Филолошки факултет

Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима

Семинарски рад из Књижевности и медија у настави

Анализа филма „ Левијатан“ и Књиге о Јову

Предраг Нуркић, 2015/ 0195, 06 Београд, 2. септембар 2018.

0
 Увод
У овом семинарском истраживању основни предмет јесте образлагање
транспоновања библијског прототипског језгра у мултимедијални филмски дискурс. На
почетку ћу се усредсредити на основне премисе библијског наратива, идејног регистра
које се могу апстраховати, рекапитулирати и сачинити референтни систем за разумевање
библијског светонатозора и парадигме.
Након концизне сублимације старозаветне приповести илустроваћу формалну,
структурну подударност филмске реинтерпретације, редефинисања библијског подтекста и
изворног текста. Наиме, могу се приметити дијегетичке сродности у постулирању оквира
радње који контекстуализује фабулаторно- сижејну окосницу и даје јој сврховитост и
основно усмерење.
Потом ћу демистификовати могућност компатибилности, коресподентности
сензибилитета, душевног склопа средишњих јунака филмског дела и библијског
предлошка. Иако постоји друштвеноисторијска, културноисторијска дистинкција између
ова два јунака- цивилизацијска залеђа која их детерминишу и дефинишу- могуће је
подвући тачке коаксијалности Коље и Јова: у тренутку тескобне, туробне патње услед
девастирајућих губитака они постављају фундаментална теодицејска, телеолошка питања
и проматрају концепт правде, али без наглашене, интезивиране мисаоности; Јовова
проматрања су омеђена, концептуализована аксиоматским, кодификованим полазиштима
хришћанске догме, а Кољина преиспитивања су на фону прозаичног, репрезентативног
искуства свакодневног, обичног човека.
Посебна пажња ће бити посвећена цивилизацијско- епохалној диспаратности
библијског предлошка и његове кинематографске транспозиције. Дезинтеграција,
дезавуисање метафизичке, теонцентричне инстанце- која је иманентна библијској
перцепцији- производи суштинска размимоилажења у промишљању теодицејских,
моралних оквира и концепта правде.
На темељу библијских максима овоземаљско бивствовање је устројено према
божанском провиђењу и премудрости и поседује своју инхерентну телеологију; тако се у
библијској парадигми контекстуализују, уобличавају човекова животна збивања. Модерно,
секуларизовано раздобље је растемељило, разградило трансцеденталну, етеричну раван
која је пружала вечни, непропадљиви, непроменљиви оквир битисања и оријентир за

1
тумачење егзистенцијалних питања, тако да се упориште вредносних образаца устоличава
у антрополошкој димензији, институционалном, правно- административном корпусу. То је
кључна демаркациона линија на основу које треба посматрати идејно- егзистенцијални
минзансцен у коме Јов и Коља постављају питања о Богу, правди, патњи и истини.
Смисаона, садржинска жаришта и претпоставке на којима се утемељује идејна
констелација филмског преосмишљавања библијског предлошка, заокружују се и
згушњавају у фигури Левијатана који поседује семантичко-симболичке импликације
другачије од митопоетске, библијске провенијенције, залеђа из кога се црпи и баштини као
алегорично- параболична слика. Савремени Левијатан је опредмећен, уврежен у
административно- бирократском апарату који у служби хегемонијских, хијерархијских
интереса, обесправљује и угњетава обичног, осредњег човека и његову мирну
макроцелину, нишу у којој је развио, култивисао свој микрокосмос. Тако библијска
прототипска основа задобија своју модерну реконтекустуализацију и реинтерпретацију
која је компатибилна средишњим начелима савременог бирократско- технократског
друштва, али еволуира и апстрахује се до трансисторијског универзализма.

