KLI-KLI

biblioteka za ekologiju duše

1
2
Ђорђе Оташевић
КАКО МИРИШЕ ПЛАСТИЧНО ЦВЕЋЕ?

Издавач: Беографити
Нови Београд, Др. Ивана Рибара 83/19

За издавача: Зоран Тренковић

Бранислав Коцкар

Уредник библиотеке: Дарко Коцјан

Технички уредник: Сергеј Скорупан

Ликовно решење корица: Сергеј Скорупан

Компјутерски слог: Беографити

Штампа: Direct Print, Београд

Тираж: 200 примерака

Прво издање
Београд, децембар 2001.

www.beografiti.co.yu
e-mail: beografiti@sezampro.yu

3
4
 Ђорђе Оташевић

КАКО МИРИШЕ
ПЛАСТИЧНО ЦВЕЋЕ?

5
 WEI T’O
ČUVAR KNJIGE OD VATRE,
ŠTETNIH INSEKATA
I NEPOŠTENIH POZAJMLJIVAČA

6
 ВОЗ

Ложач зајапурен од врелине убацује угаљ у

ватру. И воз све брже иде. Путници осећају брзину,
снагу машине. И циче од задовољства. Мушкарци
отварају флаше с ракијом, жене од среће цепају блузе.
Њишу им се дојке у ритму точкова. А они се окрећу
тако брзо. И све брже.
И пада прва ноћ. Светли воз, разгрће тмину,
а путници у њему, пијани од ракије и поноса, вриште
раздрагани. Али песма је све тиша. Пијане главе нагло
се трезне. А како и не би! Кроз вагоне се проноси глас
– угља понестаје. За тренутак збуњени, мушкарци
скидају кофере и трче ка локомотиви. А она иде све
брже и брже.
И друга ноћ се спушта на воз. Добоши прате
ритам точкова, звук хармонике вијуга ходницима. Али
песма је све тиша. Кроз вагоне бруји глас – кофера
понестаје. Накратко затечени, путници скидају одећу,
ваде новац из новчаника, разваљују седишта. Пале
први вагон.
И стиже трећа ноћ. Гори локомотива, букте
вагони. У последњем, још незахваћеном пламеном,
голи путници, припијени једни уз друге, помамљено
певају усхићени призором. Испијају се последње капи
ракије, преко глава додају неоглодане кости. И срећу
њихову тешко је описати. Јер ватра је све јача. Јер
низбрдица је све стрмија. А воз јури кроз ноћ.

7
 PEEP-SHOW

Са плаката ме је изазовна девојка, оскудно

обучена, позивала да посетим први српски peep-show.
Неколико крпица које је имала на себи није успевало
да задржи њене облине. За само два динара убачена у
прорез могао сам пет минута да парим очи. Па зар
томе неко може да одоли! Заслон у кабини се отворио
и преда мном се указао призор из снова. Какво месо,
човече! Девојка са плаката, сада потпуно гола, седела
је на поду с прекрштеним ногама. Оно што сам видео
превазишло је и моја најсмелија очекивања. Девојка је
у руци имала нож. И њиме је, нећете ми веровати,
секла комаде праве шницле. Стављала их је полако у
уста, искусно, вешто, као неко ко то ради сваки дан. А
тек кромпирићи! Пржени, румени. Па грашак. Чинило
ми се да у устима осећам неке давно заборављене
укусе. Узбуђење је постајало неиздрживо. Лице сам
приљубио уз стакло, гурао га рукама, лизао, њушио.
Морао сам да се самозадовољим, одмах, иако сам знао
да и она мене види. Извукао сам из панталона комадић
бајатог хлеба и пожудно почео да га грицкам. Заслон је
пао и кабина је огрезла у мрак.
Вртело ми се у глави, улица се љуљала. Знао сам,
осећао сам да сам постао зависник од ове излуђујуће
забаве, спреман на све не бих ли и следећег месеца
успео да уштедим два динара. А ко не би! Пријатељ ми
је причао да је гледао девојку како једе печено прасе.
8
Куне се да је то неупоредиво узбудљивије од шницле
са прженим кромпирићима и грашком. Можда се и
мени посрећи да то доживим. Само, шта оно беше
печено прасе?

9
 ШУНКА

У очевој руци витак нож, блистав и оштар. Танке

листиће шунке одсеца, деци својој даје, месом да се
осладе, стомачиће празне да напуне. Деца једу,
мљацкају, у хранитеља, у заштитника захвално гледају.
О, како је он добар отац, како је он брижан отац. На
диму је шунку осушио, на камену нож наоштрио,
шунку танко исекао, децу своју нахранио.
У очевој руци витка секира, блистава и сјајна. У
шуму густу одлази, вижљасто дрво одсеца, сину
протезу да направи, одсечену ногу, на диму осушену,
дрво да му замени. И где сада наћи речи очеву доброту
да опишу!

10
 МЕДИЈСКИ РАТ

Пре много, много година у далекој земљи

Бамбурији живео је добри краљ Бамбуслав. Био је
праведан, племенит и благ. За његове владавине
Бамбурија је цветала, а људи су били срећни и
задовољни. Једнога дана у краљеве одаје дојури његов
одани чаробњак Каламбур.
– Ваше Височанство, доносим вам лоше вести.
– Је ли то твоја нова шала, верни мој Каламбуре? Па
код нас већ годинама није било ни најмањег
проблемчића.
– Наравно да није, али ви знате, Ваше Височанство, да
је моја омиљена забава путовање у будућност. Јутрос
сам отишао у двадесети век, пред сам крај његов, и
случајно ушао у собу неког брадоње који је седео за
машином, они је зову компјутер, и писао бајку.
Погледао сам преко његовог рамен и, о ужаса!, бајка је
била о вама.
– Па то и није тако лоше, мили мој Каламбуре. О
мојим добрим делима и сада се певају песме.
– Али, Ваше Височанство, бајка је била пуна лажи. У
њој сте описани као бездушни тиранин који пљачка
свој народ.
– Ја тиранин? Па у двадесет три краљевства сви знају
да никада ни глас нисам повисио – разљути се
Бамбуслав.
– Знају сада, али много векова касније слика о вама
биће потпуно искривљена. А све због завидног краља

11
Бимбимира. Његови писари по цео дан пишу лажи о
вама.
– Па, онда, нека наши писари и књижевници напишу
истину и проблем ће бити решен.
– Бојим се, Ваше Височанство, да неће. Лажи су већ
отишле у свет и нашим порицањима неће се много
веровати. Изгледа да сте изгубили медијски рат.
– Какав, сад, рат? У Бамбурији је већ деценијама
мирно и идилично. Како сам могао да изгубим тај
медијски рат кад у њему нисам ни учествовао!
– Баш зато, Ваше Величанство, баш зато.
– Па, шта да радимо? – забрину се краљ.
– Ако сте спремни да одвојите неколико златника,
бајка о вама биће много лепша.
Каламбур поново одлете у далеку будућност.
Брадоња управо бејаше завршавао бајку. Кесу са
златницима чаробњак спусти поред компјутера. Само
један златник био је довољан да писац плати
нагомилане рачуне за струју.
И, као што рекох, у време доброг и обожаваног
краља Бамбуслава земља је цветала као никада пре.

12
 СНЕГ

Сув, густ снег завејавао је прљаве улице.

Становници малог места стајали су дуж пута чекајући
га да стигне. Повремено би смакли лед с лица, дунули
у промрзле дланове и поново окренули главу.
Пензионери су правили његове фигуре, телима су у
дубоком снегу исписивали поруке. Весело су цичали,
пљескали рукама. Сваки сусрет с њим враћао их је у
младост.
Жагор је вијугао сивим улицама, надимао се,
прерастао у врисак, у урлик одушевљења. Он је
стигао! Корачао је средином улице, полако,
замишљено. У неугаженом снегу остајали су отисци
његових стопала. Људи су притрчавали и око сваког
отиска постављали металну ограду. У асфалт су
укуцавали табле на којима су црвеним словима
исписивали поруке за вечност.
Са лица прекривених ињем и снегом исијавала је
срећа. Њихов градић, забачен и безначајан, добио је
овакву драгоценост! Ипак, неки дубок, узвртложен
немир увлачио се у њихова срца. И у скрајнута, сива
места стићи ће пролеће. А са првим топлијим данима
њихова реликвија нестаће у канализацији.
Он се зауставио на тргу. Окренуо се према
ускиптелој маси. А било их је на хиљаде, на стотине
хиљада. Подигао је руку и жагор се утишао. Неколико
тренутака је ћутао и гледао испред себе. У даљину, у
будућност. Тишину је цепало само добовање пахуља о

13
земљу. Забринутим, али одлучним гласом окупљеним
људима износио је своје идеје, своје визије и планове.
А са сваком његовом реченицом са лица људи
нестајала је забринутост, немир се топио. Отисци
његових стопала, та драгоценост над драгоценостима,
дуго ће још остати у главној улици малог места. Сада
су били сигурни да их сунце неће скоро огрејати.

14
 ТЕЛЕВИЗОР

У излогу је стајао упаљен телевизор. Убрзо је

тротоар био пун људи који су нетремице гледали у
екран. Како и не би! Телевизија је преносила
председников говор! Људи су прилазили, гомила се
повећавала. Његове пророчке мисли маса је
пропраћала аплаузом. Климањем главе исказивали су
своје слагање са његовим идејама. Коментарисали су
његове речи, усхићени гласно их понављали.
Пренос је завршен. Људи су се полако
разилазили. Неки су ходали ћутке, опијени
председниковим визионарством, други су одушевљено
дискутовали о могућности да се сви проблеми реше до
средине месеца.
Телевизор је жмиркао у излогу. Двојица
мушкараца унела су га у радионицу.
- Мислиш ли да ово вреди поправљати?
- Можемо да покушамо. Слика и није тако страшна,
али тона уопште нема.

15
 ГРАЂАНСКА ДУЖНОСТ

Истрага, подизање оптужнице, суђење, порота.

Каква гњаважа! И каква неефикасност. О губљењу
времена да се и не говори. У нашој организованој
држави све је много брже. Обележивач удари
сумњивом печат на чело. И чим се догоди неки злочин,
приводиоци првог обележеног на којег наиђу одводе у
затвор. А затим чистачи погубе осумњиченог и
почисте ћелију. Ако је злочин недовољан за смакнуће,
приведени причека у затвору неколико дана. Ретко
када обележени дуго чека на погубљење. Срећом,
криминал је код нас једна од најраширенијих забава.
Незнатан проблем, тако рећи проблемчић, настао
је када су обележивачи почели да пребацују норму. У
нашој ефикасној заједници, наравно, нема нерешивих
проблема. Савесни грађани су се одмах укључили у
акцију обезбеђивања одговарајућег броја квалитетних
злочина.
О свему ћу вам потанко причати следећи пут јер
сада морам да прекинем. У парку испред моје зграде
спазио сам трудницу са двоје мале деце. Имаћу
времена да узмем сатару и стрчим до њих. Знам да је
непристојно прекидати причу када је
најинтересантније, али ћете, надам се, разумети да су
грађанске дужности најпрече. Комшији са четвртог
спрата пре три дана је ударен печат на чело, а он још
увек загађује нашу зграду.

16
 ЛОШЕ ВРЕМЕ ЗА ХЕРОЈЕ

Одувек сам желео да се борим за своју идеју. И

живот да дам ако треба. Али био сам сувише слаб,
неухрањен. И каква би корист онда била од мене. Зато
сам покушавао да дођем до хране, да ојачам. Време је
протицало, а хране је било све мање. Био сам тако
нејак! Побуне, демонстрације, протести – све је
пролазило без мене. С времена на време успевао сам да
нађем мало хране, тек толико да не умрем од глади.
Јачи ни мало нисам био.
Одлучио сам да се убијем. Нисам могао више да
живим овако. С напором сам отворио дрвени сандук.
На дну, умотан у крпе, лежао је стари револвер. Био је
тежи него што сам мислио. Овако слаб и неухрањен
нећу имати снаге да повучем ороз. Али чим нађем
храну и ојачам, сигурно ћу се убити. Нисам ја крив
што сам рођен у сиромашној земљи. Ех, да сам рођен
негде другде, у богатој и срећној земљи, где хране има
у изобиљу, био бих довољно јак да учествујем у свим
протестима. На демонстрацијама бих био у првим
редовима. А уколико бих пожелео да се убијем, како
бих то спектакуларно урадио! Ех, само да сам рођен
негде другде, какав бих ја јунак био!

17
 МАЈСТОР

Ишао дечак улицом с великим касетофоном на

рамену. Одврнуо га до даске па цупка уз музику.
Прелазио улицу, спотакао се и пао, а касетофон
одлетео право под ваљак. Од касетофона остаде парче
танког лима натруњено пластичном прашином.
Узео дечак свој витки касетофон па га однео
Великом Мајстору. Погледа Мајстор лим, дуну са њега
пластичну прашину и пре него што цео минут прође,
рече сигурним гласом:
- Овај касетофон не ради.
Подигао дечак парче лима, обрће га, окреће га, загледа
га са свих страна па са страхопоштовањем ускликну:
- О, Велики Мајсторе! Ви сте, као и увек, потпуно у
праву. Овај касетофон не ради.
А дечаку је требало двапут више времена само да се
увери у непобитну тачност Мајсторовог закључка него
Мајстору да утврди о чему се ради. Ето, какав је то
мајстор био.

18
 ЗЛАТНА РИБИЦА

Упецао рибар златну рибицу, а она обећала да ће му

испунити три жеље ако је пусти. Обрадовао се рибар.
Још као дете читао је бајку о златној рибици па је знао
да ће му жеље заиста бити испуњене.
- Желео бих више од свега да наш владар буде
свргнут.
- То и није тако лако – рече рибица – али ћу ти
испунити жељу. Имаш их још две.
- Волео бих да моја жена поново буде млада и лепа.
- Ништа лакше. Данас и пластична хирургија може
доста да учини, а за нас, златне рибице, то је
рутинска ствар. Шта је твоја последња жеља?
- Да моја убога кућица буде велелепни дворац.
- Договорено. Само ми реци како се зовеш и где
станујеш.
И многи други рибари упецали су златну рибицу и
већина је пожелела да њихов владар буде свргнут.
Те ноћи полиција је имала лак посао. Ширење
доушничке мреже почело је да даје резултате.

19
 СРЕЋА

Дан му је почео лоше. Боље рећи катастрофално.

За доручком му је кришка хлеба испала на патос и, као
што то обично бива, намазаном страном се залепила за
линолеум. Мада се трудио да скине прљавштину са
што мање штете, више од пола маргарина је морао да
баци. Појео је готово суво парче хлеба. Разумљиво је
што је на посао отишао потиштен.
Враћајући се кући, купио је у пекари сто грама
празног бурека. Морао је одмах да га поједе. Тек што
је загризао, приметио је у буреку огромну буба–швабу.
Застао је неодлучан. Ако покаже пекару буба–швабу,
мораће да му плати још двадесет пара јер је бурек с
месом скупљи. А толики луксуз себи није могао да
приушти. Окренуо се према зиду и брзо прогутао
остатак бурека. Пекар ништа није приметио. Чак га је и
љубазно поздравио при одласку. Ишао је према кући
весело звиждућући. Срећа је, заиста, променљива.

20
 АЛЕРГИЈА

У ходнику су се зачули пуцњи. Очигледно

одмерени и прецизни. Комшија је само једном
крикнуо, више зачуђено него престрављено, и пао. Да
ли је био из стана с леве стране или из стана десно од
мога, нисам могао да оценим. Отрчао сам у спаваћу
собу, затворио чврсто очи и рукама запушио уши.
Сигурно сте помислили да сам се уплашио.
Професионалне убице, наравно, не остављају сведоке.
Не, не, нисте у праву. Ја сам храбар човек, чак веома
храбар, само патим од алергије. Када видим или чујем
убице, разбојнике и, уопште, криминалце било које
врсте, сав се оспем.
После сат времена изашао сам из спаваће собе.
Био сам сигуран да су убице већ далеко. Сипао сам
пола чаше ракије и запалио цигарету. Вртео сам канале
док нисам нашао неку стару мелодраму. Филм је нагло
прекинут. На пун сат се емитују вести. Брзо сам ставио
чашу са ракијом на сто да бих могао да запушим уши.
Затворио сам чврсто очи. Овога пута, на жалост, нисам
био довољно брз. Осећао сам како ми по рукама и лицу
искачу црвене оспе.

21
 ВРАТА

Отишао сам у шуму, исекао највећу букву,

довукао је у двориште и од ње истесао врата. Покуцао
сам, чак врло енергично, али нико није отворио. Зашто
ме тако сумњичаво гледате? Па зар нисте сами чули
колико сам куцао! Ма, шта куцао! Лупао сам. Али
нико не отвара. Као да ја не желим да уђем у нови
живот! Ево, сутра ћу пред кућом засадити дрво, да не
губим време идући у шуму, и чим порасте, истесаћу
нова врата. Не одустајем ја тако лако. А дотле ћу да
вежбам одлучно куцање на врата. Не верујете?

22
ДЕЦА СУ НАША БУДУЋНОСТ

Рат није разлог да заборавимо на децу. Па, она су

наша радост, наша будућност. Зар је онда чудно што је
владар у јеку ратних операција лично наредио да се на
ливади пред шумарком поспу стазе за скок у даљ,
поставе симпатични шарени тобогани и још много
других ствари које разгаљују невина дечја срца.
Целога дана ливадом је одјекивала весела дечја
цика, орио се шумарак од урнебесног вриска срећних
малишана. Увече склонише тобогане. Деца су се
наиграла, а залутали метак могао би некога да погоди.
Ипак је рат. А и тенкови морају да пређу преко ливаде.
Минско поље најзад је очишћено.

