Milovan Đilas

PISMA IZ ZATVORA

Beograd, april 2016.

 Milovan Đilas

PISMA IZ
ZATVORA
Priredio i predgovor napisao Aleksa Đilas
Spomen'te se vašijeh pretkovah
i njihove borbe očajane...
Njegoš

...kraj tmuran, pust i surov:

tamnica stravična, svuda uokolo
k'o peć grdna, plam'na! Al' plameni ovi
ne davahu svetlost, već upravo tamu
vidljivu, jedino služeć' otkrivanju
prizora užasa, predela žalosti
i žalosnih seni. Počinku i miru
tu nikad ne beše nastaništa, niti
dohođaše nada što svakog pohodi,
no muke bez kraja svejednako tište...
Milton

I tek docnije, pošto sam već dosta dugo bio

u tamnici, potpuno sam razumeo svu izuzet-
nost, svu iznenadnost ovakvoga života, i sve
više i više sam mu se čudio. Pravo da kažem,
to me je čuđenje pratilo dokle sam god bio
na robiji; nikada se s njom nisam mogao da
pomirim.
Dostojevski
SADRŽAJ
Aleksa Đilas – Predgovor..........................................................9

PRVA ROBIJA
19. novembar 1956 – 20. januar 1961
• Hiljadu devetsto pedeset i šesta..........................................................35
• Hiljadu devetsto pedeset i sedma........................................................ 37
• Hiljadu devetsto pedeset i osma...........................................................47
• Hiljadu devetsto pedeset i deveta........................................................52
• Hiljadu devetsto šezdeseta......................................................................61
• Hiljadu devetsto šezdeset i prva...........................................................77

DRUGA ROBIJA
7. april 1962 – 31. decembar 1966
• Hiljadu devetsto šezdeset i druga.........................................................81
• Hiljadu devetsto šezdeset i treća.......................................................120
• Hiljadu devetsto šezdeset i četvrta................................................... 164
• Hiljadu devetsto šezdeset i peta........................................................219
• Hiljadu devetsto šezdeset i šesta......................................................270

PRILOZI
• Đido............................................................................................................... 332
• Štefica.......................................................................................................... 358
• Aleksa.......................................................................................................... 364
• Moralna pobuna i traganje za novim................................................366
• Uslovni otpust, kratko na slobodi.......................................................373
• Osuda na trinaest godina strogog zatvora.....................................378
• Vera u ideju - slobodu........................................................................... 383

6
• Razgovori u samici s poginulom braćom.......................................386
• O ljubavi prema štefici...........................................................................389
• Tamnička razmišljanja o slobodi za druge.................................... 392
• Pismo Nehruu – jun 1958.....................................................................398
• Pismo Kardelju – novembar 1960..................................................... 400
• Titovo pomilovanje – decembar 1966...............................................402
• Đidovo pismo Titu posle izlaska iz zatvora – mart 1967.......... 403
• Fotografije.................................................................................................... 410

7
ALEKSA ĐILAS

PREDGOVOR

P
od Titovim režimom, moj otac Milovan Đilas-Đido (1911-
1995), proveo je zbog svoje borbe za demokratiju devet
godina u zatvoru. Ovo tamnovanje duboko je obeležilo ži-
vote njega i njegove supruge a moje majke Štefanije-Štefice,
ostavivši traga i na mome detinjstvu i dečaštvu. Knjiga koju či-
talac ima u rukama, predstavlja izbor iz pisama koje su Đido i
Štefica pisali jedno drugom dok je on bio zatočen.
Đido je u mladosti objavio brojne književne radove ali se
već kao student posvetio revolucionarnom radu. U Drugom
svetskom ratu istakao se kao partizanski komandant i posle
oslobođenja Jugoslavije 1945. i uspostavljanja komunističke
vlasti, zauzimao je vodeće položaje u državi i komunističkoj
partiji. Posebno veliki bio je njegov uticaj kao ideologa i te-
oretičara. Ali, Đidovi kritički, demokratski stavovi doveli su
1954. do raskida s partijom i on je dao ostavku na sve položa-
je. Sada će se još otvorenije i odlučnije boriti za reformisanje
jednopartijskog komunističkog sistema u demokratski, pre
svega pisanom reči. Veoma će biti uticajna u svetu njegova
studija Nova klasa u kojoj raspravlja o suprotnostima između
komunističkih ideala i stvarnosti komunističkog sveta. Biće
u inostranstvu dobro prihvaćene i druge njegove knjige –
prevashodno političke i memoarske, ali i romani i zbirke pri-
povedaka. Međutim, Đido je od svog silaska s vlasti do kraja

9
 osamdesetih godina mogao da objavljuje jedino van zemlje,
jer jednopartijski režim ne samo što ga je sudio četiri puta a
utamničio dva – oba puta preko četiri godine – već je najstro-
že zabranjivao da se bilo šta pod Đidovim imenom štampa u
Jugoslaviji.
U poglavlju „Đido”, koje se nalazi u drugoj polovini ove
knjige naslovljenoj „Prilozi”, detaljnije sam ispričao Đidov
životni put a dao sam i bibliografiju njegovih knjiga i knji-
ga o njemu. U „Priloge” sam stavio i Šteficinu i moju krat-
ku životnu priču, odlomke iz tri Đidove knjige, nekoliko
pisama i nekoliko desetina fotografija. Sve to sam uradio
kako bih čitaocu omogućio da do kraja razume o čemu
se govori u prvoj i glavnoj polovini knjige naslovljenoj
„Pisma” u kojoj je Đidova i Šteficina zatvorska prepiska.
Čitalac neće pogrešiti ako knjigu „Milovan Đilas – Pisma
iz zatvora” čita tako što će početi od „Priloga”, a onda preći
na „Pisma”.
„Pisma” sam podelio na dva dela, budući da je Đido bio
u zatvoru od 1956. do 1961. i od 1962. do 1966. i nazvao
sam ih „Prva robija” i „Druga robija” jer su to izrazi koje su
koristili Đido i Štefica. Oni su često u odnosu na ta dva za-
točeništva određivali i položaj u vremenu raznim događa-
jima. I tada bi takođe koristili izraze „prva robija” i „druga
robija”. Na primer: „To je bilo pre prve robije...” ili „Sećaš li
se, kada smo između dve robije...” ili „Ma ja sam posle dru-
ge robije...”. A pošto su to robijanje doživljavali kao nešto
što im se oboma dogodilo, odnosno što su zajedno proživeli,
Đido nije govorio „moje robije” niti je Štefica govorila „tvoje
robije”. Đido je, međutim, sâm sebe povremeno nazivao
„robijaš”, a onda su to činili i Štefica i Aleksa – ovakav malo
grub humor bio je čest u našoj kući posle Đidovog povratka
s druge robije.