Књига о Јову

Како бисмо декватније предочили и расветлили основне моменте интерференције,

библијског предлошка и филмског остварења, било би корисно да уопштимо идејно
жариште приповести библијске провенијенције јер оно чини семантички, аксиолошки
архетип и премису која се кинематографски уобличава и разрешава.
На почетку наратива Јов се конституише и афирмише као безгрешни, морално
безупитни праведник, персонификација моралних идеологема хришћанске догме: „ Бијаше
човјек у земљи Узу по имену Јов; и тај човјек бијаше добар и праведан, и бојаше се Бога,
и уклањаше се ода зла“ ( Библија: 413). Међутим, Јовов лик није толико једнообразан,
схематизован и функционализован, већ пролази кроз суптилне, нијансиране метаморфозе,
иако његова богоугодност остаје конзистетна диспозиција. Јов сумња, преиспитује,
изражава клонулост, безнађе и малодушност, али ни у једном тренутку његове рефлексије

2
и питања не еволуирају у хибрис и метафизичку побуну која би упојмила Бога као суровог,
бездушног демијурга и тиранина.
Основна релација која чини окосницу библијске, старозаветне приповести јесте
човек-Бог. Фабулаторно- сижејна грађа је уоквирена метафизичком, трансцеденталном
димензијом: разговор и опклада Бога и ђавола. Иако се ђаво у координатама, опсегу своје
традиционалне, окоштале улоге поткрепљује као неко ко оперише изван законитости
божије хијерахије, он опет делује у смеру божанског провиђења и премудрости. Тако се
конципира етерична, интелигибилна узрочност овоземаљских догађаја и Јовове патње.
Јовова патња поседује своју телеологију коју његов људски ум не може да декодира. И то
је једна од универзалија библијског идејног регистра: онтолошко- епистемичка дихотомија
Бога и човека; човек услед своје сазнајне, онтичке инфериорности и недораслости не може
да проникне у жижу божанске премудрости и да апстрахује метафизички каузалитет
овоземаљских збивања. Такав идејни нацрт је део апофатичке несазнатљивости и
несводљивости божанског ентитета.
У догматизованој, тенденциозној традицији тумачења овог текста, Јов се схвата као
пример човека који беспредметно верује у смер и оправданост божанског промисла, али
напослетку он је субјект који сумња, преиспитује и проматра. Након што му је све одузето:
имање, богатство и породица, он је скрушен, понизан, рационалан: „ И рече: го сам изашао
из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе; да је
благословено име Господње.“ Али услед напредовања и заоштравања тескобности,
туробности његове патње, Јов почиње интезивно да демаскира суштинске предикаменте
божанске правичности: „ Мирне су колибе лупешке, и без страха су који гњеве Бога, њима
Бог даје све у руке.“
Да ли постојање зла, неправде, безочности у свету оспорава беневолентног,
свемоћног творца? Како Бог може да буде извориште, еманација моралних аксиома када
лажљивци, лицемери и злочинци живе дуговечно, богато и успешно? Да ли је због таквих
разматрања Јов зашао у хибрис и оскрнавио, превредновао етички канон урођен
хришћанској доктрини? Његови пријатељи у њему препознају бласфемичност због
одважног, смелог промишљања и тумачења моралних импликација божијег (не) деловања.
На тај начин Јов својом скепсом надилази, наткриљује прозаично, уобичајено људско
знање и настоји да развеје епицентар божијег односа према човеку и људском свету.

3
 Јовови пријатељи му спочитавају грешност, преступност, безбожност јер је божији
модус операнди заснован на начелу реципрочности: ако патиш у страховитим боловима, то
подразумева велико сагрешење. Међутим, Јов дезавуише такву перцепцију и аргументује,
поткрепљује своју праведност и моралну узорност. На сучељавању тих контрапозиција
утемељује се агонално, полемичко језгро наратива, његова дијалектична, еклектична
окосница и динамика.
Кроз дебату Јова и његових пријатеља у којој провејавају теодицејске опсервације,
демистификовања онтолошких, моралних, егзистенцијалних происходишта постулата
хришћанске доктрине, формулишу се и кодификују аксиоматске тврдње библијског канона
и вредносне схеме: разлика људског и божанског, порекло зла у свету, божија сведоброст и
милосрдност, крах и деморалисање безбожних и свирепих, награђивање праведних и
богобојажљивих.
Још једна смисаона инстанца овог библијског подтекста филма јесте и митопоетска
матрица, идејна резонанца фигуре Левијатана која има разнородне, разносмислене
претпоставке и семантичко- симболичке импликације. Кроз укорењивање таквог створења
у идејну архитектонику текста, инсинуира се инсуфицијентност антропоцентричне,
антропоморфне димензије. Левијатан као божанска творевина илуструје творчеву
омнипотентност и механизам функционисања који за човека остају апоретични. Морално-
дидактична инклинација која се ишчитава из таквог поступка јесте да су божанска
творевина и премудрост несазнатљиви за човека и због тога човек треба да препозна и
афирмише свој онтолошки, онтички статус и да се повинује тајни божанског провиђења.

