NATIONALBIBLIOTHEK

IN WIEN

165903 -A

Neu
Österreichische Nationalbibliothek

+Z253510306
1
 М. ЛЕРМОНТОВА

ЈУНАК НАШЕГА ДОБА .

ПРЕВЕО С РУСКОГА

ЂОРЂЕ ПОПОВИЋ .

У НОВОМ САДУ ,
ЕПИСКОПСКА П Е Ч А Т НЬ А.
1863.

165903 - A
ЈУНАК НАШЕГА ДОБА.
-7
 У свакој књизи предговор је и прва и по
следња ствар. Он или објашњава цељ сачињењу ,
или га правда и одговара критикама. Али обично
читатељима није до наравствене цељи и до
новинарских нападања , Te зато и нечитају
предговоре . А штета , што је то тако, нарочито
у нас. Наша публика још је млада и просто
душна, те неразуме басну, ако на крају не стоји
наравоучење . Она се недомишља шали , нечу
ствује иронију ; једном речи, она је неизобра
жена . Она још незна , да у честитом друштву
и у честитој књизи неможе бити места јавној
препирци , да је садашња изображеност изнашла
оружје врло оштро , готово невидљиво , али ипак
самртно, које под ризом ласти поуздано и верно
бије . Наша публика налик је на човека са села,
који , саслушавши разговор двојице дипломата
од две завађене силе, би остао уверен , да сваки
од њих вара своју владу за љубав узајмном
личном пријатељству .
И ова књига искусила је не давно ту
несрећу , да су некоји читатељи , пак и саме
новине тумачиле њене речи од речи до речи .
Други се , без шале, страшно нађоше увређени ,
Лито им се наводи пример таког неваљалца ,
као што је „ Јунак нашега доба “ ; други опет
нагађаше , да је сачинитељ ту себе насликао и
своје познанике стара и лоша досетка! Али
као да је Русија тако створена , да се све у
у њој обнавља , само не овакове будалаштине .
И најневинија приповедка неће у нас избеђи
прекора , да је ишла на личну увреду !
„ Јунак нашега доба,“ милостива господо
моја , слика је, истина , али не слика једнога
човека ; то је слика , начињена из порока чи
тавога нашега покољења у подпуном њином
развитку . Ви ћете ми и опет рећи , да човек
неможе бити тако зао ; а ја вам велим , кад
верујете , да су могли бити на свету сви тра
гични и романтични злочинци, зашто да неве
рујете , да је и Печорина било ? Ако су вам се
допадале измишљотине много ужасније и гад
није , зашто да непоштедите и овај характер ,
ако ће и као голу измишљотину ? Да неће бити
зато , што је у њему више истине , него што
би вам повољно било ? ...
Ви велите, да се тим непомаже наравстве
ности . Молим за опроштење. Доста се свет
хранио сладкищима ; отуда му се покварио же
лудац ; треба га сада лечити горким лековима,
једком истином . Али , молим вас, немојте одмах
да помислите , да је сачинитељ ове књиге био
тако горд, да је помислио надгод, да се начини
исправитељем људских порока . Сахрани га ,
Боже, од те глупости ! Он је , у кратко рећи ,
хтео на забавни начин нацртати сувременога
човека , као што га он поња , и каквога је, на
своју и вашу несрећу, врло често налазио. До
ста је показати болест ; како ће да се излечи
――― то сам Бог зна !
 I.

БЕЛА.

Путовао сам поштом из Тифлиса . Моје

таљишке слабо су натоварене биле ; био је ту
мален чемодан, који је до половине био напу
њен примедбама о Грузији . Већина ових беле
жака , срећом по читаоце , изгубила се, а чемо
дан с осталим стварима остао је, мојом срећом,
здрав читав .
Сунце је већ почело заилазити за снежне
горе , кад сам ушао у којшаурску долину. Осет
ски кочијаш непрестано је коње гонио , да би
се за вида могао попети на којшаурску гору,
пак је певао, колико га је грло подносило .
Красна је та долина ! Ода свију страна не
приступне горе , црвенкасте стене, окићене зе
леним пљуштем и украшене високим чина
рима *), жуте пукотине , излокане водојаже ; а

*) Платан.
 9

тамо горе , сасвим горе , златни поруб од снега ;

а доле, загрливши се другом неком водом , која
са хуком продире из црне и магловите гудуре,
кривуда Арагва као сребрна нит и блиста се
као змија својом кожом .
Дошавши под којшаурску гору, зауставимо
се код хана . Ту се са шумом гураше десетак
два Грузина и планинаца ; не далеко зауставио
се карван камила ради конака .
Морао сам најмити волове , да ми извуку
таљишке моје уз ту проклету гору, јер је већ
била јесен и поледица , а уз гору има до две
врсте ићи.
Најмим дакле шест волова и неколико Осе
тина . Један од њих уарти мој чемодан , а други
помагаше воловима једино дерањем својим .
За мојим таљишкама вукла су четири вола
друга нека кола сасвим лако, ако су ова и била
у врх натоварена . Томе сам се дивио . За ко
Лима је ишао господар, пушећи на малену ка
бардинску лулу, сребром оковану . На њему је
била офицерска горња хаљина без нараменица
и черкеска шубара . Могло му је бити око пе
десет година. Мрка боја на лицу његовом по
казиваше , да је одавно познат са закавкаским
сунцем , а пре времена оседивши брци неодго
вараше његовом крепком ходу и бодром из
гледу. Приближим му се и поклоним му се.
 10

Ћутећи одврати ми поклон и пусти густ облак

дима .
- Ми као да заједно путујемо !
Он се опет ћутећи поклони.
По свој прилици , ви идете у Ставропол ?
――― Јесте... са владиним добром.
dis Али, молим вас, кажите ми , како је
то , да четири вола вуку као од шале ваша те
ретна кола , а моја празна једва што се мичу
уз шест волова и толике Осетине !
Он се лукаво насмеши и пажљиво ме по
гледи .
Ви као да нисте одавно у Кавказу ?
Има година дана, одговорим .
Он се опет насмеши .
Дакле, како је то ?
- Тако ! То вам је погана скотија ти А
зијанци ! Ви мислите , да они помажу , што се
деру ? А ко ће их знати, шта се деру ? Волови
их разумеју ; упрегните их, ако ћете , и два
десет, па нека вичу на сву меру , волови ни
да ће маћи ... Страшни су то лупежи ! А шта
ћете с њима ? Волу само путницима празнити
кесу... Размазили су лопове једне ! Видићете ,
још ће од вас искати на водку. Ја их већ знам,
мене неће обмахнути !
А ви већ одавно служите овде ?
― Давно богме , служио сам овде под А
 11

лексијем Петровићем ( Јермоловим) , одговори

он поносито. Кад је он дошао на кордон, био
сам подпоручик, и под њим сам поступио у
два чина за дела против планинаца .
А сад ?
-- Сад сам у трећем линијном батаљону.
А ви, ако смем питати ?
Ја му се кажем .
На том се разговор наш сврши и ми ћу
тећи пођосмо даље један поред другога . На
врх горе нађосмо снега. Сунце је заишло и ноћ
дође за даном без сутона каква , као што је
већ обично на југу ; али уз бели снег лако смо
могли распознавати пут , који је непрестано
ишао уз брдо, ако и не више тако стрмою
Дам метнути чемодан на таљиге, упрегнути
коње на место волова , пак се последњи пут
окренем долини ; али густа магла , која је из
гудура куљала , сасвим је покривала и већ нам
никакав звук отуда недопираше до ушију . Осе
тини са халабуком окружише ме иштући на
водку ; али штабски капетан тако се горопадно
продере на њих , да се онога часа разбегоше.
Ето какви су ! рече ; ни хлеба неуме
руски рећи, али је научио : „,Офицер , дај на
водку ! " Милији су ми и татари , бар нису пи
јанице .
До станице остаде нам још једна врста .
 12

Свуда наоколо било је тихо, тако тихо , да би

но зујању комаревом могао познати, куда лети.
С лева црнила се дубока гудура ; за овом и
пред нама тамно сини врхови гора , издрти као
браздама , покривени таванима снега , видели су
се спрам бледог обзорја , на коме је трептила
последња светлост. На тамном небу почеше
трептати звезде, и чудно ми се чињаше , да су
много више , него у нас на северу. С обе стране
друма стршило је голо , црно камење ; овде
онде испод снега виђаше се по какав шипраг,
али се немицаше никакав сув листак , и мило
је било у по ове мртве природе слушати, како
дувају уморени поштански коњи и како нејед
нако звучи руско звонце .
--
Сутра ће бити красно време ! рекнем .
Штабски капетан неодговори ништа , Beh
само пружи прст на високу гору, што се баш
пред нама дала .
Шта је то ? запитам .
Гут-гора .
Пак ?
-- Погледајте , како се пуши .
И заиста , Гут-гора пущила се ; по њеним
врху
боковима виле су се лаке магле , a на
лежао је црн облак , тако црн , да изгледаше
на тамном небу као пега каква .
Већ смо угледали поштанску станицу и
 13

и кровове сакаља *) око ње, а пред њима треп

таше миле ватре , кад уједанпут дуну влажан ,
хладан ветар , гудура захуји , СИТНА киша
спусти се . Тек што огрнух бурку **) , а снег
завеја . Ја са неким поштовањем погледах на
штабскога капетана .
-
Мораћемо овде конаковати, рече он не
што зловољан ; код таке вејавице неможе се
преко брда . Да није било лавина на Кре
стовој ? запита кочијаша .
―――
Није било, господине , одговори Осетин
извошчик ; али многе тек што нису пале .
У поштанској кући није било собе за пут
нике , зато нам дадоше конака у чађавој сакљи.
Позовем свога сапутника на чај , јер сам имао
собом гвозден самовар --- једину отраду моју
у путу по Кавказу.
Сакља се једним крајем наслањала на стену.
Три клизава , мокра степена во џище к њеним
вратима Пипајући уђем и набасам на краве ,
јер у тих људи штала је на место трема. Ни
сам знао, куда да се окренем : овде блеју овце,
тамо режи пас . Срећом блесну на страни слаба
светлост , те ми поможе наћи друга нека врата .
Ту ми се показа доста чудан призор : широка

*) Сакља, колеба у кавкаских планинаца .

* ) Козачка кабаница .
 14

сакља , којој су кров држала два чађава дирека ,

била је пуна људи . На среди тињао је огањ,
кога су на земљи наложили, и густ дим, кога
је ветар кроз рупу на крову терао натраг, ши
рио се по колеби тако , да дуго нисам могао
ништа разазнати ; код ватре седеле су две бабе,
кијамет деце и један сув Грузин, све то у ри
тама . Шта смо знали чинити, него се посадимо
крај ватре, запалимо луле и наскоро поче чај
ник врити .
Јадни људи ! рекох штабском капетану,
показујући му наше прљаве домаћине, који су
ћутећи у нас бленули.
――― Наказе ! одговори он . Нећете веровати,
али тај свет ништа вам незна , није ни за што .
Бар наши кабардинци или Чеченци , ако и јесу
хајдуци , голи синови, тек су јунаци ; али ови
овде немају воље на оружје ; нећеш ни у јед
нога видити ни поштена ножа . Прави Осетини !
---
Ви сте дуго били у Чечни ?
――――――
Био сам тамо са компанијом десет го
дина у граду код Каменога Брода ; је л' вам
познато ?
Слушао сам .
Ти лупежи били су нам баш додијали !
Сад је , слава Богу , мирније ; а бивало је , кад
ни сто корака неодеш иза бедема , а ма какав
од тих рутавих врагова седи и чечи ; ни да
 15

поштено зенеш , а већ ти је или аркан *) на

врату, или тане у потиљку . Стоврази !
Вама се, дабогме , много штошта де
сило ? рекох подстицан љубопитством .
―― Да како, да како !
Ту стаде гладити леви брк, спусти главу
и да се у мисли. Хтео сам дознати од њега ма
какву приповедку , као што је већ обично код
свију путника и који свашта записују . У то и
чај би готов ; узмем из чемодана две мале путне
чаше и метнем једну пред њега . Он сркне мало,
пак рече као за себе :
- Да како, много штошта !
Ове речи зададоше ми мало надежде. Знам ,
да стари кавкаски војници волу коју рећи и
приповедати ; та тако редко имају прилике !
Гдекоји чами гдегод за божијих леђи по пет
година са својом ротом , па у свих пет година
нико да му каже : „ Здравствујте ! " ** ) 1 било
би шта за казивање ; свуда народ дивији , за
нимљив ; сваки дан опасност ; збива се многа
чудна пригода, па управо мора човек да жали ,
што наши људи слабо што прибележе .

* ) Уже , којим се коњи хватају .

* ) Јер Фелбабе смеју офицеру казати тек : „Здра

вија желају ! “ а ни по што : „Здравствујте !“
 16

--
Хоћете ли рума мало ? запитам свога
сапутника ; имам белога из Тифлиса ; доста је
хладно .
Хвала , непијем .
-- Како то ?
--- Ето тако. Заклео сам се . Кад сам био
јон подпоручиком , па , знате , једанпут се малко
накрешемо, а ноћу стану добовати на ларму.
Онако пијани изиђемо , али нам је све пресело,
кад је Алексије Петровић дознао. Триста му ,
ала се био расрдио ! Ама за длаку, па да нас
све зове на суд . Тако је то ; има по годину
дана , па невидиш ни бесна пса , сад ако је ту
још и водка пропао си !
Кад сам то чуо , готово изгубим сву на
дежду.
Ови Черкези , настави он , чим се у
-
свадби или на даћи напију бузе *) терај ,
туци се ! Једанпут мало што нам заглавио ,
а још сам био код кнеза , с којим смо имали
веру .
Па како је то било ?
Sandy Е како
... Он напуни лулу , повуче дим
и стане приповедати . Сад ћете видети. Биће
богме својих пет година , тада сам био с ротом
у градићу с оне стране Терека . Једанпут, беше

* ) Пиће од брашна са водом .

 17

у јесен , дође транспорат са храном . У транс

порту је био офицер , млад човек око дваде
сет и пет година . Он ми се представи у пу
ној униформи и јави ми , да му је наложено
остати код мене у градићу. Био је тако витак
и бео , мундура му је тако нова била , да сам
онај час погодио , да није одавно у Кавказу .
▬▬▬▬▬▬▬▬▬
Вас су, запитам га , без сумње сада по
слали из Русије ?
― Јесте, господине штабски капетану
, од
говори он.
Ја га узмем за руку и рекнем му :
――――
Мило ми је, мило ми је . Мало ће вам
бити дуго време .... но , ми ћемо се већ слагати.
Него, молим вас, зовите ме просто Максимом
Максимићем, и молим вас, на што та парадна
униформа ? Дођите ми увек само у капи .
Њега одведоше у стан , И он се намести
у граду .
―――――
А како му је било име ? запитам Ма
ксима Максимића .
Било му је име Григорије Александро
вић Печорин . Красан вам је то момчић био ,
тако ми Бога ; али само малко настран . Бива ,
кишом, зимом остане по цели дан у лову; сви
озебу, сустану , а њему ни бриге . А другдаш
седи код куће у соби, ветрић пирне, а он вели ,
назебао је ; лупне прозор , он се тргне и по
2
 18

бледи ; а ја сам га видео, где сам иде на вепра.

Бива , кадкад неможеш од њега речи исчупати ,
али опет други пут кад почне причати --- да
пукнеш од смеја ... Да , пун вам је био таких
-
необичних ствари и мора да је био богат
имао вам је тај пуно свакојаких скупоцених
ствари !
____
А је ли дуго био с вама ? запитам ја
наново.
-
Тако годину дана . Али на ту годину
увек ћу се опомињати ; небуд у срцу речено ,
али ми је врашки начинио посла ! Ал' баш
канда има људи, којима у рожданику пише , да
ће им се најчудноватије ствари догађати !
--
Чудновате ? повикнем ја љубопитљиво
и наспем му чаја .
Сад ћете чути. На шест врста од гра
дића живео је један кнез, с којим смо имали
веру. Син његов , деран од петнаест година,
научио се к нама долазити сваки дан , то за
ово, то за оно. Па смо га размазили са Гри
горијем Александровићем . А био вам је угур
суз на свако зло брз ; умео је у трку дохва
тити капу и знао је добро нишанити . Једно му
није ваљало, што је страшно грамзио за нов
цем . Једанпут шале ради обећа му Григорије
Александровић дукат , ако му украде од оца
најбољега јарца ; и хоћете л' веровати , сутра
 19

на ноћ ето га , води јарца за рог ! А бива , кад

га мало дирамо , одмах му крв подиђе очи и
он се маша ножа .
---
Еј, мој Азамате , говорио сам му, не
ћеш се за цело као други свет поштено нано
сити главе !
Једанпут дође стари кнез главом , да нас
зове на свадбу. Удавао је старију кћер, а ми
смо му били комшије , дакле , знате , није му
се могло одбити , ма да је Татарин . Опремимо
се. У аулу *) дочека нас кијамет паса жесто
ким лајањем . Жене утекоше, кад нас видеше ;
што смо их могли видети, ни налик да су какве
лепотице .
---
Богме ја сам мислио, да су Черкескиње
много лепше ! рече ми Григорије Александровић .
―――――
Чекајте мало ! одговорим му и насме
шим се .
Ја сам већ знао , зашто сам то казао .
Код кнеза било је у сакљи кијамет света .
Знате, у Азијата је обичај позвати на свадбу ,
кога год виде . Нас лепо приме и поведу у собу
гостинску . Али ја нисам заборавио погледати ,
куда су нам коње оставили , знате , за сваки
случај .
Какви су им сватовски обичаји ? зани
там штабскога капетана .
• ) Село черкеско .
2.
 20

Нису особити. Најпре чита мула нешто

из корана , онда даривају младенце и сву њину
родбину, једу , пију бузу, и увек ма какав адра
повац, сав мастан, на хрому коњу труди се,
да забавља частно друштво . Кад се смркне,
онда се у гостинско соби почиње као некакав
бал . Убог какав старчић удара по ... како је оно
зову... но налик је на нашу балалазку *) и има
жице . Девојке и момци стану у два реда , једни
наспрам других , тапшу рукама и певају . Онда
стане једна девојка и један момак у среду, пак
невају једно другом на изменце , што им већ
падне на ум , а они остали помажу им у хору .
Ја сам са Печорином седео у горњем челу,
кад му приђе млађа кћи домаћинова , девојче
од шеснаест година , и испева му ... како да ка
жем... као некакав поздрав .
Неможете се опоменути, шта му је пе
вала ?
Од прилике ово : „ Лепи су , рече, наши
момци и кафтани на њима сребром су везени,
али млади руски офицер лепши је од њих и
он има златне гајтане . Као топола је он међу
њима , само што у нашем врту нерасте и не
،،
цвета . “ Печорин устаде , поклони јој се, дирне
руком уста и срце и замоли ме , да јој одго

*) Врета тамбуре са две или три жице .

 21

I ворим ; ја добро говорим њин језик, пак му од

н говор протумачим .
ра Кад она оде од нас , шапнем Григорију
ct Александровићу :
"Не ―――― Но , како вам се допада ?
al
Дражестна ! одговори ми ; а како јој
A jе име ?
X - Бела , одговорим .
Н
И заиста , дивна је била : висока и танка,
Д
al са црним очима , као у горске срне, пак вам је
el њима душу пробијала . Печорин се загледао у
њу, нити скидаше очију с ње , а она је опет
почешће на њега кришом погледала . Али није
се лепа кнегиња само Печорину допадала ; из
једнога угла гледале су је друге укочене, огњене
g очи . Погледим боље , и познам мога старога

знанца Казбића . Он , знате , нити нам је био

пријатељ , нити непријатељ . Много се сумњало
на њега , али га неухватише ни у каквом не
ваљалству. Бива , кадкад нам у градић дотера
оваца , пак их продаје буд, зашто, само што се
никад није погађао : што заиште, подај му , и
пре би их поклао , него што би попустио . Го
ворило се за њега , да воле тамо иза Кубана
скитати се са лупежима , и душа ваља , Из
гледао је сушти лопов : онизак, сув, широких
плећа . А окретан вам је био као сушти враг!
 22

Бешмет * ) му је увек био издрпан и пун за

крпа , али оружје му беше сребром оковано . А.
коњ његов славио се по свој Кабарди ; за
иста , неможе бити бољег коња у свету. Нису
му бадава завидели сви јахачи и нису један
пут покушавали украсти га , али им непође за
руком. Као да му сад вранца гледим : вран као
смола , ноге вите, а очи -- ни Бела их лепших
нема ! Па снага његова ! ма ће те носити и на
педесет врста ; а обучен је - иде за госом
као псето : по гласу га је познавао ! Никад га
није морао ни везивати . Но , једанпут рећи,
прави лоповски коњ !
То вече био је Казбић мргоднији но икада
и ја приметим, да испод бешмета има панцер .
--
Није бадава обукао панцер , помислим ;
ма што наумио је.
У сакљи беще запарно и ја изиђем мало,
да се разладим . Мрак је већ завио брегове, и
магла поче пловити по гудурама .
Пођем да обиђем шупу, где су нам коњи
били , да ли имају хране , а већ и иначе нешкоди,
кад се човек чува ; јер имао сам добра коња
и многи Кабардинац жељним га је оком по
гледао .
Идући поред плота, чујем неки разговор .
Један глас одмах сам познао , био је то онај
•) Кратак татарски кафтан.
 23

обешењак Азамат , син нашега домаћина ; други

је говорио брже и тише.
-- Шта се ови овде разговарају ? помислим ,
ваљда неће бити о мом коњу ?
Прикријем се поред плота и станем при
слушкивати, пазећи , да ми се ни једна реч
неизмакне. Кад и кад био би шум од песме и
говора у сакљи толики , да нисам могао чути
занимљиве речи .
-
Ала ти је коњ ваљан ! говораше Аза
мат. Да сам ја старешина у кући , па да имам
ергелу од три стотине кобила , дао бих ти, Каз
бићу, половину за твога вранца !
--- A , Казбић ! помислим и падне ми на ум
његов панцер .
― Јесте , одговори Казбић , поћутавши мало ,
у свој Кабарди нећеш му пара наћи. Једанпут ,
беше то с оне стране Терека , био сам са дру
жином ловио руске ергеле . То нам непође за
руком и ми се којекуда разиђосмо. За мном се
натурише четири Козака . Већ сам чуо, како се
за мном деру ђаури, а преда мном беше густа
шума . Полегнем по коњу, препоручим се Алаху
и први пут у веку увредим коњица мамузом .
Као птица летио је он између грана ; оштро
трње дерало ми је руво , суво грање брестово
шибаше ме по лицу . Коњ мој скакао је преко
пањева , а груди својом растављао је честу . Ја
 24

сам га могао лако оставити на крај шуме , па

се сам пешице сакрити , али ми жао би растати
се с њим - пророк ме награди. Неколико
танади просвира ми изнад главе , већ сам чуо ,
како ми Козаци гоне траг... Уједанпут зину
преда мном дубок јаз. Мој вранац промисли се ,
пак онда скочи. Стражње његове копите про
падоше на оној страни и он је висио на пред
њим ногама . Пустим узду и полетим суновратце
у јаругу. То ми спасе коња, он искочи. Козаци
су све то видели, само ни један непусти се ,
да мене тражи ; они су зацело држали , да сам
сломио врат, и ја чух, како се отискоше , да
ми коња улове. Срце ми се цепало ; пузећи по
густој трави у jаруги, вребам ; шуми беше крај ,
неколико Козака излетише из ње на пољану , а
мој Карађоз управо се њима упутио . Сви на
валише на њега вичући . Дуго ― дуго гонише
га, нарочито један у два маха а да му замакне
на врат аркан , а да му замакне ; ја задрктах ,
склопих очи и почех се молити Богу. После
неколико тренутака прогледим и видим мога
Карађоза , где лети , дигнувши реп , слободан
као вихар, а ђаури далеко један за другим
вуку се по степи на измученим коњима. Ва
лах , то је истина , сушта истина ! До мркле
ноћи седео сам у јаруги . Уједанпут , шта ми
слиш, Азамате ? у мраку чујем , где према ја
 25

руги лети коњ, фрче , хрже и бије копитама

земљу . Познадох глас мога Карађоза, то беше
он, мој мили друг !... Од то доба никад се више
нерастадосмо .
И он потапше по гладком врату свога вранца ,
тепајући му најмилијим речима .
Да имам ергелу од хиљаду кобила , рече
Азамат, дао бих ти их све за твога Карађоза.
Јок, нећу, одговори Казбић равнодушно.
-
Слушај , Казбићу, говораше Азамат ула
гујући му се ; ти си добар човек, ти си јунак,
а мој отац боји се Руса , па ме непушта у гору .
Дај ми твога коња , па ћу учинити , што год
хоћеш ; украшћу ти од оца најбољу пушку,
или шащку * ) ――― што ти је воља ; а шашка
му је као змија ; дотакни јој се руком оштрице,
сама иде у месо ; а панцер - > исто као твој ;
неда се исплатити.
Казбић ћуташе .
-
Кад сам први пут видео твога коња ,
настави Азамат, како је под тобом играо и ска
као, ноздрвама Фркао, а камење му све лети
испод копита , тада осетих у мојој души нешто
необично и од то доба ништа ми се више не
мили. Са презирањем гледам најбоље очине
коње, стидио сам се на њих уседнути и ни за

* ) Сабља черкеска.
 26

што нисам више марио ; па сам тако по читаве

Дане седио на стени и непрестано ми на уму
беше вранац са својим поноситим ходом , са
својом гладком и као стрела правом хртењачом ,
он ме је гледао својим јуначким очима , као да
ми хоће што рећи . Казбићу, умрећу, ако ми га
недаш ! рече Азамат дркћућим гласом .
Учини ми се, као да је јецао ; а ваља вам
знати, да је Азамат био тако јогунаст деран,
да ни на какав бој неће пустити сузу, и кад
је млађи био.
Казбић му се смејао сузама.
Слушај , рече Азамат тврдим гласом ;
видиш, ја сам на све спреман. Ево ћу ти украсти
моју сестру ? Ала игра , како ли пева ! а што
златом везе за чудо ! Ни турски падишах
нема таке жене ... Хоћеш ли ? Чекај ме сутра
на вече тамо у провалији код потока ; ја ћу
проћи онуда у суседни аул - и сна је твоја .
Зар Бела невреди твога вранца ?
Дуго , врло дуго ћутао је Казбић . Напо
следку у место одговора прогуди старинску песму :

Да су наше цуре лепе,

To признајем ја ;
Шта им око тек обриче,
Како л' дивно сја !
 27

Сретан драган, ком завиди

С тих лепота свет;
Ал' сретнији , ког невеже
Њиних чари сплет.
За благо се красна мома
Лако купит да ;
Ал' се ' вако ваљан коњиц
Исплатит неда , ---
Кад полети преко поља ,
Као ветар сам,
Коњанику свом на дику,
Душману на срам ! * )

Бадава га је Азамат молио, плакао, ласкао

му, приклињао га ; напоследку му Казбић не
стрпљиво прекине реч.
-―― Хауд , одатле , лудо дериште ! Ти ћеш
јездити на мом коњу ! У прва три скока зба
цио би те , па би разлупао главу на камену !
-
Мене ! кликне Азамат пун беснила и
гвожђе његовог ножа јекну на панцеру. Силна
рука отисну га и он тресну о плот, да се овај
затресе.
―
Биће белаја ! помислим , уђем у ко
њушницу, опремим наше коње и изведем их
у стражњу авлију .
" ) Ову песму превео је г. Стеван Владислав Ка
ћански .
 28

У два минута начини се у сакљи страшна

тунгула . Азамат је отрчао са раздртим бешме
том , пак рече , да га је Казбић хтео посећи .
Сви скочише , латише оружје и вашар поче .
Крик, шум , пуцњава али Казбић беше већ
на коњу и вртио се као бес какав посред граје
на улици , машући на све стране шашком .
Лоше је опити се у туђој кући, рекох
Григорију Александровићу и узмем га за руку;
боље ће бити, да што пре идемо одавде .
- Та чекајте , да видимо, шта ће бити .
Зло ће бити . Код тих Азијата је увек
тако : надеру се бузе , понда туци се !
Уседнемо на коње и одјездимо дома .
А шта је било с Казбићем ? запитам
нестрпљиво штабскога капетана .
SPE А шта ће му бити ! одговори он и ис
пије чај ; утекао је !
--
Нису га ранили , запитам .
А Бог ће га знати ! То су вам прави
лупежи ! Виђао сам их у боју ; свега га изре
шетају бајонетом , па опет маше шашком као
бесан .
Штабски капетан поћути мало, понда лупи
ногом .
- Али једно немогу себи опростити . Кад
смо дошли у градић, натента ме враг, да при
поведим Григорију Александровићу све , што
 29

--- лукави
сам чуо за плотом . Он се смејао
враг ! али је већ нешто наумио .
-
А што ? Приповедите , молим вас !
--
Кад сам већ почео , није фајде , морам
и наставити . - После четири дана дође Аза
мат у град . Као и обично , оде Григорију Але
ксандровићу, који му је увек давао посластица .
И ја сам ту био . Поведе се разговор о коњма
и Печорин поче хвалити казбићева вранца , како
је хитар, леп, сушта срна но , укратко, по
његовим речима није така коња било у целом
свету.
У Татарчета засветлише очи , а Печорин
се чини , као да то непримећује . Окрећем ја
други разговор, али он све навија на казбићева
коња . Тако је бивало, кад год је Азамат до
шао . После три недеље дана видим , да се Аза
мат суши и вене, као што бива у романима
од љубави . Право чудо !
Ја сам после већ све то увидео. Григорије
Александровић до тога га је довео, да би и у
воду скочио .
――
Видим , Азамате , рече му једанпут, да
ти се тај коњ баш допада , а овамо ћеш га до
бити , кад видиш свога потиљка . Дед, кажи,
шта би дао ономе, који би ти дао коња ?
Све, што му воља , одговори Азамат.
 30

Е , онда ћу ти ја прибавити коња , али

с условљем. Закуни се , да ћеш га испунити.
Кунем се ... али закуни се и ти !
Лепо ! Ево и ја се кунем, да ћеш до
бити коња ; само ћеш ми за њега дати сестру
Белу. Ваљда ће ти се овај ћар допасти ?
Азамат ћуташе .
- Нећеш ? Е, што ти драго ! Ја сам ми
слио, да си ти момак, али ти си још дериште;
још је рано за тебе , да на таком...
Азамат плану гњевом .
Али мој отац , рече .
Зар он никад неиде од куће ?
да...
Хоћеш ли ?
Хоћу, прошапута Азамат блед као смрт .
А када ?
Првом приликом , чим Казбић овамо
чим Казби
дође ; обећао је , да ће дотерати десетак овнова ;
остало је моја брига . Али пази добро, Азамате !
И тако сврше они посао... управо рећи,
неваљало дело Ја сам Печорину после истина
говорио, али он ми рекне, да дивљакуша чер
кеска треба да се за сретну држи, што ће до
бити тако лепа мужа , као што је он , јер по
њином начину мишљења он ће јој бити као
муж ; а Казбић он је лупеж , кога је давно
требало ка стигати . Узмите и сами, шта сам на
 31

то и могао рећи ? Али тада ја ништа нисам

знао за њихов договор. Једанпут ће доћи Каз
бић, те запита , да ли нам треба овнова и меда .
Кажем му, да сутра дође .
- Азамате, рече Григорије Александро
вић ; сутра је Карађоз мој. Ако ми ноћас не
доведеш Белу , нећеш видети коња .
――――
Добро ! рече Азамат и одлети у аул.
Пред вече узме Григорије Александровић
оружје и изјаши из града . Сад, како су уде
сили , незнам ; тек ноћу се обојица вратише и
стражар виде, како пред Азаматом на седлу
лежи женска , којој су руке и ноге биле све
зане, а глава увијена чадром. *)
А коњ ? запитам штабскога капетана .
→
Таки - таки ! Сутра ујутру дође Каз
бић и дотера десетак овнова на пазар . Веже
коња за плот и дође к мени . Ја га почастим
чајем , јер ако је и био хајдук , био ми је ку
нак . **)
Поведосмо разговор о овом и оном . Ује
данпут се затресе Казбић , промени се у лицу
и полети прозору ; али прозор је несрећом био
на стражњу авлију .
--
Шта ти је ? запитам га .

*) Покривало у мухамедовских жена .

… ) Пријатељ .
 32

-- Моj кон ! моj коњ ! рече он тресуђи

се целим телом.
И заиста чух коњски топот.
-- To jе какав Козак дошао ...

Није ! Ох, Бог га убио ! викне он и по

јури на поље као рис. У два скока већ је био
у авлији ; на капији градској хтеде му стража
пушком препречити пут ; он прескочи пушку
и стане друмом трчати. Издалека видео се прах
- Азамат је скакао на брзом Карађову . У тр
чању опали Казбић пушку. За часак застаде,
док се неувери , да је промашио ; онда цикну ,
тресну пушком о камен , да прште на стотину
страна, прући се на земљу и стаде плакати
као мало дете. Око њега искупише се људи
из града , али он никога негледаше ; људи по
стојаще , разговараше се , пак и одоше . Дам му
новце за овнове уз њега метнути , он их НИ
дирнуо није , него је ничице лежао као мртав .
Хоћете л' веровати - тако је лежао до у саму
ноћ и целу ноћ ! Сутра дан дође у град и стане
молити , да му кажу, ко му одведе коња . Стра
жар, који је видео, како Азамат одреши коња
и како на њему одјезди , каже му. Кад Казбић
чу за Азамата , очи му се засијаше и он оде
у аул, где је стари кнез живео.
― А отац ?
 33

Казбић га ненађе дома ; некуда је оти

шао на шест дана , иначе неби могао Азамат
украсти сестру.
Кад се отац врати , незатече ни кћери ни
сина . Она лукави враг знао је, да се неће на
носити главе, ако га ухвате. И од то доба не
стаде га ; по свој прилици отишао је у какву
хајдучку чету, пак је однео своју луду главу
на пазар тамо с оне стране Терека или Ку
бана ; нека само путује !
Али и ја сам с тога има доста посла.
Чим сам дознао , да је Черкескиња у Григо
рија Александровића , метнем нараменице, при
пашем сабљу и одем њему.
Он је лежао у првој соби на постељи, на
једну се руку наслонио , а другом је држао чи
бук, који се већ угасио . Врата од друге собе
била су локотом затворена и у локоту није било
кључа. Ја сам све то на први поглед приме
тио. Станем се накашљивати и петицама о праг
лупати, али он се чинио, као да ништа нечује .
Господин прапоршчик , рекнем, што сам
могао строжије . Зар ви невидите , да сам ја
дошао ?
---- Ах, здраво , Максиме Максимићу ! Хо
ћете ли лулу дувана ? одговори и немичући се
с места .
3
 34

Опростите , ја нисам Максим Максимић ,

ја сам штабски капетан .
ww Свеједно . Хоћете л' чаја ? Да знате ,
каква ме брига мучи !
――――
Све знам , одговорим и пођем кревету .
Тим боље ; и онако немам ћефа при
поведати .
Господин прапоршчик , ви сте учинили
преступак , за који могу и мене повући на од
говор .
Та маните се ! Шта сте узели толико!
Та ми одавна све братски делимо .
Није мени до шале. Дајте ми вашу
сабљу !
www
Митка , сабљу !
Митка донесе сабљу . Кад сам дужност
своју учинио, седнем уз њега на кревет.
――
Слушај , Григорије Александровићу , при
знај, да то није лепо , рекох му.
---
А шта није лепо ?
--- Та што си украо
Белу ... Да ми је ту
тај погани Азамат !... Но, признај , рекох му.
А кад ми се она допада ?
Шта ћете сад на то рећи ? Ја сам се ска
менио . Али по неком ћутању опет му кажем,
да ће је морати вратити , ако је отац буде
тражио .
Боже , сачувај !
 35

-- Али ће дознати .
А како ће дознати ?
Ја се опет забленух.
-- Слушајте
, Максиме Максимићу , рече
Печорин и мало се издигне ; ви сте добар чо
век ; ако вратим кћер том дивљаку , он ће је
убити или продати. Што би ――― би ; оставите
њу код мене, а на част вам моја сабља .
- А ви ми је бар покажите .
-
Тамо је у другој соби ; и сам сам је
баш сада бадава хтео видети ; седи у куту ,
увила се у покривало , па нити говори, нити у
кога гледа . Страшљива је као срна . Најмио сам
нашу дуванџијницу ; она зна татарски , нека
буде с њом и нека је научи на мисао , да је
моја ; јер моја ће бити и ничија више ! дода
и лупи песницом о сто.
Попустим и ту. Шта сам знао. Има људи,
с којима се увек мораш слагати.
Дакле , запитам Максима Максимића ;
је ли је заиста припитомно, или је свенула у
робству од туге за родбином ?
----
Каква вас туга за родбином нашла ? Из
града је могла видети исте горе , које и из
аула ; а тим дивљацима и нетреба више. Уз
то давао јој је Григорије Александровић сваки
дан поклоне . С почетка је, ћутећи , са поносом
одбијала поклоне , које је онда дуванџијница
3*
 36

добивала , те тим јој само красноречије побу

ђивали. Ах, поклони ! Шта неће женска учи
нити за шарену крпу ! ... Али оставимо се тога ...
Дуго се Григорије Александровић с њом му
чио ; међу тим научио је татарски , а она је
почела разумевати руски. Мало по мало научи
се на њега гледати , с почетка испод очију, са
стране, и све је тужила , певала на по гласа
своје песме , тако да је и мени било жао, кад
сам је слушао из друге собе . Никад нећу за
боравити , што сам једанпут видео . Прођем по
ред њинога прозора и погледим унутра. Бела
је седила на дивану , глава јој пала на груди ,
а Григорије Александровић стајао је пред ном .
-
Слушај , пери моја , говораше ; ти знаш ,
да пре или носле мораш бити моја --- па што
ме толико мучиш ? Или ти можда љубиш каквога
Чеченца . Ако је то, одмах ћу те пустити кући.
Она се малко стресе и махне главом .
-- Или , настави он , ја сам ти сасвим
мрзак ?
Она уздахну .
Или ти вера твоја брани љубити ме?
Она побледи и све ћуташе .
Веруј ми , Алах је један свима наро
Дима , на кад он допушта мени , да тебе љу
бим , зашто би бранио теби , да ми љубав
вратиш ?
 37

Она га оштро погледа , као да се зачудила

овој новој мисли ; у очима њеним виђаше се
сумња и жеља за уверењем. Какве ли очи то
беху ! Ма се светлише као жеравице.
Слушај , мила моја Бела ! настави не
чорин ; ти видиш , како те ја милујем ; ја ћу
све учинити , само да те развеселим ; ја бих
те хтео усрећити ; али ако ћеш ти наново ту
говати , умрећу . Реци ми, хоћеш ли бити ве
селија ?
Она премишљаше , нескидајући својих цр
них очију с њега , онда се насмеши мило и
махну главом одобравајући . Он је узме за руку
и стане је молити , да га пољуби ; она се слабо
бранила и само је понављала : „ Молим , не сло
бодно." Он већма наваљиваше ; она се задркта
И заплака .
- Ја сам твоја робкиња , говорила је ; ти
ме напоследку можеш и присилити , пак опет
бризне плакати .
Григорије Александровић лупи се песни
цом по глави и излети у другу собу. Одем к
њему. Прекрстивши руке , шетао се он намрштен
горе доле .
Шта је , брацо ? запитам та .
--
То је враг, а није жена ! одговори ; али
ево вам моје поштене речи , да ће бити моја .
Ја махнем главом .
 38

Да се окладимо ! рекне ; за осам дана !