23
 СИРОЧЕ

Све срећне породице личе једна на другу, а свака

несрећна породица несрећна је на свој начин. Јесу
несрећне, али су, ипак, породица. А ја сам сироче.
Изгубљен. Без наде.
Мама је увек бринула о мени. Знала је која ће
дечја храна помоћи моме телу да порасте и ојача, које
ће млеко мојим костима дати чврстину. Говорила ми је
шта да обучем, саветовала ме где да излазим, с ким да
се дружим. И шта да читам. То – нарочито.
Појава нових партија и буре у политичком животу
нису ме збуниле. За мене су то били таласићи у којима
сам пливао попут рибе. Мама ми је, као и увек, јасно
указивала где је моје место, ко су добри а ко лоши
момци. И никада се у томе није преварила. Сваки сам
се дан, слушајући њене убедљиве речи, изнова и
изнова уверавао, по ко зна који пут, колико је била у
праву.
Глас јој је био јасан и чист, њен лик светао и
изражајан. Живео сам у најбољем од свих светова, а
мама ми је обећавала још бољи. И веровао сам јој. Ко
не би! А несрећа је вребала, у потаји, шћућурена,
спремна да мој свет свари у свом незаситом стомаку.
Мама је убледела, а по лицу су јој се појавиле
беле пеге. Хиљаде и хиљаде белих пега. Њен глас
постајао је све тиши, нејасан, испрекидан. Све док се
није потпуно изгубио. Угасио се заједно са њеним
топлим ликом.

24
 Лекар је отворио поклопац на маминим леђима,
прегледао катодну цев, преконтролисао бирач канала.
Обореног погледа ставио ми је руку на раме. Ништа
није морао да каже.
Ошамућен, у кућним папучама, изашао сам на
улицу. Закорачио у неки нов, непознат свет. Мог места
у њему нигде није било. Добри момци стапали су се са
лошима, преплитали руке и ноге, мењали главе. А то
не може бити. Знам да ме мама никада није слагала.
Црна и бела боја растварале су се у жутој, плавој,
зеленој ... Зар у том хаосу нормалан човек може да
живи?
Кад би само мама била овде, да ми све разјасни,
да ми врати изгубљени свет, да поново будемо
породица. Макар и несрећна. На свој начин.

25
 ПРОДАВАЦ

Звук црквеног звона спуштао се низ брежуљак,

обавијао плавичасте шљиве, влажне од дрхтаве летње
кише, и са капима набубрелим од сунца натапао
земљу. Ваздух је треперио спокојем... У скромној
ћелији, обасјаној дрхтавим сјајем лојанице, нагнут над
дрвеним столом, калуђер је преписивао Јеванђеље.
Недостојни раб Божји, ситан пред величином писма
дарованог Светом браћом и речима Господњим,
исцртавао је иницијал... Картеч је цепао грубо платно
војничких униформи. Бајонети лепљиви од крви
тражили су њихов стомак, груди, врат. Иза прашњавих
ровова, иза поља бодљикаве жице, иза бескрајних
редова постројених пушака налазила се њихова земља.
И они су трчали према њој...
Слике су се претапале, сећања се таласала.
Добијао их је на поклон од баке, деде, од родитеља.
Налазио их је међу бледим листовима књига, на
старим фотографијама. И питао се да ли му требају.
Седео је на тргу, леђима окренут цркви, и
продавао своја сећања изложена на тезги од
преврнутих кутија. Незнанци су прилазили,
испитивачки гледали понуђену робу и задовољно
климали главом. Под сјајем неонских реклама сећања
су му се чинила бледа и далека. Зато их је и продавао
јефтино. Мењао за било шта што му туђинци понуде.
Вече је притискало трг. Могао је да крене кући.
Продао је сва сећања која је имао и никада до сада

26
његови Џепови нису били тако пуни. Док је задовољно
опипавао металну избочину, сетио се, ко зна због чега,
да читаво послеподне ниједанпут није чуо откуцаје
звона иза својих леђа. Окренуо се. На месту цркве
стајао је бљештави ресторан брзе хране. Није знао да
ли да буде тужан или срећан. Црква је била у центру
града, његов светионик и путоказ. Видела се и из
најзабаченијих улица, али у њој ниси могао ништа да
поједеш. Ресторан је био чист, осветљен, безмирисан.
А он је био гладан. Једино је био сигуран да је збуњен.
Али не задуго. Можда ту никада и није била црква.
Ушао је у ресторан. Пластични столови упијали
су звук његових корака по углачаном мермеру.
Непозната лица гледала су у хамбургере и кока–колу
испред себе. Њихове вилице су уједначеним ритмом
жвакале пенасту храну. Узео је исто што и остали и сео
на једно од ретких слободних места. Гледао је у
хамбургер и кока–колу испред себе. Његове вилице су
уједначеним ритмом жвакале пенасту храну. Постао је
један од њих. За само неколико новчића и мало
убеђивања самога себе да је оно што једе заиста храна.
И то укусна.
Није ни приметио када је појео све што је узео.
Није било разлога да и даље буде у ресторану. За
његовим столом је седео неки други човек и гледао у
хамбургер и кока–колу испред себе.
Полако је затворио врата за собом. Погледао је на
трг. Стајао је збуњен и задивљен. На тргу није било
калдрме, старих кућа, дрвене клупе са које је волео да
посматра девојке у танким летњим сукњама. Није било

27
ни трга. Семафори су трептали својим разнобојним
очима, рекламе се палиле и гасиле. Опчињен
бљештавилом које је продирало и кроз затворене капке
гледао је блиставе излоге скупих продавница. Ушао је
бојажљиво у најраскошнију, са фонтаном и покретним
степеницама. И куповао, куповао... Толико
скупоцених, светлуцавих ствари могао је да узме за
безвредна сећања.
Најлон–кесе, пуне до врха, пријатно су му вукле
руке ка асфалту. Чим стигне кући, одмотаће ствари
које је купио, сада само његове, поређаће их по столу и
сести испред њих. Једино што није знао како да стигне
до своје куће. Улице су биле нове и непознате. Људи
су промицали поред њега брзо и незаинтересовано.
Кренуо је насумице. Ишао је дуго. Најлон–кесе су
непријатно истезале укочене прсте. Казаљка на сату је
десет пута обишла своју стазу, а ноћ још није
наговештавала да ће уступити место јутру. Био је
гладан, жедан, уморан. Свратио је у ресторан и брзо
појео хамбургер. Да ли је ово била још једна вечера
или доручак, да ли је јео у истом ресторану или је ово
био неки други, није знао. То му више и није било
важно. Између бетонских и челичних квадрата
узалудно је покушавао да спази торањ старе цркве.
Пошао је на супротну страну и дуго, дуго ходао. Магла
се мешала с мраком. Лепљива смеса, натопљена
знојем, клизила му је низ лице. Морао је да уђе у
ресторан. Био је срећан што раде целу ноћ иако је по
његовом часовнику било скоро подне. Клима–уређаји

28
су га благо миловали по врату. Човек за његовим
столом је гледао у хамбургер и кока–колу испред себе.
Није знао куда да крене. С обе стране, улепљене
мраком, стајале су нанизане коцкасте зграде. Корачао
је полако, док не осети затезање мишића, затим
свраћао у ресторан да се одмори. Хамбургере,
недирнуте, бацао је у канту излазећи.
Ноге су га болеле све више. Семафори су
понављали своју игру, људи незаинтересовано
промицали. Сео је на асфалт, с лицем међу рукама.
Пролазници су га ћутке заобилазили. Безизражајно,
као кутију остављену на сред улице. Устао је и кренуо
на другу страну. Град је брундао окован мраком.
Ако га сретнете, поклоните му делић сећања. На
црвену боју манастира Жича, на пресечен славски
колач. Можда ће наћи пут.

29
 ЧЕКИЋ

Глад ми се спуштала низ кичму, развлачила

стомак, несташно се копрцала. А то је поуздан знак да
сам гладан. На сто сам ставио чист столњак и чекић.
Хране у кући одавно нема, али такви детаљи не могу
да наруше вредност прогресивне идеје, целовите и
свеобухватне. Замислио сам шницлу. Сочну и укусну,
али малу. Сувише малу за нараслу глад. Покушавао
сам да је повећам, напињао машту, али узалуд. Такве
ситнице, наравно, не би могле да угрозе ни мање
напредне концепције. Извукао сам шницлу из мисли и
ставио је на сто. Неколико добро одмерених удараца
чекићем, готово рутинских, било је довољно да
шницла прекрије леву половину стола. Толико меса не
бих могао да поједем ни за три оброка. Али мени,
разумљиво, ни на крај памети није било да се
разбацујем храном. То нипошто. Такав поступак, док
милиони људи у свету гладују, никако не би био у
складу са мојим хуманим идеалима. Откинуо сам
велико парче укусне шницле и бацио га своме псу.
Није се, замислите, ни осврнуо иако данима ништа
није јео. То је још један у низу доказа да смо ми на
еволуционој лествици далеко изнад ових глупих
животиња, неспособних да схвате истинске вредности
и донесу праве одлуке. Зар би та јадна створења била у
стању да сваке четири године изаберу најбољег? А за
нас је то ситница која не ангажује ни милијардити део
наших колосалних менталних способности. Јер ми
добро знамо ко нам је омогућио да у свакој кући, на
сваком столу буде барем по један чекић.
30
 КРАДЉИВАЦ

Док сам возио стари бицикл, поред мене су јурили

велики, скупи аутомобили. Заваљени у удобна
седишта, уз ненаметљиву музику, људи су журили на
посао. Одлучих да и ја на посао више не долазим
ознојен и прашњав.
Из фабрике у којој радим кришом сам износио
сваки дан по неки део – шараф, опругу, вентил.
Точкови су били озбиљнији проблем. Штапом сам
гурао точак по фабричком кругу, цичао као дете,
тобоже се играм, и када чувар задрема, пролазио бих
кроз капију. Дани су протицали и ја сам изнео све
делове који су ми били потребни. Састављао сам их
целе ноћи. Али је зато пре зоре у мом дворишту
стајала жута локомотива, спремна за полазак. Вожња
блатњавим путем, истина, не би била тако пријатна,
али ни то није нерешив проблем. Чуо сам да су
фабрици железничких шина потребни радници.

31
 ЗАВЕЖЉАЈ

Седели људи у парку, причали, на живот се

жалили. Одједанпут се појави пред њима старац. Као
из земље да је изникао, као са облака да је пао. Али
како? Небо ведро, а на стази асфалт.
– Отворите завежљај, из њега ствар узмите и добићете
оно о чему сте маштали. Ако живот не желите да
промените, не дирајте завежљај. А када лишће четири
пута олиста, поново ћу доћи. – То рече па нестаде. Као
да је у земљу пропао, као да је на облак узлетео.
Гледају људи завежљај. Јесу ово чекали, јесу о
овоме маштали. Млађи одмах пожелеше завежљај да
отворе, живот да промене. Али старији, искуснији, у
томе их спречише. Оно што је за старца добро њима се
можда неће свидети. Јесте сада лоше, али увек има и
горе.
Већали људи, препирали се, нису ни видели сунце
кад је зашло. А завежљај нестаде. Као да је у земљу
пропао, као да је у небо одлетео. Можда је тако и
боље, размишљају гласно људи. Зашто журити. Старац
ће, ионако, поново доћи.
А шта је било у завежљају, ни ја не знам да вам
кажем. И пред промену времена мене жига у крстима,
а ко зна шта би ме све заболело пред промену живота.

32
 ПРОТЕСТ

Трчи дечак улицом да стигне кући на време.

Пролази поред неке зграде, а на првом спрату отац
млати децу каишем. Провири човек кроз прозор, види
дечака како трчи па помисли да је нешто скривио и
сада бежи. А он, као сваки узоран грађанин, направи
паузу у васпитању деце па стрчи на улицу и појури за
дечаком. Пролазе они поред мемљиве куће, дечак
напред, човек за њим, а из подрума провири власник
радионице за шивење лажних фармерица. Нареди деци
која ту шију по шеснаест сати дневно да случајно не
прекидају посао док је он одсутан, па, као сваки
појединац свестан својих грађанских обавеза, даде се у
потеру за малим криминалцем. Трче они тако градом.
Виде то макро па остави жилет којим је резбарио лице
једанаестогодишње проститутке која је покушала да
побегне. Као частан човек који зна шта му морал
налаже, прекину тако важан посао и придружи се
хватању преступника. Трче они за дечаком, душу да
испусте, али не посустају. Знају шта је дужност.
Застаде дечак да се напије воде, потера га стиже.
Ухватише дечака и сваки му опали шамар. Гледам овај
призор, а у мени се кува. Ред се, истина, мора знати и
поступак тројице часних људи потпуно је оправдан.
Али у вршењу својих грађанских дужности ови фини
људи су прекорачили своја овлашћења. Једном речју –
претерали су. И томе се мора стати на крај. Било је
довољно, шта год дечак да је урадио, да га повуку за

33
уво. Зато и пишем ову причу. Дижем свој глас јер не
могу да останем неми посматрач. И ако се сви
побунимо, удружимо и организујемо, деци више неће
лупати шамаре.

34
 КРСТАШИ

Пролазили крсташи кроз наше крајеве, а

владар лежао под дрветом и спавао. Сања он како
крсташи пролазе кроз наше крајеве, а он лежи под
дрветом и спава и сања како крсташи пролазе кроз
наше крајеве, а он лежи под дрветом и спава и сања
како крсташи пролазе кроз наше крајеве, а он лежи под
дрветом и спава. Пробудио се владар, погледао преко
зидина, па видео крсташе како пролазе. Дубоко се
замисли, тешка га дилема мучи. Ако се с војском
крсташима придружи, мораће из хлада на врелину
јулску да изађе. Ако крене сам да преговорима
проблем реши, можда га непријатељ неће с почастима
које владару доликују дочекати. А уколико се окрене и
настави да спава под дрветом, крсташи ће проћи без
њега. Мозгао, мозгао, хладан зној га облио. Уто се
пробуди и муке његове несташе. Обриса зној са чела,
погледа преко зидина, па виде крсташе како пролазе.
Дубоко се замисли, тешка га дилема мучи. Ако се с
војском крсташима придружи, мораће из хлада на
врелину јулску да изађе. Ако крене сам да преговорима
проблем реши, можда га непријатељ неће с почастима
које владару доликују дочекати. А уколико се окрене и
настави да спава под дрветом, крсташи ће проћи без
њега. Мозгао, мозгао, хладан зној га облио. Уто се
пробуди и муке његове несташе. Обриса зној са чела,
погледа преко зидина, па виде крсташе како пролазе.
Дубоко се замисли, тешка га дилема мучи. Да ли се

35
пробудио из сна у сну или је стварно будан. Мозгао,
мозгао па заспао. И сања како су крсташи прошли и
све његове проблеме решили. Пробудио се владар,
чело суво, па не зна да ли се пробудио из сна у сну или
је стварно будан. Али му то више и није било важно.
Битно је да су сви проблеми решени. Окрену се владар
па заспа. А сада, када су сви проблеми решени, кога је
брига шта сања.

36
 ДОКАЗ

Пробудило га је снажно лупање на врата. Тројица

наоружаних мушкараца уђоше у стан.
- Да ли си ти Игњатије Спирдилоновић? – упита један
од њих.
- Нисам. Ово је нека грешка.
- Држите га! Ми не тражимо Игњатија
Спирдилоновића, он није Игњатије Спирдилоновић,
значи – он је наш човек.
- Али ја нисам ништа урадио!
- Да ли си нешто украо?
- Ама баш ништа. Ја сам миран и поштен човек.
- Још један доказ да смо ухватили правог. Ми смо
политичка полиција и нас крадљивци не интересују.
Ти ниси крадљивац, значи – баш тебе тражимо.
- Чекајте, молим вас! Ја сам лојалан грађанин и никад
нисам био у затвору!
- Више доказа нам не треба. Људи које ми тражимо не
завршавају у затвору јер их одмах ликвидирамо. А
ти, како си сам рекао, никада ниси био у затвору.
Перо, окончај поступак!
Високи младић у дугачком мантилу испразнио је
зачуђеном човеку шаржер у главу.
- Каква гњаважа! – промрмља бркати гледајући на
сат. – Изгубили смо четири минута да прикупимо
доказе, а све смо могли да завршимо много брже.
37
Али, шта се може! Сада смо демократска држава и
нико не може бити осуђен пре него што се кривица
непобитно не докаже. А ја поштујем закон.

38
 ЧУДО

Седео човек на балкону и пецао. Забацио удицу

на асфалт, снажно контрирао и извукао шарана од три
кила. Поново хитнуо удицу, а она лупила о асфалт.
Извирила скуша из тротоара и зграбила удицу.
Извукао човек скушу, замахнуо њоме неколико пута
кроз ваздух и већ се осетио мирис пржене рибе –
толика је тога дана била врућина. Пеца он тако, рибе
на ваздуху пржи, мљацка их, а кости иза себе баца.
Пролазила жена улицом, погледала према
балкону па се зачудила.
– Мили Боже, ово не могу да схватим. Сам самцит
човек да поједе оволику рибу – е, то је право чудо.
Пролазио старац улицом, погледао пецароша, па
се запањио.
– Мили Боже, ово не могу да разумем. Оволику рибу
одједном појести, а ништа не оставити у замрзивач за
зиму, када риба не буде радила – е, то је потпуно
несхватљиво.
Пролазио младић улицом, погледао риболовца па
се забезекнуо.
– Мили Боже, ово ми не иде у главу. Извлачи шарана
трокилаша на најлон нула десет. Е, то мора да је нека
чаролија.
Пролазила старица улицом, погледала према
балкону и ништа није рекла. Дограбила жардињеру,
хитнула је на пецароша и звекнула га у главу. Пао
39
човек са балкона, треснуо главом о асфалт, изгубио
свест па се удавио. И да будем искрен, уопште ми га
није жао. Ко га је терао да изазива људе чудима која
они не могу да схвате.

40
 ШАРАН

Знаш да је шарана тешко упецати и зато пуну кесу

кукуруза доносиш. Зрневље у воду бацаш. Храниш
место. Из шипражја људи вире. Трче до реке, у воду
скачу, ка теби пливају. Удараш их штапом, гађаш
оловом, удицом бодеш. Неки се удаве, други само
нагутају воде. Али не одустају. Роне до дна, кукуруз из
муља ваде, задовољно мљацкају. Чекаш да изроне па
их веслом по глави лупаш. Нови и нови из шипражја
истрчавају, у реку скачу. Забациш удицу, човека
извучеш. Најлоном га удавиш, зрно да испљуне. Па
опет забациш, па опет човек. Из уста му веслом
кукуруз извадиш. Пакујеш прибор и одлазиш. Риба
данас не ради. Мора да је притисак у паду.

41
 СТРИПТИЗ

Стајала је на подијуму и полако се свлачила.

Сукња је пала на под. Откопчавала је блузу лежерно,
дугме по дугме. Видело се да је то радила много пута.
Ускоро је остала потпуно гола. Лагано се окретала. Све
очи су испитивачки гледале њено наго тело. Пришао
јој је старији мушкарац и почео да је додирује. Час
овде, час онде. Знала је да не сме да се буни. Плаћена
је за то. Али једном, једном када буде имала довољно
новца, јешће сваки дан. И сигурно ће се угојити.
Постаће права стриптизета. А овај уображени
професор ће морати да нађе неког другог за часове
анатомије.

