1

NADNASLOV: INTERVJU

NASLOV: BEZ PROŠLOSTI NEMA BUDUĆNOSTI

PODNASLOV: RAZGOVOR SA ZORANOM (IVAN) TOŠIĆEM (1967), ČLANOM REDAKCIJE ČASOPISA „BUKINAC“

Zorane, fascinira tvoje interesovanje za prošlost ovog kraja, pogotovo tvoje nastojanje da se
prošlost sačuva od zaborava. Sve to u svetlu naše poznate nebrige za sve i svašta, samim tim i za temu o kojoj je
ovde reč. Šta bi rekao o tome?

Bez prošlosti nema budućnosti. Prošlost je jedan od temelja svakog pojedinca. Dužnost nam je da se
brinemo kako o svojoj ličnoj prošlosti, tako i o prošlosti svojeg okruženja. Prošlost je deo svih nas, neko ima više
potrebe za njenim izučavanjem, neko manje. Za sadašnji trenutak naše stvarnosti baš bi se moglo reći da je
ogledalo nebrige za prošlost.

Mislim da je nasledno to što je kod mene toliko izraženo nastojanje da se prošlost sačuva od zaborava.
Moj ujak Dragić Vasiljević (1945-2011) posedovao je stare ,,teftere". To je zapravo porodična zbirka dokumenata
gde najstariji potiče iz 1845. godine. Svaki taj ugovor, kvita, pismo imali su svoje propratne priče sa puno likova,
detalja, događaja. Takođe imam još jednog rođaka, Milinka Grujičića (1940), koji vrlo detaljno prepričava prošla
vremana. Sa druge strane, dodao bih da je u kraju iz kojeg potiču moji roditelji (valjevski kraj) tradicija malo
prisutnija nego ovde. Jednostavno, čovek se rađa sa sklonošću za izučavanjem prošlosti. A imao sam i porodične
uslove za to. Izučavanjem pisanih dokumenata iz prošlosti doživljavam njihov sadržaj. Isto tako i slušajući priče na
tu temu.

Od onih koji su još uticali na mene moram pomenuti mojeg pokojnog komšiju Milivoja (Ljubisav) Pantelića
(1914-1998), osobu sa neobično izraženim osećajem za tačnost u svojim izlaganjima.

Pojavom Udruženja građana „Bukinac“ i istoimenog časopisa, kao i monografije „Baroševac 1612-2012“,
stvorili su se uslovi da svetlost dana ugledaju moja zapažanja i beleške. Smatram da je ovo što radimo normalno,
ljudski, da će doći trenutak kada će se naše delanje prepoznati. Možda će se neko za pedesetak godina nadovezati
na ovaj naš rad, biti detaljniji. Dosta je vremena prošlo u nekoj vrsti uspavanosti.

Takođe si i tradicionalista?

Tradicija je prenošenje s kolena na koleno nekih običaja, navika, pouka, veština ili pravila. Sa druge strane,
to je celokupno naše bitisanje u životnom krugu, od rođenja do smrti.

U navođenju primera moglo bi se poći, recimo, od kuće, od određivanja mesta gde će biti postavljena. Sve
stare kuće imaju ulazna vrata i dnevne sobe okrenute jugu ili jugoistoku, zbog grejanja sunca, a podrum severu,
zbog hlada. Sada se ta pravila napuštaju. U zemljoradnji se gledalo u koje vreme treba obavljati određene poslove
(Velike nedelje sejati kukuruz, Cvetne nedelje ne sejati krastavce, voće brati kad u njemu ima više vlage), u skladu
sa prirodom i mesečevim menama. U gajenju stoke takođe su postojala neka pravila čijim poštovanjem je ovaj
posao bivao uspešniji (puštanje krvi ovcama na uši). Za pravljenje odeće i obuće koristile su se sirovine koje su
prisutne svuda oko nas, vuna, konoplja. Izbacili smo tradicionalnu ishranu. Tome su naročito doprineli rashladni
 2

uređaji. Danas se prekomerno jede, hrana je masna, od toga se oboli i posle se drži dijeta. Nekad se poštovao
post, koji je bio preventivna dijeta. Pored svake kuće beše gradina sa mirisno-lekovitim biljem (neven, ruzmarin,
smilje, bosiljak), a na krovu se gajila čuvarkuća. Bosiljak je božanska biljka što nas prati kroz ceo život, i u radosti, i
u žalosti, od kolevke do groba. Porodica beše višegeneracijska, sa puno dece koja nosiše imena svojih pradedova i
svetaca na čiji dan se rodiše. Brak, udaja, ženidba svoje dece beše najveća obaveza roditelja i porodice, pri čemu
se vodilo računa o svemu: spremi, prilici, mirazu. Svadba bi puna običaja i rituala, a sve to da bi bilo dugovečno,
plodno, zdravo i srećno. Mlađi su slušali starije, a ovi behu poštovani i uvažavani, kako u porodici, tako i na ulici.
Današnji svakodnevni govor je pun nepotrebnih tuđica (super, prolongirati), a koriste ih čak i ljudi od osamdeset
godina, koji znaju nekoliko srpskih izraza za tu reč. Ovde je tome doprinelo postojanje rudnika, pa razlikujemo da
li sneg čisti grejder, skip, buldozer, a u nekim krajevima za tu mašinu kažu prosto – čistač, grtalica. Svoju ćirilicu
smo dobrovoljno zamenili latinskim pismom, valjda tuđe, pa bolje. U crkvu samo navraćamo, na liturgijama ne
prisustvujemo. „Grehota“ beše moćna reč u vaspitanju mlađih i u prekoru starijih za neprimerne poteze i
vladanje.

