DELA DOBRICE ĆOSIĆA

VREME SMRTI 4
 Dobrica Ćosić

VREME SMRTI

četvrta knjiga
roman

BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD

1984.

MMXVII
Majci Milki
ČETVRTI DEO

Izlazak
GLAVA PRVA
 1

Zaroblјenička pisma srpskih vojnika iz austrougarskih logora 1915.

Iz Gretiga u Prokuplјe:

Draga majko, sad možeš da zaspiš. Ovde gde sam, potpuno sam obezbeđen od
celog sveta. Čuva me zid tri metra visok, povrh njega dva reda bodlјikavih žica i
jošte jaka stražarska posada. Ali hvala Bogu milostivom, mi možemo da gledamo
u nebesa...

Iz Boldogasonja na Cetinje:

Dragi oče! Ovamo je bila velika bolest i mnogo je pomrlo našijeh

Crnogoraca, a Srbijanaca ni broja se ne zna. U našem logoru od 12 hilјada već
je umrlo više od 5 hilјada, a u drugijem lagerima od 16 hilјada umrlo je po 9
hilјada, pa po tome možete cijeniti kakva je bolest među nama bila. Ja sam
bolovao 2 i po mjeseca od tifusa, ali da sam sretan ne bi ni prebolijo...

Iz Braunaua u Bogatić:

Zdravo, zdravo Ljubice, evo Ljubo da ti knjigu pratim iz tamnice stare

carevine. Ljubo moja, lјubile te vile, ne ostavi moga starog babu, a još stariju
majku, sačuvaj mi moju milu ćerku, dok se jadan iz ropstva vratim, a ti pazi da
se jadna ne prevariš, jer se nećeš nanositi glave. Ljubice, baš u dvanajest sati
svake noći da me čekaš sve dok se ne vratim, jer sam ti se veliko ogrešijo kad sam
dovde doživio, bele kose do ramena, a i brade do blizu pojasa, crna oka a i gusta
brka, baš su malo iznad uva stigli. A ti se ne igraj glavom, tajno za mene nema.
Zdravo, svi ukućani.
 Iz Mauthauzena u Zaječar:

Draga Lalo, tvoje karte su retke kao bele vrane. Nas je ovamo Bog zaboravio,
pa zaboraviste nas i vi tamo.
Gde je taj međunarodni ugovor!? Gde je ta odluka Haške konferencije?! Gde
je taj neprikosnoveni i svemoćni Bog!?
Ugovori su pisani da bi Gospoda prekratila vreme i našla razonođena, a
hartija je hartija i trpi sve! I reči su vetar, i carevi i ministri zbore za vetar!
Sa budućnošću je svršeno, a naša deca rastu... Hoće li se neko naći da
pomogne mojoj deci — neće! Hoće li nam neko pružiti koru hleba — neće! Hoće li
se neko na ovome svetu žrtvovati za nekog — neće! Neće! Taj se nije rodio, niti će
se ikada taj roditi!
Živim, to je verovatno istina, pa ipak stvarno nisam živ, jer ovde se ne zna
ko je živ a ko je mrtav. A ja podjednako prezirem i život i smrt, kao što prezirem
svet, vasionu, Boga, toga milostivoga Boga naročito!

Iz Nežidera u Veliku Drenovu:

Majko, deco, ženo, vamilijo i komšije, ja ovamo živim kao miš u tikve. U
zdravlјe.
Zaroblјenička pisma vojnika Srba — mobilisanih u austrougarsku vojsku —
koji su bili zaroblјeni ili se predali Rusima i Italijanima.

Iz Rusije u Bačku:

Kad sam vam poslednji put pisao sa puta, onda smo očli u Karpate, i na dan
28 februara ujutro sa zorom u pet sati smo pošli na šturmu na Rusa, a nisu
znali ni oficiri kako stoje Rusi, a sneg je bio debo jako, i zatim su podviknuli
ura, i nas oficiri nateraju napred, i ja kad sam vidijo šta je, ja se uvatim jednog
jendeka koji je bijo jako dubok, jer sam se nado da će nas Rusi tući sa sviju
strana kako je i bilo. Kad smo mi stali larmati, onda su Rusi okrenuli pucati i
tući sa sviju strana, i na bregu svi izginuli i ranjeni, a mi svi koji smo bili u
surducima, mi nismo znali kud nam treba ići, i najedared nas Rusi opkoliše i
povataše, i onda smo ušli u Rusiju...

Iz Rusije u Banat:

Primite iskreni pozdrav od vašeg sina Stevana, slatkog Radinog bace.

Ja sam fala Bogu zdrav izišo do danas, a kiša kuršuma je na mene padala.
Fala Bogu kad sam tako prošao i u veliku Rusiju stigo. Tako želim i vama da ste
živi i zdravi, moje slatko i rođeno društvo.
Čuvajte našu slatku kuću, i pazite na našu radnju, i u zdravlјe kukuruz
obrali i žito posejali...

Iz Rusije u Srem:

I sad sejo, ako si rada da čuješ di sam u kako sam. Ja sam zaroblјen 24
septembra, u petak, u zoru... I sad, curo, ja ti pismo pišem, da se meni ti ne
nadaš više...

Ej, Galicijo, prokleto ti ime,

O, u tebe će mlados da izgine,
Ej, svaki soldat befel dočeko,
A šrapnel je iz topa izleto,
Levu ruku njemu je oceko.

Iz Rusije u Srem:

Pozdravlјam mater, Smilјu, Žarka — decu! decu! i Seju, i ko god pita za

mene. I ženicu moju nesretnicu — da li me snivaš i, da li mi se nadaš, i da li mi
se sada dobro vladaš!
Kućo moja, i dečice moja, to je, ženo, sve božja volјa.

Iz Rusije u Banat:
 Sine moj, mili Kamenko, da li čuvaš našu sirotinju, kućicu našu, i stvari
moje, i odelo, osobito opaklija i kabanica di se nalazi, i u kakvom je stanju, da
nije već sve potrulo, i da li se stupac od kuće još drži, i kako je sa Ružicom, i da li
je baka dobro čuva. I opet sine moj Kamenko, ti si već sad velički, a i muška si
strana, ali šta će biti sa Ružicom, ženska strana, a i majke nema...

Iz Rusije u Bačku:

Draga moja ne moj da se srdiš što na mene, što ti šilјem ovu fotografiju sa
ovom ženskom, a ne moj ni da mi zameraš, u tuđem sam svetu ženo, pa mora se,
jer od nje koristi imam, daje mi novaca, pepe me, svo udovolјstvo kao i kod kuće,
narani me kao goluba. Sve mi za ovo, što ti pišem, oprosti, jer ovo je mene
prenuždilo u tuđem svetu, ali ako dođem živ kući, nikoga ja ne mogu voleti kao
tebe, ovo će sve proći...

Iz Italije u Ameriku:

Dragi Rođače Mićo, živijo i zdravo bijo daj Bože sa svom braćom Srbima. Ja
ti Rođače, na Soči prebegoh Talijanima. A ti moj Mićo moraš Bogu zahvaliti kad
si trefijo tamo što nijesi u prokletoj Austriji da ne gledaš jade što kurva Austrija
radi od nas Srba. U nas u Bosni i Hercegovini je objesila hilјade naše braće
Srba, sve najbolјe lјude, srpske Popove, učitelјe, Doktore i sve naučenjake...
Teško smo mi Srbi postradali, u zatvoru ih ima preko 20 hilјada lјudi, žena i
djece i Djevojaka. Pa brate, nas Srbe vojnike doćera u frontu da branimo
Austriju, da bijemo našu braću Srbijance, Ruse, Talijane, Francuze, koji se bore
za pravdu, ali brate, kakva je kurva Austrija, nas, njezine podajnike, Srbe
povješala, lјude, žene i Djecu, kuće nam popalila, i još oće da je branimo. Ali
Srbi bježe čim dođu do fronte, i ja sam pobjego sa još dvojicom, ovdje u Porto
Mauricio nas ima dosta Srba bjegunaca, a svi smo se prijavili u dragovolјce za
Srbiju u rat protiv Austrije...

Iz Kujeva u Taškent:

Dragi Ilija! Ovde imade nas Sremaca dosta, ali većma je iz Bosne, Banata i
Đačke, ima nas preko 800 koji smo se pisali u dobrovolјce za Srbiju. Da znaš,
Srbi svi odlaze u dobrovolјce da brane Srbiju, svi su dali molbu, idu i od vaše
regimente, skoro će otići jedan transport od 400 lјudi, a čujem do sada se
prijavilo 68 hilјada lјudi, ima ih i od drugih narodnosti … Ne odlaži Ilija!

Iz Odese u Novgorod:

Ovo je pozdrav od tvoje braće sviju, i Rado mi ti javlјamo da idemo svi u

Srbiju da je branimo, Srbi, Hrvati i Sloveni, i ako si ozdravijo da dođeš oma da
pođeš i ti... Jer Srbija je naš Otac i Majka, Brat i Sestrica, ko ima u sebi srpsku
krv, kucnuo je čas. Zbogom. Do vidova.

(Ova pisma i karte zaplenilo je cenzursko odelјenje „Gemeinsames

Zentralnachweis-bureau“ u Beču.)
 2

Milena Katić se prenu iz sanjive zamišlјenosti: podnevnom tišinom

avgustovske sparine buknu graja i pođe niškom ulicom; radosni i bolni vrisci
žena, škripa i lupa kapija, dozivi, kloparanje nanula i papuča po kaldrmi:
Poštar! — kaže Milena i pogleda majku koja čita, u pletenoj naslonjači, u
hladu kruške.
Olga spusti knjigu na krilo i osta nema: ni Ivan ni Vukašin nisu odavno
pisali. A Najdan joj je jutros tvrdio da će Srbija uskoro biti pregažena.
Milena otrča na ulicu, za njom potrčaše žene ispod oraha u zajedničkom
dvorištu.
Mama! I od Bogdana, i od Ivana!
A od tate? — razočarano odloži knjigu na zgorelu travu.
Milena joj pruži Ivanovu kartu i zadubi se u čitanje Bogdanovog pisma iz
Rama, sa fronta na Dunavu...
Olga, drhteći, obema rukama drži kartu i čita:

Nežider, 20. juli, 1915.

Drage moje, mama i sestrice, primio paket, novac, dve karte. Meni je sada
najvažnije da mi poverujete: nisam nesrećan. Nesreća je predratno osećanje i
(tri reči precrtao cenzor) Pisali mi Bogdan i moj suvoborski spasilac Sava
Marić. Ako uspem ovde da mu pronađem brata, imaću i Nadu. Jer zvezde su
zaista visoko, ne čuje im se disanje (Da! sa strane dodao cenzor) Molim ujka
Najdana da mi preko Ženev. Cr. kr. pošlјe Don Kihota na francuskom, ali oba
dela. Želim vam (nastavak rečenice precrtao cenzor) vaš Ivan

Opet ne odgovara ima li naočare. Opet ni reč o zdravlјu... Čuješ li, Milena?
To znači da je dobro i da ima naočare, mama.
 Kao da su mu slova nešto krupnija, no što su mu bila na pismima iz
Skoplјa i sa fronta, dok je imao naočare. I drhtava, nesigurna. Milena,
pogledaj mu rukopis.
Milena pročita još nekoliko Bogdanovih rečenica, pa uze Ivanovu kartu:
Rukopis mu je sasvim normalan. A to što kaže o nesreći nije tačno. Ja tek
sada znam šta je i sreća — vrati majci Ivanovu kartu i uze ponovo da čita
Bogdanovo pismo.

Ozdravio sam, mila moja, ozdravio sam konačno! Opet kao ppe bolesti
osećam miris bilјa, plodova, avgustovskih noći. Pre neki dan, kad sam u zoru
pošao da obiđem mrtve straže na obali Dunava, odjednom me žestoko, kao
eksplozija, zapahnu miris reke, vrbaka, mulјa, riblјe krlјušti — tresao sam se od
kijanja! Dugo nisam verovao, pa mi suze linuše. Ozdravio sam, lјudi!
Verovatno sam uzviknuo glasno i iz sve snage stao da udišem to svitanje, tu
dunavsku izmaglicu, tu ogromnu reku, celo Podunavlјe. Saginjao sam se i
mirisao korov, cvujao na usta kukuruzne rese, uvlačio sam glavu u tikvine
vreže i vrzine. Neverovatno, je l' da?
Sećaš li se koliko sam bio tužan što nisam osećao miris rascvetale dunje pred
našim prozorom u Valјevu? One naše dunje u koju si ti sa postelјe satima
gledala, tugujući za svojom opalom kosom. Posle bolesti krio sam od tebe patnju
što nisam osećao miris očevog voska i maminog jorgovana. Bio sam u sebi bogalј
iako su mi rane zarasle, kosa i brkovi opet porasli. Tada sam počeo da shvatam
mog komandanta Gavrila Stankovića. Sada smem da ti kažem: on je voleo život
više no što ga vole sve kukavice na svetu! Često se prisećam reči koje mi je
izgovorio u svojim poslednjim noćima. Skuplјam ih i sređujem po smislu, da ih
ne pogubim u ratu. Ja, Milena, sada shvatam da je taj moćni čovek od života
najviše voleo ono što je lјudima najmanje potrebno. To je, mislim, lepota.
I tako meni sada, kao nekad očev raskuvan vosak u velikom kazanu,
opijajuće miriše Podunavlјe i leto na izmaku. Često mi dođe da skinem uniformu
i zaplivam Dunavom. Neka me Nemci zaspu mitralјezima, kažem sebi. Ali, ja
sam zalјublјen i — samo gledam reku! Kakva je to sreća (ovde sam, priznajem,
nevernički progutao reč — Bože)! kakva je to sreća mirisati zrelo leto, biti zdrav
kao do rata i voleti Milenu, Milenu...!

Olga stoji i širi oči nad Ivanovom kartom: nesreća je predratno osećanje.
A šta je ovo što je sa ratom nastalo, sine moj? Šta si mi to zabranjeno
napisao? Zar je danas zabranjeno to da se kaže, zašto je Austro-Ugarsku
Carevinu strah od te reči?
Iza nje, pod orahom, veselo i plačno žamore žene, glasno čitajući pisma
od muževa, braće i sinova, sa fronta i iz ropstva.
Milena joj radosno prilazi, želi da je zagrli, ali je preseče pogled koji je
prvi put videla u bolnici jednog jutra posle noćnog dežurstva i dobro ga
zapamtila. Zasvagda. Pa je pomilova po kosi, poćuta i reče:
Mama, ozdravila sam. Srećna sam... Smem to da ti kažem, i ne sažalјevaj
me više. Oh, kako mi se živi... — Zagrli je. — Živi mi se, mama. Osećam to kao
da sam prežednela, kao onda u najvećoj vatri kad sam ti otela ono lonče
vode...
Olga se izvuče iz Mileninog zagrlјaja:
A baš si sigurna da Ivanov rukopis nije malo krupniji no inače?
Sigurna sam, mama. — Smrači se: — Zar ne mogu da te utešim?
Olga se spusti u naslonjaču.
Ni ti ne možeš da me utešiš. Ni ti.
Milena se sneveseli. Ali čuje uzvike:
Stiglo pismo? Čije? — Dušanka, njena drugarica iz Valјeva, žurno dolazi i
maše suncobranom. Pre dva dana došla je da poseti Milenu, zadržali je u
gostima, ona će sutra natrag u valјevsku bolnicu, na dužnost.
Ne čeka da čuje od koga je stiglo pismo:
Jaoj, pa to je neverovatno! Neverovatno, mame mi, istina je! — baca
suncobran. — Znate li koga sam malopre srela u parku? Ne, ne! To se,
Milena, ne pogađa. Tetka Olga, zamislite! Idem stazom pored Nišave, ova
jeziva vrućina, neraspoložena sam. I najednom, kao da sanjam, čujem, neko
me tiho zove. Glas sam mu odmah prepoznala, ali ne verujem. A ono — sa
klupe ustaje i blago mi se osmehuje — doktor Radić! Časna reč, doktor Radić!
Bled, bled, providi se, oči mu narasle i još više poplavele — zasuziše!... Stajala
sam kao ukopana, a on mi obema rukama uze ruku... Ja, Milena, ne znam
kako sam uspela da ostanem na nogama. Neverovatno, kakav san! Rekla sam
da sam kod vas u gostima i on mi reče da će nas posetiti posle šest. Pa ove
muve su neizdržlјive! Čula sam u varoši da ni najstariji lјudi ne pamte
ovakvu vrućinu i da nebo mora da pukne...
Baš se radujem da vidim doktora Radića — kaže Milena.
A tek ja? Kako ću ja da dočekam šest sati?
Čitaću ti Bogdanovo pismo. A ti, mama, postavi ručak, ogladnela sam kao
pešak.
Olga bez reči pođe u svoju izbegličku sobu.
 3

Rubom kolovoza glavne niške ulice pogureno se klatara Mihajlo Radić

kao da ne zna kuda će i šta će. I ne zna, iako ide u Ministarstvo vojske. Jutros
su mu prijem kod načelnika odložili za pola dva, a on se u strahu od susreta
sa Olgom Katić sklonio u park na najzabitije mesto, ali se ni tu nije spasao.
Kao da ga je sa psom tražila, na klupi u žbunu, našla ga, baš ona, njegova
bolničarka, Dušanka! I Valјevo se opet utvarno zavrtelo u njemu; grudi su ga
zabolele od sećanja. Strahovao je od odlaska u Niš, odlučio se tek na stanici,
pa i tada ostao ukopan nekoliko sekundi pre no što je potrčao da se popne u
voz koji je krenuo. Do šest ima još pet sati, a kada dođe šest, šta će onda?
Kako je smeo tako, na Dušankin poziv, da obeća posetu?
Iako je podne, pločnici su prepuni civila i vojnika, srpskih i savezničkih
oficira, oficira i zaroblјenika austrougarske vojske, starih selјaka i selјanki sa
torbama i korpama, pripadnika sanitetskih misija iz nekoliko evropskih
zemalјa, diplomata, ranjenika, Cigana, prodavaca sladoleda, novina i voća,
žena u crnini i žena sa šarenim suncobranima i elegantnim halјinama i
šeširima — a njemu je sve to samo znojavo i zajapureno komešanje svetine,
suludo mulјanje ratne pozadine na nesnosnoj vrućini, pod rojevima muva i
osica.
Oko njega plјušte reči:
Ljudi, je l' stigo led? Večeras će da stignu dva vagona. Laže, gospodo, idem
od šefa stanice. Led stiže u dva sata. Pala Varšava, odosmo u bestragiju! Ne
žmuri više, Nemci nastupaju na svim frontovima. To je laž! Žalosno, Srbin a
defetista! Bugarske komite pale i ubijaju oko Štipa. Apis noćas stigao
automobilom i zavukao se negde. Knez Trubeckoj i baron Skviti, jedan za
drugim, uđoše kod Pašića. I Bop, i Bopa sam video. Austrija i Nemačka
gomilaju trupe na Savi i Dunavu, kažem ti iz prve ruke. Kuva se, kuva,
gospodo, kuva se Srbiji crna kaša u oba kazana. Odložena istraga liferantima
opanaka. Ma pusti državnu kožu, svoju čuvaj. Znate li vi, kompatrioti moji,
danas je u moj dućan ušlo preko dvadeset gospođa i gospođica koje su mi se
obratile na nemačkom. Srpkinje uče nemački, jasno ti je koji vetar duva. Kad
će led da stigne, samo me to zanima. Ljudi a kud ćemo od ovolikih muva?
Izgrišće nam noseve i oči. Led!...
A on to jedva čuje od treskanja pred sobom i za sobom: obogalјeni vojnici,
odrpanci bez nogu i ruku, sa iscepanim šajkačama pred sobom, sede po
pločnicima i svojim vojničkim tesacima treskaju o kaldrmu. Postiđen što u
njihovim šajkačama vidi paradajz, papriku, krušku, u nekoj i komad hleba, a
retko u kojoj i po neki groš, on spusti banku jednom bez obe ruke, ali tek kad
stiže pred ulaz u Ministarstvo vojske.
Dežurni mu pokaza rukom kancelariju načelnika sanitetske službe. Pred
vratima zastade: zašto je u molbi za premeštaj iz valјevske bolnice naveo
zdravstvene razloge, kad to danas nisu nikakvi razlozi? Ako bi zdravlјe bilo
ozbilјan činilac za vršenje dužnosti danas, onda bi bar polovina srpske vojske
morala biti proglašena nesposobnom za ratnu službu. A čim drugim da
opravda svoju želјu da se po isteku bolovanja ne vrati u Valјevo? Sećanja,
traume, jedan neočekivan lični poraz, koga se to tiče danas? Jasno i odlučno:
želim na front, da, u trupu.
Izvolite, kolega Radiću, čekam vas!
U otvorenim vratima lјubazno mu se smeška, pa se odjednom uozbilјi —
Paun Aleksić: pred njim nije onaj nesimpatični čovekolјubac i ambiciozni
reformator, pred njim je iscrplјen i izmučeni tifusar, zgranuti jadnik koji
moli za premeštaj iz Valјeva, bilo gde, na bilo kakvu lekarsku dužnost.
Ja želim kod načelnika.
Pukovnik je u Francuskoj, na službenom putu. Ja ga zamenjujem.
Ne razumem.
Onda ponovo pročitajte potpis na aktu kojim se pozivate u Ministarstvo.
Mihajlo Radić, sasvim smušeno, izvadi iz džepa akt i glasno pročita: „Za
načelnika major dr Paun Aleksić“ — ne diže pogled. Kako je to moguće?
Zaista, kako je to moguće? — šapuće, gleda oko sebe. Nije pročitao potpis, a
tako je krupan i čitak rukopis.
Moguće je. Na ovome svetu moguće je gotovo sve, uvaženi kolega.
Pa vi ste okružni fizikus u Požarevcu?
Bio sam. Ali, primiče se zima, i ja se selim ka jugu.
Ka jugu? — zakorači u kancelariju. — Sad razumem, onda nama nema
spasa.
A ko ste to vi kojima nema spasa?
To su oni u rovovima i mi u Valјevu.
Taman posla da su takvi kao vi u rovovima i u Valјevu.
 Verujem.
Verujete da Srbija skače na kolac i bajonet, juri pod granate, leti u carstvo
nebesko... Za vas je, gospodine Radiću, Srbija ono što gine za slobodu i jedva
čeka da se žrtvuje. Je l' tako?
Mihajlo Radić ga zapanjeno gleda, kao da ga nikad nije video i nije sasvim
siguran da se nalazi u Ministarstvu vojske.
Zašto ćutite, kapetane?
Ja sam rekonvalescent. Možda je ovo neka zabuna.
Nije. Sve je na svome mestu.
Ne verujem.
Onda me čujte. Ta Srbija o kojoj se gusla i brblјa po novinama, ta što se
razmeće žrtvama, junaštvom, ta je poginula! Nјe nema, gospodine Radiću.
Nema je! Žrtvovala se. Mrtva je. A živa je Srbija koja beži od jačeg, koja ima
pameti da se skloni od zla i nesreće, koja podvalјuje i carevima, i vaškama, i
svakojakim lopovima. Kojoj ni pod čijom petom nije loše. Da, da. Ta Srbija
kojoj nikakvo zlo ništa ne može, to je, gospodine Radiću, moja otadžbina. A
jednog dana, biće i vaša, čašću vam jamčim.
Mihajlo Radić se ćutke pomače ka sredini kancelarije, da bude makar
malo dalјe od njega.
Paun Aleksić zatvori vrata i sede za svoj kancelarijski sto. Kolebajući se
izmeću želјe da mu još malo trlјa nos i sažalјenja, zazvoni dežurnom i naredi
da se donese kafa i konjak. Zamoli Radića da sedne i ponudi ga grčkim
cigaretama.
Posle bolesti još nisam propušio.
Nije moguće? Vi koji ste žvakali i usrkivali duvan? Zaista ne razumem.
Mihajlo Radić uze cigaretu, a Paun Aleksić mu pripali, naglo
odobrovolјen Radićevim poricanjem odluke da ne puši. Ta slamanja „jakih“,
ta gaženja „zaveta“ i „zakletvi“, oduvek su mu pričinjavala naročita
zadovolјstva.
Ćute. Paun Aleksić se prelomi za velikodušnost:
U ovom glupom i govnavom ratu, ne može se, kolega, bez lјutog duvana,
brzih žena i teških laži. Bez velelepnih, čudovišnih laži. Jedino za takve laži
rulјa nemilice lije krv.
Jasno, važno je ko laže. — Zastade, osmatra ga: treba li prema njemu
gospodski? Nastavlјa: — Što su titula i vlast veći, mora biti i veća laž. A što je
laž veća, veća je i izgibija. Jedan naš diplomata dade mi jutros nemačke
novine sa Kajzerovim govorom na godišnjicu rata. — Uzima novine. — Vi ne
znate nemački?
Ne zanimaju me nemačke novine.
Ali čujte, molim vas, šta kaže car Vilјem Drugi: „Nastupila su u Evropi
nečuvena krvava vremena, ali pred Bogom i istorijom, moja je savest čista. Ja
nisam hteo rat i nije žudnja za osvajanjem uvukla Nemačku u rat. Mi vodimo
odbrambeni rat, štiteći svoj nacionalni opstanak...“
Mihajlo Radić rasejano ga posmatra, ne razume mu nameru; cigareta mu
je grka, a ne može da je ugasi. U Valјevo, natrag u valјevsku bolnicu. Tamo
gde je nekom potreban.
A sad, kolega Radiću, sledi jedan zaista carski obrt: „Idite u crkve i
pomolite se Bogu! Za slavu Velike Nemačke.“ Pa to stvarno može samo car da
odvali. Majku mu, kako vlast daje pravo na sve reči, na svaku laž i glupost. To
me čudo oduvek uzbuđivalo. — Vidi bledilo na Radićevom licu: — Vama je
zlo? Kakvo vam je srce?
Želim da znate, što se tiče moje namere, to jest želјe... — prilazi stolu i
grubo gasi nedopušenu cigaretu.
Razumem vas. Znate, crno nam se piše. U najskorije vreme, kaže mi čovek
iz vlade, očekuje se odlučan napad. Bugarska je pred mobilizacijom. Mi ne
možemo da ratujemo ni nedelјu dana na tri fronta. Šta je sa vašom
porodicom?
Ono što nije za vojsku, u Kruševcu je. U svojoj kući — pribrano reče Radić
i prvi put ga pogleda pravo u oči, primetivši da se znatno ugojio.
Vojnik unese kafe i konjak.
A šta je sa vašom porodicom? — upita Radić uzimajući kafu.
Ovih dana preselio sam ženu i decu iz Požarevca u Bitolј. Odatle je Grčka
blizu, kad zagusti, mogu i pešice do Soluna. — Zaćuta. Ova zamlata može
posle svašta pričati po Nišu. I nastavi da govori o pravoj biološkoj eksploziji
muva i svih letećih insekata ovoga leta i o svakodnevnim žalbama diplomata i
inostranih novinara na najezde leteće gamadi, koja život u Nišu čini
nepodnošlјivim u ovim avgustovskim vrućinama.
Gospodine majore, molim vas da moju molbu za premeštaj bacite u
korpu.
Zašto? Ne razumem vas.
Zato što sam čvrsto odlučio da se vratim u Valјevo na dužnost.
Paun Aleksić, zbunjen ovim obrtom, ustaje i nudi ga cigaretom koju Radić
odlučno odbi; vrati se za sto, poćuta zagledan kroz prozor: ovaj nastavlјa
svoju valјevsku igru. Reče jakim glasom:
Vrlo mi je žao, kolega Radiću, što nisam u moći da ispunim ovu vašu
usmenu želјu.
Zašto?
Nisam, na žalost. Jer sam već potpisao akt o postavlјenju novog upravnika
Druge valјevske bolnice. Vi ste na raspolaganju. Do prvog ćete dobiti nov
raspored. Imate li neku želјu?
Nemam — reče glasno Mihajlo Radić i ustade da pođe.
Bilo bi mi vrlo prijatno da danas zajedno ručamo u „Evropi“. Malo da
pričamo o Valјevu.
Hvala. Već sam pozvan na ručak.
Kod gospođe Katić? Video sam je prekjuče i zapanjio se. Ta gospođa
visoko vodu nosi i bogovski izgleda. A muž joj je u Francuskoj.
Ne govorite ogavnosti, gospodine majore!
Paun Aleksić se zasmeja:
Ogavnosti?! Ja vam tvrdim da su žene najbolјe krajem avgusta i početkom
marta. Ne mrštite se, zaboga. Rat je, dragi kolega, jedno muško skapavanje
izmeću Venerinih brežulјaka i Drine i Save. A sa ženske tačke gledišta... Evo
vam moja vizitkarta sa niškom adresom. Čekam vas večeras na partiju
pokera.
Bez pozdrava, zajapuren kao išamaran, Mihajlo Radić izađe i pođe
sparnom prazninom ulice, kojom odjekuju doboš i udarci bajoneta o kamen
vojnika-prosjaka. Poguren, požuri pored okuplјene gomile kojoj dobošar
objavlјuje da led za građanstvo stiže sutra u sedam časova, pa ko želi da kupi
led, neka u to doba bude na železničkoj stanici.
 4

Olga se zgrčila na svom izbegličkom koferu u uglu sobe, oslonjena uza

zid. U susednoj sobi zidni sat odzvoni četvrt do šest.
Ti stvarno dolaziš? Krv mi jedva protiče žilama. Kako da ti to sakrijem, a ti
večeras da ne odeš tužniji no što si izlazio iz „magacina pokojnika“? Šta da ti
ne kažem? Nјena će ruka biti u njegovoj! Smršaloj, bledoj... Osetiće toplinu
njegovih zglobova i jagodica, sveg će ga osetiti: Bože, kad bih smela neki tren
da budem s onim njegovim prstima... Možda je on ipak čuo ono njeno
poslednje ćutanje nad njim u besvesti, dok mu je jedini put držala ruku. Bila
nagnuta nad njim pred taj odlazak. Ostavila ga bolesnog, na samrti, jedinog
valјevskog bolesnika koga je napustila kad mu je najteže. Koliko je puta u
ovoj postelјi jeknula glasno sećajući se tog odlaska. Milenu je budio njen
jauk. Obmanjivala je druge, uveravajući sebe da ni laž nije ono što je ona
nekad verovala da jeste. Verovala? Veruje i sada!
Puši li još uvek onako požudno cigaretu za cigaretom?
Otkad za nju postoji, taj Mihajlo Radić je svetlucanje cigarete u pomrčini
voza dok putuje u Valјevo. Žiška u tami. Ako su se smirili oni nesmirlјivi,
vitki prsti, što u bolesnima traže bol? Ako su prezdravlјenjem, spasom od
smrti, iščezli razlozi za onu njegovu tugu? Možda se posle bolesti uspravio,
pa sada liči na stvarne lјude? O, kad bi dao Bog! Pa zar ti zaista želiš, baš
moraš da dođeš...
Dobro je što će doći. Moći će bar da mu kaže da je to njihovo, to njeno,
nastalo u onoj bolničkoj muci... jedno drugom čuli strah od onolike smrti,
razumeli samoću u onoj bezmernoj patnji, prijatelјstvo — a ne lјubav, pri
jatelјstvo koje je u njoj rodilo nadu da je Ivan živ... Samilost je to bila, i
moja i tvoja. Samilost cele duše, nešto sveto. Iznad svih njenih želјa. I izvan
svega što je doživela. Ono što je više nemoguće. Zašto, zašto nemoguće?
Nemoćno obgrli kolena.
Kako je mogla onako da ode od njega ne sačekavši da dođe svesti i zašto
mu je u onom paketu napisala samo nekoliko beznačajnih reči? Ne, običnih.
Jedinih koje je mogla da sroči posle desetak pocepanih pisama... Znam dobro
kako si ih shvatio. A to mi je najteže. To tvoje neznanje da nisam pobegla od
patnje. Ja se bola više ne bojim. Bogorodice, kako u to da ga uverim? Pobegla
sam od stida što sam u onolikoj patnji oko sebe, pored Milene i Ivana, mogla
i nešto samo svoje da osećam. Sve! Tog stida sam se uplašila. Za njega nemam
snagu. Nemam, shvati to nekako zasvagda. Sat odzvanja nešto. To nije vreme.
A sluti li on koliko se mučila da mu se ne vrati, koliko je puta polazila iz
ove sobe ostavlјajući zaspalu Milenu, pisala joj pisma da objasni to
neobjašnjivo, pakovala najneophodnije, izlazila na ulicu, pa bežala nazad u
ovu izbegličku jazbinu... Kad je išla u Beograd da vidi srušenu i oplјačkanu
kuću, tada je bila pošla u Valјevo, njemu, pa se opet iščupala i produžila u
Beograd, tamo gde je nekad verovala da je najsrećnija. To putovanje njemu i
ono njeno bdenje u srušenoj kući, u praznoj dečjoj sobi, tada joj se u duši sve
premerilo, on neće saznati... Pa znaš li ti koliko si u meni, i da mi viši i teži ne
možeš biti? Zar nešto drugo želiš, zar me možeš više imati? Kad bi ti znao
kakva je to opasnost što ćeš doći, i kako u ovom ćutanju mogu da sagore i
ona moja noćna dežurstva u „magacinu pokojnika“. Ako baš moraš da dođeš,
onda ćuti.
Zabole je stid. Ti i ne pomišlјaš kako želiš da uzmeš sve što imam. Tako i
treba. Ali ja ne mogu sebi da dam sebe. Ostaću onda i bez sebe. Ne verujem u
lјubav-žrtvu. Idi u Valјevo. Tamo je bilo sve što je moglo biti. Sumrak je:
U sumraku bi, kao onda u vozu, i kao pod strehom „magacina pokojnika“,
svetlucala njegova cigareta... Eh, i ti si od onih razumnih. I ti si. I hvala ti na
toj podršci protiv tebe. Nije to jedina. Ja sada ne verujem da je tvoja dobrota
tolika da može oprostiti svaki odlazak. Onda, u Valјevu, na rastanku, sve sam
ti verovala. Zato sam i mogla da odem. Zato što sam ti sve verovala. Sažali se
da zasvagda poverujem da mi jesi dolazio. Zaplaka.
 5

Vrata se naglo otvoriše, Olga ne mogade da ustane.

Pa zašto mi, mama, ne veruješ da je Ivanov rukopis isti kao i raniji?
Povija se Milena, ona se još više zgrči i pritisnu lice na kolena, tresući se i
od Milenine ruke na svom ramenu.
Hoćeš li da uporedimo kartu sa pismima iz Skoplјa?
Olga ne može ni reč da izusti.
Mama, skoro će sedam. Doktor Radić očigledno neće doći.
Olga ispusti kolena i osta da zuri u pod.
Milena se saže i zagrli je:
Seti se Valјeva. „Magacina pokojnika“. Nadeždine smrti i mog
razbolevanja... Pomor smo preživele. Zašto se podaješ svakom strahu?
Valјevo treba zaboraviti. Sve!
A ja ne želim da zaboravim Valјevo. Tamo su mi umrli Vladimir i Nadežda.
Ja ne želim da zaboravim one okupacijske noći sa Sergejevim... Neću da
zaboravim Gavrila Stankovića. Nijednu tešku ranu, nijedno noćno dežurstvo.
Nijednu ranjeničku psovku ne želim da zaboravim. Ja želim sve, sve da
pamtim. Meni se sada mnogo živi, mama — oseti majčin trzaj i pusti je iz
naručja, uspravi se: ne može da joj kaže koliko želi da igra. Kako joj je
malopre odjednom buknula ta želјa, oseća je u nogama, u celom telu. Upita
tiho: — Je l' to ružno, mama?
Olga odgovori kasnije:
Nije ružno. To je dokaz da si prezdravila. I da zaboravlјaš Valјevo. A šta
misliš: zašto Ivan u logoru baš Don Kihota želi da čita?
Zato što je bajka. I ja sada volim sve što je nestvarno. Vidiš li, samo pesme
čitam. Mama, ja bih se obukla i pošla da prošetam. Koju halјinu da obučem?
— pođe ka ormaru.
Olga poćuta:
Onu belu sa teget tufnama.
 Nјu sam oblačila kada sam išla u šetnje s Vladimirom. Nikad je više neću
obući.
Onda obuci onu od čiste svile sa vezenim dekolteom.
Imaš pravo. Ta mi je lepo stajala. Eh, što mi kosa nije samo dva prsta
duža... — Kad obuče halјinu i stavi šešir, naglo stužena stade pred majku koja
je još uvek sedela na koferu zgrčena: — Nije li moja šetnja jedno neverstvo
prema Bogdanu?
Ne odriči se, Milena, nijedne radosti. A zašto Dušanka ne ide s tobom?
Dušanka će do ponoći čekati doktora Radića. I u njega se zalјubila —
polјubi majku i požuri na prvu igranku od početka rata.
Olga ustade sa kofera i leže na krevet. Dušanka se zalјubila u njega! A on!
Dobro je što se smrklo. Neće doći.
Uđe Dušanka:
Ne razumem zašto nije došao. A tako se obradovao kad sam mu rekla da
sam kod vas u gostima — sede na krevet pored Olginih nogu, spusti ruku
blizu njene, želi da je dodirne.
Olga oseća njenu želјu za prisnošću, ali skloni ruku, ćuti. Odjednom reče
prilično glasno i čvrstim glasom:
A ti si, Dušanka, stvarno zalјublјena u njega?
Obožavam ga, tetka Olga. Mogla bih da umrem za njega.
Možeš da umreš za njega?
Neka zaželi, nek pomisli samo. Uostalom, kada se on razboleo, kao što
znate, bio je kraj pomora, onda su se svi preživeli prepali za život. Nas je više
uplašilo njegovo razbolevanje nego bolest svih osam hilјada bolesnika u
Valјevu. Bolničarke se razbežale, bolničari zavili glave i simuliraju, jedino
smo doktor Sergejev, mis Inglis i ja ostali verni doktoru Radiću. Od svanuća
do mraka radili u bolnici, a noću dežurali pored njega... Pred zoru, san me
obori, padala sam pored njegovog kreveta. A kad su mu izbile pege, nikad
neću zaboraviti to jutro.
A gde li sam ja bila tog jutra? — pomisli Olga zavideći na tom jutru ovoj
naivnoj devojci što veruje da može i umreti za lјubav.
Dušanka naglo zaćuta. Ne završi priču o tom jutru u Valјevu. Olgu je strah
da još nešto čuje o doktoru Radiću. Oseća Dušankinu želјu da joj kaže reč
utehe. A za toliku laž ona nema snagu. Suton se lepi po zidovima, postelјi,
izbegličkim koferima i kutijama. Suton stamnjuje Dušanku. Pretvara je u
neznanku. Nešto kao nada sagoreva u vazduhu. Nešto se, možda zasvagda,
stamnjuje i u njoj. Sat zvoni glasnije, a ona oseća da je opet, kao pre Valјeva,
vreme stalo.
Zašto je onda obećao? — uzviknu Dušanka.
Olga se pridiže sa postelјe da pobegne od nje, ču Dušankinu drhtavicu, pa
klonu na jastuk, u nemoći i stidu.
Zavese na prozorima se zanjihaše, u dvorištu stari orah jeknu od udara
vetra. Olga uze Dušankinu ruku, htede da je ispusti, čvrsto je stegnu:
Rat je. Sada je, Dušanka, i lјubav stradanje. I strah donosi. Ponižava nas.
Ako! Ako! — uzviknu Dušanka i istrže ruku. Pa zašaputa: — Ja bih posle
prve noći provedene u bolnici pobegla iz Valјeva, da nisam bila zalјublјena u
nekog. Kad je lep mladić ranjen, nema lepšeg osećanja od samilosti prema
njemu. Kakve su im tada oči... Kad biste vi znali, kako je to uzbudlјivo... Kad
smrt duva u lice, a ti njemu možeš nešto dobro da učiniš... Samo ti.
Olgu zbuni ta nepoznata žena sa snažnim, povijenim leđima. Od njenog
prisustva u sobi ponestaje vazduha.
Gospođo Katić, sprema se oluja! Unesite vaše stvari dok se još vidi! — iz
predsoblјa dovikuje susetka.
Olga se ukoči.
Dušanka priđe prozoru da pogleda nebo.
Pa on više ne može doći!
 6

Nikola Pašić ne voli oluje: ruše red i sklad u prirodi, krše najviše i ruže
najlepše. Izlazeći iz kuće, ovoj se oluji obradova: putem do Predsedništva
vlade neće ga i sada sačekivati gomila građana da mu u pogledu pročitaju
današnje telegrame iz Petrograda, Pariza i Londona i njegov odgovor na
poslednju savezničku notu. Đurđina mu dodirnu nadlanicu na štapu:
Nikola, pričekaj dok protutnji nevreme.
Bog, Đurđina, nikad jedno ne čini — reče i pođe.
Ona ga ćutke isprati na ulicu do fijakera na kome kočijaš i žandarm
podižu krov da ga zaštite od vetra i kiše koja prokapinje. Gomila lјudi i žena,
koja se beše primakla strehama okolnih kuća, kao poneta vetrom zanese se
ka njemu; on učtivo pozdravi skidanjem šešira i lagano se pope u fijaker. Oni
opkoliše fijaker hvatajući konje, krila, točkove:
Gospodine predsedniče, muž mi poginuo na Gučevu, dva deteta mi
ostavio, opština mi ni dinar pomoći nije dala, a vi najbolјe znate kakvo vreme
dolazi.
Idi, kćeri, u opštinu i opet ih zamoli.
Bila sam sto puta i ništa!
Opet idi i reci da si bila i kod mene.
Gospodine Pašiću, kažite mi kao bratu
— taj se primiče i šapuće: — Pred ovim što dolazi, da li svoje da šalјem u
Bitolј ili u Solun?
Sklanjaj ih gde možeš.
Nikola, nešto u poverenju! — taj mu se partijski prijatelј uvukao na
sedište i šapuće mu u bradu: — U koju banku da prebacim pare?
U englesku.
Gospodine predsedniče, uzmite moju molbu, sve sam u njoj napisala. Muž
mi je nevin na robiji, a vi znate šta nas čeka.
Ne sekiraj se, sestro. Blago njima na robiji.
 Zašto sam ja, gospodine Pašiću, iscepan kartečom na Bregalnici kad vi
Bugarima ustupate Makedoniju?
I ja sam tvog mišlјenja, prijatelјu.
Gospodine predsedniče, ima li neke nade? — dovikuje neko koga ne vidi.
Ćuti i gleda ih prazno.
Pun mu je fijaker lјudskih glava, užagrenih pogleda, otvorenih usta; nad
glavom mu plјusak zabubnja po zategnutoj koži krova, vetar ponese molbe i
pitanja, konji krenuše, osta sam, ali podiže šešir lako klimnuvši glavom,
svejedno što oni to ne vide: prema Bogu i narodu treba svagda biti isti; Bog
sve može, a narod vidi i ono što ne vidi. Zaštićen plјuskom povuče se ka
sredini sedišta da mu ne kisnu kolena, zadovolјan što baš današnji odlazak u
Predsedništvo vlade neće, kao njegovi prolasci niškim ulicama poslednjih
dana, biti propraćen punim pločnicima naroda, koji ga, inače, ni slavlјenjem
nije činio srećnim, ali ni mržnjom i psovkama nesrećnim; bivao je
nespokojan jedino zbog lјudske ravnodušnosti smatrajući je pravim dokazom
da njegova vlast nema nikakvog značaja za njih nad kojima vlada, ni za njega
koji vlada. Kočijaš šiba konje, vetar basa u krov fijakera koji odskače po
kaldrmi, žandarm na sedištu pored kočijaša grči se na kiši i trza se na munje i
gromove, a Pašić pomisli kako će i ova njegova jurnjava kroz Niš biti politički
događaj čim stane kiša pa štapom kucnu kočijaša da vozi lagano.
Pred ulazom u Predsedništvo vlade konji naglo stadoše, žandarm se povija
da mu pomogne da siđe, a on bi još sedeo, sam i zaštićen kišom, uveren da
engleski poslanik po ovakvom vremenu ne može stići. Kako opet da odloži te
večerašnje posete? Da vreme još malo poradi za njega. Jer vreme i nesreća
najbolјe pokazuju put kojim valјa ići. Pod krov fijakera uvuče se mokro lice
ispod šešira, sa lјutitim pitanjem:
Gospodine predsedniče, kada će se održati tajna sednica Narodne
skupštine?
Nikola Pašić se zamisli, sporo odgovori:
Kad je bude predsednik Skupštine zakazao.
Novinaru se lako pokloni i ne žureći, kroz plјusak, uđe u Predsedništvo, u
nadi da će od lјudi biti zaštićen sve dok lije dažd i dok gromovi ovako
treskaju po Nišu. Kroz predsoblјe svog kabineta, pored dva sekretara i Jovana
Jovanovića Pižona, koji ga čekaju sa telegramima i izveštajima, prođe kao da
nikoga nema, i odmah zatvori vrata i prozore iako je nepodnošlјiva sparina.
Priđe stolu i osta sa šeširom na glavi, zadovolјan što je sam: kad bi bog bar
dva dana podržao ovo nevreme. Da plјušti grad i biju gromovi, pa da mu
saveznički poslanici ne mogu doći u posete koje im je juče odložio za večeras:
zahtevaju hitan odgovor srpske vlade na svoju notu od 4. avgusta. Odlaže on
odgovor petnaest dana, odložio bi ga petnaest godina, na tu je notu srpska
vojska odgovorila na Kumanovu i Bregalnici. Ali mali narod nijedan rat ne
dobija zasvagda... Ne dobija ga ni čovek koji služi takvom narodu. Inače, sa
visine na kojoj se našao, pad je smrtonosan. A čovek nema savetodavca za
svoju sudbinu. Sam je u mraku. Istomišlјenički saveti ne vrede sada. Navrću
na laku odluku. U ovom času, jedino ga protivnik može korisno posavetovati.
Jedna pametna budala koja veruje da joj istina ne šteti. Neko kao Vukašin
Katić... Zašto mu taj nije odgovorio na poslednje pismo?
Grom pogasi sijalice. Dobro je što sada Niš sluša samo gromove i gleda u
munje.
Gospodine predsedniče, depeša iz Pariza je vrlo hitna — kaže mu sekretar
za leđima.
Onda je ostavi za sutra.
Moram vas podsetiti da gospodin Vesnić dvaput urgira za vaš odgovor. A
vi ste juče odložili za danas.
Baš zato što je tako hitno, neka je za sutra — ne okreće mu lice, obema
rukama osloni se na sto. Za bliskog saradnika ovaj je mnogo vredan i
ambiciozan. Takav treba da bude goroseča i kosač, a ne njegov sekretar.
Unaprediti ga i gurnuti što dalјe.
Ja, gospodine predsedniče, nisam u stanju da napišem odgovor na izveštaj
iz Amerike, dok ga vi ne pročitate i ne date mi uputstva — mrzovolјno
progovara i drugi sekretar. Ovaj je lenj, ali je nešto pametniji no što treba.
Ništa opasnije od pametnog sluge.
Kad nemaš preča posla, potrudi se da dokučiš šta taj skriva iza onih
kitnjastih i nacifranih rečenica. Nastavite svoj posao, zvaću vas kad mi
budete potrebni.
Gospodine predsedniče, kćerka one važne ličnosti nudi vam očeve
memoare. Znate o kome je reč.
A koliko traži?
Tri hilјade.
Mnogo je. Al' neka donese da vidim.
Ja sam siguran da će ona to dati za dve hilјade. Žuri joj se za Solun.
Vidi s njom. I gledaj ovih dana da ispitaš za memoare Stojana Novakovića
— mahnu rukom da ga ostave samog. Taj Stojan je znao i lјude i vlast. A
danas se na vlasti može opstati samo ako se o lјudima zna ono što oni kriju.
Demokratija je donela novine i pravo na laž. Svakog značajnijeg čoveka sad
moraš da tražiš u njegovoj fioci. Od mrtvih se i poneka istina sazna.
Poslužitelј unese lampe.
Gospodine predsedniče, i danas iz Bukurešta i Atine potvrđuju skorašnji
napad na Srbiju — upada strogim i ravnim glasom Jovan Jovanović, njegov
pomoćnik za inostrane poslove. Taj mu jeste desna ruka za diplomate, ali
mnogo nešto piskara i veruje papirima. A o savezničkoj noti ćuti kao zaliven.
Ne šapuće li mu nešto opozicija? Osmotri ga pa promumla:
Da sam na mestu onih u Beču i Berlinu, i ja bih požurio Da svršim sa
Srbijom — okrenu mu leđa, skrsti ruke na grudima i zagleda se u sebe.
Otac mu je bio selјak, a on stigao do carskih trpeza i razgovarao sa carem
Rusije. Bio Bakunjinov drug i anarhista, pa je Srbija, pod njegovim vođstvom,
postala najjača država od doba Nemanjića. U Švajcarskoj saznao šta je
demokratija, lično od Bakunjina šta je revolucija. Nisu ga hteli za profesora
geodezije, a morali su da ga izaberu za voću najveće političke stranke. Na
vlast se uspeo najstrmijim putem: robijao, provukao se kroz sramote, izdaje,
klevete. Povijao se i svijao. I temenao pred prestolom Obrenovića. Plјuvali ga
kao izdajnika, pa ga prorokom nazvali. Bežao je iz zemlјe kao provalnik
dućandžijskih kasa, vratio se kao spasilac Srbije. Najeo se emigrantskog hleba
i bugarske soli. Ništa mu nije poklonjeno, ništa. Ni Đurđinu, ženu, nije sreo
na Terazijama i Kalemegdanu, nego je morao čak u Trstu da je pronađe i još
teže dovede u Beograd. Do dna je pogrebao patnju političkog poraženika. I
odoleo lјudskoj osveti što je smrt jedva izbegao, nudeći glave svojih drugova,
odričući se uverenja. A drukčije nije mogao. Ni pred Bogom nije grešan, a
kamoli pred lјudima. Jer u zemlјi i vremenu u kojima lјudska glava nije
skuplјa od ovčije, ne može se uvek uspravno i časno. Nema izdaje i nema
nepoštenja tu gde lјudski život nema stvarnu cenu. Gde je kazna.
 7

Da bude što dalјe od ulice u kojoj stanuje Olga Katić, odmah posle
neprijatnog ručka u kafani čijom su sparinom smrdeli luk i rakija i komešali
se lјudi i muve, Mihajlo Radić je pošao uz Nišavu, daleko u polјe, pa se naglo
okrenuo natrag, u varoš, da stigne u šest, na uglu te ulice odustao i zadihano
se peo na Kovanluk, breg više varoši, da prođe šest časova, i tako uspeo šest i
četvrt da dočeka toliko daleko od Olginog stana da mu je najmanje pola časa
hoda ostajalo da se muči: da opet žuri ka njoj I ponovo da izmeni odluku.
Kao da je opet u bunilu kojim je počeo njegov tifus. Pa je stajao zaprepašćen
i od tolike želјe da Vidi Olgu, i od otpora da to učini. Ne može da joj oprosti
što je otišla iz Valјeva dok je on ležao bez svesti. Nije to ono obično, i njemu
znano, razočaranje u ženu, svejedno, kako to priznanje boli, na takvo
razočaranje on nema pravo. Produži da korača.
Taj njen odlazak iz Valјeva pokidao je one drhtave niti kojima se održavao
u valјevskom pomoru boreći se za život bolesnika — poštovanjem lјudi. A
njega je izneverila žena čijoj je patnji verovao. Želi da ne zaboravi ono jutro
svog osvešćenja iz tifusnog bunila, kada su stvari u sobi buknule nekom
bleštavom svetlošću, a on se zagledao u vrata čekajući da se ona pojavi. Onda
mu je Dušanka veselo, da, zaista radosno rekla da su Olga i Milena pre tri
dana otputovale u Niš. Zažmurio je da nijedno lјudsko lice ne gleda. Danima
je ćutao. Nije otvarao oči, ni Sergejeva ni Dušanku, koji su ga lečili, nije
mogao da pogleda. Smetala mu je pažnja i dobrota. Ceprejev mu je postao
nepodnošlјiv, a prema Dušankinoj nežnosti osećao je odvratnost.
Ozdravlјenje mu je donosilo snagu da pati. Od jutarnjeg piska lokomotive —
dolazi možda? — dobijao je temperaturu...
Neko teško dahće i lupka za njim: okrenu se — vojnik sa štakama, bez
noge, nemo blene u njega. Požuri da mu odmakne. Ne uspeva; čuje mu
stenjanje i treskanje štaka.
Kada mu je stigao nekakav paket od Olge, naredio je da se razdeli
bolesnicima ne pogledavši ga; toga dana temperatura mu se opet popela. Čim
je mogao da stane na noge, zamolio je Sergejeva da ga otprati na stanicu i
popne u voz, onaj isti kojim je s njom doputovao u Valјevo. Bilo je to bekstvo,
možda i sramnije od bekstva na koja je pomišlјao, prvi put vraćajući se s
groblјa sa protom Božidarom, i drugi put posle one pobune golih bolesnika.
Onaj beznogi mu dahće za vrat i stenje; kao da ga goni; naglo mu se
okrenu: vojnik ga gleda strogo. Da se oslobodi njegove pratnje, Mihajlo Radić
pruži korak ka tvrđavi.
Vetar koji se sa visine i zapada strmoglavi na Niš da mu pogasi prva svetla
i hara po svome, zatiče ga meću zidinama niške tvrđave: po ovoj oluji i
plјusku ne može da poseti Olgu. Ne žureći se, skloni se pod drvo. Na nekoliko
koračaja dalјe pod drvo stade i odrpanac na štakama; zvera i kao da preti
glavom.
Munje cepaju suton i pripalјuju zidine tvrđave, po Nišu gromovi padaju
kao granate na Mačkovom kamenu oko pukovskog previjališta, dok je
ranjenicima vršio amputacije. U tolikoj neizvesnosti bio je najspokojniji. A
šta je sada, posle Valјeva i posle današnjeg susreta sa Paunom Aleksićem?
Pribija se uz deblo, kiša mu već promočila uniformu, mokra mu je i koža,
neće da se skloni pod zidine gde su se zavukli lјudi, olujom zatečeni oko
tvrđave: strah ga da se sada dodiruje s njima.
Vetar krši drveće, brbori voda Pored zidina.
Sutra će posetiti i majora Pauna Aleksića i gospođu Olgu Katić. Nјih
dvoje, iako su na suprotnim polovima, jedan su, ovaj svet u kojem je
besmislena muka savesti.
Jeste li vi doktor Radić? — trže ga neko unjkavim glasom.
Munja mu osvetli onog odrpanca sa štakama i vrećom na glavi.
E, milo mi |je što ste vi, nisam bio siguran. Da vas pitam, oficir ste.
Šta želiš, vojniče?
Bio sam vojnik dok mi ,ti pod Mačkovim kamenom ne odseče nogu.
Otfikari mi je ti do mošnica!
Tako je sigurno moralo da bude.
Misliš, učinio si mi dobro delo?
Štaka lupi — koraknu k njemu.
Verovatno nisam.
Otkad sam te video, nešto me vuče za tobom... Da te uhvatim za ruku. Šta
misliš: može li još nešto na meni da se otfikari?
Ko si? — odskoči od dodira njegove mišice.
Ja sam desna.
 Šta si desna?
Ispod Mačkovog kamena ona šesnaesta, a prva desna. Sećaš li se, doktore?
Uneše me u previjalište, ja žmurim da te ne vidim, a ti podiže šatorsko krilo i
reče: ovo je danas šesnaesta, a prva desna. Jasno te čujem kad god zaćutim. I
stalno te tako slušam iz mojeg ćutanja...
Mihajlo Radić se naježi od njegovog unjkanja. Sećao se: jednoga dana u
divizijskoj bolnici, pored desetak ruku, amputirao je petnaest nogu, a sve
leve. A ta desna, bio je i bez uva, sa raznetim nosom i nekoliko rana po telu
od karteča. Gangrena je buktala u desnoj, mora je seći, a morfijum je bio
potrošen za leve i ruke, ostala je samo četvrtina injekcije. Rekao mu je istinu
i pozvao ga da sam odluči. Desna je odmah rekla: „Ako ja odlučujem, onda
me pustite da umrem.“ Prešao je kod ruke sa raznetim laktom i amputirao je
visoko, ali ne utrošivši onu četvrtinu injekcije. Uveče je dao desnoj nozi i
amputirao je ne pitajući vlasnika: taj nije ni jauknuo. Od njegovog ćutanja
njemu su drhtale ruke, bezrazložno se izdrao na sestru I bolničara. Ali se,
postiđen jaucima oko sebe, vratio vojniku koji ćuti, vlažnom gazom obrisao
mu suva, ispucala usta, uzeo mu zdravu ruku i pitao ga: „Kako se zoveš,
vojniče?“ „Bio sam Stevan, gospodine doktore. A za vas sam desna.“ Za vreme
lečenja i odstupanja pred austrougarskom navalom, Stevan Desna, tako ga
zvao, i ne samo u sebi, nikad nije jauknuo. Odgovarao je kad mora i samo po
reč. Kad su ga prekomandovali u Valјevo, rastao se sa Stevanom Desnom i
zaboravio ga.
Munja obasja Stevanovo nagrđeno lice: bez uva je i umesto nosa — dve
zjapeće rupice. Od grmlјavine i brbora vode, ne čuje šta mu kaže; pita ga:
Posle bolnice, otišao si kući?
Trebalo je, nisam. A pogrešio sam.
Pogrešio si. Morao si svojoj kući da se vratiš.
Mislio sam, što kažeš. Ali kad bi me žena ugledala, zakukala bi kao da sam
umro. Pobegla bi u rodbinu na Goliju. Kako da prenoći sa bogalјem?
Mihajlo Radić se seti Olge: i ona je pobegla od njega. Voda mu curi niz
krsta, prokisla mu i šapka.
Čim sam te ugledao na onom ćošku, nešto me povuče ka tebi. Jurio bih te
do Drine, samo da te dodirnem i pitam...
Otkud ti, Stevane, u Nišu? Bio si na komisiji? — muca Radić i uzmiče pred
njegovim nerazumlјivim unjkanjem i lupkanjem štake. Sada su obojica na
plјusku i gradu, osvetlјavani munjama.
Nisam na komisiji. Ovde u Nišu niko me ne poznaje, a ima i mnogo
bogalјa, pa sam s njima. Muvam se oko bolnica, nađe se tu hrane i za nas i za
kučiće...
Pa ja bih mogao malo da te pomognem.
Meni treba samo pravda, gospodine doktore. Samo pravda treba nama,
bogalјima, i onima u crnini. A šta misliš, može li je biti kad se svrši rat?
Biće sloboda, Stevane.
Sloboda treba pozadini, gospodine doktore. Ovim ratnim zabušantima i
lopovima. Toj gospodi... Trgovcima i škartovima. Onima što bajagi nisu
sposobni za vojsku, al' su sposobni da napastvuju naše žene i sestre... Dok su
nama tamo razbijali glave i testerisali noge... A i našim ženama su sad dobri ti
škartovi, pa im šire noge, bem ih |u oči njihove!... Bem ih... Hoće li posle rata
biti pravde da Mi svojski kaznimo sve zabušante i škartove? To te pitam.
Ne verujem, Desna... Ne verujem, Stevane...
A zašto ja postadoh čulјko? Zašto ti meni otfikari nogu? Kako da serem
na jednoj nozi?!
Štaka tresnu u mraku. Grmlјavina, plјušti kiša.
 8

Iako su sami u kabinetu, Jovan Jovanović poverlјivo šapnu Nikoli Pašiću

da je stigao engleski poslanik.
Pašić ga dugo gleda, sumnjajući da je taj džentlmen mogao doći po
ovakvoj nepogodi koja se valјa Nišom; Jovan Jovanović dodaje da je De Grau
stigao tačno minut pre zakazane audijencije, pitajući treba li on da bude
prevodilac pošto Englez slabo zna francuski. Pašić odrečno mahnu glavom,
nameran da sa Englezom vodi razgovor baš na francuskom.
Pokislog i strogog diplomatu pozdravi klimanjem glave, blagom
pognutošću, i laganim pokretom ruke pokaza mu kanabe, pa, sačekavši da
sedne, spusti se na fotelјu.
Rekao bih, vrlo ste zabrinuti, gospodine poslaniče?
Ser Čarls de Grau, uzdahnuvši, reče:
Gospodine predsedniče, ne možemo biti spokojni. Imam obaveštenja da
se na Savi i Dunavu ubrzava nemačka i austrougarska koncentracija trupa.
Narednih dana Srbija mora očekivati najgore.
Znam. Nemcima se žuri na Bosfor.
Da, drugi cilј ne postoji. A moj ministar, gospodin Grej, naložio mi je da
vam izrazim njegovo razočaranje prijemom predloga vlade Nјegovog
veličanstva i odugovlačenjem odgovora srpske vlade.
Nikola Pašić ćuti nepomično, sa rukama skrštenim preko grudi i gleda
kroz njega.
Pored svih nastojanja da se uživim u vaš položaj, ne razumem vaše
kolebanje. U pitanju je sasvim jednostavna računica. Za kompenzacije
Bugarskoj u Makedoniji, Srbiji se daje Bosna, Hercegovina, Srem, Bačka,
Slavonija i deo Dalmacije sa lukama Split i Dubrovnik... Šta vaša vlada može
više očekivati od saveznika danas kada ste na rubu ponora?
Kad već računicu pominjete, moram reći da saveznici Srbiji nude srpske
zemlјe. O Bosni, Hercegovini, Sremu, Bačkoj, Slavoniji i delu Dalmacije, mi se
nemamo šta pogađati. Pa nas je, gospodine poslaniče, i napala Austro-
Ugarska da bi sprečila takvo ujedinjenje Srpstva.
Ali mi, gospodine predsedniče, razgovaramo o austrougarskoj državnoj
teritoriji, a ne o teritoriji Kralјevine Srbije. Vaša istorijska prava su drugo
pitanje.
Od groma u blizini ser Čarls de Grau strese glavu kao da je zasut
ognjenom prašinom; poćuta pa nastavi:
Moramo se, gospodine predsedniče, vratiti neumolјivim činjenicama. Od
srpskog odgovora na našu notu zavisi da li će se na Balkanu stvari srediti ili
nastati konačan razdor. Ako se Balkan ujedini prema našim predlozima,
prodor Nemačke i Austrije na Istok ne može uspeti. Napad koji se sprema na
Srbiju biće bescilјan. Ako Srbija ne popusti i na Balkanu ostane razdor, naši
zajednički neprijatelјi će lako stići na Dardanele. A Bugarska će od Berlina i
Beča odmah dobiti Makedoniju. Pri takvim činjenicama, mogu li da postoje
vaše dileme?
A zašto, gospodine poslaniče, za to jedinstvo Balkana Rusija ne bi dala
Besarabiju Rumuniji, koja je i inače Rumunima naselјena, a vi, saveznici, dali
Bugarima nešto na istoku, na račun Turske koja vam je neprijatelј? Koja vas
je na Galipolјu krvavo tukla.
Ja sam uveren da se čini ono što je danas jedino moguće činiti.
A ja vam tvrdim da će Bugarska sa Austro-Ugarskom i Nemačkom napasti
Srbiju, ako je saveznici vojnom silom u tome ne spreče.
To se, gospodine predsedniče, ne može dogoditi. Nikako. Mi odlično
znamo bugarske namere. I zato što ih znamo, insistiramo da Srbija postupi
konstruktivno i pomogne što hitniji prelaz Bugarske na stranu saveznika i
Srbije.
Teško mi je, zaista mi je teško da poverujem da engleska vlada vodi
balkansku politiku na takvoj zabludi. Šta vas to obmanjuje, gospodine De
Grau?
Ser Čarls de Grau se trže od Pašićeve poslednje, neuobičajeno osećajne,
gotovo vapijuće rečenice, nabra mu se čelo, malo se zamisli, pa reče
ispovednim glasom:
Gospodine predsedniče... Britanija je jedno ostrvce na našoj planeti. A
postali smo najmoćnija imperija na toj ogromnoj planeti. Opšte je mišlјenje
da se naša imperija zasniva na našem gospodarenju morima. Veruje se da mi
lađama vladamo tolikim svetom. Koješta. Biće da je naša moć u nečem
drugom.
Nikola Pašić mu ozbilјnim i zamišlјenim pogledom poseče ironični
osmeh:
A kako Engleska sada gleda na naše ujedinjenje sa Hrvatima i
Slovencima?
Vlada Nјegovog veličanstva nije u načelu protiv vašeg ujedinjenja. Ali, pri
tome, ne sme se zaboraviti pravedno zadovolјenje italijanskih zahteva na
Istočnoj jadranskoj obali.
Mi ne možemo pristati da se cepa Hrvatska.
Moram vam priznati da ne razumem vaše toliko uporno insistiranje na
ujedinjenju sa Hrvatima posle Supilovog predloga o separatnoj Hrvatskoj
gospodinu Greju. Vašu toliku brigu za hrvatsku stvar u današnjim uslovima,
zaista ne razumem, gospodine predsedniče.
Srbiji je dužnost da brine za svoju poroblјenu braću. Mi smo, gospodine
poslaniče, jedan narod.
Rat nas primorava na realizam u svemu. Romantika je divna stvar,
međutim...
Ja o romantici nemam dobro mišlјenje, gospodine poslaniče. A zar vi
Englezi, Škoti, Velšani i Irci živite u jednoj državi iz romantičnih razloga?
To svakako ne. Ali mi danas moramo misliti samo o pobedi. Da se dobije
ovaj strahoviti rat, očigledno je, gospodine predsedniče, mora se mnogo
žrtvovati.
Da se rat dobije, moraju se žrtve meću saveznicima pravedno rasporediti.
Što se srpskog naroda tiče, verujem da vi to dobro znate, on je spreman da se
hrabro bori samo ako zna da se bori za slobodu i pravdu. Takav smo mi
narod.
Ser Čarls de Grau zamoli za dozvolu da pripali cigaretu pa nastavi:
Što se Banata tiče, na žalost, Rumuni su vrlo uporni i nisu spremni da
granicu pomeraju na istok dalјe od linije sela Grocke, na vašoj strani.
O ustupanju Banata Rumuniji zapadno od reke Oršave vi možete
razgovarati sa drugim predsednikom srpske vlade.
Ja vas molim, gospodine predsedniče, da zamislite položaj Srbije kad na
njenoj strani budu ratovale Rumunija i Bugarska.
Nema Srbija tu sreću da susedi ratuju na njenoj strani.
Sreća se plaća, gospodine predsedniče.
Možda vi, Englezi, možete i sreću da kupite. Mi nemamo čime. Zato i
ginemo.
 Ali Srbija sada može da promeni sudbinu. Može da izvrši izbor između
sjajne budućnosti i propasti. Ja vam, gospodine predsedniče, iskreno zavidim
na ulozi koju vam je poverila istorija. Odluka se mora doneti. Ostaje nam vrlo
malo vremena da sprečimo najgore.
Ne brinite. Imamo mnogo vremena za pametne i poštene odluke.
Ser Čarls de Grau ustade, pogleda u prozor kojim blesnu munja pa reče
ozbilјno i razvučeno, slovo po slovo, na srpskom:
Ja sam optimista, gospodine Pašiću.
Nikola Pašić, sedeći, promumla na engleskom:
Ja više nisam, gospodine poslaniče. Vrlo mi je žao, vrlo... I kada možemo
očekivati vaš odgovor?
Bilo bi mnogo važno ako biste mogli da mi što pre odgovorite kada će
Srbija dobiti odobreni zajam. Mi više nemamo čime da ratujemo.
Teškoće sa zajmom su neobično velike. Ali ja ću učiniti sve što mogu...
Kakvo nevreme!
Rukovaše se.
Nikola Pašić se vrati nasred sobe da pognut i opuštenih ruku prebira u
glavi sve što mu je rekao. Nije li sa lavom previše zategao? Kad ga je već kao
zeca pritisnuo šapom, onda mora da bude lisica. A ona, kad je u klјusi,
odgrize svoju uhvaćenu šapu. Ako to učini, hoće li se i tada spasti?
Jovan Jovanović mu za leđima kaže da je došao knez Trubeckoj, koga je
dopratio poslanik Crne Gore, Savo Vuletić.
Sa Rusom će mu biti mnogo teže nego sa Englezom. Ako se pred
Englezom može i da povija i da uspravlјa, pred Rusijom mora da klekne.
Maćeha je prema Srbiji, ali joj je jedini rod na ovome svetu gde guja guju
jede.
Ali šta će mu noćas Savo Vuletić, ta kašika među tučkovima, što uvek od
nekog važnog dolazi i još važnijem žuri? Noćas <mu se ne trpi ni Savova
briga za Srpstvo, a ako ga ne primi, imaće već sutra novu glavobolјu sa
kralјem Nikolom i cetinjskom vladom.
Poslanik Rusije mu blagim, gotovo setnim glasom nazva dobro veče i
stade pred njega trepćući u nedoumici.
Obrati mu se na ruskom:
Želeo bih, gospodine Trubeckoj, da znam šta ruska vlada misli o
bugarskoj mobilizaciji i koncentraciji vojske ka Srbiji?
To su tatarske vesti, gospodine Pašiću. Rusija garantuje Srbiji da je
Bugarska neće napasti. Moram vam odmah reći: Rusija se pridružuje stavu
Engleske, koji vam je saopštio gospodin De Grau.
Nikola Pašić namerno ne ponudi Trubeckog da sedne i reče snuždeno:
Kad to sazna srpski narod, biće očajan. A ja ću ga prekosutra obavestiti o
njegovom kritičnom položaju.
Vi veoma, veoma opasno komplikujete stvari, gospodine Pašiću. Vi činite
sve da se Bugarska opredeli protiv saveznika, u prvom redu protiv Srbije.
Slovenska stvar na Balkanu postaje beznadežna.
Rusija može spasti slovensku stvar na Balkanu jedino ako odmah iskrca
trupe u Varnu i Burgas.
Na taj bezuman čin Rusija, hvala bogu, i ne pomišlјa.
Ja sam duboko uveren da Rusija Bugare, svojom bolećivom politikom
prema njima, samo podstiče da Srbiji zariju nož u leđa.
Knez Trubeckoj uvređeno podiže glas:
Rusija je, gospodine Pašiću, pravedna zaštitnica svih Slovena. Ali vi Srbi,
svojim neumerenim ambicijama, oduvek i tvrdoglavo ometate sve naše dobre
namere. Sve!
Žalim. Ali ja vam ne mogu garantovati saglasnost moje vlade sa vašim
zahtevom da Bugari uzmu Makedoniju do linije po ugovoru iz 1912. Vojska,
siguran sam, to neće prihvatiti. A potom će Nemci za nedelјu dana biti na
Dardanelima.
Vi, dakle, konačno odbijate naše bratske i savezničke savete?
Mi Srbi umemo, gospodine poslaniče, sasvim jasno da razlikujemo savete
od ultimatuma.
Ako vi ne pravite razliku izmeću Beča i Petrograda, onda... onda,
gospodine Pašiću, Rusija skida sa sebe svaku odgovornost za sudbinu Srbije.
Nikola Pašić sa svog bugarsko-ruskog, prelazi na francuski:
Vi mi, uvaženi kneže, samo potvrđujete ultimatum. Zašto nas onda pitate
šta mislimo? Ako ste već odlučili da nam odsečete Makedoniju i njom častite
Bugarsku za njenu izdaju Slovenstva i evropskih demokratija, u tom slučaju...
bar ne zahtevajte od nas da se sami odričemo svoje državne teritorije. Svoje
krvlјu zalivene zemlјe... Šta će vam naša saglasnost? Uzmite, a ja ću sutra
saopštiti Skupštini i vojsci da su nam saveznici anektirali Makedoniju i
Banat.
Knez Trubeckoj stavi ruke na leđa, otkorača do vrata, vrati se,
nepomičnom Pašiću unese se u lice šapćući na ruskom:
 Savršeno mi je jasna težina vašeg ličnog položaja. Ali, dragi gospodine
Pašiću... Ako vi lično ne uviđate da Srbiji nema spasa van puta koji joj mi,
saveznici, a posebno njena zaštitnica Rusija, predlažemo, Rusija koja je zbog
Srbije i stupila nespremna u rat i spasla je austrougarske okupacije i osvete
za Sarajevo, onda... Eh, bože moj... Zar vas treba na to da podsećam?
Nikola Pašić ćuti i mirno ga gleda u zenice.
Dajemo vam Bosnu, Hercegovinu, Srem, Bačku, Slavoniju i jadransku
obalu od Cavtata do Splita, imaćete Split, Dubrovnik i ostrva, zar vam je to
malo?
Dajete nam naše.
A vi smatrate da u ovom ratu treba da dobijete sve što ste naumili?
Mi smatramo da u ovom ratu, ako se savezničkom i našom pobedom
završi, ni u kom slučaju ne treba da izgubimo ono s čim smo u rat stupili.
Znate, gospodine Pašiću... Svoje maksimalne cilјeve moraćete sami da
ostvarujete. Da. A Rusija ima mogućnosti i sredstava da zaštiti svoje interese
na Balkanu. Eto, tako stvari stoje.
Nikola Pašić pognuo glavu i zagledao se u pod: oćuta poslanikovo sitno i
unakrsno koračanje po kabinetu, pa ga lјubazno zamoli da sedne; sekretar,
kao poručen, unese čaj; kad ga obojica srknuše, Pašić progovori na ruskom:
Ako se moraju dati neke kompenzacije, može li nam onda carska vlada
garantovati ujedinjenje sa Hrvatima i Slovencima? I ne dirajte nam Banat.
Zar vi ne uviđate da je bolјe za Srbiju da u ovim danima o Hrvatima ne
razgovaramo sa Englezima i Francuzima? Najpre treba videti šta će biti sa
Austro-Ugarskom... Uostalom, Hrvati su katolici. I koliko znam, vrlo borbeni
katolici.
Ništa nama ne smeta što su Hrvati druge vere. Mi smo jedan narod, sa
istim jezikom, dva imena i dve vere. I pravedno je da se ostvare naše vekovne
težnje za ujedinjenjem.
Ne bih se složio s vama da Hrvati tako žarko žele ujedinjenje sa Srbijom.
Da ga žele, drukčije bi i ratovali protiv vas. Vrlo mi je žao što vas moram
razočarati... Hrvat Supilo, član vašeg Jugoslovenskog odbora, i zimus u
Petrogradu, a i sada u Londonu, na najpoverlјivijim mestima izrazio je i
zahtev za separatnom Hrvatskom...
Biće da taj Dalmatinac baca istovremeno dve karte. Pa koja upali...
I vi mislite da države Antante treba danas, kada se odlučuje o sudbini
Evrope i sveta, da se bave nekakvim austrougarskim Hrvatima?
 Ja čvrsto verujem da ruski i evropski interesi nalažu da se posle ovog rata
stvori na Balkanu jedna jaka južnoslovenska država, jača od Bugarske,
sposobna da se ispreči germanstvu kad ponovo krene ka istoku. A krenuće
sigurno, bez obzira kako će se ovaj rat završiti.
Nemojmo sada o budućnosti: Najpre ovaj rat da dobijemo, a potom ćemo
o drugima brinuti... A što se tiče vašeg ujedinjenja sa Hrvatima, reći ću vam u
bratskom poverenju: mi vam ne možemo obećati ujedinjenje. Englezi su jako
rezervisani prema Slovenstvu. Italija se tome odlučno protivi. Vi, gospodine
Pašiću, nijednog trenutka ne smete zaboraviti da je Italija stupila u rat na
strani saveznika isklјučivo) zato što smo joj obećali deo jadranske obale i
nešto Albanije. Nama je stanje na frontovima diktiralo takav sporazum sa
Rimom. Mora se svim sredstvima slomiti Nemačka. A to je užasno, užasno
teško.
Nikola Pašić kao da sluša grmlјavinu, pa gotovo prošapta:
Razumem, razumem. Vi krojite Balkan i jadransko područje tako kao da
vam Srbija nije ratni saveznik... Dobar ste kolač zamesili Srbiji.
Želite li time reći da je Rusija ravnodušna prema sudbini Slovenstva na
Balkanu?
Nikola Pašić ćuti i gleda u zid.
Vaše mišlјenje verno ću preneti gospodinu Sazonovu. Ne treba ni da vam
napominjem da će u Petrogradu biti duboko razočarani. Ja sam vrlo, vrlo
zabrinut za sudbinu Srbije. Uskoro će vas napasti strahovitom silom. Kako
ćete im se odupreti sami?
Nikola Pašić ga gleda mirno i odgovori, sada na francuskom:
Molio bih vas, kneže, da gospodinu Sazonovu prenesete i ovo moje
nerazumevanje: zašto se Italiji ne bi ponudilo neko obeštećenje u Maloj Aziji
i na istoku? A ne samo jugoslovenske i srpske zemlјe.
Knez Trubeckoj kaže srdito, na ruskom:
Žalim, gospodine Pašiću. Ali ja nemam ovlašćenje da se sa vama pogađam.
Nikola Pašić posluša kišu i huk nadošle Nišave, pa izgovori, i on na
ruskom:
A ja sam ovlašćen da branim srpske zemlјe. Ovlašćen sam, kneže.
Knez Trubeckoj se naginje ka njemu, unosi mu se u lice:
Vi dobro znate da Rusija ima sredstava da vas primora na ustupanje
Makedonije Bugarskoj. Da! Za vaše dobro. I spreči raskol Slovenstva na
Balkanu!
 Hvala vam, Vaše prevashodstvo. Bar ste me oslobodili muke razmišlјanja
kako da udovolјim savezničkim ucenama. Sada mi je zadatak olakšan... Srbiji
predstoji da se gola i bosa do poslednjih snaga bori ne samo sa Austrijom i
Nemačkom, nego i sa svojim saveznicima, koji je dele kao afričku koloniju.
Ja energično protestujem protiv takvih prekora Rusiji! Energično!
Nikola Pašić sačeka, pa reče, opet na francuskom:
Ja verujem da je Rusija učinila što je mogla u odbrani srpskih interesa...
Međutim, Rusija treba da zna da ni od Srbije ne može očekivati nemoguće.
Knez Trubeckoj sede i ispi ostatak čaja, pa progovori uzbuđeno na
ruskom:
Slušajte, gospodine Pašiću. Srbija je pred samoubistvom. Tražeći sve,
izgubićete i ono što imate. Ja razumem da vam je teško... Pritisak javnosti,
vojske, nacionalni; ideali... Vi se, zaboga, morate odlučiti izmeću Makedonije
i interesa čitavog Južnog Slovenstva.
Ako to moramo, mi ćemo se odlučiti za Makedoniju.
Knez Trubeckoj ustaje:
Nesrećan sam što to čujem. Nesrećan... I još ću biti nesrećniji ako se, ne
daj bože, to i dogodi. Uzdam se još u božju promisao. Bog će spasti Srbiju ako
to ne mogu njeni najbolјi sinovi... Laku noć, gospodine predsedniče.
Nikola Pašić ne zatvara vrata za Trubeckim, očekujući da uđe Jovan
Jovanović, ali umesto njega, moleći Trubeckog da ga pričeka samo dva
minuta, grunu u kabinet Savo Vuletić, poslanik Crne Gore:
Savo, svrati sutra. Nas dvojica ne moramo noćas — reče Pašić, sav smušen.
Moram da vi reknem, predsjedniče. Sa Cetinja mi danas opet stiže depeša.
Gledište kralјa Nikole, njegove vlade i cijele Crne Gore ostaje ama baš onako
kako vi u prošli! petak reko. Dajte što saveznici traže. Srbija se mora
ratosilјati Makedonije.
A ja sam se sa Cetinja drukčijem pozdravu nadao.
Uzmimo do Splita kad nam velike sile lijepo nude! Šta ste, zaboga,
predsjedniče, uprli pa glavom u stijenu!
Uppo sam jer se uzdam da će neka glava. na kraju krajeva, biti tvrđa i od
stene. I tako je bivalo u srpskoj istoriji.
Uludo je to. Kad je i naša majka Rusija rekla svoju, šta mi ođe treba još da
premišlјamo?
Rusija je rekla svoju, a mi, Savo, moramo da ostanemo na našem. Jer
Rusija je i Bugarima majka. A majke uvek više vole neposlušnu i nevernu
decu.
Čujte, predsjedniče! U ovi čas se mora iza brda vidjet. Vjekovne težnje
Srpstva, sada i ođe u Nišu, mogu biti do pošlјetka saranjene.
I ja vas bratski molim: ne kockajte se sa Srpstvom! U tome vas Crna Gora
ne može slјedit.
Nikola Pašić gleda pored njega. Savo Vuletić mu steže ruku i odjuri za
knezom Trubeckim.
Jovan Jovanović ulazi namrgođen, zatvara vrata i šapuće:
Nemac sa grčkim pasošem, što je juče stigao iz Carigrada, insistira da ga
primite sutra ujutru.
Neka dođe odmah, dok je pomrčina. Pre no što stigne, otpusti sekretara i
šifrante. Ni Sredoje da ne bude pred mojim vratima kad ga uvedeš. A ti sutra
pre podne poseti Trubeckog i budi mekši od pamuka, ali mu ne popuštaj na
glavnom. Po podne poseti i De Graua. Uzgred mu kaži da ja pomišlјam i na
ostavku ako saveznici nastave sa dosadašnjim ucenama Srbije. A pritisni ga
za zajam koliko god možeš.
Kad osta sam, ugasi jednu lampu, a drugu prituli i spusti na pod, u ugao
sobe: kiša još pada. Niš je u pomrčini, ali on nije siguran da sa obale i mosta
neko ne gleda u njegove prozore. Šta će biti ako saveznici ostanu na svome i
dogodi se ono što predviđaju? Onda će on biti kriv za propast Srbije. Možda
ne vidi dobro, možda ne zna sve, možda... Da ih posluša i popusti im?
 9

Posle tročasovnog stajanja na otvorenoj pruzi zatrpanoj bujicom, voz iz

Soluna lagano krenu, a Vukašin Katić se još više nagnu kroz prozor da u
pomrčini, izubadanoj retkim, žmirkavim svetlima, traži Niš i u njemu svetlo
svoje izbegličke sobe. Traži u tmini tu žišku pod kojom su njegovo dete i
žena. Ta jadna svetla zagublјena u pomrčini, zar je to srpska ratna
prestonica? Kako možemo biti na jednoj strani istorije i još ratni saveznici,
oni tamo sa Jelisejskih polјa i mi ovde oko Nišave, u ovoj pomrčini?
Nijedna negdašnja tuga susreta sa zavičajem nije ni slična ovom
noćašnjem bespokojstvu, ovoj strepnji od Niša i sutrašnjice, ovom strahu koji
navire iz mokre pomrčine, u čijim dubinama plamsaju munje.
Nije siguran ni da su ušli u stanicu iako voz stade, iako iz nekog prozora
škilјi lampa i pored lokomotive se klati železničarev fenjer; zbuni ga juriš na
voz iz mraka, gurnjava, dovikivanje tih putnika. Pred tom paničnom navalom
on se povuče u kupe vičući:
Zaboga, lјudi, kuda ste navalili?
Tamo kud i ti!
Niš je, valјda, prva stanica?
Skoplјe je prva stanica! Meni je Bitolј prva stanica. Ma ne skidam se do
Soluna.
Vukašin Katić shvati da su to begunci iz Niša, a ne usudi se da pita nije li
sa olujom večeras počeo taj konačni napad na Srbiju; uze kofer i grubo se
probi kroz već ispunjen hodnik, skoči u baru i mulј, jedva se zadrža na
nogama. Povika nosača, pa fijakeristu, i kada iz mraka ču — „Ovaj je pao s
Marsa“, krenu sa koferom gazeći bare; iz stanice zagazi u blato, opet povika
fijakeristu i uputi se pomrčinom i blatom ka centru Niša i svom stanu,
sećajući se ulice koja vodi na Gar de Lion i automobila srpskog poslanika
kojim se dovezao na tu parisku stanicu.
U pomrčini njišu se fenjeri i čuju se povici:
Vadi tu čoju najpre, mater ti blesavu! Ostavi cic, čoja je pet puta skuplјa!
Nosi šećer, neka ga brašno! Jao, pirinač je otišao u majčinu! Kod tolikog
drveća i zgrada, kako to da grom baš udari u centralu? Ma lјudi, elektriku su
Bugari bacili u vazduh... Bunari su puni vode. Kolera će da zatre Niš. Pa će
Nemci i Bugari da nas dokusure. Gde su opštinske vlasti, gde je ta naša
vojska, nejač i imovinu da spasava. A Pašiću puca prsluk! Ovo je prestonica!
Pašić je dužan da bude na licu mesta. Lopovi! Ljudi, lopovi mi plјačkaju
radnju! Žandarmi, gde ste?
Vukašin se seća onog mirnodopskog, velegradskog žamora pariske
mladeži na svetlosti Tilјerija, koji je svake večeri slušao, i s tugom mislio na
Ivana i Niš. Zastade. Osluškuje njih iz mraka i sebe smračenog londonskim i
pariskim svetlostima: kakvim činjenicama da smiri uvrede koje su mu naneli
oni oko Sene i Temze, čiji ga egoizam prema Srbiji porazio, kako da se spase
od nepravde prema ovima oko nadošle Nišave? Razočaran Evropom, kako
pred Pašićem i svojom strankom da sačuva trezvenost u ovim danima? Otkad
se bavi politikom, meću lјudima koje je prezirao, najmrskiji su mu —
razočarani političari. Počinje kiša, fenjeri šaraju tminu, dovikivanja i lupa,
kao pred opšte bekstvo.
Zaboleše ga ruke od kofera, pa ga kao nosač zametnu na leđa i produži. Ni
kao đak u Palanci nije kofer tako nosio. Čim se malo odmori od puta i
referiše Pašiću o svojoj misiji u Parizu i Londonu, pravo ocu u Prerovo! Jedva
napipa kapijicu, stazom do prozora splete mu se korak; zagrliće ih obe
jednovremeno, reći će im ono što im do sada nije izgovorio. Na tišinu i tamu
njihove sobe zakuca tek kad se malo pribra. Još na stepeništu nađe se u
Mileninom zagrlјaju, zasut šapatom:
Dok traje rat, više se nećemo rastajati.
Nećemo, devojčice moja — jedva kroči u tamu sobe, ispusti kofer i sudari
se sa Olgom, koja mu nemo i drhteći spusti glavu na rame: šta će biti s nama?
On je čvrsto zagrli lјubeći joj kosu i obraze. A pusti je iz naručja tek kada
Milena pripali sveću na čiraku, kazujući da je danas stigla karta od Ivana i
kako oseća da su večeras prvi put od njenog odlaska u bolničarke svi na
okupu. Vukašin zatraži Ivanovu kartu, dva puta je pročita pri svetlosti sveće,
zabrinu se nad rečenicom: „Zvezde su zaista visoko, ne čuje im se disanje.“
Milena posmatra oca, kalјavog i zgužvanog, nagnutog nad Ivanovom
kartom, i zaklјučuje da nisu samo blato i kiša naružili ono njegovo, koliko
nenametlјivo, toliko i dosledno, gospodstvo u oblačenju i ponašanju. Ovako
je izgledao samo onda u Valјevu kad se vratio s Malјena gde je tražio Ivana.
Kako je izdržala četiri meseca da ga ne vidi, kako je gotovo godinu dana
mogla da živi odvojena od oca? Reče majci da mu donese čisto odelo, uze da
ga izuva i poliva da se umije; reći će mu da je zalјublјena u Bogdana,
obradovaće se sigurno.
Vukašin se prepusti njenom staranju, kazujući koliko je patio bez njih,
prekorevajući ih što mu nisu češće pisale. Kad se umi i presvuče, dade im
čokolade, jedini poklon. Milena mu sede u krilo i zagrli ga, želјna očeve
nežnosti; on se malo zbuni, ali se još više obradova što se ona i večeras
ponaša onako kako se ponašala do odlaska u dobrovolјne bolničarke. Miluje
je i sluša kako je tugovala za njim i strahovala da se neće vratiti do novog
napada na Srbiju.
Olga ćuti i Mileninu prejaku nežnost prema Vukašinu shvata i kao prekor
svojoj zanemelosti i grču; u njoj se komeša sve čekanje na Mihajla Radića, i
onaj razgovor s Dušankom. Uočava da je Vukašin od odlaska iz Valјeva
smršao, zalisci su mu sasvim sedi, stariji je nekoliko godina. Prema njoj nikad
pred decom nije ispolјavao ovakvu nežnost, a sada joj pred Milenom drži i
miluje ruku. Podrhtava. Šta li ga je to promenilo? I drukčije no nju. Šta će
onda biti s njima dvoma? Mora mu reći celu istinu. A ako je ne razume, ako
mu je muška taština jača od razumevanja?
Vukašin je prepade.
A šta se, Olga, s vama događalo posle mog odlaska?
Srete mu zabrinut pogled, mora da progovori:
Mi smo se mnogo ispatile, Vukašine. U Valјevu nas nijedna muka nije
mimoišla. Nijedna — uplaši se poslednje reči, od koje treba odmah da počnu
pravi razgovor, ali tu je Milena. — Znaš li nešto više o Ivanu?
Od Ivana sam primio samo dve karte. Preko švajcarskog Crvenog krsta
poslao sam mu novac i nekoliko paketa. A on mi celu prvu kartu ispunio
opisom njegove klupe u Luksemburškom parku i želјama da ponekad
posedim na njoj. U drugoj karti me molio da noću prošetam kejom oko Sen
Luja i ka Bastilјi. O sebi ništa.
I jesi li mu ispunio želјu? — upita Milena u bunarskoj tišini.
Kad god sam bio slobodan, išao sam, da sedim na njegovoj klupi. Satima
sam lutao oko Sorbone, prilazio mladićima kod „Kapulade“, zapitkivao ih šta
studiraju i poznaju li nekog Srbina studenta. Našao sam njegov stan u Rue de
Quatré Vents. U njegovoj negdašnjoj sobi sada borave dva Španca. Zamolio
sam ih da uđem i pogledam sobu. Moj sin je stanovao siromašnije od mene,
Aćimovog sina... Da, da. Krevet, go sto, umivaonik sa ogledalom i fotografija
Ajfelove kule na zidu. Ali, stvari ćute.
Ne ćute. I pamte — kaže Olga i ustade da mu pripremi večeru.
 Uđe u drugu sobu koja im služi kao kuhinja. Pripali lampu. Dušanka
spava. Poče da posluje oko šporeta.
Eh, moj samouvereni čoveče... Bio si ravnodušan prema stvarima, zato
one tebi i ćute. Gotovo za sve što sam volela ti si imao ćutanje. Sve si
odobravao. Nisi ni pomišlјao koliko me bolelo što se ničemu mom nisi
suprotstavlјao. Tebe nikad nije bilo strah da možeš išta izgubiti. Zašto bi te
ponizila jedna moja ispovest? Ne prekorevam te. Jer sam nekada u tvojoj
sigurnosti u moju lјubav videla i razlog za svoju sreću. Zato sam i činila sve
što ti čuva dostojanstvo pred svetom koji prlјa i spotiče svakog čistog i jakog.
A ti, koji si u toj prokletoj politici i opoziciji, ne znam da li uvek i pravedno,
nemilice tukao lјude po glavi, nisi ni pokazivao da ti je moja odanost
potrebna. Tebi je bilo značajno samo ono što se javno događa, što svi vide.
Eh, moj Vukašine. A meni je u našem životu bilo vredno samo ona što je
naše. Ti i deca bili ste mi sve, a ja sam tebi bila neko kome si se umoran
vraćao. Neko od koga si odlazio za tebe, važnijem. Tako i jeste, tako i treba.
Sa tvoje strane nije to bila nepravda. Ni žrtva sa moje. I ne pomišlјaj da si mi
nešto dužan. Prvi put u životu ja sam se u Valјevu odlučila na žrtvovanje...
Vukašin je zove.
 10

Nemac sa grčkim pasošem neodlučno stupi u polumračan kabinet

predsednika vlade i stade, osmatrajući ima li tu još nekog osim starca sa
velikom bradom, njegove duge, zidom prelomlјene senke i lampe na podu.
Vas, gospodine, preporučuje kralј Konstantin? — obrati mu se Pašić iz
dalјine.
Da. Grčki poslanik ima sve instrukcije. A na kom će se jeziku razgovarati?
— glasnije no što je umesno u ovoj prilici upita na nemačkom.
Po nuždi, govorim i jezikom zaraćene strane — odgovori Pašić na
francuskom, sumnjajući da je ovaj „Grk“ sa mokrom kabanicom i kačketom u
ruci po ovoj pomrčini i kišurini mogao neopažen da stigne do njega. Rukom
mu pokazuje kanabe a sam sede na fotelјu, nagnuvši se k njemu da mu dobro
vidi lice.
Gospodine predsedniče, vi ste, preko vašeg poslanstva u Atini, svakako
proverili moj identitet. Ja sam ovlašćen sa visokog mesta...
Civilnog ili vojnog?
Vojnog. Da vam saopštim nemačke predloge za mir sa Srbijom. Želite li da
me saslušate?
Želim da čujem sve što Nemačka ima da kaže Srbiji.
Da li vi, gospodine predsedniče, znate pred kakvim ste događajima?
Znam. I čekam ih.
Sve je spremno da u najkraćem mogućem roku Srbija bude pokorena.
Nemačkoj mora biti uklonjena poslednja prepreka na putu za Carigrad.
Odavno su nam poznate te namere.
One će se ovih dana ostvariti najefikasnijim sredstvima — ućuta.
Ćuti i Nikola Pašić, prisećajući se reči dosadašnjih emisara za separatni
mir; Austrijanci su drskiji od ovoga koji kaže razvučeno:
Srbija se može spasti samo ako prihvati našu velikodušnu ponudu za mir.
Ima i drugih načina da se Srbija spase.
 Napominjem vam i ovo. Sa želјom Nemačke da se mirno sporazume sa
Srbijom, nije nimalo oduševlјena naša saveznica Austro-Ugarska. Ona je
ubeđena da Srbija ne može postati lojalni sused. Beč je nameran da sa vama
sve sporove reši na bojnom polјu.
Nije to najkorisnije za Beč. I dobro bi bilo kad bi Nemačka svoju
saveznicu posavetovala da ne nastavlјa najgorim putem.
Beč veruje da ide najkraćim putem. I sve okolnosti potvrđuju da je
nastupio pravi momenat. Ruski medved je smrtno ranjen i valјa se ka istoku.
Na zapadnom frontu sve je spremno da se Francuskoj zada smrtni udarac.
Naše podmornice katastrofalno tuku Engleze na moru. Italija nam je
poslednja briga. U pogledu Srbije Berlin ima drukčije nade. Ozbilјne. Vi ste
dali dokaze da ste sposoban i hrabar narod.
I mi gajimo izvesne nade.
Kako to mislite, gospodine predsedniče?
Smatram da su naša mišlјenja dobro poznata Nemačkoj.
Možete li mi reći vašu poslednju reč?
Odlučni smo da postojimo.
Kako? S kim?
Sa prijatelјima — kako možemo. Sa neprijatelјima — kako moramo.
Ali Nemačka ne može dozvoliti da takva Srbija i dalјe postoji.
Nije nam lako. Nije. Ali, eto, postojimo. I već godinu dana uspešno
ratujemo sa Austro-Ugapckom Carevinom.
Nemačka iskreno želi mir sa Srbijom.
Srbija ga želi još više. Pitanje je samo kakav mir nudi Nemačka.
Nemačka ima samo dva uslova: kapitulaciju srpske vojske i neometano
prolaženje armije Centralnih sila kroz Srbiju na putu za Dardanele i Tursku.
U suprotnom, vaša vojska biće nemilosrdno potučena. Beograd sravnjen sa
zemlјom. I svako selo iz koga pukne puška zapalićemo.
Ćute i gledaju se; Pašić šapnu:
Osim zahteva za kapitulacijom, ima li Nemačka još neki predlog?
Čim se izvrši kapitulacija vojske, Srbija će biti ujedinjena sa Crnom
Gorom i Albanijom. Razume se, pod dinastijom crnogorskih Petrovića. Tako
će Srbija, u novoj konstelaciji Evrope i Balkana i izlaskom na Jadran, imati
uslove da razvije svoje sjajne sposobnosti — kaže Nemac glasno i
samouvereno.
 I to je sve što Nemačka nudi Srbiji? — šapnu Pašić.
Zar vam je to malo? — prošaputa i Nemac i naže se ka njemu.
Nikola Pašić ga gleda zamišlјeno: noćas treći put čuje isto pitanje; i ratni
saveznici i ratni neprijatelјi isto se čude Srbiji što ne pristaje da je spasu.
Malo nam nudi velika Nemačka. Malo. Gospodine, tamo gde treba,
prenesite moje razočaranje što nemačka sila toliko malo nudi Srbiji za mir. —
Kaže glasno i ubedlјivo razočarano.
Nemačka odlično zna da Srbiji za rat do samouništenja, do svog pepela,
saveznici nude samo lažna obećanja. Zar nije tako, gospodine predsedniče?
Ja žalim što Nemačkoj nije više stalo do mira sa Srbijom.
Na vaš konačni odgovor, gospodine predsedniče ja mogu da pričekam
sutra do dvanaest časova. Eventualno i do večernjeg voza za Solun.
Rekao sam vam sve što sam imao da vam kažem.
To je vaša konačna reč?
To je moje čvrsto uverenje.
Nikola Pašić ustaje, pruža mu ruku. Nemac sa grčkim pasošem pokuša da
ga pozdravi vojnički, zbunjeno se trže i rukova s dubokim poklonom. Pašić ga
ne otprati do vrata; nije li mnogo rekao Nemcu? Ne treba mu zalupi vrata.
Nijedna vrata ne sme da zalupi. Pozva Jovana Jovanovića.
Ovom Nemcu došani noćas da ostane još dva dana u Nišu. A saveznički
poslanici neka čuju da smo od Nemačke dobili vrlo ozbilјne ponude za mir.
Bugarinu Čaprašnikovu ja ću poručiti šta treba. Sada mi odmah pronaći
Dragišu Lapčevića, socijalistu. Liberale ću ujutru zvati. I dobro bi bilo da
noćas vidim nekog od važnijih masona. Nekog velikog majstora. S kim bih još
mogao da se vidim u ovoj pomrčini?
Apis je u Nišu.
Posle masona neka dođe i Apis.
Malopre je stigao Najdan Tošić. Kaže da je važno.
Je l' video Nemca? Odmah ga uvedi, a onda redom, kako ti rekoh.
Gospodine predsedniče, večeras su vam| doneti nečiji memoari.
Daćeš mi ih kad ostanem sam.
Sede za sto da što službenije primi liferanta kome gori pod nogama zbog
opančarske i apotekarske afere. On je, valјda, jedini Srbin kome poraz donosi
spas. Taj koji ima para više no što njegovoj pameti treba, a o situaciji zna više
no srpski Presbiro, pa mota i muti oko sebe onaj svet za koji je rat pravo
vreme. Šta li bi Najdan Tošić uradio u mom položaju? On bi svakako
poslušao saveznike.
 11

Najdan Tošić sedi u mraku i pripalјuje cigaretu na cigaretu: idući u

Predsedništvo vlade, svojim očima ne veruje — osvetlјenog munjom ugledao
Vukašina Katića sa koferom na leđima! Vraća se ni od koga očekivan, u
nevreme, kao vampir!
A svetu je laknulo kad ga je Pašić sa profesorima proletos ispratio u Pariz;
tu mu je Baja njegovski podvalio: najžešćeg opozicionara maknuo iz
Skupštine i upregao u jugoslovenski jaram. Ovde, u Skupštini, ovladala
smirenost i popustlјivost, i da nije one dve socijalističke zamlate i trojice-
četvorice prefriganih selјaka, srpska skupština bi ličila na engleski parlament.
Laknulo je i njegovim najvatrenijim pristalicama, na sreću malobrojnim, od
one njegove manijačke kavge za „poštenje i zakone“; o „liferantskim
aferama“ novine su ovoga leta pisale vrlo učtivo, u pitalicama, neodređeno i
sa inicijalom „izvesni N. T.“ U skupštinskoj komisiji za istrage o liferaciji
vojsci, on je sredio da se do decembra prekinu saslušanja intendantskih
oficira iz Ministarstva vojske; „glavnog svedoka“, svog čoveka, ubacio u
delegaciju koja je otputovala u Francusku da se bavi vojnim isporukama, a
veliki događaji koji su na vidiku, čine potpuno besmislenim sva ta ratna
blebetanja o prodaji vojsci opanaka od kartona, brašna sa peskom i
bikarbone sode kao kinina i aspirina u epidemiji pegavca. Sve se lepo stišalo i
sleglo, pa lјude, novine i kafane pritisle prave brige: na srpskim granicama
Švaba ređa top do topa, a Bugari oštre bajonete. Ali njegov zet, ta prerovska
zadribalda, sve će okrenuti na glavu. Prekosutra će se u „Odjeku“ pojaviti
njegov uvodni članak o liferantima, lopovima, narodnim krvopijama; na
prvoj skupštinskoj sednici on će interpelaciju vladi: kada će skupštinska
komisija da podnese izveštaj o liferantskim aferama? Potom počinju sve
proletošnje glavobolјe. A svi mu stari poslovi odlično teku; dobro su krenuli i
novi oko kupovine i prebacivanja zlata u Švajcarsku i kupoprodaja vezanih
za bekstva u Solun i Francusku imućnijeg i razumnijeg sveta. Ako do
novembra ne bi došlo do okupacije Srbije, bila bi njemu ova hilјadu devet
stotina petnaesta — godina izvanrednih poslovnih uspeha. I sve to sada može
da upropasti niko drugi no njegov rođeni zet, čovek čija će deca naslediti te
„krvave i sramne milione“. Pa to stvarno ne postoji ni u jednom ozbilјnom
romanu! I njegovo nastojanje da Olgu i Milenu prebaci u Atinu i spase te
bolničarske glave sprečiće taj „uzorni patriota“; za slavu i vlast, sve će
žrtvovati naš „domaći moralist“!
Jedino Pašić može u Skupštini da zataška stvar. Taj majstor odlaganja
neodložnih pitanja, ako mu ide u račun, odgovor na svaku interpelaciju može
i treći put da odloži „za iduću sednicu“. Da taj trezveni čovek nije predsednik
vlade, ova bi se država raspala u paramparčad od „poštenja“ i „lјubavi“ srpske
opozicije. Ima pravo onaj lukavi Latin, baron Skviti, što za svakom večerom
sa Srbima tvrdi za Pašića: „Vaš predsednik poseduje osobinu velikog voće:
odlično poznaje nevalјalce i ima retku sposobnost da radi sa budalama. I to
najbolјe s njima. A takvih je najviše na svetu.“ I zaista, ako Srbiji danas ima
spasa, ako je nekakav državnik uopšte može spasti, to može biti samo čovek
koji se ne plaši nijednog zla, a u sebi ima više lukavstva no njegovi
neprijatelјi i saveznici zajedno.
Šta sve da mu kaže večeras? Možda da prećuti Mišanov razgovor sa
Filolotijem o italijanskoj igri izmeću Rusa i Engleza i mišlјenja Trubeckog o
budućoj granici Srbije sa Grčkom? Zbog mogućih Vukašinovih
komplikovanja oko izveštaja skupštinske komisije, večeras Pašiću reći samo o
Bugarima i crnogorskom poslaniku, a ostalo mu ponuditi onda kad to mora
dobro da plati.
Nјemu oduvek neprijatno preozbilјni Jovan Jovanović dolazi sa svećom i
ćutke ga vodi; u kabinet: kad ugleda u tami svetlucanje duge i široke brade,
on stade skrušeno, kao da je u crkvi. Pred tom bradom svagda ga ispunjava
strahopoštovanje: bilo kakvu tajnu da mu je saopštavao, činilo mu se da je
Pašić već zna; ničim nije mogao da ga iznenadi. I uvek ga onim svojim
zadublјenim ćutanjem primoravao da kaže više no što je želeo. U tim
trenucima je često gubio sigurnost, glas bi mu zadrhtao, počeo bi da muca,
nije uspevao da zaćuti, ruke bi mu se uznemirile od Pašićevog sivog, gustog
pogleda, a u njemu bi se podizao gnev protiv tog savršeno otmenog starca od
koga ga je strah, svejedno što od njega niti zavisi, niti mu je išta dužan.
Zaboravivši da ga pozdravi, stoji zanet pitanjem: iza ove svetačke brade, ima
li zaista one spasilačke moći u koju danas svi, i oni koji ga mrze, veruju? Ili je
ta vera obična srpska glupost i očajništvo? Nikola Pašić mu kaže da uzme
stolicu i priđe bliže.
Sede uza sam sto, nazire mu lice, motri ga: da li se i on uplašio pred
događajima? Skriva se stari glumac.
Izgleda da je ova nepogoda nanela Nišu i okolini velike štete — progovori
Pašić gledajući ga hladno.
Najzad, Tošić odlučuje da ćuti dok ne bude pitan zašto je po ovakvom
nevremenu i u dubokoj noći zatražio prijem.
Kako su ti sestra i sestričina? Piše li im Vukašin?
Vukašina malopre videh sa koferom na leđima. Vraća se na vreme.
Svrati ujutru do njega i kaži mu da ga čekam.
Želeo sam, gospodine predsedniče, da vam saopštim neke važne stvari.
Baron Skviti je pre neki dan predao Čaprašnikovu poverlјivu notu koju su
saveznici uputili našoj vladi. Vama. Bugari znaju sve o poslednjim pritiscima
saveznika da im ustupimo Makedoniju.
To se moglo i pretpostaviti.
Najdan Tošić duže poćuta dok izgovori najznačajnije obaveštenje:
Najdalјe za deset dana Bugarska će sklopiti savez s Nemačkom. Bugari
tvrde da su uklonjene sve načelne razlike. Poverlјiva vojna delegacija
bugarskog generalštaba ovih dana otputovaće u Nemačku.
Odavno su oni, Najdane, u Nemačkoj. A načelne razlike nisu ni postojale.
Ravnodušnost u glasu i ove reči povrediše obaveštajsko osećanje Najdana
Tošića. Očekivao je zapanjenost, brigu, očaj. Zar ovakva njegova usluga vladi
i otadžbini, koju još nije saopštio Apisu, za gospodina Pašića nema veći
značaj? Pošto Pašić ćuti, mora opet da progovori:
Prekjuče je baron Skviti doslovce rekao Čaprašnikovu: „Vi, Bugari, pamet
u glavu! Ako priđete nama — Antanti, Nemačka će vas uništiti. Od Srbije
ništa ne očekujte. Morate uvideti da je sad trenutak da napadnete Srbiju i
sami uzmete Makedoniju i zemlјe koje Evropa smatra vašim.“
Sa italijanskog stanovišta, to je nesumnjivo dobar savet.
Najdan Tošić je sve nezadovolјniji Pašićevim prijemom tako važnog
obaveštenja. Već ga odnekud zna, ili stari umetnik glumi ravnodušnost?
Povija se preko stola, kaže mu pretećim glasom:
Potpuno smo sami, gospodine predsedniče. I Crna Gora neće sa nama. I
Savo Vuletić je ovih dana govorio Čaprašnikovu da Srbija nema više kuda da
vrda, mora da se odrekne Makedonije. Treba je samo jače nagaziti. Crna
Gora, kaže njen poslanik, neće protiv Rusije i saveznika da podržava Srbiju.
Nikola Pašić samo spusti šaku preko šake.
A pukovnika Furnijea, nije smeo Bopa, Savo Vuletić savetovao, od reči do
reči: „Pritegnite vi, Francuzi, kesu malo jače, kako ste već počeli da pritežete,
pa će Pašić morati da popusti.“
 I pritegli su — promumla Pašić.
Najdan Tošić čeka da mu niz bradu sklizne još neka reč, a vidi stisnuta
usta i ravnodušan pogled, pa će jetko:
Danas na ručku, reče mi Čaprašnikov: „Ptica koju vaši saveznici nude
nama Bugarima mnogo je manja od ptice koju nam pružaju Nemci.“
Kaži Čaprašnikovu da ja poručujem Bugarima neka dobro otvore oči da
umesto goluba ne uzmu kopca.
Najdan Tošić čeka jasniju poruku, ali Nikola Pašić ustaje i pita sasvim
tiho:
Znaš li ti šta saveznici traže od nas?
Znam.
Da im popustimo?
Ništa time ne dobijamo; ako im popustimo, Bugari će nas napasti bez
obzira šta im mi sada dajemo.
Nikola Pašić mu pruža ruku:
Još večeras svrati kod Vukašina i reci mu da sutra što ranije dođe.
Najdan Tošić ogrnu pelerinu i uroni u pomrčinu, uvređen Pašićevom
nepoverlјivošću i nepridavanjem značaja njegovim tako važnim
obaveštenjima. Sve se završilo na zahtevu da izvrši jednu krajnje neprijatnu
pandursku dužnost. A on se nadao da će noćašnjim obaveštenjima zadužiti
vladu i imati pravo više da se osmehne mnogima što se rugaju njegovom
patriotizmu; od pomisli na Vukašina Katića još se dublјe snuždi, ne
primećujući da gazi po barama i blatu. Od muklog i teškog huka nabujale
Nišave odjednom oseti neku vanzemalјsku pretnju i sve njegove brige,
poslovne kombinacije i ideje, ona neprestana računanja i premeravanja
svega, sve radosti od posla i žena, izgubiše značaj. Gase se, otiču iz njega.
Smalaksa od zebnje pred tim neznanim. Na mostu stade da celim telom
napregnuto sluša huk te sile, moćnije od svega njegovog i svetskog. Šta sam i
gde sam? Ako se sam spase, da li se spasao? Javi se stid. Besmislenost ga
prože, prvi put. I gađenje, kao mokrina.
Ne zna koliko je potrajalo dok nije iz dalјine čuo grcavi, slatki smeh
devojke koju je večeras ostavio u svojoj postelјi, a koja ga je oduševila svojim
strahom od grmlјavine i munja. Požuri kući.
 12

Ti si, tata, tamo teško podnosio samoću? — oprezno pita Milena da

odgonetne zbog čega se takav vratio iz Pariza i pažlјivo posmatra očevo lice:
mrežu bora oko njegovih strogih očiju koje sude svemu što gledaju, koje, i
kad su ponekad blage i svetle, ne dopuštaju šale i nered.
Ljude sam, Milena, teže podnosio od samoće. A neprestano sam bio sa
njima. Morao sam da prolazim prepunim pariskim bulevarima i londonskim
ulicama i gledam svet. Trguje, vodi lјubav, veseli se kao da je rat na drugoj
planeti. A ja sam obijao pragove francuskih i engleskih političara, novinara,
profesora, i ubeđivao ih u opravdanost ujedinjenja Hrvata i Slovenaca sa
Srbijom.
Ostareo, odjednom, u ovom letu ostareo! Prvi put dožive oca kao starca, i
zabole je taj otac-starac, uplaši se: pa on će umreti! Nežno, obema rukama
uzima mu ruku, želi samo da ga sluša, pita:
A oni, šta kažu?
Ljubazni su. Oni su, dete, skoro uvek lјubazni. A nikom u Evropi nije stalo
do slobode i prava malih naroda. Do pravde...
Od njegovog prozuklog glasa i obraćanja sa „dete“ Milena zastrepe: njoj
otac nikad nije tepao kao drugi očevi svojoj deci. Ona nikad nije bila
Milenica, ni Mila, ni Lena; otkad pamti, on joj se, kao odrasloj, punim
imenom obraćao, nikad mu nije bila — pile, mače, kučence i nijedna slatka
životinjica; nikad mu nije bila ni srce, ni sunce, ali kad je prekorevao ili želeo
da ispolјi izuzetnu razneženost, onda mu je bila — dete.
Ti si još dete, ali si postala ratnik, pa moram sada da ti kažem ono što ti
inače nikad ne bih rekao. Teško sam, Milena, razočaran u Evropu. Ili je moja
generacija bila slepa, ili se tamo ovim ratom sve izvrnulo...
Sluša očevo razočaranje u Englesku i Francusku i ne shvata zašto ga to
boli. Kako je on to voleo Francusku i Evropu da ga ovoliko boli? Kako se
uopšte može voleti neka država, nešto svetsko, što nije svoje, što nije čovek
pa da uzvrati lјubav?
Još mi je teže bilo sa našim svetom. Kad bi naš narod znao istinu o svom
položaju...
Pa koji su to lјudi, tata?
Samo u Parizu ima ih čitav puk. Diplomatski činovnici, članovi
Jugoslovenskog odbora i naših svakakvih misija, vojni liferanti... Svi oni sa
masnim dnevnicama srpske vlade neprestano klevetaju Srbiju.
Zašto?
Vukašin se zamisli: šta da joj kaže?
Prosto, Milena, toj našoj braći sve što je srpsko ne valјa. Za te naše
Jugoslovene Beograd je smrdlјiva turska kasaba, a mi Srbi smo vizantinci,
opasni i pokvareni. Ja sam siguran da se o Srbiji tako rđavo ne misli u Beču i
Pešti, kako o njoj misle mnogi među tim borcima za ujedinjenje.
A znaju li oni šta se dogodilo na Mačkovom kamenu, Suvoboru, u Valјevu,
znaju li oni za one odmazde u Podrinju i Mačvi?
Ja sam, kćerko, bio prinuđen da od takvih srpskih patriota i žarkih
Jugoslovena branim i ono što trideset godina napadam. Samog sebe da
poričem.
Olga ih sluša, spremajući večeru, i neprijatan joj je taj njihov razgovor o
politici, pa postavlјajući sto, kaže:
Pa nisu, valјda, svi takvi, Vukašine. Među tim Jugoslovenima su, koliko
znam, i neki tvoji prijatelјi i istomišlјenici.
Jesu. Ali sada kad smo počeli da ostvarujemo taj naš nacionalni ideal o
ujedinjenju, počele su da pucaju razlike i da se otkrivaju druge pobude. Rat i
emigracija potpuno su razgolitili lјude. Razgorela sva zla u njima — poćuta pa
dodade: — A politika i vlast su i inače mutne mračne strasti. Gadni poslovi.
A šta je to što ti radiš? — Olga mu se unese u lice: od povratka iz Valјeva
muči je njihova svađa uoči Ivanovog polaska na front kada je od njega
zahtevala da preko svojih prijatelјa izdejstvuje da Ivan ne ode na bojište,
kada ga je prezrela zbog njegovih političkih i moralnih načela kojima i sina
žrtvuje. Odlučila je da ga moli za oproštaj za toliku svoju neuviđavnost i
nerazumevanje. Sluša ga napregnuto:
Ja sam, Olga, znao da je politika rat svim sredstvima. Pa i ona sa
najčasnijim pobudama. Ali nisam pristajao na to. A sada sam uvideo da se u
borenjima i za najviše cilјeve i za najpoštenija načela gubi potreba za istinom
i pravdom. Tim pre ako je borba duga. Sada znam da nisam uvek bio
pravedan prema svojim protivnicima. Da nisam uvek govorio istinu. I srećan
sam što Ivana politika ne interesuje.
 Olga ode u drugu sobu. Milena ne pristaje da se sada zaćuti.
Pa dobro, tata, zašto si ti svoj život posvetio toj politici kad je ona, kako
kažeš, gadan i poročan posao? Ti si bio i ministar.
Duga je to priča, kćerko... Moju generaciju je istorija primorala da se bavi
politikom. Ono najbolјe u naraštaju kome pripadam živelo je za ostvarenje
nacionalnih cilјeva i stvaranje moderne države. A potom, mi smo stupili u
život sa ubeđenjem da sva velika zla, sve nesreće, našem narodu dolaze od
rđave vlasti. I ja sam verovao: vlast je moć da se čini opšte dobro.
A jesu li, tata, ikad lјudi sa tvojom verom bili na vlasti?
Bili su neki. Kratko su bili — zaćuta, strepeći od narednog Mileninog
pitanja, ali je Olga preduhitri:
Ti se, Vukašine, više nećeš baviti politikom.
On poćuta, pa reče:
Moram da rušim neke nacionalne zablude. I svoje.
Možda je za to dockan.
To mi je dužnost.
Sretoše se, prvi put večeras, punim pogledima: njeno meko, ovalno lice,
podatno vremenu i svakoj promeni osećanja, zategla briga i neka odlučnost,
zelenkaste oči joj potamnele, kao da u njima sagoreva neki prekor upućen
njemu. I kao da se celo njeno vitko telo nalilo nekom snagom i čvrstinom. Ali
je lepša no ikada! Kakva je to sreća što je pored nje, što je ima u ovim
danima. Želi da je pomiluje po licu i ramenima...
Otkad mu ona nije videla suzne oči? Možda ga nisu samo ta politička
razočaranja ovako pogurila. Oduvek je nešto krio u sebi, tamnelo se nešto u
njemu... Samo se mučio da bude jak i razborit. Jesi li od toga bio srećniji? Da
skrije suze, hitro ode u drugu sobu. A šta ću ja sada, kada je između nas stao
on koji mi je ponudio ono što nemam? Što nisam ni imala. Što dotle nisam
nikad ni zaželela. Što nisam ni znala da postoji. Znam, to je nesreća. Ali to je
ona nesreća od koje ne želimo da se spasemo.
Zbunjena iznenadnom i dugom ćutnjom oca i majke Milena prošapta:
Ja sam, tata, verovala da tebe lјudi ne mogu da obmanu.
Šta da joj kaže? Preživela je ratne bolnice i Valјevo, više nije dete. A opet:
devetnaesta joj je godina, jeste dete. Pomilova je po kratkoj kudravoj kosi i
reče:
Ja sam, Milena, od osmog razreda gimnazije, čim sam postao pristalica
Svetozara Markovića i pročitao neke ruske knjige, odlučio da prezirem
razočarane idealiste i poražene političare.
Gluva za njihove reči, za leđima im Olga: tako se stinuo prostor, tako se i
ščvrsla razdalјina od nekoliko koraka između iskrenosti i dobrote; korakne
pa stane. I onaj koga je čekala i ovaj što je došao, traži sve što ima. Kako onda
da ne izgubi sebe? Mogu li lјudi da vole svoju žrtvu? Ne verujem. A možda je
ponos samo moj izgovor. Ponosom se brane i slabi. Možda je iskrenost samo
moja osveta. I iskrenošću se brane slabi. Slaba sam, Vukašine. Krišom od
kćerke pomilova ga po vratu; odjednom oseti: od njene iskrenosti čovečniji
su ćutanje i dobrota prema njemu, napaćenom i razočaranom. I lakše joj
tako.
Gladan si, Vukašine. Večeraj.
 13

Vukašinu Katiću čudno je i uzbudlјivo ovo prvo jutro po dolasku u Niš; i

on se ponaša van svih svojih navika. Otkad zna za sebe iz postelјe je ustajao
hitro, čim se probudi; prezirao je izležavanje, bilo mu nedolično da
neumiven, u spavaćem rublјu i zgužvanoj postelјi, provodi najlepše trenutke
dana — svežinu i svetlost jutra. Ali ovoga jutra začuđujuće mu je prijatno
ležanje u postelјi i gledanje u mlaz svetlosti koja se kroz zavesu prosipa u
sobu. Ta svetlost ima značaj jedne ispunjene čežnje. Uživa u mekom Olginom
poslovanju u teskobi sobe prenatrpane izbegličkim koferima i sanducima;
prija mu i komšijski žagor u drugim sobama kuće, lupa oko bunara, cvrkut
vrabaca u bašti. Negdašnju nelagodnost — brijanje, želi da produži. Da nije
stigla Pašićeva poruka da ga čeka, ne bi čitavog dana izašao iz sobe: toliko mu
je dobro sa Milenom i Olgom. Nikad ih sa takvim uzbuđenjem nije gledao,
slušao, uživao u svemu što kažu i čine u njihovoj sirotinjskoj sobi. Preseca im
podsećanja na vreme od Valјeva do sada; prostruji mu jeza od sećanja na
Pariz i London, na to za njega mučno i dugo leto francuske i engleske ratne
pozadine, nepojmlјivo udalјene od srpske stvarnosti.
Dušanka ode rano u varoš, pa će u podne vozom u Valјevo; njih troje
sedoše da doručkuju. Milena mu bojažlјivo pripoveda kako se zalјubila u
Bogdana Dragovića i želi od njega neku reč o Ivanovom najbolјem drugu. A
on se samo setno raduje njenoj zalјublјenosti n svejedno mu je koga voli.
Olga mu često, a lako, kao slučajno, spušta ruku na rame i obujmlјuje ga čas
začuđenim, čas upitnim pogledom. On primećuje: svaka njegova reč, svaki
pokret, imaju za nju značaj i smisao. To mu silno godi. Odavno su njoj
prestale da znače mnoge njegove reči i postupci; bila je zatvorena za njega.
Primao je to kao neminovnost i kao nešto što ga je oslobađalo one, u braku
najčešće neuverlјive, lјubavne napetosti, one uzaludne upornosti
međusobnog uveravanja kako se odolelo vremenu. Sada oseća da im je dug
rastanak zgusnuo ono zajedničko vreme, zalečio neke ozlede, potro
banalnosti svakodnevice, ispunio ga strahom i neizvesnošću, obnavlјajući
vrednost svega što ih spaja. Ona njegova izneveravanja sa Radmilom ne
pritiskaju mu samo savest kao nekada; oseća kako su naglo izgubila i onu
uzbudlјivu, verovao je trajnu, neodolјivost. I tako redom, u čitavom
njegovom intimnom svetu nastupile su neke promene.
Milena mu priča kako je ranjen Bogdan Dragović, a on čuje samo sebe:
Zar se tek u porazu nađe svoja mera života, sazna svoja stvarna moć?
Nјegov životni neuspeh možda je u njegovoj nesposobnosti da bude spokojan
n srećan. U postignutom i mogućem. Tu je nesposobnost najpre prikrivao
preziranjem sreće i spokojstva u ime posvećenosti višim cilјevima, a potom
izgovorima vezanim za opšte životne prilike. Nije li sasvim odocnio sa ovim
saznanjem? Ili je premnogo zahtevao od života, podstaknut i očevom
ambicijom? Bilo mu je malo sve što je obično, sve što ima, sve što većina
njegovih vršnjaka može. Sitne su mu bile radosti koje je imao u kući od Olge
i dece; činilo mu se beznačajnim ono što je mogla da mu donese građanska
karijera, zasnovana na školi i političkoj lojalnosti. Mrzeo je balkansko
skorojevićstvo, stideo se svih privilegija koje ima intelektualac u
neprosvećenoj i siromašnoj zemlјi. Žudeo je za velikim delima, javnim
uspesima i političkim pobedama; želeo je da iz Srbije istera dinastiju, učini je
republikom, promeni joj zakone i ustanove. Uzbuđivala ga je mogućnost
činjenja velikog dobra. Živeo je za tu mogućnost. Za takvu pobedu. A ta
pobeda uvek mu se činila iznad lične sreće. Okazivala se na vidiku, ponekad i
bliska i jarka, pa opet uzmicala sve dalјe i zapretala se u neizvesnosti. A kad
je nastupio rat, onda se svemu izmenio značaj i smisao; on je mnogim
promenama u sebi davao otpor, na neke ne može ni sada da pristane;
porekao bi sebe. A nešto ga omamlјivo vuče ka priznanju: poražene su velike
ideje u koje je verovao. Šta će onda ostati u njemu, šta će biti njegov život
ako od sada živi poraženo? Ličio bi na kockara koji se kaje zbog izgublјenog
imanja. Ako ga lјudski prezir mimoiđe, ni lјudsko razumevanje ga neće
pratiti.
Olga ga drugi put opomenu da ga čeka Pašić. Na polasku, van običaja, obe
ih zagrli i ne žureći pođe u Predsedništvo vlade, strahujući da ne sretne
poznanike i prijatelјe. Niške kuće, gomile lјudi i dečurlije, pokršeno drveće,
sve mu je nestvarno na jarkom suncu; prolazi Nišom kao da sanja neku
davninu. Nesiguran mu je korak, čini mu se da će od prvog doziva ili
pozdrava pasti u baru i žitko blato naneseno noćašnjom bujicom. Tek kada se
nađe pred Nikolom Pašićem, u njemu se vaspostavi stvarnost. Pozdravlјa se
smušeno i neponuđen seda u najbližu fotelјu.
 14

Zašto si se vratio bez moje saglasnosti? Ja sam želeo da baš u ovim

danima budeš u Londonu — strogo kaže Pašić.
U događajima koji nastupaju nisam mogao da budem van zemlјe. I
porodice — poslednju rečenicu izgovori nešto tiše. — Kakva je situacija,
gospodine predsedniče?
Ne znam kada je bilo teže. Odsudni napad samo što nije počeo, a saveznici
pritisli da neizostavno prihvatimo njihove zahteve. Vlada ne može sama da
odluči. Prekosutra će se održati tajna sednica Narodne skupštine. A kako
tamo, u svetu, stoji naša stvar?
Najkraće rečeno, naše jugoslovensko ujedinjenje ima mnogo protivnika.
Velike sile neće na Balkanu jaku i ambicioznu državu koja bitno menja
postojeće stanje i odnose meću njima.
Treba ih uveriti da je to u njihovom interesu.
Teško. Celo balkansko pitanje za saveznike vrti se oko Dardanela i
Carigrada. Danas nas pomažu samo onoliko koliko Nemcima branimo pristup
Dardanelima.
Ima li nekog ko je manje protivan? Ko bi mogao da popusti?
Pa, evo kako stvari stoje. Englezi, zbog straha od ruske dominacije na
Balkanu i u jugoistočnoj Evropi, nisu za rasturanje Austro-Ugarske, tim pre
što je Rusima obećan Carigrad. A mi Srbi kod Engleza rđavo stojimo i zato što
oni veruju da smo mi rusofili i slavjanofili.
Ko vas bije po ušima da Englezima govorite da ste rusofili? Kad si u
Engleskoj, ima da budeš anglofil. U Francuskoj — frankofil. A šta si u duši, to
je tvoja stvar.
Što se Francuza tiče, oni u politici prema Srbiji slede Rusiju koja, kao što
znate, iz svojih velikodržavnih i pravoslavnih razloga nikako neće
Jugoslaviju. Pored toga, Francuzi su na nas neprestano lјuti što ne
prihvatamo Londonski ugovor. Naravno, Italija želi da smeni Austro-Ugarsku
na Balkanu i čini sve da Srbija bude poražena i onemogućena kao
jugoslovenski Pijemont. Uopšte uzevši, katolici i klerikalci u Francuskoj, i
čitavoj Evropi, žestoki su neprijatelјi Srbije. Rade za Italiju i Bugarsku. Ja
sam stekao uverenje da nijedna politička ideja danas u Evropi nema toliko
moćne protivnike kao naša jugoslovenska ideja.
Misliš, treba da je se odreknemo?
Ne. Ali moramo toj ideji da prilagodimo čitav nacionalni program.
Smatraš, treba da ustupimo Makedoniju? To mi i Supilo savetuje.
Treba. Makedonija nije srpska zemlјa. I sve što smo činili da postane
srpska, naopako smo činili. Davali smo uzaludne žrtve.
Zar su i tebe u Londonu i Parizu ubedili da je Makedonija bugarska? —
razočarano zaklima glavom.
Nisu me, gospodine predsedniče, Englezi i Francuzi ubedili da su
Makedonci — Bugari. Sve što znam o tom slovenskom narodu, to je da nije ni
bugarski ni srpski. Uostalom, mišlјenje je i lјudi naše nauke da su Makedonci
jedna etnička posebnost. Politika, pogotovu državna, to mišlјenje treba da
uvaži.
I zato predlažeš da posle dva pobedonosna rata mi Makedoniju ustupimo
Bugarskoj?
Pošto smo primorani da se odlučujemo između Makedonije i svoje
propasti, izmeću Makedonije i ujedinjenja sa Hrvatima i Slovencima, onda
zdrava pamet nalaže da se zasvagda odreknemo istočne Makedonije kao
srpske zemlјe.
A šta su ti o Makedoniji rekli uticajni Francuzi?
I Poenkare, koji ima velike simpatije za nas, i Brijan i Klemanso, naši
iskreni prijatelјi, svi nam savetuju da Bugarima damo Makedoniju. — Zaćuta.
U Pašićevom pogledu vidi nevericu. Taj najveći oportunist u srpskoj politici,
istovremeno je i najveći nacionalni fanatik. Nesrećan, koban čovek za Srbiju.
Ali će Bog biti na našoj strani — reče ravno Nikola Pašić.
Za to nemamo nikakvih dokaza, gospodine predsedniče. Balkan je kusur u
podeli sveta. Kožom nekog balkanskog naroda uvek će se plaćati sitni računi
meću velikima. A srpskom kožom pre svih drugih.
I u šta su te još tamo u Londonu uverili naši saveznici?
Tvrdo su me uverili da Srbija u ovome svetu nema prijatelјa. Svaki je mali
narod na neki način našao sebi zaštitnika. Jedino ga mi, Srbi, zaista nemamo.
To nije tačno. Srbija ima prijatelјe. A šta su nam Rusija i Francuska? Da
nam nisu prijatelјi, odneo bi nas đavo.
 Onoliko koliko je tim našim prijatelјima do Srbije stalo, sumnjam da je
dovolјno za naš spas.
Dugo, dugo ćute.
Ja sam, Vukašine, čvrsto uveren da je dovolјno. Ako ne radimo s tom
verom i za tu veru, onda smo načisto izgublјeni.
Mislite, treba da obmanjujemo i sebe i narod?
Ako drukčije nije, i da se pretvaramo da im verujemo. Nego šta!
Saveznicima je ubedlјivo to naše pretvaranje samo dotle dok ginemo kako
smo ginuli od Cera do Suvobora. Jeste, dok bezumno ginemo za Dardanele!
Mora se. Nema druge.
To je, gospodine predsedniče, koliko ja znam, prošlost, jedina laž za čiju
ubedlјivost vlada žrtvuje čitav narod. Nemilice žrtvuje.
Nikola Pašić ode do svog stola, savi se nad njim kao da nešto traži, ali se
vrati praznih i opuštenih ruku i izgovori lagano, gotovo mrzovolјno:
Nema vajde od zgražavanja na svet, na saveznike, na njihove nepravde
prema Srbiji. Ja se nikada nisam nadao da bi saveznici prema Srbiji mogli biti
bolјi i pravičniji no što im je to korisno. No što jesu.
Ako tako mislite o našim saveznicima i njihovim odnosima prema Srbiji,
onda je politika koju vodite od početka rata jedna megalomanska avantura.
Zar vas nije strah sutrašnjice, gospodine predsedniče?
A kako jedan srpski političar sme i za trenutak poverovati da su saveznici
sa nama zbog nas i da bi ispunili naše želјe? Oni su nam prijatelјi dok im to
koristi i koliko im se isplati. Ako mi sada očajavamo nad takvim svojim
položajem, vajdu od toga ima samo naš neprijatelј. Rešenje je u tome, moj
Vukašine, da mi koji smo danas u jagnjećoj koži moramo imati malo i lisičije
pameti.
To su naše srpske i balkanske zablude! Ta naša vera u basne. Ta kobna
naivnost da kurjak i lav nemaju i lisičju pamet. Sve dok živimo sa takvom
verom, dok sa takvom pameću nastupamo u Evropi, kurjaci će nas jesti i kad
nisu gladni.
Ja verujem da ponekad i veliki moraju malome da pomognu i učine mu
dobro. Moraju. Nužda rađa vrline i u kurjacima.
Bojim se takve vere... Bojim se, gospodine predsedniče, da Srbija sa
takvom verom može da pobedi u ovom ratu.
Zazvoni telefon, Nikola Pašić lagano ode do telefona, promumla nešto i
vrati se:
 Je si li ti, sinko, tamo u Parizu išao u neku crkvu da zaboraviš istine i
pomoliš se Bogu za malo nade? Treba ponekad otići u crkvu. Kad god sam bio
u Parizu i imao vremena, ja sam odlazio na mise u Sent-Ženevjev de la
Montanj...
Vukašin Katić ustade i pođe, osećajući beznačajnost svog delovanja u
Parizu i Londonu i svoju nemoć da utiče na Pašićevu politiku i tok događaja.
Bezizlaz je konačan. Neka iracionalna, uporna sila ušla je u lјude i oni ne
mogu drukčije no što misle i čine. A uz to, manija veličine obuzela i
najrealnije srpske duhove. Ovde se više ne može ni savest spasti.
Na mostu preko Nišave, ispunjenom ratnim radoznalcima i pozadinskim
badavadžijama, sudari se sa nekolicinom partijskih drugova:
Stigao si na vreme! Pašić se koleba pred saveznicima! Ali mi ne damo
Makedoniju! Ni stopu Banata!
Sluša ih. Ne sme da im kaže da misli drukčije i brzo se rastade s njima.
Biće izdajnik. I to uzaludno. Na kraju mosta zaustavi ga francuski poslanik
Ogist Bop koji, čim se rukovaše, stade da ga uverava kako je Srbiji u životnom
interesu da se odrekne Makedonije i Banata.
Ja se, gospodine Katiću, mnogo radujem vašem povratku. Urazumite
opoziciju koja gospodina Pašića gura dalјe no što on želi. Prekosutra u
Skupštini, odlučno upotrebite svoj uticaj. Za spas vašeg naroda...
Vukašin Katić ćuti. Francuski poslanik ga ubeđuje sa zanosom na koji mu
mora uzvratiti:
Vi, zaista, verujete da se Srbija može spasti jedino ako posluša vas,
saveznike?
Verujem. Kao što verujem u Francusku.
Ja sam posumnjao u Francusku. U ostale saveznike još više.
Zar ste vi posumnjali u Francusku, Evropu i njen duh? Vi, gospodine
Katiću?
To što se do ovoga rata verovalo da čini veličinu Evrope, to više ne postoji,
gospodine Bop. Možda nikad nije ni postojalo. Evropa je sveopšte razbojište i
lopovska pijaca. A sada u ludilu nacionalnog egoizma i državnih laži. Više se
ne može verovati ni u jedan evropski politički ideal. I socijalisti su izdali. Sve
je iznevereno!
Šta vas je toliko obeshrabrilo, gospodine Katiću?
Vaša okrutna, i učtiva ravnodušnost. A onda, vaša saveznička upornost da
nas na svoj način spasavate. I vaša lјutnja što mi ne osećamo da nas
spasavate. Razumete li, mi ne možemo biti spaseni u granicama vaših računa.
Vaših međusobnih pogodbi!
Ogist Bop gleda ga zgranuto.
 15

Ogist Bop, najkraće što se može, izjavi Nikoli Pašiću da se po nalogu svoje
vlade pridružuje stavovima Engleske i Rusije pa zaćuta zabrinutiji od njega,
predsednika srpske vlade. Drži džepni sat u ruci i palcem nervozno prevlači
preko stakla; Nikoli Pašiću se čini da Ogist Bop želi da pokrši kazalјke, izbriše
brojeve i poništi to lјudsko merenje vremena samo u jednom smeru i ukrug.
U istoriji, sve počinje u mraku — tiho, kao za sebe progovori Pašić. — I što
je događaj veći, tim je i pomrčina veća.
To je zakon Istoka, gospodine predsedniče.
Možda. Ali ja sam na Zapadu naučio da se ne čudim ničemu što je od
lјudi. Osim kad rade protiv sebe.
A ja, gospodine predsedniče, verujem: u istorijskim olujama kakva je
danas, opstaje se izborom manjeg zla. Spas, to je razumevanje neminovnosti i
uzmicanje pred većim zlom.
Nikola Pašić ga gusto gleda i napregnuto sluša njegovo pažlјivo
odabiranje reči:
Vas su okolnosti, ali i vaša odluka, prema kojoj gajim najviše poštovanje,
uklјučili u veliku zajednicu naroda. Ta zajednica, Antanta, u ime evropskih
ideala, suprotstavila se germanskom militarizmu i zavojevanju.
Baš zato, gospodine poslaniče, što smo se za onu bolјu evropsku stranu
opredelili, mi ne treba da budemo kažnjeni od nje.
Ne treba, i to se neće ni dogoditi, gospodine predsedniče. Međutim, u
ovim se danima odlučuje o sudbini Evrope, a to znači i o sudbini srpskog
naroda. Stanje i na našem, a osobito na ruskom frontu, vrlo je nepovolјno po
nas. Ako nam je do pobede, mi se, na žalost, danas ne možemo cenkati oko
naših žrtava.
Razumem vas. Ali se ni sa vašim zabludama ne može dobiti ovaj strašni
rat.
Da. Evropa je postala i ratište zabluda. Moramo imati mudrost da
izaberemo manju c časniju zabludu. Zar vi ozbilјno verujete da ćete spasti
Makedoniju, ako nas ne poslušate?
A zar vi, gospodine poslaniče, verujete da ćete predajom Makedonije
Bugarskoj kupiti njen ulazak u rat protiv Turske i Centralnih sila?
Da u tu mogućnost ne verujemo, ne bismo se njom čitavu godinu bavili.
Tvrdim vam: nećete vi Bugarsku kupiti Makedonijom. Bugari žele Veliku
Bugarsku. Oni hoće da odseku Srbiju do Morave.
Ja ne poričem da Bugari imaju i takve cilјeve. Međutim, ni vi ne biste
smeli da poričete očiglednost alternative. Ako vi odmah ne date Makedoniju
Bugarskoj za njen pristup saveznicima, onda će vas Bugarska ovih dana
napasti zajedno sa Nemačkom i Austro-Ugarskom. A to će biti vaša
katastrofa. Treće se, gospodine predsedniče, ne može dogoditi.
Sa vaše tačke gledišta, stvari nesumnjivo tako stoje. Jer vi verujete da ćete
Rumuniju kupiti Banatom i Bugarsku Makedonijom. Kao što ste Dalmacijom
kupili Italiju da uđe u rat. A ja vam, gospodine Bope, glavom jamčim:
Bugarska hoće više i hoće sa jačim. Sada su naši neprijatelјi jači. I Bugarska
se opredelila.
Naši neprijatelјi biće još jači ako im Bugari pristupe.
Bugari im se neće pridružiti jedino ako im Rusija odmah zapreti
iskrcavanjem svojih trupa u Burgasu i Varni, i ako Engleska i Francuska
pošalјu na srpski front bar deset divizija. To je jedini put da se Balkan sačuva
za saveznike.
Činimo ono što nam je jedino mogućno.
Nikola Pašić zaćuta, zagleda se u svoje blede i mršave šake n skrsti ih; želi
da čuje kako će Bop od ove istine dalјe.
Poćuta i Ogist Bop, vitlajući palcem po staklu svog zlatnog časovnika; reče
sa neprikrivenim uzbuđenjem:
Ako srpska vlada ne prihvati savezničke predloge, onda je svršeno sa
Srbijom. U tom slučaju, za mene lično, ovaj rat je izgublјen. Jer on je za
Evropu moralno izgublјen. Srbija i Belgija dale su moralnu osnovu
evropskom pokolјu...
Ja sam, gospodine poslaniče, posle sarajevskog atentata odbio ultimatum
Austro-Ugarske zato što čast srpskog naroda, čast nezavisne zemlјe zahteva
neprihvatanje ultimatuma. Ako sam odbio ultimatum Beča, kako smem
danas, posle godinu dana ratovanja, da prihvatim ultimatum saveznika kojim
se gazi ta narodna čast i volјa da sačuva svoje po svaku cenu?
Moram vam odmah reći da mi pada vrlo teško što vi sada izjednačujete
austro-ugarsku objavu rata sa našim savezničkim naporima da spasemo
Evropu od germanskog militarizma i vas Srbe ropstva i uništenja.
Nikola Pašić dugo poćuta, dok se odluči da kaže tiho, svestan da je tako
još ubedlјiviji:
Odbijajući ultimatum Austro-Ugarske, Srbija je prihvatila rat ne samo da
brani sebe. Mi smo našim odlučnim otporom branili i vas, saveznike! Ne
prihvatajući ultimatum Beča, Srbija se žrtvovala za demokratsku Evropu i
veliku Rusiju. Isto onako kako se u četrnaestom veku, pred nastupajućom
turskom najezdom, žrtvovala za hrišćanstvo i Evropu.
Ja, gospodine predsedniče, imam najviše divlјenje za vaš kosovski čin. To
je čin velikog duha. Vi ste se na Kosovu definitivno opredelili za evropsku
civilizaciju i postali evropski narod. Sada ste pred novom sjajnom potvrdom
svog duha i veličine. Pozvani ste da u ovoj tragičnoj evropskoj kataklizmi
date doprinos koji će vas zasvagda uvrstiti u velike nacije.
Nikola Pašić mu odlučno prekide zanos:
Želim da francuska vlada tačno zna naše poglede na evropsku situaciju
danas. Ulaskom u rat i preskupim pobedama nad austrougarskom armijom,
Srbija je onemogućila Centralne sile da osvoje Balkan i Dardanele i prodru na
istok. Više od godinu dana Srbija je odložila taj, možda katastrofalan gubitak
za države Antante. Zamislite gde bi vam danas bio istočni front da se Srbija
nije isprečila Nemcima i Austro-Mađarima? A vi, pored svega toga, Srbiji
postavlјate ultimatum da svoje zemlјe preda svom i vašem sutrašnjem
neprijatelјu... To je sve što imam da vam kažem.
Molim vas da mi verujete: razumem vaše teškoće i nastojim da ih verno
tumačim svojoj vladi. Ali vam ponavlјam: mi za Srbiju činimo najviše što se
danas može. Poslušajte nas odmah! To je jedini način da se spasete. Jedini! A
ja, dok sam živ, ostaću vam prijatelј — izgovori tronuto Ogist Bop i, ne krijući
razočaranje, napusti kabinet.
Nikola Pašić uze da procenjuje da li bi bilo korisnije da je baš ovo
poslednje rekao engleskom i ruskom poslaniku. Nema vremena, prijavlјuju
mu italijanskog poslanika.
 16

Baron Skviti se još na vratima duboko pokloni i na francuskom, gotovo

ganuto, reče:
Ekselencijo, molim vas da mi verujete: ja imam duboko razumevanje za
srpsku i vašu ličnu dramu.
Nikola Pašić, hladno ali učtivo, pozdravi se sa baronom Skvitijem i pre no
što ovaj stiže, po svom običaju, da sedne plitko i na kraj kanabea, kao da je
priseo samo za trenutak, upita ga:
Zašto Italija ne pristaje na ujedinjenje Južnih Slovena po načelu
narodnosti, po onom istom načelu prema kome se ona ujedinila i postala to
što jeste danas?
Baron Skviti se uspravi, njegovo blago i osmehnuto lice, kao ošinuto,
preobrazi se u lepu strogost:
Vi ste, ekselencijo, želeli da me upitate: zašto Italija teži za istočnom
jadranskom obalom? Svakako zato što na istočni Jadran ima svoja istorijska
prava. Čitavom civilizovanom svetu poznata prava.
Na tom istočnom Jadranu, gospodine poslaniče, živi slovenski narod, što
je još poznatije civilizovanom svetu.
Tu uslovnu činjenicu mi ne osporavamo. Mi tvrdimo sledeće: ne
računajući stene i bilјe koji pripadaju Tvorcu, sve ostalo što su lјudi stvorili
na istočnoj jadranskoj obali, italijansko je. Naši su gradovi, crkve, čitava
kultura. Naša je to civilizacija. Domorodačko stanovništvo po selima, doduše,
jeste slovenskog porekla. Ali je ono bez ikakve istorije. A od njega, sve što
misli, misli na italijanskom. Uostalom, jedan rimski imperator sadio je kupus
u Splitu, odnosno Spalatu... — osmeh mu se dugo zadrža. — Vi se, ekselencijo,
kao veliki državnik morate pitati: zašto bi neugrožena Italija stupila u rat i
davala tolike žrtve, ako budući mir ne bi dočekala sa definitivno rešenim
jadranskim pitanjem?
Razumem ja vrlo dobro zašto ste vi stupili u rat. Lepa ste obećanja dobili.
Baron Skviti se malo povi, osmehnu i popravi cvikere:
 Danas moramo biti realisti, ekselencijo. I što iskreniji. To možemo, hvala
Gospodu, rat je... I pored veoma časnih ratnih podviga, Kralјevina Srbija
nema niti može imati rang velike države. A to je i vaša sreća. Ne morate ni
ispunjavati obaveze velike države. Vi mislite drukčije?
Ja mislim realnije. Sada Kralјevina Srbija sama brani put za Carigrad i
istok. A to je uloga velike države.
Italija to zna da ceni. Zato i pristaje da vam se da teritorija od rta Planke
do desetog kilometra Cavtata, uklјučujući luke Split i Dubrovnik i ostrva:
Drvenik, Čiovo, Brač, Jaklјan i Koločep.
A ostalo naše — biće vaše?
Zar vam plen nije lavovski? Englezi su vam, zaista, mnogo obećali. Teško
je, naravno, poverovati da je ta velikodušnost i ostvarlјiva. Rim, ekselencijo,
razume vaše sumnje.
A razmišlјa li se u Rimu šta će biti sa vašim želјama za jadranskom
obalom ako Nemci i Austro-Mađari ove jeseni zauzmu Dardanele i zaokrenu
naviše i naniže? I gde će tada biti vaš front prema Austriji?
Baron Skviti se smrači, pa reče sigurnim glasom:
O konačnom ishodu rata u Rimu ne vlada nedoumica.
Blago vama. A nas je strah.
To je sasvim razumlјivo u vašem slučaju. Zato mi sa krajnjom
zabrinutošću čekamo vaš odgovor o kompenzacijama Bugarskoj. Moja vlada
želi da zna kada će Srbija dati konačan odgovor.
Razmišlјa se, gospodine poslaniče. Razmišlјa se.
Nije vam lako. Ali vreme besomučno juri, preteći će vas!
Vreme nikad ne pretekne onog koji razmišlјa i koji ne juri vreme.
Raspolažete li poslednjim izveštajima o nemačkoj žurbi na Dunavu?
Nemačka je velika sila i sve što radi, radi punom snagom.
A šta misli da preduzme Srbija ako Bugarska izvrši mobilizaciju?
Da sam na mestu gospodina Radoslavova, ja bih se uputio prema Turskoj.
Tako bi se verovatno i dogodilo da bugarski narod ne pati za
Makedonijom i ne želi osvetu za 1913.
Nikola Pašić ga naglo prekide:
Jeste li vi rođeni u Firenci, gospodine Skviti?
Baron Skviti se gorko osmehnu, pa malo namršti:
 Ja sam Venecijanac, ali mnogo volim Firencu. I vrlo dobro je poznajem.
A jeste li nekad bili u crkvi Santa Marija Novela?
Da. To je veoma, veoma skladna crkva. Samo, prema drugim crkvama u
Firenci, ona je ipak skromna, da ne kažem i tipske arhitekture... Koliko znam,
vi ste se venčali u Firenci, ali u ruskoj crkvi. A zašto vas, ekselencijo, zanima
baš Santa Marija Novela?
Ja sam se u toj lepoj crkvi pomolio Bogu da moja žena bude srećna.
Vi, ortodoks, u katoličkoj crkvi?!
Kad god sam u Evropi i imam vremena, ja odlazim na mise. Mojoj duši
gode orgulјe. Bodre me. Uz njihovu svirku čovek može za svašta da se moli.
Kad na našim liturgijama peva hor, kad lјudi pevaju u hramu mene obuzme
neka bezmerna tuga... Hvala vam, gospodine poslaniče, na ovom prijatnom
podsećanju na prošlost.
Nikola Pašić lagano ustaje i pruža mu ruku.
Onda mi dozvolite da vas ponovo podsetim i na budućnost. Kada se,
ekselencijo, može očekivati odgovor srpske vlade na savezničku notu?
Znate, gospodine poslaniče... U politici je najopasnije predviđanje.
Ja se divim vašoj upornosti.
To mi je dužnost — kad zatvori vrata za baronom Skvitijem, on prošapta
za sebe: biti uporniji i od najupornijih saveznika. Možda se tako može spasti
Srbija. Ali se tako može i upropastiti. Mora se i neuporno. Mora se i uporno i
neuporno, a oboje uporno.
 17

... Nebo je beskrajno veliko u poređenju sa Zemlјom. Zbog toga apsurdno

nesrazmernog odnosa, sasvim je neverovatno da bi se beskonačno veliko
nebo okretalo oko beskonačno male Zemlјe — čita Kopernika vojvoda Putnik
u kancelariji Vrhovne komande srpske vojske u Kragujevcu i ne čuje kucanje
na vrata.
Pukovnik Živko Pavlović ulazi zagledan u veliki gvozdeni krevet na kome
u uniformi i vunenim čarapama, oslonjen na gomilu jastuka, sedi načelnik
Vrhovne komande, zadublјen u knjigu, a mačak mu leži uz noge; pukovnik
Pavlović staje na sredinu ogromne, gole sobe sa praznim stolom i tri pletene
stolice uza zid, i zabrinuto se zagleda u vojvodu: opet ga obara astma. Sa
teško bolesnim komandantom, sa ovim iscrpenim starcem, kako da se
suprotstavimo trima moćnim generalštabovima?
Gospodine vojvodo, dozvolite mi da vam se obratim — progovori
bojažlјivo.
... Nebo je beskonačno kad ga uporedimo sa Zemlјom. Najmanje se zna
koliko se daleko proteže ta beskonačnost.
Gospodine vojvodo, žao mi je, ali moram da vas uznemirim.
Podižući pogled, vojvoda Putnik spazi na bluzi svog pomoćnika da mu je
treće dugme, odozgo nezakopčano. Taj uzorni oficir prvi put ispolјava ovakvu
alјkavost. Dugme. Krug, savršen oblik, oblik Zemlјe i planeta. Šta je jedno
dugme prema Zemlјi, a tek prema Suncu? Ali ovo nezakopčano dugme
otkriva nered u čoveku i vojsci. Nered pokazuje odsustvo volјe. Volјe i vere.
Uznemirite me, pukovniče.
Pukovnik Pavlović srete onaj njegov pogled koji može diviziju da ukopa.
Slušam vas, gospodine pukovniče.
Gospodine vojvodo, naši vojni izaslanici iz Pariza, Bukurešta i Atine
potvrđuju jučerašnji telegram iz Petrograda o pokretu neprijatelјskih armija
ka Savi i Dunavu. A iz Sofije nam javlјaju da se Bugarska žurno sprema da
izvrši mobilizaciju — pruža mu telegrame.
 Vojvoda Putnik gleda u telegram, ne vidi reči, samo neke mrlјe po belini;
vidi beskrajno malu Srbiju, pa beskrajno maloj Zemlјi, u beskrajnoj vasioni.
Sa stočića pored kreveta dohvati zvonce. Zvoni.
Pukovnik Pavlović se još više snuždi. On nema snage da dozove ađutanta
ili posilnog, a mora da vodi vojsku protiv tri armije, ko zna koliko brojnije i
jače od srpske.
Nečujno i hitro, trudeći se da skrije osećanje značaja svoje dužnosti, staje
mirno i malo pognut ka njemu — podnarednik Milorad Zarubac:
Da iznesem Gavru, gospodine vojvodo? — pita i gleda u velikog surog
mačka na krevetu, koga on, po vojvodinom zahtevu, iznosi napolјe kad god
vojvoda službeno prima i izdaje naređenja vojsci.
Zatvori prozore, Milorade. Suton će.
Posilni Zarubac, kao razočaran vojvodinom malom želјom, još nečujnije i
hitrije no što je ušao, prilazi prozorima. Kraj leta, zrenja začinjavaju vazduh,
noću sa nebesa počinju da padaju vlage, a to vojvodi škodi i pojačava zaptiv.
Šta će biti s njim kad kiše dođu i magle se slegnu?
Gospodine pukovniče, naredite proveru izvora ovih obaveštenja...
Posebno o tim nemačkim novim topovima. Neka se tačno utvrdi kalibar i
domet.
Izvori su pouzdani, gospodine vojvodo. Jedino ne znamo datum bugarske
mobilizacije.
Ponovo proverite. Samo na činjenicama ja još mogu razumno da mislim i
savesno odlučujem.
Ostaje sam. Vazduh mu se zgušnjava i nema ga dovolјno u ovoj sobici, u
uleglom Kragujevcu, u Srbiji priklјeštenoj sa zapada i severa razlјućenom
Austro-Ugarskom i Nemačkom, osvetničkom Bugarskom sa istoka; na jugu
su: Crna Gora — nemoćna, Grčka — mali i nepouzdan saveznik, i Arbanasi —
pobunjeni, u zasedi...
I šta smo to mi na beskrajno maloj Zemlјi, zavrćenoj oko sebe i Sunca?
Jedna grudva meću rekama... Izmeću Dunava, Save, Drine i makedonskih
jezera, talasaju se rujave planine, izvijaju venci crnogorica i goleti, žućkaju
doline sa kukuruzima i strane sa strnjištima, posutim stadima; vijugaju tri
zelene Morave i Ibar, iz vrbaka i livada svetlucaju Kolubara, Pek, Timok i
Nišava, zgorelom dolinom blјešti Vardar na makedonskom suncu. Pobrđem i
dolјama belasaju se rastresita sela sa nabreklim groblјima, u dolinama
zgnezdile se varoši prepunjene ustrašenim građanstvom, spremnim da nekud
beži, čim čuje topove... Uz Drinu, Savu i Dunav raspreli se rovovi srpske
vojske, iza njih se dime pukovske i batalјonske kuhinje, štapski šatori
posakrivali se u zabranima i gajevima. Belim, i đavolјom mukom upravlјenim
putevima, za vozovima komore koji mile ka frontovima, i od njih ka
intendantskim slagalištima, dižu se prašine... Brežjem i obalama reka već se
zlate meki lišćari. Ženski narod i deca rasuli se polјima, baštama, šlјivarima:
počinju berbe šlјiva, bez pesme, muške vike i psovki; psovači su u trupi, u
rovovima i komandama. Ili trule, plitko ukopani. Mrtvih je više od dve
potpune armije. U ropstvu, gotovo dve divizije... S kim i čime, kako da se
odupre?
Drina, Sava i Dunav bezuspešno se preprečuju austrougarskim i
nemačkim armijama, Srbija se lepo raspolutila moravskom dolinom koja se
račva njenim središtem za bočne udare i okruženje glavnine branjeničke
vojske; za upad Bugara Srbija se otvara nišavskom dolinom i strumičkom
ravnicom, a stracinskim pravcem Bugari će se brzo sručiti u kumanovsku
kotlinu, odatle im se ništa ne isprečuje do Skoplјa i Kosova; Grdelička klisura
srpskoj vojsci zatvara najkraći pravac odstupanja ka Solunu i Grčkoj, a tu je
bugarski udar s boka neizdržlјiv. Jedina pruga za Solun i savezničku pomoć
biće brzo presečena, i kuda onda? Da gomila vojsku ka Kosovu, Albaniji,
Crnoj Gori, u bezizlaz? Ali, neprijatelјi će nas opkolјavati sa tri strane i
uništavati do poslednjeg otpora po goletnim talasanjima ka Skoplјu, Šari,
Kosovu. I vardarska dolina biće otvorena osvajačima na putu ka Dardanelima
i Sredozemlјu...
Da gubi bitke, da izgubi sve bitke, a da sačuva vojsku — gde će onda s
njom? Bludi pogledom nad Srbijom.
Oblaci se kupe najpre nad Kopaonikom, Rtnjem i Midžorom, a
Osogovskim planinama i Plјačkovicom — plјuskovi; gromovi biju Solunsku
glavu, Krvavi kamen, Golemi Korab i Đeravicu... Oblačine nadolaze sa svih
strana, sležu se iz vasione, umotavaju Srbiju i njena bojišta, kiše zamućuju
reke, na putevima za komorskim vozovima više se ne dižu prašine; neobrana
polјa, šume, zabrani i šlјivari — tamne... Srbija ima zemlјano lice, sa
zemlјanim putevima i selima. Zemlјanim narodom što se komeša izmeću
plitkih rovova i grobalјa, beži putevima ka jugu, prestravlјen, oboseo i
ogoleo, smršao, neprezdraveo od velikog pomora...
Kako da ga odbrani? Šta može čovek pred događajem koji prelama
istoriju? Ljudsko vreme i delo, tren su i trun. Sve veliko događa se po
zakonima vasione i volјi Tvorca. A za spas Srbije, danas se mora veliko činiti.
Za veliko delo neophodna je velika vera. Na čemu ona sada može da se
sazda?
 Mačak mu priđe ruci i poče da je liže i dirka brkovima. Ovde u štabu
Vrhovne komande jedino taj mačak sme da se ponaša van pravila ratne
službe; i on jedino prema njemu sme da ispolјi nežnost. Miluje tu zverku koja
se od žena naučila nežnosti, od dece igri, od muškaraca nepokornosti.
Uzima zvonce i zvoni:
Upali svetlo, Milorade. I donesi još dve lampe. — Nelagodno se oseća pri
slaboj svetlosti sijalice; sebi je nekako prlјav. Kad mu posilni ispuni želјu, siđe
s kreveta i lagano, zaturene glave, praćen mačkom, priđe prozoru, ali ga
zvonjava telefona vrati za sto.
Nikola Pašić:
Dobro veče i kakvo vam je zdravlјe, gospodine vojvodo?
Nije gore no juče, gospodine predsedniče.
Šta vam kažu poslednji izveštaji o neprijatelјima?
Po izveštaju koji sam primio juče i danas, Austro-Ugari i Nemci forsiraju
koncentracije armija za napad na Srbiju. Obaveštenje o bugarskoj
mobilizaciji i danas je potvreno...
A naši saveznici ultimativno zahtevaju od nas da Bugarskoj odmah
ustupimo Makedoniju, a Rumuniji Banat.
A ko će onda Nemcima da prepreči put za Dardanele? Ako Srbiju
komadaju.
Dok ne ispunimo njihove zahteve, saveznici nam ne daju da koristimo ni
već odobren zajam za nabavku ratne opreme i municije. To sam želeo da vam
javim, gospodine vojvodo.
A šta mi onda treba da činimo?
Sve što smo i do sada činili.
Ja smatram da to više nije dovolјno, gospodine predsedniče.
Dovolјno je ono što se može. I vi učinite što može da se učini za odbranu.
To je sve što mogu sada da vam kažem. Za sutra je zakazana tajna sednica
Narodne skupštine. Javiću vam odluke.
Putnik se opire o naslon pletene naslonjače da olakša disanje.
Vi morate odlučno reći saveznicima da srpska vojska... pred istorijom ne
može da primi odgovornost...
Ne završi, jer je Pašić spustio slušalicu, spusti i on svoju. Šta to, zaista,
znači odgovornost pred nekom potonjom istorijom? Odgovornost u
nepostojanju. Ljudska odgovornost u vasioni?! U kojoj istoriji? Jedan
izgublјeni rat na grudvici izmeću tri potočića, šta predstavlјa za postojanje
jednog zvezdanog jata?
Kasnije pojede prinetu činijicu kiselog mleka i naredi posilnom da mu još
ne razmešta krevet za spavanje.
Kako da vodi rat, istovremeno napadnut od tri, svake ponaosob jače
armije? Da se povlači, dokle, i kuda u maloj zemlјi? Da izgubi bitke, a da ne
izgubi rat... Ima li srpska vojska snagu da ratuje za poraze, volјu i veru da se
porazima ide pobedi? I da li se, Tvorče, to ikad zbilo na ovoj prastaroj i
ogromnoj Zemlјi?
Mili do prozora, jedva ga otvara i zagleda se u ozvezdanu dubinu neba, u
beskraj; iz njega struji nešto kao smiraj.
GLAVA DRUGA
 1

Ženska pisma zaroblјenicima

Iz Beograda u Boldogasonj:

Dragi moj brate! Kad bi ti znao koliko patim što ništa ne mogu da učinim za
tebe, i za svu moju srpsku braću u ropstvu. Došlo vreme kad se ni onome koji se
najviše voli ne može dobro da čini. Zato se, mili brate, osećam nesrećnija no što
ste vi tamo. Pa te moli tvoja sestra: trpi i ćuti. Trpi, izdrži. Nјihova sila to ne
može.