42
 БРОНЗАНА БОЈА ОВОГА
ЛЕТА

Окреће се на сунцу од јутра. Сунча једну страну,

онда сунча другу страну. Па затим испочетка. Његова
кожа добија бронзану боју. Задовољно гледа своје
потамнеле руке, своје преплануле ноге. И сања о
повратку. Види изненађена лица другова с посла.
Оваква боја се може добити само на мору.
Младићи обријаних глава, у чизмама, бучно
силазе на плажу. Застају крај њега, загледају његову
тамну кожу. Човек им се задовољно, чак поносно,
смешка. Све док не почну да га псују. Шутирају га у
стомак, у препоне, затим у главу. Или другачијим
редоследом.
Младићи обријаних глава скидају чизме и улазе у
воду. Његова глава непомично лежи на црвеном
пешкиру. Великом и влажном. Људи му прилазе,
загледају га с једне стране, загледају га с друге стране,
прекорно врте главом. Тако поцрнети, толико се
сунчати! А лекари стално упозоравају да је претерано
излагање сунцу штетно.

43
 ПРЕЉУБНИЦА

Слутио сам да ме жена вара. милион детаља

указивало је на то, али чврстих доказа нисам имао. И
паде ми на ум генијална идеја. Узех три дана одмора,
дођох кући и на столу оставих жени поруку да сам
отишао на службени пут у иностранство.
Када сам зачуо кључ у брави, брзо се сакрих
у орман. Чим је прочитала поруку, жена је отрчала до
телефона. Не прође ни пола сата а у собу уђе
непознати мушкарац. Те орално, те анално, па ова
поза, па она поза. Нисам ни слутио да ми је жена тако
умешна. Ујутро му она скувала кафу, седе за столом, а
он почео да хвали владу. Добар економски програм,
добро ово, добро оно. А моја жена ни да бекне. Пије
кафу и ћути. Криво ми је, волео бих и ја да се умешам
у разговор, али не смем да се одам. Знам због чега сам
у орману.
Следећег дана с посла се вратила с двојицом
мушкараца. То што су радили ни у порнићима нисам
гледао. Ујутро им она скувала кафу, седе за столом. а
она двојица почела да хвале владајућу партију.
Одлучно, уверено. А моја жена ни уста да отвори.
Једем се, дође ми да излетим из ормана, али не смем да
се откријем.
Трећег дана дође кући пре времена. Једва
сам стигао да уклоним трагове и сакријем се у орман.
А са њом уђоше тројица младића. Оно што се те ноћи у
нашем брачном кревету дешавало, нисам ни знао да

44
постоји. Ујутро жена скувала кафу, а она тројица
почеше да хвале председника. Те постигао ово, те
успео оно. Најзад и моја жена проговори. Кад поче да
везе. Није он ништа постигао, у црно нас је завио,
земљу распродао, а нас довео до просјачког штапа.
Нисам више могао да се суздржим. Искочих из ормана
па удри по лажљивој гадури. Тројица мушкараца,
накратко збуњена, убрзо ми се придружише. Онако
голу и крваву избацисмо је из стана па седосмо да
попијемо по чашицу. Растасмо се као стари пријатељи.
И само једна ствар ме мучи – како тако фини људи да
се спанђају с оном курвештином?

45
 ПОКЕР

Хране у селу, и далеко око њега, докле год се

могло ићи, одавно није било. У плитке гробове
спуштано је све више невешто истесаних сандука. Све
што се могло појести, али и оно што није – реч
"неједив" постала је готово празна гласовна љуштура –
одавно је поједено.
Неколицина стараца, уморних од живота и пре
велике глади, понудило је своја усукана тела. Сатаром,
месецима неупотребљаваном, месар их је
истранжирао. Откад нису били овако свежи! Уместо
жуте старачке коже, имали су јарку црвену боју. Како
су само били румени!
Добровољци су, на жалост, брзо потрошени. Сви
нису могли да преживе. Цело село се окупило на тргу.
Већали су дуго, веома дуго, никада тежу одлуку нису
морали да донесу, и пред јутро одлучише да свакога
дана у време ручка сви мештани играју карте. Уместо
новца улагаће делове свога тела. Најсрећнији, или
највештији, имаће шансу да преживе.Најбољи
картароши први су поједени. Блефови, њихово најјаче
оружје, некада тако успешно, сада нису пролазили. Зар
је неко могао да одоли када противник одједном уложи
обе ноге и месо с плећке, изузетно меко и укусно – с
правом сматрано за једну од највећих посластица. Брзо
за њима нестале су и жене с великим грудима. Али су
барем умрле сите. Веома сите.

46
 Велика глад убрзо је престала да буде велика, а
онда, као ружан сан из којег се ознојени будимо,
нестала из свести становника села. Људи су се
вратили својим пословима, живот је текао даље.
У подне добошар је кружио селом дајући знак да
је време за ручак. Људи би прекинули посао, опрали
руке, одиграли партију карата и сели да ручају. Сити и
задовољни, ако су имали среће на картама, мало би
одремали па се одморни вратили својим пословима.
Живот је био идиличан, готово нестварно леп, све
док појединци нису почели да варају на картама.
Опасност да дође до немира, можда и крвопролића, а
људски животи, који су светиња, тада лако могу да се
изгубе, надвила се над мирно село. Владар, који је,
дакако, подржавао племениту инвентивност својих
поданика – служили су му, уосталом, као пример да
нема нерешивих проблема – за ово је сазнао тек након
неколико дана. А ситуација је налагала да се нешто
хитно предузме. Ваља, међутим, додати, како бисмо
сачували непристрасност, да је ово кашњење било
проузроковано објективним разлозима – доушници
последњих дана нису имали среће на картама.
Посматрачи су стигли у последњи час. Донели су
шпилове штампане у државној штампарији, нове и
запечаћене. А пре ручка стајали би над играчима не
дозвољавајући ни најмању превару. И мир се поново
вратио у село. Оштри ножеви, протеклих дана убојито
оружје којим се претило, поново су постали безазлени
прибор за јело.

47
 Мештани су уживали у враћеној идили све док се
нису загубили у лавиринтима историје. Предање каже,
а оно никада није сасвим поуздано, да је последњи
житељ умро од гојазности.

48
 РЕШЕТКЕ

Гледам кроз решетке. Дебеле, јаке. Видим људе са

друге стране. Шетају, разговарају, пију кафу.
Прилазим решеткама. Погледом их опипавам.
Њихово присуство ме гуши. Не волим их. Ни другима
се не свиђају. Боја је ужасна. Једни желе да их
офарбају у црвено, други у црно.
Обе групе ме желе за себе. Нуде ме ракијом, нуде
ме печењем. Узимам кришку хлеба.
Неодлучно стојим пред решеткама. Погледам
људе иза себе и решим. Цариник незаинтересовано
удари печат.
Полако одлазим бацајући мрвице хлеба за собом.

49
 САСТАНАК

Телефон је дуго звонио. Дуго. А мени се није

устајало из кревета. Неко је био упоран. Стрепња се
полако увлачила под јорган. У ово доба ноћи не зове се
без озбиљног разлога. Помислио сам на саобраћајну
несрећу, на срчани удар, на мучко убиство из
користољубља. Стриц се одавно жалио да пробадање
испод плећке, сетих се.
Подигао сам слушалицу. Чуо се глас мог шефа.
Тих и конспиративан. Пожар у фабрици, прође ми кроз
главу. Или диверзија. Да, диверзија је вероватнија. Ово
је смутно време. Отуда конспиративност у његовом
гласу.
"Дођи одмах испод моста. Ништа ме не питај. Не
иди осветљеним улицама. Повремено провери да ли те
неко прати!" издекламовао је у даху и спустио
слушалицу пре него што сам стигао да га било шта
упитам. А нисам ни знао шта бих га питао у три сата
после поноћи.
Улице су биле пусте. Нико ме није пратио. Једино
ми је месец пиљио у потиљак. Али он, надао сам се,
није на списку сумњивих.
Шеф је стајао испод моста. У сенци, с подигнутим
оковратником. "Састанак код директора у пет. Ништа
ме не питај! До фабрике не иди осветљеним улицама.
Повремено провери да ли те неко прати!"
издекламовао је у даху, окренуо се и отишао пре него

50
што сам успео да га било шта упитам. А нисам ни знао
шта бих га питао у четири сата после поноћи.
Месец је и даље зурио у мене. Можда је списак
сумњивих непотпун, помислих. Ово је смутно време.
У директоровој канцеларији већ је било неколико
људи. Конспиративност је била задивљујућа. Директор
је са женом разговарао о патикама за сина. Шеф је
заливао фикус. Двојица радника из треће смене
гланцала су ногице писаћег стола. Директор је затим
разговарао са мајком. Мало сам се забринуо,
признајем. Тако висок притисак за жену у тим
годинама може бити опасан. Шеф је и даље заливао
фикус. Ногице писаћег стола су блистале.
Око подне, након бескрајних разговора са кумом,
шнајдером, свастиком, комшијом са трећег спрата,
ћерком и другом из школе, ако сам добро запамтио
редослед, директор је изашао из канцеларије. Шеф је
сасуо још један бокал воде у фикус који је пливао,
неупадљиво погледао да ли га неко прати и изашао из
канцеларије. Радници су изнели писаћи сто. Проверио
да ли их неко прати. Није нико. Лакнуло ми је.
Нехајно, као случајно, погледао сам преко рамена.
Ни мене нико није пратио. Канцеларија је била празна.
Састанак је, очигледно, био завршен.
До почетка радног времена имао сам још три сата.
Седео сам у кантини и полако пио кафу. Осећао сам
испитивачке погледе радника прве смене. Како ли су
само сазнали да сам био на важном састанку? Уз
онакву конспиративност, уз онолику дискрецију! Неки
су покушали да започну разговор. Нисам ни ја толико

51
наиван. Правио сам се да их не чујем. Сигурно су
мислили да ћу им рећи о чему смо разговарали. Е, па
неће моћи. Очигледно је да још не знају ко сам ја. Не
знате ни ви? Мај нејм из Петровић. Петар Петровић.

52
 ЧАМАЦ

Стојимо на обали, он и ја, гледамо на другу

страну, уздишемо. А тамо, преко реке, испред дворца
наге се девојке шетају. Испруже руку, грозд уберу, па
зрно по зрно полако у уста стављају. Сагну се,
лубеницу подигну, па се чини да три дојке имају.
Преко моста ћемо зачас на другу страну, кажем.
Каквог моста! Жичаром смо тамо док дланом о длан,
каже.
А нигде моста. Жичаре још мање.
Мостом ћемо, кажем.
Жичаром ћемо, каже.
Мостом ћемо. Жичаром. Па се посвађамо, тешке речи
размењујемо, за врат се дохватимо, ножеве повадимо.
Чамац пристане, чамЏија искочи, раздваја нас,
смирује. Седнемо у чамац. Ћутимо. ЧамЏија весла,
звиждуће. Све смо ближе другој страни. Девојке нам
весело машу.
Скоро смо до пола, кажем.
Још мало, каже.
ЧамЏија ћути. Гледа нас, смешка се. И весла.
Смејеш ми се, је ли? Мислиш да је мост будалаштина.
А мостом је очас посла, кажем.
Смејуљиш се, подсмеваш? Као да сам луд. А жичаром
је док дланом о длан, каже.
Извадимо пиштоље, у чамЏију пуцамо. Неки га меци
погоде, неки чамац избуше.

53
Превари нас чамЏија, кажем. Могли смо на другу
страну и мостом и жичаром. А овако ништа. Тонемо.
Превари, каже. И жичаром и мостом је док дланом о
длан. А сада ка дну.
Седимо, премишљамо. Вода нам кваси ципеле.
Панталоне. Колена. Стомак.
Заслужио је да га у воду бацимо, кажем.
Право наглавачке, каже.
Таман да га дохватимо, а вода га прекрила.
Утече, кажемо. Али други пут, чим чамац пристане, за
ноге па у реку.
Извадимо флаше па се куцнемо. За прелазак на другу
страну.

54
 РАМ

Отац је држао на зиду дедину слику. А он витак,

млад, у униформи са шмајсером. Фотографију дединог
рођеног брата – младог, витког, у униформи са
шмајсером – крио је у сандуку.
Прошле су деценије. Отац је дочекао тренутак да
и стричеву слику окачи на зид. Од тада су ме често
ноћу будили гласови двојице младих људи. Жучно су
се препирали. Чинило ми се у мраку да се младићи на
фотографијама померају, гестикулирају. Чим бих
упалио светло, жагор је престајао. Деда и његов брат,
извучени из тмине, стајали су непомични у својим
дрвеним рамовима. Само им је, чинило ми се, у
угловима усана био залеђен загонетан осмех.
У соби са сликама о политици се није говорило. А
онај рат никада није ни поменут. Све до вечери када су
нам у госте дошли очеви пријатељи. Надвикивали су
се, ударали шаком о сто, галамили о ономе о чему се у
соби није ни мислило. Отишао сам да скувам кафу.
Свађа, бучна и нервозна, прекинута је рафалима. На
столу, у крви, лежали су отац и његови пријатељи. Са
зида су се смејала два празна рама.
Те ноћи се није чула препирка двојице младих
људи.

55
 ТРАНСПОЗИЦИЈА

Сјајан је то писац. Баш сјајан. Прошета градом, све

добро осмотри, с људима поприча, муке му своје
изнесу, из новина свашта дозна. Утисци у њему само
кључају. Дође му да викне на сред улице. Да му буде
лакше. Али се уздржи. Он је писац. И то још какав.
Његова писаћа машина убојитија је од пушке.
Врати се кући, откључа капију, уђе у башту. Међу
поврћем дуго повраћа. Онда се усправи, поправи
фризуру, па погледа лево. А на дрвету птичице весело
цвркућу. Ћију–ћију! То одмах забележи. Осмотри
десно. А раздрагана дечица циче од среће. И то
прибележи. Окрене се ка парадајзу. Још зелен, а
гњецав и труо. Уметнички га обради па направи
салату. Сјајан је то писац!

56
 КОЛОС

Наравно да ће доћи. Сад нам је потребнији него

икад. А он није било ко. Ни наши непријатељи, истина,
нису за потцењивање. Али он! Виши је од планине,
јачи од локомотиве. Три печена вола ни за предјело му
нису довољна. И увек је спреман да нам прискочи у
помоћ. А сад нам је она заиста потребна.
Колос је полако, с ноге на ногу, корачао ка граду.
Земља је подрхтавала под његовим огромним
стопалима. Из кућа, срушених Џиновским ципелама,
станари су му махали. Напола згњечени људи, с доњом
половином тела утиснутом у земљу, усхићено су га
поздрављали. Радост се заразно ширила. Колос је
стигао!
С висине је љутито гледао црне тачке, споре и
неспретне, око својих ногу. Увек му упрљају ципеле.
Загледан у земљу није приметио облак, бео и
паперјаст, испред своје главе. Колос се, уз тресак и
ломљаву, срушио на град. Из зјапеће рупе на челу
шикљала је крв. Потоци, реке крви плавили су уске
улице.
Знао сам да ће доћи. Никада нас није изневерио. И
како се само сетио на који начин да порази наше
непријатеље! Не својим челичним мишицама, не
сировом снагом, мада му ње не мањка, већ главом. Из
ове рупе на челу истиче наш спас. Бујица, која носи
све пред собом, до заласка сунца ће помести
непријатељске армије, њихове елитне јединице ће се

57
попут слепих мачића подавити. И проклињаће дан када
су кренули на нас. Докле год је Колос на нашој страни,
а биће занавек, ми смо непобедиви. Јер он је виши од
планине, јер он је јачи од локомотиве. Шест печених
волова ни за предјело му није довољно. А сада је
показао да уме и главом да се служи. И једва чекам да
видим шта ће му следеће пасти на памет.

58
 БЕРИЋЕТ

Облаци, тешки и надувени, прекрише месец. Кроз

поље застрто слузавом тамом тумарао је бескућник у
потрази за каквим склоништем од кише која све јаче
добоваше по његовом темену натапајући дроњке,
исцепане и безобличне, што покриваху, с изузетком
десетак већих рупа, његово мршаво тело. А заклона
нигде.
У насумичном тумарању, час на једну, час на
другу страну, а можда и обрнуто, као да му провиђење
посла зид на који набаса на свом неодређеном путу
кроз мрак. Опипаваше дуго, њему се чинило сатима,
чворноватим рукама по зиду, глатком и хладном,
тражећи врата. А врата нигде.
У залудном тражењу, час на једну, час на другу
страну, као да нека виша сила потури мердевине,
храпаве и влажне, под његове промрзле прсте.
Успињаше се уз њих, дуго, до отвора и других
мердевина, са унутрашње стране постављених. И њима
се спусти до дна. А тамо суво.
Завежљај, влажан и дроњав, стави под главу,
повуче рите преко леђа, па заспа. И спаваше
безбрижан и миран. Из сна, ко зна о чему, пробуди га
добовање зрневља по уснулом лицу. Измакну се па
погледа на горе. Слапови жита, жутог и једрог, текоше
из камиона у силос. И када се последње зрно скотрља
до дна, стајаше бескућник, забринута лица, у житу до
паса. Црне слутње навукоше му се преко очију.

59
 Из другог камиона, тек пристиглог, потече
зрневље затрпавајући његово мршаво тело и када
последње зрно истече, пшеница му додириваше браду.
Наћуљи уши, ослухну, па зачу тутњаву и бректање
претоварених камиона што се приближаваху силосу.
Три, можда и четири камиона, број није могао тачно да
одреди, бејаху спремна да своју утробу истресу у
силос. И када река жита покуља по њему, разведри се
његово лице, бриге се истопише. Година је била
берићетна.

60
 ЛЕПИ ЛЕШ

Нико нема тако леп леш као ми. Часна реч! Сâм
нам је то хиљаду пута рекао. А и како да не буде
најлепши! Од уста последњи залогај за њега одвајамо.
Питамо га када ћемо и ми бити тако лепи, а он
ћути. Смешка се загонетно. Знамо ми зашто. Види да
личимо на њега као јаје јајету, па се боји да од среће,
када то и сами увидимо, сви не поумиремо. Али
имамо и ми очи! Знамо ми да ћемо ускоро као он бити.
Само да се пролепшамо.

