1

Erazmo Roterdamski (1465 - 1536)

Pohvala ludosti

1 Moe svet da pria o meni to mu je drago (jer mi nije nepoznato kako Ludost prolazi ravo i kod najluih), ipak sam ja, jedino ja, velim vam, kadra da uveseljavam i bogove i ljude. Nepobitan je dokaz moga tvrenja to to im sam stupila pred va mnogoljudni skup da progovorim koju re, na vaim licima je oas zasijala neka nova i neuobiajena veselost: odjednom ste podigli ela, pozdravili me s tako radosnim i tako prijatnim osmehom i pljeskanjem da mi se zaista ini da ste se svi, sjativi se sa svih strana, napili nektara Homerovih bogova, pomeana s biljnim sokom to rasteruje alost, dok ste maloas sedeli alosni i mrani kao da ste tek izili iz Trofonijeve peine. Kao to se obino deava, kada sunce posle otre zime pokae zemlji svoje veselo i sjajno lice, ili kada ponovo zaarlijaju blagi proleni povetarci i kada sve iznenada promeni izgled, a podmlaena priroda se zaodene sveim bojama, isto tako je i moje prisustvo izazvalo promenu na vaim licima. Ono to veliki govornici jedva mogu postii dugim i promiljenim govorom da bi rasterali teke brige slualaca, ja sam to postigla otprve samom svojom pojavom. 2 Odmah ete saznati zbog ega sam se danas pojavila meu vama u ovom nesvakidanjem odelu, samo ako vam ne bude teko da mi poklonite svoju panju, ali one ne sme biti kao na svetim propovedima, ve napregnite ui kao kad sluate vaarske telale, lakrdijae i arlatane, ba kao to je na pri jatelj Mida sluao Pana. Jer me obuzela elja da za neko vreme preuzmem meu vama ulogu sofista, ali ne sofista one vrste koji i dan-danji trpaju omladini u glavu nekorisne lakrdije i ue je veoj upornosti u prepiranju nego to je nalazimo u svai ena, ve u podraavati starima koji su vie voleli da se nazivaju sofistima, samo da bi izbegli ozloglaeno ime mudraca. Njihov je glavni zadatak bio da pohvalama veliaju bogove i junake. Ali vi sada neete uti pohvalu ni u ast Herkula ni u ast Solona, ve u ast moje linosti, tj. u ast Ludosti. 3 Pravo da vam kaem, ja prezirem mudrace koji proglauju najveom budalom i bestidnikom onoga koji se sam hvali. Neka takva oveka smatraju koliko hoe ludim, moraju priznati da je pristojan. Jer ta je pristojnije nego da Ludost trubi sama o svojim zaslugama i da sama sebi peva slavopojke? Ko bi me mogao bolje naslikati od mene same ? Da nisam sluajno nekome bolje poznata nego samoj sebi? I ini mi se da sam ja u tome ednija od veine velikih i mudrih ljudi ovoga sveta, koji obino iz neke lane stidljivosti iznajmljuju kakva uliljiva govornika ili praznoslovna pesnika od kojih sluaju pohvale koje nisu nita drugo do presna la. Meutim, vajni gospodin plaljiva izgleda iri perje kao paun, epuri se na rei laskavca koji smetenjaka uporeuje s bogovima, koji ga istie kao najvii primer svih vrlina, mada zna da je on od toga beskrajno daleko, koji kiti svraku tuim perjem, koji pokuava da crnca naini belim; reju, koji od muve pravi slona. Najzad, ja se drim poznate narodne izreke koja ti doputa da se hvali samo ako nema drugog hvalioca. Pa ipak me pokatkad hvata jeza zbog dranja ljudi: rekla bih da je to nezahvalnost ili nemarnost. Iako

me svi oni duboko potuju i rado primaju moja dobroinstva, ipak se posle toliko vekova nije naao niko ko bi jednim zahvalnim govorom proslavio Ludost, dok su razni Buziridi i Falaridi, groznice kvartane, muve, elavost i druge strahote te vrste pronali ljude koji su rtvovali svoje snage da bi ih ovekoveili u briljivo sastavljenim pohvalama. Od mene ete pak uti govor nepripremljen i govorniki nedoteran, ali utoliko istinitiji. 4 Nemojte misliti da ovo govorim zbog toga to hou da se razmeem svojim darom, kao to ini veina govornika. Tako se oni, kao to znate, iako su celih trideset godina sastavljali jedan govor, koji je esto samo kompilacija, ipak zaklinju da su ga napisali za tri dana, tako rei od ale, ili su ga kazivali u pero. A meni je, naprotiv, uvek bilo najdrae to mogu da govorim ono to mi trenutno padne na pamet. Zato neka niko ne oekuje da u, po ugledu na svakidanje govornike, dati definiciju same sebe, a jo manje podelu. Ni jedno ni drugo se ne bi slagalo s mojim biem: jer kako e neko da me okuje u granice kad se moja mo protee tako daleko po svetu, kako e neko da me podeli kad me itav ljudski rod potuje kao boanstvo? I onda, kakva smisla ima predstavljati definicijom tako rei moju senku i lik, kad sam lino pred vama i kad se gledamo oi u oi? Ja sam, kao to vidite, ona prava darovateljica dobara koju Latini zovu Stultitia a Grci Moria. 5 Nego zar sam morala i to da kaem? Kao da me ne bi odalo samo lice, kao da mi na elu ne pie ko sam! Ili, ako bi ko tvrdio da sam Minerva ili Mudrost (Sofia), ve bi ga pogled na mene uterao u la; ak da ne progovorim ni rei, moj lik e ipak biti pravo ogledalo moje due. Na mojim obrazima nema mesta za mazanje: to nosim u srcu, to kazuje i moja spoljanjost. Svuda sam i uvek jednaka samoj sebi u toj meri da me ne mogu sakriti ni oni koji se prikrivaju pod maskom i imenom Mudrosti, pa ekaju kao majmuni u purpurnom odelu ili magarci u lavljoj koi. Svejedno to se upinju iz petnih ila da se pretvaraju, ipak odnekud provire magaree ui i odaju Midu. Tako mi Herkula, nezahvalni su ti vragolani koji se, iako su mi najverniji sledbenici, stide moga imena pred celim svetom, i esto ga pripisuju drugima kao sramno i neasno! I zato ne bismo te ljude, koji su stvarno (budale i po), a ovamo bi hteli da izgledaju mudri kao Talet, s punim pravom nazvali (mudrim budalama)? 6 Jer mi izgleda zgodno da i s te strane podraavam naim govornicima koji smatraju da su ravni bogovima ako se mogu pojaviti kao pijavice s dva jezika, i misle da su uinili neto veliko ako latinsko tivo proaraju ovdeonde nekim grkim reima kao ukrasom, pa ak ako im tu i nije mesto. Dalje, ako ne znaju starih izraza, onda izvlae iz kakvih ubualih knjiurina etiripet starinskih rei kojima zasenjuju oi sluaocu, tako da oni koji ih razumeju jo vie cene svoje

znanje, a oni koji ih ne razumeju utoliko vie im se dive ukoliko ih manje razumeju. Zato nai ljudi nalaze ne malo uivanja i u tome to potuju naroito one stvari koje su im najnepoznatije. A neki neto sujetniji meu njima, da bi drugima izgledalo kao da sve jasno razumeju, smee se i pljeskaju i striu uima kao magarac uzvikujui: tako je, tako je. Toliko o tome, a sad u se vratiti na stvar. 7 Moje ime, dakle, znate, gospodo kakav nadimak da vam dam? Arhiludaci, to drugo mogu? Jer kakvim drugim asnijim imenom moe boica Ludost da oslovi svoje vernike? Ali kako mnogima meu vama nije poznato kakva sam ja roda, pokuau da vam to ispriam s milostivom pomou muza. Moj otac nije bilo ni Haos, ni Saturn, ni Japet, ni bilo koji od onih otrcanih i pranjavih bogova, ve Pluton, jedan jedini otac bogova i ljudi, iako se tome protive Hesiod i Homer, pa ak i Jupiter. Na njegov jedini pokret se, danas kao i nekada, okree gore i dole sve sveto i nesveto: ratovi, mir, kraljevstva, sabori, sudovi, javne sednice, venanja, ugovori, savezi, zakoni, umetnosti, ale, zbilje oh, ve mi ponestade daha! ukratko, po njegovoj se volji obavljaju svi javni i privatni poslovi ljudi. Bez njegove pomoi sva ona sitna pesnika boanstva, usuujem se da kaem jo vie, ak ni oni odabrani bogovi, ili uopte ne bi postojali, ili bi prosto, tavorili od domae hrane. Na koga se Pluton rasrdi, tome ne moe dovoljno pomoi ni Palada, i, obratno, kome je naklonjen, taj moe i samom Jupiteru Najviem, uprkos njegovim strelama, da namakne zamku. Ponosim se to potiem od takva oca. On me nije izvukao iz svoga mozga kao Jupiter svoju namrgoenu i stranu Paladu; mene je rodila Neota, najlepa i najvedrija od svih nimfa. Ja nisam plod dosadne brane dunosti, niti sam zakonito dete kao bangavi kova, nego su se moji roditelji spojili, to je kudikamo slae, u nenosti i ljubavi , kao to veli na Homer. Moj otac, da ne biste bili u zabludi, nije onaj Aristofanov Pluton, ve pognut pod teretom godina, ve slep: o, onda je bio jo u naponu snage, pun mladikoga ara, i ne samo ara ve i mnogo vie nektara koga se tada sluajno bee natreskao na jednoj gozbi bogova u izobilju i preko gue! 8 E, ako me uspitate najzad neto o rodnom kraju, jer se i dandanas smatra da je za odlino poreklo osobito vano u kome je mestu odjeknula prva dreka nisam roena ni na lutajuem Delu, ni na valovitom Okeanu, ni u zasvoenim peinama; moja domovina su ona Srena ostrva na kojima uspeva sve bez oranja i sejanja. Tamo se ne zna za rad, starost i bolest; tamo ne raste na njivama asfodel, slez, lan, vuji bob ili pasulj, niti kakve druge trice te vrste; na sve strane ti mame oi i nozdrve mole, panaceje, nepente, majoran, ambrozija,lotos, rua, ljubiica, zumbul ukratko, pravi Adonisov vrt. zasvoenim peinama Roena u takvom raju, nisam zapoela ivot plaem, ve sam se, naprotiv, vragolasto nasmeila majci. Ja nita ne zavidim monom Kronionu to mu je koza bila dojilja, jer su mene na svojim prsima othranile dve vrlo prijatne nimfe:

Meta, ki Bahova, i Apedija, ki Panova. I njih vidite ovde u grupi mojih pratilaca i slukinja. Ako elite da saznate pojedinano njihova imena, uete ih od mene, ali ipak ne drukije nego na grkom jeziku. 9 Ova ovde to tako ponosno uzdie obrve zove se (Samoljubivost); ovoj to kao da se smeje oima i pljeska rukama ime je (Laska); ova to napola spava zove se (Zaboravnost); ona tamo to se oslanja na oba lakta prekrtenih ruku zove se (Lenjost); ova s vencem rua na glavi i zavijena u mirisni oblak je (Naslada); ona tamo s neodreenim i izgubljenim pogledom zove se (Lakomislenost); najzad, ova okrugla, debeljukasta, s glatkom koom naziva se (Razuzdanost). Meu devojkama vidite i dva muka boanstva od kojih se jedno zove (Gozba) a drugo (Tvrdi san). Pomou ovih vernih slugu podvrgavam pod svoju vlast ceo svet i vladam i nad vladarima. 10 Sad znate moje poreklo, moje vaspitanje i moje pratioce. Da ne bi ko mislio da bespravno prisvajam ime boice, hou da pokaem koliko koristi donosim i bogovima i ljudima i kako daleko dopire moja mo. Nauljite ui i sluajte! Neko je pametno napisao da je bitna osobina bogova upravo to to pomau ljudima; pa ako su po zasluzi skupljeni u savet bogova oni koji su nauili ljude kako se pravi vino, kako se seje ito ili im pokazali druge korisne stvari, zato se ne bih s pravom nazvala i smatrala alfom svih bogova ja, koja jedina svima delim sve dobro? 11 Pre svega, ta moe biti slae i dragocenije od ivota? A u raanju ivih bia ko vie sudeluje od mene? Ni koplje Palade, keri monoga oca, ni egida Jupitera koji skuplja oblake ne utiu na oploavanje i rasploavanje ljudskoga roda. ak i sam otac bogova i kralj ljudi, koji jednim migom zatrese ceo Olimp, mora o, jadnika da odloi svoju trozubu munju i da ublai svoj titanski pogled kojim, ako mu se svidi, zastrauje sve bogove, pa da, po glumakom obiaju, uzme tu lik, ako ponekad zahte da radi ono to radi uvek, tj. da pravi male bogove! Stoici smatraju da su najblii bogovima. A pokaite mi samo jednoga, pa ma on bio i tri, i etiri, i hiljadu puta stoik, koji ne bi, ako ne svoju bradu, znamenje mudrosti (koje, uostalom, nosi i jarac), a ono svakako uklonio strogost s lica, izgladio bore na elu, odbacio svoja elino tvrda naela i za kratko vreme poeo praviti ludosti i budalatine; ukratko, mene, tvrdim, mene mora pozvati dobri mudrac ako hoe da postane otac! A zato ja ne bih, po svom obiaju, govorila s vama otvorenije? Pitam ja vas, zar bogove ili ljude raaju udovi kao to su: glava, lice, grudi, ruke, ui, koji se smatraju kao ugledni udovi tela? Ne bih rekla! Ud koji produava ljudski rod tako je glup i tako smean da mu ni ime ne moe izrei bez kikotanja. On je onaj sveti izvor iz koga sve crpe ivot i pouzdaniji je od poznate Pitagorine etvorke. Koji e ovek, molim vas,

navui brani jaram sebi na vrat, ako samo, kao to obino ine filozofi, prethodno proceni nezgode zajednikog ivota? Ili, koja e ena pristati na brane dunosti, ako sazna ili promisli kako je opasan poroaj i kako je teko vaspitanje deteta? Prema tome, ako za ivot dugujete zahvalnost braku, a za brak dugujete zahvalnost mojoj slukinji Lakomislenosti, pomislite onda koliko li tek zahvalnosti dugujete meni! Pa dalje, koja bi ena htela, kad je ve jednom sve iskusila, da po-ne iznova ako pored nje ne bi stajalo boanstvo zaborava? A ni sama Venera ne moe porei, pa neka Lukretije govori ta hoe, da njena mo nije jalova i uzaludna bez moje pomoi i zatite. Iz te moje pijane i vesele igre raaju se, dakle, veliki filozofi i njihovi sadanji naslednici monasi i kraljevi u purpuru i poboni svetenici i triput svete pape; i, najzad, itava eta pesnikih boanstava iji je broj tako golem da Olimp, koji je vrlo prostran, jedva moe da ih primi. 12 Ali bi bilo premalo da mi ljudi duguju zahvalnost samo za klicu i izvor ivota; zbog toga hou da pokaem da su sve ivotne prijatnosti nastale od moje dareljivosti. Jer ta je ivot i da li je uopte vredan toga imena, ako iz njega izbaci uivanje? Vi pljeskate, to znai da je tako. Ja sam znala da meu vama nije niko tako pametan, ili, bolje, tako lud ne, radije u rei pametan da zastupa takvo miljenje. Pa ak ni stoiari ne preziru uivanja; samo to oni veto prikrivaju, i pred svetom estoko napadaju zabave, tek da bi zaplaili druge i onda sami uivali jo neobuzdanije. Ali neka mi kau, tako im Jupitera, koji to dan ivota ne bi bio alostan, brian, dosadan, budalast, teak ako ga ljudi ne bi zasladili uivanjem, tj. zainom Ludosti? Za tu istinu moe biti dobar dokaz onaj nikad dovoljno hvaljen Sofokle koji je napisao najlepu pohvalu u moju poast: ivot je prijatan kad se ne misli nita. Ali, hajde, objasnimo celu tu stvar podrobnije. 13 Prvo, ko ne zna da je detinjstvo najveselije i najprijatnije doba u ovekovu ivotu? A ta je to kod dece zbog ega ih tako volimo, zbog ega ih tako negujemo i mazimo da se ak i neprijatelj razne-i na njih i prua im pomo ako nije primamljiva ar ludosti? Mudra priroda je utisnula namerno deci izvesnu dra, jednu crtu ludosti, da bi njome mogla da zaslade muke onih koji ih podiu i da bi ulagivanjem zasluila zatitu koja im se daje. Zatim, posle ovog doba dolazi mladost. Kako je ona svima mila, kako svi ele da joj budu od koristi, kako vole da je uzdiu, kako usluno pruaju ruke da bi joj pomogli! A odakle, molim vas, mladim biima ta privlanost to oarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrina. Neka budem laljivica ako ta deca, im poodrastu, im ih kola uputi u svakidanji ivot i ponu da mudruju kao matorci, ne ponu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova ivahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova ilost. I to se ovek vie udaljuje od mene, sve manje ima od ivota, dok ne doe mrzovoljna starost, koja je na teretu ne samo drugima ve i samoj sebi. Starost

bi, dodue, bila nesnosna svim ljudima da ja, iz samilosti prema tolikim tekoama, ne stanem uz nju. Kao to obino bogovi kod pesnika nekom metamorfozom ublauju smrt onima koji umiru, isto tako i ja, koliko sam kadra, pozovem oveka koji je sasvim blizu groba da se vrati u detinjstvo. I tako svet s pravom za stare ljude kae da su podetinjili. Ako bi ko, moda, hteo da sazna kako ja vrim taj preobraaj, lepo, ni to neu sakriti. Povedem ih na izvor nae Lete, a ona izvire na Srenim ostrvima (kroz donji svet tee samo rukavac ove reke), da se tamo napiju dugog zaborava, pa kad im postepeno odminu brige, ponovo postaju deca. Pa oni, ujem prigovore, blebeu, govore gluposti. Dobro, znam ja to. Ali ba to i znai podmlaenje. Zar biti dete znai neto drugo nego besmisleno blebetati i govoriti gluposti? I zar nije najlepa dra detinjstva u tome to nema pameti? Ko ne bi pred detetom koje govori kao zreo ovek osetio, kao pred strailom, mrnju i odvratnost! To potvruje isto tako narodna poslovica koja kae: Mrzim dete ija pamet sazri pre vremena. Ko bi, pak, izdrao da ima svakodnevno posla. sa starcem koji bi sjedinio u sebi veliko ivotno iskustvo, ivahnost duha i bistrinu suda? Zbog toga mi ovek duguje zahvalnost to u starosti podetinji. Tako se bar moj izlapeli ia oslobodi neprijatnih briga koje mue pametnoga; esto je zabavan drug u piu; ne osea dosadu ivota koju muevno doba jedva podnosi; katkad se vrati onim trima zloglasnim slovima, kao onaj starac u Plauta, zbog ega bi bio vrlo nesrean da je pri pameti. Ovako je, mojom milou, blaen, drag prijateljima, pa ak ni u drutvu nije nesnosan. Tako i u Homera iz Nestorovih usta tee beseda slaa od meda, dok je Ahilejeva puna gorine; i zar u istog pesnika ne ujemo kako se starci ratnici, sedei na zidu, javljaju prijatnim brbljanjem! U tom pogledu, reklo bi se, starost nadmauje detinjstvo, jer je ono, iako sreno, ipak detinjasto i lieno posebne ivotne poslastice, pravog brbljanja. Dodajte tome da starci silno vole decu i da su deca isto tako privrena starcima (slian se raduje slinom). I, zaista, ta dva doba imaju mnogo slinosti: samo starci imaju vie bora na licu i vie roendana za sobom. Inae se sve podudara: seda kosa, bezuba usta, neugledno telo, elja da se pije mleko, mucanje, brbljivost, ludorije, zaboravnost, lakomislenost jednom reju: sve! I ukoliko dublje zalaze u starost, utoliko im se vie vraa slinost sa de-tinjstvom, dok jednom kao deca ne odu sa ovoga sveta bez gaenja prema ivotu i bez straha od smrti. 14 Pa hajde, neka sad neko, ko hoe, uporedi ovu moju dobrotu s metamorfozama drugih bogova! Nema smisla da iznosim ovde ta oni rade u besu, mislim sad na one kojima su najvie naklonjeni, pa ih obino pretvaraju u drvo, u pticu, u cvrka, ak i u zmiju: kao da nije isto postati neto drugo ili umreti! Ja, pak, istoga oveka vraam u najbolje i najsrenije doba njegova ivota. Kad bi se ljudi, ukratko, uzdravali od svake veze s mudrou i stalno sa mnom provodili vek, ne bi uopte znali ni za kakvu brigu i sreno bi uivali u trajnoj mladosti. Zar ne vidite one bednike to su se zadubili u studije filozofije, ili u druga teka i ozbiljna pitanja, kako veinom ostare pre nego to su i okusili

mladost, jer im stalne brige i otri duevni napori postepeno iscrpljuju duh i siu ivotne sokove! I, suprotno tome, pogledajte moje budale kako su utovljene i okrugle, dobro zategnute koe, pravi akarnanski prasci, kao to se kae, koji skoro nikad ne bi oseali nezgode starosti, kad se ne bi katkad zarazili u dodiru s pametnim ljudima, to se deava. Ali ta emo, svet je tako ureen da ovek ne moe biti potpuno srean. Uz ovo jo ide kao vaan dokaz poznata poslovica koja kae da jedino ludost moe, s jedne strane, zadrati mladost koja brzo odlazi i, s druge, zaustaviti neugodnu starost. I nije neosnovano ono to se pria o Brabantima, tj. da starost drugim ljudima obino donosi mudrost, a oni, ukoliko se vie pribliavaju starosti, postaju sve lui; pa ipak, ne postoji pleme koje bi umelo da ivi veselije ili koje bi manje osealo pusto starosti. Njihovi susedi su i po mestu stanovanja i po nainu ivota moji Holanani; jer zato da ih ne nazovem svojima, kad su tako verni moji potovaoci da su zasluili ak nadimak izveden od moga imena! Oni ga se ne stide; naprotiv, i ponose se njime. Pa sad neka idu glupi i budalasti i neka trae razne Medeje, Kirke, Venere, Aurore i jo ne znam kakve izvore da bi sebi povratili mladost, mada je mogu davati samo ja, pa je svakodnevno i dajem! Ja imam onaj udotvorni sok kojim je Memnonova ki produila mladost svojem dedu Titonu; ja sam ona Venera ijom se milostivom pomou podmladio i Faon, tako da se Sapfo smrtno zaljubila u nj; moje su arobne travke, moje su basne, ako ih uopte ima, moj je onaj izvor koji ne samo to vraa izgubljenu mladost ve je, to je mnogo privlanije, uva zauvek. Ako se, dakle, svi vi slaete s mojim miljenjem da nita nije ljupkije od mladosti ni mrskije od starosti, mislim, gospodo, da sami treba da uvidite kako vam dajem neprocenjivo dobro i kako vas udaljujem od neizmernog zla. 15 A ta sada da govorim dalje o ljudima? Pogledajte celo nebo, a ja u podneti da se i moje ime izvrgne porugama, ako neko uopte pronae jednog jedinog boga koji ne bi bio omrznut i prezren da mu nije pomoglo moje boanstvo! Zato je Bah veiti mladi kovrdave kose? Svakako zato to je uvek mahnit i pijan, to mu ivot tee u gozbama, u igri, pesmi i ali i to s Paladom ne dolazi ba ni u kakav dodir. Najzad, ne pada mu ni na um da trai da ga smatraju za mudraca; naprotiv, raduje se kad ga potuju u lakrdijama i ludostima. I ne obazire se na poslovicu koja mu je podarila nadimak budale i koja kae da je lui od Moriha. Taj nadimak su mu dali zato to sedi pred vratima hrama i to ga seljaci za vreme berbe iz obesti mau irom i sveim smokvama. A kakvim ga sve porugama nije obasipala stara komedija! Ludi bog je, kau, i zasluio da se rodi iz bedra! Meutim, ko ne bi vie voleo da bude lakrdija, obesni luak, uvek raspoloen, veito mlad, koji uvek svima donosi razonodu i uivanje, nego, recimo, pritvorni Jupiter, koji zadaje strah celome svetu, ili stari Pan, koji svuda stvara pometnju svojom bukom, ili gadni Vulkan, uvek strano izgaravljen od

rada u kovanici, ili ak sama Palada, koja zastrauje svojom Gorgonom i kopljem i uvek mrko gleda? Zato je Kupidon uvek deak? Zato? Zato to je aljivina, to ne radi i to ne misli nikad nita pametno! Zato se lepota zlatne Venere uvek podmlauje? Ba zato to je sa mnom u srodstvu; otuda i nosi na licu boju moga oca, i stoga je Homer i naziva zlatnom Afroditom. Sem toga, stalno se smeka, ako samo poverujemo pesnicima ili njihovim takmacima kiparima. Koje su boanstvo Rimljani ikad pobonije oboavali od Flore, matere svih uivanja? Isto tako, bude li neko ispitivao ivot srditih bogova u Homera i ostalih pesnika, pronai e da je sve puno ludosti. to da govorim o delima ostalih bogova, pomenuu Jupitera, gromovnika ije su ljubavne pustolovine svima vama dobro poznate. Stroga Dijana je zaboravila na svoj pol i nita drugo nije radila nego lovila, pa ipak nije manje ludovala za svojim Endimionom! I zaista bi mi bilo milije da bogovi sluaju svoje grehe od samoga Moma, od koga su ih nekad sluali vrlo esto. Ali su ga oni nedavno, u besu, bacili na zemlju zajedno sa Atom, jer bogovi vie nisu mogli da podnose da im on bezobzirno muti sreu svojom pameu. I niko od ljudi ne prima toga izgnanika pod svoj krov, a najmanje mesta za njega ima na vladarskim dvorovima, gde glavnu ulogu igra Laska, moja sledbenica; ona s Momom ima veze koliko i vuk s jagnjetom. Poto su se bogovi tako oslobodili Moma, jo mnogo slobodnije se uputaju u ale i veselje, jer se ne plae nikakva tutora i provode bezbrian ivot, kako kae Homer. Kakve sve ale ne zbija onaj smokvasti Prijap! Kakav smeh izaziva Merkur svojim lopovlucima i prevarama! tavie, i Vulkan obino igra ulogu lakrdijaa na gozbama bogova i zabavlja drutvo svojim bangavim hodom, zajedljivim alama i veselim dosetkama. Silen, stari zaljubljeni luak, obino izvodi kordak s Polifemom, koji trese seljako kolo, i s bosonogim nimfama koje igraju balet. Satiri, polujarci, igraju atelanske igre, Pan izaziva smeh u svih nekim neukusnim pesmama, ali bogovi ipak vie vole da sluaju njega negoli muze, osobito kad nektar ve pone da im navire u glavu. Zar sada treba da nabrajam ta sve ine pijani bogovi posle gozbe! ine, bogami, takve gluposti da katkad i sama ne mogu da se uzdrim od smeha. Ali e biti bolje da metnem prst na usta kao Harpokrat, jer ne znam da li me sluajno ne prislukuje neki bogovski Korikejac kako priam neto to ak ni Mom nije smeo da brblja nekanjeno! 16 Ali je ve vreme da, po ugledu na Homera, ponovo siemo na zemlju ostavljajui nebesa i uvidimo da ljudi uivaju samo onoliko sree i veselja koliko im ja doputam. Pogledajte s koliko se smotrenosti pobrinula priroda, majka i stvoriteljka ljudskog roda, da se sve svuda zaini ludou. Po stoikoj definiciji, mudrost se sastoji u tome da se upravljamo prema razumu; a ludost, naprotiv, znai podati se samovolji strasti. Iz straha da ljudski ivot ne bude tuan i straan, Jupiter je dodelio oveku mnogo vie strasti nego razuma, i to u odnosu pola uncije prema asu (24 :1)! Sem toga, sabio mu mozak u uski kutak glave, a itavo telo prepustio strastima. Najzad je stavio usamljenom razumu