Iz Prijedora u Ashabad, srednja Azija, Rusija:

Sine mili Nikola, sve je crno i žalosno. Što je Srba u Bosni sve je Švabo
pozatvarao u rešte kako se rat zaratijo. Koje se dijete rodilo i danas je nekršteno.
Popovi, koji nije objesit, taj je metnut u rešt. Sine, ako nas ne oslobodi velika
Rusija i mala Srbija, nama u Bosni više života nema, jerbo ni do sada, nama u
Bosni dobro bilo nije, a osobito sada kada nas Nijemci prozvaše sa izdajnicima.
Mnogi su tvoji drugovi i braća prebjegli u Srbiju, pa se bore u srpskim
redovima protiv Austrije...

Iz Niša u Nađmeđer:

Mihajlo, moje oči čarne, jedva jednom tebe da se javim.

Bože dragi, već godina dana prođe,
Kako aber nesme da mi dođe.
Na rastanku ja ti be kazala da mi ne pušeš, ni smem od tugu da ti pišem.
Al mi srce prepuče od jada.
 Degod idem ja za tebe brinem, pa kad vido da se prebrinut ne može: ja dovati
pepo, i kartu prokletu da potražim moje drago po belom svetu.

Iz Loznice u Mauthauzen:

Čedo, druže moj, Čedo, Čedo, moj mili Čedo, ne zaboravlјeni moj Čedo, jao
što mi je teško živeti bez tebe, al opet zahvalјujem Bogu, samo kad sam čula da si
živ, pa samo Boga molim da mi budeš zdrav, i da te Bog tvojoj kući povrati, jer
od tog tereta valјda većeg nema, kad se srce na dve strane cepa. Srce moje što se
ne raspolutiš celo telo moje što pod Zemlјu ne propadneš, da ovako više ne
trunem, i da ne tugujem za mojim lepim Čedom. Slatki moj Čedo, oči moje crne,
al sam vas se zaželela. Čedo druže, dal će se blagi Bog smilovati i povrati tvojoj
kući, dal ćemo se dušo još jedared videti?
Sa suzama ležem i ustajem, o Bože ala sam nesretna. Teško meni, kad ja
živim i samujem u četiri budžaka.
Čedo, Čedo, dal čuješ što ti kažem: Čekam te, čekam te Čedo, druže moj!

Iz Banata u Ashabad, srednja Azija, Rusija:

Primi pozdrav Mišo brate od tvoga babe, i tvoje majke, dade rođene, i od
tvoje slatke i lepe dece, od tvoga Dušana, od tvoje mile ćeri Otilke i Bosilјke, pa i
ja te, Mišo brate pozdravlјam, tvoja Ljubica nesrećnica.
Ako Boga imaš zašto nam ne pišeš, jel nemaš kada, jel nećeš, jel si nas
zaboravijo, a dal možeš Mišo da nas zaboraviš? Pa mene valјda i možeš
zaboraviti, ali valјda ne možeš tvoja tri pileta, tri siročeta koji njinog oca
nemaju, pa ni njenu zavetrinu nemaju. A ja tebe, Mišo, drugu moj, i gazda moj,
ne mogu zaboraviti za veka moga. Mišo brate, očiju mi moji, i dece mi moje, pa
makar se deset godina ne videli...

Iz Podgorice u Taplanf:

Oj Bogdane, jedincu majkin. Jadna sam ti ja sama ođe. Kosa mi je osjedila,

oči mi iskapale, duša mi sagore, srce mi svenu, a džigerica istrunu, dani mi
prolaze bez sunca, grob se primiče, svakog časa ja čekam da panem u tamu.
Oooj, daće Bog.

Iz Đačke u Buharu, Rusija:

Tošo, primi ožalošćen pozdrav od tvoga druga, od tvoje Zorke.

Teretu moj, ne mogu te dugo vući!
Tošo, brate moj rođeni, ja sada od tebe nikog rođenijeg nemam, verna sam ti
do groba moga.
Druže moj nezaboravlјeni, evo ti pozdrav sa srca moga. Pozdravlјam te
tavnim glasom, i bolesnim.
Žarko mi je umro devet meseci, a Drenka je treći mesec kako je umrla.
I svuda sam leka tražila, i nigdi leka našla nisam. Drenku sam vodila u Novi
Sad doktoru, pa je kazo da mora umreti; kaže da je istrunulo srce.
I ja sam zdravo bolesna, u moram umreti za njima. Od kad sam nji izgubila,
sve sam moje zdravlјe izgubila, i Bog zna oćeš li me zateći, je li za mene nigde
leka nema.
I nisam ni vode popila, kolko sam suza ppolila, jel kukam i jutrom i
večerom. Da mogu srce izčupati da ti pošlјem, onda bi verovo kako je meni.
Toliko tereta imam da umreti moram...

Iz Šapca u Taplanf:

Blagosloven da si Miloše od Gospoda Boga i našeg sv. Đorđa, svi smo još živi
i zdravi, samo strašno je kad ti ovo pišem sad: šta će biti s nama? Užasni se
oblaci uzdižu nad nama, bura dolazi, kako ćemo proći, Bog će znati, kako ćemo
proći? Očekujemo poslednji čas! To je strašno, sad će biti strašno sine moj.
Mama.

Iz Srbije, žig pošte nečitak, u Boldogasonj:

Velјko! Javuo si se ocu, ali ti on kao kukavici neće ništa odgovoriti, niti oće
što da čuje o tebi, proklinje te i kaže, da ti se kao takvom nesreća celog sveta
sruči na glavu. Proklinje čak i našu decu i želi im smrt, veli: ne treba mi porod
jednog kukavice i plašlјivca, koji mi je naneo najveći bol i sramotu.
 I ja ti, Velјko, ne mislim bolјe. Svaka se žena ponosi svojim mužem, hvaleći
se njegovim junaštvom, a ti, ti osramoti i mene i našu kuću. Tako, da nas svaki
sa prezrenjem gleda. Poslala sam ti pare da kupiš otrova za njih kako te ne bi
nikad više tvoje selo videlo.
To ti je pozdrav od Stanojke. 20 juli 1915 godina.

(Ova pisma i karte zaplenilo je cenzursko odelјenje „Gemeinsames

Zentralnachweis-bureau“ u Beču.)
 2

Voz iz Skoplјa, koji je trebalo sinoć da stigne u Niš, stiže u svanuće, ali je
Kosari, sa bebom uvijenom u žutu maramu, žao što voz stiže u poslednju
stanicu: vozila bi se do kraja sveta i natrag, opet ne bi sišla. Ako kartu ne bi
morala da kupi, putovala bi svejedno kuda, samo da se vozi, vozi... Kroz
prozor danju bi gledala nepoznato što se neprestano menja, a noću ne bi
trenula zagledana u venac žeravice u tmini, koji juri voz pišteći od tuge što
nešto ostavlјa i od radosti što negde stiže... Ali šta može kad je rat, ima samo
pet dinara u tašni, a ionako ne može dalјe s njim, uputi li se u Niš.
Moramo da siđemo, sine Života. Spavaš, baš te briga što te majka dovodi u
veliku varoš. U pravu gospodu, bolјe ti danas ne mogu da smislim. Što da mi
se ti potucaš po Skoplјu, pa da bežimo ka Solunu, u bestragiju. Dolazi jesen,
kiše, zima, ako nas Švabe i Bugari stignu, jaoj meni... Da li to pokvaren svet
samo laže, il' je stvarno da oni i decu u pelenama bacaju na bajonet? Pa
zapale s kućom... Šta je rodilo te lјude, jesu li majčinu sisu dojili, ili nož lizali,
da bog sačuva. Nikako, nikako. Neću ja sa naručjem punim tebe pred tim
zlotvorima da otvaram pasijans: nemaju dušu, imaju dušu... Po čelu vidim —
bićeš lep, po potkolenici, tvrde babe, da ćeš u visokog da izrasteš. I narav ti
blaga, još zakukao nisi kao druga deca, a kod muškog ništa lepše od dobre
naravi. Rat je, sine moj, ginu oficiri, ginu đaci, gine i gospoda, ne znam ni
sebe kako ću da provučem kroz ovoliku nesreću, mislim, a sad mi još
nemoćan stvor u naručju. Mesec dana nisam oka sklopila, ni pogledala
muško u vojničkoj uniformi. Lepo sam, sine, čula kako mi neko viknu u
dušu: „Rodi ga, Kosara!“ i jesam te. Od života i ime sam ti uzela. Pajki jos,
jos...
Neka se skidaju svi, nas dvoje još nećemo, rano je. Pomislila sam: ako mi
je muško? Izgibe sve muško, posle rata sve što je muško živeće kao car, a što
nešto moje da se ne vozi po ovome svetu? Znala sam da si muško, sine Života,
znala sam da si ti, moj slatki, lepi mašinovođo... Kad se rat svrši, tebe će
majka da otme od te gospode, pa će u mašinovođe da te da. Da teraš voz,
voziš majku Skoplјe—Niš— Beograd i povratno, i zviždiš, zviždiš, da cela
Srbija oko pruge zna kad ti teraš lokomotivu. Iako je stala, čuješ li kako
brekće od umora, kao da je živa? Samo mi danas nekako da pronađemo tog
gospodina tatu, tu gospođu mamu, ako nisu bezdušnici i gadovi. Možda su
već klisnuli za Solun, jer gospoda ne staje mečki na rupu. Možda je gospođa
mama baš ona lepa gospa sa šeširom? Onaj gospodin sa cvikerom mu tata, što
bi trebalo da ti bude deda? Kako sam ja kurosrećna i to može da mi se trefne.
Al' za tebe, ni pred carem Vilјemom neću da ustuknem, i oltare ću da
probijem, ne boj se. Naći ću ih ja, pre te ofanzive što dolazi u Solun ću pravo
s tobom, na kraju, sveta ću da ih pronađem i tupnem: gospođo, ovo je vaš
unuk Života. Gospodine, ovo je sin; vašeg sina. Ako vam Života nije fino,
možete ga prekrstiti u Miloša. Na drugo ime ne pristajem. Dobri Bože, da mi
se danas u naopako ne okrene sve što sam naumila...
Svet sada samo svoju guzicu čuva. I decu baca da brže beži i dalјe
pobegne. Šta su lјudi, i muško i žensko, nema tu bolјe od goreg, tebi će tvoja
majka da priča kad porasteš... I kako da u ovom bezdušnom svetu otimaš i
kradeš sreću... Nego kako! Da otimaš i kradeš.
Kud ste navrli, gospodo? Stići ćete u Solun, ne brinite. Baš me briga što je
klasa! Nema klase, gospodine, kad bežiš iz Srbije. Neću da se skinem iz voza
dok se lepo ne razjutri. Nemam para za sobu, i neću dete da vučem niškim
ulicama. Idem u jednu pravu gospodsku kuću, beogradska gospoda, vi dobro
znate kad gospoda ustaje. Žalim. Stojte i čekajte dok mi se dete ne probudi.
Pa šta hoćete, da dojim dete stojeći? Pardon, gospođo. Ako niste rađali, vi
ste rođeni. Čekajte da mi se lepo nadoji. Žandara ćete da dovedete? Počešaću
se ispod pupka kad ga vidim. Baš me briga što ste platili kartu do Atine. Ja
sam platila do Niša, i sve dok voz ne pođe iz Niša, imam pravo da sedim.
Rucki mi, sine, još malo. Vuci još. A sad, neka vam je srećan put, gospodo, i
kleknite odmah pa se molite Bogu da vam bugarske komite ne bace prugu, i
voz, i vas, sve u vazduh!
Vojniče, vidi se da si čovek, čim ti je rat odgrizao nogu. Dede, zdravlјa ti,
pumpaj mi vodu da okupam dete. Takva mu navika. Čim se nadoji, odmah se
uneredi. Pravo da ti kažem, idem u pravu gospodsku kuću, prvi put će deda i
baba da vide unuka, i nije lepo da im bude neokupan. Ma nije ladna. Otkad
sam ga rodila, nisam ga triput okupala u toploj vodi. Leto je još, muško je,
fala bogu, i oću da mi se navikava na ladno. Kao što znaš, burazeru, život je
prilično ladan. Ne zapinji toliko, zaboleće ga od mlaza. Života mu ime. Nije,
valјda, da se i tvoj sin zove Života? E, baš mi je milo. A ti mi se ne podmeštaš
no stvarno misliš da mi je lep sin? Vidiš da ne plače od ladne vode. Junačino
moja slatka... Medalјama, zlatnim Obilićima imaš ti da se igraš. Zdipiće za
tebe tvoja majka. Pridrži mi ga, molim te, da operem pelene. E, fala ti
burazeru. Neka bog da, tvoj sin da preživi tu ofanzivu što dolazi na Srbiju,
poraste ti, i pričuva, i poštuje oca, koji za kralјa i otadžbinu dade nogu.
Sad, sine moj, ti mi prvi put stupaš u Niš. Kad porasteš, sve ću da ti
ispričam, kako smo prvi put nas dvoje putovali praznim vozom iz Skoplјa u
Niš, i to u prvoj klasi.
Pardon, gospođo. Da li vi slučajno poznajete neku gospođu Katić, iz
Beograda, majku Ivana Katića, đaka, sad je, kažu, negde u ropstvu?
 3

Vukašin Katić probdeo je noć: ako danas u Skupštini iskaže svoje

uverenje i ne glasa sa svima, proglasiće ga izdajnikom; ako ne postupi po
svom ubeđenju, izdao je sebe. Obe, jedine mogućnosti dovedene do kraja,
slamaju mu život. Ne miri se sa takvim ishodom, pa po stoti put proverava
sva moguća stanovišta i sumnja u sve. Zašto ne čini ono što većina čini u
ovakvim prilikama?
Olga je svu noć uzdahivala osluškujući njegovu nesanicu. Više puta je
zaželela da ga pomiluje, ali se ustezala. On ove noći ne želi njenu nežnost.
Bilo joj žao. Jedva dočeka svanuće da ustane i pođe u varoš i kupi mu novine
svih stranaka. Srete poštara koji joj dade nekoliko pisama. Nije nijedno od
Ivana, druga je ne zanimaju.
Vukašin i ne pogleda novine; zna: o savezničkim zahtevima svi isto misle.
Imaju nešto još važnije od spasa naroda i njegove budućnosti. Među
pismima prepozna očev rukopis i prepade se: otkud on danas? Baš danas. A
na pismo o Ivanovom nestanku nije mu odgovorio. Dugo je drhturio dok nije
otvorio pismo iz Prerova:

Sine Vukašine!

Osećam da se privodimo kraju. Pričaju vodeničari da se prošle noći pred

ponoćne petlove zaustavilo mlinsko kamenje. Stala je Morava, Vukašine. Odkad
se pamti tako je bivalo pred velike srpske nesreće. Stane nam reka. Vidim da je
na Srbiju nasrnula i ala i vrana. A čujem još i to da se Bugarima daje Južna
Srbija. Zašto onda dva rata izratovasmo i toliki mlad narod izgibe. Pamet tu
nemam da pojmim što se nama smrklo posle tolikih pobeda i slave koju nam
Rusija i ceo svet priznade. Ovde u Prerovu ko ima decu i dušu čeka sudnji čas.
Ja više ne mogu ovako i dozivam te sinko. Da te vidim Vukašine. Ako mogu
još da te poznam. Po Tolinoj priči i ti si već starac a ja sam ti odavno grob.
Nisam ja valјda najgori otac iz ovog moravskog naroda. Nisi ni ti najgori
sin u Srbiji. A što smo nas dvojica dvadeset i dve godine živeli kao da duše
nemamo, ja to više ne znam. Čemer me skrozirao i trulim od jada. Kost sam i
nesreća. Ne poznajem se više. Ne znam ni šta sam bio kad nisam uspeo ni sina
da sačuvam.
Od unuka Ivana čekam kartu iz ropstva. Čekam a znam da neće da stigne.
Čekam i tebe svake večeri. Tako si mi kao đak dolazio. Znam da nećeš doći.
Valјda još nisi stigao gde si naumio.
Al opet mislim i znam da nisi nečovek. Ako nekako možeš bilo bi lјudski da
dođeš u Prepovo. I kako znaš da mi dovedeš tu moju unuku Milenu za koju sam
mnogo brinuo dok je bila u Valјevu. Bio bi red i snaju Olgu da vidim ako joj
moja želјa nije preteška. Sine. Ako taj crni ad postoji on je moja soba i moja noć.
Ja sam odrobijao sve grehove koje počini moje šašavo srce. I jesam isplatio sve
dugove moje tvrde glave.
Ako ti smatraš da nisam onda Vukašine gazi kud si se zaneo i do kraja.
Neka Bog tebi tvojoj deci i ženi podari zdravlјa i slobode. To ti želi tvoj otac
Aćim.

Vukašin novinama prekri lice. Sutra će u Prerovo. Čim se završi ta tajna

sednica, prvim vozom će u Prerovo. Seti se svog poslednjeg odlaska u selo, na
Badnje veče i večere sa ocem i bratom. Ne, nije on izdao oca. Nije se ni otac
odrekao njega. Za tu nesreću nema krivca. Nјihov raskid bio je nešto
neminovno. Ono što donosi lјudska sudbina kad god lјudi pokušaju da
zakorače preko njenih granica. I Aćim je uvideo da su vreme i rat obesmislili
njihov sukob. Razlike su izgubile značaj, ostalo je samo ono večno: lјubav,
bol, kajanje. I u meni. Zar je toliko godina trebalo da prođe da to shvati? Zar
je rat ono vreme u kome se premeri sve čovekovo? Olgi je, zimus, u onom
pismu, pokušao nešto da objasni, a po svemu nije je ubedio, ćuti o tome. Ali
zašto je baš danas stiglo ovakvo Aćimovo pismo? Da ga opomene pred istup u
Skupštini? Spreči. Možda ovaj narod i ne može da promeni svoju sudbinu.
Možda mu je propast u samom korenu. Neće račun u istoriju. Neće razumom
da se upravlјa. Ne može. Eh, zašto sada ne verujem u Boga?
Olga mu spremila doručak i sedi za stolom, čekajući ga da ustane; sluša
kako mu šuška novina preko lica. Nelagodno joj da ga pita: od čijeg to pisma
tako drhti? Šapnu:
Zadocnićeš, Vukašine.
Obuče se, umi i doručkova, a ni reč ne prozbori.
 Na polasku, ona mu se brižno zagleda u oči i reče odlučno:
Učini i danas ono što bi činio pre rata.
Nisam, Olga, više siguran da će to biti dobro.
Radi po savesti pa kud stignemo.
Vukašin je dugo i upitno gleda: sažalјeva me ili tako veruje? Kad je Ivan
odlazio na front, drukčije je govorila. Kaže zamišlјeno:
To je ono zlo. Danas mi ni savest ne može biti putovođa.
Tebi mora, Vukašine. Bez obzira kuda će te odvesti.
Osećam, neće me niko slediti. Izgubiću ugled i poštovanje naroda. Ono do
čega mi je najviše stalo...
Ako čovek sebe ne poštuje, nema pravo da to ni od drugog očekuje.
Ponekad je teško i sebe poštovati!
Saznala sam to u Valјevu.
Tek u Valјevu?
Da.
Gledaju se potišteno.
On naglo krenu pa se vrati da polјubi Milenu koja spava; ona mu se
osmehnu ne otvarajući oči. Taj njen osmeh ozari mu dušu, pa postoja pored
njenog uzglavlјa čekajući da otvori oči i pođe tek kada ga ona radosno
pogleda. Ali na kapiji zastade: posle govora koji će održati u Skupštini, on ne
može sutra u Prerovo, ocu. Ni otac mu neće biti istomišlјenik. A zatim, ovih
dana i ne treba da napušta Niš. Poslaće Milenu u Prerovo. Neka ih ona spoji
preko tog vremena koje su njih dvojica životima iskopali. Vrati se i Olgi
bojažlјivo ispriča o očevom pismu i svojoj želјi da Milena ode u Prerovo. Olga
se tome ne usprotivi, što ga obradova i smiri; probudi Milenu i kratko i
zbrkano joj ispriča svoju želјu. Ona mu skrati nagovaranje: zagrli ga, srećna
što će videti dedu koga nikad nije videla.
 4

Nikola Pašić odbi da čita jutrošnje telegrame poslanika Srbije u

savezničkim prestonicama: za terazije na kojima meri svoje odluke, u ovom
času svi se tegovi nalaze u njemu. Reče sekretaru da do polaska u Skupštinu
neće primiti nikoga, a na telefonski poziv odazvaće se samo kralјu Petru.
Sede za svoj sto i na čist tabak hartije koso položi olovku, fino zaoštrenu:
malo šta mu tako lepo sabira misli kao belina hartije na kojoj leži olovka u
čijem se srcu nalaze linije i brojevi za svakojake konstrukcije. Ali za čije
funkcije on mora tačno da izračuna veličinu i materijal.
Otkad je prestao da veruje Bakunjinu, postupao je po zakonima i
mogućnostima sveta, a ne prema žiškama ideala, ubeđen da je to razumniji
put i čoveku i narodu. U pomrčinama, svici mu nikad nisu bili putovođe. Ni
sebi, ni stranci, ni državi nije postavlјao nijedan cilј koji tek budućnost treba
da proverava i potvrđuje. Politika nije čak ni inženjerstvo, jer su lјudi njen
materijal, a lјudi su najnepouzdaniji materijal za građu. Politika je ipak
bliska zemlјoradnji: svaki posao ima svoje vreme i svoj alat; seje se da se
žanje, sadi se da se uzbere. Ako je setva bez žetve, uludo je bila; ako se radilo
bez vajde, naopako se radilo. Osim korisne, svaka druga politika je zlo i
glupost. A kad politika žrtve zahteva, onda računi moraju biti tačni kao za
mostovnu konstrukciju. U lјudskoj istoriji ništa ga tako ne zgraža kao žrtva u
ime ideala. Državnici i vođi naroda u čija su dela utemelјene velike žrtve, to
su sebelјupci i tirani koji zaslužuju samo prezir i kletve. Cezarima i
Napoleonima on se nikad nije divio.
Danas sve okolnosti primoravaju Srbiju na žrtve. To vide i njegovi
panduri. Ali i mnogi pametniji misle da se danas sa politikom ne može mnogo
i da je jedini izbor — dostojna propast. Za čast, legendu, novu kosovsku
pesmu. Oni što su bez ambicije, pa ih ne muči ni briga za dostojanstvo,
smatraju da više nemamo uslova i vremena ni za izbor časne kapitulacije.
Danas u Skupštini niko od razumnijih neće pripadati svojoj stranci; svima će
te meće biti tesne i za grob i za spas. Većina je svakako bez nade u duši; a
lјudi bez. nade ne mogu pametno ni o svojoj, a još manje o sudbini naroda da
odlučuju.
 Najpre im mora reći najgore. Ratni događaji se okreću protiv Srbije.
Matica istorije vuče nas na dno. Ako je sledimo — stradamo; ako joj se
suprotstavimo — može nas i nestati. Onim raznoraznim idealistima,
činjenicama porazbijati ogledala. Bar što se srpske politike tiče, od današnjeg
dana do kraja rata i pobede, ima da se zna: sa idealima u duši, ne vodi se rat
protiv Franje Josifa, Vilјema II, Vatikana, grofa Tise i Radoslavova. Jedino
srpske budale mogu da budu idealisti, kad su nam saveznici lord Kičener,
Delkase, Sazonov i Sonino. Pravi put je da se prihvati zakon sveta u kome
živimo, da se dela po njemu i nikako drukčije: svim sredstvima za opstanak i
pobedu, svim! I uporno, dokle god je to korisno.
Vukašinu Katiću i sličnima, javno reći: znam, gospodo, da su saveznici
nepravedni i bezdušni prema Srbiji i znam da to nije prvi put. Žrtvuju nas i
sada, ne tičemo ih se mnogo. Ako se pobunimo ili izjavimo — ne verujemo
vam, nećemo s vama — biće im još lakše da nas se otarase. Sa saveznicima
danas nikako njihovom politikom — neverstvom i ucenom. U takvim igrama
gubi Srbija. Mora im se, dakle, verovati. Makar se i pravili da verujemo.
Nikako drukčije. I istrajavanjem u veri vršiti pritisak na njih. Pred Evropom i
čitavim svetom, zadužiti ih vernošću. Danas, kad im na Balkanu više niko ne
veruje — Srbija treba da ih zaduži i prezaduži vernošću. Tom vernošću i
postojanošću, iznuditi i poštovanje i izvršavanje savezničkih dužnosti. Posle
ovog rata, ni najgori sebičnjaci i podlaci meću savezničkim državnicima neće
moći da se ogluše o srpske žrtve i obaveze prema Srbiji. Ogist Bop ima pravo:
pobednik u ovome ratu ne može biti pobednik, ako Srbiju izneveri.
Uostalom, rat politiku ni u čemu nije izmenio. Rat je samo politiku učinio
dokraja politikom. Lišio je razloga za licemerje, dao joj pravo na sva sredstva.
A to još ne shvataju ni njegove pristalice u Skupštini, ni protivnici. Ni rat ih
ne opamećuje. Zašto najprostije istine lјudi najteže shvataju, neka to
razglabaju filosofi. Zbog te lјudske rovašenosti od boga, on nikad nije patio,
niti se mučio da urazumlјuje lјude. Poštovao im je i glupost i zabludu. Nikad
lјudima nije hteo da bude ogledalo, ni pouka. Otkad se bavi politikom, on se
prema svojim saborcima i pristalicama ponašao kao da im veruje, pristajući
da bude ono što oni žele da im bude; i za protivnika je bivao ono što oni
govore da jeste. Nije ni pokušavao da ispravlјa i prepravlјa njihova mišlјenja
o njemu, čak i kad su najgora. Jer on nikad i nije bio samo ono što čini, niti je
činio samo jedno i uvek isto. Iza velike brade, niko, osim Đurđine, dušu mu
nije video. Ali je ostajao na vlasti i u vođstvu stranke i onda kada je po
opštem mišlјenju to bilo nemoguće; kada su ga svi smatrali prevarantom,
kukavicom i nesposobnjakom. Nije trošio vreme da ih razuverava, uporno je
nastavlјao po svome, kako mu se činilo da je najkorisnije. Davno je shvatio:
ko hoće u politici da bude demokrata i da vlada bez nasilјa, prva je stvar da
ume podneti nepravde prema sebi; ko trpi optužbe, taj razoružava protivnika.
Političar o sebi mora da ćuti, a slobodu on jedini ne sme da koristi za svoju
odbranu. Sloboda, to je pravo da se vlast napada. Od takve slobode nema
ničeg korisnijeg za vlast. Dok se galami nije loše, opasno je kad se u narodu
ćuti. A to važi i za ovo vreme. I danas mora izdržati sve napade. Neće ga
napadati samo opozicija. Kada bi ga Vukašin Katić i Jaša Prodanović bar malo
podržali! Nisu im, valјda, i danas najpreča načela. Nekad je verovao da nema
dobre vlade koju u kritičnim trenucima najupornije ne brane baš oni koji
nisu na vlasti, koji prvi mogu na vlast da dođu. Nekad. Važi li to i za ova
vremena?
Neka i njegove pristalice i protivnici, neka i saveznici i neprijatelјi misle o
njegovoj politici kako im pogoduje. Tako će i njemu biti najkorisnije.
Istrajaće po svome. Kad nema izbora, ovo vreme moranja, vreme bezizlaza —
kako većina misli da jeste, zar baš ovo vreme nije moje?
 5

Vukašin Katić stade zbunjen: pred Oficirskim domom, u kome od početka

rata zasedava Narodna skupština, ogromna masa naroda ispunila je ulicu i
park do Nišave. Pored te šarene, tihe i rastuće gomile šetaju zaroblјeni
austrougarski oficiri, u poretku stroge međusobne hijerarhije, bez sabalјa, ali
u dobro očuvanim, ispeglanim uniformama i izglancanim čizmama,
razgovarajući tiho; između njih i zabrinutog naroda koji čeka odluku tajne
sednice Narodne skupštine, motaju se sluškinje sa bebama u kolicima. Čuju
se samo uzvici prodavaca novina i lupnjava četaka čistača cipela. Znajući da
je i on jedan od onih čiji se dolazak zapaža, sa nelagodnošću požuri ka ulazu
u Skupštinu. Nјegove političke pristalice, čim ga ugledaše, krenuše ka njemu,
gomila se ustalasa i povi sa povicima:
Ne dajte Bugarima srpsku zemlјu! Gospodine Katiću, dokle će Pašić da
vrda? Zbacite Pašića, odbranite Makedoniju! U vojsku i tebe — Srbija se
uzda! Poručite saveznicima da Srbija nije zečja koža! Vukašine, odmah uzmi
reč i skreši im u naše ime: umrećemo uspravno! Brani našu stvar, Katiću!
Stajao je nekoliko trenutaka kao zgromlјen, pa produži lagano i pognu
glavu kad stupi meću vojnike-invalide koji zatreskaše štakama i bajonetima,
moleći za neki groš da bi mogli da odu kućama; dovikuju mu:
Ne dajte srpsko našim krvnicima! Gospodine poslaniče, za šta smo mi
postali bogalјi! Poklaćemo vas ako date Makedoniju!
Stade i zagleda se u toga što promumla pretnju: lice mu unakazio karteč
ili bomba, razneta mu je brada, usta su mu iskrivlјena guta mesa.
Neko reče:
Mora da si ranjen na Bregalnici, vojniče?
Pre toga dvaput u grudi, kao četnik vojvode Vuka. Jedared od Turaka,
jedared od komita, Bugara!
Sa narušenim samopouzdanjem i žestokom sumnjom u delanje po savesti
u ovakvim prilikama, uđe u skupštinsku dvoranu, rukova se sa svojim
partijskim drugovima i sede na svoje mesto.
 Poslanici oko njega govore:
Nadali smo se da u ovim danima Rusi budu u Beču i pred Berlinom, a ono
— Nemci nadiru ka Petrogradu. Ako. Rusija uvek u početku trpi poraze, ali
nikad ne izgubi rat. Setite se Napoleonovog osvajanja Moskve. To su utehe za
decu. Istorija se, gospodo, ne ponavlјa. Vilјemova Nemačka nije isto što i
Napoleonova Francuska. Kladim se, pašće tvrđava Kovno. Ni govora! Kovno
je neosvojivo. Samo mi do zime da izdržimo i ne pustimo Makedoniju...
Neki meću njima, a možda čak i trećina Skupštine, ima gledište slično
njegovom, misli Vukašin Katić. Ali će sigurno pristati uz većinu. I takav
postupak neće smatrati nečasnim. Naprotiv. Povijanje prema prilikama i
ustupanje pred opštim mišlјenjem, smatraće svojom političkom pameću i
sposobnošću za snalaženje. A možda, zaista, tako i jeste. U nauci se može biti
sam, bez istomišlјenika i sledbenika; u politici se ne može biti sam. U ratu
pogotovu. Biti u pravu bez podrške i pristalica, postupati po savesti kad ta
savest nikoga ne pobeđuje, besmisleno je. Bezumno je. Izmeću svog uverenja
i shvatanja onih iz gomile pred Skupštinom, koji mu veruju i zahtevaju da u
njihovo ime govori, ne može se časno i srećno provući. Mora da se opredeli i
slomi sebe. Lakše, ipak je lakše biti protiv sebe no protiv lјudi i većine. Nije
snaga u svakom poštenju. Niti je vrlina svako časno postupanje. Sve to što ga
muči od prve tajne sednice Narodne skupštine prošle jeseni i one paklene
sednice sa vladom i Vrhovnom komandom u Valјevu, pa onoliko razočaranja
u Parizu i Londonu, i sve od povratka u Niš do ovoga časa, sve je to i nešto
drugo, njegovo, lično, ono što se ni sebi ne priznaje. Onaj strašan porok
vladanja lјudima... Nasleđen od oca, pa prekriven velikim načelima i okićen
moralom... Olga mu je to i rekla one noći kada ga je molila da interveniše za
Ivana i spase ga fronta.
Da više ne misli, počinje da čita današnji „Odjek“ i svoj nepotpisani
uvodnik:
„Od 1804. težu odluku nije donelo narodno predstavništvo. Bilo je i težih
dana, kao 1813, ali nije bilo težeg dana... Danas i mi odlučujemo o svojoj
sudbini. Značajniju odluku nismo doneli u dva poslednja veka. Treba
mudrosti, tolerancije u mišlјenjima, mira...“
Da li je to istina? Nije li to samo glas njegovog poroka? Grubo okrenu list,
nastavi da čita poslednji stubac poslednje strane:
„U Nišu ima više pasa nego u mnogim maloazijskim varošima. Vlasti su
preduzele neke mere za utamanjivanje pasa, ali u tome nisu išle do kraja. U
čoporima su i često napadaju građane koji pođu u šetnju van grada. Kako da
se odbranimo od ovog zla?...“
 Predsednik Skupštine Andra Nikolić zvoni i otvara sednicu, pozivajući
sekretara da pročita zapisnik sa poslednje sednice.
 6

Nikola Pašić zastrepe od tišine u koju zaroni idući ka govornici: decenije

je proveo u Skupštini, stotine puta je stajao za govornicom, i kao opozicionar
i kao ministar, ali nikad u ovakvoj tišini. Tronut njom, nekoliko trenutaka
postoja u neuobičajeno dubokom poklonu poslanicima, zahvalan njima za
osećanje težine trenutka.
Gospodo, istorija se okreće smerom suprotnim našim želјama i nadama...
— glas mu se toliko prelomi, mora da zaćuti; uzbuđenje koje vidi i na licima
poslanika opozicije, uliva mu snagu; Skupštinom se izukršta nekoliko teških
uzdaha. Nastavi tiše i polako: — Velike sile nisu spremne da vode računa o
našim pravima. One od nas traže izuzetne žrtve. Nastupio je čas kad Srbija
mora ponovo da raskopava svoje temelјe... Vlada će da vas obavesti o svojoj
dosadašnjoj spolјnoj politici, a vi ćete reći kako je rađeno i šta nam za buduće
valјa činiti. A evo kako stvar stoji...
Vukašina Katića zbunjuje Pašićev stav prema saveznicima; gotovo istim
rečima i on je naumio o njima da govori. Neka taktička kombinacija starog
skupštinskog majstora, ili je suštinski promenio mišlјenje od njihovog
jučerašnjeg razgovora? Posle toga, kad ga je sinoć sreo na ulici sa Olgom i
Milenom, zaustavio je fijaker, njima dvema se otmeno poklonio, a njega
pozvao k sebi:
„Sutra da ćutiš, Vukašine“, šapnuo je.
„Kako sutra sme da se ćuti, gospodine predsedniče?“
„Ako baš ne možeš da ćutiš, onda da ne gubiš iz vida neke stvari... Država,
to smo zajedno — moji panduri, socijalisti i ja... Vojska, to su zajedno vojvoda
Putnik, nosioci Karađorđeve zvezde i svi oni zabušanti pred kafanama...
Građanstvo, to si ti, tvoj šurak Najdan Tošić, glumac, trgovci, kafedžije, svi
zajedno... Srbija u ovom času, to smo svi — pošteni i nepošteni, srećni i
nesrećni, junaci i kukavice. Svi moramo da budemo zajedno.“
„Znam. Ali treba izvršiti dužnosti danas. Jer možemo izgubiti rat.“
„Ne klasiraj narod. Ne izdvajaj poštene i pametne. Šta možemo da
uradimo s njima?“
 Vukašin Katić rasejano sluša.
Čitaju se dokumenta o spolјnoj politici Srbije, telegrami i note izmenjeni
između savezničke i srpske vlade o balkanskom pitanju i teritorijalnim
kompenzacijama.
Nikola Pašić sedi na svome mestu, skrušeno skrstio ruke, zamišlјeno i
redom posmatra poslanike; po izrazima i upadicama procenjuje im
raspoloženje, moguće prigovore i kritike vlade, smišlјa im odgovore. Svakom
protivniku treba odgovoriti tako da nijedan ne ostane u uverenju da je
opoziciono govorio, ni po zapisniku ne treba da se sazna ko se danas nije
slagao s njim. Neka sutra niko ne može da kaže da se suprotstavio Pašiću, da
je izdvojio mišlјenje, da se uzdržao od glasanja. Nikom ne dopustiti da se
preko ove sednice uspne na vlast i proslavi. Ali, na ovoj sednici, jedino
budalama treba dopustiti da propadnu. Dugo gleda Vukašina Katića,
smračenog, s oborenim pogledom. Poslanici postaju sve uznemireniji i
ogorčeniji zbog stepenovanja savezničkog pritiska na srpsku vladu. Od žagora
i protesta i ne čuše se poslednje poruke i zahtevi saveznika. Pašić odlučuje da
odmah izađe za govornicu i još pojača neraspoloženje Skupštine. Poslanici
Rusije, Engleske, Francuske i Italije do podne će saznati koliko je srpska
Narodna skupština ogorčena na njihovu politiku prema Srbiji, a to će njemu
biti najjača podrška u otporima da prihvati sve njihove zahteve. Prođe
nekoliko minuta dok se stiša gnev poslanika i zamuče zvonce predsednika
Skupštine, pa on progovori običnim glasom:
Čuli ste, gospodo i braćo... Italiji Dalmacija i Istra, Rumuniji — Banat,
Bugarskoj — Makedonija...
To je svetska sramota! — viče poslanik.
Doduše, nama se garantuje Bosna i Hercegovina, Srem, Bačka, Slavonija i
Jadransko more sa Splitom i Dubrovnikom...
A šta je sa Slovenačkom, gospodine predsedniče?
I nju su podelili. Primorje i Ljublјana Italiji, a severni deo, ako ostane
Austro-Ugarska — njoj, ako ne ostane, ide sa Hrvatskom...
Nepravda! To je naš bratski narod! Odosmo na rasprodaju!
Kad se takvi povici stišaše, Nikola Pašić nastavlјa bez ikakvog uzbuđenja
da razlaže za Srbiju nepovolјne političke činjenice; onda sasvim poslovno i
tehničko-geografskim rečnikom stade da zbraja stanovništvo, kvadratne
kilometre i bogatstva koja Srbija gubi i dobija po savezničkim namerama i
pobudama.
U Vukašinu Katiću iskrsavaju podsećanja na Rišelјea, Kavura, Bizmarka,
na knjaza Miloša... Tom rodu po ulozi pripada Pašić. I njega ništa ne koleba u
strasti za ujedinjenom i velikom državom. Ne preza ni od jedne žrtve, ni od
jednog sredstva. Saveznici su mu svi koji mogu da mu pomognu. Ne podnosi
samo tvrdoglavost u načelima i neupornost u ostvarivanju glavnog cilјa. Ne
uzdržava se ni od jedne obmane, ne muče ga uvrede. Spreman je da ide sa
svima dok oni hoće da idu s njim. On, valјda, ima gotovo sve osobine onih
koje istorija smatra uspešnim, velikim državnicima; ali ni ovakav čovek sada
ne može da učini ništa.
A šta će biti, gospodine predsedniče, ako mi odgovorimo: ne damo svoje!
— uzvikuje poslanik.
Saveznici nam poručuju: ne ispuni li Srbija naše zahteve, mi joj više
oružje i municiju ne damo — kaže Pašić.
Ko su im ti na Balkanu? Neka im daju!
Gospodo, ja vas pitam: ako nas napuste saveznici, šta ćemo onda? Sve
redom vas molim da vidimo šta ćemo u tom slučaju?
Dockan pitaš! Dockan!
Nije dockan. Dokle lјudi rade za spas, mogu se i spasti. Smatram da je
vreme da nam predsednik Skupštine da malo odmora. Pa da nastavimo posle
pauze... — Nikola Pašić briše maramicom znojavo čelo, okrenut licem ka
predsedniku Skupštine.
A šta ćemo posle pauze mi da kažemo, Vukašine?
To što mislimo.
A ko sme, čoveče, danas da kaže šta misli?
Vukašin Katić prećuta odgovor.
 7

Idući u kafanu „Pariz“ na poslovni sastanak, Najdan Tošić zapaža, a ne

shvata uzrok promene u centru Niša: varoš je poluprazna, onog bolјeg,
starijeg, osobito muškog sveta, nema pred kafanama i na pločnicima; ulicom
uglavnom prolaze zaroblјenici, selјaci, vojnici-ranjenici, žene... Uznemiri se:
sad Srbija u jednom zamrkne, u drugom osvane. Kupi „Politiku“, pregleda je:
osim rđavih vesti sa evropskih bojišta, osobito sa ruskog, u novinama ne vidi
ništa što bi u Nišu ovog vrelog prepodneva moglo da skloni svakidašnju
gužvu na ulicama. Sad se mora mnogo, mnogo brže živeti. I samo ono
najvažnije, ono pravo, zaklјučuje. Poslove efektne u svakom pogledu. Sa
budalama i lošim ženskama ni minut. Na očajnice, kojima su muževi u
ropstvu i braća na frontu, više ne gnjecati noć. Sa ratnim stratezima i
nacionalnim pesimistima ni pivo više ne piti!
Iza drugog ćoška izbija bugarski poslanik Čaprašnikov: da izbegne susret s
njim, hitro skrenu u prvu ulicu. U ovim danima više ga sramoti javno
pojavlјivanje i prijatelјevanje sa njim nego pet novih apotekarskih i
opančarskih afera, svejedno što oni koji treba znaju zašto su on i Čaprašnikov
prijatelјi. Ali kafana je sudnica koja se u Srbiji nikad ne zatvara; u njoj se
sudi i presuđuje svima i za sve; dokazi, svedoci, apelacija, tu ne pomažu.
Naprotiv, samo sumnju i osudu dižu. Svetina ima svoj zakon i svoj raboš, a u
ovim vremenima oni jedino i važe.
Pred njim na pločnik padaju štake, čuturice, vojničke šajkače. Za njim
vojni invalidi koje kelneri grubo izbacuju iz „Pariza“, a ovi se opiru i
dernjaju.
Mene Poćorek nije tako izbacio iz Mačve, srce vam gospodsko! Sad vam
prlјamo čaršave, sad vam se ne isplati da vam za polić rakije zauzimamo
stolice, a kad smo krv lili? Jao, zemlјo, otvori se!
Najdanu Tošiću uzdrhta brada i ispreči se pred kelnerom koji je
zamahnuo stolicom na invalida što mu psuje majku:
Nazad! Sram vas bilo! Treba strani poslanici da gledaju kako se u srpskoj
prestonici tuku ranjenici i invalidi! Gubite se unutra, barabe! I zovite mi
gazda-Milana!
Gazda Milan je kod Skupštine, gospodine Tošiću.
Vojnici, izvolite u kafanu. Pijte, jedite, vaše račune ja plaćam — uđe u
praznu kafanu i stade: od početka rata nije ušao u praznu kafanu, „Pariz“ je u
ovim časovima uvek bio pun kao salama; sada samo uz kelneraj sede trgovci
Dimitrije Lepenac i Melamed Albahari, koji njega čekaju. — Šta ovo znači? —
viknu i raširi ruke, pokazujući na prazne stolove.
Sve je pred Skupštinom. Čeka se odluka.
Kako sam to zaboravio! A zašto onda i vi niste tamo, ili... Kog me đavola
čekate ovde?
Zamisli, Najdane, otkad se mi nismo, ovako kao lјudi, sastali u kafani da
na miru porazgovaramo? — osmehuje mu se Lepenac. — A danas je i
rođendan cara Franje Josifa. U zaroblјeničkom logoru sprema se svečani
banket. Jesi li čuo?
Švabe isprazniše dućane. U Nišu više ne možeš da kupiš ni flašu
šampanjca — upade Albahari.
Baš me briga! — Najdana Tošića osobito nervira Lepenac, predratni ortak
u maloj kožarskoj firmi, sada nesumnjivo najveći kožarski trgovac u Srbiji,
koji stupa u sve poslove sa brzim obrtom. Pored njegovih sposobnosti i
velikih zarada koje je imao u poslovima sa njim, oduvek mu je nesimpatičan:
gadi se njegove prostote. Jedva sede za njegov sto, i posle nekoliko
Albaharijevih rečenica o brzom padu vrednosti srpskog dinara i prekidu
poslova sa partnerima iz Rumunije i Bugarske i o njihovim odlukama, naglo
ustade:
Neću, gospodo, o našim poslovima da razgovaramo u ovoj tišini... Ona je
početak okupacije. tako je osećam. Dođite u šest časova mojoj kući. —
Okrenu se i pođe ka izlazu.
Ma ne izmotavaj se, Najdane. Sad svaki dan odnese milion! Kao da ga u
Moravu bacaš. Za mesec dana papirnim novcem moći ćeš ciganske vatre da
ložiš — kaže mu Lepenac, ne ustajući od stola.
Moramo što brže da ulažemo u nekretnine ili da papir pretvaramo u
srebro i zlato — dodaje Albahari ustajući.
Pa pretvarajte ga!
Koliko mi, Najdane, daješ za dva miliona u papiru?
Koliko tražiš, Melamede?
Milion i po u srebru.
 Od miliona ne dam ti ni perper više.
Malo. Ja ću da ih dvaput obrnem dok Švabe stignu u Niš.
Nećeš stići. A ja ću ti, kad iz Niša pobegnemo u Bitolј, za tvoja tri miliona
dati najviše trista hilјada u srebru. Zbogom, gospodo. Ako imate neki
poslovni interes, onda izvolte u šest časova meni. Nemojte me, molim vas,
pratiti. Žurim se.
Ostavi ih pred kafanom i požuri Olgi: sada je Vukašin u Skupštini, pa će
moći s njom ozbilјno da razgovara o blagovremenom napuštanju Niša.
Olga ga dočeka sva slomlјena nekom tugom. On se zabrinuto zagleda u
nju: svako njeno neraspoloženje prelije se u njega, potamni ga i upropasti mu
dan. Sede na ivicu kreveta; plaši se da je pita od čega su joj toliki podočnjaci.
Samo njoj i Mileni da se u ovom ratu nesreća ne dogodi, samo nju da spase.
Ako ne pristane da se preseli u Atinu, ako joj se Vukašin ispreči ,onim svojim
„moralnim načelima“? Dok mu sprema kafu u drugoj sobi, čuje njeno pitanje:
Šta se događa u varoši?
Švabe u logoru proslavlјaju rođendan Franje Josifa.
Jesi li nešto saznao iz Skupštine?
Šta, zaboga, Olga, ta jadna srpska Skupština više može da odluči, kad je i
svakom niškom bozadžiji jasno da je Srbiji sve odlučeno?
Ona staje u dovratak i uplašeno kaže:
Vukašin će predložiti da se prihvate saveznički zahtevi.
On ne svlada osmeh:
I to će mu biti poslednji skupštinski govor. Više se ne može oprati
nikakvom interpelacijom o liferantskim aferama, ne! Priđe joj bliže: — Znaš
šta, sestrice... To će tvom mužu biti najpametniji politički predlog u njegovoj
političkoj karijeri. Međutim... i na žalost, naš pad se više ničim ne može
sprečiti. Srbija je pred slomom.
Vukašin smatra da se razumnom politikom, možda, još može najgore da
spreči.
Razumnom politikom? Kad je u ovoj zemlјi, i na Balkanu uopšte, bilo
razumne politike? Postoji jedan jedini razumni političar, a to je Pašić... Pašić,
koga danas svaka baraba javno psuje, i zbog Makedonije, i zbog kelnerskog
bezobrazluka... Draga moja, danas u Nišu svi razumni pakuju kofere i beže u
Grčku. Ljudi znaju da će nemačka i bugarska osveta biti strašna. Za
Bregalnicu, Suvobor i Rudnik, platićemo teže no Mačva i Jadar prošle godine
od Poćorekove kaznene ekspedicije.
 Pa šta će ovaj jadni narod da radi?
Da im se sklanja s puta i da se snalazi kako se nekad snalazio pod
Turcima. Snaći će se narod, ne brini.
A ti, Najdane?
Ja ću da sledim Pašića. Daleko od vlade neću. A tebe, Milenu i tetka-
Selenu mojim automobilom prebaciću što pre u Atinu. A onda ćemo videti
kuda ćemo. Od stvari, ponećete ono što stane u tri kofera.
Ja da bežim u Grčku? Šta ti pada na pamet, Najdane!
Pa bežaće u Grčku i niški Cigani, ludo jedna!
Kad i oni krenu, krenuću i ja za njima. Uostalom, o tome Vukašin
odlučuje.
Ulazi Milena sa paketom u naručju:
Mama, srela sam doktora Radića! Jao, što je slab... Očajno izgleda. O,
ujka... — sviklo polјubi Najdana u oba obraza. — Je l' ti rekla mama da idem
kod dede u Prerovo! Baš sam srećna što ću videti dedu... Mama, ceo Niš se
slegao u park pred Skupštinom. I ćuti kao na pogrebu. Strah me za tatu...
Najdan Tošić zgranuto gleda Milenu i sluša o odlasku u Prerovo; ne zna
šta da im kaže. Ovo nije rat. Neka sveopšta bolest propadanja obuzela svet.
Propada Srbija, propadaju lјudi. Potrošila se, izgorela životna volјa i
sposobnost da se traje. Nagon propasti, inercija propasti. Ne sačekavši kafu,
izađe na ulicu.
 8

Predsednik Skupštine zvonom i molbama jedva stišava ogorčenu graju u

Skupštini.
Poslanik I:
Ako se prihvate saveznički zahtevi i Makedonija preda Bugarskoj, iz
srpskih rovova izaći će sedamdeset hilјada Južnosrbijanaca i Makedonaca, a
za njima će poći i ostala srpska vojska. Nema toga vojvode koji će privoleti
srpske vojnike, ni toga prekog suda koji će ih primoravati da ginu za
Dardanele i Egipat! Gospodin Pašić treba odmah da podnese ostavku! Samo
nova vlada može imati autoriteta da se odupre saveznicima.
Pašić:
Izjavlјujem da ni ja i ni jedan moj ministar ne želimo u ovim danima da
budemo u vladi.
Mi ne dajemo ostavke zato što nam čast ne dopušta da u najtežim danima
za Srbiju ne vršimo najtežu dužnost. Ako ste, gospodo, mišlјenja da vlada
treba da se povuče, odlučite to odmah.
Poslanik II:
Ne možete sada da idete, gospodo ministri. Ne damo. Kad poplave naiđu, i
ovce na breg beže.
Poslanik III:
Gospodin Pašić treba da zna da se ni najteža dužnost na vlasti ne sme da
vrši po ličnom uverenju. U demokratskoj zemlji ne postoji pravo da neko sam
ceni dokle treba da bude na vlasti.
Poslanik IV:
Pre rasprave o vladinoj ostavci, mi, gospodo poslanici, moramo da se
zapitamo: koja srpska vlada, koja srpska skupština sme da ustupa državnu
teritoriju, svoju zemlјu, za koju ovaj narod samo u poslednjih pet godina evo
već treći put ratuje? Nijedna skupština nema pravo da predaje svoj narod
drugoj državi. Želјe i zahteve ratnih saveznika neka razmatraju vlada i vojska
u okviru svojih nadležnosti. Dopustiti da dođu u pitanje naše državne i
nacionalne granice u ime „viših interesa“ — to znači zaboraviti da je najviši
interes i jedini zakon sama otadžbina.
Pašić:
Vlada nije donela nikakvu odluku o teritorijama. Obavestio sam vas šta se
to od nas traži i predočio šta će biti ako savezničke zahteve ne ispunimo.
Ponavlјam: ja ću izvršiti svaku vašu odluku.
Poslanik V:
Narodna skupština nema šta da odlučuje kad odluka može biti samo
jedna. Vlada koja nema taj jedini odgovor za saveznike već ga traži od
Skupštine, nije dorasla ulozi koju smo joj poverili.
Poslanik VI:
Moramo, braćo, pogledati u koren paše nesreće. Velike sile Antante nisu
ušle u rat da brane Srbiju i Belgiju, nego sebe i svoje imperije. Mi ratujemo za
svoje oslobođenje i ujedinjenje, a oni za osvajanja, kolonije i Dardanele. I po
čemu onda mi možemo biti saveznici c prijatelјi? Nema Srbiji dobra od ovoga
rata. Ako nas Bog, ili neka sila još veća i pravičnija, ne spase, mi ništa ne
možemo da učinimo. Predlažem vam da se ne vređamo, da govorimo blago i
tiho, da se dogovorimo samo o onom što je u našoj moći. A velike sile neka
čine što su naumile i kako to čine otkad je sveta i veka.
Poslanik VII:
Sa predgovornikovim početkom ja se slažem. Ali drugačiji zaklјučak
izvodim. Gospoda iz Pariza, Petrograda i Londona izgubila su glavu, na
frontovima im krenulo rđavo, pa Srbiju, najjevtinije što imaju na lađi koja im
tone, bacaju ajkulama. Zar ima nekog meću nama koji pristaje da za ovakve
prijatelјe žrtvuje otadžbinu i decu?
Poslanik VIII:
Nema! Ne dajmo Makedoniju. Ne dajmo svoje, pa neka nam otmu ako
propadnemo, kao što smo na Kosovu propali. Ni 1389, ni 1813, ni 1878, nije
nas branila ni pomagala Evropa. U nesreći uvek smo bili sami. Naši potomci
će razumeti svoju sudbinu. Ponovo će dizati bune i ustanke za slobodu
Srpstva! Braćo, padnimo uspravni! Porazi su naše najtrajnije pobede!
Pašić:
U nevremenu i kurjak menja stanište. Kad je oluja, i stari dud se povija.
Tad i orlovi sleću u vrzine. A nama je Baš takvo nevreme. Ako moramo da
padnemo, ne padajmo da poginemo, no sagnimo se i pred lice ispružimo
ruke... Pridržimo se za zemlјu. Za nama niko neće! zakukati. Ni zapamtiti nas
neće, takav je svet...
 Vukašin Katić:
Predlažem da odložimo odluku za dvadeset i četiri časa.
Poslanici:
Zašto da odložimo? Nema odlaganja! Zna se odluka!
Vukašin Katić:
Da još razmislimo, gospodo... Da se posavetujemo i sa sobom i sa lјudima
oko nas. Neka se gospodin predsednik vlade posavetuje sa Vrhovnom
komandom i sa svima generalima. I sa ovim žandarmima što teraju narod
dalјe od naših vrata i prozora da ne čuju šta mi govorimo. I popove i učitelјe
pitajte, gospodo. Sutra sabajle pođimo na pijac i porazgovarajmo sa selјacima
i selјankama, pitajmo i njih šta bi oni na našem mestu odlučili...
 9

Najdan Tošić, ojađen razgovorom sa Olgom i Mileninom namerom da ide

u Prerovo, na obali Nišave sudari se sa Čaprašnikovim koji mu obradovano
pruža obe ruke:
Pa zašto mi danas bežite, gospodine Tošiću? Malopre, zamalo što ne
potrčah za vama — govori mešajući bugarski i srpski. — Vidite li šta se
događa? Ceo Niš se skupio da gleda kako se nesrećni gospodin Pašić vrti u
savezničkoj mišolovci.
Svet posmatra i parenje pasa na ulici, gospodine Čaprašnikove.
Ovo je ipak nešto drugo, gospodine Tošiću. Dostojevski genijalno
primećuje da lјudi uživaju u prizorima velikih nesreća.
Ne volim Dostojevskog.
Znam, vi volite Francuze. A meni je u srcu ruska književnost. U njoj je
duša okean...
Ja svim knjigama ovoga sveta, bez trunke stida, pretpostavlјam žene.
Nisam do sada pronašao knjigu koja bi me uzbudila kao jedna lepa, mila
žena. A što se duše, to jest, tog okeana tiče, opšte je poznato da u okeanima
borave ajkule i čudovišta.
Nesumnjivo, nesumnjivo, gospodine Najdane. Međutim, u barama žive
punoglavci, žabe, pijavice... No, manimo se zoologije. Produžimo obalom
pred gomilom koja ćuti...
Najdan Tošić polazi nevolјno; polazi samo zato što mu je posle razgovora
sa Olgom svejedno s kim je i gde je. A sav je Niš, osobito izbeglički Beograd,
zgomilan pred Oficirskim domom gde zaseda Skupština.
Mučna slika. Nesrećan sam što sam svedok ovoga događaja — kaže tiho
Čaprašnikov.
I, naravno, o tome ćete još do podne poslati telegram u Sofiju.
Na žalost, nešto ću morati da javim... Razgovarajmo sada bratski. Tragična
je sudbina političara i državnika. I što je državnik veći i uspešniji, tim mu i
tragedija biva veća. Ovaj isti narod, koji je gospodina Pašića dočekao kao
Cezara 1913, na beogradskom pristaništu, po povratku iz Bukurešta gde je
Bugarska doživela najteže poniženje u svojoj istoriji, sutra će mu plјuvati
bradu... Balegom će ga zasuti!
Kad već razgovaramo bratski, onda vam savetujem da se ne nadate
takvom; uživanju. Za Pašića ne postoji mišolovka, on uvek zna izlaz. A
njegova brada, ovom svetu što čeka da se on pojavi, danas je svetija od brade
svetog Nikole.
Zašto se, pobogu, vređate? Pred ovim što vidim ne osećam razlog za
bugarski trijumf. Vi Srbi, a ne mi Bugari, imate kao podanici onu najgoru
osobinu: likujete i raskalašno prezirete. Zato što nikad niste imali
aristokratiju od koje biste nasledili osećanje za velikodušnost, dostojanstvo i
finoću duha.
Nama nedostaje velikodušnost? Jeste li čuli šta Švabe danas spremaju u
logoru? Molim vas, recite mi koja bi država u ratu u ovim danima dopustila
svojim zaroblјenim neprijatelјima da slobodno slave svog cara?
Verovatno nijedna. I bolјe je da se tim ne hvalite. Istina je, i mi Bugari
nismo imali aristokratiju, i ja to smatram većom nacionalnom nesrećom od
robovanja pod Turcima. Međutim...
Mi Srbi svakako nismo fini i dostojanstveni ni kao pobednici ni kao
poraženi. Ali kad ovako naški razgovaramo, red je da priznate: kao pobednici
mi ipak nismo svirepi kao vi Bugari. A kao poraženi, ni lukavi kao vi.
Kad god razmišlјam o našem bratstvu i budućnosti srpsko-bugarskih
odnosa, priznajem, gospodine Najdane, čini me beznadežnim pomisao na vaš
srpski karakter i mentalitet. Ta vaša beskrupuloznost u mišlјenjima o nama,
Bugarima. Pa vi najgore svoje osobine uporno pripisujete nama, Bugarima!
Najgori Srbin, to je, po vašem opštem mišlјenju, svaki Bugarin. Žalosno je to,
gospodine Najdane.
Žalosno, zaista, žalosno. Vi kao sjajan diplomata i iskusan čovek, dobro
znate da lјudi misle rđavo samo o onome koga odlično poznaju. Jeste li ikada
čuli da Srbi govore rđavo o Šveđanima, Švajcarcima, Holanđanima,
Japancima?
To je u načelu tačno. Međutim, i mi Bugari znamo vas Srbe mnogo bolјe
no što znamo, recimo, Belgijance. Pa mi dozvolite da vam kažem svoje
iskustvo: Srbi su redak narod, ako nisu i jedini u Evropi, koje nimalo ne
zanima istina o sebi.
Kamo sreće da smo takvi!
Jeste. Čak i pohvale vi ozbilјno ne primate. Baš vas briga! Jer ste površni i
lakoreki, a o sebi mislite ono što vam godi i koristi. A sa takvima je, budimo
dokraja iskreni, vrlo mučno biti prijatelј.
Neću sasvim da poričem vaš zaklјučak. Ali, da mi Srbi nemamo o sebi tako
visoko mišlјenje kakvo ga imamo, ne bismo mi, gospodine Čaprašnikove, ni
tolike bune dizali za slobodu, ni vodili tolike ratove za svoju državu i
samostalnost... U svakom slučaju, da nam nije te, drugima neprijatne
samouverenosti, ne bismo ni odbili ultimatum Austro-Ugarske Carevine... —
ućuta odjednom, kao posečen.
U šajkače vojnika-prosjaka, Čaprašnikov lakim, blagim naklonom, gotovo
kriomice, spušta dinare... Tako on čini u svakom prolaženju niškim ulicama;
prosjaci znaju tačno vreme i smer njegove šetnje pa se poređaju za njegovo
izdašno milosrđe. A po Nišu se priča da Čaprašnikov, pored dinara koje daje,
obavezno jednog prosjaka daruje — napoleonom! Neki ogorčeno pričaju da
tom prilikom šapne: „Ovo te bugarski car daruje.“ O darivanju prosjaka
napoleonima, iz razumlјivih razloga, on nikad sa Čaprašnikovim nije
razgovarao. Iako, njemu lično, ta sitna milosrđa ne donose nikakva duševna
zadovolјstva, sve do ovog trenutka nije mu bila posebno ni nesimpatična ta
darežlјivost Čaprašnikova; razumeo je on to kao i sav njegov napor da što
slavnije reprezentuje svoju Bugarsku: i najvećom elegancijom meću
diplomatima u Nišu, i visoko duhovnim razgovorima, i otmenošću manira, i
lepim hodom, i uvek ozbilјnim i prijatnim izrazom lica, svagda kao da kazuje:
ja sam Bugarska. Ali u ovoj prilici, od njegove darežlјivosti oseća se
poniženim, ne zna čime da mu uzvrati.
Baron Skviti i Savo Vuletić susreću ih i pozdravlјaju sa naglašenom
srdačnošću, pa s njima lagano nastavlјaju šetnju. Najdan Tošić se ponada da
će se odvojiti sa Savom Vuletićem i spasti se pogleda Nišlija i Beograđana,
pored kojih prolaze, ali Savo Vuletić uživa da sluša svog kolegu Italijana koji
govori na francuskom.
Zaklјučio sam, gospodine Čaprašnikove, da ste vi Bugari deca boginje
Talije. I to iz njenog prvog braka. Sve vam ide u prilog. Sve!
Dragi barone, u nama Slovenima živi jedno, može se reći, praiskonsko
osećanje solidarnosti. Tuga i vatra u susedovoj kući, i u mojoj su kući.
Ta vaša patrijarhalna romantika i slovensko praznoverje, neki specifični
animizam, prema našem zapadnom, kartezijanskom duhu, predstavlјa
ponekad i pravu čednost. Pogledajte, gospodo, ovaj prizor pred nama... To je
stvarno kao atinska agora! Ovako je u Atini, pred navalu Persijanaca, većala
skupština polisa... Istina, bila je ona pod vedrim nebom, čulo se šta ko govori,
govorilo se da čuje demos... Ali, Kserks nije imao današnju špijunažu, nije
bilo ni diplomata i novinara. Da ih je bilo, mudri Grci sigurno bi, kao i Srbi
danas, tajno većali. Svejedno. Ova niška inscenacija je gotovo bukvalno po
atinskom uzoru. I tamo su skupštinu opkolјavali koplјanici, to jest žandarmi,
pred njima su stajali prosjaci i hetere kao i ovde one glumice i prosjaci pred
žandarmima. Zatim su po nekoj hijerarhiji sedeli građani, baš kao i ovde u
niškom parku. Okolosu, verovatno, bili robovi i dečurlija... Ovde su ratni
zaroblјenici, istorijska kategorija ista, a eno i dečurlije koja se igra... Prizor,
gospodo, jeste veličanstven!
Isto ćete videti i na Cetinju. To je srpska demokratija, gospodine barone!
U to ne sumnjam, gospodine Vuletiću. Ali srpska demokratija, bez obzira
što se pravno temelјi na švajcarskom uzoru i engleskom ustavu, ipak je to
neka simbioza stare, helenske demokratije i pravoslavnog vizantinizma.
Nisam oduševlјen ovim prizorom, dragi barone. Kao Bugarin, rekao bih
da su moja nesrećna braća Srbi na kraju svoje sudbine.
Najdan Tošić ne ču kraj rečenice. Savo Vuletić ga saplemenički munu i
namrgodi se.
To ne sporim, ne... — pevuši baron Skviti. — Ali me ne razuveravajte da je
kod Srba, kao i kod svih pravoslavnih naroda, vlastolјublјe postalo
nacionalna ideologija. A to je podloga srpskog patriotizma. Srbin voli državu,
a ne zavičaj. Govorim li istinu, gospodine Tošiću?
Najdan Tošić mu ke odgovara. čita plakat: „Pozorište ,Kosta Trifković'
daje večeras u bašti ,Evrope' Krvavu osvetu, dramu u pet činova sa pevanjem
od Dikena. Sutra Grbonja, drama u šest činova od Pola Fevala.“
Savo Vuletić se primače baronu Skvitiju:
Odgovoriću vam ja, gospodine barone. Istinu kažete, mi Srbi volimo
državu. Ali volimo i svaku svoju stenu, svako svoje drvce na kršu, i onu
travku što se na kamen pribila. I orla pa vrhu suvog bora...
Spazivši da poslanici izlaze iz Skupštine, Najdan ga odlučno prekide:
Meni je nesnosno vrućina. Predlažem vam, gospodo, da pođemo na pivo.
U Nišu još postoji led.
Prava ideja! Ali mi, gospodine Tošiću, dozvolite da vidim gospodina Pašića
kako izlazi iz Skupštine i penje se u fijaker... Pogledajte, molim vas, tu
svetačku otmenost, to staro, mudro gospodstvo! Šteta što nije u fraku. Ja vas,
gospodo, uveravam da danas u Evropi nema političara koji tako otmeno zna
da bude običan u svom dostojanstvu, koji je tako gospodstven državnik kao
gospodin Pašić.
 10

Čim sekretar Skupštine izvrši prozivku koja pokaza da je danas nekoliko

poslanika manje prisutno no juče, Nikola Pašić uze reč.
Gospodo, postojanje i slobodu balkanskih naroda, evropska diplomatija
naziva — „istočnim pitanjem“. A Evropom gospodare teške zablude o tom
istočnom pitanju. Na ovome svetu, ništa zaludnije od isterivanja zabluda.
Poslanik I:
Naivno, gospodine predsedniče! Da im te zablude nisu korisne, velike sile
otresle bi ih se još na Berlinskom kongresu. Mi svoje pravo moramo odbraniti
od svih njihovih zabluda.
Pašić:
Biti u pravu nije dovolјno da se dobije ni građanska parnica. Jer postoje
lažni svedoci, spremni advokati, viši sudovi... Biti u pravu u ratu u kome
svako svakom grob kopa, ima malo nade. Sud istorije za pravdu malim
narodima čine, moja gospodo, premorene i pospane sudije,
Poslanik II:
Ne igrajmo žmurke, gospodine Pašiću! Vi ste sigurno saveznicima obećali
levu obalu Vardara, a oni nisu zadovolјni, pa sada hoćete od nas da iznudite
mandat da se pogađate sa njima.
Pašić:
Ništa im nisam obećao, ali moram da se pogađam. Da im ne damo ni stopu
koju ne moramo. Da im što manje damo.
Poslanik III:
Pre no što vladi damo mandat za pogađanje koliko naše zemlјe da se
odseče i pokloni Bugarima i Rumunima, predlažem, gospodo poslanici, da
najpre donesemo odluku: da se grobovi naših palih sinova iskopaju, kako ih
Bugari ne bi skrnavili; da se iz naših biblioteka izvade i spale sve naše istorije,
sve knjige i pesme u kojima se govori i peva o Nemanjićima, Mrnjavčevićima,
Jakšićima... Spalimo sve što nas na veličinu i slavu podseća, zaravnimo
groblјa, porušimo srpske crkve i zadužbine! Dovedimo sve popove i kaluđere
da ovde očitaju opelo Srbiji.
Poslanik IV:
U ovom pomračenju, u ovoj velikoj smutnji... vidim, braćo, ne mogu ništa
razborno da kažem... Ne znam šta ćemo. Ne znam. Od neprijatelјa zlo, od
prijatelјa zlo. Može li se uopšte manje pogrešiti?
Poslanik V:
Ne dajmo, braćo, nikom ništa! Ni jednu varoš, ni jedno selo, ni jedan
potok, ni jednu pojatu!... Prekinimo sednicu i odmah trebujmo puške, pa
pravo u rovove da tamo zaklјučimo« ovu debatu!
Pašić:
Ako bismo, braćo, sada pošli za osećanjima koja svi nosimo, mi ne bismo
stigli kuda smo naumili da stignemo, stupajući u rat... Kažete da im
odgovorimo: „Ni pojatu, ni stopu vam ne damo!“ Gospodo, ako im ne damo ni
stopu, izgubićemo celo imanje. Ako im ne damo ni pojatu, kuću će nam
srušiti! Pa je, smatram, i ponosno, i časno, i razumno, a i patriotskije da
drukčije postupimo.
Poslanik VI:
Ako je pametno bilo prihvatiti ovaj rat, onda, gospodine predsedniče, ne
može sada biti pametno i da pristanemo na gubitak i onog sa čim smo ušli u
rat.
Poslanik VII:
Otadžbina nije dućan koji su napali razbojnici, pa im daš manje da
sačuvaš skuplјe. Otadžbina je postojbina, ona je i sinovina, koja se ne krčmi!
Zemlјa je cela u duši i jedno si s njom, ili je nemaš!
Poslanik VIII:
I ovo treba da se zna. Srbija pije država osvajanjima zadobijena, ni zemlјa
kralјevskim mirazima stečena. Srbija je stvorena na — neću. Na kolac — zato
što neću da budem Turčin! Na konopac — zato što neću da budem Švaba! Ni
Rus, ni Italijan! Srbija — to je sloboda za neću uvek i pred svakim. Mi smo i
danas za neću! Tako treba poručiti gospodi iz Londona, Pariza i Petrograda!
U muku Pašić šapnu:
A potom, šta će biti s nama? — pa podiže glas:
Gospodo, nećemo se gnevom i kuknjavom spasti... I ja, i svi mi isto
vidimo. Svi mi ovde govorimo sa konopcem oko guše... Ja, međutim, smatram
da čovek ni sa omčom oko vrata ne treba da skače sa klupice, sve dok mu
mozak radi, pa može sa dželatima da razgovara i sporazumeva se...
 Poslanik I:
Pogađaš se, cenjkaš se, uvijaš se, stari oportunisto!
Pašić:
Tako je, stari socijalisto! Pogađam se, cenjkam se i uvijam se da što manje
damo a da što više dobijemo. U tome se i sastoji muka našeg opstajanja.
Poslanik II:
Ja se slažem s gospodinom Pašićem. Srbija mora ostati sa saveznicima.
Svaki drugi put vodi nas u veće nesreće i veće žrtve. Iznesite svoj predlog,
gospodine predsedniče.
Pašić:
Po svemu sudeći, mi ćemo morati nešto dati od Makedonije. Svakako ne
treba da damo Prilep, grad u kome je nastao srpski nacionalni ep.
Odbranićemo i granicu sa Grčkom. Ali, ako moramo da pristanemo da se
odseče komad našeg narodnog tela i da Bugarskoj, mi nikako ne možemo da
se odreknemo ujedinjenja čitavog Srpstva sa Hrvatskom i Slovenačkom...
Nastaje jarosna galama, svađe i pretnje Pašiću; predsednik Skupštine
ustaje i svom snagom zvoni i moli za tišinu.
Vukašin Katić susreće upitne i začuđene poglede drugova iz svoje stranke:
zašto još ćuti? Mora da izađe za govornicu i kaže što je naumio. Ali je sav
obliven znojem. Diže ruku za reč i, osećajući da mu ruka drhti, spusti je.
Poslanici oko njega opominju predsednika Skupštine da je on tražio reč, on
bi uzviknuo da će govoriti kasnije, ali nema glasa. Sedi nem i ukočen, a oko
njega naglo raste tišina i potopi ga. Pozivno zvonce jeknu u njemu, ču svoje
ime p on nekako ode za govornicu bez ijedne misli u glavi, mutno se sećajući
one Pašićeve klupice na gubilištu. Tek kad ču nepoznati i preteći glas — šta
čekaš, Vukašine Katiću? — poče vrlo tiho, kao da razgovara sa nekim:
Ima u istoriji velikih događaja u kojima su i najpametniji pogrešili. O
stvarima trenutka i veliki lјudi mogu imati pogrešna uverenja... Prošlost je
puna takvih primera. U toj prokletoj politici, i savesni i hrabri lјudi često se
odlučuju za pogrešnu stranu. — Zamuče: nema snage da bude protiv svih.
Pred sobom više ne vidi ni jedno poznato lice.
I šta ti predlažeš, Vukašine Katiću? Izjasni se!
Izjasniću se... Ali tek tada, kada u svima nama političke mržnje ustuknu
pred zajedničkom brigom za budućnost zemlјe.
Skupštinom ponovo buknuše protesti, ali sada samo protiv Katića. Čeka
tišinu, a želi zemlјotres i potop. Sasvim je neuveren u to što je naumio da
kaže. I ne sačeka da se poslanici smire; lagano ode na svoje poslaničko mesto.
Više poslanika zahteva da se i današnja sednica prekine i nastavi sutra.
Nikola Pašić potvrdno klimnu glavom. Predsednik Skupštine prekida
zasedanje. Poslanici vade maramice i brišu znojava lica.
 11

Nakon dugog razgovora sa šefom niške železničke stanice, major Paun

Aleksić besno tresnu telefonsku slušalicu u njene vilјuške i žestoko opsova.
Pa to je odista za čuđenje i divlјenje koliko je trula i pokvarena ova naša
posrana država! Zaboga, Radiću, zašto ne sednete?
Ja sam u službenoj poseti. Došao sam da vas zamolim...
Ma lako ćemo za službe i molbe! Mi smo akademski građani u ovoj
srpskoj selјačiji, mi smo doktori meću ovim čizmašima, pišam se ja na
majorski čvarak! Alo, vojniče! Reci da u kancelariju majora doktora Aleksića
donesu dve duple gorče kafe, je l' tako, kolega Radiću? I flašu konjaka. Ima,
ima! Kaži kantineru da doktor Aleksić želi francuski konjak... Da sa izludi od
ove vrućine. Neka prođe ovo leto, neka nestanu ove muve, pa nek nastupi
večni led i sneg! Propušili ste?
Kud ste zapeli sa rasporedom? Polako. Sve spusti na sto, vojniče. Mi ćemo
sami da se služimo. Ja moram odmah konjak, malo da se smirim. Služite se
sami, manite se formalnosti u ovom opštem haosu, molim vas! U zemlјi gde
svi smatraju svojom najvišom sposobnošću da izvrdaju svaki napor koji se
odmah ne isplati, u narodu u kome se smatra da zakoni za budale važe...
Hvala lepo, ne mogu ujutru konjak. Međutim, ja nisam došao da se
častimo...
Kakvo rajsko piće, apostolsko je piće ovaj konjak! Ako je stvarno tačno da
zemlјa koja ima dobro piće, ima i dobre žene, onda blago tim Francuzima.
Oni imaju i razloga da ginu za otadžbinu. Bogme, dočepaću se Francuske pre
zime pa makar plivao do nje.
Gospodine majore, ja želim već sutra da idem na front, u neku divizijsku
bolnicu.
Hoćete da se žrtvujete za slobodu, je l' te? Sloboda, eh, sloboda... Idealčić
jadnika i slabića! I vas, sa načelima i vrlinama za obmane. Ja sam slobodan
otkad sam prohodao i video da lјudsko govno gore smrdi od goveđeg... U
svakoj državi, pod svakom vlašću i svakim carem, ja imam slobodu. Jer svaku
radost mogu i smem da imam. O, ne zato što sam lekar, što je naša profesija
unosna... Ne, ne, kolega! Konjak je zaista apostolsko piće. Da, hteo sam vam
reći: ja uvek mogu da budem srećan. Da, uvek! Šta me se tiče čija se himna
svira i čija se zastava vijori na dvoru. Nikad se nisam postideo nijednog svog
zadovolјstva i nijednog poroka. Kakva je to moć — porok. Ne smeškajte se,
gospodine Radiću. Znam, vi ste ubeđeni da na ovome svetu ima malo, vrlo
malo lјudi sa vrlinama. Pardon, gospodo moralisti. Ja vam tvrdim: na ovome
svetu još je manje lјudi s pravim porocima.
Moguće. Ali to mene u ovom času ne zanima, gospodine majore.
Slušajte, kolega. Uživati u svojim porocima, negovati svoje poroke, to je
dosezanje... ne dopada mi se ta reč, ali... to je stvarno dosezanje do nekog
vrha. Prave, cele sreće. Za tu jedinu sreću potrebna je, naravno, pamet. Ajde,
reci mi iskreno, znaš li jednog poročnog čoveka da je glup? Taj egzemplar bi
vredelo naučno obraditi i čuvati u parafinskom ulјu. Zar ta činjenica ničemu
ne poučava sve vas čovekolјupce i moraliste?
To što govorite, verovatno je i neka istina. I ne suprotstavlјam vam se. Ali
ja sam slabić i glupak, pa vas molim da me još sutra uputite u trupu.
Ponavlјam, tražiću raport kod vojvode Mišića.
Možete. Ja vam tvrdim: vrline su uzroci. i ratova. Hrabrost, odbrana časti i
dostojanstva... Kolega Radiću... Oslobodimo poroke u lјudima, i biće
slobodan svet! Pred porocima ne postoje državne granice, jezici, uniforme,
nacionalne svetinje... Sedi još malo, molim te. Ti si jedini čovek u ovom
smrdlјivom Nišu, kome ja želim da ispovedim jednu svoju muku.
Ja moram da idem, kolega Aleksiću. Kod vas ću doći sutra u osam. Ponovo
vas molim, dočekajte me sa spremlјenim aktom o premeštaju u neku
divizijsku bolnicu.
Moram nešto da ti ispričam. Zalјubio sam se užasno. A ona mi je rođaka,
ne smem da kažem šta mi je. To je, Radiću, žena... Gospode, kakva su joj
bedra i noge, jao, kakve sise nosi... Siguran sam da u Srbiji nema pet takvih,
nezamislivih... I kurva je. Ona pohotna, samoživa kurva. Evo, soba mi se
okreće, mrači mi se pred očima... Ona je već nekoliko dana u Nišu, ručava sa
mnom, a večerava s nekim poručnicima... Ja sam izludeo od... ne postoji u
srpskom reč za moje stanje, nema je ni u nemačkom... Kakvo tvoje
rodoskrvnuće! Samo majku ja priznajem za rod. Pa to je neverovatan
cinizam. Sinoć mi reče da bi se pre obesila. no što bi legla sa mnom. A sad
dolazi kolac u srce, čuj: bez obzira koliko joj se ja sviđam! Čuješ li to — bez
obzira... To — bez obzira, dovodi me do ludila. Zašto, zašto? pitam ja. Ona
strese grivu, kakvu kosu ima! Hteo sam da je zadavim!
Paun Aleksić tresnu pesnicom o sto i zasuzi od besa, pa spusti glavu na
pesnice. I ne podiže je ni kad Mihajlo Radić otvori vrata i brzo, bojeći se da
ga ne sustigne, izađe iz sanitetskog odelјenja Ministarstva vojske.
 12

Danas opet obradovana Bogdanovim pismom i uzbuđena sutrašnjim

prvim odlaskom u očevo selo i susretom sa nepoznatim dedom, Milena za
večerom ne prepušta oca njegovom smrknutom ćutanju: želi što više da sazna
o dedi, stricu, lјudima koje će sresti. U stvari, želi da sazna celu istinu o
njihovom razlazu, sumnjajući da su očeva dosadašnja objašnjenja potpuna i
prava. A Vukašin joj odgovara škrto i rasejano; najviše se muči u opisivanju
svog oca i brata koji treba, po telegramu koji im je danas poslao, da je
dočekaju na stanici u Palanci. Aćim, najverovatnije, još uvek nosi raklјastu
bradu; Đorđe takođe ima bradu, spazio je to one noći pred valјevskom
bolnicom, kada mu je pripalјivao cigaretu. Više od toga ne može da joj kaže;
dvadeset i dve godine je prošlo od njihovog poslednjeg viđenja. Zbuni se i
zastade. Kaže joj da poslednja iziđe iz voza i stane pred kancelariju šefa
stanice; oni će nju prepoznati, liči na oca.
A ako ne prime telegram i ne dođu? — prvi put o Mileninom putovanju
progovori Olga.
Ako je niko ne čeka na stanici, neka najmi fijaker i odveze se do Prerova.
Bila je ratna bolničarka, bogamu!
Pa naravno, mama. Uzeću fijaker. To bih najviše volela. Sama da putujem
do Prerova, uživam u lepom predelu i razmišlјam o tatinim odlaženjima u
selo kad je bio đak...
Milena, ja te molim da se vratiš najdalјe za nedelјu dana.
Vratiću se do subote, mama. Možda će Bogdan dobiti trodnevno odsustvo i
u nedelјu doći u Niš... Ne brini, tata. — Polјubi ga i ode u svoju sobu.
Olga pokuša da povede razgovor o današnjoj sednici Narodne skupštine, a
on joj promrmlјa da još nije govorio. Ne može ni njoj da kaže kako je danas
otišao sa govornice; ni da su ga i danas pred ulazom u Skupštinu, građani i
vojnici, invalidi sačekali sa povicima da brani srpsku zemlјu i čast. Da li je on
samo u jednom političkom nesporazumu sa većinom svojih savremenika? Ili
je to nešto dublјe, nešto sudbinsko u prelomu. Možda njega, unuka Luke
Došlјaka, onog što je u pelenama ostavlјen; na korenu iščupane vrbe gde je
bivakovao zbog naroda koji se u moravskim šumama sklonio od zuluma
turskih janičara — muči onaj praroditelјski strah za postojanje? Strah urođen
i nasleđen, krvnom plazmom mu plovi, sada buknuo pred nesaglednom
opasnošću koja se nadvila nad Srbijom... Možda predstoje nove seobe,
zbegovi, dugo ropstvo... Biće to drukčije ropstvo, pod modernom Evropom,
koja ne vlada samo silom, već i novcem i obmanama. Ropstvo pod
gospodarima mašina i laži, protiv kojeg su nemoćne i uzaludne selјačke
bune... Čeka li Srbe sudbina Čeha, Hrvata i ostalih Južnih Slovena, ali sa
žigom i krivicom šizmatičnog pravoslavlјa?
Olga opra sudove, raspremi postelјu, pa bezrazložno poče da tumara po
sobi: ne zna kako da mu pomogne. Ugasi sijalicu da ga više ne gleda
pogurenog nad cigaretom i s pogledom u pod. On se ne pomače i ne pokaza
da mu je svetlost potrebna. Žiška cigarete u mraku podseti je na onu,
Radićevu žišku cigarete u valјevskoj pomrčini; uzdrhta, priđe mu savlađujući
želјu da ga pomiluje po vratu. On se ni sada ne pomače, ne čuje mu ni
disanje. Zar ne oseća kako joj drhte ruke? I sada samo sebe čuje. Mora nešto
da kaže, muca:
U ovakvim vremenima, možda je najispravnije slediti decu. Nјima su duže
potrebne i sloboda i otadžbina.
Kad bih ja bio siguran šta je to što njima može biti dobro...
Onda učini ono što je tebi najbliže.
A ako se ovih dana čini pogreška koju ni vek ne može da ispravi?
U ćutnji i mraku kasnije i legoše. Ležeći na leđima, Olga sva utrnu u
nepomičnosti; pravi se da spava, ne bi li on zaspao. Ne može sada da mu
okrene leđa, legne na desnu stranu i zgrči se kako uvek najbrže zaspi. Bila bi
to gruba ravnodušnost, bila bi iznevera — to okretanje leđa njemu noćas. A
nikad joj nije bio bliži i prisniji, iako ga je nekad mnogo više i drukčije volela
no što ga voli sada, zamućena prisustvom Mihajla Radića u Nišu, sva u
strepnji da je ne poseti i istovremeno u priželјkivanju, gotovo žudnji, da ga
vidi. Ovaj Vukašin koji dve noći ne spava u muci da ne pogreši, ovaj prvi put
tako nesamouveren čovek, koji po povratku iz Pariza govori tiho i kreće se
lagano i oprezno, kao da oseća da smeta, čak se malo i pogurio u hodu,
ponekad joj liči samo na brata-blizanca onog Vukašina do rata, jakog l
odlučnog, ispršenog i strogog.
Veliki sat izbi jedan po ponoći, a on opet pripali cigaretu, uzdahnuvši
otegnuto. Olga se nadnese nad njega i spusti mu dlan na znojavo čelo:
Vukašine... Strah me i Mileni da dajem savete, a kamoli tebi... Ali više ne
mogu da ćutim na tvoje noćašnje ćutanje. Ti znaš da ti ja lјubav nisam tepala,
ja sam je živela... — učini joj se da preglasno govori, da će probuditi Milenu,
sve stanare u kući, i zamuče sa nekom vrelom zbrkom u glavi i zebnjom od
ovih teških reči.
Olga, reci mi to što želiš. Ona sva uzdrhta od njegovog šapata. Rukavom
spavaćice obrisa mu znojavo lice i vrat. Pridiže ga, okrenu mu jastuk da mu
bude svežije pod glavom, to je sasvim pribra, uze mu ruku i, pridignuvši se na
jastuku, reče odlučno:
Pred nesrećom koja nastupa, ja bih, Vukašine, svoje ideje i načela
zakopala u sebe. Mislim da je poštenije biti danas s lјudima, no sa nekom
svojom idejom.
Ali ja sam, kao što znaš, napisao bar dvadesetak uvodnika o javnom
poštenju i savesti. I našoj deci oduvek sam govorio da služe istini i pred
svačim sačuvaju ponos. Teško mi je, ne mogu ni sada drukčije.
Kad se strada, u to sam se u Valјevu uverila, lјudima najmanje treba
istina, Vukašine. Ljudi u nesreći traže utehu i poneku dobrotu.
Tvoja iskustva iz Valјeva, na žalost, ne mogu u Skupštini da primenim.
Skupština nije bolnica. Iako po kuknjavi, na momente, i na bolnicu liči.
Niš je bolnica, Srbija je bolnica... I cela Evropa je bolnica. Razboleli se
narodi, svi lјudi. Onaj ko danas nije bolestan, koga duša za nekim ne boli,
nije ni čovek.
Razumem te. Ali pred tolikim zlom koje nam preti, mi se dobrotom ne
možemo spasti — poćuta, pa dodade: — A ti, Olga, želiš da se promenim? Tu ti
želјu osećam od kada sam se vratio.
Ona se poduže zamisli pre no što reče:
Ja, Vukašine, nikada nisam želela da budeš drukčiji no što jesi. Nisam
pokušavala da te po sebi previjam i prelamam, bez obzira što mi nije uvek
bilo lako da živim s tobom,
Znam. Spavaj.
On joj prisloni lice uz nedra, a ona ga blago prigrli. On se prepusti njenoj
nežnosti i privi se uz nju, sada moćnu i zaštitničku. Jedino je pored majke,
kao dečak, ovako klonulo ležao; oseća kako se smanjuje, kako više ne misli,
kako iz njega ističe strah; i oseća samo jednu želјu: da se produži noć i ovo
udisanje njenog tela.
Ona mu sluša damare koji je sabiraju u jedno: ono što ona svom dušom
želi da bude, što je bila pre Valјeva. Ali od neke teške zebnje koja ne potiče ni
od čega znanog — drugo je briga za Milenin put u Prerovo, drugo je strah za
Vukašinovu sudbinu, nije to ni od one neprestane, tmone patnje za Ivanom
— ne zaspa ni kad njega svlada san: leva ruka je boli od njegove težine, neka
je boli...
 13

Bora Pub umorno i nežno prikupi karte sa stola, uvi ih u belu maramicu i
stavi u unutrašnji cep svoje naredničke bluze, pa izvadi iz džepova sav
dobijeni novac i s lakim gađenjem baci ga na sto:
Gospodo, uzmite, to jest pozajmite koliko vam treba do prvog. Platu
nećete primiti još nedelјu dana — kaže oficirima kojima je i večeras izvrnuo
džepove, a gleda majku: zabolela je glava od straha što on na kocki ovih dana
dobija toliki novac, a uskoro odlazi na front i to u Beograd, koji će, kako se
priča, Nemci svojim velikim topovima sravniti sa zemlјom.
Oficiri odlučno odbijaju izgublјen novac, neki i uvređeni njegovom
velikodušnošću, ali mu svi uglas zakazuju partiju pokera sutra uveče i u
drugom stanu, jer domaćin tri večeri uzastopce dobija. Borina majka, sa
maramom preko čela, kao krivac, snishodlјivo ih nudi kafom, vinom,
kolačima; zahvalјuju se i odlaze.
Bora Pub stoji i zuri u gomilicu novca na stolu; sa sličnim osećanjem, kao
neku noć u kupleraju, ležao je pored žene koja se prepustila snu čim mu nije
bio potreban nikakav njen napor. I on sada po ko zna koji put u ovakvom
pobedničkom trenutku, reče u sebi: od onoliko uzbuđenja kakva prlјava
gomilica! I to je pobeda! Kraj tolike strasti...
Mama, idem malo da izbistrim glavu! Brzo ću se vratiti, ne brini... —
Razočaranu majku pomilova po obrazu, izjuri na ulicu, stiže Mihajla Radića,
koji ide u suprotnom smeru od ostale dvojice njegovih noćašnjih pokerskih
partnera: — Gospodine kapetane, mogu li da vas otpratim do prenoćišta?
Možete. Ali mi se, molim vas, noćas ne obraćajte kao kapetanu.
A ako me kao ranjenika dovuku u vašu bolnicu, pa morate da mi
amputirate ruku ili... ? Meni je ruka najvažniji deo tela, to da znate. Ruke i
oči.
Razumem. Slepci se ne kockaju.
Ćute i idu lagano. Sijalice su retke, ali je noć zvezdana. Lavež se razlegao
zemlјom.
 Svake noći mi se čini da Nišom besni pokolј pasa. Od neke groze, koju mi
izaziva ovaj lavež, ne mogu da zaspim... Doktore, šta ćemo s tugom? Tom
krvopijom...
Pričajte je nekom. Trošite je. Ona buja U ćutanju.
Nemam s kim da je trošim. Svi su mi pametni drugovi izginuli. A o tuzi —
ako se ne govori kako treba, ona se pretvori u gađenje. Ja sam uveren da je
tuga predmet visoke, teške nauke. Ili dara za nju.
Za ispovedanje nisu nam potrebni pametni nego oni koji su patili. A njih
je mnogo i u Nišu.
Ja se, doktore, klonim patnika. Tašti su i stalno od nekog i zbog nečeg
uvređeni. Zahtevaju jedan besmislen napor, godi im laž... Ne slažete se?
Slušam vas s drugim iskustvom... O tuzi ste počeli.
Da. U Đačkom batalјonu u Skoplјu, imao sam jednog druga, nekog Ivana
Katića, zaroblјen je, na žalost... On je imao neverovatan talenat za razgovor o
tuzi.
Doktor Radić zastade pod sijalicom i, klateći svoju senku, kao za sebe
prošapta:
I njegova majka ume da pati.
Vi je poznajete?
Da — zakorači odlučno da zgazi glavu svoje senke. — Radili smo zajedno u
jednoj valјevskoj bolnici.
Bora Pub ga sustiže, poravnaše korake:
Tu gospođu video sam dva-tri puta kad je dolazila sinu u posetu i učinila
mi se nadmenom i vrlo nesimpatičnom. Ali, Vukašina Katića, Ivanovog oca,
jako poštujem.
Ravnodušan sam prema političarima.
Vukašin Katić je nešto drugo, doktore. Dok sam živ, pamtiću večeru koju
nam je priredio u Kragujevcu, uoči odlaska na front. I ja sam te noći zaspao
bez mržnje prema lјudima koji su mi ubili oca.
S obe strane ulice na njih zalajaše psi. Zaćutaše dok ih ne minuše, a Bora
Pub nastavi:
U ovom Nišu se osećam kao u zemunici punoj dima. Prosto me guši neka
muka.
Razočarali ste se u lјubav?
Nije mi data ta prilika. Devojke su me uglavnom smatrale mračnim i
dosadnim. A ni meni se nije često događalo da se oduševim njima. Doduše,
prekjuče mi jedna devojka nije došla na sastanak. A tako lepo osmehnuto lice
nisam u životu video. I sve sam joj video na licu. Gledao sam je opčinjeno i
išao za njom čitav čas kao da me je vodila na lancu. Gospođica je buduća
učitelјica, a sada dobrovolјna bolničarka u Valјevu.
Dušanka?
Da! Vi je poznajete?
Bila je bolničarka u bolnici u kojoj sam ja bio upravnik.
Nije moguće? Pa mi se svi poznajemo u ovoj bednoj Srbiji! Ako ne
poginem, idem u Aziju, taj lјudski okean. U svet u kome ću poznavati samo
svoje prijatelјe... Molim vas, doktore, ozbilјno mi odgovorite: da li je ta
devojka i u bolnici imala na licu onu ozarenost... Ona je ili nišča duhom ili
prava Bogorodica.
Ta Dušanka je naša najobičnija dobra devojka. Jedno dobrodušno biće,
koje ima malo mašte. I koje lako i kratko pati zbog nesporazuma sa
okolinom.
Kakvih nesporazuma?
U onom valјevskom paklu, ona je zbog tog svog osmeha, ili ozarenosti,
kako vi kažete, smatrana lakom ženskom ili je izazivala otpor kod bolesnika i
ranjenika. Vređalo ih je nešto.
Razumem, razumem... Nemojte, doktore, misliti da sam ja noćas tužan
zato što mi je ta Dušanka odbila sastanak. Mali je to razlog, sitna je to tuga.
Jedna kombinacija u kareu može da je zbriše.
Ne verujem vam.
Noćas mi sve verujte, molim vas. Ja se od petog razreda gimnazije mučim
da budem cinik zato što sam shvatio da lјudi imaju malu sposobnost da
veruju drugom. A raspolažu neverovatnim veštinama da obmanu kako
veruju, shvataju, saučestvuju...
Koračaju sve sporije, senke rastu, beže od njihovih koraka, kukurikanje
petlova meša se sa lavežom. Bora ne može da ćuti:
Odsustvo mi je još više smučilo život. A prekomandovan sam u Odbranu
Beograda. I za četiri dana, iz ove niške kafilerije odlazim na Kalemegdan da
čekam Nemce... Tamo gde sam odrastao.
Razumem vas. Ova opšta neizvesnost i poslednju budalu dovede do očaja.
Ma plјujem ja, doktore, na sve za šta se brine u Nišu u ovim danima. Moj
državni i nacionalni problem je tuga... Tuga u duši, u koži, u svakoj misli... U
svemu što vidim i čujem. Čini mi se da je ova kaldrma koju gazimo istrulela
od tuge. Da se ove kuće, tarabe, ovo drveće pod sijalicom raspadaju od tuge.
Da su kao testo... Mogu ruke do lakata da zavučem u tu tugu.
Mihajlo Radić stade, pruži ruku da mu je stavi na rame, ali se Bora Pub
trže od takvog zaštitničkog pokreta: gadi se takve nežnosti. Nastaviše da
koračaju vukući za sobom duge senke, praćeni zalajavanjem pasa. Kad im se
senke sabiše za petama, Mihajlo Radić reče:
Znate šta, Boro. Sva se naša osećanja vremenom preobraze. Kad strah
dugo traje, mi ga više ne osećamo kao strah.
Ali mene odavno nije strah, doktore. Strah mi nikad nije bilo najteže
osećanje.
Pa strah i nije najteže osećanje. Strah, Boro, pokreće na akciju, strah ima
nadu, u strahu postoji vreme. Najteža su ona osećanja u kojima se ne oseća
vreme. U kojima ne prolazi vreme.
Da, da. Na Suvoboru, čekajući neprijatelјski napad, ukočen strahom, ja
sam i čuo i video vreme.
U ovim danima, ipak je, Boro, najteže steći nadu. Bilo kakvu nadu.
Što se nade ili nada tiče, ja odavno znam samo za male, banalne nade.
Onu životnu nadu polažem u slučaj. Ono što se ne predviđa. Ono što se ne
očekuje. Kao zalutali kuršum...
Treba nam nešto izvesnije od zalutalog kuršuma.
Mačka im pređe put. Bora ćuti. Sačeka da neka psina iza tarabe odreži
svoje, pa upita: Predlažete mi ideale?
Predlažem vam da smislite svoju ideju za život. Neko opravdanje. Cilј.
I onda da se žrtvujem za njega? Je l' tako, doktore?
Ako ideja to zahteva, i da se žrtvujete. Uostalom, svi smo mi primorani da
se žrtvujemo. Mi smo već žrtvovani. Tako se sazdalo sve što nam čini život.
To vam je neka uteha, doktore?
Jeste. Ako na to ne pristajemo, onda danas možemo biti samo očajnici ili
pokvarenjaci.
Dobro, doktore, šta je za vas otadžbina?
Otadžbina?! Ljudi koji pate, to mi je otadžbina. Koji stradaju, koje muči
bol...
I vaš je patriotizam... terapija! Lečenje bolesnih. Za vas je, dakle,
otadžbina jedna ogromna bolnica, pod vedrim nebom... Pa to, doktore, može
biti i Mađarska! Interesantno.
U načelu, zašto da ne! Posle Valјeva, otadžbina mi se sabila u lјude.
Postala lјudska sudbina. Sva se poistovetila sa lјudskim stradanjem.
Patriotizam je, Boro, moja pripadnost lјudima koji pate. Kojima sam
potreban.
Bora Pub se zagleda u zvezde više njegove glave, poćuta pa reče:
Vi ste patriotizam izjednačili sa dobročinstvom, sa filantropijom.
Ne baš tako. Mnogo ste me suzili. Pre svega, meni je otadžbina svet u
kome ima smisla mučiti se za vrline. U kome nije besmislena muka razuma i
savesti.
Ako je to otadžbina, onda su na ovome svetu lјudi bez otadžbine. Nema te
otadžbine!
Ali se za takvu otadžbinu treba mučiti, Boro.
Nemojte, molim vas, da se uvredite na moju iskrenost. Ali, sa takvim
vašim patriotizmom, dragi doktore, teško može da se izdrži jedna artilјerijska
vatra. A da se krene na bajonet — ni govora! Zbilјa, gospodine Radiću, zar vi
zaista imate o lјudima tako visoko mišlјenje, oni vam stvarno toliko znače, da
biste sa bajonetom i bombom, kroz kišu kuršuma, jurili da ubijate druge? Ili
nedelјu dana ležali u blatu i snegu.
Bih. I to ne zato što sam ubeđen da su Srbi dobri ili da svi lјudi imaju
takve vrednosti da se za njih treba žrtvovati. Ja u to nisam ubeđen. Ljudskom
vrstom nisam oduševlјen. Niti sam zalјublјen u srpski narod. Ni u jedan
narod na svetu. Ali, u tom svetu koji se danas ubija po čitavoj Evropi i
morima oko nje, postoji, eto, ovde-onde, poneko biće želјno dobra u lјubavi, i
sposobno da čini dobro i voli... A misli. Ima potrebu da misli bez koristi. To je
bitno, bez koristi. Takvom stvoru, sasvim sigurno, nije ništa ravno u vasioni.
Ništa! A takvih stvorova ima i u Srbiji.
Nastaviše da koračaju ćuteći. Bora Pub, opet prvi i preglasno za ponoćno
doba i pustu ulicu, progovori jetko:
Da vidimo, gospodine doktore, zašto ta mila i retka životinjica — čovek,
želi da čini dobro? Zašto je dobročinitelј, zašto voli?
Ja u ovoj kući delim sobu s jednim kolegom koji, kao i ja, čeka raspored.
Ali, mi ćemo, ako vam se još ne spava, da produžimo razgovor.
Važi, doktore.
Počeli smo o pobudama činjenja dobra. Da prećutimo sve one opšte,
znane razloge. Ja govorim samo u svoje ime. Protiv lјudskog ništavila ja
nemam čime da se borim osim činjenjem dobra. Otkad sam počeo da mislim,
mene muči ideja večnosti. A nisu me zamislili knjiga i reč, nego kamen.
Kamen Lazareve kule, kamena rozeta Lazarice, onaj mermerni portal
Studenice, kojim je čovek nadživeo sebe... Ta težnja za večnošću, ma koliko
da je u krajnjem ishodu takoće besmislena, ipak je onaj nevidlјivi temelј
našeg sveta.
Ne razumem u kakvoj su vezi večnost i dobročinstvo.
U sasvim neposrednoj. Ako već ne mogu, ako nemam dar da mislim u
kamenu, ili moć da izgovorim reči koje će da me nadžive, ja imam mogućnost
da postojim i u lјudima, i preko svog trajanja. Mogu da se usadim u više lјudi,
da se umnožim. I uvremenim.
Toliko lepo o sebi mislite?
Toliku moć vidim u činjenju dobra. Sve ostalo treba toj moći da služi.
Sloboda, pre svega.
Istu želјu imaju carevi, tirani, takozvane voće naroda. I oni čeznu za
velikim kralјevstvima i imperijama u kojima bi se svuda potvrđivalo njihovo
prisustvo i postojanje. Oni jedino uspešno i rade za večnost.
To su, ipak, sasvim suprotne stvari, Boro.
Nisu! Jer ničim se tako uspešno ne vlada lјudima kao činjenjem dobra.
Vašoj strasti ja se ne divim, ne padam na kolena. Vi volite lјudsku zavisnost
od vas, vi čeznete za zahvalnošću! — na Borin preglasan govor kidisaše psi; on
viče: — Vi se u bolnici, meću ranjenicima i bolesnicima, verovatno osećate
kao Mojsije, kao Cezar, kao Napoleon! Spasilac, pobednik!
Mihajlo Radić ćuti i čeka da se stiša lavež.
 14

Prvu noć u Nišu, Kosara je sa Životom u naručju provela kod kasarne,

uživajući u valcerima kojima su zaroblјeni austrougarski oficiri slavili
rođendan svoga cara. Drugu je počela u nekoj šupi za izdavanje koju su do
ponoći ispunili pijani vojnici, pa je u cik zore pobegla od njihovih pipkanja i
nutkanja rakijom, i od svanuća, sa svojim Životom uvijenim u žutu maramu,
sedi uz lipu preko puta kuće u kojoj, još sinoć je saznala, stanuju gospođa i
gospodin Katić. Odjednom je pretrnula da je ta gospoda ne izmarširaju kao
kuju. „Pokaži opštinsko uverenje, da vidimo ko si i šta. Dokaze, dokaze,
gospođo, da ti je dete od našeg sina. Napolјe, kurvo!“ Zato je i odlučila da
sačeka jutro, pa da im bane oko fruštuka, ima ceo komšiluk da čuje u čemu je
stvar. I poslednji dinar potrošila je na prenoćište, nema čime da kupi kartu za
povratak u Skoplјe. Nije valјda bog bio pijan pa mu se omaklo da neki gadovi
naprave onoga onako finog i čistog đaka što je one noći, kad đaci odoše iz
Skoplјa da izginu, kao cule klečao i molio u „Slobodi“, a nije jadnik ni znao
zašto bulazni tolike nerazumlјive reči. Ćorav i da bog sačuva smušen
dugajlija, a pošten kao da nije đak. Nije prošlo ni nedelјu dana, a ono stiže
pismo: „Oprostite, gospođice, ja nisam Stepanović, ja sam Ivan Katić.“ Otkud
tom mlakonji onako mortus pijanom da prdne u glavu — Stepanović? Mislio
đak, kad ženska čuje prezime vojvode Stepe, odmah pada na trticu. Dokle li
spava ta beogradska gospoda, ne razbudila se dabogda!
Žene sa zembilјima i korpama izlaze iz dvorišta i žure na pijac i u dućane.
Neka ih još malo, sine majkin, Nišlijo moj... Nije baš fino da im banemo
dok ne fruštukuju. Ih, što bi bilo dobro kad bi ti malo zakukao kad uđemo!
Makar onako kao mače, pa da onda vidim da li su im srca kornjače. Jao, sine
moj lepi, da ti znaš šta sve može nama danas da se desi! Al' ako stvarno, što se
kaže, kruška pod krušku pada, onda je stvar sređena. Ajde da mi se naruckaš i
da mi tamo ne cokćeš kao kučence. Jao, pa ti ćeš tamo da mi se ukakiš! Gde
ću te onda onakog? Da im se sluškinje vrate sa pijace, pa da im banemo. Mi
više nemamo ni simit da kupimo. Onako ću kako oni budu prema meni. Na
čvrsto — čvrsto, na fino — fino. Tako dok se ne reši stvar. A posle će tvoja
majčica da se prepodobi kao sveta Petka. Uh, što je opasan onaj gospodin što
sa onom lepom gospođicom izlazi iz njihove avlije. Nosi kofer, kida za Solun!
Jeste onda u „Slobodi“ nešto bulaznio o sestri, ali njegova sestra ne može biti
lepotica. Jao, ovaj gospodin je visok kao đak! Gazi i gleda kao da je sam
samcit u Nišu... Ne bi volela da ti ovaj bude deda... E, sad je vreme, moramo,
sine Života, pa šta nam bog da. Nemci kreću na Srbiju, zgaziće sve, moram da
te spasem. More, boga ću da prevarim, ima da te spasem!
Gospođo, molim vas, gde ovde stanuju gospođa p gospodin Katić iz
Beograda? Pa meni gospođa i treba. Dobro jutro, gospođo. Vi ste majka Ivana
Katića, koji je prošle godine bio u Đačkom batalјonu u Skoplјu?
Olga uzdrhta i ustuknu pred ženom sa bebom u naručju, uvijenom u žutu
maramu:
Da... Izvolite, uđite... — promuca i zatvori vrata da ih susetke ne gledaju i
čuju razgovor. — A ko ste vi?
Ovo je, gospođo, vaš unuk Života. A ja sam Kosara.
Olga se uhvati za krevetsku tablu i razrogači oči, ne verujući ni da sanja...
... Lokomotiva je tresnula o vagone i obavila se parom pred polazak, a on
se pred njom tužno osmehivao i pretvarao u dečaka:
„Ivane, voliš li neku devojku? Zašto se stidiš, sine? Toliki tvoji drugovi
imaju devojke, pogledaj ih kako se grle...“
„Ne volim o tome s tobom da pričam.“
„Moraš mi sada reći. Poznajem li je? Nije iz Beograda? Francuskinja?
Svejedno mi je ko je i šta je. Neka bude Ciganka, samo da je ti voliš, da ona
tebe voli... Zašto si prebledeo, sine?“
„Mama, ja imam devojku. Ime joj je Kosara... Živi u Skoplјu.“
Gde vi živite, gospođo?
Otkad se zaratilo, u Skoplјu. Ovako, kao i vi u Nišu.
A u kojoj ulici stanujete?
U Prestolonaslednika Đorđa, gospođo.
Broj četrdeset šest?
Nije četres šest no je tries šes. To je jedna soba u dvorištu, ali je vrlo
prijatna.
„To je, mama, moja poslednja lјubav. Zašto ti se ne dopada njeno ime?“
„Dopada mi se, sine. Kosara je staro srpsko ime. Piši joj često, molim te.
Ne budi junak kakvi su svi danas prema ženama...“
A je l' vam pisao moj sin Ivan?
 Ne znam zašto mi nije pisao. Pozdravlјao me redovno preko nekih
njegovih kolega... Pravo da vam kažem, gospođo, to me mnogo čudi što mi
Ivan nije pisao. Onako fini...
Zaroblјen je. Ne zamerajte mu... Možda vam je zaboravio adresu. — Gleda
je razočarano: ružna je i prosta! Bože, zar je ovo istina?!
„Mama, Kosara je čarobna devojka. Ona je lepotica, pametna je, ponosna,
otmena. Ti bi bila očarana kad bi je videla... Ja sam neizmerno srećan, mama.
Idem u rat, idem u rat zalјublјen. Pored tebe i Milene, još me neko voli...“
Gospođo, nemojte mi zameriti, ali mi se Života probudio. Vreme je da ga
podojim.
Olga koraknu ka Kosari, uze joj dete iz naručja, zagleda mu se u lice: ono
žmuri i cokće. Ivan je imao ovakvo čelo... Jeste Ivanovo čelo! Ali nos... nos je
majčin... Gospode, majko božja, da li je njegovo?
Tresu joj se ruke, Kosara se uplaši da ne ispusti Životu pa podmesti svoje
ruke pod njega da ga dočeka ako ga ispusti ova gospođa, nema kud! Nema
kud!
Mogu vam reći, gospođo, da ja ne znam kako dete plače. Časnu vam reč
dajem, nisam ga čula. Kad ogladni, on ovako kao sad cokće. Nadojim ga, pa
spava kao topče... Možete misliti kakvu lepu narav na Ivana ima... Izvinite,
zbunjena sam i ja. Ko ne bi, razumem vas potpuno kao majka. Kad bi se meni
desilo ovako kao vama, stigne mi unuk od Živote... Dala sam mu na vodici
ime Života — da mi bude živ, pa ako vam se ne sviđa, kad ga krstimo u crkvi
da bude Miloš... Ili neko ime koje vi volite, nisam protivna. Da ga ja sada lepo
nadojim, pa ćemo posle da razgovaramo sve što treba... Mi smo svu noć
putovali vozom, pa smo se, eto... malo užućkali... A je l' vama redovno piše
Ivan?
Olgi teku suze, ne vidi ih, ne zna šta da učini, nema ni jednu reč u sebi.
 15

Pošto je ispratio Milenu na stanicu, bez ikakvih poruka ocu i bratu,

Vukašin požuri ka Skupštini, a pred njom i u parku do Nišave ugleda još više
naroda no juče; opet ga dočekaše povicima, ali ogorčenijim:
Dokle ćeš da ćutiš, Vukašine Katiću? Zar se i ti svijaš pod Pašićev skut?
Okrenu se: svi su smrknuti i zabrinuti; nekoliko žirado-šešira podigoše se
za pozdrav. Otpozdravi im i požuri u skupštinsku dvoranu, na svoje mesto,
nameran da prvi zatraži reč.
Oko njega poslanici zabrinuto i uplašeno govore o nemačkom zauzeću
ruske tvrđave Kovno, u čiji pad nisu verovali ni najveći srpski pesimisti;
poslanici bliski vladi tišim glasom prepričavaju oštre prekore ruskih novina
Srbiji za njenu neuviđavnost i ometanje odlučujućih ratnih napora saveznika
na Balkanu. Ti razgovori i raspoloženje koje oseća u Skupštini, čini se
Vukašinu da idu u prilog stavu koji će izneti, pa nestrplјivo dočeka ulazak
Pašića i ministara.
Sekretar Skupštine vrši prozivku poslanika, a često se čuje: Nije ovde!
Noćas klisnuo za Solun! I taj je noćas otperjao na jug! Protesti i jarost na
poslanike koji su pobegli od učešća u donošenju sudbonosne odluke za
Srbiju samo ga učvršćuju u nameri da prvi zatraži reč. Međutim, za govornicu
prvi staje Pašić i bez ijednog znaka uzbuđenja, čak i nekako ravnodušno,
zatraži od Skupštine mandat vladi u vođenju pregovora sa saveznicima i
pravo da postupa prema mogućnostima i potrebama vođenja rata do pobede.
Još on nije seo na svoju stolicu, na govornicu stupaju poslanici koji
zahtevaju ostavku Pašićeve vlade i obrazovanje nove vlade koja neće
prihvatiti savezničke ucene i žrtvovanje nacionalnih teritorija.
Vukašin Katić zastrepe, ali nekako nalјućeno zatraži reč i u tišini staje za
govornicu; ova poniruća tišina kao da mu poseče samopouzdanje. Čuje
treskanje bajoneta i štaka o kamen i uzvike:
Ne galami, narode! U Skupštini se ućutalo! Ljudi, to Pašić šapuće! Šta ste
nagrnuli! Odbi! Zabranjeno je da prisluškujete! Samo preko ulice možete da
stojite i odatle gledate!
 Vukašin Katić poče čvrstim glasom, ali drukčije no što je nameravao:
Gospodo, najveća slabost svake politike je donošenje odluka po nužnosti.
Kad su odluke posledice nužnosti, a ne sopstvene volјe, uvek su rđave —
oštro pogleda Pašića. — A mi smo se našli baš u takvom položaju: da
odlučujemo o nečem što može biti pristanak na tuđu odluku.
Kakav pristanak? Govori samo u svoje ime, gospodine Katiću!
Upravo to i jeste naša nesreća, gospodo, što u ovom času i na ovome
mestu, nemamo prava da govorimo samo u svoje ime, ni u ime stranke.
Primorani smo da govorimo u ime sutrašnjice. A to je ona odgovornost kojoj
se ne vide granice.
Ne zaobilazi!
... Nemačke i austrougarske armije samo što nisu prešle Savu. Bugarska je
pred mobilizacijom, Rusi odstupaju, Englezi su poraženi na Galipolјu, u
savezničkim vladama i generalštabovima širi se mišlјenje da Balkan treba
konačno napustiti...
Onda će izgubiti rat!
Vojska nam je prepolovlјena, narod je potpuno iscrpen bolestima,
nerodicom, opštom bedom. Državna blagajna je prazna... Nemamo čime da
nastavimo rat — zastaje: vidi kako mu se potvrdno klati Pašićeva brada. —
Ako nas saveznici napuste, a napustiće nas sigurno ne budemo li ispunili
njihove zahteve, bićemo uništeni...
Ne smeju da nas napuste, treba njima Srbija!
Napustiće nas. Znam to dobro, pre tri dana vratio sam se iz Pariza. Ne
zavaravajmo se svojim značajem i pobedama, ne opijajmo se nadama. Prava i
sloboda malih naroda, to su prazne reči savezničkih državnika. To su
obmane!
Ne vređaj Rusiju, Katiću! Ovo je srpska skupština!
I Rusija, da, gospodine proto, i Rusija, baš kao i Engleska i Francuska,
vodi politiku svojih računa! I danas, kao od početka sveta, mali i slabi prinose
se na žrtvu velikima i moćnima. Ne dajmo im mogućnost da pred svetom i
istorijom izbegnu krivicu za našu sudbinu.
Zaćuta pred protestnom galamom; predsednik Skupštine žustro zvoni i
zahteva tišinu.
Gospodo, prelazim na stvar i biću kratak... Mi nemamo snage da iznesemo
sve nacionalne obaveze koje smo na sebe natovarili. Zato sa ne manjim
bolom u duši od svih vas koji suprotno mislite... predlažem... — zastade: pukla
tišina. — Predlažem da bez ikakvog odlaganja prihvatimo savezničke zahteve.
On je pameću poremetio! Čujete li ga, braćo?!
I predlažem da za ustupanje Makedonije Bugarskoj do linije po ugovoru
iz 1912. zahtevamo savezničku garanciju za ujedinjenje svih jugoslovenskih
naroda... Bez obzira koliko nam je to sada teško, moramo zasvagda da se
okanemo Dušanovog carstva i juga. Neka u pesmama ostanu gradovi naših
nacionalnih epova i zemlјe kralјa Milutina i Kralјevića Marka... Nemojmo
zbog legendi i negdašnje slave da upropastimo svoju budućnost.
Ko te platio za toliku izdaju?
U čije ime govori ovaj izrod?
U ime dece! Dece, gospodo! A njihova budućnost nije na jugu i u starim
snovima, i nije u ratnoj pobedi nad Bugarskom!
Daj ti svoj miraz! Očevinu razdeli Bugarima! Sramota! U Parizu i
Londonu dobro su ti podmazali gušu i tabane! Gde ste, gospodo opozicijo! On
je bio vaša dika! Judo Iskariotski!
Vukašin Katić ih sluša, stegnut i u grču, ali ga ne vređaju ni najteže
pogrde. Čim se poslanička srdžba malo stiša, nastavi čvrstim, ali ne povišenim
glasom:
Moramo Bugarima pružiti ruku pomirnicu; da nas više nikad ne razdvoji
nijedna Slivnica, i nijedna Bregalnica. To je i razumno i neophodno. Ako to
ne učinimo, mi ćemo danas zapisnički pristati na nacionalnu katastrofu.
Srbija će ostati u pepelu ovog evropskog požara...
Nema dublјeg pepela od tvog kapitulanstva!
Sumnjam, braćo i gospodo!
Ti sumnjaj, ali nek Bog čuva Srbiju od takvih pameti!
Vukašin Katić završi govor bez ijednog aplauza, bez pogleda podrške; prvi
put ispraćaju ga na poslaničko mesto samo nesaglasnost i ogorčenje; a njemu
je pao teret sa duše, pa gleda mirno i pravo u oči baš one koji ga sa najviše
srdžbe napadaju. Skršta ruke i pažlјivo sluša svog partijskog druga, čuvenog
po smirenosti i tihosti za skupštinskom govornicom:
Slažem se sa gospodinom Katićem da danas ne treba sanjati o Dušanovom
carstvu. Međutim, pristanemo li na ucenu saveznika da se odreknemo naše
istočne Makedonije, mi ćemo na jugu imati jednu novu amputaciju naših
zemalјa, kao što smo to na zapadu već imali aneksijom Bosne i Hercegovine.
Srbija bez Makedonije bila bi zaokružena i pridavlјena zavojevačkim
opasnostima iz oba pravca. U ovoj stvari, mi se pre svega moramo rukovoditi
državnim razlogom, gospodine Katiću. Jer geopolitička logika nalaže da
moravsko-vardarska dolina ostane netaknuta u svojoj celini.
Ali prvi put ovaj tihi glas ne utiša razgalamlјenu Skupštinu; to uspeva
Nikola Pašić:... Sva gospoda poslanici govorili su po srcu i svojim shvatanjima
dobra i slobode naše otadžbine. Ja nikom ne zameram nijednu uvredu
izgovorenu meni. Takvo je vreme došlo, da se za spas otadžbine moraju
podnositi i sve uvrede i klevete... I o neistinama i zabludama, izgovorenim u
ovoj Skupštini, vlada mora ozbilјno razmisliti. Jer su izgovorene u muci i sa
dobrim namerama...
Čim Nikola Pašić završi svoj kratki govor, predsednik Skupštine objavi
glasanje o mandatu vladi; sekretar Skupštine počinje prozivku da se proveri
skupštinska većina. Neki poslanici žurno izlaze; razgoreše se svađe:
Kuda ćeš, kukavico? Natrag, da glasaš! Zatvaraj vrata! Predsedniče, treba
zaklјučati vrata! Hoće da beže i kažu narodu pred Skupštinom: ja sam bio
protiv! E, ne može! Ne dajte nikome napolјe! Svi da podelimo odgovornost!
Srbija traži sve naše glave! Glasanje se nastavlјa.
 16

Potišten što mu je Paun Aleksić zlovolјno saopštio da je stavlјen na

raspolaganje ministru vojske, čijem ađutantu mora da se javlјa svakog jutra u
osam časova, Mihajlo Radić se uputi ka stanu Bore Puba, jedinom čoveku
koga poznaje u Nišu, a s kojim može da ne razgovara o saveznicima,
Makedoniji i Bugarima.
Pa on se mora sresti sa Olgom, mora je posetiti! Šta će ona misliti o njemu
ako sazna da je još u Nišu, besposliči tolike dane, karta se po svu noć, a ne
svraća da se pozdravi s njom s kojom je u valјevskom pomoru tolike noći
probdeo u sobi za izolaciju? Svladala ga paunovska taština, ono paunovsko
osećanje uvređenosti za neuzvraćenu lјubav. Nisko. Vulgarno i nisko. Još
danas, po podne, otići će joj u posetu i porazgovarati. Bratski. Da, prijatelјski.
Kako je dobro i čovečansko ovo bestrasno, ovo čisto duhovno osećanje prema
njoj! I kako lјubav sužava čoveka, koliko zlog ima u njoj! I što je lјubav veća,
sve je manja lјubav. Kada bi bar nekoliko dana, tri dana, makar nekoliko
časova živelo u njemu ovo osećanje dobrote i blagosti, bez onih drugih želјa,
one muke zamućene i mržnjom... Pred Skupštinom talasa se i žagori ogromna
masa naroda, nečim naglo uznemirena. Ne voli taj prizor tolike obuzetosti
politikom i državnim poslovima; izaziva mu mučna raspoloženja: narod
obuzet politikom gubi moralno zdravlјe, truje se zabludnim cilјevima i ostaje
bez mere u svojim moćima. On je ovih dana izbegavao da prolazi pored ove
svetine, ali sada, na putu ka stanu Bore Puba, po ovoj vrućini ne može da se
vraća nazad i ide prašnjavim sokacima, pa se probija kroz ovu vašarsku
gungulu i žagor:
Ko se nadao da baš on izda?! Jedino Vukašin Katić glasao da se Bugarima
da Makedonija! Ma šta pričaš, čoveče? Jeste, moj kum poslanik, zakle mi se u
decu! Vukašin Katić izdajnik, šta kažete, gospodo? Ljudi, ode Makedonija! Ne
da Pašić Makedoniju!
Mihajlo Radić uspori korak: on se vratio! On je tu, oni su zajedno. To je
prirodno, neminovno, oni su muž i žena. Šta ga se to tiče, otkud mu takve
glupe pomisli, opet taj ponižavajući bol? Zašto sutra, baš danas, po podne,
svakako u posetu, da ih oboje vidi i pozdravi. Kurtoazno, poznanički. Zašto
poznanički? Prijatelјski, srdačno, onako kako se sreću lјudi koji su u
onolikim umiranjima bili zajedno, prijatelјi. Eh, koliki sam slabić, kakav sam
bednik!
Ne može da prođe. Pred njim je gužva i vika na Vukašina Katića. Preteća i
gadna. Nešto ga povuče napred, on se grubo probi kroz stisnutu i ogorčenu
gomilu i nađe se pred njim:
Vukašin Katić, sa štapom i šeširom u ruci stoji opkolјen civilima i
vojnicima-invalidima:
Prodana dušo! Vuče Brankoviću! Izdajniče! Sramota! Kupili te u Parizu!
Dvadeset godina ti lažeš narod! Čija si ti opozicija, kaži narodu!
Mihajlo Radić razrogačeno ih gleda i sluša, želi da pojmi a ne razume
smisao ove grdnje i psovanja poznatog i uglednog opozicionara, koga je
prezirao i zato što se, s pameću i znanjem koje ima, bavi politikom i bori za
vlast; nije uspeo da shvati kako je žena kao Olga mogla da voli takvog čoveka,
i još toliko odano. Seća se razgovora sa Vukašinom pored Milenine
bolesničke postelјe, one mučne dalјine koja je pucala meću njima,
neizazvane Vukašinovim rečima i držanjem, jer bio je on pored bolesne
kćerke dirlјiv u svojoj brizi i patnji, a baš tada postao mu zasvagda dalek, čak
mrzak. Ovaj čovek koji dostojanstveno ćuti, zategnuta lica i mirnog pogleda,
sluša najteže uvrede. On je sigurno bio svestan šta ga čeka, a ipak je učinio
nešto što je verovao da mu je dužnost da čini. Čim je ovako pribran i
dostojanstven, on je znao posledice svog postupka. Tako postupa čovek koji
ima jaku savest. Koliko je danas takvih kao on, koji za svoje mišlјenje pristaje
da bude ovako plјuvan i psovan od svetine koja se nikad neće pobuniti protiv
Pauna Aleksića... Šta me se tiče kakva su mu uverenja! Šta me se tiče
Makedonija!
Na Vukašina Katića padoše paradajz, kore od lubenica, ranjeničke štake;
neka žena sa suncobranom kriknu:
On je častan čovek! On više od vas voli Srbiju!
Mihajlo Radić vidi osmeh na Vukašinovom licu, kao da želi nešto da kaže,
ali na njegovu glavu poleteše plјuvačke:
Eto ti, izdajniče! Prodana dušo! Mi smo te glasali, mi smo ti verovali!
Vukašin Katić zažmuri i zanese se, Mihajlo Radić jurnu kroz gomilu,
zaštitnički stade preda nj i prodra se:
Nazad, rulјo! Nazad!
Ogorčeni lјudi ustukoše pred oficirom, mumlajući psovke, priđoše i dva
žandarma da zaštite poslanika, a Mihajlo Radić uze podruku Vukašina Katića
i bez reči, praćen žandarmima, izvede ga iz gomile u praznu ulicu zasutu
vrelim suncem:
Gde stanujete, gospodine Katiću?
U Sinćelićevoj ulici imamo stan... Hvala vam, gospodine doktore. Mogu
sam kući.
Mihajlo Radić mu pusti ruku i ćutke produži s njim, koračajući sasvim
blizu, dodirujući ga rukama i ramenima, osećajući čudno uzbuđenje od te
bliskosti, pomešanu i mrskost i prisnost, pa stid od toga, okreće se: ona žena
sa suncobranom, što je pokušala da brani Vukašina Katića, prati ih na
odstojanju od dvadesetak koračaja, zastajući sve više. Šta li mu je ona? On je
sigurno poznaje čim se dva puta okrenuo da je pogleda. A zašto onda ne
zastane da svi troje idu zajedno?
Kad stigoše pred njemu dobro znanu kuću oko koje je on šetkao nekoliko
noći, Vukašin Katić se dohvati kapijice i zastade:
Izvolite, gospodine doktore.
Do viđenja, gospodine Katiću. Ako vam to nešto znači, ja sam vam danas
politički pristalica.
Ne možemo se, zaboga, doktore, ovde rastati. Vi morate videti Olgu... Biće
uvređena i tužna ako vas ne vidi. Vi ste nju i Milenu, celu moju porodicu
tolikim dobrima zadužili. Molim vas, svratite.
Ne, ne... Sada mi to nije moguće. Moram tačno u dvanaest biti na raportu
u Ministarstvu vojske. A već sam zakasnio deset minuta. Sada znam gde
stanujete i... pa navratiću ovih dana. Mnogo pozdravite Milenu i gospođu
Olgu.
Pre no što mu pruži ruku, okrenu se: nema one žene sa suncobranom.
 17

Doktor Radić mu je tako odlučna izraza i čvrsta glasa pružio ruku za

pozdrav, pa Vukašin Katić mogade da ga zamoli da ih što pre poseti. A i
neophodno mu je da sada bude sam sa Olgom. Klateći se u nekoj obamrlosti
od doživlјenog poniženja, prođe bez pozdrava pored komšija pod orahom koji
zaćutaše čim ga ugledaše i stade pred vratima svog stana: vraćao se i tučen, i
ranjav i razočaran. Vraćao se očajan. Nikad plјuvan. Isplјuvana je i ona, i
Milena i Ivan, isplјuvano je njihovo poštenje. Isplјuvali su mu život. Sutra
ujutru, za Milenom, da se upute u Prerovo. Tu da čekaju ropstvo.
Čuje nepoznat glas u svojoj sobi, ulazi nesigurno i zatiče Olgu kako na
njihovom krevetu povija bebu.
Olga se ne okreće; samo je zaustavila ruke sa pelenama na dečjim prsima.
Čije je to dete? — podiže glas.
Olga se uspravlјa suznih očiju i tamnim glasom odgovara:
Ovo je, Vukašine... naš unuk. A ovo je gospođica Kosara... Ivanova lјubav
iz Skoplјa... Dok je bio u Đačkom batalјonu.
Ivanovo dete? Ivanov sin?!
I ne pogledavši Kosaru, nadnese se nad bebu, drhteći: njegovog dedu
Luku našli na korenu vrbe, ostavila ga majka bežeći od turskog jatagana.
Baba Kata, pošto joj je u nekoj buni poginuo muž, svog slugu Luku, nazvanog
Došlјak, uvela u postelјu i rodila Aćima. Nјega i Đorđa rodila Živana u onom
kratkom zatišju izmeću buna i ratova s Turcima. I Đorđev Adam je nekako
čudno došao na svet. A sada se njemu rodio unuk, izmeću Ivanove kasarne i
bojišta, bitke na Suvoboru i ropstva... Ovo je moj unuk.
Uspravi se.
Olga ne može da izdrži njegov pogled i, da ne bi zaridala pred njim, hitro
ode u drugu sobu.
Da ne gleda kako plače pravi gospodin, onaj što je jutros svojim izgledom
onako opasno uplašio, Kosara se nečujno izvuče napolјe i pripi uza zid: od
stida zari nokte u butine. A gospodin viče u sobi:
Zašto juče nisi došla?! Zašto nisi odmah, čim si se porodila, došla k nama?
Kosara drhti i gleda gde je kapija.
 18

A sutradan, sve niške novine donele su ovu izjavu Narodne skupštine

Kralјevine Srbije:

Pošto je saslušala izjave vladine i obaveštenja data na tajnoj sednici,

Narodna skupština, odajući poštu palim junacima i izražavajući svoju rešenost
da borbu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko-hrvatsko-slovenačkog naroda
produži uz svoje saveznike po cenu žrtava neophodnih za obezbeđenje životnih
interesa našeg naroda, odobrava vladinu politiku i prelazi na dnevni red.
GLAVA TREĆA
 1

Vojvoda Putnik predao se noći i zvezdama. Otkad je postao vojnik, dan

mu je služba, a noć njegova sloboda; u ratu, svagda se borio da noć odbrani
od dužnosti. Brani i ovu od četiri Pašićeva pitanja o ratu i brige za sutrašnju
sednicu vlade i Vrhovne komande. Želi da bude samo sa svojim mislima
prema Orionu i Telcu, tim najlepšim zvezdanim jatima nad Srbijom. Kraj je
avgusta i u ovim noćima iz Srbije se vidi najviše od beskraja. Ni najlepše
godišnje doba ne donosi mu toliko lepote, koliko je doživi od zvezdanih
gomila po beskraju, ni moć koju ima nad lјudima ne uzbuđuje ga kao bludnja
po tišini plavog prostora svijenog u luk.
Zemlјa se nečujno okreće oko svoje ose; Srbija sve dublјe zalazi u njenu
senku; Kragujevac, njegova soba sa krevetom, mačkom Gavrom i njim, sada
leti iskošena brzinom od 334 metra u sekundi; Vrhovna komanda, njegovi
oficiri i vojnici, to ne znaju i ne osećaju; za svoj let ka Orionu i Vlašićima
noćas ne zna Srbija jer ne opaža i ne čuje svoje vitlanje oko Zemlјine ose, ni
vitlanje Zemlјe oko Sunca i zvezdanih jata. Čovek opaža mali svet i zna
sitnice i beznačajnosti, a veliko mu je neznano ili privid. Privid, to je gotovo
sve što od vasione doživi. Od privida da se Sunce rađa i zalazi, još je veći
privid da lјudi stvaraju istoriju. A istorija... Ljudsko raspinjanje izmeću
privida. Izmeću varlјivih moći i neodmerenih cilјeva. Dokazi kako se od svih
teških radnji najlakše odlučujemo na ubijanja i kako se lјudske gluposti
najduže slave. I vera da nam je sreća iza horizonata; uvek u nekoj
budućnosti... Ali ovako nije mislio dok je bio kapetan i major; o istoriji i
lјudskom postojanju nije ovako mislio ni dok je bio general. Nije ovako
mislio. Zar je svakom dobu, svakom položaju i činu i lјudska sudbina
drukčija? Istorija... Ipak je to isto kretanje u lukovima uspona i pada, sa
jednim ishodom. Lukovi i krugovi, kratko vreme groblјe, pa ništa izmeću
Sunca i Velikog Psa. Ali to se sazna tek kad se sastavlјa krug, kad se poslednji
put pada... Čovek je možda bio spokojniji dok je za svaku moć i svako zlo
imao boga; čovek je sigurno bio samouvereniji dok je verovao Omiru i
Ptolomeju. Kopernik nas je poveo u velike sumnje, meću zvezdana jata, ali
mi, u sebi, još ne pristajemo na istinu svog postojanja. I bez stvarnog značaja
nam je što je vasiona beskraj i krug, jer mi verujemo da smo u njenom
centru. I sa svim svojim napretkom i znanjima, mi se u sebi nismo pomakli
od tog privida, te svoje jedne tačkice u središtu plavog prostora. Jer bilo šta
da uradimo, bilo gde da stignemo, uvek smo u središtu, uvek smo sebi u
središtu, svagda nam se horizonti svijaju u krug. Kad bismo bar videli da je
taj krug nama jedino vidna i znana — večnost. Večnost kojoj ne pripadamo.
Boli ga disanje. Ali ne može da odoli vedrini ponoći: Zemlјa se neosetno u
luku okrenula Orionu i Telcu; sada je Srbija temenom ka Vlašićima. Ustaje,
ogrće se ćebetom i teško prilazi prozoru.
Raskošna zvezdana gomila... U Orionu, eno ih Aldeboran, Ridžel, Ibigel-
Bauza... u Telcu — Hijade i Plejade — naši Vlašići. A ono je Veliki Pas... Bukti
Sirijus i Dositije... Privid su one tačke gde ih sada vidi u beskraju. Tu su one
negda bile... Šta su vojskovođe koje su vladale svetom — Aleksandar Veliki,
Cezar, Napoleon, prema Koperniku, svešteniku koji je gledao u zvezde?
Sejači smrti za svoje nezajažlјivo slavolјublјe... Da li je ono Jelen ili Zec?
Svetlost ne donosi velika znanja. Kopernik nije gledanjem u Sunce otkrio da
se Zemlјa okreće oko njega; on je u pomrčini video Sunce u središtu
planetarnog sistema. Najveće lјudsko znanje nastalo je noću. Kao i onaj
Veliki Medved, i veliki narod, noću se vidi. U pomrčini veka. Veliki je čovek,
kao Severnjača, blista nad tamnim rubom horizonta... Samo nad tamnim.
Danas će se jedan luk srpske istorije sviti u krug: ponoviće se valјevska
sednica. Kada se Srbija od Zapada nečujno okrene ka Istoku, kada se budemo
okrenuli ka Suncu, sastaviće se jedan krug: neko će savešću zaslužiti klevetu,
neko kukavičlukom slavu, neko lukavošću ugled... Neki valјevski pobednici
mogu baš danas biti poraženi. Vrline mogu pasti pod sto i biti lagano izgažene
generalskim čizmama i lakim ministarskim cipelama.
Kad god razmišlјa kada je sve pogrešio u ovome ratu, pre svih uviđanja o
nekim pogrešnim naredbama armijama, seti se one valјevske sednice
Vrhovne komande sa vladom i njenom opozicijom, kada je on predlagao
zaklјučenje mira sa neprijatelјima, uveren da je srpska vojska iscrpela svoje
boračke moći. Bio je to poraz koji ne može da preboli. Uhvaćen je u
pomanjkanju vere. Savest ga je odala. To ga ne opravdava. Komandant vojske
može pogrešno da proceni stanje na bojištu i odnose snaga, ali njemu ne sme
da ponestane vera u rat kojim se brani otadžbina. Ako izgubi veru, nema
pravo ni da komanduje vojskom; tada je ubica, a ne ratnik. Posle valјevske
sednice, potčinjeni i zlobni, dugo su šaputali da je Putnik kapitulant. Iako
zna da većina lјudi najupornije kleveta ispravne, i da je u Srbiji ispravan
čovek onaj koji može dostojanstveno da podnosi klevete, mišlјenje koje je
izrekao na valјevskoj sednici peče ga i kao trenutak izgublјene mere prema
nepovolјnim događajima. I sutra opet da se ispoveda pred potčinjenima i
ministrima, priklјešten Mišićevim ratarskim optimizmom i Stepinom
inadžijskom opreznošću? Ne, ne. Nijedan rat nije dobijen skupštinom,
glasanjem, većinom. Napoleon ničijim savetima nije dobijao bitke, najviše od
svega mrzeo je štapska većanja. Vojskovođa samuje usred bojišta. On ređa,
meri, zbraja činjenice i veruje u sebe. On ne sluša lјudska brblјanja, on sluša
vetar i tišinu. On ne gleda potčinjenima u oči, no gleda u zvezde. Bogu,
vasioni, beskraju se obraća za savet pred veliku odluku. Ne potčinjenima...
Ježi se od studi zore i vreve petlova: vraća se u krevet da žmuri.
Probudio ga bol u grudima.
Mačak još drema pored njegovih nogu, drveno stepenište škripom
objavlјuje smenu noćnog stražara pred vratima i početak jutarnjeg života u
Vrhovnoj komandi, u koji se svakim danom sve dublјe utiskuje njegova
bolest: preliva i rubi onu savršenu strogost i tačnost u kojima se ogledao
njegov autoritet, čineći ga samopouzdanim i u danima kada mu se pod
austrougarskim udarima front raspadao, a on štabovima izdavao naredbe o
strelјanju begunaca po kratkom postupku. Zna: bolest komandanta tišti
vojsku kao prva, a izgublјena bitka. Taj njegov vojnik, iako ima težak korak,
grubu ruku i psovačku reč, bolećivu dušu i lahorno srce nosi: oseća pogled
svih — od Boga do kaplara, i čuje sve — od Vrhovne komande do zuja pčele.
Nјegova bolest još je pogubnija za duh u štabovima: hrani malodušnost
umornih i zavist potčinjenih; komandiri četa galame o strategiji armija. Cela
srpska vojska misli na njegovu bolest i truje joj se vera.
Oseća se slabo ovoga jutra, ali ne može da odlaže ustajanje. U pola osam
dolaze mu komandanti armija. Ni te najbolјe vojnike i najbliže lјude ne sme
da dočeka u krevetu i izazove njihovo sažalјenje i podsmeh. I podsmeh. Za taj
rez po vrhu srca, lјudski stvor ne propušta priliku. Žene nema, a i da je živa,
isto bi bilo: on sme da jaukne jedino pred kćerkom, i to najstarijom. Muškoj
deci ne da pravo da ga sažalјevaju. Energično zvoni posilnom.
Podnarednik Zarubac mu spretno pomaže da se umije, obuje čizme i
zakopča bluzu. Taj zamor od zakopčavanja bluze ponižava ga i lјuti. Posilni
mu donosi čaj i, znajući za dolazak komandanata armija, odnosi mačka Gavru
u sobu dežurnog oficira. Ordonans mu stavlјa na sto noćašnje telegrame sa
fronta i od vojnih izaslanika u savezničkim komandama. Ne pogleda ih. Sa
zvoncem u džepu bluze odlazi do prozora da udiše jutarnju svežinu. Umorno
gleda krovove Kragujevca i drveće zasuto suncem. Predelom i nebom
uzdahnulo je leto za svojim krajem. Krajem možda njegovog poslednjeg leta.
Eh, kad bi mogao danas da ćuti. I ćuti sve dok ne zagrme topovi na Savi i
Dunavu.
Drvene stepenice teškom škripom i jekom oglašavaju mu dolazak
komandanata armija. Vraća se za sto toliko zamoren da jedva zagladi kratku
bradu. Na njihove vojničke pozdrave klimnu glavom i pogledom pokaza
stolice. Preglasan i nekontrolisan uzdah vojvode Mišića kosnu ga, pa reče
odmah i strogo:
Gospodo, predsednik vlade uputio je Vrhovnoj komandi vrlo teška
pitanja, zahtevajući naš zajednički i pismeni odgovor... Pukovnik Pavlović
sačiniće zapisnik naših odgovora. Prvo je pitanje: Kakvi su izgledi na naš
uspeh ako nas ovih dana napadnu Austro-Ugarska i Nemačka? Moje je
mišlјenje ovo: ako austronemačke snage ne bi bile brojnije od trista hilјada
lјudi, uspeh bi, verovatno, bio na našoj strani.
Ja nisam u to uveren, gospodine vojvodo. Naš oficirski kadar je
prepolovlјen. Vojska, takođe. A iscrpena je bolešću i rđavom ishranom. Sa
natčovečanskim naporima mi bismo se možda mogli nadati delimičnom
uspehu — kaže ubeđeno vojvoda Stepa Stepanović, komandant Druge armije.
Vojvoda Putnik gleda redom generale i vojvodu Mišića: smatraju li i oni
neopravdanim njegov skromni optimizam? Smatra ga i on, ali je danas
njegova dužnost — da veruje.
Kako da se odgovori, gospodo?
Ovako kako vi mislite — tiho će general Pavle Jurišić-Šturm, komandant
Treće armije.
Iako zna da ovaj Nemac po rođenju, i bivši pruski oficir, koji je kao
poručnik došao u Srbiju, stupio u njenu vojsku, primio pravoslavnu veru i
svojim sposobnostima se uzdigao do komandovanja armijom uvek govori
iskreno, vojvoda Putnik mora da ga proveri s onim koji mu se najčešće
suprotstavlјa:
I vi ste, Mišiću, saglasni sa Šturmom?
Jesam, gospodine vojvodo.
Zahtevam da se u zapisniku izdvoji moje mišlјenje — izjavi vojvoda
Stepanović.
U redu. A kakvi su, po vašem mišlјenju, izgledi na naš rat sa Bugarskom
bez pomoći i saglasnosti saveznika? Da se opet prvo ja izjasnim. Mi možemo
računati na uspeh, pogotovu ako Grci ispune svoju savezničku dužnost.
Ja sam uveren da Grci neće stupiti u rat. Pritisnuti Austro-Mađarima i
Nemcima, sami protiv Bugara, mi nemamo nikakvih ozbilјnih izgleda na
uspeh — samouveren je vojvoda Stepanović.
 Ako nas Austro-Mađari i Nemci ne bi napali jakim snagama, mi bismo se,
verujem, mogli izvesno vreme održati — kaže obazrivo general Ilija Gojković,
komandant Timočke vojske.
Teško, gospodo... Izolovani, bez savezničke pomoći, mi više ne možemo da
vodimo duži rat. To smo mogli prošle godine. Pre ofanziva i epidemije tifusa.
Tako danas svaki vojnik misli — izjasni se general Pavle Jurišić-Šturm.
A ja sam, gospodo, uveren da će srpska vojska opet zadiviti svet — čuje se
dubokim, vedrim glasom general Mihajlo Živković, komandant Odbrane
Beograda, i zagleda se u vojvodu Putnika.
Ne godi mu ovakva podrška „gvozdenog generala“.
Vojvoda Živojin Mišić upro pogled u pod: šta li to Pašić smera sa ovom
šahovskom anketom? Da pred narodom Vrhovnu komandu učini
odgovornom za poraz? Zapisnički utvrdi krivca. Teško narodu sa tako veštim
vođom. A puši mu se toliko da bi glodao svoje prste.
Vi, Mišiću, želite da izdvojite svoje mišlјenje?
Srete Putnikov težak i uporan pogled.
Ne izdvajam mišlјenje, gospodine vojvodo. Ja mislim ono što svi vi, i naši
vojnici, mislite — Mišić zaćuta.
Možda se pomalo razlikujemo. A u velikim neizvesnostima, male razlike
imaju veliki značaj. Po svemu, to zna gospodin Pašić.
Ja ne verujem, kao gospodin Pašić, da pred Srbijom stoje četiri
mogućnosti. Postoji, tvrdo verujem, samo jedna. Ona je neminovna. I mi je
svi znamo — reče vojvoda Mišić.
Generali se zabrinuto pogledaše, vojvoda Stepanović potvrdno klimnu
glavom. Vojvodi Putniku je neprihvatlјiv ovakav Mišićev stav. Nije on samo
razborit. Poznaje ga dobro. Nastavi:
Najlakše pitanje koje nam je postavio predsednik vlade glasi: Kakvi su
naši izgledi na uspeh ako bi nas Austro-Ugarska, Nemačka i Bugarska napale
istovremeno? Ja smatram da bi u tom slučaju naši izgledi na uspeh bili vrlo
sumnjivi. Ali ne i beznadežni — vidi im sumnju na licima i dodaje: — Da. Ne
beznadežni. Odlučivaće se o sudbini Srbije, a kad to vojnik zna, on može i
više no što mora. Čovek, sa tom svešću, teško može biti pobeđen...
Vojvoda Stepanović i za njim svi komandanti, osim vojvode Mišića,
odlučno i kratko izjaviše da uspeh Srbije u ratu na tri fronta i sa tri jače
armije, ne može biti uspešan. A po svemu, takav rat, i to uskoro, očekuje
Srbiju.
 Vojvodu Putnika jako zabrinu lako postignuta saglasnost komandanata
armija i ispolјeno mišlјenje različito od njegovog. Sa takvim uverenjima oni
ne mogu zahtevati upornost nižih komandi u izvršavanju njegovih
naređenja. A Mišić, taj proslavlјeni optimista na valјevskoj sednici, mrgodno
ćuti i vrti svojim selјačkim palcem.
Želite li, Mišiću, da oćutite odgovor na postavlјeno pitanje?
Ja, gospodine vojvodo, nikad neću izdati naredbu za koju ne verujem da
je vojska može izvršiti.
Tako i treba, Mišiću. Ali pod uslovom da granicu svoje vere ne proglasite
granicom borbene moći svoje vojske — vojvoda Putnik ne reče sve što misli.
Ako si ubeđen u to što kažeš, onda odmah predaj komandu nad armijom
— upade vojvoda Stepanović.
A kada sam ja drukčiju naredbu izdao? —. pita vojvoda Mišić.
Sve su naše naredbe efektivno neizvršive. Jer ratujemo sa jačim. Jer smo
neravnopravni sa neprijatelјem. Međutim, vojska i postoji da brani slobodu,
bez obzira kakva je sila napala. Odbrana otadžbine je uvek bezuslovna.
Nije, Stepo, bezuslovna. Nije.
Onda je, Živojine, trebalo da mi položimo oružje i zastave, čim nam je
Austro-Ugarska Carevina objavila rat.
Nije trebalo da kleknemo i povijemo vratove. I potvrdilo se da smo
pametno postupili.
Ali moramo i dalјe da se branimo, bez obzira na ishod.
A moje je mišlјenje da mi ubuduće treba da ratujemo samo s obzirom na
ishod rata. Narodi, Stepo Stepanoviću, ratuju da se odbrane ili da pobede.
Narodi ne ratuju da poginu. Ako ne verujemo da se možemo odbraniti, onda
ne treba zabadava ginuti i Srbijom sejati grobove.
Vojvoda Putnik ne svlada osmeh: i bolan i malo likujući. Tako je i on
govorio na valјevskoj sednici i od Mišića i njemu sličnih optimista — bio
proglašen kapitulantom. Oseća na sebi zbunjene poglede svih komandanata
armija. Iskreće glavu ka otvorenom prozoru i napregnuto sluša: pred
Vrhovnom komandom staje automobil da ga odveze u njegov vinograd. Sme
li on da ne bude na današnjoj sednici vlade i Vrhovne komande? Da potom
primi odluke i, ovako bolestan i nemoćan, sprovodi ih iako se danas ne bi
složio s njima? Ni na valјevskoj sednici nije usvojeno njegovo mišlјenje, a on
je savesno vršio dužnost. Neće više ni na jednu sednicu. 0 sudbini se ne veća.
A veruješ li, Živojine, da ćemo se odbraniti od napada koji očekujemo? —
pita mekim glasom vojvoda Stepanović.
Verujem, pod izvesnim uslovima.
Pod kojim uslovima? — trže se vojvoda Putnik.
Ako odmah izbacimo Bugarsku iz neprijatelјskog položaja.
Vojvoda Putnik se okrenu ka Mišiću:
Mislite, ako je napadnemo pre no što izvrši mobilizaciju? Na prepad
osvojimo Sofiju?
Da, bezuslovno.
Vojvoda Putnik ponovi u sebi: da, bezuslovno.
I ako Gospod Bog urazumi naše saveznike — govori vojvoda Mišić — pa
shvate da je srpsko, to jest balkansko bojište — bojište na kome može i treba
da se slomi Austro-Ugarska, te za taj cilј odmah dovedu na naš front bar
petnaest svojih divizija. Manje no što su upropastili u svojoj nerazumnoj
galipolјskoj ekspediciji.
Ali ako ne bude tako kako mi želimo? — tiho pita vojvoda Putnik.
Onda je naš slom neminovan. I vrlo brz, gospodine vojvodo.
General Živković škripi stolicom i mršti se protestno: generalu Gojkoviću
se uvoštilo lice i ne pokazuje nikakvo osećanje; general Šturm sitnim, plavim
očima suzno gleda u vojvodu Putnika; vojvoda Stepanović podigao glavu i
zagledao se nekud, preko glave načelnika Vrhovne komande.
Vojvoda Putnik zna da Živojin Mišić nije rekao ništa što je iznad opšteg
mišlјenja u vojsci i ta ga činjenica pritiska. Ali se istovremeno, od Mišićevog
čvrstog i samouverenog glasa u poslednjoj rečenici, u njemu podiže otpor, a
prilika je i da ostale komandante armija opomene:
Gospodo, u Srbiji je nastalo vreme kad je najteže lјudima koji logično
misle. I koji vide samo očigledne činjenice. A svi koji tako misle o našem
položaju vide poraz. Drugo se i ne vidi. Zaklјučak je opet logičan: mora se
kapitulirati. A mi se spasti možemo jedino pobedom. U pobedu se, gospodo,
mora verovati uprkos i stvarnosti i logici. U tome je sva težina našeg
položaja... — poćuta da skupi snagu, trudi se da podigne glas: — Da
opstanemo, neophodna nam je velika vera. Ona najteža vera... Ona s kojom
smo prošle godine pobedili na Suvoboru i Kolubari. Ta je vera dokaz da je
pobeda moguća.
Vera u sebe, malo je to sada — šapnu neko.
U zategnutoj tišini promrmlјa vojvoda Mišić:
Ostaje nam, kao i uvek, da se uzdamo u Boga.
 I to je sada malo — opet nečiji šapat.
Vojvoda Putnik se hvata za naslone pletene stolice, glas mu je priklјešten,
drhtav:
Mi moramo verovati u ono u šta naši neprijatelјi ne bi nikad verovali u
našem položaju. Jedino u takvom duhu leži naša ratna nadmoćnost.
Bezumlјe — šapnu neko.
Vojvoda Putnik zaćuta i gleda redom komandante; gleda ih kao
predsednik ispitnih komisija za njihovo unapređenje, kao viši komandant,
kao načelnik Generalštaba, kao prvi srpski vojvoda u ovome veku. Oni sviklo
vojnički trpe taj pogled. On ispi ostatak leka koji širi bronhije, malo dublјe
udahnu i nastavi:
Naša je dužnost da verujemo, a sve je moguće kad lјudi veruju. Vera u
nemoguće sada je jedini dokaz da je pobeda moguća — zamuče, nema
vazduha: mršte se Stepa Stepanović i vojvoda Mišić, ne veruju, dakle;
uzdahnu najviše što može i nastavi pretećim glasom: — I kada se odstupa i
gube bitke, ima da se veruje da se za pobedu radi. Pobedu, gospodo! —
prošišta pred zakašlјavanje, samrtnički bled.
Neko reče zvonkim, pevajućim glasom:
Kakvo bezumlјe!
Vojvoda Putnik kašlјe, odrečno tresući glavom; svi komandanti izmenjaše
upitne poglede: ko je to rekao? Vojvoda Stepanović kaže izazovno:
Malobrojnim, a bosim i golim, otkud nam takav duh?
Malom narodu teška je i vera — kaže oprezno i malo glasnije general
Gojković.
U slobodu mi najduže verujemo. Tu kobnu slobodu — kaže jetko vojvoda
Stepanović, a Putnik, pridržavajući se za sto, uzvraća:
Sloboda, Stepo, treba onom koji veruje u sebe.
Slobodu zaslužuje onaj koji sumnja u sebe — kaže zamišlјeno vojvoda
Mišić.
Sumnjajte, Mišiću... Ali samo dok ne potpišete zapovest svojoj armiji.
Sumnjam, gospodine vojvodo. Često sumnjam i u zapovest koja se meni
izdaje. A moram da je izvršim.
Morate... Subordinacija je i u poretku vasione. Svako ima svoju putanju i
luk... I krug — šapuće vojvoda Putnik i s naporom briše znoj sa čela.
Pukovnik Pavlović mu prekrati muke:
 Gospodine vojvodo, molim vas da potpišete zapisnik. Automobil je stigao
po vas. Lekar vam nalaže da odmah pođete u vinograd. U mir, na čist vazduh.
Vojvoda Putnik klimnu glavom komandantima, prezrivo potpisa zapisnik
i s velikim naporom, uz pomoć ordonansa i posilnog, lagano siđe niz drvene
stepenice. Na izlasku iz Vrhovne komande sudari se sa Nikolom Pašićem koji
se sneveseli kad ču da neće prisustvovati sednici i da će ga zamenjivati njegov
pomoćnik Živko Pavlović.
Budite makar na početku sednice. Vi, vojvodo, znate da srpska vojska
sluša svaku vašu reč.
Ne pristajem da odgovaram za reči. Ja sam vojnik i odgovaram za državne
granice, gospodine predsedniče.
A ja, vojvodo?
Vi i za reči.
Šta mi predlažete?
Da ne učinite ništa što bi narodu i vojsci rušilo veru. Veru u cilј svog
ratovanja — lagano podiže ruku ka šapci i, uz pomoć ađutanta, uđe u
automobil.
 2