61
 БЕБА

Одлучио владар да испита шта народ мисли о

њему. Маскирао се у бебу, на главу капицу ставио,
цуцлу заглабао па сео у дечја колица. А министру
наредио да се у младу маму преобуче. И још приде
јастук, уверљивије да буде, под хаљину да стави.
Шетају они парком, у сунчевим зрацима уживају.
Срећна мама поносно стомак истурила. Застану
пролазници крај колица, погледају бебу, погледају
маму, па ћутке наставе својим путем.
Задовољан беше владар. Нико се не буни, нико
власт не критикује. Али га сад копка мисле ли о њему
сви баш исто што и он. Сачекао пролазника над колица
да се нагне, па га строго упитао: "Гу–гу?". Погледао
човек бебу, погледао маму, осмех му се на лицу
заледио. Пљуну у страну па промуца: "Гу–гу!".
Задовољан беше владар. Сви пљују јер се добро
хране, помисли он, а о њему мисле исто што и он сâм –
његове речи понављају.
Месецима је министар гурао колица парком,
владар гугутао с поданицима, а привреда цветала.
Фабрике поново прорадише. Потражњу за
презервативима једва успеваше да задовоље.

62
 ПОВРАТАК

Из рата војник се враћао. Црева, испод панталона,

око ноге обмотао. Да се не саплете. Празан рукав
сламом напунио. Чини ти се права рука. Ташту дупљу
очињу повезом шареним покрио. Упало му што у око,
то би свако помислио.
Стигао у село, тарабе га препознале. И пси за њих
привезани. Скупила се деца око њега, а он само ћути.
По коси их помилује, понекоме осмехне се, али не
проговара. Да случајно ко не спази рупу што му метак
у грлу је направио. А лоше певаче нико на свадбу не
позива.

63
 ТВОРАЦ

Викну гласно. И још једном. Тишина.

Изгледа да сам сâм на свету, помисли владар. Зато
морам да нађем блато.
Изађе из подрума. Људи промицаху ходницима.
Чудно, промрмља. Ратови, беда, глад, болести. А још
их има. Баш чудно. Да нисам непогрешив, помислио
бих да сам негде погрешио. Неки су ми познати, неки
ми нису познати. Неки су ми можда познати иако није
искључено да су ми непознати. У то нисам сигуран.
Чини ми се да их нисам ја створио. Сувише су стари. У
време када су настали, још нисам имао творачке моћи.
Или сам, можда, стварао већ одрасле људе. Мораћу о
томе да размислим у тишини.
Владар се окрену и истим путем врати у подрум.
Затвори врата па гласно викну. И још једном. Тишина.
Нико се не одазва.
Можда сам сâм на свету, помисли.

64
 СВАЂА

Мрзим када жена препече месо. Цело јутро

маштам о сочном парчету, мало крвавом, укусном.
Вода ми пође на уста још у улазу у зграду. И онда –
онда затекнем у тањиру парче угља. Нормално што
планем. Свашта јој тада кажем. Она ми одговори и
тако сваки пут почне свађа. Три дана после тога не
говоримо. Само фркћемо једно на друго.
Сложићете се да су то страшне ствари. И како се
само дубоко урезују у памћење. Свега се сећам, а већ
осам година са женом се нисам посвађао.

65
 ИНСПИРАЦИЈА

Почело је сјајно. Објављене су ми две сатиричне

приче. И таман кад сам помислио да ћу постати прави
сатиричар, изгубио сам инспирацију. А како да је и не
изгубим. Искључили ми струју па седим у мраку,
кријем се од војних позивара, данима имам
температуру и грозницу, а немам пара за лекове, нисам
јео од прекјуче. Како онда могу да пишем! За
инспирацију су потребни барем минимални услови.
Јуче сам отишао у банку да видим имам ли нешто
на рачуну. Када би било пара, платио бих струју, купио
лекове, најео се. Сео бих у своју омиљену фотељу,
пустио лагану музику и инспирација би убрзо
засигурно дошла.
Службеница ми је прочитала стање на рачуну. На
мене као сатиричара више не рачунајте.

66
 ПОБЕДА

Дуго сам звонио. А жена никако да отвори врата.

Уплаших се, свашта ми кроз главу прође. Из стана су
се чули уздаси, дахтање. И крик. А онда тишина.
Хтедох да развалим врата, од манијака жену да спасем,
али како ћу их после поправити. Кроз разваљена врата
свакакви типови би могли да ми се увуку у стан. А, сем
тога, и она је јака. Многе мушкарце у стању је да
савлада. Уосталом, чуо се и мушки врисак. Чак и
гласнији од њеног.
Најзад шкљоцну брава. Кад је спазих живу и
здраву, од среће хтедох да је изљубим, али се
суздржах. Видело се да испод огрнутог пењуара на
себи нема ама баш ништа. Дрхтуљиле су јој влажне
дојке. Да је загрлим, а неко наиђе, свашта би о њој
могао да помисли.
У спаваћој соби, на кревету, седео је комшија у
поткошуљи улепљеној од зноја. Одмах сам видео да
ситуација није нормална. Срећом, нису ме дуго држали
у неизвесности. Силно су се узбудили када су чули да
је вођа постигао још једну бриљанту победу. И мене је
то веома потресло. Донео сам флашу ракије да с
комшијом попијемо по чашицу у част тог изузетног
успеха. Седох на кревет. Чаршав на њему био је мокар.
Колико ли су само над њим плакали од среће када су
чули за нову победу! А и мени пође суза. Радосница.
Неки ђаво ипак ми није дао мира. Да нису они све
ово измислили? Ситуација је била компликована. Баш

67
компликована. Толике завере, а оваква победа. Нешто
ми је ту било сумњиво. Једва сам чекао да упалим
телевизор.
После првих сат времена главних вести отишао
сам у кухињу сав пометен. Како сам само могао да их
сумњичим! Вођина нова победа била је много
бриљантнија, неупоредиво већа, безмерно епохалнија
него што су ми они представили. Како су само
пажљиви! Крили су то од мене да ме од среће не би
дрмнуо инфаркт!
Боже! И већ припремљеног на ту вест, оволики
успех ме је баш потресао. Завалио сам се у фотељу и
срећан грицкао парче бајатог хлеба заливајући га
обилним гутљајима свеже, здраве воде. Верна жена,
брижан комшија, парче хлеба скоро сваког дана. Зар
човеку још нешто треба!

68
 ПО ЗАКОНУ

Одгурнем два–три пензионера, срушим једну

бабу, мунем лактом трудницу што ми се наместила
испред носа и без икаквих проблема уђем у трамвај.
Ништа лакше. Један степеник, други степеник и већ си
унутра. Али даље ни макац. Наместила се господа на
врата, тата им их је купио, шта ли, па не дају да се
прође. И још нешто гунђају. Не ваља влада, не ваља
оно, не ваља оно. Издали, продали, упропастили. Ма
није него! А кад споменуше председника, мени
прекипе. Ја сам толерантан човек, прави демократа,
али шта је много – много је. Извадим револвер па, за
почетак, упуцам пензионера што се жалио да ће
умрети од глади. Као, пензија му касни. Лежи на поду,
мало прокркља те се умири. Питам га лепо је ли
гладан. Ћути. Значи да није. А малопре ми је кукао на
скупоћу. Лажовчина једна. Онда испалим два метка у
стомак трудници што се јадала да неће имати пара
пелене беби да купи. Питам је да ли ће имати пара да
купи пелене. Она само нешто пропмрља. Крхљ, уфхрр,
тако нешто. Нисам неки стручњак за језик, признајем,
али то уопште не личи на "да". Уопште не личи. Питам
путнике, српски, да ме цео свет разуме, јесу ли они
чули потврдан одговор. Могли су да изнесу своје
мишљење, слободно, демократски. Није ово тамо нека
земља. Али нико није чуо да је рекла "да". Знао сам то
и ја, оно уопште није личило на "да", али сам хтео да
се то питање демократски рашчисти. Каква

69
лажљивица! И где она да васпитава дете! А после ми
кривимо омладину.
Из сабијене гомиле шћућурених путника извучем
професора којег је, како рече, срамота да у излизаном
капуту иде у школу. Набијем му револвер у уста па га
питам зашто није купио нови капут. Толике
продавнице, али њега мрзи. Неће, господин, да се
помучи да прошета по радњама. Гурнем му цев дубље
у грло па га приупитам иде ли он у старом капуту само
зато што је љењ да обилази продавнице и купи нови. И
он без размишљања климну главом. Знао сам то и
раније, али сам хтео да се и остали увере. Мушкарци
су лењи када треба обилазити радње, разумем ја то,
али му ипак сасух три метка у грло. Не може се
некажњено лагати. Нисмо ми тамо нека земља где
свако лапрда шта му падне на памет. Ми пазимо и
штитимо своје грађане.
Изађох из трамваја баш задовољан. А на станици
људи опет нешто гунђају. Видим ја да се мора
деловати шире. Њима неко са стране пуни главу, то је
више него очигледно, али закон се мора поштовати.
Извадим револвер, набијем метак у цев, али нека
сумња ми заустави руку. Да ли је то право решење? И
није. Наравно да није. Нисмо ми тамо нека земља у
којој се кршење закона сузбија на примитиван начин.
Па одем кући по митраљез.

70
 РАЧУН

Ручак је био укусан. Можда ће се некоме чинити

да за њега није вредело дати руку. Некоме ко не зна
шта значи гладовати недељу дана. Уосталом, платио
сам левом руком, а десна, спретнија и јача, још увек је
моја.
Следеће недеље ручао сам у истом ресторану.
Мало сам се премишљао чиме да платим. Избор је био
велики. Конобар ми је помогао љубазним саветом.
Један бубрег ради исто што и два.
Не треба ни спомињати с колико сам нестрпљења
чекао сваки нови оброк. Мада су се, морам да признам,
након месец и по дана појавили извесни проблеми.
Први, али не и већи, био је како да дођем до ресторана.
Новца за градски превоз – као и за све друго, уосталом
– нисам имао, а човеку без ногу и руку није лако да
пешачи. Срећом, комшија је кренуо на пијацу. Баш је
добро што има велику торбу. И велико срце, свакако.
Ресторан је од пијаце удаљен више од сто метара.
Истресао ме је на столицу и преда мном се, чим
сам погледао јеловник, појавио много озбиљнији
проблем – чиме платити. Конобар ме је, по први пут,
сумњичаво гледао. Рекао бих да је био изненађен што
ме види. Можда не забезекнут, то би, ипак, било
превише, али је зачуђен свакако био. Очигледно није
знао чиме сам намеравао да платим. А да будем
искрен, нисам ни ја.

71
 Конобар је кружио око мене, загледао моје
унакажено трупло и његово срце је омекшало. Ставио
је испред мене чинију пуну топле каше. Он је добар
човек. Приметио сам ја то и раније. При плаћању
рачуна често сам био некултуран – вриштао сам док
ми је секао руку или ногу – а он би ме само благо
запитао да ме можда нешто не боли. Спустио сам
главу у тањир и покусао кашу. Језиком сам облизао
усне и задовољно подригнуо.
Мој добротвор, мој спасилац, прилази ми с
јабуком у руци. Он јасно види да немам чиме ни кашу
да платим, а ипак ми доноси још и јабуку. Он је тако
добар човек. Чак ми је и ставља у уста. Али шта ће му
тај велики плех? И чему та угрејана рерна?
Изгледа да каша није била бесплатна.

72
 КРВ

Човек са срцем имао је лепу и младу жену.

Волели су се, веома су се волели, и срећно живели у
малој кући на периферији. И ова би прича личила на
бајку са срећним завршетком да Човек са прстеном
није пожелео његову жену. Није то био чаробни
прстен, нити је његов власник поседовао неке
тајанствене моћи. Не. Његова је моћ била сасвим
овоземаљска. И он ју је употребио.
Човека са срцем одвели су следеће ноћи. Тек тако.
Без објашњења. А пред малом кућом на периферији
зауставио се велики црни аутомобил. Човек са
прстеном понудио је младој и лепој жени помоћ. Било
је довољно да према њему буде предусретљива, врло
предусретљива, десетак пута. И муж ће поново бити са
њом у малој кући на периферији. Волела је свога мужа
и била је спремна да се жртвује за њега. И жртвовала
се.
Добила је сина који је растао као што расту и сва
деца. Једнога дана, до тог тренутка ни по чему
посебног, дечак је истрчао за лоптом на улицу. Возач
великог црног аутомобила није имао добре рефлексе.
Тројица телохранитеља, чак помало и забринута,
изашла су из кола и покушала да помогну дечаку који
је лежао крај предњег десног точка. Дуго, сувише дуго
су се задржали јер је Човек са прстеном журио на
састанак. Веома важан, као што су важни и сви други
његови састанци. Отворио је врата и ногом гурнуо

73
дечака у страну. Крв је прснула и на његовом белом
оделу остале су мрље.
Прича би била много озбиљнија и дубља када
бисмо ово могли да окарактеришемо као подсвесну
освету мотивисану мржњом према биолошком оцу.
Али дечак није знао да је Човек са прстеном његов
отац. Ни човек са прстеном није знао да је дечак његов
син. На белом оделу, и поред тога, биле су велике и
ружне мрље. Крв није вода.

74
 ИМА ТУ НЕШТО

Нисам ја глуп. Све ја добро видим. Једног сина у

ковчегу ми вратили. Други ми се преко мора јавља.
Кућни праг ми у туђини остао. И сувог сам хлеба
жељан.
И није све то тек онако. Има ту нешто. Нека сила
наднаравна, неко чудо непојамно. Вуче конце, помера
нас. Час овамо, час онамо. И управља свиме и управља
свачим. Нисам ја глуп да не видим да ту има нешто.

75
 ТИХО

Неки људи не познају довољно основна правила

лепог понашања. Мислим да није у реду да пролазе
кроз моју трпезарију док пијем јутарњи чај. Мувају се
око прозора, премеравају врата. Не могу рећи да су
бучни. Чак напротив. Али то им, ипак, не даје право да
непозвани шетају по туђој кући. Да их познајем, могао
бих да им скренем пажњу на неке тешко прихватљиве
поступке. Овако сам био присиљен да их неколико
пута строго погледам. Сложићу се да је то можда било
претерано, али тешко могу да прихватим додавање
пробушених Џакова преко стола за којим ја управо
ручам. У супи је било више цемента него резанаца.
Због тога сам прескочио вечеру. Знам да није лоше
повремено унети измене у јеловник, али ја тешко
прихватам било какве промене. Неколико пута сам чак
помишљао да гласно изразим своје незадовољство.
Срећа да сам се суздржао. Већ око поноћи напустили
су мој стан. Сачекао сам четрдесетак минута – нешто
су мајсторисали у ходнику – обукао сам капут и
кренуо у шетњу. Али даље од врата нисам стигао. Била
су зазидана. На прозорима сам спазио решетке. Е, то је
заиста превише. Крајње је непристојно без питања
вршити преправке у туђим становима. А поготово што
ја, као што сам већ споменуо, не волим промене. Ипак,
како сам могао да се љутим на њих! Цео дан су
радили, силан материјал утрошили, а ни динара ми
нису узели. Па зар неко може да се на такве људе
наљути!

76
 ПАРОВИ

Човек с једном ногом скакуће улицом. С времена

на време се занесе, заклати, чини ти се пашће. Али он
спретно замлатара рукама, мало на једну страну, мало
на другу, поврати равнотежу и настави својим путем.
Попречном улицом други човек с једном ногом
безбрижно скакуће. Понекад се заљуља, срушиће се,
помислиш. Али он вешто забаци тело унапред, или га
забаци уназад, и продужи куда је кренуо.
На углу се човек с левом ногом судари с човеком
с десном ногом. Заљуљају се, заклате, замлатарају
рукама, мало на једну страну, мало на другу, забаце
тело напред и назад и сруше се. Левоноги завидно
погледа десну ногу човека поред себе. Десноноги
његову леву. И сете се. Устану и вежу се каишем око
паса . Прво левоноги искорачи левом ногом, онда
десноноги пружи десну ногу. Па опет левоноги, па
опет десноноги. И ходају.
На углу сретну човека с левом руком и човека с
десном руком. Везали се каишем око струка па играју
кошарку. Вежбају слободна бацања. Једноноги
предложе једнорукима да одиграју утакмицу. Човек на
човека.
И заиграју. Безруки имају бољи рад ногу, безноги
одлично хватају одбијене лопте. Гледаоци се
сакупљају, бодре играче. Људи с левом половином
мозга навијају за безноге, они с десном половином
подржавају безруке. Навијачи се прво љутито

77
погледају, измене увредљиве речи, мотке дохвате. На
асфалту се леве половине мозга спајају с десним.
Играчи обришу бару па наставе утакмицу. Безруки
имају бољи рад ногу, безноги одлично хватају
одбијене лопте.

78
 КУЛА

– Господо председници, пред вама је

највеличанственија грађевина од постанка света.
Витка, округла, углачана. Да, то је Нова светска кула!
Сада ћу вас увести у Кулу! И одвести до самог њеног
врха!
Лева нога, десна нога, лева нога, десна нога, лева
нога, десна. Секунде, минуте, сати. Спирала се врти,
увија, иде ка врху. И зид. И крај.
– Ево нас! На врху. Изнад је само овај зид, а иза њега
небо! А сада дубоко удахните и пажљиво ме
саслушајте! Сатима смо се пењали степеницама,
чинило се да им нема краја, уморни смо, мокри од
зноја. А јуче је у Нову светску кулу уведен лифт! До
врха за пет минута. Без умора, без зноја.
Величанствено!
– Аууу! – задивљено узвикну први председник. –
Овако сатима, а лифтом пет минута. Фантастично! Баш
фантастично!
– Аууу! – усхићено узвикну други председник. –
Овако кошуља натопљена знојем, а лифтом ни да се
задишеш. Генијално! Стварно генијално!
– Аууу! – запањено узвикну трећи председник. –
Овако упала мишића, а лифтом ни разгибавање.
Невероватно! Заиста невероватно!
Двадесети председник, мада је био његов ред, ништа
није узвикнуо.
– Ћутиш?! – зачуди се трећи председник.