Nekada se živelo tradicionalnije. Poštovanje tradicije obezbeđuje bolji život i rad društvene zajednice, kako
one šire, države, tako i uže, porodice, a to se odnosi i na samog pojedinca. Svrha takvog postupanja je uspešnost u
celokupnom životu, pa čak i sam opstanak. Primer srpskog vojnika u Prvom svetskom ratu to najbolje dokazuje: to
su uglavnom bili seljaci iz porodičnih zadruga gde se poštovao starešina. Naši ratnici su shvatali svoje oficire kao
starešine svojih porodica, bili su im odani i poslušni. A ne, kao sada: samoupravljanje, demokratija, hoćeš-nećeš.
Valja pomenuti i običajno pravo, koje se nekada poštovalo. Recimo, kod otuđivanja imetka, ili njegovog dela, prvo
se nude rođaci, komšije, što garantuje dobar komšiluk u buduće. Čovek se rađa sa time da bude tradicionalista,
dok se neko toga lako odriče. I životni uslovi daju doprinos tome, kao, na primer, život u višespratnicama.
Višegeneracijske porodice u principu doprinose boljem negovanju i poštovanju tradicije. Tehnološki napredak i
mediji donosi negativnosti po pitanju i tradicije, i života, kako za pojedinca, tako i za porodicu, pa i ceo narod.
Srpskom narodu ništa dobro nije doneo, ugrozio ga je.

Greška je što smo olako prihvatili novatorije koje samo donekle donose neke prednosti. Ja se služim
tehnikom, ali sa njenim dolaskom ne želim da izbrišem ono svoje lično. Poštovanjem tradicije ostajemo ono što
jesmo. A nepoštovanje tradicionalnih normi dovodi do biološkog nestanka jednog naroda i njegovog identiteta.
Po pitanju govora postaćemo neki zapadnoevropski narod. Mediji su dobili zadatak da nas opiju nekim novim
vrednostima, da pijemo koka-kolu na slavi, da nosimo farmerke, da slušamo stranu muziku, umesto naše, ako već
ne znamo da pevamo naše lepe narodne pesme, guslamo, ili sviramo u neku sviralu.

S obzirom da si osoba izuzetno blage naravi, šta bi rekao o toleranciji?

Tolerancija je po meni popustljivost, trpeljivost. Tolerantne osobe su blage naravi, takve se rađaju, a i
samo vaspitanje utiče na to. Sazrevanjem izbegavamo ulaženje u bespotrebne rasprave oko beznačajnih stvari. Sa
druge strane, u zrelijem dobu dolazimo do svojeg ličnog stava, uz poštovanje tuđeg mišljenja. Ovo je prilika da još
jednom podsetim da o ukusima ne treba raspravljati. U prošlosti je bilo više tolerancije, tome je mnogo
doprinosilo to što su mlađi bespogovorno slušali starije. Na kraju ovog odgovora istakao bih da je samo postojanje
i funkcionisanje Udruženja građana „Bukinac“ primer da i osobe različitih predispozicija mogu uspešno sarađivati
kroz zajedničku, opšteprihvaćenu priču.
 3

U svojem izučavanju prošlosti ovog kraja dosta vremena provodiš na našim grobljima. Koji su tvoji utisci o
njima?

Groblja su otvorene kamene knjige, svedoci prošlosti jednog naselja. Iz tih „knjiga“ dolazimo do podataka
kada je ko rođen, koliko dugo je živeo, kao i još puno toga. Naša groblja su izvori informacija za XIX i XX vek.
Groblja su takođe i rodoslovi. Preseljenje baroševačkog groblja od pre nekoliko godina nije bio mio događaj, ali
sada su spomenici tako „složeni“ da po alejama imamo gotovo cele pojedine familije. Kada neko sa relativno
malim znanjem po tom pitanju dođe, za kratko vreme može kompletirati rodoslove familija za poslednjih 150
godina. Nažalost, to je sada ispala kao neka prednost.

