◆ ЛИСТ УДРУЖЕЊА ГРАЂАНА „БУКИНАЦ“ БАРОШЕВАЦ ◆ БРОЈ 8 ◆ ДЕЦЕМБАР 2020 ◆ ИЗЛАЗИ ГОДИШЊЕ

Супружници Слободанка (1925–1995) и Миодраг (1923–2009) Гајић. Снимљено крајем четрдесетих

Барошевца.
година ХХ века. Фотографија је у власништву њиховог сина Милоша Гајића (1950) из Барошевца.
УВОДНИК
НАШИ ЗАГАЂИВАЧИ
У октобру месецу ове године грађанима Ба-
рошевца писменим путем се обраћа Јавно пре-
дузеће за комуналну привреду „Лазаревац“ из
Лазаревца где их обавештава да су дужни прија-
вити се за почетак коришћења комуналне услуге
изношења смећа. Наиме, свакој кући у нашем
селу достављен је папир са текстом у коме стоји
да је ова јавна фирма на основу важеће нормати-
ве једини легитимни носилац права одношења
комуналног отпада у нашој општини и да су
власници барошевачких домаћинстава дужни
да се у најкраћем року пријаве код овлашћених
лица „Лазаревца“ по питању почетка коришћења
услуге изношења смећа. Практично речено, том
приликом би се доставили релевантни подаци на
основу којих би се употпунила свеукупна база
података корисника овог предузећа. Исто тако,
том приликом би се будући корисници услуга
задужили одговарајућим прибором за одлагање
смећа. На крају се упозорава да ће комунална
инспекција убудуће на терену вршити надзор
и контролу и препоручује се да се прихвати ко-
ришћење услуге изношења смећа од стране ове
фирме, а све у циљу ефикасније заштите жи-
вотне средине. На први поглед би се рекло да
је овде све у реду, то јест – да би се склапањем
уговора допринело побољшању чистоће јавих
површина на простору нашег села, а исто тако и
ускладила би се сама делатност одношења смећа
од овдашњих корисника са свеукупним пропи-
сима који регулишу ову комплексну област. Не
бих овом приликом потезао питање легалности
саме депоније где се одлаже смеће. То је један
„нерешив“ проблем који траје већ неколико де-
ценија, а плус тога, сама „спорност“ локације
исте умногоме негативно утиче, и то буквално,
на основне норме квалитета живота у Бароше-
вцу. Елем, наши суграђани су пре овога били
врло практични по питању одношења смећа из
својих домаћинстава и огромна већина је то уп-
ражњавала на један сврсисходан, али не и сасвим
легалан начин, о коме, исто тако, не бих овом
приликом. На самом ужем животном простору,
ту око наших кућа, окућница, ситуација је била
солидна, јавне површине су, осим ређих изузета-
ка, изгледале, колико-толико, подношљиво. Не-
како смо се пазили да кућно и дворишно смеће
не одлажемо на неодговарајућа места, бар што
се тиче, да још једном поновим, нашег ужег жи-
вотног простора, који је, истини за вољу, после
прекопавања већег дела Барошевца од стране
колубарских копова, умногоме смањен. Дакле,
склапањем појединачних уговора са Јавним пре-
дузећем за комуналну привреду „Лазаревац“ из
Лазаревца ова делатност би се ставила у правне
оквире, а ситуација по питању овдашње чистоће
била би унапређена. Небитно је, по мени, и то
што би нас ово пријављивање за упис у базу по-
датака општинског комуналног предузећа мало
више коштало, по питању одношења смећа, него
до сада.
Да ли из страха од запрећених санкција за
случај непријављивања, да ли из разлога прихва-
тања сарадње по питању легализовања послова
одношења комуналног смећа, или из самих еко-
лошких разлога, тек – један значајан број наших
суграђана се пријављује и прихвата нови начин
обављања овог посла. Пре него о последицама
ове околности ваља се подсетити на који начин
се у претходном периоду обављала ова делат-
ност. Наиме, већина наших домаћинстава, бар
из оног средишног дела Барошевца, поседовала
је велику металну бурад запремине 200 литара
у коју је одлагано и дворишно, а не само кућно
смеће, које је потребном учесталошћу одвожено
на одговарајуће место. Наши кућевни плацеви
знају бити и повелики, а по уредности њиховог
одржавања без претеривања би се могло рећи да
би комотно могли служити за пример неким дру-
гим насељима из нашег окружења. Дакле, хоћу
рећи да је тог одлаганог смећа било у поприлич-
ним количинама и да је тај целокупни сложени
процес одржавања чистоће по кућама и окућ-
ницама баш примерено функционисао. Истина,
као и у свим срединама, било је оних неодговор-
них и себичних појединаца, да не кажем „баксу-
за“, који нису узели учешћа у овоме, а притом
се нису на одговарајући начин сами сналазили
по питању одржавања дворишне чистоће, већ
су, мање или више скривено, упорно загађива-
ли нашу околину. Истина, да поновим још јед-
ном, те своје дивље депоније комуналног отпада
углавном су правили мало подаље од непосред-
ног животног простора Барошевчана. А било је
и оних који су своје кућно смеће потајно износи-
ли у мањим кесама и свуда их редом разбацива-
ли, углавном поред овдашњих путева. И, да ви-
димо шта се дешава после прихватања сарадње
са општинском комуналном фирмом. Као прво,
ти судови којима су се пријављена домаћинства
задуживала намењени су само за кућни отпад, а
не и дворишни, којега скоро све наше куће имају
у много већим количинама од оног првог. По-
ставило се питање шта сада радити, где одлага-
3
ти оно дворишно, „кабастије“, прљавије смеће.
Истина, комунална фирма из Лазаревца нудила
је сарадњу и по том питању, што би, наравно,
увећало основну цену обављања овог посла, али
то углавном не заживљава. И тако се то неко
друго смеће, које није из самих наших домова,
но првенствено са окућница, поче одлагати по
самом селу. Истина, прво мало подаље од самих
кућа, а онда све ближе и ближе. На пример, један
наш суграђанин закоље огромну убојницу од око
200 килограма тежине, а притом је не шури, већ
дере, и сав онај позамашни прљави и смрдљиви
отпад преостао на крају обављања овог посла
лепо спакује у ручна колица и отера на непред-
виђено место. Обично негде у пештанско прио-
баље, а неки баш и у саму реку. Без већих пре-
теривања могло би се рећи да је садашњи изглед
насељеног места Барошевац некако издужен у
правцу тока реке Пештан и да су куће смештене
са обе стране овог водног тока, ближе или даље
од њега. Куд ћеш веће згоде него у саму реку или
поред ње одлагати разноразни отпад. Ту нико-
ме не смета, бар тако мисли већина наших суг-
рађана, еколошки неосвешћених појединаца па-
ганских манира. Никако не успевам ући у свест
оних који своје куће и дворишта баш примерено
одржавају, а уопште не хају како изгледа сеоски
јавни простор ту одмах иза њихових кућевних
плацева, на стотинак и мало више метара удаље-
ности од истих. Почисти човек своје двориште,
ни трунке отпада да нађеш, спакује га у џако-
ве, натовари их на ручна колица и изручи поред
Пештана. Ту одмах иза своје куће. Да ли је у пи-
тању имбецилност, или невероватна себичност,
или нешто треће? Има код нас баш образованих
појединаца, којима су уста „пуна екологије“, на
речима се изричито залажу за примерено одржа-
вање чистоће на јавним површинама, а у пракси
кућно смеће терају у пештанско приобаље, или
и у саму реку.
Када су у питању наши проблеми са еколо-
гијом, а пре свега неодговорност према одржа-
вању чистоће јавних површина, у први план се
истиче дилема, која на први поглед личи на ону
нерешиву зачкољицу „да ли је старије јаје или
кокошка“, дакле, СВЕСТ или ПРОПИС. То јест,
да ли су нам реке, потоци, шуме и остале јавне
површине изузетно загађене пре свега због тога
што немамо изграђену еколошку свест или што
нам важећа норматива која регулише ову об-
ласт није примерена новонасталој ситуацији, а
плус тога се постојећи прописи слабо поштују.
У јавности, а поготово на друштвеним мрежама,
акценат се ставља на нашу неизграђену свест о
потреби одржавања чистоће на јавним површи-
нама, на нашу неодговорност по овом питању.
4
Мислим да и наша власт на свим нивоима под-
стиче овакво расуђивање, да би скинула одго-
ворност са себе и да не би, у случају санкцио-
нисања неодговорних загађивача, појединачних
или колективних, негативно утицала на свој
рејтинг у јавности. Рецимо, постави неко на свој
фејсбук профил фотографију разбацаног смећа
поред неког контејнера и у коментеру напише
како смо неодговорни, како ће нас то „уништи-
ти“, да ћемо сами себи „доћи главе“, да за све-
укупне тешкоће у нашем друштву првенствену
кривицу сносимо ми сами, а не наши највећи
спољни непријатељи. А ретко ко да аналитички
процени сваки посебан случај и запита се зашто
је, у ствари, настао одређени проблем. Дакле,
ако би се дословно испитао сваки појединачни
„еколошки инцидент“ дошло би се, наравно, као
што то сви ми знамо, али се лицемерно „пра-
вимо луди“, значи, дошло би се до тога да буду
означени и јавно именовани, да не кажем и „на
стуб срама“ стављени субјекти који су изазвали
тај инцидент, чиме би била скинута одговорност
са комплетне популације. Мој став је да је чак
и глупо потенцирати нашу закржљалу свест по
питању еколошких проблема који нас сналазе.
Исто тако сматрам да разлог томе није ни наша
оскудна норматива која регулише ову област.
Првенствени, да не кажем и једини узрок у вези
овога јесте непоштовање прописа, а пре свега
несанкционисање прекршилаца важећих про-
писа. Рецимо, наилазимо на коментаре да је у
високоразвијеним и богатијим друштвима давно
изграђена свест о потреби одржавања чистоће
јавних површина, да смо ми далеко од њих, и
зато нам је овако. А ја бих на то одговорио да су
та развијенија друштва ту вишу свест, у односу
на нашу, управо и изградила систематским санк-
ционисањем прекршилаца из свих других, а не
само из ове области друштвене збиље.
На овом месту би се могло нешто рећи и о
реци Пештан. Насеље Барошевац је у задњих
четрдесетак година умногоме променило своју
конфигурацију у том смислу што то више није
типично шумадијско полубрдско село са не-
колико релативно одвојених заселака, као што
је некада било, већ би му се садашњи изглед
најпре могао описати констатацијом да су се
барошевачке куће просто начичкале уз овај во-
дни ток, са обе његове стране, на мањој или
нешто већој удаљености од самог речног корита,
дајући насељу један, пре свега, издужени облик
приближног правца исток – запад. Значи, река
Пештан је и буквлно постала типично обележје
Барошевца, његова жила куцавица. Самим тим
се увелико повећала и потреба за бригу о овом
водном току, пре свега за примереним одржа-
вањем његовог корита и приобаља. Уосталом,
током целе људске историје била је привилегија
живети у насељима уз водне токове. Некако ни-
сам баш сигуран да смо свесни ове новонаста-
ле ситуације. Много смо склонији томе да саму
реку и њене обале засипамо отпадом из наших
дворишта, уместо да их уређујемо. Даје се при-
метити да су уз добар део пештанског тока кроз
Барошевац планиране јавне зелене површине са
изграђеним стазама поред реке. Дугогодишњим
немаром нашег Савета месне заједнице, а исто
тако и општинских власти, овај план се не ост-
варује, и даље је то један неуређен и запуштен
простор коме је опасно и приближити се, а ка-
моли уприличити шетњу уз реку. Злонамерни ће
приметити да за запрљаност пештанског речног
корита и обала на простору нашег села најмању
кривицу сносе Барошевчани, да је то пре свега
последица немарног односа према овом водном
току житеља оних насеља која се налазе источ-
но од нашег села, а пре свега индустријских за-
гађивача. Ово се заиста може узети за истину,
али то не би требало умањивати нашу потребу
за једним правим домаћинским односом према
Пештану.
Да се вратимо на почетак овог текста. Јед-
на, у основи добра идеја, претворила се у своју
супротност. Укратко речено, пријављујући се
за коришћење услуга лазаревачког комуналног
предузећа један део наших суграђана суочио се
са проблемом одлагања дворишног и још које-
каквог отпада и то је почео решавати одлажући
га по постојећим и новоформираним, мањим
или већим, дивљим депонијама смећа, смеште-
ним углавном на простору нашег села, а исто
тако и одвлачећи га у реку Пештан. Тиме су се
ионако велики и практично нерешиви еколош-
ки проблеми Барошевца још више увећали.
Уопштено говорећи, мање-више у свим насељи-
ма наше земље, и градским и руралним, постоје
проблеми загађености јавних површина и по-
стојања дивљих депонија смећа. Неприлике по
овом питању далеко су израженије у насеобина-
ма наслоњеним уз индустријске погоне, а ту је
Барошевац типичан пример. Рецимо, ако бисмо
у вези овога упоређивали ситуацију у нама су-
седној Бистрици, или оближњој Трбушници, са
нашом, одмах уочавамо да су ово далеко чистија
и незагађенија села од нашег. Главни разлог томе
је што тамо нема индусријских погона, а плус
тога – у ова два насеља густина домаћинстава
по јединици површине далеко је мања него код
нас. Ако бисмо из објективних разлога од све-
укупне територије наше катастарске општине
одузели огромни простор захваћен индустријом
дошли бисмо до отрежњујућег закључка да је
Барошевац у овом тренутку можда и најгушће
насељено село у околини. Хоћу рећи, сигурно
да и у Бистрици, и у Трбушници, постоје дивље
депоније смећа, Србија још увек нема решење
за овај све више нарастајући проблем, али је
ситуација по том питању у ова два села много
мање неповољна но у Барошевцу. Ем нам је жи-
вотни простор много мањи, ем се исти просто
помешао са радним простором колубарских ко-
пова, самим тим је и фреквенција кретања по-
тенцијалних загађивача овде далеко израженија.
Бистрица и Трбушница су села огромне површи-
не са помалом густином насељености, плус тога
и брдског типа, са доста „погодних“ места за
одлагање отпада. А овде, било где да и само је-
дан папирић бациш, да се фигуративно изразим,
тај преступ постаје уочљив. Наравно, и на овом
месту треба споменути неодговорност нашег
Савета месне заједнице који сачињавају неспо-
собни и неписмени појединци који и не хају за
проблеме овог типа, а истину говорећи – њихове
свеукупне способности и нису у стању схватити
озбиљност и комплексност ове ситуације. Ако
ћемо искрено, још већа кривица по овом питању
лежи на општинској власти, па иста је и „поста-
вила“ наш Савет, и дужна је контролисати његов
рад, тачније речено, нерад. Уместо да повремено
обавештава грађане Барошевца о текућој про-
блематици, да их сазива на информативне збо-
рове, на шта је обавезан по важећој нормативи,
наш сеоски представнички орган „заседа“ у јед-
ном кафићу и ту на примитивни начин приви-
легованим сеоским аброношама даје своје неуко
виђење релевантних информација везаних за
Барошевац, које врло често драстично одударају
од стварности, попут оног злонамерног и лаж-
ног ширења неутемељених гласина од пре неко-
лико година о исељавању целокупног насеља.
Рецимо, имамо ми ту једног нашег суграђанина
који упорно, већ дуги низ година, тракторском
приколицом извози дворишни отпад и одлаже га
на јавну површину, првенствено на напуштени и
запуштени простор у подножју каменог мајдана
подно Чоканлије, одмах поред Пештана, са њего-
ве јужне стране. Нити се исти уопште крије, јав-
но то ради већ одавно. Наравно, није он једини.
Имам обичај правити шетњу туда и примећујем
да је ситуација све неиздржљивија, ускоро се ни
проћи неће моћи. Чега све ту нема: животињс-
ког измета, неискоришћене и пропале сточне
хране, грађевинског крша, поломљеног покућст-
ва. Страшно. Прилика би била да неодговорне
појединце који нам стварају овакве неприлике
пријављујемо члановима нашег Савета месне
заједнице, да исти прво буду опоменути, а кас-
није, ако наставе са овом праксом, и пријављени
5
одговарајућим инспекцијским службама. Еколо-
гија куца на наша врата. Хтели, не хтели, кад тад
се морамо суочити са проблемом загађености
нашег јавног простора. Што пре, то боље!
* * *
Подсећамо да Удружење грађана „Букинац“
покреће медијску иницијативу за оснивање
општинског завичајног музеја. Спремни смо
размотрити све добронамерне предлоге за боље
функционисање наше невладине организације.
Захваљујемо се свима онима који нам на било
који начин помажу. Оцене и мишљења у објавље-
ним радовима у овом броју часописа искључива
су становишта аутора истих. Извињавамо се за
учињене грешке. Посебно се извињавамо за ве-
лико закашњење излажења овог броја „Букинца“
које је пре свега последица проблема насталих
ширењем пандемије вируса корона.
Децембар 2020.
Зоран Мирковић

Кућа коју је 1900. године направио Лазар (Милош) Гајић (1845–1926). Налазила се на месту
садашњег домаћинства Милете (Живојин) Петровића (1950) из барошевачког засеока Страна.
Снимљено деведесетих година ХХ века. Фотографија је у Милетином власништву.

6
 ЛЕТОПИС БАРОШЕВЦА ЗА 2019. ГОДИНУ
I – СТАНОВНИШТВО
1. ДОМАЋИНСТВА
Меродавни датум за стање које следи је 31.
децембар 2019. године.
Узели смо да се засеок Страна простире за-
падно од потока Ракинца, а са северне стране
је ограничен реком Пештан, засеок Варошица
између Стране и Пештана, засеок Горњи крај
северно од Аранђеловачког пута, засеок Ваша-
риште западно од главне улице, која спаја главну
раскрсницу и бетонски мост преко Пештана, за-
сеок Јелав I источно од Вашаришта, па до ули-
це која води од Аранђеловачког пута до мајдана,
преко Пештана, а засеок Јелав II источно од Је-
лава I.
За славе смо употребили одомаћене нази-
ве који се односе на следеће датуме: Стевањ-
дан – 9. јануар (Свети првомученик и архиђа-
кон Стефан), Јовањдан – 20. јануар (Сабор
светог Јована Крститеља), Савине вериге – 29.
јануар (Часне вериге светог апостола Петра),
Ђурђевдан – 6. мај (Свети великомученик Ге-
оргије), Свети Илија – 2. август (Свети пророк
Илија), Михољдан – 12. октобар (Преподобни
Киријак Отшелник), Томиндан – 19. октобар
(Свети апостол Тома), Срђевдан – 20. окто-
бар (Свети мученици Сергије и Вакхо), Света
Петка – 27. октобар (Преподобна мати Парас-
кева), Свети Лука – 31. октобар (Свети апостол
и јеванђелист Лука), Митровдан – 8. новембар
(Свети великомученик Димитрије), Врачи – 14.
новембар (Свети Козма и Дамјан), Ђурђиц – 16.
новембар (Обновљење храма светог великому-
ченика Георгија), Аранђеловдан – 21. новембар
(Сабор светог Архангела Гаврила), Мратин-
дан – 24. новембар (Свети краљ Стефан Дечан-
ски), Алимпијевдан – 9. децембар (Преподобни
Алимпије Столпник), Никољдан – 19. децембар
(Свети Николај, архиепископ мириклијски Чу-
дотворац).
I – ВАРОШИЦА
1. Бошковић (Градимир) Слободанка (1949);
Никољдан
2. Весић (Љубомир) Марко (1987); Ђурђевдан
3. Гајић (Миодраг) Милош (1950), Радин-
ка (1957)-супруга, Владан (1978)-син, Стеван
(1982)-син; Ђурђиц
4. Гајић (Радован) Петрија (1958); Ђурђиц
5. Герасимовић (Димитрије) Милорад (1930),
Владан (1955)-син, Видосава (1957)-снаха, Не-
над (1983)-унук, Анђелка (1983)-Ненадова
супруга, Лука (2006)-праунук, Лена (2008)-пра-
унука, Максим (2017)-праунук; Никољдан
6. Ђорђевић (Милан) Богољуб (1934), Дани-
ца (1937)-супруга, Аца (1959)-син, Гордана
(1964)-снаха, Милан (1985)-унук, Бранко (1988)-
унук, Снежана (1990)-Миланова супруга, Јелена
(1992)-Бранкова супруга; Ђурђиц
7. Ђорђевић (Борисав) Милан (1953), Миланка
(1955)-супруга, Мирослав (1980)-син; Ђурђиц
8. Ђорђевић (Борисав) Милорад (1956), Олга
(1934)-мајка, Злата (1963)-супруга, Алексан-
дар (1984)-син, Драгана (1991)-ћерка, Ивана
(1992)-снаха, Ања (2018)-унука; Ђурђиц
9. Ђукнић (Чедомир) Љиљана (1953); Стевањ-
дан
10. Живковић (Радисав) Ангелина (1935); Ни-
кољдан
11. Живковић (Илија) Горан (1963), Ра-
дојка (1940)-мајка, Нада (1963)-супруга, Неда
(1986)-ћерка, Јована (1995)-ћерка; Никољдан
12. Живковић (Мирослав) Дарко (1964), Ста-
нислава (1943)-мајка, Татјана (1974)-супруга,
Александар (1992)-син; Никољдан
13. Живковић (Илија) Драган (1971), Верица
(1970)-супруга, Ања (2001)-ћерка, Урош (2005)-
син; Никољдан
14. Живковић (Драгомир) Радивоје (1957), Жи-
ванка (1958)-супруга; Никољдан
15. Живковић (Драгослав) Радисав (1962),
Миланка (1939)-мајка, Соња (1967)-супруга,
Стефан (1989)-син, Маја (1992)-снаха, Тијана
(1996)-ћерка; Никољдан
16. Живковић (Милан) Слободан (1957), Ирена
(1986)-ћерка, Алекса (1994)-син; Стевањдан
17. Живковић (Миодраг) Слободанка (1953);
Никољдан
18. Јанковић (Милорад) Иван (1957), Бојан
(1987)-син, Филип (1991)-син; Никољдан
19. Јовановић (Велимир) Јован (1938), Радојка
(1945)-супруга, Миодраг (1964)-син, Верица
(1969)-снаха, Драгомир (1994)-унук, Живан
(1998)-унук; Никољдан
20. Ковачевић (Радивоје) Милош (1960), Миле-
на (1934)-мајка, Снежана (1960)-супруга, Оро-
зовић Лара (2004)-унука (дете Милошеве ћерке
Лидије); Јовањдан
21. Маринковић (Драгутин) Бранислав (1948),
Миланка (1954)-супруга, Александар (1970)-
син, Јелена (1971)-снаха, Вељко (1997)-унук;
Никољдан
7
22. Маринковић (Миодраг) Владимир (1947),
Живана (1926)-мајка, Рајна (1950)-супруга,
Жељко (1973)-син, Владан (1976)-син, Нада
(1982)-снаха (Владанова супруга), Козомара
Ђорђе (2009)-Надин син из претходног брака,
Василије (2014)-унук (Надин и Владанов син),
Димитрије (2015)-унук (Надин и Владанов син);
Никољдан
23. Маринковић (Чедомир) Горан (1967); Ни-
кољдан
24. Маринковић (Синиша) Дејан (1970), Олга
(1939)-мајка, Гордана (1973)-супруга, Јована
(1995)-ћерка, Ивана (2000)-ћерка; Никољдан
25. Матић (Милорад) Живадин (1956), Мирја-
на (1950)-супруга; Аранђеловдан
26. Матић (Томислав) Милан (1979), Весна
(1983)-супруга, Анастасија (2007)-ћерка, Анге-
лина (2009)-ћерка, Томислав (2017)-син; Јовањ-
дан
27. Миловановић (Живомир) Бранко (1946),
Ковиљка (1954)-супруга, Душица (1973)-снаха,
Милош (1997)-унук, Немања (1997)-унук; Сте-
вањдан
28. Недељковић (Драгутин) Бранко (1959);
Алимпијевдан
29. Николић (Милован) Раденко (1948), Јо-
ванка (1971)-супруга, Дејан (1995)-син, Јовица
(1997)-син; Никољдан
30. Павловић (Миодраг) Радован (1943), Ми-
лина (1954)-супруга, Мирослав (1972)-син, Је-
лена (1975)-снаха, Милица (1995)-унука, Јована
(1999)-унука, Снежана (2000)-унука; Ђурђиц
31. Пајић (Богдан) Владимир (1960), Љубица
(1969)-супруга; Света Петка
32. Пантелић (Момчило) Мирослав (1954),
Весна (1967)-супруга, Небојша (1986)-син,
Тања (1987)-снаха, Страхиња (2008)-унук, Ана
(2011)-унука, Милица (2015)-унука; Ђурђиц
33. Пантелић (Милутин) Срећко (1966), Слави-
ца (1963)-сестра, Марина (1968)-супруга, Алек-
сандра (1992)-ћерка, Марија (1993)-ћерка, Сара
(1997)-ћерка; Ђурђиц
34. Терзић (Миодраг) Предраг (1963), Весна
(1965)-супруга, Спасић Тања (1985)-ћерка, Спа-
сић Иван (1985)-зет, Немања (1987)-син, Спасић
Вук (2008)-унук (Тањин и Иванов син), Спасић
Ива (2011)-унука (Тањина и Иванова ћерка);
Свети Лука
35. Филиповић (Момчило) Милан (1971), Ми-
лица (1947)-мајка, Гордана (1967)-сестра, Ли-
дија (1973)-супруга, Стефан (1994)-син, Филип
(1996)-син; Ђурђиц
36. Цилковски (Милован) Љиљана (1948);
Стевањдан
8
II – ВАШАРИШТЕ
1. Алибеговић (Миодраг) Анђела (1966);
Ђурђевдан
2. Божић (Драгослав) Дејан (1967), Надежда
(1942)-мајка, Биљана (1967)-супруга, Вукашин
(1991)-син, Дејана (1993)-ћерка; Никољдан
3. Весић (Милосав) Зоран (1953), Розина
(1932)-мајка; Ђурђевдан
4. Гајић (Здравко) Дејан (1971), Гордана
(1974)-супруга, Предраг (1994)-син, Јеле-
на (1996)-снаха (Предрагова супруга), Ђорђе
(1997)-син, Калина (2017)-унука (Јеленина и
Предрагова ћерка); Ђурђевдан
5. Гајић (Миливоје) Здравко (1949), Бор-
ка (1952)-супруга, Драган (1977)-син, Јелена
(1979)-снаха, Наташа (2002)-унука, Лука (2005)-
унук; Ђурђевдан
6. Гајић (Добривоје) Рајко (1944), Добринка
(1939)-супруга, Зорица (1968)-ћерка; Ђурђевдан
7. Гајић (Миливоје) Слободан (1950), Босиљка
(1951)-супруга, Весна (1971)-ћерка, Владан
(1979)-син, Биорац Сандра (1997)-унука (Весни-
на ћерка); Ђурђевдан
8. Димитријевић (Чедомир) Милица (1954);
Стевањдан
9. Димитријевић (Радојица) Мирољуб (1960),
Јасна (1963)-супруга; Стевањдан
10. Димитријевић (Предраг) Младен (1949),
Љубинка (1955)-супруга; Стевањдан
11. Дујмовић (Луција) Стипо (1960), Верица
(1963)-супруга, Марија (1988)-ћерка; Никољдан
12. Ђорђевић (Миливоје) Горан (1976), Радојка
(1958)-мајка, Драгана (1990)-супруга; Ђурђиц
13. Ђорђевић (Дејан) Немања (1980), Милица
(1955)-мајка, Снежана (1987)-супруга, Никола
(2012)-син, Павле (2016)-син; Ђурђиц
14. Ђорђевић (Томислав) Зоран (1962), Дана
(1962)-супруга, Никола (1989)-син, Злата
(1991)-снаха, Викторија (2013)-унука, Петра
(2019)-унука; Ђурђиц
15. Ђорђевић (Богомир) Милован (1942), Еми-
лија (1948)-супруга; Ђурђиц
16. Ђорђевић (Светозар) Милован (1962), Ран-
ковић Јелена (1936)-ташта, Милена (1941)-мајка,
Гордана (1966)-супруга, Никола (1986)-син;
Ђурђиц
17. Ђорђевић (Драгислав) Раденко (1935),
Бранка (1942)-супруга; Ђурђиц
18. Ђорђевић (Милош) Саша (1982), Тања
(1986)-супруга, Милица (2007)-ћерка, Милош
(2009)-син; Ђурђиц
19. Ђорђевић (Чедомир) Слободан (1945), На-
дежда (1948)-супруга, Владан (1969)-син, Дра-
гана (1972)-снаха, Тијана (2004)-унука, Алек-
сандар (2005)-унук; Ђурђиц
20. Ђукнић (Иван) Александар (1971), Љиљана
(1949)-мајка, Мара (1978)-супруга, Иван (2009)-
син, Душан (2013)-син; Стевањдан
21. Ђуровић (Светозар) Вукашин (1956),
Соња (1973)-супруга, Јелена (1995)-ћерка, Ми-
лица (1999)-ћерка, Николина (2002)-ћерка, Је-
врем (2004)-син, Теодор (2007)-син, Валентина
(2009)-ћерка; Никољдан
22. Жица (Павао) Драган (1959), Душанка
(1937)-мајка, Гостојић Меланија (1961)-супруга;
Ђурђевдан
23. Ивановић (Љубисав) Милорад (1940), Жи-
водарка (1948)-супруга; Свети Лука
24. Јовановић (Драгослав) Александар (1937);
Никољдан
25. Јовановић (Велимир) Милан (1975), Јас-
мина (1976)-супруга, Тодор (2000)-син, Никола
(2004)-син; Никољдан
26. Јовић (Драгиша) Љубинка (1947);
Ђурђевдан
27. Јовичић (Миливоје) Радојица (1952), Гор-
дана (1958)-супруга; Ђурђиц
28. Јосиповић (Радован) Владан (1961), Анђел-
ка (1962)-супруга, Маја (1986)-ћерка; Свети
Илија
29. Лубарда (Драгутин) Гроздана (1940);
Ђурђевдан
30. Миловановић (Слободан) Данијела (1966);
Ђурђиц
31. Миљанић (Благоје) Бојана (1954), Славица
(1978)-ћерка; Никољдан
32. Миљанић (Будимир) Драган (1972), Данка
(1953)-мајка; Никољдан
33. Миљанић (Радисав) Драган (1967), Мирја-
на (1969)-супруга, Ђорђе (1989)-син, Мирјана
(1992)-снаха; Вељко (2019)-унук; Никољдан
34. Миљанић (Радисав) Мирослав (1966),
Дубравка (1970)-супруга, Вукашин (2008)-син;
Никољдан
35. Михаиловић (Миодраг) Владан (1972),
Љиљана (1953)-мајка, Слађана (1978)-супру-
га, Милица (2002)-ћерка, Ђорђе (2003)-син;
Ђурђевдан
36. Николић (Живомир) Александар (1984),
Марина (1993)-супруга, Михаило (2015)-син;
Никољдан
37. Николић (Чедомир) Ангелина (1939); Ни-
кољдан
38. Николић (Миодраг) Горан (1961), Десан-
ка (1943)-мајка, Снежана (1965)-супруга, Бојан
(1985)-син; Никољдан
39. Николић (Милорад) Зоран (1956), Љиљана
(1965)-супруга, Филиповић Јелена (1986)-ћерка,
Филиповић Теодора (2007)-унука; Никољдан
40. Николић (Милош) Мирослав (1959), Гори-
ца (1964)-супруга, Лазар (1988)-син; Никољдан
41. Николић (Душан) Ненад (1983); Никољдан
42. Николић (Ђорђе) Слободан (1953), Љиљана
(1958)-супруга; Никољдан
43. Павловић (Љубисав) Зоран (1960); Ђурђиц
44. Пантелић (Радован) Горан (1969), Весна
(1972)-супруга, Немања (1995)-син, Сандра
(1998)-ћерка; Ђурђиц
45. Пантелић (Живадин) Милан (1950), Јулка
(1955)-супруга, Иван (1990)-син; Ђурђиц
46. Петровић (Живојин) Радован (1952),
Гордана (1949)-супруга, Душан (1985)-син;
Митровдан
47. Рајковић (Ранко) Саша (1977), Бранка
(1954)-мајка, Светлана (1981)-супруга, Мартина
(2009)-ћерка; Ђурђиц
48. Станић (Милош) Владан (1970), Весна
(1973)-супруга, Сања (1992)-ћерка, Саша (1994)-
син; Никољдан
49. Томић (Лука) Добрисав (1944), Славка
(1946)-супруга, Дејан (1990)-унук, Милена
(1995)-Дејанова супруга, Луна (2019)-Миленина
и Дејанова ћерка; Јовањдан
III – ГОРЊИ КРАЈ
1. Бојић (Живомир) Зоран (1962), Гроздана
(1939)-мајка, Слађана (1965)-супруга, Ненад
(1994)-син; Врачи
2. Бојић (Михаило) Милосав (1946), Вери-
ца (1954)-супруга, Горан (1977)-син, Снежа-
на (1987)-снаха, Стефан (2005)-унук, Даница
(2009)-унука; Врачи
3. Бојић (Чедомир) Томислав (1938), Мили-
на (1946)-супруга, Дејан (1969)-син, Светлана
(1975)-снаха, Александар (2001)-унук; Врачи
4. Давидовић (Душан) Зоран (1954), Мили-
ца (1954)-супруга, Миодраг (1978)-син, Весна
(1982)-ћерка; Никољдан
5. Димитријевић (Степан) Милисав (1940);
Стевањдан
6. Илић (Стојан) Вукашин (1959), Марић
Стојка (1962)-супруга, Стана (1997)-ћерка,
Стојан (1999)-син, Јевросима (2001)-ћерка,
Мара (2003)-ћерка; Јовањдан
7. Ненадовић (Ненад) Ђорђе (1967), Јасмина
(1967)-супруга; Ђурђиц
8. Радовановић (Ратко) Милорад (1966), Рад-
мила (1938)-мајка; Ђурђиц
9. Ћалић (Божо) Драган (1966), Сава
(1939)-мајка; Јовањдан
IV – ЈЕЛАВ I
1. Андрић (Драгослав) Андрија (1965), Љиљана
(1963)-супруга, Лазар (1997)-син; Ђурђиц
9
2. Анђелковић (Светолик) Даринка (1951);
Стевањдан
3. Божић (Мирослав) Владан (1972), Мили-
на (1975)-супруга, Данило (1997)-син, Вељко
(1999)-син; Никољдан
4. Божић (Милан) Љубисав (1949), Срећко
(1985)-син, Јелена (1991)-снаха, Михаило
(2015)-унук, Неда (2017)-унука ; Никољдан
5. Божић (Милан) Мирослав (1944), Драган
(1969)-син; Никољдан
6. Весић (Милутин) Милић (1955), Драгица
(1953)-супруга, Ненад (1990)-син; Ђурђевдан
7. Весић (Љубомир) Томислав (1931), Зорка
(1931)-супруга, Љубомир (1954)-син, Марија
(1986)-унука, Дарко (1989)-унук; Ђурђевдан
8. Воларев (Раде) Зоран (1957); Аранђеловдан
9. Гаврић (Милован) Милош (1942); Ђурђевдан
10. Гаврић (Милован) Михаило (1946), Вера
(1955)-супруга; Ђурђевдан
11. Герасимовић (Михаило) Слободан (1950),
Марковић Гордана (1948)-сестра, Марковић
Андрија (1970)-сестрић; Никољдан
12. Ђерић (Зоран) Горан (1982), Бојана
(1983)-супруга, Дуња (2014)-ћерка, Теодора
(2017)-ћерка, Ђорђе (2018)-син; Митровдан
13. Ђорђевић (Драгислав) Владимир (1938),
Горан (1976)-син, Драгана (1979)-снаха, Вука-
шин (2003)-унук, Урош (2004)-унук; Ђурђиц
14. Ђорђевић (Живорад) Горан (1965), Весна
(1968)-супруга, Дарко (1994)-син; Ђурђиц
15. Ђорђевић (Горан) Марко (1989), Дија-
на (1990)-супруга, Елена (2011)-унука, Илија
(2014)-унук; Ђурђиц
16. Ђорђевић (Богомир) Милош (1939),
Слободанка (1946)-супруга, Златан (1965)-син,
Кристина (1980)-снаха, Марјан (2004)-унук,
Кристијан (2008)-унук; Ђурђиц
17. Живановић (Миодраг) Бранко (1961),
Славица (1966)-супруга, Миодраг (1994)-син;
Ђурђиц
18. Игњатовић (Борисав) Иван (1938), Радо-
слав (1965)-син, Јасмина (1967)-снаха; Аранђе-
ловдан
19. Игњатовић (Зоран) Ненад (1979), Марија-
на (1985)-супруга, Хелена (2006)-ћерка, Миха-
ило (2008)-син, Петра (2011)-ћерка, Ангелина
(2016)-ћерка; Аранђеловдан
20. Илић (Душан) Радомир (1953), Зорица
(1958)-супруга; Свети Лука
21. Јовановић (Милорад) Радован (1957), Бу-
димка (1932)-мајка, Весна (1958)-супруга, Гор-
дана (1985)-ћерка, Бојана (1988)-ћерка; Јовањ-
дан
22. Јовић (Крстивоје) Радомир (1933), Милош
(1986)-унук; Ђурђевдан
10
23. Јовичић (Момчило) Дарко (1971), Рами-
за (1973)-супруга, Никола (1994)-син, Виолета
(1997)-ћерка; Ђурђиц
24. Јовичић (Радован) Момчило (1948), Ми-
лица (1949)-супруга, Душко (1970)-син, Јела
(1973)-снаха, Сандра (1994)-унука, Тамара
(1998)-унука, Јосимов Деа (2018)-праунука
(Сандрина ћерка); Ђурђиц
25. Јосиповић (Радован) Драган (1957), Милена
(1966)-супруга, Бранко (1983)-син; Свети Илија
26. Мирковић (Чедомир) Радивоје (1943), Љу-
бица (1949)-супруга, Славко (1967)-син, Сања
(1974)-снаха, Чедомир (1996)-унук, Стеван
(2000)-унук; Никољдан
27. Недељковић (Драгослав) Бранко (1964);
Аранђеловдан
28. Недељковић (Драгослав) Ранко (1975);
Аранђеловдан
29. Николић (Здравко) Бојан (1983), Радојка
(1941)-мајка, Марија (1990)-супруга, Давид
(2015)-син, Симеон (2018)-син; Никољдан
30. Николић (Милојко) Бојан (1987), Анђелка
(1985)-супруга, Матеја (2016)-син; Никољдан
31. Николић (Миливоје) Будислав (1950); Ни-
кољдан
32. Николић (Радисав) Гвозден (1964), Милица
(1946)-мајка, Стефан (1991)-син, Немања (1993)-
син, Наташа (1994)-снаха (Стефанова супруга),
Урош (2000)-син; Никољдан
33. Николић (Стеван) Јулијана (1930); Никољ-
дан
34. Николић (Витомир) Милева (1925), Добри-
ла (1953)-снаха; Никољдан
35. Николић (Радомир) Милун (1949), Жи-
водарка (1923)-мајка, Јасмина (1968)-супруга,
Бојана (2000)-ћерка, Милица (2003)-ћерка; Ни-
кољдан
36. Николић (Милојко) Ненад (1985), Лина
(1959)-мајка; Никољдан
37. Николић (Будислав) Предраг (1977), Не-
над (1977)-брат, Зорица (1980)-супруга, Петар
(2008)-син; Никољдан
38. Николић (Властимир) Радисав (1941),
Славка (1945)-супруга, Милан (1967)-син, Тања
(1971)-снаха, Јована (1996)-унука, Јован (1999)-
унук; Никољдан
39. Николић (Чедомир) Славољуб (1962),
Млађана (1970)-супруга, Светлана (1995)-ћерка;
Никољдан
40. Павловић (Живан) Драгослав (1948), Верка
(1951)-супруга; Ђурђиц
41. Павловић (Живан) Радомир (1956), Слави-
ца (1961)-супруга; Ђурђиц
42. Пантелић (Властимир) Бранко (1965),
Љиљана (1968)-супруга, Бојана (1996)-ћерка,
Ђорђе (1998)-син; Ђурђиц
43. Пантелић (Милован) Надежда (1936);
Ђурђиц
44. Пауновић (Миленко) Бранко (1962), Радми-
ла (1942)-мајка; Свети Лука
45. Петровић (Светислав) Весна (1962);
Митровдан
46. Петровић (Живојин) Милан (1948);
Митровдан
47. Поповић (Милан) Дејан (1968), Јулијана
(1972)-супруга, Јелена (1994)-ћерка, Жељко
(1997)-син; Ђурђиц
48. Поповић (Милан) Драган (1962), Гордана
(1966)-супруга, Мирјана (1989)-ћерка, Милан
(1991)-син; Ђурђиц
49. Поповић (Живојин) Милан (1943), Драгица
(1935)-супруга; Ђурђевдан
50. Поповић (Драгутин) Славко (1969), Слобо-
данка (1948)-мајка, Драгана (1973)-супруга,
Невена (1993)-ћерка, Ненад (1995)-син, Тамара
(1995)-снаха; Ђурђиц
51. Ристивојевић (Србољуб) Светислав (1964),
Радица (1978)-супруга, Стефан (2006)-син; Ни-
кољдан
52. Савковић (Велизар) Момир (1951); Никољ-
дан
53. Савковић (Велизар) Славко (1953), Ми-
ланка (1956)-супруга, Зоран (1974)-син, Данка
(1977)-снаха, Маријана (1995)-унука, Катарина
(1997)-унука, Милан (2004)-унук; Никољдан
54. Станић (Милош) Весна (1980); Никољдан
55. Степановић (Радован) Милисав (1946),
Михалина (1947)-супруга; Стевањдан
56. Степановић (Радован) Милош (1953), Дејан
(1978)-син; Стевањдан
57. Степановић (Радован) Светлана (1972);
Стевањдан
58. Степановић (Радомир) Слободан (1971),
Ружица (1944)-мајка; Стевањдан
59. Ћирић (Тихомир) Ђорђе (1952), Мила
(1952)-супруга, Нина (1983)-ћерка; Аранђело-
вдан
60. Урошевић (Стојадин) Милан (1957), Нико-
ла (1998)-син; Никољдан
61. Шостарић (Павле) Мирослав (1959); Ни-
кољдан
V – ЈЕЛАВ II
1. Бојић (Радован) Мирослав (1961), Милина
(1964)-супруга; Врачи
2. Гарчевић (Рајко) Жељко (1963), Невена
(1965)-супруга, Александар (1992)-син; Аранђе-
ловдан
3. Ђорђевић (Ђорђе) Милан (1961), Милева
(1939)-мајка; Ђурђиц
4. Ђорђевић (Светозар) Радован (1960), Сла-
вица (1966)-супруга, Ненад (1989)-син, Сандра
(1993)-снаха (Ненадова супруга), Стефан (1997)-
син, Миња (2019)-унука; Ђурђиц
5. Ђорђевић (Милош) Срђан (1981), Радми-
ла (1936)-баба, Марија (1989)-супруга, Ђорђе
(2011)-син, Ђурђа (2012)-ћерка, Анђелија
(2016)-ћерка; Ђурђиц
6. Ђурић (Радован) Чедомир (1955), Милина
(1955)-супруга; Ђурђевдан
7. Ивановић (Никола) Борисав (1945), Радмила
(1943)-супруга; Ђурђиц
8. Ивановић (Живан) Дејан (1966); Ђурђиц
9. Ивановић (Живко) Иван (1942), Вера
(1951)-супруга, Жељко (1970)-син; Ђурђиц
10. Ивановић (Живорад) Љубиша (1949),
Славка (1959)-супруга, Саша (1980)-син, Мирја-
на (1984)-снаха, Лука (2010)-унук, Николина
(2012)-унука; Ђурђиц
11. Ивановић (Богољуб) Филип (1965), Ненад
(1993)-син; Ђурђевдан
12. Игњатовић (Милан) Андреја (1950);
Аранђеловдан
13. Јовичић (Бранко) Саша (1989), Јована
(1990)-супруга; Ђурђиц
14. Јонић (Владимир) Дарко (1968), Душанка
(1950)-мајка, Милош (1994)-син; Аранђеловдан
15. Лукић (Томислав) Милета (1965); Мратин-
дан
16. Марковић (Љубиша) Влада (1979), Ми-
ланка (1959)-мајка, Јелена (1980)-супруга, Маја
(1980)-сестра, Виктор (2014)-син; Ђурђиц
17. Марковић (Милош) Драгиша (1957), Дра-
гица (1962)-супруга, Милош (1986)-син, Зори-
ца (1988)-ћерка, Марта (2013)-унука (Зоричина
ћерка); Ђурђиц
18. Марковић (Слободан) Душко (1974), Мили-
ца (1952)-мајка; Ђурђиц
19. Марковић (Миодраг) Зоран (1953), Ана
(1952)-супруга, Дарко (1982)-син; Ђурђиц
20. Марковић (Драгомир) Јован (1953), Данка
(1958)-супруга, Владимир (1980)-син; Ђурђиц
21. Марковић (Драгомир) Милорад (1946),
Станица (1938)-супруга, Зоран (1970)-син, Да-
нијела (1974)-снаха, Петар (1999)-унук, Јана
(2004)-унука; Ђурђиц
22. Мијатовић (Момчило) Милош (1959), Ми-
лица (1938)-мајка; Митровдан
23. Мијатовић (Момчило) Раде (1961); Никољ-
дан
24. Милојевић (Радомир) Мира (1957), Марина
(1983)-ћерка; Ђурђиц
25. Милојевић (Драгослав) Мирослав (1946),
Љиљана (1958)-супруга, Раде (1978)-син, Сан-
дра (1980)-снаха, Милица (2012)-унука, Јелена
(2014)-унука; Ђурђиц
11
26. Миљанић (Велимир) Властимир (1933),
Милун (1959)-син, Срећко (1991)-унук, Анђела
(1993)-Срећкова супруга, Петар (2018)-праунук;
Никољдан
27. Миљанић (Велимир) Живомир (1926), Ве-
рица (1953)-снаха, Саша (1973)-унук; Никољдан
28. Миљанић (Милоје) Љубиша (1937),
Босиљка (1941)-супруга, Мирковић Влади-
сав (1964)-зет (Маријанин супруг), Мирко-
вић-Миљанић Маријана (1969)-синовица, Мир-
ковић Бојан (1990)-унук, Мирковић Стефан
(1993)-унук; Никољдан
29. Миљанић (Радомир) Томислав (1967), Дра-
гана (1978)-супруга, Милош (1995)-син, Милица
(1999)-ћерка; Никољдан
30. Мирковић (Милан) Бранко (1963), Верка
(1938)-мајка, Љиљана (1963)-супруга, Никола
(1989)-син; Никољдан
31. Мирковић (Милош) Зоран (1957), Љубинка
(1938)-мајка; Никољдан
32. Николић (Дамјан) Јагода (1967), Жељко
(2004)-син; Ђурђиц
33. Николић (Миодраг) Миладин (1963), Гор-
дана (1968)-супруга; Ђурђиц
34. Николић (Чедомир) Милинко (1955), Ми-
лена (1934)-мајка, Мирјана (1969)-супруга,
Срећко (1989)-син, Ана (1989)-снаха, Војин
(2015)-унук, Анђелија (2018)-унука; Никољдан
35. Николић (Живорад) Милосав (1953);
Ђурђиц
36. Николић (Никола) Раде (1961), Љуба
(1958)-супруга, Милош (1986)-син, Милица
(1995)-снаха, Лазар (2016)-унук; Никољдан
37. Николић (Никола) Славко (1959), Даница
(1956)-супруга, Катарина (1984)-ћерка, Алек-
сандар (1989)-син, Милица (1989)-снаха, Нађа
(2013)-унука, Софија (2014)-унука, Димитрије
(2016)-унук; Никољдан
38. Павловић (Драгиша) Радосав (1945), Срђан
(1975)-син, Тамара (1987)-снаха, Никола (2009)-
унук; Ђурђиц
39. Пантелић (Милан) Момчило (1947), Души-
ца (1953)-супруга; Ђурђиц
40. Перишић (Зоран) Дарко (1991), Савковић
Милица (1963)-ташта, Савковић Перишић Јо-
вана (1994)-супруга, Маша (2016)-ћерка, Новак
(2019)-син; Никољдан
41. Петровић (Владан) Марко (1986), Вера
(1959)-мајка, Славица (1989)-супруга, Хелена
(2010)-ћерка, Милица (2014)-ћерка, Кристина
(2016)-ћерка; Ђурђиц
42. Петровић (Мирослав) Миомир (1960);
Ђурђиц
43. Петровић (Ђорђе) Негослав (1939), Јагода
(1946)-супруга, Милош (1969)-син, Далиборка
(1971)-снаха, Јована (2001)-унука; Ђурђиц
12
44. Петровић (Љубисав) Синиша (1984), Мил-
ка (1948)-Тамарина баба, Тамара (1989)- супру-
га, Дарко (2011)-син, Анастасија (2012)-ћерка,
Јован (2015)-син, Магдалена (2017)-ћерка; Сте-
вањдан
45. Радојичић (Миливоје) Весна (1959), Јова-
на (1990)-ћерка, Јелена (1991)-ћерка, Милица
(1998)-ћерка; Ђурђиц
46. Радојичић (Живко) Здравко (1958), Душица
(1966)-супруга, Милош (1985)-син; Ђурђиц
47. Савковић (Војислав) Андреја (1980), Ма-
рија (1979)-супруга, Никола (2001)-син, Ненад
(2007)-син; Никољдан
48. Савковић (Мирослав) Војислав (1954),
Надежда (1934)-мајка, Зорица (1957)-супруга,
Александар (1977)-син, Наташа (1985)-снаха,
Вељко (2011)-унук, Илија (2015)-унук; Никољ-
дан
49. Сарић (Радисав) Љиљана (1958); Ђурђиц
50. Стевановић (Милан) Милинко (1952), Јаго-
дина (1953)-супруга; Врачи
51. Стевановић (Братислав) Мирослав (1961),
Зора (1964)-супруга; Врачи
52. Танасковић (Рајко) Драган (1980), Пантелић
Славица (1961)-мајка, Славица (1981)-супруга,
Нина (2015)-ћерка, Павле (2019)-син; Аранђело-
вдан
53. Чавић (Милисав) Раде (1962), Милица
(1966)-супруга, Марко (1985)-син, Милисав
(1995)-син; Срђевдан
VI – СТРАНА
1. Весић (Слободан) Драган (1979), Ана
(1982)-супруга, Алексић Вељко (2005)-пасторак,
Деспот (2012)-син; Ђурђевдан
2. Весић (Слободан) Душан (1980), Драги-
ца (1981)-супруга, Елена (2005)-ћерка, Сара
(2011)-ћерка; Ђурђевдан
3. Весић (Живорад) Слободан (1956); Ђурђевдан
4. Гаврић (Љубиша) Милан (1985), Лепосава
(1956)-мајка, Мартина (1993)-супруга, Марија
(2012)-пасторка, Хелена (2016)-ћерка, Петар
(2017)-син; Ђурђевдан
5. Гајић (Томислав) Мирослав (1961), Љиља-
на (1964)-супруга, Ивана (1984)-снаха, Иви-
ца (1985)-син, Уна (2013)-унука, Ђурђина
(2019)-унука; Ђурђиц
6. Гајић (Периша) Радмила (1945); Ђурђиц
7. Гајић (Милорад) Радован (1946), Алексан-
дар (1974)-син, Душица (1977)-снаха, Лена
(2008)-унука, Урош (2010)-унук; Ђурђиц
8. Гајић (Тихомир) Томислав (1930), Радми-
ла (1938)-супруга, Негослав (1960)-син, Зо-
рица (1962)-снаха, Дејан (1985)-унук, Јована
(1985)-Дејанова супруга, Дуња (2013)-праунука,
Нађа (2016)-праунука; Ђурђиц
9. Ђурђевић (Радосав) Мирослав (1953); Ни-
кољдан
10. Живковић (Живомир) Миомир (1953), Дра-
ган (1977)-син, Данијела (1980)-снаха, Виктор
(2006)-унук, Дарио (2012)-унук; Никољдан
11. Јовановић (Миодраг) Горан (1982), Мирјана
(1965)-мајка, Анастасија (2007)-ћерка; Јовањдан
12. Ковачевић (Милорад) Мирослав (1957),
Миланка (1952)-супруга; Јовањдан
13. Марковић (Драгослав) Павле (1944),
Љиљана (1954)-супруга, Душан (1976)-син, Је-
лена (1984)-снаха, Матеја (2005)-унук, Марија
(2007)-унука; Савине вериге
14. Марковић (Драгослав) Слободан (1946),
Стоја (1944)-супруга, Слађана (1974)-снаха,
Жељко (1979)-син, Марко (2003)-унук, Магдале-
на (2006)-унука; Савине вериге
15. Милојевић (Владислав) Бранислав (1954),
Биљана (1957)-супруга, Бојан (1979)-син;
Ђурђевдан
16. Милојевић (Слободан) Горан (1971), Дали-
борка (1976)-супруга, Јован (2000)-син; Ђурђиц
17. Милојевић (Милован) Зоран (1968), Гордана
(1972)-супруга, Стефан (1995)-син; Ђурђевдан
18. Милојевић (Иван) Јелка (1950); Ђурђевдан
19. Милојевић (Славољуб) Слободан (1954),
Гордана (1956)-супруга, Ирена (1988)-снаха,
Ненад (1989)-син, Миа (2014)-унука, Страхиња
(2017)-унук; Ђурђевдан
20. Милојевић (Мирослав) Томислав (1957),
Маријана (1992)-ћерка, Мирослав (1993)-син,
Марина (1999)-ћерка; Ђурђевдан
21. Милутиновић (Милорад) Мирјана (1964);
Никољдан
22. Милутиновић (Милорад) Радиша (1935),
Миљка (1936)-супруга, Владимир (1974)-син,
Биљана (1978)-снаха, Давид (1998)-унук, Филип
(2001)-унук; Стевањдан
23. Николић (Драгица) Ненад (1995), Драгица
(1961)-мајка; Томиндан
24. Пантелић (Светозар) Десанка (1941);
Ђурђиц
25. Пантелић (Милован) Зоран (1959), Верка
(1939)-мајка, Гордана (1961)-супруга; Ђурђиц
26. Петровић (Сретен) Десанка (1951); Никољ-
дан
27. Петровић (Живојин) Милета (1950), Ра-
дојка (1949)-супруга; Митровдан
28. Петровић (Слободан) Милун (1961), Невен-
ка (1963)-супруга, Бобан (1984)-син, Којић Ана
(1989)-снаха, Никола (2013)-унук; Никољдан
29. Ристивојевић (Михаило) Зоран (1957), Ду-
шанка (1961)-супруга, Оливера (1980)-ћерка,
Анђела Добриловић (2007)-унука (Оливерина
ћерка); Никољдан
30. Ристивојевић (Сретен) Зоран (1963), Ми-
лина (1966)-супруга, Ивица (1987)-син, Јелена
(1990)-ћерка; Никољдан
31. Ристивојевић (Драган) Марко (1982), Олга
(1958)-мајка, Жаклина (1985)-супруга, Пет-
ковски Милица (2007)-пасторка, Александар
(2009)-син, Николија (2019)-ћерка; Никољдан
32. Ристивојевић (Чедомир) Милан (1957),
Марина (1963)-супруга, Бојан (1985)-син, Чеда
(1988)-син; Никољдан
33. Ристивојевић (Милан) Милутин (1961),
Персида (1939)-мајка, Слађана (1967)-супруга,
Јелена (1988)-ћерка, Никола (1990)-син; Никољ-
дан
34. Ристивојевић (Александар) Мирослав
(1954), Максида (1963)-супруга, Александар
(1994)-син; Никољдан
35. Стевановић (Томислав) Саша (1972), Ми-
лунка (1948)-мајка, Далиборка (1973)-супруга,
Александра (1994)-ћерка, Александар (1988)-
син; Ђурђиц
36. Сулимановић (Воја) Зоран (1958), Вера
(1956)-супруга, Драгослав (1977)-син, Бобан
(1982)-син, Дејан (1985)-син, Дијана (1990)-ћер-
ка, Андреа Бабић (2009)-унука (Дијанина ћер-
ка); Аранђеловдан
37. Тошић (Иван) Зоран (1967), Милица
(1943)-мајка, Данијела (1977)-супруга, Андрија-
на (2007)-ћерка, Ивана (2008)-ћерка; Михољдан
2. РОЂЕНИ
1. Гајић Ђурђина, ћерка Иване (1984) и Ивице
(1985), у домаћинству Мирослава Гајића (1961),
у засеоку Страна
2. Ђорђевић Миња, ћерка Сандре (1993) и Не-
нада (1989), у домаћинству Радована Ђорђевића
(1960), у засеоку Јелав II
3. Ђорђевић Петра, ћерка Злате (1991) и Ни-
коле (1989), у домаћинству Зорана Ђорђевића
(1962), у засеоку Вашариште
4. Миљанић Вељко, син Мирјане (1992) и
Ђорђа (1989), у домаћинству Драгана Миља-
нића (1967), у засеоку Вашариште
5. Перишић Новак, син Јоване (1994) и Дарка
(1991), у домаћинству Дарка Перишића (1991),
у засеоку Јелав II
6. Ристивојевић Николија, ћерка Жаклине
(1985) и Марка (1982), у домаћинству Марка
Ристивојевића (1982), у засеоку Страна
7. Танасковић Павле, син Славице (1981) и
Драгана (1980), у домаћинству Драгана Танаско-
вића (1980), у засеоку Јелав II
13
8. Томић Луна, ћерка Милене (1995) и Дејана
(1990), у домаћинству Добрисава Томића (1944),
у засеоку Вашариште
3. УМРЛИ
1. Весић (Љубомир) Милосав (1927), из до-
маћинства Зорана (Милосав) Весића (1953), у
засеоку Вашариште. (Милосав је Зоранов отац.)
2. Игњатовић (Никола) Севда (1935), из до-
маћинства Ивана (Борисав) Игњатовића (1938),
у засеоку Јелав I. (Севда је Иванова супруга.)
3. Маринковић (Велимир) Олга (1939), из
домаћинства Дејана (Синиша) Маринковића
(1970), у засеоку Варошица. (Олга је Дејанова
мајка.)
4. Миловановић (Бранко) Горан (1970), из до-
маћинства Бранка (Живомир) Миловановића
(1946), у засеоку Варошица. (Горан је Бранков
син.)
5. Николић (Божидар) Ђорђе (1929), из до-
маћинства Јулијане (Стеван) Николић (1930), у
засеоку Јелав I. (Ђорђе је Јулијанин супруг.)
6. Николић (Мирослав) Милојко (1955), из до-
маћинства Ненада (Милојко) Николића (1985), у
засеоку Јелав I. (Милојко је Ненадов отац.)
7. Николић (Богосав) Миодраг (1934), из до-
маћинства Горана (Миодраг) Николића (1961), у
засеоку Вашариште. (Миодраг је Горанов отац.)
8. Павловић (Живојин) Љубица (1946), из
домаћинства Радосава (Драгиша) Павловића
(1945), у засеоку Јелав II. (Љубица је Радосавље-
ва супруга.)
9. Пантелић (Младен) Вукосава (1940), из
домаћинства Бранка (Властимир) Пантелића
(1965), у засеоку Јелав I. (Вукосава је Бранкова
мајка.)
10. Петровић (Милорад) Драгомир (1947),
из домаћинства Десанке (Сретен) Петровић
(1951), у засеоку Страна. (Драгомир је Десанкин
супруг.)
11. Петровић (Светислав) Милован (1942), из
својег домаћинства, у засеоку Вашариште. (Ми-
лован је живео сам у домаћинству.)
12. Ристивојевић (Сретен) Зорка (1934), из
домаћинства Зорана (Сретен) Ристивојевића
(1963), у засеоку Страна. (Зорка је Зоранова
мајка.)
13. Савковић (Светомир) Зоран (1956), из
својег домаћинства, у засеоку Јелав I. (У Зорано-
вом домаћинству нико више не станује.)
14. Станојевић (Живорад) Томислав (1950), из
својег домаћинства, у засеоку Варошица. (То-
мислав је живео сам у домаћинству.)
15. Филиповић (Александар) Милица (1947),
из домаћинства Милана (Момчило) Филиповића
14
(1971), у засеоку Варошица. (Милица је Мила-
нова мајка.)
4. УДАТЕ
1. Илић Милена (1995), ћерка Стојке Марић
(1962) и Вукашина Илића (1959), из засеока
Горњи крај, за Дејана (1990), сина Бранке (1967)
и Зорана (1967) Томића из Аранђеловца. (Ми-
лена и Дејан живе у Барошевцу, у домаћинству
Дејановог деде Добрисава Томића, у засеоку Ва-
шариште.)
2. Николић Невена (1991), ћерка Снежане
(1965) и Горана (1961), из засеока Вашариште,
за Николу (1983), сина Наде (1957) и Добросава
(1955) Живковића из Лазаревца.
3. Радојичић Марија (1993), ћерка Весне
(1959), из засеока Јелав II, за Ивана Ралевића
(1987), сина Момирке и Петра из Лазаревца.
5. ОЖЕЊЕНИ
1. Ђорђевић Милан (1985), син Гордане (1964)
и Аце (1959), из засеока Варошица, Снежаном
(1990), ћерком Стајке и Милована Ђорђевића из
Уроваца.
2. Поповић Ненад (1995), син Драгане (1973)
и Славка (1969), из засеока Јелав I, Тамаром
(1995), ћерком Љиљане и Радише Мирановића
из Стубице.
3. Томић Дејан (1990), син Бранке (1967) и Зо-
рана (1967) Томића из Аранђеловца, Миленом
Илић (1995), ћерком Стојке Марић (1962) и Ву-
кашина Илића (1959) из барошевачког засеока
Горњи крај. (Милена и Дејан живе у Барошевцу,
у домаћинству Дејановог деде Добрисава То-
мића, у засеоку Вашариште.)
II – ОСНОВНА ШКОЛА
„МИЛОРАД ЛАБУДОВИЋ
ЛАБУД“
У школској 2019/20. години у основној шко-
ли „Милорад Лабудовић Лабуд“ из Барошевца у
први разред уписано је 10 ученика, од тога су
свих 10 из Барошевца: Весић (Драган) Деспот,
Гајић (Дејан) Дуња, Гајић (Ивица) Уна, Ђорђе-
вић (Срђан) Ђурђа, Ђорђевић (Немања) Никола,
Живковић (Драган) Дарио, Ивановић (Саша)
Николина, Милојевић (Раде) Милица, Николић
(Александар) Нађа и Петровић (Синиша) Ана-
стасија. У други разред уписано је 9 ученика,
од тога је 4 из Барошевца: Ђорђевић (Марко)
Елена, Пантелић (Небојша ) Ана, Спасић (Иван)
Ива и Петровић (Синиша) Дарко. У трећи раз-
ред уписано је 9 ученика, од тога је 6 из Баро-
шевца: Весић (Душан) Сара, Гајић (Алексан-
дар) Урош, Ђорђевић (Срђан) Ђорђе, Ивановић
(Саша) Лука, Игњатовић (Ненад) Петра и Мар-
ковић (Владимир) Миња. У четврти разред упи-
сано је 13 ученика, од тога је 10 из Барошевца:
Бојић (Горан) Даница, Ђорђевић (Саша) Милош,
Ђукнић (Александар) Иван, Ђуровић (Вукашин)
Валентина, Козомара (Далибор) Ђорђе, Матић
(Милан) Ангелина, Павловић (Срђан) Нико-
ла, Петровић (Марко) Хелена, Рајковић (Саша)
Мартина и Ристивојевић (Марко) Александар. У
пети разред уписано је 15 ученика, од тога је 9
из Барошевца: Бабић (Игор) Андреа, Герасимо-
вић (Ненад) Лена, Ђорђевић (Златан) Кристијан,
Игњатовић (Ненад) Михаило, Марковић (Вла-
димир) Дуња, Миљанић (Мирослав) Вукашин,
Николић (Предраг) Петар, Пантелић (Небојша)
Страхиња и Тошић (Зоран) Ивана. У шести раз-
ред уписано је 20 ученика, од тога је 12 из Ба-
рошевца: Гајић (Александар) Лена, Добриловић
(Славиша) Анђела, Ђорђевић (Саша) Милица,
Ђуровић (Вукашин) Теодор, Јовановић (Горан)
Анастасија, Марковић (Душан) Марија, Матић
(Милан) Анастасија, Милић (Владан) Алек-
сандра, Петковски (Жаклина) Милица, Спасић
(Иван) Вук, Тошић (Зоран) Андријана и Фи-
липовић (Иван) Теодора. У седми разред упи-
сано је 10 ученика, од тога је 5 из Барошевца:
Герасимовић (Ненад) Лука, Живковић (Драган)
Виктор, Игњатовић (Ненад) Хелена, Ристивоје-
вић (Светислав) Стефан и Савковић (Андреја)
Ненад. У осми разред уписано је 14 ученика, од
тога је 7 из Барошевца: Алексић (Срђан) Вељко,
Бојић (Горан) Стефан, Весић (Душан) Елена,
Гајић (Драган) Лука, Ђорђевић (Владан) Алек-
сандар, Живковић (Драган) Урош и Марковић
(Жељко) Магдалена. Значи, укупно је уписано
100 ученика, од тога је 63 из Барошевца.
У 2019. години у барошевачкој основној шко-
ли били су запослени: Бабовић Милован – на-
ставник математике, Белошевић Љиљана – на-
ставница историје, Божић Зорица – учитељица,
Бојанић Драгиша – наставник техничког обра-
зовања, Бошковић Мирјана – наставница тех-
ничког и информатичког образовања и инфор-
матике, Гњатовић Ана – учитељица, Дерета
Јелена – наставница енглеског језика, Драговић
Радојка – наставница биологије, Илић Љиља-
на – директорка, Јанковић Весна – наставница
географије, Јанковић Живојин – вероучитељ
у Бистрици, Јевтић Милош – наставник мате-
матике и физике, Јевтић Мирјана – учитељи-
ца, Јовановић Гордана – педагошкиња, Ковач
Љубица – наставница немачког језика, Кузма-
новић Радмила – учитељица, Лукић Радако-
вић Ана – учитељица у Бистрици, Љубичић
Ивана – наставница хемије, Љубичић Марија
– наставница физике, Маринов Марко – на-
ставник ликовног васпитања, Мијатовић Ненад
– веронаука у Стрмову, Милић Тијосав – на-
ставник географије, Милутиновић Мила – на-
ставница немачког језика, Миљанић Драгана
– помоћна радница, Нагулић Илија – вероу-
читељ, Ненадовић Ђорђе – учитељ у Стрмову,
Ненадовић Јасмина – учитељица у Стрмову,
Николић Даница – наставница српског језика,
Николић Љуба – наставница српског језика и
библиотекарка, Николић Славица – помоћна
радница, Њуњић Огњен – наставник физичког
васпитања, Павловић Бранислав – наставник
физичког васпитања, Пантелић Снежана – учи-
тељица у Бистрици, Пауновић Љиљана – по-
моћна радница, Поповић Душица – учитељица
у Бистрици, Радојичић Зорица – секретарка,
Радоичић Немања – вероучитељ, Рајковић
Радојка – помоћна радница, Рајковић Татја-
на – помоћна радница, Романовић Мирка –
наставница енглеског језика, Савић Радиша
– домар, Светек Бојана – наставница музичког
васпитања, Симеуновић Милица – учитељи-
ца, Славковић Милица – наставница музичког
васпитања, Станковић Весна – помоћна радни-
ца, Токалић Вања – наставница физике, Фили-
повић Лидија – шефица рачуноводства.
III – ФУДБАЛСКИ КЛУБ
„МЛАДОСТ“
У пролећном делу сезоне 2018/19. године у
Првој београдској лиги, група „Б“ (пети степен
такмичења у држави, трећи одоздо, испод се на-
лазе Прва и Друга општинска лига Лазаревца),
сениори „Младости“ су постигли следеће ре-
зултате:
14. коло, 17. 3. 2019. Младост (Цветовац) –
Младост 3:0
15. коло, 24. 3. 2019. Младост – Раднички
(Рудовци) 0:3
16. коло, 31. 3. 2019. Стрелац (Мислођин) –
Младост 2:0
17. коло, 7. 4. 2019. Лисовић 1977 – Младост
0:0
18. коло, 14. 4. 2019. Младост – Омладинац
(Велико Поље) 3:0
19. коло, 21. 4. 2019. Шумадија (Шопић) –
Младост 5:0
20. коло, 28. 4. 2019. Младост – Рушањ 5:3
21. коло, 12. 5. 2019. Младост – Дубоко (Мала
Моштаница) 5:1
15
 22. коло, 19. 5. 2019. ОФК Забрежје – Мла-
дост 3:1
23. коло, 26. 5. 2019. Младост – ОФК Борац
(Арнајево) 1:1
24. коло, 1. 6. 2019. Будућност (Дудовица) –
Младост 1:3
25. коло, 8. 6. 2019. Младост – Звезда (Кона-
тице) 3:4.
Фудбалску сезону 2018/19. године „Мла-
дост“ је завршила на 7. месту, од укупно 13
клубова: на 24 одигране регистроване утакми-
це Барошевчани су 7 пута победили, имали су
9 нерешених резултата, а 8 пораза. Постигли су
36 голова, а примили 39, што значи да им је гол
разлика била – 3. Освојили су укупно 30 бодова.
У јесењем делу фудбалске сезоне 2019/20.
године сениори „Младости“ су се такмичили
у Општинској лиги Лазаревца, група Б. Наиме,
иако је претходну сезону у Првој београдској
лиги завршио на позицији која му је омогућавала
да настави такмичење у истом рангу, барошевач-
ки фудбалски клуб је из инфраструктурних, ор-
ганизационих, кадровских и финансијских раз-
лога одлучио да се „спусти“ на најнижи, шести
степен такмичењау држави, у Општинску лигу
Лазаревца. Постигнути су следећи резултати:
1. коло, 7. 9. 2019. ОФК Борац (Араповац) –
Младост 2:3
2. коло, 15. 9. 2019. Младост – Бистрица 1:0
3. коло, 22. 9. 2019. Шумадинац (Крушевица)
– Младост 2:1
4. коло, 29. 9. 2019. Младост – Стрмово 1:4
5. коло, 6. 10. 2019. Полет (Миросаљци) –
Младост 1:3
6. коло, 12. 10. 2019. Млади Радник (Јунко-
вац) – Младост 2:1
7. коло, 20. 10. 2019. Младост – 20. Октобар
(Трбушница) 4:1
„Младост“ је ову полусезону завршила на
3. месту, од укупно 8 клубова. Барошевчани су
остварили 4 победе, 3 пута су изгубили, а нере-
шених резултата нису имали. Постигли су 14, а
примили 12 голова, што значи да им је гол разли-
ка била + 2. Освојили су укупно 12 бодова.
На првенственим утакмицама у 2019. години
за сениоре „Младости“ наступало је 37 фудба-
лера, од тога 19 из Барошевца: Вељко (Владан)
Божић (1999), Данило (Владан) Божић (1997),
Ненад (Зоран) Бојић (1994), Предраг (Дејан)
Гајић (1994), Никола (Зоран) Ђорђевић (1989),
Никола (Милован) Ђорђевић (1986), Миодраг
(Бранко) Живановић (1994), Горан (Миодраг)
Јовановић (1982), Драгомир (Миодраг) Јовано-
вић (1994), Живан (Миодраг) Јовановић (1998),
Никола (Дарко) Јовичић (1994), Ненад (Слобо-
дан) Милојевић (1989), Немања (Гвозден) Ни-
16
колић (1993), Стефан (Гвозден) Николић (1991),
Урош (Гвозден) Николић (2000), Марко (Вла-
дан) Петровић (1986), Александар (Мирослав)
Ристивојевић (1994), Никола (Андреја) Савко-
вић (2001) и Стефан (Милан) Филиповић (1994).
Из Аранђеловца су наступали Иван Беговић
(1985), Владимир Добричић (1983) и Драган
Терзић (1983), из Лазаревца Никола Анђелко-
вић (1992), Ђорђе Бојић (1990) и Бојан Рајковић
(1990), из Баљевца Марко Миловановић (2000),
из Барајева Игор Чоловић (1988), из Буковика
Ивица Гавриловић (1981), из Земуна Марко Ву-
којев (1998), из Копљара Илија Прекић (1997),
из Миросаљаца Стефан Арсенијевић (1998), из
Мисаче Никола Лазаревић (1996), из Рожанаца
Горан Ђуричић (1990), из Рудоваца Димитрије
Трипковић (1994), из Тополе Душан Срећковић
(1983), из Трбушнице Влада Ђурђевић (1986) и
из Тулежа Немања Симић (1997). У првој поло-
вини године тренер је био Игор Пакић (1969) из
Лајковца, а у другој Драган (Мирослав) Божић
(1969) из барошевачког засеока Јелав I. Председ-
ник Управе у овој години био је Бранко (Аца)
Ђорђевић (1988) из барошевачког засеока Варо-
шица.
У сезони 2018/19. године предпетлићи „Мла-
дости“ играли су у „Лиги предпетлића Лазаре-
вац 1“. У конкуренцији од 12 тимова заузели
су шесто место са 32 освојена бода. Противни-
ци су им били: „Колубара1“ (Лазаревац), „Же-
лезничар“ (Лајковац), „Слобода 1“ (Стубица),
„Калимеро“ (Лазаревац), „Омладинац“ (Љиг),
„Напредак“ (Медошевац), „Колубара 2“ (Лазаре-
вац), „Академија фудбала“ (Лазаревац), „Слобо-
да 2“ (Стубица), „Младост“ (Цветовац) и ОФК
„Борац“ (Арнајево). У сезони 2019/20. године
петлићи „Младости“ су наступали у „Лиги пет-
лића Лазаревац“. У првом делу сезоне у конку-
ренцији од 12 тимова заузели су седмо место са
16 освојених бодова. Противници су им били:
„Будућност“ (Дудовица), „Колубара“ (Лазаре-
вац), „Борац“ (Лазаревац), „Срећно стопало“
(Лајковац), „Академија фудбала“ (Лазаревац),
„Слобода“ (Стубица), „Младост“ (Цветовац),
„Степојевац Вага“ (Степојевац), „Раднички“
(Рудовци), „Шумадија“ (Шопић) и ОФК „Бо-
рац“ (Арнајево). За млађе селекције „Младо-
сти“ у 2019. години наступала су следећа баро-
шевачка деца: Ђорђе (Срђан) Ђорђевић (2011),
Кристијан (Златан) Ђорђевић (2008), Милица
(Саша) Ђорђевић (2007), Милош (Саша) Ђорђе-
вић (2009), Иван (Александар) Ђукнић (2009),
Валентина (Вукашин) Ђуровић (2009), Теодор
(Вукашин) Ђуровић (2007), Анастасија (Горан)
Јовановић (2007), Вукашин (Мирослав) Миља-
нић (2008), Петар (Предраг) Николић (2008),
Страхиња (Небојша) Пантелић (2008), Ненад
(Андреја) Савковић (2007) и Вук (Иван) Спасић
(2008). Тренер је био Горан (Миодраг) Јовано-
вић (1982) из засеока Страна, а његов помоћник
Никола (Милован) Ђорђевић (1986) из засеока
Вашариште.
IV – ДОГАЂАЊА
На Бадње вече, у недељу, 6. јануара, у органи-
зацији Црквене општине Барошевац организова-
но је паљење бадњака, на асфалтном платоу по-
ред зидане цркве. Служени су чај и врућа ракија,
а приређен је и ватромет. Време је било доста
хладно, падао је снег. И сутрадан, у понедељак,
на Божић, такође је било хладно, био је то леде-
ни и ведар дан, са снегом на тлу. У недељу, 27.
јануара, поводом школске славе, Светог Саве, у
школи је одржана приредба, а приређен је и све-
чани ручак чији је домаћин (колачар) био Влади-
мир (Јован) Марковић (1980) из засеока Јелав II.
Тога дана је био јутарњи мраз, дању се изведри-
ло и мало отоплило, а на тлу се белео снег.
Зимске задушнице су биле 2. марта. Дан је
био топао и барошевачко гробље је било доста
посећено.
У недељу, 7. априла, на Благовести, на ас-
фалтном платоу испред зиданог храма одржан
је мото скуп где је бајкере из шумадијског ре-
гиона угостио овдашњи Мото клуб „Чоканлија“.
Било је то традиционално регионално отварање
мото сезоне. По ведром и топлом времену ску-
пу је присуствовало преко стотину мотоцикала.
Васкрс је био 28. априла, изјутра је пало мало
кише, дан је био сунчан и осредње топао. Су-
традан, на Васкрсни понедељак, у спомен на
стару барошевачку литију у црквици брвнари је
приређено ломљење колача, а у школској трпе-
зарији је организован свечани ручак чији је до-
маћин (колачар) био Зоран (Иван) Тошић (1967)
из засеока Страна. Тога дана је било нешто све-
жије него на Васкрс, пре подне суво, а поподне
је пало доста кише, уз јаку грмљавину. Радови
на топлификацији села, који су почели крајем
прошле године, настављени су и у прва четири
месеца ове.
Сеоска литија, Мали Никољдан, 22. маја, ове
године је пала у среду. Време је било нестабилно,
са мало кишице и пре, и после поднева, осредње
топло. Кроз село је на два трактора ишла тра-
диционална поворка са тридесетак присутних и
посећена су четири записа. Колачар је био Дејан
(Здравко) Гајић (1971) из засеока Вашариште.
Дана 27. јуна изашао је шести број часописа
„Букинац“.
У недељу, 7. јула, на Ивањдан, на платоу по-
ред зидане цркве у организацији месне заједнице
предвече је одржано традиционално такмичење
у кувању рибље чорбе. Пријављено је било де-
вет екипа а прва три места су освојили: колектив
барошевачке школе, „Генерација 85. годиште“
и „Глодар 1 БТО систем Тамнава – Источно
поље“. Специјала награда је за вишегодишње
учешће на манифестацији додељена екипи ла-
заревачке Електродистрибуције. Током дана је
била велика врућина, а предвече је дошло до не-
времена: дунуо је олујни ветар, а око 19 часова
је пао јак десетоминутни пљусак кише. И поред
тога, такмичење у кувању чорбе је настављено
и проглашени су победници. У недељу, 21. јула,
по паклено топлом времену, на дан Светог ве-
ликомученика Прокопија у нашој зиданој цркви
је обележена рударска слава. Организатор је био
синдикат „Колубаре“, а присутни су били и Вла-
дика шумадијски Јован, министар енергетике
Александар Антић и директор ЕПС-а Милорад
Грчић.
У октобру месецу река Пештан је пуштена
кроз нови ток који је на делу од барошевачког
потеса Оровача па до зеочког моста прокопан
нешто јужније од старог, а све за потребе колу-
барског копа лигнита. Шеснаестог дана овог ме-
сеца почело да даљинско грејање у селу.
Барошевачки џип клуб „Тропер“ је у суботу,
2. новембра, организовао своју трећу џипијаду,
названу „Џипијада Колубара 2019“. Време је
тога дана било осредње топло и нестабилно, а
присутно је било 50 џипова, 12 квадова, са око
120 учесника. Пристигли учесници скупа су се
окупили у источном делу сеоског насеља Јелав
II.
Предзадњег дана ове године за саобраћај је
пуштена новоизграђена деоница пута, дуга 3,5
километара, која од барошевачког потеса Тополе
иде до зеочког моста, са северне стране новог
тока Пештана.
Што се тиче временских прилика у 2019. го-
дини на почетку ваља истаћи да је јануар месец
био хладан и снеговит, са доста ледених дана, а
најхладније је било око Божића и Светог Саве.
У фебруару је било мало падавина, више кише,
снега скоро ништа, без већих хладноћа, осим
јутарњих мразева, а било је и изузетно топлих
дана за ово доба године. Март је био сув и рела-
тивно топао, суша је трајала до 10. априла. Реци-
мо, 9. марта је примећено да су цветале брескве,
а 17-ог дана овог месеца температура се пела
чак до 25 степени и у то време све је цветало.
Задњи јутарњи мраз овог пролећа био је 29. мар-
та, а задња слана 1. априла. Задње две декаде
месеца априла биле су кишовите, а примећено је
17
да је 24-ог дана овог месеца цветао багрем. Мај
је био изузетно нестабилан, са доста падавина,
и тако је трајало до 10. јуна, а после је било и
врућина, и падавина. У првој декади маја било
је поприлично хладно, по кућама се догревало.
Средином месеца јуна биле су велике врући-
не, температура се пела и до 35 степени. У јулу
месецу време је било променљиво, без великих
врућина. Август је био сув и топао, а највиша
температура овог лета достигнута је 12-ог дана
овог месеца – 37 степени. Септембар, октобар и
новембар су били суви и релативно топли. Била
је то најтоплија јесен у Србији од како се врше
мерења температуре ваздуха. Рецимо, 22. ок-
тобра у главном граду је измерено 28 степени,
највише у историји Београда тог датума од како
се води статистика по овом питању. Прва јесења
слана била је 27. новембра, први мраз три дана
касније, а први снег другог дана задњег месеца у
години. Децембар је по питању временских при-
лика био доста променљив, било је и топло, и
мраза, и кише, и снега. Рецимо, око Никољдана
је било доста топло и суво, а температура се тог
празничног дана пела чак до 17 степени.
Пшеница је у 2019. години родила осредње,
због суше при сетви, претходне године, а сушна
је такође била и зима и добар део пролећа. И ку-
куруз је био осредњи, опет због суше.
Зоран Тошић и Зоран Мирковић

Миодраг (Чедомир) Гајић (1923–2009) са својим телетом. Снимљено осамдесетих година

ХХ века на његовом кућевном плацу у барошевачком засеоку Варошица. Фотографија је у
власништву Миодраговог сина Милоша Гајића (1950).

