1806•1856•2006

TRITON
VRŠAC
2006.
Стерија – jenseits von Metaphysik1

Я царь — я раб, я червь — я бог

Г. Р. Державин „Бог” (1784)

to pedeset je godina odkako Sterija teški života

završi put i dok u grobu večiti obima ga mir,
svako bi hteo s pravom da zapita: šta ostade
posle njega – spomen ili ništa?
Sterija beše veliki prosvetitelj i kulturni delat-
nik, borac za očuvanje i razvijanje jezika, ustanovitelj
niza kulturnih institucija u tadašnjoj Serbiji. Kao jedan
od osnivača Društva srbske slovesnosti (1842) i sa samo
36 godine života, Sterija je bio načalnik Popečiteljstva
prosveštenija Serbije; bavio se revizijom novostvorenih
reči i borio protiv upotrebe stranih reči u administra-
tivnoj praksi; zalagao se za stvaranje rečnika sinonima
i izgradnju naučne terminologije; borio se za zaštitu
spomenika kulture, i presudno pomogao da se osnuje
1 Tekst napisan na traženje Hadži-Zorana Lazina i objavljen u knjizi: STERIJA
FENOMEN VREMENA 1806–1856–2006, Sterijino pozorje, Novi Sad 2006,
str. 45–52.

5
Narodni muzej u Beogradu; za potrebe gimnazija u ta-
dašnjoj Serbiji, pisao je udžbenike matematičke i fizič-
ke geografije, retorike, latinske i nemačke gramatike,
i s jednakim žarom, iz najviše odgovornosti, pisao je
pesme (u kojima nastavlja da slavi pesnički pathos, a u
smutnoe vreme Serbije, nesklono poeziji koja opevava
ono uzvišeno i najviše ljudsko) kao i romane, drame i
komedije – po kojima on za života slavljen bi, i svima
najpoznatiji.
Sterijin neposredni odnos s kulturnim životom
Srbije i jezikom naroda, kojem je pripadao, svim svo-
jim bićem je uticao na najodlučniji način na nastajanje
i konačno oblikovanje njegovih književnih dela. Sav
njegov rad – književni i kulturni – odvijao se u znaku
borbe za očuvanje duha srpske kulture i srpskog jezika
i nakon jednog i po stoleća, znajući za njegove uspehe
ali i poraze, mi se nalazimo u situaciji da promišljaju-
ći njegovo celokupno stvaralaštvo i njegov celokupni
književni rad, a u istorijskom i civilizacijskom kultur-
nom kontekstu vremena u kome je živeo, istaknemo
sve ono vredno i životno čime je Sterija prisutan i u
našem vremenu.
Sâm Sterija video je daleko više od svojih savre-
menika, i daleko dalje od većine srpskih spisatelja XIX

6
stoleća; uzdignut iznad pojedinačnog i prolaznog, sve
vreme on beše zagledan u večno; zato, tema njegovih
dela nije tek neka subjektivna ispovest, a još manje,
priča o razdorima komšija u susedstvu, već prava gi-
gantomahija oko onog ljudskog u čoveku. Ako ga niko
pod starost u rodnom gradu nije gledao, do tog mu i
ne beše stalo. Držao se on one čuvene mudrosti Epiku-
rove: živi neprimetno; beše to ona mudrost po kojoj je
potom tako često bio pominjan i poslednji veliki filozof
antike – Proklo.
Sterija dobro je znao da sve što jeste, suštinom
svojom, ne pokazuje se neposrednom, čulnom gleda-
nju, ali i da svaka istina ne prebiva u viđenju; filozofija
starih Jelina učila ga je da ono pravo, i nadasve najvred-
nije, dostupno je samo nevidnom proziranju, veštini
uma da nedomašeno dosegne, a obično i naizgled sva-
kodnevno, na novi način izrazi.
Isto tako, Sterija je imao i izgrađenu „filozofsku
antropologiju”, istina ne u sistematskom značenju te
reči, ali svakako u onom ključnom, pesničkom smislu.
Kao i Deržavin, on je u svom književnom delu našao
organski način kako da spoji vladavinu i potčinjava-
nje (car i rob), kao i ništenje i stvaranje (crv i bog). Iz
ta četiri elementa Sterija je početkom XIX stoleća, u

7
srpskom narodu nesklonom filozofiji, mislio filozofski
i sasvim je razumljivo što mu je to malo ko od savre-
menika oprostiti mogao.
Možda delom i zato, uprkos tome što veliki knji-
ževnik beše, Steriji ni posle sto i pedeset godina nisu
objavljena sabrana književna i naučna dela. Iako se to-
liko zalagao za rad na jeziku, srpski narod ni posle sto
pedeset godina nema ni one osnovne rečnike za čije
se stvaranje Sterija s tolikim žarom zalagao. Uprkos
Sterijinoj bespoštednoj borbi za čistotu srpskog jezi-
ka, sto i pedeset godina nakon njegove smrti za malo
se šta u tom jeziku može reći da je do kraja sobom
samim usaglašeno, da jezik lepu i prijatnu odeću ima.
Kulturne institucija koje je Sterija u Srbiji osnivao, i
posle sto i pedeset godina, nalaze se na najnižim gra-
nama egzistencije, pa čini se da Srbija klizi u vreme
pre Sterije.
Šta to značiti može? Beše li Sterijina borba uza-
ludna? Bejahu li svi njegovi naporni ništavni, u neuspeh
odbačeni? Zar sve što je činio pade u zasenak, a knji-
ževna dela njegova zanavek potisnuta u zapećak bez-
darjem netalentovanih i negovanju svog jezika nesklo-
nih pisaca? Nije li sve ono najveće u delu Sterije i danas
zaboravom pretrpano, utonulo u bezdano ništa?
A možda, pesnik je i dalje tu, u „polju srpska
knjištva hvalna”? Samo, i dalje strpljivo čeka čitaoce svo-
je, štovaoce reči i jezika serbskog. Strpljivo. Sto i pedeset
godina. Možda još uvek čeka da oglase se neka nova zvo-
na, nalik onima koja su ga svakog jutra u mladosti budila
s tornja Saborne crkve, koja se nalazila do gramatikalne
škole, u blizini njegove kuće; ta zvona tad behu neki na-
log iz visina da započne se nov a možda i poslednji dan;
možda i sada, svakoga pijačnog jutra, gleda s nekog od

