zvao se Huan. Beše taj

od besmrtne rase iz lovišta Oromeovih. Orome ga je dao Kelegormu
mnogo ranije, u Valinoru, gde je Kelegorm često jahao u pratnji Boga i
sledio zov njegovog roga. U Velike Zemlje dospeo je, tako, sa svojim
gospodarom, i nisu mu mogle nauditi ni strela ni mač, ni čini ni otrov,
pa se tako upuštao u bitke služeći svome gospodaru i u više navrata mu
spasao život. Usud mu takav beše: da smrt spoznati neće osim ako ga se
dočepa najmoćniji vuk koji je ikad hodio svetom.
Huan je bio odan po naravi, a Lutijenu je zavoleo onog časa kad je
naišao na nju u šumi i odveo je Kelegormu. Ražalostilo ga je izdajstvo
njegovog gospodara, pa je oslobodio Lutijenu i pošao s njom na Sever.
A tamo je Tû ubijao jednog po jednog svog zarobljenika, dok na
kraju ne ostadoše samo Felagund i Beren. Kad je na Berena došao red da
umre, Felagund je prikupio svu svoju moć, razneo one okove i uhvatio
se ukoštac s vukodlakom koji je došao da usmrti Berena; i ubio je vuka,
ali je i sam stradao u mraku. Onda je Beren žalio za njim, očajem obuzet,
i čekao da smrt dođe po njega. Ali onda se pojavila Lutijena i zapevala s
one strane tamničkih zidina. Tako je namamila Tûa da istupi, jer glas o
krasoti Lutijeninoj i čudesnoj njenoj pesmi proneo se bio po svim
zemljama. Čak ju je i Morgot priželjkivao za sebe, i obećao je neslućenu
nagradu onome ko je uhvati i dovede mu je. Huan je, u potpunoj tišini,
ubijao svakog vuka kojeg bi poslao Tû, sve dok ne stiže Draugluin,135
najveći od svih vukova. Onda nastade žestok okršaj, i tako je Tû shvatio
da Lutijena nije sama. Ali dosetio se tad sudbine Huanu namenjene, pa
se sam pretvorio u najvećeg vuka koji je ikad hodio svetom, i istupio.
Huan ga je nadjačao, oduzeo mu ključeve i domogao se čini na kojima je
počivala moć Tûovih zidina i kula. I tako njegovo uporište bi skršeno, i
kule padoše, i tamnice se otvoriše. Mnogi zatočenici behu tad
oslobođeni, a Tû, uzevši obličje šišmiša, pobeže u Taur-nu-Fuin. Tad

135 Draugluin – najveći vukodlak Tûov (Sauronov).

114
Lutijena pronađe Berena koji je, obuzet dubokom žalošću, klečao pored
Felagunda. Otklonila je njegovu tugu i sve patnje koje je pretrpeo tokom
zatočeništva, i Felagunda sahraniše na vrhu brda ostrvskog, i tu Tû više
nije dolazio.
Onda se Huan vrati svom gospodaru, i ljubav među njima nikad
više ne beše kao nekad. Beren i Lutijena su, bezbrižni i srećni, lutali dok
jedne noći ne stigoše, opet, do granica Dorijata. Tû se Beren doseti svoga
zaveta, i oprosti se od Lutijene, ali ona ne htede od njega da se rastane. U
Nargotrondu je došlo do previranja. Jer, Huan i mnogi zatočenici Tûovi
doneše vesti o delima Lutijeninim, i o smrti Felagundovoj, i razotkriše
izdaju Kelegormovu i Kurufinovu. Pričalo se da su uputili tajno
izaslanstvo Tingolu, još pre nego što je Lutijena pobegla, ali da je Tingol,
u gnevu, preko svojih slugu, vratio njihova pisma Orodretu.
On im međutim nije dozvolio da pobiju sinove Feanorove, što su
oni želeli. Umesto toga, proterao ih je iz Nargotronda i zakleo se da, od
toga časa, neće biti mnogo ljubavi između Naroga i ma kojeg od sinova
Feanorovih. I tako i bi.
Kelegorm i Kurufin su u žurbi i srdžbi jahali kroz šumu ka
Himlingu, kad naiđoše na Berena i Lutijenu, upravo u času kad je Beren
hteo da se rastane od svoje drage. Jašući su naleteli na njih i,
prepoznavši ovo dvoje, pokušali da nagnaju konje na Berena, da ga
izgaze kopitima.
Ali Kurufin podiže Lutijenu u svoje sedlo. A Beren tad skoči, i beše
to najmoćniji skok koji ikada smrtan Čovek izvede. Jer bacio se Beren
poput lava na Kurufinovog konja u galopu, i ščepao ga za šiju, i konj i
jahač padoše na tlo ne znajući šta ih je snašlo, a Lutijena odlete daleko, i
ležala je sad ošamućena na zemlji. Beren stade da davi Kurufina, ali
umalo i sam pade od ruke Kelegorma, koji se na konju zaleteo s kopljem
na gotovs. U tom trenutku Huan otkaza poslušnost Kelegormu, i baci se
na njega, konj se izmače u stranu, i niko živ se, iz straha od moćnog psa,
ne usudi da priđe. Lutijena ne dade Berenu da ubije Kurufina, ali mu
Beren zato oduze konja i sve oružje, pored ostalog i njegov čuveni nož,
patuljačke izrade. To je sečivo i gvožđe seklo kao da je drvo. Onda braća
odjahaše, ali se onda, varkom, obrušiše na Huana i Lutijenu. Huana nisu
povredili, ali Beren skoči da zaštiti Lutijenu, i zadobi ranu, i Ljudi ne
oprostiše to ranjavanje sinovima Feanorovim, kad se za događaj pročulo.
Huan je ostao s Lutijenom, i saznavši u kakvoj su oni nedoumici, te
da je Beren čvrsto rešen da ode u Angband, on ode do ruševina Tûovog
zamka i odonud im donese vukodlakovo krzno i kožu šišmišovu. Triput
je samo Huan progovorio jezicima Vilovnjaka ili Ljudi. Prvi put to beše

115
kad je naišao na Lutijenu u Nargotrondu. Ovo beše drugi, kad je smislio
očajnički plan za njihovo poslanje. I tako oni odjahaše na Sever, i jahali
su sve dok je putovanje na konjima postalo nebezbedno. Onda se
prerušiše u vuka i šišmiša, a Lutijena, u obličju zle feje, jahaše na
vukodlaku.

U Baladi o Leitianu rečeno je sve o tome kako su oni stigli do kapija

Angbanda, i zatekli ih pod ojačanom stražom, jer do Morgota beše stigao
glas o nejasnim namerama Vilovnjaka. Otuda on postavi najmoćnijeg
među vukovima, Karkarasa Očnjaknoža, da čeka na kapiji. Lutijena pak

116
baci čini na Karkarasa, i tako oni stigoše do samog Morgota, i Beren se
zavuče pod njegov presto. Onda se Lutijena usudi na najstrašniji i
najodvažniji čin na koji se iko od Vilovnjaka ikad usudio; ništa manji
beše njen izazov od Fingolfinovog u svoje vreme, a možda njeno
iskušenje bi i veće, s tim što je ona bila polubožanskog porekla. Ona
odbaci odeždu u koju beše prerušena, predstavi se pravim imenom, ali
se načini kao da su je zarobili vukovi Tûovi. I zavede ona Morgota, iako
je u njegovom srcu mesta bilo samo za ruglo i zlo; i zaplesa pred njim, i
sav dvor njegov utonu u san; i pevaše mu Lutijena, i u lice mu baci
čarobni ogrtač koji beše izatkala u Dorijatu, i onda i njega začara i
namami u san – nema te pesme koja bi opevala čudo njenog podviga, a
ni gnev i poniženje Morgotovo, jer čak se i Orci u potaji smeju kad se
toga sete, pa stanu da prepričavaju kako je Morgot pao s prestola i kako
se kruna njegova gvozdena kotrljala po podu.
Onda i Beren skoči, odbacivši vučje krzno, te isuka Kurufinov
bodež. Njime i izvadi Silmaril iz krune. Drznuo se i na više od toga,
pokušavši da ih uzme sve. Tad nož podlih Patuljaka puče, uz jeku koja
trgnu iz sna usnulo mnoštvo, a Morgot zastenja u snu. Užas tad obuze
srce Berenovo i srce Lutijenino, i oni utekoše niz mračne hodnike
angbandske. Na ulazu im se ispreči Karkaras, kod kojeg Lutijenine čini
behu popustile. Beren stade između njega i Lutijene, što izađe na zlo; jer
ona je mogla plaštom svojim samo da dotakne vuka, i da izgovori
čarobnu reč, ali ovako se Karkaras baci na Berena, koji beše ostao bez
oružja. Desnom rukom Beren krenu da udari Karkarasa među oči, ali
vuk mu čeljustima uhvati šaku i odgrize je. A beše to šaka u kojoj je
Beren držao Silmaril. U ustima Karkarasovim dragi kamen se raspali od
ognja, i stravičan bol oseti Karkaras, i muku neopisivu kad Silmaril
dodirnu zlu njegovu put; i on pobeže zavijajući, i od urlanja njegovog
planine se zatresoše, i mahnitost vuka angbandskog ostade upamćena
kao najgori užas na Severu ikad viđen. A Lutijena i Beren provukoše se
kroz iglene uši pre nego što će se ceo Angband dići na noge.
O njihovom lutanju i beznađu, i o isceljenju Berenovom, koga otad
zvahu Beren Ermabved, Jednoruki, i o tome kako ih spasao Huan, koji ih
beše nenadano ostavio pre nego što stigoše u Angband, i o tome kako su
se ponovo obreli u Dorijatu – mnogo se zna, kao i mnogim stvarima koje
su se u međuvremenu dešavale. I štošta jeste pošlo po zlu otkako je
Lutijena pobegla iz očevog doma. Žalost beše obuzela ceo narod, i nije se
više mogla čuti pesma njihova kad pođu u lov. Dugo je potraga trajala, i
u toj potrazi izgubi se Dairon, frulaš dorijatski, koji je voleo Lutijenu pre
nego što se Beren pojavio u Dorijatu. Najbolji muzičar među

117
Vilovnjacima beše Dairon, najbolji izuzev Maglora, 136 sina Feanorovog, i
Tinfanga Treperavog. Ali u Dorijat se nikad nije vratio, nego odluta
daleko nekud na Istok sveta.
I napadahu dušmani granice Dorijata, jer glasine da je Lutijena
zalutala stigoše do Angbanda. Boldog, kapetan Orka, pade u boju od
Tingolove ruke, a rame uz rame s Tingolom u toj su se bici borili Beleg
Lukonoša i Mablung Teškoruki. Tako je Tingol i doznao da Lutijena nije
u Morgotovim rukama, ali da Morgot zna da ona luta po divljini; i
Tingola obuze strah. I dok je on, tako, strahovao, u potaji stiže
izaslanstvo Kelegormovo, i oni rekoše da je Beren pao, kao i Felagund, a
da je Lutijena u Nargotrondu. I duboko zažali Tingol zbog smrti
Berenove, i srdžba ga obuze zbog podmuklosti Kelegormove, koji
izdade kuću Finrodovu, i zato što ovaj zadrža Lutijenu umesto da je
pošalje kući. I stoga on posla uhode u zemlju nargotrondsku, i poče da
se priprema za rat. Saznade, međutim, da je Lutijena u međuvremenu
pobegla, i da su Kelegorm i brat njegov rođeni otišli u Aglon. I stoga
posla on emisare u Aglon, jer ni moć njegova ne bi dovoljno velika da
nadjača svu sedmoricu braće, niti je on i imao razmirice s ostalom
petoricom, već samo s Kelegormom i Kurufinom. Ali to poslanstvo u
šumi napade Karkaras. Moćni vuk onda, raspomamljen, pobeže kroz
šumu ka Severu, ostavljajući za sobom smrt i pustoš. Jedino je Mablung
pretekao da Tingolu prenese vesti o njegovom dolasku. Sudbina tako
htede, ili možda magija Silmarila koja ga je iznutra izjedala, tek – on ne
podleže činima Melijanima, već jurnu u prašumu dorijatsku, sejući užas
i razaranje.
U času kad jadi dorijatski behu najveći, Lutijena, Beren i Huan
vratiše se u Dorijat. I razvedri se srce Tingolovo, premda on ne gledaše s
ljubavlju na Berena, u kome je video uzrok svih svojih nevolja. Kad je
doznao kako je Beren utekao od Tûa, našao se u čudu, ali reče samo:
„Smrtniče, za čim ti tragaš, kome si se zavetovao i na šta?” A Beren reče:
„I sad još držim Silmaril u šaci.“ „Pokaži mi ga“, reče Tingol. „To ne
mogu“, uzvrati Beren, „jer šaka mi nije ovde.“ I onda mu ispripoveda
celu priču, i objasni razlog Karkarasove pomame, i Tingolovo srce
smekša od hrabrih Berenovih reči, i trpeljivosti njegove, i velike ljubavi
koja je vezala kćer njegovu i ovog Čoveka, najsrčanijeg među Ljudima.
I kovahu oni sad plan kako da uhvate Karkarasa. Krenu hajka, a u
njoj Huan, Tingol, Mablung, Beleg, Beren i niko više. I ovde se sad ta

136 Maglor – drugi sin Feanorov, proslavljeni pevač i minstrel.

118
tužna pripovest mora skratiti, jer drugde je već ispričana opširnije.
Lutijena je ostala sama, obuzeta crnim mislima, a oni produžiše svojim
putem; a i bolje bi bilo, može biti, da je pošla, jer Karkaras, istina, bi
ubijen, ali s njim u smrt ode i Huan, koji je život položio da spase
Berena. A opet, i Beren u tom okršaju bi smrtno ranjen, ali je poživeo
toliko da položi Silmaril u ruke Tingolove, pošto ga Mablung pre toga
izvadi iz rasporenog vučjeg trbuha. I ni reč Beren ne progovori dok ga
ne doneše, zajedno s Huanom, do kapije Tingolovog dvora. I tad, ispod
breze na kojoj beše zatočena, vide Lutijena Berena, i ljubljaše ga pre nego
što njegov duh uzlete put dvorana čekanja. I tako svome kraju dođe
duga priča o Lutijeni i Berenu. Ali još ovim ne beše u celosti ispevana
Balada o Leitianu, pripovest o oslobađanju od ropstva. Jer dugo se pričalo
da snaga izdade Lutijenu i da ona brzo svenu i nestade s lica zemlje, iako
ima i pesama koje vele da je Melijana pozvala Torondora,137 i da je ovaj
živu Lutijenu odneo u Valinor. I da se ona tamo pojavila na dvoru
Mandosovom, i da je Mandosu pevala o dirljivoj ljubavi, tako krasnoj da
se u njemu probudi sažaljenje, tad i nikad više. I Beren tad bi pozvan, i
kako se Lutijena i zaklela dok ga je ljubila u smrtnom trenu, oni se
sastadoše s one strane zapadnog mora. I Mandos im dozvoli da zajedno
odu, ali reče da će Lutijena postati smrtna, kao i izabranik njenog srca, i
da će morati da ode s ovog sveta onako kako smrtnice ovaj svet
napuštaju, te da će lepota njena ostati samo sećanje o kojem pesme
svedoče. I tako i bi, ali rečeno je da je Mandos to Berenu i Lutijeni
nadoknadio podarivši im dug životni vek ispunjen radošću, i da su lutali
Belerijandom, tom lepom zemljom, ne znajući ni za žeđ ni za studen, i
da se nikad više smrtan Čovek ne obrati Berenu i njegovoj nevesti.

137 Torondor – Kralj Orlova.

119
120
 PRIPOVEDANJE DO KRAJA
BALADE O LEITIANU

O
vaj, glavni deo poeme počinje iza poslednjeg stiha VII
pevanja Balade o Leitianu („Al’ niko se ne dade, i ništa ne
reče”), a početak VIII pevanja podudara se s izrazito
jezgrovitom pripovešću u Kventi, o tome kako je Lutijena bila zatočena u
Nargotrondu voljom Kelegorma i Kurufina, i kako ju je odande
oslobodio Huan, o čijem se poreklu takođe govori. Zvezdicama u tekstu
Balade obeleženi su počeci novih pevanja; Pevanja IX kod stiha 325;
Pevanja X kod stiha 609; Pevanja XI kod stiha 992; Pevanja XII kod stiha
1288; Pevanja XIII kod stiha 1587, i Pevanja XIV, poslednjeg, kod stiha
1929.

Psi lovački sa srebrn-ogrlicama

u Valinoru behu. Jeleni, vepri, s lisicama
i zecima i krhkim srnama,
življahu tamo po zelenim šumama.
Orome božanski beše gospodar 5
svih tih šuma. Od vina jakog, bodar,
lovačke pesme slušaše u dvoru svom.

121
 Gnomi davno dadoše ime Bogu tom,
Tavros,138 onaj čiji rógovi ječahu
dok brda pred njim klečahu; 10
jedini od Bogova on voljaše ovaj svet
pre no što se barjaka razvi cvet
Meseca i Sunca; okićeni čistim zlatom
behu ati njegovi. Psi roda nepoznatog
lajahu u šumama gde Zapad prestaje, 15
besmrtnici koj’ma on sam večnost daje:
sivi, savitljivi, crni, čvrsti kao stena,
bele i svilene dlake, njegova semena,
mrki, žutosmeđi, brzi, pravi pouzdanci
kao strela koju luk od tise izbaci; 20
glasovi im kao zvona dubokoga tona
što s Valmarske citadele139 oglase se ona,
oči im ko dragulj sam, ko od belokosti
zubi. Mačevima nalik, iz kanija prostih
sevali su oni, dok se otimaju 25
Tavrosu veselje i radost da daju.

U Tavrosu gde lug i pašnjak se skrio

nekada je Huan mlađan štenac bio.
Od ostalih svih brže je rastao
pa ga je Orome na poklon tad dao 30
Kelegormu, što vazda drage volje prati
velikog boga rog preko brda i dolina zlatnih.
Iz Zemlje Svetla jedini od pasa on,
kad sinovi Feanora u bekstvo strah nagnao,
pa na Sever odoše – ostade kraj svoga 35

138 Tavros – gnomski naziv za Valara Oromea: „Gospodar Šuma“; potonji oblik
Tauros.

139 Valmar, Valimar – grad Valara u Valinoru.

122
vrlog gospodara. U vojevanja mnoga
s njim je smelo išao,
ni smrtnu opasnost nije zaobišao.
Često zbi se da spase gnomskog gospodara
od Orka, il’ vuka, il’ mača što sve para 40
U psa-vuka, neumornog, sivog i žestokog
izraste on; a njegovo sjajno probilo bi oko
sve seni, svu maglu, pun mesec što sija,
gde je glib močvarni i trava se svija,
kroz lišće što šušti i kroz pesak grao 45
belerijandski put taj je listom znao.
Vukove je, eno, voleo najviše,
na grla im sura žustro da kidiše,
zao dah poslednji iz njih da istisne.
Tûov čopor od njeg’ ne smede da pisne. 50
Nikakve vradžbine, čini, niti strela,
kandže, ni otrovi, đavolja nedela
ne mogoše nikad njemu da naude
jer znane već behu niti sudbe hude.
Nije se plašio onog što se znalo: 55
da pašće kad padat bude se moralo,
i da će ga ubiti najmoćniji vuk
što kevtajem prolomi zle pećine muk.

No, čuj! U Nargotrondu, daleko tamo,

iz Siriona, i dalje još onamo, 60
krici se čuju i rozi odjekuju,
i psi laju da ih šumska bića čuju.
Hajka krenula je, nemir svud vlada.
Ko to u lov ide? A ti ne znaš, kanda,
da Kelegorm pusti i s njim Kurufin 65
pse svoje sa lanca? U veselju čim
pred zoru pojahaše, koplja i lukovi
zasjahu ko sunca gde će da se lovi.
Tûove vučine drske baš postale,

123
oči im u mraku preteći su sjale 70
dok huk reke Narog zaglušuje uši.
Možda njih gospodar to sad nešto snatri,
i zavere kuje, i mašta o vatri
koja će da žeže vilin-tajne drevne
i sve što se zbiva u kraljevstvu Gnoma 75
i šta brest i breza skrivaju od zloga.

Kurufin reče: „Dobri brate moj,

meni se ne sviđa to. Kakav li je naum koj’
iza toga stoji? Zla ova bića moramo sputati,
ne mogu nam više ovuda lutati! 80
Da bi mi srce bilo na mestu,
daj da lovim, vuke da teram kroz čestu!“
A onda se nagnu i šapnu tiho
da Orodret je glupi stidljivko;
odavno već kralja ovde nema, 85
nit vesti da ima kakvih mena.
„Ako ti vajde ikoje i bude bilo onda,
znaćeš bar da l’ pade, il’ slobodan hoda;
pa da zoveš svoje, borce da zbereš.
„U lov idem“, reći ćeš, samouveren, 90
i oni misliće da Narog slavni
ti sad hoćeš od zala da braniš.
A ako se nekim čudom on tad
vrati, lud, gde beše onomad,
i ako Silmaril bude kod njega – 95
više tu govoriti ništa ne treba;
svetlo tog dragulja tvoje je (i naše),
a i presto nam može doneti lakše.
Krv je naše kuće najstarija, kažem,
Na tron ona pravo odvajkad polaže.“ 100

124
Kelegorm slušaše. Ni slovo ne prozbori,
ali moćno mnoštvo povede ka gori;
na radosne zvuke te Huan se prenu
on, kog psi svi lovački prate kao senu.
Kroz šumarke, preko brda, hitaju tri dana 105
vukove Tûove da stigne sahrana,
i mnoga glava pade, i odra se krzno,
i oteraše svakog ko se borit drzno,
i tako do zapadnih granica Dorijata,
gde ih umor napokon neumitan svlada. 110

Začuše se krici neki, rogovi što ječe,

psi lajahu u šumi i kad pade veče.
Hajka poče. Nemir šumu obuze,
i strah sve živo pod svoje uze,
prhnu ptica, rastrčaše se noge. 115
A ona ne znade toj strci razloge.
Daleko od doma svog, umorna i bleda,
duhu nalik bežala je gde dol brdo gleda;
srce ju je gonilo dalje, dalje, dalje,
al’ udovi umorni, oko sjaj ne odaje. 120
Huanove oči tad senku ugledaše
što treperi na čistini koju svetla spraše
alik nekoj izmaglici, lakoj, s večeri,
što beži i zebnjom svet taj tuđi meri.
Zalaja on, skoči, poletno i spretno, 125
šape da bi na to čudno biće metnd.
Užasom nošena, kao leptir lagan,
kojeg ptica u beg sa visina nagna,
trčala je tamo čas, pa čas amo,

125
čas poleti nekud, čas stoji samo – 130
al’ uzalud. Nasloni se onda na neko drvo,
dahćući. Huan to vide, i skoči prvo.
Nijedna reč čarobna koju je znala,
ni vilin-tajna što ju je čuvala,
pa ni čini skrite u tamnoj odori 135
nemoćne behu kad se lovac taj stvori,
njegova rasa drevna za smrt ne zna,
nikakva čarolija nju nikad ne sveza.
Jedino Huana od svih koje srete
ne uspe ona činima da pomete 140
niti da ga sputa. Al’ lepota njena
i blagi njen glas, i bolno bledilo
u suznim očima gde je nebo gnezdo svilo
ukrotiše njega, što zna strah ne znaše.

Lako je podiže; svetlost je nosio sad, 145

drhtavo breme. I zaista nikad
Kelegorm ne vide tako bogat plen:
„Šta nam to donese ti, Huane, hej!
Devu li vilinsku, feju il’ sablast?
Mi u lov ne krenusmo na ta bića danas.” 150

„Lutijena sam, od Dorijata Lutijena”,

reče tada deva. „I staza me snena
odvede daleko od vilin-livada
i vijuga tužno, i gubi se nada,
i hrabrost izmiče.” I, dok je govorila, 155
na tlo je senovit plašt svoj spustila,

126
i stajaše sad tu, u srebru i belini.
Zvezdani dragulji joj sjaje u visini,
svanulo tek, a oni kao rosa sveži;
zlatni ljiljani na plavoj odeždi 160
svetlucahu; ko bi oči mogo da zadrži
na tom lepom licu da ga sjaj ne sprži?
Dugo Kurufin pogleda ne skide s nje.
Miris cvetom ukrašene divne kose te
i udovi gipki, i lice vilinsko, 165
usekoše se u srce njegovo ispolinsko,
i on očaran stade. „O, kraljevska devo,
o vilo najlepša, kakve li to muke evo
kad samotna ti putuješ?
Kakve li ratne strahote truju 170
Dorijat i nevolje muče? Hajde, kaži!
Jer sreća te vođaše dobro, bez laži;
prijatelje nađe ti”, Kelegorm kaš’će,
dok motriše njeno vilinsko telašce.

Učini se njemu tad da nije rekla sve 175

što delom već je znao, ali ona ne vide
na licu mu nasmejanom lukavštinu.
„A ova kraljevska hajka, što minu
opasnom šumom ovom, koja li je to?”
upita ona, i dobi na to odgovor, 180
činilo se, lep. „Gospo slatka, sluge tvoje,
Nargotronda gospodari poštovanje svoje
ukazuju ti i mole da pođeš s njima
gde nedaća nema, gore, ka brdima,
i nadu tamo da nađeš, i da počineš. 185
A od tvojih priča boljih nema od davnine.”

127
I priča tako Lutijena o delima Berenovim
na severu, i kako ga sudba vodi svetom ovim
ka Dorijatu, gde srdžba Tingolova sve meri,
i kakvo strašno poslanje mu otac njen poveri. 190
Ničim braća ne odaše da ih ono što su čuli
dirnu. O bekstvu svom pak Lutijenin prituli
glas se; tek ovlaš čudesnu odoru pomenu tad,
ali reči je izdadoše kad prizva sunca sjaj
u onoj dolji, i zvezde u Dorijatu, i mesečinu, 195
odakle Beren pođe u opaku pustolinu.
„Žuriti moramo sad, o, moji lordovi!
Za počinak i odmor nisu treni ovi.
Četiri su dana prošla kako mi j’ kraljica
Melijana, koja izdaleka ume videt lica, 200
prestrašena rekla da je možda kasno
jer Beren sad živi u ropstvu užasnom.
U Princa Vukova tamnice su mračne,
lanci su svirepi, čari neprozračne,
i tamo uhvaćen i već iznemog’o 205
leži Beren – ako nešto gore, gore mnogo
u smrt ga ne gurnu, il’ u grozne muke“ –
tad od jada dah izgubi i sasvim zamukne.

A Kelegorm reče tad Kurufinu,

tiho, da ne čuje niko: „Čusmo novinu 210
o Felagundu, i tačno sad znamo
kud Tûova stvorenja idu koja viđamo“,
i još mu došapnu savet pokoji
i odgovor kakav Lutijeni da skroji.
„Gospo“, Kelegorm reče, „i sama vidiš 215

128
da u lov za zverkom krenusmo hitri,
i mada smo sveži i brojni i smeli,
na čarobnjakovo uporište ne bismo smeli,
napasti ne možemo to ostrvo-tvrđavu.
Ne uzmi nam to za odliku rđavu. 220
Gle! Od hajke ove ruke dižemo sad
i žurimo doma brže no ikad
da smislimo tamo šta da se čini
da Beren više ne pati u tmini.“
U Nargotrond povedoše sa sobom 225
Lutijenu, koju bolno srce odade teskobom.
Sporosti se plašila; mučio je tren svaki
duh joj; a ipak slućaše da korak im laki
nije tako brz kao što bi mogo biti.
Pred njima je, noću, danju, jezdio Huan, 230
nemirnom mu nije dolazio san.
Šta gospodar njegov ište to,
i zašto ne jaše ko da ga goni zlo,
i što Kurufin s pohotom vrelom
pogleda u krhko Lutijenino telo, 235
to se on pitao; i oseti onda kako neka sen
opaka ko kletva zaklanja svet njen.
I tiho je patio, i srce mu bi nago
od tuge za Berenom i Lutijenom dragom
i Felagundom, što za strah ne znaše. 240

U Nargotrondu gorele su baklje,

pripreme za slavlje kraju se primakle.
Lutijena se ne gosti, suza suzu lovi.
Sputana je bila; pritegli je ovi,
pobeći ne može. Magični plašt njen 245
beše sakriven, i glas molitven
ne slušaše niko, i ostade Lutijena
bez odgovora na sva pitanja joj željna.
K’o da niko više na one ne misli

129
koje jadi teški u tamnici stisli, 250
i dani im dugo u nesreći traju.
Prekasno spoznade Lutijena izdaju.