18
НАШЕ ФАМИЛИЈЕ
ГАЈИЋИ
БАРОШЕВАЧКЕ ФАМИЛИЈЕ ГАЈИЋ (ПРВИ) И ПЕТРОВИЋ (ПРВИ)
У овом броју часописа Букинац биће пред-
стављени родослови крвносроднички повезаних
барошевачких фамилија Гајић и Петровић из за-
сеока Страна, што значи да их не треба мешати
са другим фамилијама из нашег села које такође
имају ова презимена. Дакле, страњански Гајићи
воде порекло од Гаврила – Гаје Јовановића (око
1790 – 1831), из чега произилази да му се отац
звао Јован. Првобитна локација ове фамилије
јесте страњанско Брдо, негде на двестотинак ме-
тара јужно од места где се сада налази домаћин-
ство Милете (Живојин) Петровића (1950). У
данашње време у Барошевцу имамо 6 домаћин-
става фамилије Гајић са 24 члана (4 домаћинства
у Страни са 19 чланова и 2 домаћинства у Варо-
шици са 5 чланова), у Лазаревцу 1 породицу са 4
члана, у Аранђеловцу 1 породицу са 6 чланова, у
Београду 2 породице са 5 чланова и у Параћину
1 породицу са 4 члана. Дакле, свеукупно 11 по-
родица фамилије Гајић са 43 члана. Што се тиче
фамилије Петровић данас у Барошевцу имамо 4
домаћинства са 6 чланова (2 домаћинства у на-
сељу Јелав I са 2 члана, 1 домаћинство у Страни
са 2 члана и 1 домаћинство у засеоку Вашариште
са 2 члана), у Лазаревцу 1 породицу са 5 члано-
ва, у Шопићу 1 породицу са 4 члана, у Београду
1 породицу са 3 члана и у Француској 1 поро-
дицу са 3 члана. Дакле, свеукупно 8 породица
фамилије Петровић са 21 чланом. Гајићи славе
Ђурђиц (16. новембар), а Петровићи Митровдан
(8. новембар).
ПРВО КОЛЕНО
Гаврило Јованов (око 1790 – 1831) има три
сина: Живана (око 1813 – после 1867), Милана
(око 1817 – после 1867) и Милоша (око 1820 –
после 1863). Гаврила имамо у појединачним чи-
бучким Тефтерима нашег села из 1824. и 1827.
године, а у појединачном харачком Тефтеру из
1829. године видимо да је старешина домаћин-
ства у којем се од мушких глава старијих од се-
дам година налазе и његови неожењени синови
Живан, Милан и Милош. (Ови подаци се могу
наћи у четвртом, петом и шестом броју нашег
часописа.) У појединачном харачком Тефтеру
Барошевца из 1831. године, који ће бити пред-
стављен у овом броју Букинца, Гаврило је та-
кође старешина домаћинства у којем су опет ње-
гова три наведена сина, с тим што видимо да се
у међувремену најстарији од њих, Живан, овога
пута оженио.
ДРУГО КОЛЕНО
Живан Гаврилов (око 1813 – после 1867) се
два пута женио. У првом браку са Маријом има
ћерке Марицу (1839 – 31. 8. 1902, удата за Мија-
ила Лазаревића, 1835–1866, из Бистрице, родили
само сина Драгутина, 1866–1915) и Аницу (око
1840, године 1860. удаје се за Андреју Симића
из Медошевца), као и сина Василија (1849). Жи-
ванова друга супруга је Јована (петнаест година
млађа од њега) и са њом има близнакиње Стан-
ку и Стојку, које је крстила Стамена Јовановић
из Барошевца.
Милан Гаврилов (око 1817 – после 1867) у
браку са Анђелијом (око 1823 – после 1863) има
сина Ђорђа (1842–1896), ћерке Стаменку (1846)
и Станку (1848), као и синове Павла (1850) и
Василија (1854 – пре 1863). Најмлађе дете је кр-
стио Ђорђе Цветковић, барошевачки учитељ.
Милош Гаврилов (око 1820 – после 1863) у
браку са Ружицом (око 1825 – после 1863) има
сина Лазара (9. 6. 1845 – 1926), ћерку Петрију
(1847), сина Филипа (1850 – после 1869), ћерке
Миленију (1852) и Живану (1856), сина Нико-
лу (1860–1940) и ћерку Спасенију (1863–1915,
у браку са Костадином Михаиловићем, 1866–
1940, из Дрена, радила Персиду, 1881 – умрла
као дете, Лепосаву, 1883 – умрла као дете, Божи-
дара, 1886–1948, Михаила, 1889–1959, Алексан-
дра, 1891–1939, Ленку, 1896–1969, и Миленију,
1900–1984). Код све деце кум је био Милош
Марковић из Зеока. На попису становништва
из 1863. године имамо две куће фамилије Гајић:
под редним бројем 1928 налази се породица Жи-
вана Гајића, са којим је у заједници живео млађи
брат Милош, са својом породицом; под редним
бројем 2024 налази се породица Милана Гајића.
ТРЕЋЕ КОЛЕНО
Ђорђе Миланов (1842–1896) у браку са
Смиљаном (1845 – 1920, ћерка Милована Нова-
ковића из Пркосаве) има ћерке Драгињу (1868),
Даницу (1870, године 1888. удаје се за 18-того-
дишњег Светозара Јеремића из Зеока, Редовано-
вог сина) и Стаменију (1875, године 1893. удаје
се за 19-тогодишњег Радована Радовановића из
Зеока, Ивановог сина), сина Јакова (10. 8. 1880 –
Велики рат), као и ћерке Миленију (1883, године
1900. удаје се за Стојана Терзића, 1881, из Медо-
19
шевца, Павловог сина) и Лепосаву (1886, године
1904. удаје се за 18-тогодишњег Бранислава Па-
уновића из Зеока, Милојевог сина).
Лазар Милошев (9. 6. 1845 – 1926) у браку
са Милојком (1847 – 1929, пореклом из Венчана)
има ћерку Даницу (1868 – 1938, удата за Мило-
вана Пантелића, 1868 – Велики рат, Светолико-
вог сина из барошевачке Стране, са којим рађа
Мијаила, 1891 – 1895, Љубисава, 1892 – 1954,
Светислава, 1895 – 1915, Милицу, 1898 – 1978, и
Милорада, 1900 – 1921), сина Димитрија (1870–
1954), ћерке Спасенију (1874–1884) и Степанију
(1876 – 1917, године 1898. удаје се за Милана
Гошнића, 1881, Јаковљевог сина из Зеока, са
којим рађа сина Радомира, 1899 – 1974), као и
синове Љубомира (15. 7. 1878 – 1951), Јеремију
(1882–1915) и Драгомира (1884–1969). Лазаров
кум је био Милош Марковић из Зеока. Крајем
XIX века и даље имамо две куће фамилије Гајић,
лоциране на првобитној позицији ове фамилије,
на страњанском Брду: у једној кући је Ђорђе
Миланов (1842–1896), а у другој су браћа Лазар
(1845–1926) и Никола (1860–1940), Милошеви
синови. Године 1900. Лазар Гајић (1845–1926)
излази из задруге у којој је живео са братом Ни-
колом (1860–1940) и са својим синовима, Дими-
тријем (1870–1954), Љубомиром (1878–1951),
Јеремијом (1882–1915) и Драгомиром (1884–
1969), силази са страњанског Брда, где им се до-
тле налазило то заједничко домаћинство, у ново-
саграђену кућу, поред главног пута кроз заселак
Страна, са његове јужне стране, у страњански
подзаселак Пушинац. Та кућа се налазила на
месту где је садашње домаћинство Милете (Жи-
војин) Петровића (1950) и она је порушена де-
ведесетих година ХХ века. Милета казује да је
прворођено дете у тој новој кући Чедомир (Ди-
митрије) Гајић (1902–1978).
Никола Милошев (1860–1940) у браку са
Драгином (1862–1920) има сина Велимира (9. 7.
1881 – Велики рат) и ћерку Стаменију (1883–
1893). Николин кум је био Милан Марковић из
Зеока. Петнаестак година после својег брата Ла-
зара (1845–1926), негде пред почетак Великог
рата, и Никола силази са страњанског Брда и
формира домаћинство на месту где је сада ста-
ра кућа браће Павла (1944) и Слободана (1946)
Марковића, Драгослављевих синова, у којој је до
своје смрти живео њихов млађи брат Мирољуб
(1956–2011).
20
ЧЕТВРТО КОЛЕНО
Јаков Ђорђев (10. 8. 1880 – Велики рат), зва-
ни Рајко, дана 15. јануара 1901. године склапа
брак са Љубицом (1879 – 1940, ћерка Пантелије
и Петрије Добричић из Дрена) и са њом има сина
Драгољуба (1904–1943), званог Влада, и ћерку
Милицу (1911 – 1982, удаје се за Тику Јовичића
из Јунковца и са њим рађа ћерке Живодарку и
Десанку). На барошевачком гробљу постоји
споменик детету по имену Лепосава Гајић који
је доста оштећен и не може се са сигурношћу
одредити о коме се ради. По распореду гробних
места и начину овог спомен обележја вероват-
но се ради о особи из ове генерације фамилије
Гајић. Јаковљев кум је био Милорад Герасимо-
вић из Барошевца. Јаковљев син Драгољуб је као
неожењен убијен у Барошевцу за време Другог
светског рата, где је и сахрањен, а споменик му
је подигла родбина. Породица Јакова Гајића није
мењала локацију својег домаћинства, његов син
Драгољуб до своје смрти живи у кући која се на-
лазила на страњанском Брду.
Димитрије Лазаров (1870–1954) године
1891. склапа свој први брак, и то са Даницом
(1871 – 1918, ћерка Илије и Милојке Ђорђевић
из барошевачког Горњег краја), а кум је био Ми-
лан Марковић из Зеока. Димитрије и Даница
рађају ћерке Ружицу (1892–1893), Живану (1897
– 1960, удата за Стевана Петровића, 1897 – 1941,
пореклом из Ћелија, млинарског радника, живе-
ли у барошевачком засеоку Варошица, на месту
где је сада домаћинство Милоша Гајића, 1950,
Миодраговог сина; Живана и Стеван су родили
Ковиљку, 1921 – 1927, и Живорада, 1923 – 1933)
и Стаменију (рођена 1900. године, удата за Дра-
гомира Дамњановића из Зеока, званог Џане,
рођеног 1897. године, са којим има ћерке Лепо-
саву и Ленку), сина Чедомира (1902–1978), ћер-
ку Радојку (1906–1919) и сина Стевана (1904–
1914). Године 1921. Димитрије склапа свој други
брак, и то са Лепосавом (рођена 1878. године),
званом Кулашица, ћерком Новака Радовановића
из Сакуље. Лепосава је у то време била удови-
ца Јована (Милан) Павловића (1877 – Велики
рат) из барошевачког Горњег краја, са којим није
имала порода, као ни са другим мужем, Дими-
тријем Гајићем. Двадесетих година ХХ века Ди-
митрије излази из задруге својег оца Лазара у
Пушинцу и настањује се у новоизграђеној кући,
одмах преко пута, на месту где се сада налази
домаћинство његовог праунука Радована (Мило-
рад) Гајића (1946).
Љубомир Лазаров (15. 7. 1878 – 1951) дана
21. октобра 1901. године ступа у брак са Жи-
ванком (18. 2. 1881 – 1954, ћерка Милана и Пе-
трије Мирковић из барошевачког Горњег краја)
и са њом има ћерку Милицу (1902 – 1981, удата
за Милована Милића из Сакуље, са којим рађа
Жику, Драгу и Милеву), синове Драгишу (1903–
1915), Милорада (1908–1944) и Тикомира (1910–
2001), као и ћерку Ангелину (1913 – 1999, удата
за Чедомира Лазаревића из Сакуље, са којим
рађа Радосава и Јулу). Љубомиров кум је био
Милан Марковић из Зеока. Тридесетих година
ХХ века Љубомир се дели од брата Драгомира и
формира ново домаћинство које се налази поред
Драгомировог, са источне стране, на месту где је
сада кућа Радмиле (Периша) Гајић (1945).
Јеремија Лазаров (1882–1915) дана 13. фе-
бруара 1905. године ступа у брак са Смиљком
(1885 – 1967, ћерка Матије и Анђелије Аћимо-
вић из Крушевице) и са њом има ћерку Љубицу
(1906 – 1985, удата за Велимира Миљанића, 1906
– 1988, из барошевачког Горњег краја, са којим
рађа Живомира, 1926, Милицу, 1930, Властими-
ра, 1933, и Јелицу, 1935 – 2016), сина Радојицу
(1908–1937), ћерку Крстину (1909–1914) и сина
Лазара (1910–1913). Јеремијин кум је био Јере-
мија Марковић из Зеока. После смрти мужа Је-
ремије Гајића његова супруга Смиљка се удаје
за Милутина (Живко) Павловића (1881–1938) из
барошевачког Горњег краја и у том својем другом
браку рађа синове Драгишу (1920–2004), Мило-
рада (1921–2003) и Драгомира (1923–1947).
Драгомир Лазаров (1884–1969) у својем
првом браку, са Јелисаветом (1888 – 1926, ћер-
ка Јована и Стаменке Танасијевић из Рудоваца),
има синове Живомира (1910 – 1978, званог Апе,
кратко био у браку са Илком Илић, 1908 – 1950,
из Тулежа) и Борисава (1912–1912), ћерку Ру-
жицу, сина Раденка (1919–2009) и ћерке Мирку
(1921–1931) и Перку (1923–2017). Драгомирова
ћерка Перка се удала у Даросаву, за Живојина
Петровића (1906–1991), Животиног сина, који је
пореклом из Велике Иванче (општина Младено-
вац), и са њим је родила синове Милана (1948),
Милету (1950), Радована (1952) и Драгована
(1958–2015). Перкина и Живојинова породица
од 1952. године живи у Барошевцу, на Драгоми-
ровом имању. Дана 20. фебруара 1927. године
Драгомир ступа у свој други брак, овога пута са
Лепосавом (1895–1967), званом Дада, удовицом
Тикомира Дамњановића из Рудоваца, и са њом
нема деце. Лепосава је родом из Миросаљаца,
ћерка Митра и Радојке Стевановић. На овом
другом Драгомировом венчању кум је био Ми-
лан Марковић из Зеока, а стари сват (други све-
док) његов синовац Чедомир (Димитрије) Гајић
(1902–1978).
Велимир Николин (9. 7. 1881 – Велики
рат) дана 21. јануара 1901. године склапа брак
са Грозданом (5. 2. 1882 – 1952, ћерка Милоша
и Роксанде Савковић из барошевачког Горњег
краја) са којом има сина Љубисава (1903–1956),
ћерку Драгињу (1905–1953), синове Радисава
(умро 1935. године), Милована (нестао тридесе-
тих година ХХ века) и Милорада (1912 – 1992,
званог Мида), као и ћерку Радојку (живела три
године). Велимиров кум је био Ђурађ Марковић
из Зеока. Страдавши у Великом рату Велимир је
иза себе оставио неспособно потомство те је ње-
гов остарели отац Никола (1860–1940), у складу
са ондашњим обичајима, био принуђен пронаћи
некога ко би гледао ову породицу, а заузврат да
наследи њено имање. И тако је тридесетих годи-
на ХХ века на то место дошао Драгослав (Ми-
лорад) Марковић (1912–1980) из Петке, чија
је мајка Савка иначе пореклом из барошевачке
Стране, ћерка Антонија (Марко) Ристивојевића
(1846–1919). Драгослав се оженио са Радојком
(1925 – 2007, ћерка Младена и Стане Николић
из барошевачког Горњег краја) и са њом је имао
синове Павла (1944) и Слободана (1946), ћерку
Милену (1948–2011), као и синове Милисава
(1952) и Мирољуба (1956–2011). Драгослављев
кум је био Александар (Чедомир) Пантелић
(1906–1995), звани Лека, који је у то време жи-
вео у његовом комшилуку, у барошевачкој Стра-
ни.
ПЕТО КОЛЕНО
Чедомир Димитријев (1902–1978) у браку
са Лепосавом (1902 – 1990, званом Леца, ћер-
ка Радована и Персе Пантелић из барошевач-
ког Горњег краја) има синове Миодрага (1923–
2009), Милорада (1926–1989) и Добросава.
Милорад Љубомиров (1908–1944) у браку
са Десанком (1912 – 1985, ћерка Владимира и
Миросаве Михаиловић из барошевачког Горњег
краја) има синове Борисава (1936–2012), Радо-
сава (1938–2005) и Љубишу (1944–1984). Мило-
радови кумови су били Милан и Радомир Мар-
ковић из Зеока.
Тикомир Љубомиров (1910–2001) дана 11.
јануара 1930. године склапа брак са Косаном
(1910 – 1969, ћерка Драгомира и Јованке Илић из
Јунковца) и са њом има сина Томислава (1931–
2020) и ћерке Вукосаву (1934 – 2019, у браку
са Лазаром Марковићем из Петке родила ћерке
Радмилу, 1954, и Зорицу, 1955, као и сина Богда-
на, 1958), Лепосаву (1936 – 2013, удата за Жива-
на Турунџића из Горјана, код Ужица, живели у
Лазаревцу) и Живанку (1939, удата у Београд, за
Бранка Станковића, који је пореклом од Гламо-
ча, у Босни и Херцеговини, са којим рађа ћерке
21
Тању, 1966, и Сању, 1969). Тикомирови кумови
су били Милан и Радомир Марковић из Зеока.
Године 1951. Тикомир се дели од снахе Десан-
ке (1912–1985), удовице његовог покојног брата
Милорада (1908–1944), и прелази у новоформи-
рано домаћинство, преко пута, на месту где је
сада кућа Негослава (Томислав) Гајића (1960), а
са собом доводи и своје остареле родитеље, оца
Љубомира (1878–1951), и мајку Живанку (1881–
1954).
Радојица Јеремијин (1908 – 22. 7. 1937) је
био учитељ у селу Планиница код Пирота. Био
је у браку са Александром Оличков (15. 5. 1910 –
7. 4. 1991) из Кикинде, такође учитељицом, и са
њом има сина Мирослава (1937–2020). Радојица
је сахрањен у Барошевцу.
Раденко Драгомиров (1919–2009) се пред
почетак Другог светског рата оженио са Анге-
лином, званом Гина, ћерком Драгутина Јовичића
из Зеока. Убрзо потом одлази на одслужење вој-
ног рока где бива заробљен и време између 1941.
и 1945. године проводи у зарољеништву, у Не-
мачкој. По изласку из заробљеништва остаје да
ради и живи у Немачкој. Тамо се оженио Неми-
цом Ингом и са њом добио сина Михаила (1952).
Године 1968. Михаило долази са мајком на крат-
ко у Барошевац. Раденкова прва супруга Гина је
до 1952. године чакала својег мужа у дому Ра-
денковог оца Драгомира, а после тога је отишла.
Раденко је сахрањен у Немачкој, у Билефелду.
Перка Драгомирова (Петровић) (1923–2017)
у браку са Живојином (1906 – 1991, син Живо-
те Петровића из села Велика Иванча у општи-
ни Младеновац) рађа синове Милана (1948),
Милету (1950), Радована (1952) и Драгована
(1958–2015). Перкин остарели отац Драгомир
Гајић (1884–1969) после одласка снаје Гине из
његовог дома остаје у кући само са такође ста-
ром супругом Лепосавом (1895–1967) и неспо-
собним сином Живомиром (1910–1978) те бива
приморан да позове ћерку Перку да се са својом
породицом врати у Барошевац и припомогне му
у свакодневним обавезама. И тако, године 1952.
супружници Перка и Живојин прелазе из Даро-
саве, где су дотле живели, у Барошевац, у ново-
саграђену кућу, на имању својег оца, у страњан-
ском подзасеоку Кључ, на тристотинак метара
западно од локације Драгомировог домаћинства,
а са њима, наравно, и њихови синови Милан,
Милета и Радован, да би им се неколико година
касније родио и четврти син Драгован. Године
1967, после смрти Лепосаве (1895–1967), друге
супруге Перкиног оца Драгомира (1884–1969),
Перкина и Живојинова породица прелази из
Кључа у стару кућу Драгомира Гајића, у Пушин-
цу. ма, а она у просвети, као наставница математи-
22
ШЕСТО КОЛЕНО
Миодраг Чедомиров (1923–2009) у браку
са Слободанком (1925–1995), званом Миља,
ћерком Божидара и Златије Ђорђевић из баро-
шевачког Горњег краја, добија синове Милоша
(1950) и Микаила (1953–2010). Миодрагов кум је
био Живомир Марковић из Зеока. Године 1961.
Миодраг излази из породичне задруге, у којој је
дотле живео са оцем Чедомиром (1902–1978) и
братом Милорадом (1926–1989), у барошевач-
ком засеоку Страна, и прелази у наслеђену кућу
у којој је до своје смрти живела његова тетка
Живана Петровић (1897–1960), сестра њего-
вог оца, у барошевачком засеоку Варошица, на
месту где се сада налази домаћинство Милоша
Гајића (1950), старијег Миодраговог сина.
Милорад Чедомиров (15. 1. 1926 – 11. 9.
1989), звани Муја, дана 24. фебруара 1946. го-
дине склапа брак са Надеждом (1926–1995),
ћерком Животе и Лепосаве Савковић из баро-
шевачког Горњег краја, са којом има сина Радо-
вана (1946) и ћерку Даницу (1948), која је удата
за Славољуба – Слају Лазаревића, учитеља из
Малих Црљени. Даница живи у Лазаревцу, а са
својим мужем Слајом родила је ћерке Ану (1975)
и Јелену (1978). Милорадов кум је био Живомир
Марковић из Зеока.
Борисав Милорадов (1936–2012) у браку са
Слободанком (1945), ћерком Жике и Радмиле
Милинковић из Ћелија, добија синове Милора-
да (1964) и Михаила (1966). Борисав се у првој
половини шездесетих година ХХ века преселио
у Лазаревац. Његов кум је био Јездимир Марко-
вић из Зеока.
Радосав Милорадов (1938–2005) се оженио
са Радмилом (1945), ћерком Перише и Лепосаве
Вулићевић из Пркосаве, и у том браку није имао
деце. Његов кум је био Јездимир Марковић из
Зеока.
Томислав Тикомиров (1931–2020) у браку
са Радмилом (1938), ћерком Живка и Радојке
Ивановић са црљеначке Петковаче, добија сино-
ве Негослава (1960) и Мирослава (1961). Томис-
лављев кум је био Радомир Марковић из Зеока.
Мирослав Радојичин (22. 11. 1937 – 11. 1.
2020) је рођен као посмрче. У тренутку смрти
Мирослављевог оца ова породица је живела у
селу Планиница код Пирота. Позив учитељице
Мирослављеве мајке Александре одводи њеног
сина и њу у Ниш. Мирослав у том граду завр-
шава школу и жени се са Радмилом (1939–2016),
ћерком Мирка Стојановића из Ниша. Године
1964. супружници Радмила и Мирослав прелазе
у Алексинац где он ради у тамошњим рудници-
ке. Родили су сина Братислава (1964). Радмила
и Мирослав су сахрањени у Алексинцу, док се
Мирослављева мајка Александра није пресеља-
вала са њима из Ниша, где је и сахрањена.
Милан Живојинов (Петровић) (1948) у бра-
ку са Иванком (1949–2010), ћерком Душана и
Ковиљке Стојков из Опова у Банату, има ћер-
ку Јасну (1971, удата за Небојшу Милановића,
1967, из села Клока, општина Топола, са којим
рађа Николу, 2000, Александра, 2005, и Лазара,
2007, а сада живе у Француској, у Паризу), као и
синове Јовицу (1977) и Дејана (1979). Миланов
кум је Јовица Јанковић из Велике Иванче. По-
сле склапања брака са својом супругом Иванком
Милан прелази из Пушинца, из породичне за-
друге, у Кључ, на место где су, у ствари, његови
родитељи првобитно били и настањени када су
године 1952. дошли из Даросаве у Барошевац.
Године 2012. Миланово домаћинство у Кључу
бива експроприсано за потребе РБ „Колубара“ и
он се сам сели у стан, у Лазаревцу. Три-четири
године касније враћа се у Барошевац, у новоса-
грађену кућу у засеоку Јелав I.
Милета Живојинов (Петровић) (1950) се од
1979. године налази у браку са Радојком (1949,
ћерка Бошка и Виде Павловић из Фоче, у Босни
и Херцеговини) и са њом има сина Горана (1980)
и ћерку Јелену (1981, живи у Београду). Миле-
тин кум је Јовица Јанковић из Велике Иванче.
Милета живи у Пушинцу, на имању својег деде
Драгомира Гајића (1884–1969), где је седамдесе-
тих година ХХ века саградио нову кућу, у истом
дворишту где се налазила и она стара, у коју је
године 1900. са страњанског Брда сишао Миле-
тин прадеда Лазар Гајић (1845–1926), са својим
синовима. Та стара кућа је порушена деведесе-
тих година ХХ века.
Радован Живојинов (Петровић) (1952) у
браку са Горданом (1949 – 2019, ћерка Драгише
и Јулке Кондић из Рудоваца) има ћерке Мирја-
ну (1975–1975), Весну (1977, удата за Слободана
Павловића из Дрена, родили сина Николу, ћерку
Катарину и сина Вука) и Јелену (1983, удата за
Нешу Николића из Бурова, родили ћерку Нину,
2005), као и сина Душана (1985). После женид-
бе, седамдесетих година ХХ века, Радован се из
Пушинца, из породичне задруге, сели у Кључ,
где је већ био досељен његов старији брат Ми-
лан (1948). Године 2013. Радован се, због екс-
пропријације домаћинства од стране РБ „Ко-
лубара“, сели из Кључа у барошевачки засеок
Вашариште, у кућу купљену од ћерки покојног
Томислава (Милан) Миљанића (1935–2010).
Драгован Живојинов (Петровић) (1958–
2015) у браку са Весном (1962, ћерка Светис-
лава и Радмиле Марковић из Малих Црљени)
има ћерку Драгану (1980, удата за Горана Сте-
вановића из Лазаревца, родили ћерке Милицу,
2000, Милену, 2006, Анђелију, 2009, и Алексан-
дру, 2011, као и сина Дула, 2017) и сина Драга-
на (1983). После женидбе, крајем седамдесетих
година ХХ века, Драгован се сели из Пушинца,
из породичне задруге, у Кључ, где су већ била
досељена његова старија браћа Милан (1948) и
Радован (1952). Године 2013. Драгован се, због
експропријације домаћинства од стране РБ „Ко-
лубара“, сели из Кључа у барошевачки засеок
Јелав I.
СЕДМО КОЛЕНО
Милош Миодрагов (1950) у браку са Ра-
динком (1957, ћерка Влајка Костића из Великих
Црљени) има синове Владана (1978) и Стевана
(1982). Милошев кум је Миленко Марковић из
Зеока.
Микаило Миодрагов (1953–2010) у браку са
Петријом (1958, ћерка Радована Симића из Ве-
ликих Црљени) има ћерке Светлану (1979, удата
за Младена Р. Јовановића из Стрмова, живе у Ла-
заревцу, родили ћерке близнакиње Јану и Саш-
ку, 2016) и Драгану (1983, године 2014. удата за
Александра Догањића из Аранђеловца, родили
сина Вука, 2015, и ћерку Ирину, 2018). Године
1978. Микаило излази из заједнице са оцем Ми-
одрагом и братом Милошем и пресељава се у но-
вонаправљену кућу, на истој локацији, западно
од очевог домаћинства.
Радован Милорадов (1946) у браку са Миле-
сом (1952 – 2015, ћерка Бранислава и Драге Пе-
рић из села Лисо Поље у општини Уб) има ћер-
ку Невенку (1971, удата за Петра С. Васиљевића,
1966, из Лазаревца, родили сина Саву, 1998, и
ћерку Ану, 2000) и сина Александра (1974). Ра-
дованов кум је био Јеремија Марковић из Зеока.
Милорад Борисављев (1963) у првом бра-
ку са Иреном, ћерком Мирослава Живковића из
Ниша, има сина Милана (1991), који са својом
мајком живи у Београду. У својем другом браку
са Снежаном (1971, ћерка Слободана Гајића из
Лазаревца), Милорад има ћерке Ану (1998) и Иву
(2001). Милорадова кума је Сања (1978), ћерка
Милована Ј. Марковића из Зеока. Милорад од
половине друге деценије XXI века живи у Бео-
граду.
Михаило Борисављев (1966) је ожењен са
Миљаном (1978, ћерка Србољуба Јанаћковића
из Лазаревца) и са њом има ћерке Ему (2007) и
Марију (2008).
Негослав Томислављев (1960) у браку са
Зорицом (1962, ћерка Будимира и Верославе
23
Адамовић из Малих Црљени) има синове Гора-
на (1983) и Дејана (1985). Негослављеви кумови
су Миша и Раде Марковић из Зеока.
Мирослав Томислављев (1961) у браку
са Љиљаном (1964, ћерка Богољуба и Роса-
не Ђорђевић из Великих Црљени) има ћерку
Мирјану (1983, удата за Дарка Томића из Латко-
вића, живе у Лазаревцу, родили сина Михаила,
2007, и ћерку Веру, 2011) и сина Ивицу (1985).
Мирослављеви кумови су Миша и Раде Марко-
вић из Зеока. Мирослав се осамдесетих година
ХХ века оделио од оца Томислава, направивши
кућу на истом имању, западно од очеве.
Братислав Мирослављев (1964) у браку са
Миленом (1966, ћерка Милије Јовановића из Па-
раћина, родом из околине Пирота) има близан-
чад, сина Александра и ћерку Наталију, рођену
1999. године. Братислављева породица од 1999.
године, од бомбардовања Србије, живи у Па-
раћину.
Јовица Миланов (Петровић) (1977) у браку
са Тањом (1983, ћерка Милуна и Снежане Ми-
ловановић из Медошевца) има синове Огњена
(2002) и Вељка (2006). Јовичин кум је Јовица
Јанковић из Велике Иванче. Године 2012. Јовица
се, после експропријације домаћинства његовог
оца Милана (1948) од стране РБ „Колубара“, које
се налазило у страњанском подзасеоку Кључ,
где су дотле заједно живели, сели у Шопић, где
купује кућу.
Дејан Миланов (Петровић) (1979) од 2001.
године живи у Француској, у Марсељу. Ожењен
је Францускињом Бене и са њом има ћерку која
се зове Шарлин-СилИванка (2017).
Горан Милетин (Петровић) (1980) је од
2018. године у браку са Данијелом (1983, ћерка
Славомира Премовића из Лазаревца) и са њом
ГРАФИЧКИ ПРЕГЛЕД ПОРОДИЦА ФАМИЛИЈE ГАЈИЋ И ПЕТРОВИЋ
КОЛЕНА НОСИОЦИ ПОРОДИЦА СУПРУГЕ
I Гаврило Гаја Јовановић непозната жена
II Живан Марија
Јована
Милан Анђелија
Милош Ружица
III Ђорђе Смиљана
Лазар Милојка
Никола Драгина
24
има ћерку Неду (2020). Горанов кум је Јовица
Јанковић из Велике Иванче. Од 2016. године Го-
ран живи у Београду.
Драган Драгованов (Петровић) (1983) у бра-
ку са Марином (1985, ћерка Милана и Мирјане
Тодоровић из Београда) има синове Луку (2006)
и Уроша (2009), као и ћерку Тијану (2013). Дра-
ганов кум је Јовица Јанковић из Велике Иванче.
Од 2013. године Драганова породица живи у Ла-
заревцу.
ОСМО КОЛЕНО
Александар Радованов (1974) у браку са Ду-
шицом (1977, ћерка Милорада и Данице Симић
из Шопића) има ћерку Лену (2008) и сина Уроша
(2010). Александров кум је Горан Љ. Марковић
из Зеочког насеља у Бурову.
Горан Негослављев (1983) у браку са Дра-
ганом (1983, ћерка Милорада и Мирјане Деспо-
товић из Аранђеловца) има четири сина: Деспо-
та (30. 5. 2014), Јакшу (2017), као и близанце
Сибина и Обрада (2019). Горанов кум је Раде
Марковић из Зеока. Горан од 2010. године живи
у Аранђеловцу.
Дејан Негослављев (1985) у браку са Јова-
ном (1985, ћерка Радослава и Блаже Аврамовић
из Араповца) има ћерке Дуњу (23. 1. 2013) и Нађу
(2016). Дејанов кум је Раде Марковић из Зеока.
Ивица Мирослављев (1985) у браку са
Иваном (1984, ћерка Славка и Вере Бранковић
из Лукавице) има ћерке Уну (2013) и Ђурђину
(2019). Ивичин кум је Раде Марковић из Зеока.
Децембар 2020. године
Зоран (Иван) Тошић (1967)
ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦА
Живан, Милан, Милош
Марица, Аница, Василије
Станка, Стојка
Ђорђе, Стаменка, Станка, Павле,
Василије
Лазар, Петрија, Филип, Миленија,
Живана, Никола, Спасенија
Драгиња, Даница, Стаменија, Јаков,
Миленија, Лепосава
Даница, Димитрије, Спасенија,
Степанија, Љубомир, Јеремија,
Драгомир
Велимир, Стаменија
 IV Јаков Љубица Драгољуб, Лепосава, Милица
Димитрије Даница Ружица, Живана, Стаменија, Чедомир,
Радојка, Стеван
Лепосава без порода
Љубомир Живанка Милица, Драгиша, Милорад, Тикомир,
Ангелина
Јеремија Смиљка Љубица, Радојица, Крстина, Лазар
Драгомир Јелисавета Живомир, Борисав, Ружица, Раденко,
Мирка, Перка
Лепосава без порода
Велимир Гроздана Љубисав, Драгиња, Радисав, Милован,
Милорад, Радојка
V Чедомир Лепосава Миодраг, Милорад, Добросав
Милорад Десанка Борисав, Радосав, Љубиша
Тикомир Косана Томислав, Вукосава, Лепосава,
Живанка
Радојица Александра Мирослав
Раденко Ангелина без порода
Инге Михаило
Живојин-Петровић Перка Милан, Милета, Радован, Драгован
VI Миодраг Слободанка Милош, Микаило
Милорад Надежда Радован, Даница
Борисав Слободанка Милорад, Михаило
Радосав Радмила без порода
Томислав Радмила Негослав, Мирослав
Мирослав Радмила Братислав
Милан Иванка Јасна, Јовица, Дејан
Милета Радојка Горан, Јелена
Радован Гордана Мирјана, Весна, Јелена, Душан
Драгован Весна Драгана, Драган
VII Милош Радинка Владан, Стеван
Микаило Петрија Светлана, Драгана
Радован Милеса Невена, Александар
Милорад Ирена Милан
Снежана Ана, Ива
Михаило Миљана Ема, Марија
Негослав Зорица Горан, Дејан
Мирослав Љиљана Мирјана, Ивица
Братислав Милена Александар, Наталија
Јовица Тања Огњен, Вељко
Дејан Бене Шарлин-СилИванка
Горан Данијела Неда
Драган Марина Лука, Урош, Тијана
VIII Александар Душица Лена, Урош
Горан Драгана Деспот, Јакша, Сибин, Обрад
Дејан Јована Дуња, Нађа
Ивица Ивана Уна, Ђурђина
Укошеним словима означени су чланови фамилије Петровић. Подебљаним словима означене су
живе особе. Табелу цртао Бојан (Горан) Николић.

25
ПИСАНИ ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ
ПОЈЕДИНАЧНИ ХАРАЧКИ
ТЕФТЕР ИЗ 1831. ГОДИНЕ
СПИСАК МУШКИХ ГЛАВА БАРОШЕВЦА ИЗ 1831. ГОДИНЕ
У овом броју часописа представљамо Поје-
диначни харачки (порески) тефтер села Бароше-
вца за 1831. годину. У шестом броју „Букинца“
имамо исти овакав документ за 1829. годину и
може се приметити да су та два историјска изво-
ра умногоме слична: исти је број домаћинстава у
ондашњем Барошевцу, а разлике су садржане по
питању новорођених и умрлих. Ради појашњења
штива које следи поновили бисмо оно што је на-
ведено у уводу одговарајућег текста из шестог
броја нашег часописа. Дакле, овде следи списак
барошевачких домаћинстава из 1831. године
састављен тако што су наведени носиоци (ста-
решине) истих. За сваку кућу побројани су муш-
карци у њима, а наведено је и да су, уз извесне
изузетке, пореским дажбинама оптерећене све
мушке главе од 7 до 77 година на тај начин што
су сви они ове животне доби плаћали харач, а
порез је, плус тога, скупљан од ожењених. И
овај документ се чува у Архиву Србије.
1. Паун Татомировић је у својем домаћин-
ству од мушких глава старијих од седам година
имао три сина, Радована, Милована и Милути-
на, од којих су два била ожењена, као и синовца
Живана. Ова кућа је била оптерећена са три по-
реза и пет харача а налазила се у страњанском
подзасеоку Пољана, у то време је била прва са
десне стране пута Дрен–Барошевац. Паун (Тато-
миров син) је предак изумрлих Пауновића који
имају огранак у Зеокама. (Њихова слава је Ни-
кољдан, не треба их мешати са другим Пауно-
вићима, који славе Светог Луку.) На месту где
се налазило домаћинство Татомировића имала је
парцелу наша покојна суграђанка Даринка Вујић
(1935–2018), женски потомак ове фамилије, ћер-
ка Милована Пауновића (1911–1947). Паун се
под истим овим бројем налази и у појединачном
харачком тефтеру из 1829. године, а наведен је,
под бројем 16, и у чибучком тефтеру из 1827. го-
дине. Нема га у списку из 1824. године.
2. Милоје Гавриловић је у својој кући од
мушких глава још имао сина Луку, старог пет и
по година, тако да је плаћао по један порез и ха-
рач. Милоје (Гаврилов син) је предак данашњих
Милојевића који славе Ђурђевдан, кућа му се
налазила на Пољани, у суседству малопре на-
веденог Пауна Татомировића. Милојево име се,
26
наравно, налази и у харачком тефтеру из 1829.
године (број 2), а има га и у чибучким тефтерима
из 1824 (број 16) и 1827. године (број 20).
3. Игњатије Милинковић је имао два сина
старија од седам година (Петроније и Радојица)
и једног од две и по године (Јовица). Игњатије
је у то време био сеоски кмет и стога није био
оптерећен пореским дажбинама. Потомство му
је изумрло у XIX веку, а то су били Игњатовићи
(не треба их мешати са савременом барошевач-
ком фамилијом овог презимена), сродници да-
нашњих Ђурђевића. Игњатије (Милинков син)
је такође живео на Пољани, а наведен је, под ис-
тим бројем, као Игњат, и у харачком тефтеру из
1829. године, као и у чибучком тефтеру из 1827.
године (број 14). Нема га у списку из 1824. го-
дине.
4. Ђурађ Милинковић је имао два сина ста-
рија од 7 година који нису били ожењени (Ми-
лован и Радован), као и једног старог три године
(Мијаило). Оптерећен је био са једним порезом
и три харача. Ђурађ (Милинков син) је предак
данашњих Ђурђевића (слава Никољдан) и та-
кође је живео на Пољани. Име му се налази у
харачком тефтеру из 1829. године (број 4), као и
у чибучким тефтерима из 1824 (број 9) и 1827.
године (број 12).
5. Ђурица Милинковић је имао сина Јова-
на старог две и по године те је стога плаћао по
један порез и харач. Потомство му је изумрло у
XIX веку, а презивали су се Ђуричић Милин-
ковић, сродници данашњих Ђурђевића. Као и
претходно наведени Игњат и Ђурађ, и Ђурица је
Милинков син, такође је живео на Пољани. Под
истим овим бројем налазимо га и у појединач-
ном харачком тефтеру из 1829. године, а нема га
у ранијим чибучким тефтерима.
6. Иван Милинковић је имао два неожењена
сина старија од седам година, Петра и Николу, и
стога је плаћао један порез и три харача. Ивано-
ви потомци су изумрли у XIX веку, а презивали
су се Ивановић и Милинковић и били су срод-
ници данашњим Ђурђевићима. Иван (Милинков
син) је живео на Пољани и његово име се налази
под истим бројем у претходном харачком теф-
теру, као и у чибучким списковима из 1824 (број
22) и 1827. године (број 13).
 7. Моица Лазић је био једина мушка глава
у својој кући, плаћао је по један порез и харач,
што значи да је био ожењен. Моица је предак
Танасковића (слава – Лазарева Субота) који су
изумрли по мушкој линији, а по женској линији
његови садашњи потомци у Барошевцу су По-
повићи. Марица, ћерка Моичиног сина Радоја,
довела је себи у кућу за мужа Спасоја Поповића,
који је прадеда нашег суграђанина Милана (Жи-
војин) Поповића (1943). Моица је Танасков син
и домаћинство му се налазило у страњанском
подзасеоку Јанички крај. У појединачном харач-
ком тефтеру из 1829. године налазимо га под ис-
тим овим бројем, с тим што је у то време са њим
живео и Радоје, његов неожењени син старији
од седам година. Има га и у чибучком списку из
1827. године, под бројем 21, а нема га у тефтеру
из 1824. године..
8. Ђорђе Лазић је био ожењен, а од муш-
ких глава са њим је живео и Радоје, његов нео-
жењени синовац старији од седам година, те је
стога ово домаћинство било оптерећено са јед-
ним порезом и два харача. Ђорђе је под истим
овим бројем наведен и у појединачном харачком
тефтеру Барошевца из 1829. године и тада је
био једини мушкарац у кући. Он је рођени брат
претходно наведеног Моице, а обојица су сино-
ви Танаска Лазића, који се налази у чибучком
тефтеру из 1824. године (број 17), што значи да
је отац умро пре 1827. године, а да су се синови
поделили пре 1829. године. Наравно, нема га у
чибучким тефтерима из 1824. и 1827. године. Од
Ђорђа потиче други крак Танасковића који су у
другој половини XIX века прешли на Камаљ у
Горњем крају и данас у Барошевцу нема њего-
вих потомака. На попису из 1863. године браћа
Ђорђе и Моица се презивају Танасковић. Нарав-
но, и Ђорђева кућа се у време прављења овог
списка налазила у Јаничком крају.
9. Владисав Вуковић је био ожењен и једина
је мушка глава у својем домаћинству, те је стога
био оптерећен са по једним порезом и харачом.
Владисав је ново име у списку тадашњих носи-
лаца барошевачких домаћинстава, а под истим
овим бројем у претходном харачком тефтеру из
1829. године као кућног старешину имамо ње-
говог оца Вука Вукадиновића, са којим је у то
време у задрузи био Владисав, што значи да је
Вук преминуо између прављења ова два списка.
Иначе, име Вука Вукадиновића, Владисавље-
вог оца, налази се у чибучким списковима из
1824 (број 25) и 1827. године (број 27). Изумрли
су по мушкој линији у XIX веку, а по женској
линји потомци су им данашњи Милојевићи из
страњанског подзасеока Поток, пошто је Стана,
Владисављева ћерка, довела себи у кућу за мужа
Ђурађа Милојевића са Пољане. Домаћинство им
се налазило у Јаничком крају, а славили су Ми-
хољдан.
10. Пантелија Вукадиновић је био једина
мушка глава у својем домаћинству те је плаћао
по један порез и харач. Он је рођени стриц ма-
лопре поменутог Владисава и живели су у сусед-
ству. Име му се под истим овим бројем налази у
појединачном харачком тефтеру из 1829. године,
као и у чибучким тефтерима из 1824 (број 24) и
1827. године (број 26), где је уписан као Панта.
И ова породица је изумрла.
11. Ристивоје Јанковић је живео са нео-
жењеним синовима Петром, Петком, Петро-
нијем и Марком који су били старији од 7 го-
дина те је ово домаћинство било оптерећено са
једним порезом и пет харача. Ристивоје (Јанков
син) је предак данашњих Ристивојевића (слава
– Никољдан) и кућа му се налазила у страњан-
ском подзасеоку Брдо, где је данас, од прилике,
смештено домаћинство Зорана (Михаило) Рис-
тивојевића (1957). Име му се налази у харачком
тефтеру из 1829. године (број 11), као и у чибуч-
ким списковима из 1824 (број 21) и 1827. године
(број 25).
12. Максим Ђурђевић је живео са неожење-
ном браћом Петром и Марком који су били ста-
рији од 7 година. У напомени овог списка код
његовог имена стављено је да је „сакат“, те им
је домаћинство, вероватно због тога, било оп-
терећено са једним порезом и два харача. (Било
би нормално да буде један порез и три харача.)
Максим (Ђурђев син) је предак данашњих Пет-
ровића, са страњанског Брда, који су се некада
презивали Стаменић, као и Максића, са страњан-
ске Пољане, који су изумрли половином ХХ
века. Кућа му се налазила на Брду, у комшилуку
малопре поменутог Ристивоја Јанковића, славе
Никољдан као главну славу, а „преслављају“ То-
миндан, исто као и Ристивојевићи. Помиње се у
харачком тефтеру из 1829. године (број 12), као
и у чибучком тефтеру из 1827. године (број 36),
а нема га у списку из 1824. године..
13. Јован Станојевић је у домаћинству од
мушких глава имао неожењене синове Петро-
нија, Лазара и Марка који су били старији од 7
година те су били оптерећени са једним порезом
и четири харача. Јован (Станојев син) је предак
данашњих Јовановића из Барошевца који славе
Никољдан, а кућа му се налазила на страњанс-
ком Брду, поред оне која је припадала малопре
поменутом Максиму Ђурђевићу. Име му се под
истим овим бројем налази у харачком тефтеру
из 1829. године, али ваља напоменути да је у то
време његов најмлађи син Марко имао 5 година,
те су били задужени са једним порезом и три ха-
27
рача, а не са четири, као овога пута. Има га и у
чибучком списку из 1827. године, где је уписан
под бројем 35. Није уписан у тефтер из 1824. го-
дине.
14. Гаврило Јовановић је у кући имао сино-
ве Живана, Милана и Милоша који су били ста-
рији од 7 година, од којих је једино најстарији
Живан био ожењен, те су плаћали два пореза и
четири харача. Гаврило (Јованов син) је предак
данашњих Гајића, који славе Ђурђиц, а кућа му
се налазила на брду, на око 200 метара јужно из-
над садашње позиције кућевног плаца Милете
(Живојин) Петровића (1950). Под истим овим
бројем наведен је и у претходном списку баро-
шевачких кућа из 1829. године, с тим што је тада
био задужен са једним порезом и четири харача,
а не са два пореза, као овога пута, што значи да
му се између ова два пописа оженио најстарији
син Живан. Помиње се и у тефтерима из 1824
(број 10) и 1827. године (број 15), под именом
Гаја.
15. Пантелија Радојичић је живео са 5 не-
ожењених синова, од којих су Милош, Урош,
Милан и Миленко били старији од 7 година, а
најмлађи Никола је имао пет и по године, те су
били оптерећени са једним порезом и пет харача.
Пантелија (Радојичин син) је предак данашњих
Пантелића (слава – Ђурђиц), а био је настањен
у суседству малопре поменутог Гаврила Јовано-
вића, источно од њега. Под истим овим бројем
наведен је у харачком тефтеру из 1829. године, с
тим што је тада био оптерећен са четири арача, а
не са пет, као овога пута, пошто му је у то време
донајмлађи син Миленко имао само пет година,
те није подлезао харачком оптерећењу. Име му
се налази и у чибучким списковима за Бароше-
вац из 1824 (број 14) и 1827. године (број 18), где
је уписан као Панта.
16. Павле Станојловић је имао два нео-
жењена сина: Новак је био старији од 7, а Ми-
лан је имао пет и по године, те им је кућа била
оптерећена са једним порезом и два харача. Не-
познати су и изумрли су у XIX веку. Под истим
овим бројем наведен је у претходном попису из
1829. године, а име му се налази и у тефтеру за
1827. годину (број 8). Нема га у списку за 1824.
годину.
17. Иван Станојловић је од мушких глава
у кући имао неожењеног сина Новицу старијег
од 7 година те су били оптерећени са једним по-
резом и два харача. Он је рођени брат малопре
поменутог Павла, а настањени су били, од при-
лике, у Страни, у горњем току потока Ракинац.
Иван се под истим овим бројем помиње у харач-
ком списку за 1829. годину, такође и у бароше-
28
вачким чибучким списковима за 1824 (број 5) и
1827. годину (број 7).
18. Јеремија Маринковић је у кући имао
још четири мушке главе: ожењени су били њего-
ва браћа Радован и Радивој, а неожењени сино-
вац Никола и син Стеван. Једино је Стеван био
млађи од седам година (у време пописа имао је
две и по године), те су били оптерећени са три
пореза и четири харача. Од њих води порекло
данашња барошевачка фамилија истог овог пре-
зимена (слава – Никољдан), а били су настањени
на Црвеном брду, у зони садашње позиције ба-
рошевачког гробља. Јеремија је ново име у од-
носу на харачки тефтер из 1829. године, а у том
списку је под истим овим бројем био наведен
његов отац Маринко Петровић, који је, значи, у
међувремену преминуо. Маринко Петровић се
под бројем 31 налази и у појединачном чибуч-
ком тефтеру села Барошевца за 1827. годину. У
списку из 1824. године нема Маринка, али ту је
Радован Маринковић, под бројем 28, који је ис-
тог порекла.
19. Петар Милосављевић је имао три нео-
жењена сина од којих су Пантелија и Јеремија
били старији од 7, а Милосав је имао пет и по го-
дина, те су били оптерећени са једним порезом
и три харача. Домаћинство му се налазило негде
на линији између садашње позиције барошевач-
ког гробља и горњег тока потока Ракинац. Петар
је предак Милијановића и Сејдића, а то су две
некадашње барошевачке фамилије које су изум-
рле по мушкој линији. У разним документима
из средине XIX века Петрове потомке налазимо
под различитим презименима. Тако се најмлађи
Петров син Милосав презивао Петровић и Ми-
лосављевић, а године 1852. добија сина Свето-
зара Милијановића, од кога води порекло наш
покојни суграђанин Мирослав (Павле) Шоста-
рић (1959-2020), и то преко очеве мајке Даринке,
која је ћерка Светозаревог сина Петронија. Са
друге стране, Петров син Јеремија презивао се
Петровић и Сејдић, а његова ћерка Јелена (1847)
у браку са Илијом (1844) рађа Војина Живковића
(1879–1969). На крају, Петров син Пантелија
презивао се Милијановић, а од порода је имао
ћерке. Име Петра Милосављевића налази се под
истим овим бројем у претходном харачком теф-
теру из 1829. године, а исто тако и у чибучким
списковима Барошевца за 1824 (број 8) и 1827.
годину (број 11).
20. Илија Димитријевић је у кући од муш-
ких глава имао неожењеног брата Ђорђа, ста-
ријег од седам година, те су плаћали један порез
и два харача. Илија (Димитријев син) је предак
Димитријевића (слава – Стевањдан) и био је
настањен у Четвртом реону, на локацији где су
му потомци остали све до селидбе због наилас-
ка угљенокопа, крајем прошлог века. Име му се
под истим овим бројем налази у харачком теф-
теру из 1829. године, као и у чибучком тефтеру
из 1827. године, под бројем 39. Нема га у списку
барошевачких кућа из 1824. године.
21. Живан Мијаиловић је имао неожење-
ног сина Павла старијег од седам година те је
био оптерећен са једним порезом и два хара-
ча. Живан (Мијаилов син) је предак данашњих
Михаиловића (слава – Ђурђевдан) и живео је у
Трећем реону, на локацији где су му и потомци
остали све до селидбе, крајем прошлог века. Под
истим овим бројем уписан је у харачки списак
за 1829. годину, с тим што му је у то време син
Павле имао шест година, те је био задужен са
по једним порезом и харачом. Живаново име се
налази и у чибучким списковима Барошевца за
1824. и 1827. годину, а на оба места је заведен
под бројем 1.
22. Милијан Мијаиловић је у кући имао два
неожењена брата старија од 7 година, Николу и
Петра, као и сина Илију, узраста четири и по го-
дине. Значи, ово домаћинство је било оптереће-
но са једним порезом и три харача. Милијан је
брат претходно наведеног Живана и живели су
у суседству. Име му се под истим овим бројем
налази у харачком списку из 1829. године, с тим
што је тамо грешком наведено да му је и Илија
био брат, а не син. Има га и у тефтеру за 1827.
годину, под бројем 2, а нема га у списку из 1824.
године.
23. Паун Милошевић је имао неожењеног
сина Радована старијег од 7 година те је плаћао
један порез и два харача. Живели су у Четвртом
реону и изумрли су у XIX веку. Под истим овим
бројем заведен је и у претходни списак из 1829.
године, с тим што је тамо грешком наведено да
му се син звао Радивој, а не Радован. Нема га у
ранијим списковима барошевачких кућа.
24. Стеван Милошевић је имао неожењеног
сина Новака старијег од 7 година и био је опте-
рећен са једним порезом и два харача. Стеван је
брат горепоменутог Пауна и такође је живео на
истом простору, а потомство му је затрвено. На-
равно, под истим овим бројем налази се у харач-
ком тефтеру за 1829. годину. Име му се помиње
и у чибучком тефтеру из 1824. године, где се
под редним бројем 20 води као Стеван Брусић,
а исто тако и у оваквом списку за 1827. годину,
где је уписан као Стеван Милошевић, и то под
бројем 24.
25. Марко Аврамовић је био једина мушка
глава у својем домаћинству. У посебној рубрици
напоменуто је да је био „убог“ и то је био разлог
да се ослободи пореза, те је задужен само са јед-
ним харачом. Марко је Аврамов син а потомци
су му изумрли. Био је настањен у Горњем крају,
на Камаљу. Налазимо га под бројем 25 у прет-
ходном оваквом списку, за 1829. годину, с тим
што тамо није био ослобођен плаћања пореза.
У чибучком тефтеру за 1824. годину заведен је
под именом Марко Мутавџија (број 29), а то име
налазимо и у истом списку Барошевца за 1827.
годину (број 32).
26. Тодор Недељковић је у време овог пописа
у својој кући имао још три неожењена мушкарца
старија од седам година: сина Петра и синовце
Петра и Петка. Оптерећени су били са једним
порезом и четири харача. Тодор (Недељков син)
је предак Тодоровића којих данас нема у Баро-
шевцу али их има у Београду, Младеновцу, САД.
Настањен је био у Четвртом реону, негде на по-
тезу Спасовина – Камаљ, а комшије су му биле
Бојићи и Радојичићи. Под истим овим бројем
налази се у харачком тефтеру из 1829. године. У
чибучком тефтеру из 1824. године заведен је, на
броју 15, под истим овим именом, а три године
касније, на броју 19, као Тодор Дошљак.
27. Маринко Радоичић је у току овог пописа
умро, али је његово име ипак остало у списку но-
силаца ондашњих барошевачких домаћинстава.
У кући су од мушких глава остали његови сино-
ви старији од седам година, Милован и Марјан,
од којих је један био ожењен, те су били заду-
жени са једним порезом и два харача. Маринко
(Радоичин син) је предак данашњих Радојичића
(слава – Ђурђиц) и живео је на Спасовини, по-
ред Бојића и Миљанића. Име му се под истим
овим бројем налази у харачком тефтеру села Ба-
рошевца из 1829. године, с тим што је у време
тог пописа он био жив, а синови старији од се-
дам година и оба неожењена, те су били задуже-
ни са једним порезом и три харача. У чибучком
тефтеру из 1824. године Маринко је заведен под
бројем 30, а у оном из 1827. године налази се на
броју 33.
28. Васа Милић је од мушких глава старијих
од седам година у кући имао три брата, Богића,
Ристу и Стевана, као и сина Недељка, а ту се на-
лазио и његов синовац Милан, узраста три го-
дине. Поред Васе, кућног старешине, ожењена
су била још два његова брата, те су били опте-
рећени са три пореза и пет харача. Васа је пре-
дак Бојића (слава – Врачи), који су презиме до-
били по његовом брату Богићу, а домаћинство
му се налазило на Камаљу, тамо где су и сада
куће ове фамилије. У харачком тефтеру из 1829.
године заведен је под истим овим бројем, с тим
што тамо стоји да му је брат Богић био ожењен,
а Стеван и Ристивоје нису. Даље, у том докумен-
ту пише да су се у овој кући од мушких глава
29
налазили и Васини синови Недељко и Милан, од
којих је први био старији од седам годна, а други
је имао узраст од једне године. Дакле, тада су
били задужени са два пореза и пет харача. Као
што видимо, између ова два документа постоји
извесно неподударање, и мишљења смо да су
подаци из новијег акта вероватно поузданији. У
појединачном чибучком тефтеру из 1824. годи-
не Васа је под бројем 18 уписан као Васиљ До-
шљак, а три године касније, под бројем 22, као
Васиљ Милић.
29. Илија Милићевић је био једини мушка-
рац у својем домаћинству, и то ожењен, самим
тим, наравно, и старији од седам година, те је
плаћао по један порез и харач. Под истим овим
бројем налазимо га и у харачком тефтеру из
1829. године. Илија је у попису из 1827. годи-
не под бројем 29 заведен као Илија Миљанић,
а нема га у списку из 1824. године. Живео је на
Спасовини, а његов крак фамилије Миљанић је
угашен.
30. Пантелија Милићевић је од мушких гла-
ва у кући имао ожењену браћу Јеремију и Павла,
као и сина Марка, узраста пола године, те је био
задужен са по три пореза и харача. Пантелија је
предак данашњих Миљанића и Станића (слава
– Никољдан) а кућа му се налазила на Спасови-
ни, тамо где су и биле настањене ове фамилије,
све до пресељења, због наиласка угљенокопа. У
појединачном харачком тефтеру из 1829. године
налази се под истим овим бројем, а од мушких
глава ту си и његова браћа Јеремија и Паун, од
којих је само први био ожењен, те су били оп-
терећени са два пореза и три харача. У бароше-
вачком чибучком списку из 1824. године уписан
је под бројем 26 као Пантелија Миљанић, а три
године касније као Панта Миљанић, овога пута
под бројем 28.
31. Радоица Јаковљевић је у кући од муш-
ких глава имао још и ожењеног брата Јовицу те
су били оптерећени са по два пореза и харача.
Потомци су му изумрли по мушкој линији, а
по женској се од садашњих барошевачких до-
маћинстава налазе у породицама Радивоја (Че-
домир) Мирковића (1943), настањеног у Јелаву
I, као и Анђеле (Миодраг) Алибеговић (1966),
настањене у Вашаришту. Радоичина кућа је била
на Спасовини. У појединачном харачком списку
Барошевца из 1829. године заведен је под истим
овим бројем, а од мушких глава ту налазимо још
његову браћу Јовицу и Илију, од којих је само
први био ожењен, те су дуговали два пореза и
три харача. Радоичино име под бројем 27 нала-
зимо у појединачном чибучком тефтеру из 1824.
године, а има га и у истом оваквом списку из
1827. године, овога пута под бројем 30.
30
32. Радивоје Васиљевић је од мушких глава
у кући имао још сина Николу, узраста пола годи-
не, те је плаћао по један порез и харач. Изумрли
су у XIX веку. Према редоследу у овом списку
вероватно је био настањен у прекопаном делу
Четвртог реона, на Спасовини. Под истим овим
бројем налазимо га у харачком тефтеру из 1829.
године, с тим што је у то време он био једина
мушка глава у својем дому, те је такође плаћао
по један порез и харач. Име му се налази и у
појединачном чибучком тефтеру из 1827. годи-
не, под бројем 34, а нема га у списку из 1824.
године.
33. Милутин Симеуновић је био једини
мушкарац у својем домаћинству, плаћао је по
један порез и харач, те произилази да је био
ожењен. И он је вероватно био настањен на ис-
том простору где и његов претходник у овом
списку, Радивоје Васиљевић, а породица му изу-
мире у XIX веку. У харачком тефтеру из 1829.
године налази се под истим овим бројем, а нема
га у ранијим списковима власника домаћинстава
нашег села.
34. Живко Николић је од мушких глава у
кући још имао и неожењену браћу старију од се-
дам година, Савка, Танасија и Петра. Једино је
Живко био ожењен те су плаћали један порез и
четири арача. Ова породица је била настањена у
прекопаном Трећем реону, а од ње воде порекло
данашњи Николићи и Савковићи (слава – Ни-
кољдан). Под истим овим бројем Живка налази-
мо и у појединачном пореском тефтеру из 1829.
године, ту су наведени исти мушкарци као и у
овом списку, с тим што се примећује да њихови
сроднички односи у том документу нису тачно
уписани. Тада је ово домаћинство било опте-
рећено са једним порезом и три харача. У баро-
шевачким чибучким списковима из 1824. и 1827.
године нема овог имена, а као старешину куће у
којој је и Живко живео ту налазимо његовог оца
Николу, који умире негде између 1827. и 1829.
године. Никола се у тефтеру из 1824. године
води под бројем 6, а у оном документу насталом
три године касније налазимо га под бројем 9.
35. Милоје Мирковић је био једини ожење-
ни мушкарац у кући чији је старешина. У овом
домаћинству од мушких глава ту налазимо још
његове синове Јеремију и Матију, од којих је овај
први био старији од седам година, а други је у
то време имао тек пола године, а на списку је
наведен и Милојев синовац Лазар, узраста пет и
по година. Тако произилази да су били задужени
са једним порезом и два харача. Од Милоја воде
порекло данашњи Мирковићи (слава – Никољ-
дан), а кућа му се налазила у Трећем реону, у
суседству малопре наведеног Живка Николића.
Милоје је ново име у списковима носилаца ба-
рошевачких домаћинстава из прве половине XIX
века, а под истим овим бројем у харачком теф-
теру из 1829. године налази се његов отац Мир-
ко Тодоровић, који умире 1830. године. Дакле, у
тефтеру из 1829. године пише да је Мирко имао
два ожењена сина, Милоја и Милована, од којих
овај други умире током тог пописа. Од мушких
глава наводе се и Миркови унуци Јеремија (Ми-
лојев син, узраста пет и по година) и Лазар (Ми-
лованов син, узраста три и по године), па им је
кућа била оптерећена са једним порезом и два
харача. Мирко је уписан и у чибучким тефтери-
ма из 1824 (број 7) и 1827. године (број 10).
36. Мијаило Недељковић је имао три нео-
жењена сина старија од седам година, Пантелију,
Илију и Павла, и оптерећени су били са једним
порезом и четири харача. Мијаило је био на-
стањен у суседству малопре поменутих Живка
Николића и Милоја Тодоровића и од њега воде
порекло данашњи Павловићи (слава – Ђурђиц),
који су пре прекопавања Трећег реона живели
на наведеној локацији. Под истим овим бројем
Мијаила налазимо у харачком тефтеру из 1829.
године, с тим што се може видети да му у то вре-
ме најмлађи син Павле није имао седам година,
те су били задужени са једним порезом и три
харача. Нема га у ранијим чибучким тефтерима
Барошевца.
37. Ђорђе Радоичић је од мушких глава у
својем дому имао пет синова старијих од седам
година, Радована, Радосава, Милосава, Милу-
тина и Драгутина, од којих је само један био
ожењен, као и два унука, Лазара, узраста пет и
по година, и Милана, узраста пола године, те
су били оптерећени са два пореза и шест хара-
ча. Ђорђе (Радојичин син) је предак данашњих
Ђорђевића (слава – Ђурђиц), а настањен је био
у Четвртом реону, са источне стране извора Бу-
кинац. Под истим овим бројем налазимо га у
харачком тефтеру из 1829. године, с тим што се
може видети да му у то време најмлађи син Дра-
гутин није имао навршених седам година живо-
та, а млађи унук Милан није био ни рођен, те је
био задужен са два пореза и пет харача. Име му
се помиње у чибучким тефтерима из 1824 (број
4) и 1827. године (број 5).
38. Милован Ђорђевић је био једини муш-
карац у својој кући и оптерећен је био са по јед-
ним порезом и харачом. Милован је најстарији
син малопре поменутог Ђорђа Радоичића који се
први оделио од оца, а живео је поред њих. Ова
грана фамилије Ђорђевић је изумрла. Име му се
под истим овим бројем налази у списку старе-
шина барошевачких кућа из 1829. године, као и
у појединачном чибучком тефтеру из 1827. годи-
не, под бројем 6. Нема га у чибучком тефтеру из
1824. године.
39. Радован Степановић је имао ожењену
браћу Новака и Степана, као и три сина, од којих
је Милован био старији од 7, Вуица је имао 6, а
Димитрије четири и по године. Плаћали су три
пореза и четири харача. Радован (Степанов син)
је предак данашњих Степановића (слава – Сте-
вањдан) и настањен је био у Четвртом реону,
поред малопре поменутих Ђорђа Радоичића и
Милована Ђорђевића. Под истим овим бројем
наведен је у харачком тефтеру из 1829. године,
где се може видети да је имао исто пореско оп-
терећење, а под именом Радивоје налазимо га и
у чибучким тефтерима из 1824 (број 12) и 1827.
године (број 17).
40. Веса Јовановић је у својем домаћин-
ству од мушких глава имао четири неожењена
сина, од којих су Павле и Стеван били старији
од седам година, Спасоје је био узраста пет, а
Танасије пола године, те су били оптерећени са
једним порезом и три харача. Веса (син Јована
Ђауровића) је предак данашњих Весића (слава
– Ђурђевдан) и настањен је био у Четвртом рео-
ну, поред малопре поменутих Ђорђа Радоичића,
Милована Ђорђевића и Радована Степановића.
Под истим овим бројем налазимо га у харачком
тефтеру из 1829. године, где се може видети да
је имао исто пореско оптерећење, а има га и у
чибучким списковима села Барошевца за 1824
(број 2) и 1827. годину (брј 3).
41. Илија Јовановић је имао неожењеног
сина Матију старијег од седам година и плаћао
је један порез и два харача. Илија је рођени брат
горепоменутог Весе Јовановића и настањен је
био у његовом суседству, а од њега воде порекло
Илићи, који су изумрли средином ХХ века. По-
следњи изданак Илића је Катарина (1890 – 1957,
Миленијина и Урошева ћерка), супруга Милоса-
ва (Обрад) Јанковића (1892–1984) из барошевач-
ке Варошице. Илија је под истим овим бројем
наведен у харачком тефтеру из 1829. године, где
се може видети да му је син Матија био узраста
пет и по година, те су били оптерећени са по јед-
ним порезом и харачом, а има га и у чибучким
списковима из 1824 (број 3) и 1827. године (број
4).
42. Живко Ђурђевић је од мушких глава у
својем дому имао још три неожењена сина, од
којих је само Јован био старији од седам годи-
на, Стеван је био узраста три, а Димитрије пола
године, те су плаћали један порез и два хара-
ча. Живко (Ђурађов син) је предак данашњих
Живковића (слава – Никољдан), настањених у
засеоку Варошица, а кућа му се у време овог
пописа налазила на брду, на удаљености од 300-
31
400 метара од локације наше зидане цркве. Име
му се под истим овим бројем налази у харачком
тефтеру из 1829. године, где видимо да му се
најмлађи син Димитрије није ни родио, а порес-
ко оптерећење им је било исто као и ово, а има
га и у чибучким тефтерима из 1824 (број 19) и
1827. године (број 23).
43. Божа Стевановић је од мушких глава у
својој кући имао још три неожењена сина, од
којих је само најстарији Мијаило имао више
од седам година, средњи Милован је био узрас-
та четири и по, а најмлађи Радован само пола
године, те су били оптерећени са једним поре-
зом и два харача. Божа (Стеванов син) је предак
данашњих Божића (слава – Никољдан) а живео
је на брду, на једно 200 метара изнад садашњег
положаја наше црквице брвнаре. Име му се под
истим овим бројем налази у харачком тефтеру из
1829. године, где видимо да му се најмлађи син
Радован није ни родио, а задужен је са по једним
порезом и харачом, а има га и у чибучком теф-
теру из 1827. године где је под бројем 40 уписан
као Божо Гордић. Нема га у чибучком тефтеру из
1824. године.
44. Гаја Јовановић је имао два неожењена
сина, од којих је Антоније био старији од 7, а
Марков узраст је износио четири и по године,
те су плаћали један порез и два харача. Гаја (Јо-
ванов син) је предак данашњих Гаврића (слава
– Ђурђевдан) и настањен је био на страњанском
подзасеоку Пољана. Под истим овим бројем на-
лазимо га у харачком тефтеру из 1829. године
где видимо да му је пореско оптертећење исто,
а уписан је и у чибучки тефтер из 1827. године
СПОМЕН-ЧЕСМА
КРЕЋЕ СЕ ЛАЂА ФРАНЦУСКА
БАРОШЕВЧАНИ СТРАДАЛИ У ОСЛОБОДИЛАЧКИМ РАТОВИМА 1912-1918 (4)
Јовица (Јован) Нинковић (1866 – Велики
рат) и његови синови Радован (1886 – Велики
рат), Милован (1888 – Велики рат) и Тихомир
(1890 – Велики рат). Радован је имао чин потпо-
ручника. Слава им је била Ђурђиц (16. новем-
бар). Настањени су били у Четвртом реону, уз
сам поток Букинац, негде на пола његовог тока,
на месту где су се пре прекопавања од стране РБ
„Колубара“ налазила домаћинства Јовичиних
крвних потомака Миодрага (Младен) Николића
(1936–2004), Милосава (Живорад) Николића
32
(број 37) и то као Гајо Дошљак. Нема га у чибуч-
ком тефтеру из 1824. године.
45. Петар Матејић је био једини мушкарац у
својем домаћинству, и то ожењен, те је плаћао по
један порез и харач. Непознат је и ова породица
је изумрла у XIX веку. Под истим овим бројем
налазимо га и у претходном попису старешина
барошевачких кућа, из 1829. године, и види се
да му је пореско оптерећење било исто. Нема га
у ранијим чибучким тефтерима.
Значи, 1831. године имамо исти број кућа у
Барошевцу (45) као и две године раније. Само
на три места су промењена имена старешина до-
маћинстава: број 9 – Владисав Вуковић је насле-
дио оца Вука Вукадиновића; број 18 – Јеремија
Маринковић је наследио оца Маринка Петро-
вића; број 35 – Милоје Мирковић је наследио оца
Мирка Тодоровића. Када се саберу сва задужења
види се да је укупна сума за Барошевац 56 поре-
за и 113 харача. У 45 кућа, колико је било тада
у нашем селу, налазиле су се 143 мушке главе,
од чега су 25 била деца млађа од 7 година. (Ове
деце је било у 19, од 45 кућа.) Укупно је било 59
ожењених мушкараца. Просечно је у свакој кући
било по 3,18 мушкараца. Од свеукупне мушке
популације 41,25% било је ожењено, а 13,29%
млађе од 7 година. (Да напоменемо још једном,
у овом документу немамо података о особама
женског пола, тако да нисмо у могућности дати
прецизнију слику свеукупног стања ондашњег
барошевачког становништва.)
Децембар 2020.
Зоран (Иван) Тошић (1967)
(1953), Ратка (Милисав) Јонића (1914–2000) и
Владимира (Ратко) Јонића (1947–2013). Стра-
дали су на непознатим местима, уписани су на
барошевачкој спомен-чесми. Јовица је у браку
са Даницом (1866 – ?), поред ова три настрада-
ла сина, имао и две ћерке, Стану (1889–1940) и
Зорку (1892–1959). По завршетку Великог рата
у овој кући није више било мушких глава, оста-
ле су само Јовичина супруга Даница и њихова
ћерка Стана. Друга ћерка, Зорка, која се још пре
рата удала за Милисава Јонића (1890–1966), зи-
дара пореклом из села Проваљеник (општина
Бабушница), враћа се по завршетку ратних де-
шавања на имање покојног оца. Једино прежи-
вело дете Милисава и Зорке Јонић јесте Ратко
(1914–2000), који у браку са Наталијом (1922–
1978) рађа сина Живорада (1941–2001), ћерку
Живодарку (1943–2010), звану Мица, као и си-
нове Радована (1945–2016), Владимира (1947–
2013) и Томислава (1950, живи у Немачкој). Са
друге стране, Јовичина ћерка Стана после рата
доводи у своју кућу Младена (Милутин) Нико-
лића (1897–1955) из барошевачког Трећег рео-
на, за кога се удаје, и у том браку рађа ћерке Ле-
посаву (рођена 1922. године, удата за Радивоја
Јаковљевића из Тулежа), Радојку (1925 – 2007,
удаје се за Драгослава Марковића, 1912 – 1980,
из барошевачке Стране) и Даринку (рођена 1926.
године, удата за Милисава Станишића из Зеока),
као и синове Живорада (1933–1985) и Миодра-
га (1936–2004). Страдањем Јовице Нинковића у
Великом рату, као и његових синова Радована,
Милована и Тихомира, ова барошевачка фами-
лија је угашена. Потичу из села Дићи (општина
Љиг), а овамо су стигли у четвртој деценији XIX
века. Страдали ратници Радован, Милован и
Тихомир нису били ожењени, а Јовичино крвно
потомство у Барошевцу данас срећемо у поро-
дицама чији су носиоци Дарко (Владимир) Јо-
нић (1968) из засеока Јелав II, Павле (Драгослав)
Марковић (1944) из засеока Страна, Слободан
(Драгослав) Марковић (1946) из засеока Страна,
Јагода (Дамјан) Николић (1967) из засеока Јелав
II, Миладин (Миодраг) Николић (1963) из засе-
ока Јелав II, Милосав (Живорад) Николић (1953)
из засеока Јелав II, Синиша (Љубисав) Петровић
(1984) из засеока Јелав II, Саша (Томислав) Сте-
вановић (1972) из засеока Страна, као и Драган
(Рајко) Танасковић (1980) из засеока Јелав II.
Милован Пантелић (1868 – Велики рат) је
син Светолика (1845 – ?) и Марије (1844–1919).
Славио је Ђурђиц (16. новембар). Кућа му се
налазила у засеоку Страна, на месту где сада
живи Десанка (Светозар) Пантелић (1941). На-
страдао је на непознатом месту, уписан је на
спомен-чесму. Милован је био ожењен са Да-
ницом (1868–1938), ћерком Лазара (1845–1926)
и Милојке (1847–1929) Гајић из барошевач-
ког засеока Страна, и са њом је родио синове
Мијаила (1891–1895), Љубисава (1892–1954) и
Светислава (1895 – Велики рат), ћерку Мили-
цу (1898 – 1978, удата за Живка Филиповића из
Трбушнице), као и сина Милорада (1900–1921).
Милованово крвно потомство у Барошевцу да-
нас срећемо у породицама чији су носиоци Иван
(Борисав) Игњатовић (1938) из засеока Јелав I,
Зоран (Милован) Пантелић (1959) из засеока
Страна, Мирослав (Момчило) Пантелић (1954)
из засеока Варошица, Момчило (Милан) Панте-
лић (1947) из засеока Јелав II, Предраг (Миод-
раг) Терзић (1963) из засеока Варошица, као и
Добрисав (Лука) Томић (1944) са Вашаришта.
Светислав Пантелић (1895 – Велики рат)
је син Милована (1868 – Велики рат) и Данице
(1868–1938). Страдао је на непознатом месту,
уписан је на спомен-чесму. Није оставио потом-
ство, био је неожењен. Светислав је, у ствари,
син Милована Пантелића, који је описан у прет-
ходном пасусу овог текста. Његов отац је у Вели-
ки рат отишао са два сина, а вратио се само Све-
тислављев старији брат Љубисав (1892–1954).
Ристивоје Ристивојевић (1885 – Велики рат)
је син Антонија (1846–1919) и Милице. Слава
им је Никољдан (19. децембар). Кућа им је била
у засеоку Страна, поред места где се данас на-
лази домаћинство Зорана (Михаило) Ристивоје-
вића (1957). Ристивоје је страдао на непознатом
месту, уписан је на барошевачку спомен-чесму,
подигнуту на улазу у црквену порту, а има и спо-
меник крајпуташ у дворишту Милутина (Милан)
Ристивојевића (1961) у засеоку Страна. Његови
родитељи су поред њега још имали сина Бранис-
лава (1870–1901), ћерку Савку (удата за Мило-
рада Марковића из Петке), синове Светислава
(1876 – Велики рат) и Драгомира (1879–1954),
као и ћерку Даринку (1888). Ристивоје је био не-
ожењен, те није оставио потомство.
Светислав Ристивојевић (1876 – балкан-
ски ратови) је брат Ристивојев (1885 – Велики
рат), који је описан у претходном пасусу овог
текста, са којим је живео у истом домаћинству,
чији је носилац био њихов отац Антоније (1846–
1919). Страдао је на непознатом месту, уписан
је на спомен-чесму. Светислав је био ожењен са
Миљаном (1882–1938), ћерком Владимира и Ра-
дојке Пантелић из барошевачког Горњег краја,
са којом рађа ћерку Зорку (1902 – 1984, удата за
Тикомира Д. Миљанића са барошевачког подза-
сеока Спасовина, у Горњем крају), сина Божида-
ра (1904–1940), ћерку Живодарку (1906 – 1974,
удата за Стевана Ј. Весића из страњанског под-
засеока Јанички крај) и сина Војислава (1909–
1980). Треба напоменути да смо скорије уочили
да у ученичком дневнику барошевачке школе за
школску 1913/14. годину поред имена оца уче-
ника Божидара Ристивојевића, а то је страдали
ратник Светислав, који се представља на овом
месту, стоји слово „П.“, што значи – „покојни“,
па на основу тога закључујемо да је Светислав
страдао у балканским ратовима, а до сада смо
писали да је то било у Великом рату. Светис-
лављево крвно потомство у Барошевцу данас
33
имамо у пет породица из засеока Страна, чији су (1905–1934). Даринка је себи у кућу за мужа до-
носиоци Драган (Слободан) Весић (1979), Ду- вела Милована Чавића (1905–1986) из Стрмова
шан (Слободан) Весић (1980), Слободан (Живо- и са њим родила сина Милосава (1926–2011),
рад) Весић (1956), Зоран (Михаило) Ристивоје- ћерку Вукосаву (1928–1998), као и сина Мили-
вић (1957) и Милутин (Милан) Ристивојевић сава (1931–1994). Милојево крвно потомство
(1961), исто тако и у породици Зорана (Душан) данас имамо у Барошевцу у породицама Зорана
Давидовића (1954) у Горњем крају, а такође и у (Миодраг) Марковића (1953) из засеока Јелав II,
породици Светислава (Србољуб) Ристивојевића Драгослава (Живан) Павловића (1948) из засе-
(1964) у засеоку Јелав I. ока Јелав I, као и Рада (Милисав) Чавића (1962)
Милан Ристивојевић (1888 – ослободилач- из засеока Јелав II.
ки ратови од 1912. до 1918. године) је син Јо-
вана (1863–1905) и Живане (1863–1916). Слава Децембар 2020. године
им је Никољдан (19. децембар). Кућа им је била
у Страни, на Ристивојевића брду, педесетак ме- Зоран (Иван) Тошић (1967)
тара западно од садашње локације домаћинства
Зорана (Михаило) Ристивојевића (1957). Ми-
лан је страдао на непознатом месту. Није био
ожењен, те није ни оставио потомство. Уписан
је на спомен-чесму. Његови родитељи су, поред
њега, још имали ћерке Милеву (1882 – 1950, уда-
та за Драгутина Ђурђевића из Зеока) и Мирјану
(1885 – 1930, удата за Јована Матејића из Соко-
лова), сина Милоја (1891–1968) и ћерке Миро-
саву (1894 – 1956, удата за Радисава Јовановића
из Стрмова), Даницу (удата за Бранислава Ман-
дића из Вреоца) и Ружицу (1902 – 1936, удата за
Павла Гаврића са барошевачке Пољане).Мила-
нов брат Милоје је за време Великог рата био у
заробљеништву у Маџарској.
Живота Станић (1897 – Велики рат) је син
Миладина (1869–1932) и Персе (1871–1946).
Славили су Никољдан (19. децембар). Кућа им
је била у Четвртом реону, на Спасовини. По пре-
дању рођака из Новог Сада страдао је у Мађар-
ској, што значи у неком од тамошњих логора.
По годишту је припадао регрутима које је наша
Врховна команда повела са собом при повла-
чењу преко Албаније, крајем 1915. године. Упи-
сан је на барошевачку спомен-чесму, заједно са
стрицем Милојем. Није био ожењен, те нема ни
потомства. Поред њега, родитељи су му још ро-
дили ћерке Јелену (1891–1893) и Радојку (1893–
1894), као и синове Живорада (1900–1920),
Живка (1901–1973), Живана (1902–1937), Петра
Супружници Миодраг (1923–2009) и
(1906–1906), Милијана (1907 – 19?), Сретена Слободанка (1925–1995) Гајић. Снимљено у
(1909–1984) и Ратка (1910). Нико од побројаних првој половини деведесетих година ХХ века.
нема данас потомака у Барошевцу. Фотографија је у власништву њиховог сина
Милоје Станић (1874 – Велики рат) је син Милоша Гајића (1950) из Барошевца.
Младена (1838–1885) и Марице (1845–1910).
Милоје је стриц Животе Станића (1897 – Вели-
ки рат), који је описан у претходном пасусу овог
текста. Живели су у једној кући из које положи-
ше животе за спас отаџбине. Много! Милоје је у
браку са Смиљком (1881 – 1931, ћерка Ђорђа и
Марије Николић из барошевачког Трећег реона)
добио ћерке Живанку (1900–1920) и Даринку

