УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ

Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима

КРИТИЧКИ ПРИКАЗ РОМАНА ЛУТКА ОД МАРЦИПАНА МУХАРЕМА

БАЗДУЉА

Студент: Невена Сабов

2015/0203; група 06

Београд, мај 2019

 Критички приказ романа Лутка од марципана Мухарема
Баздуља
При избору романа који ће бити тема овог приказа ауторку је привукао
наслов. Разлог томе лежи у томе што он неодољиво подсећа на стих из песме
Лажеш злато, лажеш душо, који гласи: ,,Ја сам лудак од марципана.“ Међутим,
овај роман је ипак много више од тога и својом тематиком, стилом и идејном
подлогом нас свакако није разочарао.
Овај роман би могао представљати роман о уметнику, односно роман о
уметници, романескну биографију чешке глумице Лиде Барове: успон, врхунац
и пад њене каријере. Главна јунакиња овог романа прелази широк пут: од њених
првих успеха у родном Прагу, преко успеха у тадашњем средишту филмске
индустрије, Берлину, па до пада и суочења са истином: да је она обележена због
своје везе са Јозефом Гебелсом, нацистичким министром пропаганде. Оно што
још више доприноси трагичности њене судбине, јер она заиста јесте трагична
због њене наивности и необавештености, истинитост је која лежи иза ове приче.
Аутор се, као и сви људи који су проучавали њен живот, највише бавио
њеном везом са Гебелсом, и то заиста јесте најинтригантнији део овог романа и
ми ћемо се на томе највише задржати. При описивању њеног боравка у Берлину
и развоја њене каријере, а то је период од 1934. до краја 1938. године Баздуљ по
страни оставља политичку позадину живота у нацистичкој Немачкој. Он нам
свет представља Лидиним очима и Берлин слика као центар дешавања, град у
коме се људи забављају и у коме чак и глумица која није немачког порекла, већ
је представник словенске ,,ниже расе“ може постићи невероватан успех, само
ако поседује невероватну лепоту, што је свакако био случај са Лидом. На тај
начин је приказао и Гебелса, другог човека нацистичке Немачке. Он није
превасходно Хитлеров министар пропаганде, већ је ,,стари и искусни швалер“
који ће све учинити како би освојио Лиду која га привлачи ,,као што морско дно
привлачи каменицу бачену ка пучини.“ Могли бисмо рећи да писац њихов
однос гради као причу о лепотици и звери: она је за њега: ,,жена савршене и
надземаљске лепоте“, док је он нижи од ње и шепав на једну ногу, ,,отровни
патуљак и наказни монструм“, носилац нечег демонског, фигура самог ђавола.
Осим везе са Гебелсом, писац говори о још неколиким љубавним везама
ове глумице. Без обзира на њену лепоту и таленат она је доживела низ

1
разочарања, тако да бисмо могли, не без разлога, говорити о уклетој лепоти, јер
је то управно назив документарног филма о овој глумици. Осврнемо ли се само
на три кључне љубавне везе ове глумице увидећемо да је она увек била у сенци
њихових жена, бивших или садашњих, тако да аутор није без разлога главну
јунакињу представио као лутку којом се поигравају и људи и сам живот.
Позиција Лиде као играчке људи свакако најизраженија у односу који према њој
заузимају Гебелс и његова жена Магда. Наиме, Магда пристаје да са њом ,,дели“
свога мужа, али под условом да њих двоје деле њу, Лиду, а када она то одбије
Магда одлучује о њеној судбини: прекида Лидину везу са Гебелсом и приморава
је да напусти Берлин.
Не можемо а да у причу о лепоти не уплетемо и причу о пролазности
исте. Лида ће од самог почетка размишљати о томе да је њена лепота пролазна,
а то је за каријеру глумице кобно. Она је свесна тога да је могу заменити и да ће
због тога добијати све мање улога и да ће ,,њена младост постојати само на
филмској траци.“ Свакако најупечатљивији тренутак који је везан за пролазност
њене лепоте је њен повратак у Праг када је она већ старица. Њен родни Праг је
подсећа на оронулу лепотицу и прераста у њен симбол, као што она
симболизује њега.
Када говоримо о луткама у овом роману, могли бисмо рећи да се она не
односи само на Лиду, већ и на све јунаке који су уплетени у машинерију
тоталитарног режима, који тада влада у Немачкој. Глумци и глумице су морали
да служе пропаганди, свесно или несвесно. Уметници који нису желели да
служе пропаганди, као Марлен Дитрих, морали су да напусте Немачку и оду у
Америку. Тај је избор имала и Лида и касније се кајала због те пропуштене
прилике. Неки од уметника који су изабрали да остану у Немачкој су били
суочени са изузетно тешким избором. Лидин први вереник Густав Фрелих је
изабрао да остане у Немачкој, али је зато морао да се одрекне своје прве жене,
па и ћерке коју је са њом имао, само зато што је она била јеврејског порекла.
Размишљајући о Гебелсовом односу према уметности, Лида закључује: ,,Гебелс
никад не расправља озбиљно о уметности; он или трачари о уметницима и
уметницама или размишља како да уметност употреби.“ Из овога бисмо
могли да изведемо закључак да је и уметност постала нека врста лутке,
марионете која треба да служи нацистичкој пропаганди, а улога уметника, а
нарочито глумица се свела на то да буду лепе и да се осмехују, а најважније је

