Матија Бан

Матија Бан (Петрово Село код Ду ровника, 16. децем ар

1818 — Београд, 1/14. март 1903) ио је српски професор,
Матија Бан
политичар и дипломата и један од најпознатијих
представника националног покрета Ср а у
Ду ровнику.[1][2][3]

Школовао су у Ду ровнику, где је завршио гимназију,

филозофске и педагошке науке. Радио је прво као писар у
једној адвокатској канцеларији, а потом у катастру у
Ду ровнику. Провео је неколико година на Истоку, на
острву у цариградској околини, Цариграду и Бруси,
повремено подучавајући друге, учећи и сам, а повремено је
живео на свом имању у Анадолији. Године 1844. дошао је у
Београд, где постаје васпитач кћери кнеза Александра
Карађорђевића. Био је шеф прес- ироа и водио је послове
националне пропаганде и члан Српске краљевске
академије, а у исто време један од најплоднијих српских Портрет Матије Бана (аутор: Полексија
писаца. Тодоровић; уље на платну, Галерија
Матице српске, Нови Сад)
Писао је драме у духу класицизма и трагедије у стиху, са
историјском тематиком; познате су и његове педагошке Датум рођења 16. децембар 1818.
расправе. Његове најпознатије драме су: Мерима, Смр Место рођења Петрово Село
Уро а V, Краљ Вука ин, Кнез Никола Зрињски, Јан Хус и , Аустријско
многе друге. царство
Датум смрти 14. март 1903. (84 год.)
Место смрти Београд
Садржај , Краљевина
Србија
Биографија
Педагошки рад и дипломатске мисије
Каријера
Занимљивости
Чланство у научним институцијама
Референце
Литература
Галерија
Види још
Извори
Спољашње везе

Биографија
Школовао се у Ду ровнику, где је завршио гимназију, филозофске и педагошке науке. Године 1834.
ступио у фрањевачки ред, али је у рзо из њега иступио. Радио је прво као писар у једној адвокатској
канцеларији, а потом у катастру у Ду ровнику. Провео је неколико година на Истоку, на острву Халки
у цариградској околини, Цариграду и Бруси, повремено подучавајући друге, учећи и сам, а
повремено је живео на свом имању у Анадолији.

Педагошки рад и дипломатске мисије

Године 1844. дошао је у Београд, где постаје васпитач кћери кнеза Александра Карађорђевића. Као
резултат тог педагошког рада су три свеске Вос и а еља женско (1847.) Био је шеф прес- ироа и
водио је послове националне пропаганде и члан Српске краљевске академије, а у исто време један од
најплоднијих српских писаца. Писао је драме у духу класицизма и трагедије у стиху, са историјском
тематиком; познате су и његове педагошке расправе. Његове најпознатије драме су: Мерима, Смрт
Уроша V, краљ Вукашин, кнез Никола Зрињски, Јан Хус и многе друге.

Матија Бан је оснивач једног политичког програма националног уједињења и осло ођења Јужних
Словена. Држава и тре ало да уде нека врста уније Хрватске и Ср ије, којој и се потом, по жељи,
прикључила и велика Бугарска. Бугарски кнез Фердинанд га је одликовао 1897. године највишим
степеном угарског ордена за грађанске врлине.[4] Према Бановом концепту федералне југословенске
државе, Ср ија тре а да има улогу коловође, и границе и јој иле историјске српске земље од ријека
Вр ас и Цетина до града Софија, уједињењем: Ср ија, Срем, Бачка, Банат, Босна, Херцеговина, Црна
Гора, Стара Ср ија, сјеверна Ал анија, Бока Которска, Далмација и Босанска крајина. Хрватско-
славонски остатак југословенских територија на запад и заједно и са словеначким о ластима и
приморјем до Трста укључивао Велику Хрватску. Овај план је уручио Стевану Книћанину.

У своме о раћању Јовану Ристићу, тадашњем министру иностраних дела Кнежевине Ср ије, 23.
марта 1879. године Матија Бан предлаже оснивање О ора за Маке онију о за и ом Св. Саве.
Задатак тог Од ора ио и штампање књига за то подручје, као и » а о о ор ражи ср ске учи еље
за амо ње ре еле и означава ецу која и се о у римала са ла о ејањем у на е коле«. Уз то,
предложио је и оснивање подод ора у Врању, Скопљу, Тетову, Куманову, Призрену, Кичеву,
Прилепу, Костуру, Охриду.[5]

Бан је 1848. сковао реч четник по узору на пољски језик да и означио герилца у Гр аљској уни.

