1

NADNASLOV: AUTO-MOTO SPORT

NASLOV: TROPER

PODNASLOV: DžIP KLUB „TROPER“ IZ BAROŠEVCA

OSNIVANjE KLUBA

Moje upoznavanje sa džipovima počelo je 2014. godine prilikom druženja sa nekim poznanicima iz
Golupca i okoline Valjeva koji su vozili ove četvorotočkaše. U Golupcu je tada već postojao džip klub istoimenog
naziva koji je bio aktivan, a ti moji drugovi iz okoline Valjeva imali su džipove, plus toga bili su i lovci, samim tim
voleli su prirodu, šetnje po šumama, ali nisu bili organizovani u nekom džip klubu. Dakle, te godine mi se rodila
ideja da i ja nabavim ovo prevozno sredstvo, a ujedno i da u Baroševcu potom osnujem džip klub.

U februaru mesecu sledeće godine kupujem svoj prvi džip, marke „Izusu troper“, koji je imao zapreminu
motora od 2600 kubika, snagu 120 KS, a kao gorivo koristio je benzin i plin. Konačno, jula meseca 2015. godine
osniva se Džip klub „Troper“ iz Baroševca. U trenutku osnivanja pored mene u članstvu su bili moji prijatelji
Valjevci, a ja sam, kao najstariji, izabran za predsednika kluba. U vezi ovoga veliku pomoć sam imao od mojeg
dugogodišnjeg poznanika Dragana Pokrajca iz Rudovaca, predsednika tamošnjeg Moto kluba „Kolubajkeri“, kao i
od Dragiše Adamovića iz Golupca, zvanog Gile, predsednika tamošnjeg džip kluba, sa kojim sam se takođe
poznavao. Klubu smo dali ime po marki mojeg prvog džipa. Posle toga porazgovarao sam sa nekoliko poznanika iz
okoline koji su imali džipove, ali nisu išli na džipijade, i predložio im da se i oni priključe „Troperu“, što su
uglavnom i prihvatili. Cilj mi je bio da ova priča zaživi u okolini. Prvenstveno iz tih razloga na mojem placu u
istočnom delu baroševačkog naselja Jelav sagradio sam drvenu vikendicu, gde smo se družili i održavali klupske
sastanke. Moji drugovi su je nazvali „Bakina koliba“. Džip klub „Troper“ iz Baroševca jedno vreme imao je
popriličan broj članova, najviše 14, međutim, kasnije se zbog izvesnih nesuglasica razilazimo sa Valjevcima,
prvenstveno zbog njihovog nepoštovanja donetih odluka. Sada nas ima malo aktivnih, pored mene tu su još
Nikola Čavić iz Malih Crljeni, Marko Šekulica iz Rudovaca, Dejan Milošević iz Lazarevca (poreklom iz Strmova),
Rade Mijatović iz Baroševca, kao i dvojica Lozničana – Dragiša Đorđević i njegov otac Velja, od kojih sam i kupio
moj prvi džip, a sa kojima sam i kućni prijatelj. U Klubu imamo i članova koji nemaju džipove: Željko Stanimirović iz
Arapovca, kao i Nikola Ristivojević, Željko Marinković i Milomir Bojić iz Baroševca. Družimo se sa ovakvim
klubovima iz Golupca, Požarevca, Despotovca, Lipovice u Resavi, Aranđelovca, Valjeva, Loznice, Zrenjanina, Novog
Pazara, Tutina, sa Zlatibora, zatim iz Požege, Arilja, Gornjeg Milanovca. Ima još klubova u Srbiji, ali ne možemo
postići da ih sve posetimo. Ovde bih još napomenuo da se na Bukulji svake godine organizuje reli džipova koji se
boduje za šampionat Srbije. Ove godine sam u soft klasi sa suvozačem Markom Šekulicom osvojio treće mesto, a
prošle godine sam se na istoj stazi sa suvozačem Nikolom Čavićem prevrnuo, ali bez posledica.

Da napomenem još jednom, osnivanjem kluba i organizacijom džipijade nastojim da ova priča zaživi u
Baroševcu, da imamo određeno zanimljivo dešavanje u našem kraju, da ovde dolaze posetioci iz svih delova
Srbije, takođe i da privučem mlade da se bave jednim zanimljivim sportom. Isto tako, cilj mi je i očuvanje prirode,
upoznavanje okoline i nekih živopisnih terena koji su tu, nadomak nas, a uglavnom su nam nepoznati. Nadam se
da će to neki prepoznati i pridružiti nam se u klubu koji se zalaže za dobru vožnju, okupljanje i druženje u prirodi.
Obično se sa članovima drugih klubova druženje nastavlja i van džipijada. Sa druge strane, treba priznati da je ovo
skup sport gde se troši puno goriva – pojedini džipovi na dan potroše i po 100 litara benzina. Ta naša vozila se ne
 2

voze po asfaltu pošto su im gume predviđene za blato. Finansiramo se od članarine, a imamo i nekoliko sponzora
te nekako uspevamo jednom godišnje organizovati džipijadu.

Džipijada je skup džipova, manifestacija na kojoj se okupljaju ljubitelji ovih vozila sa svojim terencima koji
se prvenstveno voze po šumi, u ektremnim uslovima. Za tu priliku svi džipovi moraju biti odgovarajuće
opremljeni, da bi savladali sve prepreke. Skupovi se održavaju vikendom i okupljamo se mi vozači iz navedenih
klubova. Razmenjujemo iskustva, dajemo savete jedni drugima. Kad se završi vožnja i džipovi se parkiraju, sledi
dobra hrana, piće i muzika. Džipijade se ne organizuju leti, kao moto skupovi, već u jesen, i zimi, po blatu, kiši,
snegu. Zato nas često nazivaju „drugari iz blata“. Tu se vidi i prepoznaje umeće i spretnost vozača i suvozača, kao
i spremnost tih moćnih mašina. Ciljevi džipijada su sportskog karaktera. Tu organizujemo razna takmičenja, na
primer vožnju na merenje vremena u pređenom obeleženom terenu. Napravi se poligon sa određenom stazom
koja je obeležena, propušta se jedan po jedan džip i meri se vreme za koje pređu tu stazu. Najbrži je pobednik. To
je takozvani brzinski ispit, a staza se zove „soft“. U njoj do izražaja dolaze najspremniji džipovi i najspretniji vozači
i suvozači. Ova staza mora biti ravna, sa dosta krivina, uspona, nizbrdica, gde se u pojedinim delovima razvija
brzina i do 100 kilometara na čas. Organizujemo i najzanimljivije takmičenje na stazi koja se zove „hard“. To je
najekstremniji teren gde se savladavaju prepreke po šumi i gde je trasa obeležena trakama. Ovde učestvuju
najspremniji džipovi po snazi koji poseduju vitlo za izvlačenje. Ti tereni su rizični i teški, može doći do prevrtanja
džipova, ali nema povreda, pošto su ova vozila obezbeđena na taj način što imaju urađene „kaveze“. Prepreke na
hard stazi su prirodne, a ako ih nema, naprave se. Za prepreke se biraju najnepristupačniji delovi terena: šume,
reka sa dosta vode i blata, potoci, uvale, useci, zaseci, velike uzbrdice, nizbrdice i nagibi. Na pojedinim mestima ni
čovek ne može pešice proći. I tu se održava takmičenje na vreme, ali ovde nema brze vožnje, zbog mogućeg
prevrtanja džipa.