U Nargotrondu više nisu oni krili

da Feanorovi su Lutijenu zatočili,
a oni za Berena nešto i ne mare, 255
i što zbog njega s Tûom da odnose kvare,
jer oni i nisu voleli tog kralja
mržnje stare što im u grud’ma obnavlja
i iz sanka budi. Orodret je znao
mračan naum što je u njih proklijao: 260
kralja Felagunda da smrti prepuste,
a onda šapu na Feanora dom da spuste,
ili silom, il’ u dogovoru. Da ih spreči,
elem, on nemaše moć, jer sav mu puk
u jaram je njihov odavno upregnut, 265
i svi samo njinu reč potčinjeni štuju.
Orodretov savet, stoga, oni i ne čuju;
sebe se ne stide, priča ih ne boli
o Felagundu koga sudbina ne voli.

Kraj nogu Lutijeninih, iz dana u dan, 270

a i noću kada utone u san,
bdije Huan, dični nargotrondski pas;
i zbori mu ona, nežan joj je glas:
„O, Huane, Huane, ti najbrži psu,
koji ikad potrča po smrtnome tlu, 275
kakvo zlo ti sada gazde obuzelo,

130
kad ne vide suze mi i stradanje celo?
Nekad Barahiru više od ljudi svih
dragi behu, mili lovački dobri psi;
i Beren je nekad, dok Severom hladnim 280
lutaše međ bićima divljim, gladnim,
stekao prijatelje među njima,
i međ’ onim u stenju duhovima,
u gorama starim, gde pustoš zna snove,
što žive još samo. Al’ ni Vilovnjak ni Čovek, 285
niko do Melijanine kćeri,
ne pamti da se na Morgota nameri
on, a da u ropstvo ne pade nisko.”

Ništa ne reče Huan; ali Kurufin

otad ne mogade ni da se približi 290
Lutijeni, nit da dirne tu devu:
preplašiše ga Huanovi očnjaci u sevu.
Onda jedne noći, a jesen beše vlažna,
i obujmi svetlost svu kao stega snažna,
i mesec bledunjav, i zvezde čežnjive 295
što svetlehu kao da su rane žive
iza rešetaka oblaka brzog, kad zime
rog već ječaše u gde se krošnje svile,
kad gle! Nesta Huana! I leže Lutijena,
bojeći se novih zala, i bi tako sve do trena 300
kad sve zamre, i nepomičje zavlada
i zebnja nejasna srce budno svlada,
i tad dođe senka, hodajuć’ kraj zida.
Nešto u tom trenu, van očinjeg vida,
strgnu plašt čarobni s njene postelje. 305
Drhteći sva, ona vide psa, obličje velje,
kako čučnu kraj nje; glas mu se nadima
ko kad s tornja zvono zvon usporen ima.

131
Tako Huan govoraše, a on nikad pre
reč ne prozbori; samo je još u prilike dve 310
na jeziku vilovnjačkom on prozborio:
„Voljena gospo, ti, koju Ljudi svi,
i Vilovnjaštvo celo, i sva bića živa
s krznom, dlakom, koje perje pokriva
treba da služe i vole – ustaj! Idi! 315
Plaštom se ogrni! Pre no nas zora vidi,
i u Nargotrondu svane, hitajmo ja i ti
na sever, gde čekaju opasnosti.“
I tako joj on savet mudar svoj dade
kako da cilju svom produže nade. 320
Lutijena ga slušaše u čudu sva,
blagim okom gledaše u Huana.
Obisnu se ona oko vrata njemu tad –
i to prijateljstvo njino ne skonča nikad.

Na Čarobnjakovom ostrvu, zaboravljeni, 325

sputani u špilji toj i izmučeni,
na hladnom, zlom mestu bez svetla i vrata,
očiju zgaslih u noći bez kraja, dva sabrata
leže još. Sad ostadoše sasvim sami.
Druzi im već mrtvi behu, u tami 330
ležahu slomljene kosti, dokaz u zlu tom
o desetorici odanih gospodaru svom.

132
Tad reče Felagundu Beren:
„I da mi smrt sad uzme mere
ne gubim mnogo; no da kažem bolje 335
šta imam i, možda, iz ove nevolje
mračne da izbavim tebe. Starog
oslobađam te zaveta; jer žarom
srca ti izdrža zbog mene više no što zaslužih.”

„O, Berene, Berene, pa zar ne znaš ti 340

da Morgotovog nakota zaveti svi
krhki su kao dah. Iz ovog bolnog mraka
ni ti ni ja nećemo pustiti koraka,
saznao on il’ ne tvoje i moje ime,
neće Tû dati. Ne, cenim, štaviše, 345
da bi nas potom mučio još više,
kad sazna da sin Barahirov i
Felagund u tamnici ovoj su ti,
a još bi nas gora stigla kazna
da on za strašno nam poslanje sazna.” 350

Demonski smeh tad zaori se

u jami gde behu. „Istina, istina je
sve što kazano tu je”, reče glas tad.
„Mala bi šteta bila da umrete sad,
smrtnici bestidni. Ali kralj vilinski 355
izdržati može štošta, izistinski,
što Čovek nijedan podneo ne bi.
Može biti da to što zidovi ovi ćute

133
o patnjama što će rod vaš da smute,
nagna im kralja da otkup plate 360
zlatom i draguljima, dok srca im snatre,
drhtava; ili će možda Kelegorm ponositi
suparnika u zatvoru rado podnositi,
pa krunu i zlato zadržati za se.
Možda kad neko od vas oda se, 365
i sve bude jasno, i odete slobodni.
Vuk je gladan, vreme vam kopni;
Beren na smrt dugo ne mora da čeka.“

I sporo je vreme prolazilo. U tami neka

oka dva zasjaše tad. Usud svoj vide Beren, 370
i ćutaše, u lancima unezveren,
i nape se silom što smrtnika nadilazi.
I, gle! Zvuk neki na njega sada silazi,
kidaju se okovi, pucaju karike, mreže
se raspliću. I skoči tad, dok seni beže, 375
Felagund odani na to vučje biće,
ne hajuć za očnjak ni krvoproliće.
U tmini se oni teško dohvatiše,
bez milosti jedan na drugog kidiše,
kandža vrat hvata, meso glođu zubi, 380
prsti se upleli, krzno s’ trošno dubi,
a Beren, dok ležaše, skrhan od svih muka,
ču ga kako brekće, na umoru vuka.
A onda začu i glas: „Zbogom budi!
Mene za zemlju više ne veže usud hudi, 385
o prijatelju i druže, Berene smeli.
Srce mi prepuče, udovi ohladneli.
Svu moć straćih negve da raskinem,
otrovnoga zuba trag u srcu ne mine.
Na počinak dug ja sada moram poći, 390

134
 u dvorane besmrtne Timbrentinga140 doći,
gde Bogovi piju, gde sva svetlost čili
nad morem što blista.“ I umre kralj mili,
o čem vilovnjački harfisti još poje.

I eto Berena, leži. Suze se oka boje, 395

za očaj on ne zna, za jezu, za strah;
čeka koraka bat, i glas, i sudbine prah.
Tišina dublja od grobnog muka
gde snuje zaboravljenih kraljeva ruka
što žezlo držaše, a sad je sahranjena 400
u dubokoj tami gde caruje sena –
takva tišina se oko njega sad sleže.

No tišina se nenadno u mnoštvo raznese

srebrnih komada. Drhtaj zraka tad nanese
glas što pevaše u zidovima kamnim, 405
začara brdo i katanac u dubinama tamnim,
i nadvlada sile tmine svetlom belim, čistim.
Meku noć on oseti, to ne beše mrak isti,
i zvezde zasjaše, i u vazduhu
šuštanje ču se, i miris stran njuhu; 410
slavuji u krošnjama zapevaše divno,
prst vitak u flautu i violu zasvir’o,
mesečina svuda, a lepota jedna
kakve povest cela ne mož’ biti vredna

140Timbrenting – stari engleski naziv za Tanikvetil – najvišu planinu u Amanu,

obitavalište Manveovo i Vardino.

135
pojavi se tad na brežuljku od kama; 415
u odori blistavoj plesala je sama.

U snu mu se učini da je živo pev’o,

glasno i sa žarom, da je vazduh sev’o,
stare pesme o bici na Severu,
o delima kojim bozi znadu meru, 420
o maršu srčanih ka nebrojnim zlima,
o silama moćnim, i o tornjevima,
bedemima što se u ognju ko prut tresu;
vatru tu koju Ljudi zvahu Srp Valarski,
Sedam Zvezda koje Varda smesti carski 425
na nebo Severa, ponovo goreše,
u mrklome svetlost, nade jade dreše,
moćan simbol to je Morgotovih dušmana.

„Huane, Huane! Pesma mi je dana, 430

izdaleka stiže, ali već se čuje,
pesma kojom Beren sebe oglašuje.
Glas njegov čujem, čuh ga već u snu
i u lutanju.” Tiho izgovori ona rečcu tu,
Lutijena, šapatom. Na mostu svih jada,
plaštom umotana usred noćnog hlada, 435
sedela je i pevala; Ostrvo Čarobnjaka,
kamen po kamen, i stena svaka,
zadrhta od jeke. Vuci zavijaju,
Huan leži, reži dok te graje traju,
u tmini on motri, osluškuje budno, 440
čekajuć' početak boja uzaludnog.

136
I Tû taj glas ču, i najednom ustade,
plašt mu crn, kukuljica pade
na lice mu u kuli visokoj. Dugo je
slušao tako, osmeh na licu mu ruglo je. 445
Zna tu pesmu. „O, Lutijena mala!
Što l’ si, muvo luda, u mrežu upala?
Morgote! Dobro ćeš me nagraditi
kad dragulj taj još nakiti
krunu tvoju.” I sa kule on siđe tad, 450
a glasnike posla, zadovoljstvu rad.

Ali Lutijena pevaše još. Obličje što gmiže,

krvav mu jezik iz čeljusti mrak liže,
i na most stiže; ali ona ne prestade,
a telo se trese, oči kolače bez nade. 455
I stvor taj skoči, i eto ga kraj nje,
al’ bez daha ostade i smrt ga odnese.
I još oni nadirahu, jedan po jedan,
i svaki pade, ne osta nijedan,
niko da se vrati i da kaže da 460
senka neka moćna sve ih spopada
na kraju mosta, podno kojeg teku
drhturave vode gnusne, jer zatrova reku
Huan mrcinama koje u nju baci.
Tad moćnija senka, lagano, dođe 465
na uzan most, mržnjom što glođe
sve; strašni vukodlak, žestok i bodar:
bledi Draugluin, sivi gospodar

137
vukova i zveri krvoločnih, groznih
što mesom se hrane Vilovnjaka, Ljudi 470
i snuju pod prestolom Tûovim hudim.

Nisu se više u tišini tukli.

U buku i lavež noć su uvukli,
sve dok se pod presto gde je jeo
vukodlak vrati da mre neveseo. 475
„Huan je tamo“, reče on dahćući,
i crče; Tûa uze gnev, al’ pomisli likujući:
„Od najmoćnijeg taj će pasti jednom,
od vuka najjačeg što bije sve redom.“
I znade on tad, i mišljaše da zna 480
kako predskazanje postaje istina.
I tako sporo stupaše, oka vatrena,
obličje dugodlako, noćna sena,
otrovom natopljena, očiju sablasnih,
vučjih, lakomih; ali tu zakasni, 485
jer naiđe na svetlo strašno i svirepo
kakvo vučje oko ne vidi baš lepo.
Ogromni udovi, čeljust jošte šira
očnjaci se belasaju, otrov ne da mira,
preti patnjom jeznom, preti smrću, krahom. 490
Smrtonosan zadah od njega se širi.
Utihnu Lutijena, pesma joj se smiri,
i oči zgasnuše od zebnje već tamne,
hladne, otrovane, u užasu same.

138
I tako se obznani Tû, vuk od kog većeg nije 495
nikada prošlo kroz tmaste angbandske kapije
i okrenulo se ka ognjenom jugu; nešto tako nikad
viđeno ne bi u zemljama smrtnih, takva slika.
I skoči on iznebuha, a i Huan iskoči

139
iz senke. Zakloni Lutijenu, kojoj mrak pade na oči. 500
Čula njena, već usnula, osetiše tad
gadnoga mu zadaha ustajao kad,
i ona se pomeri; ko kroz maglu prošaputa
reč-dve dok mu lice njen plašt lako sputa.
On stade da se povodi, korak ga izdade. 505
I navali Huan. Onaj uzmaknu hitro.
Zvezdano tad se zaori nebo bistro,
i vuci zavijahu, besni, u lovu,
i psi neustrašivi, što sve živo kolju.
Tamo i amo oni trčahu 510
kao da beže, a put ne znahu,
grize to, grabi, pada, pa ustaje.
Huan tad dohvati dušmana; daje
jezivog ga nebu; grkljan mu grize,
davi ga živog. No kraj tu nije. 515
Iz jednog u drugo, iz vuka u glistu,
iz čudovišta u demonsku čistu
pojavu – Tû se menja; i čvrst taj stisak,
očajnički, Huan da strese, uz pisak,
ne može. Nikakve čini, nikakva strela, 520
ni očnjak, otrov, ni đavolja vrela
ne naudiše psu što ga vepar i jelen
u Valinoru izbegavahu ko usne pelen.

Zloduh koga je Morgot stvorio

i opačinom svakom potom zadojio 525
napusti sad svoj mračni dom, a Lutijena
se pridiže i ugleda ga povređena.

140
„O demonu mračni, o utvaro zla,
od zlobe sazdana, lažljiva, lukava,
ovde ćeš umreti, i duh tvoj bežaće 530
gospodaru tvome; potom izdržaće
prezir njegov i gnev neopisan;
u crevima zemlje bićeš zbrisan,
u rupi bezdanoj tvoja gola duša
vapiće i mucati – ako sad ne slušaš 535
i ne daš mi ključeve od tvrđave crne
i ne otkriješ čmi od kojih duh trne,
a kamen se čvrsto vezuje za kamen,
i reč mi daš što je za kapiju znamen.“
Bez daha on ostade, tresao se sav, 540
i promrmlja nešto, i uzmače tad,
i poražen izneveri svoga gospodara.

Gle! S mosta zrak je svetla sinuo,

poput zvezda noćnu mrežu skinuo,
i mrak sagore u drhtaju, zbačen. 545
Tad Lutijena raširi ruke što jače,
i pozva glasom zvonkim i čistim
koje smrtno uho čuje zvucima istim
i sad kroz vilovnjačke trube
kad sa brda pesmom zemlju ljube. 550
Zora rudi iznad vrhova planinskih,
sivih što se okreću visini.
Brdo drhti; citadela pada,
svaki toranj u dubini strada;
puca stenje, most se silan lomi, 555
dim se diže, Sirion romori.
Proleteše sove ko sablasti
huk njin šišmiše razvlasti;
nečisti su, kroz tamu ledenu
lete s krikom, traže novu senu, 560

141
 u Smrtonosnoj Noći141 da se skuće.
Vuci cvile, kevću, senke vruće
primaju ih k sebi. Ispuzala s dna
bića neka bleda, kao iz sna.
Gamižu i štite oči zasenjene: 565
strah im dugo težak morio je žene,
zbunjene na svetlu posle duge tame,
gde bez nade gledahu u crnilo, same.

Vampirsko obličje neizmernih krila

poskoči sa zemlje, sen ga uhvatila, 570
i nestade, krvlju škropeći drveće;
kraj njeg Huan vide telo što se neće
pomeriti više – vučje. Tû odlete vešto
u Taur-nu-Fuin, na svoj novi presto,
još mračniju utvrdu sebi da izgradi. 575
Zatočenici dođoše, listom uplakani,
žalostivi krici im, plaču, svi zahvalni.
Ali Lutijenu brižnost ne napušta.
Beren ne izlazi. Ona glas tad pušta:
„Huane, zar moram sad među mrtvima 580
tražit onog što je prvi među svima,
voljenoga, zbog kog tol’ko izgibosmo?
S kamena na kamen, tim turobnim poslom
pređoše Sirion tad uspenušali.
Berena nađoše gde, sumoran, žali 585
za Felagundom; on i ne primeti
da je neko došao tu da ga poseti.

141 Smrtonosna Noć – prevod toponima Taur-na-Fuin; jedna od Planina Noći –

velikih uzvišenja (Dortonion, „Zemlja Borova“) koju će nazvati Šuma Noći.

142
„Oj, Berene, Berene!”, uzviknu tad ona,
„umalo odocnih, na ivici sloma!
Avaj! Na svetu ovom ti, 590
od loze najplemenitijih,
srećeš me u bolu, srca žalosna!
Avaj! Zagrljaj nam taknu suza zlosna,
a nekad sladak beše nam trenut’ svak!“
Glas pun ljubavi, čežnjiv, za nj’ bi znak, 595
i on podiže pogled, i jad ga minu,
i srce mu tad novi plamen dirnu,
jer pogibiji izloži se ta vilin-žena.
„O, Lutijena, o, Lutijena,
lepša od ma kog deteta Ljudi, 600
lepoti se toj i vilin-svet čudi,
kakva li ljubav u tebi živi,
kad te dovede u ovaj grob sivi!
O gipkih uda, o kose snene,
o čela što cvet krasi za mene, 605
o tankih šaka na svetlu novom!“

Za ruke ga uze u času ovom

i kao san ih ponese dan.

Pesme koje su Vilovnjaci pevali

na starom jeziku na kom su snevali 610

143
kazuju kako su Beren i Lutijena
hodali kraj Siriona. Radost njegova i njena
mnoge livade ispuniše srećom, a noge im lake
hodahu vedro kroz dane ugodne i slatke.
Iako u šumi vladaše zima, 615
gle: kud Lutijena kroči, cveća ima.
Tinuviijela, Tinuvijela!
I ptica je sada da peva smela
ispod vrhova planinskih snežnih
kud Beren i Lutijena prolaze, nežni. 620

Ostrvo sirionsko ostaviše za sobom;

ali gore, navrh brda, i danas ćuti
zeleni grob, i kamen ljuti,
bele kosti tu su, ostavština
Felagunda, Finrodovog sina – 625
sem ako se zemlja izmeni il’ stane
il’ u mora duboka bestragom propa’ne,
dok Felagund smeje se u senci stabala
valinorskih, i kaže samo „zbogom i hvala“
sivome svetu gde suze i rat vladaju. 630

Nargotrondski puti njemu se ne nadaju;

ali slavu čuvaju i pronose glas
o palome kralju i kako Tû srete propast,
i kako popadaše kule od kamena.
Jer mnogi se sada kući vratiše, 635
a dugo u senkama crnim patiše;
i kao sen se vrati pas Huan,

144
i tek mu je poneko bio zahvalan;
ali odan beše, iako nevoljan.
Dvorane Naroga ispuni tad žamor, 640
Kelegorm se uzvrpolji, sustiže ga zamor.
Ljudi oplakivahu kralja im paloga,
devu slavljahu što, tela omaloga,
učini što Feanora sinovi ne smedoše.
Pobijmo ih neverne, odagnajmo bedu!“, 645
prevrtljivi narod plakao je glasno
sad za Felagundom, žaleć ga prekasno.
Orodret tad reče: „Kraljevstvo će biti
sada i samo moje. Neću dozvoliti
da se bratska krv proliva. 650
Al’ ni hleba ni mira ovde neće naći
braća što se ogrešiše o dom
Finrodov.“ I u času tom
dovedoše njih. Prezrenja pun, bez stida,
stajaše Kelegorm. Sjaj očinjega vida 655
pretnjom mu blistaše. Kurufin se smeško
usnama lukavim, stanjenim ko greškom.

„Odlazite zauvek – pre no sunce zađe.

I neka vas odsad više ne snađe
da u zemlju kročite ovu, 660
ni vas ni ostalu decu Feanorovu;
i neće više nikad ljubavi biti
što će vas i Nargotrond zbratimiti.“

„Pamtićemo to“, oni rekoše,

145
 i korakom hitrim tad utekoše, 665
na konjima, sa ljudima svojim,
što krenuše s njima. I ne ču nikoji
ni reč; čula se samo rogova jeka
dok jahaše oni gnevni, kao vatra neka.

Dorijatu su se putnici približavali sad. 670

Iako grane gole behu, a vetar
ko leden kad,
i sive trave šištahu od zimske studeni,
oni pevahu bodro mraznim
nebom zakriljeni. 675
Stigoše do uzanog toka Mindeba,142
što s brda pada i svetluca ko dar s neba,
na zapadnoj granici gde već se moć
čîni Melijaninih širi kroz noć,
štiteć‘ zemlju Tingolovu od stranske noge, 680
uplićući uljeze u mreže mnoge.

Tad najednom rastuži se srce Berenovo:

„Avaj, Tinuvijela, rastanak je ovo,
zajedničkoj pesmi nam došao je kraj,
sada svako svojim putem samotnim će, znaj!“ 685

142 Mindeb – reka koja se u Dorijatu uliva u Sirion.

146
„Što se ovde rastajemo? Šta govoriš to
sad, kad je vedro jutro svanulo?“

„Stigla si sad do granice gde

ruke Melijanine drže sve,
i hodićeš ovde s mirom u umu, 690
i naći svoj dom i voljenu šumu“

„Raduje se srce moje kad šume lepe

sivilom svoje oči mi krepe,
dorijatske šume netaknute.
A opet, Dorijata ja i mrzeh pute, 695
i Dorijat stope moje napustiše
i dom moj, i moj rod. Nikad više
ni travu ni list dorijatsku da vidim
bez tebe neću. I tamna obala gde bridi
Ezgalduina, dubokog i silnog! 700
Zašto da raskrstim s pesmom umilnom
dok pored mene kuljaju slapovi bledi,
a ja da bez nade na obali sedim,
da gledam u taj nemilosrdan tok
dok mi tuga isisava životni sok?“ 705

147
„Nikada više do Dorijata put
neće Beren naći zabrinut,
sve da Tingol to dozvoli, sve da hoće to;
jer ocu se tvome ja sam zakleo
da ću mu doneti Silmaril blistav, 710
želju svoju ispuniti srca čista.
’Ni kam ni čelik ni oganj Morgotov,
a ni sva vilin-sila potom,
neće imat’ kamen drag koji biće moj,
tako se jednom Lutijeni ja zakleh, 715
a pred njom sve svetske lepote uzmakle.
Obećanje, avaj, ispuniti moram,
mada tuga j’ reska, a rastanak bolan.“

„Onda ni Lutijena kući poći neće,

već po šumi lutati sama i bez sreće, 720
bez straha od smrti, za smeh neće znati.
I ako ona već za tobom ne sme ići
stope tvoje očajne neće mimoići,
slediće te dok se staze vaše spoje,
Berena i Lutijene, jer ljubav to je, 725
pa bila na zemlji ili gde vladaju seni.“

„O, Lutijena, tvoje j’ srce najhrabrije,

al’ rastanak tako samo još teži je.

148
Ljubav me je tvoja od strave izbavila,
ali nikad od onog drugog straha skrila, 730
najmračnijeg zamka gde bdije užas sav,
a gde svetlost blagu put vodi krivudav.“

„Nikad, nikad!” reče on drhteći.

Al’ još dok ga je grlila, moleći,
huk se neki začu, ko da je oluja. 735
Kurufin i Kelegorm, sred moćnog bruja
nenadano, poput vetra, dojahaše.
Kopita konjska buku stvaraše.
U gnevu tom i žurbi pomamnoj
hitahu severnoj senci tamnoj, 740
iz Dorijata ka neprozirnom mraku
Taur-nu-Fuina. Odabraše stazu takvu
da ih što brže odvede srodniku
s istoka, gde je s Himlinga sve na vidiku
i pogled na klanac puca Aglona. 745

Ugledaše putnike. Povik zvonak

i kopita topot – zaždiše za njima
kao da bi da ih sa zemljom sravne,
ljubavnike, čuvare ljubavi slavne.
Ali kad ih dostigoše, oteše se atovi, 750
raširene nozdrve, izvijeni vratovi;
Kurufin se povi, naže se u sedlu,
pa desnicom snažnom podiže Lutijenu,
i u smeh prasnu. Prerano; jer skoči tad
žešće no žuto-mrk kralj zveri lav, 755

149
razjaren od strela što bodu put,
ko jelen silan zbog hajke ljut,
tako i Beren, priteran, izvede skok,
s urlikom na Kurufina ko poskok,
a vrat ščepa ga, stiskom da ga mori, 760
i konja i jahača na zemlju obori;
i boriše se tako oni bez glasa.
Ošamućena, dok se trava talasa,
ležaše Lutijena ispod golog neba; 765
oseti Gnom da će Berenovi prsti,
sklopivši se oko guše tako čvrsti,
i da ga pridave; oči iskolačio,
jezik isplazio, u glavi se smračilo.
Dojaha tad Kelegorm, koplje nosi, 770
gorka smrt Berena da pokosi.
Umal’ ga vilin-čelik ne tresnu po glavi,
njega, kog Lutijena iz negvi izbavi,
ali tada Huan skoči da odbrani
gospodara svoga očnjakom nežalnim 775
što se blista beo, i sav nakostrešen,
kao divljeg vepra da je lovit rešen.
Konj, prestravljen, đipi u stranu tad,
a Kelegorm povika, ljut kao nikad:
„Proklet bio ti, pseto roda nižeg, 780
zar na mog lorda ti ćeš da kidišeš!“
No ne bi psa ni konja ni jahača,
što i pokuš’o bi da nadjača
silnog Huana kad ga obuzme bes.
Čeljust mu rujna. Povuče se 785
ratnik svak, u oku strah sija,
ni mača ni noža ni krivošije,
ni strele ni luka ni koplja oštrog
Huan se ne plaši, taj strah je potr’o.

Kurufina tad bi stigao kraj 790

da Lutijena ne usta u trenutak taj.

150
Probudi se, tad priđe Berenu
i zavapi da ga reči njene prenu:
„Suzbij gnev u sebi, o, gospodaru moj!
Ne čini što Orka gnusan čini rod; 795
Vilovnjaci imaće sve više dušmana,
broja im se neće znat’, biće sa svih strana,
a mi ovde ratujemo zbog kletve te drevne,
svoj na svoga sečivom smrtonosnim sevne,
da propadne svet. Neka bude mir!“ 800

I popusti Beren, ustade Kurufin;

al’ ovome uze konja, a i verižnjaču,
i nož što od bledog meseca sja jače,
bez kanija, od čelika iskovan.
Nema tog mesa što se isceli iznova, 805
a da ga taj vršak probi; jer njega davno,
uz tih poj, Patuljci skovaše starostavni,
u Nogrodu, gde čekića pesma
milovaše uho ko zvonjave pesma.
Gvožđe su kao drvo mlatili ti malji, 810
a verižne košulje ko od vune tkali.
Ali u druge ruke on sad beše pao;
gospodar je njegov poraz grub spoznao.
Beren uze nož, hitnu ga daleko,
pa povika: „Odlazi!” i glednu ga preko; 815
„Odlazi! Otpadniče, ti, i pusta budalo,
nek ti u izgnanstvu žudnja splasne malo!
Diži se i idi, i više nikad, dok je ovog sveta
ne čini što rob Morgota, orčka sorta kleta;
I neka ti, ponosni Feanora sine, 820
dela odsad budu prava, ponos da ne mine!”
I povede Beren sa sobom Lutijenu,
dok Huan motriše budno bandu okupljenu.

151
„Zbogom“, povika tad Kelegorm. „Daleko
nam stig’o! I bolje da vas, reći će neko, 825
glađu umore divlji kraji ovi
no gnev da pokažu Feanora sinovi,
a gnev taj stiže preko brda i doline.
Nema tog dragulja, deve, Silmarila,
u tvojoj ruci da se sjajem svine! 830
Proklinjemo te, ma gde ti duša bila,
od zornjeg cvrkuta do noćne tišine!
Zbogom!” I hitro on s konja skoči,
i brat mu sa tla diže oči;
od tise luk sa zlatnom strunom, 835
i tako strelu moćnu mun’o,
dok ono dvoje bezbrižno hodaju;
patuljačka strela, svirepa, nakriva.
Za ruke se držahu, radost živa.
Ne osvrnuše se. Kad Huan zalaja, 840
skoči i u letu uhvati strelu. Kao mis’o brza,
stiže druga; ruka smrtonosna trza;
al’ tad se već okrenu Beren i u čas hudi
stade pred Lutijenu i isturi grudi.
Duboko se strela zabi mu u meso. 845
On pade na zemlju. Onaj buljuk ves’o
odjaha dok Beren na zemlji ležaše;
ali ipak oni ko vetri bežaše,
jer goni ih Huan, od srdžbe sav goruć’.
Iako se i Kurufin smejaše u horu, 850
pričalo se posle za tu strelu zlobnu
po Severu gde glasi ruše ćutnju grobnu,
i Ljudi u Velikom maršu pamtiše to,
da tu strelu vinu Morgotovo zlo.

