ЖИВОТОПИС

Mr. ph. ЂОРЂА АНТИЋА

Приредио:
БРАНИСЛАВ ДАНИЛОВИЋ

Сомбор, 2018.

1
2
ЖИВОТОПИС
Mr. ph. ЂОРЂА АНТИЋА
1895 – 1991.

3
 Прилози за завичајну историју Сомбора
Свеска број 14

Издавачи
Градска библиотека м“Карло Бијелицки“ Сомбор
Историјски архив Сомбора

За издаваче
Владимир Јерковић
Бранислав Ћурчић

Уредник
Владимир Јерковић

Рацензент
Милан Степановић

Лектура и коректура
Зорка Исаков

Припрема за штампу
Дејан Подлипец

Штампа
-----

Тираж
200 примерака

4
 УВОД

За писање ове књиге искључиво сам користио

документа из личног фонда Ђорђа Антића, у коме се налази
истражена грађа од 1859. до 1991. године. Фонд је
регистрован у Историјском архиву у Сомбору, у регистру
фондова и збирки, под редним бројем 56.
Фонд има 657 инвентарисаних јединица односно
обрађених предмета.
Уз аналитички инвентар направљене су три врсте
регистра:
1. Предметно тематски (има 397 јединица)
2. Географски (85 одредница)
3. Регистар личних имена (192 одреднице)
Лични фонд средила је Марица Жикић.

За писање устројства слободног и краљевског града

користио сам податке из Алтернативе која је склопљена
1748. године, и којом су били регулисани односи између
католика и православаца у Магистрату. (Оригиналан
примерак Алтернативе налази се у: Архиви САНУ у
Сремским Карловцима. Под ПМА „А“, 624/1756. Препис је
оверен на српски 2. јануара 1751. године)
Дозволу за коришћења његовог истраживачког рада
будућим истраживачима одобрио је сам Антић, приликом
даровања своје биографије Историјском архиву Сомбора, са
назнаком: Историјкси архив Сомбора.

5
 Историјски архив
Сомбор

Као грађанин града Сомбора, као ентузијаста историје

свога родног места и дугогодишњи сарадник Историјског
архива, желим да скромни плодови мога досадашњег рада
буду доступни онима који ће убудуће радити на истраживању
историјата града Сомбора.
У ту сврху поклањам Историјском архиву у Сомбору
моје рукописе из разних области друштвене делатности, а
који се већ налазе у просторијама Архива. Уједно поклањам
Историјском архиву у Сомбору моје стручне књиге које се
односе на напред поменуте рукописе.
Означене рукописе и књиге предајем под следећим
условима:
А) Да се оснује лични фонд „Ђорђе Антић“,
Б) Да се рукописи и књиге архивски инвентаришу и
прикључе фонду,
Ц) Да се овај материјал може користити тек после
инвентарисања. Желим да Историјски архив настави са
прикупљањем података како би комплетирао материјал за
монографију Сомбора, чиме би моја животна жеља била
остварена.
У нади да ће Историјски архив прихватити ову моју
донацију остајем са другарским поздравом.

УСомбору,16.маја1983.године
Ђорђе Антић

6
 ПРВИ ДЕО

ИЗВОДИ ИЗ БИОГРАФИЈЕ ЂОРђА АНТИЋА

Ђорђa Антићa рођеног март месец 1895. године у

Сомбору, као сина трговца Милана Антића и мајке Ане рођ.
Марковић. 1 можемо посматрати и описивати као: апотекара;
учесника Првог светског рата на страни Србије; човека који
је у Историјском архиву Сомбора провео више од 50 година,
где је на српски језик превео велики број докумената
значајних за историју нашег града; као члана бројних
културних друштава, а највећи допринос дао је у Друштву
историчара Сомбор, као и великог донатора бројних
активности Сомбораца од атлетичара, рвача до голубара.

1
Према истраживању Милана Степановића, породица Ђурице
Антића пореклом је из села Станишића. Најраније записан познати
предак Ђурице Антића био је Преда Ћурчија, који је 1764. године,
из села Барачке, пресељен, са осталим српским породицама, на
пустару Станишић, где је забележен у земљишним књигама
(урбаријалима) 1765, 1770. 1772. и 1783. године, а наследио га је
син Мишко, записан са презименом Предин 1784, 1785, 1796. и
1797. године. Мишка је наследио син Антоније (Анта) Предин,
записан на пописима Станишића 1796. и 1828. године. Његови
потомци, који су по њему понели презиме Антић, пресељени су из
Станишића у Сомбор половином XIX века, а први записи о
Антићима у Сомбору јављају се у црквеним матицама
Светођурђевске цркве 1855. године (још је 1853. г. записана
женидба Јована Предина, рођеног 1835. г. у Станишићу,
Сомборком Софијом Туцаковић, а у свим наредним записима овај
Јован Предин, иначе деда Ђорђа Антића, јавља се са презименом
Антић). Јован се бавио трговином и имао је сина Милана, такође
трговца, који је био отац Ђорђа Антића.

7
 Антић је гимназију свршио у Сомбору, а
Фармацеутски факултет уписао је 1912. године у Загребу,
који је морао због почетка рата да прекине после две године.
Јула месеца 1914. године, са оцем и сестром отишао је
на годишњи одмор у Врњачку Бању где га је затекао рат.
Непосредно после почетка рата Отац је са ћерком одлучио да
се врати у Сомбор, а Ђорђе је изразио жељу да остане и
постане Српски добровољац. У болници коју је оформио др.
Станојло Вукичевић, постао је његов помоћник и први пут је
обукао бели мантил.
После Церске битке када је пегави тифус почео да се
шири Србијом, августа месеца пребачен ја за апотекара у
Крушевац, у којем су се при повлачењу нашла Влада и
Врховна команда, као и велики број избеглица. Град је био
пун болесника тифусара или оболелих од дизентерије. По
измету у запрљаним улицама лежали су болесници
исповраћани и са високом температуром. Многи су били без
свести или агресивни, а често су због неконтролисане свести
искакали кроз болничке прозоре и гинули.
Иако по професији није био лекар, због такве
ситуације бавио се и лекарском праксом. Као апотекар, иако
је имао само две године студије на фармацији, почео је да
справља Ајер- коњак ( који се састоји од јаја, шећера, рума, а
може и млека) и да га као тоникум даје изнемоглим
болесницима..
После Макензенове офанзиве. Новембра 1915.
године, са Владом, Командом и војском, почео се повлачити
на југ према Приштини. Из Приштине кренуо је за Призрен,
затим за Пећ, па преко Проклетија за Андрејевицу. Јануара
месеца 1916. ухапшен је у близини Андријевице и пребачен у
затвор у Сјеници, да би му судио ратни суд.

8
 Из Сјенице, где је избегао смртну казну захваљујући
аудитору који је био Чех, после пет дана, пребачен је у
пратњи два војника за Београд, а потом за Сомбор. У
Историјском архиву у Собору постоји сачуван докуменат о
његовон спровођењу Смбор (2)

9
 По повратку са српског фронта Ђорђа Антића
регрутовала је аустријска војска и послала на руски фронт, а
потом талијански. О томе постоји податак у писму
Александра Спaића, адвоката из Земуна од 21. IV 1966.
године. У изводу из писма, које овде цитирам он пише: “
прочитао сам у „Политици“ од 20. IV 1966. године чланак о
Теби, па сам се одмах сетио да се ту ради о теби тј. о оном
мом другу и пријатељу с којим сам служио у аустријској
војсци 32 Šturm bataljonu 1918. godine на талијанском фронту
код Fancaza. Тада нам је командант батаљона био Schlesinger
тзв. „ Vod – dismo“
Кад сам овај чланак прочитао одмах сам се сетио
једне наше заједничке слике – фотографије, где смо се
сликали Ти, Жарко Прица и ја…“
II
Мr. Антић збор ратних неприлика дипломирао је
фармацију у Загребу 25. 01. 1922. године.

10
 Одмах по дипломирању, а пун искуства у ратним
условима, прихватио је да му отац 1924. године купи кућу
Симе Павловића, која се данас налази на Тргу Светог Ђорђа
бр. 16, и у њој отвори „Варошку апотеку“.

11
 По Антићу,“ рад у апотеци у то време био је веома
напоран, јер готових лекова једва да је било десетак, сви
остали лекови били су магистрални. Да би се направио добра
лек требало је велико искуство, а некад је требало дневно
реализовати 10 - 15 рецепта. Такав број рецепта тражио је од
пацијената велико стрпљење и посебно понашање.“
Антић је у почетку каријере имао одобрење да у
апотеци прави таблете, дражеје и галенске препарате.
Да би видели како су изгледали тада магистрални
рецепти прилажем два:
За трајно лечење коронарне инсуфицијенције највише
су се користили препарати нитрата::
Rp.
Erythroltetranitrati 0,003 -0,005
Aethylmorphin
hydrochloridi (daonil) 0,01
Papaverini hydrochlor. 0.04
Atropini sulfur. 0,0002
Chinin hydrochlor. 0,10
Theobromini puri 0,15
D.T-D No. XV
S. 3 puta na dan po jedan prašak

Kод астме као симптоматско средство користило се:

Rp.
Atropini 0.01
Papaverini
Ephedrini muriati aa. 0,30
Amidopyrini 3.0
Div. In dos. X
S. 3 puta dnevno po jedan prašak.

12
 За разлику од садашњег стања апотекари су тада
смели болеснику да кажу само како се узима лек – пре или
после јела, остало како и зашто се узима лек објашњавао је
лекар.
Апотекарском службом бавио се до 1941. године, када
су у Сомбор дошли мађарски окупатори који су му одмах
затворили апотеку и због учешћа на страни Србије у Првом
светском рату одмах га ухапсили.
Антић је био у затвору у подруму Кронић палате чији
је власник био од 1938 -1944. Како је преживео те дане није
волео да прича. Међутим у писму рођаку Колету он о њима
пише (Прилог из писма инв. бр. 621/2….)
Када није био у затвору стално га је пратила тајна
полиција. О томе постоји податак у извештају Детективског
одељења:
II

Историчар Сомбора постао је 1924. године када је

Министарство тражило преко жупана и градоначелника да се
нађе човек у граду који ће моћи да покупи податке о
ослобођењу Сомбора. Те дужности се прихватио Антић и од
те године редовно се бавио сакупљањем грађе из историје
Сомбора. После пензионисања 1954. године постао је
свакодневни члан Историјског архива све до смрти 1991.
године.
Током тог периода обрадио је историју Сомбора од
добијања Статуса слободног и краљевског града 1749. године
па свих 100 следећих година. Како је говорио неколико језика
(старословенски, латински, мађарски, немачки) он је многа
документа превео са тих језика Са латинског је превео
Повељу о статусу слободног и краљевског града.

13
 О томе како је сачувана и пронађена оригинална
повеља којом је царица Марија Терезија дала Сомбору статус
слободног и краљевског града, Антић је дао у интервју
Миленку Бељанском, новинару хроничару 7. децембра 1982.
године.
Историјат града од 1749. до 1849. године објавио је у
књижици „Из прошлости Сомбора“ у редакцији др Славка
Гавриловића 1966. године. Најважнија документа у књизи су:
- Привилегијално писмо о статусу Слободног и
краљевског града;
- Устројство органа управе ( Магистрата Слободног и
краљевског града;)
- Статут издат путем делегиране краљевске
камералне комисије слободном и краљевском граду Сомбору
1749. године
- Историјат фонда Магистрата Слободног и
краљевског града (Организација архивске службе у раздобљу
1749 - 1849. године).
За свеукупни рад у Историјском архиву 1974. године
од стране колектива добио је Повељу за неговање
архивистике. А поводом 90 година живота Архив му је
приредио закуску. У архиву је радио све до смрти 1991.
године. Сахрањен је на Великом православном гробљу.

14
 Ђорђе Антић, у просторијама Историјског архива

Mar. ph. Антић, Александар Каић, директор и Јелена Јовичић,

спремачиц

15
 III

Биографски подаци Ђорђа Антића на

основу датих интервјуа

ИНТЕРВЈУ ДАТ МИЛЕНКУ БЕЉАНСКОМ 1982. ГОДИНЕ

- У младости сам био страствени филателиста;

прикупио сам и средио врло богату и вредну збирку
поштанских марака, нестала ми је у ноћи између 13 и 14.
априла 1941. године, када сам другог дана окупације био
ухапшен у Сомбору, у мојој кући (Кронић палата). Збирку је
украо неко од мађарских војника, што ми је тешко пало.
Ипак. тешио сам се да уз љубав према филателији имао и
једну другу страст, страст прикупљања и обрађивања
архивске грађе о историјској прошлости Сомбора. Са
прикупљањем докумената ове врсте отпочео сам 1924.
године, тако што сам се одазвао позиву Министарства
унутрашњих дела тек настале Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца. Наиме, надлежни су подстицали градоначелнике,
жупане, среске начелнике да у својим местима приступе
писању о ослобођењу и уједињењу, што је мени поверено у
Сомбору. Почео сам прикупљањем архивске грађе о раду
Српско – буњевачког националног већа, које је припремало
дочек Српској војсци 13. новембра 1918. године. Ја сам
обрадио ову тему, о пристизању српских војника под
командом мајора Николе Илића, званог „Бајка“, до његовог
уласка у Градску кућу, где му је предана власт.

16
( допуна: Бајка је ушао на челу Дунавске дивизије, 19 пука, 1
батаљона, 1 чете) Мајор Никола Илић је на захтев неких
узнемирених мађарских домаћина одмах одредио стражаре,
да заштите њихове породице. И поред тога што је дошло до
велике националне, државне и политичке промене, нико у
Сомбору није био позван на одговорност ма где се налазио
ратних година, нити је било коме што лоше урађено. Ово
причам и зато што је, по мом мишљењу, мајор Никола Илић
без разлога стрељан у порти Велике православне цркве 17.
априла 1941. године.
- Морам признати истраживачки рад није био идеал
моје младости, али је временом постао утеха моје старости.
Одмах на почетку рада увидео сам да је истраживач архивске
грађе мученик свог позива и посла. То је стални напор;
хроничар мора бити вичан, да је дорастао да чита
прикупљену документацију, која је у Сомбору протекла два и
по века вођена на славено - српском, латинском, мађарском и
немачком језику. Моја је срећа и предност била у томе да сам
се служио са сва четири језика, што ми је било од велике
користи. Наиме , српски ми је матерњи језик, мађарски сам
учио у основној и продужио у средњој школи (гимназији),
где сам почео и са наставом на немачком и латинском.
Латински сам усавршио у Загребу, где сам 1922. магистрирао
фармацију. И да бих се приближио теми о мојих двадесет пет
година проведених у Историјском архиву у Сомбору рекао
бих само толико да сам са групом ентузијаста 1936. године
обновио Историјско друштво основано при крају
деветнаестог века. Председник је био др Радивој Симоновић,
ја сам био секретар и благајник ( друштво је имало 70
чланова и одржало се до напада на Југославију 1941.
године).У међувремену смо 1936. године штампали

17
„Годишњак“, што је стајало 12.000 динара, ондашњих, када
се динар валутно приближавао швајцарском франку. Тираж
„Годишњака“ био је 1.000 примерака, и 250 сепарата о
Учитељској школи у Сомбор. Аутор о историји Учитељске
школе био је свештеник и професор Константин Костић.
- Када сам јуна 1954. године пензионисан као
апотекар, размишљао сам о мом новом положају. Шта ћу и
како живети, да ли да доконе пензионерске дане проводим у
парку на клупи, и да се досађујем, или да се прихватим неког
корисног посла. Већ сутрадан ми је било јасно да ћу
наставити са изучавањем историје Сомбора, да ћу и надаље
прикупљати архивску и бележити мемоарску грађу. Тако сам
се одмах нашао у Архивском средишту, којим је од оснивања
руководио Обрад Белеслијин, а после је за директора
Историјског архива дошао професор Емил Божин. Овде сам
провео, као пензионер, двадесет пет година! Проучавао сам,
на првом месту, архивски фонд Магистрата – Града и могу
рећи да сам на видело дана изнео мноштво сазнања и
докумената, која су била у тами заборава. На основу мог рада
може се установити да је историјска прошлост Сомбора
дуга, као што је дуго време од његовог постанка. За овакав
рад, да будем искрен, требало је у првом реду љубави према
пожутелим и прашњавим папирима, требало их је пронаћи и
њихову садржину „ дешифровати“. А документа, од оних из
1745. и каснијих година писана су на старословенском,
латинском, мађарском и немачком језику. Требало је на
оваквом послу изгубити добру дозу очног вида и сатрти
живце. Таква опасност није ми била непозната, сећајући се
речи мог професора са факултета“ ко жели да се бави
хемијом, тај се мора помирити са губљењем здравља.“ Његов
речи биле су ми опомена за мој архивски рад.

18
 - Колико сам успео у раду казаће други! Морам рећи
да се осећам спокојним када се осврнем на двадесет пет
година проведених у Историјском архиву. Урадио сам
колико год сам више могао; мој труд ће користити будућим
историчарима. Да нисам ништа више урадио, осим што сам
обрадио архивски фонд Магистрата, па то је већ довољно. Ја
сам за раздобље између 1749. и 1849. године обрадио 5.000
докумената; нека сам превео у целини, а за многе сам
израдио регесте. Мислим да је то доста од мене! То је права
ризница! Могу рећи да на овом послу никад нисам био
егоиста, нисам био љубоморан, пружао сам помоћ сваком ко
је закуцао на врата Историјског архива. Само ако би се узело
да ми се годишње за помоћ обраћало по 20 лица, од ђака,
историчара до академика, ја сам за две и по деценије био у
служби 500 лица који су волели историју и на разне начине
јој служили, без обзира која их је тематика привлачила. Ја не
смем казати да сам опслужио и далеко већи број грађана, о
томе нисам и нисмо у установи водили евиденцију, а да је
било дана да и по двоје-троје наврате, то је истина! Ја сам
захвалан свима који су се обраћали Историјском архиву за
помоћ, којима сам им ја, као и остали запослени, пружао. То
моје благо, тако да назовем мој рад, није само моја дика, дика
је то, у првом реду, и Историјског архива у Сомбору! Овде се
чувају, сортирају и проучавају вредна документа о
историјској прошлости Сомбора.
- Из целокупног мог архивистичког и списатељског
опуса издвојио бих превођење са латинског на српски језик
ПОВЕЉЕ слободног и краљевског града Сомбора. ПОВЕЉУ
је сачувао Фрања Шефер, службеник Градског народног
одбора.

19
 Фрања Шефер

Био сам нешто навратио до њега, у рачуноводство, и

он ми је показао стару лимену кутију. Када смо је отворили,
имали смо шта и да видимо! У њој је била оригинална
Повеља, коју је фебруара 1749. године потписала царица
Марија Терезија, дарујући њоме Сомбору статус слободног и
краљевског града. Повељу су окупаторски војници нашли у
окованом сандуку, трагајући за ко зна каквим богатством. Из
сандука је што- шта развучено, али је срећом, и захваљујући
другу Фрањи Шеферу, сачуван најзначајнији и
најдрагоценији докуменат о Сомбору. Дао сам се на посао у
успео да садржину преведем.
- Да, као што сам рекао, ја сам у Историјском архиву
дошао на рад јуна 1954. године, одмах по пензионисању. Ко
се све у то време у установи налазио не бих могао по некој
хронологији запослења навести, али ја сам овде прво затекао
Обрада Белеслијиног. Мислим да је он већ био у пензији, или
је убрзо пензионисан. Он је заслужан што је настала установа
изузетне важности. Држао је документа и у својој кући, и

20
читаве папире је превлачио у две приземне собе, које су
Архивском средишту додељене Крушперовој
једноспратници, у улици 7. јула, где се и сада налази
Историјски архив. Обрад Белеслијин је користио ученике за
пребацивање грађе, прво из Окружног суда, чије се седиште
налазило у Кронић палати, као и из још неких установа.
( напомена М. Бељанског: на томе су радили ученици Стипан
Фирањ, Бранко Белеслејин, Никола Мајсторовић, Јосип Репл
и други).
- Онда је за директора Историјског архива постављен
Емил Божин, и он је наставио са прикупљањем архивске
грађе, било је јако много, читаве камаре папира у две велике
одаје. Грађу су прегледали и одабирали пензионери:
Милорад Освалд, Лазар Брзак, Василије Ћатовић, Јосип
Лајош, Сава Сигрис, др Миливој Петровић, док је шахиста
Петар Царев био секретар. Пензионери су радили по 3 и 4
сата дневно, уз извесну материјалну накнаду. После је за
директора дошао учитељ Божо Попић. И ја сам 1960. године
једно време био вршилац дужности директора. Једва сам
чекао да се ослободим ове обавезе, да могу мирније и
слободније да радим на обради архивске грађе. У то време за
службенике су постављени Фрања Јасеновић, Александар
Каић, Олга Исаков, курир је био Бела Дујмовић. Од 1. јануара
1961. године добили смо новог директора, професора Бошка
Борђошког. И он је, као и његови претходници, био врло
агилан. У његово доба установа је инвентарска обогаћена,
израђени су сталаже за смештање грађе, прегледане и чуване
у фасциклима. Успело се да је из нашег дворишта измештено
Ауто мото друштво „Магнет“. То је било у време
председниковања Радивоја Додића. Полако је зграда
ослобођена и станара, тако да је после неколико година

21
Историјски архив дошао до пространих одељења за смештај
грађе. Па му је, напослетку, додељена и КУЛА, за коју
мислимо да је из турског времена. И да ради историје додамо
и то, да је марта 1969. године из Градске куће овамо пребачен
цео архивски фонд Магистрата, тако да тамо није ништа
остало од документације.
- И све сам овде био, тако, до лета 1979. године!
Завршило се четврт века како сам провео у колективу, малом,
и чији се персонални састав често мењао. Ја сам са радом у
Историјском архиву одужио друштву, и време ће проценити
колико сам био користан.
- У лето 1979. године радни људи Историјског архива
у Сомбору су на свечаности, поводом јубилеја, предали
Ђорђу Антићу захвалницу, коју су сви потписали и печатом
оверили. Било је и поздравних говора. Велики је допринос
Ђорђа Антића унапређењу архивистике и истицане су његова
залагања за потпуније упознавање са историјом града.
Сутрадан Ђорђе Антић опет је био на старом радном
месту, на коме је, као пензионер, провео 25 година
самопрегорног рада. И децембра 1982. је у Историјском
архиву, за својим столом, премда ће убрзо напунити 88
година живота.
Децембра 1982. године у Историјском архиву у
Сомбору запослени су Александар Каић, директор, професор
историје, Фрања Јасеновић, Олга Исаков, Ђена Шишковић,
Иштван Ђерфи, Мирјана Шестак, Стипан Фирањ,
дипломирани правник. Радослав Аћански, професор
географије, Марица Жикић, професор српскохрватског језика
и књижевности, Александар Тасић, апсолвент права, Јелена
Јовичић, спремачица, Твртко Алексић, секретар и Стеван
Керле, курир.

22
 ИНТЕРВЈУ ДАТ ПРИМ. ДР БРАНИСЛАВУ
ДАНИЛОВИЋУ 1983. ГОДИНЕ

- разгoвор је вођен у просторијама Историјског архива -

Године 1983. јавила ми се жеља, да као трајан белег

времена, запишем биографије познатих лекара у Сомбору. За
реализацију те жеље интервјуисао сам већи број лекара и све
сам записивао на магнетофонску траку. Међутим, од писања
књиге „Познати сомборски лекари друге половине XX века“,
одустао сам, јер сам се уплашио да сам још млад, иако сам
имао 43 године. Биографије сам, ипак, написао, али после
двадесетак година. Да интервју, који сам тада урадио, није
био узалудан посао, показало се сада када сам одлучио да
напишем биографију о Ђорђу Антићу. Интервју, какав се
налази записан на магнетофонској траци, стављам у целости
у књигу, јер ће читалац из ње још боље моћи да назре
личност Ђорђа Антића.

Које године сте рођени?

- 1895. године у Сомбору. У трговачкој породици. У Сомбору
сам завршио гимназију.
Које године сте уписали фармацију?
- Јула месеца 1912. године. Током праксе две године био сам
практикант код Стевана Михајловића. Он је био врло
приступачан шеф, а био је и један магистар Арацки који су
ме истински прихватили да сам ја за две године и практички
и теоретски био припремљен за апотекарски рад тако кад сам
1914 дошао у Србију био сам такорећи готов фармацеут.
Како сте се нашли у Врњачкој бањи?

