KABARE EMBARGO

MOMO KAPOR
Dame i gospodo, dobro doli u kabare "Embargo"! Jednom davno krenuli
smo mi putem kojim nisu mogli svi. Bili smo sigurni u svoj hepiend u svoj
diksibend. (2x) S mnogo ara svirali smo mi nau svirku voleli su svi. Bili
smo sigurni u svoj diksibend u svoj hepiend. (2x) Ali vreme kau menja sve
ivot nosi, rui sve. Danas jo si gore sutra ko zna gde a svet juri dalje kao
i pre. Sve ovo to nam se danas deava poelo je davno, pre mnogo
godina. Kada nam je deda poginuo na Solunskom frontu, a babu,
samohranu udovicu, obrlatio neki bivi austrougarski podnarednik koji je
farbao kosu i ostavio nas u dugovima. Kasnije pojavili su se neki
penzionisani ljubavnici, operetski generali s vojnog otpada, i zaludeli nae
tetke usedelice. Verovali smo da je domovina dama, da e se razvesti
civilizovano, bez skandala. Naalost ispao je najgori mogui razvod, na
balkanski nain. Beograd je za sve kriv oglasio se Zapad i okruili su
nas blokadom. PRVA NEDELJA BLOKADE Ko nas sve nije blokirao? Otkad
znamo za sebe ivimo u blokadi. Najpre Nemci, pa braa Rusi, pa
Amerikanci, pa ponovo Rusi, pa Rusi i Amerikanci zajedno. A u
meuvremenu drali smo sami sebe pod blokadom i pri tom smo jo
morali da izgledamo sreni, i to bog zna kako! Da pevamo masovne
pesme, da aplaudiramo i doekujemo sa zastavicama od hartije neke
belosvetske budale. Ali moda je ba zato naa najea uzreica i bila i
ostala NEMA PROBLEMA! Okrenuli su nam lea nema problema! Odsekli
nas od sveta nema problema! Ostali smo sami nema problema! I to nije
izraz nae uroene lakomislenosti. To je izraz naeg dubokog, vedrog
prkosa, smeak kroz stisnute zube, odgovor svetu koji nam je natovario na
vrat i suvie problema da bi ih iv ovek mogao reiti. NEMA PROBLEMA
ZA INAT! Dame i gospodo, dobrodoli u kabare "Embargo". Veeras e vas
"blokirati" Vlada i Vlada i uvek vaa Rada. Plove lae Topiderskom rekom
to bih noas s malom nekom s malom nekom eto. Noi su nad gradom
romantino plave ve nekoliko uzastopnih dana. Bludno se grle vode
Dunava i Save ispod zidina Kalemegdana. Zvezde se tiho nad Zvezdarom
gnezde Duanovac Vodovcu pie plaa. Senjak mirie na pokoeno seno i
na devojice iz diskaa. Plove lae Topiderskom rekom to bi noas s
malom nekom s malom nekom eto. 31 NEDELJA BLOKADE Nikad gore
nismo iveli. Doli smo do samog kraja. Ulazimo u banke i pitamo ima li
para. Nema kau. Kad ete dobiti pitam. Ne dosaujte, eno, zar ne
vidite da radimo? Otkud znamo kad emo dobiti? Moda sutra po podne,
moda u ponedeljak... Zamislite nekog Amerikanca, molim vas, kome u
banci u Njujorku, kau da nema para. Sruio bi mu se itav svet. A mi jo
se i hvalimo jedni drugima kako smo ipak bili srene ruke i u nekoj banci
uspeli da dobijemo svoj novac. E, zato ja ne bih ivela u Americi. Ko bi

