1

NADNASLOV: NAŠA OKOLINA

NASLOV: RATNI DOŽIVLJAJI DRAGOLJUBA BOBIĆA (1897-1971) IZ STUBICE

Moj deda po majci, Dragoljub Bobić iz Stubice, rođen je 1. oktobra 1897, a živeo je do 21. septembra 1971.
godine. Otac mu se zvao Milan, a majka Darinka, koja je poreklom iz Petke, od Jovanovića. Dragoljub je imao
braću Životu i Bogosava, kao i sestru Nataliju. Otac Milan (1874-1904) mu umire mlad, a majka Darinka se posle
toga preudaje za Milivoja Ilića iz Čibutkovice i tamo rađa Dragoslava, Aleksandra, Veru i Krstinu.

Deda Dragoljub je prvi put bio oženjen Živanom, poreklom od Petrovića iz Lukavice, koja je umrla 1928.
godine, poživevši samo 24 leta. Rodila mu je ćerke Milenu i Milevu i sina Milana, a umrla je kada joj je sin imao
svega mesec dana. Dragoljub je u drugom braku bio oženjen sa Ružicom (1906-1972), poreklom od Paunovića iz
Petke, koja je rodila Tinku, Aleksandra (živeo 2 godine), Veru, Sretena, Uroša (živeo 1 godinu) i moju majku
Miladinku.

Deda je radio u Opštini Lazarevac, kao pisar, gde je i stekao penziju. Zvali su ga Bole, a bio je omiljen i
cenjen, ne samo u rodnoj Stubici, nego i u okolnim selima naše opštine, jer je u okviru svojeg posla pomagao
ljudima maksimalno i iskreno, dajući sve od sebe. Imao je i jednu strašnu porodičnu tragediju kada mu je 15.
avgusta 1965. godine na radnom mestu u Vreocima poginuo najstariji sin Milan, koga je pregazio voz, a on je
podlegao povredama.

Dragoljub je imao teško detinjstvo pošto je rastao bez oba roditelja. Mladost mu je bila još teža jer je
učestvovao u Velikom ratu i prepešačio je Albaniju povlačeći se sa srpskom vojskom. Dvadesetak godina posle
Prvog svetskog rata deda se latio pera i opisao je strahote kroz koje je prolazio u ovom vojnom sukobu. To svoje
pisanije naslovio je sa „Moj doživljaj“ i ono će uz neznatne korekcije biti preneto u nastavku ovog teksta. Ponosim
se svojim dedom Bolom. Slava mu, kao i svim našim ratnicima iz vojnih sukoba u kojima su učestvovali.

MOJ DOŽIVLJAJ

Dana 1. oktobra 1915. godine kao poslednja odbrana mladića-regruta u svojoj navršenoj osamnaestoj
godini pozvat sam u komandu u Mladenovac, gde sam raspoređen u četu i imao sam svoje pretpostavljene koji su
vodili računa o meni i drugima. Tu je bio jedan puk regruta, pa kako se naša vojska borila sa neprijateljem oko
Save i Dunava, mi smo na smenu nosili municiju na železničku stanicu, i danju i noću utovarivali u vagone.
Užurbanost naše vojske bila je velika jer je već počela da popusta, ranjenih je mnogo prolazilo i vozovima i drugim
prevoznim srestvima. Bio sam sa drugovima i starešinama tude oko 10-12 dana, pa smo krenuli u povlačenje i išli
u Topolu, sa nama je bilo i oficira (nesećam se imena). Iz Topole smo išli u Kragujevac i tu dobili hrane – hleba, pa
smo se krenuli odatle za Kraljevo i tamo smo dobili isto samo po jedan hleb, odatle smo otišli u Novo Selo između
Kraljeva i Trstenika pored pruge i po kućama bili nekoliko dana i tu smo dobili po lebac na dan. Odatle je od našeg
puka – društva otišlo dosta kućama i na druge strane, ali nas je ipak bilo oko 500-600 regruta. Odatle smo krenuli
u Vrnjce i tamo smo bili raspoređeni po ambulantama da slušamo, ali je bilo samo za tri dana pa su nas krenuli za
dalje u Trstenik i kada smo došli tu mi smo dobili puške „martinke“ i dobili po jedne opanke i peksimita, jer je već
leba nestalo bilo. Neprijateljska vojska je već bila nedaleko od Trstenika pa su nas krenuli za Kruševac i kada smo
tamo stigli doveli su nas na železničku stanicu i tu nad stanicom već neprijateljski aeroplani počeli su da se viju.
Baš u taj mah dovezo je se u automobilu Nj. V. Kralj Petar I. Naša je se vojska uzkomešljala, kao i razne komore, a
Nj. V. Kralj videći jednu tešku situaciju same su mu suze išle na oči i reče „uzmite deco moja odela, obuće i hrane i
 2