8
prozora tu gradsku vrevu i nejasno osluškuje žamor ju-
naka još nenapisanih komedija; možda i danas, pogled
bi mu pao na nekadašnji han Dva pištolja, u najbližem
susedstvu, a nazvan tako, što je u njemu, na jednom od
svojih proputovanja u Vlašku, Karađorđe prenoćište
platio sa dva svoja poslednja pištolja.
Nemaštinom razoružani srpski Vožd beše slika i
prilika Srbije i njene ideje, metafora zemlje koje nema,
a kakvu je jedino video i znao Sterija. Tamo dole, na
jugu, behu još samo Peć i Dečani, Ohrid i Prizren,
umlavljeni nehrišćanskim, a zlobivim življem. Beograd
tad beše tek mala mahala prepuna Turaka i Srbalja po-
tlačenih, bez obraza i ikakvog čojstva; postojao je samo
jezik, a da se ne zna kakav; u svakom slučaju, bleda
senka predaka, odsjaj nekakve slave kojoj više niko, ni
izvora, setiti, mogao se, nije.
U rodnoj mu varoši, čija vina na visokoj ceni, u
Budimu, već u načalu XIV veka behu, u gradu kojem je
i ime govorilo da nekad beše pod vrhom, a da se potom,
sav živalj u gradu popeo na Breg, u varoši, južno od Sent­
andreje i Tamišgrada, a istočno od Petrovaradinskog
šanca, Sterija je napisao svoja najznačajnija dela – od ko-
medija, u kojima se smenjuju humorno i tragično, veselo
i sumorno, smešno i ozbiljno – do sjajnog Romana bez
romana, velikog otvorenog dela, na kojem bi Steriji pre
svih mogao pozavideti Umberto Eko.
Ako je Gete do kraja života pisao drugi deo svog
Fausta, delo osuđeno da ne ostane nezavršeno do kraja
života pisca, delo, koje se beskonačno i u beskraj može
usavršavati i poboljšavati, delo koje se time može sma-
trati nedovršenim i otvorenim, Sterija je učinio dale-
ko više i otišao mnogo dalje: on je pokazao kako delo
može ostati otvoreno, kako nakon prvog dela moguć je

9
 i drugi (jednako lep i jednako uverljiv), a nakon drugog
dela i treći, koji Sterija istina nije napisao, no to samo je
sticaj objektivnih, životnih okolnosti. Sterija je učinio
sve da njegovo delo može biti nastavljeno, i da se može
nastavljati u beskonačnost. Tim svojim literarnim po-
stupkom Sterija je preteča onog književnog diskursa
kakav bi mnogi savremeni pisci i danas mogli samo po-
želeti, a što, usled svoje skribomanije nikad neće moći
i dosegnuti.
Sterija je pesnik i pisac koji ono tragično, što
ugrađeno je u strukturu sveta, ono tragično svima
dosuđeno a od suđaja nedvosmisleno neiskazano, no
svima obrečeno i naznačeno – ne može a da ne nađe
i u duhu srpskog naroda, u njegovoj problematičnoj
naravi, koja je koliko nesigurna toliko i nestalna, ve-
kovima izložena vetrometini pred sopstvenom kućom
Georg Wilchelm Friedrich Hegel
nasred druma; tu nestalnost srpsku, Sterija je najpo-
tresnije opisao u Rodoljubcima, do te mere istančano,
da je to „veselo pozorje u pet dejstvija” po prvi put
tek pola stoleća nakon njegove smrti izvedeno, mož-
da upravo zbog svoje zaumne „veselosti”, da i potom,
tek u krajnje retkim prilikama, prikazivano bilo. Be-
skompromisnost stava, kao i uverenost u pravdolju-
bivost svojih namera, Sterija nije mogao da porekne;
nije mogao da porekne ni ono što je video, slušao i
osećao; nije mogao da se odrekne ni istine u ime laži
koju su mu hteli nametnuti. Napisao je delo s tako
velikom težinom, da ono je u plitkom srpskom svetu
na decenije moralo potonuti; tek nakon pedeset godi-
na, i tada nespremna publika pokušala je da suoči se
sa delom pred kojim je, izneneda videvši sebe, mora-
la da ustukne i u dublji mrak iskorakne. Prepoznavši
se u glavnim likovima ove nazovi komedije, možda

10
zapravo drame, a najverovatnije ogledala srpskog i
buduće tragedije srpske, ta publika nije mogla ništa
drugo poželeti no da se ovo delo u zaborav baci i u
duboku nesvesnost potisne.
Istina je da vreme ponekad leči rane; istina je
da suočavanje sa vlastitom prirodom i njenom prola-
znošću, u vreme predsmrtno, može i rane olakšati; ali,
istina je i to da samozavaravanje najopasnija je od svih
boljki koje nekog mogu zadesiti. Toj boli umeo je da
odoli Sterija i da preboli ono što svima tada nepreboli-
vo beše. Znao je on i boju božura i veličinu Dušanove
slave, ali gledao je on i Srblje koji su sebe pobrojavali
po ruševinama Lazarove očevine. U svemu tome Ste-
rija nije samo video neke materijalne tvorevine, neke
duševne zakrpe na telu vekovima izmoždenog naroda;
ne, on je čuo i zvuke, čuo je zvona koja nisu samo po-
zivala nego su i svedočila, koja nisu samo opominjala,
nego i prozivala.
Zvona velike varoške Saborne crkve, što oglaša-
vahu vremena dana i trenutke sveta, budila su u Steriji
svest o prolaznosti sveg zemnog, o nestvarnom bitiju
sve slave zemaljske, o prolaznosti sveg čim bi iko od lju-
di darivan biti mogao; susrevši se sa najvišim zakonom
prirode i prilagodivši se onome što sudbina određu-
je, Sterija iz tog susreta nije mogao izaći kao gubitnik.
Shvativši da je „svemir promena, a čovečiji život samo
priviđenje” (M.A. IV3), oboružan istinskom stoičkom
mudrošću, on postigao je ono što malo ko je svojim
životom obistinio: uspeo da u onom negativnom vidi
njegovu unutrašnju, pozitivnu stranu, uspeo je da sve-
mu rušiteljskom suprotstavi stvaralačko, da svemu po-
raznom sapostavi pobedno.
Tome je posvećena ova beseda.

12
13
 U trećem šaljivom kalendaru Vinka Lozića (1835),
Sterija je objavio Panegirik crvu, pohvalu sićušnom i
neznatnom biću koje glave dolazi svemu što jednom i
ikad beše: moćnicima i vladarima, knjigama i knjigo-
piscima, gordima i sujetnima, glumcima i knjigoljup-
cima. Obraćajući se crvu, preodeven u odeždu Vinka
Lozića, a skrivajući u sebi sve ambicije modernog Fau-
Marta Peša,
Sterijina ljubav
sta, i Sterija se javio tamo, na vetrometini, spreman da
predloži razmenu istog za nejednako: on crvu predaje
sebe – u zamenu za spomen urezan u kamen.
Ne znamo kako su na te Sterijine Kalendare gle-
dali njegovi sugrađani; ne znamo da li ih je iko od njih i
čitao; možda, tek prijatelj njegov, Gavrilo Pekarović. Još
manje možemo znati koliki domašaj beše tog, u njima,
jetko izraženog jeda. A najmanje znamo, behu li ti ka-
lendari odista šaljivi i koliko je ljudi u gradu pod Kulom
spremno bilo da se istinski suoči sa onim bitnim filo-
zofskim pitanjima koja je Sterija odevao u šaljivo ruho.
Ovim ranim mislima o odnosu bića i ničeg, o
narastajućoj razlici između svega svetskog i naspram
njega zjapeće ništine, Sterija će poslednje godine svog
života (1856), dati završni oblik u pesmi o ništa, po-
znatoj kasnije pod naslovom Nadgrobije (samom sebi).
Ništa koje je osnovna tema te pesme jeste ono ništa iz
kojeg dolaze sićušni, ali vredni crvići koji sve u to isto
ništa preobraćaju; to ništa u kojem svako vreme i sva-
ko delo nalazi svoje poslednje konačište, to iskonsko
Ništa, u kojem se svaka veličina kao i svemoć vladarska
smiruje – znak je znakova Sterijinog dela.
Veličina Sterije jeste u tome što on, svima bli-
skim, pesničkim sredstvima, rešava poslednja meta-
fizička pitanja, čija priroda, sagledana iz modernog
iskustva, jeste sa one strane metafizike, u beskrajnim