10
 I
Đido bi bio nesrećan što ja priređujem njegova i Šteficina
zatvorska pisma. Uvažavao je moje mišljenje, bio od onih oče-
va koji vole da dopuštaju i dozvoljavaju, i čak i kada sam bio
dečak retko se mešao u ono šta radim. Ali, stalno mi je govo-
rio – poslednji put pred svoju smrt, kada sam imao četrdeset
i dve godine – kako ne želi da se bavim njegovim životom.
Smatrao je da bi me to potresalo i sprečavalo da se potpuno
posvetim svom radu. Da bi naglasio koliko mu je preporuka
ozbiljna, koristio je starinski izraz: „To ti ostavljam u amanet!”
Zašto sam prekršio očevu zavetnu molbu i priredio knjigu
„Milovan Đilas – Pisma iz zatvora”? Zato što nije bilo nikog
drugog ko poznaje detaljno ljude, događaje i okolnosti koji se
spominju u pismima.
Kao priređivač, prvo sam izvršio izbor iz svih pisama – tek
poneko nisam uzeo za knjigu – a onda sam u tim izabranim
pismima napravio skraćenja i dopunio ih fusnotama. Pisma
sam sâm prekucao jer nisam želeo da dajem daktilografu
originale da se ne bi slučajno zagubili, a plašio sam se da pra-
vim kopije, jer sam stavljanje pisama u mašinu za kopiranje
smatrao za opasno – papir na kojem su pisana je star pa je
mogao da bude oštećen. U pismima ništa nisam ispravljao
osim očiglednih slovnih grešaka. Želeo sam da očuvam njiho-
vu verodostojnost i izvornost, a budući da su pisana pedesetih
i šezdesetih godina prošlog veka, zasluživala su i poštovanje
koje se daje tekstovima iz davnih vremena. Đidova i Šteficina
pisma pisana su na obe stranice papira formata A4 (297 x
210 milimetara), a ponekad samo na njegovoj polovini, odno-
snu na papiru formata A5 (210 x 148 milimetara) – zavisno
od toga kako je propisivao strogi zatvorski režim. A uvek je
zabranjivao više od jednog papira. Da bi što više iskoristio
ograničeni prostor za pisanje, Đido je pisao sitnim slovima.

11
 Zato i pored njegovog lepog i čitkog rukopisa, poneka slova
nisu jasna pa sam, da bih ih pročitao, morao da koristim lupu.
Đido je pisao i latinicom i ćirilicom, ali kako je Štefica, ka-
da se radilo o rukom pisanim tekstovima, lakše čitala latinicu
– osnovnu školu je završila u Zagrebu – onda je češće koristio
ovo pismo. Pisao je ekavski, ali mu se dešavalo da pomeša
ekavski i ijekavski, možda češće na mestima na kojima bi ga
obuzela posebno jaka osećanja. Delove pisama namenjene
svojoj majci Vasiliji-Vaji, staroj Crnogorki, pisao je i sa dosta
crnogorskih izraza. Nisam, međutim, uspeo da odgonetnem
zašto se potpisivao sa „Djido”, a ne sa „Đido”.
Povremeno se može pročitati u tekstovima o Đidu kako je
u zatvoru imao pisaću mašinu. To ne samo što nije tačno, već
je nespojivo sa strogim zatvorskim režimom. Ali, i da je imao
pisaću mašinu, ne bi mogao da je koristi jer nije znao da kuca.
Svoja pisma je pisao naliv-perom i plavim mastilom, a kada
su mu oni oduzimani, koristio je olovku. Štefica je, međutim,
kao mlada devojka završila daktilografski kurs i kucala je brzo
i gotovo bez grešaka. Ipak je češće koristila naliv-pero i plavo
mastilo, a rukopis joj je bio otmen i odisao samopuzdanjem.
Štefica je pisala ekavski ali je slično Đidu ponekad prelazila
u ijekavski. Budući da je rodom bila iz Hrvatskog Zagorja,
povremeno je koristila i hrvatske reči i izraze.
Gotovo sva Đidova pisma su iz zatvora (službeni naziv:
Kazneno-popravni dom) u Sremskoj Mitrovici, a ostala su iz
Centralnog zatvora u Beogradu u kome je držan dok mu se
sudilo. Sva Šteficina pisma su iz Đidovog, Šteficinog i Aleksi-
nog stana na drugom spratu Palmotićeve ulice broj 8 u Beo-
gradu. Đido je neki put iznad Šteficinog imena pisao gospođa,
a neki put drugarica. I jedno i drugo je bilo šala, igra. Đidu i
Štefici bile su strane krute forme građanske kulture, a sa pre-
tvaranjem komunista u privilegovanu, vladajuću elitu, njihov

12
način oslovljavanja zvučao im je lažno. Na kovertama pisama
koja su bila namenjena Aleksi – recimo onima sa čestitkama
za njegov rođendan – Đido je između Aleksinog imena i pre-
zimena stavljao „M.”, što je najčešće bila šala. I Aleksa se u
školi ponekad tako potpisivao terajući inat školskim vlastima.
Ispod Aleksinog imena Đido je stavljao „učenik”, a pored toga
broj njegovog razreda i broj njegovog odeljenja.
Štefica je Đidu iznad imena stavljala „osuđenik” i njegov
kažnjenički broj jer je tako bilo obavezno. Ovaj broj je više
puta menjan: na prvoj robiji je bio 6880 a zatim 1732, a na
drugoj 5493, 1717 i 673.
Na Đidovim i Šteficinim pismima, kao i na unutrašnjoj
strani koverata, nalazio se paraf načelnika zatvorske Udbe
(Uprave državne bezbednosti, tajne političke policije iz Tito-
vog vremena) ili njegovog zamenika. Za ove skraćene potpise
jednom su koristili mastilo, drugi put crvenu olovku, treći put
običnu, ali su uvek pisali nečitko, po svoj prilici namerno. Na
jednom od njih ipak se može razaznati slovo „R” – u Vlasti i
pobuni, svojim posleratnim memoarima, Đido spominje Ra-
ku, zamenika šefa zatvorske Udbe.
Zašto su ovi Udbovci stavljali svoje parafe? Đido i Štefica
bili su jedini koji su te skraćene potpise videli, a njih dvoje
su i inače znali da tajna policija pažljivo čita pisma. Uosta-
lom, Šteficina pisma predavana su Đidu otvorena, a ona koje
je Đido slao Štefici, zatvorska pošta primala je samo ako je
koverta bila nezalepljena. Da li su onda ti parafi bili pokušaj
zastrašivanja Đida i Štefice, kroz stalno upozoravanje, odno-
sno podsećanje, da su pod nadzorom? Ako jesu, ne samo što
nisu dali nikakvih rezultata, nego Đido i Štefica nisu na njih
ni obraćali pažnju.
Paraf je kao metoda zastrašivanja bio sličan otvorenom
praćenju Đida i Štefice, a takođe i Štefice i Alekse. Iza njih su po

