Биографија Семјуела Бекета:

Да бисмо ушли у материју Бекетовог стваралаштва, значења негових ликова,

њихове свакодневнице и понашања пре свега морамо проучити биографију и значајне
догађаје у његовом животу коју су утицали како на његову уметност тако и на дешавања и
суштину његових дела.

Семјуел Бекет родио се у у Фоксроку 13. априла 1906, предграђу Даблина, у

Ирској. Амбијент у којем је одрастао касније ће имати значајну улогу у Бекетовим делима.
Самјуелов отац био је банкар, а мајка медицинска сестра. Као ђак Порторора колеџа
показао је своју надареност ка спорту истичући се нарочито у крикету. На Тринити колеџу
у Даблину који је похађао од 1923. до 1927, усавршавао је романске језике. У Париз
одлази како би био ванредни професор на једном универзитету и у тамо упознаје Џејмса
Џојса, аутора једног од првих модерних романа „Уликс“ и улази у његов књижевни круг.
Пријатељски односи између Бекета и Џојса захладнели су када је Семјуел одбио удварање
Џојсове ћерке Луси иако се од њега очекивало сасвим супротно. У том периоду изашла је
и прва Бекетова кратка прича, „Претпоставка“ а годину потом  освојио је и књижевну
награду за једну поему за коју га је инспирисала биографија Ренеа Декарта. Враћа се на
Тринити колеџ и једно време тамо ради као предавач али су му сметали систем
образовања и академци којима је форма била важнија од суштине. О овом периоду говори
у поеми „Патуљак“.

Семјуелов отац умире 1931. Овај догађај на њега ће оставити дубоке последице па
једно време проводи у психијатријској клиници где је имао прилику да присуствује
предавањима доктора Карла Густава Јунга. Једна од тема ових предавања била је „Никада
исправно рођени“ а неки делови ових предавања уочљиви су у бројним Бекетовим делима.
Године 1934. објавио је неколико есеја који су се бавили радовима ирских писаца који у то
време нису имали значајније успехе, стварајући на тај начин нешто што ће се касније
препознати као оквир модернистичког канона ирске поезије. Две године након тога
завршио је рад на роману „Марфи" и упутио се на путовање Немачком. Наредне године на
кратко се вратио у Ирску, где је објавио овај роман, а потом га и превео на француски
језик. Током овог боравка у родној земљи посвађао се са мајком, што га је само утврдило у
намери да се трајно пресели у Париз.

После напада уличне скитнице, 1938, Бекет замало умире. Захваљујући Џојсу,
Бекет је добио посебан апартман у болници. Иако је првобитно намеравао да судски гони
скитницу, на крају је од тога одустао, јер није имао воље да се вуче по судницима, али и
зато што му се напасник учинио као љубазан човек, са добрим манирима. Опростио му је
испад и наставио даље.

Током рата придружује се француском покрету отпора а након хапшења неколико

чланова повлачи се на југ и одатле кришом помаже покрет. Француска га је доликовала
орденом храбрости. У ратном периоду написао је и роман „Вот“ како би „остао
нормалан”. Приликом једне посете мајци 1945, доживаља откровење налик на пророчки
сан у којем му се указала читава будућност као писца. То је извршило кључни утицај у
његовој каријери. Своју уметност окренуо је себи и идеје црпео из унутрашњег живота.
Период након рата критичари називају његовим најплоднијим периодом. Објављује
четири драме и три романа: „Молој“, „Молон умире“ и „Безимени“. Романи су писани на
француском језику, а аутор их је сам превео на енглески. Писац се постепено удаљава од
типичног романа, нестаје време, место, радња и заплет. Антидрама „Чекајући Годоа“
доживела је огроман успех већ при првом извођењу 1952. године и оворила му је врата
позорница широм света.

Приликом једног одмора у Тунису сазнао је да је добитник Нобелове награде за

књижевност. Његова жена Сузана је сматрала да је то „катастрофа“ јер је Бекет био тих и
повучен и публицитет му је сметао. На уручењу награде није се појавио.
Једини ирски писац, добитник награде 1923,  био је песник Вилијам Батлер Јејтс, неколико
година касније Џорџ Бернард Шо, рођен у Ирској добио је награду али као британски
аутор.
Бекет као добитник награде одушевио је стокхолмске књижевне кругове који су неколико
година уназад критиковали ову установу да добитнике бира према њиховом политичком
утицају више него према књижевним мерилима.
Секретар Академије је том приликом рекао:

“Бекетов песимизам одликује се великом унутрашњом силом која иде против

свега, а осећај унутрашњег пропадања није могућ ако су људске вредности порекнуте.
Љубав према човечанству иде ка разумевању у толикој мери колико иде у дубину
гнушања.”

  Умро је у Паризу, у свом дому, 1989.   

О Антидрами
Антидрама је од свог зачетка педесетих година двадесетог века била нераскидиво
везана за класичну драму, па је за разумевање антидраме и театра апсурда неопходно да
дефинишемо и уочимо разлике и сличности између ова два појма.