14
predelima smrti, u ravni ničeg koje sve, čega dotakne
se, ništuje. Celokupnim svojim delom Sterija se upinje
da razreši one probleme što nalaze se s one strane onto-
logije, pitanja nastala u ravni ničeg, u ravni onog nihil, a
na tragu dubokog uvida da „smrt sva naša odnošenija,
sve naše račune i planove u ništa preobraća”.
Veličina Sterije ostaje svakako i u tome što on
ne izvodi sumornošću natopljene zaključke iz stavova
koji sami po sebi a ni svojim sklopom ništa drugo ne
obećavaju. Ima li tome veće potvrde, no tekst Raču-
nica ljudi, koji se nedvosmisleno završava iskazom, o
tome, kako sve se dovodi u istu ravan, na libelu?
Potrebno je još mnogo vremena da prođe, pa da
se uoči kako niština ne može postojati bez svog višeg
smisla; crv, kojem se tako ponizno obraća Sterija, nije
samo ništitelj, već je i graditelj: on ništi stvari, ali samo
zato, da bi od njih gradio ništa iz kojeg sve opet može
da nastane. Ta pozitivna strana razgradnje omoguću-
je Steriji da sagleda ništa kako u njegovim negativnim
tako i pozitivnim manifestacijama i to nedvoznačno
ukazuje na stanovište pozitivnog nihilizma iz kojeg
progovara Sterijino celokupno delo.
Čitava zapadna tradicija, od Parmenida do da-
nas, određena je tim sukobom nečeg i ničeg, a oličena
u dve paralelne struje od kojih je jedna ontologija, a
druga nihilizam; sva zapadna metafizika nalazi se u su-
kobu dve žive koncepcije: s jedne strane je uverenje da
biće jeste, da ono pozitivno ima svoj najviši smisao, a
s druge je uverenje da sve je ništa, da to ništa kruna je
bića i ne-bića. Jasno se oseća kako ova druga koncepci-
ja hoće metodski da prevlada prvu, da pokaže kako se
svo biće temelji u ničem, budući da iz njega proishodi.
Ako danas ovu antitezu i možemo jasno da sagledamo,

16
teško bi se moglo reći da je ona bila na jednak način ra-
zaznatljiva u prvoj polovini XIX stoleća. Ali, i ono što
se teže dâ zakonima logike dokučiti, moguće je, makar
i intuitivno, osetiti. Jedan od onih koji su na tragu bića
sledili ne-biće – bio je i Sterija.
Nalazeći se s one strane metafizike, na tlu ne-
bića, Sterija uvek pred sobom ima celinu stvari; on ne
govori o pojedinačnom, čak i u slučaju kad opisuje ono
najpojedinačnije i najneposrednije; to neprozirno i u
isto vreme krajnje prozračno nešto shvaćeno kao ni-
šta, provlačiće se kao tanana Arijadnina nit kroz vasce-
li lavirint njegovog književnog stvaralaštva: nalazimo
ga oličenog u bezkarakternosti rodoljubaca, u potrazi
Romanovoj za srećom negde u Egiptu, u nedostižnom
cilju kome teži Fema nastojeći da bude drugo od onog
što jeste, a nalaziti ga u svemu, moguće je samo zato što
ono ispunjava sav svet koji Sterija književnim sredstvi-
ma zahvata u njegovoj prolaznosti i ništavnosti. Na taj
način sve ono prvobitno negativno postaje pozitivno,
sve ništeće, dobija svoj stvaralački momenat i svako zlo
samo slika je večitog dobra.

18
 Tako, Sterijina poezija nastaje iz duha ništine,
ali ne da bi nad ovim duhom tragično lamentirala, već
da bi ga dovela u produktivni odnos sa svetom koji je
ljudski i u kojem se ljudsko javlja kao druga velika tema
Sterijinog spisateljskog dela. Kad govori o naravima
svojih sugrađana, kad govori o promenljivosti sveta,
kad govori o modi, suzama ili balovima, Sterija govori
samo o jednom – o onom čime se ljudski opstanak ra-
zlikuje od sveg drugog što moglo je nastati u prirodi.
Sve ljudske naravi samo su iskrivljena, izbledela slika
onih večnih počela nesklonih promenama, a podlož-
nih ljudskom zaboravu.
Posledice kratkoće pamćenja dobrog, posebno
su vidne u Sterijinoj poslednjoj, oproštajnoj pesmi, sa-
čuvanoj u beležnici njegovog brata Đorđa; tu on piše
o zaludnosti svakog, a posebno pesničkog posla, i, ako
imamo u vidu završne stihove

Sve je dakle ništa,

Senka i ništa,

moglo bi se pomisliti kako tom testamentarnom pes­

mom dominiraju osećanja kontrarna onima iz njego-
vih ranih šaljivih kalendara. Reklo bi se da upravo ta
pesma čini krunu onog uzvišenog pogleda na svet što
struji Davorjima (1854). Pitanje koje se tu postavlja:

Šta želiš više

Od iščezlog ništa?

- dovodi svakog čitaoca na ono mesto odakle pesnik

odajući poštovanje crvu „što sam iz ništa stvoren, sve u

19
ništa preobraća” i postavlja pitanje dostojno svake filo-
zofije nastale u duhu evropske metafizike: Šta je ništa?
Šta je taj neizvesni temelj iz kog izrasta drvo čije su
grane nauke, stablo fizika a koren metafizika? Iz čega
metafizika crpi sokove za ishranu vaskolikog nad njom
drveta, ako ne iz ništa, iz tog „novog humusa” koji su
pripremili mali crvići? Gde naći taj ratio, gde naći smi-
sao, smisao smisla, gde naći opravdanje ovakvom po-
stavljanju pitanja?
Tema poslednje pesme i tema Panegirika crvu
jedna je i ista tema. Oba teksta imaju jednaku težinu,
jednaku intonaciju i jednako rasvetljujuću auru. Pod ta-
kvim svetlom sve postaje jasnije: niti je rani tekst mno-
go humoran, niti je pozni tekst mnogo tragičan. Čvrsto
spregnuti oni drže celokupno Sterijino delo u večnoj
ravnoteži. Oba teksta izlažu bit njegove filozofije i mogu
se čitati kao jedan jedinstven tekst.
Ta pohvala crvu teško da je i malom broju Ste-
rijinih savremenika bila do kraja prozirna. Crv jeste
sićušno i nemoćno biće, nedostojno razgovora na koji
navode velike stvari. Ali sve velike stvari bivaju iznutra
nagrizane i imaju u sebi svog realnog ili imaginarnog
crva. U vlast crva dospevaju sva sahranjena tela i sva
ikad stvorena dela. Možda Sterija hoće da se nasmeje
strahopoštovanju koje osećamo pred tajnom života?
Na humorni način videti ono strašno i to strašno po-
kazati neznatnim, sićušnim – ne krije li se u tome sva
tajna pesničkog umeća?
Ako je humor poslednja odbrana pred smrću,
obraćanje crvu i nije besmisleno ako se zna da će do
susreta sa njim doći u času kad toga više ne budemo
svesni. U podzemnim lavirintima umirene panonske
zemlje, sa one strane Brega, Sterija je video da smrt

20
nije ni daleko a ni preblizu, već uvek tamo gde treba
da bude: beskrajno daleko a uvek u nama, budući da „u
prsima svak’ truleža usev nosi”.
Sve to nije Steriju vodilo u stanje poraženosti, u
odricanje sveg što zavređuje ljudsko angažovanje u fe-
nomenalnom svetu. Upravo zato, Sterija je kod svojih
sunarodnika najviše osuđivao ne glupost i cicijašluk,
ne pokondirenost i rodoljubnost, već ravnodušje što
progrezlo ih je do poslednje kosti. Možda je sebi u za-
datak stavio to da bude kritičar naravi, ne da bi ljude
narugao ili ih k saznanju pravednog priveo, već da bi
ih istavio iz svakodnevlja u kojem su oni tražili svoje
poslednje pribežište.