10

nasuprot, rekla bih, dva vrlo mona neprijatelja: prvi je srdba, koja gospodari u grudnoj tvravi i u srcu, izvoru ivota; drugi je pouda, koja sebi vrlo iroko prisvaja vlast, sasvim dole do prepona. A ta moe razum protiv te dve udruene sile, dovoljno jasno pokazuje svakidanji ljudski ivot. On jedino moe da vie do promuklosti i da daje moralne pouke. Ti se, pak, podanici bune protiv svoga kralja i runo ga nadvikuju, te on najzad, umoran, mora da se povue i digne ruke. 17 Uostalom, poto je ovek roen za voenje javnih poslova, trebalo mu je dati i malo vie od tog komadia (unice) razuma. Jupiter je, pak, da bi mu pomogao kao to valja, mene upitao za savet, kao i vie puta u slinim prilikama. Ja sam mu zaista odmah dala savet dostojan mene: neka mukarcu pridrui enu; ona je, dodue, ludo i glupo stvorenje, ali je aljiva i mila, pa e, u domaem ivotu, svojom ludou umanjivati i blaiti duhovne muke svoga mua. A to izgleda da je Platon u nedoumici da li da enu stavi u red razumnih ili glupih bia, treba shvatiti tako kao da je hteo da naglasi izrazitu ludost njena pola. Pa kad jedna ena sluajno hoe da je smatraju pametnom, ona time samo udvostruuje svoju glupost, ba kao kad bi neko hteo da namae vola mau kojom se mau atlete, protiv volje i uz negodovanje Minerve, kao to se obino kae. Jer grei dvostruko svaki onaj koji radi protiv prirode, pa se mae belilom vrline i trudi se da preokrene svoj prirodni dar. I kao to, kako kae grka poslovica, majmun ostaje uvek majmun, pa makar bio odeven u skerlet, isto tako i ena ostaje uvek ena, tj. luda, ma kakvu masku metnula na sebe. Ja svakako ne mislim da je enski pol toliko budalast da bi mi zamerio to mu pripisujem ludost, jer sam i sama ena i uz to olienje Ludosti. Pa ako se stvar pravino prorauna, ene imaju da zahvale Ludosti to su u mnogo emu srenije od mukaraca. U prvom redu zbog lepote koju one s pravom uzdiu iznad svih stvari, jer pomou nje mogu ti-ranisati i same tirane! Odakle inae u mukaraca ona strana spoljanjost: hrapava koa, gusta brada to ga ini starijim ako ne od tetne mudrosti? ene, pak, uvek imaju glatka lica, umilan glas, nenu kou kao da uvek podraavaju venoj mladosti. Zatim, ta one drugo ele u ivotu nego da se to vie dopadaju mukarcima? To je jedini cilj onom pustom udeavanju, mazanju, kupanju, eljanju, mirisanju; s tim ciljem upotrebljavaju mnoga vetaka sredstva da ulepaju lice, da oboje obrve i da neguju kou. ime se uopte mogu vie umiliti ljudima nego ludou! Jer nema na svetu stvari koju mukarine bi dopustili enama. I to za kakvu drugu nagradu ako ne za uivanje! Nijednom drugom stvari ih ne zabavljaju tako kao glupou! Niko nee porei tu istinu, ako se samo seti kakve sve budalatine mu brblja sa enom i kakve gluposti pravi kad god hoe da mu ena prui uivanje. Tu imate prvu i naroitu nasladu u ivotu i izvor iz koga ona istie. 18 Priznajem da ima ljudi, osobito staraca pijanica, kojima je vie stalo do boce nego do enice i koji najvie uivanja nalaze u pijankama. Da li se uopte moe

11

prirediti kakva sjajna gozba bez ena, o tome neka sude drugi; ali je izvesno da ba nita ne moe biti prijatno ako se ne zaini ludou. Ako niko meu gostima nije lud, ili ako bar ne izgleda da bi ih mogao uveseljavati, dovode za pare kakva lakrdijaa ili uzimaju kakva smena parazita koji umeju smenim, tj. budalastim dosetkama da oteraju tajac i mrtvilo sa stola. Jer kakva bi smisla imalo optereivati eludac tolikim jelima, tako skupocenim i tako biranim poslasticama, ako ne bi u isti mah i oi, i ui, i sva dua uivali u smehu, alama i dosetkama? Sve one uobiajene navike pri gozbama: biranje kralja gozbe, igranje kocke, nazdravljanje, obreivanje istom aom, pevanje s mirtinom granicom u ruci, igra i pantomima sve to nije izmislilo sedam grkih mudraca, ve sam pronala ja, na sreu ljudskog roda. Priroda je svih tih stvari takva da, ukoliko imaju vie ludosti, utoliko imaju vie ari za ljudski ivot, koji ne bi trebalo ni da se naziva ivotom]] ako bi bio tuan; a svakako bi morao biti tuan ako tom vrstom razonode ne biste rasterali dosadu koja kao da je roena s vama! 19 Ali e moda biti ljudi koji preziru ovu vrstu uivanja, pa se zadovoljavaju ljubavlju i drugovanjem s prijateljima i govore da je prijateljstvo jedina stvar koju treba potovati iznad svega i da je ak neophodno kao vazduh, vatra i voda; s druge strane, da je tako prijatno da bi onaj koji uniti prijateljstvo ugasio sunce na nebu; i da je ono, najzad, tako vredno potovanja ako se taj izraz uoptemoe preporuiti da se ni filozofi ne plae da ga ubroje meu najvea dobra. A ta ete tek rei ako vam dokaem da sam ja i poetak i kraj toga tako velikog dobra? Ja u vam to dokazati, ali ne na nain krokodila i rogatih sorita ili na nain drugih dijalektikih prepredenosti, ve na tako jasan i opipljiv nain da e svako razumeti. Da pogledamo, dakle! Prikrivati poroke prijatelja, zavaravati se, biti slep za njih, pa ak voleti krupne mane i diviti im se kao da su vrline, zar to ne lii na ludost? Ako ovaj ljubi bradavicu svoje prijateljice, ako onome mirie polip njegove miljenice, ako otac tvrdi da njegov razroki sin ima Venerine oi pa ta je to ako ne suta ludost? Priznajte glasno da ludost i jedino ludost sklapa i odrava prijateljstvo. Govorim ovde samo o ljudima od kojih nijedan nije roen bez mana i meu kojima je najbolji onaj koji ih ima najmanje. To ne vai, meutim, za mudrace koje filozofija ubraja u bogove. Medu njima se prijateljstvo ili uopte ne vezuje ili je to prijateljstvo dosadno i neprijatno, i sklapa se samo s vrlo malim brojem ljudi (da ne kaem da se ne sklapa ni s kim, jer bi to bilo nepravedno tvrditi). A to dolazi otuda to je velika veina ljudi luda, pa ak nema oveka koji na ovaj ili onaj nain nije udaren mokrom arapom; svi lie jedni na druge, a slinost je temelj prijateljstva. Ako se ponekad ti strogi mislioci i povezu uzajamnom simpatijom, ona zaista nije bogzna kako vrsta i dugotrajna; te cepidlake su u tolikoj meri prodorne da otrini pogledom uoavaju mane prijatelja kao kakav orao ili epidaurska zmija. A kako su sami, za sopstvene mane, krmeljivi, kako ne vide torbe koje im vise s lea! Kad je ve po prirodi tako da se ne moe nai ovek koji nije optereen

12

krupnim manama, pa kad se tome doda jo razlika u godinama i obrazovanju, toliko greaka, toliko zabluda, toliko nedaa u ljudskom ivotu, kako bi mogla, makar i jedan sat, postojati prijateljska veza meu tim Argusima, ako joj se ne bi pridruilo ono to Grci zovu divnom reju dobrodunost , a kod nas je moe prevesti kako hoe: ludost ili povodljivost karaktera? Dalje, zar nisu u Kupidona zaetnika i oca svake nenosti, vezane oi, tako da ne razlikuje runo od lepoga? Tako on deluje i na vas, pa svakom svoje izgleda lepo, i starac je zaljubljen u svoju staricu ba kao i deak u svoju devojicu. Te se stvari deavaju svuda i svuda im se svet smeje; ali su ba one onaj lepak to tako prijatno povezuje ljude. 20 Ono to sam rekla o prijateljstvu moe u mnogo veoj meri da se primeni na brak; jer je to ivotna veza koju moe razvezati samo smrt. Boe moj, koliko bi se razvoda brakova deavalo svuda i jo gorih stvari od razvoda, kad kunu zajednicu mua i ene ne bi odravale i potpomagale: Laska, ala, Popustljivost, Lukavost, Pretvornost sve same moje pratilice? Ah, kako bi se malo brakova sklopilo kad bi mu bio pametan da ispita koje igre je njegova mlada, na izgled tako edna i stidljiva, igrala ve mnogo pre braka? I koliko bi se ve sklopljenih brakova rasturilo kad ne bi veina eninih grehova ostala muu nepoznata zbog njegove nemarnosti ili lakovernosti! Sve se to, uostalom, pripisuje Ludosti, i s pravom, jer ona zaista pomae da se ena dopada muu i da se mu dopada eni; ona odrava mir u kui i brine se da veza bude trajna. Muu se rugaju, nazivaju ga rogonjom, papuiem i kako jo ne, a on nenim poljupcima pije suze sa obraza svoje neverne brane drugarice. A koliko je tek sreniji to ivi u zabludi nego da dopusti da ga nagriza crv ljubomore i da mu stvara tragine sukobe! 21 Sve u svemu, bez moga posredovanja ne bi bilo nikakva drutva koje bi oivljavalo veseljem i nikakve veze koja bi dugo trajala: narod ne bi mogao dalje podnositi kralja, gospodar slugu, sobarica gospou, uitelj uenika, prijatelj prijatelja, ni ena mua, ni vlasnik zakupca, sused suseda, domain gosta, ako ne bi jedan drugog as varali, as se jedan drugom ulagivali, as jedan drugome pametno poputali; ako se ne bi, jednom reju, naslaivali nekim medom Ludosti. Znam da vam to izgleda preterano, ali ete uti jo vee stvari. 22 Recite mi, molim vas, moe li ovek voleti drugoga ako mrzi sebe sama? Zar se moe slagati s nekim onaj ko se sam sa sobom ne slae? Moe li kome prirediti uivanje onaj koji je samom sebi teak i dosadan? Mislim da to niko nikad ne bi tvrdio ako nije vei luak i od same Ludosti. Ako mene budete iskljuili iz drutva, nijedan ovek nee moi da ivi s drugim, tako da e svaki samom sebi, kad na to pomisli, izgledati prljav i svaki omrznuti sebe. Priroda, koja je u mnogim stvarima vie maeha nego mati, usadila je u due ljudi, osobito malo bistrijih, nesrenu sklonost da niko nije zadovoljan onim to ima, nego se divi onome to imaju drugi. Otuda proizlazi da se svi darovi, sve lepote i

13

prijatnosti ivota kvare i propadaju. Jer emu e koristiti lepota, ono to besmrtni bogovi mogu dati kao najvee uzdarje, ako je zahvaena klicom plesnivosti? ta vredi mladost ako je razjeda crv starake melanholije? Najzad, kako e raditi svaki posao u ivotu s pristojnou, sam ili pored drugih (jer je glavna stvar ne samo vetine ve i svakog drugog posla da ono to radi bude pristojno uraeno), ako ti usluno ne pomogne Samoljubivost koju ja po zasluzi nazivam svojom sestrom, poto tako odluno svuda zastupa moje interese? Jer ima li ta lue nego biti zaljubljen u sebe i diviti se sebi? S druge strane, ako se sam sebi ne dopada, nee znati da uradi nita lepo ni prijatno to se ne bi ogreilo o pristojnost. Oduzmi ivotu taj zain, odmah e se govorniku zalediti re na usnama, muziareve se melodije nee dopasti nikome, glumca e izvidati zbog njegovih pokreta, ismejae pesnika s njegovim muzama, slikar e biti prezren zajedno sa svojom umetnou, lekar e umreti od gladi i pored svih lekova. Najzad, od Nireja e postati Terzit, Faon e se pretvoriti u Nestora, Minerva u svinju, reit ovek e postati dete koje muca, a svetski ovek seljak. Ba stoga je, dakle, potrebno da svako laska sebi, da se malo sebi ulaguje i da odobrava sebi pre nego to mu se prohte da mu drugi odobravaju. Najzad, srea se uglavnom sastoji u tome da eli biti ba ono to jesi, a za to preimustvo treba zahvaliti mojoj dobroj Samoljubivosti: ona ini da niko nije nezadovoljan svojom spoljanjou, ni svojim darom, ni svojim rodom i svojim poloajem, da niko nije nezadovoljan svojim vaspitanjem i svojom domovinom, tako da ne eli da se menja ni Irac s Italijanom, ni Traanin s Atenjaninom, ni Skianin sa stanovnikom Srenih ostrva. Divna li je briga prirode da u jednu takvu beskrajnu raznovrsnost stvari unese jednakost! Gde poneto uskrati od svojih darova, tamo obino doda vie samoljubivosti. Zaista sam glupo rekla: samoljubivost mesto darova, jer je ba ona najvei dar! Svakako moram rei da nije zapoeto nijedno izvrsno delo bez moga podstreka i da nije pronaena nijedna lepa umetnost, koju ja nisam nadahnula. 23 Mora se priznati da je rat etva i izvor najslavnijih dela. Moe li biti vee ludosti nego da se iz ne znam kakvih razloga preduzima ona vrsta borbe koja i jednoj i drugoj strani donosi vie zla nego dobra? A o onima koji su pali u boju nema nikakva spomena kao ni o Megaranima! Sem toga, kad su ve obe vojske ureene i stanu jedna prema drugoj i kad se zaore potmuli glasovi rogova, ta tada, molim vas, vrede svi oni mudraci koji su iscrpeni od mozganja i koji zbog svoje razvodnjene i rashlaene krvi jedva dau? Za rat je potrebno mnogo duranih i snanih ljudi koji imaju vrlo mnogo smelosti i to manje pameti; sem ako neko ne voli Demostena kao vojnika koji je, drei se Arhilohova saveta, uhvatio maglu im je ugledao neprijatelja. Bio je isto tako lo ratnik kao to je bio izvrstan govornik. Ali u ratu, prigovaraju mi, razum igra vrlo znaajnu ulogu. Priznajem da ga ima u vojskovoa, ali je taj razum vojniki, nije filozofski. Sloimo li se s tim, onda slavna dela mogu initi paraziti, svodnici,

14

razbojnici, ubice, seljaci, glupaci, varalice i ostali drutveni olo, ali ne filozofi koji kaplju nad knjigama do neko doba noi. 24 Kako su mudraci nekorisni u praktinom, svakodnevnom ivotu, moe nam posluiti kao primer Sokrat, koga je Apolonovo proroite, ne ba mnogo mudro, oglasilo za jedinog mudraca. Jer kad god bi pokuao da ma ta radi javno, uvek bi morao pobei pred bunim smehom svetine. Mada taj ovek nije bio sasvim bez pameti, jer je neprekidno odbijao naziv mudraca govorei da on pripada samo bogu, i jer je mislio da mudrac ne treba nikada da se mea u upravljanje dravom. A bilo bi jo bolje da je opominjao da mudrosti treba da se kloni ko god hoe da se uvrsti u red pravih ljudi. ta ga je, najzad, doteralo na optueniku klupu i prisililo da ispije otrov od kukute, ako ne mudrost? Jer dok ga je filozofija gonila da lupa glavu oblacima i idejama, da meri noge buve i da se divi zujanju komaraca, nije nauio stvari koje se odnose na svakidanji ivot. A uitelja je u ivotnoj opasnosti branio uenik Platon. Zaista divan branilac, koga je vika gomile tako uplaila da je jedva mogao da izgovori polovinu prvog odeljka! A ta li tek da kaemo o Teofrastu, kome se, kad je iziao pred skuptinu, od straha steglo grlo kao da je ugledao vuka? Kojem bi vojniku on u ratu ulio hrabrosti? Izokrat je bio tako plaljive prirode da se nije usuivao pred narodom ni da zine. Kikeron, otac rimskog govornitva, otpoinjao je svoje govore uvek s neprijatnom drhtavicom i mucao kao malo dete, to Fabije opravdava i kae da je to primer valjana govornika koji je svestan odgovornosti. A kad tako kae, zar ne priznaje javno da je mudrost prepreka i estitom voenju javnih poslova? ta bi radili ti ljudi kad bi trebalo da se bore s maem u ruci, kad u borbi golim reima umiru od straha? I posle ovoga se, o gospodnja voljo, slavi ona poznata Platonova re da bi bile srene one drave u kojima bi vladali filozofi ili vladari koji bi se bavili filozofijom! Ali zapitajte samo istoriare za savet, pa ete saznati da nikada nije bilo opasnije vladavine po dravu nego kad bi vlast dola u ruke kakva filozofa ili knjievnika. To dokazuju, mislim, u dovoljnoj meri oba Katona, od kojih je jedan naruio mir u dravi besnim optubama, a drugi poto je iz temelja potkopao slobodu rimskog naroda, jer je hteo da je brani suvie pametno. Njima moete pridruiti razne Brute, Kasije, Grahe, pa ak i Kikerona koji nije bio nita manje tetan po rimsku dravu nego Demosten po atensku. Zatim, iako priznajem da je Marko Aurelije bio dobar car, to se ne moe porei, ipak je svojim podanicima pod tim istim imenom bio dosadan i mrzak jer je bio filozof. Ali, mada priznajem da je bio dobar vladar stoga to je dravi ostavio onakva sina za naslednika, ipak joj je mnogo vie tetio nego to je koristio dobrom vladavinom. Kako su ljudi koji se predaju izuavanju filozofije obino vrlo nesreni u svemu u ivotu, naroito sa decom, mislim da se priroda oprezno pobrinula da se kuga mudrosti ne rairi mnogo meu ljudima. Tako je poznato da je Kikeron imao sina izroda, a deca su mudroga Sokrata vie liila na mater nego na oca, tj. bila su luda, kao to je to neko lepo primetio.

15

25 Nekako bi se jo i podnelo kad bi filozofi bili nesposobni samo za vrenje javne slube, gde se snalaze kao magarac kad svira na liri! Ali oni jo manje vrede u vrenju dunosti privatnog ivota. Pozovi mudraca na gozbu, i on e pomutiti raspoloenje gostiju ili svojim sumornim utanjem ili neprekidnim postavljanjem sitnih i dosadnih pitanja. Povedi ga na igranku, pa e ti skakutati kao kamila. Povedi ga na javnu predstavu, i on e izrazom lica pomutiti veselje naroda i, kao mudri Katon, bie prisiljen da ode iz pozorita, jer ne moe da odagna svoju mrku ozbiljnost. Ako vodi razgovor, on lupi iznebuha kao onaj vuk iz basne. Ako treba neto da kupi, da sklopi kakvu pogodbu, ukratko, ako treba da uradi neto bez ega svakodnevni ivot ne moe tei, rei e da takav filozof lii na panj, a ne na oveka. U toj meri je on, takav da ne moe koristiti ni sebi, ni otadbini, ni svojima, jer je neiskusan u svim obinim stvarima, a u miljenju i navikama potpuno se razlikuje od naroda. I zbog takva nepoznavanja materijalnog i duhovnog ivota zajednice dolazi do toga da filozof navue na sebe optu mrnju. Zar nije sve to se na svetu dogaa puno ludosti i zar svuda luaci ne rade za luake? A ako bi ba neko hteo da se suprotstavi celom svetu, tome bih ja savetovala da se, po ugledu na Timona, povue u neku pustinju i da tamo sam uiva u svojoj mudrosti. 26 Da se vratim na ono to sam zapoela. Kakva li je to sila udruila one surove, divlje i neotesane praljude u graansko drutvo! Laska! To i nita drugo ne kazuje bajka o Amfionu i Orfejevoj liri. Kakva je sila vratila u sloan ivot rimske plebejce kad su se odluili na poslednje sredstvo iseljenje? Da nije to bio neki filozofski razgovor? Nipoto! Nego ba smena i izmiljena deja pria o elucu i ostalim delovima tela. Temistokle je postigao isti utisak svojom basnom o lisici i jeu. Da li je govor kakva mudraca postigao ono to je postigla Sertorijeva izmiljena kouta, ili ona dva psa lakonskog zakonodavca, ili ona smena izmiljotina o upanju dlaka iz konjskoga repa? Da ne govorim o Minosu i Numi koji su, jedan kao i drugi, pomou neverovatnih pria vladali glupom ruljom. Takvim se triarijama moe voditi ona golema i mona ivotinja koja se zove narod. 27 S druge strane, da li je koja drava ikad prihvatila Platonove i Aristotelove zakone i Sokratovu nauku? Zatim, ta je navelo oba Dekija da se dobrovoljno rtvuju podzemnim bogovima? ta je povuklo K. Kurtija da se baci u ponor ako ne tata slava, ona primamljiva Sirena koju nai filozofi preziru tako duboko? ta je gluplje, kau oni, nego kada se kandidat za neki poloaj ulaguje narodu, kada darovima kupuje njegovu naklonost, kada tei za odobravanjem tolikih luaka, kada mu se dopadaju njihovi poklici dok ga kao kakva idola nose po gradu u trijumfalnoj povorci ili kad gleda svoj bronzani kip na trgu? Dodaj tome ono razmetanje imenima, nadimcima, dodaj boanske poasti iskazivane ljudima koji jedva zasluuju naziv oveka, dodaj javne sveanosti kojima se uvruju u