34
ШКОЛА
ДРУГИ РАЗРЕД ИЗ 1888. ГОДИНЕ
ШКОЛСКИ ДНЕВНИК ДРУГОГ РАЗРЕДА БАРОШЕВАЧКЕ
ШКОЛЕ ИЗ 1888/89. ГОДИНЕ
Пред нама је школски дневник другог разре-
да барошевачке школе из школске 1888/89. го-
дине. Учитељ је био Димитрије А. Момчиловић,
који у Барошевцу службује од 1887. до 1895.
године. Овде на службу долази из села Ћирико-
вац, код Пожаревца. Настава је извођена из сле-
дећих девет предмета: наука хришћанска, језик
српски, рачун, земљопис, познавање човека, јес-
таственица (наука о природи, природопис), цр-
тање, певање и гимнастика. У разреду је било 14
ученика од којих су неки уписани на школовање
током септембра 1886. године, а неки у септем-
бру 1887. године. Коначан списак за други раз-
ред састављен је 15. августа 1888. године, а у на-
ставку ће бити наведена имена ученика, према
редоследу из дневника. Занимљиво је да је у то
време редослед ученика у дневнику састављан
према првом слову имена, а не презимена, као
сада.
1. Војислав Живковић из Барошевца, рођен
17. јула 1879. године, коме је стараоц мајка Је-
лена;
2. Драгутин (Глигорије) Марковић из Малих
Црљени, рођен 29. јула 1879. године;
3. Живко (Никола) Матић из Малих Црљени,
рођен 16. октобра 1880. године;
4. Јаков (Ђорђе) Гајић из Барошевца, рођен
13. марта 1880. године;
5. Јелена Ђорђевић из Барошевца, рођена 17.
априла 1878. године, којој је стараоц мајка Ми-
лојка;
6. Милан Аврамовић из Зеока, рођен 4. јануа-
ра 1878. године, коме је стараоц мајка Сибинка;
7. Милоје Миловановић из Бистрице, рођен
3. децембра 1878. године, коме је стараоц брат
Миливоје;
8. Милорад (Спасоје) Герасимовић из Баро-
шевца, рођен 23. новембра 1880. године;
9. Милутин (Спасоје) Поповић из Барошевца,
рођен 3. јануара 1878. године;
10. Михајло Петровић из Малих Црљени,
рођен 2. априла 1878. године, коме је стараоц
мајка Јана;
11. Павле (Никола) Степановић из Малих
Црљени, рођен 3. јануара 1880. године;
12. Радован (Јовица) Лазаревић из Зеока,
рођен 19. јуна 1879. године;
13. Росанда (Марко) Гошнић из Зеока, рођена
децембра 1880. године;
14. Светозар (Андрија) Миљић из Малих
Црљени, рођен 25. јуна 1880. године.
У наставку ће ближе бити представљено пет
ученика из Барошевца као и један из Малих
Црљени.
Војислав Живковић (1879–1969) је син
Илије и Јелене. У браку са Миросавом Радоје-
вић (1884–1966) из Миросаљаца рађа ћерку
Станицу (1904–1988), као и синове Живорада
(1908–1965), Миодрага (1911–1984), Светоми-
ра (1913–1992), Драгомира (1914–1980) и Љу-
бомира (1919–1974). Кућа у којој је овај ученик
живео за време школовања налазила се на брду
изнад зидане цркве, на једно 300 до 400 метара
удаљености од ње, приближно југоисточног пра-
вца. Војислављеви данашњи крвни потомци из
нашег села живе у породици Милоша (Богомир)
Ђорђевића (1939) из засеока Јелав I, као и у сле-
дећих пет породица из засеока Варошица чији
су носиоци: Горан (Илија) Живковић (1963),
Дарко (Мирослав) Живковић (1964), Драган
(Илија) Живковић (1971), Радивоје (Драгомир)
Живковић (1957) и Слободан (Милан) Живко-
вић (1957).
Јаков Гајић (1880 – Велики рат), звани
Рајко, син је Ђорђа (1842–1896) и Смиљане
(1845–1920). У браку са Љубицом (1879 – 1940,
ћерка Пантелије и Петрије Добричић из Дрена)
рађа сина Драгољуба (1904–1943), званог Влада,
и ћерку Милицу (1911 – 1982, удаје се за Тику
Јовичића из Јунковца и са њим рађа ћерке Жи-
водарку и Десанку). Кућа у којој је Јаков жи-
вео налазила се на страњанском Брду, негде на
двестотинак метара јужно од места где је данас
лоцирано домаћинство Милете (Живојин) Пет-
ровића (1950). Јаков данас нема крвне потомке
у Барошевцу.
Јелена Ђорђевић (1878) је ћерка Илије
(1838–1878) и Милојке (1848–1918). Јелени-
ни родитељи су имали још две ћерке: Даницу
(1870–1918) и Драгињу (1875). О Јелени данас
не знамо више ништа, а што се тиче њених сес-
тара познато је да се Даница удала за Димитрија
(Лазар) Гајића (1870–1954) из барошевачког за-
сеока Страна, док се Драгиња године 1900. удаје
за Марка Радовановића из Медошевца. Кућа у
којој је Јелена живела налазила се у барошевач-
ком Горњем крају, у Четвртом реону, на локацији
где је све до експропријације од стране РБ „Ко-
35
лубара“ било домаћинство Андреје (Живомир)
Китановића (1934–2010).
Милорад Герасимовић (1880 – Велики рат)
је син Спасоја (1861 – Велики рат) и Стаменке
(186? – 1942). У браку са Милевом Живковић
(1885–1956) из Барошевца, ћерком Милоја и Ма-
рице, рађа сина Арсенија (1904–1946), ћерку Ле-
посаву (1905 – 1993, удата за Ивана Ђорђевића,
1900 – 1987, из барошевачког Горњег краја) и
сина Димитрија (1909–2000). Кућа у којој је за
време школовања живео Милорад налазила се
у барошевачком Горњем крају, на месту где се
и сада налази непорушено, а експроприсано,
од стране РБ „Колубара“, домаћинство покој-
ног Слободана (Михаило) Герасимовића (1950–
2020). Милорадови данашњи крвни потомци из
Барошевца живе у породицама Владана (Мило-
рад) Герасимовића (1955) из Варошице, Мла-
дена (Предраг) Димитријевића (1949) са Ваша-
ришта, као и Милана (Ђорђе) Ђорђевића (1961)
из засеока Јелав II.
Милутин Поповић (1878 – 1960) је син Спа-
соја (1839–1884) и Марице (1835–1919). У браку
са Милевом (1877 – 1960, ћерком Танасија и Јане
Живојиновић из Пркосаве) рађа сина Живомира
(1904–1983), ћерку Даницу (1906–1973), као и
сина Живојина (1908–1944). Кућа у којој је овај
ПИСАНИ ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ
МАТИЧНА КЊИГА ВЕНЧАНИХ ВРЕОЧКЕ ЦРКВЕ ОД
1861. ДО 1880. ГОДИНЕ
БАРОШЕВЧАНКЕ ВЕНЧАНЕ У ВРЕОЧКОЈ ЦРКВИ ОД 1861. ДО 1880. ГОДИНЕ
У претходном броју овог часописа ставили
смо на увид оне одреднице Матичне књиге вен-
чаних вреочке цркве од 1937. до 1861. године
које се односе на Барошевчанке венчане у том
временском периоду у вреочкој цркви Покрова
Пресвете Богородице. Да поновимо да су вреоч-
ку парохоју у то време сачињавала следећа села:
Вреоци, Велики Црљени (у то време су се звали
само Црљени), Јунковац, Медошевац и Сакуља.
Дакле, била је то прва књига такве врсте, а сада
пред собом имамо и следећу, другу, која обухва-
та временски период између 1861. и 1880. годи-
не. Из текста који ће уследити видећемо да су
описана венчања обавила два пароха. Први је
Милутин Поповић, који је рођен септембра ме-
сеца 1814. године, у Вреоцима, од оца Пантелије
и мајке Станојке, а умро је 11. децембра 1884.
године. Други парох је Новак Поповић, који је
рођен 23. септембра 1819. године, исто у Врео-
36
ученик живео за време школовања налазила се
у страњанском подзсеоку Јанички крај, негде на
око 150 метара удаљености, на северну страну,
од садашње позиције домаћинства Владимира
(Радиша) Милутиновића (1974). Милутинови
данашњи крвни потомци из Барошевца налазе
се у следеће четири породице из засеока Јелав I
чији су носиоци: Поповић (Милан) Дејан (1968),
Поповић (Милан) Драган (1962), Поповић (Жи-
војин) Милан (1943), као и Поповић (Драгутин)
Славко (1969).
Павле Степановић (1880 – ?) из Малих
Црљени јесте син Николе и Саре. У браку са
Драгом, ћерком Николе и Стане Матић из Ма-
лих Црљени, рађа синове Милорада, Милована,
Николу и Дмитра, као и ћерке Живку и Радојку.
Кућа у којој је Павле живео налазила се на па-
дини, са јужне стране гробља у Малим Црљени-
ма. Павлови крвни потомци у Малим Црљенима
данас живе у породицама Владимира (Милутин)
Степановића (1949), званог „Мија Врабац“, као
и Бранка (Љубиша) Степановића (1970).
Децембар 2020. године
Зоран (Иван) Тошић (1967)
цима, од оца Илије Јовановића, свештеника вре-
очког, и мајке Дмитре, а умро 20. априла 1882.
године. (Иако су имали исто презиме, Милутин
и Новак нису били у крвном сродству.) Пре на-
вођења конкретних имена са венчања још једном
би истакли да су подаци о супружницима и даље
оскудни, што нам отежава тумачење писаног ма-
теријала и проналажење особа о којима је реч.
1. На 3. страни друге Матичне књиге венча-
них цркве Покрова Пресвете Богородице у Врео-
цима, која је вођена од 1861. до 1880. године, под
бројем 29, наведено је да су се 9. новембра 1861.
године венчали Јован Марковић из Јунковца и
Љубица из Барошевца, супруга покојног Мило-
ша Стефановића. Кум је био Миле Јеротијевић
из Буковика, а парох Новак Поповић. Немамо
података о Љубици, чија је, које је старости, као
и одакле јој је претходни, упокојени муж.
 2. На 5. страни ове књиге, под бројем 1, има- Из одговарајуће Матичне књиге крштених баро-
мо податак да су се 28. јануара 1862. године вен- шевачке цркве налазимо да је Синђелија рође-
чали Михаило Бабић из Црљени и Синђелија на 1. октобра 1851. године, а да су јој родитељи
Милић из Барошевца. Од података још имамо малопре поменути Милутин, као и Анђелија, са
да се младин отац звао Боја, да је парох на вен- страњанске Пољане. Значи, Синђелија је рођена
чању био Новак Поповић, а исти је наведен и сестра Јеринина, за коју смо видели да се 1862.
као кум при овом склапању брака. За Синђелију године удала у Јунковац, што је написано у овом
имамо сазнање, на основу одговарајуће Књиге тексту, под бројем 4.
крштених барошевачке цркве, да је ћерка Богића 8. И на крају, на страни 129, под бројем 2,
(Боје) и Стане Милић из Барошевца, од којих по- налазимо да су се 21. јануара 1873. године вен-
тиче данашња фамилија Бојић из нашег села. чали Василије Терзић из Медошевца и Радојка,
3. На 7. страни, под бројем 5, написано је да бивша супруга покојног Сретена Пантелића из
су се 4. фебруара 1862. године венчали Мијат Барошевца. Кум је био Трифун Ивковић из Са-
Рајковић из Сакуље и Јована из Барошевца, куље, а парох Милутин Поповић. На основу
супруга покојног Лазара Марковића. Кум је био одговарајуће Матичне књиге крштених бароше-
Матија Грујић из Вреоца, а парох Милутин По- вачке цркве, као и Књиге пописа из 1863. годи-
повић. О Јовани не знамо ништа, а такође се не не, сазнајемо да је Сретен рођен 1. августа 1850.
зна ни ко јој је био покојни супруг у претходном године, а да су му родитељи Милан и Марија
браку. Пантелић, са страњанског Брда. О Радојкином
4. На 19. страни, под бројем 43, видимо да су пореклу не знамо неке појединости.
се дана 12. новембра 1862. године венчали Сте-
фан Марковић из Јунковца и Јерина из Бароше- Децембар 2020. године
вца. Још пише да се младин отац звао Милутин,
да је кум био Милосав Марић из Јунковца, а Зоран (Иван) Тошић (1967) из Барошевца
парох Новак Поповић. Увидом у остале одгова-
рајуће писане изворе из тог времена закључује-
мо да је Јерина ћерка Милутина и Анђелије Пау-
новић са страњанске Пољане.
5. На страни 49, под бројем 39, пише да су
се 4. октобра 1864. године венчали Јеврем Бла-
гојевић из Јунковца и Стојка, бивша супруга по-
којног Милоја Михаиловића из Барошевца. Кум
је био Никола Радовановић из Орашца, а парох
Новак Поповић. Из одговарајућих историјских
извора (Матична књига крштених барошевач-
ке цркве, као и Књига пописа из 1863. године)
налазимо да су Милоје Михаиловић (око 1835 –
1862) и Стојка родили троје деце: сина Љубиса-
ва (1856), као и ћерке Степанију (1860) и Даницу
(1861). О пореклу Стојке не знамо ништа.
6. На 58. страни друге Матичне књиге вен-
чаних цркве Покрова Пресвете Богородице у
Вреоцима, која је вођена од 1861. до 1880. годи-
не, под бројем 19 наведено је да су се 6. фебру-
ара 1865. године венчали Радисав Крсмановић
из Сакуље и Марија, бивша супруга покојног
Николе Ђорђевића из Барошевца. Кум на овом
венчању био је Радован Јовановић из Јунковца, а
парох Милутин Поповић. О Маријином пореклу
не знамо ништа, а исто тако није нам познато ни
ко је Никола Ђорђевић.
Гордана (Драгиша) Петровић (1949–2019),
7. На страни 111, под бројем 4, пише да су супруга Радована (Живојин) Петровића
се дана 11. априла 1871. године венчали Јован (1952). Снимљено у другој деценији XXI века.
Јанковић из Црљени и Синђелија Пауновић из Фотографија је у власништву њиховог сина
Барошевца, Милутинова ћерка. Кум је био Коста Душана Петровића (1985) из Барошевца.
Ђорђевић из Вреоца, а парох Милутин Поповић.

37
ПРОШЛОСТ
ОДЈЕК ПРОШЛОСТИ БАРОШЕВЦА
У НОВИНСКИМ ИЗДАЊИМА
КОЛПОРТЕР У НАШЕМ СОКАКУ
Универзитетска библиотека „Светозар Мар-
ковић“ у Београду представила је у јавности
први у потпуности претраживи корпус дигита-
лизованих историјских новинских текстова са
преко 500.000 новинских страница на српском
језику. Колекција обухвата раздобље од почетка
19. века па све до данас, представљена различи-
тим новинским издањима од којих су познатији:
Полицијски гласник, Београдске општинске но-
вине, Просветни гласник, Глас народа, Тежак и
многа друга издања. Новине из ове колекције
дигитализоване су у оквиру пројекта Европске
новине (European newspapers). Овај пројекат је
поред Универзитетске библиотеке „Светозар
Марковић“ обухватио још 18 библиотека из дру-
гих земаља, а све у циљу прикупљања новина за
Европску Библиотеку (The European Library)  у
дигиталном издању.
Користећи интернет на сајту претражи-
ва.рс, који је повезан са поменутим пројектом
дигиталних новина, успео сам наћи на десети-
не различитих текстова везаних за Барошевац и
околину. Новински чланци нам пружају велики
спектар различитих догађаја и отварају нову
страницу прошлости о којима смо мало тога
знали. Издвојио сам само неке, по мом мишљњу
занимљиве текстове, који ће нам донети нова
друштвено-историјска сазнања о Барошевцу.
Подунавка Београд: 06. 01. 1845.
КАРАЂОРЂЕВО ПИСМО КНЕЗУ
РАДОВАНУ ГРБОВИЋУ
Најстaрији чланак о Барошевцу везан је за
новине Подунавку Београд од 6. јануара 1845.
године. У новинама је објављено писмо Вожда
Карађорђа (1768–1817), вође Првог српског ус-
танка и родоначелника краљевске династије Ка-
рађорђевић, из 1812, које шаље из Барошевца,
војводи Радовану Грбовићу (? – 1832) из Мра-
тишића код Ваљева, кнезу и војводи Колубарске
кнежине у Ваљевској нахији. Пошто су новине
штампане на славеносрбском језику, који је био
званичан у том периоду, текст је коригован да-
нашњим писмом како би био разумљивији са-
дашњем читаоцу.
38
Поздрављам те војводо Радоване Грбовићу!
Дајем ти на знање да када ово моје писмо при-
миш и прочиташ, да твоју војску вратиш на-
траг како би учинио следећу наредбу. Педесет
момака добрих пешака да одвојиш и са њима
два капетана, па да иду у две чете по вашој кне-
жини и да добро мотре на следеће рђаве људе:
Новицу, Милутина, Петра и Милована небили
их живе или мртве ухватили. Такође док су још
људи на скупу, реци им ову заповест, да свако
село има позор на ове рђаве људе. Уколико би
ови лопови у неко село дошли, да се то село по-
дигне, лопове похвата и свом старешини у руке
преда. После ове моје заповести, ако би неки од
ове четворице лопова дошао у неко село и само
леба јео, то ће се село иселити и спалити, а на-
род у Москву пратити. Ја бих вам препоручио
да добро мотрите на ове лопове одавде и ако би
код вас прешли, где их видите да их побијете.
У Барошевцу 19. марта 1812.
Писмо из Барошевца шаље Врховни Вожд
народа Србског Георгије Петровић, Господару
Радовану Грбовићу Војводи Србском. Потребно
је брзо уручити где год се налазио.
*****
Српске новине: 22. 10. 1904.
ПРОДАЈА ИМОВИНЕ ПОПА ГЛИШЕ
Глигорије Герасимовић (1829–1898)
био је барошевачки свештеник и народни по-
сланик, један од виђенијих људи колубарског
среза, који се истицао прегалаштвом у различи-
тим друштвеним сферама. После његове смрти
остала су одређена дуговања према повериоци-
ма које покојник није успео исплатити за живо-
та. Један део његове имовине припао је Луки
и Гаври Пурић, трговцима из Београда, као и
Живку Кузмановићу, трговцу и рентијеру из
Београда, који је био власник Кузмановићевог
пролаза (данашње Чумићево сокаче), где је имао
преко 50 радњи и стамбених јединица које је
издавао под кирију. Кућни плац и воћњак који
су били стављени на продају налазили су се са
источне стране „џаде“ – пута који је повезивао
Варошицу и Горњи крај – и простирао се све до
потока Букинца. Данашња Рударска улица (Гера-
симовића сокак), која се налази са јужне стране
некадашњег имања попа Глише, пролази изнад
Управне зграде површинских копова и завршава
се до новог пута за стару монтажу. Герасимо-
вића сокак некада је био главни сеоски пут до
Малих Црљена, пре изградње аранђеловачког
пута. Најближе комшије – складароши – били су
им из фамилије Михаиловић.
У самом тексту имамо и правне и економ-
ске појмове. Интабулација представља упис
у земљишну књигу, којим се безусловно и без
посебног накнадног оправдања, стичу, преносе
или ограничавају стварна права на некретнина-
ма. Такође и економски појам „12 на 100 годи-
на интереса“, који представља камату од 12%
на годишњем нивоу, која је била максимална у
Краљевини Србији по тадашњим законима. Уко-
лико дужник не би имао вратити новце повере-
нику, до предвиђеног рока, долазило је до јавне
лицитације, најчешће испред општина, судова
или механа, где би се продавале дужникове не-
покретности и покретности. Поред потражи-
вања у динарима, често су се јављала и у дука-
тима цесарским (европским) и турским, доста
ређе. Међу познатим дукатима из српске исто-
рије је онај с ликом краља Милана Обреновића.
Златне кованице номинале од 10 и 20 динара с
ликом овог владара коване су крајем 19. века и
биле у употреби све до 1931. године.
У округ београдском, за изплату остатка
дуга, што маса почившег, Глигорија Герасомо-
вића, бившег свештеника из Барошевца, има да
плаћа својим повериоцима и то:
1. Браћи Пурићима, трговцима из Београда,
по осудном решењу, београдског првостепеног
суда од 7. октобра 1894. године.
2. Г-ђи Ани Тешић, удовици, по осуди прво-
степеног суда подунавског округа од 17. децем-
бра 1894. године.
На дан 12. новембра ове године у селу Баро-
шевцу, у и пред механом Станишића продаваћу
означено имање узето у попис као и итабулиса-
но за обезбеду овога дуга и то:
1.Кућни плац у селу Барошевцу. На овом пла-
цу постоји: једна кућа од тврдог материјала са
5 соба, једном кујном, подрумом у два одељења и
ходником. Кућа са две собе, кујном и ходником од
тврдог материјала, а остала одељења од сла-
бог. Качњак са пивницом, од слабог материјала,
а под њим штала каменом озидана. Амбар од
брвана, са 4 окна, штала од слабог материја-
ла, кош са летвама без крова, млекар од брвана,
пилићар зидан ћерпичом и бунар. Плац овај има
простора и граничи се: источно до потока 90
метара, западно до имања масеног 32 метра,
северно опет до имања масеног 119 метара, и
јужно до пута сеоског 198 метара. Плац овај са
свим зградама процењен је 1500 динара.
2. Воћњак код куће има простора и граничи
се: источно до потока 137 метара, западно до
имања масеног 153 метра, северно до Милисава
Мијаиловића 90 метара, и јужно до имања исте
масе 119 метара. Овај воћњак процењен је 500
динара.
На овом имању постоје ови терети:
1. Интабулација браће Пурића, од 3906 ди-
нара, са 12 на сто година интереса од 1894. го-
дине.
2. Интабулација г. Стевана Костића, пензи-
онера из Београда, пуномоћ своје жене Марије,
за 1800 динара, са 12 на сто година интереса.
3. Интабулација Светозара Михаиловића,
учитеља из Пожаревца, за 100 дуката цесар-
ских, са 12 на сто година интереса.
4. Прибелешка Ане, удове Милана Тешића
из Београда, за 100 дуката цесарских, са 12 на
сто година интереса.
5. Интабулација г-ђе Косаре Герасимовић,
за 3500 динара, са 12 на сто година интереса.
Других терета нема. Продају ову дајем јав-
ности и на исту купце позивам. Из канцеларије
начелника среза колубарског, 10. септембра
1904. године у Лазаревцу.
*****
Српске новине: 09. 10. 1910.
ЈАВНА ЛИЦИТАЦИЈА ИМОВИНЕ
МИХАИЛА СТАНИШИЋА
Фамилија Станишић била је трговачка по-
родица која је живела у Барошевцу до дваде-
сетих година 20. века. Димитрије Станишић
– дуђанџија (рођен 1835) имао је три сина: Љу-
бомира (1859 – ?), Светозара (1861–1936) и Ми-
хаила. Крајем 19. и почетком 20. века активно су
учествовали у друштвеном и политичком живо-
ту колубарског среза, а најупечатљивији траг ос-
тавио је народни посланик Светозар Станишић.
Кућевни плац им се налазио између сеоског пута
(данашња улица Кнеза Николе Станојевића) на
северу, који пролази кроз потес Луке у Вароши-
ци и завршава се под брдом Чоканлија и баро-
шевачког црквеног забрана (на месту данашње
цркве брвнаре) који их је окруживао са источ-
не и јужне стране њиховог дома. Станишићи су
своју кућу после Великог рата продали индус-
тријалцу Божи Марковићу из Младеновца и да-
нашњи власници куће, која још увек постоји су
Божини потомци.
39
 У округу београдском по наредби београдског
трговачког суда од 12. фебруара ове године под
бројем 4211, власт среза колубарског на дан 16.
новембра 1910. године у или пред механом Ра-
дована Мандића у Барошевцу, изложиће јавној
продаји узето у попис непокретно имање сте-
цишне масе Михаила Станишића бившег тргов-
ца из Лазаревца и то:
Непокретности:
1. Плац кућни на коме постоји једна двосп-
ратна кућа од тврдог материјала са 8 одељења
и подрумом, једна кућа од слабог материјала са
три одељења, једна штала од камена, један ам-
бар са кошом, под једним кровом од летава и бр-
вана, један млекар од летава и једна ковачница
од слабог материјала. Плац садржи у себи прос-
тора: од истока до потока (28) двадесет осам
метара: од запада до потока (84) осамдесет и
четири метра: од југа до забрана цркве бароше-
вачке (112) сто дванаест метара, к северу (20)
двадесет метара, к истоку (56) педесет и шест
метара: од севера до среског друма (135) сто
тридесет и пет метара, које по процени вреде
1500 динара.
2. Празан плац иза куће који садржи у себи
простора: од истока до црквеног забрана (35)
тридесет и пет метара: од запада до потока
(28) двадесет и осам метара: од севера до сеос-
ког пута (42) четрдесет и два метра: и од југа
до црквеног забрана (35) тридесет и пет мета-
ра, који по процени вреди 30 динара.
3. Њива код „Божине Баре“, која садржи
у себи простора: од истока до њиве Живка
Павловића (60) шездесет метара: од севера до
пута (87) осамдесет и седам метара: од запада
до Николе Николића њиве (37) тридесет и седам
метара: од југа до њиве Петронија Бојића (95)
деведесет и пет метара, по процени вреди 100
динара.
4. Њива код „Гробља“: која садржи у себи
простора од запада до гробља (36) тридесет и
шест метара: од истока до пута селског (37)
тридесет и седам метара: од југа до њиве Мар-
ка Ристивојевића (154) сто педесет и четири
метра: а од севера до њиве Милојке Живковић
(168) сто шестдесет и осам метара, по проце-
ни вреди 50 динара.
5. Једну половину једног реда у воденици
на реци Тешици са плацем и осталим правима
скопчаним са тим редом вреди 30 динара.
На овом имању постоје следећи терети:
1. Прибелешка Петра Марковића, члана уп-
раве града Београда у пензији, пријављена 30.
августа 1907. године под бројем 1186 за 600 ди-
нара.
40
2. Интабулација Цветка Савчића трговца
из Београда, пријављена 28. јануара 1907. годи-
не под бројем 108 за 1436 динара.
3.Прибелешка Јовице Голубовића, кравара,
пријављена 3. априла 1908. године под бројем
416 за 654, 95 динара.
4. Прибелешка Петра Марковића, пензионе-
ра из Београда, пријављена 25. јуна 1908. године
под бројем 876 за 700 динара.
5. Интабулација Бранка П. Сретеновића из
Младеновца, пријављена 11. септембра 1908. го-
дине под бројем 1188 за 6000 динара.
Покретности:
Рафови у дућану под кућом вреде 10 дина-
ра, тезга у дућану вреди 5 динара, две канте од
гаса у дућану вреде 50 пара, три сандука вреде
50 пара, једне теразије вреде 1 динар, 10 фла-
ша празних вреде 20 пара, једна канцеларија са
фијоком вреди 2 динара, три разна бурета са
гвозденим обручем вреде 2 динара, један бакрач
средњак вреди 2 динара, два четвртаста ас-
тала вреде 2 динара, четири дрвене столице
половне вреде 50 пара, две канабетске столице
вреде 2 динара, једно канабе од шареног лица
вреди 3 динара, два кревета гвоздена вреде 5 ди-
нара, две сламњаче вреде 50 пара, два душека
вреде 2 динара, два јоргана са чаршафима вреде
4 динара, 5 јастука вунених вреде 3 динара, две
столице од трске вреде 1 динар, једно огледало
вреди 50 пара, један орман у кујни вреди 1 ди-
нар, 15 тањира разних вреде 1 динар, 10 комада
виљушака вреде 50 пара, 10 чаша високих вреде
50 пара, 20 ножева вреде 20 пара, један орман за
веш вреди 1 динар, четири лонца вреде 50 пара,
два бокала вреде 20 пара, четири слике разне
вреде 50 пара, један сервис за ракију вреди 20
пара и четири ћилима вреде 2 динара. Свега у
вредности 54 динара и 20 пара.
Ову продају дајем јавности и позивам куп-
це да на исту дођу. Заведено под бројем 15649
из канцеларије начелника среза колубарског, 23.
септембра 1910. године у Лазаревцу.
*****
Полицијски гласник: 13. 02. 1900.
УБИСТВО КОВАЧА
МАРКА САНДИЋА
Ноћу, између 5. и 6.октобра прошле године
(1899), доцкан се вратио у свој стан, Марко
Сандић, ковач из села Барошевца, среза колу-
барског, округа подунавског. По обичају своме
дуже се задржао у сеоској механи, јер га и иначе
ништа за његов сиромашан стан не везиваше,
осим његове радионице, која га хљебом храња-
ше. Био је самац. Не зна се ни одакле је. Имао
је неку љубавницу, Јулу, са којом је живео скоро
15 година, али она га је напустила у јуну прошле
године. Када је ушао у свој стан, ништа није
опазио, сео је на кревет, извадио један грозд из
мараме, појео га, а оно остало грожђе – које је
купио у механи – остави на сто, свуче се и легне
у постељу, да спава.
Сутрадан, рано, свет је врвео из Барошевца
и из других околних села у Лазаревцу, на вашар.
Многи су пролазили поред ковачнице Маркове,
ћутке, журећи се вашару, а многи се чуђаху,
што се то Марко успавао, кад се и он спремаше
за вашар. Али, један његов познаник, запрепасти
се од чуда када угледа велике мрље од крви око
прозора Маркова. Прозор мали стајао је широм
отворен. Брзо се наже на прозор, а још брже
стукну назад и полете механи, да јави кмету, да
је Марко убијен. Као муња пролете глас по селу:
„Марко је убијен, ко га уби, зашто га уби, та
он је био пуки сиромах, нигде никога свога није
имао, штета, то беше најбољи ковач у целој
општини.“
Марко је лежао сав у крви, на сред собе. По-
ред њега лежаху и његови сопствени предме-
ти, са којим га зликовци убише. На њему беше
14 рана, али удар у плућа и повреда прса беше
самртан. Зликовци су раније ушли у кућу, па су
се сакрили испод кревета и у кујни. Кад је Мар-
ко заспао, скочили су на њега и почели клати.
Нож је био туп. Марко ђипи и настаде очајна
борба између њега и зликоваца, која је подуже
трајала, али зликовци ипак извршише своје неде-
ло, благодарећи ноћној тишини и пустој сеоској
околини.
„Крв се не да сакрити“ – вели наш народ. И
одиста и овде, сам Бог унесе светлости, да зли-
ковци не остану прекривени. Дело су извршили у
највећој тишини, никаквог трага за собом не ос-
тавише, али Бог сам их открио. Једног зликовца
толико је савест гризла да се непрестано хрвао
са духом Марковим, који вели, хоће да га угуши.
Зликоваца је било четири и слика наша по-
казује те убице, којима ће суд ускоро судити за
то недело. Сва четири ковачи су. Дело су извр-
шили из користољубља и освета, јер им Марко
сметаше у раду, пошто је био бољи мајстор.
Нека нам читаоци поштовани не замере за
једну скромну напомену: пажљивост и опрез-
ност. „Ко се чува и Бог га чува“ – вели наш
народ. И тако је. Знамо многе, који се смеју
опрезнима и називају их страшљивцима, али
опрезност је нужна и јуначкоме духу, да лудо
не погине. Ова наша опомена нарочито важи
за наше сељане. Колико смо ми видели газда и
домаћина: сазидао добру кућу, направио добра
и јака врата са бравама, а врло често леже не
затварајући своју собу, ни своју кућу.
И овај Марко да је упалио свећу (а он је није
палио ни када је у собу ушао) и загледао у кујну и
под кревет, извесно је да је могао умаћи или бар
ларму дићи и лупеже заплашити, да побегну и да
га живота не лише.
По свом признању злочин су извршили: Дра-
гутин Стевановић (1876–1915), из Барошевца,
биши слуга убијеног Марка, Спасоје Вељковић
(1858–1900), Циганин ковач из Барошевца, а по-
реклом из Ропочева, Стојан Кара-Стојановић,
Циганин ковач из Зеока и Петроније Станоје-
вић-Крџа (1871–1900), Циганин ковач из Баро-
шевца.
Епилог злочина: Петроније Станојевић,
звани Крџа, и Спасоје Вељковић, Цигани кова-
чи из Барошевца, због убиства Марка Сандића,
старог око 40 година, из Барошевца, а пореклом
из Пиромана код Обреновца, осуђени су на смрт
– стрељањем. Од стране жандара, а по пресуди
ондашњих власти, 31. марта 1900. године, њих
двојица су стрељани на брду Ивковачи, крај
Дрењанског пута, у југозападном делу села, где
су и покопани. Тако је на том месту извршења
казне настао и локалитет Крџин гроб, који се и
дан-данас тако назива у народу. Драгутин Стева-
новић и Стојан Кара-Стојановић осуђени су на
вишегодишњу робију као саучесници у убиству.
*****
Полицијски гласник: 16. 10. 1905.
ЈЕДАН ГРАЂАНСКИ СПОР ИЗМЕЂУ
БАРОШЕВЦА И СЕЛА ЗЕОКЕ И МАЛИ
ЦРЉЕНИ
Општина барошевачка настајем среди-
ном 30-их година 19. века, када према Уставу из
1835. године долази до поделе Србије у поли-
тичко-територијалном смислу на окружја, сре-
зове и општине. Доношењем општинског зако-
на из 1839. године у општинама постоје свега 2
органа: општински одбор и општински суд. За-
коном о општинама из 1866. године уведени су
нови органи: општински збор, општински суд и
општински одбор, са кметом као највишим орга-
ном. На основу Априлског устава из 1901. донет
је нов Закон о општинама 1902. године, којим се
општина одређује као основна управна и судска
јединица са постојећим општинским органима.
Округ се дефинише као највиша управна једи-
ница са окружном скупштином, окружним од-
41
бором и окружним деловођом. Срез се одређује
као средње управна јединица чији су органи:
срески начелник, среска скупштина, срески
одбор и срески деловођа. Све до 1945. године
Барошевац је био општина, када долази до уки-
дања ових територијалних јединица и преласка
на народне одборе. До коначног укидање општи-
не барошевачке долази 1955. године, на основу
доношења новог Закона о уређењу општина и
срезова. Барошевачкој општини припадала су
следећа села: Барошевац, Зеоке, Мали Црљени,
Бистрица, Трбушница (до 80-их година 19. века),
Миросаљци и Араповац (до почетка 20. века),
Стрмово (после 1945.)
У тексту се сусрећемо са два члана Грађан-
ског законика Краљевине Србије (донет 1844.)
који гласе:
Члан 202 Грађанског законика Краљевине
Србије гласи: „Где се распарава о праву на др-
жавину дигне, па се сумња роди, онда се држи,
да је на онога страни право, који управо ствар
држи. Оној коме то драго није и противслови,
нека противно докаже.“
Члан 538 Грађанског законика Краљевине
Србије гласи: „Уговор се може само о онима
стварима учинити, које међу људима пролазе и
које су могуће и дозвољене.“
Поуке и упити – Један случај спорног пи-
тања о смесништву у непокретном имању, рас-
прављен од стране полицијске власти, с обзиром
на члан 202 грађанског закона.
Село Барошевац отпочело је подизати на
свом плацу зграду за коларницу. Нo село Зеоке
и Црљени, који са селом Барошевац сачиња-
вају општину барошевачку и имају заједнич-
ко непокретно имање, како земљиште, тако и
општинску механу у селу Барошевцу, тражили
су да их село Барошевац прими на том заједнич-
ком плацу, заједнички подигну зграду, па да онда
и приход заједнички узимају. За доказ, да је по-
менути плац заједнички,а не само својина села
Барошевца, навели су: своје дугогодишње зајед-
ничко уживање, примање прихода који је зајед-
нички уношен у општински буџет, а сем тога
позвали су се и на пописну књигу „Б“, у којој је
ово спорно имање уписано као својина општине
барошевачке.
Из извештаја, који је суд општине бароше-
вачке од 24. фебруаром 1904. године, члан 538,
поднео среском начелнику, види се:
1. Да селу Барошевцу на тај плац на коме на-
мерава подићи зграду, нико није спречавао пра-
во сопствености, и да је приход са тог имања
42
уживало поменуто село и уносило у своју сеоску
касу;
2. Да се по пописној књизи „Б“ број 104,
под којим је бројем уписата имовина општине
барошевачке, не види да је то земљиште, као
општинско уписато, и
3. Из увиђаја, који је извршен од стране на-
челника среског, види се: да спорно земљиште
постоји преко пута општинске механе у селу Ба-
рошевцу и да у вези са тим земљиштем постоји
штала механска и једна кошара.
Према томе, начелник срески решењем
својим од 4. маја 1904. године број 4411, а на ос-
нову члана 202 грађанског закона, упутио је село
Барошевац да редовном парницом докаже право
својине оспореног земљишта, јер то ничим није
утврдило, нити је поднело каквих стварних до-
каза ни по пописној књизи „Б“, изводом о особе-
ном уживању прихода.
Ово решење је одобрило начелство округа
београдског решењем својим од 22. маја 1904.
године број 3595, а решење начелства одобрио
је Министар Унутрашњих дела својим решењем
од 17. јуна 1904. године број 16928.
По најављеној жалби, Државни савет одлу-
ком својом од 26. априла 1905. године број 2547
одобрио је решење Министрово, као на закону
основано, а жалбу одбацио као неумесну.
*****
Мале новине: 22. 09. 1890.
МУКЕ БАРОШЕВАЧКЕ
ЧИТАОНИЦЕ
Читалишта или читаонице у Србији се
појављују средином 19. века. Представљале су
препород наше државе у културном, просветном
и политичком смислу. Оне су се разликовале од
библиотека, које су осниване и финансиране од
стране државних институција. Читаонице на-
стају иницијативом грађана, а финансиране су
од годишњих чланарина грађана и претплата на
новине, које су биле основа настанка читаоница.
У следећем тексту имамо притужбу председни-
ка Барошевачке читаонице, Радосава Недељко-
вића (1859–1926), на рад државних служби који
за последицу има нередовно добијање српских
новина. Радосав је у то време био и општински
писар у Барошевцу, а доселио се око 1880. го-
дине из суседног села Бистрице. Он се обраћа
Пери Тодоровићу (1852–1907) уреднику Малих
новина.
Писмо уредништву, Барошевац 18. септем-
бар 1890. (Срез колубарски)
 Господине уредниче! Од пре 8 месеци уста-
новљена је у нашем месту „Читаоница“ која се
претплаћује на 7 разних српских листова, међу
којима је и ваш цењени лист. У интересу ре-
довнијег примања листова, читаоница полаже
претплату у пошти Лазаревачкој.
Поред штете и губитка читаонице,
жалосно је што вам морам саопштити и сле-
деће: да читаоница за све ово време са свим неу-
редно добија претплаћене новине, а од пре месец
и по ни једног броја новина.
Узрок неуредном добијању новина на пр-
вом месту је због телеграфисте и вршиоца дуж-
ности поштара, господина Светозара Коваче-
вића, који примљену претплату употребљава
за своје циљеве, а на другом месту и полицијска
власт, што на две жалбе читаонице неће овој
неуредности на пут да стане.
По овлашћењу управе, молим уред-
ништво, да ову неуредност у вашем листу дате
на јавност, јер ако иста и даље остане, читао-
ница ће морати да пропадне.
Председник управе Барошевачке читаонице
Радосав М. Недељковић.
Скрећемо пажњу надлежнима да овој
злоупотреби стану на пут, а читаоницу моли-
мо да нас извести, како ће ићи ствар од сада
– уредништво.
*****
Стража: 02. 02. 1915.
СВЕТЕ ЖРТВЕ
Колубарска битка је представљала сукоб
војски Србије и Аустроугарске у Првом свет-
ском рату. Борба је трајала од 16. новембра до
15. децембра 1914. године и завршена је побе-
дом српске војске. На простору Барошевца то-
ком Колубарске битке вођене су крваве борбе
између аустроугарске V армије под вођством
генерала Либеријуса фон Франка и српске II ар-
мије под вођством генерала Степе Степановића.
Другој армији у јесен 1914. године током битке
припадао је и 12. пешадијски пук „ Цар Лазар“
у оквиру шумадијске дивизије I позива у чијем
се саставу налазио и потпоручник Цветко Пе-
ровић, који је трагично настрадао у Барошевцу,
што видимо у следећем тексту.
+Цветко Перовић јунак са Барошевца, пот-
поручник XII пука „Цара Лазара“
Његово ретко јунаштво подигло га је у очи-
ма других. Истрајан и храбар, учествовао је у
свима последњим ратовима и био свуда први
напред у првим редовима, са својим војницима.
Он је учествовао у оном великом походу српском
кроз кршевиту Албанију, на Јадранско море;
он је са својим војницима угушио у 18 села ар-
наутске покрете и побуне; херојски се борио и
против небраће Бугара, рањен на Великом Го-
ведарнику, али чим је залечен поново је одлетео
у борбу. Силно се борио и код Шапца, приликом
његовог поновног заузећа и ненадмашну хра-
брост показао је у борби са нашим вековним
угњетачима Аустријанцима. За показану хра-
брост у рату српско-турском унапређен је у чин
потпоручника, што је потпуно и крваво заслу-
жио. Одликован је и сребрном и златном ме-
даљом за доказане услуге Отаџбини и војничке
врлине. А у последњој великој борби, која је пре-
тила да убије нашу идеју и разори наше племе и
нашу будућност, лавовски се борио на фронту
Ваљево-Лазаревац. И код Барошевца показао је
толико куражи, самопрегорења, присебности и
самоодрицања, да је јуришао кроз кишу куршу-
ма и шрапнела и кликтао непрестално: „Напред
браћо! Напред! Ми морамо победити!“
И када је ту у Барошевцу, баш при одступању
непријатеља, смртно рањен у трбух пао, није
узвикивао ни „ах!“, нити „јао!“, већ је и даље са
исуканом сабљом соколио своје војнике. „Само
још мало...још мало...“, хтео је рећи само још
мало, па ће победа доћи. Тада је клонуо, метнули
су га на носила. Али и тада, показао је колико је
била узвишена душа у њему. У путу до превија-
лишта, говорио је војницима који су га носили:
„Станите браћо, одморите се мало, па опет
даље, ја знам да сте ви уморни и да сте се и
сувише изморили у овом рату.“
Цветко Перовић је био јунак као ретко који и
нежног срца као ретко ко.
Крушевац, 26. 01. 1915.
*****
Београдске општинсе новине: 01. 03. 1940.
ИНТЕРНИРАЊЕ СРБА У ЛОГОРЕ НА
ОБАЛИ САВЕ
Интернирање (ограничавање слободе кре-
тања, затварање) је био вишегодишњи процес
који су спроводиле окупационе снаге Аустроу-
гарске, Немачке и Бугарске на територији Краље-
вине Србије за време Великог рата у периоду од
1915. до 1918. године. Овај процес се састојао
у одвођењу заробљених војника и цивила у за-
робљеничке логоре, са циљем да се потпуно ос-
лаби и деградира окупирана Србија. Постојало
је неколико етапа интернирања: заробљени вој-
ници и цивили противници Аустроугарске мо-
43
нархијеу периоду 1915-1916, четници Топличког
устанка – 1917, становништво за време пробоја
Солунског фронта 1918. године.
Београдске општинске новине су објавиле
више текстова о сећањима на тежак живот за
време окупације Србије у доба Великог рата. У
једном од тих текстовама имамао и приказ ин-
тернирања учитеља Ракића и народног послани-
ка Станишића из Барошевца, као и проте Хари-
тона из Шопића. Милорад Ракић, учитеља из
Барошевца, а пореклом из села Јабучја, службо-
вао је у школи барошевачкој од 1904. до 1919.
године. Интерниран је за време Великог рата
у логор Браунау (Браумов) у данашњој Чешкој
Републици. Светозар Станишић из Барошев-
ца (1861–1936), био је народни посланик, пред-
ставник Народне радикалне странке и срески на-
челник за срез колубарски. Харитон Поповић,
рођен око 1860, био је прота шопићански, поре-
клом из Врања. Сви интернирци су преживели
логоре и по завршетку Великог рата наставили
су обављати своје пређашње дужности.
Интернирања се врше у великом стилу. Да-
нас су протерани кроз Београд прота Хари-
тон Поповић из Лазаревца и учитељ Ракић из
Барошевца. Руке су им везане истим ланцима
као зликовцима. На води се љушка црно дубоки
шлеп, који чека интернирце. Интернирају се сви
одреда: од дечака до изнемоглих стараца. Ту су
уплакане мајке, жене, сестре и деца. Донели су
својима мало хране и топлог одела, јер они те-
рају како се ко затекао. Редари одржавају ред
бајонетима и грубим увредљивим речима. Пазе
да се когод не би примакао огради шлепа.
Једна мајка склопљених руку моли да сину
дода топао капут „го је, пропашће“. „Сад није
слободно, иди натраг!“, и она јадна враћа се
као премлаћена. Друга жена држи девојчцицу за
руку и она се отима и виче: „Мамо, ено татин
рукав, ја га лепо видим. Погледај ено маше ми
руком“. Све скамењено, забрањено је плакати,
па ипак отме се по који јецај који душу пара. То
је одговор онима са брода који машу рукама.
Наједном дојурише хусари и почеше растери-
вати свет. Одмах за њима, жандарми са бајо-
нетима дотераше 10-15 угледних Београђана и
збијене једно уз друго уведоше у брод. То су све
највиђенији наши грађани који су оптужени на
тешку тамницу. Међу њима је и био и бивши
народни посланик Светозар Станишић, који је
осуђен на 4 и по године тешке тамнице.
*****
44
Време: 09. 03. 1929.
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СТОГОДИШЊИЦЕ ОД
СМРТИ КНЕЗА НИКОЛЕ
Кнез Никола Станојевић (1779–1829), био
је син Милисава Михаиловића и братанац кнеза
Станоја Михаиловића из Зеока. У почетку је
носио презиме Михаиловић, по деди Михаилу,
као и Кнежевић, да би се касније усталило пре-
зиме по имену стрица, кнеза Станоја – Станоје-
вић. Књаз Милош Обреновић га је 1819. године
именовао и потврдио кнезом кнежине „назвате
Гошнићева у нахији београдској“. Сахрањен је
код старе цркве брвнаре у Барошевцу. Имао је
три сина: Илију, Јеремију (1808–1869) и Јакова
(1814–1876), као и четири ћерке: Босиљку, Пер-
сиду, Љубицу и Насту.
На неколико стотина метара од же-
лезничке станице у Барошевцу лежи гроб, на
коме су на каменој плочи још видљиве речи:
„Ова стјена покрива кости Николе Станоје-
вића из Зеока родисја љета господњег 1779. го-
дине. Када черни Георгије воста против дахија,
тада здје лежашчи ПЕРВИ В СЕРБИЈИ ТУР-
ЧИНА УБИ и отмети убијеног од Турака кнеза
Станоја. Кад завлада Господар Милош би Кнез
треће чести нахије београдске и представисја
се у служби Господарској. Месеца фебруара 24.
љета господњег 1829.“
Данас када се навршава сто година од смрти
овог претече Карађорђевог устанка, сељаци из
Барошевца и Зеока, учитељи, свештеници и по-
томци кнежеви приређују крај тога гроба помен
кнезу Николи Станојевнћу, чија је пушка прва
огласила велики покрет који је две три недеље
касније избио и донео ослобођење Србије...
Остало је у мемоарима проте Матеје Нена-
довића, у Баталкиној Историји првог устанка,
и у делима других наших историчара забележе-
но сећање на погибију прве жртве сече кнеже-
ва, коју су дахије јануара 1804. године извршили
над кнезом Станојем из Зеока и на освету коју је
његов синовац извршио.
Праћен са 250 момака на коњима, пројахао је
Фочић Мехмед-ага кроз београдску нахију и за-
држао се да руча у Зеокама код кнеза Станоја
чију је смрт већ у својој одлуци носио. И кад је
по ручку напуштао село он је мирно наредио да
кнежеви што пре данак покупе. Сутрадан био
је петак дан поста и несреће, 15. јануар 1804.
године. Невесео угледао је још ујутро кнез Ста-
ноје три Фочићева момка, који су се из мана-
стира Боговађе изненада вратили. У кући сем
кнеза није било људи, жене су се сакриле испред
Турака и само су деца прихватила коње да их
по воћњаку водају.Турци су тражили да им кнез
припреми доручак. Место певца који се указао
на прагу устрелио је један Фочићев момак из
пушке кнеза, који је ужурбан подситацао ва-
тру да их угости. На пуцањ, који је увек смрт
објављивао, разбегла су се деца пиштећи, а
коњи остављени сами узнемирени мирисом крви
и барута јурнули су кроз село. Пуцањ, јауци, пис-
ка, пуштени коњи који су вриштећи јурили ог-
ласили су целом селу да је покољ почео. Сељаци
су грабили старе пушке, коље и секире и хитали
ка кући кнежевој. Пре свију дојурио је од стоке
Никола, кнежев синовац, и јурнуо у кућу. На поду
је лежало тело обезглављено и квасило рас-
каљану земљу топлим крвавим млазевима, док
је кнежеву главу зграбљену за косе држао његов
убица у руци. У мирном младом чобанину пробу-
дио се јунак, хајдук и осветник. Зграбио је дугу
пушку стричеву, која је пуна у вајату висила и
стао је пред момке Фочићеве: „Станите Турци,
нећете ни своје живе, а камоли мртву кнежеву
главу одавде изнети!“ Пушка је планула и Тур-
чин, који је одсечену кнежеву главу држао, пао
је са својом расмрсканом на земљу. Преплашени
Турци у страху од смрти и мука, затворили су се
у кућу понизно молећи: Агина је заповест, агина
је је заповест, умирите се рајо, крв за крв нека
иде. И да се сељаци умире избацили су кроз вра-
та леш Турчина кога је млади Никола убио, те
му је касније Симеон Милутиновић-Сарајлија
писао: Најпрви тад он Турчина уби... Уз начело
принуждена бунта.
Та прва пушка коју је дечко испалио, и смрт
првог Турчина, унели су храброст у срца оних
који су били између смрти и ослобођења, исто
као што их је и погибија кнежева испунила мр-
жњом и дивљом жељом за осветом. Погребу
кнеза Станоја присуствовао је и Карађорђе који
је већ са собом носио побуну и позвао за устанак
и када је 31. јануара на Орашцу скупио народне
прваке он им је позивајући на буну говорио: „... и
ја сам неки дан пролазећи кроз село Зеоке у бео-
градску нахију, мојим очима видео, где родбина
и истог села сељани, свога кнеза кога су Турци
убили и главу одсекли, да је у Београд носе, са-
храњују и за њим кукају. Ово се браћо не може
више сносити.“
Пушка младог Николе, будућег кнеза од Зе-
ока, није остала усамљена. Карађорђе је дигао
Шумадију на оружје и послао је у борбу. Најве-
личанственији народни покрет почео је. И баш
сада када у сећању прослављамо сто двадесет
петогодишњицу његову, славимо данас и смрт
његовог претече који је у овом усамљеном делу
оличио потајну снагу и сву лепоту јунаштва на-
шега народа.
*****
Београдске општинске новине: 15. 09. 1930
КАМЕН БЕОГРАДСКЕ КАЛДРМЕ –
КАМЕНОЛОМ У БАРОШЕВЦУ
Каменолом, познатији као мајдан у Бароше-
вцу, налази се на брду Чоканлији, изнад засеока
Јелав. Вађење камена почело је почетком 20.
века, а поред приватног, који је припадао једној
руској компанији, постојао је и општински (се-
оски) и оба су се налазила у непосредној бли-
зини. Од 30-их година овај камен се користио и
за изградњу београдских улица, под надзором
инжињера Бикара из Београда, што можемо за-
кључити из следећег текста. У другој половини
20. века за своје индустријске потребе ресурсе
мајдана користио је Рударски басен Колубара.
Београд данас има знатне површине своје
територије патосане модерном калдрмом. По-
ред дрвета, асфалта и асфалтних продуката,
који чине знатни део материјала, употребље-
ног за модерно патосање улица у нашој варо-
ши, претежни део материјала за ту сврху чини
ипак и још непрестано – камен. Камен је Бео-
град за овај циљ употребљавао од вајкада. Без
сумње, с обзиром на теренске прилике Београда,
његову конфигурацију и на саобраћајне прилике
наше вароши уопште, камен и мора, данас, па и
у будућности, стално имати претежан значај
за цело ово питање.
За камени материјал којим се Београд кал-
дрмише добили смо ове године два нова каме-
нолома, чије две петрографске врсте допуњују
серију стеновитих чланова узиданих у београд-
ско улично земљиште. Један од њих је у Баро-
шевцу, у срезу колубарском и представља један
ређи гранит који испоручује инжињер Василије
Бикар. Барошевачки камен потиче из једног
каменолома са јужне стране реке Пештан, од-
прилике на 2-3 километра удаљеног од садашње
железничке станице у том месту. Овде су за
сада отворена два каменолома која се налазе у
непосредној близини речног корита, у подножју
ниске косе брда Чоканлија у југоисточном делу
насеља. Од станице се к њима прилази обич-
ним, рђавим, сеоским путем, који махом и иде
поред реке. Један од ових каменолома, и то онај
што је ближи железничкој станици, својина је
барошевачке општине, а онај горњи уз реку, екс-
плоатише у овом тренутку предузимач Бикар,
који одатле и даје свој материјал београдској
45
општини. Гранит који се у овом каменолому
налази, изграђује поменуту косу на брду Чо-
канлији и ивичи терцијарни басен, који се пру-
жа на десну страну реке Пештан к угљеном
руднику у селу Пркосави. Тај басен садржи и
знатне наслаге лигнита и у непосредној близи-
ни железничке станице. По својим геолошким
приликама и петрографској природи, овај је
гранит, колико се то могло на терену, а и иначе
опазити, члан млађе серије гранитских грома-
да овога краја и везује се за старије еруптивне
громаде Даросаве и Буковика. По структури
он је крупнозрнаст са прилично неуједначеним
саставом, са доста кварца, са збивеним фел-
дспатом (плагиокласом) и врло ситним крис-
талима биотита а, вероватно, и амфибола.
Има и споредних састојака као и други грани-
ти, али му они не изграђују структуру. У поје-
диним блоковима у каменолому поменути главни
састојци су у свежем стању, дајући уз то сте-
ни нормалну зрнасту текстуру. На другим пак
местима неки од њих, и то фелдспат, развијени
су у стени готово порфирички у крупнијим из-
дуженим кристалима, и структуром, привид-
ном основном масом и врло обилно развијеним
бипирамидалним кварцем, који се ту налази,
симулирају изглед дацитне стене. На овим је
местима и у овим партијама и свежина сте-
не уопште мања, фелдспат је алтериран, без
сјајности и на путу трансформације у каоли-
ни хлорит. Кварц је свуда у овој стени врло
значајан састојак. Зрна су му уопште обилна,
прилично крупна, махом округласта (бипира-
мидални кварц), стакласта и чврсто урасла у
осталу масу. Иначе, он својим пљоснатим де-
ловима цементује остале састојке, као што
је то већ нормалан случај код оваквих стена.
Његова присутност знатно утиче на повољан
коефицијенат абања ове стене. Биотит је
уопште ситан, тесно срастао с фелдспатом и
на појединим местима у каменолому тако слабо
у стени развијен, да она ту добија изглед агре-
гата плагиокласа и кварца. Овакви односи сас-
тојака дају појединим партијама каменолома
врло неједнаку техничку вредност. Местими-
це стена постаје врло погодна за намењену јој
употребу, док се опет у другим партијама, и то
оним с алтерираним фелдспатом, њен квали-
тет технички врло смањује. Површински дело-
ви, нарочито у горњим регионима каменолома,
сви су већ знатно распаднути, лимонитични и
с ласовима, обложеним глинастим материја-
лом. Тај је случај нарочито чест у општинском
каменолому на Чоканлији, чија је стена и иначе
мање свежине. Свежа и једра стена у окнима,
које експлоатише г. Бикар, налази се у већој
46
мери нарочито у дубљим партијама. За коли-
чину, коју је овај предузимач испоручио београд-
ској општини, добивени су ови просечни анали-
тички подаци: издржљивост према притиску
2213 и 1750 кг. по квадратном сантиметру,
абање 6,12 и 6,92, специфична тежина 2,53 и
2,54. Иначе су гранитски блокови на оба места
и доста једри, испресецани прслинама у кома-
де, који се често доста удесно могу издвајати.
Тако дакле гранит из  Барошевца  даје
према своме саставу и структури утисак стене,
која углавном има погодбе да задовољи основне
техничке захтеве, који се постављају при њего-
вој употреби за калдрму. И доиста према доби-
веним аналитичким подацима његова издржљи-
вост према притиску просечно износи око 1981
по квадратном сантиметру, а његово абање
6,52. Специфична тежина му је просечно 2,58.
Експлоатација у окнима г. Бикара пошла је већ
у дубину и очекивати је да ће материјал бити и
бољи. Његово отворено окно налази се уз само
речно корито, мада је још малих димензија. Не
малу незгоду у обради стене чини њена велика
тврдина, са које би се тешко и савршенијим на-
чинима цепања добијали правилни полиедарски
комади с равним површинама. Због ове знатне
тврдине блокови се доста тешко и цепају. На
каменолому се одвајају минама на уобичајени
начин, а обрађују у ситније и крупније парале-
лопипедне комаде („коцке”) простим алатима:
длетом, чекићем итд. Радници су домаћи. Баро-
шевачки гранит употребљен је за калдрмисање
улице Царице Милице у Београду.
*****
Народно благостање: 27. 04. 1929.
ЂАНИНИ ЖЕЛИ УЛАГАТИ У
ИНДУСТРИЈСКА ПОСТРОЈЕЊА
У БАРОШЕВЦУ
У овом тексту имамо економску забринутост
и неизвесност наших стручњака због преласка
Блерове компаније у руке банкара Амадеа Ђа-
нинија. Наиме, Блерова компаније из Њујорка је
почетком 1920-их година дала зајам Краљевини
Југославији у договору са Народном банком у
висини између 15 и 25 милиона америчких дола-
ра, што је у то време био огроман новац. Такође
сазнајемо да Ђанини жели улагати у нашу прив-
реду, а једна од идеја коју је имао је изградња ог-
ромних индустријских постројења у Барошевцу.
Ко је Ђанини? Банкар, Американац италијанс-
ког порекла, оснивач и власник једне од најја-
чих светских банака (Bank of America), крајње
занимљива и контраверзна личност, о којој би се
могао урадити добар филм, ако већ није урађен.
На крају остаје нам оно чувено: Шта би било кад
би било? И како би данас изгледао Барошевац?
Можемо само маштати, то никоме није забрање-
но.
Фузија нашег главног повериоца Блера и Ком-
паније из Њу Јорка са финансијером Ђанинијем
спада у непријатности, за коју никога немо-
жемо непосредно да чинимо одговорним, али у
толико је преча наша дужност, да из те нове
ситуације, пред коју смо стављени изненада,
извучемо све консеквенце ради заштите наших
националних интереса. Ми смо већ изнели неке
најслабије тачке тога нашега новога односа,
али док смо ми проучавали то питање, дот-
ле се Амадео Ђанини спрема да прошири поље
рада код нас. Читаоцима је познато, да је пре
кратког времена Општина Београдска отвори-
ла понуде поднесене за подизање нове електране
и гасаре. Међу понудама налази се и Ђаниније-
ва, у друштву са француским и чехословачким
подузећима. Он нуди, да код Барошевца, близу
Београда, подигне огромна постројења, која ће
лиферовати не само електрику, већ производи-
ти и бензин из угља. У нормално доба тај нам
је бензин непотребан и скуп, пошто постоји хи-
перпродукција бензина у свету; али би у ратно
доба био то једини извор бензина. Само би још
требао да тражи господин Ђанини, да га по-
ставимо за диктатора бензина и петролеума за
време рата, па да табло буде комплетан!
*****
Просветни гласник: 01. 01. 1888.
СМРТ УЧИТЕЉИЦЕ АГАПИЈЕ
Агапија је била учитељица и супруга учитеља
Димитрија Момчиловића који је службовао од
1887. до 1895. године у Барошевцу. После њене
смрти у школској 1887-1888. години радила је
учитељица Марија Јандерова. О смрти учитељи-
це укратко нас обавештава Просветни гласник у
следећем тексту.
Агапија Момчиловићка заступница учи-
теља I разреда школе барошевачке, у округу
београдском, умрла је 18. октобра прошле годи-
не. Покојница је рођена 30. јула 1867. године у
Београду. Године 1886. свршила је вишу женс-
ку школу са врло добрим успехом. Она је 1. сеп-
тембра 1886. године постављена за заступницу
учитеља у Ћириковцу, округа пожаревачког, а
одатле по молби премештена у Барошевац.
*****
Службене Новине Краљевине Срба, Хрвата
и Словенаца: 01. 07. 1919.
ПАНАЂУР У БАРОШЕВЦУ
Панађури, вашари или пазари представљају
масовна годишња окупљања у неком месту,
ради трговине, забаве и остваривању друштве-
них контаката. Реч панађур је грчког порекла,
панагири – свечани збор или сабор, у погледу
црквеног и народног окупљања у дане великих
празника. Да би се унапредила улога панађура
и да би се њихов развој додатно усмерио ка еко-
номској користи, године 1839. у Србији је доне-
та Уредба о држању панађура. Будући да се на
панађурима појављивала и роба страног поре-
кла, која је представљала конкуренцију домаћој,
Уредба је предвиђала две категорије панађура:
у једној су спадали марвени, где се првенстве-
но, поред стоке, продавала и друга роба домаћег
порекла, а други су били мешовити панађури,
где се могла продавти и страна роба. Из писаних
докумената сазнајемо да се први панађур у Ба-
рошевцу одиграо у дане 6, 7. и 8. августа 1873.
године, на празник Преображења Господњег по
старом календару. Пре Великог рата панађури у
Барошевцу су се одржавали следећим празници-
ма: Преображење Господње, од 6. до 8. августа
(од 1873); Марковдан, од 25. до 27. априла (од
1888); Ивањдан, од 24. јуна до 26. јуна (од 1904);
Покров Пресвете Богородице, од 1. октобра до
3. октобра (само 1909. замењен Пантелевданом),
Пантелевдан од 27. до 29. јула (од 1910), Ми-
хољдан од 29. септембра до 1. октобра (од 1913).
Сви датуми панађура су наведени по старом
јулијанском календару који је био актуелан код
нас све до 14. јануара 1919. године. Краљевина
Срба, Хрвата и Словенаца прихвата нови-грего-
ријански календар, од 15. јануара по старом, а
28. јануара по новом календару, тако да имамо
непостојеће датуме од 15. до 27. јануара 1919.
године, услед разлике и неслагања између ова
два календара која је износила 13 дана у том
тренутку. Од 1919. имамо горе побројане вер-
ске празнике следећим датумима: Преображење
Господње од 19. августа уместо 6. августа; Мар-
ковдан од 8. маја уместо 25. априла; Ивањдан од
7. јула уместо 24. јуна; Покров Пресвете Бого-
родице од 14. октобра уместо 1. октобра; Панте-
левдан од 9. августа уместо 27. јула; Михољдан
од 12. октобра уместо 29. септембра.
Као и сваке године пре окупације, тако и
ове године, у дане 7, 8 и 9. јула по новом, а 24,
25, и 26. јуна по старом календару, „О Ивањ-
47
дану“, у селу Барошевцу, срезу колубарском, ок-
ругу београдском, одржаће се тродневни мар-
вени Панађур. На овом панађуру, поред чувене
колубарске стоке, продаваће си и сви земаљски
производи законом одобрени. У самом месту
постоји жељезничка станица, на којој воз сао-
браћа.Ово се јавља трговачком и заинтересова-
ном свету ради знања.
Од суда општине барошевачке, 22. јуна 1919.
године, број 1537, у Барошевцу.
*****
Правда: 26. 01. 1933.
У БАРОШЕВЦУ ЈЕ ОТВОРЕНА
ПОШТА
Пошта у Барошвцу је отворена почетком
1933. године, а налазила се преко пута цркве-
не порте, у кући Живомира Жике (Љубомир)
Максимовића (1907–1984), где је и радила све
до 60-их година 20. века. Највероватније један од
најзаслужнијих за отварање поште био је Бош-
ко „Божа“ Марковић (1871–1941), индустрија-
лац из Барошевца, који се спомиње у следећем
тексту.
Барошевац, 24. jануар – У једном од
најнапреднијих места Колубаре, у Барошевцу,
отворена је уговорна пошта. Отварању су
присуствовали поред великог броја мештана и
господа Љуба Петровић, шеф општег одсека,
Живојин Аранђеловић, шеф техничког одсека
и Живојин Димитријевић, шеф одсека дунав-
ске Дирекције пошта и телеграфа из Новога
Сада. На свечаном ручку поздравио је госте ин-
дустријалац, господин Божа Марковић, који је
навео све користи од ове нове барошевачке ус-
танове. Затим су упућени поздравни телеграми
министру саобраћаја и пошта господину Лаза-
ру Радивојевићу, као и народном посланику гос-
подину Миловану Лазаревићу.
*****
Правда: 03. 01. 1937.
СКУПШТИНА
СЕКЦИЈЕ УЧИТЕЉСКОГ УДРУЖЕЊА У
БАРОШЕВЦУ
Барошевац 1. јануар – Учитељско уд-
ружење среза колубарског одржало је своју ре-
довну скупштину. Поред одржаног предавања и
дискусије о сталешким питањима изабрана је и
нова управа: за председника господин Тихомир
Јеремић, учитељ из Барошевца, за потпред-
48
седника господин Петко Павићевић, учитељ из
Чибутковице, а за секретара господин Петар
Бабић, учитељ из Зеока.
*****
Вечерње новости: 15. 08. 2011.
ВИСОКЕ СЕКВОЈЕ НИЧУ ИЗ УГЉА
Јединствен дрворед у Европи уздиже се усред
расадника у Барошевцу. Трагало се за дрвећем
које ће моћи да пошуми јаловишта „Колубаре”
Шумски расадник у Барошевцу налази се
на тромеђи села Барошевца, Араповца и Миро-
саљаца. Припада сектору биолошке рекултива-
ције у компанији „ Колубара-услуге“ и поседује
велики број садница четинарског и листопадног
дрвећа које се производе у расаднику и даље
дистрибуирају Колубари и трећим лицима. За-
сигурно најзанимљивије су саднице секвоје које
представљају природни феномен да су успеле
рађати ван свог природног станишта, Северне
Америке.
Највише дрвеће на планети, џиновске секвоје,
једино расту у Америци и у Барошевцу код Лаза-
ревца! У расаднику, у овом селу, наиме, налази се
дрворед од 29 секвоја, јединствен јер их нигде у
Европи нема толико на једном месту.
Саднице секвоје засадили су стручњаци Шу-
марског института из Београда, у потрази за
врстом дрвета најподеснијом за пошумљавање
јаловишта на површинским коповима Рударског
басена „Колубара”, на просторима где је завр-
шено ископавање угља. Све до једне, секвоје су
се примиле и до сада “изгурале” више од 30 ме-
тара у висину.
Нико није очекивао да ће секвоје успети да
се одрже на овом, за њих необичном месту. Не
само што су се одржале, већ добро напредују, по
обиму дебла могле би да им позавиде и секвоје
у Америци – каже Војислав Филиповић, управ-
ник расадника „Колубара-услуга” у Бароше-
вцу. Секвоје су наш заштитни знак, долазе да
их виде студенти Шумарског факултета, али
и многи љубитељи природе. Покушали смо пре
неколико година да одгајимо младице, али, на-
жалост, нисмо успели.
У расаднику у Барошевцу, на око 17 хектара,
има више од стотину врста дрвећа – четинара
и листопадног, украсног жбуња, цвећа... Ипак,
почасно место заузимају секвоје – доминирају
висином, али и дужином и ширином дрвореда.
Иако су за наше услове прилично високе,
секвоје у расаднику још представљају патуљке
у односу на оне које расту у Америци, где мно-
ги примерци сежу и преко стотину метара у
небо. Клима у Србији другачија је него у њиховој
постојбини, али секвоје су успеле да опстану –
каже Радмила Пејовић, дипломирани инжењер
пољопривреде. У Србији нико нема довољно ис-
куства са узгојем секвоја, о њима се на Шумар-
ском факултету учи само информативно. Због
тога, размишљамо да контактирамо с колега-
ма у Америци, да нас посаветују око садње овог
дрвећа.
Пре неколико година запослени у расадни-
ку прилично су се забринули кад су уочили да су
поједине гране секвоја почеле да се суше. Поми-
слили су на најгоре, али анализе које су обавили
стручњаци Шумарског института показале су
да су секвоје у одличној форми.
На срећу, сушиле су се само поједине гране и
то је нормално у животу секвоја – каже управ-
ник расадника. С обзиром на то да су загазиле
тек у трећу деценију, наше секвоје су тек у за-
четку, јер у Америци ово дрвеће достиже ста-
рост и преко четири хиљаде година!
Секвоје се убрајају у највећа чуда природе.
То је огромно праисторијско зимзелено дрво
чија висина премашује стотину метара и те-
жину од 2.500 тона! Овај четинар може да
има и 15 метара у пречнику и потребно је без-
мало 40 људи да би се обухватило такво дрво.
У Калифорнији живе џиновске секвоје, које се
сматрају највећим живим створењима на пла-
нети! Секвоје су потпуно отпорне на инсекте и
ватру, а само кора овог дрвећа дебела је више од
пола метра!
*****
О новинама које су извештавале о догађаји-
ма у Барошевцу из претходних текстова:
Српске новине  (у некадашњој транскри-
пцији  Новине србске) су биле прве новине
у Кнежевини Србији. Појавиле су се 5. јануара
1834. године, под уредништвом  Димитрија Да-
видовића у Крагујевцу, а наставиле у Београду,
у време када је Србија почела да се изграђује
као грађанско друштво. Новине су биле пре
свега службени лист Кнежевине Србије (1834–
1882), провинције у Османском царству, а потом
и Краљевине Србије (1882–1918). Након Првог
светског рата  утопиле су се у  Службене нови-
не Краљевине Југославије. Новине су покренуте
с циљем да шире просвету и културу, оне су по
свом садржају биле, пре свега, политички лист.
Новине нису, по начину уређивања и техничком
изгледу, заостајале за најбољим страним листо-
вима оног времена. Излазиле су једном седмич-
но, суботом, на два листа, а годишња претплата
износила је два талира. Претплата се обављала
у окружним судовима и новине су одатле сла-
те претплатницима. Од  1835.  године новине су
излазиле у Београду. Године  1845.  промени-
ле су име у Србске новине, а  1869.  у Српске
новине. Првобитно недељник, новине су у пе-
риоду  1843–1849.  излазиле два пута седмично,
потом до краја  1872.  три пута седмично, да би
од  1873.  постале дневник, осим у периоду Пр-
вог светског рата, када је било великих нередов-
ности у излажењу. Осим у Крагујевцу и Београ-
ду, новине су штампане у  Нишу  (1914–1915),
и на  Крфу  (1916–1918). Последњи број новина
је изашао 15. фебруара 1919. године, тада су се
утопиле у Службене новине Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца. Поред Димитрија Дави-
довића, уредници новина су били и Димитрије
Исаиловић, Милош Поповић, Владимир Јовано-
вић, Стојан Бошковић, Милован Глишић и Лука
Лазаревић.
Подунавка Београд – Лист је излазио не-
дељно у Београду од 1843. до 1848, а уредник
је био Милош Поповић. Излазио је као додатак
Србским новинама. Лист је уређиван зналачки,
са намером да се читаоцима пружи што више
занимљивости. Поред чланака о просветним
и општекултурним питањима доношен је пре-
глед рада Друштва србске словесности. Такође,
садржи и многобројне прилоге о школству, књи-
жевне и филолошке критике, историјске прило-
ге, чланке о панславизму, као и описе туристич-
ких знаменитости Србије. Обилује литерарним
прилозима, превасходно поезијом и преводима.
Као сарадници појављују се Сима Милутиновић
Сарајлија, Љубомир Ненадовић, Јован Стерија
Поповић, Павле Поповић Шапчанин, Ђура Да-
ничић, и др.
Полицијски гласник је недељни лист који
је без прекида излазио у Београду од 9. августа
1897. до 25. децембра 1904. године. Од трећег
броја поднаслов листа је „Стручни лист за све
полицијске радње”, а од 1901. године поднаслов
је промењен у „Стручни лист за полицију безбед-
ности и администрацију полицијских општин-
ских власти”. Од 1905. године имао је поднаслов
„Службени лист Министарства унутрашњих
дела“ и од тада има и нову нумерацију. Об-
новљен је после Првог светског рата и поново
излазио од 1920. Власник овог стручног листа
био је Одбор Министарства унутрашњих дела,
а његов уредник Наум Димитријевић. У првом
броју листа истакнут је и његов циљ: „стручно
гласило за све полицијске радње општинске и
државне”. Осим стручних текстова из области
49
криминалистике и судства доносио је и низ при-
лога из судске праксе, као и разне поуке, оба-
вештења, службене објаве, потернице, па чак и
прилоге из књижевности и сл. Сарадници листа
биле су виђене личности тог времена – Радоје
Домановић, Јован Скерлић, Борисав Станковић,
Јанко Веселиновић, Симо Матавуљ, др Милан
Јовановић – Батут... У листу је објављено чак
250 прилога у преводу од 80 страних аутора.
Просветин гласник био је службени лист
Министарства просвете и црквених послова, по-
чео је да излази у Београду 1880. године, најпре
два пута месечно, а затим једанпут. Током Првог
светског рата није излазио да би потом наставио
са радом. Поред службених вести имао је сталну
рубрику „Наука и настава“ у којој су обрађивани
проблеми унапређења наставе и школских про-
грама. Престао је да излази 1944. године. У листу
су сарађивали бројни наши просветни радници
и научници: Александар Белић, Јован Цвијић,
Владимир Ћоровић, Слободан Јовановић, Ми-
лан Јовановић – Батут, Бранислав Нушић, Павле
Поповић, Јаша Продановић, Исидора Секулић,
Јован Скерлић и др.
Мале новине, дневни лист за свакога, из-
лазиле су у Београду свакодневно од 4. априла
1888. до октобра 1903. године, са прекидима
1900. и 1901. Први власник је била Штампарија
Медицијан и Кимпановић, а одговорни уредник
Ђорђе Кимпановић. Од 6. фебруара 1889. влас-
ник новина је Пера Тодоровић који је дефини-
сао профил листа и усмеравао његов развој и од
њега начинио први модерни дневник у Србији.
Када је купио „Мале новине“ он је хтео да на-
прави лист који ће „бар приближно личити на
јевропске листове“. Одмах је најавио да ће лист
бити „за људе свију праваца и погледа“ – дакле
нестраначки лист. Смањио је цену примерка на
пет пара („петпарачки лист“) и раширио улич-
ну продају, која се тада први пут појавила у Ср-
бији. По много чему су „Мале новине“ биле и
први српски таблоид, јер је Тодоровић у њима
објављивао и разноврсне друштвене скандале,
па и наручене нападе на одређене личности.
„Мале новине“ су достизале дневни тираж од
30.000 примерака. Оне нису почињале политич-
ким уводницима, већ најсвежијим вестима. У
њима су била и обавештења о временским при-
ликама, лутријски извештаји, вести са пијаце, а
имале су и црну хронику и хумористички кутак.
Прве су у Србији објављивале класичне фељто-
не. Такође, на првој страни објављиване су ре-
кламе, што је власнику омогућило да покрије
празан лист, а и да додатно заради. Мале новине
одржале су се све до краја владавине Александра
Обреновића, иако су имале више судских забра-
50
на. Једно кратко време новине су излазиле у два
издања – јутарње и вечерње. У то време новине
су имале мото: Орган свију који слободу љубе,
истини теже, правду врше, споразум траже, тво-
ре шта говоре и тиме служе отаџбини и српској
мисли. Пера Тодоровић сматран је човеком који
подржава Обреновиће и због таквог политич-
ког става за време Обреновића се благонаклоно
гледало на овај лист. Лист је уређиван многим
занимљивостима и специјалним додацима, как-
ви су „Хајдучија“, који је доносио извештаје са
хајдучког претреса у Чачку, „Бршљан“, који је
доносио прилоге за књижевност и забаву, затим
специјални број „Врачарац“, посвећен Алексан-
дру Обреновићу, поводом 18. рођендана. Ове но-
вине представљају прворазредни историјски из-
вор, сведочанство о једном времену, о обичајима
и догађајима, али и о почетку модерног српског
новинарства.
Стража, слободни орган јавног мишљења,
излазио је као дневни лист у Београду у периоду
од 1911. до 1915. Директор је био Крста Циц-
варић, а први уредник Иван Корницер. Доно-
сио је прилоге о нашем и страном политичком
животу, разним друштвеним појавама код нас,
позоришном животу, спорту, а посебно шаху, а
садржавао је редовне књижевне подлистке, као
и карикатуре. У току рата доносио је вести са
свих ратишта.
Лист Београдске општинске новине покре-
нула је Београдска општина 1882. године и у кон-
тинуитету су излазиле једном недељно до 1913,
када је због рата излажење прекинуто. Одговор-
ни уредник био је Драгољуб К. Стојиљковић. У
периоду од 1882. до 1913. лист објављује научне
расправе и књижевне прилоге. Лист је обновљен
1928. године, богато илустрован фотографијама
и од тада искључиво објављује вести о месним
проблемима, прати рад општинске управе и ор-
гана те управе. Других прилога је било мало, али
се истиче преглед историје Београда од Тодора
Стефановића Виловског. У периоду од 1932. до
1941. упоредо излазе часопис и недељне новине
под истим насловом. И новине и часопис су ве-
ома значајна грађа за проучавање јавне управе,
градске проблематике, али и историје, културне
историје и архитектуре Београда.
Дневни лист Правда излазио је у Београду, од
1904. до 1941, са краћим прекидом 1915 – 1916,
док није покренут у Солуну, што је јединствен
пример у нашем слободарском новинарству. По-
сле уједињења лист поново излази у Београду.
Убрзо после покретања овај лист постао је гла-
сило напредњака, док после рата лист није везан
страначки. Оснивач листа је Павле Маринковић,
а први уредник био је Стеван Петровић . На чело
овог листа 1913. долазе браћа Сокићи, који су
за непуне три деценије од њега начинили узорне
новине. У ломовима српског новинарства 1941 –
1945. године највише је неправде нането „Прав-
ди“ и њеним власницима и уредницима, браћи
Сокић, који, за разлику од власника, уредника и
директора „Политике“ или „Времена“, нису са-
рађивали са окупатором у Другом светском рату.
Поред редовних вести из земље и света, лист
је пратио и културна дешавања. Имао је сталне
рубрике, фељтоне, романе у наставцима, а у руб-
рици „Књижевне белешке“ доносио је приказе
листова, часописа и књига. Божићни и ускршњи
бројеви доносили су многе научне и књижевне
прилоге наших аутора.
Време је дневни лист који је излазио у Бео-
граду од 1921. до 1941. године и доносио дневне
вести и новости о животу у Краљевини Југо-
славији и свету између два рата. Био је једна од
начитанијих новина тог доба. Уредник ових но-
вина био је Бошко Богдановић. Поред редовних
вести из земље и света, лист је пратио и култур-
на дешавања. Имао је сталне рубрике, фељтоне,
романе у наставцима, а доносио је и приказе
листова, часописа и књига.
Народно благостање је био недељни еко-
номски часопис који је излазио у Београду у пе-
риоду од 1929. до 1941. године. Власник, глав-
ни уредник и главни сарадник био је  Велимир
Бајкић, тада водећи југословенски економиста.
Пратио је актуелна економска збивања и ана-
лизирао мере и ефекте економске политике.
Уживао је велики углед и имао знатан утицај
у Југославији. За часопис су писали и тада во-
дећи грађански економисти тога доба: Бајкић,
Билимовић,  Стојадиновић,  Недељковић, Белин,
Маслеша и други.
Вечерње новости су дневне новине које из-
лазе у  Србији. Основане су у јеку  Тршћанске
кризе. Идеја о његовом покретању је потекла
је од  Владимира Дедијера, главног уредник
„Борбе”, сугеришући својим сарадницима који
су, због догађаја у  Трсту, припремали ванред-
но издање, да покрену нови вечерњи лист, који
би излазио поподне и објављивао свеже, кратке
вести са доста фотографија и крупних наслова.
Први број је изашао 16. октобра 1953. Новине су
убрзо прерасле у дневнополитички лист cа паро-
лом „Брзо, кратко, јасно“. Под патронатом првог
главног уредника Слободана Глумца постале су
један од најутицајнијих листова у бившој Југо-
славији. Данас су „Вечерње новости“ медиј са
већинским приватним власништвом. Компанија
„Новости“ издаје 12 дневних и недељних лис-
това.
Децембар 2020.
Бојан (Горан) Николић