23
- Ми смо на годишњи одмор пошли у Бању, али након нашег
доласка после 3-4 дана Аустрија је напала Србију. Моји
родитељи одлучили су одмах да се преко Сталаћа врате за
Сомбор, а ја сам остао у Бањи да би потом био српски
добровољац. Како сам остао са мало пара морао сам да
променим вилу у којој сам досад становали и прешао сам у
другу јевтинију. У тој вили је становао др Станојло
Вукчевић, резервни мајор. Он је добио налог да формира
болницу. Пошто смо се у међувремену упознали он ме је
ангажовао код себе и ја сам му био такорећи његова десна
рука. Ја сам тада први пут обукао бели мантил и њега сам
пратио у визите, писао рецепте, рањенике превијао, пошто
сам знао медицинске изразе био сам и његов ћата на комисија
кад је било отпуштања из болнице. После Церске битке када
је пегави тифус почео да се шири у Србији, кога до тада у њој
није било, онда сам ја био премештен у Крушевац. У
Крушевцу су биле две апотеке а обадве су биле затворене, ја
сам почео да радим у једној од њих и скоро два и по месеца
нисам излазио из ње јер је толико било посла. За време
епидемије пегавог тифуса лекова је било мало, нешто мало
добили смо преко Грчке , али су то биле минималне
количине, ја сам био принуђен да се сналазим да би помогао
људима изнемоглим због високе температуре и повраћања.
Пошто су болесници морали нешто да добију ми смо им као
енергетско средство давали Ајер- коњак, који сам ја научио
да правим у Сомбору.
Како сте ви видели тифусне болеснике?
- Улице у Крушевцу биле су пуне повраћаног садржаја,
болесника и лешева. Многи су због високе температуре били
у бунилу и искакали кроз болничке прозоре. Међутим, већи
број болесника умро је после престанка температуре када су,

24
због глади, болесници почели да прекомерно узимају храну
те су им рањава црева попуцала. Ја хвала богу нисам га
добио.
После Крушевца где сте се нашли?
- Новембра месеца 1915 дошла је Макензенова офанзива.
Војска се почела повлачити према Косову, а са војском и ја
из Крушевца за Приштину, из Приштине у Призрен па за Пећ
па преко Чакора до Андријевице. У Андријевици
Аустријанци су ме заробили .Онда сам био у затвору у
Сјеници. Тамо је био ратни суд, где сам као добровољац
могао бити осуђен на смрт стрељањем. Срећом главни судија
био је Чех који је свакако хтео да ме избави и добио је везу са
Сомбором. Тражио је податке о мени. На телефону је био под
капетана и он је дао добре податке о мени и ја сам био
спашен. Да је добио капетана који је био врло велики Мађар,
он би дао врло лошу карактеристику и ја би био стрељан. То
ме је спасило од смртне пресуде те сам стражарно био
спроведен у Београд. У Београду сам опет врло добро
прошао, канцеларија је била у хотелу „Бристол“ тамо су мене
дотерали да дам податке. И наредник ме пита одакле сам?
Кажем из Сомбора, а он каже : из Сомбора и ја сам из
Сомбора и све је било у реду. Кад је свршен рат састао сам се
са њим и он ми је казао да ми је он израдио да не будем
стављен у злогласни логор и да ми је он спасао главу. Из
Београда стражарно сам спроведен у Инђију, потом у Нови
Сад, па у Суботици и тек оданде сам спроведен у Сомбор.
Да ли су вас ангажовали у Аустроугарској војсци?
- Јесу, за време I светског рата 1916. године, свршио сам курс
резервних официра и служио као војник све до свршетка рата
са чином п. поручника.
Кад сте дипломирали

25
- 25. јануара 1922. године, у Загребу.
И где сте почели да радите као апотекар?
- Одмах у апотеци, јер ми је отац купио апотеку. И у њој сам
почео да магистрирам. Апотека ми је била на Тргу Светог
Ђорђа бр. 16.
Да ли сте се бавили апотекарском праксом током
окупације 1941 - 1944. године?
- Нисам пошто ми је окупатор одузео право на рад.
Ви сте обављали апотекарску службу и после
Другог светског рата?
- Јесам. 24. новембра 1944. године примио сам се
добровољно дужности шефа Војне апотеке и магацина лекова
у болничком центру бр. 2 у Сомбору, и на тој дужности остао
сам до 1. јуна 1945. године.
Данас у апотекама имате све мање галенских
препарата, све више имате готових лекова и
апотека личи на дрогерију. Шта мислите колики је
психолошки утицај на пацијента имало припремање
лекова и да ли су тако припремљени лекови били бољи
од готових?
- На то питање је тешко одговорити, aли ипак врло велика је
разлика између ондашњег и садашњег рада. Ми у апотеци
имали смо може се на прсте набројати 10 готових лекова, а
све остало су били магистрални лекови. Да би се направио
лек требало је велико искуство. Некада је било по 10-15
рецепта. И тада је требало направити велики број лекова. Не
може се тадашњи рад сравнити са садањим стањем. Међутим
понашање пацијената било је другачије. Кад се улазило у
апотеку онда се скидао шешир и био миран, ако сте му
казали седи он би сео, ако сте му казали да дође за по сата он
би за по сата дошао.

26
 Да ли писањем о контраиндикацијама, које се
налазе уз сваки лек и које пацијент одмах прочита
понекад и апотеци ми, уствари, застрашујемо пацијента?
- Некада апотекар је само објашњавао пацијенту како да
узима лек, пре или после јела и ништа више. Лекар је тај који
зна зашто некоме даје тај и тај лек, зна контраиндикације, он
је дужан да објасни како се узима тај лек и зашто. Остало се
не тиче пацијената. Данас су пацијенти збуњени и често само
закључују да ли ће узети лек или неће и често одустају од
узимања лека.
Да ли је тај ритуал око спремања и чекање лека
имао психичког утицаја на брже оздрављење болесника?
- Јесте, јесте. Спремање једног лека нпр. Дигиталиса морао се
врло, врло опрезно радити најмање пола сата, као и сви други
лекови поготово за очи. А данас се одмах добије готов лек.
Ви дуго посматрате здравство, радили сте и
написали „100 година здравства у Сомбору“. Генерал
проф. др Гојко Николиш је више пута изјавио да мало
мистике не фали у здравству. Колико је мистике било
раније у раду лекара?
- Ја бих нешто рекао само о фармацији у моје време. То је
била фармација, а сада је то дрогерија. У фармацеутској
индустрији су 95 посто апотекари. И ја сам на почетку
каријере имао одобрење да у апотеци правим таблете,
дражеје као и галенске препарате. И све сам то радио док
фармацеутска индустрија великом производњом није ме
угушила и није ми се исплатило да то радим само за своју
апотеку, него сам онда прешао да радим на ангро и давао сам
апотекама лекове по истој цени као и фабрике лекова. Ја сам
добијао 2% касашконто и то је мени било сасвим довољно, а
апотекари су могли да узму код мене лек кад им је било

27
потребно и нису морали да чекају данима док им лек не
стигне из фабрике.
Кад сте то радили пре или и после рата?
- Пре рата.
Ви сте после рата пуно учинили на организацији
апотекарске и здравствене службе?
- Ми смо били заједно и ја сам одржао велики број предавања
као рецептаријус, што данас не постоји. Било је то време
дружељубља. Били смо конкуренти један другом, али кад смо
се састајали то смо заборављали.
Ко је ваша прва љубав фармација или историја
Сомбора?
- Прво ми било фармација. Ја сам се такорећи почео бавити
историјом 1924. године Министарство је упутило жупану, а
он градоначелнику један допис где тражи, моли односно
препоручује да се прикупе подаци о историји ослобођења
града Сомбора. Ја сам то почео и ја сам направио потпуни
историјат Сомбора од Марије Терезије и следећих 100
година. Сакупио сам и сложио сву доступну документацију
од 1749. до 1849. године. Ове податке објавио сам у књизи
„Из прошлости Сомбора“ објављену 1966. године у Издању
Историјског архива у Сомбору.
Сомборци су практично од Марије купили статус
града, колико је то новаца било?
- То је било 150.000 , тзв. Рајнских форинти у злату. Нови
Сад је добио такав статус за
80. 000 форинти
Како је отплаћен тај дуг?
- Нови Сад је одмах отплатио дуг јер је имао довољно земље
преко Дунава за продају. Ми нисмо могли да продајемо
земљу, тако да смо позајмљивали новац на који смо плаћали

28
камате, судске трошкове тако да је то износило још 100.000
форината, па је нас Сомборце то коштало 250.000 форината.
Дуг смо отплатили тек 1766. године.
У односу на хектар земље када би се упоређивало
оно и ово време, колико је то отприлике хектара земље?
- Првокласна земља онда је била 5.000 форинти.
Зашто је била толика разлика између Сомбора и
Новог Сада. Да ли је Сомбор био тада моћнији град?
О, да. Сомбор је био центар Бачке. Све важније установе су
биле у Сомбору. У Сомбору је најстарија Препарандија била,
и општа култура у Сомбору је била развијенија. Сомборци су
такорећи основали Матицу Српску у Будиму 1826. године. То
је био Јован Хаџић – правник. Матица Српска је радила у
Будиму до 1864. године. Онда је била забрањена и требала је
да буде укинута онда је опет Сомборац Платон Атанацковић,
израдио код владе да се она не укине него да се пресели у
Нови Сад. Имали смо и велике политичаре, Нику
Максимовића, који је био десна рука Светозара Милетића.
Сомбор је био град у коме су били рођени или су дошли
бројни великани наше културе од Аврама Мразовића, преко
Лазе Костиће, Вељка Петровића. Ту су се школовали Јован
Дучић, Исидора Секулић, бројни лекари као што су: Мартин
Крол, Јован Пачу, Ђорђе Максимовић, па до савремених
лекара Ђорђа Лазића, Фрање Амброшића, и многих других.
Како је тада било са просветом?
- Град није занемарио просвету те се 1774. године сусрећемо
са три учитеља за три народности: српску, мађарску и
немачку.
Каква је била организована здравствена заштита?
- Поступајући по наређење Марије Терезије законом
„Generale normativum in re sanitatis“ Сомбор је расписао

29
конкурс за лекара 1778. године и по њему примљен је за
градског физикуса др Мартин Крол са платом од 300
форинти. На место градског физикуса био је преко 20 година.
Умро је у 88 години живота. Прва апотека у Сомбору
отворена је 1764. године. После 20 – 30 година отворена је
друга 1819-1820. године.
Колико су се лекари у ваше време бавили
свеукупном здравственом заштитом?
- Пример за то је др Симоновић, који је изучавао узроке
болести код бројних професија. Он је разговарао са
сељацима, занатлијама и упућивао их у узроке њихових
обољења.
Ви сте добро познавали др Симоновића, да ли је
истина да је он говорио да је познавање породичног
стабла услов за постављање дијагнозе и лечење?
- Не само Симоновић него и други лекари који су били кућни
лекари знали су не само болесника него и све његове
садашње укућане и његове претке. Симоновић, је просто
студирао сваку породицу и знао је у којој се породици може
очекивати каква болест.
Симоновић је био лекар и Лазе Костића?
- Не само лекар него је био и пријатељ.
Ви се сећате Лазе Костића.
- Како да не ја сам имао 15 година.
Шта ви знате о Лази Костићу?
- Према причању мојих родитеља Лаза Костић је био посебан
човек - боем, са црвеном машном. Он је патио од шећерне
болести због тога је он много трчао и до 30 километара,
гимнастицирао да би смањио шећер, јер у оно доба није било
инсулина. Због овог су људи мислили да је он луд. Једном
приликом кад је био овде он је увек био под полицијским

30
надзором и увек кад је ишао у атар да трчи за њим је ишао
полицајац. Једном приликом за време трчања Лаза је стао и
полицајац му је пришао и молећивим гласом замолио је Лазу
да стане да се одмори. Или, у Сомбору је била Калварија и
Лаза је трчао уз степенице, а силазио је што се спуштао низ
један камен, са кога смо се ми деца зими спуштали клизајући
се, и људи су због тога мислили да је луд. Становао је близу
цркве у кући жене Јулке, у соби која је гледала на улицу, и за
писаћим столом он је стојећи записивао своје мисли.
Ви сте велики пријатељ др Лазића, са њим се
виђате сваке недеље, какв је траг он оставио на
сомборско здравство?
- Он је међу пацијентима био врло обљубљен. Нарочито кад
су дошли колонисти. Понекада пред његовим вратима било је
толико пацијената да је он морао да побегне кроз прозор у
двориште. Али он је био и директор болнице и директор
медицинске школе што га је чинило јако заузетим лекаром.
Какви су били његови рецепти?
- Ми смо знали његове рецепте и у сваком од њих је било
неко наркотичко средство и које је давао у већим дозама него
што је по прописима, јер је он желео да постигне први ефекат
код лечења болесника. И то му је успевало, јер је он зато био
обучен..
Он је био велики познавалац опште медицине
- Јесте, он је имао амбицију да буде професор. То му није
успело, али био је врло добар лекар. Данас он спрема велики
број студената и сваког кога је спремао завршио је медицину.
Кад се виђате?
- Ја одлазим у посету сваке суботе. Немам својих вршњака ни
старијих ни млађих.
Кад се нађете о чему разговарате?

31
- О болести никад не разговарамо. Него причамо о
најобичнијим стварима рецимо шта је ново у Сомбору? Па
мало о општој политици, о великој кризи. То је оно о чему
разговарамо. Ја не волим да причам о болести нити се ја
упуштам у медицину, ја не знам анатомију и шта би се плео у
оно што не знам.
Да ли се он озбиљно бавио историјом медицине
или само теоретски?
- Теоретски. Јер он нема радова.
Мислите ли да је то једна празнина у историји
здравства што се он није бавио писањем радова?
- Ја мислим да јесте, јер је он имао шта да каже, јер је имао
широк круг пацијената поготову сеоског становништва.
Симоновић је водио тако рећи тефтере о сваком пацијенту и
штета што је све то пропало.
Нема сачуваних података о болесницима које је
водио др Радивој Симоновић ни код др Лазића, и
ако је он наставио његову праксу?
- Кад је Симоновић умро његов брат је изабрао оно што је
њему требало, а све остало, а било је списа колико ова соба,
бачено је на отпад или спаљено. Ја сам се случајно са братом
упознао у Крушевцу. Приликом одступања врховна команда
и влада били су у Крушевцу. Смештени су били у згради где
је била апотека. Једног дана отварају се врата на апотеци и
улази један господин са рецептом. Пита ме да ли сам ја
магистар? Кажем нисам. Како нисте у војсци, а ја њему
кажем да сам као добровољац био у Врњачкој Бањи и да сам
овде премештен. А одакле сте? Кажем из Сомбора. Из
Сомбора, да ли познајете чика Раду? Како га не би познавао,
он нам је кућни лекар. А онда рече – ја сам његов брат, и

32
каже, ако дођете у Сомбор, поздравите чика Раду. Онда је
извадио рецепт и ја сам му направио лек за очи.
Кад би сте направили ред лекара који су од Марије
Терезије па овамо по значају за Сомбор. Какав би ред
направили? Које би најпре издвојили?
- По мени први би био др Симоновић, други би био др Тибор,
потом др Донословић потом др Нада Ћовић, па др Петровић,
Свега је било 16 лекара.
Каква је разлика у плаћању услуге лекарима
некад и сад?
- Лекари су радили у установи 2 сата, од 7- 9, а потом би сели
у фијакер, или др Табори је имао ауто, и одлазили су да
обиђу код куће своје пацијенте. Они нису тад наплаћивали
своју услугу, него су на крају године послали рачун за
учињене услуге. И том ценом били су задовољни и лекари и
пацијенти. Данас не постоји обавеза да болнички лекари
обилазе своје болеснике, ако и оду они то чине после радног
времена и наплаћују своју услугу на лицу места иако на то не
би имали право.
Да ли постоји разлика у заинтересованости лекара
за учење између лекара у приватној пракси и
друштвеној?
- У Сомбору лекари су увек пратили савремену медицину.
Сомбор има 20 лекара који раде ван Сомбора, у земљи или
иностранству.
Чиме се ви сада занимате у осамдесет осмој години
живота?
- Ја сада коригујем и сређујем своје рукописе у првом реду
моје доживљаје у Првом светском рату.
Је ли то као хроника времена?

33
- Јесте. Моментално сређујем податке од одласка из
Крушевца 6. новембра 1915. па све даље куда сам се кретао у
повлачењу. Имам овде рукопис о пољопривреди. Сада тај
материјал сређујем у Архиву где сам га донео, јер шта ће код
куће. Место је тих рукописа овде, јер су то подаци о
Сомбору.
Узевши ваше ангажовање да ли се за вас може
казати да је у вас првенствено здрав дух у здравом
телу?
- Није баш тако ја сам код болесника на ратишту видео много
здравих духова у болесном телу.
Ја сам мислио само на вас, јер Ви сте и у овим
годинима веома витални и вредни.
- Ово сам постигао захваљујући бављењем спортом, али само
до границе рекреације. Ја врхунске спортове не уважавам и
сматрам да је то упропашћивање здравог организма. Ја сам се
пре рата бавио спортом бавио сам се рвањем, бацао сам куглу
и пливањем. Захваљујући томе имао сам довољно снаге да
сам током читавог рата био увек здрав. Имао сам среће да
нисам био ни рањен. Све сам издржао. Први пут сам се
опустио кад сам дошао кући 1919. године
Ви сте изучавали Сомбор задњих 100 година од
1749. године. У тој дугој историји Сомбора који био
период узели као најзначајнији?
- Ја бих издвојио сомборску Препарандију, то је учитељска
школа која је преко 200 година сејала не само у Војводини,
него и у Србији и Босни српско семе, јер су свршени учитељи
радећи по селима будили српску мисао и били уз попова
најважније личности у селу.
Шта још нисте урадили?

34
- Кратак је овај век, кратак је за оно што човек мисли да
уради.
Шта је најважније што сте урадили?
- Прво што сам уредио грађу 100 година Сомбора, после
1749. године. Скупио сам заслужне Сомборце. Ја не кажем
знамените Сомборце, већ заслужне Сомборце, и сви су ти
подаци у Историјском архиву
То је велики посао?
- Ја не судим о свом раду, ја сам га овде оставио и неко ће
касније о томе судити .
Имате ли осећај да се и млађи људи почињу
интересовати за историју Сомбора?
- Па има, разговарао сам са једним знам му име Драган, па ту
су др Попов, др Бербер.
Да ли је за бављење историјом најважније
стрпљење?
- Не сам стрпљење него и осећај задовољства кад пронађеш
неки докуменат. Ја кад пронађем неки докуменат толико сам
срећан да када би ми неко понудио неку новчану масу не би
ме могао учинити срећним као што сам осећао држећи
нађени докуменат.
Да ли је неко утицао да би сте се почели бавити
историографијом?
- Ја сам за историографију аматер, али сам је током рада
добро изучио.
Да ли се осећате срећним што сте после толико
година рада оставили за собом један велики број
документа које ће будуће генерације, којима је Сомбор
прерастао за срце, упознавши их, учинити срећним што
живе у њему?

35
- Да, и сада мирно чекам оно што сваки жив човек чека у
будућности као неминовност.
Кад сте почели овако да радите?
- Почео са 1954. године. Када сам отишао у пензију вратио
сам се онда одмах у Архив где сам радио као хонорарни
службеник и истраживао сам историју Сомбора од 1749.
године - 100 година, до 1849. године. За то време претурио
сам сваки докуменат. Све области на које сам ја наишао и
које су интересантне за историју Сомбора, све сам то
забележио и начинио око 6.000 регистара. У регистру је
забележено све што је интересантно за историју Сомбора.
Кад се осврнете на Сомбор у том периоду где је
било његово место у тадашњој Европи односно
Аустроугарском царству?
- Било је на прилично високом нивоу. Можемо рећи да у
Бачкој после истеривања Турака, све до 1764. године, није
било здравствене службе. Први градски физик био је Мартин
Крол, и примљен је по конкурсу 1778. године. Прва апотека
отворена је 1764. године. После 20-30 године дошла је друга
апотека, 1819-20. године.
Да ли је у то време Сомбор био богат град?
- Јесте. У Сомбору је формирано Пољопривредно удружење
1871. године. Ја сам у њему сарађивао. Сарађивао сам и у
другим областима – сточарство, голубарство… Ја сам почео
голубарити 1908. године

36
 ДРУГИ ДЕО

ЂОРЂЕ АНТИЋ И ПРЕВЕДЕНА ДОКУМЕНТА У

ФОНДУ ЗА МОНОГРАФИЈУ СОМБОРА

СОМБОР ДО ДОБИЈАЊЕ ПОВЕЉЕ 1749. ГОДИНЕ

Сомбор под Турцима

Развој Сомбора до добијања Повеље о статусу

Слободног и краљевског града мора се посматрати два века
уназад да би се видело како се урбанистички обликовао и
формирали људи који су знали на достојанствен начин
политички или новцем, а не ратним разарањима да освоје
слободу и у њој миран суживот. У таквом граду родио се,
живео и стварао Сомборски великан Ђорђе (Ђурица) Антић.
Турци су освојили Сомбор 1541. године, када га је
Пертев – паша прикључио Турској царевини. Турска
владавина у Сомбору донела је велике промене, како у
изгледу и уређењу самог града, тако и у друштвеном животу.
Већ године 1541. Сомбор постаје седиште нахије и
биће то све до 1687. односно до протеривање Турака из
крајева северно од Саве и Дунава. Одлука да Сомбор постане
нахијско седиште говори да је Сомбор већ тад била развијена
варошица и да је прешла успешан развојни пут од
властелинског каштела Сент Михаљ Цобор, до доба под
Турцима. Тих 146 година турске доминације учинили су да
Сомбор поприми изглед праве турске паланке са свим
карактеристикама оријента. У почетку извршена је само

37
реорганизација утврђења према богатим стратешким
искуствима и типичним грађевинским принципима, а касније
се приступило подизању џамија ( Данашња мала православна
црква Св. Јована, такође је била адаптирана у џамију), школа,
амама, сераја за заповедника, конака, шедарвана, вртова,
текија и других објеката, који су у једној целини са
најразноврснијим приватним зградама, неједнаке ушорености
и кривудавим улицама, давали Сомбору као насељу извесну
магичност и живописни карактер оријента. Нажалост
захваљујући одмазди хришћанских трупа, скоро све тековине
ове културе су уништене. Задржала се само тзв. КУЛА, у
којој је била смештена управа нахије, односно ПАША
(остаци куле се налазе поред зграде Историјског архива).
Становништво затечено у овим крајевима бавило се
земљорадњом и сточарством, а живело је у породичним
задругама, настањено на удаљеним селиштима око Сомбора,
или у непосредној близини шанца. Њихов живот се сигурно
није много разликовао од живота вођеног у осталим
крајевима који су потпадали под турску управу.
Највише података о Сомбору сазнајемо из путописа
Евлија Челебије, који је веома подробно описао, како само
насеље, тако и терен око њега, а потом живот у насељу и
селиштима и износио, врло често, своја, иако субјективна,
веома интересантна и значајна запажања.
Смрћу Сулејмана величанственог турска звезда као да
почиње да губи сјај. Након што је постигла зенит почела је
нагло да креће према свом заласку.
На свим странама завладало је безвлашће и неред, а
највише незапамћена корупција. Отимано је све до чега се
могло доћи, и нападало се на част и живот. Граничари, некад

38
дика и понос турске силе, а страх и трепет за све европске
државе предњачили су у зулуму и силеџијству.
Овакво стање појачало је код Сомбораца жељу за
слободом.
Око 1675. сомборски Срби и Буњевци нападали су
своје угњетаче Турке, који су се угнездили у шанчеве и
борили против њих са променљивом срећом све до 1687.
године. Шанчеви нису били само канали како наводи Матија
Слатковић, први писац монографије о Сомбору, него хумке и
брежуљци које су Турци користили као утврђења. Као
потврда за ову тврдњу су нађене људске кости у многим од
тих брежуљака, код постављења железничких шина.

Сомбор на Потиско-поморишкој граници

Срби у ове крајеве почели су се досељавати бежећи

од Турака још у XV веку потом организованије под деспотом
Стефаном Лазаревићем, да би се наставило под Арсеније м
Чарнојевићем III и завршило под Патријархом Арсенијем
Јовановићем- Шекебентом IV.
Аустријски двор Генералу Хеистеру поверио је да
једновремено уз устројство границе и одреди простор за
становање Срба досељеника. Он је одредио да то буде
Куманско поље
( Campum Cumanum) које се налазило јужно од Будима
између Дунава и Тисе. Срби војници су овим решењем били
задовољни. Патријарх и подвојвода позвани су у Беч 11. маја
1700. где су чули саопштење о локацији за пресељењу Срба и
Буњеваца и донету одлуку да се формира Потиско –

39
поморишка Војна граница која би се протезала од Сиња до
Карпата, и да је усвојен пројекат о установљењу Српске
милиције, а досељеници Срби не борци “паори“ бавили би се
земљорадњом. Овим премештањем Срба сви су били
задовољни сем Мађара.
На тражење Патријарха и подвојводе Срби граничари
су ослобођени: да не потпадају под Жупанијску или коју
спахијски власт, и да живе као слободни војници на основу
„Повеље из 1630. године коју је Леополд I (1658 -1705.)
потврдио.
На Дворском савету сазваног 19. јула 1701. године
одлучено је да Сомбор и Суботица потпадну под Војну
команду а не Жупанијску, јер у њима живе искључиво Срби
и Буњевци, опробани ратници који су се храбро борили за
Хабзбуршку монархију. Тако су Суботица и Сомбор постали
саставни део Потиске – поморишке Војне границе.
Овом одлуком и ако се ова два града налазе на
територији Жупаније Жупанијска власт није имала никаква
права да наређује њима нити од њих да наплаћује било какав
порез, већ је то право имала једино Дворска комора уз
претходну консултацију подвојводe Монастерлије.
Леополд I склопио је са Србима неку врсту
„Споразума“, а то је да Срби дају један број бораца за
одбрану јужне Аустријске границе од Турака, а да ће за
узврат добити све привилегије (ослобођење њихових
породица од пореза тако и осталих дажбина).
Пошто је обострано постигнут споразум за
формирање Потиско – поморишке Војне границе отпочела је
1702. године сеоба стоке и људства.

40
 У оквирима Војне границе Сомбор постаје „Војни
шанац“, а после унапређења 1717. године „Оpidum militare“ (
војна варош).
Седиште Потиске границе био је Сегедина, а
средиште Поморишке Арад. Сомборци су потпадали под
Потиску границу.