Prestolonaslednika Aleksandra ministri i generali pozdravlјaju suzdržano,

tihim pokretima. Kao da je zbunjen što ih ovde zatiče, pogleda ih redom, pa
spusti pogled na bolesnički krevet vojvode Putnika; generali se naglo ukočiše
u stavu mirno, i tišina od osećanja da stoje pred posmrtnim odrom potraja
dok Nikola Pašić, tobože slučajno, ne ispusti štap. Nјegov pad prenu
Aleksandra i on hitro dođe do svog predsedavajućeg mesta izmeću Nikole
Pašića i vojvode Stepe Stepanovića. V toploj, zgusnutoj tišini, on progovori
glasom čiju zvonkost zatamnjuje napor:
Gospodo, prošlog novembra u Vrhovnoj komandi većali smo kako da
zadržimo neprijatelјa koji nam je razbio front. Sada nam je još teže. Treba da
sačuvamo prijatelјe, a da ne izgubimo čast nezavisne zemlјe. Gospodine
predsedniče, izložite naše stanje.
Nikola Pašić kratko saopšti savezničke zahteve Srbiji i odluke tajne
sednice Narodne skupštine, ali se opširno zadrža na savezničkom
neodobravanju ratnog zajma Srbiji, izjavlјujući da se bez tog zajma nema
čime ratovati.
Zaćuta: neće odmah da se izjasni iako oseća da svi čekaju njegov stav;
zamoli pukovnika Pavlovića da pročita zapisnik sa sednice vojvode Putnika
sa komandantima vojske. Iznenadi ga Putnikov optimistički stav, tako različit
od ostalih generala. Ubeđenje ili lukavstvo vojvodskog samolјublјa? Jer,
optimizam u velikim neizvesnostima i krizama naroda istorija nikad ne
kažnjava. Narod slavi samo lјude nade. Mišlјenja generala da bez savezničke
pomoći Srbija dalјe ne može da vodi rat, ono je što mu treba za slamanje
otpora da se saveznicima učine ustupci, a generalski gnev da se Bugarskoj
preda Makedonija i Rumuniji Banat biće mu moćna podrška u pritisku na
saveznike da oni učine neke neobično važne ustupke u svojim teritorijalnim
zahtevima.
Iz susedstva čuje dečju graju; obradova joj se: jedino čitanje geografskih
karata u samoći, smiruje ga kao tanka i žuborna galama dece. Pogleda ka
njima, u otvoren prozor; u nebo uzleću golubovi-prevrtači, koje iz susednog
dvorišta puštaju golubari, nadvikujući se.
 Kraj čitanja zapisnika ministri propraćaju potvrdnim klimanjem glava. To
njihovo saglašavanje izaziva vojvodu Mišića da, bez molbe za reč, i on
zaklima glavom:
Da, gospodo. Ali u ovom zapisniku nema ni reči o vojnikovoj duši... O njoj
danas treba najpre razgovarati.
Nastavite, vojvodo.
Sačekaću starije, Vaše visočanstvo.
Stepa Stepanović malo počeka pa podiže glas:
Vaše visočanstvo i gospodine predsedniče, dužnost mi je da vas obavestim:
u mojoj armiji, a sigurno je tako i u drugima, raste užasan strah od
neprijatelјa. Nemci zastrašuju svojim pobedama nad Rusima, i topovima o
kojima se u našim trupama pričaju čuda. I mnogo se strepi od Bugara. A zlo
je i u tome što se neprijatelјev napad čeka kao osveta za naše pobede. Vi
znate da se srpski vojnik ne boji hrabrog, on se boji osvetničkog neprijatelјa.
Aleksandar ga prekide:
Taj strah je i od nerada, gospodine vojvodo. Čim vojnik ima vremena da
misli, on misli na kuću i smrt.
Ima i toga, Visočanstvo. Ali, po mom mišlјenju, to nije glavni uzrok
duhovne pometnje u vojsci. Ovih dana stigle su u rov vesti da se Bugarima
daje Makedonija, Rumunima Banat a da od srpskog ujedinjenja nema ništa.
To je dobro, gospodine vojvodo, što vojska zna naše stanje i što brine za
sudbinu zemlјe — kaže Nikola Pašić i koristi trenutak: — Recite, šta vlada
može da uradi za vojsku u ovim danima?
Da vojnik prima celo sledovanje hleba, gospodine predsedniče.
Sa pola taina moglo se letos i dok traje voće. A kada se oberu voćnjaci i
polјa, onda... — ne završi general Jurišić-Šturm.
Jesen i zima dolaze, a vojska je bosa i bez šinjela. Sada su najpreči obuća i
odeća — kaže bojažlјivo general Ilija Gojković.
Komandanti nastavlјaju da ređaju potrebe vojske i fronta, oštro
zamerajući vladi što nije iskoristila onolike pobede nad Austro-Ugarskom i
privolela saveznike da snabde srpsku vojsku neophodnim sredstvima za
nastavlјanje rata. Nikola Pašić ih pažlјivo sluša i potvrdno klima glavom; zna:
to je jedini način da se protivnik sa svojom istinom ne oseti pobednikom.
Pašićeva mirnoća i klaćenje brade, kao da su te kritike upućene bugarskoj
vladi a ne srpskoj, kojoj je on na čelu, lјute, ponižavaju vojvodu Mišića. Malo
je lјudi u čijoj bi se blizini osećao tako neugodno kao što se oseća u blizini
Nikole Pašića, političara koga ne ceni mnogo zbog državne politike koju vodi,
a ne podnosi zbog njegovog poročnog vlastolјublјa i majstorstva u
pridobijanju i potkuplјivanju lјudi da ga slede i služe. Bog ga je obdario
gotovo svim rđavim svojstvima domaćeg mentaliteta i baš onim
sposobnostima što gode većini lјudi koja ga obožava. On, svakako, i pojavom i
delom, idealno ispunjava opšte mišlјenje o čoveku politike. Ova svetačka
brada i tih glas, savršena učtivost i pribranost, ova kaluđerska smernost,
jednaka prema generalima koji ga kritikuju i posilnima koji unose kafe, a
osobito ovo njegovo zamišlјeno i nedorečeno saglašavanje sa svim
sabesednicima, izaziva mu želјu da tresne pesnicom o sto: ne igrajmo
žmurke, gospodine Pašiću!
Kad se kritike generala sliše u složan i žestok napad vojnika na vladu zbog
nedovolјne brige za vojsku i front, i svi ministri osim Pašića stupiše u
odbranu vladine politike, Aleksandar ih prekide:
Gospodo, takve prepirke sada ne vode ničemu. Vratimo se pravom cilјu
ove sednice. Najdalјe za dva dana mi moramo dati odgovor saveznicima.
Gospodin Pašić je upotrebio i zloupotrebio sve svoje veštine odlaganja i
pogađanja. Srbija je pribijena uz krst!
Vojvoda Stepa, pa za njim svi komandanti, odlučno izjavi da bi na predaju
Makedonije Bugarskoj vojska odgovorila izlaskom iz rovova, vojnici iz
Makedonije bi napustili svoje pukove, nastupilo bi rasulo čitavih divizija.
Nama nema spasa! — reče neko.
To nije baš tako sigurno! — kao uzgredno primeti Aleksandar.
Vojvoda Mišić ne može više da ćuti:
Vaše visočanstvo, zar mi zaista moramo i od saveznika da branimo svoju
zemlјu? U ime čega se zahteva od nas da, posle godinu dana ratovanja i
tolikih pobeda, pristanemo na saveznički ultimatum?
U ime naše ratne pobede, vojvodo. U ime oslobođenja naše braće preko
Save i Drine i ujedinjenja sa njima. Valјda vam je jasno da saveznici neće
podržati naše nacionalne cilјeve, ako mi danas odbijemo sve njihove zahteve.
A vi, Visočanstvo, i vi, gospodine Pašiću — nastavlјa vojvoda Mišić —
smatrate da se za neizvesnost tog jugoslovenskog ujedinjenja danas žrtvuje
Srbija? Sva Srbija!
U dugom muku svi čuju kucanje pisaćih mašina u prizemlјu Vrhovne
komande i viku golubara spolјa. Ali iz izukrštanih pogleda niko se ne izmače
osim Nikole Pašića koji kroz prozor pogleda u nebo; tamna tačkica goluba
leti u visine...
 A gde vi vidite izlaz, gospodine vojvodo?
Da nikako ne pristanemo na ulogu žrtve, Visočanstvo. Ne obmanjujemo
se da je veličina jednog naroda u veličini njegove žrtve. I to za ideale!
A u čemu bi drugom mogla biti veličina našeg naroda? Narod je onoliko
velik koliki su mu ideali, gospodine Mišiću.
Mene je strah od takve veličine, Visočanstvo. Mnogo me strah.
I šta nam, dakle, predlažete?
Ne dajmo naše zemlјe i narod koji smo mi od Turaka oslobodili. Ne
dajmo! Saveznicima odlučno reći: mi smo s vama, ali pod časnim i određenim
uslovima.
A ako tada oni izjave, kao što već čine neki njihovi državnici i vojskovođe,
da su za njih srpsko bojište i Balkan od sporedne važnosti za ishod rata i
ostave nas same prema Austro-Ugarskoj i Nemačkoj? I Bugarskoj, sutra.
Ja sam, Visočanstvo, čvrsto ubeđen da takvi maloumnici ne odlučuju o
ratnoj politici država Antante.
Ja vas, vojvodo, obaveštavam, da su u Francuskoj, a pogotovu u Engleskoj,
vrlo jake struje koje žele da se saveznici što pre i konačno povuku sa Balkana
i brane Egipat i druge puteve ka istoku. Tim pre što se Rusi naglo povlače.
Ucenjuju nas, plaše nas, Visočanstvo! Zbog svoje kože neće oni napustiti
Srbiju. Jer, osim nas, niko na Balkanu neće da gine za njih. Niko!
Ministri upadaju u raspru između Aleksandra i Mišića, dokazujući da bi za
Srbiju bilo pogibelјno kada bi nekom nesrećom Mišićevo mišlјenje postalo
vladajuće u vojsci.
Ne nađe li načina da se sporazume sa saveznicima, Srbija rizikuje svoj
opstanak — uzbuđeno kaže Aleksandar. A Mišić mu uzvraća odlučno:
Da smo proletos i letos poslušali saveznike i po zapovesti lorda Kičenera,
maršala Žofra i velikog kneza Nikole Nikolajeviča krenuli ka Zagrebu i
Ljublјani u susret Italijanima, Srbija bi zaista izvršila samoubistvo! Hvala
Bogu koji pusti kiše te nadođoše Drina i Sava pa ih ne mogadosmo preći —
prekrsti se. — Slava Bogu i rđavim putevima, slava i hvala našim vodoplavnim
rekama, koje nas onemogućiše da na prijatelјski zahtev srlјamo u propast...
Nikola Pašić se uplaši od Mišićevog ovladavanja sednicom, pa ga prekide:
A šta da radimo, vojvodo, kada su nam oni jedini prijatelјi?
Ja ih, gospodine predsedniče, ne smatram prijatelјima srpskog naroda.
Jedini su nam na ovome svetu i u ovakvom ratu.
 Prijatelјi nam ne bi postavili zahteve koji su teži od onih u bečkom
ultimatumu... Koji teritorijama svog ratnog saveznika, srpskim teritorijama,
nagrađuju za neutralnost Bugarsku i Rumuniju — svoje buduće ratne
neprijatelјe. Ja vas ne razumem, gospodine predsedniče.
Ja vas odlično razumem, gospodine vojvodo. I saglasan sam sa vama.
U teškoj tišini preteći kucaju pisaće mašine. Nikola Pašić gleda kroz
prozor, nebo je prazno, dugo smišlјa odgovor:
A šta ćemo ako je to što se od nas sada traži jedini način da se za
saveznike i nas dobije rat? Ako se ne vidi brži put... — zastade, osetivši da
muca: od svih savezničkih poslanika slušao je takav dokaz i nikad mu nije bio
ubedlјiv. Mora li i on baš tim dokazom da se služi, ili se jedna naopaka stvar
može samo neubedlјivim dokazima da brani? Povisi glas: — Slušajte,
gospodo! Tešku moralnu borbu vodim sa sobom. Čitavih mesec dana mučim
se šta da kažem savezničkim poslanicima. Moja se duša ne razlikuje danas od
vojnikove i vaše, gospodo generali. Ali sam kao i vi, kao i Narodna skupština
prekjuče, kako reče Prestolonaslednik, pribijen uz krst. Stegli su nas za gušu
svi, i ratni neprijatelјi i ratni saveznici... Moramo saveznicima učiniti izvesne
ustupke, moramo Bugarima dati krajeve istočno od Vardara, ali ne damo
onoliko koliko oni traže. Ne damo da se prekine naša granica sa Grčkom. Ako
saveznicima ne odgovorimo najdalјe za dva dana, svaki naš odgovor kasnije,
biće bez svrhe... Ne pomaže nam, gospodo, da kukamo nad sudbinom i
lјutimo se na savezničke nepravde. Nema nikakve vajde ni od naše pameti
nad onim što nismo uradili... Srbija ne sme pred svetom da primi na sebe
odgovornost za svoju propast. Našu sudbinu ne smemo nikako odvojiti od
sudbine Rusije i savezničkih država. Mi s njima, gospodine Mišiću, možemo i
propasti, ali mi bez njih propadamo sigurno — zagleda se u vojvodu Mišića
koji smračeno ćuti i gleda u sto, vrteći palcem.
On ne sme Pašiću da kaže to što misli; ni pred kim ne bi smeo da izgovori
to što sada oseća. Taj strah, strah od sebe takvog, ispuni ga sveg.
Oduži se tišina; čuju se dve pisaće mašine i graja dečaka-golubara, koji se
nadmeću svojim golubovima u susednom dvorištu; Nikola Pašić zagleda se
kroz prozor: u plavetnilo neba uzleću dva goluba, uspinju se, jedva se vide,
nestaju, pegice su, pa se strmoglavlјuju, rastući...
Prestolonaslednik Aleksandar se u svemu saglasi sa Pašićem i sa
osećanjem da ih treba slediti izjasniše se i ministri; vojni komandanti,
duboko potišteni, pristadoše uz njih i uzeše vojne karte da sa strateškog i
odbrambenog stanovišta povuku makedonsku granicu prema Bugarskoj. Da
dele ono što su od Bugara jedva odbranili, pobedom na Bregalnici.
 Nikola Pašić im sasvim prepusti taj poslednji posao; neka imaju makar
jednu utehu u nezasluženom porazu: da nisu na sve pristali. A ako je sve ovo
uzaludno, ako Srbija propadne i posle ove žrtve? Čime će sutra starog kralјa
Petra da umiri? Nebo nad Kragujevcem je prazno, dečacima se vratili
golubovi. Čuju se samo pisaće mašine.
 3

Kralјa Petra trže iz sna neka grmlјavina: artilјerija? Pridignut na laktove,

napregnuto sluša praskozornu tišinu koja krcka i sipi nekuda. Možda je
sanjao artilјerijsku palјbu, svašta je noćas sanjao, a u nesanici sećao se i bitke
na Loari, 1871, i kako su ga kao potporučnika francuske vojske ranili Nemci.
U prozoru svitanje. Vreme je za artilјerijsku pripremu velikog napada. Ako su
napali Srbiju, ako se ovih dana to dogodi, crkvu neće stići bakrom da pokrije,
ni kriptu da završi, ni dedu Karađorđa u svojoj zadužbini da sahrani. A na
zemlјi, od lјudskih ružnih poslova i zlodela, pa i od rušenja svetinja, još je
čoveku sramotnije — nezavršena zadužbina.
Zdravko! Zdravko! — doziva svog momka, uzima štap pored uzglavlјa i
treska njim po stolici. Selјak, a još spava, iako sviće. Užirio se za kralјevom
trpezom, olenjio i obezobrazio; opet je sinoć ušao u sobu ne kucajući. Posle
onolike grdnje i pretnji nije ni dva dana poštovao naredbu da mu u sobu ne
ulazi nepozvan i bez kucanja na vrata. Mora da ga trpi samo zato što ima
najređu vrlinu u srpskom narodu: ume lepo da ćuti. — Zdravko! — ustaje,
stao je najpre na levu nogu, trže se od straha i još brže vrati u postelјu da
malo poleži, pa da ustane na desnu. Čim je on ustao na levu, opet će ga neka
pakost preduzimača i murdarluk majstora snaći danas. Oni lažovi iz
venčačkog majdana neće mu ni danas doterati mermerne ploče za oblaganje
grobnice. One lenčuge zidari celo leto utrošiše u oblaganje oltara i
postavlјanje poda crkve. O nabavci vitraja i zastaklјivanja ove jeseni, i pre
napada na Srbiju, više ni u nesanici ne misli. Nema para za vitraux i u ovim
danima nema od koga da pozajmi, oko njega svi mu kradu i raznose kao da je
turski sultan, a ne srpski kralј. To je veliko zlo: Srbin nije postao citoyen.
Rajetin je ili hajduk. Ukrasti državno, podvaliti kralјu, za Srbina je veći
podvig i veća radost od svakog junačkog i časnog dela — Zdravko, diži se! —
lupa štapom. Spava kao zaklan. Baš ga briga što sada švapski topovi biju
srpske rovove. Pažlјivo ustaje na desnu nogu, sa štapom izlazi u predsoblјe i
otvori vrata sobice u kojoj spava podnarednik Zdravko. Zove ga, ne miče se.
Preispolјna spavalica. Odvratno. Šta mogu. Ume pošteno da ćuti. Jer postoje
sluge koje ćute iz nepoštenja, smišlјaju pakost i zlo, slušaju šta kralј kaže da
to najjevtinije prodaju. Ova lenčuga ima i devojačke ruke. Lupi ga štapom po
nogama.
Zdravko skoči, i u košulјi i gaćama, stade mirno pred kralјem u spavaćoj
košulјi:
Izvolte, Vaše veličanstvo!
Šta čuješ?
Petlove, Vaše veličanstvo.
Samo petlove?
Čujem lavež u dalјini i mukanje goveda u Topoli... Medenica na jarmu ka
Šatornji...
I šta još čuješ?
Grakću vrane i zvižde kosovi u vašoj šumi, Vaše veličanstvo.
A topove ne čuješ?
Topove ne čujem.
Sto puta sam ti rekao da dobro razmisliš pre no što mi odgovoriš na
postavlјeno pitanje.
Čujem i nekoliko zrikavaca, Vaše veličanstvo.
Vrši svoju dužnost. Požuri — reče snuždeno: toliko voli zrikavca, tog
nevidlјivog svirača, a ovog leta ne uspeva mu da ga čuje. Prošle jeseni, kad bi
seo na travu, čuo ga je, ali daleko, kao sa Bukulјe. Sinoć je zavlačio glavu u
vrzinu i spustio uvo na busen i nije ga čuo. Vrati se u sobu da se obuče, malo
smiren, ali i stužen što se prevario da čuje artilјeriju sa severa. Zdravko mu
donese svežu bunarsku vodu i poče da ga poliva. Kralј se trže: u jučerašnje
izdatke nije ubeležio jedanaest dinara za lekove i pet groša onoj selјanki za
dinju. Godine, proklete godine. Mene će sveg da opelјeše preduzimač i
nadzorni inženjer. Zdravko mu spretno pomaže da se obuče, nema razloga da
ga grdi, pa nešto lјutito procedi na svoj račun. Ko zna koliko je tako dinara i
groša otišlo neznano zašto, a on na zadužbini neće moći ni oltar da završi.
Ako su Putnikova obaveštenja o neprijatelјevim namerama tačna, onda će i
velika kapija ostati nezavršena, i put do crkve. Ni inventar za bolnicu neće
biti potpun. Ali bolnicu mora predati narodu i vojsci na upotrebu pre
švapskog napada. Ako ne stignu trotoar kamenim pločama da postave, neka
šoder pospu i dobro ga nabiju. Čim svane, izdati naredbu da se iz reke Rače
dovuče šlјunak.
Izađe pred kuću i zagleda se u svoju crkvu, opkolјenu skelama, utvarnim i
rujavim svitanjem. Kao da su već sagorele donje skele, pa podgorevaju gornje
i kubeta... Sježi se i obema rukama uhvati za štap, pobovši ga; tako pognut ka
crkvi, u zloslutnoj tišini, osta dok se sa kubeta i gornjih skela ne sacedi gar
noći, dok se u sve bistrijem nebu jasno ne ureza veliko zdanje... Večnog
belega lјudskog i smisla kralјevskog na zemlјi. Svog dokaza slobode. Te
pobede srpske vere...
Usred Šumadije, na ovom topolskom brežulјku gde su stada napasali deda
Karađorđe, otac Aleksandar i on, meću šlјivarima, vinogradima i zabranima,
da nadvisi sve, uzdizaće se petokupolna crkva, sestra carigradske — Svetih
Apostola. Posle Manasije despota Stefana i Kalenića, a posle ravno četiri
veka, opet će jedan kralј na slobodnoj srpskoj zemlјi podići zadužbinu
dostojnu onih koje podizahu Nemanjići. I on, kao i despot Stefan, podiže
svoju zadužbinu u nevremenu i neizvesnosti, možda pred sudnji čas. I njemu
je, kao i Despotu, neprijatelј na pragu, i samo što nije jurnuo da ubija, pali i
ruši, a on zida zadužbinu koja će da nadživi sva lјudska nedela i pretraje sva
ropstva i nesreće ovoga veka. Smrtonosca i poroblјivača dočekaće Šumadija
— novim velelepnim hramom. Posle bečke i peštanske katedrale, na putu ka
istoku, biće to najveća crkva. Prvi veliki pravoslavni hram...
Ide lagano ka njemu, koji se saziđuje u rujevini svitanja i puni mu nebo
nad Topolom i Šumadijom.
Nјegova crkva i grobnica... Mramorna, visoka, plamsaće na suncu i
mesečini, svetleće u šumadijskim svitanjima i sutonima. Videće se sa
Kosmaja, Bukulјe, Venčaca, Rudnika. Sa njiva i livada, drumova i putelјaka,
gledaće je zadivlјeno lјudi i deca. I neprijatelј srpski poštovaće lјude meću
čijim se kućicama i kolibama uzdiže ovoliki hram. Nema velikog naroda bez
velikog hrama. Nadtrajaće on sve lјudske gradnje ovog vremena, nadživeće i
stare puteve i groblјa. Ostaće priča o kralјu koji je živeo u kući manjoj od
polovine kuća u selu Topoli, a pored te kućice sazidao ovu mramornu crkvu
koja nije manja od one carigradske koju sazidaše dva cara — Konstantin i
Justinijan... Za to je živeo: sve što služi njemu da bude malo da bi za večnost
mogao da sagradi veliko.
Staje pred oltar, kleknu okrenut istoku i prekrsti se:
Gospode svemoćni, odagnaj jesenje kiše, odloži nevreme i napad na
Srbiju, da ovu zadužbinu, u Tvoju slavu, završim nekako... Daj Srbiji lepu i
mirnu jesen, da rovovi moje vojske budu tihi, Svevišnji... Da putevi budu
suvi, mramor iz majdana da dovučem, da potraje blago vreme, klesari
sarkofage da završe. Bože, majstorima, preduzimačima i inženjeru podrži
zdravlјe...
Očita Očenaš i požuri ka nastrešnicama da budi majstore i zidare:
 Ustajte, deco, izgreva sunce. Ustajte, dan je okraćao a noć odužila, pa ste
se lepo naspavali i odmorili. Mora da se požuri, neprijatelјi samo što nisu
navalili...
Kad radnici počeše lagano i lenjo da se umivaju, on se, snužden zbog
njihove nežurbe, vrati u svoju sobu. Kao da su baš namerni da crkvu ne
završe dok rat traje; kao da su se zajedno sa preduzimačima i inženjerom
zaverili da rastežu i rasipaju dok mu i poslednji groš ne uzmu, dok Švabe ne
stignu do Topole i zateknu krš i ršum gradilišta. Sede za sto da prokontroliše
jučerašnje račune, prebroji gotovinu, sabere dugove i izdvoji novac za
današnje izdatke, pa to zapiše u svoju sveščicu. Ali, kao i svakog jutra, najpre
uze svoj kalendar, da se priseti: šta se u prošlosti značajno dogodilo na
današnji dan? Nije moguće da se na današnji dan nije ništa važno lјudima i
narodima dogodilo? Nije. Ne zna. Vrati se računima i svojoj blagajni.
Zdravko ga posluži slatkim od oraščića. On ga, za svaki slučaj, opet podseti
da se za doručak postavi i predsedniku vlade, gospodinu Pašiću, koji treba
ovoga jutra da stigne i sigurno veliku brigu mu donese. Biće to, svakako,
saveznički ultimatum... Još u emigraciji, a osobito kao kralјu, dojadila mu je
svaka politika i posle povlačenja sa kralјevskih dužnosti, o politici ne želi da
razgovara ni sa Pašićem koji i o politici ne razgovara politički. Da li da ga
zamoli da mu ministar finansija odobri akontaciju? A sme li on od jednog
ministra da zahteva nešto na šta i Zdravko nema pravo? U zemlјi u kojoj se
smatra da pravo na kršenje zakona raste sa vlašću, on jedini ne sme to pravo
da iskoristi. Nastavi sa sabiranjem jučerašnjih izdataka i račun mu pokaza
manjak od dva dinara i trinaest groša. Pa to je nadnica radniku na putu!
Vaše veličanstvo, dozvolite mi da vam se obratim — za leđima mu je
ađutant.
Jeste li vi, gospodine pukovniče, meni tačne račune predali juče?
Jesam, Vaše veličanstvo.
A ako se pokaže da ste negde dinar i jedanaest para uračunali više?
U tom slučaju će manjak biti nadoknađen.
Neću ja, pukovniče, da vi meni manjak nadoknaćujete! Svi proneveritelјi
u Srbiji uvek izjavlјuju da će manjak nadoknaditi. Hoću bar jedna
blagajnička knjiga u ovoj državi da bude ispravna. Ja vas poslednji put
opominjem da mi predajete tačne račune!
Stigao je gospodin Pašić, Vaše veličanstvo.
Jeste li me razumeli? Za taj dinar do podne se znojio srpski selјak, a
njegov sin sada u rovu nosi pocepane opanke — reče više potišteno no lјutito
i pođe u trpezariju da se susretne sa predsednikom vlade.
Pozdraviše se ćutke, uzdržanim pokretima, i isto tako za mali i postavlјen
sto sedoše jedan prema drugom. Nikola Pašić ga upita da li ga muči reuma, a
njemu bi nelagodna ta briga, pa mu uzvrati pitanjem:
Gospodine Pašiću, verujete li još uvek da monarhija u ratu bolјe služi
slobodi od republikanske vladavine?
Verujem, Vaše veličanstvo.
A ja poslednjih noći loše spavam, pa uz brige za ovaj nesrećni narod i
dovršenje zadužbine, pretresam svoje principe. I nabrajam preimućstva
republikanske vladavine nad kralјevskom.
Dobra vladavina zavisi od naroda i njegovih suseda, Veličanstvo.
Kako god okrenete, gospodine predsedniče, više slobode može biti u
republici. Ali, na našu nesreću, mi još nismo Srbe naučili slobodi. Ne umeju s
njom.
O tome ćemo, Veličanstvo, u vašem dvoru posle rata na miru raspravlјati...
A sada da pređem na stvar. Naš položaj je veoma ozbilјan. Napašće nas
uskoro sa tri strane.
Znam. Obavestio me vojvoda Putnik.
Doneo sam vam lične telegrame cara Nikole, engleskog kralјa Đorđa,
italijanskog kralјa Emanuela i francuskog predsednika Poenkarea.
Šta oni žele od mene?
Apeluju na vas da Srbija izađe u susret njihovim želјama i savezničkoj
stvari prinese nove žrtve.
Žrtve? Samo žrtve traže od nas... Izvolite da doručkujemo, gospodine
predsedniče. — Uze da pije čaj i misli: sme li da im se suprotstavi?
Uz doručak, Pašić mu u nekoliko rečenica prepriča odluke Narodne
skupštine, Vrhovne komande i vlade, a kralј klimnu glavom i, da svojom
širom saglasnošću ne bi zalazio u njihove odgovornosti, poče da mu se žali na
nadzornog inženjera, preduzimača i majstore, koji ni jedan ugovoreni rok i ni
jednu ugovorenu cenu ne poštuju. Pašić iskoristi kralјevo uobičajeno ćutanje
posle grdnje na francuskom, i pruži mu telegrame. Kralј ih pažlјivo pročita i
reče lјutito:
Pa ta veličanstva zahtevaju od mene da dam Makedoniju i Banat kao da je
to moja utrina! Traže da prisilim vladu Srbije da ispuni savezničke zahteve,
kao da je ova zemlјa bez ustava. Kao da nema svoju slobodno izabranu
skupštinu koja, u ime naroda, vodi državnu politiku! Neverovatna drskost!
Carski i kralјevski bezobrazluk! Žao mi je što je i Poenkare s njima.
Francuska je moja druga otadžbina.
Saveznicima rđavo ide, Veličanstvo. Zato oni apeluju na vas da iskoristite
svoj autoritet u ovim kritičnim časovima...
Kralјevski autoritet u parlamentarnoj i demokratskoj državi?! Uvređen
sam što naši saveznici neće da znaju da su ustav i zakon jedini autoriteti u
Srbiji... Vi najbolјe znate šta vam je dužnost u kritičnim časovima.
Znamo. I odlučili smo ono što smo mogli da odlučimo. A vama,
Veličanstvo, savetujem da im odmah odgovorite da imate puno razumevanje
za njihove apele i da ćete učiniti sve da Srbija izvrši svoju savezničku
dužnost.
Odgovore im napišite vi, a ja ću potpisati.
Zaćutaše. Pašić se zahvali na kafi koju ne pije i poče da izlaže predlog
odgovora ruskom caru Nikoli do čije mu je podrške najviše stalo u ovim
danima. Kralј ga sasluša i saglasi se. Pa onda, oklevajući, reče.
Gospodine predsedniče, moram, na žalost, da pogazim jedno svoje
načelo... I ja smatram da su za Srbiju nastupili kritični časovi, a ja svoju
zadužbinu neću stići da završim... Iscrplo se sve što sam zaštedeo u ovih deset
godina, pri kraju je. A preduzimači svakog dana donose nove i nepredviđene
račune. Pa sam, gospodine Pašiću, s punim poverenjem u vaše razumevanje,
primoran da vas molim, ako je ikako moguće... ako mnogo ne remetim
budžet, da gospodin Paču izda nalog dvorskoj blagajni da mi se daju dve plate
unapred, kako bih mogao uredno da vršim isplate.
Gledaću, Veličanstvo. Kao što znate, Paču je cicija, a neće ni da krši
državne propise.
Ima pravo, ima pravo. Takav i treba da bude ministar finansija.
Pašić poćuta, pa reče:
Ni zakon nema uvek pravo, Veličanstvo. I zakon je čovek stvorio. Za
lјude... Ne brinite, ja ću vašu stvar da sredim. A telegrame na dopunu i potpis
poslaću vam prekosutra.
Pašić ustade i opet se pozdraviše sa strogom uzdržanošću i ozbilјnošću.
Kralј otprati Pašića do vrata, kajući se što je izustio molbu; vrati se u
svoju sobu i dugo osta u fotelјi skloplјenih očiju: saveznici nas žrtvuju,
svršena je stvar. Toliki ustanci i ratovi, tolike pogibije i patnje za malo te
proklete slobode, i opet ropstvo... Ali on iz Srbije neće pobeći. Bio je princ u
egzilu, neće to da bude i kao kralј. Kralј u emigraciji nije kralј. Kralј je u
slobodi kralј.
 Onda se posveti računima, tragajući za manjkom i mogućnostima uštede
na kuhinjskim rashodima, sve dok mu pred ručak ađutant ne raportira da
vojvoda Mišić moli za prijem. Jedva se svlada da ne uzvikne: šta ću mu ja? Ali
jednog Živojina Mišića ne može da ne primi.
Neka vojvoda dođe na ručak.
Kad posle jednog sata ugleda Mišića, zastade pred njegovim smrknutim
licem:
Jesu li nas napali, vojvodo?
Nisu još, Veličanstvo.
Hvala bogu. Kad bi nas dva meseca ostavili na miru.
Na žalost, nećete stići sa crkvom.
Mislite, napašće nas pre? Izvolite sedite, vojvodo.
Napašće nas najdalјe za petnaest dana. Moraju stići do Dardanela pre
zime.
Kralј se kroz otvoren prozor zagleda u nezavršenu crkvu, opkolјenu
skelama. Radnici stoje, sede, muvaju se, kao da kuluče. Za njega na zemlјi
nema ružnijeg i besmislenijeg prizora od lenjog i rđavog rada.
Vojvodo, molim vas, pogledajte one lenčuge na skelama. Vuku se kao da
su pegavac preležali. Molio sam ih, čašćavao, potkuplјivao, obećavao nagrade,
i ništa... Pre neki dan i frontom sam im pretio, i opet isto... Zabušavaju i
upropašćuju materijal. Kad ih gledam kako rade, ja očajavam što je takav naš
svet.
Poslednji događaji i naša politika ne daju nam pravo da se dobru nadamo.
Mi smo se, Veličanstvo, u nesaglednu neizvesnost, u tmušu usmerili. A ta
nesrećna budućnost srpskog naroda sada se može izbeći samo vašom volјom,
Veličanstvo.
Mojom volјom! Šta vi to govorite, gospodine vojvodo? Zar i vi, kao i naši
saveznici, zaboravlјate da je Srbija demokratska država i da su prava
monarha ustavom vrlo jasno određena? I na sreću srpskog naroda tako
određena da kralј nema pravo da usrećuje, ni mogućnost da unesrećuje
narod. Nјegova je dužnost samo da bdi nad slobodom i njoj služi. A u slobodi,
neka se narod sam brine za svoju sreću i kako zna i ume spasava od nesreće.
Kralј gleda u skele i uzaludno se napreže da jasno čuje klesače kamena;
vojvoda Mišić sluša tu preteću ciku dleta i kamena, dugo poćuta razočaran
kralјevim odgovorom, pa se naže ka njemu:
Dao sam sebi slobodu da vas uznemirim i čujem: smatrate li vi,
Veličanstvo, da danas treba celu Srbiju žrtvovati za nekakvu zajedničku
državu koju su po knjigama zamislili profesori i usijani političari? Za neko
ujedinjenje sa onima koji malo pokazuju da im je do tog ujedinjenja stalo.
Ja vas, bogami, ne razumem, gospodine vojvodo. Ili vas dobro ne čujem.
Znam, Veličanstvo, da je gospodin Pašić bio jutros kod vas.
Pretpostavlјam, on vas je obavestio da su vlada i Skupština stali na stanovište
da se, uprkos savezničkim otporima, i dalјe borimo za jugoslovensko
ujedinjenje, ne prezajući ni pred kakvim žrtvama. A to su saopštenje, kao što
ste videli, i novine juče donele.
Ja, gospodine vojvodo, mahom čitam francuske novine. A jeste me
gospodin Pašić obavestio o odluci Skupštine i vlade i ja sam to primio k
znanju. Time je, vojvodo, moja uloga završena.
Veličanstvo, time vaša uloga ne može biti završena.
Mora da bude. A ja, i kao Srbin i kao Evroplјanin, smatram: od raspada
Austro-Ugarske i ujedinjenja južnoslovenskih naroda, i ujedinjenja
nesrećnih Polјaka u jednu i svoju državu, ovaj strašni rat ne može Evropi
ništa naprednije i pravednije da donese.
Oprostite mi, Veličanstvo, što vas na to podsećam: vi ste unuk vožda
Karađorđa. I vaša je dužnost, vaše je pravo da sprečite istorijsku nesreću
srpskog naroda u koju ga lakomisleno guraju naši ambiciozni političari. Ljudi
koji smatraju da čitav jedan narod treba žrtvovati za ideal njihovih političkih
brošura.
Kralј podiže glas:
Molim vas, vojvodo, da mi tako samovlasno ne određujete dužnost, niti
dajete pravo da se suprotstavim odluci Narodne skupštine i vlade. Kao kralј,
ja ni vama ne mogu dozvoliti da se suprotstavlјate donetoj odluci. Vi
zaboravlјate... — učini mu se da će još više dići glas i zaćuta.
Vojvoda Mišić osta nekoliko trenutaka ukočen i s pogledom punim
razočaranja.
Ručak prođe u Mišićevom ćutanju i kralјevim pohvalama Česima
zaroblјenicima koji rade na zadužbini, a koji su izvanredno savesni i sposobni
radnici, pa je njemu i to dokaz da u Evropi nema veće nepravde od neslobode
češkog naroda.
Vojvoda Mišić jedva da je što okusio; sve vreme odsutno je zurio skrštenih
šaka, vitlajući svojim palcem požutelim od duvana.
Kralј to ne razumede, primače mu se i šapnu poverlјivo:
 Vojvodo, nas dvojica smo vojnici. I mi imamo pravo da se ne bavimo
prlјavim poslovima u ratu. Tom državnom politikom. U ovom vremenu, kad
carevi i kralјevi lažu besramnije od svojih sobara i konjušara... Izvolite,
poslužite se kafom.
 4

Odgovor srpske vlade na notu četiri savezničke države:

... Srpska je vlada svesna teškoća situacije na raznim ratištima, kao i

dužnosti svakog saveznika da napregne sve snage i priloži sve neophodne žrtve,
da bi se rat uspešno završio. Zato je, saslušavši merodavna mišlјenja, i pošto je
zrelo razmislila i uzela u obzir sve moguće posledice, kralјevska vlada odlučila —
ne bez duge i teške moralne borbe i rukovodeći se gotovo isklјučivo obzirima
zahvalnosti prema Rusiji i njenim saveznicima — da zadovolјi želјu savezničkih
država, da prinese još jednu žrtvu, najveću od svih i da prihvati u principu
liniju, koju su predložile savezničke države iz starog srpsko-bugarskog ugovora
od 1912. godine, sa sledećim ograničenjima koja su neophodna i od kojih ona
nikako ne bi mogla odustati:
Ustupajući deo svog sopstvenog naroda i svoje teritorije za uspeh zajedničke
stvari, Srbija podnosi žrtvu kojoj nije ravna žrtva ni jednog drugog saveznika, i
zato ona smatra da ima pravo da očekuje od savezničkih država da one zadovolјe
bez kolebanja njene druge nacionalne želјe...

5. septembra 1915, ministar spolјnih poslova Velike Britanije, ser Edvard

Grej, predlaže ministru spolјnih poslova Rusije, Sazonovu, da se srpskoj vladi
odgovori:

Savezničke države ne mogu kriti svoje razočaranje što je srpska vlada odbila
da pristane na ustupanje cele nesporne zone, zato se one pribojavaju da ima
malo nade da se dobije saradnja Bugarske po ceni koja se sada nudi. Neuspeh u
obezbeđenju bugarske saradnje znači ne samo gubitak Bugarske kao aktivnog
saveznika, već, verovatno, i njen prelaz na stranu centralnih država u nadi da
će na taj način dobiti teritorije na koje pretenduje... Saveznici smatraju da je
srpska vlada jako istakla veličinu žrtava koje je ona spremna da podnese, a nije
poklonila dovolјno pažnje obimnim kompenzacijama koje će, blagodareći
podnetim žrtvama Srbija da dobije... Savezničke države ne mogu pristati na bilo
kakvu izmenu predloga koje su podnele srpskoj vladi i one insistiraju na
neophodnosti da Srbija u potpunosti i blagovremeno prihvati te predloge...

5. septembra 1915, knez Trubeckoj, ruski poslanik u Nišu, piše svom

ministru Sazonovu:

... Na Srbiju je još moguće izvršiti dvojak pritisak: obećanjima i pretnjom...

Na Balkanu je neophodno da se pretstavke proprate sa dva pritiska: obećanjem
koristi i pretnjom neposredne odgovornosti...

14. septembar 1915.

Memorandum ruskog ministarstva spolјnih poslova — Engleskoj,

Francuskoj i Italiji:

G. Sazonov... veruje da je neophodno iskoristiti sredstva finansijskog

pritiska na srpsku vladu kojim raspolažu saveznici. Taj pritisak trebalo bi
izvršiti putem odlaganja odgovora na novo traženje kredita koje je podnela
Srbija...
Razume se da to odlaganje ne bi trebalo ni u kom slučaju da zaustavi
izvršenje vojnih porudžbina Srbije u Engleskoj ili na drugoj strani. G. Sazonov
deli u tom pogledu mišlјenje njegove ekselencije ser E. Greja da savezničke
države moraju u sopstvenom interesu obezbediti u najvećoj meri snabdevanja
srpske vojske municijom...

22. septembar 1915.

Svim poslanicima Kralјevine Srbije na strani:

Nekoliko dana dobijamo izveštaje iz Sofije da se Bugarska sprema da

napadne Srbiju...
Uspeh Austro-Nemačke pomoću Bugara na Balkanu imaće presudniji značaj
za ishod celog rata, nego ma kakav drugi uspeh na drugom polјu rata... Srbija
bi podlegla, Rumunija i Grčka ostale bi neutralne, a Nemačka u vezi sa
Bugarskom i Turskom ne samo da bi osujetila (savezničko) osvajanje Carigrada
i Dardanela, nego bi došavši u Carigrad podigla ceo muslimanski svet protiv
Četvornog sporazuma.
Ova opasnost može se otkloniti samo brzim i energičnim merama od strane
Četvornog sporazuma. Po našem mišlјenju trebalo bi Četvorni sporazum pre
svega da spreči mobilizaciju bugarske vojske, i to ultimatumom da će preduzeti
vojne mere na Crnom i Jegejskom moru protivu Bugarske, ako ova bude
mobilisala protivu njihovog saveznika Srbije. Ako Bugarska ne bi posle toga
odustala od mobilizacije onda bi trebalo odmah pristupiti okupaciji Varne,
Burgasa i Dedeagača i poslati što bržu vojnu pomoć Srbiji da zaustavi napad
Bugarske...
U isto vreme treba otpočeti diplomatske korake u Rumuniji i Grčkoj, da se
solidarišu sa Srbijom i zajednički brane. Za Rumuniju i Grčku nastaje trenutak
kada se moraju odlučiti za Četvorni sporazum ili Austro-Nemačku...
Izložite ovu našu molbu i naše poglede saveznicima i umolite ih da odmah
preduzmu potrebne i shodne korake... Pašić.
 5

Vojvoda Putnik proučava izveštaj vojnog izaslanika iz Sofije o mestima

mobilizacije i planu koncentracije bugarske vojske prema Srbiji. Sračunava
vreme i razdalјine. I prostor i vreme na neprijatelјevoj su strani. Odgurnu
izveštaj, uze čist papir i poče po njemu da crta ruže:
Možda je spas u odlučnom riziku. Odluci koja nije samo stvar
komandantske razumne procene i smelosti. Za takvu odluku svaki dobar
komandant ima pamet. Prilika za nju, vojskovođina je sreća. Potom je primer
u udžbenicima vojnih akademija. Zaslužuje se veliki spomenik u prestonici.
Međutim, odluka pred kojom stoji, iako donosi ratnu pobedu, donosi i poraz
u miru. Poraz koji raste s vremenom, dok sasvim ne poništi vojničku pobedu
i slavu. Nadživi ih i osramoti. To ne vide, ili ih ne brine, čak ni njegovi
najpametniji komandanti. Ugroženi, misle samo na spas, mir posle ovog rata
ne muči ih danas. On je prekjuče, uveravajući i Pašića, gotovo uspeo da i sebe
uveri: možemo se spasti jedino ako napadnemo Bugarsku dok ne izvrši
mobilizaciju i koncentraciju svoje vojske, preduhitrimo je u napadu s
istočnog boka i izbegnemo uništavajuće zaokruženje u moravskoj dolini.
Jedino izbacivanjem Bugarske iz stroja, srpska vojska može da primi udar sa
severa i zapada, i široko otvorenim zaleđem odstupa ka Grčkoj i Solunu dok
ne stigne saveznička armija. Ali u tom slučaju on bi svoj šesti rat za slobodu
vodio kao napadač i na tuđoj zemlјi. Zato se letos onako odlučno a uzaludno
suprotstavlјao Pašićevom zahtevu da se okupira Albanija i od pobune spase
Esadpaša, kao srpski prijatelј. Odavno, još u Akademiji, on je shvatio: vojska
je osloboditelјica samo svog naroda. Tuđa vojska ne donosi slobodu. Tuđa
vojska-osloboditelјica donosi zavisnost, poniženje, dug koji se ne otplaćuje.
Ako narod slobodu mora da primi od velikog naroda, ili većeg od sebe, od
sebi ravnog to nikad neće. Tako je sazdan čovek. Za slobodu i učinjeno
dobro, zahvalnost možda ponekad i može da oseća prema velikom; prema
malom i sebi sličnom, samo uvredom i mržnjom uzvraća. Ako bi se upadom
srpske vojske u Sofiju, i smaknućem germanofilskog dvora i vlade, većina
naroda osetila i oslobođenom od nemačkih agenata na državnom vrhu, u
oslobođenim Bugarima bi prema Srbima, njihovim oslobodiocima, samo nove
mržnje nastale. Na ukorenjene mržnje, nove mržnje. Na stare rane, nove
rane. A neće li to biti vi sa našom poroblјenom braćom u sutrašnjoj
zajedničkoj državi? U istoriji bi se još jedan luk svio u krug.
Živko Pavlović mu donosi na potpis pre desetak dana spremlјenu naredbu
za pokret trupa prema Bugarskoj. Čeka da vojvoda podigne pogled i prestane
sa crtanjem ruža. To čini pred velike odluke. Čim je buket nacrtao, mnogo je
zabrinut.
Ostavite mi naređenje, gospodine Pavloviću. Pozvaću vas kad bude
trebalo.
Pukovnik Apis moli da ga primite. Donosi nove izveštaje iz Bugarske.
Neka odmah uđe.
Drvene stepenice između prizemlјa i sprata zaječaše od sporog i teškog
uspinjanja. Apis tromo i umorno ulazi. Vojvoda Putnik gleda iskosa tog
pukovnika s kojim u vojsci deli moć i slavu. Nije koristolјubiv i karijerist, to
poštuje. Još više ceni što uvek nosi tajne i ume da ih čuva. Voli ga i zbog neke
zanete smelosti i što govori promišlјeno.
Apis ga pozdravlјa propisno i nekako odveć podređeno. To malo zbuni
vojvodu: on je uvek ležeran i spor, osobito otkad se razboleo i ugojio.
Sedite, pukovniče, jeste li u nečemu uspeli?
Gospodine vojvodo, uspeo sam da uspostavim veze sa lјudima bliskim
Stamboliskom i nekim političarima protivnicima dvora i germanofila. Oni
tvrde da je bugarski narod jako uplašen namerom vlade i kralјa da gurnu
zemlјu u rat protiv Srbije i saveznika. Narod neće u rat protiv Rusije.
Narod nikad ne odlučuje o početku rata. On odlučuje o njegovom trajanju
i kraju. Nastavite.
Ovi lјudi s kojima sam u vezi izgledaju mi oduševlјeni idejom o našem
upadu u Bugarsku, da bi se onemogućila mobilizacija i napad na Srbiju.
Tvrde da bi naš upad izazvao ustanak koji bi zbacio Radoslavova i Koburge s
prestola i okrenuo Bugarsku Rusiji i Antanti. Jedan veoma ugledan Bugarin,
prijatelј Stamboliskog, piše mi... — vadi iz unutrašnjeg džepa pismo* i ne
zakopčava sva dugmeta: vojvoda Putnik se protestno nakašlјa. Apis,
prevodeći sa bugarskog, lagano pročita: „... U ovom času, Srbi mogu pomoći
Bugarskoj da ostane verna Slovenstvu i nađe svoj pravi put. Ako se to ne
dogodi, vaša katastrofa je neminovna, a u porazu Srbije propašće i Bugarska,
njen najnesrećniji pobednik. Ne odlažite ni časa. Sada su dani vekovi...“ I
dalјe u tom smislu.
Verujete li vi ozbilјno da bi Bugari na naš prelaz granice odgovorili svojim
anti-germanskim ustankom? Ili bismo mi ponovo doživeli Slivnicu?
Uveren sam, gospodine vojvodo, da bugarski narod ne voli kralјa i mrzi
germanofilsku vladu. Pored toga, tamo imam lјude, Makedonce, koji mogu
da svrše s kralјem Ferdinandom.
Ta vaša kombinacija mene ne interesuje.
Razumem.
Vojvoda Putnik zažele da ode do prozora i razmišlјa gledajući u nebo i
krovove varoši; ali čim ustade, oseti slabost pa se potišteno spusti u
naslonjaču; tek kad mu se malo produbi i proširi disanje, progovori:
Pomišlјate li, gospodine pukovniče, da čovek može rođenog oca, tiranina,
sekirom da ubije. Ali, kad bi mu tog istog oca, čiju smrt čeka kao svoj spas,
recimo komšija gurnuo u bunar, on bi tog komšiju — sekirom po vratu... Ni
lјudi, ni narodi ne vole spasioce.
To je tačno, gospodine vojvodo. Ali biva i da sin potplaćuje komšiju ili
hajduka da se reši zlog oca. U svakom opasnom delu čovek voli da ima
saučesnika s kojim deli krivicu.
Iskažite se dokraja, gospodine pukovniče.
Možda će nas, Srbe i Bugare, braćom učiniti prolivena koburška krv koja
se uprestolila u Sofiji.
Putnik ga dugo gleda pravo u oči, pa kaže strogo:
Šta imate drugo o Bugarima?
U njihovom generalštabu i vojsci nastavlјa se žurno smenjivanje i
penzionisanje oficira antigermanski nastrojenih.
Svaku mi važnu činjenicu lično saopštite. Šta mi možete reći o pristizanju
dobrovolјaca, gospodine pukovniče?
Iz Amerike je prekjuče stiglo šezdeset Hercegovaca i Crnogoraca. A do
kraja meseca treba da nam stigne iz Rusije najmanje tri i po hilјade
dobrovolјaca.
Iz kojih su krajeva ti ruski zaroblјenici?
I u toj partiji — najviše ih je iz Bosne, Hercegovine i Vojvodine.
Neka se svi upute u dobrovolјačke batalјone koji brane granicu prema
Bugarskoj. Slobodni ste, gospodine pukovniče.
Apis osta nekoliko trenutaka u nekoj nedoumici: ali kad se diže da
pozdravi, učini to sa krajnje učtivom hladnoćom. Kod vrata, vojvoda Putnik
ga zaustavi pitanjem:
 Verujete li vi u sreću, gospodine Dimitrijeviću?
Apis mu okrenu samo lice i bez premišlјanja odgovori:
Verujem.
Vojvoda Putnik se zamisli, pa prošapta:
Pripazite na svoje zdravlјe, pukovniče.
Privuče telefon i oseti zamor od okretanja ručice: ovako slab, kako još da
bude i napadač... — Zovite mi komandanta Prve armije... Želim, Mišiću, da
znam da li i u ovom času, o našem planu prema Bugarskoj ostajete pri svom
mišlјenju?
Sada sam još čvršće uveren, gospodine vojvodo. Ako ne osujetimo njihov
udar s boka i s leđa, onda je naš poraz pitanje dana.
A nije vas strah da mi napadnemo?
Više me je strah od neblagovremene odbrane.
A ako nas bugarski narod ne razume? I koji to narod može da prihvati
vojsku koja mu prelazi granicu samo da mu smakne jednog tuđinskog kralјa i
germanofilsku vladu?
Ja bih vodio računa o tome kad bih bio siguran da taj isti bugarski narod
neće da puca u nas, i neće da osvoji Pirot, Niš, Skoplјe... Ali, pošto sam
ubeđen da će biti suprotno, i to najdalјe za deset dana... Oprostite, gospodine
vojvodo, nisu mi jasna vaša pitanja.
Ja vam ih i postavlјam, Mišiću, baš zato što verujem da vama moraju biti
jasna.
Pa mi ne napadamo Bugarsku da joj otmemo teritorije. Mi želimo samo da
je sprečimo da nas mučki, s leđa, napadne, dok se branimo od Austro-
Ugarske i Nemačke.
Da li vam je to najjači razlog, Mišiću?
Ubeđen sam da bi u našem položaju takvu odluku donela svaka razumna
komanda. Ne znam čemu bi služila šira obrazlaganja.
Pomišlјate li, Mišiću, na to da se rat pamti više po posledicama nego po
pobudama i namerama. Brine li vas, šta će budući naraštaji da misle o našem
napadu?
Ne brine me. Jer činimo jedino što možemo i moramo za naše održanje.
Vi ste, dakle, uvereni da se, u takvom slučaju, sve sme?
A vi, gospodine vojvodo, u to sumnjate?
U ovom času moja briga je da činimo ono što će i mir da odobri.
 Svako vreme ima svoja sredstva, gospodine vojvodo.
Ali mudri ratnici ne ratuju samo ratnim sredstvima.
Zar vam se ne čini da je u ovom času odlučnost najmudrija?
Možda. Ali i oprez nije uvek kolebanje. Sva moja naređenja ostaju na
snazi. U zdravlјe, Mišiću.
Lagano spusti slušalicu i praćen mačkom odmile do prozora: krovovi,
zlatasto vršje drveća, oblačno nebo. Malo vidi, tesno mu je danju da misli u
ovoj sobi. Prostor mu je neophodan za misao. Tu blagodet on više neće da
doživi: da bude sam na lepoj uzvišici, na bregu, u ravnici... Da sam korača
zlatiborskom ili kopaoničkom visoravni... Da koraku ništa ne zasmeta, na
ruke da zaboravi, da mu pogled luta prostranstvima... Ona su mu dovolјna da
svlada i očaj.
Šta imate da mi saopštite, gospodine Pavloviću? — kaže on ne okrećući
glavu.
Gospodine vojvodo, današnjim aeroplanskim izviđanjima utvrđeno je
užurbano kretanje jačih neprijatelјskih snaga od Šida ka Savi i od Vršca ka
Dunavu.
Uskoro će početi, dakle... Dobro. Onda, trupe koje smo predvideli za
napad na Bugarsku, neka odmah krenu ka svojim polazištima.
Imamo novi momenat. Ovoga časa ispratio sam savezničke vojne
izaslanike koje j© predvodio pukovnik Artamonov. Oni su saznali za pokrete
naših trupa prema Bugarskoj i sa najvećom žestinom protestuju protiv naše
namere.
I šta toj gospodi smeta u našim pokušajima da se održimo?
Tvrde da bi to za Srbiju bila fatalna greška. Sva četvorica uglas su me
uveravala da se saveznički pregovori sa Bugarskom privode potpuno
uspešnom kraju, i da će se Bugarska za nekoliko dana okrenuti protiv Turske.
Ja sam im, naravno, dokazivao da je Bugarska u čvrstom zagrlјaju sa
Nemačkom i da će nas napasti u najkraćem vremenu.
Vojvoda Putnik mu se lagano okrenu:
A šta vam oni na to kažu?
Ni neprijatelј nam ne bi tako grubo pretio. Ne samo da će nam biti
ukinuta svaka vojna pomoć, nego će, kažu, nas snaći nešto čemu se niko ne
nada. Artamonov je zapretio vojnom silom ako dirnemo Bugare. Ja ne mogu
da poverujem da sam razgovarao sa ratnim saveznicima i diplomatima.
Vojvoda Putnik uzdrhta i zaćuta: da povuče naredbu za pokret trupa
prema Bugarskoj? To bi bio početak kapitulacije. Nikako. Srpska vrhovna
komanda ne može da postupa po kombinacijama i ćefovima generala iz
Petrograda, Londona, Rima. Kaže odlučno:
Molim vas da predsedniku vlade ponovo postavite pitanje: ako mi
napadnemo Bugarsku, da li će Grčka i Rumunija ostati neutralne ili će
zajedno s nama stupiti u akciju?
Od predsednika vlade malopre je stigao telegram da se Grčka i Rumunija
jako kolebaju i čekaju šta će preduzeti sile Četvornog sporazuma...
Vojvoda Putnik ga prekide:
To znači, ostajemo sami.
To je sasvim izvesno. Sami.
Sve balkanske račune mi da platimo. A potom... Neka naše trupe nastave
pokret ka Bugarskoj, a Stepa Stepanović... — ne završi. Od uzbuđenja poče jak
napad astme.
Nјegov pomoćnik hitro izađe iz sobe da pozove lekara.
 6

23. septembar 1915.

Vojni izaslanik Kralјevine Srbije u Sofiji — Vrhovnoj komandi, Kragujevac:

Bugarska je noćas u 12 časova objavila mobilizaciju, svi do 50 godina

zaklјučno imaju se javiti najdalјe do 25. septembra u jedan čas ujutro.
 7

Nikola Pašić dobro zna: svaki zahtev savezničkih poslanika za hitan

prijem uslovlјen je samo njihovom potrebom za novim pritiskom na Srbiju,
pa ne napusti sednicu vlade dok mu sekretar i drugi put ne šapnu da ga knez
Trubeckoj čeka u kabinetu već četvrt časa. Srešće ga prvi put posle bugarske
objave mobilizacije; ni Trubeckoj, ni iko od savezničkih diplomata nije
verovao da će se dogoditi i to u šta ih on godinu dana uverava: Bugarska će, u
za nju pogodnom momentu, otvoreno stati na stranu Nemačke. Ni jednom
činjenicom, ni jednom istinom, savezničke državnike nije uspeo da ubedi da
će svojom probugarskom politikom na Balkanu — izgubiti Balkan. Trubeckog
zateče bledog i unezverenog; neće da mu se izvini za čekanje; nudeći ga da
sedne, poćuta, pa tiho reče na ruskom:
Vi ste malo bolesni, kneže?
Zabrinut sam. Vrlo sam zabrinut za vašu sudbinu.
Srbija takvu brigu i očekuje od svoje moćne zaštitnice Rusije.
Događaji se vrtoglavom brzinom razvijaju protiv vas.
Ja sam vam, kneže, zahvalan što to uviđate.
Takva osećanja nisu više dovolјna za naše odnose, gospodine predsedniče.
Nikola Pašić ga gleda mirno, bez ijednog pokreta; ćuti i čeka da progovori
o bugarskoj mobilizaciji. A Trubeckoj govori zapovedno:
Rusija i ostale članice Četvornog sporazuma zahtevaju od Srbije da
Bugarskoj odmah ustupi Makedoniju. Odavno je isteklo vreme za prijatelјsko
ubeđivanje. Kraj je našem strplјenju, gospodine predsedniče. Kraj!
Na preteći uzvik kneza Trubeckog, Nikola Pašić ne trepnu; kao da ga nije
čuo, posmatra ga, nameran da ćuti dok Trubeckoj ne kaže sve što je naumio.
Knez Trubeckoj nervozno prekršta ruke i zavalјuje se u kanabe da sluša
Pašića; ali pošto ovaj ćuti, nastavi nešto tiše, a odlučno:
Vašu nameru da ovih dana napadnete Bugarsku, kako biste tobože
preduhitrili njen napad, Rusija smatra pravim zločinom. Istim takvim
zločinom kakav bi bio i napad Bugara na vas.
 Nikola Pašić prstima leve ruke nežno pređe preko brade i lagano, kao s
dosadom, izgovori:
Da li je, kneže, to sve što Rusija u ovom času ima da kaže Srbiji?
Još i ovo: više nemamo nimalo vremena za međusobna ubeđivanja. Sada
minuti odlučuju o sudbini Srbije.
I Dardanela. I Carigrada, kneže... Saglasan sam sa vama što se vremena
tiče. Sasvim sam saglasan.
To smo od vas i očekivali, gospodine predsedniče.
Ali ja, gospodine poslaniče, nisam mogao ni da sanjam... da će Rusija i
sada, kada su bugarske trupe krenule da napadnu Srbiju, zahtevati od Srbije
da Bugarima ustupi Makedoniju.
To je jedini način da bugarska mobilizacija, pred bugarskim narodom i
svetom, izgubi svoj raison d'être. Jedini, gospodine Pašiću.
I pošto je očigledno da je Bugarska pristupila Nemačkoj i Turskoj i
krenula u rat protiv Srbije i saveznika, i vas, svoje osloboditelјice Rusije, vi
naš odbrambeni rat protiv Bugarske smatrate srpskim zločinom? I mi ih sada,
po mišlјenju Rusije, ne smemo da sprečimo da nam osvoje Niš i prugu koja
nas vezuje sa Solunom i vama, saveznicima? Mi, kneže, treba da ih pustimo
da nas sa Nemcima opkole i unište?
Od Pašićevog šapata knez Trubeckoj kao da odskoči sa kanabea, ode do
prozora sa rukama na leđima, vrati se, srete Pašićev gust, zamišlјen pogled,
stade pred njega:
Bugarska vas neće napasti ako joj odmah date Makedoniju. To vam
garantuju sile Četvornog sporazuma i Rusija posebno. Zato i zahtevamo da
nas neizostavno poslušate i zaustavite pokrete vaših divizija ka Bugarskoj.
Moram vam, gospodine predsedniče, otvoreno reći: ako ne ispunite naš
zahtev, onda više ne računajte na našu pomoć.
Nikola Pašić gleda u pod i ćuti: četrnaest meseci ratovanja, stotine hilјada
žrtava, razoreno pola zemlјe — ostalo je bez smisla! Sve, sve je uzaludno. Ne
čuje šta govori knez Trubeckoj, hodajući po kabinetu, sa rukama na leđima.
Zaustavlјa ga suvim šapatom:
A šta ćemo kad nas Bugari napadnu? Ako za dva dana stignu do Niša? Šta
će onda biti s nama, kneže?
To se neće dogoditi. To vam mi garantujemo.
A vi ih ne izazivajte! Ne izazivajte! — zapreti prstom.
Nikola Pašić progovori bugarski:
 Pitam vas, kneže, šta ćemo ako nas i pored vaše garancije Bugari
napadnu?
Povlačite se! Izbegavajte svaki sukob. Neka vaši oficiri i vojnici ne psuju
Bugare. Neka ih ne vređaju, neka se na granici ne svađaju s njima i ne
provociraju otvaranje vatre.
A ako Bugari zbog nečega ipak otvore vatru, šta ćemo tada, kneže? —
šapuće na bugarskom.
Vi ne pucajte. Biće najmudrije da se nikako ne upuštate u borbu s
Bugarima.
Da bežimo ispred njih, savetujete nam? A dokle, kneže? — muca na
srpskom.
Knez Trubeckoj se povija ka njemu i govori ruski tiho i meko:
Ne bojte se, Rusija brine za vas. Saveznici vam garantuju Srbiju do
Splita... Imaćete veliko more...
Ako nas, kneže, podave u Nišavi i Moravama?
To se ne može dogoditi. Ne. Francuzi će se za koji dan iskrcati u Solunu.
Mi radimo na slanju velike savezničke armije u pomoć Srbiji. Bugari se neće
usuditi da vas napadnu.
Zaćutaše. Nikola Pašić ustade, koraknu ka Trubeckom:
A zašto vaša flota odmah ne osvoji Varnu i Burgas? Bila bi spasena i
Bugarska, i Srbija, i Balkan za saveznike.
Knez Trubeckoj se uvredi:
Rusija neće nikad biti okupator svoje slovenske braće. Ona je oslobodila
Bugarsku!
Nјihovo ćutanje prekida Jovan Jovanović:
Gospodine predsedniče, imamo hitnu depešu iz Atine. A čeka vas i
engleski poslanik.
Pročitaj depešu.
Venizelos smatra: ako Grčka u slučaju bugarskog napada pritekne u
pomoć Srbiji, Srbija je dužna da odmah ustupi Grčkoj okrug Dojran—
Đevđelija i da joj posle rata preda, Strumicu...
Odgovori im da pristajemo.
Knez Trubeckoj gleda kroz prozor i šapuće za sebe:
Da, da. Bog je nesavršenim sazdao svet i čoveka. Tu je nesavršenost
utemelјio žrtvom svoga sina. Čovek dela protiv sebe — okreće im se: — I mi
smo, gospodo, primorani da često delamo protiv sebe. I svoje savesti, i svog
razuma. A šta se tu može? — raširi ruke i poće ka izlazu, klanjajući se.
Za njim, kroz otvorena vrata stupi ser Čarls de Grau i neuobičajeno stroga
izraza čeka da ga Pašić ponudi da sedne. Pašić zadrža svog pomoćnika
Jovanovića da mu prevodi engleski i reče:
Gospodin Trubeckoj mi je saopštio da su sile Četvornog sporazuma i dalјe
jedinstvene protiv Srbije. U to je sada teško poverovati, gospodine poslaniče.
Pute i gledaju se. Pašić čeka. Ser Čarls de Grau izgovori dubokim glasom:
Lord Kičener je apsolutno neprijatelјski raspoložen prema nameri vaše
Vrhovne komande da napadne Bugare. Napad na Bugare, poručuje lord
Kičener, bilo bi najpogubnije što Srbi mogu da smisle u ovom času, kad mi
udešavamo da pošalјemo trupe u Solun i privolimo Grke da pomognu Srbe. A
drugi mi je nalog iz Londona da vam savetujem da odmah ustupite
Makedoniju Bugarima.
Želite reći: Engleska nam savetuje kapitulaciju. Engleska, znači, ne shvata
da to istovremeno predstavlјa kapitulaciju sila Četvornog sporazuma pred
Nemačkom na Balkanu.
Naš je nesporazum tragičan, gospodine predsedniče.
Tako je, gospodine poslaniče. Jer vi ne želite da vidite da je Bugarska
izvršila mobilizaciju u dogovoru sa Nemačkom, i u nameri da pomogne
Nemačkoj da pobedi Englesku na Balkanu i Bliskom istoku. Zar je slavna
engleska diplomatija toliko podlegla bugarskom lukavstvu i pritvorstvu?
Ser Čarls de Grau vrati lulu u džep i upita izazovno:
A šta srpska strana savetuje našem neiskustvu?
Ultimatum Bugarskoj da u roku od dvadeset i četiri časa izvrši
demobilizaciju. U protivnom, da joj objavi rat i odmah pošalјe na Balkan
najmanje sto pedeset hilјada vojnika.
Mi smo uvereni da bi takav nagao i tako žestok gest bio katastrofalan za
stvar naše pobede.
A ne smatrate katastrofalnim predlog Srbiji da kapitulira pred
Bugarskom? Da izvrši samoubistvo...
Engleska je ubeđena da bi naš ultimatum Bugarskoj sigurno doveo do rata
s njom.
Moj ministar, gospodin Grej, ispravno smatra da je Britanija dužna da u
ovoj stvari poštedi gordost kralјa Ferdinanda. On je kralј jednog naroda i
nama čast nalaže da budemo skrupulozni prema njegovoj odluci.
 Bugarskog kralјa Ferdinanda, Koburgovog naslednika? — šapuće Pašić.
Ako Ferdinand to ne zaslužuje, to nije naš problem, već njegov i njegovih
podanika. Grejovo mišlјenje pozdravlјaju i Delkase i Sonino.
Nikola Pašić razrogačeno pogleda u Jovana Jovanovića, pa u ser Čarlsa de
Graua koji nastavi:
Mi u politici postupamo onako kako prilike nalažu. Mislim, gospodine
predsedniče, da mi nismo krivi za vašu nesrećnu istorijsku sudbinu. — Ser
Čarls de Grau ustade, malo poćuta: — Ja vas možda razumem, gospodine
predsedniče... Kao i uvek, biću pred svojom vladom veran tumač vaših misli i
osećanja. Do viđenja.
Posle desetak minuta stiže i francuski poslanik i, pošto podrža stavove
Rusije i Engleske, još se odlučnije i usrdnije založi protiv preventivnog
napada na Bugarsku, tvrdeći da Bugarska ne sme napasti Srbiju. Obećavajući
ozbilјnu vojnu pomoć Francuske ako Bugarska napadne Srbiju, i Ogist Bop
preteći završi:
Ako Srbija ne prihvati naš savet, ona postaje krivac za sve potonje i
nesagledne posledice. A Francuska skida sa sebe svaku moralnu odgovornost
za sudbinu Srbije.
Nikola Pašić i Jovan Jovanović ostadoše bez reči.
Iduće noći, na dva telefonska poziva vojvode Putnika, Nikola Pašić ne
htede da se javi.
A sutradan, preko ministra vojske, uputi Vrhovnoj komandi ovakav
telegram:

... Kako Bugarska želi da se sukobi sa nama, ali da ona ne bude kriva, to se
treba naročito čuvati i izbegavati postavlјanje vojske na granicu suviše blizu i
na takvom odstojanju da se mogu vojnici svađati i prepirati. Pošto se takvi
saveznički saveti neprestano ponavlјaju, i pošto im saveznici daju toliki značaj,
da će od toga zavisiti dalјe njihovo držanje prema Srbiji, to sam prinuđen da se
obratim s molbom Vrhovnoj komandi da se izdadu najstroža naređenja vojsci,
koja je upućena prema bugarskoj granici: da će svaki vojnik ili komandant biti
smrću kažnjen, koji se bude svađao, izazivao ili napadao Bugare.
Molim da se ovakve naredbe saopšte svima najbržim putem.

3. oktobar 1915.
 Feldmaršalu fon Makenzenu:

Srpska armija ima se odsudno potući otvoriti i osigurati veza preko

Beograda i Sofije za Carigrad.

Vilјem II

5. oktobar 1915.

Feldmaršal fon Makenzen, u zapovesti nemačkim trupama za napad na

Srbiju, piše:

Vojnici! Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front.

Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelјa, opasnog, žilavog, hrabrog
i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli
slobodu i lјubi svoju otadžbinu, a koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da
ovaj mali neprijatelј ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe
slavne nemačke vojske.

6. oktobar 1915.

Komandant odbrane gradskog sektora Beograda pukovnik Dušan Tufegdžić,

austrijskom paplamentaru koji traži predaju Beograda odgovara:

Beograd se ne predaje! Dođite i uzmite ga!

GLAVA ČETVRTA
 1

Ordonans komandanta batalјona projuri na konju Ramom i komandiru

čete trećepozivaca prenese naredbu da odmah, osim osmatrača, postroji četu
ispred zidina srednjovekovnog grada, zdenutog na samoj obali Dunava. I
umesto da pođu ka kazanima za ručak, „čiče“ se, sa šubarama i šajkačama
natučenim do veća, postrojiše i zabrinuto zagledaše u nervoznog
potporučnika Levija koji, u očekivanju komandanta batalјona, šetka pred
strojem i svaki čas se uspinje na zidine da pogleda drugu obalu Dunava:
Nad pojesenjenim šumama, u širokim plavim pramenima razastro se dim
nevidlјive vojske na bivaku. Tamo je prošle noći do svanuća radila komora,
čula se metalna lupa i nekakva mukla truba, kao jelenska rika.
Četa strepi: napad Nemaca očekuje se svakog časa, a ovo okuplјanje i
postrojavanje čete iza zidina ramske kule, sasvim sigurno durbinima prate
nemački osmatrači sa svojih osmatračnica, telefonom povezanih sa
artilјerijskim baterijama; dovolјno je sada da bace samo nekoliko granata, pa
da četa bude satrvena.
Bogdan Dragović stoji na čelu svog prvog voda i kroz krošnje pozlaćenih
topola gleda Dunav, siv od sivog neba, zastrašujuće nečujan u danonoćnom,
napregnutom osluškivanju, pod večernjim i predzornim kricima čaplјi i
divlјih plovki. U svanuće su neki njegovi vojnici posumnjali da Dunav teče,
pa su izlazili iz rova i baulјali do vode da joj čuju proticanje, bacali lišće^ da
vide plovi li, okretali se ka istoku i krstili. Taj njihov strah od Nemaca,
nepoznatog, strašnog neprijatelјa koji će u gvozdenim čamcima preći ovoliku
rečinu da poubija njih što čuče u mokrim rupama iza panjeva i vrba i mrtve
ostavi ribama kad Dunav od kiša nadođe, strah u kome im i Dunav stane, pao
je noćas u njega i prožeo ga kao ritska vlaga i jesenja predzorna stud. Iako
više od desetak dana očekuje napad neprijatelјa kojim će se okončati dugo
ratno zatišje, tek se noćas uplašio za sebe. Čak ni mislima o Mileni ne uspeva
da odagna sećanje na svoju prvu bitku na Baćincu, kada ga je oborio strah za
koji nije ni slutio da postoji u njemu, a njegov komandir Luka Bog ga uhvatio
u toj nemoći i ponizio mu i kosti. I prisećanja na nekoliko bitaka u kojima se
u smelosti nadmetao i sa Aleksom Dačićem, ni ono dobrovolјno osmatranje
neprijatelјskih položaja sa gole bukve pod topovskom vatrom, kada je ranjen
Gavrilo Stanković, ni drugi podvizi na Suvoboru zbog kojih je i odlikovan
medalјom za hrabrost, ne mogu da mu smire onaj stid i bol prve bitke. Iz te
napukline struji sumnja u sebe; on više ne veruje da ima snagu protiv svakog
straha. A šta će u njemu biti kad počne napad, kad Nemci čamcima krenu iz
tame one obale, neće li mu i prva bitka posle ranjavanja, zaroblјavanja i
bolovanja od pegavca, biti porazna kao ona prva na Suvoboru? Onaj poraz
pred Ivanom Katićem ostao je samo njihova, prijatelјska tajna jer je Luka Bog
mrtav; poraz pred ovim jadnim „čičama“, žrtvovanim prvom nemačkom
udaru, koji u njemu, sinu po godinama, vide oca u ratu što počinje na obali
zastrašujuće reke, bio bi velika nesreća. A tek kako bi se očajno osećao pred
Maćarom Kakašijem, čovekom koji je zbog svog povređenog dostojanstva
prebegao iz austrougarske vojske, tim carskim oficirom koji je letos preplivao
Dunav da sada ovako besmisleno stoji u stroju srpskih trećepozivaca, selјaka
za koje je poverovao da u ovom ratu nose više časti i dostojanstva od
njegovih sugrađana. Pogleda u Kakašija koji stoji treći s čela, jedini u
njegovom vodu u novoj vojničkoj uniformi. Zato što je Maćar i oficir, ali i
zato da se razlikuje od „čiča“ i lako prati njegovo kretanje ako je špijun.
Kakaši mu se blago osmehnu, kao da je razumeo šta mu je u duši. Bogdan
Dragović želi da mu se izvini u ime svoje otadžbine što gladan stoji u stroju,
najverovatnije u ime neke „vojničke vrline“ komandanta batalјona, majora
Dunjića, koji više brine za propisno pozdravlјanje starešina na položaju nego
za stanje rovova i jedno jedino mitralјesko gnezdo na obali koju brani. Taj će
opet vršiti neku od onih svojih batinaških smotri kad zaviruje u vojničke
torbe da vidi kako je složena krpica za čišćenje puške i ima li svaki vojnik iglu
i konac za krplјenje svoje seoske odeće.
Traži pogledom svog suvoborskog druga Savu Marića, vodnika drugog
voda, koji gotovo nepogrešivo predviđa postupke i kazne majora Dunjića.
Ali i Sava Marić zamišlјeno gleda u Dunav i rujavu šumu u čijem se vršju
spleo dim njihovih vatara. Tamo su oni. Za Savu Marića svi su neprijatelјi
„oni“; „oni“ u svemu. Nemci su samo po nečemu, sluti, više „oni“ od
neprijatelјa sa kojima je ratovao. A oboreni dimovi njihovih vatara sa kojih
se sprala jutrošnja magla i ostavila ih položene, mirne i lepe nad dunavskom
šumom, čine mu sada Nemce bližim, običnijim no što ih je zamišlјao. Nјega,
selјaka planinca, i kad je najsmrknutiji od neke muke, dim iz šume uvek bi
razgalio, odobrovolјio i prisvojio mu tuđe, približio daleko. Ništa mu nije
toliko lјudsko kao vatra. Vatra i dim po nečemu su mu prisniji i od kuće i
tora. Oni koji sada lože vatru, greju se i udišu miris drveta i dima, zašto bi bili
gori i opasniji lјudi od nas, Srba?
 Komandir čete sve nervoznije šetka pred strojem i sve češće izlazi na
zidine da osmotri Dunav. Vojnici se klate, jedva stoje gladni, popadaće od
dugog stajanja u mestu. Sumornom tišinom grakću čavke, poleću i sleću na
visoku, kamenu kulu. Dva nemačka aeroplana jedan za drugim s Dunava i
nisko nadleteše kulu a postrojene čete kao pokošene popadaše uz zidine;
aeroplani odzvrjaše da negde, ka Požarevcu, bace bombe.
Prođoše gotovo dva časa dok se major Dunjić pojavi na konju praćen
ordonansom, štapskim pisarom i dvema selјankama. Komandir čete
ozlojeđeno komandova mirno, major Dunjić sa pratnjom stade na sredinu
stroja i zagleda se u staru kulu kao da je prvi put vidi. Najzad progovori:
Junaci moji, noćas je ovim selјankama ukradeno dva para novih muških
čarapa i poveći komad slanine. Dede, čiče, dok sjašem s konja da pošteni
lopovi izađu pred stroj. — Lagano sjaha, baci dizgine seizu koji odvede konja
u stranu, a on stade između selјanki, natuče šapku na oči i poče da kosi
pogledima s kraja na kraj čete. — Još jedared naređujem da pošteni lopovi
istupe iz stroja! Jedan, tri, pet, sedam! Znači, lopovi su odlučili da ostanu
lopovi — hitro priđe čelu čete i Bogdanu Dragoviću, pozva selјanke: —
Vodniče, pretresaj torbe redom! Tražimo nove čarape i slaninu!
Bogdan Dragović pogleda svog komandira, rezervnog poručnika Levija,
očekujući njegovu zaštitu, a ovaj gleda preda se i ćuti.
Šta zveraš? Počni! — prodra se major Dunjić.
Bogdan Dragović gleda svoje „čiče“, brkate i prosede selјake, u opancima,
pohabanim čakširama i gunjevima, sa seoskim šarenicama, osim puške i
bajoneta, ništa drugo na njima nije državno i vojničko; desetak ih je sa
bradama, ti žale poginule sinove. Očekujući iskrcavanje kod Rama, komanda
puka bacila je tu četu trećeg poziva u prvu odbrambenu liniju, na obalu
Dunava, jutros je stigla naredba da se „čiče“ ni po koju cenu bez ličnog
naređenja komandanta puka ne smeju povući sa obale. Gledaju ga potišteno,
neki unezvereno. Oni su verovatno uzeli tu posranu slaninu i čarape. On će
im to pronaći, onda će Dunjić narediti batinanje, pa će osramoćeni i
premlaćeni noćas ili sutra biti ubijeni za otadžbinu.
Da vam svima majku lopovsku! Vodniče, istresaj torbe!
Bogdan Dragović, bled, drhteći procedi:
Gospodine majore, neću da im pretresam torbe.
Šta si rekao?
Bogdan skrenu pogled: kad je početkom avgusta prekomandovan u njegov
batalјon, posle nekoliko dana pozvao ga major Dunjić: „Čujem da buškaš
protiv države i sereš o pravdi i nekim radnicima?“ Ćutao je i razmišlјao: ko li
ga to iz čete špijunira? „I čujem da si ti Prvog maja u Beogradu pred
čukaričkom fukarom nosio crvenu zastavu?“ „Jesam, gospodine majore“,
odgovorio je odmah. „Ne smeškaj se! Gubi se u četu i ako čujem da kod čiča
buškaš protiv kralјa i države, obesiću te na ramsku kulu!“
Pitam, šta si rekao?! — Dunjić treska sablјom o zemlјu.
Bogdan reče čvrsto:
Ne mogu, gospodine majore, gladnim lјudima da pretresam torbe!
Srediću te ja, studentiću! Srediću te! Svi pred sobom istresite torbe!
Vojnici se saginju i pred sobom istresaju svoje torbe: komadi proje, glavica
luka, paprika, zamotulјci sa solјu, zavoji, samo poneko ima prlјavu košulјu ili
gaće. Major Dunjić ide za selјankama koje traže svoje. Selјanka kojoj je
ukradena slanina prođe strojem brzo i, ne gledajući u prosute torbe,
promuca:
Nema moje slanine.
Biće tvoje slanine! Biće. Ako je ne bude, udariću ti dvadeset i pet po
guzici. Traži!
Selјanka zastade ispred dve torbe sa povećim komadima slanine, reče:
Ja sam njima prodala ovu slaninu.
A, tako? I ti si milosrdna prema lopovima! Vas dvojica što ste kupili
slaninu, iziđite pred stroj. A ti, snašo, što su ti ukradene čarape, traži!
Selјanka uzviknu:
Pa ovo je moja košulјa! Nisam znala da mi je ukradena — podiže je i širi.
Ukrao si za švalerku, je li?
Uzeo sam je za zavoje, gospodine majore — kaže mirno bradati vojnik, sa
svijenom crvenom čergom na ramenu.
Zdipio si snaši košulјu, junačke rane da previjaš, je li, bradonjo?
Jeste, za junačke rane, gospodine majore.
Imaćeš ih odmah, junače. Traži čarape, snašo.
Žena brzo nađe svoja dva para čarapa; lopov se zaplaka.
Bogdan Dragović od stida ne može da pogleda Kakašija, ali bi ga glasno
pitao: postoji li i u austrougarskoj vojsci major Dunjić? Priđe ženi koja je
našla čarape:
A kome ćeš sutra Nemce da tužiš kad ti sve pokupe, kujo?
 Kuš, vodniče lopovskog voda! Dede, sići u topolјak i odseci tri propisna
topolova štapa!
Bogdan Dragović očajnički pogleda u Kakašija koji mu potvrdno klima
glavom: da ide ili ne ide za štapove? Ne razume mu pogled ali podiže glas:
Ni tu naredbu neću da izvršim, gospodine majore!
Gledaju se u zenice, dugo, u muku u kome se čuje šmrkavo plakanje
vojnika koji je ukrao čarape.
Sava Marić, uplašen za Bogdana Dragovića, povika:
Ja ću, gospodine majore, da odsečem dobre štapove!
Savo! Zar ti? — viče Bogdan, preneražen.
Sava Marić, i ne pogledavši ga, otrča u topolјak i brzo se vrati sa tri
topolove mladice.
Neka istupe nosioci ratnih odlikovanja! — naređuje major Dunjić.
Neodlučno iskoračiše dva vojnika, major Dunjić izvuče još jednog,
najkrupnijeg, pruži im batine, naredi lopovima da skinu čakšire i legnu jedan
preko drugog, u krst. Od lopova samo onaj bradonja, što je za zavoje ukrao
ženi košulјu, skide se bez kolebanja i ostade samo u poderanim prlјavim
gaćama.
I gaće dole! Šta čekate vas trojica?
Bradonja odmah skide i gaće, dvojica se sporo skidoše i staviše ruke na
stidno mesto, ali četvrti sa šilјatim, sedim brkovima skide samo čakšire i reče:
Gaće ne mogu da skidam pred ovolikim lјudima, pa me odmah ubijte,
gospodine majore.
More ćeš da skineš! — i sablјom ga plјoštimice raspali po leđima — Skidaj!
Ubi, ne mogu.
Major Dunjić ga udari i obori na zemlјu:
Lezi! Vas trojica na njega lezite! U krst, kažem!
Vojnici koji su ukrali slaninu legoše na vojnika koji je ukrao čarape,
preko njih se previ vojnik što je za zavoje ukrao košulјu.
Dede, junaci, da se vidi za šta vas je otadžbina odlikovala! Lopovima s
golim guzicama udrite po dvadeset i pet. Seronji u gaćama, trideset. Raspali, i
broj glasno. Posle deset, smenjujte se!
Vojnici odlikovani za hrabrost počeše da biju dostojno svojih odlikovanja.
Major Dunjić uzvikuje:
 Jače, jače, kilavci!
Kažnjenik jauče. Plјašte batine. Vojnici u stroju gledaju preda se. Žena
kojoj su ukrali slaninu pobeže lelečući. Ona sa košulјom stoji pored majora i
posmatra tuču. Bogdan Dragović primeti njen zlobni osmeh i zagleda se u
Dunav: i ona čini narod za koji treba da pogine. I šta to treba da brani od
Nemaca, za šta on i ovi premlaćeni lјudi treba da poginu?
Preko Dunava ču se opalјivanje topova i nekoliko teških granata prelete
iznad njih i zari se u kosu više sela: vojnici, preneraženi huktanjem granata
kakvo do sada nisu čuli, zanjihaše se da beže, ali se major Dunjić prodra:
Da se niko ne makne! Udri, udri, tek mu je šesnaesta!
Huktanje granata opet se začu nad kulom, grmlјavina, opet granate u
jatima. Major Dunjić viče:
Četa u rovove! Trkom! A vi udrite! Dvadeset dva... Dvadeset tri... Jače,
kilavko! Ne zabušavaj!
Bogdan Dragović povede svoj vod u rov, na obali Dunava.
 2

Ocu „koji je precrkao za sinom jedincem što je od ratnih rana izdahnuo“,

kako beše napisano u posmrtnici, Beograd pođe na sahranu kao da sebe
sahranjuje. Od Vasine ulice, preko Terazija, Ulicom kralјa Milana pođe
najduža pogrebna povorka koja je Beogradom pošla od početka rata.
Pozatvaraše se svi dućani i radnje, isprazniše se kafane u centru varoši, pa za
mrtvačkim kolima i rodbinom pođoše gotovo sve žene i nemobilisani
muškarci; sa pločnika, iz dvorišta i kuća, kafana i dućana, pored kojih prolazi
povorka, izlaze i oni koji nisu ni čuli za Voju Gvožđara, veletrgovca iz Vasine
ulice: u mučnom iščekivanju austrougarskog napada na Beograd, danas svako
sahranjuje nekog. Ljudi, kao da koriste jedinstvenu priliku, žurno se
pridružuju tamnoj povorci za crkvenim barjacima, koja, otežala od mnoštva i
ćutnje, sve sporije mili i zastajkuje, kao da i ne želi da stigne na groblјe. Kraj
povorke ne čuje opelo koje pred pogrebnim kolima pevaju tri sveštenika.
Bora Pub je samo majku više voleo od ujaka za čijim posmrtnim
kovčegom pogureno korača. Nјemu bez oca, u ovom Beogradu u čijoj će
odbrani, oseća, biti ubijen idućih dana, niko više dobra nije učinio i radosti
ponudio od tog ujka-Voje. Ne samo da mu je pomogao majku toliko „da
njegov sestrić ne sme da zna šta je sirotinja“, nego mu je u Beču kupovao
modna odela i bicikle, pokeru i sansu ga naučio, još u osnovnoj školi Pubom
ga nazvao, a kad je završio osmi razred gimnazije, stojeći uz svoju debelu
kasu iza dućana, taj ujka Voja mu rekao: „Čuj, sestriću. Uči neke nauke koje
ne uče Srbi. Ti znaš šta je to, a ja plaćam. A druga stvar, od danas, za karte i
žene ovo ti je blagajna. Ja sam ti učitelј i ti nikad ne možeš toliko da izgubiš
na kartama i potrošiš sa ženama koliko ja mogu da platim. Troši, živi bar ti,
kad moj sin Miloš ne zna za strast“. Iako se samo nekoliko puta obratio ujaku
za novac, da vrati dug, njemu ruke nisu zadrhtale ni pred jednim „potom“; u
javnu kuću „Zlatnu rupu“ ulazio je samouvereno kao major; u svim prilikama
gde novac krati korak i smućuje glave, osećao se smirenim, kao da je zaista
njegova kasa veletrgovine gvožđarskom robom. Ta svetina koja se vuče za
njim, svojim mnoštvom vreća mu bol za detinjstvom i mladošću
isprepletenim oko čoveka koji mu je bio nežniji otac od svih očeva njegovih
drugova; vreća mu bol i popovsko usilјeno i ružno pojanje opela. A ne
napušta ga jeza otkako je pri poslednjem oproštaju polјubio ujakovu mrtvu
ruku; stotine ubijenih je video, satima ležao meću njima, a ni u jednom
mrtvacu na bojištu nije osetio onu smrt koju je osetio dodirom ujakove
mrtve ruke. Mrtve na bojištu doživlјavao je kao ubistvo koje mu je izazivalo
sasvim drukčiji bol, sa njim gađenje, mržnju, bes na neprijatelјa. Ujakova
smrt je ona prava smrt koja potresa veličinom čovekovog besmisla pa zemlјi i
prožima stravom dosadašnje živlјenje. Zato i ne može da plače. Ne može, iako
to želi celim bićem.
Sveštenici zamukoše, koračanje se zgomila i stiša, kaldrmom odjekuje
korak konja koji vuku crna mrtvačka kola, a oblačnim nebom, nad ulicom,
zaklepeta aeroplan, leteći od začelјa kolone, nisko, nad samim krovovima i
drvećem, povorka stade, lјudi ustrašeno okrenuše lica k nebu: na sivim
krilima aeroplana vide crni krst, iz aeroplana se nagnula i ozbilјno ih gledaju
dva avijatičara. Aeroplan se klati kao da bira glave na koje će da sleti i kad
minu mrtvačka kola sa sveštenicima i barjacima, promeni pravac kod
Cvetnog trga, nestade ga iz Ulice kralјa Milana.
Jedini iz pogrebne povorke Bora Pub ne pogleda u aeroplan; ne pogleda
ga ni kada aeroplan opet, od Terazija i začelјa, nadlete povorku još niže, u
visini dvora, i klepećući elisama, prelete povorku, izvi se i zaokruži nad
„Manježom“, pa se vrati u Ulicu kralјa Milana, leteći u susret pogrebu,
nadlećući ga još niže i sporije:
Smeje se! Vidite li, smeje se! — šapuću lјudi gledajući aeroplan.
U tišini što se stinu za aeroplanom, pločnicima i kolovozom zabeleše se
leci. Mlađi lјudi ih uzimaju, čitaju u sebi, pružaju drugima, preneraženo i
nemo se gledaju. Bori Pubu pružiše hartiju, on ugleda posmrtnicu sa crnim
okvirom, na kojoj piše:

Krvareća srca dajemo ovim prežalosnu vijest o neprežaljenom gubitku

našega žarko ljubljenoga sina
Beograda
koji je nakon višemjesečne teške bolesti uslijed prežderanja austrijskih
karteča, granata i patrona prešao u bolje Austrougarsko Carstvo.
Zemni ostaci nezaboravnog nam pokojnika neće se položiti na večni počinak
nego će se, pod upravom Austrougarske na novi i ljepši život probuditi.
 QUOD BONUM, FELIX, FASTUM QUE SIT!
Schweinskare
President du grande Nation
stric
Gjorgje i Alexander,
braća
Petar mali (ne Veliki)
kao otac
Tihi Nikola i Crni Nikola
kumovi
Qjuro, The Englischman
ujak
Umirov, pjesnik pjesme
»Šta ćutiš Srbine tužni...!«

Ljudi, šta je ovo? — pita Bora Pub, mašući posmrtnicom.

Niko ga ne gleda jer svi blenu u aeroplan koji se podigao u visine i
klepeće u blagom luku ka Tašmajdanu. Sveštenici iz sveg glasa pevaju „Svjati
Bože“, konji krenuše za njima, mrtvačka kola sledi ženska rodbina, Bora Pub
osta sam na praznom kolovozu, izmeću ujakove rodbine i pogrebne povorke,
i odjednom zajeca sa zgužvanom posmrtnicom Beogradu. Ljudi sa čela
povorke stoje zbunjeno; neko mu dobaci strogo:
— Napred, naredniče!
Bora Pub baci zgužvanu posmrtnicu i klateći se požuri da stigne mrtvačka
kola, povukavši sa sobom pogrebnu povorku, ali ga plameni tresak baci na
pločnik.
Pogrebna povorka stoji na odstojanju koje im je stvorio Bora Pub i
ukočeno gleda u aeroplan koji slete nisko da vidi pogodak granate, pa se opet
u blagom luku vinu uvis, ka Savi. Granata grunu u začelјe pogrebne povorke,
raznese je i povi do sredine, ali je ne rasturi; samo je zbi u muk
zaprepašćenosti iz koje niko ne pokušava da se spasava, udišući smrad štedita
i sumpora što se dimi na mestima eksplozija. Spasavanje i bežanje poče tek
kada trista austrougarskih i nemačkih topova istovremeno zasuše Beograd
razornim i zapalјivim bombama.
 Ta grmlјavina osvesti Boru Puba: pod njim se stresa zemlјa, izbaciće mu
creva. Povraća mu se, mutno huji u glavi, ulica se talasa i iskreće, ruši se
Oficirski dom i Zadruga... Razneće mu očev sat! Vadi sat iz džepa n obema
šakama čvrsto ga steže na prsima. Ako ga pogodi, nek raznese i srce p sat. Ne
može, neće da beži: zuri u krv i drob raznetih konja, u skršena pogrebna kola.
Ujaka ne vidi. Ujak je sigurno poginuo. Pridiže se na kolena i ugleda ujakov
leš bez glave i ruke, zasut staklom razbijenog izloga. Bora Pub pade na šake i
baulјajući stade da povraća, i pre no što se opet onesvesti, u trenu ugleda
čaplјu koja nečujno leti nad Dunavom u magli...
Kad mu se povrati svest i mogade da ustane, eksplozije granata slile su se
u grmlјavinu od koje mu pište uši i nema vazduha. Ulica je pusta i zakrčena
srušenim kućama, a njegova ujna, uz pomoć dve crne žene, vraća ubijenog
ujka-Voju u rascepani kovčeg, stavlјajući na kraju odrublјenu glavu i ruku.
Da li je on na oproštaju polјubio baš tu odrublјenu ruku? Ni smrt nije jedna.
On je zbog nje na svetu. I da povraća. Opet da povraća, opet da mu se smrači.
Okolo, kuće se ruše s tutnjem. Grmlјavina ga ipak pribira: počelo je to što su
čekali. Sačeka da ubijenog mrtvaca pokriju krvavim i pocepanim pokrovom
koji skinuše s lipe, pa im pomože da kolanima i dizginama sa raznetih konja
uvežu kovčeg sa lešom, sve bez reči i ne žureći. Nekoliko lјudi iz pogrebne
povorke izađe iz razbijenog dućana i od konjskih lešina odvoji tri točka sa
osovinama. Ti lјudi ćuteći pomogoše Bori Pubu i na ostatak pogrebnih kola
natovariše mrtvački kovčeg i dobro ga zavezaše, pa on sa još jednim uhvati
rudu i povuče tri točka sa ubijenim ujka-Vojom, a svi preživeli iz rodbine i
komšiluka stadoše da guraju uz strmu Resavsku ulicu, ka groblјu. Napor od
teglјenja ga ipak pribra: oseća kako ujaku vraća nešto od duga; i on bi ovaj
napor produžio, do noći, do svanuća, dok god ovaj crni aeroplan sa belim
krstovima na krilima kruži nad njim a ne čuje mu let, dok god granate
treskaju okolo i pred njima. Jedva se izvukoše iz rupčage od bombe, pa
ogluveli i nemi nekako stigoše do groblјa, po kome padaju granate,
razbacujući nadgrobne spomenike, kosture i lobanje, trule daske i krpe,
mrtvace. Bora Pub pokuša da se pridrži za veliki crni spomenik, guši se od
smrada sumpora i lešina, gleda u nebo: nad Beogradom što se dimi, u velikim
lukovima leti beli aeroplan sa crnim krilima.
Ljudi koji su mu pomogli da dovuče ujaka do groblјa, čim se uveriše da će
granate razbacati čitavo staro groblјe Beograda, pobegoše nekuda. Ne doziva
ih. Ne treba mu ni pomoć žena koje s njim dovlače ujaka do rake u kojoj čuče
dva stara grobara držeći lopate na glavama. Ujna im odmah pruži po dukat,
pa grobari brzo spustiše leš u raku, i prebrzo ga zatrpaše. Ženama ne uspe da
na niskoj humci pripale sveće: gase ih eksplozije granata. A poče i kišica.
 Izvuče očev sat iz džepa i pritisnu ga na uho da čuje vreme. I vremenu je
zamro glas i hod. Ka nekom kraju zamiče ono. Vojničku šajkaču natuče do
očiju i ne žureći uputi se ka položaju svoje čete, ispod Malog Kalemegdana.
Nad njim šište granate i padaju okolo. Množe se i rastu požari, zjape rupčage,
razjaplјuju se krovovi. Dim i smrad. Nјemu se opet povraća i muka mu je,
teška mu je glava. Jedva je nosi.
 3

Dok su nemačke granate u gustim i neprekinutim jatima huktale nad

njim i tukle podunavska sela i kose, Bogdan Dragović je iz svoje rupe iza
oborene topole zurio u vodu, misleći: šta mu je sada otadžbina? Zar će on da
brani Pašićevu državu i Dunjićevu vojsku? Za kakvu i čiju slobodu treba da
pogine? Za šta je Maćar Kakaši preplivao Dunav? Sram i besmisao!
Nemački topovi odjednom zamukoše, Dunavom poteče muk i suton bez
leta ptice. Vetar donese smrad palјevine: Bogdan se okrenu ka polјu i kosama.
Podunavlјem do ruba vidika gore sela, zapalјena granatama. Levo od njega
huču „čiče“: ej, doboga! Suze su im u očima. Nijedan mu plač nije teži od
plača starog selјaka. Ne može da ih teši. Izmeću bede i batina i ovih koji
ubijaju i pale, ima li izbora? „Čiče“ brane svoju bedu i svoje batine. Ne zbog
straha od prekog suda. Braneći to svoje, poginuo je i Dimitrije Tucović iako je
bio protiv rata. I toliki njegovi drugovi, socijalisti.
Priđe Mađaru Kakašiju i sa gimnazijskim znanjem nemačkog jezika reče
mu da je major Dunjić pravi militaristički gad, ali da većina srpskih oficira
nije takva. Kakaši mu mirno odgovori da su oficiri isti u svim vojskama.
Mađarske selјake tuku da za bečkog cara ubijaju Ruse i Srbe; ruske selјake
tuku da bez pušaka jurišaju na austrougarske mitralјeze; srpske selјake tuku
zato što gladni n bosi kradu hleb i čarape. Ali on se ne kaje što je prešao na
drugu obalu Dunava i što će sa srpskim selјacima da je brani od Nemaca.
Bogdan želi da mu veruje. Sava Marić ga doziva sebi. Oslonjen na oborenu
topolu, zavija cigaru.
Zapališe nam sela, Bogdane.
Vidim, gori naša beda.
Gori naš život, Bogdane. Nemamo drugi. A ti si morao da izvršiš Dunjićevu
naredbu.
Zbunjuješ me, Savo. Ne znam šta da ti kažem.
Ja selјak tebi studentu, ratni si mi drug, opet kažem: nisi postupio kako
treba.
Pa zar ja da pretresam torbe onim jadnicima što primaju pola taina? Da
sečem močuge da se batinaju lјudi koji će sutra biti ubijeni za otadžbinu?
Sad ću opet nešto da ti kažem što ne voliš. Još na Suvoboru zapazio sam
kod vas ćaka da vam pamet i znanje ne služe da se spasavate i živite. Množina
meću vama misli da je čoveku dužnost da gine čim zlo nasrne na njega. Da je
mnogo važno i veliko poginuti za čast i ponos. To sam slušao i od tvog druga
Ivana Katića. Zbog čega vam je tako u glavi Bogdane?
Bogdan posmatra precizne i sigurne pokrete njegovih prstiju koji kao
mašina zavijaju cigaru. Sigurnost ovog selјaka u svemu što čini i govori
koliko ga zadivlјuje toliko se u njemu i nešto buni protiv nje, kaže jetko:
Zato, Savo, što je odvratno i besmisleno živeti samo zbog života. Šta će ti
život pod Dunjićevom močugom i sablјom? Šta će ti otadžbina u kojoj moraš
pred sto pedeset lјudi da se skineš go i natrtiš za batinanje? Zašto gladan i
bos braniš državu koja ti na front šalјe opanke od kartona i pola taina
umešenog od peska i trica? Zašto?
Ja smatram, Bogdane, da nama glava sad služi da nekako nabavimo
opanke i hleb i da se izmaknemo ispod Dunjićeve batine i sablјe. Ako to ne
uspemo, ako baš moramo da budemo batinani, onda treba da činimo sve da
nas što manje biju. Ako batinaša ne možeš da umilostiviš, onda treba da mu
podvališ. Nego šta. Ako i to ne uspeš, onda trpi. Manje te biju ako trpiš.
Pokornu glavu sablјa ne seče, moj Bogdane.
Bogdan poćuta, pa reče:
Ne dam, Savo, da me biju! Neću da trpim!
Slomiće ti kosti ako se buniš, đače moje. Umesto da se izmičeš i povijaš.
Kakav ti je to ponos da stradaš od zlikovca i budale? Ponosan budi meću
ponosnima — pruža mu cigaru i pripalјuje.
U kukuruzu iza njih ječi čovek.
Čuješ li ga, Savo? To je onaj lopov kome je udareno pet batina više zato
što se stideo da skine gaće pred četom. A ti si, video sam, za batine odsekao
najbolјe topolice. Propisne! Sramota!
Nije sramota! Nјima koji su osuđeni na batinanje neće biti lakše da se i ja
podmestim Dunjićevoj močugi. Kao ti. Misliš da si učinio junačko i mnogo
časno delo, da će te od danas tvoji vojnici više poštovati?
Učinio sam ono što osećam da čovek treba da čini. Da ne pomaže
batinaše. A ti... Dobro pamtim neke naše razgovore na Suvoboru. Kad si
govorio da ti je najlepše na svetu — poštovanje čoveka. Više u to ne veruješ?
Verujem. I sad mislim da u našem mnogo uzbrdnom i strmoglavom životu
nema većeg zadovolјstva od poštovanja. Kad poštuješ čoveka, kad te poštuje
čovek. Ne treba ti veće slobode, ni veći čin, ni veće imanje od poštovanja.
Samo, Bogdane... Ako to nemaš, ako tako ne može? Ja poštujem lјude dok je
pametno da ih poštujem. Dok se za to ne gubi glava.
Jevtino ti je to poštovanje, moj Savo. Mnogo jevtino. U ovom našem, kako
ti kažeš, strmoglavom životu, poštovanje mora da se zasluži i ponekad
odbrani glavom. Bez te cene nema poštovanja i dostojanstva.
Sava poćuta zagledan u zapalјena sela; kaže ne gledajući ga:
Takve kao što si ti narod zove usijana glava. A „usijanu glavu“, moj
Bogdane, niko ne voli. Niko. Tera lјude na nešto preko života. Što ne mogu.
Bogdana uvredi i nalјuti ova „narodska pouka“. Još od detinjstva, otkad je
počeo da sluša i razumeva' lјudske pouke i iskustva: starijih, sve se u njemu
bunilo protiv takve životne pameti. Nije mu se živelo po njoj. A kad je
odrastao, počeo da čita knjige i misli o svetu, on je celim bićem zaželeo život
u kome neće važiti ovakve pouke, sva ta nepogrešna pamet.
Narod, moj Bogdane, voli samo mrtve junake. I mrtve pravdolјupce.
A zašto si se ti, Savo, zakitio Karađorđevom zvezdom?!
Pravo da ti kažem, Bogdane, ja sam bio hrabar samo kad sam morao. Kad
drukčije nisam mogao da se spasem. Kad vidim da će on da me ubije ako ja
ne uzmognem njega da ubijem. A kad nas sutra oni napadnu, ja ću da ih
gađam sve dok vidim da se tako najbolјe branim.
Zaćutaše: polјem, kukuruzima, konjanik juri k njima. Obojica pomisliše
da je to ordonans iz štaba batalјona i zastrepeše od naredbe koju im donosi.
Brežjem i dolinom Podunavlјa — šire se požari i dim u oblačini. Ordonans
stiže i povika:
Vodnik Bogdan Dragović!
Bogdan mu se jedva odazva.
Izvini, Dragoviću, ali moram vezanog i sa stražarem da te sprovedem u
štab batalјona.
Ne dam da me vežeš!
Moram da te vežem.
Skočiću u Dunav!
Ne budali, Bogdane. — Sava Marić ga uhvati za prsa. — Ja ću da te vežem.
Ne boj se. Neće biti vremena da ti sudi preki sud. Oni će nas u zoru napasti.
Idi tamo i ćuti. Ćuti bilo šta da ti kažu. Gospodine naredniče, imaš li konopče
da vežem Dragovića?
Bogdan drhti, traži pogledom svoje „čiče“: da li će ga neko braniti? Čiče
gledaju u Dunav i ćute.
Imam ja kaiš — kaže Sava Marić, skide sa sebe kaiš, uze Bogdanove
klonule ruke i ovlašno ih veza. Odredi mu i stražara. Bogdan stoji toliko
zapanjen da ne može ništa da učini.
Mađar Kakaši mu priđe i reče na nemačkom:
Ostani uspravan! Dostojanstvo je skuplјe od slobode!
Pobeći ću — promuca Bogdan prvo na srpskom, pa ponovi na nemačkom.
Iz kukuruza se pojavi komandir čete i odredi Bogdanovog zamenika.
Ordonans potera konja i pozva Bogdana i stražara da ga slede. Sava Marić mu
šapnu: — Da ćutiš! — i gurnu ga da krene za konjem. Vetar pođe kukuruzima,
noseći smrad palјevine, Bogdanu se čini da i polјe sa drvećem i vrzinama
krenu na njega. Pomisli na Milenu, majku, sestru: buknu bol za njima, pa stid
što je dopustio da bude vezan, što nema snage da izvuče ruke iz Savinog kaiša
i pobegne. Odmetnuće se u planinu i boriti se sam, kao hajduk, protiv svake
vojske! Ne čuje šta mu govori ordonans, gleda zapalјeno Zatonje i spotiče se
o suve tikvine vreže. Požari obasjavaju sokake i drveće; muču goveda,
zapomažu žene i deca, vojnici trče seoskim sokacima, bolničari nose
ranjenike.
Major, sa rukama na leđima, dočeka ga pred štabom, jedinom kućom koju
u tom zaseoku nije pogodila bomba.
Živ si, bundžijo! Živ si, anarhisto! Neprijatelј nam uništi Debanžove
topove, pola Rečice i Zatonja srušio, vidiš li kako narodu gore kuće i štale? A
ti pobunu dižeš, da ti jebem mater socijalističku! Sutra u sedam, sudi ti preki
sud! Sutra ćeš da skvikneš! Zatvori ga u svinjac i dva stražara odredi!
Bogdan Dragović drhti, nema glasa ni za jednu reč; i gnevno i molećivo
gleda u majora Dunjića, osvetlјenog plamsajima susedne štale.
Major Dunjić se prodra:
Marš, mangupe!
Bogdan Dragović klecavih kolena pođe za vojnikom koji ga uvede u
svinjac.
 4

... Pred samo veče, počeše izbijati stubovi dima, otpoče strašni požar na sve
strane. Prva se zapali fabrika kalupa na Dunavu, za njom strugara Prometne
banke, kuće u Jevrejskoj mali, zatim zgrade na pristaništu savskom, i dim i
plamen obuhvatiše celu varoš. Na Dunavskom keju vri kao u loncu, vatra se
prenosi i na savsko pristanište. Kroz gustu pomrčinu ugledasmo i Adu
Ciganliju. Plamenovi vatri i dima vezaše se za nebo; smrad poče da nas guši, a
topli vazduh od silnih požara poče da nas preznojava. Telefonske žice iskidale su
granate. Veze više nema... — svedočenje kapetana Živka Kezića.
 5

Kao da pred njim opet pade plamena greda, kao da opet vrisnuše deca nad
nekim koga otkopavaju ispod srušenog zida — Bora Pub uzdrhta od doziva,
još više prepadnut odnekud znanim glasovima, bliskim, a iz davnine; noge
mu se zapletoše u telefonske žice sa prelomlјene bandere. Obilazeći rupu od
granate prilaze mu drugovi iz Đačke čete, Đorđe Tričković, po zavičaju
nazvan Tričko Makedonac, ordonans komandanta batalјona i Mirko Đurić,
vodnik trećeg voda u Borinoj četi, zbog svoje lepote i nežnog sklopa, po
najlepšoj ptici u Srbiji nazvan „Carić“.
Pošli smo da te tražimo. Reče nam Šunto Zlatiborac da su pogodili
sahranu! — govore uzbuđeno i hvataju ga za ruke. Jesi li pročitao posmrtnicu
Beogradu? Pa to svet nije video! Sutra prelaze! Šta ti si dogodilo?
Jedna svinja blizu lupi i obori me — promuca Bora.
Pa ti si ranjen? — Carić mu ispusti ruku.
To je konjska krv. Pogodili mrtvačka kola i ubili mi mrtvog ujaka i konje.
Strašno! Ni ratni liferanti, ni zabušanti i kukavice, niko ovaj rat ne može
da preživi — govori Carić.
Preživeće Šunto Zlatiborac. Srpski škart! — mumla Pub.
A gde si bio za vreme kanonade? — pita Tričko.
Gledao sam trule mrtvace i kosture kako lete sa krstačama i nadgrobnim
spomenicima. Video sam... — Bora Pub se povi i poče da povraća. Tričko ga
prihvati, držeći mu čelo, govoreći:
Ima pravo onaj vaš Šunto Zlatiborac. Ono nije običan aeroplan. Ono je
neko sivo čudo, nemački vampir, germanski đavo, majke mi moje. On leti,
leti, pa stane i gleda nas kako drhtimo. Onda zamahne krilima, pa se izvrne i
dreči i šišti...
To je, Tričko, ostvaren Ikarov san... Čovek-ptica! — kaže Mirko Carić.
Ućutite, prsnuće mi glava — Bora Pub se uspravlјa i rukavom šinjela briše
usta. — Burazeri, ja moram negde da legnem i zaspim.
Nemaš vremena. Major Gavrilović pozvao u štab batalјona sve komandire
i vodnike. U osam sati moramo biti u „Zlatnom šaranu“.
Tričko, kaži u štabu da me niste našli. Ja moram da zaspim i okončam
ovaj dan.
Zaspaćeš sutra, Pube — šapuće Carić.
Kad bih mogao noćas da odletim do Bitolјa, do kuće... Majke mi moje,
vratio bih se za bitku — šapuće i Tričko.
Šta ste udarili u cmizdrenje? Ja neću da poginem! — viče Bora Pub u
pustoj, izrovanoj ulici.
Ovde sam rođen, ovde ću i da umrem.
Cariću, dosta! Otkad smo prekomandovani u Beograd, ti sliniš nad sobom.
Gadiš mi se.
Tričko ga uze podruku i povede u Skadarliju, u kafanu „Kod Vuka
Karadžića“. Bora Pub se ne opire. Stan mu je pre neki dan srušila granata, ne
zna gde bi sada mogao da legne. Kod neke žene? Koju sada da nađe?
Uđoše u kafanu, prepunu vojnika i četnika, civila i žena, koji pričaju
jedno drugom kako su preživeli najteže bombardovanje od početka rata.
Gospodo sugrađani, znate li vi šta nas čeka u gradu, na koji je ispalјena
prva granata, čujete li, prva granata u ovom evropskom ratu? — neko
nadvikuje galamu.
Jedva nađoše sto, ali bez stolica, pa Tričko sa nekim vojnikom iz
kafanskog dvorišta unese tri prazna pivska bureta te posedaše i zatražiše čaj i
kafe, a kafedžija se srdito prodra:
— Čaj se večeras pije u Pešti i Beču, gospodo narednici! A u Beogradu,
kojeg za dva dana neće biti, zna se šta se pije!
Donose im duple lјute i zatraži da odmah plate.
Ne ponižavaj nas i ti! — Carić tresnu šakom o sto.
Odmah plati rakiju, pa se sutra prsi i puvaj pred Švabama, gospodine
naredniče.
Da prekine svađu, Tričko mu plati i naruči još po jednu. Bora Pub sasu u
sebe rakiju i strese se. Tako ispi i Tričko, a Carić samo srknu:
Mi ginemo i za ovog kafedžiju. Mi ćemo, drugovi, da branimo i ovu
kafanu. I ona je Beograd. A ona nosi ime Vuka Karadžića. Odvratno!
Leonardo da Vinči baca bombe. Vuk Karadžić prodaje samo lјutu...
Kao boga te molim, prećuti sada ta tvoja velika osećanja! — zavapi Bora
Pub.
 Zaćutaše, zatrpava ih žagor. Kafedžija pripali lampu.
Gospodo sugrađani, a znate li vi da na Beograd mora biti ispalјena i
poslednja granata najvećeg rata u istoriji? — neko nadvisuje žagor.
Tričku se zamesiše lјudi i senke. Pokaja se što je nagovorio Puba da uđu u
kafanu. Guši ga teskoba, strah ga je zidova i tavanice, svakog zatvorenog
prostora. Današnje bombardovanje ga zateklo u robijaškim ćelijama u
Beogradskoj tvrđavi. Da nije u Beogradu, meću kućama i zidovima, ne bi ga
ovoliko bilo strah; želi da se poveri Cariću, a vidi: od svoje muke on ga ne bi
čuo. Kako je on uzbudlјivo zamišlјao ratovanje kad se odlučivao da pođe u
dobrovolјce! Svega nekoliko dobrovolјaca iz Bitolјa, a on prvi. Razočaran u
svoje vršnjake i drugove koji su izneverili, veličao je svoj podvig, letos na
odsustvu, tesan mu je bio Bitolј da prolazi njim. Ali poraz Srbije koji svi
očekuju i strah da Bugari ne osvoje Bitolј i pobiju mu porodicu zato što je u
srpskoj vojsci, zamutili su mu sve ideje i nacionalna osećanja.
Šta si se pokunjio, Tričko? Ti si ordonans, u štabu si, a ja sam u prvom
rovu — progovori Bora da ne sluša čije su sve kuće srušene i zapalјene.
Jesam ordonans, al' sam Makedonac.
A što je meni lakše što sam Beograđanin?
Znaš li ti šta čeka moje roditelјe i sestre, ako Bugari osvoje Bitolј?
A ako osvoje Leskovac, Tričko? Šta će s mojima biti? — uzdahnu Carić.
Nije isto Bitolј i Leskovac, nije. Najteže je na ovome svetu biti
Makedonac, braćo moja. U miru — pečalbar, a u ratu, ne znaš na koju ćeš
stranu. Bilo ko da pobedi — nama isto. Juče sam bio s nekim drugarima iz
batalјona Vardaraca. Čekaju Švabe, a misle na Bugare. Crno im u duši.
Ćute, misle svoje, slušaju civilska uzdanja u saveznike. Tričko prvi
progovori:
Boro, je l' ti u džepu onaj špil karata što ti ga na Suvoboru zavešta pokojni
Dušan Kazanova? S kojima nije hteo da igra dok se ne završi rat.
Misliš da sada odigramo tu prvu posleratnu partiju?
Ne. Voleo bih samo da znam koliko karata fali iz tog špila.
Nisam ih prebrojao. Ispunio sam ti želјu iz one „Crvene kafane“.
Znate li, drugari, da ja dve noći uzastopce sanjam kako oko mrtvog
Kazanove skuplјam sa snega te karte. Ali to nisu karte sa klasičnim slikama i
brojevima. Nešto čudno... Venčana fotografija mog oca i majke koja stoji na
zidu u njihovoj sobi, pa raspet Isus Hristos, onda jedna gola žena, pa naš
skopski Don Kihot na konju, a umesto brojeva neke nerazumlјive reči... Daj
mi Kazanovine karte da vidim kakve su slike na njima.
Molim te, Tričko, nemoj večeras da me gnjaviš našim đačkim
uspomenama. Neću ničeg da se sećam. Ja sam u Beogradu učio školu,
odrastao, studirao. Osim ubijenog oca, sav mi je život u Beogradu. Ali noćas
neću da hučem nad tim pišlјivim uspomenama. Povraćaću od te banalnosti!
A ja, Boro, hoću — kaže uzbuđeno Carić. Juče sam obišao prošlogodišnje
ruševine moje kuće i dugo sedeo na pragu. Bože, kako beznadno boli sve... A
sa oraha u bašti, padalo je crno lišće. Dok me nisu spazile neke bake iz
komšiluka i pozvale da me posluže gurabijama.
Te su gurabije babe Švabama umesile, klipane! Da ih umilostive —
prekide ga Bora Pub.
Otkud ti ta potreba da čoveku sve smučiš?
Iz čovekolјublјa... Pa kad si pojeo gurabije?
Onda sam išao ovim ulicama koje volim! i stajao pred kućama mojih
drugova i rođaka. Prošetao Knez-Mihailovom, zagledao lepe kuće, zurio u
zatvorene prozore. U jednom trenutku počeo sam da zviždućem Mocartovu
melodiju iz Nemačkih plesova... Pa sam na Kalemegdanu sedeo na svim
klupama na kojima sam nekad sedeo sa Zlatom.
Ti, Cariću, znaš da ja na ovome svetu najviše mrzim banalnost. Pogotovu
ako je sentimentalna.
I smatraš da si lišen banalnosti?
Znam da nisam. Zato često i prezirem sebe. Hteo sam reći, zato sam često
i tužan. Pa ne rijem po prošlom.
A ja ću, noćas, kad ostanem sam, da proživim ceo svoj život.
Ti, Cariću, ozbilјno misliš da su ti to velika osećanja, dostojna ove noći?
Da sa njima treba poginuti?
Pa to je moj život, Boro!
To su trice! Da ne kažem sranja... Život je nešto mnogo značajnije.
A šta je to značajnije?
Ono mučno. Kad te nešto bolelo, kad su te tukli, kad si se zarazio
sifilisom.
Kad sam poverovao da si ti jedini čovek kome mogu i smem da se požalim
zbog ranice na onoj stvari, a ti me naterao da skinem čakšire... I kad si, kao
profesor za venerične bolesti, bez razmišlјanja, čim si pogledao, rekao:
„Srpski sifilis! Nema šta da brineš. Latinski se zove: Luec.“ A ja sam se mnogo,
mnogo više zastideo no uplašio. Nisam mogao da zakopčam čakšire. Dalјe da
ne pričam... — Cariću se zavrteše suze, uze glavu u šake i podnimi se na sto:
ako nekog obožava, ako je još nekom odan! Kao pas ide za njim kad god nije
na dužnosti, čuči uz njega i kad igra karte, a on mu svako osećanje šamara i
plјuje.
Četnik koji prodaje ribu, vadi iz torbe kečigu i nudi ih:
Gospodo, ovo je poslednja slobodna riba. Noćas sam je na straži ulovio.
Do kraja rata sigurno, a možda i nikad više, nećete jesti ribu. Naravno,
večeras je sve duplo skuplјe i ne primam papir. Lako gori, gospodo narednici.
Tričko ga zbunjeno odbija: prilazi im gospođa Dara, o kojoj je on Pubu i
Cariću pričao kao o pukovnikovici, lepotici i „jednoj evropskoj dami“.
Tričko, sunce moje, živ si?! Gde te zateklo? — seda izmeću Trička i Puba,
koji se smrači na tu nafrakanu i krznom ušuškanu babu, i ne sluteći da je to
Tričkova „jedna neviđena i evropska dama“.
U tvrđavi, u robijaškim ćelijama ispod Sahat-kule — promuca Tričko
osećajući da su mu se zajapurili obrazi.
Hvala bogu da si ovo preživeo. Ja sam, deco, izdržala sva bombardovanja
od početka rata. Nisam se makla iz centra Beograda, niti ću da bežim, ako ga i
sravne. Ja u selo ne mogu ni na svadbu da odem. Ne mogu da živim van
Beograda, pa nek me kao moju mačku raznese granata. Zamisli, Tričko, Cica
mi pogibe na ulici. Uplaši se od bombi u komšiluku, jurnu napolјe i raznese
je. Ovo što bi danas, to svet nije doživeo. Ono huktanje teških granata, pa
onaj sivi aeroplan sa belim krstom, što kao bumbar mirno leti i izvija se kao
da igra valcer nad Beogradom koji se rasprskava i gori!... Jezivo! Čujem da
noćas Švabe sigurno prelaze.
Otkud vi, gospođo, znate da oni noćas prelaze? — strogo upada Bora Pub;
od rakije kao da mu se razilazi mučnina od kontuzije. — A da li vi znate da
vas ja za takvo brblјanje mogu da strelјam iza kelneraja? Da, gospođo!
Ne izigravajte vojvodu Stepu, naredniče! Ako oni Savu i Dunav ne pređu
noćas, preći će iduće noći. A ja nisam manji patriota od vas, vitki, bledunjavi
gospodine. Zato i želim da vam ove poslednje ili pretposlednje noći priredim
zadovolјstva za koja i krune padaju. Mladi ste, vitki ste, mnogo ste slatki
dečaci, iako ste natušteni... — osmehuje se svoj trojici redom.
Tričko od stida ne zna kuda će; Carić se gadlјivo mršti i smišlјa učtivu
uvredu ovoj dami. Podseća ga na pevačicu Faniku koja mu je život
upropastila. Bora Pub odjednom promeni raspoloženje prema njoj, shvativši
joj namere:
 Nudite li nam crnke ili plavuše, anđele dobročinitelјu ?
Imam divne prijatelјice koje se plaše da ove noći budu same. A sve su,
časna reč, porodične žene. Postelјe su im u podrumima, ne bojte se. One
jadnice biće noćas spasene, a vi ćete biti srećni. Niko na svetu ne grli kao što
grli uplašena žena. Što se ti, mali, mrštiš kao vojvoda Mišić? — pruži ruku ka
Cariću, ali on uzmače.
Šta vam pada na pamet, gospođo pukovnikovice? Mi noćas moramo biti u
rovovima — muca Tričko.
Švabe u zoru napadaju. A dotle, mali moj, uživaj, uživaj... Život, deco,
nema mnogo vajde od pameti i glave. Život je život od onih naših slatkih
delića koje krijemo. A koji se najbolјe vide u mraku. Je l' tako, lafe? —
smeška se Bori Pubu.
Gospođo, ja sam Beograđanin i nemojte, molim vas, noćas da mi ogadite i
Beograd! — upada Carić s iskrenim ogorčenjem.
Zašto se vređate, zaboga? Pa ja iz duševnih, sestrinskih pobuda, zato što
ste Tričkovi drugovi, želim da se noćas malo radujete. Možda vam je
poslednje... Ej, glavo lepa — pruža ruku da pomiluje Carića, a on se odmače
od stola.
Ostavite ga, gospođo. On je verenik i smrtno zalјublјen. Da se nas dvoje
dogovorimo.
Boro, mi u osam moramo biti u štabu batalјona. A odatle pravo u rov —
opominje ga Tričko i želi što pre da pođe.
Bora Pub odmahuje rukom i sa gospođom Darom počinje da razgovara o
porodičnim ženama koje se plaše da ovu noć provedu same.
Neko se dernja:

Austrijo, neka, neka

Tebe grozna sudba čeka!

Kafedžija im donosi rakije i kafe, Tričko plaća i gazi Boru da pođu; Bora
pije i šapatom pita gospođu Daru: — Imaš li neku koja može do zore da se
zalјubi? Ali ne laži. Ja sam kockar i kod mene laž ne prolazi!
Gospođa Dara, široko osmehnuta, primače mu se bliže, prisloni koleno uz
njegovo i poče da šapuće o udovici Lenki koja može da se „zalјubi u munju“.
Gospodo sugrađani, ja vam tvrdim: u Beogradu niko ovo neće da preživi —
neko nadvisuje žagor.
Carića sve ovo podseća na onu poslednju noć u Skoplјu uoči polaska na
front, na ona lumpovanja u „Slobodi“ kada je svom drugu Danilu Istoriji
pijan preoteo pevačicu Faniku i zarazio se sifilisom pa se zbog stida nije ni
obratio lekaru. Boru Puba, sve do leta, lagao je da je bio kod pukovskog
lekara i da pije lek. A, u stvari, bezuspešno se lečio sam, raznim čajevima, po
uputstvima Pelagićevog Narodnog lekara. U očajanju, lakše mu je bilo
nekoliko puta da juriša, da pogine, jednom bio i ranjen, nego da njegovi
roditelјi i verenica saznaju za njegovu bolest. I pošto ovog leta nije uspeo da
se izleči, raskinuo je veridbu sa devojkom u koju je tri godine zalјublјen.
Bolest mu se poslednjih dana naglo pogoršala, čini mu se da je pun gnoja i
truleži, zamišlјa sebe bolesnog od progresivne paralize i ludog. „I Niče je
poludeo i umro od sifilisa! Geniji lude, budalo!“ — borinski ga tešio Bora.
Roditelјima i sestrama izbeglim u Leskovac, drugovima i prijatelјima,
prekjuče je napisao i poslao oproštajna pisma, sva kratka i u herojskom
duhu: kako je srećan i ponosan što mu je istorija pružila priliku da pogine za
Beograd. A danas se strahovito uplašio da ne pogine od granate: treba da
pogine baš u jurišu, da svi kojima je pisao i koji ga poznaju čuju kako je
poginuo.
Naplaćujući se misli o njihovom prepričavanju njegove pogibije. Možda
ga najviše uzbuđuje pomisao da će posle rata u Pragu, na Konzervatorijumu,
njegov profesor harmonije Vaclav Prohaska, na svom prvom času, govoriti o
najbolјem studentu, jednom genijalnom Srbinu koji je herojski pao za svoju
otadžbinu. Taj govor poslednjih dana često izgovara u sebi, kiti ga krupnim i
uzbudlјivim rečima.
Prilazi im žena sa koferom u ruci, jedva ga vuče, govori promuklo:
Gospodo, kupujem satove, prstenje, lepe nožiće, tabakere i sve ono što ne
treba ratniku i mučeniku. Videla sam svojim očima kako gore vojni magacini.
Od sutra nemate sledovanje i bogzna kad će ga biti. Ja vam, gospodo, za
nepotrebne stvarčice plaćam domaćim kobasicama, slaninom, kafom,
šećerom, engleskim konzervama.
Tričko grubo odgurnu trgovkinju, ali ne može da odbije čuvenu Naju
vračaru koja mu gata kad god je sretne u dorćolskim kafanama.
Deco slatka, da vi vidim šta će da vi bidne sutra. Dabogda mi živi crvi iz
očiju i ušiju ispadali, ako bi vi nešto noćas naplatila, da ne moram zbog
sudbinu. Neće kurva da se okaže dok se ne plati. Turi mi u nedra najmanju
paru koju imaš. U karte ili dlan?
U dlan — kaže Carić i pruži joj dlan sa dinarom.
 Ciganka Naja mu se zagleda u oči pa u dlan, šapćući:
Ne boj se, sinko. Dug ti je život, dug... I pare i slavu, i lјubav, i vlast, sve
ćeš da imaš... I triput ćeš da se ženiš, jarcu jedan!
Carić se jetko nasmeja i istrže dlan iz Najine ruke.
Dosta!
Tričko odbi vračanje: Naja vračara svim vojnicima predskazuje dug život i
puno dece. Laže večeras. Teši vojnike. To ga malo smiruje.
Tražim trećeg za poker. Banka čip! — viče oficir iz ćoška.
Sram vas bilo! Deca cvile pod ruševinama, a vi ovde šlјokate! — prodra se
žena sa izgrebanim licem, sva posuta malterom, držeći dete u naručju.
Mirko Carić ne može više da izdrži, i bez pozdrava izlazi napolјe. I samo
što je kročio s kafanskog praga, stade i strese se od nevidlјivog Dunava, te
ogromne, ledene, tamne vode koja ga muči nekim strahom koji do sada nije
osećao u ratu i pred bitke. Poslednjih dana i kad nije na položaju, i kad ne
gleda Dunav, kad je u sobi i kafani, odjednom oseti dah te reke, budi ga ta
pogibelјna stud vode, prožeta jesenjim truležom iz dunavskih šuma, na
banatskoj obali. — Utopiću se, sigurno ću se utopiti! — promuca sebi. Košava
ga zasipa jezom s Dunava. — Pa mi ne prelazimo Dunav, mi njih na obali
čekamo? Zašto me strah? — Lagano krenu u košavu i tamu, ka Dunavskom
keju.
U kafanu ulaze poručnik Kirhner, bivši austrijski potporučnik,
komandant Sremačkog dobrovolјačkog odreda, sa poručnikom Kezićem i dva
vojnika: jedan nosi puno naručje pušaka, a drugi sanduk municije. Galama se
stiša, poručnik Kirhner viknu:
Gospodo civili, izvolte puške i municiju! Vojska će da brani srpsku
prestonicu, a vi, moliću lepo, branite svoje kuće i svoje dupe!
Nekoliko civila bez kolebanja priđe za puške i municiju; pušku uze i žena
sa detetom u naručju, pa je baci. Uze je dečak i napuni, džepove municijom.
Poručnik Kirhner ga tapše po ramenu.
Pošto uzeše adrese na kojima ih po tvrđenju gospođe Dare noćas čekaju
„divne i porodične žene“, Bora Pub i Tričko Makedonac uputiše se ka Malom
Kalemegdanu: Ulica Strahinjića Bana je sablasno osvetlјena požarima sa
Knez-Mihailovog venca i donjeg Dorćola. Vazduh zaudara na vunu koja gori.
Promuklo nariču žene.
 6

Mi u rovovima, ne znam kako je do toga došlo, svi u jedan glas zapevasmo

gromko:

Dušmanska ruka pali i ruši

U ognju plamte sela i grad...

Oficiri nas ućutkuju ali uzalud. Došlo nam nešto da pevamo i mi pevamo...
— svedočenje Svete Milutinovića, dobrovolјca Sremačkog odreda.
 7

Pred ulazom u kafanu „Zlatni šaran“ Bora Pub pokuša da klisne u

Dobračinu 26, prva vrata levo, na adresu koju mu je preporučila gospođa
Dara, ali ga komandir čete, poručnik Jevtić, uhvati za rukav:
Lukoviću, rekao sam, ti ne možeš noćas u varoš!
A Mirko Carić mu mumla zavrat:
Beograd gori, kako možeš i da pomisliš na kurve?!
Crknuću od tuge, budalo muzikantska! Izdaću i Beograd ako me noćas
neka ne zagrli!
Ujaka si danas sahranio, odvratan si!
Ujak bi me polјubio zbog te moje odvratnosti.
Mirko Carić ga gurnu u otvorena vrata „Zlatnog šarana“. Pored banketski
postavlјenog stola, stoji komandant batalјona major Dragutin Gavrilović i
ozbilјno otpozdravlјa oficirima i podoficirima; za leđima mu je muzička
kapela sa pevačicom što snuždeno, kao robinja, posmatra oficire koje
komandant nudi da sednu kako dolaze, ne vodeći računa o starešinstvu i
činovima.
Daća živima. Dobra šala! — šapnu Pub Cariću i sede između njega i
komandira Jevtića.
Oficiri nešto šapću i zbunjeno se zgledaju. Major Gavrilović stade u čelo
stola, nožem kucnu čašu:
Gospodo, ja vas nisam pozvao na daću, iako je naš neprijatelј danas
objavio posmrtnicu Beogradu. Pozvao sam vas na drugarsku večeru, da dobro
pojedemo, popijemo i proveselimo se uoči sutrašnjeg dana. Biće on duži od
lјudskog veka. Nekima po slavi, nekima po sramoti. A svima po muci. Vi
znate sutrašnje dužnosti, naučili ste ih od majki i očeva. Znam i ja svoju
dužnost. Za ovo veče u „Zlatnom šaranu“ moja naredba glasi: zabranjujem
razgovore o pokojnicima i neprijatelјima. Slobodne su sve šale i pesme, a u
njima naši činovi ne važe. Počnimo s vrućom rakijom! Molim muziku da radi
po redu, kako smo se dogovorili — skida šapku i seda u čelo stola.
 Sjajno! — poskoči Bora Pub, svi ga strogo gledaju, Mirko Carić ga munu
ispod stola. — Zaista, sjajno! — viknu.
Da se kucnemo, naredniče! Ti beše Luković, a zovu te Pub? — major
Gavrilović mu prilazi s čašom. Kafedžija i dva vojnika spustiše na trpezu
poslužavnike s čašama punim vruće rakije. Bora Pub uzima čašu, seti se ujaka
Voje i njegove sahrane, ustade i reče vrlo uzbuđeno:
Hvala vam, gospodine majore! U lјudskom životu nema ničeg
uzbudlјivijeg od lepe propasti!
Muzika počinje tiho da svira.
Lepa propast nije propast, Lukoviću. Oni koji umeju lepo da propadnu, ti i
žive.
Smem li da vam se suprotstavim?
Smeš, ali sa šalom većom od moje.
A šta ću kad ja ne umem da se šalim, gospodine majore?
Onda brzo reci to ozbilјno, pa da ispijemo čaše!
Ozbilјno? — Bora se zamisli, muzika se utiša, ne usuđuje se da kaže šta
misli.
Dragi moj Lukoviću, ozbilјno se misli u tišini i samoći — kaže tiho major
Gavrilović i gleda ga žmirkavo.
Da. Ja i ratujem za tišinu i samoću, gospodine majore.
Noćas sebi da odrediš veći ratni cilј. Veći, Lukoviću. Živeo! — kucnu mu
čašu. — Živeli! — obrati se svima, gucnu vrelu rakiju i vrati se na svoje mesto.
Muzika glasnije svira. Bora Pub se zamisli nad svojim ratnim cilјem. Pa
njegov veliki ratni cilј, to je sasvim banalni cilј! On se ne uvršćuje u
nacionalne ideale. Ne sme nikom glasno da ga kaže.
Mirko Carić pokunjeno gleda preda se: peku ga pisma o njegovoj
herojskoj pogibiji za Beograd koja je razaslao roditelјima i prijatelјima. Nisu
li ona samo laž? I zar on stvarno mora da pogine zato što ne može da živi sa
sramnom bolešću, što se zbog te bolesti rastao s devojkom koju voli, što ne
može da podnese da majka i otac saznaju da je njihov „idealni sin“ zaražen
sifilisom od kojeg će umreti u mukama i ludilu?
Poručnik Jevtić šapuće Bori:
Znamo se gotovo godinu dana, ratujemo zajedno od Malog Suvobora, ali
nisam ni slutio da je tebi ideal — tišina i samoća. Klasičan malograđanski
ideal!
 Žao mi je što sam vas tek večeras razočarao, gospodine poručniče. Kada
bih večeras imao razlog da budem iskren, još više bih vas razočarao. A nešto
me ipak ozbilјno zanima, ako ste sada raspoloženi da mi odgovorite. Hoće li u
socijalizmu biti straha?
Kakvog straha?
Straha od života. Tog pravog straha.
Ako hoćeš ozbilјno da razgovaramo, strah je, Boro, pratilac našeg
neslobodnog i ugroženog života. Kad se promene društveni uslovi, promeniće
se i čovek. Nestaće svega onog što rađa strah od života.
Imate li vi, socijalisti, neke jače dokaze? Dokaze iz čoveka, a ne iz društva.
Ako o čoveku ne mislimo dijalektički, ne vrede nam nikakvi dokazi,
Lukoviću.
Mrzi me da mislim. Šalio sam se. Sve mi je jasno — Bora Pub ispi čašu do
dna.
Meni nije. A ovaj banket najmanje. Beograd gori kao senjak, kuknjava se
čuje iz varoši, a mi, ovde, lumpujemo... Stidim se.
Bora Pub zaćuta p zato što se ne stidi. Kafedžija i vojnici prinose pileću
čorbu, pa sarmu, pa pečenje i pitu od bundeve, neprestano služeći vina.
Muzika bez odmora svira; pevačica peva promuklo i mrzovolјno, svirci je
neskladno prate, na šta se major Gavrilović često i strogim pogledom okreće
prema violinisti-primašu. Žagor raste, čuje se i smeh, naručuju se pesme;
veselјe obuzima većinu za stolom, a na one snuždene i smrknute navalјuju s
pićem oni koji su već u dertu. Bora Pub ih posmatra redom i razmišlјa ko će
od njih sutra poginuti. Ovi koji lumpuju ili ovi smrknuti? Ta podela ne
odgovara podeli na hrabre i kukavice, ima kukavica i meću onima koji
počinju da pevaju, i meću onima koji smrknuto ćute i govore o dolasku
savezničkih trupa na srpsko bojište, tvrdeći da će Rusi odmah napasti Bugare,
ako oni napadnu Srbiju. Više je hulјa, picajzli i batinaša meću smrknutim. U
svakom slučaju, ova večera u „Zlatnom šaranu“ neće ući ni u jednu pesmu.
Nema ovde ni Hrista ni Jude, ni kneza Lazara, ni Miloša Obilića. Za ovom
trpezom ne sedi sudbina. Ovde sada, samo, neko poslednji put večera,
poslednji put ždere sarmu i prasetinu i šlјoka župski crnjak. Možda baš on
poslednji put glođe ovo praseće rebro, njemu uvek najslađi komad prasetine?
To poslednji put i ovim masnim rebarcima daje nepojmlјiv značaj. To —
poslednji put — daje životu i veličinu i besmisao. Za čim treba da žali iz tih
svojih dvadeset i dve godine života u kome se ni za šta nije mučio, osim za
nadu u budućnost, koju nije uspeo da stekne? Osim majke, ko će žaliti za
njim? Nekoliko drugova, ako prežive, zaboraviće ga u miru. Onu Dušanku bi
sigurno zavoleo, ne zaboravlјa to lice na kome se sva vidi, ali ni ta bolničarka
ne zaboravlјa nekog svog srećnog ranjenika. Šta ga to sem straha od bola i
najbanalnijeg nagona za život, bilo kakav, sprečava da sutra, recimo nekim
podvigom, zasluži ulicu u Beogradu? Glupa taština! Najbanalnija. Ali zbog
gađanja bombama u sahranu, zbog ubistva mrtvog ujaka Voje, zbog one
posmrtnice Beogradu, zbog... Zbog nekih sasvim banalnih stvari treba
ratovati p ubijati. I poginuti? Ne laži! Ne postoji ni mali ni veliki ratni cilј
zbog kojeg treba poginuti. Ne postoji!
Major Gavrilović mu nazdravlјa s osmehom. Uzvraća mu i pije. Pitaće ga:
koji je njegov ratni cilј. Zagleda se u pevačicu: ova koka će nekima meću
nama biti poslednja žena koju gleda. Ova droca predstavlјa nam noćas našu
žensku otadžbinu, takozvanu lepšu polovinu sveta za koju ćemo sutra
izginuti. I ova umorna i ustrašena kurva ima u sebi ono što imaju sve žene
koje volimo i obožavamo. Zbog čega bismo izdali, ubili, poginuli. Zbog čega
bi on noćas preplivao Dunav, kada bi ga na drugoj obali čekala ona Dušanka.
Veselјe postaje ubedlјivo, sve je manje smrknutih: oficiri pevaju s
pevačicom, i ona se odobrovolјila, svirci strasnije sviraju.
Poručnik Jevtić promeni mesto s njim da Mirku Cariću pokaže fotografiju
žene i kćerkice:
Čim sam prebjegao u Srbiju, ženu su mi otjerali u Tuzlu, u zatvor. Ne
znam da li je živa. A kćerčicu, Senku, šesta joj je godina, kažu, uzela ženina
sestra... Ovo je njena čarapica — vadi iz notesa belu čarapicu n suzno je
zagleda: — Iste večeri kad stiže vijest da je Princip ubio Ferdinanda, ja sam
bježao preko Drine. Stojim nad usnulim djetetom, gledam da ga se nagledam
za cijeli život, a u sobi nemam vazduha, krevet mi plovi u suzama. Ne mogu
da se maknem, spazih ovu čarapicu na stolici i uzeh je...
Da ga ne sluša i ne gleda, malo i zgrožen tom belom čarapicom u notesu
sa fotografijom, Bora Pub im okrenu leđa i pomisli: uskoro će biti pravi
trenutak za jednu razornu granatu, sa direktnim pogotkom u „Zlatni šaran“!
Ispi čašu vina i obrati se svom komandiru:
Gospodine poručniče, budite večeras protiv rata, molim vas. Budite prema
meni socijalista i dozvolite mi da se vratim u četu do dvanaest. Pre ponoći oni
nas neće napasti.
A šta ćeš noćas u varoš, vidjeo si kakva je nesreća tamo?
Imam lјubavni sastanak.
Noćas lјubavni sastanak? Mrtvi i ranjeni ispod ruševina, kuknjava i
požari! Jesmo li lјudi, Boro?
 Zašto se zgražavate? Šta je lјudskije od lјubavi i, recimo, časnije od
nežnosti? Šta je noćas u Beogradu hrabrije od jednog žestokog grlјenja sa,
recimo, pravom, porodičnom Beograđankom?
Ti si pijan, čovječe. Da se nisi makao odavde!
Bora Pub ispi još jednu čašu i priđe majoru Gavriloviću:
Dozvolite mi, gospodine majore, da vam se obratim s jednim naredničkim
pitanjem: šapnite mi vaš ratni cilј.
Major Gavrilović se uozbilјi i zamisli, pa reče:
Pored ostalog, naredniče, da pobedim lјude koji veruju da im je od
njihovog imena, vere i sile dato pravo da preziru moje ime, veru i što sam to
što jesam.
To jeste ozbilјno. Ali taj cilј je neostvariv, gospodine majore. Oni su
mnogo, mnogo jači. Mi možemo samo da se žrtvujemo.
Ne želiš, valјda, da kažeš da je nerazumno što mi sutra nećemo dopustiti
Austrijancima i Nemcima da se ušetaju u razrušeni Beograd?
Bora Pub poćuta, pribra snagu i reče:
A zar vi, gospodine majore, ne smatrate da lјudi zaslužuju i prezir za sve
što čine u ovom ratu?
Ne smatram. Ti vrlo hrabro misliš za ovu priliku, Lukoviću.
Mislim malo tužnije od vas, gospodine majore.
I? Reci dokraja.
Dokraja? Pa zaslužujemo i podsmeh za ono što činimo. Zamislite,
gospodine majore, šta će se o nama misliti posle sto godina. Da ne kažem
posle tri veka.
Ne verujem da ćemo potomcima biti smešni. Ne, mladiću.
Vi verujete da će nam se diviti potomci?
Možda će nam i zavideti zbog ovolike patnje i stradanja. Možda će nam
zavideti i na lepoj smrti. Šta znaš... — osmehnu mu se samouvereno.
Bora Pub se malo zbuni, od oficira do sada nije čuo ovakvo tumačenje
ratnog cilјa. Odavno se zna da istinu govore vino i deca. Neće je na prvu reč i
uz kafansku muziku. Ali, iz njega, kao uzvraćen udarac, izlete:
I vi, zaista, gospodine majore, noćas verujete u našu pobedu?
Major Gavrilović mu spusti ruku na rame: U ratu, sinko, samo slabiji
može da pobedi. Da li me razumeš?
 Ne sasvim. Razmišlјaću noćas. Sutra vas sigurno neću razumeti.
Ja i ti, Lukoviću, prećerasmo u šali. Hajde, pij i veseli se. Koju pesmu
voliš?
Bora Pub se naže k njemu i šapnu:
Dozvolite mi da odem u varoš. Vratiću se u četu do ponoći.
Idi. Ali čim opali prvi top, da si na položaju.
Bora Pub zažele da mu zahvalno stisne ruku, ali radost mu se naglo
stamni: velikodušan je prema meni zato što mi vidi smrt u očima.
Slušaj, mladiću. Ovaj se rat samo s nadom ili inatom može da preživi.
Mislim, časno da preživi. Za jedno od ta dva moraš imati snagu i pamet,
Lukoviću. A sad idi kud si naumio.
Nekoliko trenutaka osta ukočen iza komandanta koji pozva k sebi
violinistu primaša i zapeva:

Oj, devojko, dušo moja,

Gde ja sinoć s tobom stoja,
Ostala je sablјa moja...

