MEĐAŠ i premestih kradom na tvoje imanje

za dva sežnja znamen!

Sajam beše živ. Prodao je i on
par volova lako.
Odocnio. Kući, sam po mrklom mraku,
vraća se polako.
„Hm, govore, nije baš bezbedno ići
u te pozne sate!
Prolaznike, vele, na tom putu, često
priviđenja prate.
Al' Martin je znao kao vojnik nekad
da na straži bdije:
'Zar nisam u noći slušao bez straha
kako ura bije?!
Nisam kod Kustoce bojao se smrti,
gledeć joj u oči -
pa zar sada ovde da drhtim ko dete,
kako senka skoči?“
Dođe do svog luga... I čuje se iz tmine:
„Joj! Kud da ga denem?“
„Šta? - Koji si božji? Šta da deneš, pitaš?
I kuda da kreneš?!“
Oh, i sada, otkad duša mi se vinu
do onoga sveta,
ja ga nazad nosim, taj prokleti kamen,
već stotinu leta!
Oh, teško je!“... Bljesnu: i pred njim na putu
gle, stupa i huče
sused Vid povijen, a međašni kamen
na leđima vuče!..
Da, bio je Martin nekad vojnik dobar,
bez mane i straha...
Pa ipak se noćas vratio sa sajma
van sebe, bez daha!
Čudnu su mu novost kazali u selu,
kad zorica pređe:
„Iznenada noćas umro nam je sused,
Vid, sa naše međe!“

„Uzeh među tvojim i mojim imanjem

Page7

onaj međaš kamen,

 SVIRAČEVA BALADA
violini mojoj čudite se nemo -
zašto violina danas struna nema?
Išao sam sinoć kući s svečanika,
ponoć je već tukla s seoskih zvonika.
Odjednom, u šumi, nešto me zaskoči,
preda mnom u mraku zaistre se oči!
Bože! - prekrstim se brzo do tri puta -
a crna se sablast uklanja s puta.
Tad zasviram jednu i krenem polako,
za petama sablast prati me jednako...
Na četiri noge? - to mi više godi:
nije đavo! Ipak, taj na dvema hodi...
Kako pomno sluša zloduh dok me vija,
vidi se, bez sumnje, da mu svirka prija!
Eh, neka te... bolje dođi u moj dom!...
Pa da ti zasviram! Spalio te grom! -
Stupam dalje, sviram, a srce mi tuče,
kad mi prva struna iznenada puč!
Page7
Zastanem da strunu ponovo navinem,
od sviranja ludog malo da počinem:
Nemani se oči zasvetle još više,
i zubima oštrim na mene kidiše.
Gudalo mi goni tajanstvena snaga,
a struna za strunom odlazi bez traga!
A utvara neće nikud da zamine,
baš je razgaljuju zvuci violine!
Nema kraja noći i toj strašnoj zgodi,
da li snežna staza do večnosti vodi?
Zastanem da strune prepravim i svinem,
od sviranja divljeg najzad da počinem:
Pratiocu oči zasvetle još više,
groznije zareži, još bešnje kidiše.
Na poslednjoj struni već sviram i pevam,
kroz drveće vidim, beli dan odseva.
Utvara nikako da se svrata skine,
baš je razgaljuju zvuci violine!
Ispevah sve pesme, gudeć neprestano,
utom se pojavi već i selo znano.