Džipovi imaju pogon na sva četiri točka – otuda ona karakteristična oznaka „4h4“ koja se može videti pri
organizovanju džipijada. Ova vozila uz to poseduju i reduktor – deo motora koji se nalazi između menjača i
diferencijala, a služi da redukuje brzinu i raspoređuje pogon točkova u pojedinim uslovima vožnje. Moguće su
situacije u kojima sva četiri točka imaju spori ili brzi hod. Bez reduktora nema vožnje po blatu i šumi. Sa druge
strane, diferencijal je sklop koji povezuje prenos od menjača, preko kardana, na pogonske točkove. Džipovi kao
gorivo koriste uglavnom benzin pošto su to motori sa velikom snagom gde su bitni start i brzina. Ređe se
upotrebljavaju dizel i plin. Ovi četvorotočkaši obavezno poseduju i vitlo – uređaj kod kojeg je uže namotano na
bubanj, a služi za izvlačenje nečega. Montira se sa prednje strane, a bolje opremljeniji džipovi imaju ga i pozadi. U
vožnji po lošim terenima može doći do proklizavanja, ili sletanja sa puta, i tada se vitlo upotrebljava za izvlačenje
takvog vozila na kojem je montirano, a isto tako služi i za pomoć drugim učesnicima karavana. Vitlo za pogon
koristi struju iz akumulatora od samog džipa na kojem je montirano i ima daljinski upravljač kojim komanduje
vozač, a može i suvozač, što zavisi od težine prepreke i uslova na terenu. Takođe postoje hidraulična, kao i vitla na
kardanski pogon, ali većina nas koristi elektro vitla – lako se montiraju, a i cena im je pristupačnija. Kod upotrebe,
sajla vitla se kači za nešto što može izdržati teret izvlačenja, obično za neko jače drvo, a ako u blizini nema ništa
pogodnije onda se ona zakači za drugi džip koji se za ovu priliku parkira van staze, da ne smeta drugim učesnicima
karavana. Valja napomenuti i da se šasije naših džipova ojačavaju, da ne dođe do njegovog preloma ili uvijanja.
Ovaj četvorotočkaš je obično fabrički urađen za neke „normalne“ terene po kojima će se voziti, a mi ga
upotrebljavamo u mnogo ekstremnijim uslovima. Zbog toga na originalnu šasiju i konstrukciju dodajemo neke
profile. Kao što sam ranije napomenuo – neki džipovi imaju naknadno urađen kavez oko celog vozila koji služi za
zaštitu vozača i suvozača u slučaju prevrtanja istog u vožnji, a ujedno i za zaštitu samog četvorotočkaša u takvoj
 3

situaciji. Kavez se pravi od gvozdenih cevi prečnika 60 milimetara.

Dakle, u džipu pored vozača obavezno imamo i suvozača. Njegova uloga naročito dolazi do izražaja u „of
road vožnji“ – vožnji po nekategorisanom putu, zemljanom, koji ide kroz šume, livade... Tu suvozač čita vozaču
kartu, koja se naziva „road buk“, u kojoj je ispisan deo terena po kojem se vozi, u stvari – obeležena je staza po
kojoj se kreće karavan. U njoj se nalaze obeležja svih raskrsnica puteva na koje se nailazi, skretanja, celokupna
izmerena kilometraža trasiranog terena. U karti imaju i strelice sa ucrtanim skretanjima i pravcem rute, rastojanja
između raskrsnica. Sve to da se učesnici vožnje ne bi izgubili na nepoznatom terenu. Praktično, suvozač naglas čita
koordinate iz karte i vozač tako vozi po direktivi suvozača. U hard vožnji suvozač pomaže i kad se džip zaglavi ili ne
može da savlada određenu prepreku: on tada izlazi iz vozila, raskačinje vitlo i vuče sajlu do najbližeg pogodnog
drveta da je veže za njega, da bi se zaglavnjeni četvorotočkaš izvukao. Suvozač takođe pomaže i pri otklanjanju
defekta na pokvarenom džipu.

NULTA DžIPIJADA

Kao što sam ranije napisao, u julu mesecu 2015. godine osnovan je Džip klub „Troper“ iz Baroševca. Već
sledeće godine pokušavam ovde organizovati neku probnu, mini džipijadu, „nultu“. Jednog vikenda u prvoj nedelji
jula meseca 2016. godine imali smo prvo okupljanje, i to na placu našeg člana Rada Mijatovića, koji se nalazi na
Petkovači, na kojem postoji i vikendica. Tu smo ostali dva dana, na placu smo i noćili. Prvi dan smo imali doručak i
malo vožnje po Baroševcu, a popodne smo na placu pekli prase, da bismo u kasnim satima priredili malu noćnu
vožnju. U Radovoj vikendici ostajemo celu noć. Sutradan smo doručkovali i krenuli u vožnju po napuštenom delu
kolubarskog Kopa. Od Radove vikendice smo pošli ka Staroj montaži, da bi na odgovarajućem mestu skrenuli
desno, ka njivi Zdravka Radojičića u baroševačkom potesu Cerjak. Onda ulazimo u napušteni deo Kopa, koji se
pruža ka susednom selu Strmovu, i tu imamo vožnju. Na ovoj nultoj džipijadi bilo je 12 džipova i oko 25 učesnika
manifestacije.