Санитет на Потиско-поморишкој граници

Санитет Војне границе имаo је два дела. Први који је

био усмерен на збрињавање становништва унутар границе и
други који је чинио санитетски кордон изван границе и чији
је задатак био да не дозволи да куга из села Турије од
Србобрана, или Срема не пређе Аустријску границу. У првом
санитету учествовало је само санитетско особље, док у
Санитетском кордону учестввало је сво граничарско особље
запослено у Војној граници.
Високи санитетски кадрови школовани су у Бечу у
«Медицинско – хируршкој Јозефиној академији».
Школовање је трајало 5 година и после завршних испита
добијали су диплому «Доктора медицине», док су нижи војни
лекари студирали 3 године и постајали су после завршених
испита » лекари бојног поља ». Хирурзи и бабице школовани
по разним школама дуж монархије у: Бечу, Пешти,
Клагенфурту, Љубљани, Трсту и другим местима.
После стечене дипломе ови су кадрови од стране
Двора упућивани у Генералате дуж војне границе.
У Сомбору су из времена Потиско – поморишке
границе регистроване две бабице и два хирурга. Акт датира

41
из 1743. године када је Сомбор био «Опидум милитаре».То
су до сада први познати школовани хирузи и школоване
бабице. Хирурзи су били: Милутин Маински и Петрус Немет
а бабице Симонида Карапанџић, и Тереза Цирих.
Трећи хирург спомиње се непосредно пред
«елибертацију» то је Јожеф Кун, такође школовани хирург
који је био члан комисије за установљавање смрти грађана
(мртвозорник).
Због куге која се из Турске пренела у Јужну Аустрију
Карло VI 22. 10. 1728. године својим Декретом оснива
Стални санитетски кордон на Војној граници. Наређено је
хитно подизање контумаца и осталих санитетских установа
дуж целе Аустријско- турске границе.
Контумац су биле специјалне установе за одбрану од
куге и других заразних болести кроз које су пролазила сва
лица, животиње и роба, која је прелазила из Турске у
Аустрију. Контумац је сачињавао већи број зграда ограђених
палисадом а касније правим зидом. Опкољен је био шанцем
са водом или без воде.
Људство је у њима издржавало карантин где се
чистило и дезинфиковало, стока и друге животиње такође, а
роба распакивала и дезинфикована.
Карантин за људе и стоку трајао је 21 дан за време (1)
мирног степена; 28 дана за време (2) сумњивог степена и 42
дана за време опасног (3) степена заразе.
За прекршитеље ових закона постојале су строге
казне, чак и смртна, тим пре што је куга у 18 веку харала
Панонском низијом.
Саставни део граничарске службе биле су и бабице
које су имале задатак да се прво старају о женама, посебно о
трудницама граничара и граничарског становништва. Бабице

42
се нису бавиле само куративом већ и здравственим
просвећивањем, чиме су шириле здравствену културу на
територији граничарског подручја. Пратиле су трудницу, за
време и после порођаја, стално су са њиме биле у контакту и
саветовале их шта у појединим приликама треба да раде и
шта је за њу и дете најбоље.
У доба кад је шарлатанство доминирало школоване
бабице су поред лекара биле од велике користи по народно
здравље.
Normativum од 1770. године који је донела као
наређујући закон Царица Марија Терезија, тачно је одређена
школска спрема и обавеза бабица. Oдређено је и да ни једно
насеље не сме да буде без бабице.
Звање градске бабице у Сомбору устројено је након
организације здравствене службе 1778. године, доласком за
градског физикуса др Мартина Крола.
Како у Историјском архиву нема сачуваних
инструкција за рад лекара, а постоје сачуване за рад бабица
њих прилажем као историјски докуменат из фонда 56.

Instructio obstericum

& 1.
Неке бабице наносе огромне невоље човеку. Зато се
наређује да бабица може бити само она особа коју физик или
хирург обучи, испита, а власт је постави на дужност.

& 2.
Власт има да се стара да у месту буде довољан број
бабица. И у најмањој општини треба да буде бар једна, а ако
је то немогуће онда два три места нека имају једну бабицу.

43
 & 3.
Бабица може бити хришћанка, примерног владања,
која ће свој задатак најсавесније моћи обављати, јер два
живота зависе од њеног правилног рада.

&4
Међу бабицама има да царује мир, да једна другој
помажу у тежим случајевима, да чувају тајну и да се не смеју
од посла извлачити. Не смеју се служити мађијама; у
опасаним / компликованим/ случајевима дужне су позвати
лекара.
& 5.
Нарочиту пажњу обратити да се обави крштење
новорођенчета, а ако је новорођенче слабо, крштење се има
обавити по верском обреду.

&6
Велику пажњу има бабица да обрати на породицу, а у
лечењу да се придржава лекарских упутстава.
&7
Mада су бабице положиле заклетву пред Богом и
људима да ће се клонити побачаја, ипак ако учине тај грех из
користољубља, имају се одмах из службе одстранити и
другом тешком казном казнити, Ни девојкама ни женама не
смеју давати средства за побачај. Уколико би на то биле
присиљене, случај имају сместа да јаве властима. Ако се
бременита жена обрати бабици за лекове, има је упутити
лекару који ће је лечити без опасности по заметак.
И апотекару је забрањено да даје средства за побачај
без упутства лекара.

44
 &8
Бабице се не смеју упуштати ни у какво лечење, па ни
у лечење сиротиње, сем ако у месту нема ни лекара ни
ранара. У таквим случајевима мора бити веома обазрив.

&9
Ако се бабица оптужи било из каквог разлога, власт је
дужна да свестрано испита случај и праведно да донесе суд,
узевши у обзир савете лекара. Виши форум у таквим
случајевима је жупанијска власт и краљевско министарство
здравља.
Бабица мора имати на кући видан знак како би је
свако лако могао пронаћи.
Поред дужности наведених по нормативу, она је по
своме положају и делокругу рада била уз лекара, а понекад и
сама као судски вештак у питањима силовања, трудноће и
побачаја. Нарочито је имала да мотри на рад врачара,
бајалица и осталих шарлатана и да такве случајеве одмах
пријави властима.
Било је бабица и са већом квалификацијом, које су
заузимале градску службу и имале плату и пензију. Остале
бабице биле су приватне. Сиромашним породицама су
морале пружити помоћ бесплатно, а од имућних за своје
залагање наплатити по такси од 1 форинте која је била
одређена за бабичење у првој недељи.
Бабице у градској служби имале су плату 15 форинти.
Поред новчане плате и бабица је као хирурзи и лекари имала
принадлежност у натури, житу и дрвима.
Још 5. октобра 1731. године објављено је наређење
по коме су бабице дужне обавити крштење благовремено у

45
случају потребе, а ако то не учине имају бити отпуштене из
службе. Та се наредба понавља 1747. године, с тим да
предикаторима није дозвољено спречавати бабице да у
случају преке потребе обаве крштење.
Њено величанство са жаљењем констатује да велики
број новорођенчади, како католика тако и других
вероисповести, умире некрштен зато што бабице не
римокатолици не обаве крштење благовремено. Да се слични
случајеви у будуће не појављују, њено величанство
најстрожије наређује да бабице неизоставно морају обавити
крштење а да власт води рачуна да се то спроводи у дело.
Као и остало здравствено особље и бабице су морале
да положе заклетву која гласи;
„ Ја, НН… заклињем се свемогућим Богом да ћу
дужност брижљиво обављати како то једној хришћанки
приличи. На порођаје ћу се најсвесрдније вазда одазивати и
свим силама и знањем настојаћу да по упутствима моје
службе најправилније поступим. Сиромахе и богате једнако
ћу брижљиво неговати, не напуштајући их све дотле док од
потребе могу бити.
Тако ми Бог помогао! Амин!“

О старој архиви Бач - бодрошке жупаније

Пре Мохачке битке (1526) како Бач тако и Бодрошка

жупанија имала је нешто архивских списа; међутим ови
списи су пропали заједно са жупанијским седиштима
налазећих архива каптола Бача и Сентлеринца /
Hajszentlorinc/.(1) Иако су познате многе оригиналне исправе

46
како Бач – Бодрошке жупаније тако и каптола Бача и
Сентлеринца, оне нису остаци некад постојећих архивских
списа, него исправе и извештаји, за разне више власти и
странке.
После преуређења Жупаније (1698) службени акти су
се поново почели умножавати, али су у време борбе за
слободу у годинама од 1703. до 1711. сви списи опет
уништени. Међу њима нестао је и од краља даровани печат.
По свршетка Ракоцијевог покрета, почевши од 1712. године
жупанија је поново почела са радом.. Од тада Жупанијски
списи чувани су у манастиру Св. Фрање у Баји, јер је седиште
жупаније било час у Бачу час у Баји.
Жупанијским налогом Краљице Марије Терезије од
1752. године убрзано је старање о жупанијским списима.
Бачка жупанија је у то време много труда улагала на
очувању архиве и већ 4. априла 1796. године послала је једну
комисију да то извиди. Комисија чији је председник
Латиновић Петар, поджупан, поднела је извештај 16. маја да
је архивске списе нашао уредне у једној соби манастира Св.
Фрање. Списи почињу са 1610. Годином, а записници са
1712. годином. Први регистар архивског материјала је од
1730. до 1734. године сачинио је Михаљ Тајнаи, бележник,
други регистар до 1730. године је урадио Ференц Пеји,
бележник, најзад трећи је рад бележника Лазара Шомшича.
Записници су сложени у осам свезака.
Како су према извештају великог жупана поједини
записници недостајали, краљевско Намесничко Веће је 1774.
године упутило жупанији захтев да истражи где су нестали
списи, али они нису били пронађени.
Велики жупан је 7. јануара 1779. године известио
жупанију, да даје свој пристанак за зидање, једне посебне

47
просторије за архиву у Баји, али је одредио, да се у новој
згради архиве у Баји држе само списи главних скупштина,
надаље списи грађанских и кривичних парница, а остали
списи ради очувања да се пренесу у архиву у Бач. Нова
просторија коштала је 1755 форинти.
Како у то доба звање архивара није било
конституисано, бележници из Баје су морали да раде и у
архиви у Бачу. Како су им породице живеле у Баји
бележници су 1780. год. поднели молбу у којој моле да им се
за тај ванредни посао посебна дневница одреди. Није познато
да ли је жупанија доделила ту посебну награду.
Услед ратних времена и политичких криза питање
жупаниjске архиве остало је по страни дуги низ година.
Архивска просторија у Баји је у међувремену била завршена,
а кад је у Сомбору године 1808 данашња жупанија сазидана,
сви списи су на одговарајућем месту смештени. Са
сређивањем архиве у то време био је задужен један
бележник, јер звање архивара још није постојало. До звања
архивара дошло се тек 1838. године. Први жупанијски
архивар постао је( Кaračanji Lipot) Карачањи Липот, 1839.
године.
Од тога доба архива се стално сређивала и
умножавала не само са списима него и у међувремену
издатим законима, државно скупштинским дневницима и
другим књигама све дотле док се није задесила катастрофа за
време борби за слободу. Наиме аустријско – српска војска,
заузевши град Сомбор 11, фебруара 1849. године из
жупанијског затвора ослободила је један број затвореника
који су архивске списе делом поцепали, делом спалили а
делом пак на улицу просули, услед чега су како записници
тако и акти већином уништени.

48
 У вези године почетка вођења архивских списа
постоји разлика у годинама почетка вођења између архива и
краљевског Министарства унутрашњих послова. По
архивистичким извештајима из 1778. године архивски списи
почињу да се воде од 1649. године, дотле по извештају м. кр.
Министарства унутрашњих послова од 1880. године и да је
најстарији спис Бачке жупаније само од 1726. године. Ови су
се подаци по најновијем истраживању као погрешно
показали, јер најстарији докуменат архиве потиче из 1561.
године, док редослед повезаних списа почиње са 1712.
годином. Записници скупштине такође постоје од 1712.
године, али се местимично јављају огромне празнине, Тако је
од 1712. до 1848. године изгубљено 93 записника изгубило.
Жупанијска архива је пренета је у Сомбор 1886.
године (Инв. бр. 531).

(1) Hajszentlerinc, село близу Купусине код Апатина, које су

становници напустили код доласка Турака и населили се на
север у Словачку.

Сомбор у време добијања Повеље 1749. Г

Уздизање Сомбора на степен Слободног и краљевског

града 1749. године представља један од најважнијих
тренутака у његовој историји.
Почетак борбе за добијање Статуса слободног града
означава датум 18.XI 1745. године када су Срби и Буњевци
(Православни и Католици) одлучили на народном збор, да би
избегли жупанијску власт ( после повлачења Турака са ових
територија), да због својих војних заслуга пошаљу

49
депутацију у Беч у царски двор и да замоле царицу да
Сомбору да степен „Слободног и краљевског града“
Депутацију су сачињавали: Стефан Радојевић,
Атанасије Стојшић и Никола Парчетић
После трогодишње упорне борбе 1749. године
Сомбор је уздигнут на степен „Слободног и краљевског
града“ и као такав уживао је територијалну и
административну аутономију.
Сомборци су практично од Марије купили статус
града за 150.000 Рајнских форинти, за разлику од Новог Сада
који је слободу купио за 80.000 радила. Новосађани су одмах
исплатили дуг, јер су имали вишак земље преко Дунава коју
су могли продавати. Сомборци то нису могли и зато је дуг
на рачун камата и задуживања нарастао још за 100.000
форинти тако да је у целости од 250.000 форинти исплаћен
тек 1766. године.
Разлика у новчаном износу између Сомбора и Новог
Сада била је у значају града у царевини. Сомбор је тада био
центар Бачке. Све важније установе су биле у Сомбору,
Култура је била много већа у Сомбору, у Сомбору је радила
најстарија школа за оспособљавање наставног кадра међу
српским народом, Препарандија, формирана 1. маја 1778.
године.
Сомбор је дао велики број знаменитих личности
важних за историју Срба. Сомборац Јован Хаџић је оснивач и
први председник Матице Српске у Пешти 1826. године.
Матица Српска је радила у Будиму до 1864. године. Онда је
била забрањена и требала је да буде укинута онда је опет
Сомборац Платон Атанацковић, израдио код владе да се она
не укине него да се пресели у Нови Сад. Био је два пута
председник Матице први пут у Будиму а други пут у Новом

50
Саду. Био је ту и Васа Стајић правник, који је 1935. и 1945.
године био изабран за председника Матице Српске, а 1946.
године за доживотног председника. Сомбор је имао и велике
политичаре као што је био Ника Максимовић који је био
десна рука Светозару Милетићу.
Како је Сомбор био град од две вероисповести пре
добијања Повеља те две вероисповести морале да сачине
међусобни уговор – „Алтернативу о бирању судија“.
Алтернативу су склопили 1748. године и њом су били
регулисани односи између православаца и католика о броју
судија ( бирова) у Магистрату. По усвајању међусобног
уговара приступило се бирању прве управе „Слободног и
краљевског града“.
Општинска влада (Магистрат) формирана је по
упутству бечке Коморе, а зато је у име Коморе био задужен
Јован Стеван Колер. Прва управа Слободног и краљевског
града изабрана је од 24 - 30. IV 1749. године. На првом
заседању сената 29. априла 1749. године одлучено је да се
током седнице води и записник. Према 15 параграфу
градског статута одлучено је да руковање и редиговање
текста са седнице преузме бележник. На првој седници
усвојен је и Статут Слободног и краљевског града, издат
путем делегиране краљевске камералне комисије.
Формиран је унутрашњи сенат од 12 односно 13
чланова, Од тога 7 је било православаца и 6 католика. Тако је
почела да ради управа у Сомбору.
За првог регистратора - архивара, постављен је
Георгије (касније владика Гедеон) Петровић, који је три
године (1783 -1786.) провео као привремени регистратор -
архивар.

51
 Са функцијом архивара у звању први пут се
сусрећемо 1799. године када се помиње Јаков Мразовић, али
се он не сматра правим архиваром јер је он само помагао у
сређивању архиве, а основна му је делатност била „Деловођа
код сирочадског звања!“.Он је на овом послу остао кратко и
регистратор - архивар је постао Петар Ракић који је архиву
преселио у нове окречене просторије са полицама за
остављање записника и списа са седнице Магистрата.
Према систематизацији радних места из 1813. године,
коначно је установљено звање архивара. За првог архивара
постављен је Петар Ракић са платом од 150 форинти
годишње. Како Ракић за следеће две године није средио
архивску грађу магистрат га је сменио и за новог архивара
поставио је Николаја Липајиа који је требао да среди
документацију од 1749. до 1810. године.
Први Липајев корак био је сређивање старе грађа и
прављење протокола по новом индексу. Он је ради лакшег
проналажења, документа средио по годинама, азбучном реду
и по области која се налази у документима и све је то
укоричио у тврди повез.
При преписивању старих докумената Липаји је
открио да један број докумената недостаје, и да не постоји
траг где се они налазе, о овоме је известио Магистрат.
После петогодишњег рада Липаји је средио акте од
1749 – 1810. године, осим акта за период Јосифа II која су
била спаљена испод каракоријских вешала. Разлог за то је
револт богатих, јер је Јосиф II хтео да премери земљишне
поседе и уведе порез на земљу без обзира да ли је то црквено
добро или племића. У знак протеста према овој одлуци
спаљени су и сви списи који се односе на попис

52
становништва, мерење и класирања земљишта и сви нацрти и
мапе Сомбора.
Године 1826. на место Липајиа који је из
здравствених разлога напустио место архивара дошао је
Михајло Берецзки који је наставио сређивање архиве по
Липајиевом упутству. Он је постао његов достајан наследник,
још је и усавршио архивистику.
За његово време одобрена је адаптација просторија од
стране краљевске коморе 28. XII 1826.
За време пословања Михајла Берецзког на место
латинског као званични језик уведен је мађарски.
Березки је остао на том радом месту до 1848. године
када га је из непознатих разлога напустио и на његово место
дошао је Јован Брачевић.(6)
Од колике је важности био склопљен уговор између
католика и православаца за правилан рад Магистрата може се
видети из података када је следеће године умро један од
сенатора православне вероисповести, кад су католици хтели
да то место попуне чланом католичке вероисповести, што је
било супротно члану 6 из Алтернативе о попуњавању места
по националном кључу, по ком је на месту умрлих сенатора
православне вере место попуњавано члановима Спољног
сената.
У записнику са седнице нема података како је до
промене дошло, али се претпоставља да је око овог питања
било мучних дискусија. Највећи противник ових промена био
је православни Србин Атанасије Стојшић, један од чланова
депутације Сомбораца за добијање „Статуса слободног и
краљевског града“
У Повељи се могу видети обавезе које су грађани
Сомбора имали према монархији. Повељом је регулисано и

53
ко све може да постане грађанином и да ужива у
привилегијама слободног и краљевског града.
Свако онај кога је Магистрат удостојио грађанским
правом, морао је да положи заклетву на верност држави и
граду, а владару и Магистрату на послушност.

II

Имајући у виду бројне привилегије побројане у 30

тачака Повеље, може се са правом утврдити да је
елибертацијом Сомбор ступио на праг грађанског друштва и
почео се убрзано развијати.
Користећи права из Повеље Сомбор је 1784 године
добио урбанистички план који је Комора усвојила и у њему
су дата упутства за нова урбанистичка решења. Комунална
управа имала је задатак да спроведе регулисање улица и кућа
по установљеном плану, нарочито кад је у питању
унутрашњост вароши.
Први урбанистички план града урадио је
дипломирани геометар Петар Арацки. Он је 1813. године
израдио карту Сомбора коју је назвао „Мapa geometrica“ . У
карти се може видети да је већ извршено регулисање улица,
што је вероватно ишло са нивелисањем градских површина и
исушивањем мањих рукаваца Мостонге који су пресецали
град и правили баруштине. Положај „Венца“ са
урбанистичког гледишта и данас је актуелан, јер је поставио
чврсте темеље даљем развитку Сомбора не само унутар
„Венца“ него и бочних улица које из њега произилазе.
Грунтовне књиге, које су биле израђене на латинском
језику, 1845. године преведене су на мађарски који је од тада

54
постао службену језик. Ове књиге биле су у употреби и једно
време после 1945. године.
Осамдесетих година прошлог века у Сомбору је била
основана управа свиларства за целу Војводину, јер се у доба
Марије Терезије велика пажња осим занатству поклањала
гајењу свилених буба и свиларству.. Због тога је ради њихове
исхране и размножавања сваки брачни пар пре венчања
морао да засади неколико дудових стабала и да их одржава.
По извештају управе од 1880. до 1896. године засађено је
73.000 дудова. Свиларство је напредовало све док Јосиф II
није 1788. године укинуо државну цену за свилу и препустио
слободно формирање цена што се одразило на развој
свиларства. Од ове делатности махом су имали корист
сиротиња, а њоме су се бавили углавном жене и деца.
Развијено је било и овчарство тако да су Сомборке правиле
чувени „Сомборски сир“.
Из података фра Матије Слатковића (1754 - 1806),
може се видети како је изгледао Сомбор у то доба. Он о
Сомбору бележи следеће: „дужина и ширина града износила
је један сат хода и да су му улице широке и пријатне“ и „…
да има здраву климу и здраву воду из више бунара“. А о
грађанима написао је ово „ …Да грађани ретко пеку хлеб код
куће већ га радије купују на пијаци. Месо је добро и има га у
изобиљу, као и поврће, варива, млека, рибе и остале
намернице. У граду постоји велики број стараца од којих не
један доживи стоту“.
Да су Срби и Буњевци знали да се боре за слободу и
да остану на овим просторима, Мр. Антић навео је податак
из именика за 1847. године у коме се може видети „да је
дужност првог градоначелника после спајања дужности

55
судије преузео Србин Никола Михајловић,“ што је било
велико за оно време.*

*. За писање овог дела у књизи коришћени су бројни подаци из

књиге „Из прошлости Сомбора“ мг. Антића коју је у
редакцији др Славка Гавриловића објавио Историјски архив у
Сомбору, 1966. године у штампарији „Просвета“ у Сомбору,
у коректури Душана Исакова.

56
 ТРЕЋИ ДЕО

СОМБОР ОД ДОБИЈАЊА ПОВЕЉЕ ДО ПРВОГ СВЕТСКОГ

РАТА

Сомбор у борби за самосталност 1848. године

После Наполеонових ратова Европу је захватио

жесток револуционарни талас.
У Бечу је 13. марта срушена дотле свемогућа власт
канцелара Метерниха. Два дана након свргавања Бечког
диктатора, 15. марта 1848. г у Будимпешти је избила
„Угарска буна“. Побуњеници су тражили укидање феудалне
власти и образовање парламентарног система независног од
Аустрије.
Устанак Мађара захватио је целу земљу. На страни
Аустрије ратовали су Срби како из Војводине тако и из
Србије. Борбе су биле крваве са променљивом срећом.
Пет дана после избијања Угарске буне 20. марта 1848.
године револуција је захватала и Сомбор. Побуњеници су
попалили и порушили неке градове у Војводини у којима су
живели већином Срби као што су Нови Сад и Србобран.
Међутим, Сомбор се спасао тог пустошења јер су се
сомборски Срби и Буњевци солидарисали и споразумели са
мађарским револуционарним генералом чије је седиште било
у Кули, да за 40.000 дуката поштеди град.
Устаничка мађарска војска капитулирала је 13.
августа 1849. године кад се у борби умешала Русија, код
места Вилагоша.

57
 Царским патентом, од 18. новембра 1849. године
формирана је „Српска Војводина и Тамишки банат“ од
тадашњих Бачко – Бодрошке, Торантолске, Тамишке, Крашо
– Северинске жупаније и дела Сремске (Румски и Илочки
део).
Бачки део Српске Војводине подељен је на два дела
Сомборски и Новосадски. Ови делови нису имали неку
специјалну самосталност било административну или
политичку. Номинално је само постојала „Фирма“ „Српска
војводина“ и „Тамишки банат“ Службени језик постао је од
1849. године немачки а писмо готица. Престао је да важи
мађарски устав и заведен је апсолутизам на челу са
Александром Бахом тзв „Бахов апсолутизам“
После латинског језика 1860. године краљевина
Угарска увела је као службени језик мађарски. На ту одлуку
побунили су се сви словенски народи. У Фонду 56
Историјског архива у Сомбору сачуване су неке одлуке Срба
сомбораца о не прихватању мађарског језика као јединог у
службеној употреби као и о њиховој борби за очување
српског језика.

Борба за очување српског језика

Стварањем дуализма 1867. године, кад је Српска

Војводина заједно са Сомбором потпала под сферу мађарског
утицаја и мађаризације – настаје и развија се силна борба и
тежња Срба Сомбораца да одрже српски дух и српски
карактер у Сомбору. Срби римо католичкевере „Буњевци“ се
повлаче са попришта, иду за владајући мађарским

58
струјањима, док Срби православне вере воде сами борбу – и
одржавају се. Мађарска политичка идеја све више и више
поставља по државним надлештвима у Сомбору – само
Мађаре, те тиме јача број Мађара овде. Поготову се то јаче
опажа од увођења мађарског језика у учитељску школу 1834.
године, а затим отварања мађарске гимназије 1872. године.
Тада појачани својим интелектуалцима – стварају Мађари у
Сомбору разне мађарске културне установе, и тиме јачају
мађарску идеју, успевајући у томе код овдашњих Немаца,
Јевреја па и школованих Срба рим католичке вере.
На супрот сталној тежњи ка мађаризацији Срба, Срби
1. маја 1778. године отварају „Норму“ тромесечно световно
училиште за припремање Срба за просветни рад код
јужнословенских народа. Срби формирају и „Приправничку
позоришну дружину“ коју је водио Јован Михајловић, која
игра представе на српском језику.

Извештај „Српског дневника“ бр. 68 од 30. јула

1861. године

„ Сомбор 26. јулија. Кад је недавно зора уставности

наново засинула народности на простране краљевине
Угарске, тада се и чувство народности код свих тих народа, а
и мене, код Мађара, Србља, Словака, Русина и Романа
пробудиле, и појавиле у много лепшем и савршенијем виду,
него што је икада било. Србљи, Романи, Русини и Словаци у
жељама својим, које досад очитоваше, засведочили су с једне
стране љубав к своме народном животу, а друге стране
превелику умереност према Мађарима као средоточном и

59
најбогатијем народу Угарске, у тој надежди, да ће се
одабрани отачаствољубиви синови мађарског народа,
сопственом муком и патњом научени, ако не из племенитијег
побуђења, а оно бар из сопственог интереса, радо и весело
пристати саизволети на то, да се сваком народу даде оно, што
му по божјој и човечанској правди припада.
На жалост делање Мађара и њихових власти, није
могло очекивања наша задовољити, а управо ово што ћу вам
данас јавити, одузима сваку надежду, да су поглавице народа
мађарског и садашњи управитељи угарске краљевине накани
свакоме народу развијање језика и народности ујамчити.
Из поузданих извора јављам вам, да је данас стигла
наредба од будимске мађарске конзилије, којим се
управитељу и учитељима овдашње српске препарандије
строго заповеда, да убудуће по смислу дипломе Његовог
краљевског апостолског Величанства од 20. октобра 1860. све
званичне исправе и известија једино на мађарском језику,
који је за све струке обште званичне радње прописан,
сачињавати имају.
Ово је јасан доказ лојалности мађарских власти према
нама. Где је сада самостална управа наших школа и
обезбеђење језика у обштинама, у цркви и у школи, за које
нам пролетос на народном збору г. посланик Чарнојевић
рече, да ћемо ако ништа бар то за цело добити.
Знамо да ће народу нашем овај глас врло неповољан
бити, као што је и у овом србском месту највеће и обште
негодовање проузроковао, а надамо се, да ће се и професори
препарандије путем јавности србском народу, којега су
званичници, потужити на ово немило приморавање, и на
неправду, која се у уставној држави никако трпити не може и
не сме.