tamo znao da mi odgovori na tako jednostavno pitanje kao to je, na

primer: "Videste li ono sino?" A ovde, uem u bilo koje preduzee, svi
prisutni znaju na ta mislim. Odmah znaju i odmah odgovaraju: "Bruka
jedna! Ko ga samo pusti na mali ekran?" Ili: "Super! Pojeo ga, bre, za
doruak!" Osim toga, ljudi su u Americi blazirani. Gledala sam ih kako
zevaju sa dosadom dok im ovek na pumpi puni kadilake gorivom. A ja, jo
uvek prepriavam kako sam sluajno, u pola dva nou, na pumpi kod Auto
komande naletela na dizel i napunila auto do vrha. Ljudi mi nisu verovali.
Radovala sam se kao malo dete. Pa, gde to ima? A ni u vajcarskoj nije
bolje. Bila sam nedavno u Lozani. erka mi je udata za vajcarca. Ponela
sam sto pedeset sarmi, dvanaest kila kora za gibanicu, kajmak, sir, sve.
Oko vrata venac ljutih papriica. Znam da ne sme da se unosi, ali dete mi
se uelelo. Pita me njihov carinik ta je to? Havaji, kaem, Honolulu!
Otkinem jednu papriicu i pojedem je pred njim. Ponudim i njega. Tenkju,
kae, i zagrize. Mila majko, kad se zagrcnuo. Suze mu na oi udarie.Samo
je mahnuo rukom da proem. One sarme i kore za gibanicu nije ni
pogledao. A moji unuci? ta da vam kaem? vajcarci! Srpski ne znaju...
One sarme razmrljavili... Ubi se erka prevodei im o kakvom se
nacionalnom udu radi. Dabe. Ostale silne sarme. Jela sam ih tri dana,
gre'ota da se bace. A kafu piju u salonu, kao da su sami sebi u gostima, a
ne u kujni gde je najslae. Meni dolo da gledam u olju. Prevrnem je u
tacnu da se ocedi, kad ono olja ista, bez soca. Nema u njoj ni radosti u
kui, ni neoekivanog dobitka, ni ljubavi, ni uniformisanog lica. Ne stoje ni
suze, ni put. Nieg nema u vajcarskoj olji. Prazna!
Oj, zoro moja, zoro bez osvanka Sunce milo, al' bez bela danka Na te
mislim, duo, bez prestanka. (2x) Jednom prilikom putovala sam za
NJujork. U Ameriku se zvanino moe ui samo iz dva razloga poslovno ili
turistiki. Business or pleasure. Meu putnicima bila je i grupa u crno
zavijenih brana, koja je preletela okean da sahrani bliskog roaka u NJu
Dersiju. Sa njima je bila i sestra pokojnikova, starica, poznata narikaa u
svom kraju. im smo sleteli poe da lelee: "Ukaza se zemlja ta, Amerika
prokleta...e ostavi svoje kosti, oj, Vukota, crni brate... Kuku meni sinjoj
kukavici!" Policajac u kabini gleda ih svojim hladnim, modrim oima. U
rukama dri njihove pasoe u kojima nema nijedne vize, sem amerike i
pita kao i uvek: "Business or pleasure?" "Kome si nas ostavio, moj Vukota?"
"For pleasure" - odgovara njen sin, stegnutih zuba, kroz suze. A na putu za
NJujork, govorei o ljudima iz svog kraja, ispriao mi je ovo: kod nas,
brana, postoje samo dvije vrste porodica: dobre i tanke kue! Bilo kakvu
razliku meu njima, stranac bi teko primjetio. Jer ugled je nevidljiv! Ali
ljudi iz naijeg krajeva, budui da se stotinama godina dre na oku,
prolazei kroz razna iskuenja, kroz ratove, sue i poare, dobro znaju kako
se ko drao i koliko je ko mogao da izdri. NJihovi odnosi se nijesu
promjenili ni u Beogradu, e mnogi sada ive, ma koliko se Beograd

razlikovao od naijeh divljih zasjelaka. Neko je iz dobre kue, neko iz tanke!