Добро !
Ми се окладисмо и растанемо се.
Сутра дан пошље једног човека у Кизлар ,
да пазари. Донесоше силу божију персијске
робе .
------ Шта велите , Максиме Максимићу, рече
ми, показујући дарове ; да ли ће се азијска
лепотица одупирати и таком јуришу ?
―――― Непознајете ви Черкескиње , одговорим
му ; нису оне као Грузинке или закавкаске Та
таркиње - ни налик . Оне су сасвим другчије
одгојене .
Григорије Александровић насмеши се и
стане звиждукати некакав марш.
А богме би онако, како ја рекох . Дарови
докучише цел тек у пола ; она постаде весе
лија , поверљивија , али то беше све , тако да
се он реши на последње средство . Једно јутро
да коња оседлати , обуче се черкески , оружа
се и оде к њој .
Бела , рече јој ; ти знаш , како те во
лем. Кад сам те наумио украсти, мислио сам,
да ћеш ме заволети, кад се познамо ; ја сам
се преварио . Збогом ! Нека је твоје све , Што
имам; ако хоћеш , врати се оцу ; ти си сло
бодна. Ја сам у твојим очима скривио , ваља
ми себе кастигати . Збогом , ја одох ; куда ------
 39

незнам ни сам ! Ех , нећу дуго тражити тане

или ударац сабљом ; тада се сети мене и про
сти ми .
Он се окрену и пружи јој руку. Она неузе
руку, него је ћутала . Ја сам гледао њено лице
кроз једну пукотину од врата ; и тешко ми би
――――
тако самртно бледило покрило беше мило
Оно лице ! Кад недоби одговора , пође Печорин
к вратима ; дрктао је , и незнам , хоћете ли ве
ровати , али ја мислим, да је био у стању оно
учинити , што је тек шале рекао. Такав вам
је то био човек, Бога ми ! Али тек што дирну
врата , а она скочи , зајеца и баци му се на
врат. Верујте ми, онако, како - сам био за вра
тима , па сам се морао заплакати то јест,
Знате, нисам плакао ―― да -- ех, лудорија !
Штабски капетан ућута .
―― Признајем , настави гладећи брке , тешко
ми би , што ме никад никаква женска није тако
љубила .
www-ade
Ila je л' им срећа дуготрајна била ? за
питам .
-- Јесте , она је сама рекла , да је од
онога дана, кад је видела Печорина , о њему
често сањала , и да никад никакав мушкарац
није на њу учинио такога упечатљења . Да,
они су били сретни !
--
Ала сам се преварио ! викнем нехотице .
 40

Ја сам мислио , да ће се то жалосно свршити,

а ето ми се надање превари ! А зар се отац
није домишљао, да је она код вас у граду ?
-
1 Као да је нешто сумњао . После неко
лико дана чујемо , да је старац убијен . To je
овако било ...
Моја позорност наново оживе.
― Морам вам казати , да је Казбић ми
слио , да је Азамат с очиним знањем украо
његовог коња ; бар ја тако држим. И тако је
данпут заседне код друма , три врсте иза аула .
Старац се враћао , како је залуду био тражио
кћер . Слуге његове мало су заостале . Беше
сумрак. Замишљен јахао је кораком , кад ује
данпут Казбић као рис скочи иза честе коњу
на сапе , ножем свали кнеза , дочепа узде , пак
умакне . Некоје слуге видеше све то са бре
жуљка , потегоше у потеру , али га неуловише.
-
Он је накнадио , што је изгубио коња ,
и осветио се , рекнем , да бих дознао мњење
мога другара .
Да , тако је, како они мисле , имао је
сасвим право , рече штабски капетан.
Нехотице ми паде у очи, како Рус може
да се привикне обичајима оних народа , међу
којима живе . Незнам , да ли га с тога својства
треба худити или хвалити , тек оно показује
редку гибкост ума и онај здрави разум , који
 41

прашта зло свуда , где види, да мора бити и да се

неможе уништити .
Међутим попили смо чај . Давно упрегнути
коњи топотали су по снегу . Месец је бледио
на западу и тек што није утонуо у црне облаке,
што су на даљним врховима висили као по
дртине од какве завесе . Изиђемо из сакље .
Пророштво мога сапутника није се испунило,
јер се време расчистило и обећаваше тихо
јутро . На далеком обзору трентао је венац
јасних звезда у чудном блеску и једна за дру
гом трнула је, што се блеђани одблеск источни
већма ширио по тамно вишњикастом своду,
постепено осветљавајући оштре врхове гора ,
покритих свежим снегом . Десно и лево црнише
се мрачне таинствене провалије , и магла , сук
тајући и вијући се као змија , пузила је по
подртинама околних клисурина , као да осећа и
боји се близкога дана .
Све је тихо било и на небу и на земљи,
као у људском срцу у часу јутрење молитве ;
само што би кадкад подунуо хладан ветар од
истока , те потресао коњима гриву ињем по
криту . Кренусмо се на пут. Пет лоших кљу
сина једва су вукле наша кола по завојитом
путу уз Гут-Гору . Ми идосмо пешице одостраг ,
подмећући камење под точкове , кад би нам
коњи малаксали . Чињаше се, да пут иде ка
 42

небу, јер докле нам очи допираше, све се ди

зао уз брдо и напоследку га је нестајало у
облаку , који се још од синоћ одмарао на врх
Гут- горе , као јастреб, који чека на пљен. Снег
је шкрипио под ногама ; зрак беше тако редак,
да смо једва дисали ; крв је наваљивала у главу ,
па опет неко мило осећање ширило се по свима
мојим жилама , и ја сам био чисто весео, што
сам толико изнад осталога света ―― неодричем,
детиње чуство, али удаљавајући се од друштве
них условља и приближујући се природи, и не
хотице се подетимо , све , што смо у друштву
прибавили, одпада од душе и она наново по
стаје онаковом , каква је некад била и каква
ће зацело ма кад опет бити. Који је, као ja,
ишао по пустим горама и дуго посматрао њи
хове чудне облаке и жудно гутао животворећи
зрак, разливен по њиним долинама, тај ће по
њати моју жељу, што хоћу и другом да ка
жем, приповедим , опишем ове бајне призоре .
Напоследку попесмо се на Гут -гору, зау
стависмо се и обрнуемо . На њој је лежао сив
облак и његово студено дисање грозило је ско
ром буром ; али од истока беше све тако јасно
и златно, да ми, то јест ја и штабски капетан,
сасвим на њега заборависмо. Јест и штабски
капетан ; јер у простом срцу силније је чуство
за красоту и величину природе, сто пута живље,
 43

него у нас , који с одушевљењем приповедамо

речима и на папиру .
- Ви ћете бити научени на ове дивоте ,
рекох му.
-- Та научен сам ; привикне се човек и
на фијукање танади , то јест , привикне скри
вати нехотично куцање срца.
-
А ја сам слушао, да је та свирка ста
рим војницима баш пријатна .
―――
То јест, ако хоћете , како се узме ; биће
то отуда , што срце заче куца . Погледајте, на
стави и пружи руку према истоку , каква је та
дивота !
И заиста , таке лепоте никад невидех. Под
нама којшаурска долина , а по њој се блиста
Арагва и још једна мала река , као две сре
брне пруге ; плава магла вила се над њом ,
скривајући се у суседне увале испред топле
јутрење лучи ; десно и лево дале се горе , једна
виша од друге, покривене снегом и шипрагом ;
још даље исте горе , али као две стене, насло
њене једна на другу ; и сав тај снег горео је
руменим блеском тако весело , тако јарко, да
би чисто на веки остао ту да живем . Уједан
пут се сунце указа иза тамно плаветне горе ,
коју би само искусно око могло разликовати од
црна облака ; али над сунцем дала се црвена
 44

пруга , на коју мој друг обрати особиту паж

љивост.
--- Јесам казао, викне, да ћемо добити не-
погоде ? Ваља се пожурити, ако нећемо, да нас
сустигне на Крестовој. Севајте ! продере се на
јамшчике . *)
Укочисмо кола ланцима , да се неби отиснула,
узесмо коње за узду и почесмо се спуштати .
Десно беше провалија , лево така пропаст, да
нам се читаво осетско село у њој учини као
ластино гнездо. Стресох се, кад помислих, да
често у по глуве ноћи по овом путу , где се
кола немогу ни мимоићи, улак какав и десет
пута преко године пролази и несилазећи са
својих трошних кола . Један наш кочијаш беше
руски јарославски мужик, други Осетин . Осе
тин држаше коња за узду са свом предосто
рожности , а наш немариш Рус ни да се сишао
с кола ! Кад му рекох, да би могао мало боље
G
старати се за мој чемодан, за којим нисам ма
рио силазити се у ону бездану , одговори ми:
-
F, господине ! Даће Бог, па ћемо проћи
као и други ; нисмо ми први !
И право је имао. Ми смо истина могли и
заглавити , али лепо се сиђосмо, и кад би нешто
Људи боље размислили , уверили би се, да није
вредно толико се пећи ради живота ...
* ) Кочијаши .
 45

Али би ви можда хтели крај од приповетке

о Бели ? Прво, ја непишем приповетку , него
путничке записке, дакле немогу нагонити штаб
скога капетана да пре приповеда , него што је
у ствари почео приповедати. И тако ћете при
чекати , или, ако је повољно, преврните неко
лико страна ; али ја вам то небих световао ,
јер је заиста вредан вашега љубопитства пре
лазак преко Крестове Горе , или као што је
учени Гамба назива , брда светога Кристофа.
Са Гут - горе сиђосмо у Чертову Долину .
Романтично име ! Ви мислите зацело, да је то
гњездо злога духа међу неприступним јазовима ;
али није тако. 1Име Чертовој Долини долази од
речи „ черта ,“ а не „ чорт ,“ јер овде је некад
била граница Грузије * ) . Ова долина била је
пуна сметова, који су доста живо опомињали
на Саратов , Тамбов и друга места w руска .
-
Ево и Крестове ! рече ми капетан , кад
се сиђосмо у Чертову Долину, показујући брег
покривен снегом . На врх брега црнио се крст
од камена , а преко њега водио је пут , који
се једва видео и којим се само онда ишло, кад
би побочни био пун снега. Наши кочијаши ре
коше нам , да пут није засут , пак штедећи
коње, ударише наоколо. На савитку сретнемо
*) Чертъ , чортъ , враг , ђаво. W - Черта , утврђена
граница (црта ) .
 46

четири пет Осетина , који нам понудище своју

услугу , пак ухвативши се за кола , дерући се
гураше и придржаваше нам кола . И заиста пут
је опасан . Над нашим главама висиле су гру
детине снега , готове на први ветрић сурвати
се у долину ; уски пут беше често снегом по
кривен , који се на једном месту проваљивао
под ногама , а на другом опет у лед претворио
од сунчеве припеке и ноћних мразова , тако да
смо једва могли ићи ; коњи су нам све кли
зали . Лево је вијала дубока пропаст , где је
хујао поток, час кријући се под леденом ко
ром , час пенушећи се скакао је по црном ка
мењу . За два сата једва обиђосмо крестову
Topy ――― две врсте за два , сата ! Међутим спу
стише се облаци , потеже град и снег ; ветар ,
продирући у пукотине , бучио је , звиждао je
као онај хајдук Соловеј , *) и каменита крста
брзо нестаде у облацима , који се све црњи и
гушћи дизаше од истока . Узгред да речем , о
овом крсту има чудно , али обште распрострто
преданије , да га је подигао цар Петар I. , кад
је пролазио Кавказом. Али прво , Петар је био
тек до Дагестана , а друго, на крсту пише круп
ним словима , да је дигнут на заповест Јермо
лова , и то 1824. године. Али уз сав надпис
* ) Прича се за Соловеја, да му се свирајка чула
од једнога краја Русије до другога .
 47

преданије се тако укоренило , да управо незнаш ,

коме ћеш веровати, у толико више , што смо
научили неверовати надписима .
Имали смо још пет врста спуштати се по
лапавици и поледици , да би дошли до Коби.
Коњи се измучише , ми пак прозебли . Мећава
је сипала силније и силније , исто као она наша
на северу, само што јој је дивље хујање било
тужније , жалосније .
Прогнаницо, помислим , ти плачеш за
својим широким , пространим степама ! Тамо
имаш где раширити хладна крила , а овде ти
је тесно и загушљиво, као орлу , који кликћући
бије решетку свога гвозденога кавеза .
-
То је траљаво ! говораше штабски ка
петан ; ево гледајте , на све стране ништа до
магле и снега ; лако се можемо или изврнути
у пропаст какву или запасти у каквој чести,
а онамо опет доле Бајдара се разиграла , да се
тешко може преко ње прећи. Така је Азија !
Неможеш се ослонити ни на људе , нити на
реке .
Дерући се и бијући гонише кочијаши коње,
али су ови фрчали, ћудили се и НИ ПО ШТО
нехтедоше с места макнути се, неосврћући се
ни бар мало на красноречије кнутова.
- Милостиви господине, рече напоследку
један, ми богме данас недођосмо у Коби . Из
 48

волите заповедити, да лево сврнемо , док нам

се још може . Ено тамо на побрешку нешто се
црни ; биће сакље. Тамо путници увек сврћу ,
кад је зло време . Ево веле , да ће нас тамо
одвести, ако им дате на водку, дода показујући
на Осетине .
- Знам , брајко , и без тебе, рече штабски
капетан ; поганија једна , одераће се ринтајући ,
само да добие што на водку.
--- Али шта ћете , рекох, кад би нам без
њих још горе било .
Тако је да , гунђаше он ; лепе ми вође !
Само да што добију, као да се без њих неможе
наћи пут .
Сврнемо на лево, те овамо , те онамо , тек
напоследку дођосмо до јаднога скрова од две
сакље , саграђене од песка и шљунка и огра
ђене исто таким зидом. Издрпани домаћини
примише нас лепо . После сам дознао , да их
влада плаћа и храни , а зато да морају примати
путнике , које бура ухвати.
→→
Е сад смо се наместили, рекох, поса
дивши се уз ватру ; а сад ми довршите вашу
приповест од Беле , јер сам уверен , да је нисте
довршили .
А одкуда то знате ? запита ме штабски
капетан , као лукаво смешећи се .
 49

Jер неби иначе било у реду ; што се

необично почело, то се мора необично и свршити .
Погодили сте .
――――
Врло ми је мило .
Радујте се само , али мени је баш
тешко, кад се само сетим . Красна вам је то
девојка била , та Бела ! Напоследку сам се тако
на њу научио, као да ми је кћи, и она је мене
радо имала . Морам вам казати , да ја немам
Фамилије . Има већ дванаест година , како немам
абера од оца и мајке , а на женидбу нисам по
мишљао , док је било време ; сад , знате , и није
то за мене ; пак ми је мило било, што сам
нашао, кога ћу мазити. Бива , она нам пева
или игра лезгинку . А како је играла ! Видео
сам ја наших госпођа по губернијама , а један
пут био сам и у самој Москви на неком го
сподском састанку, биће томе својих двадесет
година -- али ни налик на њу ! Григорије А
лександровић накитио би је као лутку , па би
је мазио и миловао , и она се код нас тако до
терала - за чудо ! С лица и с руку нестаде
јој гараве масти, румен јој се по лицу просу...
Па како је била кадкад весела , па се , нева
љалица једна , све са мном шалила... Бог јој
простио !
-
А кад сте јој казали , да јој је отац
погинуо ?
4
 50

Ми смо то дуго од ње скривали , док

се није научила на своје стање ; а кад јој ре
космо , плакала је два дана , а после је забо
равила .
Четири месеца дана било је све , да не
може боље. Чини ми се , да сам вам већ ка
зао , да је Григорије Александровић страстно
миловао лов . Бива, гонио је пре вепрове или
козе по најгушћој шуми ; а сад неизлази ни
иза града . Кад, али ја видим , где он опет по
чео нешто размишљати , хода по соби, а руке
метнуо на леђа ; а једанпут, нерекавши ником
ништа , оде у лов , па га нема цело јутро ; тако
једанпут , тако други пут, на све чешће и чешће .
Неће бити добро , помислим ; неки је
враг међу њих дошао !
Једно јутро одем к њима . Као да сад гле
дим : Бела седи на кревету у црном свиленом
бешмету , тако бледа , тако тужна , да сам се
препао .
-
А где је Печорин , запитам је .
--- У лову .
---
Је л' јутрос отишао ?
Она ћуташе , као да јој је мучно одго
ворити .
-
Није , од јуче га нема , рече напоследку ,
тешко узданувши .
----
А да није што страдао ?
 51

-- Јуч
е сам цели дан мислила и мислила ,
одговори она кроз сузе ; измишљала сам сва
којаке несреће : час ми се причинило , да га је
вепар ранио , час да га је Чеченац убио у гори...
Али сада ми се већ чини, да ме немилује .
――
Богме , ћерко , горе што ниси могла из
мислити !
Она се заплака , онда поносито диже главу,
убриса сузе и рече :
-
Кад ме неволе , ко му брани вратити
ме кући мојој ? Ја га негоним. А ако тако и
даље буде, отићи ћу сама ; нисам ја робкиња ,
ја сам кнежевска кћи !
Станем је тешити .
Слушај , Бела ; неможе он увек овде
седити , као да је прикован за твоју сукњу ;
он је човек млад, воле погонити дивљач Он
ће се већ вратити. А ако ти станеш јадико
вати, можеш му брзо огадити .
---
Јест, тако је ! одговори она ; ја ћу бити
Весела .
Пак смејући се узме свој бубањ , па стаде
певати, играти и скакати око мене ; само што тако
непотраја дуго ; она опет седе на постељу и
покри лице рукама .
Шта сам знао чинити ? Ја , знате , никад
нисам имао посла са женскима . Мислио сам ,
размишљао сам, чим да је тешим, али ми ни
4*
 52

шта непаде на ум . Неко време обоје ноћу

тасмо. То вам је врло непријатан положај !
-- Хоћеш ли, рекох јој напоследку, да се
мало по бедему прођемо ? Време је прекрасно!
Беше то у септембру . И заиста дан је био
врло лен , светао и не претопал ; горе око нас
виделе су се као да су тик до нас. Пођемо , те
се шетаемо по бедему тамо амо , али све ћу
тећи. Напоследку седне она на траву , а ја сед
нем уз њу. Чисто је смешно рећи , али сам
тако ишао за њом , као да сам јој дадиља .
Наш град био је на висини и са њега је
био изглед прекрасан . С једне стране широка
пољана , прекидана неколицином јаруга ; а на
крај ње дала се шума све до на врх гора;
овде онде димили су се по њој аули , ишле
су ергеле коња . С друге стране струјила је
мала река , а тик ње беше густ шипраг , који
је покривао кршне брегове , што су се саста
јали са главном граном Кавказа . Ми седесмо
на крај бастаје , како бисмо на обе стране
могли све видети . Кад уједанпут видим , где
некакав искрсну из шуме на кулашу, пак све
ближе и ближе , док се напоследку заустави с
оне стране реке на својих двеста корака од
нас и поче коња играти као бесан.
Погледајдер , Бела , рекнем ; у тебе су
 53

шлађе очи , какав је то делија и кога ли је

Дошао веселити ?
Она погледи и викне : То је Казбић !
- Гле ти бедевије ! Је ли дошао, да нам
се руга ?
Гледим , заиста Казбић ; гарав , одрпан , пр
љав као и увек .
-
То је коњ мог оца , рече Бела и ухвати
ме за руку ; дрктала је као прут, а очи јој се
светлише .
-
Аха ! помислим ; дакле и у теби има
те погане крви ! ―― Одидер амо , рекнем стра
жару ; скини ми ону бедевију тамо ―― добићеш
сребрну рубљу .
Хоћу, господине ; али неће да стане .
-
А ТИ му заповеди , да мирује , рекнем
му смејући се .
-
Ej, момче ! викне стражар , машући на
њега руком ; стани мало , Ма се вртиш као
Чигра !
И заиста Казбић застане , да чује ; по свој
прилици мислио је, да ће му што приповедати ;
није него још нешто ! Мој гранатир нанишани...
опали... али промаши ! Тек што барут плану на
чанку, а Казбић цакну коња , а коњ одскочи на
страну . Он се исправи у узенђијама , продере
се нешто , прети нам бичем , пак га нестане .
W
Срам те било ! рекнем стражару .
 54

Господине , он ће већ забости нос у

ледину , одговори он ; али то је погана скотија ,
није му доста једно тане .
После четврт сата врати се Печорин из
лова . Бела му се обеси о врат и ни речицом
једном да се жалила или му што преговарала,
што је тако дуго остао . Већ сам се и за на
њега расрдие .
-
Али за Бога, рекох му , ево овај час
би ту Казбић с оне стране , и ми смо на њега
пуцали . Мислите ли , да ћете дуго на њега
чекати ? Ови планинци врло су осветљиви ; ми
слите л’ви, да се он недомишља , да сте ви
с Азаматом били у договору ? А ја бих се смее
обкладити , да је познао Белу . Знам , да је пре
годину дана врло миловао - то ми је сам го
Ворио - и да је само могао скупити доста
новаца , би се њом оженио .
Печорин се замисли .
-
Јест, одговори, ваља се боље чувати .
Бела ! од данас нећеш више излазити на бедем .
У осталом имао сам с њим дуга разговора .
Није ми било право, што јадну девојку неволе
више . Не само да је половину дана у лову
проводио , него је постао спрам ње и хладан,
редко је миловао , и она поче на очиглед ве
нути, лице јој опаде , велике њене очи заму
тише се . Кадкад бих је запитао :
 55

-
А што уздишеш , Бела ? Што си неве
села ?
-- Нисам .
Жели л' ти срце штогод ?
He.
Је л' ти туга за родом ?
Ја немам рода .
Бивало је , да по читав дан ниси могао од
ње чути, него ,,да " и „ не “ .
Једанпут му кажем то .
Слушајте , Максиме Максимићу , одго
вори ми ; у мене је несретна нарав. Незнам ,
јесам ли такав постао чрез одгојење , или ме
је Бог таким створио ; само знам, да ако сам
ја крив туђој несрећи, онда сам и сам несре
тан. Наравно . да је њима отуда слаба фајда,
али доста, да је тако . У раној младости мојој,
од онога часа , кад сам се опростио мојих ро
дова , стадох као махнит уживати свако удо
вољство , што га новац може прибавити , и на
равно да ми та удовољства огадише . Онда се
бацих у велики свет, и наскоро ми досади и
друштво . Заљубљивах се у прве лепотице , n
мене љубише ; али њина љубав само што ми
је уображење и сујету дражила - срце ми о
стаде пусто . Почех читати , учити наситих
се и науке . Видех, да ни слава , ни срећа од
њих независи, јер су баш незналице најсрет
 56

нији људи , а слава је срећа , и ко хоће да је

добије , тај мора бити лукав . Ту ми огади све...
Набрзо послаше ме у Кавказ ; беше то моје
најсретније време . Надао сам се , да код чече
― пре
начких танади неможе бити дуго време
варио сам се ; после месец дана тако сам се
научио на њихово звиждање и на близку смрт,
да сам, истину рећи , већма мотрио на комарце,
и све на свету би ми још досадније него пре,
јер изгубих готово и последњу надежду . Кад
видех Белу у својој кући, кад први пут , др
жећи је на коленима , пољубих њене црне власи,
ја будала помислих, анђео је, што ми га суд
бина на утеху посла ... Опет се преварих. Љу
бав једне дивљакуше невреди више од љубави
отмене госпође ; незнање и простодушност у
једне исто тако буду досадне, као и кокетство
у друге. Ако хоћете, ја је још волем , ја сам
јој благодаран за неколико сладких часова , ја
ћу за њу погинути ――― али ми је уз њу дуго
време ... Да ли сам луд, или неваљалац, незнам;
али то стоји , да и мене треба врло сажале
вати, може бити већма , него њу . У мене је
душа светом покварена , уображење немирно,
срце никад сито ; увек ми је мало ; на тугу
исто се тако привикнем, као и на насладу, и
живот мој бива како који дан све пустији .
Једно ми средство још остаје : путовање . Чим
 57

ми буде можно, путоваћу ; али не у Европу ,

сахрани, Боже ! Ја ћу ићи у Америку, у Арап
ску, у Инђију ; шат гдегод скончам на путу!
Бар сам уверен , да се ова последња утеха неће
тако брзо излизати , док је год бура и хрђа
вих друмова .
Тако је он још дуго говорио, и речи не
гове дубоко ми се у памети урезаше, јер први
пут беше, да такове ствари слушам од човека ,
коме је двадесет и пет година , а даће Бог,
биће и последњи... Чудо ! Кажите ми , молим
вас, настави штабски капетан , окренувши се
мени, ви сте, чини ми се, били у Петрограду
и то не давно : је ли тамо сав младеж такав?
Одговорим му, да има много људи , који
тако исто говоре ; да ће по свој прилици бити
и такових, који нелажу ; да се, у осталом , пре
ситост, као и свака друга мода , пошто је била
у вишим круговима , спустила к нижим стале
жима , који је додерују , и да сада они , који
су од свију других највећма и заиста пресити
свега , да ти гледају сакрити ту несрећу као
какав грех .
Штабски капетан није поњао ове Фине
ствари , махне главом и лукаво се насмещи .
---- А је ли , Французи су ту моду изумели,
да је човеку дуго време ?
――― Није , него Енглези.
 58

―― Аха , Енглези ! Та они и јесу од вај

када древне пијанице !
Нехотице ми паде на ум једна московска
дама , која је доказивала , да Бајрон ништа друго
није био него пијаница . У осталом примедба
капетанова даје се извинити . Да би себе уз
држао од вина , гледао је, да сам себе увери ,
да свако зло у свету долази од пијанства .
Међутим настави своју приповедку .
Казбић се више није јавља . Само,
незнам, зашто , али увек ми се по глави врзло ,
да није бадава долазио и да је ма какво зло
наумио учинити .
Једанпут навали на мене Печорин , да идемо
у лов на вепра . Дуго сам се опирао - и какво
ми је чудо вепар ! Али он ме ипак одвуче со
бом . Поведемо још пет момака и одемо зором .
До својих десет сати вукосмо се по ритовима
и по шуми нема вепра .
―――
Хајдмо натраг, говорио сам му. На што
и даље остати , кад ето немамо данас среће!
Али Григорије Александровић није се освр
тао на умор, него је баш хтео , да се с ловом
врати ... Така му је нарав била ; што науми,
то мора бити ; за цело га је у детињству мати
мазила ... Напоследку око подне кренуемо про
клетог вепра . Опалисмо на њега ---- бадава ;
 59

-
утече у рит ; нисмо никако имали среће !
Кад се мало одморисмо , кренемо се кући .
Ћутећи јахасмо један уз другога , а коњма
пустисмо узде ; били смо већ до самога града
дошли , и само нам га је честа закривала . Ује
данпут пуче пушка . Ми се згледаемо, исто по
мислисмо. Полетимо на глас од пушке. Видимо
на бедему солдате , где се у гомилу сабили ,
пак гледе у поље, а тамо као муња лети ко
њаник и на седлу држи нешто бело . Григорије
Александровић шине коња , тргне пушку , пак
терај ;ја за њим .
- Ћом нису нам коњи били уморни по
ради крђава лова . Чисто да нам утекну испод
седла , и сваким скоком све се боље прибли
живасмо . Напоследку познам Казбића , само ни
сам могао разазнати , шта му је на седлу пред
њим. Стигнем Печорина и викнем му :
- To je Казбић !
Он ме погледи, махне главом и ободе коња.
Напоследку га стигосмо на пушкомет. Је
ли у Казбића био коњ уморен, или лошији од
наших , тек уз сво његово старање није могао
утећи. Мислим , да је у тај пар помишљао на
свога Карађоза .
Видим , где Печорин у трку хоће да нуца .
--- Непуцајте ! викнем му ; чувајте тане;
и онако ћемо га стигнути .
 60

Та младеж ! Увек се у невреме распали...

Пушка пуче и тане пребије коњу стражњу
ногу ; коњ још неколико пута скочи, посрне и
падне на предње ноге . Казбић одскочи и онда
видесмо , да на рукама држи женску увијену
чадром . Беше то Бела --- несретна Бела ! Он
нам нешто викаше на свом језику и онда диже
на њу нож. Није се могло губити време. Опа
лим и ја , онако од ока. Тане мора да га је у
плеће ранило , јер уједанпут пусти руку . Кад
се дим разиђе, на земљи је лежао рањени коњ
и поред њега Бела ; а казбић бациса тушку.
пак се по чести као какав мачак пуза у тене .
Имао сам ће а спискати му за душу, али нема
пуне пушке ! Одскочимо од коња и полетимо
Бели . Сиротица , лежала је као мртва , а из
ране куљала је крв потоком. Несретник један !
Да је ударио бар у срце , бар би уједанпут
свему био крај , него је у леђа убоо баш
као прави лопов ! Она није знала за себе . По
деремо јој чадру и привежемо рану , што смо
боље умели . Печорин је бадава љубио њене
хладне усне ; ништа је немогаше к себи по
вратити .
Печорин уседне на коња ; ја је дигнем са
земље и којекако додам му је на седло. Он је
обухвати руком , и ми се кренемо кући . Пошто
 61

смо неколико тренутака ћутали , рекне ми гри

горије Александровић :
――――
Максиме Максимићу , на такав начин
нећемо је живу у град донети.
Истина ! рекох и ми ободемо коње .
Пред градском капијом чекала нас је го
мила света . Пажљиво пренесемо рањену Белу
Печорину у стан и пошљемо по лекара . Истина ,
овај је био пијан , али тек дође . Прегледи рану
и рекне , да неће дуже од једнога дана живети ;
али се преварио ...
------
Је л' оздравила ? запитам штабског ка
петана , и нехотице обрадовавши се , пак га
ухватим за руку.
-
Није , одговори ; а лекар се преварио ,
јер је још два дана живела .
Али како је Казбић могао украсти ?
Ево како . Она се није освртала , што
јој је Печорин забранио , него изиђе из града
на реку . Било је врло топло ; она седне на
камен и пусти ноге у воду. Казбић се ту до
вуче , запуши јој уста и увуче у шипраг, а
Тамо скочи на коња , пак терај ! Али њој је
пошло за руком викати ; стражари се узбуне ,
опале ,али непогоде, на то и ми доспесмо .
―― А зашто је хтео Казбић украсти ?
- Зашто ! Јер су ти Черкези прави ло
пови. Што им падне шака , морају собом по
 62

вести ; друго и нераде , него само краду . Ту

им се неможе толико ни замерити . Уз то она
му се одавно допадала .
-- И Бела умре ?
-
Умре ; само што се још дуго мучила,
а и ми еви е њом . У вече око десет сати дође
к себи ; ми смо поред њене постеље седили .
Тек што отвори очи, одмах зовне Печорина .
--- Ево ме , код тебе , панечко моја (то ће
нашки рећи, душо ), одговори он и узме је за
руку .
Ја ћу умрети, рекне она .
Ми је стадосмо тешити , говорећи јој, да
је лекар рекао, да ће је за цело излечити. Она
махне главом и окрене се дувару ; није јој се
хтело умирати !
Ноћу поче бунцати ; глава јој је у ватри
била ; цело тело стресло би се кадкад од гроз
нице . Говорила је у бунилу о оцу, брату; хтело
јој се у гору, кући. Онда је говорила о Печо
рину , звала га је најмилијим именима , или му
је пребацивала , зашто више немилује своју џа
нечку.
Он је ћутећи слушао , наслонивши главу
на руке . Цело то време невидех у његовим
очима ни једне сузе ; можда није могао пла
кати , или је умео срце стегнути, незнам ; али
ја у свом веку ништа тужније нисам видео .
 63

Пред зору престане бунцање. Лежала је

немичући се, бледа и тако слаба , да се једва
могло видети , да дише. Онда јој би лакше и
она стаде говорити, а знате л', о чему ? Така
мисао долази на ум само самртнику ! Стала је
жалити, што није хришћанка и што се на оном
свету неће њена душа наћи са душом Григо
рија Александровића , те ће он у рају с дру
гом женом друговати. Наде ми на ум , да је
пред смрт покрстим . Предложим јој. Она ме
погледи нерешителна и дуго немогаше про
словити ; напоследку одговори , да ће умрети у
вери , у каквој се родила. Тако прође цели дан .
Како се била изменила ! Бледи образи упадоше ,
очи јој дођоше чисто веће , уста јој гореше.
У грудима је осећала ватру , као да је тамо
истопљено гвожђе .
Настаде друга ноћ . Ми нескидаемо с ње
очију , ни се мицаемо од постеље . Страшно се
мучила , стењала је , а чим би јој бол одуми
нуо, гледала је уверити Григорија Александро
вића , да јој је боље , говорила му је , да иде
спавати, љубила га је у руку , непуштајући је
из своје руке . Пред зору стаде осећати са
мртни ужас, поче преметати се, здере завој и
крв појури наново . Кад јој рану привезаше ,
умири се на часак и замоли Печорина, да је по
љуби . Он клекне поред постеље, диже јој главу
 64

са узглавнице и притисне своја уста на њене

већ хладне усне . Она га јако заголи дркћућим
рукама , као да би тим пољубцем хтела душу
му своју дати ... Да , добро је радила , што је
умрла ! Шта би с њом било , да је Григорије
Александровић оставио ? А то би било пре или
после.
До подне била је тиха , ћутала је и слу
шала , ако је наш лекар и мучио својим лека
ријама и микстурама .
За Бога ! рекох му ; та сами сте ка
зали , да мора умрети , пак нашто те ваше ле
карије ?
To je зато , Максиме Максимићу , да
нам савест буде мирна .
Лепа савест !
После подне стаде је жеђ мори и. Отво
рисмо прозоре , али на пољу је још већа за
пара била , но у соби ; метнусмо леда око кре
Вета ништа непомаже . Ја сам знао, да та
јака жеђ значи скору смрт , и кажем то Не
чорину .
--- Воде, воде ! говорила је
она промуклим
гласом и исправи се у постељи.
Он побледи као крпа , узме чашу , напуни
је и да јој . Покријем лице рукама и станем се
молити Богу... Господине , ја сам видео доста
пута , како људи умиру у болницама и на раз
 65

боју , али је ово сасвим ужасније !... Ваља ми

још признати , да ми је и сад жао , да се пред
смрт ни једанпут несети на мене , а ја сам је
миловао као отац. Бог да јој душу прости ! A
управо рећи, ко сам јој ја био, да се на мене
сети на самрти !
Чим попи воду, би јој лакше , а непрође
три минута , и она издане . Метнемо јој огле
дало на уста - чисто ! Изведем Печорина из
собе и одемо на бедем . Дуго ходисмо горе доле,
с рукама на леђима , ништа неговорећи . На
његовом лицу небеше ништа особито , и то ме
је једило ; ја бих на његовом месту умрьо био
од туге . Напоследку седне на земљу у хлад и
стане палицом шарати по песку . Ја , знате ,
више обичаја ради хтедох тешити га , пак ста
нем говорити. Он диже главу и насмеје се...
Мени се кожа најежи од тога смеја ... Одем , да
наредим за погреб .
Ја сам се тим занимао, и да бих се мало
разонодио . Имао сам комад беле свиле , њим
покријем њу у сандуку и накитим га черкеским
сребрним чипкама , што их је Григорије Але
ксандровић био за њу и купио.
Сутра ујутру сахранимо је иза града , по
ред реке , близу онога места , где је последњи
пут седила . Око њенога гроба расту багрене и
јоргован . Хтео сам , да јој на гроб метнем крст ,
5
 66

али, знате, то неби било лепо , јер није била

хришћанка .
▬▬▬▬▬▬▬
А шта је с Печорином ? запитам .
-- Печорин је дуго време удио , осушио
се, сиромах . Али од то доба никад неговорисмо
о Бели ; видео сам , да му то није било мило ,
па нашто ! - После три месеца дана преместе
га у другу регименту и он оде у Грузију . Од
то доба никад се ненађосмо ... Да , сећам се ,
неко ми ту скоро говораше , да се вратио у
Русију . У осталом , ми овде врло споро доби
вамо новости .
Ту он ваздан разведе , како је то незгодно
чути за новости тек после годину дана , по свој
прилици зато , да би растерао своје тужне успо
мене .
Нисам му прекидао реч , али га нисам ни
слушао .
После једнога сата могли смо се опет кре
нути на пут ; мећава се стишала , небо се из
ведрило и ми се дигнемо путовати . Уз нут не
хотице и опет поведем разговор о Печорину и
Бели.
- А незнате , шта је било с казбићем?
запитам.
――― С казбићем ? Богме , незнам ... Слушао
сам, да на десном крилу код Шапсуга има не
какав Казбић, некакав архивратоломија , који у
 67

црвеном бешмету јаше кораком у по наше ватре

и врло вешто уме да се сагиба, кад танад близу
њега свирају . Можда је он то !
У Коби растанем се с Максимом Макси
мићем. Ја узмем пошту , а он имајући тежак
пртљаг, није могао за мном . Нисмо се надали,
да ћемо се још кадгод наћи, али се сретосмо ,
и ако вам је воља , приповедићу вам ; то је
читава приповест ... Али морате признати , да
је Максим Максимић честит човек. Ако то при
знате , онда ћу бити награђен за своје , може
бити , и предуго причање .

1
 II . С

МАКСИМ МАКСИМИЋ .