21
 Smrt čoveka njegov je pad u ništa. Ona je me-
tafora za ono što rečima ne da se izreći. Ona je sa one
strane metafizike, sa one strane svih antropoloških fe-
nomena, kao što su rad, borba, ljubav ili igra – sa one
strane života. Za smrt ne postoje reči; ona je sa one
strane svakog mogućeg iskustva; zato se u govoru o
njoj i pominje ništa, no ovo, samo je metafora, izraz
za nešto što se ni rečima ni slikom ne da ni opisati ni
izraziti, budući da svako ovosvetsko iskustvo ostaje
potpuno, do kraja, unutarsvetsko. Za dimenziju iz koje
sve nastaje, i u koju se sve vraća – postoji samo jedna
jedina reč: ništa. Spas od toga ništa Sterija, kao i sva-
ki veliki pesnik, nalazi u knjigama, u činu pisanja, u
nastojanju da se na tlu jezika izgradi svet pred kojim i
sama smrt mora zastati i ustuknuti jer ne može ga po-
ništiti prevođenjem u ništa. Ono što jednom beše, bilo
je, i niko ne može učiniti da ga nikad nije bilo. Sterija, s
mnogo razloga, zato i kaže:

U knjigama ime
Večno ostaje ti.

Opsednut prazninom, opsednut svešću da slava

samo tek blesak je, ali potom i večno gašenje, Sterija
otkriva novu vrstu nade: dok večno gasi se plamen, on
večno i traje, dok traje plamen, traje i spomen, dok tra-
je spomen traje i borba sa ništinom. Tako u prvi plan,
spram stoičke pomirenosti s prirodom, istupa radikal-
ni, aktivni optimizam: sve što jeste, dešava se unutar
sveta a zbivanje sveta ostaje nužni prostor u kojem pe-
snikovanje susreće i vaspostavlja stvari koje se samo u
pesmi ostvaruju. Samo u poeziji Steriji se otkriva večiti
život kao smisao i kao istina, i sve ono što središtu nje-

22
govom stremi, tek znak je svega proisteklog iz ništine.
A ono što u pesmi jeste glavna stvar, ne nalazi se kod
Sterije samo u njegovim stihovima: ono pesničko pe-
sme, ono lebdeće nad prazninom, prebiva u njegovoj
prozi kao i u dramama, u životu kao i u mislima, u mi-
šljenju kao i u biljkama.
U pesmi Spomen putovanja po doljnim pre-
delima Dunava nalazi se stih koji ostaje najviši izraz
njegovog mišljenja i poslednja reč njegovog duhovnog
stvaralaštva:

Sudba je čoveka ta: zemlja da zemlja bude.

U suton života, dok stvari obrise gube i polako

prelaze u ništa, dok zemlja postaje besformna i trošna,
suđeno svakom je, da licem u lice stane spram onog ko
lice je svih lica, pogled svih pogleda, svetlost svetlosti
svake. Tom svetlu što smrtniku najcrnja je tama, sa au-
rom nežne, bezglasne tišine, vasceli kosmos beskrajno
je mali, jedina tačka satkana od ništa, mesto bez mesta
a gde ničeg nema, osim vetra u krošnjama divljih ke-
stenova i senki što lutaju Jabučkim putem dok mrak
ovaj svagdašnji, spušta se sa Kule na jednu lepu varoš,
gde dobro se živi...

U Novom Sadu,
14. maja 2006.

23
POKUDA CRVU
Steriji (i sebi)

išeš knjige, zamišljaš svet u kojem se

umetnost pretvorena u stvari sa sobom sjedinjuje;
izučavaš davno, ili tek juče, štampane knjige;
rešenja se nižu na izbledelom prozorskom ramu.
Blistaju paganske, a i one druge vatre.
Ulicom prolaze ljudi. Razgovaraju.

Ne primećuješ malog crva; on

pritajeno gricka sve tvoje ostvarene,
a i one, još neostvarene namere.
Njegovo alavo vrcanje, jedva primetno,
dok poslednju dovršavaš pesmu,
sluti na zaludan posao.

Ne treba pisati pohvalu crvu.

Neka ti knjige propadnu, a s njima i kosti
sabijene u sanduk prolaznosti.
Neka ti pepelom prekriju grob i nad glavom
najveću deponiju sagrade.
Ne ponižavaj se pred crvom!

Plamen sveće, izvinut pa smiren,

siguran u svoju voštanu podlogu,
leluja nad tobom. Crv ne prilazi;
čeka da dno fitilja postane hladno,
da svetli se čuvar pretvori u tebe
i krene u ništa.

27
Male vijugave igre moguće su u mraku,
u smutnoj gluhoti noći. Bezoblična vrelina voska
meša se sa peskom i vodom,
doslikava mrlje na natrulom podu.

Prstenasti stvor doći će na kraju,

kad mastilo i hartija nadrastu duševnost
i pređu u tihost, zvezdanu prazninu.

Celulozne reči jedina su osnova sveta

i shvataš da zmija ne grize istinski rep,
već svoju sliku u tvojoj glavi.
Sunce i plamen voštanice, jednakog mirisa
i trajanja ulaze u nesročenu pesmu,
cere se poslednjem pozivu utrobe
u kojoj slamke dimljivu noć otapaju.

Prividno crnilo, s prepunim šakama tebe,

iskače na ugaženi sneg i plahu noć ispisuje
na stropu od sedefa i vinove loze.
Mirisom zemlje, koji prvo lekari osete,
ti oduvek mirišeš.
Gasi se sveća. Drugačiji zadah je
nad osneženim krovovima. Tek ponegde još
dimnjak podražava život. Krupne reči
sležu se na srce; ostaješ prikovan za krevet
i dok se nogama po praznom prostoru bacakaš
jetra ti se, poput slave, uvećava.

Prazne, velikomudre rečenice plivaju u dimu

nasilno prekinutih, nikada dovršenih poslova
od kojih toliko si očekivao. Na vetru
jesenje ravnodnevice okuplja se vreme,

28
neoblikovana noć, prazna poslušnost
protivnika koje nećeš nadživeti.

Šćućuren na sporednom koloseku pogrešno

započetih moždanih aktivnosti
iščekuješ da neko otkrije tvoju neiskorišćenu
nepokornost; kasno je da
svu tu prazninu opredmetiš van sebe...

(Odlomak)

1979.