borite se kao i uvek što Srbi čine“. Tu na železničkoj stanici bilo je u vagonima svega i svačega i mi zbilja uzesmo
peksimeta i šta je ko hteo, a ja sam uzeo četiri košulje i dvoje gaće, ali su naši stražari i žandari čim je Nj. V. otišao
zabranili dalje uzimanje. Odmah posle jedan sat naši oficiri odveli su nas u magacin u kome je stajala municija za
puške i na svaki dva dali su nam da moramo nositi po jedan sanduk municije. Ja sam sa mojim drugom nosio
jedan sanduk preko „Jankove klisure“ do pred Blace i tu smo gotovo svi pobacali pokraj puta municiju zato što se
dalje ne može da nosi jer hleba već nemožemo da dobijemo, već jede se pomalo peksimeta.

U Kuršumliju kad smo stigli dobili smo po jedan hleb, prenoćili i za Prepolac i Podujevo krenuli i tamo kad
smo stigli nismo ništa dobili za jelo ali je još trajalo pomalo peksimeta. Odatle u Prištinu, tu smo dobili po lebac i
otišli preko Kosova u Vučitrn pa odmah odatle u Mitrovicu Kosovsku. Tu smo dobijali po hlebac na dva dana i
noćivali kod kasarne u Turskom groblju. Regruti rođeni 1896. godine bili su preko Ibra sa druge strane na brdu
vrše obuku. Tu smo bili 8-10 dana, pa smo jednog dana krenuli i mi i regruti obučeni, opet natrag preko Kosova,
pa nas je na Kosovu uvatila kiša i naišla je reka u momentu i dosta je naši regruta se podavilo i odnelo ih. Jedan
teretni auto preturilo i donekle nosila voda. Tu odma u selo otišo sam sa još dva druga u jednu arnautsku kuću
gde bi svakako te noći završio sa životom, ali je bio jedan vojnik sa municijom i puškom koji je čuvao nas tri.
Ostatak oko nas 400 opet smo se iskupili i dobili po jedan hlebac, a odatle smo krenuli kroz Lipljan, Štimlje, pa za
Suvu Reku preko onih planina, ali gotovo svi nemamo hleba, pa smo se već poplašili šta ćemo raditi. Pored gladi,
umora i drugih neugodnosti bio sam vašljiv toliko da hoće da me pojedu, sve rane od češanja po meni su bile.
Obuća nam se već bila pocepala. U putu je već počeo po neki da ostaje, ne može dalje da ide, već pada gotov da
umre, isto tako padali su i ostajali mrtvi naši austrijski zarobljenici, na svakih deset matara po jedan. U Suvoj Reci
prenoćili smo po kućama – ruševinama bez hleba pa smo tražili te jeli kupusa i luka. Na meni sam imao obučene
četiri košulje te jednom tamošnjem stanovniku dam jednu za jedan komadić hleba, moglo je imati oko 250 grama.
Tu nas je bilo oko 300 regruta pa smo za dan stigli u Prizren i tu su nas rasporedili u nekoliko džamija i u jednoj
sam bio ja sa jedno 40 drugova. Hleba smo dobili jedan hleb na 3-4 dana, pa smo išli i tražili hleba po Prizrenu.
Kupus je bio isečen pa smo jeli korenje kupusno, luk i papriku. Opet sam tu prodao jednu košulju, skinuo sa sebe
za jednu porciju brašna. Primili smo kožu presnu da opšijemo opanke koji su bili pocepani, a ja, kao i ostali, pošto
nismo nigde mogli da dobijemo ništa više za jelo, ispekli smo onu suvu kožu sa sve dlakom i pojeli sa velikom
mukom, jer je i suviše bila tvrda. Pri polasku iz Prizrena dobili smo po jednu porciju brašna i otišli za jedan dan u
Ljum Kulu. Tu smo dobili po jednu porciju brašna kod načelnika stanice i prenoćimo. Tu je noć udario sneg a mi
smo bili u jednoj strani, sitno pruće, preko cele noći ložili smo vatre da bi se ogrejali ali je bila mala fajda, sneg sve
zatrpa, pa svi oni koji su dremali i bili lenjiji, oni su tu i ostali zatrpani snegom i podavljeni, ostalo ih je oko 13
regruta. Malo zagrejemo vodu i od onog brašna napravimo kačamaka žitkog i malo se time založimo, samo da se
ne majka od gladi. Sutradan smo krenuli za Bicane, sneg je padao a mi smo išli polako jedan za drugim, pa smo
konačili na jednom mestu u jednoj šumi. I pored rđavog vremena šume je dobre imalo pa smo sekli i celu noć
ložili vatre i malo se osušili. Sve jedan od nas između dve vatre pa se celu noć okrećemo, kao kad se peče
pečenica na ražnju, jer dve se strane ugreju, dok druge dve hoće da otpadnu od zime. Tu sam progoreo šajkaču,
stari šinjel koji sam bio nabavio na pet-šest mesta progoreo je, ali je ipak bilo mnogo zima. Odatle smo izjutra
krenuli za Bicane gde smo stigli oko jedan sat popodne. Tu je imao načelnik stanice, bila je samo ta jedna velika
dvospratna kuća u jednom polju sa sviju strana, imao je jedan nužnik i jedna česma kamena ozidana i pokrivena.
Tu smo dobili po jednu porciju brašna belog, ali drva smo jedva malo našli te ukuvali malo kačamaka te jeli. Sneg
je bio toga dana prestao i ogrejalo sunce, te je izgledalo na lepo. Ali, kad je bilo noću, oko 10 sati, udario je hladan
sneg sa vetrom tako da je bilo napolju nemoguće biti, a naročito na ovom brdu. Navalili smo na vrata i molili
žandarme da nad puste unutra i oni su to i učinili. Nas je bilo dosta te smo jedva stali unutra, pa smo se popeli na
neke džakove sa brašnom i počeli su pojedinci da prosecaju džakove i kupili brašno u torbe. Kad su žandarmi to
 3