79
– Не показујеш колико си одушевљен?! – запрепасти
се седми.
– Ни "Аууу!" да узвикнеш?! – забезекну се пети.
– Да се одушевим? Чиме? Лифтом је и лакше и брже,
то је свима јасно. Али зашто би се било ко успињао
довде кад у целој кули сем спиралног степеништа и
лифта ничег другог и нема!
– Он не види?! – зачуди се шести председник.
– Њему није јасно?! – запрепасти се други.
– Он не зна зашто "Аууу!" да узвикне?! – забезекну се
осми.
Водич отвори врата лифта, ухвати двадесетог
председника за врат и гурну га у рупу.
– Аууу! – вришти двадесети председник падајући ка
дну.
Водич задовољно поведе масу према подножју.
Потпуно идејно јединство – у то, уосталом, нико и
није сумњао – још једанпут је постигнуто. Било је
довољно некима променити тачку гледишта.

80
 СЛОВА

Бруно Шулц, изгубљен у дубокој фотељи, жустро

је указивао оцу на опасност од генератио аељуивоца,
полуорганских бића, насталих безбожном имитацијом
материје. Мада ова аморфна бића, по свему слична
људима, не поседују унутрашњу структуру, она су, на
жалост – с подигнутим кажипрстом, Шулц је
наглашавао сваку реч – способна да производе.
Њихове бомбе, крематоријуми и институције
уништавају, чак веома успешно, креације Свевишњег.
Отац га је накратко прекинуо. У соби је било
хладно. Устао је и пришао отвореном прозору. Дан је
отицао низ Дунав. Испред зграде су се упалила светла.
Када се окренуо, фотеља је била празна. Био је збуњен.
Да ли због разговора са човеком убијеним пре педесет
седам година, или због његовог изненадног нестанка,
није тачно знао.
Облаци пепела из дрохобичког гета путују ка југу.
Преко Дунава, ко зна због чега, не могу да пређу. Црне
крпе, љуљушкајући се на површини воде, плове
низводно. Комади пепела, дошавши до Новог Сада,
лепе се по страницама Петроварадинског моста, чудно
уроњеног у Дунав. Испрва неразазнатљиве шаре
претварају су се у слова, црна и тешка. Шта је вода
исписала на мосту, није се видело. Ноћ је тамна.
Ветар је заструјао преко воде. Метална плоча,
прекривена лепљивим словима, одломила се од моста,
пала на воду и запловила ка Београду.

81
 Отац отвора прозор и гледа ка Великом ратном
острву. Ветар с Дунава уноси у собу хладан ваздух
натопљен мирисом пепела.
– Чудно – промрмља отац – када су погодили
рафинерију, другачије је мирисало. Ко ли то крајем
априла пали толику ватру?
Бруно Шулц, са жутом траком на рукаву,
замишљено је корачао улицама дрохобичког гета.
Однекуд му се пред очима створила слика металне
плоче, отпале са срушеног моста, како ношена водом
велике реке плови ка истоку. Покушао је да разазна
слова пепелом исписана по њој.
Есесовац је репетирао пиштољ. Шулц је полако
кренуо ка њему. За тренутак је застао и насмешио се.
Над реком је почело да свиће.

82
 ВАТРА

Овај би пламичак, по свему судећи, требало

угасити. Иначе ће се проширити. Цео стан ће ми
изгорети. А такав развој догађаја, подразумева се,
нимало ми се не би допао. Могао бих да пљунем на
пламен. Толико је мали да би га то сигурно угасило.
Али пљување је тако непристојно. Уосталом, ватра се
већ проширила и тај примитивни поступак не би је
угасио.
Ако ватру брзо не угасим, захватиће завесе и
књиге. То би ми, без икаквог претеривања, створило
озбиљне проблеме. Могао бих да се помокрим по њој.
То би је угасило. Али шта ако ме кроз прозор види
неко из суседне зграде? За ту срамоту ускоро би знао
цео град. Та је могућност, наравно, апсолутно
неприхватљива. Ни много мање непристојне ствари
никада не бих могао да учиним. На крају крајева, ја
сам цивилизован човек. Сем тога, сумњам да би тај
простачки поступак сада био делотворан – завесе горе.
Изгледа да ћу морати да затражим помоћ. Али
људи које видим кроз прозор нису достојни да пређу
праг мојег стана. Можда би требало да сачекам да
наиђе неко доличнији. Ђавола би требало! Ова ватра
баш пече. Изгоре ми стан!
– Упомоћ! Еј, вас двојица, гасите ову ватру! Шта
чекате, матер вам блесаву! Пљујте, пишајте! Урадите
нешто да угасите ово срање!

83
 КАКО МИРИШЕ ПЛАСТИЧНО
ЦВЕЋЕ?

На крају миленијума садити природне мушкатле

или петоније, као што су радиле толике генерације пре
нас, више је него анахроно. Зато сам ове године
засадио пластично цвеће. Сваку пластичну семенку
добро сам опрао детерџентом. Не бих волео да се
појаве биљне ваши или нешто слично. Смога је, хвала
Богу, било довољно па је цвеће лепо напредовало. По
цео сам дан седео на балкону и уживао у његовим
бојама. Све док се нису појавили неки досадни црни
инсекти с белим главама. Одвратно зује. И прљају
балкон. И како се само брзо размножавају! Навалили, у
кућу би да уђу. Досадило ми то, скинем папучу па
млатнем неколико најнасртљивијих.
Почетком пролећа над зградом зачух зујање
Џиновске летеће гамади. Њихова говна поразбијаше
саксије с пластичним цвећем. Скинем папучу, па на
балкон. Али џаба. Ове бубе лете сувише високо.
Говнима ми умало балкон не развалише. А све то због
вештачког цвећа. Изгледа да му овде клима не
одговара. Зато га следеће године нећу ни садити.
Уосталом, већ сам набавио семенке за пластичну јелку.

84
 ПАМУК

Пробуди се, протрља очи, скочи уплашен. Већ

јутро, а он још памук не бере. А бели газда млого
опасан. Дохвати одећу па се сети. Његов деда памук
брао, дедин деда памук брао, а он... Е, он! Баш важан.
О светским проблемима одлучује. Над њим нико. И
данас, ево, важну одлуку доноси. Многи на њега
чекају. Питају се шта ли ће рећи. Интересује их како ће
одлучити. Свашта би да знају. А он још размишља. И
још. Не престаје. Па код белог газде по савет одлази. А
газда млого љут. По лицу му види.
Брзо се сагне. Погледа лево, погледа десно. Да
провери. Можда још негде необраног памука има.
Завири под фотељу, гвирне под сто. И главом о нечију
главу удари. Подигне поглед и црно лице спази.
Зачуђено, уплашено. А иза њега бело, а поред њега
жуто. И овакво, и онакво. Разни људи с многих страна
по ћошковима необрани памук траже. Јер газда млого
опасан.

85
 ПУТОВАЊЕ

Кроз прозор проматрам промичућа села, ливаде,

шуме. Моје је, блиско. Испод нас река се вртложи,
пени. Ракета руши мост и ми падамо ка површини
воде. Из кофера брзо вадим чекић и са пар увежбаних
удараца преправљам воз у брод.
Пловимо узводно. Са палубе разгледам места
поред којих пролазимо. Драга су ми. Изненада прамац
погађа бомба. Брзо тонемо, али чекић, срећом, нисам
ни враћао у кофер.
Неколико удараца и већ смо у подморници која
клизи дубоко испод површине. Кроз прозорчић
посматрам белутке на дну. Свиђају ми се. Пловимо ка
извору. Неочекивано подморница удара о стену. Вода
брзо продире. Безуспешно тражим чекић. Где ли сам га
само затурио? Воде је све више, а без чекића сам
беспомоћан.
И одједном осетих како ме нешто вуче ка
површини. И даље. Река остаје испод мене. Лепа је.
Док летим над манастиром, лаган и чист, са малтера,
пре много векова свежег, бели анђео се загонетно
смешка.

86
 ПРИЧА

Многе сам земље обишао. А неке су ми се баш

свиделе. Из једне понех златну јабуку. Да је накалемим
на младе воћке у мом селу. Примиће се и код нас.
Једва сам чекао да се вратим. Због јабуке, свакако,
али још више због приче, када се увече окупимо, о
земљама које сам видео, о људима које сам упознао.
До села стигох пред мрак. Дођоше пријатељи,
рођаци, комшије. Поседасмо, за здравље се питамо, а ја
нестрпљив. Да им причам о земљама које сам видео и
јабуку златну да им покажем.
И таман када се спремих да започнем причу,
високо, високо изнад нас, зачусмо их. У њима људи.
Из земље у којој јабуку убрах. Моји сељани на њих већ
навикли – само трепну кад груне. Чекају да почнем с
причом. А ја ћутим. Шта да им причам! И чему јабуку
да им показујем! Таквих, гњилих, и код нас превише
има.

87
 ЧУДО

Мама је побацила у трећем месецу. Онако

љигавог и неуобличеног, заједно са десетинама
сличних фетуса, изручише ме у контејнер. Мачкама за
вечеру. Развлачиле су нас на све стране. Дебели мачор
појео ме је скоро до пола. Спасио ме је ђубретарски
камион. Али само накратко. Његова сечива правила су
од нас гњецаву кашу. Како сам то преживео, ни данас
ми није јасно. Питао сам пријатеље да ли је то чудо.
Шта би друго могло да буде! Не знају. И они се то
често питају када схвате да су још живи. А одговора
нема.

88
 ПЛАНИНА

Над селом планина. Висока. Непроходна. А иза

ње, по предању из давнина, плодна поља и богати
градови. Али како прећи планину, како стићи с друге
стране? Многи пођоше, а о њима више ништа се
никада не чу. Зато у пролеће такмичење приредише, да
најбољи међу њима на другу страну, преко планине
крене.
Прве године најбржег тркача изабраше. Тај је
седам дана могао с краја на крај села да трчи. Назуо он
гвоздене чизме, уз планину полетео. Што је то био трк!
Трчао, трчао, па пут којим је трчао престигао. А он тад
још брже. Бездан се отвори, тркач у њему нестаде.
Следећег пролећа победи најјачи. Што је тај био
снажан! Вола је на леђима могао да понесе. Кренуо он
уз планину, полако, у гвозденим чизмама. Дрвеће крај
пута чупка. Ни до првог ћувика није стигао, а пут га
престигао. Нестаде тла испод ногу, у ништа најјачи
утону.
Кад лишће поново олиста, најпаметнији надвлада
све противнике. Иде путем уз планину, иде и све гледа.
Чим пут успори, успори и он. Пут убрза, убрза и он.
Кад први пар чизама поцепа, врати се у село по нов. До
смрти је уз планину ходао. А прича о паметном
младићу и дан–данас с колена на колено се преноси.

89
 ЦВРКУТ

Мој канаринац лепо пева. Често седим поред

кавеза и слушам његов цвркут. Једино ми смета смрад
угинуле птице који се шири из кавеза. Одавно сам хтео
да га избацим из куће, да га закопам негде далеко. Али
ми жао. Лепа је његова песма. Биће ми кућа пуста.
Запушим нос, прислоним главу уз кавез и уживам
у његовом гласу. Смрди, и то страшно, али не могу два
добра заједно.

90
 ПОБЕДА

Прекјуче сам био малчице неопрезан. Сасвим

мало. Оставио сам своје тело без надзора. Нисам
веровао да ће га неко дирати, сви знају да је моје, али
ми је неко ипак украо руку. Леву, срећом. На десницу
сам будно мотрио мада нисам очекивао нови покушај
крађе. Неки људи с чарапом преко главе обилазили су
око мене, то је тачно, али ништа није указивало да су
лопови. А били су. Јуче су ми однели обе ноге. И то на
моје очи. Стигао бих ја њих само да сам имао ноге.
Али сам им зато запретио прстом. Следили су се од
страха када сам подигао руку. Било им је јасно да сам
их поразио. Зато ме уопште није изненадило када су
ми јутрос потурили да потпишем своју победу.
Док сам славио, украли су ми десницу и тело.
Што и није нарочито важно. Битно је да сам победник.
А то што се подсмешљиво смејуље кад ме у пролазу
случајно шутну с једне стране улице на другу уопште
ме не узбуђује. Ни најмање. Победа је победа.

91
 ТОПЛОМЕР

Гура јорган са себе, откопчава дугмад на пиЏами.

А то значи да му није хладно. Можда му је чак и
врућина. То уопште није искључено. Покушава нешто
да каже. Али му не успева. Комшија зовне хитну
помоћ јер сумња да се он не осећа баш добро. Пар сати
након тога они су већ ту. Браво за брзину.
Лекари огреју промрзле руке над телом
потенцијалног болесника и већ знатно боље
расположени погледају га с једне стране, погледају га с
друге стране. Пуше, дубоко размишљају. Код треће
цигаре један од лекара посумња да потенцијални
болесник има температуру. Из торбе извади један
савремени медицински инструмент познат као
топломер и гурне га потенцијалном болеснику у чмар.
На тај начин он жели да своју претпоставку потврди
или оповргне на врло егзактан и прецизан начин.
После пет минута га извади и жели да га погледа. Али
примећује да је топломер прљав и смрдљив. Он га зато
нипошто не може принети лицу. А из даљине не види
има ли човек температуру или нема. Страшан је то
проблем. Баш страшан.
ПиЏама на потенцијалном болеснику се дими.
Лекаре то, наравно, не забрињава. Месо не гори па
опасности од пожара скоро да и нема. Зато они мирно
пуше и размишљају. А док дубоко размишљају, могли
би и кафу да попију. Ставе потенцијалном болеснику
Џезву на чело, вода зачас проври. И уз кафу се досете.

92
Потенцијалног болесника клистирају и препишу му
десет дана гладовања. На рецепт.
После десет дана ево их опет пред вратима. Али
нико не отвара. Комшија зато развали врата.
Потенцијални болесник непомично лежи на кревету.
Жут. А то је добар знак. Оно црвенило могло је да буде
знак високе температуре. А сви знамо колико је она
опасна.
Потенцијални болесник не одговара на питања.
Врло некомуникативан тип. Готово неучтив. Лекаре
то, међутим, не спречава да савесно обаве своју
дужност. Један од њих вади топломер и покушава да га
окрене на стомак. Али се овај укочио. Неки врло крут
човек, одмах се видело. Ставља му топломер у чмар,
сачека пет минута, извади га, принесе носу, омирише.
Не смрди. Терапија је деловала. Погледа топломер,
одахне с олакшањем. Осамнаест са седам. То сигурно
није висока температура. А и лаици знају колико она
може бити опасна.
Комшија их задивљено гледа. Један рецепт и од
високе температуре, врло ризичне, ни трага. Заиста,
колико је медицина напредовала!

93
 БЕКСТВО

Зидови ћелије дебели, решетке јаке. А он жели

напоље. Нацрта турпију, узме је са папира, пресече
решетке. Мердевине наслика, спусти се до земље. А
она блатњава. Магла притисла. Нацрта сунце, поток,
ливаду. Скине кошуљу, опружи се по трави, сунча се.
Онда воденицу наслика. Али воде нема довољно.
Обрише поток, у речицу га преправи. Млин се полако
окреће. Сувише споро. Зато опет гумицу у руку.
Речица постаје река. Али нешто фали.
Узме оловку, младу воденичарку нацрта. Груди
јој се надимају. Реку повећа, воденички точак још
брже. А девојка срећна. Блузу скида, дојке јој
подрхтавају. Чини му се – зову га. Потрчи ка њој,
загази у реку, удави се.
Модерна уметност није за неупућене.

94
 ПАКАО

Такозвани независни медији шире гласине, не

први пут, да живимо у паклу. Сада ћемо вам,
поштовани гледаоци, показати да је то чиста лаж.
Завирићемо камером у сваки кутак. Ако негде постоји
и делић тог пакла о којем причају, ми ћемо га сигурно
наћи и снимити.
Ево, погледајте, нема ничега ... Ни овде ...
Очигледно је да ни овде нема тог пакла.
Сада сте се уверили, поштовани гледаоци, у
објективност такозваних независних медија. Њихове
тврдње, као и много пута до сада, пука су
измишљотина. То се јасно види без обзира на помало
мутну слику. Али уз оволики сумпор који кључа на све
стране и ватре које вечно горе, оштрију слику нико не
би обезбедио.

95
 ФИГУРЕ

Кроз густ снег командант је посматрао битку

испред тврђаве. Његови војници храбро су се борили,
надмудривали десетоструко јачег непријатеља. И
гинули, гинули. Али то је, у сваком случају, део
њиховог позива. Падом тврђаве, међутим, и његов
живот био би у опасности. А то је недопустиво. Зато је
требало брзо донети праву одлуку. Командант није
губио време. Наредио је напуштање тврђаве и
заузимање бољих положаја. Али полако. Да
непријатељ не помисли као беже.
Војници су се у тишини спуштали низ брег према
реци док им је зимски ветар ледио бркове. Улазили су
у воду и лагано, веома лагано ишли ка супротној
страни. Да непријатељ не помисли како беже.
Пре него што је први војник стигао до друге
обале, река се заледила. Над ледом су вириле зачуђене
људске главе.
Непријатељ је опрезно улазио у небрањену
тврђаву. Очекивао је заседу, прибојавао се клопке,
стрепео од изненадног напада. Безразложно. Жене,
деца и старци, остављени у тврђави, бојали су се
разуларених непријатељских војника. С разлогом.
Целога дана, читаве ноћи и још дуго након тога
куљала је преко зидина вриска обешчашћених
девојака, кукњава уцвељених мајки, хропац прекланих
стараца. А када их силовање, пљачка и убијање
уморише, непријатељски војници поседаше по

96
зидинама тврђаве. Беле фигуре, расуте по реци, силно
су их забављале.
Командант, залеђен на средини реке, није губио
присуство духа. Био је потпуно хладан. Мирно је
пратио развој ситуације, анализирао, планирао. Знао је
да ће непријатељу присести овај смех. За само пар
месеци стићи ће пролеће, сунце ће отопити лед којим
су оковани и они ће моћи да крену у акцију. Прво ће,
наравно, наставити да прелазе реку у потрази за бољим
положајем. Али полако, веома полако. Да непријатељ
не помисли како беже.

97
 ПЛИВАЧИ

Судија је дао знак и трка је почела. Пливачи грабе

низ реку ка циљу. Наш се представник одлично држи.
Заиста одлично. За водећим је заостао мање од сто
метара. Али још је важнија његова елеганција и
господство. Док остали пливачи млатарају рукама по
води, наш такмичар достојанствено клизи низ реку.
И ево га! Наш пливач завршава трку. Кроз циљ је
прошао само пола сата након осталих такмичара, а
можда и мање. И зато нико не може рећи да није
победио. А ко зна колики би његов тријумф био да се
пред почетак трке, учећи да плива, није удавио.