Раставши се с Максимом Максимићем

хитао сам кроз долину Терека и Дарјала , до- і
ручковао сам у Казбеку, пио сам чај у Ларсу
а на ужину доспео сам у Владикавказ . Hehy
вам досађивати описивањем гора , усклицима,
који ништа неказују , особито не по оне , који
тамо нису били , и статистичним приметбама.
које за цело нико неће читати .
Сврнем у крчму, куда су обично свртали
еви путници, а где никоме ниси могао запо
ведити, да ти зготови Фазана или чорбу , јер
она три инвалида , којима је крчма предана
тако су глупа , или тако пијана , да од њих
нигде ништа нећеш добити.
Мени рекоше , да ћу ту морати чекати још
три дана , јер „ прилика “ из Јекатеринограда
није још дошла , дакле неможе се натраг н
слати . Шта је то „ прилика“ ? Али наш чове
немари за хрђав каламбур , и да би ме врем
 69

прошло, наумим исписати приповедку Максима

Максимића о Бели и немислећи, да ће она бити
тек прва карика у дугом ланцу од припове
дака ; ето тако мален случај има велике по
следице ! ... Али ви можда незнате , шта је то
„ прилика “ ? То је војничко одељење од пола
роте пешака с једним топом , којим се прати
какав транспорт кроз Кабарду из Владикавказа
у Јекатериноград .
Први дан беше ми врло дуго време . Кад
сутра дан ујутру , а у авлију улегоше кола ...
A ! Максим Максимић !... Ми се поздрависмо
као стари пријатељи . Ја му понудим своју собу.
Он није ваздан правио церемоније , него ме jour
потапше по рамену и развуче уста као на сме
шење . Тако чудан човек !
П Максим Максимић имао је дубока знања
у куварском занату . Дивно вам он испече фа
зана , вешто га поли сланим краставцима , и ја
морам признати , да бих без њега морао сува
хлеба јести . Боца кахетинскога поможе нам за
боравити на малени број јела , којих је свега
4 једно било, пак кад запалисмо луле , и ми се
днемо --- ја на прозор , он поред угрејане пећи ,
јер је дан био влажан и хладан. Бутасмо обо
тјица . А и шта бисмо знали говорити ? Он ми
а је за себе већ све исказао, што је било вредно
- знати , за опет нисам имао шта приповедати .
 70

Гледао сам кроз прозор . Силне ниске кућице

растркане уз Терек, који се све већма и већма
ширио, белиле су се иза дрва , мало даље пла
више се подрте стене од гора , а иза њих по
маљао се Казбек са својом белом кардиналском
капом . Ја сам се с њима у мислима праштао;
жао ми их беше.
Тако седимо подуго . Сунце је заилазило
за хладне врхове и беличаста магла поче се
ширити по долинама , кад се на улици зачу
звоно путничко и крик кочијаша . Неколико кола
са прљавим Јерменима уђе у авлију , а за њима
празна путничка кола , у којих лаки строј , у
добни крој и господски изглед имађаху нека
кав загранични вид. За њима је ишао човек
са великим брковима , у мађарском руву, доста
лепо одевен за локаја ; није се могао човек
преварити , шта му је посао, кад је само видео,
како вешто истреса пепео из луле и како се
дере на кочијаша . Видело се , да је размажени
слуга лењога господара , онако некакав руски
Фигаро .
-
Приjане , викнем му с прозора , је ли
то прилика ?
Он ме доста безобразно погледи, намести
краватли и окрене ми леђа . Јерменин , који је
уз њега био , смешећи се одговори место њега ,
 71

да је то заиста прилика и да ће се ујутру

вратити .
- Хвала Богу ! рече Максим Максимић ,
који је међутим дошао на прозор . Каква су то
лепа кола ! настави ; мора да какав чиновник
путује у Тифлис . Види се , непознаје наше пла
нине ! Богме , брајко , није ту шале ; распашће
ти се кола , па да су енглеска !
Али ко ће то бити ―――――― хајдемо да ви
димо.
Ми изиђемо у ходник . На крај ходника
била су отворена врата од побочне собе. Ло
кај и кочијаш вукли су у њу чемодане .
- Хеј , брајко , запита штабски капетан
локаја ; чија су та лепа кола ? ... а ?... Заиста
красна кола !
Локај ни да се окренуо , него гунђаше
нешто ,, дрешећи чемодан . Максим Максимић
расрди се ; он безобразника лупи по плећу.
-
Море , ја те запитах...
- Чија су кола ? ... Мога господара ...
J А ко ти је господин ?
Печорин ...
- Шта рече , Печорин ?... Ах Боже мој !
Није ли он служио у Кавказу , викне Максим
Максимић и дрпне ме за рукав . Очи његове
блистале су се од радости .
 72

Можда је служио .. ја нисам одавно

код њега .
―
Он је, дакако .... Григорије Александро
вић - је ли , тако му је име ? ... Ја сам добро
живео с твојим господаром , настави , пак при
јатељски удари локаја по рамену , да овај по
срну .
Молим , господине , ви ме буните , рекне
локај мргодећи се .
―― Ала си и ти ! ... А знаш ли ти , да смо
ја и твој господар живели као браћа , увек за
једно ? А где је он остао ?
Слуга рече , да је Печорин остао на ужини
и на конаку код пуковника Н.
— Хоће л' доћи вечерас овамо ? запита
Максим Максимић ; или нећеш ли ти , драги
мој , ићи к њему ? Ако му одеш, а ти му кажи,
да је ту Максим Максимић ; само тако реци ...
он већ зна ... Па ћу ти дати што на водку .
Локај са презрењем погледи Максима Мак
симића , кад чу за тако малену награду , али
тек му рече , да ће му поруку испунити .
―
Видићете , одмах ће доћи ! рече ми Мак
сим Максимић сав блажен ; идем пред капију ,
да га чекам . Ех, ала је то штета , што нисам
познат са Н.
Максим Максимић седе пред капију на
клупицу, а ја одем у собу. Признајем , и сам
 73

сам са неким нестрпљењем чекао на тога Пе

чорина . Ако по приповедању капетановом и ни
сам баш особито мњење о њему имао, ипак ми
падоше у очи некоје црте у његовом характеру.
После једнога сата донесе инвалид самовар и
и чајник .
- Максиме Максимићу , ходите на чај!
викнем му кроз прозор .
Хвала , нећу.
- Али узмите ! Вид те , већ је касно, а
хладно је .
---
Нећу, хвала .
― Што вам драго !
Почнем сам пити чај ; кад после десет ми
Нута - ето ти мога старца .
-
Имате право ; боље је попити чај ; а ја
све чекам. Момак је већ давно њему отишао
―――
мора да га је ма што задржало.
На брзу руку попије чашу, нехте и другу
узети , и у неком немиру оде опет пред врата.
Видело се, да се старина срди на немарност
печоринову, тим пре, што ми је мало час го
ворио, како се с њим дружио , а пре једнога
сата био је уверен , да ће дотрчаги , чим му
кажу , да је Максим Максимић ту .
Већ је касно било и помрчина , кад ја на
ново отворим прозор, те позовем Максима Ма-
ксимића , јер је време спавању. Он прогунђа
 74

нешто кроз зубе . Ја поновим позив ; ништа ми

неодговори .
Легнем на диван , увијем се у јапунце, и
добро бих био спавао, да ме непробуди Мак
сим Максимић , који , већ доста касно, уђе у
собу. Баци лулу на сто , стаде шетати по соби,
чепркати по пећи , напоследку лежс, али је дуго
кашљао , пљувао, вртио се .
―――――――
Да вас неједу стенице ? запитам га .
---
Да , стенице... одговори он и тешко уз
дане.
Сутра ујутру рано се пробудим , али је
Максим Максимић већ био на ногама . Нађем
га пред капијом на клупици .
Морам ићи команданту, рече ; па мо
лим вас, ако би Печорин дошао , пошљите по
мене .
Обећам му се. Он отрча , као да му је у
жилама наново потекла младићка крв .
Јутро беше свеже и прекрасно . Златни
облаци гомилали су се на горама , као какав
нов ред ваздушних гора. Пред капијом ширила
се велика пијаца ; иза ње кипио је базар на
родом, јер је недеља била. Боса осетинска деца,
носећи на леђима котарице са сађем од меда ,
вртила су се око мене ; ја сам их псовао; није
ми било до њих ; почео сам већ бити неспо
којан као и честити наш капетан .
 75

Непрође десет минута , кад се на крај пи

јаце показа , кога смо очекивали . Ишао је са
пуковником Н. , који кад га допрати до гости
онице , опрости се с ним и врати се у град .
Одмах пошљем инвалида по Максима Макси
мића.
Пред Печорина изиђе му локај и јави , да
ће се одмах презати ; пружи му кутију са ци
гарама и кад доби неколико налога , оде , да
спрема за пут. Његов господар запали цигару,
зевне једанпут двапут , пак се посади на клупу
с друге стране врата . Сад треба да вам га
опишем .
Био је средње величине , лепа узраста ;
танки струк његов и широка плећа показивала
су крепак састав, који је могао подносити муке
нестална живота и промене поднебија , а прко
сити раскошности господска живота , као и бу
рама душевнима . Његова горња хаљина од сиве
кадифе , закопчана само на два дољња дугмета ,
допуштала је гледати као снег белу кошуљу,
која показиваше навику човека , који милује
ред. Његове рукавице као да су нарочите ши
вене биле за његову малу аристократску руку,
и кад је једну рукавицу скинуо , зачудио сам
се нежности његових белих прстију. Ход му
беше небрежљив и лењ , али сам приметио, да
немаше у ходу рукама поуздан знак скри
 76

венога характера . У осталом то су моје при

медбе , које се оснивају на мом посматрању , и
ја никако невелим , да им ВИ слепо верујете .
Кад се спустио на клупу , а он чисто клону,
као да му у хртењачи нема ни једне коштице ;
положење тела његова показивало је као неку
нервозну слабост ; седио је , као што седи бал
закова намигуша од тридесет година у својој
мекој наслоњачи после бала . На први поглед
чињаше се , да му лице непоказује више од
двадесет и три године , премда сам после био
готов дати му и тридесет. У његовом смешењу
беше нешто детиње . Кожа му имађаше неку
женску нежност. Плава кудрава коса осењаваше
му бледо , племенито чело, на ком си тек после
дугога гледања могао приметити трагове од
бора , које су једна другу пресецале, а по свој
прилици боље су се видиле у време гњева или
душевнога немира . Ако му је коса и била јасне
боје , брци и обрве биле су му црне ――――――――――― знак
добре фајте у човеку, исто као и црна грива
и реп у бељца коња . Да бих довршио слику,
рећи ћу још , да је имао малко уздигнут нос,
зубе чудо беле и мрке очи. О очима морам још
коју рећи .
Прво --- очи му се нису смејале , кад се
он смејао ! Нисте никад тако што видели у где
којих људи ? То је знак или пакосна срца или
 77

дубоке, непрестане туге . Испод пола спуште

них трепавица светлиле су му се неком фос
форском светлошћу , ако је слободно тако се
изразити . То небеше одблеск душевнога мира
или живог уображења , беше то светлост као
у углађена челика ; засењава очи, али је хладна .
Поглед његов није сталан, али оштар и тежак;
остављао је после себе непријатно упечатљење
безобразнога питања , и могао би се назвати
безобразним , да није био тако равнодушно спо
којан . Можда су ми све ове примедбе дошле
на ум зато , што сам му нешто од живота знао,
и можда би он код другога причинио сасвим
другчије упечатљење . Али будући да вам осим
мене неће нико више о њему приповедати , то
се за невољу морате задовољити овим описом .
Још ћу напоследку казати , да није био ружан
и да је имао једну од оних оригиналних ФИ
зиономија , које се женскима особито допадају.
Коњи су већ упрегнути , звонце звечи , и
локај је већ два пута био код Печорина , да му
јави , како је све спремно, а Максима Макси
мића нема . Срећом се Печорин замислио , гле
дајући у плаве врхове Кавказа и као да се
није журио на пут . Ја му приступим .
Ако ћете мало причекати , рекох му,
састаћете се са старим једним пријатељем.
 78

-
Ах , да ! одговори ми брзо ; уче ми -
коше ; али где је ?
Осврнем се пијаци и видим Максима Мак
симића , где трчи као без душе. За часак ево
га уз нас ; једва је могао дисати , а зној му је
све цурио с лица ; мокри прамени седе косе ,
промоливши се испод капе , прилепили се уз
чело његово ; колена му дрктаху... Хтеде за
грлити Печорина , али овај доста хладно , ако и
са пријатним смешењем , пружи му руку. Штаб
ски капетан забезекну се један час , али онда
му жељно спопадне руку обема рукама ; он још
немогаше говорити .
Баш ми је мило , драги Максиме Мак
симићу ! Па како ви живите ? рече Печорин .
А ти ? .. а ви ? промуца старина са су
зама у очима . Колико година .. колико дана ...
а куда ћете сад ?
Jen У Персију и даље .
Ал ' неморате одмах ? Останите , сладки
мој , још мало ! Зар да се одмах растанемо?
Тако дуго нисмо се видели.
Морам , Максиме Максимићу .
― Боже мој , Боже мој ! Али куда се жу
рите тако ? Тако би много имао казивати вам...
толико много питати вас. Пак јесте л' сада
иступили из војске ? Како ... шта сте радили?
- Зевао ! одговори Печорин смешећи се.
 79

--- А сећате л' се, како смо у граду жи

вели ? Леп лов ! Ви сте били страстан ловац .
Па Бела .
Печорин лако побледи и окрене се на страну.
――― Сећам се, да ! рече и зевне усиљено
.
Максим Максимић стане га молити , да
остане бар још два сата .
Ми ћемо славно ручати, говорио му је ;
имам два Фазана , а кахетинско вино врло је
добро ― ― ― ― ― ― ― истина , није тако као у Грузији , али
тек боље. Па ћемо се разговарати . Ви ћете ми
приповедати, како сте живели у Петрограду .
-
Немам вам , драги Максиме Максимићу ,
баш ништа приповедати . Дакле збогом ; време
је , да идем ... журим се . Хвала вам , што ме
нисте заборавили, настави и узме га за руку.
Старац набере обрве. Жао му беше и ср
дио се, ако се и старао , да то сакрије .
---
Заборавио ! прогунђа ; ја нисам ништа
заборавио . Хајде де, нека вам је сретно ! Ни
сам се надао , да ћу се тако с вама састати .
―
Немојте се срдити ! рече Печорин и за
грли га пријатељски ; зар нисам ја исти, који
сам и био? Шта ћете ? Сваки иде својим ну
тем . Шат се још кадиод нађемо .
Говорећи то , већ је седео на колима , а
кочијаш је већ почео купити узде .
- Стани , стани ! повика уједанпут Максим
 80

Максимић , ухвативши се за врата од кола ;

сасвим сам био заборавио. У мене остадоше
неки ваши папири , Григорије Александровићу ;
ја их вучем собом ; мислио сам , да ћу вас у
Грузији наћи , а оно ет о, где се састадосмо .
Шта ћу с њима ?
―― Што вам драго ! одговори Печорин .
Збогом !
Дакле ћете у Персију ? А кад ћете се
вратити ? викао је Максим Максимић за ко
лима .
Кола су већ далеко била ; али Печорин
учини знак руком , као да му је хтео рећи :
срдиш се , а немаш , рашта !
Давно се већ није могло ни звонце на коњу
чути, нити лупа кола по калдрми , а несретни
старац још је стајао на истом месту дубоко
замишљен.
---
Да , тако је , рече напоследку , трудећи
се , да се начини равнодушним , премда му се
кад и кад на трепавицама заблиста суза са
једа ; ми се дружисмо HO а шта је данас
пријатељство ? Шта му је стало до мене ? Ja
нисам богат ,, нисам у великом чину , а и по
годинама нисам му пар . Гле ти само, какав се
кицош начинио, како је опет био у Петрограду !
Каква су то кола , па колико пртљага ! Па онај
поносити локај ! Ове речи казао је с иронич
 81

ким смешењем. Кажите ми , настави, окренувши

се мени, шта вам се чини ? Какав га бес сада
гони у Персију ? Бога ми , то је заиста смешно !
Да , ја сам увек казао , да је он ветрењаст и
да се на њега неможе ослонити . Да , штета ,
што ће тако проћи а и како ће иначе ! Ја
сам увек говорио , да нема среће оному , који
своје старе пријатеље заборави !
Ту се окрене на другу страну , да би са
крио своју узбуђеност , пак стане бајаги раз
гледати своја кола и на њима точкове, а овамо
су му се сваки час очи наводњавале.
-- Максиме Максимићу,
рекнем , прибли
живши му се , а какве вам је то хартије оста
вио Печорин ?
-
А ко ће га знати, какви су то записи .
-- Па шта ћете с њима ?

Шта ? Правићу фишеке.

――
Дајте их боље мени .
Он ме зачуђено погледи , промрмља нешто
кроз зубе, пак стане преметати чемодан ; из
вуче један завежљај и баци га са презрењем
на земљу ; исто буде и са другим , трећим и
десетим . У његовој срчби беше нешто дети
њасто ; смешно ми је било и жао.
- Ето то је све , рече ; честитам вам ,
што сте тако лепих ствари достали.
6
 82

- И ја могу с њима чинити , што ми је

воља ?
Можете , ако ћете и у новинама штам
пати Марим ја ! Канда сам му друг какав или
родбина ! Истина , дуго смо под једним кровом
живели, али зар сам са мало њих живео ?
Спопаднем хартије и однесем их што пре,
јер сам се бојао , да се штабски капетан не
покаје . Наскоро затим јавише нам, да ће при
лика до једнога сата поћи. Заповедим, да се
прежу коњи. Капетан уђе у собу, баш кад сам
метао капу на главу ; он као да се није спре
мао на пут ; његово понашање беше некако
усилено и хладно .
А зар ви нећете ићи, Максиме Макси
мићу ?
Нећу.
ww А зашто ?
― Нисам још био код команданта , а имам
неке ствари да предам .
- Та ви сте били код њега ?
Био сам, рече он муцајући ; али није
био код куће , а ја га нисам хтео чекати .
Поњао сам га . Јадни старац , први пут
можда у свом веку пренебрегао је службу ради
своје личности. На каква му би награда !
Врло ми је жао , Максиме Максимићу,
што се морамо пре рока растати .
 83

Та где ћемо ми, неизображени старци ,

за вама пристајати ! Ви сте људи светски , по -
носити ; још док звижде черкеска танад, и ко •
јекако ; а после , кад се сретнете с киме , сти
дите се пружити руку свом брату .
Ја нисам заслужио такав укор, Максиме
Максимићу !
― Ја то велим тек само онако ; иначе
желим вам сваку срећу и весело путовање.
Ми се доста хладно опростимо . Добри Ма
ксим Максимић постаде тврдоглавим , заједљи
вим штабским капетаном ! А зашто ? Што му
је Печорин у расејаности , или због чега дру
гога , пружио руку, кад је он хтео њега загр
лити ! Жалост је видети младића , кад изгуби
најлепше своје надежде и маште , кад му се
пред очима подере она ружична копрена , кроз
коју је донде сматрао људска дела и чуства ,
ако и има надежде, да ће старе заблуде за
менити новима , исто тако несталнима , али исто
тако и сладкима . Али чим ћеш их заменити у
годинама Максима Максимића ? Срце за невољу
отврдне и душа ништа више неосећа ...
Ја одох сам на пут.
 Ту скоро чујем , да је Печорин умрьо ,
кад се враћао кз Персије. Овом гласу врло
сам се обрадовао, јер сам добио право печа
тати ове записнике и ја употребим случај на
своју корист и метнем своје име пред туђе дело .
Дај, Боже, да ме читатељи неказне за таку не
вину превару !
Морам овде у неколико објаснити , зашто
сам наумио јавности предати тајне од срца
једнога човека , кога нисам ни познавао . Хајде ,
да сам му био друг : пакосни безобразлук исти
нита пријатеља поњатан је свакому ; али ја
сам њега видео само једанпут у мом веку на
царевом друму, дакле немогу према њему имати
НИ Оне неизјасњене ненависти, која се скрива
под образином пријатељства , а овамо чека само
赟
на смрт или на несрећу љубљенога предмета ,
пак онда да излије на његову главу кишу пре
кора , савета , пецања и сажаљења .
Читајући ове записнике , уверио сам се,
да је онај био искрен, који је тако нештедице
представљао сам своје слабости и пороке . Хи
сторија човечије душе, па ма и најмање ду
 85

шице, мало да није занимљивија и користнија ,

него хисторија целога народа , нарочито ако је
она последица осматрања зрелога ума на са
мом себи и ако је написана без сујетне тежње,
да побуди учешће или дивљење. Русовљеве
„ Исповести “ имају тај недостатак, што их је
он читао својим пријатељима .
И тако једино жеља , да другом будем од
користи, причинила је , да штампам одломке из
дневника , до кога сам случајно дошао. Истина
да сам изменио сва имена , али они, о којима
је овде реч, по свој прилици познаће себе и
можда ће наћи оправданије за поступке , ради
којих су досада кривили човека , који већ нема
никаква посла с овим светом ; ми готово увек
оно извињавамо , што поњамо .
У ову књигу метнуо сам само оно , што
се односи на бављење Печорина у Кавказу . У
мојим рукама остао је још подебео завежљај ,
где приповеда цели живот свој . Биће време,
кад ће се и то пред свет изнети ; али данас
несмем на се узети ту одговорност са многих
важних узрока .
Може бити, да ће који од мојих читалаца
хтети знати и моје мњење о характеру Печо
рина. Мој одговор наслов је ове књиге. Они
ће рећи, да је то хрђава иронија . Ја незнам .
 I..

TAMA H.

Између свију поморских градова руских

Таман је најгаднији . Тамо мал што нисам
умрьо од глади, сувише, тамо ме хтедоше уто
пити. Дошао сам касно ноћу на тељешки. Ко
чијаш заустави уморене коње пред једином зи
дином кућом , што је при уласку . Стражар ,
црноморски Козак , чувши звонце од коња , про
дере се онако бунован :
- Ко си !
Изиђе наредник и каплар . Ја им кажем ,
да сам офицер. да идем активној војсци зва
ничним послом и заиштем конак. Каплар нас
стане водити по вароши. У коју год кућу до
Ђосмо - већ је други дошао пре мене . Време
је хладно било ; ја нисам спавао три ноћи, из
мучио сам се , пак се станем срдити.
――――
Води ме , несреће једна , ма куд , ако
ћеш и самом врагу, само да се једанпут сме
стим ! продерем се.
 87

Има још један квартил , одговори кап

лар чешући се по глави ; али се вашој ми
лости неће допасти ; није сасвим чист !
Непоњајући право значење последње речи ,
заповедим му, да ме само води , и пошто се
дуго вукосмо по блатним сокачићима , где сам
видео само старе плотове, приспесмо к једној
кућици баш на морском брегу .
Пун месец упрьо је на тршчани кров и
беле зидове новога мога стана . У авлији , која
·
је ограђена била зидом од шљунка , изјерио се
други кућерак, и мањи и обвешталији од пр
вога . Обала се тик ње стрмо спуштала мору,
а доле с непрестаним хуком пљускали су тамни
валови. Месец је тихо гледа на немирну , али
послушну му стихију, и спрам његове светло
сти могох распознати далеко од брега две лађе,
којима се црни једеци као каква научина мо
гаху видети на бледом небесклону .
Има лађа у пристаништу , помислим;
сутра ћу у Гељенцик .
Уз мене је био као послужитељ линијни
Козак . Кажем му, да скине чемодан и одпусти
кочијаша . Станем звати домаћина Ћуте ; лу
пам нико неодговара . Шта ће то рећи ? На
последку помоли се испред куће један деран
око четрнаест година .
--- Камо газда ?
 88

Нема газде .
Шта ? Нема газде ?
- Никако .
---
А газдарица ?
- Отишла у село.
А ко ће ми кућу отворити ? запитам ,
на лупим врата ногом .
Врата се сама отворише ; из куће удари
влажна задаја . Запалим сумпорачу и поднесем
је дерану под нос ; она ми показа два бела
ока. Он је био слеп , сасвим слеп од рођења .
Он стајаше преда мном немичући се и ја му
стадох лице разматрати.
Морам рећи, да страшну предрасуду имам
против свију слепих , гуравих , глувих , немих,
ромих , сакатих , кривих и т. д. Приметио сам ,
Да спољашњост у човека увек стоји у неком
чудном одношењу спрам душе , као да губит
ком каквог уда и душа губи какво год чуство .
И тако почех разматрати лице у слепца .
Али, молим вас, шта се може наћи на лицу,
―――
које нема очију ? Дуго га гледах с нехо
тичним сажаљењем , кад уједанпут једва при
метно смешење пређе преко његових танких
усана , и тај осмех , незнам, зашто, али на мене
причини врло непријатно упечатљење . Станем
сумњати , да овај слепац није тако слеп, као
што се чини ; бадава сам хтео сам себе уве
 89

рити , да очи нико неможе тако изврнути , па

и нашто ? Али шта му знам, кад сам често го
тов на предрасуде .
――――― Јеси
л' ти газдаричин син? запитам га
напоследку .
-- Нисам.
- Да ко си ?
―――― Убога сирота .
А има л' газдарица деце ?
Нема ; имала је кћер, али је та утекла
преко мора с Татарином .
С каквим Татарином ?
- А бес га знао ! Кримски Татарин , ла
ђар из Крча .
Уђем у кућу . Две клупе и сто и један гр
дан сандук поред пећи беше цело покућство .
-
На дувару ни једне иконе хрђав знак . Кроз
разлупани прозор дувао је морски ветар. Из
вучем из чемодана парче воштанице, запалим
га , пак станем намештати ствари . У буџак
метнем шашку и пушку , пиштоље на сто, про
стрем бурку на једну клупу, а Козак своју на
"другу . После десет минута
стаде он хркати,
али ја немогох заспати ; у мраку непрестано
се преда мном вртијаше деран са белим очима .
Тако прође од прилике један сат. Месец
је светлио кроз прозор и зрак његов играо je
по земљаном тлу у соби . Уједанпут прође један
 90

сен на оној светлости на тлу . Дигнем се и по

гледим у прозор ; опет прође неко мимо њега
и нестаде га . Нисам могао мислити , да би то
створење утекло низ стрму обалу ; а некуда је
морало отићи . Устанем , обучем бешмет , при
пашем нож и полагацко изиђем из собе ; кад
-――
ал' ето ти ми на сусрет слепи деран. Скри
јем се за плот, а он поузданим , али пажљи
вим кроком прође поред мене. Испод пазува
носио је неки завежљај, па кад се обрнуо при
станишту , стаде се спуштати уском и стрмом
путањом .
―― Данас
ће неми проговорити и слепи
прогледати , помислим , пак пођем за њим у
таком растојању, да га неизгубим из очију .
Међутим поче се месец скривати за облаке
и на мору диже се магла , да се једва могао
4
видети Фењер на крми близке лађе. Обала је
покривена била пеном од валова , који су сваки
час претили, да ће све прогутати. Ја сам се
мучно спуштао низ стрмен, кад опазим , како
се слепи деран заустави , нонда окрену низом
десно. Он је ишао тако близу воде , да се чи
нило, сад ће га талас дочепати и однети ; али
видело се, да му није то првина туда се ше
тати, судећи по поузданости, с којом је стајао
с камена на камен и избегавао рупетине. На
последку стаде , као да нешто слуша , седне на
 91

земљу и поред себе метне завежљај . Мотрио

сам му свако кретање , сакривши се за пру
жену једну стену. После неколико тренутака
указа се од противне стране нека бела при
лика . Она дође код слепога и седе поред њега .
Ветар је час по час доносио до мене њихове
речи .
- Шта мислиш, слепи , рече женски глас;
је л ' да је јака бура ? Јанко неће доћи .
―――― Јанко се небоји буре, одговори дечко .
Магла је све гушћа , прихвати опет
женски глас с изразом туге .
- > У магли је лакше провући се мимо
стражарских лађа .
- А ако се удави ?
Пак ? Отићи ћеш у недељу у цркву
без нове траке .
Настаде ћутање . Мени паде једно у очи :
слепац је са мном говорио малоруским наре
чијем , а сад је говорио чисто руски .
- Видиш, да имам право ! рече опет слепи
тапшући рукама . Јанко се небоји ни мора , ни
ветра, ни магле , ни стражара . Само слушај ; то
непљуска вода , нећеш ме преварити ; то су
његова дуга весла .
Женска поскочи и стаде у даљину гле
дати очевидно нестрпљива .
 92

-- Ти бунцаш , слепче, рече му ; ја неви

дим ништа .
Морам рећи , да сам бадава гледао , да ли
ћу издалека што налик на лађу опазити. Тако
прође десет минута , кад се указа међу брдима
од таласа црна точка ; она је бивала час већа ,
час мања . Споро пењући се уз талас , 30 се
лађа низ њих спуштала , приближујући се обали.
Морао jе одважан морнар бити , који се у та
кој ноћи решио, да се пусти преко пролива на
својих двадесет врста , и важан је морао узрок
бити , који га је на то побудио . У тим мислима
и нехотице ми је куцало срце , гледајући на
јадни чун ; али он као патка гњурао се, пак
брзо махнувши веслима као крилима , искакао
је из пучине посред пене морске . Сад мишљах,
како се захукао, треснуће о брег и распасти
се на парчад, али он се вешто окрену на страну
и улети сретно у мали залив. Из чамца изиђе
човек средње величине са татарском јагњећом
шубаром . Он махну рукама и сви троје при
онуше износити нешто из чамца . Товар је био
толики , да и данас непоњам , како чун није
потонуо. Свако од њих узе по један терет, пак
се спустише поред обале, и ја их наскоро из
губим из очију . Ваљало је вратити се кући;
али морам рећи , да су ме све ове необичне
ствари узнемиривале и једва дочекам зору.
 93

Мој се Козак врло зачудио , кад се про

буди, и мене виде сасвим обучена ; али му ја
нерекох, зашто је то . Кад сам се неко време
кроз прозор нагледао плава неба , по коме су
расути били танки облачићи, и даљне обале
кримске , која се пружа као плава пруга, а
свршује се стрмим брегом , на коме се бели
нека худа кула , одем у град Фанагорију , да
Дознам од команданта , кад ћу моћи у Гељенџик .
На жалост неумеде ми командант ништа
решително казати. Што је лађа било у при
станишту, све су биле или стражарице , ИЛИ
трговачке , које се још нису ни почеле това
рити .
―――
Можда ће до три четири дана доћи
поштанска лађа , рече ми командант, пак ћемо
онда видети .
Вратим се кући дертан и срдит. На вра
тима дочека ме мој Козак сав усплајирен .
Зло је, господине ! рече ми .
--
Богме , брате , зло, и Бог зна , кад ћемо
одавде отићи !
Он се још већма уплащи , пригне се к
мени и пришапне ми :
―――
Овде није чист посао ! Данас сам срео
црноморског наредника ; знам се с њим , био
је лане са мном заједно у служби . Кад му ре
кох, где смо се наместили, а он ће мени : Ту ,
 94

брате , није чисто , нису најбољи људи !... Па

управо какав је тај слепац ! Увек иде без
вође , и на базар, по хлебац . на воду... види
се, овде су на то већ научени .
Пак ? Је ли бар дошла газдарица ?
- Кад сте ви отишли , дошла је баба са
ћерком .
--- Каква кћи ? Нема она кћери !
А Бог ће је знати , шта је , кад није
жћи ; ено баба седи у својој соби.
Уђем у колебу . Пећ је била здраво утре
јана , а у њој се кувао доста леп ручак за си
ротињу. Ма што бабу ја запитао , она ми је
само одговарала , да је глува , да нечује . Шта
ћу с њом ? Окренем се слепцу , који је седио
пред пећи и метао гране у ватру.
―
Но ти, слепи ђаволе ! пак га потегнем
за уво ; говори, куда си се ноћас с оним прт
љагом вукао, а ?
Мој слепац стаде плакати, дерати се, ја
укати .
Куда сам ишао... никуда нисам ишао ...
Са пртљагом ?
- Каквим пртљагом ?
Сад је баба чула , пак стаде врчати :
Шта неће још на сиромаха потворити !
Шта сте га напали ? Шта вам је учинио ?
To ми се досадило и ја изиђем , тврдо
 .95

решивши се, да добијем кључа за ову заго

нетку.
Увијем се у бурку и седнем поред заграде
на камен, пак се загледам у даљину. Преда
мном се щирило ноћном буром узбуркано море ,
и његов једнообразни шум , налик на жубор
великога града , сети ме на давне године , пре
несе ми мисли на север, у наш хладни Петро
град. У тим успоменама занесем се . Тако прође
један сат, можда и више . Уједанпут се зачу
као нека песма . Заиста је неко певао , и то
-- на
женски свеж глас, ал' одкуда ? Слушам
пев леп , час лаган и тужан , час брз и жив.
Осврћем се ――― нигде никога ; слушам наново
као да глас с неба долази. Дигнем очи ; на
крову мога стана стоји женска у оделу са пру
гама , с распуштеном косом, сушта русалка * ) .
Руком је заклонила очи од сунца , пак је не
престано гледала у даљину , час смејући се и
сама собом разговарајући се, час наново песму
певајући .
Ја сам ту песму од речи до речи запамтио.
Кад се сјајне оспу звезде
Над таласи тија мора ,
Широм сињег тог простора
Бела јадра хитро језде.
3) у старих Славена вила у води.
 96

Гле, мој каjик како лако

Реже оне модре вале !
Невозите тако јако
Ено брега и обале !

Ал' ме нека страва гони,

Да небуде бура кака ,
Да вал бурни јадра лака
У пучину незарони .

Jep брод носи сјајно злато,

Адиђаре оне силне ,
Преко мора из даљине
А брод тера бесни Јанко . *)

Нехотице ми паде на ум , да сам ноћу

исти глас слушао . За часак се замислим, а
кад наново погледах на кров , девојке је не
стало . Уједанпут протрча мимо мене , певајући
нешто друго , па пуцајући прстима , утрчи к
баби, те се стадоше свађати . Баба се нешто
срдила, а она се грохотом смејала . Ево онда
опет моје виле , где скакуће ; стаде спрам мене,
пак укочи поглед свој у моје очи , као да се
чуди , одкуда ја ту ; затим се немарно окрене
и лагано оде пристаништу. Непрође ни на том.

*) И ову је песму превео г. Стеван Каћански .

 97

Цели дан врзла се око мога стана ; певање и

танцање ни часак непрестајаше. Чудно ство
рење ! На лицу њеном није било никаква знака
од лудила ; напротив , њене очи чисто су ме
хтеле проникнути, и те очи као да су имале
неку магнетску власт и сваки пут као да су
очекивале, да се што пита . Али чим бих ја
прословно, побегла би, лукаво смешећи се .
Таке женске никад нисам видео . Није била
никако лепа , али ја имам своје предрасуде и
што се тиче лепоте . Она је имала много расе.
Раса у женских, исто као и у коња , врло је
важна ствар . То су пронашли данашњи Фран
цузи . Раса се највећма показује у ходу, у ру
кама и ногама ; нарочито нос врло је важан.
Правилан нос ређи је у Русији него мала нога .
Чињаше се, да моја певачица нема више од
осамнаест година . Необично гибак стас , само
њојзи својствено нагибање главе , дуга руса
коса , некаква златна маст на поцрнелеј кожи
на врату и на плећима , а особито правилан
HOC ―――― све то чисто ме је очарало . Ако сам
у њеном вребајућем погледу и читао нешто
дивље и сумњиво , тек јача би сила предра
суде : мене сведе с ума њен лепи нос , Мени
се чињаше, нашао сам гетову Мињону, то чудно
створење његовог немачког уображења. И за
иста оне су биле врло сродне међу собом : исти
7
 98

брзи прелаз од највећега немира к подпуној

непокретности , исте загонетљиве речи , исто
скакање, необичне песме.
Пред вече зауставим је на вратима, пак
поведем с њом овај разговор.
- Кажи ми , лепојко моја , шта си радила
данас на крову ?
―――― Па гледала
сам, одкуд ветар душе .
―――――― А шта ће то теби ?
Одкуд је ветар, одонуд је и срећа .
Шта , зар си ти песмом звала срећу?
Где се пева , тамо је и срећа .
А зар недође кадкад на песму и зло ?
- Пак ? Ако није боље , а оно је горе , а
од зла до добра опет није далеко .
―
Ко те је научио ту песму ?
Није ме нико ; падне ми на ум - пак
jе и певам ; ко треба да је чује , тај је и чује ;
а ко нетреба да је чује , тај је неће ни разу
мети .
――― А како ти
је име, певачицо моја ?
То зна , ко ме је крстио .
― А ко те је крстио ?
--
А шта ја знам !
Ала си лукава ! А виʼш , ја сам ипак
нешто за тебе дознао.
Она неизмени боју на лицу, немакну уснама,
као да се ње и нетиче .
 99

Ја сам дознао, да си ти ноћас ишла

на обалу .
И ту још врло озбиљно станем припове
дати све, што сам видео, мислећи, смутићу је
Нимало ! Она се грохотом насмеје .
――――――――― Много сте видели, али мало знате ; а
што знате , то добро затворите !
А кад би, на прилику, мени нешто пало
на ум јавити команданту ? и ту се начиним
врло озбиљан, да и строг.
Она уједанпут поскочи , запева и несгаде
је, као птица , коју поплаше из честе . Последње
речи моје нису имале нимало места . Тада ни
на крај памети да ми је било, да су тако важне ,
али после сам имао повода јако се због њих
кајати .
Кад се смркне, кажем Козаку , да скува
чај , запалим свећу и седнем код стола , пушећи
на путничку лулу. Већ сам испијао другу чашу
чаја , кад уједанпут шкрипнуше врата , лако
шуштање одела и корака зачу се за мојим ле
ђима . Тргнем се и осврнем се ; то беше она,
моја вила . Она седе сирам мене тихо и ћутећи ,
пак упре у мене своје очи, и ја незнам, зашто ,
али тај поглед учини ми се врло нежан , он
ми напомену један од оних погледа , који су
се некад тако титрали мојим животом. Чињаше
се, да чека , да је запитам , али ја сам ћутао ,
7*
 100

пун неизјасњене смутње . Лице њено покри

ваше бледоћа , која је показивала душевни не
мир ; рука њена мицала се без цели по столу
и ја сам приметио , да лако дркће ; прси њене
час су се високо дизале , а час као да није ни
дисала . Та комедија поче ми бити досадна и
баш хтедох прекинути ћутање на најпрозаичнији
начин, то јест да јој понудим чашу чаја , кад
она уједанпут скочи, загрли не , и влажан врео
пољубац притиште на моје усне . Пред очима
ми се смрче, глава ми се занесе , стиснем је
у моја наручија са свом силом младићке стра
сти , али она као змија изви се из мојих руку ,
шапну ми на уво : „ Ноћас , кад сви буду за
спали , дођи на обалу, “ па као стрела одлети
из собе. Ту превали чајник и свећу, која је на
тлу била.
-- Врашка девојка ! продере се Козак , који
ее на слами наместио , пак се надао, да ће се
угрејати остатцима чаја .
На то и ја дођем к себи.
После два сата , кад је све умукнуло , про
будим Козака .
――――― Кад ја опалим пиштољ , рекох му, а ти
трчи на обалу.
Он избечи очи и као машина одговори:
Добро господине.
Заденем за појас пиштољ и изиђем на
 101

поље . Она ме је чекала на крај обале . Њено

одело било је више него лако , само малена .
марамица што јој је вити стас опасала .
――― Хајд'те за мном ! рече ми, узме ме за
руку и ми се стадосмо спуштати .
Незнам , како нисам сломио врат. Доле се
окренемо десно и пођосмо истим путем , којим
сам синоћ ишао за слепцем . Месец још није
био изишао и само две звездице сијаше на
тамном небу, као два спасоносна светила . Ла
гани валови једнообрано су гонили један дру
гога , једва покрећући један чун , који је био
на обали .
--
Хајд мо у чун , рече ми моја вила .
Колебао сам се ; немарим за сентименталне
шетње по мору ; али није се могло натраг.
Она скочи у чун , ја за њом , и нисам ни до
шао к себи, кад видим , да смо се већ отиснули .
-- Шта ће то рећи ? запитам је срдито .
-- To ће рећи, да те волем, одговори она ,
посадивши ме на клупу и обухвативши ме обе
ручке .
И уста њена примакоше се мојима и ја
осетих на мом лицу њену врелу пару .
Уједанпут пљусну нешто у воду ; машим
се за појас нема пиштоља . Страшна сумња
подиже се у мојој души, крв ми појури у главу.
-
Осврнем се од обале смо на својих педесег
 102

корака , а ја незнам пливати ! Хоћу да је оти

снем од себе ; али се она као мачка ухватила
за моје хаљине и уједанпут мало што ме не
отисну у море . Чун се заљуља, али ја се ис
правим , и ту поче међу нама очајна борба .
Јарост ми усугуби силе , али наскоро приме
тим, да нисам тако вешт, као моја противница.
――――― Шта ћеш ти ? викнем и стиснем јој
ручице њене ; прсти јој пуцаше , али она ни да
би писнула ; змијска нарав њена издржа ту
муку .
Ти си видео, одговори она ; ти ћеш нас
проказати ! пак са прејестаственим напором пре
вије ме из чамца . Обоје смо до појаса - били
изван чамца , њена коса тицала се воде . Час
је био решителан . Упрем колено о дно, једном
руком ухватим је за косу, другом за грло , она
ми пусти хаљину и у тај пар турим је у море.
Било је доста мрачно ; глава њена указа
се два пута усред морске пене, а после неви
дех ништа .
У чамцу нађем једну полутину стара весла,
и после велике муке дођем којекако у при
станиште . Идући обалом својем стану, нехотице
гледао сам тамо, где је пређашње вече слепац
чекао ноћнога морнара . Месец већ пливао
по небу и мени се учини , да неко у белом руву
седи на пруду . Подкрадем се , гоњен љубопит
 103

ством , и прилегнем у траву изнад стрме обале.