16

red bogova ak i najsvirepiji tirani! Sve je to u tolikoj meri ludo da mu se ni Demokrit ne bi mogao dostojno narugati. Ko bi to poricao? Pa ipak, iz toga izvora proistiu junaka dela heroja koje toliki reiti pisci kuju u zvezde! Takva ludost podie gradove, na njoj poivaju drave, zakoni, vera, zborovi, sudovi; ukratko, ljudski ivot uopte nije nita drugo do izvesna igra Ludosti. 28 Da kaem neto o nauci i umetnosti. ta je podsticalo ljude da pronalaze i ostavljaju potomcima, kako oni misle, tolika izvanredna dela? Zar ne e za slavom? Ti luaci nad luacima misle da ne treba da se uvaju ni nonog bdenja, ni znoja, ni gladi da bi postigli ne znam kakvu slavu koja je, u stvari, prazna utvara. Ali ne zaboravite da Ludosti dugujete zahvalnost za tolike udobnosti u ivotu i, to je ponajlepe, moete se koristiti glupou drugih. 29 Dakle, poto sam tako pribavila pohvalu za hrabrost i vrednost, ta biste rekli ako bih sad poela da hvalim i svoju mudrost? Ali e neko moda rei da je to isto toliko moguno kao pomeati vatru i vodu. Ja se, meutim, nadam da u vas uveriti u to, samo ako me budete sluali paljivo, kao to ste to dosad inili. Pre svega, ako mudrost lei u iskustvu, ko vie zasluuje da nosi ime mudraca: da li pametan, koji se neto iz stida, neto iz plaljivosti ne prihvata niega ili luak, koga ni od jedne namere ne odvraa ni stid (jer ga nema) ni opasnost (jer ne razmilja)? Mudrac se zagnjuruje u knjige starih pisaca, gde se naui nekom preteranom cepidlaenju. Luak, naprotiv, ako se ne varam, ba stoga to neprestano uestvuje u svemu i ne haje za opasnost, stie pravu mudrost. To je dobro uoio i Homer, iako je bio slep, jer veli: i lud se naui u nevolji. Dve smetnje, uglavnom, ne doputaju oveku da doe do saznanja: stid kojim se zaslepljuje duh i strah koji u svemu vidi opasnost i obeshrabruje oveka u njegovoj delatnosti. Ludost sjajno oslobaa svih tih tekoa. Mali broj ljudi zna koliko koristi i ugodnosti donosi preimustvo da te nikad niega nije stid i da te nikad nije strah! Stoga, ako je mudrost isto to i pravilno rasuivanje o stvarima, posluajte, molim vas, kako su daleko od nje ljudi koji se prikazuju pod njenim imenom! Pre svega, poznato je da sve ljudske stvari imaju dva lica, kao Alkibijadovi Sileni, koja imaju vrlo malo slinosti. Ono to je na prvi pogled, tono kau, spolja smrt, to je, ako dublje zagleda, ivot; i obrnuto, ako spolja vidi ivot, unutra e nai smrt; ono to je lepo, javlja se kao runo, bogato kao siromano, sramno kao slavno, ueno kao neuko, snano kao slabo, plemenito kao prosto, veselo kao alosno, sreno kao nesreno, prijateljsko kao neprijateljsko, korisno kao tetno; ukratko, ako otvori Silena, nai e odjednom sve obrnuto! Ako se nekome ini da su ove moje rei suvie filozofske, pa lepo, ja u to objasniti na laki nain. Ko ne zamilja kralja kao bogata i mona gospodara? Pa ipak, nije obdaren nikakvim dobrim duhovnim svojstvima! Pa ipak se ne zadovoljava niim od onoga to ima! On je, prema tome, najvei siromah, tavie: jer je odan porocima i strastima, nije nita drugo do bedan rob. I o drugim stvarima bi se moglo mudrovati na isti nain, ali neka

17

bude dovoljan i samo ovaj primer! A emu sve to, rei e neko? ujte kako u to izvesti. Ako bi neko glumcu koji na sceni igra svoju ulogu pokuao da skine masku i da gledaocima pokae njegovo pravo, prirodno lice, zar ne bi time poremetio ceo komad? I zar ne bi zasluio da ga svi iz pozorita najure kamenicama kao luaka? Odjedanput e se pojaviti sasvim nov prizor: onaj to je maloas bio ena, sada je mukarac, mladi je sada starac; ispod maske kralja odjednom se pojavi neki prostak, a onaj to je malopre bio bog, postae oveuljak. Odstraniti varku znai pokvariti itavu predstavu! Samo su odelo i minka, u stvari, obmana koja privlai oi gledalaca. ta je drugo ceo ljudski ivot nego neka vrsta komedije u kojoj ljudi igraju svaki pod svojom maskom i svaki svoju ulogu, dok ih reditelj ne odvede s pozornice? A on esto jednom istom glumcu daje razliite uloge, tako da onaj ko je maloas predstavljao kralja u skerletu, odjednom postaje rob u prnjama. Sve je na svetu prividno, pa se ni komedija ivota ne izvodi drukije. Kad bi ovde pred nas iznenada pao s neba neki mudrac i poeo da vie da onaj koga svi potuju kao boga i gospodara nije ak ni ovek, jer se kao ivotinja podaje samo svojim nagonima, ve najnii rob, jer dobrovoljno slui tako mnogim i tako gadnim gospodarima; ili kad bi naredio sinu koji oplakuje smrt svoga oca da se veseli, jer mu je otac poeo iveti tek posle smrti, poto ivot i nije nita drugo nego umiranje; ili kad bi nekoga ko se razmee rodoslovom svojih predaka nazvao prostakom i kopilanom, jer u sebi nema nimalo one vrline koja je jedini izvor plemenitosti; i kad bi na isti nain govorio o svim stvarima na zemlji: ta bi mu se, pitam vas, drugo dogodilo nego da ga svi smatraju bezumnim i besnim. I kao to nita nije lue od mudrosti u loe izabranom asu, isto tako nita nije smenije od naopake mudrosti. Naopako radi ko god ne ume da se prilagodi sadanjem poloaju i koristi prilikama i ko zaboravlja ono staro pravilo pri gozbama: Ili pij ili odlazi! i trai da komedija vie ne bude komedija. Naprotiv, znak je prave pameti da ne eli biti nadljudski mudar kad si ve roen kao ovek, nego da sa itavim svetom ili dobrovoljno zatvara oi pred pogrekama ili se uljudno pretvara. A ba je to, prigovaraju mi, prava ludost. Ja to ne odriem, samo neka mi se zauzvrat potvrdi da ovek prema njoj igra svoju ulogu u komediji ivota. 30 Uostalom, besmrtni bogovi, ne znam da li da govorim dalje ili da utim! Ali zato da utim kad je ono to imam da kaem istinitije od istine? Moda bi ipak bilo dobro da, zbog tako vane stvari, prizovem u pomo muze sa Helikona, kad im se pesnici esto obraaju ak i za najobinije triarije. Pritecite mi zato u pomo, keri Jupiterove, dok dokazujem da do te vanredne mudrosti, do te tvrave sree nema pristupa niko, ako ga ne povede Ludost! Ve smo se ranije sloili u tome da sve strasti pripadaju Ludosti. Zato je razlika izmeu luaka i mudraca u tome to prvoga vode strasti a drugog stiava razum. To je razlog to stoici odstranjuju od mudraca sva duhovna uzbuenja kao bolesti; meutim, po miljenju pedagoga, strasti su ne samo krmari svima onima koji urno plove u

18

luku mudrosti ve su mamuza i ostan u svakom delovanju vrline i, tako rei, podstiu da se radi dobro. Dvostruki stoik Seneka estoko ustaje protiv toga i mudracu potpuno usrkauje strast. A kad tako ini, on u mudracu ne ostavlja ak ni oveka, nego od njega stvara nekog novog boga koji nikada nije postojao niti e ikada postojati; ili, da se jasnije izrazim, gradi od njega mramorni kip koji je neosetljiv i u kome nema nieg ljudskog. Zato neka stoici sami uivaju u svome mudracu i neka ga vole, niko im nee zavideti, i neka ive s njim ili u Platonovoj dravi, ili, ako vie vole, u oblasti ideja, ili u Tantalovim vrtovima. Ko ne bi pobegao i ko se ne bi zgrozio od takva oveka kao od udovita i utvare, kad je otupeo za sva prirodna oseanja, kad ne mogu vie da ga uzbude nikakva duevna raspoloenja, ni ljubav ni milosre, nego je tvrd kao kremen i stoji kao Marpeka stena? Nita mu ne ostaje sakriveno, ni u emu ne grei, sve vidi kao kakav Linkej, sve ispituje s krajnjom tanou, nita ne oprata, niim nije zadovoljan sem samim sobom, misli da je samo on bogat, samo on pametan, samo on kralj, misli da je jedino on slobodan; ukratko, sve samo on, ali po sopstvenom miljenju! O prijateljima se ne brine, a ni sam nije prijatelj nikome, ne ustee se da prezire i same bogove; besmisleno mu je sve to se na ovom svetu deava, sve kudi i svemu se ruga. Eto vam slike te ivotinje koju nam predstavljaju kao savrena mudraca. Ako bi se ilo na glasanje, pitam ja vas, koji bi grad hteo takva poglavara, koja bi vojska elela takva voa? Stavie, koja bi ena elela i podnosila takva mua, ko bi pozvao takva gosta za sto, koji bi sluga trpeo gospodara takve udi! Ko ne bi radije uzeo iz gomile najluih kakva luaka koji bi kao luak umeo ludima i da zapoveda i da im slui, koji bi odgovarao slinim sebi, to e rei pretenoj veini ljudi, koji bi bio paljiv prema eni, ljubazan prema prijateljima, zabavan na gozbama i mio ljudima i, najzad, ovek koji smatra da mu nita ljudsko nije tue? Ali je taj mudrac ve odavno dozlogrdio i meni! Zato prelazim na druga preimustva ivota. 31 Kad bi neko posmatrao ivot na zemlji s visoke osmatranice, kao to ini Jupiter, po prianju pesnika, video bi kolikim je nesreama izloen ljudski ivot! Kako je bedno i prljavo njegovo raanje! Kako je muno odgajanje, kakvu je sve nasilju izloeno detinjstvo, na koliko je tekih poslova primorana mladost, kako je strana starost i kako svirepa neizbenost smrti! Sem toga, niz jo kolikih opasnih bolesti, koliko ga nezgoda vreba, koliko nevolja navaljuje sa svih strana nema nigde nieg to nije natopila u! Da ne spominjem ona zla koja ovek nanosi oveku: siromatvo, tamnicu, podlost, sramotu, muenje, nevernost, izdaju, uvrede, svae, prevare. Ali kako da ih nabrojim kad ih je koliko i peska u moru! Za kakve grehe su ljudi zasluili takvu sudbinu? Koji bog ih je u besu naterao da se raaju u takvoj bedi? O tome zasada ne mogu da govorim. Ali ko o ovome bude dobro razmislio, nee prekorevati miletske devojke, mada i taj sluaj izaziva saaljenje. A koji su, pre svega, ti koji su se predali smrti iz odvratnosti prema ivotu? Zar to nisu uenici Mudrosti? Meu njima je i onaj Hiron, koji je vie voleo da umre nego da bude besmrtan, a da ne

19

govorim o Diogenima, Ksenokratima, Katonima, Kasijima i Brutima! Mislim da uviate ta bi bilo na svetu kad bi svi ljudi bili mudraci: svakako bi bila potrebna nova glina i jo jedan Prometej! Ba zato ja i pomaem ljudima u tolikim njihovim nevoljama, podravam ih u neznanju, u lakomislenosti, ponekad u zaboravu patnji, ponekad u nadi na bolji ivot; ako pak s vremena na vreme u poudu dolijem jo kaplju meda, odmah ublaim nevolje, tako da niko od njih ne eli da ostavi ivot ak ni kad Parke doteraju nit do kraja i kad ih ivot ve godinama naputa. I ukoliko imaju manje razloga da ive i dalje, utoliko vie ele da ive, pa ak i ne oseaju neko gaenje prema ivotu. Moja je zasluga to ovde-onde vidite starce Nestorova doba kojima nije vie preostao ak ni izgled oveka: oni mucaju, brbljaju besmislice, bez zuba su, sedi, elavi ili, da ih opiem Aristofanovim reima: runi su, krivi, smeurani, elavi, krezavi i nemoni, a toliko se raduju ivotu da se ponaaju kao mladii: jedan boji sede kose, drugi vlasuljom prikriva elavost, trei nameta vetake zube, pozajmljene moda od nekoga, etvrti se smrtno zaljubljuje u neku mladu devojku i ophodi se gluplje i budalastije od svakog zaljubljenika. Sav iznemogao, s jednom nogom u grobu, a oeni se nekom nenom devicom, svakako bez miraza, i ona e ga uskoro zakititi rogovima. I to se dogaa tako esto da izgleda kao neka pojava za pohvalu. Ali je jo zabavnije posmatrati stare namigue: od duge starosti skoro lie na poluive leeve, rekao bi ovek da su se digle iz grobnice, a neprestano brbljaju: Oh, kako je ivot lep! Razuzdane su i, kao to obino kau Grci, pohotljive kao koze; za veliku nagradu dovode kakva Faona, neprestano rumene lice, nikad se ne miu s ogledala, briju dlake na donjim mestima, pokazuju smeurane i uvele grudi, pevaju drhtavim i neskladnim glasom, drae dremljivu poudu, piju, igraju s mladim devojkama, piu ljubavna pisma. Ceo svet ismejava njihovo ponaanje kao krajnju ludost, i ceo svet ima pravo. Ali se bapci dopadaju sami sebi, ive u omaglici najvieg zanosa i uivaju sva zadovoljstva srene, razume se, zbog moje dobrote. Htela bih sada da svaki onaj koji se podsmeva tim stvarima dobro promozga i kae da li je, po nje govu miljenju, bolje u takvoj ludosti prijatno iveti ili, kako ono vele, traiti gredu pa se obesiti? A to se u javnosti takav ivot smatra kao sramota, to za moje luake ne znai nita, jer oni to zlo i ne oseaju ili, ako ta i osete, ne mare za njega. Ako padne kamen na glavu, to se zove zlo; a stid, nepotenje, pogrda, psovke prouzrokuju onoliko tete koliko ih ko osea. Ako nema oseanja, onda nema ni zla. ta smeta to ti celo pozorite zvidi? Pljeskaj ti sebi sam! Do toga te stepena savrenstva moe dovesti samo Ludost! 32 ini mi se da ve ujem filozofe kako se bune: To je, vele oni, najbednije to Ludost dri ljude u i zabludi, obmani i neznanju! Naprotiv, to ba znai biti ovek! Ne razumem zato ih nazivati bednicima, kad ste svi tako roeni, tako obrazovani i vaspitani i kad je to zajednika sudbina svih. Nijedno bie nije nesreno ako ivi u svom prirodnom stanju. Da ko ne misli da oveka treba oplakivati zato to ne moe da leti kao ptice, ili da ide etveronoke kao

20

ivotinje, ili to nema rogove za odbranu kao bikovi? Sa istim pravom moe onda nazivati nesrenim i najlepega konja zato to nije uio gramatiku i to se ne hrani kolaima, ili vola koji nije sposoban za gimnastike vebe. I kao to konj nije nesrean zbog nepoznavanja gramatike, tako ni lud ovek nije nesrean, jer je ludost vezana s njegovom prirodom. Ali mi otroumni mudrijai opet prigovaraju. Tako je, kau oni, oveku data osobito sposobnost da poznaje nauku i umetnost, pomou kojih umom nadoknauje ono to mu je priroda uskratila. Kao da to uopte lii na istinu! Zar bi priroda, koja je tako marljivo bdela nad muvama, biljem i cveem, zaspala ba nad ovekom, da bi mu tako bila potrebna nauka koju je Teut, ogoreni neprijatelj ljudskoga roda, izmislio samo zato da bi ga unitio? Zato nauka tako malo koristi srei, ak joj i teti, a kau da je samo zbog toga i pronaena, kao to u Platona jasno tvrdi onaj duhoviti kralj o pronalasku pismenosti. I nauka se, dakle, uvukla u ljudski ivot s ostalim nevoljama, a potie iz istog onog izvora iz koga potie sve to je ravo u ivotu, od demona koji su po njoj dobili ime, jer demon na grkom znai mudrac. U zlatno doba je priprosti ovek iveo bez ikakva oruja nauke, voen samo prirodnim nagonom. emu je tada bila potrebna gramatika, kada su svi govorili istim jezikom i kada se re upotrebljavala samo da se ljudi meu sobom sporazumevaju? Kakva je potreba bila za dijalektikom, kada nije bilo nikakve borbe zbog suprotnih miljenja? emu bi sluila retorika, kad niko nikoga nije izvodio pred sud? Zato bi se stvarali zakoni, kad nije bilo iskvarenih obiaja iz kojih, nema sumnje, izviru dobri zakoni? Ljudi su, zatim, bili suvie poboni da bi s nekom bezbonom radoznalou ispitivali tajne prirode i posmatrali zvezde i istraivali njihovo kretanje i delovanje i otkrivali nevidljive uzroke stvari; smatrali su za greh ako bi smrtni ovek pokuao da mudrou nae granice svoje sudbine. to se tie elje da se sazna ono to se deava izvan neba, takvo bezumlje nikome nije padalo na pamet. I kako se postepeno gubila srena prostodunost zlatnoga doba, zli demoni su, kao to sam rekla, izmislili nauke i umetnosti. Ali ih je u poetku bilo malo i imale su malo pristalica; docnije su praznoverje Haldejaca i bezbrina dokolica Grka pridodali bezbroj novih koje su postale prave duevne nevolje, iako je i mala gramatika vie no dovoljna da postane trajno muilite ivota. 33 Istina, na najvioj su ceni meu naukama one koje se najvie pribliuju svakidanjem razumu, tj. ludosti. Teolozi gladuju, fiziari se smrzavaju, astrolozima se svet smeje, a dijalektiare prezire, samo lekar vredi koliko mnogi drugi zajedno. Ukoliko je, pak, koji lekar vea neznalica, drskiji i lakomisleniji, utoliko ga vie cene prvaci sa zlatnim ogrlicama. Jer lekarska sluba, osobito kako je veina danas vri, nije nita drugo do naroit vid ulagivanja, ba kao i retorika. Prvo mesto posle lekara pripada poznavaocima prava, a moda i nije tako (ne znam pouzdano), jer filozofi obino, ne usuujem se da sudim sama, jednoduno ismejavaju njihov poziv kao magareu nauku. Ali se ipak voljom tih magaraca svravaju u ivotu svi poslovi, najvei i najmanji. Oni se bogate

21

sticanjem velikih poseda, dok teolog, iako je pretresao sve bogoslovske nauke, sui zube i neprestano ratuje sa stenicama i vakama. I kao to su plodnije one umetnosti koje su u bliem srodstvu s Ludou, isto su tako mnogo sreniji oni ljudi kojima je dato na volju da se uzdravaju od dodira sa svim naukama i da se podaju prirodi kao jedinom vou. A ona nije krta ni u emu, sem ako ne elimo da iziemo iz okvira ljudske sudbine. Priroda mrzi pretvaranje, i mnogo joj srenije polazi za rukom ono to stvara bez ikakve umetnosti. 34 Zar ne vidite da u svetu ivih bia najsrenije ive ona plemena kojima je tuda svaka disciplina i kojima je priroda jedina uiteljica? Pogledajte pele! Zar moete zamisliti neto srenije i dostojnije divljenja? One nemaju ak ni sva telesna ula, pa ipak mi recite da li je arhitektura pronala neto slino u graenju kua? Koji je filozof ikada stvorio dravu slinu njihovoj? Suprotno tome, konj ima sva ula kao i ovek i ivi s njim u zajednici, pa stoga i uestvuje u nekim ljudskim nesreama. Konj ne podnosi poraze, pa zato na trkama esto juri do poslednjeg daha; a u boju, dok hrli za pobedom, dobija smrtni udarac i zajedno s jahaem pada na zemlju. Da i ne spominjem tvrde uzde, bodljikave mamuze, zatvor koji se zove tala, bieve, tapove, oglave, jahaa, ukratko, svu tragediju ropstva u koju se konj dragovoljno uvalio kad je s velikom eljom hteo da pobedi neprijatelja po ugledu na lude kneeve. Koliko je ugodniji ivot muva i ptica koje ive bezbrino i sluaju samo prirodne nagone, ukoliko im to doputa ljudska pakost! Ako zatvorite pticu u kavez pa je nauite da podraava ljudskim glasovima, udnovato je koliko e izgubiti od svoje prirodne lepote: mnogo se vie uiva u svakom pogledu u delu koje je stvorila priroda nego u delu koje je stvorila umetnost. Ne mogu dovoljno da izrazim koliko cenim Pitagoru preobraena u petla, koji je, preivevi ne znam koliko metamorfoza (bio je filozof, mukarac, ena, kralj, obian ovek, riba, konj, aba, pa mislim ak i suner), ipak tvrdio da nijedna ivotinja nije nesrenija od oveka, jer su sve one zadovoljne granicama Prirode, samo ovek pokuava da izie iz granica svoje sudbine. 35 Pitagora daje meu ljudima prvenstvo neznalicama i siromanima duhom nad uenim i velikim ljudima, a poznati je Gril bio mnogo pametniji od lukava Odiseja kad je vie voleo da groke u svinjcu nego da s njim juri u nove opasnosti i pustolovine. ini mi se da je isto tako mislio i Homer, otac pria, koji sve smrtnike naziva jadnicima i bednicima; naroito esto naziva nesrenim Odiseja, koga uzima kao primer mudra oveka, a taj nadimak nikad ne daje ni Paridu, ni Ajantu, ni Ahileju. Zato to? Jer se Odisej, lukav i vet u svemu, upravljao po savetu Palade i bio teko mudar da je izvrdavao koliko je mogao vie vodstvo Prirode. I tako su meu ljudima najdalje od sree oni koji izuavaju mudrost, te su ba zbog toga dvostruki luaci, jer zaboravljaju svoje ljudsko poreklo i tee za ivotom besmrtnih bogova, tako da se, po primeru Giganata, naoruani naukom, bore protiv prirode; najmanje, pak, izgledaju nesreni oni koji se po duhu najvie pribliuju nerazumnim ivotinjama i koji ne preduzimaju

22

nita to lei izvan oveka. Pokuajmo da to i dokaemo, ako moemo, ali ne stoikim postupcima, ve nekim sasvim opipljivim primerom! Pitam vas, u ime besmrtnih bogova, da li je uopte neko sreniji od one vrste ljudi koje svet naziva glupacima, luacima, budaletinama i prostacima, to su, po mome miljenju, najpoteniji nazivi? Ja u vam sada rei neto to e vam na prvi pogled izgledati glupo i besmisleno, ali to je najdublja istina. Pre svega, ti luaci se ne boje smrti, a to, tako mi Jupitera, nije malo zlo; ne znaju uopte za griu savesti; ne prepadaju se od pria o mrtvacima, ne blede i ne dru pred duhovima i utvarama, ne uznemiruju ih nevolje koje im prete, ne zavaravaju se nadom u buduu sreu; reju, njih ne rastru hiljade briga u kojima se gubi ovaj ivot. Oni ne oseaju ni sramote, ni straha, ne znaju za astoljublje, zavist i ljubav. Naposletku, ukoliko se vie priblie nerazumnosti glupe stoke, utoliko su nesposobniji da gree, po tvrenju teologa. Prema tome, ispitaj paljivo, budalasti mudrae, one silne brige to danju i nou mue tvoj duh, skupi na jednu gomilu sve nezgode svoga ivota, pa e tek onda shvatiti koliko nevolja ja pritedim svojim luacima! Dodaj tome da oni, sem toga to sami neprekidno uivaju u igri, pevanju i smehu, donose i svima drugima, kuda god dou, zabavu, alu, igru i smeh, kao da ih je dobrota bogova poslala na zemlju da ublae tugu ljudskoga ivota! Odatle proizlazi da su svi ljudi, iako jedni prema drugima imaju razliita oseanja, u odnosu na luake istog miljenja: svi ih priznaju kao svoje, trae ih, hrane, dvore, neguju i pomau, ako je potrebno; doputaju im svi da bez kazne govore i rade ta im je volja. Niko ne eli da im nakodi, pa se ak i divlje ivotinje uzdravaju da im nanesu tete, kao da nagonski oseaju njihovu nevinost. Jer oni su pod zatitom bogova, i naroito pod mojom zatitom, pa ih s pravom svi potuju. 36 Oni predstavljaju takvo uivanje ak i za kraljeve i careve da mnogi bez njih ne sedaju ni za sto, niti idu u etnju, i ne mogu prosto nijedan as provesti bez njih. Oni mnogo vie potuju svoje budale nego svoje mrgodne filozofe, koje obino dre zbog dvorskog obiaja. Zato im daju prvenstvo, lako je pogoditi, i u tome, mislim, nema nieg udnog: mudri savetnici saoptavaju vladarima obino samo alosne stvari i, oslanjajui se na svoju nauku, uzimaju slobodu da s vremena na vreme vreaju nene ui zajedljivom istinom, a budale pruaju vladarima samo ono to oni najvie ele: ale, smeh, dosetke, lakrdije. Sem toga, zapamtite, luaci imaju jo jedan veliki dar koji ne treba nipodatavati: jedino oni iz prostodunosti govore istinu. A ta je dostojnije hvale od istine? I mada Alkibijadova izreka u Platona pripisuje istinu samo vinu i deci, ipak sve priznanje u tom pogledu pripada meni lino. To potvruje i Euripid svojom poznatom izrekom: Ludo govori samo luak. Jer to luak nosi u srcu, to mu se ita na licu i uje u govoru. Mudraci imaju po dva jezika, kao to spominje isti Euripid: jednim

23

govore istinu, drugim ono to misle da odgovara vremenu i prilikama. Kadri su da crno pretvaraju u belo, da duvaju iz istih usta toplo i hladno; sasvim je drukije ono to skrivaju u sebi od onog to im je na jeziku. Kraj sve njihove sree, meni se ipak ini da su vladari dostojni saaljenja, jer nemaju oveka koji bi im govorio istinu, nego su prisiljeni da oko sebe dre laskavce mesto prijatelja. Ali vladari, rei e neko, sami zatvaraju ui pred istinom i samo stoga izbegavaju mudrace to se boje da se ne bi naao sluajno neki slobodniji ovek koji bi se usudio da radije govori ono to je istinito nego ono to je prijatno da se slua. Istina je zaista mrska vladarima, nema tu ta: ali, iako je to udno, moji luaci uspevaju da se iz njihovih usta s uivanjem slua ne samo istina nego i otvorena uvreda. Ako dolaze iz usta luaka, smeju se od srca istim onim reima zbog kojih bi mudrac namakao sebi omu na vrat. Jer istina ima neku prirodnu snagu da razveseljava, ako joj nedostaje ono to vrea, a taj su dar bogovi zaista dali samo luacima. Gotovo iz istih razloga ene obino vie vole lakrdijae i luake, jer su po prirodi vie nego mukarci naklonjene uivanju i alama. to god rade s tim ljudima, a ponekad rade i vrlo ozbiljne stvari, one to tumae kao brbljanje i razonodu, jer je lepi pol vet, osobito kad hoe da prikrije svoje grehe. 37 Da se vratim, dakle, na sreu luaka: oni provode ivot s mnogo uivanja, a posle bez straha ili oseanja smrti odlaze pravo na elizijske poljane i tamo svojim alama uveseljavaju pobone i besposlene due. Uporedinio sada ivot kojega bilo mudraca sa sudbinom luaka! Zamislite kakav primer mudrosti, pa stavite prema njemu oveka koji je itavo detinjstvo i mladost proveo nad knjigama i najlepi deo ivota upropastio u neprospavanim noima, brigama i znoju i koji u docnijem ivotu nije okusio ni trunke veselja; koji je uvek bio tedljiv, siromaan, alostan, natuten, nepravian i surov prema sebi, a drugima teak i odvratan; koji je, bled i suv, bolestan i krmeljiv, ostareo i osedeo mnogo pre vremena i umro pre vremena. Ali zar je vano kad tako umre ovek koji nikada nije ni iveo! Eto, sad imate ba izvrsnu sliku mudraca! 38 A, eto, opet ujem kreketanje aba iz stoike bare: Nita nije, kau mi oni, bednije od besnila. Prava, pak, ludost je ili vrlo blizu besnila ili, bolje, pravo besnilo. Jer ta je drugo besnilo nego stanje duevnog poremeaja? Ali oni ne znaju ta govore. Hajde da unitimo taj silogizam uz milostivu pomo muza. Oni to, dodue, rade otroumno, ali kao to Sokrat govori u Platona da jednu Veneru raseca u dve, od jednog Kupidona pravi dva, isto tako bi morali i nai dijalektiari da razlikuju besnilo od besnila, ako hoe i sami da izgledaju pametni. Jer svako besnilo nije odmah i nesreno; inae Horatije ne bi pevao o ljupkom besnilu, niti bi Platon zanos pesnika, proroka i zaljubljenika stavio meu najvea ivotna dobra, niti bi Sibila nazvala Ajnejevo delo besnilom.