Милорад (Велимир) Гајић (1912–1992), звани „Мида“, Милорад (Чедомир) Гајић (1926–1989),
звани „Муја“, и Томислав (Тикомир) Гајић (1931–2020), звани „Тоша“. Снимљено 1977. године,
уочи свадбе Милоша (Миодраг) Гајића (1950), на његовом кућевном плацу, у барошевачком
засеоку Варошица. Фотографија је у Милошевом власништву.

51
ПОЗНАТИ БАРОШЕВЧАНИ
ДЕСАНКА ТОМИЋ ЂУРОВИЋ
(БАРОШЕВАЦ, 9. 12. 1925 – БЕОГРАД, 30. 11. 2008)
АКАДЕМСКИ СЛИКАР, ГРАФИЧАР И ДИЗАЈНЕР ТЕКСТИЛА
Десанка Томић Ђуровић рођена је 1925. го-
дине у Барошевцу, од оца Милутина који се
бавио трговачким занатом, и мајке Јагодине
Томић. Живели су у Ивањданској 21, на да-
нашњем кућевном плацу Светислава Ристивоје-
вића. У Барошевац су се доселили почетком 20.
века из Даросаве, а даљом старином су из села
Живковци у качерској области. Крсна слава им
је Свети Никола. Десанка је имала и браћу Чедо-
мира и Милоша и сестру Загорку.
Још као ученица средње школе похађала је
Уметничку школу Јосић на Коларчевом народ-
ном универзитету, код професора Јована Бије-
лића и Светислава Страла. Сликарство је учила
од 1945-1948. године у сликарској радионици Јо-
вана Бијелића. Студирала је на Академији при-
мењених уметности у Београду, где је завршила
трећи степен, код професора Драгутина Митри-
новића и професора Михајла Петрова. Током
студија обавила је краћа путовања по Италији,
Француској и Аустрији. Као стипендиста фонда
„Моша Пијаде“ боравила у Паризу на стручном
усавршавању. Дипломирала Економски и апсол-
вирала Филозофски факултет. Од 1955. године
је члан УЛУПУДС-а (удружење ликовних умет-
ника примењене уметности и дизајнера Србије).
Такође је била и члан ИКСИД-а (међународни
центар за решавање инвестиционих спорова).
Више од 40 година је пројектовала и изводила
текстиле и таписерије.
Показала је интересовање према разним дис-
циплинама текстила – шалови, мараме, деко-
ративни панои, тканина за позоришни костим,
уникатне тканине за ентеријер (завесе). У овим
разним врстама тканина је упорно освајала своје
место, које је у појединим дисциплинама било
без премца.
Захваљујући снажном сликарском осећању,
које је развијено под утицајем Јована Бијелића,
Десанка је пришла пројектовању тканина на је-
дан другачији начин него што то обично чине
пројектанти текстила који нису имали прилике
да стекну темељну сликарску припрему. Та ком-
понента је била стално присутна у њеном раз-
воју као уметника, још од првих излагања када
је дала своју стилизовану „Шуму“, која се исти-
цала јасноћом и динамиком визуелног деловања.
52
Током педеседих година се приближила та-
дашњим светским токовима уметности (ап-
страктним стремљењима), која су код нас тек по-
чела да воде одлучну борбу за право грађанства.
У том периоду преовлађивала је лирска апстрак-
ција у њеним пројектима, који су били веома
разноврсни по инспирацији. Ту се може запази-
ти и продор геометријских мотива, који су углав-
ном имали другостепени значај. Али је показала
интересовање за фигуре (као што је на пример
фигура кола на стећцима), које низањем постају
орнаментални мотив, без претензија аутора на
асоцијативност. Стилизовани геометријски мо-
тиви, који се срећу у њеном стваралаштву, могу
бити приказани час као осмоугаоници и квадра-
ти, час као стилизовани ромбови у алтернацији
црног и белог, што подсећа на неку слободну ин-
терпретацију средњевековних орнамената.
Средњевековна Србија је била једна од стал-
них инспирација Десанке Томић Ђуровић. По-
себно се истиче употреба слова – ћирилице из
Мирослављевог Јеванђеља. Овде су слова удру-
жена са орнаментиком са фресака, услед чега
су настале нове декоративне целине. То су мо-
нументалне композиције које се најбоље оства-
рују у тканинама ентеријера – завесама. Може
се рећи да је Десанка овде дала свој најбољи до-
принос самосталности наших тканина. Осећање
за композицију и осећање за меру је главно обе-
лежје њених пројеката. Њена основна особина
стваралаштва би била – рећи што више са што
мање средстава. Често се може уочити јед-
ноставност њеног израза који увек налази једну
адекватну меру, сасвим примерено осећањима и
схватањима нашег народа (широким слојевима
српског сељака), и може се одредити сразмерни
удео и односи декоративних елемената у, на при-
мер, ношњи, поњави, ћилиму, преслици или не-
ком другом предмету за свакодневну употребу.
То су обележја нашег етоса које вуку корене из
далеких времена када су наши преци примили
хришћанство и од самог почетка асимиловали
елементе грчке културе, а нарочито рациона-
лизма. У тој духовној равнотежи изградио се
етос нашег народа, који је понекад остајао у
супротности са навикама и особинама донетим
из древне постојбине. Изгледа да је тло Србије
примило највише тих особина, које су такође
прихватили и таласи досељеника када су се дос-
ељавали у данашњој Србији. Десанка, по својој
духовној и уметничкој конституцији, припада
том свету. Та средина је вековима давала исти
смер и владарима, политичарима, уметницима,
војницима, сељацима. То осећање за меру, за ре-
алне односе између света и човека, између мо-
гућег и немогућег, та духовна и физичка урав-
нотеженост према појавама спољнег света, све
то сачињава етос који је назван медитеранским.
Он је настао на Балкану из живота и културе Ис-
точног римског царства у коме су преовладале
традиције грчког света. Дуализам ове културе
се огледа у антитезама између Запада и Истока,
али је грчки рационализам однео превагу над ис-
точњачком маштовитошћу. То обележје је при-
хватила српска уметност и оно траје кроз векове,
а сусреће се понекад и код појединих наших са-
времених сликара који нису сувише позајмљи-
вали из иностранства.
Текстилом (завесе, таписерије, текстилни
панои) је опремила око шездесет ентеријера у
позориштима, библиотекама, домовима култу-
ре и другим културним институцијама, радним
организацијама и угоститељским објектима ши-
ром наше земље. Међу њима се издвајају: На-
родна библиотека Србије, Народно позориште
Београд, Дом омладине Београда, Палата „Бео-
град“, Дом културе Пријепоље, Народна банка
Југославије, хотел Југославија, хотел Москва,
хотел Славија, хотел Интерконтинентал, хотел
Праг и други. Радови јој се налазе и у музеји-
ма – Музеј примењене уметности у Београду,
Галерији Дома југословенске армије у Београду,
у Савременој галерији у Суботици, у Савреме-
ној галерији у Зрењанину и др. Осмислила је и
реализовала низ свечаних сценских завеса за по-
зоришта и домове културе у батик техници. Сли-
кала је текстил за позоришни костим за велики
број представа свих београдских позоришта.
Успешно је сарађивала са многим преду-
зећима текстилне индустрије где је постепено
освојила истакнуто место. Провела је осам го-
дина (од 1953. до 1961. године) у непосредној
производњи као пројектант текстила, шеф дези-
натуре и естетичар у Војвођанској индустрији
свиле у Новом Саду. Она је успела да сликарско
расположење у декорацији тканина уведе у свет
индустрије, упркос отпору и другим тешкоћама.
Заслужна је и за широку примену оп-арта. То је
увек била захвална област тема са многим ва-
ријацијама: криве линије, троуглови, квадратна
поља, хоризонтале, звездасти мотиви, изукршта-
не линије. Све ово се смењује у композицијама
Десанке Томић Ђуровић, са привлачном разно-
врсношћу, на граници између декоративног и
ликовног.
Бавила се и пројектовањем текстила за савре-
мено одевање. Предлагала је једну нову дефи-
ницију појма љупкости у уметности одевања, и
унела нови вид елеганције и шарма. На овај на-
чин је учинила авангардну услугу култури моде
код нас и допринела да се нови маштовити при-
мери јаве у овој осетљивој области. За тај допри-
нос заслужила је велико признање.
Интензивно се бавила и таписеријом. Од
своје прве таписерије „Шума“, која је настала
1958. године, прешла је дуг пут током којег је ре-
ализовала велики број радова и пројеката. Увела
је и радикалне промене које су значајно мења-
ле приступ уметничком делу. За то је заслужна
њена природна заинтересованост и обавеште-
ност о свему актуелном што се догађа у свету
модерне уметности. Али, она није занемаривала
ни традиционалне вредности, које је на прави
начин уграђивала у своје дело.
Након својих првих таписерија брзо скреће
пажњу на себе. Реализовала је неколико декора-
тивних паноа који су по ликовном изразу били
блиски таписерији које је она називала таписе-
рија-пано. Њене таписерије су реализоване у
природним материјалима (конопља, лан, јута,
манила), при чему она полази од њихових својс-
тава и квалитета, и прати њихово понашање. Она
је успела да често заборављену и скривену ле-
поту материјала, путем ликовног уобличавања,
доведе до нових односа. У раду са таписеријама
Десанки је највише користило проучавање наше
старе народне уметности, која је веома богата
и разноврсна. Она је у њој пронашла инспира-
цију и прилагодила је сензибилитету данашњег
човека. Облик је модернизовала у контексту са-
времених архитектонских простора стварајући
на тај наин целине адекватне околини у којој се
налазе.
Десанка је настојала да изједначи улогу фор-
ме, материјала и технике коју користи. Зато је
била спремна да експериментише, да тражи
нови смисао таписерији, да прошири њене гра-
нице кроз стварање нових облика. Њене тапи-
серије су некада могле да буду „скулптуре“ или
скулптурални рељефи, тешке и монументалне у
изгледу и својим димензијама. Са друге стране,
некада су њени радови били ослобођени чврсто
фиксиране позадине, били покретни, могли да
се померају по жељи, да се комбинују са другим
елементима. Она је превазишла облик таписе-
рије као декоративног елемента фиксираног на
зиду, настојећи да њоме дефинише одређени
простор. Због тога, поклањала је доста пажње
експресији облика, односно структури површи-
53
на. Ове текстуалне форме пружају велике мо-
гућности кроз разне облике који се испољавају у
преплетима лијана и чворова, затим у слободном
извлачењу неупредених влакана и слично, што
све заједно чини посебан визуелни доживљај.
У савременом свету, човек се на одређени
начин отуђио, живи много брже, модернизовао
се на скоро свим плановима и удаљио од неких
битних карактеристика и навика у животу. То је
такође праћено и амбијентом у којем се налази
и где проводи највише времена. Његов простор
чине велике бетонске табле и хладне конструк-
ције. Оваква архитектура захтева интервенције,
тражи да се оплемени и прилагоди нашим по-
требама и нашим осећањима. Таписерија овде
има важну улогу јер може да постане прави по-
средник између човека и његове околине. Она
делује на његова осећања јер тканина може да
се посматра и прихвати као саставни део нашег
тела и наше коже, она је тесно повезана са људ-
ским постојањем.
Године интензивног рада на таписерији и
размишљање о њеним проблемима и примени,
навели су Десанку да тражи неке нове могућ-
ности примене таписерије у свакодневном жи-
воту. Она је покушавала да је угради непосред-
но у ентеријер, да је сагледа као део одређене
преграде или завесе, као могућност да њоме оз-
начи и потпуно осмисли простор. То је везано
за њену мобилност и функционално померање
до одређених граница које одговарају амбијен-
ту или потреби просторне целине. Таписерија
у савременом ентеријеру за Десанку Ђуровић
постаје „покретни зид“, део архитектуре којим
се може организовати нови простор у човековом
животном пејзажу. Таписерија није слика нити
скулптура од текстилног материјала. Она има
своје посебне законитости, мада може садржати
и елементе неких других дисциплина као што је
боја или маса, међутим, индикативно је да се она
преселила са зида, ушла у простор и освојила га.
Десанка је поседовала особине као што су
истрајност, смисао за истраживање, смисао за
синтезу и обједињавање различитих искустава,
за структуру и њено тематско повезивање са
стварношћу. Захваљујући овим особинама Де-
санка Томић Ђуровић је дала допринос не само
таписерији као феномену, него и новом начину
ликовног оплемењивања наших простора сло-
жених у садржају и функцији истовремено.
Таписерију је излагала на Октобарском са-
лону, Мајској изложби, на Бијеналу београдске
таписерије и др. Креирала је и извела таписерију
од 250 метара квадратних за сценографију пред-
ставе „Ђурађ Бранковић“ у националном театру,
1977. године.
54
Излагала је на великом броју изложби, што у
земљи што у иностранству – 18 самосталних и
више од 200 групних изложби. Први пут је из-
лагала у Умјетничком павиљону у Сарајеву са
групом младих сликара. Они су тамо боравили
као учесници на изградњи Омладинске пру-
ге Шамац – Сарајево 1947. године. Као пред-
ставник југословенске примењене уметности у
иностранству излагала је у око тридесет градова
Европе, Азије, Африке и Америке.
Бавила се и педагошким радом. Одржала је
велики број предавања, стручних курсева, и са-
рађивала са стручним часописима. Радила као
професор на Вишој текстилној школи из Загре-
ба.
Добитник је многобројних награда и при-
знања. Статус истакнутог уметника УЛУПУДС
добила је 1986. године. Три године касније
исто удружење јој је дало и награду за животно
дело. Награђивана је и на Октобарском салону,
Мајској изложби, Бијеналу таписерије, Излож-
би БИО Љубљана, Годишњим наградама УЛУ-
ПУДС, а одликована је и Орденом заслуга за на-
род са сребрним зрацима.
Десанка Томић Ђуровић преминула је 30. 11.
2008. године у Београду. Сахрана је обављена на
Топчидерском гробљу.
У наставку ће бити изложено неколико запа-
жања о Десанки Томић Ђуровић и њеном раду,
које су изнели стручњаци из области уметности.
Проф. др. Павле Васић (сликар, историчар
уметности, ликовни критичар, педагог): „Ако се
може говорити у томе смислу о једном нашем
аутентичном изразу који се налази код поједи-
наца нашег доба, онда би њиховом броју тре-
бало придружити и Десу Томић-Ђуровић. Њено
досадашње стваралаштво има све црте тога
света коме она својим делом припада и који она
приказује у његовом најизразитијем виду. Њено
дело већ има признања и одређено место. Шта
више оно је имало свог важног удела у афирми-
сању примењене уметности код нас у оквиру
дисциплине. Тај културно-друштвени допринос
Десе Томић-Ђуровић је не мање значајан од ори-
гиналности уметничког израза њеног дела“.
Живко Брковић (историчар уметности):
„Када се око пре три године Деса Томић поја-
вила у јавности са својим оп-арт варијацијама
на свиленим тканинама, њена изложба је брзо
била запажена по својим ликовним тенденција-
ма. Њен ликовни доживљај имао је више од пре-
фињене графичке уопштености која се наро-
чито наметала уметницима који су свој израз
остварили у дизајну, прихватајући често једну
општу формулу. Међутим, и тада као и на овој
изложби Деса Томић је успела да избегне опас-
ност декоративне шематизације. По природи
сликар, она је подредила свом сензибилитету у
јасном сликарском ставу и занатску строгост
и материјал у коме обликује.
На својој последњој изложби, графике на сви-
ли, она је испољила сигурност, знање, искуство
којима је показала, како је пролазећи кроз многе
компликованости рада, дошла до једноставних
естетских реализација у свом делу.“
Војислав Девић (историчар уметности, сли-
кар, ликовни критичар): „У свету апстрактне
уметности, одувек су постојале две одвојене
линије на којима се она стварала. Оне се виде и
у графици Десе Томић Ђуровић, јер њени радови
испољавају велику дилему формираног ликовног
уметника, који чини продор у подручје неиспи-
таног и новог.
Полазећи у своме стварању од конкретног,
од материјалног света, дакле од стварности,
Деса Томић Ђуровић спајала је урођену накло-
ност према геометријској структури са ком-
пликованом динамиком живота, избегавајући,
на тај начин опасност коју апстрактна умет-
ност са собом носи- формализам.
Ликовно богатство, створено на тој основи,
није садржано само у структурама ликовних
елемената, у линији и површини првенствено,
него и у асоцијативности коју та геометризи-
рана графика ствара. Тако је превладала фор-
мално или асоцијативно, коначно или бесконач-
но, у корист једног реалног естетичког процеса,
који њеном делу отвара пут у простор и време.“
УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА „БУКИНАЦ“ ИЗ БАРОШЕВЦА
ГДЕ ЈЕ СВИЛЕРИП?
ИНТЕРВЈУ СА ЗОРАНОМ МИРКОВИЋЕМ, ЗАСТУПНИКОМ УДРУЖЕЊА ГРАЂАНА
„БУКИНАЦ“ ИЗ БАРОШЕВЦА И ГЛАВНИМ УРЕДНИКОМ
ИСТОИМЕНОГ ЧАСОПИСА
Зоране, како и када су ти се јавиле идеје за
формирање Удружења грађана „Букинац“ и
настанак истоименог часописа и који су били
разлози за њихово стварање?
Удружење грађана „Букинац“ из Барошевца
званично је основано 10. марта 2012. године.
Међутим, ваља напоменути да је „претходни-
ца“ овог Удружења био Иницијативни одбор
„Друштва за чување успомена на прекопани део
Барошевца“ који се током 2009. године почео
састајати и вршити одређене активности. Први
Зоран Маркуш (ликовни критичар): „Има
уметника чија дела не признају формалне гра-
нице, различите поделе и утврђене система-
тизације, које упркос све условности иначе
прихватамо као неопходне у дефинисању фор-
малног или естетског искуства. То је случај са
сликарком Десом Томић Ђуровић. Она се везује
за примењене уметности, али то што чини у
овом тренутку припада чистој уметности и
има иноваторски и авангардни карактер у бео-
градском уметничком кругу.
Писати и говорити о сликарки Деси Томић
Ђуровић, чини се, да је у овом тренутку неод-
војиво од климе у којој се већ неколико година на-
лази сликарство београдског уметничког круга.
Отуда, питања чисто формалног израза која
формирају портрет уметника, узмичу, по при-
роди излагања у други план.
Литература
Дневни лист „Данас“, 1. 12. 2008. године
http://www.ulupuds.org.rs/InmemoriamTek.htm
„Деса Томић Ђуровић“, Мала галерија уметнич-
ке колоније Ечка, 8. 3. – 21. 3. 1970. Зрењанин
„Деса Томић-Ђуровић, Таписерије“, Галерија
дома културе Чачак, 23. 10. – 6. 11. 1981.
„Деса Томић-Ђуровић“, изложба текстила сало-
на музеја примењене уметности, фебруар 1974.
Септембар 2020.
Вељко Стојсављевић, Београд
састанак овог Одбора одржан је на Петровдан,
12. јула 2009, а током те календарске године одр-
жана су још три састанка, који су такође зака-
зивани у дане значајних црквених празника: 19.
августа (Преображење), 21. септембра (Мала
Госпојина) и 8. новембра (Митровдан). Састан-
ци су одржавани у просторијама месне заједни-
це Барошевац и њима је присуствовало десетак
наших суграђана чија сам имена рад навести:
Зоран (Томислав) Ђорђевић (1962), Милисав
(Степан) Димитријевић (1940), Бранко (Милан)
55
Мирковић (1963), Зоран (Милош) Мирковић
(1957), Радивоје (Чедомир) Мирковић (1943),
Славко (Радивоје) Мирковић (1967), Горан
(Миодраг) Николић (1961), Милун (Радомир)
Николић (1949), Славољуб (Чедомир) Николић
(1962) и Мирослав (Радован) Павловић (1972).
Председник Одбора био је Бранко Мирковић. На
састанцима се највише расправљало о циљеви-
ма Друштва које је у наредном периоду требало
и званично основати. Поред осталог, предлагано
је следеће: израда географске карте прекопаног
дела Барошевца, издавање периодичних публи-
кација, организовање повремених окупљања ба-
рошевачких Горњана и њихових потомака, про-
налажење простора за деловање Друштва. На
једном од тих састанка расправљало се о називу
ове организације и усвојен је предлог Милиса-
ва Димитријевића да то буде „Букинац“. Током
следеће две године није се састанчило и главне
активности су биле на прикупљању података за
израду поменуте географске карте. Коначно, као
што сам на почетку одговора на прво питање
овог разговора и напоменуо, у марту 2012. годи-
не одржана је оснивачка скупштина „Букинца“ и
постојање ове невладине организације тако је и
озваничено. Оснивачи су били Милисав Дими-
тријевић, Бранко Мирковић, Зоран Мирковић и
Милун Николић, а за првог председника Удру-
жења изабран је Бранко Мирковић.
Часопис „Букинац“ је гласило истоименог
удружења грађана из Барошевца и први његов
број је изашао у децембру месецу 2013. године.
Међутим, као што је ова невладина организација
практично настала из Иницијативног одбора
„Друштва за чување успомена на прекопани део
Барошевца“, тако је и годишњак „Букинац“ имао
своју „претечу“, и то у виду монографије „Баро-
шевац 1612 – 2012“. Наиме, средином 2012. го-
дине, неколико месеци по званичном оснивању
нашег удружења грађана, Савет месне заједнице
Барошевац нам је предложио да се ангажује-
мо око рада на поменутој монографији која би
требала угледати светло дана на црквену славу
барошевачког храма, Покров Пресвете Богоро-
дице, 14. октобра те године. За тај дан је у ба-
рошевачкој црквеној порти планирано организо-
вање прославе поводом обележавања четири
века од најстаријег познатог помињања имена
насељеног места Барошевац у писаним исто-
ријским изворима, у оквиру које би се одржала
приредба, а једна од тачки ове културно-умет-
ничке манифестације била би и представљање
монографије „Барошевац 1612 – 2012“. Ми из
„Букинца“ смо прихватили понуду, за помоћ смо
ангажовали још пар особа које у том тренутку
нису биле формални чланови наше организације,
56
и монографија је на време урађена. То је, у ства-
ри, танка књижица од шездесетак страна, чији
су аутори Бранко Мирковић, Зоран Мирковић,
Славко Мирковић и Зоран Тошић, а издавачи
месна заједница Барошевац и Удружење грађана
„Букинац“. Штампана је у одговарајућем броју
примерака и требало би да је подељена сваком
барошевачком домаћинству. По обиму је то не-
велико штиво од нешто мање од 3.500 речи, обо-
гаћено са тридесетак и кусур одговарајућих фо-
тографија. Што се тиче садржаја, монографија је
укратко обрадила прошлост и садашњост нашег
села, користећи као изворе мноштво књига, до-
кумената, фотографија, видео записа, затим ус-
мена сећања неких наших старијих суграђана,
исто тако и одговарајућу приватну хроничарску
архиву аутора овог дела. Рад на монографији дао
нам је подстицај за наставком проучавања про-
шлости овог краја, оставио нас је у уверењу да
смо кадри упустити се у изазове и ризике те вр-
сте. Тако се и наметнула идеја да артикулација
тог нашег рада буде један часопис који би изла-
зио као годишњак. Дакле, годину и нешто више
времена по издавању монографије „Барошевац
1612 – 2012“, изашао је први број „Букинца“, а
у његовом садржају се нашао и комплетни текст
ове књижице, уз незнатне измене, које су резул-
тат нових сазнања.
А што се тиче идеја – тачно је да је од мене
потекла замисао у вези овога. Пар година пре
првих састајања Иницијативног одбора „Друшт-
ва за чување успомена на прекопани део Баро-
шевца“ предлагао сам неким својим комшијама,
ближим и даљим рођацима, да порадимо на томе
да се сачува од заборава чињеница о некадашњем
постојању нашег села у целовитом облику, онак-
вом какав је био пре прекопавања његовог већег
дела од стране моћних багера. Лично сам тешко
поднео то што се дешавало са Барошевцом, до-
живљавао сам трауме, у себи се нисам мирио са
тиме да заувек нестају мени драги крајолици, за-
сеоци, потоци, потеси, који су, хтео то или не, за-
право били део мене, и то у правом смислу речи.
Слична искуства су имали и они са којима сам
о томе причао. Што је и нормално – не верујем
да свако ко се може сматрати иоле здравом лич-
ношћу буде равнодушан у таквим ситуацијама.
Навео бих овде једно поређење: ово наше време
ево већ подуго је у значајној мери обележено из-
беглиштвима, како овим локалним, тако и гло-
балним. Међутим, верујем да у души огромне
већине тих несрећника тиња свест да ипак тамо
негде остаје крај, простор, улица, зграда, одакле
потичу, без обзира што се, можда, ту више ника-
да неће вратити. Насупрот томе, ово што се де-
сило са већим делом нашег села сасвим је друга-
чије – нешто што је постојало, заувек нестаје. А
то је баш трауматично! О овоме је доста писано
на страницама до сада изашлих бројева часо-
писа „Букинац“ те не видим потребу да нешто
више додајем, осим што бих још једном конста-
товао да је наше удружење грађана, просто ре-
чено, „институализација“ потребе да се сачува
успомена на прекопани део Барошевца.
Ово би био главни разлог за стварање Уд-
ружења грађана „Букинац“ и његовог истоиме-
ног гласила, али не и једини. Елем, намера ми
је била, а са своје стране покушаћу да у истој
што више и ангажованије истрајем, дакле, да по-
кушамо доказати да и једна мала средина може
изнедрити нешто озбиљно, што не постоји само
на папиру, што је плод једног озбиљног и ос-
мишљено организованог делања. Срећна окол-
ност је што сарађујем са неколико искрених
истомишљеника који поседују неке значајне
способности, значајне за истрајавање у локал-
но јединственом подухвату ове врсте. По ко зна
који пут понављам да сам им на томе захвалан и
мислим да у томе треба тражити „кључ“ оства-
рења нашег специфичног „пројекта“. Искрено,
не желим рећи да су плодови нашег рада спек-
такуларни, али тврдим да иза свега овога стоји
један крајње озбиљан и мукотрпан ангажман и
подређеност основној идеји.
Даље, ово чиме се ми бавимо јесте друштвена
надградња, културна делатност, а то у садашњем
тренутку наше невеселе стварности нимало
није на цени. И то на свим нивоима ове држа-
ве. Дакле, стварање и делање нашег удружења
грађана доживљавам, макар у најминималнијој
мери, као подршку заборављеној и потиснутој
култури, која се упорно запоставља, што ће сва-
како имати дугорочне катастрофално негативне
последице на целокупност нашег друштва. Да
поновим још једном, иако то, верујем, нажа-
лост, многима звучи смешно и наивно, овај наш
„пројекат“ је доказ да ипак и даље постоје они
који сматрају да се не требамо тек тако одрећи
правих културних вредности.
Читајући до сада изашле бројеве часописа
„Букинац“ мишљења сам да су они постајали
све богатији различитим темама, обимом и
квалитетом текстова, како је који број изла-
зио један за другим. Шта те је највише фасци-
нирало у њима, а шта би мењао или желео да
буде заступљено у следећим бројевима?
Сумирајући остварено у до сада изашлим
бројевима часописа „Букинац“ најпре бих иста-
као редовност, какву-такву, његовог излажења,
доследност у спровођењу основних идеја на
којима почива овај наш скромни пројекат, оз-
биљност садржаја гласила о којем је овде реч,
неподилажење лаким темама, друштвену ан-
гажованост у виду аргументоване критике са-
дашњег тренутка наше локалне заједнице, на-
рочито невеселе барошевачке свакодневице,
заступљеност културних садржаја. Што се тиче
измена, пре свега бих желео да годишњак „Бу-
кинац“ буде на вишем техничком нивоу и да
још редовније излази. Волео бих да у следећим
бројевима још више буду заступљене локалне
теме, описи овдашње свакодневице, разговори
са становништвом из нашег ближег и даљег ок-
ружења.
Готово да је уврежена појава код нас да се
локална гласила, као што је часопис „Букинац“,
појаве, редовно илазе неко време, а онда изне-
нада нестану, или се доста нередовно појављују.
Исто тако, врло је чест случај да им се садржај
у потпуности измени, у смислу напуштања ос-
новних идеја из уводних бројева, при чему пре
свега на уму имам изостанак какве-такве озбиљ-
ности за коју би се могло рећи да је била при-
сутна на почетку. Подилази се лаким темама, у
суперлативу се пише о локалној власти, напушта
се изношење основних проблема са којима се су-
очава народ оног краја у којем та ретка гласила
излазе. Један од основних разлога ових појава
је проблем финансирања ових мини-пројека-
та. Тачно је да се они штампају у занемарљи-
во малим тиражима, да су углавном невеликог
обима, исто тако и да су на поприлично ниском
техничком нивоу, али – и то мало кошта, и за то
требају одређена средства која обично падају на
леђа невеликог броја појединаца. До буџетске
помоћи доста је тешко доћи, а и ако се нешто од
власти добије то, наравно, подразумева изоста-
нак било какве критике исте. Имао сам увид у
садржаје неких локалних гласила, како оних из
овог краја, тако и неких која потичу из других
делова наше земље, и могу рећи да се ту доста
вредног и занимљивог може наћи, али, да поно-
вим још једном, у скоро сваком случају наилази
се на проблем континуитета у излажењу, као и
одржавања неопходног, бар минималног, квали-
тета и обима истих. Ипак, мишљења сам да сва-
како треба поздравити и подржати сваки искре-
ни локални подухват било које врсте из области
културе, са којом смо тако мањкави, а због чега
смо, да не будем погрешно протумачен, у већи-
ни, хвала Богу не сви, овако „дрндави“, набу-
сити, неспремни на компромис, на прихватање
најразличитијих нових достигнућа.
На изглед, обим и садржај часописа „Буки-
нац“, који су се унеколико мењали из броја у број,
умногоме су утицала и познанства са одређеним
особама која смо моји главни сарадници и ја сти-
57
цали поводом рада око овог пројекта. Овде је ме-
сто где не бих могао да не споменем Владету Ко-
ларевића (1952), књижевника из аранђеловачког
села Брезовац, који је главни уредник тамошњег
локалног гласила „Змајевац“. Имао сам срећу да
се упознам са њим, а можда је боље рећи да је до
тог познанства просто морало и доћи, с обзиром
да се бавимо сличним стварима и да живимо на
релативно малој удаљености. Истина, садржај
и усмерења наша два часописа поприлично су
различити, али, заједничко им је то што дослед-
но истрајавају на локалним темама. Упознао сам
се са садржајима скоро свих бројева „Змајевца“
и могу рећи да сам, без лажне патетике, оду-
шевљен оним што се ту може наћи, при чему
пре свега на уму имам озбиљност уређивачке
концепције, евидентност прегалачког рада који
се крије иза овог пројекта, високу стручност у
обради појединих тема, безрезервну посвеће-
ност истицању значаја једне мале средине, исто
тако и, зашто не рећи, једну, у правом смислу
речи, баш праву „писменост“, стил, речитост и
сналажљивост аутора скоро свих чланака, где
се посебно издвајају Владетина остварења. Са
разноврсним Коларевићевим књижевним делом
унеколико сам упознат, нарочито са творевина-
ма које, као и часопис „Змајевац“, обрађују ло-
калне теме. Уосталом, у седмом броју „Букинца“
приређен је значајан део садржаја његове књиге
„Гологлави сватови“ из 2016. године. Просто су
несхватљиви стрпљење, стручност, доследност,
сналажљивост, са којима је овај неуморни пре-
галац „хватао“ сведочанства својих суграђана,
колега и познаника о најразличитијим локалним
темама, исто тако и прави уметнички дар којим
се руководио при обради и изношењу ових дра-
гоцених исказа, који, у „налету“ једног, посве
другачијег, „компјутерског“, да не кажем – „тур-
бо“ времена, постају права историјска драгоце-
ност, која ће, несумњиво, у будућности, бити
извор многих научних обрада наше прошлости.
Једноставно, за добар део његовог стваралашт-
ва без претеривања се може рећи да је, ништа
друго, но „Библија“ нашег краја. Предлажем
културним посленицима из наше општине да
овдашњу јавност упонају са делом Владете Ко-
ларевића из Брезовца у виду, рецимо, његовог
гостовања на одговарајућим местима, исто тако
и рекламирањем остварења овог уметника који
је, ништа мање, наш „земљак“, а поприлично
нам непознат.
Исто тако, часопис „Букинац“ се мењао по-
што се мењао и допуњавао круг сарадника са
којима сам уређивао овај годишњак. Једностав-
но, упознавши се са садржајем овог гласила, нека
„нова лица“ су се окупљала око наше неизвесне
58
почетне замисли, наметала, изражавала жељу
да дају и свој искрени допринос да овај „проје-
кат“ буде успелији, разноврснији, језгровитији,
да претрпи неопходне промене, све у циљу што
бољег крајњег остварења. Не могу а да не ис-
такнем огромно прегалаштво, у правом смислу
речи, са којом моји главни сарадници доприносе
да се „Букинац“ не гаси. Навео бих да неки од
нас не презају од тога да „кастиле“ превале пут
од неколико десетина километара да би на неком
удаљеном и запуштеном сеоском гробљу про-
нашли одређени неопходни податак уписан на
неком оронулом споменику, не жалећи, притом,
ни изгубљено време, новац, напор. Увидео сам
да, уз неопходан опрез, треба показати спрем-
ност за прихватање нових добронамерних идеја,
сугестија, да се треба кориговати у погледу ис-
трајавања у неким почетним замислима. Исто
тако, треба бити и бескомпромисан у одбаци-
вању оних потенцијалних сарадника који нису
спремни подредити се колективном делању. Ре-
цимо, за трећи број „Букинца“ имали смо један
одличан текст, једно вешто написано сведочан-
ство о прошлости овог краја, где је постојала по-
треба за неким минималнима корекцијама, све у
циљу одржавања једног неопходног нивоа, који
настојимо испуњавати, да би нам гласило, ипак,
имало неку „тежину“. Међутим, аутор поменутог
штива није показивао спремност за компромис и
сарадња је, нажалост, изостала. (Рецимо, у том
тексту је, поред осталог, стајало „да се у земљи-
ној утроби пре хиљаду година створио слој лиг-
нита“, а на мој предлог да се у наведеном делу
штива измени ова велика временска непрециз-
ност, уочљива чак и једном осредње успешном
ученику завршних разреда основне школе, која
је сигурно написана услед привида, а не свесним
размишљањем, аутор није дао пристанак, не-
мајући при томе на уму да сам, предлажући ово,
пре свега мислио на његов интегритет.) Прилика
је да ту особу овим путем још једном позовем да
покушамо направити компромис.
Истакао бих и да различита идеолошка оп-
редељења у личном животу оних који највише
доприносе да часопис „Букинац“ континуирано
излази нису, хвала Богу, што би требало бити
нормално, препрека за једну здраву сарадњу. А
то је, нажалост, у нашој болесној друштвеној
стварности права и изненађујућа реткост. Ја се
својих идеолошких и политичких уверења не
одричем, она нису настала преко ноћи, нису
плод лицемерја и егоистичне жеље за стицањем
материјалних погодности, али их и не намећем,
чак их и не спомињем, свестан наших великих
различитости у погледу овога, својим најбли-
жим сарадницима окупљених око часописа о
коме је овде реч. Исто тако, посматрано из идео-
лошке равни, досадашњи текстови у нашем гла-
силу су права лепеза различитих уверења. Мени
то не смета, па то је наша стварност, битно је да
им приоритет није мржња било које врсте, нити
позивање на сукобе. Не дај Боже да сви имамо
исте ставове по овом питању, лажно је било уве-
рење из наше недалеке прошлости да код нас
влада једноумље. Да се не лажемо, то је немо-
гуће, те заблуде су нас много коштале и допри-
неле су нашим тешким разочарењима после
распада једне земље у којој су се упорно наме-
тала разноразна једноумља. Различите ставове о
већини друштвених питања треба подржавати и
подстицати једну здраву социјалну утакмицу, са
заиста непристрасним судијама, где би истински
победник, а не лопов, добио ту част да у унапред
одређеном и са свих страна прихватљивом вре-
менском периоду буде народни слуга, а не бо-
лесни аутократа.
Трудимо се да часопис „Букинац“ има и еду-
кативну улогу, да својим садржајем обогати саз-
нања оних који га читају о прошлости овог краја.
Рецимо, у нас се поистовећује стално заједнич-
ко презиме и блискост крвног сродства. У више
наврата смо писали о томе да је стално заједнич-
ко презиме (last name, фамилија) један админи-
стративни термин који је код нас уведен среди-
ном Деветнаестог века, у време кад се у нашем
друштву указала потреба за конкретнијом еви-
денцијом појединаца и породица којима они при-
падају, а да је, са друге стране, блискост крвног
сродства једно суштинско одређење сроднич-
ких односа чланова једне заједнице. Исто тако,
навели смо, на пример, и занимљив податак о
томе откуд то да су породице фамилије Весић у
нашем селу биле лоциране у више заселака, по-
прилично удаљене међусобно. Са друге стране,
трудимо се да информишемо своје читаоце о не-
ким значајним ситуацијама садашњег тренутка
у нашем окружењу, пре свега да их разуверимо
по питању злонамерног ширења бескрупулоз-
них лажи сваке врсте. Најкарактеристичнији
пример је дубокоуврежени трач о селидби целог
места Барошевац који су лансирали неодговор-
ни појединци, шириле га сеоске аброноше, а на
њега су се пецали наши наивни суграђани, и то
огромном већином. Неки, нажалост, још увек у
то верују.
Било би занимљиво осврнути се и на то
зашто се оглашавамо путем часописа, годишња-
ка, зашто се нисмо одлучили да прикупљена саз-
нања реализујемо у виду једне или више књига.
Многи су нас и саветовали у том правцу: боље
би било да плод оволиког труда буде једна књи-
га, наравно – тврдих корица, атрактивно дизај-
нирана, то има бољу прођу. Лично ја имам једно
страхопоштовање према књизи, осуђујем лакоћу
издавања овог медија која је нарочито израже-
на у задње време. Мало, мало, па се изненада
појављују разноразне књиге, споља гледано све
лепша од лепше, а у суштини већином жалос-
но испразне, врло често и имбецилног садржаја.
Мој став је да сама одлука о реализацији подух-
вата који би за резултат имао излажење њеног
величанства књиге треба да уследи после заиста
исцрпљујућег рада у некој области свеукупне ст-
варности. Стварно не разумем појединце који се
олако и неодговорно упуштају у авантуре такве
врсте. Практично, то отприлике овако изгледа:
књига, али баш она права, одговорно написана,
дакле, она се реализује, нађе свој круг, мањи
или већи, читалаца, поштовалаца, уследе освр-
ти, похвале, критике, убрзо се слегне прашина
око њене појаве, и после тога углавном уследи
њен крај. Спакује се негде, пре свега да не би
сметала, а не да буде увек доступна, по њој се
почне таложити прашина, и полако се почне за-
борављати. Са друге стране, један часопис, било
којег темпа излажења, увек је актуелан, око њега
се стално нешто дешава. Постоји могућност да
се у наредним бројевима исправе грешке, до
којих неминовно долази, из претходних бројева.
Једноставно речено, сам часопис је једно живо
место сталних сусрета и размене информација
оних који учествују у његовој реализацији, то
је и једна непрекидна здрава комуникација са
мноштвом сарадника, читалаца, поштовалаца.
Област којом се ми бавимо поприлично је штура
по питању проверених сазнања, наша прошлост
је једна дубока и загонетна тајна која захтева ве-
лико прегалаштво да би се бар мало осветлила.
Са којим си се проблемима сусретао при-
ликом рада на писању и издавању часописа и
како је он прихваћен од стране мештана Ба-
рошевца?
Свакако да има потешкоћа на које наилази-
мо у раду везаном за издавање „Букинца“. На
пример, велику препреку нам представља не-
објашњиви страх неких наших потенцијалних
сарадника: страх од излажења у јавност, страх
од изношења ставова, и тако даље. Иако су се,
формално гледано, у нашем друштву догоди-
ле велике промене, једноумље је, ваљда, наша
болна прошлост, са свих страна осуђена, ипак
– никако да постанемо једна слободна заједни-
ца појединаца у којој не би било страха за из-
ношење личних ставова. Са друге стране, многи
наши сарадници су особе скромне писменос-
ти које не поседују методичност у изношењу
својих сведочанстава, тешко одступају од својих
59
једностраних ставова и често се дешава, без об-
зира на њихову предусретљивост, да је баш теш-
ко реализовати закључке до којих дођемо после
сусретања са њима. Исто тако, за област којом се
бавимо најинтересантније су нам старије особе,
а сама старост доноси и многобројне проблеме
који представљају препреку за прикупљање по-
требних нам сведочанстава. Нека од таквих лица
постају мање или више заборавна, обољевају од
разноразних болести, многи, нажалост, изнена-
да и одлазе са овог света. Буквално нам се деша-
вало да ступимо у контакт са одређеном особом,
извршимо неопходне припреме, чак и почнемо
рад, и потом уследи нешто од претходно изложе-
ног, и ту је крај, залуд уложени труд.
Својом необичном појавом и ангажманом ча-
сопис „Букинац“ је сметња једном делу наших
суграђана који би се могли сврстати у два „по-
крета“. Са једне стране, то би био „покрет имбе-
цила“, скуп поприличног броја послушних поје-
динаца необично кратких можданих вијуга који
су неспособни изградити било који лични став
о појединим питањима. Држе се наметнутих им
схватања и не трпе никакве критике истих. Пре-
зиру сваку иновативност и позив на преиспити-
вање исправности тих схватања. Барошевац је
већински једна изразито конзервативна среди-
на која одбацује сваку нову појаву која одудара
од дубоко утемељених склеротичних принци-
па понашања. То иде чак дотле да је пожељно
постало бити што имбецилнији, послушнији,
такви имају најбољу прођу, најцењенији су. Да
се разумемо, да би се „сварио“ садржај нашег
годишњака потребно је уложити одређени инте-
лектуални напор, треба одвојити неко време за
читање истог. А што се тиче читања било каквих
озбиљнијих творевина, познато је колика одбој-
ност према томе постоји код оних који нису спо-
собни изградити сопствене ставове о скоро свим
појавама са којима се сусрећу. У вези овога увек
на уму имам размишљање једног мојег сарадни-
ка који све људе дели на оне који су у животу
прочитали бар једну књигу, било којег садржаја,
која им није била део обавезне школске лектире,
али – „од корица, до корица“, и на оне који то
никако не успевају. Наравно, код нас су у великој
већини ови други. Па како од таквих и очеки-
вати да се заинтересују за „Букинац“? Позабаве
се, евентуално, неким плиткоумним таблоидом,
за „мишљење“ одлазе на добро позната места,
успут претресу локалне аброве и добро пазе да
ли има промена у устаљеном начину понашања,
да би се што пре уклопили у евентуалне новине.
Као главни уредник овог часописа сматрао бих
великим неуспехом ако би он био интересантан
таквима. Једноставно, илузија је да се свака тво-
60
ревина, било које врсте, може свима и допасти.
Нормално је да сви ми имамо неке своје изграђе-
не ставове, који су плод генетике, образовања,
утицаја средине, и да на основу те матрице и
бирамо оно чиме ћемо се позабавити, шта ћемо
прочитати. Са друге стране, у Барошевцу је већ
подуже време поприлично укорењен „покрет
мрзитеља“ нашег села. Његови „припадници“
никако не могу да „сваре“ што наше место није
доживело судбину као нека околна, која су већ,
или ће ускоро бити збрисана са лица земље, све
због извођења рударских радова на овим просто-
рима. Због једног од принципа који, као главни
уредник, покушавам изградити путем овог часо-
писа, а који би се могао дефинисати као љубав
према завичају, приметио сам да су многи наши
суграђани из реда поменутих мрзитеља тотално
променили однос према мени. Несхватљиво ми
је то. Има их који већ двадесетак и више година
очекују „пропаст Барошевца“, а упорно остају
овде, не удаљујући се од „објекта“ своје мржње.
Једна од „подгрупа“ ових мрзитеља су „априор-
ни мрзитељи“, они који, што се каже, „до подне
мрзе цео свет, а од поднева и себе и цео свет“.
Нормално је да у свој „асортиман“ објеката мр-
жње уврсте и наш часопис, поготово ако немају
нечага заједничког са њим. Сећам се, још док
нисмо ни оформили наше удружење грађана,
док смо постојали као „Друштво за чување ус-
помена на прекопани део Барошевца“, од неког
од оних који су се окупљали на састанцима тог
друштва предложено је да се за помоћ и савет
обратимо једном нашем утицајном суграђанину
и одредили смо особу која ће са њим тим пово-
дом ступити у контакт. Међутим, уместо помоћи
и савета претрпели смо критике које би се, от-
прилике, овако могле навести: „Нема помоћи,
како сте се тога могли сетити пре мене, сами се
зато сналазите како знате и умете!“ Што се тиче
конкретних замерки на садржај „Букинца“ чини
се да је најкарактеристичнија она која се односи
на тренутни списак становништва Барошевца,
који наводимо у сваком броју часописа, у тексту
летописа нашег села за одређену годину. Тачније
речено, неки наши бивши суграђани, који су се
отселили одавде, а притом се административно и
даље воде као Барошевчани, буне се што их нема
на поменутом списку. Не вреде им објашњења
да за нас није релевантан службени податак о
месту њиховог боравка, већ гола чињеница о
стварној локацији њиховог пребивања, без обзи-
ра што неки од њих добар део времена проведу
овде. Прилика је да поводом овога кажем и то
да је један од наших циљева и тај да целокупна
обимна грађа коју остављамо иза себе радећи на
часопису једног дана буде драгоцени и поуздани
извор информација за неке озбиљније подухвате
који се тичу проучавања прошлости овог краја,
што у конкретном случају значи обраду подата-
ка везаних за миграције становништва са ових
простора. Са једне стране, имамо администра-
тивни списак житеља Барошевца за одређену
годину, са друге – код нас се налази стварни спи-
сак оних који овде пребивају, па ће некоме, мож-
да, бити интересантно то зашто се ови спискови
разликују, шта то неке становнике околних мес-
та наводи да се службено пријављују да живе у
нашем селу, иако има случајева да током те годи-
не уопште и не прођу овуда.
Ако бих мало прецизније навео највеће про-
блеме у издавању овог часописа ту бих пре свега
споменуо дизајн, фотографије, лектуру, финан-
сије, кашњење са изласцима нових бројева. С
обзиром на наш скромни буџет могло би се рећи
да ове проблеме некако и превазилазимо и да
наш „финални производ“ и не изгледа тако лоше.
Имао сам прилике да прелиставам нека друга
остварења овог типа и могу рећи да се уклапамо
у просек. Лично бих волео да нам је дизајн на
вишем нивоу, да су фотографије боље обрађене,
да је лектура и коректура текстова стручнија, да
редовније излазимо, али – за тако нешто за сада
немамо средстава.
Да закључим одговор на ово питање: мој
став је да су интернетизација и банализација
највеће претње за одржавање неопходног нивоа
квалитета годишњака „Букинац“. Што се тиче
интернета, не може се порећи да нам његовим
коришћењем бива доста лакше решавати разно-
разне проблеме са којима се сусрећемо у раду
око овог пројекта. Међутим, неки моји сарадни-
ци претерују, немају меру у вези овога, мишљења
су да се тамо све може наћи, упорно избегавају
контакте са „народом“. Општепознато је да на
интернету поред озбиљних садржаја има и дос-
та непровереног материјала, и то много више, и
понекад је врло тешко уочити разлику између
једног и другог. Генерално гледано, поред не-
сумњиве користи коју имамо од „гуглања“, исто
тако се може рећи и да овом радњом упадамо у
замке губљења оригиналности и упадања у сте-
рилност. Банализацију бих дефинисао, рецимо,
као упорно нагињање ка „буразерском“ нови-
нарству, уместо храброг, аналитичког, истражи-
вачког. Дакле, други тип мојих сарадника су они
који се плаше да својим прилозима не увреде
неке „главешине“, своје рођаке, познанике, ком-
шије. Свесно или несвесно, изврћу недвосмис-
лене чињенице и у својим прилозима наводе не-
тачне податке. Никако да у својем раду дођу до
тог нивоа свести да овај наш производ не служи
само за ововремену забаву, већ, и то пре свега, за
остављање проверених подака о једном добу за
неке будуће нараштаје, који ће се хватати у ко-
штац са истим проблемима са којима и ми муку
мучимо у прављењу „Букинца“.
На насловницама претходних бројева часо-
писа можемо видети фотографије неких на-
ших суграђанки из прошлости – који су моти-
ви код тебе били за то?
Главни разлог је метафизички – на плећи-
ма жена лежи терет овог света. Жена је друга,
мање осветљена половина стварности. Са једне
стране имамо мушкарца и његову сујету, неод-
говорност, авантуризам, а са друге жену, симбол
практичности, једноставности, смирености. За
мушкарца је овај свет терен сталног доказивања,
надметања, борбе до истребљења. Срећом, ту је
и жена, истина – вечито у сенци мушког, али је,
ипак, ту. Она је мирна лука у коју се мушкарац,
хтео, не хтео, увек враћа, не може је мимоићи.
Жена је ту да га подсети да наспрам грубости
постоји и нежност, да није све ружно, већ да
имамо и лепоту. Жена из прикрајка, са безбедног
одстојања, посматра охоле мушке детиња-
рије и са урођеном самоодрживошћу смишља
план свеопштег отрежњења. Уморан, окружен
патњом, умирањем, увидевши да стално умно-
жавање појединачних смрти може довести и
до свеопште катаклизме, мушкарац постаје лак
плен жене која је, насупрот њему, сачувала енер-
гију, мир, трезвеност. И тако, живот увек односи
победу и наставља се.
Споредних разлога има више и покушаћу их
у наставку навести. Као прво, као што и стоји у
питању, ради се о особама из прошлости, које
више нису живе. Њихово истицање на наслов-
ницама овог часописа може се схватити као јед-
на од невидљивих нити која спаја наш садашњи
тренутак са нашом прошлошћу. Постоји непрес-
тана потреба за овим, јако смо склони томе да
заборавимо да је и пре нас на овим простори-
ма постојао неки живот, организован на нама
несхватљив начин, да смо ми управо његов
продукт. Те везе између наше свакодневице, и
наше прошлости, стално морају бити мобилне
и предмет испитивања, проучавања и доношења
корисних закључака. Даље, оваква насловница
може се схватити и као један баланс мушком шо-
винизму који је, упркос свеопштем друштвеном
напретку, још увек код нас присутан. У многим
елементима и даље смо заостало друштво, на
сваки начин се жена настоји потиснути у други
план, склонити са јавних функција, или извргну-
ти руглу ако се ту некако затекла. Једноставно,
код нас још увек нема стварне родне равноправ-
ности. Нажалост, у доброј мери се још увек сма-
61
тра да је првенствена улога жене у продужетку
врсте, оспорава јој се, свесно или несвесно, да
и она може бити независна и слободна личност
у правом смислу речи. Истина, у сеоским сре-
динама, као што је наша, ово је далеко израже-
није, али, без обзира на то, мишљења сам да се
та друштвена аномалија стално мора истицати
и борити се против таквог примитивизма. Као
илустрацију на овом месту бих навео један мој
разговор са одређеном особом, иначе, нашим
плодним сарадником, од које смо добили доста
значајних података за часопис. Елем, разгова-
рајући тако о одређеним сродничким односима
и покушавајући размрсити неке непознанице
по овом питању, та особа ми у једном тренутку
рече, на моје опште запрепашћење, „да је деда
рођенији од бабе“, а на моју примедбу да је то
вероватно њен превид, жестоко се успротивила
и остала при том ставу. Нисам могао веровати
својим ушима, поготово што се ради о једној
прилично здраворазумској личности. Нажалост,
у наставку мојих родословних истраживања, и
даље сам наилазио на овакве примере. Једнос-
тавно, сродничке везе по мушкој линији далеко
се више поштују од оних по женској. Овде бих
морао бити и самокритичан. Као што се види из
садржаја претходних бројева часописа мора се,
нажалост, признати да је он некао првенствено
„мушкобањаст“, далеко је више тих „мушких“
тема. Велики је проценат „нумеричких“ тексто-
ва где готово свуда преовлађује „мушки прин-
цип“. Непрестано покушавам својим сарадни-
цима указати на ово и подстицати их да би било
пожељно направити неку врсту баланса, пре све-
га путем обраде неких свакодневних животних
тема, где улога жене долази до већег изражаја.
На крају, одлучујући се за овај тип насловне
стране, настојао сам, зашто не рећи, да будемо,
бар у некој мери, и оригинални. Мишљења сам
да је насловница сваке књижевне творевине при-
лично битна ствар и да би она требала носити
неку специфичну поруку о природи и садржи-
ни исте. Увек обраћам пажњу на тај први утисак
који стичем гледајући предње стране разнораз-
них остварења ове врсте и после „савладаног“
садржаја пресабирам се и покушавам закључити
да ли се насловницом „потрефило“, и у коликој
мери. Истина, не могу не истаћи да је, наравно,
много битније да квалитет унутар корица неког
дела буде одговарајући, садржајан, а да саму ње-
гову предњу страну можемо у неку руку схвати-
ти као једну формалност која, колико год била
успешна, не може надоместити слабости истог.
Иначе, у контексту потиснутости жене ове
цивилизације, примећује се да свеукупна свет-
ска споменичка грађа углавном познаје само
62
једну половину стварности, наравно – мушку.
Ако је ту у минималној мери присутна и жена,
она је пре свега објект мушке алавости. Дакле,
јесте да је жена вечита мушка инспирација, због
њене наклоности водили су се ратови, по њој су
стварана изврсна, ванвремено вредна уметнич-
ка дела, али она ту фигурира првенствено као
мушкарчев посед, као женка, без права на своју
личност. Један од најпознатијих ликова у исто-
рији глобалне уметности, не само књижевности,
јесте трагична појава Ане Карењине. У тренутку
побуне, када уместо мушког објекта покушава
постати њему равноправан субјект, бива сурово
кажњена. На овом месту можемо навести и нашу
Софку: мушкарци из њеног окружења буквално
је третирају као најобичнију беживотну ствар
која по одређеној цени прелази из поседа једног
од њих у власништво другог, трећег.
Не могу не признати да оваква насловница
„Букинца“ боде очи многима, па и неким мојим
најближим сарадницима. Било је предлога да
уместо „старих бабетина“ које више нису живе
на предњој страни постављамо млађе, лепше
особе, наше савременике, да ће то имати бољу
прођу код читалаца овог часописа. Или да про-
менимо мотив, да напред буде одређени пејзаж,
грађевина. Имамо и конкретних примера у вези
овога: један наш потенцијални сарадник је као
услов за своје волонтирање поставио захтев да
се на насловници једног броја нашег часописа
нађе фотографија неких његових предака. Други
је, пак, као услов да нам уопште уступи одређену
фотографију из своје породичне архиве поста-
вио захтев да се иста нађе на насловној страни.
Реци ми нешто о идеји оснивања општин-
ског завичајног музеја, коју стално спомињеш
у уводницима овог часописа: где би се он на-
лазио и који би експонати били изложени у
њему?
Идеја о оснивању овдашњег, локалног музеја,
последица је околности да се у нашој околини
изводе велики рударски радови површинске екс-
плоатације угља услед чега нестају многи мате-
ријани објекти, пре свега они који су припадали
прекопаним домаћинствима из више насељених
места лазаревачке и неколико суседних општи-
на. Ради се углавном о руралним подручјима, а
сведоци смо тога да са лица земље нестају вели-
ки делови многих села, па и читава насеља. Исто
тако, руше се многи јавни објекти, прекопавају
се гробља, наилази се и на археолошка нала-
зишта. Дакле, тај локални музеј био би простор
где би се путем изложених експоната сачувала
успомена на оно што је уништено услед рудар-
ских радова. Није баш толико битно где би се та
културна установа налазила, најлогичније је да
то буде у нашем општинском центру.
О овоме сам пре неколико година разгова-
рао са неким културним посленицима из наше
општине и први утисак који сам том приликом
стекао јесте да овде не постоји значајнија заин-
тересованост за реализацију идеје о којој је реч.
Истина, речено ми је да размишљања о локалном
музеју постоје већ одавно, али су и бројне пре-
преке за реализацију овог плана, пре свега оне
које се тичу важеће нормативе којом се регули-
ше ова област. Мишљења сам, ако је та легис-
лативна препрека баш непремостива, у смислу
да се у Лазаревцу не може основати општински
завичајни музеј, зашто се за идеју о којој је овде
реч не искористи простор неких већ постојећих
културних установа ове природе, из нашег бли-
жег и даљег окружења. Овако је најгоре. Узмимо
само пример нашег села где је око две трећине
домаћинстава расељено. Колико је само због
тога уништено покућства насталог у прошлим
временима, а које сведочи о начину живота на-
ших предака. Користим прилику да још једном
позовем све оне којима ово није свеједно да нам
се придруже у овом апелу.
Колико ми је познато, по овом питању најви-
ше је урађено истраживањем археолошких на-
лазишта на тамнавским коповима. Ти радови су
почели још у прошлом веку, у самом почетку су
били доста амбициозни и може се рећи – попри-
лично и успешни. Међутим, скоро да се после
тога стало. Сама чињеница да још увек не по-
стоји јавни простор где би оно што је пронађено
било изложено и могло се погледати говори о
краху једног здравог и логичног пројекта. Надам
се да још увек има наде да се ово јадно стање у
нашој култури промени и да се настави са давно
започетим. Неки ће рећи да је касно, да је толико
тога што је значајно за оснивање завичајног му-
зеја уништено. Али, мишљења сам да нада увек
мора постојати.
Искористио бих прилику и да укажем на дос-
та лоше стање изложбеног простора у нашој
општини. Као прво, нема га довољно, а и оно
што постоји није на неком нарочитом нивоу. Уз-
мимо само два примера. Модерна галерија у Ла-
заревцу у својој сталној поставци поседује дела
непроцењиве уметничке вредности. Међутим,
сам простор где су она изложена није адекватан,
некако не одише оном добропознатом култур-
ном атмосфером. Уосталом, та локација је, коли-
ко ми је познато, само привремена, али то траје и
траје, у недоглед. Исто тако, ликовна колонија у
Рудовцима такође поседује остварења изузетног
квалитета, како она што су изложена, тако и она
која се налазе у обимном депоу. Међутим, исти
случај као и код лазаревачке Модерне галерије:
изразито неадекватан и исувише мали простор.
Можда није лоше на овом месту споменути и
спомен костурницу Колубарске битке која се
налази у лазаревачком православном храму. Све
оно што сам навео за претходна два примера ва-
жило би и за овај. Једноставно, мишљења сам да
из више разноразних разлога постоји велика и
неодложна потреба да се у нашем општинском
центру изгради неки објекат који би предста-
вљао изложбени простор за више културних об-
ласти.
На крају одговора на ово питање поменуо
бих оно о чему је писано у неким претходним
бројевима „Букинца“. У самом нашем селу и у
његовој најближој околини постоји неколико
значајних археолошких локалитета који за сада
нису угрожени рударским радовима. Рецимо,
два средњовековна гробља у Малим Црљени-
ма, у народу позната као „маџарска“, као и само
делимично истражено преисторијско насеље на
Милојевом брду у барошевачкој Страни. Наше
Удружење грађана својевремено се на више ад-
реса обраћало са предлозима да се ови локалите-
ти подробније истраже и да се јавност упозна са
тим, евентуалним истраживањима, а исто тако и
да се пронађе начин да се поводом овога могу
уприличити посете заинтересованих. Међутим,
опет ништа, у нашем заосталом друштву изгледа
да и даље нема ни мало места за запостављену
културу. Шта да кажем, бар нада не сме да се
угаси.
Како функционише рад Удружења грађана
Букинац, који су му циљеви и како видиш њего-
ву перспективу?
Слободно се може рећи да је функционисање
удружења грађана код нас у ствари и слика у
малом целокупног нашег друштва, да не кажем
– државе. Укратко речено, то је једна збуњујућа
и недоречена растрзаност између недавне зао-
сталости, ружне садашњости и неизвесне бу-
дућности. Ове непрофитне и невладине орга-
низације на овом простору изненада и изузетно
масовно су се појавиле почетком овог века, а
узрок томе су велике промене које су у то вре-
ме настале у нашем друштву. И сама држава је
подстицала њихов настанак и потпомагала рад
истих. По теорији, удружења грађана су једна
од главних карактеристика новог, модернијег,
слободнијег доба, нових нараштаја, који су рас-
крстили са прошлим временима, који нису опте-
рећени заосталим догмама.
А како су она, у ствари, настала? Ако се
за нешто може рећи да изузетно карактерише на-
предна, демократска друштва, а што је тако стра-
63
но конзервативним, ауторитарним заједницама,
то би баш била удружења грађана. Под утицајем
целокупног научнотехнолошког развоја у свим
областима стварности и сами друштвени одно-
си у Западним демократијама попримају нове
облике, како у глобалу, у целокупном друштву,
тако и појединачно, на микро плану, у основним
друштвеним јединицама, породицама, па чак и
у понашању сваког појединог члана заједнице.
Тамо су породице максимално двогенерацијске,
нема породичних, сусетских, рођачких и оста-
лих кућних посета, интима дома за становање
дубоко се поштује. Пријатељска састајања су
доста проређена и она се упражњавају готово
искључиво на јавним местима. Свечани и оста-
ли за нас карактеристични породични догађаји
сведени су на минимум и уопште нису масов-
ни, тамо нема бабина, гозби, крштења, слава,
преслава, молитви, слемена, пунолетстава, ис-
праћаја у војску, испраћаја у пензију, седмица,
даћа, полугодишњица, годишњица, свињокоља,
седења, моби, позајмица. На свадбе и сахране
долазе само најближи рођаци и пријатељи. У
слободном времену посећују се забавне, кул-
турне, спортске и остале јавне манифестације,
у нормалним околностима незамисливо је да
се за време годишњих одмора, и летњих и зим-
ских, не иде на далеке дестинације. Али, ништа
масовно, буразерски, интимно, него само у ок-
виру најуже породице, или појединачно. Са
друге стране, како је људском бићу иманентна
потреба за дружењем, како је оно у својој осно-
ви социјално, у таквом новом друштву осетила
се празнина, настала је потреба за настајањем
неке нове структуре која ће надоместити ново-
настале недостатке. И тако настају удружења
грађана, невладине организације углавном
мањег обима, у којима је интима између њених
чланова нешто израженија него у другим обли-
цима социјалног сврставања. Нама, који живи-
мо у заједницама посве другачијих карактерис-
тика, просто је незамисливо око чега се таква
удружења окупљају: љубитељи одређеног пића,
хране, поштоваоци неких историјских догађаја
и личности, како оштепознатих, тако и готово
анонимних и скучено локалних. И то не само да
се окупљају, неко заиста, у правом смислу речи
функционишу, чланови таквих организација
максимално су одани договореним нормама по-
нашања и ангажовани у спровођењу зацртаних
задатака. Наравно, све ово је повезано са висо-
ким нивоом развоја људских слобода у таквим
друштвима, са развијеним парламентаризмом,
са постојањем јавног мњења. А тога у заосталим
друштвима, као што је наше, нема. Тачније рече-
но, тога нема у већинском делу нашег друштва,
64
а наведена цивилизацијска достигнућа стидљи-
во се појављују у појединим, дубоко мањинским
слојевима нашег и нама сличних ауторитарних
друштава. Развијене земље материјално и на
друге начине помажу саму појаву удружења
грађана у заосталим државама, чије владе на то
гледају сумњичаво и са неодобравањем, знајући
да се у развоју невладиног сектора крију клице
механизама који подривају њихово ауторитарно
устројство. У већинском делу нашег друштва и
даље је у великој мери изражено кућно посећи-
вање, чак се може рећи да је висока фреквенција
таквог састајања мера угледа одређене породи-
це. У једном од претходних бројева нашег часо-
писа имали смо интервју са особом пореклом из
још заосталијег друштва од нашег где се истиче
масовност, дуготрајност и пожељност тих кућ-
них посета и могло би се закључити да је то за-
иста општа карактеристика заједница са нераз-
вијеним цивилизацијским достигнућима. Лично
познајем многе наше суграђане који уопште не
маре за састајање на јавним местима, који ин-
систирају на кућном посећивању. Имају болесну
потребу да ти завире у сваки кутак дворишта и
дома, да уоче шта ти је на јеловнику, па и да по-
миришу тањир из кога кусаш. Истину говорећи,
сви наведени облици кућног окупљања и код нас
полако губе на значају, све мање се упражњавају,
али ипак и даље опстају у већинском делу нашег
друштва, поготово у руралним срединама.
Добро се сећам како је почетком овог века
у нашој општини у великој мери била израже-
на појава еколошких друштава, скоро свако на-
сељено место које гравитира ка индустријским
просторима имало их је најмање по једно. Што
би се рационално посматрајући ствари могло
сматрати логичним: проблеми загађења животне
средине, тромост државе у њиховом решавању,
нови вал слобода који је запљуснуо наше заос-
тало друштво. На локалним медијима у великој
мери су били заступљени извештаји са њихових
конференција за штампу, саопштења и разнораз-
не акције истих. Дуго је то богами потрајало, де-
сетак и више година, а онда су некако одједном
почела нестајати са јавне сцене. У Барошевцу су
постојала два еколошка друштва, у једном сам
и ја био члан, а унеколико сам пратио и актив-
ности другог. Међутим, у својој суштину, од еко-
логије ту није било готово ништа. Једноставно, у
овој средини еколошка свест је на забрињавајуће
ниском нивоу и логично је да је сумњива и свака
појава удружења грађана која би учествовала у
решавању проблема загађења животне средине.
Сећам се, кад је наше еколошко друштво доно-
сило статут, ту се поред екологије убацивало све
и свашта, што нема никакве међусобне везе, а
нарочито се инсистирало на традицији! Тради-
ција и екологија – Боже сачувај, као бели лук и
чоколада! Добијале су се ту паре од државе, у
удружење се почело масовно учлањавати, на из-
борним скупштинама су се водили прави мали
„ратови“ за руководећа места. Барошевац је из-
разито загађено место, било би пожељно да та
два друштва и даље функционишу, међутим, по-
стоје само на папиру. Тачније речено, смело то
могу констатовати, познајући у доброј мери сва
дешавања око једног од њих, то никад нису ни
била еколошка друштва у правом смислу речи,
пре би се могло рећи да су била управо антие-
колошка, загађивачка, посебно у овом времену.
Циљ им је био да спрече свако изношење у јав-
ност одговарајућих проблема на овим простори-
ма и инсистирање на њиховом решавању.
У таквој друштвеној клими настаје Удру-
жење грађана „Букинац“. Хајде, могло би се
рећи да је неко време оно и функционисало, у
смислу статутарне активности готово свих ње-
гових чланова. Међутим, убрзо се показало да
је већина њих ту залутала. Као прво, чланство у
оваквој организацији подразумева волонтирање,
а неки наши чланови имају животни став да
само лудаци проводе време бавећи се нечим „не-
корисним“. Слично је и са финансијама: оне су
регулисане Статутом, а и сасвим је нормално да
сами чланови одвоје нешто од својег новца да би
Удружење преживљавало. Макар никава актив-
ност да се не спроводи у току једне године, опет
постоје одређене финансијске обавезе, пре све-
га према држави. Одмах се показало да су неки
наши чланови у Удружење ушли само због по-
литике, мислили су да ће наша невладина орга-
низација бити продужена рука актуелне власти.
Искрено говорећи, испочетка то нисам уочио,
било је потребно да ми на то укажу неки други
чланови, који су, као и ја, неистомишљеници по
том питању са актуелним режимом. Једностав-
но, трудим се да политика нема своје место у
нашој организацији, а по питању својих личних
политичких ставова не осећам обавезу да било
коме будем лојалан. Никако не могу подржавати
режим који је у својој основи примитиван, не-
способан, који се бави бесрамним фризирањем
података и постигнутих резултата и тиме зама-
гљује нашу ружну стварност, који је представ-
ничке домове свих нивоа претворио у живо-
тињске фарме. Конкурси за доделу средстава
невладиним организацијама из буџета најбољи
су показатељ односа наше државе према овом
сектору. Средства се додељују само миљеници-
ма режима, корупција је при томе у великој мери
присутна. То иде чак дотле да се нека удружења
грађана формирају ад хок пред саме конкурсе,
само да би добила средства која се расподељују,
а онда се једноставно угасе. А све то са знањем
представника власти који располажу буџетом.
(За неверовање, али тако је!) На крају, чланство
у било каквој организацији овог типа искључује
сујету. Имамо чланова којима је просто криво
што уопште постојимо и што се бавимо овим ак-
тивностима које су регулисане Статутом. Да за-
кључим: већина чланова Удружења грађана „Бу-
кинац“ је увидела да им ту није место и дигла су
руке од њега. У овим тешким временима, нена-
клоњеним и самом постојању невладиног секто-
ра, нас неколико преосталих покушавамо остати
лојални изворним принципима. Уопште, лично
ја готово да на овим просторима и не знам за
неко удружење грађана које је то у правом смис-
лу речи, које се није пришљамчило уз власт и
постоји само због корупцијске расподеле буџет-
ских средстава. Главни циљ наше непрофитне
организације је да опстаје, да не постоји само
на папиру, да настави са својим уобичајеним ак-
тивностима. Нас неколицина смо одлучни да се
тако настави, без обзира што смо свесни да нам
друштвена клима и даље неће бити наклоњена.
Ево, показаћу на једном примеру како то теш-
ко изгледа по питању удружења грађана у нас.
Наиме, у нашој општини постоје две невладине
организације које се баве чувањем успомена на
ослободилачке ратове Србије из друге деценије
ХХ века: Удружење потомака ратника од 1912.
до 1920. године из Лазаревца, као и Удружење
потомака бистричких ратника и Гвозденог пука
„Кременица“ из Бистрице. Следствено томе, а на
основу неких ранијих разговора са неколицином
познаника, сарадника и рођака из Барошевца,
предлагао сам им да и у нашем селу формирамо
неко удружење грађана овог типа, да сачувамо
успомену на понајтежа времена кроз која је про-
шао наш народ. Готово да није било куће у он-
дашњем Барошевцу која није изгубила понеког
члана у том периоду. Само чланство у том удру-
жењу не би значило и излагање неким великим
обавезама – довољно је макар се и свега једном
годишње састати и подсетити се на „време смр-
ти“. Кад год прођем поред наше црквене порте и
угледам спомен чесму која се налази на њеном
улазу узнемири ме и растужи стање у којем се
она налази. Запуштена је, а једна од највећих ба-
рошевачких енигми је зашто на њој никако нема
воде. А бејаги се зове – спомен чесма. Бар данас
је лако спровести воду на било које одредиште.
Ето, то удружење које би се формирало могло
би повести акцију да се и у барошевачку спомен
чесму најзад доведе вода. Без обзира на то што
се у садашњем Савету наше месне заједнице на-
лазе неписмени и неодговорни примитивци који
65
не воде рачуна о изгледу села. Понајвише ме је
узнемирило и растужило то што неки од мојих
саговорника на ову тему кривицу за непопулар-
ност прављења удружења грађана сваљују на др-
жаву, од које се не може очекивати материјална
потпора за функционисање истих. Као да ту тре-
бају нека велика средства. Пустимо ми државу
нека она транспарентно обавља своје нормиране
активности и нека уредно финансира буџетске
кориснике, а за ово наше треба само мало љу-
бави и родољубља. Ја свак би само да се очеше
о државно, а после се жалимо на лошу инфра-
структуру, здравство, школство...
Реци ми нешто о детињству, одрастању и
школовању. Како је Барошевац изгледао шезде-
сетих и седамдесетих година ХХ века и који
су упечатљиви догађаји оставили утиске на
тебе у том периоду?
У сећање зреле особе на детињство мешају се
непосредни доживљај овог периода у њеном жи-
воту и каснија размишљања о стеченим искуст-
вима из тога времена. Нормално, сви смо де-
тињство проживели као незрела бића код којих
су доминирали чулни опажаји. Својим живот-
ним сазревањем покушавамо осмислити те чул-
не опажаје, критички их преиспитати, пронаћи
везу између њих и заузетих ставова о разнораз-
ним питањима са којима смо се сусретали и још
увек се сусрећемо у животу. Хтели ми то призна-
ти, или не, непосредни доживљај детињства све
више бледи, можда понајвише и због заборав-
ности, што је, свакако, нормално, а у сећању на
овај период нашег живота доминантна места за-
узимају размишљања о проживљеном, исто тако
и суочавања са другим изворима који сведоче о
том времену, где врло важно место заузимају ре-
левантни утисци неких других особа чији су жи-
вотни путеви мање или више испреплетани са
нашим. На крају увода у одговору на ово питање
истакао бих да ће моје сведочење о сопственом
детињству у одређеној мери вероватно бити баш
лично, што ће неки, можда, и приметити. Није
искључено да би искази неких других особа из
тадашњег мојег најнепосреднијег окружења о
овој теми били дијаметрално супротни у односу
на моје, што, на неки начин, треба прихватити
као посве нормално и ту разлику приписати уло-
зи генетике, васпитања и животног искуства у
развоју сваке личности.
Са једне стране, прво бих истакао да се
шездесете и седамдесете године прошлог века
међусобно поприлично разликују. Иако је то
био један много мање буран период развоја на-
шег друштва, а и глобално, у односу на данашње
време, ипак се може рећи да је и тада, у разма-
66
ку од само две деценије, долазило до видних
и изузетно значајних промена, како на плану
друштвених односа тако и по питању материјал-
ног окружења. Нормално, не желим рећи да је
та граница између „старог“ и „новог“ била баш
1969, или 1970. година, али се не да не примети-
ти да су се ствари умногоме мењале. Чак, у тој
мери да ни мало дете то не опази. Покушаћу у
наставку одговора на ово питање акценат баци-
ти на што ранији период, на шездесете године
прошлог века, на једно време које из данашње
перспективе изгледа просто нестварно наивно,
романтично, рурално, једноставно. Да се, шале
ради, послужим неким савременим терминима,
то доба би се могло назвати аналогно, а ово са-
дашње – дигитално. Са друге стране, не верујем
да ћу много погрешити ако те две деценије обух-
ватим у једну целину и кроз изношење личних
искустава из тих година покушам дочарати јед-
но, да још једном поновим, посве другачије вре-
ме у односу на ово данашње.
Ево, рецимо, да почнем од физичког изгле-
да становништва. Сећам се, кад сам био мали,
у мојем крају скоро да није било дебелих људи.
Ово се првенствено односи на одрасле особе
мушког пола, такође и на децу, а кад су у питању
жене ту се мора рећи да ово правило баш и не
важи – било их је, не много, подебелих. Из да-
нашње перспективе гледано онда су људи били
мршави, „усукани“, уска струка и равних стома-
ка, издужених лица. У мојем комшилуку само
је Миодраг (Рајко) Павловић (1920-1980), звани
Микица, био дебео, а и у целом Барошевцу, ко-
лико се сећам, на прсте једне руке би се могли
набројати људи који су тако изгледали. Поред
Микице, у барошевачком Трећем реону мало
„попуњенији“ су били Мирослав (Витомир)
Савковић (1931-2008), звани Митача, и Милан
(Милован) Мирковић (1932-2005). Међутим, сва
ова тројица нормално су обављала све физичке
активности као и остали људи, вишак килограма
им није сметао. Сећам се, а то је и истицано на
страницама претходних бројева овог часописа,
Микица је био познат по дењењу слама на вр-
шајима пшенице, пошто се овај, скоро најважнији
годишњи посао оног времена, обављао путем
позајмица. Онде, у мојем крају, скоро да нема
домаћинства у којем он годинама није обављао
поменуту активност, за коју се мора примети-
ти да је доста тешка и да захтева поприличну
спретност и брзину у извођењу исте. Ништа му
у томе није сметало позамашно „чкембе“. Исто
тако, мерено данашњим критеријумима, сва ова
поменута тројица дала би се окарактерисати као
пристојно попуњеније особе, никако дебеле. Да-
нас је велика већина нашег становништва баш
угојена, мањи проценат не мучи муку са вишком
килограма. То је, иначе, што је општепознато,
већ поодавно глобални проблем, а разлози су му
лагоднији живот, умањена физичка активност,
начин исхране. Посебно је то видљиво код деце.
У време кад сам ја био у нижим разредима ос-
новне школе скоро да није било дебелих учени-
ка, пре би се могло рећи да је већина изгледала
прилично мршаво. Сећам се да је у мојем раз-
реду само покојни Бранко (Миодраг) Паливец
(1957-2014) био дебео и да је због тога редовно
исмеван од неких својих вршњака који су били
склони таквом опхођењу. Гледам ову данашњу
децу и просто не могу да верујем да је до толи-
ких промена дошло по питању физичког изгле-
да. Онда је исхрана била доста скромнија, јело
се само оно што се произведе код куће, осим
оних најосновнијих потрепштина (соли, шеће-
ра) ништа није куповано. А и та храна што се
спремала била је мање калорична у односу на
ову данашњу, меса није било увек на јеловнику.
Клало се мање посека, прерађевине од убојница
су сушене, то би се брзо појело, а чувало се и за
госте, такође нешто и за спремање ручкова при-
ликом обављања напорнијих летњих послова.
Није било замрзивача, да би се стварале залихе.
Мало се „одушка“ по овом питању давало при
ређим годетима, славама, преславама, молит-
вама. Понекад би се нека кокошка заклала не-
дељом, али, с обзиром да су ондашња домаћин-
ства била бројна, на сваког члана би дошло само
по једно парче меса. Није било ни чешћег „ме-
шења“, и то се упражњавало само недељом и о
празницима. А што се тиче физичке активности
– довољно је рећи да су се скоро сви послови
обављали ручно и уз помоћ сточне запреге. Сре-
дином шездесетих година прошлог века у Баро-
шевцу није било аутомобила и трактора, такође
ни аутобуски превоз овдашњим путевима није
функционисао, на удаљеније локације путовало
се возом, „ћиром“. А и то је ретко упражњавано,
није се сматрало изузетком да се до Лазаревца
или Аранђеловца „запуца“ пешице, а о ближим
локацијама, до суседних села, да и не причамо.
Подразумевало се да се на ондашње познате
пијаце, у Рудовце, Јунковац, Венчане, одлази-
ло пешке, често и са стоком, која се терала на
продају, или је тамо купована. Исто тако и на
вашаре, и ради купопродајних послава, и ради
провода. Било је случајева да се чак у ужичком
крају куповала стока и од тамо овамо дотерава-
на пешице. Скоро да није било њиве или шуме
која није била испресецана пешачким стазама, а
оне ограђене имале су бројне прелазе и богазе:
народ се довијао како да што пре и уз мање на-
пора дође до жељених одредишта па је, где год
је било могуће, препречавао колске путеве који
су знали бити доста завојити и заобилазни. За
Барошевац је по овом питању било карактерис-
тично то што се овде налазила врло прометна
железничка станица на коју су долазли путници
и из скоро свих околних села који су, да би скра-
тили напорно пешачење, умногоме користили
ове стазе, и то у свако доба године. Сећам се, по-
оре се њива, повлачи, посеје, и буквално већ за
један дан појави се у њој утабана стаза, на истом
месту где је постојала и пре поменутих радова.
Често се дешавало, ако би та стаза ишла крајем
парцеле, уз склад са суседном њивом, да влас-
ници исте и не обрађују тај уски појас земље,
већ то добровољно и добронамерно оставе за
већ устаљени правац пешачења. Бицикл је имала
скоро свака кућа, он није служио за рекреацију,
као сада, већ за одлазак на удаљеније локације.
Деца га нису смела возити, да га не покваре,
морао је увек бити исправан и спреман за одра-
сле. Према сведочењима неких наших суграђана
овим превозним средством ишло се чак и до Бе-
ограда. Што се тиче физичке активности наро-
чито је тешко било за млађе људе који су били
запошљени. Наиме, шездесетих година прошлог
века полако се почело запошљавати у овдашњим
државним фирмама, првенствено на колубарс-
ком Копу. Тамо су се углавном обављали напор-
ни најпростији послови, а код кућа је чекао исто
тако тежак рад по њивама. Има их који су копали
угаљ у јунковачком руднику, до тамо и назад од-
лазили су пешице. Чак је и Бистричана било који
су то радили. Као што мало пре написах, све се
радило ручно и уз помоћ сточне запреге. Ливаде
су се косиле ручно, такође и жито у жетви. (Ја
не памтим жетву српом, а могу само замислити
како је тек то било напорно.) Тек су се почеле
појављивати косачице и везачице, а и оне су во-
жене сточном запрегом. Народ би се мало „одмо-
рио“ у зимском периоду, али и тада је коришћена
свака згодна прилика да се обави одговарајућа
активност, као што је, на пример, развожење
стајског ђубрива по њивама, сечење и довожење
дрва из шуме. У вези исхране и рада у Колубарс-
ким рудницима ваља рећи да је појава коповских
кантина, крајем шездесетих година ХХ века,
довела до одређених промена у исхрани нашег
живља. Наиме, пре тога овдашњи запошљени на
посао су носили храну од куће, и то суву: хлеб,
сир, сланину, лук. Било је и случајева, кад није
било хлеба, ношена је проја. Сећам се, својевре-
мено ми је причао покојни Љубиша (Милоје)
Миљанић (1937-2020), који је педесетих година
прошлог века радио у нашем каменолому, изнад
Пештана, да је за ручак на послу ношена окоре-
ла проја која је била толико тврда да би са њеним
67
мањим парчетом могао убити човека ако би га
са одређене удаљености погодио њиме у главу.
Дакле, појавиле су се коповске кантине, радници
су почели добијати бонове за исхрану и дошло је
до побољшања по овом питању. У кантинама се
продавала углавном сухомесната роба, за један
бон могло се прилично доста исте купити. Честo
су запошљени остављали непоједен део следо-
вања и доносили укућанима, првенствено деци.
А дало се тих неупотребљених бонова и накупи-
ти па би се у кантинама куповала већа количина
месних прерађевина и доносила кући. Ја сам тек
тада почео конзумирати кобасице, саламе, сар-
дине, дотле сам о тој врсти хране само читао или
слушао од рођака из града који су нам долазили
у госте.
Барошевац је у то време био типична рурална
средина коју још није захватала модернизација,
индустријализација. Мада је било запошљених
на Копу, тај исти Коп био је поприлично удаљен
одавде и својом буком и осталим пропратним
загађивачким последичним појавама није нару-
шавао ону карактеристичну мирну атмосферу
једног чистог шумадијског села. Готово све ак-
тивности овдашњег живља биле су везане за
пољопривреду, за обраду земље и одгој стоке.
Богатство се ценило и углед се стицао величи-
ном и квалитетом земљишног поседа, сточног
фонда и мобилијара којим је она упрезана за рад
по њивама. Исто тако, јако је битна била кућна
радна снага, њена бројност и способност, пошто
су скоро све активности обављане физичким
напором. Изгледу и величини стамбених обје-
ката није придавана превелика пажња, важније
је било да су штале за стоку и шупе за алатке
биле простране и да својим квалитетом израде
одговарају намењеној сврси. По двориштима
није било бетонских стаза нити неких других
„украсних“ детаља. Авлије нису биле огледало
уређености домаћинства већ су служиле прак-
тичној сврси. По њима је ишла живина, да би
пасла траву, и није сметало што је она исто тако
и прљала дворишни простор. Негде у крајеви-
ма авлија пред зиму су обавезно прављени тра-
пови за складиштење одређених баштенских и
воћних плодова, првенствено кромпира, јабука,
крушки. Сећам се да ми никако није било јас-
но како би се ти плодови тако дуго сачували у
земљи од обилних падавина, кише и снега, и од
јаких мразева. Са неверицом сам посматрао како
деда с пролећа отвара трап и како се почињу
указивати ујесен остављене крушке топчидер-
ке и јабуке стрекње, које су изгледале свеже,
као да су тек убране. Мириси мојег детињст-
ва су мириси једне типичне руралне средине и
чини ми се да их још увек осећам у делу носа.
68
На све стране из млекара се ширио мирис мле-
ка и млечних производа, првенствено накисе-
лог сира и сока. У нашем сокаку су биле бројне
стајске штале, прво се на њих наилазило када
се са главног пута скрене, а отуд се осећао јак
мирис сточне балеге, стајског ђубрива. Наилас-
ком индустрије у ове крајеве наишли су и неки
други мириси, посве другачији од сељачких,
једни и други почели су се међусобно мешати и
то је био наговештај неког другог времена када
ово село тек у зачетку почиње попримати и ур-
бана обележја. Сећам се да је први неки нови
мирис који ми је запарао носну шупљину био
опијајући пријатни мирис неког четинарског др-
вета од кога су прављени електични стубови за
потреба Копа, а који су у великом броју знали
бити складиштени поред самог пута куда смо
протеравали стоку на испашу. Чини ми се, да ми
се и сада, када осетим карактеристични мирис
неког четинара, у очима створи слика огромне
гомиле дрвених коповских бандера из мојег де-
тињства. Сеоски путеви, како они главнији, тако
и уски сокачићи, зими су били блатњави, а лети
прашњави. По томе је нарочито била позната
чувена „џада“ која се протезала средином Трећег
реона, приближног правца југ-север, и водила је
од барошевачке железничке станице према су-
седним селима Миросаљци, Јунковац, Стрмово.
Била је толико „рабљена“ да се по цело лето на
њој налазио изузетно дебео слој прашине чији
се огромни облак дизао високо у небо када би
се овим путем протеравало веће стадо оваца. А
зими је на њој било блата „до гуше“. Ја се не
сећам, али старији причају да се џада у зимском
периоду уопште није могла користити за путо-
вање пешице, толико је била блатњава. У том пе-
риоду године пешке се ишло устаљеном стазом
која је поред ње водила, са западне стране, при
чему се наилазило на бројне прелазе, који су се
морали савлађивати. Још увек у народу кружи
шала да је један тадашњи „ветропир“ из Трећег
реона, чије име не бих овде спомињао, знао у
првим вечерњим сатима, око зимске краткодне-
вице, у дане када су у бројним барошевачким
кафанама и сеоском дому одржаване чувене и
врло посећене игранке, дакле, да је знао нама-
зати неке од тих истих прелаза, и то сточним и
људским изметом, који је по мрклом мраку био
невидљив, а последице овога би се осетиле тек
у непрегледној и збијеној људској маси на по-
менутим игранкама, где се око оних, који су се
на путу до сеоске „варошице“ умазали изметом
приликом прелажења прелаза, почео ширити ка-
рактеристични и понижавајући воњ. И одмах би
се досетили због чега се то десило и чије је то
дело. Крајем шездесетих година прошлог века
урађен је колубарски монтажни плац који се и
сада налази у северном делу атара нашег села,
уз саму админисративну границу са простором
суседних Миросаљаца, због чега је и наша џада
сређена у смислу да је на појединим деловима
проширена, пресвучена макадамом, касније и ас-
фалтирана. Тако је нестало њеног чувеног блата
и прашине, али опет су наишли нови проблеми.
Сећам се, седамдесетих година ХХ века ишао
сам у лазаревачку средњу школу, а из Барошевца
се до општинског средишта путовало аутобусом.
Да бих од куће сишао до наше аутобуске станице
морао сам користити џаду, у дужини од непун
километар. Она је била врло оптерећена сао-
браћањем бројних коповских гломазних возила,
нарочито у првој смени, негде од шест ујутро до
три сата поподне, која су по кишном времену за
собом „бацала“ огромне облаке блатњаве влаге
од чега се врло тешко могло заштити. А једно
младо створење било је срамота ући запрљано
у аутобус и тако отићи у град. Ако је при наи-
ласку неког таквог гломазног возила у близини
био неки сокак, или згодно проширење пута,
на брзину бих се ту склонио, да се не запрљам.
Елем, седамдесетих година прошлог века, као
што се да наговестити из претходног дела текста
овог пасуса, својим изгледом Барошевац полако
престаје бити она карактеристична сеоска сре-
дина. Није разлог томе само све веће приближа-
вање Копа већ се то даје приметити и у погледу
уређења самих дворишта. Коповске плате увећа-
вају стандард грађана, почињу се градити веће
и, пре свега, модерније куће, на чије се уређење
почела обраћати све већа пажња и то су били
зачеци неких нових критеријума друштвеног
престижа. Набавља се савремена механизација
за рад у пољу, у кући, телевизори, аутомобили.
Сваштарење у обради земљишних поседа све је
мање исплативо, не би се много погрешило ако
би се рекло да је, с обзиром на уложени труд, ус-
пех био ако би се на крају остало на позитивној
нули. Таква је онда била политика цена у држа-
ви, сељачки производи нису уважавани. (Бојим
се да је код нас још увек тако и да је то главни
разлог одумирања села.)
Што се тиче друштвених односа, првенстве-
но породичних, могло би се рећи да је управо
на том пољу најуочљивија разлика између шез-
десетих и седамдесетих година прошлог века.
Остало ми је сећање из најранијег детињства
да су се старији дубоко поштовали, како у крају
где сам живео, тако и у готово свим кућама из
суседства. Најстарији члан домаћинства био је
заиста и газда истог, макар то била и женска осо-
ба. Истина, породичних задруга готово да није
више било, ожењена браћа су се по правилу де-
лила, мада је било изузетака. Жалост за покој-
ником била је дубока и дуга, како у самој кући
где је преминули живео, тако и међу ближим, па
чак и даљим рођацима. Годину дана по сахрани
у родбини нису организована никаква славља.
На овом месту бих навео да се међу готово свим
старијима, који су своју младост проживели пре
Другог светског рата, у то време, средином шез-
десетих година ХХ века, осећао тихи, али јасан
презир новог времена, социјализма као друштве-
ног уређења ондашње државе, исто тако и жал
за укинутом монархијом. Нормално, на сцени је
била комунистичка диктатура и о томе се није
смело гласно говорити, али је то било уочљиво.
У неким кућама још увек су се чували послужав-
ници са избледелом репродукцијом слике неког
краљевског пара и то је, на неки начин, сматра-
но породичном реликвијом. Још су била свежа
непријатна сећања на намилосрдне послератне
намете, а код оних који су оштећени – и на аг-
рарну реформу. Мени, као незрелом детету које
је тек полазило у основну школу и тамо од пр-
вог дана било индоктринирано дубокосмишље-
ном комунистичком агитацијом , никако то није
било јасно, нисам се у вези тога могао снаћи. А
власт је то итекако осећала, све је рађено да се
затре сваки траг предратне монархије, а упорно
је понављано да је свако добро за наш народ по-
чело завршетком Другог светског рата. Рецимо,
у школи смо доста учили о српским устанцима
против турске власти са почетка деветнаестог
века, али врло мало о Првом светском рату, о
солунској голготи. У мојем сокаку су била два
солунца, Александар (Драгић) Дамњановић и
Живота (Милош) Савковић, оба 1897. годиште.
Нама, деци из комшилука, изузетно су биле за-
нимљиве њихове жалосне приче о проживље-
ним патњама на путу кроз завејане албанске вр-
лети. Још увек ми је остало у дубоком сећању
да сам од њих чуо како су због несносне глади
на путу према Солуну сами себе приморавали
да у коњском измету проналазе несажвакано ку-
курузно зрневље и тиме се хране. Похађао сам
средњу електротехничку школу у Лазаревцу где
смо историју као наставни предмет имали само у
првом разреду, а предавач је био извесни Љуби-
ша Јовановић, изузетно блага и пријатна особа,
уједно и мој разредни старешина. Сећам се ње-
гове театралности у страсном величању идеја и
дела „највећег сина наших народа“, а Први свет-
ски рат нисмо ни обрађивали, то није било у на-
ставном плану. Овде бих и потврдио да је исти-
на, а не само неуверљива легенда, да је било јако
непожељно величање неког историјског догађаја
или личности које се нису односиле на комунис-
тичку идеологију. Саме речи „Србија“, „српски“,
69
а поготово „краљ“, „краљевина“, и томе слично,
нису имале прођу, ни код власти, ни у школи, а
све више, са изумирањем старијих генерација,
ни у широким народним масама. То се нарочи-
то примећивало на весељима. Било је оних који
се нису плашили последица и достојанствено су
тражили да им се отпева нека „безазлена“ песма
са тематиком везаном за ослободилачке ратове
Србије од 1912. до 1918. године. Музика је на
то врло тешко пристајала, поготово ако домаћин
весеља није давао сагласност за тако нешто.
Сећам се испраћаја у армију у мојем сокаку код
Бранка (Мирослав) Дамњановића (1958-2006),
организованог у другој половини седамдесетих
година прошлог века. То ми је родбина, био сам
присутан, са Баном сам се одмалена дружио.
Наш заједнички рођак, а и друг из детињства,
Горан (Братимир) Петрушић (1957-1998), такође
је присуствовао овом весељу, а био је познат
по томе што се волео истицати. Из поштовања
према тада још увек живом солунцу, малопре
поменутом деда Леки, иначе Бановом укућани-
ну, тражио је да музика одсвира пар песама у
вези Солунског фронта („Креће се лађа францу-
ска“, „Тамо где цвета лимун жут“), на шта је ова
пристала тек при крају весеља, „кад се разиђе
гужва“. Најортодокснији противници комунис-
тичког режима осмелили би се да уочи Српске
Нове године, 13. јануара, увече, тајно организују
неко весеље, са врло малим бројем присутних.
Међутим, редовно су у томе откривани и због
тога су били осуђивани на затворске казне. Ето,
са изумирањем старијих генерација слабили су
и патријархални односи, млади су се почели по-
нашати према новим обрасцима, бабе и деде се
више нису нешто нарочито поштовале, полако
су потискиване „по ћошковима“. Седамдесете
године прошлог века значиле су и коначни рас-
кид са обичајима прошлих времена.
Остала су ми у сећању нека дешавања из ра-
ног детињства, док још нисам пошао у основну
школу. Имао сам око пет година, била је зима,
огроман снег нападао. Недеља пред васкршњи
пост, по селу се размилеле групице маскираних
особа (овде их називамо „беле недеље“), улазе у
дворишта и очекују да им домаћини нешто уде-
ле у корпе које носе у рукама, првенствено јаја.
Сећам се, и то добро, у нашој авлији стоје две
огромне замаскиране прилике, обучене комплет
у бело, као момак и девојка, поред њих немаски-
рани човек средњих година са великим стакле-
ним балоном у руци, оплетеним финим танким
прућем. Са дедом уплашен стојим пред њима,
чврсто се ухвативши за његову руку. Тај немас-
кирани човек каже деди да је решио ово двоје
младих венчати, али нема довољно ракије за
70
свадбу па иде кроз село да мало испроси. Ја она-
ко уплашен и збуњен стојим баш пред њима, они
огромни, главе им горе, чисто у небесима, по-
времено их бојажљиво погледам одоздо, али од
страха не смем поглед дуже задржати. „Момак
и девојка“ као неми, ни једну да прозборе, само
им кроз очне отворе на маскама примећујем по-
мицање тамних зеница. Задржаше се они код нас
поприлично, деда познаје тог немаскираног вођу
и ударио у шалу са њим. Беле недеље мало и оди-
граше део колца, онако, на немо, без музике. Ја
збуњен, не знам да је то шала, не испуштам де-
дину руку. Тек сам много година касније сазнао
да су то били Стрмовци. Иначе, цео мој „свет“ у
том најранијем, предшколском детињству, био је
наш сокак, а на неке даље, врло ретке одласке,
ишао сам само у пратњи старијих. Ту сам се дру-
жио са још четворо-петоро деце мојих година
чији је „радијус кретања“ био сличан. (Онда је
тако било, за разлику од садашњег времена мала
деца су слабо напуштала кућу.) Елем, стално
нас је копкало шта то има даље од нашег сокака,
повремено смо напуштали тај наш ограничени
простор, наравно, без знања старијих. Међутим,
кад смо мало „поодвркли“ дође ред и да се „врд-
не“ мало даље, без бојазни да ћемо бити укоре-
ни од родитеља. Добро се сећам тог мојег првог
„освајања слободе“. Било је рано пролеће, снег
се од необичне врућине за то доба године нагло
отопио, свуд се размилела вода, све барица до
барице. По изузетно ведром и топлом дану нас
седморо-осморо мале дечице запутисмо се у
шумицу Кусању, да беремо рано пролећно шу-
мско цвеће, љубичице, висибабе, процепке. То
је било непуних пола километра удаљено од на-
ших кућа, мада је мени онда та раздаљина изгле-
дала доста дужа. Преда мном се указаше нови
простори, облици, све другачије од онога на шта
сам дотле навикао. Не знам где ћу поглед дуже
задржати, указиваше ми се један за другим нео-
бични призори, све лепши и лепши. Старији и
сналажљивији међу нама, којима то вероватно
није било да први пут иду на ту страну, водили
су нас и то ми је уливало сигурност. А тек кад
дођосмо у ту шумицу, све цвет до цвета, пото-
чић који гласно жубори, за мене нестварно. За-
држасмо се ми у том путу сигурно пар сати, и
више, понесмо кући убраног цвећа. Данима ми
је остао у сећању тај излет и стално сам чекао
згодну прилику да опет одем негде мало даље
од сокака, где ми одједном постаде необично
тескобно и досадно. У том својем раном предш-
колском детињству слабо сам, као што рекох,
ишао негде на дуже време. Изузетак су готово
једино представљали повремени одласци у госте
у Бистрицу, пар пута годишње, у кућу где је моја
мајка рођена. То је за ондашње прилике била
доста бројна породица, поред бабе и деде, мај-
чиних родитеља, ту су била и моја два ујака, који
су живели неподељени, у задрузи, затим њихове
супруге, и по двоје деце. Нико није био запо-
шљен у државном предузећу, бавили су се само
пољопривредом, чега није било у крају где сам
ја живео. Имали су велико имање, простран и
квалитетан виноград, такође и шљивов воћњак.
Импресионирала ме је сређеност на њиховом
огромном кућевном плацу од неколико хектара,
све је било на својем месту, што ми је било не-
обично – у мојем комшилуку, у барошевачком
Трећем реону, углавном се није тако практико-
вало. Елем, тамо, у Бистрици, преко дана нигде
никог ниси могао видети слободног код куће,
сви су имали одређене обавезе. Чак и деца, наро-
чито око стоке. Јесте да је и то било село, али је
мени изгледало доста необично, другачије него
у Барошевцу. То је брдовитији терен, путеви су
ужи и стрмији, некако ми оно дрвеће и растиње
долазило другачије него у Барошевцу. А посеб-
но мириси, како у самом домаћинству мојих уја-
ка, тако и уопште у тамошњем крају: дошли ми
некако оштрији, јаснији, чини ми се директно
из носа одмах продиру до самог мозга и бистре
свест. Храну су спремали на другачији начин од
оног на који сам навикао, бар тако ми се онда
чинило, и вода за пиће је такође имала посебан
укус. Од послова које су обављали највише ми
је у сећању остало сушење шљива у мишани.
Био је то мукотрпан вишедневни рад, изузетно
прљав, сва су им одела била измазана шљиво-
вим соком и смолом осушених плодова. Деца из
околних кућа у њиховом суседству слабо су се
дружила, за разлику од нас, у Барошевцу, ваљ-
да због обавеза у домаћинствима. Особа која ми
је остала у најдражем сећању била је моја баба,
мајчина мајка, звала се Миленија, али за мене је
то била „баба Мика“. Она је повремено долази-
ла у госте код нас, у Барошевац, али ретко. Била
је необично блага и пријатна, увек насмејана,
бар у мојем присуству. Изузетно сам се пријат-
но осећао у њеном крилу, а посебно ми је драг
био додир бабиних руку. Биле су то мршаве ста-
рачке руке суве коже али мени су представљале
непресушни извор топлине и енергије. Кад год
сам био у прилици настојао сам додирнути их,
толико су за мене имале необичну исцелитељску
моћ, уливале ми снагу у читаво тело. Чини ми се
да још у себи осећам део те енергије, а ако бих се
запитао шта је то из детињства што ми највише
недостаје, мислим да бих се определио за нежни
додир спарушених старачких руку бабе Мике.
(Мало ме је и љутило када је неко у мојем при-
суству назове правим именом, Миленија, то ми
је било некако грубо, да не кажем и злонамерно,
за мене је она била и остала само „баба Мика“.)
Елем, прође и то предшколско доба, дође вре-
ме за полазак у школу. Бледа успомена на мој
први школски дан представља својеврсну меша-
вину страха, збуњености, изненађења, узбуђења,
па и усхићења. Одвео ме је неко од старијих,
била је свечана приредба у част ђака првака. Сви
свечано обучени, свуда чисто и уређено, посеб-
ни, омамљујући мириси, неки нобично високи и
крупни људи, озбиљни и страни до крутости,
уши ми пара у великој мери неразумљив говор.
Посебно ми тешко паде кад после те приредбе
морадох сам остати у школи, без пратње ста-
ријег пратиоца из куће. Уплаших се да ћу се из-
губити, нигде никог познатог. Међутим, дан по
дан, збуњеност поче полако слабити, стадох се
привикавати новим околностима. Највише је
томе допринела учитељица Светлана Видојевић
(1936-2012), њена блага нарав, педагошка
вештина. Заиста ми је била друга мајка, прет-
постављам да су је тако прихватали и остали
ученици из мојег разреда. Никад не могу забора-
вити како нам је тешко пало када је на почетку
школске године у трећем разреду отишла на по-
родиљско боловање, а уместо ње смо добили за-
мену на коју се већина нас никако није могла
привићи. Свануло нам је кад се учитељица вра-
тила и учила нас у четвртом разреду. Ако бих
укратко упоредио ондашње са данашњим шко-
ловањем чини ми се да би пре свега требало
рећи да је сада наставно градиво које треба сав-
ладати обимније, али мање темељито. Крите-
ријуми оцењивања некада су били далеко стро-
жији, било је поприлично понављача, и то у
свим разредима основне школе, почев од првог,
па све до осмог. Одличних ученика било је врло
мало, за разлику од данашњег времена: како
примећујем, сада су скоро сви одлични, по-
нављача готово да и нема, сви лагано завршавају
и основно и средње образовање, а, богами, ретко
ко и не настави учити и после средње школе,
већина таквих на крају и дође до нових диплома
и звања. Онда једноставно нису сви могли завр-
шити основну школу редовним путем, углавном
није постојала пракса пропуштања и „гледања
кроз прсте“. Истина, мање се и учило код куће,
знање се пре свега стицало пажљивим праћењем
предавања на часовима. Код куће је већина нас
имала обавезу помагања старијима у обављању
разноразних послова, пре свега око чувања
стоке. Исто тако, родитељи су нам били слабијег
образовања, од њих смо врло мало користи има-
ли по питању помоћи у савладавању наставног
градива. У школи, а и ван ње, код куће, и уопште
у раном детињству, далеко највише сам се дру-
71
жио са Гораном Петрушићем. Звали смо се
браћом, мада ми је, у ствари, његова мајка Љу-
бинка (1937-2002) била сестра од нерођеног
стрица: њен деда по оцу, Никола Мирковић
(1884-1965), и мој деда Сретен (1897-1974), били
су рођена браћа, тако да сам са Љубинком био у
шестом степену побочног крвног сродства, а Го-
рану сам био – нерођени ујак! (А били смо у ис-
том разреду, исто годиште, чак је он мало и ста-
рији од мене.) За мене је био ауторитарна особа,
слушао сам га „као Бога“, а и њему је то одгова-
рало. Мајка му је живела у Лазаревцу, а он је,
као дете разведених родитеља, био код мајчиног
оца, својег деде Милована (1909-1998). У тој де-
диној кући сви су га сажаљевали и волели, наро-
чито деда и ујак Милан (1932-2005). Био је раз-
мажен, све су му давали на вољу. Иначе, био је
врло бистра ума, али за школу није много марио,
показивао је осредње знање. Домаће задатке сам
му углавном ја радио. Једини је он из нашег раз-
реда имао обавезну школску лектиру, мајка га је
снабдела огромном библиотеком. Елем, за школ-
ске књиге, и уопште за наставне обавезе, слабо
је марио, али је зато те књиге из своје обимне
библиотеке просто „гутао“. То је један од разло-
га што је од малена био врло маштовит, елоквен-
тан, сналажљив, брзе мисли, а такав је остао и
до краја живота. Без обзира што је са школом
стално кубурио. Није било разговора којем се
није могао прикључити, било ко да је у том раз-
говору учествовао, и бити равноправан у тој ко-
муникацији. Био је вођа свој деци из комшилука.
Са нама се дружио шест радних дана, а у суботу
увече, после школе, одлазио је код мајке у Лаза-
ревац, и од тамо се опет овамо враћао у поне-
дељак пре подне. Следећих неколико дана траја-
ле су његове бескрајне приче о авантурама са
градском децом, током боравка код мајке у Лаза-
ревцу. Разрогачених очију ми, деца из сокака,
којима је он био, као што рекох, вођа, слушали
смо и просто упијали у себе те његове приче и
наивно мислили да је све истина. Касније смо,
на неке посредне начине, сазнавали да је од све-
га тога скоро све било измишљено, али нисмо за
то много марили, и даље смо га једва чекали да
се врати из града и прича нам о тамошњим дого-
довштинама. Бивао је, такође, одсутан и један
део великог летњег распуста: мајка га је готово
редовно водила на летовање, на море, што је за
оно време било незамисливо за сеоску децу. Ти
дани без њега били су нам поприлично празни, а
нашој радости није било краја кад би се вратио
на село и остатак лета бивао нам је испуњен ње-
говим причама о, овога пута, морским авантура-
ма. Сећам се, цео један летњи распуст провео је
код деде по оцу, у неком далеком забитом селу
72
на југу Србије. Никако да се врати од тамо. Не
зна се ко је више туговао, да ли ми, деца из сока-
ка, или његов деда Милован и остали укућани.
Онда није било телефона, није се могла оствари-
ти комуникација са удаљенијим крајевима. Бога-
ми, поче се ближити полазак у школу, а њега
нема па нема. Његов деда Милован се стварно
забринуо, мислио је да су га тамо, у том далеком
забитом селу, код другог деде, омамили и приво-
лели да код њих остане. Био је толико нервозан
да више нисмо ни смели да га питамо има ли
каквих вести од Горана. Буквално на пар дана
пред почетак нове нове школске године изнена-
да допаде овамо. Дуго га није било, некао нам се
променио, омршавео, претерано преплануо. Ме-
сецима после тога следиле су његове бескрајне
приче о новим догодовштинама, а највише ми је
остало у сећању да је говорио како је тамо јахао
коње. Као што рекох, био је врло маштовит и
стално су му се рађале нове и нове идеје које нам
је излагао и предлагао да их заједно спроводимо.
Сећам се, једног лета смо, чувајући стоку, напра-
вили дечију колибицу, негде у ливадама, баш по-
ред једног големог решеткастог високонапон-
ског електричног стуба. Њему сину идеја да би
било добро, кад се већ ту, поред саме колибице,
налази елетро стуб, да одозго, са њега, доведемо
струју и уведемо унутра осветљење. Могли бис-
мо тако у нашој „дечијој кућици“ остајати до
дуго у ноћ. Унапред смо се радовали нашем дос-
тигнућу, нико ни да се сети да је то високи напон
и да од реализације те дивне замисли никад
ништа неће ни бити. У том нашем планирању и
„припремним радовима“ за увођење електрике
једне ноћи дуну нека јака олуја и разруши нашу
колибицу, а нашем „вођи“, који је, изгледа, једи-
ни и знао да од осветљења никад ништа неће ни
бити, то добро и дође. Наравно, на ред би дола-
зила његова нова замисао и планирање како да
се иста оствари. Ово није простор где бих на-
брајао све оно што сам са њим проживео, било је
ту свега и свачега, и већи део тог искуства и није
за ову врсту причања. За крај бих навео само још
један пример који ће илустровати његову бујну
машту. Елем, једном, били смо, од прилике, у
другом разреду основне школе, он ми саопшти
следеће: „Зоране, ја од данас нисам више Горан,
немој ме убудуће тако звати, од данас имам ново
име – Свилерип!“ (Претпостављам да је на ту за-
мисао дошао читајући неку од бројних књига из
своје библиотеке.) Ја се много изненадих, па и
уплаших, већ сам предвиђао непријатности које
ће ме због ове његове нове замисли сналазити,
пре свега подсмевање од друге деце из комшилу-
ка и школе. Али, нема ми друге, морам га слуша-
ти. Покушавао сам „врдати“, кад год би било
могуће уместо незграпног „Свилерип“ упо-
требљавао сам „ти“, „он“, „њега“, или томе
слично, никако „Горан“, то ми је са његове стра-
не строго било забрањено, без обзира што су га
сви други и даље звали његовим правим именом
и он се истима на то и одазивао. Почеше нас,
обојицу, због овога изигравати друга деца. Међу-
тим, њему то не пада тешко, а ја „у земљу да
пропаднем“. Нарочито ми је тешко било, а доне-
кле и занимљиво, код његове куће. Тамо би од
старијух преко дана обично била само Горанова
баба Јелка (1907-1983), Милованова супруга, ос-
тали би се размилели по њивама, обављајући
бројне пољске радове. Са бабом је био у непрес-
таном „рату“. Она је покушавала да га приволи
да ради домаће задатке из школе, да се не удаља-
ва од куће, а он – све супротно од тога. Просто је
уживао да јој напакости. Пођем ја тако код њега,
у то време, кад се био „прекрстио“, наилазим на
Јелку, она очекује да јој кажем што сам дошао,
да је нешто питам, а ја, не знајући да Горан стоји
прикривен негде у дворишту, да ослушне шта ћу
рећи, питајући је за њега, почнем: „Где је Гор...?“.
У том се он изненада указа, али само мени, баба
га не примећује, мимиком ме подсети и опомену
на његово ново име, а ја, шта ћу, куд ћу, поново
запитах: „Где је Свилерип?“ Она се изненади,
учини јој се да није добро чула, каза ми да поно-
вим питање. А ја се јадан уплаших, збуних,
промрмљах у браду исто то. Јелка поче грдити
обојицу, утом излети и он, наста свађа, Горан у
свему томе ужива, његова баба љута, ја по-
стиђен. По обичају, та авантура са његовим „но-
вим именом“ није дуго трајала, можда десетак
дана, и ја га спонтано поново почех звати онако
како и остали. Свану ми! Горан је у основну
школу у Барошевцу ишао само до четвртог раз-
реда, после се коначно преселио код мајке, у Ла-
заревац. Међутим, овамо је сваког викенда дола-
зио, школске распусте је углавном овде проводио,
а и касније, и у младости, и кад је одрастао, стал-
но је користио сваку згодну прилику да посети
наш крај. Мени је много тешко пао његов одла-
зак у Лазаревац, чини ми се да никад више ни-
сам стекао неко познанство таквог типа, без об-
зира на све непријатности које су ме због његове
бујне маште знале сналазити. У вези мојег шко-
ловања у Барошевцу додао бих још и то да је у
то време, за разлику од садашње праксе, настав-
но особље које није одавде углавном становало
овде, у нашем селу, по кућама које су, приближ-
но, гравитирале школским здањима. Онда је са-
обраћај био неразвијенији, путна инфраструкту-
ра мање изграђена, ретко је ко имао аутомобил,
па би то били главни разлози за констатацију из
претходне реченице.
Из времена мојег детињства памтим и то да је,
рецимо, гардероба која је коришћена била доста
скромнија у односу на данашње време, мода се
није тако често мењала. Ово важи за све узрас-
те. У школу се ишло и са закрпљеним оделом,
важно је било да исто буде чисто, а то што је по
њему било закрпа није било срамота носити га.
Исто и у вези обуће. Поводом тога не могу не
истаћи да су млађи током топлијег дела године у
великој мери ишли боси, необувени, баш свуда,
и у школу, и на ондашње изласке и окупљања.
Што је данас, мора се признати, незамисливо. У
вези овога најпознатији је био Душан (Трифун)
Николић (1952-2017), кога смо звали „Дуле Три-
шин“. Негде од маја месеца, па до октобра, био
је необувен, по било каквом времену. Ништа му
није сметало ни велико блато, ни песак и камење
по путевима, ни трње по шумама и богазима.
Кожа му је на табанима толико била очврсла те
је могао свуда ићи необувен, а та чврстина би се
сачувала и до идуће године и било му је потреб-
но свега недељак дана да се привикне новим
околностима и поносно наставити своје чувено
„босоного детињство“. Онда су деца лета углав-
ном проводила чувајући стоку и играјући се у
том послу. Када се по њивама пожње пшеница
и стрњаци мало отраве на истима су увелико на-
пасана говеда и овце, а то је био и простор за
дечију игру, нарочито за шутирање лопте. Ту је
велики проблем представљала стрњика која је
добар део лета била још чврста, убадала је неж-
не дечије ноге, те смо се за игру по стрњацима
морали обувати. Међутим, за Дула Тришиног ни
то није био проблем, трчао је по тек пожњеве-
ним њивама исто као и по утабаним травнатим
теренима.
За крај одговора на ово питање додао бих и
то су се онда весеља правила доста скромније у
односу на данашње време и да су деца слабо по-
сећивала такве скупове. Ту су се углавном могли
видети старији. Исто тако, мање је било крађа
него данас, куће се нису закључавале, ни ноћу,
ни кад се сви укућани размиле којекуда и нико не
остане у дворишту. Многи нису ни имали кључ
за улазна врата. Ако би се негде случајно десило
да се неком нешто украде, о томе се месецима,
па и годинама причало, по свим околним сели-
ма. И за сам крај, на моју жалост, ја се не сећам
чувеног барошевачког „златног доба“ о коме се
толико прича, када је ово село било центар за сва
околна места. Можда је разлог томе био тај што
сам време о коме пишем проживео као незрело
дете које није схватало ствари на промишљени
начин. Мислим да је вероватније нешто друго
и да су се ствари почеле увелико мењати. Же-
лезнички саобраћај губи на значају, чувеним
73
„ћиром“ се престају превозити путници и гаси
се чувена барошевачка железничка станица. Не
сећам се ни на далеко познатих барошевачких
зимских игранки по бројним кафанама, којих, у
ствари, више није ни било у неком значајнијем
броју. А што се тиче тих игранки, у време када
сам почео одлазити на њих могу рећи да су исте
много посећеније биле по неким околним мес-
тима, рецимо у Зеокама, Миросаљцима, или у
црљеначкој „мензи“. У Барошевцу би се обично
у таквим приликама окупило врло мало младих,
а у нашем огромном Дому тај број би изгледао
још мањи и присутни би се због тога ускоро зна-
ли и разићи. У вези зимских народних игранки
ваља истаћи да су дуги низ година по свим окол-
ним селима једном у току сезоне организоване
чувене „аудиције певача аматера“. (Колико ми је
познато, тако је било и у скоро свим крајевима
ондашње руралне Србије, пре свега у периоду
седамдесетих година прошлог века.) Добро се
пазило да се термини не поклопе, због боље по-
сећености, а исто тако и због тога да би амбици-
озни певачи могли наступати по свим местима
у околини. Победници су стицали поприличну
славу, а публика је знала бурно негодовати ако се
њен укус не би поклопио са оценама „стручног
жирија“. Било је случајева да дође и до туче и да
је милиција морала реаговати и смиривати уза-
вреле страсти. У овом крају далеко је најпозна-
тија била зеочка аудиција. Њихов невелики дом
не би могао примити све заинтересоване и де-
шавало се да вани буде више младих него што
их се натискало унутра. Од прилике да су се јако
посећени летњи вашари некако најдуже одржа-
ли у Барошевцу и да су ови скупови готово једи-
но још увек одражавали славна времена нашег
места. Био сам мало дете, али још увек памтим
огромну реку људи која се у оба смера кретала
централним сеоским путем, од садашње главне
раскрснице на аранђеловачком путу па негде до
места где се данас скреће према најновијој лока-
цији сеоског гробља. Аутомобили су онда били
реткост, на вашаре се долазло пешице, или ауто-
бусима, а ако би се неко ауто и нашло у тој маси,
која је имала неку своју неисцрпну унутрашњу
динамику, исто би морало стати и дуго остало
„заробљено“ и угашено. Али, већ почетком се-
дамдесетих година ХХ века почиње слабити по-
сећеност тих вашара. Рецимо, у времену о којем
је реч овде, Рудовци су били много значајније ме-
сто од Барошевца. Тамо се налазила здравствена
амбуланта, ветеринарска станица, биоскоп, на
чувену тамошњу пијацу роба је ради продаје два
пута недељно доношена из свих околних села.
Имали су велику рударску колонију која би се
могла назвати градом у малом.
74
Може се рећи да си један од највећих сим-
патизера фудбалског клуба Младост из Баро-
шевца, али не само као навијач, већ и у разли-
читим периодичним ангажовањима у клубу.
Када се и зашто јавила љубав према бело-пла-
вом дресу?
Фудбалски клуб „Младост“ из Барошевца
пре свега доживљавам као једну од ретких сеос-
ких институцију коју имамо и по којој смо пре-
познатљиви, која има своју подужу историју па
је самим тим постала и део наше традиције, у
најпозитивнијем смислу речи. Другачије речено,
овај спортски колектив за мене представља јед-
но од ређих карактеристичних обележја Бароше-
вца и нормално би било да сви наши суграђани,
било да су љубитељи спорта или не, имају пози-
тиван однос и став према њему. Тек потом себе
доживљавам као навијача „Младости“ који пра-
ти наступе овог клуба и у зависности од његових
постигнутих резултата бива мање или више рас-
положен. Чак бих могао рећи и то да сам са го-
динама све мање навијач, а све више посматрач
дешавања која имају везу са барошевачким фуд-
балским клубом, како оних на спортском пољу,
а можда још и више оних везаних за његову ор-
ганизацију, функционисање, инфраструктуру,
однос села и општине према њему.
Може се рећи да су скоро сви сеоски фудбал-
ски клубови са овог подручја у сличној ситуацији
као и барошевачка „Младост“, уз доста ретке
изузетке. Код неких је клупска инфраструктура
у бољем стању, други су организованији, код
трећих су финасијски токови повољнији, чет-
врти су успешнији на спортском пољу, и тако
даље. Међутим, општи закључак је да је скоро
свуда стање лоше, а да су неки клубови чак и на
ивици гашења. Одговорно тврдим да није изли-
зана флоскула, већ „жива истина“, она тврдња
која каже да је наш спорт огледало целокупног
нашег друштва, а то би се исто могло рећи и за
наше сеоске фудбалске клубове: они су слика у
малом нас самих.
Пре свега се треба осврнути на сам смисао
постојања спортских колектива у малим среди-
нама, на разлоге доделе истима извесних буџет-
ских средстава. Према теорији, друштвена улога
спорта повезује се са физичким и менталним
здрављем становништва, пре свега младих, са
њиховом социјализацијом и одвајањем од ули-
чарења. Спортски догађаји су места окупљања
и интересовања ширих народних маса. У сеос-
ким срединама, у којима по природи нема неких
нарочитих интересантних садржаја, поготово
за младе, улога спорта је специфична и још из-
раженија. Зато држава улаже немала средства у
спорт, како у онај врхунски, тако и у чисто ама-
терски, самим тим и у овај наш сеоски. За саме
сеоске клубове, посматрано појединачно, то
и нису нека нарочита средства, али кад се сва
та улагања саберу испада да иста и нису зане-
марљива, поготово за наше сиромашно друштво.
Е, сад, друго је питање зашто се сеоски спорт
готово искључиво своди на фудбалске клубове.
То је овде толико укорењено да су за сада врло
слаби изгледи да се покуша са нечим другим. Не
треба заборавити да је фудбал, кад се сви фак-
тори узму у обзир, поприлично скуп спорт, па
и овај сеоски. Рецимо, форсирање неких дру-
гих грана, као што су стони тенис, бициклизам,
неке атлетике дисциплине, па и тениса, одбојке,
не би захтевало претерана улагања, али то, уз
ређе изузетке, никако, нажалост, не пролази.
Својевремено сам неким нашим млађим суг-
рађанима предлагао да овде организујемо макар
једном годишње уличну трку за разне старосне
категорије, или организовану шетњу по ближој
околини, исто тако и бициклистичку вожњу, али
нисам наишао на довољно разумевања, пре би
се могло рећи и да сам испао смешан. И тако, за
сада остају само сеоски фудбалски клубови и то
се може сматрати традицијом коју је врло тешко
променити. Зато бих се у наставку одговора на
ово питање усредсредио на те клубове из наше
околине, пре свега на барошевачку „Младост“, и
покушао бих осветлити разне аспекте њиховог
постојања у овом времену.
Можда је и највећа слабост сеоских фуд-
балских клубова њихова организација. Ту се у
најпластичнијем облику види у коликој мери
наше друштво нема поштовање према институ-
цијама. Дакле, клубови су врло лоше организо-
вани, ако се ту уопште и може говорити о неком,
макар и минималном облику организовања. Све
је ту некако „дивље“, не поштује се важећа нор-
матива, нема транспарентности у клупским ак-
тивностима. Углавном се не одржавају редовне
изборне скупштине, руководства клубова се и
не бирају, већ бивају постављена од неких који
обично не маре за спортска дешавања. Финан-
сијски токови нису јавни, чак се не приказују
ни расходи средстава добијених из буџета. Све
ово важи и за барошевачки фудбалски клуб. За
илустрацију ћу навести следећи пример. Реци-
мо, клуб је пре пар година запао у велике финан-
сијске проблеме и решено је да се унесу неке но-
вине у функционисању истог, да се из наведених
потешкоћа што пре изађе. А главни разлог тог
финансијског суноврата био је тај што је о токо-
вима новца одлучивало врло мало лица, очито
неуких за ту врсту делатности, и о томе нису ни-
коме подносили благовремене извештаје. Навод-
но, нису пристигла очекивана средства и одјед-
ном дође до позамашне рупе у буџету. Дакле,
донете су одлуке да се почне са другачијим
начином клупских активности, да се под хитно
организује скупштина, да се образује надзорни
одбор који би контролисао проток новца, једнос-
тавно – да се у раду доследно спроводи прин-
цип транспарентности. Међутим, ништа од тога,
наставља се по старом. Клуб има одређен број
чланова који редовно плаћају месечну чланари-
ну. Нејасно је како они који располажу тим сред-
ствима не увиђају колико је само некоректно не
подносити тим члановима извештаје о утрошку
истих. Има и оних љубитеља „Младости“ који би
евентуално помогли клубу, на било који начин,
али просто не знају коме да се обрате, све им је
по питању клупске организације некако сумњи-
во и тајновито. Овде у нашем суседству имамо
и другачијих примера. Рецимо, „Раднички“ из
Рудоваца функционише на потпуно другачији
начин, што је донекле и некарактеристично за
овдашње прилике. Тамо се редовно организују
клупске скупштине, све је јавно, око клуба се са
часним намерама окупило поприлично доброна-
мерних љубитеља фудбалске игре. Мислим да је
један од главних разлога слабог интересовања
наших суграђана за дешавања у барошевачком
клубу ова слаба, боље рећи никаква његова
организација. Повезаност политике и спорта,
на свим његовим нивоима, то је вечита српска
пракса. Дао Бог, наша власт воли се у све меша-
ти, па тако и у организацију овдашњих сеоских
клубова. Настоји се да клуб воде „подобни“, без
обзира на њихове способности за тако нешто. Са
друге стране, готово да је редовна пракса да се
ти постављени кадрови убрзо оставе без подрш-
ке, изостају дата обећања. Ово је већ дуги низ
година типична слика за клуб из Барошевца, а
видели смо да је управо тако „Младост“ и запала
у нерешиве финансијске проблеме. Што се тиче
ситуације у нашој општини, а тако је вероватно
и у целој земљи, треба истаћи да локалне власти
највећу пажњу поклањају реномиранијим клу-
бовима, а о онима малим, сеоским, слабо се
брине. Пре неколико година у овом часопису је
била анкета у којој су наши суграђани износи-
ли своје мишљење о стању у Фудбалском клубу
„Младост“. Један одговор је остао карактерис-
тичан по томе што одражава апсолутну небри-
гу овдашњег живља за овај спортски колектив.
Он је гласио: „Боли ме ду.е за ФК Младост.“ А
исти тај наш суграђанин који је дао овај одго-
вор својевремено је, у млађем узрасту, наступао
у званичним утакмицама за пионирску селек-
цију овог фудбалског клуба. У вези организа-
ције сеоских клубова треба истаћи да се ту све
75
углавном своди на волонтирање, као и код уд-
ружења грађана, што је напоменуто у једном од
претходних одговора овог интервјуа. А зна се
колико је то нашем народу страно. Треба споме-
нути и велику небригу о клупској архиви. Сама
околност да клуб постоји, да се његове селек-
ције такмиче, за последицу има и вођење одго-
варајуће службене документације. Нормално би
било да се тај материјал примерено архивира, да
остане сигуран споменички траг о једном вре-
мену овог села. Међутим, ни о томе се у Баро-
шевцу не води рачуна, слабо је кога брига да се
поменута документација уредно скупља и одла-
же на одговарајућем месту. Сама организација
једне званичне утакмице, на било којем нивоу,
показује ниво свести средине у којој се такав
јавни догађај дешава. Ту се на понајбољи начин
могу уочити разлике између појединих клубо-
ва. Рецимо, у Барошевцу све то испадне некако
„трапаво“: редарска служба никако да се скупи,
нема организованог скупљања избачених лоп-
ти, службеност простора за одржавање једног
јавног догађаја слабо се поштује. Сам терен за
игру некако се и припреми, али се слабо обраћа
пажња на неке друге јако битне ствари, рецимо
на уређење места предвиђеног за гледаоце. Било
је случајева да ту буде непокошена трава виси-
не до паса. Претходних година, пре ове панде-
мије вируса корона, имао сам обичај посећивати
овдашње локалне утакмице на разним нивоима
такмичења. Сам одлазак на једну такву манифе-
стацију не доживљавам само као пуко праћење
спортског догађаја и много се пријатније осећам
ако је при томе све „цакум пакум“. Рецимо, овде,
у нашем комшилуку, у Рудовцима, организа-
ција утакмице је на врло високом нивоу, све је
некако „затегнуто“, уредно, обраћа се пажња на
одређене „ситнице“ које умногоме доприносе
бољем угођају оних који дођу да на тамошњем
игралишту прате спортско надметање. Својевре-
мено сам бивао у разним гарнитурама управе
„Младости“ и могу рећи да сам тада пре свега
настојао да се до максимума спроводи принцип
транспарентности у функционисању овог клу-
ба. Настојао сам да се све око овог колектива
подигне на бар мало виши ниво, да се поштују
чланови који одвајају своја средства за клуб.
Међутим, углавном сам у томе остајао усамљен,
нервирала ме је равнодушност и небрига наших
суграђана за ову своју јединствену институцију
са дугогодишњом традицијом.
Стање инфраструктуре сеоских клубова у на-
шој земљи може се прихватити као отрежњење
од слушања бајки о Србији као новом економ-
ском џину са Балкана које свакодневно форси-
ра наша примитивна и неспособна власт. У на-
76
шој општини то и личи на нешто, а што се зађе
мало дубље у унутрашњост – јад и беда. Тамо
није много боље ни у вишим ранговима такми-
чења. Посматрао сам утакмице у Аранђеловцу,
Ваљеву, то је републичка лига, жалосно до зла
Бога. Игралиште, главни инфраструктурни обје-
кат барошевачког фудбалског клуба, сасвим со-
лидно изгледа, с обзиром да „Младост“ тренут-
но наступа у најнижем рангу такмичења, а може
се рећи и да се пристојно одржава и припрема за
надметања на њему. Седамдесетих година про-
шлог века на њему је урађена дренажа и ефекти
тог рада још се осећају. Релативно добро стање
терена нарочито долази до изражаја при лошим
временским условима за игру: по киши нема
блата, а по суши подлога није претерано тврда.
И бетонске трибине су у претходном периоду
изливене тако да и са те стране није лоше. Међу-
тим, помоћни инфраструктурни објекат, зграда
са свлачионицама, економатом и канцеларијом,
дотрајала је и не би се претерало кад би се рекло
да је питање дана кад ће се срушити. Стално се
одлагало решење овог проблема, паре су улага-
не у играчки кадар, скоро сваке године власти
су обећавале помоћ по овом питању, међутим,
ништа, остали су само пројекти, а од стварног
посла ни трага. Неки сеоски клубови у нашој
општини некако су се снашли и упристојили
своју инфраструктуру, али стање је углавном не-
задовољавајуће. Ова област је најверодостојнији
показатељ колико каснимо за развијеним светом.
Спортска страна функционисања наших се-
оских клубова показатељ је небриге за омла-
дину и изостанка било каквог озбиљнијег ка-
дровисања. Сениорске селекције углавном се
састављају тако што се подоводе квалитетнији
играчи са стране, пре свега из оближњих варо-
шица, а о млађим селекцијама слабо се брине,
оне углавном и не постоје. Уопште, што се тиче
спорског кадровисања може се рећи да по том
питању постоје два решења – развојно и гото-
ванско. Ово прво подразумева да се акценат
ставља на тренирање, још од малих ногу, при
чему остварени резултати и ниво такмичења
нису приоритет. Код готованског кадровисања
циљ је да се буде у што вишем рангу надметања,
а већ обучени и релативно квалитетни играчи
за једну сеоску средину подоводе се са стране,
при чему се не жале муком скупљени новци.
Троши се немилице, запада се у дугове, само да
се докаже суседним клубовима да су бољи од
њих. Буде случајева да та еуфорија потраје неко
време, а онда дође до болног отрежњења: паре
потрошене, инфраструктура запостављена, клуб
на ивици гашења. И „Младост“ је то искусила.
Од пре једно годину и по дана овде се почело
практиковати да играчки кадар буде састављен
од барошевачке омладине, а прилично озбиљно
за једну малу средину ради се и са млађом се-
лекцијом. По мени, то је добра основа за озбиљ-
није функционисање клуба, бар на спортском
пољу. Али, овдашња средина тај начин не при-
хвата, нема се разумевања за слабији квалитет
игре овдашњих нешколованих играча. Сећам се
ситуације из друге половине шездесетих година
прошлог века када је после паузе од неколико
година обновљен рад фудбалског клуба из Ба-
рошевца. Такмичило се у најнижем рангу оног
времена, играчи су углавном били из нашег села.
Међутим, почетком седамдесетих почело се са
другом праксом: довођени су играчи са стране,
за фудбалере из нашег села ту више није било
места, клуб се такмичио у вишем рангу. Били су
то зачеци погубне праксе, многи овдашњи моти-
висани омладинци нису имали прилику наступа-
ти за „Младост“, нису имали потребан квалитет.
Из моје генерације бих истакао два случаја. Са
14-15 година пар година сам играо за пионирску
селекцију „Младости“ и сећам се да нам је ка-
питен био Слободан (Живорад) Весић (1956) из
Стране, звани „Сокан“. Не само капитен, био је
у то време далеко најбољи од свих нас, најбржи,
најснажнији, најхрабрији, невероватно мотиви-
сан. Сву нашу спортску опрему он сам је одржа-
вао, носио је све дресове и шорцеве својој кући
на прање. Једноставно, готово да је сам и орга-
низовао наступање ове млађе селекције бароше-
вачког клуба. Тако је то неко време потрајало и
са својих 17-18 година почео се прикључивати
тренинзима сениорске екипе, а на припремним
утакмицама је мало и улазио у игру. Међутим,
„Младост“ се тада такмичила у мало вишем
рангу, амбиције клуба су се сводиле пре све-
га на постизање добрих резултата и у таквим
околностима за овдашњу омладину, фудбалски
нешколовану, није било места у сениорској се-
лекцији. Сокан је неко време „грејао“ клупу за
резервне играче и кад је видео да од озбиљније
минутаже у наступима за први тим нема ништа
лепо је напустио „Младост“ и почео играти по
неким другим сеоским клубовима из околине, у
нижим ранговима такмичења. Слична ситуација
је била и са Драганом (Синиша) Маринковићем
(1957), званим „Келе“. По мојем схватању био
је изузетно талентован голман у пионирској се-
лекцији, одлично грађен у том узрасту, храбар
као и већина других чувара мреже. Требало је са
њим радити, обучавати га, пружати му прилику
да наступа и за први тим. Међутим, као и са Со-
каном, клупа, клупа, увек неко бољи од њега, и
готово ништа од каријере. То је начин како се не
води рачуна о сеоској омладини, како се неплан-
ски троши тешко скупљени новац. Поборник
сам идеје да у малом клубу пре свега наступају
играчи из тог места, да се акценат баца на квали-
тетно тренирање, на млађе селекције, на клуп-
ску инфраструктуру, а не на такмичење у што
вишем рангу и на квалитет игре.
Садашњост Барошевца осликана је бла-
том, димом и коповском прашином, уз неиз-
бежну музику рударских машина. Како видиш
могуће решење овог проблема и будућност на-
сеља?
Уз неке специфичности, Барошевац се су-
очава са сличним проблемима којима су опте-
рећена и већина других насеља руралне Србије.
Пре свега треба рећи да је српско село угроже-
но, да му прети нестанак. То није проблем само
нашег сеоског становништва, то је опасност за
целу земљу. Једноставно, ако се настави овај
убрзани темпо одумирања наших села српско
друштво ће се суочити са нерешивим проблеми-
ма. Медији су пуни информација о томе како су
створени многи стручни тимови за изналежење
одговарајућих решења по питању ревитализа-
ције сеоског подручја, како се у ту сврху улажу
велика буџетска средства. Међутим, мишљења
сам да то није истина. Уосталом, и подаци са те-
рена говоре сасвим супротно. Највећу забрину-
тост изазива чињеница да млади не виде своју
перспективу у селу и да им је сан да га напусте
и домогну се градског живота. Питање је да ли
је то помодни тренд који су донеле тектонске
друштвене промене новог времена или је реална
будућност нашег села у толикој мери мрачна да
се у њему ускоро неће ни моћи достојно живети.
Главни проблеми Барошевца везани су за
околност да се ово село налази на рубу угљеног
површинског копа и да поводом тога није ис-
поштована одговарајућа норматива којом би се
требала регулисати та новонастала ситуација.
Последице овога пре свега су велики еколошки
проблеми са којима се суочава становништво
овог насеља. У свим досадашњим бројевима
овај часопис је истицао тешкоће на које наилазе
наши суграђани поводом овога али ситуација се
и даље не поправља.
Пре свега треба рећи да су поводом чињеница
да је већи део Барошевца прекопан и да је скоро
половина домаћинстава овог села експроприса-
на, исто тако и да се на његовом административ-
ном подручју и даље изводе рударски радови,
дакле, да је поводом свега овога у задњих два-
десетак и кусур година донето мноштво одгова-
рајућих нормативних аката којима се регулишу
специфични новонастали односи, поред осталог
и са циљем да се, колико-толико, ублаже уоби-
77
чајене негативне последице живота у насељу
на ивици индустријског простора. Ови акти су
доношени у институцијама на свим нивоима,
од републичких па све до општинских. Одмах
треба истаћи да се већи део норми из садржаја
тих аката не поштује, а све на штету овдашњег
живља. У контексту овога стоји неспосоност и
нелојалност оних који представљају и воде село:
то су савремене потурице које су занемариле ин-
тересе оних које би требале заступати, а стави-
ле су се у службу разних структура које својим
понашањем и поступцима угрожавају основна
животна права нашег становништва.
Најкарактеристичнији пример како то у прак-
си изгледа је следећи. Као што се зна, предвиђе-
но је да се због извођења рударских радова иселе
баш сва домаћинства из неких околних села, из
Зеока, Медошевца, Вреоца. А одређени проце-
нат тих домаћинстава, у сваком од ових насеља,
негде више, негде мање, уопште није на удару
моћних индустријских машина и могло би се
рећи да иста нису ни угрожена коповском делат-
ношћу. Међутим, због суштинске промене саме
структуре ових побројаних села, која бива иза-
звана расељавањем већине домаћинстава у исти-
ма, поступило се логично и донете су одлуке да
се ова насеља комплетно иселе. У случају Баро-
шевца поступило се, хвала Богу (по мени), дру-
гачије. Одлучено је да се ово насељено место не
исељава комплетно, иако се већине његовог ад-
министративног простора прекопава. Једностав-
но, формираће се једно модерно село на ивици
рударског копа, са великим улагањем од стране
државе, да би се живот његовог становништва
учинио што достојанственијим. Био би то при-
мер како је могућа равноправна коегзистенција
насељеног простора и индустријског подручја,
тик уз њега. У ту сврху донето је мноштво од-
говарајућих аката у којима су предвиђени по-
ступци који се требају испунити да би се мате-
ријализовала малопре наведена идеја. Али, шта
то вреди, предвиђене норме из ових аката се не
поштују, нормално – све на штету нас који овде
живимо. А ове сеоске издајице које нас предста-
вљају, уместо да пазе да се решења предвиђена
поменутим актима благовремено и квалитетно
извршавају, оне штите интересе „Колубаре“,
значи – државе, продале су се због личне ко-
ристи и занемариле своје обавезе према својим
суграђанима. Рецимо, присуствовао сам једном
проширеном састанку нашег савета месне зајед-
ница који се одржавао баш некако у време преко-
павања сеоског гробља, које се тада налазило на
старој локацији, у Бранежима, пре седам-осам
година. И ту се поведе реч како се „Колубара“
не држи договореног, како нам због тога ствара
78
велике проблеме. Неко од присутних предложи
како би са њима због тога требало оштрије по-
ступати, запретити им блокадом неких, за њих
виталних саобраћајница, и томе слично. Међу-
тим, председник савета се томе оштро супрос-
тави: „А, не може то тако, ‘Колубара’, не сме да
стане!“ Само што не рече: „Ма, ћутите глупи
сељаци, ја сам се њима продао, ко вас уопште за
нешто и пита!“ Ето, тако то у пракси изгледа, др-
жава као угрожену врсту негује овакве полупис-
мене имбециле карикатуралног карактера које
поткупи за нешто „ситниша“, а себи вишеструко
уштеди изостанком позамашних инвестиција у
предвиђене радове. Због тога се наш животни
простор измешао са радним простором рударс-
ког копа, због тога нема заштитног појаса који
би нас штитио од негативних индустријских
утицаја, због тога колубарска возила уништа-
вају јавне путеве на овом подручју, и тако даље.
Јадно нам наше модерно село кад нас предста-
вљају овакве продане душе. Наш напаћени на-
род је стварно у уверењу да „Колубара“ према
Барошевцу нема никакве обавезе, без обзира на
оволики обим рударских радова у непосредној
близини села. Верујем да један сасвим мали
проценат наших суграђана зна нешто подроб-
није о овим обавезама, о обавезности њиховог
благовременог испуњења. Рецимо, кад је крајем
прошле године профункционисало градско пар-
но грејање за барошевачка домаћинства, ја кад
неке овдашње продане душе почеше хвалити
„Колубару“, како нико није тако добар, како по-
стајемо „еколошко село“. Да се разумемо, горе-
поменутим одговарајућим актима није баш све
конкретно предвиђено, то би било немогуће, за
тако нешто би требала књига од више хиљада
страна. То је исто, што се каже, као кад би у ус-
таву, највишем државном правном акту, стајало:
„Данас је понедељак, сутра је уторак, прекосу-
тра среда...“ Једноставно, у тим актима је сажето
наведено да треба урадити све што је могуће да
би се у Барошевцу у што већој мери ублажиле
последице чињенице да се у непосредној близи-
ни овог насеља изводе индустријске активности
огромних размера. Нормално, под тим се под-
разумева да се капацитети инфраструктуре за
парно грејање индустријског простора повећају
у смислу обухватања истим и заинтересованих
сеоских домаћинстава. Или, један други пример.
Још почетком овог века на одговарајућим мести-
ма је предвиђено да се у барошевачком насељу
Јелав уради комплетна инфраструктура, где би
инвеститор била „Колубара“, то јест држава, а
стручни надзор би био општински. Наравно, све
због тога што је ово насеље и формирано због
расељавања прекопаних сеоских домаћинстава,
то јест, због тога што је одлучено, како је горе
наведено, да се Барошевац не сели комплетно,
већ да се што више уложи у њега, ради бољег
живота овдашњег живља. Међутим, од тог посла
урађен је само један мањи део, и то са великим
закашњењем, а све се то одразило на непожељ-
ност живота у нашем селу. Не вреди, тако је то
кад те „дудуци“ и „соглави“ представљају. Она-
ко неписмени, „трте“ се тамо где им није место,
а због тога испашта народ. Сећам се, било је то
пре петнаестак година: запитао сам једног чла-
на из тадашњег састава сеоског савета месне
заједнице зашто се не изводе предвиђени инфра-
структурни радови у Јелаву, а он ми рече да се не
може изграђивати само у овом делу Барошевца,
мора се нешто урадити и у Страни, и у Вароши-
ци, и тако даље, љуте се наши суграђани из дру-
гих делова села. Типичан пример мешања „баба
и жаба“. Инвестиције за Јелав уопште не треба
мешати са другим редовним активностима које
се иначе сваке године обављају у свим месним
заједницама наше општине, према приоритет-
ним потребама, а све из предвиђеног буџета за
односну годину. Међутим, ради се о следећем.
Општинске власти су намерно унеле пометњу
по питању ових радова, све у циљу уштеде пред-
виђених великих улагања у насељено место Ба-
рошевац, а у томе су нашле логичну подршку код
оних који би требали штитити сеоске интересе,
а ставили су се у службу наших „непријатеља“.
У контексту досадашњег дела одговора на
ово питање интервјуа не могу не споменути не-
вероватну мржњу коју добар део наших суграђа-
на осећа према Барошевцу. Што се каже, због
одбојности према Барошевцу мрзе и све оно на
чијем почетку назива стоји слово „б“. Никако да
прежале што се не сели цело село, без обзира
што ова могућност никада и нигде није озбиљ-
није разматрана. Међутим, злонамерне сеоске
аброноше својим трачарењем по овом питању
толико су заголицале ускогруду машту неких
наших комшија које су већ до у ситницу ис-
планирале своје активности у склопу исељења
из омрзнутог Барошевца. Чини ми се, кад оно
почеше радови на топлификацији сеоских до-
маћинстава, та мржња достиже кулминацију.
Ваљда им је тада најзад постало јасно да од нес-
танка Барошевца нема ништа и да се невољно
морају помирити са том чињеницом. Сећам се
неких њихових егоистичних коментара: „Што
ће нам градско парно грејање, овде за неку го-
дину уопште неће бити млађих нараштаја...“ У
вези ове мржње према Барошевцу и жаљења
што нема ништа од његовог коначног нестанка
ваља споменути и лицемерје које се испољава у
оправдању потребе за исељавањем целог села.
Рецимо, један наш суграђанин, да би одагнао
сумњу како су „пусте“ паре једини разлог што
би он желео да се сви иселимо, наводи да је овде
ваздух толико загађен, далеко више него у било
којем нашем граду, и да због тога одавде што
пре треба отићи. Добро, овде су стварно увелико
присутни еколошки проблеми, изазвани пре све-
га непоштовањем предвиђених решења у акти-
ма који регулишу извођење рударских радова на
овом простору, али то је неупоредиво са још го-
рим стањем по овом питању у свим нашим гра-
довима, нарочито оним већим, где је због нере-
гулисаног саобраћаја, због непостојања метроа,
због бедног стања возног парка огромне већине
наших суграђана, ситуација увелико драматич-
нија, а то су увек и истиче као једна од главних
препрека за отпочињање озбиљнијих преговора
повезаних са евроинтеграцијом наше државе.
На крају, шта би то требало урадити да у Ба-
рошевцу буде боље, како ја то замишљам једно
модерно село у овом времену? Па, добар део
одговора на ово потпитање наведен је у гореиз-
ложеном. Да поновим, испоштовати сва решења
из одговарајућих аката донетих у контексту из-
вођења рударских радова на овом подручју и –
„то је то“. Тамо је скоро све предвиђено, нормал-
но, не у подробним појединостима, само треба
бити упоран и достојан и увек имати на уму да је
ово село платило превелику цену самом околно-
шћу прекопавања његовог већег дела. А те поје-
диности везане за развој Барошевца нормално
да не могу уочити и разрадити ове неписмене и
неспособне савремене потурице које нас пред-
стављају и чија је главна карактеристика дело-
вања изразита нетранспарентност. То је главни
проблем у нашем селу и бојажљивим одлагањем
његовог решења ствари се само још више ком-
пликују. Рецимо, пре свега би требало донети
урбанистички план целог насељеног места са
акцентом, нормално, на јавне површине и згра-
де, које су сада у јадном стању. То је толико за-
пуштено да је чак и опасно обићи ове локације.
А до доношења тог плана јавни простор у Баро-
шевцу треба одржавати, бар у минималној мери.
Рецимо, погледајмо на шта нам само личи сеос-
ки Дом. Надам се да није смешно, али мислим да
би у сваком нашем селу ово требало бити култно
место, са вишенаменском употребом. Пре неко-
лико година разговарао сам са једним нашим
млађим суграђанином у вези овога а он ми, на
моје велико запрепашћење, рече да је исти у
толикој мери оронуо да од његовог оспособља-
вања нема ништа. Истина, било је то у време
оне имбецилне еуфорије изазване злонамерним
абровима о сељењу целог села тако да се лице-
мерни одговор ове младе особе да и „разумети“.
79
Општепознато је да је барошевачки Дом грађен
„способно“, од квалитетног материјала, и да за
његово оспособљавање не требају нека нарочи-
то велика средства. Па, сведоци смо да се најоб-
ичније „ћерпичаре“ уз незнатна улагања буквал-
но претварају у савремене „виле“. Повезано са
овим треба имати на уму да је оспособљавање
сеоских домова у приоритету раније споменуте
државне стратегије оживљавања српског изу-
мирућег села. Даље, у Барошевцу има неколико
јавних споменика везаних за различите перио-
де бурне историје нашег народа, самим тим и
овог села. И то нам је запуштено, оронуло, за-
борављено. Ништа логичније него да би сваком
оном ко први пут, или после дужег времена, дође
у Барошевац, требало показати ова обележја, на
основу којих се, колико-толико, стиче утисак о
самом селу. Предложио бих и да се најзад по-
крене спорно питање снабдевања електричном
енергијом нашег и неких околних села. Наиме,
као што је познато, Барошевац има електрично
напајање које иде преко Копа, а у плану, донетом
пре много и много година, предвиђено је да то
више не буде тако. На Копу, што је и нормал-
но, долази до честих нестанака напона, а због
поменутог начина напајања неколико околних
села негативне последице тога осећа овдашњи
живаљ. То је велика инвестиција, у народу се
прича да су својевремено за то била издвојена
одговарајућа средства која су ондашњи општин-
ски челници злоупотребили.
Ален Исламовић је 1986. године отпевао:
„Овај хљеб ево ломим, моја Југославијо, за
тебе и боље дане, коње неоседлане...“ Интере-
сује ме да ли си југоносталгичар и како си до-
живљавао период братства и јединства и да
ли сматраш да је то време бивше Југославије
било наше „златно доба“?
Као велики поборник демократских односа
у јеном друштву и функционалног парламен-
таризма као начина управљања тим друштвом,
Југославију, бившу државу са ових простора,
доживљавам као заједничку несрећу свих наро-
да који су њоме били обухваћени, а чији крвави
распад је оставио дугорочне негативне после-
дице на знатном делу југоистока европског кон-
тинента. У одговору на ово питање покушаћу
ствари сагледати из угла Србије а исто тако и
разобличити неке од митова који се везују за по-
стојање ове вишенационалне и мултиконфесио-
налне државне творевине.
Нормално, требало би почети од настанка
Југославије, то јест државе неког другог на-
зива, али ја ћу из практичних разлога у даљем
делу одговора користити само овај термин,
80
који је употребљен и у питању. Дакле, баш за
тај настанак везује се један од највећих митова
у коме можда и лежи клица свих будућих тур-
буленција кроз које је ова несрећна и никад до-
грађена и доречена држава пролазила. И тако,
кружи прича да је Југославија, у ствари, нека
врста „награде“ Србији за велике жртве које је
она поднела у Првом светском рату и да се не би
много погрешило ако би се уместо Југославија
употребио термин „Србославија“. Чак се и кри-
тикује ондашња наша краљевска породица за
незајажљивост у смислу тога што се није задо-
вољила тиме да проширењем државних граница
пре свега буду обухваћене територије насељене
претежно српским живљем. Што су нам треба-
ли у тој новој, проширеној домовини, Хрвати и
Словенци, то ће нам само стварати проблеме, а
след историјских догађаја је тако нешто и пока-
зао? Лепо смо се требали зауставити, гледајући
према западу, на линији Карлобаг – Огулин –
Карловац – Вировитица, и „мирна Бачка“, што
нам је требало више. А шта се, у ствари, деси-
ло? Као и увек, по завршетку свих ратних су-
коба следе договори у којима главну реч воде
велике светске силе, пре свега победнице про-
теклих ратова. Као што се зна, главна последи-
ца Великог рата био је распад једног огромног
царства, Аутроугарске, и требало је успоставити
нове границе које би гарантовале пре свега за-
довољење интереса тих главних актера миров-
них преговора. Дакле, гломазни простор који је
некада припадао двојној монархији требало је
распарчати у смислу настанка одређеног броја
држава у средишњем делу европског континен-
та. И тако је, делимично и на бази одређених
ранијих размишљања занемарујуће малог броја
појединаца из кругова балканских словенских
народа, настала Југославија. Наша делегација се
на тим мировним преговорима није нешто на-
рочито питала, наметнута су јој решења која су
на први поглед била примамљива. А велике за-
падне силе, победнице минулог сукоба, потајно
су, у контексту стварања Југославије, оствариле
један од својих циљева: православни елемент у
новој државној творевини никако не сме бити у
већини. Тиме би се спречила за њих потенцијал-
но опасна источнохришћанска осовина која би
се протезала чак из дубина азијског континента
па све до самог срца Европе. Уосталом, у окви-
ру ове стратегије налази се и једна од највећих
нових светских мистерија савременог доба која
траје већ више од једног века, а то је околност
да је Цариград, средњовековна престоница
хришћанског света, и даље под муслиманском
влашћу, без обзира што се, током Деветнаестог
и почетком Двадесетог века, такође распало још
једно велико царство, турско, и ништа логичније
не би требало бити него да последица овог рас-
пада буде ослобађање Констанипоља од следбе-
ника Алахове вере. Елем, да се вратим Србији
и Југославији – у таквом сплету послератних
околности настаде нова држава Јужних Словена
у којој Срби јесу били најбројнији народ, али је
оних других, када се сви узму у обзир, било при-
лично више. Укратко, слободно се може рећи да
је то била нека врста подвале коју су моћне силе
наметнуле Србији. Посебна страна мита прика-
заног у овом пасусу јесте и заблуда о добровољ-
ном хрљењу становништва неких ослобођених
покрајина пропалог аустроугарског царства у
нову државу, Југославију. Истина, делови ста-
новништва тих покрајина, нарочито српски жи-
ваљ, са великом радошћу и надама прихватили
су новоуспостављене границе, али се то никако
не би могло рећи и за остале народе. Уосталом,
то се и могло приметити у баш свим кризним си-
туацијама са којима се суочавала нова држава.
Истина је да је несрпско становништво у тим по-
крајинама у огромној већини и Југославију, као
и Аустроугарску, сматрало окупационом силом
која им је, после ратних дешавања која су има-
ла одређени исход, једноставно наметнула своју
власт.
Следећи лажни мит везан за Југославију
одржаван је од самог њеног стварања па све до
коначног слома ове државе, не рачунајући пери-
од безвлашћа за време Другог светског рата, а то
је мит о братству и јединству свих њених народа,
о равноправном положају свих друштвених гру-
па. А истина је сасвим другачија: за све време
својег постојања Југославија је била диктатура у
којој су одређени привилеговани елементи, који
су се током седамдесет и кусур година битисања
ове државе драстично мењали, значи, у којој су
ти елементи бескомпромисно наметали своју
вољу остатку становништва. У ствари, Југосла-
вија је и могла опстајати једино као диктатура.
Оног тренутка кад се сплетом историјских окол-
ности ауторитарном начину владања у овом делу
света сасвим приближио крај по аутоматизму
је нестала и Југославија, и то некако одједном,
распала се буквално као „кула од карата“. Дик-
татуру, као једино могући начин успостављања
власти у новој држави лицемерно су прихватале
и одобравале све те велике силе које су и имале
одлучујућу улогу у настанку Југославије, а све
ради остварења својег примарног себичног ин-
тереса, не водећи бригу о широким слојевима
становништва ове државе који су на тај начин
били онемогућени да уживају нова достигнућа
везана за хуманије односе у једном друштву.
Још један лажни мит везан за Југославију од-
носи се на снагу, моћ и утицај ове државе. Као
и у свакој диктатури, државна власт промовише
и негује овај мит, све ради јачања својег ути-
цаја код становништва, самим тим и учвршћења
својих позиција. Са друге стране, овај мит до-
бија посебну димензију после распада Југосла-
вије када се на њеним развалинама ствара већи
број државица, углавном карикатуралних карак-
теристика, наспрам којих је бивша држава, из
које су исте и настале, заиста изгледала моћно,
готово у сваком погледу. А релевантни подаци
говоре да је Југославија, посматрана у оквири-
ма европског континента, на којем се и налази-
ла, увек била заостала и сиромашна земља чије
становништво није имало могућност уживања
новонасталих основних људских права. Када
се говори о овој теми треба нагласити да је оду-
век постојала велика неравномерност у погледу
развијености појединих делова ове државе, али,
свеукупно гледано, остаје констатација о њеном
сиромаштву и заосталостости.
У разради ових лажних митова везаних за
Југославију пре свега треба нагласити неодр-
живост идеје о стварању једне нове државе која
би дугорочно гледано била стабилна и напред-
на европска земља. У време њеног настанка,
а поготово касније, готово све развијене др-
жаве на Старом континенту функционисале
су као једнонационалне, углавном са једним
преовлађујућим народом, уз ређе изузетке.
Једноставно, европска традиција је таква: са
свеукупним научнотехнолошким развитком по-
стфеудалног доба у први план излазе нације, на-
роди и народности постају мање битни појмови.
Просто речено – једна држава, једна нација, у
оквиру које углавном преовлађује један народ. А
у тој новој држави, Југославији, било је толико
и толико народа, са тотално различитим тради-
цијама, и посве је било јасно да се ту неће ус-
пешно створити једна нација, као и у осталим
земљама развијеног дела Европе. Био је то један
експеримент унапред осуђен на пропаст. У раз-
ним периодима постојања Југославије покуша-
вало се са стварањем „југословенске“ нације,
али то никако није ишло, културолошке разли-
ке међу њеним народима биле су непремостива
препрека за остварење ове идеје. А то осећање
припадности једној нацији, без обзира на поре-
кло и неке друге разлике, то је најзначајнији ко-
хезиони елемент који карактерише одређену др-
жавну заједницу новог доба у овом делу света,
са функционалним парламентаризмом као вла-
стодржачким поретком. Одсуство овог осећања
припадности једној нацији јача дезорганизацио-
не елементе у друштву и за очување државне
81
целине остаје само политичка диктатура. Само
њено постојање другачије би се могло назвати
камуфлажом нестабилности друштва у којем је