13
 beogradskim ulicama namerno uočljivi išli agenti Udbe, naj-
češće dvojica. Međutim, kod tih praćenja zastrašivani su i ljudi
koji bi se javili Đidu i Štefici. Udbovci bi ih legitimisali, zapisali
podatke a onda napravili izveštaj i otvorili im dosije. Takođe bi
obavestili preduzeće ili ustanovu u kojoj su ti ljudi radili.

II
U fusnotama kojima sam dopunio Đidova i Šteficina pi-
sma, kao i u onima koja sam dodao u „Prilozima”, davao sam
osnovne podatke o ličnostima koje se spominju, a napisao i
kratke biografije onih važnih. Stavljao sam i kratke opise do-
gađaja, navodio vreme i mesto na kome su se odigrali, ako je
potrebno i njihovu istorijsku pozadinu. U nekoliko slučajeva
ukazao sam na greške koje su Đido i Štefica slučajno napravili
i naveo tačne podatke. Uzdržavao sam se od iznošenja mojih
sudova kako bi čitalac mogao što slobodnije da razmišlja i
donosi zaključke.
Pošto sam sve fusnote u „Pismima” i „Prilozima” ja napisao,
smatrao sam za suvišno da uz njih stavljam „Prim. priređiva-
ča.”, što je inače pravilo u istorijskoj nauci. Kada bih u sâmim
fusnotama govorio o sebi, pisao sam „priređivač” ili „ja”, ali
najčešće sam pisao „Aleksa”. Zašto nisam uvek pisao „ja”?
Smatrao sam da ću, ako koristim „Aleksa”, olakšati čitaocu da
vidi o kome je u tekstu reč. Ali, to sam često činio i radi toga
da naglasim ogromno rastojanje između sadašnjeg vremena,
sredine druge decenije dvadeset i prvog veka, i pedesetih i
šezdesetih godina prošlog veka, kada su pisma pisana, kao i
veliku razliku između mene sadašnjeg, koji sam uveliko za-
koračio u sedmu deceniju života, i onog dečaka kome se otac
u pismima obraćao i opisivao ga.
U fusnotama sam kao i u ovom predgovoru koristio nadim-
ke Đido i Štefica, a ne njihova puna imena, a takođe i nadimak

14
Vaja za Đidovu majku a moju baku Vasiliju, koja je dugo živela
sa nama u našem stanu u Palmotićevoj 8. To sam činio jer se
oni pod tim nadimcima spominju u sâmim pismima – Đido
doduše često koristi i nadimak Štefka – pa bi čitaoca možda
zbunjivalo da se u fusnotama nazivaju drukčije.
Poglavlje „Đido” u „Prilozima”, drugoj polovini knjige, u
stvari je hronologija njegovog života i rada koju sam davno
napisao i posle stalno dopunjavao, a objavljena je u nekoliko
knjiga koje se bave Đidom, prvi put 2003. Budući da je cilj
hronologije od početka bio da pruži samo činjenice, napisana
je jednim uzdržanim, gotovo službenim jezikom, pa sam zato
korišćenje nadimka smatrao za neprimereno i u njoj Đida
nazivao punim imenom – Milovan Đilas. Tako je i u ovoj knji-
zi, osim u sâmom naslovu poglavlja. Ali, zašto sam tu stavio
„Đido”? U „Prilozima” sam posle Đidove hronologije života i
rada dodao i poglavlja „Štefica” i „Aleksa”, pa nisam hteo da
se ono o Đidu izdvaja time što bi bilo korišćeno njegovo ime
i prezime.
Tekst o Štefici napisao sam posebno za ovu knjigu. U svo-
jim memoarskim spisima Đido često spominje Šteficu, a to
čine i Đidovi biografi. Međutim, nikada o njoj nije objavljen
zaseban tekst, pa je ovo prvi put da će njena životna priča,
doduše veoma sažeta, biti dostupna javnosti.
Štefica nije vodila dnevnik a ni pomišljala da napiše svoje
uspomene. Nije rado pisala ni pisma, osim Đidu dok je bio u
zatvoru. Uvek je imala jednu setnu crtu koju su teška životna
iskustva pretvorila u stalnu upitanost o vrednosti bilo kakvog
bavljenja sobom ili izražavanja sebe. Ali, uvek je bila spremna
na najveće napore kada se radilo o Đidu i Aleksi. Kada sam
joj predložio da zajedno napravimo njene memoare, odnosno
da kroz razgovor sa mnom ispriča svoju životnu priču, ipak je
prihvatila, mada bez oduševljenja. Ali, ja od 1980. do 1990. ni-