24

Prema tome, treba razlikovati dve vrste besnila. Jedno alju iz pakla strane osvetnice Furije, kad putaju svoje zmije na svet i unose u ljudska srca ratno oduevljenje, ili nezajaljivu e za zlatom, ili sramnu neprirodnu ljubav, oceubistvo, rodoskrnavljenje, bogohuljenje ili neku drugu slinu napast, ili kad buktinjama straha i besa progone grenika koga grize savest. Druga vrsta se umnogome razlikuje od prve. Ona proizlazi od mene, i ljudi bi morali da je ele vie od svega. Ona se pojavljuje kao neko prijatno duhovno zastranjenje koje oslobaa oveka svih tekih briga i u ista mah mu donosi mnogobrojna uivanja. Takvu duhovnu pometnju prieljkuje Kikeron, u jednom pismu Atiku, kao neki veliki boanski dar da bi tako mogao da zaboravi svoje teke nevolje. Kako se izvrsno osea onaj Argivac, koji je ba sasvim bio lud, kad je po itav dan sedeo u pozoritu, smejao se, pljeskao, uivao, jer je zamiljao da se izvodi neka divna drama, a, u stvari, nije se izvodilo nita! Inae se taj ovek u svakodnevnom ivotu ponaao sasvim pametno, bio je prijatnim drugovima, paljiv prema eni, milostiv prema robovima, nije besneo kad pronae otpuenu bocu. Kad su ga roaci pomou lekova izleili od te bolesti i kad mu se potpuno vratila pamet, ovako se alio svojim prijateljima: ta ste uinili, drugovi! Ubili ste me, a ne spasli, odnevi mi uivanje! Silom mi je otrgnuta najslaa duhovna obmana. I imao je pravo: oni su sami bili u zabludi, i njima je bilo potrebnije nego njemu da piju emeriku, jer su mislili da njom treba isterati tako sreno i prijatno ludilo kao kakvo zlo! Ja, dodue, nisam dokonala da li svaki poremeaj ula i razuma treba nazvati ludilom. Jer ako se nekome koji slabo vidi od mazge uini magarac, ili ako se neko koji nije kadar da daje sud divi nekim bednim stihovima kao pravom remek-delu, nee odmah znaiti da je lud; ali ako su nekome poremeena ne samo ula ve i umno rasuivanje, i to preko uobiajene mere i trajno, tek tada kaemo da nije daleko od besnila, kao, na primer, kad ko uje magarca kako njae, pa mu se uini da slua prijatnu simfoniju, ili ako je ko roen u najveem siromatvu, a ovamo zamilja da je lidijski kralj Krez. Ludost te vrste je vesela karaktera, kao to se obino deava, i donosi znatno uivanje i onima koje dri, kao i onima koji ga gledaju, ali su i sami aknuti na drugi nain. Ta vrsta besnila je mnogo rairenija nego to svet misli. I tako se luak smeje luaku i zabavljaju jedan drugoga. Stavie, ee ete videti da se ludi grohotom smeje manje ludom. 39 Inae je sreniji onaj koji je na vie naina lud, tako mislim ja, Ludost, samo treba da ostane u onoj vrsti besnila koja je nama svojstvena. A ta vrsta je tako rasprostranjena i opta da ja ne znam moe li se na svetu nai ovek koji bi u svakom trenutku bio pri pameti i koga ne bi drala bar neka vrsta besnila. Ipak moram upozoriti na ovu malu razliku: ako neko vidi tikvu, pa misli da je ena, priiju mu ime luaka, jer se takva zabuna retko deava; ali ako se neko kune da mu je ena vernija od Penelopeje, iako mu je nabila mnogo rogova, iako se topi

25

od miline u svojoj srenoj zabludi, njega niko ivi nee nazvati luakom, jer svako vidi i zna da se to isto dogaa i drugim muevima. U ovaj red luaka dolaze i oni koji preziru sve sem lova na divlje ivotinje i hvale se da oseaju najvee duhovno uivanje kad uju onaj odvratni zvuk roga ili lave pasa. Mislim da bi im i izmet pasa, kad bi ga pomirisali, mirisao na cimet! Kako li tek uivaju kad treba razuivati divlja! Razuivaje volova i ovaca je posao prostog seljaka, ali utrobu divlje ivotinje moe rasporiti samo plemi! Gologlav, na kolenima, noem odreenim za taj posao (sauvaj boe da to bude kuhinjski no), pobono ree udove po odreenom redu odreenim pokretima. Okruuje ga utljiva gomila hajkaa i udi se kao da se deava neto novo, iako su taj prizor gledali ve hiljadu puta. Ako se desi da neko dobije deo plena da proba, smatra da mu se mnogo podigao drutveni ugled. I tako, poto lovci neprestano gone i jedu divlja, ne postiu nita drugo nego da i sami gotovo postanu divlje zveri, a ipak misle da vode pravi kraljevski ivot. Lovcima su vrlo slini ljudi koji gore od neutoljene elje za graenjem, pa preziuju as okruglu zgradu u etvrtastu, as etvrtastu u okruglu. Te strasti ne znaju ni za granice ni za meru, dok ne dou do krajnjeg siromatva, pa nemaju gde da stanuju ni ta da jedu. Pa ta je s tim? Nekoliko godina su proiveli u velikom zadovoljstvu. Ovima su najblii, kako mi se ini, oni koji se trude da novim i tajanstvenim pokuajima promene izgled prirode, pa na kopnu i na moru tee za nekom kvintesencijom. Oni ive u slatkoj nadi, ne boje se ni napora ni trokova, i udno bistrim umom uvek neto izmiljaju, ime samo sebe varaju, a luaci uivaju u prevari, dok ne strae sve i ne ostane im ni toliko da mogu da sagrade pe. Pa ipak, ne naputaju svoje arobne snove, ve marljivo podstiu i druge da idu ka istoj srei. A kad im se izjalove i poslednje nade, ostaje im za utehu ona re: Dosta je ako se u velikim stvarima makar i htelo. Onda se ale da je ivot prekratak da bi se mogla izvriti velika dela. to se tie onih koji igraju kocke, ni sama ne znam sigurno da li treba da uu u moju drubu. Svakako je bezuman i smean prizor kad vidimo kako nekima, koji su toliko odani igri, uscepti i zaigra srce im uju treskanje kocki. Uvek ih zavodi nada na dobitak, dok ne spljiskaju sve svoje imanje; a kad im se brod razbije o hridi igre opasnije od Malejskog rta i kad jedva goli isplivaju iz talasa, pre e prevariti svakog drugog nego onoga koji ih je opljakao, iz straha da ih ne smatraju ne ba asnim ljudima. A ta tek da kaem o starcima ve upola slepim koji stavljaju naoari na oi da bi mogli igrati? I najzad, kad im kostobolja obogalji zglobove, plaaju ak i zamenika da mesto njih mie kocke. Ta igra je zaista prijatna stvar, samo se veinom svrava besnim prepirkama, pa ne spada u moj delokrug, ve u nadlenost furija. 40 Na svaki nain, bez izuzetka je mojega kova ona vrsta ljudi koji sa uivanjem sluaju ili ispredaju lane prie o udima i neprirodnim pojavama. Nikad im nije dosta jezivih izmiljotina o privienjima, o utvarama, o zlim dusima, o paklu i o

26

hiljadama drugih slinih uda. Ukoliko su te prie neverovatnije, ljudi im vie veruju i one im prijatnije golicaju ui. Ali one ne slue samo za prijatno prekraivanje dosade nego su isto tako i unosan posao, osobito za svetenike i propovednike. Ovima je bliska jedna druga vrsta ljudi koji inae ive u ludom, ali prijatnom praznoverju. Ako vide drevni kip ili kakvu sliku Polifema Hristofora, misle da su toga dana zatieni od smrti; ili ako je koji vojnik obavio propisanu molitvu pred Barbarinim kipom, misli da e se nepovreen vratiti iz boja; ili u odreene dane prizivaju i Erazma kao sveca s votanim darovima i odreenim molitvama i nadaju se da e uskoro postati bogati. I kao to su izmislili drugog Hipolita, isto tako su u sv. oru pronali Herkula. Njegov konj je najpobonije okien kolajnama i zvoiima i samo to mu se ne mole; po vie puta kupuju sveevu naklonost kakvim novim dariima; zakletva u njegov bronzani lem ima vanost kraljevske zakletve. A ta da kaemo o ljudima koji se najprijatnije obmanjuju nadom u oprotaj grehova; koji kao klepsidrom mere trajanje oienja u istilitu za koje imaju matematiki izraunatu tabelu po stoleima, godinama, mesecima, danima i asovima? Ili ta da kaem o onima koji se zanose nekim arobnim znamenjima i molitvicama, koje je izmislila neka pobona varalica, ili iz sujete, ili radi sticanja para? Nema stvari koju one ne obeavaju: bogatstvo, poasti, uivanje, sjajne gozbe, neprekidno zdravlje, dug ivot, sveu starost i, najzad, na nebu mesto najblie Hristu. Ali ipak ne ele da ga zauzmu bre-bolje, ve to docnije, tek kada ih protiv njihove volje budu napustile slasti ovoga ivota za koje se tako grevito dre, onda neka dou ta nebeska uivanja. Tako, na primer, ako neki trgovac, ili vojnik, ili advokat baci od opljakanih para bar dinar na tas, zamilja da je time ,u isti mah isuio lernsku movaru svoga ivota i da je, kao po ugovoru, okajao sva krivokletstva, sve prljave strasti, sve pijanke, sve prepirke, sva ubistva, sve prevare, sve nepotene postupke i izdajstva, i to ih okajao tako da se ponovo moe vratiti na novi niz zloina. Ima li ega lueg ili, bolje reeno, ega srenijeg od onih ljudi koji se nadaju najvioj srei da e ui u carstvo nebesko ako svakog dana promrse onih poznatih sedam stihova iz svetih psalama? Na te udotvorne stihove je, toboe, neki aljivi avo, koji je bio vie naduven negoli bistar, obratio panju sv. Bernarda, ali je ovaj bio lukaviji od njega. Sve je to tako ludo da je skoro i mene sramota, ali ih ne odobrava i prihvata samo prost svet, nego ak i profesori teologije. I, dalje, zar ne izlazi na isto to svaka pokrajina potuje svog posebnog sveca, to ga svaki potuje na svoj nain, to im pripisuju razne vrste zatite? Jedan pomae kad koga bole zubi, drugi se nalazi enama u poroajnim mukama; ovaj ti vraa ukradenu stvar, onaj spaava brodolomnika, onaj tamo bdi nad stadom, i tako redom, jer bi me daleko odvelo da sve nabrojim. Neki imaju mo nad mnogim stvarima u isti mah, osobito Majka boja, devica kojoj prost narod pripisuje skoro vei uticaj nego njenom sinu. 41 A ta drugo ljudi trae od svetaca ako ne ono to spada u moj delokrug? Meu tolikim zavetovanim darovima koje vidite kako ispunjavaju sve zidove i

27

svod mnogih crkava, jeste li ikad ugledali jedan za ozdravljenje od ludosti ili da je ko postao za dlaku pametniji? Jedan je nepovreen isplivao iz vode, drugoga je probo neprijatelj, ali je jo iv; jedan je strugnuo iz bitke dok su se drugi borili, ne samo sreno ve i junaki; ovaj je bio osuen na veala, ali je neki svetac, prijatelj lopova, naredio da mu se presee oma, te se i dalje trudi da rastereuje svoje blinje koji su pretovareni bogatstvom; ovaj je pobegao obivi zatvor, onaj se izleio od groznice na alost lekara; jednome je otrov bio lek, a ne smrt, jer ga je dobro proistio, i to nipoto na radost njegove ene koju je to stalo muka i para; drugome se prevrnula kola, ali je konje doterao kui nepovreene; treega je zatrpala ruevina, ali se ipak spasao; etvrtoga je mu uhvatio na delu, ali se izvukao. Niko se jo ivi nije zahvalio za osloboenje od Ludosti. Toliko je prijatna stvar iveti bez razuma da se ljudi vie mole za osloboenje od svega drugog samo ne od Ludosti. Ali zato se navozim na to more praznoverja? Sto jezika da imam, sto usta i glas od gvoa, luake bih vam svih vrsta uzalud htela da nabrojim jer nisam kadra da vam sve ludosti preletiim poimence! I tako ivot svih hriana prosto vri od praznovernih ludosti, koje ak i sami svetenici olako proputaju i pothranjuju, jer znaju koliki prihod obino donose. Ako bi se podigao koji omraeni mudrac i poeo govoriti istinu: nee ravo zavriti ako bude iveo poteno; grehe e okajati ako noviu pridrui mrnju prema ravim delima, suze pokajnice i bdenje, molitve i post, i ako promeni ceo nain ivota; sveci e ti biti naklonjeni, ako bude podraavao njihovu ivotu; ako bi, velim, neki mudrac izgovorio ovu ili koju slinu istinu, zamislite iz kolike bi sree iznenada istrgao ljudske due i u kakvu bi ih zabunu uvalio! Ovom drutvu pripadaju i oni koji jo za ivota smisle s kakvom sveanou ele biti sahranjeni: tako marljivo sraunavaju i poimence (propisuju koliko buktinja, koliko crnih odela, koliko pevaa, koliko pogrebnih statista ele da imaju na sahrani, kao da bi svaki lino hteo da vidi taj prizor, i kao da se mrtvi stide ako le nije velianstveno sahranjen. Brinu se toliko kao da su proizvedeni za edile, pa treba da se postaraju za igre i javne gozbe. 42 Iako urim, ne mogu utke da preem preko onih budala koje se ni po emu ne razlikuju od poslednjeg drvodelje, pa ipak laskavim reima govore o svom plemikom rodu. Jedan izvodi poreklo od Ajneja, drugi od Bruta, trei od Arkura. Svuda postavljaju kipove i veaju slike svojih predaka, nabrajaju pradede i ukundede i priseaju se njihovih negdanjih nadimaka, a sami se mnogo ne razlikuju od tih nemih statua, pa su ak i gori od njih. ivot njihov ipak tee vrlo sreno, zahvaljujui ljubaznoj Samoljubivosti, a tu su i ostali luaci koji u te ivotinje pilje kao u bogove. Ali zato da govorim o ovoj ili onoj vrsti ludosti, kao da Samoljubivost na udan nain ne stvara svuda mnoge srene ljude? Jedan je runiji od svakog majmuna, a sebi izgleda kao Nirej; drugi, imje povukao estarom tri linije, odmah misli da je Euklid; trei veruje da je Hermogen, a razume se u muziku kao magarac u kantar i kreti gore nego kokoka kad je kljuca petao kao zakoniti mu. Postoji i jedna vrlo zabavna vrsta

28

luaka koji se hvastaju osobinama svojih slugu kao da su njihove. Kako je u Seneke bio dvostruko srean onaj bogata koji je, kad bi hteo da ispria kakvu priicu, imao pri ruci robove da mu doaptavaju imena; nije oklevao da primi i borbu na ake, iako je bio slab i s duom u nosu, ali se oslanjao na to to kod kue ima gomilu izvrsnih i snanih robova! A ta vredi govoriti o umetnicima od poziva? Svaki ima vlastito samoljublje i svaki bi se pre odrekao oevine nego svoga dara. Naroito su sujetni glumci, pevai, besednici i pesnici. Ukoliko je ko od njih vea neznalica, utoliko je uobraeniji, utoliko se vie busa u grudi i epuri. Ali svi nau iniju za svoju salatu, i, ukoliko je ko budalastiji, osvaja utoliko vie oboavalaca; ono najgore se uvek veini najvie svidi, jer je najvei broj ljudi, kao to sam rekla, u slubi Ludosti. Zatim, ukoliko je ko vea neznalica, utoliko je sam sobom zadovoljniji, a i svet mu se divi. Zato bi, onda, vie voleo pravo obrazovanje? Prvo, ono oveka mnogo staje; drugo, svi ga zbog njega izbegavaju i on izbegava sve i, najzad, bie vrlo malo ljudi kojima e se dopadati. 43 Ja vidim da je Priroda zaista usadila Samoljubivost kako u svakog oveka tako i u sve narode, skoro i u svaki grad. Dolo je do toga da Britanci, na primer, prisvajaju lepotu, muziki dar i dobru trpezu; koti se hvale svojim plemstvom, srodstvom s kraljevskom lozom i misle da su otroumni dijalektiari; Francuzi su ponosni na uglaeno dranje: Pariani potpuno prisvajaju hvalu za teoloku nauku; Italijani zahtevaju prvenstvo u knjievnosti i govornitvu, i svi laskaju sebi da jedino oni na svetu nisu varvari; u toj vrsti srene prostodunosti prvo mesto dre Rimljani, koji jo i danas s velikim uivanjem sanjaju o slavi negdanjeg Rima; Mleani se tope od miline zbog tobonje plemenitosti svoga roda; Grci smatraju da su pronali nauku i hvale se slavnim imenima starih heroja; Turci, i itava hrpa ostalih pravih varvara, prisvajaju preimustvo u veri i ismejavaju hriane kao praznoverne. Najsmeniji su Jevreji koji neprestano oekuju svoga Mesiju, ali se jo i danas grevito dre svoga Mojsija; panci ne priznaju ratnu slavu nikom drugom do sebi; Nemci se ponose vitkim rastom i pronalaskom magije. 44 Neu da se uputam u pojedinosti. Vi, mislim, vidite koliko uivanja stvara Samoljubivost svuda u pojedinanim i optim sluajevima. Samoljubivost, pak, ima sestru, Lasku, koja joj je vrlo slina. Samoljubivost nije nita drugo nego kad se neko sam sebi ulaguje; a ako to isto ini drugome, onda je to laska. A ta jadna laska je i dan-danji izvikana, ali samo u ljudi kojima je vie stalo do rei nego do dela. Oni smatraju da se laska slabo slae s odanou; ali da to nije tako, mogu nam potvrditi primeri nerazumnih ivotinja. Koja se ivotinja vie ulaguje od psa? S druge strane, koja je ivotinja vernija od psa? ta je umiljatije od pripitomljene veverice? Pa je li zato manje prijatna ljudima? Ili vam se ini da su za ljudski ivot korisniji divlji lavovi, krvoloni tigrovi i besni leopardi? Ja priznajem da postoji neka vrsta i tetnog laskanja kojim se pojedine varalice i

29

podsmevai slue da privuku budale u mreu. Ali to nije moja Samoljubivost; moja dolazi od izvesne dobrodunosti i iskrenosti i manje je blia vrlini nego njena suparnica osornost i namrtenost, nezgrapna i glomazna, kao to kae Horatije. Ona podie malodune ljude, tei alosne, podstie lene, oivljuje otupele, isceljuje bolesne, smiruje pomamne, zdruuje zaljubljene i dri ih u slozi; ona, isto tako, primamljuje omladinu da ui, razgaljuje starce i, u oblikupohvale, bez vreanja, opominje i pouava vladare. Uopte, Samoljubivost deluje tako da svako samom sebi biva drai i prijatniji, to je vrlo vano za linu sreu. Jer ima li vee uslunosti nego ,kad mazga ee mazgu? Da i ne govorim, uostalom, o tome kako Laska ima velikog udela u slavnom govornitvu, jo veeg u medicini i najveeg u pesnitvu. Jednom reju, ona je med i zain celokupnog drutvenog ivota. 45 Nesrea je, kau, biti varan, ali je jo vea ne biti varan. U velikoj su zabludi oni koji misle da ovekova srea lei u stvarnosti; ne, ona zavisi od miljenja. Zbog toga u ivotu ima toliko tamnih i raznorodnih stvari da je prosto nemoguno pronai jednu pouzdanu istinu, to su pravilno naglasili moji akademici, koji su meu filozofima najmanje oholi; pa ak ako se i pronae kakva istina, ona esto ide na tetu ivotne sree. Najzad, ovek je stvoren tako da ga vie privlai la nego istina. Ako neko eli jasan i pristupaan dokaz za to, neka ode na propoved u crkvu. Dok se govori o istinitim stvarima, svi dremaju, zevaju i ame. Ali ako koji gromovnik (oh, prevarila sam se: htela sam rei govornik), to se esto dogaa, razvee kakvu bapsku priu, odjednom se svi trgnu iza sna, isprse se i sluaju otvorenih usta! Isto tako, ako je u pitanju neki basnoslovnlji i pesnikiji svetac (na primer, sv. ore, sv. Kristof ili sveta Varvara), videete da njih slave mnogo pobonije nego sv. Petra i Pavla, ili ak i Hrista. Ali ovde tome nije mesto. Dalje, kako malo staje takvo pristupanje srei! Da bi doao do pravih vrednosti, mora zapeti poteno pa ak i za najneznatniju stvar kao to je gramatika. A mata se ostvaruje vrlo lako i dovodi do sree bar kao i stvarnost, ako ne i vie. Ba da vidimo. Neko voli da jede smrdljive usoljene ribe; drugi ne moe da podnese njihov smrad a onome su ukusne kao ambrozija. Pitam vas, zar on nije pri tom srean? Suprotno tome, ako nekoga keiga drai na povraanje, gde je onda njegova srea? Ako neki mu ima strahovito runu enu, pa mu se ipak ini da se ona po lepoti moe meriti i s Venerom, zar to za nj nije isto kao da je ona odistinski lepa? Ako neko ima sliku, kakvu nitavnu brljotinu, u crvenoj i utoj boji, pa je zagleda i divi joj se mislei da je original Apela i Zeuksida, zar nee biti sreniji od onoga koji je za skupe pare kupio prava dela tih slikara, a moda ne uiva toliko u njima? Ja poznajem oveka koji ima ast da nosi moje ime i koji je poklonio svojoj mladoj eni nekoliko lanih dijamanata, uveravajui je duhoviti lakrdija kakva ga dao bog da su ne samo pravi i prirodni ve izvanredne i neprocenjive vrednosti. Pitam vas, ta se to ticalo ene koja je na staklu isto tako prijatno napasala oi i duh i igraku bez vrednosti uvala pod kljuem kao neko veliko