PRVA DžIPIJADA

Konačno, došlo je vreme i da organizujemo svoju prvu, ali ovoga puta „pravu“ džipijadu. Manifestacija je
održana u subotu, 28. oktobra 2017. godine, po suvom, oblačnom i prohladnom vremenu. Prisutnih je bilo
stotinak, uz oko 35 vozila. Skup učesnika bio je na platou ispred baroševačkog Doma, gde je bilo i prijavljivanje
učesnika. Pre vožnje imali smo „švedski sto“ za doručak, u samoj sali Doma. Onda krećemo u defile, ka
Rudovcima, uz odgovarajuću policijsku pratnju, a u obezbeđenju su učestvovali i motori iz „Kolubajkera“. Na
povratku iz Rudovaca kod kuće Rada Čavića skrećemo ka reci Peštan, prelazimo je, i tu počinje naša karavanska
vožnja. Uspinjemo se uz Petkovaču, prolazimo pored vikendice Rada Mijatovića, produžujemo prema kući Dejana
Ivanovića, zvanog Đilas, idemo ka selu Bistrica i pored kuće Negoslava Gajića spuštamo se ka Bistričkoj reci. Dalje
idemo rekom nizvodno, ka kući Šola Mihailovića, onda napuštamo rečno korito skrećući levo, ka Petkovači. Ovaj
put jednim delom vodi kroz šumu, da bi kod kuće Crljenčanina Zorana Đerića izbili na asfaltnu podlogu. Tu
okrećemo desno i asfaltom idemo prema kući Cuce Markovića, prelazimo Peštan, a kod škole i Aranđelovački put,
nastavljamo ka kući pokojnog Milana Pavlovića, zvanog Crnga, i ulazimo u napušteni deo kolubarskog Kopa,
prema Strmovu. Pri kraju ove karavanske vožnje kod njive i šume Zdravka Radojičića u baroševačkom potesu
 4

Cerjak izbijamo na lokalni put koji od Stare montaže vodi ka našem selu. Odlazimo pred Dom, a u sali imamo
pripremljenu večeru za sve učesnike. Na meniju je bio kuvani gulaš i roštilj. Gulaš su kuvali naš član Milomir Bojić i
Željko Petrović iz Rudovaca, a roštilj je kupljen u Stepojevcu i za večeru je doteran kao još vruć. Goste je zabavljao
muzički orkestar iz Lazarevca. Dakle, na ovoj džipijadi smo imali defile učesnika, zatim karavansku vožnju u dužini
od oko 30 kilometara, kao i druženje učesnika manifestacije.

DRUGA DžIPIJADA

Ova naša druga manifestacija pod nazivom „Kolubara 2018“ održana je istog datuma kao i prethodna,
znači 28. oktobra 2018. godine, s tim što je to ovoga puta palo u zadnji sedmični dan. Vreme je bilo izuzetno
toplo, a skup učesnika organizovali smo na istom mestu – ispred baroševačkog Doma. U sali je bilo prijavljivanje,
doručak, podela sendviča, zahvalnica, majica i nalepnica. Opet na početku imamo defile učesnika, takođe do
Rudovaca. Na čelu karavana bilo je moje vozilo, u obezbeđenju se nalazila policija, kao i četiri motora iz
„Kolubajkera“, predvođena Draganom Pokrajcem, predsednikom ovog moto kluba. (Sa njima imamo zaista
vrhunsku saradnju.) Na povratku iz defilea vraćamo se u glavnu baroševačku ulicu i tu počinjemo karavansku
vožnju produžujući ka našoj crkvici brvnari, onda levo ka Gerasimovića kućama, uspinjemo se na kameni majdan,
idemo kroz šumu na Petkovači, prolazimo repetitor mobilne telefonije i okrećemo desno. Zatim pored kuće
pokojnog Radoslava Milovanovića, zvanog Ciga, produžujemo ka Đilasu, pa prema Negi Gajiću, i opet se, kao i na
prethodnoj džipijadi, spuštamo u Bistričku reku, kod Jovičića kuća. Rekom idemo nizvodno, prolazimo
domaćinstvo Šola Mihailovića, a posle toga okrećemo desno, uzbrdo, ka trbušničkom ataru. Šumom idemo ka
farmi krava „Jeremić“, silazimo u centar Trbušnice i kod prodavnice izbijamo na glavni put koji povezuje Lazarevac
i Aranđelovac. Tu skrećemo levo i ovom saobraćajnicom idemo do skretanja na desnu stranu za Kruševički vis.
Šumom i livadama stižemo do spomenika na ovom uzvišenju i na platou gde su se nekada organizovali letnji vašari
pravimo pauzu. Odatle se opet spustimo na Aranđelovački drum, na oko 1200 metara pre restorana „Mali raj“ u
Progoreocima. Pređemo asfalt i produžujemo prema gvozdenom mostu u Kruševici, na tom mestu pređemo reku
Peštan i produžujemo prema Simića kućama u Rudovcima. Onda izbijamo na „glinski put“ koji vodi ka jezeru u
Prkosavi. Posle toga prelazimo u strmovački atar i to kod jezera koje se nalazi ispod kuće pokojnog Tucka
Arsenijevića. Spustimo se u deo borove šume ispod jezera i produžujemo ka Mirosaljcima. Kod mosta na Turiji
izađemo na asfaltni put, okrećemo levo i ovim drumom vozimo ka Baroševcu, do jezera kod Stare montaže. Na
tom mestu pređemo put koji na istok vodi ka Strmovu, pa nastavljamo na južnu stranu, nekategorisanim
saobraćanicama u baroševačkom ataru. Prolazimo njivu Rada Čavića u potesu Mala brda, takođe i šumicu Zdravka
Radojičića u Cerjaku i opet ulazimo u napušteni deo kolubarskog Kopa. Tu smo na pogodnom mestu organizovali
malo posebne vožnje, da se isprobaju mašine, džipovi i kvadovi, šta je ko već hteo. Onda pravac u salu našeg
Doma, na večeru, uz muziku. Za večeru je bio roštilj, koji smo sami pravili, na licu mesta. Znači, pre džipijade smo
kupili dve svinje od po 120 kilograma i sve to pretvorili u roštilj koji je radila kuvarica Dragica iz Kruševice sa
pomoćnicom. Bilo je i tri konobara iz Aranđelovca. Na ovoj džipijadi dužina karavanske staze iznosila je oko 48
kilometara, a od vozila je bilo prisutno 39 džipova, 12 kvadova i 2 bagi vozila. (Bagi vozilo je isto kao kvad, s tom
razlikom što ono ima dva sedišta, krov i kavez od ojačanih cevi.)