Groblja se uglavnom nalaze izvan sela, na oceditim, sunčanim i vetrovitim mestima. Sahranjivanje izvan
groblja ovde nije bilo tako učestalo u prošlosti, za razliku od, recimo, valjevskog kraja. Ta praksa se može primetiti
već od Mionice, a na usamljenim spomenicima postavljenim pored kuća, puteva, može se pročitati: „Stani
putniče, namerniče, popij za moju dušu...“ Ja to ocenjujem kao kupovinu večnosti od strane onoga ko je tu
sahranjen. U Baroševcu imamo slučaj da je Dragoljub Nikolić (1899-1955) sahranjen na svojem kućevnom placu
na brdu u Strani, zatim postoje dve kamene nadgrobne ploče na Pantelića brdu, takođe u Strani, imamo i par
spomenika na kućevnom placu Milana (Stojadin) Uroševića (1957), pored Peštana. U prekopanom delu sela bilo je
spomenika na kućevnom placu Gorana (Živorad) Đorđevića (1965) u Četvrtom reonu, a u Trećem reonu bilo je tri
spomenika na kućevnim placevima familije Mirković.

Najstarije baroševačko groblje, za koje se zna, bilo je na mestu gde se sada nalazi crkva brvnara. Tu je
trenutno mali broj spomenika koji svedoče o tome. Kao što se zna, na mestu sadašnje crkvice brvnare postojala je
starija, koja je šezdesetih godina XIX veka premeštena u Dučinu, posle čega je počelo sahranjivanje u novom
groblju, u Branežima. Godine 2015. ono je prekopano, a najnovija lokacija je na Petkovači, gde se počelo
sahranjivati 2012. godine.

Na grobljima se uočava materijalna moć stanovništva. Za XIX vek može se reći to da kako je koja porodica
materijalno jačala tako je svojim umrlima podizala spomenike, ispisivala ih. (U to vreme spomenici nisu podizani
svim pokojnicima, nije se moglo, oskudno se živelo.) Natpis se ovde uglavnom sastojao od imena i prezimena
umrloga, njegovih godina rođenja i smrti, a sledio je i spisak onih koji podižu kameno obeležje. Nekih drugih
detalja ne nalazimo, za razliku od nekih drugih mesta, gde se može pročitati zanimanje pokojnika, čak i mesto i
način pogibije, ako je smrt bila posledica ratnih dešavanja. Na groblju u Branežima u velikoj meri su uz spomenike
pravljeni opseci grobnih mesta, što takođe govori da je ovde materijalna moć stanovništva bila viša nego u nekim
drugim krajevima, gde toga nema. Natpisi na spomenicima su i odraz pismenosti naroda onog vremena u kom su
podizani, kako pokojnikovih potomaka, tako i samih kamenorezaca. Na najstarijem baroševačkom groblju, onom
uz crkvu brvnaru, imamo spomenje klesano od kamena vađenog iz majdana u bližoj okolini i tu u početku nema
natpisa, već samo urezanih krstova. Eventualno se mogu pronaći i neka druga reljefna obeležja: kod muškaraca
oružje (pištolji, puške), kod žena preslice. Narod je u to vreme bio slabe pismenosti. Do pred sam kraj sedme
decenije XIX veka pisano je predvukovskim pismom, sa nekim znacima koji su danas nerazumljivi. Mišljenja sam
da natpis na spomeniku treba da izražava neku emociju, poštovanje prema pokojniku. Za mene je hladno kad tu
stoje samo ime i prezime pokojnika, njegove godine života i spisak onih koji podižu obeležje, a još je hladnije kad
je umesto ovog spiska kratko napisano „spomen podižu zahvalna deca“. U većem delu HH veka bilo je malo više
teksta, recimo: „Ovo je sve što smo mogli uraditi za tebe, ti si nam dao (dala) mnogo više...“. Književno je to
možda izgledalo malo rogobatno, ali pokazuje toplinu u odnosima našeg naroda prema svojim najmilijima. A sada
je sasvim hladno, današnja groblja su smotra moći: što više skupocenog mermera, kratak natpis sa imenom
 4