primetili sve su nas isterali napolje na onaj sneg. Kada sam napolje izašao kao i ostali drugovi ja sam otrčao pod
krov uza samu česmu i kako sam tu stao nisam se do svanuća smeo ukloniti odatle, a kamen ladan kao led pa su
mi sva leđa bila otrnula. Oni koji se nisu mogli skloniti onako oslabljeni pomrli su te noći, njih dvadesetak. Krenuli
smo dalje preko onih gudura i po neki ostane – padne od drugova, pa smo noćili u Piškopeji po nekim starim
kućama. Opet smo ukuvali po malo kačamaka te jeli. Odatle smo krenuli za Debar i stigli za dan, pre večeri. Tu
smo dobili po dva velika leba i prenoćili u kasarni. Tu nam je bilo sasvim lepo, samo što nam vaši dosadiše, oće da
pojedu. Odatle smo krenuli za Strugu, išli smo jedan dan i prenoćili u selu Lukovu, po kućama. Hleba smo imali, pa
smo krenuli i za jedan dan bili u Strugi. Tu nismo imali niti smo dobili hleba niti smo imali gde da prenoćimo po
kućama, već u polju po nekim razvalinama. Hleba je bilo nestalo, a ništa nismo dobili, te sam dao jednu košulju za
jedan mali lebac od raži i jedan pojas za jedan komadić hleba, pa su nas krenuli ka Ohridskom jezeru. Išli smo pa
smo imali jedno prenoćište u jednom selu na livadi. Bila je zima mnogo te sam celu noć drhtao bez drva i vatre.
Krenuli i stigli kod jezera. Jeli smo papriku, luk i koren od kupusa, jedemo papriku i plačemo – same suze idu od
ljutine. Uveče stignemo u Podgradac, tu prenoćimo onako gladni jer ništa nema da se nađe niti dobije, pa
sutradan krenemo ka granici Grčkoj i na granici sačekaju nas nekoliko Grčkih žandarma i išli sa nama donekle.
Svratim u sela i počnem prositi hleba i puno mojih drugova, pa dobijemo za jelo hleba. Stigli smo u Korču, tu je
dobivana novčana pomoć – hrana i odatle smo se krenuli posle nekoliko dana. Tu su naši pomrli regruti mnogo jer
se najedu onako gladni i umru. Krenuli smo za Lerin i tamo stigli baš uoči Svetog Nikole, sa nama je jednako išao
jedan Kapetan I klase. (Ne znam mu ime, zaboravio sam.) Tu smo u Lerinu bili nekoliko dana, noćivali smo po
kućama starim gde niko nije stanovao, izlazili u polje Lerinsko, ložili vatre i tresli vaške iz odela jer ih je bilo kao
pleve. Odatle smo na voz pa u Solun, kad smo stigli bilo nas je oko stodvadeset. Čim smo došli, na stanici sačekali
su nas francuski vojnici i sestre i dobili smo čaja i hleba, prenoćili u železničkoj stanici – čekaonici, pa sutradan u
polje više Soluna otišli. Skinuli sa nas odelo ono vašljivo, obrijali nas i ošišali Francuzi, okupali dali nam novo odelo
i obuću, šatore i drugo. Tu je bilo svega i svačega za jelo i piće. Tu smo se popravili dobro do nove 1916. godine, a
toga dana su nas krenuli na lađu, pa osam dana i osam noćiju u Francusku, u varoš Ajačo. Tu nas je mnogo
francuskog naroda dočekalo na pristaništu i sve nas u automobilima odvezli u njihovu kasarnu. Tu je bilo svega za
jelo, kao u gostima. Bili smo tude oko deset dana, išli smo po varoši i osmatrali kako se živi, ali neznamo ništa da
govorimo sa njima pa je to najteže.