30

blago? Mu je, meutim, utedio izdatak i uivao u eninoj zabludi, a ona mu nije bila nita manje odana nego da joj je poklonio ne znam kakvu dragocenost. ta mislite, da li se razlikuju stanovnici Platonove Peine, koji se u njoj dive senkama i prividnim slikama razliitih stvari i ne ude vie ni za im i zadovoljni su svojom sudbinom, od onoga mudraca koji je iziao iz peine i posmatrao istinitu stvarnost? Da je onaj Lukijanov krpa mogao veno da sanja raskone i bogate snove, ne bi mu bilo potrebno da eli drugu sreu. Izmeu mudraca i luaka, dakle, nema razlike; ako li je ima, poloaj luaka je prijatniji: prvo, jer ih njihova srea staje vrlo malo, pa im je dovoljna samo mata o srei; drugo, jer je uivaju u drutvu s veim brojem ljudi. 46 Nikakvo bogatstvo nije prijatno uivati bez drutva. Mudraci su, kao to svako zna, u velikoj manjini, ako ih uopte ima. Grci su ih, za toliko vekova, nabrojili svega sedam; ali da i njih, bogme, neko bolje proreeta, neka me avo odnese ako meu njima pronae jednog jedinog koji bi zalegao za polovinu, kakvu polovinu za treinu pametna oveka ! Meu mnogim pohvalama koje Bah s pravom uiva prva je ta to odstranjuje duevne brige; ali, razume se, samo za kratko vreme, jer im se prospava mamurluk, brige se brzo vraaju na belom etvoropregu, kako kae poslovica. Koliko je potpunije i trajnije dobro koje ja delim kad, kao u nekakvu venom pijanstvu, ispunjavam srca radou, uivanjem i veseljem, i niko pri tom ne mora za njih da se mui! Ja nikoga pod nebom ne iskljuujem iz svojih darova, a ostala boanstva dele svoju naklonost as jednima as drugima. Ne uspeva svuda plemenito i slatko vino koje rasteruje brige i uleva nadu u srce. Malom broju ljudi pada u deo lepota, dar Venerin; jo manjem reitost, dar Merkurov. Isto ih tako nema mnogo koji su stekli bogatstvo po milosti Herkulovoj. Homerov Jupiter ne postavlja koga bilo na presto. Mars esto ne prua pomo ni jednoj ni drugoj neprijateljskoj vojsci. Mnogi odlaze pokunjeni od Apolonova tronoca. Saturnov sin esto udara gromom i munjom, a Feb ponekad alje kune klice. Neptun vie ljudi proguta nego to ih spase, da i ne spominjem one Vejove, Plutone, Ate, Kazne, Groznice i njima sline, koji su vie krvnici nego bogovi. Samo sam ja, Ludost, takva da obuhvatam itav svet podjednakom Ijubaznou i uvek sam spremna da delim dobroinstva. 47 Ja ne oekujem nikakve zavete, ne ljutim se i ne traim rtve pokajnice, ako se neto propusti pri nekom obredu. Ne uzbunjujem nebo i zemlju, ako neko pozove druge bogove na gozbu, a mene ostavi kod kue i ne da mi da uivam u dimu rtvenih ivotinja. Drugi bogovi su u tim stvarima takve cepidlake da se skoro vie isplati, pa je i bezopasnije, ostaviti ih neopaeno na miru nego ih potovati, ba kao to su i mnogi ljudi nesnosni i gotovi na svau, tako da ih je bolje smatrati neprijateljima nego prijateljima. Ali niko, ujem kako govore, Ludosti ne prinosi rtve i ne podie hram! To je tano, i takva me nezahvalnost, kao to sam ve rekla, pomalo udi. Ali, po prirodi dobroudna, ja to uzimam u

31

dobrom smislu: zaista mogu i bez tih stvari. ta e mi tamjan, ili rtveno brano, jarac ili svinja, kad me ceo svet potuje na nain koji i teolozi priznaju kao vanredan! O, ba nimalo ne zavidim Dijani to joj rtvuju ljudsku krv! Ja smatram da me vrlo pobono potuju ako me u svim krajevima, kao to i ine svi ljudi, nose u srcu, ako svojim obiajima izraavaju moj duh i svojim ivotom moju linost. Takav nain potovanja svetaca je i kod hriana vrlo redak. Veina ljudi pali Materi bojoj svece, i to usred bela dana, kad ba nije potrebno. S druge strane, kako je malo onih koji se trude da im podraavaju u istom ivotu, u skromnosti i ljubavi prema nebu! To je ba pravi nain potovanja i nebesnicima najdrai. A zato, uostalom, da elim hram, kad je itav ovaj svet moje svetilite i, ako se ne varam, najlepe? Vernika nemam jedino tamo gde nema ljudi. A nisam toliko luda da traim kipove i slike; to hi bilo samo na tetu mome kultu, jer luaci i tupoglavci oboavaju esto slike mesto svetaca. U tom sluaju bi se i meni dogodilo to se dogaa onima koje su njihovi zamenici istisnuli. Ja mislim da je meni podignuto onoliko kipova koliko ima ljudi na svetu koji su, hteli-ne hteli, moja iva slika. I zbog toga nemam razloga da zavidim drugim bogovima, jer svaki u svom kutu na zemlji ima svoje svetilite, i to u odreene dane: na primer, Feb na Rodu, Venera na Kipru, Junona u Argosu, Minerva u Atini, Jupiter na Olimpu, Neptun u Tarentu, Prijap u Lampsaku, ali samo meni ceo svet neprestano nudi mnogo drago cen i je darove. 48 Ako se kome ini da u mojim reima ima vie drskosti nego istine, hajde da zavirimo malo u ljudski ivot, pa e svima biti jasno koliko mi duguju i kako me potuju u podjednakoj meri svi ljudi, najvei kao i najmanji. Ali neemo moi da pretresemo sve do kraja, to bi nas odvelo daleko, nego .emo se zadrati samo na najvanijima, pa e prema njima biti lako da se procene i ostali. Zato bih, na primer, govorila o jadnom priprostom svetu, kad je on, bez pogovora, sav na mojoj strani? On tako obiluje svim vrstama ludosti i svakog dana izmilja toliko vrsta novih da ne bi ni hiljadu Demokrita bilo dovoljno da to ismeje, a onda bi tek bio potreban jo jedan Demokrit da se naruga onoj hiljadi pre sebe. Niko ne bi verovao koliko prilika za smeh i koliko razonode svakodnevno pruaju bogovima ti siuni zemaljski stvorovi! Oni, tj. bogovi, u prepodnevnim asovima, dok su jo trezni, provode vreme u veanju i svaama i sluaju molitve smrtnika; docnije kad se dobro nakvase nektarom i nisu za ozbiljniji posao, skupljaju se na najuzvienijim mestima neba, tamo posedaju i nagnutih glava posmatraju ta ljudi rade. Nema u njih prijatnije zabave. O boe moj, to je to pozorite, to je to arolika tiina luaka! (Ja i sama ponekad sedim u krugu pesnikih bogova.) Jedan je smrtno zaljubljen i ukoliko mu devojka manje .uzvraa ljubav, on je sve lue voli. Drugi se eni mirazom a ne enom. Trei ivi od prostitucije svoje ene. etvrti ljubomorno motri na enu, kao Arg. A kakve tek gluposti, avaj govori i ini u alosti peti! Plaa ak i neke glumce koji izvode komediju alosti. esti, opet, plae na grobu svoje maehe. Sedmi

32

potrpa u eludac sve to je sa svih strana napljakao, iz straha da sutradan ne umre od gladi. Osmi vidi vrhunac svoje sree u spavanju i neradu. Ima ljudi koji se neprestano brinu o tuim stvarima, a svoje zanemaruju. Jedan misli da je bogat, jer ima odakle da pozajmi i ivi od dugova, ali e uskoro propasti. Drugi veru je da nema vee sree nego da, i sam siromaan, obogati svoga naslednika. Jedan zbog neznatne, esto neizvesne dobiti, prokrstari sva mora i preda talasima i vetrovima ivot, koji mu ni sva blaga ovoga sveta ne bi mogla povratiti. Drugi vie voli da trai sreu u ratu nego da vodi miran ivot na domu. Ima ih koji love starce bez naslednika i misle da e tako najlake doi do bogatstva. A ima i takvih koji rado vrebaju bogate starice eljne ljubavi. I jedni i drugi izazivaju u nebeskih posmatraa najvei smeh kada se sami uhvate u mree koje postavljaju rtvama. Ali su trgovci, najlui i najpokvareniji soj. Oni obavljaju najprljaviji posao, i to na najpodliji nain. Oni su redovno laljivci, krivokletnici, lopovi, obmanjivai i podvaladije, a ipak smatraju da su najugledniji, jer su im prsti okovani zlatom. I uvek su okrueni laskavcima koji im se dive i obasipaju ih javnom hvalom; razume se, da bi i oni doli do koje pare od nepravedno steena imanja. Na drugome mestu vidi nekakve pitagorejce koji su, tako rei, pristalice zajednike svojine, pa mirne due pokupe to god nau bez uvara, kao da je njihovo zakonito naslee. Ima i takvih koji bogatstvo stvaraju iskljuivo u snovima, i ti prijatni snovi su im dovoljni da budu sreni. Neki su zadovoljni to ih svet smatra bogatim, mada kod kue crkavaju gladni. Jedan se trudi da to pre proerda to ima, a drugi zgre na gomilu, ne gledajui da li je poteno ili nije. Jedan juri traei glasove za kakvu javnu slubu, a drugi uiva da sedi iza pei. Dobar deo ljudi se zaplie u parnice bez kraja i konca, pa se i jedna i druga strana upinju to igda mogu, kao da ele da obogate sudiju koji odugovlai presudu i advokata koji im odmae, iako izgleda da im pomae. Jedan se trudi da uvede novi drutveni poredak, drugi ima u glavi neke velike planove, a trei napusti enu i decu, pa krene u Jerusalim, Rim ili Sv. Jakov, gde nema ba nikakva posla. Ukratko, ako biste mogli taj beskrajan vaar da posmatrate s Meseca kao nekada Menip, izgledalo bi vam kao da gledate roj muva ili komaraca koji se svaaju, tuku, jedan drugom kopaju jamu, pljakaju, igraju se, ale, padaju, umiru. I ne moe se skoro verovati koliko vreve i tragedija mogu da izazovu tako sitna i tako kratkovena stvorenja, jer ih ponekad vihor brzog rata ili kuge ugrabi odjednom mnogo hiljada i rastera roj! 49 A bila bih najvea budala, i zasluivala bih da mi se Demokrit grohotom smeje ako bih i dalje htela da nabrajam sve vrste ljudske ludosti i gluposti. Prei u stoga na one ljude koji meu smrtnim uvaju izgled mudrosti i, to se kae, gramze za zlatnom granom. Prvo mesto meu njima dre gramatiari) sorta ljudi od koje zaista ne bi bilo nita nesrenije, nita tako smueno ni tako mrsko bogovima kad ja ne bih blaila nezgode njihova bednog poziva nekom vrstom prijatne suludosti. I na njima ne lei samo petostruko prokletstvo, kao to kae

33

grka poslovica, nego sto puta petostruko: uvek gladni i prljavi, u svojim uionicama (u uionicama, rekoh) ne, nego muionicama ili stupicama, u gomili deurlije, stare u radu, gluhnu od vike i propadaju od smrada i neistoe; ali ja im ipak u svojoj dobroti pomaem, te im se ini da su najznaajniji na svetu. Oni tako uivaju u sebi kad plaljivom oporu dece uteraju strah u kosti pogledom i glasom punim pretnje, kad tuku jadnike tapom, ibom i kaiem i kad, prema sopstvenom priznanju, besne na sve mogune naine kao onaj kumijski magarac. Tada im se neistoa u kojoj ive ini kao vanredna istoa, a smrad im mirie na majoran; to svoje emerno ropstvo zamiljaju kao kraljevstvo, tako da svoju vlast ne bi nikad zamenili vlau Falarida ili Dionizija. Najnesreniji su zbog nekog visokog uverenja o svojoj uenosti. Iako deci trpaju u glavu ute budalatine, ipak, o dobri bogovi, preziru Palemona i Donata kao da nisu nita prema njima. Samo ne znam kakvim opsenama uspevaju da ih lude majke i glupi oevi vide u istoj onoj slavi koju sebi pripisuju sami. Dodajte tome i retko uivanje kad neko od njih pronae na kakvu izbledelom pergamentu ime Anhizove matere ili kakvu neuobiajenu re, na primer: govedar, vrdalama, deparo; ili kad odnekud ieprka odlomak staroga kamena s okrnjenim natpisom: o, Jupiteru, kakvo skakanje od sree, kakav trijumf, kakve slavopojke! Kao da su u najmanju ruku osvojili Afriku ili savladali Vavilon! A kakvo li tek ganue nastane za njih kad svuda itaju svoje hladne i neukusne pesmice i nalaze ljude koji im se dive onda su uvereni da je Maronov duh preao u njih! Ali im je najprijatnije od svega kad se uzajamno hvale, kad se jedan drugom dive i kad jedan drugom estitaju. Ako, pak, koji od njih napravi makar i sitnu pogreku, pa ako to sluajno uhvati neki koji ima otrije oi, o, Herkule, kakva tragedija, kakva prepirka, kakve psovke, kakve grdnje! Neka mi strpaju na grbau sve gramatiare, ako laem! Poznajem jednog oveka koji zna sve: grki, latinski, matematiku, filozofiju, medicinu i koji je u svemu tome izvrstan; ima ezdeset godina, a ve je dvadeseta kako je zanemario sve, pa se mui i zlopati s gramatikom i smatra da e biti srean ako bude mogao da proivi dokle god pouzdano ne utvrdi na koji nain treba razlikovati osam vrsta rei, to dosad nije uspeno resio nijedan Grk ni Rimljanin. Zaista bi nastao pravi rat ako bi ko brkao svezu s pridevom! Zahvaljujui tome, ima onoliko gramatika koliko i gramatiara, ak i vie. Samo je moj prijatelj Ald izdao vie od pet gramatika, a na mozak ne proputa ba nijednu; bez obzira na to da li je pisana varvarski i dosadno, sve on isprevre i ispita do kraja. Zavidi svakom ko radi na istom predmetu, ma kako glupo, i uvek jadnik cepti da mu neko ne preotme slavu i da mu dugogodinji rad nepropadne. Odluite sami da li je to mahnitost ili ludost. Meni je svejedno, ako priznate da je ta ivotinjica, .mnogo bednija od svih, mojom dobrotom isplivala na vrhunac sree i da svoju sreu ne bi htela menjati ni s persijskim ahom. 50 Pesnici mi duguju manje od gramatiara, mada oevidno pripadaju mojoj druini. Oni su slobodno pleme, kako kae poslovica, i cilj je celokupne njihove

34

umetnosti da uveseljava luake pravim lakrdijama i smenim priama. Pa ipak se oni, iako je udnovato, na njih oslanjaju kad sebi i drugim obeavaju besmrtnost i boanski ivot. Tome redu, vie nego drugima, bliske su Samoljubivost i Laska i niko me od smrtnih ne potuje iskrenije i postojanije. Uitelji govornitva, mada ponekad vrdaju i uruju s filozofima, ipak pripadaju mojoj stranci. Za dokaz vam moe posluiti naroito to to su, pored stalnih gluposti, marljivo i opirno opisali kako se treba aliti. Pisac, ma ko on bio, koji je napisao Rhetoricam ad Herennium ubraja i ludost u vrste ala. Kvintilijan, veliki majstor retorskog reda, ima celo poglavlje o smehu, opirnije od Ilijade; a svi pripisuju Ludosti takvu mo da se vie puta alom postie ono to se ne moe postii nikakvim razlozima. Najzad, niko, valjda, nee porei da izazivanje veselosti smenim dosetkama spada u struku Ludosti. Istoj bagri pripadaju i oni koji ele da steknu besmrtnu slavu izdavanjem knjiga. Svi su oni moji dunici, a naroito oni koji vrljaju na hartiji sve same gluposti. Ali mi se ini da su oni koji piu uglaeno, po ukusu malog broja uenih ljudi, i koji ne odbijaju kritiku ni Persija ni Lelija, dostojniji aljenja nego sree zbog veitih muka koje podnose, jer u svojim rukopisima uvek dodaju, menjaju, briu, izostavljaju, ponavljaju, proiruju, trae saveta i zlopate se devet godina dok se ne ispili rukopis, nikad zadovoljni! A bednu nagradu i hvalu neznatnog broja italaca skupo plaaju probdevenim noima i snom, najslaim dobrom na svetu, tolikim rtvama, tolikim znojem i mukama! Dodajte tome traenje zdravlja, bledilo, mravost, krmeljivost ili ak i slepilo, siromatvo, zavist, bezvoljnost, prebrzu starost, preranu smrt i druge sline stvari. Sva ta zla, misli na mudrac, nisu preskupa nagrada za priznanje koje mu odaje ovaj ili onaj drljavko. Koliko je tek srenije u svojoj ludosti ono moje piskaralo! U njega nema nonog rada; im mu neto padne na pamet, im mu neto doe pod pero, makar bili njegovi snovi, odmah on to napie, ne rtvuje nita sem hartije, jer dobro zna da e mu, ako napie kakve budalatine, odobravati veliki broj ljudi, to e rei: svi luaci i neznalice. Pa ta je s tim to ga prezire ono neto uenjaka, ako ipak itaju njegova dela? ta e vredeti kritika tako malog broja ljudi prema suprotnom miljenju ogromne veine? Jo pametnije rade oni koji tua dela izdaju kao svoja. Prisvajaju slavu koju je neko drugi stekao tekim trudom, jer misle da e bar neko vreme imati koristi, iako e, najzad, biti utvren plagijat. Valja samo videti kako se epure kad ih narod hvali, kad u gomili prstom pokazuju na njih: Gle, to je onaj veliki ovek! Kad knjiari izlau njihova dela na vidnim mestima, kad se na naslovnim stranama svuda itaju po tri imena, ponajvie strana i slina maginim imenima. ta su ona drugo, tako mi ivoga boga, nego imena? I kako malo ljudi ima na ovom belom svetu koji znaju ta ona znae, a koliko tek manje njih koji ih hvale, jer su i u neukih ukusi razliiti! A ta kaete na to to i sama imena izmiljaju, ili ih pozajmljuju od starih pisaca? Jedan uiva da se zove Telemah, drugi Stelen ili Laertije, treem godi ime Polikrat, etvrtom Trazimah. To bi isto znailo kao kad bismo knjigu potpisali imenima: Kameleon ili Tikva, ili ako bismo je nazvali Alfa ili Beta, kao to obino govore filozofi. Ali je

35

najsmenije kako se u pismima, pesmama, pohvalama uzajamno hvale glupaci i neznalice. Vi prevazilazite Alkeja, kae jedan; a vi ste Kalimah, odgovara drugi; za jednoga je drugi nadmaio Kikerona, a drugi mu odvraa da je on ueniji od Platona. Ponekad ak trae protivnika da bi u takmienju poveali svoju slavu. A narod se, nepripremljen, pocepa u dva tabora, dok naposletku i jedan i drugi vod u srenoj borbi ne iziu kao pobednici, pa obojica slave trijumf. Mudraci se tome rugaju kao vrhuncu ludosti, i s pravom. Ko bi to poricao? Meutim, ti luaci, zahvaljujui mome dobroinstvu, vode srean ivot i svoju slavu ne bi menjali ak ni sa Skipionovim trijumfima. Uostalom, iako uenjaci ismejavaju ovo s velikim zadovoljstvom i uivaju u tuoj gluposti, ipak i sami poprilino duguju meni, to ne mogu zatajiti, sem ako nisu sasvim nezahvalni. 51 Meu naunim pozivima prvo mesto prisvajaju poznavaoci prava. Nema bia pod suncem koje je tako samo sobom zadovoljno kao pravnik. U stvari, njihov je rad obian Sizifov posao, jer u jednom dahu istresu silesiju zakona, bez obzira na to da li se odnose na odreenu stvar, i slau glose na glose, miljenja na miljenja i tako stvaraju uverenje da je pravna nauka najtea od svih. Oni misle da je sve ono za ta je potreban trud ve samim tim slavno. Njima dodajmo dijalektiare i sofiste, naroitu vrstu ljudi od kojih je svaki brbljiviji od dodonske bronze: ma koji od njih bi se mogao svaati s dvadeset naroito izabranih brbljivih ena! Ipak bi bili sreniji kad bi imali samo dug jezik i kad ne bi bili tako svadljivi da se ak uporno kolju oko kozje dlake i da u estokom preterivanju veinom zaboravljaju na istinu. Ali i njih usreuje njihovo samoljublje: naoruani trima silogizmima, bez oklevanja otpoinju boj ma zbog ega i ma s kim. U svojoj tvrdoglavosti su nepobedni i nee odstupiti pa da im i Stentora stavi nasuprot! 52 Za ovima dolaze potovani filizofi s bradom i ogrtaem. Hvale se da su jedino oni pametni, a svi ostali smrtnici su samo leprave senke. Kako zabavno trabunjaju kad grade bezbrojne svetove, kad palcem ili koncem mere Sunce, Mesec, zvezde i njihove putanje, kad bez snebivanja tumae postanak gromova, vetrova, pomraenja i drugih neobjanjivih pojava, kao da su tajni savetnici stvoritelja sveta, ili kao da su k nama doli sa skuptine bogova. Meutim, priroda se njima i njihovim zakljucima ruga s visine. Dovoljan dokaz da ne razumeju nita je to to o pojedinim stvarima vode veite prepirke. Oni koji zaista ne znaju nita, hvale se da znaju sve, a esto ne znaju ni za sebe! Koliko puta ne vide pred sobom jarak ili kamen, ili zato to ih je veina krmeljivih oiju ili zato to im duh luta ko zna kuda; ali tvrde da vide ideje, sveopte pojmove, posebne oblike, prvobitnu materiju, kviditete, ekceitete, tananosti kakve, mislim, ak ni Linkej ne bi mogao da utuvi. Naroito u matematici preziru obian svet. Trougli, etvorougli, krugovi i sline geometrijske slike zapleu se i prepleu pravei lavirint; isto je to i sa slovima koja su poredana kao odred vojnika, pa se pojavljuju jedno za drugim u ovom ili onom redu i tako zaslepljuju neukom

36

svetu oi! U tu vrstu spadaju i oni koji proriu budunost iz zvezda i nagovetavaju nemoguna uda i pronalaze sreni ljudi druinu koja im veruje. 53 Moglo bi se rei da u preko teologa prei utke i da neu dirati kamarinsku baru i neu doticati anagirsku travu, jer je ta vrsta ljudi vraki ozbiljna i razdraljiva. Napali bi me u gomilama hiljadom zakljuaka i prisilili na poricanje; ako bih se opirala, odmah bi me proglasili za jeretiarku. Jer oni obino iznebuha plae tom munjom sve one koji im nisu ba po volji. Zaista, nema ljudi koji bi tee priznali moje dobroinstvo, iako su mi oni iz vanih razloga obavezni; jer ih samoljubivost, po mojem nareenju, ini srenim stanovnicima treega neba, odakle s visine gledaju na sve ostale ljude kao na ivotinje koje puze po zemlji i prema kojima oseaju saaljenje. Okrueni itavom vojskom uenih definicija, konkluzija, korolarija, eksplicitnih i implicitnih propozicija, oni umeju veto da se izvlae i brane, tako da ih ni Vulkanova mrea ne bi mogla zaplesti u tolikoj meri da se ne bi izvukli iz nje distinkcijama, kojima seku sve vorove tako da ak ni tenedska sekira ne bi mogla bolje. Isto se tako brane i svojim nedavno izmiljenim izrazima i reima koje jedva ko razume. Sem toga, na svoju ruku tumae tajne misterija: kako je postao svet i kako je ureen; kakvim je kanalima greh stigao do Adamovih potomaka; na koji nain, u kojoj meri i za koje vreme je Hrist sazreo u Marijinoj utrobi; na koji nain u sakramentu bitie akcidencija bez materije. Ali to su obina, svakodnevna pitanja. Ta su pitanja dostojna samo velikih teologa, teologa prosvetitelja, kako ih nazivaju. im naiu na njih, odmah se prenu. Postave se, na primer, ovakva pitanja: treba li vremena za boansko stvaranje? Da li u Hristu ima vie nego jedno sinstvo? Je li moguno pretpostaviti da bog otac mrzi sina? Da li bi bog mogao da uzme oblik ene, avola, magarca, tikve ili kamena? Ako bi bio tikva, kako bi onda ona propovedala boju re, inila uda i bila raspeta na krstu? ta bi posvetio sv. Petar da je vrio posveivanja dok je Hrist visio na krstu? Da li se u tom trenutku jo moglo rei da je Hrist ovek? Da li e ljudi posle uskrsnua smeti da jedu i piju? Unapred se naa gospoda brinu kako e toliti glad i e. Ima dosta i trna takvih cepidlakih bljutavosti, ali su mnogo tananija pitanja o saznanju, o odnosima, o formalitetima, kviditetima, ekceitetima, koje bi mogao razlikovati samo Linkej, pa i on bi morao imati vrlo otre oi da bi mogao u najguoj tami videti stvari koje uopte ne postoje. Dodajte ovamo i one gnome, tako paradoksalne da su poznatistoiki paradoksi u poreenju s njima nezgrapni i otrcani. Na primer: manji je greh zaklati hiljadu ljudi negoli u nedelju zakrpiti obuu siromahu; ili: bolje je da propadne ceo svet sa svim onim to se nalazi u njemu nego da jednom izvali najneviniju la! Mnogi metodi skolastiara ine te tanane tananosti jo iz zakukuljenosti realista, nominalista, tomista, albertista, okamista, skotista, mada jo nisam navela sve, no samo najvanije. Njihovo obrazovanje je veliko, ali tako teko da bi, mislim, i apostolima bio potreban drugi sv. Duh, ako