Onaj kome je ukundjeda prije dvjesta godina ukrao ovcu, ma koliko se
uzdravao od toga, ukrae bar neki kompjuterski program! U to moete
biti sigurni. Onaj kome je pradjed "vodao" begu opanke oko kue, dae
garantovano intervju nekom stranom listu u kome e ispljuvati sopstveni
narod, samo da se umili tuinu i izvue neki mali ar. To je jae od njega!
Kome je djed promjenio vjeru, promjenie i partiju i domovinu i narod za
malo zapadnog sitnia i posluiteljsko mjesto. Ne treba ga zbog toga
kriviti. Od takve je loze! Moj svet aroban i lep sigurnost mi daje, ka
novome vodi, ta moj svet aroban i lep sigurnost mi daje, ja verujem u to.
Svako vreme ostaje u seanju vrnjaka svojih kao vreme ludosti, strahova i
radosti al' ono to mu daje sjaj to je neko drugo vreme. Moj svet aroban i
lep sigurnost mi daje, ka novome vodi, ta moj svet aroban i lep sigurnost
mi daje, ja verujem u to (2x)
51 NEDELJA BLOKADE Dragi moj prijatelju. Nadamo se da je tebi u Americi
dobro. A mi smo, hvala Bogu, ve svi pomalo ludi. Mnogi Beograani
priaju sami sa sobom po ulicama. Na to vie niko ne obraa panju. U
subotu sam ti srela tetku na Kalenia pijaci. ali se: "Kuda sve ovo vodi?
Radila sam trideset i pet godina kao profesorka, a sada ne mogu da kupim
ni pola kile boranije. Ne uzimam vie ni Politiku. Nema se ni za novine. U
poslednje vreme kupovale smo zajedno nas etiri penzionerke, ali su dve
nedavno umrle." Kako tetki da pomogne ne znam. Prete da e nam
uskoro ukinuti i telefonske veze sa Amerikom. A i treba! Koliko smo samo
novca troili na besmislene razgovore! Sea li se Nove godine kada smo ti
iz "Zore" putali dragaevske trubae. Dovodili smo ti jednog po jednog da
ti sviraju u slualicu "Svilen konac." Plakao si kao malo dete dok smo se
kucali u tvoje zdravlje. A sada, eto... Uzalud objanjavam da nas Amerika
ne mrzi. Mi smo jednostavni ljudi i ne razumemo visoku diplomatiju. Neko
hoe da te bombarduje da bi ti dopremio humanitarnu pomo. Ali, ne brini,
sve e se ovo, ipak, dobro zavriti. Seam se jednom sam bila izbaena iz
svih kola u zemlji. Naalost ne iz politikih razloga, ve zbog
neopravdanih asova. Beala sam iz kole da ne bih morala da vadim
kvadratno korenje iz nekih brojeva. Radije sam vadila zubno korenje, nego
kvadratno. I tada sam se nala u sveoptoj blokadi. Direktor i profesori koji
su mi vraali aku knjiicu, imali su izraze lica kao ministri Evropske
zajednice. Protiv mene su bili svi: sve kole u Jugoslaviji, cela porodica,
roditelji mojih kolskih drugova i drugarica. Iznenada sam prestala da
postojim. Ali kako unititi nekoga ko ne postoji? To je nemogue! U
meuvremenu direktor i neki profesori su pomrli. kola je zaboravila da
sam bila najgori ak i pozvala me, kao poasnog gosta, na proslavu svoje
stogodinjice! Ali alu na stranu. Ponekad se i ja uplaim ovog naeg
ludila... A zna ta onda radim? Brzo odem na Kalenia pijacu, lutam
izmeu tezgi i gledam gomilice pasulja na kome smo odrasli: tetovski beli,