TREĆA DžIPIJADA
 5

Ovogodišnja džipijada nam je bila najmasovnija i nju ću malo podrobnije opisati, pored ostalog i zbog toga
da bi se videlo koliko je to obiman, složen i naporan posao organizovati jednu ovakvu manifestaciju. „Džipijada
Kolubara 2019“ održana je u subotu, 2. novembra 2019. godine, po oblačnom i osrednje toplom vremenu za to
doba godine, a povremeno je padala slaba kišica. Na programu je prvo bio skup učesnika, onda defile, pa
karavanska vožnja u turist stazi, posle toga ručak, zatim takmičenje na poligonu u soft i hard stazi, i na kraju
večera. Na ovom mestu bih još napomenuo da sam za treću baroševačku džipijadu nabavio novi džip i
odgovarajuće ga opremio. Marka mu je „Jeep ciroki“ (Džip čiroki), ima 4000 kubika, 200 „konja“, kao gorivo koristi
benzin i plin. Opremanje je trajalo godinu dana, sredio sam i ojačao neke delove, namontirao sam vitlo sa 35
metara sajle, zadnji branik je urađen od profila i time ojačan za izvlačenje. Novi džip sam opremio za of road
vožnju, bez učešća na hard stazama.

1. Pripreme

Pripreme su ozbiljne, odgovorne i složene. Prvo se odredi datum i lokacije održavanja džipijade, a posle
toga se pronalaze sponzori i donatori. Kad se obezbedi novac tad kreće prava akcija. Praktično govoreći, prvo se
pišu molbe i zahtevi raznim institucijama. Prvo sam se obratio direktoru EPS-a Miloradu Grčiću da nam dozvoli da
na napuštenom delu Kopa (bivše „Polje A“) uradimo poligon za takmičenje u soft i hard stazi, pošto taj prostor
praktično i pripada Elektroprivredi Srbije. Po dobijanju te saglasnosti lično odlazim kod direktora Kopova Srđana
Alimpijevića da nam odobri mašine za uređenje poligona. Istim osobama se obraćam i za odobrenje prisustva
sanitetskog i vatrogasnog vozila na samom poligonu za vreme održavanja takmičenja, pošto je angažovanje istih
obavezno za takve prilike. (Vozila su i bila prisutna na poligonu za vreme održavanja trka, ali, srećom, nije bilo
prilike da se interveniše.) Na kraju, vršim prijavu skupa MUP-u Lazarevac.

Onda ide trasirenje terena za vožnju, a prvo se radi na turist stazi koja dobrim delom ide kroz šumu. (Ova
staza nosi naziv „turistička“ zato što je prohodna za sve učesnike.) Samostalno sam odredio kuda će ići ova staza:
neke delove tog terena poznavao sam od ranije, za ostalo sam imao viziju, ali sam morao sesti u džip, krenuti po
šumama i uočiti svaki detalj. Za to mi je trebalo dosta vremena, u obilazak sam išao i džipom i pešice. Četiri puta
sam prešao teren dok nisam doneo kanačnu odluku, a onda se prešlo na obeležavanje turist staze. U
obeležavanju su mi pomagali brat od strica Milomir Bojić i njegov sin Đorđe. Za ovo se koriste trake, strelice i
putokazi obojeni u crveno, sprejom se obeležavaju i neka stabla drveća. Ove radnje se izvode da se učesnici ne bi
pogubili i da bi se podaci sa karte lakše uočavali. Samo obeležavanje na terenu konačno smo uradili na pet dana
uoči manifestacije, da ne bi vetar pokidao trake ili neko mehanički oštetio postavljene strelice i putokaze. Sledeći
posao je izrada karte za turist stazu koja se, kao što sam ranije naveo, popularno naziva „road buk“. Za
ovogodišnju džipijadu ta karta je praktično bila jedno blokče od oko 25 listova na kojima je na specijalan način
upisana celokupna dužina staze: svaka deonica, raskrsnice, skretanja, obilazak, deo reke gde se u nju ulazi i izlazi,
orijentiri (repetitor mobilne telefonije, lovačka čeka, asfaltni put, kuća...)... Znači – određeni značajni detalji, da bi
se učesnici vožnje bolje snašli. Prvi korak u izradi karte je rad na terenu, na samoj stazi. Praktično sam to uradio
tako što sam vozio moj džip trasom, pored mene je sedeo moj drug iz aranđelovačkog kluba Dejan Bogdanović,
zvani Firga, koji je u svesku ucrtavao svaki karakteristični detalj na terenu (raskrsnica, skretanje, potok, reka...), a
na zadnjem sedištu se nalazio moj drugi poznanik iz istog kluba Aleksandar Popović, zvani Pop, i mobilnim
telefonom, pomoću odgovarajuće aplikacije, merio u metrima rastojanja između tih karakterističnih detalja sa
staze i saopštavao ih Firgi, da bi ovaj i to upisivao u svesku. Karta se kasnije dorađuje i na kraju sledi njeno
štampanje, da bi potom ponovo sa njom obišli teren i proverili da li su podaci iz nje zaista odgovarajući i precizni.
 6

Na sam dan održavanja džipijade ona se deli učesnicima turist staze. Znači, rad na ovoj stazi (trasiranje,
obeležavanje, izrada karte), dugoj oko 35 kilometara, trajao je petnaestak dana. Po završetku turist staze
prelazimo na izradu poligona za trasiranje soft i hard staze na napuštenom delu kolubarskog Kopa na bivšem
„Polju A“. Prvo je rađena soft staza i nju sam lično ja osmislio. Dakle, kad je odgovarujićim mašinama iz
„Kolubare“ urađen poligon onda se kočićima i trakom obeležava sama staza, da bi bila uočljiva za takmičare. U
obeležavanju brzinske staze, duge 1500 metara, pomagali su mi Milomir i Đorđe Bojić. Rad na soft stazi trajao je
desetak dana. Posle smo na istom poligonu prešli na pravljenje hard staze koja je od one prethodno izrađene
udaljena od 300 do 500 metara, da ne bi došlo do gužve prilikom parkiranja vozila, a isto tako i zbog bezbednosti i
komotnosti gledalaca. Ovu stazu su osmislili Nikola Čavić i Marko Šekulica. Korišćene su sve prirodne prepreke na
terenu, uvale, useci, uzbrdice, nizbrdice, močvare. I hard staza se obeležava trakom, da bi bila uočljiva. Za izradu
ove staze trebalo nam je petnaestak dana. Sveukupno, izrada sve tri staze traje oko dva meseca. One se po
obeležavanju obilaze, da se proveri da li su prohodne.

U sklopu priprema za ovogodišnju džipijadu treba navesti i pronalaženje lokacije za ručak u prirodi kao i
pripreme za sam ručak. Odabrali smo da se ruča na veštačkom jezeru u Prkosavi, tu bi bio odmor i obed za sve
takmičare i ostale učesnike manifestacije. Takođe smo morali pronaći i lokaciju za večeru, ugovoriti muziku za
samu večeru. Za ovo smo se odlučili da bude u restoranu „Mali raj“ u Progoreocima. Isto tako, obezbedili smo i
doručak za učesnike, sendvič i flašicu vode.

