1

NADNASLOV: POEZIJA

LEPA JELA

Ja sam jedna devojka sa sela,

I uvek sam srećna i vesela.

Pitaju me momci vragolani:

„Lepa Jelo gde si poranila,

Gde si svoje stado poterala?“

A ja njima na to odgovaram:

„Ovce čuvam dole u dolini,

U očevim livadama ravnim.

Mante me se vragolasti momci,

Nisam voljna s vama da divanim,

Jel ja imam što mi srcu drago,

Mene voli moj komšija Jova,

Moji su me njemu obećali,

Uskoro će nama svadba biti,

Naša će se tad srca spojiti,

Volim Jovu i više nikoga.

I zato vam ja još jednom kažem,

Da ja nisam devojka za šalu,

Već vi nađ'te neku drugu curu,

Pa se s' njome malo zadirkujte.“

I tako ti ja proterah stado,

Sve idući putem u dolinu,

Kraj potoka, u ravne livade.

Ostadoše momci vragolani,

 2

Da čekaju neke druge cure,

S' kojima će da zbijaju šale,

S' kojima će da se zadirkuju.

Nadežda (Čedomir) Savković (1934), Baroševac

ŽIVIM

Ja živim!

Još postojim.

Još te ljubim,

Zvezde brojim.

Gledam Vlašiće,

Velika i Mala kola.

Privijam te na grudi,

Ljubim te do bola.

Poljupci su ti vreli,

Telo ti se u grču uvija.

Kao da nas nešto deli,

Migoljiš se kao zmija.

Osećam da te nešto muči,

Želiš li istinu da kažeš?

Šta hoćeš, sama odluči!

Samo nemoj da me lažeš.

Ako me voliš,
 3

Sve ću da ti dam.

Neću kasnije da me moliš,

Jer više neću da živim sam...

Dobrivoje Gajić, Lazarevac

PONEKAD

Ja pišem da me neko bar razume,

jer pišem da se ne svidi nikome,

pa ni samoj meni.

Kad bih želela da se ponovo

ovde vratim,

ne bih umela

toliko da patim.

Mnogi misle: mladost je lepa,

a ja kažem: „Potpuno slepa“.

I ne samo slepa, već mnogo luda

i zato ume da pravi čuda.

Nema razuma, niti straha,

al' ima patnje, boli, uzdaha.

Srce lupa, poljupci se nižu,

leptirići u stomaku

sve snove stižu.

Ah, ta ljubav!
 4

Zašto toliko boli?

Al' sva vrata

ume da otvori.

Nema ni početka ni kraja,

nema ni pokušaja.

U njoj sve hoćeš, sve možeš,

igraš bez granice, a onda ti, ona,

sve saspe u lice.

Ponekad.

Mira Đurić Brkić (1961), Lazarevac

PLAČI, SRBIJO, UMIRU TI SELA

Raspleti, Srbijo, guste uvojke,

žali za žetvom što ode u tuđe njive,

što ti decu hrane neke tuđe dojke,

što spomenici stoje gde su rasle šljive.

Gavrani ti poljem grakću umesto svirala,

sve su ređe svadbe, a češća opela,

izvaljena prošća u koprivu pala.

Plačeš li, Srbijo, umiru ti sela?

Ne pevaju kose kroz naručje trava,

niti zore budi klepet medenice,

ne streme šljivici put neba plava,

utihnuo kamen stare vodenice.

 5

Glogovim ti trnom procvetale gore,

vreme utrnulo vatru na pročevlju,

magličasta pavit sakrila izvore,

ne čuje se molitva u svetu nedelju.

Ovo nije obična molitva, ovo je krik.

Nad ovom zemljom ptice pevaju tugom.

Juče je u jednom selu umro poslednji stanovnik,

a sutra će sigurno u drugom.

Prođite ponekad Srbijom,

vi što mislite da ste veći od nje,

dočekaće vas nepokošene livade, neuzorane njive

i ljudi pretvoreni u mermerno spomenje.

Prođite ponekad, možda vam se u srcu zalomi

škripanje kolevke koja u hladu neobrane šljive

prazna se njiše,

možda vas zaboli trulež

kojim ugašeno ognjište miriše.

Vi, što nosite po meri krojeno odelo,

molim vas učinite nešto za umiruće selo,

i motiku što pod strehom trune.

I vas su nekad grejali puloveri

pleteni majčinom rukom od najbolje vune,

 6

i vaša se kolevka ljuljala u hladu šljive,

hranile vas ispucale ruke

crnim 'lebom sa neplodne njive.