15
 sam mogao da dolazim u Jugoslaviju – jedanaest godina sam
bio politički emigrant. A onda je došao raspad Jugoslavije i
građanski rat i njima sam posvetio sav moj rad. Štefica je pre-
minula 7. avgusta 1993. i osim nepotpunih Đidovih i mojih
beležaka o njoj ništa nije ostalo.
Poglavlje o Aleksi je u stvari moj kratak curriculum vitae,
koji sam u nekim svojim knjigama stavljao na kraju kao be-
lešku o piscu. Tri životne priče Đida, Štefice i Alekse usko su
povezane s onim o čemu se govori u pismima.
Odlomke iz Đidovih memoarskih dela, koji se nalaze u
„Prilozima”, dao sam kao zasebna poglavlja i dopunio fu-
snotama. Prva tri odlomka su iz Vlasti i pobune, knjige koja
obuhvata period Đidovog života od 1945. do izlaska iz zatvo-
ra u decembru 1966. U njima čitalac može da nađe glavno
o Đidovom demokratskom opozicionim delanju – izjavama
i intervjuima, člancima, esejima i knjigama – o njegovim
suđenjima i zatvorskim danima, kao i o kratkom periodu na
slobodi između dva utamničenja. Sledeća tri odlomka su iz
Tamnice i ideje, književnog, meditativnog dela, zasnovanog
na Đidovim iskustvima i razmišljanjima u zatvoru. Poslednji
odlomak je uzet iz političko-filozofske studije Nesavršeno dru-
štvo: i dalje od „Nove klase”. Ova Đidova razmišljanja o krizi
komunističkih sistema i prevaziđenosti marksističko-lenjini-
stičke ideologije isprepletana su sa zatvorskim uspomenama.
Takođe, on u Nesavršenom društvu iznosi na koji način se
treba demokratskim metodama boriti protiv komunističkih
jednopartijskih režima a za stvaranje demokratskih društava
i objašnjava kako se ovaj njegov politički program oblikovao,
između ostalog, i kroz tegobni robijaški život.
Ali, kako je Đidu bilo u zatvoru? Odgovor će dati sâma
pisma, kao i priloženi tekstovi. Ipak, već sada je neophodno
opisati teške uslove pod kojima je Đido bio zatočen i objasniti

16
i dočarati njegovu borbu da ga ne nadvlada vreme čija je
ogromnost imala dva oblika – s jedne strane, Đidove kazne su
bile duge i još produžavane, a sa druge, budući da su Štefici
i Aleksi bile dozvoljene samo retke i kratke posete, valjalo
mu je istrpeti bezbrojne dane i sate između njih. Kada se
shvati kako i koliko je Đido robijao, sve ostalo će se lakše i
bolje razumeti. I samo tako čitalac neće biti zbunjen izuzetno
snažnim osećanjima na koja će naići u pismima i njihovim
često tragičnim tonom.

III
U junu 1993. posetio sam zatvor pretvoren u muzej na
ostrvu Alkatraz, udaljenom oko dva kilometra od San Franci-
ska. Dok nije ukinut 1963, u njega su slani osuđenici iz čitave
Amerike – počinitelji najtežih zločina i profesionalni krimi-
nalci, a koji su uz to kao zatvorenici bili skloni buntovničkom
ponašanju i nasilju ili pokušavali da pobegnu. U Alkatrazu je
bio zatočen i Al Kapone, kralj čikaškog podzemlja i najpozna-
tiji američki gangster svih vremena.
U prodavnici muzeja kupio sam poštansku kartu s fotogra-
fijom Frenka Morisa, provalnika i pljačkaša banaka, zapamće-
nog po odlično smišljenom, temeljno pripremljenom i smelo
izvedenom bekstvu iz Alkatraza. Već ranije sam gledao film o
njemu – snimljen je 1979. sa Klintom Istvudom u glavnoj ulozi.
Morisovu fotografiju sam poslao Đidu u Beograd, napisavši na
poleđini šaljivu poruku da je ovaj čovek trebalo da mu bude
uzor dok je robijao u Sremskoj Mitrovici. Ubrzo sam se vratio u
Beograd i dok smo jednom zajedno gledali Morisovu fotogra-
fiju, zadirkivao sam Đida kako nije bio dovoljno vešt i lukav da
pobegne iz zatvora. Ja sam, naravno, dobro znao da tako nešto
njemu ne samo da nije padalo na pamet, već i da je bežanje
nedostojno političkog zatvorenika. Ali, veoma sam voleo da

17
 pravim šale na račun njegovog dugog robijanja, a on ih je uvek
dobroćudno primao i često i sâm pravio.
Analizirajući Morisovo lice, Đido je rekao da ga podseća
na neke velike provalnike i pljačkaše koje je sreo u zatvoru –
inteligentne, odlučne i nemilosrdne. Već ranije sam od njega
čuo kako su ti razbojnici ponosni i da ne prihvataju da budu
cinkaroši. Takođe mi je pričao kako zatvorenici posebno cene
obijače čeličnih kasa pošto je za takve poduhvate potrebno
pored smelosti i veliko znanje i veština i da ih zovu „mečkari”
jer se u kriminalnom žargonu kasa naziva „mečkom”.
U junu 1993. imao sam četrdeset godina. Međutim, kao
što će čitalac videti iz pisama u ovoj knjizi, Aleksa je još kao
mali dečak pokušao da u Đidovo dugogodišnje robijanje
unese humor dosetkama i ironičnim primedbama, kako za
vreme poseta tako i u razgovorima sa Šteficom. Trudio se da
bude vedar i zabavan, ali je iz njega ipak povremeno izbijala
gorčina. A sâma situacija je bila takva da je svaki humor bio
u stvari crni humor.
Da bih ostao dosledan sebi, odnosno dečaku Aleksi, upore-
diću sada u crnohumornom duhu uslove pod kojima je Đido,
osuđen zbog svoje borbe za mirne, nenasilne demokratske
promene u Jugoslaviji, tamnovao u Sremskoj Mitrovici, sa
onima pod kojima je krem krema američkih kriminalaca
izdržavao kaznu u Alkatrazu.
Zar se ne vredi zamisliti nad time da je jedan Al Kapone
jeo zdraviju i ukusniju hranu od one koju je dobijao Đido u
Sremskoj Mitrovici i da mu nikada nije bilo hladno, dok Đido-
va ćelija nije grejana ni u najledenijim zimskim danima? U
Alkatraz je Al Kapone stigao bolestan od progresivne demen-
cije i lečili su ga lekari s jednim jedinim ciljem – da mu po-
mognu, odnosno da uspore propadanje njegovih mentalnih
sposobnosti. Đido je u zatvoru jedno vreme bio depresivan, ali

18
je lekarima koji su mu davali lekove i razgovarali s njim bilo
manje važno da uklone njegove tegobe nego da ga uvere kako
treba da se odrekne svojih demokratskih političkih uverenja.
Čak neke činjenice ukazuju na to da je bio trovan.
U Alkatrazu je samica bila najstroža kazna i uprava za-
tvora je slala u nju samo zatvorenike koji su počinili teške
prekršaje, recimo fizički napad na čuvara. Zatvorenici su je
se veoma plašili i čak se povređivali da bi je izbegli time što će
biti prebačeni u bolnicu i drugi zatvor. Doista, nije bilo retko
da duži boravak u samici dovede do psihičkih tegoba, čak i do
trajnih duševnih poremećaja, a bilo je i samoubistava. Đido je
proveo u samici skoro dve godine a da pre toga nije napravio
ma i najmanji prekršaj zatvorskog reda. I dok je odluka upra-
ve Alkatraza morala da bude upisana u zatvorenikov dosije
i unesena u zatvorske knjige, Đido je bio potpuno izolovan u
samici samo usmenim naređenjem Tita koje je sproveo poli-
cijski vrh Jugoslavije.
Dalje, u Alkatrazu su ćelije bile na jednoj strani hodnika
a na drugoj veliki prozori i bila je tišina, dok je pored malog
prozora Đidove ćelije bio zvučnik. Na kraju ali nikako na po-
slednjem mestu (kako to vole da kažu Amerikanci), u Alka-
trazu su članovi porodice mogli da posete osuđenike jednom
mesečno i ostanu s njima sat vremena, dok je Štefici i Aleksi
takođe bila dozvoljena samo mesečna poseta, ali je trajala
dvostruko manje – tek pola sata.

