Na kamenu, u Poitelju

Poitelj. Na jednoj nozi stoji, jednim se stopalom dri zemlje, i to ne celim. Nije lak ni
udoban poloaj. Nije vesela mogla biti istorija ovog udnog utvrenog naselja iji je sav smisao
bio oduvek u tom da je utvreno, a naselje je samo po nudi i uzgred. Za est vekova biti grad od
kamena, u strmoj, krevitoj i tesnoj dolini Neretve, na tekom i izloenom mestu (zemlji na
enaru) nije laka stvar ni zavidna sudbina.
Muni su morali biti i teki kastelani, dizdari i kapetani koji su u toku vekova, prvo
hrianskih a zatim osmalijskih, sedeli u najvioj od ovih kula koje je vreme odavno poseklo i
svelo na jednu meru, ali koje i danas, poslednjim ostacima, kazuju svu razliku u nekadanjim,
pravim dimenzijama. Strogi i nepoverljivi su bili ti ljudi u stalnoj borbi sa tronou materijala i
neizbenim slabostima ljudske volje i karaktera; njima je briga za bezbednost ovog grada, uvara
dravne bezbednosti, leala neposredno i celom teinom na grudima. Oni su i nou oslukivali
tok udljive Neretve, koja jede zemlju i podriva stenu ispod grada; bdeli, da bi videli da li bdi
straa na bedemu; i strepeli od zavere, mita i varke, od ljudskog lukavstva koje na ovakvim
mestima nikad ne spava i ne miruje, a esto upropauje na spavanju one koji se miru i spavanju
potpuno predaju. Samo svojom budnou je iveo i samo na jedno oko spavao mnogi koji je
ovde morao da ivi.
Kakva je morala biti posada ovog grada koji je i pre nego to je postao ruevina morao
biti isto ovako neljudski strm i isposniki suv. Raznolika u raznim epohama po broju i sastavu,
snazi i vrednosti, pripadnosti i imenu, ona je bila uvek slina po svojoj stalnoj borbi sa
amotinjom, oskudnim tajinom, daljinom i iekivanjem. U njihovom postojanju moralo je biti
uvek, i u najmirnijim vremenima, neeg od prvobitne opasnosti i munog opreza, koji su stvorili
i obeleili ovo mesto kao taku bdenja i straarenja, neeg od gorke dunosti i vojnikog
samopregora, ali i neeg od ponosa i sile, i svesti o dunosti i o veliini svog poziva, vazda
budne brane, sainjene od kamena i ivih ljudi.
Bilo je, i moralo je biti, mnogo amotinje i dosade i askerskog mavanja u oekivanju
sukoba i opasnosti koje ne nastupaju, dok ivot postaje sav jedno jednolino iekivanje bez
kraja, a sa zaboravljenom prvobitnom svrhom. Bilo je enje za pokretom i irinom, uivanjem i
promenom, otre i bolne kao seivo u ivom mesu. Ali bilo je, i moralo je biti, i radosti, divlje,
kratke i vojnike, u svakom belasanju enske koulje na obanicama sa druge obale, u ilibarski