Nemiran si nešto, prijatleju suri...
Čuj, meni se više, mnogo više žuri...
Mrtav od veselja, pevam, gudle sučem -
zadnja struna puče – negde pucanj puče!
Kraj mene na stazi, mršav, crn i dug,
ustreljen i mrtva pružio se – vuk.
ANKA
Ide stazom kroz polje zeleno
mlada Anka, dete napušteno.
Bošču laku stisla u levicu,
desnom suze otire po licu;
ljupko plače sirotica Anka,
ljupko jeca, cvili bez prestanka:
„Oj, cvetice, vi srećne sestrice,
uvek vam je vedro lepo lice;
jad nikada srca vam ne gane,
niti suza iz očiju kane.
Jao onom, ko iz kuće mora,
ko kod kuće nema svog prostora,
Page7
kom u grobu hladnom leže stari,
kog teraju hleb da pečalbari!
Možete li gonetati, ruže,
šta radimo na tom svetu, tužne?“
A cvetovi cvetaju, žubore,
mladoj Anki ništa ne govore.
Stupa dalje po stazici Anka,
bol premišlja svoju bez prestanka;
svakoj ptici, što veselo kruži:
„Šta vam velim, pevačice mile,
vesele ste odvajkada bile!
Skrb nikada srca vam ne gane,
niti suza iz očiju kane.
Jao onom, ko iz kuće mora,
ko od kuće nema svog prostora,
kom u grobu hladnom leže stari,
kog teraju hleb da pečalbari!
Možete li gonetati, ptice,
što lutamo svetom, sirotice?“
A ptičice veselo romore,
mladoj Anki ništa ne govore.
Ide Anka, do potoka mili,
pa na brvnu zajeca, zacvili:
„Bistra vodo, potoče što tečeš,
bol neznan je tebi koji peče.
 Kako lako skakućeš po polju,
sunce, tama – sve ti je na volju!
Jao onom, ko iz kuće mora,
ko od kuće svog nema prostora,
kom u grobu hladnom leže stari,
pa sirota za hleb pečalbari...
Slušaj, bodo, ti obelodani,
zašto smo na svetu sirotani?“
Čuje voda molbe vapijuće,
ćuti suze što je škrope vruće;
potok bučno kroz livadu teče,
potok hladno Anki mladoj reče:
„Daleko me put po svetu vodi,
dosta potok vidi kud prohodi.
Čuj, devojko, tu istinu svetu:
nisi prva – ni zadnja na svetu.“
SIROMAHOVA BOŽIĆNA PESMA
U izbi bednoj ti dođe na svet,
ti nisi rođen u svetloj palati,
Page7
u zlatnoj zipki ljuljala te nije
u hladnoj noći tvoja jadna mati.
Od Vitlejema tvoj se vije put
sve do Golgote kroz patnju se penje,
uboštva, borbe, mučeništva put,
s opakim trnjem, a posut kamenjem.
Bio si ubog za života svog!
I naš si zato drugar za sve čase...
oni što žive od žuljeva naših
hteli bi tebe celog samo za se.
Hteli bi tebe, da im jaram grd,
u koji prežu sve nas siromahe,
ti blagosiljaš i pomažeš njima
da nagone nas na kuluke plahe.
Ne! Mi smo tvoji, a ti si nam brat,
svih ugnjetenih, što se zemljom klate,
svih porobljenih što se svetom jate,
svih što nedužni stradaju i pate.
Onome samo ko zna šta je jad,
sapatnik može srce da raskravi;
u kolibama, a ne u palati,
čovekoljupci rađaju se pravi.
 STARA PRAVDA
I „Ne znate vi ništa, šta to znači!“
ZNAMENJA NA NEBU
„Tri su sunca između tri duge!
Gledajte nebo, ljudi!
Bog će znati šta će to da znači?
Videste l' takvo čudo!
Sunce prvo kao zlato sija,
drugo zeleno zori
sunce treće i najveće – eno,
krvavim ognjem gori!“
Pohrlili seljani na viku,
na okup usred sela,
hiljada se bojažljivo pita:
„Kakav je ono belaj?“
„Bog se srdi rad grehova naših!“
pobožni čuješ glas,
„kazniće nas svojim bičem teškim -
molite, sveci, za nas!“
„Kuga, slabo leto!“ - veli drugi,
„beda će da nas smlati!“...
Page7
„Šta to znači?“ - dobacuje treći -
„Turci će nas opet klati!“
Zagrmi glas kao grom:
sedi starac među njima stoji...
Ko si? I gde ti je dom?
„Triput mesec ganuće nam mladi -
tri duge kažu puti;
premaleće sunce je zeleno;
crveno nam sluti!
Krv će teći za slobodu zlatnu – znak sunca je sloboda;
pred nama će pasti grad tirana,
i drhtaće gospoda.
Čija je to zemlja? Čiji mi smo?
Ko sme da rod naš tlači?
Šta je seljak? Zar on čovek nije?
Čovek – gospodin znači!
Vidite li vojsku sred nebesa?...
Sam bog za nas se bori!
Gle, anđeli s mačevim jezde!
Dolazi naša hora!
Slovenačka buna već se snuje,
svud gde naš jezik vlada;
sveti savez veže sve seljake:
 da živi stara pravda!
Što stojite tu i oklevate?
Sa neba znak je dat!
Kanda vas ne žulji jaram tlake?
Svi krenimo u rat!“
„Svi ćemo u boj za staru pravdu!“
vesniku svi polete...
Crnom gradu u gori nad selom
hiljade pesti prete.
V i kuči se zamku sve bliže.
TLAKA (KULUK)
Tu Mehovski zamak od veka postoji;
tu Baltažar Mindorf kraj prozora stoji,
baš ustade s ložnice meke.
„Hm, sunce visoko na nebu je, gle,
na polju još pusto i tiho je sve
a lenština nema na poslu!
Pred crkvom je pandur obznanio juče:
- Na tlaku u zamak, jer inače puče
Page7
po leđima buntovnim šiba!
No čekajte, lepa će biti parada!
Smutljivci, ja ću vam pokazati sada
ko je kmet, ko Mehovski gospar!
Šta? Doista, tamo – već dolaze! Kasno...
Poslušali, znači!... I premalo kasno,
pridolaze ipak na tlaku!
Koliko ih ima!... Previše je ljudi!...
Hej, ustajte, deco! Ženo, sve razbudi!
Da vidite pokorne sluge!“
Tamo u zvoniku na uzbunu zvoni,
po cesti iz šume roj kmetova goni,
Oruđa za tlaku svi sa sobom nose:
kijače, kosire, mlatove i kose,
i vile su oružje njima.
Na kapiji začu se: buh, buh!
„Otvaraj, gosparu, što jedeš naš kruh!
Na tlaku smo upravo stigli!“
Par junačkih pleća sad upre u dveri -
otvorena širom kapija se ceri:
„Hej, tu smo i dobro vam jutro
 već na tašte srca moliš brojanice, „Oh, raditi – strašno! Sramota, o bože!
jer ti si potomak svete porodice - Oh, šteta tih ruku, nežne bele kože!...
a naša to poznaju leđa! A kmeti u zlatu i u svili?

U crkvi si teško uzdisao juče! U hladu kraj njive sud vina na meti...
Žalio se valjda da nas malo muče, Dolenjci svi piju iz gospodske kleti,
sve klečeći ispred oltara? i piju i veselo poju.

Na tlaku smo tvoju danas došli mi!

Lenjivci iz zamka, na posao svi!
Ko ne radi, nema da jede!

Na rad!“ - iz sto grla po zamku se ori -

„da vidite beli gde hleb vaš dozori:
na jabuci ili na hrastu!

A tlaku u zlatu i svili – ko vide? -

uz seljačke halje tlaka bolje ide!
Hajd, Mindorfe, menjajmo danas!“

I Baltažar s ženom, kćerima i sinom

promeni za kostret svoje ruho fino...
„A sad kulučari – na tlaku!“

Za plugom gre Mindorf, ćutke brazde meri.

Sin volove tera, a gospa i kćeri

motikama busenje drobe.
Page7