IV
Štefica i Aleksa išli su zajedno u posete Đidu u zatvoru.
Aleksu je mogla da spreči jedino prehlada sa visokom tempe-
raturom, a Šteficu zabrana od strane vlasti ili napad bolesne
žuči ili bubrega – nekoliko puta su lekari smatrali da joj je
život bio u opasnosti. Štefica je brižljivo beležila svaku posetu

19
 i govorila je kako je Aleksa u toku devet godina Đidove robije
(preciznije: oko mesec dana manje od devet godina) posetio
oca u zatvoru sto i šesnaest puta. Ako ovaj broj podelimo sa
devet, dobijemo 12,9 poseta godišnje. To bi onda bilo više
nego jedna poseta mesečno, a razlog je po svoj prilici taj što
su Đida dok je bio u istražnom zatvoru Štefica i Aleksa pose-
ćivali nekoliko puta u toku jednog meseca. Štefica, međutim,
nikada nije rekla – a ja sada žalim što je nisam pitao – ko-
liko je puta ona posetila supruga u zatvoru. Verovatno više
od sto i šesnaest – mora da je i bez Alekse odlazila u istražni
zatvor budući da je pomagala advokatima i bila uključena u
sve druge delatnosti koje su mogle da koriste Đidu u vezi sa
njegovom odbranom na suđenjima.
Ako je, dakle, Aleksa bio u poseti Đidu sto i šesnaest puta,
a poseta trajala trideset minuta, to znači da su otac Đido i sin
Aleksa proveli u toku devet godina tri hiljade i četiri stotine
osamdeset minuta zajedno. A ako ovaj broj podelimo sa
šezdeset, dobijamo pedeset i osam sati, odnosno dva dana i
deset časova. Dakle, otprilike jedan vikend zajedno za gotovo
deceniju.
Međutim, nije bilo ni toliko vremena za neposredni raz-
govor. Jer za vreme posete, najviše su razgovarali Đido i Šte-
fica. Obavezne teme su bile Đidovo zdravlje i pisanje, uslovi
u zatvoru, Šteficino zdravlje i brojne teškoće sa kojima mora
da izlazi na kraj. Štefica je takođe uvek obaveštavala Đida o
članovima porodice i prijateljima i dogovarala se s njim šta
da mu donese od knjiga i neophodnih stvari, posebno o odeći
za zimu.
Aleksi je za razgovor s ocem ostajalo najviše deset minuta.
Ako se deset minuta pomnoži sa sto i šesnaest poseta, dobije
se hiljadu sto i šezdeset minuta, odnosno nešto više od devet-
naest časova. Dakle, Aleksa i Đido imali bi manje od jednog

20
dana za razgovor u vremenskom razdoblju od Aleksine treće
godine, kada je Đido prvi put uhapšen, do njegove trinaeste,
kada je Đido poslednji put izašao na slobodu – da Đido nije
bio na slobodi između dve robije: od januara 1961. do aprila
1962. Za tih nešto više od četrnaest meseci, Đido i Aleksa su
se mnogo družili, a u leto 1961. su Đido, Štefica i Aleksa jedini
put u čitavom životu otišli zajedno na godišnji odmor – prove-
li su nekoliko nedelja na ostrvu Hvaru.
Đido je poslednji put izašao iz zatvora 31. decembra 1966
– Tito ga je oslobodio daljeg izdržavanja kazne mada Đido
nije pisao molbu za pomilovanje niti na bilo koji drugi način
tražio da ga puste. Da je ostao u zatvoru trinaest godina koliko
je osuđen, a to bi se i dogodilo da nije došlo u Jugoslaviji do
političkih potresa izazvanih smenjivanjem Aleksandra Ran-
kovića i drugih šefova Udbe u julu 1966, Đido bi bio na slobodi
u februaru 1971, u godini jubilarnih rođendana: Aleksa je 14.
marta 1971. napunio osamnaest godina i postao punoletan,
Đido je 12. juna 1971. napunio šezdeset godina i ušao u sed-
mu deceniju, a Štefica 5. decembra 1971. napunila pedeset
godina i ušla u šestu deceniju.
Aleksina sudbina kao sina političkog zatvorenika i dečaka
koji raste odvojeno od oca česta je tema Đidovih i Šteficinih
pisama.
Evo kako Đido čestita Aleksi šesti rođendan:

5. mart 1959 godine

Dragi moj Aleksa,
Čestitam ti rođendan – moj i Štefkin najradosniji dan.
Čestitam ti ga po treći put odavde i s utoliko većom lju-
bavlju. Jer već smo godinama odvojeni. Ali utoliko su moje
žudnje za tobom – za vama dvoma, i moje želje za tebe – za
vas dvoje, vrelije, nesebičnije i neodoljivije.

21
 Nemam ništa da ti kažem. Sem što više radosti i što manje
briga za tebe – da se što manje sekiraš što smo odvojeni i da
uvidiš – a uviđaćeš sve više, da zbog toga nema razloga da se
žalostiš, makar ti i bilo teško biti prinudnim siročetom.
Još jednom: nek ti je srećno, dečko moj!

I da spomenem na kraju kako se dužina Đidovog, a

sâmim tim i Šteficinog i Aleksinog, zatvorskog vremena
može dočarati navođenjem onoga što se u svetu dogodilo iz-
među 1956. i 1971. Doista su napredak i promene bili veliki
– u nauci, medicini, tehnologiji, kulturi, modi. Na primer, So-
vjetski Savez lansirao je 4. oktobra 1957. u orbitu Sputnik 1,
prvi zemljin veštački satelit, a 20. jula 1969. američki Apolo
11 prvi je odveo čoveka na Mesec. Đido je prvi put uhapšen
19. novembra 1956, gotovo godinu dana pre Sputnika 1, a
trebalo je da izađe 7. februara 1971, nešto više od godinu i
po posle Apola 11.

