Jadi mladog Vertera

Roman nesputanje osećajnosti, što je bilo glavno za njegov uspeh u vreme kada je
objavljen jer je zahvaljujući „ Verteru“ Gete preko noći postao najslavniji pisac Nemačke.
Pre nego što što kažem nešto o nastanku, poreklu i uspehu „ Vertera“, verterizmu, hoću
da kažem nešto o našim predovima. To je jedno od retkih slučajeva gde imamo značajan broj
prevoda, počev od prevoda koji se danas ne preštampava, a i da se preštampava ne bi bio čitljiv i
upotrebljiv, to je prevod Jovana Rajića iz 1844. Dakle, prošlo je bilo već 70 godina od kada je „
Verter“ izašao u originalu, a i odmah posle toga usledili su prevodi na većini zapadnoevropskih
jezika.
Tih 70 godina zaostatka nije tako mnogo, imajući u vidu da se prvi hrvatski prevod
pojavio 1931. kada je obeležena stogodišnjica od Geteove smrti, a eto mi smo u ranom dobu naše
građanske kulture imali prevod.
Potom, jedan prevod koji je kasnije revidiran, 1905. prevod Branka Mušickog. No,
prevodi koji su danas u upotrebi- ima ih tri- prevod Isidore Sekulić koji glasi „ Stradanje mladog
Vertera“ ( 1925), Stanislav Vinaver ( 1949) „ Jadi mladog Vertera“ i 1982. Ivan V. Lalić „ Patnje
mladog Vertera“. Stradanje, jadi i patnje, svi ti naslovi, sve te imenice, alternativno se pojavljuju
u literaturi i u suštini ne prave neku značajnu semantičku razliku. Svi ti naslovi su legitimni i ne
treba tu insistirati na nekoj terminološkoj preciznosti.
Što se tiče kvaliteta prevoda- Sekulić i Lalić, Lalićev prevod se savremeniji i tačniji.
Isidora ima ponekih termina, reči koje nisu nama bliske, ali imaju izvesne književne vrednosti,
taj starogradski jezik odgovara građi, tom ambijentu i atmosferi romana.
Postoje još 2 prevoda- 2010. Jelene Blagojević, Aleksandar Jovanović prevod sa
engleskog, „ Stradanje mladog Vertera“.
Roman je napisan 1774. U proleće i to za neke 4 nedelje, kaže sam Gete. Pisan je na
osnovu ličnog Geteovog iskustva i taj autobiografski momenat je nesporan. To su uglavnom
njegova iskustva iz prethodne dve godine kada je boravio u Vestfalu, a onda u Frankfurtu gde je i
sam proživeo traumatično ljubavno iskustvo. Ali, Gete nije bio čovek koji bi se ubio ili koga bi
takva ljubav mogla uništiti i on sam kaže u svojim sećanjima da je napisavši „ Vertera“
oslobodio se verterizma, prosto se oslobodio te patnje i eventualne pomisli na samoubistvo.
Samoubistvo je razlog zašto je ova knjiga zabranjivana. U Lajpcigu 1775. zabranjeno je njeno
distribuiranje jer je navodila ljude na samoubistvo.
Pitanje samoubistva nije bilo vezano samo za Vertera. To je jedan trenutak u razvoju
zapadnog individualizma kada čovek preuzima svoj život u svoje ruke i na svaki način pati i to je
jedno od važnih životnih pitanja u istoriji književnosti. Videćemo ovde da se samoubistvo
pominje i ranije kada Verter o tome razgovara sa Albertom i interesantno je da on tu iznosti
argument protiv samoubistva.
Paketa, sluškinja, koja je proživela najgore nedaće i kaže sto puta bi se ubila, napustila
ovaj život, ali nije joj se dalo, voli da živi ( Hamletova dilema koja je razrešena religijskom
metafizikom: „ Eh, da nije večni dao zakon svoj“). E, sad, ta Paketa koja ne spominje versko
zaleđe ne može da napusti taj život koji voli. Kod Alberta reč je o jednom pogledu na svet koji
zagovara snagu čovekovog karaktera, čovek mora da izdrži, slabići se ubijaju, treba snage da se
živi i to je ono što čoveka čini čovekom.