И драма и антидрама су књижевна дела чија су уметничка остварења везана за

једну другу грану уметности, насталу у исто време кад и класична драма – за позоришну
уметност.

Драма је књижевно дело чије је уметничко остварење везано за једну другу

уметност, насталу у исто време кад и драма - за позоришну уметност. Она се пише за
представљање на сцени и, осим врло ретких изузетака, она је нераскидиво везана за
позоришну уметност и подређена њеним законитостима. Стога драма као књижевни род
има и посебну структуру; развијање драмске радње подређено је околностима које
омогућују њено отелотворење и сазнавање. Оно што чини основу драме као књижевног
рода и њену битну одлику, радња, настаје из разних узрока. То може да буде сукоб
(конфликт) између двеју личности чија су схватања сасвим супротна једна другима, чије
су природе, страсти или интереси међусобно супротни. Таквих драма у којима је сукоб
личне природе има највише.

Чекајући Годоа:

Самјуел Бекет је „Чекајући Годоа“ написао 1948. године. Драма је објављена 1952,
а први пут изведена 5. јануара 1953. у париском Театру Вавилон, малом позоришту које је
било отворено за авангардне експерименте. „Чекајући Годоа“ је први објављени Бекетов
комад, и са њиме он достиже светску славу. У року од пет година од француске премијере
дело је преведено на више од двадесет језика и приказано пред више од милион гледалаца.
Дело је првобитно написано на француском језику(„En attendant Godot“), а Бекет дело
преводи на свој матерњи енглески(„Waiting for Godot“) 1952. године, када и додаје
поднаслов „Трагикомедија у два чина“.

Радња драме:

Радња ове драме (или ,пре, антидраме) је у сваком смислу карактеристична и

својствена драми апсурда. Главни мотив је чекање Годоа, лика ког нити видимо у сценама,
нити знамо ко је, нити упознајемо дубље. Број ликова и детаља о њиховој прошлости је
сведен на минимум, као и дијалог, као и сценографија. Када бисмо покушали дубље да
опишемо радњу овог драмског дела, наишли бисмо на извесне потешкоће. Као што је
напоменуто, главни мотив и окосница радње је чекање мистериозног Годоа, који никада
неће доћи, а за радњу се може узети све оно чиме се Естрагон и Владимир баве да би
макар мало скратили чекање и испунили своје слободно време, којег имају на претек.

Ликови:

Владимир - оптимиста и, како је Бекет говорио, „најважнији лик у Годоу“, он

представља интелектуалну страну двојице главних ликова, контрастно свом пријатељу
Естрагону и његовој „земаљској“ једноставности. Једно од битних објашњења његовог
интелектуализма је да је он раније био филозоф. То би могло да објасни његове
константне покушаје да укључи Естрагона у филозофске религиозне дебате.

Владимир много мање пажње поклања свом изгледу и много се труди да се постара
да Естрагон пристојно изгледа и да се лепо понаша, како његово достојанство не би било
нарушено. Он са собом носи сву храну и има разноразно друго бесмислено ђубре у својим
дубоким џеповима. Још један његов битан реквизит је његов цилиндар. Он тврди да њему
смета, чак га и жуља и да би вероватно одговарао Ликију. После дугих периода
размишљања, или из досаде, он га баца горе-доле и игра се његовом ивицом. Ово
фокусирање на шешир, тачније то што је концентрисан искључиво на шешир, се може
тумачити као представљање његовог вишег статуса у односу на Естрагона и уједно његове
интелектуалне природе. Баш због овога, он је у позоришту углавном представљен као да је
виши од Естрагона, иако то није наглашено у самом делу.

Упркос његовој понекад раздражљивој природи, Владимир је једини који има неки
социјални поглед и знање у делу и чини се да доста мари за начин на који се људи односе
према Естрагону. Тако, он постаје љут и бесан на Поцоа због његовог опхођења према
Ликију, свом робу, и изиграва нешто попут родитеља понекад детињастом Естрагону. Не
можемо рећи да Владимир не пати ни од каквих личних емотивних потешкоћа. Он мрзи
снове, јер они представљају окрутну лажну наду и он није способан да се сложи са
Естрагоновом логиком, том једноставношћу од које му припада мука.

Владимир такође не подноси глупост: Поцову декаденцију и Естрагонову

незрелост које му дају много повода за огорченост, гледа са крајњим неразумевањем и
презиром. За разлику од других ликова, Владимир има утисак о пролазности времена. То
се види бећ на почетку другог чина када се једино он сећа догађаја из првог чина, за
разлику од Естрагона који као да је доспео до новог стадијума лудила и бунила,
проузроковане траумом, и Поцоа и Ликија који се исто понашају као да ничег није било.
Било како било, он сматра своје памћење непоузданим јер никада не може бити проверено
и потврђено, из разлога што Естрагон има проблема са сопственим памћењем. На крају
дела, Владимир је онај који уочава непрекидни круг у коме су се они нашли. Ипак, одбија
да то прихвати, када схвати да је тај начин живота немогућ, и приморава себе да то
одбаци. Одлучује да настави да чека Годоа.