152
 Otad se ne okoti nijedan pas slobodan 855
što je Kelegormu ikad bio odan,
a ni Kurufinu. Iako kroz stihiju iđahu,
i dom im od ognja ostade u prahu,
nikad više Huan ne htede gospodaru starom,
već Lutijenu slediše, hrabru, s revnim žarom. 860
Ona kraj Berena uplakana klonu,
htede da zaustavi obilnu krv onu
što je tekla brzo i lokvu stvarala.
Odeću je njemu s prsa rasparala,
iz ramena istrgla oštru onu strelu; 865
ranu mu tad suzama sprala uzavrelu.
Priđe tada Huan noseć neki list,
od svih trava vidarskih baš posebno čist,
zimzelen na šumskom proplanku što niče,
list mu sivo-beo je, na sečivo liči. 870
Huan poznavaše svih tih trava moći,
što kraj šumskih staza ćute dane, noći.
Stavi list na ranu, dok tiho Lutijena
poje pesmu zdravlja senom zaklonjena,
pesmu koja krvcu ljutu zaustavlja, 875
kojom vilin-žena odvajkad’ se javlja
u vremenu rata, kad su teški dani.
Senke popadaše sa planina tavnih.
Onda sa Severa, gde se tama zbira,
iskoči Srp Bogova,143 i zvezda svaka, 880
u noći toj kamenoj bez trunke mira,
sijaše hladno, belo usred mraka.
Na zemlji se žari crvenoga zraka
telo koje leži i duboko sanja
kraj ognja, a ispod prepletenog granja; 885
dok pucketa drvo i pršte grančice,
Beren tu počiva, usnulo mu lice.
Zabrinuto nad njim, deva što ga voli
nadnosi se, hoće žeđ da mu utoli,

143 Srp Bogova – sazvežđe Velikog medveda (koje je Vardaj postavila iznad
Severa kao pretnju Morgotu i znamen njegovog predstojećeg pada).

153
miluje mu čelo, tiho zapevava 890
pesmu moćnu što još u runama spava,
il’ ni tamo čak; pesmu koju znanje ne doseže.
Bdenje se bliži kraju, noćne senke beže.
Jutarnja izmaglica siva se prikrade,
pomrčina ustuknu pred danom bez nade. 895

Tad se Beren probudi, s naporom progleda,

ustade pa povika: „Ispod drugog neba,
u zemljama strašnim i neznanim nama,
lutao sam dugo, slutim, duša beše sama,
u dubokoj seni bejah, demon gde stanuje; 900
ali tada zvuci koje uvek rado čujem,
zvona zvuk, viole, harfe, ili ptica poj,
ko muzika bez reči koja dira duh moj,
stade da me doziva, doziva kroz noć,
primami me svetlu, i vrati mi moć! 905
Ranu mi isceli, i bol mi ublaži!
Jutro stiže, evo, opet da nas snaži,
nova putovanja da nas vode dalje –
u opasnost gde moj život teško će da traje;
a tebe će vodit’ put u šumu, da sediš 910
pod drvećem Dorijata, a da men’ bar bledi
odjek stiže tvoje vilovnjačke pesme,
gde brda su hladna, a putem svak ne sme.“

„Avaj, sad za dušmanima nemamo samo

Morgota, onog što vlada tamom, 915
već na zlu sreću s Vilovnjaštvom

154
se upletosmo sudbinom strašnom;
i tebi i meni i Huanu smelom
kome je davno usud prorečen,
smrt neće praštat’, ja da ti rečem, 920
ako produžiš sa mnom ti. No tvoja ruka
u Tingola krilo, posle svih muka,
da spusti vatren dragulj, Feanora oganj –
nikad, nikad! Čemu ići tamo?
Što da leđa ne okrenemo nevolji samo 925
i lutamo tako, bez nad glavom krova,
ceo svet će dom nam bit, i mora ova,
i drvo što krošnjom nemir svaki smiri,
i brda, i sunce, i vetrić što piri?“

I dugo tako pričahu, a srca im tonu; 930

i ni sva vilinska znanja neće moći onu
rešenost njegovu u odluci omesti;
ni ruke joj nežne, ni odblesak svesti
što iz oka poput zvezda blista,
ni usne joj blage, ni glasa moć čista. 935
U Dorijat nikad on kročit’ neće nogom,
osim nju da otprati, da ne brine mnogo;
nikada u Nargotrond sa njom ići neće,
osim ako rat izbije i bude nesreće;
u nemilom svetu ne bi on nikad 940
naveo nju da spi bez počinka,
bez doma i mira, bosa, pohabana,
jer ljubav je udalji od doma joj znana.
„Morgotova moć više ne spava;
već se brdo i dolina ustalasava, 945
hajka se digla, plen da se smete,
deva samotna, vilinsko dete.
Vrebaće Orci sad i dusi zli,
sejaće strah. Tebe će tražiti!
U svaku će senku zaći, i jamu, 950

155
i otud mi nada tone u tamu,
i srce mi ledno. Proklet mi zavet
što ga dadoh, i sudba zanavek
što nas spoji; upletoh noge tvoje
u klopku tu, u tužno lutanje svoje! 955
Pohitajmo sada, pre no što suton dođe
najbržim putem bež’mo dok prođe
močvara pod nogama našim ova
da stignemo do breza i hrastova
u Dorijatu, Dorijatu lepom, 960
gde bi svaki zao gost istog časa krep’o,
jer ne može minut pored lišća što sve čuje,
koje u toj šumi na grani stanuje.”

Činilo se, volji s’ njegovoj priklonila.

Brzo u Dorijat krenuše tad oni, 965
granicu pređoše. Od pogleda ih skloni
tuđih u mahovinu obrasla čistina;
ležahu tad skriveni od vetra što duva,
pod brezama koje svilen-kora čuva,
i pevahu o ljubavi koja tek dolazi, 970
sve i ako zemlju more plavo zgazi,
sve i da se rastanu kad nadođu vali,
naći će se jednom na Zapadnoj obali.

Jutra jednog dok je još spavala ona

tu na mahovini, kao da je zora 975
i odviše gorka za jedan nežan cvet
da laticom pogleda u sumračan svet,

156
Beren ustade i poljubi joj kosu,
i ode tiho, i suze mnoge prosu.
„Huane dobri“, reče on, „dobro da je paziš! 980
Na polju bez lista nikad zlatoglav,
nikad ruža gde trnja pun raste žbun zdrav
ne javi se takva, tako krhka, mirisava.
Čuvaj je od vetra, čuvaj je od zime,
sakrij je od ruku što nemaju ime; 985
čuvaj je od skitnje, od nevolje svake,
jer usud i ponos gone moje noge lake.“

I okrenu konja, i odjaha tanan,

ne osvrnuvši se; ali celog dana,
srca kamenoga, hitaše samleven, 990
stazama umornim što vode na Sever.

Pukla je ravnica, široka, prostrana,

gde Fingolfin kralj za ponosnih dana
srebrne vojske vođaše, a trava zelena,
konji beli, koplja za boj spremna; 995
šlemovi visoki od čelika, sve blešte,
i koplja sijaju, ko da gledaš mesec.
Trube im svirahu, i dugo i glasno,
u oblak se diže poklič njihov strasno,
a oblak naleže na Morgota toranj, 1000
na severni onaj; Morgot čeka, oran.

157
 Reke ognjene u noći doba gluvo,
zima je, belo sve, hladno i suvo,
kad najednom rumen zrak ravnicu zagreb’o,
odblesci sevaju samo, obojili nebo. 1005
Sa hitlumskih zidina vatru ugledali,
i da se dim vije gde se tornji zdali,
u oblaku nesta svega, svi smeteni,
zvezde zagušene. U dubokoj seni,
moćno polje postade prašina, 1010
pesak leti, rđa ožućena,
žedne dine gde kosti bez broja
leže usred stenja pusta, gola.
Dor-na-Fauglit, 144 Zemlja Žeđi to je,
dobi ime tako, prokletstvo j e 1015
na nju leglo; gavrani na grob taj sleću,
gde je mnogi heroj našao zlu sreću.
Odande vrletne glede strmine
iz Noći Smrtnosne u severne daljine,
od mračnih borova s krošnjama gustim, 1020
crnim i groznim, ko jarboli pusti
brodova smrti što se u pesku nasukali,
i avetnim dahom ko štenad skamukali.

Beren, sav smrknut, gleda u daljinu,

preko dina, u bezvodnu sivinu, 1025
i vidi tornjeve; mršte se oni

144Dor-na-Fauglit – prostrana travnata nizija u Ard-galenu, severno od Planina

Noći (Dortonion), koja je pretvorena u pustinju (takođe poznat i kao Anfauglit ili
Žedna Ravnica).

158
gde Tangorodrim niži je gromovni.
Gladan konj stoji, pognuta mu glava,
ponosita rasa gnomska; od šume ga strava;
tom ukletom ravnicom jezivom 1030
neće više kročit nijedno konjče živo.
Beren reče: „Dobri ate zloga gospodara,
za te ovde više nema ćara.
Zbogom sada, idi, idi! Glavu digni,
i do Siriona dola stigni 1035
putem kojim mi dođosmo, gde je ostrvo;
onde Tû vladaše; sveže vode prvo
napoj se; i stupaj po dugoj travi.
A ako te Kurufin više nikad ne nađe:
slobodan trči, ne daj da žalost te snađe, 1040
s jelenima, košutama lutaj, bez rata i rada,
i vratićeš se u Valinor, nek te ne napušta nada,
odonud davno poteče tvoja silna rasa,
s Tavtosa gore što se pod nebom talasa.”
Sedeo je tako Beren, i pevao glasno, 1045
odjek samotnog tog poja razleg’o se jasno.
Mogli su ga čuti Orci il’ vuk što plen lovi,
mogli su ga čuti drugi zli skotovi
što kroz sene gamižu, motre s Taur-nu-Fuina,
ali on ne hajaše, uze ga gorčina, 1050
svetlo dana za nj’ umre, ko da ostario,
sumorno mu srce gori; svet za sobom ostavio.

„Zbogom sada vi, listovi na grani,

i muzika vaša kad lahor jutarnji
dune! Zbogom, o proplanče, cvete, travo, 1055
vi što svet poznajete, ostajte mi zdravo;
i vode što žubore preko kamenova,
i jezerca što ćute i miruju ova!
Zbogom sad planino, ravnico, dolino!
Zbogom vetre, kišo, studena mrazino, 1060

159
maglo i oblače, o, rajski vazduše;
zvezdo i meseče, zaseniste duše,
sa svoda gledate na zemlju prostranu,
bio Beren živ još, ili već izda’nu,
al’ duboko negde, gde dubina snuje, 1065
od onih što vapiju jeka se ne čuje,
oni leže tamo i guše se sami
u večitom dimu i večitoj tami.
Zbogom, slatka zemljo i nebo severno,
blagosiljam vas, jer ovde je smerno 1070
ležala i trčala, mila, lakonoga,
na mesečini i za danka mnoga,
Lutijena Tinuvijela,
pred čijom lepotom usta smrtna zanemela.
Iako u propast ode ovaj svet, 1075
i raspade se, i obole, klet,
u drevni ambis opet pade,
ipak je dobro što sveta imade;
i zora, i sumrak, i zemlja, i more,
svi se stvoriše Lutijenu da vole!” 1080

I podiže sečivo on visoko,

i stajaše sam, bistro mu oko
pred pretnjom strašne moći Morgotove;
neustrašiv, prokle ga, i kule mu, dvorove,
i šaku mu što sen baca i što gazi taban, 1085
i seme, i kraj mu, krunu, i koren neslavan;
onda jurnu samo niz onu strminu,
odreče se nade, i strah svaki minu.

160
„O, Berene, Berene!” začu tada on,
„još malo pa prekasno ja te pronađo’! 1090
Ponosita, hrabra ruko, srce bodro,
ne ’praštaj se još od mene, još ne odo’!
Vilovnjačke rase što su bića
ne puštaju tako ljubav svoga žića.
Ljubav je moja kao tvoja sila: 1095
kapiju uzdrmala, kula se srušila,
krhka je spram smrti, al’ se nikad ne da,
izdržati sve će, ne zna da se preda,
ni za poraz ne zna, ni za uzmaknuće,
iako bačena u podzemno bespuće. 1100
Voljena mi ludo! Nemoj da tražiš
put taj; u moć svoju ne ulaži
veru, misleć ‘da ćeš onu što te voli spasti,
a koja će pre na muke, ili u grob pasti
nego da čami u zatvoru, gde straža bdi, 1105
bez krila i moći da pomoć mu pruži,
onom za kog stvorena je
da pomoć i ljubav daje!”

I tako se njemu Lutijena vratila, 1110

na putu kog noga ljudska nije pratila;
na rubu užasa stajala je sada
između pustare i šumskoga hlada.
I on pogleda u lice to umilno
i grleći je, reče joj, tiho, sasvim tiho: 1115
„Triput sada zavet svoj proklinjem ja”,
on reče, „što i ti si zbog njega u sen sad došla!
No gde je Huan, kamo toga psa
kome sam verovao, i koga vezah
ljubavlju svojom da mi tebe čuva 1120
od opakog lutanja kroz prostranstva gluva?”

161
„Ne znam to! Ali srce je Huana dobroga
mudrije, plemenitije od svih ljudi doba ovoga,
i zato, o, lorde moj sumorni, molitvi se ti okreni!
Dugo sam Huana molila da meni 1125
učini, da me izvede, jer htedoh tako
na tvoj trag – konj bi dobar on bio lako,
jer korak mu je postojan i samo teče:
smejao bi se da nas vide ono veče
kako jurimo, kao Ork na vukodlaku, 1130
iz noći u noć, ko oganj u mraku,
kroz močvaru, glib, kroz šumu i pustoš!
Al’ kad čuh tvoj glas, što ko iz mrtvih ust’o,
(da, svaku je reč Lutijena znala bila,
i slušajuć’ zlu je smelo prkosila), 1135
on me na zemlju spusti, i odjuri nekud sam;
al’ kakav mu naum bi, ja ti to ne znam”.

Ne prođe dugo, a Huan stiže,

dahće, iz očiju plamen mu liže, 1140
u strahu da na nju, koju napusti,
neko zlo možda šapu svoju spusti.
I položi sad pred noge njene,
tamne kao da su izronila iz sene,
dva obličja gnusna koja on doneše, 1145
sa ostrva Siriona, gde junaštvo beše;
vučinu odranu – divlje mu je krzno,
gusto, umršeno, a mračnim činima
natopljena grozna koža mu vučija;
vukodlački plašt je to Draugluina; 1150
drugo beše kao od šišmiša koža,

162
sa krilima moćnim, i oštrijom od noža
žicom što vezuje im krajeve –
ta su krila taman oblak, nalik na zmajeve,
što mesec zaklone kad u noći crne 1155
s vriskom od kojeg celo telo trne,
Tûovi glasnici stignu.
„Šta li te dovodi nama,
Huane? Koja mis’o skrivana?
Nagradu za srčanost i velika dela, 1160
kad Tûa poraziš, šta ima cela
pustoš ta da da?“ Tako Beren govoraše,
i opet se reči u Huana našle;
glas mu beše ko dubokozvučna zvona
što s citadela valmarskih ore se prodorna: 1165

„Jednog dragulja lopov ti biti moraš,

Morgotovog ili Tingolovog, sladak il’ gorak
usud to je; biraj: ili ljubav, ili zavet taj!
Ako ti je mrsko zavetu da staneš u kraj,
onda Lutijena ili sama umreti mora, 1170
il’ kraj tebe smrti prkositi bez zbora,
tvog usuda putem s tobom odsad ići,
a ni ti sam ne znaš kud ćeš njime stići.
Beznadno poslanje, ali ne suludo,
osim ako ti, Berene, nećeš tako ludo 1175
odeven ostati; u odelo smrtnika,
ne krijuć’ od smrti smrtničkoga lika.
Avaj! Valjan beše savet Felagundov,
a još bolje bi bilo kad bi savet uzo
ti i od Huana, pa da se presvučete, 1180
kletu, gnusnu, opaku masku da navučete,
vukodlak s Čarobnjakovog ostrva i slepi
miš što mu ogavna krila gamad lepi,
s jezivim krilima kao iz pakla,
što se kandžom groznom gnusoba dotakla. 1185

163
„U takav mrak i nevolju, ljubav vas, avaj,
dovede; a ja vašu ljubav spasavah.
Sada više dalje neću moći s vama –
ko je ikad video, budi-bog-s-nama,
da se s vukodlakom druži veliki pas 1190
i da skupa jezde u angbandski kras?
Srce mi, ipak, kaže: na toj kapiji
usud mene čeka, moj, ne ma čiji,
i da me do tih vrata noge ove
neće više vodit’ ni kroz snove. 1195
Smutila se nada, mrak na oči pao,
razgovetno ne vidim šta mi put je dao;
al’ ako vas put, iako za to nema nade,
u Dorijat vrati, gde vreme jednom stade,
možda nam se opet putevi spoje, 1200
i opet se sretnemo pre kraja sve troje.“

Stajahu tako čudeći se rečima ovim,

i glasu njegovom, dubokom kao snovi;
i najednom on nestade sa vidika njima,
tek što noćna tama dođe nebesima. 1205

Savet njegov užasan oni poslušali,

od divnih su obličja tada odustali;
vukodlak i šišmiš postadoše sada,
drhtaj jeze prođe im kroz tela iznenada.
Vilinskom je magijom posula Lutijena 1210
tu ogavnu odeždu došlu iz zlih sena,
i ludilo užasno srca obuzelo;

164
ona vilin-znanja tad primeni smelo,
od zla ih zaštiti, obdari ih moći
i pevaše tako ona do ponoći. 1215

Brz kao vučje krzno što je odenuo,

Beren leže na pod tamo gde se denuo,
isplazio jezik, gladan; ali gle,
bol i čežnja peku oči te,
i užas ga sustiže kad vide nešto 1220
grozno, netopirsko, što gamiže vešto
njemu oko nogu, a škripe mu krila.
Stade on da zavija tad na mesečini,
skoči na sve čet’ri, pa jurnu po ledini,
s brda u ravnicu skače, s kamena na kamen – 1225
al’ ne beše sam; pratiše ga neko obličje tamno
i krila je nekih lepet odzvanj’o osamom.

Pepeo, prah i pesak koji žeđ strašna mori

sparušeni, sasušeni dok mesec bled gori,
a vazduh je hladan, teraju ga struje 1130
pa uzdiše, ječi, turoban samuje;
od kamenja sprženog i peska što vapije
međ kostima spečenim da se vode napije,
nad kojima hita sad, krzna naprašena,
a jezik mu visi, lipti paklena pena. 1135
Duge lige još ležahu puste pred njima,
kad bolesno dnevno svetlo ispuza nad oblacima;
mnoge zagušljive milje ležahu unapred
kad ih hladna noć još jednom uhvati gde snatre,

165
spusti na njih senku, i neki jeziv zvuk 1140
što je sikt’o nad dinama koje tišti muk.
Drugo jutro osvanulo, oblačno, smrdljivo,
mučilo se, pa pokleklo, slepo i stidljivo,
uto obličje je vučje došlo, posrćući,
i do pobrđa severnih stiglo jedva se vukući; 1145
na leđima mu je nešto sklupčano ležalo
što je na dnevnome svetlu sve vreme žmirkalo.

Kao oštri zubi štrčalo je stenje,

kao kandže što hvataju sve što put samelje,
a put ide sav žalostan ka nastambi mračnoj 1250
u planini od zle pare sasvim neprozračnoj,
s tunelima podzemnim gde te užas hvata,
ispustima širokim gde se vide vrata.
Šunjali su se kroz senke što gutahu
svetlost; muziku podzemlja tu odjeci slušahu. 1255
Dugo su čamili tako pored uske staze
i drhtali sanjajuć’ da kroz Dorijat gaze,
i smeh da je, muzika i vazduh čist,
a ptice da pevaju gde lak raste list.
Probudiše se, i začuše tutnjavu, 1260
odjek iz dubina što priziva stravu,
bubnjalo je dole, strašan bruj bi
Morgotovih kovačnica; tad ih zaplaši
bat kamenih koraka, gvožđem potkovanih
što se čuše odozdo sa puteva tamnih: 1265
to Orci kretahu u pljačku i ratovanje,
predvodnici Balrozi vođahu u klanje.
Uskomešaše se, kroz oblak i sen
koračahu tako, pusto osta sve;
mračni stvori zgrbljeni na mračnome poslu 1270
uz strmine žurno njihov trag se osu.
Litice su oštre nicale kraj puta,
gde kraguji kričahu kljuna uzdignuta;

166
zjapili su ponori, svuda kulja dim,
zmijska tela su se oblagala njim, 1275
sve dok najednom, u tami neprozirnoj,
teškoj kao usud u noći nemirnoj
što leže na podnožje Tangorodrima,
kao grom kad planine korenje rasklima,
stigoše na neki kao sumoran dvor, 1280
oko njega kule, utvrđenja zbor,
te izbiše tako u krajnju ravnicu
kao bezdan crnu što seče liticu,
i stigoše tako do zida bez konca,
Bauglirovog ogromnoga dvorca, 1285
do kapije koja jezovita čeka
u džinovskoj senci ko zla slutnja neka.

U toj moćnoj senci stajaše nekada

Fingolfin; štit imaše tada
on nebeskoplav, sa zvezdom što sja 1290
kao kristal blistav s visa daleka.
Srdžba ga je obuzela, i žurba
pa u očajanju pokuca na ta vrata gruba,
on, kralj gnomski, samotan na delu,
a pred njim kamena utvrda pokri zemlju celu, 1295
i jedva se čujnu zvonki njegov rog
srebrni što visi s remena zelenog.
Iako beznadan, neustrašiv beše;
povika Fingolfin: „Hajde, nek se dreše
ove dveri grozne, otvori kapije! 1300
I istupi ti, koji pod nebom najzlobniji je!
Istupi ti, o, lorde, što za stravu znaš
i bori se sam, rukom drži mač,
ti što roblje upregnuto goniš,
tiranin što se iza zidina tih skloni,
Bogova dušmane i vilinske rase!
Ja te ovde čekam. Hodi! Otkrivaj se!“ 1305

167
 Izađe Morgot. Poslednji put u tim ratovima
usudi se krenut’ ka višim spratovima
od prestolja svoga pod zemljom duboko, 1310
a bat mu koraka odzvanja žestoko,
kao da se potres u dubini sprema.
Oklop crn mu, visok stas, sa krunom gvozdenom;
moćno koplje, samurovinom telo odeveno,
senku baca ko da je u olujnom oblačju, 1315
nad kralja se nadnese, nad svetlost junačku,
pa potegnu ogroman topuz, vitla njime,
malj podzemni što iz zemne izroni tamnine,
Grond. Kad o zemlju tresnu, prolomi se to
ko da je u mrko tlo udario grom, 1320
izmrvi se stena, podiže se dim,
jama se napravi, oganj tad izbi.

Fingolfin, lagan kao pero,

pod oblakom sam ko pramen beo,
odskoči u stranu, isuka Ringila145 1325
u kojem se ledeno-modra iskra skrila,
mač taj što vilin-moć u sebi nosi,
da meso kida i dušmane kosi.
Sedam rana nanese neprijatelju svom,
sedam strašnih krikova oteše se tom, 1330
planine odzvanjahu, zemlja se tresla,
angbandske armije silne zebnja protresla.

145 Ringil – mač Fingolfinov.

168
Docnije će Orci pričati obesni
o megdanu što se u tom paklu desi;
i pesma je vilinska, međutim, nastala 1335
samo jedna – kad je senka pala,
i telo moćnog kralja u humku spušteno,
Torondor, Nebeski Or’o, odmah poleteo,
i odneo tu vest užasnu, strašnu,
ojađenom starom Vilovnjaštvu. 1340
Tri udarca silna zadobi Fingolfin,
na kolena triput pade, al’ se osovi
na noge, pa pod oblak skoči,
zvezdani mu sjaj ponosnom zaseni oči,
i štit mu loman, i ulubljen šlem, 1345
mrak i sila dotad ništa ne mogoše njem’,
no sad je tlo oko njega spečeno, sv
jama do jame. I ne beše nade.
Noge ga izdadoše. I sruši se on
na zemlju, i vrat mu pritis’o 1350
taban kao brdo da ga zgazi,
i smrska ga tako – al’ ne i porazi;
jedan očajnički udarac zadade još on:
Ringil zaseče stopalo moćno to
kod pete, i crna krv tad pošiklja, 1355
ko iz izvora vrelog što para džiklja.
Posle tog udarca zauvek ostade
Morgot da hramlje; ali kralj pade,
i ovaj htede da ga smrskanog baci
vucima. Kad, gle! S prestola visokog 1360
Manveovog, gore, gde ne seže oko,
s vrhunca koji samo nebo kruni,
Torondor, Orlova kralj, obruši se,
i zlatnim Bauglira nabode kljunom
u lice, pa se na krilu olujnom 1365
vinu, mada se diže silna graja,
beživotno telo moćnog vilin-kralja;
i tamo gde prsten stvaraju planine
daleko na jugu, svud oko nizine,
gde Gondolina beše u visini sjaj, 1370
grada koji za boj ko da beše sazdan,
i na kamen goli spusti mrtvo telo

169
na vrh planine gde se sneg zabel’o.
Nikada ni Ork ni demon posle toga
ne drznu se tamo da mu stupi noga, 1375
tamo gde je Fingolfina uzvišeni grob,
dok Gondolin ne z’desi neizbežna kob.

Tako Bauglir ožiljak steče kužan,

što na tamnom licu ostavi trag ružan,
i tako otad šepaše doveka on; 1380
al’ potom je doveka u dubini vladao,
taman na svom prestolu skrivenom;
orilo se kad on hoda po dvoru kamenom,
polako kujuć’ svoj moćni plan,
kako da svet ropstvom sav sputa. 1385
Gospodar vojski, lord nevolja svih,
mira od nj’ nema ni rob ni dušmanin;
triput je pojačao stražu i čuvare,
uhode razaslao na sve sveta strane,
sa Severa stigoše vesti tada, 1390
ko se borio, ko pak strada;
ko juriša, ko se drži potaje;
ko ima vojsku; čija deva lepa je,
i gde lord ponosit; i srca sva
uplete on u svoja umenja zla. 1395
Jedino Dorijat zaogrnut velom
što Melijana izatka – na svetu celom
niko ne mogade da oskvrne;
nejasan glas odande tek se
do njegovog uha vrne. 1400
A govorahu o kretanjima svim
međ neprijateljima njegovim,
i da sinovi Feanorovi prete ratom,
iz Nargotronda, sedam njih bratom,
iz Fingona ista vest stiže šumna, 1405
i iz seni krošnji bujnih Hitluma.

170
I strah njega tad poče da hvata,
iako strašnom moći on barata;
Berenova slava morila mu uši,
a iz šuma prostranih lavež ga guši 1410
velikog Huana.

I vest stiže tada

o čudnovatom lutanju Lutijeninom
po divljini: šumom, proplankom, nizinom,
a o Tingolovom naumu on mozgaše dugo, 1415
misleći o devi što tumara lugom,
tako lepa, tako krhka. Zapovednika
Boldoga posla on s mačem, ognjenika,
na Dorijat pravo; ali tu se boj podenu,
iznenada; i nikog ne beše da se okrenu 1420
i vest o Boldogovom srazu prenese,
i kako Tingol ponizi Morgotove bese.
A u ovom sumnja i jarost goreše:
nove loše vesti opet mu doneše,
kako je Tû zbačen i ostrvo mu jako 1425
dušmani skršili i osvojili lako,
lukavstvom njegovo lukavstvo slomili;
i plašio se uhoda, ma koji bili,
u svakog Orka sada je sumnjao.
A po šumama sad je svako znao 1430
da to Huan laje, pas što u rat mora,
kog Bogovi pustiše iz Valinora.

171
Onda Morgot stade da misli o Huanu
o usudu njegovom, odavno mu znanu.
Opake i gladne čuvao je čopore, 1435
u obličju vuka, žestoke i opore,
no demone teško je mogao da spregne;

172
kad god se glas njihov pećinom razlegne,
i pećina bruji gde oni stanuju,
odjeci bi odasvud mogli da se čuju. 1440
Od njih on odabra štene jedno,
hranio ga telima mrtvim, bedno,
najlepšim mesom Ljudi i Vilovnjaka,
sve dok ne naraste da mu brlog-raka
tesna ne postade, već ležaše tako 1445
kraj Morgotovog prestola, i sevaše lako
pogledom; ni Balrog ni Ork ni divlja zver
ne smehu da ga taknu. Proždir’o je sve
pod tim tronom strašnim, gutao mesište
i kost bledu glodao, grozno čudovište. 1450
U duboku začaranost on je upao,
teskobnu mu silu nametnu pakao;
sve je veći i strašniji on s vremenom bio,
oči mu crvene, u čeljusti oganj skrio,
a kad diše kao grob da isparava, 1455
moćniji od svake zveri, šumske il’ pećinske,
od stvorenja svakog zemne il’ paklinske,
od svega što je ikad igde postojalo,
prevaziđe on i rasu svoju, a i sve ostalo,
prvi među strahotnima, ispred oca, sina, 1460
ispred jeznog plemena tog Draugluina.

