Moja domovina je zaista "mala zemlja medu svetovima", kako je rekao jedan na pisa

c, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih rtava i izuzetnih napora,

nastoji da na svim podrucjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono to joj je neobic
no burna i te ka pro lost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti
na knji evnost te zemlje i tako privukli pa nju sveta na njene kulturne napore, i to
upravo u vreme kad je na a knji evnost nizom novih imena i originalnih dela pocela
da prodire u svet, u opravdanoj te nji da svetskoj knji evnosti i ona d svoj odgovara
juci prilog. Va e priznanje jednom od knji evnika te zemlje znaci nesumnjivo ohrabre
nje tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam srecan to vam
u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime knji evnosti ko
joj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.
Ne to te i i slo eniji je drugi deo mog zadatka: da ka em nekoliko reci u vezi sa pripov
edackim delom pisca kome ste ukazali cast svojom nagradom.
Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da
se od onog koji je stvorio neko umetnicko delo, pored toga to nam je dao svoju k
reaciju, dakle deo sebe, ocekuje da ka e ne to i o sebi i o tom delu? Ima nas koji s
mo vi e skloni da na tvorce umetnickih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savr
emenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mi ljenja da je govor umetnickih
dela cistiji i jasniji ako se ne me a sa ivim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shv
atanje nije ni usamljeno ni novo. Jo Monteskije je tvrdio da "pisci nisu dobre su
dije svojih dela". Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad procitao Geteovo pravi
lo: "Umetnikovo je da stvara a ne da govori!" Kao to sam mnogo godina docnije sa
uzbudenjem nai ao na istu misao, sjajno izra enu, kod nepre aljenog Albera Kamija.
Stoga bih eleo da te i te ovog kratkog izlaganja postavim, kao to je po mom mi ljenju pr
avo i umesno, na razmatranje o prici i pricanju uop te. Na hiljadu raznih jezika,
u najraznolicnijim uslovima ivota, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih prica
nja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedaca koja izlaze u o
vom trenutku iz izdavackih kuca u velikim svetskim centrima, ispreda se prica o
sudbini covekovoj, koju bez kraja i prekida pricaju ljudi ljudima. Nacin i oblic
i toga pricanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pricom i pric
anjem ostaje, a prica tece i dalje i pricanju kraja nema. Tako nam ponekad izgle
da da covecanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove prica smo sebi, u milion va
rijanata, uporedo sa dahom svojih pluca i ritmom svoga bila, stalno istu pricu.
A ta prica kao da eli, poput pricanja legendarne eherezade, da zavara krvnika da o
dlo i neminovnost tragicnog udesa koji nam preti, i produ i iluziju ivota i trajanja.
Ili mo da pripovedac svojim delom treba da pomogne coveku da se nade i snade? Mo da
je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vrem
ena od ivota-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedac mo da prica sm seb
i svoju pricu, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj
tog pricanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas cesto ivot baca,
i da nam o tom ivotu, koji ivimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, ka e ne to vi e
nego to mi, u svojoj slabosti, mo emo da saznamo i shvatimo; tako da cesto tek iz
reci dobrog pripovedaca saznamo ta smo ucinili a ta propustili, ta bi trebalo cinit
i a ta ne. Mo da je u tim pricanjima, usmenim i pismenim, i sadr ana prava istorija c
ovecanstva, i mo da bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te is
torije. I to bez obzira na to da li obraduje pro lost ili sada njost.
Kad je rec o pripovedanju koje ima za predmet pro lost, treba napomenuti da ima sh
vatanja prema kojima bi pisati o pro losti trebalo da znaci prenebregnuti sada njicu
i donekle okrenuti leda ivotu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i roma
na ne bi slo ili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da smi stvarno i ne zna
ju kako ni kada se prebacuju iz onog to se zove sada njost u ono to smatramo pro lo cu,
da sa lakocom kao u snu, prelaze pragove stoleca. Najposle, zar se u pro losti kao
i u sada njosti ne suocavamo sa slicnim pojavama i istim problemima? Biti covek,
roden bez svog znanja i bez svoje volje, bacen u okean postojanja. Morati plivat
i. Postojati. Nositi identitet. Izdr ati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve
sudare, nepredvidljive i nepredvidene postupke svoje i tude, koji ponajce ce nisu

po meri na ih snaga. A povrh svega, treba jo

ko: biti covek.

izdr ati svoju misao o svemu tome. Ukrat

Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli pro lost od sada njosti pisac susrec
e tu istu covekovu sudbinu koju on mora uociti i to bolje razumeti, poistovetiti
se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane ivo tkanje
price koju on eli da saop ti citaocima, i to to lep e, to jednostavnije, i to ubedljivij
e.
Kako da se to postigne, kojim nacinom i kojim putevima? Jedni to posti u slobodnim
i neogranicenim razmahom ma te, drugi dugim i pa ljivim proucavanjerm istorijskih p
odataka i dru tvenih pojava, jedni poniranjem u su tinu i smisao minulih epoha, a dr
ugi sa kapricioznom i veselom lakocom kao onaj plodni francuski romansijer koji
je govorio: " ta je istorija? Klin o koji ja ve am svoje romane." Ukratko, sto nacin
a i puteva mo e postojati kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino to je va no i
presudno, to je delo smo.
Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino
obja njenje svega, i to svima i jednom zauvek, drevne reci: "Cogitivi dies antiqu
os et annos aeteornos in mente habui." (Razmi ljao sam o drevnim danima i secao se
godina vecnosti.)
Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.
Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, obicaja. Sve je to man
je ili vi e zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uop te toliko
va no da li jedan pripovedac opisuje sada njost ili pro lost, ili se smelo zalece u b
uducnost; ono to je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova prica, o
na osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne
mo e biti propisa ni pravila. Svak prica svoju pricu po svojoj unutarnjoj potrebi
, po meri svojih nasledenih ili stecenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih iz
ra ajnih mogucnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono to prica, i svakog treba
pustiti da slobodno prica. Ali dopu teno je, mislim, na kraju po eleti da prica koj
u dana nji pripovedac prica ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njen
u temu, ne bude ni zatrovana mr njom ni zaglu ena grmljavinom ubilackog oru ja, nego to
je moguce vi e pokretana ljubavlju i vodena irinom i vedrinom slobodnog ljudskog d
uha. Jer, pripovedac i njegovo delo ne slu e nicem ako na jedan ili na drugi nacin
ne slu e coveku i covecnosti. To je ono to je bitno. I to je ono to sam smatrao za
dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje cu, ako mi dopu
stite, zavr iti kao to sam i poceo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.