Ako se nije ubio neki stvarni Verter, ubio se drugi stvarni čovek koga je Gete upoznao u
Vestfalu gde je boravio izvesni Vilhelm Jeruzalem koji je bio činovnik i koji je zbog nesrećne
ljubavi izvršio samoubistvo i on je jedan od prototipova za Vertera, iako je autobiografski impuls

1
bio nesumnjiv. Verter je nastao kao što su nastali i Lota i Albert, dvoje glavnih likova pored
Vertera, imali su više prototipova. Pa, recimo, Lota je jednim delom napisana po uzoru na
Šarlotu Buf i Johana Kestera, njih dvoje zapravo ( misli na Alberta i Lotu), to su njegovi
poznanici iz Vestfala; Johan je njen potonji muž kao u romanu Albert Loti.
Isto tako, posle odlaska iz Vestfala i dolaska u Frankfurt, on se zainteresuje za
Maksimilijanu Laroš, ćerku spisateljke Sofije Laroš. I, sa njom je, takođe, imao neku vrstu
sentimentalnog odnosa, ne ljubavnog, više platonskog, ali će se ona udati za nekog trgovca,
starijeg čoveka, koji ima 11- oro dece i ta slika kada Verter prvi put ugleda Lotu okruženu
braćom i sestrama, ona je najstarija od devetoro dece koja su ostala posle majčine smrti i Verter
prvi put vidi kako ona sele hleb i daje im kriške za užinu, to je scena koja je verovatno po uzoru
na scenu iz doma Brentanovih gde je Maksimilijana brinula o deci.
Alebertov lik, takođe, ima izvesnih podudarnosti sa gospodinom Herderom. Taj Herder je
muž žene zbog koje se Jeruzalem ubio. To su, dakle, prototipovi, stvarnosna podloga, na osnovu
koje je izgrađena čitava ova priča o Verteru, njegovoj sudbini i tragičnom kraju.
Prijem ovog romana bio je zaista fantastičan. Prve dve godine štampano je 7 izdanja. Do
1787. izaći će još 20 izdanja.
1787. je godina konačne redakcije, tu će Gete uneti određene izmene i tu ćemo dobiti
verziju koju čitamo i danas.
1776. roman je preveden na francuski, holandski, 1779. Engleski, 1781, na italijanski,
1788. na ruski, do kraja veka na sve evropske jezike.
Ubrzo se javljaju romani po uzoru na Vertera, zapravo, čiste imitacije.
Italijan- Ugo fusko- „ Ljubavna pisma Jakopa Ortisa“ koja su prvi put izdata 1788, a
1802. Konačno redaktovana. 1791. Francuski pisac Peren piše „ Verterije“, ostaviće snažan pečat
na romantičarske romane s početka 19. veka u Francuskoj. „ Rene“ Štobrijanov, „ Adolf“
Benžamena Konstana 1816, vrlo lep, kratak i efektan roman. 1818. „ Oberman“ Senakura, sve do
naše verzije Vertera Laze Lazarevića, 1881.
U međuvremenu pojavljuju se napadi na Vertera uz nekih verskih krugova. Katolička
crkva nije imala jak uticaj jer nije bila organizovana, ali bilo je moralističkih priredbi, kao što je
bilo i parodija i to još od samog početka od 1775. Javljaju se tekstovi koji parodiraju Vertera,
ismevaju ga, pokušavaju da čitavu ovu priču izokrenu u šalu. Pojavljuju se i apokrifni nastavci.
Pojaviće se dramske redukcije i Gete je hteo na početku da napiše dramu, ali građa je bila takva
da nije mogla dramski da se uobliči i zato se odlučio za roman i to roman u pismima koji je na
najbolji način mogao da dočara unutrašnje iskustvo do koga mu je najviše i stalo.
Tomas Man, 1939, „ Lota u Vajmaru“; sebe je smatrao nastavljačem Geteovog dela u
nemačkoj književnosti. Pretendovao na približno mesto koje je zauzimao Gete. U osamdesetim
godinama napisao je „ Doktora Faustusa“ koji je reaktuelizacija mita o Faustu. Živeo je otprilike
koliko i Gete ( sada priča o sličnosti između Mana i Getea).
„ Lota u Vajmaru“ gde je prikazao jedan susret između Lote i Getea mnogo kasnije. Gete
je već dostojanstvena figura u zrelim, poznim godinama. Dolazi Lota u Vajmar, sreću se, ona ga
ostavlja, taj susret je hladan, nema između njih strasti i ranijih osećanja; sve ovo uklapa se u
nešto što se zvalo verterizam ( kao bajronizam).