graditanac, jednoprdac, dvoprdac. I setim se vremena kad smo bili gladni

i siromani, kada su kelneri u "Kolarcu" vikali kroz uber u kuhinju da svi
uju: "Jedan pasulj sos meso, bez mesa, za mladu gospoicu." I nosaa iz
Knina koji su naruivali uveni "De Gol", prazan, go pasulj bez iega, da bi
podigli i ikolovali decu. I setim se bajke "udotvorni pasulj", onog deaka
koji se uz dugu, zelenu stabljiku pasulja popeo na nebo. Moda e i nama
pasulj pomoi da stignemo do zvezda! arobnim dvorcima urim Orgulje
ujem u tami Pastir u frulu svira Opet novi se raa dan Zove me nestalo
vreme Muzika opojnog vina ujem i zvuk klavira Nebo praznuje ovaj san.
Od poetka na ovamo Sve se menja neprestano Zato mnogo snage treba
Da se krene sve do neba. (2x) arobnim dvorcima urim Orgulje ujem u
tami Pastir u frulu svira Opet novi raa se dan. Zove me nestalo vreme
Muzika opojnog vina ujem i zvuk klavira Nebo praznuje ovaj san. U jednoj
dedinjskoj vili proslavljen je prvi roendan blokade! Kau da je bilo divno. I
stranci i neki nai pevali su u horu "Happy Birthday to you..." Pade mi na
pamet jedna stara deija igra. Zvali smo je: IZMEU DVE VATRE.
Zaboravila sam pravila, ali se seam da smo se delili u dve grupe, a jedan
je ostajao na sredini. Koja grupa uspe krpenjaom da ga pogodi njihov je.
Ne ini li vam se da mi, u stvari, itavog ivota igramo tu staru deju igru.
Na ovaj ili na onaj nain: skaemo izmeu vlasti i opozicije, izmeu svojih
uverenja i kompromisa, izmeu svojih obaveza i tajnih strasti, izmeu
zaposlenosti i dokolice, izmeu braka i ljubavi, izmeu, izmeu, uvek
izmeu. Stalno izmeu dve vatre. Skaemo, skaemo dok moemo, a
onda, kad nas najzad pogode, nemamo vie kud. U neijem smo timu i vie
ne govorimo za sebe JA, nego MI i to je kraj. Na najvei problem je
oseanje krivice. Rodili smo se u zemlji gde nas od najmanjih nogu ubacuju
u oseanje krivice. Krivi smo najpre roditeljima koji nam celog ivota
nabijaju na nos da su se rtvovali za nas. Krivi smo uiteljici to nam nisu
podrezani nokti. Krivi profesorima to ne znamo leve pritoke Nila. Krivi smo
muu, eni, ljubavnicama, krivi poreskom odeljenju, krivi efovima, a kao
kruna svega sada smo krivi i za ovaj rat! Nama su zaista potrebni
psihijatri. Psihijatri, a ne Umprofor! Pria se da e nam Umproforce uskoro
smetati i po kuama. Svako e dobiti po jednog Umproforca da kontrolie
kako potujemo sankcije. Da li su nam friideri zaista prazni i da nam
zaplene poslednju kouricu od slanine. A moda e, kau, da nam uvedu i
kontrolu voenja ljubavi. Zamislite po jednog Umproforca iznad svakog
ljubavnog para. Sedi, gleda, belei i zabranjuje da se pui posle ljubavi. Ali
i Umproforci su samo ljudi. Kao to smo za vreme rata iskvarili Nemce,
navikavi ih da piju rakiju preko svake mere, da vercuju sa nama i
potkradaju nepobedivu armiju Treeg rajha ni Umproforcima se ne pie
dobro. Evo jedan primer: Bila sam u Krajini. Na drumu za Vrljiku strau
uvaju Kenijci. U jednom trenutku prolazi olupani traktor i vue prikolicu sa
vreama i orujem. Uitivi Kenijac koji je nauio nekoliko neophodnih