Bora Pub lagano izađe u mrak i kišu. Nebom nad Beogradom plamsa
široka, nemirna svetlost. Poginuću, reče glasno i potrča ka požarima i
kuknjavi. Lenka. Dobračina 26, prva vrata levo. Zadihan, paleći žigicu
pronađe broj, uđe u hodnik i klonu od straha i uzbuđenja. Razneće kuću
njegovo srce. Ako je ružna, gadna, prlјava? Mrak je, pobeći će. Neće pobeći.
Neće. Upali žigicu i zakuca na prva vrata levo. Tišina. Zakuca jače. Možda je
zaspala? Zakuca jako.
Ko je to? — prodra se muškarac. Bori Pubu otkazaše noge. Ko je to,
pitam? Tražim gospođu Lenku.
Dockan stiže, pobratime. Gospođa Lenka je zauzeta do dolaska Švaba.
Ove reči ga pribraše i on uzviknu: E, pišaj ga, pobratime!
Sede na stepenik i osta da sedi u mraku, zgađen na sve. Kad se sredi,
išunja se na ulicu i zaobilazeći požare i kuknjavu pođe ka svom stanu na
Kosančićevom vencu, srete ga požar i vrati se; zažele da vidi da li mu je
srušena gimnazija, ispreči mu se požar i pad odžaka; osloni se na drvo i
zagleda u plamenje: na Suvoboru i do Drine branio je otadžbinu. Ovde u
Beogradu brani sebe. Zaslužuje li on da sam sebi bude ratni cilј? Pođe ka
Malom Kalemegdanu u košavu, klizajući se niz kalјavu kaldrmu. Svetlost
požara osvetlјava mu rupe od granata. Staje: sa obale Dunava u pomrčini
košava donosi tihu svirku: violine i bas. Ne veruje ušima. Košava je to. Polazi,
klecaju mu kolena. Svirka se pomiče. To je pesma koju je večeras zapevao
major Gavrilović. To on obilazi rovove svog batalјona? Ne. To je samo
sećanje na muziku u „Zlatnom šaranu“. Straža ga zgromi: stoj! Lozinka!
Zaboravio lozinku. Predstavlјa se, objašnjava, moli. Ne pomaže; mora da
legne na kalјavu kaldrmu i čeka smenu straže. I ovo blato je Beograd, i ono je
njegovo. Po ovoj kaldrmi išao je bos na Dunav da se kupa: po ovoj kaldrmi on
više nikad neće gaziti. Čik da zaplačeš, zajebani bedniče! Svirka se udalјuje
niz Dunav, sve je tiša, razneta košavom. To nije stvarno, nije. On halucinira
noćas. Ali svirku opet donosi vetar, sve jaču i bližu, u mrkloj ustalasanosti
Dunava, izmeću dve vojske. Vetar i njega raznosi po tmini; pramenje sećanja
na život u Beogradu meša mu se sa svirkom; čas je neko bezbolno
nepostojanje, čas čuje dva srca u sebi: svoje i očev sat.
 8

Vojvoda Putnik na listu hartije olovkom crta ružine pupolјke i misli o

mržnji kao činiocu opstanka. Pun je list grančica i buketića ružinih
pupolјaka, savršeno nacrtanih i osenčenih: iz lјubavi se bore hrabri, iz mržnje
svi.
U istorijskim nevremenima i olujama koje čupaju koren narodu i ruše
lјudsko u čoveku, mržnja je ona sila koja skuplјa i sjedinjuje sve energije,
ona moć s kojom se opstaje. Mržnja je naša najčvršća odbrana pred velikim
zlom. Samo mržnju u borcu ne koleba mi odnos snaga u sukobu s
neprijatelјem, ni uslovi borenja. Ni ishod. To je najvažnije, ni ishod. S
mržnjom se najviše sme, s njom se i najduže trpi. A sme li on na mržnju da
pozove srpsku vojsku? Da im noćas doda razloge za mržnju prema
neprijatelјu?
Pred njim lupnu potpeticama pukovnik Živko Pavlović. Zamišlјen je
mnogo i taj najrazboritiji čovek u Vrhovnoj komandi. Opet spusti pogled na
listić po kome crta ružine pupolјke i reče:
Imate li izveštaje iz svojih armija?
Imam, gospodine vojvodo.
Recite mi najvažnije — ne gleda ga, samo zaustavlјa olovku.
Sve naše položaje od Višegrada na Drini do Golupca na Dunavu, danas je
neprijatelј tukao. Iz najmanje hilјadu topova... Upotreblјeni su i topovi,
kalibar 42. Kanonada je trajala tri i po časa. Rušili su i zapalili Beograd,
Smederevo i sva sela uz Dunav, Savu i Drinu. Vojnici su nam ludeli od
razornih granata.
Vojvoda Putnik ostavi olovku, vrhom čizme gurnu mačka Gavru koji lenjo
ode na krevet, i pažlјivo pogleda u svog zabrinutog pomoćnika:
Jesu li negde prešli Savu n Dunav?
Nisu još. Ali su na svim rekama nagomilane trupe i pontoni za prelaz.
Dakle, sutra prelaze. A danas je njihova artilerija imala samo korekturno
gađanje. Ispitivanje cilјeva i psihički atak. Tako recite u našem saopštenju za
saveznike i novine. Imate li današnji izveštaj o iskrcavanju saveznika u
Solunu?
Ništa novo posle onog jučerašnjeg iskrcavanja nekoliko francuskih i
engleskih batalјona u Solunu. A imam izveštaj o pripremi za doček saveznika
u Srbiji. Od Đevđelije do Paraćina, u svim stanicama i varošima uz prugu,
podižu se slavoluci i sprema doček Francuzima n Englezima. Gospodin Pašić
svesrdno prihvata savezničke obmane i nastavlјa da obmanjuje Srbiju. To je
sve što on čini za odbranu.
Vojvoda Putnik se mršti: do sada se niko od potčinjenih pred njim nije
usudio da se suprotstavlјa vladi i grdi Pašića. Pogleda. u prozor: sijalica
pripalila rujavu krošnju kruške. Dugo gleda tu lepu vatricu jeseni, pa se
okrenu svom pomoćniku:
Jeste li, pukovniče, zapamtili kako su Heleni pobedili Persijance?
Jesam, gospodine vojvodo.
Vrlo dobro. Onda noćas ispričajte svim oficirima u Vrhovnoj komandi
kako su slabiji Atinjani potukli Kserksovu nepobedivu armiju. Probudite me
čim pređu Savu i Dunav. Za prelaz Drine saznaću kad se sam probudim.
Ostaje sam i vidi: granicama Srbije — venac vatri. Od Bugarske kulјa
zastrašujuća tama. I tama s neba. Hecendorf i Makenzen danas su stravom
zasuli srpske položaje. Moj vojnik se ne boji nijednog čoveka, ali se plaši
svake mašine. I taj se strah mržnjom savlađuje. Mržnjom. I većim strahom od
straha za svoju glavu. Poslednji je čas da i decu ušanči u vojnička srca. Svu
mušku decu pokupiti u oružane komande. Svu, sutra, i povlačiti pred
vojskom. Ratnik ima da zna: do poslednjeg rova na srpskoj teritoriji, on brani
potomstvo i sve što ima. I da je svaka stopa srpske zemlјe — svoje ognjište.
Steže mu se dušnik, počinje zaptiv, ona škripa u grudima. Ispija lek, zatura
glavu, prikuplјa snagu da privuče telefon:
Hitno mi dozovite predsednika vlade. Dobro veče, gospodine predsedniče.
Znam da je dockan, ali mi više nemamo kad da na vreme uradimo što treba.
Čujem da je Beograd mnogo postradao. Imate li tačne izveštaje, vojvodo?
Bilo je to samo korekturno gađanje. Jedno isprobavanje njihove artilјerije
i našeg duha. Pravi napad očekujem ujutru.
Danas smo, vojvodo, prekinuli diplomatske odnose sa Bugarskom. Budite
spremni i za taj rat.
Vojvoda Putnik zaćuta da mu čuje još neku reč. Samo čuje žice. Udahnu
duboko:
O ishodu toga rata vi znate moje mišlјenje.
 Znam. Ali Engleska i Francuska zahtevaju od nas da izdržimo samo
dvadeset dana. Dok ne stigne njihova armija. Petnaest divizija su nam
obećali. I Rusi spremaju armiju za napad na Bugarsku. To saopštite vojsci.
Verujete li u ta obećanja, gospodine predsedniče?
Moram da verujem, vojvodo. Jer, šta bi bilo sa Srbijom kad nam saveznici
ne bi došli u pomoć? Šta bismo bez vere u saveznike morali da učinimo vi i
ja? Zato vas molim: pre svanuća saopštite vojsci da dolaze saveznici, Francuzi
za tri dana stižu u Niš. Ja sam civilnim vlastima naredio da spremaju doček.
Vi znate, najteže se od obmana strada. Mi, gospodine predsedniče, danas
imamo pravo da pozovemo vojsku i narod na najveća ispaštanja. Ali nemamo
pravo ni na najmanju obmanu.
Nama se ne sudi danas, vojvodo.
Sudi nam se i danas, gospodine predsedniče.
Onima koje je sudbina odredila da vode narod, na kraju se sudi. I to im
samo jedan sudija sudi. Pobeda opravda i najveće zlo učinjeno za nju. A pred
porazom se nijednim dobrim i nametnim delom ne možemo iskupiti. Tako je
od iskona.
A ja verujem da u toj poroti nas čekaju i nama neznane sudije, ali o tom —
potom. Pozvao sam vas da vam predložim tešku odluku. Nas dvojica moramo
za nju da ponesemo odgovornost. Čujete li me, gospodine predsedniče?
Vojvodo, kad se nešto teško diže onda je lakše da nas je što više.
Nemamo vremena da delimo brige i teret, gospodine predsedniče. Mi
moramo odmah učiniti ono što će svakog srpskog vojnika da uveri: bilo gde
da se bori, uvek brani svoje. Da svuda i uvek brani sve što čovek ima. Da čim
prestane da se bori, gubi sve za šta postoji.
Nisam vas jasno čuo, gospodine vojvodo. Pište žice. Mora da je jak vetar
Pomoravlјem.
Vojvoda Putnik posumnja da će ga Pašić poslušati. Kašlјe, ćuti, pribira se
da izgovori:
Mi moramo činiti sve što naš neprijatelј ne bi mogao. I ja ću odmah izdati
naredbu da se sva muška deca od četrnaest godina pa naviše, za dvadeset i
četiri časa prikupe u okružnim komandama i povlače pred vojskom... Da li
me čujete, gospodine predsedniče? Alo, Niš.
Razumeo sam vas dobro, vojvodo. Ja smatram da treba pokupiti svu decu,
i žensku. Sve što može da ide treba da se povlači pred vojskom. Narod, stoka,
ustanove... Država i imovina... Ono što može da se pokrene i ponese.
 Može nastati haos, a to bi bila velika nesreća, gospodine predsedniče.
Nered u pozadini veći je neprijatelј od svake neprijatelјske vojske.
Neka nastane i veliki haos. Svakom Srbinu i Srpkinji mora danas biti
jasno da u ovom ratu može samo da se pogine ili pobedi. Kažem, sve što može
da se povlači treba da se povlači. Sve što može da se ponese ima da se ponese.
Hrana i imovina, muzeji i biblioteke. Knjige, ikone, arhive... I robijašnice i
ludnice da se povuku i pođu u susret saveznicima.
Šta rekoste, gospodine predsedniče?
I robijašnice i ludnice. Tu naredbu vlada će sutra izdati... Javite mi čim
počnu napad.
Vojvodu Putnika uplaši Pašićeva namera i ovolika odlučnost. Velika
komora, veliki nered. A u neredu, nemoćna je hrabrost. Vidi: putevima Srbije
ka jugu, natisla bežanija. Zgomilala se. Stala. Kuda će bojna komora? Okreće
ručicu telefona:
Dozovite mi komandanta Odbrane Beograda. Jesu li izdržale zidine
Beogradske tvrđave, Živkoviću? Znam, znam. Ali to je samo korekturno
gađanje. Traženje cilјeva. U zoru će tući Beograd za prelaz. — Zaćuta: on
brani otadžbinu i slobodu, pa mora li zaista n mržnjom da! hrabri i hrani
vojsku?
Porušena su velika zdanja i zapalјeni magacini i fabrike. Trećinu topova
su nam uništili, iako smo ćutali. Pokidali nam veze. Moram vam reći,
gospodine vojvodo, da su nam porazbijali sve reflektore i mi više ne vidimo
šta se događa na drugoj obali Save i Dunava. Beogradom je danas po podne
prošao smak sveta...
To je, Živkoviću, bila samo jedna nemačka proba našeg duha. Naše
postojanosti. Prenesite svim starešinama i vojsci Odbrane Beograda ovu moju
naredbu: Neprijatelј koji ruši i pali Beograd... — zaćuta: kako da formuliše
naredbu o mržnji? — Čekajte da se iskašlјem... Moja zapovest Odbrani
Beograda za sedmi oktobar 1915. godine glasi: Naređujem da uverite našeg
neprijatelјa da je Beograd veći grad od Beča, Pešte i Berlina. Zapišite, zapišite.
Da, jedna rečenica. Održavajte redovnu vezu sa Živkom Pavlovićem. Tihu noć
vam želim, Živkoviću. Dozovite mi komandanta Treće armije. Vidite li noćas
Dunav, Šturme?
Podunavlјem, jedino se požari vide, gospodine vojvodo. Zapalili su i
Smederevo. Počela košava, pa raznosi vatru. Ako ne prestane u zoru, ne
verujem da će moj zemlјak i školski drug Makenzen sutra preći Dunav.
Verujte da će preći. I čekajte ga na košavi, Šturme. Vaš školski drug
Makenzen spada u vojskovođe koje stiču slavu pobeđujući i vreme i nevreme.
A mojoj današnjoj zapovesti Trećoj armiji dodajem sledeće: naređujem da
obalu Dunava branite s mržnjom... Čekajte, Šturme.
Razumem, gospodine vojvodo. Ja sam treći poziv ukopao na samu obalu
Dunava. Naredio sam i Kajafi da ni četu ne povuče bez moje saglasnosti.
Diktiram iz početka. Pišite, Šturms. Narećujsm Trećoj armiji da prvu
stopu srpske zemlјe brani s upornošću... i snagom kao da brani poslednju
stopu. Tačka. Pre zore to saopštite vojsci. Čuvajte se košave, Šturme! A sada
mi, naredniče, dajte komandanta Prve armije. Govori Putnik. Kraj je našoj
neizvesnosti, Mišiću. Jeste, laknulo mi je. Šta je sa saveznicima, gospodine
vojvodo?
Pitate li me to zbog onih u rovovima ili zbog vas u štabovima?
Pitam vas da vidim dokle Pašić može da obmanjuje Vrhovnu komandu. I
srpski narod.
Vi i ja, Mišiću, ne čekamo saveznike nego neprijatelјe. Pozvao sam vas da
vam naredim sledeće: Prva armija mora da dokaže našim neprijatelјima da je
Drina sada tri puta šira no prošle godine i da je Sava najveća reka u Evropi.
To je sve. Da, to je sve.
 9

Zgarište štale i senjaka u susednom dvorištu razgoreva košava i dok kisne,

žarkom svetlošću osvetlјavaju ga pred stražarem, pa Bogdan Dragović želi da
se skloni u suvotu i senku svinjca, ali mu to vojnik ne dopušta:
Sumnjiv si mi, gospodine vodniče. Moram da te gledam celog — ponovi
stražar i otkoči pušku.
Šta si ti bio do rata, u građanstvu, vojniče?
Selјak. A šta bi drugo mogao?
Zar je ovom selјaku svejedno što sam vezan zato što sam od batina štitio
njegove drugove, selјake? — pita se u sebi Bogdan i u odsjaju vatre posmatra
stražara, spremnog da ga ubije.
Zar zaista ni lјudima koje tuku ništa ne znači njegovo suprotstavlјanje
batinašu Dunjiću, zar će im biti samo usijana glava ako ga i strelјaju? Misle li
tako zbog vojničke discipline, zbog zakletve otadžbini, zbog straha za svoju
glavu? Zar ta zakletva lјude za sve opravdava? Nјemu je ruke vezao Sava
Marić, hrabar čovek, pametan, poštenim ga svi smatraju. I batine je odsekao i
njemu je vezao ruke, sve u ime svog lukavstva koje je za njega najviša moć i
nikad nije nepošteno ako glavu čuva. Možda lukavstvo prema sili zaista nije
nečasno, možda je ono n mudrost života. Ali, ono je to u svetu koji mrzi i želi
da sruši.
Nekoliko teških granata pade više sela. Košava sve jača, s kišom. Mora da
pita stražara:
A znaš li ti, vojniče, zašto sam ja u ovom svinjcu i vezan?
Nešto sam čuo, ali ne znam. I ne tiče me se.
Zašto te se to ne tiče?
Naređeno mi je da te čuvam da ne pobegneš i moje pije da brinem zašto si
ovde.
Ja sam vezan i sutra će mi suditi vojni sud zato što sam tvoje gladne i bose
drugove branio od Dunjićevih batina. Samo zato, vojniče.
Ne šali se glavom, gospodine naredniče. Ja sam na stražarskom mestu. I
da si kralј Petar, ja ću da pucam u tebe, ako nešto pokušaš.
Zaboga, vojniče... Ja nisam špijun, nisam proneverio pukovsku blagajnu,
nisam ubio srpskog vojnika, ja nisam izdao otadžbinu!
Ama, gospodine naredniče, ne tiče me se šta ti nisi uradio. Ti si pritvoren i
možeš biti nevin kao Isus Hristos, ja ću te kuršumom meću plećke ako nešto
pokušaš.
Bogdan se sježi od njegovog čvrstog, ravnog glasa: ovaj može i Hrista da
raspne i dete da zakolјe. A on je onaj pošteni čovek, iz naroda, selјak, bednik
koga gazde gule i sablјaši batinaju. A ja sam postao socijalista verujući u toga
poniženog čoveka, u njegovo osećanje za pravdu, njegovu spremnost da se
bori za svoje oslobođenje. Seti se Gavrila Stankovića i njegove lule koju nosi
u džepu bluze. Želi da zapuši na Gavrilovoj luli, na luli plemića revolucionara
Anatolija Žarova koga je u petrogradskom ustanku sin njegovog kočijaša, a
carev žandar, isekao sablјom. Pamti tu Gavrilovu priču o luli; pamti svaku
Gavrilovu reč izgovorenu u agoniji, pred njegovo samoubistvo na velikom
belom krevetu u brlogu tifusara i ranjenika...
Druže, prijatelјu, kako možeš tako? Zar ti ne razmišlјaš da li je lјudski i
pošteno da pucaš u čoveka, u svog brata, Srbina, ratnog druga koji je kriv
samo zato što je svoje gladne i bose vojnike pokušao da odbrani od
Dunjićevih batina? Pa oni će sutra zajedno s tobom poginuti za otadžbinu,
zar ti to ništa ne znači, čoveče?
A šta bi bilo od naše države i otadžbine ako bismo mi, vojnici, udarili da
razmišlјamo da li je pametno i pošteno to što se nama naređuje?
Kad biste vi, moj vojniče, malo razmišlјali o naredbama koje vam, se
izdaju i o onima koji vam samo naredbe izdaju, onda biste primali ceo tain i
imali cokule i šinjele. I ne biste ni ginuli za svoje krvopije i batinaše!
Ne daj bože da mi počnemo da mislimo svojim tintarama! Onda bi i
država i vojska, sve bi otišlo u materinu. Ovako... I nemoj ti sada meni nešto
da čivilјiš protiv države.
Ali, čoveče, ja sam branio nevine lјude, rekao sam ti.
Nevini se ne rađaju na ovoj zemlјi. I zapovedam ti da se ne raspravlјaš sa
stražarem na dužnosti.
Bogdan zaćuta: Sava Marić je u pravu, da. Večna su sva zla ovoga sveta. I
ovaj selјak koji neće da misli, veruje da je lakše trpeti no boriti se. Pred
Savinom pameću i stražarevim iskustvom, šta su nauka i filosofija, za koga
važe istine i zakoni društva? I njegova onolika vera u narod i sirotinju, sve je
to zabluda. Pobeći ću, pobeći ću. Neka me bar u bekstvu ubiju. Da s vezanim
rukama skoči na ovog gada, da ga tresne u lice, obori, izgazi!
Vodniče, ne miči se! Nisam te zalivao, izgoreću te!
Bogdan ga opsova i zapreti mu da će zapamtiti ovu noć. Odluči da čeka
smenu ovog stražara, pa da onda pobegne. Možda će drugi biti manji gad,
možda će biti čovek koji misli. Ali ni taj ne pokaza nikakvu želјu da razmišlјa
i razgovara; ipak, ponudi ga da se skloni s kiše i spava, jer je prošla ponoć, pa
sede uz vratnice obora i s puškom meću kolenima brzo zahrka iako više sela,
na svakih desetak minuta, eksplodiraju granate. Bogdan mu priđe, saže se da
posluša spava li ili se pretvara, pa lagano izađe iz svinjca i pođe na sokak.
Stražar pred štabom batalјona prodra se:
Stoj! Lozinka!
Bogdan jurnu niz sokak u tamu i košavu, stražar za njim opali tri metka,
jedan mu zuknu pored uva. Zašao je za okuku i beži selom, ka polјu, klizajući
se raskalјanim putem. Stade da oslušne: ne gone ga. Smrde zgarišta i dim.
Cvili pas. Košava trese plotove. Kuda će? Najpre ruke da oslobodi. Otkad trpi
kazne, vezane ruke su mu najteža kazna. ¥će u neko dvorište i cokulom
zalupa na vrata, tiho dozivajući. Žena, kao da ga je čekala iza vrata, odmah
otvori i pusti ga u odžakliju; raždžara ognjište, svetlost žara pokaza mu
postelјu na podu, na kojoj, obučeni i obuveni, leže dve devojčice i dečak.
Zamoli ženu da mu nožem iseče kaiš i oslobodi mu ruke. Žena mu hitro
odveza ruke i ponudi ga mlekom. Nadušak ispi činiju mleka i reče:
Zašto nekud ne bežiš s decom? Sutra će Nemci preći Dunav, u zoru će
topovima porušiti selo — sede na tronožac uz vatru da popuši cigaretu i smisli
šta će sada.
A kuda da bežim, gospodine? Ako nam je sućeno, neka izginemo u kući.
Gde ti je muž?
Muž i brat su mi na frontu, kod Beograda... Ako si gladan, imam sir i
pogaču. Nisam stigla da skuvam večeru.
Kuda će odavde? Dok je noć, mora da pobegne iz sela. Najpre pismo
Mileni, ova selјanka ima dušu, poslaće kad bude pošta proradila. Starknu
vatru da zaplamsaju ugarci, izvadi blok iz džepa i na naćvama uze da
odgovori Mileni na njeno poslednje pismo. Ne napisa prvu rečenicu. Nijedna
reč koju zna nije mu sada prava da oslovi devojku koju voli.
Ne znam kuda ću. Pobegao sam ispred prekog suda, sudili bi mi zato što
nisam mogao da ponižavam svoje vojnike. Hoću li biti ratni begunac ili ću
patriotski pristati da me strelјaju, odlučiću do svanuća. Prošla je ponoć i ja
mislim na majku i tebe, mnogo nesrećan što vas dve postojite na ovoj okrutnoj
zemlјi. Mučim se sada kako da vam zadam što časniji bol. Zar postoji i takav
bol, zar zaista postoji i časna smrt na zemlјi smrti? Više ništa ne razumem.
Smračilo mi se sve što sam znao i verovao. Ugasila mi se i ona vera koju sam na
Suvoboru, u ropstvu i valјevskoj bolnici sačuvao. S jednog kraja sveta čujem
neke savete Gavrila Ctankovića, a ne mogu da ih ispunim. Boli me sav život.
Rob je slobodan da mašta i sanja. Može da se bori, ima nadu. Može da bude
lukav, mudar. A ponižen čovek može samo da mrzi. Da mrzi i bude izdajnik —
poslednja reč mu ukoči ruku.
Od bliske eksplozije granata stresoše se prozori.
Večeraj malo, pa posle to piši — kaže žena.
Uzdrhta od njenog blagog glasa. Okrenu se da joj vidi lice: briga. Dobrota i
briga. I ona
je narod. To je ona druga istina. I ona je otadžbina. Želi da joj dodirne
ruku, da je pomiluje, da je kao sestru zagrli. Drhti.
Ona spusti pred njega sir i pogaču i pokri dečaka koji se u snu rita i
škrguće zubima.
On uze šakama glavu, zamisli se: kuda odavde? Ono što je napisao Mileni
nije istina. Neka ga pamti po onoj zajedničkoj radosti od dunjinog mladog
lišća i cveta kad im je sa prezdravlјenjem klijala kosa, opala od pegavca, a oni
svakog jutra jedno drugom končićima merili koliko im je za noć kosa porasla.
Ovo je samo njegova noć, i njegova muka: kako lјudima da ne osvane kao
izdajnik?
Negde blizu tresnu granata.
 10

Za šta postojim i čemu ovolika muka? — šapuće Bora Pub sulјajući se kroz
pomrčinu i košavu ka Dunavu, pošto ga je posle gotovo dva časa ležanja na
kalјavoj kaldrmi voća straže prepoznao i pustio da ode na položaje svoje čete
uz železničku prugu.
Za taj tačan odgovor treba voditi rat i ubijati za lažne i glupe odgovore.
Šta smo mi lјudi? Prvo je nacionalno, državno, teritorijalno pitanje, pravi je
razlog za evropski rat, a potom pod kakvom ću zastavom i čijom krunom da
žderem, serem i jašem Lenke. I da sam slobodan i da neću što neko hoće, da
psujem onoga ko mi se psuje i prezirem glupake i podlace. Da budem to što
jesam, kako sinoć reče onaj dobrodušni šalјivdžija major Gavrilović. Jesam li
rođen da budem ubijen braneći otadžbinu? I treba li nam otadžbina u kojoj
mora da gine svako ko se u njoj rodi? To je pitanje od koga zavisi moj ratni
cilј, i nada, i inat u zlopaćenju do pogibije. A šta ću ja kad mene muči koja je
samo moja sekunda u večnosti, i gde je samo moja stopa na ovolikoj zemlјi?
Pa tvoja je otadžbina, tvoja je sva Srbija! — uzvikuješ patriotski i gledaš me
oficirski. Ali šta ću kad ja noćas ne osećam da je Srbija moja? Moje je ono što
je samo moje. Jeste, gospodo patrioti. Neću da stradam i ginem ni za zemlјu
otaca, ni za slobodu nečijih potomaka. Ko me je na to osudio, ko mi je
pogibiju učinio sudbinom, primorao na zakletvu toj sudbini, celu moju
generaciju, sav Đački batalјon uverio da treba pevajući da gine, počastvovan
od nekakve monstruozne istorije, srećan što može da izgine? U ovoj
šlјivarskoj zemlјi, koje smo mi te grešne jabuke pojeli, a da ne znamo da smo
ih pojeli? Znam, reći ćeš: mi nismo poveli rat. Mi se branimo. Branimo svoj
opstanak i slobodu. Mi ne napadamo Beč, mi branimo Beograd. I na toj
činjenici, poštovani gospodine, treba da ostane moja pamet, dalјe da ne
mislim, ni o čemu izvan toga — mi se branimo — da ne mislim i ne osećam! A
šta ću kad ja tako ne mogu? Ne da neću, no ne mogu. Sažalјivo kao sinoć ti
mi se osmehuješ, čujem te: Onda si, mladiću, izdajnik i govno. Izdaje se samo
ono u šta se veruje, lukavi patrioto. Ali i kao izdajnik i seronja, mogu da
mislim logično, da pitam vas što želite da vas se setim kad mi se ovako
smrkne, pitam vas logično, banalno logično: treba li da se branimo i kad ne
možemo da se odbranimo? Treba li da izginemo samo zato da bi u smrti
nekom pokazali nekakvo svoje dostojanstvo i čast? Ta pogibija za
dostojanstvo i čast, to li je, dakle, izvršavanje nacionalne dužnosti? Kome se
to, veselјaku, pod razornim granatama, kalibar četrdeset dva, pokazuje
dostojanstvo, potvrđuje čast? Nemačkim tobdžijama! Pa to njima samo može
da pojača zadovolјstvo ubijanja i pobedu im učini značajnijom no što bi im
bila inače. Ako se meću Franjinim i Vilјemovim podanicima koji nose
nazublјene bajonete i na čijim je opasačima ispisano „Gott mit uns“ i nađe
neko koji drži do časti i dostojanstva, pa mu naša samoubilačka hrabrost
izazove, recimo, poštovanje naše smrti. Zaslužuje li srpska taština nekih
potomaka da nekoliko hilјada vojnika, mojih ratnih drugova, raznesu
granate na Adi Ciganliji i obalama Save i Dunava? Za kakav to inat da mi
Švabe onim svojim nazublјenim bajonetom izvuku creva na dorćolsko
đubrište? Nemaš odgovora, gospodine majore. Nudiš mi samo nadu i inat i
onaj vic — da u ratu samo slabiji može da pobedi. Jadna ti je to nada da mi
pod palјbom trista topova slučajno ni jedan geler neće raspolutiti glavu i da
me od kiše kuršuma ni jedan neće probušiti. Smešan je i jadan inat pred
neminovnim. A bez nade u život i pobedu, s kojom drugom nadom da ginem?
S nadom u budućnost ako mi parče gvožđa slučajno odrubi samo jednu ruku,
sa lјudima koji će preživeti ovaj rat ubijajući, ili sa onim podlacima i
seronjama u pozadini, iz niških kafana i niškog parka. Ili da se nadam
ujedinjenju sa onima u švapskim uniformama, koji nas ubijaju kao da su iz
Bavarske, prevode posmrtnicu Beogradu na naš zajednički jezik, spremni da
na Petrov dvor ponovo obese svoju zastavu? Plјujem ja na ujedinjenje s
njima i na tu buduću Veliku Srbiju i Veliku Jugoslaviju! Ili, lukavi čikice,
misliš na nadu u kralјa, političare, generale i vojvode koji će u miru vladati
opet po svojim zakonima i pravilima ratne službe za mene? Pardon,
gospodine, u te karte ja ne ulažem ni jedan čas na ovakvoj košavi. Ne
verujem u mir u kome se opet mora znati njihova lozinka... Oh, kako bi to
bilo dobro i spasonosno kad bih mogao da ne mislim, kad bih mogao biti
Šunto Zlatiborac... Možda si mislio, čika-Dragutine, da se u Boga uzdam, od
njegove milostivosti nečemu nadam? Pa ja sam ipak nešto preživeo i ne treba
mi, valјda, pedeset godina da se uverim da je na ovome svetu najlakše
verovati u nemoguće i glupost. I na čemu smo sad? Ne postoji veliki ratni cilј,
ne postoji, stari ratniče. Postoji samo bezumni ratni cilј.
Stoji na košavi ispod Robijaške bašte: odsevi požara na zapenušalom
Dunavu, ne vidi se druga obala — u tom ponoru tmine dremaju austrijske i
nemačke divizije i čekaju naredbu da jurnu na Beograd. Iz tog mračnog
ponora odakle kulјa vetar, zjape topovske cevi da; ga raznesu i spale,
ustremlјuju se na njega nazublјeni bajoneti. Kad mu ga, zarivenog u stomak,
seknu k sebi, da mu i creva izvuku u glib. Taj nazublјeni bajonet, veliki je
čovekov izum. Jedan generalštab uveo ga u naoružanje najveće evropske
nacije, čije je pesnike učio napamet da bi bio kulturan Srbin. Ni o tome ne
sme da se misli. Na šta se god pomisli, sve je ništavno i besmisleno. Kad ta
smrt ne bi mučila tom svojom tajnom, ovom jezom iz tmine, iz fijuka vetra...
Ovaj vetar što mu pelјa lice skliznuo je niz mlaku topovsku cev ili niz
studeni, nazublјeni bajonet? Zaudara na gvožđe. Stvarno zaudara na barut i
sečivo. Dah Austro-Ugarske Carevine. Gadno. Strašno. Al' hoću da ga udišem.
Hoću. Zbog ovog smrada, jeste, zbog njega neću da bežim iz Beograda. Šta me
to goni da ga udišem? Šta me to vuče u smrt?
Gospodine naredniče, jesi li ti?
Trže se kao od pucnja iz mraka i prodra se:
Ko je to?!
Ja sam, Šunto Zlatiborac. Pratio me gospodin poručnik Jevtić da te nađem
gde znam i dovedem u četu.
Šta se dogodilo?
Čekamo ih. A naš komandir brine da ti neka zapalјena greda ne padne na
glavu.
Ne vidi ga u mraku. Šunto Zlatiborac je gotovo nem, izgovara samo
poneku reč, jedva smislenu, uvek mucajući. Priđe mu bliže: visok je i
poguren, liči na Šuntu Zlatiborca. Ipak pita oprezno:
Kad si ti, Šunto, progovorio i prestao da zamuckuješ?
Ja sam, gospodine naredniče, ćutao i zamuckivao dok mi je trebalo da
zamuckujem. A odsad neću.
Koga ti noćas zajebavaš, Šunto?
Oduvek koga mogu, gospodine naredniče.
Gubi se u majčinu!
Bora Pub produži ka železničkom nasipu, neuveren sasvim da je to bio
Šunto Zlatiborac, vojnik u ritama, bez puške i bajoneta, kome niko ne zna
pravo ime, zbog nesposobnosti da izvrši ijednu vojničku naredbu nazvan
Šunto, a pošto je rodom iz nekog sela sa Zlatibora, dobio prezime Zlatiborac.
Komandir čete, poručnik Jevtić, iz svog socijalističkog sažalјenja, da ga spase
svakojakih zlostavlјanja, pre petnaestak dana uzeo ga za posilnog. A tom
mršavom klemponji i plavom dugajliji nikad nije uspevalo da propisno stane
mirno; da komandu „Razbroj s'“, nikad nije mogao tačno da se odazove, zbog
čega su ga sablјama prebijali narednici i razbijali mu nos kaplari, a za
obavezno pogrešan korak u maršu, i kvarenje marševske kolone, dobio je on
batina više no čitav pešadijski puk, pa je bačen u „škartove“: da seče drva i
loži vatru, čisti nužnike, riba kuhinjske kazane, kaplaru Jeremiji pere noge i
da vojsci služi za zajebavanje. Tu službu otadžbini vršio je Šunto Zlatiborac
bez ikakvog otpora, predano i krotko, sa razvučenim, bleskastim osmehom,
čak i kad mu je potporučnik Barjaktarević, pred svojom kartaroškom i
lumperskom družinom naređivao da skine gaće i pokaže stojka, što je Šunto
činio lako i sa još vlažnijim i dužim osmehom no inače, a što je kod
potporučnika Barjaktarevića izazivalo pravi bes: „Ljudi, vidite li ovu šumsku
životinju? Jao, majku ti šuntavu, otkud tebi tolika maška? Pa ni Bog ne radi
pravo! I šta će tebi toliki alat, sestru ti milosnu?! E, odseći ću ti ga pre no što
Švabe osvoje Beograd, ne bio ja Miloš Barjaktarević!“
Ko zna s kim sam razgovarao, misli Bora Pub. Meni se sve izvrnulo od one
kontuzije, onog na groblјu...
 11

Košava pomrčinom huči s Dunava i bije kišom: u svojevolјnim razmacima,

kao donošene vetrom, teške granate padaju po Ramu i okolnim visovima.
Čekajući naredbu da vod povedu na obalu Dunava, Sava Marić sklonio „čiče“
pod vajate u seoskom dvorištu ozidanom visokom kamenom ogradom koja je
zaklon i od karteča i od košave. U suvoti su, mogu da dremaju, ali oni pričaju
i cvokoću, mogu da puše, to i čine. Sava sedi na snopu šaše oslonjen na direk,
dremka i brine da li su njegovi ukućani stigli da izvuku kukuruznu šašu i
seno iz Lisičijeg Dola u koji se ne ulazi sa četiri točka čim se okiša, i gde li su
sakrili žito, mast i so da im oni ne nađu. Nјegovi ukućani neće da beže pred
njima; letos, na odsustvu, nabavio im džak soli i kantu gasa, dogovorio se s
ocem i ženom da ni pred kojom silom i nesrećom ne napuštaju svoje ognjište.
A ako oni porobe Srbiju, da se sviju pod njihov zakon dok se naša država opet
ne vaspostavi. Brine tako za kućom, tuga ga rezne za decom, želјne ga žena...
A „čiče“ pričaju:
Slušajte, lјudi, ako nam je suđeno da propadnemo, onda da propadnemo
kao lјudi. Treći smo poziv, živeli smo nešto. Bi i pseće, al bi i lјudsko.
Žrtvovani smo, šta tu da se/ lažemo. Ram i ramski atar, kako da odbrani naša
četa čiča i dva voda drugog poziva? More će i počistimo! Ne i počistimo! Šta
mislite, ispisnici, koliko li koštaju granate koje juče od podne ispališe na nas?
Pa sigurno koštaju više od Rama, sa svom stokom i polјem. E, neće biti,
Mijajlo. Tvrdim, Risto, veća im je šteta no vajda, al taj račun ne vodi
Carevina. Ma samo moja ranica od gelera, a samo jedno gelerče capi mi rame,
košta milion! A šta pretpostavlјaš, Zarija, koliko može da košta jedan top?
Jedan kuršum, Ljubo, košta pet kila žita. Ja glavom jamčim da u jednoj borbi
samo naša četa kilavaca sagori više municije no što vrede dve dobre berbe
našeg sela. Jasna stvar, ispisnici. Posle rata biće nam porez tri puta veći no do
rata. Neko mora da plati oružje i municiju, a ko će drugi no mi selјaci. I
majore, pukovnike, generale. I poslanike, i ministre, i sve načelnike, i pisare,
pobratime. Jao, braćo, što će ta vajna sloboda da bude grbava, žulјna i znojna.
Istinu kažeš, Novica. Ko preživi rat, toga će da oderu s porezima i dacijama.
Nek deru, sve nek uzmu, al oću da gledam sunce i bilјku. Ma jebalo te sunce,
Obrade! Ja oću još ženama da dižem noge! Dabogda se, Kosta, ukiselio u
njima. Kad ovako pričamo vetru i mraku, da se ne laškamo; obrni, okreni,
ništa u životu nije i slaće, i blagorodnije, pa čak i jevtinije, od dobrog jedenja.
Ta ti je prava, Velimire. Recimo, svadbarski kupus, mlada ćurka na krompiru,
jagnjeća čorba najpre. More, Živo, dobar je i prepržen pasulј sa kiselom
paprikom, a proja da je mlaka. Ma pišam ti se u pasulј, Petre. Mlado jagnje na
lozi pečeno, uz lepo vino, to je nešto. A zimsko prase na ražnju i vatri od
rastovine, moj Taso. A suve vešalice i na mraziću, uz vruću proju i crnjak. Eh,
ispisnici moji. Pa mi to više nikad nećemo da okusimo, božju mu majku! E,
Arso, ja oću! Oću, vala, da nadživim i tu otadžbinu! Oćeš mog stojka! More će
i počistimo! Ja vi kažem, će i počistimo!
Ja broja granate do sto, pa najednom zaboravih brojeve. Ja, Simo, do
trista, pa ogluveh. A ja samo do devet i bi mi jasno da na zemlјu silazi Bog. Al
opet smo živi, Milisave. Biju, biju, al ne mogu sve. Ni Bog, tvrdim vam, ne
može da uništi čoveka, iako smo više voda no kost. Kad mu Adam pobeže iz
voćnjaka, Bog se razlјuti i na lјude pusti i zverinje, i bolesti, i glad, i vatru, i
poplave, i tolike ratove i ne naudi nam. Sve nas više ima. Jes i to što kažeš,
Jovane. Pod ovim nebesima nema toga boga i sotone koji mogu lјudima da
doakaju.
Granata zagude više njih i tresnu negde; reflektor s druge obale Dunava
mutnjikavo prošara mrklinom, kao da traži odbeglu granatu. Košava krca
ćeramidu po strehama.
Nama je, lјudi, suđeno da propadnemo i onda nemojte da se u Dunav
raspemo kao govna. A ja vi kažem, će i počistimo! Će i počistimo, nanu im
naninu! Od kad zaratismo uzdamo se u te saveznike, a ono šupalј stojko! Gde
su Rusi, gde su ti Francuzi i Englezi? Iskoka nas Pašić ko lud pijanog. Ma
mene, Stevane, samo od Bugara stra. Nas će, braćo, Bugari da srede, pazite šta
vi kažem. Ovi dana mislim nešto, bre lјudi, što sam moro da se rodim? Em
nisi kriv što te otac posadio gde ga uglavio, em ti je život krvnički i posran,
em sad moraš i da pogineš za državu. Jao, moramo. Što se ne zaklinjemo za
sinovinu no za otadžbinu, to mi kažte vi, što volite Pašića više od svetog
Nikole. Ne pominji mi ga noćas, da mu sve živo na kamaru! Taj bradonja je i
ovu kašu zakuvao. Oće baja da se kurči pred carevima — Franjom i Vilјemom.
Tako je, zemlјa mu kosti izbacila! Zinulo mu dupe za državu do mora, lud
čovek, oće da nas ujedini sa onima što iz švapskog rova viču: jebaćemo vam
majku opančarsku i geačku! Ako, neka viču. Ne i počistimo, ja vi tvrdim!
Nemojte tako, i oni su mučenici. Ginu za švapske i mađarske grofove. E, gle
stojka! Što, Rajo, moja deca da ostanu siročići? Kad ti oficirčina stoji s
pištolјem za leđima, u decu i ti bi, Drago, pucao! Kad se malo razmisli, pitam
vas, lјudi, zašto ćemo mi selјaci i radenici da izginemo? Za čiju državu, za čiju
imovinu, za čiju slobodu? I za čije činove, plate i odlikovanja? Ćuti, Panto,
izešće te pomrčina! Tako nas pitao i vodnik Dragović, pa će ga izede
pomrčina za kralјa i otadžbinu. Tako je od Boga, Mladene. Nije tako, Nastase.
Niko mrtvom ćaku neće da kaže fala. Jeste tako, al se mora čovečanski. Bio
siroma đak za pravdu i sirotinju, bio za čoveka i selјaka, i videste. Bi čovek.
Bi.
Dede, lјudi, kad nam je već naređeno da kosti ostavimo na obali ove
belosvetske rečine, da vidimo gde se ko rodio. Ja u brazdi, meću grudve. A ja,
Petronije, na putu, vukla mi mati žito. A ja ti plјasnuh na svet u toru, meću
ovcama. A ja, brale, u meko, na seno, al posle mi sve bi tvrdo. Ćutite, Polјanci,
niste imali zašta ni da se rodite. Ih, Vito, kako da nismo. Beše mi mnogo,
mnogo lepo i mazno. Rodio bi se opet kad bih mogao pa makar i u vatru pao.
Jao, i ja bi, Filipe, pa nek u zmije padnem i s njima živim. A ja, bratski vi
kažem, nikad se više kao Srbin ne bi rodio. Lažeš, Grujo, zort te stresa.
Kukavice pričaju da ne vole život. I bezmozgovići, Stojane. Pa ako se zna
kako neki na ovome svetu žive, ja nisam živeo ič. Kako druge zajeba sudbina,
onda sam bio car Irod. A ja, braćo, saznado za pravi život tek kad stupi u rat.
A što se mene tiče, rat nek se ne, završava. Ratilo ti se u glavi, Janićije, ratilo
ti su u duši dabogda!
A Sava Marić ih na pola uva sluša, brine i za Bogdana, i žao mu je: oči su
mu bile pune suza dok mu je vezivao ruke. Bak veruje da čovek čoveku treba
samo da odvezuje ruke. Jadna njegova mati. Živi za sina, a sin živi za druge.
Daće bog da oni pređu Dunav pre svanuća, pa da onaj majorski zlikovac ne
stigne da ga preda prekom sudu. Odvratno je živeti samo zbog života, kaže! ta
usijana glava. A zbog čega se to živi, ako se ne živi zbog života? Da trajem dok
mogu, da se produžim decom. Otac i mati žive za mene, a ja za moju decu. A
uz decu i da moje biva, sve veće. I njiva, i žena, i reč. To sve zbog života. Zbog
čega li je to Bogdanu gadno i s one strane pameti? Jadan đak. Dobra duša,
šašavo srce i luda glava. Ako se i izvuče noćas, neće iz rata. Preživi li rat s
ovima, taj će u miru da ratuje protiv života. Kad je čovek u takvom ratu
pobedio? To će prvo da ga pita, ako bog da da ga ugleda živog.
Hukti granata, pa druga, tresnuše blizu, nemački reflektor šara mrklinom,
osta na kuli srednjovekovnog grada, uz obalu Dunava.
Slušajte, braćo, mi moramo da izginemo. A kad moramo, onda da
izginemo junački! Pazite šta vi kažem: će i počistimo, ma će i počistimo, nanu
im naninu! Zaćutite, lјudi, noćas. Nikako, braćo! Svako ko ume da priča šale i
pojebice, neka priča! Vidojko, zasviraj na svirajku, sreće ti. Ne pevaj, čuće.
Pevaj, pevaj što igde možeš. Ma zaklopi svoju klјusu, Čedomire. Više volim
vetar no vas da slušam. To je sila i večno. Vetar, bre. Pa slušaj ga, pusti nas
sebe da slušamo. Šta ti je reč prema vetru? Šta je čovečulјak prema Dunavu,
zvezdi, dalјini tamo što se ne vidi. A šta je čovek, Dušane, prema gelerčiću
kao nokat? Prema zrncu gvožđa! Ništa smo, lјudi moji. Ma opet vi srpski
kažem: će i počistimo, će i počistimo kao ala berićet!
 12

Taj vetar što kao posečen cvili u spoju šina nad njim, okvašen Dunavom,
još ga više sježio dahom i tamom njegove ledene i gluve dubine: Mirko Carić
se šćućurio uz obalu rova, svog poslednjeg, nemoćnog zaklona, možda samo
do svanuća. Svemu što je bilo samo do svanuća. A neće da je tako: zaplaka za
sobom, nad svojim životom koji je ubio stid. Stid, ne rat. Stid da ode
pukovskom lekaru i na vreme potraži lek. Ali sa stidom i saznanje da je čovek
toliko ugrožen i jadan, pa ga može i jedan jedini greh sa ženom, jedan tren
pijanstva u vojničkoj izbezumlјenoj žudnji za ženom, da sruši i ubije. Ta
skopska prostitutka bila mu je prva žena, samo se nekoliko puta polјubio sa
Zlatom, pre toga se sa Kristinom držao za ruke. Bora Pub je svake subote
spavao sa raznim Fanikama, kakva grozna nepravda! Sa gnevom na tu
nepravdu prema sebi i ratovao je na Suvoboru sa želјom da je okonča. A kad
se to nije dogodilo, u njemu je ostao samo sraman greh. I sve do večere u
„Zlatnom šaranu“, on je verovao da junačkom smrću može da okaje greh,
povrati poštovanje sebi, zasluži bol i tugu za njim onih koji ga vole. Ali i to je
bila obmana, ni za časnu smrt on više nema snage. Nema, i zato plače.
A ovo buknulo odjednom, kad je iz „Zlatnog šarana“ pošao ka rovu:
kostima, kožom, svojom odećom zaželeo je da živi. Neodolјivo želi da živi, i sa
sramnom bolešću i krajem u ludilu. I sa razočaranjem roditelјa u njega, i
razočaranjem Zlatinim, koju je sramno ostavio tobože uvređen što mu nije
često pisala dok je bio na frontu, jer ga je bilo stid da joj prizna da je prevario
sa jednom skopskom prostitutkom i zarazio se sifilisom. Stid ga odavno ubio,
a Nemci će samo da ga gurnu u tamu. A stid je od oca nasledio, tog jadnika
što se pred svima i svojom decom uvek zbog nečeg stideo, izvinjavao,
uzmicao, tog bolešlјivka i bednika, „nesposobnog da zgazi mrava“, kako je
mati nekoliko puta u ogorčenju i sa suzama rekla.
Oče moj bedni, što si me stvorio na ovoj zemlјi kad ti ne možeš ni mrava
da zgaziš? Od tebe mi je stid, ova razneta duša, ovaj čopor kukavica u meni.
Ko ti je dao pravo da me stvoriš?
 13

Bora Pub leži među šinama, s torbom pod glavom, zgrčio se na šliperima i
tucaniku i muči se da snom okonča ujakovu sahranu i zaboravi onu neznanu
kurvu; ne uspeva mu da zaspi ni od sećanja na očevu pogibiju zbog koje je
sve do suvoborskog bojišta žestoko i s gađenjem mrzeo sve selјake koji
razgovaraju ispod njega, u rovu:
Šta čekaju, što ne prelaze, krvavu im majku! Nemci su gospoda, čoveče.
Oni noću ne rade. Tek kad doručkuju i popiju kafu, kreću u napad. A znaš li
ti, Milenko, da su sinoć one žene davale džabe? Života mi, džabe. Onako, što
smo Srbi, sažalile se Srpkinje na nas što ćemo da izginemo. Ne farbaj, brico!
Otkad je sveta, pa do njegovog kraja, kurve ne daju džabe. Džabe daju samo
one poštene. Ja sam, bogme, iskokao one dve Jevrejke. Ne jedi balegu, znam
da su sestre. Pa baš zato, some opančarski, što su sestre, dadoše mi obe.
Najpre mlađa, pa starija. Jao, burazeru, što je bela ona mlađa!
Bora Pub ne izdrža, pridiže se:
Umukni, brico! Ne laži više!
Ali uskoro opet poteče mrmor:
Šta misliš, Vujo, oće li da rade škole i pod Švabama? Kakve tvoje škole!
Kad bi oni bili namerni da nam školuju decu, ne bi onako rušili Beograd, ni
onoliko gvožđe i vatru bacali na nas. I mene ta škola mnogo brine. Ranko mi
stiže za školu, pa ako škole ne rade dok se rat ne svrši, ostaće mi dete slepo
kod očiju, a mnogo je bistro. Ne sekiraj se, Svetozare. Ako ne nauči slova i
račun, žene će ga nauče za ono što je slađe. A pisalјka mu porasla. Pravo
kažeš, Velјko. Što će se, braćo moja, dok se mi ne vratimo, ako se i neko vrati,
ti dečaci da podave u našim ženama! Jao, lјudi, stvarno, lјudi, ti će se mali
pokvarenjaci nakecati naših udovica. A što ti je, Anto, na decu krivo? Bolјe je
da nam komšijska deca smiruju žene, no da na njima uživaju kmetovi i
škartovi. Krivo mi je, mlogo mi je krivo na boga bi pucao kad zamislim da će
neko u moju ženu, a ja mrtav! I ja kad na to pomislim, mogu sve da ubijem,
slađe no što ubijam Švabe.
I to su moja braća — govori u sebi Bora Pub. — Jer govorimo istim
jezikom, jer nam je ista vojnička zakletva i himna, jer smo Srbi. Zar je to
dovolјno za bratstvo? I kakvo je to bratstvo kad ga nema ni preko iste žene?
A možda je neko od ovih lјubomornih sin onog zlikovca koji mu je sekirom
ubio oca i konju odrubio glavu? Pa kakav smo mi to sad rod? U miru je svako
nekom bio neprijatelј i pokvaren. Svako se nekog plašio, il' mu zavideo.
Podvalјivao i ponižavao. Ubijali smo se zbog polića rakije, zbog stope
preorane zemlјe, zbog glavice kupusa koju je pojela komšijska krava... A sad
smo braća?
... I ja kad pomislim na kmeta Miluna! i Slavka kafedžiju, kad pomislim
što će se te lopuže nadizati noga, dođe mi, burazeru, da odma sad krenem u
selo, sredim nji dvojicu, pa da se vratim u četu i bijem se sa Švabama dok ih
ima. A mene, Milorade, žao da poginem samo zbog majke. Kad pomislim na
nju, dođe mi da se ka krtica, ka rovac zarijem pod ovaj nasip. Pa šta čekaju,
što ne prelaze, Bogorodicu im švapsku! Tikomire, pripali mašinu, očiju ti, da
još jedared pogledam sliku tvoje žene. Podseća me, ih, što me podseća. Pa ne
smem, burazeru, sad da palim, dao bi ti je, sreće mi da je pogledaš. Evo ja ću
šatorskim krilom da zaklonim, izvadi sliku i žigicu, još jedared da vidim lepo
žensko. Živo mi dete, onako ko sestru da vidim. Kad si baš navalio, da je
pogledamo zajedno. Ti ješ, Marko? Jem. Zar si sad gladan? Nisam gladan, al
jem. Pa što onda ješ? Ako me ubiju, ne dam da mi zaplene pola taina.
I taj je moj brat! — misli Bora Pub. — Ne, ne. Sam sam. Sam i u rovu, na
obali Dunava. Sam.
 14

Ispod Nebojšine kule, iza gomile kamenja, uz komandanta batalјona

Dragutina Gavrilovića i još jednog ordonansa, Tričko Makedonac drhturi od
košave i velikog šlepa koji od Ratnog ostrva lagano plovi ka njima, u jarke
odseve požara u Beogradu. Tišina je, samo košava i šumor talasa peščanom
obalom Dunava.
Pa ono je konjica! Otkud konjica? Ne može biti — pita se tiho major
Gavrilović. — Posle sinoćnog vina, varaju li me oči, Tričko?
Od majorovih reči laknu mu. Samo meću zidovima da ga ne zatekne ono
juče i njihov prelaz:
Jeste konjica, gospodine majore.
Pa kako se konjicom najpre forsira Dunav i njom napada utvrđen grad?
Kakva je to šala maršala Makenzena, boga mu lјubim! Jeste konjica.
Stojanoviću, trči kod komandira druge čete i reci da na konjicu ne otvara
vatru. I da uopšte ne otvara vatru bez mog naređenja!
Tričko se obradova što ga u ovom času major zadrža uz sebe; uz njega sme
da dočeka eskadron konjice i puk pešadije. Što sad ne stane košava.
Naredniče, jesi li ti sasvim siguran da su ono konji?
Siguran sam. Konjica je, gospodine majore.
Svršio sam akademiju, ovo mi je treći rat. Otkad se to konjica šalјe u
napad pred pešadijom i pre artilјerijske pripreme? Da ne priviđamo?
Ne priviđamo, gospodine majore.
Veliki šlep pun konja, kao teran košavom, približava se srpskoj obali, u
sve jarkije odseve požara, mrveći zapenušane talase.
Čuješ li motorne čamce, naredniče?
Konji skaču u reku, gospodine majore!
Vidim. A vidiš li ti lјude, vojnike?
Ne vidim.
Sa šlepa, po nekoliko konja istovremeno skače u vodu i pliva ka
Beogradu; meću zapenušanim talasima, tamne se njihove iskošene glave.
Tričko se hvata za kamen:
Možda mi sanjamo, gospodine majore.
Šta sanjamo, naredniče?
Ne znam, gospodine majore.
Onda otvori oči!
Na šlepu nekoliko vojnika, bodući konje šilјbocima na puškama, sjuruje
ih u reku, pa polegaše na pod šlepa koji lagano nosi matica ka Dunavskom
keju, dok stotinak konja pliva ka obali.
Naredniče, jesi li siguran da se za repove konja ne drže vojnici?
Ne vidim ih, gospodine majore. Možda su pod konjima.
Pa podavili bi se da su pod konjima!
Izgleda mi da priviđamo, gospodine majore.
Konji izlaze iz reke, sjaje se na svetlosti požara, stresaju se i frkću, i kao
upravlјani nevidlјivim jahačima zbijaju se u jurišni stroj, pa zakasaše ka
zidinama Beogradske tvrđave i Kalemegdanu.
Da ubijem jednog, gospodine majore?
Ne pucaj!
Konji preskaču rovove s vojnicima, jure u senku tvrđave; topot im nosi
vetar, rasu se pucanj pušaka sa tvrđave.
Otkrivaju položaje, boga im lјubim! Švabama je uspela šala!
Eno ga drugi šlep, gospodine majore! Jeste! Al' je, rekao bih, prazan. Vidiš
li nešto na šlepu, naredniče? Ne vidim. Strašno se crni.
I ništa se crni, Tričko. Izazivaju našu artilјeriju da im otkrije svoje
položaje. Samo da im ne nasednu naše tobdžije!
Pucnjava pušaka se razleže Kalemegdanom, pa sve ređa ka Knez-
Mihailovom vencu. Ubijaju ih kao besne pse, misli Tričko u jezi i vidi: nad
Zemunom i dunavskom stranom do Borče — visoko u nebu rasprsnuše se
svetlosti: zelena, crvena, žuta; iz tame blesnuše reflektori i osvetliše srpsku
obalu, zidine tvrđave i Kalemegdan: Tričku se učini da se Beograd zanese i
ustuknu od Save i Dunava, u tamu Srbije, drhtureći u mlečnoj izmaglini.
Eno ih monitori i niz šlepova! Prelaze, sinko! — reče major Gavrilović i
snažno ga zagrli. — Trči do releja i reci da sam naredio da topovi ne otvaraju
vatru dok ne javim! I pešaci da ćute dok šlepovi ne priđu našoj obali!
Tričko se jedva otkide iz tog očinskog zagrlјaja i potrča kroz smaglјenu
svetlost i košavu, kao da sanja.
 15

Iza pruge i rova sruči se grmlјavina, vreo huk vazduha sevnu nad njim
podižući ga uvis, Bora Pub se uhvati za šinu i prilјubi uz šliper što se kao
prestravlјena životinja stresa pod njim, a neka svetlost mu otkri nešto
stvarno: zarđalu šinu i mokar tucanik. Seti se očevog sata, izvuče ga i
pogleda: pola tri. Rano su počeli. Ako. Neka se završi ove noći, neka se što pre
svrši.
U prednje rovove! U prednje rovove! — viče iza njega komandir Jevtić.
Bora Pub se lagano uspravi i ukoči u svetlosti reflektora, požara, granata i
osta tako na nasipu; četa pretrča prugu i kleče u plitke rovove pred
zapenušane talase Dunava, zagledana u nizove topovskih vatrica iz mračne
dubine Banata, dok nad njom hukte granate. Bora Pub se okrenu ka
Kalemegdanu: u mutnoj, širokoj svetlosti što se koso zaseca u nebo,
eksplozije razbacuju zidine, lako, kao da su testane; gleda niz Dunav:
rasprskavaju se klanica i električna centrala, stovarište Prometne banke,
kulјa dim u žutnjikavu svetlost, košava ga povija, granate ga raznose i opet
bacaju nove gomile dima: tamo je Carić. A gde li je Tričko? Od utvarne
svetlosti on i ne beži s pruge: nema se kud, vidi se, sve se vidi pred smrt. Nije
ga, strah kako ga je do sada bilo strah u bitkama i pod vatrom artilјerije:
toliko je sve nestvarno. Seo bi i posmatrao zbivanje, ali Šunto Zlatiborac od
Dunava trči k njemu i maše mu rukom da siđe:
Zove te komandir, gospodine vodniče!
Lagano siđe s nasipa i krenu pored Šunte Zlatiborca koji do sada nije bio
ni u jednoj borbi, ni u rovu. Mora da ga pita:
Šta ćeš ti u ovom čudu, Šunto?
Kako šta ću, gospodine naredniče? Ako sad u Beogradu ne zaradim
Karađorđevu zvezdu, kako ću onda kad jurnemo da bežimo niz Srbiju?
A šta će tebi, Šunto, Karađorđeva zvezda?
Odlučio sam da se na belom konju vratim u Sirogojno.
Na belom konju ti? Šta si popio noćas?
 More ću na belom konju da projašem Zlatiborom, pa makar se ni s kozom
ne oralo. Potrči, gospodine naredniče, ubiće te kamen!
Nad njima fijuče karteč i pada tucanik iz nasipa; da mu kamen ne razbije
glavu, Bora Pub potrča peščanim sprudom za Šuntom Zlatiborcem, još
neuveren sasvim da je to onaj pravi Šunto Zlatiborac, batalјonski škart.
Jesi li i ti, kao Carić, odlučio da pogineš, čovječe? — sačekuje ga u rovu
poručnik Jevtić.
Bora Pub skoči u rov koji talasi pune vodom, pa još hitrije izađe iz njega,
mokar, lјut:
Niti ću da poginem, niti ću da stojim u vodi!
Eno ih čamci! Dolaze! Lezi!
Bora oseti naglu žeđ, zažele pušku da gaća u onu tamnu gomilu lјudi, sad
je pogodak siguran. Čim mu prvi vojnik pogine, uzeće njegovu pušku. Pa
duže gleda niz rov svog voda nego na motorne čamce, pontonske nizove i
monitore koji plove Dunavom ka njima. Srpski topovi tuku pontonski niz,
kidaju ih i potapaju, a preostali sve brže plove u svetlost. Puščana i
mitralјeska palјba sa bombama buknu na keju. Sad će na jadnog Carića,
pomisli. Komandir Jevtić mu nešto reče o dečjoj čarapici i hvata ga za ruku.
Moramo da ubijamo! Da se branimo, druže! — viče: — Trubač, sviraj
palјbu! Plotun, pali!
Truba očajnički pisnu i nestade je u gruvanju pušaka: četa tuče pontone i
gomile vojnika koji skaču u vodu, padaju, jauču, monitori otvaraju s desnog
boka vatru na četu, nekim piskavim granatama. Šunto Zlatiborac puca u
Austro-Ugare i uzvikuje:
Opa, bato! Opa, bato!
Šta ti je, idiote! — prodra se Bora i, želeći pušku, pogleda niz rov svog
voda osvetlјenog požarima i reflektorima koji zaplјuskuju talasi reke i kidaju
granate s monitora. Jednom blizu odlete kapa, zna taj pogodak u teme,
pritrča, uze pušku poginulog i otpasa mu fišeklije. Da ne klekne u vodu, kleče
na mrtvog i poče da puca u gomilu lјudi koja, gazeći vodu do iznad pojasa, sa
bajonetima na puškama, pucajući ide na njega. Pomisli na nazublјen bajonet
koji mu se zariva u trbuh i osta bez straha. Pa bez ikakvih osećanja. Puca
hitro, mehanički, sigurno i čuje:
Opa, bato! Opa, bato!
Onda ne čuje ništa: muk, a oni rone kroz svetlost s nazublјenim
bajonetima.
 16

Ubiše i onoga! — kaže mu podnarednik Denča, ali Mirko Carić sada ne

stiže da pogleda na metalni stub sa vetrenjačom sa koje ginu osmatrači, jasno
osvetlјeni, padajući u plićak Dunava, jer čuje ono mukanje izmeću eksplozije
granata, koje ga ošamućuje. I pre no što je ugledao njihov strelјački stroj koji
mu je dolazio s boka i gust, dok je njegov vod pucao u pontonski čamac koji
se ustremio na njega, Carić je ponovo čuo urlik goveda iz zapalјene klanice i
obeznanio se od tog životinjskog bola: klanički dimnjak se zanjihao, njihao i
skršio u plamenu iz kojeg su iskočili zapalјeni volovi sa užarenim velikim
rogovima i poleteli nad Beogradom, vukući dim. A kad se razabra i pogleda,
Nemci su na nekoliko koračaja od njega, ču podnarednika Denču: majkata ti
švapska! On se prodra:
Bombe!
Eksplozija i lјudski krici uspostaviše pređašnji prizor: ponovo u požarnoj
magli ugleda Dunav s monitorima i čamcima, dok nemački iskidan stroj beži
na železnički nasip tučen i obaran mitralјezom od Platnare. Podnarednik
Denča zapeva promuklo, jecavo, kao da zapomaže:

Mojata je žena puška brzometka,

Družino, komiti, bre!

Živeti, samo živeti, šapuće Carić i želi da zagrli čoveka koji sada peva.
Kakva bolest, kakvo ludilo! Šta je to sifilis, šta je to stid, kakva razočaranja!
Živeti, samo živeti! Ovde, na Dunavskom keju, pod granatama, u požaru, u
zapalјenoj klanici živeti!
Denča zamuče i opsova:
Još jednog osmatrača frlјnuše s vetranjaču, majkata im švapska!
Mirko Carić vidi: nad metalnim stubom rasprskava se karteč, u njegovim
prečagama tamni se obešen čovek, od druge granate raznesen pada u plićak
Dunava.
 Pevaj, podnaredniče! — viču vojnici. — Pevaj, Denča! — viknu i Carić, i
oslepe i ogluve od eksplozije. Zapalјeni volovi nečujno i koso lete u nebo s
velikim užarenim rogovima. Sav mokar od zagušlјive, dimne vreline, dođe k
sebi: podnarednik Denča zaćutao, kuršumi mu sikću oko glave, Nemci trče od
zapalјene klanice da ga opkole.
Denča, šta da radimo?
Denča mu ne odgovara. Skoči ka njemu i zamoči ruku u krv, trže se,
uspravi od užasa i povika:
Povlačite se ka ribnjaku! Puzite, puzite!
Kad shvati da se samo možda polovina njegovog voda izvukla iz rova, on
htede da izda komandu za povratak u rovove, ali u njih već uskaču
Austrijanci, bodući bajonetima.
 17

Tričko Makedonac stoji u ćošku podruma oslonjen na zid koji se

neprestano stresa od eksplozija granata i ne skida pogled s komandanta: dok
je on živ, dok je pored njega, neće ga granata pogoditi. Ako štab pogodi
granata i ne bude raznesen, ovako prilјublјen uza zid neće biti sasvim
zatrpan. Ali i na njega mora doći red: da na položaj ponese neku naredbu i ne
vrati se. Kao Spasojević, pa je poslat Vojić, ni on se ne vraća. Motri svaki
pokret majora Gavrilovića koji izlazi napolјe, kao magnetom povučen, ne
razmišlјajući, izlazi za njim; komandant posluša i pogleda svoje položaje i
vraća se u podrum, za sto, da izmeću dve lampe na mapi precrtava,
verovatno, izgublјeno, a on opet u svoj ćošak da čeka naredbu za odlazak u
smrt.
U podrum utrčava kapetan Grujić: Gospodine majore, na Dunavskom
keju vri kao u kazanu. Mislim da su treća i prva četa potisnute.
Pretpostavlјate ili ste uvereni? — pita major Gavrilović.
Cenim po vatri koja zahvata i Banatsku ulicu.
Banatsku? Šta vi to govorite? Neka tamo pođe jedan ordonans!
Tričko mu srete pogled, ne trepnuvši, da mu pokaže spremnost, ali nešto
zaiskri u komandantovim očima kad reče:
Jeremiću, trči tamo i traži od komandira izveštaje!
Spaseno srce jurnu mu pod jabučicu, gušeći ga; sad se zid stresa od njega,
ne samo od granata: ako se i Jeremić ne vrati, onda će njega poslati tamo gde
vri kao u kazanu, odakle se nisu vratili ni Spasojević ni Vojić. Ostali su još on
i Korać, njega će, čim ga onako gledao, njega će poslati tamo odakle se
ordonansi ne vraćaju. Život mu sad drži Jeremić, poznati plašlјivko, neće se
vratiti, sakriće se u nekom podrumu, ostaće tu pola časa i vratiće se tek kad
njega komandant bude poslao u smrt. Jeremić neće smeti da ode tamo u taj
kazan, jer kad je polazio, sapleo se na sablјu i pogledao ga zlobno i zavidno.
Ne treba mu više od petnaest minuta do keja; kad je otišao? Zašto nije
pogledao u sat kad je krenuo? Na polasku u rat, ujak, stari komita, šapnuo
mu: „Kad budeš tamo gde se gine, nikad ne pogleduvaj na sat. Zapamti,
nikad! Svoj život ne iskaj u toja vremenu.“ Juče od podne, od prve granate,
on nije pogledao na sat; možda je i stao, nije ga navio. Ne sluti na dobro, ako
mu je sat stao. Ako ga sad pogleda, znaće svi ovde zašto gleda u sat. Da li
mama još spava? Ona se, čim ustane, dugo moli Bogu za njega.
Major Gavrilović pogleda u svoj sat, pa u njega: izdrži, izdrži, govori sebi i
gleda komandanta strogo, osmehnuto, zahvalno. On mu saglasno klima
glavom. Ili to odrečno vrti glavom? Neće ga poslati tamo! Ili to znači da će
sada on morati da pođe. A trojica, trojica se nisu vratila. Da li je, bože, ustala
mama? Zašto je, kreten, izazivan i čikan od onog cinika Puba, pre neke noći
u Skadarliji, pijan, bacio bakinu amajliju? Guši ga smrad sumpora i baruta
koje vetar s bojišta sateruje u podrum. Od vrlo bliske eksplozije sipi malter s
tavanice. Major Gavrilović rukavom šinjela briše oznojeno lice i izlazi
napolјe, ne pogledavši ga, iako se šinjelom očeša o njega. Sad mene šalјe. Čim
se vrati. Mama. Zašto, zašto je bacio bakinu amajliju? Ljudi ne veruju u
nemoguće, lјudi veruju u ono što im pomaže i spasava ih.
Tričko, znaš li šta je Napoleon rekao o hrabrosti? — šapnu mu ordonans
Korać koga nije ni primetio kada se prilјubio uz njega.
Ne znam.
Najteže je biti hrabar u tri časa ujutru. Je l' da je dobro? Spavaju kosti.
Nije stvar u tome.
A šta misliš, Tričko, ko će prvi od nas dvojice da zaglavi?
Ja, ja! — muca iskreno i neiskreno. Izaziva sudbinu, potvrđuje spremnost.
Da se kladimo da će sada mene poslati tamo.
Ali, šta nam vredi opklada kad je niko ne dobija?
Ako. Kladimo se u stoju. Bez uloga, na reč. Neka pare ostanu kod nas. Ko
preživi, ako preživi, nek časti društvo.
Misliš, nek plati parastos?
Neka časti sudbinu.
Major Gavrilović se vraća, seda za sto, nadnosi se nad mapu, precrta nešto
n pogleda Trička: moraš, vidi mu u pogledu!
Je l' važi? — šapuće mu Korać.
Važi... Važi.
Koraću, ti imaš ličko srce... Poći, sinko, tamo i vidi šta je. Al' da se vratiš
kako znaš! I što pre!
Mogu i ja, gospodine majore! — odlučno kaže Tričko i koraknu ka
komandantu.
Izgubio si, Tričko! — munu ga Korać.
Doći će i na tebe red — klimnu glavom komandant.
Razumem, gospodine majore!
Šta sam ti rekao? Moja magnetska igla ne laže. Od sinoć osećam kud se
ustremila. Za stoju, kako smo se dogovorili. Zdravo, bucko — kaže mu sa
sleđenim osmehom narednik Korać i uštinu ga za obraz, kako to on uvek
čini, kad se pozdravlјa s drugovima, objasnivši svoj gest: „Napoleon je pri
pozdravu štipkao lјude za obraz. On je bio narednik, a ja neću biti car. Al'
mogu bar da štipkam obraze kao Napoleon.“
Tričko mu bratski dodirnu ruku: oprosti, ja nisam kriv, reče mu u sebi, i
jače se prisloni uza zid da prignječi svoju drhtavicu, gledajući u majora
Gavrilovića kome posilni unese džezvu kafe; u mislima prati Koraćevo
kretanje ka položajima. Ne postoji vreme do njegovog cilјa, ni prostor kojim
Korać mora proći. Vidi ga kako trči izmeću eksplozija, pod kartečom, skače u
rupčage od granata, izmeću zapalјenih kuća, pada i trči, ne diže se više. Diže
se, diže se, trči Korać, trči ličko srce, dobio si stoju, dobio si!
Šta li je s tim Koraćem, boga mu lјubim? — pita major Gavrilović i gleda u
njega.
Morao je do sada da se vrati, gospodine majore — kaže Tričko čvrsto, a ne
veruje ni da je stigao do položaja treće čete. Smrt ništi i prostor i vreme.
Mama je sigurno ustala, zima je, mora rano da naloži šporet i tati zagreje
kuhinju. Mama duboko veruje, ona je svetica. A lјudi veruju samo u ono što
im pomaže.
Major Gavrilović nervozno izlazi napolјe. Pođe za njim, ali se brzo vrati:
čim se on vrati, narediće da trči tamo. Možda će se vratiti Korać. Čim se
kladio, vratiće se, čovek nikad ne gine kad veruje da će poginuti. Pred koliko
sam bitaka ja verovao da ću sigurno poginuti!
Vraća se major Gavrilović i govori tiho:
Po vatri vidim, iskrcali se na keju i razbili nam položaje.
Ja sam u to ubeđen, gospodine majore — kaže kapetan Grujić i pogleda
Trička:
Taj me lepobrkac zbog nečeg ne voli, pomisli Tričko. Čim je saznao da je
iz Bitolјa, namrštio se: „Samo po zlu pamtim tvoj Bitolј.“ „Po kojem zlu,
gospodine kapetane?“ „A šta se to tebe tiče, naredniče.“ Neće ni pogledom da
ustukne pred kapetanom koji se pred gospođom Darom prostački hvalio da
ima najlepše brkove u trupama Odbrane Beograda. Al' mu se ona samo
smejala. Samo.
Šta da se radi? — ne zna da li ga pita ili samo gleda major Gavrilović.
Utrčava Šunto Zlatiborac i jakim pokretima staje mirno, isprsivši se
paradno:
Gospodine majore, vodnik Luković vas izveštava da je poginuo naš
komandir Jevtić, a mi smo se povukli do prvih kuća!
Tričko zbunjeno gleda u Šuntu Zlatiborca: ne veruje da on ume ovako da
stoji mirno, pa ne veruje ni njegovim rečima. I svi oficiri začuđeno ga
gledaju, ne veruju mu:
Ti beše onaj batalјonski škartov? — pita kapetan Grujić.
Mogado i to, gospodine kapetane. A bio sam do malopre i posilni
poručnika Jevtića, čoveka bolјeg i od majke.
A šta je s trećom četom, vojniče? — pita major Gavrilović.
I treću četu Švabe salakaše preko pruge, gospodine majore.
Tričko pomisli na Carića i odvoji se od podrumskog zida. Major Gavrilović
napisa neke cedulјice i pruži ih Šunti Zlatiborcu:
Ovo predaj vodniku Pubu Lukoviću, a ovo vodniku Buriću, Cariću, i što
pre da se vratiš s njihovim odgovorima.
Spasen sam, reče u sebi Tričko, zažele da potapše Šuntu Zlatiborca, nešto
bi poručio Pubu i Cariću, ne zna šta bi to bilo; od te želјe buknuše mu obrazi i
on pored svojih nogu ugleda venac luka, koji do sada nije opazio. Da im
pošalјe po glavicu luka? Nikako! Dok je živ, Pub će mu se smejati.
Naredniče! — preseca major Gavrilović i pre no što pogleda da proveri da
li se njemu obraća, stade mirno, otkidajući se sa zemlјanog poda podruma:
Izvolte, gospodine majore!
Što igda možeš, trči i odnesi ovu naredbu komandantu Sremskog
dobrovolјačkog odreda, poručniku Kirhneru! Reci mu i usmeno da je kod nas
stanje vrlo kritično i da požuri! Srećno pošao, sine!
Razumem, gospodine majore! — otkide s venca glavicu luka i stegnu je u
šaci.
Pre no što je potrčao ka tvrđavi, stajao je mirno i drhteći sve dok mu se
nije učinilo da mu se osmehuje komandant. Ustala je mama. Oseti veru da će
stići do poručnika Kirhnera.
 18

... Naš Sremski dobrovolјački odred, sastavlјen od golobradih mladića i

starih četnika sa svih strana naše junačke zemlјe, brojao je svega 360 pušaka, a
bio je zaklonjen u robijaškim ćelijama u Gornjoj tvrđavi, ispred Sahat kule...
Oko dva sata posle pola noći, jednom ordonansu uspeva da se provuče kroz kišu
gvožđa i izveštava našeg komandanta Kirhnera da je neprijatelј uspeo da se
prebaci preko Dunava i ovladao nasipom železničke pruge Jalija — Klanica i
tom prilikom zarobio dva voda iz X kadrovskog puka i VII puka drugog
poziva... Naređeno je da se Sremski odred krene što pre i najkraćim putem ka
Dunavskom keju — Jaliji, da napadne neprijatelјa koji je prešao i da ga na svaki
način uništi... Krete se Odred, izađe na Veliki Kalemegdan, zatim pored kafane
„Srpski kralј“, pored Realke, uhvatismo Ulicu cara Uroša i kroz kišu čelika
pođosmo niz brdo, ka Jevrejskoj mali. Uz put trpimo gubitke. Ali ćute i ranjeni i
kontuzovani... Sretamo ranjenike, idu polako pored srušenih kuća, stenju, rane
im neprevijene, a zavoje nemaju... Ispred u pozadi nas, čim koji krov kuće
dogori, svali se i uz tresak ponovo izbije plamen koji zahvaća ranjenoga... Ovaj
cepa sa sebe odelo, baca ga, pa go i ranjen grabi da se što pre izvuče iz ovoga
zemalјskog pakla...
Stigosmo do kafane „Jasenica“; kafana još čitava, ali su sve kuće oko nje u
plamenu. Krše se grede, padaju dimnjaci, zidovi, ograde i razni kućni ukrasi i
sve se to pretvara u pepeo. Iz podruma srušenih kuća čuju se uplakani glasovi
staraca, žena, dečice.
Prolazimo pored njih, ne mogavši im pružiti pomoć... Stigosmo do prvih
kuća na Jaliji. Sve su u plamenu... Sjurismo se u jednu avliju koja gleda na
prugu, skupismo se i pošto smo se uredili za napad, kretosmo kao tigrovi... Bez
ijedne reči, bez pucanja i larme, poskidasmo bajonete sa pušaka, povadismo
kame iz tozluka, odšrafismo strašne četvrtaste bombe, i na znak pištalјke...
nastaje blesak, zatim potmula tutnjeva, zatrese se zemlјa, pa i cela Jevrejska
mala... Začu se kratko ali gromko Ura! Nasta klanje i jauk. Za minut jedan
stiša se sve... Postadosmo gospodari železničke pruge od „Zlatnog šarana“ do
Knez Mihailovog venca. Levo i desno od nas ispraviše se linije odbrane,
uhvatismo vezu i tada otpoče strašna i nezapamćena borba... — svedoči
kapetan Živko Kezić.
 19

Ram i visovi oko njega, mučno i za tren, kao terani vetrom, izroniše iz
magle, tek toliko da Savi Mariću i njegovim „čičama“ na obali Dunava pokažu
da je svanulo i da se nemačke tobdžije uvere da pred njima nije samo magla.
Sava i „čiče“, iz svojih rupa, iza panjeva i oborenih topola, cvokoćući, opet
potoplјeni gustom maglom, nastavlјaju da zure u reku. Pred Savu dopliva
jato divlјih plovki i stade u nekoj nedoumici: plovan uspravi zelenkasto-
pirgavu glavicu, osluškujući. Više bi voleo ovog divlјeg lepotana živog da
odnese deci, no torbu dukata! Plovke kruže oko plovana, tiskaju se ka obali,
čiste i slobodne. Kakvi lepi stvorovi! A Bogdan kaže — ne postoji Bog. A kako
bi onda moglo onako od sebe na ovoj zemlјi da se stvori ovako lepa ptica i
onako lepe bilјke koje cvetaju i rađaju — modre šlјive i rumene jabuke?
Kao da su čule njegove misli, plovke zalepršaše krilima pa utrnuše:
pedesetak topova raspali po Ramu i obali, grmlјavina se rasu Podunavlјem,
plovke zaroniše u reku. Sava Marić se prekrsti triput u strepnji pred tim što
nastupa; u toj strepnji nije samo nemoć pred nadmoćnim, ni obamrlost od
straha pred neminovnim: oseća on i da može sve što čovek može za svoj život
da čini. Ali protiv čoveka i u ratu s njim. A kako će se spasti ove strave što
grmi, brekće, lupa? Od ovog gvozdenog kloparanja u magli. Možda to i nije
njegova stvar. I spas i propast odlučuje neka sila iz visine i mira, ona ista što
stvara lepu pticu i lepo drvo. Koja ih i krši olujama. Kleče uz staru topolu i
pogleda niz obalu na položaj voda ka Ramu: granate krše topole, čupaju vrbe,
razbacuju panjeve, raznose i zatrpavaju „čiče“. Da to ne gleda, okrenu lice
reci: iz magle, na desetak metara od obale, izranjaju dva pontona, od
eksplozija granata ne čuje im motore, zgruša mu se dah: oni plavi, sa
šilјkovima na gvozdenim kapama, strašniji no što je slutio da jesu. Ču
brektanje motora i od tog užasa prodra se:
Plotun!
Baci bombu i ne dobaci je. Baci drugu i opet ne dobaci. Tek kad vide kako
Nemci padaju u reku i jauču, kad se uveri da su lјudi i ginu, iako ih neka sila
grmeći tera ka obali, on se pribra i na drugi dolazeći čamac zavitla bombu:
krikovi i jauci isti su im kao i svim lјudima, padaju i tonu u vodu kao i svi
čamci i sve to lagano, u maglu, odnese raskrvavlјena reka. Ustade i povika:
Ne bojte se, lјudi!
Ponton opet izroni iz magle, „čiče“ ga tuku plotunima pa bombama i on sa
svojim raskomadanim, raskukanim teretom okrvavi reku i, njom ponesen,
opet zaroni u maglu.
Da potvrdi povraćeno samopouzdanje, opali dva metka za nestalim
pontonom i pođe niz obalu da hrabri svoje vojnike, preskačući mrtve i moleći
ranjene da se pritrpe s ranama dok se odbije napad. A po klokotanju njihovog
mitralјeza i zuktanju kuršuma, postaje mu jasno da su se oni iskrcali ispod
kule i krenuli u napad, uz obalu.
Vatra s boka! — povika.
Drmnu mu desnu ruku, svici pred očima, ispusti pušku, ali je hitro uze
levom i kleče u pesak: rukom mu se razliva toplo i trnjenje celim telom —
nije kuršum, geler mu skršio ruku, pomisli, a smračuje mu se magla, iskreću
se topole i vrbe i plove sutonom iz kojeg plovi, zanoseći se, strelјački stroj sa
gvozdenim kapama i šilјkovima, svetle im šlemovi i šilјkovi kao svecima, ali
sveci pucaju na njegove vojnike, obaraju ih redom, ko god beži maglom,
primiču mu se: dobaulјa do vode da zagnjuri i ugasi ruku: dva crna izranjaju
iz magle, plovke su pontoni, sačekaće ih da otkupi glavu, pa baulјa nazad ka
panju: Udri! Udri! prodra se i levom rukom baci poslednju bombu. Munjevita
slast ubijanja rasvetlјava mu maglu i on opet vidi uspravno drveće i iza
oborene topole njih koji pucaju na njegov vod, i vidi: „čiče“ plotunom tuku
njih koji iskaču iz pontona u reku do prsiju i pucaju tako, tonući. Planu žuta
svetlost i ugasi pesak: mučno, iz dalјine i davnine, ispod zemlјe i žila, gušeći
se, shvati da mu je ovde najsigurnije: meću žilama je i može da diše. Nije
siguran da li se seća ili još uvek negde grmi i muklo puckaraju puške; sve se
to sitni i utihnjuje oko njega: kao da ga hvata san na plastu suve deteline u
njegovom Lisičjem Dolu...
 20

Koliko je to duša u meni, koliko je kukavica, u meni! — mrzi sebe Mirko

Carić čučeći sa dva vojnika u rupčazi od razorne granate u koju mutnim
mlazevima utiče voda iz okolnih bazena za ribu i spravlјanje leda za
beogradske ledare. I kad se ne bori, vodi se u njemu neprestana bitka
bajonetima, dokle će? Zar toliko vredi taj stidni, osramoćeni, očajnički život?
Zar je lakše u ludnici skončati no ovde s braćom, sa svojim drugovima
poginuti braneći Beograd!
Pa on je čitavo proleće i leto samo smrt želeo mrzeći sebe i kao spas čekao
ovaj napad, spremao se za smrt, hilјadu puta poginuo u sebi, odavno je
mrtvac, čim je onog jutra na Suvoboru Bora Pub ledeno rekao: „Srpski sifilis“,
poginuo je. Pa on je na Malјenu leteo u smrt, zašto sada ne može? Letos bio
jedini Srbin koji priželјkuje napad, kako se uzbudio kad je prekomandovan u
Odbranu Beograda. Zamišlјao juriše niz Kalemegdan, ili kako gine na
Terazijama u kontranapadu, a za ovaj ribnjak, ove bazene pune vode nije ni
znao da postoje u Beogradu, da pogine u odbranu ribnjaka, ove smrdlјive
bare! Napuštajući železnički nasip, nije ni slutio da u ribnjak beži, sinoć su
njegovoj četi zbog nečeg promenili položaj. Utopiće se u ovoj smrdlјivoj vodi.
Otud poslednjih dana ona jeza od Dunava, od vodene tame...
Kao bačen pade u rupčagu Šunto Zlatiborac i uspravlјen do ruba rupčage
staje, tako poguren, mirno:
Gospodine naredniče, izvolte novo naređenje komandanta batalјona!
Imaš i pozdrav od narednika Trička koji je do malopre bio živ.
Kako to do malopre? Je l' živ?
Ostavio sam ga živog u štabu, gospodine naredniče.
Ne blesavi se, Šunto! Vidiš li šta se događa?
Tvrdo, mnogo tvrdo, gospodine naredniče. Imaš li izveštaj za novog
komandira čete, gospodina narednika Lukovića?
Otkud je on komandir?
Pogibe poručnik Jevtić, najbolјa duša u našem puku... A do podne možeš i
ti postati komandir. Sutra si komandant batalјona, kako, je počelo. Mogu li
da se udalјim, gospodine naredniče?
Zbunjeno mu mahnu rukom da se gubi i odmah se pokaja, poginuće:
Šunto Zlatiborac otrča pod karteč i šiklјave plјuskove vode od granata koje
padaju po ribnjaku. Seća se Jevtićeve sinoćne priče o bekstvu u Srbiju i o
beloj dečjoj čarapici koju nosi u džepu. Gotovo godinu dana su zajedno, a tek
sinoć mu pokazao dečju čarapicu. I on osetio smrt. Mora da pročita
komandantovu naredbu:
„Hitno pošalјi pismeni izveštaj od neprijatelјevog iskrcavanja do ovog
minuta.“ Kog minuta? Besmisleno! „Ribnjak je klјučna tačka u položaju
našeg batalјona. On se sme napustiti samo onda ako više nikako ne može da
se brani.“
Kad je to „samo onda“? Ko sada tačno, i da nije kukavički, može znati kad
je to „samo onda“? Denča bi sigurno znao, ali on je mrtav.
I podnarednik Medarić bi znao, pogibe malopre. I kaplar Stanko bi znao,
ranjen pade u bazen i utopi se. I on će, kao Stanko, bućnuti u ledeni smrdlјak
koji će se zarumeneti od njegove krvi, onako kao od Stankove. (Od početka
napada ga nervirao krckanjem oraha. Kad nije pucao, krcao orahe, koštunce,
i britvom iščačkavao plod. To je bio strah tog najhrabrijeg kaplara u vodu i
on ga je mrzeo zbog toga.) Kako će sada sam da proceni kad je to „samo
onda“? „Samo onda“ nije spas, život, „samo onda“ to je smrt.
Idu opet, gospodine naredniče! — kaže mu vojnik koji jede hleb namazan
pekmezom od šlјiva, što ga, takođe, lјuti.
Skoči iz bare na dnu rupčage, poleže po njenoj raskalјanoj strani i ugleda:
na trista metara pred ribnjakom i njegovim vodom, Austrijanci se razvili u
strelce i u gustom stroju, sa bajonetima na puškama, idu ka njemu. Presrešće
ih kvadratni bazeni puni vode, to ne očekuju, moraće da razbiju stroj i krenu
po uskim zemlјanim nasipima između bazena, tada otvoriti vatru!
Gašiću, trči niz vod i prenesi da se ne puca dok ne čuju moju pištalјku! —
naredi i okrenu se ka položaju Borinog voda odakle odjekuju bombe. Šta li
sada Bora čini? On uvek zna kad je to „samo onda“. Sad mu je komandir,
čekaće njegovu naredbu za povlačenje. Da, i neće da misli. Okrenu se ka
svojim neprijatelјima: u magli plave se Austrijanci, idu lagano, košava ih čas
otkriva, čas pokriva maglom. Oni sigurno neće polegati od njegovog plotuna,
nemaju gde, oni će jurišati s bajonetima, mora ih dočekati bajonetima. A ima
ih pet puta više no njegovih vojnika. Proburažen bajonetom pašće u vodu!
Granate preleću iznad položaja njegovog voda i treskaju po dvorištu
Strugare. Grede, balvani i daske lete uvis i padaju po ribnjaku. I od grede
može poginuti. Nema herojske smrti, nema! Smrt je samo poniženje, najgore,
poslednje poniženje. U ludnici ili ovom ribnjaku, svejedno. O, nije svejedno,
nije! Neka truli i ludi, al' nek živi, gleda i sluša! Na šta to smrdi Dunav?
Austrijanci su stigli do prvih bazena, stali su, pokušavaju da ih zaobiđu,
oficiri se dernjaju: Vorwärts! Vorwärts! Čini mu se i da puckaraju revolverima
iza strelјačkog stroja koji se izlomi: četiri guste kolone potrčaše zemlјanim
nasipima izmeću bazena.
Grize pištalјku: još nije „samo onda“, još nije!
Gospodine vodniče, povuci malo raspoloženje! — nudi ga čuturom vojnik.
Žedno ispi nekoliko krupnih gutlјaja lјute rakije i smagliše mu se kolone
Austrijanaca koje vetar nanosi na njegov vod. Pobacaće ih u bazen! Pustiće
ih do razlivenih bazena, pa ih tu podaviti. Tad je njihovo „onda“.
Komanduj palјbu, gospodine naredniče! Iseći će nas ko duleke!
Još neću! Da priđu bliže. Još nije „samo onda“... U baru!... E, sad je, sad je
„samo onda“! — izvuče se iz rupčage do pasa i iz sve snage dunu u pištalјku
koja grunu plotunom: iskidaše se kolone Austrijanaca, većina se svali u baru,
oni što stoje otvaraju vatru. Neće da legnu u baru, boje se smrti od vode,
davlјenja, beže iz bare ka njegovom položaju. Beže, ali se mnogi ne spasavaju.
Sve je više tih što beže za svojim bajonetima, blizu su, sad je to njegovo
„samo onda“, sad je! Iskoči iz rupčage i ugleda Dunav: nešto ga neodolјivo,
kao visina, povuče u njegovu dubinu, da se zagnjuri i spase u njegovom
muklom toku koji raspenušuje vetar.
Na bajonet! Juriš! — kriči i puca revolverom u plave begunce iz bare.
Odjednom prestaje pucanje. To je ono „samo onda“. Sada se samo jauče. Rve
i jauče na uskim zemlјanim mostićima isprekrštanim po zelenoj, žutoj,
crvenoj vodi koja mu ugasi munju tog rasprskavajućeg bola.
 21

Sa goričkog visa, Bogdan Dragović gleda ka Ramu i Dunavu: u moru

magle grmi nevidna bitka; od svake granate kulјne žut dim: ti žuti klobuci su
sve češći, a vetar ih raznosi i meša s magluštinom koja biva sve žuća; vetar
donosi i smrad štedita i sumpora. Smrdi bitka, vetar, magla, smrdi kao da
ubijaju Dunav. Dole u toj magli i grmlјavini kakvu do sada nije čuo, bore se i
ginu njegove „čiče“ koje ga zaklinjale da ih pričuva i koliko uzmogne zaštiti,
jer za njima ostaju „gladna usta i nejake ruke“, kako nazivaju svoju čelјad u
selima; dole je Sava Marić koji mu je vezao ruke u želјi da mu spase „usijanu
glavu“. Nјemu i Ivanu Katiću taj je Sava mnogo dobra učinio na Suvoboru,
jednom mu je i život spasao. A zlog i sujetnog majora Dunjića u ovom času
više muči što mu je on noćas pobegao no bitka u kojoj će biti uništen njegov
batalјon, unapred žrtvovan prvom udaru nemačke armije. „Čiče“ i Sava, ako
ga se zbog nečeg i sete u ovom času, zavide mu što je sinoć vezan sproveden
sa obale Dunava. Begunac je i očajnik. Šta je gore živom čoveku? Kuda će
sada? Majci u Valјevo, uhvatiće ga i srpske vojne vlasti i Švabe kad okupiraju
varoš. U to Prerovo, Mileni, tamo je i Natalija, to je njeno selo., Mora je
sresti, zaboleće je, uvrediće je. Ni tu se ne može sakriti. Ili da traži svoje
partijske drugove u Kragujevcu, tamo je Vrhovna komanda, da beži u Čačak,
svi su mobilisani, u Kruševac, ko sme sada da krije vojnog begunca? U
Skoplјe, svom prvom komandantu potpukovniku Glišiću koji ga je uhapsio i
korbačem tukao po licu, pretio vojnim sudom, odlazak na front ga spasao?
Taj smrknuti nacionalni fanatik koji je strahovito patio zbog njihove đačke
neozbilјnosti u pripremama za rat, možda je jedini čovek kome bi sada
mogao da se obrati za pomoć, kaže istinu.
Polјskim putem ka njemu galopira konj, mora da pobegne u šiprag. Iza
vrzine projuri ordonans batalјona, onaj narednik Petković koji ga sinoć
sproveo majoru Dunjiću. Htede da ga vikne i zaustavi, ali se postide što čuči
u trnjaku. A on može reći i Dunjiću gde ga je video. Skloni se još dublјe u
šiprag, sede na busen trave i ugleda kosa nadohvat ruke: drhturi od topovske
grmlјavine i gleda ga trepćući. Boji se. Isto smo sada. I njega i mene isto tera
da bežimo i krijemo se u trnju. To me svu noć koleba i ponižava. To drhtanje,
to ptičje, to životinjsko. Al' jedino. Posle njega — ništa. Nije ništa, pamtiće ga
neko, Milena. On to neće znati, ništa je to. To ništa ničim ne može da se
produži. Ni nadvisi. Ništa.
Granata pade blizu, fijuci gvožđa stresoše lišće i grančice na njih kos
zapijuka, dotrča do njegove noge, šćućuri mu se uz cokulu. On uze i htede da
ispusti toplo i meko drhtanje, jedino pred ništavilom, prisloni ga uz obraz,
drhteći. Sluša mu srce. Kad stane, stalo je zasvagda. Zasvagda. Mešaju im se
drhtanja, nepodnošlјivo mučna. Treba se života, ovog drhtanja od ništavila,
spasti. Zar to nije lakše od mučenja! za život? Gavrilo Stanković nije hteo da
drhti, da se muči životom, nije pristao na život kosa. Kosa i begunca. On ne bi
bio begunac, ne/ bi sigurno. Vadi njegovu lulu iz džepa i zagleda je, seća se
kako je u švapskoj bolnici na Suvoboru preoteo onom naredniku Pepiju i
vratio Gavrilu Stankoviću pa je, pretučen, izbačen na snežnu mećavu da
crkne; seća se kako mu je Milena, kad je izašao iz tifusne agonije, kao
Gavrilov posmrtni dar predala ovu lulicu. Gavrilo Stanković bi sada otrčao na
položaj kod svojih vojnika. On je birao i život i smrt, on je bio slobodan i za
jedno i za drugo. Uvek slobodan, do konca slobodan. I protiv sebe slobodan, i
pred ništavilom slobodan. Pucao je u drhtanje. „Neću da živim pod svim
okolnostima! Neću, mogu da neću, smem da neću!“ vikao je doktoru
Sergejevu kad ga je nagovarao da mu odseče gangrenoznu nogu. Biti kos, biti
drhtanje? Dokle, čemu?
Neću. Neću s kosom da se krijem u trnjaku dok oni, dole u magli, ginu.
Neću kosov spas. Sa poniženim „čičama“, mojim vojnicima, drugovima, s
njima u one žute klobuke, s njima sada. Pored njih treba odlučivati hoće li
biti begunac, kos, drhtanje, ili se boriti za izgublјenu nadu. Sam i ovde kao
kos, to ne može. Biti sa lјudima koji se bore i ginu, šta je sada više i značajnije
na ovoj zemlјi? To je sloboda, to je moć! To je onaj život koji nije samo zbog
života. Ta borba, ona sama, s lјudima jačim od drhtanja, od smrti. Makar
samo za onu selјanku, koja mu je odvezala ruke, nahranila ga, ponudila mu
postelјu. Za tu dobru ženu koja ga nije pitala ni zašto, ni ko mu je vezao
ruke. Zašto se onda koleba i drhti kao ovaj jadni kos? Zašto drhtati samo
zbog drhtanja? Zašto biti kos kad može da odjuri dole, u one žute klobuke, u
onu maglu i grmlјavinu, da ga vide „čiče“ i Sava, da sazna i Dunjić, da svi
gadovi saznaju da je on pobegao u bitku? To je pobeda, ta moć je pobeda,
veća od cilјa borbe.
Izađe iz šipraga noseći kosa, stade: magla se raspukla na visovima niz
Dunav i procepila na srpskoj obali više Rama, gde su položaji njegove čete;
klobuci žutog dima klјučaju dolinom, stresa se zemlјa od granata. Gavrilo
Stanković se sada ni trenutka ne bi kolebao, on bi bez premišlјanja jurnuo
dole, u grmlјavinu. Spusti kosa u džep šinjela, stavi cigaretu u Gavrilovu
lulicu, zapali i strasno poče da uvlači dim, da mu što pre sagori cigareta.
Nad njim drči aeroplan i leti nad morem magle na Dunavu ka Banatu. Ne
izdrža, baci nedopušenu cigaretu, stisnu lulu u šaci i jurnu niz kosu, u
požutelu maglu, u grmlјavinu koja sve jače smrdi na sumpor i štedit.
Pred ogromnim rupama od granata, zastade: rušeći se, kuće izranjaju iz
magle. Dunav mu se dopola otkri nekom svetlošću koju prvi put vidi i iz koje
nečujno plove crni pontoni puni Nemaca. Ali ga nije strah: opčinjuje ga ta
nestvarna, kao naslikana svetlost velike reke: možda bi i seo i gledao tu
svetlost da pred sobom ne ugleda bolničare koji nose ranjenike. Potrča u
selo: oko njega zvižde kuršumi i huji krupan karteč. Ali on jače od straha
oseća želјu da ugleda Savu Marića, svoje „čiče“, Mađara Kakašija, da sada
bude s njima.
Iz sokaka, njemu u susret, smešno trči nekoliko „čiča“ šubarlija,
zaustavlјa ih, obradovan što ih vidi:
Kuda ćete, lјudi?
Izgibosmo, vodniče! Svi izgibosmo!
Gde vam je komandir, gde je Sava Marić?
Ne znamo, sve izgibe!
A gde je moj vod?
Što je živo, eno beži šlјivarom!
Bogdan preskoči vrzinu i presrete svoje vojnike; meću njima je i onaj
Mileta što je ukrao košulјu za junačke rane. Vojnici stadoše zapanjeno,
zbunjeno. On želi da im se osmehne, nije siguran da i uspeva.
Šta se dogodilo s našim vodom?
Nas što vidiš to je sve. I Mađar osta živ i ode s prvim pozivom.
Ali, čiče, dole još traje bitka!
To je, gospodine naredniče, jedan vod prvog poziva koji malopre stiže.
Onda ćemo, čiče, i mi s prvim pozivom.
Pa eno ih Nemci, gospodine naredniče!
Ako su. Ne bojte se!
Tušta i tma je prešla Dunav! Eno ih, puna crkvena porta!
Što ih je više, lakše nam je da se borimo! Spremite po dve bombe i za
mnom! Ko ima više od dve bombe neka ih da meni!
 Mileta koji je ukrao žensku košulјu, viknu:
Tako je, đače! Dunav je prešla sila od koje ne može da se pobegne. Onda
bar da se ne mučimo uz brdo i neka nas zapamte! — dade mu bombu.
Bogdan Dragović mu se, valјda, osmehnu, razvi u strelce nekoliko „čiča“, i
kao da se spasava, povede ih niz selo koje razbacuju granate i plavi magla s
klobucima i pramenjem žutog dima.
 22

... Na Dunavskom keju pakao, kakav čovekov um nije u stanju zamisliti.

Stare toparnice sa Beogradske tvrđave prskaju kao mehuri, strašan dim,
kamenje, cigle i komadi gvožđa zasipaju nas kao kiša. Teška artilјerija okomila
se na Kej i tuče nemilice. Male i slabe jevrejske kućice, skoro čitave, dižu se u
vazduh. Jauk i piska nevine dečice prolama se kroz ruševine. Nemoćni smo da
im pomognemo. Neprijatelјski aeroplani kruže više nas kao ptice zloslutnice,
spuštaju se sasvim nisko, čujemo njihovo kloparanje ali usled dima i prašine u
ruševinama ne vidimo ih, niti ih možemo gađati iz pušaka. Čim naprave krug
na nekom mestu, odmah se ospe čitava kiša teških i lakih topova. Austro-Nemci
prevoze svoju vojsku svim mogućim sredstvima, počev od običnih ribarskih
čamaca pa sve do čeličnih monitora na šlepovima pored sebe. Ceo tok Dunava
prepun plovećih objekata; crne se na vodi kao divlјe plovke. Naša ih je artilјerija
tukla dok nije i sama uništena... Sva je odbrana prešla na tanke puške, bajonete
i strašne ručne bombe... Nišani i gaća čamce, šlepove, motorne čamce i male
brodove koji u masama prevoze neprijatelјsku vojsku, ali je zrno puške nemoćno
da čelik probije. Tope se drveni čamci i dereglije, jedan po jedan pun mrtvaca
nosi Dunav, ali pridolaze sveže i mnogobrojne snage silnog neprijatelјa. Teške
granate razbacuju prugu, kao slamke, i šinama zasipaju krovove obližnjih
kuća, sekući lјude kao gliste. Juriš za jurišem vrši se. Kako koji deo
neprijatelјske vojske iskrca na obalu, komanduje se juriš^ Sateramo ih u blato,
pobijemo dobar deo, ali gomile su gomile! Ginu ali se popunjavaju. Mi smo, sve
manji i manji, neprijatelј i njegova artilјerija sve mnogobrojniji. Snaga nas
izdaje, dim nas guši, a strašna žeđ nam glas oduzima... Dunav pred očima a
vode nemamo... — svedoči kapetan Živko Kezić.
 23

Iako mu je major Gavrilović naredio da se ranjenici više ne iznose sa

bojišta, Bora Pub pokušava juriš na ribnjak, ne bi li spasao ranjenog Mirka
Carića, koji je, po tvrđenju njegovih vojnika, ranjen ostao da leži u bari, ali ga
Austrijanci odlučno odbiše i on ostatak čete povuče u ruševine Jevrejske
male. Sa svojim ordonansom Šuntom Zlatiborcem skloni se iza još nesrušene
sinagoge u koju sa puškama i kotaricama punim municije i bombi ulaze stari
Jevreji da brane svoju svetinju, pošto kuće i ukućane od topova nisu
odbranili. Osim žeći, jedino mu je jasno osećanje bola za Mirkom Carićem, i
da ne vrši dužnost komandira čete, on bi sada sa Šuntom Zlatiborcem puzao
u ribnjak da od „junačke pogibije“ spase tog najtužnijeg maleroznika iz
Đačkog batalјona.
Nekoliko dečaka sa puškama pogureno trči ka njemu i padaju kad čuju
granate. Trojicu onakvih, koji su se jutros pridružili četi, raznese granata na
železničkom nasipu. Izađe iz zaklona i prodra se:
Kuda ćete vi?
Na položaj!
Tu je položaj, lezite uza zid i pucajte ka Dunavu!
Dečaci ga poslušaše. Četnici žurno preneše svog ranjenog komandanta,
poručnika Kirhnera; dobrovolјci neće dugo braniti prvu ulicu do pruge. I on
se pred prvim švapskim jurišem mora povući, bez obzira što mu je naređeno
da se ni po koju cenu ne povuče preko Dušanove ulice. A oredila se pucnjava
s njegovog položaja. Ubijanje po Beogradu svršiće se do mraka.
Žandari! Prvi put u veku volim da ih gledam! — uzviknu Šunto Zlatiborac.
— Ovako plavi kao zumbuli, vide se i sa druge obale. Sve će da ih pokokaju!
Da ćutiš kad te ne pitam! — Bora Pub se okrenu:
Za žandarmerijskim oficirom sa izvučenom sablјom, razvijena u strelce,
nastupa četa žandarma, paradno i propisno, kako se nastupa na egzercirištu.
Zaobilaze samo one ruševine koje ne mogu da pregaze. I pre no što stigoše do
isturenih položaja pred železničkim nasipom, neprijatelј ih zasu
mitralјeskom i artilјerijskom vatrom, proredi, ali ne obori plavi stroj u
nastupanju.
Šta sam ti rekao, gospodine, naredniče?
Donesi mi vode odakle znaš!
Ako nema vode, koje piće voliš?
Donesi nešto mokro, svejedno šta.
Šunto Zlatiborac otrča preko ulice i brzo se vrati s flašom višnjevače:
Ovo ti je i voda i hrana.
Bora Pub ispi gotovo pola flaše slatke rakije i oseti još jaču žeđ. Granate
počinju da padaju oko sinagoge, njih dvojica skloniše se u ćošak kamene
ograde.
Vojnici, ima li blizu ranjenika? Čuješ li me, sine?
Bora Pub se strese od majčinog glasa i okrenu se: dve sredovečne
građanke sa torbicama Crvenog krsta pogurene stoje iza ograde. Odgovori im
Šunto Zlatiborac:
Ima, gospođe, ranjenika ko drva! Eno ih trojica iza one slomlјene
bandere. Al' da vam kažem na vreme: dve gospođe, kao vi, malopre odoše
tamo i ne vratiše se.
Žene, bez reči, potrčaše ka mestu koje im pokaza Šunto Zlatiborac, a Bora
Pub zažele da ga ošamari: otkad je počela bitka, on ga razbešnjuje svojim
ponašanjem, brblјanjem i glancanjem i duvkanjem u trubu koju je uzeo od
poginulog četnog trubača. Evo ga i sada svirka nešto što liči i na neku pesmu
i na komandu za juriš. Počinje pojutarje, nastavlјa ga u povečerje, pa ih
preliva u kola. Ali, desno krilo čete ustalo i uzmiče ka Dušanovoj ulici. Posla
Šuntu Zlatiborca u štab batalјona da saopšti komandantu da se mora povući
u Dušanovu ulicu pa, kroz plјusak kuršuma, otupelo potrča Banatskom
ulicom da zaustavi uzmicanje čete. Čim ga spaziše, vojnici stadoše gde se ko
zatekao: iza bandera, zidova, gomila ruševine. Pade i on iza stepenika srušene
kuće, a kuršumi prašte po ostatku zida i zasipaju ga malterom; ispod
ruševina, u podrumu, ču otegnute jauke i pobeže u prvu rupu od granate: sad
ne spasava, sad ubija. Ubrzo spazi Šuntu Zlatiborca kako trči kroz maltersku
prašinu i dim, pa mu pođe u susret:
Naređeno da četu odmah povučeš u Ulicu cara Uroša!
A ko će da zauzme naše položaje?
Niko! A to ne valјa, gospodine naredniče. Mogu li da sviram povlačenje?
Otkud ti znaš da sviraš povlačenje?
Znam propisni trubni znak za povlačenje. Bora Pub ne veruje svojim
ušima i, čekajući četu da se prikupi, upita:
Jesi li ti, Šunto, đavo, ili si poludeo od ovog užasa?
Nisam đavo, a nisam ni poludeo, gospodine naredniče. Pravo da ti kažem,
letos na odsustvu, zarekoh se ženi da se kući ne vraćam bez Karađorđuše.
Ima je moj komšija Ognjen, pa njegova žena klikće i udara čarlame mojoj
Rosi. A Rosi krivo i mnogo je sram od žena što ja u ratu perem kazane i
čistim nužnike. I ja ti onako erski odlučih da se iz škarta prekomandujem u
junake. Neću više da zajebavam vojsku.
A ti si nas dosad zajebavao?
Jesam simulirao, gospodine naredniče.
Sjajno, Šunto, sjajno! — povede četu uz strmu Ulicu cara Uroša, razgalјen
i oduševlјen Šuntom Zlatiborcem. — Šunto, što ti ne odlučiš da postaneš
Napoleon? Znaš li ti ko je on?
Ne znam baš tačno, al' čuo sam da je to bio neki baja koji je gazio
carevine kao pijan rasad. Bio čovek pravi simulant.
Bora Pub se glasno nasmeja i zbuni, i prepade od svog smeha; od povratka
sa odsustva nije se ovako nasmejao. Klecnuše mu kolena od pomisli: juče od
podne do sada, za dvadeset četiri časa, on se jedini nasmejao u Beogradu!
Žmarci i strah, stoji i gleda u ozbilјnog, strogog Šuntu Zlatiborca.
Četu pozvaše da se skloni u dvorište, a zbunjenog Boru Puba uvedoše u
manufakturni dućan gde za tezgom sedi major Gavrilović i pije kafu, dok
žene previjaju dvojicu ranjenih oficira.
Sedi, Lukoviću, na taj štof — ponudi ga komandant. — Jesi li gladan?
Samo sam žedan, gospodine majore. — Mekota i miris novog štofa opija ga
i neodolјivo vuče u san.
Prava ratnička muka. Žeđ... I lažna žeđ. Da ti kažem nešto važnije. Ti
mnogo bolјe ratuješ no što govoriš o ratu, i to me raduje. Danas, u Beogradu,
častan čovek ne sme da izgovori nijednu reč koju ne može da potvrdi. Sad je
čoveku najdoličnije ćutanje. Al' ako mora da govori, onda neka kaže ono što
ne mogu da ubiju.
Zaspaću. Gledaj, gledaj — govori sebi Bora Pub, nemoćan pod tom
težinom u koju tone.
Austro-Ugari zauzeli Adu Ciganliju i prodrli u Čukaricu. Prodrli su i sa
zemunske strane. Uništili nam artilјeriju. Stanje je kritično. Vidim, sklapaju
ti se oči. Spavaj malo...
Ako je i san smrt, zaspaću, poslednje je što pomisli Bora Pub. Iz sna ga
drmusa i čupa Šunto Zlatiborac:
Ustaj, gospodine naredniče! Vojska je postrojena za smotru. Zove te
komandant.
Jedva i sasvim mutno shvati gde se nalazi, spazi bokal s vodom na tezgi,
ispi ga gotovo ceo, i ne žureći izađe na ulicu kojom fijuču kuršumi. Preko, u
dvorištu, postrojeno dve-tri stotine vojnika pred kojima major Gavrilović
nešto viče, a Tričko Makedonac mu maše rukom da stane. I on stade od
radosti što njega vidi. Kroz prasak pušaka i eksplozije bombi i granata, čuje
majora Gavrilovića:
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je
žrtvovan za čast i slavu Beograda!
Ako su nas izbrisali sa tog spiska, kako ćemo sutra da primimo sledovanje,
je li, gospodine naredniče? — pita ga Šunto Zlatiborac.
Ne odgovori mu: bunovan, muči se da shvati komandu majora
Gavrilovića.
Vojnici! Vi više nemate da se brinete za svoje živote! Vaši životi više ne
postoje.
Bogme, ja sam živ, i vala ću da živim, gospodine majore.
Napred, u slavu! Za kralјa i otadžbinu!
A u šta bi nas vojvoda Putnik sad poćerao kad nas naš major juri u
majčinu? To bi' voleo da znam, gospodine naredniče.
Slušaj, Šunto. Ako mi samo još jedared klepneš nepitan, odvaliću ti vilicu!
— obrecnu se Bora Pub i koristeći izbezumlјenu viku desetak vojnika —
Živeo! Ura! — požuri ka Tričku, ali ga presrete major Gavrilović:
Krećemo u juriš, Lukoviću! Moramo ih baciti u Dunav. Ne veruješ da
možemo?
Verujem... Danas čovek sve može — odgovori iskreno ali sasvim
ravnodušno.
Čovek ne može sve. Ali lјudi mogu gotovo sve, Lukoviću. Kad siđemo u
Dušanovu ulicu, ti se razvij desno i teraj ih ka Dunavu do nasipa. Ranjenike
ostavlјaj. Kad završimo posao, noćas ćemo ih pokupiti.
Razumem, gospodine majore — pozdravi komandanta koji ode napred.
Ako ih potisne ka ribnjaku, možda će zateći živog Carića, pomisli.
Čuo. si za Carića? Bajonetom ga isekli! — Tričko ga hvata za rukav, i seknu
se od njegovog izgleda: zakrvavlјene oči, ogaravlјeno lice, istoplјeno,
ukočeno. On sada samo liči na Boru Puba, pomisli Tričko. A kako li ja njemu
izgledam?
Što si krvav? — pita Bora Pub i gleda druga sveg u modricama i krvava
čela.
Da ti znaš šta sam sve preživeo od „Zlatnog šarana“ do sada... Nema te
mašte! Star sam dvesta godina.
Do ponoći imaćeš pet vekova. A sutra ćeš, Tričko, biti bog.
Ne cucaj! Ako preživimo čast i slavu, doći ću večeras.
U to ne verujem. Hoćeš li da ti dam Kazanovine karte?
Neka ih kod tebe.
Zagrli ga Tričko i otrča za komandantom batalјona. Bora Pub gleda za
njim, porezan negdašnjom tugom, onom s kojom je izišao iz „Zlatnog šarana“,
ali bez koje je gledao kako u onoj svetlosti na dunavskom sprudu, pred
nazublјenim bajonetima, kleči njegova četa. Mucavo komandova četi pokret i
pet koraka odstojanja, pa pođe na ubijanje: teturajući se nizbrdo u sve gušću
zuku kuršuma i smrad bitke i požara. U Dušanovoj ulici razvi četu, misleći na
Mirka Carića koji, isečen nazublјenim bajonetom, možda još živ leži u bari,
reče Šunti Zlatiborcu:
Ako umeš, simuliraj juriš!
Umem!
Skide trubu s ramena i iz sve snage pisnu: znak za juriš pri kraju izlomi u
ritam kola.
Bora Pub ga meko plјesnu sablјom po leđima, pa je odlučno podiže i
povede četu u ubijanje.
 24

Pod fijucima karteča i kuršuma, idući preko ruševina i dvorišta

nagrđenim rupčagama od granata, pokršenim drvećem, spalјenim šupama i
raznetim nužnicima, Tričko se često krišom i skraćeno krsti: moli se da ne
bude ranjen. I ne misleći kuda ide, muči se samo da ne zaostane za majorom
Gavrilovićem koji sa golim šakama ide napred, rukama maše svom
strelјačkom stroju da brže nastupa i zalama preko dorćolskih bašti, dovikuje
mu da ide za njim a ne pored njega, ne hajući za bele oblačiće dima od
šrapnelskih granata oko sebe. Žuri u slavu mrtav, pomisli Tričko i oseća da će
za koji trenutak nastati tama: poginuo je već nekoliko puta noćas u
podrumu, kad su ordonansi redom ginuli, i potom kad je izmeću eksplozije
teških granata trčao do štaba Sremačkog dobrovolјačkog odreda, a mrtvim ga
malopre proglasio i komandant. Opet se krsti da ne bude ranjen, da
odjednom nestane ova slava i nastupi tama. Spotiče se o mrtve plave
žandarme, preskače ranjene i misli na boga, vučen nekuda tom silom, u
raskopčanom šinjelu i maše praznim šakama da se trči u tamu, da se
bespomoćno viče na nju i plaši, a ona preseca te jurišničke urlike, raznosi ih i
baca na zapalјene grede, na smrskane hrizanteme i georgine, u razlivene
sirotinjske nužnike. Ali na to ne haje taj čovek koji je proglasio mrtvim svoj
batalјon i naredio mu da tačno u tri časa nestane za čast Beograda; on
sumanuto hita u tu slavu da stigne pre tri časa. Trička odjednom ukoči nešto
jače od znanog straha: zašto baš tačno u tri časa? Zašto ne u četiri, u pet,
zašto ne u šest? Vrelina i tresak ga baciše nekuda, viknu ili pomisli: koliko je
sati, gospodine majore? Tminu mu raznese blјesak, progleda: leži pored
krvave mačke i odvalјenog ragastova na vratima. Pipa mačku, jeste mačka,
mlaka je, gleda ga šarenim očima a krv joj curi iz usta; hvata kvaku, šklјoca,
Jeste kvaka i vrata jesu. Okolo grmi. Pokreće ruke, i noge, ustaje: nije ranjen.
Nije! Krupno drhti. Da li je prošlo tri časa? Izvuče sat iz džepa: tri i petnaest, i
sedamnaest. Živ sam opet. Gde mi je komandant?
Među skršenim šimširima baulјa major Gavrilović, gologlav, šinjel mu je
krvav na leđima i glava mu je krvava. Pritrča mu, obujmi ga oko grudi da ga
pridigne, iz vrata mu šiba krv:
 Pusti me... Ko si?
Ordonans Tričko, gospodine majore. Lezite, sedite da vas previjem!
Ne gazi mi naredbu. Koliko je sati?
Tri i sedamnaest. Tri i dvadeset.
Nađi kapetana Grujića... Prenesi... Moje naređenje važi. Tačno u tri. Do
poslednjeg vojnika... Tačno u tri...
Da vas najpre previjem, gospodine majore — vadi zavoj iz torbe.
Naredio sam da se ranjenici iduće noći pokupe... Vrši dužnost, naredniče...
Tričko ne može da ga ostavi, pokuša da mu zavojem obavije vrat i zaustavi
krv, major Gavrilović krklјa:
Gubi se... gubi se na svoju dužnost... Strelјaću... boga ti lјubim.
Šta da činim? — glasno se pita. Ka železničkom nasipu i keju treskaju
bombe i čuju se jurišni urlici obe vojske. Gde sada da nađe kapetana Grujića?
Poginuće, neće ga naći. Spašće i sebe i komandanta. Ko može znati šta mu je
sada naredio komandant ako preživi, zar ga sme optužiti za kukavičluk zato
što mu je spasao život? Prilazi mu i hitro mu zavojem obvija vrat da mu
zaustavi krv. Vatra se približava, naši odstupaju! Kako da nosi ovu
lјudeskaru? Potrča ka Dušanovoj ulici preskačući mrtve i ranjene, spazi dve
žene kako na ćebetu nose ranjenika, reče im da ga ostave i pomognu mu da
iznese teško ranjenog majora Gavrilovića. Žene ga bez reči poslušaše i
potrčaše za njim. Seti se onih vrata pored kojih je ležao, skide ih sa ragastova
i na njih, uz pomoć žena, položi komandanta, koji se od drmusanja osvesti,
jeknu i pogleda ga s mržnjom:
Kako smeš da gaziš moje naređenje, boga ti lјubim... Marš... — promuca I
izgubi svest, a on reče preplašeno i nad samim krvavim licem komandanta:
Razumem, gospodine majore!
Položenog na nosilima, sa ženama ponese ga u grad, da ga spase, da se
spase. U vojnu bolnicu će ga odneti, samo što duže da ga nosi, što dalјe da
bude od Dunava i Dorćola gde ostadoše Carić i Pub. Smenjuje žene i dečake,
ali sebe ne smenjuje: da je bolnica i navrh Avale, ne bi ispustio ovaj teret,
izdahnuo bi s njim da se iskupi: tamo, u grmlјavini, ostali su Pub i Carić. Zbog
toga mu se plače, ali istovremeno i grca od neke silne miline.
 25

... Pod neprekidnom artilјerijskom vatrom, pred veče stigosmo na Dorćol i

preko nekih žandara uhvatismo vezu sa našim strelјačkim strojem.
Došao sam tamo gde mi je naređeno: na položaj Sremskog dobrovolјačkog
odreda u Banatskoj ulici i jedinog preživelog oficira, hrabrog poručnika Živana
Kezića. Od one hrabre posade koja već punih 15 sati odoleva navali neprijatelјa,
ostali su samo ostaci. Sremski odred je uništen. Uništen je i 2. bat. X
kadrovskog puka, žandarmerija ukoliko nije sva izginula, rastrojena... Masa
mrtvih po ulicama, po dvorištima i rovovima, a oni što su još živi, više ne liče
na lјude, već na aveti. Svaki je izgledao kao da je nekim ognjem spržen, a mlada
lica bila su smežurana kao u staraca... Svaki je imao unezveren pogled koji je
odavao preživlјene duševne muke... Obilazeći rovove naiđem na ostatak čete
kojom je komandovao teško ranjeni podnarednik i koja beše opkolјena sa tri
strane, ali se i dalјe hrabro borila. U njenom uzanom rovu bili su jedan preko
drugog mrtvi i smrtno ranjeni vojnici, tako da su zaravnili rov iz kojeg su se
živi još borili. Jauk ranjenika prignječenih mrtvim drugovima, nisam mogao
izdržati... — svedoči Zdravko Vesković, komandir Pionirske čete.
 26

Iako pade noć i poče kiša s vetrom, bitka na Dorćolu i u čitavom Beogradu
ne jenjava; neprijatelјska artilјerija sa zemunske i banatske obale i monitora
na Savi u Dunavu tuče žestinom kao da počinje napad. To Bora Pub ne
doživlјava samo kao neprijatelјsku snagu n njegovo nadmoćno borenje za
pobedu; ovo rušenje srušenog, palјenje zapalјenog i ubijanje mrtvih,
doživlјava kao oholost jedne bezmerne mržnje kojoj je više od ratne pobede
stalo do protivnikovog, srpskog poniženja. A pošto posle drugog juriša nije
uspeo da se probije do ribnjaka i možda spase Carića, sa vešću da je smrtno
ranjen i major Gavrilović, a bez glasa o Tričku, Bora Pub se muči u sebi da
mu ne izgubi smisao i onaj rat koji mu je noćas postao neminovnim: ubijati
ubice.
Šunto Zlatiborac mu donese odnekud konzervu mesa i flašu vina; od
mesa uze nekoliko zalogaja, pojede komad hleba i nadušak ispi pola flaše
vina. Ostatak svoje čete pridružio je ostatku Sremačkog dobrovolјačkog
odreda, stavio se pod komandu poručnika Živka Kezića i čeka njegove
komande. Sedi uz topao zid kuće koja je gotovo izgorela i toplina zida veća
mu je prijatnost od svih blagodeti kojih može da se seti. I da ga poručnik
Kezić ne uznemirava svojom ostrašćenom mukom za osvetom drugova i
Beograda i pripremama za juriš samo sa bombama i bajonetima tačno u
ponoć, on bi zaspao na ovoj zgarišnoj toplini i ne bi se pomakao ni pred
austrijskim nazublјenim bajonetom. I udisanjem smrada požara i bitke,
ubeđuje sebe: ne sme da zaspi, noćas mora da vrši dužnost; mora to po
osećanju poniženja i tuge što je čovek, po nekom moranju koje je iznad
nacionalnih i moralnih obaveza, iznad časti i dostojanstva, iznad
Gavrilovićevih ratnih cilјeva, njegove nade i inata. Sada je nesposoban, a
nema ni volјe, da razjasni sebi sadržinu i smisao tog moranja. Čemu i ta
muka? Treba bez ikakvih misli još koji trenutak uživati ovu toplinu sagorelog
lјudskog doma, pripiti se uz ovaj topli zid i grejati se. Koliko li je patnje, laži,
gluposti, u tom vrelom pepelu koji ga greje? A čemu i to džaranje po
zgarištu? Drema i sluša:
Šunto Zlatiborac se raspituje kod poručnika Kezića šta sve vojnik mora da
uradi da bi dobio Karađorđevu zvezdu; poručnik Kezić veruje da
Karađorđevu zvezdu zaslužuju samo mrtvi branioci Beograda i glasno brine
da li je neprijatelј zauzeo celu Čukaricu i Senjak.
Tačno u ponoć izvršiše uzaludan napad bombama i bajonetima i, posle
klanja po zgarištima i ruševinama, ostaviše još desetak mrtvih i dozivanja
majki na oba zaraćena jezika. Poručnik Kezić sa četničkim iskustvom svakom
jauku imenuje rane, a Bora Pub, da ga ne bi slušao, ostavi vreo zid i prisloni
se na mlak. Mučen strašću za osvetom koju mu razgoreva svaka pogibija
njegovog vojnika, poručnik Kezić ponovi juriš bombama i bajonetima u tri
časa, ali ih ponovo odbaciše na polazni položaj. Neprijatelј ih žestoko napade
u svitanje, ali ga i oni vratiše na sinoćne položaje. A kad u jutarnjoj
pogaravlјenoj magli jasnije ugledaše ruševine i kratke dimove sa zgarišta koje
razbacuju granate stvarajući niske crne oblake, ordonans pukovnika
Tufegdžića, komandanta odbrane gradskog sektora, donese naređenje da se
neprijatelј najenergičnije proganja iz grada i sateruje u Dunav, poručnik
Kezić zadobi pred Borom Pubom neprikosnoveno pravo da čitavog dana
očajnički juriša za svoju osvetu. Bora ga sledi tupo, bez straha, plašeći se
samo da ne sedne ili osloni se na vreo zid: zaspao bi istog trena. Više ne oseća
nikakav razlog za povlačenje ili bežanje iz Beograda: svejedno mu je gde
ubija i kad će biti ubijen. Pa ipak, na trenutke mu zbog nečega svitka nešto:
ako ga ne ubiju, poslednji će da napusti Beograd.
U suton ne odoleše silovitom frontalnom napadu neprijatelјa i povukoše
se ka Knez-Mihailovoj, do Pozorišta i Uprave fondova, na barikade koje behu
spremile čete novopazarskih muslimana i Vardaraca. On se seti: pola
kilometra nizbrdo — Dobračina 26, prva vrata levo. Ta Lenka možda je noćas
sama: uzdrhta. Šmugnuti tamo, okupati se, strovaliti se u postelјu pored
tople, snažne žene? I u svanuće nastaviti ubijanje. Ali ako je i noćas pobratim
bez kapi krvi osvojio tu dominirajuću tačku mog Beograda, moj Knez-
Mihailov venac, moje Terazije, moju Slaviju? Taj delić otadžbine koji bi za
nekoliko časova bio samo moj, prostor jednog ležaja od tolike Srbije, samo
jedna topla postelјa od miliona postelјa, za jednu skraćenu noć? Od tolikog
naroda za čiju odbranu i slobodu mora da pogine, od miliona za spavanje
udvoje podnošlјivih Srpkinja, zar on nema pravo na neku Lenku, neku kurvu
koja mami svojim tobožnjim strahom da u ovim noćima spava sama, a njena
podvodačica joj diže cenu, tvrdeći da je „porodična žena“? Kad bi sada otrčao
tamo i ostao do zore, za poručnika Kezića i sve vojnike bilo bi to gore no
predaja neprijatelјu, bila bi to najsramnija izdaja otadžbine. Eh! Nemoćna,
jadna, posrana životinjo što ubijaš isto tako posrane životinje, koje će ti
svojim nazublјenim bajonetom rasuti creva na beogradskoj kaldrmi! Pade
raketa i osvetli mu barikadu i njih po pločnicima, zaklokota mitralјez, otvori
se borba: ona mu dođe kao spas od sebe samog. Pribra se i sa desetinom
vojnika i poručnikom Kezićem privuče se kafani „Ruski car“ u kojoj oko
stolova sa svećama sede Austrijanci. Zapalјene sveće ga podsetiše na bdenje
oko mrtvog ujaka. Kafana mu liči na ogromnu mrtvačnicu, i on, ne sačekavši
Kezićevu komandu, prvi, s nedoživlјenim uzbuđenjem, opali u veliko
prozorsko staklo. U sveće. Plotun porazbija stakla i pogasi sveće; iz mraka se
razlegoše jauci i on pobeže od njih na barikade, pokušavajući da se seća
ujakove sahrane. Ali za sećanje ne bi vremena: razviše se borbe po ulicama i
oni, sa ostatkom nekih četa koje se sliše u centar, počeše povlačenje ka
Cvetnom trgu i Tašmajdanu.
Kako se približava zora, neprijatelјska artilјerija sve žešće tuče centar
grada; čitavog dana nastaviše se juriši i povlačenja. Šunto Zlatiborac jedva
čeka komandu da svira u trubu, ne prestajući da ga nutka oplјačkanom
čokoladom. Zbog takvog umora, čini mu se, ulične borbe gube onu
jučerašnju žestinu; sve manje oseća opasnost, jurišanja i odstupanja, panična
bežanja i suludi kontranapadi liče mu na prizore iz francuskog ratnog filma
koji je gledao u Nišu. Ljudi i zgrade nemaju jasan obris, sve plovi u nekoj
izmaglici, razliva se u prostoru. Ni eksplozije granata i bombi nemaju ono
prekjučerašnje i jučerašnje zastrašujuće dejstvo. Ono poslednje padanje i
poslednji pokreti smrtno pogođenih više mu ne izazivaju ni strah ni jezu.
Ubijanje je postalo košmarni, nesmislen, izrazito ružan rad: grade se barikade
i od šporeta, šifonjera, kreveta, buradi. Ulice su zakrčene ruševinama; lako je
naći zaklon za odbranu; lako je i privući se do gomile pobednika i baciti
bombu. To vrlo često čini Šunto Zlatiborac, uvek uzvikujući:
Opa, bato!
On jedini i galami, što više ne smeta Bori Pubu; a pred noć poče i teška
kiša i ućuta borbene uzvike obe vojske. Komande više niko ne izdaje, svako
čini ono što mora; Bora Pub sluti: lјudi se s ostatkom snage muče da još
nekog ubiju pre no što budu ubijeni; i čini mu se da to ne čine iz mržnje.
Ali u sumrak Austrijanci ih sa tri strane i nesagledno brojniji opkoliše na
Cvetnom trgu, razbiše i poubijaše oko pilјarskih tezgi, a Boru Puba jedva
spase Šunto Zlatiborac, izvodeći ga kroz pekaru i dvorišta ka Aleksandrovoj
ulici gde ih presrete kolona Austrijanaca, pa oni šmugnuše u podrum sa
stolarskom tezgom i gomilom belih čamovih krstača. Od suvote i mirisa
čamovine njemu se toliko prispava da samo stiže da kaže Šunti Zlatiborcu da
ga probudi oko ponoći, i opruži se po krstačama.
Tako ga zabole buđenje da zakuka, kao da ga nazublјenim bajonetom
bodu; jedva shvativši da ga budi Šunto Zlatiborac, promumla: — Pusti da me
ubiju — zagrli krstače za spas, zaspa, ali ga Šunto Zlatiborac uze u naručje i
podiže sa gomile krstača. Tišina se sruči na njega i osvesti ga: prema svetlosti
čkilјavog fenjera okačenog na zidu, ugleda austrijskog oficira s kabanicom i
prestravlјen jurnu ka vratima, sudari se sa starcem oslonjenim na vrata,
ukopa ga smeh:
Ne boj se, gospodine naredniče... To sam ja, Šunto Zlatiborac. To ja
simuliram. — Smeje se likujući, pobednički, i ispriča mu kako je iz zasede
ubio švapskog oficira i dva vojnika koji su ga na konjima pratili, zaplenio mu
belog konja i obukao se u oficirsko. — Odavno je prošla ponoć. Sad ću tebe da
sprovedem do naših položaja, pa ću ja na belom konju, oficirski, da špaciram
po Beogradu. Oću malo da simuliram oficira i zajebavam carsku vojsku.
Bora Pub sede na krstače da popuši cigaretu i uveri se da ne sanja: Šunto
Zlatiborac jeste u uniformi austrijskog oficira, a starac u kožuhu, koji ćuti i
puši, verovatno je vlasnik ovog podruma i ovih čamovih krstača. Da li ih je
pravio da zaradi ili iz hrišćanskog srca, ne zanima ga sada, kao što nema volјu
ni da se suprotstavi suludoj nameri Šunte Zlatiborca. Ali odlučno odbi da ga
on izvodi iz Beograda, pojede grozd koji mu s paklićem duvana pruži starac,
uze torbicu s bombama koju je sinoć poneo sa Cvetnog trga, izađe na ulicu u
mrak i stade zgromlјen mrklom tišinom.
Nigde svetla, nikakvog znaka života. Sam je, a nije u sebi sam. U njemu je
neko koji može i ono što nikad nije ni pomišlјao da može. Neko ko je ubijao i
kad nije morao. Onaj što je pucao u lјude koji su u „Ruskom caru“ sedeli oko
stolova sa zapalјenim svećama. Zacvokota i osloni se na zid. Ne zna koliko
mu je dugo srce tuklo o kamen: čije je ono? Onoga koji može da ubije čoveka
i kad on sedi za kafanskim stolom, ili ovoga koji cvokoće? Zažele da onoj
Dušanki iz niškog parka uzme ruku. Da čuje nečiji korak. Bilo čiji glas iz ove
mrtvine. Samo brbor nevidlјive vode i šlјapat kiše sa streha. Ne može da se
makne, nema ni kuda. Toliko mu je jeziva tišina da on želi da je razbije
bombom. I učinio bi to da ne ču kako u njegovoj blizini nevidlјivi Šunto
Zlatiborac uzjaha nevidlјivog konja i rasu topot ka Terazijama. Taj mu topot
otkri prostor, podstaknu ga, usudi se da krene.
Ide pločnikom, spotiče se o leševe; ti meki udari pune mu jezom noge,
kleca: za ubijanje moraju se imati neke ideje. Te krupne, banalne, svim
lјudima iste reči. Bez takvih izgovora mi smo i sebi samo obične ubice. Mora
se imati ratni cilј, mora se pristati na veliku obmanu. Poče da sreće austrijske
patrole, pobeže u Ratarsku ulicu, opet, i češće, gazi leševe: meke prepreke ka
cilјu. Pragovi njegovog gađenja. Stvrdle gomilice jeze, muke, besmisla koje će
za nekoliko sati neizdržlјivo zasmrdeti. I poraz i pobeda isto smrde. Zašto to
lјudi ne zapamte? Čuje: ka Dorćolu truba svira pojutarje. Prilepi se uza zid,
zaustavi disanje: pojutarje se preliva u neku pastirsku pesmu — on je! Šunto
Zlatiborac. Svira mrtvom Sedmom i Četrnaestom puku, Sremcima,
Banaćanima, žandarmeriji... Polazi lagano, jedva korača, staje: sada blizu, u
Paliluli, truba svira pojutarje i završava pastirskom pesmom. Polazi smelije,
upade u rupu od granate, spotiče se o slomlјena kola i ubijene konje, kod
„Kamenovića“ ugleda veliku vatru i gomilu Švaba oko nje. Svrati u
Groblјansku, ali ga zaustavi topot od Tašmajdana: konj kasa Aleksandrovom
ulicom ka vatri ispred kafane „Kamenović“; sačeka da vidi: pored vatre i
gomile Austrijanaca koji se malo skloniše, prokasa beo konj sa jahačem u
crnoj kabanici... On je! bez straha svrati u Bulbulderski potok, ču pojutarje sa
Crvenog krsta i uputi se tamo, možda će ga sresti i s njim sići u Marinkovu
baru, pa ka Torlaku. Na Crvenom krstu uplašiše ga petlovi, ali sa Čubure
truba svira juriš. Plotunska palјba, mitralјez. Poginuće Šunto Zlatiborac,
Beograd će biti osvojen, reče glasno i požuri niz brdo. Ka Slaviji se okonča
juriš. Iz mraka zaustavi ga: jao, majko. I uplašeno i obradovano uzdrhta od
nečijeg jauka. Sluša ga i kao da iz tame uvire u njega disanje, gledaju ga oči
molbeno. Priđe jauku:
Iz kojeg si puka, druže?
Ranjenik ne odgovara. Kresnu žigicu, ne upali, mokra je, pokuša
nekoliko, ne upali.
Gde si ranjen? Zašto ćutiš? Jesi li ranjen u vilice? Jaukni da znam.
Ranjenik ćuti. Kiša. Šta da radi? Kako da ostavi ranjenika da ga ubiju
Švabe, a naši položaji sigurno nisu daleko? Ne može i s takvom izdajom da
spasava svoj posrani ostatak iz bitke za Beograd. Kleče pored ranjenika:
Jaši me! Šta čekaš jaši! Svanuće.
Ranjenik se ne miče. Opsova mu boga i grubo ga natovari na leđa, pa
krenu niz brdo preko njiva i vinograda. Ranjenik poče da ječi, obuhvativši ga
oko vrata. Ugleda vatru pred sobom i nekoliko Švaba oko nje. Mora da ih
zaobiđe. Ranjenik poče da mu steže vrat.
Ne boj se. Ne steži toliko, zadavićeš me! — mumla, ranjenik ga jače steže.
— Pusti me, kukavico! — sjuri se u potok, Švabe opališe nekoliko pušaka,
ranjenik ječi iz sve snage i davi ga. Baci ga na zemlјu, jedva se uzdrža da ga ne
izgazi. Ali od pada ranjenik zamuče, verovatno onesvešćen, i on ga, znojav,
grubo natovari na leđa, jedva iznese iz potoka i stade: truba svira juriš sa
Velikog Vračara. Gusta puščana palјba s bombama. Stoji s ranjenikom na
leđima i čeka da pogine Šunto Zlatiborac. Ali palјba traje i on produži uz
brdo u svitanje sa kišom, teturajući pod svojim neizdržlјivim teretom koji mu
steže vrat i davi ga, pa se brani laktovima, psuje i kad mu se smrači od bola,
da se spase davlјenja, on zbaci s leđa ranjenika koji jeknu.
Ja te spasavam, idiote, a ti me daviš!
Pa ti me nisi spasao. Ja nisam vaš, čovječe — kaže ranjenik i otegnuto
jauknu,
Kako nisi naš? Čiji si? — naže se nad njim: u svitanju ugleda
austrougarsku uniformu na ranjeniku i odskoči preplašeno: — Ti si njihov!...
Ti si mi brat! Majku ti bratsku!
Ja sam carev vojnik, gospodine feldvebel.
Ti si naš Švaba, da ti mater carsku! Zašto mi odmah nisi rekao ko si?
Bojao sam se da me ne ubiješ. Ranjen sam u grudi, a moji me sinoć
ostaviše i odjuriše za vašima.
Za našima, idiote carski!
Vi nemate lјekara ni bolnice... Šta će sada sa mnom biti? Vi ste mene
upropastili, gospodine feldvebel. Ja sam propao, šta ću sad... — carev ranjenik
plače.
Dok tvoji ne stignu, crkavaj na ledini! — plјunu ga i pođe uz kosu,
poražen još jednim besmislom. Uskoro ga zaustavi srpska straža; predstavi im
se i upita za štab. Vojnici mu pokazaše rukom na belu zgradu, više šlјivara.
Posle deset koračaja, okrenu se vojnicima i reče im da ispod šume leži ranjen
naš Švaba, koga treba odneti u previjalište. — Prebegao je k nama, odnesite
ga odmah u previjalište! — doviknu im prezirući sebe.
U rano jutro oficir iz štaba za Odbranu Beograda privede ga generalu
Mihajlu Živkoviću da mu ispriča šta se noćas događalo u Beogradu, pošto je
on poslednji branilac koji se spasao. Rošav general stoji uz mapu Beograda,
pas mu je pod stolom i dugo ga sumnjičavo posmatra, dok progovori:
I ti si, naredniče, poslednji srpski vojnik koji je jutros napustio Beograd?
Nisam poslednji, gospodine generale. Kad sam se ja izvlačio iz Čuburskog
potoka, jedna naša trupa sa Velikog Vračara vršila je juriš ka Slaviji. Borba je
trajala do svanuća.
Znaš li koja je to trupa?
Znam, gospodine generale. To je četa Šunte Zlatiborca.
Veličanstveno! Tako se brani srpska prestonica! Kapetane, donesite mi
predlog da Šuntu Zlatiborca odlikujem Karađorđevom zvezdom prvog
stepena.
Bora Pub se osmehnu.
 Ti si uveren da je ta junačina zaslužila najviše odlikovanje?
Sasvim sam uveren, gospodine generale.
Hvala ti, naredniče. Odmori se, pa se javi na raport komandi puka.
Bora Pub pozdravi i izađe da traži suvo mesto i zaspi. Ali ispod strehe i
stepenica skoči ka njemu i zagrli ga Tričko Makedonac:
Živ si, živ si... boga ti lјubim.
Ne verujem. Šuntu Zlatiborca odlikovao sam Karađorđevom zvezdom.
Vodi me negde na suvo da legnem.
GLAVA PETA
 1

Kralј Petar od svanuća strepi i pogleda na Bukulјu i Rudnik, a kiša linu u

zaranke i zateče ga u crkvi toliko očajnog da je ne zapazi, iako se majstori i
klesari koji popločavaju ulaz mokri zgomilaše u crkvu. Zaustavi ugrađivanje
sarkofaga koji je sedamnaest santimetara kraći od predviđene mere, a
nekoliko mermernih ploča šire su po dva do tri santimetra od prostora njima
namenjenog; zidari su sa nepojmlјivom alјkavošću postavili tri reda podnih
ploča do ulaznih vrata, talasaju se, spoticaće se lјudi. Kralј, ogrnut
generalskim šinjelom, stoji na prvom stepeniku naosa, pod njim je arhitekta
Jovanović:
Ja sam, Vaše veličanstvo, dao tačne mere. Možete da proverite projekte.
Ma kakve vaše tačne mere, kakvi vaši projekti, za nepismene lјude! Zašto
ih niste kontrolisali?
Svojom čašću vas uveravam, Veličanstvo, kad god sam bio u majdanu, ja
sam kontrolisao mere. Ali majstori su pometeni približavanjem Nemaca i ne
vide šta rade. Tolike povrede poslednjih dana prouzrokovane su strahom.
Ostavite vi to! Pre petnaest dana tražili ste da vam povisim dnevnice i ja
sam vam i treći put ovog leta ispunio takav zahtev. Pilleur sans scrupules!
Teško narodu sa takvim inženjerima. Eh, za sve sam ja kriv... Dans se pays, il
fallait être inspecteur de police, pas roi. A gde vam je materijal za prilaz crkvi,
kada će da stigne građa za čuvarevu kućicu? Na gradilištu je ršum, a Nemci
dolaze, gospodine Jovanoviću!...
Šta ja mogu, Veličanstvo, kad u ovim danima lјudi samo misle kako glave i
decu da spasu. Noćas je nekoliko radnika pobeglo.
Ne pravdajte se približavanjem neprijatelјa! Manasija i Kalenić su zidani
kad su Turci u Kruševcu bili. Da ste savesno radili, mi bismo, moj gospodine,
do Velike Gospojine završili crkvu i Karađorđeve kosti preneli.
Ađutant, pukovnik Todorović, raportira mu za leđima da ga iz Vrhovne
komande mole da dođe na telefon.
Neka me ostavi na miru Vrhovna komanda! Nemci će ovde stići za tri
dana, šta ćemo uraditi dotle? Karađorđa ne mogu sahraniti. Nezavršenu
crkvu osvojiće mi Švabe... Une catastrophe, une véritable catastrophe... —
zamuče i osta zagledan u tamu kripte.
Nјegovo kralјevsko visočanstvo, prestolonaslednik Aleksandar, moli vas,
Vaše veličanstvo, da odmah dođete na telefon — ponovo mu se obraća
pukovnik Todorović.
Recite mu da mi se javi u sedam sati — okrenu se i ugleda gomilicu zidara
i kamenorezaca u priprati: — Vi, gospodo, čekate kafu i konjak?
Lije kiša, Vaše veličanstvo.
Kiša?! — hitro se uputi ka vratima, oni mu se razmakoše za prolaz. Kralј
stade pod portal i zagleda se u tešku kišu što se navalila na Topolu; posle
nekoliko trenutaka zanemelosti, promuca: prava katastrofa! — Vrati se
lagano mramornom tišinom u kriptu: — Molim vas, svi iziđite iz kripte. —
Kad se inženjer i majstori povukoše u pripratu, on se prisloni na sarkofag: —
C'est la débâcle de la vie Pierre Karađorđević... Kralј je kralј slobodama koje
osigurava građanima i zadužbinama koje podiže u svojoj kralјevini. Slobode
ne bi onakve kakve je želeo Srbiji, a sada ona gubi sve. Zadužbinu koju je
zidao ne završi. Nikada je neće završiti. S lјudima koji nemaju svetinju u duši
ne zida se svetinja. Zidao je u svetu u kome ništa nije sveto. On mislio na
Boga i večnost, svi oko njega ne sebe i sadašnje. La débâcle d'un autre
Karađorđević... Zašto ne ostade Pjer Kara, poručnik, kapetan francuske
vojske ?
Bruje kubeta od artilјerije i kiše.
A ako je svako čovekovo građenje uvek usred lјudskog razgrađivanja?
Možda je tako od građenja piramida: svest imaju samo projektant, umetnik, i
naručilac, vladar. A šta biva kad je i projektant malverseur, kad jedino ktitor i
poneki zidar i kamenorezac imaju svest i volјu da pobede prolaznost lјudsku?
Ako je i kralј Milutin sa ovakvim lјudima zidao crkve, on im je sigurno za
svaku neispravnost odsecao ruke. Ni despot Stefan Lazarević nije bio
parlamentarni vladar i demokrata. Podanicima je kosti lomio i krv pio
gradeći Manasiju i one resavske zidine. Od faraona i Justinijana do Nemanje
i cara Lazara, niko nije zidao hram i zadužbine od svoje ušteđevine i mesečne
apanaže koju mu cedi Skupština, a novine zaviruju u svaku paru dvorske
liste. Tiranija zida za večnost. To ne može ustavni kralј jedne sirotinjske
zemlјe, koji za deset godina ne može da skupi više od pet stotina hilјada
dinara, a od kuhinjskih ušteda treba da kupi olovo za pokrivanje crkve. Ne
može.
Kralј podiže glavu i ugleda nad sobom pokislog pukovnika Todorovića:
 Nјegovo kralјevsko visočanstvo Prestolonaslednik mi je naredio da sutra
ujutru počne naša evakuacija iz Topole. Dva kamiona za nas stići će u zoru.
Prestolonaslednik će vas sutra uveče čekati u Kragujevcu.
Saopštite Vrhovnoj komandi da mi ne šalјu kamione. Ja neću iz Topole.
Mahnu mu rukom da se udalјi, pa pođe ka vratima i više njih, na preseku
tavanice i zida, ugleda mlazeve vode i stade: radnici se tiho sabiše uza zidove
gledajući u pod, a on osta nekoliko trenutaka, ukočen pred prokišnjavanjem,
pa ispusti štap i, kao mesečar, pođe po crkvi, zagledan u njena kubeta. Kada
na centralnom kubetu spazi veliku mrlјu od vlage, on smalaksa i zgrči se na
slomlјenoj oplati: i Prvovenčani, Uroš, Dušan Silni, i kneginja Milica, svi su
oni za prokišnjavanje kubeta — odsecali glave! U slobodi se ne zida za
večnost. Sloboda gradi za danas, do prvog, mraka, do prve kiše. Demokratska
vladavina ne ostavlјa zadužbine i hramove, ona zida samo što je korisno.
Osta nepomičan dok se toliko ne smrači da više ni prozore ne vidi. Nije li
taj konačni poraz tvoje životno uverenje? Žališ li što si hteo da i lјudske
slobode budu tvoja zadužbina? Doktor Simonović i Zdravko uđoše sa
fenjerom i, pošto mu pronađoše štap, povedoše ga u kuću. Odbi da večera,
zamoli da mu se čaj sa lekovima protiv kostobolјe donese u krevet i leže
pored utulјene lampe: osim nasilјa i guranja ruke u državnu blagajnu, da li je
bilo i drugog načina da u slobodi završi svoje zadužbine — bolnicu i crkvu? A
možda je nezavršena crkva kazna božja za onaj strašni, neokajani greh. Ili je
sve u njegovom životu odlučeno sudbinom Srbije: u njenom slomu da
nestane sve što je pokušao i započeo.
Pukovnik Todorović mu raportira: vojvoda Putnik ga moli da dođe na
telefon. Tom prvom srpskom vojniku već mora da se odazove.
Dobro veče, gospodine vojvodo. Žao mi je što ne stigoh da se ja vama
javim.
Veličanstvo, neprijatelј nezadrživo napreduje na celom severnom frontu.
Moramo se žurno povlačiti kako bismo izbegli opkolјavanje i uništenje
vojske. Za tri dana Topolu će tući dalekometna artilјerija.
Neka tuče. Kako vojska podnosi odstupanje?
Vojni i državni razlozi, Veličanstvo, nalažu da se sutra povučete u
Kragujevac.
Ja se, vojvodo, neću povući iz Topole dok Karađorđeve kosti ne prenesem
u novu crkvu.
A i krov mora da se popravi. Crkva prokišnjava na nekoliko mesta.
Vrhovna komanda ne može ostaviti Vaše veličanstvo u neposrednoj
opasnosti. Ja vas molim da najkasnije sutra...
Brinite vi, gospodine vojvodo, za armije i slagališta municije, a ne za
starog kralјa. Povlačite na vreme vojne magacine, a dvor neka se spasava
svojim strahom. To vam poručujem.
Mene zakletva obavezuje da branim i svoga kralјa.
A kralјeva zakletva oslobađa svog vojvodu te brige.
Oprostite, Veličanstvo, ali ni vladar ne može biti oslobođen kralјevske
dužnosti prema otadžbini i vojsci. Prinuđen sam zatražiti od vas da sutra
ujutru dozvolite evakuaciju vaše imovine i stvari do kojih vam je stalo.
Moja imovina — to je moja zadužbina. Ona je, vojvodo, i sazidana da se ne
povuče ni pred jednim srpskim neprijatelјem. A pošto crkvu nisam završio,
nemam pravo ni da se povučem. Zbogom, vojvodo.
Noć provede u retkom snu, iscepanom brigama, razočaranjima,
kajanjima. Nekoliko puta je ustajao i proturao ruku kroz prozor da proveri
pada li kiša, dugo ostavlјao dlan na kiši, čekajući da prestane, zagledan u
tamu koja mu je prekrila crkvu, odlučivši da se ni u kom slučaju ne povuče
dok u njoj ne sahrani Karađorđeve kosti. Ubica, knjaz Miloš, za dokaz svoje
vernosti sultanu, poslao je Karađorđevu odsečenu glavu u Carigrad.
Decenijama ga muči ta srpska istina: zar smo poraženi, i glavom voće ustanka
morali Turcima da posvedočimo odanost?
Čim se malo rasvanu, on sa Zdravkom pođe u crkvu da vidi širi li se
prokišnjavanje. I kad ugleda mrlјe od vode u oltarskoj apsidi, pobeže iz crkve;
obiće bolnicu u Topoli — odelјenje za centralno grejanje puno vode. Na
povratku u svoju kuću, Zdravko mu dva puta bojažlјivo reče:
Čujem artilјeriju, Vaše veličanstvo.
Nisam te ništa pitao. Vrši svoju dužnost.
Inženjer Jovanović ga presrete vešću da su noćas pobegla tri zidara i
limar.
To me se ne tiče, gospodine. Ja vam sada ne kao poslodavac, nego kao
kralј Srbije, naređujem da do sutra uveče popravite sve krovove koji
prokišnjavaju n zidove koji propuštaju vodu. Želim da se podsetite: moj deda
Karađorđe pucao je i u brata... A ja sam... Ovo je rat!
Kralј uđe u svoju sobu i, pre no što pristupi sabiranju izvanrednih
izdataka, odvoji novac za pomoć nevolјnicima, koje je, zajedno sa uručiocima
novca, u svojoj blagajničkoj svesci beležio pod raznim šiframa; činio je to da
bi sačuvao i kralјevsko dostojanstvo i čast primalaca: kralјeva pomoć mora
ostati tajna. Pomisli da za ovaj mesec svima smanji pomoć, ali brzo odluči da
to ne čini: možda je to njegovo poslednje kralјevsko dobročinstvo.
Pukovnik Todorović mu prijavi dolazak valјevskog prote Božidara
Jevđevića; kralј se kao vedrom danu i tihom frontu obradova svom vernom
drugu iz hercegovačkog ustanka 1875. Tog sveštenika i četovođu iz Gacka s
kojim je posle poraza ustanka bežao iz Bosne, on je primao kao prijatelјa kad
god ovaj zaželi.
Prota, Božidar, sa mokrom mantijom i kamilavkom, svečano i smerno se
saže da mu polјubi ruku, ali kralј to ne dozvoli, već ga zagrli n polјubi u
obraz:
Dobro mi došao, Božidare! Sam mi te Bog poslao u ovaj dan. Sedi. Ne
čuvaj kralјevu stolicu, ako si mokar i kalјav... Donesite topao čaj, doručak, sve
po redu. Otkud ti, Božidare, u ovoj nesreći?
Beži se. Opet beži Srbija, moj kralјu... Pođoh i ja za našom muškom
decom. Pa svratih da te pitam kuda ćemo i dokle, eto tako...
Verujem da Rusi i Francuzi neće dozvoliti da Srbiju pregaze. Ja se uzdam
u obećanje saveznika da će iskrcati veliku armiju u Solunu i udariti na
Bugare s juga.
Bojim se, kralјu, da njihova pomoć ne odocni. Ali najpre da te pitam za
Đorđa. Čujem da ti je sin ranjen u Beogradu.
Jeste, hvala bogu. I što je ranjen i što je živ.
Tako je, kralјu. I neka mu uz božju pomoć rana što pre zaraste... Dugo
živim, mnoge nesreće i velika iskušenja pamtim, ete tako... Nikad me nije
bilo toliko strah za Srbiju, kao ovih dana. Kao da se čupa s korenom... —
poćuta, pa dodade, tiho, nagnuvši se k njemu: — Ovo što se zbiva nije samo
rat, Petre Mrkonjiću. Nije ovo naš rat. Svako sada nekom za zlo u miru
ratuje.
I kralј poćuta zagledan kroz prozor u crkvu: Ali, kao što je vazda bilo u
našoj prošlosti, naći će se lјudi koji će uzeti barjak i jurnuti na silu. Kao ti,
proto, 1876. kad nas u ćorkovačkom logoru bezizlazno opkoliše Turci. Iako
su bili jači, zar ih nismo potukli, Božidare? Zar smo jedared u istoriji bili
ovako beznadežno opkolјeni od jačih. Pa smo jurišali i pretrajali, moj
Jevđeviću.
Prota Božidar ispi čaj nadušak, zagleda se kralјu u oči i upita ga lagano i
strogo:
Misliš li ti, kralјu, da je za srpsku budućnost dobro ovo kuplјenje sve
muške dece od 12 godina pa naviše i povlačenje njihovo pred vojskom? Liči
mi to, kralјu, na ono Avramovo vođenje sina Isaka na brdo Moriju, ete tako...
 Bogu i otadžbini sve se žrtvuje, proto. To je lјudska sudbina, Božidare.
Ali Bog Avramu zadrža ruku sa nožem n spase mu sina. A ti kralјu, ne
zadrža ruku Pašiću i Putniku. Ne stiže, zar, zbog ovih poslova oko crkve?
Kralј uzdrhta: ovako misli on, ustanički četovođa, slavni nacionalni borac
iz Hercegovine. Gleda ga zapanjeno.
Ja nemam pravo da sve mogu. Ako smo u božjoj ruci...
Pukovnik Todorović raportira da ga prestolonaslednik Aleksandar moli da
dođe na telefon.
Za šta sam ti toliko potreban, Sandra?
Neodložno je, oče, da se danas povučeš iz Topole. Ja ne smem dozvoliti da
Srbiji bude zaroblјen kralј.
Petra Karađorđevića, sine, ne može niko zarobiti. Nema te vojne sile. Ja
ću se iz Topole povući kad ovde završim svoje poslove. Brini ti, nasledniče,
težu brigu — spusti slušalicu i vrati se proti Božidaru, koji govori reč po reč i
sve tiše:
Znam i ja da će biti strašna osveta za naše pobede na Suvoboru i Kolubari.
Još će groznija biti bugarska osveta za Bregalnicu... Ali čuj, kralјu... Ni pred
čim ne treba narod odvojiti od svog praga, svog tora, svoje njive. Tu je on za
sve najjači. Jedno su narod i zemlјa na kojoj obitava. Ako ih razdvojiš, narod
umire, a zemlјa pusti.
Neprijatelј će odmazdama satrti narod, Božidare. Mora pred njima da beži
sve što može.
Ne može se narod spasti od svoje sudbine. Od onog što mu je Bog odredio.
Na svom pragu čovek mora da sačeka svako zlo. A ono što tu pretekne, još se
dublјe ukorenjuje. Kosa travi jača koren, kralјu.
Pa mi se, Božidare, povlačimo samo dok nam saveznici ne stignu. A oni
moraju stići, jer će, inače, Nemci pre Mitrova dana uzeti Carigrad i Bosfor.
A ako nam saveznici ne stignu, šta ćemo onda sa decom?
Kralј ustade, postoja uz prozor zagledan u kišu i radnike na glavnom
kubetu crkve, pa mu se okrenu i odgovori:
Ne znam, oče proto.
 2

Bolest je vojvodu Putnika oborila u postelјu, sve mu je teže disanje, još su

mu teži razgovori sa komandantima koji dvaput dnevno zapomažu za pomoć.
Ali komandanti uporno zovu i on mora, pridržavan od svog posilnog,
Zarupca, da odmili do telefona:
Šta želite da kažete što mi jutros niste rekli, zaboga, Mišiću?
Ako Živkoviću dam puk koji je Vrhovna komanda noćas naredila da mu
uputim, ja za tri dana moram da bežim iz Valјeva.
Morate dati puk. Ako neprijatelјa pred Kosmajem ne zadržimo, on će se
sjuriti niz velikomoravsku dolinu. Vi znate šta tada biva.
Znam, gospodine vojvodo. Ali i sa ovako oslablјenom armijom ja ne mogu
da držim trista kilometara fronta n sprečim prodor u dolinu Zapadne Morave.
To mi je jasno, Mišiću. I ono što ćutite, znam. Pa i dalјe smatram da je u
ovom času najcelishodnije usporiti Makenzenu prodor dolinom Velike
Morave. Zbog bugarske ofanzive i savezničke pomoći koju čekamo.
Koju nećemo dočekati.
Molim vas da prekinemo o tome.
A ja vas, gospodine vojvodo, molim da saslušate čvrsto uverenje: naša
odbrana je nedozvolјeno pasivna. Mi moramo ispolјiti odlučnu inicijativu.
Kakvu? I gde, Mišiću? Čime?
Udarom moje armije u bok Makenzenu.
Otkud su nam trupe za prelomna dejstva? Većim napadom samo bismo
iscrpeli snagu za dužu odbranu i ubrzali slom. Ne razumem. Ponovite.
Ponoviću: sa defanzivnom strategijom i dugom odbranom, težina položaja
naše vojske može biti samo veća. To je moje uverenje.
Možda ćete imati priliku da to dokazujete u Vojnoj akademiji. Sada,
gospodine Mišiću, izvršite moje naređenje.
Spusti slušalicu: on misli da se Suvobor ponavlјa, pa tera svoje: napad,
napad! To više nije strateška ideja, to je ono očajništvo kome je hrabrost
privid. Napad — ta najlakša komandantska hrabrost. Najniža. Nјom se
spasava komandantska čast, njom se slava zadobija, ali za njom samo grobovi
ostaju. Groblјa. Oslonjen na naslon stolice, zažmure da se smiri; ne da mu
telefon:
Govori general Živković. Gospodine vojvodo, ako još danas ne dobijem
novo pojačanje, ja ne mogu do sutra da održim današnje položaje.
Borite se čime imate i koliko možete. U našem duhu su nam sve ratne
rezerve, Živkoviću. U veri i volјi da istrajete.
Duh vojske je nemoćan protiv kanonade Makenzenove teške artilјerije do
koje ne mogu ni da dobace naši topovi, gospodine vojvodo.
Ne slušajte samo nemačke topove. Više, Živkoviću, slušajte vojnička srca.
Pa čim osetite da tutnje od straha, narediti povlačenje na bolјi položaj.
A ja sam ubeđen da naša strateška situacija zahteva da se po svaku cenu
održe današnji položaji.
Opet vam kažem: sada se ne brane položaji po svaku cenu. Brane se dotle
dok naši vojnici veruju da neprijatelј ne gine manje od njih. Moramo
komandovati tako da nam se vojska ni u jednoj bici ne oseti poraženom.
Jesu li saveznici krenuli iz Soluna, šta da kažem vojsci, gospodine
vojvodo?
Saveznici nam obećavaju pomoć. Mi ih čekamo. Da, čekamo ih.
Ne stiže da popije čaj, telefon zazvoni:
Gospodine vojvodo, govori Šturm. Stanje moje armije je vrlo kritično.
Počele su i veće predaje. Rasulo je u nekim pukovima. Vojska je izgubila veru
u saveznike i njihov dolazak.
Sa verom u saveznike mi nismo ni započeli ovaj rat. S našom verom mi se
branimo, od saveznika čekamo samo pomoć. A za predaje i pad morala, vi ste,
Šturme, krivi.
Zbog čega sam ja kriv, gospodine vojvodo?
Zašto svojom odbrambenom taktikom ne onemogućite veće predaje? U
neravnopravnom ratu, bitke gube komandanti, a ne vojnici. Vojska mora biti
ubeđena da se od nje traži ono što ona može i mora da učini.
Kako da je u to uverimo kad na našu bosu i golu četu napada njihov
batalјon, obučen i obuven za blato i zimu, kad protiv pet njihovih topova,
koji tuku i do trideset kilometara, dejstvuje jedan naš polјak koji bije do šest
kilometara, a na naša tri aeroplana, „formana“ koji lete 80 km naleće
petnaest njihovih brzinom od 120 km. Pa šta im se onda može?
 Može se, Šturme, onoliko koliko se može. Stvar je naše komandantske
sposobnosti i znanja da koristimo svoje trupe do njihove granične moći. A ta
granica nije na zemlјištu i mapi. Ona je u vojnikovoj duši. Nađite je i čuvajte
je. Nešto vas čudi?
Mislim kako ću vaše reči da protumačim komandantima divizija.
Što jednostavnije, što kraće. Iz velikih opasnosti prosti su izlazi. Doduše,
nezgoda je u tome što nas strah sprečava da to uvidimo.
Mogu li što pre da dobijem makar dve baterije polјskih topova, gospodine
vojvodo?
Od koga da ih uzmem, Šturme? Ne znam gde se nalazi taj top koji nekom
manje treba no vama. Radite čime imate i kako sam rekao — prošapta. Znoj
ga oblio od napora, polazi ka postelјi. Posilni ga pridržava, a telefoni opet
zvone. — Naredniče, pitaj ko me traži.
Vojvoda Stepa!
Mora da se odazove: ratuje s Bugarima, odsudne položaje drži.
Bugari su jutros silovito prodrli ka Skoplјu, gospodine vojvodo. Da ih
malo zaustavim, neophodna mi je bar jedna divizija.
Divizija?
Pa oni sa tri armije napadaju, a mi im ni jednu čitavu ne suprotstavlјamo.
Ja vam, Stepo, mogu poslati samo stražu Vrhovne komande. Ta četa
trećeg poziva, poslednja je rezervna trupa Vrhovne komande.
Stepa je spustio slušalicu. Kako da se odbrani od svojih potčinjenih
komandanata, od njihovih opravdanih zahteva, činjenica, logike? Dokle sa
volјom sme protiv činjenica i logike, a da se vojsci ne poruši vera u
mogućnost borenja? A hoće li i može li on iz postelјe znati kad je za srpsku
vojsku onaj kritični čas?
Kako se primiče noć, sa brigom narasta i muka disanja. Pukovnik Živko
Pavlović mu donosi sve poraznije izveštaje. Da mu potčinjeni ne vide lice,
umesto sijalice i dve lampe kao obično, naredi posilnom da na stolu škilјi
samo jedna lampa. Noć mu ispuni sobu uznemirujućim zadahom: čas su to
zadasi trulog cveća — kadifice i nevena, a onda su smradovi sa plitkog i
svežeg groblјa. Dvaput zvoni posilnom da bolјe zatvori prozore, da krpama
zatisne njihove pukotine; ne pomaže: taj zadah izbija iz zidova, drvene
tavanice i daščanog poda, kao da su počeli da trule, kao da je zgrada Vrhovne
komande na nekom vlažnom trulištu — bašti, groblјu.
Naredi posilnom da sobu okadi tamjanom, ali ga od tamjana kašalј još
jače zamuči, pa jednu za drugom popuši dve cigare za astmu. Zamuči ga i
briga za decu: kuda će ih iz Kragujevca? Radojku, najstariju kćerku, povešće
sa sobom, a šta će sa najmlađom, Milicom? O sinovima manje brine. A lјuti ga
i noćni život u Vrhovnoj komandi: po hodu i govoru oseća nered, labavlјenje
discipline, odsustvo strogosti. Kao i uvek, od tog saznanja uzdrhta: strogost
nije samo bitno svojstvo vojske, stupanj njene organizovanosti i svesti;
strogost je bit svih velikih zakona, ona svakoj energiji daje smer, oblik,
lepotu. Strogosti se opire jedino onaj najslabiji lјudski materijal. To je ono
najgore u ovim danima: on nema fizičke snage da spreči nastajanje haosa u
kome se slama životna osa koja drži lјudski kolektiv u poretku i sa smislom i
verom u taj poredak. Ako ni ovde u Vrhovnoj komandi ne vladaju njegov duh
i volјa, ako u sebi i oko sebe ne održi strogost i zakon vojničkog reda, kako će
da vlada vojskom u neravnopravnom ratu, u svakodnevnim porazima pred
konačnim porazom?
Do ponoći poziva na referisanje načelnike odelјenja, proverava
izvršavanje svih svojih zapovesti, naredi da se ujutru pošalјe na bojište
nekoliko oficira koji su očigledno popustili u vršenju svojih dužnosti. Zapreti
smenama i kaznama za svako neispunjenje naredbe i svih pravila ratne
službe. Sve šapatom. Naredi svom pomoćniku Pavloviću da zove štabove
armija, divizija, okružne komande i proveri izvršenje njegovih poslednjih
naređenja; želi da pruži ruku do batalјona, da mu se šapat čuje u svakoj četi,
da svaki vojnik u rovu, dugom preko hilјadu kilometara, noćas oseća njegov
pogled.
A kad ostade samo sa zaspalim mačkom Gavrom, znojav, s retkim,
sipkavim vazduhom, klonule glave na jastuku, vlažnih šaka koje ne može da
stisne u pesnice, on se zapita: nisu li ga bolest i nemoć učinili smešnim
lјudima, nije li im smešan upravo tom svojom verom u pobedu? Biti smešan i
jadan, biti oronuli, iznemogli starac a s velikom vlašću i najvećim pravima, to
je ono najmučnije, najružnije, u sudbini moćnika; to je ona završna, sramna
tačka pada, slomlјen kraj, nedostojan pad visokog luka. Bolestan i ostareo
vojskovođa, šta je jadnije i bednije tu gde se snaga i volјa nadmeću? Ova
staračka nemoć nagrdila mu čitav život, kao da nikad nije bio zdrav i
sposoban za sve napore; uspeh, ugled, velika dela, sve je sada u pitanju i u
njemu i njegovim potčinjenim. I regentu Aleksandru, i političarima. Izvrgnut
je sumnji svaki njegov uporan stav, odlučnost sažalјenju, strogost čak i
prikrivenom preziru; vidi to po pogledima mnogih, po glasu i kako ćute
potčinjeni mu oficiri. I ukoliko više ističe svoju veru u pobedu, sam sebi je
sve manje ubedlјiv. Sluti u lјudima: prejakoj se veri malo veruje. Jer verom se
skriva i strah. Vera raste i sa strahom. Vera nije samo dokaz volјe i snage,
verom se i slabići brane i održavaju. A svaka vera sagoreva u nesanici. Ponoć
je davno prošla: mozak ga boli od osećanja besmisla svega što čini u ovom
toliko neravnopravnom ratu; ludost je to što drži njega i srpsku vojsku! Neka
je i velika i časna, herojska i sveta, ali je ludost! Jauče mu se, ječi mu se. Ne
sme, zna: pred vratima njegove sobe, pripijeni uz ragastov, slušaju njegovo
disanje doktor Stojadinović, ordonans, posilni, stražar... I neki načelnici
Vrhovne komande satima stoje oslonjeni na zid. Ne sme ni pred mačkom
Gavrom da jaukne. Uplaši se sebe ovako nemoćnog i nevidnog u tmuši
velikog ratišta, na kome se jedna mala vojska satire u uzaludnom
suprotstavlјanju trima velikim armijama, koje napadaju sa tri strane sveta. A
komandant te vojske leži u postelјi, uglavlјen meću jastuke, sa vunenim
čarapama na nogama, guši se bez vazduha. Riba na suvom. Žile na vratu i
slepoočnicama su mu nabrekle od naprezanja da diše, nepodnošlјiva mu je ta
piska i škripa u grudima, taj strah od nedostatka vazduha i gušenja: od tog
straha ruke su mu neprestano znojave i drhte ne samo od adrenalina. Pa ovi
tmoni bolovi grudnog koša, kao da ga je čizmom nagazio neki okrutni
pobednik u rvanju. Zvoni posilnom da iznese mačka Gavru i da mu donese
čaj od zove; ogadila mu se sva proleća od tog čaja, ali želi dve šolјe toplog čaja
da zovom ublaži zadah raskvašenih grobova, zadah koji pada sa tavanice, diže
se iz poda, struji iz zidova — trulјenje, jesen, umiranje...
Gospodine vojvodo, oprostite, moram da vas probudim — govori
prestolonaslednik Aleksandar i stoji mu uz postelјu. — Noćašnji izveštaji sa
frontova su jako zabrinjavajući. Čujete li me?
Slušam vas, Visočanstvo.
Makenzen silovito prodire u dolinu Velike Morave. Za nekoliko dana
vojska će nam biti predvojena na dva dela, opkolјena u predelima centralne
Srbije i uništena.
Uvređeno gleda uvek nespokojnog Aleksandra, koji sa poručničkim
znanjem uporno želi da komanduje vojskom i nikako ne pristaje da samo
formalno nosi svoje ustavno zvanje — vrhovnog komandanta. To je istina što
govori, njegov strah je opravdan, kriza srpske vojske je očigledna, ali šta mu
daje pravo na ovaj prekoran glas, na ovaj namrgođen, lјutit pogled u njega na
postelјi? Smatra ga nesposobnim da dalјe komanduje vojskom, i on kao i
Mišić misli da je pasivan, bez inicijative; možda čeka da podnese ostavku.
Ćuti. Sluša ga i motri pažlјivo:
Ako produže jučerašnji prodor, oni će za tri dana biti ovde u Kragujevcu.
A vojvoda Stepanović ni do tada neće moći Niš da brani. Moramo nešto
preduzeti, moramo stalno delati, delati, gospodine vojvodo!
 Dozvolite mi, Visočanstvo, da najpre ustanem iz postelјe i obučem se, pa
ću vam onda reći svoje mišlјenje — kaže lјutito, zazvoni posilnom i naredi mu
da ga oblači i obuva. Ne može da zakopča dugmeta na pantalonama; ta ga
nemoć zabole, obli znojem. Možda nikad, da, nikad nije bio ovako ponižen
kao sada, mučeći se da se obuče u Aleksandrovom prisustvu, koji sa rukama
na leđima gleda kroz prozor i počinje tiho, kao za sebe, da grdi Pašića i vladu
zbog nacionalne komedije sa dočekom saveznika. Tek kad se obuče, umi, ispi
čaj sa lekom sedeći za stolom, progovori lagano a strogo:
Na kakvo to delanje vi mislite, Visočanstvo? Šta, po vašem mišlјenju, nije
preduzeto što je trebalo preduzeti?
Aleksandar poblede i reče:
Moramo nešto značajnije i odlučno učiniti, gospodine vojvodo! Moramo
biti u stalnoj vezi sa komandama na bojištu. Tamo počinje panika... — stojeći
uz prozor, nastavlјa da govori o neupornoj odbrani i prevelikoj samostalnosti
nižih komandi.
Vojvoda Putnik sve to razume kao prekor njemu, cilјa se na njegovu
bolest. Neće mu se dati. Prekide ga oštro:
A šta vi, Visočanstvo, predlažete da uradimo?
Da još ojačamo odbranu velikomoravskog pravca. I to odmah.
Sa kojim trupama, kad nemamo ni četu rezerve? Mišić se ponovo bunio
zbog puka koji smo mu juče oduzeli. Od koga možemo danas batalјon da
uzmemo?
Raspolutiće nas, opkoliće nas!
Tu im nameru vidim od prvog dana napada. Ali im ja neću dozvoliti da
nas razbiju i opkole. Pukovnik Pavlović i ja smo prekjuče spremili naredbu
vojsci da to osujetimo. Ratnom veštinom, neprijatelј mi neće ni batalјon
zarobiti. Samo kukavice i očajnike... — od kašlјa ne završi.
Aleksandar se raskorača po sobi, ali pažlјivo, na vrhovima prstiju,
spuštenim glasom grdi saveznike, osobito Engleze, koji su do sinoć iskrcali u
Solunu svega četiri pešadijska puka i dva diviziona artilјerije.
Vojvoda Putnik se malo smiri, jedva obrisa znojavo lice, pripali cigaru za
astmu i prošapta:
Juče sam uputio saveznicima nove molbe za pomoć. Rekao sam im
ponovo: ako ne želimo da budemo uništeni, moramo se brže povlačiti ka
jugu... Ali velike sile mogu da ne postupaju pametno. Čak i kad im tako nije
korisno... — zaćuta.
 Ulazi Živko Pavlović sa telegramima u ruci, lice mu je izobličeno od
umora i nesna.
Donosite li nam kakvu dobru vest, gospodine pukovniče? — brižno pita
Aleksandar.
Takav telegram nam nije stigao, Vaše visočanstvo. Dozvolite mi da vam
najpre saopštim vesti iz Soluna. General Baju primio je iz Pariza, jedan za
drugim, ovakve telegrame: „Ne prelazite na teritoriju Srbije.“ Onda:
„Zauzmite rejon Strumice.“ Zatim: „Dok vam ne stigne još jedna divizija
ostanite u Solunu“.
Pa taj francuski generalštab je pijan! — ogorčeno uzviknu Aleksandar.
A našem vojnom izaslaniku, koji je i usmeno kod generala Saraja urgirao
za energičnu ofanzivu, general Saraj je odgovorio: „Ja sam Francuz i general
francuske armije i ne pristajem da budem pion u rukama srpskog
generalštaba.“ A vama, gospodine vojvodo, na pretposlednji telegram Saraj
odgovara: „I pored najbolјe volјe ne mogu preduzeti ofanzivu dok ne budem
imao dovolјno trupa.“
Vojvoda Putnik oseća kako mu se vrelina uspinje dušnikom i razliva
vratnim žilama. Zažmure da ne gleda kako ga snuždeno i sažalјivo
posmatraju njemu potčinjeni Pavlović i njegov vrhovni komandant
Aleksandar. Kad mu se malo smiri u grudima, lagano klimnu glavom
Pavloviću da nastavi referisanje:
Rusi nas obaveštavaju da nas u doglednom vremenu ne mogu pomoći sa
svojom besarabijskom armijom. Nemaju dovolјno brodova za prevoz morem i
Dunavom, a Rumuni ne dozvolјavaju prelaz preko svoje teritorije.
Zar i Rusi dižu ruke od nas? — upita Aleksandar.
A najgore vesti imamo iz Londona. Na naš telegram da se brz slom Srbije
može sprečiti samo hitnom i snažnom savezničkom ofanzivom od Soluna,
lord Kičener je našem vojnom izaslaniku juče odgovorio sledeće: „To što se vi
Srbi danas nalazite u takvoj situaciji, sami ste krivi, jer ste tvrdoglavo odbijali
da učinite koncesije koje je zahtevala Bugarska. Vi ste odgovorili da ste
spremni radije svi da izginete nego Bugarima da date istočnu Makedoniju. I
sasvim je logično što vam je sada tako teško stanje. Mi ćemo vas pomoći, ali
za snažnu pomoć potrebno je vreme.“
Bestidno! Engleska je i danas na strani Bugara! Svet će se zgroziti od ove
nepravde prema Srbiji. I nju ćemo mi izdržati, ali ćemo je zapamtiti. Postoji
Rusija. I Bog... — Aleksandar zasuzi i zagleda se kroz prozor.
Postoji još i Crna Gora — reče za sebe pukovnik Pavlović.
 Vojvoda Putnik ne voli jaka osećanja pred velikim pitanjima; svagda mu je
mrsko da sluša srpsku kuknjavu na svetske nepravde i kad mali grdi velikog.
Sve te galame i pobune protiv velikog poretka i večnih zakona sveta smatra
izrazom niže inteligencije i kad se u tome pretera — lјudskom budalaštinom.
Ali ga poruka lorda Kičenera jako zabrinu ne zbog nepravde prema Srbiji,
nego zbog stava koji omogućuje brzi pad Balkana pod čizmu Nemačke i
Austro-Ugarske. Reče svom pomoćniku Pavloviću da armijama odmah uputi
naredbu da započnu postepeno i elastično povlačenje na skraćenu liniju
odbrane, a kad Aleksandar ode da pozove savezničke vojne izaslanike i
ponovo ih moli za hitnu pomoć, on klonu od osećanja uzaludnosti svojih
napora. Ta malodušnost kratko potraja. Treba misliti: da li je zaista učinio sve
što može? Nije. Preostao mu je strah. Moć i pravo da ga koristi. To je njegova
poslednja ratna rezerva. Sada je strah i rušilac i graditelј čoveka. Strah je moć
svih. Moć za sve. Čas je da strahom potkrepi pokolebani i smračeni duh svoje
vojske. Pokuša svojom rukom da napiše naredbu o uvođenju prekih sudova,
ali mu ruka toliko drhti da jedva drži olovku; telegrafista će sažalјivo gledati
njegov rukopis. Pozva pukovnika Pavlovića i reče mu da ostavi sve poslove i
napiše naredbu svim komandama srpske vojske: kukavice i plјačkaše, sve koji
ne izvršavaju naređenje, šire nepoverenje prema vladi i saveznicima, truju
duše neverom u pobedu, strelјati po kratkom postupku, bez milosrđa.
 3