98
 ХВАЛА БОГУ ДА СЕ РАДЊА
ДЕШАВА БАШ ТУ ГДЕ СЕ
ДЕШАВА

Дечаци трче за лоптом, ударају је ногама,

покушавају да је протуре између две цигле постављене
на земљи. Нећу да кажем како се зове ова игра јер сам
јутрос у пола девет престао да користим стране речи.
Дакле, један од дечака снажно удари лопту ногом
и лопта, снажно ударена ногом, одлети на улицу. У
овој игри није забрањено снажно ударати лопту ногом,
али јесте забрањено ударати лопту ногом – снажно или
слабо, потпуно је свеједно – тако да она одлети на
улицу.
Дечак појури за њом и истрчи на улицу зато што
је лопта била на улици. Улицом тутњи велики камион.
Возач види дечака и снажно притиска ногом кочницу,
поново снажно притиска ногом кочницу, поново
снажно притиска ногом кочницу, поново снажно
притиска ногом кочницу (укупно четири пута) и ништа
се не дешава. Возач више не притиска ногом кочницу
јер је очигледно да.
Камион је сада само неколико метара од дечака.
Слутим да су неки од вас извадили марамицу да
обришу крв са странице. Непотребно. Камион остаје
без бензина и зауставља се неколико сантиметара од
дечакове главе.

99
 Дечак је остао жив. Преимућство нашег система
још једном се показало на делу. У земљама у којима
горива има на свакој пумпи, дечак би био мртав.
Сигурно сада неки од вас мисле да сам ја глуп и
необразован и да уопште не знам физику. Ја јесам у
школи имао лошу оцену из физике, то признајем, али
нисам глуп. Знам да се камион који јури улицом неће
зауставити у месту зато што му је нестало горива1, али
за причу то уопште није важно. За стварност још мање.
Јер овде свашта може да прође као истина. И свашта
може да прође као прича2.

1
Овим сам свима који су помислили да сам глуп показао да ја
уопште нисам глуп. Чак напротив
2
Шта ми би на крају?
100
 ПОБЕДА

О овој новој победи свакако треба нешто

написати. Какав бих ја био писац када о томе не бих
имао шта да кажем. Како откуд сам ја писац? Моја
мама је толико пута рекла да лепо пишем. А и
наставница српскохрватског неколико је пута
похвалила моје писмене задатке. Посебно сам топло
писао о највећем сину. Директор је плакао када сам
читао састав за Дан школе.
А шта ли ћу тек да напишем о овој победи! Јесте,
мислим, то је, овај. Па да. То је, овај, немерљиво.
Чекајте мало! Не знам да ли сам већ почео да пишем
причу или се тек спремам да је пишем. Сигурно сте и
ви у недоумици.
Коме се љуља столица?! Зар њему? Ништа о томе
нисам чуо нити желим да чујем. Баш ме брига за то.
Уосталом, о томе овде ништа не пише. Сада сам
сигуран да још нисам почео да пишем причу. Тек се
спремам. Па зар вама ово личи на почетак књижевног
дела? Ни говора. И лаици знају како изгледа прича.
Уосталом, ја нисам писац. Моја мама? Све маме су
пристрасне. А онај састав о оном сину написала ми је
тетка. Шта вас брига како се зове! Нећу да вам кажем
ни како се ја зовем.

101
 ПРАВДА

Улицом јури аутомобил са затамњеним стаклима.

Тротоаром иде пензионер. Поскакивао би од среће
само да је млађи. И ја бих поскакивао од среће да сам
као он нашао две литре уља. Али нисам. Он је купио
уље, али је сувише стар да поскакује. Ја могу да
поскакујем, али нисам нашао уље. Зато у овој причи
нико не поскакује.
Возач из кола са затамњеним стаклима погледа на
тротоар и види старца са осмехом на лицу. Он ми се
руга, закључује возач. Зар неко сем нас у ово време
може бити срећан? Искључено, потпуно искључено.
Он ми се руга, нема друге. Тако размишља човек из
аутомобила са затамњеним стаклима.
Заустави ауто на сред улице, изађе из њега, приђе
пензионеру. Шутне га међу ноге, онда га шутне у
главу, после га шутне у стомак и тако даље.
Пензионери пролазе улицом, виде младића како
шутира старца, застану, гунђају. А то значи да
изражавају своје незадовољство оним што виде. Све их
је више. Двадесет, осамдесет, седамсто четрдесет осам.
Међу њих се умеша полицајац који није у пензији.
Види младића који гази изубијаног старца. Одмах
схвати да то сам не може да реши.
Двадесетак полицајаца весело притрчава месту
овог немилог догађаја. Извукли пендреке, од среће
поскакују што ће правда још једном бити задовољена.

102
Чим спустише пендреке на леђа десетак пензионера на
које прво наиђоше, остали се разбежаше.
Ја као писац и хуманиста овакав поступак
најоштрије осуђујем. Зашто су полицајци поскакивали
кад сам ја у осмој реченици рекао да у овој причи нико
не поскакује? Могли су да трче, или ходају. Али не.
Они су поскакивали. А то и није најгоре. Уместо да
ону руљу опколе или сатерају у ћошак, они су им
оставили простор за бег. А многи од њих, чим су
прочитали осму реченицу, почели су да ме утерују у
лаж.
А за све је криво уље. Да онај пензионер није
нашао две флаше уља, не би имао разлога да поскакује
од среће и ја не бих морао да бринем да ли ће ме неко
утерати у лаж. Када уља, шећера, млека и осталих
глупости уопште не буде, ми писци нећемо имати
разлога за бригу. Срећом, за писце долазе безбрижнији
дани.

103
 ПОШТАРИ

Три поштара улицом поскакују. О рамену им

велике торбе обешене. Прво иде први поштар, иза
првог иде други, за њим иде трећи. Дан је леп, сунце
сија, дође им да запевају. Или звижде, барем. Али не
иде. Није лепо. Они су поштари. Пуне су њихове
торбе.
Први поштар у зграду улази, онда други, за њим
трећи. Велике су торбе њихове. Много тога у њих
може да стане.
Први поштар на врата позвони, други поштар на
врата позвони, трећи поштар на врата позвони. Човек
им отвара, гледа их, речи му не требају. Први му
поштар позив за војну вежбу пружа, другоме у руци
коверта плава, службена, с вестима о сину што је
одавно на војну вежбу одведен, трећи поштар решење
о заплени ствари због неплаћених рачуна ћутке му
даје.
Поштари затварају торбе, низ степенице силазе.
Три поштара са три торбе. Много је зла за само једну
торбу.

104
 НАВИКЕ

Чистачице приносе празне кофе прозорима,

стављају у њих сунђер, ваде из њих сунђер, почињу да
перу. У празна корита домаћице стављају веш, дуго га
трљају, дуго га трљају, сув веш на конопце каче.
Њихови роботизовани покрети, међутим, показују да
још нису искрено раскрстиле са старим навикама.
Временом ће и оне схватити, у то нема никакве сумње,
да се може прати и без воде. Много боље, наравно.
Над празне тањире нагнути – отац, мајка, једно
дете, друго дете – кашике спуштају, празне кашике
устима приносе, мљацкају, мљацкају. Кашике поново
спуштају, празне кашике устима приносе, мљацкају,
мљацкају. Ово мљацкање, то се мора признати,
прилично је уверљиво, али њихови одсутни погледи
нама казују да старе навике, када се јело из пуних
тањира, још увек праве збрку по њиховим главама. Не
желим да кажем да нас то претерано забрињава, и теже
случајеве успешно смо лечили, али је неопходно
појачати надзор.
Благајница из кутије празну коверту узима, руку
помера лево, задржи је тако тренутак, радник плату
узме. Благајница из кутије празну коверту узима, руку
помера лево, задржи је тако тренутак, радник плату
узме. Ова група, морам да признам, делује веома
патриотски. Смеше се, неки чак и певуше. Нисмо ни
очекивали да неко нешто прогунђа или, далеко било,
прокоментарише – старе навике да се ради за новац,

105
уосталом, одавно смо се ослободили – али њихов
оптимизам и раздраганост јасно показују да је ово врло
свесна скупина. А како и да не буду весели! Ускоро ће
нам се Он обратити.
Ми никада нећемо пристати ... ми никада нећемо
пристати ... ми никада нећемо пристати... нити ћемо
икада про... икада про... икада про... дати ... дати ...
дати ... дати ...
Величанствено! И нашим највећим
противницима, ако такви уопште и постоје, сада су
запушена уста. Ово је врхунац наших стремљења и
најбољи доказ да смо досегли оно што је изгледало
немогуће. Није било лако схватити да се веш боље
пере ако је корито празно, да је ручак укуснији ако је
тањир празан, да се најбоље ради за празну коверту.
Сада смо свима показали да је за вођење земље
потребна и нова глава, ослобођена старих навика.

106
 ЗАПИСИВАЊЕ

Нога ми је све блеђа. Још мало, па је уопште неће

ни бити. То нипошто не смем да дозволим. Врло је
тешко ходати без ноге. А ко зна да ли би се нестајање
на томе зауставило. Зато брзо узмем папир и запишем
да имам обе ноге. И допола нестала нога, истога
тренутка, поприми свој пређашњи облик.
Таман помислим да је са проблемима готово,
барем за данас, кад приметим да зидови у стану
нестају. Дограбим поново папир и оловку па запишем
да су зидови у моме стану читави и јаки. И они
одједном стварно такви.
Отворим фрижидер – од хране само сенка.
Погледам кроз прозор, а околне куће готово провидне.
Од улице ни половина није остала. Узмем поново
папир и оловку па пишем, пишем, пишем. Таман једно
повратим – друго почиње да нестаје. Једва стижем да
све запишем. А онда осетим бол у руци. Десној, којом
пишем. Погледам, а прсти се једва назиру. Оловка
лежи на столу. Трудим се, покушавам, али левом не
умем. Кућа ми нестаје, улица, град. Без руке сам и
једног ока. Онда се сетим. Левом руком притиснем
дугме на телевизору. И одједном се све врати. И рука,
и око, и кућа. И никаквих проблема више нема. Једино
што не знам шта са овом бескорисном десном руком да
радим.

107
 ГОРДИЈЕВ ЧВОР

Држава му није превелика, то је тачно, али он

мора да задиви свет. Не због себе, не пати он од тога,
већ због свог народа. Много ће то људима значити.
Гордијев чвор би могао да га прослави у целом свету.
И после толико векова још увек се спомиње онај Грк.
Месецима су људи парали одећу и тепихе и
правили највећи чвор на свету, хиљаду пута већи од
оног старог. Њиве су остајале необрађене, у фабрикама
никога није било. Људи су гладовали, бебе умирале од
безазлених болести. Али су људи знали због чега све
то – чвор је из дана у дан био све већи. Прво као стог
сена, затим као кућа, као брдо. И тада се владар досети
да тај чвор, колико год био велики, није Гордијев већ
неки непознати, безимени чвор. Можда би њиме
некога и могао да задиви, али њему то не доликује.
Ипак је он владар мале, али поносите и слободољубиве
земље.
Не може, међутим, да дозволи да толики чвор
стоји пред палатом неразмршен. И ружан је и заклања
му поглед. Тај безимени чвор размрсиће безимени
народ. То ће их сигурно забављати. А он ће урадити
нешто велико, нешто по чему ће га цео свет памтити.
Ала ће онда његовом народу бити мило!
Па, да! Направиће Нојеву барку. Али хиљаду пута
већу од оне старе. Ако не буде довољно шума, има по
кућама колико год хоћеш непотребне старудије –
кревета, столова, столица, ормана. Зна да ће њиве

108
поново остати незасејане, зна да ће фабрике и даље
стајати. Али ово је много важније. Очи целог света
упрте су у њега и његову малу земљу. Малу, али
поносну и слободољубиву. Можда би и одустао – не
воли он баш када деца умиру од глади – али не може.
Због народа. Биће му много мило кад он спасе и задиви
цео свет.

109
 ЉУБАВ

Кроз поцепану блузу вире њене велике, тамне

брадавице. Сочне дојке желе да исцуре кроз рупу.
Провидна сукња, истањена од стотина прања, открива
глатке ноге. За гаћице одавно нема пара. Расењене
панталоне показују колико му се свиђа то што види. И
њој се свиђа то што види.
Кратки погледи, речи су непотребне. Шкрипа
кревета у ритму прати крчање њихових црева.
Врхунац. Загрљени леже једно поред другог. Ћуте
опуштени и смирени.
Опростићемо им што у овом тренутку не
помишљају на онога који им је омогућио оволику
срећу.
Љубав у Србији.

110
 СЛИКА

Кап мастила, уз буку и тресак, са врха пенкала

пала је на папир. Раширила се по њему, белину
истиснула. Мрља је, у то никакве сумње није било,
невероватно личила на Владара. Једино је израз на
његовом лицу био сувише груб. Можда би се могло
рећи и суров. То сам морао да поправим. Узео сам
четку и повукао неколико линија. И осетио бол у
леђима. Није ме обесхрабрио. Наставио сам да сликам.
Кост на руци ми је искочила кроз кожу. Узео сам
четкицу у другу руку. Морам да поправим мрљу. Не
могу да гледам тај охоли израз лица. Није он такав.
Мастило је капало по мојим босима ногама, а
мрља је расла. Згужвао сам папир и бацио га у ђубре.
Узео сам ново платно и боје. Можда ја нисам велики
сликар, али од оне ружне мрље никада неће постати
лепа слика.

111
 ОРФЕЈЕВ ПОГЛЕД

Волим да сликам. Фотографија је попут

Орфејевог погледа. Окамењује, зауставља време,
умртвљује.
Желео бих да фотографишем лице свог
баштована. Да зауставим време. Он је тако необичан.
Само не сме толико да се мрда. У кући нема довољно
светла па морам да користим дугу експозицију. То је
добар положај, али му је лице у контрасветлу. Трудим
се. али баш не иде. Много је лакше да узмем револвер
и умртвим га. Ево, већ је готово. За њега је време
заустављено.
Волео бих да фотографишем групу људи на
отвореном простору. У покрету. Букет разноврсних
израза лица. Срећа да су улице пуне. Опет неке
демонстрације. Сјајно. Какве упечатљиве
физиономије! Дотаћи ћу их Орфејевим погледом и
зауставити време. Само је сувише облачно, светлост је
мека па на њиховим лицима неће бити довољно
оштрине и одлучности. А и померају се превише. Боље
да наредим полицајцима да пуцају у њих. Одлично!
Сад су умртвљени за сва времена.
Нећу бити миран док не направим фотографију
целог свог народа. Да! То ће бити врхунац мог умећа и
уметничког дара. Зауставићу време. Све ћу их
умртвити. Али ово сунце даје сувише контрасне боје.
А појединци се још и мрдају.

112
 ДА ГА ПИТАМ

Не смем да се изнервирам. Није овај разлог већи

од хиљада претходних. Живце морам сачувати по
сваку цену. Доказано је да је осамдесет посто болести
на нервној основи. А ја добро знам зашто морам да се
чувам.
Ови демонстранти су потпуно у праву. Али не
смем да им се придружим. Могу ме полицајци полити
воденим топовима, па шта онда да радим. На овој
хладноћи ко зна шта бих навукао. А праве последице
би се тек доцније показале. Стварно бих желео да им
се придружим, али би то било сувише рискантно. Моја
мисија би била угрожена тако непромишљеним
поступком.
Морам да се учланим у владајућу партију. Ако
шеф помисли да сам за ове из опозиције – а јесам за
њих, већ годинама – могао бих да добијем отказ. Шта
после да радим без плате! Не бих имао довољно ни за
хлеб. Неквалитетна исхрана би угрозила моје здравље.
А то никако не смем да дозволим. Морам да будем јак
и здрав, да поживим још много година. Па да онда
питам владара – докле он мисли овако. Не може се,
брате, више.

113
 МИРИСИ

Легао владар после ручка да одспава, отворен

прозор на двору оставио. Сања хлеб. Врућ, па реш
печен. Мириси кроз прозор излазе, народу се у ноздрве
увлаче. Стомак им напунили. Увуку мирис кроз нос, па
се радосно осмехну. Нико на свету нема тако мирисне
снове као њихов владар.
Промешкољио се владар у сну, на другу страну се
окренуо, па почео да печење сања. Какви су то мириси
били! Пола државе прекрише. Народу и срце и плућа и
стомак напунили.
Многи у двор уђоше, да из близине у мирисима
уживају. Иза леђа глогов колац стегли. Одавно би га
они употребили, али се плаше – шта ако нови владар
овако мирисне снове не буде имао.

114
 ЗНАМ

Погледао сам према небу и то је било довољно.

Положај сунца ми је јасно говорио колико је сати. Брат
ме је критиковао када сам продао сат, чак је рекао и
неколико ружних речи о мени, он је мислио да човеку
треба сат, али ја сам га брзо уверио да пензионерима
сат уопште није потребан. А за те паре сам купио
лекове и то је била једна од најлепших седмица у моме
животу. Погледао сам, дакле, према небу и одмах сам
знао да је време ручку. Пре је то било другачије,
мислим, ручак. Сада сам отишао до свог омиљеног
контејнера, он је јако леп и врло чист, а у њему се могу
наћи невероватне ђаконије. Понекад се запрепастим
шта све људи бацају и онда сам у великој недоумици
да ли да се љутим на распикуће због којих нам је овако
како јесте или да се радујем што ћу имати јако фин
ручак. Једном сам наишао на саламу за коју сам прво
помислио да уопште није гњецава и нисам знао да је
гњецава све док је нисам пипнуо. А ни тада баш нисам
одмах био сигуран. Ето, какви људи живе у мом крају.
Нагнуо сам се преко контејнера да погледам
шта има јер човек не зна шта се унутра налази док не
погледа. Контејнер се преврнуо и ја сам се нашао
испод њега. То је било и добро и лоше, али више лоше.
Видео сам шта се све налази у контејнеру, мени су се
неке ствари одмах свиделе, али су ми обе руке биле
прикљештене. Зато је тај случај био гори него бољи и
то је разлог мог таквог размишљања и процењивања.