2
било како ће изгледати на екрану. Ако узмемо у обзир да жене воле када им се
каже да изгледају лепше у природи него на фотографијама, глумицама је, како
каже приповедач, већи комплимент био да на платну изгледају лепше него у
природи.
Још једна лутка или, боље речено, лутак и лудак од марципана (и
љубитељ истог) је сам Гебелс и он можда прераста у трагичног јунака овог
романа, јер он слепо служећи режиму и сам постаје његова жртва. Када покуша
да донесе одлуку која се коси са његовом улогом министра пропаганде и члана
нацистичке партије у томе бива осујећен и схвата да мора испред себе да стави
дужност, иако је једном приликом рекао да би био спреман да се одрекне свега
зарад жене коју воли.
Сада би требало рећи нешто о стилу и приповедним поступцима које
аутор користи при обликовању овог романа. На трагу књижевности 20. века,
приповедач овде наступа као неко ко се служи документима, цитатитима и
исказима разних лица која су у посредној или непосредној вези са Лидом
Баровом. На самом почетку приповедач, кога бисмо овде могли да
поистоветимо са самим писцем, нам објашњава како је дошао до тога да пише
роман баш о Лиди Баровој, те бисмо овај његов исказ могли узети као
аутопоетички. Разлог писања лежи у томе што је њена биографија
,,парадигматична за 20. век.“ Она је рођена на почетку, а умрла је на крају 20
века, била је уплетена у догађаје који су били кључни за 20. век, а опет није у
њима играла кључну улогу, женско је и није са ових простора, а опет је у вези са
њима, па то писцу омогућава непристрасност. Приповедање све време тече у 3.
лицу, а интересантно је што се приповедач напоредо користи и перфектом и
презентом, што радњу свакако чини динамичнијом и напетијом. Читаоцу се
чини да се догађаји из Лидиног живота одигравају пред његовим очима, готово
као на филмском платну.
Приповедач ће у свом приповедању користити и симболику бројева: нпр.
он ће указати на то да је њен датум рођења: 7. септембар 1914. више него
знаковит и навешће више разлога за то: од тога шта се дешавало на фронтовима,
па до тога да ли је Франц Кафка тога дана нешто убележио у свој дневник.
Трећу главу ће започети тиме да је Лида рођена истог дана као и једна светица,
што ће довести у везу са тиме да је Лида веровала у посебност броја 36, а управо
је 1936. године упознала Гебелса. Такође, не може нам промаћи да је Лидин

3
живот обележило име Јозеф/Јосеф: њена прва љубав је био пијаниста Јосеф
Паленичек, родом из Травника, одакле је и сам аутор. Њена, условно речено,
средишња љубав био је Јосеф Гебелс, док је њена последња љубав и њен
наследник био Јозеф Мејер, вртлар самостана који се налазио близу њене куће у
Салцбургу. Он не заборавља и да укаже да су неки њени филмови готово
истоветни са ситуацијама из њеног живота.
На почетак сваког поглавља аутор ставља по један цитат који је у вези са
оним о чему ће се у том поглављу говорити. То су цитати различитих
мислилаца: песника, филозофа, писаца, па и цитат из Хамлета. На сам почетак
романа он ставља цитат Сузан Зонтаг: ,,Не тражим заплет – тражим тон, или
боју, а остало ће уследити само.“ Тиме он отвара још једну нову тему о питању
стваралаштва, о томе шта је писцу неопходно како би написао добар роман, а
томе посвећује и поселдње редове његовог романа.
Приповедач нам открива да је управо Сузан Зонтаг заслужна за идеју о
остарелој филмској глумици. Могли бисмо рећи да је Сузан Зонтаг на неки
начин обележила почетак и крај овог романа јер аутор свој роман заокружује
причом о књизи Сузан Зонтаг коју намерава да прочита и указује нам на
осећање са којима би се многи читаоци могли поистоветити: ,,Волим те
тренутке кад купим нову књигу и сањарим како ћу почети да је читам.“
Као што смо већ на почетку рекли, овај роман нас није разочарао. Избор
теме је сам по себи довољан да нас заинтересује, а вештина приповедања је
довољна да нас до краја веже за ову књигу. На први поглед, ако бисмо рекли да
је то примарно љубавна прича, то би могло да делује плитко. Иако приповедач у
центар ставља причу о Лиди и Гебелсу, као централни догађај њеног живота, он
тиме указује и на то да ,,никад ниси толико близу пада и пропасти као када си
на врхунцу“, јер то јесте био најблиставији део њеног живота. Ипак, то су биле
само 4 године њенога живота које су је као Гебелсову љубавницу обележиле за
цео живот. Пример Лиде Барове је још само један у низу у историји човечанства
који нам указује на то да ма колико труда да уложимо у нешто, један погрешан
корак нам може променити живот за 180 степени.
Још једна одлика овог романа која га чини пријемчивом је и обиље
цитата које смо већ поменули, али за крај остављамо цитат из већ поменуте
песме Лажеш злато, лажеш душо, који се кроз роман провлачи као лајт мотив
и који га може читаоцима учинити још дражим.

4
5