Roman je bio popularan toliko da je uticao na modu onog vremena, pa su se muškarci
oblačili po uzoru na Vertera, devojke po uzoru na Lotu. Lotina haljina opisana prvom susretu-
dugačka, bela haljina sa kratkim rukavima i podignutim strukom, grudima i rukama,
svetlocrvenim trakama, to je nešto što je postalo hit ( modni).

2
 S druge strane Verter je obučen kao Jeruzalem u Vestfalu i to će postati moda. Reč je o
garderobi koja dolazi sa severa Nemačke iz Engleske i predstavlja reakciju na izveštačenu modu
rokokoa. Žuti prsluk, iste pantalone, tamnoplavi kaput sa dugačkim peševima, visoke čizme koje
su bile upasane u pantalone, čizme koje su bile podvrnute i imale su smeđe rubove. Stižu
porcelani iz Kine na kome su prikazane scene iz romana.
Fridrih Zengler, nemački autor i Geteov biograf, pisao je da „ Verter“ nije erotsko-
literarni nego svetsko-istorijski roman, događaj, rani nagoveštaj Francuske revolucije i cele
moderne.
Reč je o buntovnom duhu i Verter pored sentimentalnih, predromantičarskih elemenata
poseduje društveno-istorijsku osudu, nimalo benignu i satiričnu, klasne raslojenosti i prezira koji
je aristokratska klasa osećala prema nižim slojevima. To je poniženje koje će doživeti Verter i
koje će doprineti njegovom padu, to ga je otrovalo.
Društveno- kritički aspekt biće ublažen u finalnoj redakciji. Pojačan je ljubavni,
melodramski aspekt ovog romana.
Pismo Verterovo 15. marta 1772: „ Imao sam nepriliku i ona će me odavde odneti.
Škrgućem zubima od gneva. Dođavola! Neprilika je tu, a krivi ste jedino vi koji ste me
podsticali, terali i mučili da zauzmem mesto koje nije bilo za mene. Sad sam ja našao šta sam
tražio, sad ste i vi našli šta ste tražili. I da mi ne bi ti rekao ( Vilhelmu, adresatu) da moja
preterana ideja kvari sve- evo vam, dragi gospodine, priča, razgovetna i jasna, kako bi je neki
hroničar zabeležio.
Grof fon C. Voli me, odlikuje me, to je poznato, to sam ti već sto puta kazao. Juče sam
bio njegov gost, baš na dan kad se kod njega skuplja otmeno društvo, gospoda i dame; na koje
nikad nisam mislio, nije mi bilo ni na kraj pameti da mi, niži činovi, službenici tu ne pripadamo.
Lepo, ručam ja kod grofa, a posle ručka hodam po velikoj dvorani gore-dole i
razgovaram s njime, sa pukovnikom B, koji naiđe, i tako se približi čas društvu. Ne dosećam se,
bog mi je svedok, ama baš ničega! Tada premilostiva gospođa fon Z, sa svojim gospodarom-
suprugom i sa blagorodno ispiljenom guščico- ćerkom, a u dotične su kćeri grudi pljosnate, a
stegla ih he u mider blagopristojan, i eto ih sad, sve onako mimogred, razjapili svoje
visokoslavne, velevlasteoske oči i nozdrve; pa, kako je meni taj narod od srca mrzak i odvratan,
htedoh da se oprostim i samo sam čekao da se grof oslobodi od gnusnoga naklapanja, kad li uđe
moja gospođica fon B,
Uzavre kada je vidim, poostadoh, pa se postavim iza njene stolice, a tek sam posle
izvesnog vremena primetio da ona sa mnom razgovara sa manjom otvorenošću no obično, i kao
sa nekim snebivanjem. Zar če i ona biti kao sav taj puk, pomislim, pa me to pecnulo, i htedoh da
odem; ali ostanem ipak jer bih je rado opravdao; prosto očima da svojim ne poverujem; i sve sam
se nadao kakvoj dobroj reči s njene strane; i- sve što ti drago!
Međutim, društvo se proprikupi. Baron F. čija je čitava garderoba poticala iz doba kada je
Franc I krunisan; dvorski savetnik P.- samo što se ovde, in gualitate nazivao gospodin fon P.- sa
svojom gluvom ženom itd, a nikako da se ne zaboravi ni onaj slabačko opskrbljeni I. Koji
potkrpljuje rupe i pukotine svoje starofranačke nošnje sve nekim pomodnim zakrpama; elem, eto
ih sve, na čopore; a, ja razgovaram sa nekolicinom koji su mi bili poznati; samo su svi nešto
veoma lakonični. Dadoh se u misli- samo sam obraćao pažnju na moju B. Ni primetio nisam da
ženske na kraju dvorane sve nešto šuškaju jedna drugoj na uvo, pa se to pronelo i kroz muškarce;
pa, gospa fon Z. Kazuje nešto grofu ( sve mi je to gospođica B. Naknadno ispripovedala), dok,
najzad, eto ti grof pravo meni, pa me odvede prozoru.