Vojvodu Mišića zaprepasti Putnikova naredba o postepenom povlačenju

na obale Zapadne Morave. Doživlјava je kao moralni slom srpske vojske,
početak bliskog kraja njenog otpora i svog vojevanja za opstanak Srbije, pa
odmah pozva telefonom Vrhovnu komandu. Odlučno ne prihvati razgovor sa
pukovnikom Pavlovićem, zahtevajući da vojvoda Putnik uzme telefon:
Šta vam nije jasno, gospodine Mišiću?
Vaša naredba o povlačenju, gospodine vojvodo. Ako se povučemo na
obale Morava, šta iza njih imamo da branimo?
Srbiju, Mišiću.
Tamo iza Morava malo je Srbije i na tom ostatku ne možemo je odbraniti.
A gde je, po vašem mišlјenju, možemo odbraniti?
Ovde gde smo sada. Utvrdimo položaje i dajmo neprijatelјu odlučnu
bitku. Jer što se dalјe povlačimo, mi ćemo biti sve slabiji, a neprijatelј sve
jači.
S takvom strategijom i bez saveznika mi ćemo biti poraženi za nedelјu
dana.
U vašem povlačenju ka nepostojećim saveznicima mi ćemo biti i uništeni i
osramoćeni.
Vojvodo, naređujem vam da izvršite moju odluku.
Vojvoda Mišić, uvređen ovakvim krajem razgovora, osta nekoliko minuta
sa slušalicom u ruci.
Odlazak iz Valјeva odloži za čitavu noć. Štab armije u suton ode ka
Mionici i Gukošima, za Štabom isprati ženu i kćerke u Aranđelovac, a on sa
ađutantom, posilnim Dragutinom i nekoliko vojnika osta u opustelom
okružnom sudu, bez telefona i ikakve veze sa Vrhovnom komandom i svojim
trupama. Straži naredi da nikog ne pusti k njemu, Dragutinu da naloži peći u
praznoj sudskoj većnici u kojoj je on pre godinu dana, na onoj sudbonosnoj
sednici vlade i Vrhovne komande, započeo svoju najveću ratnu pobedu:
odlučnim suprotstavlјanjem vojvodi Putniku da se s neprijatelјem povedu
pregovori za mir. Želi da se peći nalože ne toliko zbog studne i kišne noći,
koliko zbog žudnje da poslednju noć u zavičaju provede gledajući i slušajući
vatre, pekući jabuke na peći, udišući mirise seoskih zima i detinjstva. Od
pobede nad Poćorekom, čini mu se, prošlo je više od decenije: tako mu je
duboka neka tmona tuga, tako mu je visoka zebnja nad prošlogodišnjom
suvoborskom pobedom i svojom komandantskom slavom, zebnja i tuga koje
su ga od one struganičke noći uz ognjište svoje rodne kuće sa Vukašinom
Katićem tištale i obespokojavale u toku čitavog ratnog zatišja i; čekanja
austrougarske osvete.
Sve što čuje s ulice i iz varoši — tandrkanje kola, dozivnu viku meštana,
lavež uznemirenih pasa — doživlјava kao kraj onog sveta za koji je živeo;
svaki svoj korak u pustoj sudskoj većnici, kojom u šinjelu korača s kraja na
kraj, oseća kao odlazak nekuda zasvagda; svako palјenje cigarete preživlјava
kao pušenje iz poslednje paklice; takvim smislom gori mu vatra i pucketa peć;
takvom silinom mu mirišu jabuke koje se peku na peći. Na trenutke, i samog
vremena je svestan: čuje mu proticanje; stane, ukoči se, ne diše da ga jasnije
čuje: pada li ili se uspinje nekuda? Pada. Protiv toga nešto se pobuni u
njemu, pa krene da korača snažno i brzo, da svojim koracima ispuni mučnu
tišinu sudske većnice, osvetlјene samo plamsajima iz peći. A Dragutin donosi
drva i loži kao da je nameran noćas da pogori svu cerovinu i bagremovinu
spremlјenu za čitavu zimu.
Gospodine vojvodo, sagorele su vam jabuke.
Donesi druge, Dragutine. I još jednu šolјu lipovog čaja.
Vidi mu suze, neće da ga teši. Nemaj čime ni sebe da teši; muči ga nemoć
da išta značajno učini i izmeni: toliko je neravnopravan ovaj rat; toliko je
nepravedna ova borba za opstanak. Nјegova uloga postala je sporedna. Takvu
ulogu odredila je njemu neshvatlјiva austronemačka strategija ovog napada
na Srbiju, a koju je vojvoda Putnik svojom strategijom odbrane potvrdio.
U ovoj istoj sudnici, kada se prošle jeseni većalo ima li spasa Srbiji pred
nezadrživom navalom Poćorekovih armija, on se Putnikovom ubedlјivom
zaklјučku — da je srpska vojska učinila sve što je mogla u odbrani zemlјe —
suprotstavio pozivom na čvršću veru u sebe i ubeđenjem da je u narodu
neiscrpna volјa da trpi za svoj opstanak. Ta volјa da se trpi i traje, nije ista sa
ovom sadašnjom Putnikovom verom u pobedu, verom u čudo, koja je za
Putnika najveći dokaz da je pobeda moguća. Volјa da se trpi i traje, dublјa je i
lјudskija od svake vere u pobedu; u toj volјi, ratna kao i svaka druga pobeda,
nije jedina mogućnost da se opstane; u toj se volјi i ratnim porazom i
ropstvom opstaje, ako se drukčije ne može, ako se tako manje strada i gine,
manje ruše temelјi narodu i čoveku. U takvoj se volјi sadrži ona životna
sposobnost naroda da se opstane pod svim okolnostima i svim sredstvima:
hrabrošću isto kao i čuvanjem glave, povijanjem isto kao prkosom, borenjem
isto kao i pokornošću. I lukavstvom pred silom i nadmudrivanjem jačeg. I
uzmicanjem, i ćutnjom. Pašić stremi pobedi perom u saveznike, služeći se pri
tom lažima i obmanama naroda i vojske; i on i Putnik su spremni da žrtvuju
sve što im je u moći i vlasti da žrtvuju. Jer njima je od spasenja ovog naroda
još važnije stvaranje Velike Srbije i nekakve Jugoslavije. Kakvo bezumlјe! U
najtežim uslovima, najteži cilј. Samo nezajažlјivo slavolјublјe i sebelјublјe,
samo vojvodska taština i politička grandomanija matorog vlastolјupca Pašića,
mogu u ovom srpskom bezizlazu da postavlјaju narodu cilјeve koji su iznad
njegovih moći i izvan njegovih životnih potreba. Taj Putnik ni sa samrtničke
postelјe ne ispušta komandu vojskom, prezrivo i cinično smatra da mu je
komandantstvo od Boga poslanje, veruje da će bez njega propasti Srbija.
Vojnik kome je komandantstvo služba narodu, a ne častolјublјe, u njegovom
položaju bi predao komandu mlađem, zdravom. A nesreća je u tome što i
poslednji srpski komordžija veruje da srpska vojska ne može bez Putnika. To
je ona istorijska kob: vera naroda u voće koji to stvarno nisu. Sa takvim
zabludama u voće i počinje propast naroda. A da li na ovom poganom svetu i
u ovako zlim vremenima može da opstane mali narod koga svi susedi mrze i
žele mu propast? I šta on može da učini u ovakvom sklopu činilaca, u ovim
sunovratnim događajima, pred neminovnu katastrofu? Vrhovnoj komandi,
vladi i kralјu Petru rekao je šta misli, i tom iskrenošću ugrozio ugled koji je
stekao suvoborskom pobedom. Možda će u ovoj narodnoj nesreći,
osramoćen, propasti i on. Svako veliko stradanje prati i velika sramota.
Opet su vam izgorele jabuke, gospodine vojvodo — kaže mu Dragutin
ložeći peć.
Donesi najkrupnije, Dragutine.
Bole ga krsta od koračanja, sede uz peć i zagleda se u vatru: ona će večno
ovako plamsati i ostavlјati pepeo. Plamen se okončava dimom; žar —
pepelom. Čemu to opiranje neminovnom — pepelu? Gori sve. I sve biva
pepeo. U svom je pepelu već do guše.
U rano svitanje, pogružen, praćen ađutantom i Dragutinom, izađe iz
valјevskog okružnog suda i, ne pogledavši niz ulicu krcatu bežanijom iz
Mačve i Pocerine, uđe u automobil i naredi šoferu da vozi lagano i da bez
krajnje nužde ne upotreblјava trubu: želi na putu što manje da pretiče
volovska: kola puna dece, kukuruza i pokućanstva; neće trubom da plaši
stoku, starce i žene koji beže neznano kuda. Kad izađoše iz Valјeva i krenuše
putem za Mionicu i Ljig, putem kojim od vrzine do vrzine mili nemoćni, od
pegavca i odmazde preostali narod, obuze ga sećanje na onu prošlogodišnju
bežaniju ovim istim putem, kada je on jedini išao smerom suprotnim od
opšteg i tamo odakle su svi bežali. Tada u Prestolonaslednikovom
automobilu, postavlјen za komandanta Prve armije u rasulu, od Kragujevca
do Mionice nikog nije stigao ni prestigao. A sada on ide ispred svoje armije,
predvodi zastrašene i očajne, i? nema ni za njih ni za svoje vojnike ubedlјivu
reč ohrabrenja i utehe. On im sada ne može reći: kuda bežite? Stanite, lјudi,
ja ću zaustaviti Švabe i proterati ih preko Drine i Save. Ne može im izgovoriti
nijednu dobru i svetlu reč. Nema je u sebi.
Automobil staje pred stadom ovaca i krdom svinja, koje neće da se
pomaknu s puta dok ih žene i deca uzaludno tuku i guraju; šofer pita sme li
da trubi, on klimnu glavom, automobil se jedva probi kroz stoku. Pred
Mionicom opet stade: put je zakrčen narodom, stokom, armijskom komorom.
Posilni Dragutin, sa licem prilјublјenim uz prozorsko staklo, preglasno jeknu.
Šta te boli, Dragutine?
Nesreća, gospodine vojvodo. A na nju i kiša.
One su nam u sudbini, Dragutine.
Razumem, gospodine vojvodo.
Razumi i trpi — opomenu šofera da ne trubi, zgrči se u uglu automobila i
pripali cigaretu.
Stari selјaci i varošani zgomilaše se oko automobila, prepoznadoše ga,
neki poskidaše kape, povikaše:
Kuda ćemo, gospodine vojvodo? Šta će biti s nama, Živojine Mišiću?
Gleda ih: da ih obmanjuje nadom u saveznike — neće. Odgovori:
Nije, lјudi, ovo naša prva ni poslednja bežanija. Mučimo se za život i
slobodu, a za takav cilј moramo sve da istrpimo. Nadživeli smo mnoge naše
krvnike, nadživećemo i ove današnje. Nadživećemo ih sigurno.
Ućuta. Gledaju se strogo, u zenice, redom.
Nemaš drugo da nam obećaš, Živojine? — pita starac sa šajkačom
natučenom do obrva koga poznaje odnekud.
Samo to da ću svesrdno da radim za naš opstanak i trpim zajedno sa vama.
Do kraja.
Hvala ti, vojvodo, i na toliko.
On ih pozdravi vojnički i naredi šoferu da lagano krene. U Mionici, pred
opštinom, zaustavi ga oficir iz njegovog štaba i predade mu dva telegrama:
Pašićev, u kome se napada nevera u saveznike koja se širi vojskom i tvrdi da
će saveznici zasigurno, uskoro i jakim snagama pomoći Srbiji da se odbrani i
ostvari svoje „velike i svete nacionalne cilјeve“; drugi telegram je manifest
ruskog cara Nikole, kojim se osuđuje „bugarska izdaja slovenske stvari“, zbog
čega je očekuje „pravedna kazna božja“. Oba telegrama letimično pročita i
pružajući ih oficiru procedi:
U arhivu papir!
Na mioničkom mostu, gde je prošle jeseni zaustavio vojsku koja je bežala
i rizikujući sve potvrdio svoju volјu nad haosom poraza, naredi šoferu da
stane. Izađe iz automobila, nasloni se na kamenu ogradu mosta i zagleda se u
mutnu Ribnicu, reku njegovog detinjstva, reku s čije je obale počelo njegovo
delanje za suvoborsku pobedu. Zar se ta pobeda sada ništi?: Zar su tolike
patnje i žrtve bile uzaludne? Sipi kiša na neobrana polјa i sa požutelih topola
i vrba obara mrtvo lišće. Žao mu je što od huka reke ne čuje to padanje.
Magle i oblačine smotale mu zavičaj u tugu kojoj ne vidi kraj. L>udi mu
prilaze, nemo pozdravlјaju skidanjem kapa, napregnuto ćute, pun ih je most,
čekaju njegovu reč. Jedva je smisli:
Strašnu smo jesen dočekali, braćo. Spremite se na dugu i tešku trpnju.
Hoće li nam pomoći ti saveznici, gospodine vojvodo?
Hoće, ako imaju pameti. Al' se vi ne uzdajte u drugog, uzdajte se u sebe
kao oduvek. I bratski delite i dobro i zlo. A vojska će da izvrši svoju dužnost.
Zbogom, lјudi!
Uđe u automobil koji krenu ka Gukošima, sve sporije, probijajući se kroz
bežaniju.
Prolazeći pored svog sela Struganika, ne pogleda ga: gleda u kolena.
Ovi su jarkovi prošle jeseni bili puni švapskih municijskih kola i
topovskih kara... — trže ga Dragutinov šapat; sedi pored njega, ali izmaknuto,
prilјublјen uz vrata i prozor automobila.
Ti, Dragutine, veruješ da ćemo se vratiti u Valјevo? I onako, kao kad smo
sa Suvobora silazili, proći ovim putem?
Verujem, gospodine vojvodo. Vratićemo se kao onda kad nas na onoj
okuci stigoše neki oficiri i predadoše vam vojvodsku palicu, a vi mi
zapovediste da je turim u svoju torbu.
Veruju li i drugi?
Ne veruju svi, al' mnogi veruju.
Zaćuta.
Evo ga šlјivar u kome me vi spasoste. Kad me ono beše kaznio onaj
nesrećni poručnik što pogibe posle desetak dana, bog da mu dušu prosti. Eno
je ona šlјiva za koju sam bio vezan.
Vojvoda Mišić pogleda Dragutina tako da on zaćuta.
Čim stigoše u gukošku kafanu, gde se bio smestio Štab armije, odmah sa
pukovnikom Hadžićem razradi plan napada u bok Makenzenovog prodora i
naredi Hadžiću da ga predloži Vrhovnoj komandi. Živko Pavlović im za pola
časa odobri taj plan. Iznenadi ga potvrdan odgovor Vrhovne komande i
hitrina vojvode Putnika. Možda opet započinje nešto ozbilјno i značajno?
Zašto da se ne dogodi čudo? U lјudskom borenju za život, svako je čudo
moguće. Leže u krevet i odmah zaspa.
 4

Adam Katić drema u sedlu povijen konju na vrat, eskadron maršuje

pomrčinom, svejedno mu je kuda. Kobila Lasta, koju je uoči švapskog napada
zbog lepote i brzine kupio za dukate od nekog kapetana iz štaba divizije, iako
je u bici plašlјivija od zeca, u maršu ga savršeno nosi: gazi tako lako i gipko
da bi on u sedlu mogao mirno da spava kad mu se kiša ne bi slivala niz vrat;
čizme su mu pune vode, sav je mokar. A ove noći, posebno, tišti ga i nešto što
nije samo strah za glavu: ratovanje koje je počelo pre dvadesetak dana uz
strahovito ginjenje od artilјerije, puno je i sramote.
Posle jučerašnje kratke i porazne bitke sa nemačkom konjicom kod
Vodica, bitke u kojoj se više Srba predalo no što je izginulo, a to što je
izginulo više ih je ubijeno kundacima i sablјama no kuršumima, jer su sa
podignutim puškama čekali da se predaju, u prvom selu na koje su naišli,
njegov eskadron je plјačkao nemilice i tukao starce i žene kao da je osvojio
nemačko selo. A po svršetku plјačke, naišli su na kralјa Petra koji je stajao
pored svog automobila i pozdravlјao dizanjem štapa i iznemoglim povicima:
„Napred, deco! Samo napred, deco!“ Svi oko njega uzbuđeno su vikali: „Živeo
kralј Petar! Živeo čiča Pera!“ on nije, jer je bio zapanjen što je kralј — jadan
starčić, koji ne može ni konja da uzjaše, ali mu je posle bilo krivo kad je Sima
Plјakić mumlao: „Sad kad smo, braćo, videli svoju zakletvu, kažite mi lјudski:
po kojoj, od devet božjih zapovesti, treba pola Srbije da izgine za dvor i
sinove onoga starčića kome Pašić čuva državu?“ Nije hteo da večera slaninu
koju je Uroš Babović ukrao u sirotinjskoj kući; najeo se grožđa. Ne može
otimačinom ni konja da hrani, a kamoli sebe, a eskadron retko prima
sledovanja i tada — polovinu od propisanog. Počela su i bekstva; za sada beže
kukavice i najgori lјudi, ali da Srbija propada i da su je saveznici napustili, to
glasno govore svi u eskadronu; to se čuje i od oficira. I noćas, njegovi drugovi
Sima Plјakić i Uroš Babović koji jašu pored njega neprestano gunđaju sa
svojim parnjacima:
Gde je ta francuska i engleska vojska koju čekamo, kad će da stignu Rusi
koji idu preko Rumunije da napadnu Bugare? Ma, kakvi saveznici, nemamo
ni saveznike! Laže Pašić, laže Putnik, svi nas lažu i jašu. Gospoda spasava
svoje guzice u Grčku, a mi treba svi da izginemo za otadžbinu. Kuće nam
opustele, ambari i torovi ispražnjeni, i decu nam oteraše u komande, a mi
ginemo gladni. A šta ćemo kad neće ni da zaborave, video si juče kako mlate
one što su hteli da se predadu? Što da se predaješ kad možeš da se sakriješ?
Mogu da se sakrijem, divizija da me ne nađe. Ma, lјudi, treba glavu sačuvati
samo dok prođe njihova glavnina, dok ne uspostavi vlast, a posle plaćaš dupli
porez, krstiš se za cara Franju i dretviš kao što si dretvio pod kralјem Petrom.
Imaš pravo, Simo. Selјaku i siromahu svi su kralјevi i carevi isti.
Nisu, Simo, isti — obrecnu se Adam Katić iako mu se mnogo spava.
Jesu, Adame, isti. A što je drukčije, to je opet na našu štetu.
Nije istina. Naše je naše! — mamuznu kobilu da ne sluša Simu Plјakića,
opozicionara, koji samo dok spava i puca ne „tera politiku“: grdi Pašića i
državu, gospodu i ratne liferante, lopove i generale; odnekud zna i šta se
događa u Vrhovnoj komandi, vladi, dvoru, a to što zna uvek je nešto naopako
i na štetu selјaka i vojske. Mučna su mu ta gunđanja o propasti, ne zato što
veruje da Srbiji ima spasa, no zato što iz toga izlazi da je spasavanje glave
moguće jedino bekstvom, sramotom, na šta on nije spreman. Stiže ga i
poravna se s njim njegov najbolјi drug Uroš Babović koji, kao i svagda kad su
nasamo, počinje istu priču:
Sve nešto sumnjam, Adame, da je Vida stigla kući.
Ma, kako nije stigla! Otišla pre dve nedelјe, mogla je do Carigrada da
stigne, a kamoli do Trnave! — odgovara mu lјutito. Jesu drugovi kao braća,
ali više ne može da sluša ni to Uroševo danonoćno zanovetanje o Vidi.
Oženio se letos na odsustvu, nije mogao da se rastane s njom i poveo je sa
sobom na front u Mačvu, skrio je u selu najbližem do bivaka njihovog
eskadrona i svake večeri, uz Adamovu pomoć, odlazio k njoj i vraćao se u
zoru. Iako je samo nekoliko vojnika videlo Vidu, čitav puk je pričao čuda o
njenoj lepoti; malo njih je znalo da je ona Uroševa žena, većina je verovala
da je ta lepotica verenica Adama Katića. On to nije ni poricao ni tvrdio, a
zavideo je Urošu Baboviću; ali je uživao da mu pomaže u njegovom tajnom
bračnom životu u drugoj odbrambenoj liniji fronta. Bio je i kažnjavan
zatvorom, rizikovao je i vojni sud, ali zbog svog zadovolјstva i drugarstva on
nikad nije ustuknuo ni pred jednom opasnošću. One noći kad su Švabe prešle
Savu, on je s Urošem pobegao iz marševske kolone, da bi se ovaj video i
rastao sa ženom, da bi joj rekao: „Vido, da kažeš kumu, moja je želјa da nam
se sin zove Miloš. Nemoj slučajno drukčije da ga krstiš. Ako ne bude Miloš,
onda da bude Milica. Ti u zoru kreni kući, a ja ću s Adamom i lјudima kako
nam je suđeno.“ Vida je zajecala u mraku. Adam je čuo i svoje srce, setio se
Natalije i pružio joj ruku, ona mu je nije ni dodirnula. Zaželeo je da je zagrli,
onako, zato što je lepa kao Natalija, onako, što možda više nikad neće ni
jednu da zagrli; zbunili ga ti žmarci, stajao je dugo, drhtala mu prazna ruka.
Morao je da uzjaše: Urošev konj je galopirao pomrčinom da stigne eskadron
u maršu i on je, potišten svojom lјubavničkom uzaludnošću koju je prvi put
osetio proletos na odsustvu za vreme pomora, jedva krenuo za Urošem, ne
želeći da ga sustigne i čitavu noć nije progovorio ni reč s njim: bolela ga ta
tužna zavist.
Ti, Adame, misliš da ona onako gledna može da se skrije od Švaba?
Pa nije tvoja Vida jedina lepa žena u Trnavi, boga ti telećeg!
Ne kažem da je jedina. Zamisli samo da je spazi neka oficirčina.
Adam zaćuta, opet se povi konju na vrat da drema, ali mu to ne uspe, od
tuge za Prerovom, dedom i ocem. Seti se onih blagih noći punih žablјe graje
ili zrikavaca, dok je lako kao mačka preskakao plotove i prikradao se
vajatima i senjacima u kojima su ga čekale bele udovice i njegove mlade
nadničarke...
U zoru, eskadron se zaustavi u Lapovu.
Opet moramo da plјačkamo sirotinju, da mu mater tom Pašiću! — mrmlјa
Sima Plјakić, vezujući konja za plot.
Izmeću njegovog i Uroševog konja, veza i Adam Katić svog, i priđe
komandiru voda, poručniku Sandiću:
Gospodine poručniče, zašto se ne kupi zob i seno za konje?
Snađi se, Katiću!
Ja neću da otimam od naroda.
Jezik za zube, Katiću!
Vojska mora da prima sledovanje, gospodine poručniče!
Idi na raport komandantu puka, ne zajebavaj mene. Moje je da te
nateram da gineš za otadžbinu. I po poslednjoj naredbi vojvode Putnika da te
na licu mesta strelјam ako bežiš. A ti laješ na svakom zastanku.
Adam Katić ga prezrivo posmatra: otkako je ovoj poručničkoj vucibatini
uzeo platu u jednoj partiji karata i potom mu pozajmio dve hilјade dinara, on
više s njim ne igra karte, a pri svakom obraćanju preti mu batinama, hapsom,
poslednjih dana i strelјanjem. Ovaj gad će ga i strelјati, samo da mu ne vrati
dug. Tanko mu se osmehnu, ali ga propisno pozdravi i pođe sa Simom i
Urošem od kuće do kuće da moli žene:
Daj nam, strina, po zobnicu ovsa ili po navilјak sena. Daj nam po komad
hleba i sira, plaćam koliko potražiš. Dva dana živimo na grožđu i jabukama.
Za koji dan, Švabe će ti sve odneti.
Od sinoć ste treći što tražite i otimate. Pogledaj mi ambar i tor! Pogledaj
mi naćve i odžakliju! Pusto! Sve nam odnese srpska vojska. Koga branite?
Nјih trojica produžuju dalјe selom, utrkuju se sa ostalima iz eskadrona ko
će pre do bogatije kuće i senjaka, a Sima likuje što žene i starci psuju državu i
ne daju hranu ni za kakve pare. Adam ugleda pod jednim vajatom veliku
gomilu žutog kukuruza, dade Urošu banku da kupi Lasti navilјak sena i torbu
zobi, a on svrati pod vajat i s karabinom na leđima leže na gomilu kukuruza,
uzbuđeno udišući miris njive i jeseni: sada su do vrha puni njegovi koševi a
pod vajatima — žuta brda kukuruza. Svi se prerovski putevi, i celo Prerovo,
žute od prosutog kukuruza. Šta je na ovom svetu lepše od kukuruza! Koliko
je puta, vraćajući se od žena, zaspao na kukuruzu, pokloplјen ovako, s licem
na zrnevlјu, udišući mu zrenje i suvu svilu, pa ga otac pred zoru pokrivao
čergom ili terao u sobu. I u rat je pošao iz Višnjinog koša, kad ih je
razgolićene zatrpao kukuruz... Prerovo se sada ne sprema da beži, još su
daleko Švabe, ovih dana završavaju branje kukuruza i vinograda. Deda i otac
sada sede na doksatu stare kuće, piju kafu, puše i huču misleći na njega. I
sigurno se svađaju ko je kriv što je on pobegao iz valјevske bolnice u koju ga
prekomandovao otac, bogato podmazujući trtove u raznim komandama. On,
konjanik, posle Suvobora odlikovan medalјom za hrabrost, kako je mogao da
se smuca meću bolničarima i bogalјima? Napisao im jasno: više voli da juriša
pod kartečom, no da iznosi kofe s pišaćom i čisti bolničko đubre. Za onih
petnaest dana u bolnici toliko su mu se zgadile ruke da nije mogao ni hleba
da uzme. Još uvek mu se ponekad čini da mu ruke smrde na bolničko. Ali,
bolničari ne ginu. Ako Švabe stignu do Morave i Prerova, ako osvoje Srbiju, a
osvojiće je, kuda će on? U ropstvo, neće. Nikad u ropstvo. U planinu će, u
hajduke. Kukuruz miriše na Prerovo. Na Moravu u sutonu. I na Nataliju, kad
se sa sestrom kupala po mesečini na brzaku, a on je gledao sa topole...
Sakriće se u starom košu punom kukuruza, zatrpaće se kukuruzom dok ne
prođe rat... Jedva se probudi od Uroševog drmusanja: Pokret! Pokret! Potrči!
— tutnu mu komad proje, stavi ga u džep šinjela, dotrčaše do konja i
uzjahaše. Aasta sama izvršava komande, eskadron prolazi selom, on drema.
Lasta zna kuda će. Sima Plјakić ga rasani:
Vezane će da strelјaju, da im mater oficirsku!
Adam Katić široko otvori oči: stoje meću pustim železničkim šinama iza
nekoliko stotina postrojenih pešaka, a pred trojicom oficira uz stanični
nužnik klate se sedmorica vezanih vojnika. Pešadijski trubač svira mirno, tu
komandu izvršava i konjica. Pukovnik se uspinje na peron železničkog
magacina, pogleda postrojenu vojsku i povika promuklim glasom:
Vojnici: Otvorite oči i dobro gledajte šta će da bude sa beguncima. Ovim
posranim kukavicama, ovim pokvarenim izdajnicima... ovim izrodima što
opoganiše sveto srpsko ime! I znajte: svakog begunca, kukavicu i plјačkaša,
čeka njihova sudbina! Kapetane, u ime otadžbine, izvrši kaznu!
Puške na gotovs! Nišani! Pali!
Nesložno grunu desetak pušaka, tek tada Adam Katić ugleda vod pešaka
koji strelјa begunce od kojih se samo jedan sklјoka, begunac do palog se
samo povi povučen njegovom težinom, jer su istim konopcem vezani. Neko
od nepogođenih viče:
Braćo, ja imam medalјu za hrabrost!
Pukovnik mlati rukama na kapetana i viče:
Pucaj, pucaj! Šta čekaš?!
Zveka zatvarača, komanda, još nesložnija pucnjava, begunci ne padaju,
samo jednom curi krv niz lice, kao da je ranjen u uvo. Pukovnik skoči s
perona i jurnu na vod koji strelјa:
Sve ću vas postrelјati! Sve, izdajnici!
Živela Srbija! Živela! — viču dva begunca u selјačkim čakširama i
pocepanim vojničkim bluzama.
Kapetan ponovo komanduje palјbu i pada samo onaj što je u prethodnom
gađanju bio ranjen u uvo. Konji se uznemiriše, neki zanjištaše, Adam Katić se
uhvati za sedlo da od drhtanja ne padne s konja.
Begunac dovikuje:
Braćo, nišanite dobro, ne mučite se više!
Poručnik Sandić mucajući komanduje:
Prvi vod sjaši!
Adam Katić i Uroš Babović unezvereno se pogledaše. Sima Plјakić kaže
tiho: — Pucaj više glave! — Smulјiše se s konja. Konje im prihvataju pešaci iz
stroja pred njima, a oni za poručnikom Sandićem zauzimaju mesto voda koji
nije izvršio strelјanje. Adamu Katiću klecaju kolena: otkad ratuje, nije ga
ovoliko bilo strah. Poručnik Sandić uzvikuje komande, on ih sa odocnjenjem
izvršava i nišani u krov nužnika. Pukovnik im preti da će ih postrelјati za
pobunu, plotun grunu razvučeno: samo su dvojica pogođena, ali jedan kleči i
psuje:
Bem ti majku pukovničku! Dolijaćeš, krvniče!
 Opet komanda za palјbu, Adam Katić ne opali pušku, gledajući begunca
što psuje: nepogođen je još samo onaj sa medalјom za hrabrost i sasvim
povijen pod teretom mrtvih sa obe svoje strane: zuri u bare krvi pred njim i
nešto mumla. Adam Katić ga ne čuje, ogluveo od ove pucnjave, tresu mu se
ruke i pre no što pukovnik priđe s revolverom da puca u glavu begunca sa
medalјom za hrabrost, zažmure. Povučen Urošem Babovićem i ošamućen,
vrati se svome konju i uzjaha poslednji. Eskadron krenu i tek kad izađoše iz
sela i pođoše polјem pored puta ispunjenog bežanijom i bolničkom kolonom
na čijem čelu jaše lekar — Engleskinja sa crnom pelerinom i žućkastim
šlemom. Uroš Babović reče:
Pa mi opet idemo ka frontu!
Sima Plјakić kaže:
A zar ti nije svejedno od čije ćeš puške da pogineš i u čija ćeš govna da
prospeš krv?
Nije, Simo! Nije — odgovara mu Adam Katić i sluša blisku i široku
grmlјavinu topova ka kojoj idu.
 5

Sa ovih visova mi nećete pobeći, majčini sinovi! Tri dana vi tur okrećete
Bugarima! Od Pirota, kukavelјi, ne mogu da vas zaustavim! Zbog vas sam sve
bitke s Bugarima izgubio!
Viče s konja komandant puka potpukovnik Nešić i prolazi pored ukopane
baterije polјskih topova u kojoj ratuje Aleksa Dačić, kaplar-nišandžija.
Komandant puka se zaustavi pored Aleksinog topa i gledajući u njega
nastavlјa:
Ovde gde ste — imate da ostanete! Bolјe živi no mrtvi, al' odavde se,
majčini sinovi, ne smete povući. Dobro utuvi, poručniče! Mi branimo Niš,
prestonicu Srbije. Vojvoda Stepa lično izdao mi zapovest: položaj se brani do
poslednjeg! Čuješ li, poručniče, strelјaću od tebe do ovog kaplara! A ti pucaj
u svakog ko Bugarinu okrene leđa! Na licu mesta! Šta žmirkaš ti, kaplare?
Gledam vas pravo u oči, gospodine potpukovniče — stoji mirno i kaže
samouvereno Aleksa Dačić.
Sutra ću da te vidim kad na Bugare žmirkaš. Do noći da se municija
obezbedi za čitav dan. Jesam li jasan, poručniče?
Kad komandant puka ode ka pešadiji koja po visovima iznad Nišave kopa
rovove, poručnik Smilјanić se obrati tobdžijama:
Čuli ste komandu. Ko ima šta u torbi, neka ne ostavlјa za sutra. Ko je sve
pojeo, može da očita Očenaš, pa pod stenu na spavanje. Prvi top da drži
stražu do ponoći, a drugi dok se Bugari ne pojave.
Aleksa Dačić neće da se skloni od kiše ni da večera dok sa dodavaocem
granata, Gojkom Kninjaninom, dobrovolјcem, propisno ne očisti i ne izglanca
svoj top kao za smotru i paradu: ne postoje umor i pomrčina, koji bi ga
primorali da legne i zaspi pod prlјavim i neuređenim topom Tanaskom; nema
te opasnosti u kojoj bi on stajao ili bežao sa neočišćenim topom. On može da
bude prlјav i kalјav; top mora da bude uvek za paradu. Više voli tog sivog
silnika no što je do rata voleo konja i kravu; uživa u tom gorolomniku što na
šest kilometara može nekoliko komordžijskih kola da smrvi, kuću, kao kupu
šaše da raznese, pola bugarskog voda da pokosi. Slatku moć oseća kad mu
povuče okidač, a top, kao pastuv, rikne plamen, poskoči za granatom, strese
se vreo i puši se potom kao da je sa ognjene kobile pao.
Podmazivanje okidača završiše prema fenjeru, pa on prodade drugovima
nekoliko polića prepečenice i nešto duvana, odluči da kačkavalј još ne
rasprodaje, prezalogaji i sa šatorskim krilom zavuče se pod top da spava.
Otkad je letos svojom molbom, kao nosilac Karađorđeve zvezde, vraćen u
artilјeriju, on i po najvećoj kiši spava pod topom; pod njim mu je nekako
bezbedno i sam je. Iako mu celo telo bridi od umora, ne može da zaspi od
kiše i studi, od one komandantove pretnje, od šaputanja oko njega da je
svršeno sa Srbijom, jer ako se do Niša i moglo da odstupa, od Niša se nema
kud. A priča se da Bugari ubijaju i ranjenike i zaroblјenike. Najpre muče,
kažu, na grudima lože vatru ranjenom, vade oči, pa bajonetom dovršavaju.
Sluša to, a ne veruje iako svi to tvrde otkako se ratuje sa Bugarima. Jesu oni
podmukli i jesu se prodali Nemcima i izdali Ruse i Srbe, ali on poznaje Vasila
i Stojanova: graničare s kojima je trgovao kod izvora na granici, sprijatelјio
se, pobratimio s njima i poklone izmenjao. Bratkali se, pozdravlјali jedno
drugom ukućane, nadmetali se u psovanjima Germana i nadanju u Ruse i
cara svih Slovena koji će u Sofiji da zavrne šiju Ferdinandu, pa će Bugarska i
Srbija bratski da navale na Švabe. Taj Vasil i Stojanov ni po čemu se ne
razlikuju od nas Srba, ako nisu i duševniji lјudi, pa kako to da sada Vasil i
Stojanov, što onako lepo pevaju i lјudi pošteno trguju — peku ranjenike i
vade im oči? Ne pada mu na pamet da na svojoj koži proverava bugarsku
dobrotu, ali još od Drine i prvog ratnog dana mrzi sve oficirske priče kojim se
zastrašuju vojnici, kao što prezire i kukavice koje u ta oficirska zastrašivanja
veruju, jer on ne ratuje zato što ga je strah od neprijatelјa, nego zato što ne
pristaje da ga na ovoj zemlјi bilo ko pobedi; on je Aleksa Dačić, Prerovac i
Srbin. Vidi i on da se zacrnelo. Ako su oni od Bugara saterani do Niša, oni sa
severa od Nemaca su sigurno saterani do Kruševca. Jesu kola krenula u
ambis, ali to Srbima nije prvi put. I prošle jeseni survavasmo se u majčinu,
kad se odjednom ispreči Živojin Mišić, čovek i general što ga presreo sa onim
ukradenim guskama, od sramote žmarci ga podiđu kad god se seti kako se sa
zadavlјenim guskama sudario sa automobilom i u njemu Žuća-general, pa taj
čova na Suvoboru udari gargiju Poćoreku i nasta onaj krklјanac do Drine,
nije se moglo proći od mrtvih Švaba i njihove komore. Pa ako se i u ovoj
sadašnjoj sjebaniji opet uskurče i zaintače Živojin Mišić i Stepa Stepanović,
naša kola neće da ostanu bez četiri točka i mi zgovnani pod njima. Neće. Ne
pada se s neba; pada se po zemlјi, a na njoj, eno i u Sićevačkoj klisuri, na zidu
stene postoji žbun, busen i čkalј za koje ćemo da se uhvatimo i zadržimo,
poćutimo tu kao zverčice, kao gušteri, pa ćemo opet malo dalјe i šire od
prošlog gde besmo. I pa malo više no što imasmo. Tako je nekako otkad teku
Morave. Pojmio je to od oca i Aćima Katića, od učitelјa Dumovića i
prerovskih staraca, vodeničara i skeledžija, prosjaka, kaluđera: niko Srbinu
ne može da doaka! Niko! Kad je i Ivan Katić, jedan đak i bez pola vida mogao
one suvoborske muke da izdrži i kad mu najteže beše, reče sebi i zapisa čovek
u sveščicu da se ne zaboravi: „Moram sve da istrpim, jer ako bih pobegao,
kako bih onda živeo među lјudima. Ko sme da pobegne iz rova dok ratuje
Aleksa Dačić?“ Ja dok ratujem. I još na šest mesta u sveščici sve tako o meni.
A ono što me video da plačem kad nam između Malјena i Suvobora Švabe
satreše batalјon, to nije baš tako bilo. Jeste da mi se zacrneo sneg, al' baš da
sam drlјio, to je đak dokitio. Ako obojica preživimo rat, zvaću ga u goste, pa
ćemo da sednemo i iz ove njegove sveščice ima reč po reč da utvrdimo kako
je stvarno bilo. Svojom rukom ima da izbriše sve one đačke slinavluke.
Sveščica je moj ratni plen i sa medalјama ostaje mojim sinovima. Da znaju
kako im je otac ratovao i šta je sve mogao. Ovo sada jeste velika nesreća, al'
od svake nesreće ima veća; od svakog zla ima gore. Svaki Prerovac to zna. U
tome ga utvrdio i mir i rat. I neka ovi, što ih onaj opaki potpukovnik naziva
kukavelјi, do zore brinu kako da izvuku svoje dupe, za sebe je odlučio: ni kao
nadničar nije hteo da bude rob, a kamoli da to bude sada sa onolikim
Jelkinim mirazom — imanjem i gazdalukom u Prerovu. Pa i ovo što ima u
pojasu i vreći pored sebe nije za bacanje: četiri čuturice prepečenice, više od
tri kila duvana i nekoliko kotura kačkavalјa — sve za prodaju, lepa je to para i
zarada. A sve je to stekao od dolaska na bugarsku granicu, boraveći s
baterijom u selu okićenom vencima duvana, punom stoke, kačkavalјa i
dobrodušnih žena, pa je s nekim komordžijama krao i kupovao ovnove i
prasad, pekao i prodavao pečenje oficirima i pešadiji, trgovao rakijom,
kačkavalјom i duvanom, te tako ove jeseni slatke pare skuckao, hilјadarke je
u pojas ušio, otkad zna za sebe nikad toliko para nije imao. I bilo kad i bilo
kako da se vrati kući, može Jelki da kaže: evo, ženo, i ja izratovah za nešto.
Ne vraćam ti se ni praznog džepa, ni praznih čakšira!
Podglavi ranac s duvanom i preobukom, stutka vreću sa ostalim espapom
pored sebe, drugim krajem šatorskog krila pokri se preko glave i, misleći
malo o ženi a više da li je pre ovih kiša stigla da obere vinograd i kukuruz,
brzo zaspa.
Probudi ga san, zbaci šatorsko krilo sa glave: njegova žena Jelka, nudeći
mu grozd kod manastirskog bunara, odjednom ga — jasno pamti — tužna
lika, tako snažno gurnula da se on presamitio preko kamene ograde i
strmoglavio u tamu, probudivši se od straha pre no što je plјusnuo u vodu.
Cvokoće. Kiša dobuje po topu i šatorskom krilu; negde dole — nekoliko
petlova. Ponoć ili zora? Nema običaj da sanja, ne pamti kad je sanjao. Ni san,
ni baš takav san, nije tek onako. Osim pogibije, nema druge nesreće koja bi
ga mogla snaći. Mahovit vetar hukti u topovskoj cevi, kiša dobuje šatorskim
krilom. Jeza pred nečim mnogo opasnim: trže se i uhvati za paoke točka i
reče glasno: — Poginuću! — pre no što nekoliko bugarskih granata pade oko
topova paleći pomrčinu i grmlјe, razbacujući ih na sve strane i zasipajući
kore i cevi gvožđem i kamenjem.
U zaklon! U zaklon! — viče poručnik Smilјanić, Aleksa Dačić još čvršće
steže gvozdene paoke, kao da visi nad bunarom, nemoćan da se pomakne i
spase: poginuću, nema se kud, božje mu sunce! Osta tako ukočen i ošamućen
pod topom, ipak svestan da se u ratu nikad toliko nije uplašio, a to je od sna,
uverava sebe. Zar mu Jelka nosi smrt? Zato što se zbog imanja i gazdaluka
oženio njom, rekla mu to kroz suze na rastanku, a i Bog ne da njemu,
nadničaru, sinu Tole Dačića, da posle rata i on ima slugu.
Granate opet grunuše, ovatriše grabak i strahovitu zveku ostaviše za
sobom. Aleksa Dačić se pripi uz gvozdeni točak. Gojko Kninjanin ga pozva u
zaklon pod stenu, ne može, ne sme da se makne. Neka ga raznese, ne sme da
se pomeri. Šta mu se to preturilo u duši, pa njemu je batalјon pred
komandantom puka jednodušno izglasao Karađorđevu zvezdu, pa je Ivan
Katić sve ono zapisao, pa koliko je puta dobrovolјno preplivao Drinu...
Granate padaju dalјe, pa bliže, bugarske tobdžije traže po strani i grabaku
srpske topove. Aleksa Dačić pripali cigaru da onima u zaklonu, sebi, pokaže i
dokaže nešto što nije činio nikada: nikad nikog nije uveravao u svoju
hrabrost, niti se naročito trudio da takav bude, niti se hrabrošću hvalio, osim
proletos u Prerovu i pred Adamom Katićem, zna se zašto. Postupao je hrabro
kad je morao i kad je od toga bilo neke koristi, najpre njemu, potom i četi.
Granata tresnu sasvim blizu, zasu ga kamen, zemlјa, granje; smrdi štedit,
sitno i gusto krši se muklina u ušima. Kaje se što nije otišao u zaklon, nije
mogao, ali otuda neko ranjen kuka, neće od topa: ako mu je suđeno, nek ga
raznese s topom. Vadi iz ranca čuturicu prepečenice i dobro povuče. Sve ono
što ima u Prerovu i ovo ušiveno u pojas, i što ima u vreći — svakog trena
može da mu ne postoji, a on na to nije ni pomišlјao dok je trgovao, krao, i
švercovao na granici sa Bugarima Vasilom i Stojanovim, želeo da ima više no
što ima, što više imao sve više želeo. Zašto je tako na ovoj zemlјi, kad svakog
treptaja može da lјulјne granata i smrvi sve? Od bliske eksplozije ispusti
čuturicu i pripi se uz kamenjar i točak kare. Potraja dugo dok ču kišu po topu
i huk vetra u cevi. Čuturica! Skoči da je podigne: istekla rakija! Štetio je pet
dinara. Opsova boga. Muklina traje, sviće, sve više mu krivo što mu se prosula
rakija. Gojko Kninjanin ga zove, izvlači se ispod topa, lјut na sebe:
 Gojko, veruješ li ti u san?
Bogme verujem. San ti je pola istina, moj Aleksa.
Ne bi vremena za razgovor o ranjenim i pobijenim vojnicima i konjima:
bugarska artilјerija s udvostručenom snagom poče da tuče pešadiju u
rovovima, poručnik Smilјanić komandova: — Na svoja mesta! — Aleksa Dačić
stade uz svoj napunjen top i, čekajući komandu, misli o svom snu. I pre no
što komandir odredi dalјinu, ugao i kartečnu granatu, on dade drugovima
čuturicu rakije, htede da im da i kotur kačkavalјa, ali se oni začudiše i zlobno
zasmejulјiše što im on to daje besplatno. Uvrediše ga, postideše ga. Neka sve
ode u vazduh, neka se niko od njegovog ne ovajdi! Niko! Ali posle nekoliko
ispalјenih granata na bugarsku pešadiju, koja u gustom strelјačkom lancu
pevajući himnu „Šumi Marica“ ide uz krševit vis na srpske rovove, a bugarska
artilјerija ponovo poče da tuče i bateriju, Aleksa se obrati Gojku Kninjaninu:
Ako me koknu danas, a ti me, Gojko, nadživiš, uzmi moj ranac i sve što je
u vreći. Al' te zaklinjem u dete i oči da mi skineš Karađorđevu zvezdu i iz
unutrašnjeg džepa bluze uzmeš neke hartije. To je đačka sveščica mog
vodnika Ivana Katića, što ga Švabe zarobiše, pričao sam ti o njemu. Tu
sveščicu da čuvaš i kad se svrši ova naša sjebanija, da je zajedno sa
Karađorđevom zvezdom odneseš mom ocu Toli. Selo Prerovo kod Palanke.
Zapamti: Tola Dačić, Prerovo, Palanka.
Ma neće tebe, Aleksa. Tebe je majka obukla u zmijsku košulјicu!
Znam da neće, al' za svaki slučaj. Što ti reče, san je pola istina — uzjaha
top i nastavi da kosi bugarsku pešadiju, mučeći se: da li ovom Gojku iz nekog
Knina da kaže i za hilјadarke u pojasu, ili neka se niko ne ovajdi od
njegovog? Ali Bugari, pričali mu pešaci, ubijenog skinu golog, opelјeše sve što
vredi, i sa stare bluze dugmad poseku, on je pre desetak dana kupio i šinjel i
bluzu sa čakširama od pukovskog intendanta, skinuće ga do kože, naći
ušiveno — pa zar nije lјudski Gojku i pare da ostavi? A opet: što da mu
hilјadarke ne nađu Bugari, pa nek su i psi, moraju da kažu: e, ovaj Srbin, bog
dušu da mu prosti, beše neka velika gazdurina. Šta je para imao, alal mu
vera! Ova bugarska pohvala mu nekako slađa i vrelija ispada od pomisli na
Gojkovu zahvalnost. Pali granatu za granatom, bugarska pešadija se koleba,
leže, vraća, čuje komandu da poveća ugao, sigurno bugarske topove traže,
dobro je uradio što Gojku ne poveri pojas.
Alal vera, kaplare! Tako se bije izdajnik! Ako još triput ovako pogodiš,
medalјu dobijaš!
Okreće se: komandant puka sa durbinom pored poručnika Smilјanića
gleda cilј koji tuku i uzvikuje:
 Zapamtiće bugarski zlikovci put za Niš!
Aleksi Dačiću ne godi ova pohvala komandanta puka; nije mu sada do
medalјe, samo neka se preživi ovaj dan i san izgubi značaj. Odahnu kad pade
komanda da se palјba prekine.
Jutro je odmaklo, magle legle dolinom Nišave, iz niskog neba cedi se kiša;
tobdžije se dovikuju i uzmiču od raznetih drugova i konja pored uništenog
topa, pripalјuju duvan. Aleksa sa Gojkom sedi na svom topu i puši, misleći na
san. A Gojko ga pita:
Šta piše u toj sveščici tog tvog vodnika?
Piše svašta... Kako se muče oni koji rade glavom. Umesto da se bave
zemlјom i stokom, nekim lјudskim zanatom, bave se knjigama. Artijama.
Imam brata školarca u Zagrebu, znam. Vidjeo sam kako mu je od knjige
još u Šibeniku pucala glava.
U ovoj mojoj sveščici, ima, Gojko, i kako treba da se bude čovek. Kad o
tome počneš da razbijaš glavu, to ispada teže no da se uspinješ na nebo —
zaćuta i nastavi da misli o snu: zašto li ga je to Jelka gurnula u bunar?
Bugari obnavlјaju juriše pešadijom, pojačaše i topovsku vatru na rovove i
bateriju; razgore se Aleksi Dačiću najteža bitka od početka rata s Bugarima.
Pešadija je dvaput bežala iz rova i opet ih bombama i bajonetima povraćala.
Bateriji uništiše dva topa i pobiše više od polovine lјudstva i konja. Aleksa
Dačić, ogluveo i otupeo, neumorno radi na topu i čeka svoju granatu.
U sumrak, Bugari sjuriše srpsku pešadiju niz goletne visove, puščanu i
mitralјesku vatru otvoriše na dva preostala topa, raniše u ruku poručnika
Smilјanića, posada drugog topa pobeže niz grabak, Aleksa Dačić ne može da
ostavi top, puca, moli i preti Gojku Kninjaninu da ne pobegne, nišani kroz
cev i kosi kartečom Bugare koji mu se primiču i opkolјavaju ga, meci zvrcaju
po topu, čuje im psovke, to ga lјuti i hrabri, ali kad im ugleda bajonete, zajeca
kao da je ranjen, iščupa zatvarač, Gojka natovari vrećom i jurnu s njim niz
grabak, u polјe, gde se pridruži pešadiji i ranjenicima. Ali Bugari nastavlјaju
da ih gone, ubijaju bez otpora i sateruju ka Nišavi u oplavlјeno polјe, u bare
do pojasa. Iza njih je nabujala, hučna Nišava, pred njima Bugari koji tuku
mitralјezima i tope ih u vodu i blato. Preživele spase noć. S mrakom nasta
tišina, kao da na zemlјi nikad puška nije pukla. Začu se vika komandanta
puka:
Gde ste, kukavelјi? U žabe ste se pretvorili, govna jedna! Napred, na put!
Ovamo, ovamo!
Izvukoše se iz bara i gliba na drum u podnožje onih visova sa kojih su ih
sjurili Bugari, ćuteći, ne videći jedan drugom lice, a očajni i poniženi i od
Bugara i od komandanta, kao da su izgubili poslednju bitku i sve za šta su do
sada ratovali. Aleksa Dačić čuje iz mraka jecaje, ne zna da li su to ranjenici,
ne podnosi kuknjavu:
Ne slinite! Rat nije svadba! Ovo što nas snađe, nije najgore! Ima nas i
živih. Da Bugari nastaviše da nas jure, svi bi se podavili u Nišavi!
Dade Gojku čuturicu rakije da pije i da drugom: časti ih za život. Preživeo
je san. Jedva, ali je preživeo. Topom platio. Eh, Tanaskom... Koleba se da
razdeli i jedan kotur kačkavalјa, a ne veruje da je ovo veče baš ono kad se
poklanja nešto što se dobro prodaje i što sve skuplјe biva.
Komandant puka jaše putem pored gomilice vojnika, osvetlјava ih
baterijskom lampom, komanduje da se postroje u čete, psuje i preti, mlati
sablјom plјoštimice koga zakači, stiže do Alekse Dačića, osvetli mu lice:
Gde ti je top, kaplare! Top si ostavio Bugarima da gađaju Niš, govnaru!
Kukavelјu! — raspali ga sablјom po ramenu. — Vi ste me, seronje, lišili
pukovničkog čina! Vi ste mi večeras iscepali Stepin predlog za unapređenje,
mater vam govnarsku! Sve ću vas postrelјati ako topove ne povratite! Sve! U
strelјački stroj i marš uzbrdo!
Od udarca Aleksa Dačić jedva drži zatvarač, pašće s njim a neće da ga
ispusti. Uvređen je nepravdom i udarcem; otkad je u vojsci i ratu, njega je
samo jedared ošamario komandir čete Luka Bog i to je platio glavom. Ali ovaj
oficirski krvnik ima pravo: topovi moraju da se povrate. Gojku Kninjaninu
dade da nosi zatvarač, on natuče bajonet na pušku i kad pade komanda da
puk krene uz visove i istera Bugare iz svojih rovova, on potrča uz grabak,
dozivajući Gojka da ga sledi. Kad se, s bombama i bajonetima, počeše da
ubijaju i kolјu sa Bugarima po mraku i kamenjaru, psujući jedni drugima
majke bugarske i srpske, Aleksa Dačić, čim nekom krupnom Bugarinu zari
bajonet u grudi, pade pored njega setivši se svog sna; drhti, sluša kako
Bugarinu krv klokoće u grudima, pomisli da ga previje, a Gojko Kninjanin
viče odozgo:
Aleksa, gde si?
Vasile, bre. Nisi li ti, pobratime? Stojanov, bratko, javi se... Ne bojte se, ja
sam, Aleksa! — govori nagnut nad umirućim i osta, ne videći mu lice ni ranu,
sve dok mu ne ču poslednji ropac. Jedva se dovuče do topa i Gojka koji je
zatvarač uglavio pa se veseli plјeskajući šakama po cevi. Ne dogovorivši se,
uzeše da ga čiste u mraku; po visovima okončavala se bitka: srpski pešaci
povratili su rovove i sad po kamenjaru kupe svoje ranjenike i plјačkaju
ubijene Bugare. Nјih dvojica završiše čišćenje i podmazivanje topa pa sedoše
da piju rakiju i puše, ćuteći. I ne stigoše da popuše cigaru kad se iz mraka
začu komanda ranjenog poručnika Smilјanića:
Brzo svlačite topove na put! Naređeno je povlačenje ka Nišu. Izgibosmo
zabadava! Za pukovnički čin. Šta se može kad se mora, to je rat!
Aleksa Dačić sa Gojkom Kninjaninom uze rukama da svlači Tanaska niz
kamenjar, smiren neispunjenjem sna, izmoren najdužim strahom otkad
ratuje.
 6

Vojnim izaslanicima u Parizu, Petrogradu, Londonu, Rimu:

Situacija je kod nas mnogo ozbilјna... Na severu i zapadu pritešnjeni smo

austronemačkim snagama od 13 do 14 divizija. Sa istoka Bugari sa velikim
snagama nadiru. Nećemo se moći sami dugo držati i izdržati, jer naš otpor,
mada je herojski, ipak ima kraja. Spas iz ove teške situacije leži jedino u tome
ako nam saveznici u najkraćem vremenu pruže jaku pomoć i uđu u akciju.
Molim da u ovom smislu stalno dejstvujete gde treba. Vojvoda Putnik.
GLAVA ŠESTA
 1

Feldmaršal fon Makenzen Trećoj austrougarskoj i Jedanaestoj nemačkoj

armiji naređuje:

Da se srpska glavnina natera u sredinu zemlјe i tamo odlučno potuče.

Poslanicima Kralјevine Srbije u Petrogradu, Parizu, Londonu, Rimu:

... Saopštite prijatelјskim nam vladama: Ako od danas za deset dana

saveznici ne pošalјu u pomoć Srbiji 120—150 hilјada vojnika, Srbija će biti
uništena... Pašić.

Jugoslovenski odbor u londonskom „Tajmsu“, objavio manifest britanskom

narodu:

Očevidni cilј najezde nemačkih, austrijskih, mađarskih i bugarskih vojnika u

Srbiju jeste, da se ona uništi i zbriše s lica zemlјe kao država i narod i silom
prokrči put nemačkom imperijalizmu na istok.
Junaštvo Srbije priznato je od prijatelјa i neprijatelјa. S verom i snagom
jednog apostola, Srbija će izvršiti svoju dužnost do poslednjeg čoveka. Ali
brojna nadmoćnost njenih neprijatelјa nema primera u istoriji. Nikada ranije
nisu tolike sile sa toliko strana navalile da pregaze i iskorene jedan mali
narod...
Propast Srbije razorila bi narodne i političke temelјe osam miliona našega
naroda u Austro-Ugarskoj. Oslobođeni i združeni sa Srbijom, u interesu samog
opstanka, ovi bi milioni kao straža raskrsnicama svetske politike bili u
budućnosti siguran i jak bedem protiv nemačke najezde... do Dardanela, Sueca i
Persijskog zaliva.
 Kada je pre pet vekova na Kosovu Turska uništila srpsku državu, divila se
Evropa srpskom viteštvu, znajući dobro da su na Kosovu Srbi, braneći sebe,
borili se za evropsku civilizaciju protiv Otomanskog Carstva.
Ali Evropa nije pomogla, a Srbija je podlegla. Nјen slom stao ]e Evropu pet
vekova krvavih borbi i neiskazanih patnji...
Stoga apelujemo na vitešku civilizaciju Engleske, na zemlјake Kromvela,
Pita, Bajrona i Gledstona, na sledbenike njihove u britanskom narodu. Za nas,
Južne Slovene, to je pitanje opstanka; za Englesku je to pitanje odbrane i
mogućnosti napretka u svemu što je britanski duh predstavlјao, zadobio i
stvorio za sebe i čovečanstvo. Sve to sada valјa braniti u ime pravde i slobode...
Trumbić, De Guli, Gazari, Don Niko Grašković, Hinković, Jedlovski, Milan
Marjanović, Ivan Meštrović, Mićić, Potočnjak, Pupin, Niko Stojanović, Supilo,
Vasilјević, Nikola Županić.
 2

Od podne, bitka se čuje čitavim severom, čuje i kralј Petar haubicu, ali ni
na ubeđivanje prote Božidara neće da napusti Topolu, dok se u crkvi
najnužniji radovi ne završe. Grobnica mora noćas konačno biti sređena, sutra
će sahraniti Karađorđeve kosti, pa će preostale kralјevske dužnosti izvršiti po
redu koji mu rat i čast nalažu. Pred mrak, odvukoše u Kragujevac sve što bi
neprijatelј zaplenom mogao da oglasi dvorskim. U svojoj praznoj sobi, kralј
zadrža samo Karađorđevu bistu, odlučan da se od nje rastaje samo kada ide
na bojište. Sa dvorskim nameštajem i pokućstvom ode pratnja i posluga,
ostadoše prota Božidar, ordonans oficir i Zdravko.
Proti Božidaru kralј ne dopusti da ode iz Topole: on će izvršiti obred na
sahrani Karađorđevih kostiju, uveren da mu time ukazuje najvišu čast; prota
se pokori kralјevoj volјi više iz sažalјenja prema njemu nego iz osećanja da
mu dolikuje uloga koja pripada srpskom mitropolitu. Jer on je sa unucima i
batalјonom valјevskih dečaka krenuo u Kragujevac, a potom bog zna kuda,
da im pomaže u bežanijskim nevolјama i krepi im duh; u ovim danima za
njega nema svetije dužnosti od te za koju se odjednom, bez dvoumlјenja,
odlučio. Iako se trudi da saučestvuje u kralјevoj patnji, on glasno misli svoju
brigu: ako su dečake poterali iz Kragujevca, kako će ih stići, gde će ih naći?
Čim se smrači, bitka utihnu. Majstori sa fenjerima i lampama karbitušama
osvetliše crkvu i nastaviše žurno i ćuteći da rade. Poneko zastane za tren da
oslušne prolaženje bojne komore drumom; ponekom se od huka vetra u
kubetima ukoče ruke, pa uplašeno pogleda kralјa koji, sa protom Božidarom,
stoji nasred crkve. Kralј kaže:
Ne bojte se, deco. Ja sam sa vama noćas. A vaše delo nagradiće i Bog i
kralј.
Kad mu krsta utrnuše od bola, vrati se u praznu kuću da u pletenoj
naslonjači sedi i ćuti pored Karađorđeve bronzane glave, stamnjen: Srbija
pada u ropstvo. Bog zna dokle. Propada sve što je uradio. A uradio je mnogo
manje no što je želeo, stupajući na presto. Ne bi vremena da sloboda u
lјudima sazda vrline. I da demokratija postane vlast poštenih i pametnih. Ne
bi vremena za veliko i trajno. U njegovom kralјevanju rat mu bi najveće delo.
A pobedu nad Turskom, koju je narod snevao vekovima, političari i generali
pretvoriše u jagmu za vlast i slavu. Ni deca mu starost ne učiniše spokojnom.
Borđe ga svojom nesrećnom naravi i javnim skandalima primora na najteži
očevski čin: da prvorođenog sina liši prava na kralјevski presto. Aleksandar,
prek i brz, opak čim posumnja u pokornost, a lako sumnja i u najbolјe lјude.
Voli poslušnike. Ako nekad bude slobode, i on kralј u toj slobodi, taj se
nesrećnik neće osećati slobodnim.
Prota Božidar pokušava da povede razgovor o njihovom zajedničkom
četovanju po Hercegovini i Bosanskoj krajini.
Kralј ga prekide:
Koliko sam kriv što moj narod dočeka ove dane?... Kaži bratski, Božidare,
sudi.
Kad je ovako duga noć, ne treba nikom biti sudija.
Prijatelј si mi, ali i čin ti je da mi po božjem zakonu sudiš. Kad sam
grešio?
Bog kralјu sudi i za neučinjeno. A lјudi, ete tako...
Meni i lјudi. I ti, proto. Jer sam poneo krunu iskovanu od ustaničkih,
Karađorđevih topova.
Pravo zboriš, Petre Mrkonjiću. Težu krunu ne ponese kralј.
Jesam žudeo u emigraciji za njom. Jesam i neka zla činio zbog nje. Želeo
sam kralјevsku krunu zbog prestola i, imena. Ti znaš, Božidare, da sam je isto
toliko želeo zbog slobode i pravde. Ali, svešteniče moj, ja sam ipak seo na
krvavi presto, i sam si me na to podsetio u Žiči uoči mog krunisanja. Kad mi
reče: teško tebi, Petre Mrkonjiću. Na presto se uspinješ preko prolivene krvi i
jedne mnogo naopake i nesrećne vladavine.
A tebi ne bi pravo. Palima sa vlasti dužan si velikodušnost i pravdu, a
grdnu zahvalnost onima koji te na presto dovedoše. Ne znam šta ti je bilo
teže.
Istina je, Božidare. Ipak, od velikodušnosti prema protivnicima, teža mi bi
zahvalnost za presto. Ta zahvalnost, taj dug pristalicama, najteže je poštenom
na vlasti.
Ali si, kralјu, morao znati da je ta dužnička vlast najteža i narodu.
Misliš da to nisam uviđao?
Nisi onako kako je trebalo.
Kralј se smrači, poćuta zagledan u pod, uhvati se za naslon stolice i upita
strogo: — Po tvom mišlјenju, šta sam toliko zgrešio Božidare?
 Pa velika ti je pogreška, Petre Mrkonjiću, što si verovao da lјudima
najviše treba sloboda. A narodu, od slobode, mnogo više treba pravda — reče
glasno i ne otvarajući oči.
Opet bih, Božidare, tu pogrešku učinio. Opet. Tu gde nema slobode, nema
ni pravde. Naš praotac Adam se zbog slobode i raja odreče, oče proto.
I otud sva naša bezmerna patnja, kralјu.
Zaćutaše. Prota Božidar ukršta šake preko trbuha i dremka. Kralј Petar se
muči da li da mu ispovedi svoj strašni greh nad majkom svoje dece.
Čuj, Petre Mrkonjiću... Kralјu nije samo dužnost da služi narodu. Pola je
to njegove dužnosti. Kralј je odgovoran i kako narod izvršava svoju dužnost
prema otadžbini. A u tvojoj kralјevini malo je bilo onih što su u miru svojski i
pošteno služili otadžbini.
Iako znam šta sve može čovek na prestolu, silom lјude ne bih terao ni
otadžbini da, služe.
Čuo sam od čoveka koji mnogo čita da je postojao neki engleski kralј koji
je tek u svojoj nesreći i propasti, ete tako, saznao šta je lјudska nesreća. Taj je
jadnik, kažu, poludeo... — izgovori tiho prota Božidar, zavali se u pletenu
naslonjaču i nastavi da drema.
Kralј mu docnije spusti ruku na rame:
Šta kralј u ovom času ne sme da učini, oče proto?
Ono što je tvoj deda učinio posle poraza ustanka. I ono što smo ti i ja
učinili kad turska sila navali — odgovori žmureći.
I ja tako mislim... Kralј ne sme da se spasava u izgublјenom ratu.
Niti da se vraća tamo odakle je jedared pobegao. Kao tvoj deda.
Kralј ućuta: samo da stigne da ga sahrani, da se zasvagda skupe i smire
kosti nesrećnog buntovnika. Ustade, i sa Zdravkom, koji mu fenjerom
osvetlјava stazu, dođe u crkvu da opet moli radnike:
Izdržite, deco. Ni vaša braća na frontu noćas ne spavaju. Ko noćas može
da zaspi?
Osta dugo i uzbuđen, gledajući kako svesrdno rade, pa sa oštrim bolovima
u kostima lagano pođe u kuću. Pred vratima lupnu Zdravka po leđima:
Šta čuješ sada?
Muče se putevi i drumovi celom Šumadijom, Vaše veličanstvo.
Puške ne čuješ?
Uskomešala se pomrčina kao da vampiri trče po drveću.
 Znaš da ne volim tvoje selјačke izmišlјotine.
Neka ženska deca zakukavaju u selu, kao da ih kolјu, Vaše veličanstvo.
A prota Božidar, probuđen svojom brigom, da mu u ćutanju ne stoji ova
noć, dočeka ga:
Šta je tebi, kralјu, bilo najteže na prestolu?
Najteže?... Najteže mi je bilo da slušam laskanja i da se branim od ulizica.
A pravo da ti kažem, teško je i biti siromašan kralј.
To ti verujem, Petre Mrkonjiću. U bogatoj zemlјi to je lakše. Ali u
sirotinji, u Srbiji, biti siromašan kralј, ete tako... Znao sam ja da ti nisi srećan.
Samo dva dana bio sam srećan. Kad sam iz Švajcarske stigao u Beograd da
primim presto, i kada sam kao kralј došao ovde u Topolu, da se poklonim
Karađorđevom grobu, a narod oko mene plače od radosti... Sve potom bile su
neke brige koje nisam imao s kim da delim. A teško mi je bilo i to što sam
slobodu više cenio od svojih podanika.
Prota Božidar otvori oči i naže se k njemu:
Mnogo je bezakonja i lopovluka bilo u tvojoj kralјevini, Petre
Karađorđeviću. Mnogo, bogami.
A u kojoj je to državi bilo manje zla, Božidare Jevđeviću?
Prota Božidar ne odgovori, priđe prozoru da čuje kragujevački drum:
širok huk vetra u šumi iznad kuće.
Kralј, pogođen protinim rečima, prebira po sećanju šta je činio za zakon i
poštenje. Glasno misli:
Nekoliko puta bio sam u teškom iskušenju... Nameravao sam da za dobro
naroda upotrebim vlast koju mi ustav nije propisivao.
Trebalo je to da uradiš. Našem narodu vlast je malo dobra činila.
Jesam to jedared i učinio. Poverovao sam da za dobro naroda imam pravo
da prekršim ustav.
Grdna je šteta što ti Bog, ete tako, više puta ne pomože da prekršiš ustav. ,
Hvala bogu što ne bi tako, Božidare. Poštovanje zakona bilo mi je svetije
od kralјevskog ispravlјanja nepravdi.
Nepravedna vladavina gora je, kralјu, i od najustavnije. Ne mora kralј u
Srbiji da bude gospodar, ali on ne sme kralјevske odgovornosti za otadžbinu
da skida sa sebe i tovari na političare i narod.
Tiranija i počinje, Božidare, kad vlast umisli da je nadležnija od zakona i
pametnija od naroda.
 Predak ti je, Petre Karađorđeviću, bio i Nјegoš, a kad on morade izreći:
„Pučina je stoka jedna grdna“ — to znači da je nesrećni vladika bolјe znao
svoj narod od pesnika.
Teško zemlјi, proto, u čiji narod ne veruje njegov kralј.
Dobra, prosvećena vladavina potrebnija je bila našem svetu od
demokratije. Dok si prevodio Mila, O slobodi, i snevao o njoj, živeo si, Petre, u
stranom svetu i velikom svetu. A ovde, kralјu, država treba da ulјuđuje
narod, i unapredi stanje, a ne da stranačkim kortešima bude izgovor za
njihovu slobodu.
Za neslobode nema nikakvog izgovora, Lako je vladati naredbom. Teško
je, Jevđeviću, vladati razlogom. Što se lјudske pravde tiče, ona je spora, proto
— i sporija od božije.
Ti si, Mrkonjiću, više brinuo šta se govori u Skupštini, nego šta se u
pravom narodu misli o tvome kralјevanju.
Ja sam pažlјivo čitao samo opozicione novine.
Zar si ti odista verovao novinama?
A kome bi drugom no javnoj reči, Božidare? Jedino tiranin veruje
doušnicima i lјudima oko dvora. Čim pristaneš na njihovu službu, moraš da
ih potkuplјuješ ili progoniš. A ne valјa ni jedno ni drugo.
Znajući lјude i kad im se rađa i kad im se umire, ete tako... Nisam ti
zavideo što si kralј — promrmlјa prota Božidar. Htede i da kaže: gledajući
ovaj narod što gine za kralјa i otadžbinu, misliš li o tome kome je tvoja
kralјevina bila majka, a kolikima maćeha... Ali, bi mu žao skrhanog
Mrkonjića. Je li i pravo što krenuše u ovakav razgovor noćas? Zaćuta i
ponovo zadrema.
Kralј se stuži: ni s kim ne može dokraja o svojoj vladavini da razgovara.
Tek pred zoru zadrema i on, ali ga pre svanuća probudi ordonans i raportira
da su oficiri iz štaba Odbrane Beograda došli da pre jutra evakuišu kralјa.
Očekuje se da će, čim svane, neprijatelј artilјerijom tući Topolu. Kralј
zanemeo pođe u crkvu da vidi šta je urađeno. U crkvi zateče samo jednog
majstora koji žurno skuplјa alat. Ne pita ga kada su ostali pobegli, uđe u
oltar, stade vojnički mirno, pognu se i prošapta:
Gospode, znam da sam grešan što ne uradih više... Grešan li sam što ne
pristadoh na manje.
Izađe napolјe i obiđe oko crkve, gledajući je mokru i sivu u oblačnom
svitanju; zaplakao bi da ne ugleda oficire koji ga čekaju pored automobila sa
upalјenim motorom. Ne ide( mu se odavde, ne beži mu se. Zađe u hrastovu
šumu i šakom se osloni na mokro stablo hrasta: u ovoj šumi on je sa
topolskim čobanima nekad čuvao stada, brao žir i bio srećan. Zašto ne ostade
čobanin, zašto za očevom krunom ode zasvagda iz ove lepe šume? Sada bi
kao starac mogao da kupi žir... Saže se, uze nekoliko krupnih i lepih žirova i
stavi ih u džep.
Veličanstvo, poslednji je čas.
Ordonansu mahnu štapom da ode, pa za njim, lagano gazeći žir, siđe do
automobila. Nežno, kao da je ranjenik, pomogoše mu da se popne u auto;
pored njega, krsteći se, sede prota Božidar. Automobil krenu punom brzinom.
Iako sa jezom oseća da više nikada neće videti svoju zadužbinu ni kućicu
ispod nje, kralј se ne okrenu da ih još jednom pogleda; ne može: bol zbog
svog nedovršenog dela najteži mu je dosadašnji bol.
Drum je pun vojne komore, vojske i izbeglica; kralј gleda u dalјinu
skraćenu niskim, oblačnim nebom; ne saoseća sa patnjama vojnika, žena i
dece na blatnjavom drumu, koje sateruju u jarkove i prelaze; i ne
otpozdravlјa oficirima. Odsutno prođe i kroz ratni metež kragujevačkih ulica;
na česte i zagrcnute uzvike: — Živeo kralј! Živeo čiča Pera! — još više se
smrači. A prota Božidar mu spusti ruku na šake koje se držaše za štap:
Blago tebi, Petre Karađorđeviću, kad od kralјa postade čiča Pera. To je,
ipak, najviše što učini na prestolu. Oprosti što ti iz odanosti i tešku reč kazah.
Ako decu ne nađem ovde, moraću da te potražim za pomoć. Zbogom! — reče
šoferu da stane i siđe.
Kralј ga bez reči pozdravi vojnički.
U Vrhovnoj komandi regent Aleksandar dočeka oca povišenim glasom:
Želeo si da te u Topoli zarobe Nemci?!
Imao sam da izvršim jednu svoju dužnost. A sada ti se,
Prestolonasledniče, kao vojnik stavlјam pod komandu.
Sa pratnjom odmah kreni dvorskim vozom ka Nišu. Sačekaće te Pašić i
reći šta ćeš dalјe.
Ja ću, čim napišem svoj testament, pravo na bojište. Neka mi donesu
hartiju i ostavi me samog bar pola sata.
Oče, kralј sve sme osim da bude smešan.
Prestolonasledniče... Kralј je kralј ako mu je u narodnoj nesreći teže no
podanicima. Ako mu je najteže u porazu otadžbine.
Kralјu je dužnost da i poraz otadžbine pretvori u pobedu. Da!
I za tu pobedu ja hoću da trpim sve što trpi moj vojnik. Ali i to je, moj
nasledniče, samo deo kralјevske dužnosti. Kad se malo duže zamislim,
uviđam da meni, uz sve vojnikove patnje, pripada i jedna više: ja snosim i
krivicu za njegovu patnju.
Prestolonaslednik Aleksandar hitro otkorača do prozora, okrenu mu se i
prekrsti ruke preko prsiju:
Ti znaš dobro da i ja neću uzmaći ni pred jednom opasnošću. Neću se
izvući ni iz jednog stradanja tvoje i moje vojske. Ali ti si star, bolestan,
zaboga, papa...
Ali ja sam još uvek kralј. Ostavi me da napišem testament!
Prestolonaslednik Aleksandar snuždeno izađe iz svoje kancelarije; kralјu
je žao sina, ali sada nema vremena da mu nešto važno razjasni. Ađutant mu
unese hartiju i mastilo. Kralј brzo napisa odavno smišlјen testament: ostatak
imovine, van zadužbine, ostavlјa deci da je bratski podele. Kad se potpisa, seti
se i dopisa: „Molim da se Zdravku (mome momku) izda pet hilјada (5000)
dinara. Petar.“ Sa ađutantom zapečati testament i stavi ga u svoje lične
papire. Pređe u kancelariju vojvode Putnika, koji ga s velikim naporom
dočeka obučen, van postelјe. Posle vojničkih pozdrava, ne sedajući, kralј
upita:
Šta je sa saveznicima?
Poručuju nam da izdržimo dok nam ne stigne njihova pomoć.
Ne verujem im.
Gospodin Pašić kaže da im moramo verovati.
Nad Kragujevcom lete neprijatelјski aeroplani, koje gaća artilјerija i
vojnici puškama sa ulica i oko Vrhovne komande; njih dvojica ćuteći
sačekaše da aeroplani bace bombe na varoš i da prestane pucnjava. Kralј
reče:
Vojvodo, na kom sektoru fronta danas neprijatelј najžešće napada?
Čitav naš front danas je u povlačenju, Veličanstvo. A moralno stanje,
rekao bih, najteže je u trupama Odbrane Beograda. Prepolovlјene su braneći
prestonicu. Artilјerija nas satre...
Dajte mi jednog štapskog oficira da me prati do puka kome je danas
najteže. Ako bi moglo da do rova što manje pešačim. Steže me ovih dana.
Vojvoda Putnik ga gleda mirno i dugo; kralј stoji podbočen, u svom
uobičajenom konjaničkom stavu.
Vaše veličanstvo, usudiću se da kažem: danas je najteže razumno
postupati.
 Vojvodo, ovo nije trenutak da budemo samo razumni. Učinite mi što sam
vas molio.
Jedva se probijajući kroz komoru i divizijsku bolnicu u susretu, polјskim
putem, po kiši, iz kalјuga izvlačen nekoliko puta volovskim zapregama, pred
zaranke kralј automobilom stiže na istočno podnožje Rudnika; puk koji beži
iz rovova tuče neprijatelјska artilјerija. Kralј iziđe iz automobila i stade u
kalјugu do pola čizama i zagleda se u vojnike koji beže, kalјavi, mokri,
izmučena lica; zna: hrabrom ratniku najteže je kada beži. Oficiri ga
prepoznadoše, komandant puka panično mu raportira stanje, a kralј mu
naredi da zaustavi i u zaklonu postroji puk.
Vojnici ne slušaju komande, oficiri viču: — Kralј je došao! — i uvis pucaju
revolverima; prođe više od pola časa dok se u zaklonu ostatak puka nekako
postroji u karu. Kralј dade Zdravku svoj štap i, mučeći se da korača čvrsto i
uspravno, priđe blizu vojnicima: da svakom susretne pogled i oseti mu strah.
Ćuti i gleda ih:
Pomaže bog, vojnici! Vidim, mnogo ste umorni... A kako da niste, posle
tolikih bitaka. Smrklo vam se, pa hoćete da se vratite u svoja sela...
Težak, brundav žamor u stroju prekidoše granate koje hučeći proleteše
iznad puka i eksplodiraše u potoku. Vojnici se koče u stavu mirno s pogledom
u njega od koga se i on koči i drhturi. Iz stroja niko ne izlazi. Da skrije
osećanja, kralј podiže glas:
Vojnici, vi ste se zakleli da branite kralјa i otadžbinu. Ja vas razrešavam
zakletve kralјu. Za kralјa nemojte da se borite. Zakletve koju ste dali
otadžbini nemam prava da vas oslobodim. Ko sme sam sebe da razreši te
zakletve, neka ostavi pušku i municiju i ide kući. Ja mu želim srećan put...
Odlučite se slobodno, čekam da istupite iz stroja.
Gleda u zemlјu, da pogledom nikom ne prepreči put. Da ne zaplaši
koleblјivca, da ne postidi hrabrog. Muk dugo traje.
A kud ćemo mi dobrovolјci, kud ćemo mi iz Bačke i Banata, Vaše
veličanstvo? A mi iz Dalmacije?
Kralј podiže pogled da ih vidi.
Vi ćete sa mnom, dobrovolјci! I ko god hoće sa mnom da se bori za
slobodu, neka ostane da iskopamo rov i sačekamo neprijatelјa. Ostali,
ostavite puške i požurite kućama, ide noć.
Umorni smo i gladni, Veličanstvo... Pobiše nas topovima! Polovina izgibe!
Bosi smo, vidite li, kralјu? Nemamo šinjele, mokra su nam i srca, a zima je
noću, Vaše veličanstvo. Gde su nam saveznici? Gde je ta armija iz Soluna?
Zašto nas lažu? Nismo mi kukavice!
Vi ste junaci, deco moja!
Živeo kralј! Živeo čiča Pera!
Kralј naredi komandantu puka da odredi borbeni položaj puku i zatraži
pušku i pedeset metaka. Štab puka potrča uz kosu, za njim se po ćuvicima
razviše batalјoni da kopaju rovove. Kralј, praćen Zdravkom i ordonansom
koji mu nosi pušku i torbu sa municijom, gleda svoje vojnike i po drugi put
zasuzi ovoga dana. Sa okolnih visova zaplaveše se dugi strelјački strojevi
austrougarske vojske. Komandant puka naredi palјbu, kralј uze pušku i
izmeću dva vojnika kleknu u plitak rov. Kuršumi zasiktaše oko njega, vojnici
ga uplašeno gledaju, on im se osmehnu pa poče da nišani i brzo puca.
 3

Nikola Pašić gotovo čitavu noć probde u fotelјi, u kućnom ogrtaču i

mekim papučama, nemo i snuždeno posmatrajući kako mu se žena i kćerke
muče u izbiranju odeće i najvrednijih stvari za iselјenje iz Niša i odlazaka u
Grčku: rastura mu se dom, odlazi u neizvesnost porodica. Ako je nešto na
ovome svetu moglo da ga čini srećnim i nesrećnim, to je porodica, u kojoj on
nije dopuštao ni u kom vidu da postoje svojstva vlasti neprikosnovenost
starijeg, hijerarhija, potčinjavanje. I nikakva strogost prema deci; nijedno
njihovo nevalјalstvo nije kaznio. Nije ih ni prekorevao. Tada bi samo govorio,
sasvim tiho i mucavo, spreman na sve da sačuva njihovu lјubav. A to
pakovanje za bežaniju i izbeglištvo, neznano kuda i dokle, činjeno je
savršeno tiho, sa ćebadima na prozorima i pritulјenim lampama na podu.
Izbeglice i niško građanstvo uprli oči u njegovu kuću: da ne odocne sa
spasonosnim bekstvom iz Niša u koji će Bugari prvi stići za veliku osvetu
zbog izgublјenog rata 1913. godine. Iako svakom ko ga pita savetuje da se
blagovremeno postara i skloni porodicu i sebe pred okupatorom koji će biti
okrutniji no prošle godine, iako; ni od svojih ministara ne zahteva herojske
žrtve i primer za ugled u ovim danima, on dobro zna da će odlazak njegove
porodice iz Niša izazvati opšte moralno klonuće i gnev protiv njega u srpskoj
ratnoj prestonici. Ali zbog toga on nikako neće da ugrozi život deci i ženi; on
jeste na vlasti i ima tu moć — svoje da spase. I ova druga noć spremanja
velelepnog dočeka saveznika u čijoj je prethodnici jedan francuski puk, koji
sutra ujutru stiže iz Soluna, najpogodnija je prilika: ni oni najoprezniji i
najustrašeniji ne slute, pretpostavlјa, da se baš uoči dolaska savezničkih
trupa porodice predsednika vlade i ministara pakuju za izbeglištvo u Grčku.
Legoše u zoru, izmučeni i još nespakovani, ali njega u svanuće probudi
telefon: njegov pomoćnik za spolјne poslove Jovan Jovanović ga moli da što
pre dođe u kabinet, fijaker mu je već poslat.
Bugari presekli prugu? — upita.
Nešto gore, gospodine predsedniče.
Znam, znam — promuca i spusti slušalicu: ako je to istina, onda nesreći
nema kraja. Brzo se obuče i umi; otkako su u Nišu, Đurđina ga prvi put ne
isprati do fijakera. Još ga više kosnu sada neočekivano sačekivanje nekolicine
pred kapijom:
Dolaze li, gospodine predsedniče?
Dolaze! — viknu nalјućeno i naredi kočijašu da vozi lagano i glavnom
ulicom do železničke stanice, pa onda u predsedništvo vlade: neka Niš misli
da je poranio da nadgleda pripremu za doček saveznika. I sada oseti ono
njemu najblagorodnije zadovolјstvo koje ima na vlasti: zna prvi i najviše o
najvažnijem za sudbinu zemlјe i lјudi. To mu znanje, dok je tajna, često više
od prava i sile koje ima vlast, daje moć da vlada lјudima i narodom.
Kafane su već otvorene, pločnici se pune besposličarima, a on oduvek
najviše zazire od besposlenog čoveka, uveren da takav samo na opačinu i zlo
misli, pa se povlači dublјe u kraj sedišta da im ne sreće poglede i ne vidi
pozdrave. Ali, svuda gde se podižu slavoluci od Jelovih i šimširovih grana,
georgina i hrizantema, sa natpisima na francuskom — „Živeli saveznici!“ i
„Dobro nam došli prijatelјi!“ svuda gde žene cvećem kite prozore, kapije i
ograde, on se malo izvuče i pozdravi skidanjem šešira; ali kad čuje uzvike
„Živeo!“ uzdrhti: ako saveznici ne dođu, on će im biti kriv; biće im prevarant,
lažov, stari izdajnik. Takva mišlјenja o sebi sluša otkad se bavi politikom, a
politikom se bavi više od pedeset godina, i rđava mišlјenja nikad ga nisu
pogađala: ako se pametno koriste, s njima se ponekad i brže uspinje na vlast,
a u svakom slučaju — uspešnije se vlada. Nije sada, dakle, njega strah da
razočara lјude; zna on njih dobro: niko tako lako kao čovek na vlasti ne
zadobija lјudsko poverenje i nijedno razočaranje nije tako kratkotrajno kao
razočaranje u vlast. Jer lјudi od vlasti ne očekuju dobro; njima je dobra svaka
vlast koja je bilo u čemu, makar i za dlaku, bolјa od prethodne, što nikad nije
teško postići. A to je, svakako, on postigao. Ali ovo, posle prošlogodišnjeg
proterivanja austrougarske vojske iz Srbije, prvo, čini mu se, jednodušno
ispolјavanje poverenja od svetine na niškim ulicama, sve ga zloslutnije plaši i
on se sav zgrči u uglu fijakera, pozdravlјajući skidanjem šešira, samo kad mu
se osmehnuti lјudi unesu u fijaker. Doveze se do železničke stanice koja je
sva okićena vencima jesenjeg cveća; strehe će joj se strovaliti od francuskih
zastava, jelovih i šimširovih grana. Zaustavi fijakeristu da tobože bolјe
razgleda transparente sa dobrodošlicom, sačeka da mu sa bardakom rakije
priđu građani koji iza staničnih magacina uz velike vatre peku desetak
ovnova i teladi:
Da se prekrstimo za naš spas, gospodine Pašiću! I za dobrodošlicu našim
spasiocima! — pružaju mu rakiju, osmehnuti su, skidaju šešire i šubare,
čekaju njegovu reč.
 Ustaje sa sedišta, skide šešir, prekrsti se i reče tiho:
Zapamtite, braćo, pobeda je naša! Živeli! — prinese rakiju ustima ali je ne
srknu, vrati bardak i, klanjajući se, reče kočijašu da krene. Ljudi koji su ga
čuli viču: — Živeo! Neka nam te bog čuva! — Oni što nisu čuli njegove reči
deru se iz sve snage: — Šta kaže Baja?
U kabinetu, pognutih glava, dočekaše ga oba sekretara i Jovan Jovanović,
pogruženo pozdravlјajući. Od onih opštih lјudskih osećanja, malo šta tako
prezire kao žarko rodolјublјe van bojišta i činovničku veliku brigu za državu.
Niš se okitio kao za svadbu! Uživao sam prolazeći glavnom ulicom do
stanice.
Jovan Jovanović ugrize brčiće i reče jetko:
Saveznici ne dolaze, gospodine predsedniče. Izvolite depešu iz Soluna.
On je ne uze i reče mirno:
To što piše u depeši ne treba ni u čemu da poremeti naše pripreme za
doček. Oni iz Ministarstva unutrašnjih dela neka zovu telefonom sve
načelnike srezova uz prugu od Đevđelije do Paraćina i pitaju ih kako su
izvršene pripreme za doček saveznika. I neka i danas što više naroda bude na
stanicama i uz prugu.
Ali, gospodine predsedniče, naš vojni izaslanik iz Soluna javlјa da je
francuski generalštab naredio generalu Bajuu da skine trupe iz voza i ostane
u Solunu. I Baju je to učinio.
Nas se, Joco, ta naredba ne tiče. Mi čekamo saveznike i treba da im
spremimo veličanstven doček. Neka se vidi koliko ih volimo. A što oni neće
da dođu, to je njihova sramota i njihov ratni rizik.
Dozvolite, gospodine predsedniče... Naše podgrejavanje nade u saveznike,
naše učvršćenje te zablude o savezničkoj pomoći, može biti kobno po Srbiju.
Nijedna pametna vlada nije narodu rušila zablude. Pametno radi ona
vlada koja te zablude koristi za opšte cilјeve. Naredi onoj dvojici da nikom ne
zucnu o depeši iz Soluna. A ti se, Joco, postaraj da sutra novine posvete cele
prve strane našim pripremama za doček saveznika.
Jovan Jovanović spusti telegram na sto. On ga i ne pogleda; uze da piše
poslanicima u Petrogradu, Parizu i Londonu da ponovo saopšte
odgovarajućim vladama: slom Srbije je neminovan i brz, ako joj saveznici
odmah ne priteknu u pomoć i razbiju napad Bugarske. Da sekretari i
telegrafista ne primete koliko mu je drhtala ruka, iscepa dva lista.
Priđe prozoru: žene i deca u naručjima donose cveće i kite ogradu mosta
preko Nišave. Ljudi, svečano obučeni, sa svih strana naviru ka mostu. Čuje se
bleh muzika. Zurle, gočevi, basovi. Neka se vesele, neka ih čekaju, neka se
danas nadaju i raduju. Oseća neku blagorodnost u duši što ima moć da im
ovog tmurnog dana održi nadu u spas. Što može da im je ne razruši. Neka to
učine vreme i istinolјupci.
 4

Iako Kosara ne želi da ide na doček francuske vojske, Olga je nagovori da

se obuče, oprezno joj savetujući halјine za tmurni jesenji dan i priliku.
Sprema se i ona da pođe s njom, bez obzira što joj nije ni do kakvog izlaska iz
kuće i susreta s poznanicima. To što se Vukašinu dogodilo, za nju je dokaz na
kakve i kolike su sve nepravde spremni lјudi: isplјuvali su i Ivanovu i
Mileninu dobrovolјnu žrtvu za otadžbinu. A to je mnogo boli. Sva predana
unuku koji joj svakog jutra sve više liči na Ivana, s razgorelim materinskim
osećanjima, ona sve manje saučestvuje u Vukašinovoj smračenoj ćutnji.
Uzbuđena sinom svoga sina u ropstvu, više brine da li je kratkovid na Ivana
no o bilo čemu drugom oko nje; i pad Beograda i bliski slom Srbije muče je
strahom: kako unuka da sačuva? U toj brizi čak je zaboravila i na Milenu
koja se iz Prerova javila jednim kratkim pismom, oduševlјena dedom i selom,
bez reči o povratku u Niš. Ali, u poslednjim danima obespokojava je i
Kosarino naglo promenjeno ponašanje i izgled: ućutala se, rasejana je,
ispušta posuće, kopni od neke duševne muke. I mleko joj je gotovo sasvim
presahlo. Budu li morali da napuste Niš, kako će dete da hrane, ako njoj
nestane mleka? Boji se da je nije nečim povredila, a ne usuđuje se da je u to
razuverava. Kupila joj je najskuplјe halјine, mantile i cipele koje je mogla da
nađe u Nišu, svojim poznanicima, i svakom ko bi im došao u stan, sa
srdačnom otmenošću predstavlјala je kao Ivanovu verenicu, u engleskim
kolicima izvodila dete u park pokazujući ga prijatelјicama kao svog unuka,
ulagala ogroman napor da ni rečju ni pogledom, ni uzdahom ne pokaže stid
zbog Kosarinog porekla i izgleda, ne pomaže. Eno je pred ogledalom, zuri u
sebe, nedočešlјana, i puši, prvi put je vidi da puši! Priđe joj i dodirnu, ona se
ne pomače:
Jesi li ti bolesna, dete?
Nisam.
Šta se to događa s tobom, Kosara?
Ništa.
Nije ništa. Ja te molim da mi kažeš šta te muči. Smatram da zaslužujem
tvoje poverenje.
Kosara ćuti.
Požuri malo sa spremanjem, zakasnićemo — reče joj i pomilova je po
obrazu, pomislivši da možda Vukašinovo neraspoloženje, čije uzroke ne
razume, Kosara doživlјava kao stav prema sebi, pa mu priđe i šapnu: — Molim
te, učini napor i budi lјubazniji prema Kosari. Vidiš li koliko je utučena?
Ne treba mi napor. Rodila mi unuka i to mi je jedino važno. I dovolјno da
je poštujem.
Pa ipak, malo pričaj s njom.
Misliš, treba da pođem s vama? Neko mora da ostane s detetom — podiže
glas bojeći se Olginog zahteva da i on pođe s njima. A on ni u kom slučaju ne
bi izašao na doček francuske vojske ne samo zato što sumnja da će saveznici
u ovim danima pružiti pomoć Srbiji da se spase, nego i zato što ne može da se
nađe u svetini koja ga je onako ponizila. Ona plјuvanja rulјe po izlasku iz
Skupštine, paradajz i kore od dinja i lubenice po glavi, ona dreka —
„Izdajico!“ i „Koliko su ti platili za prodaju Makedonije?!“ — za muku da služi
spasu i budućnosti zemlјe, život su mu obesmislili. On je odavno svikao da
trpi neuspehe i poraze, ali nije stekao moć da otrpi i plјuvanje onih za čije
dobro sve daje. Tek sada shvata da u borenju za ideje i načela treba imati
snagu i za poniženje, treba izdržati i plјuvanje naroda, zgađenost svetine,
najbesramnije reči zabludnika i glupaka. A on nije Isus Nazarećanin da to
oprosti, okrene i drugi obraz plјuvačima, on toliko ne lјubi bližnje svoje. Nije
on ni Pašić, koji i svoja najveća poniženja koristi za uspinjanje na vlast,
bezotpornim trplјenjem uspavlјuje i obmanjuje protivnike, a srušen, podiže
se baš onda, kada se nad njim razleže pobednički smeh. A ponašanje
partijskih prijatelјa poniženje mu čini potpunim: odvajaju se od njega, mnogi
ga izbegavaju jer je „nacionalno kompromitovao opoziciju“. Vidi jedan častan
izlaz: da ode u Mišićevu armiju, u puk u kome je Ivan ratovao i ratuje umesto
sina. Želi još da se izrazgovara sa vojvodom Mišićem, prijatelјem a
neistomišlјenikom. I učinio bi to odavno, da ne mora najpre da zbrine Olgu,
unuka i tu nesrećnu Kosaru. Sav se svio oko tog detenceta, uzbudio se tim
darom sudbine, koja od dede Luke Došlјaka na tragičnim slučajnostima
zasniva i održava trajanje prerovskih Katića. A da li je to samo slučajno da
baš onoga dana, isplјuvan od nacionalnih fanatika, odbranjen kapetanskom
uniformom valјevskog doktora Radića, tako bedan, osramoćen, zatekne u
kući — unuka? Dogodilo se to za utehu ili novu patnju?
Olga ga opominje da ne puši pored kolevke i sa Kosarom žurno izlazi, a on
sede uz kolevku i uze da čita svog Montenja; knjiga se otvori na stranici nad
kojom poslednjih dana dugo stoji zamišlјen „... Nije u nama onoliko zle sreće
koliko ništavnosti, niti onoliko zlobe koliko gluposti.“
Ipak, ništa u nama nema pokretniju snagu za zlo od gluposti. Nema. Ali u
tom slučaju lјudi su nevini! I plјuvači, i ubice!
„... Nismo toliko puni zla koliko besmislenosti; nismo onoliko jadni koliko
smo beznačajni...“
Ima li još uvek smisla da se opire ovoj istini? Patnja ne pristaje na ovu
istinu, ni razum.
Zaklopi knjigu: sve je tu izvesno; nadnese se nad unukom: on je ona
neizvesnost njegovih istina i nada. I razlog za još jednu Ivanovu patnju u
logoru. Ne piše otkako mu je Olga javila da je dobio sina i da je Kosara u
kući. Mora mu odmah, dok još pošta radi, napisati neku reč utehe. Da mu
kaže da svet nije dostojan stida. Da nam život daje pravo na sve. Sede za sto i
popuši dve cigarete dok napisa:
Sine, stojim nadnesen nad tvojim sinom, nesrećan i srećan što će nešto
moje, tvoje, da nadživi ovo vreme zločina i srama. Olga i Kosara otišle na
stanicu da dočekaju naše prijatelјe.
Prestaje da piše: kako da mu kaže to što želi, a da mu austrijska cenzura
ne uništi pismo?
 5

Olga i Kosara ćuteći stigoše u glavnu nišku ulicu i stadoše pred

nesaglednom masom naroda koji je ispunio pločnike i prelio se na kolovoz sa
slavolucima i transparentima: deca mašu francuskim zastavicama,
gimnazijalci se zbrali u horove i na francuskom pevaju „Marselјezu“, devojke
i žene drže velike bukete hrizantema, nevena, kadifice, selјanke kotarice s
voćem i pogačama, stari selјaci su sa bardacima rakije i bocama vina; građani,
invalidi i oficiri prepričavaju poslednje, sve rđave vesti sa fronta, tvrdi se da
su Bugari jutros zauzeli Knjaževac, ali: hvala bogu, saveznici dolaze, Srbija će
biti spasena! Od železničke stanice čuje se bleh muzika, pište zurle, bubnjaju
gočevi pod niskim oblačnim nebom.
Stigli u Leskovac! Stigli u Vranje! Za sat stižu!
Olgi je muka od te vike, muzike i gungule, ostala bi tu i sačekala da se
ovom narodu dogodi to čudo spasenja, ali se boji da Kosara ne pomisli da ona
sada s njom ne želi da bude viđena, pa je uze podruku i povede kroz gužvu i
galamu. Kosara ne progovara ni reč, stisla vilice, gleda u zemlјu. To Olgu
sasvim pomete, pomišlјa da se vrati kući, ne zna šta da čini. I kad na nekoliko
koračaja pred sobom ugleda doktora Radića sa cigaretom obešenom na
donjoj usni i zagledanog u nešto ona uzdrhta i stade, pogleda u Kosaru i
laknu joj što joj ne srete pogled. Promuca:
Da ostanemo ovde.
Ugledala sam jednu moju rođaku pa idem da se pozdravimo. Vi me
sačekajte.
Idi. — Olga se osloni na tarabu zagledana u doktora Radića:
Ona žiška cigarete u tami prepunog voza, nekoliko plamičaka i nad njima
zabrinuto lice, pa taman, umoran glas koji joj nudi svoje mesto u izgibelјnoj
bici za stopu u vozu, pa pružena ruka da se pridrži dok siđe iz voza i preskoči
prvog valјevskog mrtvaca, pa visoki, pogureni oficir pred bolničkom kapijom
koji je proveo pored onog čopora gladnih pasa i uveo u bolnicu... Čovek koji
joj je pomogao da sazna koliko je bila mala njena sreća... Koliko je mala ona
velika Vukašinova lјubav. I kako je ona lako volela Vukašina. Oslabeo,
ostareo, još nekako lepše poružnjao. Ali je mogao da je ne vidi, mesec dana je
u Nišu, mesec i po! A ona ga čekala, ne priznajući sebi da ga čeka. Pa zašto
nije ušao da je makar pozdravi kad je onoga dana Vukašina dopratio do
kuće? Slabiću! Od patnje te strah? Taština ti ispunila srce. Ako si zaboravio
Valјevo, dežurstva u „magacinu pokojnika“, večernje odlaske kod Bogdana,
bdenja pored Milene, ako si zaboravio, onda... Sve ono u onim valјevskim
noćima bila je tifusna agonija, obična muška žudnja, u nelјudskim uslovima,
nastrano, banalno, gospodine Radiću! A ja sam se toliko mučila, mučila da ti
pred one valјevske zore spustim ruke na ramena, da ti se u svitanja, na
bolničkom stepeništu izbliza zagledam u umorne oči, i još tako nešto malo,
nemoguće želela. A nisam mogla. Nije to bio strah ni od jedne posledice. Nije.
Samo me bilo stid da u ovom vremenu izneverim. Bilo me stid. Nisam mogla
sebi da dam sebe. Nisam to mogla, shvataš li?
Mihajlo Radić pali cigaretu na cigaretu, žmiri na nešto, kao da klima
glavom, potišten.
Zar ne oseća njenu blizinu? Toliko dugo ga gleda. Čitavo leto i jesen ga
gleda. Pati za sestrom ili od sebe nikog ne vidi? A ko zna šta je taj čovek van
bolnice i Valјeva? Sve to što je bilo s njim, što je u njoj bilo za njega, bilo je s
one strane života. I neka joj bude ono što je od njega, iz Valјeva, ostalo u
duši. Ostalo mnogo. Mnogo. Hvala ti, Mihajlo.
Suze joj se zavrteše, naglo se okrenu i pođe ka kući. Posle nekoliko
koračaja seti se da treba Kosaru da sačeka, izgubiće je, pomisliće da je
namerno ostavila, stade i okrenu se ka Mihajlu Radiću: gleda je
zaprepašćeno, zbunjeno, ushićeno. Gledaju se dugo, dugo: ona drhti kao
onda pred čoporom pasa kod bolničke kapije, i kako je drhtala dok mu je na
odlasku iz Valјeva držala ruku kad je bio u agoniji...
Stigli u Skoplјe! Stižu večeras u Niš! Za pola sata stižu!
Oni su sami na pustom valјevskom drumu, u tišini u kojoj pucketa
njegova cigareta pod strehom „magacina pokojnika“, zamišlјen je onako kako
je bivao zamišlјen kad bi prilazio predsmrtniku. Prilazi, baca cigaretu, pruža
ruku:
Bio sam čvrsto odlučio da vas danas po podne posetim — uzima joj
nepruženu ruku.
Ona, sigurna da je prebledela, ne razabira šta još govori, reče s naporom
ali čvrsto:
Ovo je samo slučaj, gospodine doktore.
Slučajem ponekad stiže i sreća, gospođo Katić.
 I bolest, doktore.
Da. Ali tako i spas — uze da pali cigaretu.
A šta vi radite u ovom Nišu? Ja ne mogu da zamislim da ste više od mesec
dana proveli u Nišu... Da niste... u bolnici. Sa bolesnicima.
Čekao sam raspored od Ministarstva vojske. I tek juče sam ga dobio. Šef
sam saniteta Niških rezervnih trupa. A Niške rezervne trupe čine deca...
Dečaci od 14—18 godina. Ima ih i od dvanaest.
Šta će s njima?
Treba pod mojim sanitetskim nadzorom da odrastu za bojišta. Za rovove,
valјda, nekog drugog rata.
Pa to je strahota! Deca — vojnici. U Valјevu ste se borili protiv prlјavštine
i smrti, a protiv čega ćete da se borite u tim dečjim trupama?
Gleda je zbunjeno.
Oko njih viču:
Jutros stigli u Đevđeliju! Pošli su iz Skoplјa! Nisu pošli iz Soluna! Stižu za
deset minuta! Živela Francuska!
Kosare nema. Olga ne može da ćuti:
Vi ne verujete da će nas saveznici spasti? Ovi koje čekamo?
Ne verujem. Pustite rat. Kako su vam deca? Silno bih voleo da vidim
Milenu.
Ona je u selu, kod dede. Ivan piše jedanput mesečno. Koliko mu
dozvolјavaju. Ima verenicu, a ja već imam unuka.
Nije moguće?
Nisam ni slutila šta sve od mog života može da učini dete mog deteta. —
Zaćuta: čeka da je pita za Vukašina. Vreća je to što on ćuti o njemu.
Invalidi psuju civile koji tvrde da su jutros Nemci osvojili Kragujevac,
Austrijanci — Valјevo, Bugari — Bor. Grupa gimnazijalaca peva posrblјenu
„Marselјezu“. Prodavci novina uzvikuju:
Ruske lađe plove na Bugarsku! Car Nikola poručio kralјu Petru: držite se,
Srbi, još nedelјu dana! Saveznici objavili rat Bugarskoj! Panika u Sofiji.
Vojna muzika maršira i svira marševe. Austrougarski oficiri, srpski
zaroblјenici, flertuju s damama koje natucaju nemački. Civil s tamnim
naočarima tiho nutka srpsko-nemački rečnik: samo tri dinara za hilјadu
nemačkih reči. Za tri dinara može se spasti glava!
Mihajlo Radić progovori:
 Čujete li, vidite li, koliko je srama u našoj nesreći? Kakva je beda narod
bez nade. U Valјevu, u pomoru, patnja je lјudima davala veličinu... Postojao
je neki smisao u svima nama. Očistiti prlјavštinu, svladati bol, pobeđivati
smrt... Raditi, ne spavati... I podlaci su tada bili drukčiji. U svemu je bilo
velikog napora i ozbilјnosti. A ovo sada...
I ovo sada je bolest, dragi doktore... — prekide se svojim poslednjim
rečima. On se kao osmehnu. Možda se zarumenela. Promuca: — Ovo veselјe,
kolika je to bolest... Gde li je ta moja Kosara?
Kada bi, Olga, ovo što se poslednjih dana događa u Nišu i čitavoj Srbiji,
ovo čekanje saveznika koji ne dolaze, bila samo bolest, mi bismo imali pravo i
na neku nadu. Ali u ovoj bedi ima toliko poniženja i gluposti.
Ona ga prekide prekornim glasom:
A zar sada ne osećate samo sažalјenje prema ovom jadnom svetu?
Mnogo je sramno i ponižavajuće ovo što gledamo, Olga. Čak je i smešno.
Pogledajte one mlade Ciganke što igraju čoček! Poslušajte ove uzvike. Čujte
šta se govori oko nas...
O, kolega Radiću!... Dobar dan, gospođo Katić — široko osmehnut klanja
se major Paun Aleksić.
Olga klimnu glavom, ne pružajući mu ruku.
Mnogo mi je drago što vas vidim. Kako vam je kćerka? Pošto nemam čast
da lično poznajem vašeg muža, molim vas, prenesite mu moje pozdrave i
divlјenje za političku pamet i hrabrost. Mene politika ne interesuje, ali što se
te Makedonije tiče i ove gužve sa saveznicima, ja sam na strani vašeg muža.
Znate li vi da je Pašiću još juče ujutru stigao telegram da ni taj francuski puk
neće doći u Srbiju. A ovi trodnevni svečani dočeci, to je, dragi kompatrioti,
Pašićeva injekcija morfijuma beznadežnom moribundu!
Olga ne može više da sluša ovo brblјanje čoveka koji je bio onakav
upravnik valјevske bolnice. Ne može ni da gleda nervoznog i zbunjenog
Mihajla Radića pored njega. A i ovakav susret i razgovor s njim, i ovde,
postaje joj neizdržlјiv. Reče im da mora kući i, ne pruživši ruku ni jednom,
samo im se lako nakloni i brzo pođe kući. Kako se udalјava, u njoj raste bol,
razočaranje u sebe, u njega, u sebe više, jedva se svlađuje da ne brizne u plač.
Paun Aleksić je posmatra kako se drži i uzdahuje:
Što je dobra ženska ova Katićeva, sunce joj žarko! Mnogo lepo sazrela.
Sad je na onoj vrhunskoj crti kad će da cikne od prve bolesti, od jedne patnje.
Već od marta neće biti ovakva, pazi šta ti kažem. A idućeg leta, ostaće bez
onog finog erotskog soka i dozivnog daha. Ovakva basnoslovna gospođa je za
jesen u banji. Ali, dragi moj, sve je to sada za nas samo negdašnji san...
Mihajlo Radić je zbunjen njenim naglim i grubim odlaskom. Od tolikih
osećanja i želјa nije stigao ni reč da joj kaže; nije mogla ni da zasluti muke
njegovih niških besanica i svunoćnih koračanja po Nišu. Govorio je
beznačajnosti, gluposti, govorio je da ne ćuti. Ogorčen je na Pauna Aleksića
koji mu se kobno upleo u život, zadržao ga u Nišu mesec i po iz svog ćefa.
Slušaj, Mihajlo, šta si ti nameran u ovoj situaciji?
U kakvoj situaciji?
Bugari će najdalјe za pet dana biti u Nišu, Nemci u Kragujevcu.
Predlažem ti da klisnemo u Grčku. Imam mesto u vagonu Najdana Tošića.
Mogu i tebe da ubacim.
Zbog tebe i takvih, Nemci ne treba ni da odu iz Srbije! — okrenu se i pođe
kroz gužvu, ka duvanskim magacinima u kojima je zgomilan puk dečaka.
Među njima on još može biti čovek: potreban im je. Nekom je potreban.
Živeli naši saveznici! Živela velika Francuska! Živela majka Rusija!
Bleh muzika. Zurle. Gočevi. Violine i basovi.
Mihajlo Radić primećuje: kiša.
 6

Olga škrto i s naporom ispriča Vukašinu susret sa doktorom Radićem,

nesrećna što je taj događaj toliko pomeo. Vukašin joj zameri što tog čoveka,
koji je dobrim doživotno zadužio njihovu porodicu, nije dovela na ručak.
Opširnijeg razgovora o Radiću spase je unuk svojim plačem za majčinom
sisom, a nje nema. Prođe vreme ručku, i ručak, Kosara ne dođe. Olga se
uplaši: šta li joj se dogodilo i nije li ona krivac za njeno današnje ponašanje
na ulici?
Vukašina ne obuzima Kosara; misli na nezavršeno pismo Ivanu: nisu mu
mnogo ubedlјivi razlozi kojima je pokušao da ga ubeđuje kako treba da bude
srećan što u ovom vremenu ima sina. I tišti ga ta neuverlјivost.
Pred suton dođe Najdan Tošić, koji im posle Kosarinog dolaska nije
prekoračio prag. Razočaran njenim izgledom, nije hteo ni da vidi tu
„kukavičiju bebu“ kako je na ulici rekao Olgi za njenog unuka, grdeći sestru
što je primanjem u kuću „te drolјe“ osramotila Ivana i familiju. Olga se danas
obradova bratu: on je imao neki izlaz u svakom njenom teškom položaju. Još
nije ni seo, poče da mu kazuje šta se događa s Kosarom. On je prekide:
Apsolutno me ne zanima šta se s tom Kosarom događa. Došao sam da se
dogovorimo o životnoj stvari. Gde je Milena, bogamu? Ta Milena je,
Vukašine, gotovo dva meseca u tom tvom Prerovu — obrati mu se prvi put
posle zimošnje svađe i razlaza zbog Vukašinovih govora u Skupštini o
njegovim liferantskim podvalama vojsci i zahtevu da bude uhapšen. — Kuda
ćemo bez nje?
Ne razumem. Kuda ćemo? — mrzovolјno ga pita Vukašin.
Pa mi najdalјe sutra do podne moramo da napustimo Niš. Bugari su na
nekim mestima na dvadeset kilometara od pruge. Ja imam rezervisan vagon
za Solun. U njemu će se sasvim komotno smestiti naša familija. Ako imaš
nekog bliskog prijatelјa bez dece, mogu da ga primim.
Vukašin se poguri za stolom: opet mu svoje spasenje nudi taj Najdan
Tošić! Opet taj državni lopov, državnom železnicom, zakuplјenim vagonom —
beži od narodne sudbine. Opet nekog ministra ili generala korumpirao, i
došao da ga odvuče u sramotu. A čini mu dobro, spasava mu porodicu. Možda
je u ovim danima i nemoguće časno spasenje.
A zar saveznici zaista neće doći? — bojažlјivo pita Olga da prekine
ćutanje; osluškuje ide li Kosara, plaši se da Vukašin ne plane na Najdana:
drhti mu cigareta.
Ma kakvi saveznici! Žrtvovani smo, sestrice. Žrtvovani. Vukašinovoj
Evropi, Pašićevom Slavenstvu, našoj majčici Rusiji — zaćuta, čeka da se
Vukašin pobuni, prilika je za revanš koji mu duguje dvadeset godina. Ali
Katić ćuti. — Ako ćemo po činjenicama, saveznici ne mogu ni sebe da
odbrane, a kamoli Srbiju i Balkan. Ti si, Vukašine, bio u pravu. Otkad teraš tu
svoju smešnu opoziciju, prvi put si pametniji od Pašića. Makedonija je srpska
grobnica!
Zar je on moj istomišlјenik? — klima glavom Vukašin. Odlučno ga
prekide:
Nas dvojica o politici nemamo šta da razgovaramo.
Imaš pravo. Ja sam zbog posla i familijarnih okolnosti morao da se mešam
s vama političarima. A što se politike tiče... Posao u kome podjednako gube i
pametni i glupaci, i pošteni i nepošteni, za koga je taj posao? Za one koji
nemaju nijednu pravu sposobnost. Igra u mraku s rulјom. Poker u sudbinu u
kome dvojica uvek imaju ful kečeva. Posran i ogavan zanat! Nego, da se mi
sada dogovorimo za put. Da ja odmah pošalјem automobil po Milenu. Koliko
je kilometara to Prerovo udalјeno od Palanke?
Vukašin ćuti: opet iskušenje i raspinjanje. Opet muka za čast i
dostojanstvo. I sigurno uzaludna žrtva. Ima li to ikakvog smisla posle svega
što mu se dogodilo?
O tome, Najdane, Vukašin odlučuje. Šta da radimo sa bebom, još nema tri
meseca? Treba s Kosarom da se dogovorimo.
Sa Kosarom? Ne pričaj koješta! Ja spasavam vas troje. Tu Kosaru i njeno
kopile neću da vidim!
Hvala tebi, Najdane, za brigu i pomoć. Ali ja neću iz Niša dok su ovde
vlada i Skupština.
Pa, čoveče, ja sam dvojici ministara pre tri dana dao teretni automobil da
im familije i stvari odveze u Solun. A u vagonu koji sam zakupio, biće trojica
narodnih poslanika, i to dvojica iz opozicije. Ne budi smešan, Vukašine
Katiću! Patriotska dužnost i građanska čast, to su stvari za posleratne priče.
Sad se spasava gola kost, žila, koža se spasava! — Najdan pokuša da prošeta
po sumraku sobe, pa se sudari s gomilom izbegličkih kofera i kutija i sede na
krevet.
Beba poče da plače, Olga ode k njoj. Vukašin ne može da pristane na
Najdanovu lekciju, na žestinu njegovog ubeđenja, pa kaže:
O tome šta je danas smešno i besmisleno, ja znam bar toliko koliko znaš ti
i tvoji saputnici za Grčku. Ali ja ću i u ovim danima da postupam po svome.
Ja ću u vojsku, u Mišićevu armiju.
Kuda ćeš, Vukašine? — uzviknu Olga iz druge sobe.
Tamo gde bi bio naš sin da nije zaroblјen... Naravno, nemam ništa protiv
da ti i Milena pođete s Najdanom. Bilo bi nerazumno da u Nišu ostanete i
čekate naše pobednike.
Olga mu prilazi sa bebom u naručju.
Prvi put čujem da ćeš u vojsku.
Nisam hteo o tome da govorim dok se neke stvari ne dogode. Sad me je
Najdan izazvao. I stvarno je poslednji čas da se dogovorimo kuda ćemo pred
ovim što nastupa.
Ja, Vukašine, neću nikud bez tebe. Ako moramo da bežimo iz Niša,
zajedno ćemo da bežimo. I sa Milenom... — poćuta, podiže glas: — Ovo
detence i njegova majka moraju s nama.
Nesrećan sam, sestro. Nesrećan. Ako nekog volim, ako... zar treba da ti se
kunem? Čuj, Olga. Neću ni tebi, a još manje tvom mužu, da slamam vaše
patriotsko srce. Da vas spasavam, protiv vaše... S tim što držiš u naručju i
njegovom majkom, ja neću ni u raj, a kamoli u emigraciju. Činite šta vam je
volјa. Imate moj vagon, dajem vam svoj automobil ako nećete sa mnom u
vagon, sutra do podne sam u Nišu. Razmislite, svratiću ujutru da čujem vašu
odluku. Laku noć.
Dete zaplaka. Olga uzdahnu slomlјeno:
Šta će to da bude s nama, Vukašine? Zbog čega, bože, zbog čega mi to ne
možemo kao svi... da se spasavamo? Odgovori mi, molim te.
Vukašina uzbudiše njene reči i glas; ustade sa stolice, spusti joj ruke na
ramena:
Ne znam, Olga. Ne znam šta ćemo. Ali te molim svom dušom da nekako
sačuvamo... To što smo uvek bili. Nije to samo dostojanstvo. I pre no što
odlučimo kuda ćemo i šta ćemo, da zajedno odemo u Prerovo. Učini mi to.
Tamo je i Milena, tamo svi troje da se dogovorimo.
Olga se jedva svlađuje da ne zajeca: njega sad muči Prerovo. Kad ču teške
korake i kucanje na vrata, promuca:
 Dobro. Učiniću sve što želiš.
Vukašin hitro upali sijalicu da ih dolaznik ne zatekne u mraku i otvori
vrata; žandarm ga vojnički pozdravlјa:
Gospodine Katiću, gospodin Pašić vas moli da večeras u deset sati dođete
u kabinet.
Vukašin mu samo klimnu glavom. Zove ga prvi put posle tajne sednice
Narodne skupštine.
 7

Kosara je triput dolazila do kapije i nije se usudila da uđe, iako još od

jutra nije podojila dete; vraćala se u krčmu da popije samo još jednu lјutu, pa
još dve: ne može poslednji put da podoji Životu. A ne može ni da ga još
jedared ne podoji i podrži u naručju. Precrknuće! A kako će ovako
našlјokana da prođe pored gospođe, kobajagi babe, i gospodina kobajagi
dede, svekrve i svekra kobajagi, ono njihovo fino, sve fino, a kobajagi, to
glumlјenje da su srećni što imaju unuka i snaju i ona, kobajagi verenica
Ivanova, ne može više sve sa njom, i dan i noć, kobajagi! Neka crkne za
Životom i daće bog da crkne. A kako će ovako kobajagi sve je u redu, našla se
ženska s društvom u varoši, dolaze saveznici kobajagi, malko zagrejana, pa
sad da prođe kroz onaj njegov dugačak, strmoglavan pogled i njen plačni glas:
Gde si dosad, dete? Te fine gospođe, a ispod punđe kriju zmijsko leglo, videla
je ona tu finu gospodu, a u majčinu taj fini, svileni kobajagi, svet! Zemlјa
kosti izbacila toj koja rodi takvu ženu muškarcima, pa ona da rodi onog
ćoravog blentonju, vajnog studenta, koji ne ume kao čovek i laf ni da slaže
kad treba. Da svrši sa ženom što sleduje i koliko je platio, pa u mrak, nego
oće dečko da sve bude kobajagi lјubav i iskreno. Kad mi onaj pas Nira što sam
ga čekala ne stiže niškim vozom kako je obećao, muško je stoka! Stočija
stoka! E, sad napred, kurvo! Ako pita gde si dosad i što si se našlјokala? Onda
je u redu stvar. Skresati im sve i u majčinu! Al' ako ništa ne pitaju, onako
njihovski, kobajagi fino, šta ću onda? A voz polazi pre ponoći. Dobro veče.
Uh, to ne valјa. Ni reč. Gledaj u pod i jurni kod Živote.
Čitavog dana dete nisi podojila, zaboga, Kosara!
A što zaboga, gospodine? Kako da nema majku? Koliko hilјada dece u
ovom ratu nemaju majku, pa žive! Mleko, čaj, cucla. Cucla, gospodine, to je
za dete kobajagi sisa. A može i krpa. Ja sam porasla sisajući krpu umočenu u
mleko, i šta mi fali? Šta?
Ne lјuti se, Kosara. Brinuli smo za tebe da ti se nije neka nesreća dogodila.
A što ste brinuli? Što ste, kobajagi, brinuli, što ste, što ste, gospođo? Neću
niko da brine za mene, neću! Što ti, sinko moj gladni, vičeš toliko, što si se
zacenio, lepi moj... Sad ćeš da ruckis, ako ti majčetina nešto ima, ako je od
sekiracije ostala neka kap. Oću da izludim, izludeću! Capi je, zagrizi je,
gladnico, moja najgladnija na svetu... Jao, sine moj, da l', ćeš ovo da zapamtiš
kako te majka pred polazak u Skoplјe nasekirala? Moram, Života, da odem do
naše kuće, dolaze Švabe i Bugari, odneće nam sve što imamo, gde ću te u
praznu kuću, a ja sam krvopilnom mukom svaku krpu i svaku našu stvarčicu
stekla. Al', Života, sine moj, sad voz niti polazi, niti stiže na vreme, pa bog zna
kad će da ti se vrati tvoja majka. Grizi je, vuci, sinko moj, vuci, Života, na dnu
je mleko. Pa moraš da zapamtiš, sine Života, kako je tvoja majka prvi put
ovako plakala nad tobom, plakala, pelene ti mokre, a cepalo se srce što mora.
A mora. Ne može čovek sve da istrpi. Neki lјudi mogu, al' majka ne može.
Majka ne može da bude džukela i kobajagi. Pa moram. Moram. Jao, sine moj
slatki, za tvoje dobro moram da odem do Skoplјa i spasem nešto. Doneću ti
igračke, zeku, macu, kucu, medu, kupiću ti u Solunu, u Istanbulu, najlepše
igračke što postoje. Je l' nema više ni kap? Doboga! Pa povuci više, malo
zapni, Života, ej, teško meni. Kako sad da te spustim u kolevku? Kako, kako?
Kad, ko zna kad, ko zna, rat je, mogu Bugari da bace voz u vazduh, pa te sad
gledam poslednji put, jao, kako ću i šta ću kad te spustim i pokrijem, a vreme
mi je za voz. Jao, sine Života! Života! Videćeš, vratiće se tvoja majka. Života,
sine moj... Ne pogledavši ih, spase se u pomrčini, jecajući.
 8

Kad iz njihove zanemelosti posle Kosarinog pijanog dolaska i onog

izjurivanja napolјe, Vukašin ode Pašiću, ne progovorivši joj ni reč, Olga ugasi
sijalicu da oko sebe ništa ne vidi: šta je to počelo ovoga dana i ove večeri? Šta
će biti s njima, tim detetom, kuda s ovom pijanom nesrećnicom? A Vukašinu
je sad do Prerova. Pa potres sa Mihajlom Radićem, to što je opet tako
zamutilo i zabolelo, što će i sutra, i sutra da je boli od njega, za njega... Možda
više nikada neće videti Mihajla Radića. Nema suza, samo drhturi.
Zaplaka dete, skoči s kreveta i priđe kolevci: cokće ustašcima, gladno je,
ućuta se. Uze stolicu i sede pored kolevke da mu sluša disanje. Tako je slušala
Ivana i Milenu. Ništa joj na svetu nije bilo lepše od njihovog disanja u
njenom naručju. Osećala se kao da u naručju drži celu zemlјu sa rekama i
morima, šumama i livadama; osećala je neku nadzemalјsku silu u nedrima od
tog, jedva čujnog, savršenog talasanja tišinom njene sreće; zaustavlјala dah
da što jasnije čuje to toplo koračanje izmeću izlaska i zalaska sunca; i videla,
čula, znala, kako se ritmom detinjeg disanja blago smenjuju svetlost i tama;
kako nešto njeno raste ka zvezdama, u neizvesnost, u beskraj i traje, traje u
nadi i strepnji... Naginje se nad unukom da mu čuje disanje. On snažno
zaplaka. Boli ga stomačić, gladno je, sisalo pijanu majku, kuda suknu ta
nesrećnica? Upali sijalicu da ga uzme u naručje, skuva mu kamilicu i,
podižući mu ćebence, spazi hartiju i pročita:

Gospođa Olga živ mi Života dabogda ga nevidela ako lažem.

Moje se srce cepa al ne mogu više sa vama lepo me ubiste i naivni ste toliko
da ću da poludim. Lako bi mene sa vama bilo da ste godspodska džaftara i
prefakuta ili da ste neka od onih što joj svet do kolena i da me beste bar jedared
očepili i popreko pogledali što sam ovakva.
Ali ja sam majka i ne mogu da budem džukela ne mogu da budem kurva sa
vama ne mogu više da gledam u oči gospodina Vukašina što po vasdan bulјi u
mog Životu koji mu nije unuk i nekoliko puta sam videla kako gospodinu
Vukašinu liju suze na Životine pelene.
 A zbog vas mi došlo da se obesim od sramote i neću da moj sin poraste od
moje prevare i bolјe da nema ni dedu ni babu no da ima kobajagi i lažne.
Životi nije Ivan otac u zato begam od vas.
Jao izludeću gospođo vi ste majka i znate kako mi je kad moram svoje dete
vama na dušu da ostavim da se brinete za njega i sačuvate samo dok ova nesreća
prođe pošto je bez igde ičeg nisam moćna ni sebe da izranim a u ropstvu zna se
šta je. Bog će vama da sačuva Ivana ako vi meni sačuvate Životu. Kad se svrši
rat a možda i pre ja znam gde ću da vas nađem i uzmem Životu to je moja briga.
Zbogom Kosara

Olga ispusti hartiju, uhvati se za kolevku i nadnese nad detetom koje se

zacenilo od plača: Bogorodice, zar ono stvarno nije moje?
 9

Zastajkujući u senkama, Vukašin pođe ulicama na kojima orgijaju

gomilice pijanih invalida, niške sirotinje i Cigana uz svirku i dreku — Živeli
naši veliki saveznici! Na svetlosti retkih sijalica vidi po kaldrmi prosuto i
izgaženo cveće i francuske zastavice. Vetar raskida vence od hrizantema i
slavoluke od jelovih grana i georgina i lupa po platnenim transparentima —
Dobro nam došli, prijatelјi! — Živela velika Francuska! Tu veru u Evropu,
posebno u Francusku, i on je više od dve decenije širio u srpskom narodu. Ali
kuda ćemo sada, ovako pijani, jadni i očajni od jednog odocnelog otrežnjenja,
ako smo za otrežnjenje još uvek sposobni, i ako ono sada ima ikakvog smisla?
Na mostu preko Nišave zastade da propusti gomile dečaka pogurenih pod
torbama-šarenicama, koje predvode starci i prate majke i babe, noseći im
torbe s hranom i pokrivače. Sa čela povorke od pedesetak dečaka i mladića,
zaustavi starijeg selјaka:
Kuda ste se uputili, prijatelјu?
Ne znam ni sam, gospodine. Ja sam kmet iz Žitkovca, pa mi naređeno da
svu mušku decu koja mogu da beže dovedem u okružnu komandu. Odatle,
kud će ih, bog zna. Stanite, deco, da pripalim cigaru.
Vukašin mu daje cigaretu, pripalјuje, ne zna šta da mu kaže. Mnogi
dečaci, tu gde su stali, sedaju na drveni pod mosta, iako je mokar i blatnjav. A
ovo je tek prvi dan njihovog pešačenja.
Ne stigoše nam saveznici, gospodine?
Ne stigoše.
A niz prugu još čeka narod. Naložili vatre i čekaju.
Ne treba ih više čekati, prijatelјu.
Zar neće Rusija da nas odbrani od Bugara?
Kreše žigicu da mu pripali već pripalјenu cigaretu.
Sami smo, prijatelјu.
Pa šta ćemo onda, gospodine?
 Da se branimo dok možemo.
S drugog kraja mosta fijakerist viče na dečake da ustanu i propuste
fijaker, kmet iz Žitkovca zahvali za cigaretu i požuri preko mosta sa svojom
grupom, fijaker stade prema njemu i francuski poslanik Ogist Bop obrati mu
se:
Dobro veče, gospodine Katiću. Hoćete li da vas povezem kući?
Hvala vam, gospodine Bope. Pozvan sam kod predsednika vlade.
Ogist Boi siđe iz fijakera, reče sekretaru da ga pričeka preko mosta i osloni
se na ogradu pored Vukašina:
Gospodin Pašić mi je saopštio da se sva poslanstva najdalјe za tri dana
moraju evakuisati iz Niša. A na moje pitanje — „Kad vi napuštate Niš?“ —
veliki starac odgovorio mi ledeno: „Kad čujemo topove“.
A čime ste ga tešili?
Uveravanjem da će Francuska prema Srbiji izvršiti svoju dužnost.
Samo svečanim rečima?
I ćutanjem. Ja znam šta ćete mi reći, gospodine Katiću. Isto to bih ja vama
rekao da ste poslanik Francuske u Nišu. Međutim, postoje vremena kada u
politici ni časni lјudi ne mogu časno da postupaju. A takvo je ovo vreme. Za
poštenje, za savest i vrline, potrebni su uslovi. Oni visoki, baš kao i za lepotu.
Ja bih odmah prihvatio vaše lepo razmišlјanje kada bih sa vašim
zaklјučcima mogao da utešim ove stare selјake i ove dečake što prolaze pored
nas, gazeći cveće namenjeno francuskim vojnicima.
Ali, gospodine Katiću, mi ćemo sigurno pomoći Srbiju, mi vas nećemo
napustiti!
Pogledajte kako se crne povorke naše muške dece! Šta će biti s njima za
nekoliko dana, gospodine Bope?
Nemojte tako, ka dnu... Vi morate sačuvati veru u smisao svoje žrtve. A taj
smisao je veliki! Veličanstven, gospodine Katiću! Koji narod u ovom ratu ima
cilј velik kao što je vaš?
A šta ćemo ako, od ove noći, svi sumnjamo u smisao svoje žrtve? )
Onda ste izgubili rat, gospodine Katiću.
Moguće je da i tako gubimo rat. Ali, gospodine Bope, ako vi verujete da su
za poštenu politiku i časno ispunjavanje obećanja velikih država malom
narodu potrebni uslovi, oni visoki, kako lepo kažete, onda su i za veru tog
naroda u smisao svoje žrtve za saveznike, takođe, potrebni dokazi i razlozi.
Pravi, stvarni dokazi.
 Ja vam moram ponoviti ono što sam vam rekao kad smo se na ovom istom
mestu sreli po vašem povratku iz Pariza. I u ovoj situaciji vi morate da
rešavate ono večno pitanje lјudskog opstanka: kako izabrati manje zlo, kako
izabrati kraći put stradanja? To je sada srpski problem.
Za nas je najkraći put — sada najduži put na Golgotu. Zar nije tako,
gospodine Bope?
Ogist Bop pali cigaretu i ćuti. Pred njima, vetar lupa transparente
dobrodošlice saveznicima preko mosta. Vukašin Katić se izvini Bopu i ostavi
ga da zuri u povorke seoskih mladića i dečaka koji tromo prolaze mostom,
gazeći cveće prosuto po blatu.
Žurno prođe pored kancelarija u kojima činovnici i žandarmi u sanduke
pakuju arhivu i u Pašićevom kabinetu zateče nekoliko ministara u
pogrebnom ćutanju. Prvi put ih vidi posle tajne sednice Narodne skupštine i
oseti se vrlo nelagodno.
Izigraše nas, Vukašine — reče snuždeno neko od ministara.
Mi smo sami sebi izigrali — odgovori mu i pokaja se zbog tih sada
neumesnih reči.
Ministri se lagano podižu da se pozdrave i izmene po koju reč sa knezom
Trubeckim, a sekretar uvede Vukašina Pašiću koji mu otpozdravlјa
klimanjem glave, govoreći u telefonsku slušalicu:
Znam ja, gospodine vojvodo, da vi nemate ni puk vojske u rezervi. Knez
Trubeckoj me pre pet minuta ponovo uveravao, i to po nalogu carevom, da će
nas Rusija sigurno pomoći. I Bop mi je večeras tvrdio da je nedolazak
francuskih trupa koje smo čekali tehničko pitanje. On nas u ime francuske
vlade moli da izdržimo najviše dvadesetak dana. Isti nam rok za dolazak svoje
armije garantuje i Engleska. I ja im verujem. Da, čvrsto im verujem. — Spusti
slušalicu i kaže muklo, kao za sebe: — Sad svi od mene traže da im dajem
dokaze za veru u spas. A gde im je bog? — Povisi glas: — Kako smeju lјudi
sada da budu bez boga? Skini kaput i sedi, Vukašine.
Vukašin obesi kaput na čiviluk i, prilazeći kanabetu, pita:
Šta ste namerni sa ovom decom koju noćas prikuplјaju u Nišu, gospodine
predsedniče?
Tek kad se lagano spusti u svoju fotelјu, Pašić odgovori:
Da ih spasemo od nemačkog i bugarskog bajoneta, Vukašine. I da s njima,
kako rastu, popunjavamo trupe.
Ne znam za šta i kome se žrtvuju deca, gospodine predsedniče. Ne
razumem. Kad god je bio budan, ni jedan bog na gu žrtvu nije pristajao.
Pašić sleže ramenima, gledajući u svoja kolena.
Ja znam da je okrutnost u srcu svake vere. I što je vera veća, i okrutnost je
veća.
Onda nismo krivi, Vukašine.
Vukašinu nije do političkog razgovora; ćuti mu se, a Pašić pita strogo:
I šta ti misliš o našem položaju?
Gledajući ga pravo u sive zenice, reče odlučno:
Može nas nestati. Da, gospodine predsedniče.
Nestati?!
Zar vi to ne vidite?
Nikad! Nikad! Ima u nama sile i pameti, zla i dobra za svako vreme i
nevreme.
Ne verujem toliko ni u čoveka ni u narod.
A ja verujem da ovaj narod ne može da nestane. — Pašić poćuta, pa
dodade: — Ako Srbija, ne daj bože, izgubi rat i pored svega što činimo i posle
žrtvovanja dece o čemu pričaš, mi onda možemo biti sigurni da smo učinili
sve što smo mogli da nesreću sprečimo. Ne činimo li sve, onda mi nismo
izvršili svoju dužnost.
Činiti danas sve to, smatram, ne znači žrtvovati sve. Dajte da radimo sve,
ne žrtvujući sve.
Kaži kako, Vukašine? Ja sam oduvek smatrao najgorom onu politiku koja
ne preza od žrtve. Koja žrtvovanje lјudi smatra nekim višim pravom i
vrlinom.
Vukašin se oseti pred iskušenjem: treba li i noćas da ne bude shvaćen? A
Nikola Pašić ne zaboravlјa ništa što mu može biti korisno. Kaže odlučno:
Najpre i odmah treba saveznicima da postavimo ultimatum: ako nam u
najkraćem roku ne upute armiju u pomoć i ne napadnu Bugarsku,
zaklјučićemo separatni mir sa Nemačkom i Austro-Ugarskom.
Pašić poćuta, pa se naže i reče mu šapatom, poverlјivo:
Doturao sam ja saveznicima do ušiju da nam Nemačka i Austrija nude
separatni mir i nije nam koristilo. Čak su antisrpski krugovi u savezničkim
državama, u Engleskoj naročito, to iskoristili za pritisak na vlade i
generalštabove da saveznici konačno napuste Balkan. Ako sada osete da se mi
malo kolebamo, to će ih lišiti svake moralne i političke obaveze da nas
pomognu.
U to nikako ne verujem. Ne brane oni Srbiju nego Dardanele! Sebe brane.
Naravno, srpskim glavama. Jer mi na to pristajemo.
Saveznici, Vukašine, naopako vide Balkan. I svako po svome. Ako mi sada
računamo sa njihovom strateškom pameću, koža će nam otići na doboš. Ne
valјa, i opasno je, sinko, uzdati se u tuđu pamet. Istrajati. Istrajati, to je sve
što možemo. I moramo.
Dugo ćute i gledaju u pod. Vukašinu se puši, zna da on to ne voli, pa se
odlučuje da razgovor privede kraju:
A šta ćete, gospodine predsedniče, sutra reći narodu koji tri dana sa
cvećem i muzikom čeka saveznike, a oni sasvim sigurno neće doći?
Narodu ću govoriti da će saveznici doći. Sve što mogu učiniću da održim
veru u saveznike.
Zar i lažima?
I lažima. Kad nešto nije istina, onda je i laž istina. Kad nemamo istinu,
onda nam je laž neophodna. Da zameni istinu. I laž je lјudska istina. Takav je
zakon sveta, moj sinko.
Ali taj zakon sveta nije razuman zakon, niti ikakvom dobru služi. I kratko
važi, gospodine predsedniče.
Da li je razuman ili nije, da li važi kratko ili dugo, to je za lјudski život i
opstanak bez ikakvog značaja.
A ja smatram da u velikoj nesreći kakva je naša, istina mora biti temelј
nade n delovanja. Istina se mora govoriti lјudima da bi oni u sebi našli snagu
da stradaju, opstanu i možda pobede.
Ako imaš istinu i ako u nju lјudi veruju, treba je govoriti. A ako nemaš,
onda se radi s onim s čim se ima i može. Ja sada mogu spasti vojsku od rasula
jedino tim što ti nazivaš lažima. Tim što ti prezireš. Da sam malopre rekao
vojvodi Putniku da je naša vera u saveznike obmana, sutra bi za nas rat bio
svršen.
A šta mislite, dokle se narod i vojska mogu voditi obmanama?
Dok se tako može, Vukašine. Dok se u njih veruje. A potom, videćemo šta
ćemo.
To — potom, nije daleka budućnost, gospodine predsedniče. U pitanju su
dani. Nekoliko dana, možda.
Ja smatram da nije isto propasti noćas ili posle desetak dana. A možda,
ako izdržimo desetak dana, nećemo ni propasti. Ako bi sutra vlada dala
deklaraciju narodu da su nas saveznici obmanuli, to bi bila objava
kapitulacije. Bilo bi to priznanje da nam nema spasa. Ja nisam ovde gde sam
da bih narodu rekao: nema nam spasa. Ovde sam da ga neprestano uveravam
da nam ima spasa.
A ja ne verujem da se na obmanama danas može spasti Srbija i održati
narodu duh i vera u pobedu. Ne verujem. Posle tolikog stradanja i tolikih
žrtava, posle tolikih uzaludnih nada, kad se krv i laž slegnu u jedno, kad se u
patnju zbog poraza ulije patnja od obmane, kad se u duši izmešaju bol i
poniženje, čime ćemo se onda spasavati? Pomišlјate li na takav ishod,
gospodine predsedniče?
Pomišlјam. Pomišlјam, i oblije me leden znoj. Ali pomišlјam, sinko, da
postoji i sreća. Pa može i ona da zaluta na našu stranu.
Zaćutaše. Sa ulice se čuje svirka i drska: Živeli naši saveznici! To Vukašina
podstaknu da kaže:
I čovek i narod najduže mogu da pate kad znaju da pate za svoju istinu i
svoju pravdu. Te žrtve nikad nisu bile uzaludne. Nikad, ih čovek nije prokleo.
Tako piše u pametnim knjigama, moj sinko. A u stvarnosti lјudi mogu da
pate dok moraju i dok veruju da im je to korisno.
Vukašin duže poćuta i, ne gledajući u Pašića, naglo upita: — Zašto ste me
zvali večeras, gospodine predsedniče?
Zvao sam te da ti ponudim da tvoja žena i dete pođu sa mojom porodicom
u Grčku. Treba prekosutra da se krene dok Bugari ne preseku prugu za
Solun. A ti ćeš da se povlačiš sa savezničkim poslanicima i budeš mi veza sa
njima.
Hvala vam, gospodine predsedniče. Ja imam mogućnosti da se sam
pobrinem za svoju porodicu. A što se mene lično tiče: ostaću u Nišu dok je
ovde Skupština, a potom idem u trupu. Jesam treći poziv, ali se moji ispisnici
bore u rovovima. Smatram da je to moja dužnost u ovim danima.
Nikola Pašić zaplete prste u bradu; zagleda ga suženo, ledeno:
A ti svoju dužnost razumeš tako da se i danas u svemu razlikuješ od
mene? Da i kad država propada treba vladi biti opozicija?
Vukašin ode do prozora, ali ustuknu od svirke i vike sa mosta, saže se ka
Pašiću i reče tiho, a čvrstim glasom:
Treba! Dok postoji vlast, treba da postoje i oni koji su protiv nje. Šta god
da čini vlast, treba neko da joj se suprotstavlјa. U ratu kao i u miru, u porazu
kao u pobedi. Vi ste me i noćas u to uverili.
 Nikola Pašić ustaje i pruža mu ruku:
Neka ti je sa srećom, Vukašine. Pijane i ćaknute, kažu, i bog čuva. A ti
svrati kad god imaš nešto da mi kažeš. I ne zaboravi da pozdraviš Aćima.
Vukašinu Katiću godi snažan vetar s kišom; skinuo bi i kaput i šešir da
pokisne i tako mokar svu noć bi hodao obalom Nišave, polјem, niškim
baštama, koračao, koračao do zore. Ali mora kući. Olga je ostala sama, ona
pijana devojčura kao zna kad će se vratiti. Pred mostom zastade, zaustavlјen
zvekom lanaca i okova: lagano prolazi duga povorka lјudi u surim, dronjavim
odelima, praćena žandarmima. Robijaši! Nije moguće? Prilazi žandarmu?
Ko su ovi, kaplare?
Vidite ko su, gospodine. Robijaši iz Požarevca.
Pa kuda ćete ih, pobogu?
To pitajte vladu i Vrhovnu komandu.
Vukašin nema više šta da kaže žandarmerijskom kaplaru, sprovodniku
nekoliko stotina robijaša, od čijih okova i lanaca tutnji i zveči most preko
Nišave. Ne može da ih mimoiđe; sačeka ih da prođu, pa privučen halabukom,
smehom i vikom u glavnoj ulici, pođe da vidi: lјudi u bolničkom vešu, sa
vencima cveća oko vrata, neki sa bolničkim mantilima, džakovima i kazanima
na glavi, ogrnuti ćebadima i guberima, nose stolice, kante, testere, tojage i
ražnjeve sa ovnujskim glavama, vuku se ulicama ili se veselo jure po njoj,
raskidaju vence cveća sa kapija i dućanskih vrata, ruše slavoluke, tuku se
francuskim zastavama i viču: Živeo čiča Pera!
Pijani civili i invalidi uz muziku koja više ne svira, stoje na pločnicima i
smeju se uzvikujući:
Živeli ludaci! Živeo lud narod! Pa šta se, lјudi, ovo događa? — pita
Vukašin grupicu civila, sklonjenih pod strehe.
To što vidite. Ludaci iz beogradske i niške bolnice. Vode ih nekuda da ne
budu zaroblјeni. Putnik i Pašić spasavaju ludake! — govore mu trojica uglas.
Živela luda vlada! Živela luda Vrhovna komanda!
On se bez reči okrenu i požuri kući, sasvim uveren da mu je od ove noći
mesto u rovu.
Olga ga dočeka uplakana, sa bebom u naručju, bez reči mu pruži Kosarino
pismo.
On ga pročita, poćuta gledajući u pod, misleći na pismo koje je počeo
Ivanu, a Olgi reče mirno i ubeđeno:
Hvala joj na poštenju. Sačuvaćemo joj dete.
 10

Pre no što je naredio da Vrhovna komanda napusti Kragujevac i pređe u

Kruševac, vojvoda Putnik je svim komandantima srpske vojske, svojom
rukom i dugo razmišlјajući, napisao telegram:

Naše spasavanje mora što duže da traje. Ništa tako ne demorališe jakog
napadača kao dug, žilav otpor slabijeg branioca. Gospodarite malim prostorom:
neka neprijatelјu svaki korak bude naporan i neizvestan. Vladajte malim
vremenom: neka neprijatelјu vreme sporo prolazi, neka su mu dugi dani i još
duže noći. Svoje položaje branite dotle dok vam ta odbrana zahteva manje
žrtava od povlačenja. A povlačite se odmah čim uvidite da će neprijatelј dobiti
bitku.