utom mostarkom vinu koje ljuljuka u sebi neuhvatljiv i stalan zelenkast odsev i koje je, pored
slasti i opoja imalo za islamskog ratnika i dra zabranjenog i grenog uivanja. Bilo je slasti u
vou iz prisoja, u toploj pogai i neophodnoj kafi, u jakom ljubukom duvanu, dobrom i
nerazdvojnom drugu dnevnih i nonih asova. (Jo i danas se kao pletivo nevidljivo finih niti
provlai kroz prozore i mazgale, kroz divlju pavit i lie smokve i krljava nara, i neto od
snova i svetova sagledanih u duvanskom dimu.)
Bilo je i moralo je biti.
Seo sam i naslonio se na gladak izvaljen kamen, koji je nekad bio neto u zgradi koje vie
nema, erivo, prag ili dovratnik.
Ovo je retko i dragoceno mesto. Ovde se moe zamisliti vreme i odnosi ljudski u njemu.
(Vreme zemno i sudbina ljudska.) Bar tako se za trenutak ini. A ta zamisao, ma kako kratka i
nepotpuna, vredi napora da se potrae ovakva mesta, vredi teke tuga njihova postojanja.
Ovaj kamen je u znoju ljudskog lica vaen, klesan i uziivan u smiljene graevine koje
slue ljudima za njihove raznovrsne potrebe i odgovaraju njihovoj elji za lepotom, elji koja ide
mimo, i, esto, iznad tih potreba. Sluio je ovaj kamen i troio se, sporo i neprimetno, u toj
vernoj slubi, sve dok njegova namena nije izneverila njega, dok nije nestalo svrhe kojoj je
namenjen i ljudi kojima je sluio i on i njegova svrha. I opet je, kao kamen, ostao tu na mestu, i
oiljcima i tragovima na sebi govori i sad o toj slubi, i stajae dok ga voda i zemlja ne otplave i
ne pokopaju. (Jer, obraen kamen nitu ume ta da sakrije, niti moe ta da zaboravi.)
Eto, sa takvog kamena, pod do beline uarenim nebom, u Poitelju, nasluujem vreme
dublje i dalje od svih poznatih mi ljudskih odnosa koje merimo vremenom i koji nam slue za
nae povrno i vetako merenje vremena. U magnovenju, koje mi svojom kratkoom oduzima
svaku sigurnost suda, ugledao sam, ini mi se, iza nas i ispred nas, vekove koji su ve izvan
svake mere i rauna, svake moi i seanja, i one koji jo nisu dobili imena ni obeleeni
dogaajima. Kaem ugledao sam, ali kaem tako samo zbog nedostatka rei, jer u stvari ja
nisam video, nego obnevideo i tom trenutku vidovitosti prema kom je svaka munja spora i
dugotrajna. Rekao bih moda naslutio sam, kad re slutiti ne bi bila tako dvosmislena i
zamraena metafizikim prizvukom koji je prati, dok je ovo o em ja ovde sa kamena u Poitelju
govorim, sama suta stvarnost ovog naeg, ljudskog, jedinog, i iskljuivo ljudskog ivota.
Nikad nisam mogao bez uzbuenja stajati na ljudskom rukom obraenom i od upotrebe
izlizanom kamenju nekadanjih gradova i zdanja. Od tog oborenog toplog kamena sa bivih

graevina, pod suncem koje je isto, u mene je uvek ulazila uzbudljiva vizija ivota pomrlih ljudi i
narataja, njihovih potreba, strasti, verovanja i zabluda, sudara, privlaenja i odbijanja, veitog
talasanja ljudskog mora na tvrdoj i neprolaznoj zemlji.
Treperenje podnevne ege na ovom kamenju, koje je, pre nego to je postalo ruevina,
ivelo pod rukom nekadanjih ljudi i u slubi njihovoj, na raslinju koje to kamenje razmie tihom
a silnom snagom, nije za mene gola i nema igra stihije, nego govor ivota i slika onog to je sada
i to e biti u velikoj i promenljivoj i veito istoj drami ljudskog postojanja.
Smokva u pukotini tvravskog zida.
Na ovom mestu pre dvadesetak godina deca su, posle kupanja u Neretvi, zastala da se
odmore, jedui zrele, meke i slatke smokve. U letnjoj obesti gaali su jedni druge ostacima
nagrizenog voa. Sitno pare smokve palo je tada u pukotinu starinskog zida. Dogodine tu je
isklijala smokva. Kao nednoe, klica je dugo lebdela izmeu rasta i nestanka. Grumen zemlje u
pukotini, retke kie i slaba rosa uinili su svoje i klica se odrala. Izrasla je smokva bogalj.
Oniska, kriva, kao brljan pripijena uza zid. I po zakonu koji vai za svaku smokvu i za sve ivo,
stala je i da raa sitnim, retkim, speenim plodom koji nikad ne dozreva. I sad joj pri vrhu vidim
nekoliko takvih plodova, i oni, kao svaki plod na svetu, ekaju poetak medne jeseni. Raa i
raae po istim zakonima po kojima raaju bujne i plodne smokve u dobroj zemlji i na
pogodnom mestu. Prolazim pored nje, dirnut, i beleim njeno postojanje, uvajui se dobro da
je ne oskrnavim olakim poreenjem, tatom metaforom.
Iza strme padine brega, iza one njene otre mrke linije koja se ocrtava visoko na nebu,
prosu se, kao pregrt crnog lakog zrnja, baen iz nevidljive ruke, buljuk avki. Ovde ni ptice,
izgleda, ne lete mirnim letom ptijih jata. Nemo i meko popadae mrke ptice po kuli, zapuie
njene mazgale i okitie, kao pogrebna dekoracija, crnim rubom male prozore. I upotpunie
predeo.
Jo ovde ive ljudi. Malobrojni i navikli na ivot u bivem gradu. A u ovakvim letnjim
danima, sve to je zdravo i za rad sposobno odlazi izvan grada, na poljske radove. Tamo dole,
nizvodno, pored Neretve nalaze se njihove vedre i plodne njive, a ovde su im stare kue,
skrivene meu ruevinama. Jo kue nose brojeve. Ali se moe dogoditi da otvorite nekoliko
takvih vrata sa brojem, sve jedna za drugim, i da umesto ivih ljudi i stvarne kue ugledate u
kalj i travu zaraslo dvorite i kostur od nekadanje kue, sa prozorima iz kojih zjapi praznina. A