29
O GRADNJI STIHOVA
Steriji (i sebi)

oslednji si u ovom velikom gradu

dok stvaraš reči za ljubav jasnosti,
dok prste zabadaš u ozvezdano nebo,
u granjem izlizanu košavu.
Jedino zima ti se na dnu džepova belasa.

I sve je jedno – bila noć ili dan -

ostaješ dovoljno mudar da Ališ-Veriš
u velikom luku opervaziš; gledam te u sebi:
tražiš najlepšu reč: njen zvuk,
njen potmuli jek hoćeš da oslušneš.
Vazduh na klevetnike miriše. Pogledaj orah
u dnu neograđenog dvorišta: on vreme
prosvrdlava vretenastim korenom.

Teško je postići sredinu, a isto tako

teško je dospeti u središte kruga.
Pa ipak: broj knjiga za nama i

30
broj knjiga pred nama uvek je isti,
uvek jednako udaljen od mesta
gde naše se kosti jednače sa tlom.

Nedostaje svetla i nema senki od Vršca do Tordoša;

ulice bez kraja ograđuju kuće sa čijih prozora
meštani nas zlurado na put otpremaju;
plovidba ne može biti lepa ako pre kraja
sve svoje u more ne baciš. Menja se godišnje doba,
a ti si gospodar dok se od svačeg čuvaš
dok uporno, istrajno prebiraš po knjigama
i telo pesmama svojim dograđuješ.

Pokatkad loviš greške, još češće one tebe.

Ukoso voćnjak sadiš da sunce dvostruko ga pohodi.
Na kući menjaš krov, a onda i sve pod njim;
završavaš jedan posao i time druga dva začinješ:
prvi je bio pesma, drugi je pesma a treći
biće

1983.

31
NADGROBIJE ZA
JOVANA STERIJU POPOVIĆA

puštaš se u pamćenje
dok grumen po grumen ilovače
tvom, sada već hladnom, pogledu
zauvek oduzima svetlost.

Vreme te u svoju nutrinu propušta

i bivaš sve trajniji, a isto tako
i sve konačniji u presvetoj noći
čije zvezde naše su izmorene duše
a nebo ono što nam nedostaje.

1987.
EPILOG PESNIŠTVU
(Steriji i sebi)

ovorili su ti lepo: vreme je

da sve se misli saberu u tačku
iz čijeg duha provejava tama;
zaboravljaš da misli
nijedan pesnik sna
dokučiti ne sme;
to dve su različite ravni.

Govoriš o igri, o miru, o moći;

vlast slatka je
ako te njena dotakne ruka; ali
uvek si sam, dok neko drugi
ima prepune džepove vremena
što si ga rođenjem izgubio.

Zar ne shvataš
kako smo naivni, kako pevaju i treći petlovi,
kako ribari hode po vodi, kako
oživljuju mrtvi; ne proričem a žalim,
ne sanjam a vidim:
grobari nam vršački lopatama mašu.

1990.

33
EPITAF
Steriji

rob koji te čeka nema nikakvu stvarnost

i tvoje misli rasute po knjigama
imaće čudnovatu sudbinu: lutaće same
daleko od sveg pojedinačnog, lutaće
napuštenim ostrvima, ulicama
opustošenih gradova koje su zasuli
pesak i istorija.

Tvoje reči trajaće poput onih

što pamćenje pretaču u život; tvoje ime
svake će večeri napuštati groblje
i kad se upale lampe u predgrađima
gostovaće tamo gde stanuje glad, gde
zidovi mirišu na buđ.

Za one koji se plaše bezimeno si ime,

za one druge oni sami; tvoja priroda
mesto je gde razum presreću
neumrla deca i sudbina.

1990.
SAVRŠENSTVO RAJA (PAKLA)
Steriji

stani, pogledaj taj beskrajno zavidni svet,

što ruga se svakom Tvom nenadnom uspehu
čak i tamo, u zemlji mrtvih pesnika.
Zar ne prepoznaješ te varoške glasove,
lažne proroke, nedodirljive političare,
nesvikle da račun ispostavljen plate;
zar ne čuješ žamor onih što prolaze
i noge onih što došli su već, da sve,
iz osnove promašeno, na đubrište nose?

Nastaje mir; vazdušast kristal vremena,

upija svaku i poslednju reč; lepa je i
ta zaglušna praznina kojom Tvoj hod
u rođenu tamu odlazi.
Opstanak samo je obmana,
pokušaj da se iz juče u sutra dospe -
i sve to što duša sanja a neće da vidi
nestvarna je slika razorenog sna.

1994.

35
MAJSTORSKO PISMO
Steriji

o danas nisam znao da

Sterija je na svom stolu imao to pero
toliko, do bola izoštreno, da pesnici posle njega
nisu mogli humorno od satire da razdvoje,
smeh od parodije, igru od igre slučaja,
masku od biti vršačke istine
oličenu u peru boginje Maat, što uravnotežuje
sve nepravilnosti kretanjem zvezda i red
astralni uspostavlja, potom, lakoćom pera.

Tek jutros došao je Slikar od Vršca, prvi među najboljima,

i rekao uz osmeh što samo vrščani razumeti mogu:
jedino Čarobnjaku, magu virtualnog sveta,
moguće je da svaka realnost stvarna i nestvarna bude.
Samo on odvojiti može boje od neba, senke od paprati,
samo on čini da ptice i tamo lete
gde sneg je i mrak, gde zloguke se mitare
i čekaju da im izraste perje, na usluzi da budu
Pesniku.

Jedino on može te tajne niti svetla i tame

tako da sveže da svetlost zauvek ostane u tami.
Jedino pod njegovom rukom tmina počinje da svetli,
danas postaje večito sada i ovde, večito jedno,
jednako svemu, sa ove i one strane vremena.

Sterija, sa perom u ruci, umro je ni prerano, ni prekasno -

tačno na vreme da svu dijalektiku podlosti ljudske razume;
sad spava i sanja sebe u mladosti, sa one strane
vremena i sitnih disipativnih moći; sanja i počinje da piše:
Kako je lepo biti ovde a ne tamo, ovde gde i zimi, u bašti cvetaju muškatle,
a ne tamo, na poleđini sna, gde i usred leta beli krinovi strahuju od pakla...
Na Vršačkom bregu,
1. avgusta 1998. 36
NA GRANICI PRAZNINE I NIŠTA

ve više u posedu si tog velikog ništa,

Praznine što vremena i sva dela guta,
Tamo gde reč se rastače, gde pepeo
Biblioteke aleksandrijske i logika varvara
U spokoj neki hoće da nas vode,
U lažnu tišinu, a daleko od praznine svake;
To Tvoje ništa, Jovane Sterija Popoviću,
Prva je i najveća reč svake metafizike,
Početak stvaranja i tajna teologije.

Znanje o ništa, i svemu mu drugom,

Uvir je i izvor najsvetlije moći,
Oslonac još živim od onoga sveta,
Gde trči se trka na mestu bez mesta.
Jer ovde, isto je ko nekad:
Pobede se nižu, i po poraz neki,
Provodimo vreme varajući sebe,
A nikoga nema ko bi da nam kaže
Da on na kraju sve uzima svakom,
Sve ništi, sve baca u dubine sebe,
I pohlepno slaže van granica neba.

1999.