srpskih rei, salutira i pita prokisle Krajinike: "Ima puska?" "Nema puska" odgovara Krajinik. "Pisi, nema puska" - nareuje kenijski oficir
potinjenom i pita drugog Krajinika: "Ima puska?" "Ima puska" - odgovara
ovaj. "Ima dozvola?" "Nema dozvola". "Pisi, nema puska." Seljaci ih tamo
zovu "Black chetnics" i daju im da piju rakiju od kukuruza. "Boli glava
kukaju Umproforci boli glava! Tesko biti Srbin. Tesko!"
A, bogami, i nije lako! Proe i po godina, dve, a da se, na primer, o
Australiji, itavom kontinentu, ne pojavi ni jedna vest, sem da je neki
farmer pripitomio kengura ili teniserka iz Melburna osvojila pehar. O Kanadi
ujemo jedino kad izbiju umski poari ili neko pobedi u sankanju. to se
tie Novog Zelanda nije morao ni da bude otkriven! A mi stalno na
naslovnim stranama! Jo od doba kada su Tatari raznosili potu na konjima,
pa sve do programa Headline News CNNH-a. Znate li vi koliko ljudi po
svetu ne zna ni koji je glavni grad Kalifornije, a ve poznaje svako selo na
putu Knin Drni. Najlepe svetske voditeljke lome jezik da izgovore ime
mesta Vrljika. Nema pastira u Krajini koji se nije slikao za BBC ili efa
mesne kancelarije koji nije govorio za CBS. U nas su uprte oi celog sveta.
Ako zapucamo u zvezde za Novu godinu, odmah se sastane Savet
bezbednosti. Da se dogodi neto vano na svetu, ne bi imao ko da opie.
Svi svetski novinari su kod nas. Istina svaki drugi je ve doiveo nervni
slom, jer ne mogu da izdre ovoliko dogaaja, a svaki trei se propio od
muke jer nita ne mogu da shvate. Taman utvrde da ratuju istoni
boljevici i zapadne demokrate, kad se ispostavi da se tuku Srbi i Hrvati.
Meutim tu su i Muslimani, as na jednoj, as na drugoj strani, pa izrone
Albanci, za koje se ispostavi da su iptari, ali da nisu svi islamske vere, jer
ima i demohriana. Zatim se pobuni Sandak, koji se inae zove Raka,
na severu se upetljaju Maari, dok na Jugu dravu trae Makedonci.
Zapravo dravu imaju, samo ime nemaju! Jadni izvetai! Kad se sete
Libana, to im izgleda kao godinji odmor.
A u Ujedinjenim nacijama neko proturio vest da su Srbi uli u Beograd!
Nastala je, kau, prava panika. "NJujork Tajms" se odmah oglasio: "Ako
ulazak Srba u Beograd ostane nekanjen Srbi e nastaviti da ulaze u
Valjevo, Kragujevac i Svilajnac, ime e im se otvoriti put da osvoje i
izuzetno strateki vaan aak!" Austrijski ministar je meu prvima
reagovao: "To treba spreiti svim raspoloivim sredstvima, ukljuujui pre
svega bombardovanje Beograda!" A ministri Evropske zajednice u dva
dana, obili su tim povodom: Brisel, Rim, NJujork, Pariz, Atinu i Tiranu.
Meutim obavivi itav niz konsultacija u vezi sa ulaskom Srba u
Beograd, neko im je diskretno skrenuo panju da postoji jo nedovoljno
potvrena indicija, da se Beograd nalazi u Srbiji. "Pa, ta onda?" - rekli su
ministri. To nije pitanje geografije, nego principa. Plove lae, Topiderskom
rekom to bi noas s malom nekom eto. A znate li zato nam sve ovo
rade? Zato to smo suvie dugo iveli izvan svetskih pravila. Putovali smo i