Оквир радње

Библијски архетипски предложак и његово филмско реинтерпретирање,

реконципирање поседују тачке подударности у формалном, структурном уређењу
наратива: прологомена приповести која окриљује и дефинише њен идејни склоп.
У библијском подтексту иницијална сцена која контекстуализује радњу смештена је
у онострану димензију: дијалог Бога и ђавола. Бог на Јововом примеру демонстрира
принципијелног, богобојажљивог и богоугодног верника који отеловљује хришћански
дијапазон врлина, али Сотона противречи таквој тврдњи, износећи контрааргумент како је

4
Јов такав само зато што га је Бог благословио обиљем, миром и спокојем; када би му
одузео материјална средства и ресурсе, његова вера би се поколебала и урушила. Из тог
разлога Бог дозвољава ђаволу да Јову нанесе неизмерне патње, само како би
недвосмислено, несумњино илустровао, осведочио Јовову ( и људску) истрајност,
неуништивост и моралну доследност. Спор између Бога и Сотоне поседује своју моралну
димензију, садржину и окосницу: то је расправа око инхерентних антрополошких
диспозиција.
Оваквим уоквиравањем фабулаторно- сижејног тока потцртава се дихотомија
божанског и људског знања. Јовова судбина поседује своје упориште, утемељење у сфери
божанског провиђења и промисла, његова недаћа и патња имају своју сврсисходност која је
метафизичке провенијенције, иако је њена суштина недоступна људском промишљању.
Таквим наративним проседеом устоличава се јасна надискуствена, нуминозна узрочност
овоземаљских збивања.
Филм „ Левијатан“ инкорпорира другачији оквир радње. Његов приповедни
оријентир није уврежен у етеричној, интелигибилној равни, већ је дефинисан осликавањем
природе и њеног кретања: узбуркани, устутњали таласи импозантног Баренцовог мора,
планински венци, бескрајно, бесконачно небо, артефакти, реликвије људске културе и
цивилизације (пруга и олупине бродова прекривених алгама), протицање воде, мир и
тишина.
Природа није само пасивни, беживотни минзансцен у који се ситуира радња, већ
поседује значајну, семантички прегнатну позицију у констелацији дела: она је морални
образац и смерница у модерном, секуларном друштву где је демолирана димензија, аура
сакралног и сведена на вулгарни, површни прагматизам.
Уграђена је антиномија природног и људског: цивилизације, урбанитета и њених
технолошких, технократских тековина и величанствене, неукроћене, непатворене природе.
Флуидност, аморфност, необујмљивост воде сугерише њену грандиозност, несводљивост,
али и свеопшту пролазност, пропадљивост: кретање воде које је упарено са статичним,
суморним, оронулим остацима бродова инсинуира ефемерност, фриволност
антропоцентричног света, чиме се наслућује једна виша инстанца и сва порозност, крхкост
људских таворења и превирања.