37
SPISATELJE SRPSKE UBIJAJU, ZAR NE?
Ostarelom Steriji

ad ne svidiš se ljudima na vlasti,

A spisatelj si srpski, savest i svest si vremena
Okrenutog bez razloga protiv nas,
Oni ti obično predlože da promeniš klimu,
Otputuješ u rodni grad, daleko od bilo čega
I prestaneš da smetaš.

A kad ne svidiš se ljudima od moći,

A ponavljam, savest i svest si vremena
U kom ne možeš da prepoznaš sebe,
Oni ti obično predlože položaj dobar, načelničku platu,
Ništa da ne radiš, samo da ne smetaš.

Ali kad ti uporno nastaviš da radiš,

I postaneš vlastima koščica u grlu,
Kad ne svidiš se novim ljudima od novca,
Razume se, velikog, tek opranog novca,
Trgovinom solju, stokom, ratovanjem,
Prodajom naroda u ime demokratije,
A spisatelj si, ponavljam, još jednom,
Sa mnogo savesti i svesti o vremenu
Koje iz temelja mora da se menja,
Oni ti predlože mnogo para, kao Spinozi,
Samo da ćutiš i maneš se knjiga i učenja,
Da neguješ čuvarkuće na prozoru i šetaš
Po susnežici od nesna iznemoglog psa
Što s vremenom sve više tebi je nalik,
(i priča je poznata, rekao bi Hegel).

38
Međutim, kad neminovno i to se desi,
Da ne svidiš se svima, da im dozlogrdiš,
Pokvariš san, popodnevni odmor i varenje,
Jer, ponavljam, po poslednji put,
Voliš i štuješ ono što oni su davno maknuli u stranu,
a savest i svest govore da ne može se dalje,
Svi oni okupe se jedne prohladne večeri
i brzo o bitnoj se stvari usaglase:
Može se lepo i bez tebe dalje,
(bangavi Vuk srediće i to).
Imena nećeš imati. Bićeš obični fiškal,
gradski, svojima nepoznati...

39
POMRAČENJE
(Tumačenje jedne Sterijine zamisli)

inko Lozić voleo je da besanu noć

provodi uz treptanje blagih,
mahom pogašenih zvezda.

Počinjao je od ma koje: nije bio (a možda i jeste)

pravi marksista-istraživač-mraka.
Zvezda bi, u durbin ulovljena, postajala dan,
a druženje njeno s dnevima drugim
nedelja, mesec, il neko poslednje doba.

Kad bi nazreo jesen, pažljivo bi je, zalivenu vinom,

na stranu ostavljao, čekao da dođe mrak,
taj pravi mrak, stihovima nagovešten,
trenutak kad sve zvezde jedna za drugom stanu u red i odu u
ništa.

40
 2
FILOZOFIJA VINKA LOZIĆA

Postoji u životu tako mnogo stvari koje

je teško reći, a nemogućno lepo reći ili
prikazati. Pa ipak postoji pesnička nužnost
da se i te stvari izraze, prikazu i
učine ubedljivim, jer one pripadaju celini
Života, a njihov bi nedostatak značio
životnu neistinu.
Nicolai Hartmann

isati o Jovanu Steriji Popoviću znači: nepresta-

no dovoditi u vezu humorno i tragično, i uvek
iznova promišljati ove kategorije čija sadržina
odsjajava iz svake njegove rečenice.
U prvim godinama njegovog stvaralaštva nalaze
se Kalendari Vinka Lozića (i Panegirik crvu), a u posled-
njim danima života – pesma o ništa. Da li je to preokre-
tanje humornog u tragično odraz izmene njegovog vi-
đenja sveta ili imamo dve paralelne dimenzije opstanka
tako smeštene, da nedeljive, provejavaju stvaralaštvom
ovog tužnog, i nadasve zamišljenog vršačkog pesnika.
2 Uzelac, M.: Filozofija Vinka Lozića, u časopisu: Stav, br. 22, Kikinda 1981, str.
84–88.

41
 Smeh kojim se možemo uzdići nad bezvredno
i ništavno naći ćemo u Kalendarima1) štampanim u
Budimu slovima Kraljevskog Univerziteta Peštanskog.
Prerušen u zvedoznanca i astrologa Vinka Lozića, Ste-
rija piše o miru i ratu, o bolesti, plodnosti zemlje, o
lovu, muzici, ženidbi i četiri elementa, o smehu, o ima-
nju i neimanju novca. Ovde ćemo naći savete mlađim
devojkama, tužno-veseli Panegirik crvu, reči o filozofiji
Vinka Lozića.
Ko je zapravo Vinko Lozić? Jasno je da Sterijin
junak kroz kojeg on sam progovara u svom imenu i pre-
zimenu nosi vino i lozu. A on je sve samo ne alkoholi-
čar. Vino pije koliko i antički Bahus rođen iz braka bo-
gatstva i siromaštva. Vinko Lozić je prorok, ali prorok
kog neće svako razumeti. On stoga mora da se pretvara,
mora da bude iznad drugih i iznad svake situacije.
Vinko Lozić zna da istina ne prebiva samo u
visokim prostorima apstrakcije nego u neposrednim
stvarima. To neposredno do te mere je obično da se
i ne prepoznaje kada je prisutno. I u doba Sterije ja-
vila se već svest o tome da lepo više nije tema dana,
da istina ne progovara kroz lepotu, i Vinko Lozić više
nije lep, kao što nije lep ni Sokrat; zato njihova sta-
račka ružnoća sadrži u sebi toliko istine da se prestaje
govoriti o ružnoći i lepoti, već samo o onom što jeste
i onom što nije. Samo tako može se razumeti zašto se
Sterija opredeljuje za prostodušnog debeljka čije crte-
že srećemo na njegovim šaljivim Kalendarima.
Vinka Lozića ne prate bahantkinje po Vršačkom
bregu obraslom vinovom lozom u Sterijino doba. Da-
nas tek poneki čokot pod lipama ukazuje da svuda behu
vinogradi. Vinka Lozića prati slava proroka i potvrda je
u darovima koje prima. Iz darova proističe njegov auto-

42
ritet i značenje njegove reči. Samo zahvaljujući veličini
Sterijinog talenta mogao je Vinko Lozić da dospe do tih
aristokratskih, metafizičkih prostranstava.
Prorokovanje u svim vremenima beše i unosno i
opasno. Zbog prorokovanja (a ne filozofa) beše zabra-
njeno bavljenje filozofijom u Atini na samom kraju an-
tičke epohe; danas proroci više nemaju raniji značaj
jer su drugi preuzeli njihovu ulogu. I to je razlog tome
što sad prorokovanje Vinka Lozića može biti na dvojak
način shvaćeno: u osnovnom i prenosnom smislu. Ovaj
drugi diskretno će istači i sam Sterija izrazom ne astro-
log a astrogolja. Treba obratiti pažnju na ovaj drugi deo
reči. Možda je ipak to i neki ubogi golja koji proriče lju-
dima neizvesnu budućnost. Dvorska luda u gradu koji
nema ni kralja ni dvora. Možda on sam već zna da bu-
dućnosti nema i da se ona ne da proricati. Možda se Ste-
rija nalazi na tlu moderne nauke koja poriče shvatanje
kauzalnosti koje vlada od Njutna do Ajnštajna? Možda
se Sterija prikriveno podsmehuje svakom predviđanju
ili prorokovanju, jer iz budućnosti ništa više ne dolazi
ka nama, niti mi nečem budućem idemo u susret?
U svakom slučaju: Vinka Lozića moguće je razu-
meti na mnogo načina, ali se pritom ne sme zapostaviti
metafizički prostor u koji Sterija smešta svog junaka
spram kojeg zadržava pravo da ima krajnje ambiva-
lentni stav. Jedno je izvesno: Vinko Lozić može imati
mnogo likova, može se javiti u mnogo metamorfoza,
ali ni u kom slučaju u onoj kakvim ga predstavljaju kao
pripitog varoškog lukavca na vinskim vašarima. Vinko
Lozić daleko prevazilazi moć shvatanja glumaca koji ga
igraju kao što Sterija beskrajno prevazilazi neiskorenji-
vi malograđanski mentalitet svojih sugrađana. Stoga,
ostajući svestan toga da ga sugrađani neće razumeti,