37

bi bili prisiljeni da o tim stvarima raspravljaju s dananjim teolozima. Nema ta, sv. Pavle se mogao isticati u veri, ali ono svoje tvrenje: Vera je bitnost onoga u to ko veruje i dokaz za stvari koje se ne vide nije definisao majstorski. On se najvie odlikovao milosrem, ali u prvom pismu Korinanima, u 13. glavi, nije ga ni podelio ni odredio po pravilima logike. Apostoli su znali da pobono posveuju hleb i vino, ali ako biste ih zapitali otkuda blagoslov i dokle traje, kako se vri transsusptancija, kako moe isto telo da bude u isto vreme na raznim mestima, kakva je razlika izmeu Hristova tela na nebu, na krstu i u sakramentu, u kojem se trenutku izvri pretvaranje hleba i vina, jer govor kojim se to postie traje izvesno vreme njihovi bi odgovori, po mom miljenju, bili manje otroumni nego to su rasprave dananjih skotista. Apostoli su poznavali Isusovu mater, ali ko je od njih dokazao tako filozofski kao nai teolozi da je ona bila sauvana od Adamova greha? Petar je primio kljueve, i od Onoga ko ih ne bi poverio nedostojnome; ali ja ipak ne znam da li je apostol shvatio (bar se te tananosti nigde ne dotie) kako klju saznanja moe imati onaj koji ni sam ne zna ta je saznanje! Apostoli su krtavali po celom svetu, pa ipak nisu nigde uili ta je formalni, materijalni, eficijentni i finalni uzrok krtenja; isto tako u njih nema spomena o znacima koji se mogu ili ne mogu izbrisati. Oni su se molili bogu samo u duhu i po reima Jevanelja: Bog je duh i oni koji ga mole moraju ga moliti u duhu i istini. Ne vidi se je li im tada bilo jasno da li se treba istom molitvom kao i Hristu moliti svecu koji je ugljenom nacrtan na zidu, samo ako ima ispruena dva prsta, dugu kosu i oreol s tri koluta iza glave. Ko bi to mogao shvatiti ako nije utroio znojei se trideset est godina na Aristotelovu i Skotovu fiziku i matematiku? Apostoli isto tako istiu uenje o milosti, ali ne prave razlike u tome ta je gratia gratis data ili gratia gratificans. Oni podstiu na dobra dela, ali ne razlikuju ta je opus, opus operans i opus operatum. Oni svuda propovedaju ljubav, ali ne razlikuju da li je ona uroena ili steena i ne objanjavaju da li je akcidencija ili supstancija stvorena ili nestvorena stvar. Mrze greh, ali neka me avo odnese, ako su nauno mogli definisati ta nazivamo grehom! Nedostajalo im je obrazovanje skotista! Jer niko me ne moe uveriti da bi sv. Pavle (a prema njegovu znanju smemo ceniti znanje i ostalih apostola) toliko puta osudio pitanja, rasprave, rodoslove i, kako sam to naziva, prazno naklapanje da je znao kao to valja sve te vetine. Sve besede i prepirke onoga vremena izgledale bi neotesane i proste ako bi se proredile s tananostima naih majstora koje prevazilaze i mudrovanja jednog Hrisipa! Moram, dodue, priznati da su oni paljivi ljudi, jer ako su apostoli sluajno napisali poneto povrnije i ne ba majstorski, oni ne proklinju, nego blagonaklono tumae takva mesta, a to oevidno ine delom iz potovanja prema starini, delom prema apostolskom imenu. I ne bi, bogme, bilo pravo traiti od apostola stvari o kojima od svoga Uitelja nisu nikad uli ni rei. Ali ako na sline stvari naiu u Zlatoustoga, Bazilija ili Hijeronima, onda samo napiu sa strane: nije tano! Ovi su stari uitelji pobijali paganske filozofe i po prirodi vrlo tvrdoglave Jevreje, ali vie primernim ivotom i udima nego silogizmima; ti primitivni protivnici

38

hrianstva ne bi razumeli nijedno jedino Skotovo quodlibet. A koji paganin, koji jeretik ne bi danas odmah poloio oruje pred takvim otroumnim cepidlaenjem, sem ako ne bi bio toliko tup da ih ne bi mogao shvatiti, ili toliko bestidan da bi se egaio s njima, ili tako obrazovan u dijalektici da bi borba bila ravnopravna, ba kao kad bismo pustili arobnjaka na arobnjaka, ili kao kad bi se neko borio zaaranim maem s protivnikom iji je ma takoe zaaran: to bi onda bila suta slika Penelopejina tkanja i paranja! Kako ja sudim, hriani bi dobro uradili kad bi mesto onih nezgrapnih eta vojnika, koje se ve odavno bore bez uspeha u krstakim ratovima, poslali protiv Turaka i Saracena bune skotiste, tvrdoglave okamiste i nepobedne albertiste sa itavom sofistikom zgadijom. Mislim da bi to bio najzabavniji sukob i pobeda kakvu jo niko nije video. Jer ko je tako hladan da ga ne bi zahvatila vatra njihovih rasprava? Ko je tako neosetljiv da ga ne bi razdraile njihove aoke? Ko ima tako bistre oi da mu ih oni ne bi prekrili neprozirnim mrakom"? Vi, moda, mislite da ja sve ovo govorim iz sprdnje. Ne bi zbilja ni bilo udno, jer i meu teolozima ima vrlo uenih ljudi kojima se zgadilo to frivolno otroumlje, kao to sami vele. Oni proklinju kao bogohuljenje i smatraju kao najveu bezbonost to se neko usuuje da prljavim ustima izgovara te tajne stvari kojima se pre treba moliti nego ih objanjavati, to se usuuje da raspravlja o njima s tako profanim i paganskim mudrijaenjem, to se usuuje da postavlja tako drske definicije i da tako ledenim ili ak i prljavim reima i izrazima skrnavi dostojanstvo boanske teologije! Ali su ti ljudi tako sreni u svom samoljublju i tako zaneti svojim prijatnim lakrdijama da se njima bave i danju i nou, pa im ne preostaje ak ni toliko vremena da jedanput prelistaju Jevanelje ili Pavlova pisma. Meutim, dok u kolama trae vreme na te ludorije, uobraavaju da vaskoliku crkvu podupiru stubovima svojih silogizama i da bi se ona bez njih sruila kao i nebeski svod u pesnika da ga Atlas ne dri na svojim ramenima. ta mislite, kolika je srea za njih kad do mile volje mogu da mese i razmesuju svete spise kao da su od voska; kad svojim zakljucima, koje su potpisali mnogi skolastici, pripisuju vei znaaj nego Solomonovim zakonima i trae da imaju preimustva ak i nad papskim dekretima; kad se itavom svetu nameu kao moralne sudije i zahtevaju da se odbaci sve ono to se do tanina ne slae s njihovim neposrednim i posrednim zakljucima; kad govore ba kao s Pitijina tronoca: ova je reenica sablanjiva, u ovoj nema dovoljno potovanja, ova mirie na jeres, ova ravo zvui, ukratko, ni krtenje ni jevanelje, ni Pavle ni Petar, ni Jeronim ni Avgustin, pa ak ni veliki aristotelovac Toma nisu pravi hriani ako njihova uenja ne potvrde bakaloreati; tako su otroumni u prosuivanju! Ko bi mislio da nije pravi hrianin onaj koji se usudi rei da ove dve reenice nona posudo, smrdi i nona posuda smrdi ili, pak, u loncu vri i lonac vri imaju isto znaenje, sem ako ih tome nisu nauili ti mudraci? Ko bi oslobodio crkvu tolikih mranih zabluda, koje niko nikada ne bi ni uoio da ih oni nisu obelodanili pod velikim peatima univerziteta? Pa zar oni nisu sreni kad tako rade? Tako uverljivo opisuju sve to se deava u paklu kao da su vie

39

godina bili stanovnici te drave, Sem toga, stvaraju nove svetove po miloj volji, stvorili su najzad i deseto nebo, najprostranije i najlepe, da bi blaene due imale gde da se etaju bezbrino, da prireuju gozbe i da se igraju lopte. Njihove su glave od te i od dve hiljade slinih gluposti tako pretrpane i nabijene da valjda ni Jupiterov mozak nije bio tako optereen kad je zahtevao Vulkanovu sekiru u, pomo da bi rodio Paladu. Zato se nemojte uditi ako na javnim raspravama vidite kako su zavojima marljivo umotali glave, jer bi im se inae, svakako, rasprsle! I sama ponekad ne mogu da se uzdrim od smeha kad vidim kako teolozi izgledaju sebi najsavreniji: govore nekako veoma varvarski, upravo odvratno latinski; mucaju da bi ih mogao razumeti samo neki mucavac, a kao vrhunac otroumlja smatraju ono to prost ovek ne moe da prati. Tvrde da se umanjuje dostojanstvo svetih spisa ako se oni podvrgavaju zakonima gramatike. udna je ta velianstvenost teologa koji misle da je samo njima doputeno da govore nepravilno, mada tu povlasticu dele s mnogim obuarskim krpama. Najzad, smatraju da su vrlo bliski bogovima kada ih ljudi skoro pobono pozdravljaju recima magistri nostri; oni u tom nazivu vide ono neizrecivo ime sastavljeno od etiri slova koje Jevreji toliko potuju. I stoga se, kau oni, magister noster moe pisati samo velikim slovima; ako bi se, pak, neko usudio da obrne red rei i kae noster magister, taj bi odjedanput unitio svu velianstvenost teolokog imena. 54 Teolozima su, s obzirom na njihovu sreu najblii oni koji se optim imenom nazivaju redovnicima monasima. I jedno i drugo ime je sasvim pogreno, jer je dobar deo tih ljudi vrlo daleko od religije, i nigde nee ee nailaziti ni na koga nego na monahe. Ne vidim ko bi na svetu bio bedniji od njih da im ja ne pomaem na mnogo naina. Ta vrsta ljudi je tako omraena svima da je, po optem miljenju, sluajan susret s monahom rav znak. Ali su, ipak, neiskazano puni samoljublja. Pre svega, smatraju da je kruna pobonosti ako se nisu ni dotakli nauke, pa ak ne znaju ni itati. Zatim, kad u crkvi magareim glasovima pevaju svoje psalme, koje pamte po broju, ali ih ne razumeju, misle da zadivljuju i ushiuju ui svetaca. Mnogo je meu njima takvih koji naveliko prodaju svoju prljavtinu i prosjaki tap, drsko prosjae pred vratima hleb kao da itu dug, dosauju u svim krmama, putnikimkolima i laama i zaista nanose veliku tetu pravim prosjacima. I tako ti preljubazni ljudi misle da nam svojom neistoom, neznanjem, surovou i bestidnou doaravaju pravi apostolski ivot, kao to sami vele. Ima li ega smenijeg nego kad oni rade sve po odreenim propisima? Greh je ako se pree preko strogih matematikih prorauna: koliko petlji ima sandala, kakve je boje remen, iz koliko je delova skrpljeno odelo, od kakva je (materijala i koliko je irok pojas, kakva je oblika i kolika je kukuljica, koliko palaca treba da bude iroka tonzura, koliko asova treba spavati. Ko ne uvia koliko se ta jednoobraznost ne moe sloiti s tolikom raznovrsnou telesnih i duhovnih osobina? I oni zbog svih tih gluposti gledaju s visine na druge ljude, pa se ak i meu sobom mrze: ljudi koji propovedaju

40

apostolsko milosre gotovi su da naprave veliku zavadu zbog drukije opasane haljine ili malo tamnije boje! Meu njima e nai i .tako strogo pobonih koji ozgo nose uvek grubu vunenu odeu, ali pod njom imaju lanenu koulju; drugi, naprotiv, ozgo nose platno a ozdo vunu. Pojedini bi se pre dotakli otrovne trave nego novca, ali vino i ensko drutvo ne izbegavaju. Najzad, udno je kako se svi upinju da se meu sobom ne slau u nainu ivota; trude se da se to vie razlikuju jedni od drugih; ak i ne haju da se ugledaju na Hrista. Velik deo njihove sree lei u nadimcima: jedni se raduju to nose ime franjevaca, a meu njima su koletanci, mala braa, najmanja braa, bulisti; drugi su benediktinci, bernardinci, brigitinci, augustinci, vilhelmiti i jakobiti, kao da je premalo samo ime hrianin. Velik se deo tih ljudi toliko oslanja na svoje obrede i sitna ljudska predanja da im ak i nebo izgleda malo dostojna nagrada za njihove zasluge; pri tom i ne misle da se Hrist na sudnji dan nee obazirati na te stvari i da e ih samo pitati jesu li vrili njegovu zapovest o ljubavi. Tada e jedan pokazivati svoj stomak pun raznih vrsta riba, drugi e prosuti sto merica psalama, trei e nabrojiti hiljade postova i izraunati koliko mu je puta, i pored jednog obroka dnevno, skoro pukao stomak, etvrti e izneti toliko verskih vebi da bi se jedva mogle natovariti na sedam teretnih laa. Jedan e se hvaliti da za ezdeset godina nije nikada dotakao novac drukije nego u dvostrukim rukavicama, drugi e biti u tako prljavoj i masnoj kukuljici da je nijedan obalski radnik ne bi hteo metnuti na glavu, trei e se razmetati da je vie od pedeset pet godina iveo kao suner prirastao uvek za isto mesto, etvrti e pokazivati svoj glas promukao od veitog pevanja, peti e tvrditi da je od velike usamljenosti postao dremljiv, esti da mu se od dugog utanja oduzeo jezik. A Hrist e prekinuti ta hvalisanja bez kraja i rei e: Odakle ovo novo pleme jevrejsko? Jedan zakon samo priznajem za svoj, ali o njemu ne ujem ni rei. Nekada sam javno i nezavijeno obeao nasledstvo svoga oca, ali ne za kukuljice, molitve i postove, nego za vrenje hrianske ljubavi. Ne priznajem one koji suvie dobro poznaju svoje zasluge i koji hoe da izgledaju svetiji od mene. Neka oni idu na Abraksasova nebesa, ako im se svidi, ili neka narede da im se napravi novi raj, kad neka svoja predanja pretpostavljaju mojim zapovestima! Kad monasi budu uli i videli da se od njih vie cene mornari i koijai, ta mislite, s kakvim li e se zaprepaenjem gledati ? Meutim, oni su sreni u svojoj ludoj nadi, i to uglavnom zahvaljujui mojem dobroinstvu. Iako su odvojeni od javnog ivota, niko se ne usuuje da ih prezire, naroito ne monahe, obine prosjake, jer oni pri takozvanim ispovestima dre u svojim rukama sve tajne ovoga sveta. Smatraju za greh da ih odaju, ali ta sve ne izbrbljaju kad se napiju, pa hoe da se razonode prijatnim zgodama! Razume se, priaju s izvesnim okolienjem i ne spominju imena. Ako, pak, neko razdrai te strljene, onda mu se oni valjano svete na javnim propovedima i pakosnim reima opaue neprijatelja takvom tanou da je svakom otprve jasno kud su zaoijali, sem ako nije najobiniji tikvan. I njihovu lajanju nema kraja dok god im ne strpa u usta malo masniji zalogaj. Neka mi ko kae kojega komedijaa, kojega arlatana vie voli da gleda nego te smene govornike koji se

41

trude da u svojim propovedima podraavaju, smeno ali vrlo zabavno, pravilima koja su retori postavili za vetinu govornitva? Boe moj, kako samo mlataraju rukama, kako spretno menjaju glas, kako urliu, kako se razbacuju, kako navlae na lice najraznovrsnije izraze i kako se samo dernjaju! I taj se recept za govornitvo prenosi po manastirima kao tajna sa brata na brata. Iako meni, kao eni, nije doputeno da to znam, ipak u izneti to sam zapazila. Na prvo mesto dolazi invokacija koju su pozajmili od pesnika. Ako hoe da govore, recimo, o ljubavi, uzimaju uvod ak iz Egipta, s reke Nila; ako hoe da priaju o tajni krsta, sreno poinju sa vavilonskim zmajem Belom; ako ele da raspravljaju o postovima, poinju sa dvanaest znakova Zodijaka, a na poetku govora o veri nairoko vezu o kvadraturi kruga. Svojim sam uima ula jednog izvrsnog luaka, htedoh rei mudraca, koji je u jednoj vrlo znaajnoj besedi eleo da objasni tajnu sv. Trojice: da bi pokazao, s jedne strane, svoju nesvakidanju uenost i da bi, s druge strane, zadovoljio teoloke ui, izabrao je sasvim nov put i krenuo od glasova, slogova i vrsta rei, pa onda preao na slaganje podmeta s prirokom i imenice s pridevom. Ve su se svi udili i mnogi mrmljali u sebi poznate Horacijeve rei: Kuda smeraju te besmislice? Najzad je tako izveo stvar da je elementima gramatike izrazio simbol sv. Trojice, i to tako veto da se tu ne bi snaao nijedan matematiar sa svojim figurama u pesku. Nad tom propovedi je veliki teolog proveo osam meseci u znoju lica svoga, pa je danas slep kao krtica, jer mu je sva otrina vida prela u otrinu duha. Nekaje se to je slep i smatra ovek da je jeftino kupio slavno ime. Sluala sam i jednog drugog osamdesetogodinjaka, takva teologa da misli da je Skot oiveo u njemu. On se latio zadatka da objasni tajnu imena Isus (Jezus). I zbilja je udnom otroumnou dokazao da u samim slovima lei sve to se moe rei o Spasitelju. Re ima samo tri padea, to je jasan znak sv. Trojice, meutim, neiskazana je tajna u tome to se prvi pade Jezus svrava na s, etvrti Jezum na m, a trei Jezu na u. Ta tri slova pokazuju da je Isus summus, medius, ultimus (poetak, sredina i kraj) Jo je dublju tajnu otkrio govornik matematikim putem. Podelio je ime Jezus na dve polovine, tako da presek prolazi kroz sredinu i daje slovo s. Zatim je objasnio da se to slovo hebrejski pie w i izgovara yn, a syn na kotskom jeziku, ako se ne varam, znai greh: ime je taj mudrac dokazao da Spasitelj iskupljuje grehe sveta! Svi su zinuli od zaprepaenja nad tim, udnovatim uvodom, naroito teolozi; malo je trebalo da se okamene kao nekada Nioba. ak se i meni desilo skoro isto to i onom Prijapu od smokvina drveta kad je, na svoju veliku nesreu, posmatrao none arolije Kanidije i Sagane. I s pravom. Jer kad je slinu insinuaciju izmislio Demosten u Grka i Kikeron u Rimljana? U njih se smatralo da je pogrean uvod koji nije u vezi s predmetom. ak se i svinjari dre toga pravila, jer ih je tako nauila Priroda. Ali nai mudri monasi smatraju da e njihova preambula, kako nazivaju uvod, biti tek onda izvrsno retorsko delo ako s ostalom materijom ne bude imala nieg zajednikog, tako da slualac zaueno mrmlja u sebi: kuda li

42

ovaj srlja? Na treem mestu, kao u naraciji, tumae poneto iz jevanelja, ali povrno i uzgred, mada bi im to morao biti glavni zadatak. U etvrtom delu ve menjaju ulogu i pokreu neko teoloko pitanje koje veinom nema ni repa niglave; jer i to, po njihovu miljenju, spada u umetnost. Tada uzimaju sveani izraz i pune ui sluaocima velianstvenim nazivima kojima krste svoje uitelje: oni su sveana, otroumni, najotroumniji, serafimski, sveti, neprikosnoveni; pri tom istresaju pred neuk narod mnotvo silogizama, premisa, konkluzija, korolarija, vrlo ledenih supozicija i ostalih skolastikih lakrdija. Preostaje jo peti in u kome se treba pokazati kao izvanredan majstor. Ovde ti oni izvlae na svetlost dana, na primer, iz Speculum historiale ili Gesta Romanorum kakvu glupu i neduhovitu priu, pa je tumae alegorino, tropologino i anagogino. I na taj nain upotpunjuju svoju avetinjsku Himeru, kakvu ak ni sam Horatije nije mogao postii kad je pisao: Ljudskoj glaviitd. uli su, ne znam od koga, da poetak govora mora biti tih i bez najmanjeg uma. Zato u poetku govore tako tiho da ne uju ni sopstveni glas, kao da ima nekog smisla priati neto to niko ne razume! Oni su nauili pravilo da ovde-onde valja upotrebiti uzvik radi stvaranja raspoloenja; stoga u poetku govore uzdrano, pa im glas odjednom pree u divlji vrisak, ak i tamo gde nema nikakve potrebe. Zaista bi trebalo dati emerike takvu aavku koji vie samo da bi vikao. Kako su uli da govor biva sve vatreniji u toku izlaganja, poetke,pojedinih odeljaka govore kako-tako mirno, ali uskoro snano podiu glas i, najzad, zavravaju tako da ti se ini kao da su izgubili dah, ak i kad govore o najledenijoj stvari. Kad izguraju do kraja, misli da su izgubili dah. I kako su, najzad, nauili da je smeh retoriko sredstvo, trude se i sami da svoje govore zaine alama. O, draga Afrodite, kakve li ale! Tako su duhovite i tako umesne da bi rekao ovek kao da magarac svira u citru! Ponekad i oni ujedu, ali vie golicaju nego to ranjavaju. I nikad vie ne lisice nego kad se trude da svojim govorima prividno daju najveu slobodu. Ukratko, itav njihov rad je takavda bih se zaklela da su u vaarskih lakrdijala ili u kolu, ali im nisu ni prineti. Inae tako lie jedni na druge da niko i ne sumnja da su ili ovi od onih ili oni od ovih nauili svoju govorniku vetinu. Ali, zahvaljujui najvie mojoj dobroti, oni nalaze slualaca i svi misle da sluaju prave Demostene i Kikerone. U tu vrstu slualaca spadaju, pre svega, trgovci i ene. Govornici se trude da zadovolje njihove ui. Trgovci im, ako im budu dobro laskali, daju obino manji deo svoga ravo steenog imetka, a ene su im, sem iz drugih razloga, naklonjene naroito stoga to su navikle da pred njih izlivaju nevolje i jade branoga ivota. Mislim da uviate koliko mi duguje ta vrsta ljudi kad svojim kojekakvim obredima, smenim izmotavanjem i drekom kinji svet, a sebe stavlja u red Pavla i Antonija. 55 Zaista sam vesela to ostavljam te nezahvalne komedijae, koji isto tako veto prikrivaju moju dobrotu kao to se pretvaraju da su poboni. Poodavno elim da govorim o svojim vernim potovaocima kraljevima i knezovima i to otvoreno i slobodno, kao to i dolikuje slobodnim duhovima. Kad bi oni imali

43

samo pola uncije soli u glavi, da li bi bilo to alosnije i to vie treba izbegavati od njihova ivota? Nikome ne bi padalo na pamet da plaa krunu krivokletstvom ili oceubistvom kad bi dobro razmislio kakav ogroman teret mora nositi na leima ovek koji hoe uistinu da vlada. Onaj koji upravlja dravom mora voditi javne a ,ne line poslove, ne sme misliti ni na ta drugo do na optu korist; ne sme se ni za dlaku udaljiti od zakona koje sam donosi i izvrava; mora da bdi nad potenjem svojih inovnika i vlasti; uvek mora misliti da je izloen oima svih i da moe svojim istim ivotom, kao blagotvorna zvezda, korisno uticati na ljudske poslove ili pak, kao zlokobna kometa, donositi najveu nesreu. Poroci obinih ljudi kao da se ne oseaju takojako i njihove posledice ne dospevaju daleko; ali vladar stoji na takvu mestu da se njegov primer kao smrtonosna kuga prostire daleko po svetu, ako samo malo skrene s potenog puta. Sem toga, njegov poloaj povlai za sobom velika iskuenja koja ga odvode s pravog puta, na primer: zabave, sloboda, laskanje, rasko, te se mora vie truditi i marljivije bdeti nad sobom da se ne zaboravi i ne malake u dunosti. A da ne govorim o zaverama, mrnji, ostalim opasnostima ili strahu; najzad, nad glavom mu stoji onaj pravi kralj koji e ubrzo zatraiti od njega rauna za svaki, pa ak i za najmanji prestup, i to utoliko stroe ukoliko je imao veu vlast. Ako bi, kaem, vladar razmiljao o tim i o mnogim slinim stvarima (a razmiljao bi ako bi bio pametan), ne bi, po mom miljenju, imao mirnog sna, a zalogaj bi mu zapinjao u grlu. Ali ja im pomaem da sve te brige ostave bogovima, pa da se odaju bezbrinom ivotu i sluaju samo one ljude koji prijatnim glasom umeju da im razvesele ui, kako neim ne bi poremetili duevni mir. Veruju da valjano ispunjavaju sve vladarske dunosti ako su neprestano u lovu, ako neguju lepe konje, ako cara radi prodaju zvanja i poloaje, ako svakodnevno izmiljaju nove naine pomou kojih bi iskamili imetak od svojih podanika i preneli ga u svoju blagajnu; i to, razume se, veto, pod dobrim izgovorima, da bi se ipak pokazao neki vid pravinosti, pa ma kako to bilo nepravino. Svome poslovanju uvek dodaju laskanje, kako bi ma na koji nain privezali duu naroda uza se. Zamislite oveka na prestolu (a ima takvih) koji ne poznaje zakon, koji je skoro neprijatelj optih interesa, kome je mnogo stalo do svoje line koristi, koji je odan strastima i zabavama, koji mrzi znanje, koji prezire istinu i slobodu, koji na sve misli vie nego na blagostanje drave i sve meri po svojoj poudnosti i sebinosti! Obesite mu, zatim, zlatnu ogrlicu koja oznaava vrsto jedinstvo svih vrlina, metnite mu na glavu krunu ukraenu dragim kamenjem, koja bi ga opominjala da se mora meu svima drugima odlikovati junakim vrlinama! Sem toga, dajte mu u ruke ezlo, znak pravinosti i sasvim neiskvarena srca! Ogrnite mu, najzad, purpurni plat, znak izvanredne odanosti dravi! Ako bi sad vladar uporedio te znake dostojanstva sa svojim ivotom, uverena sam da bi se postideo to ih nosi i plaio bi se da se ne pronae kakav podrugljivac koji bi sve to pozorino odelo izvrgao smehu i ali.

