Ciklus "ulii uveoci" tematski je mnogo iri, emotivno razgranatiji, dublji po svom s

mislu i jai po svojim umetnikim vrednostima. "ulii uveoci" za temu imaju: bolest vol
jene ene, la nu nadu u njeno ozdravljenje, njenu smrt i nestanak dece. Tuga, bol i
patnja potisnuli su raniju ditirambinost. Umesto kratkog stiha koji podsjea na ubor
, skakutanje ili leptirov let: "Ala je lep ovaj svet", javie se te ak od bola i nes
pokoja stih: "Bolna le i,a nas vara nada ozdravie, ozdravie mlada! "Umesto smrti koj
a predstoji voljenoj eni on e joj ponuditi viziju ivota, sliku umi ljenog idilinog izl
eta u prirodi, na Fru koj gori; u slikama koje su utopija njenog srca, predoavae joj
: proljee, sunce, "u lugu slavuje", "jagode i cvee", odmaranje u hladovini, vodu s
a bistroga izvora koja krepi i zdravlje vraa, penjanje na vis sa kojega se vide p
olja....Ona nakon toga utje nog monologa nad svojom glavom, kao da se umorila od z
ami ljenog hoda i sree, pa je sklopila oi i poela da tone u predsmrtni mir.
POEM, KLECNEM, IDEM, ZASTAJAVAM......
Jedna od najuspelijih Zmajevih pesama iz ovoga ciklusa je ona pod brojem IV, iji
prvi stih glasi: "Poem, klecnem, idem, zastajavam... "U ovoj pesmi izrazito elegin
oj ritam je sav u znaku bola i panike. Glagoli na poetku pesme :poem, klecnem, ide
m, zastajavam - dati su u asidentskom nizu, upuuju na unutra nji nemir. Preostali g
lagoli: zadr avam, jurim, bjezim - jo vi e nagla avaju unutra nji nemir i haotizam tj. pa
niku koja dolazi od pomisli na ono najgore - na smrt. Primeujemo da su glagoli tr
ajni, u prezentu, i da kao takvi ostavljaju utisak svevremenog nemira i oaja - u
svesti itaoca uvek se to do ivljava kao sada nji trenutak. Ali, meu tim glagolima ima
i jedan trenutni glagol - klecnem, a to se do ivljava kao trenutna paraliza, ne to ka
o psiholo ka blokada koja dolazi od trenutne pomisli da e ona umreti. Dakle, uvek k
ada provali misao o smrti, bie do ivi psihiki udar, praen saznanjem da e, kad je to na
jpoptrebne dete i on ostati sami. Upla en tim saznanjem on bi da zaustavi vrema, d
a odlo i njenu smrt: " etalicu zadr avam". A kad ve to ne mo e - vreme i mimo toga neumit
no tee - on bi da pobegne od te apsurdne situace i tog pora avajueg saznanja: jurim,
bje im ka oajnik kleti. U ovim glagolima sadr an je najvei stepen oaja i bola, iskazan
na vizuelan nain. Na kraju ove strofe uje se i glas: "Ne sme nam umreti!" koji e s
e kao refren javljati jo dva puta na kraju svake strofe. Za to: "Zborim rei, rei bez
pameti?"
"Bez pameti " zato to ih izgovara ovek u ko marnom stanju i to su izraz njegovoga bez
naa: pri eljkuje ne to sto je bez ikakvog izgleda na ostvarenje. Upravo poev od ovog s
tiha zapoinje drugi umetniki postupak u iskazivanju bola i oaja - reanje akustinih sl
ika, gradacijski rasporeenih:
Viem bogu...
viem pravdi...
anelima...
viem zemlji...
viem sebi...
Pesnik uviajui uzaludnost svih obraanja molbi i proklinjanja - okree se sebi i, svoj
oj svesti i ljekarskoj nemoi, pitajui se, a ujedno i prekoravajui sebe: "Zar joj ne
ma leka?" Kao da optu uje sebe za svoju nemo, njenu bolest i smrt. Obraajui se sebi, o
n se ustvari obraa oveku, ljekaru, znanju. Na jednoj strani je priroda, univerzum
i njegova ravnodu nost prema svemu to je ljudsko, emotivno i mislee, a na drugoj str
ani je ovek, smrtan, sam u svom bolu, nemoan da bilo ta uini u svoju korist. Da je b
a tako pokazuje i pesma ure Jak ia "Na liparu"....