5
 У таквој концепцији примећује се и размимоилажење, некомпатибилност библијске
прототипске окоснице и кинеметографског остварења. Док смо у библијској приповести
имали инхерентну, метафизичку телеологију Јовове патње, страдања и тескобности
овоземаљског бивстовавања, у Звјагинцевом филму „ Левијатан“ природа не пружа
сврсисходну утемељеност, усмереност Кољиног злопатништва, она немушво, бесловесно
сведочи о неизбежној, неминовној трулежности људских напора, амбиција и афинитета.
Крајоликом се заокружује, поентира наративна сукцесија радње и тако се доследно,
конклузивно запечаћује радња у конвергенцији почетка и коначнице радње: након људских
невоља, несугласица, сучељавања и трагичности, природа опстојава и надилази неуређени,
токсични и деструктивни свет људских конфликата.

Јов: Коља

Јов је библијски јунак који представља отелотворење хришћанске врлине,

побожности и праведности. Његов статус је морално безупитан јер у свом понашању
усваја и укорењује све средишње моралне норме прирођене хришћанској доктрини,
обреде, обичаје и ритуалне праксе. Због тога је његов статус несвакидашњи, ванредни,
иако се стање кроз које он пролази и питања која поставља устројавају као универзална,
архетипска, парадигматична. Али као што сам већ напоменуо, Јов се одваја од матрице
библијски уобличених јунака који су неретко једнодимензионални. Услед интезивирања
патње, мукотрпности почиње да сумња и преиспитује темељне атрибуте деификоване
инстанце и пролази кроз суптилну трансформацију од покорног, скрушеног и ортодоксног
верника до мислећег, скептичног субјекта који рашчлањује, демистификује теолошке
премисе до крајњих консеквенци. Са друге стране Коља- средишњи јунак филма
„ Левијатан“ чију повест пратимо- не може се перципирати и концептуализовати као
индивидуа чији је морални статус безупитан и која персонифкује кључне етичке нацрте,
нормативе хришћанске парадигме: он је импулсиван, темпераментан, агресиван, али није
неправичан, перфидан и девијантан. Његов хабитус кореспондира обичном, осредњем
човеку и његов емоционално- егзистенцијални микрокосмос је репрезентативан за
прозаичног човека.

6
 Да ли је онда могуће сравњивање Јовог и Кољиног сензибилитета, светоназора и
психоменталног склопа? Једна особина чини стожер конгенијалности ова два јунака:
запитаност над сврисходношћу патње и страдања. Када је обеснажен, обесхрабрен услед
изјаловљене судске парнице око свог имања и куће, када му супруга изврши самоубиство,
Коља у зениту, пароксизму бола поставља питање: „ Зашто, Господе“? Коља није
ревносни, марљиви верник, али његово питање је тако калибрисано, конфигурисано да
извориште смисла тражи у нуминозној, обоготвореној димензији. Такође, Јов кроз
еволутивни след, полемику са својим пријатељима, непрекидно промишља о
егзистенцијално- етичким и теолошким импликацијама свога страдања: ако он као
морално безупитан верник и праведник пати, а себични, ускогруди и сурови живе у
благостању и миру, где је онда божији праведни суд и његова премудрост која јемчи
оснаживање и афирмисање пожртвованости врлих и богоугодних? Такве је природе и
садржине и Кољин разговор са оцем Василијем када га упита о разлозима своје тескобе и
несреће, схватајући баналност, тривијалност десемантиозваних религијских обреда који не
пружају смислотворни чинилац и интерпретативни система за упојмљавање, образложење
страдања и невоље.
На фону оваквих особина плаузибилно је декодирати, дешифровати подударност
Јововог и Кољиног случаја, будући да су темељи њихове овоземаљске егзистенције
дезинтегрисани, дезавуисани. Израњајући из таквог залеђа, њихова мисао настоји да
исцрта крајњу, метафизичку, трансцеденталну резултатну и резонанцу свога страдања. На
крају библијског наратива, у вихорној теофанији, Бог се непосредно обраћа Јову и
расветљава му становишта која су аксиоматски потхрањена, уливена у хришћанску догму:
несамерљивост божанског и људског. У филмској реконтекстуализацији ове идејне,
фабулаторно-сижејне потке изостаје катарзична спознаја, уплив омнисцијентне, обожене
инстанце у иманентну, профану и плотску димензију битисања. Модерна, технократско-
административна цивилизација обесвећује божанско извориште смисла и у таквом поретку
човек нема упориште, ослонац у хомогеном, монолитном програму, учењу који би му
понудио аподиктичне одговоре и кључ за разумевање патње. Зато у филму немамо
епифанију и избављење главних јунака, немамо проницање у срж, жариште људског
страдања и деструрирање тријумфа неправде.