moe vam se destii da na zvuk kanata koji se otvara odjednom ujete iz oronule kue enski glas,
slab i staraki.
-

Ko je to?

Iznenaeni i zbunjeni, ne odgovarate odmah, a drevni glas zvoni:

-

Ko jeee?

U tom glasu ivi starina naeg jezika, sa bojama i duinama samoglasnika kakve se vie
nigde po savremenim naseljima ne izgovaraju i ne uju. U njemu je, ini se, i drevna senka
tvravskog nepoverenja koja je nadivela svoj povod i kamenitu tvravu i javlja se, u po bela
dana, jo i u njenim ruevinama.
-

Prijatelji! odgovorio sam bez razmiljanja i sa toplinom i eljom za susretom.

Naputajui Poitelj, seo sam jo jednom na vreo oboren kamen, na najvioj taki grada.
Miran je svet kako ga u ovom trenutku vidim. Bezbrojni nezavreni pokreti i nedoeti
zamasi i poeci legli su za tren oka u mrku prugu i kojoj se poklapaju dve skazaljke. Mirno je i
nepomino sve oko mene; zgrade, raslinje i predmeti, osloboeni svoje senke, ne tee nikud i ne
kazuju nita. U nesvesnoj trenutnoj samoobmani, ja taj mir proteem na sav svet, kao jednu od
onih varki koje znae istinu jednog trenutka.
Izbledeo je u belo-modrom aru jeziak nebeske vage. Ni znaka ni brojke, ni pisma ni
glasa. Ne zove se nikako, ne oznaava niim i ne belei nigde ono to kazuje ovaj trenutak na
kamenju, meu kamenjem, pod zenitskim suncem. Dan nema imena, vreme mena mere, svet je
izgubio granice. U savrenoj ravnotei miruju tasovi postojanja i nepostojanja.
Ali ve idueg trena skazaljke e se pomai iz svog podnevnog poloaja i rastaviti se
nevidljivo i nemerljivo malenim, ali od svake kataklizme jaim pokretom i svet e se ukazati
naim oima onakav kakav je, sve e se zvati po imenu i meriti ustaljenim, ogranienim, nama
pristupanim merama nae misli i naeg koraka. Sve e postati ono to je. Sve ivo i mrtvo oko
mene dobie opet svoju senku, bukagije koje sa danom rastu teinom i obimom. Sve e i
postojati samo kao pokret i ukoliko je pokret. Krenuemo sa povorkom. Za nama e ostati
neizrecim i mimo svaku meru veliki trenutak bezimene veliine i varljive, sivne ravnotee sveta.
Zaboraviemo nauk i poruku kamena u ruevinama, i nita na svetu nee moi da nam ih
potpuno oivi u seanju. Nita. Ni ovi redovi koje beleim na tom kamenu, u podnevni as.
(Ivo Andri, Na kamenu, u Poitelju, Bosanskohercegovaka hrestomatija III, Zavod za
izdavanje udbenika, Sarajevo, 1971.)