3
 „ Vi znate“, veli mi on, „ kakve su čudne prilike naše i okolnosti; društvo je
nezadovoljno, koliko sam primetio, što je vas vidi ovde. Ne bih hteo ni za šta svetu“, „ Vaše
Prevashodstvo“, upadoh ja, „ molim vas po hiljadu za oproštenje- trebalo je ranije da se setim, i
znam da ćete mi oprostiti tu neupućenost, ja sam već maločas hteo da vam se preporučim, a
zadržao me zli neki genije“, dodadoh uz osmeh i poklonih se. Grof mi steže obe ruke sa
osećanjem koje je sve kazivalo. Izvučem se spretno iz blagorodnog društva, izađem, sednem u
kabriolet, i odvezem se u M, da tamo sa brega posmatram kako sunce zalazi, i da pri tome
pročitavam u svome Homeru ono prekrasno pevanje; kad vrsni svinjar Ulisa časti i gosti.
Uveče se vratim na večeru; u trpezariji gostioničkoj ostalo je malo gostiju; oni su se za
stolom kockali u jednom uglu, a stolnjak su posuvratili. U to uđe unutra čestita A, skide šešir, pa
će mi prići, pogledavši me- a, veli lagano: „ Imao si neprilike?“ „ Ja?“ kažem ja njemu. „ Grof te
oterao iz društva!“. „ Neka ih đavo nosi“, na to ću ja, „ baš mi je bilo drago i to sam izašao na
slobodu, na čist vazduh!“ „ Dobro je“, na to će on, „ što ti to ne uzimaš toliko k srcu! Samo me
silno jedi što je bruka već pukla na sve strane“. Tek tada poče stvar da me peče. Svi što su ovde
podolazili za sto, pa me sve nešto gledaju- pomislim ja- zato te, more, i gledaju!
Prosto, sva mi je krv uskipela!“
Posle toga on će sresti gospođicu B, koja će u razgovoru sa njim zaplakati jer će mu
priznati da je ona unapred znala šta će se dogoditi, to će njega naljutiti, itd.
Sve u svemu, dakle, to je taj momenat koji pokazuje dekadenciju tog društva i društvenu
nepravdu koja je postojala u Nemačkoj, a koja će se kod franscuskih čitalaca nadovezati na ono o
čemu je pisao Volter i drugi filozofi i što će pripremiti teren za revoluciju.
Pored ove društvene teme koja je u drugom planu, osnovna tema je strast, ljubav, njene
posledice odnosno samoubistvo.
I kaže Zengler: „ O čemu se zapravo radi? Radi se o tome da se mladom Verteru svet
predočava kao besmislen i to u različitim obličijima; da se se razne zamene bogova koje su sebi
stvorili prosvetiteljstvo i sentimentalizam razvili, tako da na kraju nije preostalo ništa drugo do
smrti, a ona je opet samo ništavilo. Radi se o jednom sumraku bogova, kao i tome da se tu
pojavljuju prvi oblici nihilizma.“
Dakle, i Verter je ovde neka vrsta vesnika nihilizma. Naročito u drugom delu romana u
kome će sve poći na gore, u kome će se matica sentimentalnog ljubavnika koja je reprodukovana
u I delu razraditi.
U žanrovskom smislu mogli bismo reći da je to društveni roman, ljubavni roman, ali pre
svega to je epistolarni roman; roman u pismima koji je u 18. veku itekako bio omiljen i
popolaran ( Ričardson i Ruso).
Forma koja je odgovarala toj osećajnosti koja je u sentimentalizmu iz grudi koja je bila
nekakav ventil posle vekova prigušivanja i obuzdavanja čovekovih osećanja.
Šta je Gete u toj formi izmenio?