60
 Напослетку требало би, да факат ови наши врсни
заступници србски на угарском државном сабору, приликом,
када се питање о народностима у претрес узме, као неупутно
и чувство миле народности србске вређајући деле, и сабору
до знања ставе, а исто тако и наш сабор за уређење цркве и
школе чим се састане, треба да противу ове неправде
протестује.“
Да Срби нису у потпуности прихватили одлуку из
1860. о увођење само мађарског језика у службену употребу.
Види се из одлуке градског савета у Сомбору.
У Фонду 56 Историјског архива у Сомбору сачуване
су наредбе које су имале за циљ очување језика.
Неке од одлука биле су:

Одлука

Донета на седници градског савета којим је

обавезивала „да се убудуће сви записници са седнице воде
на српском језику и то ћирилицом.“
Датум: 28. мај 1873. године
језик мађарски

Слична одлука донета је 8 година касније:

Наредба великог жупана сл. и кр. града Сомбора:

„Да се огласи убудуће пишу на сва три језика која су

овде у употреби, јер се до сада писало само на српском“.
Датум: 12. септембар 1881.
језик: мађарски

61
Заразне болести као могућност за мађаризацију

Године 1848. Сомбор је захватила епидемија колере

која је имала врло буран и малигни ток. На дужност градског
физика налазио се тада први Србин из Риђице др Василије
Максимовић који предузео све мере на њеном ублажавању.
Међутим „Краљевски одбор за одбрану од колере“ да би га
сменио његове налазе од 23, 10. 1848. године проглашава
лажним и на место њега постављен је др Адалберт Цилингер,
који као стручњак није уживао поверење грађанства.
Увидом у докумената од 1848 до 1854. године, која
се могу наћи у Историјском архиву у Сомбору, може се
видети да сва смењивања др Максимовића нису била ни у
каквој вези са његовом стручношћу , већ да су биле
искључиво на националној основи.
Пошто је Сомбор остао практично без лекара Градске
власти на челу са градоначелником Стеваном Лалошевићем
расписале су 1851. године конкурс за лекара.
На конкурс су се јавила пет лекара два др медицине и
три др медицине и хирургије. По народности , 3 србина, 1
мађар и 1 јеврејин.
Не постоје сачувани подаци о томе ко је од њих био
примљен за градског физика

62
 ЗАРАЗНЕ БОЛЕСТИ У СОМБОРУ
Колерa

И поред добро организоване санитетске службе у

царевини, због честих ратова и сеоба народа, у њој су харале
бројне епидемије које су десетковале становништво,
нарочито људе лошег материјалног стања. Неке од епидемија
су захватиле Сомбор и околину, као што су: куга 1738, 1739,
1763. а чувена „Иришка куга“ 1795. године, захваљујући
санитетском кордону, није захватила ове крајеве.
У историјском архиву налазе се неколико
протоколисаних докумената у којима краљевско надлештво
тражи извештај о кретању колере, и броју умрлих у Сомбору,
као и одговор представника Сомбора на њихово тражење.
1.Мађарско краљевски….
12392 број
Оригинал протоколисан у Сомбору: 1058./П. 4/4. 1874.
2.Препоруке о заштити и лечењу болесника од колере.
Оригинал је протоколисан у Сомбору: 1595/ П. 22/5 1874.
3. О заштити у вароши
Оригинал је протоколисан у Сомбору: 2632/П . 8. октобар
1873.
4 Мађарски краљевски…..
3073…..
Оригинал протоколисан у Сомбору: 2492/П. 22 септембар
1873.
АД 2001/ кр.т. 1873
Од сомборског краљевско тужилаштва
Часном ( уваженом) господину градоначелнику Сомбора
Вукичевић Петру

63
Молим Вас да што хитније изволите јавити број умрлих од
колере на територији града Сомбора.
Сомбор, 26. октобар 1873. Шандор Теофановић, краљевски
тужилац
Оригинал протоколисан у Сомбору:283/П. Ерк. 27. октобра
1873.

На полеђини оригинала налази се концепт следеће садржине:

Часном Краљевском тужилаштву у Сомбору
Поводом Вашег дописа од 26. октобра под бројем
2001/ кр .туж.873. извештавамо Кр. Тужилаштво, да је
епидемија колере града Сомбора почела 25. јуна текуће
године и трајала до 2. октобра текуће године, током ког
времена је од колере од становништва од 24.309 душа укупно
умрло 396 особа.
Сомбор, 28. октобар 1873, године.
Бележник Зањи.

Ради пружања помоћи сиромашном становништву

оболелом од заразних болести, посебно од колере, укључиле
су се бројне организације, међу њима и католичка црква, која
је упутила позив грађанима Суботице, Сомбора и Баје.

64
 Позив грађанима слободне краљевске вароши
Суботице, Сомбора и Баје

Како су од колере највише умирали људи лошег

материјалног стања жупник Мате Ланард упутио је молбу
слободним краљевским градовима у Бачкој да организују
прикупљање помоћи за болесне сиромашне становнике
Бачке. Позив гласи:
„Прошла је четврт година тешке погибељи стазу је
оставила, у више хиљада грађана груди жалосну успомену,-
разумин колеру која је тако немилосрдно своју жертву
купила.
Та болест по највише је своју жертву међу сиротињи
и нижем разреду пука узимала, који су за обдржање себе и
своји обителица на свакидашњу радњу напутјени били, који
смртјом њима ближњег нису само милог свога, него уједно и
онога који крухак тражи, који ји је обдржавао изгубили су.
Већи је број они несрићни убоги и сироти, који без
искреног сажаљења, без помоћи милосрдни груди, већој
погибељи су ваљда изметнути незели које је немила смрт
снашла; изметнути су глађу, поклем избегавајућ неговање,
изметнути су и забатаљности и уништењу.
У име ови поштовано обчинство Вас молим, просек
помоћ сиротима, сажаљење занемарени немоћнима;
сажалење: ослоњајмо се на срца најлипше најплеменитије
осећање, које у љубави искрњегства, у учествовању судбине
човика се изражава, сажалење од они срцнији: које је тешка
рука судбине поштедила, којима дакле због овог триба,
нагона радост да буде, патујућима сузе по могућству свом
трати, канити.

65
 Није само принесак новца, сувисне парчади хаљина,
сироте привримино или на увик под своје узимање и.т.д. сва
су така милосрдна дила, која њевом сузавном стању као
средство употребити се могу.
Зато прије свега и дотле, док путем дотични
обчинства, оваки сироти попис узбуде, и онда на темељу
иста пописа сигурни правац, и сходна згода гледе помоћи
утврди се:
Молим поштовано обчинства сваког појединог члана,
особито задруга и поједини зборова управитеље, у милосрђу,
доброти, сажалењу увик непридујући женске задруге, као и
црквени обштина јако поштоване придводитеље, и сваки
вирозаконске духовнике: нека изволе ову ствар са свом
снагом искрњега дужности сватити, и на намењну циељ по
својим могућству принеске учинити, са својим учествовањем,
и марљивим суделовањем и оваки принесака сакуп
одређивати; и благородну последицу по својем увиђењу
приредити
Са своје стране на служби стојим сабирачким
задругама, и на тражбу ма кад појединима; као са
упознавањем помоћ потребујућима; исто тако и у
раздиљивања принесака, као и у ма на каквој овамо
потребној подпомоћи.

У Суботици 1873. Септембра месеца

Мате Ланард,
Жупан
Iz predmeta protokolisanog u Somboru pod: 2632/P. 1873

66
 УЗДИЗАЊЕ СОМБОРА ОД ДОБИЈАЊА ПОВЕЉЕ ДО
КРАЈА XVIII ВЕКА

Колико је напредовао Сомбор од добијање статуса

Слободног и краљевског града и поред бројних ратова,
револуција, пљачке и паљевине може се видети из
историјског записа Николе Вукичевића, директора српских
школа, који је дат као одговор на упитник Тамаша
Фридрика, наставника из Аде, 1871. године.

(Први превод на српски језик од др Амброзовића, није

сачуван. Нови превод са мађарског, на молбу Милана
Степановића, урадио је Карло Хамедер, у Сомбору,
септембра 2015. године.)

Упитник

У циљу састављања популарне статистике Бачко-

бодрошке жупаније, молим вас да овај упитник попуните
верним подацима из општинске канцеларије. Такође вас
молимо да, поред овога, назначите и порекло општине као
и прецизно означите историјске знаменитости.

Ада, 18. маја 1871. године

Наставник Тамаш Фридрик
1. Назив и наслов града?
Слободан краљевски град Сомбор
2. Ко је власник?
Нема. Мања права плодоуживања (регалије)
припадају граду.
3. Порекло наслова, на пр. откад постоји?

67
 Од 1749, озакоњено 1752. на основу одлуке
државне скупштине.
4. Салаши који припадају општини? Колико?
5. Називи предграђа?
Селенча, Банат, Црвенка, Горња варош. Примедба
за тачке 4. и 5.: постоје два подручја са
виноградима око централног дела града и
предграђа.
6. Називи граничних подручја?
Чичови, Буковац, Шикара, Ненадић, Ранчево,
Билић, Шапоње, Иваново село, Источна Градина и
Западна Градина.
7. У којој општини се налази и којем округу припада?
Има свој засебан округ.
8. Да ли се налази поред реке, канала или језера?
Францов канал.
9. Железница?
Од 9. новембра 1869. године. Пристаниште за
парне бродове на Францовом каналу од 01. августа
1871. године.
10. Поштанска станица, телеграф, откад?
Поштанска станица одавна, телеграф од 1865.
године. Пошта је основана око 1790. године. Пре
тога град је о свом трошку држао 3 хусара, који су
вршили само испоруку писама између Сомбора и
Суботице, Сомбора и Осијека и Сомбора и
Петроварадина.
11. Постоји ли штампарија, продавница књига?
Једна штампарија и две продавнице књига.
12. Да ли постоје читаонице, касине и колико, откад и
како се зову?

68
 Мађарска читаоница од 1845, Грађанска касина од
1869, Српска читаоница од 1845. г.
13. Да ли постоје друга удружења, занатска, забавишта,
откад, како се зову?
Погребно друштво од 1870. године. Забавиште је
постојало (мађарско) али, будући у приватном
власништву, није могло себе да издржава.
14. Удружење жена, који су циљеви? –
Израелитско женско друштво са циљем да помаже
удовицама и деци без родитеља, болеснима те
онима који се сами не могу издржавати, основано
01. маја 1871. године.
15. Штедионица, народна банка?
Штедионица од 1869. године са капиталом од
30.000 форинти.
16. Привредна банка? –
Сада је у оснивању.
17. Апотека, болница, колико и откад?
Две апотеке одавно, две болнице, једна градска и
једна војна.
18. Штампа (новине, часописи), како се зову?
Нема.
19. Гимназија, откад, каква, колико ђака?
Нема
20. Учитељска школа, откад, каква?
Српска учитељска школа, од 1816. године.
21. Реално училиште, грађанска школа, откад, са колико
ђака?
Од 1853. године Просперитетно ниже реално
училиште, са три разреда. Укинуто је 1869. године.
22. Виша народна школа, откад?

69
 Нема.
23. Основна училишта по вери, колико?
Римокатоличка: Четири главна основна мушка
разреда, три женска, један у предграђу и један на
салашима. Шест српских православних училишта,
са пет мушких разреда основне школе, пет
женских, два у предграђу, два на салашима. Код
Израелита четири разреда са два учитеља, један
мушки и један женски разред у мешовитој
основној школи, у 4 учионице.
24. Колико има мушких и женских који подлежу
обавезном образовању и колико њих похађа наставу?
Код римокатолика 1.060 мушких и 1.095 женских.
Од тога, школу похађа 580 мушких и 439 женских.
Код православних обавезном школовању подлеже
1.837 мушких и женских, а од тога школу похађа
514. Код Израелита има 75 мушких и женских који
подлежу обавезном школовању, а од тог броја
школу похађа 70 (33 дечака и 37 девојчица).

25. Да ли постоји стипендија за испите и слично?

Не.
26. Колико има кућа и од тога колико је кућа-спратница?
Има 3.933 куће. Спратница има укупно 38,
укључујући и Жупанијску зграду, Градску кућу,
Жупни двор, зграде Камералне управе и касарне.
27. Колико кућа има у општини и салашима? –
У граду 2.486, а на салашима 1.447 кућа.
28. Колико има чарди на подручју града и где?
Сивачка, гаковачка, безданска и апатинска, на
удаљености од ½ (аустријске) миље (око 4,5 км).

70
29. Колика је површина подручја града (општине) у
јутрима и хватима (катастарски)?
53.243 јутра и 1.073 и 11/12 хвати.
30. Какве је врсте земља?
Већином црна глина, ту и тамо слатинаста на
дубљим и влажнијим местима.
31. Колико има ораница? Колико јутара?
42.084 јутара 656,9 хвати.
32. Колико јутара је пашњака?
1.526 јутара и 821 11/1 хвати.
33. Колико јутара је ливада?
4.356 јутара и 384 7/1 хвати.
34. Колико јутара је винограда?
755 јутара и 889 4/1 хвати.
35. Колико јутара је воћњака?
Четири јутра.
36. Колико јутара има шума и каквих?
859 јутара и 514 хвати, углавном храстових и
церових.
37. Колико јутара има тршчака?
248 јутара и 201 хват.
38. Колико јутара има живог песка?
Нема
39. Колико јутара има некорисне земље, нпр. слатина и
мочвара?
23.413 јутара и 846 хвати.
40. Да ли је извршена комасација?
Само у граду и на расутим имањима.
41. Колико јутара земље је уз канале?
3.251 јутро припада граду, а 583 јутра Управи
канала.

71
42. Која су примарне делатности становништва?
Ратарство, индустрија и трговина.
43. Да ли се обавља трговина и каква?
Обавља се свакодневно, углавном се тргује житом.
44. Просечно се гаји пожунска меркантилна чиста
пшеница.
45. 66.900 двострука 20.000. Уљане репице 500. Колико
јечма? 5.600 метара (метричких центи), зоби
136.900, кукуруза 80.000, ражи 18.000, проса 1.690
метара.
46. Сена 20.0000, дувана 40 метара, кудеље 800,
свилене бубе –
47. Колико метара меда?
28 метара, 16 метара воска, 300 метара вуне, 760
акова вина, 100 метара рибе. Из градских шума се
годишње прода око 1.800 стабала за израду алата и
за грађевинарство.
48. Ови подаци нису проверени већ су ствар моје
личне процене.
49. Колико општина има становника?
12.451 римокатолика, 4 гркокатолика, 1
јерменског католика, 11.131 православних, 167
аугзбуржана (евангелиста), 77 хелвета
(реформата), 59 осталих хришћанских
вероисповести, али није познато тачно којих, 419
израелита, укупно 24.309. Мађара је 1.749, Немаца
2.365, Срба 11.131, Словака нема, Цигана мало, не
зна се колико, Буњеваца 8.645
50. Шокаца нема, Русина нема, Румуна нема, Јевреја
419, укупно 24.309.

72
51. Које службе постоје, нпр. финансијске, шумарске
итд.?
Жупанијски суд, Градски савет, Градски суд и
Капетанија, Директорат добара мађарске
краљевске ризнице (Финансијска управа), Срески
и градски катастарски судови и одељења, одељење
Државне благајне, Тужилаштво.
52. Има ли васпиталишта, приватних или општинских?
Два приватна.
53. Има ли манастира?
Нема.
54. Колико има цркава и које конфесије?
Римокатоличка парохијска: једна велика, једна (са
два торња) у изградњи, једна капела у оквиру
Жупанијске зграде за затворенике; две
православне - велика и мала: једна
римокатоличка капела (Снежна Марија) на путу
ка Сонти и једна приватна капела код шикарских
салаша, све су освећене. Једна израелитска црква
на гробљу, и такође једна за Србе, такође на
гробљу, једна калваријска капела посвећена
Снежној Марији (Св. Рок).
55. Парохија – којој конфесији припада?
Једна римокатоличка, две православне парохије
са четири пароха, један окружни рабин.
56. Постоји ли властелински дом? Коме припада?
Има. Камерал мађарске краљевске државне
благајне, али није назначена улица.
57. Властелинско чиновништво, ког је степена?
Финансијско. Директор. Канцеларијски чиновник.
58. Колико трговаца?

73
 240, занатлија, 672, земљорадника, 994, поседника.
59. Има ли војске, какве и колико?
Тролди један батаљон, 5. батаљон 32 човека, 4 чете
хонведа хусара, са 24 човека, мирнодопски састав.
60. Којем регрутном центру припада општина?
–
61. Познати мост – ако има назив и ако је познат, кратка
белешка?
–
62. Познато брдашце / хумка – ако има назив и ако је
познат, кратка белешка?
–
63. Познати шанац – ако има назив и ако је познат,
кратка белешка?
–
64. Позната ада – ако има назив и ако је познат, кратка
белешка?
–
65. Познати насип – ако има назив и ако је познат, кратка
белешка?
–
66. Познати водовод?
Нема.
67. Колико се вашара одржава и када?
Четири вашара: 23-24. марта, 25-26. маја, 24-25.
августа, 23-24. новембра.
68. Да ли постоји скела?
Не.
69. Купатило / купалиште? Какво?
На Францовом каналу једно, а од 1865. г. два
парна купатила у граду.

74
70. Стрељане? Колико и откад?
Једна, од 1871. године.
71. Израда чоје и откад? –
Нема
72. Израда шибица и откад? –
Нема
73. Израда штирка и откад? –
Нема
74. Израда предмета од гвожђа или ливница и откад?
Нема
75. Производња алкохола, казан за ракију и откад?
Нема
76. Производња сирћета и откад?
Нема
77. Предионица свиле и откад?
Нема
78. Пивара и откад?
Нема
79. Мочило и сушилица кудеље и откад?
Нема
80. Гатер и откад?
Нема
81. Штампарска и словослагачка машина и откад?
Четири или пет штампарских машина,
словослагачких машина нема.
82. Куда се вози жито?
До Францовог канала и железничке станице.
83. Колико се прода?
100.000 од сваке врсте жита (пшеница, зоб,
кукуруз, просо).
84. Постоје ли трговине вином?

75
 Да. Три.
85. Да ли постоје украсне баште и расадници?
Постоји једна новија, лепа украсна башта (парк) у
близини железничке станице, повезана са једним
воћњаком где ће се, за неколико година, продавати
све врсте украсног шибља и воћки. Власник је
град.
86. Да ли у општини постоји јагодњак?
Да, један.
87. Каква су дрва (воћке) и колики број оплемењених се
прода?
Јабука, крушка, шљива, орах, годишње се прода
укупно 200.
88. Царинарница? Који приход доноси?
4.564 форинти и 14 крајцара годишње.
89. Хуманитарни фонд / задужбина? Каква?
–
90. Најпознатије зграде?
Жупанијска зграда, Градска кућа, управне зграде,
велика и мала касарна, депо мундира (вероватно
жандармерије).
91. Има ли грађених путева, откад, где и каквих?
Пут према Бездану од клинкер цигала, постоји од
1869. године.

92. Постоји ли пливалиште? –

Да, на Францовом каналу.
93. Фискултурна школа, откад?
Постоји од 1871. године.
94. Да ли постоји парни млин, колико и откад?
Од 1869. један парни млин.

76
 95. Ветрењача?
Нема.
96. Суви млин (суваје)?
Да, 17 суваја.
97. На Дунаву?
–
98. На Тиси?
–
99. Млин конопљарски са зупчаницима?
Два.
100. Уљни пекач?
Један.
101. Има ли уличних светиљки?
Има 200.
102. Да ли је рођен или преминуо неко у државним
оквирима славан?
–
103. Да ли има сликара портретиста?
–
104. Да ли има вајара / резбара?
–
105. Да ли има израђивача музичких инструмената?
Један мајстор за поправку клавира.
106. Да ли има једна или више калдрмисаних улица?
Нема, али се улаже труд да буде и већ се
предузимају кораци у том правцу.
107. Да ли је било штета од пожара у последњих 50
година, или штета од воде и колике су биле?
1871. године поплављено је 10.000 јутара земље.
108. Да ли има власника пароброда и укупно колико
таквих бродова?

77
 Нема.
109. У колико се бродова утовара жито?
6 / 21 / … /
110. Има ли места на којима се водила нека позната битка?
Нема.

111. Колера или говеђа куга, када?

Колера 1831. године
112. Има ли коњарства? –
Има
113. Да ли се гаји свилена буба?
–
114. Има ли неких рушевина у близини?
На граници подручја града Сомбора, у јужном
делу безданске шуме, која припада Камералној
краљевској благајни (реч је о локалитету Бортањ),
а недалеко одатле и остаци рушевина некадашње
Бодрошке опатије Св. Петра.
115. Дунав или Тиса, када је пресечена?
–
116. Колико је земље спасено и ко је то извршио?
–
117. Остале знаменитости?
–
118. Какво је расположење народа? – Да ли су људи
расположени, да ли воле да се веселе, да ли су патриотски
расположени, мирни?
–
119. Од каквих болести болује народ?
Прехлада и врућица, а ни сушица није ретка.
120. Народна ношња?

78
 Међу обичним мађарским становништвом има
мало оних који би се издвајали по својој ношњи.
Мађари и образованији слој Срба, и мушкарци и
жене, носе одећу у француском стилу. Буњевачки и
српски мушкарци носе обичну белу одећу,
кабаницу, кожни капутић. Празничних дана се
носи кошуља широких рукава, код младих златом
окићен прслук, панталоне од чоје и чизме. Жене,
мање-више, носе свилене хаљине, богатије млађе
жене носе ниску сребрног новца око врата,
буњевачке девојке имају плетенице, а Српкиње се
истичу марамама, богато окићеним златом и
убадачама.
121. Обичаји народа?
Код Буњеваца и Срба обичаји су, углавном,
препознатљиви по начину живота: код Срба су то
славе, свињокољи, свадбе и сахране. Тзв.
„опешање“ (прим. прев. нисам открио шта је
аутор мислио да каже - можда „обећање“) не игра
баш малу улогу.
122. Порекло града (општине)?
Давнија историја града Сомбора није поуздано
утврђена. Сигурнији подаци о историји града
почињу годином 1545. Те су године провалили
Турци, заузели град, те су тадашњи становници,
поставши порески обвезници, избегли на околне
салаше. Сомбор је постао седиште једног турског
паше, па је у граду било шест или седам, што
већих, што мањих, џамија. Народ је био у сталном
сукобу са Турцима између 1545. и 1667. године и
тек је последње године успео да се ослободи јарма

79
протеравши Турке и повративши своје место у
граду. 1690. године становништво града се увећало
досељеницима из Србије. 19. августа 1691. године,
под вођством капетана Доминика Марковића,
више стотина бораца из Сомбора учествује у
Сланкаменској битки, 1697. године у Битки код
Сенте, предвођени Еугеном Савојским, те у
многим другим биткама. Друге и треће декаде 18.
века, капетан града је био гроф Јован Бранковић,
потомак деспота Бранковића. Од склапања
пожаревачког мира, до 1749. године, Сомбор је био
погранична војна општина (опидум милитаре),
под сталном управом својих капетана. 1740.
године, поновним наступом периода
буржоазификације у Бачкој жупанији, Сомборци
нису хтели да потпадну под кметовски статус у
Жупанији, те су се обратили царици Марији
Терезији да, због својих војних заслуга, слично
области Јас и Кун, постану слободни округ ,
добивши од наведених области савете како да
остваре свој циљ. Уместо тога, добили су потврду
евентуалног другог дела њихове молбе: Сомбор је
1749. године, у току владавине Марије Терезије,
стекао привилегије слободног и краљевског града,
што је потврђено на државном Сабору 1752.
године, али је град Бечу морао да плати 150.000
форинти на име покрића ратних штета, те је граду
одузето више већих салаша (пустара), са
образложењем да је једном граду сувишна
територија на којој већ постоје општине Купусина,
Бездан, Гаково, Крушевље, Станишић, Пачир,

80
Чонопља, Крњаја, салаш Кула, Мали Стапар,
Стари Стапар, Дорослово, као и део апатинског
атара са којима је Сомбор желео да постане
слободни округ. Пошто је касније градски
коморски администратор (Франц Редл) намеравао
да бесправно поткресаној територији града
поврати одвојене му салаше, град је позван да
плати извесну суму на име откупа што је, будући
свестан свог права власништва, град одбио.
Администратор је за своје настојање богато
награђен замашном количином земље, те су
наведена насеља постала државно камерално
власништво. Касније, до осмог и деветог месеца
1848. године, ништа значајно се није догађало, а
након тога, до данашњих дана, догађаји су
прилично познати.

81
 ЧЕТВРТИ ДЕО

ПЕРИОД ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА – СРПСКИ

ДОБРОВОЉЦИ

Мr. ph. Ђорђе Антић као српски добровољац

Бројни Срби који су деценијама ратовали за

аустријску круну први пут су осетили да је дошло време да се
боре за своју слободу и своју државу.У борбу за српску
државу нашло се 193 Сомбораца. Они су прешли у српску
војску или самостално преласком преко Саве и Дунава, али је
највећи број прешао преко Русије, где су формирали Српску
добровољачку дивизију, међу њима био је и Јоца Коњовић.
Колики се постотак Сомбораца нашао у борби за
ослобођење своје браће испод Саве и Дунава, може се
приближно одредити преко броја становника уочи Првог
светског рата у Сомбору. Сомбор је тада имао око 11.200
Срба. Ако се одбаце жене, деца и неспособни за служење
војске остаје око 2.500 војно способних мушкараца. Од њих
добровољно су се нашли у Српској војсци према непотпуним
подацима око 200 или 12 % способних мушкараца.

82
83
 Све страхоте које је Ђорђе Антић доживео на путу од
Крушевца до Проклетија током зиме 1915/1916. године
описао је у књижици „ У канџама смрти“, коју је објавио
1939. године у сопственом издању.
Податке из те књижице искористио сам да би читаоци
могли да виде кроз какве страхоте је прошао српски народ
повлачећи се према Албанији.