Vilin-pesme Karkarot ga, Crven-čeljust zvahu.

No šape mu moćne Angband ne napuštahu.
Propast u njem klija, glad davi ko reka,
u jazbini svojoj on besano čeka; 1465
gde kapije silne preteći se dižu,
iz očiju tamnih plamenovi ližu,
zube iskezio, usta razjapljena,
Morgota tamnica čuvarom je čuvena;
Niko tu da kroči ne sme, da gmiže il’ klisne, 1470
nit da mu pripreti, nit da samo pisne.

173
Kad, gle! Pred budnim mu očima
neka senka sad, u daljini, počiva;
puzi to nešto na mrkoj ledini,
pa stane, pa nastavi da mili,
vučje to je obličje, ispijeno, 1475
raširenih vilica, vidno iznureno;
a nad njim ko netopir u krugu širokom,
kruži nešto; senka koja privuče mu oko.
Viđao je takve stvore da bazaju često 1480
po toj zemlji što im dom i rodno im mesto;
a opet ga obuzela nelagoda neka,
i crna mu miso um mračan tad ščepa.

„Kakav užas strašan, i garde jezive

posla Morgot rešen da spreči sve žive 1485
koji bi da kroče kroz njegova vrata?
Dug put mi pređosmo da bismo videli
same ralje smrti dušmani što željni
raščepiše između nas i cilja našeg!
Nade mi nemasmo. Srca se ne plaše!” 1490
Tako Beren zbori, i na tren zastane,
i tad odsjaj oka vukodlačkog grane,
u daljini užas gde počiva tamo.
Očajan iako, on produži samo,
zaobišav’ crne jame što zjape bezdane, 1495
tamo Fingolfinu kralju smrt prekide dane,
samom što stajaše gde ga sudba smakla
dovevši ga u tu stravu, u predvorje pakla.

174
Stajahu sad sami pred kapijom tom,
Karkarot ih motri, obuzet sumnjom, 1500
a onda prozbori, režeći nemilo,
od odjeka svođe tad se razbudilo:
„Zdrav si, Draugluine, gospodaru moj!
Silno vreme proteče otkako put tvoj
nanese te amo. U svetlu te stranom 1505
sada sagledavam; promenom ti danom
sad ti, lorde moj, koji neustrašiv bi,
opasan, ko oganj živ,
trčaše po divljini i ovoj pustari,
sad umoran grbiš se, i klanjaš se, stari! 1510
Nije lako do vazduha doći kada
zub Huanov, ko smrt oštar, jarosno napada,
pa za šiju stegne? Kakav obrt čudan
vraća te ovamo da tumaraš bludan –
ak’ Draugluin jesi? Priđi sad mi malo! 1515
Znaću više kad te oko bude razaznalo!“

„A koji si ti, štenče izgladneli,

na put da mi se prečiš, a pomoć ne deliš?
Doleteh ovamo sa važnim vestima
za Morgota; Tûa se to tiče, nečeg novog ima. 1520
Sklanjaj se ti sada! Jer ja moram ući;
ili idi ti pa reci da sam stig’o kući!“

175
A ovaj se pridiže ispred tamne te kapije,
oči mu sijaju od zla što u njem’ spije,
pa zareža nevoljno: „Draugluine, oj, 1525
ulazi sam odmah ako stvarno ti si to!
Ali šta to gamiže pored tebe
što kao da bi da se sakrije pod ćebe?
Krilati stvori ovud’ stalno lete, de,
i nem’o im broja, ja ih poznam sve. 1530
A ovojne poznam. Vampiru, odlazi!
Ni tvoj rod ni tebe ne volim. Sad kaži:
kakvo to poslanje amo te dovalja,
ti gamadi krilata, do našega kralja!
Sitnica neka, u to ja ne sumnjam, 1535
ako bi da ostaneš, i ovde da kunjaš,
ima da te zalepim ko muvu za zid,
il’ krila da odgrizem pa da puziš ti.“

Ogroman onako, približi se, viče.

U Berena oku plamen rezak niče; 1540
nema tog mirisa lepog koji može
besmrtnih cvetova da izbriše iz kože
miomiris večan prolećni orošen
i srebrni odsjaj kad je breg pokošen
u Valinoru. A Lutijena gde god da je prolazila, 1545
takav vazduh uvek sa sobom donosila.
A izoštren đavolji taj beše njuh,
i ni maska dobra, ni nenačet sluh,
pa ni oči netom začarane – neće u zabunu,
ako njuškat’ stanu, nozdrve da gurnu. 1550
Na korak od pakla, Beren je to znao

176
pa se uveliko za boj pripremao
na život i smrt. Stajahu njih dvojica,
ogledalo užasa, mržnja ih spojila,
lažnog Draugluina i Karkarota strašnog, 1555
kad, gle! Čudo se desi, al’ čudo zamašno:
sila jedna, iz davnih pristigla dana,
od rase neke dalje od zapadnih strana,
obuze najednom Tinuvijelu, oganj seva.
Tamnog vampira odbaci, pa kao ševa 1560
odagna noć i zablista ko zora;
srebro seče tminu, a glas njen oran
kao trube kad se oglase pa ječi sve,
a niko taj prizor, nesnosan, ne vide
na hladnim mestima tim. Plašt njen, 1565
belim rukama tkan, kao dim snen,
i zanese sve, i začara sve,
ko veče što pada na čitav svet
iz ruku joj podignutih; dok je koračala,
i pogledom oči strašne te preletala, 1570
senka blaga i maglica iz snova –
zablistala ona kao zvezda nova.

„Spavaj, o, nesrećni, robe izmučeni!

Jadom skrhan tako, padni u seni,
iz patnje, mržnje, bola, požude, 1575
iz gladi, okova, tamnice hude
u zaborav padni, u dubok mrak,
u bezdan gde samo san je jak!
Na kratak čas tu mrežu ostavi,
užasan usud svoj ti zaboravi!” 1580

177
Škiljio on je, udovi ga izdali;
došlo mu da potrči, al’ koraci mali,
saplete se on i na zemlju pade.
Kao mrtav, nepomičan, ni glasa ne dade,
i ležaše tako, i grom ga udari, 1585
svest izgubio, i pokri ga hrast stari.

U nepreglednoj tmini što odzvanja,

gori od užasa u grobu što zaranja
u lavirint – podzemnu piramidu,
gde se smrt krije u večitom stidu, 1590
do pretnje mračne koja u dnu ćuti;
do korenja planine, što ih mrse puti,
izgrizeni, mučeni, utabani mrsko,
gamad koju kamen po zemlji isprsk’o; 1595
do dubina najdubljih, tamo gde sve staje,
otišli su zajedno, pa šta usud daje.
Svod što iza sutona u seni tone
videše gde bledi oči pozorne;
tutnjava iz kovačnica diže se tad 1600
isparenje silno iz jama pokulja,
i vetar ognjeni utom planu.
Ogromna obličja, trolovi u kamu,
izvajana u raznetim stenama,
na porugu smrtnih tela menama, 1605
čudovišna, preteća, stajahu tu,
u tišini na svakom zaokretu,
grčevitih lica, zgaslih pogleda.
Maljevi kucahu, krik ti mira ne da,
kao da u grlu kamen se mrvi; vapaj taj 1610
je stizao iz dubine dole, zalud doziva
dok zvecka ropski lanac gvozden –
glasovi na muke stavljenih grozne.

178
Glasno tad se zaori grub neki smeh
samom sebi gnusan, al’ ne zna za greh; 1615
i pesma se začu, što dubi do kosti,
kao mač da seče duše bez milosti.
Kroz otprta vrata odsjaj je crveni
kao vatra po metalu bacao seni,
pa se do svodova, do tama neslutnih 1620
uspinjao smelo mracima besputnim,
do kupole što u dimu treperi,
a svetli jezičak svaki treptaj meri.
I stigoše tako oni, posrćući,
u dvor taj užasni, Morgotovoj kući, 1625
i tu gozba bi; krv zverinja on tad popi,
i živote Ljudi žudno iskapi;
njima dvoma oči behu zasenjene,
od dima i plamena kao oslepljene.
Stubovi, poput zlehudih obala 1630
što nose tavanicu sazdanu od zala,
đavoljom su rukom isklesani bili,
umećima nesvetim njih su ukrasili;
kao stabla iz noćnih mora što očaj tek
rađaju, a senka im smrt, propast – lek, 1635
dok kao zmije uvijaju se grane
od bola koji nikako da prestane.
Ispod njih, s kopljem i mačem, silni,
horda Morgotova u samurovini;
na sečivu oganj, štitovi nabrekli, 1640
kao krv crveni, u vatri se pekli.
Ispod čudovišnog stuba stek’o se presto,
Morgota velikog vladarsko to mesto,
na smrt osuđeni vuku se po podu:
on nogu digao na šamlicu podlu. 1645
Oko njega sede odvratne velmože,
lordovi Balrozi, grive im se glože,
ruke im krvave, očnjaci čelični;

179
vuci krvožedni kraj nogu im slični.
A iznad tog paklenog mnoštva s’jahu, 1650
hladni, čisti, kroz koprenu planu,
Silmarili, dragulji sudbinski,
u kruni mržnje se, sputani, stisli.

Gle! Kroz užasna ta vrata strave,

senka neka šmugnu pognute glave; 1655
Beren bez daha ostade – sam sad bi,
stomak mu po kamenu hladnom puzi;
šišmišu nalik, tiho stvorenje što leti,
gde ogromna stubolika grana preti,
sred dima i gorkih isparenja. 1660
I kao u snohvatu mračnih htenja,
sumračna senka neprimetno raste
u oblak teskoban, i strašni jadi,
bezimeni, kao usud nastradni,
na dušu se sležu, pa u toj tmini, 1665
glasovi zamiru, a i smeh čili,
u muku tom tek oči su budne.
Neznane sumnje, strahote studne
nastaniše te grozne špilje,
i sve su veće, i drhtaj živne, 1670
počuv’ u srcu trube sad glasne
bogova za koje više ne zna se.
I Morgot prozbori, grom razbi muk:
„Senko, spuštaj se! Nek ne misli puk
da oči će moje prevarit’ on! Od moga oka 1675
ne može skriti ni tmina duboka.
Mojoj se volji niko ne suprotstavi,
mojoj se uteći ne može stravi.
Pustite nadu, bekstva vam nema,
kapija moja grob za vas sprema. 1680
Silazi sad! Besno ti krilo,
o budalo, krhko se svilo,

180
a šišmiš nisi! S’lazi ovamo!“

Oko krune gvozdene mu Beren tad vide

senku što pada, drhti ko da se stidi, 1685
i pada pred taj grozomorni tron,
slabašno, nejako biće, tu gde sedi on.
I tada se Morgot sagnuo veliki,
pogled mračan; trese Beren se, namah prutoliki,
poleg’o po zemlji, znoj ga obli hladan, 1690
da puzi tad stade, najedared jadan,
ispod tog prestola kojeg senka pala,
ispod gospodarovih užasnih stopala.
Tinuvijela prozbori tad, a glas joj tanušan,
no muk taj je duboki sad ozbiljno kušan: 1695
„Ja ovamo dolazim poslom sad valjanim
iz Tûove izbe gde su tamni dani,
od Taur-nu-Fuina mračnog ja putujem,
a tvoj moćni presto preda mnom sad, tu je!“

„Kako zoveš li se, ženče ti vrištavo, 1700

ime daj! Od Tûa sam već štošta ja saznav’o,
al’ to ne bi skoro. Šta on sam pa i zna,
kad mi glasnicu takvu posla?“

181
 „Turingvetila146 ja sam, što senku baca
na lice koje meseca što palaca 1705
ko jezik zmijski nad ukletim
Belerijandom gde preti!”

„Lažeš ti, i nemoj mi tu opsenu

u oči bacati ko senu.
Odlazi smesta, lažno je sve, 1710
odora tvoja i obličje!“

Nastupi tad promena, gromka, no lagana:

netopirska odora, čudnovata, tamna
spade, i ostade da drhturi na tlu.
I sad u tom paklu sve oči videše – nju. 1715
Oko ramena vitkih kosa se rasplela,
ispod tamne odežde one, svetla
mesečina sred čarobnog vela
sijaše ko da su nebesa na svet sela.
Magloviti snovi i san zaborava 1720
zacarili tamo gde vladaše strava;
miris vilin-cveća iz vilin-dolina,
gde srebrna kiša vazduh pročistila;
oko nje puzahu mračni stvori,
što njuškaju lakomo jer ih glad mori. 1725
Podignutih ruku, oborene glave,
zapeva tad ona tiho na tom mestu strave,

146Turingvetila – ime koje je sebi nadenula Lutijena kad se u obličju slepog miša
pojavila pred Morgotom.

182
i pesma to bi o dremežu i snu,
i pesma o dugom nekom lutanju,
i satkana bila je od jačih čini 1730
nego pesme pevane u drevnoj dolini
koje Melijana nekad je, kad suton svet dirne,
nedokučne pevala, duboke i mirne.

Angbandske se vatre pogasiše tada,

tinjale još kratko pa ih tmina svlada; 1735
prostrane dvorane pune senki bejahu
što podzemni svet zlom toplotom grejahu.
Sve tog časa stade, utihnu zvuk svaki,
čuješ samo izdisaj Orka, zveri laki.
Jedna vatra u tom mraku još beše živa, 1740
to oči bez kapaka Morgot rasanjiva;
zvuk tad neki naruši muk što je zavlad’o:
Morgota turoban glas što sve mrači rado.

„Pa, Lutijena, lažljivica ti si, slutim,

kao i svi Vilovnjaci, ko i svi Ljudi! 1745
A opet, dobro došla na dvor moj, dobro došla!
Za svakoga roba ja nađem nekog posla.
Kakve vesti nosiš o Tingolu ti,
o onom mišiću što se rupe dohvati?
Kakve li se ludosti sad dosetio taj 1750
te mu čedo zalutalo čak u ovaj kraj?
Ili, možda, uhodama koje ’vamo šalje
bolji savet od takvog on ne zna da daje?“

183
Ona na to zastade, da peva prestade.
„Put je bio“, reče tad, „dug i ko bez nade, 1755
al’ ne posla Tingol mene, niti on zna
kud mu se zaputila kćerka buntovna.
A ipak će svaki put, svaka vodit’ staza
ka severu hladnom gde sve koči se od mraza,
i tako i mene, evo, ponizna tu stojim, 1760
pred prestolom tvojim da se, drhteći, poklonim;
jer Lutijena mnoga znanja ima i veštine
utehom da srce svako kraljevsko dodirne.“

„I zato ćeš ti ovde, Lutijena, i ostati,

pa sad da li radost ili bol te prati – 1765
bol, sudbina koja svakom paše tako milo
bundžiji, lopovu, sužnju tek pristiglom.
Što ne bi i ti s nama usud delila taj,
u nevolji i kuluku? Il’ da štedim ja
te udove vitke i telo ranjivo 1770
muka teških? Čemu to sanjivo
blebetanje, ta pesma
i smeh beslovesan?
Moćne minstrele imam ovde ja.
Dadoh im, ipak, kratak predah sad, 1775
da malo još, barem malo poživi
Lutijena lepa i njen obol sivi,
igračka baš lepa za dokone sate.
U vrtovima lenjim mnogi je cvet
u ruke zaljubljenim bozima, svet, 1780
pao; a onda ga baciše, bez mirisa već,
nogama silnim ga krhkog gazeć’“.

184
Ovde mi, avaj, retko nešto tako
sred svih muka ovih pronađemo slatko,
a da na božansku dokolicu sluti. 1785
I ko još ne bi kušao tu lepotu puti,
tu usnicu mednu, pa potom zgazio
meko, sveže tkanje cvetka što je bio,
a sve da si ublaži te beskrajne čase?
O! Prokleti Bogovi! O ti gladni glase, 1790
o ti žeđi koja kao plamen ždereš
u ognju što gori bez kraja i mere!
U jednom trenutku pokleknuti ti ćeš,
i to trnje tvoje zalogaj moj biće!“

U očima njegovim podjari se vatra, 1795

ruku drsko pruža, njegova je, smatra.
Lutijena, ko sena, klisnu tad u stranu.
„Ne tako, o kralju! Ne tako!” povika ona,
„velikani ne slušaju pojanja preskromna!
Jer minstrel svaki svoj zvuk ima; 1800
neki su žešći, neko blaže štima,
a svaki svoju pesmu u svet pošalje,
i od svakog pesma bar malo potraje,
kol’ko god da nebrušena i reč mu i ton,
saslušan će biti i poštovan on. 1805
Al’ Lutijena ima lukave veštine
utehom da srce kraljevsko dodirne.
Čuj me sada!“ I na to raširi vešto krila,
i hitro ko da u stisku mu nije ni bila,
iskliznu samo, pa se zavrte, 1810
pred oči njegove, osećanjem škrte,
i otplesa kao da olujna je ptica
oko krune gvozdene i mračnog mu lica.
Tad najednom zapeva ona opet smelo;
kao rosa kapalo je glasje njeno belo 1815
sa svoda visokog uklete dvorane,

185
a glas joj čaroban, nikako da stane,
u srebrne potoke on se sad razliva,
u lokvama tamnim Morgotov svet sniva.

Zanjiha se odora, mutno pred zénama, 1820

utkala je čini sna Lutijena u senama,
dok je oko bezdana mahnito plesala.
Od zida do zida sve je zavezala,
a ples takav ni Vilovnjak, pa ni feja vitka
nikad pre ne izvedoše, niti će to ikad; 1825
pa kreni ovamo, pa onamo šmugni,
umirućem svetlu zlokobnom se rugni,
kao svila meka, lepša i od zraka,
od devica Vazduha što ih krila jaka
u nebesnim dvorima Varde hitro nose, 1830
pa ritmičnim pokretom uzdižu i kose.

186
Stropošta se Ork, i ponositi Balrog;
oči se sklopiše, čelo svakom palo;
srca žar je zgasn’o, vilica se koči,
a njoj se pozorne raširile oči, 1835
kao ptica ona treperi, a pazi

187
da se ne izgubi u čarnoj ekstazi.
Sve se oči sklopile, samo jedne ne,
one što pod Morgota stale obrve,
i gledaju one u to čudo gde se 1840
čarolijom prkosnom do svesti uznese.
I volja popušta, i vatrica bledi,
pod obrvom već je oka odsjaj bledi,
Silmarili kao zvezde popaljeni
u utrobi Zemlje vonjem nesravnjeni, 1845
njihov sjaj se diže, sve sad od njih blista,
u nebeskom rudniku divota su čista.

A onda sjaj taj iznebuha pade,

na pakleni pod, gde umiru nade.
A glava moćna konačno klonu; 1850
ko planinski vrh kad oblak onu
visinu zaogrne, splasnuše ramena,
slomi se oblik zla otelovljena,
i u stihiji koja tad nastade,
litica mnoga moćna u ponor pade; 1855
i ležaše Morgot sad u domu svom,
ničice, nemoćan u snu tom začaranom.
Kruna mu se otkotrlja, kao da grmi,
al’ zvuk svaki zamre tad spram zidina strmih,
i tišina produbi se, ko more bezdano, 1860
kao da je srce Zemlje netom uspavano.

Ispod ogromnog, a praznog prestola,

guje se uvijaju, tela su im gola,

188
vuci kao leševi leže razastrti;
a i Beren sanka breme teško prti; 1865
nema misli, nema sna, niti senke slepe,
što u tami uma mu sa mišlju se lepe.
„Hodi, hodi, hodi ovamo! Kucnuo je čas,
Gospodar Angbanda leži pored nas!
Budi se, budi se! Jer sretosmo se mi, 1870
ovde gde tron taj uzdiže se zli.“
I stiže glas taj do mučne dubine,
gde ležaše on, a dremež nikako da mine,
i lice mu dotakne, i bara spora
sna se razmrda ko od razvigora. 1875
I skoči on, probudi se um; da puzi stade.
Vučje krzno odbaci on tade,
na noge se osovi, oči razrogači,
i svetao zrak od gluve tame jači
vrati mu glas kao zakopanom živom. 1880
I kraj sebe oseti, više nije sniv’o,
Lutijenu gde pada, kao da ne može;
zar snaga i magija njoj da se istroše –
on je brzo pridrža, čvrsto je obgrli,
da zaštiti cvetak taj što blista vrli. 1885

Pred nogama svojim vide tad zadivljen

Feanorove dragulje, svetlosti im divlje,
bela vatra plamsa u Morgota kruni,
ovaj pade, leži sad, neće da se buni.
Da pomeri šlem taj, od gvožđa okrutnog, 1890
snage nije imao pa je samo smutno,
tragajući prstima da iščupa nešto,
da znameni neke barem domogne se vešto,
kad se Beren doseti onog jutra hladnog
kada se sa Kurufinom pokavžio gadno; 1895
iz pojasa isuka on bodež i kleknu,
pa okuša sečivo, hladnoćom što seknu,

189
a nad kojim u Nogrodu pevali su pesme
patuljački oružari tiho, glasno ne sme,
muzika to maljeva beše iz davnina. 1900
Gvožđe nož taj preseče ko da je tkanina,
verižnjače proseca ko da su od sira.
U kandži gvozdenoj dragulj više nema mira,
oslobodi on se tada, iz krune ispade;
Beren uze Silmaril, sreća mu zapade, 1905
a kamen je zračio kao sunce resko,
u pesti dok držaše ga, rudio ko meso.
Opet on se naže tad, pa zaseče opet,
da od tri preostala jedan još poklope
Feanor što iskova znanjem se služeći. 1910
Ali vatre beše te nemoguće preći;
još njih dvoje ne mogahu iz pećine te.
Patuljački čelik, mudro to sečivo,
nogrodskih kovača čedo vazda živo,
izdade ga sada i samo prepuče; 1915
odzvonilo malo, odskočilo malo,
pa se kao koplje što je odlutalo
očeša o Morgota uspavanu glavu,
i u srca brižna opet nastani im stravu.
Jer Morgot zaječa, glas mu kao groban, 1920
kao vetar kada zavija turoban
kroz pećine puste gde caruje muk.
Onda ču se uzdah; brektaj, takav zvuk.
Proširi se dvorom, pa i zver i Ork
u snu se pomeri, sanjajući sok 1925
gozbe im ogavne; i Balrog se mrdnu,
a visoko gore, odjek tanak vrdnu,
hodnicima kao sazvučje što gladno
glasovima vučjim oglasi se hladno.

Kroz tamu i jeku, gde svak urla rob, 1930

duhovi zaposedoše podzemlje ko grob,

190
od dubokog korenja planinskih što zija
tamo gde podzemna pretnja muklo sija,
udovi se micahu, užasan je strah,
jeza u očima, avetinjski dah; 1935
pobegoše dvoje njih, srca kao bubanj tuku,
noge lete preplašene, ka izlazu vuku.

Konačno pred sobom, tamo u daljini,

videše gde danak svetluca u tmini,
kapija to beše, moćan, visok svod – 1940
novi ih je užas baš tamo čekao.
Na pragu je stajao, na oprezu, budan,
očiju u kojima oganj bukti studan,
Karkarot ogromni, neizbežan usud;
kolače se oči, zlo u njih mrak usu, 1945
zubi iskeženi, čeljust plamen glođe;
njegova je briga bila da niko ne dođe,
a ni da pobegne, zemljom ili zračno,
kad za putem čezne iz Angbanda mračnog.
Kako li će pored čuvara prevejana 1950
iz pogibli uteć’ oni na svetlost dana?

Izdaleka čuo on je noge njine hitre,

sladak miris naslutiše nozdrve mu bistre;
davno je on znao da će oni tu biti,
pa na vrata stade da ih nejake uhiti. 1955
Rasprostro je noge, san sa sebe stres’o,
a oni stadoše. S nenadanim besom
skoči on na njih dok su tako trčali,

191
 a urlici njegovi svodov’ma odzvanjali.
Prebrzo je stigao, zatečeni behu, 1960
ni čini ne pomogoše dok očajni grehu;
Beren šta će, Lutijenu odgurnu,
pa samoga sebe u propast tad gurnu,
bez oružja i odbrane, samo da spase
Lutijenu od bola u te mračne čase. 1965
Levom rukom dohvati se on maljave šije,
desnom hitnu tamo gde se oka sjaj krije –
desnom koja zračiše neopisnim sjajem,
jer u njoj se Silmaril preotet mu maje.
Ko dva mača što sevaju, zubi Karkarota, 1970
dočepaše šaku sjajnu, praizvor života,
klopka cimnu i proguta ruku do zgloba,
blesnu kost, blesnu tetiva smrtnog roba;
u svirepim tim ustima prljavim ko nečist
sveti dragulj blistao je i sada još prečist. 1975

Na jednoj izdvojenoj strani nailazimo na još pet stihova nastalih u

procesu sastavljanja poeme:

Na zid se tada Beren osloni već bolan,

levicom pokušav’o još, bio voljan,
da zaštiti lepu Lutijenu, koja
zavrišta videvši bola mu grdnoga
pa u tuzi klonu na zemljicu crnu.

Uz prekid rada na Baladi o Leitianu, zaključno s krajem 1931. godine,

moj otac je u stvaranju pripovesti o Berenu i Lutijeni najvećim delom već
bio zaokružio narativnu strukturu – onakvu s kakvom su se susreli
čitaoci u objavljenom Silmarilionu. Pa ipak, kad je priveo kraju rad na
Gospodaru prstenova, napravio je neke vrlo opsežne izmene u Baladi o
Leitianu, u odnosu na ono što je za sobom ostavio 1931. (videti Dodatak),
te se čini da, barem u stihovima, ovu priču nikad nije proširivao, izuzme
li se ovaj odlomak pronađen na zasebnom parčetu hartije, uz napomenu

192
„deo kraja poeme”.

Tamo gde potok mrk kroz šumu protiče,

i stišana stabla stoje ko život što niče,
to visoko drveće, što se ne pomera;
a mračna senka na kori im zvera,
nad rekom zelenom što svetluca, teče,
kroz lišće najednom drhtaj tad narečen,
kao šapat vetra koji muk remeti,
prostruji tad; brdo ravnom leti,
a dašak slabašan ko spavača dah,
eho neumitan će, kao smrti prah:
„Putevi dugi su, od senke satkani,
gde stopala otisak ne videše dani,
preko brda, preko mora ić se sada mora!
Daleko, daleko od Zemlje Spokoja,
gde Zemlja Izgubljenih čeka svakog svoja,
gde Mrtvi čekaju, a nas zaborav.
Mesec tamo nije, ni glas, ni zvuk zdrav
srca koje kuca; uzdah je duboki
jedino što čuješ kad doba visokih
dobu nižih seže. Daleko je, daleko ona,
Zemlja Čekanja gde Mrtvih zvone zvona,
njihova je misao od senke sazdana,
mesečina zemlji toj ne beše dana.”