Каријера
У прво време је служ овао при адвокатској канцеларији једног ду ровачког адвоката, а потом и у
катастру Ду ровника, да и 1839. године прешао у Цариград, где је као професор италијанског језика
предавао у грчкој школи на Халки. Савладао је и француски и грчки језик и у француској школи на
Халки факултативно похађао предавања из о ласти војних наука. У школу Св. Вендикта у Цариграду
прешао је 1840. године као наставник историје и географије, а истовремено је у школи Бе ека
предавао француски језик. У Анадолију је прешао 1841. године и купио имање у Бурси, које је
продао 1844. године и прешао у Београд, од ивши претходно све понуђене му професорске служ е у
Цариграду. У Београду је почевши од 1845. године радио као васпитач ћерке кнеза Александра
Карађорђевића, Клеопатре (1835—1855), на основу чега је о јавио и књигу Вос и ач женски (у три
тома) 1847. године. На Лицеју у Београду је 1850. године предавао француски језик и историју
књижевности. Од оснивања Школе за телеграфисте и на Војној академији, предавао је француски
језик од 1858. годиен. По оснивању Прес ироа Министарства иностраних дела Кнежевине Ср ије
1861. године, ио је његов први начелник, где се задржао до пензионисања 1880. године.[6]
У време Српског покрета у Угарској 1848-1849 године ио је изузетно активан на дипломатском
пољу, као и касније у време Кримског рата 1853-1856 године. У дипломатским мисијама оравио је у
Карловцима код патријарха Јосифа (Рајачића) 1848, а исте године и код ана Јосипа Јелачића и код
Људевита Гаја у Загре у; по налогу српске владе. У Новом Саду је Матија Бан 1848. године саставио
прокламацију којом позива Ср е да то да од централних власти траже самоуправу у Аустријској
Царевини. Држао је и патриотске и политичке говоре по српским местима у Аустрији, а у Задру је
о јавио још једну прокламацију народу Далмације, да се придружи српском покрету. На повратку је
оравио и у Ду ровник, где је саставио српско-ду ровачку химну; као и на Цетињу, на двору Петра II
Петровића Његоша. На Цетињу и у Ду ровнику, поново је оравио већ наредне, 1849. године, за
време српско-мађарских ор и. У Београд се вратио 1850. године. У време Кримског рата је 1854. и
1855. године ишао дипломатским послом у Цариград и на Цетиње, на двор кнеза Данила Петровића
Његоша. У Карловце и Беч путовао је 1860. и 1861. године, опет у дипломатске мисије по налогу
српске владе.[7]

Матија Бан се залагао за идеје ли ералног католицизма и ио један од водећих представника српског
католичког покрета у Ду ровнику. У Београду је ио лизак кругу Илије Гарашанина, као изразити
присталица јужнословенског уједињења. Према његовом нацрту, који је саставио у Београду,
јужнословенско уједињење и тре ало да уде извршено спајањем уједињених српских земаља са
хрватским у конфедерацију, којој и се могла прикључити и Бугарска, у чему се огледа и велика
сличност са Гарашанином. Бан је сковао и израз „Југословен“ 1835. године, а у време Српског
покрета 1848-1849 године и реч „четник“ и саставио Правила о че ничком ра овању, чиме је постао
родоначелник, оснивач српског четничког покрета.[8]

Матија Бан се остварио и као један од најплоднијих српских писаца. Писао је песме, прозна
књижевна дела и историјске радове. Сарађивао је са ројним листовима који су излазили у Ср ији
или међу Ср има у Аустрији, у Цари ра ском ласнику (листу Ср а из Османског царства) и у листу
L’Avenire (Бу ућнос ) у Ду ровнику. Од књижевних дела, највећи траг је оставио драмама са
историјском тематиком у духу класицизма и стихованим трагедијама, од којих су најпознатије Смр
Уро а V, Краљ Вука ин, Мерима. У историографији је оставио нешто мање значајно дело,
првенствено научно-популарне и пу лицистичке расправе, међу којима се истичу Прво и ни и
каснији словени на Балканском олуос рву, О ре авању ис очно и ања у вези са с аријом и
новијом ср ском ис оријом, О Карађорђевом ра у на уна ређењу росве е...[9]

У националном раду, Бан се посе но истицао. Предложио је оснивање Друштва Светог Саве,
подизање цркве светом Сави на Врачару, где су његове мошти спаљене 1594. године. Његов рад у
Ср ији ио је признат и Матија је примљен у чланство Дружства српске словесности 12. јануара
1858. године, Српско учено друштво 29. јуна 1864. и у Српску краљевску академију 5. априла 1887
године, чији је и секретар ио од 27. маја 1887. до 22. фе руара 1892. године.[10]

Занимљивости
Док је ио у Београду, Матија Бан је 1879. године први изнео идеју подизања цркве Светог Саве на
Врачару.[11][12] Касније, 1895. године је основано Дру во за о изање храма све о Саве на
Врачару, а 1905. године расписан јавни конкурс за израду пројекта храма.[13]

По његовом имању и кући један део Београда носи назив Баново Брдо.[14]