Кад сам малко издигао главу , могао сам од
горе све видети, што доле бива , и не мало за
чудим се и готово обрадујем , кад познам моју
русалку. Она је цедила мокру пену из дуге
своје косе . Мокра кошуља њена дала је видети
вити стас њен и лепе груди. Наскоро покаже
се издаље чамац , који се брзо приближи . Из
њега , као и вече пре, изиђе човек у татарској
капи , али је ошишан био козачки , а за ћеме
ром задео је велик нож.
Јанко, рече она ; све је пропало !
Онда наставише разговор , али тако тихо.
да ништа нисам могао чути.
―
- А где је слепац , рече Јанко напоследку
гласније .
- Послала сам га , одговори она .
Носле неколико минута ето слепца , где на
кркачи вуче врећу, коју метнуше у чамац .
w
Слушај ! слепче ! рече Јанко ; добро пази
на ово место ... знаш ? Ту има скупе робе...
Кажи (име нисам могао разумети), да ја нисам
више његов слуга ; посао се зло окренуо, неће
ме више видети ; сад је опасно ; идем да тра
жим посла на другом месту, а он ненађе више
такога момка. И то му кажи, да је боље пла
ћао , неби га ни Јанко остављао ; а мени је
свуда пут, где год ветар душе и море шуми !
 104

После малог ћутања настави Јанко : Она

ће ићи са мном ; неможе ту остати ; а баби
кажи , да је време дощло и умирати , она је
своје . одужила , ваља знати и за поштење . Нас
неће више видети .
--
А ја ? рече слепац тужним гласом .
- А што ћеш ми ти ?
У том је моја вила скочила у чамац и
махнула свом другу руком. Он нешто тури
слепцу у руку.
-
Ево ти на , па купи себи папрењака,
рече му .
Зар само толико ? запита слепи .
―――――
На , ево ти још ! и на камену зазвони
бачени новац .
Слепац га неподиже . Јанко седе у чамац.
Ветар је дувао од обале ; они подигоше малено
једро и брзо се одмицаше. Дуго се још спрам
месечине видело бело јадро међу тамним ва
лима . Слепац је непрестано седио на обали и
ја чух нешто налик на ридање ; и заиста , слепи
дечак плакао је , и то дуго, дуго... Тешко ми
би . Зашто ме је судбина бацила у мирни круг
„поштених кријумчара“ ? Као камен , кад га
баце у бистар извор , тако сам им нарушио
спокојство , и као камен мало што нисам и по
ТОНУО !
Вратим се кући. У соби је издисала дого
 105

ревша свећа у дрвеном чанку , а мој Козак, уз

сву моју заповест, спавао је као заклан, др
жећи пушку обема рукама . Оставим га на миру ,
узмем свећу и осврнем се по соби. Тужан !
Моја кутија , шашка са сребрним пасом, даге
стански нож, дар од пријатеља - све то не·
стало је . Сад сам се сећао , шта је вукао онај
проклети слепац . Пробудим Козака , гурнувши
га немило , псовао сам га , срдио сам се, али
која фајда ! И неби ли смешно било потужити
се власти, да ме је слеп деран покрао, а де
војка од осамнаест година да ме мал' није у
топила ? Срећом јави се сутра дан прилика за
одлазак , и ја оставим Таман . Шта је са ба
бом и слепим дечком било, незнам . А и шта
ми је до радости и беде људске, мени , Офи
церу на путу , и то још званичним послом !
 II.

КНЕГИЊА МАРИЈА .

11. маја .

Јуче сам дошао у Пјатигорск , узео сам

стан на крај вароши , на највишој точки, у под
ножју Машука. Кад буде буре , спуштаће се о-
блаци до на мој кров . Сад у пет сати ујутру ,
кад сам отворио прозор, испуни ми се соба мири
сом цвећа , што расте у скромној баштици . Гране
цветајућих трешања вире ми кроз прозор и ве
тар кадкад поспе мој писаћи сто њиним белим
листићима . Изглед је у мене са три стране пре
красан . Од запада петоглави Бешту плави се ,
као последњи облак разишавше се буре ; од
севера диже се Мачук , као каква рутава пер
сиска шубара и скрива цео тај део обзорја . Од
истока је изглед веселији . Доле преда мном
стоји чиста , нова варош, жуборе лековити из
вори, шуми светина различним језицима ; а тамо
даље на начин амфитеатра гомилају се горе
све плавије и магловитије , а на крај хоризонта
 107

вуче се сребрна врпца снежних висина , која

почиње Казбеком и свршује се двоглавим Ељбо
русом . Лепо је живети у такој земљи ! Неко
отрадно чуство разлило ми се по свима мојим
жилама . Ваздух је чист и свеж, као дечији по
љубац; сунце топло, небо плаво шта би још
више нашто ту страсти , жеље , сажаљења ?
Али време је . Идем на Јелисаветински извор ;
тамо, веле , купи се јутром сво „ водено“ друштво .

Сиђем у варош и пођем шеталиштем на

бедему, где сретнем неколико жалостних гомила ,
где се полагано нењу горе. То су већином биле
породице обитатеља степских. То се могло од
мах видети на излизаном оделу по старом кроју
у мушкараца и на набацаном накиту у жена и
девојака . Видило се , да су већ сву ,водену "
младеж внали, јер на мене погледаше са неж
ним љубопитством ; петроградски крој мога о
Дела мало их превари , али наскоро видевши
Војничке нараменице , са презрењем окренуме
главу.
Жене местних чиновника , тако рећи, дома
ћице , биле су много милостивније. Оне имају
лорњета , негледају толико на мандуру ; оне су
навикле у Кавказу налазити под нумерисаним
дугметом ватрено срце и испод беле фурашке*)
•) Обична војничка капа .
 108

изображен ум . Ове госпе врло су лепе , и дуго

су лепе. Сваке године замењују обожаватеље
новима и можда је то узрок њине непрестане
милокрвности . Пењући се путањом к Јелисаве
тинском извору, обиђем чопор државних и вој
ничких чиновника , за које сам касније дознао,
да сачињавају особиту врсту људи, који исче
кују дејство воде . Они пију али не воду, мало
се шетају, са женскима се мешају тек узгред ,
картају се и туже се на дуго време . Они су
кицоши ; кад своју оплетену чашу захите у из
вор од киселе воде, онда се сасвим академиј
ски наместе ; државни чиновници носе на врату
мараме јасно плаве боје , војнички пуштају преко
краватда огрлице . Са великим презирањем го
воре о госпама у провинцији и уздишу за пе
троградским аристократским забавама , у које
их непуштају .
Напоследку дођох и до извора . На маленој
пијаци близу њега начињена је кућа са црве
ним кровом изнад купатила , а мало даље се
ница је , где се шетају у време кише . Неко
лико рањених офицера седело је на клупи, бледи ,
тужни , са штакама . Неколико госпа ишло је по
пијаци тамо амо брзим кораком , очекујући деј
ство воде . Међу њима беше два три лепа лица .
У чардаклијама , које су покривале страну од
Машука , час по видео би се шарени шешир
 109

какве госпе , која љуби самоћу са каквИМ

пратиоцем, јер сам увек уз такав шешир опа
зио или војничку фурашку, или глотни цилиндар.
На стрмој стени, где је павиљон , што се зове
Еоловом Харфом , стојали су љубитељи лепих
изгледа и гледали су Ељборус на пусуле ; међу
њима била су и два „ гувернера“ са својим пи
томцима , који су дошли , да се лече од скрофула .
Зауставим се на крај горе , да оданем , на
слоним се уз кућу и станем гледати красну
околину , кад уједанпут чујем за леђима познат
глас .
Печорине ! Кад си ти дошао ?
Осврнем се Грушницки ! Загрлимо се .
Познао сам се с њим у војсци . Тане га је ра
нило у ногу и дошао је у илице на недељу
Дана после мене .
Грушницки је заставник . Тек годину дана
служи . Носи из особите врсте кицошага дебело
солдачко јапуние . Има солдачки крст св . Ђурђа.
Лена је стаса , црномањаст и црне косе. Изгледа ,
као да му је двадесет и пет година , али једва
ће имати двадесет и једну . Главу баци натраг,
кад говори, и час по глади брке левом руком ,
јер се десном држи за штаку. Говори брзо и
цифрасто ; он је један од оних , који за сваку
прилику имају лепе Фразе , које проста лепота
недира , и важно се умотавају у необичне стра
 110 -

сти и искључива страдања . Они су сретни, кад

причине ефект, романтичке госпе из провинције
да полуде за њима . Под старост буду од њих
или мирни грађани , или пијанице , кадкад и једно
и друго. У њине душе има често много добрих
својства , али појезије ни за пару. Грушницки
је имао страст декламовати; он би вас обасуо
речима , чим би разговор изишао из круга обич
них поњатија ; с њим никад нисам могао дис
путати се . Он неодговара на ваше речи, не
слуша вас. Чим ви ућутите, а он окери дугу
тираду , која се чини, да има неку свезу с о
-
ним, што сте ви казали, али овамо је тек на
ставак његове беседе.
Има доникле и оштроумља ; досетке његове
често су забавне , али никад непецају нити вре
ђају ; он никога неубије једном речи . Непоз
наје људе и њине слабе стране, јер се целога
века само собом занимао . Он тежи, да буде ју
нак у каквом роману. Он је тако често гледао
уверити друге, да он није створен за овај свет,
да су њему намењена нека тајна страданија ,
да је напоследку и сам то веровао. Зато он
тако поносито носи своје дебело солдачко ја
пунџе. Ја га скроз видим, и зато он немари за
мене, премда смо ми по изгледу најбољи при
јатељи. Говоре за њега , да је храбар , ја сам
га видео у боју ; он маше сабљом , дере се и
 111

јуриши са затвореним очима . То није руска хра

брост !
· Ни ја немарим за
њега . Осећам , да ћемо
се ма кад сусрести на узану путу и један од
нас да тада неће добро проћи.
И што је у Кавказ дошао, то је само по
следица романтичнога Фанатизма . Уверен сам ,
да је уочи одласка из очина села говорио са
свим суморан каквој лепушкатој комшијници ,
да он неиде само зато, да служи, него да тражи
смрти , јер.. ту је зацело покрио очи руком ,
пак овако наставио : „ Не, ви (или ти) нетреба
то да знате ! Ваша чиста душа уплашиће се.
А и нашто ? Шта ви марите за мене ! Ви мене
и непоњате “ ... и тако даље .
Сам ми је рекао , да ће узрок , зашто је
ступио у војску , остати на веки његова и 60
жија тајна .
Иначе кад скине трагичку мантију , Груш
ницки је доста мио и забаван . Волео бих га
видети у женском друштву; тамо он, рекао бих ,
и тежи.
Као стари пријатељи састали смо се. Ја
га станем питати, како се живе у купатилу и
каквих има ту особа, што их је вредно знати .
-―
Овде се живе доста прозаички, рече он
и уздане . Који јутром пију воду , ти су вам
накисели, као сви болесници , а који увече пију
 112

вино , несносни су, као сви здрави. Има и жен

ских , али од њих слаба фајда ; играју се виста ,
одевају се гадно , а страшно говоре Француски.
Ове године има из Москве само једна кнегиња
Лиговска и њена кћи ; али ја се с њима непоз
најем . Моје солдачко јапунце - сваки га се
гади ; учешће , што га оно побуђује , тешко да
може што друго бити, него сажаљење.
У тај пар прођоше поред нас к извору две
госпе ; једна постара , друга млада , лепа . Нисам
им испод шешира видео лице , али су одевене
биле по строгим правилима бољег укуса : ништа
излишно . Млађа је имала хаљину сиве боје ,
око вита врата њена вила се свилена лака ма
рамица. Мрке ципелице свезале су више чланка
њену танку ножицу тако мило , да би од чуда
уздануо и онај , који ни поњатија нема о ле
поти . Њен лаки, племенити ход имао је нешто
Девичко, што неможеш описати, али ти га око
пења . Када прође мимо нас , замириса од ње
неким мирисом , кога неможеш тумачити, а кад
кад њим мирише писамце од женске , коју ми
лујеш .
---- То
је кнегиња Лиговска, рече Грушицки ,
а оно с њом кћи јој је Мери , као што је по
енглески зове. Тек су од три дана овде.
-
Па ти јој већ знаш име ?
--
- То јест , случајно сам га чуо , одговори
 113

он и порумени ; морам ти рећи, да нежелим с

њима упознати се . Тај поносити свет гледи на
нас солдате , као на какве дивљаке . И шта маре
оне , ако испод нумерисане Фурашке има на
мети и срца под дебелим јапунџетом !
----
Сирото јапунџе ! рекнем ја и насмешим
се ; а ко је онај господин , што к њима оде и
онако им услужно пружа чашу ?
0, то је московски кицош Рајевић ! Он
се радо карта ; то се одмах види по златном
дебелом ланцу , што му се вије по плаветном
прслуку . Па какав му је дебео трсковац --- Као
у Робинзона ; а така му је и брада и Фризура
а ла мужик.
Ти као да мрзищ на цео свет.
Имам и узрока .
―――――――― О , заиста ?

У то госае удалище се од извора и дођоше

спрам нас. С помоћу штаке намести се Груш
ницки сасвим драматички и гласно ми одговори
Француски :
-
Брате, мрзим на људе , да их непрези
рем , јер би иначе био живот врло бљутава ла
крдија .
Лепа кнегиња осврне се и погледи витију
дугим љубопитним погледом . Израз овога по
гледа био је врло неопредељен , али није био
8
 114

поругљив , са чега сам га држао као поспешан

по Грушницкога знак .
――― Ова кнегиња Мери прекрасна
је, рек
нем . Очи су јој као од кадифе, управо као од
кадифе ; добро би било, кад биси примио овај
израз, говорећи о њеним очима ; трепавице су
јој тако дуге, да се сунчеви зраци неогледају
у њеној зеници. Ја милујем те очи без блеска ;
оне су тако меке , као да само тебе гледају .
У осталом, као да јој је то једино лепо у лицу.
A jecy a ' joj зуби бели ? То је врло важно !
Штета , што се није насмешила на твоју лепу
Фразу.
Ти говориш о лепој женској , као о ен
глеском коњу, рече Грушницки негодујући .
― Брате , одговорим му Француски , стара
јући се подражавати му тон ; презирем женске,
да их не љубим, јер би иначе био живот врло
смешна мелодрама .
Окренем се од њега и одем даље. Једно
по сата шврљао сам међу виноградима , сте
нама од кречна камена и по шумарицама међу
њима . Дан је отоплио и ја се пожурим кући.
Пролазећи поред кисела извора , станем у по
кривеној галерији , да у њеном хладу мало о
Данем , и ту случајно видео сам нешто доста
занимљиво . Дејствујућа лица ево овако су сто
јала : кнегиња и московски кипош седели су на
 115

клупи у покривеној галерији и чинило се, да

се обоје занимају озбиљним разговором. Млада
кнегиња , по свој прилици попивши већ послед
њу чашу, шетала се замишљено поред извора.
Грушницки беше уз сам извор. Другога небеше
никога.
Приђем ближе и сакријем се за један ћо
шак од галерије . У тај пар испусти Грушницки
чашу на песак и стаде се усиљавати , да се
сагне, да је опет дигне, али му је сметала ра
њена нога . Сиромах ! како се мучио, ослања
јући се на штаку, па све бадава ! Његово лице
заиста је изражавало бољу.
Све то видела је кнегиња Мери боље него ја.
Као птица лако прискочи му , сагне се ,
диже чашу и даде му је са неисказаном дра
жести ; онда поцрвени до ушију , осврне се на
галерију и уверивши се , да јој мати ништа
није приметила , као да се одмах умирила . Кад
је Грушницки отворио уста , да јој се захвали ,
она је већ далеко била . Мало за тим изађе из
галерије с матером и кицошем , али пролазећи
поред Грушницкога , тако joj jе лице било оз
биљно и строго , пак се није ни осврнула , није
ни приметила његов страстни поглед, којим је
он дуго пратио, докле је није нестало за ли
пама од булвара . Мало час указа јој се ше
шир на улици ; она уђе у једну од највећих
8*
 116

ијатигорских кућа ; за њом уђе кнегиња , која

се на вратима опрости с Рајевићем .
Тек ту примети бедни, страстни прапорчик ,
да сам ја ту .
w Јеси л' видео ? рече он и стисне ми
руку ; то је прави анђео !
―――― Ко ? запитам ја , као да ништа незнам .
Та зар ти ниси видео ?
---- Не, видео сам,
да ти је подигла чашу .
Да је ту био послужитељ , и он би исто учи
нио , па још пре , јер би се надао напојници .
У осталом лако је поњати , да те је жалила;
ти си се тако страшно искривио, кад си стао
на рањену ногу...
-----
И тебе није нашта дирнуло, гледајући
је у онај пар , кад јој се на лицу душа сијала?
- Ни најмање .
Лагао сам ; али сам хтео, да га једим . Jа
·
сам се родио са страсти , да противусловим ;
Цео мој живот био је чисто ланац жалосних
противусловља срцу или разуму. Уз ентузи -
јасту сам хладан као лед , а мислим , да се дру
жим са каквим сувим Флегматиком , постао бих
страстним фантастом . Признајем и то, да је у
тај пар непријатно , али познато чуство минуло
кроз моје срце ; то чуство беще завист . Ја ис
жрено кажем , завист , јер сам наумио према
себи бити искрен. А управо камо млада човека ,
 117

који сретавши лепу женску , која га је зани

мала , а уједанпут јавно пред њим другога , њој
исто тако непознатога , одликовала , камо , ве
лимо , тога младића наравно младића , што
је живео у великом свету и научио ласкати
својој сујети -- кога неби тако што непријатно
поразило !
Ћутећи сиђем се са Грушницким са брда
и пођемо шеталиштем испод прозора од куће,
у коју је ушла наша лепотица . Она је седила
на прозору. Грушницки ме гурне и баци на њу
један од оних чезнећих погледа , који тако мало
дирају женски пол . Ја упрем мој лорњет на
њу и приметим , да се она на Његов поглед
насмешила , а на мој безобразни лорњет здраво
расрдила . А управо , како сме један кавкаски
солдат гледати кроз лорњет на московску кне
гињу !

13. маја.

Јутрос ме посети доктор. Име му је Вер

нер, али он је Рус . То није никакво чудо . Ја
сам знао неког Иванова , који је био Немац.
Вернер је био знаменит са више узрока .
Скептик је и материјалиста , као готово сви
лекари, али у исти мах песник је, прави пес
 118

ник ; песник у делима увек , а често и у ре

чима , премда у целом свом веку није два стиха
написао . Он је све живе струне људскога срца
изучио, као што уче жиле у трупини, али сво
јим знањем никад није умео користовати се ;
тако бива кадкад , да први анатомик неуме
просту грозницу да излечи . Обично се Вернер
у себи смејао својим болесницима ; али један
пут сам га видео, где плаче код издишућа сол
дата . Сиромашан је био, сањао је о милионима,
а за љубав новца неби ни крочио . Једанпут
ми рече , да би пре учинио услугу непријатељу ,
него пријатељу , јер би иначе значило , да своје
доброчинство продаје , а само мрзост може ce
попети до степена , саразмерна противничком
великодушију . Језик му је био оштар; није је
дан добричина уз његове епиграме изишао на
глас , да је обична будала ; његови супарници,
завидљиви „ водени “ лекари, разгласили су, да
он прави карикатуре на своје болеснике, и ови
га готово сви оставише . Бадава су се трудили
његови пријатељи , то јест, све прави уредни
људи , који су у Кавказу служили , да му кре
дит поврате.
Спољашност његова била је од оних , које
те у први мах непријатно дирну, али после ти
се допадну , кад ти се око научи читати у не
правилним цртама одблеск искусне и високе
 119

душе . Има примера , да су се женске у таке

људе заљубиле , да полуде , нити би њихову
руготу дале за лепоту најсвежијих румених
Ендимиона . Ваља истину рећи : женске имају
инстинкт за душевну красоту ; с тога биће, да
људи, као што је Вернер, тако страстно ми
лују женске.
Вернер је био мален, сув и слаб, као дете ;
једна нога била му је краћа од друге , као у
Бајрона ; спрам трупа чинила му се глава грдна .
Косу је шишао до главе , и тим начином обна
жене неравности на његовој лубањи пренера
зиле би Френолога необичном смесом најпро
тивнијих наклоности. Његове малене, црне очи
никад немироваше и трудиле су се, да вам у
душу проникну . Одело његово показивало је
укус и спретност“; његове суве, жилаве и ма
лене руке увек су биле у жутим рукавицама .
Горњу хаљину, мараму на врату и прслук увек
је имао црне боје . Млади људи звали су га
Мефистофелом ; он се правио, да се на то срди,
али управо ласка му је сујети овај надимак.
Ми се набрзо разумеемо и постадосмо прија
тељи , баш зато, што ја нисам за пријатељство ;
јер од два друга увек је један роб другом ,
премда често ни један од њих неће то себи да
призна ; а робом бити немогу, заповедати пак
у тој прилици велика је мука , што онда ваља
 120

уједно и обмањивати . Уз то имам слуге и новца !

Ево како смо се спријатељили. Нађем се с
Вернером у С. у сред многих младих људи .
Разговор се напоследку поведе филозофијско
метафизички ; говорише о уверењу ; сваки је
био уверен о различним стварима .
--- Што се мене тиче, рече доктор ја сам
,
само о једном уверен.
----- И то ? запитам , жељан знати мњење
човека , који је дотле ћутао.
Да ћу пре или после умрети , одго
вори он .
Lin
То боље стојим од вас, рекнем ја ; осим
тога, ја сам још о томе уверен , да сам био
несретан родити се .
Сви су мислили, да ми којешта лупамо, а
управо нико од њих није ни казао што па
метније . Од то доба почесмо један другога од
ликовати у друштву. Често смо се састајали ,
разговарасмо се врло озбиљно о абстрактним
стварима , докле обојица невидесмо , да један
другога вучемо за нос. Онда се погледасмо у
очи, као римски авгури , што вели Цицерон,
пак се стадосмо грохотом смејати , а кад се
•
сити насмејасмо , разиђесмо се сасвим задо
вољни својом забавом.
Лежао сам на дивану , гледајући у свод ,
с руком под главом , кад Вернер уђе у моју
 121

собу . Он седе у наслоњачу, остави трсковац у

буџак , зевне и рекне , да је на пољу врло топло.
Ја му одговорим, да мени муве недаду мира ,
и ми заћутасмо .
---
Вид те, драги докторе, рекох , без бу
дала било би на свету врло дуго време. Ево
сад нас два паметна човека ; ми знамо напред ,
да о свачему можемо бескрајно говорити, зато
се и неупуштамо у спор какав ; ми знамо један
другом готово све нај акривеније мисли, једна
реч нама је читава приповест; ми видимо клицу
сваког нашег чуства кроз троструку кожу. Што
је жалосно , то је нама смешно , а смешно нам
је тужно , и уобште , истину рећи, ми ни за што
немаримо, само за себе. И тако ми неможемо
један другом казивати своје мисли и осећања ;
ми знамо један о другом све , што хоћемо , а
више и немаримо знати ; дакле још једно сред
ство остаје, да приповедамо новости . Кажите
ми какву год новост.
Уморен дугом беседом, зажмурим и зевнем.
У тим вашим пустим речима ипак има
нека идеја , одговори он, промисливши се.
-- Две ! рекнем ја .
Кажите ми једну , ја ћу вам Казати
другу.
- Добро , почните ви ! рекнем , гледајући
у гредице и у себи смејући се.
 122

Ви би хтели знати штогод о некима

гостима овдашњим , и за се већ домишљам, за
кога се ви старате , јер су тамо и за вас већ
питали .
---
Е , докторе, ми се заиста неможемо раз
говарати ; ми читамо један другом у души.
- Сад дајте другу идеју .
Ево ово је : хтео сам , да ми ма што
приповедате , јер прво , лакше је слушати, друго ,
немора се говорити , треће , може се дознати
чија тајна, четврто , јер тако паметни људи,
као ви, већма волу слушаоце , него припове
даче. А сада к ствари ; шта вам је за мене
говорила кнегиња Лиговска ?
-
А јесте ли ви уверени, да је то кне
гиња , а не принцеза ?
--
Подпуно , јер је принцеза питала за
Грушницкога .
-
Ви умете добро погађати . Млада кне
гиња рекла је , да је уверена , да је тај мла
дић у солдачком јапунџету турен у солдате
због дуела .
-
Надам се, да сте је оставили у том
пријатном заблуђењу .
То се зна.
CO
Ствар се већ заплела ! викнем ја усхи
ћен ; а како ће се ова комедија расплести , то
 123

ћемо се ми постарати . Баш се судбина стара,

да ми небуде дуго време.
―――――― Осећам , рече доктор , да ће несретни
Грушницки бити вашом жртвом.
Даље , докторе !
-
Кнегиња је рекла , да јој је ваше лице
познато. Ја јој на то приметим , да вас је за
цело видела гдегод у Петрограду у каквом друш
тву; казао сам јој име ваще ; она га је знала .
Као да је ваша хисторија начинила тамо много
ларме. Кнегиња је стала приповедати ваша зби
тија , додавајући осталим сплеткама и свога
прида . Кћи је слушала са љубопитством . У ње
ном уображењу постали сте ви јунаком романа
по новом укусу. Ја нисам ништа противусловио
кнегињи, премда сам знао, да којешта бенета .
- Честити пријатељу ! рекнем и пружим
му руку .
Доктор је узме са чуством и настави :
- Ако хоћете , ја ћу вас представити ...
-- За Бога ! викнем и пљеснем се рукама;
вар ироје треба представљати ? Они се непред
стављају иначе, него избављајући од известне
смрти своју милу.
-- И ви заиста имате какве намере са
принцевом ?
Сасвим противно ! Е, докторе , ипак ја
сам јачи : ви ме неразумете ! У осталом , то
 124

ме, докторе , једи , наставим ја после малог ћу

тања ; ја никад нећу сам своју тајну одкрити ,
страшно волем, да их други погађа , јер на тај
начин увек их могу одрицати. Али ми сада мо
рате описати матер и ћерку. Какви су то људи?
Дакле најпре кнегиња . То вам је женска
од четрдесет и пет година ; има изредан же
лудац, али покварену крв , јер на образима има
црвене пеге . Другу половину свога живота про
вела је у Москви и ту се у миру будући уго
јила . Она воле слане приповедчице , пак и сама
кадкад небира речи , кад јој није кћи у соби.
Рече ми , да јој је кћи невина као голуб . Шта
ме се то тиче ? Имао сам ће одговорити јој,
да се ништа небоји , јер никоме нећу каз’ти !
Кнегиња се лечи од ревматизма , а кћи , Бог
би је знао, од чега . Казао сам им обема , да по
две чаше киселе воде пију на дан и два пута
преко недеље да се купају у кади . Као да кне
гиња није научена заповедати ; она се диви уму
и науци кћериној , која је читала Бајрона ен
глески и зна алгебру ; као да су се московске
госпође бациле на науку, а право и имају ! И
онако су наши мушкарци тако немили, да па
метној жени мора бити несносно с њима коке
* товати . Кнегиња врло воле младе људе, а прин
цеза их гледи са неким презирањем MOC
 125

ковски обичај ! Оне се у Москви и одгајају тако,

као да су наџакбабе од четрдесет година.
А ви сте , докторе, били у Москви ?
--- Јесам имао сам
, тамо нешто мало прак
тике .
― Даље !
- Та као да сам вам све казао . Али
да ,
још нешто ; принцеза као да милује говорити
о чуствима , страстима и подобном . Једну зиму
провела је у Петрограду и тамо јој се није
допало, нарочито не друштво; за цело примили
су је хладно.
Није нико данас био код њих ?
―― Јесте , један побочник , један утегнут
гардащ и нека госпа , која је скоро дошла , ро
ђака кнегињи по мужу ,, врло лепа , али, како
ми се чини , врло болесна . Зар је нисте срели
код извора ? Средње је висине , плава , са пра
вилним цртама , боја на лицу јектичава , а на
десном образу има црн младеж . Лице јој је пуно
израза .
Младеж ! промрмљам . Је ли она ?
Доктор ме погледи , метне руку на моје
срце и рече свечано .
―
Ви је познајете !
И заиста моје срце јаче је куцало но о
бично .
 126

Сад је на вама ред , да ликујете ! рекох;

али ја се уздам , да ме нећете издати. Ја је
још нисам видео, али сам уверен, да је та жен
ска , што је сад описаете, негдашња мила моја .
Немојте јој о мени ништа говорити ; а ако вас
што запита , грдите ме.
――
Како хоћете ! рече Вернер и слегне ра
менима .
Кад оде , страшна туга притисну ми срце.
Је ли нас судбина опет саставила у Кавказу ,
или је она управо зато овамо дошла , што је
знала , да ће мене наћи ? ... и како ћемо се наћи ?...
а онда, је ли то баш она ?... Моје слутње ни
кад ме нису превариле. Нема човека , над којим
прошлост има толику власт , као нада мном .
Свако сећање на негдашњу тугу или радост
болно ми удара душу и мами из ње исте звуке.
Некако ми је луда нарав ; ништа немогу да за
боравим - одједаред ништа !
Око шест сати пред вече пођем на булвар .
Тамо је било пуно света . Кнегиња и њена кћи
седиле су на клупи , а око њих пуно младића,
који су се надтицали у курисању . Ја се мало
даље посадим на другој клупи , зауставим два
позната офицера и станем им нешто припове
дати. Мора да је што смешно било , јер се ста
доше као луди церекати . Некоји од оних , који
су били око младе кнегиње , дођу к мени из
 127

љубопитства ; мало по мало , пак је оставише

сви и дођоше у моје друштво . Ја нисам пре
стајао , моје анегдоте биле су оштроумне - да
се згадищ , моје примедбе на пролазеће ори
гинале биле су до зла бога пакосне. Ја сам
забављао публику, докле сунце није зашло .Мла
да кнегиња прошла је са матером поред мене
и уз њих некакав хром старчић ; њен поглед ,
падајући на мене , изражавао је неколико пута
јед, а овамо је хтела показати се равнодушном .
―
Шта вам је то приповеда ? запига јед
нога од младих људи , кои су се к њој вратили
из учтивости ; мора да је што занимљиво било;
ваљда његово јунаштво у боју ?
Она је то казала доста гласно и, по свој
прилици , да би мене пецнула .
―――― Аха ! помислим ; ви се , мила кнегињо,
баш сите чекајте , видећемо !
Грушницки је ишао за њом , као каква гра
бљива звер, нити је скидао с ње очију . Смем
се обкладити , да ће сутра молити , да га когод
представи кнегињи . Њојзи ће то бити мило ·
јер јој је дуго време .
 128

16. маја .

За ова два дана врло су ми послови на

предовали. Млада кнегиња зацело ме мрзи; то
сам могао видети већ из две три досетке њене
на мој рачун , које су доста пецале , али уједно
и ласкаве биле. Она неможе да поња , како ја,
који сам привикао вишем друштву , који сам
тако кротак са њеним петроградским сестри
чинама и тетицама , како ја да немарим с њом
познати се . Ми се сретамо сваки дан на из
вору и на шеталишту . Ја све могуће чиним ,
да јој обожаватеље одмамим , сјајне побочнике ,
бледе Москове и остале; и готово ми увек пође
то за руком . Никад нисам марио частити ; али
сада је у мене сваки дан пуна кућа , ту се руча,
ту ужина , ту се карта , и - на жалост , моје
шампањско већма привлачи него сила магнетских
њених очију !
Јуче се нађох с њом у челаховљевом ба
зару ; погађала се за диван персијски ћилим .
Млада кнегиња молила је своју мамицу , да не
жали трошка , јер би јој тај ћилим тако лепо
накитио њен кабинет ! Дам четрдесет рубаља
више и прекупим га , а за то сам добио у на
граду поглед , у ком се блистала усхићујућа
јарост . Пред ручак дам нарочито поред њених
прозора провести мог черкеског коња , који је
 129

покривен био тим ћилимом. У тај пар био је

Вернер код њих и после ми је казао, да је е
Фект ове сцене био што може бити драматски .
Млада кнегиња хоће да све против мене на
дражи ; већ сам приметио , да ми се два ађу
танта врло хладно клањају , кад су уз њу, али
опет зато ручају код мене сваки дан.
Грушницки је узео на се таинствени вид.
Иде са рукама на леђима и никога непознаје ;
нога му је уједанпут оздравила ; једва нешто ра
мље. Он је нашао згоду упустити се са кне
гињом у разговор и казао је принцези некакав
комплименат; мора да није особита избирачица,
јер од то доба одговара му на клањање са нај
милијим осмејком .
- И ти баш нећеш да се познаш са Ли
говскима ? запита ме Грушницки јуче .
- Неђу.
- Штета ! То ти је најпријатнија кућа у
илиџи ! Што је год боља света овде ...
-
Брате , мени је досадио већ и неов
дашњи свет. А ти к њима одлазиш ?
- Још не ; говорио сам са младом кнеги
њом само два пута . Знам , како је тешко до
бити приступа у кућу , премда би могло бити .
Наравно , да би другчије било , кад бих имао
нараменице ..
Ама , човече , овако си много интере
9
 130

сантнији ! Неумеш да своје згодно положење на

своју корист употребиш . То солдачко јапунце
прави те у очима сваке чуствителне госпе ју
наком и страдалником .
Грушницки се задовољно насмеши.
Којешта ! рече .
----
Ја сам уверен, наставим, да је млада
кнегиња већ заљубљена у тебе .
Он поцрвени до ушију и стане се печити.
Ој сујето ! Ти си полуга , којом је Архи
мед хтео покренути васелену !
Ти све лакрдијаш ! рече ми, као бајаги
срдећи се ; прво, она ме још тако мало познаје ...
- Женске само оне милују , које непознају .
Ја никако неидем на то , да јој се до
паднем ; само хоћу да сам познат у пријатној
кући; а било би врло смешно, ако бих се ја чему
и надао. Сасвим је други посао са вама Пе
трограђанима ; тек сте погледали женску , а она
се већ топи. А знаш ли ти , Печорине , да је
млада кнегиња о теби говорила ?
Шта ? Она је с тобом већ говорила о
мени ? 1
-
Немој се само радовати. Случајно се
некако код извора станем с њом разговарати .
Одмах друга реч беше јој : Какав је то госпо
дин , што има тако непријатан , несносан поглед ?
. Он је био с вама , кад ... Она порумени и нехте
 131

казати дан, сетивши се своје миле услужности .

Нетреба да ми дана кажете, одговорим јој; он
ће ми на веки остати у срцу... Богме , брате ,
немогу ти ништа честитати , ниси код ње до
бро записан. А то је, бога ми, штета, јер Мери
врло је мила !
Ваља приметити , да је Грушницки од оних ,
који говорећи о женској, с којом тек што су
се познали , већ је зову „моја Мери “ , „моја Со
Фија“ , само ако је имала срећу допасти им се.
Ја се начиним озбиљним и одговорим му :
-
Jест , она није ружна . Али чувај се ,
Грушницки ! Руске госпе већином волу платон
ску љубав, нити мисле уз њу на удадбу ; а пла
тонска љубав - то је најмучнија . Млада кие
гиња као да је од оних женскиња , које би хтеле ,
да их други забављају ; нека јој уз тебе само
два минута буде дуго време - пропао си . Тво
јим ћутањем ваља да јој љубопитство побудиш ,
твој разговор нека је никад неудоволи; сваки
час треба да јој срце узнемириш ; она ће ради
тебе десет пута јавно пркосити јавном мњењу
и назваће то жртвом , а да би после себи какву
накнаду дала, почеће те мучити, а напоследку
у кратко ће ти рећи, да си јој несносан. Ако
недобијеш власти над њом, ни први пољубац
неће ти дати право на други. Она ће се с то
бом до миле воље накокетати, а после годину
9*
 132

две дана удаће се за какво чудо , покоравајући

се мамици, и стаће себе уверавати, да је она
несретна , да је она само једног човека волела,
то јест тебе, но да небо није хтело саставити
је с њим , јер је он имао солдачко јапунце ,
премда је под тим грубим , сивим јапунџетом
куцало срце страстно и племенито ...
Грушницки лупи песницом по столу и стаде
по соби горе доле ходати .
Смејао сам се у себи, пак сам се двапута
и насмешио , али срећом он то није приметио .
Зацело се заљубио, јер је постао безобразнији
него пре; почео је носити некакав сребрн пр
стен овдашњи посао ; то ми се подозрително
учини . Станем га сматрати и нађох... ситним
словима беше изнутра урезано име „ Мери“ са
даном, кад му је подигнула ону знамениту чашу .
Нисам му ништа хтео рећи, шта сам опазио ;
нећу да га натерам, да ми се псповеди; хоћу,
-
да ме сам избере за повереника свога , и онда
како ћу уживати !...