115
 Одмах сам покушао да се извучем јер знам
да човек не треба да Џабалебари и чека да му нешто
падне са неба јер са неба пада само киша и снег и они
јесу корисни за човека, али не појединачно него
групно. А ја сам био у том тренутку сам. Док сам
покушавао да се извучем, наишли су неки младићи у
чизмама и почели да скачу по контејнеру. Метал је
сломио обе моје руке и ја сам почео да јаучем. Они су
се гласно смејали јер је њима то било смешно. Мислим
да то уопште није било смешно. Ја сам некада гледао
све хумористичке серије у којима је глумио Чкаља и
знам шта је смешно. После им је досадило да се смеју
па су отишли.
Таман што сам се извукао испод контејнера,
нашао сам се у групи људи који су носили
транспаренте и нешто викали против власти. То ме је
веома погодило, а може се рећи и изнервирало. Имали
су много више од мене, а нису били задовољни. Чак се
може рећи да су били и незадовољни. А многи од њих
су имали одећу без и једне једине закрпе. То довољно
говори ономе ко жели да види. Морао сам да им
отворим очи, можда и да их изведем на прави пут.
Грозно је када човек живи у заблудама и зато ја не
пропуштам ни једну прилику да са таквим људима
поразговарам. Има и оних који су рођени зли и
наопаки, нећемо да се лажемо, али је већина заведена.
Тек што сам почео да једном младићу отварам очи,
група народних полицајаца утрчала је међу нас. Ја сам
се врло пријатељски смешкао, разумем и оправдавам
то што раде, али ме они нису добро разумели.

116
Петорица су ме ударала пендрецима по глави и
леђима, а после само по рукама јер су видели да су већ
сломљене и да мене то много боли. Ја сам јаукао, а они
нису јаукали него су се смејали. Ко ради тај и греши и
зато мислим да њихов поступак није био сасвим у реду
– није требало да се смеју јер моје јаукање уопште није
било смешно. Не могу рећи да су ми нешто нарочито
урадили јер су ми само сломили кости на неколико
места, али моје су руке већ биле сломљене па зато не
могу да кажем да су после биле још сломљеније. То
није граматички исправно, а ја много пазим на
граматику.
Они су после отишли, а ја нисам отишао него сам
остао јер су ме болеле ноге. Хтео сам да седнем на
клупу у парку јер ту човек може веома добро да
одмори уморне ноге, а и цело тело, а за све то не мора
ништа да плати. У нашој земљи седење на клупи у
парку је потпуно бесплатно и зато се за то, мислим,
седење на клупи, ништа не плаћа. То знају и новинари
из других земаља, али то намерно не желе да кажу
својим читаоцима јер они желе да створе о нама
сасвим лажну слику.
До клупе у парку нисам стигао јер ме је ударио
велики Џип који је јурио невероватном брзином.
Желео сам да возачу укажем на све опасности које
таква вожња носи са собом, али нисам могао јер је он
одјурио даље и није се осврнуо да види шта је са мном
било. После сам схватио да је други разлог због којег
тада нисам успео да му објасним неке ствари које су за
сваког возача веома значајне био и важнији од првог,

117
мислим то што је одјурио без заустављања. Од ударца
сам одлетео неколико метара и ударио сам главом у
зид па је моја глава пукла на неколико места, а већина
зуба је испала и зато уопште не бих могао да говорим
чак и да је возач стао и хтео са мном да разговара.
Крв је текла на све стране и ја сам одмах
закључио да је потребно да одем код лекара. Медицина
је, знате, много напредовала. Али, на жалост, нисам
имао довољно новца за партиципацију. Крв је
истицала све брже и ја сам зато помислио да ћу
вероватно умрети. Онда сам се сетио да је недавно
партиципација укинута, лекар те прегледа потпуно
бесплатно, а после ти напише рецепт за лек који је
бесплатан. Пре лекова уопште није било, а сада их има
довољно у свим информативним емисијама. Не знам
да ли још негде на свету држава оволико пази на своје
грађане. Зато ја добро знам за кога ћу гласати. Једино
ми је жао што због избијених зуба нећу моћи да
отворим очи онима који ће гласати погрешно јер не
виде оно што је очигледно (клупе у парку, лекови и
још много тога). Истина, има и оних који су рођени зли
и наопаки, нећемо да се лажемо, али је већина
заведена.

118
 НЕСХВАЋЕН

Одувек сам био страшно талентован. Чудо једно.

Само што је то мало ко разумео. Као дете сам, на
пример, умео лепо да цртам. Узмем једном тако бојице
па нацртам нашу кућу. Чини ти се да је фотографија
колико је све било верно. Сви ми се диве. А мама
одушевљена. Мора да си дворац насликао, каже ми,
или барем кућу неког великог богаташа. Видим ја да се
они не разумеју у сликарство па им објасним да је то
наша кућа. Кисело се смеше, још је дете, бујна машта и
сличне будалаштине спомињу. Каква глупост. Само
сам насликао оно што видим.
А што сам тек умео лепо да причам.
Интересантно, а верно и тачно. До најситнијег детаља.
Једном ја тако описујем прославу свог рођендана.
Мама је направила торту на дванаест спратова. А сваки
спрат другачији. Само за декорацију седам је кила
тропског воћа утрошено. Моји су родитељи били
одушевљени, како рекоше, том лепом бајком. Бајка!
Каква глупост. Само сам описао прославу свог
рођендана. Мама је завртела главом и промрмљала
нешто о томе како је једва скрпила паре да сендвиче од
најјефтиније саламе направи.
Време неспоразума, срећом, сада је иза мене.
Најзад сам схваћен. Радим у телевизији и свако вече
причам о нашој привреди, здравству, путевима, угледу
у свету. Верно и тачно. До најситнијег детаља.

119
 ФАБРИКА

На нашој планети воде је све мање. Велики је то

проблем. Баш велики. Али ми и за то имамо решење.
Једноставно, а генијално. Саградићемо фабрику која ће
снег претварати у воду. А зими снега има и превише.
Не знамо шта са њим да радимо. Само прави
бљузгавац по улицама. Једном речју – потпуно је
бескористан.
Градња фабрике започела је у децембру. И то не
било какве фабрике. Најмодерније, потпуно
компјутеризоване. Ни ветар, ни хладноћа нису
спречили наше вредне неимаре да хрле ка остварењу
зацртаног циља. Зато је већ крајем маја, месец дана пре
рока, фабрика била потпуно завршена. Лично је
председник пресекао врпцу. Данима и недељама то је
била ударна вест. Снега, истина, више није било, али
то није могло да умањи значај овог генијалног
подухвата. Уз мале измене фабрика ће се оспособити
за производњу снега од воде. У јануару, а можда већ и
у децембру, месец дана пре рока, фабрика ће бити
спремна да произведе прве кубике снега, тако важне
сировине за производњу воде. А сви знамо колико је
вода данас драгоцена. Лично ће председник пресећи
врпцу. Какав ће то успех бити! Сопственим снагама
решићемо један од великих планетарних проблема. А
то нам неће бити први пут. Припреме за славље већ су
120
давно отпочеле и можда би већ и биле завршене да ове
године зима није стигла пре рока па снег већ данима
веје.

121
 ПИЏАМА

Пробудила ме је шкрипа капије. Или можда

хладноћа. Био сам откривен, слеђен и шћућурен на
ивици кревета. Месец је провиривао кроз низак прозор
без завесе. У мојем дворишту, ограђеном дрвеном
тарабом, завијали су нечији вучјаци. Покушао сам да
навучем јорган преко себе. Није ишло. Повукао сам
јаче и угледао непознатог мушкарца у свом кревету.
Не баш сасвим непознатог, да будем искрен. Изгледао
је, уколико месечина не ствара лажну слику и наша
чула претвара у непоуздана средства спознаје света,
потпуно исто као и наш владар. Зидни сат је показивао
четири. Донекле непознати мушкарац извукао ми је
јорган из руке и строго ме погледао. Раширио се преко
целог кревета – мога кревета – а мене сабио на сам
крај. Хтео сам да се побуним, да га гурнем на под, да
позовем комшије, да дограбим секиру. Свашта сам
хтео. Али ће онда, помислих, остати празно место у
кревету. Можда ће ту сутра, ако ме бука или хладноћа
пробуде, крај мене лежати неки манијак, какав
патолошки убица. Или, можда, настрани силеЏија.
Најежих се од саме помисли на то. И скупих још више.
Први петли се огласише. Мушкарац се придиже,
погледа своју црвену пиЏаму и, сасвим неочекивано,
хладно ме запита шта ја радим у свом кревету. Да ли
због помало необичне логике или због његовог гласа –
потпуно истог као у владара – нисам га баш разумео.
Он је у туђем кревету. Мом. То, међутим, нисам стигао

122
да му кажем. Ја се излежавам, како ми прекорно рече,
док се сви боре против највећег зла – својељубља. Тон
је звучао претећи, али ја, срећом, никада нисам био
својељубац. Тек толико да нешто кажем, рекох пар
речи против тог својељубља. А кад боље размислим,
гадно је то својељубље.
Нечији вучјаци трчали су мојим двориштем.
Месечина се лепила по зидовима. Зачуше се други
петли. Не баш непознати човек извуче испод јоргана
торбу. Обуче другу пиЏаму, црвено–црну, а из Џепа
извади нову главу. Пажљиво је намести на врат. Стара
глава се откотрља под кревет. Да ли због изненађења, у
мом кревету још нико се није пресвлачио, учини ми се
да су обе главе потпуно исте. Али су очи, готово сам
сигуран, биле другачије. Погледа кроз прозор, далеко
преко ограде, и прстом показа на комшије. Нисам то
примећивао, али су оне, руку на срце, много зла ми
нанеле. Мало сам их опсовао. Нису они баш неке
цвећке. Месечина је лелујала изгуљеним зидовима. У
мом дворишту неки људи су седели око ватре. На
ражњу су окретали своје главе. Куцали се флашама. По
стаклу почеше да се лепе крупне пахуље. Убрађене
жене шетале су испред прозора. Свеће су гутале
месечину.
Закукурикаше трећи петли. Он отвори торбу,
извуче из ње шарену пиЏаму и обуче је. Из левог
Џепа извади нову главу. Говорио је неким страним
језиком. Нисам ништа разумео, али је деловало врло
учено. Прави светски човек, одмах се то видело. Снег

123
је вејао. Непознати људи преграђивали су ми
двориште. Зидни сат је показивао три.
Јавише се и четврти петли. Искочио сам из
кревета, пролетео кроз затворен прозор и преко
дворишта, испарцелисаног тарабама, одјурио у шуму.
Трчим већ месецима, можда и дуже, и сигурно се нећу
скоро зауставити. Видео сам пиџаму коју се спремао
да обуче.

124
 ЗИМА

Те зиме мрак је почео рано да пада. Три дана није

престајао. Мушкарци дохватише лопате и кренуше да
кроз дебеле слојеве мрака праве стазе. Жене су од њега
ткале чупаве тепихе. Али мрак не беше ништа мањи.
Људи су с муком гацали кроз лепљиву таму. Окупише
се на тргу да се договоре шта да раде. Седам дана су се
препирали, седам дана су се надвикивали. А мрак је
све гушће вејао. И крајем седмог дана, ако је више
имало смисла говорити о данима, одлучише да га секу
у коцке и од њих саграде пирамиду. На њеном врху,
никакве сумње није било, мора бити светлости.
Деценијама су вукли и слагали црне блокове.
Неки остадоше без руке или ноге, многи несташе под
мрачним громадама. Али је пирамида била све виша и
виша. Уздизала се, слутили су, изнад кућа које се нису
виделе, изнад планине која је била негде у даљини.
А једнога дана, мада ту реч одавно нико више
није користио, неки радознали дечак у очевом Џепу
напипа чудну кутију. У њој су лежала дрвца са
задебљаним врхом. Странице кутије биле су храпаве.
Пошао је према грађевини да нађе оца. Он ће зацело
знати, било би чудно да не зна, какви су то необични
штапићи. Јер он ради при самом врху пирамиде. Јер он
је, како је много пута с поносом причао, међу првима
преложио како да се дође до светлости.
Дечак је вртео дрвце међу прстима. Дошавши до
пирамиде, а њену висину није могао ни да замисли, сео

125
је да сачека оца. Превукао је дебљом страном штапића
преко храпавог дела кутије. На врху маленог комада
дрвета појавио се пламен. Светлост је топила мрачне
блокове, тама се сливала низ улице. Људи са пирамиде,
збуњени и престрављени, летели су ка земљи. Дечак је
радознало гледао око себе. Видео је куће, огуљене и
сиве, видео је изроване улице. У причама старијих
село је изгледало много лепше.
Људи су успаничено трчали улицама. Старији
човек, искусан и смирен, један од оних који су се
некада давно изборили за градњу пирамиде, притрча
дечаку и пљуну на шибицу. Из околних улица, из
руинираних кућа људи су прилазили и пљували
шибицу. Све док се на месту где је дечак стајао не
створи језеро. Умише се у њему и кренуше да се
одморе. Чекале су их године и године мукотрпног
сечења тамних блокова, тегљења, слагања. Али на врху
пирамиде, сада у то више нико није сумњао, сигурно
има светлости. Лаку ноћ!

126
 ОБЛАК

Прелази човек улицу. Циљ му је, као што се може

и претпоставити, да пређе на другу страну. О
разлозима такве одлуке можемо само да нагађамо.
Најбоље би било када би нам он сам одговорио на то
питање. То би, свакако, разрешило све наше дилеме.
Али нам он, овога пута, не може помоћи. Вероватно
сте помислили да човек негде жури и да на наша
питања, која се тешко могу подвести под изузетно
важна, нема времена да одговори. Или сте, што делује
разумљиво, убеђени да не воли разговоре с непознатим
особама. Сасвим могуће. Нешто је вероватније, мада
не и сасвим сигурно, да праве разлоге такве одлуке од
њега нећемо сазнати пошто га је, пре него што је
стигао до друге стране улице, уколико се тамо запутио
– а све указује на то – ударио тролејбус.
Човек лежи на асфалту. Путници провирују кроз
прозор. На лицима им се, без икаквог претеривања,
види ужас. И то је разумљиво. Тролејбус стоји већ
неколико минута, а они су се, свакако, некуда
запутили. Мада нема прецизних статистичких
података (а и статистици не треба увек веровати), број
путника који се у јутарњем шпицу вози тролејбусом
тек онако – да се, на пример, што боље искористи
скупо плаћена месечна карта – вероватно не прелази
4,679 процената.

127
 Возач, срећом, није изгубио присуство духа.
Хвата човека за ноге и одвлачи га на тротоар. Са лица
путника не силази израз забезекнутости. Што је
потпуно схватљиво. Прећи три метра за нешто више од
два минута, а за човека којег је возач вукао никако се
не може рећи да је дебео, недопустиво је споро. Чак и
да је у питању стилска витрина.
Човек лежи на тротоару. Из рупа на његовом телу
– а код већине других људи, што је врло интересантно,
ту их уопште нема – истиче крв. Из његовог грла
извиру неразумљиви звуци. Ако се он нада да ће се
други људи мучити да га разумеју само зато што му је
део врата откинут, сувише је велики оптимиста. Још од
каменог доба вербални језик се непрестано развија,
усавршава, обогаћује новим и новим изражајним
могућностима. Време неартикулисаних гласова, то му
мора бити потпуно јасно, одавно је прошло.
Пролазници су показали довољно разумевања самим
тим што су га прескакали без већег гунђања (пар
удараца ногом није вредно спомена) мада је заузимао
већи део тротоара него што је било неопходно.
Крв је истицала, истицала и на улици се створила
овећа бара. А клизави коловози, и лаицима је јасно,
представљају велику опасност за саобраћај. Све до
увече, срећом, нико због његовог неодговорног
понашања није страдао.
Ноћ се спустила на град. Саобраћајац стоји крај
човека на земљи који ствара све већу бару,
потенцијално веома опасну, и размишља шта да

128
предузме. Одавно то није радио, његов посао и није да
мозга, и зато му мисли не долазе тако брзо. Уто поче
да пада киша. Саобраћајац подиже поглед, захвално се
осмехну, па оде у ноћ. Облак је завршио његов посао.

129
 А ОНДА ЈЕ ДОШАО
МАКАРИЈЕ

Људи су узалуд чепркали по празним

контејнерима. Вукли се прашњавим улицама гладни и
исцрпљени. Ту и умирали. И смрт им није изгледала
нимало страшна. За мртвима, сахрањеним у
двориштима – ко би и могао да их вуче до гробља –
нико није плакао. Кукњава болесника што су
скапавали у мукама била је довољна.
У очима, негде дубоко, ипак је тињао пламичак
наде. Знали су, веровали су, надали се да ће доћи
Макарије. И једнога дана, после много суморних
месеци, сунце је весело засјало. Људи су с надом
отварали прозоре. А онда је дошао Макарије. Корачао
је полако. Прилазили су му с поштовањем, у заносу.
Застао је на тргу, погледао лево и десно, погледао горе
и доле и тихим, пророчким гласом рекао:
- Ау, какво срање! Па ви сте у говнима до гуше!
А онда је Макарије отишао. Људи су му дуго захвално
махали.

130
 ТРАДИЦИЈА

Пут до бербернице прекривен је црвеним блатом.

Крупне и влажне пахуље мешају се са земљом. Људи
се пробијају, боси, са заврнутим ногавицама, са
задигнутим сукњама. Неко се оклизне и сломи ногу,
неко упадне у рупу. Остали их прескачу, гурају у
страну, псују. Важно је стићи до бербернице, сести у
столицу. Јер само берберин има лек. Својом бритвом,
пола метра дугачком, спретно засеца уши, носеве,
браду. Пси трчкарају берберницом, роваре по
гомилама исеченог, крвавог меса, весело машу репом.
Берберин воли животиње.
Деси се понекад да његова рука задрхти, да за
тренутак изгуби нешто од своје прецизности, да бритва
засече врат, да бритва ископа око. Берберин обрише
длан о блузу, скине слуз са сечива и настави да
помаже. Такве ситне непрецизности, такве безначајне
грешке нису разлог да се тражи други лек, да се нешто
мења. А од памтивека се зна да пуштање крви помаже.