Први је увео термин "Југословен", а то је учинио у једној својој песми из 1835. године.[15]

Чланство у научним институцијама

 Од 12. јануара 1858. године: Редовни члан Дружства Србске Словесности (скр. ДСС)[16]
Од 29. јуна 1864. године: Редовни члан Српског ученог друштва (скр. СУД), односно
Одсека за науке моралне, језикословне и литературне[16]
Од 5. априла 1887. године: Прави члан Српске краљевске академије (скр. СКА), односно
Академије уметности[16]
Од 27. маја 1887. до 22. фебруара 1892. године: Секретар Српске краљевске
академије[16]

Референце
1. Ivo Banac: The Confessional Rule and the Dubrovnik Exception: The Origins of the Serb-
Catholic Circle in Nineteenth-Century Dalmatia (http://www.jstor.org/discover/10.2307/249604
6?sid=21105274360861&uid=3739256&uid=4&uid=2)
2. Власта Швогер: „Идеали, страсти и политика, Живот и дјело Андрије Торквата Брлића“,
Хрватски институт за повијест, Загреб 2012, на 37. страни пише: „Брлић је каткад и
властити национални идентитет називао српским... прихватили национално језичку
класификацију Вука Стефановића Караџића, који је све штокавце, без обзира на вјеру
сматрао Србима. Тој скупини су припадали и ... Имбро Игњатијевић Ткалац, Матија Бан,
Миховил Павлиновић, Лука Ботић и Натко Нодило."
3. Луко Зоре: "Дубровчани су Срби". стр. 85.
4. "Цариградски гласник", Цариград 24. јул 1897. године
5. Арсић, Ирена: „Матија Бан и покушај оснивања Друштва Светог Саве“ (pp. 64-75),
Братство IX (Београд: Друштво „Свети Сава“, (2005). стр. 67)
6. Irena P. Arsić, The Culture of Chatolic Serbs from Dubrovnik in Contemporary Croatian
Historiography, Philologia Mediana 9, Филозофски факултет у Нишу, Ниш 2017, 49-62.
7. Аноним, Матија Бан, Годишњак Српске краљевске академије 1, Српска краљевска
академија, Београд 1888, 151-159.
8. Грађа за биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог
друштва и Српске краљевске академије 1841-1947, (прир. Љубомир Никић, Гордана
Жујовић, Гордана Радојчић-Костић), Српска академија наука и уметности, Београд 2007,
14-15.
9. Енциклопедија српске историографије (прир. Сима Ћирковић, Раде Михаљчић),
Knowledge, Београд 1997, 269-270.
10. Ирена Арсић, Матија Бан и оснивање Друштва Светог Саве, Братство 9, Друштво
Светог Саве, Београд 2005, 61-73.
11. Арсић, Ирена П. (13. 1. 2017). „THE CULTURE OF CATHOLIC SERBS FROM DUBROVNIK
IN CONTEMPORARY CROATIAN HISTORIOGRAPHY” (https://izdanja.filfak.ni.ac.rs/casopisi/
2017/philologia-mediana-9-2017). Philologia Mediana (Број 9 - 2017): 52. Приступљено
2. 12. 2017.
12. Солеша, Биљана С. (2013). „ЊЕГОШ У МЕМОАРСКОЈ ПРОЗИ МАТИЈЕ БАНА” (http://scin
deks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2217-902x/2013/2217-902x1304029S.pdf) (PDF). Синтезе. бр.
4: 31. Приступљено 3. 12. 2017.
13. Пре 120 година донета одлука о подизању Храма (СПЦ, 9. мај 2015) (http://spc.rs/sr/pre_1
20_godina_doneta_odluka_o_podizanju_hrama)
14. Kako je Banovo Brdo dobilo ime? („Portal Dnevno.rs“ 21.avgust 2014) (http://www.dnevno.rs/is
torijski-zabavnik/beograd-u-proslosti/30164/zivite-u-ovom-delu-beograda-ali-da-li-ovo-znate-ka
ko-je-banovo-brdo-dobilo-ime)
15. Anzulovic 2000, стр. 195
16. Никић, Љубомир / Стипчевић, Никша / Жујовић, Гордана-Теодора Ђ. / Радојчић-Костић,
Гордана: „БАН Матија“, Грађа за Биографски речник чланова Друштва српске
словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841-1947
(Београд: Српска академија наука и уметности, (2007). стр. 14)