--
Данас сам касно устао. Одем на извор
нема никога . Сунце је пекло. Бели прамени од
облака брзо су пловили од снежних гора , пред
сказујући буру ; Машуку се глава пушила , као
угашена буктиња ; око њега вили су се и ву
кли , као змије , сиви облаци , који су се задр
 133

жавали у свом току и као запињали о бодље

у шипрагу. Зрак је пун био електричности . Пу
стим се чардаклијом , којом се ишло у пећину;
тешко ми би око срца. Мислио сам на ону младу
женску са младежом на врату, за коју ми је
доктор говорио . Шта ће она ту ? И да ли је
она? И по чему мислим , да је баш она ? И зашто
сам у томе баш уверен ? Зар је мало женских
са младежом на врату ? ―- У тим мислима до
ђох до саме пећине. Видим, где у хладу на ка
менитој клупи седи женска са сламнимшеши
ром , увијена у црн шал, а спустила главу на
груди; шешир јој лице сакриваше . Већ сам се
хтео вратити , да јој ненарушавам мисли, кад
на мене погледа .
―――
Вера ! викнем нехотице .
Она се тргне и побледи .
――― Знала сам, да сте ту.

Седнем поред ње и узмем је за руку . Давно

заборављени трепет прође ми жиле при звуку
тог милог гласа ; она ми погледа у очи својим
дубоким и мирним очима ; у њима се видела
сумња и нешто налик на пребацивање.
- Давно се невидесмо , рекнем .
―――――――― Давно, и обоје смо се у многом изменили !
Шта, ваљда ме нељубиш ?
—――――― Удата сам !
 134

Опет ? И пре неколико година исто је

тако било, па ипак ...
Она извуче своју руку из моје , њени о
брази поцрвенише .
-- Можда љубиш свог другог мужа ...
Она је ћутала и окрене се од мене .
-- Или је он можда врло ревњив ?
Опет ћути .
________ А да није млад, леп, па врло богат, па
се бојиш ...
Погледим је и уплашим се; њено лице из
ражаваше дубоко очајање , у очима блисташе
сузе .
- Кажи ми , молим те, прошапута напо
следку, зар ти је заиста мило мучити ме ? Ја
бих те морала мрзити . Одкако смо се познали,
ништа ми ниси дао, до боље и туге...
Глас јој задркта , она се нагне к мени и
наслони главу своју на моје груди.
― Можда си ме баш зато и љубила ; ра
дост се заборавља, али туга никада...
Притиснем је на груди и тако дуго оста
смо. Напоследку нам се уста зближише и слише
у жарки, опијајући пољубац ; њене руке беху
хладне као лед , а глава јој је горела. Ту по
ведосмо један од оних разговора, који на па
пиру немају смисла , које ниси у стању при
поведити , пак ни запамтити ; значење звукова
 135

замењује и допуњује значење речи , исто као

у талијанској опери .
Она никако неће, да јој се с мужем по
знам, тим шантавим старчићем , што сам га малко
видео на шеталишту . Она је пошла за њега
због сина. Он је богат и страда од ревматизма .
Нисам му се ругао ни једанпут, јер га она пош
тује као оца ――――― а вараће га као мужа ... Заи
ста је чудна ствар људско срце, нарочито женско!
Верни муж , Семен Васиљевић Г....в , изда
лека је некакав род кнегињи Лиговској. Он
станује поред ње. Вера често одлази кнегињи.
Обећао сам јој , да ћу се познати са Лигов
скима и курисати младој кнегињи, да би се од
ње одвратила сумња . На тај начин планови
моји ништа се нису покварили, и ја ћу се и
мати чему смејати ..
Весело ! ... Јест , прешао сам онај период
душевнога живота , где се само срећа тражи ,
кад срце осећа потребу , да силно и страстно
ма кога љуби ; сад хоћу само то, да мене љубе,
и то не многи ; сувише чини ми се, да би ми
једна постојана приврженост била доволна
јадна наука срца ....
Једно ми је увек било чудно : никад ни
сам био робом женске , коју сам љубио ; напро
тив, увек сам имао неодољиву власт над ње
ном вољом и срцем , а овамо нисам ишао за
 136

тим . Одкуда то ? Да ли отуда, што ни од чега

никад нестрепим и што се оне увек боје , да
ћу им измаћи шака ? Или је то магнетски у
плив силног организма ? Или ми се никад није
дало наћи женску упорну ?
Морам признати , да немарим за женске са
характером; није то за њих...
Али да, сад се сећам : једанпут, само је
данпут љубио сам женску тврде воље , коју
никад нисам могао победити. Ми се растадосмо
као непријатељи ; а да смо се нашли у пет го
дина касније , можда би се иначе растали били ...
Вера је болесна , врло болесна , ако и неће
то да каже ; бојим се, да има суву болест, или
потајну грозницу.
Непогода наиђе, док смо у пећини били
и задржи нас добра по сата . Она није искала ,
Да јој се верношћу кунем , није питала , да ли
сам друге љубио, одкако смо се растали. Она
ми се исто тако повери као и пре ― и ја је
већу варати ; она је једина женска у свету ,
коју небих могао преварити . Ја знам, да ћемо
се скорим опет растати , и то , може бити, на
веки ; обоје ћемо различним путем поћи гробу;
али успомена на њу остаће ми чиста у души
мојој. То сам јој увек говорио , И она ми ве
рује , премда говори иначе .
Напоследку се растадосмо . Дуго сам је
 137

очима пратио, док јој шешира нестаде у че

стама и клисуринама . Срце моје болом се стеже,
исто као после првога расганка . Ох, како сам
се радовао том чуству ! Да се неће младост са
својим добротворним бурама опет вратити, или
јој је то тек последњи поглед при растанку,
последњи дар ―― ради успомене ?... Чисто је
смешно : ја још момачки изгледам ; лице ми је
истина бледо , али још свеже ; удови су ми
гибки и стројни , коса густа, очи гору, крв ври...
Кад кући дођох , седнем на коња и одја
шем у степу. Мили ми се скакати на добру
коњу по високој трави , уз пустарски ветар ;
жељно гутам мирисави зрак и пустим очи у
плавну даљину, тражећи да ухватим магловите
слике предмета , који сваки час бивају јаснији
и јаснији . Нека је на срцу ма какав јад, нека
ма какав немир мучи душу, све у тили часак
нестане, души буде лакше , телесни умор по
беди страх у души. Нема женска ока , што га
небих заборавио при погледу лепих гора, оза-
рених јужним сунцем , при погледу плава неба,
или кад слушам поток, где шуми, падајући од
стене на стену .
Козаци, који у својим чардацима зевају ,
мора да лупају главу , зашто да јашем без не
воље , јер за цело држе ме за Черкеза . И за
иста мени су говорели, да на коњу у черкес
 138

ком оделу више наличим на Кабардинца , него

многи Кабардинац . Што се тиче тог племени
тог јуначког одела , ту сам прави кицош ; ни
један излишан гајтан ; оружје добро у простој
кубури , вуна на капи ни предуга , ни прекратка ;
чакшире и ципеле морају стојати као смишљене ;
бешмет бео, мрка долама . Ја сам дуго учио ,
како јашу планинци ; и ништа ми неласка то
лико , као кад ми рекну , да умем јашити по
кавкаски . Имам четири коња , једнога за себе,
три за пријатеље , да небих морао сам скакати
по пољу ; они врло радо узимају моје коње и
никад са мном нејашу.
Било је већ шест сати у вече, кад се се
тих , да је време јелу ; коњ ми беше уморан.
Изиђем на пут, који води из Пјатигорска у не
мачку населбину, куда ,водено" друштво од
лази често на ужину. Пут се вије међу ши
прагом , пуштајући се у малене јаруге , где
шумни потоци теку у хладу од високих трава ;
наоколо у виду амфитеатра дижу се плавна
брда Бешту , Змијина , Жељезна и Лиса гора .
Спуштајући се у једну од тих јаруга, што их
овде зову балкама , станем , да напојим коња .
У тај пар укаже се на друму шумно и сјајно
друштво на коњима, даме у црним и плавет
ним амазонкама , кавалери у оделу, некој смеси
 139

од черкеског и нижегородског. Напред је јашио

Грушницки са кнегињом Маријом .
Госпе у илиџи још се и сад боје од на
пасти черкеске у по дана . По свој прилици
зато је Грушницки поврх солдачког јапунџета
обесио шашку и два пиштоља ; био је врло
смешан у том иројском оделу. Висок шушањ
сакривао их је од мене ; али кроз лишће могао
сам све видети, те по изразу на лицу доми
шљати се, да им је разговор био сентименталан.
Напоследку дођоше до сурдука ; Грушницки узме
кнегињина коња за узду и ту им чујем крај
разговору .
И ви хоћете да цео век проведете у
Кавказу ? питаше кнегиња .
-
А шта је Русија мени ? одговори јој
кавалер ; земља , где ће тисућа људи , јер су
од мене богатији , са презирањем на мене гле-
дати , а овде Овде ово грубо солдачко ја
пунџе није ми било на путу, да се с вама у
познам ...
――――――――
Напротив ... рече кнегиња и порумени ...
Грушницково лице показивало је задовољ
ство. Он настави .
- Овде
ће ми живот проћи шумно , не-
приметно и брзо , међу дивљачким танадима , и
кад би ми Бог сваке године послао један светли ,
женски поглед, један подобан том ...
 140

У то дођоше спрам мене. Шинем ксња и

излетим иза шушња .
- Боже ! Черкез ! дрекне кнегиња ужас
нута .
Да бих је успокојио, одговорим јој Фран
цуски , лако се поклонивши :
Небојте се ништа , госпођице ; нисам
опаснији од вашега кавалера .
Она се збуни , да ли што се преварила ,
или што јој се мој одговор чинио дрзак ? Ја
бих волео , да је ово последње . Грушницки баци
на ме незадовољан поглед .
Касно око једанаест сати одем у шетњу
под ли е на булвару. Варош је већ спавала;
тек овде онде горела је свећа . Са три стране
црниле су се високе стене , чеда Машука , на
врх кога лежаще злослутни облак ; месец се
дизаше на истоку ; издалека као сребрна чипка
блисташе се снежне горе. Вика стражарска ме
шала се са шумом врелих извора , пуштених
ноћу. Кадкад се зачује коњски топот по улици ,
а уз њега шкрипа ногајске арбе * ) и тужна
татарска песма . Седнем на клупу и замислим
се. Осећао сам потребу, да излијем своје мисли
у пријатељском разговору; али с ким ? Шта
ради сада Вера ? мишљах . Много бих дао, само
да јој у онај мах могу руку стиснути .
*) Кола са грло високим точковима .
 141

Уједанпут чујем брзе и неједнаке кораке.

Зацело је Грушницки ... Тако је !
Одкуда тако ?
―――― Од кнегиње Лиговске
, рече он врло
озбиљно . Ала пева Марија !
----- Знаш , шта
? рекох му ; смео бих се
обкладити, да она незна , да си ти заставник,
него да мисли, да су те деградовали .
- Може бити . А шта ме се то тиче ? рече
он расејано .
- Ништа , ја само кажем...
― А знаш ли ти, да си је данас страшно
расрдио ? Она вели, да је то нечувена продрз
љивост . Једва сам је уверио , да си ти добро
одгојен и да си толико учтив , да ниси могао
имати намеру увредити је . Она вели, да ти је
поглед безобразан и да ти зацело много сам
себе цениш .
-
Богме се и невара . Нећеш ли ти уз
њу пристати ?
Жао ми је, што још немам на то права .
Охо ! помислим ; дакле тај се нада !
-
У осталом, по тебе је горе , настави
Грушницки ; сад ће ти бити тешко с њима се
упознати ; а то је штета ! То је једна од нај
пријатнијих кућа , што их ја знам .
Ја се у себи насмешим .
 142

Богме је мени моја кућа најпријатнија ,

рекнем ја зевајући и устанем, да идем .
Али признај , да се кајеш !
— Каква лудост ! Ако ми је воља , пак ме
ево сутра на вече код кнегиње.
Видећемо .
―― Још ако ћеш , да ти чиним по вољи,
курисаћу кнегињи.
-----
Јест, ако усхте с тобом говорити.
―――――
Ја ћу само чекати на онај час, кад јој
се твој разговор досади . Збогом !
- А ја идем, да шврљам, јер ни по што
нећу моћи сад заспати. Знаш шта , хајд мо у
гостионицу, тамо се картају ... сад ми је нужно
јако душевно движеније .
Желим ти , да губиш .
Одем кући.

21. маја .

Прошла је готово недеља дана , а ја се још

нисам познао са Литовскима. Чекам згоду. Груш
ницки иде свуда за младом кнегињом, као сен ;
разговору њином никад краја . Кад ли ће јој
једанпут досадити ! Мати ни да главе на то обрће ,
јер јој он није „ партија“ , као што матере веле.
 143

Приметио сам два три нежна погледа ; богме

ваља томе учинити крај .
Јуче дође Вера први пут на извор. Од
како смо се састали у пећини, није излазила
из куће . Ми у исто доба захитимо воду и саг
нувши се , прищапну ми :
- Нећеш да се познаш са Лиговскима ?
Само тамо можемо се виђати...
Укор ! ... није пријатно ! Али сам то и за
служио .
Збиља ! Сутра је у гостионици бал , и ја
ћу са младом кнегињом играти мазурку .

29. маја .

Дворана у гостионици претворила се у дво

рану за балове. У девет сати сви су се иску
пили . Кнегиња је са кћери дошла међу послед
њима . Многе госпу гледаше на њу завидљиво ,
јер се кнегиња Марија одева укусно . Које себе
држе за овдашње аристократке , сакривши за
вист, приближе јој се . А и како ће ! Где год
има женска друштва , одмах се начини виши и
нижи круг. Код прозора , у гомили , стојао je
Грушницки , не скидајући очију са своје богиње.
Пролазећи мимо њега , манула је главом , да се
 144

једва могло приметити. Лице његово засија се

као сунце . --- Игра се поче пољским, онда за
свираше валцер. Мамузе зазвекташе , женске
хаљине окреташе се у брзом вртлогу.
Стојао сам иза неке дебеле госпе са пр
веним перјем . Њено широко одело напомињаше
Ми времена рајфрокова, а црвене пеге по ње
ној рапавој кожи сретно време различнога бе
лила и руменила . Највећа брадавица на њеном
‫ܝ‬
врату била је покривена пређицом . Она је го
ворила свом кавалеру, драгонском капетану :
--
Та принцеза Лиговска врло вам је не
сносна девојчура ! Узмите само, гурнула ме , па
се није ни извинила , већ се још осврнула и
гледала ме на лорњет. То је страшно ! А не
знам, шта се поноси ? Требало би је мало нау
чити. .
― Па није стало за тим ! одговори услужни
капетан и оде у другу собу.
Одмах одем младој кнегињи и замолим је,
да са мном игра валцера , употребивши слободу
овдашњих обичаја , који допуштају играти и са
непознатим госпама.
Једва је могла сакрити осмех и своје ли
ковање; али наскоро узме сасвим равнодушан ,
готово рећи, строг вид. Немарно метне руку на
моје раме ,, нагне своју главицу на страну , и
ми се пустимо . Ја незнам , има ли боље и лепше
 145

играчице ! Њено свеже дисање дирало ми

је лице; кадкад је зул, оделивши се у валцер
ском ветру од свога друштва , дирао мој горући
образ . Три пута обиђосмо дворану ; кнегиња за
чудо лепо игра валцер . Она се задувала , очи
јој пливаху , полу отворена уста њена једва мо
гоше обичну фразу захвалности прошапутати .
После неколико минута рекнем јој на нај
покорнији начин :
--
Чуо сам, кнегињо , да сам , ако и не
познат вам сасвим , већ имао несрећу заслу
жити вашу немилост... да ме држите за про
дрзљивца ... је ли то истина ?
―― Хоћете ли ви , да ме сада утврдите у
том мњењу ? одговори она с ироничким лицем,
које јој у осталом врло доликује живом лицу.
Ако сам био тако продрзљив , те вас
увредио , то ми допустите још већу продрели
вост, да вас молим за опроштење . Ја бих за
иста врло радо хтео доказати вам , да сте се
у мени преварили .
-- То ће вам ићи доста тешко.
- А зашто ?
Зато, што к нама недолазите , ови ба
лови , по свој прилици , неће тако често бивати .
――――
То ће рећи , помислим , да су ми њина
врата за увек затворена . - Знате ли ви, кне
гињо , рекох мало раздражен , да никад неваља
10
 146

одбити кајућега се грешника ; у очајању може

он још гори грех учинити , и онда ...
Кикот и шушкање око нас причини , да се
осврнем и да прекинем говор . На неколико ко
рака од мене беше гомила мушкараца и међу
њима драгонски капетан , који је имао зле на
мере са милом кнегињом . Он је нарочито не
чим био задовољан , трьо је руке , кикотао ce
и намигивао дружини . Уједанпут се од њих о
дели један господин у Фраку са дугим брцима
и црвен у лицу, те пође љуљајући се управо
кнегињи ; он је био пијан . Он стане пред збу…
њену кнегињу , метне руке на леђа , упре на
њу своје мутне зелене очи, па промуклим гла

сом речеМол
: им ... али шта ту ваздан ! ... ја вас
--
ангажујем на мазурку ...
Шта ћете ви ? рече она дркћућим гла
сом и баци наоколо молећи поглед .
Несрећом , мати јој беше далеко , а наблизу
ни један од њених кавалера . Један побочник
као да је све то видео , али се изгубио у го
мили , да неби био умешан у ту хисторију .
Шта ? Зар вам није по вољи , рече пи
јани господин , намигнувши на драгонскога ка
петана , који га знацима ободраваше . Ја вас
опет имам част ангажовати на мазурку ... Можда
 147

ви мислите , да сам ја пијан ? То није ништа ....

Ја вас могу уверити ...
Видим , да кнегиња тек што није пала од
страха и срчбе .
Приђем пијаном господину, стиснем га за
руку, погледам га оштро и замолим, да одлази ,
„ јер је , рекох, кнегиња још пре ангажована са
мном на мазурку.“
- Е , па ништа !... други пут ! рече он
смејући се и оде к својим посрамљеним дру
говима , који га одмах одведоше у другу собу.
Мени би награда срдачан , бајан поглед .
Кнегиња оде својој матери и све јој при
поведи ; ова ме потражи у гомили и захвали
ми се . Рече ми, да је знала моју матер и да
се добро живи са једно по тестета мојих тетака .
-
Незнам, како је то, да се досада нисмо
познали, дода она ; али признајте, да сте сами
криви. Ви се клоните свакога , што није лепо .
Ја се надам, да ће ваздух мога салона разго
нити ваш сплин. Шта велите ?
Одговорим Фразом, каквих ваља сваки да
има у приправности за подобни случај.
Кадриљи се страшно отегоше.
Напоследку засвираше мазурку. Станем уз
кнегињу.
Ни речице да сам што говорио о пијаном
господину , о свом пређашњем понашању , или
10 *
 148

о Грушницком . Мало по мало нестаде у ње у

печатљења од оног непријатног случаја ; лице
њено порумени. Она се шалила врло мило; раз
говор јој беше досетљив , нетражећи досетака ,
жив и слободан ; њене примедбе беху кадкад
пуне духа . Ја јој врло сакривеним речима дам
познати, да ми се она одавна допада . Она спу
сти главицу и лако порумени .
Ви сте чудан човек ! рече затим, диг
нувши на ме своје кадифели очице и усиљено
смејући се .
- Нисам хтео с вама упознавати се , јер
вас окружава врло густа гомила обожаватеља,
пак сам се бојао , да ће ме у њој сасвим не
46 стати .
Нисте имали рашта бојати се ; сви су
тако несносни...
Сви ! баш сви ?
Она ме дуже погледа , као сећајући се не
чега , онда опет лако порумени и напоследку
рече одважно :
F Сви !
- Пак и мој пријатељ Грушницки ?
-- Је л' он заиста ваш пријатељ ? запита
она са неком сумњом .
Jecre.
Он баш није од несносних...
Али од несретних , рекнем смејући се
 149

Дабогме ! И вама је то смешно ? Ја бих

желила , да сте на његовом месту...
Пак ? И сам сам био некад заставником ,
и право рећи, то ми је најлепше време у мом
животу ! :
-
А зар је он заставник ? запита она брзо,
а после настави : а ја сам мислила ...
Шта сте мислили ?
--- Ништа ! ... Ко је та госпа ?
Ту К се разговор другчије окрене и на овај
предмет више се неповратисмо.
Мазурка се сврши и ми се растасмо с тим,
да ћемо се опет видети. Госпе се разиђоше .
Ја одем на вечеру и сретнем се са Вернером .
-
Аха ! рече он ; зар ви тако ? А овамо
рекосте , да ћете се са кнегињом познати не
иначе, него пошто је спасете од известне смрти.
―― Ја сам што више учинио , одговорим
му, јер сам предупредио, да непадне у несвест
на балу.
Како то ? Приповедите .
Нећу , погађајте , та ви умете Свашта
погодити !
 150

30. маја .

Око седам сати у вече шетао сам се по

шеталишту . Грушницки , видевши ме издалека ,
дође к мени. Некакво луцкасто усхићење бли
стало му из очију . Крепко ми стисне руку и
трагичким гласом рече ми :
- Хвала ти , Печорине... Ти ме већ ра
зумеш ...
- Богме не ; али на сваки начин немащ
на чему захваљивати, одговорим, јер заиста ни
сам имао на души никакво добро дело спрам
Грушницкога .
Шта , а јуче ? зар си заборавио ? Ма
рија ми је све казала .
-
А зар ви већ све делите и благодар
ност ?
-- Слушај, рече Грушницки врло озбиљно;
немој , молим те, да ми се подсмеваш љубави,
ако ћеш да останемо пријатељи . Видиш , ја je
љубим, да полудим , а мислим и надам се, да
и она мене љуби. Имам да те нешто молим ;
ти ћеш бити вечерас код њих ; обећај ми, да
ћеш на све мотрити ; ја знам, ти си искусан
у тим стварима, ти боље познајеш женске него
ја... Ох женске, женске ! Ко ће их поњати ! 0
смеј њихов противуслови им погледу , рече им
обећавају и маме , а звук њина гласа одбија .
 151

Час одмах поњају и погоде најтајнију нашу

мисао, час неће да разуму и најјасније нави
јање. Ето тако и млада кнегиња ; синоћ јој очи
гореше страшћу , погледала ме је , сада су мрачне
и хладне .
- То је можда последица илиџе.
― Ти све видиш хрђаву страну ... прави
материјалиста ; рече он са презирањем . Али да
окренемо разговор...
Ја бубнем неку кусу досетку и он се раз
весели .
У девет сати одосмо обојица кнегињи.
Кад прођосмо поред вериних прозора , ви
дио сам је на прозору. Ми се погледаемо тајно.
Одмах за нама дође и она у салон кнегињин.
Кнегиња ми је представи као своју рођаку. Пи
смо чај. Гостију беше доста . Разговор беше
обшти. Хотећи допасти се кнегињи, шалио сам
се, те се неколико пута баш сладко насмејала ;
и младој кнегињи било је до смеја , али она
се уздржавала , да неби изишла из узете роле.
Она мисли, да јој чежња лено стоји , и можда
се невара. Грушницком као да је врло мило ,
што се она несмеје мојим досеткама .
После чаја одемо сви у салон .
Јеси л' задовољна са мном , запитам
Веру , пролазећи поред ње .
Она ми баци поглед пун љубави и благо
 152

дарности . Навикао сам на те погледе ; некад

су ме дизали у седмо небо. Кнегиња посади
кћер за клавир ; сви је молише , да пева што
год , ја сам ћутао , и употребивши гунгулу , одем
к прозору до Вере, која ми је хтела нешто по
нас обоје врло важно казати . Беше нека лудо
рија ...
" Међу тим као да се млада кнегиња једила
на моју немарност, што сам могао нагађати из
једног срдитог , оштрог погледа . Ох , за чудо
што поњам тај разговор неми , али изразни ,
1
кратки , али силни !
Она стаде певати ; глас јој није хрђав, али
лоше пева... у осталом , ја нисам слушао. Али
зато је Грушницки , наслонивши се на клавир
спрам ње, својим очима чисто хтео прогутати ,
пак је сваки час полу 1 гласно говорио : Пре
красно ! божаствено !
- Слуша
ј, говораше ми Вера , немој да
се упознаваш са мојим мужем, али зато треба
да се на сваки начин допаднеш кнегињи ; теби
ће то лако бити, ти све можеш , што хоћеш .
Само овде можемо се виђати . З
Само ту ?
Она порумени и настави :
E
Ти знаш , да сам твоја робкиња ; никад
ти ништа нисам умела одрећи... и зато ћу бити
кажњена , ти ме нећеш љубити ! Али бар хоћу
 153

да спасем себе у очима осталога света ... не

рад себе, ти то знаш врло добро ! Ох, молим
те, немој да ме опет мучиш пустом сумњом и
притворном хладноћом ; ја ћу можда скоро у
мрети , осећам , да сам како који дан слабија ... 7
па опет немогу мислити на будући живот, ја
само на тебе мислим... Ви мушкарци непоњате
насладе у погледу, у притиску руке , а ево ја ,
слушајући твој глас , осећам тако велико, чудно
блаженство , да га ни најватренији пољубци
неби могли заменити .
Међутим престала је кнегиња Марија пе
вати. Жубор похвале окружаваше је. После
свију приступим јој и ја и рекнем јој нешто
доста немарно на рачун њенога гласа .
Она напрћи дољну усну и поклони се врло
поругљиво .
――
То * је по мене тим ласкавије , рече,
што ме ви управо нисте ни слушали ; али ви,
може бити, немарите за музику.
Баш на против... особито после ручка .
―
Грушницки има право , у вас је нај
прозаичнији укус , и ја видим , да ви музику
љубите само у гастрономском одношењу.
-
Ви се и опет варате ; ја никако нисам
гастроном, у мене је врло хрђав желудац . Али
募
музика после ручка успављује , Beeа спавати по
обеду добро је, дакле ја милујем музику у ме
 154

дицинском одношењу. У вече пак врло ми дражи

живце , или се врло растужим , или се врло раз
веселим . То је непријатно , кад човек нема права
повода ни жалости ни весељу, а уз то туга је
у друштву смешна, разуздано весеље пак не
пристојно је...
"3. Она оде пре но што сам довршио , седне
уз Грушницкога и почну некакав сентимента
лан разговор . Као да је кнегиња на његове
мудре Фразе доста расејано и незгодно одго
варала , премда је гледала показати, да пажљиво
слуша ; јер он је гледаше кадкад удивљен , хо
тећи погодити узрок унутрашњој узбуђености ,
која се кадкад показивала на њеном немирном
погледу.
Али ја сам тебе прогледао , лепа кнегињо!
Ти хоћеш да ме исплатиш истим новцем , да
ме дирнеш у моју сујету ; преварићеш се ; а
ако ми рат објавиш , недам пардона !
То вече покушавао сам хотимице мешати
се у њихов разговор , али она ми је доста суво
примала моје примедбе , и ја се напоследку
уклоним као бајаги срдит. Млада кнегиња ли
ковала је ; исто тако и Грушницки . A Ликујте
само , драги моји , на вољу вам ... нећете дуго!
Незнам , како, али ја имам слутње. Кад се по
знам са женском , увек сам поуздано могао
знати, хоће ли ме љубити , или не.
 155 .

Остало вече провео сам уз Веру и до си

Тости се наразговарасмо о старом добу. Ја управо
незнам, зашто ме тако воле, тим пре , што је
она једина женска , која ме је савршено по
њала, са свима мојим мањим слабостима и гру 请
бим страстима . Да ли је зло тако примамљиво?
Изишао сам заједно са Грушницким . На
улици узео ме је под руку и после дугог ћу
тања рече :
--- Шта велиш сад ?
Ти си сметењак божиј ! хтео сам му
одговорити, али се задржим и само слегнем
раменима .

6 јунија .

Још никако немењам своју систему. Мла- ,

дој кнегињи почиње се допадати мој разговор.
Приповедио сам јој неколико необичних дога
ђаја из мога живота и она почиње сматрати
у мени необична мужа . Ја се ругам свему на
свету, особито чуствима ; она се с тога почиње
страшити . Преда мном несме да се пусти са
Грушницким у сентименталан разговор и већ
је неколико 2пута одговорила на његове фразе
подмигљивим смешењем ; али ја увек, кад год.
јој се Грушницки приближи , сасвим смирено
1
 156

уклоним се. Први пут било јој је то мило, или

се бар тако правила ; други пут расрдила се
на мене , а трећи пут на Грушницкога .
- Ви сте врло мало сујетни ! рече ми јуче.
Одкуда мислите ви, да је мени милије прово
дити са Грушницким ?
Ја јој одговорим , да срећи свога пријатеља
жртвујем своје задовољство...
---- И моје , дода она .
Ја је тврдо погледим и озбиљно. Затим
нисам с њом говорио цели дан . У вече била
је замишљена , јутрос на извору још замишље
нија . Кад сам јој се приближио , расејано је
слушала Грушницкога , кога као да је природа
усхићавала ; али чим је мене приметила , стаде
се на глас смејати , ако и није имала чему,
правећи се , да ме непримећује . Ја се уклоним
мало и крадом сам је посматрао . Она се окре
нула од Грушницкога и зевнула је два пута .
Грушницки јој се зацело досадно . Нећу с њом
говорити још два дана .

13. јунија .

Често сам себе питам , зашто се тако тру

дим , да задобијем љубав младе девојчице , коју
немислим преварити , а којом се никад нећу о
 157

женити ? На што то женско кокетање ? Вера

ме већма љуби, него што ће ме кнегиња Ма
рија икада љубити . Да ми се чини непобедли
вом лепотицом , то би ме можда намамљивала
тегота посла .
Али то није . Дакле то није она немирна
потреба за љубави, која нас мучи у првим го
динама нашега живота , од једне нас женске
Другоj баца , докле ненаиђемо на какву , која
нас неможе сносити : и ту почиње наше по
стојанство , истинита , бескрајна страст , коју
математички можемо представити линијом , што
из точке пада у пространство . Тајна те беско
начности једино је у немогућности доћи до цели ,
то јест , до краја .
Дакле зашто се трудим ? Што мрзим на
Грушницкога ? Сиромах ! он то и незаслужује .
Или је то можда последица оног гадног , али
неодољивог чуства , које нас гони, да уништа
вамо сладке заблуде у других људи, да бисмо
имали нешто задовољства , кад му кажемо на
његово очајно питање , у што да верује :
Драги мој, исто је тако било и са мном,
па видиш ме , где ипак ручам, ужинам и спа
вам сасвим мирно, и надам се умрети без вике
и суза .
Али и јесте непоњатна сласт овладати мла
дом душом, која тек што се расцветала ! Она
 158

је као цветак , који најбољи мирис шаље на

сусрет првом сунчевом зраку ; тада га треба
узабрати , пак намирисавши га се , бацити на пут
шат га когод дигне ! Осећам у себи ону нена
ситљиву жеђ , која све хоће да гута , што јој
год дође на сусрет. На жалост и радост туђу
гледам само у одношењу према себи , као на
храну, која ми подржава душевне силе. Ја сам
немогу више лудовати под упливом страсти ;
частољубље су у мени угушиле околности , али
оно се појавило на други начин; јер частољу
бље није ништа друго, него жеђ за влашћу, а
мени је највеће уживање подчињавати вољи
својој све, што ме год окружава ! Побуђивати
чуство љубави, привржености и страха према
себи није ли то први знак и највећа слава
власти ? Бити ма за кога узрок туге и радо
сти , неимајући на то никаква права ―― није
ли то најслађа храна нашој гордости ? А шта
је срећа ? Насићена гордост . Ја држим себе за
бољега , силнијега од свакога на свету, ја бих
био сретан ; да ме сви љубе, ја бих у себи на
шао изворе бескрајне љубави. Зло рађа зло ;
прва своја мука даје поњатије о уживању, кад
другога мучимо . Помисао зла неможе доћи ч0
веку у главу, а да неусхте одмах је и извр
шити . Идеје су створења органичка , рекао је
неко: њихов постанак већ им даје форму и ова
 159

Форма дејство је ; у чијој се глави више идеја

родила , тај дејствује више него други. Зато
геније , прикован уз чиновнички сто, мора ска
пати или с ума сићи, као што и снажан човек
умире од капље, кад непрестано седи и скромно
се влада .
Страсти нису ништа друго него идеје при
свом првом развитку ; оне су својствене мла
ђаном срдашцу . Онај је луд, који мисли , да ће
оне целог века владати . Многа тиха река по
чиње шумним водопадима , а ни једна небучи
и непени се до самога мора . Али та тишина
често је знак велике, премда сакривене силе .
Пуне и дубоке мисли и чуства недопуштају
бесног продирања ; страдајући и наслађујући се ,
душа у свему даје себи строг рачун и убеђује
се тим , што мора бити ; она зна , да би је без
бура непрестана сунчева причека исушила ; она
сама свој живот проницава , мази и казни сама
себе, као какво мило дете. Само у том вишем
стању самопознавања може човек оценити бо
жију правицу .
Пречитавајући ову страну , приметио сам,
да сам далеко отишао од свога предмета . Али
шта марим ! Ја пищем овај дневник за себе ,
Дакле све , што у њега неметнем , биће мени ми
лом успоменом .
 160

Грушницки дође и обеси ми се о врат ; по

стао је офицером . Писмо шампањскога . Мало
за тим дође и доктор 1. Вернер .
Ја вам нечеститам , рекне он Грушниц
кому.
Зашто ?
――― Jер вам је врло лепо стојало солдачко
јапунце , а и сами ћете знати, да ни најмање
нећете интересантнији бити у пешачкој мун
дури , што ће је овде у . илиџама сашити . До
сада сте били изузетак, сад ћете бити, што и
други .
Говорите само , докторе ! Ви ми недате
радовати се. Он незна , пришапне ми , ко
Лике ми надежде дају те нараменице . Ох, на
paмeнице ! Ваше звездице биће ми вође на путу.
Сад сам тек подпуно сретан !
Хоћеш ли ићи с нама у шетњу до у
вале ? запитам га .
- Ја
? Ни по што небих ишао младој кне
TL гињи, док ми мундир небуде готов !
- Хоћеш ли да јој кажем за твоју радост?
- Немој , молим те, ништа говорити. Хоћу
да је изненадим.
А како стојиш с њом ?
Он се збуни и замисли се. Хтео је похва
лити се и слагати ; ствар се тицала савести,
а опет стидно је било признати истину .
 161

Шта велиш, љуби ли она тебе ?

Љуби ли ме ? Молим те, Печорине , шта
мислиш ! Како би могло бити тако брзо ! Па ако
и љуби, као изображена женска неби ми то ни
казала .
―― Прекрасно ! Дакле, како ти велиш , онда
би и изображен човек морао ћутати о својој
страсти ?
→
Али, брате , има свашта свој начин ; много
се и неговори , него погађа !
-
То је истина . Само што љубав, коју у
очима читамо , ни на што необвезује женску ,
а речи ... Чувај се , Грушницки , она те вара .
--- Она ? и он диже очи горе и сујетно се

насмеши ; жао ми те је, Печорине !

Он оде .
Пред вече оде велико друштво пешке к
ували .
Како овдашњи учењаци мисле, ова увала
исушен је кратер ; она је на страни Машука ,
једну врсту од вароши. К њој води узана пу
тања међу шипрагом и камењем ; пењући се
горе понудим младој кнегињи моју руку и она
је није пуштала целе шетње.
Разговор наш почео се грдњом ; ја почех
задиркивати присуствујуће и одсуствујуће наше
знание ; с почетка сам дирао њине смешне , а
после грубе стране . Жуч ми се узбуни. Почех
11
 162

шалом, а заврших подпуном злоћом . Она се

најпре тим забављала , а после страшила .
- Ви сте опасан човек, рече ми ; волела
бих , да ме у шуми убица какав убије , него да
ми се ви језиком својим ругате. Молим вас,
без шале, ако калгод усхтете о мени зло го
ворити , боље узмите нож и убите ме. Ја ми
слим , да вас то неће велике муке стати.
- А зар ја изгледам као какав убица ?
― Још сте гори !
Ја се за часак замислим , онда рекох , на
чинивши се сасвим тронут :
―――― Јест , то ми је судбина од мога де
тињства . Сви су ми на лицу читали знаке злих
својства , којих није било ; али свет их је пред
постављао и оне се родише . Бих скроман;
рекоше, да сам лукав --- постадох притворан .
Дубоко осећах добро и зло ; нико ме немило
ваше , сваки ме вређаше ------ постадох злобан.
Бих суморан, остала деца весела и мазна ; осе
ѣах, да сам бољи од њих , мене понизише
постадох завидљив. Бих готов љубити цели
Свет ; мене нико непоња - научих се мрзити .
Моја мила младост прође у борби са собом и
са светом ; најбоља моја чуства . бојећи се ру
- пак тамо
тања, скривао сам у дубини срца
и поумираше. Говорих истину ; мени неверо
Ваще - почех варати . Познавши свет и по
 163

воде деловању у друштву , постадох искусан у

животној науци , и видех, како су сретни други ,
који немају искуства , користујући се бадава
тим преимућствима , за којима сам ја толико
тежио . И онда се у грудма мојим роди очајање ,
али не очајање , што се лечи танетом из пи
штоља, но хладно , бесилно очајање , сакривено
љубазношћу и милим смешењем . Постадох мо
ралном узетињом : једна половина душе моје
није више живела , она се исушила , испарила,
умрла , ја сам је одрезао и бацио, а друга кре
тала се и била је сваком на услугу , и то нико
није опазио , јер нико није знао за пропалу
њену половину . Ви сте сада пробудили у мени
успомену на њу , и ја сам вам прочитао њен
надгробни надпис. Многима се надгробни над
писи чине смешни, али ја немислим тако, на
рочито кад помислим на оно, шта је испод њих .
У осталом , ја вас немолим , да мислите као и
ја ; ако вам се моје речи чине смешне , а ви
ce, молим вас, смејте ; будите уверени, да ме
то неће нимало увредити.
У тај пар сусретне се мој поглед са ње
ним ; у очима јој се блисташе сузе ; рука њена,
што се на моју наслањала , дрктала је ; образи
јој гореше - она је мене жалила ! Сажаљење,
чуство , кому се покоравају тако лако све жен
ске, пустило је свој корен у њено неискусно
11 *
 164

срце . За целе шетње била је расејана , ни с

ким није кокетовала , а то је важан знак !
Дођосмо до увале ; госпе остале попушташе
своје кавалере , али она непрестано држаше
моју руку. Она се није смејала досеткама ов
дашњих кицоша , није се страшила од стрменог
амбиза , над ким је стојала , а друге госпе кре
чале су и запушавале очи.
На повратку нисам понављао нащ тужни
разговор ; али на моја празна питања и шале
одговарала ми је она кратко и расејано .
Јесте л' кадгод љубили ? запитам је 1
напоследку .
Она ме стално погледа , махне главом и
опет се да у мисли . Очевидно је, хтела је не
што казати, али није знала , с које стране да
почне. Груди јој се бурно дизаху . А и како ће!
Муселински рукав слаба је заштита И елек
трична искрица прешла је из моје руке у њену.
Готово све страсти тако почињу, и ми се често
врло варамо , мислећи, да нас женска љуби за
љубав наших телесних или душевних преи
мућства ; истина, ова приготовљавају , распо
лажу јој срце на примање светог огња , али
увек решава први додир .
Нисам ли данас врло пријатна била?
рече ми млада кнегиња с присиљеним смеше
њем, кад смо се вратили са шетње.
 165

Ми се растанемо.
Она је собом незадовољна ; она себи пре
бацује , да је хладна . Ох , те је прва , главна
победа !
Сутра ће хтети наградити ме . Знам већ
све напред - ала је то непријатно !