Izrada reklamnog i podrazumevanog pratećeg materijala takođe spada u pripreme džipijade. U tu svrhu
smo naručili izradu plakata, flajera, nalepnica, majica, prijava. Nalepnice će biti veličine 20h15 centimetara, na
njima je obeležje Kluba i svaka ima startni broj. Majice će nam biti u crnoj boji, na njima će biti logo kluba i natpis
za ovogodišnju džipijadu. Na jednom rukavu će biti državna zastava, na drugom obeležje skupa „4h4 Baroševac“.
U reklamu spada i dogovor sa lokalnim medijskim kućama o predstavljanju skupa i povodom toga kontaktirali smo
TV Gem, TV Pruga, Radio Kis, Prave novine. Ovde bih spomenuo i reklamiranje džipijade preko društvenih mreža,
fejsbuka, vibera. Isto tako smo naručili i izradu pehara i medalja za pobednike na poligonskim trkama, kao i
zahvalnica za sve učesnike manifestacije.

Na kraju, treba obezbediti smeštaj i noćenje za neke učesnike koji dođu uoči džipijade, da se druže sa
nama iz organizacije, treba im takođe pripremiti i večeru. Među njima su bili i oni koji su kuvali pasulj za ručak u
prirodi: Nenad Nikolić iz Smederevske Palanke, Goran Jovanović iz Aranđelovca, zvani Roki, i Željko Petrović iz
Rudovaca. Jednostavno, celokupne pripreme za treću džipijadu u Baroševcu trajale su oko tri meseca. Samo
pozivanje potencijalnih učesnika obavljao sam preko fejsbuka i naše grupe na viberu, mada su gotovo svi oni znali
za ovaj događaj, pošto se često viđamo na drugim džipijadama i tu se međusobno informišemo o svim značajnim
novostima.

2. Skup

Odredište skupa učesnika ovogodišnje baroševačke džipijade bilo je „Bakina koliba“ u Jelavu. Skup je bio
zakazan za subotu, 2. novembra 2019. godine, u vremenu od 7 do 9 časova. Prvi učesnici su počeli stizati već u 7
časova i 15 minuta, mada je par njih iz kluba u Smederevskoj Palanki pristiglo i dan ranije i oni su noćili kod mene
u vikendici. Pristigla vozila su se parkirala u njivi Zorana Bojića, zvanog Šole, površine 1,5 hektara, koja se nalazi uz
moju parcelu sa vikendicom, isto tako i na delovima susednih parcela od po 6 ari koje pripadaju Milomiru Bojiću i
meni. Ukupno je bilo parkirano pedesetak vozila: džipova, kamiona sa prikolicama, kombija sa prikolicama,
 7

putničkih vozila, kvadova. Džipovi su pristigli iz Golupca, Despotovca, Jagodine, Aranđelovca, Smederevske
Palanke, Valjeva, Koceljeve, Pecke, Zrenjanina, sa Zlatibora, a kvadova je bilo 12 i oni su došli iz Lazarevca,
Mladenovca, Beograda, Zemuna. Džip se transportuje na prikolici koju vuče drugi džip, putničko vozilo ili šlep
služba. Mora se tako transportovati zbog same njegove konstrukcije, a i zbog guma, koje nisu predviđene za
asfalt, plus toga su i zabranjene u javnom saobraćaju. Prikolice za transport fabrički su napravljene za prevoz auta.
One su niskostojeće, imaju navoze koji se stave pozadi i pomoću njih na prikolicu se navezu džipovi ili auta.
Navezeno vozilo se veže i obezbedi španer trakom za transportovanje u javnom saobraćaju. A i pola tih džipova
nisu registrovani te moraju biti prevoženi prikolicama.

Pošto su se džipovi istovarili i parkirali vozači i suvozači se na određenom mestu prijavljuju gde daju
podatke o sebi i vozilu i kažu za šta se prijavljuju, za koju vožnju, a zauzvrat dobijaju nalepnice sa brojem, kartu,
majicu, flašicu vode i sendvič. Na kraju se utvrdi broj prijavljenih i tako je završen taj deo posla. Prijavljivanje je
bilo na terasi „Bakine kolibe“, a taj posao su obavljale Gordana Jovanović, Ana Mićić i Ana Timotić. Na osnovu
prijavi mi iz organizacije džipijade imamo sve neophodne podatke, pored ostalog i brojeve mobilnih telefona
učesnika, što nam je potrebno u slučaju da se neki od njih ne pojave na cilju, u kojem slučaju ih pozivamo i
nastojimo saznati gde se nalaze, da li su u kvaru ili imaju neki problem. Ako do toga dođe redari i obezbeljenje
odmah intervenišu. Isto tako, na karti je upisan i broj mojeg telefona da bi u slučaju potrebe učesnici mogli da me
pozovu. Prijave se takođe vrše i zbog policije. Dobijenu nalepnicu sa brojem učesnici lepe na džipove čime
olakšavaju svoje učešće na manifestaciji, a isto tako i posao organizatora skupa.

Kotizacija za ovogodišnju baroševačku džipijadu bila je 2000 dinara po osobi a dužnost organizatora je da
na osnovu toga obezbedi lanč paket za doručak, flašu vode od 2 litra, zatim kafu, rakijicu i pivo na prijavi, potom
majicu, nalepnicu, ručak sa pićem na terenu, večeru i neograničeno piće u restoranu.

3. Defile

Defile učesnika džipijade počeo je u 9 časova i 30 minuta a ruta mu je bila sledeća: „Bakina koliba“,
glavnom ulicom kroz baroševačko naselje Jelav na zapad do centra sela, skretanje na desno i glavnom ulicom kroz
selo na sever do Aranđelovačkog puta, opet skretanje na desno pa ovim putem na istok do veterinarske stanice u
Rudovcima, na tom mestu skretanje na desno na južnu stranu prema fudbalskom igralištu u ovom selu, opet na
desno na zapadnu stranu i kod vatrogasne stanice u Malim Crljenima izlazak na Aranđelovački put, povratak tim
drumom do Jelava i kratka pauza kod „Bakine kolibe“. Ruta defilea imala je dužinu oko 6 kilometara, a
neprekinuta kolona učesnika na Aranđelovačkom putu iznosila je blizu 1,5 kilometara. Na čelu kolone nalazilo se
policijsko vozilo MUP-a Lazarevac, onda sam išao ja u svojem džipu, a zbog bezbedne vožnje učesnika defilea u
obezbeđenju su bila i četiri motociklista iz rudovačkog Moto kluba „Kolubajkeri“: Dragan Pokrajac, zvani Čabrija,
Dragan Milutinović, zvani Beli, Nenad Jeremić i Rade Agatunović. Učesnicima je skrenuta pažnja da u koloni nema
obilaženja niti izlaska iz nje. Motori iz obezbeđenja idu pored kolone, u istom pravcu ali u suprotnoj saobraćajnoj
traci i oni mogu obilaziti kolonu. Upozoravaju učesnike saobraćaja iz drugog pravca na defile, staju kod sporednih
puteva i zatvaraju ih dok ne prođe kolona, zatvaraju raskrsnice. Dragan Pokrajac, predsednik „Kolubajkera“, ima
sertifikat za obavljanje ovakvih poslova. Dakle, kolona se ne sme prekidati niti u nju ulaziti druga vozila, osim onih
sa prioritetom. Jednostavno rečeno, ta neprekinuta kolona baš je lepo izgledala, a obezbeđenje je bilo vrhunsko.
Defile je završen oko 10 časova.
 8

