27

“Ne bih se mogao setiti nijednog, ma i kratkog perioda u životu bez Njegoševog sti-
ha, bez misli o Njegošu”, zapisao je o svom odnosu prema Njegošu Ivo Andrić. Andrić
se Njegošu čitavog života vraćao i o njemu u periodu 1925–1963. napisao desetak tek-
stova, više nego o bilo kom drugom piscu. “Vreme” je ove godine, u broju 1151. objavilo
Andrićev esej iz 1935. godine Njegoš kao tragični junak kosovske misli, a u ovom broju
objavljuje poslednji njegov tekst o Njegošu. Andrić ga je napisao 1963, povodom 150.
godišnjice Njegoševog rođenja, i objavio ga u listu “Komunist” 28. novembra te godi-
ne. Andrićevo delo u tom trenutku je zaokruženo, on je tada već svetski poznat pisac,
dobitnik Nobelove nagrade za književnost, i on u kratkoj priči pod naslovom Trenu-
tak u Toploj poslednji put vraća svoj dug Njegošu, opisujući ga kao dečaka u kome
zrije sve ono što će kasnije pretočiti u stihove i pokušati da ostvari u delu i životu.

Trenutak u Toploj
Piše: Ivo Andrić

T
aj izrasli i snažni dečak, mitropolitov sinovac sa Cetinja,
koji uči školu kod Josifa Tropovića u Toploj, privlačio je
poglede građana dok je prolazio kroz grad. Građani su
gledali – kao što građani svuda i sve gledaju, bezobzirno i ne-
milosrdno jer žele da budu o svemu obavešteni, o ljudima kao
i o stvarima, robi ili materijalu, i da znaju šta od njih mogu da
imaju ili očekuju. A njihove žene i kćeri udešavale su svoje kre-
tanje tako da vide mitropolitovog sinovca – ne gledajući ga; i
sve su nalazile da je dečak lep i stasit i nekako prerano zreo,
momak čitav. Samo hod mu je bio težak i spor. Kretao se tako
kao da bi svakog trena mogao zastati. I zastao je ovog julskog
dana na kamenim stepenicama pred učiteljevom kućom, neo-
čekivano se spustio na vreo kamen i ostao tako, kao pokošen.
Krv je u njemu kružila i misli sa njom, damari bili naglo.
Šta je ova Topla? Naselje od nekoliko desetina kuća, sa gro-
bljem i crkvom, a draga je kao neko neobično žensko ime, i u njoj
se, ovako malenoj, krije sav život sveta, prošli, sadašnji i budući.
Slike su iskrsavale i gubile se pod njegovim sklopljenim oč-
nim kapcima, pitanja su strujala bez prestanka, pomešana sa
izlomljenim, polujasnim odgovorima.
Da, šta je ova Topla? A šta je ova pregršt slane vode što
blešti razlivena ispod Igala? Malo mora za onoga ko mora
nema, i u isti mah sva svetska mora i okeani, sve veze i plo-
vidbe i susreti koji se u lukama i na pučinama mogu dožive-
ti, sva otkrića i saznanja koja su čoveku pristupačna. I mi-
ris i ukus doživljaja. I brodolom bez svedoka, traga i glasa, i
pobedonosni povratci, sa suzama i osmesima i neopisivom
radošću trijumfa.
A šta je ova još nejasna a veličanstvena i teška – do nepod-
nošljivosti teška – misao o veličini i istovetnosti sveta? Sve je
to sunčano pijanstvo od kog se posrće i pada, jer ovaj obasjani
pretpodnevni čas sadrži u sebi celo sunce, sa svim sunčanim
danima i godinama, menama i putevima. Tako je sve sadržano
u svemu. Sunce je celina od koje svak u svakom trenutku može
da ima sve, i koja se neprestano rasipa i rastače na sve strane, a
ne gubi nikad ništa od svoje snage i sadržine, i zadržava uvek
savršen oblik punog, neokrnjenog kruga. Isto kao što se i ova
obrva zemlje ispod krša i planine stalno osipa i spušta i tone,
a ipak stoji i rađa i hrani ljude koji su na njoj, kao što se i ovo
VREME
REME 7 • 11 • 13
morsko platno u burama i vetrovima savija i cepa, i posle sve-
ga ostaje čitavo i celovito, jer je bez izderka, večito.
Sve je to dečaku jasno i sve bi to trebalo i drugima jasno ka-
zati. Oseća to kao dužnost i kao neodoljivu potrebu. Ali oseća
isto tako da to u ovom času, sa ove kamene stepenice, posute
opalim izgaženim cvetovima oleandra, nije mogućno. Oslušku-
je u sebi kako, zajedno sa ritmom krvi, stalno otkucava i bije
ritam njegovog rodnog stiha, ali potpuno jasna i savršeno za-
okrugljena saznanja kao da ne mogu da stanu u taj stih koji
se savija još pre sredine, a tanji i rastače na kraju, i kojim se,
izgleda, lakše kazuju polujasne i tamne stvari kratkog veka. Ali
neka! Treba pričekati, pa ili će se sve ovo što on u ovom sunča-
nom trenutku zna i oseća sažeti i stegnuti, tako da mogne sta-
ti u njegov stih, ili će taj stih izmeniti prirodu, dužinu i ritam,
tako da će moći da primi sve ovo, ovako kako je, u sebe. Tre-
ba biti strpljiv. Tome nas uči sunce ovog kraja. Ko nosi i krije
u sebi sve ovo i ko je siguran u sebe i u to što krije, taj može da
čeka, iako ga sve u njemu goni da žuri i ne okleva. Sve što mu
treba i što on želi da sroči i kaže, već je tu, ulovljeno i osigura-
no, tako da mu ne može izmaći, a dan kad će i stvarno staviti
ruku na lovinu – ne može izostati.
Tu je saznanje o prostranstvu vasione sa njenim daljinama i
planetama, tu je i neuhvatljivo ali stvarno i trajno carstvo poe-
zije. Tu je i osećanje slobode koju nigde i nikad ni on ni iko nje-
gov neće prestati da voli i traži. I sve on to nosi u sebi pod jed-
nim imenom: Crna Gora.
Sva su ta dobra tu, nadohvat ruke; ona neće pobeći; ne mogu
ga nikad ostaviti, sve kad bi on to i hteo, nego ćute i bujaju u
njemu kao klice u zemlji.
Da, treba biti strpljiv i čekati. Treba, to i on stalno ponavlja
sam sebi. Ali nije uvek jednostavno ni lako. Ponekad ga sve to
što raste u njemu diže i razapinje da mu se čini: razneće ga kao
vihor kap letnje kiše nad morem; ponekad, opet, toliko oteža
i tako pritiskuje da ga zaustavi u hodu i savije ka zemlji. Zbog
toga on i danas, ovako u nevreme, i u čudnom položaju, sedi
podnimljen i pogružen, na kamenim stepenicama ispred Tro-
povićeve kuće u Toploj, na julskom suncu pod kojim sve što
postoji brzo i nezadrživo sazreva i raste.
IVO ANDRIĆ »