V
Đido je razmišljao o objavljivanju Šteficinih i svojih za-
tvorskih pisama. Pred kraj života, već staračkim rukopisom,
pisao je knjigu Beleške o Štefici i nameravao je da je upotpuni
izborom iz tih pisama. S radom nije daleko odmakao – pre-
minuo je 20. aprila 1995. Poslednja beleška je na stranicama
četrdeset devet i pedeset i nosi datum 8. februar 1995:
„Odustao sam od izbora – znao bih odabrati, ali ne znam
šta da odbacim: pisma su toliko lepa, naročito Štefkina – moja
se dosta ponavljaju – da bi trebalo sve objaviti kao posebnu
knjigu.”
U martu 2015, gospodin Manojlo Manjo Vukotić, direktor
izdavačke kuće Vukotić Media, i gospođa Dubravka Vujano-
vić, glavna urednica u tom preduzeću, obratili su mi se s pre-

22
dlogom da se od zatvorskih pisama Milovana Đilasa napravi
knjiga koju bi oni objavili. Ova zamisao veoma mi se dopala,
ali sam ipak pitao za mišljenje nekoliko prijatelja, kao i moju
suprugu Olgicu, sina Nikolu i ćerku Mariju. Svi su bez koleba-
nja bili za to da se predlog prihvati.
Zahvaljujem se gospodinu Vukotiću i gospođi Vujanović
na njihovom predlogu i na radu u vezi sa izdavanjem knjige,
a takođe i na njihovom strpljenju – na knjizi „Milovan Đilas
– Pisma iz zatvora” dugo sam radio, želeći da bude što temelj-
nije priređena.
Istoričar Veljko Stanić zaposlen je na Balkanološkom in-
stitutu Srpske akademije nauka i umetnosti i kao stipendista
francuske vlade na Sorboni završava doktorsku disertaciju
o jugoslovensko-francuskim kulturnim vezama između dva
svetska rata. Gospodin Stanić je i dobar poznavalac života i
dela Milovana Đilasa i objavljivao je radove o njemu. Uprkos
velikim obavezama, odvojio je vremena i pročitao u rukopisu
celu knjigu „Milovan Đilas – Pisma iz zatvora”. Mnoge njego-
ve kritičke primedbe i predloge sam prihvatio.
Gospođa Jugoslava Ljuštanović je u knjizi lektorisala pred-
govor, fusnote i tri priloga o Đidu, Štefici i Aleksi, odnosno
sve ono što sam u knjizi ja napisao. Time se nastavila naša
saradnja koja je počela pre više od dve decenije, a gospođa
Ljuštanović je po ko zna koji put pokazala svoje sjajno oseća-
nje za naš jezik.
Moja supruga Olgica dala mi je mnoge dobre savete, radila
na korekturi i pomogla u fotokopiranju i pripremi fotografija.
Gospođa Živka Cvetinović je kao i kod nekoliko mojih
ranijih knjiga radila na korekturi sa njoj svojstvenom prilje-
žnošću i tačnošću.
Svima četvoro se zahvaljujem na njihovom trudu, ali i na
podršci i ohrabrivanju.

23
 VI
Veoma volim citate, posebno iz književnosti, istorije i fi-
lozofije, trudim se da ih zapamtim, koristim ih u razgovoru.
Čak sam i pročitao nekoliko knjiga citata mada su namenjene
traženju i proveravanju a ne čitanju. Citate sam rado stavljao
kao moto na početak svojih tekstova, a na početak svojih knji-
ga često i nekoliko. Za ovu knjigu uzeo sam tri citata i da dva
nisu dugačka, možda bih stavio još nekoliko.
Đido je pisao biografiju Njegoša za vreme prve robije, a
prepevao Izgubljeni raj Džona Miltona za vreme druge robije
– prepev ovog engleskog speva iz sedamnaestog veka zapo-
čeo je na toalet-papiru jer mu duže od dve godine nije bila
dozvoljena hartija. Na zid svoje radne sobe u našem stanu
u Palmotićevoj 8, stavio je portrete Njegoša i Miltona i oni i
danas tu stoje. Smatrao sam da mi sve ovo nalaže da stavim
citate iz dela ta dva velika pesnika.
Njegoš nudi mnogo divnih, moćnih, veličanstvenih citata
koji bi se lako povezali sa glavnim temama u knjizi „Milovan
Đilas – Pisma iz zatvora”. Ali, eto, ja sam često u sebi ponavljao
duboke i skladne ali sasvim jednostavne, skromne i malo
poznate stihove iz Lažnog cara Šćepana Malog (IV, 178-179):
„Spomen'te se vašijeh pretkovah / i njihove borbe očajane...”.
Preci na koje sam ja mislio bili su Đido i Štefica, ali ponekad bi
mi pao na pamet i dečak Aleksa koji je na neki način takođe
predak mene sadašnjeg.
Mojoj supruzi Olgici, sinu Nikoli i ćerci Mariji stihovi su
se dopali, ali sam ipak odlučio da pitam za mišljenje Matiju
Bećkovića, pesnika, poznavaoca Njegoša i Đidovog prijatelja.
Poslao sam Matiji imejl (subota, 24. oktobar 2015): „...da li ovo
treba uzeti?” Odgovor je brzo stigao: „Stihovi su lepi, prikladni
i nisu izraubovani!”
U Njegoševim Izabranim pismima (193) naiđoh na ovu