Evakuacija Vrhovne komande počela je jutros, nastavlјa se i noćas, da bi

se završila sutra do sedam. A njega će sa ađutantom, doktorom i kćerkama,
poslednji automobil povesti zasvagda iz Kragujevca. Odavde gde se rodio,
učio školu i porastao, ujutru polazi na svoje poslednje povlačenje: celim
bićem to oseća, svi mu pogledi to kazuju, i Radojkin plač. I to tiho pakovanje
i snošenje arhive, kao da se krade iz Vrhovne komande srpske vojske. Zna: da
ga što manje uznemiravaju, Živko Pavlović je naredio da se izuju vojnici i
oficiri koji pakuju materijal i snose sanduke niz drvene stepenice; od
njihovih mekih, opreznih koraka drvene stepenice kao da još glasnije cvile
no inače. Zažele da vidi svoj lik, pa zamoli kćerku da mu donese ogledalo: sav
je podbuo; jako su mu nabrekle žile na vratu i slepoočnicama. Oči mu postale
bulјave, ružne, usne poplavele. Grozno! Ni kao mrtvac neće ovako izgledati.
Ispusti ogledalo i razbi, Radojka briznu u plač i uze da mu lјubi ruku. Ona
zna šta predskazuje razbijanje ogledala. Nјemu se stešnjuje i kida disanje od
njenog jecaja, zamoli je da pogasi svetla i donese mu čaj. Žao mu je nje, ne
sebe. Smrt ga ne plaši. Dugo, dugo je mislio i osećao. Od dečaštva spremao se
za nju. Nije nepravedna prema njemu. U toj neminovnosti ima prave veličine
i lepote kraja. Beskraja, za koji je i stvoren. A do njega? To je sada ono jedino
što zaslužuje da se misli ove noći pred odlazak.
Učinio je gotovo sve što je mogao da mu na svetlosti po ovoj izgaženoj
zemlјi lјudi prepoznaju stope i da im u tmini bude žiška. U Boga — tvorca,
veruje otkad misli, u zagrobni život nije uspeo da poveruje, ali ga to ne muči.
Jer kada se kao mladić i nezalјublјen zagledao u vedra nebesa i započeo svoja
bdenja pod vatrama nepojmlјive veličine, što su čoveku samo treptanja i
žiške, zasvagda ga proželo saznanje lјudske ništavnosti u beskraju zvezdanih
jata; potom je, i s naporom, poverovao da se i u toj ništavnosti svojoj, umom i
volјom čovek može da izdvoji od lјudskog mnoštva i nešto duže i vidnije
potraje. Zbog toga treba odmah poći najdužim putem i bez straha od dalјina i
usamlјenosti pred njima. Treba od početka služiti velikom; ozbilјno i strasno
delati za večno; to je jedina muka kojom se opravdavaju sve druge muke
života.
A otac mu je bezbroj puta ponavlјao jednu te istu misao nekog filosofa —
da čovek ne može da učini ništa u šta ne veruje da može učiniti. Tumačeći
mu tu veru kojom se stvaraju sva čuda, otac je govorio o volјi, kao čovekovoj
moći na kojoj počivaju vera i cilј. I nekako ga ipak lako uverio taj uporni i
strogi učitelј, ili se sam u to uverio još u igrama, da je volјa ono što sam u
sebi može da usadi i utvrdi, uprkos okolnostima. To slatko i vrelo maštanje o
najvećem i najdalјem, to strašno hteti i ono što niko ne može, što je najteže,
beše ono što ga je obuzimalo i gonilo u duge burne samoće. Tada, u Srbiji
svoje mladosti, najveću mogućnost za veru i volјu, i delanje za najteže i
najveće, video je u vojsci; u njoj se moglo delati za javu vekovnog sna o
slobodi i ujedinjenju Srpstva. A kad je izabrao takav životni cilј, nije ni
pomišlјao da prema njemu bude bezimeni vojnik, ni jedan od oficira koji se
znaju po mundiru i odličjima za revnosnu službu i hrabrost. Čim je stupio u
Artilјerijsku školu, odlučio je da postane tvorac srpske vojske i njen
vojskovođa. Pri tome nije poverovao Horaciju da je „slatko umreti za
otadžbinu“ u šta su lako poverovali mnogi njegovi vršnjaci; ali je poverovao
Nјegošu da svetom „umna sila toržestvuje“, pa mu u vojnoj školi nisu postali
ideali ratnici i vojskovođe, junaci, nego Fridrih Veliki za koga je „rat —
znanje“ i oni koji su više no u sva druga oružja verovali u čovekov duh. Zato
nikad nije želeo slavu hrabrih no slavu umnih vojnika, slavu koju je najteže
steći. Ni ove se noći ne kaje: u sve što je verovao s razlogom je verovao; sve
čemu je težio bilo je ono najbolјe. Nije se bavio politikom, a radio je
najznačajnije poslove u svom vremenu; nije se mučio za vlast, a imao je moć
nad lјudima i to onu koja je rasla ne s činovima no s delima. Mogao je da ne
obara rđavog vladara, nije hteo ni časnijeg da ustoličava, a i jedan i drugi
morali su da ga poštuju; nije se povio pred kralјem Milanom koji je povijao
sve, nije se prsio ni pred kralјem Petrom pred kojim se prse svi. U vojsci je
postigao valјda sve što je mogao da postigne: od mnogih kaplara postao je
prvi srpski vojvoda. Vodio je nekoliko ratova, a samo je jednom u tuđoj
zemlјi prolivao krv. U narodu u kome su sve lake veštine na većoj ceni od
prave sposobnosti, on se jedino sposobnošću uspinjao; u državi u kojoj su
vrednoća i poštenje odlike naivčina i budala, on je i pretpostavlјene i
potčinjene primorao da mu ih za vrline priznaju. I uvek je nastojao da bude
ono što je trebalo da bude. Vršnjacima — drug i samo to; ženi — muž i samo
to; deci — otac i samo to; vojsci — komandant i samo to; državi — vojnik i
samo to. A sve ostalo što nije delanje i delo, sve energije, znanja i svojstva
koja nisu ulagana u delanje i delo, bilo je samo njegovo. Nije se ni pred kim
širio, dubio ni povisivao; nikom nije pokazivao drugo osim ono što je trebalo
da pokaže. Želeo je da lјudi poštuju njegov rad i njegovo delo, a ne njega van
toga. Da ga vole, da im znači više i iznad dela nije mu bilo stalo. Popularnost
mu je bila tuđa; osim muzikanata prezirao je sve popularne lјude. Jer on se
spremao da vojsku vodi u smrt, on je armije vodio u smrt, pa nije ni smeo da
želi da ga lјudi vole.
Kćerka ga nudi čajem prema svetlosti sijalice pred Vrhovnom komandom
i ubrusom mu briše znojavo lice. Uzima mu ruku, on njenu nadlanicu miluje
palcem.
A šta mu je najteže bilo? Biti slobodan u stegama vojničkih zakona,
propisa, naredbi — bilo je najteže u njegovom životu. Biti slobodan a da se ti
zakoni ne krše, moglo se jedino duhom, obuzetošću velikim, dalekim,
večnim. Nad nesavršenošću i bedom lјudskih zakona, zakoni vasione, ako mu
nisu donosili utehu, izazivali su mu strahopoštovanje i divlјenje. Ako nije
mogao da uredi državu, mogao je kasarnu; ako jedan narod nije mogao da
uvede u razuman poredak, mogao je četu, puk, diviziju, armiju; postojanje
tog poretka koji se drži na njegovoj svesti i volјi, ma koliko da je beznačajan
u opštem neredu, donosio mu je zadovolјstvo koje tvorac ima. Voleo je
kasarnu zato što je to svet sa najmanje grešaka i prlјavštine, što u njoj ima
najviše pokorene stihije i osmišlјene lјudske volјe. Jeste ga mučila ta
ubistvena mirnodopska besmislenost vojske; jeste, i tada bi često utehe
potražio kod žena — čiji su muževi njemu pretpostavlјeni. Pa, iako je znao da
ni u jednom lјudskom delanju nema toliko besmislene muke kao u
vojničkom delanju za vreme mira, i da se ni u jednom lјudskom naporu ne
čine veća zla no u ratnom, nikad nije zaboravlјao: niko toliko vidno ne može
da uradi za život i veličinu naroda, koliko to može vojskovođa. Zato ta moć i
donosi tolika prava nad lјudima. Ako je zloupotrebio, neka mu se ne zna
grob.
 Moli kćerku da mu donese još jednu šolјu čaja od zove i pripali cigaru za
astmu.
A šta je on to još činio i nije činio u ovom svetu izukrštanom samoživim
volјama i kratkim cilјevima, u ovom malom narodu koji hoće više no što
može i zaslužuje? Kneževi i kralјevi su se smenjivali, političari su se rušili i
gazili, trgovci su se bogatili, činovnici su temenali i gojili se u neradu, lopovi
su plјuvali poštene, pokvarenjaci su blatili savesne, budale su se smejale
mudrima, a on je mučno, sporo i nevidno gradio silu kojom treba da se
ostvare cilјevi mnogih naraštaja. Kad mu je dobro išlo, spokojno je verovao
da je delić moćne svelјudske volјe čiju usmerenost razume, da je u službi
onog velikog zakona koji vlada istorijom i da izvršava dužnost kojom narod
postaje sposoban da se bori za sebe i slobodan da ne trpi. Kad mu nije dobro
išlo, i tada je ubeđivao sebe da se muči za veliko. I sva iskušenja mladosti, sve
žudnje za uživanjem i porocima, svladavao je tim velikim ambicijama. A
žestoke nemire nekih strasti smirivao je onim bolnim zadovolјstvom koje
ostavi svesno i čisto odricanje. Zna i sada ovako nemoćan i da diše: da nije
bio strog prema telu, da ga nije od detinjstva obuzdavao redovnom
gimnastikom, onda zamornim pešačenjima i dugim jahanjima, da se nije
uzdržavao od pića i obilne hrane, da nije svladavao žudnje za nekim ženama,
da se nije opijao vrlinama stoika i čeličio moralnim zavetima, telo bi mu sa
strastima pobeglo iz uniforme, ne bi izdržao prisile discipline, prinude
hijerarhije i potčinjavanja lјudima koji to ne zaslužuju, život bi mu bio
običan, ništavan. A da li je bio srećan, da li je srećan? Uzdahnu i zaceni se
suvim, plitkim kašlјem. Ta muka potraja dugo, dok mu Radojka ne donese
čaj; kad mu malo laknu, ne hte dalјe da razmišlјa o sreći.
A šta je najgore činio, čime se obmanuo? Nije, ipak nije dovolјno sumnjao
ni u sebe ni u svoje delo. I on je, kao i svaki čovek na vlasti koja daje pravo i
sili, ipak mnogo puta poverovao da može više no što može i sme. Nije li to
ona kob, ono prokletstvo svih koji su verovali da su na zemlјi moćni i
značajni, da rade za veliko i večno? Jer meću velikim i značajnim lјudima,
najmanje je onih koji su želeli manje no što su stvarno mogli. Svagda se
dogodilo obrnuto. Otud i tolika zla oko takvih lјudi i za njima. Neumerenost i
neodmerenost pred cilјevima, pa znao je to odavno, najčešći su uzroci
lјudskih poraza i trajnih nesreća. Ovaj ratni poraz, ovaj veliki poraz na kraju
života, zar mu nije kazna za nedovolјnu sumnju u sebe, zar to nije pravedno
uspostavlјena ravnoteža sa njegovim dosadašnjim pobedama? Sme li on ovim
da se teši?
Sve ovo što se događa sa Srbijom, nije samo jedna izgublјena bitka, jedan
izgublјen rat; ovo može postati i poraz istorijskog cilјa srpskog naroda, slom
njegove vekovne vere. A za takve događaje i poraze, narod uvek stvori i
imenuje krivce. Među vođama ih nađe, dokaze smisli, prokune ih, pa njima
plaši sve potonje svoje velikaše i voće. Možda će srpski narod njega imenovati
krivcem za ovu svoju nesaglednu nesreću? Možda će se njegovim imenom
obeležiti ovaj najveći a izgublјen rat? Neće to biti stari kralј Petar, ni mladi,
vlastolјubivi prestolonaslednik, ni vešt političar Nikola Pašić, ni bilo koji
general. Krivac može biti samo Radomir Putnik, stvarni komandant srpske
vojske. Jer je teško bolestan, iz bolesničke postelјe komandovao vojskom,
nijednom nije obišao front, ni u jedan štab armije nije stupio, nijednu veliku
bitku nije posmatrao. Čak ni u kancelarije načelnika pojedinih odelјenja
Vrhovne komande nije zavirio. Sedeo je u krevetu meću jastucima, zevao kao
riba na suvom, drhtao od straha da se ne uguši... Kriv je. Biće krivac za ovaj
veliki poraz. Potomci će njegovo ime izgovarati kao ime Vuka Brankovića.
Jeknu bolno, glasno, otegnuto.
Šta te toliko zabole, tata?
Sve, ćerko.
Da zovem doktora?
Meni doktor ne može da pomogne.
Radojka mu obrisa znojavo lice, ponudi ga čajem, pa medom, on odbi, ali
svoju drhtavu ruku ostavi u njenoj.
Šta mu je preostalo da čini, šta on još može? Da ne pristane na poraz? Da
ni u kom slučaju ne pristane na poraz. Poraz da zameni neizvesnošću? Da,
neizvesnošću. I da uporno dela za tu neizvesnost. Ako vojska veruje u tu
neizvesnost, biće u toj veri i vera u pobedu. U toj neizvesnosti i veri u njoj,
možda se može sačuvati ono najbolјe u čoveku i narodu. Ali za delanje za
takvu neizvesnost i u njoj potrebno je mnogo više razuma, volјe i rada no
prošle jeseni za pobedu na Suvoboru, Rudniku, Kolubari. A kako je to
moguće u ovakvom ratu i ovim uslovima?
Ćerko, pričaj ocu nešto... Jesi li zapamtila nazive jesenjeg cveća u našoj
bašti? Učio sam te tome i preslišavao.
Valјda sam nešto zapamtila. Ove jeseni su i naša i sve kragujevačke bašte
prepune hrizantema svih boja.
Ima li ivančica?
Ima. Pa zvezdana, kadifice, nevena, lepog čoveka, carevog oka... georgina
— koliko hoćeš.
Dalije.
Pa bosilјak, begonije, bele rade, kane...
 Zaboravila si popadiku ili kupusarac koji se na latinskom zove cinija. I
muškatle si zaboravila.
Muškatle celo leto cvetaju.
Ali su i jesenje cveće. Pa zevalice, pa noćurak... — zamori se od ovolikih
reči i zaćuta.
 11

... Grozničava užurbanost u svim varošima u centru Srbije, iz pograničnih

gradova i, sela pristižu nepregledne mase begunaca, jer se sve živo krenulo u
zbeg. Železnička pruga je zakrčena stanovništvom koje traži načina da uđe u
vozove i spase go život ispred navale neprijatelјa.
Drumovi, putevi, polјa, sve je crno od gomile begunaca među kojima su
građani, činovnici, selјaci. Neprekidan niz konja i stoke zakrčio je prolaze. Celo
pokretno imanje srpskog naroda je u maršu ka srcu Srbije. Svi grabe tamo gde
misle da se nalazi vlada, svi se nadaju da će tamo dobiti uspešne vesti: svak hoće
da čuje šta treba činiti, kuda treba ići.
A hladna jesenja kiša posipa ove zbunjene mase staraca, žena i dece, goveda,
konja i kola, dok teška magla pada kao olovo na brigom pritisnute grudi.
Borci koji pristižu unose paniku meću građane. Svi se spremaju za bekstvo,
zakivaju svoje dućane i radnje. Gomile traže obaveštenja na poštama. Možda će
još jedino tanka telefonska žica da da obaveštenje. Ali vesti su sve crnje. Jedna
po jedna varoš se isklјučuje iz saobraćaja. Svaki minut skraćuje liniju. Vozovi
se ustumaraše i lokomotive tutnje ka sve kraćoj i kraćoj pruzi... Situacija je
očajna. Gomile naroda zajedno sa svojom vladom nalaze se kao u kotlu.
Neprijatelј naleće sa severa, zapada, istoka, jugoistoka... Kuda se probijati?...
Gvozdenim obručem obuhvaćena je cela Srbija... I još se nada, još veruje... —
zapisa pesnik Milutin Bojić.
GLAVA SEDMA
 1

U zaranke dobošem se Prerovu saopšti naredba Okružne komande da svi

muškarci od 14 do 18 godina u svanuće budu kod opštine sa preobukom i
hranom za tri dana, a u sumrak talas izbeglica iz Šumadije strahom ispuni
sokake i avlije, vajate i odžaklije: za koji dan mora se u bežaniju i kuda preko
Morave? A zašto sada i mušku decu kupe u komande, šta će sa njima kad
vojska sa svih bojišta odstupa?
Selo se svu noć ne smiruje: u kućama vatre se ne gase na ognjištima, pod
vajatima izbeglice lože svoje, lavež pasa ne prestaje: hukćući i lelečući žene
obilaze starce i ratne invalide da pitaju: zar moraju i decu da isprate u rat kad
svako vidi da Srbija propada.
Aćim Katić kratko i strogo savetuje da se naredba izvrši; Đorđe Katić da se
ne izvrši i da se sklone dečaci dok obe vojske protutnje; Tola Dačić prvi put
otkad se zaratilo slaže se sa Đorđem, svog unuka neće da šalјe u Okružnu
komandu, kazuje svakom: narod treba da nadživi i državu i slobodu, čovek —
svaku silu i nesreću.
Učitelј Kosta Dumović na pitanja žena ima samo srdžbu: ko sme da se ne
odazove pozivu otadžbine? Sprema se za odlazak: odlučio je da „izvrši svoju
učitelјsku dužnost i povede svoje đake u rat“, kako je besprigovorno saopštio
ženi i kćerkama, pa uz Natalijinu pomoć u zvonari prerovske crkve zakopava
školske dnevnike, ikonu svetog Save i pečat koji treba sačuvati od okupatora.
Natalija se koleba da pođe sa ocem i prerovskim dečacima: ako već na
početku rata nije otišla u ratne bolničarke, što su učinile mnoge njene
drugarice sa univerziteta, što je učinila i jedna gospođica, Milena Katić, peka
bar ratni poraz doživi ravnopravno sa svojim vršnjacima i drugovima. A to bi
bilo i časno bekstvo iz Prerova koje joj više nije ono što je bilo otkad je stigla
i ostala ovde ta gospođica Katić, čiju je bolničarsku slavu Tola Dačić čitavo
leto raznosio Prerovom. Čim poče ocu da iskazuje nameru da pođe s njim, on
je prekide:
Nećemo tako, kćerko. Dužnost Srpkinje je da časno pretraje i ropstvo. U
njemu ćeš ti biti mnogo potrebna narodu. Ali zapamti: ako se časno ne može,
onda da lepo primiš sudbinu svoje braće kojima sam pa skamijama pripalio
sveće.
U zoru, Prerovo potopi gusta magla, pa niko is primeti kad svanu i svima
je lakše što vide samo na nekoliko koračaja oko sebe. Magla i izmaglica
otegnuše bežanje preko Morave; možda se zbog nje ne bi ni pomakli odatle
gde su zanoćili da se sa severa ne valјa potmula i zbijena grmlјavina koja
novim valom izbeglica zakrči prerovski put ka Moravi i skeli. Magla prevari i
Kostu Dimovića: kad pogleda na sat — prošlo je osam, pa lјut na ženu i još
više na sebe, odjuri s velikom torbom, ne zagrlivši ni kćerke. Sa kmetom
stade na stepenište; ćute, slušaju topove i zure u maglu koja je skrila sokake
iz kojih otegnuto i retko pristižu dečaci i mladići, praćeni svim svojim
ukućanima. Prođe devet časova, a Kosta Dumović umesto sedamdeset šest
mobilisanih, izbroja samo petnaestak, pa kmet naredi dobošaru da ponovo
pođe selom i prekim sudom zapreti svima sa vojnog spiska ako odmah ne
dođu kod opštine. Dobošar lagano pođe sokacima jedva čujno udarajući u
doboš, pa zamuče, zagubi se u magli i ne vrati. Kosta Dumović, lјut na sporo
prikuplјanje pozvanih, sa kmetom primora crkvenjaka da zvoni onako kako
je Prerovu objavio mobilizaciju i rat.
Aćim Katić, iz svoje sobe zagledan u kapiju u magli, pretrnu od duge
zvonjave: oglašavaju kapitulaciju Srbije! Novine nekoliko dana ne prima,
vojni begunci stižu u selo, bežanija se valјa Prerovom a Hrvati, studenti koji
su prebegli u Srbiju i u povlačenju sinoć zanoćili kod njega, ispričali su mu
da je Vrhovna komanda napustila Kragujevac, a vlada Niš. Jedino ovakva
nesreća može njemu posle dvadeset i dve godine da dovede Vukašina. A taj
Vukašinov telegram ga prepao i onemeo; prošlo je dva-tri časa dok se sredio i
rekao Mileni da se iz Vukašinove sobe odmah premesti u novu kuću, a snahi
Zorki zapovedio da prozore Vukašinove sobe okiti evenkama, najlepše dunje
stavi na ormar, venčiće smilјa po zidu i iznad kreveta — sve da bude onako
kako mu je bilo dok je kao student dolazio na božićni raspust, kako je bilo i
onog njihovog poslednjeg zajedničkog Božića. Zebe od zvona i gleda u kapiju,
pa u telegram na stolu pred sobom, sećajući se Vukašinovih đačkih i
studentskih dolazaka; čas se sasvim zagubi u tuzi: da Srbija ne propada, ne bi
mu Vukašin ni došao; čas ga obuzme gnev: neka mu dođe, još jednom da ga
vidi, pa nek se zemlјa raspukne i sve potone u ambis! Otvara prozor i
dovikuje Đorđu da ode do opštine i sazna šta će da nastane posle ovih zvona.
Đorđe srdito odbija da mu ispuni želјu: nema vremena da saznaje ono što
zna, jer on već treću noć sa ženom, slugama i Tolom Dačićem skriva pšenicu,
mast, so, šećer, gas, u letos betonirane jame pod đubrištem i u senjaku, sada
zahvalan bogu na ovoj magli, što može nevidan za komšije i prolaznike da
zatrpava svoje magacine za okupaciju. Čim je Beograd pao, on je počeo da
skriva sve što pretpostavlјa da će mu Švaba uzeti i priprema se za ropstvo:
miri se s kim je u zavadi, dužnicima odlaže vraćanje duga kad sloboda dođe,
daje sirotinji sve što zatraži, izdašno pomaže izbeglice, podmićuje prerovske
lopove i pokvarenjake: da ropstvo dočeka sa što manje neprijatelјa i
zavidnika, spremnih na osvetu. Zna da nastupa vreme: jedan bez duše —
devet bez glave! Još ako mu se sad Vukašin ugnezdi u kuću — zapaliće mu je.
Taj brat-nebrat što mu ni Adama nije hteo da prekomanduje u telefoniste
dolazi danas da mu nesreću učini većom. Kćerku hoće da mu čuva i brani kao
Adama, ali njega, političara i opozicionara, i tu njegovu gospođu koju nikad
nije ni video, neće pod svoj krov i s njima u okupaciju, to će mu još na kapiji
biti jasno. Samo bog da Adamu da pamet i pobegne, samo njega da vidi u
avliji, pa neka Srbijom sa Švabama vladaju i Turci i njihovi đavoli!
Milenu probudiše zvona: da li je Bogdan živ? Veruje li? Ako veruje da je
živ, onda je živ. U to je poverovala u valјevskoj bolnici: opi koji svom dušom
vole znaju — vole li živog. Sumnja. Od početka nemačkog napada nije primila
njegovo pismo. Od izbeglica sluša strahotne priče o izgibiji srpskih pukova na
obali Dunava. Sinoć joj Dalmatinac Bartulica obavešteno kazivao da se zbog
bugarskog napredovanja s istoka i trupe Treće armije u kojoj ratuje Bogdan
povlače kroz Palanku. Zaželela je odmah da pođe u Palanku, nije se usudila
da to kaže dedi. Poći će sada. Ali danas dolaze mama i tata, biće očajni ako je
ne zateknu.
Hitro se oblači i odlazi dedi. Zagledan kroz prozor, 'on je i ne pogleda.
Promuca mu pozdrav i sede na krevet iza njegovih leđa. Ne usuđuje se da mu
kaže da mora u Palanku. Otkad je primio telegram, zaneto zuri u prazno,
govori nepovezano, zapliće jezikom; zaćuti na pola rečenice. Nije moguće da
tata ne zna koliko deda pati? Zar je njen otac toliko okrutan čovek, ili je tako
duboko uvređen da ne može da mu oprosti? Ni od dede nije uspela da sazna
šta se to dogodilo meću njima kad se otac vratio sa studija iz Pariza. U
laganim šetnjama jabučarom, vinogradima i livadama on bi joj više govorio o
bilјkama no o lјudima, više o Adamu no o Đorđu, a samo ponekad, i kao
slučajno, ispričao bi ponešto o Vukašinu — detetu i dečaku, do polaska u
gimnaziju. Na njena uporna zapitkivanja o njemu kao studentu i po povratku
iz Francuske, odgovarao bi nevolјno i škrto. Kad bi poneka retka i uzbudlјiva
pripovedanja o svojoj političkoj borbi svagda započeo — „Bilo je to još dok mi
Vukašina ne ote svet“, ona bi ponešto naslutila, pa bivala sve uverenija da iza
njihovog razlaza ne stoji neka banalna krivica njenog oca što joj je sada
neophodno da očuva poštovanje prema njemu. Sažalјivo posmatra dedu i
smišlјa kako da mu kaže svoju nameru da ide u Palanku i u vojsci koja se
povlači traži Bogdana.
Ne okrećući joj lice, kaže joj da brzo ode do opštine i sazna čiju smrt
toliko oglašavaju zvona.
Ona sasvim nevolјno pođe ka opštini: zadocniće u Palanku, a kod opštine
može sresti Nataliju koja je grubo izbegava. Ako ponekad moraju da se
sretnu i razgovaraju pred dedom, onda je neizostavno pecne nekom pakošću
i povredi zlim pogledom i osmehom. Posle pati. A šta je ona kriva što je u
valјevskoj bolnici zavolela Bogdana dok su se oboje otimali od smrti? Tada
nije znala ni da postoji Natalija. Sve je to i sa njene i sa Bogdanove strane
čisto i pošteno, on je Nataliju prijatelјskim pismom obavestio da se zalјubio u
sestru svog najbolјeg druga. I kako je moguće da je ta Natalija, koju je deda
Aćim voleo umesto nje i koju Prerovo obožava zbog dobrote, lјubomorno
mrzi zato što je više ne voli mladić koga je razočarala? Sporo korača
blatnjavim sokakom, žurno je prelaze sa velikim torbama, praćeni majkama,
sestrama, braćom, dečaci koji još nemaju četrnaest godina. Zna kuda idu,
rekla bi im neku utehu, ne zna je. Opet brinući za Bogdana ne primeti kad
zamukoše zvona. I stade čim u magli na opštinskom stepeništu ugleda
Natalijinog oca sa vojničkom šajkačom, opasačem preko civilnog kaputa i
torbom na leđima. Od prvog susreta dok nije ni znala da je Natalijin otac, nije
joj simpatičan taj visoki, mršavi, namrgođeni čovek koji uvek zbog
nepoštenja grdi vlast, kome je za sva zla ovog sveta kriv Pašić i kome su svi
varošani — lopovi i rđavi Srbi. Da ga ne gleda dok sa nekog spiska proziva
mobilisane, priđe gomilici žena da pita zašto su toliko dugo zvonila zvona, na
nekoliko koračaja ugleda Nataliju i ukopa se. I ne odole uvek istoj
omamlјujućoj želјi da je posmatra: lepa je! Snažna, uvek su joj se dopadale
snažne žene. Da li se grlila sa Bogdanom? Uzdrhta, možda se i zarumenela.
Mora joj to priznati ako ga još jednom vidi. Kad god se sretnu i kad god joj se
zagleda u telo, noge i grudi, uvek joj zabridi svaka žilica, usne joj zadrhte od
pomisli: nju je Bogdan grlio. Ima prćast nos, profil joj nije savršen, vrat joj
kratak. Ni glas joj nije lep. Srete joj pogled. Oštar, zloban, pokosi je:
postiđeno se skloni iza žene koja ječi za sinom i drži ga za ruku.
Natalija krajem marame obrisa suze za dečacima koje uz jecaje grle majke
i sestre. Ova lepuškasta, salonska gospođica što je uvek gleda podsmešlјivo,
kroz trepavice, iz neke dalјine i visine, nagrdila joj selo, sobom ispunila sve
prerovske sokake pa se od nje ne može da prođe, polјe prelila nekim čađem,
noć mrskim dahom. Ni cveće joj nije cveće otkad je ona došla, ni Morava joj
nije njena reka, ništa u Prerovu više nije njeno. Ništa ovde ne voli kako je
volela do njenog dolaska. Ropstvo neće s njom dočekati u Prerovu, poći će u
bežaniju, s vojskom, samo što dalјe od ove salonske guje koja joj izaziva
tišteći bol u grudima, usta joj se osuše i postanu gorka kao sada, kao da je
pelen grizla. A opet zbog nečega, sa tom bolnom žestinom istovremeno, ima
neodolјivu potrebu da bude u njenoj blizini, da je gleda i sluša, da je
dodiruje. Kad bi pred Aćimom morale da se pozdrave, ona bi se sva stresla od
njene male, tople šake: vrelina bi je oblivala od njenog pogleda i dubokog, za
njeno telo pretamnog glasa. A njen !mladež na vratu ka levom uhu, ta tamna
pegica na beloj koži, ovaj mladež je opseda: kao da se baš u njemu saželo ono
omamno i bolno uzbuđenje: čim sklopi oči, odjednom ta pegica krene, mili i
kruži unutrašnjim vidom, leti prostorom i nebeskim plavetnilom kad sa
brežulјka iz prerovskih vinograda gleda polјe i Moravu, ovu pegicu ugleda i
na listu, na jabuci, na obrazu svoje sestre... Kao da je neko preneo do nje, ili
je ona prišla nadohvat ruke, pogled joj se zamrsi u tamnim kovrdžama
Milenine kose ispale ispod marame.
Od njene zagledanosti Milena drhti i uzmiče s pogledom u zemlјu.
Natalija oseća nešto kao pobedu, ali joj se od tog osećanja glasno plače.
A meću njima i oko njih razleže se lelek žena za muškom decom,
postrojenom u dvojne redove pred svojim učitelјem koji viče:
Žene, da vam glas više ne čujem! Do sada su mi bili ćaci, a od sada su mi
svi sinovi i u istoj brizi! Ožalićete nas ako se ne vratimo. A sad pravo kući,
čekaju vas poslovi i neobran kukuruz! Za mnom, deco!
Natalija osta opkolјena ženama, Milenu više ne vidi, pa kad se povorka
mladića i dečaka zagubi u magli, ona kao povezana u snop sa Prerovkama i
decom, lagano i nemo krenu za njima, ka Moravi. Pored kuće Aćima Katića
ugledaše ih i zastadoše: to se sigurno njen otac oprašta sa Aćimom. Onda za
njima požuriše u polјe, nazirući u magli tamnu vijugavu povorku, ali se ne
usudiše da ih sustignu do Morave. Tek kad se mali Prerovci popeše u skelu,
ispunivši je do ivica, i kad skela zaplovi ka drugoj obali, žene priđoše nadošloj
Moravi u magli, a ogoleli topolјaci zaječaše od njihovog leleka.
Natalija ne zna da li je otac pozdravlјa mahanjem ruke ili preti ženama
što nariču za još živom decom.
 2

U šumi manastira prerovskog Adam Katić se teško rastade sa Urošem

Babovićem, pošto se dogovoriše gde da se nađu kad Švabe osvoje i njihov
kraj, sasvim odlučni da se odmetnu u šume i ne dozvole da budu zaroblјeni.
A u Prerovo Adam se ušunja u poznu večer da ga niko ne vidi: ne zbog straha
da će ga neko prijaviti vlastima, nego zbog stida što je vojni begunac. I kad ga
otac, zagrcnut srećom, zagrli dočekavši ga u jabučaru kao da je znao kad
dolazi i gde će plot da preskoči, on se jedva svlada da ga ne strese na zemlјu.
Bože, ima te! Bože, ima te!
Čuje očev mokar šapat i ne vidi mu lice, lakše mu je što i otac njega ne
vidi, i ne dozvoli da mu u štalu odvede konja već učini to sam, pa sede na
prag bačvare i zapali cigaretu; do njega sede otac, pripali i on, ćuteći i
dodirujući ga svojom drhtavicom. Adam ne zna šta da mu kaže, ne kazuje mu
se cela istina o bekstvu, smišlјa izgovor koji ga neće mnogo posramiti.
Bože, svemoćni... — muca Đorđe i krsti se u mraku.
Adam bi se obrecnuo na očevo bogoradanje, ali čuje šaputanje i klokot
prepunih kaca i bačava, oseća znani, opojni miris vrenja šire, zažele da se
šakama napije njom, zažele da pođe pod druge vajate i vidi gomile obranog
kukuruza, legne na njega i miriše ga... A oca koji slavi Boga što mu je sina
spasao, oštro prekide:
Ja sam, oco, pobegao. Vojni sam begunac.
Ako si. Fala gospodu bogu što ti pamet dade da se spaseš. Naša je propast
do korena. Al' ti ne brini, sakriću ja tebe pod Moravu dok je vojska ne
pregazi. A čim se uspostavi neka vlast, onda ćemo lako.
Da ne sluša kako će otac da ga skriva, ustade i pođe u dedinu staru kuću,
ali se ukoči na pragu njegove sobe: pod lampom, sa dedom za stolom, sedi
devojka sa očima lepšim od Natalijinih! Tek kad deda promuca — Otkud ti,
Adame? — on shvati da je ovo Milena, njegova sestra od strica, o čijem je
dolasku u Prerovo njemu dvaput pisao deda. Zbunjen, pozdravi se najpre s
njom, pa dedi bezvolјno polјubi ruku.
Gde si puk ostavio? — upita ga pre no što je seo na stolicu koju mu
prinese Milena.
Adam poćuta, pa odgovori ne gledajući ga:
Eskadron sam ostavio kod Jagodine — zaćuta, namršti se: ako ga sada
ispituje pred njom, neće mu reći istinu. Strogo pogleda dedu: — Je l' si ti,
deda, bolestan, ili si se uplašio Švaba?
Nisam zdrav. A šta će mi više i zdravlјe. Kaži ti meni, je l' se kod Bagrdana
naša vojska ukopala da zaustavi Nemca?
Nije se ukopala. I ne može da ga zaustavi.
Kako ne može? Dokle Putnik misli da beži? Šta će biti od ovog naroda ako
vi nastavite da bežite?
Za to ti mene ne pitaj. Gladan sam, umoran sam.
Milena, kaži Zorki da mu spremi večeru i ovde donese. — Čim Milena
izađe, on se naže k njemu i upita tiho, uplašeno: — Da l' ti, sinko, nisi
pobegao?
Jesam.
Pobegao?! Moj unuk, moj Adam, vojni begunac... Eh, doboga... — obema
šakama uze svoju raklјastu bradu i ode u Vukašinovu sobu.
Adamu se plače i od stida i od besa. Zar njegov deda, gledajući ga živog
posle tolikih izgibija u njegovom puku, nema sada za njega drukčiju reč? Ječi
i proklinje što se spasao kad sve propada. Čeka ga da se vrati pa da mu ispriča
celu istinu; popuši cigaretu a deda se ne vraća iz tame Vukašinove sobe. Čuje
mu hukanje, ulazi kod njega, zatvara za sobom vrata da niko ne čuje to što će
mu reći. Gori furuna, nisu sasvim u mraku. Deda stoji uz prozor iskićen
evenkama i gleda u mrak.
Čuj, deda. Nisam ja begunac od zorta. Nisam ja pobegao iz eskadrona što
me strah od Švaba. Ni što je nastupila naša propast. Ja ću da se vratim ako ti
misliš da treba... Da neće da me strelјaju.
Deda se okrenu i koraknu k njemu:
Zašto tebe da strelјaju?
Pa zato, deda, što sam sa onim mojim drugom Urošem Babovićem iz
Trnave, spasao glavu jednom našem drugu, Simi Plјakiću iz Mladenovca.
Nјega je, majčina mu, vojni sud osudio na smrt. Uveče ga pred eskadronom
osudi na smrt, a komandant eskadrona odredi mene i Uroša da do strelјanja
pred pukom, svu noć čuvamo toga Simu Plјakića.
A kakvo zlo učini taj Sima Plјakić?
Suđeno mu za širenje panike i izdaju otadžbine. Zato što je po eskadronu
javno pričao da je prestolonaslednik Aleksandar pobegao u Crnu Goru, a
Pašić i Putnik sa svim ministrima zbrisali u Grčku... A jeste taj Sima, majčina
mu, otkad se zaratilo, psovao državu i u njoj sve po spisku.
Zbog psovanja starog lopova i lažova Pašića i njegovih skutonoša osudili
čoveka na smrt? Kazuješ li ti meni pravu istinu, Adame?
Pa svašta su tom Simi nakitili u presudi koju nam pročitao jedan
majorčina. A on samo lajao. Jeste mnogo gora opozicija no ti i učitelј Kosta.
Al' ja, deda, nisam mogao čoveka, Srbina i druga iz voda, svu noć da čuvam za
strelјanje i kad svane da pucam u njega.
A šta je bilo s tim Simom?
Oko ponoći, čuvali smo ga u nekom školskom podrumu, nas trojica se
dogovorismo da bežimo. Sima u Varvarin kod svog ujaka, a ja i Uroš dođosmo
zajedno do manastirske šume.
Deda se ćuteći vrati u svoju sobu i sede za sto da puši. Adam mu priđe tek
kad deda u gledanju kroz prozor ispuši cigaru i pozva ga:
Sinko... Ako si tom čoveku spasao glavu. Nije taj Sima izdajnik. I ako si
pobegao od tog oficirskog zlotvora, taj je sigurno Pašićev podrepaš. Samo,
Adame... Ti sutra da se vratiš u trupu. Idi u drugu diviziju gde te ne znaju dok
se malo ne srede prilike, ako se uopšte srede. Da se lepo odmoriš, uzmeš
preobuku, hranu i pare, pa da se vratiš među lјude. U vojsku, s narodom, pa
šta bog da njemu, nek bude i tebi. Drukčije se, sinko, ne sme ni danas. Ako
sad padne Srbija, niko ne zna može li se više ikad uspraviti.
Adam pokunjeno ćuti i gleda u svoje šake na stolu: verovao je da je dedi
preči od svega na svetu, a njemu je preča Srbija. Nije trebalo da dolazi kući
dok Švabe ne stignu do Morave.
Idi s narodom, sine. Bolјeg puta nema čovek. Sa narodom, Adame. Drugu
sudbinu ne smeš da poželiš ni pod vešalima...
Ja, deda, sad ne znam gde je narod. Sve beži u majčinu. Svako sad samo
svoje dupe čuva. Za šinjel bi prodao majku, oca za cokule. Za dobru večeru
Srbi Srpkinjama kundacima lome rebra. To sam svojim očima gledao, mnogo
puta, i prošle i ove jeseni. Uzmuvalo se i u lјudima u ovom glibu i magli pa se,
deda, ne zna ni ko pije ni ko plaća. Kakav tvoj narod!
Narod je, Adame, ono što su njegovi najbolјi lјudi. U ovoj našoj nesreći,
najbolјi su hrabri i pošteni. Idi, sinko, s njima. Ti si Katić...
Ne guraj mi sina u grob! Izlapela starkelјo! — prodra se Đorđe i nogom
gurnu vrata koja se s treskom otvoriše.
Aćim ispusti cigaru. Adam skoči i stade pred oca; ugledavši mu suze,
ustuknu i sede na dedin krevet, drhteći između dve lјubavi i dve njihove
mržnje. Otkad zna za sebe, oni se otimaju o njega i uvek su isti. Zašto je
pobegao, gde on može da se skloni?
Vukašina si ti čekao, nisi ni pomišlјao na Adama! Nije ti došao, dva dana
zuriš u tu depešu, pa sad hoćeš mog sina da satreš, stara izelico! Narod?! Za
koji narod? Ti nisi narod, ni tvoj Vukašin nije narod! Ti si politika!
Adam ugleda Milenu zaprepašćenu u otvorenim vratima, priđe ocu,
uhvati ga za ramena i promuca:
Ako ne zaćutiš, ja ću da uzjašem kobilu... I neću nikad da se vratim...
Nikad!
 3

Milena ne može da sačeka dolazak oca i majke, pa svoju odluku da ide u

Palanku i traži Bogdana odlučno iskaza dedi. On to primi sa zaprepašćenjem:
zar nekoga više želi da vidi od oca? Sigurno bi je prekoreo da ga trodnevno
čekanje Vukašina nije i uvredilo: poslao ocu depešu koju dvadeset i dve
godine čeka, zna kako čeka, a nije napisao kad stiže, niti je došao za njom.
Ipak duže poćuta dok posla Adama po Tolu Dačića da je vozi u Palanku i
pričuva. Ali Adam ne nađe Tolu kod kuće: pre zore otišao s kolesarom u
Palanku. Tamo su, čuo je Adam, razbijeni državni magacini, pa su mnogi stari
Prerovci i Prerovke jutros potrčali da od državne propasti šta bilo zgrabe.
Zbog otakanja crnog vina, Đorđe ne pusti nijednog slugu da vozi Milenu;
Adam se ne usuđuje da pođe sa sestrom, iako svesrdno želi da joj neko dobro
učini jer uživa što je lepa i što je bila bolničarka u Valјevu. Ona htede da pođe
sama i pešice, ali Aćim to ne dopusti. Iako se od svoje porazne prerovske
bune i poslednje apse pod dinastijom Obrenovića i razlaza sa Vukašinom
zarekao da do groba ne kroči u Palanku (tu pokvarenu, lopovsku varoš, tu
neman što selјaku siše znoj i krv i otima mu najbolјu decu) iako je ne bez
silne muke dvadeset i dve godine ostao veran tom svom poslednjem zavetu,
sada se zbog unuke lako odluči da ga pogazi. A oseća: propada taj svet —
država, koji mu je oteo sina, obezvredio mu bogatstvo, pogazio ugled koji je
sticao svagda rizikujući glavu. To što propada on više nema razloga da mrzi
onako kako je mrzeo. U ovom stradanju jedino njoj, unuci, koja mu je sa
Adamom sve što ima da voli, može i hoće da ispuni svaku želјu. Pa on je i
svoju starost zamišlјao kao doba u kome se unucima i unukama ispunjavaju
želјe.
Znajući za njegov zavet, Milena se ne obradova njegovoj odluci; pokuša
da ga odgovori od puta, htede i sama da odloži odlazak dok joj ne stignu otac
i majka, ali on je prigrli i uze da joj miluje ruke, ćuteći, sve dok Adam pred
prag ne dotera kočije s upregnutim konjima.
Penjući se u kočije uz Adamovu pomoć, Aćim pomisli: neka ga i danas
vide sela i Palanka kakvog su ga nekad gledali. Vrati se u kuću i obuče novo
odelo, obu nove cipele, uze novu šubaru — to što je pre desetak godina sebi
za ukop spremio; jedino stari štap, znan svima koji njega znaju, ponese u
kočije.
A pre no što se pope u kočije, reče Adamu da samo on čuje:
Ti, sinko, danas prolunjaj po Prerovu, onako tvojski. Onda da se ispavaš,
pa uveče, kad se mi vratimo, da zajedno večeramo i s božjom pomoći da se
vratiš u vojsku.
Svečan i strog, Milenu posadi pored sebe i, čim izađe na put, potera konje
brzim kasom da mu Prerovo čuje i vidi odlazak. Ali čim izađe iz sela sudari se
sa bežanijom — narodom, stokom, kolima punim stvari i dece, i produži
lagano, često svraćajući u jarak, rastužen narodnom nesrećom. Kad izađoše iz
prerovskog polјa, poče da govori unuci:
Ovim putem, ja i Vukašinov učitelј Mika, tvog oca smo vezanog odveli u
gimnaziju. Nije hteo da produži školu, a i mati ga svojom kuknjavom na to
podstrekavala. Kad je trebalo da krenemo u Palanku, konji su već bili
upregnuti i stvari potovarene, Vukašin pobeže u jabučar. Jedva smo ga
uhvatili, popeli u kola i vezali ga konopčetom kao veprića... Sve do Palanke
učitelј Mika ga pridržavao kolenom da nam ne pobegne. A posle, kako ode u
svet, obrnu mu se pamet...
Milena bi ga tešila, ali se ne usuđuje: ne zna šta bi dedu utešilo. Ćuti. Sve
što od dede više čuje o ocu, zbunjuje je. Zašto je otac svoju mladost učinio
tajnom za nju i Ivana? Da li je time branio sebe ili njih?
Kroz prvo selo od Prerova Aćim opet potera konje kasom, ali od čestih
crnih barjaka nad vratnicama i za strehama kuća oseti da je nepristojno što
juri, pa zaustavi konje i nastavi lagano, sasvim lagano: da može da skine
šubaru svakom starcu i ženi u čijoj avliji visi crni barjak. Većina mu
otpozdravlјa sa odocnjenjem; vidi im začuđenost što ga vide. Neki priđu plotu
da ga bolјe zagledaju, provere svoje oči i kao da se pitaju: zar i Aćim Katić
beži nekuda? On je uzbuđen tim nemim susretima sa davnašnjim političkim
pristalicama ili protivnicima, oseća sebe u nekoj teškoj proveri, kao nekad na
dan svojih izbora za narodnog poslanika. Samo ih sada ne zbraja u svoje
glasače i ne razvrstava u protivnike koje treba ili nekako pridobiti ili nečim
zaplašiti; sada ih deli na one koji će mu doći na sahranu i one koji mu neće
pripaliti sveću. Prema toj proceni ih i pozdravlјa: prve skidanjem šubare i
oslovlјavanjem, druge čeka da mu se prvi jave pa da im klimne glavom ili
podigne štap — kao iguman manastira prerovskog. Ne izdrža u nemom
razgovoru sa sobom i njima, poče njoj da kazuje:
Ovaj mi, ćerko, neće doći na sahranu... Iz ove kuće će mi doći i žene... A
ovo je kuća naprednjačka, lopovska. Niko mi neće zapaliti sveću... Ni ovi, sa
novom kućom, nisu nikakvi lјudi. Uvek su glasali za onog za koga im
policijski pisar kaže da glasaju... A ove osirotele gazde, to su moji lјudi.
Puškama su radili za izbore... Ovi jadnici sa dva crna barjaka, s decom će mi
doći na sahranu... I ona baba što se drži sa dve močuge, nju će kolima da mi
do rake dovedu... A od onih kuća u strani, to su, ćerko, podrepaši svake vlasti.
Mene su glasali ako su sigurni da dobijam. Čim to nisu, prelaze u drugo jato...
Ako nadživim ropstvo, a nek da bog da ga ne nadživim, iz celog onog zaseoka
u strani, možda će mi samo dvojica doneti sveću... Ovaj nesrećnik, sin mu
poginuo kod Bitolјa protiv Turaka, a unuk na Ceru protiv Švaba, taj će mi
zapaliti sveću debelu kao ruka...
Milena ga pažlјivo sluša i razmišlјa: nije li njen deda nekad, dok je bio
mlad i vlast, činio velika zla? Možda je njen otac zbog te dedine deobe lјudi
na svoje i neprijatelјe i raskinuo s njim? Od ovakvih pomisli brani se brigom
za Bogdana i kajanjem što ga nije posetila na frontu dok nisu počele borbe,
kao što su činile mnoge devojke i žene, a ona se pred majkom stidela da to
učini.
Deda, molim te, nemoj samo o svojoj sahrani da pričaš.
A šta je, ćerko, meni drugo veliko i lepo ostalo sem sahrane? Da se smirim
tamo odakle je sve nastalo. Samo još Gospod da mi da laku smrt. Valјda sam
za osamdeset i neku po ovoj moravskoj zemlјi zaslužio laku smrt.
A je l' to bilo teško, deda?
Teško. Svakojaki su lјudi, Milena. I svako može da ti učini ono zlo kome
se ne nadaš. Pravo da ti kažem, ja jesam gađao u glavu, al' nisam iz zasede.
Jesam čupao s korenom, al' nisam potkresivao i zasecao. Jesam zlotvorima i
crne barjake pobadao, al' im nisam decu sramotio. Jesam nekada i otimao, al'
nisam krao. Sve sam čoveku mogao da kažem i opsujem, al' ga nisam lagao,
Milena.
Pa tvoj je život bio strašan, deda!
Nije, ćerko. Nije, dok mi svet ne ote Vukašina. Dotle nije... A potom se
čamilo i trulilo. Po bradi i ovoj močuzi ja sam ličio na Aćima Katića. Ličio, al'
nisam bio. Sve je oko mene bilo kao pre, a opet nije bilo. Sad mogu da
umrem. Ako ne dođe Vukašin, ti ćeš mi doći na sahranu i nositi panaiju.
Tata će sigurno doći. Pričala sam ti, hteo je sa mnom da dođe, ali ga spreči
Skupština.
On zaćuta, pa opet prozbori:
Ovde na ćupriji, iza onog klenja, posle jednih izbora na kojima sam
pobedio, naprednjaci mi postaviše zasedu. Kuršum mi ubi kobilu na mestu.
Da nisam imao ostragušu na kolenima, ne bih izvukao glavu. A drugi put, kod
ove iste ćuprije, beše sneg do pojasa, vozio sam Vukašina iz Palanke na
božićni raspust, kad nas dočekaše puške. Al' su slabo gađali pa smo pobegli
kao vetar. Samo mi slugu ranili u lakat... Jedared su mi kod skele postavili
zasedu kad sam vozio Vukašina u Palanku, beše se upisao na Veliku školu u
Beogradu, a ja imao i da naplatim stotinak svinja... A vidiš onu šumicu na
velikoj krivini? Pa ono groblјe do sela. Dok sam trgovao svinjama i sa
Đorđem i Tolom terao ih u Peštu, tu su nas dvaput sačekali razbojnici. Bilo je
pucnjave, bogme, i krvi. Svašta je bilo. Na ovim našim putevima, ćerko,
mnogo se mučno pronosila glava. I što je veća bila, jevtinija je bila...
Pa dobro, deda, jesi li ti pucao na te lјude koji su te sačekivali na putu?
Pucao sam, Milena. Da nisam pucao, iha, otkad mene sunce ne bi grejalo!
— zaćuta. Vidi da je stužio i zbunio. Prigrli je jednom rukom i nastavi. —
Videćeš ti, Milena, koliko će moravskog i planinskog naroda da se slegne Pa
moju sahranu. Zvoniće zvona u celom okrugu kao za mobilizaciju... Narod će
da krene kao na manastirsku slavu. U našoj avliji neće imati gde sveće da se
pripale... A ti dedi u raku da baciš kiticu cveća. Ako bude zima — bosilјak; ako
bude proleće — onda cvet voćke; ako je leto, naberi u livadi redom.
Sreću Tolu Dačića sa kolesarom prepunim džakova i kanti zejtina i gasa;
snaha i unuk idu za kolima i nose pune torbe plehanih kutija. Aćim
zaustavlјa konje:
Čije to vučeš, pobogu?
Naše. Naše brašno, naš pirinač, naš gas i zejtin, čika-Aćime. Naše što će
Švabe da uzmu.
Kako naše kad je državno? Gde si to ukrao?
Državno je bilo dok je bilo države. A sad kad je država propala, onda je to
naše. Bilo je naše i pre no što je postalo državno.
Dva su ti sina poginula za Srbiju, dva ti ratuju, a ti plјačkaš magacine!
Dok je trebalo da se gine, moje je ginulo. A ovo odsad mora da se preživi.
Sram da te bude, lopužo prerovska!
Nema sada lopova, gazda-Aćime. Nema sad ni gazda, ni sirotinje. Sad smo
svi švapsko roblјe. I lјudi se snalaze za život i čine što moraju.
Aćim ga prezrivo gleda: zar nastupa vreme za pamet Tole Dačića? Biće
gore od te pameti no bez slobode. Ošinu konje i potera ih kasom, ali ih iza
prve okuke susrete drugi niz kola i dvokolica punih džakova sa brašnom i
pirinčom, praćenih ženama, staricama i decom koja se gure pod vrećama
oplјačkane robe i ogrnuti pokradenim ćebadima. Milena zasluti da okupacija
nije samo ropstvo. Da se sav život u temelјu pretura. Sluša dedine mukle
uzdahe dok se mimoilazi sa plјačkašima. Zbunjuje je njegova tolika patnja za
državno, a on je svojim protivnicima i crne barjake pobadao. To je njen deda.
Ovo je narod što plјačka. I ovo je put kojim se teško prenosi glava. Da li se
zbog toga njen otac posle Sorbone nije vratio u Prerovo?
Čim pređoše Moravu i približiše se Palanci, zaglaviše se u komoru,
bolnice, artilјeriju u povlačenju; sudariše se sa narodom u bekstvu. Aćima
zaprepasti ratni poraz čije razmere nije ni slutio ne izlazeći iz Prerova i naglo
smalaksa; sve mu se smagli od neke jeze. A pred njim je njemu mrska varoš; i
kako joj se približava i umor mu postaje sve teži. Ne može tamo. Ni sada ne
može tamo. Neće da umre i s tom mukom. Pred trošarinom i prvim
palanačkim kućama, svrnu konje s druma, pritera ih do kola punih ranjenika
i reče snuždeno, ne gledajući je:
Ti, Milena, idi tamo... traži tog tvog Bogdana. I ako ga nađeš, dovedi mi ga
da ga vidim. Ja ću ovde da te čekam dok se ne vratiš.
Milena bez reči siđe s kočija i požuri ka gomilama vojnika.
 4

Vukašin Katić nije hteo da napusti Niš pre no što ga napuste vlada i
Skupština, a nije pošao u Prerovo odmah za telegramom zato što sve
ustanove koje čine državu još ne behu odvukle svoje arhive. Želeo je da
njegov odlazak iz Niša ni komšiluku ne liči na bekstvo, pa je krenuo sa
poslednjom odbranom varoši, pred sam ulazak Bugara, kad su u polupraznu
varoš ušli čopori pasa koji su se čitavog leta motali oko bolnica i novog
groblјa i kad je varoški ološ osvojio centar grada i započeo svoju plјačku sa
bestijalnim uništavanjem svega što je u srpskoj ratnoj prestonici imalo neku
vrednost i bilo lepo. Olga ga nije požurivala; strplјivo je čekala sa spremnim
boščama i spakovanim koferima, brinući se za malog Životu koji se nije
smirivao od plača. Jedino se Najdanov šofer lјutio zbog odugovlačenja
polaska, pa ga je Olga izdašno podmićivala i molila da svoje nestrplјenje ne
pokaže pred Vukašinom, bojeći se da ga time ne nalјuti pa se odrekne
automobila na čije je korišćenje samo zbog bebe pristao.
Sve potom što se zbivalo od Niša do Prerova (kiša, put zakrčen
izbeglicama i vojskom u povlačenju, crni barjaci na seoskim kućama) to
njihovo sporo, grubo i opasno provlačenje kroz metež ratnog poraza, učinilo
mu odlazak ocu — povratkom koji to nije. Olgi, koja sa Životom u naručju
ćuti od polaska iz Niša, ne ispriča nijedno sećanje na svoja đačka i studentska
putovanja, nijedan doživlјaj u Palanci i Čaršiji, na Moravi i u selima kroz koja
prolaze; ne pokaza joj manastir prerovski; ne reče joj ni da su ušli u Prerovo
kad pođoše njegovim krivim, kalјužnim sokakom. Ne zaustaviše se ni kod
prerovskog groblјa da poćuti kraj majčinog groba što je nekad pri dolascima i
odlascima iz Prerova redovno činio. Kad stigoše do avlije opkolјene lesom
visokih jasenova koji mu zacrniše kišno nebo, on, podrhtavajući, reče šoferu
da stane.
Zagledan u mokre i gole krošnje jasenova osta nekoliko trenutaka u
nedoumici: mora li zaista da uđe u kuću gde se rodio? Izađe iz automobila,
čekajući da neko otvori kapiju pa da kaldrmisanom avlijom prođe najveću
razdalјinu koju je u svom životu prešao. Da se povrati svome. Da svrati i
produži u neizvesnost. Polјubiće ocu ruku, kao uvek pri dolasku, pitati za
zdravlјe, to najpre. Pa ga slušati. Neka kaže sve što mu nije rekao za dvadeset
godina. Dobro je što je tu Milena, pa će taj susret sa njim i Đorđem da podeli i
Olgino predstavlјanje da mu olakša. Ali na doksatu ne vidi oca, ni Đorđa, po
avliji posluju nepoznati lјudi, gde li je Milena?
Šofer zatrubi, što ga nalјuti, jedva se uzdrža da ga ne izgrdi, pa pođe sam
prema kapiji. Ona se otvori i pred njim se uspravi snažan, visok mladić,
ozbilјnog i blagog lica na majku, Simku; s tugom pomislim na tu lepu snahu
koja mu je mladićke noći u Prerovu razgorevala žudnjama. Pruži ruku
njenom sinu:
Ti si Adam?
Jesam, striče.
Otkud ti ovde, jesi li na odsustvu?
Na prolazu. Večeras se vraćam u trupu.
Gde ti je deda? Gde su Đorđe i Milena?
Deda i Milena su otišli u Palanku, a otac je u bačvari, otače crno vino.
Zašto su otišli u Palanku?
Milena želi da se vidi s nekim svojim... Bogdanom.
Čuješ li, Olga? — kaže joj s prekorom i ostavlјa da se pozdrave i uteraju
automobil u vajat. Teško, kao da gazi vodu do prsiju, dođe pred očevu kuću,
smanjenu i sniženu. Ona samo liči na kuću u kojoj se rodio i odrastao i u
kojoj se zbilo ono raskolno Badnje veče. Ne može da uđe u očevu kuću bez
njega, ni u svoju sobu s vratima uz očevo uzglavlјe. Zaplakao bi da je noć i da
mu ne prilazi Đorđe i žena za koju pretpostavlјa da je Đorđeva. Pozdravlјaju
ga mrzovolјno, kao da su se pre nedelјu dana rastali: tuđinac im je. Gleda ih
zapanjeno: zar je to moj brat, moja snaha, najbliži rod? Zbunjeno razgleda
avliju, vrati se pred stepenik doksata. Ovo više nije njegova kuća, ni ova avlija
nije njegova, ni brat mu više nije onaj brat. Ni ovi stari, crni jasenovi u
kojima je prvi put ugledao sunce da to zapamti, u Prerovu mu uvek iz granja
i vrhova jasenova izgrevalo sunce, ti jasenovi što su mu šumeli noćima
detinjstva, ti jasenovi na koje je čitavom mladošću padalo prerovsko
dugulјasto nebo, stvarno nisu više njegovi. Samo liče na one jasenove, kao
što i Tolina kuća i sve okolne kuće samo liče na prerovski komšiluk.
Olga se pozdravlјa sa Đorđem i Zorkom i kazuje im da nosi dete koje je
napustila majka i o kome će se ona starati do kraja rata. Zorki je to milo, pa
je srdačno odvodi u novu veliku kuću koju Vukašin ravnodušno pogleda.
A nama nema spasa, Vukašine? — pita ga Đorđe i poziva da uđe u novu
kuću za Olgom i Zorkom.
 Ne odgovori bratu, uđe na doksat stare kuće i zagleda brata — starca. Još
mu je stariji no prošle jeseni pred valјevskom bolnicom, kad ga je u pomrčini
sustigao na drumu i molio da Adama prekomanduje u telefoniste. Starac sam
i ja, reče u sebi, a bratu:
Mnogo nam je teško, ali verujem da ćemo se spasti — stupi u očevu sobu i
stade čim prekorači prag, zagledajući stvari: sve je kao što je bilo. Sve. A nije
isto. Nije ono.
Kako to misliš da se spasemo?
Saveznici će nam pomoći.
Kad? Kad će nas pomoći? Čuješ li topove? Dokle vi političari mislite da
lažete ovaj narod?
Čekaj, Đorđe. O tome ćemo posle. Da skinem kaput.
Uđe u svoju sobu: gori peć kao nekada. Krevet je prekriven majčinim
ćilimom, namešten onako kako mu Simka nameštala, čekajući ga na božićni
raspust. Evenke na prozorima, dunje na ormaru, venčići smilјa po zidovima.
Uveličana očeva i njegova fotografija pred odlazak na studije u Pariz... Sve je
ovde kao nekada, zamuti mu se u glavi od negdašnjeg mirisa sobe, sve je kao
što je bilo, a nije više njegovo. Đorđe grdi vladu i Vrhovnu komandu što
zabadava upropašćuju narod i satiru vojsku. U stvari, grdi njega; takve su mu
reči i glas. Ne može da mu odgovara. Kako je on danas mogao da ode u
Palanku, kako je mogao da ga ne dočeka?
Ulazi Olga i kaže mu uzbuđeno:
Mnogo ti je lepa soba, Vukašine. Čudno i lepo, kao u našim seoskim
pričama.
Da. Liči na priču, jer nije život.
 5

Sa svojih kočija, oslonjen na štap, klonuo od jada nad tolikom nesrećom

samo na ulazu u Palanku, sav pometen i smaglјen propašću koju nije mogao
ni da zamisli iz Adamovog i svih kazivanja izbeglica i vojnika koji su prolazili
kroz Prerovo, Aćim Katić satima nepomično posmatra gomile žena i dece,
polubosih i pocepanih vojnika, lakših ranjenika sa kalјavim zavojima koji
neprestano kulјaju u varoš, sudarajući se sa starim selјacima, selјankama i
decom, pretovarenim oplјačkanim namirnicama, dok sa fronta sve snažnije
gruvaju topovi, a od železničke stanice čuje se graja, vika, tresak. Kiša sipi,
sve gušća, a on je ne oseća. Zaboravio i na duvan, gleda kako se bojna
komora zaglavi na ulazu u varoš, zatisnu glavnu ulicu, varoši kao da rebra
popucaše, zakrklјa, kao da se zaguši bez vazduha, razlegoše se pucnji na tu
muku; od Morave stižu dve artilјerijske baterije koje bezobzirno hoće u
varoš, pa oficiri, komandiri baterija, isukaše sablјe i stadoše nemilice da
mlate komordžije koje im stoje na putu, psujući im sve što Srbin zna da
opsuje. Nemoćni da sklone kola i pomaknu goveda, pred razbesnelim
oficirima, komordžije beže pod kola i zavlače se meću volove. Ustade sa
sedišta i povika:
Ej, mundirdžije, ne udrite lјude! Ni goveda se tako ne biju! Gde su vam
puške, usrane komordžije?
Ne čuju ga, niko na to ne haje. To ga uvredi: zamagli mu se pred očima.
Kad mu se izbistri i u gomili vojnika i civila-izbeglica poče da raspoznaje
lica i lјudima vidi poglede i čuje šta govore, topovi se behu nekako provukli
kroz začelјe komore i zaglaviše se u krklјancu iza železničke pruge, a do
bolničke komore stiže na konju kapetan praćen narednikom i zapovedi
bolničarima i vozarima da iz kola odmah istovare teške ranjenike, jer su kola
potrebna za vuču arhive Državnog saveta. Nije baš sasvim siguran da je dobro
čuo, ne veruje sebi, ali sada jasno i razgovetno čuje: oficir-lekar se buni što se
umesto ranjenika spasava arhiva. Ponada se da je državi čovek preči od
hartije, ali bolničari skidoše dva ranjenika, on sasvim jasno ugleda kako i
vozari sa bolničarima, uz psovke i jauke ranjenika, počinju redom da ih
istovaruju na raskalјanu ledinu, posutu trskom:
 Zlotvori! Bezdušnici! Zar zbog arhive ranjenike u glib?! — povika mašući
štapom.
Niko se ne obazire na njegovu viku, niko ga ne gleda. Toliko ga zabole da
mu linuše suze. Silazeći s kočija pade u blato, podiže se nekako i za
kapetanom krenu u gomilu vojnika i izbeglica, grdeći i preteći dok se ne
zagubi u metežu kola i topovskih kara, vojnika i naroda: ne zna više gde se
nalazi, nikog ne poznaje, nijedna mu zgrada nije znana. Ne zna ni zašto je tu,
ni kuda će. Samo štap da ne izgubi, štap da mu neko ne otme, steže ga, hvata
ga i drugom rukom, i nosi, samo iz ovog krklјanca štap da iznese i spase; beži
od vojske i naroda u neke varoške avlije, kroz neke obrane bašte, šlјivare, evo
je pruga! Sad zna gde je, fala bogu! Blizu su mu kočije. Šta mi to bi, kao da
sam sanjao? Možda je Milena stigla, da mi neko ne ukrade konje i kočije? Da
li me neko od Palančana vide u onoj gužvi, da im mater ćiftinsku i crevarsku!
Obrisa znoj i kišu s lica, sede na šliper da se odmori i zapali cigaru. Pušeći
čuje graju, viku, strahovite treskove: okrenu se i na stanici ugleda voz na koji
sa sekirama i budacima jurišaju civili, selјaci, žene. Baci cigaru i pođe ka
njima da vidi kakva se to nesreća čini. Na brežulјku uz prugu spazi dva
vojnika i oficira iza starčića u generalskoj uniformi oslonjenog na štap:
posmatra razbijanje vagona.
Nije, valјda, ono kralј Petar? — pita civile koji s kišobranima i koferima
stoje na pruzi i gledaju juriš rulјe na voz. Oni mu klimnuše glavom. Aćim
Katić, još ne verujući, uputi se k njemu i kad stiže do starčića što plače
zagledan u voz, koji razbija i plјačka rulјa, stade i skide šubaru. Kralј Petar
mu pruži ruku i upita odakle je. Aćim Katić se silno obradova susretu,
neočekivanom a tajno želјenom, pa mu se samouvereno predstavi.
Je l' ti, Aćime Katiću, beše jedan od onih koji su pod Obrenovićima dizali
narod na bune?
Aćim Katić sav ustrepta od radosti što ga se kralј Petar po bunama seća i
reče sa svojom negdašnjom sigurnošću:
Jesam, kralјu — poćuta, pa dodade tiše: — Dok mi svet ne ote sina.
Ađutant uzima kralјa podruku i odvodi ga ka automobilu.
Nema ti, Srbijo, spasa kad u tebi i kralј plače... — kaže glasno Aćim Katić i
okrenu se ka pruzi: gomile žena i lјudi navalile na voz i otimaju se za pune
džakove i kante; odnose, vraćaju se, razbijaju. Dvorski žandarm opali još dva
metka braneći dvorski vagon, pa pred ženama sa sekirama pobeže niz prugu.
Razgnevlјen, Aćim Katić, sulјajući se i padajući, stiže do pruge, požuri, potrča
ka rulјi sa podignutim štapom:
Šta to radite, razbojnici?! Vepar vam mater lopovsku! Pa to je državno!...
To je država srpska, to je za vojsku spremlјeno! Odbijte! Popišulјe, ostavite te
čaršave! Šta će vam te knjige, šta će vam te ikone, dabogda vas ti sveci
sagoreli!... Cigančuro, šta će tebi medalјe? Ostavi to, lopove!... To je kralјev
mundir! — štapom mlati redom, bije po glavama žene, decu, vojnike, civile...
Jurnuše na njega, od udarca u glavu pade na šine: zapali mu se voz i sa
lјudima uspravi u nebo, vagoni se nečujno pokidaše i zgomilaše u lјudska
stopala po grudima i licu. Laka i tamna.
 6

Milena sve ređe pita za puk i diviziju u kojoj ratuje Bogdan. Vučena
nekom ošamućujućom silinom koja je mulјa s kraja na kraj varoši, kroz ulice
nakrcane prestrašenim narodom, rastrojenom vojskom, komorom,
artilјerijom i stokom na kiši, seća se Valјeva i bolnice u povlačenju srpske
vojske i čekanju okupatora. Pamti svaki pokret u onoj skamenjenoj praznini
očekivanja da se neprijatelј pojavi, svaku reč izgovorenu u tom čekanju iz
kojeg je presahlo vreme; svaki joj se zvuk zasekao u telo one noći pred ulazak
Austrijanaca u Valјevo, kad joj se učinilo da srca teških ranjenika kucaju
glasno kao zidni satovi pa je od te tupe lupnjave izjurila iz bolnice i smirivala
se hukom nadošle Kolubare. Te noći se prestravila od lјudi; najpre od svojih,
Srba, od kojih nije očekivala da u ratnom porazu svojima čine zla. Kao da ne
traži Bogdana, iz mučilačke radoznalosti protinje se Palankom, gleda i sluša:
razbijanje i plјačkanje dućana, pekara, mehana; šenlučenje vojnika u
vinarskom podrumu i bacanje pijanih trećepozivaca u kace pune izmulјanog
grožđa; prodaje civilima muzejskih predmeta — starih narodnih nošnji,
uniformi, oružja, slika, ikona, srpskih ustaničkih zastava — koje vrše vojnici
što su oplјačkali vagone sa muzejskim inventarom; sluša govore civila
vojnicima u krčmama i na ulicama, u kojima ta gospoda obavešteno tvrde da
je Pašić ponudio kapitulaciju i sa regentom Aleksandrom i vladom pobegao u
Grčku, pa prema tome nema više nikakvog smisla dalјe se zlopatiti, treba
baciti pušku i mirno se prikloniti pobedniku, ne izazivajući mu gnev i bes
besmislenim otporom...
Ali kad pred jednim dućanom vide kako se otimaju tri vojnika za jedan
oplјačkani kožuh, pa kako se kasape bajonetima, pa kako dvojica ostaše
nepomična u barama svoje krvi, a treći ponese kožuh noseći i svoja creva —
ona se zgrozi i cvokoćući pobeže iz varoši, ka mestu gde je ostavila dedu.
Kad ga tu ne nađe, još se više prepade i stade da pita ranjenike, izbeglice,
komordžije zastale na ulazu u Palanku: kuda je otišao starac sa kočijama?
Niko to ne zna; mnogi se i uvrede na pitanje o nekom starcu sa kočijama sada
kada niko ne zna šta će sa decom pred noć, na kiši, pred sve bližim gruvanjem
topova. Možda je uplašen za nju pošao u varoš da je traži, pogazio svoj zavet i
krenuo ulicama? Vrati se do spomenika kosovskim junacima načičkanog
izbegličkom decom koja čekaju roditelјe, protnu se kroz glavne ulice i kafane
pitajući svakog selјaka — da li je sreo Aćima Katića? Potrča opet tamo gde su
se rastali, ne nađe ga; pita, moli, cvili: starca sa raklјastom bradom, selјaka sa
šubarom i štapom u gospodskim kočijama niko nije video. Graja i dreka je
povukoše uz železničku prugu, sreće selјanke i starice sa oplјačkanom
robom, pita ih redom: jesu li negde videli Aćima Katića iz Prerova? Starac sa
sandukom na leđima zastade i zagleda je:
Šta si ti Aćimu Katiću?
Unuka.
E, ako si mu unuka, idi na stanicu, tamo ćeš da nađeš dedu. Eno ga leži na
gvozdenom putu.
Zašto leži, šta mu se dogodilo?
U ovoj nesreći, dete, sve se gazi.
Starac sa sandukom na leđima okrenu glavu i produži; ona jurnu na
stanicu: iz porazbijanih vagona dokončava se plјačka; po peronu i šinama
prosuti pirinač i so koje žene kupe u kecelјe; oko točkova vagona Cigančići se
otimaju za prosute ratne medalјe, a ranjenik sa štakom ih rasteruje i psuje;
selјaci i selјanke tovare na dvokolice pocepane i poluprazne džakove, praznu
benzinsku burad i kante za zejtin i gas iz poslednjih vagona. S drugog kraja
kompozicije počinju da gore vagoni.
Deda! Deda-Aćime! — viče i gura se kroz gužvu i suton dok ga ne ugleda
pored dvorskog vagona: leži na šinama, gologlav, bez gunja i izuven, krvava,
otečena lica i skloplјenih očiju. Ona kleče, podiže mu glavu, prisloni lice na
grudi, ču mu srce i zajeca: Šta su ti to učinili, ko te ubio? Deda, čuješ li me,
pogledaj me, deda! — propipa mu krvavu glavu i nađe na temenu i potilјku
rane od udaraca tupim predmetom, koje još krvare. Iscepa svoju maramu i
zavi mu rane, skide bluzu, podmesti mu pod glavu i stade da zapomaže pred
selјacima i selјankama da povezu Aćima Katića do Prerova; oni ćute i
nastavlјaju da tovare sve što nalaze oko vagona; platiće im Đorđe koliko
zatraže, njen će otac da ih nagradi, ali niko ne pristaje da se sada petlјa sa
Aćimom Katićem, nema ga gde na puna kola, niko više ne poznaje Aćima
Katića. Ridajući, Milena potrča niz prugu.
Ima li nekog iz Prerova? Ubili su Aćima Katića! Bože, zar su ovo lјudi?
Tola Dačić, koji se sa dvokolicom vratio da državno zagrabi još jedared,
tovareći sa unukom poslednje poluprazne džakove geršle, čuje Milenino
zapomaganje i ne veruje ušima; i neće da veruje, jer nije na stovarištu i ne
uzima plaćeno. Tek kad napuni dvokolicu, pođe uz prugu i ugleda Milenu
kako jeca nad Aćimom, pritrča joj, saže se nad svojim gazdom i komšijom i po
izubijanom licu shvati šta mu se dogodilo. Žao mu ga je, suze mu potekoše,
ali mu je od Aćima još više žao Milene: on nema srca za plač ženskog deteta.
Reče Mileni da su joj otac i mati oko podne stigli automobilom u Prerovo.
Viknu unuka da privede goveda sa dvokolicom i, uz njegovu i Mileninu
pomoć, na oplјačkane džakove položi Aćima Katića bez svesti. I Milena, ne
prestajući da rida, pope se na kola, stavi dedinu glavu u krilo, pridržavajući je
šakama da se ne trucka; naučila je u bolnici: ranjenik sa frakturom lobanje
ne sme grubo da se nosi. Pa moli Tolu da pažlјivo vodi goveda i na putu
zaobilazi kalјuge i preglabice. Požar zapalјenog voza osvetli im izlazak iz
Palanke. Kad pređoše Moravu i pođoše drumom kojim žure samo izbeglice i
poneka volovska kola, Tola Dačić pokuša da je teši:
Ne plači više, Milena. Tvom je dedi suđeno da se iz Palanke vrati mrtav u
Prerovo. I meni, njegovom slugi i nadničaru, suđeno je da ga dovučem.
Moglo je to da bude pre mnogo godina i mnogo puta... Bi to, dete, njegovog
poslednjeg dana. Vukašin će ga dočekati u kući.
 7

Vukašin šeta doksatom, puši cigaretu za cigaretom, osluškuje put i veče

ispunjeno zastrašujućim komešanjem i lavežom: čeka oca. Čeka i muči se da
svoja negdašnja čekanja razluči u posebne doživlјaje, da razlikuje te noći koje
je sa glavom u majčinom krilu probdeo slušajući lavež prerovskih pasa,
čekajući ga da se sa Đorđem, Tolom i slugama vrati iz Pešte i Zemuna gde su
terali stotine svinja, iz Beograda sa zasedanja Skupštine, iz Palanke, sa
zborova i izbora. Sva su ta čekanja bila strah da ga mrtvog ne dovezu; u svim
tim čekanjima lajali su psi, a on je svakog po lavežu poznavao, pa su on i
majka ta čekanja ispunjavali razgovorima o prerovskim psima. Dvaput su
sami konji dovukli prazne kočije iz kojih je iskočio na pucanj iz zasede, a
jednom su ga posle nekog zbora ranjenog dovukli konji. Možda je u tim
čekanjima u kojima su psi lajali i na kucanje njegovog srca, a jasenovi samo
strepnjom šumeli, možda su još tada klijale i njegove potonje odluke,
odlučena mu sudbina. Zbog te neprestane neizvesnosti svake setve za rod,
svakog cvetanja za plod, svakog rođenja za porast, svačije mladosti za starost,
svake noći za svitanje, svakog čovečjeg koraka na ovoj zemlјi i svake radosti i
nade pod ovim nebom, on je posle odbrane doktorske disertacije „O Lokovom
shvatanju demokratije“ i po povratku iz Pariza i odlučio da život posveti
promeni te Srbije, ogrezle u strahovima i zebnjama, raspolućene dinastijama,
zavađene strankama, u ponečemu ponižene svojom vlašću ne mnogo manje
no nekada turskom. Razišao se sa socijalistima zato što je došao do uverenja
da su im cilјevi iznad mogućnosti i da utemelјuju zabludu: u Srbiji treba
rušiti da bi se gradilo. A on je verovao da najpre treba stvoriti modernu
evropsku državu, uvesti demokratske ustanove i zakone, prosvetu i mašinu,
novine i cipele, knjigu i kaput... Verovao je u Progres, u Novo, u Evropu. Ali
to se ostvarivalo mnogo mučno i sporo, u svemu polovično. Nije se moglo
drukčije, nije se ni htelo drukčije. Srbija vodi i treći rat za oslobođenje i
ujedinjenje Srpstva, proliva krv i prezadužuje se za oružje, a mogla je da
gradi to što ima i na tome što je sigurno njeno. Tom nacionalnom zaletu ni
on svojim opozicionarstvom nije smeo da se otvoreno suprotstavi. A svet i
Evropa zaokrenuli su nekuda, u nešto što niko nije predviđao. U Progresu se
nešto zbilo čemu se niko nije nadao ko je u njega verovao. Progres je izrodio
i zakovitlao velika i nova zla, a starima dao prostor, snagu i sredstva koja u
prošlom veku nisu imala. U takvom vremenu, šta je on mogao sa svojim
idejama, znanjem, ambicijama? Mogao je da ostane profesor univerziteta, da
napiše neku knjigu iz građanskog i ustavnog prava, da uređuje neki časopis.
Mogao je da bude rektor i akademik. A da li bi to bio život u kome bi se
osećao spokojnim i srećnim? I šta bi takav rad i trud značili Srbiji? Malo,
ništa. Zar Skerlić, Jovan Cvijić, Stojan Novaković, Ljuba Stojanović i svi
odreda srpski naučnici i pisci nisu i političari? Kako je on mogao da ima neki
drugi, neki svoj životni put u ovoj zemlјi i ovom vremenu? Nije mogao, nije
hteo. Da, nije hteo! On je po svaku cenu hteo da ide svojim putem, za svojim
smislom. Uprkos svemu i svima. Ne samo zbog ideja u koje je verovao, i
moralnih načela koja je zastupao. Nije on samo patio što se onako rastao s
ocem, bratom, svim tim što je prerovsko. Zbog tog mnogo bolnog raskola sa
ocem, selјačkim tribunom, pa odmah zatim sa svojim drugovima,
socijalistima, pa potom i sa starim radikalima, on je u jezgru svog bića osećao
neku opojnu nasladu, uživanje u sopstvenoj moći i volјi da može najteže:
suprotstavlјati se svome, mladosti, ocu, jednom sebi, onom „dobrom“ sebi.
Pamti te dane kad je rušio i mogao najteže da čini, i najgore da čini, za
potvrdu svoje volјe. Za svoju pobedu. Pamti i ono silno uzbuđenje pred
novim i neizvesnim, pred životom u kome će svaki korak biti svoj. Samo svoj,
verovao je čvrsto. Svojom volјom usmeren, svojom snagom učinjen. Ali je
odavno i ličnim iskustvom saznao i uvideo da se i velika zla čine zbog potvrde
te sopstvene moći, zbog one naslade od te moći, onog uživanja u sebi, neke
silne vatre u duši. Zato je i više puta udarao protivnike u oči, nekad i
nepravedno, jače, mnogo jače je udarao lјude no što zaslužuju. A svagda se
pokrivao idejama i moralnim načelima. I za svaki lični napad na protivnika,
za svako zlo i nepravdu učinjenu u političkoj borbi, za svaku pristrasnost i
korisnu neistinu o protivnicima, imao je pokriće — opšte dobro i opšti cilј.
Kako je strašno prlјavo i mračno bojište, taj naš javni život! U svakom
neistomišlјeniku videli smo krvnog neprijatelјa i tukli smo ga kao Turčina.
Oko svega u čemu smo se razlikovali u politici, nauci, idejama, tukli smo se
onako nemilosrdno tojagama i sekirama, kako se naši selјaci tuku i ubijaju
oko međa, preorane stope zemlјe, slomlјenog struka kukuruza. Kolika je
snaga, koliko je vreme utrošeno u ništa! I posle svega — gde smo? Posle svega
— ostalo mu je to saznanje koje nikom ne treba. I ovaj bol zbog životnog
neuspeha. S njima je posle dvadeset i dve godine stigao u Prerovo. U ovu
pomrčinu i lavež doneo je svoje razočaranje. Težio velikom, a uradio malo,
sasvim malo. I više ne može ništa. A šta to još u ovom času on treba da može?
Da razumno primi poraze. Da trpi. Samo to? Svi lјudi mogu da trpe. Moć
trplјenja zla je najtrajnija lјudska moć. Može da ne razmekšava patnju i
smišlјa opravdanje. To sada treba da može. Opet je to ideja. Ideja o porazu.
Stvarnost je ovo čekanje oca, ova prerovska pomrčina kojom se komeša
bežanija. Osluškuje. Sokacima ka Moravi prolaze kola za kolima; svi vajati su
puni izbeglica koje se greju oko vatri; sa razmacima, a blizu, od Blagotina
puca jedan top. Ne vidi jasenove. Ne vidi jabučar. Nije obišao ni bačvaru ni
štale, nije zavirio u torove, koševe i ambare. Ništa ga ne zanima. A koliki je
značaj svaka i najmanja promena nekad imala za njega ovde, u avliji u kojoj
se osećao kao u velikom, bogatom carstvu! Ovde mu je koren i početak. Ovde.
A zašto mu je to njegovo sada toliko tuđe? Jeste, obmanuo se i tom čežnjom
za povratkom u detinjstvo i mladost. Ta lјubav za zavičaj, koju je toliko
potiskivao, ta vera u značaj porekla, obmana je to. Ona najlakša,
sentimentalna, na koju je tradicionalno pristao. Čemu je sadašnjem u njemu
bio početak u detinjstvu, čemu je u njemu koren ovde gde se rodio? Šta je
isto u njemu, noćašnjem Vukašinu, i u onom dečaku koji je u majčinom krilu
čekao oca da se vrati sa opasnog puta, ili u onom đaku i studentu Vukašinu?
Možda samo strah. Strah je isti. Ne, ni on nije isti: u noćašnjem nema nade.
Taj koji se ovde rodio i odrastao sa svim svojim prerovskim osećanjima,
nadama, cilјevima, taj je odavno umro. Postoji samo sećanje na njega i nema
povratka. Nema. I da ga je otac sa kočijama, kao nekad, sačekao u Palanci, da
su ga na kapiji zagrlili mati i Simka, i da su se starac Nikola i ceo komšiluk
okupili da slušaju priče o Palanci i Beogradu, opet to ne bi bio povratak.
Postoji samo odlazak. Samo za odlazak imamo moć. Odlazak — to je jedina
stvarna promena u našem životu. Nepovratna promena. Zato i boli. A kuda
sutra odavde? U armiju Živojina Mišića, da obuče uniformu kad je vojska u
rasulu, u bežaniju i emigraciju sa vladom i Pašićem, pod njegov skut, na
milostinju francuske i engleske vlade?
Prilazi mu Đorđe s fenjerom, seda na minderluk, puši, dugo ćuti, pa kaže:
Vukašine, molio bih te da razgovaraš sa Adamom. Taj šašavko je nameran
da se vrati u trupu. Kaže, ne može od srama pred dedom da ostane vojni
begunac. Ti znaš našeg oca. Za njega je sve pod raboš: šta će narod da kaže?
A šta ti Adam kaže?
Malopre smo se opet svađali, a on jedno te isto: Deda mi rekao da se
vratim u puk. A vidim, nikako mu se ne vraća tamo.
Ne znam šta da ti kažem, Đorđe. Ni ti ni ja ne smemo da odlučujemo o
Adamovom povratku u trupu.
Kako ne smemo? Zar nije sve propalo, za šta još ima da se gine?
Još nije sve propalo. Nisu propali oni koji se još bore. Ja mog Ivana noćas
ne bih sprečio bilo kud da krene.
 I ti bi ga pustio da ode i izgubi glavu?
Vukašin se naježi od Đorđevog glasa; ne vidi mu lice, čuje mu jecanje. Od
detinjstva je, i u svemu, bio zbog nečega nesrećan. Kako da ga teši? Ne
usuđuje se preko tolike razdalјine, preko tolikog vremena od rastanka da ga
dodirne bratskom samilošću. Ne mogu ni da nastave razgovor.
U avliju ulaze kola, trešti kaldrma, čuje Toline dozive Đorđa i Adama. Po
njegovom i Mileninom glasu i rečima, oseća — ocu se nešto strašno dogodilo.
Uzdrhta i požuri im u susret. Zorka potrča s fenjerom. Adam se s njim
istovremeno nađe pred Tolom koji vodi goveda:
Šta se dogodilo? — viknu Vukašin.
Deda je ranjen, u nesvesti je. Dedu su ubili, tata!
Ko ga je ubio, gde?
Držeći dedinu glavu u krilu, jecajući, Milena mu ispriča šta se dogodilo.
Kad ga preneše u njegovu sobu i položiše na postelјu, a Milena i Olga, sa
iskustvima iz valјevske bolnice i uz Zorkinu pomoć, počeše da mu peru i
previjaju rane, Tola Dačić izvede Vukašina na doksat i reče:
Ti dobro znaš kroz koliko je zaseda tvoj otac proneo glavu. Nјegovi
neprijatelјi ne mogadoše da mu je skinu. A eto, danas, to učini narod. Tebi,
Vukašine, smem da kažem: prvi put u svom veku Aćim Katić bi protiv naroda.
Prilazi im Đorđe:
Nije njega narod ubio! Nјega su ubili lopovi kao ti!
Tamo, Đorđe, na stanici, danas, beše pravi narod. Selјak i varoška
sirotinja. Baš oni u koje se Aćim kleo i zbog kojih je mrzeo celu državu. Zbog
kojih ni tebi, Vukašine, nije mogao da oprosti što si pošao nekim drugim
putem.
Ne bogoradaj! Dva dana ti plјačkaš i vučeš iz Palanke!
Da ne sluša njihovu svađu, Vukašin siđe s doksata i otetura se iza kuće da
pod strehom zaplače, kao nekad, kad je, po povratku s puta, otac mokrim
konopčetom tukao njegovu majku.
 8

Olga i Milena primeniše sva bolničarska iskustva u nezi ranjenika sa

teškom frakturom lobanje u besvesnom stanju i otocima od telesnih povreda;
po tom istom iskustvu znaju da je Aćimu povređen mozak i da ne može dugo.
Olga to bojažlјivo reče Đorđu i zgranu se na njegov jed:
E, mogao je makar te brige da me liši u ovim danima! U ovolikom poslu i
krklјancu, kako ću još njega da saranjujem? Zorka, spremi sveću i donesi mi
moju rakiju:
Zagleda se u Adama koji stoji iza krevetske table i suznim očima gleda u
dedu. Tek sad mu je bliži srcu no on, otac. Sad još gore misli no juče kad ga
preklinjao da ne lunja Prerovom, da se skrije dok Švaba ne prođe i svoju vlast
postavi, ta vlast biće i njegova, jer dukat je jači od svake vlasti, a on: „A kako
ću, zaboga, oco, kao vojni begunac dedi pred oči i da se vučem po Prerovu
kao posran? Kao da sam uhvaćen u krađi kokošaka...“ I poslušao bi dedu
sigurno da Bog nečijim stupcem ne razbi glavu samoživcu. Samo njegova
smrt može ovom šašavku glavu da spase. Dobro povuče svoju staru rakiju i
spusti čuturu među noge. Gospod bog i učini ovako s Aćimom da mu Adama
spase. Aćimovom glavom se otkuplјuje Adamova, o, milostivi Gospode i sveta
slavo, učinite milost, potvrdite pravdu. Pa ako naša kuća mora kao sve
prerovske da se crnim barjakom zakiti, neka, svemoćni Gospode, bude to po
redu, onako kako se rađalo i živelo. Aćim pa ja. On pa ja, sveta slavo. Na tom
redu, ne sveti mi se, Bože... Šta mi se ovom mom jedinom šašavku zavezuje u
duši pa me ovako gleda:
Adam je uvređen što otac sada pije, stid ga je zbog toga od Olge i Milene,
pa mu je još više žao dede. Posle majčine smrti, on je na njegovim krilima
odrastao, svaku mu želјu ispunjavao, svako mu nevalјalstvo oprostio. Od
njega je naučio od kog Prerovca i kad zlu da se nada, kojim lјudima i dokle
sme da veruje. Vodio ga u lov i u meanu, na slave i bogomolјe. Nikad nije
zaspao dok mu se ne okaže, bilo odakle da se vraća. I nije istina ono što mu je
juče o dedi rekao otac: „Čuješ li šta ti kažem! Da sutra u novinama napišu
kako je Aćim Katić, veliki Srbin, unuka jedinca žrtvovao otadžbini, pristao bi
taj stari samoživac da gleda kako te strelјaju! Pristao bi!“ Oseća kako mu
drhti brada, namršti se od Olginog sažalјivog pogleda:
Nјu uzbuđuje kako taj krupni, lepi mladić sa blagim licem pogruženo stoji
iza krevetske table i nežno drži dedin štap kao da drži dedinu ruku. Ivan će
biti srećan što ima ovakvog brata. Ako se nekad sretnu... Kako je mogao
Vukašin da ne dovede Ivana u Prerovo? Kako smo to mi do rata nepravo
živeli? Upitno se zagleda u Vukašina koji sedi uz očevo uzglavlјe i netremice
gleda u njegovo lice, jer mu je rekla da se može dogoditi da mu se za trenutak
povrati svest. Trže se:
Zorka spusti na sto veliku voštanicu i lonac sa brašnom da se tu
pripalјena zabode kad Aćim ispusti dušu:
Muklina ovog bdenja podseti Vukašina na ono ćutanje u ovoj sobi oko
njihove poslednje porodične, svečane trpeze na Badnje veče, kad je ocu,
bratu i snahi Simki saopštio da se ženi Olgom, kćerkom Todora Tošića,
liberalskog prvaka i Aćimovog žestokog političkog protivnika, da neće očevu
politiku da sledi, da će drugim, svojim putem, svoj život da gradi.
Izmeću one božićne trpeze i ove samrtničke postelјe, odvojeno se sazdali
Đorđev i njegov život, spajali su ih jedino bolovi i uvrede tog porodičnog
raskola, sada ih očeva smrt čini braćom. I kako noć raste, kako Đorđe sve
glasnije pije, ječi i mrmlјa nešto protiv oca, počinje da oseća, ne samo zbog
takvog Đorđevog ponašanja, da su braća dok im umire otac. Čim se udalјe od
njegove samrtničke postelјe, opet će biti ono što su jedan drugom pre ove
noći bili. Ne mogu drukčije, životi im se raspolutili do korena. Čak ni u ovoj
ratnoj propasti, kad su im glave, deca i sve što imaju ugroženi, ne mogu
bratski da dele brige i muke opstanka. Ostaje mu poslednje u ovoj kući: da
otac vidi i shvati da je on tu, pored njegove postelјe. Želi jedino da mu noćas
otac oseti dušu i oprosti što je onog Božića onako odlučio i grubo otišao
odavde. Pa napregnuto gleda u očevo sve bleđe i podbulije lice, sluša njegovo
razređeno i roptavo disanje, preži njegov pogled i moli za oproštaj bez kojeg
će teško da ode iz Prerova, ali sada zasvagda:
Kako on ovako cepti nad ocem a za dvadeset godina mu ni pisamce nije
ispratio? — pita se Đorđe. Ni rođenje svoje dece, bezdušnik mu nije javio. A
sinovlјev greh, to je onaj greh, koji Bog nikad ne oprašta. To je s božje strane
velika pravda za sve Vukašine na ovoj poganoj zemlјi. Zna li to ovaj moj
šašavko što ovako, kao udaren, zuri u dedu? Samo Vukašin njega može da
odgovori da ne odsrlјa u smrt. Uzima Milenu za ruku i izvodi je na doksat.
Dete, Milena... Dete si još, al' si žensko i vidim koliko ti je meka duša za
svakog... Pa te tvoj stric moli...
Ne plači, čika-Đorđe, ne moli me... Kaži šta želiš, sve ću da učinim što
mogu.
Zamoli oca da kaže Adamu da se ne vraća u puk. Ti si videla šta je u
Palanci.
Reći ću tati. I ja ću Adama da nagovorim da ostane kod kuće.
Moli ga... Ostani i ti sa majkom i onim detencetom ako ti otac zbog
dužnosti... i onog automobila ne može da ostane. Ja ću vas da sačuvam... sve...
ovde, ovde ću da vas sakrijem.
Potresena stričevim rečima i plačom, Milena se vrati u sobu, prigrli oca i,
da Adam ne čuje, šapnu mu u uvo:
Tata, ja te nikad za nešto veliko nisam molila... Odlučno reci Adamu da se
ne vraća u vojsku. Neće to biti nikakva izdaja.
Ja, Milena, ne mogu Adamu da savetujem ono što ne bih Ivanu noćas
savetovao. Što tebi ne bih savetovao.
Ali, tata, Adam je nešto drugo no Ivan i ja. U Adamu je život Katića. Bez
njega mi se gasimo.
Vukašin ustaje i odvodi je u svoju sobu, zatvara vrata:
Kako to misliš, mi se gasimo? Ivan i ti ste moja deca, Katići.
Mi samo to prezime nosimo. I ti si se promenio, nisi ono što je deda. Ovo
u Prerovu, Adam, oni su pravi Katići.
Otac joj uze ruke, oseća mu drhtavicu, ćuti.
Šta ti je ispričao deda?
O vašem razlazu nije mi ništa rekao. Ja o tome imam svoje mišlјenje.
Kakvo?
Ako nekad budem imala dete, potrudiću se da ga više volim no ti i deda
svoju decu.
Ne razumem te. Zar ti je i moja lјubav u pitanju?
Svaka mi je, tata, lјubav u pitanju koja ima nešto veće i preče od sebe.
Milena, dete moje... Ja ni noćas ne mogu da činim ono što smatram da
nije ispravno. Adam je odrastao čovek, neka sam odluči, to ću mu savetovati.
Onda će se vratiti u trupu. Jer mu je deda preksinoć, čim je saznao da je
pobegao, rekao da se odmori, uzme što mu treba i vrati u puk.
Pa ako mu je deda tako rekao, onda... Možda mu je najbolјe da ga posluša.
Ne treba da ga posluša. I ja ću da mu kažem da ga ne posluša:
Ostavlјa oca, razočarana što mu osećanja ni sada nisu iznad svih njegovih
načela, izvede Adama na doksat i ispriča bratu sve što je videla u Palanci; reče
mu da on više nema nikakvog razloga da se vraća u vojsku koja se raspada u
plјačkama i bekstvu:
Jeste sve to tako i još je gore no što si ti videla. Al' ako se deda osvesti pa
mi kaže: Ti, Adame, još nisi otišao?
Deda to više neće reći. Ne može... I ako ti kaže, onda mu reci, bio si u
Palanci, video sve... Reci mu...:
Prilazi joj mati i moli da ide na spavanje; treba da se odmori za sutrašnji
put, ko zna gde će zanoćiti.
Ti mi, mama, nisi rekla čija je ono beba?
Nisam stigla da ti ispričam. Veća nesreća zaklanja manju. — Ispriča joj sve
o Kosari i da će do kraja rata da čuva to detešce. Zavolela ga kao unuče.
Ako se detetu nešto dogodi?
Ne može mu se ništa dogoditi dok sam ja živa.
U ovim danima se ni svoje dete ne može da sačuva. Kako onda smeš i tuđe
da čuvaš?
Znam. Ali sad je ono moje dete i moram da ga čuvam kao tebe. Sad čovek
ne sme da se izmakne ni od jednog stradanja...
Razumem, mama. Razumem... Noćas sam napunila sto godina:
Vrati se da stoji uz dedinu postelјu, za njom pođe i Olga:
Adam pripali cigaretu: istina je sve što mu je o vojsci i propasti rekla
Milena. Dedina smrt bi ga prelomila da ostane u Prerovu. Jedino dedina smrt.
Dok je on živ, ne može da bude vojni begunac. Ionako bi to bio sraman i
upišan život, smejale bi mu se i prerovske ženturače. Ali ako se vrati u
eskadron, rizikuje da ga strelјaju zbog Sime Plјakića. Otac će presvisnuti, ode
sve u majčinu. I šta onda da uradi? Da pita strica, on je sigurno za otadžbinu
luđi od dede, čim je i kćerku-devojku ispratio u ratne bolničarke. Sa
Natalijom sada može onako lјudski da se posavetuje. Ako je pita, onda mora i
da uradi ono što mu ona kaže. Više ne može da se dvoumi i vrda. A ona ga
juče, kad su se sreli, zagrlila, kolena mu zaklecala. Bila mnogo lepa, nikad mu
toliko nije bila lepa. I gledala ga baš ženski i baš se onako smeškala da su mu
se okolne kuće i drveće razleteli po nebu. To ga preseklo i kad je pošao
Draginji gde su se dogovorili, skrenuo je ka Moravi, od Morave vratio se u
meanu; sve misleći o Nataliji nije ni kod Ljubice sinoć otišao. Majku mu
božju, na šta ja sad mislim!
Baci cigaretu i vrati se uz postelјu, stade uz krevetsku tablu, uze njegov
štap i zagleda mu se u glavu, zavijenu platnom; fitilј u lampi se muči, priđe,
dimi, kao da će da se ugasi od Đorđevog klokotavog ispijanja čuture, od
Olginog nadnošenja nad dedom:
Najnežnije što može, pridiže mu glavu da malo lakše diše, pa se izmače i
osloni na zid da gleda Vukašina, zbunjena njegovom tolikom patnjom koja
mu se ukopala u lice, ukočila pokrete, svu noć ne puši. Netremice gleda u
oca. Kako je mogao da ga toliko voli, a dvadeset godina da ga ne vidi? I da to
skriva. Nikad joj se nije požalio ni ispovedio. Zato što je jak i ponosan, ili je
nije voleo toliko da joj otkrije dušu? Ili ona njega nije toliko volela da zasluži
istinu svih onih njegovih ćutanja? Bože, kako je zamršeno i mračno. Možda
je on od razlaza sa ocem patio, bio nezadovolјan njom, sve to skrivao onom
svojom ozbilјnošću i načelima po kojima je živeo, dok je za nju njegov stvarni
život ostao u onim dugim osamlјivanjima u njegovoj sobi, u onoj potrebi za
samoćom čim po povratku iz varoši zatvori baštensku kapiju za sobom. A
možda je on za to vreme imao nekog svog Mihajla Radića? Zašto da ne? Što
ona u to ranije nije posumnjala, to je zato što ga nije toliko volela da bi
doseglo do sumnje. Ako je ono što je ona u valјevskoj bolnici otkrila srušilo
samouverenje o njenom srećnom bračnom životu, učinilo da ceo svoj
dotadašnji život vidi drukčijim no što je bio, da ga vidi siromašnim pa i
beznačajnim, možda je ona baš svojim nerazumevanjem njegovog razlaza sa
ocem, bratom i Prerovom, promenila i njega. Pa mu lјubav koja mu se činila
velika, to više nije ni bila. Isto onako kako ona sad oseća njegovu lјubav
posle susreta sa Mihajlom Radićem. Tako. Bože, da li je iko na ovome svetu
voleo baš onoga koga želi i treba da voli? Ono istinsko, da l' se dogodi
nekom? Ili svi zbog nečega slepi polazimo tuđim putem, zagubimo se u
prilikama i prihvatimo ih kao jedino moguće. Poneko kao ona poveruje i da
je srećan, a onda, odjednom, slučajem ili nesrećom, udarimo u sebe, u one
koje volimo, pa shvatimo da nas ne vole onako kako želimo. Onako kako
možemo da budemo volјeni. Ni mi njih koliko žele i koliko mogu. Tada
uvidimo da smo dva suprotstavlјena i daleka sveta. Ne vidimo se, ne čujemo,
ne osećamo, a u jednoj smo postelјi i za istom trpezom. Onda svim sredstvima
i obmanama skrivamo tu istinu. Pristanemo na to. Zbog nečega moramo da
pristanemo. Nemamo kud, ne možemo ništa da izmenimo. Ne možemo da se
preskočimo. Vrtimo se u tome što zovemo svojim, pravdamo i obmanjujemo
se dužnostima. Uveravamo sebe da nam je to sudbina. A tako možda i jeste.
Jeste. To je ono jedino važno, a ne prelјube koje nas zabole. Zbog kojih
potežemo nož i otrov. Sve su te nesreće posledice one pogreške koja je
nesvesno učinjena. Ako je to i bila pogreška. Prelјube su samo objavlјivanje
poraza. Ali to se dockan, mnogo dockan shvati, ako se ikad i shvati.
Bogorodice, što je kratak lјudski vek! Želi da dodirne Vukašina, oseća
neumesnost te želјe, plamsaju joj obrazi, ipak se naginje ka njemu i spušta
mu ruku na rame:
On joj vidi suze, ustaje i odlazi u tamu svoje sobe, ona za njim zatvorivši
vrata, sedaju na krevet, šapuće mu:
Ti i ja nismo živeli kako smo želeli. Kako je trebalo da se živi.
Dockan je za taj razgovor, Olga.
Nije, Vukašine. Ja sam tek noćas nešto tvoje saznala... Malo te shvatila.
Kriva sam, osećam. Kriva sam...
A ja se noćas mučim da poverujem da u lјubavi nema krivice. Bez obzira
šta se učini i dogodi.
Ima, ima. Ako onog koga volimo malo znamo.
Ne otvarajmo noćas nove rane. Bićemo nesposobni da se spasavamo.
Treba se najpre sebe spasti, da bismo mogli da se odbranimo od drugoga.
Olga, ja bih noćas mogao samo s ocem da razgovaram.
Možeš li mi bar reći zašto si od mene krio tu svoju patnju? Ovaj svoj život
u Prerovu.
Nije prilika da se o tome govori.
Ali možda mi više nećemo ni imati prilike da o sebi razgovaramo.
Najbolјe je da tako i bude:
Oboje počinju da slušaju Đorđa koji sve glasnije mumla:
Krklјaš, nije ti lako, oče, nije. I tek ćeš da platiš. Još ti mnogo lako dišeš.
Još ti je lako i meko. Al' da znaš, Aćime, ne pušta Bog dušu kao lastavicu.
Živana ne da, zgazila ti jabučicu. Nagazila, dobro nagazila. Kako si zaslužio. A
zaslužio si, Aćime, dvadeset i devet dana tako da krklјaš i ječiš...
Đorđe, šta to buncaš?
S našim ocem, brate Vukašine. Seti se samo kako je krvnički tukao našu
majku Živanu. A na pravdi boga. Kad god se iz Palanke vrati, a tamo ga neko
nagazio i ugrizo, izgubi na nekim izborima, nalјute ga neke novine, on još sa
puta vidi u avliji nešto neurađeno što je zapovedio da uradi. I uvek mu je
nešto naopako urađeno. Baci šubaru, skine gunjče, u koritu kod bunara
okvasi konopče, pa nam majku zatvori u odžakliju. Skine jadnicu golu,
pritera uz ognjište, pa bije li, bije... Ne ciči, Milena, ne trzaj se, dete. Pitaj oca
je l' tako bilo. Uđi, snajo, gospođa-Olga, uđi da čuješ, kakav je krvnik bio tvoj
svekar.
 Đorđe, zamukni!
Neću da zamuknem. Je l' si zaboravio kako se ti i ja pripijemo kao gušteri
uz duvar kuće i slušamo: fiju-plјas! Fiju-plјas! Bije li bije silni Aćim... A vidiš
li, Olga, kako je stemelјena čovečina, kakva mu je ručerda iako je starkelјa.
Možeš, snajo, da zamisliš kako je to što sada krklјa i stenje pred nama moglo
da zamane i udari mokrim konopčetom. A jadna naša mati ne sme da zakuka
pa cvili kao kuče. Je l' lažem, Vukašine? Što begaš, Vukašine? Ne zatvaraj
vrata, treba sve da se zna kad se umire. Da njegova duša i nama ostavi naše i
odnese što je njeno. Al' najpre da prođe kroz nas...
Oco, zaćuti, čuješ li me, zaćuti!
Što, sinko, da zaćutim? To je o tvojoj babi Živani istina, vidiš da mu ni
Bog to nije zaboravio. Vidiš, neće dušu tvog dede. Neće zbog onih Živaninih
muka, da ne spominjem druga mu zlodela, i ona van kuće. Nek da Gospod da
ti i tvoja sestra Milena te dugove ne plaćate:
Milena izjuri napolјe, za njom izađe i Adam da je teši nekako. Olga
ustuknu u Vukašinovu sobu i zatvori vrata, Đorđe se dotetura do očeve
postelјe:
A ti si se, oče Aćime, nadao da ćeš iz svog kreveta kao vetrić da se
izvučeš... Kroz odžak, pravo u nebo. Kao lastavica... E, ne da Živana, Aćime,
zgazila ti jabučicu, tvrdo te nagazila, nego šta!... Boli, je li? Boli, boli... I to će
da potraje, oče Aćime. Da potraje, nego kako!
Adam rupi u sobu i ščepa ga u naručje i ponese napolјe; on se ne opire;
kao da je samo čekao ovu priliku da zagrli sina jedinog, da ga nikad ne
ispusti: Adam ne može da ga sa sebe strese na kaldrmu.
Vukašin se vrati ocu, uze mu ruku i polјubi, zašapta:
Ne otvaraj oči. Nemaš zašto. Odmori se, oče. Umri da mogu da odem.
Aćim otvori oči; zakrvavlјene, samrtničke: Vukašin mu ispusti ruku,
uspravi se, promuca:
Došao sam, oče.
Aćimu se lagano sklopiše oči, a disanje mu se sasvim utiša.
 9

Od konjskih kopita zapršta kaldrma i iz bunovnog dremeža uz tablu

dedinog kreveta prenu Adama: kroz prozor ugleda narednika koji vodi konja
ka staroj kući i uplaši se da to nije patrola koja hvata begunce. Čuje:
Ovo je dom Aćima Katića? Kod vas je Milena. Ja sam njen drug Bogdan
Dragović. Svratio sam da je vidim. Vi ste njen stric?
Đorđe nije sasvim siguran da ovaj narednik ne traži Adama, pa se jedva
pozdravi, motreći ga nepoverlјivo.
Na Bogdanov glas Milena skoči iz kreveta na kome je dremala nesvučena,
istrča na balkon i, kad ga ugleda, sjuri se niz stepenice, ali na nekoliko
koračaja pred njim stade: kako sme da mu se sada raduje toliko, zbog njega je
deda stradao?
Bogdan baci dizgine i silno obradovan što je vidi posle svega što je
preživeo i učinio da je vidi, hitro joj priđe i pruži obe ruke. Milena pobode
glavu u njegove mokre grudi i zaplaka. I ne smiri se ni kad Olga priđe da se
pozdravi s Bogdanom, koji je prigrli jednom rukom:
Kad ste primili poslednje Ivanovo pismo?
Dva meseca nam nije pisao. A tebi?
Ja sam mu dvaput pisao, nije mi odgovorio. Verovatno austrijska cenzura
uništava poštu s našeg fronta. Voleo bih da pročitam neko Ivanovo pismo.
Hajdemo u kuću da ne kisneš više. Daću ti sva Ivanova pisma.
Bogdan uze Milenu za ruku i sa bratskom prisnošću je povede za Olgom.
Dolazeći u posetu Aćimu posle više od tri časa odlaganja te posete zbog
susreta sa Milenom, otvarajući kapiju, Natalija ugleda Bogdana kako se
uspinje visokim stepenicama nove kuće držeći Milenu za ruku i ukopa se bez
daha. Možda je i kriknula od iznenađenja, nepravde, zavisti. Jer raste od tog
jeka u sebi, šarena kaldrma se talasa, podiže, poravna se sa visokim
balkonom, potrča ka njima da im vidi lica, oboma, oboma, samo da mu kaže
zašto je zakasnila na voz onda kad je čekao u Kragujevcu, da mu ponovi ono
što mu je napisala o lјubavi kao odgovor na njegovo kratko i grubo pismo u
kome joj javlјa da je zavoleo ovu gospođicu što mu se ovako upilјuje u lice i
ulazi u kuću da se zagrle... Pridrža se za kapiju. Kad ču da je Zorka zove,
preplašeno skoči na put i zagaca barama i glibom ka Moravi, ne osvrćući se
na Đorđeve dozive:
Natalija, stani da ti nešto kažem!
Čim je spazio na kapiji, pomislio je: ona može da kaže Adamu da ne srlјa u
propast. Uvede Bogdanovog konja u štalu, naredi sluzi da ga rasedla i
nahrani, pa uđe u kuhinju da im razgovor preseče:
A Srbija propade, je li, naredniče?
Bogdan je u nedoumici šta da mu kaže, Milenin pogled mu odredi
odgovor:
Nije, čiča, Srbija propala. Još postoji naša vojska i pošteno se bori. A da je
teško i da se ne zna šta će s nama biti, to je istina.
Kako se ne zna? Čuješ li topove? Po frontu, Nemac je sutra u Prerovu,
izbiće na Moravu. Ostaju vam planine i Kosovo. Još dva-tri dana do granice.
A gde ćete onda?
Bogdan ne može da ga uverava u šta i sam više ne veruje, a stid ga da se
pred Olgom i Milenom saglasi s njim, pa kaže:
Srbija mora da se bori bez obzira na žrtve. Bez obzira na poraz — ne
doreče taj zvanično-patriotski zakon po kome je rodolјublјe bezuslovna
pogibija za otadžbinu i bespogovorno izvršavanje svake komande. Da ne
bude strelјan zbog pobune protiv takvog rodolјuba, spasao se samoubilačkim
jurišima kod Rama i Rečice. Podvizima u odbrani dunavskih položaja i u
spasavanju teško ranjenog Maćara Kakašija, za koje je nekako saznao
komandant divizije pukovnik Kajafa i pohvalio ga u pismenoj naredbi
diviziji, on je produžio ginjenje za otadžbinu do sutrašnjeg ili preksutrašnjeg
dana. A onda će u ime tog čizmaškog rodolјublјa verovatno prekosutra biti
izveden pred sud zato što je major Dunjić odbio da mu odobri osam časova
odsustvovanja iz čete u povlačenju, a on je prekršio njegovu zabranu.
Iz sobe zaplaka dete, Olga ode k njemu; Đorđe, nezadovolјan Bogdanom i
da ne gubi vreme sa jednom đačkom zadribaldom koja za čin sigurno satire
vojnike, ode u bačvaru da otače crno vino i smišlјa gde sve može da sakrije
Adama dok obe vojske ne pređu Moravu. Milena uze Bogdanovu ruku i
ispriča mu iskidano svoj jučerašnji dan u Palanci i dedino stradanje. Bogdanu
potamne radost susreta: glavu je rizikovao da je vidi i bude nekoliko časova s
njom, a zatiče je unesrećenu, sa osećanjem krivice za dedino stradanje. Blago
izvuče ruku ispod njenog čela i zamoli je da ga odvede Vukašinu da se
pozdravi s njim. Ona to nevolјno učini i iznenadi se s kolikom prisnošću i
uzbuđenjem njen otac zagrli Bogdana uz dedinu samrtničku postelјu. Adam
usilјeno stoji mirno pred narednikom koji ga prepao, pribojava se da ga nešto
ne pita. Bogdan se ravnodušno rukova s njim i, da ne gleda Aćimovu otečenu
glavu u zavojima (od prve bitke boji se ranjavanja u glavu), započe razgovor
sa Vukašinom o položaju Srbije i savezničkoj izdaji; ispriča mu o
demoralizaciji i rasulu vojske, o nečasnom držanju mnogih oficira, osobito
viših, koji iz bolničkih kolona i bojne komore uzimaju vozila za prevoz svojih
porodica i imovine. Vukašinu je nedolična prilici Bogdanova socijalistička
grdnja vlade i Vrhovne komande koje su, i po njegovom mišlјenju, narod i
vojsku prepustile oficirskoj samovolјi, pa ga prekide:
Koliko je odavde daleko front?
Najviše dvadesetak kilometara. Sutra Švabe sigurno izbijaju na Moravu.
A kad ti polaziš u trupu?
Bogdan preblede:
Pre mraka moram da pređem Moravu.
Milena glasno uzdahnu: već odlazi a još se nisu ni sastali. Od ta tri-četiri
časa koliko će biti ovde, ni minut ne da nikom. Povede ga pod vajat da sednu
na velike gomile obranog kukuruza. Seti se Natalije, zagleda mu se u oči,
krupne, žarke, sa oštrim usecima na bledom, mršavom licu koji su joj se od
prvog viđenja dopali, zažele da ih pomiluje vrhovima prstiju, upita:
Jesi li svratio kod nje?
Nisam. Kad pođem, potražiću je da se pozdravimo.
Želim da je odmah vidiš. Moj brat Adam će te odvesti.
Zašto, Milena? Ja sam pobegao iz čete tebe da vidim. Znaš da sam joj
napisao pismo.
Znam. Ali želim da je sada odmah posetiš, a onda... kad pođeš, sa mnom
da se rastaneš. — Dozva Adama i reče mu da Bogdana odvede do Natalijine
kuće. I čim oni pođoše, ona se pokaja što ga je prinudila na taj susret sa
Natalijom: drhtao mu je glas dok je govorio o njoj. U maminom naručju sada
bi mogla da se smiri; ali ona sada kupa nečije dete. Sa doksata zove je otac i
moli da sa Olgom odmah dođe.
Vukašin pripalјuje cigaretu, uznemiren i Bogdanovim podsećanjem na
Ivana. Treći put danas prilazi mu šofer Najdanovog automobila:
Gospodine Vukašine, poslednji je čas da krenemo. Čujete li, svaka granata
je sve bliža nama.
 Krenućemo kad bude trebalo — reče mu osorno, snažno povuče nekoliko
dimova i vrati se očevoj postelјi da razmišlјa, proverava, pita ga: noćas kad je
otvorio oči, da li je bio svestan i video da je on došao?
Ulaze Olga i Milena, on nežno spusti očevu hladnu i mlitavu ruku:
Moramo da krenemo.
Da pođemo čim ručamo — bojažlјivo kaže Olga gledajući Milenu koja želi
što duže da ostane sa Bogdanom.
Spremajte se. I odmah ručajte sa Bogdanom. Neka Zorka meni ovde
donese komad hleba i sira.
Tata, ja ne mogu da pođem sa vama.
Zašto? Ide i Bogdan. Mi ćemo da krenemo kad on ode.
Ne ostajem ja, mama, zbog Bogdana. Ne mogu dedu da ostavim.
Olga klonu na stolicu. Zakukala bi iz sve snage, vrisnula bi da se raspoluti:
kuda će bez nje? Gleda u Vukašina: zašto ćuti?
Vukašin spusti lice u šake: zar će Milena ocu da vraća moj dug?
Zašto oboje ćutite? Kako možete? — šapnu Olga gledajući Milenu pa
Vukašina, oboje pognute.
Vukašin ustaje:
Slušaj, Milena... Ja sam protiv da ostaneš ovde. Bila si ratna bolničarka,
moja si kćerka, sto članaka sam napisao protiv Austro-Ugarske. Bojim se
okupatorove osvete, bojim se, dete...
Meni je, tata, užasno teško da se rastanem sa vama. Ali, ne mogu
drukčije... Shvati, mama, ne mogu sad da ostavim dedu. Zbog mene je
stradao. Ko će da ga neguje? Srce mu je jako, može da dođe svesti i sazna da
sam otišla.
Nije deda stradao zbog tebe. Ako postoji krivica, ona može biti samo moja.
Milena ne može od tuge da gleda oca kome prvi put vidi suze; ode do
prozora i zagleda se u crne jasenove.
Olga prelomi njihovo dugo ćutanje:
Shvatam. Sve vas ovde shvatam. Iako je dockan... Ali kako ćemo nas dvoje
bez tebe? Od čega da se spasavam bez tebe, Milena?
Pa onda ostanite oboje ovde. Neka nas sve troje isto snađe.
Kako da ostanemo? Dobro znaš da je tatina dužnost da se povlači sa
vladom i Skupštinom. On ne sme da dozvoli da ga neprijatelј zarobi.
 Znam, mama. Neka tata izvrši svoju dužnost.
Ostanite vas dve. Skoro će zima, kako ćeš u bežaniju s onim detetom,
Olga? Ako saveznici ovih dana ne stignu, onda se naše povlačenje nastavlјa
ka Grčkoj.
Olga ga pogleda: mora, mora da ga sledi u ovom stradanju. A kako da
ostavi Milenu? Gleda je, prilazi da je dodirne, muca:
Šta će da bude s nama, Milena? Dete moje... Pa ti vidiš, ja ne mogu ni ono
tuđe dete da ostavim, a kamoli... Molim te, razmisli još, pitaj Bogdana...
Razmislila sam, mama. I ne mogu drukčije.
Ivan u logoru, ti ovde... Šta ću ja, Milena?
Milena poćuta, pa reče:
Olakšaj mi rastanak. Toliko možeš, mama.
Ako to ne mogu? Ne mogu!
Kako mogu dedu ovakvog da ostavim?
Pa dobro, Olga, zar ne vidiš da će svima biti lakše ako samo ja odem?
Ne mogu, Vukašine, u ovoj kući ni jednu noć da prenoćim bez tebe. U
ovome što je nastupilo mi moramo da budemo zajedno.
Tata, ja mislim da je najpametnije da vas dvoje odmah krenete. Mama je
potrebnija tebi no meni. Ko zna koliko će ovaj rat da traje. Mama, shvati,
zaboga, ako negde mogu da se sakrijem, to mogu ovde u Prerovu. Ovde sam
najbezbednija, veruj mi. Čuvaće me čika Đorđe, čika Tola, celo selo će da me
čuva. Ja te preklinjem da u to poveruješ.
Molim vas, idite na ručak. Ručajte, pa ćemo se onda dogovoriti. Imamo
još jedan čas vremena da razmišlјamo. Još čitav čas, Olga.
Sve troje zamukoše: Aćim poče da krklјa, krvava pena mu izlazi na usta.
Vukašin šapnu:
Oslobodi nas, oče.
 10

Kao da su se sve troje jedno drugom zavetovali da ne pokažu koliko im je

teško; rastadoše se bez plača i grčevitih dugih zagrlјaja, bez poruke i glasnih
želјa; pozdraviše se na putu, suzdržano i usporeno; mati i otac otkinuše se od
kćerke nemo, izvršavajući neku nadlјudsku i nelјudsku neminovnost, koja je
Bogdanu toliko bolna da ga samo automobil svojim gadnim brektanjem
spreči da ne zajeca dok Milena, bleda n kao skamenjena, stoji u glibu nasred
puta i raspuklih, suvih očiju gleda u crno čudovište koje joj odnosi majku i
oca. Ne usuđuje se da joj priđe i da je teši. Tek kad naiđe nekoliko izbegličkih
kola sa stokom; on je uze za ruku i s puta skloni pod vajat. Usne, ruke,
ramena, sva podrhtava u suvoj groznici dok izgublјeno gleda u leju crnih
jasenova na koje se skrhalo nisko, kišno nebo. On sećanjem ponovi sebi
očevu smrt i rastanke s majkom. Ispuši dve cigarete dok se ona prenu:
Jao, šta li je s dedom?
I bez reči njemu požuri u dedinu kuću. To ga zabole kao neočekivana
nepravda: uprkos svim pretnjama majora Dunjića napustio je četu, sa
maršrutnog bivaka konjičkog puka ukrao konja iako nikad u životu nije
jahao i nemilosrdno tukući premorenog konja dojurio u ovo Prerovo. A ona
sada mora da bdi pored dedine samrtničke postelјe. Suton se brzo zgušnjava
u veče, topovi sa fronta zaćutaše, izbeglice napuniše avliju da konače,
poslednji mu je trenutak da krene i za večeri pređe Moravu. Uđe u doksat, ne
može u sobu, i kaže joj da odlazi. Sede na minderluk da još neki trenutak
poćuti u njenoj blizini i tu gde je ostavlјa, možda zasvagda.
Ona iziđe iz dedine sobe, prisloni mu obraz uz lice:
Nemoj još da ideš. Nemoj, molim te. Deda ne može dugo.
I vrati se dedi. Iako ga ne poznaje, iako je on za njega samo Milenin deda,
muči ga i njegovo umiranje: bez obzira na sam događaj na železničkoj stanici,
taj starac umire zato što je želeo da se njih dvoje vide. I ta smrt struji u njega
kao ova jesenja noćna stud, naliva ga strepnjom; major Dunjić će ga kao
dezertera sigurno izvesti pred preki sud. A mora u četu da se vrati. Izdao bi
onih nekoliko svojih „čiča“ koji su preživeli bitke na Dunavu i one mladiće —
regrute kojima su mu popunili vod, a koji u njemu, gotovo vršnjaku, vide oca
u ratu. Izdao bi Gavrila Stankovića, Danila Istoriju, Ivana, Puba, Vinavera.
Izdao bi sebe. Mora, tamo, n pod čizmu Dunjićevu, do kraja.
Milena mu prilazi, zavlači mu prste u kosu:
Molim te, nemoj još da ideš!
Poći ću kad ti kažeš.
Onda nikad.
Ne mogu da se predam.
Idi poslednjeg časa.
Taj se sad ne zna, Milena.
Ona još dublјe i punije zavuče prste u njegovu gustu, čvrstu kosu. On se
seća kako su kao rekonvalescenti, u njegovoj sobi u Valјevu, svakog jutra
merili jedno drugom mladu kosu koja im je posle tifusa izbijala i sporo rasla,
a oni se i radovali što raste i bojali se da im brzo ne izraste: tada se moraju
rastati. A kad je njoj kosa sudlanicu porasla, on je pomilovao i rekao:
„Milena, obećaj mi da više nikad nećeš odseći kosu.“ „Obećavam ti. A ti
tvoju?“ „Pa moraću malo da je skraćujem.“ „Čini to retko.“ Dodirujući mu
usnama čelo, reče:
Ja znam kad je poslednji čas.
Vrati se dedi. Za njom pođe i on da je gleda do tog poslednjeg časa.
Adamu je nelagodno prisustvo ovog narednika, bez obzira što je đak i
Milenin momak, narednik je, spada u one koji komanduju, nose sablјe i
šamaraju vojnike, pa izvede Milenu na doksat:
Jesi li ti sigurna da deda ne može da se osvesti?
Ne mogu da budem sasvim sigurna, ali po iskustvu sa takvim ranjenicima
sumnjam da će dočekati ponoć.
A kad će ovaj tvoj narednik da ide?
Zašto to pitaš?
Možda ću ja s njim da pođem.
Ti, Adame, ne smeš da ideš. Čika Đorđe će da presvisne. I Bogdan kaže da
nam se vojska raspada. Kud ćeš u tu nesreću? — ču Bogdanov poziv i požuri u
sobu.
Adam ćuti i sluša pomrčinu punu škripe kola, žagora putem, laveža.
Nabraja u sebi sve prerovske begunce koje je video i za koje zna. Nisu svi
kukavice; nisu svi škartovi i poganci. Ni Aleksa Tolin nije pobegao. Ni onaj
kilavko Blaža. Aleksa je sad najvažniji. Šta on sme što ja ne smem? Zar pred
njim da gledam u zemlјu i konju pod rep? Samo sa Natalijom može sad da se
posavetuje. Otac ga plačnim glasom zaustavlјa na kapiji i moli da noćas ne
lunja selom jer pre zore treba da se skloni u spremlјeno mu sklonište. Obeća
mu da će brzo da se vrati i požuri učitelјevoj kući.
Kod škole, stojeći pod strehom u mraku, zaustavi ga Natalija:
Kuda ćeš, Adame?
Tebe tražim — staje pored nje, žao mu što je ne vidi. — Kako si me
poznala u ovoj pomrčini?
Znam tvoj hod. Prikradaš se kao lisac. Kako ti je deda?
Milena kaže da ne može ponoć da dočeka.
A tvoja Milena je veliki doktor i mali bog, pa zna i dokle se živi.
Tražio sam te danas sa onim narednikom, Bogdanom. Želeo je da te vidi.
Je l' otišao?
Nije još.
Šta radi?
Sedi sa Milenom pored dedine postelјe.
Zabole je i zaćuta. Ne sme više da se raspituje. Zamišlјa ih zajedno, boli je.
Ali pored Aćima na samrti oni mogu samo da se gledaju. O, zar je to malo!
Pobegao sam sa jednim drugom koga su osudili na smrt zbog raznošenja
lažnih vesti po eskadronu. Ne znam šta da radim, Natalija. Ako se vratim,
mogu da me strelјaju. Ako se ne vratim...
Ona ne sluša njegovo šaputanje. Ne čuje ga od munje sevnule iz utrobe,
neočekivane, neukrotive. Šumi joj u ušima od te želјe, slatko omamne,
strašne, neodolјive. Napipa mu ruku u mraku:
Adame... hajd'mo, kao nekad da jašemo konje pored Morave. Livadama...
Kao onda... kad sam pala...
Adam se zbuni, sav pomete: kad su poslednji put jahali po mesečini pored
Morave, ona u njegovim čakširama i sa šajkačom natučenom do veđa da je
neko od vodeničara i bostandžija ne prepozna ako ih sretne i vidi, oni su se
držali za ruke. A kad je sasvim priterao Dragana uz njenu Cvetu i pružio ruku
da je zagrli, ona je poterala kobilu u kas i pala slomivši ruku. Bilo je to onog
leta kad je završila gimnaziju i u jesen otišla u Beograd, na više škole. Čekao
je ferije da se vrati i opet noću da jure na konjima po prerovskim livadama.
Ali ona više nikad nije zaželela da se presvuče u njegovo odelo i da galopom
izjure iz sela, u polјe; znao je da se tih igara s njim odrekla zato što je postala
studentkinja.
Pa kiša je, Natalija — promuca, misleći na dedu.
Ako je kiša. Ovo nam je poslednja noć pre ropstva.
Ne ispuštajući mu ruku povede ga u mrak i požuri da ni njemu, kao ni
sebi, ne da da razmišlјa.
 11

Kad kod najpoverlјivijeg komšije sakri poslednji tovar oplјačkane robe iz

državnih magacina i voza u Palanci, Tola Dačić sede uz ognjište da se odmori
i, kao da se sa kopanja vratio, poče glasno, zapevajući, da huče i pije rakiju.
Onako istinski zadovolјan što je za ova dva dana, otkako vuče državno,
ovajdio više no što bi mogao nadničeći a ne jedući sa svom čelјadi deset
godina — pun dućan može da otvori! — dobro povuče iz bardaka nekoliko
puta. Ženi i snahama tako podviknu da ne huču i ječe za Blažom i Aleksom
kao da one na to nemaju pravo, a sam, i sav, zanese se brigom za sinovima.
Toliki se lјudi Prerovci, i Adam, spasoše iz ove srpske propasti, pa zašto se
njegovi ne spasavaju? Dok je Srbija mogla da se brani, branio je on sa tri
puške i jednim topom, dva joj sina dao, al' sad kad i kralј Petar može samo da
plače dok narod otima svoje, što da Blaža i Aleksa — koji ženidbom onoliki
gazdaluk steče — glave ne iznesu? Povuče iz bardaka dok mu uši ne pisnuše i
jeknu da i komšiluk čuje: Prerovo će da osvane u ropstvu, a već sutra počinju
stare srpske muke da se kao suva vlat povija vrat i pod švapskom kosom. No
Aćima nije vazdan obišao, a šta ima i da ga gleda, otpevao je gazda Aćim svoje
i ne može da se kaže da onaj što nam nekim nevidnim končićima drži duše,
ne postupa i po pravdi. Taj Aćim Katić što je celog svog veka, svakojako —
trgovački, gazdaški, poslanički — tapkao ovaj moravski i prerovski narod,
dočeka da ga taj narod i izgazi! Kao snop trske u glibu, kao krdo svinja —
leju, tako ga izgazili! Mora čovek na ovoj zemlјi i šlјivu palu na put pa uzetu
da plati. Al' prve su komšije, gazda mu je otkad je mogao prut na stoku da
podigne, činio mu mnoga dobra iako je krvopilno naplaćivao, i šta je sad u
ovoj ispišanoj pomrčini važna stvar i za svoju dušu i zbog sveta — red je da se
čovek čoveku na samrti nađe i pripali mu sveću. Stupi u njegovu sobu, ugleda
Milenu i Bogdana kako sede pognuti ka Aćimu koji krklјa:
Dobro vi veče, deco!
Od njegovog vedrog i snažnog glasa Milena skoči sa stolice i zagleda ga
uvređeno. On odmah sede na njenu stolicu i uze da zavija cigaru, zboreći:
Krklјaš, krklјaš, silni nesrećniče... Ako pomisliš, a treba da pomisliš u šta
će Prerovo da osvane, blago tebi ako se ne razbudiš... A i naživeo se, deco. Baš
se svega naživeo. Vala, nijedan se Prerovac nije naživeo kao ovaj Aćim Katić.
Svašta je radio, sve smeo. Najslađe što rađa prerovska zemlјa pojeo i popio.
Što se lepo žensko u Moravi okupalo, nije ga imao samo ako ga okom nije
stigao. I bio Aćim što Prerovac i Moravac može da bude. I po sreći i po
nesreći. Jeste činio lјudima mnoga dobra, al' je bogme činio i zla. Tako vam je
na zemlјi: ko god može da čini dobro, još više, mnogo više, zla može da učini.
Na kraju, kad se sve to turi na kantar, mi živi ne znamo šta pretegne. Da
znate, deco: meću nama Prerovcima najgori su oni lјudi kojima nema šta da
se izmeri. A lјudi, kojima vaga ne zna na koju će, pa čas na zlo, čas na dobro,
e, to su pravi Prerovci bili. Takav bi i tvoj deda, Milena.
Čiča-Tole, nemoj, zaboga, tako glasno da govoriš.
A što, Milena, da ne vičem? Pa ja i vičem da on čuje. Jer popa neće da
čuje. Ni zvona u koja se nadao da mu razglase smrt po moravskom narodu. Ni
Prerovce na večeri kad se sa groblјa vrate, moj čiča i gazda Aćim neće da čuje,
No ja opet smatram da on i sad kožom i kostima čuje, tvrdim vam, deco. Jer
čovek vam je ceo, i svuda po sebi, i dok ne istruli, od svih sastava i sila koje
ima. Sve je svuda u nama. I mozak, i duša, i oko, i uvo, sve je to, moj
naredniče, jedan, kako da vi kažem... od srčike sveg živog na zemlјi sazdan
živac. Samo je Bog mogao da ga sazda u nekoj svojoj grdnoj neradnji, kad je
bio mnogo zaludan, a sve iz inata. Milena, otidi do Zorke i donesi mi malo
rakije. A stvarno je, naredniče, tako: ništa čoveku ni smrt ne vredi kad ne zna
šta je lјudima i svojima bio. Kad bi on sad mogao da zbori, on bi rekao: Idi i
natoči iz kog oćeš bureta pa sedi pored mene, stara prerovska lopužo. Pij i
pričaj sve po redu i ne zaboravi ni kad sam kokošku uplašio. Čoveku na
samrti ništa teže od tmine i ćutanja oko njega. Jer to ga čeka, u to se sulјka i
potanja, deco moja. Čovek koji ovako polagano i mučno protinje dušu, vuku
mu je podlevaci dlaku po dlaku kao mokru vunu, od svega na belom svetu,
sad siroma' najviše voli da se oko njega priča. Da sluša šta mu mislimo i šta
nam je bio. Da zna, deco, što mu ne umire. Mogla je tvoja strina Zorka da mi
natoči i bolјu rakiju. Ej, ej... Svakojaka je reč, i ništa nije ni teže, ni crnje, ni
grče od nje, al' je nijedan drugi stvor ne kazuje, sem nas što imamo dve noge,
a ne letimo.
Ja te, čiča-Tole, ponovo molim da šapućeš, ako već nećeš da zaćutiš.
Neću, Milena, da zaćutim. Bio sam mu najverniji sluga i prvi sam mu
komšija, što je u Prerovu mnogo važna stvar. Nikom čovek ni zla ni dobra ne
može više da učini no svom i najbližem do sebe. A smatram da je čovečanski
da noćas nas dvojica malko porazgovaramo. Kao kod kazanice. Ili u vodenici.
Doduše, on, otkad ga znam, prvi put može samo da ćuti, a ja prvi put sve da
mu kažem. I to je neka pravda. Ne baš sve. Treba za čovekom da ostane i reč
n muk. Jer, deco moja, ovaj siroma' Aćim što ovako mučenički umire, beše i
pas i čovek. A imao je pamet, to mora da mu se prizna, koja zaslužuje mnogo
veću bradu no što je ova njegova raklјasta i sad krvava. Sva dobra što je činio
lјudima, činio je svojom rukom i da se vidi. A sva zla što je Aćim počinio po
Prerovu i moravskom narodu, činio je tuđom rukom i u mraku.
Milena izjuri napolјe da potraži strica.
Tako, naredniče, može samo čovek koji ima i punu glavu i punu torbu.
Punu kesu, momče. Nemoj ti da se mrštiš što istinu zborim, o Mileninom
dedi. Ja ti se u dva još živa, sina kunem, uzdajući se da će ih pre zore sam
sveti Đorđe da dovede u Prerovo, Aćim Katić i sad, ovako, sa zanokticom
duše, uživa što je bio čovek opasnik. Silnik. Što je mogao na neprijatelјa
samo prst da pruži, i ništa glasno da ne kaže. Ih, šta je sve on mogao i kakve
je sve lјude n jednog Nikolu imao!... Da ne beše takav, zar bi toliko imanje
stekao, sina Vukašina kao kneza u beli svet ispratio, i što je najteže oko
Morave — sačuvao i glavu i obraz. I obraz, svetao obraz! Kod nas Prerovaca ti
je tako: čini i zlo, al' ga čini da se što manje vidi i priča. A kad se priča, da je
čoveku milo da sluša. Ko tako ume, više od pola mu oprošteno, i svaka mu
čast!
Pa dobro, pijani Tolo, šta ti noćas ovde bogoradaš? — kaže Đorđe ulazeći
sa Milenom.
Zamajavam našeg Anđamu i ovu decu dok se Adam ne vrati. A reče mi da
ti kažem da će se vratiti do ponoći.
A gde si ga ti video?
Malopre u mom šlјiviku sretoh ga sa još jednim. Odoše s konjima nekud.
Đorđe huknu i sede.
Triput se prekrsti, Đorđe, i ćuti. Sin ti je u Prerovu. A šta ću ja, kad je
mojim sinovima Srbija veća no tvom Adamu i tolikim Prerovcima što su
bacili puške i noćas se kod žena pod guber zavukli?
Milena, sad ti poći na spavanje. A ti, naredniče, malo dremni u
Vukašiiovoj sobi, pa beži kud znaš. Neki vojnici koji malopre odoše preko
Morave, rekoše mi da će Nemci da osvanu u Prerovu. Ja i Tola ćemo da
sedimo ovde i čekamo što mora da dođe.
Kad izađoše napolјe, Milena šapnu Bogdanu:
Zatekla sam strica kako pravi zastavu za predaju. Beo čaršav zakovao za
letvu. Počelo ropstvo... — sedoše na minderluk da prilјublјeno drhture i
šapuću strah od svanuća, i jedno za drugo, u vremenu kome se ne nazire kraj.
A pored Aćimove samrtničke postelјe, Đorđe i Tola pijući rakiju započeše
svađu: ko je kriv za ovu propast Srbije?
 12

Adam i Natalija, pokisli do kože, lagano i prilјublјeno jašu livadama i

obalom Morave; konji im gaze bare, upadaju u jarkove i kalјuge, spotiču se o
žbunje i vrzine; pomrčinom, preteći, huči nadošla Morava. Ćute sa istom
mrklom tugom: od njihovih negdašnjih noćnih jahanja, tajnih igara i
radovanja, ove se noći ništa ne može da ponovi. Ali nastavlјaju da se muče po
mraku i kiši, a uz strah od svanuća sećaju se toplih i sušnih leta, sa
mesečinastim, kratkim noćima; Adam najviše — lunjanja kod žena između
pasa i opasnih muževa; Natalija najjarkije — devojačkih nesanica sa
zrikavcima između dva poja petlova. Različito pamte ona svoja jurenja
vedrim noćima i po mesečini, one trke pokošenim livadama i otavom u
poznom cvetanju, krađe bostana i zaticanja na delu prerovskih lјubavnika; pa
jurnjave konjima po plićacima i gazovima da se plјuskaju i posle suše odeću
na oblucima po sprudovima. Oboje se najduže sećaju baš tih plјuskanja i
kvašenja odeće, te njihove najuzbudlјivije igre, koju su ponavlјali: ona sa
strepnjom što će ostati u košulјi, on sa nadom: mora da se svuče i prosuši sve
do košulјe. Nјemu je to bila ona poslednja prilika da je goluždravu obori na
sprud i ponese u vrbak; onaj uvek isti trenutak kojeg se više neće da odrekne,
a za koji njemu uvek i opet ponestane snage. To svlačenje bilo je i njoj
najopasnije i najslađe u njihovoj igri: uživala je kako cepti i kako se tom
mladom, bahatom prerovskom lјubavniku spliću ruke i jezik dok se zaklinje
da će se okrenuti od nje i žmuriti dok se ona svlači i da je neće dirati kad se
skine i pobegne u topolјak. A kad bi ostala u košulјi i bosa potrčala, ona bi
vrisnula od straha da ne jurne za njom, od ošamućujuće želјe da jurne i s
leđa je obgrli i stegne što igda može. On se nije okretao sve dok joj čuje
trčanje, pa je besan na sebe, tu svoju nemoć, hitro kupio oblutke i prebacivao
ih preko reke sve dok mu ruke u ramenima ne utrnu od bola. Iz tame
topolјaka, oslonjena na stablo, ona ga gledala kako se bacaka na sprudu, i to
tupo padanje oblutaka po drugoj obali slušala je kao udare njegovog šašavog
srca. I drhturila od studi i strepnje da ne dotrči i obori je u travu. Ne bi mogla
da pobegne. Od tog slatkog straha iz sebe, čula je i kako se od zvezdanog
treperenja krši mlado vršje topola. Reka je zvonko žuborila njom, žureći ka
dnu dugulјastog neba. To mesečinasto proticanje reke između tame vrbaka i
topolјaka na obalama, odnosila je sobom u postelјu; iz Prerova u Palanku, iz
leta u jesen i zimu; pretvaralo joj se to proticanje reke u uzaludno proticanje
devojačke čežnje za neznanim mladićem koji ima sve od onoga što svi drugi
koje poznaje imaju samo po nešto. Tako — dok nije srela Bogdana. A potom
su se prerovska leta slegala u zavičajne uspomene kojih se sećala jedino da ih
Bogdanu priča. Polegnu po konju, pritisnu lice na mokru grivu: on je noćas u
Prerovu! On je sada s Milenom...
Kako se njeno ćutanje produžava čitavim prerovskim atarom, Adama
obuze onaj isti bes prema sebi što se i noćas priklonio njenoj beslovesnoj želјi
da kisnu i muče konje po barama i pomrčini, kako se u čitavom detinjstvu i u
svemu zajedničkom priklanjao svim njenim želјama. Jedino njenim meću
vršnjacima i vršnjakinjama, do vojske i rata samo dedinim i njenim želјama.
Zabole ga kajanje što je zbog nje ostavio dedu na samrti, pa zaustavi konja i
reče:
Dokle ti misliš da se mi kaškamo po ovim barama?
Još malo, Adame. Još nije ponoć.
Potera konja zbunjen njenom namerom da se baš do ponoći kalјaju po
ovoj tmuši, ali nastavlјa da misli na dedu: plače mu se. Ako bi deda ostao živ i
saznao da ga noćas napustio, nikad mu to ne bi oprostio. On koji mu je sve
praštao. Šta da uradi? Da bude miš i seronja, da bude begunac kad to nije ni
Aleksa Dačić, il' da ide mečki na rupu? Strelјaće ga zato što je osuđenog Simu
Plјakića pustio da pobegne. A kako da ne ispuni dedin zavet? Ako deda umre
do zore, šta će onda?
Ti, Natalija, misliš da se baš do ponoći kaškamo po ovoj tmuši?
Prići mi bliže i ćuti.
On pritera konja i dotače joj nogu. Ona mu na dizginu napipa ruku i steže
mu prste: isto tako je na njihovom poslednjem jahanju pred njen odlazak na
studije on uzeo njenu ruku, gledajući je prema mesecu. Kad mu je ona bez
opiranja pustila da joj steže prste, uživajući kako drhti od žudnje, a on
odjednom kao zverka krenuo ka nedrima, ona je mamuznula konja i trgla
dizgine, konj je jurnuo livadom, pala je i slomila ruku. Pala je zato što je on
držao i povukao ka sebi. Da ona sada njega povuče ka sebi? Neka padne i
slomi ruku. Neka se ne vrati u puk i ostane u Prerovu... Voleće se s njim.
Voleće ga. Od svih mladića koje zna, on jedini to zaslužuje. Od osnovne škole
on je voli na svoj način, ne ume to da kaže, rečima on to ne kazuje. Lep je i
nekako opasan. A ćuti, al' se po njemu uzbudlјivo vidi o čemu ćuti, šta želi.
Nije srela muškarca koji je ćutanjem i pogledom toliko želi kao on. Ali koliko
je žena on grlio i lomio pod sobom! Pa njemu su sve iste! I sada drhti kao
nekad. Da li on uvek ovako drhti dok mu žena drži ruku? Da potera konja u
galop, obori ga, slomi mu ruku? Muškima treba lomiti ruke. Ali on je sad u
njenoj šaci kao malo pile. Eh, što mu sada ne vidi one njegove šarene oči.
Steže mu prste čvršće i prilјublјuje nogu uz njegovu. Želi da ga zagrli, pa se
opet uplaši te želјe koja je odjednom zamučila kad je večeras stao pored nje,
pod školskom strehom. Tom želјom, jedino tom želјom ona može da se spase.
Zagleda se u Bogdana i Milenu što se grle u mraku i ispusti Adamovu ruku.
Učinila je to tako da se on uvredi.
Kuda ćemo sada? — pita je lјutito kad stigoše do glavnog puta za selo.
Pa u tvoju pojatu. Kao uvek što smo se igrali.
Preseče joj se mucanje: kod pojate, u senjaku, njih dvoje igrali su se —
žene i čoveka. Uz stog sena ona mu je spremala večeru i od sena nameštala
postelјu dok je on meću stogovima, jašući vile, orao i sejao njivu. Posle su
zamišlјeno večeravali neku zamišlјenu večeru pa kao čovek i žena stvarno
legali u seno i zatrpavali se kobajagi da spavaju...
Adam okrenu konja ka pojati sasvim zbunjen i omamlјen davnašnjom
žudnjom što se uvek njegovim porazom presecala, da bi ga potom, prvim
njenim osmehom, još silnije ispunila. Kad stigoše do pojate i senjaka na
samoj obali Morave, on zaustavi konja čekajući. Zaustavi i ona: poćuta u
izbezumlјujućem kolebanju dok je sasvim ne potopi huk reke, mrkle, strašne,
bežeće.
Sad ti spremi postelјu — reče odlučno i osta na konju dok je on ne pozva.
Zavuče se pod seno i u mrklom mraku odmah ga zagrli.
 13

Kao da ih je kiša podavila, niko ne čuje petlove. U budnima zora se

okazuje strahom od svanuća; strah od postojanja budi zaspale. Svima kaplјe
sa streha i brbori jarcima, komeša se u tami, klizi sa zidova i drveća,
stvrdnjava se u svim stvarima i plotovima, studom veje s neba, vlagom izbija
iz zemlјe.
Prerovski žitelјi, izbeglice i vojska koja je zanoćila u Prerovu, budni i
stojeći čuše tup i razgovetan klokot mitralјeza od Blagotina i uzdrhtaše:
dolaze!
Mileni i Bogdanu, iznemoglim od žudnje da ne svane, mitralјez od
Blagotina odbroja poslednje zajedničke trenutke i objavi rastanak: ruke im se
poispuštaše i tako, otkinuti jedno od drugog, ostadoše u doksatu da zure u
jasenove dok iz Aćimove sobe ne istrča Đorđe, zapomažući po avliji:
Je l' došo Adam, gde je Adam?
Bogdan ode da sedla konja, Milena požuri da mu sa Zorkom spremi hranu
za put.
Tola Dačić spusti sveću na uzglavlјe, ostavi Aćima da okončava svoje
razređeno i hrktavo disanje, i požuri kući da sa unučićima pod rukama i
ženskom čelјadi za leđima u odžakliji dočeka Švabe, smišlјajući kojim pićem i
jelom ovako rano treba da ih ponudi, jer zna, rečima ne može da ih
umilostivi.
Izbeglice jurnuše ka Moravi, isprazni se Đorđeva velika avlija. Sa belim
barjakom u jednoj i sekirom i ekserima u drugoj ruci da ga prikuje na kapiju,
Đorđe se sumanuto vrti po avliji i doziva Adama, moli se Bogu, ječi.
I ne pozdravi se sa Bogdanom koji, vodeći konja i praćen Milenom,
uplašen i belom zastavom, izađe na put i požuri ka Moravi.
Ležeći sa Adamom u senu, spava joj na ruci, Natalija umorna i bunovna
jedva razabra da to mitralјez oglašuje kraj njene prve lјubavne noći p
neodlučno ga probudi. Adam se hitro izvuče iz sena, ona za njim, oslušnu
mitralјez i reče glasno:
 Zbogom, Natalija!
I ne dodirnuvši je, otrča do svog konja u vajatu pojate, uzjaha ga i
odgalopira da najpre vidi dedu.
Natalija, ne znajući šta će sad sa sobom, vrati se u njihovu postelјu i
zaplaka, zaglušena hukom reke pod sobom koja joj podlokava utrobu.
Bogdan i Milena ćuteći stigoše do pojate gde je i gaz na Moravi. Ona ga
zaustavi da još neki trenut ćuti pored njega pod strehom; on baci dizgine,
zagrli je i stade svu da je lјubi.
Moram, Milena! Moram!
Bogdanovu viku čuje Natalija, izvuče se iz sena baulјajući, ugleda ih u
svanuću kako su jedno, zanjihano tamno na sprudu, i osta tako, klečeći,
zagledana u njih dok on ne uzjaha konja i ne zagazi u Moravu. Ustade i
dotrča do Milene koja nema kad da je pogleda.
Iz sredine reke, Bogdan se okrenu k njima i zaustavi konja. Mitralјez puca
više Prerova, Milena vide plјusak kuršuma po reci i povika:
Idi, idi!
On stoji okrenut njima, one mu ne razaznaju lice. Natalija doviknu:
Vir je dole! Idi uz reku, Bogdane!
On obema mahnu rukama, pa potera konja uz reku i odmah im se zagubi
u topolјaku na drugoj obali.
One ostadoše na sprudu zureći u reku sve dok jasno ne ugledaše mutnu i
žurnu vodu, pa bez reči, lagano i zajedno, krenuše u selo, srećući gomilice
srpskih vojnika koji beže ka Moravi. Zastadoše samo dok Adam, presvučen u
vojničko odelo projuri na konju polјem, ne spazivši ih.
Kod kapije sa belim čaršavom na letvi one bi se svakako nemo rastale da
ih iz bačvare, zapomažući, i obe po imenu, ne dozva Đorđe, koji gazi u vino i
širu do kolena i sa Zorkom, krpama i kučinom, zatiskuje izbušene bačve,
buriće i kace iz kojih šiklјa staro vino i šira. Iako im je dao sve što su zatražili,
vojnici iz srpske zaštitnice zapucali su po bačvari kao da su opkolјeni i
kuršumima izbušili burad, kace i bačve: da se Švaba ne ovajdi i da ni gazdi u
ropstvu ne bude lako.
Milena se usudi da zagazi u vino do kolena n pomogne Zorki tek kad to
lako i odlučno učini Natalija. Iz bare vina, zaštićene njim, one ne izađoše ni
kad vod nemačkih ulana ujaha u avliju i pod vajatima rasedla konje.
Nemci začuđeno posmatraju devojke kojima suknje plivaju vinom. Skroz
mokre i vinjave, ne gledaju u njih, zatiskuju burad i bačve iz kojih teku sve
slabiji mlazevi, kao da su se i vinski sudovi stisli pred njima, pobednicima.
Ali Milena i Natalija moradoše da iziđu iz bare vina kad im Zorka tiho
reče da je umro starac. Natalija ode da ga vidi, Milena sede na prag bačvare n
zažele da zaplače; samo drhturi od studene mokrine vina, s pogledom
zapletenim u granju starih jasenova.
A zvona ne oglasiše smrt Aćima Katića; okupator je zabranio zvonjavu.
Sutradan, na sahranu Aćima Katića, od sveg prerovskog, moravskog i
planinskog naroda, dođe jedino Natalija; okupator je zabranio svako
okuplјanje Srba. Raku mu iskopa Tola Dačić sa unukom; sanduk mu sklepa
Đorđe sa Zorkom, ali ne stigoše da ga ofarbaju; štab mađarskog puka koji se
jutros smestio u Đorđevoj novoj kući iz sanitarnih razloga naredi da se
mrtvac što hitnije iznese iz dvorišta i zakopa. Zbog Đorđeve lјubaznosti
prema njegovim oficirima i vojnicima, mađarski pukovnik dozvoli
prerovskom popu Milanu da pred kućom opoji pokojnika. Kad Zorka donese
Aćimov štap i duvansku kutiju da mu spusti u sanduk, a Đorđe prinese
poklopac da ga zaklopi, sa balkona nove kuće, blenući u pravoslavnog popa
sa belim epitrahilјem preko mantije, stade dugo i glasno da mokri Mađar sa
činom koji niko od prisutnih ne zna. Čim se pobednik pomokri i vrati u kuću,
Đorđe, pop, Natalija i Zorka natovariše sanduk na kola. Đorđe oštro potera
konje idući pored njih; za lesom Aćima Katića pođoše na groblјe samo Milena
i Natalija, gazeći blato i ćuteći o nečem što je iznad svih njihovih dodanašnjih
tuga i patnji.
GLAVA OSMA
 1

Svim putevima ka Kosovu pred vojskom u povlačenju teče nesagledna

bežanija. Na njenom čelu idu bolnice i zastave, ratni zaroblјenici i duševni
bolesnici, robijaši i muška deca od 14—18 godina svrstana u pukove, glumci,
pisci, slikari, guslari i pozlaćene dvorske kočije, arhive, biblioteke i muzeji
koje rulјe ne oplјačkaše do Niša i Kruševca.
Za njima su engleska, američka, holandska, danska, ruska i francuska
sanitetska misija; škotske i ruske bolničarke sa belim kapicama u stopu prate
francuski lekari noseći snopove šaše za postelјe, neispečenu ovcu na ražnju i
lončiće za čaj; za francuskom sanitetskom misijom žure francuski avijatičari,
vozeći na trakterima nekoliko aeroplana. Od ove kolone ne zaostaju engleski
mornarički odred koji je sa dva teška topa branio Beograd, strani novinari,
Jugosloveni iz Austro-Ugarske koji su prebegli u Srbiju i muzika kralјeve
garde sa svojim na daleko vidnim, sjajnim instrumentima.
Sve što sme i može da beži sa decom izašlo na put i kišu i ide blatom; sve
što mogu da ponesu i povuku, lјudi nose i vuku ka jugu.
Na bivacima bežanije, ulice, sokaci i avlije, kuće i mehane, škole i crkve,
podrumi i vajati, pune se ustrašenim izbeglicama. Dućani su zakatančeni, u
kafanama se više ne prodaje jelo; za papirnat novac niko ništa neće da proda.
Vreme je srebra i zlata, a više niko ne zna šta nije laž. Ljudi se muče samo za
nadu; i veruju svakom ko nadu zbori. Još se uzdaju u Ruse koji će preko
Rumunije pregaziti Bugarsku, još veruju u Francuze i Engleze koji će sa
armijama od Soluna i Grčke ustuknuti Bugare. Ali u veri u spas, gatarama i
starim Cigankama ne veruju manje no narodnim poslanicima i ministrima;
pristaje se na sve obmane, život nema cenu, ni granicu. Na konačištima i
putevima sve se glasnije prepričavaju prošlogodišnja okupatorova zločinstva i
novim dokazima razgoreva se strah da se pre zore krene dalјe, da se beži na
kraj sveta:
Neka osvoje pustu Srbiju! Srbija je dotle — dokle je njena vojska!
 2

Napoleonovo povlačenje nije moglo biti ovoliko jezivo. Povlačili su se

vojnici, bivši pobednici, Francuzi, koji su imali napoleonovski ponos. Ovo je
prvo u modernoj istoriji povlačenje naroda sa vojskom. Neprijatelј je
odmazdama nad stanovništvom uplašio ga i naterao da se povlači, pravi nered u
vojsci, nju demorališe — zapisa Anri Barbi, francuski novinar i pisac, koji se
povlačio sa srpskom vojskom.
 3

Mihajlo Radić povlači se ka Kosovu kao načelnik saniteta Niških

rezervnih trupa koje čine dečaci od 14—18 godina. Te su trupe bez komore,
njima komanduju davno penzionisani general i oficiri invalidi; svaki peti
mladić naoružan je rashodovanom puškom sa nekoliko metaka, poneki
bajonetom, neki od vojničke opreme ima samo opasač ili šajkaču, čuturicu ili
porciju; mnoge jedince dečake prati majka, baba ili deda sa torbom hrane i
pokrivačem, pa ogromna većina tih trupa odelom i izgledom potvrđuje da
pripada nekakvoj vojnoj formaciji, jedino što ih njihovi komandiri na ulasku
i izlasku iz sela i varoši primoravaju da idu u četvororednoj koloni i pevaju:

Čiča Pera jaše konja vranca,

Franja Josif cpao na magarca...

Od te pobedničke pesme Mihajlo Radić nema kud da se skloni, jer ga od

Niša do Prokuplјa sa svojom ženom vozi u svom fijakeru komandant Niških
rezervnih trupa, general Nikodije Jovanović. Još mu je teže što ćuti dok taj
bolestan i prek starac glasno pati što njegova vojska ne ide vojničkim maršom
i što niko od tih petnaestak hilјada dečaka i mladića ne ume ni propisno da
stane mirno i pozdravi vojnički, pa ih on svakog jutra, pred nastavlјanje
povlačenja, tera na egzercir po dva časa. Ali muka nastupi tek kad posle
jutarnjih raporta komandanata pukova general poče i do osamdeset
begunaca da uvodi u rashod. Uz jake išijatične bolove i gunđanje ženi i
posilnom zbog uvek rđavo podmetnutih jastučića na sedištu, general mu
izdaje strogu naredbu: na prvom zastanku i svakom konačištu — da vrši
lekarsku super-reviziju regruta sa zadatkom da „stalno nesposobne“
proglašava „privremeno nesposobnim“, a „privremeno nesposobne“ da
prekomanduje u „sposobne za vojnu službu“. I Mihajlo Radić više nije
siguran da ijednim svojim postupkom čini dobro; nijednom svojom
lekarskom odlukom on bolesne i slabe ne spasava. Ako „privremeno
nesposobne“ proglasi „stalno nesposobnim“ pa ih general uvede u „rashod“ i
naredi da se otpuste iz čete, oni moraju da se kroz dve vojske i front vraćaju
svojim kućama, budu ubijeni ili zaroblјeni, pa oterani u logor da tamo umru
od gladi i bolesti. Ako „privremeno nesposobne“ proglasi „sposobnim za
vojnu službu“, on ih možda osuđuje na smrt od gladi, zime i bolesti u
povlačenju. Ne veruje ni da će tamo na Kosovu, ili bilo gde da stignu,
preživeti ovaj poraz, imati vremena da porastu za ratovanje i nekad stići do
svojih domova i slobode. A i ti bolešlјivi i slabi dečaci i mladići nisu sada
sigurni koja im njegova odluka na super-reviziji donosi spas; retko ko ga
zahvalno pogleda, niko mu se ne osmehne; većina se plačući oblači i drhteći
izlazi na kišu. Svi oni sada u njemu gledaju oca, ne vojnog lekara, svi oni od
njegovog pregleda ne očekuju istinu o svom zdravlјu, nego njegovu milost,
očinsku, spasilačku, bilo da ih proglašava sposobnim ili nesposobnim za
vojnu službu. Pa kad neki od dečaka zaplaču posle njegove odluke, on
pobledi od bola i nedoumice i ponovo im dugo sluša srce: u njihovim
otkucajima želi da zasluti kojom će ih odlukom spasti; očajnički plač im se
mnogo ne razlikuje od zahvalničkog. Poneke od tih unezverenih, bledih,
mokrih i kalјavih dečaka po dva-tri puta natera da se svlače i sa slušalicom na
mršavim, uzdrhtalim grudima, zagledan im u oči, pita kakvu odluku želi da
izgovori naredniku — pisaru super-revizione komisije koju čine on i doktor
Vojteh, a koji, mučen istom savešću, nikako neće bez njegove saglasnosti
nijednu odluku da izrekne naredniku-pisaru. Kad posle tih super-revizija
ostane sam, Mihajlu Radiću cigareta peče prste i usne: koliko ih je danas
osudio na smrt?
Na polasku iz nekog topličkog sela, nezadovolјan brojem „privremeno
nesposobnih“ koje je proglasio za „sposobne za vojnu službu“, general
Nikodije Jovanović ga ne pozva u svoj fijaker, pa on sa velikim olakšanjem
pođe u kolonu sa svojim dečacima prteći ranac pun lekova. Posle nekoliko
kilometara pešačenja sustiže ga kolona ratnih zaroblјenika iz niških logora.
Osećajući se nelagodno pored lјudi koji zaslužuju sažalјenje, a koje sada
nema za njih, on pokuša da im izmakne, ali ga komandant niških logora
ratnih zaroblјenika, pukovnik Šapinac, primora da se popne u njegov fijaker.
Pukovnik Šapinac mu se još od Prokuplјa smučio svojim podizanjem morala
narodu kroz mesta kojima prolaze ratni zaroblјenici, primorava građanstvo
da se skuplјa na zborove na kojima drži govore o nekim, jučerašnjim, velikim
pobedama vojvode Mišića i Stepe Stepanovića, a ove, prošle godine
zaroblјene austrougarske oficire prikazuje kao sadašnje, zaroblјene u
bitkama ovih dana, na šta oni, osobito Hrvati, „carevci“ (verne pristalice cara
Franje Josifa i Austro-Ugarske) žestoko protestuju, uzvikujući: „To je laž! To
je propaganda! Pogledajte našu odjeću i bit će vam jasno kada smo postali
srpski plijen!“
Ali pukovnik Šapinac se ne zbunjuje i nastavlјa bezočno da laže o srpskim
pobedama na svim bojištima. U tom obmanjivanju ustrašenog građanstva
okuplјenog na doboš da sazna stanje na frontu, pukovnika Šapinca svesrdno
pomažu zaroblјenici Srbi iz Austro-Ugarske i Hrvati jugoslovenski
orijentisani, povicima: „Živela Srbija! Živeo jugoslavenski Pijemont!“
Slušajući ih, Mihajlo Radić se oseća kao da mu psuju majku. A pukovnik
Šapinac mu se hvali kako je kaznio zaroblјene oficire ukidanjem njihovih
nacionalnih kuhinja i primoravanjem da se hrane u srpskoj kuhinji, a
nekolicini oficira, koji se najžešće suprotstavlјaju zloupotrebi svog položaja u
srpske nacionalne svrhe, oduzeo je i posilne koji im nose postelјinu i uveče,
na konačištima, donose hranu i kuvaju čaj.
A čemu sve to sad, gospodine pukovniče? — ne izdrža Mihajlo Radić.
Kako čemu? A šta je sa našim nacionalnim dostojanstvom, gospodine
kapetane? Znate li vi da je ta gospoda uoči evakuacije iz Niša svu noć
lumpovala proslavlјajući svoju pobedu nad Srbijom? Da ste ih samo čuli
kakve su ovacije priredili Franji Josifu dok su istresali slamarice pred polazak
iz Niša. Pa da ste ih videli kako su pucali od smeha prolazeći kroz Niš, kako
su se kezili našim uplakanim ženama! Srpstvo nije teritorija, srpstvo je moja
čast, gospodine doktore!
Mihajlu Radiću laknu kad pukovnik Šapinac pred Kuršumlijom, slušajući
grmlјavinu nemačke teške artilјerije iza Jastrepca, njegovo mesto u fijakeru
lјubazno ponudi austrijskom pukovniku Venclu, a on se u pešačenju pridruži
doktoru Vojtehu, srpskom dobrovolјcu, lekaru jednog puka, koga je on kao
svog valјevskog znanca i uzeo u svoj sanitet. Iako ga doktor Vojteh svake noći
posle super-revizionih pregleda „privremeno nesposobnih“ gnjavi svojim
kajanjima što je, zalјubivši se u neku nišku udovicu, izneverio svoju ženu,
njemu je on jedini čovek koga u ovoj bežaniji može da sluša i s kim može i o
nečem što nije hrana, san i strah da razgovara. Ogrnuše se jednim,
Vojtehovim, šatorskim krilom da manje kisnu i gacajući duboko blato i bare
produžiše u rastrzanoj koloni mladića i dečaka. Da odmah ne sluša Vojtehovu
priču o ženi, Radić ga bez stvarne radoznalosti upita:
Pavel, gde su sada oni tvoji prijatelјi pacifisti s kojima si se pozdravlјao
onim Verharenovim stihom: „Divite se jedni drugima!“
Gde su? Ako nisu dezerteri, to jest svinje, onda su ratnici, odnosno ubice.
Prestrog si, Pavel.
Zašto sam prestrog, kolega Radiću? Posle avgusta 1914. ja prezirem lјude
koji su predviđali srećnu budućnost čovečanstvu, a ni 1913. nisu imali maštu
da predvide ni jedan ratni dan. Pa te naše pacifističke imbecilije — Divite se
jedan drugom! Ljudi, divite se lјudima! Stid me da se sećam.
Da nemamo tu moć da verujemo i u takve imbecilije, možda bismo, Pavel,
bili još gori no što jesmo.
Ne mogu da prihvatim takav izgovor, kolega Radiću. Ne, ne. Ako je ostalo
nešto razuma u našim neprobušenim glavama i ako se nekad završi ovaj rat,
mi treba pred isti sud da izvedemo izazivače rata i sejače zabluda o lјudskom
progresu. Za opasače obešenih careva i generala treba povešati sve koji su
brblјali i pisali o evropskom bratstvu, harmoniji sveta i miru, o blagostanju
čovečanstva, koje će doneti nauka i tehnika. Pa o nekom novom čoveku koji
će nastati u prosvećenom i slobodnom društvu... Isuse, u kakve smo
kretenluke verovali, mi, napredni intelektualci! Da, baš mi, napredni!
A možda su, Pavel, baš te zablude koje nazivate kretenlucima naš najjači
dokaz da smo sposobni i za dobro. Ja sam u ratnim bolnicama i posle Valјeva
promenio mišlјenje o lјudskoj prirodi.
Šta je to lјudska priroda, kolega Radiću? Sve dok mi nauka ne dokaže
ubedlјivu razliku izmeću hemijskog sastava krvne plazme zločinca i
pokvarenjaka i krvne plazme plemenitog i čestitog čoveka, ja ne znam šta je
to lјudska priroda.
Pa ti si me i proletos u Valјevu ubeđivao da je Sigmund Frojd otkrićem
libida otkrio p bit lјudske prirode.
U to više ne verujem. I više nikome neću poverovati da zna šta je čovek.
Nikom.
Zaćutaše i nastaviše da kisnu, gazeći blato. Iza njih, u oficirskoj koloni
zaroblјenika diže se graja na nekoliko jezika. Mihajlo Radić zamoli Vojteha
da požure i odmaknu im, ali ih ubrzo sa svojim karucama stiže rezervni
kapetan Jevrem Lazarević, komandant oficirske kolone zaroblјenika, čuveni
beogradski hotelijer:
Šta da radim, gospodine doktore, švapski oficiri se žestoko bune što im za
ručak nismo dali topao obrok. A ne smem da zastanem. Niti imam šta da im
skuvam.
Neka se bune! Nјima je još uvek najbolјe! — kaže mu na nemačkom
doktor Vojteh.
Opet se pozivaju na međunarodne ugovore i evropsku civilizaciju. Strah
me, gospodo, da našoj vladi ne donesem neku glavobolјu.
Recite im, gospodine kapetane, da je evropska civilizacija srušena. Da!
Srušila je ta militaristička banda!
 Nemojte tako, gospodine doktore. Svuda ima dobrih lјudi. Jutros mi se
desetorica Čeha, vaših kompatriota, i nekoliko Hrvata i Srba prečana,
prijaviše u dobrovolјce.
Dobrovolјno se prijavili za poražene? To je zaista podvig! — kaže Mihajlo
Radić.
A Pavel Vojteh mu se unosi u lice:
Dobrovolјno se prijavili za lјude, kolega Radiću! Ali tu nisu odlučili savest
i političko uverenje. Ne, kolega. To je neka greška u molekularnom sastavu
krvne plazme...
Ne mogu vam dati nikakav savet, gospodine Lazareviću — kaže odlučno
Radić da bi se oslobodio „ober-kelnerske“ obazrivosti kapetana Lazarevića, a i
ćuti mu se: sustižu kolonu od nekoliko stotina robijaša u okovima, koji svoj
sporiji marš od zaroblјenika i dečaka nadoknađuju predzornim polaskom sa
konačišta na koja stižu sa nekoliko časova zadocnjenja.
Ja sam, gospodo, toliko tužan i moram da popijem malo rakije —
progovori doktor Vojteh. — Iako sam mojoj srpskoj Veri obećao da ne pijem
— vadi iz ranca čuturicu s rakijom i nudi obojicu.
Ispiše ostatak čuturice i više ne progovoriše ni reč jer sustigoše žene i
decu koja teraju po neku ovcu, vode krave i nose velike bošče, sulјaju se po
blatu i iznemogli padaju u bare. Kad u sumrak stigoše do nekog sela i škole
koja im je određena za konačište, rezervni kapetan Jevrem Lazarević opet se
obrati Mihajlu Radiću:
Šta da radim, gospodine doktore... Gospoda oficiri će zahtevati toplu
hranu i da večeraju za stolovima. Poručnik Budak je jutros u znak protesta
prosuo porciju sa suvim šlјivama, vičući: „I vi Srbi hoćete da budete
jugoslavenski Pijemont!“
Neka prosipaju! Šta vas briga? Ta ista gospoda će za tri dana moliti da
jede repu! — kaže jetko doktor Vojteh.
Mihajlo Radić oćuta odgovor i, sa Vojtehom i komandantima pukova
Niških rezervnih trupa, smesti se u kancelariji škole koju uz ogopčenu svađu
za mesta, na nekoliko jezika, ispuniše zaroblјenici-oficiri, a podrum i šupu
osvoji batalјon dečaka i regruta. Ali samo što skide šinjel i pripali cigaretu,
ordonans generala Nikodija Jovanovića donese mu pismenu naredbu da
sutra do šest časova izvrši sa Vojtehom super-revizioni pregled 286 regruta
koje je na pregledu u Prokuplјu proglasio nesposobnim za vojnu službu. I on
ozlojeđen na takvu naredbu, u uglu školskog hodnika postavi za sebe i
Vojteha dve stolice, pa prema lampi započe pregled kržlјavih i bolešlјivih
mladića koji ispuniše hodnik. Iz učionice na srpskom viče švapski oficir:
Ja sam čovjek, ja sam Evroplјanin! Kakav je ovo svinjac, gospodine
kapetane? Na ovoj slami ležali su krmci! I vi tvrdite da ste jugoslavenski
Pijemont!
Budite lјubazni, gospodine poručniče, i strpite se malo. Gospodo, ovo su
izvanredne prilike!
Nema izvanrednih prilika za jednu civilizovanu državu, gospodine
kapetane! Vi se hvastate da ćete osloboditi Južne Slavene, a nemate ni sto
deka kruha u jednoj varoši... Ni kazan boba! Kakva je ovo, prosim lepo,
zmešarija!
Kuš, Budak! Ovo nam je hotel „Saher“! Molim vas, gospodo, imajte
strplјenja! Učiniću sve što mogu.
Doktor Vojteh ogorčeno šapuće Mihajlu Radiću:
Eto, zato vi niste Evropa! Zato što vas je stid siromaštva. Zato što se
trudite da budete Evropa. Eh, jadni Srbi... Čak vas ni ovaj rat neće opametiti.
Mihajlo Radić, sa cigaretom u ustima, nema volјu da se raspravlјa sa
Vojtehom i pita mokrog, uzdrhtalog mladića:
Šta te boli, dečko?
Podgrudi, kosti... Sve.
Ako te proglasim trajno nesposobnim, bićeš otpušten iz puka i zarobiće te
Švabe.
Bolestan sam, gospodine doktore.
U redu. Šta tebe boli, mladiću? Seva mi pod plećkom.
Zarobiće te Bugari ako izostaneš. Ne mogu dalјe, gospodine doktore.
U redu, sedi uza zid. Ti si zdrav, dečko? Jesam.
Vrati se u četu. A ti, mali? Šta ću s tobom?
Zapišite me gde hoćete, gospodine doktore.
Idi u četu...
I tako do zore. Mladiće i dečake koji čekaju na pregled obara san i padaju
na pod; neke mogu da probude, neke preskaču još budni. Nјih mahom
proglašavaju sposobnim za rat; one budne koji plaču, zapisuju u trajno
nesposobne.
Pred ponoć stiže kolona robijaša i zvekom lanaca i okova opasa školu,
smeštajući se pod strehe. A u svitanje, pre no što završiše pregled svih 286
regruta, u školskom dvorištu započe egzercir regruta i vika komandira:
 Nalevo!... Nadesno!... Napred, marš!... U strelce! Juriš!
Mihajlo Radić uze da piše izveštaj komandantu Niških rezervnih trupa o
rezultatu super-revizionog pregleda. Ali sa zapalјenom cigaretom pobode
glavu o sto, opeče se i odmah zaspa.
 4

Mladić ga uvede u školski hodnik i pokaza mu rukom na doktora Radića.