Прва забелешка

На Новом месту (Крушевац) у новој околности за

мене су настали тешки дани. Радио сам не жалећи труда дано
– ноћно да би достојан био мојих учитеља; био је то јарам
дужности према својој савести. Радио сам, али, увек су ми
били пред очима Тата и Милена. Како су они? Одједном на
вратима апотеке угледао сам Тату, скрушеног, умишљеног
али не и очајног. Лице му је било болно и брижљиво. Одмах
ми је било јасно кренуо је на пут. Дрхтавим гласом и
брижљиво саопштио ми је да за њих нема другог излаза него
да и поред великог ризика по живот крену у неизвесност. Али
са надом да ће се све добро свршити. Реко ми је да се
распитивао код надлежних и добио уверавање да за сада
постоји могућност да преко Бугарске и Румуније стигну у
Угарску и тако кући. Као нека језа прострујала је мојим
телом али сам се уздржао да не би моју наглу промену на
лицу и бојазан приметили. Нисам имао срца да мојим
супротстављањем кварим расположење и умањим одлучност
која код њих постоји. Признајем у тим моментима и мени је

84
било тешко а Тати још теже. Увидео сам и сам да је то
најбоље решење које сам прихватио без опонирања. Пред
вратима апотеке стајала је Милена тужна али спокојна као
свака жена која има поверење у мушкарца, спремна да
поднесе све недаће.
Кренусмо заједно ка железничкој станици. Ћутали
смо узбуђени, забринути, сама природа изгледала је
забринута. Несигурно путовање до Ниша у оно време
железницом значило је могућност да се човек зарази
пегавцем. Идући према железничкој станици у два три маха
како лицем татиним пролеће горак осмех, хтеде нешто да
изусти али се силом уздржао. Само му усне мицаху и при
томе дубоко уздахну.( инв. бр 546)

Друга забелешка

Колико је у тим тренуцима било бола у нашим

душама то се само претпоставити може. Преживљавао се
један од најосећајнији момената свестан одговорности
оставити ме: младог неискусног у непознатом свету,
материјално не обезбеђеног. Ипак нисмо одавали видног
знака бојазни. Идући тако у мојим очима појавила се кућа и
успомена у њој, сваки детаљ у соби – подсећао ме је на
најраније детињство. Указала ми се икона пред којом сам
Бога молио при поласку. Све се то појављивало и постајало
као тамјан на кадионици. Мој израз лица, без сумње је
одавало чудну слику. Тата је то вероватно опазио и
погледавши ме без да ми је ишта рекао сам израз његовог
лица све је одао. Био је то поглед којим се родитељ у
мислима опрашта од детета водећи бригу да ли ће се знати
снаћи и сачувати.

85
 На станици на перону слегао се читав логор
породица. Ко зна од куда, одакле и докле ће чекати. Једни
чуче , други се тискају жељно очекујући да воз дође. Света
препуно. Кофери, већи, мањи, сандуци све је то побацано
једно преко другог. Призор као после неке саобраћајне
несреће. Деца сћућурена, дрхћу, пригушено јецају а старији
трпе, само што не заплачу. На изразу лица сваког појединца
види се да ишчекује воз. Чим нешто хукне маса се ускомеша,
узнемири се, нагрне на ту страну. Свађају се и гурају ко ће
брже да ускочи. А тај хук био је само халуцинација, нервозно
прижељкивање за који тренутак све ће се смирити. Остаје по
старом чекање ( инв. бр. 546/2)

Трећа забелешка

Бацају се ствари, газе уз дивљу дреку, церекање,

избезумљени кикот. Добош којим је архимандрит Милентије
позивао народ на устанак, дочепао се један стари циганин и
начинио себи столицу од њега. Заставе оне славне заставе
којима су у рату за ослобођење водиле српска војска на
Јавор, Шуматовац лежале су у блату под вагонима, а њихове
голе мотке бацали на ломачу. Деца натуцала на главу калпак
наших правих војника и јахали на колима. Навлачили
старинске мундире оне славне жандармерије која је 1882.
године изгинула бранећи Београд од Турака, а са њим маса
арлаукала и смејала се. Пушке које је Буковачки прота
благословио на Орашју и које су се прославили на Мишару и
Љубићу. Пиштољи који су некад очували у кубурлијама
славних војвода или их китили, па и онај пиштољ који је на
Чегру прославио смрт Синђелића или она пушка која је из

86
руке оборила „Ђаја“ вилу, и све је то сада лежало на земљи и
у блату све растурено све изгубљено. ( инв. бр 546/3)

Четврта забелешка

„Све што је Тата у том дебаклу могао рећи била је

једна једина одважна реч „Збогом“ Милена без речи, погнуте
главе од узбуђења ни речи није могла изговорити. Татин глас
дрхтао је као прут али за мене беше силан, громовито звучан.
У мојим ушима одјекивао је одјек Јеховске трубе. Одмакли
су се неколико корачаја ношени узбурканом масом. У њој све
је куљало као у котлу. Само најснажнији успели су да се
пробију напред. Међу њима и официр а за њим Милена па
Тата. Ја сам остао на месту као скамењен. Тата се још једном
осврнуо као да је желео још нешто да рекне, али за то није
било времена. Имао је само толико времена да ми пружи
златан сат и ланац да ми се нађе у невољи. Примио сам.
Стојећи гледајући ту надљудску борбу хитро обришем сузе
да нико не примети. Официр својим снажним плећима крчи
пут и гура напред. Посматрао сам узбуђено ову драму,
немоћан да им помогнем осим што сам молио Бога да им
помогне. Кроз густу светину гледам како су се тешко могли
одржати на ногама. Идући сантиметар по сантиметар
приближавајући се фургону, грабећи сваку стопу, држећи се
један за другог чврсто као што се дављеник држи за дашчицу
спасења. Пред улазом у фургон официр хитрим скоком
ускочи у фургон и Милену ухвати за две руке и дигне је, а
Тату за руку и лакоћом пера дигне га. Све се то одиграло
муњевитом брзином. Зажмурио сам да не гледам шта се даље
збивало. Нит роморим нит говорим а очи ми замагљене.

87
Када сам обрисао очи видех да су се попели. Мени би лакше
као да ми је млински камен пао са душе. „ Хвала Богу“ рекох.
Први најглавнији корак на том путу савладан је. У тој
гунгули брзо су нестали. Настао је други проблем који ме је
овладавао: како ће избећи да се не заразе пегавцем, јер
могућност је велика?
Воз стоји, локомотива брекће и стење. Нико не зна
кад ће и у ком правцу воз кренути; који ће вагон усред ноћи
бити откачен и остављен; докле ће воз стићи:; где изненада
стати и кога ће скинути са воза. Па ипак и поред
неизвесности само да се дочепају фургона. Воз још увек
стоји. Неизвесност расте. На северном перону, по хладном
времену свет све више надолази. Нелагодно је било слушати
лелек оних који нису успели да се укрцају. Воз још увек
стоји. Па шта чека? Сигурно наређење; ратно је стање а
војска има предност. Одједном када се нико није надао
пиштећи локомотива зајеча, почиње да стење, напреже се,
цвили готово заурлава. Најзад воз са 46 вагона кренуо је а са
њим Тата и Милена. Нисам осећао страх бринуо сам само да
они срећно стигну. Чекајући сетио сам се написа из Сциле и
Харибде „ море пребродити да би живот спасао“. Смрт је
вребала на сваком кораку. Ипак се на крају помолим.» Одоше
са Божјом помоћи и ја ћу се молити Богу да будем јак да
издржим. паничке посртаје.» Није било пријатно остати сам у
туђини сам без свога као усамљен бор на ветрометини.
Све дотле стезао сам срце, али одједном најтврђе срце
је попустило; Плануо сам у сав глас да се из душе исплачем
обруч који стеже попут гвозденог обруча да попусти.
Прво узбуђење – најтежи тренутци прођоше.
Пребродивши све грознице, немире и потресе вратио сам се у
апотеку. Цело време бринуо сам да ли су успели да стигну до

88
Ниша и доћи до куће. Вести нисам добијао, а то ме је
умиривало».(инв. бр.546/4).

Пета забелешка

Ова забелешке није у вези растанка са својима на

железничкој станици у Врњачкој Бањи, него је везана за пут
приликом повлачења заједно са Српском војском на југ
Србије.

Прелаз преко Проклетија

„Пут од Пећи рачвао се у три правца: први на Плав и

Гусиње па преко Проклетија за Скадар, други преко Ругова и
Чакора, а трећи преко Рожаја и Берана па за Андријевицу.
Који год пут да изабереш једнако је тежак и опасан.
Распитивао сам се код мештана какви су услови. Један
доброћудни Црногорац овако ми је представио пут: „Боље
лези да те живог закопају него да се у зимско доба крене на
Проклетије“ Арнаути овако вели „Прво се опрости од својих
па онда се упути за Скадар“. „Карактеристични су разговори
војника пре поласка: Један вели „ Остаћу ту све се већ
десило“ Други “ Идем па шта ми Бог да“.Трећи“ Не би волео
дочекати Бугаре који су свирепи и пуни освете. Али се бојим
пута у планине“ Ипак се већина мирила судбином: биће како
је коме суђено. Ето, и нехотице се обављало морално
одабирање. Једни остају у Пећи а они који су пребродили
душевну кризу решили су да иду до краја. Међу њима био
сам и ја“Не питах даље никога. Бадава питати нити утешну

89
нећу добити. На послетку одлучио сам са за пут преко Рожаја
и Берана за Андријевицу“ (инв. 546)

Прелаз преко Проклетија, у зими 1915-1916.

године
Најпотреснијих део из сећања је опис прелаза људи и
коња преко Везировог моста.
„Моста са своје две велике грбе, са својим стрмим падинама
без ограде, уливаше страх и претказиваше још веће напоре,
теже патње и још страшније муке од оних које сам да тада
подносио… Када сам доспео на други врх моста, ја сам са те
највише тачке као са куле светиље погледао још једном за
собом и упутио последњи поздрав напаћеној Србији. Још
једном сам уздахнуо ваздух слободе, опростио се са њом са
жељом, да се у њу што пре вратим. Уздах је долазио из
дубине најдубљег амбиса. Фркнем из ноздрва ми покуља
читав облак паре да – за трен ока нестане, а са њим и
последња нада за скори повратак. Тужан је био тај
растанак.“( инв. бр. 546/5)

90
 Прелаз преко „Везировог моста“ у зиму 1915. године

Шеста забелешка

Ноћ пред Андријавицом била јесудбоносна за мене као и за

многе изнанике и страдалније. Ноћ која је многе и многе
породице завила у црно многа ока овлажиле.... Црногорски
војници који су пред саму ноћ пролазили, нису одавали ни
трунке сумње да су напустили положа и да су је непријатељ у
близини и једва чека да се баци на свој плен.... И док сам
спавао снег је падао.У зору кад сам са сбе с, који је достигао
пола метра.... угледао сам патролу аустријских војника....
Заробљен сам...

91
 Пред ратним судомu у Сјеници је на врло поносан
начин исказао своје национално осећање. (из књиге „У
канџама смрти“ стр. 25). „. Свест да сам Србин и да Србин
морам остати, улила је у мене толико снаге да сам био у
стању да дам достојан одговор, одговор који је сваког демона
храбро дочекао и као вртлог сламку, сам у себи скрхао и
уништио. Са неком неприродном висином, какву човек може
имати само у тренуцима у којима се деле смрт и живот у
бескрајној борби са ајкулама опасности. Ја дрхтавим али
одлучним, мирним и поносним гласом изговорим: „Србин
сам!“… У мом срцу осећао сам, како одјек речи „Србин“
расте, бујније од јутра пролетњег, снажније од сунца, када се
рађа и пробија ружичасти хоризонт.
Мој одговор је судије очито изненадио“
Ослобођен окова наредник ме је извео напоље. Идући
преко трга мој поглед је и опет уперен к' небу, На тамном
небу исписано беше нешто свечано, нешто што очарава
душу, што подкрепљује дух слат ким ишчекивањем некаквог
откровења. И ја се надах, више но што сам смео,

О односу обичних људи- Арбанаса према страдању

Србије у Великом рату, у Историјском архиву у Сомбору
сачуван је докуменат о сусрету краља Петра у Албанији са
Арбанасима. Из документа се види како су Арбанаси од
Краља тражили ферман којим ће им обећати да ће их после
повратка српске војске назад у Србију припојити Србији и да
ће им постати господар. Преносим краћи извод из документа
„ Арбанаси су од краља Петра тражли да им да
ферман да им он буде господар кад се Срби поново врате

92
назад.... Да они неће да се повуку својим кућама док не
добију ферман....Сулејман председник села ађутанту
Тодоровићу каже „ Не неможе тако. То смо решили то има да
буде, да наше село постане краљевско. Ако је краљ наш
пријатељ, нека не одбије – ферман да нам да. Ако је
непријатељ да идемо кућама“ Краљ Петар потписао је
ферман на дописној карти коју је код себе имао ађутант
Тодоровић..
„Taj Kраљев ферман свакако још и данас постоји и
налази се код Сулејман Ахмета, кмета села Черети у
Албанији“.
( Збирка Вариа 475)).

ПЕТИ ДЕО

СОМБОР ПОСЛЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Прве српске јединице ушле су у Сомбор 13. новембра

1918. године под командом Николе Илића – Бајке, који је
био под командом војводе Петра Бојовића. Примопредаја
града обављена је у згради жупаније. На тражење једног
броја становника мађарске националности, због страха од
напада на њихове куће, мајор Илић поставио је страже
испред њихових кућа. За првог председника постављен је
Јоца Лалошевић. Представници Срба и Буњеваца из Сомбора
учествовали су на Великој народној скупштини од 25.
новембра 1918 године, када су се преко Србије прикључили
Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

93
 Резолуција о прикључењу Шокаца Србији

Записник састављен 16. јануара 1919 године у Брегу

на народном збору Шокаца. Др Мартин Матић поздравља
сакупљене и позива да изаберу притседника, перовођу и два
оверовитеља. За притседника једногласно је изабран Бариша
Мрвчин, за перовођу др Мартина Матића, за овироватеље:
Лајчо Будановић (сада бискуп Бачки) и Франо Пиуковић.
Притседник отвара збор и даје реч попу Блашку
Рајићу, који је говорио о данашњем политичком и државном
стању, о јединству Југословена и предлаже ову:

Резолуцију

„Шокци и Буњевци Бачке, Баната и Барање изјављују

своју непроменљиву вољу, да са осталом својом словенском
браћом Србима, Хрватима, Словенцима и Русинима, који
станују у јужним границама бивше Угарске, у границама,
које је обилижила антантина војска, уђу у састав Краљевства
Срба, Хрвата и Словенаца под националном династијом
Карађорђевића.
Ту своју одлуку нагласисмо поново и свечано на
Великој народној скупштини од 25. новембра 1918 године,
када смо изрекли, заједно са браћом Србима, Хрватима,
Словенцима и Русинима, у име народа Бачке, Баната и
Барање- своје оципљење од Будимпеште и угарске владе и
своју одлуку да се спојимо Краљевини Србији, односно
држави Срба, Хрвата и Словенаца.
Ми се у име великог начела самоодређивања
обраћамо одлучујућим факторима на светском конгресу мира

94
са молбом, да и нашем народу призна право на слободу, на
миран интензиван рад на пољу цивилизације и културе у
чему смо до сада под влашћу мађарском били спутани, ради
чега смо били гоњени“.
Није без интереса ни цитирати један мали, али
значајан пасус из познатог говора поп Блашка Рајића,
одржаног на Великој народној скупштини у Новом Саду,
када је рекао:
„ Мађари су ( Буњевцима) говорили: идите у Србију.
Ми смо Мађаре послушали, отишли смо у Србију, али смо на
леђима понели као прћију целу Војводину.
Поп Блашко Рајић, бискуп, г. Лајчо Будановић, г.
Фрањо Пијуковић, жупник у Моноштору и г. Мартин Матић,
касније Владин повереник и велики жупан у Баји за време
окупације, а сада пензионер у Сомбору, имају много заслуга
за доношење тих резолуција.

95
 . Посета престолонаследника Александра I
Сомбору 1919. године

Престолонаследник Александар и градоначелник

Лалошевић у шетњи сомборским улицама 1919. године
Поздравни говор градоначелника Јоце
Лалошевића, градоначелника Сомбора

Ваше Краљевско Височанство

О дуго смо чекали на овај дан, годинама смо сневали

снове о дочеку српског краљевића, у бујној машти својој
низали смо китњасте речи којима ћемо да поздравимо
ослободитеља свога, и кад најзад ево сину срећан дан те очи
у очи можемо да гледамо хероја нашег са Куманова,
Брегалнице, Аранђловца и Кајмакчалана наше усне збуњено

96
узалуд траже достојне поздравне речи. Ми данас умемо само
да осећамо, тако силно, и тако бескрајном љубављу у жарким
одушевљењем, да су речи слабе преслабе да изразе те наше
осећаје.
Мораће прохујати низ и многих и дугих година када
ће једном стара мајка скупити око себе унучиће своје те им
причати једну дивну причу. Причаће им о рођеној браћи који
се зваше: Бачванин, Банаћанин,Шумадинац, Босанац,
Далматинац Херцеговац,Црногорац и Сремац. Причаће им
како је зла удес раздвојила рођену браћу и оковала их у
тешке ропске ланце. И робоваше браћа дуго, патише се
тешко и подносише муке свакојаке од којих је ваљда најтежа
та била што су браћа морала гледати муке једно другог и не
могаше пружити братску руку помоћи. И подносише браћа
силан терет ропског живота много, много година, док једном
дође млад витешки Краљевић, те јуначком мишицом својом
разби вековне окове ослободи и уједини вековима раздвојену
браћу.
Када буду једном ницале у нас, кад једном
приповедачки геније народа нашег песнички и маштом
својом извезе и искити ону грандиозну историјску истину
која се данас пред нашим очима ствара онда ће тек пред
очима народа нашег у свој величини својој оно огромно дело
које је данас спровела славом овенчана српска војска на челу
са својим Врховним командантом и онда ће српски народ тек
наћи достојне речи да изрази оне топле, своје осећаје које
гаји према једној од највећих појава у историји српској према
Вашем Краљевском височанству.
Данас се пак из срца наших диже само једна жеља,
само једна молитва, само један поклич „Да живи његово
краљевско Височанство Престолонаследник Александар!“

97
 Овом приликом молимо Ваше Краљевско
Височанство да благоизволи бити тумачем најлојалније
верности и најбољих наших жеља према нашем седом
владару и господару Његовом Величанству Краљу Петру I
кога и чији преузвишени владалачки Дом нeка свагда прати
божји благослов. Живело његово Величанство краљ Петар I.
Живело Његово Височанство Престолонаследник
Александар.( Инв. бр. 585/1)

98
 АКТИВНОСТ ЂОРЂА АНТИЋА ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

Друштвене активности

Осим бављења фармацијом и историјом здравства

бавио се и другим делатностима које су имале непосредног
утицаја на развој града.
У периоду 1936 - 1937. године био је члан
Историјског друштва Сомбора које је било наставак
Историјског друштва Бач - бодрошке жупаније основаног
1883. године. Друштво је основано 25. IV 1936. године.
Председник друштва био је др Радивој Симоновић, а
благајник Ђорђе Антић. Оно што је интересантно за ово
друштво да у њему није било ни једног историчара и да су
друштво чинили интелектуалци других професија који су се
бавили историјом Сомбора. Унутар друштво био је велики
број секција које су самостално обављале делатност из
историје Сомбора. Међу њима биле су најпознатије:
Историјска, библиотекарска, нумизматичка и друге..
Друштво је издало:
Годишњак историјског друштва у Сомбору
1936/1937. Године

99
Програм рада историјског друштва

100
 Историјско друштво ставило је себи у задатак:

Проучавати прошлост, историју, етнографију нашег

подручја. Вршити ископавање старих насеобина, римских
шанчева, проучавати историјске споменике, писмена
документа, и организовати музеј старих предмета, оружја,
оруђа и народне ношње.
Овако кратко изнети рад тражи и објашњења: Посао
кога се наше друштво латило треба да добије правац који ће
да буде путоказ и нама који сада радимо а и онима после нас.
При састављању плана треба да будемо веома
опрезни не смемо бити кратковиди, ми морамо бити начисто
околином и приликама у којима се данас налазимо као и са
струјом која данас влада. Јасно је да наша држава, па ни наше
подручје, ни етнографски, а ни по осећању није јединствено.
Другачији је наш унутрашњи привредни живот,
другачији су односи између народа и државе, једном речју
имамо компликоване услове за рад са којима морамо
рачунати. Ова битна разлика наших народа, ово шаренило,
односи се највише баш на наше подручје. Код нас се
испољавају више него игде утицаји разних расних
менталитета од вајкада, а поготову од како су Словени
населили ове крајеве, па све до данас.

101
102
 Извештај књижевног одбпра

Књижевни одбор нашег друштва одржао је током

минуле године неколико седница. На истим је настојавано да
приступи изради годишњака као друштвеног органа, који
би давао слику рада и настојања нашег друштва.
За прву свеску годишњака је градиво већ спремљено.
Оно се односи строго и искључиво на наше подручје. То се
градиво састоји из ових радова:
1 / Најстарији Срби Сомборци од др Радивоја
Симоновића,
2 / Из прошлости учитељске школе у Сомбору од
проте Констатина Т. Костића, професора.
3 / Стапар и Стапарци у 18- веку од Јована Јурга,
4 / Апатин на једној мапи из 1778. године,
5 / Годишњи извештај Управног одбора,
6 / Друштвена правила.
На основу приспелих понуда је закључено је да се
предложи скупштини, да се годишњак штампа у штампарији
„Натошевић“ у Новом Саду. Скупштина има да утврди и
осигура средства за покриће штампарских трошкова.

Извештај књижничара

Након преузимање књижнице, библиотекар др

Дезидер Калман приступио је одмах њеном сређивању:
нађено је 3.000 свезака стручних књига. Књиге су подељене у
2 дела. У први део спадају све оне стручне књиге које се

103
односе на наше подручје, док у други део оне, које немају
никакве везе са нашим подручјем, а ни са историјом.
Фактички вредност ових књига ће се онда потпуно
исказати када будемо имали подесну салу за читање и када
будемо пружили могућност онима, који се буду интересовали
за наше подручје.
У току идуће године настојаће управа да изда један
каталог са кратким описом наших стручних књига.

Рад у сомборском музеју

На иницијативу неколицине Сомбораца 1936. године

обновљен је рад Историјског друштва. Међу њима
најактивнији био је апотекар Ђорђе Антић, који не само
морално, већ и материјално помагао музеј. Већи де свог
слободног времена проводио је у музеју сређујући збирке, у
првом реду и са нарочитом пажњом етнолошку, коју је
допуњавао не жалећи материјална средства. Иако само
пасионирани аматер, увидео је да етнолошки материјал у
народу нестаје и да је последњи час да се спасе што се
спасити може. Прикупио је и поклонио музеју око 350
предмета од којих су најдрагоценије биле народне ношње и
то три комплета српске, и четири шокачке.
Сем ношњи прикупио је велики број фотографија на
којима се виде мушкарци и жене у народним ношњама.
Поклонио је музеју целу радионицу чувеног ножара и
бритвара Хајошевића из Сомбора, затим друге занатске
алатке, грнчарију и друго.( из рада Софије Димитријевић,

104
кустос музеја „Етнолошка збирка у сомборском музеју, 1953.
године“.( Инв. бр 158)

Извештај нумизматичара

Нумизматичка збирка распоређена је у стакленим

орманима. Сваки новац има своје место и разврстана је по
делима најпознатијих стручњака,
Највећи се део збирки састоји од римских новаца,
који су распоређени према делу славног француског
научењака Хенриха Конена.
Лепо је заступљена и средњевековни српски новац, а
обрађен је по делу југословенског стручњака Симеона
Љубића „ Опис југословенских новаца“
Мађарски новац налази се у Бечу и обраћен је по делу
др Rегgе Lasla „ Corpus Numorum Hungariae“.
Осим ових новаца у збирци се налази и расути
средњевековни новци из целе Европе.
Збирка је богата папирнатим новцем, а има и знатан
број веома успелих фалсификата руком цртаних из год. 1860.
Према горњем извештају можемо бити задовољни са
стањем нумизматичке збирке која ће се сваке године све
више и више богатити и комплетирати.
Дарован новац, покраден је од стране Мађарске војске
када је ушла у Сомбор 1941. године.
Нумизматичка збирка представљала је једну од
најбогатијих збирки у Краљевини. Збирка је била поклон др
Имре Фраја.

105
 3. „Годишњак историјског друштва у Сомбору,
књига I“, 1936/37, стр. 307

Остале активности

Био је члан Пољопривредног удружења формираног

1771. године . Сарађивао је и у другим областима:
сточарству, голубарству. Почео је голубарити 1908. године.
Узгајао је једнобојне Сомборске дугокљуне летаче. Те године
учланио се у голубарску секцију Удружења.
Био је иницијатор оснивања Живинарске задруге
1946. године и Друштва 1951 и био је активан кроз цео 20
век.

106
 У архиву је успео да сакупи велику грађу о раду
друштва. Поводом 100 година постојања Друштва голубара
1971. године био је награђен Повељом 1971. године.

Од младости бавио се атлетиком. У периоду од 1908 -

1912. са средњошколском екипом учествовао је на бројним
такмичењима у Новом Саду, Кули, Оџацима, Врбасу и
другим местима где су постигли запажене резултате. Многи
од тих резултата и данас се признају.
Био је велики спонзор спортистима. Омогућио је први
званични излазак југословенским рвачима на једно велико
такмичење. Било је то 1924. године када су на олимпијским
играма у Паризу учествовала два сомборска рвача: Никола
Грбић и Иштван Пишта Нађ са својим тренером Јаношом
Хеном. За такав рад добио је повељу рвачког савеза Сомбора.

107
 О том путовању постоји једна анегдота. Иако се знало
да Антић после рата никад није напуштао Сомбор, овог пута
био је одређен да са рвачима иде за Париз. Прихватио је
одлуку и ушао у воз. Кад су стигли у Богојево поздравио се
са рвачима и делегатима
изашао је из воза и вратио се у Сомбор.

5. Душана Колунџије, „Рвање у Југославији“, Савез

рвачких спортова Србије, Београд, 1998. године.