Естрагон - представљен као импулсивна, једноставна страна двоје главних ликова,

великим делом као супротност свом пријатељу Владимиру, ког одликује интелектуализам
и разборитост. Не мари нешто посебно за изглед и утисак који оставља, и једино што га
интересује је да једе и спава. С обзиром на његов песимистички поглед на живот, положио
је сву своју наду и веру у искупљење у евентуални долазак човека за кога не зна ни како
изгледа. Можда Естрагон има такав став, баш из разлога што њега Годоов долазак брине
много више него Владамира. Естрагон је, од њих двојице, онај који много више физички
пати. Њега удара Лики, неколико пута се саплиће и клати и бива претучен сваке ноћи од
стране неке банде.

Такође, он има огромних проблема са својим чизмама. У првом чину, чизме му не

одговарају и изазивају му бол. На крају чина оставља их са једне стране пута, гадећи их се.
У другом чину, налази их на истом месту где их је оставио у првом чину, али му сада
савршено одговарају. Овакво фокусирање пажње на чизме, узимајући у обзир да је то
заправо фокусирање на сопствена стопала, може се протумачити као представљање
његовог нижег статуса у односу на Владимира, али и његове „земаљске“ природе – његова
љубав према шаргарепи, луку и осталом поврћу.

Естрагон има мизантропско виђење људског рода: он сматра да су људи

„иритантне гориле“ и жели да га оставе на миру. Било како било, веома је привржен и
везан за Владимира, иако се њих двојица повремено интензивно вређају и не слажу: њему
треба заштита, а Владимир је онај који му је пружа. Естрагон је често сматран дететом, у
односу на Владимирову зрелост, што изгледа као да он у Владимиру тражи родитељску
заштиту. Естрагон, ипак, не би требало да се окарактерише као превише детињаста
личност. Он веома лако парира Владимиру у вербалним обрачунима. Заправо, он уводи
главну увреду у дело, називајући га „критичарем“. Такође, он повезује и своју уметничку
страну и чак тврди да је некада био песник. Његов кратак, али веома речит монолог о
мапама „Свете земље“ је веома поетичне природе.

Естрагон је скоро најмање описан у делу. Једино се говори да носи рите и да је

светлије пути од Владимира. Одећа коју носи је прљавија од Владимирове и чини се да је
он у много горем физичком стању и са мање кондиције. То показује и потврђује његову
немарност о животу и одсуство икаквих навика.

Поцо - на први поглед се чини да је Поцо помпезан, кицош и аристоркрата. Он

тврди да живи на имању, поседује много робова, окрутно користећи и искориштавајући
оне који га окружују. Посебно се ружно понаша према свом робу Ликију и, мање
изражено, према Естрагону. Носи одећу сличну Владимировој и Естрагоновој (цилиндар и
одело), али његова није у офуцаном стању попут њихове. Понекад има на себи огромни,
тешки капут, који обично носи Лики. Такође, са собом носи бич, лулу, монокл, освеживач
даха и џепни сат.

Иако он није представљен као негативац у конвенционалном смислу речи, Поцо је

понекад сматран антагонистом у „Чекајући Годоа“. Иако он није технички супротстављен
такозваним херојима дела, Владимиру и Естрагону, он уноси хаос у њихов оскудан,
једноличан свет. Приликом свог првог уласка на сцену, он моментално покушава да се
наметне као ауторитет беспомоћним Дидију и Гогоу, тако што виче на њих, наређује им и
прави будалу од себе. Све то време, он без милости злоставља Ликија и физички и
ментално, терајући га да испуњава бесмислене и неразумне задатке. Упркос својој
ауторитативној природи он има тенденцију да се јако нервира због ситница, на пример
због испуштања шешира. У одређеним тренуцима у првом чину и у добром делу другог,
доживљава мање нервне сломове када се ствари не одвијају онако како је он замислио. С
друге стране, Поцоа не треба посматрати као непромишљеног, слабог, опсесивно-
умишљено-доминантног човека. Он развија и интелектуалну страну личности: он
филозофира интелигентно и оптимистично.

Поцо доживљава доста радикалну трансформацију између првог и другог чина. Он

ослепљује, када чини свој други и коначни улазак на сцену, скоро истог тренутка пада и
не може да устане. Остаје у том положају до краја те сцене, беспомоћно жалећи и
проклињући своју судбину у стање у ком је. Та промена се, чини се, десила тек дан пре.
Неки критичари објашњавају ово као представљање његове немогућности да види патњу
других, већ може једино да пати због себе и да жали самог себе.