4. Turist staza

Vožnja u turist stazi počela je u 10 časova i 30 minuta. Puštanje vozila u ovu stazu bilo je na raskrsnici u
glavnoj ulici u Jelavu, kod kuće Srđana Đorđevića. Desetak minuta pre džipova krenuo je karavan kvadova na
čijem čelu je bio naš sugrađanin Vlada Marković, zvani Karamela, koji je dobro poznavao stazu. Uvek se tako
praktikuje da kvadovi u turist stazi krenu pre džipova pošto oni brže voze u ovakvim prilikama. S obzirom na to da
u ovim četvorotočkašima nema suvozača, samim tim nema ni čitanja karte, na čelu karavana kvadova obavezno
se nalazi neko ko dobro poznaje teren, da se učesnici ne bi pogubili. Da ne bi dolazilo do zastoja i pravljenja gužve
na propisanoj ruti džipove smo u turist stazu propuštali na svaka dva minuta i zapisivano je kad je koje vozilo
krenulo i kad je stiglo na cilj. U ovoj vrsti vožnje nema takmičenja u brzini ali je zbog evidencije po protokolu da se
ova vremena zapisuju.

Dakle, sa raskrsnice na glavnoj ulici u baroševačkom naselju Jelav kod Srđanove kuće krenuli smo na jug,
prema reci Peštan, prešli vodu i skrenuli levo, pored reke, uzvodno. Onda smo kameni majdan zaobišli sa istočne
strane, uspeli se uz brdo Petkovača i negde kod repetitora mobilne telefonije okrenuli desno. Idući na zapad prošli
smo kuću pokojnog Cige Milovanovića, takođe i Đilasovu, krenuli prema Bistrici i negde na pola puta između
Đilasove i kuće Nege Gajića skrenuli desno, u šumu. Posle toga izbijamo na asfaltni drum koji od baroševačkog
zaseoka Strana pored lokaliteta Krdžin grob vodi za selo Dren i idemo njime do uočljivog vinograda sa desne
strane. Tu se vraćamo na istočnu stranu, dolazimo do kuće Negoslava Gajića i spuštamo se na jug prema Bistričkoj
reci. Povremeno ga napuštajući, ovim vodenim tokom idemo na istok, prema rudovačkom zaseoku Čik. Na tom
delu staze bio je manji zastoj pošto se jedan takmičar prilikom izlaska iz reke prevrnuo zbog prebrze vožnje.
Međutim, nije bilo povreda niti kvara na vozilu, isto je vraćeno na točkove i vožnja je nastavljena. I tako stižemo
do kuće Belog Milutinovića u Čiku, produžujemo asfaltom dalje na istok, a posle izvesne razdaljine skrećemo
desno, prema Trbušnici, idući nezgodnim vodenim tokom, gde su pojedini učesnici imali poteškoća u vožnji. U
stvari, namerno je staza baš tuda trasirana, pošto se na tom delu nalaze prave prirodne prepreke, voda, blato,
uzbrdice, nizbrdice. Opet se vraćamo na asfaltni put kroz Čik, idemo malo njime na istočnu stranu, onda skrećemo
levo i vozimo se po nekim livadama i bagrenjaku, da bi konačno opet izašli na asfalt i produžili do bivše rudovačke
kafane Čik siti. Na tom mestu prelazimo Aranđelovački put i idući na severnu stranu pravo pored kuće Željka
Petrovića izbijamo na „glinski put“. Tu okrećemo desno pa preko terena gline preprečujemo za prkosovačko
jezero gde stižemo oko 13 časova, a tu je i bio cilj turist staze i okupljanje za ručak.

Turist staza se svodi na jedno lepo uživanje u vožnji kroz živopisne predele gde gotovo svi učesnici prolaze
bez problema. Draž ovakve vožnje je savladavanje nepoznatog terena, snalažljivost. Dva minuta vremenskog
razmaka puštanja učesnika u stazu može se nadoknaditi i tako stići prethodni džip. Ima onih koji se namerno
sačekaju negde u šumi, da bi dalje išli zajedno, naročito ako neki učesnik nema vitlo pa mu je za nastavak vožnje
potrebano da u blizini ima onoga ko poseduje ovaj uređaj, zbog eventualnog izvlačenja u slučaju zaglavljivanja. Sa
druge strane, ima i druženja po šumi, pa se, na primer, sačekaju 5-6 džipova, sklone se sa staze i na pogodnom
mestu učesnici na haube vozila iznesu po malo hrane i pića i tako se druže. Unapred se dogovore da svako od njih
ponese po malo pršute, slanine, kobasice, salame, čvaraka, sira. Ovo nije takmičarska vožnja i mogu se priuštiti
takva zadovoljstva.

5. Ručak
 9

Za ručak smo se odlučili da bude u prirodi i to na prkosovačkom veštačkom jezeru gde postoji objekat
pogodan za ovakve prilike koji pripada tamošnjoj mesnoj zajednici a nama je za taj dan besplatno ustupljen.
Objekat je napravljen od osam železničkih vagona stavljenih pod jedan krov i sastoji se od prostora za ručavanje i
kuhinje. Spoljne dimenzije su mu 30h15 metara, a sam prostor za ručavanje je veličine 25h12 metara. Od jezera je
udaljen petnaestak metara. U njemu nema struje, a nama za ovu priliku nije ni trebala. Ovde može 150 osoba
obedovati, a mi smo tog dana postavili za 120. Stolove i klupe za ručak uzeli smo od Rada Radojičića iz Rudovaca
koje je on doterao kamionom. Prostorija je bila malo zaprljana pa sam je par dana pre skupa očistio, a stolove
smo postavili dan uoči džipijade.