44

56 A ta sada da kaem o dvoranima? Od veine njih zaista nije nita puzavije, ropskije, dosadnije i podlije, a ipak hoe svuda da igraju glavnu ulogu. Samo su u jednom vrlo skromni: zadovoljavaju se da na sebi nose zlato, drago kamenje, purpur i razna druga znamenja vrline i mudrosti, a brigu za sticanje vrline i mudrosti vole da ostavljaju drugima. Svu svoju sreu vide u tome to kralja mogu da zovu gospodarem, to su nauili da pozdravljaju s tri rei, to umeju svuda da utrpaju zvanine titule: vaa preuzvienosti, vae visoanstvo, vae velianstvo; to znaju da doteruju svoje lice prema potrebi i da se ljubazno ulaguju. Jer to je umetnost koja zaista dolikuje plemiu i dvoraninu! Ali ako dublje zaviri u njihov ivot, nai e u njih prave Feaane, Penelopejine prosce vi znate ta Homer dalje govori, a muza Eho e vam to rei bolje nego ja. Takav ti dvoranin mava do podne, a onda mu plaeni svetetnik, koji dredi kraj postelje, na brzinu oita misu, gotovo dok on jo lei; zatim dorukuje; tek to zavri doruak, dolazi ruak; posle ruka kocke, ah, lakrdijai, budale, kurtizane, neslane ale i dosetke; u meuvremenu se popije tota jedanput ili dvaput radi osveenja; potom dolazi veera, a posle nje, bogme, provode no u piu. I tako im bez ikakve dosade u ivotu protiu asovi, dani, meseci, godine, stolea. I sama ponekad iziem do grla sita, kad samo gledam te ljude; tu svaka nimfa smatra da je blie bogovima ako za sobom vue to dui skut, tu velika istiskuje laktom velikaa da bi bio blii Jupiteru, tu je svaki sobom utoliko zadovoljniji ukoliko tei lanac nosi oko vrata, da bi pokazao i telesnu snagu, a ne samo bogatstvo! 57 S obiajima vladara ve odavno se revnosno takmie crkveni poglavari, kardinali i biskupi, pa se ak moe re da su ih i nadmaili. Kad bi koji od njih samo malo razmislio ta drugo znai njegova kao sneg bela lanena koulja ako ne ist i nevin ivot; ta mitra s dva vrha koju spaja jedna veza ako ne podjednako temeljno poznavanje Novoga i Staroga zaveta; ta rukavice koje mu pokrivaju ruke ako ne isto i od svakog dodira sa svetom osloboeno vrenje svetih tajni; ta pastirski tap ako ne najveu brigu o poverenom stadu; ta prelatski krst ako ne pobedu nad svim strastima; kad bi nai crkveni velikani razmislili o tome i mnogim drugim stvarima te vrste, zar njihov ivot ne bi bio alostan i pun nemira? Oni, pak, rade sasvim dobro to ive udobno, a brigu o ovcama ostavljaju ili Hristu ili, kako ih oni zovu, fratrima i vikarima. Ne misle ak ni na svoje zvanje i zaboravljaju da re episkopos znai rad, brigu, staranje. Ali je se seaju vrlo dobro kad su u pitanju pare. 58 Isto tako bi i kardinali morali misliti da su naslednici apostola i da se od njih oekuje isto ono to su radili apostoli; da nisu gospodari nego uvari duhovnih dobara o kojima e morati kasnije da polau najtaniji raun. Pa kad bi svaki malo promozgao o svom ornatu, rekao bi u sebi: ta znai snena belina naih koulja? Zar ne najveu i najpotpuniju istotu ivota? ta znai ova purpurna mantija? Zar ne kazuje najvatreniju ljubav prema bogu? ta znai ovaj ogrta

45

koji je tako irok i prostran da moe da zaogrne i celu mazgu presvetloga i koji bi biodovoljan da primi kardinala zajedno s kamilom? Zar on ne oznaava neogranienu ljubav prema blinjemu, koja popravlja i hrabri, kara i opominje, koja uklanja prepirke meu narodima, koja se protivi ravim vladarima i koja rado daje ne samo imanje ve i krv za hriansku crkvu? Jer emu slue imanja onih koji su na zemlji zastupnici siromanih apostola? Kad bi, kaem, oni o tome porazmislili, ne bi ni poeleli takav poloaj i rado bi ga napustili ili bi provodili ivot ispunjen rado i brigama, kao to su iveli i stari apostoli. 59 A kada bi vrhovni poglavari crkve, koji su Hristovi namesnici, teili da se ugledaju na njegov ivot, da podnose njegovo siromatvo i muku, da prouavaju njegovu nauku, da nose njegov krst, da preziru sve to je svetovno, i kad bi razmislili o samom imenu papa ko bi na svetu bio nesreniji od njih? Ko bi kupovao taj poloaj svim svojim imanjem, a ko bi pokuao da ga sauva maem, otrovom i svakojakim, nasiljem? Oni bi izgubili nebrojena dobra kad bi im jednog dana dola pamet u glavu! Pamet, rekoh? Samo zrnce one soli koju spominje Hrist! Otila bi u nepovrat tolika bogatstva, poasti, vlast, pobede, deljenje mnogih slubi i zvanja, toliki porezi i prihodi od oprotaja grahova kojima trguju, toliko konja, mazgi, pratilaca, toliko uivanja! Pogledajte kakav sam vaar, kakvu etvu, kakvo more blaga iznela pred vas u malo rei! Mesto toga bi valjalo uvesti bdenje, postove, suze, molitve, propovedi, razmiljanja, uzdahe i hiljadu muka te vrste. Ne smemo pri tom zaboraviti ta bi se desilo s toliko pisara, prepisivaa, belenika, advokata, nadzornika, sekretara, mazgara, konjuara, bankara, podvodaa (umalo nisam lanula neto jo kakljivije, ali se bojim da ne uvredim vae ui); ukratko, ogromno mnotvo ljudi koje predstavlja teret (oh, pogreila sam, mislila sam rei koje predstavlja ast) za rimsku prestonicu bilo bi prisiljeno da gladuje! Alibi bilo neoveno, gadno i jo vie za preziranje obesiti torbu o rame i tutnuti u ruke pastirski tap najviim crkvenim poglavarima i pravoj svetlosti ovoga sveta! I tako vam oni ostavljaju sve to iziskuje truda sv. Petru i Pavlu, jer oni imaju dovoljno vremena; za sebe, pak, zadravaju samo ono to donosi sjaj i uivanje. I tako se deava, uz moju pomo, da nema ljudi na zemlji koji ive u veem mekutvu i s manje briga nego pape; oni misle da dovoljno rade za Hrista ako svoju biskupsku ulogu izvode s mistinim i skoro teatralnim postupcima, s pobonim obredima, s nazivima: vae blaenstvo, vaa preuzvienosti i vaa svetlosti, s blagoslovima i s prokletstvom. initi uda je zastarela stvar, preostala iz navike i sasvim nesavremena; prouavanje naroda zamara; tumaenje Svetog pisma spada u kolske stvari; molitve su gubljenje vremena; prolivanje suza je stvar bednika i ena; biti siromaan znai ponienje; biti pobeen je sramno i nedostojno njega koji ak i najmonije kraljeve nagoni da mu ljube svete noge; umreti, najzad, neprijatna je stvar; sramota je biti raspet na krstu! Njima preostaju kao oruje samo one blage besede, koje spominje sv. Pavle i s njima su oni zaista dareljivi: tu vam je tuta i tma zabrana, svrgavanja s poloaja, pretnji prokletstvom, anatema, slika za zastraivanje! Tu je i ona strana strela kojom se

46

na njihov mig bacaju due smrtnika u najdublji pakao! Nju sveti oci ,u Hristu i zamenici Hristovi ne okreu ni protiv koga tako otro kao protiv onih koji se na podsticaj avola trude da umanje i da grickaju Petrovo nasledstvo. Iako njegov glas u Jevanelju govori: Eto, mi smo ostavili sve i za tobom idemo, ipak oni nazivaju njegovom dedovinom njive, gradove, poreze, carine, vlast. I dok se za njih bore ognjem i maem u arkoj ljubavi prema Hristu, prolevajui potoke hrianske krvi, misle da na apostolski nain brane crkvu, nevestu Hristovu, ako unitavaju one koje nazivaju neprijateljima: kao da crkva ima opasnijih neprijatelja od tih bezbonih papa koji utke doputaju da svet zaboravlja Hrista, koji ga okivaju zakonima gramzljivosti, koji izopaavaju njegovu nauku nekim prisilnim tumaenjem i koji ga ubijaju sramnim nainom ivota! I kako je hrianska crkva stvorena krvlju, krvlju se uvrstila, krvlju se uveala, njeni poglavari upravljaju i danas s maem u ruci, kao da je Hrist nestao, pa svoje vernike ne moe da brani na svoj nain. Rat je tako svirepa stvar da vie prilii divljim zverima nego ljudima, takvo bezumlje da pesnici zamiljaju da dolazi od furija, takva kuga da za sobom povlai optu pokvarenost obiaja, takva nepravda da ga mogu voditi samo najgori razbojnici i tako bezbona stvar da nema nieg zajednikog s Hristom i njegovim uenjem; pa ipak, pape gube iz vida ,sve to i posveuju se samo ratu! Meu njima vidi ak one onemoale starce koji se ponaaju kao vatreni mladii, koji nemaju nikakva obzira prema novcu, koje ne zamaraju nikakvi napori, koji se ne plae da izvru zakone, veru, mir i da izopaavaju sve ljudske odnose! Pri tom imaju uza se i uenih laskavaca koji to oigledno bezumlje nazivaju vatrenou, pobonou, hrabrou i nalaze naina da dokau da isukati ma i zabosti ga u srce svoga brata nikako ne znai pogaziti onu najviu ljubav koju, prema Hristovu uenju, duguje svaki hrianin svome blinjemu. 60 Zaista mi ni dan-danji nije jasno da li su pape dale primer za te stvari ili su ga od njih uzeli neki nemaki biskupi, koji bez dvoumljenja zanemaruju slubu boju, blagoslov i druge obrede te vrste i otvoreno igraju ulogu satrapa, tako da skoro smatraju za kukaviluk i in nedostojan biskupa ako predadu bogu svoju hrabru duu drugde a ne u boju. A nie svetenstvo, smatrajui da je greh da u pobonosti zaostaje za svojim prelatima, izvrsno se bije za pravo na desetak kao odistinski vojnici maevima, kopljima, prakama i svakojakim drugim orujem. Kako su im bistre oi kad mogu da ieprkaju neko mesto iz starih pisaca, pa da njime uteruju narodu strah u kosti i dokazuju mu da im duguje mnogo vie nego deseti deo prihoda! Meutim, ne pada im ni na pamet da na mnogim mestima proitaju u tim spisima da i oni treba da vre svoju dunost prema narodu. Ni tonzura ih ak ne opominje da svetenik mora da bude osloboen svih elja ovoga sveta i da mora misliti samo o nebeskim stvarima. Oni, naprotiv, kao ljudi predani uivanju, misle da svoju dunost valjano vre ako izmrmljaju nekako one svoje molitvice. Ja se, Herkula mi, divim tome bogu koji ih uje i razume, kad ni sami ne uju i ne razumeju buku koju stvaraju! Jednu stvar imaju

47

svetenici zajedniku sa svetovnim ljudima: svi se tresu nad prihodom i novcem i svi dobro poznaju uslove pod kojima se stiu. Ako je u pitanju kakav teret, oni ga mudro prebacuju na tuu grbau i predaju drugima iz ruke u ruku kao loptu. I kao to svetovni vladari pojedine delove dravne uprave predaju ministrima, a ministri opet niim inovnicima, tako i svetenici iz iste skromnosti ostavljaju narodu svu brigu o pobonosti; narod je prebacuje na one koje nazivamo crkvenim ljudima, kao da sam sa crkvom nema nikakva posla i kao da je zavet krtenja bio prazna ceremonija. Svetenici, opet, koji sebe nazivaju sekularnima (kao da su se posvetili svetu, a ne Hristu), svaljuju svoje breme na redovnike, redovnici na monahe, blai monasi na stroe, svi zajedno na mendikante, mendikanti na kartuzijance u kojih jedino lei skriveno zakopana pobonost i koji se tako sklanjaju od sveta da se jedva mogu videti. Isto tako pape, koji su neumorni u skupljanju para, prebacuju sve tee apostolske poslove na biskupe, biskupi na upnike, upnici na vikare, vikari na fratre prosjake, a ovi ih, najzad, svaljuju na one to se razumeju u strienju ovaca. Ali moj cilj nije da pretresam ivot prelata i svetenika da ne bi kome izgledalo da sastavljam satiru mesto da pevam pohvalu, i da ne bi ko mislio da ismejavam dobre vladare, a hvalim rave. Ne, time to sam uzgred dotakla i to hou samo da pokaem da nema oveka koji bi mogao iveti prijatno ako nije posveen u moje tajne i ako ne uiva moju milost. 61 Kako bi i moglo biti drukije kad se sama Ramnuzija, koja deli sreu i nesreu, tako srdano slae sa mnom da je ba mudracima bila oduvek najvea neprijateljica, dok luacima, ak i kad spavaju, dodeljuje sva moguna blaga? Vi ste svakako uli o Atenjaninu Timoteju, koji je, po svojoj srei, dobio nadimak, a poslovica o njemu kae: Dok on spava, njegova mrea lovi, ili ona druga: Sova mu dolee. Suprotno tome, za mudrace vrede poslovice da su roeni pod nesrenom zvezdom, ili da jau Sejeva konja ili da imaju zlato iz Toloze. Ali dosta s poslovicama da ne bi izgledalo da sam opljakala zbirku prijatelja Erazma! Da se, dakle, vratim na stvar. Srea voli one koji ne razmiljaju mnogo, voli smelije ljude i one koji sve stavljaju na kocku. Mudrost stvara straljivce. Stoga vidite kako se mudraci bore sa siromatvom, glau i nematinom i kako ive zanemareni, bez slave i omraeni; a luaci plivaju u novcu, sede na krmi drave; ukratko, ive kao bubrezi u loju. Ako ko vidi sreu u tome to se greje na milosti krunisanih glava i to se drui s dvoranima, tim bogovima na zemlji koji se kinure dragim kamenjem, ta mu je nekorisnije ili, bolje reeno, ta vie preziru ti ljudi od mudrosti? Ili kako e trgovac koji eli da stekne bogatstvo stvarati dobit ako se pod uticajem mudrosti boji lane zakletve, ako pocrveni kad ga uhvate u lai, ako ga i najmanje uznemiravaju tanane misli mudraca o krai i zelenakoj kamati? Dalje, ako neki juri za poastima i crkvenim blagom, pre e ih stei magarac ili vo nego mudrac. Ako te privlai uivanje, znaj da su ene, koje igraju glavnu ulogu u toj komediji, svim srcem privrene luacima, a mudraca se plae i bee od njih kao od korpiona. Zato oni

48

koji nameravaju da ive malo vedrije i prijatnije moraju najpre ukloniti mudraca i pridruiti se ma kakvoj ivotinji. Ukratko, kuda god se okrene: kod papa, kod vladara, kod sudija, kod inovnika, kod prijatelja i neprijatelja, kod najveih i najmanjih, sve se prodaje ako prui pare; a poto ih mudrac prezire, oni ga obino briljivo izbegavaju. Ali kako mojoj pohvali ne bi bilo ni mere ni granice, ipak je potrebno da se govor najzad dokraji. Zato u prestati da govorim, ali ,bih ipak pre toga elela ukratko da pokaem da ima uglednih pisaca koji su me proslavili po svetu svojim spisima i postupcima, da ne bi ko sluajno mislio da se ja luaki sama sebi dopadam i da me paragraflije ne bi klevetale da se ne sluim nikakvim navodima. E, lep, navodimo, dakle, po ugledu na njih, tj. zbrda-zdola. 62 Svi, pre svega, veruju u onu optepoznatu poslovicu: Ako neto nema, pravi se kao da ima. Po tome pravilu se ve deci kazuje stih: Najvia mudrost je u tome da se pravi lud kad treba. Sad i sami moete zakljuiti kakvo je neprocenjivo dobro Ludost kad samo njena varljiva senka i golo podraavanje zasluuju toliku hvalu uenih ljudi! Ali jo jasnije savetuje ona poznata ugojena svinja iz Epikurova opora da se ludost mea s mudrou, ma i na kratko vreme, dodaje ona ne ba pametno. Dalje uzvikuje: Zadovoljstvo je biti lud kad treba! Na drugome mestu opet veli: Vie voli da izgleda lud i nevet nego pametan i uvek neraspoloen. Homer, koji svuda mnogo hvali svoga Telemaha, ponekad ga naziva ludim. I tragiari vole davati isti nadimak, kao znamenje sree, deacima i mladiima. A ta drugo sadri slavna epopeja Ilijada ako ne mahnita dela ludih kraljeva i naroda? Dalje, kako je savrena ona Kikeronova pohvala: Svet je pun luaka! I ko ne zna da je svako dobro utoliko izvrsnije ukoliko se vie ukoreni meu ljudima? 63 Ali ti pisci moda ne uivaju ugled u hriana. Zato u, ako se vi slaete, svoju pohvalu potkrepiti ili, da se izrazim ueno, zasnovati na dokazima iz Svetog pisma. U to ime najpre molim teologe za milostivo doputenje, jer je pravo da mi se pomogne u tako tekom poslu koji poinjem, da ne bih ponovo pozivala helikonske Muze u pomo. Bilo bi verovatno nepoteno prizivati ih s tolike daljine, osobito kad moj predmet i ne spada u njihov delokrug; moda bi bilo zgodnije da poelim da se za to vreme, dok igram ulogu teologa i hodam po trnovitoj stazi, u moje telo preseli sa svoje Sorbone dua Skotova, bodljikavija od bodljikavog svinjeta i jea, a posle neka ide kuda joj se svidi ili do avola! O, kad bih mogla da promenim svoje lice i da obuem teoloko odelo! Bojim se samo da me ko ne optui kao kradljivicu, da sam, toboe, kriom opljakala ormane magistara naih to poznajem toliko teolokih stvari. Iako tome niko ne treba da se udi, jer je prirodno to sam pri takvu dugom i prisnom drugovanju s teolozima pokupila poneto znanja. ak je i onaj smokvasti bog Prijap ugurao u glavu i zapamtio nekoliko grkih rei dok je njegov gospodar glasno itao. Isto tako je Lukijanov Petao, koji je dugo iveo s ljudima, dobro

49

nauio ljudski govor. Ali prelazim na stvar, i neka mi je sa sreom! Propovednik (Solomon) pie u prvoj glavi: Beskonaan je broj luaka. Kad kae beskonaan broj, oevidno time obuhvata sve ljude, sem malog broja koje ne znam da li je iko uspeo da vidi. Jo otvorenije to propoveda Jeremija u desetoj glavi: Svaki ovek posta bezuman od znanja. Samo bogu pripisuje mudrost, itavom oveanstvu ostavlja ludost. Malo ranije kae: Mudri da se ne hvali mudrou svojom. Zato ne eli, dragi Jeremija, da se ovek hvali svojom mudrou? Svakako zato, glasie odgovor, to mudrosti nema. Ali da se vratim Propovedniku. ta mislite da znai njegov uzvik: Tatina nad tatinama, sve je tatina? Nita drugo nego ono to sam rekla: da je ljudski ivot samo igra Ludosti. Tom izrekom prorok zaista dopunjuje onu sjajnu pohvalu u Kikerona koju sam ranije navela: Svet je pun luaka. Kad mudri Sirah kae: Lud se menja kao Mesec, a mudri je postojan kao Sunce, ta drugo to znai nego da je lud ceo ljudski rod i da samo bogu prilii ime mudrosti. Pri tom pod Mesecom tumai podrazumevaju ljudsku prirodu, a pod Suncem izvor svake svetlosti, tj. boga. S tim se slau i rei u jevanelju kojima sam Hrist govori da se niko ne moe nazvati dobrim sem boga. Pa dalje, ako se ludim naziva svaki ovek koji nije pametan, a svaki dobar znai isto to i pametan, onda moraju neminovno svi smrtnici, po uenju stoika, biti pod okriljem ludosti! Isto tako Solomon u petnaestoj glavi kae: Bezumlje je radost bezumniku i time oigledno priznaje da od ludosti nema nieg prijatnijeg u ivotu. Ovamo spada i ona izreka: Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige, i ko umnoava znanje, umnoava muku. I zar ne pripoveda javno iste misli odlini Propovednik u sedmoj glavi: Srce je mudrih ljudi u kui gde je alost, a srce bezumnih u kui gde je veselje? Nije mu bilo dovoljno to je prouio mudrost, ve je hteo da upozna i mene. Ako mi ne verujete, ujte ta sam pie u prvoj glavi: I upravih srce svoje da poznam mudrost i da poznam bezumlje i ludost. Ovde valja primetiti da ludosti pripada poast, jer ju je stavio na poslednje mesto. Vi znate kakav je red u crkvi: onaj ko je po dostojanstvu prvi zauzima poslednje mesto, kao to pie isti Propovednik priseajui se i tu jevaneljskih propisa. Da Ludost ima vie dostojanstva od Mudrosti, jasno pokazuje Propovednik, ma koji on bio, u glavi etrdeset etvrtoj, ije vam rei, pobogu, ja neu rei pre nego to ne poduprete moju indukciju povoljnim odgovorima na postavljena pitanja, kao to u Platona rade oni koji razgovaraju sa Sokratom. ta se vie pristoji: zakljuavati retke i dragocene stvari ili obine i proste? Sto utite? Ako se vi snebivate, odgovorie mesto vas grka poslovica: Krag se ostavlja iza vrata. I da ne bi ko bez potovanja odbacio tu poslovicu, napominjem da je navodi Aristotel, bog magistara naih. Ko je meu vama tako lud da drago kamenje i zlato ostavlja na putu? Ne verujem da ima takva. Vi svoje blago ,skrivate u najudaljenijim prostorijama, pa vam ni to nije dovoljno, nego ga meete u najtajnije pregrade dobro okovanih sanduka, a otkljuane ostavljate samo triarije. Pa ako dragocenosti skrivamo, a obelodanjujemo samo ono to nema vrednosti, zar samim tim ne potvrujemo da je mudrost manje vredna od ludosti, kad Sv.