Za razliku od standardnog epistolarnog romana ( Ričardson, Ruso) tu nemamo
sagovornike, imamo intimni dnevnik u 2. licu, odnosno u prvom, ali koji ima svog epistolarnog
čitaoca. To je bila opasnost, da tekst ne bude monoton, samo jedan glas koji govori, ali Gete je
već tada ovladao spisateljskom tehnikom i bio je već tada veliki talenat i uspeo je zahvaljujući
velikim varijacijama forme, sadržine i raspoloženja razbije tu monotoniju. A, zašto sam ovo
piše? Da bi naglasio subjektivnost, u njegovim pismima i osećajnosti. To je jedna od najvećih
vrednosti ovog romana, psihološki aspekt; psihološki roman je imao svoje pionire, ali nije ovako
psiha izašla u svim svojim aspektima i sa potpunom usredsređenošću na jednog junaka.

4
 Zahvaljujući epistolarnoj formi u kojoj je pisao mi možemo tačno da odredimo vreme
radnje, što je svojevrsno značajno.
Radnja se odvija nekih godinu i po dana, od početka maja 1771. do 22. decembra 1772.
Ono što je, takođe, zanimljivo, to je da roman ima dvodelnu strukturu: 1) duži deo ( 2/3), Verter
piše iz grada V. i taj deo se završava njegovim odlaskom koji je iznuđen jer se Loti vratio
verenik, stvara se ljubavni trougao u kojem on samo smeta i odlazi; 2) kombinovan iz pisama i
jednog dodatka u 3. Licu koji sastavlja izdavač i za razliku od pisama koja su subjektivna, taj
dodatak je pisan kao izveštaj sa namerom da pruži objektivnu sliku, da sve sagleda iz
objektivnog ugla; taj deo je bitan da bi priča bila zaokružena, ne bismo mogli saznati za
okolnosti samoubistva samo iz Verterovih pisama.
Ali, da bi postigao uverljivost dodatka, da bismo znali otkud taj izdavaš sve to zna, on je
njega ugradio u još nekoliko pisama, koja su navodno kasnije pridodata tom korpusu. S druge
strane tu se pozivao na svedoke, tako da je priča mozaično komponovana i zaokružena
svedočenjima iz druge ruke, ali, naravno, sve to zajedno daje fabularnu kompaktnost.
Što se likova tiče roman je sažet, sveden na samog Vertera, na dvoje- Lotu i Alberta- i još
jedan broj sporednih likova od kojih su neki dosta značajni jer predstavljaju okosnicu epizodnih
radnji koje obeležavaju fabulu i nisu uvedene slučajno i predstavljaju paralelizme glavnom toku
radnje.
Kakav je Verter? To je očigledno obrazovan i darovit mladić, kaže se posle njegovog
isterivanja sa prijema: „ Eto, kako visokoumni moraju da nadrljaju; dignu u nebo ono malo
glavice, pa uobraze da smeju da se zbog toga stave izvan svake društvene blagopristojnosti.“
On je bio pametan, obrazovan i to mu je u početku koristilo u društvu, ali mu nedostaje,
on za sebe ne pronalazi pravo polje rada, zanimanja gde bi se mogao afirmisati, nema unutrašnje
discipline; njegovo srce je plemenito i osećajno, lako plane u oduševljenje, a lako se prepušta
tugi i jadu.
Zoran Konstantinović kaže da je Geteove duhovne konstitucije, ali još osećajniji, mekši i
manje otporan; kada je reč o razumu i osećajnosti, osećajnost je ta koja u Verterovom slučaju
preteže, to je nasleđeno iz sentimentalističkog romana.