Литература
Anzulovic, Branimir (2000). Heavenly Serbia: From Myth to Genocide. Australia: Pluto Press
Australia. стр. 195. ISBN 978-1-86403-100-3.
Бан, Матија: „Воспитатель женскій пише Матія Банъ“ Прва свезка (Београд:
Кньигопечатня Княжества Србскогъ, 1847)
Бан, Матија: „Правила о четничкой войни. Протолмачіо изъ польскога са некимъ
променама, изметцима и додатцима Матія Банъ.“ (Београд: Кньигопечатня
Княжества Србскогъ, 1848)
Бан, Матија: „Основи рата. Саставio по начелама найискусніи войвода Матія Банъ.“
(Београд: Кньигопечатня Княжества Србскогъ, 1848)
Бан, Матија: „Мейрима или Бошняаци: Позоришно дѣло у петъ раздѣла. Списао Матія
Банъ Дубровчанинъ“ (Нови Сад: Нар. Кнъигопечатня Др. Данила Медаковића, 1851)
Ban, Matija: „Dubrovnik cviet narodnoga književstva: Svezak drugi za godinu MDCCCLI“
(Zagreb: Tiskarnica Dra. Ljudevita Gaja, 1851)
Бан, Матија: „Цвиети србске: Драма у петъ раздѣла. Написао Матія Банъ за педесето-
годишню светковину ослобођеня Србiє“ (Београд: Кньигопечатня Александра Андрића,
1866)
Ban, Matija: „Car Lazar ili Propast na Kosovu: Tragedija u 5 razdjela“, Dubrovnik: Zabavnik
Narodne štionice dubrovačke za godinu 1867 (Split: Brzotiskom Antuna Zannoni, (1866). стр.
25-144)
Ban, Matija: „Smrt posljednjega Nemanjića: Tragedija u 5 razdiela“, Dragoljub: Zabavni i
poučni list Broj 19 (Zagreb: Gjuro Dreželić, (1867). стр. 289-296)
Ban, Matija: „Uroš V i mati mu Jelena: Tragedija u pet razdjela“, Dubrovnik: Zabavnik Narodne
štionice dubrovačke za godinu 1868 (Split: Brzotiskom Antuna Zannoni, (1868). стр. 3-55)
Ban, Matija: „Vanda kraljica poljska: Tragedija M. Bana u 5 činova“ (Dubrovnik: Naklada
tiskarnice Dragutina Pretnera, 1882, Slovinac Broj 7. стр. 98-105)
Ban, Matija: „Jan Hus: Tragedija u 5 činova“ (Dubrovnik: Naklada tiskarnice Dragutina
Pretnera, 1884, Slovinac Broj 3 – pp. 34-42, Broj 4 – pp. 50-57, Broj 5 – pp. 65-74, Broj 6 – pp.
83-90, Broj 7 – pp. 97-105)
Бан, Матија: „Solution de la Question d'Orient: par l'Europe ou par La Porte?“ (Београд:
Imprimerie d'État, 1885)
Ban, Matija: „Knez Nikola Zrinjski: Junačka drama u pet činova“ (Zagreb: Matica hrvatska,
1888)
Бан, Матија: „Моралне и политичне искрице из словенске историје“ (Београд:
Краљевско-српска државна штампарија, 1888)
Бан, Матија: „О Ивану Гундулићу“ (Београд: Краљевско-српска државна штампарија,
1888)
Бан, Матија: „Марта Посадница или Пад Великог Новгорода“ (Београд: Краљевско-
српска државна штампарија, 1889)
Бан, Матија: „Живот мајора Мише Атанасијевића“, Гласник српског ученог друштва
Књига 71 (Београд: Српско учено друштво, 1890)
Бан, Матија: „Дјела“ I-VIII (Београд: Краљевско-српска државна штампарија, 1889-1892)
Галерија

Опис фотографије: Опис илустрације: Опис илустрације:

Матија Бан (1818- Матија Бан (1818— Књига „Правила о
1903), шеф прес- 1903), српски четничкой войни.
бироа (и први песник, историчар Протолмачіо изъ
човек) за и просветни польскога са
националну радник. некимъ
пропаганду променама,
Кнежевине Србије. изметцима и
додатцима Матія
Банъ.“, чији је
аутор Матија Бан
(1818-1903), отац
српског четничког
покрета и четничке
војне организације.

Види још
Награда "Матија Бан"
Дукатовачки чланци

Извори
Љубомир Никић (1925—1990) / Никша Н. Стипчевић (1929—2011) / и др.: „БАН Матија“,
Грађа за Биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог
друштва и Српске краљевске академије 1841-1947 (Београд: Српска академија наука и
уметности, 2007)

Спољашње везе
Биографија на сајту САНУ (https://web.archive.org/web/20131023060820/http://www.sanu.a
c.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=22,)
„Матија Бан – летњи дан“ – џез и филмови у парку (Б92, 3. јул 2015) (http://www.b92.net/k
ultura/vesti.php?nav_category=1087&yyyy=2015&mm=07&dd=03&nav_id=1011578)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Матија_Бан&oldid=22803133”
Ова страница је последњи пут уређена на датум 15. јануар 2020. у 22:15 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за детаље.