193
194
 KVENTA SILMARILION

N
arednih godina, moj otac se okrenuo novoj proznoj verziji
pripovesti o Starijim danima, koja je ostala u rukopisu pod
naslovom Kventa Silmarilion, a koji ću ja nadalje označavati
inicijalima KS. Što se tiče tekstova koji su nastajali u međuvremenu, pre
KS a posle prethodnog, Kventa Noldorinva – tragova nema, iako su i oni
svakako morali postojati; ali od onog mesta gde priča o Berenu i Lutijeni
počinje u Silmarilionu, nailazimo na više pretežno nedovršenih skica, što
je neposredna posledica dugoga kolebanja moga oca između duge i
kraće verzije ove legende. Obimnija verzija, koju bismo za datu svrhu
mogli označiti kao KS I, nije mu odgovarala te je odustao od nje,
prevashodno zbog njene dužine, a počinje onim trenutkom kad kralj
Felagund u Nargotrondu ustupa krunu svom bratu Orodretu.
Usledio je nacrt cele te pripovesti, ali u vrlo grubim crtama; i to je
postala osnova na kojoj će biti izgrađena druga, „kratka“ verzija, KS II,
sačuvana, inače, u istom rukopisu kao i KS II. Najvećim delom sam
upravo iz te dve verzije i razvio priču o Berenu i Lutijeni u onom obliku
u kojem je ona ispričana u objavljenom Silmarilionu.
Godine 1937. otac je još radio na KS II; ali upravo te godine počeo je
u svom radu da se bavi i temama udaljenim od povesti o Starijim
danima. Dvadeset prvog septembra Alen i Anvin objavili su Hobita, i
knjiga je odmah postigla uspeh; s tim uspehom, međutim, stigao je i

195
veliki pritisak na mog oca da napiše još jednu knjigu o hobitima. U
oktobru je on, u pismu upućenom Stenliju Anvinu, predsedavajućem
članu Alena i Anvina, napomenuo kako je „pomalo smeten“.
„Ne znam uopšte šta bih još imao da kažem o hobitima. Meni se čini
da je kroz g. Baginsa u potpunosti prikazana i tukovska i baginsovska
strana njihove naravi. Ali zato imam mnogo toga da kažem, i mnogo
sam već napisao, o svetu u kojem se hobit obreo.“ Napisao je tad još da
mu je stalo do mišljenja o vrednosti tog štiva o „svetu u kojem se hobit
obreo“, i tako sastavio čitavu zbirku rukopisa i 15. novembra 1937.
poslao je Stenliju Anvinu. U toj opsežnoj građi koju mu je poslao našla se
i KS II, s tim što je u tom momentu ju radu na njoj stigao bio do scene
kad Beren uzima u ruku Silmaril koji je prethodno izvadio iz Morgotove
krune.
Mnogo kasnije saznao sam da su se u toj očevoj pošiljci Alenu i
Anvinu našla, pored Farmera Gila od Hama, Gospodina Srećkovića i
Izgubljenog puta, i dva spisa naslovljena Duga poema i Građa o Gnomima;
sami ti naslovi donekle ukazuju na to da je oca bilo obuzelo očajanje.
Očigledno je, naime, da su ti rukopisi na radni sto Alena i Anvina prispeli
neželjeni i nezvani, te da je autor ostao bez odgovora i odgovarajućeg
objašnjenja. Čudnovatu priču o toj pošiljci iscrpno sam izneo u dodatku
Baladama iz Belerijanda (1985), ali – da sad skratim – bolno je jasno da
Kventa Silmarilion (koja se našla u sastavu „Građe o Gnomima”, zajedno
s drugim tekstovima koji su se mogli naći pod tim naslovom), nikad nije
ni stigla do recenzenta, to jest da je ostala nepročitana – izuzev nekoliko
stranica Balade o Leitianu koje su nezavisno bile pridodate (i to, u datim
okolnostima, na način koji je izdavača mogao samo da navede na
pogrešan zaključak). Otac je bio potpuno zbunjen, pa je predložio rešenje
kojim bi se napravila spona između Duge poeme i ovog fragmenta (koji je,
inače, naišao na odobravanje) proznog dela (tj. Kvente Silmariliori) što je,
opet (i to razumljivo), bila u temelju pogrešna solucija. Napisao je tad
jedno zbrkano pismo u kojem iznosi svoje mišljenje, a preko kojeg je
jedan član uredništva, takođe razumljivo, napisao: „Šta da radimo?”
Ishod čitavog spleta nesporazuma koji je usledio bio je taj da je moj
otac, apsolutno nesvestan činjenice da Kventu Silmarilion zapravo niko
nije ni pročitao, rekao Stenliju Anvinu da se raduje što njegov rukopis
barem nije odbačen „s prezrenjem”, te da se sad, u svakom slučaju, nada
da će „biti u mogućnosti, ili da će mu biti omogućeno, da objavi
Silmarilioni”
Kad je završio s KS II, nastavio je istu fabulu u novom rukopisu, u
kojem se govori o pogibiji Berenovoj u Hajci na Karkarota, a činio je to s

196
namerom da novo štivo ugradi u KS II, kad mu izdavač vrati tekstove;
ali kad su mu vraćeni, dana 16. decembra 1937, obustavio je rad na
Silmarilionu. U pismu koje je istog dana uputio Stenliju Anvinu, on ipak
postavlja pitanje: „A šta bi hobiti tu mogli još da urade? Umeju oni da
budu komični, ali njihova komika svodi se na komiku predgrađa, osim
ako se smesti u jedan sveobuhvatniji kontekst“ Ali tri dana kasnije, 19.
decembra 1937, saopštio je Alenu i Anvinu sledeće: „Napisao sam prvo
poglavlje nove priče o hobitima – Dugo očekivana zabava”
U tom trenutku se – o čemu pišem u Dodatku Deci Hurinovoj – od
Kvente kao modela odustalo u dotad neprekinutoj i ekspanzivnoj
tradiciji Silmariliona, i s tim je otac stao naglo, u trenutku kad Turin
napušta Dorijat i postaje odmetnik. Nastavak priče je, u zbijenoj,
nerazvijenoj formi Kvbnte iz 1930., ostao tako zamrznut, pošto se otac
posvetio velikim strukturama Drugog i Trećeg razdoblja, u koje je
utkana fabula Gospodara prstenova. Taj nastavak priče bio je, međutim, u
samim drevnim legendama od ključnog značaja, budući da završne
pripovesti (izvučene i izvorne Knjige izgubljenih pripovesti) kazuju o
tragičnoj povesti Hurina, oca Turinovog, pošto ga je Morgot pustio iz
zatočeništva, kao i o propasti vilin-kraljevstava Nargotronda, Dorijata i
Gondolina, o čemu je Gimli, hiljadama godine kasnije, pevao u
rudnicima Morije.

Svet je bio lep, visoka bi planina

u Starijim danima pre pada s visina
moćnih kraljeva Nargotronda
i Gondolina, koji onda
preko Zapadnih odoše mora…147

To je trebalo da bude kruna celine, time je ona trebalo da bude

zaokružena: usudom noldorskih Vilovnjaka u njihovoj dugoj borbi
protiv sile Morgotove, kao i uloge koje su u toj povesti odigrali Hurin i
Turin; sve se pak okončava Povešću o Earendilu, koji je utekao iz spaljenih
ruševina Gondolina.

147 Stihovi iz Gospodara prstenova. U prevodu Zorana Stanojevića: Gora visokih

bi svet pun vedrine / u Starijim danima pre pada tmine. / U Nargotrondu moć
kraljeva vlada / i u Gondolinu, što posle pada / iščezoše za Zapadnim okeanima;
(Prim. lekt.)

197
 Mnogo godina kasnije (tačnije 16. jula 1964) moj otac je u jednom
pismu zapisao: „Ponudio sam im legende o Starijim danima, ali njihove
čitaoce to nije zanimalo. Oni su tražili nastavak. A ja sam želeo herojske
legende i romansu. Ishod je bio Gospodar prstenova.”

Kad je obustavio rad na Baladi o Leitianu, nije bilo nikakvih jasnih

naznaka šta se moglo dešavati posle trenutka kad su se „očnjaci
Karkarotovi sklopili kao klopka“ oko šake u kojoj je Beren stezao
Silmaril; za to se moramo vratiti izvornoj Povesti o Tinuvijeli, gde se,
pored ostalih, može naći i priča o očajničkom bekstvu Berena i Lutijene,
o hajci koja se iz Angbanda digla za njima, kao i o tome kako ih je Huan
pronašao i odveo natrag do Dorijata. U Kventi Noldorinvi moj otac kaže
da „o tome malo toga ima da se ispriča“.
U završnoj priči, o povratku Berenovom i Lutijeninom u Dorijat,
glavna (i korenita) promena na koju valja obratiti pažnju krije se u
načinu na koji su oni pobegli kroz kapije Angbanda nakon što je
Karkarot Berenu naneo tešku povredu. Ovaj događaj, do kojeg Balada o
Leitianu nije ni stigla, prepričan je ovim rečima u Silmarilionu:

Tako se činilo da je potraga za Silmarilom okončana

propašću i beznađem; ali upravo u tom času iznad brda što
okruživahu tu dolinu pojaviše se tri moćne ptice koje su, na
krilima bržim od vetra, letele na sever.
Među svim pticama i životinjama proneo se glas o
Berenovom lutanju i nevolji koja ga je zadesila, a Huan je sam
naložio svim bićima da budno motre i priskoče im u pomoć ako
zatreba. Visoko iznad kraljevstva Morgotovog leteli su
Torondor i njegovi posilni, i videvši kakvo je ludilo obuzelo
Vuka, i da je Beren pao, oni brzo sleteše, premda se velika moć
Angbanda upravo beše oslobodila bremena začaranosti i sna.

198
 Onda digoše Berena i Lutijenu sa zemlje, i odneše ih daleko, u
oblake…
(Dok su prelazili visoko iznad zemalja) Lutijena zaplaka,
jer mišljaše ona da će Beren zacelo umreti; on pak ne
progovaraše, niti je oči otvarao, i nije ni znao ni kud lete ni da
lete uopšte. Naposletku ih orlovi spustiše na granice Dorijata; i
stigoše tako u istu onu udolinu odakle se Beren ranije,
očajanjem obuzet, beše iskrao, ostavivši usnulu Lutijenu.
I tako ih orlovi spustiše, i ležala je sad Lutijena kraj Berena,
a oni se vratiše na vrhove Krisaigrima, u svoja gnezda nebu
pod oblacima; no tad joj Huan priđe, i onda su zajedno
negovali Berena, kao i pre, kad je ona iscelila ranu koju mu je
naneo Kurufin. Ali ova je rana bila smrtonosna i otrovna. Dugo
je Beren ležao, a duh njegov lutao po tamnim obodima smrti, i
samo ga je bol pratio dok je iz jednog sna prelazio u drugi. A
onda, najednom, kad je nju već gotovo bila izdala nada, on se
opet probudi, podiže pogled, i ugleda lišće spram nebeskog
svoda; i začu tad Beren tih, mek glas koji je pevao pokraj njega,
glas Lutijene Tinuvijele. I ponovo bi proleće.
Otada su Berena zvali Erhamion,148 što će reći Jednoruki; i
patnja mu ostade uklesana u lice. Ali ljubav Lutijenina
naposletku ga vrati u život, i on ustade, i opet su njih dvoje
zajedno hodili šumom.

Priča o Berenu i Lutijeni sad je ispričana onako kako se iz

izvorne Povesti o Tinuvijeli, što u prozi, što u stihu, razvijala u
periodu dugom dvadeset godina. Posle izvesnog kolebanja
očevog, Beren, čiji je otac izvorno bio Egnor Šumar, od
vilovnjačkog naroda zvanog Noldoli, što u prevodu znači
„Gnomi“, postao je sin Barahirov, a Barahir beše veliki
glavešina Ljudi i vođa grupe odmetnika koji su se krili od
mrskog Morgota i njegove tiranije. Pomena vredna priča
pojavila se godine 1925, u Baladi o Leitianu, a kazivala je o
Gorlimovoj izdaji i o pogibiji Barahirovoj; i dok Veana, koja je
ispričala „izgubljenu pripovest“, nije znala ništa o motivima

148 Erhamion „Jednoruki“ – Berenov nadimak; drugi oblici su Ermabved,

Elmavoite.

199
 koji Berena vode u Artanor, i pretpostavljala da je to,
jednostavno, plod ljubavi prema lutanju, on je, posle smrti
svoga oca, postao nadaleko poznat kao neprijatelj Morgotov,
primoran da beži na Jug, gde i počinje pripovest o Berenu i
Tinuvijeli kad Beren, u sumrak, kroz lišće ugleda Lutijenu u
Tingolovoj šumi.
Vrlo je upečatljiva ta priča, upravo onako kako je ispričana
u Povesti o Tinuvijeli, kako je Berena, ikad je krenuo u Angband
u potrazi za Silmarilom, zarobio Tevildo, Princ Mačaka; i ta
priča naknadno je doživela preobražaj. Ali ukoliko kažemo da
taj zamak mačaka „jeste“ kula Sauronova na Tol-in-Gaurotu, to
može biti „Ostrvo vukodlaka“ jedino – kao što sam već
napomenuo – u smislu da zauzima isti „prostor“ u samoj
pripovesti. Mimo toga nema nikakvog smisla zagledati u
svaku, inače maglovitu, sličnost između ova dva pojma.
Čudovišne, proždrljive mačke, njihove kuhinje i osunčane
terase, kao i njihova upadljivo vilinska mačja imena, Miaugion,
Miaule, Meoita, nestali su bez traga. No mimo njihove mržnje
prema psima (i značaja koji u pripovesti ima gnušanje koje su
Huan i Tevildo osećali jedan prema drugome), očigledno je da
stanari tog zamka nisu obične mačke; više je to nego primetno
u ovom odlomku iz Povesti koji se dotiče „tajne mačaka i čini u
koje je Melko uputio (Tevilda)“:

… a behu to magične reči koje su imale tu moć da kamenove od

kojih je njegovo zlo prebivalište bilo sazdano ostane na okupu, i tu je on,
pod svojom vlašću, držao sve zveri mačje, ispunjavajući ih zlom moći
koja prevazilazi njihovu prirodu; jer dugo se govorilo da je Tevildo
zloduh u životinjskom obliku.

Zanimljivo je u ovom odlomku, kao i drugde, obratiti

pažnju na način na koji se pojedini aspekti i zbivanja iz izvorne
pripovesti pojavljuju ponovo, ali u sasvim drugačijem vidu,
koji se pojavljuje iz jednog u celosti izmenjenog pripovedačkog
koncepta. U staroj Pripovesti Huan uspeva da natera Tevilda da
mu otkrije čini, a kad je Tinuvijela onda te reči izgovorila,
„kuća Tevildova se zatresla; i iz nje izađe mnoštvo onih što u
njoj prebivahu” (što će reći: mnoštvo mačaka). U Kventi
Noldorinvi, kad Huan na Tol-in-Gaurotu nanese poraz užasnom
vukodlaku-čarobnjaku Tûu, Volšebniku, od njega istovremeno

200
 „uzima ključeve i čini koje drže na okupu te začarane zidove i
kule“, te je „tako (Tûovo) uporište skršeno, kule oborene, a
tamnice otvorene“. „Mnogi zatočenici behu pušteni…“ dodaje
se na kraju.

Ovde, međutim, dolazimo do krupne promene u priči o

Berenu i Lutijeni, gde se pripovest prepliće s prepoznatljivom
legendom o Nargotrondu. Pošto se zavetovao na večno
prijateljstvo i zakleo da će uvek pomagati Barahiru, ocu
Berenovom, Felagund, osnivač Nargotronda, i sam se uključio
u Berenovu potragu za Silmarilom (stih 157); i tako su postali
deo pripovesti nargotrondskih Vilovnjaka koje je, prerušene u
Orke, zarobio Tû, pa su poslednje dane proveli u grozomornim
tamnicama Tol-in-Gaurota. U potragu za Silmarilom uključeni
su bili i Kelegorm i Kurufin, sinovi Feanorovi, posilni u
Nargotrondu, a sve zbog opake zakletve loze Feanorovih da će
se osvetiti svakome „ko uzme ili zadrži Silmaril protiv njihove
volje“. Zatočeništvo Lutijenino u Nargotrondu, iz kojeg ju je
izbavio Huan, i dovelo je do toga da se ona uplete u
Kelegormove i Kurifinove spletke i stremljenja. (stihovi 245-69).

Preostaje aspekt priče koji je ujedno i njen završetak, a koji

je, barem ja verujem, u umu samog autora bio od primarnog
značaja. Najraniji pomen tih dveju sudbina, Berenove i
Lutijenine, posle Berenove pogibije u hajci na Karkarota može
se naći u Pripovesti o Tinuvijeli; ali u to vreme i Beren i Lutijena
bili su Vilovnjaci. Tu je rečeno:

„Tinuvijela je bila skrhana od tuge i, kako nije mogla da nađe ni

utehe ni svetla u celome svetu, brzo je krenula za njim tim mračnim
putevima kojima svako mora hoditi sam. Tad njena lepota i nežnost i
ljupkost dirnuše čak i hladno srce Mandosovo, te joj ovaj dozvoli da
Berena još jednom izvede u svet, što dotad nikad ne dožive ni Čovek ni
Vilovnjak… Pa ipak, ovako reče Mandos njima dvoma: ’Pazite, o,
Vilovnjaci, ne vraćam ja vas u život savršen i radostan, jer takvog života
možda više i ne može biti nigde u svetu u kojem stoluje Melko zloga srca
– i znajte da ćete oboje postati smrtni, kao Ljudi, a kad ponovo ovamo
dođete, biće to zanavek…’”

To, da su Beren i Lutijena i nadalje živeli u Srednjoj zemlji

201
 jasno je iz ovog odlomka („dela njihova potonja behu uistinu
slavna, i o tome su mnoge pripovesti ispričane“), ali je ipak
rečeno da su oni tek i-Kuilvarton, Mrtvi Što Ponovo Žive, te da
„postadoše moćna vilin-bića u zemljama severno od Siriona“
U drugoj jednoj pripovesti iz Izgubljenih pripovesti, pod
naslovom Dolazak Valara, govori se o onima koji su došli
Mandosu (tako se zove njegovo sedište, a i samo božanstvo, čije
je pravo ime, inače, Vê):

I tako su u potonjim danima odlazili tamo Vilovnjaci iz svih

plemena, koji imahu tu zlu sreću da padnu od mača ili pak umru od
tuge za onima koji su pali – i jedino su tako moćni Eldari i mogli umreti,
a i tad je to trajalo samo privremeno. Tamo bi im Mandos otkrio usud
njihov, i oni bi čekali u tami, sanjajući o svojim delima prošlim, do
trenutka kad bi on odredio da mogu ponovo da se rode, sad kao svoja
deca, i da odu smejući se, i ponovo da pevaju.

S ovim se mogu uporediti stihovi koji nisu našli mesta u

Baladi o Leitianu, a koji se tiču „Zemlje Izgubljenih… gde Mrtvi
čekaju, dok zaborav ne stigne“:

Meseca tamo nema, ni glasa, niti se čuje

srce kako kuca; dubok uzdah samo snuje
kad jedno doba mre, a drugo se rađa.
Daleko od nade, u senci beznađa,
u Zemlji Čekanja gde mrtvi sede,
u tami misli, bez mesečine blede.

Ideja da Vilovnjaci umiru isključivo ili od rana zadobijenih

od oružja, ili od tuge – opstala je, i pojavljuje se i u objavljenom
Silmarilionir.

Jer Vilovnjaci ne mogu umreti dok ne umre svet, osim ako padnu u
boju ili ih skrha tuga (a oni upravo tim dvama načinima smrti i behu
podložni); niti im s godinama opada snaga, osim ako neki doživi deset
hiljada stoleća pa ga vreme izmori; umirući, oni se okupljaju u
Mandosovom dvoru u Valinoru, odakle se potom, kad dođe vreme,
mogu vratiti. Ali sinovi Ljudi jesu umirali i napuštali ovaj svet; otuda su
i nazivani Gostima, ili Strancima. Smrt je njihova sudbina, Iluvatarov
dar, na kojem će im, kako vreme odmiče, i Sile zavideti.

202
 Meni se čini da se iz gorenavedenih Mandosovih reči iz
Povesti o Tinuvijeli, „oboje (ćete) postati smrtni, kao Ljudi, a kad
ponovo ovamo dođete, biće to zanavek” – može izvući
zaključak da im je on oduzeo mogućnost da dožive
vilovnjačku sudbinu; i da jednoga dana umru kao Vilovnjaci
što umiru, ne bi se mogli ponovo roditi, ali bi im bilo
dozvoljeno – i to beše izuzetak – da odu od Mandosa takvi
kakvi jesu. Platiće za to jednog dana cenu, jer kad drugi put
budu umrli, mogućnosti povratka više neće biti, neće tu biti
prividne smrti, već prave smrti kojoj Ljudi, po samoj prirodi
svojoj, nužno bivaju podložni.
Kasnije, u Kventi Noldorinvi rečeno je da je „Lutijena brzo
klonula i iščeznula, nestavši s lica zemlje… I dođe onda na
dvor Mandosov, i otpeva mu pesmu o dirljivoj ljubavi, tako
lepu da ga je duboko ganula, i on se sažali kako se nikad
potom ni na koga sažalio nije.”

Berena je pozvao, i tako su se njih dvoje, pošto se Lutijena bila

zavetovala da će ga poljubiti u času njegove smrti, sastali s one strane
Zapadnog mora. I Mandos im je dozvolio da odu, ali je rekao da će
Lutijena postati smrtna kao i njen voljeni, te da će drugi put ovaj svet
morati da napusti kao smrtna žena, a njena će lepota ostati sačuvana samo
u pesmama. I tako je i bilo, ali rečeno je da je, zauzvrat, Mandos Berenu i
Lutijeni podario dug životni vek ispunjen radošću, te da su oni lutali
lepim Belerijandom ne znajući ni za žeđ ni za studen, i nijedan smrtan
Čovek od toga časa nije govorio ni s Berenom ni s njegovom nevestom.

U prvoj verziji priče o Berenu i Lutijeni, pripremljenoj za

Kventu Silmarilion, nagoveštava se da je „izbor sudbine” Berenu
i Lutijeni ponuđen i pre nego što je to učinio Mandos:

I takav usud odredi on Berenu i Lutijeni. Da borave sad, blaženi, u

Valinoru, do kraja sveta, ali da na kraju Beren i Lutijena moraju krenuti
u susret sudbini koja im sleduje rođenjem, on ljudskoj, ona vilovnjačkoj;
a kakav je naum Iluvatarov sa Ljudima, o tome Manve (Gospodar
Valara) ne zna ništa. I druga im je mogućnost data bila: da se vrate u
Srednju zemlju, ali bez ikakve izvesnosti da će tamo biti srećni i koliko
će poživeti; tad bi Lutijena morala postati smrtna, kao Beren, a samim
tim i podložna drugoj smrti; naposletku bi svet napustila zauvek, a njena

203
lepota ostala bi upamćena tek u pesmama. I oni taj usud odabraše, da
kakve ih god tuge čekale na putu, njihove sudbine ostanu prepletene, a
putevi da im se ne razdvajaju ni s one strane granice ovog sveta. I tako
je, jedina od Eldalija149, Lutijena umrla i napustila, davno, svet; pa ipak,
zahvaljujući njoj, Vilovnjaci i Ljudi su se orodili, i ona je pretkinja
mnogima.

Ovaj koncept „Izbora sudbine” jeste, dakle, zadržan, ali u

drugačijem obliku, kao što se može videti u Silmarilionu: izbor
je, naime, nametnut samo Lutijeni, a i taj izbor je pretrpeo
izmene. Lutijeni je bilo ponuđeno da napusti Mandosa i da do
kraja sveta boravi u Valinoru, zbog svega što je pretrpela i jada
koji su je snašli, a i zato što je bila Melijanina kći; ali s njome
Beren ne bi mogao poći. Tako, ukoliko bi na to pristala, njih
dvoje bi se morali razdvojiti odmah da se više nikad ne sastave;
jer on, Beren, ne može umaći svojoj sudbini, ne može izbeći
Smrt, a Smrt je dar Iluvatarov i ne može se odbiti.
Ostala je i druga mogućnost, i Lutijena je nju odabrala.
Jedino se tako ona mogla sjediniti s Berenom „izvan sveta”;
morala je da izmeni usud svog vlastitog bića, da postane
smrtna i da stvarno umre.
Kao što sam već napomenuo, priča o Berenu i Lutijeni nije
okončana Mandosovom presudom, i nešto se o njoj, o onome
što se dešavalo posle, kao i istoriji Silmarila koji je Beren
izvadio iz Morgotove krune – mora ovde reći. Teško je to,
međutim, učiniti u formi za koju sam se ja opredelio radeći na
ovoj knjizi, umnogome zbog toga što je uloga koju je Beren
odigrao u svom drugom životu na različite načine povezana s
povešću Prvog razdoblja, te da bi previše iscrpno bavljenje
njome odstupalo od same svrhe ove knjige.
Što se tiče Kvente Noldorinve iz 1930., koja je proistekla iz
Nacrta mitologije i bila znatno duža od njega, ona je bila „sažeta,
jezgrovita pripovest”; u samom podnaslovu dela naglašeno je
da je reč o „kratkoj istoriji Noldola ili Gnoma, izvučenoj iz
Knjige izgubljenih pripovesti. O tim „rezimirajućim” tekstovima
pisao sam u Ratu za dragulje (1994): „U ovim verzijama moj otac
je skicirao (i, u isto vreme, naravno, neprekidno razvijao i

149 Eldalije – narod Vilovnjaka, Eldari.

204
 proširivao) obimna dela koja su već odranije postojala bilo u
prozi bilo u stihu, a u Kventi Silmarilion usavršio je taj
karakterističan ton, melodičan, težak, elegičan, obremenjen
osećanjem gubitka i razdvojenosti u vremenu, koje delimično
počiva, verujem barem, u literarnoj činjenici da je kroz jednu
kratku, sažetu priču pravio nacrt nečega što je već i sam video
u kudikamo iscrpnijoj, neposrednijoj i dramatičnijoj formi. Kad
je završio s tim velikim „upadom” i konačno poslao u svet
Gospodara prstenova, vratio se, čini se, Starijim danima, sa željom
da sve to podigne na jedan znatno viši nivo, na kojem je davno
pre toga i počeo da radi, pri čemu mislim na Knjigu izgubljenih
pripovesti. Dovršetak Kvente Silmarilion ostao je za njega cilj; ali
„velike priče“, koje su najvećim delom i razvijane iz svojih
izvornih formi – na kojima će se temeljiti i potonja poglavlja
knjige – nikada nisu završene.”
Nas ovde zanima pripovest koja je nastala na osnovu
poslednjeg teksta u Izgubljenim pripovestima, gde je nosila
naslov Priča o Nauglafringu; beše to, inače, originalni naziv
Nauglamira,150 Ogrlice Patuljaka. Ali tu dolazimo i do najdalje
tačke do koje je moj otac stigao baveći se Starijim danima, a u
periodu nakon završetka rada na Gospodaru prstenova: nema
novog narativa. Da citiram opet ono što sam napisao u Ratu za
dragulje: „To je kao da dođemo na ivicu moćne litice i s tih
visova, koji su se izdigli u nekom potonjem razdoblju,
pogledamo na drevnu ravnicu daleko dole. Što se tiče priče o
Nauglamiru i razaranju Dorijata… zato se moramo vratiti više
od četvrt veka unazad, do Kvente Noldorinve, ili još dalje.“ I ja ću
se sad vratiti Kventi Noldorinvi, i preneti merodavan tekst u tek
malo skraćenom obliku.
Priča počinje novim detaljima o velikom blagu
Nargotronda koje je oteo zli zmaj Glomund.151 Kad je
Glomunda ubio Turin Turambar, Hurin, otac Turinov, pošao je
s nekoliko odmetnika u šume nargotrondske, kojima se još
niko, ni Ork ni Vilovnjak ni Čovek, nije usuđivao da hara, a sve

150 Nauglamir – Ogrlica Patuljaka, u kojoj se nalazio Berenov i Lutijenin Silmaril.

151Glomund, Glorund – ranija imena za Glaurunga, „Oca Zmajskog”, velikog

zmaja Morgotovog.

205
 iz straha od duha Glomundovog i još živog sećanja na njega.
Ali tamo naiđoše na jednog Mima, Patuljka.152

152 Mim – Patuljak koji se nastanio u Nargotrondu kad se odande povukao

Zmaj, a potom bacio kletvu na blago.

206
 POVRATAK BERENA I
LUTIJENE PREMA KVENTI
NOLDORINVI

M
im je dvorane i blago Nargotronda zatekao nečuvane; i on
postade vlasnik njihov, i sedeo je tamo, sav radostan, i
igrao se zlatom i draguljima, puštajući ih da mu kroz
prste klize; svoje pravo na njih osigurao je bacivši mnoštvo čini. Ali
Mimovih sunarodnika beše malo, i odmetnici, raspomamljeni od
srebroljublja, pobiše ih sve, mada bi ih sam Hurin poštedeo; i Mim, na
samrti, prokle to zlato.
[Hurin je potom otišao do Tingola i zatražio pomoć od
njega, i tako narod Tingolov prenese blago do Hiljadu pećina;
onda Hurin produži dalje.]