12. јунија.

Данас сам био с Вером . Гони ме својим

ревновањем . Млада кнегиња као да је њојзи
поверила своје тајне од срца . Морам рећи , да
је красно изабрала !
- Већ видим , на што ће све то изићи,
говораше ми Вера , боље ми кажи просто сада,
да је волеш.
- Али ако је неволем ?
- Онда зашто идеш за њом , зашто јој
дражиш уображење ? О , знам ја тебе добро !
Слушај , ако ћеш , да ти верујем , дођи до осам
дана у Кисловодск ; ми ћемо тамо ићи прек
сутра . Кнегиња ће остати овде дуже . Узми стан
до нас ; ми ћемо бити у великој кући близу
извора , у горњем кату ; испод нас кнегиња
Лиговска , а одмах до нас има исти газда кућу,
која још није издана . Хоћеш доћи ?
 166

Обећам јој, да ћу доћи , и још исти дан

пошљем , да се тај стан узме .
У шест сати у вече дође ми Грушницки
и јави ми , да ће му сутра бити мундир готов ,
таман за бал .
- Бар ћу играти с њом цело вече . Ала
ћу се на разговарати !
А кад је бал ?
-
~ Па сутра ! Зар незнаш ? Велики је прав
ник и овдашња власт узела је на се , да га
уреди .
-- Хајд’м
о у шетњу.
Ни по што ――― у том гадном јапунџету!
Зар си га омразио ?
Одем сам и нашавши се са младом кне
гињом, позовем је на мазурку. Она као да се
зачудила и обрадовала .
Ја сам мислила , да ви играте само за
невољу , као оно пре, рече она , врло мило сме
шећи се.
Она као да и непремећује , да нема Груш
ницкога .
--- Сутра ћете
се пријатно изненадити , ре
кох јој.
Чим ?
То је тајна ... на балу ћете се сами до
сетити .
Вече проведем код кнегиње . Гостију није
 167

било, осим Вере и једног врло забавног старца .

Био сам при ћефу, импровизовао сам вище не
обичних приповедака . Млада кнегиња седила је
спрам мене и слушала ми је ћаскање са та
ком великом, готово рећи, нежном пажљивошћу,
да ме је чисто савест гризла . Камо се деде
њена живост, њено кокетство, њене ћуди, по
носити поглед , презирући осмеј , расејани из
глед ?
Све је то Вера приметила . На њеном бол
ном лицу виђаше се дубока туга . Она је се
дела у сену код прозора , заваливши се у ши
року наслоњачу . Жао ми би ње .
Онда пођох приповедати сву драматичну
приповедку , како сам се с њом познао , како
смо се миловали - наравно, сакривши све то
измишљеним именима .
Ја сам тако живо описивао моју нежност ,
мој немир и усхићење , ја сам њен поступак и
характер у тако лепој светлости представио , да
ми је морала опростити моје кокетство са мла
Дом кнегињом .
Она устаде , седе међу нас , чисто оживе ...
и ми сè тек у два сата после поноћи сетисмо ,
да је доктор заповедио легати у једанаест сати.
 168

13. јунија .

По сата пре бала дође ми Грушницки у

пуној сјајности пешачке мундуре . О трећем дуг
мету висио је ланчић од бронзе , на ком је био
лорњет ; нараменице , особите величине , дизале
су се горе, као каква аморова крила ; ципеле
су му шкрипале ; у левој руци држао је жућ
касте рукавице и фуращку , а десном је сваки
час намештао уковрчену косу . Сујета и уједно
неко непоуздање могаше му се на лицу чи
тати ; његов свечани изглед , поносити ход ње
гов можда би ме на смеј побудио, да се то сла
гало са мојим намерама .
Он баци фурашку и рукавице на сто и
етаде гладити скутове и дотеривати се пред
огледалом . Црн, висок краватли , метнут на врло
велике Фатермердере, који му је врат сав у
кочио, видео се за по прста изнад огрлице ; то
му беше мало , он га извуче до ушију , и од
тог тешког посла - јер огрлица на мундури
беше врло уска и незгодна -- сав је у лицу
поцрвенио као рак .
-
Чујем , да си ти ових дана страшно ку
рисао мојој принцези, рече он доста немарно и
негледајући на ме.
―――
Где ћемо ми , будале , пити чај ! одго
ворим му речима Пушкина .
 169

- Бога ти , стоји л' ми добро мундир ?...

Проклети Чивутин ... како ме сече испод павува !...
Имаш ли мириса ?
--
За бога , куд ћеш још ? Та и тако из-
Далека миришиш ружином помадом !
- Ништа зато. Само ти дај.
Он проспе по стаклета на краватли , у ма
раму , на рукаве.
Хоћеш ли играти ? запита ме .
- Неверу
јем .
―――――
Бојим се , да ћу са младом кнегињом
морати почињати мазурку, а незнам готово ни
једну фигуру .
А јеси л' је позвао на мазурку ?
― Нисам још .
――――――― Гледај,
да те ко непредвари.
- Имаш право ! рече он
и лупи се по челу.
Збогом, идем да је чекам на капији .
Он счепа капу и одлети .
После по сата дигнем се и ја . На улици
беше тамно и пусто . Око гостионице гурао се
свет. Прозори њени светлише се , а вечерњи
ветар доносио ми је свирку војничке банде . И
шао сам полагано ; тешко ми би око срца . Је
ли мој једи нипозив на земљи, мислио сам, ру
шити туђе надежде ? Од како живем и радим ,
увек ме је судба водила при развезивању ту
ђих драма , као да без мене нико неби могао
 170

умрети , или очајати ! Ја сам био необходно по

требан у петом акту ; нехотице сам играо бедну
улогу џелатову или издајице . Шта је хтела судба
тим ? Је ли ме она одредила , да будем мате
ријал за грађанске трагедије и фамилијарне ро
мане ? Ко зна ? Зар је мало људи, који мисле ,
да ће завршити живот свој као Велики Але
ксандар или лорд Бајрон , а овамо остају це
лога века титуларни саветници ?
Ушавши у салу, помешам се међу муш
карце и станем мотрити . Грушницки је био уз
младу кнегињу и нешто јој је врло ватрено го
ворио . Она га је расејано слушала , освртала
се, метнувши лепезу на уста . На њеном лицу
видело се нестрпљење , њене очи некога су и
скале . Ја се лагано довучем одостраг , да им
чујем разговор .
-- Ви мене мучите , кнегињо ! говораше
Грушницки ; ви сте се страшно променили , од
како вас нисам видео .
――― И ви, одговори она , бацивши на њега
брз поглед , у ком он није умео распознати тајну
иронију .
―――
Ја ? Ја се променио ? О не , никада !
Ви знате , да је то немогуће ! Ко је вас један
пут видео , тај ће на веки собом носити ваш
божаствени лик .
Престаните ...
 171

- А што сада нећете да слушате , што

сте не давно и толико пута радо слушали ?
―xx Jер немарим , да ми се једно те једно
понавља , одговори она смејући се.
― 0, ja сам се љуто преварио ! Ја сам,
будала , мислио , да ће ми бар ове нараменице
дати права надати се. Не, боље би би " да сам
на веки остао у оном презреном солдачком ја
пунџету , које је можда и обратило вашу по
зорност...
- Заиста , јапунџе вам је много боље до
ликовало .
Ту приђем ја и поклоним се младој кне
гињи. Она малко порумени и брзо проговори :
--- Jе л'те , господине Печорине , да је го
сподину Грушницком много боље доликовало
сиво јапунџе ?
- Ја се неслажем с вама , одговорим ; у
овом мундиру изгледа још млађи.
Грушницки неиздржа тог ударца . Као сви
момчићи, хтео би и он бити зрео човек . Он ми
сли, да на његовом лицу трагови од страсти
замењују траг од година . Он ме јаросно погледа ,
Лупи ногом и оде .
- Признајте , рекох кнегињи , премда је
он увек био смешан , ипак ту скоро чинио вам
се занимљив ... у сивом јапунџету.
Она спусти очи и неодговори .
 172

Грушницки је гонио кнегињу цело вече ,

или је играо с њом, или јој је био vis - à - vis ;
он је непрестано бленуо у њу, уздисао, и до
сађивао јој молбама и пребацивањем . После тре
ћега кадрила она га је већ мрзила .
---- Нисам се томе од тебе надао, рече он,
Дошавши к мени и узевши ме за руку.
Чему ?
Ти ћеш с њом играти мазурку ? запита
он свечаним гласом Она ми је казала ...
- Пак онда ? Зар је то каква тајна ?
Та тако је ... Нисам се ни могао другои
надати од таке девојке .... намигуше једне ... Али
ја ћу се већ осветити !
Свети се ти твом јапунџету, или на
раменицама , а не њојзи ! Је л' ти она крива ,
ако јој се више недопадаш ? #
А што ми је давала надежде ?
А што си се ти надао ? Желити и те
жити за чим, то поњам ; али на што и надати се?
Ти си добио обкладу, али још не са
евим, рече он, злобно смещећи се .
4 Мазурка поче. Грушницки је звао на играње
само принцезу, остали кавалери сваки час зваше
je . Управо беше то нека завера против мене. -
Тим боље . Она ће желити са мном говорити ―
неће јој дати ; она ће онда двапут жешће же
лити .
 173

Два пута јој стискох руку; други пут по

вукла је натраг , неговорећи ништа .
- Ноћас ћу зло спавати, рече ми, кад се
мазурка свршила .
Том је крив Грушницки .
- О не !
И њено лице постаде тако замишљено, тако
тужно, да сам наумио био још то вече на сваки
начин пољубити је у руку .
Стадоше разилазити се. Помажући кнегињи
у кола , брзо јој притиснем ручицу на своја у
ста . Беше мрак и нико није то могао видети .
Вратим се у дворану, врло задовољан собом .
За великим столом вечерали су млади људи
и међу њима Грушницки . Када уђох, умукнуше
сви ; зацело су о мени говорили . Многи још од
прошлога бала канда на мене дувају , особито
драгонски капетан; али сада као да се управо
чета склапа против мене, коју предводи Груш
ницки . Он ми некако изгледа закеребечено и
страшно.
Баш ми је мило . Ја волем моје неприја
теље, али не по хришћански ; они мене заба
вљају , доводе ми крв у двизање. Увек бити на
стражи, хватати сваки поглед, значење сваке
речи, нагађати намеру, кварити договоре , на
чинити се превареним, а овамо једним ударцем
порушити цело велико и трудно зданије њине
 174

-
хитрости и лукавства то се зове код мене
живот !
При вечери Грушницки је непрестано ша
путао и намигивао драгонском капетану.

T
14 јунија .

Јутрос оде Вера с мужем у Кисловодск .

Срео сам им кола , кад сам ишао кнегињи Ан
говској . Она махну на ме главом ; у погледу
jоj беше укор . 5
Ко је крив ? Што ми неда прилике , да се
разговоримо међу четири ока ? Љубав је као
огањ ; без хране гаси се. Шат љубоморност то
учини , што немогоше моје молбе.
Дуго сам поседио код кнегиње. Марија не
дође болесна је. У вече је није било на ше
талишту. Нова чета , наоружана лорњетима , за
иста страшно изгледа . Мило ми је, што је кне
гиња болесна ; они би је ма чим увредили . Груш
ницки је сав рашчерупан и очајно изгледа . Као
да је заиста огорчен , нарочито му је сујета у
вређена , Али има људи, који су и у самом о
чајању смешни !
Вративщи се кући , приметим , да ми нешто
 175

Фали. Нисам је видео ! Болесна је ! Да

се нисам заиста заљубио ? То би тек била лу
дорија !

15. јунија .

У једанаест сати ујутру , у оно време , кад

се кнегиња Лиговска обично зноји у Јермо
ловској кади , прођем поред њене куће . Млада
кнегиња седела је замишљено код прозора . Кад
ме види , скочи.
. Уђем у трем . Никога од млађих небеше,
и ја , употребивши слободу овдашњих обичаја , у
ђем у салон и непријављен.
Велика бледоћа покривала је лепо лице
кнегињино. Она је стојала код клавира , насло
нивши се једном руком на наслоњачу ; ова рука
дрктала је . Ја joj се лагано приближим и рекнем :
- Срдите ли се на мене ?
Она ме болно и дуго погледа, и махну гла
вом. Њена уста хтедоше нешто проговорити ,
али немогоше ; очи јој се напунише сузама ; она
клоне у наслоњачу и покрије лице рукама.
-
Шта је вама ? запитам је и узмем је
за руку .
-- Ви мене неуважавате... О, оставите ме !
 176

Ја пођем неколико корака . Она се исправи

у наслоњачи, очи јој сипаху ватром .
Застанем , узевши кључаницу, и рекнем :
Опростите ми, кнегињо ! Ја сам посту
пао као луд... други пут неће то бити , други
пут боље ћу на се пазити ... И нашто вам , да
знате , шта се досада збивало у души мојој ?
Ви то никад нећете дознати, а тим боље по вас.
Збогом !
Кад сам изишао, као да сам чуо, да плаче.
Све до вечера шврљао сам пешке по око
лини Машука , страшно се уморим и дошавши
кући, сасвим сустао бацим се на постељу .
Вернер дође .
--- Jе л' истина , запита ме, да се жените
кнегињом Лиговском ?
Шта велите ?
― Цела варош пуца , сви моји болесници
само о том говоре, а ти вам болесници свакога
врага знају !
То је грушницково масло , помислим.
Да бих вам , докторе, доказао , да је све то гола
лаж , јављам вам сасвим потајно , да сутра од
лазим у Кисловодск .
И млада кнегиња ?
Не , она остаје још недељу дана овде.
―――――
Дакле ви се нежените ?
 177

―
Докторе ! Та погледајте ме ; зар изгле
дам као младожења , или тако што !
- Ја то некажем . Али ви знате , има при
лика , настави он с лукавим смешењем , у ко
јима се племенит човек мора женити , а има
мамица , које бар непредупређују такове при
лике . И тако ја вас као пријатељ ваш свету
јем , да се узмете на ум . Овде, у илицама , врло
је опасан зрак. Колико сам красних младића
видео , који су заиста бољу срећу заслуживали ,
где одоше одавде с рузмарином ! Хоћете л' ми
веровати , једанпут хтедоше и мене женити!
Беше то нека мамица са села , која је имала
ћерку врло бледу. Враг ме натента , те јој ка
жем, да ће јој лице поруменити , кад се уда ;
а она ти онда са сузама благодарности стане
нудити руку своје кћери и цело своје имање,
неких педесет душа . *) Ја се изговорим , да
нисам за женидбу.
Вернер оде сасвим уверен, да ме је опо
менуо .
Из његових речи видим , да се у ва роши
0 мени и младој кнегињи свашта проноси . Неће
ти, Грушницки, на лијо проћи !

•) У Русији оцењују имање каквога спахије обично

по броју душа поданика његових .
12
 178

18. јунија .

Ево трећи дан, како сам у Кисловодску .

Сваки дан виђам се с Вером на извору и у
шетњи. Ујутру , кад устанем, седнем код про
зора и управим лорњет на њен балкон . Она се
већ давно обукла и чека на уговорен знак. Ми
се као бајаги случајно сретнемо у башти , што
се од наших кућа пушта к извору . Животво
рећи горски ваздух повратио јој је лицу боју
и снагу . И није Нарзан бадава на гласу као
лековит извор. Овдашњи људи веле , да ки
словодски зрак располаже човека на љубав, да
се овде завршују сви романи, што се почињу
на подножју Машука . И заиста , овде све дише
---
самоћом , овде је све тајинствено - и густи
хлад липових шеталишта , што су над потоком,
који шумно и пенушећи се пада од камена на
камен, те себи прави пута међу зеленим го
рама , - п провалије , пуне магле и покоја ,
и свежост мирисавога зрака , испуњенога зада
јом високих јужних трава и беле багрене ,
и непрестани , сладко успављујући жубор хлад
них извора , који се састају на крај долине ,
пак напоследку падају у Полкумок . Од те стране
провалија је мирна и травом обрасла , а по њој
се вије прашан друм . Кад год погледим на
друм, увек ми се чини, иду кола, а кроз про
 179

зор од кола вири румено лице . Већ много кола

прође тим друмом , а ње никако . Село иза гра
дића већ је пуно света . У гостионици на бре
жуљку, неколико корака од мога стана , почињу
вечером светлити свеће кроз двоструки ред
топола ; шум и звека чаша чује се по тихој
ноћи.
Нигде се непије толико кахетинскога вина
и минералне воде, као овде .
Много их је, што та два заната
Помешају ; ја међ њима нисам .

Грушницки и његова дружина непрестано

су у гостионици, и он ми се готово и нејавља .
Јуче тек што је дошао, а већ се посвађао
са три старца , која су хтела пре њега ући у
каду . Заиста , несрећа побуђује у њему рато
борни дух.

22. јунија .

Напоследку дођоше и оне . Седео сам код

прозора , када зачух лупу од њихових кола .
Срце ми поче јаче бити. Шта је то ? Јесам ли
ја заљубљен ? Ја сам тако чудно створење, да
може и то бити од мене .
Ручао сам код њих. Кнегиња ме гледи врло
12 *
 180

нежно и неодступа од кћери... траљаво ! Зато

опет Веру мори љубоморност због младе кне
Тиње и та срећа ! Шта неће женска учи
нити, само да напркоси супарници ! Сећам се,
да се једна само зато у мене заљубила , што
сам ја другу волео. Ништа није тако чудно
вато, као женски ум. Женску ћеш тешко о
чему уверити ; ваља их дотле довести, да саме
себе увере . Оне на врло оригиналан начен по
ступају , кад хоће да униште своје предрасуде .
Ко хоће да њихову дијалектику научи , треба
да из главе избаци сва правила дођике , што
их је у школи учио . На прилику , обично би
се овако рекло :
Овај ме човек милује , али ја сам удата ,
Дакле немогу га љубити.
Женска вели овако :
Ја нетреба да га љубим , јербо сам удата ;
али он мене љуби, дакле...
Ту долази неколико точака , јер разум већ
ништа неговори , него говори већином језик,
очи , и за њима срце, ако га , то јест, има .
-- Клевета ! викнуће срдито женска , ако
јој икад дођу у руке сви записници.
Од како песници пишу и женске их чи
тају - на чему им најдубља хвала ― толико
су их пута назвали анђелима , да оне у својој
душевној простоти заиста и повероваше том
 181

комплименту, а заборавише, да су ти исти пес

ници за новце начинили Нерона полубогом .
Неби требало , да ја тако пакосно о њима
говорим , ја , који осим њих ништа на свету не
! милујем , који сам увек готов био жртвовати
им спокојство , част, живот. Али није из отуж
ности или увређене сујете, да ја с њих здирем .
то базно покривало , кроз које ће једва навик
нуто око продрети. Све , што о њима говорим,
само је последица хладнога посматрања и горког
искуства .
Женске би требало да желе , да их сви
мушкарци исто тако познају , као ја , јер их ја
сто пута већма милујем , од како их се небојим
и познао им малене слабости .
Узгред и ово . Вернер сравњује женске са
очараном шумом , о којој прича Тас у свом
"9 Ослобођеном Јерусалиму. “ Чим наступиш у
њу , говораше он, навале на тебе са свију страна
така чудовишта , да се Бог смилује : дужност,
понос , пристојност, јавно мњење , ругање , пре
зирање . Али на то нетреба освртати се , него
управо ићи. Мало по мало нестаје чудовишта
и пред тобом показује се Тиха и светла по
љана , усред које цвета зелена мирта. Али си
прошао , ако ти се у почетку срце уздркће и
пођеш натраг !
 182

24. јунија .

Данашње вече беше обилно догађајима .

Три врсте од Кисловодска , у провалији , куда
протиче Полкумок, има стена, коју зову „ Кољцо “
( прстен ). То су врата , што их је сама природа
начинила . Она се дижу на високом брегу и за -
лазеће сунце баца кроз њих свој последњи
пламенити поглед на овај свет. Многи гости
дигоше се на коњима , да гледају кроз каме
нито окно, како сунце заилази . Истину рећи,
нико од њих није ни мислио на сунце . Ја сам
био уз младу кнегињу. Кад смо се враћали,
ваљало нам је прећи Полкумок . Горске реке
опасне су, пак и оне мање, особито зато, што
им је дно прави калейдоскоп , сваки дан из
мену га валови ; где синоћ беше камен , тамо
је данас јама . Узмем за узду кнегињина коња
и станем га водити кроз воду , која је тек до
колена допирала . Ми се лагано крутасмо уз
воду . Познато је, да неваља у воду гледати,
кад се иде кроз брзу реку, јер се глава одмах
врти . Заборавио сам то казати кнегињи Марији .
Већ смо били на средини , где је матица
најјача , кад се она уједанпут стаде љуљати на
седлу .
-
Зло ми је ! проговори она слабим гласом .
 183

A
Брзо се пригнем њови и обухватим јој
вити стас.
- Гледајте горе, пришапнем јој, није то
ништа , небојте се , ја сам с вама !
Она дође опет к себи ; хтеде се извити из
моје руке , али ја јој још већ мастискох нежно,
вито тело ; моj образ готово је додирао њено
лице , које је пламтило .
- Шта чините са мном ? О Боже !
Нисам се освртао на њен страх и забуну,
и моја уста коснуше јој се нежна лица . Она
задркта , али ништа нерече . Ми смо остраг
били , нико нас невиде. Кад изиђосмо из воде,
сви пусте коње у кас . Кнегиња задржи свога
коња ; ја остадох поред ње . Очевидно је моје
ћутање узнемиравало , али ја сам наумио ништа
неговорити . Рад сам био знати, како ће се из
вући из овог мучног положења .
-- Или ме презирите , или ме врло љубите ,
рече ми напоследку гласом , у ком је било суза.
Можда ви хоћете , да ми се наругате , да ми
узнемирите душу, а после да ме оставите. То
би тако подло било , тако ниско , да и сама по
мисао ... О не ! је л'те , настави гласом нежнога
поверења , је л'те , да у мени нема ништа , са
чега би ме презирали ? Ваша смелост ... морам .
је опростити , јер сам је допустила ... Одгово
рите ми, говорите, хоћу да вам чујем глас !
 184

У последњим речима беще толико женске

нестрпљивости , да сам се нехотице насмешно;
срећом , смркавало се . Ја ништа неодговорих.
-
Ви ћутите ? настави она : можда хоћете ,
да вам ја прва кажем, да вас љубим ?
} Ја сам ћутао .
IMAGE Хоћете ли то ? настави она и нагло се
окрене мени .
У решителном њеном погледу и гласу беше
нешто необично .
—
А нашто ? одговорим ја и слегнем ра
менима .
Она шине свога коња и пусти се у трку
по уском , опасном путу. То је тако брзо било ,
да сам је једва могао стићи и то тек кад се
осталом друштву придружила . Све до куће го
ворила је и смејала се непрестано . У њеном
кретању беше нешто грозничаво ; на мене није
ни једанпут погледала . Сви су приметили ту
необичну веселост . Кнегиња се од срца радо
вала , гледајући своју кћер ; а кћи њена само
је раздражена , и ту ноћ неће спавати и пла
каће . Та помисао особито ме наслађује ; има
часова , кад се сам себи чиним као вампир . А
мене држе за добра човека и тежим за тим ,
да ме тако и зову !
Сишавши с коња , одеше госпе кнегињи .
Ја сам био узбуђен , пак одјашем у брегове, да
 185

• растерам мисли , које су се ројиле у мојој глави.

Росно вече дисало је опијајућом хладовином.
Месец се дизао иза тамних брегова. Сваки крок
мога коња јечао је по мирној провалији . На во
допаду напојим коња , жељно дишући свежи
ваздух јужне ноћи и вратим се. Јахао сам кроз
село . Свеће по кућама почеле су се гасити ;
стражари на бедему градском и Коваци по о
колним пикетима довикивали су се .
У једној кући у селу , која је била на крају ,
приметим необичну светлост. Час по чуо се
жив говор и вика , по чему сам знао , да се ту
офицери веселе . Сиђем с коња и привучем се
прозору. Капци нису били добро затворени, те
сам тако могао видети , ко је унутри , и чути
им речи . Био је о мени говор .
Драгонски капетан , угрејан вином , луни
песницом по столу, да би га слушали .
--- Господо , рече он, све то није ништа .
Печорина треба научити памети ! Ти петроград
ски кийош , бог те пита , шта о себи мисле , до
кле их год нелупиш по носу ! Он мисли, да му
нема више пара на свету , што увек има чисте
рукавице и очишћене ципеле .
Па како се надувено смеши ! А ја сам
уверен, да је кукавица права кукавица !
- И ја бих тако рекао , рече Грушницки.
Он воле шалити се. Једанпут сам му тако го
 186

ворио , да би ме други на месту пробуразио ,

али Печорин окрене све то на смешну страну .
Наравно да га ја нисам позвао на мејдан , јер
је он то требао чинити, а опет нисам хтео у
пуштати се ...
-
Грушницки се срди на њега , што му је
преотео младу кнегињу, рече неко из друштва .
Шта неће још изнети ! Истина , ја сам
мало курисао кнегињи, али сам одмах и оду
стао, јер нећу да се женим , а начела ми моја
1
недопуштају износити на глас девојку .
Јест ; ја вам кажем, да је он највећа
кукавица , то јест , Печорин, а не Грушницки ;
Грушницки је јунак, уз то мој најбољи прија
тељ ! рече опет драгонски капетан . Господо ,
брани л га ко од вас ? Нико ? Тим боље ! Хо
ћете л' да му кушамо јунаштво ? Биће забавно.
--
Хоћемо; али како ?
Слушајте дакле. Грушницкога је наро
чито увредио, дакле он има главну улогу ! Он
ће запети ма о какву лудост и позваће Печо
рина на мегдан. Сад вид те, у томе је цела ла
- лепо ! Све то
крдија . Позваће га на мегдан
позивање , припреме , условља , биће што све
чаније и страшније - ја већ зато јамчим; а
ја ћу ти бити девер, драги мој ! Само сад ево
где је чвор : пиштољи неће бити напуњени . Знам
за цело , да ће се Печорин препасти на шест
 187

корака ћемо их наместити, триста му ! Приста

јете л ', господо ?
Право ! пристајемо ! Зашто не ? одаз
ваще се са свију страна .
- А ти , Грушницки ?
Нестрпљиво сам чекао на његов одговор.
Пун гњева био сам при помисли , да бих још
могао бити на поругу овим будалама , да није
било случаја тога . Да Грушницки није пристао,
загрлио бих га . Али по неком ћутању устане
он. пружи руку капетану и рече врло озбиљно :
Добро , ја пристајем .
Неможе се описати , како се томе радовало
цело ово часно друштво .
Вратим се кући узбуђен двама различним
чуствима . На пре беше туга . Зашто мрзе сви
на мене ? мислио сам зашто ? Јесам ли кога
увредио ? Нисам . Јесам ли ја од оних , који на
први поглед побуђују одвратност ? Осећао сам ,
где једка мрзост мало по мало испуњаваше
моју душу .
―
Чувајте се , господине Грушницки ! го
ворио сам , шетајући се по соби; недам правити
са мном лакрдије . Можете скупо платити по
хвалу глупих другара . Нисам ја ваша играчка !
Целу ноћ нисам могао спавати . Ујутру сам
био жут као лимун .
То јутро нађем се са кнегињем код извора .
 188

Јесте л' болесни ? рече она , упревши

своје очи на мене .
―― Нисам ноћас спавао .

Ни ја . Ја сам вас кривила ... можда ба

дава . Али изјасните се , ја вам могу све опро
стити.
Баш све ?
Све... само кажите искрено... само брзо ...
Видите , ја сам дуго мислила , хотећи изјаснити
и оправдати ваше понашање . Можда се ви бо
јите каквих препона од стране мојих родитеља ...
- и њен глас
то није ништа ; кад они дознаду -
задркта ―――――― ја ћу их молити . Или ваше поло
жење ... али знајте , да сам готова све жртво
вати ономе, кога љубам . Ох , одговарајте што
пре -- смилујте се ... Је л'те , ви мене непре
зирете ?
Она ме ухвати за руку .
Мати њена ишла је напред са вериним му
жем и није ништа видела . Али су нас могли
видити болесници , најљубопитнији сплеткароши
у целом свету, и ја брзо извучем своју руку
из њене .
-
Казаћу вам истину , одговорим младој
кнегињи. Нити ћу се правдати , нити изјасњи
вати своје понашање . Ја вас немилујем .
 189

*Њене усне лако побледише .

--- Оставите ме , промуца .
Ја слегнем раменима и одем .

25. јунија .

Кадкад сам себе презирем . Није ли то уз

рок , да и ја друге презирем ? Ја нисам више
, кадар племенито чуствовати ; бојим се, да сам
себи небудем смешан . Други би на мом месту
дао младој кнегињи „ срце и имање “ , али реч
„Женидба “ има нада мном неку чаролијску моћ .
Нека женску ма како страстно љубим , само
ако ми да осетити , да је морам узети -- 300
гом, љубави ! Моје срце скамени се , и нема ,
што би га опет могло угрејати. Готов сам на
сваку жртву, само не на ту . Двадесет пута мет
нућу свој живот, пак и само поштење , на коцку;
али слободе своје недам ! Зашто ми је тако мила?
Шта имам од ње ? Нашто се спремам ? Чему
се надам од будућности ? Управо, баш ничему .
To je неки проклети страх, неизјасњива слутња .
Има људи, који се боје паукова , шваба и ми
шева , а незнају , зашто . Хоћу л' се исповедити?
Кад сам био још дераном , једна баба врачала
ми је матери моју судбину. Она ми је проре
 190

кла смрт од зле жене. То ме је тада врло

дирнуло , у души мојој роди се неодољива мр
зост спрам женидбе . А опет ми нешто каже ,
да ће се њено пророштво испунити . Бар ћу гле
дати, да то буде што касније .

26. јунија .

Јуче је дошао овамо мађиник Апфелбаум .

На вратима од гостионице стоји дугачка објава ,
која јавља поштованој публици, да ће горе и
меновати чудновати мађиник, акробат , химик
и оптик имати част дати великолепно предста
вљање на данашњи дан у осам сати у вече , у
дворани племените касине -- иначе у гостио
ници ; карте по два рубља и по .
Цео свет спрема се, да иде гледати нео
бичнога мађиника , пак и сама кнегиња Лигов
ска , ако јој кћи и јесте болесна , извадила је
за се билету .
Данас после подне прођем поред веринИХ
прозора . Она је седела на балкону сама. Пред
ноге ми паде ово писамце .
,,Вечерас после десет сати дођи к мени
по великим степенима . Муж ми је отишао у
Пјатигорск и тек ће се ујутру вратити . Моји
 191

млађи неће бити дома ; ја сам им дала билете ,

исто и кнегињиној чељади. Чекам те ; дођи за
цело .“
――― Аха ! помислим , дакле ипак изиђе на
моју !
У осам сати одем, да видим мађиника . Пу
блика се искупила тек око девет сати . Почне
се представљање . У стражњим столицама по
знам верине и кнегињине послужитеље. Сви су
се ту искупили били. Грушницки је седео у пр
вом реду са лорњетом . Мађиник се њему обра
ћао, кад год је требао мараму , сат, прстен и т. д .
Грушницки ми се већ од неког времена
нејавља , а данас ме је у два маха доста без
образно погледао . Све ће ми то платити, док
се станемо рачунати .
Око десет сати устанем и изиђем .
На пољу је било мрачно, да ни прста пред
собом невидиш . Тешки, хладни облаци лежали
су на врховима околних брегова , кад и кад
слаби ветрић шуштао је у врховима топола око
гостионице. На њеним прозорима гурао се на
ред . Спустим се са брежуљка и ускорим ход .
У једанпут ми се учини , као да неко иде за
мном. Станем и осврнем се . У мраку нисаммо
гао ништа разабрати ; али опет ради веће си
гурности обиђем , бајаги у шетњи, око куће.
Кад сам пролазио испод кнегињиних прозора ,
 192

наново зачујем за собом кораке ; човек увијен

у солдачко јапунџе прође брзо мимо мене. To
ме је узнемиривало; ипак довучем се до врата
и брзо устрчим уз мрачне степене . Врата се от
ворише; малена ручица ухвати моју руку .
Није те нико видео ? шапуташе Вера
и приљуби се мени.
――― Нико !
- Верујеш ли сад, да те љубим ? Ох , дуго
сам се ломила , дуго колебала ... алн ти можеш
са мном чинити све, што хоћеш.
Срце њено силно је било , руке јој беху
хладне као лед . Поче са љуборевњивим преко
рима , са молбама . Искала је , да јој све иска
жем , говорећи , да ће она мирно поднети и моје
неверство , јер само хоће моју срећу. Нисам јој
у томе сасвим веровао , али је умирим клет
вама , обећањем и т. д .
―――
Дакле ти нећеш узети Марију ? Нево
леш је ? А она мисли ... Знаш ли ти , да сиро
тица за тобом лудује !

Око два сата после поноћи отворим про

зор , надвежем два шала и спустим се од ви
шега балкона на нижи, држећи се за стуб . Код
младе кнегиње још је било свеће . Нешто ме
одведе к прозору њеном. Завеса небеше сасвим
 193

навучена и тако сам могао погледати у собу .

Марија је седела на својој постељи, склопивши
руке на коленима ; густа њена коса била је
под спаваћом капом, обшитом чипкама; велика
тамно црвена марама покриваше јој бела ра
мена , а мала ножица скривала се у шареним
персијским папучама. Она је седела немичући
се, спустивши главу на груди . Пред њом на
малом столу беше отворена књига , али очи
њене, укочене и пуне неисказане туге , као да
су сто пута пречитавале ту исту страну ,
мисли јој далеко беху.
У тај пар као да се неко у жбуну крену .
Скочим са балкона на рудину. Нечија рука
ухвати ме за раме.
―
Аха ! рече груб глас ; сад те ухватисмо ...
хоћеш да ноћу идеш младим кнегињама !
-
Непуштај га ! повиче други, искочивши
иза угла.
То беше Грушницки и драгонски капетан .
Капетана лупим песницом по глави , он
падне , а ја потечем у жбунове . Знао сам у
прсте све стазе у башти .
Лопови ! стража ! дерали су се. Пуче
пушка ; још врела сукија паде ми баш код
ногу .
За тили часак био сам већ у својој соби ,
свукао сам се и легао у постељу . Тек што мис
13
 194

слуга закључа врата , а Грушницки и капетан

стадоше лупати .
- Печорине ! Славате ли ? Јесте 1 ' код
куће ? продере се капетан .
-― Спавам , одговорим срдито .
- Устајте ! Пустајије ―― Черкези !
― Имам кијавицу , одговорим ; бојим се
11
назеба .
Они одоше . Штета , што сам им се одазвао;
тражили би ме још ваздан по башти . Међу тим
се начини страшна ларма . Из града долети Ко
зак . Све се узбуни . Преметаше све жбунове ,
тражећи Черкезе , и наравно , да нису ништа
нашли . Али за цело су многи били тврдо уве
рени , да би зацело бар два тестета лопова за
боло нос у ледину , да је нешто посада била
храбрија и окретнија .

Н
5
27. јунија .