7
 Бог: административни апарат

Основна релација која представља окосницу наративне структуре библијског

предлошка јесте однос човека и Бога. Извориште људске патње, страдања и несреће
налази се у равни божанског провиђења и промисла, има своје метафизичко језгро које је
човеку несазнатаљиво услед његове когнитивне ограничености. Али узрочни чинилац
тескобног, туробног овоземаљског бивстовавања има своју сврховитост која је укорењена у
трансцеденталној, божанској димензији.
Све темељне премисе, постулате хришћанске догме које Јов проблематизује ( у
домену канонизованог, кодификованог учења) ситуиране су у сфери односа човека и Бога.
Када Коља поставља питање: Зашто, Господе? осећа се прежитак, рефлекс библијске,
теоцентричне матрице, али она је номинална, десемантизована и ишчашена, јер модерно
цивилизацијско, епохално и онтогенетско искуство оспорава, побија метафизичку,
етеричну димензију као извориште смисла, решења и одговора.
Јов када, находећи се скепсом и преиспитивачким импулсом, разматра теодицејска
полазишта, концепт правде и рашчлањује, демаскира божију беневолентност, правичност,
његова проматрања имају конклузивно разрешење, епифанију и катарзу, зато што је
библијски светоназор хомоген, монолитан и пружа униформни оријентир за тумачење и
упојмљавање свих животних збивања: Бог у великој хијерофанији одговара на његове
недоумице. Међутим, субјект модерне, секуларизоване цивилизације је разсредиштен, он
не успева да пронађе референтни образац, упоришну тачку за своја страдања и невоље.
Идејни нацрт правде у библијском подтексту своје устоличење поседује у
етеричном, надземаљском, надбивствујућем поретку, њега хипостазира и устројава
божанска инстанца, божанска премудрост. У филму „ Левијатан“ концепт правде се поима
искључиво у јуридичком, фактографском и институционалном хоризонту.
Парадигматични, амблематски изданак такве перцепције и логике јесте Кољин пријатељ,
адвокат, Дмитриј. Када га на два места у филму питају да ли верује у Бога, он каже да
верује у доказе јер је правник. Тиме се јасно потцртава да је правда концептуализована,
уврежена у правно- административним регулативама, праксама, процедурама које су
деперсонализоване, дехуманизоване, за разлику од свемоћног, сведоброг, свеприсутног
творца кога прожима неисцрпна, неизмерна љубав према људима и који из човекољубља,

