ВРЕМЕ

Безоблична, безимена тама. Небиће. И једна озарена, подрхтавајућа сфера у којој су

збијене координате, хемијски елементи и супстанце, физички закони будућег универзума.
Прапостанак. Почело. Примордијална лоптица скочица или кликер џомбер. У том
обремењеном вакууму може се осетити тренутак блажене, узвишене тишине ( опипљиве,
оваплоћене) пре експлозије у ујдурму, метежност и џумбус постојања и неисцрпних
сучељавања. У том моменту нешто је доведено, концентрисано до пунокрвног зенита,
нешто је нагомилано до тачке ракетног погона.
Склупчан у фетусном положају. Ограђен и заштићен органским микрокосмосом
материце. Хиберниран у житком, ровитом матриксу. Тај мало сложенији вишећелијски
организам у мајчиној утроби је заклопљен експлозивним, кондензованим муком који у
себи крије убојиту, животородну моћ. Неке силе и неки закони у том тренутуку, пре него
што ће хуманоид, уљез да нахрупи у свет, доведене су до врхунца. Савршена немост се
разбуцава и из ње миле, гамижу елементарне честице живота, као када из распореног
трбуха леша покуља силесија инсеката.
Војник у рову. У тренутку пре него што ће испузати из згрченог става и потрчати
колико га ноге носе у крвожедни сусрет, дробљење и мрвљење органа под рафалним
пљуском непријатељске ватре- он нешто осећа. Осећа неку ускомешаност, као да се
целокупна животна енергија, целокупна егзистенција згрушала у једну лопту која је
ужлебљена, угнеждена негде у његовом организму. И осећа полако како бриди, потитрава
навирање њене силе као кад се кроз разгранату мрежу цевчица пусти хранљиви сок. Њено
концентирсано кување подгрејава крвне судове. И пре борбеног јуриша и поклича, он је
средиште, епицентар космоса- свет орбитира око осе његовог тела. Непојамна, мукла
напетост, прегнантна снага која чучи негде у њему, згуснута и праисконска, чини да стекне
утисак као да га сад чека израњање у постојање.
Незгодни, непријатни тренуци у јавним тоалетима. Када уђете запахне вас воњ
устајале, убајаћене мокраће која се микроскоспски, неуништиво таложи и јединствени
аромат запеклих писоара. Прилазите ка девичански, сакрално емајлираном писоару.
Откопчавате шлиц. Видик вам постају керамичке плочице- то је једини опсег реалности за
који знате. Осећате ту отеловљену, супстанцијализовану нелагоду. Контролисано,
суспрегнуто дисање једне мале писоарске комуне у тоалету. И пре него што вам потекне
први млаз, зачуди вас готово материјална, висцерална тишина и блаженство у којима се
сажима нешто прапочетно, нека претходница свега што се избацује и расемењеује у свет.
Па, макар то био и банални уринарни слап.
Отелотворени, збијени мук пре првог пољупца. Нешто је ту заоштрено, сазрело и
згуснуто до напрегнуте животности. Тренутак који је замрзнут као филмски кадар, као
вечна секвенца живота. Самосвесност тела чија је протежност бесконачна, а опет
ограничена. Као да су микроби некакве силе, некаквог дешавања развејани у ваздух, као да
се стварност раскриљује, као да демаскира своје пикселе, своје алгоритме. Неко
згрушавање и згрудвавање које је неразабирљиво и које ствара импресију опредмећене,
оживљене тишине, ванредне тишине која у себи носи творачку потенцију.
Астронаут у скафандеру који хрли црној рупи. И пре него што измењени закони
физичке реалности почну да се поигравају са његовим телом као мачка мишем, он
примећује како се у њему стабилизује, кондензује нешто бременито, спокојно и
прапочетно. Појас дешавања где се крај стапа са почетком. Осећа како се кроз маршруту
његовог крвотока, картографију његове коже разлива некаква тензична, али хармонична
енергија и која се концентрише и акумулира до тачке пуцања, до рашчауривања. И у том
делићу секунде, у тим микроскопским махинацијама, астронаут схвата да та врста
напетости јесте кулминација некакве сила, та ничија земља, то немушто стање, јесте
вододелница која као жилет засеца ткиво измеђи живота и смрти.