Čarolija ukletog zmajskog zlata poče da deluje čak i na kralja

Dorijata, i dugo je on sedeo i gledao u njega, i seme ljubavi prema zlatu
koje je već postojalo u njegovom srcu tad poče da klija. Stoga on pozva
najveće zanatlije koji su se u celom zapadnom svetu mogli naći, pošto
Nargotronda više ne beše (a za Gondolin se još nije znalo), Patuljke iz
Nogroda i Belegosta, i zatraži od njih da od zlata, srebra i dragog

207
kamenja (uglavnom behu neobrađeni) načine bezbroj posuda i lepih
predmeta; a kao poseban zadatak im poveri da naprave čudesnu ogrlicu
neopisive lepote, na kojoj će visiti Silmaril.153

Ali Patuljke, čim stigoše, obuzeše pohlepa i žudnja za blagom, i

onda odmah počeše da kuju plan. Jedan su drugom govorili: „Nemaju li
Patuljci na ovo blago jednako pravo kao i vilovnjački kralj, i nije li ono
čistom zlobom oduzeto Mimu?“ No i za Silmarilom su oni žudeli. A
Tingol, koji je sve beznadnije robovao činima, dade im za njihov trud
nagradu manju od obećane; i opore reči padoše među njima, i dođe do
okršaja u Tingolovim dvoranama. Mnogi Vilovnjaci i Patuljci tu padoše,
a humka gde su njihova tela položena ponese ime Kum-nan-Arasait,154
Hum Pohlepe. Ostatak Patuljaka beše proteran bez ikakve nagrade ili
naknade za rad.
Kada su zbrali nove snage u Nogrodu i Belegostu, oni se naposletku
vratiše, i uz pomoć nekih Vilovnjaka koji su svoje izdali obuzeti
požudom za prokletim blagom, u potaji uđoše u Dorijat.
Tu zatekoše Tingola nespremnog, jer ovaj beše krenuo u lov u
pratnji malobrojne naoružane družine; i Tingol bi posečen, a tvrđava
Hiljadu pećina osvojena na prepad i opljačkana; i tako potamne slava
Dorijata, i ostade tek jedno jedino vilovnjačko uporište protiv Morgota
(Gondolin), i senke sutona padoše na vilovnjačku rasu.
Kraljicu Melijanu Patuljci nisu mogli ni da zarobe ni da joj na bilo
koji način naude, i ona je pošla da traži Berena i Lutijenu. Patulj-drum
što vodi ka Nogrodu i Belegostu u Plavim planinama prolazio je kroz
Istočni Belerijand i šume oko reke Gelion,155 gde su nekada lovili

153 U potonjoj verziji ove priče o Nauglamiru rečeno je da su ogrlicu načinili

patuljački majstori davno pre, još za vreme Felagunda, i da je to bilo jedino blago
koje je Hurin poneo iz Nargotronda i dao Tingolu. Onda je Tingol Patuljcima dao
zadatak da preprave Nauglamir i da u ogrlicu ugrade Silmaril koji je bio u njegovom
posedu. U ovom obliku priča je objavljena u Silmarilionu.

154 Kum-nan-Arasait – Hum Pohlepe, podignut nad stradalima u Menegrotu.

155 Gelion – velika reka u Istočnom Belerijandu koju su vodom snabdevale reke

208
Damrod i Dirijel,156 sinovi Feanorovi. Južno od tih zemalja, između reke
Gelion i planina, nalazila se zemlja Osirijand, a tamo su živeli i u miru i
blaženstvu lutali Beren i Lutijena, u to vreme predaha za koje se Lutijena
izborila, pre nego što će smrt oboma postati usud; živeli su sa Zelenim
Vilovnjacima Juga.157 Ali Beren više nije išao u rat, i zemlja po kojoj je
hodio beše ispunjena divotom, i cveća je bilo u izobilju, i Ljudi su je zvali
Kuilvartijen, Zemlja mrtvih koji žive.
Severno od te oblasti nalazi se gaz preko reke Askar,158 a taj gaz
zove se Sarn Atrad, Kameni Gaz.159 Ovaj gaz Patuljci moraju da pređu
kad god se zapute ka planinskim prelazima koji vode ka njihovim
domovima; tu je Beren vodio poslednji svoj boj, kad ga je Melijana
upozorila da se Patuljci približavaju. U toj bici Zeleni Vilovnjaci uspeli
su da iznenade Patuljke dok su ovi prelazili gaz, pretovareni plenom; i
pogubljeni tu behu patuljačke vođe, pa i mnoštvo u njihovoj pratnji. Ali
Beren tad uze Nauglamir, Ogrlicu Patuljaka, o kojoj je visio Silmaril; i
pripoveda se i peva da je Lutijena, noseći tu ogrlicu i taj besmrtni dragulj
na svom belom poprsju bila slika i prilika najveće lepote i slave koja je
ikad viđena izvan Valinora, i da je zbog toga neko vreme Zemlja mrtvih
koji žive ličila na zemlju Bogova, te da otada nikada niko ne vide mesto
tako lepo, tako plodno i tako puno svetla.
Melijana ih je, ipak, stalno podsećala na kletvu bačenu na to blago i
na sam Silmaril. I oni uistinu baciše to blago u reku Askar, i dadoše reci
novo ime, Ratlorion,160 Zlatno korito, ali Silmaril zadržaše. Ali ne
potrajaše dugo ti divni dani ratlorionski. Jer Lutijenin sjaj poče da bledi,
baš kako to Mandos beše rekao, upravo kao što je u potonjim danima
počeo da bledi sjaj svih preostalih Vilovnjaka, a onda ona i iščeze sa

što s Plavih planina teku u oblast Osirijanda.

156 Damrod i Dirijel – najmlađi sinovi Feanorovi. (Kasnije imena Amrod i Amras.)

157 Zeleni Vilovnjaci – Vilovnjaci iz Osirijanda, zvani Laikvendi.

158Askar – reka u Osirijandu, prezvana u Ratlorion „Zlatno Korito”, pošto je

blago Dorijata u nju bačeno.

159 Sarn Atrad – „Kameni Gaz”, mesto gde je preko reke Askar u Osirijandu išao
put što vodi ka patuljačkim gradovima u Plavim planinama.

160 Ratlorion – reka u Osirijandu.

209
ovoga sveta;161 i Beren umre, i niko ne znade gde će se njih dvoje ponovo
sresti.

Docnije će Dior, Tingolov baštinik, sin Berenov i Lutijenin, kraljevati

u šumi; i beše to najlepše potomstvo na svetu, jer ta rasa beše nastala
spajanjem najlepših i najplemenitijih Ljudi, kao i Vilovnjaka, ali i
božanskih duhova Valinora; pa ipak, to poreklo nije ih štitilo od sudbine
nametnute im zavetom sinova Feanorovih. Jer, Dior se vratio u Dorijat i,
makar na neko vreme, uspeo da obnovi deo stare slave dorijatske, iako
Melijana više ne obitavaše na tom mestu; ona beše otišla u zemlju
Bogova, s one strane Zapadnog mora, da promišlja svoje jade u
tamošnjim vrtovima.
A Dior je nosio Silmaril oko vrata, i slava tog dragulja pronela se
nadaleko; i besmrtni zavet probudi se tako, još jednom, iz sna.
Neko vreme nosila je Lutijena taj dragulj bez premca, i nijedan se
Vilovnjak nije usuđivao da je zbog toga prekori, pa čak ni Maidrosu162
samom tako nešto na pamet nije padalo. Ali saznavši za preporod
Dorijata i novi Diorov ponos, sedmorica su se opet okupila, vrativši se sa
dalekog puta; i oni zatražiše od Diora ono na šta mišljahu da polažu
pravo. No on nikako ne htede da im ustupi dragulj, pa oni okupiše sve
koje su mogli da skupe i krenuše na njega; i tako se dogodi da drugi put
krene Vilovnjak na Vilovnjaka, i beše to njihov najgori bratoubilački
okršaj. Tu padoše Kelegorm i Kurufin i mračni Karantir,163 ali i Dior
pade, i Dorijat bi razoren, i nikad se više ne povrati.
Pa ipak, sinovi Feanorovi ne dođoše u posed Silmarila; jer verne
sluge pobegoše pred njima i sa sobom povedoše Elvingu, kći Diorovu, i

161 Način Lutijenine smrti naznačen je ispravke radi; docnije će moj otac o tome
pisati drugačije: „Pesme, ipak, kazuju da je Lutijena kao jedina od Vilovnjaka bila
uvrštena u našu rasu, te da je istim putem kao i mi pošla u susret sudbini izvan
ovoga sveta.“

162 Maidros – najstariji sin Feanorov, prozvan „Visoki” (potonji oblik Maedros).

163 Karantir – sin Feanorov, zvani „Mračni”.

210
ona im tako umače, a sa sobom oni poneše i Nauglafring, i na vreme
stigoše do ušća reke Sirion u more.
U jednom tekstu, nastalom nešto posle Kventa Noldorinve, u
najranijoj verziji Belerijandskih letopisa, priča je izmenjena: tu se Dior
vratio u Dorijat, dok su Beren i Lutijena još bili živi, u Osirijandu; a šta je
njega tad zadesilo, preneću ovde rečima iz Silmariliona.

[I dođe tako ta jesenja noć, i kasno je već bilo kad se neko

pojavi na kapijama Menegrota, i zatraži da ga primi kralj. Beše
to velikaš Zelenih Vilovnjaka koji u najvećoj žurbi stiže iz
Osirijanda, i stražari ga odvedoše do odaje u kojoj Dior seđaše
sam; bez i jedne jedine reči, on predade kralju jedan kovčeg i
udalji se. Ali u tom kovčegu beše Ogrlica Patuljaka, i u njoj
Silmaril; i Dior, videvši je, shvati istog časa da je to znak da su
Beren Erhamion i Lutijena Tinuvijela uistinu umrli i otišli tamo
gde Ljude vodi sudbina kad kucne čas da napuste ovaj svet.
Dugo je i netremice Dior gledao u taj Silmaril, koji su,
mimo svake nade, njegovi roditelji doneli iz užasnog
prebivališta Morgotovog; i duboka ga tuga obuze što ih je smrt
sustigla tako brzo.]

211
 ODLOMAK IZ IZGUBLJENE
PRIPOVESTI O
NAUGLAFRINGU

N
a ovom mestu ću odstupiti od hronološkog toka i preći na
Izgubljenu pripovest o Nauglafringu. Na to sam se odlučio
zato što je ovde priloženi odlomak izvanredan primer tih
proširenih verzija, gde se pažnja obraća i na vizuelne i, neretko,
dramaturške pojedinosti, što je moj otac počeo da čini upravo u ranoj
fazi rada na Silmarilionu; ali u Izgubljenim pripovestima, kao celini, dolazi
do daljeg razgranavanja koje nam u ovoj knjizi uopšte nije potrebno.
Vrlo kratak osvrt na bitku kod Sarn Atrada, Kamenog Gaza, pojavljuje
se u Kventi, dok ćemo mi ovde preneti opsežniju pripovest, preuzetu iz
Izgubljenih pripovesti, sve s dvobojem Berena i Naugladura, Gospodara
Patuljaka iz Nogroda u Plavim planinama.164
Odlomak počinje približavanjem Patuljaka Sarn Atradu, pod
Naugladurovim vođstvom, u povratku iz Hiljadu pećina, koje su
prethodno poharali.

164 Naugladur – gospodar Patuljaka iz Nogroda.

212
 I tako sve to mnoštvo stiže (do reke Askar), a evo ko je tu vojsku sve
činio: prvo, veći broj Patuljaka koji nisu nosili nikakav teret, a bili pod
punim naoružanjem, i, u sredini, takođe poveća grupa njih koja je nosila
Glomundovo blago i još mnoge druge lepe stvari koje su uspeli da
iznesu iz Tinvelintovih dvorana; iza njih stupao je Naugladur, koji je
jahao Tinvelintovog konja, i čudnovata je pojava on uistinu bio, jer noge
su u Patuljaka kratke i krive, s tim što su sad dva Patuljka vodila ovog
konja, jer on nije išao svojom voljom, a bio je pretovaren plenom. Iza njih
je, međutim, stupala gomila naoružanih ljudi koji nisu morali da nose
veliki teret; takav im beše sastav tog, za njih kobnog, dana kad su
krenuli da pređu Sarn Atrad.
Jutro beše svanulo kad su stigli do obale, a u podne su još prelazili u
dugim kolonama, tražeći mesta gde je brza reka bila plića. Nađoše tako
mesta gde se reka širila i proticala uskim kanalima među stenjem, sa
šljunčanim sprudovima i sitnijim kamenjem. Tad i Naugladur sjaha sa
svog pretovarenog konja, spremajući se da i njega prevede preko, jer
naoružana prethodnica već beše stigla na drugu obalu, koja je bila
prostranija, svetlija, a i drveća je tamo mnogo raslo, i oni što su nosili
zlato već behu tamo, dok su drugi još bili na sredini reke; oni naoružani
u pozadini ostadoše malo da predahnu.
Najednom se sa svih strana razleže jeka vilovnjačkih rogova, a jedan
beše glasniji od ostalih, i izdvajala se jeka njegova, a beše to rog Berena,
šumskog lovca. Onda zapljušta kiša tankih strela eldarskih koje ne maše
cilj i koje ni vetar ne može skrenuti s puta, i gle – sa svakog drveta, sa
svake stene, skaču, iznebuha, Vilovnjaci, mrki i zeleni, neprestano vadeći
strele iz tobolaca i natežući lukove. Nastade panika i cika među
Naugladorovom vojskom, a oni što behu nasred gaza, pobacaše zlatno
breme u vodu, pa prestravljeni pohitaše ka drugoj obali, no mnogi
padoše pod nemilosrdnim strelama, i ostaviše zlato u virovima Arosa,
uprljavši njegove čiste vode zagasitom svojom krvlju.
Ratnici na drugoj obali (nađoše se?) usred žestokog boja, pa zbivši
redove, krenuše na svoje neprijatelje, ali ovi hitro uzmakoše pred njima,
dok su ih (ostali?) i dalje zasipali strelama, tako da je tek pokoji Eldar
zadobio ranu, dok je patulj-svet neprestano ginuo. Beše to taj veliki boj
na Kamenom Gazu… i nije se toga dana dalo Naugladuru, jer mada su

213
Naugladur i njegovi zapovednici odvažno vodili svoje čete, nikako nisu
mogli da sustignu neprijatelja, a smrt je padala po njihovim redovima
kao kiša, dok se ne razbiše na sve strane i ne razbežaše se, a čist smeh
zaori se tad vilovnjački, i oni spustiše lukove, jer ih razgali prizor
nezgrapnih patuljačkih prilika u bekstvu, s onim belim bradama što se
vijore na vetru. Ali Naugladur stade hrabro, i nekolicina još oko njega, i
priseti se tad reči Gvendeling,165 jer, gle, Beren mu priđe, i odbaci luk
svoj, i isuka svetli mač; a Beren je bio visokoga stasa i među Eldarima,
premda po stamenosti i širini ne beše ravan Naugladuru Patuljku.

Tad reče Beren: „Spasavaj se ako možeš, o, krivonogi ubico, ili ću ti

ja život oduzeti”, na šta mu Naugladur ponudi Nauglafring, čudesnu
ogrlicu, samo da ga ovaj poštedi i pusti; ali Beren reče: „Ne, to ti mogu
uzeti i kad te ubijem”, pa krenu sam na Naugladura i njegovu pratnju, i
posekavši većinu, oni ostali se razbežaše praćeni vilovnjačkim smehom,
i tako sad Beren stade pred Naugladura, ubicu Tinvelintovog. Stari
Patuljak žilavo se branio, i beše to žestoka borba, i mnogi Vilovnjaci koji
to gledahu stadoše napinjati lukove, iz ljubavi i straha za svoga
zapovednika, ali Beren im, u jeku borbe, doviknu da se ne mešaju.
Malo ta priča govori o ranama i udarcima zadobijenim u tom
megdanu, izuzev da je Beren bio u više navrata povređen, te da mnogi
njegovi udarci, ma kako lukavi, jedva da su naudili Naugladuru, što
zbog (veštine njegove?), što zbog magije koja beše utkana u njegovu
patuljačku verižnjaču; i rečeno je da su se tri sata oni tako borili, i da
Berena poče da izdaje snaga u rukama, ali ne i Naugladura, sviklog da
vitla svojim moćnim maljem u kovačnici, i više je nego verovatno da bi
se taj okršaj okončao drugačije da ne beše Mimovog prokletstva; jer
Naugladur je, videvši da Beren malaksava, počeo još žešće da ga
napada, a osionost koja je poticala od tih teških čini obuze srce njegovo, i

165 Ranije, u ovoj priči, kad se Naugladur pripremao da krene iz Menegrota,

rekao je da i Gvendeling, kraljica Artanora (zapravo Melijana), mora poći s njim za
Nogrod; na šta je ona uzvratila: „Lopove i ubico, dete Melkovo, budala si ti kad ne
možeš da vidiš šta ti visi nad glavom.“

214
on pomisli: „Ubiću ovog Vilovnjaka, i njegov će narod u strahu pobeći
preda mnom.“ I tako on čvrsto stegnu svoj mač, podiže ga visoko i
povika: „Suoči se sa svojom propašću, o, momčiću šumski”, i u tom
trenutku nagazi na neki oštar kamen i spotače se, a Beren klisnu u
stranu, izbeže taj udarac, pa uhvati ovoga za bradu i tamo opipa ogrlicu
od zlata, i tako povuče Naugladura da ovaj izgubi tlo pod nogama i
pade ničice; i mač mu ispade iz ruke, i Beren ga dohvati i usmrti ga
njime, i reče: „Neću prljati svetlo svoje sečivo tvojom tamnom krvlju, jer
za tim nema potrebe.“ Ali zato je potom beživotno telo Naugladurovo
bačeno u Aros.
On mu onda skide ogrlicu s vrata, i u čudu je u nju gledao – beše to
Silmaril, isti onaj dragulj koji je on doneo iz Angbanda i tim svojim
delom stekao besmrtnu slavu; i on reče: „Nikada moje oči ne videše tebe,
o Svetlo Vilinsko, ni upola tako lep sjaj kakav ti imaš, s tim zlatom,
dragim kamenjem i magijom patuljačkom“; i onda naloži svojima da
operu ogrlicu, ali nju ne baci, ne znajući ništa o njenoj moći, već ju je
poneo sa sobom kad je krenuo natrag u šumu hitlumsku.

Na ovaj deo iz Pripovesti o Nauglafringu odnosi se tek nekoliko reči

iz Kvente, koje su ovde već citirane:

U toj bici (na Sarn Atradu), Zeleni Vilovnjaci su iznenadili

Patuljke dok su ovi prelazili reku, natovareni plenom; i
patuljačke glavešine padoše tu, i većina njihovih boraca. Ali
Beren tad uze Nauglamir, Ogrlicu Patuljaka, na kojoj je visio
Silmaril…

Ovo ilustruje zapažanje koje sam nešto ranije izneo, da je moj otac
„posredstvom jedne kratke, sažete priče pravio nacrt nečega što je već i
video u kudikamo iscrpnijoj, neposrednijoj i dramatičnijoj formi.”
Ovaj kratki izlet u Izgubljenu pripovest o Ogrlici Patuljaka završiću
još jednim citatom, proisteklim iz verzije ove priče ispričane u Kventi, a
koji se tiče smrti Berena i Lutijene i pogibije njihovog sina Diora.
Uzimam ovaj odlomak s razgovorom koji su vodili Beren i Gvendeling
(Melijana) kad je Lutijena prvi put stavila Nauglafring. Beren je tad

215
rekao da mu nikad nije izgledala tako lepa; ali Gvendeling reče: „Ipak je
Silmaril bio u kruni Melkovoj, a ona je, uistinu, delo ruku opakih
kovača.”

Tad Tinuvijela reče da ne želi nikakve dragocene

predmete, niti drago kamenje, već da je željna vilinske radosti
što u šumi vlada; da udovolji Gvendeling, ona skide ogrlicu s
vrata; Berenu se to, međutim, nimalo ne svide, i on ne htede da
dozvoli da ogrlica bude bačena, već je (pohrani?) kod sebe.
Potom je Gvendeling provela neko vreme u šumi s njima,
gde i bi isceljena (od duboke žalosti za Tinvelintom);
naposletku se ona, obuzeta čežnjom, vrati u Lorijen, i nikad
više i ne navrati u priče onih što obitavaju na Zemlji; ali na
Berena i Lutijenu ubrzo pade usud smrtnosti o kojem je
Mandos govorio kad ih je puštao sa svog dvora – a možda je i
Mimovo prokletstvo imalo (uticaja?) na to da da ih sudbina
brže sustigne; nisu više njih dvoje išli putevima zajedno, nego
kad se njihovo dete, Dior Lepi, rodio, Tinuvijela stade lagano
da bledi, kao što će bivati s Vilovnjacima iz potonjih vremena
širom sveta, a onda i sasvim iščeze u šumi, i niko je više ne vide
kako pleše. A Beren je pretražio vasceli Hitlum i Artanor ne bi
li je našao; i nikada nijedan Vilovnjak ne iskusi takvu samoću.
Ubrzo i život njegov svenu, a Dior, sin njegov, ostade da vlada
Vilovnjacima, mrkim i zelenim, i postade Gospodar
Nauglafringa.
Može biti da je sve što Vilovnjaci govore istina, te da njih
dvoje i danas love po šumi Oromeovoj u Valinoru, i da
Tinuvijela pleše po zelenim livadama Nese166 i Vane,167 kćeri
Bogova; a opet, velika beše tuga vilovnjačka kad ih Gilvarton
napusti, i oni ostadoše bez vođstva, a i magija im oslabi, pa
počeše i brojno da opadaju; i mnogi tad odoše u Gondolin, jer
među svim Vilovnjacima u to se vreme šapatom pronosio glas
da moć i slava Gondolina rastu.
Kad je Dior stasao, vladao je, ipak, brojnim narodom, i
voleo je šumu isto koliko i Beren nekada; u pesmama su ga

166 Nesa – sestra Oromeova i supruga Tulkasova, jedna od Valijerki.

167 Vana – žena Oromeova, jednina od Valijerki.

216
 najčešće nazivali Ausirom Bogatim, jer pod njegovom vlašću
beše i taj čudesni dragulj u Ogrlici Patuljaka. Priče o Berenu i
Tinuvijeli počele su lagano da blede u njegovom srcu, i on poče
da nosi ogrlicu oko vrata, i zavole je silnom ljubavlju; a glas o
tom dragulju širio se poputpožara kroz sve oblasti na Severu, i
Vilovnjaci jedan drugome govorahu: „Silmaril gori u šumama
Hisilomea.”

Pripovest o Nauglafringu podrobnije govori o napadu na Diora i

njegovoj pogibiji od ruku sinova Feanorovih, a ova, poslednja u nizu
Izgubljenih pripovesti, okončava se Elvinginim bekstvom:

Lutala je šumom, i oko nje se okupi nešto malo Smeđih

Vilovnjaka, i Zelenih, i tad zauvek napustiše proplanke
Hitluma i pođoše na jug, prema dubokim vodama Siriona i
lepim predelima.
I tako se sudbine svih vila prepliću i daju jednu nit, a ta nit
je velika priča o Earendilu; a mi sad stigosmo do istinskog
početka te pripovesti.

Ovde u Kventi Noldorinvi slede delovi koji se tiču istorije Gondolina i

njegovog pada, kao i pripovest o Tuoru,168 koji se oženio Idril
Kelebrindal, kćerkom gondolinskog kralja Turgona; njihov sin beše
Earendil, koji je s roditeljima pobegao iz grada pred njegovo razaranje i
stigao do ušća Siriona. Posle bekstva Elvinge, kćerke Diorove, iz Dorijata
na ušće Siriona, u Kventi dalje piše:

Kraj Siriona je živeo jedan vilovnjački narod, pretekao iz

Dorijata i Gondolina, i oni tad odoše na more i počeše da grade
lepe brodove, i živeli su blizu morskih pbala, a pod senkom
Ulmove ruke…169

168 Tuor – rođak Turinov i otac Earendilov.

169 Ulmo – „Gospodar Voda“, veliki Valar sa mora.

217
 U to vreme Tuor oseti kako mu se starost prikrada, i nije
više mogao u sebi da sputava čežnju za morem; i tako on
sagradi moćan brod Earame, Orlovo Krilo, i s Idril isplovi u
suton, i odoše na Zapad, i nikada se više ne pominjahu ni u
jednoj priči. A Earendil sjajni postade gospodar naroda
sirionskog, i za ženu uze lepu Elvingu, kćer Diorovu; a ipak,
mira imao nije. Dve su se misli u njegovom srcu stapale u
jednu: žudnja za širokim morskim prostranstvima i zamisao da
isplovi za Tuorom i Idril Kelebrindal, koji se nikako nisu
vraćali, a i razmišljaše o tome da, možda, pronađe poslednju
obalu i tamo, pre nego što umre, prenese Bogovima i
Vilovnjacima poruku koja bi u njihovim srcima trebalo da
izazove sažaljenje na ovaj svet i jade ljudskoga roda.
I tako on sagradi Vingelot, najlepši brod koji pesme ikad
opevahu, Penin Cvet; bele behu njegove grede, poput
srebrnastog meseca, zlatna mu vesla, jedra kao čisto srebro, a
jarboli okrunjeni draguljima nalik na zvezde.170 U Baladi o
Earendilu mnogo se kazuje o njegovim pustolovinama u
dalekim, neznanim zemljama, kao i na mnogim morima i
ostrvima… A Elvinga je, žalom obuzeta, čamila kod kuće.
Earendil nije pronašao Tuora, niti je ikad pošao na tu
plovidbu do obala Valinora; naposletku ga vetrovi poteraše
natrag na Istok, i on, jedne noći, pristiže u luku sirionsku, i niko
ga nije očekivao, niti mu ko priredi doček, jer već behu
potpuno izgubili nadu…

A sinovi Feanorovi saznadoše da Elvinga boravi na ušću

Siriona, i da tu čuva i Nauglamir i slavni Silmaril; i kako su
lovili, neki tamo, neki ovamo, oni se okupiše i krenuše na
Sirion.
Ali narod Siriona nije hteo da im ustupi taj dragulj koji je

170 Vingelot ili Vingilot – „Penin Cvet“ Earendilov brod.

218
nekada Beren zadobio, a Lutijena nosila, i zbog kojeg je Dior
lepi stradao. I tako otpoče poslednji i najokrutniji okršaj, gde je
Vilovnjak udario na Vilovnjaka, treća nesreća predviđena onim
prokletim zavetom; jer sinovi Feanorovi obrušiše se na
prognanike iz Gondolina i preostali živalj Dorijata, i mada su i
neki od njihovih samo stajali po strani, a nekolicina se i
pobunila stavši na stranu Elvinge i okrenuvši se protiv svojih
gospodara (zbog toga behu posečeni), ipak oni tog dana odneše
pobedu. Damrod tad pade, i Dirijel, i Maidros i Maglor samo
pretekoše od Sedmorice; ali i ono malo življa Gondolina što
beše preteklo, sad bi što pobijeno, što primorano da napusti
svoje domove i priključi se narodu Maidrosovom. Pa ipak, sam
Silmaril im ne pade u ruke; jer Elvinga baci Nauglamir u more,
gde će on do samoga Kraja i počivati; a i ona sama skoči u
talase i preuze obličje bele morske ptice, pa odlete naričući i
tragajući za Eearendilom po svim obalama ovog sveta.
Ali Maidros se sažali na njeno dete Elronda, i povede ga sa
sobom, i čuvao ga je i odgajao, jer bolno i umorno beše srce
njegovo od bremena užasnog zaveta.
Saznavši za sve to, Earendil se silno rastuži; i zaplovi opet,
ovog puta u potrazi za Elvingom i za ValinorOm. U Baladi o
Earendilu priča se da je naposletku stigao do Čarobnih ostrva171
i, jedva se izbavivši od tamošnjih čini, ponovo pronašao
Samotno ostrvo, i Senovita mora,172 i Vilin-zaliv, na samim
obodima sveta. Tu se sam iskrcao na besmrtnu obalu Živih
Ljudi, i uspeo se na čudesno brdo Kor; i hodio je pustim
putevima Tuna, gde se na odeći i obući njegovoj hvatala
prašina od dijamanata i dragog kamenja. Ali nije se usudio da
uđe u Valinor.
Sagradio je sebi na Severnim morima kulu do koje će sve
morske ptice sveta dolaziti da se okrepe, ali vazda je žalio za
lepom Elvingom, iščekujući da mu se ona jednog dana vrati. A
Vingelot uzlete na krilima, i jedrio je sad vazduhom tragajući
za Elvingom; čudesan i čaroban beše taj brod, poput zvezdama
obasjanog cveta na nebu. Ali Sunce ga je pržilo, a Mesec ga

171 Čarobna ostrva – ostrva u Velikom moru.

172 Senovita mora – područje u Velikim morima Zapada.

219
 progonio po svodu, i dugo je tako Earendil lutao nad Zemljom,
svetlucajući kao zvezda u bekstvu.