Odatle su nas sve krenuli na lađu pa u Bizertu u Afriku, tu smo svršili obuku regrutsku, pa u mesecu julu
dođemo lađom u Solun i tada je naša vojska pošla na položaj. Ja sam se rasporedio u 15. puk pešadiski pa smo
došli na položaj pod Kožuf. Pripao sam u 4. četu 1. bataljona, komandir mi je bio Gvozden Zdravković, kapetan I
klase. Kad smo stigli pod Kožuf odmah smo stupili u borbu i posle toga smo se ukopavali u rovove pod Kožufom i
bili petnaest dana na položaju pa posle toliko i u rezervi i tako za svo vreme do proboja Solunskog fronta. Naš je
puk prešao na Katunac i za vreme proboja prešao u borbi na Veternik. U toj opasnoj borbi povraćao sam od jakog
potresa. Produžio sam dalje u borbama na položajima drugim pa smo došli kod železničke stanice u Demir Kapiji.
Odatle smo pregazili Vardar pa smo imali borbe na tri mesta ali najača je bila na Belom Kamenu. Posle progona
neprijatelja došli smo u Konopljište, selo pored Kočana, pa smo na Carevom Visu dobili naredbu za primirje i
povratili se preko Ovčeg Polja u Veles, odatle za Skoplje, pa na Kačanik, Ferizović, Štimlje, Priština, Vučitrn,
Kosovska Mitrovica, sve ovo bez borbe, pa odatle za Rašku, Kraljevo, Čačak, Požegu, Užice. Odatle za Vardište, pa
prugom pešice do Višegrada, odatle vozom za Sarajevo. Tu sam ostao 8 meseci na održavanju reda. Odatle sam
pušten kući na neodređeno odsustvo. Nisam ni jedared bio ranjen iako sam sve borbe izdržao u prvim borbenim
redovima. Kući sam pušten 19. jula 1919. godine i bilo mi je onda 22 godine i dotle sam izdržao rat od 3 ipo
godine. A moji drugovi tek se posle pozivaju u kadar.
 4

Ovo je moj doživljaj iz rata u koliko se sećam o pojedinostima, ali imalo je ovde mnogo kojekakve teškoće
za koje nisam rekao.

25. avgusta 1937. godine, u Stubici.

Dragoljub Bobić, zemljoradnik, završio četiri razreda osnovne škole.

Avgust 2019. Priredio Božidar (Vladimir) Dobričić (1958)

iz Lazarevca, poreklom iz Bistrice