24
rečenicu: „Neki su me sovjetovali da ništa ne mislim.” Glasno
sam se nasmejao – doista duhovito rečeno a uz to sam bio i
iznenađen da kod Njegoša ima ovako modernog humora. I to
je mogao da bude jedan od citata uključen u moto ove knjige,
budući da na zabavan način sažima kako su Tito i druge ju-
goslovenske vođe raznim vrstama progona „sovjetovali” Đida
da se okane mišljenja.
U citatu iz Izgubljenog raja (prepevao s engleskog Milovan
Đilas, Altera, Beograd 1989, knjiga prva, stihovi 67-76) nalazi
se opis pakla i za njega se kaže, između ostalog, da је „tamnica
stravična”. Đido se u pismima stalno trudi da Šteficu i Aleksu,
a i sâmog sebe, uveri kako mu u zatvoru i nije tako loše, kako
je uspeo da se prilagodi, pa čak kako ima lepih i prijatnih
trenutaka. Ali, iz pisama se jasno vidi da je njegova tamnica
„kraj tmuran, pust i surov”, sav od „predela žalosti i žalosnih
seni”, bez počinka i mira – baš kako Milton opisuje pakao.
Međutim, Milton piše o vidljivoj tami koju daju plamenovi, a
ona ne može da postoji u stvarnom svetu pa je nije bilo ni u
Kazneno-popravnom domu u Sremskoj Mitrovici. Ali, ako ju
je u paklu stvorila Miltonova silna mašta, možda ju je u svojoj
mašti video oko sebe i njegov utamničeni prevodilac.
Iz autobiografske knjige Dostojevskog o njegovom zatoče-
ništvu u Sibiru (F. M. Dostojevski, Zapisi iz mrtvog doma, dva
dela, s ruskog prevela Kosara Cvetković, Narodna prosveta,
Beograd 1933, prvi deo, 45-46), uzeo sam citat u kome on
ističe čuđenje kao jedno od duhovnih stanja koje je stalno
bilo prisutno i koje ga je sa prolaženjem vremena sve više
obuzimalo. Čuđenje prožima i Đidova pisma – on sve zna i
razume ali mu je ipak sve nepojmljivo. Međutim, rekao bih da
je tek delimično bio svestan svoje duboke začuđenosti i da ju
je sasvim pojmio tek mnogo godina posle izlaska iz zatvora.
Da je bilo prostora, prihvatio bih predlog Veljka Stanića

25
 da u moto stavim i sledeći citat: „Ali mu oni ostadoše verni -
ništa što je bilo njegovo nije se moglo skinuti s njih, i živeše
samotnički, upućeni jedino na sebe, na sve nežniju i bolniju
ljubav među sobom.” (Najlepše pripovetke Milovana Đilasa,
izbor i predgovor Matije Bećkovića, Prosveta, Beograd 2003,
47.) Rečenica je iz Đidove pripovetke „Gubavac”, a odnosi se
na Lazara i njegovu porodicu. „Gubavac” je alegorija na Đido-
vu sudbinu: Lazara, kao što je to činio Tito sa Đidom, progoni,
zatvara i najzad ograđuje zidom seoski despot Todor.
Žao mi je i što nisam našao mesta za stihove Džona Dona
(1572–1631), engleskog pesnika koji u pesmi upućenoj prija-
telju kaže: „Ser, više nego poljupci, pisma mešaju duše.”

VII
U Šteficinom i Aleksinom životu, samo je poseta Đidu u
zatvoru bila važniji događaj od prispeća njegovog pisma. Pi-
smo se s nestrpljenjem čekalo, a Šteficu je obuzimao nemir
ako bi kasnilo i počela bi da brine kako se Đidu nešto strašno
događa. Čim bi stiglo, Štefica ga je naglas čitala, i to nekoliko
puta. Onda bi ga rečenicu po rečenicu tumačila, isticala kako
je pismo prepuno ljubavi, obasipala Đida pohvalama.
Kroz Đidova pisma, ali i kroz Šteficina, može se upoznati
Đidova ličnost, posebno njegov duhovni život i njegova demo-
kratska uverenja koji su mu pomagali da se bori sa partijskim
i policijskim vođama a da se istovremeno ne preda mržnji
i želji za osvetom. I u njenim i u njegovim pismima vidi se
potpuna odanost njegove „Štefke”, a takođe i njena hrabrost i
spremnost da sve podnese.
Čitalac može da pročita nekoliko pisama jedno za drugim
za pola sata, a Štefici i Aleksi su ona stizala jednom mesečno,
dakle između dva pisma razmak je bio oko trideset dana. I
zato su Štefica i Aleksa očekivali, posebno je Štefici to bilo

26
važno, da se ponavljaju izjave ljubavi. Đido je Šteficu doživlja-
vao i kao savršenu suprugu koja brine o njemu i kao mudru
stariju sestru. Ipak je u pismima najlepše što su prožeti Đi-
dovom i Šteficinom gotovo nestvarno romantičnom ljubavlju
i što pokazuju kako je zatvor stalno ojačavao ionako snažne
veze koje su od Đida, Štefice i Alekse stvarale jednu celinu. A
kako je vreme odmicalo i jedna zatvorska godina smenjivala
drugu, pisma su postajala sve značajnija, sve više zamena za
stvarni život. Možda se od njih i sve više očekivalo i sve teže
ih bilo pisati.
U subotu, 1. avgusta 1964, Đido piše:
Štefka traži „lepo” pismo od mene! Kad bih ja znao kakvo
treba da bude da bi bilo takvo! Pišem spontano, kako mi dođe
i – istovremeno – uz najveću mogućnu koncentraciju. Gledam
da me dobijete što celovitijeg, makar i izbledelog i smanjenog
– pa kako vam bude. Zato najčešće ispadaju sva ta pisma s
brda-s dola – a možda je tako i najbolje. U svakom slučaju, i
ovim putem činim i činiću što mogu za vas.

Pripremajući pisma, osećao sam nelagodnost i tugu dok

sam ih skraćivao. Kao da sam Štefici i Đidu otimao deo njih
sâmih. Ali, skraćenja su bila neophodna. Knjiga bi bez njih
bila predugačka – sa prilozima, po mojoj proceni, oko hiljadu
kucanih stranica duplog proreda (odnosno „kartica”, da upo-
trebim reč koju koriste urednici novina), ili oko šest stotina
štampanih stranica.
Šta sam izostavljao? Pre svega ponavljanja, najčešće onog
što je manje važno, recimo dogovaranja oko sledeće posete
ili šta treba da se donese, ali sam takođe uglavnom ispuštao
delove pisama o nevoljama koje su Đidu i Štefici zadavali neki
članovi Đidove porodice, posebno brat Akim, sestra Milka i
njen suprug Komnen Cerović. Trudio sam se da ne diram ni-

27
 šta što je ispunjeno osećanjima, ma kako obično i beznačajno
bilo, osim ako veoma liči na ono što je već rečeno u nekom
ranijem pismu, na primer mnogi delovi o Aleksi.
Znak za izostavljene delove pisma je ovaj:
[...]