108
 Рад неких здравствених установа измеђи два
рата по Антићу

Кадa је после Правог светског рата дошло до

стабилизације стања, у граду су почеле да раде и медицинске
институције. Према Ђорђу Антићу у Сомбору су радиле
следеће здравствене установе:

Школска поликлиника

Школска поликлиника у Сомбору почела је са радом

марта месеца 1926. године. Смештена је била у приземљу
болнице и радила је у овим просторијама:
1. Чекаоница, 2. гардероба, 3. соба за лекарске
прегледе, 4. соба за лабораторију, 5 купатило са малом
гардеробом.
Поликлиника је имала једног лекара и једну
медицинску сестру.
Задатак поликлинике био је: да указује лекарску
помоћ школској деци у следећим случајевима: рђави зуби,
болест очију, слаб слух, болест ушију, болест гуше, носа,
уста, кожне болести, нечистоћу, вашљивост, туберкулозу.
Рад школске поликлинике регулисао је министар
здравства правилником о раду школских поликлиника /
Службене новине 8/4- 1924./ инв. бр. 631/1

109
 Стоматологија

Између два рата у Сомбору су радили сладећи зубни

лекари :
1. Др Мирослав Лукић, са ординацијом над
данашњим „Путником“ на тргу Св. Ђорђа;
2. Др Аушпиц Рудолф, завршио стоматологију у САД,
ординацију је имао у улици Венац Војводе Радомира
Путника 32
3. Др. Гал Имре, ординацију на главној улици Лајош
Кошута данас (Маршала Тита) у кући прве народне апотеке;
4. Др Коста Гргуров, ординацији у улици Краља
Петра (Вељка Петровића), преко пута старе градске куће, а

110
касније купио кућу –ћошак главне улице и Војводе Степе,
улаз са Венца;
5. Др Лиза Гргуров, жена др Косте Гругурова;
6. Др Сабо Иштван, Венац Војводе Радомира Путника
32;
7. Др Сабо Андрија, у Флоријановој улици;
8. Др Илија Попадић, ординацију прво на главној
улици, где је радио и др Гал, после је купио кућу у ул. Рада
Кончара;
9. Др Нађ Имре, ординацију у улици Лазе Костића на
другом спрату;
10. Др Рајковић Н…Радио је као специјалиста
стоматолог и после рата;
11 Др Лепа Стојков, ординација у Војвођанској 69.
Да би се читаоци уверили да је рукопис Антића био
нечитак, приказао сам један краћи напис о почетку рада
школске поликлинике.

Лекари опште медицине

У Сомбору је већина лекара радила у државној

установи 2 сата од 7- 9, општу медицину, а потом су радили
приватну праксу често обилазећи своје болеснике у њуховим
кућама. Они нису тада наплаћивали своје услуге после
посете болеснику, него су на крају године послали рачун за
учињене услуге. И том ценом били су задовољни и лекари и
пацијенти.
Мр, Ан тић познавао је и све лекаре Опште медицине,
али су на њега највећи утисак оставили су : Др Симоновић;
др Донословић који је први 1908. године почео да ради са
рендгеном и да лечи туберкулозне болеснике

111
употребљавајући рендген зрачење; др Нада Ћовић, прва жена
хирург у Аустроугарској, потом др Петровић, и др Лазића.

ШЕСТИ ДЕО

АНТИЋ У ТОКУ II СВЕТСКОГ РАТА

За периода 1941-1944. године у Историјском архиву

постоје сачувана 5 документа у којима се виде поступци
мађарских власти према Антићу. Пошто су сва документа на
мађарском језику, да би читаоце упознао са њиховим
садржајем, превео сам на српски језик сва пет сачувана
докумената.
Први докуменат:
Пола године после уласка Мађара у Сомбор 29.
новембра 1941. године издата је од стране Градоначелника
потврда „да се Антић не сматра окривљеним и дозвољава му
се да обавља своју делатност (апотекар)“

Други докуменат:
Решењем, од 8. јануара 1942. године „градоначелник
Сомбора је захтевао да се потврда, издата 29. новембра 1941.
године врати због поништавања, јер су се појавили докази о
кривици горе наведене особе.“

Трећи докуменат:
Полиција града Сомбора издала је потврду 5.
фебруара 1942. године о обављеном кућном претресу:

112
 „11. јануара 1942. године полиција је извршила
претрес куће Антић Ђорђа У кући није пронађено оружје, а
дотични Антић Ђурица тврди, да је оружје поклонио Музеју
града Сомбор пре уласка мађарске војске. Сведоци су др
Ференц Имре и Шамарјаи Бела (апотекар)“.(инв. бр. 22)

Четврти докуменат:

24. јуна 1942. године: „ министар унутрашњих послова у

Будимпешти издаје потврду у којој се не одобрава захтев
Антић Ђорђа да настави своју делатност (апотекар).“

113
 Пети докуменат:

Пошто је Антић Ђорђе у притвору, тражи од полиције

града Сомбора да поново испита случај.
„Полиција издаје решење 19. јануара 1943. године, по
којем се А.Ђ. сматра кривим због својих ранијих поступака
против Мађара, те остаје и даље у притвору.
Против овог решења се може уложити жалба у року
од 15 дана.“

Да би оправдали хапшење и затварање Сомбораца у

Кронић палату 1941. године, из писма Денеш Лајоша види се
да се за то окривљују четници. Познавајући прилике да
четника у Сомбору никад није било, хапшење су могли да
изведу само мађарски војници што се види и из писма самог
Антића брату Колету.

114
115
Наређење о полицијском праћењу Ђорђа Антића

116
Полицијски преглед списатељске делатности Ђорђа Антића

О томе да је био велики родољуб и патриота постоји

сачувана дописна карта једног логораша из логора у
Шарвару.

117
ПИСМО ЗАХВАЛНОСТИ ОД НЕПОЗНАТОГ ЛОГОРАША
У «ШАРВАРУ»

Не знам ни који сте ни како је ваше име. Само сам

дознао од мојијеј другова да сте из Сомбора апотекар, само
знам ваше презиме. Незнам јесте ли сад апотекар или неко
други. Само на вашу овако красну доброту, и на ваш оваки
пријатељски осећај према нама, желим и дужност ми је да
вам се захвалим, на вашем милом поклону који сте спаковали
и послали: неби боље да ми је тамо ваљда мој отац и мајка.
Драги мој поштовани господине, незнам откуда сте знали
спаковати баш оно зашто је мени најпотребније. Зато је мени
на све ствари које сте ви послали најпотребније, што је моја
жена већ 6 година остала без здравља. Откад смо у логору
близу 2 године још сасвијем је ослабила и изнемогла, да не
може никакве ове логорске хране да употребљава. Па волим
да сте јој ово послали него да сте ми дали незнам колико
новаца. У логору сам изгуби сина од 19 година и кћер од 16
година, а и жена ми неће изаћи из логора. Па сам у великој
секирацији и жалости. Сад примите много срдачних поздрава
од мене и од моје жене и моје две сестре. Молијо би вас да
ми се јавитe и да пишете вашу адресу.
Данас признам када сте добре душе.
Ваш Миленовић Милан
Ваш сам поклон примио уреду.

Фонд 56, инв.бр 113

118
119
 СЕДМИ ДЕО

АКТИВНОСТ ЂОРЂА АНТИЋА ПОСЛЕ II СВЕТСКОГ

РАТ

Иако је био у поодмаклим годинама, Антић је при

крају рата, а нарочито после Батинске битке, био врло
активан. Постао је шеф цивилних и војне апотеке, које су
снабдевале санитетским материјалом и лековима Болнички
центар бр. 2.
Након рата своју приватну апотеку предао је држави
и у њој је радио као апотекар све до пензионисања 1954.
године.
Од те године до краја живота 1991. године био је
свакодневни спољни сарадник у Историјском архиву у
Сомбору.
У сарадњи са неколико лекара објавио је један број
радова који су били читани на стручним састанцима, код
неких је био носилац а код других био кореферент. Највећи
број радова био му је из историје здравствене службе током
XVIII и XIX века, јер је ту област најбоље познавао.
Неки од наведених радова су:
- Попов К, Антић Ђ. Медицинске школе и факултети
у Угарској до I светског рата, Први конгрес за историју
здравствене културe подунавских земаља, Нови Сад, 30. IX –
3. X 1975. потом објављен у Зборнику на стр. 95
- Антић Ђ. Епидемија куге у 18 веку у Сомбору, Akta
medicine, farmacije, veterine br. 1, 1976, str. 257.
- Попов К, Антић Ђ, Смиљанић В. Први конкурс за
упражњено радно место градског физика слободног и

120
краљевског града Сомбора после мађарске буне у доба
Баховог система, Сепарат из часописа Аcta historica medicine,
stomatologije, farmacije, veterine, ano XVII-1
- Попов К, Антић Ђ, Смиљанић В. Став власти према
ексхумацији на територији бачко- бодрошке жупаније
половином XIX столећа, Симпозијум из историје
здравствене културе Војвођанско – славонског поднебља,
Бачка Паланка – Бач – Илок, 27. и 28 мај 1977. године.
Зборник радова, стр. 145-51
- Попов К, Антић Ђ, Смиљанић В: Став власти према
ексхумацији на територији бачко- бодрошке жупаније
половином XIX века, Бачка паланка, 27 и 28. мај 1977.
године, Зборника радова, стр. 145-51.
- Попов К, Антић Ђ, Блануша В. „Прве санитетске
статутарне одредбе у Сомбору у XVIII веку“ Суботици 11-12.
новембра 1978. године ,Зборник радова, стр. 43-69 .
- Попов К, Антић Ђ, Станковић Т. Потиско-
поморишка војна граница и њен санитет са освртом на
Сомбор ( прва половина XVIII века); Научно друштво за
историју здравствене културе Војводине; Одбор научног
друштва за историју здравствене културе Војводине –
Сомбор; Здравствено друштво за повијест здравствено
културне заједнице опћина Осијек, Бездану 3, 4 и 5 јуна 1983.
године, Зборник радова, стр. 149 -187,
- Антић Ђ, Попов К, Смиљанић В: Судско
медицинска јурисдикција свирепог убиства у Сомбору 1819.
године,- дато- Зборник радова, стр. 425-439;
– Антић Ђ, Попов Д, Блануша В. Отварање пете
апотеке у Сомбору „ Код змаја““ Зборник радова, стр. 583-
596

121
 - Антић Ђ, Попов О, Отварање шесте апотеке у
Сомбору, „ Код златног крста“ и да је у поступку отварање
седме апотеке,- дато- Зборник радова,стр 597-606
- Попов К, Антић Ђ, Смиљанић В, Блануша В.
Медицинска штампа у Сомбору у XVIII и XIX веку, Пети
Сомборски медицински дани, Сомбор, 24 – 25. октобар 1980,
Хроника сомборских медицинских дана 1976 -2006. стр. 53.

Један број радова који је пронашао у Матици Српској

др. фармације Андрија Марковић, који је послао на увид
Антићу.

122
123
124
125
126
 Поред апотекарске службе био је врло активан у
многим аматерским удружењима, а највише у Друштву
голубара.
За такав рад од стране Научног друштва за историју
здравствене културе Војводине добио је посебно признање.

127
1965. добио је Награду града Сомбора „за изузетне заслуге за
подручје архивистике и историје Сомбора“.

Старији Сомборци су тврдили да никад није путовао

ван Сомбора.
Волео је да шета Венцем и имао је тако одмерен
корак да су људи, кад би стигао до неке тачке, говорили да се
по Антићу може навити сат.

128
Дописивања са пријатељима и познатим
лекарима историчарима медицине
Драги наши,

129
 Из фонда 56 у коме се налазе 657 инвентарисаних
јединица, за ову књигу из регистра личних имена у коме се
налазе 192 одреднице, да би поближе приказао Ђорђа
Антића одабрао сам неколико писама написана или добијена
од његових пријатеља. У њима се могу наћи подаци о
његовој људскости, националној опредељености,
страдањима како у Првом светском рату али и под мађарском
окупацијом.
Прво писмо „Драги наши“ има два дела. У првом је
упознао брата Колета са патњама које је доживео у затвору у
Кронић палати од стране Мађара, у другом делу је показао
изузетну способност код анализирање услова под којим је
настала чувена слика Паје Јовановића „Сеоба Срба“ .
Писмо је писала највероватније сестра Вера, а задњу
реченицу написао је сам Антић и она је тешко читљива.
Драги наши! по обећању ево писмо. Оно то је
далеко, далеко било, остварило се. Деведесети годишњи
јубилеј мог живота. Честитања беше на претек. Прва
ласта са честитком био си ти, драги Коле писмом
енциклопедијске садржине. Твоје речи увек су, ме
узбуђивале. Читао сам их по неколико пута. Хвала ти!
Београђани Мира и Бата пожелели су особно здравље и
дуг живот. Душка Уд. Хиладе, а ти из Швајцарске преко
телефона сте пожелели дуг живот. Од ишпана Милана и
Верочке даривали су са девет дивних лала свако добро.
Планинка и Урош одпевали су «Многаја љета».
Колектив архива приредио је у моју част богату
закуску, а претходно у име колектива Марица је
честитала а управник бираним речима истакао је мој
тридесетогодишњи рад на пољу историје града
Сомбора. Као што видиш било је свечано што су деца из
Београда својим честиткама увеличали. О

130
деведесетогодишњам раду позабавила се и локална
штампа и то «Сомборске новине» на српско, а мађари на
мађарском језику. На улици сам се срео са др. Данилом
Чичовачким који ми је мало цинички рекао: « Па ти
намигујеш на стотку»
Деведесет година жиота није много а није ни
мало поготову кад узмемо да су многи државници,
филозофи, историчари радили до дубоке старости. Да
наведем: Коперник, Кант, Гете, Едисон. Њутн, као и
Тицијан до деведесете године. Хипократ до сточетврте,
а Демокрит до до стодевете године. Нажалост било је и
теквих великих умова који у свом раду нису доживели
ни тридесету годину.
У мом животу имао сам и лепих и веселих али и
тужних, сентименталних момената. Лепи угодни дани
прохујали су са вихором – како песма каже: «Што је
било било је вратити се неће», а муке трепере пред
мојим очима све јасније и јасније како се године нижу.
Од тих безбројних неугодности и опасности по живот да
ти неведем један детаљ који ми се трајно урезао у душу
као слова на мраморној плочи. Било је то 1941. године
окупатор је на најсвирепији начин искаљивао свој бес.
Све који су се нашли на првом спрату без милости
ставио у једну собу и ставио под стражу. Јоцу и мене
бацише у подрум одвојено.Повремено су нас вешали све
док нисмо изгубили свест, положили нас на земљу и
полили водом..Тај свирепи акт поновили су више пута.
Једном приликом кад су нас извели из подрума и уместо
да нас обесе ставили су нас уза зид. Било нам је јасно
шта то значи. Описати осећај душевне патње да буду
болне и да свака реченица буде једна целина за то немам
пера професионалца. Уместо тога наводим чињенице.

131
Двориште препуно војника а hadnagy се из свег гласа
продерао:“ Ко жели да стреља“ Ко рој жутих зоља
одазвали су се такорећи сви. Душевна борба наша
достиже врхунац. Јоца ( вероватно Коњовић, пр.
приређивача) стоји као стена, ја пак болестан – само
што сам прележао грип дрхтим од слабости. У једном
одсутном моменту окренем се Јоци и загрлим га
опростивши се. Овај гест изгледа да је омекшао душу
крвника, настале је мала пауза и за то време борио се да
ли „Да“ или „Не“. Изгледа да је код њега преовладало
оно „Не“, уместо да командује „пали“ handagy-ева
агилност поста мирна као јагње, умилним гласом
разрешио је војнике. Нас пак вратише у подрум. Био је
то прст Божији!
Драги Коле, доста од узбудљивих сећања. Да
пређемо на конкретну ствар. Кад будеш дошао крајем
маја у Сомбор ја ћу ти по обећању за трајну успомену
предати слику Паје Јовановића. Да је оригиналан рад
Паје Јовановића сведочи удовица Eizenhut-a од које сам
слику набавио. Она ми је саопштила да су њен муж и
Паја Јовановић били добри пријатељи и један другом по
обичају поклањали најмилији рад.
Када сам слику набавио потрудио сам се да што
више дознам о животу Паје Јовановића и како је настала
слика «Сеоба Срба».
Глас доброг сликара стакао је млади Јовановић
рано још као ученик Академије Ликовних уметности у
Бечу. Тамо је 1882. тамо добио прву награду и царску
стипендију за композицију «Рањени Црногорац» (
копију слике имам= Том наградом и марљивим радом
скренуо је даровити........... пажњу на себе и тако успе да
склопи повољан уговор са Галеријом Френч у Лондону

132
када је брзо прешао да ради и живи. Одлично примљен
од струњака и још боље од купаца својих слика. Могао
је себи да преушти много и скупо путовање широм
Балкана, затим по Мароку, Египту, Италији, Шпанији,
Турској, и Кавказу.У предах између путовања радио је
вредно и насликао низ дела која се сада сматрају
најзначајнијим остварењима српског реалистичког
сликарства. То су композиције: «Мачевање», «Бој
петлова», « Кићење невесте», «Издајници» и.т.д. ( све
копије имам). За постигнуте успехе, уз образложење да
је славу Српског народа пренео широм света, изабран је
1884. прво за дописног, а 1888. за редовног члана
Српског ученог друштва. Свечано је проглашен за члана
Српске Краљевске Академије 1893. када је први пут
изложио десетак слика у Београду. Паја Јовановић на
основу његових успеха добија низ великих поруџбина
међу њима је позив да за Светосавску изложбу у Паризу
изради историјску композицију «Крунисање цара
Душана». На изложби одржаној 1900. он је за урађену
слику награђен Златном медаљом. Пинет успесима,
наградама и свеопштим похвалама он је тих година
између 1895. и 1905. радио веома много.Наиме стиче се
утисак да га је жестоки радни елан којим је тада сликао
прилично исцрпио и заморио. Услед тога он своју
уметничку активност своди на сликање портрета и
реплика оних дела којима је стекао славу. Ипак мора се
истаћи да је за успеле и допадљиве портрете награђиван
више пута: у Минхену 1905. у Бечу 1908. затим у Буенес
Ајресу 1909 и опет у Бечу 1907. Морам то навести да је
Паја Јовановић бавећи се у Београду насликао неколико
портрета. Маршала Тита. За свој труд добио је Орден
заслуге за Народ I реда 1949., а годину касније вратио

133
се у Беч, град своје младости и првих успеха.. Умро је
30. новембра 1957. године, последњом вољом његови
земни остаци пренети су у Београд, град којем је
завештао добар део своје богате ликовне баштине.
Ново и значајно поглавље у животу и
уметничком раду младог Јовановића претставља позив
да у Сремским Карловцима приступи изради
монументалне композиције „Сеоба Срба“ за велику
Миленијумску изложбу у Пешти. Посао је успешно
завршио, али је због неких политичких а не уметничких
примедби уместо овог рада на Миленијумску изложбу
био је наступао одличном сликом „Вршачки
триптихон.“
У вези са сликом „Сеоба Срба“ ја сам 1915.
године представљао у својој машти спремање „сеобе“.
Идући Пећким улицама зауставио сам се пред дворцем
Српске патријаршије на којој се већ вила застава
аустријског ћесара (1690.)Под тим утицајем указаше ми
се кроз прозор узвишена силуета Његове Светости
Патријарха како се у својој радној соби пред иконом Св.
Саве вајка и ломи да ли да поведе свој народ у туђину,
или да га препусти на милост и немилост суровом
непријатељу да се бори и одолева турском насиљу како
зна. Тако је пала судбоносна одлука у збег - у туђину-
без дома - без гроба.
На ускрс одмах после обављеног Васкрсења
велики део српског народа усталасао се. На челу
поворке стајао је Патријарх. Праштао се са калуђерима
који остају и који ће примити улогу Пастира штитећи
заосталу рају и чувати је од Турака и турске освете.
Време је пролазило. Куцнуо је час поласка.
Патријарх узјаше коња. Одједом зацичаше борије,

134
ударише бубњеви и таламбаси. Коњаници дигоше
копље а на челу војске ставио се један од војвода. Диже
се граја и галама од црне земље до плавог неба и сеоба
је кренула. Уз пут народ је прилазио и као бујица
набујале реке збег је растао сваког тренутка.
Овде при диктату текста нестала је празнина
(изгубио сам рукопис, али сам га нашао) која треба да
означава мешавину српског народа која креће у
непознато. Констатовано је да су се прикључили овој
сеоби патријарху Чарнојевићу најимућнији и
најугледнији део српског народа. Најугледнији јер су се
они највише бојали освете Турака пошто су они водили
уз Патријарха целу акцију устанка а за њиме се повео
народ а знали суи шта их као зачетнике и вође против
турске акције од Турака чека зато их нису смели ни
дочекати. Све што је било богатије страховало је иметак
и живот у општем пљачкању што се могло и очекивати.
Да већином богат свет иселио том приликом сведочи
факат да су они дошавши на територију Аустрије
дизали о свом трошку без државне или цареве помоћи
велелепне цркве, куповали и закупљивали спахилуке
што је значило да су располагали са знатном готовином.
Да су имали много готовине сведочи и то што су
прихватали у своје руке главне трговачке центре,
индустрију, разну лиферације за ћесареву војску и.т.д.
(нпр. Најлепше зграде у главној улици у Трсту и у
Будиму све је то било у српским рукама).
Према томе је јасно да је овом несретном сеобом
у постојбини је остао један неук народ без вође, без
угледних људи, новац се иселио а остала само сиротиња
која осим живота није имала шта да рескира да јој се
отме јер није имала имање.

135
 Нису се само богати селили него и народ из свију
крајева где су били Срби под Турцима. Према томе
остала је само неука сиротиња без икаквог воћства,
ослонца и реда да се сама из своје средине регенерира и
ослободи онако силног господара као што су били
Турци. Историјска истина је да су исељеници имали
учешће у сваком покрету народа у Србији а у сврху
ослобођења тек из Ћесарових земаља и морално и
материјално помагали уз сигурну залеђину ћесарове
заштите.
Неоспорна је истина да је већи део данашњег
умног, просветног политичког и друштвеног напретка
Српске државе заслуга је у првом реду Срба исељеника
вредних раденика на свим гранама напретка српског
народа у Српској држави.
Ово све што сам ти навео да добије једну целину
морам навести и ово: Како и зашто је настала велика
сеоба. Турци су под Бечом (1683.) доживели катастрофу
а Аустријска војска у гоњењу непријатеља освојивши
Београд (1687) уместо да је продужила гоњење
непријатеља застала је и тек идуће године (1688) под
командом генерала Пиколоминија наставила пут југа.
Кроз целу Србију аустријска војска низала је успех за
успехом. Улазећи у Приштину народ са свештенством
на челу одушевљено је поздравило и дочекао
Аустријску војску. Овај геста народа разјарио је Турке
који још крволочнијим испадима злостављаше Србе.
Патријарх се склонио у Никшић. Имао је намеру да
преговара са Млецима. То Пиколомини дозна и у
Никшић посла капетана српске милиције Петра
Соколовића и писмом позвао Патријарха да са
придружи Аустријској војсци и да стане на чело српског

136
народа да покрене устанак против Турака - уколико те
не учини сматра ће га непријатељем. Патријарх је писмо
доставио млетачком провизору у Котор уверавајући га у
својој верности Рапублици са молбом да провизор што
пре дође са војском.
Међувремено Аустријанци заузму Пећ и
Пиколомини заповеди пећким калуђерима и управи
патријаршије да патријарха позову натраг у Пећ иначе
цар Леополд I именоваће другог патријарха. На ово
Патријарх напусти Црну Гору, врати се у Пећ а одавде у
Призрен. На челу српског народа 8. новембра 1689.
године положи заклетву на верност.
Како је тада владала куга Пиколомини се зарази у
набрзо умре. ( Пред смрт свето причешће примио је из
руку патријарха Арсенија).
Луј XIV заклети непријатељ Аустрије није могао
да поднесе сјајне победе свога непријатеља, а бојећи се
да ће Аустрија сама да истера Турке из Европе Луј XIV
зарати са Аустријом (1688.)
Изненадном смрћу Пиколоминија у Аустријској
војсци настала је збрка. Тај неред Турци су искористили
и на великом Дивану у Једрену одлуче да помоћу Татара
нападну аустријску војску. Аустријски врховни
командант нашао се између две ватре те реши да један
део своје балканске војске одвоји и упути на запад на
бојиште против Француза. Да би попунио своју војску
Леополд I упути проглас српском народу ( 6. априла
1690.) са жељом да Срби дигну устанак. Цар је обећао
слободу вероисповести, право бирања војводе и да ће их
ослободити од давања дажбина.
Аустријска војска код Качаника буде потучена.
Тако је настала Сеоба.

137
 Сеоба је прешла Саву на Аустријско тло. Овај
историјски корак овековечио је сликом „Сеоба Срба“
наш еминентни сликар Паја Јовановић.
Сада ћу ти изнети моја запажања о значају слике.
Историја која учи ко смо, чији смо и одакле смо, ко су
нам били преци или да се поучимо на њиховим
грешкама или да се угледамо на њих. Човек који неће
или се не труди да упозна историју свога народа личи на
несвесно сироче, нахоче са улице које не зна ни како је
дошло на свет и зашто живи као човек.
Један детаљ који нам пружа прилику да се
позабавимо мало нашом прошлошћу јесте историјска
композиција нашег славног сликара Паје Јовановића
„Сеоба Срба“. О настанку ове композиције Урош
Предић прича.“ Кад су Мађари славили 1000 година од
свог доласка у ове крајеве (896) између многих
манифестација припремала се у Пешти чувена
„Миленијална“ изложба коју је насликао Munkacsy
један од најславнијих мађарских сликара. Она треба да
велича и глорификује и овековечи тај догађај.
Минкаријева слика „Ilenfoglalx“ на којој је приказан
Арпад како тријумфално посматра своје племе са коња,
док му Словени које је затекао овде понизно приносе
воду, проју и прегршт земље ваљда у знак покорности..
Тај гест треба да симболично означава да му цео
миленијум предају своје реке, њиве и ливаде. Уметник
је Словене представио неистинито.
Ове наводе требало је побити, али како? Речима
немогуће је било па се Патријарх одлучио да прикаже
Србе као организовану војничку силу, како су уосталом
Срби и били. Срби ни дотле а ни тада нису били
кукавице да бу унапред падали ничице. Много је

138
вероватније да су Словени тада давали отпор, јер знамо
да су их Мађари као крвожедни једноставно истребили.
Идеја је заиста била идеална и адекватна и да би
успела требало је брзо постигнути. Време је кратко
било. Свега осам месеци је уметнику стајало на
располагању. Требало је наћи погодног уметника који
ће ову замисао најприкладније остварити. Овај задатак
патријарх Бранковић поверава Паји Јовановићу. Паја
као ватрени Србин и родољуб схватио је важност ове
идеје свестан какву ће услугу учинити свом народу –
примио се. Сместа се дао на посао. Да би слика не само
са уметничког гледишта одговарала Мункачију Паја је
уложио сво своје знање. За савет и историјске податке
обратио се архимандриту Илориону Руварцу и
академику Станоју Станојевићу. На основу добијених
података Паја је компоновао слику. Она представља
важан моменат, прекретницу у животу српског народа.
Да би што верније приказао тај корак патријарха Паја је
обишао Фрушкогорске манастире а није пропустио и да
оде у Земун да на лицу места проучи земљиште на коме
је извршен прелаз преко Саве. Без велике хвале слика је
успела. Српски народ може бити поносан што је на тако
достојан и лукав начин дао одговор на оно што су
Мађари неверно и тенденциозно предочили. У вези те
слике прилажем ти копију мога описа слике.