Čak i kada bi hteo da se suprotstavi osećajnosti i uspeva u tome. U svom sanjarenju,
maštanju, on gubi smisao za stvarnost, on se prepušta i lektiri, on čita Homera u prvom delu,
prevodi dok čita Homera, a u drugom delu to su Osijanove balade koje će biti pripisivane
škotskom pevaču Osijanu u to vreme autorstvo je smatrano autentičnim da bi se kasnije
ispostavilo da je to mistifikacija i da je sve to pisao jedan škotski učitelj Mekferson, ali ih je
poturao kao originalne pesme narodnog pevača Osijana,
Gete će, takođe, u samom završetku ugraditi poduži odlomak iz Osijanovih balada
trenutak konačnog razrešenja Lote i Vertera; Verter je već očajan, na putu ka svom kraju, u
poslednjem pokušaju čita Loti, traži da se nađu nasamo. Posle društvenog debakla on se vratio u
svoje mesto, on joj čita te balade i zaista tu je reč o nesrećnoj ljubavi, tako da on uspeva da je
okrene sa njene odlučnosti da ga drži podalje od sebe i ona se tu rasplače i tu dolazi do jedinog
fizičkog kontakta između njih dvoje, ako izuzmemo jednu scenu plesa iz prvog dela kada je
Albert odsutan. Verter izvodi Lotu na ples, dolazi po nju, vidi nju kako- pre nego što ode na ples-
daje užinu braći i sestrama; kasnije će mu ispričati tužnu priču kada je majka umirala kako je joj
ostavila u amanet braću i sestre jer je bila najstarija, onda odlaze na ples, to jeste telesni dodir, ali
je dozvoljen, tamo je jedna dama pripreti i kaže: „ Albert, Albert“. Odmah se vidi da Lota nije
ravnodušna prema Verteru, onda on saznaje za Alberta i ona mu kaže. Ništa između njih dvoje
se neće desiti i pre ovog čitanja Osijana dolazi još jedna scena koja kao da potiče iz jednog

5
drugog društveno-istorijskog konteksta, iz slikarstva rokokoa, a to je scena sa kanarincem gde
Lota koketira i na kraju krajeva to je od značajnijih transformacija koja se u II delu romana
događa, pa i Lota postaje drugačija.
Ona odbacuje ideju da napusti verenika, ali pretvara se u jednu koketu i gubi ono što je
Verteru kod nje bilo najdraže, a to je njena neposrednost, iskrenost i čednost ( haljina, bela, sa
crvenim trakama, to je nešto što je asociralo na njenu čednost), a ona sada postaje koketa:
„ Ušao sam danas kod nje u njenu sobu. Ustala je meni u susret, a ja joj poljubih ruku sa
hiljadu radosti. Jedna kanarinka slete sa ogledala na njeno rame. „ No, prijatelju“, reče ona i
domami pticu na ruku, „ namenila sam pticu mojim mališanima, kako je mila, pogledajte; kad joj
dam hleba, leprša krilima tako učtivo kljuca i ljubi, pogledajte.“ To je vrsta blagog, erotskog
sadržaja.
„ Namestila je usta, a životinjica se tako milo pripila uz slatke usne kao da je mogla
osećati blaženstvo koje joj je palo u deo.“
„ Neka i vas pojubi“, reče ona i pruži pticu. Kljunić je prešao put od njenih do mojih usta.
Kljucavi dodir je bio kao dah, slutnja slatkog uživanja. „
„ Poljubac kanarinkin“, rekoh, „ nije sasvim bez požude, ona traži hranu i nezadovoljena
vraća se praznom milovanju i jede mi iz usta“, reče Lota, prinese pticu nekoliko mrvica na
usnama sa kojih se smejala radost, nevino ulestvujući u igri.
Ja okrenuh lice, nije trebalo to činiti, nije trebalo dražiti u mojoj mašti freske nevinosti i
blaženstva, niti buditi moje srce iz sna koje ponekad ravnodušnog života uljudi. Ali, zašto nema
toliko poverenja u mene? Ona zna koliko je volim.“
Dakle, ovde Verter još ne optužuje nju za koketeriju, ali vidiš u stvari to jeste neka vrsta
erotskog draženja. Ona poljubi ptičicu, pa ta ptičica poljubi njega, to je neka vrsta posrednog
poljupca.
Kasnije, 24. novembra imamo jedno pismo gde on opisuje i kaže kako ona svira na
klaviru i peva, tiho, i kaže nikad ne videh da su joj usne tako primamljive kao da su se žedno
otvorile da u sebe usrču slatke tonove koji su izvirali iz instrumenta, pa da se onda na čista usta
vrati samo božanski odjek.
Ipak, na kraju, u tragičnom finalu, doći će do poljupca između njih dvoje, posle čitanja
Osijana kada se 30. novembra završi, kada se poslednji put susreću i ona mu kaže: „ To je
poslednji put Vertere, više te neću videti.“ U ambijentu gde se Verter najbolje oseća to je
tekovina sentimentalizma, a takođe, to je nešto što će i romantizam preuzeti, a to je priroda.
Njegov osećaj da je čovek prirodno biće i da se tu najbolje oseća. I on sam koji je u gradskoj
sredini sputan, koji gradski ambijent doživljava kao nešto tuđe i gde se ne snalazi u visokom
društvu, kao što se najbolje slaže sa prirodnim ljudima, odnosno sa decom, predočava se odnos
prisnosti, ljubavi sa decom, kao i sa običnim narodom, voli da se druži sa običnim svetom, njih
taj svet razume, kao što si oni deo nedoterane, nesputane prirode. Njegova religioznost je kao
Geteova religioznost, panteistička, neodređena, on tu i tamo pominje Boga, priroda je za Getea
kao i za Vertera- Bog.