Јутрос се на извору говорило само о ноћ

ном черкеском нападању. Пошто сам Попио
одређени број чаша и прошао десетак пута
липово дугачко шеталиште , сретнем се са ве
риним мужем , који баш онај час дође из Пja
В
тигорска . Он ме узе под руку и ми одосмо у
 195

гостионицу на доручак. Он се страшно бацио

у бригу због жене .
1 - I
Како се сиротица ноћас препала ! го
вораше. И баш да то мораде бити, кад ја ни
сам код куће !
Седнемо , да доручкујемо поред врата , што
воде у малену собицу, где је могло бити де
сетак младића , међу њима и Грушницки . Суд
бина ми наново даде прилику слушати разго
вор, који ми је имао судбину решити. Он мене
није видео, дакле нисам му могао подозревати
намеру ; али зато сам га тим већма обвињавао .
wadi
Да л' су то заиста били Черкези , за
пита један ; је л' их ко видео ?
- Ја ћу вам казати све
, како је баш
било, рекне Грушницки ; само , молим вас, да
ме неиздајете . Дакле то је тако било : дође
мени синоћ један човек, кога вам нећу казати ,
и каже ми, како је у десет сати у вече ви
део, како се неко ушуњао у лиговску кућу.
Ваља вам знати , да је стара кнегиња била
овде , а млада код куће . Дакле дигнем се с њим
под прозоре, да укебамо тога делију.
Истину рећи, уплашио сам се, ако се мој
другар и забављао својски својим доручком ;
он је могао чути неке ствари доста непријатне
по себе , да је Грушницки био у стању истини
13 *
 196

се домишљати, али заслепљен љубоморношћу ,

ни слутио није .
-
Дакле , настави Грушницки , дигнемо се,
узмемо пиштољ само барутом напуњен, јер смо
хтели само плашити. Чекасмо до два сата у
башти . Напоследку ―― Бог би га знао , одкуда
искрсну, али тек не кроз прозор , јер се овај
није отварао, дакле биће кроз стаклена врата,
-
што су иза стуба еле, рекох , видимо, где
се неко спушта с балкона . Кнегиња ? А ? Шта
велите , московске госпе ! Сад шта још може
човек веровати ! Хтедосмо га ухватити, али он
се отрже и као зец наже у жбунове . Ја опа
лим на њега .
Око Грушницкога раздаде се жубор непо
верења .
―
Неверујете ? настави ; ево вам моја по
штена , племићка реч, да је све то сушта ис
тива , и да бих вас уверио, ево ћу вам каз ти
и име тога господина .
― Реци, ко је ? навалише са свију страна .
www.de
Печорин , одговори Грушницки .
У тај пар дигне очи ――― ја сам стојао на
вратима спрам њега . Он поцрвени као рак. Ја
му приђем и рекнем лагано и разговетно :
-
Врло ми је жао , што сам ущао тек
- пошто сте дали своју поштену реч , да бисте
 197

потврдили најгадније клеветање. Моје присуство

заштедило би вам било излишну подлост .
Грушницки ђипи и хтеде се жестити .
- Молим вас , наставим истим гласом ;
молим вас, да овај час узмете своје речи на
траг ; ви врло добро знате , да је то измишљо
тина . Ја мислим , да равнодушије једне женске
према вашим сјајним преимућствима незаслу
жује тако страшну освету Промислите се; ако
останете при својим речима , губите право на
име племенита човека и ризикате живот .
Силно узбуђен стојаше Грушницки преда
мном са обореним очима . Али борба савести са
сујетом непотраја дуго. Драгонски капетан, што
је поред њега седио, гурне га лактом . Он сукне
и брзо ми одговори, али недижући очију :
Милостиви господине , ја кад што го
ворим , при том и остајем , и готов сам поно
вити. Ваше претње не бојим се и на свашто
сам приправан .
-
Што се тиче последњега , то сте већ
доказали , одговорим му хладно, узмем драгон
скога капетана испод руке и изиђем с њим из
собе .
- Изволите ? запита ме капетан.
Ви сте грушницков нријатељ и по свој
прилици бићете му девер ?
Капетан се врло озбиљно поклони.
 198

- Ви сте погодили ,одговори ; ја сам управо

дужан бити му Девером , јер J увреда њему на
несена односи се и на мене . Ја сам био с њим
ноћас , дода и исправи своја мало изјерена леђа.
A ! Дакле вас сам оно по глави лупио ?
Он пожути и помодри ; сакривена мрзост
појави му се на лицу .
Данас ћу имати част послати вам свога
секунданта , додам и поклоним му се врло уч
тиво, као да и неузимам на ум његову јарост.
На вратима гостионице нађем верина мужа .
Он као да је на мене чекао.
Он ме узме са чуством за руку, беше го
тово одушевљен .
Племенити младићу , речеми са сузним
очима ; све сам чуо . Какав је то неваљалац !
Неблагодарни ! Понда их примај у поштену кућу !
Хвала Богу , те немам кћери ! Али вас ће на
градити она , ради које мећете живот на коцку .
Ослоните се на моју мучаљивост док недође
згодно време . И ја сам био млад и служио сам
у војсци; знам , да се неваља мешати у те по
слове . Збогом !
Сиромах ! Радује се , што нема кћери ...
Одем управо Вернеру , нађем га дома , све
му кажем моје одношење према Вери и мла
дој кнегињи, као и разговор , што сам га чуо,
те дознао намеру те господе , да ме држе за луду
 199

и да удесе мегдан са пиштољима без танади.

Али сада је ствар прешла границе шале ; за
цело се нису они надали таком развитку њеном .
Доктор пристане , да ми буде девер ; нау
чим га , колико је требало за мегдан; њему је
требало побринути се , да ствар буде што тај
нија , јер ако ја и јесам увек готов погинути ,
ипак немам ћефа покварити за увек своју бу
дућност у овом свету .
Затим одем кући . За један сат ето доктора .
- Против вас зацело је завера , рече ми.
Код Грушницкога затекао сам драгонскога ка
петана и још једног господина , коме сам име
заборавио. Застанем за часак у предњој соби ,
да скинем каљаче. Они су се страшно препи
66
рали . ,, Немогу ни по што пристати !" говорио
је Грушницки; ,,он ме је увредио јавно ; пре је
било сасвим друго .“ -- А шта се то тиче тебе?
рече капетан; ја све примам на се . Био сам ја
девер на пет мегдана , па знам, како се то може
удесити . Постарао сам се ја за све . Само ме ,
молим те, остави на миру. Неће бити хрђаво ,
ако га мало заплашимо. А нашто излагати се
опасности , кад може бити без ње ! ―― У тај
пар уђем у собу. Они одмах ућуташе . Наши
преговори ваздан се отегоше. Напоследку овако
удесимо : пет врста одавде има једна пуста про
валија ; тамо ће они сутра ујутру у четири сата
 200

отићи , а ми ћемо после њих на по сата кас

није ; пуцаћете на шест корака -- тако је хтео
сам Грушницки. Ко погине, за тога ће се рећи,
да су га Черкези убили. Сад да вам кажем,
шта ја сумњам. Они , то јест девери, мора да
су променили свој пређашњи план и хоће да
метну тане само у грушницков пиштољ . То је
готово као и убиство, али у ратно доба , осо
бито међу Азијанцима , слободна су такова лу
кавства , тек Грушницки као да је племенитији
од својих другова . Шта мислите , хоћемо лим
показати , да им знамо за заверу ?
- НИ ПО ШТО , докторе ! Небојте се ; неће
ме уловити .
А шта сте наумили ?
sp То је моја тајна .
--
Пазите , да непогинете ... на шест је
корака !
Докторе , ја вас ујутру очекујем у че
тири сата . Коњи ће бити спремни. Збогом.
Затворим се у собу и останем тако до ве
чера . Локај дође , да ме зове кнегињи ; пОРУЧИМ ,
да сам болестан.
tyol
Два је сата по поноћи . Неспава ми се. A
требало би спавати, да ми неби рука дрктала .
У осталом , на щест корака тешко је прома
шити . А , господин Грушницки , нећеш ме ухва
 201

тити... променићемо роле ; сад ћу моћи читати

на твом бледом лицу знаке тајнога страха . Ко
ти је крив; сам си искао шест корака ! Ти ми
слиш , да ћу ти тек онако пружити чело... коцку
ћемо бацати... и онда ... онда ... А ако срећа њега
послужи ? Ако ме напоследку талија изневери ?
... Право би и имала ; и онако ми је доста слу
жила ћудима .
Пак, ако умрем ? Чудне ми штете ! И са -
мом мени већ се све досадило . Ја сам као оно
човек, који зева на балу, а неиде спавати само
зато , јер му кола још нису дошла . Кола су ту
... збогом !
У уму прегледам целу моју прошлост , пак
сам себе нехотице питам : зашто сам живео ?
нашто сам се родио ? А за цело нека је цељ
била и моје опредељење било је за цело ве
лико, јер у души мојој осећам необичне силе .
Али ја нисам поњао то опредељење ; дао сам
се за обманама пустих и неблагодарних стра
сти ; из средине њихове излазим тврд и хладан,
као гвожђе, али сам за навек изгубио тежњу
за племенитим тај најлепши цвет у животу .
И од то доба колико сам пута играо ролу се
кире у рукама судбине ! Као оруђе казни па
дао сам на главу одређеним жртвама , често без
мрзости , увек без сажаљења . Моја љубав није
никога усрећила , јер ја ништа нисам онимажрт
 202

вовао , које сам љубио : ја сам љубио за себе ,

за свој ћеф ; само сам ситно силну потребу срца
- мога, жељно, гутајући им чуства, нежност, ра
дости њихове и боље -- и никад се немогох
наситити. Тако и онај, кога глад мори, у не
моћи својој хоће да заспи и види пред собом
раскошна јела и дивна вина ; усхићен гута да
рове уображења и чини му се лакше ; али тек
се пробудио - нестаје маште , остаје двоструки
глад и очајање !
Можда ћу сутра погинути ! И на земљи
никога неће остати, који би ме био савршено
поњао. Једни ме за горега држе, други за бо
љега , него што сам заиста . Једни ће рећи : беше
добар човек, други ― да сам нитков . И једно
и друго биће лажно. Кад је тако, је ли дакле
вредно још живети ? А овамо све живеш -
из љубопитства; чекаш све нешто ново... Смешно
и досадно !

Има већ шест недеља , како сам у гради

ћу . Максим Максимић отишао је у лов. Сам
сам; седим код прозора ; тамни облаци покрила
су ‫ قد‬горе сасвим ; сунце се кроз маглу чини као
иеки жут котур. Хладно је ; ветар урла и дрма
стакла на прозору . Дуго ли је време ! Наста
 203

вићу свој дневник , кога толика необична зби

тија L прекидоше .
Читам последњу страну -- смешно ! Ми
слио сам, да ћу погинути ; али то беше немо
гуће ; још ја нисам искапио чашу страданија ,
и сада осећам , да ћу још дуго живети.
Како ми је цела прошлост јасна и разго
ветна у мојој памети ! Време неизбриса ни једне,
црте , ни једнога сенка !
Сећам се , да ону ноћ пред мегданом ни
тренуо нисам . Писати нисам могао дуго . Неки
тајни немир био ме је овладао . Најпре сам хо
дио по соби , после сам сео и отворио роман
Валтера Скота , који је био на столу ; беху то
,,Шотландски пуритани“ . Најпре сам читао си
лом , али после ме занесе чаробна приповест.
Напоследку свану. Живци моји умирише се.
Погледим се у огледало. Бледоћа ми лице по
криваше , на коме се видеше трагови од не
спавања ; али очи, ако и окружене модрим ар
стеном , блистаху се гордо и неумолно . Био сам
собом задовољан .
Заповедим коње оседлати, пак се обучем
и похитим у илицу . Кад уђох у хладну воду ,
осетих , како ми се враћа телесна и душевна
снага . Изиђем из каде свеж и чио , као да ћу
на бал . Па онда нека ми ко каже , да душа
независи од тела !
 204

Кад се вратим кући, затечем доктора . Имао

је сиве јахаће чакшире, кратку хаљину и чер
кеску капу. Насмејах се , кад видех сићушна
доктора под великом рутавом капом . Лице му
никако није ратоборно , али у овај пар било је
још дуже него обично .
- А што сте тако невесели , докторе , ре
кох му. Зар ви нисте толике људе на други
свет оправили са највећом равнодушношћу ? llo
мислите , да имам жучну грозницу; могу оздра
вити, а могу и умрети ; и једно и друго сасвим
је природно . Узмите ме као свога болесника ,
кога кињи боља , што је још за цело незнате ,
и онда ће вам се љубопитство побудити до нај
вишега степена . Ви бисте сад код мене могли
начинити неколико важних Физиологијских при
медба . А очекивање насилне смрти није ли као
И болест ?
Доктору се ова мисао допаде, он се раз
весели.
Седнемо на коње . Вернер оберучке ухвати
узде и ми се кренемо . За тили часак пројез
дисмо мимо града , кроз село и уђосмо у до
лину , кроз коју се вио пут, у пола зарастао
високом травом и сваки час прекидан шумним
потоком, преко кога је ваљало газити, на ве
лико докторово очајавање , јер му се коњ сваки
час у води ућудио .
 205

Несећам се чистија и свежија јутра . Сунце

се тек помолило иза зелених висина , и додир
прве топлоте његових зракова са умирућим ноћ
ним хладом наводио је на сва чуства неки сла
дак умор. У долину још није пробио радосни
зрак новога дана ; он је златио тек врхове сте
нама, које су с обе стране изнад нас висиле ;
густи жбунови, који су им у дубоким пукоти
нама расли , посипали би нас сребрном даждом од
цветова при најмањем ветрићу. Сећам се, да сам
у тај пар већма но икад љубио природу. Како сам
љубопитно погледао у сваку рос у капљицу ,
која је дрктала на широком виновом листу и
одбијала милионе сјајних зракова ! Како ми је
жељно хтело око проникнути у магловиту да
љину ! Тамо је пут био све ужи, стене све там
није и страшније и напоследку као да су се
састајале у непроходни зид . Ми јашисмо ћутећи .
― Јесте л ' начинили тестаменту ? запита
ме Вернер уједанпут .
Нисам.
А ако погинете ?
Наследници ће се сами наћи.
――― Зар ви немате пријатеља , од којих би
се опростили ?
Махнем главом .
― Зар нема никакве женске, којој неби
хтели што за спомен оставити ?
 206

Хоћете ли, докторе, одговорим му , да

вам одкријем моју душу? Вид те , ја сам пре
шао оне године, кад се умире , на изриче име
драгино, кад се пријатељу оставља прамен на
помађене или ненапомађене косе . Мислећи на
скору и могућу смрт , мислим само на себе ;
други нечине ни то . Пријатељи , који ће ме
еутра заборавити , или, што је jom горе , за мене ,
Бог зна , шта накарадати ; женске , које ће ме
у туђем наручју исмејавати , да неби она други
био љубоморан због једног покојника Ş нека
чине, што им је воља ! Из буре живота изнео
}
сам само неколико идеја , али ни једнога чу
ства . Одавна већ неживем срцем , него главом .
Испитујем , премећем сам своје страсти и по
ступке са строгим љубопитством , али без у
чешћа . У мени су два човека : један живе у
пуном смислу те речи, други га пресуђује ; онај
први можда ће се с вама и са светом на веки
растати, а други ... други... Гле те, докторе ! Ви
дите ли десно на стени , где се црне три чо
века ? То ће бити наши противници .
Ободемо коње .
На подножју стене, у шипрагу , била су
везана три коња . И ми оставимо своје коње,
пак се по узаној стазици попнемо на малу рав
ницу , где нас очекиваше Грушницки са дра
тонским капетаном и другим својим девером ,
 207

кога су звали Иваном Игњатијевићем ; право

призиме никад му нисам сазнао .
Ми вас већ одавна чекамо , рече капе
тан иронички смешећи се .
Извучем сат и покажем му га.
Он се извињиваше , да његов сат иде мало
напред .
Неколико тренутака потраја мучно ћутање .
Напоследку га прекине доктор, обративши се
Грушницкому .
--- Ја мислим , господо , да , показавши о
бојица готовост бити се и учинивши тим оно ,
што част изискује , ви би се могли изјаснити ,
пак се лепо изравнати .
Ја сам готов , рекнем ја .
Капетан намигне на Грушницкога , и овај
мислећи , да се ја плашим, напући се , ако му
дотле бледоћа и покривала образе . Одкако
2смо дошли , сад ме први пут погледа ; али у
погледу његовом беше неки немир , који је по
казивао унутрашњу борбу .
- Кажите ваша условља , рече он, ишто
год буде могуће , уверавам вас...
- Ево мојих условља: да данас јавно -
позовете своју клевету и да ме молите за о
проштење.
-
Ја се , милостиви господине , дивим, како
ми можете тако што предлагати !
 208

А шта вам друго знам предложити !

―――――― Ми ћемо се бити .
Ја слегнем раменима .
- Што вам драго ; само помислите , да је
дан од нас мора погинути.
- Ја желим , да ви то будете .
- А ја се опет противном надам.
Он се збуни, поцрвени, а онда се усиљено
насмеје .
Капетан га узе испод руке и одведе на
страну. Дуго шапуташе . Дошао сам у доста ми
рољубивом расположењу , али све ово стаде ми
· крв дизати .
Доктор ми се приближи .
- Слушајте , рече врло немиран ; ви сте
за цело заборавили на њихову заверу . Ја не
умем пиштољ напунити , али у тој прилици ...
Ви сте особит човек ! Кажите им, да им знате
намеру , пак они неће смети. Шта мислите ! Та

убиће вас као каквог врабца .

Молим вас , докторе , немојте се бри
нути ; само чекајте . Ја ћу већ удесити, да они
немају ништа боље од мене. Нека се нашапућу .
---- Господо, то је већ досадно ! викнем им ; ако
ћемо се бити, да се бијемо ! Имали сте каде
јуче наразговарати се.
―――
Ми смо готови, одговори капетан. Го
 209

сподо, наместите се ! Докторе , изволите одме

рити шест корака .
________ Наместите се ! понови Иван Игњатије
вић крештећим гласом .
Молим , рекнем ја ; још једно условље .
Будући да ћемо се тући на смрт , то смо дужни
све мо ће учинити , да то остане тајна , како
нам неби после девере вукли на одговор. Није
ли тако ?
- Тако је.
-- Дакле , ево како ја мислим . Видите ли
на врх ове стрмене стене , десно , малену рав
ницу . Оданде до доле биће до тридесет хвати ,
доле је шиљасто камење . Сваки од нас стаће
на крај равнице . На тај начин биће и најмања
раница смртна . То се ваљда слаже и са на
шом жељом , јер ви сами назначисте шест ко
рака . Онај , који добије рану , мора стрмекнути
и разбиће се о шиљке . Доктор ће тане изва
дити , и онда се може рећи, да је смрт дошла
ca несретна скока каква . Ми ћемо бацати
коцку , ко ће први пуцати. Напоследку вам ка
жем, да се иначе нећу бити.
Добро, рече капетан , погледавши зна
чајно на Грушницкога , који махне главом, као
да пристаје .
Лице његово мењало је сваки час боју .
Довео сам га у чудно положење . Да се пуца
14
 210

уз обична условља , могао је нишанити у моју

ногу, лако ме ранити и тим начином удовољити
своју освету . па да необтерећава своју савест .
Али сада је морао или пуцати у тартањ , или
пак постати убицом , или напоследку оставити
се своје подле намере и подвргнути се са мном
истој опасности. У тај пар нерад бити на
његовом месту. Он одведе капетана на страну
и стане му нешто врло живо говорити . Видео
сам , како су му помодреле усне дрктале , али
се капетан окрену од њега са презирућим сме
шењем.
•
Ти си сметењак ! рече он Грушниц
кому доста гласно ; ништа непоњаш ! Хајд’мо ,
господо !
Уска путања водила је међу шипразима
на стрмен ; комађе камења беше нам место
степена на овој природно) лествици ; хватајући
се за шипраг , стадосмо се пужати. Грушницки
је био напред , за њим његови секунданти, по
сле ја и доктор .
Ја вам се дивим, рече доктор и стисне
ми руку. Дајте , да вам видим пулс... Охо!
грозничав ... али се на лицу ништа неприме
ћује ... само што су вам очи сјајније но обично.
Уједанпут докотрљаше се до нас ситнији
каменови . Грушницки се спотакнуо . Грана , за
коју се ухватио , одкинула се , и он би се од
 211

тоциљао на леђима до доле, да га нису девери

задржали.
---
Чувајте се ! викнем му ; непадајте пре
времена ; то је хрђав знак . Сетите се Јулија
Цесара !
D) Попесмо се и на врх стене . Равница беше
покривена влажним песком , таман за мегдан.
Наоколо , губећи се у златној јутрењој магли ,
дизаше се врхови брда , као какво грдно стадо,
а на југу беше Елборус као бела гомила , за
вршујући ред ледених брегова , међу којима су
већ пловили облаци, дошавши од истока . При
ђем на крај равнице и погледим доле ; глава
ми се мал незаврти . Тамо доле чињаше се све
тамно и хладно, као у гробу ; маховином об
расло оштро камење , побацано буром и време
ном , очекиваше свој пљен .
Равница , на којој ћемо се тући, беше го
гово правилан трокут . Од горњега кута одме
Прише шест корака и решише , да онај , који ће
први дочекати непријатељску ватру, стане на
Сам угао леђима према пропасти ; ако непо
ине , онда ће противници променити места .
Наумио сам дати Грушницком свако пре
амућство. Хтео сам га испитати. У души ње
овој могла се пробудити искра великодушија ,
1 онда би се све на боље окренуло ; али су
зено би, да сујета и слабост надвлада . Хтео
14 *
 212

сам себи дати подпуно право нештедити га ,

ако би судбина мени наклоњена била . Ко није
још исто тако покушава , да се изравна са
својом савести ?
---- Бацајте , докторе , коцку ! рече капетан .
Доктор извади из цепа сребрн новац и баци
га у вис.
―――― Писмо ! викне Грушницки
брзо, као чо
век, кога изненада разбуди пријатељски лакат.
-
Орао ! рекох ја .
Нов A и паде , зазвонивши . Сви навалише
тамо.
―――― Ви сте сретни , рекох Грушницкому ; ви
ћете први стрељати ! Али опомените се , ако ви
мене неубијете , ево вам поштене речи, ја вас
нећу промашити .
Он поцрвени . Стидио се убити човека без
обране . Гледао сам га оштро . Један часак у
чини ми се, да ће клекнути преда ме и молити
ме за опроштење . Али како да призна тако
подлу намеру ? Њему остаде још једно сред
8 ство , да пуца у тартањ . Ја сам држао, да ће
он тако учинити ! Можда му сметаше помисао,
да ћу ја искати нов мегдан .
- Време
је , пришапну ми доктор , дрпа
јући ме за рукав ; ако сад некажете , да им
знамо намеру , онда је све пропало. Ено већ
пуни ... ако ви нећете, то ћу ја ...
 113

――
Ни по што , докторе ! одговорим му и
задржим га . Ви би све покварили. Обећали сте
ми, да се нећете мешати... Шта вам је стало?
Можда ја хоћу, да погинем.
Он ме зачуђено погледа .
<any>
Е, то је што друго ! Само немојте да
се на оном свету на мене жалите .
Међутим је капетан напунио своје пи
штоље, пружи један Грушницкому , пришапнувши
му нешто смешећи се, а мени даде други .
Станем на крај равнице , упревши леву
ногу у камен и нагнувши се малко напред , да
небих пао у пропаст, ако бих лако био рањен.
Грушницки стаде спрам мене и на дани
знак стаде дизати пиштољ . Колена му дрктаху .
Нишанио је управо у моје чело .
Неисказана јарост закипи ми у грудима .
Уједанпут спусти пиштољ , пак блед као
крпа окрене се свом деверу.
- Немогу, рече слабим гласом.
― Пудљивче ! одговори капетан.
Пиштољ пуче . Тане ми окрзну колено . Не
хотице ступим корак два напред , да бих се
што пре удалио од пропасти .
www.com
Е, брате Грушницки , жао ми је , што
си промашио ! рече капетан ; сад је на тебе
ред, намести се тамо ! Загрли ме најпре , јер
се нећемо више видети !
 214

Они се загрлише . Капетан се једва могаше

уздржати од смеха .
- Небој се, дода и лукаво погледи Груш
ницкога ; ' та свет је сама таштина ! „ Натура
дура , судба индѣйка , а жизнь копѣйка !" * )
После ове трагичне Фразе , коју рече са
потребном важношћу, врати се на своје место.
Иван Игњатијевић плачући загрли такођер Груш
ницкога , и ево га, где сам стоји преда мном.
И дан данас незнам, какво ми је чуство тада
испуњавало груди . Беше то и повређена су
јета , и презирање, и мрзост , која се рађаше
при помислу, да овај човек, који сад са таким
поуздањем, са таком мирном смелошћу у мене
гледи , пре два минута без икакве своје опасно
сти хотијаше мене убити као псето, јер да сам
само мало јачу рану на нози добио био, одох
одмах у понор.
Неколико тренутака гледах га оштро, не
бих ли нашао и најмањега трага од кајања.
Али ми се учини, да он једва задржава сме
шење .
--- Уочи смрти светујем
вас, да се помо
лите Богу, рекох му.
--
Брините се ви за своју душу , а оста
вите се моје . Само вас молим, да што пре пу
дате.
*) Природа је будала , судбина ћурке , а живот капејка .
 215

—
И ви неузимате своју клевету натраг?
нећете да ме молите за опроштење ? Проми
слите се ; зар вам савест ништа непребацује ?
――――― Господине Печорине , викне драгонски
капетан ; ви нисте овде , да исповедате ; до
пустите. да вас опоменем. Свршујте ; може ко
проћи долом, па нас видети.
―
Добро . Докторе , ходите овамо.
Доктор дође . Сиромах ! Беше блеђи но
Грушницки пре десет минута .
Ове речи изговорим ја хотимице споро,
гласно и разговетно , као да читам самртну
пресуду .
- Докторе, ова господа , по свој прилици ,
заборавила су метнути тане у мој пиштољ . Мо
лим вас, напуните наново, али добро !
― Неможе бити ! дерао се капетан ; не
може бити ! Ја сам напунио оба пиштоља; већ
ако је из вашега тане испало . То није моја
кривица ! А ви немате права наново пунити ...
никаква права ... то је сасвим противно пра
вилима ; ја нећу то допустити.
- Добро , рекнем капетану ; кад је тако,
а оно ћу се ја с вама тући под истим услов
Љима .
Он занеми .
Грушницки стојаше збуњен и суморан ,
спустивши главу на груди .
 216

-
Пусти их , рече напоследку капетану,
који је хтео мој пиштољ отети од доктора. И
сам знаш , да имају право .
Бадава му је хтео капетан намигнути ,
Грушницки га нехте ни гледати .
Међутим напуни доктор пиштољ и дода
ми та .
Кад то виде капетан, а он пљуну и лупи
ногом .
Ти си сметењак , рече , прави смете
њак ! Кад си мени све оставио, онда да си ме
и слушао у свему. Ради, како знаш ! Нека те
убије као муву !
Он се окрене на страну и уступајући гун
ђаше : То је сасвим против правила !
-
Грушницки ! рекох : jош је време ; по
реци клевету, и ја ћу ти све опростити . Није
ти се дало, да ме за луду држиш , и мојој је
сујети то доста ; опомени се - некад бесмо
другови ...
Лице његово плану, очи засијаше .
――――――
Пуцајте ! одговори . Себе презирем , вас
мрзим. Ако ви мене неубијете , ја ћу вас ноћу
из заседе пробуразити . На земљи нема за нас
двојицу места ...
Ја опалим .
Кад се дим развуче , Грушницки небеше
 217

на равници . Само што се на крај амбиза дизао

лак прах .
Сви викнуше једним гласом .
―――― Finita la comedia ! рекох доктору .
Он слегне раменима и опрости се са груш
ницковим деверима .
Спуштајући се низ путању , опазим међу
стењем искрвављени грушницков труп . Нехо
тице склопим очи.
Одрешим коња и пустим се кораком кући .
На срцу ми беше као камен. Сунце ми се чи
њаше тамно, зраци његови негрејаху ме .
Близу села окренем десно у долину. Мучно
Ми беше видети човека ; хтео сам бити сам .
Пустим узде, главу спустим на груди , пак сам
тако дуго јахао ; напоследку видим се на са
свим непознату месту. Окренем коња натраг и
станем тражити нут . Сунце је већ седало, кад
сам дошао у Кисловодск , сав уморан на умор
ном коњу .
Слуга ми рече, да ме је Вернер тражио и
оставио за мене два писма : једно од њега,
друго... од Вере.
Отворим прво ; гласило је овако :
"" Све је што може бити удешено ; тело је
довежено , али га неможеш познати ; тане је
из прсију извађено . Сви су уверени , да је
Грушницки случајно погинуо. Само што коман
 218

дант, којему као да је позната ваша препирка ,

махну главом , али ништа нерече . Против вас
нема никаквих доказа , и ви можете спокојно
спавати... ако можете.... Збогом . "
Дуго се нисам могао решити, да отворим
друго писмо. Шта ми је могла писати ? Тешка
слутња обузела ми је 魚 душу.
Ево тога писма , од кога се свака реч ужље
била у мојој памети :
„ Пишем ти подпуно уверена , да се никад
више нећемо видети. Кад сам се пре неколико
година . с тобом растављала , исто сам мислила;
али Богу би угодно наново ме кушати ; ја не
издржах ово искушеније , слабо срце моје на
ново се покори познатому гласу. Ти ме , је ли,
нећеш због тога презирати ? Ово писмо нека
је опроштај и исповест уједно ; дужна сам све
ти казати, што се накупило у мом срцу , одкако
те оно љуби. Ја те нећу кривити ; ти си са
мном поступао , као што би чинио сваки други
мушкарац ; ти си ме љубио као своју имо
вину, као извор за радости , туге и жалости,
што се узајмно измењују , и без којих би жи
вот био досадан и једнообразан, То сам ја још
У почетку поњала . Али ти си био несретан, и
ја сам ти се жртвовала , уздајући се , да ћеш
ми ма кад уважити жртву, да ћеш ми ма кад
поњати дубоку моју нежност , која ни од как
 219

вих условља независи. Од то доба прође до

ста времена ; ја сам проникнула у све тајне
твоје душе , и уверила сам се, да сам се ба
дава надала. Горко ми беше ! Али љубав моја
срасла је с душом мојом ; она је потамнела ,
али се није угасила .
,,Ми се за навек растајемо ; али ти можеш
бити уверен ,, да никад нећу другога љубити ;
душа моја похарчила је на тебе све своје благо ,
своје сузе и надања . Која је тебе једанпут љу
била , неможе, да са неким презирањем негледа
остале мушкарце , не што би ти био бољи од
њих , не ! но у твојој природи има нешто осо
бито , само теби својствено , нешто поносито и
тајинствено ; у твом гласу, па ма што говорио,
неодољива је власт; нико неуме тако постојано
хтети, да га љубе ; ни у кога није грех тако
примамљив; ничиј поглед необећава толико бла
женства ; нико неуме своја преимућства боље
употребити , а нико неможе бити тако истинито
несретан, као ти, јер нико се нестара толико,
да себе увери о противном.
"", Сад ти морам казати узрок , што тако
брзо одлазим ; чиниће ти се незнатан , јер се
тиче само мене .
„ Јутрое ми дође муж и приповеди ми твоју
препирку са Грушницким. Мора да сам се врло
у лицу променила , јер ми је он дуго и оштро
 220

у очи гледао. Мало што се нисам обезнанила ,

кад сам помислила , да се данас мораш бити и
да сам томе ја узрок ; мислила сам, померићу
намећу ... Али сад, кад могу размишљати , уве
рена сам, да нећеш погинути; неможеш ти без
мене умрети , то није могуће Ч ! Мој муж дуго је
ходио по соби; незнам, шта ми је говорио, не
сећам се , шта сам му одговарала ... мора да сам
му казала , да те љубим ... Само се сећам , да
ме је на крај нашег разговора увредио страш
ним речима и да је изишао. Чула сам, како је
заповедио , да се кола прежу... Ево већ три сата,
како седим код прозора и чекам , да се ти вра
тиш ... Али ти си жив , ти неможеш погинути ! ...
Кола су готова ... Збогом , збогом ... Ја сам про
пала , али то није ништа ! Само кад бих знала ,
да ћеш се увек на мене сећати невелим
више , љубити V не , само сећати... Збогом ;
ево некога ... морам сакрити писмо...
„ Зар ти заиста нељубиш Марију ? Зар је
нећеш узети ? - Послушај ме , дужан си ми
ту жртву принети ; та ја сам ради тебе све на
свету изгубила ... "
Као бесан излетим у авлију , скочим на чер
кескога коња , кога су водали , и појурим дру
мом у Пјатигорск . Немилице сам гонио уморна
коња , који ме је сав задуван и у пени носио
но каменитом друму .
 221

Сунце се већ сакрило за црни облак, који

се одмарао на хрóту западних гора ; долина беше
тамна и влажна . Полкумок, пробијајући се кроз
кршеве , хујаше глуво и једнообразно . Летео
сам на коњу, немогући дисати од нестрпљења .
Као чекић била ме је по срцу мисао, да је нећу
наћи у Пјатигорску . Један тренут , још један
тренутак да је видим, да се с њом опростим ,
да јој стиснем руку ... Молио сам се Богу , псо
вао сам , плакао , смејао се... мој немир, моје
очајање неда се исказати. Могућност, да је за
навек изгубим , учини ми веру дражом од свега
на свету, дражом од живота, части , среће моје !
Бог сам зна, какве страшне , какве грозне ми·
сли луташе ми тада по глави мојој. А међу
тим непрестано сам јездио, немилице шибајући
коња . И ја стадох примећивати , да ми коњ
све теже и теже дише ; већ је два пута поср
нуо на равном путу. Још сам имао пет врста
до Јесенкутова , козачке станице , где сам мо
гао друга коња добити .
Све би било добро , да ми је коњ могао
још десет минута издржати . Али уједанпут, баш
кад сам се пењао из малене доље , при изласку
из брегова , на савијутку , тресну он о земљу .
Вешто скочим с њега , хоћу да га дигнем, тр
зам за узду бадава. Кроз стиснуте зубе ње
гове проби тек чујно стењање ; неколико ми
 222

F
Нута и он издану. Сам остадох на степи,
изгубивши и последњу надежду. Покушам ићи
пешице ; ноге ми посрташе . Измучен душевним
бурама и неспавањем паднем на мокру траву
и станем плакати као дете.
Дуго сам тако немичући се лежао и горко
плакао , пустивши сасвим сузама и јаду на во
љу. Мишљах, пући ће ми груди ; све моје стал
ности , све моје хладнокрвности нестаде као
дима ; душа малакса , разум клону, и да ме је
у онај пар когод видео, би се гадећи од мене
осврнуо .
Кад ми ноћна роса и планински ветар рас
хладише врелу главу и мисли ми дођоше у
обични ред, увидим , да је бадава и лудо го
нити изгубљену срећу. Шта ћу још ? Да је ви
дим . Нашто ? Није ли све међу нама свршено ?
Горак пољубац при растанку неће ми обогатити
успомене, а после њега само ће нам теже бити
растанути се.
Него ми је мило , што могу плакати. У о
сталом, можда су томе узрок уздрмани живци,
ноћ без сна , два минута пред грлом од пиш
тоља и ташт желудац.
Све се на боље окреће ! Ово ново страда
није , да рекнем војничким стилом, начинило је
у мени сретну диверсију . Плакати mam то је
здраво, те тако да нисам јахао и да нисам мо
 223

рао враћајући се проћи петнаест врста , по свој

прилици и ову ноћ небих склопио очију својих .
У пет сати ујутру вратим се у Кисловодск ,
прућим се на постељу и заспим као Наполеон
после битке код Ватерло .
Кад се пробудим , било се већ смркло . Сед
нем код отворена прозора , раскопчам архалук*) ,
и горски ветар освежи ми груди моје , још не
умирене тешким сном од умора. Далеко иза
реке светлуцале су кроз густо липово грање
малене ватре по градским и сеоским кућама.
У мојој кући беше све тихо, у кнегиње тамно.
Дође доктор . Чело му беше набрано . Про
тив обичаја непружи ми руку.
Одкуда , докторе?
- Од кнегиње Лиговске ; кћи јој је бо
Лесна раслабљеније живаца . Али нисам
зато дошао , него да вам кажем , да се власт
Домишља . па ако се и неможе ништа доказати,
ипак опомињем вас, да боље пазите на се. Кне
гиња ми данас рече, да она зна , да сте се ви
били ради њене кћери. Њој је све то казао
онај старчић ... шта ћете му ! Чуо је, како сте
се у гостионици препирали са Грушницким . До
шао сам , да вас опоменем . _____ Збогом . Можда
се нећемо више видети ; вас ће ма куд послати .

*) Кратка летња хаљина.

 224

На врати застане , хтео је руку ми стис

нути , и да сам ја најмање готовости по
казао, био би ме загрлио ; али ја остадох хла
Дан, као камен , и он оде.
Ето људи ! Таки су сви; знају напред све
хрђаве стране каквога поступка , помажу , све
тују , пак и одобравају га , видећи, да нема друга
начина ; а после перу руке и са негодовањем
окрећу се од онога , који је био тако смео, те
узео на се сву геготу одговорности. Сви су таки,
па и они најбољи и најпаметнији !
Сутра ујутру добијем заповест од више
власти, да одлазим у градић Н. Одем кнегињи,
да се опростим .
Она се била зачудила , кад јој ја на питање :
да ли јој имам казати што особито важно, од
говорих , да јој желим срећу и т. д.
А ја имам с вама врло важна разговора.
Седнем ћутећи .
Очевидно није знала , како да почне; лице
јој поцрвени, дебели њени прсти лупали су по
столу, напоследку рече муцајући :
―――――
Господине Печорине , ја мислим , да сте
ви племенит човек .
Ја се поклоним .
--
Ја сам о томе и уверена , настави кне
гиња ; премда вам је понашање сумњиво , али
ви можда имате каквог узрока , што га ја не
 225

знам, а то мм морате сада казати. Ви сте ми

кћер бранили од опадања , тукли сте се за њу ,
Дакле сте живот метали на коцку ... Неодгова
рајте , ја знам, да ви то нећете признати , јер
је Грушницки погинуо , и кнегиња се ту пре
крсти . Бог да му душу прости - а И вама
нека опрости !... То се мене нетиче... Ја вас не
могу осуђивати , јер ми је кћи, ако и невино ,
била томе повод . Она ми је све казала ... бар
мислим , све ; ви сте јој љубав изјавили ... она
вам је своју признала , и ту кнегиња тешко
уздане . Али она је болесна , и ја сам уверена ,
да то није обична болест ! Тајна туга неубија ;
она неће да каже , али ја сам уверена , да сте
ви томе узрок. Чујте , дакле; ви можда мислите ,
да ја иштем званија , богатства , није тако ;
ја хоћу само да ми кћи буде сретна . Ваше да
нашње положење није баш најбоље , али се то
да поправити, само до вас стоји ; вас моја кћи
љуби, она је тако одгојена , да може мужа свога
усрећити. Ја сам богата , она ми је једино
дете. Говорите , шта вас задржава ? Вид те , неби
требало, да вам све то кажем, али ја се осла
њам на наше срце , на вашу част. Опомените
се, ја имам само једну кћер ... јединицу...
Она стаде плакати.
-- Кнегињо , одговорим ; вама немогу ни
1 15
 226

како одговорити ; допустите ми, да говорим са

Ващом кћери на самс .
-
Никада ! викне она и силно узбуђена
ђипи са столице .
― Како вам је воља, одговорим и хтедох
отићи.
Она се замисли, махне ми руком, да по
чекам, и оде.
Прође пет минута ; срце ми је јаче куцало,
али мисли ми беху спокојне , глава хладна . Тра
жио сам у срцу моме и искрицу љубави спрам
лепе Марије , али немогох ништа наћи.
Ту се врата отворише и она уђе . Боже,
како се променила , одкако је нисам видео, за
ово неколико дана !
Кад је до сред собе дошла , посрне ; ја ско
чим, пружим јој руку и доведем је до насло
Њаче.
Станем пред њу. Дуго ћугасмо . Њене ве
лике очи, пуне неисказане туге, као да су тра
жиле у мојим очима машто налик на надежду;
њена бледа уста бадава се хтедоше насмешити;
нежне њене ручице, које је на коленима скло
нила била, тако су се биле осушиле, да ми је
жао било.
- Кнегињо, рекох,
ви знате, да сам се с
вама титрао. Ви ме за цело презирете .
 227

На њеним образима показа се болно ру

менило .
→ Дакле, ви мене неможете љубити... на
ставим .
Она окрене главу, наслони се на сто, по
крије очи руком , и мени се учини, као да је
Рук плакала .
Боже мој ! рече она , да се тек чуло .
Ово постаде несносно ; још један тренутак,
ING и ја бих јој пао пред ноге.
b И тако, ви сами видите , рекнем што
сам могао сталнијим гласом и усиљеним сме
шењем , ви сами видите, да вас немогу узети.
can А баш да навалите на то , ви бисте се брзо
покајали . Мој разговор са вашом мамицом гони
ме, да вам тако отворено и грубо говорим ; ја
се уздам, да се она вара ; ви ћете је лако моћи
обавестити. Ви видите , како траљаву и гадну

ролу играм у вашим очима ; и сам то призна

дода јем. То је све, . што за вас могу учинити. Ма
на Ви како зло о мени мислили, ја се покоравам.
Back Видите ли, ја се пред вама понижавам . Је л
CHOR те, да сте ме и љубили, од овога часа ви би
ле, ме презирали ?
Она се окрену мени бледа као мрамор,
да с само што јој очи огњем сипаху.
---
Dere Ја вас мрзим , рече ми.
15 *
 228

Захвалим јој се , поклоним јој се дубоко и одем.