pokojnika , godinama rođenja i smrti, a na kraju ono, već spomenuto – „zahvalna deca“. Dakle, danas je tu još više
hladnoće i bezosećajnosti. Posle izgradnje pruge kroz naše selo, početkom HH veka, nadgrobni spomenici
uglavnom su rađeni na aranđelovačkoj strani i dovoženi su železnicom. Još uvek pismenost nije bila na zavidnom
nivou pa se dešavalo da pokojnikovi potomci mastiljavom olovkom napišu na ceduljici tekst za spomenik, pošalju
ga po nekom vozom, papir se izgužva, kamenorezac to pogrešno pročita, pa umesto, recimo, „Mirković“, ispadne
„Marković“, „Ristivojević“ postane „Ristić“... Zanimljivo je da prilikom najnovije selidbe groblja, iz Braneža na
Petkovaču, mnogi u tome nisu prepoznali grešku kamenoresca i ostalo je „nepoznatih“ (tačnije rečeno –
„nepriznatih“) nadgrobnih obeležja. I blizina majdana grobljima diktira izgled spomenja. Recimo, u Progorovcima i
Kruševici imamo mnogo bogatiji klesarski sadržaj u zanatsko-umteničkom smislu: kamenolom je u blizini, takođe i
kamenorezac, nema transporta. Slično je i u ljiškim selima Ba, Dići. I u materijalu od kojeg je klesano spomenje
vidi se jačanje materijalne moći stanovništva: u XIX veku u Baroševcu imamo kamen iz našeg majdana, dacit, isto
tako i početkom HH veka. Pred Drugi svetski rat pojavljuju se prvi mermerni belezi. (U našem groblju prvi takav
spomenik podignut je Radojici Gajiću, 1908-1937, učitelju, Smiljkinom i Jeremijinom sinu.) Krajem HH i u ovom
veku preovlađuje mermer, a ponegde se nađe i skupoceni granitni kamen „impala“. Pred Drugi svetski rat na
spomenju se počinju ugrađivati fotografije („slike“) pokojnika, prvo na porculanu, kasnije se rezbari kamen. Tu se
mogu videti i uniforme pokojnika, ordenje Solunaca, obavljanje svakodnevnih poslova. Recimo, Milosav-Mita
(Radoje) Vesić (1912-1994) kruni kukuruz, Radovan (Dragoljub) Pavlović (1935-1994), zvani „Lebane“, nosi
železničku uniformu...

Groblja su i izvor informacija o našem nemaru, neljudskosti: svoje pretke pamtimo samo do pradede
(prababe), oni stariji nemaju potomaka – tako ispada. To je naročito došlo do izražaja prilikom skorijeg preseljenja
baroševačkog groblja, iz Braneža na Petkovaču, gde imamo dosta grobnih obeležja bez staraoca. Jednostavno,
neki naši sugrađani ne priznaju da su potomci pojedinim svojim precima. Imamo i slučajeva da je jedan supružnik
premešten na lazarevačko groblje, a drugi je ostao ovde. Kad je već reč o našem opštepoznatom nemaru, nejasno
mi je kako greške u natpisu na spomenicima nisu smetale potomcima umrlih, i još uvek ne smetaju. Najnovije
preseljenje čak je i pojačalo te greške, u ispisanim slovima, ciframa. Recimo, imamo napisano da je Bogosav
(Miloš) Savković (1892-1916) sahranjen na ostrvu „Visu“, umesto „Vidu“. („Logičnije“ je Vis, nalazi se u do skora
zajedničkom nam Jadranskom moru, za Vido se i ne zna.) Klesar je majstor koji izrađuje spomenik, pravi ga od
kamene stene, ali se, nažalost, dešava i da je taj isti klesar osoba skromnije pismenosti. Isto tako, greškom je na
novopostavljenoj kamenoj ploči na ulazu na novo groblje napisano da je Baroševac nekada imao 450
domaćinstava, a trebalo je da stoji 320. (Baroševac je svojevremeno bio vrlo značajno selo u okolini, ali nikada
nešto naročito veliko.) Dakle, ključna stvar kod odgovora na ovo pitanje je da su groblja značajan izvor informacija
o prošlosti, ali ne i potpuno pouzdan. U ovom pasusu treba pomenuti i neka groblja u našoj okolini (Trbušnica)
koja su zarasla u šumu, što opet govori o nemarnom odnosu našeg naroda prema pokojnima. Na grobljima se
mogu videti i naši loši međuljudski odnosi: imamo slučajeva da kad umre prvi roditelj – sva deca su potpisana kao
podizači spomenika, kad umre drugi – potpisano je samo ono dete kod koga je dotični živeo.

Inače, groblja su u prošlosti bila mesta na lošem glasu, njima je plašen narod, osim određenim danima
izbegavalo se tamo izlaziti. Negde sam pročitao da se pre Karađorđevog ustanka sahranjivalo istog dana kad
pokojnik umre, a opelo je vršeno kasnije, kad sveštenik naiđe. Jednostavno, Turci su zatirali hrišćanstvo. Na ovom
mestu bih spomenuo i to da se naše opštepoznato iznošenje hrane na groblja tumači kao pagansko prinošenje
žrtve, što nema nikakve veze sa hrišćanstvom.