50

pismo zabranjuje da se krije mudrost, a nareuje da se krije ludost? A sad ujte ta kau rei na koje se pozivam: Bolji je onaj ovek koji prikriva svoju ludost nego onaj koji prikriva svoju mudrost. Sveto pismo pripisuje luaku plemenitu duhovnu skromnost za koju nije kadar mudar ovek, jer misli da mu niko nije ravan. Tako ja shvatam ono to Propovednik pie u desetoj glavi: Bezumnik i kad ide putem, bez razuma je i kazuje svima da je bezuman. Zar to nije dokaz izvanredne iskrenosti kad luak sve ljude izjednauje sa sobom i kad s njima deli svoju slavu, iako nema oveka koji ne bi imao visoko miljenje o sebi? Zato se ni veliki kralj ne stidi toga nadimka kad kae u tridesetoj glavi: Ja sam lui od svakoga. I sv. Pavle, uitelj naroda, u pismu Korinanima dobrovoljno prima nadimak luaka, jer veli: Ne govorim po mudrosti ja sam jo vie, kao da je smatrao za sramotu da ga neko prevazie u ludosti. Ali, eto, ujem paklenu dreku nekih Gria koji se trude da krdima savremenih teologa kao vrane izvade oi i da svojim komentarima kao oblacima dima obaviju druge. U tome stadu je ako ne alfa a ono svakako beta moj Erazmo, koga ee spominjem, jer ga potujem. Tako glupi navodi, kau mi oni, dostojni su samo oliene Ludosti! Mnogo je drukija bila misao apostolova nego to se tebi ini. On ,u svojim besedama ne smera da ga smatraju luim od ostalih; naprotiv, on je rekao: Oni su sluge Hristove, a ja takoe; ponosno se s te strane izjednaio s ostalima i, da se ispravi, dodaje: ja vie nego ostali, oseajui da nije samo ravan ostalim apostolima u jevaneljskoj slubi nego je ak i neto iznad njih. Poto je hteo da ga svi dobro razumeju i da ne bi izgledalo da nadutim govorom vrea ui, zatitio se plastom ludosti. Ja govorim bespametno, kae zato to zna da jedino budale imaju povlasticu da govore sve bez uvrede. Prepirku o tome ta je sv. Pavle mislio kad je to pisao ostavljam Griima. Ja odlazim stopama onih velikih, debelih, masnih i optepriznatih teologa s kojima dobar deo uenih ljudi vie voli, tako mi Zevsa, da ide krivim putem nego da s onim trojezinim teolozima upozna istinu! I niko meu njima i ne haje za miljenje tih Gria ni koliko za gakanje avki; sem toga, imam ja jednog slavnog teologa, ije u ime iz opreznosti da preutim, jer znam da bi ga nae avke odjednom zaokupile grkom izrekom o magarcu koji svira na liri! Taj naunik objanjava pomenuto mesto ba magistarski i teoloki. Reima: Govorim nepametno vie nego ostali poinje novo poglavlje i ralanjava ga s velikom dijalektikom spretnou na sasvim nov nain. Da navedem doslovno njegove rei i po obliku i po sadrini: Nepametno govorim, to znai: izgledam vam nepametan, ako se izjednaim s lanim apostolima; a izgledau vam jo nepametniiji ako se postavim iznad njih. Ubrzo kao da zaboravlja na svoj predmet i prelazi na neto drugo. 64 A zato bih se ja muila tumaenjem samo jednog primera? Svako zna da teolozi imaju javno pravo da nebo, tj. Sveto pismo rasteu kao kou. To pravo je imao i sv. Pavle, jer kod njega nalazimo rei koje se ne slau s izvorom iz kojega su uzete, ako smemo verovati slavnom Hijeronimu, poznavaocu pet

51

jezika. Apostol je sluajno video natpis na nekom oltaru u Ateni, pa ga je izokrenuo u prilog hrianske vere, s tim to je odbacio sve to mu nije ilo u raun a uzeo samo dve poslednje rei: Nepoznatom bogu, pa i to neto izmenjeno, jer je ceo natpis glasio: Bogovima Azije, Evrope i Afrike, nepoznatim i stranim bogovima. Prema Pavlovu primeru upravljaju se, rekla bih, dananji teolozi koji iupaju odavde ili odande etiri ili pet rei, pa im, ako treba, obrnu smisao, samo da bi ih prilagodili svojoj koristi, iako ono to stoji ispred njih i iza njih nema uopte nikakve veze s predmetom ili ak kazuje neto suprotno. Teolozi to ine s tako uspenom bestidnou da im pravnici esto na tome zavide. Ima li uopte ega to im ne bi polo za rukom posle uspeha onog velikog teologa (umalo nisam izbrbljala ime, ali me je ponovo uplaila grka poslovica o magarcu i liri) koji je jedno mesto iz sv. Luke protumaio tako da se slae s duhom Hristovim kao to se slae vatra s vodom. U trenutku kad se bliila krajnja opasnost, kad valjani tienici obino najvie pomau svojim zatitnicima i stavljaju sve svoje snage u odbranu, Hrist je eleo da odstrani iz srdaca svojih uenika svako pouzdanje u ljudsku pomo, pa ih je upitao da li su oskudevali u emu otkad ih je poslao na put, ne snabdevi ih ni putnim trokom, ni obuom da ih titi od trnja i kamenja, niti im je napunio torbu da ne gladuju. Kad su apostoli odgovorili da su svuda nalazili sve to im je trebalo, Spasitelj je dodao: A sada, ko ima vreu ili torbu, neka ih ostavi ovde; a ko ih nema, neka proda svoje haljine i neka kupi ma! Kako itava Hristova nauka ne ui ljude niem drugom do blagosti, strpljivosti, i nipodatavanju ivota, sasvim je jasno ta znae te rei. Svakako je hteo da jo vie razorua svoje poslanike, kako bi zanemarili ne samo obuu i torbu ve i haljine i kako bi se posvetili goli i sasvim spremni delu Jevanelja; zato ne smeju imati pri sebi nita drugo do ma, ali ne onaj kojim se slue razbojnici i ubice, ve duhovni ma koji prodire i u najdublji kutak srca i jednim udarcem odbija sve strasti, tako da u srcu ne ostane nita drugo sem pobonosti. Ali pogledajte, molim vas, kako je onaj slavni teolog izokrenuo to mesto! On je pod maem shvatio pravo da se ovek brani od proganjanja, torbu je protumaio kao ostavu za ivotne namirnice: kao da se Hrist predomislio kad je uvideo da nije dovoljno kraljevski opremio za put svoje poslanike, pa povukao svoju prvanju zapovest; ili kao da je zaboravio ta je rekao uenicima, jer e biti blago njima ako strpljivo podnose porugu, uvrede i kazne, zabranjujui im svako protivljenje zlu, jer su blaeni samo oni koji vole mir, a ne nasilnici; kao da je zaboravio da im je preporuivao da se ugledaju na vrapce i ljiljane, pa im sada ne doputa vie da krenu na put bez maa i ak im nareuje da prodadu odelo i kupe ma, jer vie voli da idu bez koulje nego ,bez oruja o bedru! I kao to misli da re ma znai sve ono to se odnosi na odbranu od napadaa, isto tako re torba shvata kao sve ono to se odnosi na ivotne potrebe. I tako taj tuma boje misli alje apostole naoruane kopljima, lukovima, strelama i bombardama da propovedaju nauku na krst razapetog Hrista; sem toga, prti im jo na lea koveie, torbe i bisage da ne bi sluajno sa odmaralita poli bez doruka. Mudrog tumaa ne zbunjuje ni to to Hrist

52

nareuje da se ma, koji je tako estoko zahtevao da se kupi, sada metne u korice; i da se nikada nije ulo da su apostoli upotrebljavali maeve i titove protiv paganskog nasilja; ali bi ih svakakoupotrebljavali da je Hrist mislio onako kako ovaj tumai. Neko drugi, koji nije meu poslednjima, a ije ime iz potovanja ne kazujem, napravio je od atora koje spominje Habakuk kad veli: Koe e zemlje medijanske propasti kou odranog sv. Bartolomeja! Nedavno sam imala ast da prisustvujem jednoj teolokoj raspravi, jer ja to vrlo esto inim. Tu je neko postavio pitanje kako se moe po Svetom pismu dokazati da je bolje jeretike unititi vatrom nego ih preobraati uveravanjem. Odgovorio je neki starac stroga pogleda i srditim glasom, kojega su obrve izdavale za teologa, da je tu zapovest dao sv. Pavle, koji veli: oveka jeretika po prvom i drugom svetovanju kloni se. On je ove rei nekoliko puta ponovio tako glasno da su se mnogi u udu pitali ta se desilo oveku. Onda je objasnio da jeretika treba ukloniti iz ivota! Neki su prsnuli u smeh, ali je bilo i takvih kojima se takvo tumaenje uinilo duboko teoloko. Poto su neki i dalje negodovali, pritekao mu je u pomo neki tenedski advokat, kao to se kae, nepobitni autoritet. ujte! rekao je. Pisano je: ,Zloincu ne daj da ivi; svaki jeretik je zloinac; dakle, itd.' Svi prisutni su bili zapanjeni otroumnou toga oveka i jednoduno odobrili ono to je rekao. Nikome nije palo na pamet da se ta beseda odnosi samo na vrae, arobnjake i maioniare koje Hebreji na svom jeziku nazivaju mehascefim (zloinci), i da bi se smrtna kazna morala proiriti i na preljubu i pijanstvo. 65 Ali ja zaista ludo radim to traim vreme u sitnicama kojih ima tako mnogo da ih sve ne bi mogla obuhvatiti ni Hrisipova i Dimidova dela. Htela bih samo da vas zamolim da i meni, koja nisam vina teologiji, oprostite ako ne budem sve tano navodila, kad se ve onim boanskim magisterima doputa da iskrivljuju istinu. No vratimo se sada Pavlu! Vi rado podnosite luake, kae on govorei o sebi. I opet: Primiteme kao luaka. I onda: Ne govorim po Gospodu, ve kao u bezumlju. Na drugom mestu opet kae: Mi luaci Hrista radi. uli ste koliko je to pohvala Ludosti i iz kakvih usta! tavie, apostol javno preporuuje ludost kao neto pre svega potrebno i vrlo korisno: Ako ko meu vama misli da je mudar, neka postane nepametan da bi bio mudar! Isus i u Luke naziva ludima dva uenjaka kojima se pridruio na putu. Izgleda mi gotovo udno to onaj boanski Pavle ak i bogu pripisuje malo ludosti: Ono to je ludo u boga, kae on, vredi vie nego sva pamet u ljudi. I sad se tome protivi tuma Origen, kao da je toboe moguno da merilo te ludosti bude ljudski razum. O tome govori i ova misao: Tajna krtenja je ludost za one koji umiru. Ali zato se ja uzalud dovijam i muim da to potkrepim tolikim dokazima? I sam Hrist u mistinim psalmima otvoreno govori Ocu: Ti zna moju ludost. I nije sluajnost to bog tako mnogo voli lude. Mislim da je u tome slian vladarima ovoga sveta koji gledaju podozrivo i sa mrnjom na pametne ljude, kao to je Kajsar gledao na Bruta i Kasija (ali se pijanog

53

Antonija nije bojao), Neron na Seneku, Dionizije na Platona; naprotiv, prijatni su im maloumni i bezazleni ljudi. Isto tako i Hrist uvek proklinje i osuuje mudrace koji se zanose svojim razumom. To sv. Pavle svedoi jasno, bez dvoumljenja, kad veli: Bog je izabrao ono to je nepametno na svetu i dalje: Bog je odluio da pomou ludosti sauva svet, jer ga mudrou nije mogao obnoviti. Sam bog to objavljuje kad govori kroz usta proroka: Unitiu mudrost mudrih i odbaciu razum razumnih. I opet, kad zahvaljuje Ocu to je tajnu spasenja sakrio od mudrih i otkrio je malima, tj. ludima. Jer u grkom tekstu stoji za male (nepametni) a stavlja je nasuprot reci (mudri). Na ovo se odnosi to on esto u Jevanelju ustaje protiv fariseja, pisara i pravnika, ali brino prua zatitu neukom narodu. Jer ta drugo znai onaj uzvik: Teko vama pisari i fariseji! ako ne: Teko vama mudri! Kako izgleda, Hrist se naroito veseli deci, enama i ribarima. ak mu se i meu bezumnim ivotinjama najvie dopadaju one u kojima ima najmanje lisije prepredenosti. Zato je vie voleo da jae na magarcu, iako je mogao bez po muke da sedne lavu na lea da je hteo. I Sveti duh se spustio sa neba u liku goluba, ne orla ili jastreba. Sem toga, u Svetom pismu se esto spominju jeleni, srndai i jaganjci. Uz to, Hrist svoje izabranike, kojima je namenjeno carstvo nebesko, naziva ovcama od kojih nema glupljih ivotinja na svetu! Jo od Aristotela je ostao izraz ovja ud, koji podsea na glupost ovih ivotinja i obino se kao pogrdan naziv upotrebljava za glupe i ograniene ljude. I Hrist javno priznaje da je pastir toga stada; ta vie, on voli ime Jagnje, jer ga sv. Jovan tako naziva: Pogledajte, Jagnje boje! Taj nadimak se esto spominje i u Apokalipsi. ta drugo govori sve to nego da je ludost svojstvena svima ljudima, ak i pobonim; da je ak i Hrist, da bi pomogao ljudskoj ludosti, iako je Oeva mudrost, postao na neki nain lud kad je primio ljudsku prirodu i po spoljanjem izgledu postao ovek; i da je, tako rei, postao grenik da bi izleio grehe. A nije hteo da ih lei drukije nego ludou krsta, i za izvrenje te namere upotrebljava neuke i tupoglave apostole kojima revnosno preporuuje ludost i odvraa ih od mudrosti, navodei im za primer decu, ljiljane, zrno goruice i vrapce, sve ono to nema ni uma ni pameti i provodi ivot samo po zakonima Prirode, bez ikakve vetine i bez ikakve brige. Sem toga, zabranjuje im da se unapred brinu ta e govoriti pred poglavarima i preporuuje im da ne ispituju budunost i vreme, to znai da se ne zanose svojom mudrou, nego neka se svom duom preputaju njemu. Ovamo spada i ono to je bog i stvoritelj sveta zabranio prvim ljudima da jedu sa drveta poznavanja dobra i zla kao da je saznanje otrov za sreu. I Pavle otvoreno odbacuje saznanje kao klicu oholosti i opasnosti. Na njega se, mislim, ugleda sv. Bernard, koji tumai da je ,breg koji je Lucifer izabrao za svoje boravite gora saznanja. Moda ne treba odbaciti ni onaj dokaz da je Ludost u milosti vinjih, jer se njoj oprataju pogreke, a mudrome se ne oprataju. Zato se svi koji mole za oprotaj izgovaraju Ludou i skrivaju se iza njenog plata, iako su svesno greili. Tako moli Aron u etvrtoj knjizi Mojsijevoj, ako se dobro seam, za oprotaj kazne svojoj eni: Preklinjem te,

54

Gospode moj, ne upisuj nam to u greh, jer ludo sagreismo! Tako i Saul moli Davida za oprotaj govorei: Jasno je da sam nepametno radio. A sam David opet pokuava da umilostivi Gospoda: Molim te, Gospode, oprosti krivicu sluzi tvojemu, jer smo ludo radili! Kao da ne bi mogao dobiti oprotaj ako se ne bi izgovarao ludou i bezumljem! Ali najjasnije govori meni u prilog ono to Hrist kae na krstu kad moli za svoje neprijatelje: Oe, oprosti im! Nije naveo drugo opravdanje za njih nego bezumlje, jer ne znaju ta rade. Na isti nain sv. Pavle pie Timoteju: Postigao sam boje milosre, jer sam nevernost uinio iz neznanja. ta drugo znai uinio sam iz neznanja nego da je uinio iz ludosti, a ne iz zlobe: ta znai postigao sam milosre ako ne to da ga ne bi postigao da ga nije preporuila zatitnica Ludost? Meni u prilog govori i onaj mistini psalmist (teta to mi nije pao na pamet u zgodnom trenutku) kad veli: Ne seaj se grehova moje mladosti i zaboravi moja neznanja! uli ste kako se opravdava dvema stvarima mladou, ija sam ja stalna pratilica, i neznanjima, i to u mnoini, da biste shvatili ogromnu mo Ludosti. 66 Da se ne uputam dublje u beskonane navode, rei u ukratko da hrianska vera ima srodnosti s nekom ludou i da nema nikakve veze s mudrou. Ako elite dokaza za to, molim! Pogledajte najpre decu, starce, ene i blesane kako se vie nego svi drugi raduju svetim stvarima i obredima i kako po prirodnom nagonu ele da budu to blie oltarima. Sem toga, poznato vam je da su prvi osnivai vere bili ljudi zaudo skromni i zakleti neprijatelji nauke. Najzad, izgleda da nema veih zanesenjaka od onih koje je jedanput obuzeo plamen hrianske pobonosti: upropauju te budale svoja imanja, zaboravljaju nepravde, trpe prevare, ne prave razlike izmeu prijatelja i neprijatelja, klone se uivanja, odaju se postu, bdenju i suzama, radu i porugama; preziru ivot i jedino ele smrt, ukratko, kako mi izgleda, otupeli su za svako ljudsko oseanje, ba kao da im dua ivi drugde, a ne u telu. A ta je to drugo nego ludost? Zato nije nikakvo udo to su apostoli izgledali uvek kao da su se napili mladog vina i to je sv. Pavle liio sudiji Festu na luaka. Ali kad sam jedanput ve obukla lavlju kou, hajde da vam dokaem i to da je srea, za koju se hriani toliko mue, samo neka vrsta bezumlja i ludosti. Ne zamerite mi za ove rei, ve bolje ispitajte samu stvar! Pre svega, hriani se sasvim slau s platoniarima da je dua utonula u telo i obavljena telesnim vezama, ijom je teinom okovana tako da jedva moe da vidi istinu i da uiva u njoj. Zato Platon definie filozofiju kao razmiljanje o smrti, jer kao i smrt odvaja duhovni deo oveka od vidljivih i telesnih stvari. I tako se dua, dok god dobro slui telesnim organima, naziva zdravom; ali kada raskine veze i pokua da se oslobodi i kao da razmilja o bekstvu iz te tamnice, tada se to zove ludost. Ako se to dogodi sluajno, zbog bolesti i neke organske mane, onda se ceo svet sloi u tome da je to ludilo. A mi ipak vidimo da ljudi te vrste proriu budunost, da poznaju jezike i nauke koje nisu nikada ranije uili, i da uopte imaju neto boansko u sebi. Nema sumnje da to dolazi otuda to se dua pomalo oslobaa telesnog dodira i poinje da pokazuje svoju prirodnu snagu. Isto se tako, mislim, neto slino deava ljudima

55

na samrtnim mukama: oni ponekad govore s proroanskim nadahnuem. Ako se to, pak, dogaa u vatrenoj pobonosti, moda nije ludilo iste vrste, ali ipak mu je tako slino da ga vei broj ljudi smatra za pravu ludost, osobito stoga to je malo, vrlo malo ljudi koji se itavim svojim ivotom razlikuju od celokupnog ljudskog drutva. Njima se, rekla bih, obino deava ono to se, po Platonovu opisu, deava u onoj peini okovanim ljudima koji se dive samo senkama stvari. Jedan od njih utekne iz peine, ali se vrati i pria im da je video istinite stvari i da se oni ljuto varaju ako misle da ne postoji nita drugo sem bednih senki. A on je postao mudar, pa ali i oplakuje ludost svojih drugova koja ih dri u tolikoj zabludi. Oni ga, zauzvrat, ismejavaju kao bezumnika i odbacuju od sebe. Tako se i obian svet najvie divi onom to je telesno i misli da postoji jedino to. Poboni ljudi, naprotiv, zanemaruju sve to ima blie veze s telom i sasvim su zakupljeni posmatranjem nevidljivih stvari. Prvi najveu vanost pridaju bogatstvu, pamah iza njega dolazi telesno uivanje i tek poslednje mesto ostavljaju dui; veina ak i ne veruje da dua uopte postoji, jer je ne vide oima. Suprotno tome, oni drugi sve svoje misli obraaju bogu, najjednostavnijem od svih bia, a posle toga misle na ono to im stoji najblie na duu; o telu se uopte ne brinu, a novac preziru i izbegavaju ga kao prljavtinu. A ako ba moraju da se bave takvim stvarima, rade to nerado i s gaenjem, ukratko, imaju kao i da nemaju i sopstvenici su kao da su i bez imetka. Postoje izmeu jednih i drugih u pojedinim stvarima i druge razlike. Sva oseanja su u vezi s telom i ima ih dve vrste: jedna su vie materijalne prirode (pipanje, sluh, vid, miris, ukus), druga su udaljenija od tela (seanje, razum, volja). Duh e, dakle, biti moan onde gde bude delovao.. Poboni ljudi usmeravaju svu snagu duha na one stvari koje sa ulima nemaju skoro nikakve veze, pa su za telesni svet, tako rei, obamrli i otupeli. Svetovnjaci, naprotiv, u tim ulima oseaju najviu mo, a za duhovna oseanja nemaju smisla. Sad je razumljivo ono to ujemo da su neki sveti ljudi pili ulje mesto vina. S druge strane, neka oseanja imaju vie veze s telesnim uivanjem, kao to su: pouda, glad, elja za spavanjem, srdba, oholost, zavist; s njima poboni vode nepomirljiv rat, dok ostali ljudi misle da bez njih nema ivota. Zatim ima nekih oseanja koja dre sredinu, koja su, tako rei, prirodna; to su: ljubav prema otadbini, nenost prema deci i roditeljima, odanost prema prijateljima. Njih obini ljudi koliko-toliko cene; a poboni se ak trude da ta oseanja iupaju iz svojih srdaca, sem ako ne dostignu najvii stepen duevnosti da oca vole ne kao oca (jer on je rodio samo telo, a telu je pravi otac bog), ve kao dobra oveka u kome sija lik vrhovnoga uma, koji jedino nazivaju najviim dobrom i tvrde da izvan njega ne postoji nita to bi trebalo voleti i eleti. Istim merilom procenjuju i sve druge obaveze u ivotu: iako smatraju da sav vidljivi svet ne treba sasvim prezirati, ipak ga mnogo manje cene od onoga to se ne moe videti. Govore i to da se u sakramentu, pa ak i u verskim obredima, nalaze telo i duh. Tako u postu ne smatraju za neku veliku zaslugu ako se ko odrekne samo mesa i veere, to svet smatra za najstroi post; treba u isti mah obuzdati i

56

strasti: da manje podlee srdbi, da si manje ohol i da ti se duh, kao osloboen telesne teine, uzdigne do uivanja i slasti nebeskih dobara. Slino je i sa slubom bojom. Ne treba potcenjivati spoljanje obrede, kau, iako oni sami po sebi nisu korisni, ili su ak i tetni ako im se ne pridrui duhovni element, jer predstavljaju spoljanja znamenja. Oni predstavljaju smrt Hristovu, koju vernici treba da izraavaju na taj nain to e smirivati, gasiti i, tako rei, sahranjivati telesne strasti da bi vaskrsli u novi ivot i da bi se mogli zdruiti u jedno s Njim i u jedno meu sobom. Tako, dakle, radi, tako misli onaj poboni ovek. A obini ljudi, naprotiv, misle da se sveti posao sastoji u sedenju kraj oltara, i to to je moguno blie, u sluanju bunog zujanja glasova i u posmatranju drugih, manje vanih obreda te vrste. Ne samo ,u tim stvarima koje sam navela kao primer ve jednostavno u itavom ivotu, poboni izbegava sve to ima veze s telom i hvata se za nebeska, nevidljiva i duhovna dobra. A kako izmeu pobonih i obinih ljudi postoji ogromna razlika u svim stvarima, dogaa se da jedni druge smatraju ludima, mada taj naziv, bar po mome miljenju, vie odgovara pobonim nego obinim ljudima. 67 To e biti jo jasnije ako vam objasnim ukratko, kao to sam obeala, da ta velika nagrada koju oekuju poboni nije nita drugo do neka vrsta mahnitosti. Setite se, pre svega, da je neto slino sanjao jo Platon kad je pisao da je ludost zaljubljenih najvea srea u ivotu. Jer onaj ko silno voli ne ivi vie u sebi, nego u linosti koju voli; ,i to se vie udaljuje od sebe i prelazi na predmet svoje ljubavi, utoliko je vee njegovo uivanje. Ako dua smilja kako da izie iz tela i ne upotrebljava valjano svoje organe, moe se sasvim pravilno nazvati ludou. ta bi inae znaio izraz koji se svuda uje: Taj ovek nije pri sebi, ili Doi k sebi, ili Je li doao k sebi? Zatim, ukoliko je ljubav dublja, utoliko je ludost vea i srenija! Kakav je, dakle, taj budui ivot blaenih na nebu za kojim pobone due uzdiu tako enjivo? Duh e, svakako, pobediti i posrkati telo, i to e uiniti utoliko lake to ga je ve za ivota oistio i pripremio za takav preobraaj. Zatim e najvii Um poljuljati na neshvatljiv nain i sam duh, jer ga beskonano prevazilazi. I tako e itav ovek izii iz sebe i bie srean samo zbog toga to vie ne pripada sebi, jer e neiskazano uivati u najviem Dobru koje sve privlai k sebi. Ta srea e, razume se, biti potpuna tek kada due budu obdarene besmrtnou, poto se ponovo sjedine sa svojim nekadanjim telima. A poto ivot pobonih nije nita drugo do razmiljanje o buduem ivotu i, teko rei, njegova senka, dogaa se da katkad i na ovom svetu osete slast nebeske nagrade. Razume se, to je neka siuna kap u poreenju sa izvorom vene sree, pa ipak uveliko nadmauje sva telesna uivanja, ak i kad bi se sve slasti svih smrtnika skupile na gomilu: teko visoko stoji duhovno nad telesnim, nevidljivo nad vidljivim! To je zaista ono to obeava prorok: to oko ne vide, i uvo ne u, i u srce oveku ne doe, ono ugotovi Bog onima koji ga ljube. I to je deo Ludosti koja ne propada pri prelasku iz ovoga ivote u onaj, ve samo postie svoje savrenstvo! Stoga ljudi

57

kojima je dato da osete takav zanos (a dato je vrlo malom broju ljudi), doivljuju neto vrlo slino bezumlju; oni govore rei bez veze, u njima nema nieg ljudskog, iz grla im izlaze neki besmisleni glasovi, svakog asa menjaju izraz lica: as su veseli, as potiteni, as plau, as se smeju, as opet uzdiu; ukratko, sasvim su izvan sebe. A kad se vrate sebi, ne znaju rei gde su bili, da li u telu ili izvan njega, da li su bdeli ili spavali; ne seaju se ta su uli, ta su videli, ta su govorili, ta su inili. Sve vide kao kroz maglu ili san. Znaju samo to da su u tom svojem bezumnom stanju bili neopisano sreni. Mnogo im je ao to su se osvestili i nita vie ne ele nego da njihovo ludilo traje veito. I to je tek neznatno iskuenje budue sree. 68 Ali mi izgleda da sam ve odavno, ne zaboravivi ko sam, prekoraila granice. Ako vam se ova moja pria ini odvie brbljivom i drskom, uzmite u obzir, molim vas, da je to govorila Ludost koja je sem toga ena! Uz to se setite i one grke poslovice: esto i lud ovek govori ispravno! Ili moda mislite da se te poslovica ne moe primeniti na ene. Vidim da oekujete epilog. Ali ste sasvim ludi ako mislite da se ja jo seam ta je bilo u onoj gomili rei koju sam istresla pred vas. Stara izreka glasi: Mrzim druga u piu koji se svega sea. A ja vam kaem: Mrzim sluaoca koji se svega sea. Stoga ostajte zdravo, slavni poklonici Ludosti, pljeskajte, ivite, pijte!

Ostala dela u duhu prosvetiteljstva moete uitati sa sajta: http://www.svetlost.org