успостављена и ништа логичније од закључка
да ће таква заједница неизбежно „експлодирати“
када се створе историјски услови да диктатура
више не може опстати.
Нагласио сам на почетку одговора на ово пи-
тање да ћу Југославију, бившу државу са ових
простора, покушати сагледати кроз „призму“
Србије, једне од земаља на које је „разбијена“ та
некадашња сложена државна творевина. Једнос-
тавно, у први план избија закључак о кобним по-
следицама постојања и нестанка Југославије на
развој, тачније речено на трагичан дугорочни за-
стој у развоју наше садашње државе. Тиме не же-
лим рећи да је у овим историјским дешавањима
Србија много више изгубила од осталих делова
бивше сложене државе, што у први план истичу
овдашњи примитивни националисти којима је
пре свега жао што се распала једна политичка
диктатура, а то је облик власти у којем се они
сналазе као „риба у води“. Међутим, не може се
заобићи чињеница да је Србија заиста била сто-
жер око које су се „окупиле“ остале области овог
дела Балкана да би се образовала Југославија. Уз
малену Црну Гору, Србија је била једина слобод-
на земља у саставу новоуспостављене сложене
државе. Исто тако, не треба заобићи чињеницу
да су се у сиромашној и друштвено заосталој Ср-
бији пред избијање Првог светског рата почеле
значајно развијати „клице“ демократије које би
постепено водиле ка успостављању националне
државе са функционалним парламентаризмом
као обликом власти. Међутим, све се то преки-
да са неуспешним покушајем експеримента зва-
ног „Југославија“, чија је трагична кулминација
комунистичка диктатура, успостављена после
Другог светског рата, када је парламентаризам
буквално био и укинут.
У већинском делу српског друштва јако
је присутна југоносталгија – како се то може
објаснити? Пре свега треба поћи од тога да се
друштвом може назвати савремени начин ор-
ганизације слободних људских јединки у некој
државној целини који се као такав развио на
бази научнотехнолошког и друштвеног напрет-
ка новог света, а коме претходи примитивни
начин овог организовања који се никако не би
могао назвати друштвом у строгом смислу речи,
већ би, дакле, исправније било рећи да друштву
претходи крдо, стадо, у којем се, за разлику од
друштва, све врти око предводника тог крда и
где је мера друштвеног статуса истрајност у не-
поколебљивој оданости према том предводнику.
За разлику од крда, у друштву постоје камени
82
темељци, у ствари – генерацијама изграђивани
принципи на којима исто почива, где уопште
нема места за инокосног предводника крда.
Неки од тих принципа на којима се темељи са-
времени начин организовања слободних људ-
ских јединки у друштву били би, на пример, раз-
вијено јавно мњење, потпуна транспарентност
функционисања свих државних органа на свим
нивоима, уважавање науке, у најширем смислу
речи, у свим врстама планирања у том друштву,
функционални парламентаризам као облик вла-
давине, и тако даље. У већинском делу српског
„друштва“ јавно мњење, у савременом смис-
лу речи, уопште и не постоји. Ако бисмо овим
термином назвали преовлађујуће мишљење у
одређеној друштвеној заједници проистекло из
слободног и ничим условљеног критичког пре-
испитивања функционисања свих организација
чије деловање утиче на свеукупну успешност
такве заједнице, дакле, дошли бисмо до закључ-
ка да таквог мишљења овде нема, да код нас јед-
ноставно не постоје ни оне основне претпоставке
да се исто ни у најпримитивнијем облику макар
и почне развијати. Да би се развило јавно мњење
неопходни су, рецимо, слободни медији, дос-
тигнути одређени ниво друштвеног стандарда,
превазиђеност патријархалних друштвених од-
носа, родна равноправност, и тако даље. Тачније
речено, и овде, као и у свакој људској заједници,
постоји одређено преовлађујуће мишљење, које
бисмо на неки начин и могли назвати нашим, ис-
тина специфичним, „јавним мњењем“. То наше
преовлађујуће мишљење темељи се на строгом
поштовању примитивних табуа где, пре свега,
уопште нема слободе у појединачном расуђи-
вању, а уместо тога свеприсутно је доследно
копирање свеукупног понашања и деловања на-
шег врховног предводника и осталих, по рангу
нижих, али њему до крајности оданих „предвод-
ничића“. Да скратим, посве ми је јасно зашто је
већина нашег становништва југоносталгична: то
је, пре свега, жал за једним типичним ауторитар-
ним начином владања где уопште нема места за
слободу људског мишљења. Скоро нико од југо-
носталгичара као разлоге своје привржености
бившој сложеној држави са ових простора не ис-
тиче неке, хајде да их тако назовем, логичне раз-
логе, као, на пример, околност да су скоро сви
Срби са Балкана живели у Југославији, затим, да
је привреда бивше државе, због позитивне раз-
ноликости простора на којем се иста простира-
ла, имала ту привилегију да буде састављена од
„употпуњујућих“ привредних грана које су све-
укупном државном деловању давале прави сми-
сао, и тако даље. Лично ме много збуњује југо-
носталгија код неких особа које се изјашњавају
као велики поборници заштите људских пра-
ва. Није ми јасно како се код истих занемарује
чињеница да је Југославија за све време својег
постојања била класична политичка диктатура
у којој није било места за слободно мишљење.
Претпостављам да је код већине Срба југонос-
талгија последица фрустрације због свеукупне
бедне ситуације у нашој садашњој држави, због
траума кроз које смо прошли у процесу распада
бивше земље.
Са друге стране, мора се признати да је Југо-
славија, ако се по страни остави околност да је
то била неслободна земља, ипак личила на др-
жаву у којој се, како-тако, планирало, у којој су
функционисали инспекцијски органи, у којој
јесте било корупције, али у много мањем оби-
му од карикатуре од ове наше садашње државне
заједнице. Исто тако, рецимо, унутрашња спорт-
ска надметања су била на далеко вишем нивоу
од садашње ситуације у свим постјугословенс-
ким државама. Мора се признати да је у наро-
ду дуго постојао свеопшти полет, свеприсутна
је била позитивна енергија захваљујући којој
су остваривани значајни резултати на многим
пољима људског битисања. Код овог упоредног
разматрања некадашње и садашње ситуације и
доношења закључака, нарочито по питању мира
и сигурности, где остаје чињеница да је, што
се тиче овога, стање доста погоршано, не тре-
ба занемарити и упредне податке о развоју це-
локупног света и приметити постојање сличних
трендова. Што се тиче моје генерације, за време
постојања бивше државе били смо у животном
добу када се не размишља много, када смо били
млади, пуни позитивне животне енергије, и нор-
мално је, без обзира на свеприсутну индоктри-
нацију којој смо били изложени, да нам је Југо-
славија остала у лепом сећању. Сада, као зрелија
особа, када су све заблуде о „златном добу“ би-
вше нам државе доживеле трагично отрежњење,
долазим до закључка о неодрживости идеје на
којој је почивало формирање Југославије, једне
компликовано сложене државне заједнице.
Какви су твоји погледи на традицију и оби-
чаје? Где је њихово место под Сунцем у да-
нашњем савременом добу?
Пре свега бих приметио оно што млађи на-
раштаји можда и не знају, а то је чињеница да
се сама реч ТРАДИЦИЈА код нас почела нешто
чешће употребљавати тек одскора, ту негде по-
сле распада Југославије. Из овога би се могао
извући необичан закључак, који на први поглед
може изгледати баналан, а он би био – да смо ми
народ који није склон традицији. И стварно, код
Срба се врло брзо мењају обичаји, идоли, значај-
ни датуми из прошлости које треба обележавати,
па и саме речи, изрази, који су у свакодневном го-
вору доста заступљени. Данас су нам уста пуна
традиције, одомаћила се у правом смислу речи,
изговара је и старо и младо, у свакој прилици (и
неприлици), толико је постала фреквентна да је,
чини ми се, дошло до њене инфлације, изгубила
је свој уобичајени значај и првобитни смисао.
Не постоји јединствена дефиниција овог пој-
ма и то у приличној мери уноси забуну при по-
кушају његовог објашњења. Покушаћу навести
два неконвенционална приступа традицији. Са
једне стране, њено поштовање се може објасни-
ти као нека врста личне и колективне заштите од
изазова неизвесне будућности. Са друге стране,
упражњавање традиције би се могло прихватити
као осмишљавање постојећег стања у одређе-
ној друштвеној целини, мањој или већој. Први
приступ би се могао приписати широким народ-
ним слојевима, а други ужем кругу појединаца
који својим наступима покушавају креирати ст-
варност.
Код нас влада велика подељеност по питању
традиције и то би можда био најтипичнији по-
казатељ често оспораване тезе о постојању „две
Србије“, са једне стране оне већинске, конзер-
вативне, традиционалне, патриотске, а са друге
– мањинске, модерне, нетрадиционалне, напред-
не, издајничке. Или, руралне, и оне из „круга
двојке“. Ретко ће ко од нас ову реч одбацити тек
тако, без обзира на свој приступ традицији. Исто
тако, ретки су и они који заступају мишљење да
обичаје уопште не треба поштовати. Али, „пи-
тање свих питања“ је које су то традиционал-
не вредности које требају бити предмет наше
пажње и то би било најзначајније поље оштре
и непомирљиве поделе између „прве“ и „дру-
ге“ Србије. „Копља се ломе“, на пример, при
следећим питањима: родна равноправност, хра-
брост, модели понашања, писмо, религија, име-
на која се дају новорођенчадима, и тако даље.
Не би се много погрешило ако би се рекло да
је баш целокупна наша стварност предмет те,
на неки начин и трагичне поделе између „тра-
диционалне“ и „нетрадиционалне“ (по схватању
првих – „антитрадиционалне“) Србије. Не може
се оспорити чињеница да и код других народа,
нација, постоје, и одувек су постојале, овакве,
и њој сличне поделе, да су исте и у другим де-
ловима света биле разлог многобројних сукоба,
често и изузетно широких размера, са трагич-
ним и мање трагичним последицама. Међутим,
по томе смо у целом свету одавно познати, и то
би, ето, нажалост, била једна традиционална
одлика нашег „племена“, тај непремостиви јаз
између избора модела нашег садашњег бивство-
83
вања и пута за будућност. Тај јаз је присутан чак
и по питању одређења према догађајима из про-
шлости, што би у свим тим чувеним „српским
поделама“ било најчудније и најтрагичније. За
час посла код нас се напише нова историја која
зна бити потпуно различита од оне коју смо до
малопре прихватали као једину и недвосмисле-
ну. То често зна добити и трагикомичне разме-
ре, као, на пример, ретуширање неких групних
фотографија са портретима одређених значајних
личности из наше историје, где се они неподоб-
ни избацују са истих, да би се, касније, вратили
на своје првобитно место. Или, што се каже у
оном вицу, ми смо народ код кога је прошлост
неизвеснија од будућности.
Овде бих мало застао и указао на однос пи-
тања традиције и питања људских слобода, на
супростављеност ових појмова. У постфеудал-
ном развоју човечанства проблем достигнућа
развоја људских слобода нагло добија на значају
и на неки начин би се могло рећи да у исто вре-
ме почиње и критичко преиспитивање оданости
традицији. Јавља се дилема: да ли, без обзира на
нова научна достигнућа у области природних и
друштвених наука, дакле, да ли треба бити обаз-
рив према питању достигнућа људских слобо-
да, да ли упражњавање истих од стране једних
може ићи на штету других? Тачно је да са новим
добом долази до побољшања друштвеног поло-
жаја широких слојева до тада обесправљених
маса, али то ново доба, те новодостигнуте људ-
ске слободе, то непоштовање традиционалних
вредности може имати и трагичне последице,
као, на пример, појаву разноразних „Раскољни-
кова“. Ни до данас нема дефинитивног решења
ове супростављености и мало-мало па се десе
одређени значајни случајеви који указују на по-
требу опреза по питању ових ствари.
Сада бих се вратио нашим „мукама“ са оби-
чајима и за почетак бих покушао изнети тради-
ционалне вредности за које се залаже већинска
Србија. Узгред да напоменем да је, на посре-
дан начин, ова тема унеколико обрађивана и у
досадашњем делу овог интервјуа, а исто тако
бих указао и на околност да се Удружење грађа-
на „Букинац“ из Барошевца и истоимени часо-
пис у знатној мери баве овим стварима. Дакле,
те традиционалне вредности које се негују у
већинском делу нашег народа биле би, реци-
мо, упражњавање паганских обичаја, дубока
оданост према народним вођама, непоштовање
родне равноправности, презир према маргина-
лизованим групама, и тако даље. Врло је тешко
одредити се према религиозности нашег наро-
да, па чак и дефинисати његову праву религију.
Званично, огромна већина Срба данас су свето-
84
савски православци, на први поглед би се рекло
и ортодоксни. А колико јуче, за веру се слабо
марило, богомољци су чак и исмевани. Поље
наше религије је још један показатељ непошто-
вања традиције код Срба. А ако се мало дубље
завири у суштину религиозности нашег народа,
у упражњавање верских обреда, не би се много
погрешило ако би се констатовало да је ту врло
мало хришћанства, а много више остатака паган-
ске вере. Најтипичнији пример за ову тврдњу је
наш најпознатији „бренд“, слава. Многе српске
породице славе по две и више слава, што нема
никакве везе са хришћанском дефиницијом овог
обреда као празника на чији дан су наши преци
на свечани начин прешли из многобожачке ре-
лигије у нову, хришћанску. Једно од објашњења
за ту другу (па и трећу, четврту) славу је да то
„слави земља“, да је то врста поштовања према
одређеној парцели земљишне непокретности
која је на неки начин стечена. То је типични по-
казатељ остатака паганске религије у нашој са-
дашњој вери. Овде је место да се наведе онај по-
учни виц у контексту одређења према суштини
религиозних осећаја нашег народа. Елем, каже
се, питао неки Јован једну своју новокупљену
земљишну парцелу чија је она била на почет-
ку, да би од тада поред своје породичне почео
славити и славу тог првобитног власника те
парцеле, а све из поштовања према својој новој
непокретности. А земља му, каже се, одговара:
„Пре тебе била сам у власништву још најмање
стотину Јована, а о власницима са другачијим
именом да ти и не причам!“ Можда смешно, али
пре свега поучно. По питању породичних од-
носа у већинском делу нашег народа доминира
родна неравноправност. О овоме сам говорио у
једном од претходних питања овог интервјуа, а
овде бих само навео нешто што сам недавно чуо
у једној озбиљној емисији на нашем јавном ра-
дио сервису. Елем, тема поменуте емисије била
је баш традиција, а на питања водитеља одгова-
рало је неколико уважених гостију, међу њима и
једна женска особа са значајном јавном титулом.
Када је добила реч прво је навела да је добро
што су се Срби после дугог бескорисног идео-
лошког лутања најзад вратили својој старој тра-
дицији и да ће нас то засигурно извести на прави
пут. Доста је било утицаја са Запада, требамо се
окренути мајчици Русију и њеном свемоћном
вођи. Причала је подуго о томе, а у другом делу
својег одговора истакла је обесправљеност жене
у нашој породици, при чему је изразила наду да
ће се на овом пољу ствари променити и да ће се
и код нас почети пратити нови светски трендо-
ви. Само што није почела наводити класичне фе-
министичке ставове. А ја сам нешто помислио:
„Е, драга моја, свака част твојем образовању и
звању, али ти си ми нешто побркала лончиће.
Прво се залажеш за поштовање традиције, схва-
ћене по моделу већинске Србије, а то подразу-
мева породичне односе у којима је мушкарац
доминантан, а женина основна улога је да рађа,
да продужује врсту, ту нема места критичком
преиспитивању њеног потчињеног положаја у
основној друштвеној ћелији. Да би затим ола-
ко прешла преко тога и почела заступати скроз
супротно гледиште по питању поштовања тради-
ције!“ Овде бих још једном истакао своје миш-
љење да смо ми један типичан нетрадиционалан
народ, а исто тако и да по овом питању много
„лутамо“, да су нам ставови у вези поштовања
обичаја изузетно испреплетани и неусаглашени,
да се ту никако не сналазимо. Традиција мож-
да, пре свега, подразумева дугорочно упражња-
вање одређених обичаја, у временском периоду
од, рецимо, више векова, а ми томе никако нис-
мо склони. Олако се „закачимо“ за нешто ново,
што изненада наиђе, оно наше старо заборави-
мо, као да га никада није ни било, да би му се
после извесног времена поново вратили. Некако
би се могло рећи да у својем „чипу“ немамо неку
чврсту платформу која би нас одвраћала од неиз-
весних изазова. По питању традиције већинске
Србије мени је исто тако занимљиво то што је
ту модел који треба прихватити временски ве-
зан пре свега за Деветнаести век, за доба када
смо углавном били вазална земља. Није ми јасно
зашто се у вези овога узори не налазе у средњем
веку, када је Србија била на врхунцу моћи, када
је „господарила“ добрим делом Балкана.
Имам доста познаника из „традиционалне“,
већинске Србије. Узгред да напоменем да то што
се неко понаша на традиционалан, или нетради-
ционалан начин, нема везе са његовим образо-
вањем, идеолошком оријентацијом, мислим да
у вези овога пресудан утицај имају васпитање
и способност успешне „тријаже“, разврставања
информационих елемената на које се наилази у
животу. Дакле, покушавам да одгонетнем зашто
се ти моји познаници у свакој згодној прилици
позивају на традицију и зашто у својем сва-
кодневном понашању покушавају бити тради-
ционалисти. Долазим до закључка да је ту по-
штовање старих добрих обичаја само изговор и
покриће пред страхом од промена, од непровере-
них новина. Уопште, страх од промена је један
од највећих и најчешћих људских страхова. Од
целокупног менталног склопа одређене лично-
сти зависи каква ће бити њена реакција на про-
мене које наилазе на животном путу, а које су
неизбежне. Један од најсигурнијих, а исто тако и
„најјефтинијих“ начина савладавања тог страха
је поштовање традиције.
Интернет и друштвене мреже – наше
нужно зло или светла страна данашњице?
У вези интернета указао бих на три пробле-
ма који се јављају са његовом појавом и масов-
ним коришћењем: отуђење, отежано сналажење
у мноштву информација и крађе туђих креату-
ра. Могло би се рећи да развој људске цивили-
зације готово од својих почетака иде у правцу
слабљења вербалне комуникације међу јединка-
ма одређене групе, мање или веће, а самим тим
и до мањег међусобног дружења, посећивања.
То је нарочито долазило до изражаја при појави,
рецимо, писма, радија, телевизије, ево и интер-
нета. Сада се само прича о отуђењу проузроко-
ваном интернетом, а заборавља се, на пример,
на тектонски друштвени поремећај изазван поја-
вом писма, затим књиге, новина, и тако даље.
Од својег постанка човек је најдуже живео без
писма, које се релативно скоро појавило. Цело-
купна људска комуникација и односи решавани
су вербално, речи су биле најважније средство
по питању сналажења код свакодневних живот-
них ситуација. Норматива, која је, наравно, как-
ва-таква, и онда постајала, такође је била само
усмена, исто се може рећи и за уметност, која
је такође човеков пратилац од његовог постања.
Може се само помислити колика је револуцио-
нарна промена настала појавом писма, када до-
лази до унапређења у свим областима живота.
Али, са друге стране, самим тим неминовно
долази и до отуђења у међуљудским односима,
знатно се смањује лично дружење, једноставно,
нема више потребе за њим, појединци бивају
заузети новим обавезама наметнутим појавом
писма. Код интернета је овај проблем можда из-
раженији у смислу тога што се он баш изненада
појавио, и то у свим деловима света, без обзира
на ниво опште развијености на појединим кон-
тинентима, или у државама. На услузи је и ви-
сокотехнолошки развијеним друштвима, а исто
тако и онима готово примитивним. Код појаве
неких других достигнућа у развоју човечанства,
малопре наведених, није било таквог „сагласја“.
Историја нам казује, рецимо, да су хиљаде и
хиљде година прошле пре него што је писме-
ност постала ресурс сваког кутка земаљске
кугле. Слично се може приметити и код појаве
радија, телевизије. Рецимо, ја се сећам времена
када није био случај да свака кућа у Бароше-
вцу има радио апарат, а поготово телевизијски
пријемник. А зна се да се радио веза појавила
још у другој половини деветнаестог века, а да је
85
телевизијско емитовање почело у првој полови-
ни прошлог века.
Садржина интернета се у неколико речи
може објаснити као обиље материјала углавном
површне вредности. У неку руку, и интернет
има библиотечке одлике, па би се на основу тога
могло рећи да је он складиште изузетно разно-
ликих креација где скоро за сваког има понешто.
Интернет се са правом може сматрати и медијом
тако да је он и изузетно јефтин и ефикасан извор
најсвежијих информација. У контексту појаве
интернета и његове изузетне „експлоатације“
каже се да између знања и незнања постоји само
један клик. Да ли је то баш тако? Пре тога би
требало утврдити шта је то знање, направити за
многе невидљиву разлику између њега и полуз-
нања. И пре појаве интернета важило је прави-
ло да полузнање није исто што и знање, да оно
може бити изузетно опасно, много опасније чак
и од незнања. Једноставно, човек који нешто не
зна обично се и не петља у ту материју која му
је непозната. Са друге стране, они који се могу
сматрати правим зналцима из неке области ст-
варности, ако су одговорне особе у дубини душе
знају да је то њихово знање, у ствари, само кап
знања у мору незнања. Са „полутанима“ је об-
ично другачије: игром случаја дођу до неких
информација, „обраде“ их на начин који њима
одговара и почну то новостечено „знање“ зло-
употребљавати, све у сврху извлачења неке
користи из новонастале ситуације. Целокупна
људска историја пуна је трагичних примера по-
грешне примене полузнања на све области људ-
ске стварности. Свет је много више пропатио
од погрешних експеримената оваквих „усрећи-
теља“, унапред осуђених на неуспех, него од
класичних злочина из кримогене сфере. Изузет-
на доступност интернета дала је значајан ветар
у леђа онима који су склони стицању полузнања,
онима који „немају времена“ да натенане ис-
тражују неку област која им је интересантна и
тако у себи створе чврсту платформу знања из
те области која би била непремостива препрека
усвајању сумњивих садржаја, самим тим и оних
који се могу наћи на интернету. Свет је пун овак-
вих „полутана“, увек су ту, међу нама, обично су
то агресивне особе које знају бити и утицајне,
и у том случају њихови пропагандни наступи у
својој примени могу произвести изузетно траги-
чне последице. Један наш суграђанин, збуњен
мноштвом и контрадикторношћу изузетно лако
доступних интернетских садржаја, једном при-
ликом ми се искрено пожалио на своје неснала-
жење у погледу успешне тријаже свих инфор-
мација на које наилази приликом „гуглања“ и
одабира оних „правих“. Заиста, како се по овом
86
питању снаћи, како искористити у основи добру
намеру оних који су измислили интернет? Да
се разумемо, површност је увек преовлађивала
у свим искуственим садржајима историје чове-
чанства. Једноставно, њена привлачна снага је
омамљујућа за људе који, као, у огромној већи-
ни, несавршене појаве у природи, нису склони
томе да се „добро озноје“ да би до нечега до-
шли, већ им је драже да то стекну преко реда,
без муке. Питање свих питања у овом контексту
је како у себи створити интегралну базу која
би нам омогућавала боље сналажење при ко-
ришћењу интернета. Својевремено сам, ишчита-
вајући дело једног светски познатог књижевног
класика, наишао на његову препоруку да би се
добар део укупног људског стваралаштва боље
разумео ако би се, рецимо, прво савладала нека
класична остварења, као, на пример, Илијада и
Одисеја, исто тако Стари и Нови Завет. Дошло
би се до закључка да у међуљудским односима,
без обзира на материјалне промене у свету, ос-
тају слични проблеми познати још од памтиве-
ка. Генерално гледано, појава, лака доступност и
масовно коришћење интернета имају позитивну
друштвену улогу, али од тога не треба очекивати
да ће бити решени главни проблеми и мистерије
овог човечанства. Интернет је, наравно, и на
срећу, пре свега алатка, а од човека зависи како
ће је употребити.
И пре настанка интернета било је крађа
туђих нематеријалних креатура, али са његовом
појавом то се убрзава. Карактеристично је да у
задње време имамо нагли раст научних објава,
стицања разноразних титула из ове сфере, пи-
сања књига најразличитијег садржаја. Много
тога је сумњиве вредности, пажљивим увидом у
односни материјал утврђује се да ту преовлађује
неовлашћено позајмљивање од других. Болесна
жеђ за друштвеним статусом руши све моралне
обзире. Својевремено сам питао једног познани-
ка да мало допринесе у стварању нашег часопи-
са, наравно – из области коју би по својем звању
требао најбоље познавати. А он ми, готово ув-
ређен тиме што сам га замолио да мало одволон-
тира, одговори да нема времена за тако нешто,
а и што би се обојица у вези тога мучили кад се
све то лако може наћи на интернету. У претход-
ном делу овог текста напоменуо сам да ми вели-
ки проблем ствара то што неки моји сарадници
немају мере у „скидању“ интернетских садржаја
који ми потом „потурају“ као своје радове.
Друштвене мреже су логична последица ин-
тернета. По овом питању до изражаја долази она
народна пословица која каже да не пада снег да
покрије брег, него да свака зверка открије свој
траг. Посматрајући појединачне и групне профи-
ле на друштвеним мрежама само учвршћујемо
своја сазнања о одређеним особама. Не могу да
у овом контексту не споменем злонамерна ши-
рења разноразних теорија завера и околност да
се на исте многи „пецају“, што недвосмислено
говори о скромности њихових умних и још неких
других способности. Асортиман тих завера нема
краја, споменуо бих само оне најраширеније:
неистина да је наша планета лоптастог облика,
неистина о човековом слетању на Месец, тајно
постављање 5G мрежа. За неке своје познанике
донекле сам и знао да кубуре са здраворазум-
ским резоновањем ствари, али после разговора о
овоме просто нисам могао веровати колико је из-
ражен њихов унутрашњи отпор према научним
чињеницама, а како се лако и необазриво лепе за
обичне измишљотине. И тако, пита ме један од
њих, да ли сам баш сигуран да је Земља округла,
да ли сам то некада видео. Исто и у вези слетања
астронаута на Месец, можда су видео снимци у
вези тога лажни и монтирани, снимљени у не-
кој пустињи. Не могу да верујем да ове ствари
не посматрају мало шире, да не узимају у обзир,
рецимо, путање међуконтиненталних авионских
летова, или околност да би лаж о слетању на
Месец изведен од астронаута једне светске су-
персиле обилато искористиле друге суперсиле
и на основу тога је облатиле. Исто тако, „дави“
ме једна особа о тајном постављању 5G мре-
жа, и мало-мало па употреби термин „они“, за
наручиоце и извршиоце овог посла. А на моје
упорно запиткивање који су то „они“, да ли су
то ванземаљци, или страни плаћеници, или неки
крвожедни људождери, никако да ми одговори,
ваљда и сама збуњена околношћу да о томе није
раније размишљала и унапред се припремила за
овакву врсту разговора, него стално понавља –
они, они, они... По мени, најстрашније у вези
друштвених мрежа јесте постојање лажних про-
фила. То је управо „дно дна“ овог друштва, ли-
цемерје и кукавичлук без мере.
Како би волео да данашња Србија изгледа по
питању облика владавине, државног уређења
и међународних односа са светским силама?
У претходном делу овог интервјуа доста сам
говорио у вези владавине у нашој земљи тако
да бих у наставку покушао сумирати оно што
је већ написано, уз мање додатке на ову тему.
Укратко, по државном уређењу углавном имамо
деспотије и парламентарне демократије. Једна
од најуочљивијих разлика ова два облика вла-
давине је у односу власти према највишем др-
жавном правну акту, уставу. Ако би у слободној
интерпретацији устав схватили као обавезујући
свеобухватни формални друштвени споразум
од највећег значаја у државној заједници могли
би га пре свега прихватити као брану евентуал-
ној самовољи група или појединаца да злоупо-
требљавају народну вољу. У демократијама је
устав традиционална вредност дубоког пошто-
вања према коме је преовлађујући однос као
према неком божанству. Ретко ко се усуђује да
га допуњује или мења, а ако би се за тако нешто
и указала неодложна потреба следила би стро-
га процедура општеприхваћена од свих реле-
вантних фактора, пре свега од јавног мњења.
Насупрот томе, у деспотијама је овај докуменат
играчка у рукама свемоћног властодршца и уске
клике која му је безрезервно одана. Као што се
зна, и данас имамо примере да се устави мењају
само да би се угодило деспоту, да би могао до
у недоглед продужавати своју владавину. Строго
контролисани медији исто тако карактеришу ау-
торитарне режиме, а такође и склоност ка фри-
зирању стварних података у готово свим облас-
тима живота у земљи. У својој новијој историји,
негде од првих деценија Деветнаестог века, од
постепеног ослобађања од турског ропства, у
Србији углавном имамо деспотску власт, уз
врло кратке временске периоде који би се мог-
ли окарактерисати као присуство демократије, у
мањем или већем обиму. Народи са ових просто-
ра стално су у прошлости поробљавани од стра-
них завојевача тако да у својим генима немају
присутну потребу за слободним друштвом, а то
омогућује разним домаћим и страним деспотима
да их држе у строгој покорности. Овде није било
хуманизма и ренесансе, одлучујућих фактора
који су највише допринели да већи део европс-
ког континента одбаци ауторитарност као облик
владавине, а прихвати демократију.
Данашња Србија је једна типична аутори-
тарна деспотија која је као таква прихваћена од
већег дела нашег становништва. Хајде, условно
се и може схватити да овај систем власти одго-
вара необразованим широким народним масама,
али је јако занимљива подршка коју нашем ди-
катору даје значајан део интелектуалне елите. У
ствари, можда би у овом случају израз интелек-
туалац требало ставити под наводнике. То што
је неко у одређеној области изузетно образован
и оспособљен још није довољан разлог да би се
могао сматрати и интелектуалцем, особом широ-
ких погледа која на ствари не гледа ускогрудо и
која са презиром одбацује свако злонамерно на-
метање нечије воље, било од кога оно долазило.
Стварно је занимљиво наћи разлоге због којих
неки школовани појединци не воде рачуна о бо-
лесном стању у друштву проузрокованом одсу-
ством функционалног парламентаризма. Да ли
је могуће да је ова подршка резултат лицемерја и
87
материјалне користи? Па зар ти наши „интелек-
туалци“ не виде да се том њиховом подршком
ствари само врте у круг и да и даље тапкамо на
једном месту, а свет оде даље, мимо нас?
Србија треба да буде земља функционалног,
а не, као сада, формалног парламентаризма.
Паралелно са тим циљем треба радити на ус-
постављању српске нације, као што је то одавно
урађено на већем делу нашег континента. Код
нас је сада акценат на народу, на јединству др-
жаве и цркве, на величању ауторитарних поједи-
наца, запоставља се наука, образовање, култура.
Никако да се отргнемо од мрачне прошлости, ни-
како да прогледамо. Што се тиче међународних
односа у свету може се рећи да се под плаштом
пријатељске сарадње одвија невидљива и себич-
на борба за јачање сопствених позиција. Србија,
као мала, сиромашна, и у сваком погледу нераз-
вијена земља треба да се прилагођава таквом
стању.
Да ли се слажеш да је код нас већ дуже
време културу преплавила некултура, а да
је уметност на маргини друштва? Како се
може борити да се уметност и култура овде
подигну на виши ниво?
Претпостављам да се у овом питању мисли на
нешто уже значење термина „култура“, пре све-
га на цивилизовано понашање мањих или већих
друштвених група, исто тако и појединаца. На
почетку ваља истаћи да су се током људске ци-
вилизације културне норме мењале, а исто тако
и да су оне поприлично различите у појединим
деловима света. Свиђало нам се то или не, ми
ипак припадамо „западној“ цивилизацији, која
свој назив не носи према географском положају
друштава која је сачињавају, већ пре свега према
великој сличности развијеног склопа током вре-
мена усвојених образаца понашања и схватања
у друштвима западне цивилизације, којима се
корени налазе у античкој Грчкој и старом Риму.
Без обзира на многе ретроградне историјске
појаве које су настале управо на Западу, и које
су оставиле дугорочне негативне последице у
целокупном човечанству, тај исти Запад може се
сматрати носиоцем успостављања нових и на-
предних културних норми које се мање-више то-
ком времена прихватају и у готово свим осталим
цивилизацијским целинама. Балканска друштва,
тако и српско, по питању културне развијености
налазе се на ободу моћне западне цивилизације,
каскају за новим достигнућима по овом питању.
Другачије речено, овде је некултура готово увек
била у предности, за културу се остављало врло
мало места.
88
Са друге стране, овај свет је одувек био по-
зорница исцрпљујуће борбе између културе
и некултуре, а може се рећи да ће тако увек и
бити. И то без обзира на нова научна достигнућа
у свим областима стварности. Исто тако, и у
нама самима, код сваког појединца, такође траје
тај вечити рат културе и некултуре, који нам по-
често, хтели ми то признати или не, знаде раз-
дирати комплетно биће. Нема апсолутне култу-
ре или некултуре, нити у нама самима, нити у
мањим или већим друштвеним групама. Неке
нове околности или догађаји имају ту моћ да
потисну културу, а истакну некултуру. Уопште,
некултура, то јест простота, примитивизам, да-
леко је агресивнија од слабашне културе, и може
се рећи да увек стоји ту негде са стране и из при-
крајка чека згодну прилику да изненада избије у
први план.
У свим друштвима, без обзира на ниво кул-
турне развијености истих, постоје огромне
индивидуалне разлике у достигнутом култур-
ном нивоу јединки које сачињавају одређено
друштво, а исто се може рећи и за поједине,
мање или веће друштвене групе, које су из раз-
норазних разлога формиране у таквом друштву
као целини. На културу пре свега утиче наше ок-
ружење, а у много мањој мери генетика и обра-
зовање. Култура није само уметност, она није ни
бонтон, углађеност, праћење моде, образовање,
звање, титуле, углед, богатство, она је много
комплекснија конструкција за чије формирање
зна протећи доста времена. Тачно је да се кул-
тура не успоставља директивама власти, али се
мора истаћи да облик владавине може утицати
на то да, рецимо, некултура потисне културу и
на одређени временски период буду занемарена
мукотрпно успостављена културна достигнућа.
Парадоксално је, али се може рећи да појава
интернета неповољно утиче на општи ниво кул-
туре. Овај савремени медиј некултура је много
боље искористила од културе и тако повећала
проценат својих присталица, у целом свету.
У новијој историји у Србији некултура је
углавном имала примат над културом. На тај
однос увелико су утицале околности из ближег
и даљег окружења, као и светске тенденције по
овом питању. На неки начин се може рећи да је
за време послератне, социјалистичке Југосла-
вије, у извесном смислу дошло до јачања кул-
туре у свим деловима ове некадашње сложене
државе, па тако и у самој Србији. Ова тврдња
се може прихватити са великом резервом, али
се исто тако даје приметити да узрок томе
нису само новуспостављени свеукупни односи
у нашем друштву, већ треба подсетити и да су
светске тенденције у то време ишле баш нару-
ку култури, а тај позитивни глобални цивили-
зацијски талас у извесној мери је запљуснуо и
ове просторе. У контексту овога треба рећи да
се сложено југословенско друштво састојало од
више „поддруштава“ различитог нивоа култур-
не развијености и да је то позитивно утицало на
стање у Србији, где је, као што малопре написах,
увек мањкало културе. Упрошћено речено, ако
се примитивац извесно време налази у друштву
цивилизованијих од себе, он од њих, иако се
томе упорно опирао, почиње усвајати напред-
није културне обрасце, макар и у крњем облику.
После распада сложене југословенске државе у
Србији су на власти углавном „талибани“ који
увелико подстичу јачање некултуре. Можда је
заблуда да су постјугословенски крвави локални
ратови вођени деведесетих година прошлог века
пре свега имали национално обележје. Запитај-
мо се на овом месту да то можда није био један
овдашњи облик сукоба културе и некултуре,
који у свим деловима света непрестано тиња, и
само чека одговарајући подстицај да букне у свој
својој страшној жестини.
Достигнути ниво културе у одређеној сре-
дини не одређује се само на основу стања кул-
турних установа у њој, мада је ово врло битан
фактор, један од најпресуднијих. Испољавање
културе, односно некултуре, може се уочити у
свакодневном животу, у готово свим прилика-
ма. Рецимо, на спортским приредбама, на засе-
дањима органа власти свих нивоа, у садржајима
дневне и периодичне штампе и свих осталих
медија, на свечаностима. Екологија постаје све
доминантнија тема, како на глобалном, тако и на
најужем локалном нивоу. Однос према заштити
животне средине у великој мери јесте и поље где
се лако уочава стање културе одређене друштве-
не заједнице. На пример, овдашње породичне и
рођачке свечаности, свадбе, пунолетства, и ос-
тале забаве, типичан су пример испољавања не-
културе. Оваква окупљања су се толико удаљила
од здраве традиције, садржајно су крајње им-
бецилна, у првом плану се истиче површност,
помодарство, лицемерје. Даље, ажурност на-
ших инспекцијских органа у задњих неколико
деценија готово да и не постоји, ове службе су
се толико искомпровитовале да се за безначајну
„сићу“ могу поткупити. Рецимо, човек никако
не може бити сигуран да ли је мед који је ку-
пио у овдашњим трговинским радњама заиста
прави, или вештачки, инпекција не санкциони-
ше оне који варају по питању овога. Масовна
противправна сеча огромних шумских прос-
транстава такође је пример поткупљивости на-
ших инспектора, самим тим и некултуре. Ти-
пичан пример примитивзма јесте и претерана
индискретност у међусобним контактима међу
јединкама одређене друштвене групе. Извесне
некултурне особе имају сталну потребу да до у
ситнице сазнају свакојаке појединости из најин-
тимнијег живота својих саговорника, при чему
знају бити врло агресивне и жестоко увређене
ако по питању овога не наилазе на разумевање.
На неки начин са овим је повезано и поштовање
саговорника у најразличитијим облицима вер-
балне комуникације. Некултурне особе поред
много чега другог лошег имају и ту особину да
приликом разговарања стално настоје само оне
причати, не остављајући саговорнику нимало
подразумеваног простора. Једноставно, не знају
слушати, само би да оне „парлају“, имају так-
ву врсту болесног поремећаја. Уопште, лично
ја сам у својем животном искуству врло ретко
наилазио на саговорнике толерантне у правом
смислу речи, који су заиста спремни да те саслу-
шају. Огромна већина осталих има патолошку
потребу да прича и прича, до у недоглед, не ма-
рећи за твоје стрпљење, достојанство, слободно
време. Овде бих се, ради истицања ретког пози-
тивног примера, супротног од већинског, вратио
на своје успомене из детињства и младости, на
живот у прекопаном делу Барошевца, у Горњем
крају, присећајући се да је у мојем тамошњем
комшилуку међу старијима било врло мало осо-
ба које су знале садржајно комуницирати, упо-
требљавајући минималан, али неопходан број
језичких конструкција ради објашњења својих
замисли и намера присутним сабеседницима.
Обично се ту ишло у бескрајну ширину, теме
су до у недоглед прошириване и убрзо после
покушаја објашњења неке ствари стизало се на
сасвим различите разговорне позиције, свет-
лосну миљу удаљене од почетних положаја при
покушају објашњења исте. Плус тога, већина
њих је у разговору употребљавала врло скроман
број речи, испољавајући притом слабу вештину
склапања језичких конструкција од тог ионаког
малог броја констркцијских елемената. Укратко,
савременим језиком речено, једна патолошка ди-
гресија у спрези са имбецилношћу. Дакле, као
ређи пример супротан овоме навео бих мојег
рођака и комшију Милана (Милован) Мирко-
вића (1932–2005), ретко толерантну особу по
питању културе у разговарању, увек спремну да
искрено саслуша своје саговорнике, а притом их
не „дави“ својим беседама, увек настојећи бити
крајње рационалан, језгровит и конструктиван
по питању овога. Можда је један од разлога
томе што му је радно место било у лазаревач-
ком Дому здравља, где се, нормално, углавном
дружио са образованим и културним особама,
попримајући тако од њих позитивне особине у
89
вербалном комуницирању. Али ја мислим да су
ту једноставно пресудни били његова генетика
и васпитање, урођени таленат, а да је томе само
допринело то што му је и животни позив био
онај који сам навео. Искрено говорећи, о овоме
и нисам у то време толико размишљао, али по-
стајући зрелији и уочавајући да је заиста тешко
наићи на саговорника који је у разговору заис-
та културан, спреман да те искрено саслуша, а
да те, са друге стране, не затрпава бескрајним
и беспотребним неповезаним причама. На крају
бих рекао да је за велику критику однос наших
образованих особа, да не кажем интелектуалаца,
према овдашњој некултури, њихово уклапање у
примитивизам, подржавање истог.
Уметност се може схватити као сублима-
ција културе, као њен најузвишенији облик, као
крајњи циљ свих оних који доприносе јачању
културе у односу на некултуру. Каква култура
– таква и уметност. Из некултуре се не рађа она
права уметност, за њу је неопходна истинска,
садржајна култура. Пошто нам је култура у јад-
ном стању, ништа логичније него да нам и умет-
ност буде још јаднија. Постало је права вештина
уочити врло ретке ововременски створене праве
уметничке садржаје и разликовати их од обимне
поплаве „лимунада“ свих „укуса“.
КОЛУБАРСКА БИТКА
КОЛУБАРЦИ У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА
И ВЕЛИКОМ РАТУ
ИЗЛОЖБА У ЛАЗАРЕВАЧКОЈ БИБЛИОТЕЦИ „ДИМИТРИЈЕ ТУЦОВИЋ“
I. ИЗЛОЖБА
1. Медијско представљање изложбе
„Удружење потомака ратника 1912-1920“
из Лазаревца – секција Бистрица и Удружење
грађана „Наше огњиште“ из Вреоца организују
изложбу „Колубарци у Балканским ратовима и
Великом рату“ у лазаревачкој библиотеци „Ди-
митрије Туцовић“, у трајању од 15. до 20. децем-
бра 2020. године, чије је медијско представљање
било 16. децембра 2020. године, у 12 часова, у
галерији библиотеке. Директорка библиотеке
Јасмина Иванковић на почетку представљања
дала је следећу изјаву: „Ова веома вредна из-
ложба организована је поводом обележавања сто
шест година Колубарске битке. Она се бави ис-
торијом нашег краја и обичним људима који су
90
На крају, како се борити за боље стање у на-
шој уметности и култури? Пре свега, личним
примером, неодустајањем од изворних принци-
па, неуклапањем у надируће савремене прими-
тивне тенденције. Како на индивидуалном, тако
и на колективном плану. Један мој бивши „сабо-
рац“ у борби за јачање овдашње културе, после
разочараности због врло малих помака на том
плану, дошао је до закључка да му је сва дота-
дашња активност на том пољу била „пишање уз
ветар“ и одустао је од залагања за искорењивање
примитивизма. За јачање културе потребно је
време, и то дуго, успеси у овој области не пости-
жу се преко ноћи. Тај пут је јако трновит, у тој
борби највише има болних пораза, а тек покоји,
углавном случајни успех, означава минимални
напредак. И на самом крају овог интервјуа –
Удружења грађана „Букинац“ из Барошевца и
часопис истоименог назива покушавају давати
допринос јачању културе и уметности у нашој
локалној средини.
Децембар 2020. године
Бојан (Горан) Николић
били велики ратници. Петнаести децембар је ве-
лики датум, пре свега када је Колубарска битка
у питању, и уопште наша национална историја.
Поводом овог датума у библиотеци ‘’Димитрије
Туцовић’’ отварамо изложбу чији су аутори
Божа Добричић и Зоран Антонијевић, при чему
смо највише захвални ‘’Удружењу потомака ра-
тника 1912-1920’’ и Удружењу грађана ‘’Наше
огњиште’’. Овога пута бавимо се историјом на-
шег краја, историјом малог човека, нашим Колу-
барцима, великим ратницима, а малим људима
из нашег краја, који су наши преци, људима који
су наше колубарско блато пренели преко Алба-
није и поносно се вратили својим кућама, онима
којима ми, као њихови потомци, много дугује-
мо. Овога пута у библиотеци нећете наћи само
фотографије. Имамо, пре свега, нове артефакте
из саме Колубарске битке који су у приватним
колекцијма. Захваљујемо се нашим суграђани-
ма који су нам уступили ратне дневнике, фото-
графије, признања, одликовања. Имамо и Ка-
рађорђеве звезде, и Албанске споменице, а оно
што бих нарочито истакла јесте да велику зах-
валност дугујемо људима који су драгоцености
из својих кућа изнели и уступили нама, пре свега
Сави Алексићу из Лазаревца, Зорану Антоније-
вићу и Срећку Остојићу из Вреоца, Радосаву
Раковићу из Даросаве, Радиши Михаиловићу,
Војиславу Николићу и Божидару Добричићу из
Бистрице, као и Милошу Чанчаревићу из Чибут-
ковице.“
Председник општинске организације Резерв-
них војних старешина Бранислав Аночић гово-
рио је о значају Колубарске битке: „Ова битка
је трајала неких месец дана, од 15. новембра до
15. децембра 1914. године. Имала је две фазе,
дефанзивну и офанзивну, отприлике по петнаест
дана су трајале сваке од тих фаза. Територију
општинеЛазаревац дословце је покривала Друга
српска армија, и то од ушћа Марице у Колубару,
то је негде на потезу Конатице – Дражевац, па
све до ушћа потока Грабовца у Љиг, на терито-
рији Чибутковице и Дудовице. То је била зона
коју је бранила Друга армија.“
Зоран Антонијевић из Удружења грађана
„Наше Огњиште“ истакао је следеће: „Идеја
ове изложбе је да подстакне иницијативу да се
подигне спомен плоча на којој би се нашли сви
носиоци Карађорђеве звезде из овог краја, којих
има укупно двадесет. Овде се јавности први пут
приказује коњско седло које је предак породице
Ранковић из Трбушнице донео кући на леђима
када му је угинуо коњ при повратку са Солун-
ског фронта. Ту је исто тако и слика једног оца
који је пратио своја три сина солунца до Пећи,
ту му је коњ угинуо и он се пешице вратио кући.
Овде се први пут налази заробљена аустроу-
гарска карта из Колубарске битке и оригиналне
аустријске новине о објави рата Србији, са тач-
ком 7, где се помиње наш Воја Танкосић, који је
рођен преко Колубаре, у месту Рукладе. По први
пут овде су изложене слике ратног дневника ра-
тника који је био телеграфиста у штабу војске
Краљевине Србије и записивао је тамо најва-
жније податке. У његовој бележници пише да је,
по мишљењу генерала америчке војске, Србија
у Првом светском рату изгубила, које цивилних,
које ратних жртава, за време тифуса и тако даље,
око 2 милиона људи.“
Затим је Радиша Михаиловић, један од ди-
ректних потомака његовог прадеде Радосава Ми-
хаиловића из Бистрице, страдалог ратника у Пр-
вом светском рату, истакао да му је задовољство
и част да учествује у отварању ове изложбе. Још
је рекао да је наша заједничка лична и колек-
тивна срамота што се тек после протеклих сто
година, изградњом спомен плоче са 52 уписана
имена страдалих бистричких јунака у ратовима
од 1912. до 1918. године, на Кременици, у Бист-
рици, године 2018, први пут одужујемо нашим
прецима за жртве које су поднели у Првом свет-
ском рату. Додао је да га радује чињеница да је
доста људи, поготово младих, преузело иниција-
тиву да се свако на свој начин одужи страдалима
и придружи акцији сећања на наше претке. На
крају је прочитао писмено обраћање Божидара
Боже Добричића, једног од организатора из-
ложбе, који не може да присуствује њеном от-
варању, а које гласи: „Поштовани, приређујемо
ову изложбу да би вас подсетили на страхови-
те жртве наших предака и увек ћемо вас на то
подсећати разним делима које ћемо и убудуће
чинити. Конкретно, ове фотографије и ови до-
кументи, са још сличних, ускоро ће бити по-
стављени у Бистрици, на Кременици, у вајату, то
јест ‘’спомен соби’’ бистричким јунацима, како
онима што су дали своје животе за слободу, тако
и онима који су се вратили као солунци или из
заробљеничких логора и изградили ову нашу до-
мовину. Да подсетим, да се не заборави, прво је
највећом заслугом Раше Лазаревића направљен
ловачки дом на Кременици, а онда је заслугом
Воје Николића на плацу тог дома постављен
споменик Миливоју Стојановићу Брки. Затим
сам ја, Божидар Добричић, био иницијатор за
спомен плочу бистричким јунацима и саставио
сам списак страдалих које треба на њу уписати,
а Неша Петровић ју је урадио. Онда је Жељко
Станковић поклонио парче земље, а Славенко
Ранковић вајат, који се сада налази на тој земљи,
а он ће бити реновиран и служиће као музеј. Све
ово је радило много људи и нећу им помињати
имена, пошто још немам комплетан увид, али
могу да кажем да се покренуло и доста младих,
што је највећи успех у свему томе. Али, колико
год ми сами радили, треба нам помоћ за велике
инвестиције, за изградњу пута и довођење воде
и струје до спомен обележја на Кременици. Па
није то само за нас! То је за опште добро. Ту су
се пет дана и пет ноћи водиле огорчене борбе,
од 3. децембра до ноћи између 7. и 8. децембра
1914. године, кад је српска Друга армија заузела
Кременицу и Стубички вис и непријатеља сју-
рила преко Колубаре. За тих пет дана изгибе ту
много недужних, и с једне, и с друге стране. То
не сме да се заборави! Зато апелујем на све који
могу да помогну да изградимо ово основно што
поменух. Ево прође пуне четири године и ништа
од тога нема ни на помолу. Зар морамо опет да
91
чекамо стотину година да нешто урадимо? И на
крају, да замолим све оне који имају неки доку-
мент или фотографију ове тематике да нам нека-
ко доставе да их обрадимо и сачувамо од забо-
рава. У Лазаревцу, 12. децембра 2020. године.“
2. Поставка изложбе
Дакле, експонати изложбе „Колубарци у Бал-
канским ратовима и Великом рату“ постављени
су на паноима и сточићима, као и у витринама
смештеним у галеријском простору библиотеке
„Димитрије Туцовић“ у Лазаревцу. На првом па-
ноу налазе се експонати везани за Церску и Ко-
лубарску битку, а ту бих пре свега навео штабне
мапе српске и аустроугарске војске. На другом
паноу истакнут је штампани текст са десет ос-
новних чињеница о Колубарској бици. Ту има-
мо и списак носилаца одликовања Карађорђева
звезда са овог подручја, којих је укупно 20, и то
19 са данашње територије општине Лазаревац, а
један је из Даросаве, која је у то време припада-
ла овом крају. После тога наилази се на ћилим
који је пре осамдесетак година ткан у оближњем
селу Рубрибреза, са друге стране реке Колубаре,
а изложен је са циљем да улепша простор гале-
рије и да дочара неки дух оног времена на које
се изложба и односи. Иза ћилима наилази се на
пано са фотографијама неких ратника из овог
краја, првенствено Вреочана, а ту је посебно
издвојен чувени митаљезац Божидар Алексић
из Дрена који је за време Колубарске битке за-
уставио читав строј аустроугарске војске, би-
вајући заклоњен иза једног стабла крушке, са
митраљезом у рукама. Онда се налази пано са
фотографијама извесног броја страница ратног
дневника чији је власник Радосав Раковић из Да-
росаве. Дневник је водио његов прадеда по мајци
који је био телеграфиста у штабу српске војске.
(Има назнака да ће се овај дневник у току идуће
године електронски обрадити и дати јавности на
увид.) На петом паноу постављени су докумен-
ти и фотографије чувеног војног пароха Срећка
Остојића (1863-1936) из Вреоца, исто тако и фо-
тографије војводе Воје Танкосића (1880-1915),
који је рођен у селу Рукладе, као и Војводе Вука
(1881-1916), команданта елитне јединице, којој
је припадао и Бистричанин Чеда Михаиловић.
На следећих пет паноа постављени су експо-
нати који се односе на Кременицу и бистричке
ратнике. На првом од њих налазе се фотогра-
фије на којима су приказана дешавања на Кре-
меници од 2016. године па до данас (откривање
споменика Миливоју Стојановићу Брки, откри-
вање спомен плоче бистричким ратницима...).
92
После овога налази се пано са две савремене
фотографије са бистричког локалитета Креме-
ница, као и фотографије два ратника, солунца,
Чедомира (Никола) Михаиловића (1887-1951)
и Божидара (Светозар) Платанића (1891-1971).
Ту су и три документа. Први од њих презентује
причање Светислава Цула Синђелића из Врео-
ца које је шездесетих година прошлог века за-
писао његов суграђанин Драгомир Н. Лукић, а
односи се на Бистричанина Бранислава (Ми-
лош) Лазаревића (1882-1938) који је дана 7. де-
цембра 1914. године био рањен у првој борби
на Варовници (узвишење код Младеновца). На
другом документу је датум 28. децембар 1914.
године, а насловљен је као „Процена штете Ве-
лимира Михаиловића из Бистрице учињена од
Аустријске војске у 1914. години“. Трећи доку-
мент је пресуда о исплати ратне штете удовици
Петрији, супрузи погинулог ратника Радосава
(Велимир) Михаиловића (1885-1914), која је до-
нета 16. новембра 1921. године. На следећем па-
ноу налазе се фотографије бистричких ратника
Животе (Милан) Миловановића (1888-1957, био
у заробљеништву), Радована (Јован) Недељко-
вића (1892-1980, солунац), Лазара (Драгутин)
Лазаревића (1893-1969, био у заробљеништву),
Миливоја (Милош) Ђорђевића (1894-1983, био
у заробљеништву), Богосава (Живко) Павловића
(1896-1974, солунац) и Александра (Светозар)
Платанића (1900-1973, био у заробљеништву).
Ту се налази и копија Албанске споменице Дра-
гољуба (Милан) Бобића (1897-1971) из Стуби-
це, мојег деде по мајци, солунског ратника. На
предзадњем паноу имамо прво две фотографије
Чедомира (Никола) Михаиловића (1887-1951):
на првој се налази чета чувеног команданта
Војина Поповића Вука, којој је Бистричанин
Чеда и припадао, а на другој је приказан сам Че-
домир, издвојен из те дружине. На истом паноу
налазе се и фотографија Божидара (Светозар)
Платанића (1891-1971) на којој је приказан као
младић, из ратних дана. Затим следе фотогра-
фије Миленка (Јован) Недељковића (1883-1960,
био у заробљеништву), Велимира (Миленко)
Гајића (1876-1965, борац Балканских ратова),
Војислава (Пантелије) Станковића (1885-1960,
борац Балканских ратова), Миливоја (Василије)
Николића (1885-1965, солунац) и Велимира
(Спасоје) Лазаревића (1885-1957). И коначно, на
задњем паноу прво имамо фотографију Радоса-
ва (Велимир) Михаиловића (1885-1914) који по-
гибе у Колубарској бици, на Конатицама. Онда
следи породична фотографија Спасоја (Петар)
Недељковића (1876-после 1946) који је био у
заробљеништву. Иза ње је фотографија на којој
су прказани солунци, браћа Петар (1886-1944)
и Божидар (1891-1971) Платанић, Светозареви
синови. Ту је и фотографија солунца Спасоја
(Јован) Платанића (1872-1944), исто тако и два
снимка солунца Велимира (Стеван) Ристића
(1892-1987), као и документ где се види да је
рањаван у главу у борбама око Ниша, 1918. го-
дине.
На сточићима и у витринама галерије такође
су били постављени експонати са ове излож-
бе. Ту се налазило коњско седло које је предак
трбушничке породице Ранковић донео кући на
леђима пошто му је коњ угинуо при повратку
са Солунског фронта. Исто тако и фотографија
извесног Светозара, Петронијевог сина, који је
на коњу Оркану пратио своја три сина, Доброса-
ва, Милана и Милоја, на путу према Солуну, где
му је код Пећи коњ угинуо, а он се пешице вра-
тио кући. Треба навести и сребрну Карађорђеву
звезду, одликовање чувеног митраљесца Божи-
дара Алексића из Дрена, такође и фотографију
два одличја Вреочанина Цула Синђелића. Из-
ложена су била и два јелека из Бистрице: први
је припадао Радосаву (Велимир) Михаиловићу
(1885-1914), који је погинуо у Колубарској бици,
на Конатицама, а други његовом сину Витомиру
(1907-1976). Ови одевни предмети су први пут
изнети из куће за ову изложбу, предивни су, као
да су тек израђени. Поставку изложбе сачињава-
ло је и старо кандило из барошевачке цркве које
се више не употребљава при верским обредима,
а извесно је да су се пред његовом светлошћу
крстили бистрички борци из ослободилачких
ратова од 1912. до 1918. године, неки и венчали.
Треба навести и штап са грбом Краљевине Ср-
бије, сигнални пиштољ, револвер, шлем, метке и
чауре са Врачег брда и Човке, лични прибор јед-
ног борца са Мачковог камена, заробљену ори-
гиналну аустроугарску војну карту из Колубар-
ске битке која се први пут приказује јавности.
Изложено је било и мноштво књига, докумената
и фотографија везаних за Велики рат и Колубар-
ску битку. Ту се налазило и неколико свески у
којима је Драгомир Н. Лукић шездесетих година
прошлог века ручно записивао исповести вреоч-
ких бораца из ратова о којима је овде реч. (Ина-
че, те свеске се налазе код Зорана Антонијевића,
има их 37 комада А5 формата и 5 комада А4 фор-
мата, а ја сам их све скенирао - 3.838 скенова.)
За ову изложбу најзаслужнији је Зоран Анто-
нијевић из Вреоца. Највише му је око ње пома-
гао Радиша Михаиловић из Бистрице, као и биб-
лиотечке раднице, госпође Божовић и Гарчевић.
Планирано је да изложба траје до 20. децембра
2020. године, али се рок њеног затварања поме-
рио до 25. децембра. Ја сам био спречен да при-
суствујем отварању овог културног догађаја и
изложене експонате први пут сам видео у петак,
18. децембра 2020. године, поподне. Био сам
одушевљен поставком и драго ми је што сам и ја
допринео да изложба буде успешна. Моја улога
првенствено је била да скенирам и урадим неке
старе фотографије и документа. Као што је на-
ведено, планирамо да на бистричком локалитету
Кременица отворимо музеј, а део његове сталне
поставке сачињавали би и експонати са ове из-
ложбе. Музеј би се налазио у вајату који је на
Кременици, с тим што је остало да се исти преу-
реди: да се доврши кров, тј. залију мајије, уради
под у самом вајату и испод његове терасе, изо-
лују зидови, спољашњост прешмиргла и декора-
тивно обоји. Раша Михаиловић и ја планирамо
да поставимо електричну инсталацију, ја бих
направио дрвене рамове за фотографије и доку-
мента које намеравамо изложити, а Раша би то
однео стаклоресцу, да се застакли. У том нашем
будућем музеју намеравамо изложити још доста
одговарајућих старина. Учествујући на изложби
у лазаревачкој библиотеци ми из Бистрице руко-
водили смо се и мишљу да ће наши истакнути
експонати подстаћи оне који одлучују о распо-
дели буџетских средстава да нам се помогне око
радова на спомен комплексу на Кременици.
Прилика је и да кажем да је списак од 20 но-
силаца одликовања Карађорђева звезда са овог
подручја, иначе један од изложених експоната,
састављен, поред осталог, и на основу ранијег
истраживачког рада Вере Димитријевић и Алек-
сандра Стефановића. Ми који смо учествовали
у пословима око изложбе размишљамо да по-
кренемо иницијативу да се уради спомен плоча
на којој би била урезана ова имена, а да се иста
постави, евентуално, поред постојећег спомени-
ка на платоу испред лазаревачке библиотеке, и
то са његове источне стране, где има слободног
простора, а што би било у складу са многим пра-
вилима православног понашања.
Као што је претходно наведено, као експона-
ти ове изложбе постављена су била и два доку-
мента везана за штету коју су неки Бистричани
претрпели за време Првог светског рата. Мислим
да би било занимљиво да их овде презентује-
мо. Дакле, први документ има наслов „Проце-
на штете Велимира Михаиловића из Бистрице,
срез Колубарски, округ Београдски, учињене
од стране Аустријске војске у 1914. години“. Ту
су, као „наименовања“ наведене следеће ставке,
као и износ штете за сваку од њих: 1) Три сена
од по 1000 кила – 300 динара; 2) Једна камара
шеничне сламе – 300 динара; 3) Једна слама зо-
бова – 60 динара; 4) Четири шаше велике – 120
динара; 5) Четири маторе овце с јагњадима – 80
динара; 6) Осам прасади и један вепар за клање
93
– 44 динара; 7) Педесет пресала ограде врљика
– 80 динара; 8) Педесет кила ракије – 50 дина-
ра; 9) Просуте шљиве из каце – 40 динара; 10)
Шест кила масти – 12 динара; 11) Десет кила
пастрме – 20 динара; 12) Једна вунена поњава
– 20 динара; 13) Пет затвора мишански – 5 дина-
ра; 14) Двадесет комада горе младе – 40 динара;
15) Двадесет кила сланине – 40 динара. Свега
– 1.211 динара. Састављено 28. децембра 1914.
године у Бистрици. Као процениоци потписани
су Драгутин Кузмановић – кмет, као и Милан И.
Кузмановић – грађанин. На дну документа нала-
зи се отисак печата „Краљевског суда општине
Барошевачке“.
Други документ има наслов „Пресуда Другог
Првостепеног Суда за Ратну Штету за срез ко-
лубарски округа београдског надлежног у спору
између Масе покојног Радосава Михаиловића,
бившег земљорадника из Бистрице, коју заступа
његова жена удова Петрија и Државе Срба, Хрва-
та и Словенаца коју заступа господин Владимир
Јовановић, судски писар“. Текст ове пресуде је
исувише дуг, а овде ће се презентовати оно што
је најбитније у њој. Дакле, у документу пише да
је оштећени у својој Пријавној листи број 1212 и
код суда навео: да му је непријатељска војска за
време окупације од 1914 – 1918. године оштети-
ла земљиште копањем ровова, уништила и нару-
шила зграде, уништила ограду и винову лозу, ис-
екла родно воће и шуму, опљачкала покућство,
пољопривредне справе и алат, одузела стоку,
људску и сточну храну и причинила сву осталу
штету изнету у пријавној листи. Одустаје од тра-
жења накнаде штете за плаћену порезу, казну и
зајам непријатељу. Моли накнаду штете по оце-
ни суда а допунске трошкове по уредби. По тра-
жењу оштећеног потпуна накнада штете износи
8820 динара. За доказ својих навода оштећени
је поднео уверење суда општине Барошевачке
број 1553 и приводи сведоке Милију Николића и
Светозара Николића из Бистрице који су закле-
ти. Заступник Државе код суда навео је да дока-
зе оставља суду на оцену а потраживање сматра
за претерано. По свршеном извиђају суд налази
да је предмет извиђен и да је пријава за накнаду
штете благовремена. Суд налази по слободној
оцени доказа, познавању ствари и ценовнику
да је оштећени поднетим доказима утврдио да
му је непријатељска војска уништила имовину.
Према овоме суд налази да се оштећеном има
досудити од државе на име потпуне накнаде
штете 7000 динара. Од ове суме има се досудити
на име претрпљене штете 3750 динара, а на име
допунских трошкова 3250 динара. У претрпље-
ну штету има ући: 300 динара за једног вола, 400
динара за једну краву, 100 динара за једно јуне,
94
500 динара за десет брава оваца, 80 динара за
две свиње, 50 динара за 250 кг кукуруза, 400 ди-
нара за 800 кг пшенице, 600 динара за 3000 кг
сена, 100 динара за два стога шаше, 100 динара
за 1000 кг сламе, 200 динара за 200 кг ракије,
620 динара за опљачкано и однето покућанство
са намештајем, оделом, вешом, обућом, посуђем
и 300 динара за кулучење. У допунске трошкове
има ући: 900 динара за набавку једног вола, 1200
динара за набавку једне краве, 550 динара за на-
бавку пет оваца, 400 динара за набавку једног ју-
нета и 200 динара за набавку једне свиње. Од ос-
талог и већег тражења оштећени се има одбити
као од тражења неумесног и недоказаног. Пре-
судом овом известити оштећеног и саопштити
је заступнику државе. Пресуђено пресудом број
1514 у Другом Првостепеном Суду за Ратну
Штету среза колубарског, округа београдског,
16. новембра 1921. године у Барошевцу. Пре-
судили су: Момчило Ј. Бошковић, писар Минис-
тарства правосуђа – председник суда, Душан В.
Милијановић, учитељ – судија и Ђорђе Бекунић,
трговац – судија. Деловођа у овом поступку био
је Драгољуб М. Бобић, економ. Још је наведено
да је деловођа Драгољуб Бобић дана 7. децем-
бра 1921. године у Барошевцу предао пресуду
оштећеном. Иначе, ова оштећена имовина која
је била предмет наведеног суђења припадала је
Радосаву (Велимир) Михаиловићу (1885-1914)
за кога је у претходном делу текста написано да
је погинуо у Колубарској бици, на Конатицама.
Ђорђе Бекунић (1877-1966) је Барошевчанин. А
деловођа је такође раније поменут, то је мој деда
по мајци из Стубице.
II. КОЛУБАРСКА БИТКА
1. Почетак Првог светског рата
Територија државе Краљевине Србије пред
избијање Првог светског рата састојала се од
оног дела наше данашње државе који се админи-
стравно назива Ужа Србија, затим од данашње
српске јужне покрајине Косово и Метохија, а у
њен састав улазила је и садашња независна др-
жава Северна Македонија (бивша југословенска
република Македонија). Дакле, данашња српска
северна покрајина Војводина у то време улази-
ла је у састав Аустроугарске монархије. Та и
таква Србија са севера и запада граничила се
са моћном Аустроугарском, једном од водећих
светских сила тог доба, изузетно непријатељски
расположеној према нашој држави, која се носи-
ла мишљу да и нас покори. (Данашња независна
држава Босна и Херцеговина, бивша југословен-
ска република истоименог назива, такође је ула-
зила у састав нашег моћног суседа.) На југоза-
паду смо се граничили са независним државама
Црном Гором и Албанијом: са првом смо имали
изузетно пријатељске и братске односе, а друга
је стално од Аустроугарске хушкана против нас
и никако се не би могло рећи да су нам одно-
си били иоле добросуседски. На југу и истоку
граничили смо се са Грчком, Бугарском и Руму-
нијом које су пред избијање Великог рата биле
неутралне државе.
Српска војска се пред избијање Првог свет-
ског рата још није била опоравила од Балканских
ратова, вођених 1912. и 1913. године: материјал
јој био истрошен, није било довољно одела, а
нарочито је недостајало артиљеријске муниције.
Али, са друге стране, она је имала свој развој и
била је врло организована скупина. Општа војна
обавеза уведена је још 1883. године, војни рок
се служио две године, али је постојао и скраћени
од 6 и 9 месеци за ђаке и храниоце породица.
Војници су се делили на први позив – од 21. до
31. године живота, други позив – од 31. до 38.
године, трећи позив – 38. до 45. године, као и
трупе последње одбране – од 18. до 21. године,
односно од 45. до 50. године живота. Територија
Краљевине Србије у то време била је подеље-
на на десет дивизијских области, пет старих
(Дунавска, Дринска, Моравска, Тимочка и Шу-
мадијска) и пет нових (Ибарска,Косовска, Бре-
галничка, Вардарска и Битољска), а највећи број
јединица мобилисан је из старих дивизијских
области и може се рећи да по том питању није
искоришћена могућност нових области добије-
них у Балканским ратовима. Оперативну војску
сачињавали су први и други позив и била је сас-
тављена из 11 пешадијских дивизија (6 првог и 5
другог позива), једне коњичке дивизије, брдског
артиљеријског пука и хаубичке артиљерије. Опе-
ративна војска била је формирана у три армије
(Прву, Другу и Трећу), Ужичку војску, а за пот-
ребе извиђачко-диверзантских акција ту су била
и четири четничка одреда. У време избијања
Великог рата Србија је могла да мобилише око
450.000 војника, а главнина њених снага, опера-
тивна војска, бројала је око 180.000 војника.
Сарајевски атентат, изведен на Видовдан, 28.
јуна 1914. године, пред подне, био је повод за
избијање Првог светског рата. Међутим, данас
имамо пуно доказа у документима оног времена
да је Аустроугарска још 9. августа 1913. године
тражила од италијанске владе да је потпомогне
и с њом уђе у рат против Србије. Али, одбијена
је и наш моћни сусед је тражио згодну прилику
да нас нападне и дочекао ју је поменутим атан-
татом. Двојна монархија је срочила врло пони-
жавајући ултиматум по Србију и предала нам га
23. јула 1914. године. Није помогло ни то што је
наша држава пристала не све одредбе тог улти-
матума, осим једне спорне тачке, али је понуди-
ла да и о тој ствари одлучи непристрасни суд у
Хагу. Измисливши вест да су Срби отворили ва-
тру на аустроугарску војску код Ковина, њихов
министар иностраних дела, гроф Берхтолд, узео
је то као повод за сукоб и Хабсбуршка монар-
хија објављује рат Краљевини Србији на начин
који је био непознат у дотадашњој дипломатској
пракси – отвореним телеграмом, преко поште,
предатим 28. јула 1914. године. Непосредно иза
тога Немачка објављује рат Русији, мотивишући
се општом мобилизацијом руске војске, а одмах
и Француској, као савезници Русије. Да би по-
стигла брзе успехе Немачка полази у освајање
северне Француске и то преко територије неу-
тралне Белгије. Повреда белгијске неутралности
увела је у рат и Велику Британију. Црна Гора од-
мах стаје на страну братске Србије. И тако се од-
мах, у јулу, „запалило“ више од две трећине Ев-
ропе. Светски рат почиње у свој својој жестини,
у њега бива увучено укупно 33 земље, односно
74 милиона људи.
Главни заповедник аустроугарске војске пре-
ма Србији и Црној Гори био је Оскар Поћорек
(1853-1933), германизовани Словенац, човек
који је Србе мрзео из дна душе и говорио је да
Аустроугарска неће имати мира док Србију не
баци на колена. Генерал Поћорек, обавештен да
су Србија и Црна Гора потпуно исцрпљене прет-
ходним ратовима, одлучио је да са снагама пред-
виђеним за дефанзиву крене у офанзиву. И аус-
троугарска Врховна команда се са њим сложила,
рачунало се да ће снаге Балканске војске брзо
прегазити Србију и онда отпочети транспорто-
вање својих трупа на исток, у Галицију, за борбе
са руским снагама. Аустроугарска је пошла на
малену Србију са три армије, са 220.000 војника,
свежих, врло добро опремљених, са несумњи-
вом техничком надмоћношћу. Њихова Друга
армија, под командом генерала Бем Ермолија
(1856-1941), прикупљена је у Срему и Банату где
је према почетном операцијском плану требала
да остане до 18. августа 1914. године, а онда да
се транспортује у Галицију, осим једног корпу-
са, који остаје да појача Пету армију. До тада
се могла употребити за демонстративна дејства
против Србије. Пета армија, којом је командо-
вао генерал Либеријус фон Франк (1848-1935),
груписана је на простору Бијељине, Зворника и
Брчког са задатком да 12. августа изјутра фор-
сира (на брзину заузме) Дрину, а потом преузме
енергично надирање ка Ваљеву и да га заузме до
18. августа. Шеста армија, под командом самог
Поћорека, концентрисана на простору Власени-
95
це, Рогатице, Калиновика и Сарајева, требало је
да пређе у офанзиву тек кад Пета армија заузме
Ваљево и створи повољне услове за војничку
шетњу до Ниша. Пета и Шеста армија су имале
висок проценат војника јужнословенског поре-
кла, око 40%, јер су пукови који су их чинили
мобилисани са подручја Словеније, Хрватске
и Босне и Херцеговине. Друга армија је у свом
саставу имала и војнике српског порекла са под-
ручја Срема, Бачке и Баната.
Врховни командант српске војске уочи првих
ратних дејстава у Великом рату био је регент
Александар Карађорђевић (1888-1934), начелник
штаба Врховне команде војвода Радомир Пут-
ник (1847-1917), а помоћник начелника штаба
генерал Живојин Мишић (1855-1921). Почетни
операцијски план, изражен директивом Врховне
команде од 8. августа 1914. године, предвиђао
је следећу концентрацију српских снага: Прва
армија, под командом генерала Петра Бојовића
(1858-1945), распоређена је на простору Смеде-
ревске Паланке, Тополе и Раче, са једним одре-
дом на десној обали Дунава, од Голупца до ушћа
Велике Мораве; Друга армија, под командом
генерала Степе Степановића (1856-1929), рас-
поређена је на линији Аранђеловац – Лазаревац,
с тим што је имала једну ојачану дивизију код
Београда; Трећа армија, под командом генерала
Павла Јуришића Штурма (1848-1922), концен-
трисана је на северозападној граници, од ушћа
реке Колубаре до Љубовије, са једном дивизијом
у рејону Ваљева; Ужичка војска, под командом
генерала Милоша Божановића (1863-1922), кон-
центрисана је на простору Ужица, Рогатице,
Бајине Баште и Прибоја.
Операције аустроугарске Балканске војске
против Србије почеле су 12. августа 1914. годи-
не, изјутра. У тој првој офанзиви најзначајнија је
крвава битка на планини Церу која је трајала од
15. до 19. августа, коју је добила српска војска,
показавши у њој своју духовну и јуначку над-
моћ. Главнокомандујући у тој бици, генерал Сте-
па Степановић, чијом заслугом је наша војска
извојевала победу, унапређен је у чин војводе.
Губици са обе стране били су врло велики али је
морал српске војске био сјајан. Тако је сломљена
прва аустроугарска офанзива на Србију у Вели-
ком рату. Међутим, ствари убрзо узимају други
обрт тражењем руске Врховне команде да Срби
пређу у офанзиву, да би се олакшао положај ру-
ских снага на источном ратишту. Иако неспрем-
ни за такве подухвате, Срби то и чине. Офанзива
у Босни почела је 21. августа, а у Срему три дана
касније. У сремској офанзиви српске војске поје-
дине њене чете стигле су најдаље до Нове Па-
зове и Војке, али их је јак аустроугарски отпор
96
убрзо вратио назад. У Босни су поједине чете
наше војске допрле до близу Пала код Сарајева
али су и оне биле повучене назад, са доста из-
беглица.
Како би се најефикасније зауставио про-
дор српске војске на територију Аустроугарске
Поћорек издаје наређење делу својих снага да
предузму своју другу офанзиву у 1914. години
са циљем да преко Саве и Дрине продру у Ср-
бију. Новонастали сукоби представљају Дрин-
ску битку која је вођена од 8. септембра до 26.
октобра 1914. године и спада у ред најкрвавијих
битки које је током Првог светског рата српска
војска водила, и по ангажованим снагама, и по
поднетим људским и материјалним жртвама.
Овде посебно треба напоменути бој на Мачко-
вом камену (топографски врх на планини Ја-
годњи, у западној Србији, у близини Крупња)
који је по својој жестини и обостраним губици-
ма превазишао све бојеве који су до тада вођени
на Балканском ратишту. Током Дринске битке
српске и аустроугарске снаге први пут су при-
мениле тактику рововског ратовања. Како је
битка одмицала код наше војске се осећала све
већа исцрпљеност људства и опреме, неопходна
муниција је слабо пристизала. Видећи да ће под
оваквим околностима изгубити битку Српска
Врховна команда издаје наредбу да наше снаге
8. новембра почну повлачење ка Ваљеву, али под
врло тешким околностима, јер се са војском кре-
тало и све становништво, које није смело чекати
по други пут непријатељску инвазију.
Поћорек је одлучио да 6. новембра 1914. го-
дине предузме трећу офанзиву против Србије
са целокупним Балканским снагама у којима је
укупно било 285.000 људи и 600 топова. Ово-
ме се војвода Путник могао супроставити са
200.000 људи и 298 топова, махом без муниције.
Био је ово увод у Колубарску битку која је поче-
ла 15. новембра.
2. Дефанзивна фаза Колубарске битке
Колубарска или Сувоборска битка је најзна-
чајнија битка између војски Краљевине Србије и
Аустроугарске у Првом светском рату. Вођена је
на фронту од преко 200 километара, на простору
ограниченом рекама Западна и Велика Морава,
Дунав, Сава и Дрина. Настојећи да српској војс-
ци на почетку треће офанзиве наметне одсудну
битку на положајима испред Ваљева Поћорек
је 10. новембра 1914. године издао наређење
својим командантима о свеопштем нападу на
овај град. Оценивши да због акутне несташице
артиљеријске муниције и осетног пада борбеног
духа у неким јединицама не постоје реални ус-
лови за одбрану Ваљева војвода Путник истог
тог дана одлучује да без озбиљнијег отпора на-
пусти град и повуче своје преморене трупе на
десне обале река Колубаре и Љига, најпогоднију
одбрамбену линију на простору између Дрине
и Рудника. Аустроугарско предубеђење да ће
Срби одсудно бранити Ваљево развејано је 15.
новембра кад су ударили у празно – Срби су им
измакли испред носа. Поћорекове трупе тога
дана заузимају град и избијају на Колубару, али
без одсудне битке. Овде још треба истаћи да је
14. новембра са места команданта Прве и најуг-
роженије армије смењен генерал Петар Бојовић,
који је био рањен у бици на Дрини, а на његово
место је постављен генерал Живојин Мишић.
Нова одбрамбена линија српске војске проте-
зала се десном обалом Колубаре, преко Лазаре-
вца и Човке (брдо у околини ове варошице, над-
морска висина 272 метра), затим десном обалом
Љига, преко Гукоша (село у околини варошице
Љиг), Баћенца (брдо у околини Мионице, над-
морска висина 622 метра), Сувобора, Маљена,
Црног врха, Великог приседа и Кадињаче, до
Ужица. Ту линију је наша војска поседнула у
следећем распореду: Обреновачки одред (10.000
људи и 26б топова) пуковника Милисава Лешја-
нина (1862-1931) – на десној обали Колубаре, од
њеног ушћа у Саву до реке Марице (лева прито-
ка Колубаре) – имао је задатак да спречи сваки
продор на десну обалу Колубаре; Друга армија
(80.792 војника и 138 топова) војводе Степе Сте-
пановића – на десној обали Колубаре и Љига, од
ушћа реке Марице у Колубару до ушћа реке Гра-
бовице у Љиг – имала је задатак да упорно брани
овај део фронта; Трећа армија (56.089 људи и 80
топова) генерала Павла Јуришића Штурма – на
десној обали Љига, од ушћа реке Грабовице до
реке Качер – имала је задатак да упорно брани
средишњи део фронта; Прва армија (54.273 вој-
ника и 80 топова) генерала Живојина Мишића
– на положајима Гукош, Баћенац, Руда, Маљен
– имала је задатак да брани све прилазе преко
Сувобора и Маљена према Горњем Милановцу и
Чачку; Ужичка војска (33.265 људи и 47 топова)
генерала Вукомана Арачића (1850-1915) – на по-
ложајима Црни врх, Велики приседо, Кадиљача,
Поникве (висораван у околини Ужица) – има-
ла је задатак да одбрани непријатељски продор
према Ужицу; Одбрана Београда (19.465 људи и
47 топова) генерала Михаила Живковића (1856-
1930) – на фронту Гроцка, Београд, Остружница,
Умка – имала је главни задатак да одбрани Бе-
оград по сваку цену; Браничевски и Крајински
одред (21.135 људи и 72 топа) – на делу северног
фронта, од Доњег Милановца и Текије до Гроц-
ке.
Дакле, аустроугарске трупе 15. новем-
бра 1914. године заузимају Ваљево и избијају
на Колубару при чему добијају одговарајући
распоред. Пета армија генерала Либеријуса
фон Франка распоредила се на фронту Обре-
новац-Лајковац. Она је у свом саставу имала
комбиновани корпус генерала Алфреда Кра-
уса (1862-1938) који је усмерен према линији
Обреновац-Конатице- Степојевац, као и осми
корпус генерала Шајхенштула који је усмерен
према Лазаревцу. Главни задатак аустроугарске
Пете армије био је да овлада висовима на десној
обали реке Колубаре и да обезбеди пругу Обре-
новац-Ваљево. Шеста армија под непосредном
командом генерала Оскара фон Поћорека рас-
поредила се на левој обали реке Колубаре, од
ушћа Љига у њу до села Дивци и у реону града
Ваљева и села Тубравић. Она је у свом саставу
имала тринаести корпус генерала Ремена који је
био на левој обали Колубаре, такође и петнаести
корпус генерала Апела и шеснаести корпус ге-
нерала Венцела фон Вурма (1859-1921) који су
били у реону Ваљева и Тубравића. Главни за-
датак аустроугарске Шесте армије био је да се
групише на простору Ваљева и да напада према
југу преко Маљена и Сувобора. Аустроугарске
трупе су пред Колубарску битку у свом саставу
имале и две самосталне босанскохерцеговачке
бригаде којима су командовали генерал Лука
Шњарић (1851-1930) и пуковник Едмунд Хаузер
а биле су лоциране на горњој Дрини, на просто-
ру Фоче. Имале су задатак да узнемиравају нашу
Ужичку војску и да у повољном тренутку пређу
реку Дрину. Значи, аустроугарски ратни план
пред Колубарску битку био је да се овлада ви-
совима десно од Колубаре, да се обезбеди пруга
Обреновац-Ваљево, како би се безбедно могао
дотурати материјал њиховој Балканској војсци,
а потом да се освоји Београд и настави надирање
према југу великоморавским правцем. Београд
су планирали напасти и освојити 20. новембра
1914. године, а после тога већина снага би се
пребацила великоморавским правцем. Главни
удар на српске положаје на Колубаре требала је
извести Пета армија, потпомогнута тринаестим
корпусом Шесте армије, док је главнина Шесте
армије требала кренути према Београду и са се-
вера стегнути обруч око наших трупа.
После лаког заузећа Ваљева Поћорекова по-
грешна процена је била да је српска војска у ра-
сулу. Међутим, већ 16. новембра његове трупе у
борбама на Колубари, према Лазаревцу, наилазе
на снажан отпор српских снага. После огорче-
них борби аустроугарска војска је тек 22. новем-
бра заузела српске положаје код села Конатица,
а три дана касније и село Петку, са брдом Чов-
97
ка, које је упорно брањено. То је било на фронту
наше Друге армије, којом је командовао војво-
да Степа Степановић. Покушаји да се поврати
Човка нису успели и трупе ове армије бивају
приморане да се повуку на нову линију: Главица
(узвишење од 233 метра између Бурова и Дре-
на) – Дрен – Бистрички вис (293 метра) – Креме-
ница (371 метар) – Стубички вис (385 метара).
Наша Трећа армија, која је држала десну обалу
Љига, одолевала је противничким нападима све
до 28. новембра, када се повлачи на линију Стра-
жа – Бобошка – Мотика. У најтежој ситуацији
од почетка битке била је српска Прва армија ге-
нерала Живојина Мишића који је чинио све да
заустави даље растројство трупа које се осећало
још од пораза на Мачковом камену у Дринској
бици. То се није могло лако и брзо постићи по-
што је непријатељ стално и дрско нападао не-
дозвољавајући трупама ове армије да узму даха.
У Врховној команди се очекивала пропаст Прве
армије, а једини оптимиста био је њен коман-
дант. Мишић је изврсно познавао српског војни-
ка и осећао његов пулс. Знао је да има тренутака
када и најхрабрији беже, али исто тако и да се
изгубљена нада може претворити у победу. До-
шао је до закључка да би фатално погрешио ако
би своје трупе у оваквом стању под борбом по-
влачио с положаја на положај и упорно бранио
сваку стопу фронта, као што му је било наређе-
но, при чему оне не би могле да застану, приберу
се, нахране и одморе. Зато је још 26. новембра
својим потчињенима издао припремну заповест
о напуштању Сувобора и повлачењу на нове по-
ложаје код Горњег Милановца. О томе је два дана
касније обавестио Врховну команду али војвода
Путник није прихватао ту његову самосталну
одлуку све док генерал Мишић није понудио ос-
тавку на дужност коју је вршио. Одмах потом и
Друга армија војводе Степе Степановића врши
повлачење на исток и заузима положаје на ли-
нији Венчане – Медведњак – Ваган. У таквој си-
туацији Врховна команда издаје наредбу Одбра-
ни Београда да њене трупе напусте престоницу
и повуку се у ноћи између 29. и 30. новембра
на линију Варовница – Космај. Тако је завршена
прва, одбрамбена фаза Колубарске битке и цело-
купна српска војска стајала је на линији Варов-
ница – Младеновац – Космај – Букуља – Венчац
– Рудник – Таково – Овчар – Каблар – Гуча.
3. Офанзивна фаза Колубарске битке
Самоуверени Поћорек је, прихватајући
некритичка обавештења о растројству и потпу-
ној немоћи српских армија, уместо да их енер-
гично гони, одобрио својим снагама тродневни
98
одмор, рокирање, свечани улазак и параду у за-
узетом Београду. То је омогућило премореним
српским трупама да узму дах и изврше најнуж-
није припреме за прелазак у противофанзиву.
Повлачењем на најисточнију линију у току целе
Колубарске битке фронт је скраћен за око 40
километара, што је нашој малобројнијој и ло-
шије наоружаној војсци ишло у прилог. На но-
вим положајима готово све наше јединице су се
одмориле, донекле попуниле, снабделе храном,
а стигла је и топовска муниција, чији недоста-
так је био главни разлог свих дотадашњих не-
успеха. У таквим околностима генерал Мишић
самовољно одлучује да са својом армијом 3. де-
цембра изјутра пређе у противофанзиву и о томе
дан раније обавештава војводу Путника. Штаб
Врховне команде бива овиме одушевљен и на-
ређење о противнападу прослеђује се свим ар-
мијама српске војске.
Док се српска војска ужурбано припремала
за противофанзиву, команда аустроугарске Бал-
канске војске то и не наслућује. Она поклања
знатно већу пажњу тријумфалном уласку у срп-
ску престоницу и примању честитки и одлико-
вања него српској војсци. Врше прегруписавање
својих снага које би преко Младеновца и Тополе
кренуле у коначну победу. Међутим, у том тре-
нутку почиње урагански напад српске Прве ар-
мије. Она је са својих положаја испред Горњег
Милановца кренула 3. децембра 1914. године са
свим расположивим снагама, уз садејство Ужич-
ке војске и Треће армије, а примарни јој је циљ
био да ослободи Ваљево, као прво географски
стратешко место. Непријатељ је био потпуно из-
ненађен, а морал наше војске се подизао. Међу-
тим, тог првог дана српска Друга и Трећа армија
врло мало напредују, због снажног непријатељс-
ког отпора. Другог дана противофанзиве Прва
армија наставља са напредовањем и успева доћи
до развођа Колубаре и Западне Мораве, а оста-
ле српске армије и даље се слабо померају. Ис-
постављало се да нам највећа опасност прети
на северном делу фронта, на линији Варовница
– Космај, коју је непријатељ намеравао пробити
и продором ка Тополи и Крагујевцу покушати
опколити наше снаге. Из тог разлога српска Вр-
ховна команда 5. децембра даје појачање Одбра-
ни Београда, нашем десном крилу у Колубарској
бици, која је држала ову одбрамбену линију код
Младеновца, на тај начин што јој шаље у помоћ
део снага Друге армије. Те снаге сутрадан стижу
у помоћ Одбрани Београда, а због замора ступају
у дејство 7. децембра. Дана 6. децембра српска
Трећа армија на свом делу фронта потискује
непријатеља на леву обалу реке Љиг, а следеће
ноћи и на леву обалу Колубаре. На фронту срп-
ске Друге армије тек у ноћи између 7. и 8. децем-
бра бивају заузети Кременица и Стубички вис.
Прва армија 8. децембра ослобађа Ваљево и на-
ставља гонити непријатеља, а задатак је завршен
14. децембра када аустроугарске снаге бивају
потиснуте преко Саве и Дрине. Ужичка војска
10. децембра на свом, јужном делу фронта,
протерује непријатеља преко Дрине и два дана
касније ослобађа Вишеград. У новонасталој си-
туацији српска Врховна команда врши прегру-
писавање својих снага са циљем ослобођења
Београда. Аустроугарска Пета армија је своје
снаге концентрисала на северни део фронта,
борећи се са нашом Одбраном Београда. После
више безуспешних покушаја између 6. и 9. де-
цембра да се пробије линија Варовница – Кос-
мај – Сибница непријатељ обуставља офанзиву
и повлачи се на положај код Раље, да би макар
одбранио Београд. Упорно одржавања освоје-
не српске престонице у својој власти, по сваку
цену, за Аустроугарску је представљало питање
части, и пред сопственим народом, и пред Евро-
пом, а о томе сведочи и енергичан отпор који су
њихове снаге пружале између 11. и 13. децембра
приликом надирања српских трупа на положаје
код Раље. После пробоја непријатељског фронта
на раљским положајима српска Врховна коман-
да је одлучила да изведе обухватни маневар ка
Београду. У средини овог распореда налазила
се Друга армија, а осовина њеног кретања био
је Крагујевачки друм. Левим крилом је ишла
Трећа армија и то путем Степојевац – Мељак
– Баново брдо. Десним крилом ишла је Одбра-
на Београда користећи пут Смедерево – Гроцка
– Београд. Марш је изведен брзо и енергично а
најтеже борбе вођене су код села Конатице. Срп-
ске снаге су надирале ка престоници, а Поћорек
је, како би спречио тотални пораз својих трупа,
чиме би Монархија остала без икакве одбране
на јужним границама, 14. децембра изјутра из-
дао наређење да се остатак аустроугарске војске
одмах повуче у Срем. Сутрада, у уторак, 15. де-
цембра 1914. године, српска војска је протера-
ла последње остатке аустроугарске Балканске
војске са своје територије и ослободила Бео-
град. Тачно у 10 часова и 45 минута непријатељ
је бацио у ваздух мостове на Сави не обазирући
се на то што су преко њих још увек прелазили
његови заштитнички делови. Снажна експлозија
разбацала је на све стране раскомадане људе,
коње, возила и означила неславан крај аустро-
угарског похода на Србију ратне 1914. године.
На спској територији није више било ниједног
непријатељског војника, сем ратних заробљени-
ка. Истовремено са коњицом у Београд су ушли
краљ Петар (1844-1921) и престолонаследник
Александар, са својим свитама. Дошли су у Са-
борну цркву, где је одржано благодарење за по-
беду и ослобођење. У завршној фази Колубар-
ске битке српска војска је извојевала одлучујућу
победу успевши да за свега тринаест дана изба-
ци непријатеља из Србије. Врховна команда 16.
децембра саопштава да на територији Србије
више нема непријатељских војника. Сутрадан
је указом престолонаследника Александра Ка-
рађорђевића за заслуге у Колубарској бици ко-
мандант Прве армије, генерал Живојин Мишић,
унапређен у чин војводе, а награда му је истог
дана предата у Ваљеву. Са друге стране, његов
супарник, генерал Оскар Поћорек, 23. децембра
1914. године бива смењен са места главнокоман-
дујућег аустроугарске Балканске војске и пензи-
онисан, а на његово место је постављен немачки
фелдмаршал Аугуст фон Макензен (1849-1945).
Била је то највећа победа српске војске у Пр-
вом светском рату која је извојевана захваљујући
беспримерној храбрости, пожртвовању, издр-
жљивости и невиђеној маневарској способности
српских војника, подофицира и официра који
су – бранећи крајње пожртвовано своју напад-
нуту отаџбину полуголи, гладни и преморени,
после четворомесечних неравноправних бор-
би – до ногу потукли модерно опремљене и до
зуба наоружане армије Хабзбуршке Монархије.
Ова славна победа је извојевана захваљујући
рационалности српског командовања које је,
користећи изузетну борбеност и маневарску
способност трупа, приредило непријатељском
командовању два стратегијска изненађења, вео-
ма спретно затварало пукотине у својој одбрам-
беној линији скидајући трупе са других делова
фронта и надокнађујући недостатак снага и
срестава маневром, тим неопходним елементом
и условом сваке велике победе, подвојено тукло
противнучке армије и у наполеоновском стилу
победнички провело српску војску кроз сва ис-
кушења. Најзад, ова победа је и плод праведног
ослободилачког рата српског народа против аг-
ресора који је брутално насрнуо на његову на-
ционалну независност и територијални инте-
гритет. „Овом блиставом победом успешно је
завршен величанствени период српских опера-
ција против Аустроугарске ратне 1914. године
у којима је непријатељ потучен, растројен, по-
беђен и дефинитивно отеран са српске терито-
рије“ – истиче се у извештају неимара те победе,
војводе Радомира Путника.
Србија је у Колубарској бици имала
22.000 погинулих војника, 91.000 рањених и
19.000 заробљеника. Аустроугарска је има-
ла готово 29.000 погинулих војника, више од
120.000 рањених и 74.000 несталих. Остало им
је заробљено око 500 официра, 50.000 војника,
200 топова свих калибара, 86 митраљеза и ве-
лика количина другог ратног материјала. Међу
заробљеним војницима било је Срба, Чеха, Хр-
99
вата и доста њих су се пријавили као добро-
вољци и распоређени су у жандармерију или у
Стару Србију. Непријатељ је избачен из Србије
и ослобођене су територије које је аустроугарска
војска заузела раније током године. Поново је
успостављен фронт на Дрини и Сави. У ратној
1914. години аустроугарска Балканска војска је
према званичним подацима изгубила 7.592 офи-
цира и 266.212 подофицира и војника избаче-
них из строја, што износи преко 50 посто њеног
укупног састава уочи напада на Србију. Српска
војске је у великим биткама на Церу, Дрини и
Колубари изгубила 2.110 официра, 8.074 подо-
фицира и 153.373 војника – избачених из строја.
Осим тога, иза непријатељске најезде остала
су разорена и опустошена села и градови као и
жртве масовних злочина које су његове трупе
починиле над недужним становништвом Мачве,
Подриња, Колубаре, Тамнаве, Посавине и Бео-
града. Страдања и патње удвостручила је појава
заразних болести (тифуса, шарлаха, дизентерије
и колере) убрзо после Колубарске битке. Српска
војска је изашла из ратне 1914. године као побед-
ник, са угледом какав није имала ниједна војска
међу зараћеним земљама Европе, али су, упркос
томе, стицајем наведених околности, „ловорови
венци славних победа више китили гробове по-
бедилаца него чела срећно преживелих“.
Највећи значај Колубарске битке огледа се у
томе што  Аустроугарска није успела да својим
снагама уништи  Краљевину Србију, због чега
су  Централне силе  и током  1915. године при-
моране да се боре на три фронта и, што је још
битније, Немачка је била приморана да пошаље
помоћ у људству на  Балкански фронт, чиме су
ослабљене њене снаге на преостала два фронта,
а самим тим и њене шансе да успешно елимини-
ше један од њих. Битка је имала значај и на гло-
балном плану. Силовита српска победа одложи-
ла је улазак у рат Бугарске, која се спремала да
уђе у рат на страни Централних сила, рачунајући
да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до
територија око којих је против Краљевине Ср-
бије годину дана раније водила Други балкански
рат. Српска победа је допринела одлуци Краље-
вине Италије да уђе у рат на страни Антанте. Ус-
пех у Колубарској бици који је остварила Србија
такође је утицао и на став њених савезника по
питању Балкана, као и генерално на балканско
питање. Савезницима је стављено до знања да
Балкан у војном и политичком питању није спо-
редан и да може знатно да преокрене ситуацију
на европским фронтовима, као што се касније
потврдило. У том смислу Србија је показала да
је способна да одоли и далеко јачем неприја-
тељу, те да би савезничка помоћ на том просто-
ру могла значајно да утиче на бржи завршетак
рата. Победом, Краљевина Србија је успела да у
100
знатној мери подигне свој углед код савезника,
док је јужнословенске народе, који су се нала-
зили под аустроугарском влашћу, подстакла да
се упорније боре за југословенску идеју. Колу-
барска битка ушла је у историју ратовања као је-
динствен пример да се војска, којој је предвиђен
потпун слом, за кратко време реорганизује,
пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу
одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само
српске Прве армије и концентрисаног удара на
аустроугарску Шесту армију (која је била разву-
чена на широком фронту) коју је извео Живојин
Мишић  данас се изучава на војним школама
широм света. Колубарска битка је значајна и по
томе што обе војске у операцијама нису имале
стратегијске резерве, којима би могле да ојачају
своје линије тамо где је то неопходно, већ су
то постизале пребацивањем снага са једног на
други део фронта. У психолошком погледу, Ко-
лубарска битка, у којој су психичка депресија и
криза брзо отклоњене и преокренуте у велику
моралну снагу и веру, такође представља посе-
бан случај за изучавање.
У костурници цркве Светог Димитрија у Ла-
заревцу заједно су сахрањени посмртни остаци
српских и аустроугарских погинулих ратника у
Колубарској бици.
Литература:
КОЛУБАРСКА БИТКА-документи: мр. Ду-
шан Т. Батаковић и Никола Б. Поповић
ВОЈВОДА РАДОМИР ПУТНИК: др. Саво
Скоко
ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ: Саво
Скоко и Петар Опачић
ВЕЛИКИ РАТ СРБИЈЕ за ослобођење и ује-
дињење СРБА, ХРВАТА и СЛОВЕНАЦА, књ.
пета, 1914. година, трећи период, операција КО-
ЛУБАРСКА БИТКА, 2. фаза, одбрамбена – из-
дање главног ђенералштаба, Београд, 1925.
ВЕЛИКИ РАТ СРБИЈЕ за ослобођење и ује-
дињење СРБА, ХРВАТА и СЛОВЕНАЦА, књ.
шеста, 1914. година, трећи период, операција
КОЛУБАРСКА БИТКА, 3. фаза, нападна – из-
дање главног ђенералштаба, Беогред, 1925.
ВЕЛИКИ РАТ СРБИЈЕ за ослобођење и ује-
дињење СРБА, ХРВАТА и СЛОВЕНАЦА, књ.
седма, 1914. година, трећи период, операција
КОЛУБАРСКА БИТКА, 4. фаза, експлоатација
победе – издање главног ђенералштаба, Београд,
1926.
Лазаревац, децембар 2020. године
Божидар (Владимир) Добричић
(1958), родом из Бистрице
САТИРА
ИСТОРИЈА ГИГАНТСКЕ ПЉАЧКЕ
КОЛУБАРА
У нашој малој, по крађи славној варошици,
одувек постоји ГИГАНТ. Примарна функција
ГИГАНТА је свестрани лоповлук, а секундарна
вађење угља. На копу угља археолози су откри-
ли једно занимљиво налазиште из каменог доба.
Један костур неандерталца седи у фотељи, а ис-
пред њега клечи други костур изразито савијене
кичме. Около је пронађено више костура који у
згрченим шакама држе комаде угља. Стручња-
ци из САНУ све су објаснили: онај у фотељи,
неандерталац, јесте директор, бескичмењак је
синдикални функционер, а остали су радничка
класа. Баш некако пре педесетак хиљада годи-
на, кад су изумрли диносауруси, појавили су се
директори Колубаре. Већина њих, попут својих
претходника, имали су врло мали мозак, а ог-
ромно тело. За педесет хиљада година еволуција
је учинила своје, многе ствари су се на овом све-
ту измениле, само су директори остали исти. До
данас, Колубара је ископала само једну милијар-
ду тона угља, али су зато нестале милијарде ми-
лијарди уз помоћ директорских лепљивих пр-
стију. Каријера Колубариних директора изгледа
отприлике овако: приправник, директор, затвор,
лудница. Овде ћемо обелоданити тек стотинак
директорских подвига који нису везани за црно
злато већ за оно право.
1. У камено доба, наши преци, који су тада
живели на дрвету и имали врло дугачак реп, си-
лазили су често са стабла, иако су се плашили
змајева, крали повеће комаде угља и носили их
чупавој изабраници свог срца на дар. Није било
те репате лепотице која би одбила партнера са
тако богатим свадбеним даром.
2. Колубарци су пропустили и Крсташке ра-
тове како би искористили прилику да покраду
што више угља и депонују га у своје приватне
јазбине на тлу будућих Вреоца. Зато сада баш
тамо има тако много угља.
3. Нису вредни рудари стигли ни на бој на
Косову нити су дизали Први и Други српски ус-
танак јер су баш тада радили прековремено да
би испунили и пребацили план „откривке и ис-
копа угља“. Но, оставимо се тих старих времена
и погледајмо директорска достигнућа у новије и
најновије доба.
4. У оно давно доба, када су џинови ходали
по земљи, директор Колубаре беше некакав Ми-
лан Милетић. Жустар, са брежњевским обрвама,
допао би изненада у Вреоце, потапшао по гла-
ви Сараманду и Ђоку Вучетића, председника
и потпредседника Радничког савета, и очински
приупитао: „Како је, синови?“ Ови су, усрећени,
смерно одговарали: „Ето, трудимо се, друже ди-
ректоре.“ На то би друг директор ускочио у џип
и нестао у правцу Централног комитета где је
даноноћно чекао директиве „од горе“. Баш су ти
бефели (наредбе) скупо коштали Колубару јер је
морала да гради скупе политичке фабрике по це-
лој Југославији које су пропадале пре него што
су добиле кров над главом.
5. Самоуправљање – врећа без дна. Од 1950.
до 2000. године у Колубари, као и у целој СФРЈ,
био је хит – самоуправљање. По разним и мно-
гобројним СОУР, ОУР, РЗ и осталим кардељев-
ским глупостима по цео боговетни дан заседали
су раднички савети, одбори, комисије, делега-
ције и друге зафрканције у којима је било анга-
жовано преко 60% запослених. Дакле, око 12.000
радника Колубаре педесет година није ништа
радило осим што је, тобоже, самоуправљало. За
то време сви „самоуправљачи“ примали су пуне
плате, па чак и дневнице за прековремени и ноћ-
ни рад. Тешко је, богме, самоуправљати. Да су
ти лењивци и забушанти стварно радили сада
би Србија била раме уз раме са Швајцарском.
Овако смо допали у ружно и тужно друштво са
Авганистаном, Тангањиком, Обалом Слоноваче,
Русијом, Пакистаном, Босном и Бугарском. Све
јад и беда да бог сачува. А кад погледаш, само-
управљали смо својом лудом главом и ничим
више. Је(.)о нас и Тито и Кардељ, нисмо боље ни
заслужили, кад смо лудаци.
6. Док је самоуправљање цветало директори
су већ стигли да се осиле и избезобразе. Осам-
десетих година прошлог века директори би само
показали где желе да никне њихова викендица:
Златибор, Дивчибаре, морска обала... Екипе
стручњака из Колубаре похитале би на лице мес-
та, допремиле механизацију и материјал, и док
би директор дланом о длан, ето га кључ у браву,
без његове „паре и динара“.
7. Један партијско-колубарски гузоња опери-
сао је крајнике чак у Америци, на рачун ГИГАН-
ТА. Такви су били лоповски почеци.
8. Два важна фактора добила су станове од
Колубаре, а одмах затим и велике кредите без ка-
мате и без отплате, за изградњу кућа. Нису је.али
тадашњу мантру „имаш кућу, врати стан“, већ су
додали и базен испред куће.
101
 9. Годинама су директорски апетити расли па
је Колубара на морској обали узимала у закуп
читаве хотеле у којима су солили ду(.)е директор
и његова багра. ГИГАНТ части своје миљенике.
10. У то још невино доба, кад је систем пљач-
ке Колубаре био још у повоју, закупљен је један
хотел у Београду за потребе студената из Колу-
баре. Погађате, ти студенти беху искључиво ди-
ректорска деца и деца њихових швалерки. Ула-
гати у нове нараштаје никад није скупо.
11. Било је и промашених и пропалих инвес-
тиција. На пример – Дража Марковић. Године
1975. најављено је изненада да у нашу малу сре-
дину стиже велики Дража, председник Србије,
партије и свега што смо имали, а нисмо имали
ништа. Општински и Колубарини челници по-
хитали су у Београд где су од шофера и кувара
у „Републици“ сазнали да друг Дража највише
воли вињак, печење и младе женске. Волео је
он још и партију, али не баш толико страствено.
Општинари су у Хотелчићу аранжирали кафан-
ски амбијент, а Колубара је потегла велике паре
и за неколико дана претворила последњи спрат
хотела Вис у шеиковске харемске просторије.
Другови из Комитета убедили су две СКОЈ-ев-
ке да буду Дражине одалиске (конкубине). Све
је испало по плану, а онда се пред зору Дража
некако отетурао до свог апартмана. Одмах је за-
хркао тако да су младе другарице остале разоча-
ране. И дан данас апартман на врху Виса зврји
празан, пун хорор паучине, чека Дражу... Колу-
бара је паре за апартман прокњижила као тро-
шак за санацију непредвиђеног руча.
12. „Корисне малверзације“ био је термин за
полулегалну крађу, ако и тако нешто постоји.
Ако си крао од Колубаре да у Лазаревцу из-
градиш неке објекте који су заиста потребни,
учинио си прекршај, али ниси лопов. Тако је од
добре воље директора, па и његове храбрости,
зависило хоће ли се људи брчкати у Лукавици
или у базену с топлом водом.
13. Многи су запамтили једног директора
Колубаре који је волео да упражњава адолфов-
ске манире. У сам смирај дана кренуо би наре-
чени сумануто градским улицама и сокацима
у пратњи гомиле ерцова и ерцеговаца. Ови ње-
гови дупелисци следили су га на пристојном
растојању и упијали његове мудре коментаре.
Пошто је дуго размишљао, Адолф би дигао дес-
ницу и дрекнуо: „Од сутра се из главне улице из-
бацује турска калдрма и гради модерни булевар.
Испод улице биће склониште за 100.000 људи, у
случају трећег светског рата. Изнад улице – биб-
лиотека, биоскоп и музеј. Више цркве – спорт-
ски центар. Још даље – болница. На извршење!“
Звучи лудачки, али је функционисало.
102
14. Планирање такође може да послужи за
крађу. У Колубари се сваке године испланира
колико ће се ископати јаловине, а колико угља.
По правилу испланира се тако да се све може
обавити за 11 месеци. Онда се таламбаса у свим
медијима: Колубара испунила годишњи план
већ крајем новембра. Стижу похвале, честитке,
а богами – и тринаеста плата, зајам који се не
враћа, дневнице, јубиларне награде, четрнаеста
плата... и све то захваљујући намерно погреш-
ном планирању.
15. Лепа прилика за крађу беше доношење и
усклађивање правних аката Колубаре. Хиљаде
„стручњака и спољних сарадника“ боравило је
месецима у хотелима на Златибору и преписива-
ло бесмислене зуровске и самоуправне текстове.
Све о трошку Колубаре и Србије.
16. У Каленићу се градила нова термоелек-
трана, која никада неће бити довршена, а пара-
лелно са њом грађени су неки лепи објекти у
Лазаревцу, од истог материјала и од исте грађе-
винске фирме. За разлику од термоелектране ове
друге грађевине брзо су завршене и „стављене
у функцију“. То је била очигледна настава да је
приватни сектор ефикаснији од друштвеног, без
обзира што су и једно и друго платиле Колубара
и Србија.
17. Политичко опредељење директора Колу-
баре, синдиката и свих запослених било је увек
недвосмислено: буди чврсто уз власт, пуши вла-
дару, па нећеш имати проблема, плата стиже на
време. Кад се у јесен 1988. године „догодио на-
род“, на Ушћу, Колубара је закупила стотинак
аутобуса који су превезли на митинг 10.000 „ру-
дара“. Сви су добили сендвиче, дневнице и пива
по жељи.
18. На Видовдан 1989. године рудари из
Колубаре похрлили су на Газиместан да пија-
но скандирају „Слобо-Слободо“. Превоз, јело,
пиће, дневнице и транспаренте платила је Колу-
бара. Директори Колубаре награђени су за вер-
ност чланством у ЦК и посланичким мандатима.
19. Кад је Слоба са својим зликовцима кре-
нуо у рат против суседа, Колубара је здушно
помагала агресију тако што је камионима слала
угаљ, а у угљу оружје братској Барањи, братском
Аркану, братским Србима који су бомбардовали
Сарајево, а највише браћи у Требиње и Гацко
којима је било нешто хладно без оружја.
20. Ко се не одазове на мобилизацију за рат
који је деведесетих година прошлог века вођен
на југословенским просторима, у Колубари је
добијао отказ на послу. Онима који су ратовали у
Хрватској и Босни исплаћивана је плата и днев-
нице за рад на терену у тешким условима.
 21. За време „неправедних и ничим изазваних
санкција“ Колубара је успевала да шверцује во-
зом угаљ у братску и надасве православну Грчку.
Плаћање је ишло на приватни рачун Слобиног
човека од поверења који ће касније тобож вра-
тити паре Колубари и Србији. У Лазаревцу је
постојао само један лик коме је Слоба веровао.
Слоба је нестао, а паре су заборављене.
22. За време мандата у Колубари директори
су често губили критеријуме па су умишљали
да су богом дани стручњаци за све области жи-
вота. Сви су имали жељу да уређују општину и
регион. Финансирали су пројекте који су врло
брзо пропадали. Сетимо се неких од њих: Беко,
локални водоводи, главна улица у Лазаревцу,
многобројне цркве без верника, Петар Велебит,
Стакленик, Шумадијадрво, Страгари и остала
лудила. Жали боже бачених пара.
23. Нису се директори Колубаре гадили на
Српску академију наука и уметности. Напротив.
Академике блиске режиму богато су награђи-
вали за бескорисне радове о великом значају
угља за рад термоелектрана, о неопходности
уклањања јаловине да би се, чим прије, дошло
до угља. Академици су писали о утицају запо-
шљавања припадника свих народа и народно-
сти у Колубари на даљи развој и учвршћивање
братства и јединства у Југославији. Како су га
развили и учврстили видели смо деведесетих
година прошлог века када се кренуло у опште
братско крвопролиће. Најпознатији и најпопу-
ларнији рад из САНУ посвећен је свим рударс-
ким стручњацима: Како је лепо бити глуп! То је
био ПС за све будуће ГИГАНТОВЕ директоре.
24. Рударски факултет у Београду, расад-
ник Колубариних руководећих кадрова, био је
љубимче директора: засипали су га новцем и
капом и шаком. Тамо су на кило куповане ди-
пломе и докторати још док Мегатренд није ни
постојао. Паре су исплаћиване професорима на
основу фиктивних уговора о ангажовању на уна-
пређењу самоуправних и међуљудских односа у
ГИГАНТУ или о процени колико ће још хиљада
година бити угља у Колубари.
25. Колубара је бацала паре и у суседне др-
жаве за најобичније будалаштине и преваре.
На пример – Термоелектрана Гацко. За време
славних Слобиних и Мириних ратова састало
се руководство Колубаре и ТЕ Гацко да напра-
ве братски договор о узајамној помоћи. Пошто
су ратници из Гацка били намучени од убијања
два суседна ентитета, постигнут је договор да
им Колубара помогне тако што ће им изгради-
ти термоелектрану. Тек тако, даћемо вам две
милијарде марака јер смо се, пијани, целу ноћ
баш лепо дружили. И заиста су лудаци почели
да граде термоелектрану у некој вукојебини све
док се није променило руководство Колубаре.
Нови људи су пронашли нову, још већу глупост,
на коју ће бацати паре. Таквих бизарних идеја
Колубара је имала увек и напретек.
26. Најнижи људски и морални пад Колуба-
ра и Колубарци достигли су 26. децембра 1996.
године на контрамитингу у Београду. Цео народ
у Србији, осим чланова СПС и ЈУЛ, демонстри-
рао је и протествовао против изборне крађе.
Слоба и Мира су позвали своје присталице из
целе Србије да дођу у Београд поменутог дана и
помлате и растерају демонстранте. Колубара се
баш ту показала. Ангажовали су стотине аутобу-
са, поделили храну и пиће и високе дневнице, и
са песмом и транспарентима храбро кренули у
Београд. Они ће ту „шачицу хушкача и страних
плаћеника“ да опамете једном за свагда. Међу-
тим, у Београду их је чекало изненађење. „Ша-
чица“ је бројала милион људи, а контрамитинга-
ша је било свега 40.000. Од тог броја – пола из
Колубаре. Добили су такве батине да још увек
нико од њих не сме да оде у Београд. Сав трошак
је сносила Колубара, а не Мира и Слоба.
27. У та тешка али славна времена десио се
рођендан Мире Слобине. Жуња, познати носи-
лац бркова и свих активности у СПС у Лазаре-
вцу, дошао је на идеју да Колубара финансира
прављење највеће торте на свету којом ће об-
радовати шефицу ЈУЛ-а. Речено – учињено.
„Највећа торта на свету“ је направљена, а на
њеном врху су извајани од шећера стајали у
загрљају Мира и Слоба у природној величини.
Утоварена је торта у огроман камион, а Жуња је
придржавао Миру и Слобу, да не падну. Зачудо,
на Дедињу је хладно примљена торта заврши-
ла на ђубрету, а Жуњи су залупили врата испред
носа тако да су му бркови одједном поседели.
28. У току НАТО бомбардовања Колубара је
издвајала милијарде за реновирање склоништа
у Лазаревцу. Паре су потрошене, а склоништа
нису оспособљена. Уосталом, склоништа су
у ствари била замке за масовну погибију и ТВ
спектакл у случају да бомба погоди зграду. Ко-
лубара се испрсила да да паре за председнике
скупштина станара у стамбеним зградама чији
је задатак био да шпијунирају станаре и да их
нагоне да сви беже у склоништа. Уколико неко
није подлегао општој хистерији и ширењу стра-
ха па није хтео у неуређена и смрдљива скло-
ништа, шпијуни би га пријавили тамо где треба.
29. На леђа Колубаре пали су и локални ме-
дији. Ваљало их је добро потплатити тако да у
њима не процури ниједна једина реч о пљачки
у Колубари, незнању, неспособности, јавашлу-
ку, корупцији. Може да се пише, слика и гово-
103
ри само о успешном и превременом испуњењу
плана.
30. У здравом телу здрав је и дух. Баш због
тог духа Колубара је давала огроман новац за
спорт. Случајно је испало да се увек форсирала
грана спорта у којој је покушавао да се докаже
директоров син. Фудбал, кошарка, одбојка, па
опет кошарка, рукомет, одбојка, фудбал... Све по
жељи тих неталентованих и размажених клипа-
на.
31. И чешање јаја Колубару је скупо коштало.
Додуше, јаја су била директорска. Један дирек-
тор је волео да „натуче своје џоке“ и да по цео
дан чеше јаја и прди. Тврдио је да једино тако
може да мисли. Чак је и у посланичкој клупи,
пред камерама, чешао јаја. Но, није успео ништа
да смисли па ваљда зато никад није изашао за го-
ворницу. Само је мрмљао као неку мантру: крац-
палац-ку(.)ац-палац...
32. Кад се у држави (ако је Србија држа-
ва) промени власт онда неминовно долази до
свињокоља у Колубари. Директор и цело руко-
водство буду смењени, а убрзо и ухапшени.
Игранка без престанка. Где ли само „наватају“
новог морона да буде директор? Но, и све ово
коло-наоколо много кошта Колубару и Србију.
Док нови директор уопште схвати шта га је сна-
шло, већ је иза решетака. А Колубара, пропада
ли пропада.
33. Критеријум – шетање. Жути су за руко-
водиоце у Колубари постављали оне „који су
шетали“. Па тако и Фићу, Жуњиног забављача
у хотелчићу.
34. Кад је 2001. године сјахао Курта, а узјахао
Мурта, нови директор је наредио да се јогурт за
„топли оброк“ за све запослене у Колубари ку-
пује у Краљеву. Скуп транспорт, а успут јогурт
се поквари. Па зашто онда из Краљева? Зато што
је директоров помоћник, иначе из ДБ-а, имао
млекару у Краљеву, а не негде ближе.
35. Систем бацања пара у Колубари није
претрпео никакве промене, тај принцип у ГИ-
ГАНТУ вечно живи. Рецимо, спорт. У општини
Лазаревац активно је око 100 спортских клубова.
Сва та огромна маса играча, тренера и функцио-
нера фиктивно је запослена у Колубари, плате
примају, а посао им је да се „баве спортом“.
36. Добар и неисцрпан извор прихода су
фолклораши. Колубара здушно подржава, воли
и богато плаћа етно-патриотизам. Широке руке
финансира скупу опрему и вишемесечне турнеје
по целом свету да би сви видели како Србија зна
лепо и складно да скакуће уз фрулу и гусле. Сви
у свету секу вене на тако дирљиве фолклорашке
призоре.
104
37. Уметничке колоније, наивни сликари и
вајари што дељу дрво имају такође безрезервну
подршку Колубариних руководилаца. Свака ко-
лонија траје по десетак дана, једе се и пије до из-
немоглости, ту се уз уметнике радо прикључују
другови из месне заједнице, господа из синди-
ката, руководиоци из Колубаре. Ваља уметност
спустити међу народ. Па и Нерон је био велики
мецена док му памет није дошла из ду(.)ета у
главу па све запалио.
38. Апропо промашених инвестиција, по-
грешних улагања и лоших процена политичких
прилика и неприлика, мој другар Мика, музичар,
боем, шоумен и врло духовит козер, решио је да
прави свадбу баш у понедељак, 25. септембра
2000. године, дан после чувених избора који су
били увод у пад Милошевићевог режима. Кон-
тао је лукави младожења да иду избори. СПС ће,
наравно, победити, па ће дан после избора бити
еуфорични и пресрећни. Зато је на свадбу позвао
комплетно руководство СПС у Лазаревцу. Међу-
тим, дошло је до изборног дебакла, а столови и
столице социјалиста зврјали су тужно празни.
39. Швалерација је била веома јак мотив за
директоре Колубаре да богато финансирају ло-
калне медије. Ако директорова швалерка жели
да се докаже на телевизији, Колубара ће осно-
вати телевизију, а кад дотична дама пожели да
пише у новинама, угасиће се нерентабилна те-
левизија, а млада и лепа новинарка прећи ће у
Колубарину Колубару. Ту ће вежбати и покуша-
вати да буде новинар све док јој и то не досади.
На крају ће је заљубљени директор удомити у
какву фирму уз богат Колубарин мираз. Пошто
дама зађе у извесне године биће враћена мужу
да наставе брачну идилу тамо где су стали пре
неколико година.
40. Исељење Вреоца – мајка свих пљачки.
Исељење 1000 домаћинстава, школе, цркве, имо-
вине и 5000 гробних места дало је могућност и
али и врани да се напљачка. Злоупотреба људске
несреће: читаве генерације бирократа, комисија,
проценитеља и директора у Колубари енормно
се обогатило на рачун Србије, Колубаре и самих
Вреочана.
41. Од великих пљачки у Колубари треба
истаћи „пљачку миленијума“. То је она свима
позната мућка кад Колубара од приватника за-
купи рударску механизацију која у Колубари, на
опште удивљење, ради 25 сати на дан. Ту је пра-
восуђе започело истрагу па се брзо зауставило
јер је морало да се ухапси и осуди пола Србије.
Толико је лопова. Занимљиво: попови, синди-
кални функционери и полицајци имали су нај-
више машина за изнајмљивање у Колубари.
 42. Обнова и изградња месних заједница –
врло крупна пљачка у режији Колубаре и руко-
водства општине Лазаревац. Ангажовано је 500
камиона од врло поверљивих људи, послушника
и лопова, који су дању и ноћу пресипали шљун-
ком сеоске сокаке у општинама Лазарева, То-
пола, Љиг и Лајковац. Дакле, свуда где је ДСС
имао власт и где се могло пљачкати без страха и
контроле. Пошто су се довољно осилили, актери
ове пљачке више нису ни палили камионе нити
су пресипали путеве, само су евидентирали фик-
тивни рад. Колубара је све ово плаћала тако да
се од 2006. до 2008. године на рачун ГИГАНТА
напљачкало око 500 лопова. Неколико људи у
општини, главни актери ове ујдурме, покупо-
вали су су доста кућа и станова, аутомобила и
младих удавача. И у ову аферу правосуђе није
чачкало јер би имало посла бар за 100 година.
Под тепих.
43. Старо гвожђе – купујем. Овај слоган често
одјекује сеоским улицама али старим гвожђем су
се бавили и директори Колубаре. Нису се либи-
ли тог прљавог посла иако су јако фини и велики
чистунци. Неисправну, а често и исправну меха-
низацију Колубаре продавали су отпаду за добру
накнаду и њихове приватне џепове без дна.
44. Колубара је изградила огроман паро-
хијски дом, већи од цркве, у самој црквеној
порти. Чему то богохуљење? Па неки опскур-
ни ликови беху тада руководиоци општине и
Колубаре, а представљали су се као залуђени и
јуродиви богомољци. Међутим, нису направили
никакав дом, већ стамбену зграду са луксузним
становима за попове и гаражама за поповске још
луксузније аутомобиле. За ове бачене милионе
евра Колубара је добила грамату од владике.
Скупа грамата, богте...
45. Грамата – најскупљи српски папир. Ако
много крадеш и пљачкаш, али део пљачке усту-
пиш поповима, добићеш грамату – опроштај
грехова, похлепе и лоповлука. Један директор
Колубаре сакупио је три хиљаде грамата тако да
сада уопште више није грешан. Готово је постао
анђео, само се чека да му израсту крила.
46. Хиландар – изговор за прљаве послове.
Отимај, кради, пљачкај, фалсификуј, али повре-
мено помози и Хиландару да се обнови. Тиме си
купио пут до Бога, нешто изнад Светог Саве. На-
равно, директори пљачкају за себе, а помоћ Хи-
ландару даће Колубара. Из свог џепа директор
може да купи само кило кајмака да понесе браћи
у Хиландар, да лакше истрпе пост.
47. Грамата се може добити и за добар ручак,
ако је за владику. Колико пута је његова преос-
већеност, или беше непросвећеност, пожелео да
види лепо печено прасенце у току дугог исцр-
пљујућег поста. Коме ће се обратити ако неће
брату у Христу у фотељи колубарског директо-
ра.
48. Митска прича о миту за посао у Колуба-
ри. Сваки директор имао је своју тарифу, али од
1990. до 2014. године тарифа је 5000 марака, од-
носно исто толико евра. Ко воли, нек изволи.
49. САО Белановица. За време владавине пре-
мијера Воје центар света беше у Белановици, у
његовој викендици. Образована је посебна тери-
торија од општина где је владао ДСС. Колубара
је имала част да финансира ову квазидржавну
творевину, као и Војине фанове и мафијаше на
северу Косова.
50. Дрмогуз на Змајевцу. Док је функциони-
сала САО Белановица – Колубара је финанси-
рала Змајевачке игре у Белановици. Та збивања
трајала су свега 365 дана годишње. Попут леши-
нара на мрцину, ту су се сјатили сви уметници,
које естрадни, које обични, и политичари па-
тријотског усмерења. Пуних пет година Колуба-
ра је немилице плаћала силни ДСС башибозук и
њихове сателите, подрепаше и изелице. Софис-
тицирани начин огољене пљачке осмишљен је
као Уметнички сабор Качера. Ту су се сјатили,
ко муве на го(.)но, руски сликари, Глас цркве,
Пулс театар, Танасије Узуновић, Бора Ђорђевић,
гуслар Фуртула, Матија Бећковић, Милован Да-
нојлић, Емир Кустурица, Лепомир Ивковић, Ти-
хомир Станић, Лане Гутовић, Жика Обретковић,
пијани козаци, комунистички посланици у ру-
ској Државној думи, Рунда и остали олош фолк-
лораша и пјевача из Републике Шумске. За ову
грандиозну пљачку и отимачину све би актере
ваљало протерати у Русију или на север Косова.
Па нек се тамо је(.)у и оргијају.
51. Као волови у јарму иду сложно упрегну-
ти директор Колубаре и председник синдиката.
Њихова љубав Колубару кошта гомиле новца.
Наиме, чим се изабере нови председник синди-
ката директор му даје нову канцеларију, ауто,
секретарицу, огромну плату и отворен рачун у
свим бољим ресторанима. Ово све не потиче из
чланарине чланова синдиката већ из средстава
фирме. Зато је председник синдиката директо-
ров послушник те заједно манипулишу запос-
ленима. Да би лакше купио „радничку класу“
председник синдиката од директора добија паре
за рекреацију радника, летовање, новчану помоћ
и слично. Ова неприродна спрега не само што
залуђује запослене већ немилице арчи паре Ко-
лубаре.
52. Спрега између руководства Колубаре и
руководства у просвети била је нужно зло. Што
јес’ јес’, деци Колубариних мудоња слабо је
ишла школа. Били су сви тупави на тату. Зато
105
се појавио баја кога су сви звали БАЈА. Био је
страх и трепет за цео Лазаревац јер је својом мр-
зовољом и заједљивошћу уливао страх људима,
а нарочито ђацима. Он је смислио мицу трака-
лицу: Колубара ће финасирати његове грандо-
манске фантазије, а он ће пребацивати њихове
звекане у нови, виши разред. Кренуо је Баја да
експроприше, односно отме, неких 100 хектара
да би саградио школе, спортске хале, ђачке ку-
хиње, базене, паркове, игралишта и још много
тога чему би он био директор. Није успео, смрт
га је омела, али су директорски буздовани завр-
шили школе и сад се и сами појављују као ди-
ректори. Тако је Колубара сама себи финансира-
ла сопствену гробницу.
53. Неки весели министар енергетике волео
је да пева у црквеном хору. Увек је имао једини-
цу из певања али га је под старе дане дохватило
верско лудило па је по цео дан висио у црквеном
хору, а министарство је препустио свом шоферу.
Сервилни директор Колубаре свесрдно је пома-
гао тај хор, плаћао све његове трошкове по свет-
ским турнејама, а на крају се и сам укључио, као
искусни музикант. Много је пара дала Колубара
на то хорско залуђивање све у нади да ће хор по
целом неверном свету проширити слатко право-
славље.
54. Реклама продаје робу. Ко крене по спорт-
ским халама или погледа по плотовима око сеос-
ких игралишта свуда ће уочити табле на којима
пише: „Колубара – рудник угља“. Свака реклама
има за циљ да привуче купца за робу коју про-
изводиш, а ова реклама има за циљ да привуче
Колубарине паре у спорт, „за широке народне
масе“. Зашто би рудник иначе рекламирао про-
дају угља кад за њега има купаца за сва време-
на убудуће. Овде је реклама само изговор да се
опљачка Колубара.
55. Јавно предузеће – Алајбегова слама. Фир-
ме које доносе највећи приход и имају највећи
капитал нису приватизоване већ су још увек
такозвана јавна предузећа. Власници фирме су
директор и његови ментори, иако су у њу ушли
не дајући ниједног динара. Механизам пљачке
јавног предузећа врло је једноставан: победник
на изборима постави премијера, министра енер-
гетике, директора ЕПС-а и директора Колубаре.
Затим се из Колубаре токови новца усмеравају
према владајућој странци и њеним присталица-
ма. Једна поспана странка тако је депоновала у
Русију милијарде евра уз помоћ рачуна фирми
њених бизнисмена. Од тих пара странка може
да живи и дрема још много година, па чак и да
води скупе изборне кампање. Колубара ће, све
док је јавно предузеће, бити крава музара сва-
ком олошу који је зајаше. Највећи противници
106
приватизације Колубаре јесу политичке стран-
ке и руководства синдиката јер би изгубили све
привилегије које данас имају.
56. Косово је срце Србије. У кампањи ДСС са
овим слоганом Колубара је дала паре за које би
могла да купи бар пет нових багера. Та кампања
је циљала да Косово врати у састав Србије. Хај-
де да то и замислимо: Косово одлучи да се врати
у Србију и ова га прима раширених руку. Рас-
пишу се избори и косоварска јединствена листа,
са милион и по гласача, наравно, глатко победи.
Шта би имали: председник и премијер Србије
– Албанци, у Влади – сви Албанци, директо-
ри свих јавних предузећа – Албанци, гувернер
– Албанац, итд..., свуда Албанци. Познато је
да Србија одумире, а Косово има огроман при-
раштај народа. За 50 година у Србији би било 4
милиона Срба и исто толико Албанаца. За 100
година у Србији би живело 8 милиона Албанаца
и 2 милиона Срба. Срби би били маргинализо-
вана мањина, а Косовари би заиста били срце и
душа Србије. Не, хвала, боље је да будемо од-
војени од Косова чврстом границом и да их од-
мах признамо као независну државу. Само тако
ћемо можда опстати.
57. Пошто сви кукају на директоре Колубаре
као глупане, необразоване мамлазе и неспособ-
не улизице, хајде да видимо, коначно, како се по-
стављају такви малоумни ликови на тако важна
места. Избор се одвија увек на исти начин, без
обзира да ли је кандидат бравар са Рудника, чо-
банин са Златибора, сељак смрдљиковчанин, му-
зикант из кафане, лазаревачки згубидан са улице,
обреновачки шибицар или печењар са роштиља.
Новопечени министар енергетике приводи тазе
изабраном премијеру смерног кандидата за ди-
ректора Колубаре. Премијер: Да ли си спреман
да радиш све што се од тебе буде тражило? Мо-
рон: Да, друже (господине) председниче, све за
странку и наш програм! Премијер: Али Колубара
је сложен конгломерат, да ли ћеш се тамо снаћи?
Морон: Хоћу, имам богато искуство јер сам дуго
година седео у канцеларији (или – лутао улица-
ма, или – проводио се у кафани, или – пекао у
печењари, или шта већ). Премијер, озарено: Од-
лично, а да ли си спреман да се не држиш закона
као пијан плота јер смо ми шворц, требају нам
Колубарине паре? Морон: За странку спреман,
без размишљања и колебања. Премијер: Онда
смо се договорили око свих детаља. У послу ће
ти помоћи тим из ДБ који је већ инсталиран у
Колубари, у виду твојих будућих помоћника и
саветника. Честитам на именовању! Морон: Ја
вол мајн премијеру!
58. Један од паметнијих бивших директора
Колубаре предложио је да се парохијски дом
адаптира у лудницу. Каже, то ружно здепасто
здање ионако је финансирала Колубара, а налази
се на згодном месту између цркве и пословодног
одбора. За дирекоре и попове – душу дало. Не
би их транспортовали до Лазе и Падињака, а у
лудници сви би добили статус саветника за црно
злато и верска питања.
59. Зачудо, био је у Колубари и један симпа-
тичан директор, прави добрица. У току целог
мандата седео је у ресторану, пио и помало јео,
а на сва питања само одмахивао руком уз рези-
гнирани уздах: оставите ме на миру. Кад су га
приупитали за крађу века у Колубари, искрено
се запрепастио и само изустио: „ОПА!“
60. Нови директор – нови обичаји. Појавио
се као прави менаџер: благовремено оћелавио,
обучен у жуто одело, жуту кошуљу, жуту крава-
ту, а и гаће су му биле подвучене жутим. Одмах
је ударио по пљачки и корупцији. Из Колубаре је
избацио 500 изнајмљених приватних машина, а
убацио 500 камиона ИНТЕРКОПА Душана Пе-
тровића (по чивијашки, скраћено, ДУ-ПЕ). Ло-
гично је диша контао: боље да се богате наши
него њихови. Онако жут, оклизнуо се баш кад је
излазио из Кеновог пољског мермерног нужника
са златном шољом.
61. Руководећи кадар у Колубари (3000) заду-
жен је аутомобилом из фирме. Као, да су спрем-
ни и дању и ноћу да дојуре у Колубару кад буде
стани-пани. Међутим, горивом и аутом фирме
ови типови свуд стижу осим у Колубару. Свадбе,
весеља, пијаце, море, планине, свуд стижу ти не-
уморни прегаоци. Кадрови се возају, а навозана
је Колубара и Србија.
62. Средином деведесетих година прошлог
века беше модерно ићи у Америку из било којих
разлога. Ту су моду пратила шира руководства
Колубаре која су хрлила, од свих места, у Лас
Вегас. Тамо су, разуме се, покушавали да рекла-
мирају и пласирају производе Колубаре: угаљ и
своје будаласте њушке. Узгред су окушали срећу
на коцки како би доларима освежили буџет Ко-
лубаре.
63. Пошто је пљачка Колубаре добила митске
размере, није грех уложити који динар и у младе
нараштаје. Ако директорово дете има две леве
ноге па није за спорт, онда нека буде – глумац.
Колубара ће платити новој звезди да сними шит
филм који нико неће гледати. Ако дете пожели
позориште, јер у Карић дипломи пише да је глу-
мац, Колубара опет неће устукнути. Даће паре
да се оснује ново позориште са све „глумцима“
и администрацијом. Ко штеди на деци и култури
– нема будућности.
64. Колубара је направила своју ћерку која се
зове Колубара-Услуге. Личи дете на мајку у сва-
ком погледу, вредно и послушно, увек спремно
да служи. Директори мајке Колубаре воле уред-
ност, чистоћу, цвеће и зеленило. Зато радници
Услуга са својом механизацијом и материјалом
украшавају и одржавају директорска дворишта,
њиве, воћњаке и винограде. Кад је њима лепо и
нама ће бити још лепше.
65. Још једна спрега, као да су у питању коњи,
а не директори и доктори. Наиме, директори Ко-
лубаре плаћали су докторе у Дому здравља да
не дају боловање болесним радницима јер им
требају да раде. Напротив, лењивцима и битан-
гама отварано је боловање јер су имали неки
приватни ангажман. Њих су директори готивили
јер су били, или синдикалци, или доушници, а
најчешће и једно и друго.
66. Молерај. Директор фирме отворио је
приватно предузеће за кречење и фарбање. Ње-
гов тим молера изненада упада у школу и стане
да струже и кречи. Дојури директор школе сав
успаничен, аман људи ко вас је ангажовао, ми
немамо пара за кречење. Мајстори га тапшу по
рамену, ништа се ти колега не узбуђуј, нећете ви
то платити, Колубара части. Директор је зинуо и
цео дан блесаво гледао у молере који су брзо и
вредно радили. Рачун заиста никад није стигао
директору школе. Колубара, односно њен ди-
ректор, плаћају приватној фирми, односно себи.
Кад су искречене све школе, кречене су просто-
рије обданишта, Дома здравља, општине, Колу-
баре. Све је то платила Колубара, а паре су се
нашле у џепу њеног првог човека. Али су заиста
квалитетно моловали, свака им част.
67. Руководиоци Колубаре наређују радници-
ма прековремени рад, а затим тај рад неће да ис-
плате како је предвиђено колективним уговором.
Случајно се оглашава адвокат који је баш екс-
перт за наплату прековременог рада. Свих 2000
оштећених радника преко овог адвоката подно-
се тужбе против Колубаре и добијају пресуде да
се прековремени рад има платити. Колубара све
мирно плаћа, прековремени рад, судске трошко-
ве и надокнаду адвокату. Тако се паре прелију из
Колубаре на адвокатов рачун и он постаје прави
богати тајкун. Да то опет није спрега директора
и адвоката? То сте ви рекли, а истину зна само
црна земља.
68. Када је Дом културе у Лазаревцу био у ша-
пама ДСС организована су врло честа гостовања
београдских позоришта. Довођене су јефтине
представе са једним или два глумца са једнос-
тавном сценографијом: две столице. Све карте
би одмах откупио синдикат новцем Колубаре.
Беше много таквих сеанси па се у Дому културе
сакупило доста Колубариних пара. Да се паре не
убуђају, Дом је почео да организује и верске три-
107
бине. Гости су били угледни прваци Двери, На-
ших, Покрета 1389, Амфилохје, Матија Бећко-
вић, Коста Чавошки, још владика и попова, још
„пјесника“, Ђого, Ного, неки шашави калуђери
из Русије, грчки „доктори“ православља и слич-
ни ликови жељни пара.
69. Библиотека се такође очешала о Колуба-
рин буџет али уз услов да откупи целокупну ре-
митенду србских патријота песника и књижев-
ника.
70. Разни људи на високим положајима у Ко-
лубари отварали су приватне копирнице и про-
давнице канцеларијског материјала, а онда је
Колубара пазарила и копирала баш код њих због
високог квалитета услуга.
71. Колубара-Услуге имају леп воћњак и
шљивик па од тог воћа пеку квалитетну ракију.
Ракија се у огромним количинама шаље ди-
ректорима у Колубари за репрезентацију. Они
нешто попију, нешто поклоне пријатељима, а
највећи део продају. Што да пропада?
72. Велике паре Колубара даје ВМА и Бежа-
нијској коси ради лечења запослених. Но, лече
се само директори јер су они најугроженији.
73. Колубара поклања војсци и полицији џи-
пове, да је боље бране и одбране. Какав мито,
каква корупција, на то не би требало ни помиш-
љати.
74. Директор Колубаре уз помоћ председника
синдиката подели годишње свима запосленима
по две-три позајмице у висини плате. Зајам се
никад не враћа, а мир у Колубари је као у каквој
жабокречини.
75. Пре неколико година један лазаревачки
шашави председник општине понудио је Новаку
Ђоковићу десетак хектара земље у центру Лаза-
ревца, да овај гради тениске терене, а директор
Колубаре, да не би заостао у глупости, послао
је Ђоковићу и његовим мафија-стричевима и
кумовима огромну донацију. Тако су желели да
покажу свој поданички однос према српској ико-
ни из Монака. Надувени ударач лоптице није их
удостојио ни одговора, а камоли да се са њима
грли и љуби, како су се потајно надали.
76. Ако кренете по канцеларијама свих руко-
водилаца ГИГАНТА званог Колубара уочићете
велике слике, по квадратури, које вриште од не-
опеваног кича: угаљ, багери, траке, па још мно-
го угља, јер ту само размазујеш црну боју, један
квадратни метар за 60 минута. Такве мазарије је
урадио и продао Колубари блиски рођак једног
од њених бивших директора. Дате су за то ог-
ромне паре, али сад директори седе у оплемење-
ном простору, могу по цео дан да буље у угаљ.
77. Колубарине новине, Колубара, Палеж из
Обреновца, и слична шит штампа, у сваком броју
108
објављују слике главног главоње, власника лис-
та и целог ГИГАНТА. Што више слика – бољи
лист. Рекорд је поставио сада непостојећи лист
Лазаревачке новине када је пред изборе објавио
30 слика ондашњег председника општине, већ
давно заборављеног Живка. Колубара већ го-
динама у сваком броју објави најмање 10 слика
директора: директор објављује пребачај плана,
директор говори на научном скупу на Златибо-
ру, директор се љуби са министром за енерге-
тику, директор се љуби са директором ЕПС-а,
директор се љуби са шефом полиције, директор
се љуби са председником синдиката, дирек-
тор се љуби са поповима, директор се љуби са
председником пензионера, директор се љуби
са Циганином (или је политички коректније –
са Ромом) коме је уручио џак брашна, дирек-
тор љуби багер, итд. Након оволиког љубљења
директор свршава на спортској страни где на-
ставља љубљење са тренерима и спортистима.
На директорова страсна љубљења оде 80 посто
новина. Остало се попуни уводником главног
уредника и успесима владајуће коалиције. Мало
ли је за грдне паре које се бацају на лист дичног
имена и традиције – Колубара.
78. Кад се распишу локални избори синди-
калним мудоњама мига ду(.)е да ли да постану
и одборници. Са појачаном рекреацијом и ле-
пом „позајмицом“ може се анимирати неколико
хиљада чланова синдиката да постану приљеж-
ни гласачи својих челника. Кад су директору из-
нели своје намере он им је покровитељски ре-
као: мајмуни, даћу паре за кампању уколико ћете
у скупштини заступати Колубарин интерес. За
скупе паре добили су неколико одборника који
су поседели мало у скупштини па им је и то брзо
досадило. Сада очекујемо да директорови љу-
бимци и ду(.)елисци пожеле да одлете на Марс.
Ни то не би било чудно.
79. У време Воје Коштуњавог у Колубари су
извукли кеца из рукава који се зове омладинска
задруга. Приватник отвори канцеларију где се
пријављују незапослени омладинци од 17 до 77
година. Директор омладинске задруге и дирек-
тор Колубаре договоре се колико ће омладинаца
радити у Колубари најтеже послове за двадесе-
так хиљада месечно. Уз то, падне договор и о
мртвим душама које, тобож, раде у Колубари,
а њихове плате дижу и деле два поменута ди-
ректора. Мајка једног директора омладинске
задруге жалила се комшиницама у Дудовици:
мој луди син свако вече донесе пуну кутију евра
и баци је у празну собу. Кад ли ће се отарасити
тих кутијештина да очистим собу. Управо тако,
крали су сваки дан пуну картонску кутију евра.
Кад су видели да „бизнис“ добро иде отворили
су у Лајковцу нову омладинску задругу. Омла-
динци су робовски радили без заснивања радног
односа, па чак и без омладинаца, а директори су
опљачкали милионе евра.
80. У исто време, односно у време ДСС и
Преамбуле, створени су омладински покрети по-
пут СКОЈ-а, а звали су се ДВЕРИ, Покрет 1389
и НАШИ. ДСС је финансирао раст ових покре-
та новцем из Колубаре. Године 2014. изашли
су тићи на изборе, покупили гласове фашиста
и шовиниста, а ДСС оставили испод цензуса.
Рани куче да те уједе.
81. Деведесетих година прошлог века, пред
„одлучујуће изборе“, директор Колубаре запос-
ли у ову фирму 1000 младих, стручних и способ-
них радника (читај: четка, лепак, плакати, леци,
митинзи). Нови директор, пред нове одлучујуће
изборе запосли још 1000 људи. Године 2004. –
нова хиљадарка, а 2008. – исто. И 2012. запос-
лено је хиљаду „радника“ како би они и њихове
породице гласали за власт. И, шта смо све има-
ли? Шест избора, шест хиљада нових радника
у Колубари. Додуше, они и не раде ништа јер је
Колубара пребукирана још пре 30 година. Овог
тренутка, да у Колубару не дође на посао 10000
„радника“, нико не би приметио, а најмање би
трпела производња. Па, у Колубари стварно
ради око 5000 запослених. Све остало су поли-
тичка и страначка поткусуривања. Овакав луксуз
Колубару и Србију кошта месечно око 15 мили-
она евра, а годишње 180 милиона евра. Толико
се у Колубари сваке године баци на страначке
кадрове.
82. Пре десетак година (2004-2010) повећа
група директора из Колубаре саградила је у Бе-
ограду зграду солидарности. Они смислили, а
Колубара финансирала. Сваки директор добио
је по један спрат тако да је испао прави солитер.
У приземљу имају свој кафић и друге локале где
се одмарају после тешких робијашких дана.
83. Сви се диве Комуналном предузећу што
у јесен десет пута скупља опало лишће. Али,
треба им пара. Зато за свако сакупљање лишћа
испостављају рачун Дирекцији за изградњу Ла-
заревца и Колубари. Тако сакупе паре за плате
хиљаду новоупослених радника који су верни
гласачи СПС. Комунално је бастион ове странке
већ 20 година, а финансира се из буџета општи-
не (и Града Београда) и из Колубаре. Све то уз
прећутну сагласност коалиционих партнера.
84. Познати стихови Бранка Ћопића – „Алај
ми се пред очима дрема, досадно је када пљачке
нема“ – подједнако се односе на четничке војво-
де и на директоре Колубаре.
85. Нису директори гадљиви ни на нарко тр-
жиште. Уобичајено је да шофер директора буде
истовремено и главни нарко дилер, а остали шо-
фери – дилери.
86. Ако 8. март пада пред изборе онда пред-
седник републичке скупштине позове све жене
из Степојевца (око 1000) да их части ручком у
ресторану код Кала. Плаћа – Колубара.
87. Колубара је банкомат за функционере вла-
дајуће коалиције. Узми аго колико ти драго.
88. У Хрватској је Санадер пљачкао сва јавна
предузећа равноправно, а у Србији Воја је драо
само Колубару.
89. Рука руку мије... Костолцу су изненада и
ничим изазвано потребни искусни багеристи, ка-
мионџије или било какви стручњаци рударског
усмерења. Радници Колубаре узимају ПЛАЋЕ-
НО одсуство са посла или боловање и одлазе у
Костолац да раде по уговору о делу, а по истом
принципу на њихово место Колубара ангажује
раднике из Костолца. Тако ови мангупи, и њи-
хови директори, зараде велике паре, пљачкајући
Колубару и Костолац.
90. Општина, без икаквог повода и разло-
га, пожели да сними филм о себи. Председник
општине прибави велики новац од Колубаре за
снимање филма. Случајно, режисер, сценариста
и носилац главне улоге јесте жена председни-
ка општине. Из оправданих разлога филм није
снимљен, а новцу се изгубио траг. На исти на-
чин „снимљени“ су филмови о ФК Колубари, о
јубилеју копова и свим општинским јавним пре-
дузећима. Новац потрошен, нема га, а нема ни
филмова.
91. Највећи градитељ станова у Лазаревцу за-
послен је у Колубари и редовно прима плату али
већ 30 година није се појавио на свом радном
месту. Нема човек времена. За таквог директора,
који је пун разумевања за градитеља, севап је из-
двојити понеки стан као мали дар.
92. Колубара не би била ГИГАНТ да не плаћа
гигантске телефонске трошкове и за кусо и за
репато. Бесплатно телефонирају сви функцио-
нери Колубаре и подобни радници, синдикалци,
пријатељски новинари, полицајци, тужиоци, су-
дије, чланови управних одбора, буџе из ЕПС-а,
Владе, министарства, филмаџије и подобни
књижевници, чланови савета месних заједница,
чланови главних одбора владајућих странака, и,
коначно, сва њихова својта.
93. Колубара је доделила аутомобиле на да-
ноноћно коришћење свим важним и кључним
људима у фирми, а сви су, хвала богу, и важни
и кључни.
94. У Колубари има око 1000 људи који су у
радном односу али никада нису ишли на посао.
Они су још пре запослења били вишак јер ствар-
109
но немају шта да раде. У Колубари их зову одсе-
дачи јер читав стаж, до пензије, одседе код куће.
95. Колубара радо прима у радни однос нар-
комане, „да се социјализују“, под условом да су
им родитељи угледни руководиоци, или странач-
ки функционери, или активисти.
96. Сарадња између директора Колубаре и
шефова синдиката веома је важна, ради мани-
пулације радницима. Кад се синдикат Колуба-
ре „наљути“ онда се и Влади тресу гаће. Брзо
дреши кесу и Колубарцима даје позајмицу под
условом да је никад не врате.
97. Кад се распишу избори директор Колуба-
ре у име своје странке изабере најмногобројнију
ромску породицу којој Колубара сагради нову
кућу и опреми је комплетним намештајем. Тада
лидер странке са целом свитом и ТВ посленици-
ма долази пред нову кућу где се срдачно грли и
љуби са укућанима, а најстарија баба жели ли-
деру да влада још сто година.
98. Лист Колубара има задатак да врло ретко
излази и да пише ни о чему, да не таласа. Пред
изборе редакција се буди из медвеђег сна и у јед-
ном броју објављује по 30 фотографија директо-
ра и лидера његове странке.
99. Деведесетих година прошлог века посла-
ници СПС били су власници живота и смрти у
Лазаревцу. Радили су шта су хтели јер им нико
ништа није могао. Почетком овог века то се де-
сило и „демократским“ посланицима злих наме-
ра и лепљивих прстију. Иако су имали плаћен
превоз за Београд, на седнице републичког пар-
ламента, и дневнице, директор Колубаре давао
је посланицима кола и шофера. Коментарисао је:
могу ми ти кретени затребати, морам их имати
у џепу.
100. Већ двадесет година Колубара припрема
изградњу огромног музеја угља. Једини експо-
нат у музеју биће џиновски комад угља. Делује
лудо, али на то ће се бацити велике паре.
101. Привилегован положај председника
општине Лазаревац у Колубари доноси и приви-
легије директорима Колубаре у општини. Дозво-
ле за изградњу разноразних објеката или кредит
из фонда ренте врло су привлачни за директоре.
102. Лазаревачко комунално предузеће не-
крунисани је цар пљачке Колубаре. Иако фик-
тивним пословима и рачунима зарађује од Колу-
баре огромне паре, највећи је дужник за струју
у Србији, такође за порезе и доприносе. Ова
фирма за своје „услуге“ испоставља рачуне као
да је покосила целу сибирску тајгу или засади-
ла цвеће за целу Холандију. По систематизацији,
Комунално предузеће има 250 радних места,
али је директор запослио још 1000 радника, што
чини комплетно бирачко тело СПС у општини
110
Лазаревац. Тај исти директор ступио је у дил
са шефом одељења за сузбијање наркоманије у
лазаревачкој полицији. Шеф је директору подво-
дио проститутке, а овај је њега водио на море о
трошку фирме.
103. Кад је ДСС испустила Колубару из својих
грабљивих руку и када је престало ангажовање
приватне механизације која је у том предузећу
радила 25 часова на дан, на сцену је ступила ДС
са новим идејама како се може „по закону и про-
пису“ опљачкати ГИГАНТ. Кадровик ДС Душан
Петровић, кога у Шапцу знају као ДУ-ПЕ, и који
је поставио новог директора Колубаре, убацио је
у ову фирму својих 500 камиона (ИНТЕРКОП),
како би помогао да се што пре изместе делови
Ибарске магистрале и тока реке Колубаре. И ови
су ударнички радили, ипак само 24 часа дневно,
тако да су паре из Колубаре потоцима отицале у
приватне џепове.
104. Искусни пензионери измолили су помоћ
у угљу од Колубаре па је сваки члан ПУПС-а
добио по камион угља. Угаљ нису ни истовара-
ли већ су га одмах одвозили у Војводину и тамо
продавали по петоструко већој цени.
105. Крајем сваке године бројни синдикати у
Колубари започињу рат око новогодишњих паке-
тића. Шефови синдиката зидају цене пакетићи-
ма и деле плен са продавцима истих. Колубара
све то плаћа, да би купила послушност шефова
синдиката.
106. Рекреација преко синдиката врло је згод-
на за корупцију и пљачку. Познато је да сваки ли-
дер синдиката може опстати на том месту само
ако има поверење директора Колубаре. Зато се
они боре да што више својих чланова пошаљу
на рекреацију јер ће исти гласати за њих на син-
дикалним изборима. Кад се тако учврсте на ли-
дерској позицији постају партнери директору
у манипулацији радницима. При том не треба
заборавити да ову бесплатну рекреацију скупо
плаћа Колубара.
107. Јефтина зимница је дар за верне гласаче
свога синдикалног лидера. И ову јефтину зимни-
цу скупо плаћа Колубара.
108. Једна сала у лазаревачкој новој робној
кући носи назив „Музеј воштаних фигура“. Ту
седе и чешу јаја многобројни директори и други
руководиоци из Колубаре који су посмењивани
од 1992. године па до данас. Примају пуне ди-
ректорске плате и по цео дан играју игрице на
компјутеру.
109. Странке се, по закону, финансирају из
буџета или од донација шашавих дародаваца.
Међутим, Колубара је највећи финансијер вла-
дајућих странака. Путем разноразних махина-
ција и финансијске гимнастике директор Колу-
баре дужан је да својој странци обезбеди кеш.
Само зато је и постављен за директора, а не што
је стручан и паметан.
110. Чести су и пречести грандиозни пријеми
и ручкови које организује директор Колубаре за
стотине јешних званица да би изнео дозлабога
истрошену причу о неком епохалном успеху
Колубаре. Овом мучном директорском експозеу
увек саслужују полтрони из синдиката, дични
представници запослених у Колубари. Као, већ
у новембру испуњен план за јаловину и угаљ.
План погрешан, а ови банкети прескуп и јалов
посао.
111. Књижевна сочињенија умировљених
руководилаца скупо коштају Колубару. За пи-
сање, штампање, промоцију и дистрибуцију
књиге баце се милионски износи, а резултат су
небулозне биографије и монографије које врло
брзо прогутају контејнери.
112. Прославе Колубарске битке скупље су од
саме битке. На прослави се шепуре и ждеру по-
литичари нижег ешалона, а спомен костурницу
су већ уништили влага и прашина.
113. Директори Колубаре обожавају да се
мешају у послове локалне самоуправе без об-
зира колико ће то коштати и Колубару и локал-
ну самоуправу. Пре неколико година директор
из Војиног гнезда поставио је за председника
Скупштине општине свог молера и потрчка, не-
ког Ивкана, а за директора Дирекције за за из-
градњу Лазаревца неког Нешу, чиме је желео да
се наруга институцијама локалне самоуправе и
бирачима који излазе и тобож нешто бирају, а
коначни избор је директорова спрдња. Пре две
године све се поновило. На чело Скупштине
општине дошао је неки Драганче, успорен тип
без емоција, чији је једини посао да се свађа са
опозицијом на опште увесељавање одборника
владајуће коалиције СПС-СНС. Пошто је ло-
кална телевизија уредно преносила ову бруку
демократа, на изборима 2014. године они нису
прешли цензус у општини Лазаревац.
114. Недавно је из Колубаре пристигла врло
добра идеја. Сакупиће, кажу, све бивше директо-
ре и држати их у специјалном кавезу у парохијс-
ком дому, који је саградила Колубара, бацивши
огромне паре у ветар. Посетиоци дома могу по-
стављати питања директорима али их не смеју
хранити. Циљ овог пројекта је да народ види ко
је годинама уништавао и понижавао Колубару.
115. Исту намену има и будући споменик
НЕСПОСОБНОМ ДИРЕКТОРУ који ће бити
постављен испред „пословодства“ Колубаре.
Споменик ће бити страшна опомена будућим
покољењима како не треба радити.
116. Шта је посао директора Колубаре открио
нам је нови директор чим је ступио на функцију.
На питање новинара како му је на новом послу
одушевљено је одговорио: Лепо, ја само ујутру
јавим Вучку стање Колубариног рачуна и готово.
И то је заиста суштина ствари. Грле јави Вучку,
Драганче Воји, Ђера Ђинђи, Трле Слоби, Рале
Милкици, а Милан Титу. Новац из Колубаре
пређе у страначку касу и систем функционише.
117. У Колубари постоји стручни сарадник
који је задужен да пред изборе пронађе сиро-
машну а многобројну ромску породицу на којој
ће директор да истреса своју хуманост. Док ди-
ректор носи на леђима џак брашна снимаће га
три локалне ду(.)елизачке телевизије и емитова-
ти прилог бар сто пута.
118. Има и позитивних примера. У Колуба-
ри постоји мрежа шпијуна и доушника који
дојављују коме треба имена оних који лају про-
тив директора, министра енергетике, или, не дај
боже, шефа странке, који не потписују одгова-
рајућу посланичку листу, који не иду на заврш-
ни митинг владајуће странке, или, коначно, који
гласају за погрешну странку.
119. Колубара поносно финансира радничке
спортске игре, заостатак из давних маршалских
дана и навика. Многобројни стручни сарадници
за спорт и рекреацију, који иначе целе године
краду богу дане, усплахире се пред РСИ. Почну
да траже погодне „спортисте“ који ће у некој
удаљеној земљи бранити гигантску част гигант-
ског рудника. Репрезентативци морају да испуне
три заиста тешка услова: да имају најмање 120
килограма живе ваге, да могу непрекидно да се
напијају и да се 24 часа дневно преждеравају. И
тако седам дана.
120. Да би била увек водећа у глупости и буда-
лаштинама, Колубара обилато финансира бајке-
ре, риболовце, радио-аматере, ловце, планинаре,
кик-боксере, падобранце, рониоце, јоги летаче и
сличне залуђенике. Лични хоби и замајавање, па
и лудило, треба да плаћају они који не могу без
тога, а никако Колубара и Србија.
121. Директори Колубаре воле да финанси-
рају и сајам венчања и сајам вина који се увек
претворе у богате ручкове и теревенке где су
спонзори звезде вечери.
122. Неговање лажних и измишљених тради-
ција на рачун Колубарине касе јесте перфидан
начин пљачке не само Колубаре, већ и целе Ср-
бије. „Село и посело“, имбецилна представа то-
божње српске и колубарске прошлости, згодан је
начин да група сецикеса и лопова дође до вели-
ког новца јер директори Колубаре падају на „оно
наше што некад бејаше“, ко шљива у го.но. Чак
су се и вашари у околини огребали о Колубарину
111
кесу. Дарују се и помажу разноразне пасуљијаде екипоми и поново разматрао лист по лист поли-
и мудијаде, јер – „ко незна шта је мудијада, тај се осигурања. Одједном дрекну: Шта ово пише,
незна шта је Србија“. торнадо? Па нећемо се ваљда осигуравати и
123. Директори Колубаре не либе се да својој против те пошасти и џаба бацати паре, није ово
мокрој браћи, кад им откаже јетра због алкохо- Америка, пу-пу, далеко било. Овде торнадо нити
ла, зачас одобре 100.000 евра, да би отишли на је кад био нити ће кад бити. Него, шта се то чује
операцију у Москву. Објашњавају: Добри су то – хууууууу? Одговорише му сви углас: Торнадо,
људи, наши, само су се мало занели па прекар- директоре. Неколико дана касније поново су на
дашили. реду полисе осигурања. Један приљежни чинов-
124. Дошколовавање је врло леп повод да се нички мољац поче да се прави паметан: Дирек-
захвати у Колубарину врећу без дна. Наиме, Ко- торе, овде пише да се осигурамо за случај да
лубара плаћа школовање сваког запосленог без цреп падне са 121. спрата и убије директора. Па
обзира да ли им такав будући стручњак уопште ми овде немамо небодере, ха-ха-ха. Диша: Оси-
треба. Тако човек заврши (купи) вишу спрему и гуравај море и ћути. Шта ако прошетам поред
аутоматски добије већу плату иако наставља да непостојеће куле виртуелног Београда на води?
ради свој стари посао. Многи су мегатрендирали 131. (Наставиће се, и текст, и пљачка.)
којекакве дипломе које Колубари нису потребне.
Ето ти две штете: прво га плаћаш да се дошко- 1. јул 2014.
лује, а после му дајеш већу плату само зато што
се дошколовао. Ђурађ (Дрегомир) Бркић (1940), Лазаревац
125. Лазаревац држи неславан рекорд по
броју наркомана. Све нарко-дилере брижљиво
је збринула мајка Колубара: дала им је посао
шофера и поверила им моћне џипове. Тако са-
времено технички опремљени дилери стижу да
опслуже многобројну клијентелу. Чак су плаће-
ни за прековремени рад. Је(.)о луд збуњеног.
126. Шофери у Колубари, који су по прави-
лу и газдини доушници, имају право да возилом
иду кући, „ради веће мобилности“. Тако се не-
милице троши гориво из Колубариних резерво-
ара за приватне потребе.
127. Како су директори штедели? Штедели су
на опреми и безбедности радника. К’о веле, ако
неко и погине, то је колатерална штета. Требају
паре за безброј неважних глупости.
128. Ко има добро око и сигурну руку па ус-
пешно лови високу дивљач, не мора да иде на
посао у Колубари. Водиће се да је присутан.
Само да поштено дели улов са руководиоцем.
Исто тако пролазе и успешни риболовци. Ко има
комбајн, може да жање, писаће се да је на послу,
ал’ мора да делу ушур, зна се с ким. Може и ра-
кија да се пече, само – пола пијеш, пола Шарцу
дајеш.
129. НАПОМЕНА: Очекујем да ће овај кра-
так списак лоповлука бољи познаваоци крађа у
Колубари проширити бар до 1000.
130. Већ је пристигао најновији бисер. Сре-
дином маја директор са чиновницима прегледа
полисе осигурања. Наређује да се изостави оси-
гурање од поплава. Па још држи слово: Неће-
мо бацати паре на глупости, а странка стење у Радосав (Милорад) Гајић (1938–2005).
беспарици. Па овде нису биле поплаве већ хиља- Снимљено осамдесетих година ХХ века.
ду година. Шта се то чује – уууууууу? Поплава, Фотографија је у власништву Милете
(Живојин) Петровића (1950) из Барошевца.
директоре. Крајем јуна, седео је диша са истом