ee i dalje od onih koji su itavog ivota rintali za druge da bi utedeli i

pred smrt videli more. Zato to smo kupovali gde smo stigli i nita nam
nije bilo preskupo, ako nam je dobro stajalo. Zato to smo poslednje pare
davali za grofovske napojnice, dok su se zaista bogati uzdravali od
rasipnitva. Ali, samo da znate, mnogi nam se potajno i dive. ak se i
klade koliko emo jo da izdrimo. Eh, da imam para i ja bih se kladila na
nas. Pogledajte nae fudbalere zabranili im da igraju u inostranstvu. Ali
"Zvezda" ipak igra! Igra na svom poljanetu! Ima i rivala, naeg dragog
"Partizana". Igraju duhovito, s puno driblinga i fudbalske fantazije, igraju
ZA INAT! A znate li zato je fudbal najomiljenija igra naeg naroda? Zato
to i najvea i najmonija sila ne moe da izvede na teren vie od
jedanaest igraa. A tada prestaju sve prednosti. Ostaje samo duh, dar i
vetina! Plove lae Topiderskom rekom to bi noas s malo nekom eto. A
to se ljubljenja tie u tome smo zaista prvaci sveta. Nigde se, valjda,
ljudi toliko ne ljube kao kod nas. Anglosaksonci koji ne vole ak ni da se
rukuju, zapanjeno gledaju kako se oduevljeno ljubimo i na ulici i kad
primamo nagrade i kad izjavljujemo sauea, na stadionima posle gola,
nakon zakljuivanja kakvog ugovora ili jednostavno onako, jer se nismo
videli dva dana! I dok se ostali civilizovani svet ljubi samo po dva puta, kad
mora, i to u vazduh, iznad ramena, mi to inimo tri puta i zaista se
cmaemo i uvaljujemo jedni drugima brkove i bradu. Kod nas nema
prevare! Istina punih pedeset godina ljubili smo se i mi po dva puta, a
onda se nekako neprimetno, gotovo zavereniki, u nae poljupce uvuklo
neto sveto, neto to ima ukus pravoslavlja... Tri put Bog pomae! I ne
daj boe da se zaboravimo, pa se posle drugog poljupca izvuemo iz
zagrljaja, prijatelj-pravovernik, sa blagim prekorom, sumnjajui da nismo
dovoljno dobri Srbi, privue nas snano i poljubi tri put. Cmok. Cmok.
Cmok. Nebeski narod! Osim toga nigde u svetu nije lake uspeti, nego
kod nas i nigde tee zadrati uspeh. Svaiji uspeh je sumnjiv, a svaiji pad
jo jedan dokaz da nije ni vredelo uspevati. Kod nas najbolje prolaze
osrednji, oni najdue traju. Kao i automobili u vreme blokade. Kao to
znate najpre se kvare najnoviji svetski modeli, jer odbijaju da rade kad se
u njih uspe vercovana meavina benzina, nafte, vode i trunja. Dok
dotrajali folksvageni, zvani bube, rashodovani fijati, spaeci, juga i ne
primeuju ta se u njih sipa. A evo i najlepe misli za proteklih osamdeset
nedelja blokade. Seljak objanjava novinaru zbog ega nee da proda ito,
ve ga menja za vetako ubrivo: "Pare gube vrednost, a ubre nikada!"
Traim jedan novi svet Stvarnost mojih elja svih Gde da naem njegov
trag i put Traim jedan novi dan Novi prostor za sve nas Ali neu moi sam
to znam. Svet ostaje san Stih nemirni zov A pesma ide dalje Kao vreme
ispred nas. (2x) 71. NEDELJA BLOKADE U jednom starom lageru kae se
za Beograd da je divan grad u kome ostati e veno mlad... to je
savreno tano. Poslednji put stajala sam u redu za hleb 1947, pred

bakalnicom na uburi. etrdeset i est godina protekle su u trenu, kao

kakav san iz koga sam naglo probuena. I evo me opet u redu za hleb,
pred istom bakalnicom. Razlika je samo u tome to sam tada u rukama
sem zembilja, imala i bonove zvane "takice". Odjedanput u tom dugom
redu, primeujem desetogodinju devojicu tamnih oiju i prepoznajem
svoju dvojnicu. Dok stariji svet u redu pomireno stoji i eka, nju nikako ne
dri mesto. Premeta se s noge na nogu, vrpolji, izlazi iz reda i ulazi u
njega. Jo uvek je neizdresirana, nepomirena. itam u njenim oima elju
da stigne do hleba dok se ne rasproda, ilavost i udnju za svetom, nadu u
budunost... Oseam stranu potrebu da uinim neto za nju, ali to je,
naalost, nemogue. Morae sama da proe iste stvari i iste nevolje: da
bude gladna i presita, zaljubljena i oajna, da pobeuje i da gubi... Da bi,
na kraju krajeva, dospela na kraj reda. Provela je no na putu Na kojem se
nade gase Ostala je svu no budna U vagonu druge klase 60
U oima njenim more Svejtluca joj sol u kosi Ona ne da da je slome Otima
se i prkosi Djevojka iz moga kraja Na usnama njenim kuam Okus prvih
poljubaca Okus prvih oskorua Ona pamti davne rjei Slatke boje zaviaja
Ona ne da da je slome Djevojka iz moga kraja. O, Boe, kad e ve jednom
da se dogovore, pa da znamo na emu smo. Ove godine neizvesnosti
upropastie nam nerve. Verujte Nemci su, u svoje vreme, bili mnogo
humaniji. Kada su mi 1941. sruili kuu na glavu, nisam stigla ni da se
uplaim, a kamoli da steknem traume. Nijedan psihijatar nije na meni
zaradio... I Amerikanci su 1944. takoe bili humaniji. Bombardovali su nas
dok smo se mirno tucali jajima, na Uskrs, kad smo to najmanje oekivali. A
sada ovo raspravljanje kako da nas unite, u najmanju ruku je neutivo.
Prepiru se pred naim oima kako da nas satru. alju izaslanike da pitaju
na koji nain bismo najradije otili na onaj svet. Polako, od gladi i izolacije
ili brzo, isto i sigurno, kao to to ve higijenski umeju da izvedu
anglosaksonci. Niko ne pita hoe li nas to malo i boleti. I dok nae
najotmenije devojice sada rade kao garderoberke u NJujorku, kao
konobarice u Parizu ili bebisiterke u predgraima Londona, itam u
novinama Francuzi opet navalili na Norveane i Japance da im zabrane
lov na kitove. ao im je kitova, izumree... Kad smo bili mali igrali smo se i
"uge". To je jedna od najnesrenijih i najpoetinijih igara iz mog ratnog
detinjstva. Seam se stojimo u krugu i biramo ko e da bude ugav: en
den dinu, sava raka tinu, sava raka tika taka, elem, belem, buf, trif, traf,
truf, Amerika buf! Na poslednjem slogu prst se zaustavi na nekom od nas,
ba kao to se zaustavi ruski rulet, tano iznad neijeg ptijeg kucavog
srca, koje i ne elei dospeva tako u svet ubica i ubijenih. I on je UGA.
Ostali, koji su tog puta imali sree, bee od njega, padaju, posru, razbijaju
kolena, samo da izbegnu dodir malog ugavca. Dok on izabran da bude
zaraen i prenosi svoju zarazu tri za njima, tri koliko ga noge nose, tri
ludaki, sa eljom da nekog dotakne, da se oslobodi te nesree, da svoju