Лики/ Лаки/ Срећко - Поцоов роб. Већину дела не говори ништа, изузев једног
дела у коме држи дугачак, и у већем делу бесмислен монолог, на Поцоов захтев. Лики
пати у Поцоовим рукама, својевољно и без оклевања. Он је везан. То би се могло
посматрати као једна од омиљених тема у „Годоу“. Он је везан за Поцоа и то смешним и
дугачким конопцем у првом чину, а затим исто толико смешним кратким конопцем у
другом чину. Оба су везана око његовог врата.

Када не услужује Поцоа, он обично седи на једном месту, држећи корпу за пикник,
капут и торбу. Ликијева улога у „Чекајући Годоа“ је често била предмет жестоких
расправа. Чак иако је његово име помало необично, неки га називају „Срећком“ јер он
јесте срећник у контексту дела: он нема потребе да тражи ствари које би окупирале
његово време, које за остале представља највеће време разоноде. Поцо му говори шта да
ради, он то и ради и управо због тога и јесте „срећан“. Бекет, међутим, тврди да је Лики
срећан јер нема апсолутно никаква очекивања.

Лики је најбоље познат по свом говору из првог чина. Монолог је наредио Поцо
када су Естрагон и Владимир затражили од њега да натера Лакија да мисли. Он их је
замолио да му додају Ликијев шешир: када Лики носи свој шешир на глави, тек тада је
способан да размишља. Монолог је дугачак, речи су измешане, постављене без икаквог
смисла и реда, а и нема очигледног краја; зауставља се тек када му Владимир скине
шешир. Ако се занемаре бесмислице које Лики изговара, он заправо начињава коментаре о
производњи, природи вере, Богу, људској тенденцији да чезне и избледи и, како се ближи
крају, о распаду стања на земљи.

Дечак - у првом чину, локални водич, убеђује Владимира да је то први пут да га

види. Он говори да никада раније није био ту. Потврђује да ради за господина Годоа као
чувар његових коза. Његов брат, кога Годо бије, је пастир. Годо их храни обојицу и
дозвољава им да спавају у његовој појати. Дечак из другог чина такође уверава Владимира
да није он био онај који је био ту дан раније. Инсистира да је то његова прва посета. Када
Владимир пита шта Годо ради, Дечак му одговара: „Он не ради ништа, господине.“ Такође
сазнајемо да он можда има белу браду, али Дечак није ни у то сигуран. И овај Дечак има
брата за ког се чини да је болестан, али нема директног и очигледног разлога који би
указао да је његов брат онај дечак који је долазио у првом чину или онај који је долазио
дан пре тог.

Годо – тајанствени лик кога Владимир и Естрагон стрпљиво чекају. Не знамо

готово ништа о њему, као ни разлог због којег га Диди и Гого чекају. Од дечака који ради
за њега сазнајемо да можда има белу браду.
 Бекетов јединствен поглед на уметност, књижевност и улогу уметника у друштву
засигурно се осликава у његовом стваралаштву. Његови ликови, иако сами по себи не
претерано дубокоумни, у оквиру Бекетовог дела чине уникатну целину која дефинитивно
носи дубоку поруку и даје Бекетов карактеристичан печат апсурдизма.

Постоје многе теорије о томе шта и кога лик Годоа представља. Годоов идентитет
је био предмет многих дебата. Чак су једном и Бекета питали да ли је желео да укаже да је
Поцо, заправо, Годо, на шта је аутор одговорио: „Не, то је само имплицирано у тексту, али
није тачно”. Бекет је такође рекао, када је био упитан шта и кога Годо представља, да му
се само указало из сленга у француском за реч „чизма“, јер се уклапа као проминентан
симбол у комаду.

Ово је најчешће давано објашњење. Такође је говорио да је зажалио што је

одсутном лику дао име Годо, због свих теорија које говоре о Годоу као о Богу.
Објашњавао је да, да је под Годоом подразумевао Бога, онда би и рекао „Бог“, а не „Годо“.
Стога, ако одмах на почетку одбацимо теорију да је Годо заправо сам Бог, остаје нам
питање: шта/кога представља тајанствени Годо? Ако узмемо у обзир да је Годо лик кога
Владимир и Естрагон стрпљиво али безуспешно чекају и ако томе придодамо Бекетов
големи и надалеко чувени песимизам, отвара нам се простор за даље теоретисање и
мноштво нових, интересантних идеја.

Никада није била тајна да је Семјуел Бекет написао ову антидраму пародију на
бесмисао људског живота, што поспешује чињеница да је сам Бекет окарактерисао дело
као „Трагикомедију у два чина“. Могло би се рећи чак и да је читав његов опус посвећен
ругању људским навикама и понашањима, и њиховој тежњи ка глорификацији
тривијалних ствари и генералној чамотињи коју називамо људски живот.