8
својим провиђењем и премудрошћу, људској патњи и страдању придаје сврховитост и
усмерење. Несрећа модерног човека је дистелеолошка, нема своју трансцеденталну,
етеричну резонанцу и коначницу, већ је детерминисана овоземаљским, егзистенцијалним,
социо- економским и правно- бирократским појмовним категоријама, међуљудским
релацијама.
Штавише, црква чија би мисија била да инкорпорира, имплементира основне тезе
хришћанског канона и да своју заједницу окрепи, продухови максимама које су инхерентне
хришћанству, дефинисана је својим клерикалним, институционалним махинацијама јер са
политичком, административно- бирократском платформом чини синергију у хегемонијској,
хијерахијској оси која обесправљује, маргинализује и потлачује појединца. Религијска
догма је инструментализована, сведена на прагматичну, утилитарну димензију и служи за
индоктринацију, аутократску власт која има своју метафизичку потврду у идеји о
провиденцијалности.
Док је жижа у предлошку и подтексту библијске провенијенције дијалог између
антрополошке димензије, инстанце и деификоване, нуминозне равни која разрешава сва
преиспитивања и дилеме, дотле је основица приповести у филмском преосмишљавању
прототипске матрице дисбаланс обичног, осредњег човека, индивидуе и административно-
технократског апарата. Правно- бирократски систем са својим одредбама, начелима и
праксама треба да афирмише урођено, неотуђиво право појединца на самосталност,
слободу и независност, али је- насупрот таквој изворној инклинацији- извитоперен и
уподобљен ускогрудим, самовољним интересима сурових, бездушних и морално
бескрупулозних хегемона. Тако је појединац у свом скромном, култивисаном, негованом
микрокосмосу узурпиран и девастиран охолом, осионом и корумпираном влашћу, а његова
тежња да живи просто, мирно и спокојно је оповргнута деловањем више хијерахијске,
ауторитативне инстанце која раскорењује, елиминише све што је противречно њеним
самовољним, самосвојним аспирацијама. На тај начин се неправда иницира, генерише у
антрополошком опсегу, док је онострана, божанска, надискуствена раван растемељена, а
њена институционална реликвија пружа симулакрум трансцеденције и налази се у
коегзистенцији, кохабитацији са морално девијантном, декадентном хегемонијском
коалицијом.

9
 У тој смисаоној, садржинској схеми и еволуцији треба развејати и разумети
симболику наслова филма. Постоји одређена дисонанца, дискрепанција семантичко-
симболичких импликација фигуре Левијатана у библијском тексту и кинематографском
остварењу.
У библијском предлошку Левијатан, који је застрашујући, горостасан и
монструозан, као божанска творевина илуструје омнипотентност свог демијурга и тиме се
подвлачи инфериорност, ефемерност антропоморфне, антропоцентричне димензије која се
надилази, превреднује јер постоје домени који су човеку несазнатљиви, непробојни, а чије
закономерности креирају његову судбину.
У кинематографској реинтерпретацији фигура Левијатана поприма другачије
значењске, смисаоне обрисе који су усаглашени са идејним полазиштима филмске
фабулаторно- сижејне, наративне архитектонике. Већ смо на неколико места у овом раду
констатовали чињеницу да између библијског залеђа и његове кинематографске
интерпретације постоји аксиолошки, епохални, цивилизацијски раскорак, јер је модерно
доба упило, акумулирало искуство дезавуисања трансцеденталне равни и вечних,
непроменљивих, апсолутних вредносних схема и конфигурација које људском
овоземаљском постојању учитавају инхерентну телеологију одређену наумом божанског
провиђења. Морални аксиоми, императиви који су имали онострано, непропадљиво,
нуминозно упориште и порекло, сада су растемељени, а човек не успева да у сумраку,
превредновању вредносних матрица религијске инспирације изнађе унисони вредносни
модел, већ се партикуларизује, атомизира у индивидуалне циљеве и постаје егоцентрични
индивидуум.
На фону краха универзалних, надличних вредности појављују се институционална,
административно- правна начела која треба да предупреде тиранију, осионост саможивих,
самовољних интереса и да конструишу правне одредбе које су утемељене на консензусу,
конвергенцији воља и хтења. Али долази до парадоксалне ситуације у којој се правно-
бирократкса мрежа процедура и пракси инструментализује- латентно и перфидно- у име
појединачних, самосвојних аспирација. Тако се ствара једна дистопијска, туробна сфера
где јуридичко- фактографски оквир и концепт правде- који треба да буде сурогат
метафизичком, теолошком скупу универзалних, нуминозних вредности- постаје
инструментаријум и платформа за пројекте себичних, безочних, немилосрдних и њихово