112
КОЛУБАРСКА БИТКА
УПОКОЈЕЊЕ ДИМИТРИЈА ТУЦОВИЋА И ПОСЛЕ
ВИШЕ ОД ВЕКА НИЈЕ РАЗЈАШЊЕНО
ПРОЈЕКТИЛ СМРТИ ОБАВИЈЕН МАГЛОМ
Околности страдања Димитрија Туцовића,
једног од првака српске социјалдемократске ми-
сли с почетка прошлог века, и данас су обавије-
не велом тајне. Тачније, у доступној литератури
и грађи, податак о времену погибије Туцовића
је недвосмислено у зору, хладног и магловитог
7. новембра 1914. године по старом, односно 20.
новембра по новом календару. Све друго може
се ставити под знак питања, као што је то учи-
нио новинар и публициста Момчило Ђорговић,
када је четврти, последњи наставак фељтона о
Туцовићу, објављен у недељном додатку дне-
вног листа „Данас“ крајем 2015. године, насло-
вио са „Погибија или ликвидација”.
Током оба балканска и Великог рата, све до
последњег часа, Димитрије је био припадник
Моравске дивизије првог позива, чији је коман-
дант све време био Илија Гојковић, једини срп-
ски ђенерал коме су смрт донели непријатељски
куршуми 1917. године и један од ретких српских
трупних официра који је стигао до највишег ђе-
нералског чина. Текст „Заборављени поморски
војвода“ Косте Кнежевића, објављен у недељу,
5. фебруара 2017. године у београдској „Поли-
тици“, указује на лични контакт ђенерала и ре-
зервног поручника, командира првог вода прве
чете четвртог батаљона Првог моравског пука
првог позива. О Гојковићу у поменутом тексту
пише: „Скоро стално био је у првим бојним
редовима, чак и онда када не би имао никакву
заштиту, стално соколећи војнике, који су сво-
га команданта одмила називали ‘нашим Чичом’.
Он сам био је честа мета противничкој војсци,
јер је био лако уочљив јашући свог белца Агу. На
Церу, после Рудне главе, аустроугарска војска се
без неког реда повлачила. Угледавши веома до-
бро знаног белца, и то на само двестотинак мета-
ра од њих, непријатељски војници, без команде
претпостављених, сложно припуцају и плоту-
ном погоде белца. Гојковић није стигао да сјаше
тако да погођени пастув притисну целим телом
ђенералову десну ногу, која је и даље остала у
узенгији, тако да се није могао извући. Поруч-
ник Димитрије Туцовић (тадашњи председник
Социјалдемократске странке Србије), који се
ту задесио и видео шта се догодило, одмах кре-
не са двојицом својих војника да из бришућег
простора спасу Илију Гојковића, који се срећом
само мало угрувао. Извукавши га из настале не-
прилике, Туцовић му рече: ’Господине ђенерале,
сматрам да би било најбоље да се ви, као ђене-
рал, склоните са прве линије фронта, где морају
првенствено бити војници и нижи официри...’
Саговорник је изгледао замишљено и одсутно
док му је Туцовић говорио, јер му је ипак било
жао свога белца, пошто су се последњих година
скоро сродили, а племенита животиња је у том
часу још давала знаке живота. Тек када је Гојко-
вић прекратио самртничке муке Аги, потпуно
прибрано окрете се поручнику Туцовићу и одго-
вори му: ’Господине поручниче, сада је на мом
џепном часовнику тачно подне... Удаљићу се са
прве линије тек онда када се ова неман – тако
је ђенерал назвао противничку војску – повуче
преко валовите Дрине...’ Тако је и било.“
Прва обимна биографија поручника из прет-
ходног записа објављена је 1934. године под на-
словом „Димитрије Туцовић, његов живот и рад“
аутора Николе М. Поповића, редовног професо-
ра Филозофског факултета у Београду за период
1928-1945. Кратак извод из тог дела јасно говори
како су се командант Гојковић и поручник Туцо-
вић знали и од раније, тачније од средине 1913.
„Да, док се у Базелу (на ванредном конгресу
Друге интернационале 1912, примедба З. С.) со-
цијални патриоти нису могли сетити чак ни тога
да своје чланове опомену да једанпут престану
са сталним гласањем ратних кредита, јер би се
од тога ’каша’ направила, Туцовић је могао 7.
јуна 1913, а уочи самог српско-бугарског међу-
собног покоља, команданту дивизије отворено
рећи: ‘Лакше би ми било да будем стрељан на
Овчем пољу него да будем учесник у једном так-
вом братоубилачком клању.’“
Ипак, није баш све време Илија Гојковић
био на челу Моравске дивизије првог позива. О
томе сведочи фуснота у обимном делу „Битка
на Колубари” Живка Г. Павловића, првог опе-
ративног сарадника Радомира Путника, тачније
шефа одсека за израду наређења у оперативном
одељењу Врховне команде у коме је Путник
био начелник штаба. Двотомно издање од ско-
ро две хиљаде страна Српске краљевске акаде-
мије објављено је 1928. године, а сам Павло-
113
вић постао је њен члан 1921, на предлог Јована
Цвијића. Фуснота је дата као објашњење на ре-
ченицу којом се тврди да губитку Човке није
допринела само њена истакнутост, као што се
то чешће пута чуло, већ јако опали морал код
трупа које су се рђаво у борби држале, и слабо
командовање. Ово стање тачно илуструје и ра-
порт заступника Команданта Моравске дивизије
првог позива (пуковника М. Туцаковића) од 10.
новембра (ОБр. 1957) послат Команданту Друге
армије. Он гласи: „Пре неколико дана у критич-
ним моментима примио сам команду над овом
јединицом у којој никад нисам служио. Пошто
су настале појаве дезертерства, које могу да
буду од злих последица, то молим да се г. ђене-
рал Гојковић, који је отишао на одмор неколико
дана, у овом тешком моменту стања наше војске
и Отаџбине изволи вратити и примити команду.
Ово је потребно с тога разлога што г. ђенерал
има друге моралне везе са овом јединицом којом
је командовао више година у свима ратовима.“
На ово је Командант Друге армије истог дана
под бројем ОБр. 3924 одговорио заступнику Ко-
манданта Моравске дивизије првог позива, да
је учинио корак, да се ђенерал Гојковић врати у
команду па даље наставља: „Ја молим тога ко-
манданта да у овим часовима искушења не ма-
лакше, да се бори противу појављеног зла и да
позове официре из дотичних јединица да се жр-
твују за одржање реда у својим командама, јер
то захтева спас Отаџбине и њихових породица.“
До тренутка смрти Димитрија два дана је не-
престано падала киша. Воде је било на све стра-
не, хладноћа се увлачила у кости, седам артиље-
ријских група аустроугарске војске непрестано
је са леве стране Колубаре засипала Моравску
дивизију, распоређену првенствено на Врачем
брду и Човци. Артиљерци моћног противни-
ка унакрсном тешком ватром дејствовали су са
Пепељевачке косе, Лајковачке косе и Остењака,
а Срби су одговарали онолико колико су могли
у условима последњих резерви артиљеријске
муниције. Предвече петог новембра 1914. вод
којим је командовао Туцовић повучен је са пред-
страже, најистуреније позиције. Тачно место где
су се налазили на предстражи није нам познато,
само можемо да претпоставомо колико далеко
испред српских ровова. Последњи запис у Ту-
цовићевом дневнику, према објављеном на сајту
„Вести”, гласи: „Синоћ смо смењени са пред-
страже. Војници прокисли до голе коже. Од зиме
се руке укочиле. Али дошли смо у резерву на ме-
сто које је сто пута горе. Дошли смо по ноћи.
Она бедна легала, која смо у мраку напипали,
пуна воде. Узнемирени и очајни, војници пипају
по мраку, по трњу, еда игде сува местанца, али
114
узаман. Целе ноћи они су пречучали под на-
стрешницама, цвокоћући од зиме и проклињући
судбину. Ја сам добио мало ватрице. Поред ње
слама испод које тече читав поток; на њој сам
преноћио. Око моје ватрице окупили се војници;
један седи на ногама, други уз леђа, а када сам
се у 2 сата пробудио, био сам затрпан у хлебо-
ве. То је било једино суво место где су војници
могли склонити хлеб који су примили. Опет по-
чесмо половити, један хлеб на два војника. Кад
је свануло, прави пакао од артиљериске ватре.
Наста јаук. Једнога проби кроз обе ноге капа од
гранате.
– Господине поручниче, Милан Пешић је
рањен, па те моли да дођеш.
– Шта је, Милане, згодише те?
– Носиоци рањених! – викнем ја; охрабрим
га, јер му кост једне ноге није пребијена, а шта ће
с другом бити, ко зна. Она је скршена. Тако тече
дан код нас. Напад који су, уз пратњу силне ар-
тиљеријске ватре, почели још јутрос, настављају
са истом упорношћу. Већ је 12 сати превалило,
борба не престаје. Ако сломе први борбени ред,
ми ћемо напред, под врло тешким околностима,
али и ради важнога задатка; да се одбрани овај
положај који затвара с ЈЗ десну обалу Колубаре.“
Очигледно да је овај запис настао иза подне-
ва, тог 6-ог новембра 1914-е, односно 19-ог по
новом календару. По Милојку Ђоковићу, који је
осамдесетих година прошлог века објавио књи-
гу „Димитрије Туцовић“ и у њој цитирао, непот-
пуно, последњи запис из Туцовићевог дневника,
у борбама које су уследиле сутрадан, један ме-
так непријатеља погодио је Димитрија Туцовића
у срце... Претходно је прострелио и његов рат-
ни дневник. На Шушњару, ближем одредишту
Врачег брда, лежао је мртав поручник Српске
војске, пише даље Ђоковић. У јединици је на-
стала права узбуна јер су војници много волели
свог старешину.
Судећи по Николи М. Поповићу, Туцовићев
вод није се тада налазио у борби. Пола сата пре
погибије, по речима Туцовићевог посилног, чије
име или презиме Поповић не наводи, један вој-
ник је дошао код свог командира и кроз цвокот
зуба, од зиме, рекао му како не може више да
издржи, услед глади. Пошто је несрећног војни-
ка мало утешио, Туцовић је наредио посилном
да том војнику да последње парче хлеба које је
посилни чувао за свог „командира – родитеља“.
На сахрани Туцовића, под храстом, и поред пута
Лазаревац – Рудник, посилни се клео како је хтео
да изелицу зубима закоље. „А седмог новембра ,
у зору, ко зна из чије пушке, можда неког радни-
ка, можда неког социјалисте, можда неког друга
који се пре неколико месеци одушевљавао ње-
говим колико умним толико и ватреним говори-
ма, устрелило га је тане; можда га је устрелио и
онај ко би и данас, 20 година после те трагедије,
без имало премишљања свој живот за њега дао.
Било како било, Туцовић је седмог новембра
1914, у самом расвиту, на Врапчем брду, једним
јединим метком погођен. И то где? Прво у њего-
ве, на хартији стављене мисли, у ратни дневник
(другу свеску), па онда у сред срца. Без иједне
речи, без покрета, на земљу се сручио не само
стожер и ум српског радничког покрета, него и
један од највећих, најдоследнијих, најисправ-
нијих и најкарактернијих вођа међународног
пролетаријата.“ Овако је писао Никола М. По-
повић, а рекло би се да је податке о смрти Дими-
тријевој слушао од више људи који су били при-
сутни или близу. Ипак, ниједном од оних који су
били у јединици са њим није навео име, осим
рањеног Пешића. Са друге стране, у опису прве
сахране прецизно је навео имена и презимена
четворице који то учинили. Милојко Ђоковић
наводи потпуно друга имена, и то много више
људи и само једно је приближно слично. Тело
Димитрија Туцовића сахрањено је без ковчега,
увијено у војничку ћебад, а после тога уследило
је пет промена места његових земних остатака.
Ту је и једно непотврђено померање његових
костију на лазаревачком војничком гробљу, о
чему су „Вечерње новости“ писале 1962. годи-
не. Прича о свим сахранама Туцовића је болна
и захтева превише простора, баш као и сторија о
његовим дневницима. Поповић је такође напи-
сао, у једној фусноти, да је на тело Димитријево
од социјалиста први наишао Живко Топаловић,
ађутант у Првом моравском пуку, који је одмах
послао коморџију са коњем да припомогне при-
ликом укопа. Ђорговић у четвртом наставку
свог фељтона такође помиње Топаловића, и то
као човека који је о десетогодишњици Митине
(како су га од миља звали) смрти био на скупу
на Војничком гробљу у Лазаревцу, 1924. годи-
не, и том приликом рекао како је изблиза видео
смртну рану Туцовића и сигурно да је убијен из
непосредне близине, штоно би данас рекли из
прислона. Било је присутно преко хиљаду пред-
ставника радничких синдиката из целе Краље-
вине Срба, Хрвата и Словенаца, више него што
је у том тренутку Лазаревац имао становника.
Прве стране своје књижице „На ивици забо-
рава“, Чедомир Петровић, домаћин из села Шу-
шњара, посветио је дану погибије Туцовића, као
и премештању његових посмртних остатака из
првог гроба на шушњарско сеоско гробље. Ово
дело објављено је 1985. године у издању Зајед-
нице књижевних клубова Србије из Београда.
Релативно је мало познато, а у њему стоји: „Не-
сретни случај и судбина су хтели да се баш у
овом малом селу угаси херојски живот највећег
социјалистичког борца за људска радничка пра-
ва и слободу у Првом светском рату, друга Ди-
митрија Туцовића. Рањен је у селу Ћелијама, на
чувеном Враче брду, у Колубарској бици 1914.
године. Пренесен је у наше село, у позадину
фронта, на превијање. На јужном делу села било
је пуковско превијалиште где му је пружена по-
моћ. Али, услед тешких задобијених рана убрзо
је издахнуо. Сахрањен је поред пута, под храс-
том. Војници су отесали кору са дрвета и уре-
зали следеће речи: ’Овде лежи раднички витез’.
Овај натпис је стајао после Првог светског рата
више година и могао се прочитати. Наши сеља-
ци, Живојин Бојић и Живорад Живановић, који
су га видели рањеног и запамтили, кажу да је то
био физички развијен човек. Његов изглед одго-
вара великом, витешком делу којим је задужио
ондашње, садашње и будуће генерације.“ Бора
Бојић, један од потомака Живојина Бојића, одвео
нас је у Бојића забран, где се налазило пуковско
превијалиште. Показао нам је место које је Жи-
војин означио као место смрти. Иначе, баш тих
новембарских дана Колубарске битке команда
Моравске дивизије налазила се у њиховој кући,
удаљеној мање од километра од забрана.
Хроничар Лазаревца, др Првослав Михаи-
ловић, чији се „Нови прилози за историју Ла-
заревца“ могу наћи на интернету, даје своју
верзију Туцовићеве погибије. По њој је покој-
ни Славољуб Колачарић снимио кратки филм,
планиран за приказивање на стогодишњицу Ди-
митријеве смрти. Михаиловић пише да је у Ту-
цовићевом воду тог јутра нестало хране и неко
је предложио да један војник оде до Лазаревца
и донесе нешто за јело, за окрепљење. „Неће се
снаћи, идем ја“, рече Димитрије. Узјахао је коња
и кренуо пут Лазаревца. Војници су видели, по-
што је њихов командир прешао стотинак мета-
ра, како се његова висока фигура прво повила,
а затим склизнула са коња. Пуцањ се није чуо,
дошао је издалека. Интересантно је да и Миха-
иловић поименце помиње одређеног официра и
војника, али та имена се не појављују код других
аутора, као што рекосмо, сва су различита.
Историчар Саво Скоко у свом делу „Колу-
барска битка 1914“ у издању Војно-историјског
института страдању радничког првака посветио
је пар реченица, уз непотпуно цитирање њего-
вог последњег дневничког записа. Одмах после
цитата, на страни 90, стоји следећи пасус: „Из-
ложене страховитом дејству унакрсне артиље-
ријске ватре, трупе Моравске дивизије првог по-
зива почеле су да се осипају, чак и први и трећи
пук који су сматрани најбољим. Обавештавајући
115
о томе Врховну команду, војвода Степановић је
изразио бојазан да може доћи до отказивања по-
слушности. Одговорено му је: ‘Настаните свим
силама да се поколебани морал код трупа повра-
ти, те да не би дошло до немилих појава чије би
последице могле бити судбоносне.’“ Помислило
би се, када се прочита претходно написано, како
је Степановићев извештај, са одговором или на-
ређењем Врховне команде, био после Туцовиће-
ве смрти. Није тако, пошто Живко Г. Павловић
цитира комплетан извештај Степановића, наво-
дећи тачно време и датум – 17 сати, 6. новембар.
Претпостављамо да је порука из Врховне коман-
де стигла у року од сат или два.
Вест о смрти Димитрија Туцовића прво
је објављена у „Радничким новинама“ број 188,
које су тада излазиле у Нишу, и то 10. новембра
по старом календару. Није потписана, али се зна
да је аутор Душан Поповић, блиски сарадник
Туцовића. Наслов вести је име и презиме стра-
далог у црном правоугаонику, а први део текста
гласи: „Синоћ смо са ужасом чули и нажалост
проверили страшну, најстрашнију вест из овог
рата: Димитрије Туцовић, вођ Српске Социјалне
Демократије, пао је на крвавој људској касапни-
ци!
Тамо негде око Мионице, у петак, 7. овог
месеца, једна граната разнела је Димитрија Ту-
цовића, пресекла један неуморни живот који се
налазио у најпунијем напону борбе и стварања,
искидала једно племенито срце које је својом
неизмерном топлином загревало целу соција-
листичку Србију дајући јој енергију и полета
за рад, уништила један генијалан ум који је као
кула светиља стајао изнад свију нас показујући
нам пута, ум чији се сјај већ био пробио кроз
уски оквир нашег партијског живота – и кроз де-
бео застор клевета многобројних непријатеља и
завидљиваца – па почео скретати на себе пажњу
и дивљење целе мислене Србије...“ Следећег
дана, 11. новембра, изашао је нови број „Раднич-
ких новина“ у коме је Поповић дугачак некролог
посветио свом саборцу.
Данас, са временског одстојања дужег од јед-
ног века, тешко је приклонити се било којој вер-
зији трагичног окончања живота Туцовићевог.
Историчари и запослени у архивима које смо
контактирали били су једнодушни у савету да
су поузданији они писани документи из периода
пре Другог светског рата.
Читајући грађу о Димитрију Туцовићу при-
метили смо да су се у неким кључним тренуци-
ма у близини Туцовића, не само Димитрија, већ
и његовог брата Владимира, нашли припадници
породице Туцаковић. Наиме, на великим мар-
товским демострацијама 1903. године, како неки
116
кажу увертири за смакнуће последњих Обрено-
вића са власти, погинуло је четворо људи. Тешко
је рањено пет демонстраната, а лакше троје. И
на страни власти повређена су четири службе-
ника и 18 жандарма. Један од њих је био Коста
Туцаковић, полицијски писар. У току наредне
ноћи ухапшена су 123 демонстранта. Главни ор-
ганизатор ових демонстрација био је Димитрије,
који је одмах морао да напусти земљу: прво је
отишао у Земун, потом у Беч. Поменути по-
вређени Коста је, претпостављамо, исти Коста
Ј. Туцаковић који је у Солуну био сарадник
Комитета десеторице за уклањање Драгутина
Димитријевића Аписа. На суђењу Апису 1917.
на смрт је и осуђен и Владимир Туцовић (кас-
није помилован), рођени брат Димитријев, офи-
цир српске војске и један од завереника који су
1903. угасили династију Обреновића. Коста Ту-
цаковић се у Солуну налазио на високом поли-
цијско-војном положају, а по ослобођењу Србије
постао је управник Београда, чувен по томе што
је издао наређење да у ограниченом року сви
натписи у граду морају бити искључиво ћири-
лицом исписани. Био је син Јакова Туцаковића,
у два наврата управника града Београда и у два
наврата министар унутрашњих дела. Раније смо
поменули Милана Т. Туцаковића, као заступни-
ка команданта Моравске дивизије првог позива.
Време које је провео на том положају било је
кратко, мерило се данима, али је врло вероватно
да се ту налазио у време погибије Туцовића. Ми-
лан Туцаковић је био син Тодора, човека који је
био у врху Скупштине када је Милан Обреновић
проглашен за краља, а посланик када је на Све-
тоандрејској скупштини збачен кнез Александар
Карађорђевић и поново устоличен Милош Об-
реновић. Петар Туцаковић, отац Тодоров, био је
учесник Хаџи Проданове буне и један од најбли-
жих сарадника Милошевих у Другом српском
устанку и периоду после тога. Очигледно је да
су Туцаковићи били „обреновићевци“. Да ли је
краљеубиство Александра Обреновића и њего-
ве супруге изазвало у њима пригушени револт,
не знамо, али биографије говоре да је Милан
Т. Туцаковић водио једну коњичку јединицу на
двору до 1902. године. У доступним подацима
нема трага његовог војном ангажовању од 1902.
до 1906, или ми нисмо знали да дођемо до њих.
Са друге стране, Туцовићи су били, ваљда због
учешћа Владимира у Мајском преврату, приста-
лице супротне струје, иако се Димитрије ту не
може сврстати. Можда га вођење Мартовских
демонстрација 1903. године, усмерених против
краља Александра Обреновића, опредељује у
очима других?
 Сукоб присталица Карађорђа и његових пото-
мака са једне, и опредељених за књаза Милоша
и његових наследнике, са друге стране, протегао
се кроз цео деветнаести век, наставио и у дваде-
ЛАЗАРЕВАЦ
БРАНИСЛАВ НУШИЋ И „СУМЊИВО ЛИЦЕ“ -
ИМАЈУ ЛИ ВЕЗЕ СА КОЛУБАРЦИМА?
СЛУЖБОВАО НИЈЕ, БОРАВИО ВЕРОВАТНО
Ако је Виљем Шекспир био и остао „копљо-
тресац“ (Shakespeare) светске драмске сцене,
Бранислав Нушић (1864-1938) био је и остао
највећи смехотресац српске књижевности,
својим делом актуелан и у данашњем времену.
Највећи део свог живота велики комедиограф
провео је у Београду, али је живео и у Смеде-
реву, Новом Саду, Сарајеву, Француској, Јагоди-
ни, Скопљу, Приштини, Битољу... На званичном
сајту Градске општине Лазаревац помиње се јед-
ном реченицом Нушић, где се наводи како је две
године провео у овој колубарској варошици на
служби као судски практикант. С друге стране,
у до сада објављеним биографијама мајстора ко-
медије нема помена о томе, а о овом ништа не
знају ни људи из Музеја позоришне уметности
и Народног позоришта, иако међу њима има и
оних који су баш на тему Нушића и његовог
дела магистрирали или докторирали. У својој
обимној монографији „Нушић, живот и дело“,
објављеној прошле године поводом сто педесете
годишњице рођења писца, проф. др Рашко В. Јо-
вановић врло детаљно исписује животни пут чо-
века који се родио у Београду као Алкибијадес
Нуша, син трговца Георгијадеса Нуше и Драги-
це Краснар, да би име Бранислав уметнуо као
средње почетком зрелих година. Нешто касније
и званично је променио име и презиме и постао
Бранислав Нушић. Ипак, проф. Јовановић до-
пушта могућност да је Нушић неко краће време
боравио у Лазаревцу, што нам је јасно рекао у
једном од више дужих телефонских разговора.
Нушићево Сумњиво лице, по многима његово
најпопуларније, најсмешније и најхрабрије дело,
читачки настројеним Колубарцима је доказ да је
комедиограф извесно време провео у овом крају.
У прилог томе иде помињање Трбушнице, села
на мање од 20 километара од Лазаревца, које је
и данас у саставу ове општине, па писара Виће,
а остало је забележено да је у овом крају служ-
сетом, а могуће је да негде тиња и данас – многи
и даље говоре о постојању две Србије...
Зоран Станковић – Сода, Лазаревац
бовао срески писар Вићентије Вића Поповић, и
то баш крајем 19. века. По ономе што је објавио
лазаревачки хроничар и публициста Александар
Стефановић прво име некадашњег лазаревач-
ког хотела „Јадран“ било је „Европа“. Додуше,
они који су скептични лако могу да докажу да
се Трбушница налази и између Лознице и Бање
Ковиљаче, да у старој згради у граду на Дрини
и данас постоји ресторан „Европа“ који је некад
био хотел, а да шверцери и овчетина са спанаћем
из Сумњивог лица много више пристају Лозници
као пограничном граду и месту ближем реченом
кулинарском специјалитету, неголи Лазаревцу.
За лозничког Вићу за сада нема података... У
предговору ове комедије сам аутор јасно одређује
како је настала много раније и да су два управ-
ника београдског Народног позоришта, Шапча-
нин и Петровић, одбили да је ставе на репертоар.
Сигурно да су управници имали довољно јаких
разлога за то, када одличан глумац са сцене из-
говори на прави начин кљукана династија следе
салве смеха у публици, лако се и у апс заглави.
Са друге стране, у монографији „Нушић, живот
и дело“ чак на три места стоји тврдња да је напи-
сано за време Првог светског рата, у Француској
(стране 33, 34 и 111). Зна се да је Бранислав мно-
ге делове своје биографије намерно замућивао,
тако да се дуго сматрало и писало да је рођен у
Смедереву, а Нушић то никад није негирао. Тек
су у скорије време, пре пар деценија, пронађени
документи да је рођен и крштен у Београду. О
времену настанка Сумњивог лица, комедије ин-
спирисане Гогољевим Ревизором, и многи други
биографи мештра шале (како је он сам називао
своје комедије) сматрају да је настало касније.
Критика се по првом извођењу 1923. године сло-
жила да је само дело средина између комедије
интриге, комедије карактера и комедије нарави,
у коме су сви сумњиви. Ето, тако бива сумњиво
и ауторово датирање настанка дела...
117
 Бранислав Нушић имао је добрих разлога да
пази на свој однос са представницима власти.
Басна у стиховима Погреб два „Раба“, објавље-
на у Новом београдском дневнику 6. маја 1887.
године на наговор др Владана Ђорђевића, коју
је Нушић потписао под псеудонимом Гасарче
(мала гасна светиљка), описује догађаје из тог
доба, сахрану мајке пуковника Франасовића
којој је присуствовао краљ Милан са официрс-
ким кором, као и сахрану мајора Мијаила Ката-
нића, неустрашивог хероја који је преминуо од
рана задобијених у тек завршеном српско-бугар-
ском рату. Нико од званичника, понајмање сам
краљ, није испратио јунака, што је навело Ну-
шића да последњим стиховима поентира Српска
децо, постаните бабе. Због отворених алузија
Варошки суд Нушића осуђује на два месеца за-
твора, Касациони суд повећава казну на две го-
дине, а баснописац је у Пожаревцу издржао три
месеца и десет дана, после чега га је краљ поми-
ловао. У време династије Карађорђевића, због
Народа и династије крајем прве деценије дваде-
сетог века осуђен је писац на три месеца затво-
ра, али пресуда никад није извршена, вероватно
на миг из двора. Можда је и зато Нушић написао
предговор Сумњивом лицу, да јасно одреди како
је комедија везана за династију Обреновића.
Огледао се Нушић на многим пољима, па су га
и многи нападали. Калпили су га Мита Ценић,
па Пера Тодоровић у Малим новинама, па Јован
Скерлић, криткујући козерије које је у Политици
Брана објављивао под псеудонимом Бен Акиба,
што су многи одмах уопштили на целокупно Ну-
шићево дело. Интересантно је да је Мале новине,
први дневни лист на овим просторима, управо
Нушић основао 1888. године, по повратку из За-
беле, а да га је Тодоровић напао тврдећи да није
добро што се у Приштину, на дипломатски по-
сао, упућује Цинцарин који уз то не зна стране
језике!
У две кратке и скоро истоветне вести Три-
фуна Лукића, учитеља из Соколове, објавље-
не 1964. године у лазаревачкој „Колубари“ и
ваљевском „Напреду“, стоји да је у Лазаревцу
свечаном академијом обележена стогодишњица
Нушићевог рођења свечаном академијом, где се
каже како је сала биоскопа била дупке пуна, да
су у програму учествовали глумци београдског
Савременог позоришта Михаило Бата Паскаље-
вић, Власта Велисављевић и Душан Почек, као
и да су се препричавале шале и анегдоте веза-
не за Нушићев боравак у Лазаревцу као судског
практиканта.
Нушићев боравак у Лазаревцу поменуо је
локални хроничар Александар Ј. Стефановић у
својим делима „Стари Лазаревац“ и „Лазаревац
118
и околина“, објављеним у деветој и десетој де-
ценији прошлог века. На основу казивања ста-
ријих људи и усменог предања, Стефановић,
без временске одреднице, тврди да је Бранислав
Нушић једно време боравио у породичној спрат-
ној стамбеној кући досељеника из Доброселице,
трговца Милована Марјановића. Сама зграда и
данас постоји у Карађорђевој 12, а налази се као
чаршијска кућа под заштитом Градског завода за
заштиту споменика културе Београда. У њеном
спратном делу данас живи породица Милене
Мирић (рођене Петровић из Брајковца). Миле-
на је низ година неговала и пазила у старости
Марјановићеву кћерку Наталију (удату Васић,
1913-1999). Како Милена каже, Наталија је при-
чала о том Нушићовом боравку врло мало, твр-
дећи да је кратко боравио, свега неколико дана,
као и да скоро није излазио из собе како то пам-
ти породично предање. Нушићеви биографи бе-
леже како је комедиограф трошио сто цигарета
дневно и пио двадесетак кафа, користећи сваки
тренутак да пише, макар то била и писма. Зна
се и да је био наклоњен лепим женама, а ако је
случајно био у Лазаревцу из тог разлога, мора
да је тадашњој чаршији и сам био сумњиво лице.
Пре нешто мање од десет година овим делом
Нушићеве биографије бавио се тадашњи уред-
ник данас угашене Телевизије ЈАСТА Славољуб
Колачарић, данас пензионер. У свом десетоми-
нутном видео филму, тада снимљеном, Кола-
чарић закључује да је немогуће да је Нушић у
Лазаревцу био судски практикант, али да је врло
лако могуће да је једном или више пута бивао на
неколико дана у колубарској варошици.
Интересантну причу чули смо од Наде Жујо-
вић, рођене Лазаревић, данас дипл. правника у
РБ „Колубара“. Као унука Милована Лазаревића,
човека који је од 1903. до 1917. био потпредсед-
ник Скупштине Србије, а много више народни
посланик, била је у прилици да у породичној
библиотеци види књигу коју је Нушић својеруч-
но посветио њеном деди, пошто је један од ак-
тера ту објављене приповетке био и сам Мило-
ван. Анегдота каже да су током Првог светског
рата Милован и Бранислав били истовремено у
Ници, у Француској. Често су заједно шетали по
променади и причали, писац у свом грађанском
оделу а Милован у српској народној ношњи. На-
име, народни посланик је током својих боравака
у иностранству по правилу био обучен у народ-
но одело, да покаже своје порекло. О њему је
„Политика“ из тог времена написала: „Смирен
и речит Колубарац је своје врлине усагласио са
личним изгледом. Био је то фигура која плени“.
По повратку из једне од шетњи са Нушићем,
Милована је у хотелу затекла посетница извес-
не грофице Шаховске, која је на полеђини визит ник се заплакао и почео да љуби делове одеће, уз
карте својеручно написала време и место сас- коментар „Ово мора да је у Лазаревцу направље-
танка. Отишао је Колубарац на тај састанак, али но“, што су Бајићи и потврдили.
су се разочарали и он и грофица. Посетница и
порука били су намењени другом Србину који
је боравио у хотелу и такође се презивао Лазаре- ***
вић, тако да се грофица извињавала због грешке НЕМА ОБЕЛЕЖЈА
рецепционара а Милован се џентлменски пову-
као. Наравно, у следећој шетњи све је испричао Нушићев боравак у Лазаревцу није јавно ни-
књижевнику, он је то преточио у причу. где обележен. Академски вајар Душан Рајшић
Поузданог одговара на то да ли је Нушић урадио је скулптуру како велики писац седи на
био у Лазаревцу, када и колико времена, за сада клупи читајући књигу, са предлогом да се поста-
нема. Док се се не појави, штоно би Колубарци ви на клупу испред куће у Карађорђевој 12, где
рекли, права ћага и пурсула, као да је сва ова је Нушић наводно боравио, али све је за сада ос-
прича само шала. тало само на идеји понуђеној општинским руко-
водиоцима.
***
СУВЕ ШЉИВЕ И ШИЉКАНИ Године 2020.