U okviru odgovora na ovo pitanje spomenuo bih i to da su najstariji spomenici u našem groblju sa kojih se
mogu pročitati određene informacije oni koji su podignuti Ivanu (1826-1868) i Milanu (1828-1885) Bojiću,
 5

Bogićevim sinovima, u osmoj deceniji HIX veka. Takođe bih naveo da se sa nadgrobnih obeležja uočava da su
najduže živeli Anđa Paunović (1904-2000), Živanova (1898-1961) supruga, kao i Živorad (Radoje) Stanić (1912-
2008). (Zanimljivo je da su njih dvoje živeli u istoj kući, sa dva ulaza, koja se još uvek nalazi u naselju Jelav I, čiji su
vlasnici, na po jednoj polovini, Branko Paunović, 1962, Radmilin i Milenkov sin, odnosno Vesna Stanić, 1980,
Dušankina i Miloševa ćerka.) A prvo sahranjivanje na najnovijem groblju na Crvenom brdu bilo je 17. septembra
2012. godine kada je u svoju „večnu kuću“ položena Jagodina (Radisav) Bojić (1932-2012).

Na kraju bih naveo još jednu zanimljivost vezanu za ovu temu. Naime, neki spomenici na rudovačkom
groblju imaju tekst i slike postavljene sa zapadne strane, na naličju kamenog obeležja, da bi bili primećeni sa puta
koji sa te strane vodi pored groblja. I ovo tumačim kao skretanje pažnje na pokojnika, da bi bili primećeni, što
takođe ima veze sa večnim životom, njegovom kupovinom.

Osvrni se i na naše slave.

Naše slave vuku poreklo još iz predhrišćanskog doba, kada smo živeli kao pagani i imali svoje bogove kao
zaštitnike domova. Sa primanjem hrišćanstva došlo je do prilagođavanja. Kao zaštitnici kuća, zemlje, bratstva,
roda, nametnuti su nam određeni hrišćanski svetitelji. Tradicija slave kod Srba najviše je utvrđena za vreme
Svetog Save, a smatrana je kao uspomena na dan u koji smo primili hrišćanstvo. Slave su bile prisutne i kod ostalih
pravoslavaca, ali sada su ostale još samo i kod dela Makedonaca, kod Crnogoraca, pravoslavnih Albanaca, nešto
malo kod Rumuna i Bugara. Slavimo osamdeset svetaca. Slava služi i kao odrednica porekla neke porodice kroz
čitave vekove, mada su slave iz određenih razloga i menjane, da bi se zavarali tragovi u nesigurnim vremenima.

Obeležavajući krsno ime Srbi prioritet daju međusobnom posećivanju, društvenom elementu, svetac je tu
u drugom planu. Tako je oduvek bilo, s tim što su ranije u goste dolazili samo rođaci, a sada još i poznanici, kolege,
komšije... U ovom današnjem, ludom, bezdušnom vremenu, ispada da to i nije loše, da se ne bi pozaboravljali.

Pola Srba slavi Nikoljdan, a pola ih tog dana ide u goste. Sveti Đorđe je sledeća slava po brojnosti onih koji
je svetkuju. U jugoistočnoj Srbiji najviše se slavi Aranđelovdan, a tako je i kod ovdašnjeg življa poreklom iz tih
krajeva. U rodnom selu mojeg oca (Brezovice, opština Valjevo) dve trećine meštana slavi Miholjdan. U našoj
parohiji najviše svečara obeležava Svetog Đorđa (Đurđevdan i Đurđic), a u Baroševcu Svetog Nikolu. Ima ih koji
slave dva sveca, jednog „krvnog“, nasleđenog od predaka, a drugog iz nekog razloga: kad muž dođe ženi u kuću i
počne obeležavati i zaštitnika te kuće u koju je došao, zatim zbog nasleđene imovine, kada se počne slaviti i slava
prethodnog vlasnika nasleđenog imetka... Cigani „poluverci“ počeli su slaviti krajem HIH veka, a ovi iz naše
okoline obeležavaju uglavnom Petkovicu i Srpsku Novu godinu. Pravi Cigani proslavljaju Đurđevdan, ali ne u
smislu slave o kojoj se ovde govori, već kao nagoveštaj dolaska leta. Katolici štokavci iz naše okoline takođe imaju
„repove“ slava, što je znak da su promenili veru u prošlosti, da su napustili pravoslavlje.

Sve u svemu, bez obzira na društvene promene značaj slave kod Srba ne jenjava. To je prilika, da još
jednom ponovim, za okupljanje rođaka. Posle devedesetih godina prošlog veka one dobijaju na zanimljivosti,
počeli su slaviti i oni koji dotle nisu.