Да ли Бекет иде толико далеко да у „Годоу“ критикује све људе који верују да је
живот нешто више и племенитије од низа бесмислених догађаја који нам се дешавају у
распону од седамдесет или осамдесет година? Да ли исмева све људе који гаје наду да ће
једнога дана успети да све доведу у ред и буду срећни? Да ли Годо заправо представља
срећу? Можда сви ми, попут Владимира и Естрагона, чекамо „Годоа“- коначан мир,
задовољство и срећу. Да ли то значи да је Бекет желео да нам поручи да наставимо да
чекамо и да срећа никада неће доћи, без обзира на наше неуморно надање и ишчекивање?

Живот је пун разочарања и он је нераскидиво везан за патњу и бол. Чини се као да

је једна од главних порука Бекетовог опуса врло јасна: универзум је индиферентан. Њега
није брига да ли су људи срећни, несрећни, безбрижни, болесни или полудели. Не постоји
неко ко брине о нама. Људи су рођењем бачени у вртлог апсурдности и на све начине
покушавају да га рационализују и нађу му смисао. Човек постаје јако депресиван када
ради нешто што нема смисла. Како онда да се помири са тиме да оно што сматра највећим
благом и поклоном, сопствени живот и живот уопште, није ништа друго до највећи
бесмисао знан човечанству? Човек је, захваљујући разуму, најсупериорније биће на
планети Земљи. Разум је оно што нас одваја од животиња, међутим је ли могуће да је
разум наша највећа осуда? На крају крајева, он је разлог због којег тражимо одговоре на
питања које, по Бекетовом мишљењу, никада нећемо наћи јер дубљи животни смисао
заправо не постоји. Због тога патимо и бивамо очајни. Животиње делају по нагонима и
можда баш због тога лакше пролазе кроз свој век. Стога, можемо закључити да су
Бекетова дела врста антидрами које носе некакву антиживотну поруку: концепт
конвенционалног живота је потпуно деконструисан. То додатно појачава чињеница да ми
заправо не знамо временско трајање антидраме „Чекајући Годоа“, о чему сведочи и Јован
Христић:

„Чекајући Годоа се збива на једном месту, ма колико трајање збивања у

драми било неодредљиво“

На крају првог чина Естрагон и Владимир се растају, а већ на почетку другог се

поново налазе. Колико је времена прошло између та два догађаја? Јасно је имплицирано
да Владимир мисли да су се догађаји из првог чина десили дан пре, у шта покушава да
убеди усплахиреног Естрагона, који тврди да се не сећа нити Ликија нити Поцоа нити
било каквог сусрета са њима. Ако узмемо у обзир да и први и други чин теку на истоветан
начин: поновним састајањем Гогоа и Дидија, њиховим бесмисленим разговорима, а затим
сусретом са Поцом и Ликијем, можемо ли претпоставити да су главни ликови ове
антидраме осуђени на неку врсту прометејске или сизифовске свакодневнице? Под
условом да је ово тачно, онда су они на неки начин и благословени: наиме, за разлику од
Прометеја и Сизифа, Владимир и Естрагон ( као и Поцо и Лики?) су потпуно несвесни
свог проклетства и живе у благословеном незнању. Је ли онда могуће да су ликови ове
антидраме некадашњи хероји, остављени без свих својих способности и врлина, огољени
на свој минимум и осуђени на живот без сећања? Да ли их ово је ово проклетсво гурнуло у
антихероизам? И је ли могуће да је други чин уједно и почетак њиховог ослобођења,
барем од несвести о својој ситуацији, које ће иницирати Владимир као најпаметнији и као
први који се сетио неких претходних догађаја?

Ако су Поцо и Лики осуђени да се сећају само један другог, слично Владимиру и
Естрагону, онда то додаје још више конфузије питању трајања радње у овом делу. По
променама на Поцоу, Ликију и Естрагону врло се лако можемо запитати да ли је између
првог и другог чина прошло много више од једног дана? Када на почетку првог чина први
пут видимо ликове Владимира и Естрагона, закључујемо да се они знају од раније.
Међутим, не знамо од колико раније. Не знамо колико дуго они већ чекају Годоа и колико
пута су се већ евентуално сусрели са Поцом и Ликијем, колико пута су планирали да се
обесе, колико пута су се посвађали, раставили, саставили, променили шешире и
заборавили све већ идућег дана. Ако знамо колико су ови ликови неурачунљиви и
непоуздани, можемо ли им веровати на реч када кажу било шта? Да ли је вероватно да су
се њих двојица већ и сусрели са Годоом па потом потпуно заборавили на тај сусрет и на то
шта им је он рекао?

Бекет је створио свет тмуран и таман, па је и судбина његових ликова таква. Чак и
ако се Владимир и Естрагон нису већ сусрели са Годоом, нама остаје нејасно зашто га они
чекају и шта очекују од њега када се буде појавио. Њих двојица нису предузимљиви
ликови са херојским карактеристикама но кукавички настројени и одвећ пасивни. Њихова
будућност се своди на статус кво и на још недефинисану количину чекања.