Bogdan Dragović, sav mokar i kalјav, lagano priđe stolu za kojim sedeći spava
jedini čovek koji mu sada može pomoći, a za koga je noćas slučajno saznao da
je tu. Skoro je zaspao čim ovako spava. Nasloni se na zid da pričeka dok se
sam probudi. Ali sviće brzo iako je tmušno. Mora da beži odavde pre polaska
ove kolone i nailaska vojnih patrola koje hvataju begunce. Dodirnu ga
rukom:
Gospodine kapetane, oprostite mi što vas budim. Ja sam Bogdan Dragović,
vaš bolesnik iz Valјeva.
Mihajlo Radić se trže i pogleda ga žmirkavo i zbunjeno.
Vi ste me posećivali sa gospođom Olgom Katić. Milena je ležala u mojoj
kući. Bio sam tada mršav i bez kose.
Da, da. Zdravo, Bogdane — mumla mrzovolјno i pruža mu ruku ne
ustajući: — Zaista vas ne bih poznao... Eh, kako ste izgledali, kako smo svi
tada izgledali... Radujem se što vas vidim. U kom ste puku?
Devetom, Dunavska divizija. Ali ja nisam sa svojom četom.
Šta su sad četa i puk? Sve se rasulo. Jedan narod prosuo se u blato.
Prinesite onu stolicu i sedite. U učionicama su naši zaroblјenici — pali
cigaretu — u školskom dvorištu, videli ste, egzerciraju mladiće. Decu... A ja
sam im šef saniteta.
Bogdan privuče stolicu i nagnu se k njemu:
A ja sam vojni begunac, gospodine kapetane.
Svi smo sad begunci, Bogdane.
Jesmo. Ali ja sam dupli begunac. Bežim i od Švaba i od komande mog
puka. Jer sam bez dozvole napustio četu dvadeset i četiri časa. Svratio sam
kod Milene u selo njenog oca. I kad sam se vratio u četu, rekoše mi vojnici da
me komandant batalјona pred postrojenim batalјonom proglasio vojnim
beguncem kome će suditi preki sud kad me uhvate. A presude tog suda —
znate. I ja sam pobegao iz puka i noćas slučajno saznao da ste vi ovde, pa sam
hteo...
Šta je bilo sa Milenom? I njima, Katićima?
Bogdan mu ukratko ispriča sve o Prerovu, susretu sa Olgom i Vukašinom i
njihovom odlasku u Kralјevo. Mihajlo Radić ga prekide gotovo obradovano:
Oni se povlače Ibarskom dolinom, preko Raške? Mi ćemo ih sresti! —
odmah shvativši neumesnost takvog raspoloženja, sneveseli se pri pomisli da
će ih oboje zajedno sresti i da ne može izbeći susret utroje koji je i posle
onolikih muka u Nišu izbegao. Bogdan Dragović mu govori o civilnom odelu
u koje bi se presvukao i zajedno s njim stigao do Prištine, a odatle se probio
na front prema Skoplјu i našao komandanta Đačkog batalјona, potpukovnika
Glišića, jedinog višeg oficira kome sme da se prijavi kao begunac i zamoli za
zaštitu. Razočaran što ga doktor Radić sluša bez reči i ikakvog
saučestvovanja, naglo zaćuta.
Mihajlo Radić, gledajući kroz prozor marširanje mladića po školskom
dvorištu i postrojavanje robijaša za pokret, upita ga posle dužeg ćutanja:
A jeste li vi, Bogdane, sigurni da će vas spasti taj potpukovnik Glišić? Ja
sam od mnogih ćaka, vaših kolega, o njegovoj strogosti i nacionalnom
fanatizmu slušao strašne stvari.
Ne znam, gospodine doktore. On je jedini oficir kome smem da se
obratim. I kad me korbačem tukao po licu, osetio sam da me ne mrzi.
Mihajlo Radić se zagleda u njega:
Nemate jači dokaz da će vam pomoći?
Pa, kako da vam kažem... I pored tog njegovog zaista ludačkog
nacionalnog fanatizma, ja sam ga zapamtio kao vrlo nesrećnog čoveka. A
tako nesrećan čovek može da učini dobro koje niko drugi ne može.
To je uglavnom tačno. Ali ima i nesrećnika koji nisu sposobni da čine
dobro. Od svoje patnje ne vide drugu.
Nemam nikakvu drugu mogućnost. Ili da se predam Švabama. Da stvarno
postanem izdajnik.
Izdajnik čega? Ne pitam vas kao defetist. Molim vas, koga mi u ovim
časovima možemo još da izdamo?
Bogdan ćuti, usteže se da mu iskreno odgovori. Spolјa, iz tmušnog
svitanja, razležu se egzercirne komande i zveka lanaca i okova sa robijaša
koji kreću dalјe. Slušajući to i sećajući se izveštaja koji u sedam časova
podnosi generalu Nikodiju Jovanoviću, Mihajlo Radić gotovo viknu:
Šta izdajemo? Poraz, stradanje, nesreću?
 Sebe, gospodine doktore.
Da! Ako u sebi imamo nešto za izdaju.
Mislim da još imamo.
Treba sebe toliko ceniti da bi vredelo sebe izdavati. Ili čuvati po svaku
cenu. Ja sam svu noć pisao smrtne presude, a lekar sam i dužnost mi je da
spasavam lјude. Ja sam na dužnosti izdao sebe!
Ako vi, gospodine doktore, tako sudite sebi sada, onda smo mi svi na nuli.
I jesmo! U ime čega se ti robijaši teraju na granicu? U ime čega narednici
egzerciraju te dečake kad nam je vojska u rasulu? Za šta ih žrtvuju? Mi više
ne stradamo za nacionalne cilјeve! Mi se žrtvujemo za neki besmisao koji je
nedostupan mom razumu. Ovo što se događa nije istorija! — tresnu pesnicom
o zid.
Jeste istorija, gospodine doktore. Istorija sveta kome treba temelј razoriti.
Slobodan sam da vas zamolim za cigaretu.
Nemojte mi, molim vas, govoriti o budućnosti kao socijalista. Da li vam se
posle godinu dana ratovanja predao jedan socijalist? Jeste li čuli da je neki
nemački, austrijski i bugarski socijalist strelјan kao izdajnik svoje otadžbine?
— pruža mu cigaretu.
Gospodine doktore, ja imam samo malo vremena. Razdanilo se već.
Šta ja vama mogu da pomognem?
Da mi nabavite nekakvo odelo, selјačko ili varoško, svejedno. I da mi
omogućite da sa vašim sanitetom stignem do Prištine.
A vi ozbilјno verujete da će vas taj potpukovnik Glišić spasti?
Pokušaću. Sramota me da se drukčije spasavam.
Da. Osećanje stida i sramote jeste veliko osećanje. Onda vi još imate šta da
spasavate. Pomoći ću vam. Pođite sa mnom.
Trubač sa školskog praga zasvira zbor.
 5

U centru Kralјeva bežanija mu tako preprečila put da automobil mora da

stane i da ni najupornijim trublјenjem šofera, pretnjama ađutantovim,
molbama Dragutinovim i komandama pukovnika Hadžića ne može da krene
od naroda, kola, stoke. Vojvoda Mišić se pripi u ugao sedišta da ga ne vide,
pripali cigaretu i ne suprotstavi se nijednoj grubosti svoje pratnje. Za
petnaestak kilometara puta nabijenim izbeglicama i komorom, proveo je šest
časova, pa mu se i time utvrdilo uverenje da ovo što gleda nije više samo
povlačenje pred nadmoćnijim neprijatelјem, ali ni u sebi još ne sme i neće da
izvede pravi zaklјučak o stanju u kome se našla Srbija i njena vojska. Jer bi sa
tim zaklјučkom morao da čini nešto više od onoga što čini: povlači se sa
štabom u Matarušku Banju, sa zadatkom da na Moravi sa svojom armijom
zadrži neprijatelјa još neki dan. Prvi put otkad komanduje vojskom, u opštem
kretanju ne vidi nijedan pokret odlučnog suprotstavlјanja zavitlanom
kotrlјanju u bezizgledan poraz; ni u jednom pogledu svojih vojnika, oficira iz
Štaba armije i nižih komandi ne vidi spremnost za odsudan otpor, ni u jednoj
reči, jauku, a i psovci, ne čuje srdžbu na neprijatelјa i volјu za veliku bitku.
Sve što vidi i čuje, samo je umor, nemoć, beznađe; svuda nesagledan nered,
svuda ponižavajuće rasulo i strah u svima. A on se, otkako mu nije uspeo
udar u bok Makenzenovog prodora, tome odlučno ne suprotstavlјa, poslušno
ispunjava Putnikove naredbe, nosi ga ista matica poraza.
Opkolјen, potoplјen lјudskom gomilom, sluša psovke i pretnje svima koji
se sada voze automobilom. Zar ga niko ne prepoznaje, niko ne haje što je on
u tom automobilu? Zar im je za njihovu nesreću krivac, kao Pašić i Putnik?
Teraj napred! — Šta čekaš? — zapoveda šoferu.
Automobil ne može da krene od lјudi. Nјegova pratnja uzaludno pominje
njegovo ime i svađa se sa onima što ga grde i proklinju. Građani, žene, deca
nagrću na automobil, lupaju pesnicama o prozore i krov, dečaci se penju na
motor, krov dudnji i krcka karoserija, prozori su puni očiju i usta, mržnje i
proklinjanja: oseća se pridavlјenim, pripija se u ugao, ne zna kako da se
brani, pokušava da pripali drugu cigaretu a to strahovito razbesne žene;
slupaće automobil, preturiće ga! Životno je ugrožen a nemoćan, kao u snu
neke noći, kad se u očevoj' kačari davio u velikoj kaci punoj šlјiva u vrenju, a
prutić koji mu je pružala mati otkidao se čim bi ga dohvatio. Revolverski
pucanj njegovog ađutanta primora ogorčene žene da ustuknu, automobil
krenu punim gasom, zaobilazeći volovska kola ulete u stado ovaca i decu, on
zažmure — jeknu: Stoj! Automobil stade, nekoliko trenutaka osta žmureći i
drhteći: ne sme da pogleda šta je zgazio, otvori oči tek kad začu pesnice i
močuge o krov i vrata automobila i uzvike:
Kuda bežiš, vojvodo? U Grčku, je li? Svi bežite u Grčku, a kuda ću ja s
njim?
Starac mu pruža uplakanog dečkića, još nekoliko građana i žena podigoše
decu i zaprtiše mu njima. Drhteći od stida, izađe iz automobila pokuša da
vikne, a promuca:
Ja ne bežim u Grčku. Ne bežim...
Šta se ovo radi s nama? Zašto vlada ne pošalјe parlamentare da traži mir?
Rat je izgublјen, gospodine vojvodo!
Ne znajući šta da čini i kaže, krenu pešice ka mostu na Ibru, a gomila se
utiša i procepi da ga propusti. Seti se mosta u Mionici na kome je prošle
jeseni zaustavio armiju u rasulu i, skrhan, lagano stupi na kalјav most meću
zanemele lјude i žene sa decom u naručju, na kiši.
Ta ga zanemelost zaustavi; gleda ih, kaže:
Mi ćemo se boriti do pobede! Ja vam to glavom jamčim!
Ćutanjem ga gurnuše, pođe napred preko tog mosta koji se do Stolova
odužio i zanjihao. Kad ga nekako prođe, pope se u automobil i ni sa kim ne
prozbori ni reč. Posle, u Mataruškoj Banji, odbi telefonske razgovore sa
komandantima divizija i progovori tek uveče kad mu se javi vojvoda Putnik:
Javlјaju mi, Mišiću, da je moral u vašoj armiji počeo naglo da pada. Gubi
se vera u pobedu. Pojavlјuju se nered i rastrojstvo. Ako se to nastavi, onda
ćemo propasti.
To je istina, gospodine vojvodo. A znate li zašto?
Znam, znam... Slušajte me. Rusi nas obavestili da će preko Rumunije stići
sa armijama do šestog novembra, a Francuzi i Englezi preduzeće odlučnu
ofanzivu ka Skoplјu. Moramo izdržati još najviše desetak dana.
Ja, gospodine vojvodo, nemam više sredstava i načina da ubedim vojsku u
dolazak i pomoć saveznika. U tu laž neću nikog da ubeđujem.
Svim sredstvima, molim vas, bez ikakvog milosrđa i formalnosti,
suprotstavite se rasulu. I strahom se moral diže, Mišiću.
 Ako za taj cilј treba da koristim preke sudove, onda ću morati bar jednu
diviziju da prekomandujem u preke sudove i izvršioce njihovih presuda.
Veza se prekide ili je Putnik prekinuo, svejedno mu je. Seti se prolaska
kroz Kralјevo i poreza ga stid. Posle desetak minuta, vojvoda Putnik se
ponovo javi:
Slušam vas, Mišiću. Šta predlažete?
Predlažem da izaberemo najbolјe položaje, ukopamo trupe i najzad damo
neprijatelјu odlučan otpor. I to sutra, a ne prekosutra. Jer smo svakim
korakom od Morave i svakom sekundom sve slabiji.
Šta za vas, Mišiću, znači odlučan otpor? I šta ćemo da radimo ako
izgubimo tu odlučnu bitku?
To je pitanje sa vaših ispita, gospodine vojvodo.
Svakog dana mi polažemo sve ispite kojima smo se uspeli na komande i
postali vojskovođe. I polažemo jedan ispit, Živojine Mišiću, koji se ne
ponavlјa. Tu ispitnu komisiju čine nam unuci.
Nemam brigu od te komisije, gospodine vojvodo.
Vi ste vojskovođa, Mišiću?
Ja radim za opstanak, gospodine vojvodo. A nameran sam da se branim
puškom i topom. Ja se osećam kao žulјavi i guravi radenik na maloj i posnoj
njivi, a vi ste, gospodine vojvodo, vojskovođa. Vaš uzor su Fridrih Veliki i
Klauzevic, a moji su uzori Dušan i Karađorđe.
Pa?
Ja verujem u Crnu Goru, a vi u Rusiju i Francusku. Zato i zahtevate od
svojih potčinjenih da budu elita u mundiru.
A šta vi, vojvodo, zahtevate od svojih potčinjenih?
Zahtevam da prvi ustanu a poslednji legnu. Vi hoćete u istoriju, a ja samo
želim da se vratim u svoj dom i da mi deca u miru odrastu i završe škole...
Alo, Vrhovna komanda!
Kad vam je već toliko noćas stalo do iskrenosti... Ja, Mišiću, hoću u
vaselјenu. Tamo gde su plave čistine i velike vatre. U istoriju neću. Tu je
trulež i smradež. Tu se mrtvi glože za mesta na koja ih živi glupaci i podlaci
razvrstavaju po svojoj kratkoj pameti i ličnoj dobiti. Neću u istoriju, Mišiću.
Jeste li me sad jasno čuli?
Jesam. Ali i za ulazak u tu vašu vaselјenu treba, gospodine vojvodo,
zaustaviti srpsku vojsku i tući armiju koju smo prošle godine dvaput do nogu
potukli. Inače će naš narod izgaziti kao balegu!
 Opet se prekinu veza ili je vojvoda Putnik prekinuo. Svejedno mu je. On
će činiti ono što mu je dužnost da čini. U mislima bira položaje svojoj armiji.
Zahtevaće od crnogorske vrhovne komande da mu njena sandžačka vojska po
svaku cenu obezbedi levo krilo. Ne ispuši ni cigaretu, a vojvoda Putnik se
javi:
Naređujem vam da što duže možete zadržite neprijatelјa na Moravi i
branite ulaz u Ibarsku klisuru.
Pa to sam i nameran, gospodine vojvodo. Samo vas molim da mi
Crnogorci odbrane Goliju i Švabama spreče prodor ka Studenici. Mišlјenja
sam...
Nisam završio naredbu... A potom, ne dajući nikakvu odsudnu bitku, kad
osetite veliku nadmoć, povlačite se ka Kosovu.
Na Kosovo? Opet na Kosovo! Pa ta je slava, gospodine vojvodo, pripala
onome ko je prvi za nju poginuo. Nama sleduje sramota!
Na Kosovu ćemo, vojvodo Mišiću, dočekati savezničku pomoć. A potom
ćemo krenuti nazad, preko Morava, ka Savi i Dunavu.
Sa Kosova se mi ne možemo vratiti nazad. Bićemo gladni, bosi i bez
municije. Na Kosovu, tvrdo sam uveren, nećemo dočekati saveznike, jer oni
neće ni stići. Oni su nas konačno napustili... Mi ćemo na Kosovu biti
uništeni... Potom prokleti od naroda...
Kažite sve što ste naumili, Mišiću.
Gospodine vojvodo... Šta se to događa s nama? Kako, zaboga, vi ne vidite
da će na Kosovu biti kraj našem otporu? Ta je teritorija, kao što znate, vrlo
siromašna, nema hrane ni za lјude ni za stoku, a arnautsko stanovništvo je
neprijatelјski raspoloženo... I da nam saveznici zaista žele da pomognu, mi
nećemo moći ni da dočekamo njihovu pomoć.
Ne čujem vas više, Mišiću. I bolјe je za obojicu što vas više ne čujem. Moja
naredba biće vam redovnim putem dostavlјena.
Vojvoda Mišić spusti slušalicu i ugasi lampu: da ćuti u mraku i nikog ne
vidi, da ga večeras niko ne vidi.
 6

A kad mu ađutant raportira da Vukašin Katić moli da bude primlјen, on

skoči, naredi da se upali lampa i zagrli ga pred vratima:
Gde su ti Olga i Milena? Sedi. Što si toliko smršao, jesi li bolestan?
Poručniče, naredite da nam se donese čaj.
Olga je ovde. Jedva sam pronašao neki sobičak da prenoći. A Milenu sam
ostavio u selu, kod oca i brata — ne može više da mu kaže, pa pita: — A gde su
tvoji?
Tu su negde, u Banji. Nisam ih danas video. Nisam mogao... Danas sam,
Vukašine, doživeo svoj najteži ratni poraz. Pobedi me narodna nesreća... —
ispriča mu prolazak kroz Kralјevo. — A Putnik me primorava da laž smatram
istinom i verujem u obmane.
Istinu ne nose borci, Živojine.
A šta će istina neborcima?
Možda je istina prejaka za naš duh. Sagorela bi ga.
Kako to misliš, Vukašine?
Borcima je najvažniji cilј. Cilј i pobeda. Zato oni lako pristaju na obmane i
veruju u njih.
Ne mogu, Vukašine, da teram armiju da gine za nešto što ne verujem da
služi našem opstanku.
A ja, Živojine, više nisam siguran ni da se takvim postupanjem u ovim
danima možemo spasti.
A kako ćemo drukčije? Protiv sebe?
Razumem te. Danas se u ime otadžbine od svih nas traži da radimo i ono
u šta ne verujemo. Ja sada ne znam nikog osim Pašića koji veruje u
saveznike, a svi postupamo kao da verujemo. Ili postajemo vojni begunci i
kapitulanti pred neprijatelјem.
Sumnjam da i Pašić veruje. On nas laže da veruje. Bez te laži on ne bi
mogao da vlada. Sa tom svojom lažnom verom on sa sebe skida krivicu za
ovakvu propast Srbije kojoj je on svojom neodlučnošću i povijanjem pred
saveznicima mnogo doprineo. I neću da saučestvujem u toj Pašićevoj podvali
narodu n Putnikovim vaselјenskim ambicijama!... Ti, valјda, ne misliš
drukčije, Vukašine?
Ako i mislim drukčije, više nisam siguran da sam u pravu... Nas dvojica
nismo razgovarali posle Valјeva. A ja sam za tih nekoliko meseci od našeg
poslednjeg viđenja preživeo svašta u Parizu i Londonu. Moji najveći politički
ideali otkrili su mi se kao zablude. Cela Evropa je razbojište i otimačina,
Živojine.
Pa dobro, zašto onda i ti, zajedno s Pašićem, vezuješ sudbinu Srbije za
njene točkove?
Zato što je bolјe biti paok na njenom točku nego pod njenim točkovima.
Bolјe je biti Belgija no Srbija. Jer, Živojine, na Balkanu mi Rusiji nismo
Bugarska. Bugarska će Rusiji uvek biti potrebnija od Srbije i svagda će je zbog
Dardanela pomagati na štetu Srbije. A Srbija, i inače, niti ume niti može da
bude Bugarska. Nas i Rusija tera u Evropu.
I to vam je politika? Velika nacionalna politika! Biti Belgija ili Bugarska?
Ne treba, Vukašine, biti ni Bugarska ni Belgija. Ni pod carevim, ni pod
papinim, ni pod lordovim, ni pod grofovskim skutom nema nama spasa i lepe
budućnosti. Treba biti svoj. Treba ostati Srbija nasred Balkana i trajati
svojom pameću na svojoj njivi.
Eh, kad bi se tako moglo na ovom svetu... Velike sile ti ne daju da budeš
svoj i sam. Na ovom razbojištu imaš da izabereš stranu i gineš. Istorijski
problem malog naroda je da pogodi ko je jači od velikih razbojnika. I čija je
čizma malo mekša.
Ne možeš me uveriti da je to narodna i srpska životna nužda. To je nužda
vaših jugoslovenskih cilјeva. Vama koji hoćete državu do Trsta i Celovca,
vama koji se borite za Veliku Srbiju i Jugoslaviju, vama je životna nužda da
tražite velike zaštitnike i saveznike za svoje cilјeve! Ovom nesrećnom narodu
što se razmileo zemlјom kao kad budakom udariš u mravinjak, ne treba ni
veća Srbija od srpske zemlјe ni Jugoslavija, pa ni saveznici i zaštitnici za čije
Dardanele i Carigrad mora da gine.
Stvar je u tome, moj prijatelјu, što samo u takvoj državi, do Trsta i
Celovca, Srbija u Evropi možda ne mora da bude ni Belgija, a na Balkanu ni
Bugarska. Moramo postati veći i moćniji da bismo bili svoji i slobodni. Nema
drugog. To je nužda našeg opstanka.
To je vaše političko maloumlјe! Nećemo biti ni veći ni jači ujedinjenjem
sa našim sadašnjim ratnim protivnicima, koje nikad nismo upoznali kao
braću. Ali ih zato dobro poznajemo kao ratne neprijatelјe. Sa njima koji
jurišaju od Drine psujući nam majku opančarsku i pravoslavnu, sa njima koji
sa uperenim bajonetima viču — „Predajte se, braćo Srbi!“ — ne možemo
nikad biti slobodni.
Dragutin unese čaj i oni zaćutaše; kad ih posluži i izađe, vojvoda Mišić,
glasno srčući čaj, upita mrzovolјno:
Pa dobro, Vukašine, šta će stvarno biti od te vaše jugoslovenske rabote?
I to je vrlo neizvesna i mučna stvar. Našim saveznicima nije stalo do
Jugoslavije, a mi Jugosloveni svako po svome i za sebe zamišlјa Jugoslaviju.
Pašić želi da bude jugoslovenski Bizmark ili Kavur i nada se da će vremenom
u toj zajedničkoj državi Hrvati i Slovenci postati Srbi.
A Aleksandru se usijalo čelo da bude jugoslovenski kralј. Je l' tako?
Da. Svi imamo svoje cilјeve. Supilo, Trumbić i ostala naša braća, da se
iščupaju iz austrougarskog ropstva i sutra ne budu meću poraženim
narodima, žele i moraju da se ujedine sa Srbijom. Naravno, verujući da će
vremenom Srbe da prevedu u katolike. Onako kako je i Štrosmajer smerao
svojim jugoslovenstvom. U razgovorima koje sam ovoga leta u Parizu i
Londonu noćima i noćima vodio sa Supilom, Trumbićem i drugima, došao
sam do uverenja da jedni svojim jugoslovenstvom cilјaju da u našoj
zajedničkoj državi gospodari Zagreb i Hrvati kao kulturno nadmoćniji nad
Srbima, a drugi preko Jugoslavije žele da prikupe Hrvate i stvore svoju
Veliku Hrvatsku. Supilo me najviše razočarao.
Lepe namere. Lepe li budućnosti!
Ali, Živojine, i Pašić, radikali i Aleksandar smatraju normalnim i
opravdanim da sutra glavnu reč vodi Beograd i vladaju Srbi koji će za tu
zajedničku državu i najviše krvi proliti. Prema tome, i Supilo i Pašić jedan
drugog žele da prevedu na svoju vodu.
Lepo, bogme! A šta je onda sa onim idealima o kojima si mi i proletos u
Valјevu govorio? Da te ne podsećam na predratno vreme n Skerlića.
Ideali?... Možda je svako ostvarenje ideala njegovo rušenje. Možda se kroz
iluzije i zablude mora da prođe do svake istine.
Jaka uteha, nema šta!... Po tome što kazuješ, izlazi, Vukašine, da će se to
naše vajno ujedinjenje izvršiti preko naše krvi i na međusobnim bratskim
podvalama. Podvale prave tu vašu Jugoslaviju, ćorava joj strana! Podvala i
račun bez krčmara, jer, gospodo političari, najpre treba dobiti rat. Treba,
znači, pobediti braću da bi se s njima ujedinilo!
Nužda stoji i iza tih podvala, Živojine. Obostrana nužda opstanka. Da bi se
oslobodili od Austro-Ugarske i spasli Dalmaciju od Italijana, Hrvatima je
danas neophodno ujedinjenje sa Srbijom. Oni nemaju drugo rešenje, jer
ratuju protiv saveznika. A nama Srbima je takođe životno stalo do
ujedinjenja sa Hrvatima i Slovencima da bismo time srušili Austro-Ugarsku,
svog glavnog i večnog neprijatelјa. Tako bismo stvorili najjaču državu na
Balkanu i primorali Bugare i Arnaute da uvuku rogove. Eto tako su nam se,
kao što vidiš, poklopili životni interesi.
Lepo i vešto ste iskombinovali te interese! Vešto! A sve svečanim
deklaracijama u ime našeg bratstva, u ime troimenog a jednog naroda koji se
već četrnaest meseci čereči bajonetima i zubima kolјe... I čemu se ti sutra
nadaš, u šta se uzdaš u toj Jugoslaviji, Vukašine?
Uzdam se u vreme i razum. U progres. Uzdam se u potomke.
Opet u ideale. Nema šta, sve jake garancije!
Da nastane jedna nova lјudska zajednica, potrebni su vekovi, Živojine. Ne
smemo o tome da mislimo preko nišana.
Sad mi je jasno što si i u opoziciji ostao sam. Sa takvom nadom i tako
izmišlјenim cilјem, tebe danas niko ne može ni da sledi.
Znam. Zato sam i proglašen izdajnikom n isplјuvan za svoja najiskrenija
uverenja.
Istinu da ti kažem, kad sam čuo da si u Skupštini zastupao predaju istočne
Makedonije Bugarskoj, to me zaprepastilo i ogorčilo.
E, to je ono što me baca u očajanje. U tome je i težina, da ne kažem i
bezizglednost našeg, srpskog položaja. Kad i nas dvojica noćas nismo
istomišlјenici, kako ćemo svi mi zajedno, a i drugi, da se složimo u traženju
izlaza u ovom bezizlazu?
Vojvoda Mišić ćuti i razmišlјa o večerašnjem sukobu sa Putnikom, pa
kaže:
I ti smatraš, kao i Putnik, kao i Pašić, kao svi političari, svi vi intelektualci,
ćorava vam strana svima, da narod treba i od naroda spasti. Neka vam je na
čast takva pamet i takva politika! Pa ovom narodu, sa vama na čelu, odista
nema spasa! Nema!
Jeknu, ode do prozora i zagleda se u mrak. Vukašin Katić uplašen
Mišićevim stavom ustade, želi da ga zamoli da ovaj razgovor ponovo započnu
i drukčije vode; zna mu karakter, boji se razlaza s njim. Prošeta po sobi, stade
mu iza leđa i poče tiho, gotovo šapćući:
Ja sam, Živojine, čitavim svojim životom u nekoj opoziciji. Uvek sam
svoje misli i osećanja dovodio do kraja. I svoje i tuđe isterivao sam na
svetlost. Na oštrine razuma i ivice savesti. Na ili-ili... A postigao sam, kao što
malopre reče, da sam ostao sam.
Vojvoda Mišić se okrenu i strogo mu se zagleda u oči.
To je ono... Dok sam imao jaku veru u svoje ideale, mogao sam da budem
i sam. Čak sam i iz usamlјenosti crpao snagu da istrajem. A sada me strah...
Od sebe, najviše. A ne mogu da) se promenim. Ne mogu da se prilagođavam.
— Vidi mu začuđenost na licu, pa se zbuni. On mu priznaje svoju
kapitulaciju. Oseća i neko olakšanje od toga i želјu za ispovešću pred
čovekom koji to zaslužuje, pa reče uzbuđeno: — Poražen sam, Živojine. A ne
znam gde sam toliko pogrešio. Osim razlaza sa ocem i što sam delao po
uverenju.
Vojvoda Mišić ga prekide odlučno:
Sa znanjem i iskustvom koje imaš, kako si mogao da veruješ da se na vlast
dolazi pameću i vrlinama? Zar ni na Sorboni nisi naučio da se vlast
lukavstvom osvaja, a sablјom i lažima čuva?
Na tu istinu neću nikad pristati.
Vukašin se pokaja što je u ovakvom času i započeo razgovor o sebi. On se i
inače ne ispoveda. Sve što ga u životu lično mučilo i pred najbližim
prijatelјima pretvarao je u opšti problem, u stvar načela i ideja o kojima treba
raspravlјati objektivno i bez razlivanja ličnih osećanja. Pa nastavi:
Ako saveznici dobiju rat, a dobiće ga po svemu, mi ćemo opet biti meću
pobednicima.
Ja u to više ne verujem. Nema nijednog dokaza da se Srbija meću takvim
pobednicima može naći.
A ja ne verujem da se i ratnom pobedom rešava naš nacionalni problem.
A šta nam treba drugo osim mira i slobode?
Osećam, Živojine, da i za rat i za mir treba imati drugu pamet i drukčiju
moć no što je naša. Treba nam i drukčija hrabrost no što je imamo.
I kako ti misliš da se možemo spasti?
Ako ne razlikujemo ratnu pobedu od istorijskog spasa, mislim da ćemo se
teško spasti. Ovakvima kakvi jesmo, ko zna da li spasa ima.
Otkud tebi mišlјenje da ovom narodu nema spasa? — vojvoda Mišić
podiže glas.
Mi smo, Živojine, vrlo nesrećan narod. Po tlu na kome smo, po istoriji,
osobito po neprijatelјima koje smo imali i koje imamo. Jer narod stvaraju i
njegovi neprijatelјi. I mnogo smo zakasnili za ovaj vek. A pretovarili smo se
cilјevima.
Pretovarili smo se politikom! — pognu se i ode na kraj duge, prazne sobe
sa golim trpezarijskim stolom i plehanom furunom koja se zagasila. Poćuta
tako, poguren i namršten, pa naglo upita:
Misliš li da sada treba da se povučemo na Kosovo?
Mislim da moramo.
A kad nas poteraju sa Kosova? Kad saveznici ne stignu da nas spasu?
Opet nam je jedino da idemo ka njima.
Dok je ijedan Srbin živ. Je l' tako? To je taj naš istorijski spas!
U istoriji se, po mom mišlјenju, ne opstaje ratnim pobedama.
Nego?
Traje se cilјevima mira. — Vukašin ne sme da dorekne. I Mišić ćuti. Boje
se da jedan drugome kažu sve i obojica misle o istom: pred najtežim i za
najteže u životu čovek je sam. Za takvu muku života nemamo ni brata ni
prijatelјa. Prozori se zatresoše od neke bliske eksplozije. Vukašin se odluči da
sprovede svoju nišku nameru:
Ja sam, Živojine, odlučio da stupim u vojsku, u puk u kome se moj sin
borio. Osećam da je to sada jedino što mogu korisno da činim u ovim danima.
Da ratuješ?
Da. S puškom, u rovu.
Dockan. Dockan, Vukašine. Sad je najpoštenije da budeš što si bio. I tvoj i
moj rov nisu u vojničkom rovu.
Živojin Mišić izgovori to sa sigurnošću u kojoj je bilo i lakog prezira, pa
Vukašin Katić zaćuta sa osećanjem još jedne svoje uzaludnosti.
 7

22. oktobra, ujutru:

Francuskom poslaniku Ogistu Bopu, Kralјevo (otvoren telegram)

Ona1 koju ste pomagali četrnaest meseci, teško obolela. Brza pomoć može
popraviti stanje. Telegrafišite hitno prijatelјima. Pariz. Jovan Jovanović.

22. oktobra, podne:

Francuskom poslaniku Ogistu Bopu, Kralјevo (otvoren telegram)

Molim, ponovite u Pariz da pošalјu pomoć našoj bolesnici kojoj nije dobro.
Jovanović.

24. oktobra, ujutru:

Francuskom poslaniku Ogistu Bopu, Kralјevo (otvoren telegram)

Naša bolesnica temperaturu 40°. Kažite molim vas De Grau da pohita sa

engleskim lekovima. Jovanović.

24. oktobra, uveče:

Francuskom poslaniku Bopu, Kralјevo (otvoren telegram)

Stanje neprestano onako isto ozbilјno. Bolesnica moli za pomoć Pariz,

London. Ne stigne li u pitanju je svaki čas. Jovanović.

25. oktobra, ujutru:

Francuskom poslaniku, Kralјevo (otvoren telegram)

Nadamo se i čekamo. Jovanović.

Komandant austrougarsko-nemačke armijske grupe, feldmaršal Makenzen,

komandantima svojih armija naređuje:

... Prema političkoj i vojnoj situaciji hitno je potrebno da se operacije protiv

Srbije završe... Svaki obzir prema stanovništvu treba isklјučiti.
 8

Obavešten od lekara i ađutanta da je vojvoda Putnik imao vrlo tešku noć i

da je tek u svitanje zaspao, pukovnik Živko Pavlović zamoli
prestolonaslednika Aleksandra n Pašića da sednica vlade i Vrhovne komande,
umesto u osam, počne u devet časova i to u sobi vojvodinoj u kojoj leži
bolestan.
Aleksandar mu klimnu glavom i nastavi da piše svoj proglas vojsci koji je
sinoć započeo u spavaćoj sobi sreskog načelnika, prekinuo u ponoć zbog
neuverenosti u njegovu sadržinu i u zoru nastavio, primoravajući sebe da
veruje u svoje reči:

... Junaci, neprijatelј danas drži veliki deo naše zemlјe. Ali, znajte, da to neće
biti zadugo. Bliži se dan kada će i nasrtlјivi Nemci, i izdajnici Slovenstva —
Bugari — gorko zažaliti što su ulazili u Srbiju. Naši moćni zaštitnici Rusi,
Francuzi i Englezi šalјu nam ogromnu pomoć — čitave armije. Nekoliko
njihovih divizija već su na našem zemlјištu i ušle na jugu u borbu sa
neprijatelјem. Svakog dana ta je pomoć veća i bliža i već je blizu vreme kad će
ona biti tolika da će se Bugarska naći u položaju koji je nama spremala...

Ruka mu stade, ispusti pero i kroz prozor se zagleda u maglu koja je pala
na Rašku i potopila je sa Kopaonikom: ne pišem li ja svoju abdikaciju?
Nikola Pašić, da izbegne svaki razgovor sa ministrima i oficirima iz
Vrhovne komande pre početka sednice, koje on i u normalnim prilikama
uvek izbegava jer ne želi da mu iko sazna mišlјenje o predmetu sednice i
odlučivanja, pa da mu posle bude teže da ga izmeni ili da ga se sasvim
odrekne ako mu se većina suprotstavi, pođe ka mostu preko reke Raške da ga
vidi narod koji kulјa ka Kosovu i oseti šta misle oni kojima je sada najteže. U
džepu mu je telegram iz Pariza koji je sinoć primio i jedino ga
prestolonasledniku Aleksandru pokazao. Francuska vlada zaklјučila „da je
igra u Srbiji završena“. Posle austrougarskog ultimatuma u otvorenom
telegramu grofa Bertolda, to je najteži udar koji mu je ikad jedan telegram
zadao. Kako će od sada da uverava narod i vojsku u spasonosnu pomoć
Francuske? Treba li sa okončavanjem francuske igre u Srbiji da se okonča i
njegova igra sa Francuskom? Treba li danas da prizna svoj poraz i podnese
ostavku ili da nastavi kao da taj telegram nije ni primio, da se uzda u Rusiju i
tom verom primora Francuze i Engleze da pomognu Srbiji?
Na razočaranje i beznađe, na to lјudsko, on nema pravo. Ničem ne koristi,
ničem. Sad treba sakriti dušu od svačijeg pogleda. Ljudi su kao psi: ako ih se
uplašiš, rastrgnu te.
Meštani ga pozdravlјaju skidanjem kapa, uplašeno zabrinuti i nemi, a
lelujavi, njemu nestvarni u magli. Otpozdravlјa im skidanjem šešira p želi da
sazna o čemu ćute, šta bi ovi lјudi kojima su deca i imanje najveća briga činili
u njegovom položaju. Jer otkad se bavi politikom i bori za vlast, on nikad nije
želeo da dela izvan osećanja, potreba i želјa one većine koju smatra narodom.
Otkad je voća radikalne stranke, nikad se nije zalagao ni za jedan cilј koji nije
cilј većine, nije ulazio ni u jednu bitku u kojoj većina ne bi učestvovala i
pobeda bila izvesna. Nјemu su i slobodna štampa, i razgovori sa protivnicima
kakav mu je Vukašin Katić, i poverlјivi lјudi i doušnici, svagda služili da sazna
šta o njegovoj politici misle baš ovi koji su mu narod, koji o najvažnijem ćute.
Motre ga kao ugrožene zverke. U četiri oka uvek su lјubazni i pokorni a
pritvorni, iskreni su jedino u izborima i kad su u gomili. A opaki i
osvetolјubivi kad su protivnici. U politici se sme sve i protiv svakog
pojedinca, ali nikad protiv njih.
I ženi koja prosipa lavor, i starici sa koritom u kapiji, i selјacima koji vode
goveda, skine šešir i lako klimne glavom. Pedeset godina veruje u
demokratiju, ali je tek poslednjih godina na vlasti shvatio da ona uvek manje
koristi onima nad kojima se vlada, a uvek više onome ko ume da vlada. Ali
kakvog značaja ima i to iskustvo, ako se više ni sa jednim iskustvom ne može
Francuska da vrati u igru za pobedu?
Naslanja se na ogradu mosta i zuri u mutnu, nadošlu Rašku u koju su,
pomisli, pre sedam vekova u nekoj muci gledali Nemanja i Stefan
Prvovenčani (i njegove mošti poneti u izbeglištvo!), a od njihovog vremena
sve se na ovoj zemlјi promenilo da bude isto. Isto, a opet je drugačije, kao što
ova mutna voda nije mutna voda Nemanje i Prvovenčanog. I njih su
izneveravali saveznici, ali ni njima čast i ponos sigurno nisu bili preči od cilјa.
I oni su ćutnjom skrivali dušu. I oni su se pred psima saginjali za kamenicu i
kad kamenicu oko sebe nisu videli. Ne može biti da je igra izgublјena,
gospodine Poenkare. Ne može biti.
Talas izbeglica ispuni most, prepoznadoše ga, stadoše i povikaše:
 Gledaj u nas, ne gledaj u reku, gospodine Pašiću! Vidiš li, vođo, dokle si
nas doveo? A kuda ćemo sa Kosova?
Lagano im se okrenu, skide šešir i lako im se pokloni, radoznalo zagledan
u građane koji nastavlјaju da viču:
Gde su ti saveznici? Ko će nas sad spasti?
On lagano podiže ruku i prst ka nebu, gleda ih pravo u oči i ćuti
nepomično.
Šta uradi sa Srbijom, zemlјa ti kosti izbacila?
U toga ogorčenog bradonju zagleda se zamišlјeno: sada doživlјava ono
zbog čega budale stiču pravo da preziru narod, da ga mrze što on ovako mrzi
svakog ko mu o sudbini odlučuje. Nikako. Narod prezire samo glupak, a mrzi
ga onaj koji ne ume da postupa s njim. Vidi kako se na mostu tiskaju i
meštani, izbeglička povorka izronila iz magle, zbila se, stala i sluša one koji
ga u njihovo ime grde, proklinju i prete mu. Oseti da je trenutak da progovori
i reče tiho:
Sve je tako kao što kažete. I zaslužio sam vaše kletve i psovke.
Šta to kaže? Kažite nam šta kaže! — viču lјudi van mosta, iz magle, i
tiskaju se ka njemu. On nastavi namerno tiho:
Da sam prošle godine primio austrougarski ultimatum i predao Srbiju bez
borbe, vi biste me raspeli kao izdajnika? Je l' tako, braćo i sestre?
Ćute. Žubori reka Raška.
Pa želite li da Nemcima ponudim kapitulaciju? Da se predamo Bugarima?
To mogu odmah.
Ćute i gledaju ga gnevno, zapanjeno, molećivo.
Još su spremni da ga slede, pročita im u pogledima. Igra nije završena,
gospodine Poenkare. Sporim, teškim pokretom skide šešir, pokloni im se
iskreno i pođe lagano tišinom, lupkajući štapom po kaldrmi, kroz gustu
maglu, ka kući u kojoj se smestio vojvoda Putnik. Beše odšetao od mosta
pedesetak koračaja kad ču za sobom uzvike:
Nećemo kapitulaciju! Živeo! Neka te Bog čuva!
Ne zastade i ne okrenu im se.
Izmučen gušenjem, iznemogao od razdirućeg kašlјa, vojvoda Putnik ne
može da ustane iz postelјe, pa ga kćerka Radojka, uz pomoć posilnog
Zarupca, u krevetu umiva. Koleba se da otkaže tu sednicu sa
Prestolonaslednikom i Pašićem. Ne želi ni sa kim da podeli odgovornost za
odluku koju mora da donese. Ničiji mu savet ne treba,. jer se ni oko čega ne
koleba. Ne slušaju mu se ministarska jadikovanja o stradanju naroda, ne
podnosi zabrinute političare i nesrećne ratnike. A ponižava ga to okuplјanje
vlade i Vrhovne komande oko njegove bolesničke postelјe, ti sažalјivi pogledi
teži su mu od svake mržnje. Oduvek, pa i sada, ono što mu najviše nedostaje
kod lјudi nisu hrabrost i pamet, no dostojanstvo i ćutanje.
Samoća mu treba, nikad mu potrebnija nije bila, u samoći bi ozdravio, u
samoći nijednu pogrešnu odluku ne bi doneo. A kako je krenuo iz
Kragujevca, ni tren samoće nije imao, i ni jednu zvezdanu noć. Tmuša i
magla, glib i prlјavština, nigde zvezdanog jata.
Tata, oni kucaju.
Reci da ne ulaze. Radojka, lepo mi očešlјaj bradu i kosu. Milorade, sve
moje stvari skloni i taj ćilim ispravi. Razmesti stolice.
Ruke mu, čini mu se, nisu još onako čiste kako voli da su, pa mu ih
Radojka još jednom opra sapunom i toplom vodom. S tako čistim rukama
oseti se bolјe, snažniji i ravnopravniji sa njima koji sa Prestolonaslednikom
pogruženo ulaze, pozdravlјaju ga tiho i sedaju na stolice oko njegove
postelјe, uza zidove male sobe. Samo im klimnu glavom i, kad svi posedaše,
on reče:
Počnite, Visočanstvo.
Prestolonaslednik Aleksandar:
Na Kosovu smo, gospodo. Svaki vojnik, svaki Srbin danas se kosovski
oseća: odlučuje nam se sudbina. Možda opet na vekove.
Pašić:
Jesmo na Kosovu, ali predlažem, Prestolonasledniče, da o carstvu
nebeskom ne raspravlјamo. Jer mi svakako nećemo u to carstvo.
Prvi ministar:
U našoj istoriji, gospodine predsedniče, postoje porazi koji su veći od
pobeda.
Pašić:
Tako misle guslari i pesnici. A narod ne živi od slave poraza.
Aleksandar:
Mi, naravno, ne želimo da umremo za carstvo nebesko. Međutim,
gospodine predsedniče, sasvim je nesumnjivo da mi, u ovim okolnostima,
možemo izgubiti rat.
Pašić:
 Možemo. Ako skrenemo s puta kojim smo pošli.
Svi prisutni gledaju u Pašića, a on se zagledao u svoje šake na štapu.
Aleksandar:
Molim vas, ko vodi zapisnik sa ove sednice?
Pašić:
Biće, Visočanstvo, najbolјe da svi vodimo. Onda će biti sve zapamćeno.
Predlažem da odmah čujemo izveštaj o stanju na bojištima. Pa bih zamolio
gospodina vojvodu Putnika.
Putnik:
Taj će vam izveštaj podneti pukovnik Pavlović (svi se mršte). On će vam
reći više od mene.
Aleksandar:
Gospodine pukovniče, izložite nam najbitnije činjenice o vojsci i frontu.
Pukovnik Živko Pavlović:
Najbitnija je činjenica o našem položaju da neprijatelј još nije ostvario
svoj ratni cilј.
Prvi ministar:
Pa šta mu je još preostalo, gospodine Pavloviću.
Pukovnik Pavlović:
Još dosta, gospodine ministre. Jer, uprkos dvostrukoj i trostrukoj
nadmoćnosti i napada sa tri strane, neprijatelј nije uspeo da nam opkoli i
uništi vojsku. A to je bio njegov osnovni ratni cilј. Glavninu vojske mi smo
sačuvali i povlačimo je na Kosovo.
Drugi ministar:
Izgubivši pri tom skoro čitavu državnu teritoriju.
Pukovnik Pavlović:
Da. Ali Vrhovna komanda je svojom, strategijom i taktikom ispunila sve
savezničke zahteve i naloge naše vlade. Mi smo možda mogli i drukčije rat da
vodimo.
Aleksandar:
Ostanite u svojim kompetencijama, pukovniče.
Pukovnik Pavlović:
Ostaću, Vaše visočanstvo. Ali se mora konstatovati druga bitna činjenica
ovog našeg ratovanja i sadašnjeg položaja. A ta je da saveznici nisu ispunili
nijedno svoje obećanje, pa time ni vlada svoje obaveze date vojsci. General
Saraj je potpuno stao sa svojim mlakim i strateški beznačajnim pokretom ka
Velesu. A juče nam je od našeg izaslanika u Solunu stigao telegram u kome
nam se javlјa da general Saraj smatra da smo izgublјeni i da on više neće
odgovarati ni na jedan zahtev srpske Vrhovne komande.
Pašić:
Gospodine pukovniče, o saveznicima ćemo posle, na kraju.
Putnik: O saveznicima treba govoriti na početku. Jer, ja sam se u odbrani
Srbije pokorio savezničkoj strategiji i vašoj politici, gospodine predsedniče.
Pašić:
O saveznicima i politici ja ću govoriti gospodine vojvodo.
Vojvodu Putnika počinje da hvata napad astme. Svi, osim Pašića, gledaju
u njegovo podbulo i bledo lice koje obliva znoj.
Aleksandar:
Nastavite, pukovniče. Saopštite nam stanje trupa i rezervi neophodnih za
rat.
Pukovnik Pavlović:
Od početka ovog poslednjeg napada na Srbiju, mi smo do današnjeg dana
imali oko sedamdeset hilјada mrtvih i toliko zaroblјenih i nestalih. Dezertera
je mnogo, i svakog dana, kako se vojnici udalјavaju od zavičaja, sve ih je više.
Vojska je ozbilјno rastrojena, moral je naglo opao.
Putnik, naprežući poslednju snagu, šapuće:
Vojska nam je oslabila... ali nije razbijena... Nije potučena, gospodo. A to
je činjenica koja nam garantuje...
Svi čekaju da vojvoda Putnik završi, ali on se stresa od kašlјa.
Pukovnik Pavlović nastavi tiho:
Najteže je sa ishranom vojske. Sledovanja smo opet smanjili na polovinu.
Sad vojnik prima samo četvrt kilograma hleba dnevno. A i za takvo
snabdevanje, mi imamo brašna najviše za deset do petnaest dana. Stupamo
na pasivno područje, gde se hrana ne može naći ni za vojsku, ni za toliki
narod koji se povukao na Kosovo. Sa puščanom municijom još ne stojimo
kritično, ali više nemamo granata ni za haubice, ni za brdske topove. O
stočnoj hrani da ne govorim. O bolnicama koje se povlače pred vojskom,
mogu samo zaćutati.
Pašić:
 I još poneko naše zlo treba prećutati, gospodine Pavloviću. Jer, i još je
gore no što rekoste, a može se i mnogo više da trpi no što predviđate. Niko ne
zna šta sve mogu čovek i narod za svoj život da učine. Te su nam rezerve,
gospodo, nepoznate i neiscrpive.
Aleksandar:
Imate reč i ne morate se pravdati, gospodine predsedniče. Mi se danas ne
sudimo. Mi tražimo izlaz.
Pašić:
Ja imam da kažem samo ono što svi znate, sa želјom da dođemo do sloge u
zaklјučku i rešenju. — Zastade. Putnika guši kašalј. I kad mu on klimnu
glavom, nastavi: — Smatram da je naša velika nesreća što nas ovih dana
izdade naš saveznik Grčka i što Rumunija još odbija da propusti ruske
korpuse na Bugarsku. Sa susedima Srbija nema i nije imala sreće nikada.
Stvari ne stoje povolјno po nas ni u Londonu i Rimu. Osobito u Rimu, zbog
našeg otpora da uzmu Dalmaciju. Englezi više brinu za Egipat no za Balkan
što je, sa njihove tačke gledišta, donekle razumlјivo. Rusi bi nas pomogli
svesrdno, ali im treba vremena, pa moramo biti strplјivi.
Neko od ministara promumla:
Zar to nismo, gospodine predsedniče?
Pašić:
Ja sam siguran: Rusija nas neće napustiti, bilo šta da se dogodi na našem
bojištu. Imamo veću brigu, gospodo. Sinoć sam primio iz Pariza jednu depešu
koja me prilično zabrinula. Francuska vlada smatra da je, kako to Francuzi
veselo kažu: „igra u Srbiji izgublјena“. Pa shodno tome, Saraj sa svojom
divizijom treba da se povuče ka Solunu. — Zaćuta. Putnik je smalaksao od
kašlјa, svi su pogledi uprti u njega, pukovnik Pavlović izađe da pozove lekara,
Pašić dodade: — Teško nam je Visočanstvo, ali moramo biti spremniji na još
teže.
Treći ministar:
Pa Francuska nas je izdala! U tom slučaju, mi smo gotovi!
Pašić:
Najvažnije je da mi Francusku ne izdamo. I moram da ponovim da treba
da joj ostanemo verni i svojom verom primoramo je da nas pomogne.
Treći ministar:
Ako tako moramo da zaslužimo spas, onda sumnjam da ćemo ga dočekati.
Aleksandar sačeka da lekar Putniku da injekciju adrenalina, pa progovori:
 Ja sam, gospodo, mišlјenja da u ovom času ne smemo nijedno svoje zlo da
prećutimo i nijednu opasnost da previdimo. Jer mi o sudbini Srbije
odlučujemo.
Pašić:
O sudbini, Vaše visočanstvo, nijedna vlada i nijedna komanda ne može da
odluči. Naše su kompetencije mnogo, mnogo manje i moći skromnije. Dajte
da se složimo što nam je u moći da činimo.
Pukovnik Pavlović:
Težina našeg položaja i jeste u tome što su nam moći sasvim male, a
odgovornosti ogromne. Sad se ne sme ni jedna pogreška da učini.
Pašić:
Sad se ne sme samo jedna pogreška da učini.
Aleksandar:
Koja, gospodine predsedniče?
Pašić:
Kapitulacija, Vaše visočanstvo.
Pukovnik Pavlović:
Nјegovo visočanstvo je u pravu kad kaže da mi sada o sudbini srpskog
naroda odlučujemo.
Pašić:
Nemojte, molim vas, preterivati sa našim odgovornostima i pravima. Bog,
pukovniče, Bog o sudbini Srbije odlučuje. Bog i njegovi veliki pomoćnici na
zemlјi čiji međusobni interesi, na našu sreću, nisu uvek i u svemu saglasni.
Pukovnik Pavlović:
Ako je samo tako, onda je naš položaj bezizgledan.
Pašić:
A ja smatram da za čoveka, a pogotovo za narod, nema bezizglednog
položaja. Ima samo veće i manje muke da se istraje na pravom putu.
Ostali ćute i gledaju preda se.
Aleksandar:
Ja vam, gospodo, postavlјam direktno pitanje: kako da se spasemo sa
Kosova? Gde vi vidite izlaz ako saveznici ne stignu za nekoliko dana?
Putnik šapuće:
Izlaz postoji i spas postoji za svakog ko ima veru.
 Prvi ministar:
Za tu veru lјudima je danas potreban i neki dokaz, gospodine vojvodo.
Putnik:
Za tu veru ne postoje javni dokazi. Oni su u nama. Samo ih slab duh ne
vidi.
Drugi ministar:
Ako hoćemo istini da gledamo u oči, sad je, gospodine vojvodo, mnogo
više onih koji u sebi nemaju dokaze da nam ima spasa.
Putnik:
Onda ih treba primorati da u sebi pronađu razloge.
Prvi ministar:
Mislite na preke sudove, na strelјanja po kratkom postupku koja se na
našim raskrsnicama vrše po vašoj naredbi?
Putnik:
Mislim i na preke sudove o kojima sam izdao naredbu. Ako je lјudima
lakša izdaja i poraz od napora za pobedu... treba ih i poslednjim strahom
uplašiti od izdaje i poraza.
Treći ministar:
A da li vi, gospodine vojvodo, pretpostavlјate kakav je mučan i
demorališući utisak u narodu i vojsci od tih vaših drakonskih mera za
tobožnje podizanje borbenog duha?
Putnik:
Pretpostavlјam, znam... A vi biste, gospodine ministre, mnogo više učinili
za narod i vojsku... ako biste se više pobrinuli za ishranu i organizaciju
povlačenja, no što se vi i cela vlada brinete.
Aleksandar, povišenim glasom:
Mi smo opkolјeni, i molim vas, gospodo, da se sada međusobno ne
optužujemo. Nemci su osvojili Kruševac, Bugari Kačanik. Arnauti im u
masama prilaze. Ostaje nam samo Crna Gora, ali ona ne može ni sebe da
brani, a kamoli nas. Ako saveznici brzo ne stignu, a po svemu, to se neće
dogoditi, mi za desetak dana moramo napustiti Kosovo. Pitam vas: kuda
ćemo?
Putnik:
Ka saveznicima, Visočanstvo. S njima se moramo sjediniti. Svim snagama
moramo se probiti sa Kosova ka Skoplјu i Bitolјu. I stvoriti sa saveznicima
zajednički front.
Treći ministar:
Posle francuske odluke koju nam saopšti predsednik, možemo li to,
gospodine vojvodo?
Putnik:
Moramo da možemo... Neka vlada čini što joj je dužnost, a ja ću generala
Bojovića poslati na Kačanik sa zadatkom da ga povrati i otvori prolaz ka
Skoplјu. A i Stepa će sa Drugom armijom udariti na Bugare i omogućiti
proboj ka Skoplјu i Bitolјu.
Treći ministar:
Ne čini mi se da je u tome naše rešenje. Ja ponovo pitam: kuda ćemo
tamo kad Francuzi odlaze? I kako da se sjedinimo sa saveznicima kad nas oni
neće? Kad su nas izigrali i ostavili da nas Makenzen i Bugari satru na Kosovu.
Pašić:
Nemojte se sad ni na koga lјutiti, molim vas. Mi moramo primorati
saveznike da nas prihvate. Da nas ne ostave. Treba ići k njima i verovati u
njih kao da su nam najverniji. Ja, na žalost, moram govoriti jedno isto: treba
ih našom verom obavezati da nas sasvim ne iznevere i potpuno ne napuste.
Četvrti ministar:
Slažemo se, gospodine predsedniče. Ali, ako nam ne uspe da se probijemo
ka Skoplјu i Solunu, šta ćemo tada? To je pravo pitanje na koje već danas
moramo odgovoriti.
Putnik:
Čovek ne može da učini ništa u šta ne veruje da može učiniti.
Pašić:
Vojvodo, ne naprežite se toliko. Klimnite glavom s čim se slažete.
Putnik šapuće:
Nećemo propasti sve dok se borimo. Rat gubimo samo ako na Kosovu
kapituliramo. Gospodine Pavloviću, molim vas... otvorite i drugi prozor... Sve
snage kojima raspolažemo... u proboj iz obruča... kroz Kačanik ka Skoplјu... i
Solunu...
Poslednje reči ne čuše mu svi ministri. Pašić klimnu glavom. Aleksandar
gotovo šapćući zaklјuči sednicu usvajanjem Putnikovog stava, zamoli Pašića
da uputi savezničkim vladama nove molbe za pomoć i uveri ih u spremnost
Srbije da se bez obzira na žrtve sa njima bori do konačne pobede, pa se vrati
u svoju sobu i završi proglas vojsci:

Junaci! Da dočekamo taj slavni dan kad ćemo neprijatelјima da zadamo

strašniji udar no onaj što ga lane zadasmo Austrijancima, potrebno je da vi
istrajete još neko kratko vreme u našem junačkom otporu. Znajte, vojnici, da
ste svakog trenutka bliži pobedi koja će vaše napore i vaša žrtvovanja krunisati
novom slavom.

A Pašić, pored mera za izgradnju i obezbeđenje puta za povlačenje preko

Debra ka Ohridu, predloži vladi da donese i ovu odluku: pošto će neprijatelј
uskoro zauzeti manastir Studenicu, nalaže se ministru prosvete i vere da
mošti prvog srpskog kralјa Stefana Prvovenčanog izvadi iz studeničke kripte i
prenese ih u Pećku patrijaršiju. Putnik na to klimnu glavom, neki ministri se
pobuniše.
Ne skrnavimo svoje svetinje, gospodine predsedniče. One su pet vekova
odolevale turskim zulumima.
Ako sa sobom vodimo decu, zašto i svete mošti da ne ponesemo? Neka se
zna: neprijatelј je osvojio srpsku teritoriju, ali nije osvojio naše biće. Mi sa
sobom nosimo svoje knjige i svetinje, nosimo svoj duh — završi Pašić, lagano
ustade i sa ministrima izađe u maglu.
 9

Otkako su krenuli iz Mataruške Banje i zaglavili se u koloni volovskih

zaprega i bojne komore, konačeći pored Ibra u automobilu, noćima koje su
još duže od onih u „magacinu pokojnika“ valјevske bolnice, Olga je zanemela
od tuge za Milenom i od neizvesnosti u koju se lako, nepromišlјeno uputila
sa malim, tuđim detetom u naručju. Pa rastanak i razgovore sa Milenom
neprestano preživlјava i dubi sećanjima na neke njene reči i Bogdanovo
prekorno ćutanje dok su ona i Vukašin prilazili automobilu da pođu ka
Kralјevu, a pas preko puta zaletao se u plot na njih dvoje, lajući razbesnelo. I
kad zadrema, nju bude Milenine reči „Ja, tata, ne mogu da pođem sa vama“.
Zar je ona stvarno morala i u ovu pogibiju da sledi Vukašina i ovako spasava
u sebi ono što opet podgriza sećanje na Mihajla Radića i slučajni susret sa
njim kada je odlazio iz Niša? Tugu joj nanosi gotovo neprestana kiša i magla
Ibarske klisure i sumor Kosova, a česta umiranja bolesnih žena i dece,
ranjenika i staraca u jarkovima pored puta i zagašenih vatara na bivacima —
ispunjavaju je sve mučnijom strepnjom, sve jače je boli kajanje što se rastala
s kćerkom. Možda su se rastali zasvagda. Kako je mogla da je ostavi?
A pešaci, koje prelaze i prskaju blatom, ispraćaju ih sa mržnjom i zavišću
što se voze automobilom. Da za tu krivicu bar donekle opravdaju sebe, oni su
automobil napunili decom zagublјenom na konačištu ili uz put uzimanom od
iznemoglih majki. Ali joj ta dobročinstva ne donose utehu, a unezverenost i
česti jecaji dve polubose devojčice što joj drhture uz noge, sedeći na podu s
glavicama kupusa u naručjima, a neće da prime ni komadić čokolade, tako je
potresaju da joj dođe da iziđe iz automobila i nastavi pešice lapavicom koja se
ledi. I učinila bi to sa malim Životom uvijenim u ćebe, da on od jutros ne
plače i kenjka, možda nazebao i bolestan, pa mu od tog straha svakog časa
pipa čelo i vrat da proveri ima li temperaturu. A ima još samo dve flaše mleka
sa sobom. Mile nekim pustim goletima, nigde sela, a ako i vide poneku kuću,
šofer se iz njih vraća praznih ruku; nemaju više šta da prodaju. Kako se
usudila da krene u ovu izgibiju sa bebom koju je primila da bi je spasla baš
ovoga što sada preživlјava, šta će reći onoj nesrećnici Kosari ako se završi rat,
ako se nekad vrati u Beograd? A Vukašin je i sada više sa sobom no sa njom i
više u svom no u zajedničkom.
On oseća na potilјku Olgin prekoran pogled. I kako dublјe ulaze u Kosovo
i sve se sporije primiču Prištini, njeno ga ćutanje nesnosnije pritiska i smeta
mu o drugom da misli. Zna da ga ona svojim ćutanjem prekoreva što je
pristao da Milena ostane u Prerovu, pored Aćimove samrtničke postelјe. Na
trenutke i sam pomišlјa da se Mileninoj odluci malo suprotstavlјao, da je lako
pristao da ona izvrši njegovu dužnost. Ali posle svakog mrtvaca ili bolesnika
koga vidi u jarku, gledajući izbeglice koji se vuku blatnim drumom ogrnuti
pokrovcima, šibani ledenim vetrom koji kišu od podne pretvaraju u lapavicu
i sneg, on poveruje da je Milena pametno postupila što nije pošla s njima.
Ona će se sigurno spasti u Prerovu, kamo sreće da je i Olga ostala s njom. A
ćuti o tome zato što ona tako odbojno ćuti. U sebi oseća da mu je otac umro i
kao da mu je nešto od toga lakše: bar ga je smrt spasla ropstva. U Prerovo —
više nikad. Iz tog groblјa u trnjaku, otišao je zasvagda. Izgnao se. Nije li ovo
izgon i iz Srbije? Kuda će i šta će ako se ne probiju ka Bitolјu i sklone u
Grčku? Posle toliko različitih pogleda koje imaju o opstanku i budućnosti
Srbije, teško će on i Mišić i dalјe biti prijatelјi kakvi su bili.
Mišić će se sigurno promeniti prema njemu: još nije poražen. Te proklete
ideje, ti rovovi u glavi! Nije trebalo da bude onako uporan kad i inače nije
više čvrsto uveren da je povlačenje na Kosovo, ovo bekstvo ka saveznicima
koji nas neće, onaj pravi spasonosni put narodu koji svojom povratnom
selidbom na Kosovo preživlјava teže stradanje no što ga je imao pre dva veka
sa patrijarhom Čarnojevićem, kad je iz Kosova i Metohije od Turaka bežao
preko Dunava, ka Rusiji. Da li je nama Rusija, ta naša večna uzdanica, i na
jugu, i na svim stranama sveta? Bežimo li i sada ka njoj za isto, staro
razočaranje? I opet pored ravnodušne Evrope, koja nas nemilosrdno goni i
ostavlјa da poskapamo u drugoj, isto večnoj obmani da smo i njeni. Jer smo
hrišćani, jer verujemo u slobodu i demokratiju, jer smo joj granica koja zbog
nje strada zato što svesno, sa najvećim žrtvama pristajemo da joj budemo
granica...
A šofer sve češće staje i gasi motor: nabujali potoci i Sitnica plave Kosovo
polјe, ispresecali drum, odneli manje mostove, sasvim usporili, pa u reci blata
i prekinuše reku lјudi, zaprežnih kola, vojske, bolnica i austrougarskih ratnih
zaroblјenika, koja iz Ibarske klisure i Toplice teče ka Prištini i Prizrenu. U
sumraku od snežne vejavice, pred izlivenom Sitnicom koja je odnela most,
automobil se konačno zaglavi u začelјu bolničke kolone u koju su upali i
francuski avijatičari sa svojim aeroplanima na trakterima. Aeroplane lјulјa
vetar, pa se Vukašinu čini da će te ružne naprave koje svojim izgledom bedi
bežanije dodaju nešto smešno i besmisleno, svakog trenutka poleteti. Izađe iz
automobila u jaku vejavicu, skloni se u zaklon iza njega, uplašeno zagledan u
niz kola zaustavlјenih u vodi. Ne postoje nikakvi izgledi da ih mimoiđu i
probiju se napred. U oplavlјenom polјu koje će se noćas zalediti zavejaće ih
sneg.
Duško! Sine, Duško! — protrča žena koja od Ušća doziva sina.
 10

Oslonjen na trakter sa aeroplanom, Bora Pub sa zlobom posmatra

gospodina sa krznenim okovratnikom pored automobila: mnogo više no na
bojištu gde se gine, smeta mu neravnopravnost u stradanju na putu ovog
bezglavog bežanja u srpsku majku majčinu. Ovaj elegantni gospodin, ako nije
ministar ili član Državnog saveta, onda je liferantski pacov, jedan od onih
patriotskih lopova koji će Srbiji krvavo da naplati ovo cupkanje na vejavici.
Dovolјno je videti samo jednog ovakvog Srbina i Srpkinju mu, pa se popeti na
prvi tavan i sačekati Nemce. A takvih je na stotine video od Beograda dovde.
Otadžbina je nepravednija i od boga. Vejavica mu zasu oči i on njoj i
gospodinu u dugom i sivom kaputu okrenu leđa, grčeći se u mokrom šinjelu
kome su se smrzli rukavi, peševi i donji kraj, pa se oseća kao da je u nekoj
ledenoj korubi; da mu se ne smrznu promočene cokule, korača ivicom
druma, napred-nazad, kao da maršira. Vetar drma aeroplanska krila i pišti u
njegovom skeletu. Ko će u ledenoj reci noćas da opravi most? Hilјade žena,
dece i ranjenika smrznuće se na ovoj mećavi. I on će meću njima osvanuti
kao jedan posran Sneško Belić. Da bar Dušanku nađe, pa da se zapletu i
zajedno smrznu.
Gospodine Pub, morate pronaći vašu pionirsku četu da opravi most. Ako
ovde zanoćimo, mi ćemo pomreti na ovoj vejavici — obraća mu se major
Vitra, komandant francuske avijatičarske eskadrile koja je branila Beograd,
mešajući francuski sa ponekom srpskom rečju.
Taj vam zahtev može ispuniti jedino maršal Žofr, gospodine majore. A
možda i gospodin Poenkare, ako je sentimentalniji.
Ne razumem vas, gospodine naredniče.
Kako me ne razumete, gospodine majore? Pa mi smo ovde stigli idući u
susret francuskoj armiji.
Srpska govna! Govna! — viče major na srpskom i odlazi.
Govna su francuska, gospodine majore — mirno i na francuskom
odgovara mu Bora Pub i nastavlјa da maršira i zagreva noge.
Gospodine naredniče, zašto nešto ne preduzmete da se noćas izvučemo iz
ovog ledenog pakla? — obraća mu se major Tolbridž, komandir engleske
mornaričke baterije koja je učestvovala u odbrani Beograda, mešajući
engleski, francuski i srpski.
Od ovog kosovskog potoka, može vas spasti samo lord Kičener sa svojim
krstaricama. Ja sam srpski đak-narednik, gospodine majore — zadovolјan što
je i njega sredio na savezničkom jeziku, Bora Pub nastavi brže da korača
pored aeroplana koji se tresu i hukte na vetru.
Taj vam vic nije uspeo, gospodine naredniče — naknadno mu dobaci
major Tolbridž.
Znam, gospodine majore. Smrzo mi se mozak čekajući englesku pomoć.
Bora Pub zna da ovako ne sme da razgovara sa savezničkim oficirima, ali
mu se smučilo ozbilјno zastupanje srpske Vrhovne komande pred francuskim
avijatičarima, engleskim mornarima i ostalim savezničkim vojnim misijama,
ta diplomatska izigravanja, intendantska i hohštaplerska previjanja koja vrši
kao dužnost posle rasformiranja ostatka svog puka po povlačenju iz
Beograda. I to zato što se među nižim oficirima Odbrane Beograda nije našao
niko nepotrebniji komandi, a sa većim znanjem francuskog jezika, od
njegovog gimnazijskog. Kakvo unapređenje za odbranu Beograda! Nervira ga
ta saveznička gospoda koja u ovom srpskom sunovratu neprestano zahteva
red i organizaciju, a istovremeno žali te strance zbog sasvim besmislene
sudbine: zlopate se i ginu za nekakvu Srbiju. Zbilјa, za čije babe zdravlјe
crkavaju ti lјudi u ovim sitničkim barama, na kosovskom vetru? Taj apsurd
njihove sudbine, i Dušanka, još uvek ga sprečavaju da se presvuče u selјačke
krpe i krene ka Beogradu. Da hajdukuje u njemu.
Danju po tavanima i podrumima, a noću kod porodičnih Beograđanki
koje se plaše da spavaju same. Šta li se zbilo sa Šuntom Zlatiborcem? Da li je
saznao da je odlikovan Karađorđevom zvezdom? Možda ta erska sotona na
belom konju još uvek po Beogradu svira pojutarja i juriše.
Od obale Sitnice vetar raznosi zapomaganja žena i vrisak dece. Nekoliko
pucnjeva. Muški jauci, psovke. Jeka gusala. Opet onaj suludi Perun što je uz
Ibarsku dolinu guslao jašući na konju i pevao uveselјavajući francuske
avijatičare. Epska sprdnja! Vejavicu stamnjuje sumrak.
Zavlači se pod trakter da se malo skloni od vetra i čučeći popuši cigaretu.
Utroši nekoliko žigica dok je pripali. Da li je Dušanka prešla tu popišanu
Sitnicu? Od jutra je nije video. Tu svoju jedinu ratnu pobedu. Svoj povraćen
Beograd. Jeste to i smešno, i žalosno, i na samom kraju besmisla, ali zbog nje
bi preplivao i Sitnicu noćas, sa njom bi zanoćio na ovoj mećavi, mogao bi s
njom u ovu baru što se ledi. To je ono. Drugovi su mu izginuli, dobro je što u
ovom krklјancu nema kome da ispriča kako se sa dezerterskom dušom
zatelebao usred ratnog sloma. Samo je Tričko za to sposoban! Ne. Nije
banalno, iako na to liči. To je onaj ludi ulog na ratnom ruletu, kad je svoj
poslednji pijani žeton stavio na Dušanku i dobio. To je onaj pravi,
veličanstveni slučaj koji stvara sudbinu, u šta veruje otkad je počeo da misli.
Sve se zbilo nenadano i slučajno, baš kako je pre rata — kad je to bilo? — i
želeo da sretne devojku, verujući zbog nečeg da lјubav jedino slučaj i donosi.
Te noći pred povlačenje iz Kragujevca pio je da se toliko opije i tako zaspi
pa da se tek probudi kad Kragujevac bude okupiran. Rat se okonča, a on nije
izdajnik. Sitna, bedna podvala! Ali tada nije mogao junački da dezertira, još
mu je u ušima pištalo od nemačkih granata na Dorćolu, a vetar mu je donosio
onaj slatkasti smrad štedita i leševa sa tašmajdanskog groblјa. Kad je onako u
duši popišan lunjajući da nađe skrovito konačište nabasao u ambulantu
kragujevačke bolnice i navalio da se davi sa dvema sasvim treznim
Škotlanđankama, dobrovolјnim bolničarkama, i čuo žensku viku —
„Razbojnici! U pomoć! Jao, bože, zar su ovo lјudi? Jao, lјudi, zašto ste lјudi?!“
— od poslednjeg jauka žmarci ga i pijanog podišli, čula se dva pucnja, on se
izvinio Škotlanđankama i potrčao ka pucnjavi i ženi koja je vikala:
„Razbojnici! To su teški ranjenici, ostavite ćebad, krvnici!“ Straža je pojurila
za njima, a u mraku žena je grdila sav lјudski rod, kazujući lekarima i oficiru
da su plјačkaši oplјačkali ćebad i čaršave sa teških ranjenika i odneli sve što
su im pod jastucima našli. „Ne plačite, Dušanka. Plјačkaši su bili lakši
ranjenici. I ja vam ponovo kažem: ne treba lјude ni grditi, ni prezirati, ni
ubijati! Prosto, ne treba imati nikakva posla s njima, draga dušo!“ Prišao je
bliže da vidi tog pametnog Rusa, kome je žena kroz plač govorila: „To nije
istina, doktore Sergejev! Nije!“ To je istina, govorio je u sebi on, Bora Pub,
nepotresen skidanjem ćebadi sa teških ranjenika, ali uzbuđen izlomlјenim
jecajima te bolničarke što je pucala u plјačkaše, pa pošao za njom u
kancelariju upravnika bolnice i na svetlosti sijalice najpre se začudio nekom
licu koje je sušta blagost i vedrina, a pucalo je u plјačkaše ćebadi. Onda je u
tom priviđenju prepoznao Dušanku iz niškog parka. Od prvog njenog pogleda
počeo je da se trezni i podseća je na njihov letošnji susret i nedolazak na
zakazani sastanak. Ona mu se svesrdno osmehnula i rekla: „Pa kako sam,
čoveče, mogla da vam dođem na sastanak, kad sam bila zalјublјena?“ ,D jeste
li i sada zalјublјeni?“ „Nisam onako kao u Nišu“ „Časna reč?“ „Kakvo vam je
ime naredniče?“ „Zovu me Bora Pub“, „Vi ste adut?“ „Zavisi od igre“ „Znam
sve igre“ „Tata vam je vlasnik kockarnice?“ „Tata mi je oficir. Ali volim sve
igre na sreću“ ,D ja ne verujem u sreću, ali volim igre“ „A patite li kad
gubite?“ „Patim. Patim i nastavlјam da igram“ „I ja... Kad gubite, je l'
sumnjate u partnere da kradu karte?“ „Verujem bez dokaza“ „Stvarno?“ „Da“
„Divno. Vi ste, Boro, pravi... kockar.“ Tad je već bio trezan, nije se vratio
Škotlanđankama i u zoru je bez kolebanja krenuo u povlačenje, nastojeći da
kolona stranaca o kojima brine bude blizu Dušankine bolnice, ili bar da
konače u dogovorenim mestima. I posle onog prvog razgovora o igri, više
nikad nisu ispitivali i jedno drugom proveravali osećanja. Već sutradan,
pešačeći po kiši ka Kralјevu, oni su se u svanuće našli da se zaštite jednim
šatorskim krilom, razgovarali kao da se poznaju godinama, a uveče grlili i
milovali kao da su verenici. Desetak noći proveli su zajedno na bežanijskim
bivacima ali su se u lјubavnim nežnostima zaustavlјali pred najvećim
uzbuđenjem; on zbog prlјavštine, ona zbog straha oko njih. A on prvi put u
lјubavi oseća i slobodu koju je imao samo sa ženama koje nije voleo. Ta
devojka što ga letos u Nišu uznemirila pa ispunila tugom, za tri-četiri
zajednička dana u povlačenju, prosto ga pokorila svojom snagom i klonulog i
zgađenog na rat podigla nekom nadom, jednostavno kao zdravlјe i smeh. Bez
banalnog uzdaha i bez ijedne patriotske fraze o „svetim dužnostima“ prema
otadžbini, koja su mu ogadila i bolјe lјudske vrline. I postala mu je sve što je
izgubio a jedino što je zadobio u ratu.
Duško! Sine, Duško!
Da li je prešla tu posranu Sitnicu, reku koja ga zbunjivala svojim imenom
otkad je prvi put saznao za nju čitajući Kosovski boj, pa je v pismenim
zadacima često grešio pišući joj početno slovo kao da je obična imenica?
Kako preći tu ledenu sitnicu? A zašto je i prelaziti? Biće zaroblјen ili ubijen,
smrznuće se i crknuti i na levoj i na desnoj strani te sitnice. Sa Kosova se
nema kud. Mokre noge mu trnu od hladnoće, ugasi pola cigarete i polovče
gurnu u gornji džep bluze, pa se izvuče ispod traktera da trčkara lapavicom
koja se ledi i gasi u sutonu. Pucao bi u tog suludog guslara koji ječi iz
mećave.
Sudari se sa gospodinom koga je gledao pored automobila i prepoznade
Vukašina Katića, seti se večere u Kragujevcu uoči odlaska na front, obradova
se:
Vi ste Ivanov otac?
Jesam. A vi ste... njegov drug?
Ja sam onaj Bora Pub koga ste vi jedne večeri utešili što su mu selјaci
sekirama ubili oca... I konju odrubili glavu. Ako niste zaboravili onu večeru u
Kragujevcu?
Kako bih, zaboga, Boro, zaboravio tu večeru? Zapamtio sam svaku reč
vaše priče o ocu... Mnogo, mnogo se radujem što vas vidim — Vukašin ga
zagrli i zadrža u naručju, kao da ga štiti od vetra i zagreva smrznutog, sve dok
Bora Pub, i sam uzbuđen ovim zagrlјajem, to shvati i upita:
Piše li vam Ivan?
Pisao dok je mogao. Moram vas odmah povesti da vas vidi moja žena —
uzima ga podruku i vodi ka automobilu.
Bora Pub je malo razočaran što se Vukašin Katić sada vozi automobilom.
 11

Na mestu gde je bio most na obali Sitnice, koja je poplavila polјe i drum i
zaustavila kolonu zaprežnih kola punih teških ranjenika, srpskih
dobrovolјaca iz Austro-Ugarske koji nisu smeli da ostanu u bolnicama i budu
zaroblјeni od „svojih Švaba“, Perun sa konja gusla i peva, ali često prekida da
zgreje ruke. Dušanka sluša njegovo pevanje i brine za Boru na ovoj mećavi;
kleči u volovskim kolima pored doktora Sergejeva koji ima zapalјenje pluća i
pokušava da mu šatorskim krilom zakloni glavu od vetra i snega.
Pustite, Dušanka. Neka sneg pada na moju glavu. Neću umreti u blatu i
prlјavštini... Zemlјa će biti bela i čista. Samo mi vi tako držite ruku, dok vam
sasvim ne bude hladna.
Ma ne bojte se, doktore. Mi ćemo večeras stići u Prištinu i smestiti vas u
bolnicu — žao joj da ga ostavi, a iz nekoliko kola dozivaju je ranjenici.
Ja se ne bojim, Dušanka. Ne, draga moja. Ja sam užasno dugo živeo. Da,
gotovo pet godina duže od Puškina. Ako se smrznem noćas, smrt mi neće biti
glupa i prlјava. Više od godinu dana mučio sam se za nju po Srbiji.
Ne govorite o smrti, vi ste preživeli Valјevo. Čim vas smestimo u bolnicu,
biće vam bolјe.
Za mene bolnica ne postoji.
Ako vam se priča, pričajte nešto u Rusiji. 0 vašem Petrogradu volim da
slušam.
Ne postoji više ni Rusija, ni Petrograd. Postojim sada samo ja. I on.
Ko vam je to on?
Onaj koga smo izabrali za oca, ali nas on nije priznao za sinove.
Dušanka niti razume niti voli njegova buncanja kojih se naslušala u
Valјevu, okreće glavu ka dozivima ranjenika i od vetra više ga ne čuje. Bori su
sigurno mokre noge, smrznuće se. Ima bele, vunene čarape, našla ih pod
uzglavlјem poručnika koji je umro jutros. Boru mora pronaći dok se ne
smrkne. Eh, što na ovoj vejavici nisu sami! On je stvarno jedini zdrav mladić
koji je nežniji od svih teških ranjenika koje je upoznala. I prvi muškarac koji
ni u lјubavi neće da laže, a želi sve. Samo noćas da ne nazebe.
A Mitar Slavonac, otkad su stali, zapomaže. On je junak, a čim ovako
kuka, mora da mu je 'mnogo teško.
Doktore Sergejev, noć će. Treba da pogledam neke teške ranjenike.
Harašo, harašo, Dušanka. Samo mi obećajte da ćete opet doći.
Obećavam. I svu noć ću ostati uz vas.
S kola silazi u mutnu, ledenu vodu gotovo do kolena, ciknu i požuri ka
drugim kolima:
Šta je, Mitre? Guslar ti peva, a ti zapomažeš.
Podigni me, sestro, da vidim Sitnicu i Kosovo polјe.
Ti se zato dernjaš dva sata? Zaboga, Mitre!
Pa ja sam i Srbin što znam za Kosovo. Otkad pamtim, slušam o njemu, i
sada da ga ne vidim. A ono oko mene.
Ništa se ne vidi, Mitre. Pusto je. Oko nas je poplavlјeno.
Ne može biti pusto. Mora da se još zelene božuri. Božur je jaka bilјka i tek
pod snegom satrune.
Penje se u kola u kojima pored Mitra leže još dva teška ranjenika
pokrivena ćebetom preko glave; jedino se Mitar bezuspešno muči da izvuče
glavu iznad kanata. Kaže mu prekorno, cedeći ukvašenu suknju:
Otkud ti to, čoveče, da smo mi sada u nekom božurnjaku?
Kako otkud? Pa moj je ćaća sa nekolicinom Vukovarčana, rizikujući glavu
tajno prešao u Srbiju 1913. i išao na Kosovo na prvu proslavu Vidovdana. I
posle pred celim selom pričao da se Kosovo polјe, doklegod očima vidiš,
crvenelo od rascvetanog božura. A usred tog božura — crkva Gračanica...
Lepa ti je ta šarena laža, Mitre. Kosovo je pusto i smrkava se. Vidi se samo
neko golo šiblјe na vetru.
Ma nije pusto. Kako može biti pusto! Podigni me, molim te, sestro. Možda
neću da osvanem.
Izmotavaš se, Mitre, i samo me mučiš.
Ne izmotavam se, dece mi. Znaš li ti da smo se mi Srbi iz zapadnog Srema
i Slavonije peli na Frušku goru da bi preko Save gledali Srbiju. Našu svetu
zemlјu, naš Jerusalim.
Da nisi dobrovolјac, ne bih se s tobom gnjavila, pa kukaj dok ne svane.
Baš me briga za tvoj Jerusalim! — uzima ga ispod pazuha i bez velike pažnje
pridiže i drži.
 On ječi od bola, zuri u vejavicu i iskidano govori:
Kosovo... Vidi se božur. Kako da se ne vidi toliki božur. Samo se smrzo na
ledenoj kiši. A gust je ko rasad, iz junačke krvi raste. A ono je ta reka
Sitnica... Koju je Miloš Obilić pregazio da raspori Murata... Ih, kako smo mi
na slavama po svu noć guslali... I svi smo nosili ušivene trobojke, a u kućama
slike kralјa Petra...
Prokrvariće ti rana, Mitre. Moram da te spustim.
Neka prokrvari. Drž' me još malo, očiju ti... Mnogo mi lepo i slatko što
gledam Kosovo pod crvenim božurima. Pričao sam ti, kad nas Švabo mobilisa
i naćera u rat na Srbiju, svi smo mi Srbi, u postavama koporana i na dnu
torbi, imali ušivene srpske šajkače. Da ih stavimo na glave čim se predamo...
Smrkava se, moraš da legneš. Vejavica će ti napuniti nedra. Imam mnogo
posla — spušta ga.
Ova šajkača koju nosim, to je moja, od kuće sam je poneo. Ako umrem, ja
te zaklinjem da je sačuvaš mom sinu.
To sam ti već triput obećala. Lezi i smiri se. Pokriću te preko glave.
Ovaj levi je mrtav od podne. Pa bi mogla njegovo šatorsko krilo da
prebaciš preko mene.
Ona hitro skida šatorsko krilo sa mrtvaca, pokriva Mitra i skače s kola u
ledenu vodu. Ne obazirući se na zapomaganje drugih ranjenika, pođe niz
kolonu da traži Boru, gazeći ledenu, blatnjavu vodu. Neko viče:
Rusi ušli u Sofiju! Stigli do Negotina, spaseni smo! Vojvoda Mišić povratio
Kralјevo i nadire ka Čačku i Kragujevcu! Vojvoda Stepa zauzeo Prokuplјe i
Leskovac, prodire ka Bugarskoj. Je l' to istina, čoveče? Istina, nego šta!
Izdržite noćas, a sutra ćemo sabajle natrag, kućama!
Dušanka zamišlјa tu sreću, iako ne veruje.
Iz kola sa arnjevima, zaustavlјaju je doktorka Marija Rusecka, Polјakinja,
i Rus Černov, fotograf:
Sestro, zašto se toliko stoji?
Most je srušen, doktorko!
Dušanka, stanite pored vola da vas slikam.
Pa mrak je, gospodine Černov!
Ako ovde zanoćimo, i vi ćete ovu noć da preživite samo na mojoj ploči. U
negativu. Srpkinja i vo.
Baš me briga za takvo preživlјavanje! — žuri da nađe Boru i da mu suve
čarape. Čitav dan ga nije videla.
Vejavica hukti. Ranjenici i komordžije viču i psuju da se ide napred.
Duško! Sine, Duško!
Braćo, ne psujte se, ne grdite se noćas. Sažalјevajte se, lјudi. Sve odreda
sažalјevajte, i svoju braću i neprijatelјe. Sad nam samo sažalјenje može spasti
i dušu i goli život, ete tako... — čuje i prepoznaje valјevskog protu Božidara,
ali pređe na drugu stranu puta da je ne vidi i opet joj neki prašak ne iskamči
za svoje bolesne dečake.
Neko viče:
Bugari ušli u Prištinu! Sutra su u Prizrenu! Kad brže? Danas u podne! Ko
to kaže? Izbeglice iz Prištine, eno ih na drugoj obali Sitnice! Beže na našu
stranu. A kuda ćemo mi? Pitaj Boga savaota gde ćeš da crkneš.
Dušanku preseče strah da je Bugari ne razdvoje od Bore. Grupa Francuza
— avijatičara skakuće po bari pored svojih aeroplana da se zagreje i peva:

Il connait une blonde...

Ça ira! On les aura!...

Ljudska lica više ne raspoznaje; uplašena od smrkavanja, doziva Boru i on

joj se brzo odazva. Kad priđe automobilu, nju zagrli Olga:
Dete moje... Zar si i ti ovde?
Gde je Milena?
Ostala u selu. Pored dede na samrti. Pričaću ti.
Dušanka daje Bori čarape zahtevajući da ih odmah obuje i sa Olgom ulazi
u automobil, srećna što je s njom. Uzima joj ruke, lјubi je:
Tetka Olga, šta će biti s nama? Kuda ćemo kad su Bugari osvojili Kačanik,
a kažu i Prištinu. Šta misli čika Vukašin?
Ne znam, Dušanka.
Čija su vam ovo deca? Pa ovo je beba!
Olga ispriča najpre o Životi i čim poče o deci koju vode u Prištinu, ona je
prekide:
Tetka Olga, sad sam stvarno istinski zalјublјena. Ali u zdravog mladića.
Olga ćuti i čeka da izgovori njegovo ime, sećajući se razgovora sa njom o
Mihajlu Radiću i lјubavi, one olujne noći u Nišu. Dušanka Priča o svojim
osećanjima, ne o onome koga voli. Olga shvati da je to Ivanov drug Bora koga
je malopre upoznala, tek kada ona otvori vrata i lјutito viknu na njega:
Boro, je l' sam ti rekla da odmah obuješ čarape?!
Bora Pub poslušno sede na papuču automobila i uze da se preobuva,
podsmehnuvši se sebi: čarape! Pravi dokaz lјubavi! Kakva nežnost, kakva
idila na Kosovu polјu!
Otud od Sitnice, iz sumraka i vejavice, prenosi se vika da svi zdravi
muškarci pođu napred. Vukašin bez premišlјanja pođe barama; za njim
neodlučno pođe i Bora Pub, lјut što odmah kvasi suve čarape. Ali kad na obali
Sitnice shvati da to neki pukovnik naređuje da se iz kola skidaju ranjenici i
prenose preko reke, on se bez reči Vukašinu brzo vrati nazad ka svojim
avijatičarima. Da pogine, to mu je suđeno, da se zbog nekog udavi u ledenoj
bari, ne pada mu na pamet.
A Vukašin Katić se stavi pod pukovnikovu komandu i poče sa vojnicima i
komordžijama da prenosi ranjenike preko srušenog i skrplјenog mosta,
gazeći do pojasa ledenu vodu, zasipan vejavicom. Od napora i hladnoće, od
opasnosti u kojoj se dobrovolјno našao, od činjenja nečeg korisnog i teškog,
on doživlјava ispunjenje svoje niške odluke — da ide u rov. Oseti i jedno
smirenje u duši, jednu saglasnost sa sobom, neznanu mu od Ivanovog
odlaska u dobrovolјce. Iz mraka čuje glasove i guslarevu pesmu o Starcu
Vujadinu, ali ne veruje svojim ušima: vetar izvija pesmu u visine, slama je
kao suvu granu i svu pretnju upija u se, s počecima stiha i snegom šiba lјude i
stoku, sateruje srdžbu u grmlјe i točkove kola, inat zanese polјem i isplete ga
sa dozivima lјudi koji prenose ranjenike, kraj stiha zapali jaucima ranjenika,
hajdukov bol od vatre na prsima učini beznačajnim prema njihovoj muci;
Vukašinu se čini da je hajduk koga muče da izda sina čas na jednoj čas na
drugoj obali Sitnice, pa je to mukla pretnja neba, pa je tuga jedne tanke, gole
grane, pa je samo grohot vetra, samo ledena tajna vejavice: počela je noć
priviđenja.
 12

Ministru spolјnih poslova Rusije — Sazonovu

... Situacija na našem ratištu postaje sve kritičnija... Cela teritorija srpske
kralјevine svedena je na deo teritorije Nove Srbije. Izgledi na pobolјšanje ove
situacije su potpuno ništavni... S obzirom na popunu neprijatelјskih snaga
novim trupama, naše stanje postaje neizdržlјivo. Vlada i vojska se nadaju da će
brza akcija savezničkih trupa prema Strumici, Štipu i Velesu, obezbediti našu
komunikaciju sa Solunom. Mi smo već počeli gubiti tu nadu... Krajnja je nužda
da se ta akcija saveznika otpočne odmah. Ako se i dalјe odlaže onda će sve biti
kasno. Pašić
 13

Otkako je stigao u Prištinu, kralјu Petru je danas prvi dan da nije otišao u
obilazak fronta. Iz sobe na spratu virne kroz prozor, na pijaci mu se zacrni
narod i on ustukne. Pre dva dana izbeglice su mu opkolile kuću u kojoj se
smestio, ispunile pijacu i ulicu i ne miču se ni danju ni noću: lože vatre,
spavaju oko njih, gledaju u njegov prozor i vrata, čekaju da se pojavi pa da
zacvile: „Kuda ćemo, kralјu?“ „Naredi vlastima da nam malo hleba razdele.“
„Je l' došao kraj, gospodaru?“ „Ja ću sa vama do kraja, deco moja!“ —
odgovara im tako nešto, ne zna šta drugo da im kaže. A sinoć kad su mu na
ulazu u kuću zavapile žene sa decom u naručju da više nemaju od koga ni
komad hleba da kupe, zaplakao je i sam: „Daću vam sve što ima u mojoj
kujni.“ U mraku pred sobom čuo šapat dečaka: „Pa ovaj deda nije kralј.“
„Kako nije, vidiš po kapi i šinjelu da je kralј.“ „Kralј, some, ne plače!“ Tad je
ušao u kuću, naredio da se sva hrana razdeli izbeglicama, dugu noć proveo na
minderluku i doneo odluku kralјevsku, neizmenjivu. To ga malo smirilo. Čim
je svanulo, uputio pozive Pašiću i nasledniku da mu odmah dođu; jučerašnje
izdatke zapisao u svoj dnevnik: „Dato za kujnu 200 — za razno: guska 13,
bokal vina 18, šećer 10 = 41.“ Pregledajući blagajnu i račune od povlačenja iz
Topole do danas, strahovito se rasrdio na sebe što je potrošio mnogo više no
što je smeo i predvideo. Onda napisao pismo Jeleni, kćerki lјubimici u
Petrograd, pa mu srećno naišli prota Božidar i šabački vladika Sergije da se
dogovore za sutrašnju molitvu u Gračanici i kroz prozor gleda na pijacu. A na
pijaci najpre su izbatinali nekoliko trgovaca koji su zatvorili dućane i one što
svoju robu nisu hteli da prodaju za papirnat novac nego samo za srebro i
zlato. Trgovci su razgolićenih guzica zapomagali pod žestokim udarcima,
svetina je i sa srdžbom i sa veselјem pratila izvršenje patriotske kazne; pratio
je i on sa odobravanjem. Ali kad su posle kazne nad ratnim špekulantima
doveli da strelјaju tri bosa vojnika — vojna begunca, narod je s mukom slušao
patriotski govor oficira, a puščani pucnji, i njemu, prigluvom, kao topovski
odjeknuli su Prištinom...
Uzima durbin i odmaknut od prozora da ga oni odozdo ne vide, gleda
padine Skopske Crne gore odakle od jutra i on čuje topovsku grmlјavinu. Ako
general Bojović ne zaustavi taj prodor Bugara, oni će za dva dana zauzeti
Prištinu i cela srpska vojska sa izbeglim narodom biće zaroblјena na Kosovu
polјu. Ali ne i on. Srpska deca ima da govore: Naš je kralј poginuo na Kosovu.
Ađutant mu prijavlјuje da je stigao predsednik vlade i ne čekajući
odobrenje otvara mu vrata. Ugledavši kralјa sa durbinom, Nikola Pašić mu se
pokloni sasvim uzdržano, želeći da mu odmah pokaže svoje neraspoloženje.
Kralјa zabrinu Pašićeva strogost, pozva ga da sedne na minderluk, pa sede do
njega:
Čujem, gospodine predsedniče, da se vlada i Vrhovna komanda povlače u
Prizren?
Jeste, Veličanstvo. U poslednje stanište na srpskoj državnoj teritoriji.
Naš je položaj katastrofalan. A neprijatelј je sve premoćniji, gospodine
predsedniče. Vojvoda Stepa je juče plakao preda mnom. I general Šturm nije
manje utučen. Obojica veruju da je ovde na Kosovu naš slom neminovan.
Težak je naš položaj, Veličanstvo. Ali će biti još teži.
A saveznici digli ruke od nas? Kakva nepravda!
Ne damo im da dignu ruke. I nećemo da im pustimo skutove.
Pa šta ste sad naumili, šta misli vojvoda Putnik?
Da se probijemo kroz kačanički klanac i spojimo sa Francuzima i
Englezima. Pa posle ka Solunu, sa njima, šta nam bog da. Ja sam uveren da će
onda i Žofr i Kičener shvatiti šta im znači balkansko bojište i biće pravedniji
prema Srbiji.
Zagleda se u Pašića koji, oslonjen na štap i povijen za bradom, čeka
pitanje:
Želim, gospodine predsedniče, da znam vašu poslednju odluku. Ako se ne
probijemo sa Kosova, šta ste namerni?
To zavisi od situacije. Videćemo.
Gospodine Pašiću, odgovorite mi iskreno i jasno: pomišlјate li vi na
kapitulaciju?
Pašić ga upita stegnutim, ledenim glasom:
A šta je vaše mišlјenje, Veličanstvo?
Moja je čvrsta odluka da propast Srbije ne nadživim. Ja ujutru odlazim na
front generala Bojovića. I boriću se sa vojskom sve dok ne poginem.
To je jedino što ne smete da uradite.
Ja, gospodine Pašiću, neću da budem kralј emigrant. Ja sam samo u
slobodi kralј.
Savetujem vam da živite za Srbiju i ni u kom slučaju da ne umrete za nju.
Kažem vam, neću da je nadživim.
A ja vas uveravam, Veličanstvo, da Lazarevo Kosovo neće biti i naše
Kosovo. Vojvoda Putnik i ja imamo nadu da će se general Bojović probiti kroz
Kačanik. A ako se ne probijemo preko Kačanika, imamo i drugi put da
stignemo do spasa.
Neka vas Bog čuva i snaži. Vi sigurno žurite u Prizren. Pa želim na
rastanku da vam kažem još ovo. Iako u mnogo čemu nismo bili istomišlјenici,
iako sam vam često bio opozicija, ja vam se, gospodine Pašiću, svesrdno
zahvalјujem na lojalnoj saradnji. I ostavlјam vam amanet: ne dozvolite mom
nasledniku ni jednu važnu odluku da sprovede čim je donese. Odlažite mu
onako kako vi umete. I još vas molim, gospodine Pašiću, pomozite mu da oko
sebe ima poštene i nepokorne saradnike.
Pašić ustade:
Sve ću vam želјe ispuniti, Veličanstvo. Ali će biti i za vašeg sina i za našu
otadžbinu bolјe da nas dvojica još neku godinu zajedno delimo brige.
Kralј Petar mu bez reči pruži ruku i, prvi put otkad ga prima, ne isprati ga
do vrata. Jer prvi put on, parlamentarni monarh, neće da prihvati mišlјenje
svog ministra predsednika i od toga oseća neku pobedu. Nasred sobe stoji u
svom konjaničkom položaju, ne čuje topove, ne vidi izbeglice pred kućom.
Koliko je puta bio nezasluženo i nepravedno poražen u demokratiji! Koliko
je puta i slabiji od njega bio jači, i nesavesniji bio u pravu nad njim, i
slaboumnik mu bio u pameti ravan! Neka se sve na Kosovu završi!
Zdravko mu naloži peć i pripali lampu. Večeru odloži dok se
Prestolonaslednik vrati sa fronta. Ne može ni da se seti kad su poslednji put
večerali zajedno. Uoči polaska u bitku, biće mu to poslednja radost. Zavali se
u minderluk da čeka sina i probudi se u ranu zoru.
Izgrdi Zdravka što ga nije probudio kad je Aleksandar došao i pređe
hodnikom u njegovu sobu. Nekoliko trenutaka postoja nad zaspalim sinom
koji se jorganom pokrio preko glave; seća se svoje dece dok su bila mala,
najpre na Cetinju, onda u Ženevi, kad ih je uspavlјivao i budio umesto majke.
I o majci svoje dece pomisli sa jakom tugom i osećanjem greha koji se
nijednom zadužbinom, pa ni smrću ne može okajati.
Šta se dogodilo, papa? — trže ga Aleksandar ne skidajući jorgan s glave.
Pa ti si budan, sine? Mislio sam da spavaš. Sinoć sam te čekao da
večeramo zajedno. I ne dočekao.
 Nisu mi rekli da me čekaš.
Kad i sluge zaboravlјaju kralјevu naredbu, zna se koliko je sati. Ustani,
treba malo da porazgovaramo. Ja žurim na Kačanik.
Šta ćeš ti danas tamo? Bugarski prodor je vrlo opasan.
Reći ću ti kad se obučeš. Čekam te u svojoj sobi — reče mu strogo i iziđe.
Aleksandar se posle nekoliko minuta pojavi u kompletnoj uniformi.
Zvao sam te, sinko, da se oprostimo. Sedi do mene.
Aleksandar nevolјno sede:
Zašto da se oprostimo, šta si nameran?
Idem u bitku na Kačanik. Ako se ne probijemo sa Kosova, ja ću, sinko, ko
car Lazar. Propast otadžbine ne mogu da nadživim. To sam juče saopštio i
gospodinu Pašiću.
Zaboga, oče! Kakav tvoj Lazar, kakva pogibija! To je kralјevska ludost, a
ne kralјevska dužnost. Šta će biti sa srpskom vojskom kojoj kralј, ko knez
Lazar u pesmi, danas gine za carstvo nebesko?
Sine, moji su računi sa narodom čiji sam kralј, po svemu drukčiji od
tvojih. Ja nijednog momenta ne zaboravlјam da je i moj presto na leševima
Obrenovića. Ja sam ga dedinim zaslugama zadobio. Zato sam se i trudio da ga
slobodom opravdam. Jer se svaka vlast na zemlјi samo slobodom i pravdom
može da opravda.
Aleksandar ustade i uzmače od oca:
I ti, dakle, u ime nekakvog Džona Stjuarta Mila, koga si čitao i prevodio
kao emigrant, hoćeš još jedan moralni udar da zadaš vojsci koja se
poslednjim dahom bori?
Želim vojsci da pokažem da pred otadžbinom moja glava nije skuplјa od
glave svakog vojnika. Nije ovo poslednja srpska bitka za slobodu. Ako, ne daj
bože, budemo poraženi na Kačaniku, mi treba da budemo poraženi tako da
pred potomcima ostanemo pobednici.
Ludost, oče! Ludost!
Eh, moj sinko... Ništa časno i veliko nije čovek učinio, a da nije bila
ludost! Ništa! No, da više ne raspravlјamo. General Bojović me čeka kod
Gračanice — ustaje, koraknu prema sinu: — Mnogo mi je žao, Sandra, što se
ovako rastajemo... Kao da mi nisi sin.
Ne smatraš, valјda, da i ja treba s tobom da pođem u Gračanicu, da se
zajedno pričestimo i odemo na Kačanik da poginemo?
 To od tebe ne zahtevam. Mlad si, za tebe će biti još bitaka u kojima ćeš
moći da pokažeš da si kralј. To što nazivaš ludošću.
Želeo sam da ti dam neki savet, ali nemam vremena. Sviće.
Ako žuriš da pogineš, meni ne ostavlјaš nijedan savet koji mi treba za
život. U kakvom me užasu ostavlјaš, s kakvom namerom ti, oče, sad odlaziš!
Odlazim, sinko, da ti pod presto podmetnem svoju glavu. Moj testament
biće ti predan kad za to dođe čas. Zbogom, Sandra!
Aleksandar se osloni na zid, s pogledom u pod. Kralј Petar pozva Zdravka
da mu pomogne da obuče šinjel, uze štap, pozva ađutanta i, utučen
razgovorom sa sinom, siđe na ulicu i pope se u automobil već opkolјen
narodom. Pozdravi ih vojnički i naredi da se vozi što brže može u manastir
Gračanicu.
Protu Božidara zateče pred manastirskom portom kako, sa epitrahilјem i
kadionicom, sam upokojava nekoliko mrtvaca u jarku — staraca i žena
izbeglica, umrlih juče i noćas, od rodbine tu ostavlјenih. Kralј Petar pred
crkvom sačeka protu Božidara da završi opela i upita ga srdito:
A gde je vladika Sergije koji mi je juče obećao da će da služi jutrenje u
Gračanici?
Možda se vladika razboleo, ete tako...
Sramota! Prezdrav je i ugojen kao bik! Taj božji sluga može konju rep da
iščupa. I mitropolit je trebalo da bude ovde... Eh, sa takvim popovima kakve
naš narod ima, pravo je čudo da još i ovoliko veruje u Boga.
Popovi, kralјu, nisu božji kmetovi na zemlјi. Ako ti nisi odgovoran šta ti
sad rade sreski načelnici, što bi se Gospoda ticali vladika Sergije i mitropolit
Mihajlo?
Jesam odgovoran i za sreske načelnike! Odgovoran sam za svako zlo u
mojoj kralјevini, Božidare Jevđeviću!
Nisi do sada tako govorio, Petre Mrkonjiću. Niti si tako postupao, na našu
nesreću, ete tako...
Dolazi general Bojović sa pratnjom i svađu im prekrati raportom da su
Bugari sinoć i jutros nateraln Vardarsku diviziju u bekstvo i da je na
gnjilanskom pravcu stanje vrlo kritično. Čitava arnautska sela sa decom i
stokom prelaze Bugarima. A njihove kasačke čete pucaju s leđa u naše
položaje.
Kako cenite odnos snaga, gospodine generale?
Pa odnos je tri prema jedan u korist našeg neprijatelјa. O opremi i svežini
trupa, da i ne govorimo.
A šta ćemo danas, gospodine generale?
Da jurnemo iz sve snage, Vaše veličanstvo! Ko juriša, uvek ima izglede i
da uspe. Jedino se jurišem možemo nečemu nadati. Ako se ne probijemo, bar
ćemo ih zadržati dok nam se glavnina ne povuče ka Crnoj Gori.
Tako je, gospodine generale — priđe proti Božidaru i šapnu mu: — Skrati
molitvu koliko god možeš više!
Prota Božidar bi ovo bogosluženje skratio i bez kralјeve naredbe, jer je
batalјon valјevskih mladića n dečaka sa njegovim unucima u zoru krenuo ka
Prizrenu, pa će ih on do noći teško stići.
 14

Ministru spolјnih poslova Rusije — Sazonovu:

... Približava se odlučna kriza. Sve nade se polažu u ponovno osvajanje

Skoplјa uz pomoć savezničkih trupa... Zemlјi preti glad, jer je rezerve prigrabio
neprijatelј. Cela Srbija predstavlјa pokretnu masu izbeglica koja ne nalazi ni
krova ni hrane po nevremenu i bespuću. Treba očekivati da se ponovo pojave
epidemije. Samo brza pomoć može spasti Srbiju od propasti. Trubeckoj.

Načelnik nemačkog Generalštaba, maršal Falkenhajn, naređuje:

... Potpuno uništenje Srbije, sada je naš glavni zadatak. U tom cilјu
potrebno je da armije Keveša, Galvica i Bojadžijeva, kao i severni front Druge
bugarske armije, bez zastoja nadiru ka Prištini.
GLAVA DEVETA
 1

Ministru spolјnih poslova Rusije — Sazonovu:

Srpska vojska koja odstupa prema jugu uverena da će joj u pomoć priteći
dovolјno jake savezničke snage, da bi spasla svoju čast učiniće i poslednji
pokušaj da se probije do grada Skoplјa. Ako anglo-francuske trupe odmah ne
pređu u napad svim svojim snagama i ne probiju se ka Ovčem polјu, ovaj naš
očajnički pokušaj biće krvav i sa velikim žrtvama. Mi ćemo izvršiti svoju
dužnost i spasićemo čast i slavu naše vojske, ali ako sami ne uspemo da se
probijemo, sva odgovornost pašće na naše saveznike koji nam nisu pomogli na
vreme... Mi još nismo klonuli duhom zato što verujemo da će nam saveznici doći
u pomoć sa jakom armijom ne samo radi spasenja Srbije već i radi sebe i
održanja svoje date časne reči. Pašić.
 2

Putovanje od Mitrovice do Prizrena vojvodi Putniku još je više pogoršalo

bolest. Leži u krevetu, prima jedino Nikolu Pašića i svog pomoćnika Živka
Pavlovića. Naredio mu da ga izveštava samo o bici na Kačaniku za proboj sa
Kosova. Na drugim frontovima sve mu je izvesno: rasulo obmanute i
poražene, uz poslednju granicu saterane vojske; u komandama, i časni lјudi,
krivicu za slom Srbije svalјuju na Vrhovnu komandu. Na njega. I takva
krivica mu je u sudbini. Opet je učinio sve što je mogao: trupe koje je smeo
da oduzme od drugog, prikupio je i dao generalu Bojoviću, komandantu koji
će najodlučnije voditi bitku za proboj ka saveznicima. Više i od fronta na
Kačaniku, obuzima ga taj izbegli narod koji se na lapavici i snegu, gladan i
izmučen, kovitla po Kosovu i sliva u Prizren, i čeka vesti sa Kačanika. Sa
postelјe sluša danonoćnu paničnu vrevu sa ulice i iste uzvike: Šta je bilo?
Kuda ćemo? To što svi u tom proboju traže i vide spas, nije dokaz da je to i
stvarni spas; ta slamka pokazuje da će davlјenici za koji čas ostati bez nade.
Očaj izbeglog naroda preliće se u demoralisanu vojsku i razoriti joj ostatak
volјe i svesti na kojima se još nekako drži. I on neće moći da ostvari svoju
odluku da hrabre i jake uputi u veliku neizvesnost, koja će ih sprečiti da na
Kosovu donesu svoju poslednju odluku: predaju.
Bolest ga sklonila od lјudskih pogleda i zahteva da im odgovara na pitanja
na koja on za njih sada nema odgovor; ali mu ni teška bolest nije donela
samoću koju jedino želi u ovim časovima. Pored zida uz koji stoji njegova
postelјa, neprestano protiče bujica lјudi, kola, konja, podlokava zid i zanosi
mu krevet u svoje padanje. Od huka tog proticanja zgusnuo se vazduh u sobi,
pa mu je disanje još više oplićalo, i kad ga noću kašalј i gušenje islabe, učini
mu se da se zid do ulice ruši: postelјa mu se sulјa kaldrmom, a nad njim i oko
njega lјudske oči: vojnika, selјaka, žena, dece... Zagasi mu se svest. Pribra se
mučno, pokušava da uzme ruke obema kćerkama, nadnesenim nad njim.
Zaželi da im iskaže nežnost, ali mu ta želјa liči na nepristojnost, pa im dugim
pogledom kazuje nešto od zahvalnosti i brige za njih. Na ovoj maloj, a
lјudskim nesmislom satiranoj zemlјi, on je imao dobru decu i nebeski
beskraj.
 Čim mu od lekova malo popusti bol u grudima, on se sa nebesa zagleda u
Srbiju: oblačine smotale planine, odsekle sve visove, magle se slegle na
doline, potopile reke, naselјa i groblјa; od Golije, Kopaonika i Velike planine
— snežne vejavice zaravnale rovove i iskidale marševske kolone vojske u
povlačenju ka albanskim neprohodima i nevidima. Tmuša i magla. Svetlost i
tama se jasno ne smenjuju, neopaženo se pretaču jedno u drugo, nema
svitanja, ne zna se kad počinje suton.
Neće da prizna poraz i umre kao poražen vojskovođa poražene vojske.
Neprijatelј mu je osvojio teritoriju, nije otadžbinu; izgubio je bitke,
pobednicima neće dati pobedu; razorena je srpska država ali nije njeno biće.
Ima neizvesnost. U neizvesnosti je i nada. A dok postoji nada, moguća je
pobeda. Odlazak u Kumovu Slamu.
Od podne sluša sve jaču topovsku grmlјavinu: Bugari su sigurno odbacili
Bojovića.
Ulazi Nikola Pašić, ne ču mu pozdrav; seda za sto uz prozor, zagleda se u
ulicu, usredsrećeno sluša: topove, izbegličku vrevu i uzvike:
Duško! Sine, Duško!
Čeka da Pašić progovori i pažlјivo posmatra jedinog čoveka koga u ovim
danima još nije video da se uplašio, ni pokazao da je izgubio veru u pobedu.
Zagledan u njegovo mirno, zategnuto lice sa sivim, ukopanim očima,
sazdanim tako da nikad ne otkriju dušu, opet se zamisli nad političarom sa
svetačkom bradom: taj Pašić koji u svakog i sve sumnja, ne sumnja u
saveznike i njihova obećanja koja oni uporno ne ispunjavaju. Je l' to snaga
jedne vere, ili ono krajnje očajništvo? Da li je on veliki voća koji vidi ono što
niko oko njega ne vidi, ili je samo jedan bezdušan, plitak i ambiciozan
političar koji za svoje cilјeve koristi sva sredstva, pa može i čitav narod da
satre?
Imate li novih vesti sa Kačanika? — tiho progovori Pašić.
Jutros poslednje. I nepovolјne.
U varoši je panika kao da granate padaju na prve prizrenske kuće.
Treba tom narodu izdati saopštenje da krene natrag, kućama, ili mu dati
pravce povlačenja ka primorju.
Šta mislite, gospodine vojvodo, koliko vojnika možemo preko Albanije i
Crne Gore odvesti do mora?
Ne znam, gospodine predsedniče. Silno će nam se osuti trupe. Sad će i
hrabri... i najhrabriji postati begunci — sreće mu upitan pogled, poćuta, pa
upita: — Verujete li vi još uvek da će nas na moru čekati savezničke lađe sa
hranom, odećom i vojnom opremom?
Verujem.
Imate li za to neke garantije od savezničkih vlada?
Danas imam mnogo manje garantije no što sam imao u Nišu dok smo
spremali doček njihovim trupama. Ali sam sada sigurniji da će nas pomoći no
onda kad su mi javili da se iskrcavaju u Solunu.
Mislite da smemo samo sa svojom verom da se uputimo preko Albanije?
Moramo da ih primoramo da nas pomognu. Zbog rđavog stanja na
njihovim frontovima, saveznicima bi u ovim prilikama najlakše pala naša
kapitulacija. Opravdali bi se za neispunjena obećanja. Ne smemo im
omogućiti da nas se tako lako ratosilјaju.
Rizik. Strahoviti rizik, gospodine predsedniče. Ali mu se ja ne
suprotstavlјam iz jednog drugog razloga.
Nije rizik. Svaki dan, svaki čas našeg dužeg postojanja, saveznike sve više
obavezuje da nas pomognu. I što nas bude više stiglo u Skadar i San Đovani,
tim će sigurnija i veća biti njihova pomoć.
Da. Što više izginemo, tim je i izvesnije da će nas prijatelј pomoći. —
Putanje mu prekida Pašić:
Vi više ne verujete da će se Bojović probiti kroz Kačanik?
Ne verujem. Ako sutra do podne ništa ne učini... — zastade zbog opreza
pred njim. Pašić ustade, on nastavi: — Onda će savezničke obmane naše
vlade, i vaše obmane Vrhovne komande, postati sasvim tragične.
Mene su saveznici primorali da vas obmanjujem. I zbog toga me ne muči
savest, gospodine vojvodo. Jer sve dotle dok nas oni obmanjuju, dotle postoji
i nada da se možemo spasti.
Ja, gospodine predsedniče, nisam želeo vas da optužim za obmane u ratu.
U ratu su obmane i laži zakonita oružja. Hteo sam drugi zaklјučak da
izvedem.
Sutra u podne doći ću k vama.
Kad Pašić ode, on odsluša akšame nekoliko hodža, pa šapnu sebi: A šta je
ratni poraz jednog malog naroda, ova srpska katastrofa na Kosovu prema
onim velikim katastrofama u prošlosti zemlјe, u kojima su nestajali čitavi
svetovi? A koliko je tek ovaj naš slom i čitav evropski rat ništavan prema
sudarima planeta, gašenju zvezda, raspadu sunčevih sistema?
Ali u to više ne može da poveruje.
 3

Otkako je ženu sa kćerkama, zajedno sa porodicama ostalih ministara,

generala i istaknutih političara, preko Debra uputio ka Bitolјu i Grčkoj,
Nikola Pašić je jako utučen tim rastankom. Iako je svojima obezbedio
vojničku pratnju, konje, Arnaute — vodiče, učinio sve što je mogao da im
olakša i osigura put, napredovanje Bugara ka Tetovu je tako brzo da im može
preseći put ka Debru; mogu biti zaroblјeni ili odbačeni u Albaniju i pobijeni
u planinama. A više nema načina da išta sazna o njima. S drugima on nikad
nije brinuo svoju brigu, sada na to nema ni pravo, pa se stegao i ćuti. Ne daju
mu ni da ćuti.
Sresko načelstvo u kome je smeštena vlada opkolio izbegli narod;
kancelariju mu danonoćno opsedaju saveznički poslanici i inostrani novinari,
narodni poslanici i visoki državni činovnici, prijatelјi i voće opozicionih
stranaka, svi osim Vukašina Katića. (Posle Prištine niko ga nije video, a s njim
bi i sada možda mogao da zbuni opoziciju.) Svi oni kukaju za pomoć u
smeštaju i hrani, raspituju se za front na Kačaniku, svi imaju isto pitanje:
Ako se general Bojović ne probije ka saveznicima i Solunu, kuda će se onda?
Ne sme da pokaže da mu je teže no njima, zna da mu to niko ne veruje, pa sa
strancima razgovara mešajući sve jezike koje ponešto razume i više pita no
što odgovara: vojne komande uvlači u razgovore u kojima oni treba da se
pravdaju za sve veća bekstva vojnika; opozicionarima klimanjem glave
odobrava svako nezadovolјstvo vladom. Ne brani se od opšteg ogorčenja što
je pre svih spasao svoju porodicu: ni pred kim se ne pravda za protekcije i
korupcije oko vlade i Vrhovne komande u izbegličkom spasavanju iz
Prizrena: neka se svako spasava kako može i ume. Pred svakim pristaje da je
odgovoran za vojnički poraz i izbeglička stradanja. Na žestok napad Vrhovne
komande da je vojsku obmanuo savezničkim obećanjima, mirno je uzvratio:
„Da mene saveznici nisu obmanjivali, ja bih po povlačenju u Kralјevo, vladi i
vama predložio kapitulaciju. Da ja vas, gospodo, nisam obmanjivao
savezničkim obećanjima da će nas pomoći, vi biste kapitulirali odmah posle
pada Beograda i Smedereva. Što se, dakle, tih obmana tiče, moje je mišlјenje
uvek isto: sa obmanama se najduže trpi svaka muka i najlakše podnosi svako
zlo.“ Čuje, zna: i komordžije, i profesori, i dobrovolјci, i ranjenici, i selјaci, i
državni činovnici, svi koji su stigli do Prizrena i sad ne znaju kuda će —
smatraju ga političkim obmanjivačem, nesposobnjakom, grobarom Srbije.
Neka im i to bude. Nikog ni u šta neće da razuverava. Ljudi ne nose glave za
svadbe nego za nesreće. A veruje da sve dotle dok je on toj svetini glavni
krivac za slom Srbije i ova stradanja, dotle joj je i voća; dok im je on najveći
obmanjivač, dotle će i da mu veruju; dok ga napadaju, mrze i proklinju, dotle
će ga i slediti i vući se za njim preko Albanije, ka moru.
Pa kad god može, u oficirskoj uniformi bez čina, praćen žandarmom izlazi
iz kancelarije, prođe trgom i glavnom prizrenskom ulicom, da primi grdnju i
kletve izbeglica i vojnika, olakša im muku, omogući im poslednju građansku
slobodu:
Dole Pašić, srpski zlotvor!
Pozdravlјa ih sporim dizanjem šake ka šajkači i, oslanjajući se na štap,
korača lagano. Svetina se uznemiri pred njegovim smirenim pogledom i
dugom, svetlom bradom, pa se tiska za njim da mu čuje bilo koju reč i
zanemelo sluša sve bližu topovsku palјbu.
 4

Sa Pavelom Vojtehom i nekoliko stotina bolesnih dečaka koje ledeni vetar

sa retkim snegom sabija u gomile, Mihajlo Radić prilazi Prizrenu, tri dana
posle kolone Niških rezervnih trupa. Dečaci bolesni od srdobolјe svaki čas
svraćaju u jarak i svlače čakšire; neki ih i ne opasuju, drže ih obema rukama i
vuku se pogureni; neki ne stižu ni do jarka pa čučnu na put; o njih se,
zaneseni vetrom, sapliću klonuli od temperature i premora; ima ih koji još
mogu da okrenu lice vetru i, ječeći od bolova, bulјe u sivu prazninu i slušaju
topovsku grmlјavinu. Sve ih je više što padaju na okrvavlјenu plјuvačku svog
izmeta; mnogi od tih ne ustaju, pa ih Radić i Vojteh pridižu, daju prašak,
obećavaju bolnicu i izlečenje u Prizrenu. Ali kako srdobolјci sve češće vide po
jarkovima polugole i bose mrtvace, volovske kosture sa neodranim glavama i
raskombesane konje prekrivene gavranima koji ne haju za prolaznike, oni
sve češće zastaju da čuče i više ne sustižu odmakle drugove. Radić zna da
meću njima ima i onih koji su zastali lažnom prinudom, ali i uplašenih
nesrećnika koji će krenuti nazad, ka Prištini, skapati na mrazu, zbog odeće
biti ubijeni od arnautskih razbojnika ili zaroblјeni od Bugara, pa opet;
stradati; niko od tih što zaostaju neće živ stići do kuće. Pa ih čeka, doziva,
vraća se za njih, pridiže, moli da još malo trpe, preti im opasnostima koje ih
čekaju i obećava spas u Prizrenu. Većina ga posluša, podiže čakšire i jaučući
produžuje s njim; ali je sve više i onih koji ostaju da čuče p crne se na
smrznutom snegu i blatu.
Vojteh sledi Radića poslednjom snagom; jedva čeka da stignu negde,
svejedno gde. Od Sitnice koju su ledenu pregazili po mećavi, više ne spominje
nijednu svoju ženu, ne prezire ni čovečanstvo, pa Radića muči i njegovo
ćutanje. Kad ugledaše Prizren u podnožju snežnih visova, sa džamijama i
jablanovima, Vojteh stade i reče:
Istok. Ne podnosim ga.
To je, Pavel, najslavnija srpska prestonica u srednjem veku — reče Radić
pomislivši da bi tu mogao videti Olgu.
To je, kolega Radiću, kraj sveta. I hvala Isusu što je to.
 A dečaci, ugledavši Prizren, orediše čučanja, pa malo i požuriše ka
najvećoj i najlepšoj varoši na svetu, nadajući se počinku u suvoti pored vatre,
i toploj večeri, prvoj toploj večeri od polaska iz Niša. Na ulazu u Prizren,
Radić naredi dečacima da svrate u logorište zaroblјenika, koji seku drveće i
bacaju ga na vatre, ostavi s njima Vojteha pa krenu u varoš da traži Štab
Niških rezervnih trupa, uplašen mnoštvom izbeglica i njihovim rečima. Jedva
se protinje ulicom, zagleda lјude, nikog ne poznaje, pita oficire za Štab
Niških rezervnih trupa, niko to ne zna, začude se tom nesuvislom pitanju.
Nigde nijednog od poznatih mu komandira iz pukova regruta i dečaka. Svi su
dućani zatvoreni, kafane su pretvorene u bolnice ili su toliko prepune
izbeglica da se ni pragu ne može prići. A smrkava se. Metež na ulici je
paničniji; sve mu je to neka pijaca na kojoj se rasprodaje sve što se ima i
kupuje samo hleb i konj za bekstvo. Čuje: traže se štale, podrumi, tavani za
konačište; dame za magarca daju bunde, halјine, nakit; kupuju se komadi
proje, fišeci krompira i kuvanog kestenja jedino za srebro i dukate; kalјava i
ofucana gospoda obraća se dostojanstvenim, mrkim Arnautima: „Koliko mi
dukata tražiš da me na tvojoj mazgi sprovedeš do Debra?“ Sudaraju se uzvici:
„Koliko košta — Šta daješ?“
Obigra Prizren, obrati se desetorici oficira i mnogim vojnicima i civilima i
niko mu ne mogade reći gde je smešten Štab Niških rezervnih trupa; jedino
znaju gde su smešteni Vrhovna komanda i vlada, pa ga šalјu tamo, ali se do
Vrhovne komande ne probi od guste gomile oficira i civila koji su je opkolili.
Svečeri se, pa požuri nazad ka svojima, nameran da ih uvede silom,
revolverom, u bilo koju suvotu u Prizrenu gde ne duva i ne veje sneg. U
crkvu, u džamiju! A kako će ih dotući kad im kaže: Deco, nisam pronašao naš
štab. Ne znam gde ćemo prenoćiti. Nemam vam šta dati za večeru. I noćas će
biti nekoliko mrtvih. Pripalјuje cigaretu, ima ih samo još desetak, sasvim
klonuo gura se kroz izbeglice, lica im više ne raspoznaje. Na retkim
prozorima, kroz zatvorene kapke, okazuju se mutnjikava svetla. Preseče ga
obradovan uzvik:
Doktore! Gospodine kapetane!
Bora Pub ga pozdravlјa vojnički.
O, Boro! Zar ste i vi ovde?
Kud bih? Svi smo u ledenom loncu.
Bora Pub prihvata pruženu ruku i ne pušta mu je.
Znate li vi gde je Štab Niških rezervnih trupa?
To ne zna ni taj štab. Manite se takvog štaba, vodim vas kod nas u
mehanu, to jest bolnicu. Tu je Dušanka, vaša bolničarka iz Valјeva. Tu je
Sergejev, i on je bio s vama u Valјevu, a po svemu, Prizren mu je poslednje
mesto boravka.
Zašto?
Ima teško zapalјenje pluća. Vukašin Katić i gospođa Olga dovezli su ga
dovde svojim automobilom.
Radić podiže ispuštenu cigaretu:
A gde su oni?
Danas u podne u talјigama su produžili za Peć. Vuku sa sobom neku
bolesnu bebu. Strašno se radujem što vas vidim, gospodine doktore. I
Dušanka će biti srećna.
Radić se oseća prevarenim i izneverenim kao da mu je Olga zakazala
sastanak u Prizrenu; kao da je on zbog nje pešačio od Niša do Prizrena, a ona
ga nije sačekala. On se, zaista, čitavim povlačenjem, skrivajući to i od sebe,
nadao susretu s njom. Ponižavajuća obmana! Odjednom savladan umorom,
jedva korača pored Bore koji ga vodi uskom i strmom ulicom. Vratio bi se
nazad ili seo uza zid, dok se sasvim ne smrkne, da ne pomisli: možda će kod
Dušanke moći da smesti dečake sa visokom temperaturom.
Svet je, zaista, mali, a Srbija je najmanja zemlјa na svetu. Sad više nije ni
zemlјa, sad je još Prizren — Bora zaćuta shvativši neumesnost svog brblјanja.
Od Kragujevca do Prizrena jedino se Tričku juče više obradovao kad ga
ugledao na mostu kako iz kape jede kuvano kestenje i zuri u Bistricu.
Znate li vi, Boro, gde bih mogao da smestim nekoliko stotina bolesnih
dečaka?
Nekoliko stotina? Nigde!
Radić stade:
Pa šta da radim? Ako ih i noćas ostavim na ledini i ovom vetru, a sneg je
sve gušći, biće desetkovani.
Jedine nezauzete prostorije u Prizrenu su džamije. Pravoslavne crkve su
pune ranjenika.
Molim vas da mi pokažete najveću džamiju.
Ono je, valјda, najveća — pokaza mu rukom na minare pred njima.
Požuriše. Bora ga ubrzo uvede u neku odaju iz koje ga zapahnu njemu
dobro znan smrad rana i prlјavštine ratnih bolnica; lampa sa zida slabo
osvetlјava ranjenike na podu, sabijene tako, da prođoše tek kad ih Bora
zamoli da zgrče noge i propuste ih u toplu sobicu iza kelneraja. Zatekoše
Dušanku kako menja sirćetave obloge doktoru Sergejevu koji prošapta:
 Gospode, otkud ti tolika milost...
Izgovarajući se mokrim rukama, Dušanka se ne rukova, splete joj se jezik,
poče da priča kako su se poslednji put sreli u niškom parku, pa naglo zaćuta.
Sergejev plače i lјubi Radićevu ruku:
Budite noćas s nama. Na kraju sam, Mihail,
Doći ću čim smestim svoje bolesnike — reče Radić tronuto i odmah pozva
Boru da ga prati. Sergejev ga jarko podseti na Valјevo. Ali u tom stradanju
bilo je nade, svejedno što se više umiralo no do sada u ovoj bezizglednoj
bežaniji. Tamo je čovek nešto i mogao da čini za spas, a sada može jedino da
trpi i veruje u obmanu. Sježeno korača pored Bore.
Mi smo na kraju i one vaše i one moje otadžbine. Kuda ćemo odavde,
gospodine Radiću?
Ne odgovori mu.
Ulice se malo ispraznile, a vetar pojačao, sneg mu pelјa lice. Po
pločnicima, pod strehama i ćepencima, oko vatara u avlijama — sede
izbeglice ogrnute ponjavama. Brzo stigoše do logorišta sa velikim vatrama,
gusto opkolјenim zaroblјenicima i dečacima. Nađe očajnog Vojteha koji mu
se obradova kao spasiocu. Ali jedva prikupi polovinu bolesnika koje je poveo
iz Prištine: zagubili se po izbegličkom metežu. Preostale, najbolesnije i
najuplašenije dovedoše do džamije i malo mu laknu: u džamiji, oko nekoliko
mangala, zgomilali se vojnici i izbeglice. Skupi dečake oko sebe i reče:
Uđite unutra i smestite se nekako. Ali da se niko glavom ne šali i vrši
nuždu u džamiji. To je muslimanska svetinja. Ja i doktor Vojteh idemo da
vam tražimo nešto za jelo. Ako vam ne donesemo večeru, donećemo vam
doručak.
Nekoliko dečaka zakuka, neki i opsovaše nešto, ali gotovo svi požuriše u
džamiju ka žarkim plamsajima mangala. Oni što moraju da čučnu, učiniše to
tu gde su se zatekli.
Dušanka ih sada dočeka sa svojim osmehom, vrućom rakijom, nekoliko
kuvanih jaja i otvorenom engleskom konzervom, ali on se ne obradova ovoj
gozbi iako je još jutros pojeo samo dva krompira. Bora mu predstavi
narednika Trička koji, ćutanjem i izgledom, ne skri nezadovolјstvo što noćas
ne može da bude samo sa Borom. On je jedini u Prizrenu s kim sme da
razgovara o svojoj muci: Srbija je propala, mnogi Makedonci se predaju
Bugarima. Da ih i on sačeka u Prizrenu, ili da ide do kraja i primi celu
sudbinu srpskog dobrovolјca?
Uz Sergejevlјevu postelјu nekako posedaše za sto da večeraju. Bora priča
šalјive zgode s francuskim avijatičarima i njihovim lјubavnicama koje ih
prate od Beograda, a koje su oni jedno drugom i njemu predstavlјali: „Ovo je
moja srpska gramatika.“ Dušanka se dva-tri puta glasno nasmeja, na šta se
Vojteh gadlјivo namršti, Radić smlaćen brigom za svoje dečake, i ne sluša
Boru, jedva guta večeru i smišlјa kako noćas da im nađe nešto za doručak. A
ne može ni da istrpi Sergejevlјev vlažan i užagren pogled. Kako da mu
pomogne?
Pušite, gospodine Radiću. Molim vas, pušite — reče mu kad vrati tabakeru
u džep. — Zamislite kakva je to neslučajna slučajnost: gospođa Olga me
svojim automobilom dovezla dovde.
U ovakvoj nesreći nema ničeg slučajnog — reče Radić za sebe.
Dušanka, dajte mi malo srpskog čaja.
Ona se žestoko usprotivi, ali joj Radić naredi da mu da čašu vruće rakije.
Sergejev je ispi gotovo nadušak i upita iskidanim šapatom:
Razmišlјate li, gospodine Radiću, šta će posle ovoga da nastane na zemlјi?
Ne razmišlјam, kolega Sergejev. Ne zanima me budućnost.
Dušanka ga posmatra i čudi se sebi: kako je mogla da bude onoliko
zalјublјena u ovako ružnog i smračenog čoveka?
Nastaće nešto odvratno i dosadno — kaže Bora Pub pripalјujući cigaretu.
— Svejedno da li će nas general Bojović provesti kroz Kačaničku klisuru ili
ćemo polipsati u Crnoj Gori i Albaniji.
Dajte da se mi dogovorimo šta ćemo kad svane, molim vas lepo. Malopre
sam čuo da su Švabe osvojile Prištinu a Bugari Uroševac — kaže Tričko.
Sergejev se, s velikim naporom, malo pridiže da bi pridao značaj svojim
rečima:
Ako neko od vas preživi ovo, videće svet u kome će lјudi uništiti svoju
prošlost. To jedino i stvarno što imaju... Nastaće vreme u kome dobrota i
hrabrost neće zasluživati poštovanje i slavu... Neće, gospodo, biti razloga za
njih... — zapreti prstom i klonu na ležaj.
Šteta! Onda ni glupaci neće imati koga da preziru — kaže Bora.
Ne, gospodo. Posle naše smrti svetom će vladati jaki, veliki i svirepi! —
ubeđeno kaže Vojteh.
Sjajno! Biće manje licemerja i niko neće imati razloga da pogine za
otadžbinu — reče Bora i pogleda u Trička koji mu daje znak da izađe napolјe.
Radić naglo ustade i obuče šinjel. Kuda ćete? — Sergejev ga uplašeno
hvata za šinjel.
 Vratiću se za jedan sat.
Bora se nudi da ga prati. Odbi, nije mu ni do kakvog razgovora. Pođe po
Prizrenu da traži Štab Niških rezervnih trupa i u dubokoj noći obrete se u
Vrhovnoj komandi. Bezobzirnom upornošću i laganjem probi se do
pukovnika Živka Pavlovića i ispriča mu cilј dolaska.
Gospodine kapetane, Niške rezervne trupe i sve trupe regruta od juče
ujutru upućuju se preko Albanije ka Debru i Ohridu. Treba da se probiju do
Bitolјa.
Radić koraknu ka njegovom stolu sa dve lampe na vojnim kartama:
A šta ću, gospodine pukovniče, ja da činim sa nekoliko stotina bolesnih
dečaka?
Ono što još može da ide povedite sa sobom i pridružite se nekoj vojnoj
jedinici. Ujutru će tim pravcem krenuti jedan puk.
A gde ću da ostavim one teško bolesne?
Pukovnik Pavlović ga gleda zamišlјeno, vrti olovkom po karti i ćuti.
Ja sam lekar, gospodine pukovniče. Kako smem, kako mogu da ostavim
bolesnike? Ako je istina da Bugari ubijaju redom...
Spasavajte one koji se mogu spasti. O njima brinite.
Ja treba da budem sa onima kojima je teže, gospodine pukovniče. Sa
bolesnijima.
Sad je vaša dužnost da budete uz one koji mogu da prežive ovo i postanu
vojnici. Moramo da pobedimo, gospodine kapetane.
Mihajlo Radić poćuta, pa odlučno reče:
Ni za kakvu pobedu na ovome svetu ja ne mogu da žrtvujem dvesta, trista
bolesnih dečaka.
Prastaro je to načelo i s njim se više ne može ništa, gospodine doktore.
Kako to mislite, gospodine pukovniče?
Vi ste srpski oficir, gospodine kapetane. Izvršite svoju dužnost. Oprostite,
imam neodložna posla.
Radić ne pozdravi. Na stepeništu Prizrenske mitropolije stade i zagleda se
u velike vatre po pomrčini, u varoši. Prastaro je to načelo! A zar to nisu i ove
vatre? I ti što razumeš to načelo. Zašto mu bar nije tražio hranu? Pokuša da
se vrati, ali ga dežurni oficir ne pusti ponovo u kancelariju Putnikovog
pomoćnika. Pripali pretposlednju cigaretu i uputi se ka džamiji. Sa minareta
hodže u vetar i tminu izvijaju svoju molitvu Alahu od koje ga stresa jeza.
 Kolega Radiću! Pa ovaj je Prizren Nojev kovčeg! Svi smo tu, sve je u
njemu.
Prepoznade glas Pauna Aleksića i trže se od neugodnosti. Nešto pita,
pijano mumla. Ne vidi mu oči, ustuknu do zida:
Otkud ti ovde?
Ne znam... Ono niško ludilo me dovelo.
Mi smo se poslednji put videli uoči tvog polaska u Solun?
Bio sam se već spakovao za Grčku, imao obezbeđen kupe... Ali ona moja
kobna snaha, pričao sam ti... Zalјubio sam se bolesno...
Čist klinički slučaj... Ne htede Srpkinja u voz i Grčku. Jer je, zaboga,
oficirska žena, muž joj u ropstvu i hoće sa vojskom da deli sudbinu. Naravno,
imala je u vidu više štabove. A ja slepac, bednik i kreten, ne mogoh da je
pustim da ide sama u ovu nedođiju... Ne mogoh. Ona od Niša sa divizijskim
štabom, a ja za njom kao posilni i seiz. Brinem za utovar kofera... Naravno, za
istovar i konačište, postara se moćniji... Pukovnik! To sam doživeo, dragi
moj!
Mnogo si doživeo! Mnogo! — hoće da noće, ali on ga uhvati za rukav.
Na srpskoj državnoj teritoriji, ucmekaću kurveštinu!... Povuci malo.
Nabavio sam večeras odličnu komovicu.
Neću! Laku noć.
Pratiću te. Čik da pogodiš gde je ona sada?
Ne zanima me.
Sa jednim francuskim lekarom večeras se smestila kod katoličkog
biskupa! Zamisli — kurvu! Zapamti šta ti kažem: ovaj smak sveta jedino će
kurve da prežive. Pa ovo je džamija!
Da. Tu su moji bolesnici.
Onda ću te pričekati ovde. Da malo popričamo. U ovom pišlјivom
Prizrenu ima noćas dvesta hilјada Srba, a nema pola čoveka za lјudski
razgovor. Ne revanširaj mi se noćas, to tebi ne priliči.
Mihajlo Radić uđe u džamiju kod svojih bolesnih dečaka bez namere da
mu se vrati na razgovor.
 5

Ministru spolјnih poslova Rusije — Sazonovu:

... Komunikacija sa našim zapadnim saveznicima prekinuta. Prekinuta je

veza sa Evropom i Rusijom... Od dana napada Austro-Ugarske, Nemačke i
Bugarske, Srbija se evo već više od mesec i po dana bori na tri fronta danju i
noću i već je iznemogla... I nalazi se na rubu potpune propasti... Pašić
 6

U povlačenju od Liplјana, na poslednjoj uzvišici pred Prizrenom,

specijalni batalјon Dunavske divizije zaustavi naredba da se tu ukopa za
odbranu Prizrena. To Bogdana Dragovića oneraspoloži: u Prizrenu se nadao
susretima sa drugovima i poznanicima, istinitim vestima o odluci Vrhovne
komande pred albanskom granicom, a možda bi tu i Katića našao i imao bar s
kim da podeli brigu za Milenu. A on će sa robijašima braniti Prizren, možda i
poginuti s tim specijalnim batalјonom, specijalno namenjenim da izgine za
slobodu u kojoj je živeo na robiji. Rasporedi svoju četu u šumarku pored
puta i naredi im da na smenu kopaju zaklone, pošto imaju samo desetak
ašovčića. Sede u grm i zapali cigaretu. Ono što je naopako počelo, zlim će se i
okončati...
Lažno se predstavlјajući kao ordonans iz štaba divizije, nekoliko dana se
protinjao frontom generala Bojovića i dok je pronašao puk svog prvog
komandanta, potpukovnika Glišića, taj njihov đački Don Kihot bio je mrtav:
nije hteo da se povuče ispred Bugara koji su mu satrli batalјon, pa je
poslednjom bombom razneo sebe i Bugare koji su pokušali da zarobe srpskog
potpukovnika. Ta ga smrt konačno prelomila da više ni od prekog suda ne
spasava život. Ali je toj odluci hteo da prida sav značaj i sebi cenu, pa se
uputio svom komandantu divizije, pukovniku Kajafi, i slagao oficire u štabu
da nosi ličnu poruku generala Bojovića, stao pred Kajafu mirno i iskreno
ispričao šta mu se dogodilo i kako je do njega stigao, završivši:
„Molim vas, gospodine pukovniče, da mi verujete: ja ne bežim od smrti, ja
bežim od nepravde. A ni od jedne vaše odluke neću pobeći.“
Kajafa ga merio, dugo žmirkao i ćutao, pa mu rekao:
„Vrlo dobro, naredniče. Postavlјam te za komandira čete specijalnog
batalјona. Sačekaj me napolјu da te predstavim vojsci.“
Izašao je zbunjen i strepeći od neke pukovničke šale, kojima oni šire
svoju slavu i potvrđuju moć. Nije dugo čekao: Kajafa, praćen kapetanom
brkatom lјudeskarom, odveo ga u susednu avliju punu robijaša koji su
njihovu pojavu propratili samo kosim pogledima. Kapetan lјudeskara se
razvikao i brzo ih postrojio u dvojne redove. Kad je utihla zveka njihovih
lanaca i okova, Kajafa im se obratio:
„Ljudi! Zašto ste vi krivci, to znate vi i sud koji vas je osudio. A ja znam da
ste Srbi i verujem da volite slobodu više od svih nas koji još nismo na robiji.
Naređujem da vam se skinu okovi iz slobode i unapređujem vas u ratnike za
ovo malo otadžbine što nam je ostalo. Dobićete puške i municiju. Kapetan
Popović je komandant vašeg specijalnog batalјona — pokazao je rukom na
kapetana-brkatog lјudeskaru. — A ovaj narednik Dragović je komandir vaše
prve čete. Odmah ćete dobiti još jednog komandira, vodnici i desetari treba
da se nađu među vama. A sad ovo zapamtite: za plјačku arnautskih kuća,
ovlašćujem kapetana Popovića da svakog plјačkaša strelјa na licu mesta!
Jeste li saglasni?“
„Jesmo! Jesmo! Živeo!“
„Vrlo dobro! Videćemo se ovih dana!“
Pozdravi ih vojnički, a njemu mnogi otpozdraviše bacanjem uvis svojih
surih i pocepanih šajkača.
Bogdan se među takvim vojnicima osetio rasterećeno i dobro; izvršavali su
važna naređenja, a ona oko četne discipline on im je gledao kroz prste: trudio
se da ga zavole. Možda nikad nije toliko želeo da ga zavole lјudi! Ratovanje
mu odjednom poprimilo neočekivan smisao. Na njegovu želјu oni su
odgovorili na svoj način: hranili su ga pečenim mesom, svežim hlebom,
volšebnički nabavlјenim, neprestano ga nutkali rakijom i duvanom. On ih je
s pomnom radoznalošću posmatrao odgonetajući ko je među njima ubica i
zašto; o tome se ni sa kim nije usudio da povede razgovor. Ali je počeo sve
slobodnije da ih ubeđuje da robija nije samo iza tamničkih zidova. Što će s
njima i završiti ratovanje, bilo kakav da bude ishod, smatrao je gotovo
srećnim slučajem...
Iz zamišlјenosti prenu ga graja i svađa na drumu. Iako su među njegovim
vojnicima česte svađe i tuče, ova mu ne liči na svakodnevne, pa strča na
drum.
Iz komordžijske zaprege od premora pao vo sa ogromnim, vitkim
rogovima, njegovi vojnici ga opkolili sa bajonetima i noževima, trećepozivac
komordžija uperio pušku i viče:
Ko ga živog ubode, ubiću! Čujete li, ubiću!
Mi treba da izginemo za Prizren, a ti ne daš ni mrtvog vola! — kaže
vojnik-robijaš i ispreže vola ne hajući za komordžijine pretnje, četvorica iz
gomile uzimaju vola za noge i vuku ga u jarak.
 Ne bodite ga živog, ubiću! Ubiću!
Ostavite vola! Sklanjajte se s puta! Na dužnost! — povika Bogdan
ražalošćen komordžijinim izgledom i ozlojeđen bezobzirnošću svojih vojnika
na koje prvi put ovako viče:
Ma zaklaću ga, da mi je otac! — uzviknu vojnik koji je ispregao vola i sad
ga drži za rogove, pa mu iz sve snage rinu bajonet u hrbat vrata.
Komordžija opali pušku u ubicu svog vola i svali ga uz njegove rogove,
pod krv koja šiklјa.
Bogdan izvuče sablјu i plјoštimice raspali jednog, pa drugog vojnika koji
sa vola već seku velike komade mesa; jedan od udarenih okrenu mu se i
prosikta:
Majku ti naredničku! U prvom mraku polјubićeš otadžbinu! — nastavi da
seče vola.
Bogdan ustuknu u stranu jarka, vrati sablјu, ali se, preneražen, ne pomače
s mesta dok i ostali iz čete ne dotrčaše i, gurajući se i otimajući se, ne oguliše
vola. Osta samo krvav kostur, glava s rogovima, rep i donji delovi nogu sa
papcima.
Nailazi artilјerijska baterija, i sa njenog čela, sa konja dovikuje major:
To ti je vojska, naredniče! Ne sramoti kokardu, usronjo jedan! Bežite s
puta, bitange!
Vojnici s mesom i krvavim noževima povukoše se u šumarak, osim jednog
koji priđe teško ranjenom drugu kome komordžija već raskopčava čakšire i,
cepajući svoju košulјu, previja mu krvav stomak. Artilјerijska baterija bez
zadržavanja prođe, komordžija uz pomoć vojnikovu natovari na kola ubicu
svog vola, podiže pali jaram i sa živim volom odvuče kola ka Prizrenu.
Iza Bogdana već se dime vatre, a on nepomično stoji iznad ogulјenog
volovskog kostura zagledan u njegove otvorene, mutne oči: vidi smrt i nije ga
strah. Možda je se samo gadi. Takvom je čine lјudi. A kad posle cerekanjem
propratiše njegovo odlučno odbijanje volovskog pečenja, on se ipak zastide
sebe što sve manje razume lјude, što ništa ne razume.
 7

U trpezariji Prizrenske mitropolije, za dugačkim stolom prekrivenim

vojnim kartama, okupila se vlada i Vrhovna komanda na svoje poslednje
većanje na teritoriji Srbije. Očekujući pukovnika Pavlovića da se vrati od
vojvode Putnika, ministri zure u vojne karte i u sebi preračunavaju
razdalјine koje treba preći; prestolonaslednik Aleksandar treći put čita
izveštaj vojvode Mišića o kritičnom stanju Prve armije; Nikola Pašić stoji uz
prozor i gleda varoš koja krklјa od pokreta i vreve izbeglica i vojske pod
gustom lapavicom. Posmatra Sinan-pašinu džamiju koja je sagrađena od
materijala razrušene crkve Sveti Arhanđel, zadužbine cara Dušana, i misli
kako se na ovom tlu sa gubitkom slobode gubi sve. Da opstanu pod
zavojevačem, lјudi primaju njegovu veru i boga, a sa promenom vere gube
ime, pretke, prošlost. Postaju drugo. Ne započinje li sada opet novo
preveravanje? Pogled mu se usredsređuje na visoko minare i kao uvek pred
tim graditelјskim podvigom, on i sada, sa svojom pravoslavnom dušom, oseća
inženjersko divlјenje.
Pukovnik Pavlović ulazi, Aleksandar prestaje da čita, svi ministri osim
Pašića upiru pogled u njega, a on, stojeći mirno pred Vrhovnim
komandantom, s naporom kaže običnim glasom:
Vaše visočanstvo, general Bojović nije uspeo da se probije kroz Kačanik.
Primoran je na povlačenje. A naše sjedinjenje sa savezničkim trupama u
Makedoniji konačno je propalo. Austro-Ugari su ušli u Prištinu, a Bugari
nezadrživo napreduju ka Prizrenu.
Aleksandar mu pokazuje rukom da sedne u začelјe stola; Pašić se lagano, i
noseći štap, vraća za sto i seda desno od Prestolonaslednika koji smrknuto
poče:
Ostaje nam, dakle, poslednja mogućnost.
Pašić:
Ostaju nam tri mogućnosti, Visočanstvo. Predlažem da ih razmotrimo po
redu.
Aleksandar:
 Koje su vam to tri mogućnosti, gospodine predsedniče?
Pašić:
Najpre kapitulacija... Da, predaja, gospodo. Druga je mogućnost borba na
Kosovu do izgibije. A treća nam je da se povlačimo preko Albanije i Crne
Gore do primorja, sa izgledima da nas tamo saveznici prihvate. I da će nam
Crnogorci štititi odstupnicu dok se ne sretnemo sa saveznicima.
Aleksandar:
Ni kapitulacija, ni pogibija, ne dolaze u obzir. Nemamo mi sada priliku da
razmatramo mogućnosti. Ostalo nam je samo moranje: do pobede. A što se
Crne Gore tiče, iako više ne verujem cetinjskim velikašima, ja verujem u
crnogorsku vojsku.
Pašić:
Da premerimo još jednom sve što se može u ovom trenutku učiniti. Sa
raskrsnice valјa naći najbolјi put.
Pukovnik Pavlović:
Vojvoda Putnik me ovlastio da vam saopštim sledeće: borba na Kosovu
više se ne može voditi. Nemamo ni hranu, ni municiju da produžimo otpor.
Vojska je izgubila veru u spas otadžbine. I oficirski kadar se strahovito
pokolebao. Sve je razočarano u saveznike. U ovom času, moram da kažem i
ovo: mi nismo samo na bojištu izgubili rat.
Pašić:
O krivcima za položaj u kome smo, neka se, gospodine pukovniče,
raspravlјa posle nas. Neka se tim nekorisnim poslom bave oni čija je to
nadležnost.
Prvi ministar:
Nisam saglasan sa vama, gospodine predsedniče. Na ovom mestu i u ovom
času treba konstatovati: Srbija je doživela ovaj slom zbog neaktivnosti i
neispunjenih obećanja naših saveznika.
Aleksandar:
Zahtevam da tom konstatacijom započne naše saopštenje vojsci i narodu
sa ove sednice. I svetu!
Prvi ministar:
U pravu ste, Visočanstvo. Predlažem da se odmah posle sednice preda
memorandum svim savezničkim vladama u kome treba reći sve što smo od
naroda i vojske krili o njihovoj politici prema Srbiji.
 Drugi ministar:
Srbija nije pokorena samo od jačih neprijatelјa. Ona je izdana od
prijatelјa! To svet treba sutra da sazna.
Pukovnik Pavlović:
Dozvolite mi, gospodo, da vas podsetim da su sve naše telefonske i
telegrafske veze sa svetom prekinute. O Srbiji od sinoć svet može da čuje
jedino ono što se kaže u Beču i Berlinu.
Prvi ministar:
Ipak će se, gospodine pukovniče, jednog dana čuti i ovo što mi sada
govorimo. To ne sme da se previđa!
Pašić:
Gospodo, ja vas ponovo upozoravam da ne sečemo jedinu granu na kojoj
još sedimo. Jer i ona samo što se nije slomila.
Aleksandar:
I kako da je ne slomimo?
Pašić:
I ja sam za memorandum saveznicima. Ali u kome ćemo im reći da smo
ispunili svoje savezničke dužnosti i njihove zahteve i da u ovom kritičnom
času očekujemo pomoć savezničkih država koja je i u njihovom interesu. Ali,
pre toga, dozvolite mi, Visočanstvo, da razmotrimo još neke naše izglede. U
ovakvoj situaciji, svaka bi vlada na svetu, i svaki narod, trebalo da kapitulira.
Borili smo se svim sredstvima, ginuli smo junački, nemilice. Trostruko jači
neprijatelј isterao nas je sa državne teritorije. I ništa nije razumnije na da se
prizna poraz i više ne satire ovaj nesrećni narod — zastaje, gleda ih redom,
Aleksandar se mršti, čuje žamor neslaganja, podiže glas: — Na kapitulaciju,
gospodo, mi imamo sva moralna prava. I pred svojim narodom i pred ratnim
saveznicima.
Treći ministar:
To je istina. Naša kapitulacija ne bi bila nečasna. Ona je logični ishod
ovakvog rata. Ali, gospodine predsedniče...
Pašić ga prekida:
Nema — ali! I junaci se predaju pobedniku. Zar su jednom u istoriji i
ratovima — kapitulirali hrabri lјudi i hrabri narodi? Kapitulacija je u sudbini
i čoveka i naroda. Oduvek su slabiji kapitulirali pred jačim. Sve se u prirodi
predaje jačem i uzmiče pred silom i smrću.
Četvrti ministar:
 Predaja ne znači i kraj borbe. Predaja može da bude i odlaganje borbe,
priprema za borbu.
Peti ministar:
Nesreća je u tome što kapitulacijom mi ne bismo izgubili samo ovaj rat.
Izgubili bismo i ustanke koje smo dizali, i sve ratove koje smo od 1804. vodili
za svoje oslobođenje i ujedinjenje Srpstva.
Aleksandar:
Predaja je predaja, gospodo! I ja, kao vrhovni komandant srpske vojske, o
predaji neću ni da raspravlјam ni da slušam.
Pukovnik Pavlović:
Dužan sam vam reći, Visočanstvo, da me je vojvoda Putnik ovlastio da
vam odmah na početku sednice saopštim: on neće potpisati kapitulaciju
srpske vojske.
Pašić:
Visočanstvo, dozvolite mi da završim misao. Iako kapitulacija ima jake
osnove i prave razloge, narodu skraćuje žrtve, ja smatram da mi ne treba da
kapituliramo iz jednog jedinog razloga. Iako smo isterani sa svoje teritorije,
čvrsto sam uveren da mi ovaj rat možemo dobiti. Pred nama je najveća
pobeda u našoj istoriji. Daleka je, ali ja je jasno vidim. — Lupi štapom o pod.
Otegnu se tišina.
 8

Aleksu Dačića, koji se sa Gojkom Kninjaninom vozi u praznim

municijskim kolima i drema, prozebao i mokar, trže plotun pušaka: u
turskom groblјu pored puta vod vojnika strelјa desetoricu povezanih vojnika,
a to posmatraju gomile austrougarskih zaroblјenika ispred kasarne preko
puta i grupa malih odrpanaca koji zevaju, mašu i pletu rukama.
Šta se ovo radi, Gojko?
Strelјaju vojne begunce, moj Aleksa.
Zar to još čine, bogovu im majku!
Plotun: preostali begunci popadaše izmeću kamenova sa turbanima;
dvojica se obesila o njih.
Pa što u turskom groblјu, bem im sunce oficirsko!
Ma što je u turskom groblјu, nije za brigu. Ali zašto pred Švabama? Zašto
naš neprijatelј da gleda srpsku sramotu? I gluvonemi se čude, vidiš li?
Ono su stvarno gluvonemi, bogovu im majku! A otkud se onoliko njih
skupi na gomilu? Nisu, valјda, i svi srpski mutavci i gluvaći pobegli pred
Švabama? Je li, prijatelјu, koje je ovo mesto? — civil sa kišobranom i koferom
pogleda ga začuđeno, opališe još dve puške. — Ozbilјno te pitam, gde smo?
Pa zar ne vidiš da je Prizren!
Kroz lapavicu Aleksa ugleda u strani nizove kuća, minareta, crkvena
kubeta i zvonike, i viknu: — Pa je l' to beše prestonica cara Dušana?
Beše.
Dobro gospodine... — vod koji je strelјao begunce, postrojava se pored
groblјa, u jarku. — A koliko je odavde daleko arnautska granica?
Petnaestak kilometara.
Dva sata pešačenja? A u majčinu! Čuješ li, Gojko? Pa mi smo dogurali do
ivice! — skoči u blato i sneg koji se mrznu i priđe komandiru baterije: —
Gospodine poručniče, dozvolite mi da vam se obratim.
Šta želiš, Dačiću?
 Ako nije vojna tajna, želim da znam kuda ćemo sad?
Najpre u Prizren. A potom, to je vojna tajna.
Razumem, gospodine poručniče! — pozdravi i ništa ne razume. A želi da
zna kud se beži, kad se do arnautske granice stiglo. Bugari ih juče satrli na
Starom Kačaniku, iz baterije dva im topa uništili, bog jedini zna kako osta
njegov Tanasko. Nagrdili ga šrapneli, a on ga sa Gojkom i vozarima svukao sa
položaja tek kad je ispalio i poslednju granatu. Posle je ojađen prošao pored
strašnog generala Bojovića koji je naočigled grdne vojske, zgomilane u
udolјini, s konja šamarao nekog majora i grdio ga kao bitangu što se bez
naređenja povukao sa svog položaja. Tad je pomislio: kad general kao seiza
šamara majora, stvar je propala načisto! A onda mu došlo nešto milo i
zaklјučio: kad general sme da mlati majora kao vola u kupusu, srpska vojska
još je moćna da ratuje i nije propala stvar. Na prvom zastanku, kako od Niša
sve češće čini, opet je bulјio u onu sveščicu Ivana Katića i dugo trnuo u
zamišlјenosti pročitavajući nekoliko puta: „Ko sme da bude kukavica, ko sme
da pobegne sa Suvobora, dok ratuju Aleksa Dačić i Sava Marić?“ Pa na drugoj
strani opet: „Možda bih sinoć pobegao iz rova da nisam u istoj četi sa slugom
moga dede Aleksom Dačićem. Jednom lјudinom i junakom kakvog u puku
nema.“ Da mu mater đačku! Šta mu je trebalo mene da tura u tu svoju
posranu sveščicu, pa posle u novine i u pesmaricu! I šta ga se tiče šta sam ja
bio do rata!
Iz Prizrena se, kao na vašaru u kome jure lopove, razleže graja i neka
vika.
Gojko, skidaj se da očistimo i podmažemo Tanaska! Neću ovako kalјav da
prođe kroz Prizren. I ti, Cvetko, uzmi krpu i očisti osovinu i paoke na
točkovima.
I kada za desetak minuta očistiše i izglancaše top kao za paradu, Aleksa
Dačić preskoči u prvu avliju nabra puno naručje smrznutih hrizantema,
šimširovih i tujinih grana, iskiti top i konje koji ga vuku, zakiti Gojkovu,
Cvetkovu i svoju šajkaču kao da idu u svatove, pa kad pade komanda za
pokret, on se sa Gojkom pope na lafet i tako iskićeni uz osmeh poručnika
Smilјanića krenuše da se probiju kroz Prizren. Ali bez muke, iako je ulica do
streha krcata narodom, kolima, vojskom: sve se živo razmiče da propusti
iskićene konje, top i vojnike. Ljudi gledaju zanemelo, zaridaju starci i žene,
pa tresak topovske kare i topot konja o kaldrmu nadvisi zagrcnuti uzvik:
Živela srpska vojska!
Aleksu od miline podilaze žmarci, mune Gojka laktom u slabinu, a gleda
pravo u leđa poručnika Smilјanića na konju, ali ne može da odoli: oči mu se
iskradu pogledom na gomilu naroda koji se čudi, spazi Arnaute kako se
mrgode na svojim ćepencima i neke mlade žene kako brišu suze i osmehuju
mu se, a iz poprečnih ulica i avlija kulјaju lјudi i deca da vide šta to sad
prolazi Prizrenom... Živeli! — krikne poneko i uzvik mu se skrši u tresku
točkova i topotu konja po kaldrmi.
Otkud ovde ovolika džamija, mesec im turski?! — kaže Gojko Kninjanin.
To i mene čudi. A Prizren je prestonica cara Dušana — odgovara Aleksa i
hvata zahvalne, uplašene i uzbuđene poglede meštana.
Aleksa! Aleksa! — čuje Adamov glas i ne veruje iako ga ugleda sa
raširenim rukama, smršalog, kalјavog, sa poderanim šinjelom. Mnogo mu se
obradova i mahnu mu rukom da ga prati.
 9

Pašić:
Nema časnog poraza, ni pobede u porazu! Za narod ne postoji časna smrt,
gospodo. Prepustimo to viteštvo plemićima i pesnicima.
Prvi ministar:
Neka nam gospodin Pavlović kaže da li vojvoda Putnik veruje da naša
vojska, ovako bosa i gola, sa komadom proje u torbi, može preko albanskih
gudura da stigne do primorja? Šta ćemo ako Crnogorci popuste, pa i oni
jurnu za nama ili kapituliraju?
Pukovnik Pavlović:
Predviđajući ishod bitke na Kačaniku, Vrhovna komanda je još pre dva
dana dala armijama pravce povlačenja ka jadranskom primorju. Mi smo o
tome obavestili crnogorsku Vrhovnu komandu i to je sve što možemo.
Aleksandar:
Ja sam potpuno saglasan sa stavom vojvode Putnika. Mi moramo stati na
krajnju tačku svojih mogućnosti. A nemamo razloga da sumnjamo da će
Crnogorci izvršiti svoju dužnost.
Drugi ministar:
Tu odluku treba sagledati sa svim posledicama, Vaše visočanstvo. Bili
bismo u modernoj istoriji prva vlada i Skupština, prva Vrhovna komanda koja
sa kralјem, čitavom raspoloživom vojskom, decom, najbolјim lјudstvom
odlazi u izgnanstvo.
Treći ministar:
I sa svetim moštima kralјa Prvovenčanog. I sa prvom svojom knjigom. I
drugim svojim svetinjama.
Drugi ministar:
Posle Izrailјaca, mi Srbi zar da budemo prvi narod koji izlazi iz svoje
zemlјe? A ko od nas može biti siguran da će nam Gospod dati Mojsija da nas
vrati u našu zemlјu? Smemo li da poverujemo u to čudo?
 Pašić:
Ako u čuda verujemo, onda će Srbija izgubiti rat.
Drugi ministar:
Šta će biti, gospodine predsedniče, ako nas tamo, na primorju, ne prihvate
saveznici?
Pašić: Saveznici nas moraju prihvatiti. Ja sam čvrsto ubeđen da će nas u
Svetom Jovanu Medovskom i Draču sačekati savezničke lađe sa hranom,
odećom i celokupnom vojnom opremom. Nјihovi poslanici mi to garantuju.
Drugi ministar:
Ako se mora — da verujemo i u to! Nema druge. Ali hoće li nam do mora
stići i trećina vojske koja nam je preostala? Smrznuće se u snegu, pomreti od
gladi, pobiće ih Arnauti.
Pašić:
Jutros mi Esad-paša poslao i drugu poruku da će nas na njegovoj teritoriji
dočekati kao prijatelјe. Ja sam siguran da će on održati reč.
Drugi ministar:
I ja ću vas slediti, gospodine predsedniče. Ali sa teškim strahom. Mnogo
će nam postradati vojska. A tek narod... Čujete li ga? Sve ovo napolјu čeka
našu odluku.
Pašić:
Neka do mora i saveznika stigne jedna divizija, neka stigne jedan srpski
puk... Neka sa nama stigne jedna četa vojnika, Srbija će biti spasena.
Postojaće i ostvariće svoje cilјeve. A Habzburška Carevina biće srušena... Ja
ću sada odmah pozvati savezničke poslanike i saopštiti im našu konačnu
odluku.
 10

Na izlasku iz Prizrena, baterija se zaustavi, Aleksa skoči sa lafeta i zagrli

Adama. Adam se razvedri i poče da mu priča kako je svratio u Prerovo, i šta se
tamo događa. On ga prekine.
Jesi li video Jelku?
Jesam. Trbuh joj do zuba. Tvoja mati mi reče da će oko Božića da se
porodi.
Pa neće baš oko Božića... Al' samo nek rodi nešto. Dok si bio u selu, ko je
od naših pobegao sa fronta?
Adam mu nabroja, Aleksa preseče:
Sve šonje i usronje!
Imaš pravo — Adam poćuta, pa dodade: — Priča se da ćemo se povući u
Albaniju.
Po ovoj zimi? A šta ćemo da glođemo tamo, gde guja guju guta? — poćuta,
pa dodade gledajući mu pegice u zenicama: — U ropstvo mi se ne ide.
Ni meni. A da polipšemo od gladi i da se smrznemo u nekoj arnautskoj
nedođiji? Opet ništa nismo uradili.
To sve jeste. Al' ako se mora.
Ako se mora, to je druga stvar. Sad smo mi izmeću stojka i koca. — Adam
mu uhvati znani sev pogleda, ono suženje očiju posle pobede u rvanju, i
dodade: — Al' ima da se protnemo nekako.
Ako se mora, onda... Mora se, bogovu mu majku!
Adam mu pruži cigaretu:
Treba do mora da se stigne. A odatle, kažu — voda do neba, sunce joj
božje! Nemaš kud.
Aleksa vadi iz ranca čuturicu rakije i pruža mu:
Mnogo je nezgodno što je to more — voda.
I, kažu, slana. Ni besan pas neće da je pije.
 Ćute, piju rakiju.
Al' ako se mora, bogovu mu majku, onda... — sudariše se pogledima:
Aleksa mu spazi onaj osmeščić pred skok sa obale Morave u Devojački vir u
koji on, Aleksa, nikad nije smeo da zaroni, pa reče ozbilјno: — Mora se, bre,
Adame.
I ja, Aleksa, tako mislim.
Razgovor im završiše bliski pucnji: Gojko Kninjanin i Cvetko, dodavalac
granata, puškama gađaju kokošku, ona leti jabučarom, ne mogu da je
pogode, a poručnik viče:
Ne pucaj, arnautska je!
Ali kokoška pogibe i Aleksa se osmehnu.
 11

Strahotan poraz! Ne znam šta ću i kuda ću. Više ne smem da budem ni

častan i hrabar. Shvataš li to, Boro?
Ti, Tričko, znaš da ja ni u Đačkom batalјonu nisam trpeo te
gromopucatelјne fraze o svetim dužnostima, o časti i junaštvu.
Ne govorim ja nikakve fraze! Ti gubiš slobodu, al' ostaješ Srbin. A meni
propada sve za šta sam se borio. Makedonija će biti Bugarska, mi postajemo
Bugari.
A ko zna šta ću ja postati. Mi smo na poslednjoj granici, Tričko. Ne samo
države i otadžbine. Mi smo na kraju sebe. Ne znam ja šta sutra počinje.
Pred nama je samo smrt.
A ja osećam nešto i iznad i ispod smrti. Nešto što ne znam. Nezamislivo.
Lupaš, Pube, koješta! Ovo što se događa, za mene više nije rat.
Pa nije. Ovo je neka propast u kojoj može da ti se zgadi sve. Čovek
najviše... Hajdemo dalјe od ovog potoka. Cvokoćem, smrznuću se od
njegovog žubora. — Uđoše u spolјnu pripratu Bogorodice Ljeviške. — Slušaj,
Tričko... Od Skoplјa do Suvobora i od Beograda dovde, dosta mi je otadžbine i
svih nacionalnih ideala. I ja se ni zbog kakve velike Srbije i Jugoslavije ne bih
uputio u Albaniju da se, gladan, smrznem na snegu. Da me Arnauti umlate
zbog naredničkog šinjela. Mene vojnička zakletva više ni na šta ne obavezuje.
Ja bih se zbog nje večeras presvukao u bulu i sačekao okupatore.
I zašto to ne učiniš?
Zato što bih se zgadio sebe. Kad bih se sutra predao i preživeo ovo, časnu
reč ti dajem, ja više ne bih mogao ni da se kockam. Postoji neka granica u
lјudskom životu koju nikad ne treba preskočiti.
To i ja mislim... A znaš li ti, Boro, da će Bugari čim uđu u Bitolј, meni ubiti
oca i brata. Ko zna šta će biti sa mamom i sestrama. Naši bugaraši, prvom
Ferdinandovom vojniku pokazaće moju kuću. I svih nas što smo u srpskoj
vojsci.
Pa ako možeš da ih spaseš, onda se predaj.
 Posle godinu dana ratovanja za Srbiju, posle Suvobora i Beograda, kako
da se predam?
Bora mu vidi suze, žao mu ga je, poćuta, pa uzdahnu:
Ti me znaš... Ja sam glup za pametan savet.
Odgovori mi bratski, šta bi učinio da si u mojoj koži? — hvata ga za peševe
šinjela, osećaju jedan drugom dah, vidi: Bori drhte usne i brada.
Ne znam, Tričko. Stvarno ne znam.
Ali moraš da se odlučiš!
Izvini, smrkava se, moram da žurim., Čeka me Dušanka. Ako večeras ne
kreneš za Peć... odnosno ako odlučiš da večeras ostaneš u Prizrenu... u
svakom slučaju svrati kod nas... Tričko, ošamariću te! Ne priznajem ti da si
sad tužniji od mene. Čekam te. Zdravo!
 12

Bora zateče Dušanku pod strehom mehane, pripijenu uza zid, i prvi put
joj ne srete osmeh:
Šta se dogodilo, zašto si napolјu?
Gde si dosad?
Bio sam sa Tričkom. Muči se, a ja nisam umeo da ga posavetujem.
Dušanka briznu u plač.
Šta je, zaboga? — uzima joj ruke. Ona drhti celim telom. Prvi put je
ovakvu vidi, želi da joj izlјubi uplakano lice. — Reci, šta ti se dogodilo?
Ne mogu da pođem s tobom...
Zašto ne možeš?
Moram da ostanem s teškim ranjenicima. Tako mi naređeno. Sergejeva
neće da vuku u Peć, on to zna. Zaćutao, a pune mu oči suza... Stid me da ga
pogledam u oči... Kad su Švabe prvi put osvojile Valјevo, on nije hteo da se
povuče i ostavi naše ranjenike. Milena i ja ostale smo s njima. A mi njega sad
ostavlјamo...
Smiri se, ti tu ništa nisi kriva. Niti išta možeš da mu pomogneš. Tada, kad
ste vi ostali u Valјevu, bile su druge prilike.
Mi ne smemo dozvoliti da sam umre u onom ledenom ćumezu. Ili da ga
ubiju Bugari.
Neđe Bugari ubiti Rusa.
Svejedno, ubiće ga Nemci.
Kako onako bolesnog da ga nose preko albanskih gudura, zaista, kako?
On je, Boro, iz čiste dobrote došao u Srbiju. I nije pravedno, nije lјudski
da ga ostavimo. Ja to ne mogu...
Bora joj ispusti ruke i klonulo se osloni na zid pored nje: ako ona ostane,
kako će onda i nju ostaviti? I šta je sad ona granica koju neće da preskoči?
Veje sneg.
Dušanka se kroz suze zagleda u njega želeći da mu na užasnutom licu
dokraja sazna osećanje. Nesrećan je. Stvarno je nesrećan. Suše joj se oči.
Možda će ona ostati samo u njemu, možda će on živeti jedino u njoj. Imaju
još poslednju noć. Pođe kod svojih ranjenika i na pragu se okrenu da se još
jednom uveri: on ukočeno zuri preda se. Ona odlučno preskoči prag.
On ne vide taj njen osmeh. Od sebe ne vide ništa i ništa ne odluči dok se
ona ne vrati i reče:
Hajdemo, Boro.
Kuda đemo? Smrkava se.
Ako. Rekla sam Sergejevu i ranjenicima da neću da se vratim pre zore.
On uzdrhta od njenih osmehnutih očiju: ne može u Albaniju bez nje. To
je ona granica.
Ona mu uze ruku i prošapta:
Znam kuda đemo.
Povede ga niz ulicu, ka trgu: na velike vatre vojnici bacaju sanduke,
delove zaprežnih kola, vojnu opremu. Skrenuše na most, preko Bistrice:
svuda velike vatre. Gori državna i izbeglička imovina koju ne mogu da
ponesu konj i čovek. A on je ne pita kuda ga vodi; ona to zna i ćuteći žuri.
 13

Pred ponoć, uz pogurena ćutanja Nikole Pašića i pukovnika Živka

Pavlovića, sedeći u krevetu oslonjen na tri jastuka, vojvoda Putnik pod
svetlošću dve lampe drhtavom rukom napisa svoju poslednju naredbu
komandantima armija o čijoj se sadržini dugo dogovarao sa Pašićem i
Pavlovićem.