Prilika je da kažem nešto i o preslavama, pošto se i tada ide u goste. Ovde, u Šumadiji, obično svako
domaćinstvo u jednom selu ima istu preslavu i ona pada između Vaskrsa i Petrovskih poklada. Tog dana kroz
seoski atar ide litija sa krstonošama. U drugim krajevima Srbije nije tako, ne preslavljaju svi u selu isti dan. Obično
ko slavi, recimo, Svetog Nikolu, preslavlja Mali Nikoljdan... Tamo i nema krstonoša u obliku koji mi ovde
 6

poznajemo. U kraju iz kojeg potiču moji roditelji takođe nema krstonoša. Istina, svi u selu imaju istu preslavu,
takođe od Vaskrsa do Petrovskih poklada, ali nema litije kroz seoski atar. To je moj otac prvi put ovde video.
Majčino selo (Vujinovača) preslavlja Mali Nikoljdan, a očevo Belu subotu. Odavde pa do Valjeva ima krstonoša,
čak i u samom gradu, ali čim počnu brdska naselja iza Valjeva – nema ih. Dakle, u kraju iz kojeg potiču moji
roditelji na preslavu se primaju gosti, ali nema nikakvih seoskih smotri tog dana. U kući se, kao i za slavu, lomi
kolač i gori sveća, a žito se ne sprema. Gosti dolaze do podneva, malo se posedi u dvorištu, u hladu, ako vreme
dozvoli, a oko pola dva-dva seda se unutra. Pri vrhu sofre sedaju muškarci, onda žene, a na začelju deca. Jedna
osoba može jednog dana ići samo na jedno mesto u goste. Tako je bilo i ovde dok su bile brojnije porodice i
članovi su se mogli raspoređivati na više mesta za goste. U Baroševcu je stara preslava bio Vaskrsni ponedeljak, a
sa prestankom rada crkve brvnare, u šestoj deceniji HIH veka, to postaje Mali Nikoljdan. Inače, preslave obično
padaju na dan „pokretnog“ praznika, kada se menja datum, a dan ostaje isti. U ovom kraju su pored Baroševca
izuzeci Šušnjar (Mali Nikoljdan), Medoševac (Jeremindan) i Veliki Crljeni (Markovdan). Na kraju da spomenem da
u nekim mestima postoje i „zavetine“, kao spomen na dan kada se u selu desila neka nesreća (požar, poplava...), a
tog dana se takođe primaju gosti.

Postoje li neke uočene pravilnosti u davanju imena novorođenoj deci u našem kraju?

Na početku odgovora bih napomenuo da ću izneti svedočanstva prema pisanim tragovima iz poslednja dva
veka. Dakle, muškarci rođeni od 1800-te do oko 1880-te godine uglavnom su dobijali biblijska imena, uz po neko
opšteslovensko. Recimo, u familiji Gajić imamo Gavrila, Milana, Živana, Miloša, Nikolu, Filipa, Lazara, Đorđa,
Jakova, Dimitrija, Jeremiju. Onda se počinju davati imena na dragost, radost, milost, slavu: Milomir, Milisav,
Milorad, Radisav, Radmilo, Radomir, Dragomir, Dragoslav, Dragoljub. Na primer, u familiji Savković sredinom HIH
veka imamo Ivana, Jovana, Aleksu, Antonija, Lazara, Miloša, Živka, Andriju. Nigde nema slave, milosti, dragosti,
uglavnom preovlađuju kratka imena, čak i ona koja su nebiblijska. Novi običaji u davanju muških imena
novorođenoj deci nastaju negde šezdesetih godina prošlog veka, ili malo pre, kad počinje novokomponovani
talas: Vladan, Goran, Zoran. Za ime Dragan već se to ne bi moglo reći, bilo je prisutno i ranije, istina više u
varijantama Dragoslav, Dragoljub... Devedesetih godina HH veka nastaju novi običaji: Miloš, Marko, Milan, Lazar,
Đorđe, Luka, Stefan.

Kod ženske dece u HIX veku imamo Mariju, Saru, Jelenu, Ružicu, Savu, Nikoliju, Sinđu, Roksandu, zatim tri
imena od smilja, Smilju, Smiljku, Smiljanu, onda Stamenu, Stameniju, Staku, Stamenku, Stoju (varijacije od nekog
stajanja, možda da se u braku novorođenčetovih roditelja više ne rađaju ženska deca). Od osamdesetih godina
tog veka i dalje su prisutne Ružice, Jelene, Marije (Marija i Jelena su najzastupljenija srpska ženska imena), takođe
i Sare, uz povećanost Teodore i Anastasije. Milice (najsrpskije žensko ime) nema ovde u HIX veku, a ima, recimo,
Bojane, Bosiljke.

Sada roditelji pod uticajem medija daju imena deci. Recimo, u obdaništu, u grupi od dvadesetak dečaka
imamo 3-4 imena (Aleksa, Luka, Stefan), isto i kod devojčica (Sara, Teodora, Anastasija).