„ У Бекетовом позоришту јунаци и нису ти који бирају: нешто бира за њих и они
се налазе изнад сваке могућности избора и утицаја на ситуацију у којој се налазе“

Какви су то ликови који дозвољавају да њихова судбина не буде у њиховим

рукама? Ако их упоредимо са класичним херојима, како се они котирају? Од најранијег
доба смо засипани причама о неким од највећих и најплеменитијих јунака у историји
човечанства. Одвајкада су постојале приче које су кружиле и које су се преносиле кроз
векове о врлим херојима који никада нису знали за ману, пораз или било коју врсту
погрешног делања. Хероји такве врсте, као и приче о њима, представљали су једноставан
начин да се деци и младима стави до знања шта је добро, шта лоше, шта је морално, а шта
не, које су добре људске карактеристике којима свакако ваља тежити, а које су оне од
којих се по сваку цену треба клањати.

Општепознати јунаци који не знају за страх и неправду, попут на пример, краља

Артура и Јованке Орлеанке одавно су прерасли у легенду, лишени готово свих мана и
људског кукавичлука. У нашој историји се такође појављују такви јунаци у виду смелих
витезова како су запамћени Милош Обилић и кнез Лазар Хребељановић. Чак се и
историјско постојање краља Артура и Милоша Обилића доводи у питање, што додатно
поспешује обично митску улогу таквих јунака.

Кроз године, столећа и миленијуме, кроз митове, легенде и уметност представљане

су приче о великим и способним херојима који се у име добра борили против
најразноразнијих облика и видова зла. Представљана је црно-бела слика ствари: слушалац
или читалац је без дилеме увек знао ко је добар а ко негативац. Када је и зашто та јасна
граница између добра и зла почела да се помућује? Обично се каже да популаризација
антихероја дошла након популаризације антидраме, што је, наравно, тачно. Међутим,
далеко од тога да се антихероји нису појављивали и пре. Ево неколико примера:

Џеј Гетсби из „Великог Гетсбија“ Ф. Скота Фицџералда из 1925:

Гетсби је свакако паметан, елегантан и гламурозан човек који поседује велику

количину шарма и моћи. Али, његов успех није стечен вредним и поштеним радом или
трудом или било којом другом племенитом карактеристиком: он је кријумчар и варалица,
рођен јако сиромашан и под другим идентитетом. Приде је и лажов који тражи новац,
успех и, надасве, љубав жене коју не може имати. Гетсби је можда подлац и варалица, али
је највише од свега тужан човек и сањар чија је борба са прошлошћу дубоко дирљива и
људска, што даје места за емпатију и сажаљење.

Леди Магбет из „Магбета“ Виљема Шекспира, око 1603:

Вероватно прва антихериона, Леди Макбет је тврда и хладна жена коју води
углавном амбиција. Она убеђује свог мужа да убије краља после чега сама постаје
краљица Шкотске. Међутим, грижа савести је прогони и она никад није у стању да ужива
у својој владавини, због чега и извршава самоубиство. Она је комплексна личност, воли
свог мужа и плаши се да је он превише слаб и млак да би дошао до моћи. Њен злочин ју је
отерао у усамљеност и смрт, а мањак бриге њеног мужа за њену смрт је заиста тужан.

Скарлет О’Хара из „Прохујало са вихором“ Маргарет Мичел из 1936:

Скарлет је себична, егоцентрична и размажена антихериона која користи своју

лепоту и шарм као оружја: она се удаје из љубоморе, због новца, због земље... Из сваког
могућег разлога осим из љубави. Она не преза ни од чега да би дошла до свог циља, губи
драге људе и не труди се да задржи оне који су отали поред ње. И поред тога, она је лепа,
жустра, насмејана и отресита и све што чини, чини да би преживела у тешким временима
Америчког грађанског рата.

Сви ови ликови су ту да би нам боље појаснили појам антихероја и њихову разлику
од класичних јунака. Зашто смо постали тако привржени и привучени ка антихеројима, а и
даље славимо и причамо приче о ликовима попут праведног енглеског краља Артура
стотинама година после његове смрти? Да ли ће наши потомци кроз неколико векова
говорити о неким великим антихеројима из наших времена или ће се стриктно држати
хероја, ако их данас уопште и има? Једно је сигурно: ко год уради нешто велико, значајно,
револуционарно или, пак, нешто ужасно, злобно и одвратно, о њему ће се причати дуго и
надалеко. Тако је, барем, до сада било. Међутим, то је и даље прилично црно-бела слика.
Како ће бити упамћени антихероји: као зликовци или као људи за које треба имати
разумевања?