Za ručak se kuvao pasulj za 150 osoba. Od namirnica smo za to kupili 10 kilograma pasulja gradištanca, 7
kilograma crnog luka, 500 grama belog luka, 3 kilograma šargarepe, so, biber, peršun, tučanu ljutu alevu papriku i
10 kilograma suhomesnatih proizvoda (domaća dimljena rebra, slanina i kobasice). Uz pasulj je služen hleb, salata
od svežeg kupusa, kiseli krastavci, ljuta papričica. Kupus za salatu smo kupili u glavicama, a sama salata je
pravljena na licu mesta. Piće (sok, kisela voda, pivo, rakija) je služeno u plastičnim čašama. Namirnice smo
uglavnom kupili u aranđelovačkoj veletrgovini „Fortuna“, a suhomesnate proizvode od mojeg druga Nenada
Nikolića iz Smederevske Palanke koji ima svoju sopstvenu klanicu i kasapnicu. (Nenad je bio i kuvar za ovaj ručak.)
Hleb je nabavljen iz rudovačke pekare, a piće od Slaviše Petrovića iz Malih Crljeni. Ručak nas je sa sve pićem
koštao oko 22000 dinara.

Kuvari su uveče uoči džipijade izvršili pripreme za kuvanje. Kuvalo se u kazanu od 120 litara, na licu mesta,
pored jezera. Počelo se oko 10 i trajalo je gotovo do 13 časova. Kazan je bio Nikole Čavića, a ja sam na vreme
spremio drva za loženje vatre.

Ručalo se od 13 do 14 časova – kako je ko stizao sa terena tako je i ručao. Ukupno je obedovalo oko 120
osoba. Pasulj se jeo iz porcelanskih tanjira, korišćene su kašike i viljuške. (I to smo nabavili od Rada Radojičića.) Za
ručkom su većinom bili muškarci. Bile su i ženske osobe sa prijema učesnika džipijade iz „Bakine kolibe“ kao i po
koja devojka nekog od učesnika manifestacije. Inače, ženske osobe su se vozile samo u defileu, nije ih bilo u turist
stazi niti na poligonskim takmičenjima. Za ručkom su se razmenjivala iskustva iz dotadašnjeg dela džipijade, a to je
i neka vrsta odmora pred takmičenja na poligonskim stazama.

6. Soft staza

Na ovoj stazi se odvija takmičenje u brzini kojom se ona pređe. Obično su duge par kilometara i nisu
mnogo zahtevne mada i na njima ima prepreka u vidu krivina, nagiba, uspona, padova, uvala, manjih brežuljaka.
U najvećem broju slučajeva ove staze su kružne, mada to nije obavezno – zavisi od terena i organizatora
takmičenja. Mora biti dobro urađena jer se tu razvijaju veće brzne, i do 100 kilometara na čas. Podloga joj treba
biti prirodnog karaktera, zemlja ili makadam, nipošto asfalt. Na njoj se traži brzina, umeće, spretnost, sposobnost,
veština vozača. Imao sam tu čast da ovogodišnju soft stazu samostalno osmislim, uredim i pripremim za reli. EPS
mi je dao mašinu i uradio sam kružnu stazu dugu 1,5 kilometara, zanimljivog karaktera, na kojoj je sve
obuhvaćeno: vožnja pod nagibom, oštre leve i desne krivine, pravougaone krivine, pravac, uzbrdica, nizbrdica.

Na ovogodišnjoj džipijadi u Baroševcu učešće su uzeli džipovi od 1500 do 6000 kubika, odnosno – od 70 do
350 „konja“. Stoga smo takmičenje ovih vozila na soft stazi podelili u dve klase: do 3000 kubika, i preko 3000
kubika. Na brzinskoj stazi smo imali i treću kategoriju – takmičenje kvadova. U prvoj klasi bilo je 11 džipova, u
 10

drugoj 10, a kvadova je bilo 5. Vozila su se dva kruga, mereno je vreme za koje se to pređe, start i cilj su bili na
istom mestu. U stazu se pušta samo po jedan takmičar, sledeći ne ulazi dok prethodni ne završi svoju vožnju. U
prvoj klasi džipova pobednik je zadatu razdaljinu prešao za 4,53 minuta, a u drugoj za 4,00 minuta. Uglavnom nije
bilo problema u ovom poligonskom brzinskom ispitu osim što je jedan takmičar sa „Ladom Nivom“ prošao pravo u
jednoj krivini. Takmičenje je počelo oko 14 časova i trajalo je približno sat i po vremena.

Takmičenje je obezbeđivalo osam redara koji su tu da se nađu za slučaj nezgode pošto pri velikim
brzinama može doći do prevrtanja vozila, izletanja sa staze, a oni isto tako i kontrolišu svakog takmičara od starta
do cilja, da ne bi tokom svoje vožnje izašao sa staze i „skratio“ je. Redari su bili: Milomir i Đorđe Bojić iz
Baroševca, Nikola Petrović iz Rudovaca, Željko Stanimirović iz Arapovca, Miloš i Dragan Joksić iz Aranđelovca,
Miloš Jovanović iz Aranđelovca i Nenad Milivojević iz Aranđelovca. Na startu se nalazi sudija koji pušta takmičare
u stazu i digitalnom aparaturom meri vreme za koje je oni pređu. Ovoga puta to je bio Dejan Bogdanović, zvani
Firga, iz Aranđelovca. Ta digitalna aparatura u stvari je poveća štoperica koja se napaja sa akumulatora (12 volti)
nekog auta koje je parkirano u blizini. Radi na senzore: prvo se restartuje i kad vozilo prođe pored senzora ona se
aktivira i meri vreme dok vozilo ne prođe ponovo pored senzora. Sudija tada očita vreme i opet restartuje
štopericu, zbog drugog vozila koje je na redu ući u stazu. Na kraju se sumiraju sva vremana i dobija se redosled u
takmičenjima na ovoj poligonskoj stazi.

U prvoj klasi džipova poredak za prva tri mesta je sledeći (prvo se navode vozači, pa posle suvozači): 1 –
Aleksandar Todorović i Nikola Nedić iz Valjeva; 2 – Dejan Vujanović i Saša Jeremić iz Aranđelovca; 3 – Vlada Matić
i Filip Tomić iz Valjeva. U jačoj klasi džipova prva tri mesta su osvojile sledeće posade: 1 – Aleksandar Krivokuća i
Nenad Radisavljević iz Aranđelovca; 2 – Srećko Nikolić i Stefan Marković iz Golupca; 3 – Ivan Dražić i Miloš
Milićević iz Smederevske Palanke. Na kraju, pobedničke kvadove su vozili (ovde se navode samo imena vozača,
pošto tu i nema suvozača): 1 – Vuk Jovanović iz Lazarevca; 2 – Ivan Radivojević iz Mladenovca; 3 – Radovan
Vuletić iz Beograda.