sramotu i usamljenost podeli sa drugim. Ali trei ponekad se umori i mora

da sedne ne neki kamen ili ciglu da povrati dah. A ostali tada presreni
zbog njegove slabosti okupe se oko njega i skaui viu: UGA, UGA,
UGA... Oj, goro moja ko te tako ljuto kleo ko te tako ljuto kleo Ostala si
pusta, ostala si sama Sve sokole tvoje ponela je tama Sve si goro rea,
kamo krune s vrha Ko ti vite jele i borove skrha Oj, goro moja Jedanput
negde na Zapadu nala sam se u nekom velikom supermarketu. I nisam
znala gde sam. U Briselu, enevi, Parizu, u Rimu? Vina su se nalazila na
istom mestu kao u bilo kom zapadnom gradu. Osamdeset vrsta sireva,
etrnaest vrsta hleba, kase iste, prodavaice iste. I tada sam shvatila da
zapadni svet opet gradi vavilonsku kulu, dinovsku, vavilonsku
samoposlugu! Ali razgledajui njihove sireve shvatila sam i to da se mladi
aanski sir ne moe pakovati! I odjednom mi je sinulo: moda je u tome
tajna to nas ne podnose. Ne damo se pakovati! Ali u njihovoj netrpeljivosti
prema nama nema nieg linog. To su sve fini, lepo vaspitani ljudi kojima
je zaista ao nesrenih gradova i ljudskih rtava. I oni imaju decu! Ali
moraju da raiste teren za temelje na kojima e biti podignuta vavilonska
samoposluga. I nervira ih to se ti narodi bune. Pa i oni e dobiti mesto na
nekoj aluminijumskoj gondoli... Za poetak da prodaju ljive, fudbalere,
more... Zato stalno pominju istoriju. To je prolost. Zapad je okrenut
budunosti. Podie se vavilonski supermarket! Ovo je ovde Balkan, zemlja
iz sna Izmeu monih sila, dobra i zla Tu svako moe biti duman i brat
Svakih pedeset godina izbije rat Ovu su zemlju pravili i ratnici i pesnici i
razliiti bogovi Ovo je ovde Balkan, mirisni cvet Totalno nerazumljiv za ceo
svet Tu svako moe biti duman i brat Svakih pedeset godina izbije rat.
Ovu su zemlju pravili i ratnici i pesnici I razliiti bogovi 100. NEDELJA
BLOKADE Pravi gradski ludaci gotovo su iezli. Jedan od njih bio je Pera
Balon, poznati beogradski zvezda koji je iao iz kafane u kafanu i do
besvesti ponavljao: TO SE KAE ZNA SE. Nestali su ti pravi gradski
ludaci, ali je ludilo postalo masovna pojava. I zaista ako je izofrenija
cepanje, podvajanje linosti onda smo, manje vie, svi zreli za kliniku.
Jedna polovina naeg bia je za mir, druga udi da se osveti za nanete
nepravde. eznemo za ljubavlju naih prijatelja koji su ostali na
neprijateljskoj strani, a u isto vreme ih ne volimo, jer su nas izdali.
Spavamo u Beogradu, a sanjamo o moru. U nama se bore hajduci sa
diplomatama. Jedan deo nas je istoriar koji opominje na prolost, drugi
futurista to nas vue u budunost. U nama se sukobljavaju patrijarhalni
Srbi i kosmopoliti kojima je potpuno svejedno gde ive. Ako to nije ludilo,
onda, ta je? Hoemo li i kako emo se na kraju sastaviti i ko e pobediti u
nama videemo. Tano na stotom kilometru juno od Beograda, pokraj
autoputa, nalazi se drumska kafana koja je ime dobila po dinovskom
hrastu. Ova estita starina opaljena je gromom koji ga je rascepio na
dvoje. Tako sasuen i raspuknut, svojim iznenadnim padom, mogao bi da