131
 ВОЗ

- Добар дан! Знате ли да ли у близини има неки

ресторан, или барем кућа где бих могао да попијем
чашу воде? Изгорех од врућине.
- Не знам. Ја чекам воз. За градове мирне и чисте.
Пролећне. Са мермерним фонтанама. Тамо увек има
посла за мене.
- Волео бих да и ја отпутујем. Хоћу ли моћи да уђем?
- Да. Изгледате као човек кога ће пустити у воз.
- Како ћемо га препознати?
- Локомотива је бљештаво жута, са златним грбом, а
седишта у купеима пресвучена су црвеним
баршуном. Ливрејисани конобари бешумно клизе
ходницима носећи хладан шампањац и кавијар.
- Дуго га већ нема.
- Никада се није десило да не дође на време.
- Нешто иде. Јесте! То је наш воз! Препознајем златни
грб. Како сам узбуђен! Једва чекам да и ја видим
чисте, мирне, пролећне градове. Да се попрскам
водом из мермерних фонтана. И после много година
да нађем посао.
- Тачан је као и увек.
- Али он се не зауставља!? ... Прошао је! Није стао!
- Није. Станица је иза брда.
- Управо је онакав каквим сте га описали. И лепши.
Успео сам да спазим конобара са шампањцем на
златном послужавнику. И седишта пресвучена
црвеним баршуном.

132
- Сваки пут је све блиставији.
- Можда ће се сутра зауставити.
- Да. Готово сам убеђен у то.
- Видећу градове мирне и чисте.
- И после много година наћи ћемо посао.
- Да. Сутра ће сигурно стати. И биће тачан као и увек.

133
 ШАХ

Позиција је наизглед безнадежна. Велики играч

креће у одлучујући напад на противничког краља.
Жртвује пешаке, коње, ловце. Напад не успева.
Противник га успешно одбија и учвршћује своју
позицију. Краљ великог играча остаје сам. Позиција је
наизглед безнадежна. Велики играч отвара сандук пун
фигура, граби их шаком и ставља на таблу. Креће у
одлучујући напад на противничог краља. Жртвује
пешаке, коње, ловце.

134
 ЗРНО

Из руке Сејача жута зрна излећу и у преорану,

масну земљу падају. Да кукуруз из њих изникне, да се
жута зрна умноже, хлеб да Сејач умеси. Пролеће њиву
златним прекрива, јесен клипове у жуто боји. Слинава
деца реку прелазе, блатњавим путем њиви прилазе,
кукуруз Сејачев у торбице мећу. И беже, беже.
Црвено је лице Сејачево и утроба његова од беса
дрхти. Кочеве снажном руком у масну, плодну земљу
побија. Трострука жица, бодљикава, његову њиву
обавија. И жута зрна из руке његове црна земља упија.
Да кукуруз из ње изникне, да се жута зрна оплоде,
Сејач да свињу ухрани.
Крај жице, сјајне, челичне босонога деца чекају.
Да жуто зрно жицу прелети, из блата да га изваде.
Црвено је лице Сејачево и вилица његова од беса се
тресе. Ка деци пушку подиже. У блату, крај жице,
утроба њихова земљу сада ђубри.
Пролеће њиву зеленим покрива, јесен клипове у
жуто облачи. Жица се више не види. Из блата
стабљике ка сунцу се уздижу. Сејач их гледа, поносан.
Главу ка небу подиже, захвалне речи понавља.
Како је лепа и плодна земља наша. Овде и блато
испало зрно умнажа. И хлеба за све довољно ту има.

135
 ЦРЊА

Док се дан пробијао кроз облаке, две жене, уморне

од треће смене, чекале су први јутарњи аутобус. Ветар
се играо кишобраном којим су покушавале да се
заштите од досадне јесење кише. Низ празну, стрму
улицу вијугали су поточићи. Једноличан звук капљица
и ветра пресекло је брујање мотора. Уз сам тротоар
пројурио је велики, скупи аутомобил. Са њиних
мантила цедила се прљава вода.
- Види идиота! Маму ли ти твоју! Мислиш да си
фрајер што имаш та кола!?
- Има врат ко слон. А јеси ли приметила како је
поцрнео? Да се још мало кварцао, могао би да се
продаје за црнца. Е, па, брале, то ти неће помоћи да
будеш лепши.
- Мени се црнци свиђају. Видела сам у филмовима
неке баш згодне.
- Само ми још кажи да би могла да се удаш за неког
од њих!
- Што да не!
- Ти си потпуно луда. Па, ми смо два света, две
културе. Ми смо, бре, Европа! Је лÄ ти знаш колико
је стара наша цивилизација! А њих су хватали по
Африци да буду робови. Зато они уопште немају
слободарски дух ко ми.
- Што јес јес.
- А тек као мужеви! Туко би те сваки дан, опијо се,
варао те. Ништа не би радио. Живели би од

136
 социјалне помоћи. А још би ти и туце деце
направио.
- Куку мени! Каква ме судбина чека.
- Шта ми ту кукаш! Па, где ти, бре, мислиш да
сретнеш тог твог црњу! Знаш кад ћеш да добијеш
визу! А и да је добијеш, с којим парама мислиш да
купиш карту? Од плате, бре, ни за чарапе не можеш
да одвојиш. А још ако овај наш упрска ко што уме,
има да нам кркну опет санкције. Па ти и тај твој
угљеша крила да имате, нећете моћи да се сретнете.
- Е, љуби га сестра! Какве ме је беде спасио! Ма,
нисам га ја Џаба гласала.
Угодно ћаскање прекинуло је брундање приградског
аутобуса. Наслоњена на врата, придржавана телима
стаситих мушкараца, девојка је уживала у вожњи.
Стотинак мокрих људи било је у блиском, неотуђеном
контакту. Натопљена тела су испаравала пунећи
аутобус познатим, драгим мирисима. Весело је
отварала уста покушавајући да дође до даха.
Без мужа који би јој намештао кости, без куће коју
треба очистити и, што је најважније, свесна да не
постоји ни најмања могућност да сретне црнца који
би јој упропастио живот, девојка је задовољно
дремала.
Покушавам да јој не завидим, али ми то, морам да
признам, не успева. Неки људи су стварно рођени
под срећном звездом.

137
 ОПРАВКА

Отвориш око, протрљаш га, па видиш оно што не

видиш. Подигнеш други капак, осмотриш, па се
изненадиш. Ово није оно. И причаш да видиш оно што
не видиш. И да ово није оно.
Дођу мајстори, очи изваде, у радионицу однесу.
Нестрпљив си, збуњен. Желиш да провериш, желиш да
се увериш.
Мајстори исправне очи донесу, у дупље наместе,
шарафом причврсте. Отвориш око, протрљаш га, па не
видиш оно што видиш. И срећан желиш да им се
захвалиш. А не можеш. Језик ти са оправке још нису
донели.

138
 ГОЗБА

На сто ставим сатенски столњак. Па тањире од

кинеског порцелана. И есцајг сребрни. Виљушку са
леве стране, кашику и нож са десне. Па чекам муву да
слети у празан тањир. Са ножица јој спретно
залепљену храну скинем. Са неког ђубришта, из неког
контејнера. Позовем комшије са првог спрата и
комшије са другог спрата. Поједу храну па се разиђу.
Захвале се љубазно, али хладно. Јели су и боље.
После чекам другу муву да слети у празан тањир.
Са ножица јој спретно залепљену храну скинем. Па
позовем комшије са трећег спрата и комшије са
четвртог спрата. Поједу храну па се разиђу. Захвале се
љубазно, али хладно. Знају и за боље.
Онда чекам нову муву. Са ножица храну да јој
скинем. Све сам да поједем, сварим, избацим. Велико
говно да ставим у тањир. Много мува да долети. Са
ножица храну да им скинем. Целу улицу на гозбу да
позовем.

139
140
 МИРИСНЕ НОТЕ

Да би се сазнало и спознало како мирише пластично

цвеће, потребно је много маште, а да би се то сазнање
поделило са другима, неопходно је поседовати дар
казивања. Срећна околност је када неко поседује оба
дара, нарочито ако се узме у обзир чињеница да је свет
маште основни покретач свакојаког делања. Отуд и не
чуде покушаји да се суморни детаљи свакодневице
преобликују, припитоме. Један од таквих покушаја
учинио је и др Ђорђе Оташевић у својој новој књизи
“Како мирише пластично цвеће”.
У уско стручним круговима Ђорђе Оташевић је
познат по радовима који су везани за лингвистику,
објавио је десетак стручних књига, док је широј
јавности познат по афоризмима и сатиричним
причама, које је објављивао у многим часописима и на
таласима радио програма, па се са поносом може рећи
да је ова збирка кратких прича његов литерарни
првенац.
Можда би овај првенац био рођен много раније да
су околности под којима је настајао биле другачије,
али с обзиром на тематику коју обрађује, може се
поставити питање да ли би уопште настао да није било
таквих околности. Без намере да се покреће питање да
ли је старије кокош или јаје, на које би Ђорђе
вероватно дао, њему својствено, духовит одговор,
упутније је осврнути се на оно што није подложно
расправи.

141
 Деведесет, углавном, кратких наслова део су
садржаја ове маестрално саткане збирке сатиричних
прича. Секвенце отргнуте из живота једне нације,
ређају се, наизглед неповезано, једна за другом,
образујући лавиринт у којем и светлост гасне.
Пробијајући се кроз дебеле слојеве мрака, од којег су
жене ткале чупаве тепихе, аутор је стилским
поигравањем покушавао да ублажи, кроз смех да
оплемени страхотну слику моралне пустоши, коју је за
собом оставила владавина диктаторског режима. Стога
и није случајност што црни хумор доминира, уколико
би се о хумору уопште и могло говорити да није
неочекиваних обрта који просто терају да се човек од
муке насмеје. Но, терапеутско дејство смеха, нажалост,
не траје дуго, јер нас не може заштити од последица
које су биле предмет прича, нити од осећаја беса, туге,
беспомоћности који пробија све одбрамбене
механизме такозваног малог човека.
Ишчашеност решења појединих питања, којима
ова књига обилује, само је друга страна огледала
ишчашености времена у којем су приче настајале.
Сарказам, цинизам, апсурд, потпомогнути осталим
стилским средствима, које је Оташевић, као лингвиста,
и те како умео да укомпонује и изнијансира,
послужиле су само као потка по којој се кортљају
тешке мисли. Расуте у деведесет наслова оне се
гранају, нижу, плету и преплићу, творећи чвор који
није лако пресећи. А када се то једном уради, на све
стране разлете се убијене душе, заједно са својим
испраним мозговима, са изврнутим смислом за

142
постојањем. Из спектра тема тада у први план избија
онај минимум који се на прсте једне руке може
избројати: рат, смрт, хладноћа, глад, подаништво. Шта
ли се све још може набројати у недостајућој, поједеној
руци, можемо да се запитамо у духу Оташевићеве
синтагме.
Пратећи, дакле, теме из "прве руке" које се
простиру кроз сијасет мотива, тврдом и убојитом
сатиром аутор покушава да се бори против Колоса:
пренаглашавање проблема исхране попримило је тако
морбидне тонове, толико да је канибализам постао
нормална појава, да убиства неистомишљеника
подразумевају редовно обављање грађанске дужности,
а љубав према председнику достизала је највећи
еротски занос, о којем свака жена може само да сања.
Иако је у књизи свега неколико прича посвећено
Председнику, његов дух као да исијава на све стране:
немарним потезом оловке дечја игралишта претворена
су у минска поља, а једина музика која је дражила
њихово нежно ухо искомпонована је крчањем празних
црева. Мирис прженог меса постојао је тек као део
сећања носталгичних домаћица, уступивши место
мирисној ноти хемијских испарења. Помрачење сунца
само је бледа представа у односу на свеопште
помрачење ума.
Да се ради о збирци урбане приче може се
закључити већ према наслову. И не само да је цвеће
пластично, него су сви сегменти живота подређени
људској, насупрот божанској руци, те је стога све
супротно природи постојања. Предности савременог

143
живота окренуте у своју супротност, потпомогнуте
визијама аутистичних "хероја" нације, умало да
наруше принцип иреверзибилности. Но, на срећу, ту се
њихова моћ завршава, сем ако се неким чудом не
појави мистериозни старац, као у причи Завежљај:
Гледају људи завежљај. Јесу ово чекали, јесу о овоме
маштали. Млађи одмах пожелеше завежљај да
отворе, живот да промене. Али старији, искуснији, у
томе их спречише. Оно што је за старца добро њима
се можда неће свидети. Јесте сада лоше, али увек има
и горе.
Губитак вере, вере у човека, у реално, нагони на
бекство у нереално, на веровање у чуда.
Проналажењем те спасоносне формуле неће се битније
утицати на промене, али ће она бити потврда тезе да
нада последња умире: Чекале су их године и године
мукотрпног сечења тамних блокова, тегљења,
слагања. Али на врху пирамиде, сада у то више нико
није сумњао, сигурно има светлости.

Весна Денчић

144
 БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Ђорђе Оташевић рођен је 1. децембра 1959. године у

Ужицу.
Дипломирао је и докторирао на Филолошком
факултету у Београду.
У часописима и листовима објављује афоризме,
сатиричне и несатиричне приче, сатиричне песме.
Награђиван.
Заступљен у антологијама.
Живи у Београду.

145
 САДРЖАЈ

ВОЗ.......................................................................................................................................................7

PEEP-SHOW.......................................................................................................................................8

ШУНКА.............................................................................................................................................10

МЕДИЈСКИ РАТ.............................................................................................................................11

СНЕГ..................................................................................................................................................13

ТЕЛЕВИЗОР.....................................................................................................................................15

ГРАЂАНСКА ДУЖНОСТ.............................................................................................................16

ЛОШЕ ВРЕМЕ ЗА ХЕРОЈЕ..........................................................................................................17

МАЈСТОР.........................................................................................................................................18

ЗЛАТНА РИБИЦА..........................................................................................................................19

СРЕЋА...............................................................................................................................................20

АЛЕРГИЈА........................................................................................................................................21

ВРАТА................................................................................................................................................22

ДЕЦА СУ НАША БУДУЋНОСТ.................................................................................................23

СИРОЧЕ............................................................................................................................................24

ПРОДАВАЦ......................................................................................................................................26

ЧЕКИЋ..............................................................................................................................................30

КРАДЉИВАЦ..................................................................................................................................31

ЗАВЕЖЉАЈ......................................................................................................................................32

ПРОТЕСТ..........................................................................................................................................33

КРСТАШИ........................................................................................................................................35

ДОКАЗ...............................................................................................................................................37

ЧУДО.................................................................................................................................................39

ШАРАН.............................................................................................................................................41

146
СТРИПТИЗ.......................................................................................................................................42

БРОНЗАНА БОЈА ОВОГА ЛЕТА................................................................................................43

ПРЕЉУБНИЦА...............................................................................................................................44

ПОКЕР...............................................................................................................................................46

РЕШЕТКЕ.........................................................................................................................................49

САСТАНАК......................................................................................................................................50

ЧАМАЦ.............................................................................................................................................53

РАМ....................................................................................................................................................55

ТРАНСПОЗИЦИЈА.........................................................................................................................56

КОЛОС..............................................................................................................................................57

БЕРИЋЕТ..........................................................................................................................................59

ЛЕПИ ЛЕШ......................................................................................................................................61

БЕБА..................................................................................................................................................62

ПОВРАТАК......................................................................................................................................63

ТВОРАЦ............................................................................................................................................64

СВАЂА...............................................................................................................................................65

ИНСПИРАЦИЈА.............................................................................................................................66

ПОБЕДА...........................................................................................................................................67

ПО ЗАКОНУ.....................................................................................................................................69

РАЧУН...............................................................................................................................................71

КРВ.....................................................................................................................................................73

ИМА ТУ НЕШТО............................................................................................................................75

ТИХО.................................................................................................................................................76

ПАРОВИ............................................................................................................................................77

КУЛА.................................................................................................................................................79

СЛОВА...............................................................................................................................................81

ВАТРА................................................................................................................................................83

КАКО МИРИШЕ ПЛАСТИЧНО ЦВЕЋЕ?................................................................................84

147
ПАМУК.............................................................................................................................................85

ПУТОВАЊЕ.....................................................................................................................................86

ПРИЧА...............................................................................................................................................87

ЧУДО.................................................................................................................................................88

ПЛАНИНА........................................................................................................................................89

ЦВРКУТ............................................................................................................................................90

ПОБЕДА............................................................................................................................................91

ТОПЛОМЕР.....................................................................................................................................92

БЕКСТВО..........................................................................................................................................94

ПАКАО..............................................................................................................................................95

ФИГУРЕ............................................................................................................................................96

ПЛИВАЧИ........................................................................................................................................98

ХВАЛА БОГУ ДА СЕ РАДЊА ДЕШАВА БАШ ТУ ГДЕ СЕ ДЕШАВА.............................99

ПОБЕДА.........................................................................................................................................101

ПРАВДА..........................................................................................................................................102

ПОШТАРИ.....................................................................................................................................104

НАВИКЕ..........................................................................................................................................105

ЗАПИСИВАЊЕ..............................................................................................................................107

ГОРДИЈЕВ ЧВОР..........................................................................................................................108

ЉУБАВ............................................................................................................................................110

СЛИКА............................................................................................................................................111

ОРФЕЈЕВ ПОГЛЕД......................................................................................................................112

ДА ГА ПИТАМ..............................................................................................................................113

МИРИСИ.........................................................................................................................................114

ЗНАМ...............................................................................................................................................115

НЕСХВАЋЕН.................................................................................................................................119

ФАБРИКА.......................................................................................................................................120

ПИЏАМА........................................................................................................................................122

148
ЗИМА...............................................................................................................................................125

ОБЛАК.............................................................................................................................................127

А ОНДА ЈЕ ДОШАО МАКАРИЈЕ.............................................................................................130

ТРАДИЦИЈА..................................................................................................................................131

ВОЗ...................................................................................................................................................132

ШАХ.................................................................................................................................................134

ЗРНО................................................................................................................................................135

ЦРЊА...............................................................................................................................................136

ОПРАВКА.......................................................................................................................................138

ГОЗБА..............................................................................................................................................139

МИРИСНЕ НОТЕ.........................................................................................................................141

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ..................................................................................................................145

САДРЖАЈ.......................................................................................................................................146

149
Каталогизација у публикацији
CIP – Народна библиотека Србије
821.163.46 – 36

ОТАШЕВИЋ, Ђорђе
Како мирише пластично цвеће? / Ђорђе
Оташевић. – [1. изд.]. – Нови Београд : Beografiti, 2001
(Београд : Direct Print), – 148 стр. : 21 cm. – (Kli-kli :
biblioteka za ekologiju duše)

Тираж 200. – Стр. 139–142 : Мирисне ноте / Весна

Денчић. – Белешка о писцу: стр. 143.

ISBN 86-83709-03-5

COBISS – ID 95657740

150