Милован Лазаревић свакако је најистакну- Зоран Станковић – Сода, Лазаревац
тија политичка личност из историје Лазаревца.
Поуздана документа потврђују да су Нушић и
Лазаревић истовремено били у Ници и Женеви.
У потоњем швајцарском граду Лазаревић је дао
своју оставку, својеручно написану јуна 1917.
године, а крајем истог месеца из овог града
Нушић је упутио допис Министарству просве-
те на Крф, уз опсeжан елаборат о комплетном
културно-уметничком и научном раду. Дугого-
дишњи потпредседник Скупштине Србије и на-
родни посланик остао је упамћен и као велики
извозник сувих шљива. Кућа му се налазала на
месту данашњег хотела „Вис“, а етиважа где су
се паковале откупљене суве шљиве на брдашцу
понад некадашње железничке станице пруге ус-
ког колосека. На менију свих европских бања и
лечилишта налазио се овај деликатес, чак га и
Толстој помиње у „Ани Карењиној“ као чорбу
од сувих шљива која се налазила у јеловнику.
Станојевићева „Енциклопедија“, штампана у
Загребу средином треће деценије прошлог века,
износи да је вредност извоза сувих шљива по-
четком двадесетих година тада била 30 пута
већа од вредности производње угља у Костол-
цу. Наочити Милован волео је да носи народ-
но одело и опанке шиљкане, па се тако често и
фотографисао. Лазаревачки мајстори народних
одела и опанака били су тада на цени, па тако
„Лексикон ЈУ митологије“ кроз сећања певача
народних песама браће Бајић преноси занимљи- Миодраг (Чедомир) Гајић (1923–2009),
ву анегдоту. Наиме, шездесетих година прошлог Ружица Вујановић из Шушњара и Милорад
века Бајићи су гостовали у Канади и у гардеробу, (Чедомир) Гајић (1926–1989). Снимљено
пре него што су се обукли за наступ, дошао им је 1977. године, на свадби Милоша (Миодраг)
времешни исељеник. Угледавши народна одела Гајића (1950), на његовом кућевном
и опанке, распоређене по великом столу, исеље- плацу, у барошевачком засеоку Варошица.
Фотографија је у Милошевом власништву.