10
обесправљивање, тиранисање простих, безопасних и безазлених појединаца који недужно
страдају без телеолошке потке као у библијском светоназору. На тај начин Левијатан- који
поседује митопоетску, библијску генеалогију- постаје симболичко отеловљење, хипостаза
дехуманизованог, морално бескрупулозног апарата репресије и власти који служи
себичним интересима хегемона, а потире, обесмишљава и узурпира егзистенцију обичних,
просечних, недужних појединаца.
Административно- бирократски систем поседује божанске прерогативе, атрибуте,
он је: несводљив, апоретичан, херметичан и недоступан за људски когнитивни апарат;
људска спознаја га не може целисходно апстраховати, редуковати. Такође, у модерном,
секуларизованом друштвту представља ауторитативну димензију и концептуализацију
правде. Међутим, он не може бити савремени, иманентни аналогон божанском ентитету
јер постаје репресивни, дехуманизовани чинилац који угњетава, маргинализује слабе,
немоћне и инфериорне и служи као полуга хегемонијског, технократског утилитаризма ( на
Кољином поседу планира се изградња телекомуникационог центра) који нема моралне
координате и оријентир за сакросанктно.

Закључак

Рашчланили смо кључне, средишње моменте интерференције, интерполације

библијског обрасца који се инкорпорира, улива у језгро, корен филмске идејне грађе и
фабулаторно- сижејне основице.
Размимоилажење се може лоцирати на формалном, композиционом плану који
рефлектује дубље идејне, онтолошке, метафизичке дисхармоније, дихотомије између
аксиолошких постулата савременог доба и становишта, вредносних идеологема библијског
порекла. Библијски наратив отпочиње и заокружује се метафизичком, интелигибилном
димензијом која исписује сврховитост личне, индивидуалне патње морално безупитног,
узорног верника Јова. На тај начин патња појединца поседује сврховитост уграђену,
укорењену у нуминозној, надбивствујућој димензији и промислу божанског ентитета.
Филмско тумачење библијске транспозиције очитује се у уоквиравању приповести
приказима природе: сугерише се антитеза, контрапункт између примордијалне,
некултивисане, непатворене природе и антропоцентричног, технолошког света и његових

11
тековина, изума, артефаката. Природа је ентитет који надилази ефемерни, фриволни
људски свет, његова превирања, таворења и конфронтације, она је индиферентна према
његовим турбуленцијама, страдањима и тек својом немуштом, бесловесном трајношћу,
флуидношћу и несводљивошћу може да послужи као морално- егзистенцијални оријентир.
Подударност између библијских тековина, нацрта који се акумулирају, апсорбују и
интерполирају у смисаони видик кинематографске транспозиције примећује се у
чињеници да Јов и Коља промишљају, преиспитују суштинске метафизичке, онтолошке,
егзистенцијалне предикаменте своје тескобности и патње. С тим што постоји очита
антиномија између старозаветног јунака са целовитим, хомогеним обрасцем библијских
аксиоматских, апсолутних полазишта и Коље- обичне, просте индивидуе модерне,
секуларне цивилизације- који номинално усваја начела хришћанске догме, доктрине,
питање поставља трансцеденталном ентитету, лицима из црквене хијерахије, али
теоцентрична матрица је десемантизована, дезинтегрисана. На тај начин је људска патња
дистелеологизована, а решење његовог страдања може се пронаћи само у равни
административно- правног апарата, који не познаје сакросанктност моралних координата,
упоришта, већ служи као бирократско- институционална платформа за реализацију
појединачних интереса охолих хегемона.
У овако исцртаном хоризонту теодицејска разматрања, концепт правде и
сврховитост патње попримају другачије димензије и разрешења у филмском
реконципирању библијског подтекста. Модерни субјект је потпуно отуђен и беспомоћан у
свом страдању. Његова патња нема етеричну, интелигибилну сврховитост и резултанту,
него је уоквирена, условљена и дефинисана процедурама и праксама апоретичног,
несводљивог бирократског система који поприма обрисе библијског Левијатана. У том
кључу треба разумевати логику наслова који нам пружа интерпретативни оријентир за
декодирање основне идејне премисе кинематографског дела и његове интерференције,
својеврсне полемике са библијском прототипском основом.

Литература

12
 - Гоне, Жак, Образовање и медији, Београд, Клио, 1998.
- Николић, Милија, Методика наставе српског језика и књижевности, Београд,
Завод за уџбенике, 2009.

13