Taj odnos prema običnim ljudima videće se u njegovom interesovanju za sudbinu jedne
porodice, to je u I delu romana, slučaj siromašne majke sa decom koju on upoznaje, saznaje da je
otac otputovao u Švajcarsku da izdejstvuje nasledstvo koje bi im omogućilo neki spokojniji
život, onda on svaki put kad ih sretne daje krajcaru toj deci, priča sa majkom, pokazuje
interesovanje i velikodušnost. Isto tako njega zainteresuje sudbina jednog sluge, seoskog momka
koji služi kod jedne udovice u koju se zaljubljuje i ta će ljubav imati tragični završetak. Verter

6
oseća tog slugu kao sabrata koji žudi i voli, a pred kojim stoje prepreke- društvene, udovica je
slobodna.
Lotu upoznajemo kao ljupku, vedru, jednostavnu, vernu devojku, devojački ideal, sasvim
je moguće da je glava transformacija u II delu, preterana idealizacija bi je narušila, bila bi
izveštačena i nerealna.
Albert koji je razuman, savestan, pažljiv čovek, on oličava prosvetiteljski razum,
nasuprot Verterovoj sentimentalnosti, osećajnosti, ali koja će vremenom steći negativne crte,
karakternu autoritarnost, nametljivi autoritet koji se isprečava ispred Vertera i Lote.
Kompozicija romana- dvodelna- ima ne samo dvopolnu strukturu, nego i unutrašnju,
antitetička struktura Vertera.
U II delu romana većina stvari menja se na gore. Priroda, prvi deo se odvija u proleće i
leto 1771, a II deo obuhvata godinu i nešto od oktobra 1771. do kraja 1772. Iako je vreme
pripovedanja duži, sama radnja je kraća.
Ti ima manje prostora da se opisuje priroda, a kada se ona opisuje ona je neprijateljska:
vremenske nepogode, jesen, zima. Vremen, dani uoči njegovog samoubistva su neprijatni, sve se
događa noću, mrak je, ako nije noć onda je tamno, vreme posle snega koji je pao, pa ojužnilo,
lapavica, mokar, isprljani sneg, nema idiličnog snega. Idila je smeštena u I delu gde Verter odlazi
u prirodu, čita Homera, uživa, gde se poetizuje priroda; društvo isto postaje neprijateljsko. Gde je
on u gradiću V. bio prihvaćen, uvažen, imao prijatelje iz naroda, u II delu videli smo da je došlo
poniženje, odbačenost, sažaljenje ili zloba sugrađana i to ga je otrovalo.
Između Vertera i Alberta nije bilo prkosa, rivaliteta, postojala je naklonost, u II delu ona
jenjava i ustupa mesto Albertovoj netrpeljivosti. Od posebnog značaja ua antitezu, kontrast, jesu
umetnute epizode i njihova razrešenja u II delu.
Sudbina te majke, dete se razbolelo, jedan od dečaka će umreti, o ocu nema vesti, u I delu
on se vratio sa neuspešnog posla, taj dečačić se razboleo i umro. Sa druge strane, nekako se
razrešava sudbina i sluge. Pred kraj Verter je saznao za to, pa se silno zalagao za slugu. Iako je
između njega i gospodarice bilo telesnih kontakata, ona ga je oterala i navela drugog slugu sa
kojim je primenjivala isti metod i ljubomoran prvi sluga ga je ubio.
Albertovo racionalno rasuđivanje koje ne uvažava razloge strasti, srca, afekta, iako on
pokazuje razumevanje za zaljubljenog čoveka koji ne promišlja razborito- jednostavno zločin je
zločin, a kazna je kazna. A, Verter pokušava da izbori oproštaj za slugu. Tome treba dodati i
sudbinu jednog pisara koji je radio kod Lotinog oca, zaljubio se u nju do te mere da je zbog te
ljubavi poludeo, Lota- fatalna žena, pisar predstavlja neku vrstu udvajanja; te priče imaju ulogu
da pojačaju prvi i drugi deo i njihovu kontrastivnost i da motivišu Verterovo samoubistvo.
S druge strane to su paralelizmi koji čine junakovu sudbinu univerzalnom, odnosno
manje jedinstvenom.