„У уметности, антихерој или антихероина је генерално протагониста чији

карактер се барем по неким особинама разликује од профила архетипског хероја, и на
неки начин истом може да послужи и као антитеза. Значење речи је довољно широко да
може да подразумева и антагонисте, који, за разлику од архетипских негативаца, често
показују осећања или квалитете вредне дивљења“ Merriam-Webster речник

Са обзиром на то да смо од најмлађих дана бомбардовани причама о архетипским

херојима, како се десило то да смо се дистанцирали од њих и приближили се другачијем
типу ликова? Људска природа, дефинитивно, игра велику улогу у томе. Када читамо
роман, драму, стрип или гледамо филм, представу или серију, најгоре што се може десити
је да не мислимо и не осећамо ништа. У данашње време желимо бити и дирнути и
забављени, и расплакани и насмејани. Природно је да се укус и потребе мењају. Некада је
људима била потребна једноставна прича о борби између добра и зла да буду задовољени.
Сада је тој истој причи пожељно добру додати дозу хумора, акције, мелодраме,
антихероизма и секса.
 Одмакли смо се од слављења, обожавања и дизања у небеса класичних јунака, а
приближили смо се комбинацији осећања потпуног гађења и саосећања према
антихеројима. Хероји покушавају да промене свет, а антихероји су, слично Владимиру и
Естрагону, врло често превелике кукавице да се усуде да промене било шта. Антихерој је
онај који доживља дебакл у моралном погледу, иако, као и типични херој, поседује
поједине позитивне карактерне особине као што су, на пример, душевна снага или
интелелект. Премда његове акције каткада делују неразумно и поједине поступке без
дилеме осуђујемо, приликом читања или гледања, нешто у његовој природи нас тера да
мењамо наше моралне ставове, па те поступке посматрамо другачије. Битна ствар која нам
помаже у бољем разумевању антихероја су његови мотиви: он има своју поруку, разлоге,
виђење света, али и херојски потенцијал.

Антихероји су тренутно заступљенији него икада пре. Разлог томе је да су много

човечнији од класичног јунака који је у сваком смислу супериорнији од обичног човека. У
последњих петнаест или двадесет година у уметности и поп-култури најуспешније су
приче о „мутним“ и морално сумњивим карактерима:

Стрип:

1) Панишер- постаје брутални убица злочинаца пошто му је мафија убила жену и

двоје деце.
2) Дедпул- необично симпатични и духовити плаћеник и убица који добија
надљудске способности после експерименталног зрачења против рака.
3) Суперхик-чувени лик из још чувенијег „Алан Форда“, пародија на класичне
хероје: краде сиромашнима и даје богатима.

Филм:

1) Патрик Бејтмен из „Америчког психа“- анксиозни и опсесивно-компулзивни

серијски убица. Не знамо да ли су догађања у филму само плод његове маште.
 2) Џек Спероу из филмова о „Пиратима са Кариба“- себични капетан пиратског
брода. Духовит, смотан, пијаница и мизогин.
3) Тревис Бикл из „Таксисте“ – поремећени инсомничар који покушавајући да
спаси малолетну проститутку изазива огромну полицијску потеру.

ТВ серије:

Колико год антихероји били заступљени и другде, они су свој прави дом
нашли на телевизијским екранима где серије које прате такве ликове доживљавају највеће
успехе у историји, у такозваном „златном добу телевизије“.

1) Волтер Вајт из „Чисте хемије“- средњошколски наставник хемије који

почиње да производи и продаје кристал мет да би обезбедио за породицу
пошто сазнаје да умире од рака.
2) Дон Дрејпер/ Дик Витмен из „Људи са Менхетна“- заменио идентитет са
преминулим човеком да би се раније вратио кући из рата.
Женскарош,себичан и безобразан, али оштећен, шармантан и згодан.
3) Доктор Хаус из „Хауса“- саркастични и генијални доктор мизантроп који
решава случајеве из личне интриге. Обогаљене ноге и огорченог става према
свима и свему, током серије спознајемо његову дубину и саосећамо са њим.
4) Хенк Муди из „Калифорникације“- лењи писац који је такође себични
женскарош и незрели алкохоличар. Током серије му бива суђено због секса
са малолетницом. Опуштен и духовит, његова љубав према кћерки и
невенчаној жени побеђује све.
5) Тони Спорано из „Сопранових“- криминалац и мафијаш, Тони је
антипатичан, задригао и анксиозан. Морбидна и уједно шармантна особа
чији је мафијашки и животни пут занимљиво гледати.