Danas roditelji biraju imena, a kum to samo potvrđuje, za razliku od ranijih vremena, kada je odluka bila
isključivo kumova, bez pitanja i saglasnosti roditelja. Tako je bilo do šezdesetih-sedamdesetih godina HH veka.
Devedeseth godina prošlog veka majka i otac novorođenčeta počeli su „birkati“: kumu se pošalje ceduljica sa pet
imena, ali se naglase dva najpoželjnija. Dok je kum davao imena uglavnom je sledio pravila prirode: ako se dete
rodi oko Ivanjdana – dobija ime Ivan, Ivana, a oko Nikoljdana – Nikola. Zanimljivo je da dečacima rođenim oko
 7

Božića nisu davana imena Bogdan, Božidar, Krsta, Rista, što bi se očekivalo, sledeći pravilo iz prethodne rečenice:
smatralo se da su ta deca malerozna, pa je bolje izbegavati i ime koje podseća na ovaj veliki praznik, da se maler
ne bi pojačao. Isto tako, kum je ponavljao imena deda i pradeda iz porodice gde imamo novorođenče, da bi se
pojačala dubinska porodična veza. Sada toga ima dosta manje. Kumovi su takođe ponavljali imena iz svojih kuća:
na primer, Mića Pantelić (1900-1966) je sinu Milojke (1930-2006) i Milivoja (1926-2014) Nikolića dao ime Buda
(1950), a u njegovoj kući je imao tek rođenog unuka Budu (1948), Milevinog (1928-2009) i Ljubišinog (1923-1971)
sina.

Crkva je takođe uticala na davanje imena deci. Kao što znamo, prvo ime novorođenom detetu, znamenje,
daje sveštenik, a kumovi su znali ta imena ponavljati kod drugih novorođenčadi. Imamo i neposredni uticaj: negde
do 1935. godine ovde je pop bio izvesni Vlastimir Tomić koji je pri kraju svojeg svešteničkog poziva u našoj
parohiji hteo da u Baroševcu ostane jedno ime po kome će ga narod pamtiti. Na krštenju novorođenog sina
Danice (1906-1961) i Branivoja (1904-1972) Pantelića u hramu „Pokrova Presvete Bogorodice“ on je tu svoju želju
kazao kumu Strainu Gerasimoviću (1894-1971) i ona mu je ispunjena, novorođenče je dobilo baš ime Vlastimir
(1934-1997), koga su kasnije iz milošte prozvali Laca. Inače, 1989. godine popovi su masovno davali znamenja
Milica i Lazar.

Moglo bi se reći da su najstalnija muška imena u našem kraju Milan, Miloš i Aleksandar. Vladimir je retko
ime, a posle 2000-te godine počele su se obnavljati Relje. U Baroševcu su Zlatan i Gvozden vrlo retka muška
imena. Obavezni parovi braće su Dragutin – Milutin, Radovan – Milovan, Predrag – Nenad. U Srbiji najviše
muškaraca imamo da se zovu i prezivaju Dragan Jovanović, a kod žena Milica Jovanović. Zanimljivo je i u vezi
„pravničkih“ imena: da bi ispoljio svoje liberalne ideje, Vladimir Jovanović (1833-1922), čuveni srpski političar i
profesor političke ekonomije, svojoj deci daje imena Slobodan (rođen 1869) i Pravda (rođena 1871). To je bilo prvi
put da se u našem narodu pojavi muško ime Slobodan, koje je kasnije prilično prisutno. Priča se: kako naiđu ratovi
– najviše imamo novorođenih dečaka sa ovim imenom. Inače, pomenuti Slobodan (Vladimir) Jovanović (1869-
1958) bio je jedan od najumnijih Srba svojeg vremena, svojevremeno predsednik Srpske kraljevske akademije i
Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije. Pravda je dosta retko žensko ime, a zanimljivo je da se tako zvala i
majka mojeg školskog druga Miodraga (Momčilo) Radovanovića (1966) iz Zeoka, koja je rodom iz Petke.

U kakvom su odnosu informacije o prošlosti ovog kraja do kojih si došao na osnovu usmenih predanja
naših sugrađana i one koje su sadržane u odgovarajućim pisanim izvorima?

U sastavljanju rodoslova baroševačkih porodica pre svega se oslanjam na crkvene knjige, vođene u našem
hramu od 1842. do 1948. godine. Naročito su značajne one iz HIX veka, pošto se mnogi podaci sadržani u njima ne
mogu nigde više naći. One se sada nalaze u Arhivu Beograda, na konzervaciji. Značajne su i crkvene knjige iz HH
veka, koje se sada nalaze u matičnoj službi lazarevačke opštine, ali tu su već sadržane „svežije“ informacije koje se
mogu naći i u nekim drugim materijalnim izvorima, a i porodična predanja vezana za ovaj period mnogo su
pouzdanija. Pomenuo bih i školske razredne dnevnike vođene u našoj školi, koji su takođe vrlo bitni i tačni izvori
neophodnih podataka. Recimo, u njima sam nalazio informacije kojih nema u crkvenim knjigama, zbog oštećenja i
nedostataka delova istih, koji su posledica nemara, poplava, požara, ratova, revolucija... Inače, crkvene knjige u
obnovljenoj Srbiji počele su se voditi od 1837. godine.