43
Sterija je morao da progovori kroz Vinka Lozića. Ako
se potom Vinko Lozić odvojio od svoga tvorca i nasta-
vio da vodi svoj samostalni život nagnut nad beskrajnu
kartu zvezda, to je samo još jedna potvrda velikog Ste-
rijinog talenta, njegove sposobnosti da ono duhovno,
ali u velikoj meri i iracionalno, ovaploti na svima pri-
stupačan način.
Književni istraživači bili bi spremni do u beskraj
da se oko autorstva pojedinih tekstova spore, da svoju
rabotu proglašavaju za nauku: Ljuta nevolja2) možda nije
Sterijin tekst, a možda i jeste. Trebalo bi dokazivati ne
da jeste, već da nije. Pa, ako i nije, ostaje: Sterijin izbor.
Gde je izvor tom smehu Vinka Lozića koji nam
se, zaklonjen imenom u kojem su i vino i njegovo sveto
poreklo u lozi, s proročkim štapom i durbinom u ruci
obraća? Koja je vrednost darova (dobijenih za prori-
canje – kojima je zamišljeni zvezdoznanac okićen na
crtežu iz Kalendara3)) ako je samo smeh sredstvo ko-
jim se možemo uzdići nad svet svakodnevlja, nad sve
bezvredno, lišeno ikakvog smisla? Konačno, šta je za
Jovana Steriju Popovića vredno, šta bez-vredno?
Ostavimo li na stranu poznate podatke iz Steri-
jine biografije4) i usredsredimo li se na tekstove autora
Davorija, osetićemo u njegovim stihovima dah vre-
mena, trenutak u kojem se bit pesničkog, ona njegova
istinska nutrina useljava u reči. Ako u Kalendaru za
1835, pod naslovom Ovogodišnji znaci, čitamo:

44
 1. Kad se trgovački kalfa na karuca vozi, to je
znak da će mu gospodar skoro peške ići.

2. Kad tvrdica kome što pokloni, to je znak da

će ga skoro trebovati.

3. Kad mladić kakav mater ljubi, to je znak da

on kćer ljubiti želi.

4. Kad devojka mlogo ljubavnika ima, to je iz-

vjestnij znak da neće nijednog muža dobiti.
(...)

7. Kad ko u tuđoj kući poslove raspravlja, to je

znak da će svoju skoro izgubiti.
(...)

reći ćemo: to poznate su misli važeće u svakom vreme-

nu, i pesnik vršački nije i njihov tvorac... (mada ih je
on u svoj Kalendar uvrstio). A ipak, nasmejemo se, jer
„komika živi upravo od iznenađenja, koja nam spre-
ma opori realni život – ona živi, ako tako hoćemo, od
neverovatnog, tj. od onog što izgleda neverovatno ide-
alistički naivnom čoveku, jer neverovatno je daleko od
toga da uvek bude neistinito.”5)
Ako u Sterijinim tekstovima naiđemo na de-
talj za koji bismo rekli da nije karakterističan za re-
alni život, taj nam, prividno paradoksalno, približa-
va realni život. Na, možda, bezobziran način ljudske
slabosti bivaju nam bliže. Ili, kad u tekstu Najjača
titula6) čitamo:
Od sviju titula, koje ljudi dostići pašte se, najjača
je po razsuždeniju Vinka Lozića: G. Kapitalist.

45
 Ko, još 1835, zbija šale na račun kapitalista, na
račun predstavnika u to vreme još uvek progresivne
klase a u njenom punom usponu? Mi se smejemo jer
komika ovde izrasta iz iznenađenja koje nam pravi sam
život. Možda o kapitalizmu znamo više od Sterije, ali
pitanje je da li znamo više od njega o biti kapitalizma.
Tekst Šta je imanje novca? 7) to najbolje potvrđuje:

Šta je imanje novca? Novac jest neka osobita

grudva koju Gospođa Fortuna gdikoma o vrat veša, da
se ne bi u neizmjerivom ovog sveta moru izgubili. No-
vac je cifra koja samo s pridanim nulama cenu dobija.
– Novci su srebrne štikle na čizmama mali ljudi, da se
veliki izdaju. – Novac je zlatna suza, koju sreća na per-
si jednog ili drugog proliva, koji nema srca u prsima.

No, Sterija po mišljenju mnogih važi i za velikog

tragičkog pesnika. Često se navodi njegova poslednja,
nenaslovljena, testamentarna pesma (Ništa iz ništa):

Ništa iz ništa,
Zgruvano u ništa,
Daje sve ništa.
(...)
Plamen kratko traje,
Večno gasi se.
(...)
Sve je dakle ništa,
Senka i ništa.

Ova od sveta oproštajna pesma, i njen komentar

(sačuvan u belešci pesnikovog brata Đorđa) o zaludno-
sti književnog posla8), u kontekstu uzvišenih osećaja što

46
struje Davorjem (knjigom objavljenom dve godine pre
pesnikove smrti), mogli bi nam se učiniti kontrarnim
ili čak disparatnim u odnosu na komedije i Kalendare,
i sugerisati nam da Sterijino pesničko delo klasifiku-
jemo, da ga delimo u „faze”9), što bi bilo nedopustivo.
Stvaralaštvo velikog Vrščanina jeste nedeljiva celina,
što biva jasno kada uporedimo Panegirik crvu (1835) i
već pomenutu, poslednju pesmu.
Mogu li se dobro razumeti stihovi:

Šta želiš više

Od iščezlog ništa?

van konteksta Panegirika gde pesnik govori o crvu što

„sam iz ništa stvoren, sve u ništa preobraća”? Tema oba
teksta jeste smisao života i oni su jednaki po „težini”,
jednaki po moći uvida u suštinu stvari; niti je rani tekst
mnogo humoran, niti je poslednji (u svojoj biti) mnogo
tragičan. Zajedno, kao i svo pesnikovo delo nalaze se
u ravnoteži: vizija su života koju izriče Vinko Lozić u
svojoj „filosofiju”.
Smeh nastaje, kaže Imanuel Kant, kada se nešto
očekivano preobrati u ništa. Ponadali bismo se da tako
nešto i ovde se dogodi, da se stropoštavanju svih vred-
nosti našeg života i mi nasmejemo. Pesnik prikazuje
život, humorno posmatra ono važno u njemu, i mi bis-
mo se mogli zabavljati da je obraćanje crvu do kraja
besmisleno.