7. Hard staza

Kao što sam u prdethodnom delu teksta naveo – hard staze se prave na nepristupačnom terenu, sa
ekstremnim uslovima, gde ima prirodnih prepreka, vode, blata, uspona, padova, bočnih nagiba, kanala, rupa,
useka. Može biti kružna, ali u 90 % slučajeva nije – to zavisi od konfiguracije terena. Ove prirodne prepreke
zahtevaju veliku koncentraciju i sposobnost vozača, suvozača i vozila. Najvažniju ulogu ima suvozač koji navodi
vozača da određene delove staze pređe a da se vozilo ne prevrne ili zaglavi. Ako dođe do zaglavljivanja suvozač
silazi u vodu i blato i vuče sajlu od vitla, kači je za drvo, da bi se zaglavljeno vozilo izvuklo. Dakle, i ova staza je, kao
i brzinska, prirodnog karaktera. Mada se i na hard stazi meri vreme za koje je takmičari pređu i u nju se pušta
samo po jedno vozilo – tu nije bitna brzina, tu se ne može voziti brzo, već sporo, zbog prepreka. Jednostavno,
ovde je cilj da se ona pre svega prođe. Da ponovim još jednom – ove staze se ne mogu ni prepešačiti. Vozila za
ovo takmičenje treba da imaju veliku snagu i odgovarajuću brzinu, vitlo sa sajlom, treba da imaju i urađen kavez –
ako dođe do prevrtanja da nema posledica po posadu. Takva vozila se prepravljaju, skraćuju, imaju ojačanu šasiju.
Džipovi koji voze soft vožnju ne mogu učestvovati na hard stazama, nemaju konstrukciju za to.

Naša ovogodišnja hard staza na „Polju A“ imala je dužinu 1000 metara i nije bila kružna. Sudija i redari koji
su bili na brzinskom takmičenju istu ulogu su imali i na ovoj drugoj stazi. Prijavljeno je bilo pet džipova, od kojih je
jedan odustao, kao i četiri kvada. Bilo je zaglavljivanja i kačenja. Jedan džip je imao kvar, pukao mu je kardan, pa
 11

su ga redari morali izvući sa staze. Ovde je prosečno vreme provedeno na stazi bilo 32 minuta. Odmah po
završetku brzinskog ispita prešlo se na hard vožnju koja je takođe trajala oko sat i po vremena. Takmičenja na
„Polju A“ završena su oko 17 časova i 30 minuta i tada smo krenuli prema „Bakinoj kolibi“ u Jelavu.

Vozači u prva tri džipa na hard stazi ovogodišnje baroševačke džipijade bili su: 1 – Miloš Racić iz Ivanjice; 2
– Draško Ružanović iz Golupca; 3 – Dragan Vinulesković iz Golupca. A poredak na prva tri mesta kod kvadova bio
je sledeći: 1 – Vuk Jovanović iz Lazarevca; 2 – Miloš Gavrilović iz Beograda; 3 – Radovan Vuletić iz Beograda.

8. Večera

Kao što sam u prethodnoj tački naveo, posle završetka takmičenja na poligonskim stazama na „Polju A“
vraćamo se u baroševačko naselje Jelav. Tu su džipovi natovareni na prikolice i svi smo u koloni otišli na večeru u
restoran „Mali raj“ u Progoreocima. Bilo je 120 gostiju, tu smo stigli oko 18 časova i ostali do 23,30. Prisutne je
zabavljao Spaja iz Lazarevca i njegov bend sa dve pevačice. Bila je to prilika za opušteno druženje i sumiranje
utisaka iz tek proteklog dana.

U „Malom raju“ je služena restoranska hrana koju sam ja ranije ugovorio. Prvo je bila kafa i aperitiv, zatim
suhomesnato predjelo, pa sarma, i na kraju praseće i jagnjeće pečenje. Piće je služeno u neograničenim
količinama. Ukupni troškovi večere iznosili su oko 200.000 dinara.

Za vreme večere ja sam sa devojkama koje su bile na prijemu u „Bakinoj kolibi“ ispisivao zahvalnice za
učesnike, takmičare i sponzore ovogodišnje džipijade. Onda smo te zahvalnice dodeljivali, isto tako i pehare i
medalje za pobednike takmičenja i sponzore manifestacije. Preko 20 medalja i pehara je dodeljeno. Pehari su
uručivani vozačima pobedničkih četvorotočkaša, a medalje suvozačima. Sponzori ovogodišnje džipijade u
Baroševcu bili su: Gordana Jovanović – vlasnica „V & G tehnički pregled“ iz Lazarevca, Sindikat „Kolubare“,
Frizerski salon „Hair studio Čitaković“ iz Lazarevca i firma „Karamela doo“ iz Baroševca čiji je vlasnik Vlada
Marković. Sponzorima su dodeljene medalje i pehari, a isto tako i Dragiši Adamoviću, zvanom Gile, iz Golupca,
predsedniku tamošnjeg džip kluba, za najmasovniji dolazak džipova i učesnika na našu džipijadu. Inače, medalje
su izrađene od neke legure i razlikuju se po boji: zlatne, srebrne i bronzane. Pehari imaju mermerno postolje, a
samo telo im je kombinacija plastike i neke legure. Na sebi imaju pločicu zlatne boje, od neke legure i na njoj je
natpis. Odlikovanja su nas koštala oko 22.000 dinara.

Na kraju sam svakog gosta sa večere ispratio, poželeo mu srećan put i izrazio nadu da se opet dogodine
vidimo na istom mestu. Sveukupni troškovi ovogodišnje baroševačke džipijade iznosili su oko 400.000 dinara.
Ovakvih skupova nema u okolini. Za Baroševac je čast da ima jednu ovakvu manifestaciju. Bilo je džipijada u
nekim gradovima sa manje učesnika nego što ih je ovoga puta bilo kod nas. Recimo, Valjevo je tek ove godine
organizovalo prvu džipijadu, a nama je ovo treća redovna, s tim što smo imali i nultu. U Arenđelovcu je ove godine
bio manji odziv nego kod nas: oni su imali 30 džipova i oko 70 učesnika, a mi 50 džipova, 12 kvadova i 120
učesnika. Za jedno malo selo poput našeg to je veliki uspeh!

Decembar 2019. Dragan (Miloš) Bojić (1967)