Драги Коле, како видиш по овоме дугачком и

опширном писму да смо хвала Богу здрави. То је главно.
Чекамо те сваки дан да се видимо и још изразговарамо.
Да не будеш без задужења донеси ми неколико
папирнатих кеса против мољаца, Као оне што смо
имали“ malyzsak“. Oви најлонски нису ефикасни. Код

139
нас је један дан врућина 30 степени, а други би могли
заложити. Но ми ове промене снашамо и спремамо се за
вруће лето како прогнозери предсказују. И то ћемо
прогурати само дај Боже здравља.
Љубимо вас, довиђења.
.

140
141
142
ПИСМО ВЕЉКА ПЕТРОВИЋА

143
144
145
146
147
148
 Сомборски профили

Други живот апотекара Антића

Вук Трнавски, „Политика“, среда, 20. април 1966.

Пред њим, наслагани, леже стари списи у којима

мирује прохујало време. Сваки од тих списа садржи по једну
причу, по једну историју.
Тим причама, које се крију у списима, придружио је
седокоси човек и причу о самоме себи…Кад је пре дванаест
година, сомборски апотекар Ђорђе Антић, познат у граду као
Ђурица- започео је свој други живот. Колеге из апотеке су
свог старог шефа топло испратиле, пожелевши му да, у
добром здрављу проведе своје пензионерске дане одгајајући
голубове! Међутим, пензионисани апотекар се већ сутрадан
обрео у Историјском архиву: сео је за сто претрпан старим
списима у које више од једног столећа људско око није
завирило и почео, отуд, да извлачи непознате приче које
говоре о овом граду и његовим житељима који већ давно не
постоје!
Седокоси сабеседник, са списима пред собом, каже да
се читавог живота бавио проучавањем прошлости града: да је
то годинама чинио у својим слободним часовима – а сада му
је то, ево, постало и свакодневно занимање. Па и сами
његови суграђани кажу за њега да познаје готово сваки камен
у овом старом, сликовитом граду чије катедрале подсећају на
северне градове Европе.
Било је тачно подне.
Звона у граду забрујаше…

149
 Седокоси човек заћута и узе да ослушкује звоњаву. То
учини и жена која заједно са њим седи у соби. Он затим рече:
- Знате ли зашто звони?
- Не!
- Е видите, то је читава прича! То је једна од оних
прича, нађених у овим списима, које говоре о граду и
његовим некадашњим обичајима.
Године 1456, у доба најжешћих надирања турских
освајача према централној Европи, дошло је и до битке за
Београд у којој је турска војска претрпала жесток пораз. Вест
о великој победи војске Хуњади Јаноша – познатог у
народној поезији као Сибињанин Јанко – одјекнула је широм
Европе. Тадашњи папа наредио је да се од тада па убудуће, у
читавом свету, где живе католици- а у спомен те победе –
сваког дана, тачно у подне, звоњавом црквених звона
оглашава радост победника!
До прошлог рата овде је међутим још један сличан
обичај: у девет увече звонила су редовно звона са
православних и католичких цркава…а тај обичај био је везан
за други историјски догађај, за Сенћанску битку из 1697.
године. Сам догађај одиграо се у девет сати увече, кад је
један мали одред турске војске, разбијене у сенћанској бици,
упао у Сомбор и почео да пљачка град. Тада су звона
зазвонила на узбуну, дигавши читав град на ноге!
То нам је испричао седокоси човек, а његова
сарадница Олга Исаков описала је два случаја, као и многе
друге које је овај човек открио у старим списима, у својој
сталној рубрици из прошлости града коју она води у месном
листу.
Стари списи исписани на латинском, немачком и
мађарском леже на столу, а у фиоци су његове књиге: једна је

150
недавно штампана а остале су у рукопису. Скромни човек би
свакако пропустио да нам спомене своје књиге, као и
прошлогодишњу Октобарску награду града Сомбора за свој
рад, да није било његове сараднице.
Међу књигама у рукопису је и једна коју он сматра
својим животним делом, а која говори о уздизању Сомбора
на степен слободног града. Више од двадесет година, рече,
радио је на њој. Море материјала је за то време прошло кроз
његове руке! Све је то било потребно да би се оживело једно
време од кога су остале само сликовите грађевине и
достојанствене катедрале чији високи званици стреме у плаво
и мирно небо Бачке.
Стари апотекар има на периферији града комадић
земље. То је у неку руку његова мала фарма на којој он
проводи све своје слободно време одгајајући голубове и
расну кокош. Ту је и узоран врт, воћке, руже, холандске
лале…Позива нас да га предвече посетимо тамо, на том
комадићу земље који он већ годинама, сам, обрађује.
С ашовом у рукама, нагнут над земљом, риљао је
међу воћкама. Застадосмо недалеко од ове слике
посматрајући човека са беретком на глави како овај посао
ради са истом оном страшћу са којом обрађује оне старе
списе. Рони ашовом у дубину земље, као што рони у дубину
времена где пребацује старе приче о његовом сликовитом
граду.
Потом нам је, држећи ашов у руци, причао како већ
годинама, пре но што крене на посао, дође овамо и нешто
ради – у врту или око живине. Због тога мора да устаје рано:
лети у четири, а зими нешто касније. По подне, пошто се
врати с посла, такође дође овамо и, ту, сачека мрак.

151
 -То је добро за моје здравље. Моје седамдесет две
година би ми можда отказале, да ми није овога чему сам се
готово спартански подвргнуо, комбинујући свакодневни
физички рад и пешачећи од куће довде и натраг.
Усред разговора, загледа се у јато голубова које је
кружило високо над нама.

Иако није уобичајено да се посмртни говор нађе

у књизи, али због значаја др Радивоја Симоновића, чије
име носи и Сомборска болница, усудио сам се да
некролог објавим у целости.

Опроштајни говор Ђурице Антића над

гробом др Радивоја Симоновића
28. августа 1961. године
„Fuit et non est“
„Beše i nikad ga više“

Страшна је помисао да др Радивоја Симоновића нема

више међу живима, умро, нестао и та судбина чека и нас све
без разлике. Застанима над овом фаталном чињеницом и
мало дубље размислимо о овом психолошком осећању, о тој
необоривој чињеници, о том неминовном току природе који
мучи човечанство од памтивека. И тиче нас се нехотице
наметнутих питања: шта је сврха овог земаљског живота.
Истина на ово питање нисмо у стању да одговоримо нити
апсолутно ни позитивно ни дефинитивно тачно, а ипак се
много мисли и размишља. Зна се само толико да је људима

152
суђено да само промакну кроз високог часа збивања, названу
биолошким животом, и нестану, не знајући откуда долазе,
зашто кроз живот пролазе, ни куда коначно одлазе. То нас
све хтели не хтели сили да се још једном запитамо, где је та
чврста веза, што нас за овај живот везује, спаја и мами, кад
ни угледан положај у друштву, ни друге благодати нису у
стању да задрже страшну олујину смрти, да нам барку
живота у бездане мора не баца, да је таласи сахране. Где је та
сила у коју се уздамо? Где је слава на коју се гордимо?- Зар је
све то само лако паперје којим се ветрићак судбине тако
лако титра? Зар сва та велемож људска може да стане међу
четири даске у уску црну и језиву гробницу, и да за навек
исчезне?
Не, не.
Има нешто што доброг човека још и после смрти са
овим светом спаја; то је сећање на врлине и заслуге
покојника. И наш незаборавни покојник др Радивоје
Симоновић, као човек предусретљив, заслужан и скроман,
као вредан, поштен и чуваран, као савестан и срца милостива,
имађаше врлина, ради којих ће му остати вечан спомен у
кругу његових поштовалаца, међу сабраћом, суграђанима, а
највише у народу.
Ја сам у име српских пријатеља замољен да пред овим
тужним скупом изнесем живот покојника, да издвојим и
оживим оне карактеристичне црте које су му створиле ореол
славе. Ја признајем да сам се са зебњом примио те почасти
бојећи се да нећу моћи ни знати ни испунити ту велику
жалосну дужност, онако како ваља и како приличи и достоји
дати цветак невелик у невен – венац великог нашег
покојника. Па ипак, примио сам се, јер држим да ћу се на овај

153
начин најсавесније одужити сени његовој. Од мене је то
покојник заслужио.
Шта да кажем, а има толико и толико много да се
рекне о њему сада када више нећемо видети његов очински
осмејак, нећемо чути његов охрабрујући глас, нити моћи
више примати његове паметне савете. То доводи нас, да се
без устезања, као безазлено дете горко заплачемо. И зато је
тешко, бар мени је тешко што стојим овде уз покојника кога
сам добро познавао, сваки покрет и миг му разумео, од кога
сам много учио и научио. Уверен сам да је тешко и Вама како
каже наш песник:
„ Није тешко листу да падне са гране
Већ је тешко грани, што остане сама“
И нами – гранама народне наше заједнице – тешко је
без опалог „листа“, социјалног трудбеника, пријатеља,
радника, тешко је без човека др Радивоја Симоновића.
Ипак, ма колико да ми је тешко морао сам ту стати,
морам и говорити а могу ли говорити, када је рана у срцу још
тако свежа? Зар суза није довољна реч? Па ипак, говорим;
навика чини и то чудо. Та колико пријатеља и другова
допратисмо до гроба, колико људи заслужни по народ и
књигу спустисмо у хладну и страшну раку? Навикне човек,
огугла, јер живот је неумољив, не постоји сентименталност,
он тече даље. И поред своје суровости живот је у једном
праведан: што у њему влада бескомпромисна правда, а то је
да заслужни човек не умире. Шта више, тврди се да тек онда,
када склопи очи, улази у прави живот; народно сећање. Тако
и др Радивој Симоновић тек сада ступа у прави живот.
Др Радивој Симоновић родио се у Лединцима у
Срему 19. јула 1858. године. Основну школу учио је у родном
месту. Гимназију у Новом Саду, а медицину у Бечу, где је и

154
докторирао. Након завршених студија постао је војни лекар и
службовао у Чешкој, Херцеговини и Трсту. Војничка блуза
брзо му је додијала и утекао је, како он сам вели, и примио се
за општинског лекара у Милни на острву Брачу. Једно време
био је Бањски лекар у Липику, а 1896. године дошао је у
Сомбор. Овде се задржао. Ту је провео живот, ту радио,
мучио се и ту оставио кости своје. Јели то случај? Не! Др
Радивој Симоновић заволео је Сомбор, а Сомбор њега.
Сомбор је у оно време оберучке прихватао и пружао прилика
сваком који је био вољан да ради за општу ствар, за народ. Па
тако је примио и младог др Симоновића. Наш цветни Сомбор
био је кроз подруг столећа, срце културног рада, био је
знаменито жариште Војвођанске културе. Сомбор није са
некадашњом вероисповедном препарандијом само прост
расадник целокупног српског школства, већ се у својој
средини могао подичити и дичио се знаменитим носиоцима
те војвођанске културе. Вредни педагог Аврам Мразовић,
Никола Ђ Вукичевић, Ника Грујић, Јован Благојевић и други
нису били само укалупљени професори, већ и стручни писци
наше младе још скромне књижевности, која је нашем младом
нараштају давала прави и одговарајући правац. Сомбор је био
соколско гнездо великих наших песника. Ту у Сомбору певао
је своје родољубиве песме Мита Поповић, Мита Калић, а
одавде је полетео у свет и Јован Дучић, и Вељко Петровић. У
Сомбору је био блистави феномен на пољу наше поезије, по
високом полету равни Његошу, несравњиви зналац Српског
језика, сличан пријатељ нашег покојника др Лаза Костић.
Могао би набрајати још имена, али је доста ако кажем да је
покојник у тој и таквој атмосфери и том кругу отпочео свој
плодоносан рад, и зато је он заволео Сомбор толико да га
изабрао и за своју вечну кућу.

155
 У ту плејаду истакнутих и сјајних имена града
Сомбора улази и име др Радивоја Симоновића, лекара,
публицисте, неуморног у скоро свим областима наше
националне науке, нарочито на пољу историје, географије,
етнографије. Његово име играло је видну улогу при склапању
мировног уговора, и у питању разграничења Војводине, јер је
он великом Јовану Цвијићу био главни сарадник, а његови
савети и тачни подаци одлучили су судбину Војводине.
Као лекар др Радивој Симоновић представљао је узор
лекара у дијагностици, са дубоком културом срца, широком
општом културом духа, и напослетку, солидном специјалном
културом.
Све побројане врлине обележавале су личност и
испољавале на сваком кораку у раду покојника. Имао је
необичну способност да се потпуно без икаквог ограничења
преда онима који пате, да се сав предавао у њихову душу. И
баш услед тога, као лекар стекао је у Сомбору, а и далеко ван
границе Сомбора не само репутацијом лекара, него и ретког
социјалног човека, који је бесплатно лечио сиротињу. Кад
када је и давао новац болеснику, како би могао да купи лек, а
са друге стране издашно помагао је сваког који је био у
невољи и који је требао помоћ. Увек је наглашавао да је
здравље највеће богатство па каже:
„Богат има знање, имање и свега, а сиромах с чежњом
погледа у њега.
Ал правог благостања смисао је сав: и духом и телом бити
увек здрав.“
Ти и многи други гестови јасно сведоче, да је
покојник већ онда правилно схватио прогрес друштвеног
развоја, да је видео да векови егоизма и необуздане јагме за
богатством ишчезавају, а да наступа ера социјализма, са

156
својим начелом потпуног уништавања личне мржње, страсти
и бруталне самовоље до односа љубави човека према човеку.
Искрено, а не лажно, јер док у једном кутку душе мислимо
социјално, а другом западамо дубоко у самовољу
индивидуалне обести, пут који човечанство корача није
правилан. Принцип заједнице треба да буде колективна
безбедност и тежња бољим условима живота свих искрених и
ваљаних трудбеника.
„Човек вреди, када нешто чини
А највише у сложној целини“
Ја мислим да нећемо грешити ако др Радивоја
Симоновића, на основу његовог рада и правилног схватања
односа према животу сврстамо у првоборце за идеале
данашњег друштвеног живота.
Као лекар, није био само човек који прати помно
болесника, већ је био и носилац културе. Био је центар сваког
културног покрета и иницијатор сваке хумане и друштвене
акције у Сомбору. Био је управник свих Војних болница
1918. године; председник Црвеног крста; Шеф Окружног
уреда и Доживотни председник Историјског друштва. Ово
му је друштво дало извајати лик, као највернији и
најдуготрајнији израз сећања.
Као несебичан и трудоносни радник у знак признања
са највише меродавне стране био је одликован: Орденом Св.
Саве другог, четвртог и петог реда; Орденом Југословенске
звезде итд.
Али то није све. Поред културе срца и духа др
Радивој Симоновић располагао је и доличном општом
културом. Не беше то само просто нагомилавање знања из
подручја разних наука, него је успео, те разноврсне поуке, да
споји у једну синтезу, која је цело његово биће обухватила и

157
формирала душу и тело, изградивши сопствени поглед на
живот, људе и свет. Зато се и каже, да је покојник био
оригиналан човек,
Поред обилног лекарског позива, био је поткован и на
књижевном пољу. И ту је одлучан и смео, изражавао своје
мисли, и своје назоре без обзира на политичке странке и
политичке режиме. У научним испитивањима њега је увек
руководила истина и проналажење те истине. Он сваком
приликом дубоко улази у суштину постављених проблема, те
није чудо што његова схватања у друштвеним, политичким, и
здравственим питањима увек биле предмет посебне пажње.
У многим случајевима, био је упоран и
бескомпромисан, а уз то искрен. Тако за правопис рекао је
покојник,, да је правопис најсуровији терор, јер настоји да
свим силама наметне своју вољу другима. Пиши како
осећаш, наглашавао је покојник.
Библиографија његових књижевних и научних радова
доста је велика и разноврсна. Ја ћу да споменем само
неколико: “Манастир Житомислић“; „Доситеј у Далмацији“;
„Срби у Баји“ и најпознатије дело је без сумње „Куга у Срему
1795 - 98“. Дело је од велике вредности и поред тога што је и
сувише опширно.У њега су од посебне важности о културном
стању и приликама нашег народа у оно доба. Држање наших
народа за време заразе карактеристично је, те његови
обичаји, сујеверје, могу да нам служе као опомена, јер баш ти
тзв. обичаји узрок беху оном ужасном покољу куге, које је
покосила само у Иригу од 4.823 становника 2.540 особа.
Веома карактеристична је расправа: „Наша болесна
култура“ у којој даје покојник верну слику српског народа
кад каже: „Ми јунаци над јунацима увек готови на оружје
бранимо и гинемо за слободу па не смемо ништа да мислимо

158
и тумарамо самостално и кукавички се кријемо за немачке
главе и немачки таленат“ Увек је наглашавано „да Срби више
поштују страно, ма и лошије било, од свога.“
Осим наведених студија, сарађивао је покојник по
листовима наших научних часописима и књижевним
листовима.
За велике заслуге које је покојник стекао за наш
народ, Матица Српска га је изабрала за члана Књижевног
савета, затим за почасног члана Матице Српске, као и за
члана Књижевног одбора.
Као планинар био је најактивнији. Са туризмом почео
се занимати када је као војни лекар 1888. године дошао из
Чешке у Херцеговину. Боравак у Херцеговини био је за др
Симоновића од пресудног значаја, јер је тамо почео
проучавати феномен и проблеме краса. и тако се озбиљно
посветио студији геоморфологије. У ову науку задубио и још
више заинтересовао када је почео 1905. године да пешачи по
Велебиту, где је открио безброј загонетних појава које се
дотле нису могле растумачити ни по којој теорији. У циљу да
реши те проблеме он је свестрано почео проучавати
географију, геологију.
Oн сумња, тражи, критички испитује. Он не верује
никоме ни самом себи док се тачно не увери, јер му је
урођена страст да стално размишља о нерешеним
проблемима.
Поред научног рада, на пољу планинарства др
Радивој Симоновић беше и одличан фотограф. Прикупио је
безброј слика. То је збирка, какве нема у нашој држави.
Његова галерија фотографских уметнина представља трајну
естетику и културну вредност. Слике приказују
најразноврсније мотиве: Пределе, врхове, гребене, провалије,

159
увале, чобанске станове, колибе, етнографске типове,
народну ношњу, вегетацију и тако даље. Ову јединствену
збирку поклонио је покојник још за живота етнографском
музеју у Загребу, док је један мали део доспео у етнографски
музеј у Београду и Музеј Матице Српске у Новом Саду.
Али др Радивој Симоновић није био само планинар –
фотограф, него и планинар- писац, који у својим описима и
путописима вешто сједињује поуке са забавом. Све радње др
Радивој Симоновића писане су са многе пластике и начином
који занима, привлачи и усваја, поред тога и употребљава
најчистији народни језик. Он је за време пешачења скупљао и
бележио нове народне речи, те скупљањем тих народних
термина за морфологију краса стекао велике заслуге за нашу
науку.
И као планинар био је оригиналан. Био је планинар
истраживач а не освајач врхова. До душе, он није признао,
ако је морало да буде, ни пре путем који је био тежак, опасан,
није се плашио ни змија отровница, није устукнуо ни пред
најстрашнијом провалијом, али ће да се пење, само зато, да се
пење ради статистике, за тако верање он није имао смисла.
То схватање др Симоновића сваки планинар треба да
понешто и студира а не само да трчи. Сваки планинар,
наглашавао је покојник, треба да гледа природу као извор
живота како би осетио да је и човек нераздвојни органски део
природе, важна и незаменљива карика у оном фамозном
вечитом перпетуум мобиле где се стално гради и разграђује.
То, и,така схватања, тим је важнији, јер се човек толико
удаљио од природе да му се чини да у њему владају други
закони, него у свету око њега. Зато у првом реду треба да
збаци мрачни вео са очију да би могао гледати јасно у
царство живота животиња и биља, и да буде свестан да је

160
природа јединствена. Увек је говорио: Има чињеница, појава,
које како се каже, леже на путу и многи их не примећују и не
узимају у обзир, пролазе често поред њих и изненађују се
када их неко уочи. Леже јаја Колумбова на хиљаде, само
Колумба је мало.
Он каже, велики је грех пешачити и путовати без
фотографског апарата. Те слике су најочитије писане
радости, видљиве успомене за цео живот. И кад планинар
остари, подвлачио је покојник, може да ужива у својој
младости, јер му слике, кад их погледа оживе у души старе
прохујале дане и доживљаје.
Тако се др Симоновић изградио као планинар у
стручњака и научењака.
Његов лекарски позив, није дозвољавао да се још
дубље позабави тим проблемима., али оно што је дао на пољу
планинарских књига, осигурава му трајно место у историји
стручне планинарске књижевности.
Његови важнији радови су: Прењ планина, Велебит
најлепша Хрватска планина. Ђаци планинари, Биоково итд.
Желећи да пренесемо верну слику др Симоновића као
човека, ми морамо истаћи да је он оригиналан, а то значи да
људи његовог кова и са истим или сличним индивидуалним
способностима код нас у Војводини нема, или их је врло
мален број. Његова најјача одлика је развијање народа.
Ширио је оне културне идеје које су заједничке свим
народима. Он је увек видео пред собом исто биће човека,
који подједнако пати, припадао он овом или оном народу,
овој или оној народности. Био је човек који је љубио просту
истину а мрзео фразе и афектирање, а поготову лицемерство
и фарасејство.

161
 Рад му је био и част и циљ и средство његовог целог
живота, и то рад озбиљан, објективан, рад частан и културан,
рад који је усрећио сваког искреног трудбеника а српску
науку уздигао на видик. Био је увек скроман и ведрог духа.
Тако при прослави осамдесетогодишњице ово је рекао:“
Мислио сам да се у потоке и океану хватају само велике
рибе, али сам ето и ја уловљен, мали, и сада немам више
куда.“
Овако илустрован живот и рад покојника најверније
је персонификација оживљава га толико да нам се чини да је
он међу нама, да смо њиме у разговору, али, то злокобно,
али, опомиње нас да др Радивој Симоновић није више међу
нама и да никад више неће бити.
Клонула је и укомила се ова вредна и неуморна рука
десница, која је вечито била спремна да прихвати перо да
своје опажање и своме љубљеном народу преда; Заспало је
оно око које је знало и умело да запази оно, што је добро и
племенито, које тако дубоко знало завирити у душу и срце
народно и спазити на њему сваки недостатак, сваку потребу.
Утишало се и за навек смирило и следило оно поштено,
добро и племенито срце, које је тако жарко куцало за срећу и
напредак свог народа; угасио се живот једног Србина,
вредног родољуба, честитог грађанина, поштеног човека.
Уклонио се ал и дела су остала, она ће сијати и трајати где
год буде Сомбораца и служиће за узор млађим нараштајима.
Покојник, радио је за опште добро, за свеколико
човечанство, борио се за мир и слогу међу народима, и тиме
задужио цео наш народ вечном хвалом и признањем.
Умро је како је и живео, као прави родољуб. Није
оставио иза себе никаквог блага, ни драгог камења али је
оставио светла дела своја да нам служе за узор;оставио алем

162
камен свога ума да нам светли и по дану и по ноћи на путу
свог народног напретка.
Умро је као сиромах, јер све што је за живота стекао
то је гробница на Великом православном гробљу. Свежа
хумка црне земље обележава боравак др Радивоја
Симоновића, како песник вели:
„Благо гробу и у тами што сјаји
Кад кандила припаљују нараштаји.“
Такав је и биће и твој гроб покојниче зато спавај у
вечном покоју, који неће прекидати ни неправда, ни болест
нити било какво зло. То је поуздано и вечни сан жели ти сав
наш народ.
Мислим, за вечно признање и хвала, које сам сплео
по свом најбољем знању и умењу, не би било потпуно и
завршено, ако сви ми који смо се искупили, да се сетимо
милог нам покојника, при завршетку ове тужне свечаности,
не би од свог срца ускликнули:
„ Лака ти црна земља, лакша но нами који смо те њоме
затрпали.
Слава ти и хвала!“

163
 ОСМИ ДЕО

ПОЧАСНИ ГРАЂАНИ СОМБОРА ТОКОМ XX ВЕКА

И ЗА ЖИВОТА ЂОРЂА АНТИЋА

Сомбор је у XX веку за живота Ђорђа Антића,

прогласио већи број заслужних грађана за почасне. После
његове смрти проглашен је за почасног грађанина још само
Швајцарац Арне Енгелиј, за обезбеђење материјалне помоћи
1993. године током грађанског рата у Југославији.
Сви добитници добили су ту почаст за различите
доприносе напретку земље и града Сомбора.
Славодобитници били су:
1. Ђорђе Бранковић, патријарх; за унапређење школства код
Срба, проглашен за почасног грађанина Сомбора 19. октобра
1905. године;
2. Војвода Петар Бојовић, јер су његове јединице 13.
новембра 1918. прве ушле и ослободиле Сомбор
Аустроугарског царства, проглашен за Почасног грађанина
јануара 1919. године;
3. На ванредној седници Градског Представништва
слободног и краљевског града 1934. проглашени су за
почасне грађане:
- Патријарх српски Варнава, као еминентни национални
радник;
- Епископ Бачки др Иринеј, као поглавици православне цркве
Епархије Бачке;
- Бригадни ђенерал у пензији Миливоје Момчиловић, под
чијом су командом на тлу Сомбора ступиле прве регуларне
трупе наше војске.