Којој врсти ликова су су карактерно ближи Бекетови ликови? Да ли они више

подсећају на архетипске хероје или ипак немају довољно јуначких карактеристика? У
Бекетовом хаотичном свету, у његовој апсурдној минималности, има места за свакакве
ствари, али, чини се, не и за много шта класично, укључујући и јунаке. Ниједан лик у
Бекетовим делима, укључујући и његово најпознатије, „Чекајући Годоа“, није
предузимљиви и способни морални џин који се никад не двоуми и увек чини праву ствар.
Његови јунаци су далеко од хероја. У дијалогу врло често можемо налетети на изразе као
што су „вероватно“, „не знам“, „не сећам се“, „могуће“... Одлучност дефинитивно није
карактеристика јунака драми Семјуела Бекета, чега је и сам био свестан:

„Кључна реч у мојим драмама је можда.“

Приде, реч „ћутање“ се у дидаскалијама појављује око 140 пута. Јасно је да писац
није имао на уму стварање било каквих узора од својих ликова. А антихероји су, без
сумње и изузетака, крајње непогодни карактери за угледање и идолизацију. Чини се
природно да у Бекетовој антиживотној антидрами буду заступљени антихероји. Семјуел
Бекет никада није био неко ко улепшава људе, њихове личности, понашања и особине. Он
је био јако свестан да савршен човек не постоји и да свако од нас поседује мане, па је
стога и писао и стварао своје ликове у складу са тиме. У складу са реалним стањем ствари
и у потпуној супротности од класичне драме и њених типичних јунака.

О Бекетовим ликовима не знамо готово ништа: ни ко су, ни одакле су, ни шта желе.
Заправо, о ликовима који се појављују у „Чекајући Годоа“ ми не сазнајемо ништа значајно
више него о самом Годоу. Читаоцима/гледаоцима Владимир, Естрагон, Поцо и Лики
остају велика мистерија, као и Дечак. Можда је писац тиме желео рећи да је могуће да
човек заправо не познаје своје ближње и своје пријатеље, као што не познаје ни сам себе.
Може ли бити да Владимир и Естрагон чекају Годоа да би им он рекао ко су и шта треба
да раде, а да он константно одлаже тај састанак зато што ни сам не зна те ствари о самоме
себи? Бекет је паметно изјавио да је кључна реч у његовим драмама „можда“ и тиме нас
оставио без дефинитивног одговора.
 Премда Бекетови јунаци и нису класични хероји, то не значи да се од њих и
њихових поступака не могу извући никакве поуке. Они нису храбри попут Милоша
Обилића или Тезеја, али такође нису немилосрдни као Волтер Вајт или Тони Сопрано.
Они нису јунаци којима су додељене неке озбиљније људске мане, па их због тога
називамо антихеројима. Они су антихероји просто због њиховог недостатка типичних
херојских врлина: осећаја за правду, храбрости, способности, трезвености, луцидности и
амбициозности. На пример, Естрагон се не супротставља Ликију пошто га овај угризе већ
се покуњено и панично повлачи и кука. Он је такође врло често имулсиван, бесан,
плаховит и детињаст.

Семјел Бекет је написао такво дело и створио такав свет да је постојање

архетипских јунака у њему готово незамисливо. Он је већину стварио начинио нејаснима
пошто је таквим сматрао сам живот.

„ Да нам се живот и смрт не указују у исти мах, не би било ничег недокучивог. Да

је ту само тама, све би било јасно. Управо то што поред таме имамо и светлост чини
нашу ситуацију необјашњивом.“

Овде је писац био у праву. Јако су ретки тренуци стопостотне чистоте и сигурности
у животу. За разлику од класичних митова, причи и легенди живот је много пунији
антагонистима и антихеројима. У стварности ништа није тако јасно и потпуно разумљиво
подељено. Није све тако црно-бело.

Значење речи херој је увек исто, али за неке људе и историјске личности и даље
нисмо сигурни да ли су хероји или кукавице и издајници. Мишљења се разликују у
зависности од угла посматрања и идеологије. Било како било, суштина је ова: баш зато
што постоје контрасти и две стране медаље, ништа у животу није онако како се чини,
ништа није сигурно и много шта је недокучиво. Питање је да ли архетипски хероји уопште
и постоје. Чини се тешко могуће да је на свету, па и у историји уопште, некада постојала
особа која никад није учинила, а камоли помислила, било шта лоше. Чак су и личности
које нису сматране сасвим људским, попут Ахила и Исуса Христоса, имале одређене,
потпуно разумљиве и природне, људске особине и мане.

Ко може кривити и замерати Естрагону што се наљутио на Ликија пошто га је овај

угризао? Сви смо ми били у некој ситуацији да смо били љути и бесни на некога ко нас је
повредио или увредио. Исто тако, ко може кривити Владимира што се сматра паметнијим
и супериорнијим од свог очигледно глупљег и слабијег пријатеља Естрагона? Јунаци нису
стандард људскости већ екстраординарни примери и изузеци и то је разлог због којег су
они слављени и вољени, а њихова достигнућа препричавана у недоглед и сачувана за сва
времена. Зато не кривимо и не осуђујемо некога ко није херој. Антихероизам је ближи
обичном човеку и људској свакодневници од хероизма. У „Чекајући Годоа“, нас збуњују
неке апсурдне акције и дијалози ликова, али ми никад не сумњамо у искреност њихових
осећања зато што их разумемо и саосећамо са њима. Саосећамо чак и са Поцом који служи
као нека врста неформалног негативца у делу зато што знамо да је искрено узрујан
губитком вида.