Ovo nije obična priča, ovo je krik

upućen vama što nas predstavljate u svetu.

Juče je u jednom selu umro poslednji stanovnik,

na bespovratni put su ga ispratili

mršavi volovi, pas i uplakani voćnjaci u cvetu.

Vi, što uplićete tuđe sudbine u vence

kao otkinute mirisne ladoleže,

i vi ste ubrani sa neke vreže,

iz vrta šarenolikog nekog sela

u kome su možda odzvonila zvona poslednjeg opela.

Plači, Srbijo!

Plači Srbijo umiru ti sela!

Iz zbirke Ljiljane Bralović, od više pesama u jednu pretočio Dragiša Simić

ŠUMADIJO

Šumadijo,

Valovita,

Šumovita,

Lekovita,

Obiljem

Bremenita,

Časna,

Ponosita.
 7

Da mi se

Popeti

Na visine

Da mi na te

Pogled sine.

Da zagrlim

Polja plodna,

Voća rodna,

Šljivike

I strnjike,

Vinograde

I livade

I po njima

Momke mlade,

I devojke,

I uvojke,

I starine

Okoštale.

Da te pijem

Od miline

Kad pogledam

U daljine,

Da s' naslušam

Slatkog poja

Čobanica
 8

I razboja,

Da ugledam

Snašu tanku

U jeleku

I opanku,

Prelju

S' preslicom,

Ispredenu,

Vunu tanku.

Šumadijo,

Šta sve imaš...

Svakog gosta

Rado primaš,

I daruješ

Pune šake

Prijatelje

I prosjake...

Šumadijo,

Moja mila,

Uvek tako

DIVNA BILA!

Milica Marinković, rođena Stevanović u Zeokama

DOLAZI ZIMA

Rani mraz je opalo, trulo lišće

 9

prekrio krutom solju;

zatečen blizinom zime dršće

prozebao jež na golom polju.

Skupljajući gorke, još nezrele orahe,

vesela deca mrkih veverica

osluškuju nad hladnim poljima uzdahe

pitomih planina i dalekih ptica.

Između krvavih, teških, tek zaoranih brazda,

niska, polegla po komotnoj njivi,

spretno izviruje šaša i trska,

uspravno, gordo; još voli da živi.

Ćute tajne u sokacima, spustila se svuda

oko njih magla, teška kao osuda;

iznad livada, bašta, trošnih ograda...

Plaši sva bića, siva, mučna, neprohodna.

Uskoro će da zaveje; od samog jutra

puteve i dalje, netaknutom belinom, prostore.

Zima ponekad zna da pronađe, iznutra,

iznenađujuća pitanja i prave odgovore.

Dejan (Živan) Ivanović (1966)

MUŠKATLA

I kada već suvim listom diše

 10

Muškatla blaga, nežni cvet

Još dušu svoju mirisom deli

Da je se seti, da je voli svet.

A duša ima i ljudskih takvih

I kad nestanu, njihov trag

Dobrote, blagosti, nežnosti, vedrine

Ostane za njima – blizak nam i drag.

Te duše kroz pesmu uteha budu,

Ko miris cveta one zrače,

Pa tako uvek podsete ljude

Na večne vrline što vreme prekorače.

Hvala im što su bili saputnici naši

Kroz ove dane prazne, mrtve, sive,

Zadivili svet dobrotom i lepotom,

Činili da nam snovi traju, žive.

Uvek će neko pročitavši pesmu

Naći u sebi sličan cilj il' radost,

Naći osećaje i tuge i sreće,

Sećanja na ljubav, na proteklu mladost.

Jer svaka pesma deo ljudske duše ima

I može zračiti mirisom k'o cveće

I može zanose poklanjati svima

 11

Što život nekad ne može il' neće.

prof. Ivanka Vukić (1930), Lazarevac

SONETI PONORA

U dubini ponora, u bespuću tame,

Razvi se glas kao prasak groma,

A u svetlu munje primetih devojku

Bez sudbine svoje i bez doma svoga.

Nadamnom se nadvi potamnelo nebo

I tama mi prekri uzburkano lice,

Pred očima stvorih onu istu sliku,

Onu stvarnu sliku bose devojčice.

U dubini ponora pojavi se svetlost,

I u zraku sunca primetih i sreću,

I na cilju svome razmotrih suštinu:

Ja u stvari nikad srećan biti neću!

Zoran (Nikola) Vesić – Zekija (1956), Lazarevac, poreklom iz Baroševca