Nastao je trenutak, kada se sticajem prilika moramo da povlačimo kroz

Crnu Goru i Albaniju. Kod naše vojske su moral i disciplina popustili, a vera u
spas Otadžbine izgublјena. Stanje vojske uopšte nepovolјno. Bojati se da sada
pri povlačenju kroz Albaniju i Crnu Goru na Jadransko primorje ne nastupi još
veća klonulost i rasulo kod trupa, kao i rasturanje i predavanje neprijatelјu u
većim razmerama. Da ne bi do ovoga došlo, potrebno je da se vojnicima objasni
cilј ovog našeg povlačenja i da se oni ubede o njegovoj potrebi.
Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država, a naši
saveznici bi nas sasvim napustili. I onda ne bi imao ko o nama da vodi računa,
da nas snabdeva novcem, oružjem i svim potrebama, niti da zastupa naše
interese. Mi bismo bili potpuno izgublјeni. Jedini je spas iz ove naše situacije
povlačenje na Jadransko primorje. Tu će se naša vojska reorganizovati, snabdeti
hranom, oružjem, municijom, odelom i svima ostalim materijalnim potrebama,
koje nam šalјu naši saveznici, te ćemo opet predstavlјati nekakvu činjenicu, sa
kojom će naši saveznici morati da računaju.
Država nije izgubila svoje biće; ona i dalјe postoji iako na tuđem zemlјištu,
dokle god je tu Vladalac, Vlada i vojska, pa ma kolika njena jačina bila.
Gotovost saveznika da nas dokraja podrže i neiscrpna njihova snaga na kraju će
da slomije zajedničkog neprijatelјa, a naša će Otadžbina opet biti slobodna i
uvećana.
Ubedite sve, da je ovo povlačenje naša državna potreba, spas države, i da ]e u
ovim teškim danima naš spas u istrajnosti, strplјenju i krajnjem požrtvovanju
sviju nas sa verom u konačan uspeh naših saveznika i da stoga...
 Prestade da piše i okrenu lice zidu: koja da mu bude poslednja rečenica?
Ugasio bi lampu, udalјio Pašića i Pavlovića i sam, u mraku smislio tu svoju
poslednju rečenicu srpskoj vojsci. Krevet mu podrhtava. Od vetra ili od
njega? Ta poslednja reč ne treba da bude pobeda. Bilo je isuviše o državi,
pobedi i veri u druge, to su Pašićeve misli, to su politička shvatanja rata i
istorije. Sad treba nešto reći o sudbini čoveka i naroda na ovoj smrznutoj
grudvi u pomrčini. Ili samo: Zdravlјe čuvajte! Sa zdravlјem završiti. Bolesnom
čoveku ne treba ni sloboda, ni otadžbina. Podsmehnuo bi mu se Živojin
Mišić. I mnogi, mnogi. U ovakvom času stari Grci su rekli: „Grad nisu zidine,
grad čine lјudi“ i povukli se na morsku pučinu. A on bi trebalo da kaže:
Otadžbina nije državna teritorija, otadžbina je sloboda...
Da pozovem doktora, gospodine vojvodo?
On strogo pogleda svog pomoćnika i dopisa poslednju rečenicu svoje
poslednje naredbe:

treba istrajati dokraja.

Gospodine pukovniče, dopišite datum i čas — pruži list svom pomoćniku.

Dopustite, vojvodo, da pukovnik Pavlović dopiše i ovu rečenicu: Vekovni i
smrtni neprijatelј Slovena — Austro-Ugarska Carevina biće srušena isto
onako kako smo srušili Otomansku Carevinu. Da, da. Baš tako. To napišite.
Vojvodi Putniku je svejedno šta će još ko dodati njegovoj naredbi. Kad
pukovnik Pavlović izađe, obrati se Nikoli Pašiću: — Vi ste sad predsednik
vlade bez države, a ja uskoro komandant bez vojske... — Pašić se prenu iz
pognute zamišlјenosti i pogleda ga bojažlјivo.
— Tolike godine sarađujemo, gospodine Pašiću, vas svi u Srbiji poznaju i
sve znaju o vama, osim mene.
Zar se tome čudite, gospodine Putniče?
Ipak, voleo bih da znam koji porok najviše mrzi Nikola Pašić?
Kako kad i kako kod koga. Ali hvalisavaca i slavolјubaca najviše me je
strah. Oni uvek nose neku opasnu manu.
Imate pravo! — živnu Putnik. — Ja sam takve nemilosrdno ismejavao. Oni
najteže podnose smeh. A od čega vas je najviše strah, gospodine Pašiću?
Ako je od lјudi, najviše me strah od onih koji zbog svoje ideje mogu i da
ubiju čoveka. Po mom mišlјenju, na zemlјi neće biti dobra sve dok čovek
može da ubije čoveka koji misli i govori drukčije od njega.
Putnik se zamisli: da li mu je iskreno odgovorio ovaj čovek u čiju
iskrenost sumnja najveći broj Srba, a opet mu i sada najviše veruje? Trže ga
pitanje:
Kad zbog nečeg počesmo i ovako da razgovaramo, šta je vama bilo najveće
zlo, gospodine Putniče?
Zamisli se pre no što odgovori: Od svireposti nema većeg zla u nama. A
možda sam se najviše plašio lјudi koji i ne pomišlјaju na svoju smrt. Na kraj.
Pašić zaklima bradom i ustade:
Laka vam noć, Putniče. Pošto krećem pre vas, ja ću vas sutra veče sačekati
u Ljum-Kuli.
Osta sam. Ispi čaj od zove koji mu prinese posilni; reče mu da noćas ne
stražarči uz njegova vrata, neka odmah legne i odmori se za dug put. Ali ga s
vrata pozva da mu najpre donese bokal tople vode, lavor i sapun. Pokuša sam
da opere ruke, ali se, već premoren pisanjem, prepusti posilnom da mu
pažlјivo, kao kćerka, opere i čistim ubrusom obriše ruke. Reče mu i da povisi
fitilјe u lampama, neka bude što više svetlosti. Ove poslednje noći u
otadžbini, sigurno poslednje, on se u nju neće vratiti kao pobednik, želi neki
trenutak da malo uživa u prvoj udobnoj postelјi od napuštanja Kragujevca.
Sa zadovolјstvom razgleda čistu i toplu sobu, ušuškanu ćilimima, jastučićima,
goblenima, natoplјenu lakim ženskim mirisima. Ova prijatnost krepi mu
dušu; od nje oseća vlastito dostojanstvo. Želi da se seća nekih svojih radosnih
časova — najpre unapređenja u kapetanski čin, veridbe i rođenja dece,
njihovih Vidovdana i svojih ratnih pobeda, nekih žena, onih rano-jutarnjih
jahanja polјima i zabranima oko Kragujevca... Uprkos svemu, bilo bi to i lepo
i vojnički, da ujutru uzjaše konja, kroz Prizren prođe hodom, a niz Bistricu,
ka albanskoj granici, potera kasom i pred granicom padne s konja. Pad s
konja u trku, to mu je, još od Akademije i sve dok nije postao ćeneralštabni
oficir, bila ona prava vojnička smrt. Ali ga bolest lišila i lepe smrti. Bolest ga,
doduše, lišila i straha od poraza, dala mu pred vojskom i narodom izgovor
koji i oni najpakosniji nenavidnici, moraju da prime. Pre dvadeset, pa i pre
deset godina, najverovatnije, on ne bi smeo ni hteo da izda naredbu koju je
noćas izdao. I sada odista nema više prava na strah od smrti. Odživeo je svoja
zemalјska prava. Ovaj najmučniji ostatak treba da bude što jednostavniji.
Treba postati običan. I što nevidlјiviji. Da ga preko Albanije ne nose na
nosilima, kao mrtvog komandanta, da ga njegovi vojnici ne vide položenog,
juče je naredio da mu se načini drvena stražarska kućica u koju može da
stane jedna udobna stolica. Sešće na nju i, nevidlјiv lјudima, čak i vojnicima
koji će ga nositi, izaći će iz otadžbine, krenuće preko albanskih planina u
Skadar, pa na primorje. Tamo, u neizvesnost, gde je svojoj vojsci označio
nadu u spas. A da li će on stići tamo, ili će se ugušiti na vejavici i nekoj vrleti,
o tome ne treba da razmišlјa.
Poraženog prati prezir, pobednika zavist. I zavist i prezir lјudske su
gadosti istog roda. Zavist je možda još niža gadost; prikriva se zbog straha i
koristi. On je nagrađen srećnom sudbinom: umreće izmeću poraza i pobede, a
bez onog poslednjeg zla koje se nanosi lјudima. Pratiće ga slava u kojoj neće
uživati, ali koju neće morati ni da čuva. Biće ona bez zavisti i mržnje, bez laži
i preterivanja. Biće neprikosnovena kao smrt. Naravno, gluposti o njoj i oko
nje, ništa je ne može spasti. Jeste srećna ona smrt, koja za pokojnikom
ostavlјa zabunu i iluziju o njemu. I biće da je pogana i najgora ona smrt koja
za sobom ostavlјa samo istinu. Jer nema lјudskog stvora na zemlјi koji sa
istinom o sebi mnogo ne gubi.
Gospode, oprosti mi za ovakve utehe.
 14

Za katedrom ispražnjene učionice Prizrenske bogoslovije, kralј Petar

prema svećama zapisa u svoj noteščić:

U avliji velika hrpa izgorele hartije, vele to su stari računi koji se ne mogu
vući. A u stvari to su računi da se ne mogu utvrditi zloupotrebe i kraće koje su
dotični učinili. Kao u opančarskoj aferi. Blagosloveni lopovi kojima u ovoj
zemlјi nema zakona jer su ministri ili njihovi rođaci umešani — patrioti... U
Vrhovnoj komandi dobili izveštaj da se Francuzi vraćaju u Solun, bojeći se da ih
Grci ne napadnu. A Rusi se još koncentrišu i nema nade da će skoro početi
napad. Možda na kukovo leto... Jadna Srbijo, na koga si polagala!... U se i u
svoje klјuse! Na nikog više i nikad!... Razno: pranje veša 21,70, za ostalo 1 —
22,70.

Ugasi sveće i sede na postolјe katedre izmeću dva mangala; obasjan

plamsajima žara, zguren, smišlјa: kako sinu da kaže to što je naumio, a da ga
ne ozledi na rastanku? Taj je nesrećnik prema svačijem savetu postao
podozriv. Rano, prerano ga prestolom natovario.
Prestolonaslednik Aleksandar uđe, osmotri praznu odaju, tiho upita:
Sam si, papa?
Čekam te, Sandra. Da budemo zajedno dok nam se kruna zakopava. Sedi
do mene.
Aleksandar u zakopčanom šinjelu priđe mangalu:
Nisam uveren da dobro činiš. Biće to strašan moralni udar ako nam
neprijatelј pronađe krunu.
Vi ste me namorali da iznesem glavu sa srpske zemlјe i krenem u
izgnanstvo, što mi je najteže u životu. Pristao sam na to samo zato da bih sa
narodom i vojskom podelio najtežu patnju. Ali neću i krunu da nosim u
rancu kao konzervu. Neka je u Prizrenu, gradu naše najveće slave. A sad
najcrnje nesreće.
 Ja, oče, ne volim da se od države pravi pozorište. I od vojnog poraza —
parastos Srbiji. Čemu taj rizik — zakopavanje krune na arnautskoj granici?
Neka je baš na granici. Neka stražari poroblјenoj otadžbini.
I gde ćeš da je zakopaš?
U prizemlјu. Ja sam izabrao mesto. Čuješ li, sine, budake? Počinju da
raskivaju patos.
Ne volim tu vampirsku istoriju, ne volim! — da ne sluša udarce budaka,
Aleksandar krupno korača dugom, praznom učionicom i desnom pesnicom
lupa u levu šaku. Mršti se na škripu dasaka, staje pred oca: — Ja u četiri
ujutru polazim za Ljum-Kulu.
Znam, sine. Treba da se odmoriš za taj mnogo strmoglavi i daleki put.
Koliko vojnika vodiš sa sobom?
Dvanaest konjanika iz garde. Do Skadra će me pratiti i askeri Esad-paše.
Taj nam Arbanas sada više vredi od svih velikih saveznika. I to
dočekasmo. Da tražimo prijatelјa tu gde smo samo neprijatelјa imali. Ako bog
da da se u slobodnu otadžbinu vratiš, nikad da ne zaboraviš dobrotu i
prijatelјstvo Esad-paše. Stani, sine, još nešto da ti kažem... Ta kruna kojoj se
kopa skrovište, znaš da je skovana od ustaničkih topova. Nјu je sloboda
iskovala, za slobodu treba i da se nosi. Molim te, Sandra, ne koračaj... Možda
te poslednji put savetuje otac. Ti ćeš od sada slušati savete ulizica i
koristolјubaca.
Na koga to misliš?
Otkad je sveta, dvorovi su uvek bili puni udvorica i pokvarenjaka. A i ti,
sve više voliš pokorne i ulizice.
Opet su ti Putnik i ona stara lisica Pašić napunili glavu.
Na moju nesreću nemam prijatelјa s kojim mogu o svom sinu da brinem. I
to je jedno prokletstvo kralјevanja i vlasti. Ostaje se bez prijatelјa. Kralј se
laže, vlast se laže. Takav je zakon lјudski.
Znam lјude dobro. Meni, oče, oni neće podvaliti.
Nesreća je, moj Sandra, u tome što su najbolјi lјudi najdalјe od vlasti. Pa
ih nećeš ni videti ni čuti. A tebe, sinko, znam od litre mesa — ustaje, prilazi
mu, hvata ga za rukav: — Svom te dušom molim: sačuvaj se od bogaćenja i
osveta nad protivnicima. Kad iskopaš krunu koju noćas zakopavamo, ne
brani je apsom i sablјom, no slobodom i pravednim zakonima. Nemoj, sinko,
da ti presto brane sobari, žandari i Tartifi, nego istinolјupci i pravdolјupci.
Poštuj svoje pristalice, al' još više poštuj svoje protivnike.
 Koji su to moji protivnici što zaslužuju da ih poštujem?
Kralј si, i svako ko ima razloga ili smelosti da bude tebi protivnik,
zaslužuje da ga poštuješ. Jer tako poštuješ sebe.
Taman posla, oče! Taman posla! U srpskom narodu čim nekog poštuješ,
on misli da mu nešto podvalјuješ. Ili da te strah od njega. Kad bih tako
vladao kako me ti savetuješ, Apis i družina bi mi, najdalјe za tri meseca,
kotrlјnuli glavu niz Terazije.
Nije tako, sine. Naš je narod zaražen vlašću i politikom. On je svakoj vlasti
opasniji kao pristalica no kao protivnik. Dugo smo bili robovi i najlakše nam,
i najbezbedniji smo kad slušamo i trpimo.
Aleksandar otkorača do prozora: Arnauti sa brda iz pomrčine pucaju na
varoš punu velikih vatara. Bez topova i vojne opreme, sutra će srpski vojnici
ličiti na osirotele hajduke, a otac mu čita zavetne lekcije! Kad za trenutak
prestade lupnjava u prizemlјu, vrati se ocu:
Nesrećan sam, papa. Večeras sam saznao da ti o meni ne misliš mnogo
bolјe od Apisa i mojih neprijatelјa.
Znam ja, sine, da ti duša nije zla. Znam, zaboga! Ali ti ne znaš da presto i
vlast i najbolјe lјude čine opakim, a najjače slabim. Na prestolu i vlasti čovek
se povija kao travka. Moć ga povija, sila koju ima otima mu se. Čovek je
jadan, mek i slab... I ne zna gde je naprso, gde natruo... Lako se razbija. I
nemoj, Sandra, nikad sebi više da veruješ no drugom.
Lomnjava dasaka, pa tupi, mukli udarci.
Aleksandar se izmače od oca i reče jetko:
Ljudi su zli i opasni, oče!
Jesu, sinko... I bezdušni, i podli, i lјigavi... Za ličnu korist i zadovolјstvo,
spremni su na sva zla i opačine. Ali od njih kralј ne sme da se brani strahom.
Silom se ti brani samo od hvale i laži. Nema tog želјeznog prestola koji ne
istruli od hvale i slave. Nema te veličine koju njena laž i slava ne mogu da
obore.
To što ti, oče, govoriš, pristoji prestonoj besedi... Velikoj nacionalnoj
svečanosti u dubokom miru... A noćas, ovde, pred odlazak... Samo, želim da
znaš, da Apis i crnorukci viču svuda po štabovima da su za naš slom krivi
Vrhovna komanda i ja. Ja najviše, kao vrhovni komandant.
Možda, Sandra. Svađe prate i pogreb. Neka viču šta im je volјa.
Kako — neka viču? Pa oni mi na svakom mestu rade o glavi!
Slušaj, sine... Pored svačijeg prestola postoji Brut. Bruta ne treba ni mititi,
ni goniti. Moraš da kralјuješ tako da Brut u tvojoj okolini ne može da nađe
saučesnike. Jer Brut nikad ne ubija sam. A Brut ne ubija kralјa, Brut ubija
samo tiranina. I najpre onog koji vlada ponižavajući lјude. Osvete za
poniženja su najteže i lako se odobre.
Dobro, oče. Pošto se mi, nadam se, ne rastajemo noćas zasvagda, biće
prilike za tvoje savete. Idem da spavam. Prošle noći nisam trenuo od briga
zbog Sarajevog povlačenja francuskih trupa ka Solunu.
Laka ti noć, sine. Ja ću te ujutru ispratiti. Moram da vidim ko ti je u
pratnji.
Kralј Petar pođe za sinom da proveri skrivnicu svoje krune.
 15

U prizrenskom polјu, u kupi šaše na koju su zbog vetra i zime u toku noći
dvaput prislanjali snopove sa susednih kupa, i tako utoplјavali svoju postelјu,
Bora i Dušanka zagrlјeni cvokoću, ne mogu da se rastanu iako znaju da sviće.
Na njegovu zaćutanost ona ponavlјa jedno: mora da ide sa vojskom, ne sme
da bude begunac.
Čuju korake, šuškanje, pa pucketanje vatre, osećaju dim i toplotu: vatra!
Iz zapalјene šaše jurnuše u tmušno svitanje, ali ih zaustaviše vatre: svuda oko
njih, čitavim prizrenskim polјem, gore zapalјene kupe šaše, gori i dimi se
smaglјeno svitanje. Prestravlјena, ona se pripi uz njega koji cvokoće krupnije
od nje. Odnekud pucanj, više glave švićnu im kuršum: ona ga obujmi rukama
i steže, drugi pucanj, opet kuršum švićnu! potrčaše između vatara i gomila
žara, ka varoši. Bežali su sve dok na ulazu u varoš ne naiđoše na neku srpsku
trupu koja se postrojavala za pokret. Vojnici rekoše Bori da su Arnauti
zapalili šašu kako im je pred odlazak ne bi pokupile srpske komordžije koji
šašom hrane svoje volove i konje.
Zadihani, bez reči požuriše u varoš, i bez reči, zagrlivši se samo snažno i
dugo, rastadoše se na prizrenskom trgu kojim u neredu prolaze vojnici i
izbeglice, u dva pravca: ka Peći i Ljum-Kuli.
Na ulazu u mehanu — bolnicu, Dušanka srete dva Arnautina koji iznose
teške ranjenike. Na njeno zapomaganje i pretnje, ranjenici joj objasniše da su
im Arnauti dali besu da će ih sakriti i sačuvati od Bugara i Švaba. U sobici ne
nađe Sergejeva i prepade se. Doziva ga, vrati se u ispražnjenu mehanu, u
ćošku ugleda Mitra Slavonca sa velikom ranom na licu i jurnu za Arnautima
koji u svoje avlije unose ranjenike. Ovi joj rekoše da je Sergejev oko ponoći
izašao napolјe i više se nije vratio, pred zoru su izašli svi koji su mogli, a
malopre, Mitar Slavonac ubio se revolverom. Ona se ponovo vrati u mehanu,
pretraži sve odaje i šupe dozivajući Sergejeva, vrati se Mitru Slavoncu i uze
mu šajkaču iz ruke, koju je namenio sinu; postoja na pragu mehane i ne
mogade da zaplače. Pa požuri da pronađe i stigne Boru: i sa jakim bolom, i sa
radošću.
A na kraju Prizrena, u poslednjoj arnautskoj avliji gde je zanoćio, batalјon
valјevskih regruta i dečaka postrojava se za pokret. Sudija, rezervni kapetan i
komandant batalјona, noćas odbegle precrtava u svom spisku i vrši smotru
odeće i obuće, grdeći one koji nisu prikrpili opanke i zakrpili pocepane
čakšire i gunjeve. Pod kućnom strehom, prota Božidar se raspituje kod
domaćina za put dalјe od Ljum-Kule, pa kad komandant završi smotru i
zabrinuto mu reče da je noćas pobeglo devetnaest obveznika, on priđe
postrojenim dečacima i mahnu im rukama:
Priđite mi bliže, deco — oni se sporo zgomilaše oko njega. Mi sad
polazimo svojim kućama i čelјadima od kojih nas neprijatelј rastavi. Idemo
slobodi svojoj, ete tako... Putem kojim smo dovde došli, ne možemo da se
vratimo. Ne da sila i sotona. Primorani smo, deco, da krenemo jednim mnogo
zaobilaznim putem, mnogo strmim i uskim a snegom zavejanim. I mnogo
opasnim, ete tako... Al' jedinim putem kojim možemo da stignemo u zavičaj i
kućama. Da stignemo živi i zdravi, moramo da se volimo više no da smo rod
rođeni i da verujemo u Gospoda Boga koji nas jedini može spasti, ete tako...
Znajte, deco, kućama možemo stići svi zajedno, al' niko sam. Zato se uzmite
za ruke, da se slabiji pridrži za jačeg, da jači povuče onemoćalog, da jedan
drugom grejete premrzle prste. Čim vas je strah, pribijte se jedan uz drugog i
gledajte se u oči. A ja sam vam od ovog časa svima deda, a vi ste mi svi unuci.
I zovite me: deda Božidar. Bilo šta nekom da ustreba, neka od mene potraži.
Bilo šta nekog da boli, neka se meni požali. Ko god je gladan, neka hleb od
mene traži. Ko god ne može da ide, nek se za moju mantiju uhvati. Sve što ne
znate, pitajte mene, ete tako... Ja sam vam deda, unučići moji... Šta više
volite: da idem ispred vas ili za vama?
Budi u sredini, deda! Usred nas!
Dobro, deco. Sad ti, kapetane, vrši svoju dužnost.
Komandant batalјona postroji dečake u dvojne redove. I pre no što
pođoše, njihov domaćin, Arnautin, sa batarom punom kukuruza, stade na
kapiju, a njegov ,sin, vršnjak valјevskih dečaka, prinese dve korpe crvenih
jabuka, i ponudiše im za put. Izlazeći kroz kapiju, svi dečaci uzeše po jabuku,
a samo poneki i klip kukuruza.
A kralј Petar, pre no što krenu, pregleda sanduk sa stvarima koje mu je
spakovao Zdravko i reče mu da on sada može da ima onoliko stvari koliko
ima svaki bolјi vojnik koji polazi u Albaniju. Zadrža samo po dva para veša i
čarapa i neke njemu neophodne stvarčice.
Pred Bogoslovijom, ađutant mu saopšti da su konje, njemu dodelјene za
komoru i put, jutros pogreškom uputili u Peć. Kralј, lјut, pođe u crkvu da se
pomoli; posle kraće molitve u kojoj ne uspe da zaboravi na konje, sa
ađutantom i Zdravkom, poštapajući se novim, obelјenim, za planinu i
strminu načinjenim štapom, kralј pešice prođe praznim Prizrenom, sa
zamandalјenim kućama i dućanima. Nјegovo odlaženje ozbilјno posmatraju
Arnauti sa svojih spuštenih ćepenaka, dok Srbi meštani vire kroz prozorske
kapke i plaču. Na pristojnom odstojanju kralјa prati velika gomila prosjaka,
veselih što i kralј nosi prosjački štap; za njima, na štakama skakuće desetak
ranjenika, mučeći se da ne zaostanu.
Na kraju varoši, kralј dariva sve prosjake pa se, praćen njihovim
zahvalničkim povicima i pozdravima, pope u volovska kola i odmile ka
albanskoj granici.
Prizrenom se razležu retki i mukli, poslednji srpski pucnji: teški ranjenici
vrše samoubistva.
 16

U Prizrenu im pobeže šofer, pa Vukašin i Olga Katić na zakuplјenim

volovskim kolima, zajedno sa nekim sveštenikom iz Srema i četvoro njegove
dece, krenuše ka Peći. Iako u Prizrenu više nije znao šta je gore — sačekati
okupatora ili povlačiti se kroz Albaniju, iako mu je još od Prištine bilo
očigledno da su se u vojnom i državnom slomu skršili i mnogi jaki i razboriti
lјudi, Vukašin Katić nije hteo da menja svoju odluku da sledi vladu i vojsku
dokraja. U Peć krenu i zato što još nije spreman da svojim političkim
položajem i vezama sa vladom i Vrhovnom komandom privilegovano nabavi
konja i vodiče i obezbedi vojnu pratnju kroz Albaniju, što su inače učinili
mnogi njegovi drugovi iz opozicije. A Olga sa bolesnim Životom plaši se
prelaska u Albaniju, želi da što duže odloži taj čas, pa joj odlazak u Peć liči na
spasonosni izlaz, svejedno što je privremen.
Ali ih iza Đakovice u zasedi sačekuju Arnauti, ubijaju nekoliko civila i
njihovog saputnika sveštenika naočigled njegove dece, uzimaju im volove,
plјačkaju stvari, Vukašinu skidaju kaput i duboke cipele. On verovatno ne bi
izdržao poniženje od sedenja u blatu i izuvanja pred naperenom puškom,
bacio bi se na razbojnika da Olga, osetivši njegov gnev, ne vrisnu i ispusti
Životu. Odgovornost za Olgu i tuđe dete, strahovito mu teško pade, ne svlada
se:
Shvataš li sad šta si učinila odlaskom iz Prerova?
Olga klimnu glavom, drhte joj usne, a oči su joj zaprepašćene i suve.
Sveštenikova deca pala na ubijenog oca, izbezumlјeno ciče i zapomažu.
Nailazi artilјerijska baterija, artilјerci otvaraju vatru na razbojnike koji beže
u šumu, ne pokupivši svu plјačku. Vojnici sklanjaju mrtvog sveštenika s puta
i decu, koja neće da se rastanu od mrtvog oca, silom tovare na topovsku karu.
Olga ogluve od njihove piske. Nјih dvoje za topovima kreću pešice, ne
odvajajući se od vojske. Vukašin nosi Životu, gazi sneg i blato u čarapama,
mnogo više ozlojeđen i ponižen no uplašen za život; ona nosi torbu sa dve
flaše mleka i ide za njim, zgrčena i onemela: ovo se ne može preživeti.
Na Metohiju siđe noć i steže mraz, artilјerci ih iza Dečana smeštaju u
opusteli han koji se ubrzo ispuni izbeglicama; da se sklone u suvotu,
pridošlice izgaziše i ugasiše vatre. Nјih dvoje se probijaju u ćoše i tu ostaju
prignječeni nepoznatim lјudima kojima u mraku ne vide lica. Na han, jedinu
suvotu pored druma, svu noć jurišaju izbeglice koje pristižu iz Đakovice:
zapomažu i tuku se za mesto pod strehom i na pragu da ih zgreju tela i
disanja. Nјima dvoma nije toliko hladno koliko im je mučno da slušaju
zapomaganja spolјa i koliko ih je strah od daha i pritiska nepoznatih oko
njih. Vukašin se lјuti na sebe zbog straha od ovakve lјudske blizine i nemoći
da ove stradalnike primi za svoje bližnje, da sve svoje sapatnike oseti braćom.
Iz ovih iskušenja šta će u njemu ostati za lјude, koje nikad nije lјubio
hrišćanski, ali za koje je uvek bio spreman da se bori i žrtvuje? Olga drži
Životu na krilima i sva se svila nad njegovim snom i disanjem; oseća: ove noći
on dokraja postaje njeno rođeno dete. Ono što joj je do Prizrena bilo teret i
kajanje, sebi prekor i greh pred Milenom, sada joj u ovim jaucima i tuči oko
hana, meću tuđim i opasnim lјudima, to detešce sa svojim snom i disanjem —
jedino njeno i toplo u ovoj noći, jedino dobro ovog sveta. A nemoćno da ikog
bilo čim ugrozi, da se bilo kome suprotstavi, da išta zlo učini. Od takve
njegove nemoći oseća neku nepojmlјivu zaštitu, neku sigurnost koju je danas
zasvagda izgubila gledajući Vukašina kako se izuva pred razbojnikovom
puškom. Od njegovog sna, oči ne sklapa; od njegove majušne topline, nije joj
zima, iako je mraz. Ispred hana ne prestaju da zapomažu žene i muškarci:
Ljudi, sažalite se... Braćo, smilujte se... Vi ste od sinoć u suvom i toplom,
pustite nas malo da se zagrejemo...
Niko se ne pomiče.
Vukašin oseti moranje da joj šapne:
Čuješ li? Bez opasnosti po svoj život, više nikom ne može da se učini
nijedno dobro. Da bismo spasli goli život, i ti i ja moraćemo da činimo zla.
Vidiš li to, Olga?
Vidim. Nemoj da idemo u Albaniju. Užasno me strah te tućine.
I mene. Al' ne mogu da se predam. Videla si u Prizrenu šta se zbiva.
Ona zaćuta. On uze da joj trlјa i zgreva stopala i prste na ruci.
U mrazno svanuće izađoše iz hana. Dečak Arnautin za dukat mu prodade
vrlo očuvane artilјerijske čizme; brani se od pomisli kako je dečak došao do
čizama. Nosi Životu i žuri ka Peći, u nadi da će tu zateći vojvodu Mišića koji
će mu pomoći da nabavi konja za odlazak u Albaniju. Nema druge, mora da
zamoli njega.
U podnožju visokih i snežnih Prokletija, iznad Peći, modri se oblak dima
kao da je noćas dogorela varoš. Sa zebnjom da se tu okončava poslednja
mogućnost nekakvog izbavlјenja, uđoše u Peć i odmah shvatiše: tu je sve još
mučnije i bezizglednije no u Prizrenu. Jedva se protinju kroz paničan metež
izbeglica i vojske, kroz pijacu poslednje rasprodaje i kupovine: svi po nešto
prodaju i nude, a traže samo hleb; jedino mogu da se kupe jabuke, komad
tikve i kestenje. Vojnici i civili, varošanke i selјanke, svi su kalјavi, poderani,
izmučena i prestrašena lica. Nјih dvoje traže sobu, pa ležaj, pa šta bilo od
suvote i gde može vatra da se naloži; sve je zauzeto, sve je ispunjeno. Meštani
ih upućuju u Pećku patrijaršiju, ali su i manastirski konaci i avlija prepuni
izbeglica, meću kojima je mnogo popova i njihovih porodica iz čitave Srbije;
ni u crkvu ne mogu da se sklone — puna je na molepstviju nad moštima
kralјa Stefana Prvovenčanog. Ka priprati povuče ih plamenje stotine sveća u
crkvi, opi ih topao i gust zadah tamjana i voska, pa se pribiše uz portal: sa
amvona razleže se promukla zapevna beseda:

Bolјe je nama u podvigu smrt

negoli sa stidom život,
bolјe je nama u boju od mana smrt podneti,
negoli pleća neprijatelјima našim podati.
Mnogo poživesmo za svet,
postarajmo se da uskoro
podvig stradalnički primimo.
Umrimo da svagda živi budemo!

Vukašin se sježen i s nekom pobunom, odmače od portala, a Olga

nemoćno prisloni čelo uz kamen, slušajući drugi glas:

Zgriješismo i nepokorni bismo;

ti ne praštaš.
Obastro si se gnjevom, i goniš nas,
ubijaš i ne žališ.
Načinio si nas smetlište i odmet usred tijeh naroda...
Strah i jama zadesi nas,
pustošenje i zatiranje...
Već nam oči iščileše izgledajući pomoć zaludnu;
 čekasmo narod koji ne može izbaviti...
približi se kraj naš,
navršiše se dani naši,
dođe kraj naš...

Vukašin uze Olgu za mišku i odvoji je od kamenog portala, pa se obrati

kaluđeru da ih smesti negde. Kaluđer ih uputi ka manastirskoj staji.
Sa doksata manastirskog konaka, francuski poslanik Ogist Bop dozva
Vukašina i odmah ih uvede u toplu kaluđersku ćeliju u kojoj se smestio sa
svojim sekretarom i lekarom iz francuske sanitetske misije. Olga zaplaka od
zahvalnosti, a Ogist Bop, čim posedaše, obrati se Vukašinu:
Moram vam reći, gospodine Katiću, da sam posle Dečana i ovde u Pećkoj
patrijaršiji najzad razumeo vas Srbe. Vi ste narod koji se nije ostvario u
prostoru, vi postojite u vremenu. U duhu. I nećete izgubiti ni ovaj rat. Vi
svoju nesreću pretvarate u tragediju. Ovde se sve zbiva po zakonima antičke
tragedije. Da, da, gospodine Katiću... U vašem duhu ima nečeg od večnosti. Vi
nadživlјavate poraze.
Vukašin ćuti i gleda u ciglani pod: muči se u sebi da prihvati ovakvu
utehu. A Ogist Bop nastavlјa:
Ovaj eksodus moderne epohe, ovu fantastičnu odluku o izlasku sa svoje
teritorije, svoje otadžbine, i to zbog slobode, doneli su Pašić za koga sam
verovao da je najzemniji, najpraktičniji čovek evropske političke scene, i
Putnik, jedan egzemplarno razborit i oprezan vojsko voća. U tom paradoksu
ima sasvim malo od politike i ratne strategije...
Života se rasplaka iz sve snage.
 17

Naredbu o povlačenju srpske vojske preko Albanije i Crne Gore na

primorje, vojvoda Mišić prima kao bezumlјe Pašićeve politike i Putnikove
strategije. Na takvo i konačno uništenje srpske vojske i države, on ne može
da pristane u ime jedne odgovornosti i dužnosti koje su teže i više od
komandantske i vojvodske. A kako sada, sateran u Peć, uz Prokletije i Mokru
goru, sa armijom svedenom na trećinu redovnog sastava, sa vojskom
gladnom, golom i bosom na snegu, da krene za svojom zamišlјu i ne izvrši to
samoubistvo u kome nema ni podviga, ni časti?
Zatvori se u gostinsku sobu begovske kuće u koju se smestio i Štab armije
i čitava njegova porodica koju vuče sa sobom, što ga lјuti i ponižava pred
vojnicima čija su čelјad i kuće u ropstvu, pa sa svojima neće ni da obeduje, ni
da spava, ni reč da prozbori. Dragutin mu loži peć, donosi čaj i peksimit,
prošle noći mu krišom uz minderluk do vrata spustio punu korpu najlepših
metohijskih jabuka. A pukovniku Hadžiću naredi da ga obaveštava jedino o
crnogorskom bojištu i događajima koji bitno menjaju sadašnje stanje. Ali
neprijatelј nezaustavlјivo prodire, od svanuća čuju se topovi, vreme se
sunovraćuje i promenu Putnikove odluke čini sve težom, a za koji čas on više
neće moći ni o čemu da odlučuje. Cigarete mu peku prste, čelo mu se lepi uz
prozorsko staklo: nad šumom plavih dimova iznad Peći, strme, visoke, pod
snegom — isprečile se Prokletije: propast je pod njima, na njima, i iza njih.
Ipak se prelomi da sazove sve komandante armija koji na pravcima svojih
povlačenja danas prolaze kroz Peć, s namerom da ih ubedi da ne izvrše
poslednju naredbu Vrhovne komande. Očekujući njih i strepeći od njihovih
stavova, ađutant mu prijavi Vukašina Katića. Uplaši se susreta s prijatelјem
koji sigurno o ovom srpskom izgonu iz svoje zemlјe misli drukčije od njega;
uplaši se Vukašinove moći da jakim dokazima zastupa i najpogubniju ideju,
pa reče ađutantu da zamoli gospodina Katića da dođe sutra ujutru. A dotle će
biti i u njemu sve odlučeno. Ali nema vremena da razmišlјa o prijatelјu koji
mu je to sve manje. Ulaze vojvoda Stepa Stepanović i generali Pavle Jurišić-
Šturm i Mihajlo Živković. Pozdravlјaju se kao da je meću njima mrtvac na
stolu za koji posedaše.
 Vojvoda Mišić odmah poče:
Sazvao sam vas da zajednički promislimo kuda smo se mi to uputili. Vlada
i Vrhovna komanda su pobegli u Albaniju. Sad smo nas četvorica, sa
odsutnim Bojovićem i Gojkovićem, odgovorni za sudbinu naše preostale
vojske i naroda.
Odgovorni smo, Mišiću, onoliko koliko nas zakon i Vrhovna komanda
ovlašćuju. Iznad toga — nismo!
Država je, Stepo, propala zajedno sa tim zakonima, a Vrhovna komanda je
van otadžbine. I sad su nam sva ovlašćenja u savesti i glavi. Molim te, prvo
me saslušaj... Mi se od Save i Dunava, pa sve do Prizrena i Peći, povlačimo ka
našim saveznicima, koji nam, po obećanjima, stižu u pomoć, a njih ni od
korova. Svakom srpskom komordžiji i čobaninu je očigledno da su nas
saveznici izigrali. Izdali! A naša Vrhovna komanda nas upućuje preko
Albanije, na primorje, gde opet treba da nas čekaju saveznici! Takvu naredbu
mogu samo maloumnici i besavesnici da izdaju, a očajnici i kukavice da je
izvrše!
Ako, Mišiću, tako produžiš, ja ću biti primoran da bez pozdrava odem
odavde. Ovo je Štab armije, a ne mehana!
Ovo je Štab Prve armije, Stepo. I u njemu mora da se govori istina o
našem stanju. Ovde mora da se misli, a ne da se povija šija!
Vojvode, molim vas, razgovarajmo o onome zbog čega smo se sakupili —
lјutito kaže general Živković.
Stanje je očajno. Mi smo bez veze sa Vrhovnom komandom, a i sa našim
trupama slabe su nam veze. I sad je, gospodo, mnogo značajno da se veze
izmeću nas četvorice ne pokidaju. A što se našeg spasa tiče, nema te pameti u
koju smemo bez sumnje da se pouzdamo — kaže smerno general Šturm.
Reci, Mišiću, za šta si nas sazvao.
Reći ću, Stepo. Najpre da se saglasimo o našem stanju i položaju. Ja ću da
nabrajam činjenice, a vi ih poričite. Naša vojska doživlјava moralni slom.
Nastupilo je bekstvo u masama, pukovi su svedeni na batalјone. Hrane za
vojsku i stoku, ako se stegnemo imamo još za četiri do pet dana, a naše
marševanje do Skadra i Svetog Jovana Medovskog mora da potraje osam do
deset dana. U albanskim planinama i od siromašnog arnautskog stanovništva
koje nas mrzi, ubija i plјačka, ni silom ne možemo hranu dobaviti. Je l' to
istina, gospodo?
Istina je — kažu Živković i Šturm.
Na putu kroz Crnu Goru, takođe, nema hrane. I Crnogorce mori teška
glad. Gladovaćemo, Stepo. Sva nam je vojska gola i bosa, a zima je. Iznurena
teškim borbama i dugim marševima, poskapaće od mraza i gladi u albanskim
i crnogorskim planinama. Za sve vreme te samoubilačke maršrute, vojsku i
izbeglice sačekivaće arnautske zasede...
To i mene mnogo brine — kaže general Živković.
A pre no što krenemo u tu bestragiju, moramo uništiti svu artilјeriju,
komoru, zaprežnu stoku, svu vojnu opremu, sem pušaka i fišeklija. Mi ćemo
biti prosjačka rulјa, a ne vojska! Jesu li to činjenice ili ja zborim
beslovesnosti?
Šturm i Živković klimaju glavom. Stepa namršteno gleda kroz prozor u
snežna brda.
Vojvoda Putnik nam naređuje da naše trupe ubedimo da veruju u
saveznike.
I da istrajemo dokraja! Kako i priliči starešinama srpske vojske!
U ime čega, Stepo, treba istrajati u toj zabludi i prevari? Zar ti isti
saveznici nisu proletos od nas, svojih saveznika, koji sami drže čitavo
balkansko ratište, sakrili svoj dogovor da Dalmaciju daju Italiji, a Banat
Rumuniji? Zar Rusi proletos nisu odbili da prime Pašića u Petrogradu? Zar
nisu čitavo proleće i leto vršili pritisak na nas da zbog njihovih poraza na
svim frontovima mi pređemo Drinu i Savu i u nastupu ka Zagrebu i Pešti
budemo potpuno satrveni? Zar nas ti naši saveznici nisu sprečili da
napadnemo Bugare pre njihove mobilizacije, odbranimo prugu za Solun i
obezbedimo povlačenje ka jugu? Zar nam nisu neprestano tvrdili da nas
Bugari neće napasti i da će nas oni odbraniti? Kako možemo da zaboravimo
da su nam od prvog dana nemačkog napada obećali 150 hilјada svojih
vojnika koji će nastupati od Soluna, a dva ruska korpusa preko Rumunije? I
kako sada smemo da im poverujemo da će nas čekati na primorju kad nam
oni čitave jeseni, svakog dana poručuju: izdržite još malo, istrpite još neki
dan, pomoć vam stiže, pobeda je vaša! A to je, gospodo, značilo samo jedno:
ginite, Srbi, dok ne izginete svi!
Vojvodi Mišiću prepuče glas; svima je mučno da ga gledaju kako drhti, pa
spustili poglede i ćute.
Sve je to istina, ali nije cela — progovori vojvoda Stepanović. — Da nam
saveznici ne daju oružje i zajam za rat, mi bismo još prošle jeseni, posle pada
Beograda, oborili zastave. Da nema tih i takvih naših saveznika, Austro-
Ugarska bi nas odavno pregazila. Čekaj, Mišiću, da kažem šta sam naumio. A
da li bi ti tako rđavo mislio o saveznicima, ako bi uvideo da te njihove
prevare Srbije nisu jedino prevare?
 Kako nisu?
Tako lepo! Možda ne mogu da nas pomognu. Jer na svim frontovima trpe
teške poraze. Posle pada Kovna, usledila su velika ruska odstupanja ka
istoku, onda je došlo do sloma francuske ofanzive u Šampanji, engleskih
neuspeha kod Losa i poraza u Galipolјu. Sad su Centralne sile izrazito jače. I
ovo naše stradanje nije prouzročeno jedino savezničkim obmanama, nego i
savezničkim nemoćima, gospodo. Neizvestan je pobednik u ovom ratu,
Mišiću. Neizvestan!
Onda tim pre ne treba uludo satirati preostalu vojsku. A što se tiče
savezničkih nemoći da nas pomognu, to je, Stepo, tvoja žalosna naivnost.
Slom Srbije i gubitak Balkana za saveznike nije izraz savezničke vojne
nemoći nego potvrda glupe strategije savezničkih vojskovođa. Stvar je u tome
što saveznički generalštabovi ne vide značaj balkanskog ratišta, i što su do
sada imali Srbe da im brane Dardanele i Carigrad. Oni nas potcenjuju i
žrtvuju!
Vojvoda Stepanović ga prekide:
I šta mi sad, po tvom uverenju, treba da činimo?
Treba da prikupimo trupe, odmorimo ih neki dan i odlučno krenemo u
ofanzivu. U pravcu Mitrovice ili Skoplјa — sva trojica ga zaprepašćeno
pogledaše: — Da, gospodo. Mi imamo samo dve mogućnosti: izvršenjem
naredbe Vrhovne komande da izvršimo samoubistvo na nedostojan način, a
druga je mogućnost —i ofanziva! Borba! Pokušaj spasavanja koje nam,
verujem, može uspeti, ako...
Vojvoda Stepanović ga opet prekide:
A ako ne uspe?
Ako nam ne uspe, onda smo bar učinili sve što smo mogli za svoj spas.
Ti stvarno veruješ da je naša vojska, u stanju kako si malopre istinito
prikazao, sposobna za ofanzivu? I to protiv onih istih neprijatelјa koji su nas
prepolovili i u Metohiju saterali?
Znam ja, Živkoviću, da su naši izgledi za uspeh mali. Ali postoje. I jedino
u tom pokušaju postoje. Zar prošle godine nismo čudo učinili? U našoj vojsci
još postoji snaga za borbu, još postoji volјa za otpor.
O ofanzivi, u ovim danima i u stanju u kakvom je naša vojska, ne može
biti ni govora. Bilo bi to uzaludno i bezdušno žrtvovanje najbolјeg dela i
ostatka naše vojske.
Dobro, Šturme, je l' ti odista veruješ da će nas saveznici čekati na
albanskom primorju? Šta će od nas biti ako nas ne dočekaju? Želim da se sva
trojica o tome izjasnite.
I ja sumnjam u savezničku pomoć. Međutim, to nam je, Mišiću, ipak
manji rizik od ofanzive koju predlažeš — kaže general Živković, a vojvoda
Stepanović nastavlјa:
Želim da zaklјučim ovo nepotrebno većanje sledećom izjavom: za
ofanzivu koju predlaže vojvoda Mišić ne postoji ama ni jedan jedini pravi,
uslov. Bila bi to očajnička avantura u kojoj bismo žrtvovali vojsku i srušili sve
izglede za nastavlјanje rata i oslobođenje otadžbine. Ja sam vojnik i do smrti
neću da zaboravim: vojska postoji na volјi komande i izvršavanju njenih
zapovesti. Vojska, Mišiću, može da preživi svaki poraz, ali ne može da preživi
neizvršavanje naredbe svoje Vrhovne komande. Pogotovu ove naredbe,
protiv koje ti nastupaš gazeći zakletvu, kao pučista!
Vojvoda Mišić preblede i zaneme: sam je. Sve je izgublјeno. Ćutanje
potraja dugo. Vojvoda Stepanović ustade i reče:
Hajdemo na ručak, pa na posao. Naređenje Vrhovne komande mora se
izvršiti.
Uvređen i očajan, vojvoda Mišić se ne pozdravi, osta da sedi za stolom i
kroz prozor gleda Prokletije pod snegom. Pojavi se pukovnik Hadžić i pokuša
da mu se obrati: odmahnu mu rukom da ga ostavi. Uđe Dragutin i reče mu da
ga gospođa Lujza moli da dođe na ručak: pogledom ga istera napolјe. Prošeta
po velikoj sobi punoj štapskih sanduka, stade uz prozor i zagleda se ka Pećkoj
patrijaršiji: odatle je pre dva veka patrijarh Arsenije Čarnojević, bežeći od
Turaka, poveo Srbe u izgnanstvo, na sever, preko Save i Dunava, i bio je to
njihov odlazak zasvagda. Ne odlaze li sad odavde Srbi u izgnanstvo, ali na jug,
ka moru i opet zasvagda? Zašto za opstanak ne priznati poraz i zatražiti mir?
Ostati rob, ali na svojoj zemlјi i opet dizati ustanke i otimati slobodu? Šta su
državni zakoni, vojničke zakletve i nacionalna čast pred nuždom golog
opstanka? I šta ga još sprečava da služi životu po svom uverenju?
 18

Pukovnik Hadžić spusti na sto dva telegrama sa Cetinja, vojvoda Mišić ih

ne pogleda. Hoda po sobi, puši, sluša zvona Pećke patrijaršije, i pati svoj
poraz sa komandantima armija; ne može da zaboravi nijednu Stepinu reč. I s
tom mučninom u duši sutra ujutru krenuće iz Peći ka Beranima, pa preko
Podgorice u Skadar; tu će se i okončati njegovo vojevanje. Pukovnik Hadžić
ponovo ulazi i pita:
Šta kažete na ove depeše, gospodine vojvodo?
On ih uze i pročita: delegat srpske Vrhovne komande kod crnogorske
Vrhovne komande sa Cetinja saopštava tekst nemačkog zvaničnog saopštenja,
u kome se kaže da je Nemačka u ratu sa Srbijom postigla svoj cilј i da prekida
dalјe operacije protiv Srbije. Drugi telegram iz Liona javlјa da se nemačke
snage iz Srbije povlače na srednji Dunav.
Ofanziva! — uzviknu uzbuđeno vojvoda Mišić i lupi ga šakom po ramenu.
Hadžić mu osmehnuto predaje dva izveštaja iz divizija u kojima se javlјa
da raspolažu izvesnim obaveštenjima da se za nekoliko dana austrougarske
trupe povlače iz Srbije, idu protiv Rusa koji su krenuli u veliku ofanzivu.
Pa zar to, Hadžiću, nisu uslovi za ofanzivu? — opet uzviknu i zagrize
presečenu jabuku koju posle odlaska komandanata armija nije mogao da
pojede. I ne hajući za Hadžićevu saglasnost, napisa pisma komandantima
armija o izveštajima koje je primio i pozva ih da odmah dođu na sastanak u
njegov štab. Oni brzo stigoše, sumnjičavi i smračeni, a on, smiren i
samouveren, pruži im telegrame i izveštaje da ih sami pročitaju. Vojvoda
Stepanović prvi uze reč:
Ovo jeste nagoveštaj promene vojne situacije. Ali mi ovo ne možemo da
uzmemo zdravo za gotovo bez naše provere.
Da naredimo divizijama da razašalјu konjaničke patrole duboko u
neprijatelјsku pozadinu i ispitaju njegove pokrete — predlaže general Šturm,
s čim se slaže i general Živković.
Saglasan sam — kaže smerno i zamišlјeno vojvoda Stepanović.
 Istovremeno sa tom odlukom treba odmah da obustavimo izvršenje
naredbe Vrhovne komande o napuštanju naše teritorije i naredimo
štabovima divizija da počnu sa hitnim pripremama svojih trupa za ofanzivu
— kaže tiho a odlučno vojvoda Mišić, iznenađen lakim prihvatanjem
njegovog predloga. To što i vojvoda Stepa ovako bezotporno odustaje od
neodložnog napuštanja otadžbine i pristaje da se spas traži u borbi na svome,
postade mu najjači dokaz da je na pravom putu.
Komandanti armija, gotovo šapćući, saglašavaju se sa Mišićevim
predlogom i počinju razradu strateškog pravca ofanzive.
 19

U predsoblјu Dragutin čuči uz sanduke, prilјubio obraz uz klјučaonicu i

sluša tiho dogovaranje komandanata armija. Mnogo šta ne razume i ne čuje,
ali jasno čuje i dobro razume da se ne ide u Albaniju, da se kreće u ofanzivu,
ka svojim kućama. Strča niz stepenište u avliju da vojnicima oko štaba objavi
ofanzivu, v to ime ispija s njima čuturicu rakije, ostavi ih vesele i potrča
sutonom kroz Peć da raznese neočekivanu, gromovsku, spasonosnu vest:
Braćo i sestre, narode namučeni, ne boj se više! Nećemo u Albaniju! Ide
se u ofanzivu! Vojvoda Mišić vodi ofanzivu!
Otkud znaš? Ko si ti?
Ja sam posilni vojvode Mišića!
Svaka ti čast. I kažeš — ofanziva? Treće nema, smrt ili ofanziva. Živeo
vojvoda Mišić! Ljudi, opet on koji je na Suvoboru udario gargiju Poćoreku!
Ko ima rakiju, dajem banku za flašu!
Šta ste se pokunjili, artilјerci? Podmazujte topove, kreće se u ofanzivu! Ja
sam iz Štaba Prve armije. Dabogda ne video svoju decu ako lažem!
Aleksa, čuješ li? Čujem, bogovu im majku! Tanasko je podmazan. Ama,
lјudi, je l' sam vam rekao da Srbima ni Bog ne može ništa! Pucaj u nebo,
nemoj u Prokletije! Živorade, gde ti je svirajka? Volim, lјudi, kad se propada,
da se ne propada mišje!
Gospođe, činovnici, trgovci i ostali varošani, ne kupujte konje i mazge, ne
upropašćujte svoju imovinu, ne ide se u Albaniju! Vojvode i generali naredili
ofanzivu! Žene i deco, spremajte se za put svojim kućama!
Ko je taj ludak? Ađutant vojvode Mišića, gospodine. Ma lјudi, zar je to
moguće? Moguće, nego šta! Rusi stigli do Pešte i zauzeli Varnu! Francuzi i
Englezi povratili Skoplјe! Bugari beže! Gospode, zar si se smilovao?
Ljudi, grlite se, lјubite se! Do Svetog Nikole, mi smo u svojim kućama!
Šta kaže taj jadnik? Major iz Mišićevog štaba! Tvrdi čovek, stižu
zaroblјenici! Gde su? U begovskoj avliji. Nekoliko stotina, al' stižu još!
Vojnici i civili krenuše ka begovskoj avliji i opkoliše Štab Prve armije;
zatekoše desetak zaroblјenika, ali svi pričaju drugima da ih ima na stotine i
ko će da ih izbroji. One koji ne veruju ni u ofanzivu, ni u tolike zaroblјenike,
ova većina što veruje, grdi i psuje. Poče i pesma oko vatara, svuda po Peći.
Vojnici od veselјa pucaju uvis. Aleksa Dačić oko topova poveo kolo uz sviralu.
Oko kola skuplјaju se ranjenici, teški robijaši, ludaci, beogradski gluvonemi.
Ljudi se grle, glasno dovikuju, mnogi plaču od radosti. U Peći se do pred
ponoć slavi povraćena vera u spas. I slavi se kao ratna pobeda.
Dragutin se u kasnu noć pijan vrati u Štab i isprsi pred vojvodom
Mišićem:
Veselio sam se s narodom, gospodine vojvodo!
Pa ti si se natreskao!
Ofanziva, gospodine vojvodo!
Ispavaj se — kaže mu osmehnuto. Od napuštanja Valјeva, prvi put se
osmehnuo. Vrati se prozoru, i odškrinu ga da posluša svirale meću vatrama
po Peći. Tako je bilo i prošle godine u ovim noćima, pred suvoborsku
ofanzivu. Uplaši se radosti i zatvori prozor. Naloži peć, razbukta se vatra,
sede uz nju, raseče krupnu crvenu jabuku i zagleda se u tamnosjajne
semenke: ogromna stabla u cvetu, na suncu i vetru, pa povijena pod rodom.
Ne pojede jabuku.
 20

Čim vojvoda Stepanović i general Živković i Šturm bez najave stupiše u

njegovu sobu, po izrazima lica i pozdravima, vojvoda Mišić oseti udar velike
promene. Još ne posedaše ?a sto, a vojvoda Stepanović mu pruži izveštaje iz
tri divizije: Bugari su sa arnautskim bandama osvojili Đakovicu i počinili
strašan pokolј srpskog živlјa i vojnika koji nisu stigli da se povuku; neprijatelј
je tridesetak kilometara od Peći, a srpski pukovi u neredu beže; plјačke
arnautskih kuća i bekstva vojnika uzeli velike razmere. Vojvoda Mišić ne
dočita drugi izveštaj, on po njemu ni sada neće da odlučuje, a kad iz izveštaja
komandanta Šumadijske divizije pročita „trupe više nisu sposobne ni za
kakvu borbu, a najmanje za nameravanu ofanzivu, jer su brojno slabe pri
tome gole, bose i gladne, a stoka sasvim iznurena i nesposobna za vuču...“ on
gnevno reče:
Pa beže, jer nemaju razloga da ginu, povlačeći se u Albaniju. A kada bi im
izdali naredbu: Napred, kući! — onda bi ti isti vojnici krenuli na neprijatelјa
kao risovi!
To su prazne priče, Mišiću. Sve je jasno, sve. Mi više nemamo oko čega da
se ubeđujemo. Naše stanje se tako brzo pogoršava da mi više ni minut ne
smemo da odlažemo izvršenje naredbe Vrhovne komande. Dva dana smo
uludo izgubili i za toliko smanjili vojsci i konjima hranu za put. Odmah treba
početi s uništavanjem artilјerije i palјenjem municije i celokupne opreme
koju ne možemo da ponesemo. I ujutru rano, napustiti Peć i krenuti
određenim maršrutama — kaže vojvoda Stepanović uz saglašavanje generala
Šturma i Živkovića.
Vojvoda Mišić uze glavu meću šake i potonu. Sam je. A šta može sam?
Podiže glavu i promuca:
Ne mogu da pristanem na propast moje armije u Albaniji.
A na kakvu propast ti pristaješ?
Ne pristajem, Stepo, na bekstvo u propast! — viknu i nastavi vičući: — Ne
pristajem da sami uništimo svoju artilјeriju i granate, spalimo svoju vojnu
opremu i komoru, pobijemo svoju stoku i ostavimo ranjenike, žene i decu, ne
pristajem da kao prosjačke rulјe sa torbama i batinama bežimo u tuđu i
neprijatelјsku zemlјu! Neću glađu i mrazom da dokusurim svoju armiju!
Neću da lažem svoju vojsku da je na moru čekaju saveznici! Neću lažju i
obmanom da je vodim u smrt!
Dosta, dosta! Znamo šta nećeš! Izjasni šta hoćeš!
Hoću, Stepo, da prikupimo sve trupe, ujedinimo se sa Crnogorcima i
pokušamo proboj preko Sandžaka! A drugi pravac može da bude i ka Skoplјu
i Solunu, ako ste baš uvereni da će nas saveznici prihvatiti. Dosta je bilo
strateškog bežanja, ja sam za odsudnu bitku, pa ili-ili!
Ako je izgubimo, a moramo da je izgubimo?
Ako je, Šturme, izgubimo, onda ćemo neprijatelјu poslati parlamentare i
zatražiti mir.
Mir?!
To je častan mir, Živkoviću! To je mir za opstanak naroda!
Sada? Ovde u Metohiji? Ko te ovlašćuje za kapitulaciju? — viču sva
trojica.
Vi ste za sramnu kapitulaciju! Vi kukavički bežite iz svoje zemlјe da, u
tuđoj, vojsku umorite glađu i zimom! Zašto bar ovde kod Pećke patrijaršije
ne skinete kape pred neprijatelјem? Ovde bacite generalske i vojvodske
pletenice!
 21

Posilni Dragutin, koji u predsoblјu čuči uz vrata iza sanduka, s glavom

prilјublјenom uz ragastov, od vojvodine vike lupi glavom o vrata, kleče i osta
tako klonulo i drhteći da sluša svađu komandanata i međusobne pretnje
revolverima. Iz sobe istrčaše Mišićeva žena i sinovi; oficiri, ordonansi,
stražari, ispuniše hodnik i stepenište begovske kuće: slušaju diktat vojvode
Stepanovića:
... Topove, kare i municiju uništiti zakopavanjem ili demoliranjem, a
zatvarači i nišanske sprave da se ponesu. Sva kola, sredstva veze i celokupna
vojna i sanitetska oprema da se spali. Zdrava tovarna stoka i tegleći konji da
se upotrebe za nošenje preostale hrane, a iznurenu stoku poklati i pobiti...
Nije vam to očevina! To je narodna muka i selјački znoj! Ko vam daje
pravo da to uništite van borbe? Što bar topovsku municiju ne ispucate na
neprijatelјa, kukavice!
Povuci reč!
Ne povlačim! Al' nećete živi odavde dok za potomke ne potpišete zapisnik
svoje kapitulacije, oca vam očinskog jebem!
Lujza, Mišićeva žena, vrisnu, sinovi je uvukoše u sobu, oficiri ustuknuše u
svoje kancelarije, ordonansi se sjuriju niz stepenište, a Dragutin ne može da
se digne: kleči uz vrata i pridržava se uza zid. Neko ugasi lampu u predsoblјu
i on se po mraku smandrlјa u pri zemlјe i izađe u avliju, priđe grupici
zaroblјenika oko vatre, ustuknu uplašeno, nađe nekoliko vojnika i seiza
oslonjenih na šupu i reče:
Ljudi, sve je propalo... Sve!
 22

Vojvoda Mišić provodi noć pušeći uz prozor, zagledan u požare po Peći i

uz Bistricu; plamenje je visoko i jarko, dimovi uviru u nebo, od eksplozija
municije koju pale stara kuća se stresa, škripe grede i tavanica. Sam je, lampu
je ugasio, Dragutin mu ne loži peć; odsjaji vatara osvetlјavaju sobu i gone se
sa senkama po zidovima i tavanici. Toplo mu je od tolikog žara pod
Prokletijama; mrazna noć bazdi na palјevinu. Kuda iz ovakve vatre i tolikog
pepela? Šta sve to gori noćas ispod Pećke patrijaršije? Ne gori to samo ratni
materijal i izbeglička imovina koja ne može da se ponese uz Prokletije, Čakor
i Rožaj. Tu gori životna moć i volјa srpskog naroda. Gori ono što je mnogo
značajnije od Putnikovog i Pašićevog državnog bića. Zbiva li se to po sudbini
i božjem zakonu, ili našom, lјudskom greškom i krivicom? Razmišlјa šta je
sve činio od početka ovog rata i ne uviđa da je činio rđavo. Ali ga odjednom
obuze strah od svoje nekrivice i te samouverenosti. Korača po sobi: šta će još
moći da učini kad svane? Jer s jutrom nešto drugo počinje. Ono što nije bilo.
Korača, počinju zvona Pećke patrijaršije; gleda: blede i sve su bleđe vatre,
gusnu se dimovi u tamniji oblak; sviće, a tamnije je sve. Crni se jabuka u
bašti, crni se čovek obešen o njenu granu. Zvone zvona Pećke patrijaršije.
Otvara prozor i viče:
Straža! — pod prozor dotrčava dežurni oficir. — Ko se ono obesio?
Oficir otrča do jabuke, zanjiha obešenog, zagleda ga, lagano se vrati i reče:
Vaš posilni, Dragutin, gospodine vojvodo.
Dragutin?! Vidi bolјe, skini ga!
Oficir povuče za noge obešenog i slomi veliku jabukovu granu koja jeknu,
puče i pade na obešenog. Oficir, ne prilazeći, viknu:
Jeste Dragutin!
Vojvoda Mišić skide šapku i u otvorenom prozoru osta drhtureći: i ja sam
krivac. Veliki krivac pred lјudima, grešnik pred decom i Bogom. Kad je majci
rekao da je postao major, ona je pogledala u Baćinac, poćutala i rekla: „Volim,
sinko, što si pameću postigao da te lјudi slušaju... Al' me mnogo strah kad
čovek, i neko moj, mnogo može nad lјudima. Iz toga, bubice, ne biva sreća.“
Jeste rat na Kosovu izgublјen. Izgubio ga je i on. Zatvori prozor.
Naredi pukovniku Hadžiću da se odmah sahrani Dragutin, spali
celokupna štapska arhiva, u pravcu neprijatelјa ispali sva topovska municija
Prve armije, a onda u svemu postupi po naredbi Vrhovne komande i odluci
komandanata armija. I ne čekajući svoju porodicu da se spremi za odlazak,
uzjaha konja, iz sedla izdade poslednju zapovest u Peći: da vojna muzika na
trgu svira marševe sve dok vojska odlazi, i poslednja da se povuče.
 23

Sine, koristim se dobrotom gospodina Ogista Bopa, francuskog poslanika,

da ti dostavi ovo pismo koje ti pišem iz kaluđerske ćelije Pećke patrijaršije.
Povlačeći se pred neprijatelјem, mama i ja stigosmo u Peć, Milena osta u
Prerovu. Kad svane, sa vojskom i izbeglim narodom, preko crnogorskih i
albanskih planina, odlazimo u Skadar i na Albansko primorje. Ne znam da li
ćemo stići kuda smo se uputili i da li nas tamo čeka spas. O svemu tome želim da
ti ostavim nekoliko reči, iako dobro znam: biće potrebno najmanje jedno stoleće
da se jasno sagleda šta se to dogodilo sa Srbijom u ovom evropskom ratu.
Mi smo onaj mali narod koji se sa svojim velikim cilјevima sukobio sa
svetom i njegovim zakonima. Neke od tih cilјeva smo u muci opstanka
moranjem imenovali, neke smo na svojim zabludama pripalili, a najteže,
svakako, namet nuli su nam neprijatelјi i istorija.
Morali smo srušiti Osmanlijsku Carevinu koja nas vekovima zatirala;
morali smo se suprotstaviti Austro-Ugarskoj koja nam aneksijom Bosne i
Hercegovine bajonetom obznani da neće dozvoliti da se srpski narod oslobodi i
ujedini. Ako smo rat sa Turskom hteli i morali, rat sa Bugarskom nismo imali
mudrosti da otklonimo, rat sa Habzburškom Carevinom nismo mogli da
izbegnemo.
Iz razumlјivih razloga, izabrani smo za povod evropskog rata, a po svemu
što se s nama zbiva, verovatno smo osuđeni i na njegovu istinsku žrtvu. Na
bojištima su nas pobedili mnogostruko jači neprijatelјi, iza rovova su nas
izneverili saveznici. U ovom času ne zna se šta nam je teže i kobnije: vojni poraz
ili iznevera saveznika. Meni ovo drugo, iako sam shvatio da mali narodi često
podjednako stradaju od moćnih zavojevača i od svojih velikih zaštitnika i
oslobodilaca; prvi ih zgaze na svom putu, drugi ih udave u svom naručju. Ako
se mali narod, ponekad, od jačeg neprijatelјa i može da odbrani junaštvom i
lukavstvom, od velikog zaštitnika se retko ili najteže spase. Jer, sine moj, čoveku
nema spasa od spasilaca.
Svakom je očigledno da vojnički slom Srbija nije mogla da izbegne, ali
izneveru saveznika, verujem i noćas, nije morala ovako da doživi. Da smo
avgusta meseca prepustili Bugarima istočnu Makedoniju, za šta sam se zaludno
zalagao u Skupštini i bio isplјuvan kao izdajnik, naš bi front sada bio oko
Skoplјa i mi bismo se povlačili ka Solunu i Grčkoj, a ne u Albaniju, ka Skadru i
Medovi. Ali, Pašić, naši političari i generali, sledeći tada osećanja i zablude jedne
nacionalne većine, behu potom primorani da najpogubnijim pravcem povlače
narod i vojsku. Doduše, mi smo se u ovom vremenu retko služili sredstvima
slabih i malih. Ali ja ni noćas ne smatram da smo time potvrđivali samo svoju
veličinu.
Ne pristajući na zakon istorije po kome se poraženi i okupirani predaju
pobedniku, a iznevereni beže od svojih izneveritelјa, mi postupamo suprotno: ne
priznajući poraz, napuštamo svoju zemlјu i ostajemo verni nevernim
saveznicima. Srbija, Ivane, ide u izgnanstvo. Mi volјno i svesno, idemo u
nesagledno. Rizikujemo da se ne vratimo u svoju istoriju. Započinjemo nešto
drugo. To drugo ne znam da li će opravdati svoj rizik, ali je on sada neminovan,
makar i bio zaludan. Možda je nacionalno samoubistvo ovaj naš dobrovolјni
izlazak iz svoje zemlјe. Ali je za mene izvesno da bi kapitulacija na Kosovu bila
samo naš najveći ratni poraz i slom nacionalnih cilјeva. Neprihvatanjem
kapitulacije i odlaskom sa svoje zemlјe u ovim uslovima i ovako kako to mi
činimo, mi svoj ratni poraz pretvaramo u pobedu nad istorijom. A to može samo
veliki narod. Ta veličina je možda preskupa; sama po sebi sloboda ne zaslužuje
tu cenu; od tog podviga mi, verovatno, nećemo biti srećni. Ali mi smo narod
kome je sloboda istorijska sudbina. ¥slobodi se sadrže sve mogućnosti i
vrednosti našeg postojanja. A zatim mi imamo cilјeve koji su iznad moći jedne
generacije i značajniji od njene sreće. Ali mi imamo cilјeve koji su veći i od
slobode, i od slave, i od sreće. Hoćemo da ujedinimo Srpstvo i sve Jugoslovene,
želimo da srušimo Habzburšku Carevinu, namerni smo da postanemo nešto
drugo i značajnije svetu no što smo bili do 1914. Zato i moramo činiti sve da
naš ratni poraz ne ostane samo naš i delo naših neprijatelјa; mi moramo učiniti
sve da vinovnici naše tragedije budu i naši saveznici. Da poraz Srbije bude i
poraz Evrope i njene demokratije. I poraz Rusije i njenog sveslovenstva. Našu
sudbinu ugrađujemo u sudbinu sveta. To je najviše što možemo. I to je najteže
što moramo.
Ako bi naši potomci i mali narodi imali i neki nauk iz našeg stradanja, onda
smo patili i umirali za budućnost. Ako nas sutra niko ne vidi u ovom krvavom
haosu koji je zahvatio Evropu, ako tvoj naraštaj, vašu decu, i nikog u svetu ka
razumnom smislu postojanja ne podstakne naš čin, mi smo se strovalili u
ništavilo. U tim događajima imao sam i ja neku beznačajnu ulogu koju sam
nastojao da izvršim najbolјe što sam mogao. Budi mi sudija, sine!

Od uzbuđenja ispusti olovku i izađe na doksat: u pomrčini, iznad Peći —

široki plamsaji: gori izbeglička imovina i vojna oprema. Ispuši dve cigarete,
posluša molepstvije u crkvi i vrati se u ćeliju: kazuje li mu istinu? To je
jedino što želi da mu ostavi od sebe. Ne sme da prećuti i onu drugu istinu.
Nastavlјa:

U ovom vremenu i na našem tlu sve su lјudske granice srušene. Iz tih

ruševina suknula su svekolika zla i ona za koja nismo znali. Ovaj rat je moćima
našeg naroda dao nepojmlјive visine, ali i svim našim nemoćima i manama
kobne razmere. Ako ih sloboda ne stiša i ne ograniči, budući mir neće moći da
opravda ova stradanja...

Opet se zamisli, pa napisa:

Možda će naše žrtve potomcima i svetu u miru izazivati samo jezu. Možda
smo mi samo jedna tragikomična greška istorije. Jedno mučno nesnalaženje u
prostoru i vremenu. Možda je sve ovo istorijska slučajnost i lјudska zabuna.
Jedan istorijski apsurd. Ne znam. Sve mi ]e u pitanju ove noći u Pećkoj
patrijaršiji...

Zastade, odlučno precrta svako slovo ove svoje sumnje, nastavi:

Od ovog jutra, sa prosjačkim torbama i štapovima, svrstani u povorke, uz

Prokletije krenućemo u tućinu i ko zna koliko ćemo se dugo mučiti izmeću bilog
i neznanog. Kad počinje nešto neznano, ne počinje rečju. Nije istina da je na
početku svega — reč. Ona je uvek posle svega. I kraj. Izgovori je ti, sine, da je
čuje tvoj sin...

Vukašin od bola više ne može ni reč da napiše; ni da se potpiše. Olgi koja

se vrati iz crkve, dade da završi pismo:

Sine moj daleki, tata ti je rekao ono što otac kazuje. A ja sam se u crkvi Pećke
patrijaršije noćas molila Bogorodici za tebe i Milenu. Pred odlazak iz otadžbine,
to je jedino što sam za vas mogla da učinim. U ovolikoj nesreći Bog se smilovao
na mene i darovao mi jedno detešce od tri meseca za koje brinem, pa sam i njemu
majka. I to će mi dati snage da izdržim napore i zla lјudska koja ne bih mogla
podneti na putu ka tebi i Mileni. Ne zameri mi, Ivane, što te u odavde, ispod
Prokletija, savetujem: naći tamo dobrog čoveka, ima ga svakako, potrudi se da ti
njemu budeš dobar čovek i čuvaj tu dobrotu i svoju i njegovu. Ona će ti spasti
život. U ovom času ništa važnije ne mogu da ti kažem. Grli te mama.
 24

Na uzvisini više Pećke patrijaršije i na ulazu u Rugovsku klisuru, svi

preostali topovi Druge i Treće armije i Odbrane Beograda, poređani su kao za
smotru, ali gusto. Pored topova, gologlavi, i u stavu mirno, stoje tobdžije.
Pred njima su vojvoda Stepanović i generali Šturm i Živković, a desetak
sveštenika činodejstvuje opelo: sahranjuju se srpski topovi. Zvone zvona
Pećke patrijaršije. Aleksa Dačić plače. I mnoge tobdžije, i vojvoda Stepa
Stepanović.
Sveštenici otpevaše poslednje „Vječnaja pamjat“, vojvoda Stepanović se
okrenu ka topovima, to čine i generali, staju mirno, pozdravlјaju, vojvoda
Stepanović komanduje:
Vojnici, izvršite poslednju naredbu!
On, sa generalima i pratnjom, odlazi, a vojnici stoje nemi i nepomični.
Komandiri baterija komanduju da se poskidaju cevi, odnesu u šumu više
manastira i zakopaju, a zatvarači i nišanske sprave ponesu sa sobom. Vojnici
se ne pomiču. Komandiri baterija preteće ponavlјaju naredbe. Tobdžije
počinju sporo da demontiraju topove. Aleksa Dačić, Gojko Kninjanin i
dodavalac granata Cvetko ne izvršavaju zapovest. Topovske kare počinju uz
tresak da se stropoštavaju ka krovovima i kubetima Pećke patrijaršije i u
Bistricu, komandir Aleksine baterije viče:
Uništavaj! Šta čekaš, Dačiću?!
Aleksa Dačić iskorači ka njemu:
Gospodine poručniče, nas trojica smo odlučili da vučemo i nosimo naš top
dok možemo.
Komandir baterije zagleda svu trojicu, pa potrča da stigne vojvodu
Stepanovića i raportira mu njihovu odluku. Vojvoda Stepanović je odmah
odobri i naredi da u Skadru bude izvešten o sudbini svog jedinog
neuništenog topa.
 25

Izvršava se zapovest vojvode Mišića: u pećkom polјu tobdžije Prve armije

ispalјuju preostale granate u pravcu neprijatelјa, nasumce. Grmlјavina
topova zaglušila zvona Pećke patrijaršije, u pokretu ka Albaniji, na pećkim
ulicama i trgu, zbunila i zaustavila izbeglice i vojsku. Izmeću velikih vatara
koje gasnu i dime, oko gomila žara, pepela i nedogorelih točkova i kolskih
osovina, kasa i arhivskih sanduka, benzinskih buradi i kanti za gas i zejtin,
telegrafskih i telefonskih aparata i žica, bolničkih nosila i knjiga, lјudi svih
zanimanja i doba starosti, žene i deca iz svih društvenih slojeva i čitave
Srbije, srpski dobrovolјci iz Austro-Ugarske, lekari, bolničarke i novinari iz
desetak evropskih nacija i Amerike, robijaši, duševni bolesnici i gluvonemi iz
beogradskog doma, ranjenici koji mogu da hodaju i austrougarski
zaroblјenici, ogrnuti ponjavama i šatorskim krilima, sa torbama i štapovima
— svi prosjačkog izgleda, vojnici svih rodova oružja, sada samo sa puškama i
polupraznim torbama, pocepane i kalјave odeće, takođe prosjačkog izgleda —
okrenuli glave ka pucnjavi i slušaju topove, dok pred njima, na trgu, vojna
muzika svira marševe. A oko njih i na njima sve se crni: gar svunoćnih požara
pretvorio sneg u crn mulј, pocrnio drveće, krovove i lјudska lica;
pogaravlјena je čitava varoš, osobito centar i trg, osim predsednika pećke
opštine i dvojice opštinskih časnika koji u svečanim crnogorskim odelima,
šareni i strogi, stoje ispred vojne muzike, a promiče redak, krupan sneg.
Na obali Bistrice, Vukašin Katić u svečanom kaputu Ogista Bopa, pored
ortačkog konja, za svoju stranu samara privezuje denjak najneophodnijih
stvari za odlazak, a Olga sa Životom u naručju, sluša topove i uplašeno gleda
u visine Prokletija pod snegom. Ne odlazi joj se tamo, ne odlazi joj se nikako.
Kolena joj klecaju, drhti, ispustiće dete. Preklinjuće pogleda u Vukašina. On
to ne primećuje, zavezuje stvari za samar i misli: u šta se to izganja Srbija?
Topovi umukoše, od Prokletija se odbi težak a kratak muk, pa zabrujaše
zvona Pećke patrijaršije, vojna muzika poče nov marš, leleknuše hilјade žena.
Vojska i narod kao gurnuti, gazeći crn sneg po kome se žuti prosuta municija,
krenuše ka Rugovskoj klisuri, uz Prokletije. Predsednik pećke opštine sa
časnicima, dovikuje vojnicima:
 Srećno pošli, junaci!
Polazimo, Olga — reče Vukašin i okrenu glavu od njenih suza.
Ona zajeca, spusti Životu u korpu za kukuruz i utopli ga ćebencetom i
svojim preostalim krpama. Žena suvlasnika konja svoju devojčicu spusti u
desnu korpu na samaru i uze da je utoplјava; muž je požuruje da krene za
trupom viših oficira i njihovim porodicama, čije stvari nose oslobođeni
robijaši i mirni beogradski ludaci. Vukašin Katić uze povodnik i povede konja
za tom oficirskom kolonom i grupom austrougarskih zaroblјenika koji nose
decu. Od leleka žena i zvona, Olga sa saputnicom jedva korača za konjem.
Prolaze kroz dvored žena — meštanki koje drže korpe crvenih jabuka i
plehove pečenih, žutih bundeva, nudeći odlaznike i zakukavajući za njima.
Na kraju Peći Vukašin Katić zastade da propusti kaluđere koji sa
upalјenim svećama, i mumlajući molitve, nose ćivot Stefana Prvovenčanog.
Nesagledna povorka koja je već visoko ušla u Rugovsku klisuru, stade da
propusti svečeve mošti. Ali grupa oficira, na konjima, povika da se požuri. Ko
ne može da ide, neka se sklanja s puta.
 EPILOG

29. novembra 1915. godine

Nemačka Vrhovna komanda saopštava:

... Postignut je najbliži cilј: uspostavlјena je veza sa Bugarskom i Turskom...

Srpska vojska više ne postoji... Postoje samo njeni bedni ostaci koji su se
razbežali u divlјe albanske i crnogorske planine, gde će bez hrane, a po ovoj
zimi, naći svoju smrt.

Car Franja Josif zahvalјuje maršalu Fon Makenzenu na uništenju srpske

vojske.

Lord Kičener, britanski ministar rata, izjavlјuje:

Da. Sa Srbijom je, na žalost, svršeno. Moramo se povući iz Soluna. Ja sada

moram misliti na odbranu Egipta.

Sazonov, ministar spolјnih poslova Rusije, izjavlјuje:

Srbija je uništena, ali engleskom krivicom. I francuska vlada snosi deo

odgovornosti. Kolebala se o važnosti balkanskog ratišta.

Grčki kralј Konstantin izjavlјuje:

Srbija je konačno uništena!

 3. decembra 1915. godine

Esad-paša, gospodar Albanije, naređuje:

Čujte, Albanci i Turci, kroz Albaniju prolazi srpska vojska! Vojska, kao
vojska, tražiće od vas da kupi hranu. Srpski vojnici nemaju drugog novca sem
papirne banknote od 10 dinara. Ali, znajte da je ona ravna turskoj medžediji. I
ko pokuša da pobije njenu vrednost, ujedaće se onde gde se niko ne ujeda!

4. decembra 1915.

U Kaleu na konferenciji predstavnika generalštabova Francuske i Velike

Britanije, donosi se odluka da se konačno napusti Balkan i propast Srbije
primi kao svršen čin.

Ministru spolјnih poslova — Sazonovu:

Primio sam telegram generala Žilinskog o odluci koju su doneli saveznici da

napuste Solun i prebace svoje trupe u Siriju, Egipat i na francusku granicu.
Žalosna odluka koja svedoči da u našem savezu nema zajedničke strategijske
zamisli... i spremnosti da se uoči, osim svojih interesa, i zajednički cilј borbe.
Neophodno je da se po svaku cenu sačuva ostatak srpske vojske.

General Aleksijev,
načelnik Vrhovnog štaba ruske vojske

Na pritisak javnog mnenja u savezničkim zemlјama, osobito u Francuskoj,

uz jako nezadovolјstvo Rusije odlukama u Kaleu, izvrši se promena u
vladama i generalštabovima Francuske i Velike Britanije, pa na odlučno
zauzimanje predsednika francuske vlade Aristida Brijana i uz podršku Lojda
Džordža i nekih britanskih ministara, održa se nova konferencija
predstavnika savezničkih generalštabova, 5, 6 i 7. decembra 1915. u Šantijiu.
Uz energično protivlјenje Britanije, Francuska i Rusija se složiše da se ne
napusti Balkan i Solun i spase srpska vojska koja se povukla u Albaniju.
Italija se izjasni da se ne napusti Balkan, ali da se brani u okviru njenih
teritorijalnih interesa na istočnoj obali Jadrana koje joj je obezbeđivao
Londonski pakt. Srbija se opet uzaludno založi za snažnu savezničku armiju
na Balkanu, uverena, zajedno sa ruskim generalštabom, da se na balkanskom
ratištu mogu slomiti Austro-Ugarska i Nemačka.
Posle ovih odluka, Lojd Džordž, britanski ministar za municiju, u Donjem
domu izjavlјuje:

Odveć dockan pošli ovde, odveć dockan stigli onde, odveć dockan se rešili,
odveć dockan se spremili! U ovom času za stopama savezničkih trupa kaska
podruglјiva avet „Odveć dockan“ i ako ne ubrzamo svoje korake, prokletstvo će
pasti na svetu stvar, za koju je proliveno toliko mnogo junačke krvi.

U zaštitnici srpske vojske koja se povlači u Albaniju i Crnu Goru,

poslednju bitku na srpskoj državnoj teritoriji, a sa Bugarima i Arnautima,
vodila je četa robijaša kojom je komandovao Bogdan Dragović. Borili su se
junački i mnogi izginuli. Uspinjući se uz Prokletije kroz snežnu vejavicu,
gladujući i smrzavajući se, Bogdan Dragović posumnja da su sloboda i
otadžbina isto; ali mu lјudsko bratstvo postade veće od svega.

Kralј Petar, u Fletiju, sedeći uz vatru, zapisuje u svoju sveščicu:

Jaka poledica i ladno... Vrlo hrđav put, većinom idem peške, trećinu puta na
konju...
Uzbrdice i nizbrdice po kozjim stazama, da te Bog sačuva. Video vojvodu
Putnika. Prenoćište bez prozora, sa mangalima. Nisam mogao zaspati. Steže
reuma, probada s leve strane... Od 20 sati morao sam izići iz ove niche a chien
da uđu ranjenici i žene s decom. Napolјu, pored vatre, proveo sam noć, a ona je
bila najhladnija što smo je imali... Ujutru polazim pešice... Velike uzbrdice i
nizbrdice. Kralј ne sme da puca u sebe. On može samo da pogine. Ja želim da
poginem. Ako nisam uspeo na Kosovu, uspeću u Albaniji...

Kralјa Petra vojnici više ne pozdravlјaju. Ne osećaju da pred njim treba

stati mirno i pozdraviti ga vojnički. U otadžbini im bio čiča Pera, a u Albaniji
im je samo drug u stradanju kome se ne vidi kraj.
 Srpska vlada i Vrhovna komanda pre trupa stigoše u Skadar i ni tu, ni u
medovskoj luci ne zatekoše obećanu savezničku pomoć. Sačekaše ih vesti da
saveznici napuštaju Balkan. Nikola Pašić se jako zabrinu, ali ni sada ne izgubi
nadu u pobedu nad Austro-Ugarskom.

6. decembra 1915.

Poslanicima Kralјevine Srbije u Petrogradu, Parizu, Londonu i Rimu:

Sa raznih strana čuju se ozbilјni glasovi da savezničke vlade s obzirom na

stvorenu situaciju na Balkanu, nameravaju da povuku svoje trupe sa
Balkanskog poluostrva, kao drugostepenog ratišta... Uzimajući u obzir da su se
ti glasovi pojavili u najkritičnijem trenutku naše otadžbine, u jeku herojskog
otpora, muke i lišavanja koje podnosi ceo srpski narod, obraćamo se našim
saveznicima i najpokornije ih molimo da nam u najkraćem roku odgovore
direktno i otvoreno na sledeća pitanja:
Da li oni zaista nameravaju da napuste balkansko ratište i ostave Srbiju na
milost i nemilost sudbini, da bi ona sa vojskom koja se sada probija kroz
albanske planine i gudure, lutala po Albaniji i gledala da se spase kako zna i
ume?
Da li su naši saveznici zaista odustali od svog obećanja da će poslati svoje
trupe u pomoć Srbiji i da li naši saveznici nameravaju da brzo i iskreno
pomognu da se reorganizuje srpska vojska u Crnoj Gori i Albaniji? Pašić.

... Kako se išlo i kako se stizalo, to se ne može ispričati... Ljudi su stali kao
aveti: isušeni i izgladneli izgledali su kao mumije; sa lipsalih konja skidali su
ostatak mesa sa kostiju i time se zalagali... Deset dana čekalo se na hleb; za tih
deset dana vodile su se čarke na položajima i gladovalo se... Iz konjske balege
vadila su se zrna žita i kukuruza i njima se zalagalo... Vojnici su očajno vikali:
hleba, hleba! A vojvoda Mišić je Vrhovnoj komandi ponavlјao taj uzvik: hleba,
hleba!... Ide se kozjim stazama preko ponora pokrivenih smetom i gorostasnih
planina, po vejavici, neprijatelј je za leđima, pred sobom, sa svih strana. Vojnik
je na svakoj okuci padao i opet se dizao, presretan od arbanaških bandi i gonjen
glađu i iznurenošću izdisao u albanskim planinama. Kad jedan malakše i
padne, svi za njim zastaju; zatim ga ostavlјaju i niko se na nj ne osvrne. Oči
jednih stalno su pripijene uz stenu pored koje se veru i noktima za go kamen
pridržavaju, a drugih oči blude u provalu, koja ispod njih zjapi i u kojoj se u
agoniji koprcaju oni koji su se spotakli ili okliznuli. Ide se mileći i puzeći, ide se
uz strminu i niz provalu, kroz led i smet i kamenjar, penje se u oblake i survava
u ponore, a ne vidi se kraj. Nigde mesta za odmorište; a gde se nađe kakav krov
— sve je prepuno i toliko zagaćeno, sa svake strane vreba Arnautin. Svaki je
korak skopčan sa opasnostima. Tek što si pored vatre zaseo da odahneš, puške
pripucaju... U dnu provale na svakih dvadeset ili pedeset metara izvalјen konj ili
goveče... Mraz stegao, led i poledica, sve klizi. Svaki korak je opasan, a svaki
novi još opasniji. Svi su nervozni, svi zlobni, lјutiti, ogorčeni, najintimniji
prijatelјi posmatraju se kao gladne zveri i niko ni za koga nema meke, nežne
reči. Zasleplјeni su svi jednom jedinom mišlјu: hleb i prenoćište. U očekivanju
hleba, sati su dugi, dan se otegao u beskraj... — zapisa Milorad Pavlović.

Srbi zaboravlјaju da navijaju svoje časovnike: više im nisu potrebni. Čini

to samo još po neko: onaj ko ima nadu. Ali takvih je sve manje. Srbima stade
vreme. I razlike koje postoje izmeću dana i noći počinju da gube značaj.

Na konačištu u čobanskoj kolibi, ujutru pred polazak, Vukašin Katić i

njegov saputnik umesto konja nađoše njegov kostur sa samarom zaklali su ga
gladni i ogulili meso. Sa grupom civila, žena i vojnika, Vukašin i Olga
nastaviše put prteći sneg do raskrižja. Vetar zavejava prtinu, oređuje se
kolona izbeglica i vojnika, iznemogli zastaju i ostaju, ne uspeše se uz drugu
kosu, a poče da se smrkava. Neki predložiše da muškarci požure napred,
pronađu zanoćište i sa vatrama dočekaju žene sa decom. Olga reče Vukašinu
da i on pođe sa njima i obezbedi joj mesto pored vatre, uplašena da joj se u
ovoj mećavi Života ne smrzne. Vukašin je posluša i ode napred sa vojnicima i
najjačim civilima. Olga ponese Životu, nije joj težak iako prti sneg više
kolena; samo zastaje da mu oslušne disanje. Ali se i njena, ženska povorka
oredi, pređe ih desetak vojnika, ne može da ih sledi, pa ubrzo, praćena dvema
ženama, u sumraku gubi zavejanu prtinu. Pokušavaju da požure, smenjuju se
u prćenju snega, nigde drveta; tamni se snežna pustinja. Olga sad ide prva,
boli je srce i muti joj se u glavi od napora, ugušiće je mećava; u tmini vejavice
ugleda vatru i zape da stigne do spasa. Vatri nikako da se približi, sneg je sve
dublјi, vatra se smanjuje, gasi, opet sevne. Ona napreže svu snagu, doziva
saputnice, niko joj se ne odaziva. Polazi nazad, ugleda vatricu negde dole,
uputi se ka njoj, vetar joj ugasi vatricu, ne može dalјe. Pokušava, ne može.
Opusti se u mekoti snega i nekoj sanjivosti. Još jednom jače prigrli Životu da
mu čuje disanje. A u tmuši ugleda žišku Radićeve cigarete u vozu za Valјevo.
 Vukašin je zabrinuto čeka pored vatre u potkapini, stigoše samo dve žene,
ne znajući da kažu šta se sa ostalima dogodilo. Sa nekolicinom lјudi kojima
nisu stigle žene, Vukašin pođe u mrak i mećavu da ih traže. Idu napred,
nazad, dozivaju ih po imenima, niko im se ne odaziva; vraćaju se vatri —
nema ih, traže ih do zore — nema ih. Stade i vetar. Osvanu jutro, tiho i vedro,
sa ogromnim modrim nebesima, raspetim po vencima snežnih planina,
prošaranih crnogoricama. Po snežnoj pustinji pripalјenoj suncem, Vukašin
krenu da traži Olgu. Napred, nazad, doziva, nigde je nema. Pomisli da je ona
noćas u mećavi mimoišla vatru i produžila dalјe, pa pohita napred da je traži.

Na Čakorskoj vrleti u snegu do pojasa, na zastanku pored vatre, sretoše se

pesnici Milutin Bojić i Stanislav Vinaver i jedan drugom tiho ispričaše kako je
u bežaniji, na nekom konačištu, umro bolesni pesnik Velimir Rajić i kako se,
u očajanju zbog poraza Srbije, u reci Toplici utopio pisac Milutin Uskoković.
Onda Vinaver podiže glas:
Posle Dečana i Pećke patrijaršije, strašno me, Bojiću, muči, ta zagonetka
Vizantija. Izbezumna je ta misterija, ta tmina koja gori ispod nekoliko
vekova.
Nije, Staša, to nikakva misterija. To je naš životodavni kladenac. Sve dok
Vizantiju ne uzidamo u naš duh, mi ne možemo biti veliki narod. Za svoj
duhovni koren, za veliku ideju postojanja, mi se moramo povratiti u
Vizantiju.
U Vizantiju, da! Ali ne za vizantijsko, no za srpsko, Bojiću. Za onaj jezik
koji nam Vuk sruči u mrklinu ćutnje. Za ona nadsmislena tkanja jezika.
Vizantija je za mene preplitanje mukloga i zvučnoga, tamnog i blјeštećeg. To
je svemirski kontrapunkt. Od Vizantije želim da naučim kako da se mistika
čovekovog bića izrazi u kontrastima bleska i tame, čvrste utančanosti
carigradske i omaglјene neodređenosti slovenske.
A meni je, Staša, Vizantija oduvek — neugasla svetlost večnog. Prema toj
svetlosti se ne ogleda pojedinac, već čitavo carstvo.
E, to je, Bojiću, tvoja svetlosna zabluda. I tebi, kao i Dučiću i Disu, carstvo
treba. U prošlosti, samo to carstvo vidite, samo dvorove, svite, srme na
plećima i zlato na čelenkama. To vidite, to veličate i slavite. Vizantija vam
treba kao „titre de gloire“. Iskopavate Vizantiju da Evropi zasenite oči!
Vama je vrućina, burazeri! Sklonite se da mi ogrejemo noseve, a vi se
derite u mećavu!
Tričko! Živ si, bre? Sakaš ogenj? — Vinaver zagrli Trička Makedonca i njih
dvojica odmah počeše da ređaju ove jeseni izginule drugove iz Skopskog
đačkog batalјona.

Na Žlјebu mošti Stefana Prvovenčanog ni vojnici ni kaluđeri više ne

mogu da nose u kovčegu: sa poleđene kozje staze konji i lјudi strmoglavlјuju
se u ponor. Svečeve kosti vojnici hoće da sruče u vreću i nose je na smenu, a
kaluđeri na to skrnavlјenje ne pristaju, pa kunu bogohulne vojnike i prete im
strašnom božjom i svečevom kaznom. Bora Pub viče vojnicima:
Bacite, lјudi, te kokale u ambis da vidimo čime će da nas kazne! Nama
ionako nema spasa, a sad možemo da saznamo ima li i Boga? Ne verujem da
ga ima, al' je prilika da i bez te sumnje ostanemo.
Dušanka ga moli da ćuti i ne meša se u tuđe brige. On je grubo odgurnu:
I tu veru hoću da vidim kao laž. Hoću! Bacite ga, braćo! Bacite, da vidimo
šta još može da nam učini Bog. Ako nam ništa ne učini, ostaće nam strah
samo od lјudi.
Gušajući se sa kaluđerima, vojnici sručuju svečeve kosti u vreću i nose je
praćeni lelekanjem kaluđera i Borinim cerekanjem.

Posle osam dana nošenja preko albanskog bespuća, vrleti i klisura, po

snegu i ledu, vejavicama i nebeskim tišinama, u beloj stražarskoj kućici,
vojnici i kroz zasede pronesoše vojvodu Putnika i donesoše ga u Skadar. Od
prestolonaslednika Aleksandra i njegove okoline, viših oficira i političara,
intriganata, osvetnika, zlobnika, onih što su svagda pametni posle svršenog
čina i ishoda — sačeka ga tvrdnja da je nesposoban za dužnost koju je vršio i
optužba za stradanje i katastrofu srpske vojske u Crnoj Gori i Albaniji. Za
takav poraz i takvu nesreću mora da postoji krivac i on se oduvek odabira
među onima koji veliku krivicu, pred narodom i istorijom, mogu da nose.
Vojvoda Putnik zna i taj lјudski zakon i, bez ikakvog suprotstavlјanja, bez
reči razjašnjenja, prepusti se njegovoj kazni. Pismeno zamoli vrhovnog
komandanta Aleksandra za oslobođenje od dužnosti načelnika Vrhovne
komande iz zdravstvenih razloga. Vrhovni komandant mu spremno, istog
dana, pismeno ispuni zahtev. Ni kćerke, ni iko, ne čuše od njega ni reč
žalјenja na najveći i poslednji bol od lјudi na ovoj ništavnoj grudvici u
nebeskom beskraju.

Na kamenjaru prošaranom klekom, negde oko Debra, eskadron bugarske

konjice sustiže dve stotine regruta i dečaka koji se povlače sa jednom
kolonom austrougarskih zaroblјenika, a koje vode Mihajlo Radić i Pavel
Vojteh. Kao izgladnele i premrzle jarebice dečaci prsnuše po strani, skrivajući
se u žbunje kleke, Bugari ih opkoliše, poskidaše se s konja i uzeše redom da
ubijaju, više sablјama i bajonetima no puškama. Dvadesetak regruta koji
imaju puške daju otpor, hrabriji i jači strmoglavlјuju se ka reci, u odbranu
dečaka stupaju austrougarski zaroblјenici, kupeći puške izginulih. Doktora
Vojteha raniše i zarobiše Bugari, a Mihajlo Radić, prestravlјen bajonetima
kojima Bugari nabadaju njegove nemoćne srdobolјnike, sakri se u čkalјu i, u
odbranu svojih bolesnika, ne smede ni revolverski metak da opali. Sa glavom
zarivenom u čkalј, obamro od straha, od bajoneta, ne od smrti, nepomičan
sasluša i poslednje preklane i probodene jauke oko sebe. Kad se smrče i pade
muk, izvuče se iz rupe i pogleda razbojište, ne razlikujući kleke od leševa. Sa
jezom klonu na žbun kleke, ka dnu svoje izdaje. Stade vreme. Poništi se i
prostor. Postoji samo ništa. Studno, mokro i beskrajno ništavilo. Pripali
cigaretu, povuče dva-tri dima, zgadi mu se. Sve mu se zgadi što mu se činilo
da ima bilo kakvog smisla. Baci cigaretu i tabakeru, baci i ranac sa lekovima i
krenu u mrak, naniže, spotičući se preko leševa. Više ga niko neće videti.

Arnauti plјačkaju i mrtve... Gola tela pokriva tanak sloj leda, gladak i
prozračan kao staklo. Mnogi vojnici probodeni bajonetima; drugi pogođeni
kuršumom. Strahovite rane: široke rane na zatilјku kroz koje se vide zubi...
Jedan potpuno nag, opružen na ledu, na padini, raširenih ruku i okrenute
glave, izgledao je kroz maglu u ovom sumračnom pejzažu, kao stari krst od
bojenog drveta, iščupan sa kapele... — zapisa Anri Barbi.

Iznureni vojnici ulazili su u Skadar ponaosob, u malim grupama, konjanici

i pešaci izmešani; poneki odred je zadržavao svoje vojničko držanje; ali su
mnogobrojni bili lјudi bez oružja. Svi su izgledali krajnje iznureni; kao pravi
živi leševi koračali su s mukom, mršavi, ispijeni, sumorni, crna lica, ugašena
pogleda. Nјihovo tužno prolaženje nastavlјalo se po čitave dane, pod kišom, po
blatu. Nikakva žalba nije se čula sa usana ovih lјudi koji su toliko prepatili; kao
da ih je neka zla kob gonila, išli su ćuteći, samo bi pokadšto progovorili: hleba.
To je bila jedina reč koju su imali snage da izgovore... — zapisa Ogist Bop.

Aleksa Dačić, Gojko Kninjanin i Cvetko, dodavalac granata, sa svojim

topom Tanaskom stižu pred Skadar. Zastaju da ga propisno očiste, istimare
konje i malo urede dronjke na sebi. Kad to završiše, Aleksa Dačić i Gojko
Kninjanin penju se na topovsku karu, konji ih jedva povukoše, ali iznemogli
levak ubrzo pade. Skidaju se i podižu palog konja, miluju ga i tepaju mu da
krene, konj ih posluša. Aleksa Dačić zapeva Oj, Moravo, ali odmah iza selo
ravno — zamuče. Shvati da je ružno, da sad pesma ne priliči lјudima.
Opomenu Gojka i Cvetka da koračaju vojnički, čini to i sam, mokra vetruština
zbaci mu šajkaču sa smršale, smanjene glave. Da Gojko Kninjanin ne potrča
za šajkačom i ne donese mu je, on bi u centar Skadra stigao gologlav, kao na
pogrebu. A vrlo je lјut što se Arnauti, srpski vojnici i izbeglice pored kojih
prolaze, čude što u Skadar stiže i srpski top.

U Skadru, u recepciji hotela „Evropa“ čiji je vlasnik otkazao ručavanje i

večeravanje srpskoj vladi, prestolonaslednik Aleksandar otvori sednicu vlade
i saopšti:
Nas su prevarili saveznici, mi smo prevarili vojsku. Nadali smo se da će
nas u Skadru, Medovi i Lješu, sačekati savezničke lađe sa hranom, vojnom
opremom i oružjem, a ovde smo saznali da su oni od nas digli ruke, uvereni
da smo uništeni. Italijani, naši saveznici, ubedili su ostale saveznike da su od
srpske vojske ostale rulјe plјačkaša i grupice zaražene kolerom. Jutros sam
primio obaveštenje da su italijanske vojne vlasti, koje po odluci Londonskog
pakta sada gospodare južnom i srednjom Albanijom, zabranile srpskim
trupama, našim regrutima i deci, da pređu reku Vojušu i stignu do Valone i
pristaništa. Najmanje četrdeset hilјada vojnika i dečaka umire od gladi u
srednjoj Albaniji. Da joj sutra ne otmemo Dalmaciju i Istru, Italija želi ovde
da nas uništi. Sve u svemu, gospodo, za čitav svet, Srbija je mrtva. Šta nam
sada preostaje?
Svi ćute, gledaju u kolena i slušaju tih, mukli žamor hilјada vojnika i
izbeglica koji su opkolili hotel „Evropu“, natisli na njene zidove i čekaju.
Molim vas, gospodo ministri, progovorite!
Ćute.
Gospodine predsedniče, bar vi recite nešto.
Nikola Pašić stegao štap meću kolenima, pognuo se nad njim i ćuti.
Utihnu i žamor oko „Evrope“.
Zar vi zaista o svemu ovome nemate šta da kažete?
Bute. Aleksandar pogleda u sat: dvadeset minuta ćute.
Sednica je završena — reče Aleksandar i izađe. Za njim lagano kreću
ministri, nemi i ne gledajući jedan drugog. U recepciji hotela „Evropa“ osta
sam da sedi i ćuti Nikola Pašić. Okolo prašte bombe koje bacaju
austrougarski aeroplani.

9. decembar 1915.

Ministru spolјnih poslova Rusije — Sazonovu:

Usrdno molim da se što pre odgovori na pitanje Srba da li je balkanska

kampanja završena i da li se mogu nadati da će im se i kada slati hrana.
Prestolonaslednik Aleksandar mi rekao: „Ja sam učinio sve što sam mogao.
Dokazao sam svoju spremnost da se borim do kraja i ta spremnost me još ne
napušta. Ali ja vas molim, dajte hleba mojoj vojsci... Ovamo su stigli najbolјi.
Dajte malo hrane da se povrati snaga. Pružite mogućnost da se ponovo udahne
bodrost lјudima koji zaslužuju drugu sudbinu, a ne smrt od gladi.“
Prestolonaslednik izražava nadu da se Engleska i Francuska neće pomiriti sa
izbegavanjem Italije da učini napor od kojeg zavisi sudbina Srbije. Trubeckoj

Srbima koji ka Draču i Valoni uzmiču ispred Austro-Ugara i Bugara, Italija

ne dozvolјava da stupe u njenu „interesnu sferu“. Italijanski ekspedicioni
korpus zadržava srpsku vojsku, regrute i dečake na obalama reke Škumbe,
Semeni i Vojuše gde masovno umiru od gladi, bolesti i iscrplјenosti. Italija
vrši pritisak na Englesku, Francusku i Rusiju da odreknu Srbiji njene
teritorijalne zahteve u okviru ujedinjenja sa Hrvatskom i Slovenijom; da se
Srbija odrekne Dalmacije i obale Jadrana.
Engleska saopštava da ne može sa svojom mornaricom da učestvuje u
spasavanju ostatka srpske vojske niti može da prihvati plan generala
Aleksijeva o održavanju balkanskog ratišta.
Italija izjavlјuje da njena mornarica nema dovolјno transportnih
sredstava da snabdeva hranom i preveze Srbe iz Albanije, koji su mahom
bolesni od kolere. Nјihovo spasavanje zahteva maksimalne sanitarne mere
predostrožnosti kako bi se mornarica i kopno sačuvali od katastrofalnih
epidemija.

Esad-paša, iako sa nesigurnom vlašću i od austrijskih špijuna i katoličkih

fratara pobunjenim plemenom Miridita, u ovim danima je jedini svesrdno
odan Srbiji; sa svojom vlašću pomaže u svemu koliko god može, čini sve što
Srbi od njega zatraže; Esad-paša i oni dobrodušni Arnauti koji na putevima
kojima prolaze srpska vojska i izbeglice i sami polugladni pružaju komad
proje i činiju mleka, daju konačište i po svu noć lože ognjište dok spavaju
premoreni Srbi, opominju napuštene: na ovom svetu još postoji poneko koji
može da učini i dobro.

U Skadru je bilo strašno. Zbog Italijana je propalo sigurno više od deset

hilјada lјudi. Gomile leševa bacane su u more — zapisa Ljuba Jovanović,
ministar.

Skadar je postao mesto gde je imala Srbija da umre — zapisa Anri Barbi.

U hotel „Albanija“ koji prokišnjava, u kome je pod stražom karabinjera, sa

lekarom, ađutantom i Zdravkom smešten kralј Petar pod imenom „General
Topola“ dolazi komandant italijanskog okupacionog korpusa u Albaniji,
general Bertoti:
Molim za izvinjenje što moram Vašem veličanstvu saopštiti da morate
odmah ići iz Valone.
Kako odmah?
Da, odmah.
Zašto? Zar kao krivac?
Šta mogu. Tako mi je moja vlada naredila.
Dajte mi nekoliko časova da spakujem stvari i platim hotel.
Možete ostati najviše još četiri sata. To zato što brod koji će vas prevesti u
Brindizi još nije stigao.
Kako treba da razumem vaš čin, gospodine generale?
Kao čin moje velikodušnosti, Veličanstvo. Jer ja sam dobio naređenje da
napustite Valonu čim stignete. Ali sam se sažalio na vas, kad sam vas video
onako umornog. Ta moja dobrota nije u Rimu dobro primlјena. I ja sam
noćas dobio novo i za mene neprijatno naređenje.
Hvala vam, generale. Koristim ovu priliku da vam zahvalim na svakom
dobru koje ste učinili, i koje ćete učiniti mojim vojnicima. A vašoj vladi,
molim vas, prenesite moju poruku. Dobro vidim nameru Italije da glađu
umori srpsku vojsku i, bez ispalјenog kuršuma ovde u Albaniji, osvoji
Dalmaciju i naše primorje. Ali sam čvrsto uveren da se tom latinskom
veštinom više ne mogu da zadobiju jugoslovenske zemlјe. Zbogom, generale.
 16. decembar 1915.

Ministru spolјnih poslova Rusije — Sazonovu:

Pašić je poslanicima savezničkih država dao saopštenje: Srpska vlada je

prinuđena da obavesti saveznike o kritičnom stanju vojske i da nam se možda
poslednji put obrati molbom za pomoć. Vojska koja je odstupala boreći se sa
nemogućim teškoćama u nadi da će joj se ovde pružiti uslovi da se reorganizuje,
došla je sada do granice svojih snaga. Bez hrane, odeće, borbene opreme i
municije, ona je razoružana... I nema više snage da se suprotstavi Austro-
Ugarima koji će izbiti na more... Ako pomoć saveznika ne dođe odmah, i ako ne
bude veoma izdašna, kapitulacija je neizbežna. Trubeckoj

Još uvek nadajući se da je one noći Olga u mećavi mimoišla vatru kod
koje je čekao i zagubila se u povorkama i gomilama izbeglica i vojske koje idu
ka Skadru, Vukašin Katić, kalјav, u dronjcima, neobrijan, a sasvim
ravnodušan na takav svoj izgled, stiže u Skadar. I zbog takvog izgleda i stanja
za tri dana u Skadru niko ga od poznatih ne zaustavi. A i on okreće glavu od
onih koje prepozna i skriva se, obigrava ulice, trgove, avlije, kafane, katoličke
crkve i džamije, tražeći ženu i pateći: i on je krivac za njeno stradanje. Kad je
ne nađe u Skadru, on krenu u Medovu da je traži tamo, meću izbeglicama
koje čekaju lađu. Na izlasku iz Skadra sreće ga Ogist Bop, prepoznade, zagrli i
odmah upita za Olgu. On mu kratko i s naporom ispriča šta se dogodilo i
zamoli ga da u pismu za Ivana dopiše o tome šta se zbilo od Peći do Skadra.
Malo je pismo, gospodine Katiću! Knjigu ću da napišem, knjigu! Vi više
ne stradate za slobodu i nacionalne cilјeve. Vi sada stradate za nešto što je
iznad lјudskih razloga. Vas ubija istorija! Obistinila se metafizika zla!
Zbogom, gospodine Katiću, i budite sigurni da ću vašem sinu uručiti pismo i
ispričati sve!
Vukašin Katić zadiže okovratnik da mu kiša ne curi niz vrat i sa velikim
štapom i dva klipa kukuruza u džepovima, požuri u Medovu.

18. decembar 1915.

Poslanicima Kralјevine Srbije u Petrogradu, Parizu i Londonu:

 Obavestite savezničke vlade da sam danas poslao u Rim sledeći telegram:
Naša vojska gladuje. Nema hleba i nema brašna nigde da se kupi. Ako nam se
odmah ne pošalјe brašno onda predstoji kapitulacija zbog gladi, jer izmučena
vojska ne može da živi bez hleba. Pre tri dana su nam saopštili da u Medovu i
Bar stižu brodovi, ali do ovoga trenutka ništa nije stiglo. Najenergičnije tražite
da nam odmah odgovore da li ozbilјno misle da nam pošalјu hranu, ili će nas
umoriti glađu. Pašić

Dok se srpska vojska povlači na Jadransko primorje, četrdesetak hilјada

Crnogoraca, gladnih, bosih, neobučenih i slabo naoružanih, rastrojenih
porazom bratske srbijanske vojske i izdajom saveznika, pometeni
kapitulantskom strujom sa Cetinja i trvenjima dve srpske dinastije — drže
front prema korpusima Austro-Ugarske Carevine dug blizu pet stotina
kilometara. Zakrilјuju i štite povlačenje Prve, Druge i Treće srpske armije, a
polugladni narod Crne Gore deli poslednje zalogaje sa izbeglicama i
vojnicima Mišićevih i Stepanovićevih trupa.

Ministru spolјnih poslova Rusije — Sazonovu:

Francuzi su uvereni da italijanskoj vladi nedostaje dobra volјa za pomoć

srpskoj vojsci. Zbog toga se vode razgovori da francuska flota mimo Italije
preduzme spasavanje srpske vojske sa obale Albanije... Izvolјski, poslanik Rusije
u Parizu

Na obali Svetog Jovana Medovskog, nemajući snage da se dignu, Srbi su

ležali na zemlјi, trpali u usta vlažnu zemlјu i jeli travu da utole muke od gladi,
a gledali su na stotinak metara od obale ukotvlјene italijanske brodove za prevoz
trupa i sa životnim namirnicama, koji nisu primili ni jednog izbeglicu i ni
mrvicu brašna nisu davali... piše Herman Vendel.

Od Medove do Lješa, po morskoj obali rasuli se Srbi, vojnici i civili, žene i

deca — i gledaju u pučinu: čekaju lađe. Kisnu i lože vatrice koje kiša brzo
gasi. Žene čeprkaju po konjskim balegama, traže nesvarena zrna i kuvaju ih u
barskoj vodi; muškarci gule kosture crknutih konja, traže školјke, priviđaju
lađe; mnogi lude u očajanju.
 A pukovnik Kajafa svakog dana vrši smotru ostatka svoje divizije, rasute
po blatnoj obali. Oficirima vrši pregled časovnika: ukoreva svakog kome
časovnik ne radi.
Još nije nastupio vremestoj. Vreme, ipak prolazi gospodo.
Nije mu važno da li časovnik tačno radi, nije siguran ni da li je njegov
časovnik tačan: važno mu je jedino da oficiri misle na vreme i da svakog jutra
navijaju svoje časovnike. Obilazeći vojnike, naređuje im da ubijaju vaške:
Ne trpite tu sitnu gamad. Ubijajte je, junaci! Ubijajte makar vaške. Svaki
Srbin može za dan da ubije najmanje batalјon vašaka!
I vojnici, čim ugledaju svog komandanta, skidaju dronjke i počinju da
ubijaju vaške. Ali to ne mogu svi. Ti više ništa ne mogu. A poneki i jedu
vaške, zureći u morsku pučinu i cvokoćući na slanom i mokrom vetru.

Na putu za Elbasan, vodeći po ledenoj kiši još žive dečake sa

raskrvavlјenim tabanima — polovina batalјona koji je krenuo iz Prizrena uz
put je pomrla od gladi, bolesti i zime, a desetak ih je sa svojim komandantom
ubijeno od arnautske zasede — prota Božidar u pocepanoj i kalјavoj mantiji,
zgužvanoj kamilavci i osmuđene brade, kad ugleda praznu kamenu zgradu
pored druma, molitvom zahvali Bogu za milost. Pozva dečake koji još mogu
koračati da u obližnjoj šumi nakupe suvarke i sa slamom koju nađe pored
ugašenog ognjišta nasred velike kamene odaje brzo založi vatru, oko koje
prikupi sve svoje unuke. Reče im da skinu mokru odeću i obuću i prosuše je
pre no što poležu da spavaju; razdeli svima po tri oraha koje je danas jevtino
kupio od Arnautina; poče da im priča kako će im biti toplo kad stignu do
mora, i kako će ih velike lađe voziti preko mora u zemlјu u kojoj, umesto
naših šlјiva i jabuka, raste drveće koje rađa najslađe i najmirišlјavije voće na
svetu — pomorandže i limun. Kad ga zbog njihovih očiju i lepe vatre obuze
neka milina, eksplodiraše bombe zapretane u pepelištu, ubiše protu Božidara
Jevđevića, jednog rođenog i još nekoliko usvojenih unuka. Preživeli se
razbežaše u pomrčinu, na kišu; ranjeni ostaju da cvile oko raznetog i
raskrvavlјenog ognjišta.

Glad, zima, bolest — ista smrt — miri ratne protivnike: austrougarske

zaroblјenike i Srbe, prošlogodišnje njihove pobednike. Srpski vojnici više ne
sprovode svoje Švabe. I više se ne razlikuju po uniformama i zastavama; sada
se razlikuju po snazi da trpe i drugome učine po neko dobro. Izmešale se
kolone, jedni i drugi liče na prosjake; puške ne nose samo Srbi, puške nose i
neke Švabe: zajednički i složno se brane od arnautskih plјačkaša i zaseda.
Austrougarski zaroblјenici pomažu ženama, nose srpsku decu i ranjenike,
dele hranu sa dečacima i regrutima, greju se oko istih vatara i stražare na
smenu. Na vrletima iznad provalija, hvataju se za ruke, pridržavaju, izvlače se
iz nameta; jači Srbi pomažu slabije Švabe; mnoge Švabe u svemu pristaju na
sudbinu poraženih i izginulih Srba. Ratne neprijatelјe smrt čini braćom.

Caru Rusije Nikoli II:

S nadom da će se moja vojska na Jadranskom primorju snabdeti i

reorganizovati na miru uz obećanu pomoć saveznika, ja sam je preveo preko
albanskih i crnogorskih planina. Ne našav ništa od obećanog ovde... ona stoji
danas pred najžalosnijim svršetkom... U tom najtežem trenutku ja se obraćam
Vašem Imperatorskom Veličanstvu u koje sam uvek polagao svoje poslednje
nade s molbom za Vašu visoku intervenciju da bih vojsku spasao od sigurne
propasti i da bih je mogao u miru pripremiti za nove napore koji predstoje njoj i
savezničkoj vojsci. Da bi to moglo biti, potrebno je da savezničke flote što pre
prevezu moju severnu vojsku iz Sv. Jovana Medovskog u kakvo bezbedno mesto,
nedaleko od granice Srbije, najbolјe u okolinu Soluna. Gladna i iznemogla
vojska ne može suvim stići iz Skadra do Valone, kuda je savezničke vrhovne
komande misle da upute.
Ja se nadam da će ovaj moj apel naći odziv kod Vašeg Imperatorskog
Veličanstva koji se uvek očinski starao za srpski narod i da će intervenisati kod
saveznika da spasu srpsku vojsku od katastrofe koju nije zaslužila, a koja joj
inače predstoji. Prestolonaslednik Aleksandar

Poslanicima Kralјevine Srbije u Petrogradu, Parizu i Londonu:

Nalazeći se pod utiskom užasa usled gladi, ja sam uputio našem poslanstvu
u Rim sledeći telegram:

... Znajte, vojnici umiru od gladi... Ako saveznici ne mogu da nam pošalјu
lјudsku i stočnu hranu, neka nam to kažu, jer neće valјda čekati da svi srpski
vojnici pomru od gladi. Pašić

Ministru spolјnih poslova Rusije — Sazonovu:

 Sonino je nekoliko puta energično tvrdio da Italija neće pustiti Srbe u
Valonu. Ako se Srbi pojave južno od Škumbe, Italijani će ih napasti...! Girs,
poslanik Rusije u Rimu

Prestolonasledniku Aleksandru:

S osećanjima bola pratio sam odstupanje hrabre srpske vojske kroz Albaniju
i Crnu Goru. Izjavlјujem Vašem Kralјevskom Visočanstvu moje iskreno
divlјenje pred veštinom kojom je vojska pod Vašim rukovodstvom odolevala
svim teškoćama povlačenja odbijajući napade svuda brojno nadmoćnijeg
neprijatelјa.
Saglasno mojim naredbama, ministar spolјnih poslova je više puta pozivao
saveznike da ppeduzmu mere za sigurnost morskog puta Jadranskim morem.
Zahtevi ovi obnovlјeni su i ja se nadam da će slavnoj srpskoj vojsci... biti
data mogućnost da napusti Albaniju. Verujem čvrsto da će se Vaša vojska skoro
oporaviti od preživelih teškoća i ponovo uzeti učešća u borbama sa opštim
neprijatelјem.
Pobeda nad njim i vaskrs velike Srbije biće Vama i bratskom srpskom
narodu uteha za sve što ste preživeli. Nikola II

Poslaniku Rusije u Srbiji — Trubeckom:

Izvolite uveriti Pašića da države Antante nikako ne smatraju da je kampanja

na Balkanu završena i da one nastoje da se srpskoj vojsci šalјe hrana i municija.
One su čvrsto rešene ne samo da ponovo uspostave Srbiju u ranijim granicama
već i da se ostvare teritorijalna obećanja. Sazonov

Saveznici ne znaju šta će sa Srbima u Albaniji. Pogađaju se i izmenjuju

diplomatske telegrame. Najzad, na ultimativnu pretnju Rusije da će raskinuti
vojni savez i svesrdno zauzimanje Francuske, Italija primi na sebe da srpsku
vojsku i izbeglice evakuiše sa severa albanske obale, na jug, u okolinu Valone
gde će se snabdevati hranom i izvršiti evakuacija. Ali Italija, uz podršku
Engleske, iz sigurnosnih razloga zbog blizine austrougarske flote u Boki
kotorskoj, ne pristaje da se ukrcavanje Srba izvrši u medovskoj luci, oko koje
su se oni sakupili, pribili uz morsku obalu i na danonoćnoj kiši gledaju u
morsku pučinu i čekaju savezničke lađe, dok po njima austrougarski
aeroplani bacaju bombe i letke u kojima ih pozivaju na predaju. Italija
postavlјa zahtev srpskoj vladi i Vrhovnoj komandi da vojska i izbeglice dođu
pešice do Drača i Valone, gde bi ih primili u lađe. Taj zahtev srpska vlada i
Vrhovna komanda ne prihvataju, jer ni vojska, ni izbeglice ne mogu gladni i
iznemogli još trista kilometara da pešače kroz močvare.

Prestolonaslednik Aleksandar moli predsednika Francuske Republike

Poenkarea da Francuska primi na sebe prevoz srpske vojske iz Medove do
Drača i Valone, koje joj je Italija odredila za prikuplјanje i ukrcavanje. Ali i
Francuzi iz „viših razloga“ i veće plovidbene sigurnosti odbijaju da Srbe
ukrcaju u Medovi; zahtevaju da se gladni, iscrplјeni i bolesni vuku kroz
močvare i šikare niz albansku obalu do Drača i Valone.

Poslanicima Kralјevine Srbije u Petrogradu, Parizu i Londonu:

... Saopštavam vam radi znanja i upravlјanja... da glad desetkuje našu

vojsku... Do sada je primlјeno svega 110 hilјada kilograma brašna, 3000
sanduka dvopeka i 110 hilјada kilograma zobi. Sva ta količina hrane i furaži
bila bi nekako dovolјna za 5—6 dana lјudima i 3—4 dana konjima. A mi ovde na
morskoj obali boravimo i čekamo lađe već 22 dana... Kiša pada dvadeset dana.
Nema šatora. Niti se u okolini može nabaviti drvo za ogrev. Vojska ne može više
da živi...
S obzirom na takvo stanje mora se očekivati najžalosniji kraj srpske vojske.
Pašić

28. decembar 1915.

Ministru spolјnih poslova Rusije — Sazonovu:

Danas je Skviti po nalogu italijanske vlade izjavio Pašiću da srpske trupe

koje se povlače ka Valoni ne treba da pregaze reku Škumbu. Pašić je odgovorio
da se čudi takvom stavu... Srbi su se povukli u Albaniju da bi se borili sa
zajedničkim neprijatelјem, a ne sa saveznicima... i da se pokret srpskih snaga ka
Valoni vrši prema upornim savetima saveznika, a ne po svojim političkim
pobudama. Treba poželeti da saveznici najzad dođu do određene sporazumne
odluke o dalјoj sudbini srpske vojske... Ovde je veliko ogorčenje protiv Italijana
koji pristaju da prevoze samo vladu, Vrhovnu komandu, kralјa i lica na
službenoj dužnosti. Transportni brod koji je juče stigao u Medovu odbio je da
primi veliki broj izbeglica koje su ga čekale sa porodicama u nemogućim
uslovima. Ljudi su čak skakali u vodu, ali ni njih nisu primili. Ima slučajeva u
ludila zbog očajanja. Trubeckoj

I vojvoda Mišić iz Podgorice stiže u Skadar. Tu ga sačeka srdžba vrhovnog

komandanta Aleksandra zbog pokušaja u Peći da ne izvrši naredbu Vrhovne
komande; sačeka ga šaputanje oficira i političara da je u Peći zastupao
kapitulaciju. Sumnjičenja za izdaju, političke spletke i poraženička zloba,
primoravaju Živojina Mišića, već izmučenog naporima i ozlojeđenog na
saveznike, Aleksandra i Pašića, da podnese ostavku na komandu Prvom
armijom. Čim ga Italijani primiše na lađu, ode u Italiju, bolestan i očajan.

Srpska vojska se okreće Francuskoj koja, jedina meću saveznicima, može

da je spase i predaje joj se potpuno i bez rezerve... Pašić izjavlјuje generalu
De Mondeziru, šefu francuske misije u Albaniji: Mi smo u vašim rukama.
Radite od nas šta hoćete. A Francuzi počinju da rade prijatelјski.

Srpska vlada i Vrhovna komanda pred neposrednom ugroženošću od

Austro-Ugara sa severa i gladi koja ubija vojsku i izbeglice, moraju da
pristanu i povedu vojsku i narod niz albansku obalu, ka Draču i Valoni.
Počinje višednevno i strahovito povlačenje kroz močvare, po decembarskoj
kiši. Bez hleba i nade.

Na poziv Italijana da ga u Lješu ukrcaju u lađu i prevezu u Bizertu,

prestolonaslednik Aleksandar, iako još bolestan od operacije testisa u
Skadru, odlučno odbija: „Ja ću se ukrcati u lađu za mojim poslednjim
vojnikom!“

Pukovnik Kajafa, obilazeći svoje vojnike, rasute i zagliblјene u blatištima

reke Maće, uspinje se na panjeve i vrbe i viče:
Umijte lica, lјudi! I znajte: nije istina da smrt svakog i svuda stigne! Ne
stigne svakog, glavom vam jamčim. Otkad je živog stvora na ovoj zemlјi, ni u
jednoj pogibiji, ni u jednom požaru, ni u jednom pomoru — ne izgine sve! Ni
smrt, ta smrtina, otac je njen, nije tačna, nije svemoćna. Uvek neko preživi,
čujete li?!

7. januara 1916.

Francuska vlada na uporno nastojanje generala Žofra i ministra mornarice,

konačno je rešila da preveze srpsku vojsku na ostrvo Krf...

Austrougarska armija kreće u odlučan napad na Crnu Goru. Hercegovački

odred pruža žestok otpor. Sandžačka vojska nekoliko dana na bajonet i
ručnim bombama vodi beransku i mojkovačku bitku. To su bitke za čast,
slavu i pesmu. Kralј Nikola i crnogorska vlada traže od neprijatelјa primirje,
a za koji dan potpisaće kapitulaciju.

Kapitulacija Crne Gore i brzo napredovanje austrougarskih trupa ka

Skadru, primora srpsku vladu i savezničke poslanike da panično beže iz
Skadra u Medovu, gde je trebalo da ih sačeka italijanska lađa i preveze najpre
u Brindizi, pa na ostrvo Krf.
Po ledenoj kiši i vetru, Pašić, sa ministrima i diplomatima, u sumrak stiže
u medovsko pristanište, ispunjeno hilјadama izbeglica, žena, dece, ranjenika,
bolesnika i vojnika koji kisnu i cvokoću na buri zagledani u uzgibano,
zapenušano more, čekajući lađu za koju su čuli da dolazi. Predsednika vlade,
mokrog do kože, do pristanišne zgrade jedva propusti gomila zbijenih
izbeglica koji jedno drugom lome rebra da se probiju bliže gatu na koji se
sručuju talasi. Pašić i ministri uđoše u baraku britanskog admirala Tolbridža,
savezničkog komandanta pristaništa, a u kasno veče italijanski kapetan
Lenjani im saopšti da je stigla italijanska laća „Kita di Bari“ koja će, po
naređenju iz Brindizija, noćas primiti samo kralјeve Srbije i Crne Gore, vlade
obe države i savezničke diplomate, svega petnaestak lica. Ta italijanska
odluka zaprepasti Pašića i istog časa raznese se po pristaništu; hilјade
očajnika nagrnuše na Tolbridžovu baraku, zapomažući, psujući, preteći:
Gde si, Pašiću, srpski zlotvore? Bežiš sa ministrima, a narod i vojsku
ostavlјaš da pomru od gladi i budu poklani! Izveo si nas iz zemlјe, sad nas
ostavlјaš, izdajico! Što nas prevari, gde nas dovede, grobaru! Ubico!
Nikola Pašić se strese i zarida: prvi put uplašen od lјudi, prvi put do srži
uvređen i ponižen, prvi put nemoćan da išta učini. Ministri i saveznički
poslanici dotučeni Pašićevim plačom beže napolјe na kišu i vetar; neko ugasi
lampu da više niko ne vidi kako plače Nikola Pašić. Sa hukom vetra i mora
mešaju se jauci i pretnje hilјada lјudi, žena v dece iz pomrčine.
Kapetan Lenjani pozva Pašića, ministre i diplomate da se ukrcaju u parni
čamac koji će ih odvesti do osvetlјene lađe što se lјulјa na talasima, daleko od
obale. Utovarajući ih po mraku u čamac, kapetan Lenjani izbroja petnaest,
šesnaestog odgurnu sa pontona i čamac krenu ka „Ćita di Bari“, ispraćen
izbezumlјenom kuknjavom izbeglica i vikom poslanika, činovnika i oficira;
da se dokopaju čamca, Paun Aleksić i neki poskakaše u more, ali ne uspeše da
se uspnu u njega.
Posle desetak minuta plovidbe po talasima i pomrčini, čamac sa svojim
izabranim tovarom tresnu o bok lađe. Uz pletene lestvice mornari izvlače
ministre i diplomate, a brodski lekar, sa baterijskom lampom i kašikom u
ruci, dočekuje ih i strogo naređuje:
Molim, zinite!
Stavlјa im kašiku u usta i lampom osvetlјava ždrela; pregledani, terani
vetrom beže sa palube u kabinu. Poslednjeg iz čamca mornari izvlače mokrog
Nikolu Pašića. Brodski lekar mu osvetli veliku belu bradu, uplaši se te brade
koju ima samo Bog i ispusti u more svoju kašiku i lampu. Nikola Pašić bez
lekarskog pregleda, sa svojim štapom i crnim koferčetom, stupi na italijansko
državno tle.

Odstupamo kroz blato, kroz glib... sumorne lokvanje i trske, kroz očajnički
monoton treset, bez linija, bez jasnog obzorja, bez ijednog svesnog predelskog
izraza. Ta mutna, troma i tmurna strašna oblast bare i gliba, prepuna konjskih
naduvenih leševa, bačenih fišeklija i redenika, torbica i krpa, nabačenog pruća i
lesa, lagano drhti pod nama, i u nama, osvaja nam celu svest i svaku misao.
Kao da, otkako se rodismo, oprezno i teško gazimo kroz glib... kroz roviti mulј,
kroz ogromne leševe konja, nepostojećim krivim bludnjama... — zapamti pesnik
Stanislav Vinaver.

U blatu kao živa groblјa leže razbacani mrtvaci. Živi kosturi gaze preko
svojih mrtvih drugova, golih i oplјačkanih od neprijatelјa. Gaze, ne iz
nemilosrđa, nego što druga puta nema.
Na svaki korak sretate po nekog očajnika koji leži u blatu, izbezumlјena
pogleda čeka smrt. Umire od gladi. Mi mu nemamo šta pružiti...
Umorni, polusvesni koračamo dalјe, noga upada u blato do kolena, plivamo
po blatu, gazimo reke do pojasa, preskačemo ograde i dajemo poslednju banku
za parče blјutave proje. Na sreću ovaj očajni put kroz močvare gde veje smrt ne
traje dugo — najviše šest dana...

Kad ovim putem i ovako kako je zapisao pesnik Milutin Bojić u zaranke
stiže u Drač, sa nekim sebi sličnim kalјavkom siđe do mora da umiju lica. Čim
se umiše, prepoznadoše se:
Osmehnu se pa se zasmeja Stanislav Vinaver i zagrliše se, kalјavi i mokri.
Sedoše na istruleli čamac i zagledaše se u ustalasano more, ćuteći dugo.
Talasi im dopiru pred noge, šumeći. Vinaver upita:
Šta misliš Bojiću, posle ovoga rata, kakva će poezija nastati?
Rodiće se velika, nova epopeja o našem pokolenju. Ja od polaska iz Peći
smišlјam poemu o Srbiji koju zovem Crveno krštenje. Pevaću o novom mesiji
Južnih Slovena, o nepobedivosti života, lјudskoj snazi i veličini. O veličini
našeg bola i ponosa.
Ne, Bojiću. Poezija posle ovoga — biće muklost. Muklost i mistika. Pa
odjednom gromoglasni smeh i pišanje na zvezde.
Nikako! Srpski narod mora biti opevan.
Narod, Bojiću, neće u pesmu. Budućnost pesme su nevidni i nečujni
treptaji duše. Nјena strepnja n drhtanja pred svetlucanjem neznanog.
Trice su to, Vinaveru! Ona zvona Pećke patrijaršije kad smo sa svetim
moštima krenuli uz Rugovo, ona oluja koja je ispod Čakora stenje survavala,
to će biti muzika koja će pratiti, koja će odjekivati iz velike epopeje. Veliki
čin treba velikim i prikazati.
Naprotiv, Bojiću! U velikom činu treba videti ono nevidno, ono suštinsko,
ono što je večnije od čina, događaja. A velike stvari moramo nazvati malim
rečima. Ili možda samo škrgutnuti zubima. A genije je onaj ko se svemu
ovom grohotom nasmeje.
Veliku stvar treba nazvati velikim, svetim rečima.
Velike reči o velikom, ozbilјno o smrti, neminovno postaje banalno. Atom
se, Bojiću, drži na suprotnostima. Svet, vasiona, drži se na suprotnostima.
Kauzalnost je zakon njutnovske mehanike.
A šta ćemo sa Eshilom i Šekspirom? Pa sa Rasinom i Igoom?
Slava im! Moderan je samo onaj ko je razumeo staro, pa umeo da ga
odbaci. A za ovo naše treba imati stostruku homerovsku moć. Treba pisati
tragediju u romanu, roman u pesmi, u pesmi esej ili priču, treba u jedno da
stane drama, komedija, parodija, vojničko pismo i presuda vojnog suda. I
satira na sve! Smeh mora da se čuje nad srpskom grobnicom. I psovka usred
opela.
Neko ko im sa ženom stoji za leđima ogrnut ponjavom i kalјav, prekida ih:
A zar vi, kalјavi bednici, ozbilјno mislite da će njima što prežive ovo,
umetnost ikad biti potrebna? Umrli su i oni koji su izumeli umetnost i oni
koji su verovali u nju. Umrli su. Slušajte more i ćutite!
Pube, jesi li ti? Bog te mazao? Pa umij se! Sad smo trojka, možemo
večeras u Draču da odigramo partiju sansa!
Važi. Da vam predstavim svoju ženu.
Dušanka im pruži ruku i osmehnu se.

U Albaniji umre od gladi, zime i bolesti i pogibe od albanskih zaseda

preko sto četrdeset hilјada srpskih vojnika i izbeglica.
A od četrdesetak hilјada regruta i dečaka, mobilisanih i povučenih pred
neprijatelјskom najezdom, do Drača i Valone dovuče se oko sedam hilјada.
Od polovine januara do aprila 1916, sa albanske obale, Francuzi
prevezoše na Krf sto pedeset hilјada srpskih vojnika, a sa Italijanima
prebaciše u Italiju, Bizertu i Francusku, oko dvadeset i pet hilјada
austrougarskih zaroblјenika i preko osamdeset hilјada srpskih izbeglica, žena
i dece.
Na albanskoj obali ostadoše leševi, još dvadesetak hilјada živih konja
srpske vojske, tridesetak izbegličkih pasa, jedno mače i konjički eskadron
Moravske divizije.
Ostavši bez jahača i tereta, izgladneli konji, omamlјeni zelenilom barske
trave i trske, ispuniše močvarnu dolinu iza Drača i pojedoše sve što konji
mogu da jedu. Onda u dželepima nastade čiftanje, tuča glavama i ujedanje za
preostale busene trave i korova. Neki su, namamlјeni zelenom trskom u
močvari, gazili ka njoj i tonuli u žitko, crno blato, većina nemo, a samo
poneki sa kratkom, rzavom njiskom... Još gladniji gazili su po njima, gurajući
im i glave u blato, jahali ih, besno im ugrizali vratove i tonuli utoliko brže
ukoliko su se tonjenju opirali. Retko koji konj je shvatao da se bez otpora
najduže tone. A najgladniji, krvavih brnjica, pasli su grive i repove mrtvih i
umirućih, koji stajahu na prednjim nogama, braneći se mlako i žmureći. U
sutonima, na gustoj kiši i teškom vetru sa mora, konji bi se zbijali u gomile
da se zgreju i brane; svi koji su to mogli, okretali su glave od mora, ka
planinama i severu, odakle su došli. U pomrčini, s vremena na vreme,
razdiran vetrom, čuo bi se dug vrisak, možda za zobom i livadom, a možda
samo za jahačem. Vrisak konja osmelio bi po nekog srpskog psa da zalaje i
zacvili sa opustelih bivaka na obali, gde su ih ostavili oni što su se bezglavo
ugurali u lađe i s njima pali u nebo. Ono mače i danju i noću pripijalo se uz
staru kuju, maučući i gledajući u pučinu.
Ali francuski kapetani dve poslednje transportne lađe saopštiše da mogu
da prime najviše tri i po hilјade konja, pa Komanda za evakuaciju srpske
vojske izdade naređenje konjičkom eskadronu da izvrši odabir mlađih i
najzdravijih konja, a ostale da pobije kako ih neprijatelј ne bi zarobio i
koristio se njima.
Komandant eskadrona naredi vojnicima da najpre izdvoje zdrave i jače
konje za utovar u lađe, a potom da poubijaju ostale. Nadgledani od
komandira vodova, konjanici se razmileše meću konje, teško roneći kroz
njihove staklaste i zamućene poglede ne poznajući ni jednog, znajući sve:
koga da ne spasu?
I Adam Katić, ne odvajajući se od Uroša Babovića, pođe u polјe konja i
stade da ih spasava redom, ostavlјajući jedino one koji nisu stajali na četiri
noge. To brzo uoči komandir voda, zapreti mu i sablјom tukući izabrane
konje jedva ih vrati za ponovni odabir. Adam Katić nastavi malo okrutnije da
odbira konje, ali lepe ako su i sa dubokim ranama i pred lipsavanje, odvajao
je za spas, mučeći se da ih progura pored komandira vodova koji su
nezadovolјni vojničkom samilošću, vršili ponovni odabir, revolverom meću
slepoočnice ubijajući bogalјe i sumnjive. S mora je duvao tako snažan vetar,
peskovita i mulјna obala tako je šumela da se revolverski pucnji nisu ni čuli a
videlo se i izdaleka kako se ka pristaništu množe gomilice ubijenih. O njihove
noge i glave spoticali su se oni što preživeše i ponovni izbor, lagano terani na
pristanište, gde su ih vezivali čeličnim užadima i dizalicama spuštali u lađe.
Vojnici su radili sporo, mučeći se, dogovarajući se međusobno, kolebali se,
jedan drugom poništavali presude, krećući se uglavnom po okrajcima
nesaglednog dželepa. Sve to zbog sažalјenja prema svojoj najbržoj i najlepšoj
stoci, sada jedinom dokazu da su oni nekad na ovoj zemlјi imali kuće, bili
nešto i mogli da stignu gde naume. Ali oficirima je nešto drugo otadžbina i
zavičaj, pa su nezadovolјni sporošću i izborom, najpre pretili neposlušnim
vojnicima da će ih sa konjima-lipsaćima ostaviti Nemcima i Arnautima, pa ih
potom sablјama primoraše da sude brže i strože, da gaze u bare i močvaru do
pojasa, i uz grdne napore izvlače ukalјane konje, koji su im jedino po glavi i
očima ličili na zdrave i još uvek sposobne za jahanje i ratovanje.
U suton, francuski kapetani utvrdiše da na pristaništu ima konja za pet
laća, pa zapretiše da će otploviti ako se broj odabranih konja još večeras ne
smanji na polovinu. Tad vojnici i oficiri uza zidove arnautskih kuća i avlija
stadoše da ubijaju konje, koje su pomilovali konjaničko sažalјenje i selјačka
tuga za ostavlјenim zavičajem. A kada se u dračkom pristaništu čulo samo
zatalasano more i vetar, meštani uz fenjerčiće počeše sa ubijenih, još toplih
konja da deru kožu za opanke i druge potrebe.
Ujutru kiša beše prestala i vetar je sa smršalih i smanjenih vojničkih glava
odnosio šajkače, komandant eskadrona postroji konjanike u pešački borbeni
poredak i naredi im da nespasene konje ubijaju redom. Vojnici s puškama na
gotovs jedva kretoše na konje i na oficirske komande stadoše da ubijaju
redom, u čela, meću oči, široko otvorene, neke pune suza. Konji su se
stropoštavali pred svojim jahačima, poneki i preko svog onemoćalog ubice.
Među njima bilo je i takvih koji su još mogli da plaču, sećajući se svoje
čelјadi, svadbi i sabora, lakih čeza i brzih jahanja krivudavim sokacima. Adam
Katić, plačući glasno, ubi nekoliko konja, od očiju jednog vranca pokuša da
pobegne, komandir voda ga stiže i, tukući ga sablјom, primora da nastavi
ubijanje, otkad ratuje, njemu najteže.
Kad eskadron Moravske divizije ubi nekoliko hilјada konja, živi se
odjednom uznemiriše i zbiše u gomile, zanjištaše i krenuše na svoje ubice.
Vojnici su prestrašeno pucali, branili se i povlačili ka moru; ustrelјeni konji
padali su u bare krvi, njih su gazili još živi i primicali se svojim jahačima koji
su se zbijali, namičući bajonete na puške i uprkos revolverskim pucnjima
oficira, uzmicali ka moru. Konji se nisu zaustavlјali iako su nemilice ginuli,
prisilјavajući lјude da ustuknu do vode. Tad prestadoše da pucaju. Dolina
konja prilazila im korak po korak, sa uperenim bajonetima na puškama lјudi
su uzmicali u more do pojasa, zaplјuskivali ih zapenušeni talasi; onda su stali
i unezvereno gledali konje; pa im tepali, molili oproštaj za sva gladovanja,
žeđi i jahanja, mamuzanja i udarce; neki klekoše za milost zbog poslednjeg
ubijanja u ime otadžbine. Konji su im se lagano primicali, i njih su
zaplјuskivali talasi, pa su stali na nekoliko koračaja i gledali lјude. Ustrašeno
i molbeno lјudi su gledali konje, dok je preko njih huktao vetar i oblivala ih
morska pena.
Sa severa, iz dalјine, letele su čaplјe, postajući aeroplani. Tri
austrougarska aeroplana nadleteše Drač i lađe i na obali mora sukoblјene i
nepomične konje i lјude, na stadoše da po njima rasipaju bombe. Eksplozije
nadjačaše vetar i more; konje i lјude miri ista smrt; pomešaše se kosti i krv,
leševi im se nemoćno isprečiše talasima i ne okrvaviše morsku penu. Živi su
stajali sa spuštenim puškama i razrogačeno gledali u nebo, odakle je sada
padala smrt. Neki se setiše da mogu bežati niz peščanu obalu, ali, iznemogli i
gladni, nisu mogli da potrče; talasi su im istog trena odnosili tragove. Među
takvima što su smeli da se spasavaju, bili su Adam Katić i Uroš Babović. A
konji se ne pomakoše; možda po ugledu na lјude, većina konja podiže glavu
ka nebu i osta tako u visine zagledana do pogibije i dugo po odletanju
aeroplana, koji su im opet postali čaplјe.
Preživeli lјudi, bez reči i komande, odmileše u lađe među odabrane konje,
noseći ono mače; za njima se u lađu ušunja i nekoliko pasa. Tada u lađu uđe i
Vukašin Katić, sede pored Adama Katića, ali se ne prepoznadoše. Onda
motori zastrašujuće zabrundaše i lađe krenuše, noseći ih nekuda, ka kraju
niskog neba.
 Dobrica Ćosić
VREME SMRTI 4

Urednici
Vidosav Stevanović
Rajko Petrov Nogo

Lektor
Mara Vujošević

Likovna oprema
Rade Rančić

Tehnički urednik
Pera Stanisavlјev-Bura

Korektor
Mariela Petrović

Izdavač
Beogradski izdavačko-grafički zavod
OOUP Izdavačka delatnost Beograd,
Bulevar vojvode Mišića 17

Za izdavača
Vidosav Stevanović
 Štampa
Beogradski izdavačko grafički zavod
OOUP Grafička delatnost Beograd,
Bulevar vojvode Mišića 17

Tiraž
10 000

1984.
 Napomene

1 Srbija.