U okviru tog kontrasta pojavljuje se i literatura. Sa jedne strane smireni, uravnoteženi,
prirodni Homer i Osijan kod koga je neuravnoteženo, tragično i sumorno.
To nije jedina literatura i intertekstualne veze koje ovaj roman ima.
Lota čita „ Vikfildskog sveštenika“, sentimentalni roman Olivera Goldsmita; čita
Klopštoka, sentimentalni pesnik. Verter se ubija za radim stolom gde stoji Lesingova drama „
Emilija Galoti“, drama sa sentimentalnim i tragičnim sadržajem.
Motiv pištolja: Albetovi pištolji ( pominju se u I delu) i gde Verter govori o tome, Albert
mu priča o jednoj nezgodi koju je imao i ne voli pištolje, dok mu Verter kaže da voli da ima uz
sebe pištolje jer ko zna šta se na putu može desiti.

7
 Time on, zapravo, motiviše ono što će se dogoditi na kraju, to je potrebno na kraju jer će
se on ubiti iz Albetovog pištolja.
On traži po sluzi da mu pošalje taj pištolj i to objašnjava time što se sprema na put. Albert
i Lota mu šalju pištolj i on zamišlja kako Lota skida sa zida taj pištolj, kako ga čisti i time mu je
smrt još draža jer kao da je prima iz njene ruke. Visoko patetizovano, ali razumljivo zbog
konteksta u kome se javlja.
Pištolji koji su u prvom delu ukras Albertu, a zaštita Verteru, u drugom delu postaje
delotvorni predmet koji će učiniti kraj Verterovom životu.
Književnoistorijski kontekst. Ivo Hergešić: „ Gete i Verter su dva izraza književno-
duhovne mode poznat kao „ sturm und drang“, za razliku od salonskog prosvetiteljstva ovaj
pokret predstavlja revolucionarne tendencije, nastavlja te tendencije prosvetiteljstva, približava
se plebejcu Rusoa, najavljuje kako-tako građansku revoluciju 1789.
Sirova snaga i rasplinuta sentimentalnost, genijalnost kao životni stil, to su osnovne
odlike razdoblja koje bismo mogli nazvati Geteovim vremenom, sturm und drang, našao je u
mladom Geteu svog predvodnika, a publika pisca koji govori u njeno ime, premda se ne može
reći da su ga ispravno shvatili.
Ljudima tog vremena važna je osećajnost, osećajni odnos prema svetu. Čitaoci u Verteru
vide idealnog mladića u kome nalaze ili bi hteli da nađu i sebe.“
Međutim, ako je pisac i sam priznao da nije delio verterovski ideal. Psihološka dimenzija
romana je bila izvedena na najbolji način, tako da to predstavlja najveću vrednost.
Scena koja nadrasta matricu sturm und drang jeste ova scena rokokoa, to je korak unazad,
a korak unapred jeste scena sa slugom koji postaje ubica. Zato što mnogi tu scenu karakterišu
kao scenu koja bi mogla stajati u romantičarskom romanu, npr. Žilijen Sorel, crveno i crno. Sorel
tamo ima dva prototipa od kojih je jedan sluga koji je zaklao svoju gospodaricu zato što ga je
odbacila.
Drugi prototip- buntovnik protiv društva. Greh protiv društva je uvek veći.

Uvod u čitanje „ Fausta“

Miloš Trivunac, dva teksta o Geteu, tekst o Faustu, tu imamo lepu, školsku analizu od
koje nam treba prvi deo Fausta, kraći i jednostavniji za tumačenje.
Kontekst, predistorija koja se osvetljava. Faust je jedan od junaka koji predstavljaju
moderne mitove. Mitovi modernog individualizma: Don Kihot, Don Žuan, Faust, Robinson
Kruso.
Reč je o stvarnom čoveku koji je postojao i živeo početkom 16. veka čija je sudbina
obrađena u jednoj popularnoj knjizi, tzv. knjiga za narod koja je doživela nekoliko interpretacija
najpre izvan Nemačke, da bi se bratila u Nemačku i Gete se sa tom pričom upoznao u pozorištu
gledajući lutkarsku predstavu o njemu. Na njemu je to ostavilo takav trag da je on ceo život radio
na tome.
Na prvom delu je radio skoro 40 godina, a II deo skoro četvrt veka. Završio ga je
neposredno pred smrt, januara 1832. To je Geteovo životno delo.