164
4. Јосип Броз Тито, као дугогодишњи председник
Југославије, за унапређење квалитета живота у Сомбору,
1962.
5.. Арне Енгелиј, за обезбеђење материјалне помоћи током
грађанског рата у Југославији, 1997. године

Први добитник
Патријарх Ђорђе Бранковић
Образложење о проглашењу за почасног грађанина
Патријархa Ђорђa Бранковића

MИ

Законодавни одбор Слободног Краљевског града Сомбора с

усхићеном радошћу дајемо до знања свакоме кога се то сада
тиче и кога ће се убудуће то тицати, да смо на
изванредној скупштини одржаној данашњег дана

165
одлуком број 270 из године 1905, удовољавајући
осећањима свих становника нашег града и изванредном
дубоком поштовању и приврженом поверењу које према
Велечасном, православном српском Архиепископу
Патријарху Његовој Светости Бранковић Ђорђу, ( у
оригиналу на Мађарском Brankovits Győrg-y) истакнутом
поданику наше домовине и дугогодишњем заслужном
грађанину нашег града, члану законодавног одбора
исказујемо, желећи то. поводом полустолетне радосне
годишњице, и јавно исказати

Величасног
Brankovits Győrgy-a
стварног унутарњег тајног саветника, члана мађарског
Горњег Дома, витеза I. разреда Реда железне круне,
власника Великог крста српског краљевског реда Св.
Саве и црногорског реда Данила, витеза I. разреда
Српског краљевског реда Белог орла итд. Архиепископа
православне Патријаршије у Сремским Карловцима.
Господина Његову Светост, као знак вечне, према њему
исказане, неограничене хвале, дубоког поштовања и
искрене љубави, једногласно и с општим усхићењем
изабрали смо за и опскрбили га са свим правима и
повластицама које су до сада уживали или које ће у
будућности уживати сви почасни грађани Слободног
краљевског града Сомбора
У знак веродостојности издали смо ову исправу
потврђену великим печатом овог града.
У Сомбору, Слободном краљевском граду, дана
18. октобра 1905. одржане изванредне скупштине
Законодавног одбора
Печат
У име грађанства Слободног
краљевског града Сомбора
Градоначелник: потпис нечитак

(Георгије) Ђорђе Бранковић има посебне заслуге за развитак

школства у Сомбору. Као патријарх, из патријаршијских

166
фондова и других средстава саградио је нову зграду
Учитељске школе, на венцу Војводе Радомира Путника 1895.
године. Дародавним уговором зграду је јуна 1897. године
поклонио сомборској српској православној црквеној општини
у сврху српско- православне вероисповедне наставе.
Сачуван дародавни уговор у целости га приказујемо.

167
168
(Текст повеље нашао сам у књизи „ Хармонија у земљи
бодрића“ 2 том –од науке до привреде- аутора Драгољуба
Продановића, штампане у Графопаку, Аранђеловац, 2006
године) (Текст повеље као и заоставштину патријарха
Бранковића чува гђа. Милена Мишчевић из Загреба).

169
 Други добитник
Војвода Петар Бојовић

Рођен је у Мишићеву код Нове Вароши 1858. године

умро је Београду 19. јануара 1945. године под неразјашњеним
околностима. Био је српски и југословенски војвода
(маршлал)
У Првом светском рату је био командант Прве армије.
Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по
ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је,
почетком септембра, Саву и продро у Срем. Бива рањен у
глежањ, па је смењен са места команданта. Од новембра

170
1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на
располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран.
Опет је постао командант трупа Нових области и успео је да
пружи отпор непријатељу, док се српска војска повлачила ка
Косову. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка
Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915.) постављен за
начелника Врховне команде. Поднео је оставку начелника
Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око
проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за
команданта Прве армије, којом је командовао и у бици ко
Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио
је чин војводе (маршала).

Бр.Н.О.Д/дт,

1919.
Предлог сталног одбора
Да се Господин Војвода Петар Бојовић
изабере за почасног грађанина
Града Сомбора
Да би се достојно овековечио овај историјско значајан
догађај, када је српски војвода први пут ступио на земљиште
овог града, када је његовом високом посетом Господин
Војвода Петар Бојовић удостојио град Сомбор, као главни
град Бачке, - у знак признања огромних заслуга стечених на
бојном пољу, што је својом храбром и победоносном армијом
придонео да се непријатељска скрши и овај светски рат
одлучи: - у знак признања, што је његова армија заузела ове
крајеве и тиме омогућила наше уједињење са мајком Србијом
и тиме са великом државом Срба, Хрвата и Словенаца; - у
знак признање оних ванредних услуга, које је српска јуначка

171
војска у погледу успостављања реда и мира међу свим
грађанима без разлике вере и народности учинила Господина
Војводу Петра Бојовића и као победоносног, славног и
заслужног ратоборца српске ствари, и као херојског
војсковођу, и као војводу ових крајева,-Народни Одбор града
Сомбора с дубоким поштовањем и с највећим одушевљењем
једногласно бира за
„Почасног Грађанина града Сомбора“ –
О овом се има Господин Војвода Петар Бојовић
сходним начином известити.
Извршење овог закључка поверава се варошком
сенату с тим, да ову диплому у дивот – издану истави и
путем нарочитог изасланства уручи.
Из ванредне седнице О Народног Одбора Сомбора,
одржана 20. децембра 1918. – 2. јануара 1919. године .

Инв. бр. 579/1

172
173
 Трећи добитник
Патријарх Варнава

На ванредној седници Градског Председништва

слоб. и кр. града Сомбора одржаног 7. марта 1934. године
под председништвом Цвијанов Ђорђа, в. д. градоначелника
износи се у парафу:
Број: 1/ Г.II. 1934.

Предлог Сталног Одбора у ствари избора Њ. Светости

Патријарха Варнаве за почасног грађанина града Сомбора.

174
 Да би се овековечила висока посета Његове Светости
Патријарха Варнаве учињене граду Сомбору на дан 14.
августа 1933. године коју је његова Светост учинила као
поглавар српске православне цркве у нашој Отаџбини, и да се
од стране овог града дала достојна почаст не само Поглавару
српске православне цркве у нашој Отаџбини, и да би се од
стране овог града дала достојна почаст не само Поглавару
српске православне цркве, него и човеку, еминентном
националном раднику, који је будући на високом положају у
црквеној хијерархији у некадашњој Старој Србији попут
Светог Саве, као добар архипастир својим радом видно
учествовао у припремама, па је у самом делу народног
ослобођења и уједињења; који је око себе окупљао
прогоњени српски живаљ, соколио га и помагао, примером и
живом речи уливао му храброст давао снаге да стрпљиво
сноси тешки јарам турски до лепших дана, када ће га
обасјати Сунце Слободе; који је у цркви и ван ње учио народ
да чува своју веру прадедовску и славно српско име; који је
после ослобођења као Митрополит и Патријарх живо радио
на подизању ауторитета цркве и на организацији и уређење
њеном; који је пошао на пут по слободној Југославији да
обиђе децу цркве православне и да непосредним контактом
са њима и њиховим архипастирима подиже веру у лепу
будућност нације наше и да упути своју паству у
хришћанским добродетелима и љубави према својој цркви.
Градско представништво у знак признања великих дела
учињених на пољу црквеном и културно- националном, са
дубоким поштовањм и са највећим одушевљењем
једногласно бира
Његову светост
Патријарха српског Варнаву

175
за почасног грађанина града Сомбора
О овој одлуци има се његова Светост сходним
начином известити.
Извршење ове одлуке поверава се Градском Сенату с
тим, да почасну диплому дада зготовити и путем нарочитог
изасланства Његовој свтости уручити.
О чему се:1.) Градски Сенат ради знања и даљег
поступка изводом из записника извештава.

176
 Четврти добитник
Епископ Бачки др Иринеј

На истој седници поднет је под::

Број: 2/Г.П 1934.
Предлог Сталног одбора у ствари избора
Његовог Високопреосвећеног Епископа Бачког Иринеја за
почасног грађанина Сомбора
.
Да би се указало достојним начином велико
поштовање и љубав, коју грађанство Сомбора осећа према
своме Архијереју – поглавици православне цркве Епархије

177
Бачке и носиоца титуле Епископа Сомборског, као дивљење
на великом и вредном раду на црквеном послу нарочито у
акцији зближавања и веома видној сарадњи хришћанских
цркава и сватском савезу а у интересу одржавања трајног
мира и љубави међу народима; да би се одало признање на
буђењу верског духа и одржању најпримернијег црквеног
реда у подручју му епархије; на развијању богословске
књижевности, потпомагању културе и уметности, као и раду
у Светом Синоду и Архиерејском Сабору у поглдеу
организације црквене управе, та да би се видним знаком дало
израза дубокој захвалности на високој архипастирској пашци,
којом је Његово Високопреосвећенство Еписког Господина
др. Иринеја увек одсликавао град Сомбор, - Градско
Представништво са дубоким поштовањем и са највећим
одушевљењем бира.
Његово Високопреосвећенство
Епископа Бачког господина др. Иринеја за
Почасног грађанина града Сомбора
О овој одлуци се има Његово Високопреосвећенство
сходним начином известити,
Извршење ове одлуке поверава се Градском сенату, с
тим, да почасну диплому даде зготовити и путем нарочитог
изасланства његовом Његовом Високопреосвећенству
уручити.
О чему се; 1,) Градски сенат ради знања и даљег
поступка изводом из записника извештава.

178
 Пети добитник
Бригадни ђенерал
Миливоје Момчиловић

На истој седници под Број: 3/Г. П. 1934. поднет је

предлог за избор Миливоја Момчиловића, бригадног
ђенерала у пензији за почасног грађанина Сомбора.

Да би се достојно овековечио онај историјски догађај,

када су на тло нашег града ступиле прве регуларне трупе

179
ослободилачке наше војске под вођством свог јуначког
заповедника тада пуковника Господина Миливоја
Момчиловића, грађанство града Сомбора у својој
захвалности и љубави хоће да одликује човека, који је и као
командант војне јединице а и човек својим тактом,
праведношћу и енергијом толико задужио грађане без
разлике вере и народности.
Са својим јуначким трупама пуковник Господим
Момчиловић увео је ред и мир у нашем граду и околини и
тиме спасао имање и живот многим грађанима у ономе
револуционарном времену.. Својим енергичним иступом
противу нарушилаца мира и реда стекао је не подељене
симпатије грађанства града Сомбора. Својим тактичким
држањем према свакоме грађанину, без разлике, допринео је,
да су грађани могли мирно наставити своје редовне послове,
уверени у моћну заштиту јуначких трупа Његовог
Краљевског Височанства Регента Александра.
Са тадашњим Народним Већем града Сомбора урадио
је све што је било потребно за редовно обављање дужности
државних и самоуправних власти и том приликом са показао
као одличан организатор и познавалац тадашњих прилика.
Градско представништво града Сомбора као
заступник грађанства хотећи и видним знаком дати израза
својој захвалности и дивљењу према јуначкој особи
пуковника Миливоја Момчиловића са дубоким поштовањем
и са највећим одушевљењем бира га за почасног грађанина
Сомбора.
О овој одлуци се има сходним начином известити
сада генерал у пензији Господим Миливоје Момчиловић.

180
 Извршење ове одлуке поверава се Градском сенату с
тим, да почасну диплому даде зготовити и путем нарочитог
изасланства Господину Миливоју Момчиловићу уручити.

Шести добитник
Јосип Броз Тито

Јосип Броз – Тито ( Кумровец 7. маја 1892 – Љубљана

4. маја 1980.) је био председник Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије од 1953 до 1980. године.

Био је лидер Комунистичке партије Југославије (

касније Савеза комуниста Југославије) од 1937. године до
1980, вођа Народноослободилачке борбе народа Југославије

181
од 1941 до 1945, а касније и врховни командант Оружаних
снага СФРЈ. Један је од оснивача Покрета несврстаних.

ПРЕДСЕДНИК ТИТО ПРОГЛАШЕН ПОЧАСНИМ

ГРАЂАНИНОМ СОМБОРА
Једногласном одлуком донесеном 21. маја на
заједничкој седници оба већа, Народни одбор општине
Сомбор прогласио је председника Јосипа Броза Тита
почасним грађанином општине Сомбор за изванредне заслуге
у ослобођењу наших земаља од фашистичке окупације,
неуморан рад на развијању братства и јединства наших
народа, бескомпромисну борбу у изградњи социјалистичких
друштвених односа и сталну бригу и помоћ у развијању
социјалистичке демократије.
„Сомборске новине“
1. јуни 1962. године број 417

182
 Седми добитник
Арнеу Енгели

На свечаној академији у СО Сомбор, уприличеној

поводом 13. новембра, Дана ослобођења Сомбора 1918.
године једном од оснивача хуманитарне организације
„Општине заједно“, уручена је плакета почасног грађанина
општине Сомбор. Иницијатива је, иначе потекла од Комисије
за међународну сарадњу и односе са иностранством СО, а
прихватили су је одборници општинског парламента на
прошлом заседању.
За изузетне заслуге у достављању хуманитарне
помоћи избеглицама и прогнаницима у сомборској општини,
једном од оснивача организације „Општине заједно“
Швајцарцу Арнеу Енгелију председник СО Сомбор Горан
Булајић уручио је плакету почасног грађанина општине
Сомбор.

„Сомборске новине“ 21. новембар 1997. године, број 2258.

183
Напомена: Према подацима које је приређивач добио од
Милана Степановића, почетком ХХ века за почасное грађане
Сомбора проглашени су још калочки надбиксуп Ђерђ Часка
(око 1902), због заслуга за завршетак изградње данашње
Кармелићанске цркве. Године 1912. почасни грађанин
Сомбора постао је и угледни мађарски новинар и путописац
Карољ Вертеши, иначе председник Књижевног друштва
Бачко-бодрошке жупаније. Нешто раније, осамдесетих и
деведесетих година XIX века, за почасне грађане Сомбора
проглашени су и калочки надбиксуп др Лајош Хајналд (пре
1891), заслужан за подизање болничких и просветних здања у
Сомбору, као и познати мађарски драмски писац и новелиста
Мор Јокаи (1893).

184
 ДЕВЕТИ ДЕО

РЕЦЕНЗИЈА

РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ БРАНИСЛАВА ДАНИЛОВИЋА

„ ЂОРЂЕ ( ЂУРИЦА) АНТИЋ – ЖИВОТОПИС“
Књига др Бранислава Даниловића „Ђорђе ( Ђурица)
Антић – животопис“ осветљава живот и рад једне од
најзначајнијих личности Сомбора у XX столећу – Ђорђа
(Ђурице) Антића. Дуг и живописан век човека. Чије су
заслуге за истраживање прошлости Сомбора изузетне, добија
овом књигом своје сведочанство и упечатљиво разјашњење.
Истражујући богат лични фонд Ђорђа Антића у
сомборском Историјском архиву, др Даниловић је
систематски сакупио фрагменте једног богатог и плодног
живота, који је, на врло балансиран начин, расветлио са три
основне његове стране – професионалне ( рад у области
фармације), национално – политичке ( друштвени рад) и
научне ( истраживачки рад на пољу историографије). На сва
три поља деловања Ђорђе Антић је оставио дубоке трагове,
које књига др Даниловића осмишљено разоткрива и
акцентује њихове најважније домете.
Ђорђе Антић је као фармацеут у својој струци
успостављао највише стандарде, који су постали
вишедеценијска мера за функционисање целокупне струке у
Сомбору, граду у коме је фармација, иначе, имала дугу и
снажну традицију ( професионална страна Антићевог живота
имала је и своју, посебно изражену, здравствено –
просветитељску мисију). Као национално – политички
радник Антић је имао савршен осећај за дух времена и
националне и грађанске дужности, било као српски

185
добровољац у Првом светском рату, о коме је, још као
младић, оставио драгоцена, па и потресна сведочанства, било
као симпатизер и помагач антифашистичког покрета у Дугом
светском рату, у српским већ зрелим годинама, када је због
својих уверења био затваран и мучен од стране окупатора.
Као историчар и архивски истраживач Ђорђе Антић је,
вишедеценијским волонтерским ангажовањем на сређивању
архивске грађе сомборског Историјског архива, заслужен за
обраду, тумачење, израду регеста, а повремено и превођење
око пет хиљада, за историју Сомбора драгоцених историјских
докумената из фонда Магистрата, у периоду између 1749. –
1849. године. Антић је сомборском Историјском архиву
оставио изузетан богат фонд, који данас представља један од
темељних предуслова за истраживање ширег опсега
сомборске прошлости. Врхунац Антићевог доприноса
завичајној историографији чине превод са латинског
Елибертационе повеље царице Марије Терезије, којом је
Сомбор 17. фебруара 1749. г. добио статус слободног
краљевског града, као и књига „Из прошлости Сомбора“ (
Сомбор, 1966.), чији уопштен наслов скрива кључни и сажету
аналитичку студију о функционисању градске самоуправе
током првих сто година њеног постојања. Даниловићева
књига расветљава и друге знане аспекте Антићевог живота –
хуманитарни рад, спортски ангажман, афирмацију
сомборског голубарства итд.
Књига је обогаћена документарним прилозима, пре
свега тестовима два важна интервјуа које је Ђорђе Антић, већ
пред крај живота, дао новинару хроничару Миленку
Бељанском, као и приређивачу ове књиге др Даниловићу.
Текстове прате и бројне изворне илустрације ( документи,
фотографије, преписка).

186
 Животопис Ђорђа Антића, који је др Даниловић
приредио ( бесумње и најпозванији да то учини како по
сродности својих интересовања са Ђорђем Антићем, тако и
по обиму својих објављених истраживања о прошлости
сомборског здравства), представља драгоцен допринос
биографском расветљавању још једног у низу живота
знаменитих Сомбораца, односно људи који су видно
померили цивилизацијске, научне, културне и духовне међе
грађанског живота старог Сомбора.
Ова књига дубоке личне наклоности, али лишена
непотребне панагерике, представља и заслужен споменик
човеку чији је живот представљао збир раскошних
различитости у интересовањима и пољима деловања, али са
снажним и упечатљивим општим доприносима у сваком од
њих.

У Сомбору, априла 2016. године

Милан Степановић.

187
 ДЕСЕТИ ДЕО

ПРОЛОГ

Прихватајући се незахвалног задатка да оставим за

садашња и будућа поколења сомбораца забележен животопис
о активностима Ђорђа Антића, прегледао сам на стотине
докумената у Историјском архиву. Ради лакше прегледности
сва документа поделио сам у два поглавља: прва у којима су
изнети подаци из живота Антића и друга у коме су његови
преводи докумената значајна за историју Сомбора.
Да би овај посао могао да урадим пуно ми је
помагала: Марица Жикић, која је средила регистар Ђорђа
Антића, и њој Сомборци дугују посебну захвалност за
уложени труд око његовог сређивања
Не мању непосредну помоћ дугујем особљу одељења
за сређивање, обраду и коришћење архивске грађе, за њихово
стрпљење код тражења грађе, фотокопирање, скенирање и
бројне друге помоћи. и зато им изражавам јавну захвалност.
То су: Исидори Јеж, Анастазији Мако, Јована Миловић,
Борислава Ристивојевић и Стеванчев Татјана.
Велико хвала дугујем и директору Историјског
архива Браниславу Ћурчићу, историчару, на разумевање и
стрпљењу током мог ангажовања на сакупљања грађе за ову
књигу, и дозволу за свакодневно ометање особља у њиховом
свакодневном раду.
Велико хвала дугујем Миши Степановићу, на помоћи
не само око скенирања, уступања неких раније нађених
документа, већ и на исправљање неких података који ми
нису били јасни, као и др Јови Славковићу за читање још не
уобличеног рукописа и корисних савета.

188
 Драги читаоче! Колико је мени познато ово је први
покушај да се напише књига о, по мени, најзначајнијем
човеку за сређивање документације о историји Сомбора. Без
његовог педесетогодишњег рада на проналажењу и
сређивању докумената из прошлости Сомбора ми не би смо
знали, ни ко смо ни где живимо. Ја сам обрадио само један
део докумената у уверењу да ће неки нови истраживачи
обрадити и остала бројна документа која ја нисам обухватио
у овој књизи и бацити још више светлости на једну, по мени,
огромну истраживачку громаду.
На крају желим да напоменем: сва документа који се
налазе у књизи искључиво су из архивске грађе из фонда 56.
Из фонда нисам успео да пренесем у књигу документа која су
написана рукописом Ђорђа Антића, јер је он толико нечитак
да се ни под лупом не могу разазнати слова. Зато су за књигу
коришћени само машински писана казивања.Једино је
наведено једно писмо писана перодржаљом, али то није био
његов рукопис већ неког од укућана, ( вероватно сестре Вере)
што потврђује последња додата реченица коју је Антић
написао и која се са напором може прочитати.
Морам да напоменем за нека документа нисам
сигуран да их је написао маг. Антић, али како се налазе у
његовом фонду 56. прихватио сам их као његова.
Драги читаоче, пишући ову књигу жеља ми је била да
њом повећам број поштовалаца Антића, човека који је
истраживањем и превођењем бројних докумената у
Историјском архиву сачувао историјску прошлост Сомбора,
и таквим радом уврстио се у ред знамените личности
Сомбора. Ако сам у томе имало успео бићу веома срећан и
задовољан.

189
 ЈЕДАНАЕСТИ ДЕО

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

ДОКУМЕНТА ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА У СОМБОРУ

- Лични фонд Ђорђа Антића, број 56. - Историјски

архив Сомбора
- Вариа, збирка 475.- Историјски архив Сомбора
-Градски музеј Сомбора
- Прилози за завичајну историју - Народна
библиотека Сомбор
- Ђорђе Антић, У канџама смрти-( доживљаји из
године 1915 – 1916., Сомбор, 1939.
- Ђорђе Антић, Из прошлости Сомбора, Сомбор,
1966.
-Бодор Антал, Маширевић Лепосава, Опачић
Сретен, Ковчин Радмила, Сто година
гимназије у Сомбору 1872 – 1972, Уредник Матарић Фрања ,
1977.

190
 ДВАНАЕСТИ ДЕО

БИОГРАФИЈА ПРИРЕЂИВАЧА

Рођен је 07.08.1939. године у Гњилану. Гимназију је

завршио у Гњилану, а Медицински факултет у Београду,
јануара 1964. године.
Специјализацију из Медицине рада завршио је у
Новом Саду, 25. априла 1972. године. Постдипломску
субспецијализацију из Оцене радне способности са
примењеном физиологијом рада у Београду, јануара 1980.
године. Назив примаријуса добио је 1991. године. Добитник
је 2016. године„Октобарске награде града Сомбора“ и „
Награде за животно дело“
Поред редовне куративне делатности бавио се и
превентивом објављујући у листовима радних организација
бројне чланке о заштити здравља радника на раду. У том
својству објавио је преко 100 чланака.
Из своје медицинске области објавио је или прочитао
на стручним састанцима 15 радова.
Рано је почео да се бави публицистичким радом,
најпре из области заштите здравља радника и екологије.
Објавио је из тих области:
-Проблеми оцене радне способности са могућностима
за њихово решавање на подручју Сомбора, Друштво лекара
Војводине – Подружница Сомбор, Сомбор, 1977.
- Заштита и унапређење човекове средине (одговорни
уредник), Самоуправна заједница у комуналној области,
Сомбор, 1977.
- Здравствена заштита радника, Раднички универзитет
„Благоје Паровић“, Сомбор, 1984.

191
 - Здравље, рад и боловање, Раднички универзитет „
Благоје Паровић“, Сомбор, 1981.
Од 2001. године бави се изучавањем историје
здравствене културе друге половине двадесетог века у
Сомбору и односима у вишенационалној заједници задња три
века. Објавио је из тих области:
- Летопис медицине рада у Сомбору од 1700 – 2001.
године. Историјски архив Сомбора, 2002
- Познати сомборски лекари друге половине XX века.
Историјски архив Сомбора, 2002. године.
- Заштита здравља становништва у Сомборском
округу 1945 – 1947. године, Историјски архив
Сомбора, 2005.
- Гаково и Крушевље, логори за Подунавске швабе у
Бачкој ( Заштита здравља у логорима), Историјски
архив Сомбора, 2008.
- Хроника Сомборских медицинских дана, Публикум,
Сомбор 2008.
- Октобарска награда Сомбора – добитници и њихово
време 1962- 1996. са коаутором Душаном Лукићем,
Културни центар „Лаза Костић“, Сомбор 2010.
- Православне цркве, водице и активност парохијана у
Сомбору: 1749-2011. Историјски архив Сомбора,
2012.
- Библиографија стручних и научних радова лекара
сомборског здравства 1944-2014. Историјски архив
Сомбора, 2015.
- Знаменити сомборци XX века, Историјски архив
Сомбора 2018.
- Сомбор и велики рат, као коаутори Душан Лукић и
Бранислав Даниловић, Илеарн- Београд,

192
 САДРЖАЈ
Увод......5........................................................................
ПРВИ ДЕО...7
- Изводи из биографије Ђорђа Антића
- Биографски подаци дати у интервјуима
ДРУГИ ДЕО...37
- Ђорђе Антић и документа за монографију Сомбора
до добијања Повеље
ТРЕЋИ ДЕО...57
- Сомбор од добијања Повеље до Првог светског рата
ЧЕТВРТИ ДЕО...82
- Период Првог светског рата
ПЕТИ ДЕО...93
Период после Првог светског рата
ШЕСТИ ДЕО...112
- Активност Ђорђа Антића у време Другог светског
рата
СЕДМИ ДЕО...120
-Ђорђе Антић после Другог светског рата
ОСМИ ДЕО...164
- Почасни грађани Сомборa током XX века
ДЕВЕТИ ДЕО...185
- Рецензија
ДЕСЕТИ ДЕО...188
- Пролог
ЈЕДАНАЕСТИ ДЕО...190
- Извор и литература
.- Биографија приређивача…191

193
194