VIII
Đido je u pismima i na posetama savetovao Štefici da o
njemu pred Aleksom govori bez velikih pohvala, ukazujući
i na njegove mane. Naglašavao je da ona nikako ne treba da
pravi kult oca jer to može loše da utiče na razvoj Aleksine
ličnosti. Štefica se slagala s Đidom, sve prihvatala, a onda
činila upravo suprotno. Tako je za Aleksu njegov otac bio
najpametniji, najhrabriji, najdarovitiji – ukratko, u svemu
nenadmašan.
Đido je, nema sumnje, bio u pravu i svaki stručni pedagog
bi se složio s njim, odnosno i sâm bi Štefici slično preporu-
čio. U stvari, Štefica se svojski trudila da sledi Đidov savet a i
inače je bila trezvena, razumna žena. Ali, prilike i okolnosti
u kojima se našla bile su teške i složene i ni njoj samoj nisu
dozvoljavale da kritički analizira Đida. To bi joj smetalo da
se usredsredi na borbu za Đidovo duhovno i fizičko održanje
i oduzimalo snagu neophodnu da se odupre pritiscima. Ta-
kođe je, sasvim ljudski i roditeljski, htela da izgradi Aleksinu
ličnost time što će mu postavljati oca za uzor, a budući da je
on bio odsutan, to je nadoknađivala time što je o njemu uvek
govorila sve najbolje.
Dok je Đido bio u zatvoru, ni sâm Aleksa nije o ocu nikada
govorio kritički jer ako bi to činio, bio bi u svojim očima sa-
radnik Titovog režima koji je Đida utamničio i stalno klevetao.
Dakle, bio bi izdajnik.
Da dodam kako je bez obzira na veliku propagandu re-

28
žima protiv Đida, Aleksa kao dečak nailazio na takozvane
obične ljude koji su lepo govorili o njegovom ocu. Mada nisu
bili intelektualci niti se mnogo zanimali za politiku, shvatali
su ono glavno u Đidovim idejama i sudbini: Hrabar čovek,
alal mu vera, rekao pošteno Titu i ovim njegovim da im je
vlast iznad svega, da su gramzivi i nadmeni, pa ga poslali
na robiju!
Ako je Štefica stavila Đida na pijedestal, i Đido i Štefica su
previše uzdizali Aleksu. A Đido je zasipao Šteficu pohvalama,
izrazima divljenja, zahvalnošću. Moglo bi se šaljivo primetiti
kako su rastavljenost i nevolje prinudili Đida, Šteficu i Aleksu
da stvore mali klub za međusobno obožavanje.

IX
Đidova i Šteficina zatvorska pisma valja sporo čitati, ali
ne zato što ih je teško razumeti, već što je takvo čitanje uz-
budljivije. Kroz životne sitnice, Đido i Štefica dočaravaju sva-
kodnevicu i time postižu međusobnu bliskost, ali ponekad i
ispunjavaju pisma napetošću. Kada Đido napravi Štefici malu
zamerku kako džemper koji mu je kupila nije za njega već
za nekog mladog momka, nju to beskrajno rastuži i ona mu
opširno objašnjava kako je to sasvim običan džemper i da nije
skup. Međutim, kupovina televizora u februaru 1963. opisana
je sa bezbroj detalja koji su veoma životni i dramatična je na
jedan neupadljiv način. Nov predmet ulazi u kuću i to kao da
je znak da će Đido doći kući, vratiti se iz zatvora. Baka Vaja i
Aleksa veoma su obradovani, a Đido deli njihovu radost i na
taj način je prisutan. Štefica hvali televizor i njegov kvalitet je
pobeda nad sumornošću života.
Štefica je prvih godina retko pisala pisma i tek su s vre-
menom postala redovna, a uvek ih je pisala svega nekoliko
dana pre nego što bi istekao rok za taj mesec. To nije ličilo

29
 na nju, koja je sve planirala, pripremala unapred, ništa nije
radila u poslednjem trenutku. Kao da je čekala da misao
sasvim sazri i stopi se s osećanjima, a da se onda oni sâmi
pretoče u reči. Ali, ne bi ih napisala pre nego što u sebi pro-
veri da li odražavaju tačno ono što želi da iskaže. Kada bi
najzad uzela pero i hartiju, birala je reči i doterivala stil.
Takođe je stalno pamtila detalje koje će iskoristiti za pismo.
Život u kući koji dočarava Đidu je idealizovan, ali su sve
činjenice tačne. Iz njenih pisama se vidi ne samo da je sme-
la, hrabra, već i da je potpuno neuplašena – neka bude šta
bude. Ali, gotovo u svakom pismu koristi reč bol ili neku reč
izvedenu iz nje.
Đido voli da piše pisma i nalazi razloge da što pre prione
na pisanje. Piše ih u jednom dahu i pažnja mu je potpuno
usredsređena. Posle pisanja pisma kaže kako se oseća vedar
i smiren. To je možda jedno od onih kod njega čestih preteri-
vanja, ali nema sumnje da oseća olakšanje. Pismom je makar
na kratko izašao iz zatvora i otišao kod onih koje voli. Možda
je najvažnije da su pisma sasvim iskrena i namenjena samo
Štefici i Aleksi – to nije nikakav njegov dijalog s istorijom niti
testament za istoriju.
Đido je često tužan, ali se otima, odupire, uspeva da podig-
ne sebe. Čas kaže kako mu je veoma teško, a onda da u stvari
sve to nije ništa. U pismima se vidi i jedan stalni nemir i duh
koji je borben. Đido je istovremeno i stoik i voli da se umiljava
i da se s njim postupa nežno. Ne želi da uznemiri Šteficu i
Aleksu, ali ne može da ne iznosi svoja tužna razmišljanja o
svojoj i njihovoj sudbini. Ljubav se pretvara u ispovest, is-
povest postaje izjava ljubavi. Pisma su poetična i nežna, ali
ponekad i jaka i žestoka. I čas kao da ih piše dečak, a čas neko
ko je proživeo nekoliko života.

30
 *
Dok sam pripremao ova pisma, dao sam na čitanje nekoli-
ko desetina jednoj lekarki koja je u dubokoj starosti ali svežeg
duha i čije mišljenje veoma cenim budući da je ne samo svoj
radni vek već i vreme posle penzionisanja, posvetila poma-
ganju ljudima. Pošto je pisma pročitala, rekla mi je kako bi
ih preporučila za čitanje svakome ko se nalazi u velikim te-
škoćama – da mu budu i uteha i nadahnuće za borbu. Đidu,
Štefici i Aleksi mora da bi bilo veoma drago da su znali kako
će u dalekoj budućnosti neko ovo reći.

U Beogradu, 23. marta 2016.

31