Ovde se u Kventi Noldorinvi, onakvoj kakva je izvorno bila

komponovana, okončava priča o Earendilu i Elvingi; ali kasnije je
preradio taj završni deo, i tu je došlo do temeljne promene izvornog
koncepta, po kojem je Berenov i Lutijenin Silmaril zauvek nestao u
moru. U toj prerađenoj verziji piše:

A ipak se Maidros ne dočepa Silmarila, jer Elvinga, videvši

da je sve izgubljeno i da su deca njena, Elros173 i Elrond,174
zarobljena – umače vojsci Maidrosovoj i s Nauglamirom na
prsima skoči u more, i pogibe, kako je narod mislio. Ali Ulmo je
odozdo iznese, a na prsima njenim blistao je, kao zvezda, sjajni
Silmaril dok je letela preko vode u potrazi za voljenim
Earendilom. I jedne noći, Earendil, stojeći na krmi, ugleda kako
mu ona dolazi u susret, nalik belom oblaku, neobično brza, kao
zvezda koja nad morem leti nekom čudnovatom putanjom, kao
bledi plamen na krilima bure.
Pesma kaže da je ona pala s visina na Vingelot i izgubila
svest, te da umalo nije smrtno stradala koliko je brzo letela, a
onda je Earendil uze u naručje. Jutro je dočekao još u čudu,
držeći svoju ženu, u njenom pravom obličju, i kosa mu njena
beše pala na lice; a ona je spavala.

Od tog mesta nadalje, priča iz Kvente Noldorinve, velikim delom

prerađena, u suštini se podudara s onom ispričanom u Silmarilionu, tako
da ću i pripovest u ovoj knjizi okončati navodom iz tog dela.

173 Elros – sin Elvinge i Earendila; prvi kralj Numenora.

174 Elrond od Rivendala – sin Elvinge i Earendila.

220
 JUTARNJA I VEČERNJA
ZVEZDA

V
elika je bila tuga Earendilova i Elvingina zbog propasti luke
sirionske, i što sinovi njihovi padoše u zarobljeništvo;
strahovali su da će im decu pobiti, ali ne beše tako. Jer
Maglor se sažali na Elrosa i Elronda, i dobro ih je čuvao, i oni se među
sobom zavoleše, što bi malo ko očekivao; ali Maglorovo srce beše
bolesno i umorno od bremena užasnog zaveta.
Earendil sad više nikakve nade nije video u Srednjoj zemlji, i očaj ga
obuze, i nije hteo da se vrati kući, već još jednom da krene put Valinora,
ovoga puta zajedno s Elvingom. Sad je češće stajao na krmi Vingelota, a
Silmaril mu je sjao na čelu; i njegova svetlost bivala je sve sjajnija kako su
jedrili ka Zapadu. (…)
Tad se Earendil, prvi od živih Ljudi, iskrca na besmrtne obale; i
tamo se obrati Elvingi i onima koji behu s njim, a to su bila trojica
pomoraca koji su sva mora već bili prošli s njim: Falatar, Erelont i
Aerandir zvahu se oni. I Earendil im reče: „Niko sem mene samoga neće
ovde nogom kročiti, da ne izazovete srdžbu Valara. Tu opasnost na sebe
ću preuzeti sam, zarad blagostanja Dveju Rasa.”
No Elvinga na to reče: „Onda bi naše staze bile doveka razdvojene,
ali ja ću u sve opasnosti poći zajedno s tobom.” I ona skoči u belu penu i
pohita ka njemu; ali Earendil beše žalošću skrhan, jer bojao se gneva

221
Gospodara Zapada, sluteći da će se oni rasrditi na svakoga iz Srednje
zemlje ko se usudi da pređe granicu Amana. I tu se njih dvoje oprostiše
od svojih saputnika, i ovi ih više nikad ne videše.
Onda Earendil reče Elvingi: „Čekaj me ovde; jer samo jedan može
odneti poruku koju je moja sudbina da nosim.” I on ode sam u tu
zemlju, i dođe tako do Kalakirije,175 i učini mu se to mesto pusto i tiho;
jer, kao što i Morgot i Ungolijant tu dođoše jednom davno, i Earendil sad
stiže u vreme svetkovine, a gotovo sav vilin-narod beše otišao u
Valimar, ili se okupio na dvoru Manveovom na Tanikvetilu, i malo njih
tek ostade da čuvaju bedeme Tiriona.176
Ali neki ga videše izdaleka, videše i to moćno svetlo koje je on
nosio; i žurno se zaputiše u Valimar. A Earendil se pope uz zeleno brdo
Tuna, i zateče ga potpuno golog; i kroči na uliće Tiriona, i one behu
prazne; i srce mu se steže, jer se pobojao da je neko zlo zadesilo čak i
Blaženo kraljevstvo. Hodao je tako pustim ulicama Tiriona, a prašina
koja se skupljala na odeći i obući njegovoj beše prašina od dijamanata, i
on je šav sijao i blistao dok se uspinjao dugim belim stepeništem. I
dozivao je glasno, na raznim jezicima, dozivao i Vilovnjake i Ljude, ali
nikoga ne beše da se odazove. I zato se on okrenu prema moru; no
upravo dok je išao putem što vodi do obale, neko se pojavi gore na brdu
i dozva ga moćnim glasom; vičući:
„Zdrav bio, Earendile, pomorče najznamenitiji, ti koga traže a koji
dolazi kad ga ne očekuju, ti za kojim vape a koji dolazi kad već nema
nade! Zdrav bio, Earendile, nosioče svetla koje obasja svet pre Sunca i
Meseca! O, ti sjaju Dece Zemlje, zvezdo u tmini, dragulju u sutonu, ti, što
jutrom blistaš!”
Beše to glas Eonvea,177 glasnika Manveovog, i dolazio je iz Valinora,
pozivajući Earendila da istupi pred Sile Arde. I Earendil ode u Valinor, i
dođe do dvora u Valimaru, i nikad više nogom ne kroči na zemlju Ljudi.
Onda se Valari okupiše i pozvaše Ulma da izroni iz morskih dubina; i
stajaše Earendil pred njima, i ispriča im sve o poslanju Dveju Rasa. I
zamoli oproštaj za Noldore i zatraži od ovih da se sažale na njihove
velike jade, i zatraži milost za Ljude i Vilovnjake, i pomoć za njih

175 Kalakirija – prelaz u Planinama Valinora gde se nalazio grad Vilovnjaka.

176 Tirion – vilovnjački grad u Amanu.

177 Eonve – glasnik Manveov.

222
nevoljne. I uslišiše mu molbe.
Priča se među Vilovnjacima da je Mandos, pošto je Earendil otišao
da traži svoju ženu Elvinga, govorio o sudbini njegovoj, te da je ovako
rekao: „Zar će smrtan čovek stupiti na zemlje neumrlih, a nastaviti da
živi?” No na to Ulmo reče: „Zato je on i rođen. Nego reci ti meni: je li to
Earendil, sin Tuorov, od loze Hadorove, ili je to sin Idrilin, kćeri
Turgonove, iz vilin-kuće Finveove?” A Mandos mu odgovori: „Čak i
Noldori, koji svojevoljno odoše u izgnanstvo, ne mogu se ovamo
vraćati.”
Ali kad sve bi rečeno, Manve donese presudu: „U ovoj stvari, meni
je data moć usuda. Opasnost u koju se upustio iz ljubavi prema Dvema
Rasama ne sme doći glave Earendilu, niti Elvinga, ženi njegovoj, koja se
u opasnost upustila iz ljubavi prema njemu; ali oni više nikad neće
hoditi među Vilovnjacima ili Ljudima u Spoljnim zemljama.178 I ovo je
moja odluka koja se njih tiče: Earendilu i Elvingi, kao i sinovima
njihovim, data biće mogućnost da slobodno odaberu s kojom će rasom
svoje sudbine, i po merilima koje rase će im biti suđeno.”
(Pošto Earendila već dugo nije bilo, Elvinga se oseti usamljenom i
strah je spopade; ali dok je ona lutala obalom mora, on je pronađe.) Ne
prođe mnogo, a pozvaše ih u Valimar; i tu im bi saopštena odluka Starog
kralja.
Tad Earendil reče Elvingi: „Biraj ti, jer ja sam sad umoran od sveta.”
I Elvinga odabra da joj bude suđeno kao jednoj od Prvorođene dece
Iluvatarove, i to zbog Lutijene; a nje radi, i Earendil odabra istu sudbinu,
premda je srcem više pripadao rodu Ljudi i narodu svoga oca.
Tada, po zapovesti Valara, Eonve ode do obale Amana, gde su
saputnici Earendilovi još čekali vesti; i uze jedan brod, i reče trojici
pomoraca da uđu njega, pa ih onda Valari, silan vetar odaslavši, na Istok
otpremiše. Oni pak sami uzeše Vingilot, i svetim ga načiniše, i proneše
ga kroz Valinor do krajnje granice sveta; i tu on prođe kroz Vrata Noći i
bi uzdignut u okean nebeski.
Lepa i božanstvena sad beše ta lađa, i ispuniše je razigranim
plamenom, čistim i sjajnim; i Earendil Pomorac stajaše za kormilom,
blistajući od praha vilin-dragulja, i Silmaril mu je sijao na čelu. Daleko je
on otplovio u tom brodu, čak sve do ambisa bez zvezda; ali najčešće su
ga viđali jutrom ili s večeri kako svetluca na zracima izlazećeg ili
zalazećeg sunca, kad se u Valinor vraćao s putovanja na kojima je

178 Spoljne zemlje – Srednja zemlja.

223
zalazio i izvan granica sveta.
Na ta putovanja Elvinga nije išla, jer ona možda ne bi podnela
hladnoću i besputne bezdane, a i više je volela zemlju i slatke vetrove što
duvaju s mora i brda. I tako je tamo, na severnoj strani, na obalama
Graničnih mora, podignuta jedna bela kula; i tamo su sve morske ptice
zemaljske dolazile da se okrepe. I rečeno je da je Elvinga naučila jezike
ptica, ona, koja je nekad i sama imala ptičje obličje; i da su je ptice
naučile umeću letenja, i da njena krila behu bela i srebrnasto-siva. A kad
bi Earendil, u povratku sa svojih putovanja, stigao blizu Arde, ona bi mu
poletela u susret, kao što je letela i davno nekad, kad beše spasena na
moru. Tada bi je dalekovidi među Vilovnjacima koji su obitavali na
Samotnom ostrvu videli gde leti u obličju bele ptice, svetla, s ružičastim
odblescima od zalazećeg sunca, dok je, sva radosna, žurila u susret
Vingilotu dok se Earendilov brod bližio luci.

Kad je Vingilot prvi put isplovio na nebesko more, pojavio se

neočekivano, svetlucav i svetao; narod Srednje zemlje video ga je
izdaleka, i čudu nije mogao da se načudi, i protumačiše to kao znak, i
nazvaše ga Gil-Estel, Zvezda Velike Nade. A kad je uveče video tu, novu
zvezdu, Maedros se ovim rečima obrati svom bratu Magloru: „To zacelo
mora biti Silmaril što sija sad na Zapadu?”

A što se tiče konačnog odlaska Berena i Lutijene? U Kventi

Silmarilion ovako kaže: Niko ne vide kad su Beren i Lutijena
napustili svet, niti obeležio mesto gde tela njihova počivaju.

224
225
226
 DODATAK
PRERAÐENO IZDANJE BALADE O
LEITIANU

J edan od prvih, ako ne i prvi književni zadatak kojem se moj otac

posvetio nakon što je završio Gospodara prstenova, bio je povratak
Baladi o Leitianu. A nije se tom tekstu vratio (nema to, uostalom,
ni potrebe naglašavati) da bi nastavio s pričom tamo gde je stao 1931. –
kad Karkarot napada Berena na kapijama Angbanda – već je krenuo
opet od početka poeme. U tekstualnom pogledu, pisanje ovog dela
veoma je kompleksno, i jasno je da je otac, ubrzo nakon što je prionuo na
ponovno pisanje Balade kao celine, vrlo brzo izgubio elan, ili je to u tom
trenutku bio preveliki napor za njega, pa se sve svelo na kratke,
raštrkane odlomke. Ovde, svakako, prilažem obiman uzorak novih
stihova, nastalih posle pauze od četvrt veka; reč je o onom delu Balade
gde se govori o izdaji Gorlima Nesrećnog koja je za posledicu imala
pogibiju Barahira, oca Berenovog, i svih njegovih saboraca, osim Berena
samog. To je ubedljivo najduži od tih novih odlomaka; povoljna je
okolnost što se može porediti i sa izvornim tekstom, ranije u ovoj knjizi
već datim. Tu će se videti da je Sauron (Tû), proteran sa „ostrva Gaurot“,
odmenio Morgota; u tom pogledu, ovo jeste nova poema.
Novi tekst započeću kratkim odlomkom pod naslovom O Tarnu
Aeluinu Blaženom, koji nema pandana u izvornoj verziji: taj segment
počinje prvim, a završava se dvadeset šestim stihom.

I takva odvažna dela oni počiniše

da ubrzo lovci koji ih tražiše,
pobegoše kad vest stiže o njima.
Iako ucena beše na glavama svima
kraljevskoga svakog dostojna blaga, 5
ne bi u vojnika nijednoga snaga

227
 Morgotu da vesti donese u jazbinu;
jer gde gorje mrko doseže visinu,
iznad tamnih borova što streme
Dortoniona gore, u snegove neme 10
i studene planinske vetre – tamo
jezerce jedno ima, po danu plavo samo,
a noću to biva ogledalo od stakla tmastog
za zvezde Elberetine179 što prolete kasno
preko sveta dok na Zapad putuju daleki. 15
Jednom osvećeno, i sad to mesto neki
blagoslov drži; nema Morgot-seni,
nema zlih stvorenja; šapat samo sneni
vitkih breza što su srebrnasto-sive
samotno vresište tamo opkolile, 20
i stare kosti drevne Zemlje kao stećci,
što kroz vres i čestar nešto žele reći;
i tu beše dom beskućnog Aeluina,
progonjeni lord i verna družina
pod svim stenjem što glavu brani 25
skrovište sebi oni sazdali.

O GORLIMU NESREĆNOM

Gorlim Nesrećni, Angrimov180 sin,

priča štono veli, beše najžešći
i najbeznadniji. Za ženu on,
dok još ga život je milovo, 30

179Elberet – „Kraljica Zvezda; najveća od Valijerki; žena Manveova; stvoriteljka

zvezda (otud i ime Elberet, odnosno Elbereta, „Kraljica Zvezda”).

180 Angrim – otac „Gorlima Nesrećnog”.

228
uze Eilinelu, belu devicu;
al’ ljubav se razbi o sudbinu zlicu.
U rat on odjaha; i vrati se iz rata,
a polja i dom mu progutala vatra,
bez krova mu dom, pust, stoji 35
u šumi gde lišće na prste se broji;
A Eilinelu, Eilinelu belu
odvedoše u neznanu zemlju,
u smrt ili ropstvo, daleko nekud.
Crna senka spusti se na taj dan hud, 40
i ostade u srcu mu zanavek,
i sumnje maljevi da ga smlave
dok divljinom luta; ili kad je noć,
a on bez sna leži, i misli da će moć
da utekne ona u šumu od zla; 45
i da nije mrtva, da još je živa,
al’ da misli da joj njega od oka smrt skriva.
Stoga je katkad napolje izlazio,
u potaji, sam, opasnost tražio,
pa po mraku išao starome domu, 50
srušenom, bez ognja, bez svetla, hladnomu,
ali samo bol bi jači osetio
dok stoji i gleda taj prizor nemio.

Uzalud ili gore još – jer uhode brojne

imaše Morgot, i oči mnoge voljne 55
najdublju tamu da probiju;
i videli bi oni Gorlima gde dolazi,
i javili gde treba. Nov dan s neba s’lazi,
iskrada se Gorlim opet istim putem,
pustom lejom čije korov grebe skute, 60
u jesenji suton tužan što natapa kiša
dok studen vetar cvili. Gle, niša
svetla u tom mraku: prozor.
Gorlima, zbunjenog, privuče pozor;

229
on priđe, mal’ u nadi, mal’ zebnjom skoljen, 65
te glednu unutra: lik Eilinelin voljen!
Izmenjena ona beše, al’ ju je poznao
iznurenu; od bola i gladi taj cvet postradao,
kosa umršena, odeća u ritama;
u blagom joj oku suza mutna obitava, 70
i tiho mu jeca: „Gorlime, Gorlime!
To ne može biti, zar ti ostavi me!
Onda gini, avaj! Smrt ti naći moraš!
A ja moram, sama, u studeni zora
bez ljubavi čamiti gde je sve led sam, 75
da me kiše šibaju kao goli kam!“

Samo jednom kriknu on – i svetlo tad

zgasnu kao da ga ne beše nikad,
vukovi zavijaju na noćnom vihoru
na ramenu oseti kandže pakla moru. 80
Uhvatiše lako ga Morgotove sluge,
svezaše ga okrutno i, nema mu druge,
Sauronu vode ga, svom zapovedniku,
gospodaru vukodlaka, duhova silniku,
najgorem i najcrnjem što ikad klečaše 85
pod Morgota tronom. A on stolovaše
na ostrvu Gaurotu; no Morgot ga sada
isposla sa silom da sve međe svlada
i da nađe buntovnoga Barahira.
A on je sedeo blizu, u taboru, 90
plen mu dovukoše kasapi u zboru.
I tu sad leži Gorlim, staviše ga na muke,
okov oko vrata, vezane noge, ruke,
mrcvariše ga strašno da mu volju skrše,
da izda sve, samo da se muke svrše. 95
Al’ da otkrije on ne htede ništa
o Barahiru; niti zavet da poništi
ćutanja što dade, jer odan je bio;

230
al’ mučitelj onda predah napravio,
i prišao tamo gde je Gorlim lež’o, 100
tamno, grbavo obličje; zarež’o
tad tiho glas, pominje Eilinelu.
„Da l’ bi se ti” reče, „života odrek’o,
a s par reči bi lako slobodu stek’o
njoj, a i sebi, pa da odete u miru, 105
da živite gde u ratu ne umiru
Kraljevi prijatelji? Šta bi više?”
I Gorlim, od bola što već izdiše,
a žudeć’ da vidi opet svoju ženu
(koja, slutio je, takođe se denu 110
u mreži Sauronovoj), misli se prepusti
i obećanje dato tad niz vodu pusti.
Odmah ga, što voljnog, što sebi mrskog,
izvedoše pred kameni presto gde drsko
Sauron seđaše. Gorlim stade sam 115
pred to lice mračno, užas taj neznan,
i Sauron reče: „Hodi, smrtni jade!
Šta to čujem? Ti se drznu, bez nade,
sa mnom da trguješ? Pa hajde, govori!
Koja je tvoja cena?” I Gorlim promrmori, 120
pognuvši glavu, u strašnoj nevolji,
naposletku stade da preklinje, moli
nemilosrdnog, bezvernog gospodara
da ga pusti da ode slobodan,
da beloj Eilineli ostane odan, 125
i da živi s njom, od rada da odustane
protiv Kralja. Ta mu želja kraj je.

Sauron se nasmeši tad i: „Robe!” kaza,

„cena koju tražiš nije dobra kazna
za izdajstvo tvoje i takvu sramotu! 130
Nego, može! Dajem! Ali hajdemote:
Govori sad odmah, i istinu reci!“

231
Gorlim tad ustuknu, htede da uzmakne;
al’ ga okom Sauron tad pretećim takne
i zadrža tako, i on da laže sad ne smede: 135
i kako je počeo, udari usred srede,
od prvog koraka grešnog do kraja čemernog;
i morade reći sve, odgovarat verno;
i izdade lorda svog i bratstvo svoje,
ućuta, ničice pade, slom mu to je. 140

Tad Sauron u smeh prasnu. „Nižnji stvore,

crve u prašini! No ustani sad, móre,
i saslušaj me ti! Pehar ovaj uzmi
sladak što ti moja ruka nudi!
Budalo: utvaru koju oči tvoje videše 145
ja, Sauron, stvorih gde ničeg ne beše,
da u klopku uhvatim tebe čežnjivoga.
Hladne su neveste iz utvarja moga!
Tvoja Eilinela! Odavno je mrtva ta,
crvima je ona hrana postala. 150
Ipak ću ti, evo, želju ispuniti:
sa Eilinelom ti ćeš opet biti,
u postelju njenu leći, nećeš znati
šta su ljudi i šta rat. Sad će sve da ti se plati!“

I Gorlima onda odvukoše samo 155

i okrutno umoriše; i, konačno,
na crnicu vlažnu baciše njegovo telo
gde i njeno telo odavno skonča belo,
kad je šuma gorela, a nju ubiše.

232
 Zla smrt stiže Gorlima, on još samo stiže 160
poslednjim da dahom prokune sebe samog,
i Barahir u klopku Morgotovu upade;
jer, izdaja stroši čini starostavne
što čuvahu mesto to od prošlosti davne –
Tarn Aeluin: sad se razotkri sve 165
gde tajne staze behu i špilje skrivene.

O BERENU, SINU BARAHIROVOM, I

NJEGOVOM BEKSTVU

Táman sa Severa sad stiže oblak;

jesenjih vetrova studen dah gorak
u vresištu sikće; tužna je i siva
voda Aeluina,181 snena, žalostiva. 170
„Berene, sine”, reče Barahirtad,
„ti znaš da se priča da je moćna sad
sila iz Gaurota 182poslata ovamo;
a hrane nam je ostalo još malo samo.
Pa zakonu našem na tebi je, sine, 175
da odeš da tražiš pomoć iz daljine
od malih onih što su još pretekli,
a što hranu daju; počuj šta su rekli
o stvarima novim. Srećan ti bio put!
I brzo se vrati, jer usud nam je ljut 180
da nas malo ima, bratstvo nam se osu;
Gorlim davno zaluta, ili krv već prosu.

181Aeluin – jezero na severoistoku Dortoniona gde su Barahir i njegovi saborci

napravili sebi prebivalište.

182 Gaurot – vukodlaci Tûovi (Sauronovi). Gaurot, ostrvo, videti Tol-in-Gaurot.

233
Zbogom!“ I Beren pođe tada, a očeva
reč poslednja ječi ko kad zvono peva.

Kroz vres i močvar, šumu i čestar 185

lutaše on; kad s jednog mesta
ugleda vatru u Saurona taboru
i ču urlik Orka i vučju grozomoru,
i okrenu natrag, jer put beše dug
kroz tu noć što oko šume sklopi krug. 190
Umoran potom da počine je morao,
u brlog se uvuk’o gde jazavac orao,
a opet ču on (il’ mu se učini u snu)
u maršu, blizu negde, celu legiju,
oklop zvecka, štit bije o kamen 195
dok kolona hita na gorske proplanke.
Sakri se u mrak on i ćutaše tu
sve dok ko davljenik koji potonu
da ispliva hoće pa sukne naviše;
učini mu se da u nekoj sluzi diše, 200
ko u mračnoj bari pod mrtvim drvećem.
Bledo njino granje hladan vetar skreće,
crno lišće uskomeša namah se sve:
kad, gle, svaki list – crna ptica je,
kreštava, iz kljuna joj zlog kaplje krvca. 205
Uzdrhta on, puzeć’ se koprca,
lelulaju trave; kadli, u daljini
senku vide prozračnu, u sivini,
kako klizi preko užasnog jezera.
Lagano je prišla, tiho progovara: 210
„Gorlim nekad bejah, a sad sam utvara,
volja mi slomljena, veru pogazio,
izdani izdajnik. Idi! Ovde šta ćeš!
Probudi se, o, Barahirov sine,
i hitaj! Morgota prsti blizu su šije 215
sad tvoga oca; on sad zna sve:

234
i skrovište tvoje, i s kim si, i gde.“
I ispriča tad kako u đavolju klopku pade,
i kako podbaci naposletku, i izdade;
za oproštaj je molio, plakao, pa iščeze 220
u tami. Beren raskinu sna mu veze,
skoči kao oparen, a oganj gneva
u grudima njemu seva. Dohvati on
mač i luk, pa ko jelen zaždio
po kamenu i vresu, pre no zora svanu. 225
Dan ne minu a pred njim Aeluin granu –
zapadu se klanjalo sunce crveno;
Aeluin od krvi se u rujno oden’o,
i voda crvena, i kamen i buk,
izgaženog blata Beren osluškuje muk. 230
Crni na brezama u nizu seđahu
gavrani i strvinari koji već jeđahu;
vlažni kljunovi im, a meso već mrko
ispod kandži curi im i cedi se grko.
Zakrešta tad ptica: „Ha, prekasno stiže!“ 235
„Ha, ha, prekasno je”, drugih glas se diže.
Očeve je kosti Beren pokopao
brzo pod kamenjem kog se dokopao;
ni runu ne ostavi, ni zapis mali
za Barahira; al’ triput udari 240
rukom po kamenu, i triput glasno
ime mu uzviknu. Tad se zakle strasno:
„Smrt ću tvoju osvetiti. A usud će,
gle, do kapije Angbanda voditi me.”
I onda se okrenu, ali ne zaplaka; 245
mračno mu u srcu bilo, i bol još prejaka.
Pođe on u noć, hladan kao stena,
i hodaše sam, bez drage, prijatelja.

Nije mor’o lovac biti da bi znao

kako trag da nađe. Jer sebi je dao 250

235
 oduška dušmanin; osion, ponosit
na sever je iš’o, truba zvuk ga nosi,
gospodaru njinom sad na poklonjenje
dok pod nogama im jadna zemlja stenje.
Iza njih smelo, al’ oprezno kroči 255
Beren, brz ko hrt, uvek budne oči,
i tako do mračnog izvora sve,
gde Rivil183 iz močvare izbije
pa kroz rogoz Sereha184 teče lako;
tu ubice nađe, tu dušmanu dohak’o. 260
Iz zaklona na brdu bližnjem
on vide sve ih na tlu nižem;
za strah ne znaše, al’ jedno zna:
mnogo ih ima da napadne sam.
Pritaji se on, i puzio je sada, 265
ko zmija kroz travu, bliže, pre napada.
Umorni mnogi od marša su spavali,
al’ zapovednici samo po tlu polegali,
pa piju, i od ruke do ruke plen ide,
sve sitnice koje ruka Orka sa leševa skide. 270
Jedan diže prsten neki pa kroz smeh će on:
„Sad, drugovi”, povika, „ovaj ovde j’ moj!
I niko mi njega oduzeti neće
iako se takav retko ovde sreće.
Jer ja ga iz šake onoga istrgoh 275
Barahira kome glavu sa ramena strgoh,
onoga pljačkaša. Ako priča ne laže,
on je prsten skin’o, tako se bar kaže,
s ruke nekog tamo vilinskoga lorda,
kome je služio ko bitanga gorda. 280
Nije mu pomog’o – mrtav leži sada.
Opako je ono, prstenje vilinsko;
no ipak bih ja ga drž’o sebi blisko,
što da ne kad stvarca mojih ruku pala,

183 Rivil – reka koja izvire na zapadu Dortoniona i uliva se u Sirion u močvari
Sereh, severno od Tol Siriona.

184 Sereh – prostrana močvarna oblast gde se Rivil uliva u Sirion.

236
a plata mi bedna i sramotno mala. 285
Sauron stari reče da ga nosim njemu,
al’ ja da vam rečem: ima taj golemu
riznicu već mnogo raskošnijeg blaga:
što gospar veći, to mu blaga više draga!
I zato, druzi moji, zaklećete se vi 290
da na ruci Barahira prstena ne bi!”
Još dok je govorio, fijuknu strela
i on pade ničice, gola čela,
uguši ga strela što grlo probuši;
cereći se još, na zemlju se sruši. 295
Skoči Beren među njih, kao mrk vučjak.
Dvojicu poseče; prsten zgrabi, lak;
ubio jednog što ga ščepa; a onda skoči
u senku natrag, gde ništa ne vide oči
pre nego što krici gneva i užasa 300
dolinom odjeknuše, što se sva talasa.
Poskakaše za njim, kao vuci, oni
zavijaju, kunu, reže, zubi im otrovni,
jurcaju kroz gustiš, strele ispaljuju,
u gomili sve pred sobom razvaljuju, 305
senke od njih drhte, trepere listovi,
dok kroz vres kidišu srditi zverovi.
U čas gromovit rođen bi Beren
i streli i rogu on uze mere;
najbrži od svih ljudi živih, 310
neumoran beži kroz močvar sivi,
vilovnjaku nalik u šumu kad zađe,
u grao verižnjači niko ga ne nađe,
jer Patuljak to je tkao u pećini,
u Nogrodu kad malj odjekne u tmini. 315

Kao neustrašiv na glasu Beren bi;

i ljudi najstameniji što zemlja rodi
s poštovanjem izgovarahu njegovo ime,

237
 sluteći da ono imaće tek čime
da nadmaši zlatno ime Hadorovo, 320
pa i Barahira, i Bregolasovo;185
ali tuga sada njemu srce svlada,
očaj ga obuze, izdade ga nada
da će ikad živeti u radosti, slavi,
već da život provešće radeći o glavi 325
Morgotovoj; tek on da oseti
kako čelik bode kad se Beren sveti,
pa nek posle umre, nek bolu dođe kraj;
samo da ga ropski lanac nikad ne sputa.
Opasnost je tražio, za smrću je iš’o, 330
i tako je srdžbu sudbine stiš’o,
i dela činio od kojih dah zastaje,
sve sam samcijat, te sad nadu daje
podvig njegov svakom što živi bez nade.
Šaputahu „Beren“, i svak od njih stade 335
u potaji mač da oštri, i pesme drage
kraj ognjišta skritih u večeri blage
pevahu u čast luka Berenovog,
i Dagmora,186 mača mu što ga znalac skov’o;
pevahu o tome kako će on poći 340
do tabora njinih pod okriljem noći
i ubiti vođu im; i kako će se kriti,
i njima uteći, a onda se pojaviti
kad magla padne, kad je mesečine,
ili kad za vedra dana sunce sine. 345
O lovcima lovljenim, mrtvim ubicama
pevahu, o Gorgolu Koljaču187 koga prekri tama,
o zasedi u Ladrosu,188 i kad Drun189 goreše,

185 Bregolas – Barahirov brat.

186 Dagmor – Berenov mač.

187 Gorgbl Koljač – Ork koga je ubio Beren.

188 Ladros – oblast severoistočno od Dortoniona.

189 Drun – oblast severno od jezera Aeluin; drugde nije pominjana.

238
i kad tries’ pade njih, kako to beše,
o vucima što su cvileli ko štenad, 350
i Sauron s njima, šaka mu ranjena.
On sam, Beren, dovoljan je bio,
strahom je Morgotov živalj pokorio;
drugovi mu behu breze i hrastovi,
nikad ga ne izdadoše prijatelji ovi: 355
oprezna stvorenja, pernata il’ s dlakom
što tiho snuju il’ samotna su tako
u brdima, divljini, u pustim vrletima
na Berena paze; on prijatelje ima.