47
 Ako obraćanje jednom takvom stvoru kao što je
crv, jeste u prvom trenutku smešno, tako nešto ne bi se
moglo reći i za pesnikovo opredelenje. U ništa padamo
pre mi, no naše namere. Zato će pesnik i reći:

U knjigama ime
Večno ostaje ti.

Od prvih do poslednjih tekstova imamo jednog pes-

nika: Steriju. Kada je šta objavljivao, i koliko je „ćutanja”
bilo između publikovanja pojedinih pesama, to za nas ne
može biti bitno pitanje. Pred nama je delo, i mi o njemu
govorimo. A ono do nas dolazi kao jedinstvena duhov-
na celina. Ono što je suštinsko, pesničko sâmo, sâma stvar
dela, provejava iz svega što jedan pesnik piše. Pesničko
mišljenje isto je što i pesničko življenje. Poezija je život
življen na pravi način.

Sudba je čoveku ta: zemlja da zemlja bude.

Ovaj stih iz Spomena putovanja po doljnim predeli-

ma Dunava moto je svih Sterijinih pesama i naći ćemo ga
svuda, uvek na drugi način iskazan, uvek na drugi način for-
mulisan i saopšten. Postoji mera, postoji granica koja se ne
može prekoračiti; postoji tok iz kojeg se ne može iskoračiti,
reka što, po rečima pesnika, sve po meri vremena spere.10)
Koliko je tragičnost poslednjih stihova jednaka oz-
biljnosti (prividnoj šaljivosti) Panegirika, toliko se Natpisi
iz 1885. dodiruju s mudrom šalom Kalendara i Romana
bez romana. Jer, ako se čuvamo zamke, a u koju se lako
može pasti, ako kod Sterije tražimo poeziju samo tamo
gde su rimovani stihovi, osetićemo kako se poezija preliva
celim njegovim delom, pa bile to pesme, proza, komedije.

48
 Ono što nad svim tim ostaje jeste filosofija Vinka
Lozića , zbir čovekovih uspeha i poraza, jedinstvo opti-
11)

mizma i pesimizma, neodeljivost života od smrti; a ta fi-

lozofija glasi:
Život čovečeskij ne može se s ničim tako sravnati,
kao s igranjem karti. Jedan ima pri celoj igri maler, tako je
i gdikoi celog svog života nesrećan.
Drugi na protiv srećan. Neki s početka gubi, no pos-
le se regresira; neki isprva dobija, no na posledak obere
bostan.Ovako se i u životu priključava. No igra kao i život
mora se jedanput svršiti.

U Vršcu, 3. novembra 1981.

49
Napomene
1) Novi zabavni kalendar Vinka Lozića (1830); Vinka Lo-
zića drugi zabavni kalendar (1832); Veseljak za godinu
1835. ili Vinka Lozića treći zabavni kalendar (1835).
2) Novi zabavni kalendar Vinka Lozića (1830), Str. 28-30.
3) Ibid.
4) Jovan Sterija Popović rođen je 1 (13) januara 1806. u
Vršcu, iste godine kada je Hegel u Jeni dovršio Feno-
menologiju duha. Deda po majci bio mu je poznati sli-
kar Nikola Nešković koji je, na poziv pesnika i knjigo-
ljupca, vladike Jovana Georgijevića, oko 1750. došao u
Vršac i tu ostavio više slikarskih dela i napisao jednu
pesmu o događajima u Sterijinom rodnom gradu.
Autor Tvrdice gramatikalnu školu pohađa u Vršcu, IV
razred gimnazije u Sremskim Karlovcima (1823), reto-
riku sluša u Temišvaru (1824–5), poetiku, iste godine
kada je osnovana i Matica srpska, u Pešti, gde od jeseni
1826. do 1828. studira filozofiju, da bi nastavio izuča-
vanje prava u Kežmarku (1828–29), i sledeće godine,
okončavši studije početkom avgusta, vratio se u mesto
rođenja gde neko vreme predaje latinski jezik (advo-
katski ispit polaže 1835. u Požunu).
Do odlaska u Kragujevac za redovnog profesora Lice-
ja (odakle će sledeće, 1842. preći u Beograd) piše dela:
Laža i paralaža (1830), Roman bez romana I (1831), Po-
kondirena tikva (1832), Tvrdica (1837), Zla žena (1838) i
tri šaljiva Kalendara Vinka Lozića (1830, 1832, 1835).
Jedan je od osnivača Društva srbske slovesnosti (1842)
i načelnik Popečiteljstva prosveštenija Srbije u svojoj
36. godini, i narednih godina bavi se zaštitom istorij-
skih spomenika, prikupljanjem starog novca, revizi-
jom skovanih reči, otvaranjem litografske radionice pri

50
 Knjaževskoj tipografiji, borbom protiv stranih reči u
administrativnoj prepisci, stvaranjem rečnika sino-
nima, pisanjem udžbenika, osnivanjem Narodnog
muzeja. Budila bi ga zvona vršačke Saborne crkve
koja se nalazila u porti do njegove kuće, gde je bila
i gramatikalna škola. Sa prozora gledao je pijačnu
vrevu, i han „Dva pištolja” nazvan tako što je u nje-
mu jednom, konačenje, s dva svoja pištolja, platio
Karađorđe.
11. marta 1848. predlaže Sovjetu da se u Srbiji do-
zvoli potpuna sloboda štampe, podnosi ostavku na
službu u Srbiji i vraća se u Vršac, odakle ponovo,
kao izbeglica, naredne godine, prelazi u Beograd.
U jesen 1849. ženi se Jelenom Manojlović, rođ. Di-
mić. Piše pesme i bavi se advokatskom praksom.
Odbija da bude profesor gimnazije u Novom Sadu
(1853), ali se (1854) nudi Vršačkom magistratu da
besplatno vrši fiškalske dužnosti; iste godine obja-
vio je izbor pesama Davorje.
Umro je 26. februara (9. marta) 1856. u rodnom gra-
du. Posmrtno slovo održao je pesnik i protođakon
Sava Pavišević.
5) Nicolai Hartmann: Estetika, „Kultura”, Beograd
1968; str. 524.
6)Veseljak za godinu 1835 . . . , str. 21.
7) Ibid., str. 23-24.
8) Uporediti moj tekst: Nadgrobje Jovana Sterije Po-
povića, „Književna kritika” Beograd 1976/6; str.
33-36.
9)To često hoće da se čini, s dosta nesmisla (odadžijska,
prigodničarska, satirična „faza”), i nerazumevanja, jer
se Sterijino pesništvo ne posmatra u celini njegovog
dela, već parcijalno i prizemno, udvarački i, dosta

51
 nonšalantno. Da tragični pesnik mora biti komičan,
to je već Platonu bilo jasno. Obrnut zahtev (da hu-
morist bude ozbiljan), isto je stari zahtev. A Sterija,
koliko je poznato, nije bolovao od šizofrenije.
10) Možda bi bilo interesantno ovde istaći ideju o kruž-
nosti vremena (povremeno, zemlja biva zemlja...)
11) Vinka Lozića drugi zabavni kalendar (1832), str. 29.

Nikola Nešković,
Sterijin deda i prvi srpski portretista

52
Sadržaj

Стерија – Jenseits von Metaphysik......................

Deset pesama posvećenih Steriji.........................
Filozofija Vinka Lozića.........................................

54
 Autori:
Milan Uzelac i Javor Rašajski

Tehnički urednik:
Ivan Kalnak