pobije one 64
ispod sebe. Zbog toga je uprava motela, sa sve etiri strane, postavila
drvene table sa natpisom: ZABRANJEN PRISTUP STAROM HRASTU. Okruen
ovim upozorenjima podsea na Srbiju. Svratila sam nedavno do starog
hrasta. I gle, uda! Kao da me je oinuo grom. Nemogue! Iz starog,
umirueg stabla izbila je snana mlada grana, a na njoj je treperilo, na
povetarcu, neno tek prolistalo lie. Vidi ti starca! Pomislih, sa
olakanjem. Preiveemo to znam. Samo se za ljubav plaim, bez koje je
tako sumorno iveti na ovome svetu. Pomozi nam Boe da nikoga ne
zamrzimo. Ne pitam nita jer znam da zna Ja znam da zna Potpuno sami
na ovom svetu to nije na Nemoj da brine kad srce zna I nebo zna Ti
ima mene a tebe ja, a tebe ja Jedino to se zove ljubav Jedino to ti treba
sada I ti i ja u ovom gradu Lek protiv mraka koji vlada Jedino to se zove
ljubav Jedino to nam treba sada. Potovana i draga publiko, na kraju jo
samo jedna napomena: Ovaj Kabare ne biste gledali da nije bilo pomoi
sponzora. Danas je prosto nemogue napraviti predstavu, snimiti film ili
objaviti knjigu bez sponzora. Nita bez sponzora!
Ja ak verujem, da kad jedanput umremo, da e i na ituljama pisati:
Umetnik je sahranjen zahvaljujui sledeim sponzorima: Koveg
"PINEKS", proizvodnja savremenog nametaja, UB. Prevoz do groblja
"TAXI TRANS", Nova Pazova. Generalni sponzor BLESING CONSALTING
D.D. Plove lae topiderskom rekom to bih noas s malom nekom s
malom nekom eto.

Adaptacija i izbor pesama: Rada uriin Reija: Ivana Vuji Scena: Todor
Lalicki Kostimi: Boana Jovanovi Koreografija: Sonja Vukievi Muzika
pratnja: Vlada Cveji i Vlada Rackovi Igra: Rada uriin Autori pesama:
LJuba Ninkovi M.uza N. Pavlovi B.Radievi E.Lesi A.anti
R.Risti Arsen Dedi i Momilo Bajagi Premijera: 18. maja 1994. Predstava
je odigrana vie od 100 puta, po mnogim gradovima Srbije, Republike
Srpske, u Francuskoj, Nemakoj, Rumuniji i Sjedinjenim amerikim
dravama. RTS, Dramski program , snimio je predstavu za televizijsko
izvoenje. Na Festivalu monodrame u Zemunu, 1996. Kabare Embargo
dobio je nagradu irija publike.
Momo Kapor KABARE "EMBARGO" Adaptacija: Rada uriin