Retko, ipak, biva da srećno odmetnik 360

dane svoje svrši. Morgot krivokletnik
moćan vladar beše; ne pamti to svet,
pa ni pesma; njegove je ruke sen
padala daleko; kad mu padne borac,
on šalje nova dva, jer dalje se mora. 365
Zgasla nada, buntovnici poklani;
vatre pogašene, pevači ućutkani,
uma posečena, ognjište-zgarište,
Orci crni žurno sve pred sobom nište.
Još malo pa sklopiše obruč taj čelični 370
oko Berena; a on, maču vični,
uhode im seče; al’ njih bi mnogo
i on, usamljen, još dugo ne bi mog’o
tako; i stajaše sada, obuze ga strah,
i znade da mora il’ da bude prah, 375
il’ iz zemlje Barahira da beži,
zemlje mu voljene. I tako sad leži
pod gomilom kamenja, bez natpisa
nekad moćne kosti sada breme stiska,
ostavi ga tu i sin i rod njegov sav, 380
jedino ga Aeluin šumni oplaka.

239
 U zimskoj noći, na Severu, bezdoman,
ostade on, pa krenu, sav loman,
preko granice budnog dušmanina;
kao snežna senka, ko vetra kovitlac, 385
i onda nestade, daljina ga svitla;
Dortonion propade, i Tarn Aeluin,
i vode mu blede utihnuše s njim,
Berena ih neće više videt’ oko.
Neće više strela vinut’ se ko soko, 390
neće više luk dičan zapevati,
pa ni ucenjena Berenova glava
na travi pod nebom neće moć da spava.
Severne su zvezde, ognja srebrnoga,
koje stari Ljudi zvahu Srp Bogova, 395
iza leđa sad mu; obasjaće samo
zemlju napuštenu; njega nema tamo.

Jugu se okren’o, i na jug sad hodi,

jer tamo ga put dug i samotan vodi,
pred njim se dižu ko pakla vrata 400
jezivi vrhovi Gorgorata.190
Nikad ni najhrabriji ne kroči Čovek,
uz ledene, strme planine ove,
niti se pope do ivice nenadne,
gde pogled, smućen, neminovno padne 405
na litice južne što strmoglavo
s vrha moćnog padaju pravo

190 Gorgprat – (takođe Gorgorot) Planine Užasa; ponori na južnim obodima

Dortoniona.

240
u senke što tamo odvajkad počivaju
i duže od sunca i meseca traju.
U dolinama od obmane sazdanim 410
i gorko-slatkim vodama spranim,
mračna magija je u viru, u klisuri;
al’ daleko gde oko i kad gleda žmuri,
s vrtoglavih kula orao nazire
sive, svetlucave, što obzor rašire 415
kao sjaj na vodi pod zvezdom što blista,
međe Vilin-zemlje i prostranstva čista
Belelerijanda, Belerijanda, o,
gde moć vilinska odagnava zlo.

Kraj

Obrada: Disco Ninja

241
242
 SPISAK IMENA, NAZIVA I
TOPONIMA U ORIGINALNIM
TEKSTOVIMA

S
astavio sam ovaj Spisak imena (ograničen na imena, nazive i
toponime koji se pojavljuju u odlomcima iz tekstova moga
oca), i ovo, očigledno, nije nikakav indeks, a napravio sam ga
vođen dvama razlozima.
Nijedan od njih nije ni na koji način od suštinskog značaja za ovu
knjigu. Kao prvo, namera mi je bila da, sastavljajući ovaj spisak,
pomognem čitaocu koji, u mnoštvu imena (i raznih oblika tih imena), ne
može da se seti određenog pojma koji može biti važan za praćenje cele
fabule. Drugo, pojedina imena i nazivi, naročito oni koji se retko ili samo
jednom pominju u tekstovima, ovde dobijaju malo potpunije objašnjenje.
Primera radi, iako to za pripovest kao takvu nema nikakvog značaja,
postoji mogućnost da će neko poželeti da dobije odgovor na pitanje
zašto to Eldari nikako nisu želeli da dodirnu paukove „zbog
Ungolijanta“.

Aeluin – jezero na severoistoku Dortoniona gde su Barahir i njegovi

saborci napravili sebi prebivalište.
Aglon – uzani prolaz između Taur-na-Fuina i brda Himring, koji su
držali sinovi Feanorovi.
Ainuri (jednina Ainur) – „Sveti”: Valari i Majari. (Naziv Majari
docnija je verzija izvornog pojma: „S velikima stigoše i mnogi niži
duhovi, bića njihove vrste, ali manje moći”; kao što je Melijana.)
Aman – zemlja na Zapadu, s druge strane Velikog mora, gde su
obitavali Valari („Blaženo kraljevstvo”).
Anfauglit – „Dušegubni prah”. Videti: Dor-na-Fauglit, Žedna Ravnica.
Angainu – veliki lanac, koji je načinio Valar Aule, a kojim je bio

243
okovan Morgot (kasnije Angainor).
Angamandi (množina) – „Gvozdeni pakli”. Videti: Angband.
Angband – velika Morgotova tvrđava-tamnica na severozapadu
Srednje zemlje.
Angrim – otac „Gorlima Nesrećnog”.
Angrod – sin Finroda (kasnije Finarfina).
Arda – Zemlja.
Arjador – „Zemlja Senke”; tako su Hisilome (Dor-lomin) nazivali
Ljudi. Videti: Hisilome.
Artanor – „Onostrana Zemlja”; oblast naknadno nazvana Dorijat,
kraljevstvo Tinvelintovo (Tingolovo).
Askar – reka u Osirijandu, prezvana u Ratlorion „Zlatno Korito”,
pošto je blago Dorijata u nju bačeno.
Aule – veliki Valar poznat kao Aule Kovač; on je „gospodar svih
veština“, i „njegova vlast prostire se na sve tvari od kojih je Arda
sazdana“
Ausir – jedno od imena Diorovih.

Balrozi – U Izgubljenim predanjima, za Balroge se kaže da ih ima „na

stotine“ Nazivaju se „demonima moći“; nose gvozdene oklope, imaju
čelične kandže i plamene bičeve.
Barahir – vođa Ljudi, otac Berenov.
Bauglir – „Tlačitelj“, ime Morgotovo među Noldorima.
Beleg – Vilovnjak iz Dorijata, veliki strelac, zvali su ga Kutalion,
„Čvrstoluki“; blizak prijatelj i saborac Turina Turambara, koji ga je,
tragičnim slučajem, i ubio.
Belegost – jedan od dva velika patuljačka grada u Plavim planinama.
Belerijand – raniji naziv Brozelijand. Prostrana oblast u Srednjoj
zemlji, većim delom potopljena i razorena koncem Prvog doba;
prostirala se od Plavih planina na istoku od Planina Senki na Severu
(videti Gvozdene planine) na zapadnoj obali.
Beor – vođa prvih Ljudi koji su ušli u Belerijand. Videti Edain.
Blaženo kraljevstvo – videti Aman.
Bogovi – videti Valari.
Boldog – zapovednik Orka.
Brda Lovaca (takođe i Lovački breg) – brdski predeli zapadno od reke
Narog.
Bregolas – Barahirov brat.

244
 Čarobna ostrva – ostrva u Velikom moru.
Čarobnjakovo ostrvo – Tol Sirion.
Čuvana Poljana – velika ravnica između reka Narog i Teiglin,
severno od Nargotronda.

Dagmor – Berenov mač.

Dairon – minstrel iz Artanora, ubrojan u „trojicu najčarobnijih
svirača među Vilovnjacima”; brat Lutijenin.
Damrod i Dirijel – najmlađi sinovi Feanorovi. (Kasnije imena Amrod i
Amras.)
Dior – sin Berena i Lutijene; otac Elvinge, majke Elronda i Elrosa.
Dorijat – potonji naziv za Artanor, veliko pošumljeno područje
kojim su upravljali Tingol (Tinvelint) i Melijana (Gvendeling).
Dor-lomin – videti Hisilome.
Dor-na-Fauglit – prostrana travnata nizija u Ard-galenu, severno od
Planina Noći (Dortonion), koja je pretvorena u pustinju (videti Anfauglit,
Žedna Ravnica).
Dortonion – „Zemlja borova”; ogromna oblast borovih šuma na
severnim granicama Belerijanda; kasnije nazvana Taur-na-Fuin, „Šuma u
Noći”.
Draugluin – najveći vukodlak Tûov (Sauronov).
Drun – oblast severno od jezera Aeluin; drugde nije pominjana.

Earendil – (raniji oblik Earendel); sin Tuora i Idril, kćerke Turgona,

kralja Gondolina; oženio se Elvingom.
Edaini – „Drugi narod”, Ljudi, ali pretežno iz Triju kuća Vilin-
prijatelja koji su prvi došli u Belerijand.
Egnor bo-Rimion – „Lovac Vilovnjački“; otac Berenov, kasnije
Barahir.
Egnor – sin Finrodov (kasnije Finarfin).
Eglarestnajjužnija Luka Fdlasa na obali Belerijanda.
Eilinela – žena Gorlimova.
Elberet – „Kraljica Zvezda”; videti Varda.
Eldalije – narod Vilovnjaka, Eldari.
Eldari – vilovnjaci koji su se otisnuli na Veliko putovanje s mesta
njihovog buđenja; ponegde se, u ranijim tekstovima, ovaj pojam odnosi
na sve Vilovnjake.

245
 Elrond od Rivendala – sin Elvinge i Earendila.
Elros – sin Elvinge i Earendila; prvi kralj Numenora.
Elvinga – kći Diorova, udala se za Earendila; majka Elrondova i
Elrosova.
Eonve – glasnik Manveov.
Erhamion „Jednoruki“ – Berenov nadimak; drugi oblici su Ermabved,
Elmavoite.
Ezgalduin – reka u Dorijatu koja protiče kroz Menegrod (dvor
Tingolov) i uliva se u Sirion.

Feanor – najstariji sin Finveov; tvorac Silmarila.

Felagund – noldorski Vilovnjak, osnivač Nargotronda i zakleti
prijatelj Barahira, oca Berenovog.
Fingolfin – drugi sin Finveov; stradao u dvoboju s Morgotom.
Fingon – najstariji sin Fingolfinov; kralj Noldora posle očeve smrti.
Finrod – treći sin Finveov. (Ovo ime biće zamenjeno imenom
Finarfin, kad je Finrod postalo ime njegovog sina, Finrod Felagund.)
Finve – vođa druge grupe Vilovnjaka, Noldora (Noldolija) na
Velikom putovanju.

Gaurot – vukodlaci Tûovi (Sauronovi), Gaurot, ostrvo, videti Tol-in-

Gaurot.
Gelion – velika reka u Istočnom Belerijandu koju su vodom
snabdevale reke što s Plavih planina teku u oblast Osirijanda.
Gilim – džin, koga je Lutijena pomenula u svojoj ’dugotrajućoj
čaroliji’ koju je nad kosom svojom spevala, nepominjan, osim u jednom
pasusu u Baladi o Leitianu, gde je nazvan ’džinom od Erumana’ (oblast na
obali Amana ’gde su senke dublje i gušće nego igde na svetu’).
Gimli – veoma star, slep noldorski Vilovnjak, koji je dugo bio
zatočenik i rob u Tevildovom uporištu, a krasilo ga je nesvakidašnje
razvijeno čulo sluha. On ne igra nikakvu ulogu u Pripovesti o Tinuvijeli,
niti u bilo kojoj drugoj priči, i više se nigde ponovo ne pominje.
Ginglit – reka koja se uliva u Narog poviše Nargotronda.
Glomund, Glorund – ranija imena za Glaurunga, „Oca Zmajskog”,
velikog zmaja Morgotovog.
Gnomi – raniji prevod imena Noldoli, Noidori.
Gondolin – skriveni grad koji je osnovao Turgon, drugi sin
Fingolfinov.

246
 Gorgol Koljač – Ork koga je ubio Beren.
Gorgorat – (takođe Gorgorot) Planine Užasa; ponori na južnim
obodima Dortoniona.
Gorka brda – videti Gvozdene planine.
Gorlim – jedan od saboraca Barahira, oca Berenovog; on je otkrio
njihovo skrovište Morgotu (kasnije Sauronu). Prozvan Gorlim Nesrećni.
Grond – oružje Morgotovo, velika toljaga poznata kao „Malj
Podzemlja”
Gvendeling – staro ime Melijanino.
Gvilvarton – videti i-Kuilvarton.
Gvozdene planine zvane i Gorka brda – veliki planinski lanac koji
odgovara potonjem Ered Vetrinu, Senovitim planinama, koje čine južnu i
istočnu granicu Hisilomea (Hitluma). Videti Hisilome.

Hador – veliki vođa Ljudi, zvan „Zlatokosi”, deda Hurina, oca

Turinovog, i Huora, oca Earendilovog oca Tuora.
Hiljadu pećina – Menegrot: skriveni dvor Tinvelintov (Tingolov) na
reci Ezgalduin u Artanoru.
Himling – veliko brdo u severnom delu Istočnog Belerijanda,
uporište sinova Feanorovih.
Hirilorn – „Kraljica Drveća”, velika breza nedaleko od Menegrota
(Tingolovog dvora); u njenoj krošnji nalazila se kuća u kojoj je bila
zatočena Lutijena.
Hisilome – Hitlum. (U spisku imena i naziva iz perioda Izgubljenih
predanja rečeno je: „Dor-lomin ili ’Zemlja Senke’ oblast je koju su Eldari
prozvali Hisilome (što znači ’senoviti sutoni’)… a taj naziv ponela je zbog
slabe osunčanosti, jer tamo sunce tek povremeno proviri preko vrhova
Gvozdenih planina, koje je okružuju sa istoka i juga.’)
Hitlum – videti Hisilome.
Huan – moćni pas valinorski, koji je postao prijatelj i spasilac Berena
i Lutijene.
Hurin – otac Turina Turambara i Nijenor.

Idril zvana Kelebrindal – („Srebrostopa, Srebrno Stopalo”), kćerka

Turgona, kralja Gondolina; udata za Tuora, majka Earendilova.
i-Kuilvarton – „Mrtvi Koji Ponovo Žive”, Beren i Lutijena kad su se
vratili od Mandosa; Kuilvartijen: zemlja gde su njih dvoje boravili (kasniji
oblik: Guilvarton).

247
 Ilkorini, Ilkorindi – Vilovnjaci koji nisu bili iz Kora, vilovnjačkog
grada u Amanu (videti Kor).
Indravangzi – (takođe Indrafangzi), „Dugobradi”, Patuljci iz
Belegosta.
Ingvil – reka koja se uliva u Narog kod Nartogronda (kasniji oblik
Ringvil).
Ivare – znameniti minstrel vilovnjački, „onaj koji svira na obali
mora”.
Ivrin – jezero podno Planina Senke, gde izvire Narog.

Jahači Pene – rod Eldara nazvan Solosimpi, kasnije Teleri; treća i

poslednja grupa Vilovnjaka na Velikom Putovanju.

Kalakirija – prelaz u Planinama Valinora gde se nalazio grad

Vilovnjaka.
Karkaras – ogroman vuk koji je čuvao kapije Angbanda (kasnije
Karkarot); njegov rep pominje se u Lutijeninoj „dugotrajućoj čaroliji”; u
prevodu „Očnjaknož”.
Karkarot – videti Karkaras.
Kelegorm – sin Fenorov, poznat kao „Lepi”.
Kor – vilovnjački grad u Amanu, kao i brdo na kojem je izgrađen;
kasnije je grad poneo naziv Tun, a samo je brdo ostalo Kor. (Naposletku
je grad postao Tirion, a brdo Tuna.)
Karantir – sin Feanorov, zvani „Mračni”.
Kuivienen – „Voda Buđenja”: jezero u Srednjoj zemlji gde su se
Vilovnjaci probudili.
Kum-nan-Arasait – Hum Pohlepe, podignut nad stradalima u
Menegrotu.
Kurufin – sin Feanorov, zvan „Vešti”.

Ladros – oblast severoistočno od Dortoniona.

Led Koji Puca – Helkarakse: moreuz na krajnjem Severu, između
Srednje zemlje i zapadnih zemalja.
Lorijen – Valari Mandos i Lorijen nazivani su braćom, a prozvahu ih
i Fanturima: Mandos je bio Nefantur, a Lorijen Olofantur. Kako je to u
Kventi rečeno, Lorijen je bio „tvorac vizija i snova, a njegovi vrtovi u
zemlji Bogova behu najlepši od svih mesta na svetu, i tu obitavahu

248
duhovi velike lepote i moći.”
Luka Labudova – videti Beleške o Starijim danima.

Mablung – „Teška Šaka”, Vilovnjak iz Dorijata, glavni zapovednik

Tingolovih snaga; prisustvovao pogibiji Berenovoj u lovu na Karkarasa.
Maglor – drugi sin Feanorov, proslavljeni pevač i minstrel.
Maidros – najstariji sin Feanorov, prozvan „Visoki” (potonji oblik
Maedros).
Majari – videti Ainuri.
Mandos – Valar velike moći. On je Sudija, a i čuvar Kuća Mrtvih,
onaj kod koga odlaze duhovi pogubljenih (vidi: Kventa). Videti Lorijen.
Manve – glavni Valar i najmoćniji među njima, muž Vardin.
Melijana – kraljica Artanora (Dorijata), ranije ime Gvendeling; jedna
od Majara, koji su u Srednju zemlju došli iz valarskog Lorijena.
Melko – veliko zlo valarsko, Morgot (potonji oblik Melkor).
Menegrot – videti Hiljadu pećina.
Miaule – mačak, kuvar u Tevildovoj kuhinji.
Mim – Patuljak koji se nastanio u Nargotrondu kad se odande
povukao Zmaj, a potom bacio kletvu na blago.
Mindeb – reka koja se u Dorijatu uliva u Sirion.

Nan Dumgortin – „Zemlja mračnih kumira“, gde je Huan naišao na

Berena i Lutijenu koji su bežali iz Angbanda. U aliterativnoj poemi
Balada o Deci Hurinovoj pojavljuju se sledeći stihovi: „U Nan Dungortinu,
gde bezimeni bogovi / prekriše hramove u tajnu i sen, / stariji od
Morgota, drevni lordovi / zlatni Bogovi čuvahu Zapad snen.”
Nan – jedino što se o Nanu zna po svemu sudeći je naziv njegovog
mača, Glend, koji se pominje u Lutijeiiinoj „dugotrajućoj čaroliji” (videti
Gilim).
Nargotrond – veliki pećinski grad i tvrđava koje je Felagund osnovao
na reci Narog, u Zapadnom Belerijandu.
Narog – reka u Zapadnom Belerijandu; videti Nartogrond. Često se
upotrebljava sa značenjem „kraljevstvo“, tj. „Kraljevstvo Nargotrond“.
Naugladur – gospodar Patuljaka iz Nogroda.
Nauglamir – Ogrlica Patuljaka, u kojoj se nalazio Berenov i Lutijenin
Silmaril.
Nesa – sestra Oromeova i supruga Tulkasova. Videti Valijer.
Nogrod – jedan od dva velika patuljačka grada u Plavim planinama.

249
 Noldoli – kasnije Noldori, Druga grupa Eldara na Velikom
putovanju; predvodio ih je Finve.

Ojkeroi – žestoki mačak-ratnik u službi Tevildovoj; usmrtio ga je

Huan.
Orodret – brat Felagundov; kralj Nargotronda posle Felagundove
smrti.
Orome – Valar zvani Lovac; na konju je predvodio Eldare na
Velikom putovanju.
Osirijand – „Zemlja Sedam Reka“ što podrazumeva Gelion i njegove
pritoke s Plavih planina.

Palisor – oblast Velikih Zemalja gde su se probudili Vilovnjaci.

Planine Noći – velika uzvišenja (Dortonion, „Zemlja Borova“) koju će
nazvati Šuma Noći (Taurfuin, docnije Taur-na-(-nu-)fuin).
Planine Senke, Senovite planine – videti Gvozdene planine.
Plave planine – veliki planinski lanac koji je činio istočnu granicu
Belerijanda.

Ratlorion – reka u Osirijandu. Videti Askar.

Ringil – mač Fingolfinov.
Rivil – reka koja izvire na zapadu Dortoniona i uliva se u Sirion u
močvari Sereh, severno od Tol Siriona.

Samotno ostrvo – Tol Ereseja: prostrano ostrvo u Velikom moru,

nedaleko od obala Amana; najistočnija od Neumrlih zemalja, gde su
mnogi Vilovnjaci obitavali.
Sarn Atrad – „Kameni Gaz”, mesto gde je preko reke Askar u
Osirijandu išao put što vodi ka patuljačkim gradovima u Plavim
planinama.
Senovita mora – područje u Velikim morima Zapada.
Senovite planine, Planine Senke – videti Gvozdene planine.
Sereh – prostrana močvarna oblast gde se Rivil uliva u Sirion; videti
Rivil.
Silmarili – tri velika dragulja ispunjena svetlom Dvaju Drveta
Valinora, delo Feanorovo.

250
 Silpion – Belo Drvo Valinora, s čijih je cvetova kapala rosa od
srebrne svetlosti; poznat i kao Telperion.
Sirion – velika reka u Belerijandu koja izvire u Planinama Senki i
teče na jug, čineći granicu između Istočnog i Zapadnog Belerijanda.
Smrtonosna Noć – prevod toponima Taur-na-Fuin; videti Planine
Noći.
Spoljne zemlje – Srednja zemlja.
Srp Bogova – sazvežđe Velikog medveda (koje je Vardaj postavila
iznad Severa kao pretnju Morgotu i znamen njegovog predstojećeg
pada.)

Šumski Vilovnjaci – Vilovnjaci iz Artanora.

Tangorodrim – planine poviše Angbanda.

Tanikvetil – najviša planina u Amanu, obitavalište Manveovo i
Vardino.
Taurfuin, Taur-na-fuin – kasnije Taur-nu-fuin, Šuma Noći; videti
Planine Noći.
Tavros – gnomski naziv za Valara Oromea: „Gospodar Šuma“;
potonji oblik Tauros.
Tevildo – Princ Mačaka, najmoćniji od svih mačaka, „zloduhom
obuzet“; blizak Morgotu.
Timbrenting – stari engleski naziv za Tanikvetil.
Tinfang Treperavi – čuveni minstrel (Tinfang, ili na kvenijskom
timpinen, znači (frulaš).
Tingol – kralj Artanora (Dorijata); ranije ime Tinvelint. (Njegovo ime
zapravo je bilo Elve; bio je predvodnik treće grupe Eldara, Telera, na
Velikom putovanju, ali je u Belerijandu bio poznat kao „Sivi Plašt“, što i
jeste značenje imena Tingol.)
Tinuvijela – „Kći Sutona“, slavuj; ime koje je Lutijeni nadenuo Beren.
Tinvelint – kralj Artanora; videti Tingol (potonje ime).
Tirion – vilovnjački grad u Amanu; videti Kor.
Tol Sirion – ostrvo na reci Sirion gde se nalazilo vilovnjačko
utvrđenje; videti Tol-in-Gaurot.
Tol-in-Gaurot – Ostrvo Vukodlaka, naziv za Tol Sirion nakon što je
ostrvo zauzeo Morgot.
Torondor – Kralj Orlova.
Tû – Volšebnik, najmoćniji među slugama Morgotovim, obitavao u

251
vilovnjačkoj kuli-stražari na Tol Sirionu; potonje ime Sauron.
Tulkas – Valar u Kventi opisan „kao najjači od svih Bogova i najveći
u podvizima hrabrosti i junaštva“.
Tuor – rođak Turinov i otac Earendilov.
Turin – sin Hurinov i Morvenin; prozvan Turambar, „Gospodar
Usuda“.
Turingvetila – ime koje je sebi nadenula Lutijena kad se u obličju
slepog miša pojavila pred Morgotom.

Uinen – Majarka (videti Ainur). „Gospa od Mora“, čija je kosa

razasuta po svim vodama pod nebeskim svodom“; pominje se u
Lutijeninoj „dugotrajućoj čaroliji“.
Ulmo – „Gospodar Voda“, veliki Valar sa mora.
Umbolt-Muilin – Jezera sumraka, oblast gde se Aros, reka koja izvire u
južnom Dorijatu, uliva u Sirion.
Umuijan – stari mačor, čuvar Tevildove kapije.
Ungvelijante – čudovišni pauk koji živi u Erumanu (videti Gilim), a
koji je zajedno s Morgotom uništio Dva Drveta Valinora (potonji oblik
imena Ungolijant).

Valari – (jednina Valar) „Sile“; u ranim tekstovima pominju se kao

Bogovi. To su moćna bića koja su na Svet došla s početkom Vremena. (U
Izgubljenoj pripovesti o muzici Ainura Erol je rekao: „Voleo bih da znam ko
su ti Valari; jesu li oni Bogovi?“ Dobio je sledeći odgovor: „Oni to jesu,
mada o njima Ljudi govore mnoge čudnovate i izopačene priče koje su
daleko od istine, a i mnoga im čudnovata imena nadevaju koja ovde
nećeš čuti.“
Valijerke – izvorno jednina Valijerka, „Kraljice Valara“; u ovoj knjizi
pominju se samo Varda, Vana i Nesa.
Valinor – zemlja Valara u Amanu.
Valmar, Valimar – grad Valara u Valinoru.
Vana – žena Oromeova. Videti Valijerke.
Varda – najveća od Valijerki; žena Manveova; stvoriteljka zvezda
(otud i ime Elberet, odnosno Elbereta, „Kraljica Zvezda”),
Veana – pripovedač Pripovesti o Tinuvijeli.
Velike Zemlje – zemlje istočno od Velikog mora: Srednja zemlja
(pojam koji nijednom nije upotrebljen u Izgubljenim pripovestima).
Veliko more na Zapadu Belegar – more koje se prostire od Srednje

252
zemlje do Amana.
Vilovnjaštvo – naziv kojim su obuhvaćene sve zemlje Vilovnjaka.
Vingelot ili Vingilot – „Penin Cvet“ Earendilov brod.

Zeleni Vilovnjaci – Vilovnjaci iz Osirijanda, zvani Laikvendi.

Žedna Ravnica – videti Dor-na-Fauglit.

253
 DŽ. R. R. TOLKIN
BEREN I LUTIJENA

ZA IZDAVAČA
Marko Sabovljević

UREDNIK
Marina Sabovljević

LEKTURA I KOREKTURA
Milica Rakić

STRUČNI SARADNIK
Marko Vasić

TIRAŽ
2000

ŠTAMPA
Alpha print, Zemun

IZDAVAČ
Publik praktikum
Dobrovoljačka 10/1, Zemun
office@publikpraktikum.rs
011/4202 544; 011/4202 545

254