После једнога сата носила ме је улачка
тројка *) из Кисловодска . Неколико врста од
Јесенкутова познам поред друма трупину мога
- по
лепог коња . Седла није било на њему
свој прилици, скинуо га какав Козак, а на ме·
сто седла чучаху на грбачи његовој два га
врана . Ја узданем и окренем главу.
И сада овде , у овом несносном градићу,
прегледајући своју прошлост , често сам себе
питам : зашто нисам пошао путем , што ми га
судбина показа, где ме очекиваху тихе радо
сти и душеван мир ? Не , ја небих у тој срећи
уживао ! Ја сам као морнар , који је рођен и
одрастао на гусарском броду. Душа Његова
срасла се са бурама и биткама , пак бачен на
обалу , дуго му је време и мучно му је, ма га
како мамио сенасти гај, ма му како светлило
мирно сунце . Самац шеће он по жалу морском,
слуша једнообразни шум наваљујућих валова
и гледа у магловиту даљину, неће ли тамо , на
бледом обзорју , што дели сиње море од црних
облака , показати се жељено јадро , с почетка
налик на крило галебово , а после мало по мало
одељује се од пене морских таласа и једнаким
током приближује се пустој обали ...

*) Кола са три коња.

 III.

ФАТАЛИСТА .

Једном сам случајно провео две недеље

дана у козачкој станици на левом крилу . Ту
је био и један пешачки батаљон . Офицери су
се чредом један код другога скупљали, пак су
се у вече картали.
Једанпут , кад нам се бостон већ досадно ,
те карте под сто бацисмо , заседосмо врло дуго
код мајора С. Разговор је био занимљив , што
није обично бивало . О том се препирало , да ли
муслиманска вера, која учи, да је судбина чо-
веку у небу записана , има и међу нама по
следоватеља . Сваки је приповедао различне при
годе за или против тога .
- Све то, господо моја , недоказује ништа,
рече стари мајор ; јер нико од вас није сам
видео те необичне, пригоде , којима потврђујете
своје мњење.
-- Истина , нисмо видели , рекоше многи ,
али смо чули од поузданих људи.
 230

Све којешта рећи ће један из друштва .

Камо ти људи , што су видели тај тефтер, где
нам је записан умирућа час ? Па кад има пред
опредељења , нашто нам је онда воља , разум?
Зашто онда да одговарамо за своје поступке?
Ту устаде један офицер, који је у буџаку
седео, пак пришавши столу, погледи све мир
ним и свечаним погледом . Био је родом Србин ,
као што се и по имену знало .
Спољашност поручика Вулића подпуно је
одговарала његовом характеру. Висок стас и
мрка боја на лицу , црне власи , црне оштре
очи , повећи , али правилан нос - својство ње
говога народа , тужан и хладан осмех , који му
- све то чи
је непрестано на уснама лебдио
сто се слагало , да му даде вид необична чо
века , који није кадар делити мисли и страсти
са онима , с којима га је судбина здружила .
Био је храбар, мало је говорио, али оштро ;
никоме није поверавао своје душевне и Фами
лијске тајне ; вина никако није пио, за козач
ким цурама , којима дражи непоњаш , док их
невидиш, никад није ишао . Али су говорили,
да пуковникова жена није равнодушна спрам
његових изразних очију ; НО .он би се љуто
срдио , кад би му ко то споменуо .
Једну је страст имао , и ту није тајно
радо се картао . Уз карте заборавио би све , а
 231

обично је губио ; али непрестана несрећа само

му дражаше јогунство . Приповедају , да је је
данпут ноћу , у четовању , на топу давао банку.
1 Карта му је за чудо ишла . Уједанпут припу
цаше пушке , ударе на поклич , сви скоче и по
т лете оружју .
――― Дај вабанк ! викне Вулић немичући се
једном од најстрастнијих картача .
― Добро , на седмицу, одговори овај и од
лети даље .
Н Неосврћући се на обшту гунгулу , подели
Вулић карте , седмица паде.
Кад је он дошао међу чаркаше , пуцало се
већ у велико. Вулић се неосврташе ни на та
- над, ни на черкеске шашке . Он тражаше свога
сретнога карташа.
―――― Седмица је пала ! викне он, кад га на
последку нађе међу стрелцима , коју су почели
из шуме потискивати непријатеља , па дошавши
ближе, извади своју кесу и исплати сретнога
противника , неосврћући се на то , што му је
овај говорио , да није ту место за плаћање .
Кад је ово одужио, појури напред, за њим сол
дати, и све до на крај боја пуцао је са нај
већом хладнокрвности на Чеченце .
Кад поручик Вулић приђе к столу , сви
ућуташе , очекујући од њега ма што необично .
―――― Господо ! рече он, а глас му беше ми
 232

ран , ако мало и нижи но обично ; господо, на

што пусте речи ? Ви хоћете доказа. Ја вам
предлажем , да на себи покушате, може ли чо
век својом вољом располагати својим животом ,
или је свакому од нас већ назначен час уми
рућа . Ко има вољу ?
Ја не , ја не ! повикаше од свију страна ;
чудан човек ! шта му паде на ум !
Ја се кладим , рекнем ја шалећи се.
- На што ?
---
Ја велим , да нема предопредељења , ре
кох и изручим на сто двадесет дуката ―― све ,
што ми је у кеси било.
-
Стоји , одговори Вулић тихо . Мајору,
ви ћете бити судија ; ево петнаест дуката , оста
лих пет дугујете ми ; учините ми љубав, и до
дајте их к овима .
-- Добро , рече мајор ; само незнам, шта
је у ствари , и како ћете решити спор.
Ћутећи оде Вулић у мајорову спаваћу собу ,
ми за њим . Он оде к дувару , где је висило
оружје и скине са чивилука један од многих
пиштоља . Још га нисмо ми разумели ; али кад
он отвори гвожђе и на чанак усу барута , то
та многи , нехотице повикавши , ухватище за
руку .
--- Шта ћеш то
? Та то је , море, махни
тост ! повикаше му .
 233

- Господо , рече он лагано, отимајући своју

руку ; ко има вољу платити за мене двадесет
Дуката ?
Сви ућуташе и уклонише се.
Вулић изиђе у другу собу и седне код стола ,
ми сви за њим . Он махне руком , да поседамо
наоколо . Ћутећи повиновасмо му се; у тај пар
доби над нама неку тајинствену власт . Ја сам
му непрестано гледао у очи, али он мирним и
сталним погледом дочекиваше мој испитујући
поглед и бледе усне његове насмешище се ; па
ицак уз сву његову хладнокрвност чињаще ми
се, да на лицу његовом читам печат смрти .
Приметио сам , а многи стари војници потвр
ђују ми примедбу, да често на лицу онога , који
ће умрети до неколико часова , има неки чудни
знак неизбежне судбине , тако да ће се искусно
око тешко преварити .
Ви ћете данас погинути ! рекох му.
Он се брзо к мени окрене , али одговори
тихо и мирно :
- Може бити
, да ћу, а можда и нећу.
Онда се окрене мајору и запита га , да ли
је пиштољ пун. Мајор се у забуни тој није мо
гао добро сетити.
-
Да како, да је пун ! викне неко од друщ
тва ; то се види по начину, како је био обешен .
Каква је то шала !
 234

- Луда шала ! примети други .

Ево педесет рубаља на пет, да пиштољ
није пун ! викне трећи.
Оклада се прими .
Мени дотужа та дугачка церемонија .
Слушајте, рекох ; или пуцајте , или обе
сите пиштољ , где је и био , па да идемо спавати .
Да како, викнуше многи ; хајдмо спавати.
―――――
Господо, ја вас молим , да се некрећете
с места , рече Вулић и напери пиштољ на чело .
Сви се скаменише .
Господине Печорине , настави он , узмите
карту једну и баците је у вис .
Узмем са стола , сећам се као данас, цр
Венога кеца и бацим га у вис. Сви престадоше
дисати. Свачије очи , изражујући страх и неко
неопредељено љубопитство , отргоше се од пиш
тоља , пак гледаше у судбинскога кеца , који се
полагано спушташе . У онај пар , кад се кец
косну стола, одапне и Вулић... Пиштољ слага .
-- Хвала Богу повикаше многи
! ; није пун ...
Сад ћемо видети , рече Вулић .
Он запне пиштољ , па натегне на фурашку,
што је била изнад прозора . Ништољ пуче , соба
се испуни димом ; кад се разиђе , скидоше фу
рашку . Тане је усред среде погодило , пак се
још дукобо зарило у дувар.
Неколико тренутака сви онемеше. Вулић
 235

сасвим спокојно тури моје дукате у своју

кесу .
Ту поче распра , зашто није пиштољ у први
мах схватио. Једни говораху , да је , по свој
прилици, била ваља запушена ; други шапутаху,
да је у први мах био барут влажан и да је
Вулић после насуо сувога ; али ја сам говорио,
да ово друго није истина , јер ја нисам цело
то време скидао очију са пиштоља .
- Ви сте сретни у коцкању! рекнем Вулићу .
-
Први пут у мом веку , одговори он , за
довољно смешећи се ; ту сам сретнији , но кад
дајем банку.
-
Али је зато и мало опасније .
-
Дакле , верујете ли сад , да има предо
предељења ?
―― Верујем ; само непоњам , зашто Ми се
учинило , да ви морате данас погинути .
Исти муж, који је мало час сасвим мирно
наперио пиштољ у своје чело , трже се уједан
пут и збуни се .
-
Сад је доста ! рече он и устане . Наша
оклада свршила се , и мени се чини , да вам
примедбе више нису на свом месту .
Он узе капу и оде. То ми се учини чудно
xxx и не за бадава .
Мало затим сви се разиђоше , сваки по
свом говорећи о збитију са Вулићем , и по свој
 236

прилици сви су ме држали за себична човека ,

што сам се кладио са човеком , који се хтео
убити , као да то није и беа мене могао учинити .
Враћао сам се кући пустим сокацима . Пун
црвен месец , као одблеск од пожара , поче се
указивати иза кућа ; звезде тихо трептаху на
тамно плаветном небу, и смешно ми би, кад се
сетих , да је некад било мудрица људских, који
су мислили , да небеска светила маре што за
наше ништаве распре о какво парче земље или
за каква год измишљена права . Није ли тако ?
Светила ова , запаљена , по њином мишљењу ,
само зато, да им биткама и светковинама све
тле , гору са пређашњим блеском , а њине стра
сти и надежде давно су се угасиле заједно с
њима , као ватра , што је запали на крај шуме
безбрижни путник ! Али зато колику су силу
добивали отуда , што су били уверени, да цело
небо са својим безбројним становницима на њих
гледа с учешћем , ако и немим, али тек стал I
ним ! А ми, јадни њихови потомци, што се ву
чемо по земљи без уверења и поноса , без у
живања и страха , осим те нехотичне страве,
што нам стегне срце при помислу на неизбежну
смрт , ми нисмо више кадри принети велике
жртве ни за благо човечаства , па ни за срећу
нас самих , јер знамо, да је срећа та немогућна ,
те тако сасвим немарно идемо од сумње к сумњи,
 237

као што су наши предци ишли од заблуђења

једнога к другому, али неимајући , као они, ни
надежде, нити бар оног неопредељеног, али сил
ног уживања , које душа налази у свакој борби
са људма или са судбином.
И пуно такови, мисли пролазаше ми по уму.
Нисам их запамтио , јер немарим задржа ги се
код какве год абстрактне мисли. Па и нашто?
У првој младости мојој био сам неки сневало;
допадали су ми се час мрачни, час весели о
брази, што ми их је цртало немирно и жељно
уображење. Па шта ми је отуда остало ? Једино
умор, као после какве ноћне борбе са приви
ђењем, и тужна успомена , пуна жалости . У тој
безуспешној борби прохарчио сам и жар душе
моје и постојанство воље, које је преко нужно
за живот . Ступио сам у овај живот, нажививши
га се већ у мислима , и досадан и гадан ми би ,
као оному , који чита хрђаво подражавање давно
познате му књиге .
Догађај тога вечера причини је на мене
дубоко упечатљење и раздражио ми је живце.
Незнам управо , да ли сад верујем у предопре
дељење или не , али то вече зацело сам му ве
ровао . Доказ је био поражавајућ , и ја , ако сам
се и ругао нашим предцима и њиховој услуж
ној астрологији , нехотице пођох њиним трагом .
Али за времена зауставим се на том опасном
 238

путу, и како се држим начела ништа неодба

цивати коначно и ничему слепо неверовати, то
бацим метафизику на страну и погледим преда
се . То сам таман добро учинио; јер мало што
непадох, наишавши на нешто кабасто и мекано,
што се чињаше , да није живо . Сагнем се
месец је упрьо баш на пут - а то преда мном
лежи свиња , по сред среде распорена шашком.
Тек што сам је разгледао , а чујем бахат : два
Козака трче из другога сокака. Један дође к
мени и запита ме , да ли сам видео пијана Ко
зака , који је вијао неку свињу . Кажем им , да
нисам срео Козака , а покажем им несретну жр
тву његове луде храбрости .
- Е гле хуље ! рече други Козак: чим се
напије нова вина , одмах нема мира . Хајд’мо ,
Јеремијћу , за њим ; треба га везати , а онда ...
Они одоше , а ја наставим пут мало боље
пазећи , и напоследку дођем у свој стан .
Седео сам код једног старог наредника ,
кога сам волео због добре његове нарави, а на
рочито због лепе ћерке његове Насте .
Као и обично чекала ме је пред капици
ком , загрнувши се ђурком . Месец joj jе осве
тлио лепа усташца , која су помодрила од ноћне
хладноће . Кад ме познаде , насмеши се , али мени
није било до ње .
 239

-
Лаку ноћ , Насто ! рекнем јој и прођем
поред ње .
Она ми хтеде нешто рећи, али само уздане .
Закључам за собом врата од собе , запалим
свећу и прућим се на постељу . Али сан даде
у овај пар мало дуже на себе чекати . Већ је
исток почео бледити , кад сам заспао , али за
цело било је суђено , да ту ноћ неспавам . У че
тири сата ујутру стаде ми неко у прозор лу
пати песницама. Ђипим , да видим , шта је .
--
Устај , облачи се ! повика ми неколико
гласова .
Брзо се обучем и изиђем.
-
Знаш ли, шта је ? запиташе ме једним
гласом три офицера , који су дошли по мене ;
били су бледи као смрт.
― А шта ?
―
Вулић је убијен .
Окаменим се.
Убијен ! понове они . Хајд мо брже .
--
А куда ?
Каз ћемо ти путем.
Одосмо . Приповедише ми све, што се збило,
додавши различне примедбе, како је чудна суд
бина , која га је спасла по сата пред смрт од
известне смрти. Вулић је ишао сам мрачном
улицом. На њега наиђе пијан Козак, који је баш
неку свињу убио , и можда га неби ни спазио,
 240

да га Вулић, ставши уједанпут, незапита : „ А

- Тебе одговори
кога тражиш, јуначе ? “ ! Ко
зак и удари га сабљом, пресекавши са од ра
мена , па готово до срца . Два Козака , што су
мене срела и вијала убицу, нађоше рањеника,
и дигну га , али он је већ издисао и само је
казао : „ Имао је право ! " Само ја разумевао сам
тамно значење ових речи; оне су се мене ти
цале ; ја сам несретнику нехотице судбу про
рекао ; мој ме нагон није преварио : ја сам до
бро прочитао на његовом преображеном лицу
печат скоре смрти .
Убица се затворио у пустој некој кући на
крај села . Ми одосмо тамо . Силне жене трчале
су јаучући такођер тамо . Час по излетио би
Козак на улицу , пак би претећи ножем расте
ривао светину. Гунгула је била страшна .
Напоследку дођосмо и ми . Видимо силан
свет око куће, којој су врата и капци изнутра
затворени . Офицери и Козаци жестоко се пре
пиру ; жене се деру и говоре којешта . Усред
њих паде ми у очи једна баба , која као да о
чајаваше . Седела је на једном балвану, насло
нила се на колена , а главу је држала рукама;
беше го мати убилца . Њене усне час по ми
цаше се ... је ли се молила Богу , или је про
клињала ?
 241

Међутим требало се ма нашто решити и

ухватити кривца . Али нико несмеде бити први.
Приђем прозору и погледим кров пукотину .
Козак је лежао на тлу , блед, држећи у десној
руци пиштољ ; крвава сабља беше уз њега. Очи
је страшно вртио. Часом би се стресао и за
главу се хватао , као да се кроз сан сећа на
ноћашње. У том немирном погледу нисам на
шао много одважности и кажем мајору , да о
бије врата и пусти Козаке унутра , јер ће то
лакше бити сад учинити, него после , кад са
свим дође к себи.
У тај пар дође стари јесаул*) на врата
и зовне га по имену . Он му се одзове.
-- Скривио си , брат Јефимијћу,
рече је
саул ; шта знаш, предај се !
---- Нећу ! одговори Козак.
Помени се Бога ! Ниси ти несретни Че
ченац, него поштен хришћанин . Е, кад си згре
шио , шта знаш; неће те проћи судбина !
- Ја се непредајем ! продере се Козак
страшно и могло се чути , како је запео пиштољ .
- Еj , тето , рече јесаул баби ; говори ти
са сином , шат тебе послуша. Та то је грех !
Понда ето и господа чекају већ од два сата .
Баба се заблене у њега и махне главом .

*) Подхетман ковачки .
16
 242

Василије Петровићу , рече јесаул мајору ;

неће се предати , знам га; а ако обијемо врата,
може много људи страдати. Него боље да га
из пушке убијемо ; на капку има широка пуко
тина .
У тај пар чудна ми мисао прође кроз главу .
Наумим као Вулић кушати судбину .
---
Чекајте , рекнем мајору ; ја ћу га жива
уловити .
Кажем јесаулу, да се пусти с њим у раз
говор , а на вратима да намести три Козака ,
који ће их одмах обити и у помоћ ми доћи ,
чим им дам знак ; онда обиђем кућу и станем
на прозор . Срце ми силно куцаше .
А , несретниче један ! стаде се јесаул
дерати . Мислиш ли ти, да нас за луде држиш ?
Или се ваљда уздаш , да те нећемо савла
дати ?
Он стаде свом снагом у врата лупати . На
слонивши очи к пукотини , мотрио сам на Ко
зака , који се с те стране није надао напасти ,
пак уједанпут тргнем капак и скочим у собу ,
погнувши главу . Пиштол нуче тик мога увета ,
тане ми свали нараменицу ; али дим од барута
недаде мом противнику наћи шашку , која је
била уз њега. Счепам га за руке , Козаци про
валише унутра , и непрође ни три минута , а
 243

кривам је већ био свезан и под стражом од

праћен . Народ се разиђе . Офицери ми чести
таше, а богме, имали су и рашта .
После свега тога како човек да непостане
Фаталистом ? Али ко зна казати , да ли је о
чему уверен , или не ! Па како често узимамо
за уверење обману чуства или лажну пресуду !
Ја волем о свему сумњати се ; то ништа не
смета одважности характера ; напротив , што се
мене тиче, увек смелије идем напред , кад не
знам , шта ме чека . Та горе ти неможе бити од
смрти , а она те неће минути !
Кад сам се вратио у градић , приповедим
Максиму Максимићу, шта се збило са мном и
шта сам видео, пак хтедох знати , шта он ми
сли о предопредељењу. С почетка није разумео,
шита ће то рећи , а кад му протумачих, како
сам већ умео , онда рече , машући озбиљно
главом :
-- Да , тако је, то је доста чудно ! Иначе
хоће ти азијски пиштољи често да слажу , ако
нису добро намазани, или добро неповучеш пр
стом . Ја немарим за черкеске џевардаре; нису
некако за наше људе ; кундак им је кратак, па
у часку опалиш нос. Али њихове шашке Contes а ,
част и поштење !
Онда се мало промисли, пак рече :
16 *
 244

Да , жао ми га је сиромаха ! А који га

бес натера , да се ноћу разговара са пијаним
човеком ! Мора да му је тако суђено било , још
кад се родио !
Више нисам могао од њега искамчити ; он
у обште немари толико за метафизичке распре .
 АШИК -КЕРИБ .

ТУРСКА ПРИПОВ Е Д К А

од

ЛЕРМОНТОВА .
1
 .
Ашик - Кериб .

Турска приповедка .

Давно је тому , како је у Тифлису био

један богат Турчин . Алах му даде много злата;
али милија од злата беше му јединица ћерка
Мајул -Метра . Лепе су звезде на небу , али су
иза звезда анђели, и они су још лепши ; тако
и Мајул -Мејра беше лепша од сваке цуре у
Тифлису . Беше у Тифлису и сиромашак Ашик
Кериб. Пророк му ништа недаде до честита
срца и песама ; ишао је он по свадбама , да
весели богате и сретне , бијући у тамбуру и
невајући старе туркестанске јунаке. У једним
сватовима виде Мајул -Мејру и они се зами
ловаше . Мало се могаше Ашик -Кериб надати ,
да ће је добити за љубовцу , и он постаде тако
тужан , као зимско небо.
Једанпут лежаще у башти под павитом и
напоследку заспа . Туда прође Мајул -Мејра са
својим другарицама и једна од њих виде там
бураша Ашика, где спава , и оде к њему.
 248

-
А што, болан , спаваш под павитом, за
пева ; устани, делијо , ево пролази ти газела .
Он се трже ; девојка утече кано птица.
Мајул -Мејра стаде је карати, јер јој чула беше
њену песму .
Да знаш, одговори јој ова , коме сам
певала , ти би ми се још захвалила ; то је био
Ашик- Кериб .
-
Води ме к њему , рече Мајул-Мејра ,
и оне одоше .
Кад му Мајул -Мејра спази тужно лице,
стаде га питати и тешити.
―
Како да нетужим, одговори јој Ашик
Кериб ; ја те милујем , а никад ми нећеш бити
жена .
Проси ме у оца , рече она , и отац ће
нам држати сватове о своме трошку и даће
ми толико мираза , да ће нам бити доста .
- Добро , одговори он ; Ајак - Ага неће
ништа пожалити за љубав својој кћери ; али
ко зна , нећеш ли ти мени после пребацивати ,
што ја нисам ништа имао и да сам са тебе
нешто постао . Јок, мила моја , ја сам учинио
јемин у својој души , да ћу седам година лу
тати по свету и стећи силно благо , или поги
нути у далеким пустарама ; ако ти је тако по
вољи, онда ћеш бити моја .
Она пристаде, али му рече, ако се у ре
 249

чени дан неврати, да ће поћи за Куршид - Бега ,

који је већ одавна проси.
Ашик-кериб оде матери ; узе јој благо
слов , пољуби сестрицу ,, обеси торбу, узе па
лицу и оде из Тифлиса . И ето га стиже ко
њаник ; гледи - то је Куршид- Бег .
Сретан пут ! викаше му бег ; ма куда,
странче , да идеш, идем и ја с тобом.
Није Ашику мило било, али шта зна . Дуго
тако ходише, напоследку опазише пред собом
реку . Ни моста , ни брода .
Пливај ти напред , рече Куршид-Бег, а
ја ћу за тобом .
Ашик скиде рухо и заплива . Кад пређе,
обрне се - OX силни Алаху ! ――― Куршид- Бег
му узео одело и вратио се у Тифлис ; само се
прах дизао за њим по равном пољу. Када дође
у Тифлис , носи бег одело Ашик - Кериба оста
релој му мајци .
Удавио ти се син у дубокој реци, рече
јој , ево му руха .
У својој тузи паде мати на одело милога
сина и стаде га росити горким сузама ; после
га узе и однесе несуђеној снаси својој Мајул
Мејри .
-
- Син ми се удавио , рече јој ; Куршид
Бег донесе му рухо ; сад си слободна.
Насмеши се Мајул -Мејра и рече :
 250

Неверуј, све је то Куршид - Бег изумео ;

пре седам година нико ме неће женом звати .
Она узе са чивилука своју тамбуру и мирно
стаде певати милу песму сиромаха Ашик- Ке
риба .
Међутим дође путник бос и наг у једно
село . Добри људи оденуще га и нахранише;
зато им је певао дивне песме . И тако је ишао
од села до села и слава му пуче на све стране .
Најпосле дође у Халаф. По обичају уђе у ка
вану , заиска тамбуру и стаде певати. Тада
живљаше у Халафу паша , који је јако мило
Бао певаче . Већ му многе доводише, али му се
ни један недопаде . Чауши му се уморише тр
чећи по вароши. Кад прођоше мимо каване ,
чуше диван глас . Хајд ; унутра .
― Ходи с нама к великом паши , пови
каше , или ти лети глава .
www
Ја сам човек слободан , путник из Тиф
лиса , одговори Ащик- Кериб ; воља ми ---- идем,
нећу wwwxam неидем ; певам , кад ми се хоће , и ваш
наша није мој господар .
Али они га опет спопадоше и одведоше
наши.
-
Певај , рече паша , и он запева . И у тој
несми слављаше своју милу Мајул-Мејру , а
та песма тако се допаде поноситом паши , да
задржа сиромаха Ашик- Кериба . Сипало му се
 251

на ноге злато и сребро , заблиста се на њему

сјајно одело . Сретно и весело стаде Ашик -Кериб
живети и јако се обогати .
Је ли заборавио на своју Мају . Мејри ,
незнам , тек рок истече. И последња година већ
да истече , а он се неопрема . Лена Мајул
Мејра стаде очајавати . У то време пође из ТиФ
лиса један трговац са четрдесет дева и осам
десет робова . Зове она трговца и даје му златну
синију .
- Узми ову синију , рече му, и ма куда
дошао, обеси је у свому дућану и свуда јави ,
да ће добити и њу и још што може стати
злата , ко рече , да је синији господар и то до
каже .
Оде трговац ; свуда учини , како му рече
Мајул -Мејра , али нико нехте бити господар
златној синији . Већ продаде сву своју робу и
дође с оним, што му преостаде , у Халаф . И
ту јави за поруку Мајул-Мејре . То дочуо и
Ашик-Кериб , дође у каравансарај и виде эла
тну синију у тифлискога трговца .
---
То је моје , рече и ухвати је руком .
Јесте твоје , рече трговац ; нознао сам
те , Ашик . Керибе . Брже хајде у Тифлис; твоја
Мајул -Мејра поручила ти , да истиче рок , и ако
јој недођеш , да ће за другога поћи.
Од невоље стаде се Ашин -Кериб чупати ;
 252

још три дана има до рока. Али он седе на коња,

узе собом много дуката и одлети нештедећи
коња . Напоследку јадник паде од умора на Ар
зинган гору, што је међу Арзињаном и Арзе
румом . Шта да чини ; од Арзињана до Тифлиса
два месеца дана хода , а он има још два дана.
―
Ох силни Алаху ! повика , ако ми ти
непоможе , то ми није станка на свету !
И хтеде се бацити са високе стене .
Уједанпут виде доле човека на белом ко
њицу, и зачу громки глас :
Оглан (момче ) . а шта хоћеш то ?
Хоћу да умрем, одговори Ашик.
--- Доле слази, или плаћаш главом !
Ашик се којекако спусти са стене.
Хајде за мном , рече окорно коњаник.
Како да идем за тобом , одговори му
Ашик ; твој коњ лети, као ветар, а у мене су
још силни новци .
Истина; обеси новце о моје седло , па
хајде .
Заостаде Ашик-Кериб, ако се и трудио да
трчи.
-
Ма ти заостајеш , запита коњаник .
-
А како да идем за тобом ; коњ ти је
хитрији од ума , а ја већ уморан.
- Истина ; седи коњу на сапе и реци ми
по души , кул , би хтео ?
 253

Хтео бих јако у Арзерум доћи , одго

вори Ашик .
-
Затвори очи .
Он затвори .
SLANG Сад отвори .
Гледи Ашик ; пред њим се беле бедеми и
блистају мунаре арзерумске .
――――――
Крив сам ти , ага , рече Ашик; погре
шио сам; хтедох рећи , да бих у Карс.
Тако је то, одговори коњаник; још сам
ти рекао, да ми по души кажеш; затвори опет .
очи. - Сад их отвори .
Ашик неверује очима , да је то Карс . Он
клече и рече :
- >
Крив сам ти , ага , трипута ти је твој
роб Ашик -Кериб крив ; али значеш , да кад чо
век почне ујутру лагати, да му се мора лагати
до ноћи; управо рећи, мени би ваљало ићи у
Тифлис .
-
Ех какав си ђаур ! рече коњаник ср
Дито ; али ништа . -- праштам ти. Затвори очи .
――――
Сад их отвори, дода , кад истече један тре
нутак.
Ашик викну од радости ; бејаху баш под
Тифлисом. Он му се од свега срца захвали, узе
са седла своје новце, па рече коњанику :
Ага, велику ми милост учини, али у
чини ми још што више; ако ћу сада рећи , да
 254

сам за један дан доспео из Арзињана у Тиф

лис , нико ми неће веровати ; дај ми какво о
бележје .
Сагни се , одговори коњаник и насме
ши се ; узми испод коњске копите груду земље
и метни је под пазухо; па кад ти нехтену ве
ровати речима , реци, да ти доведу слепу жену,
што је слепа већ од седам лета , помажи јој
ОЧИ --- и прогледаће .
"
Ашик узе груду земље испод копите бе
лога коња ; али тек што диже главу - коња
ника и кона нестаде . Онда он виде , да му бра
нител беше Хадерилијаз свети Ђурђе .
Истом кад се смрче , оправи се Ашик-Кериб
својој кући . Куца он у врата , а рука му дркђе ,
па вели :
- Ано , ано (мајко ), отвори ! Божиј сам
гост, и гладан и жедан ; тако ти сина у беломе
свету, молим ти се , пусти ме !
Слаби глас старице одговори му :
Богати и имућни могу дати конака ; има
сада у граду сватова , иди тамо ; тамо ћеш ко
начити у сваком задовољству .
Ано, одговори он , немам овде познаника ,
па зато ти се и опет молим , тако ти сина у
беломе свету , пусти ме !
- Тада му рече сестра матери :
Марко , идем, да му отворим врата .
 255

Несретницо ! одговори јој мајка ; хоћеш

да примаш младе људе и да их угостиш , јер
ево већ седам година , како са суза ослепих.
Али ћерка необрну главе на укоре , устаде,
4
отвори врата и пусти Ашик-Кериба . Кад он
рече обични поздрав, седе и стаде се огледати,
а срце му је било. И виде он на зиду, где виси,
сва прашна , његова сладкозвучна тамбурица .
и он стаде мајку питати :
--- А шта ти је оно на дувару ?
Чудна госта ! одговори она ; није му до
ста , што ће добити комад хлеба и што ће га
сутра одпустити с милим Богом !
---- Ја сам ти већ рекао , рече он на то ,
да си ми рођена мати, а ово моја сеја , и зато
те питам , да ми кажеш , шта ти оно виси на
дувару ?
To je сааз , сааз ( тамбура ) , одговори
ердито старица , неверујући му
--
А шта ће то рећи сааз ?
Сааз ће рећи , да се уз њега певају и
свирају песме .
А Ашик - Кериб , моли , да допусти сестри
скинути тамбуру и показати му је.
Jок, рече старица , то је сааз несретнога
сина мога ; ево већ осам година виси на ду
вару и никаква жива рука није га се коснула.
Али сестра му устаде, скиде са стене там
 256

буру и даде му је . А он диже очи према небу

и изговори ову молитву :
- Ох силни Алаху ! Ако ми је суђено до
бити , што ми срце жели, биће ми седам жица
на тамбури тако удушене , као онај дан , кад
сам последњи пут у њу ударао !
И он удари по ситним жицама , и жице
јекнуше сложно , и он поче певати :
- Бедан сам Кериб (странац ) и речи су
ми бедне ; али велики Хадерилијаз поможе ми ,
те се сиђох са стрмените стене . Ма да сам бе
дан и бедне моје речи, познај ме , мајко , сво
јега странца !
На ово му мајка закука , па га пита :
А како се зовеш по имену ?
Рашид (простодушни ) , одговори он .
Једанпут говори , други пут слушај, Ра
шиде, рече мајка ; својима речима раздера ми
срце на комаде . Ноћас у сну видех, да ми коса
оседела , а ево седам година , како вида погубих;
реци ми ти, који му имаш његова гласа , кад
ће ми се син вратити ?
И двапута понови му јецајући молбу ; за
луду јој вели , да joj jе син , она неверује . Када
неколико прође, замоли се он :
―
Пусти ме , мајко , да узмем тамбуру и
да идем ; чуо сам , да је ту у комшилуку свадба;
сестрица ће ме одвести; певаћу и свираћу , па
 257

све , што добијем , донећу и с вама ћу де

лити .
-
Недам , одговори старица ; одкако ми
нема сина , није му тамбура из куће излазила.
Али се он стаде клети , да ни једне жице
неће повредити : па ако се једна жица повреди ,
настави Ашик , ево ти у залогу сво моје благо.
Старица му опипа бисаге и кад виде , да
су пуне новцем , пусти га . Кад га до велике
куће одведе , где је шумио свадбени пир , се
стра му се заустави на вратима , да слуша , што
ће бити .
У тој кући живела је Мајул -Метра и ту
ноћ ваљало јој је постати Куршид- беговом љу
бом. Куршид - Бег пировао је с рођацима и дру
говима , а Мајул -Мејра седела је иза богате
завесе са својим другарицама , па је у једној
руци држала пехар са отровом, а у другој ош
три нож; јер се она заклела прије умрети , но
пустити главе на Куршид -беговој ложи. И чу
она иза завесе, да дође незнан човек, који рече:
Селам -алејким ! Ви се овде веселите и
частите, пустите и мене сиротана странца , да
седнем уз вас; хоћу вам за то певати песму .
А зашто неби, рече Куршид- бег. Амо
ваља пуштати певаче и играче , јер је овде
свадба ; певај , ашик (певче) , ма што , а ja by
ти дати пуну шаку злата.
17
 258

Ту га Куршид-бег запита :
А како се по имену зовеш, путниче ?
ШИНДИ-Герурсез .
-- Какво је то име ? викну онај и прсну
у смех ; први пут у веку чујем тако име .
www . Кад сам био под материним срцем и
она се мучила у порођају , многи суседи дола
зише на врата и питаше, шта даде Бог ,‫ ܕ‬сина
или кћер ; њима одговараху : шинди -герурсез
(скоро ћете дознати) . И ето зато ми наденуше
то име, кад сам се родио.
После тога узе сааза и стаде певати :
У Халафу граду пио сам мисирско вино ,
али ми Алах даде крила , те долетех амо за
три дана .
Куршид -бегов брат, човек малоуман , спо
паде ножа и повика :
Ти лажеш ! Како се може доћи из Ха
Лафа овамо за три дана !
-
- А што хоћеш да ме убијеш ? рече А
шик ; певачи се обично купе са свију страна
на једно место; а ја с вас ништа неузимам ; ве
рујте ми или немојте .
―――
Нека га, нека пева , рече ђувегија , и А
шик - Кериб запева наново :
―――
Ујутру се клањах у арзињанском долу,
$
у подне се клањах у граду Арзеруму, пред за
ходом сунца клањах се у граду Карсу, а у вече
 259

у Тифлису. Алах ми даде крила, и ја долетех

амо ; да ми даде Бог, да постадох жртвом бе
лому коњу ; скакао је хитро , као пеливан по
пајвану ; с горе у до, из дола на гору . Мевлан
(наш Господ ) даде Ашику крила и долети на
свадбу Мајул- Мејре .
Мајул-Метра познаде му гласа , баци о
тров на једну страну, а нож на другу.
――――― Дакле тако ти држиш клетве ? рече јој
другарица ; дакле хоћеш ноћас да будеш љуба
Куршид - бегу ?
―――――
Ви непозналосте , а ја познадох мили
ми глас, одговори Мајул -Мејра , па узеде но
жице , и прореза завесу. Када добро погледа и
познаде својега Ашик-Кериба , викну и обеси
му се око врата , и обоје се обнезнанище. Кур
шид-бегов брат потегне ножа , да их обоје за
коље, али Куршид-бег га задржа и проговори :
--
Смири се и знај , што је човеку на челу
уписано, кад се родио, то га неће минути.
Кад Мајул -Мејра дође к себи , порумени
стидом, покри лице руком и оде за завесу .
― Сад се види , да си Ашик-Кериб , рече
ђувегија ; али реци, како може за тако кратко
време толику просторију проћи ?
- Сабља
ће ми камена пресећи , да би ис
тину доказала, одговори Ащик; ако лажем, нека
ми врат тањи буде од саме длаке . Али нај
17 *
 260

боље 1 доведите ми слепу жену , која од седам

година негледа божија света , и ја ћу јој вида
повратити .
Ашик -Керибова сестра , која је била на вра
тима и чула му речи, отрча матери .
―――― Мајко , викну; то је заиста брат и за
иста син твој Ашик-Кериб, па узеде старицу
испод руке, и одведе је у сватове .
Тада узе Ашик груду земље испод пазуха,
истопи је у води и намаза матери очи, гово
рећи :
-- Сви људи , знајте , како је могућан и
силан Хадерилиjаз, - и мати му прогледа . По
сле тога нико несмеде сумњати у истину ње
ГОВИХ речи , и Куршид - бег му без приговора у
ступи лепу Мајул -Мејру .
У радости рече му Ашик Кериб :
Чу ли ме , Куршид- беже, ја ћу те у
тешити ! Није ми лоша сестра од твоје пре
ђашње невесте ; ја сам богат , у ње ће бити
- И
доста сребра и злата ; па узми је за се
будите тако сретни , као и ја с мојом милом
Мајул -Метром .
7
}