Od crkvenih knjiga vođenih u baroševačkom hramu pre svega bih pomenuo knjige krštenih, za koje imamo
sačuvane podatke od 1842. godine, s tim što nedostaje deo koji se odnosi na vremenski period između 1870. i
 8

1882. godine. U odnosu na ostale knjige one su najtačnije: sveštenik, koji ih je vodio, obično je dugo bio u parohiji,
dobro je poznavao svoju pastvu, najmanje je, zbog osvećivanja vodice, dva puta išao u dom svakog parohijana, te
su mogućnosti za greške vrlo male. Kao druge naveo bih knjige venčanih koje imamo sačuvane od 1886. godine.
One su vrlo tačne, naročito kada se venčavaju naši parohijani. Na kraju, knjige umrlih imamo sačuvane od 1881.
godine i za njih bi se moglo reći da su najmanje pouzdane. Naime, godina smrti pokojnika sigurno je tačno
upisana, a pitanje je da li je i podatak o dužini života umrloga tačan, pošto istu osobu, recimo, nemamo upisanu u
knjigu krštenih.

Uloga usmenih predanja naših sugrađana u sastavljanju rodoslova ovdašnjih porodica pre svega je
značajna po pitanju nabrajanja familijarnih predaka, bar do određenog perioda prošlosti. Naime, podaci dobijeni
u neposrednom razgovoru uglavnom su tačni u smislu toga da su određene osobe zaista živele nekada, ali
navedene vremenske odrednice vezane za istu znaju biti prilično nepouzdane, ili ih uopšte i nema. Znači, bila je ta
i ta, bio je taj i taj, a kad je bila, kad je bio, e, to je malo teže. Recimo, skoro uvek se računa da su pokojnici živeli
po jednu godinu duže u odnosu na ispravan podatak, zato što se, uz godinu smrti, u obzir uzima i godina rođenja
odnosne osobe, pa makar datum bio i krajem decembra. Mislim da su glavni razlozi za nepouzdanost porodičnih
predanja slaba pismenost i slabo umeće usmenog izlaganja našeg življa u prošlosti. Ovde treba spomenuti i da je
Prvi svetski rat ostavio veliku „prazninu“ u našem društvu: čitavi naraštaji su nestajali, ne samo da su ginuli
vojnosposobni muškarci na bojištima, i kod kuća se stradalo od raznih boleština (tifus, španska groznica).
Jednostavno, malo je porodica živelo u neprekidnoj vezi. Treba navesti i generacijska pomeranja, majke su rađale
decu po 15 i više godina, pa i to kod naših sugrađana stvara zabune. Recimo, smatralo se da su Slavko (Velizar)
Savković (1953) i Vojislav (Miroslav) Savković (1954) u istoj generaciji ove familije, pošto su približne starosti,
međutim, ispada da je Vojislav Slavku nerođeni stric, a njegovom ocu Velizaru brat u familiji. Sa druge strane,
naiđem i na sagovornike za koje se prosto iznenadim kako dobro i tačno znaju podatke o svojim precima.
Uopšteno – mislim da je znanje o prošlosti kod našeg življa zadovoljavajuće.

Zorane, na kraju ovog razgovora pitao bih te za tvoje mišljenje o rodoljublju.

Rodoljublje je isto što i domovina, narod, nacija kojoj pripadamo. Za ozbiljnog i odraslog čoveka to je skup
obaveza, uzvišenih osećanja i ljubavi prema svemu što pripada zavičaju, državi, naciji. Svaka odrasla i oformljena
ličnost u obavezi je da se bori za svoju domovinu, da s ponosom ističe svoja osećanja vezana za nju, da ističe da
piše ćirilicom, da naglašava kvalitete svojeg naroda, da zna da peva državnu himnu, da poštuje svoju veroispovest,
narodnu nošnju.

Ljubav prema domovini počinje u zavičaju, u maloj sredini gde se živi, prema ljudima iz bližeg okruženja s
kojima se odrasta. Svako se veže za jedan period svojeg odrastanja, za krajolike gde je to bilo, za ljude sa kojima je
živeo.

S obzirom da dosta našeg naroda živi izvan Srbije ispada da se rodoljublje ne poklapa sa državnim
granicama. Kako sazrevamo, prihvatamo i druge vrednosti vezane za domovinu. Rodoljublje se neguje. Ono se
izražava i na druge načine, recimo – praćenjem sportskih rezultata nacinalnih predstavnika, oduševljavanje
njihovim dostignućima. Na kraju bih u vezi ovog pitanja rekao da dok druge ne ugrožavaš nisi šovinista.

Decembra 2017. Zoran Mirković

9