119
НАША ОКОЛИНА
ПЛИВАЧКИ КЛУБ ТЕК - ВЕЛИКИ ЦРЉЕНИ
ИСТОРИЈАТ ПЛИВАЧКОГ КЛУБА ТЕК ИЗ ВЕЛИКИХ ЦРЉЕНА
Пливачки клуб „Термоелектрана Колубара“
(П. К. „ТЕК“) основала је ТЕ Колубара у склопу
свог спортског друштва „ТЕК“ давне 1963. го-
дине, када је и изграђен Спортски центар у Ве-
ликим Црљенима. Клуб је основан у циљу по-
бољшања животне средине, како самих радника,
тако и њихове деце, која су одрастала у веома
загађеној околини. Све до 1979. године клуб ће
радити само лети, а тек покривањем базена ство-
рени су услови за несметан рад клуба преко целе
године.
Синоним за настанак и развој пливачког клу-
ба везује се за име Слободана Бацковића, пр-
вог управника Спортско-рекративног центра,
који је својим дугогодишњим радом и залагањем
оставио неизбрисив траг у клубу.
Са променом закона клуб ће се пререгис-
тровати у спортско удружење грађана основано
ради остваривања циљева у области пливања.
Од тада, па све до данас, клуб непрестано ради
на омасовљењу пливања као спорта и едукације
првенствено деце узраста од 5 до 15 година.
Клуб је редовни члан Савеза спортова општине
Лазаревац, Пливачког савеза Београда и Пливач-
ког савеза Србије. Рад у клубу је подељен у три
погона:
1. Обука непливача
2. Школа пливања
3. Такмичарско пливање
Циљ политике клуба је првенствено да што
већи број деце научи да плива тако да се обуци
непливача даје огроман значај. Обука непливача
се изводи у три термина недељно. Деца су по-
дељена у две групе, а максималан број у групи је
20 деце. На обуци су присутна четри оперативна
тренера пливања и један спасилац на води. Сваке
године најмање 200 деце научи да плива. Поред
деце из Великих Црљена, велики број малишана
долази из околних места која припадају лазаре-
вачкој општини. Исто тако доста деце долази и
са територија општина Барајева, Лајковца, Уба,
Аранђеловца, па чак и из Сремчице и Жаркова.
Сви који науче да пливају настављају са обу-
ком у следећем погону, а то је школа пливања.
Циљ ове обуке је да деца упознају и наравно сав-
ладају све четри технике пливања – краул, леђ-
но, прсно и делфин. И ова обука се изводи три
пута недељно. Када пливачи савладају најмање
120
две технике могу наставити са тренирањем у
погону за такмичарско пливање, када потписују
приступницу и региструју се као пливачи такми-
чарске екипе. Да би дете могло да се бави такми-
чарским пливањем мора проћи кроз неопходне
лекарске прегледе који се обављају на сваких
шест месеци.
У такмичарској екипи пливачи, такмичари
тренирају од 4 до 6 пута недељно што је веома
захтевно. Тренинзи обично трају око 2 сата, а
такмичарска екипа је подељена на пионире, ка-
дете и јуниоре (дечаци и девојчице), где укупно
има 40 регистрованих пливача. Од 2005. године
клуб се сваке године редовно такмичи на Зим-
ској и Летњој лиги Београда, као и на свим зим-
ским и летњим првествима Србије за пионире,
кадете и јуниоре. Првенства Србије за све три
узрастне групе одржавају се у градовима широм
Србије (Пирот, Крушевац, Ниш, Лесковац, Су-
ботица, Сомбор, итд). Такмичења трају обично
по три дана и подељена су на делове: пре подне
се пливају квалификације, а поподне финала.
Одлазак на свако такво такмичење захтева вели-
ка финансијска средства јер поред превоза треба
обезбедити и хотелски смештај за пливаче, тре-
нере и вође пута. Пливачки клуб „ТЕК“ један је
од ретких клубова који сноси све трошкове око
организације одласка на државна првенства, за
све своје пливаче, који својим резултатима избо-
ре право да учествују на првенству. Обезбеди-
ти финансијска средства за такмичење, новчане
надокнаде за рад тренера и потребну админи-
страцију у овом тренутку је веома тешко. Клуб
се углавном финансира новцем прикупљеним од
чланарине. Средства која клуб добија од Саве-
за спортова оштине Лазаревац су једнократна у
висини од 30.000 до 50.000 хиљада динара го-
дишње. Та средства су заиста минимална у од-
носу на трошкове које клуб направи у току го-
дине: само на превоз такмичара потроши се од
150.000 до 200.000 динара. Поред ових такми-
чења клуб учествује и на најмање десетак пли-
вачких митинга широм Србије. Сваке године у
септембру клуб организује пливачки митинг на
базену у Великим Црљенима где угости преко
150 пливача из целе Србије.
Иако смо клуб који долази из мале средине
с поносом истичемо да су до сада наши плива-
чи на државним првенствима и лиги Београда
освојили преко двадесет медаља од тога и шест
златних. Највећи резултати у клупској историји
представљају оборена два државна рекорда која
су остварили:
- Александар Лазаревић је оборио држав-
ни рекорд у дисциплини 200 метара прсно за
пионире на митингу одржаном у Бањалуци 18.
априла 2010. године (време: 2:36,88);
- Игор Терзић је оборио државни рекорд у
дисциплини 200 метара прсно за кадете на др-
жавном првенству одржаном у Бечеју 24. јула
2010. године (време: 2:24,18).
Иако ће своју спорстку каријеру наставити
у другим клубовима њих двојица ће стићи до
јуниорске репрезентације Србије. После њих
тај успех ће поновити и наш пливач Иван Ста-
нојевић који ће такође постати члан јуниорске
репрезентације.
Поред њих морамо споменути и следеће пли-
ваче освајаче медаља, а то су: Ђурђија Андрић,
Јана Гајић, Анђела Марковић, Милица Анто-
нијевић, Ана Ђурђевић, Марија Р. Стевановић и
Огњен Радовановић. Такође сви остали пливачи
који су прошли кроз такмичарску екипу дали су
велики допринос развоју клуба и пливања као
спорта уопште на нашој територији. Поред ус-
Супружници Слободанка (1925–1995) и Миодраг (1923–2009) Гајић. Снимљено осамдесетих
година ХХ века. Фотографија је у власништву њиховог сина Милоша Гајића (1950) из
Барошевца.
пеха у базену наши пливачи су свуда давали при-
мер лепог понашања и васпитања.
Клуб има изузетну сарадњу и са ватерполо
клубом ТЕК из Великих Црљена тако што усме-
рава дечаке који не желе да се баве такмичар-
ским пливањем у ватерполо клуб. Такође клуб
има одличну сарадњу и са комшијама, пливач-
ким клубом Колубара из Лазаревца, као и са ПК
Валис из Ваљева, ПК Партизан из Београда , ПК
Нови Београд 011 из Београда и ПК Баракуда из
Београда, где су сви они редовни гости на пли-
вачком митингу на нашем базену.
Данашњи стручни штаб пливачког клуба
ТЕК-а чине: Небојша Костадиновић – лицен-
цирани тренер пливања, оперативни тренери
пливања – Стефан Андрић, Стефан Николић и
Марко Танасијевић, као и помоћни тренери-спа-
сиоци на води – Марко Ђорђевић и Немања Си-
мић.
Као закључак можемо извести да је пливачки
клуб ТЕК један од најбоље организованих клу-
бова на територији општине Лазаревац, што са
својим дугогодишњим успешним резултатима
то и показује.
Бобан Марковић (1967), Велики Црљени
121
ПОЉОПРИВРЕДА
ВРШАЛИЦЕ
ВРШАЛИЦЕ У СРБИЈИ
Почетком 20. века у пољопривреди овог
краја у употреби је гвоздени плуг, сејачице за
пшеницу и кукуруз, металне дрљаче, а вршид-
ба почиње да се обавља вршаћом машином.
Самоходна гарнитура вршалице састојала се
од парне машине (која се ложила сламом), дре-
ша (вршалице, где се одвајало семе пшенице) и
нешто касније додатог елеватора који је служио
за разношење сламе. За управљање самом врша-
лицом потребна је група 12-15 радника која се
називала банда, а њихов шеф — газда. Вршид-
ба се плаћала давањем 8-12% пшенице, зависно
од тога колико је родна година. Ово плаћање у
натури звало се рис. Од убраног риса на крају
вршидбе половина се делила радницима, тј. бан-
ди, половину је добијао власник машине, а он
је машинисти давао 1%. Они домаћини који су
имали више јутара пшенице довозили су снопо-
ве у своја дворишта — на гумна, па је вршалица
ишла од куће до куће и обављала вршидбу. Уз
плату у натури радници су добијали и доручак,
ручак и вечеру. Седамдесетих година 20. века
комбајни полако замењују вршалице. Помоћу
њих жетва и вршидба обављају се истовремено
и за далеко краћи временски период. Вршали-
це полако нестају и одлазе у историју и забо-
рав. Савремена механизација у прво време није
била доступна свим земљорадницима, нарочито
оним са мањим земљишним поседом. Због тога
је дошло до организовања пољопривредника у
земљорадничку задругу која им је давала креди-
те за набавку семена, куповину оруђа, а могли су
и позајмљивати пољопривредне справе и зајед-
нички обрађивати земљу.
Вршидба заузима посебно место и можда
најважније код пољопривредних послова. Пред-
ставља завршну фазу сређивања најважнијих
производа за прехрану људства као и последњу
агротехничку меру у редоследу радњи од сетве
до смештаја жита у амбаре. Међу најважније ма-
шине које се користе у пољопривредним газдин-
ствима убраја се вршалица, или у народу познат
назив дреш. Вршалица се користи за одвајање
зрна од сламе код свих зрнастих биљака. У на-
ставку ће бити описан начин функционисања
вршалице.
Убачен сноп у ждрело вршалице захвата бу-
бањ и трењем између бубња и подбубња настаје
млаћење и одвајање зрна од сламе. Већи део
122
зрна, око 85%, у коме има примеса и ситне пле-
ве, одлази кроз подбубањ и преко прве сабир-
не даске пада на мало сито за плеву. Слама са
крупном плевом и једним делом зрна у количини
од око 10% бива избачена снажно од бубња на
сламотрес који из овршене масе издваја крупну
сламу која прелази преко дотресача напоље у
елеватор. Ситан материјал (зрно, слама и плева)
пада на другу сабирну даску и клизећи по њој
долази на велико сито за плеву (грепел) на коме
се издваја крупна плева и ситна слама, а зрно
и ситна плева се просејавају на трећу сабирну
раван и клизећи по њој долазе на мало сито за
плеву на коме се сједињује зрно доведено ди-
ректно од подбубња преко прве сабирне даске и
зрно и плева истресено сламотресима. На мало
сито за плеву долази ваздушна струја произве-
дена у великом вентилатору и односи плеву на
излаз преко даске која се може регулисати, а
зрно, као тежи материјал, пропада на сита првог
чишћења. На горњем ситу задржавају се крупне
примесе (каменчићи, грудвице земље, махуне од
корова) и одлазе са стране вршалице напоље, а
зрно и ситне примесе долазе на доње сито где се
исејавају примесе мањих димензија (прашина и
семе ситних корова), а зрно преко одводног ка-
нала долази у елеватор за зрно одакле се помоћу
кофица износи у грувач, а онда се његов отвор
затвара поклопцем и оно одлази директно на
систем другог чишћења. На ова два сита дола-
зи ваздушна струја малог вентилатора и односи
евентуалне остатке осја и плеве назад под бу-
бањ, а зрно се просејава кроз доње и горње сито,
прелазећи преко трећег чишћења, које се састоји
од вентилатора са усисним дејством, у сортирни
цилиндар, а затим у испуснике, из којих у вреће.
Платформа вршалице је саграђена од отпор-
них дасака. Овако отпоран материјал служи за
одржавање помоћног додавача и резервних сно-
пова који се могу стављати ради обезбеђења рав-
номерног рада вршалице. Платформа са стране
има склапајуће странице које се при транспорту
подижу, а у раду спуштају, ради повећања прос-
тора и смештаја радника и снопова. На њој се
налази отвор за храњење бубња, ждрело, које је
снабдевено поклопцем. Поклопац је шарнирно
везан и може се затварати кад вршалица није у
раду. Над ждрелом је поставњен један уређај из-
рађен од дасака обложених лимом и окованих.
Уређај належе једном страном на горњи део под-
бубња, а другом страном је постављен изнад сан-
дука за храњење. Он је у виду косо постављеног
стола који служи за постављање резервних сно-
пова. Овај је сто тако везан за попречну гредицу
на платформи, где је омогућено његово лако за-
тварање. У случају да се хранилац јаче наслони
на обод стола, он се аутоматски затвара. Овим су
онемогућени несрећни случајеви у раду. Са обе
бочне стране су такође постављене заштитне
даске које чувају раднике на платформи од упа-
дања у ждрело. Пре почетка вршидбе неопходно
је даске поставити на своје место. Место за хра-
ниоца је у виду сандука, дубине око 50 центиме-
тара и ширине која је равна дужини бубња.
Бубањ је најважнији радни део вршалице
који у ствари обавља млаћење зрна. Радни де-
лови бубња су шине које су преко металних
подложака причвршћене завртњима за розете
(дискове) којих има четири комада. При њиховој
измени и постављању нових важно је да ребра
једне шине стоје у супротном правцу од сусед-
них, што значи да од укупно осам шина четири
су окренуте са ребрима улево, а четири удесно.
У случају да су шине окренуте у истом смеру
бубањ би радио на принципу завртња и слама би
стално ишла у једном смеру те би тако долази-
ло до загушења а вршидба би била онемогућена.
Осовина је постављена на кугличним лежајима.
Бубањ је конструисан тако да су његови радни
делови приступачни те се тако могу контроли-
сати у раду и по потреби мењати. Оно што је
занимљиво на доста типова вршалица – бубањ
је изведен тако да се може вадити комплетан и
земењивати другим. Обично је ово случај када
вршалица служи за различите врсте култура (пи-
ринач, детелина, разне траве...).
Подбубањ – корпа, такође је са шинама, а
постављен је одоздо, до половине бубња, у виду
решетке. Састоји се из три дела, а то су горњи,
средњи и доњи део – усмерач за сламу. Сваки део
саставњен је од савијених у лук челичних стра-
ница које су повезане међусобно челичним ши-
нама, поставњеним паралелно са дужином осо-
вине бубња. Између шина су постављене лимене
решетке. Делови подбубња су везани међусобно
помоћу челичних осовиница. Крајеви горње и
средње осовинице излазе кроз страницу врша-
лице и ослањају се на клизаче у лежиштима на
страницама вршалице, а оба краја осовиница су
осигуране расцепкама. Ове полуге су саставни
део механизма за регулисање положаја подбубња
и померају се ручно помоћу једне једине полуге.
Конструкција је изведена тако да се све осовини-
це померају одједном и осигуравају жељени по-
ложај подбубња. На регулационој полузи је убе-
лежена скала за одмеравање прецизног размака
(влажно, суво, нормално) по потреби и условима
вршидбе. На шинама подбубња се налазе два от-
вора кроз које су у попречном правцу провучена
два у лук савијена завртња који се по потреби
одвијањем могу извлачити. Они су обложени
дистантним цевима поређаним између поједи-
них шина, а имају задатак да фиксирају шине,
да спречавају њихово одмицање и примицање.
Предност овакве конструкције је у томе што је
омогућена промена радног положаја сваке шине
посебно. У том случају једна шина се може ок-
ретати четири пута и сваки пут се добије квали-
тет рада као и код новог подбубња. Трећи део
подбубња, усмерач за сламу, у виду је лимене
решетке и служи за давање правца слами која из-
лази испод бубња према првој завеси вршалице.
Он је зглобно везан за средњи део подбубња и
може се подешавати ручно посебном полугом са
стране вршалице. Скидање подбубња је једнос-
тавно и може се обавити без тешкоћа у кратком
року. Пошто се скине поклопац бубња и сто за
храњење приступа се скидању расцепки које
везују осовинице за регулацину полугу, и осови-
нице се извуку. На тај начин је ослобођен горњи
део подбубња од средњег и доњег, које делове
извлачимо заједно пошто претходно скинемо
полуге за подешавање дела подбубња. Доњи део
подбубња одвајамо од средњег ако „избијемо“
осовиницу која их везује. Тако је подбубањ ски-
нут и сваки део извађен. Уграђивање подбубња
врши се тако што се претходно саставе средњи
и доњи део па заједно уграде истим поступком
као код скидања, а затим се уграђују горњи део
подбубња, сто за храњење и поклопац отвора.
Завесе – њих има две. Задатак прве завесе
је да заустави сламу која долази испод бубња
и подбубња како би пала на почетак сламотре-
са. Тиме је омогућено задржавање и истресање
зрна. Састављена је од лимених делова који су
окачени за лимену даску, шарнирно везану за
кров вршалице. Сличном везом су спојени лиме-
ни делови и могу се слободно кретати напред и
назад. За средњи део даске је причвршћен ланац
који пролази кроз мали отвор на крову вршали-
це. Њиме се регулише висина завесе подизањем
или спуштањем једне или више алки и прич-
вршћивањем помоћу клина за кров. Друга завеса
служи да допуни улогу прве завесе. Израђена је
од покретних дрвених летвица окачених о једну
металну шипку.
Сламотреси имају задатак да истресају овр-
шену сламу и ослободе зрно, плеву и ситну сла-
му. Они су вишеделни и састоје се од пет секција
– вила, које су свака посебно везана за коленасто
вратило. Израђени су од дасака које су повеза-
123
не лименим решеткама типа Грепел. Овако ре-
шеткаста површина повећава радну способност
сламотреса и омогућује лакше истресање ситног
материјала. Виле су на средњем делу везане за
коленасту осовину, а при основи две крајње и
средња за доњу четвртасту осовину. За ову горњу
четвртасту осовину причвршћен је допунски
сламотрес – дотресач, у виду четири дрвене лет-
ве које се покрећу на принципу клаћења осови-
не и тако трзањем слама бива избачена напоље
а зрно иде кроз допунску решетку друге сабир-
не даске. Секције вила се покрећу коленастом
осовином преко крутих кугличних лежишта са
натезним љускама. Тиме је спречено померање
сламотреса у страну и ударање вила једне о дру-
гу. Коленаста осовина је постављена на куглич-
ним лежиштима. Израђена је од пет колена која
су постављена тако да међусобно чине угао од
180 степени. Овим је омогућено да при кружном
кретању осовине секције сламотреса заузимају
различите положаје, описујући овалну путању,
правећи осцилације, чиме је спречено клизање
сламе и истресање. На десној страни осовине
постављена је ременица преко које се добија по-
гон од осовине бубња помоћу укрштеног каиша.
Број обртаја осовине сламотреса је 170 о/мин.
Лежишта су снабдевена декаламит мазалицама.
Тресна Ројтер осовина постављена је на
доњем носачу рама вршалице на кугличним ле-
жиштима. Она је коленастог типа од четири ко-
лена која заузимају међусобни положај угла од
180 степени. На тај начин претвара се кружно
кретање пренесено од бубња у праволинијско
кретање горње и доње лађе преко четири дрвене
кретаче, које су једним крајем везане за кућишта
са крутим кугличним лежиштима на коленима
тресне осовине, а другим крајем везане за горњу
и доњу лађу – по две. Наизменичним покрети-
ма сваког пара кретача горња и доња лађа чине
осцилације са својим радним деловима чиме је
омогућено кретање овршеног материјала, њего-
во пречишћавање и даља обрада. Тресна осови-
на мора бити центрирана да ради равномерно и
без потреса јер може доћи до усукивања и лома
осовине као и кретача. Приликом мењања др-
вених кретача услед њиховог пуцања потребно
је поклонити довољно пажње квалитету дрвета
као и њиховој дужини.
Доња лађа је дрвене конструкције, ojaчана
лимом и оковима, у коју су уграђени следећи
делови: велико сито за плеву, грепел, трећа са-
бирна даска, мало сито за плеву и систем првог
чишћења. Лађа је преко четири дрвене опруге
обешена о рам вршалице и бочно вођена са две
опруге.
124
Велико сито за плеву је израђено од лима
типа Грепел са отворима од 16-20 мм. Оваквим
отворима се повећава радна површина и храпа-
вост сита, чиме се постиже бољи квалитет рада.
Намена великог сита је издвајање плеве од зрна.
Кроз отворе се просејава зрно и ситна плева а
ситна слама и крупна плева одлазе напоље.
Својим бочним странама сито належе на гредице
доње лађе. На крају сита за рам су причвршће-
на два окова који су ужлебљени на четири места
на која належе завртањ за причвршћивање. Тако
је омогућено мењање нагиба и прилагођавање
сита за влажну и суву вршидбу. Одвијањем ових
завртњева сито се ослобађа од доње лађе и може
се вадити ради оправке и чишћења. Изнад ве-
ликог сита за плеву постављен је заштитни лим
који спречава просипање ситне сламе између
доње лађе и страница вршалице. За контролу
рада и мање чишћење поставњени су отвори на
бочним страницама вршалице.
Tрећа сабирна даска има задатак да спро-
веде зрна и ситну плеву на мало сито. Она је
нагнута и фиксирана за лађу.
Мало сито за плеву са равним отворима
има намену да одвоји ситну плеву од зрна. Ис-
под сита долази ваздушна струја произведена у
великом вентилатору. Дејством ове струје пле-
ва излази напоље, а зрно се просејава на горње
сито првог чишћења. На раму сита причвршћена
су два сегмента са прорезима помоћу којих се
може мењати нагиб и сито прилагођавати вр-
шидби жита разних врста (овас, јечам, пшени-
ца, раж...) и различите влажности. Сито за плеву
обавља најбољи квалитет рада ако у нормалним
условима вршидбе зрно пада у једнако дебелом
густом слоју по целој површини и равномерно
је изложено ваздушној струји. При постављању
сита треба изабрати најпогоднији положај. Ис-
кошен положај не треба дозволити јер је оп-
терећена само једна половина и зрно одлази у
плеву и обрнуто. На излазу за плеву поставњена
је попречна регулациона даска – клапна, помоћу
које се такође регулише и прилагођава чишћење
условима вршидбе. Одвијањем криласте наврт-
ке са стране и постављањем клапне у више вер-
тикалан положај спречава се и одлажење зрна
у плеву. Постављањем клапне у више хоризон-
талан положај повећава се зазор излаза и пле-
ва неометано излази напоље. Овакав положај
захтева вршидба влажног жита. Прво чишћење
састоји се од два сита од којих горње задржава
неомлаћено класје, грудве земље, махуне корова
и избацује их са стране вршалице, а доње сито
провејава песак, прашину и ситно коровско семе.
Нормално зрно пролази кроз отворе горњег сита
и пада на доње. Отвори првог су тако велики да
пропуштају сва зрна изузев крупнијих примеса
док се зрно креће преко његових отвора и одлази
у одводник и елеватор за зрно.
Елеватор за зрно: Зрно са првог чишћења
долази у елеватор који га транспортује у грувач
или на систем другог чишћења. Елеватор је по-
стављен у лименој кутији и састоји се од каиша
са кофицама постављног на две ременице горње
и доње осовине. На доњој страни елеватора је
пријемник – корито, одакле кофице захватају
доспело зрно. Каиш мора бити затегнут како
би се обезбедило нормално изношење зрна. За-
тезање се обавља пре вршидбе, а преко два за-
вртња која су уграђена у раму лежишта осовине
на којој је поставњена ременица.
Горња лађа је израђена од дрвета са лименом
облогом и обешена о рам вршалице помоћу шест
усправних и једне водоравне опруге која служи
за правилно вођење лађе. Опруге су од дрвета.
Састоји се од прве сабирне даске, друге сабир-
не равни, рама са ситима другог чишћења. Прва
сабирна даска је у виду Грепловог сита и веза-
на је непокретно за горњу лађу. Она прихвата и
пропушта већи део зрна који одлази директно на
сита првог чишћења чиме се растерећује рад ве-
ликог сита за плеву. Друга сабирна даска заузима
положај испод сламотреса и служи да спроведе
зрно испало из сламотреса на почетак великог
сита за плеву. Сабирна даска је на горњем делу
продужена у Греплову решетку која служи да
прихвати зрна истресена допунским сламотре-
сом – дотресачем. Тако је избегнута могућност
одлажења овршеног материјала у плеву.
Систем другог чишћења има задатак да од-
страни осје и плеву одвојену од зрна у грувачу
и остале примесе доведене са првог чишћења.
Састоји се од два сита од којих горње треба да
има увек нешто веће отворе од доњег. Изме-
на сита се обавља на исти начин као код првог
чишћења по вођици стављеној у раму другог
чишћења. Регулација малог вентилатора је слич-
на као код првог чишћења с том разликом што
ваздушна струја у овом случају пролази кроз оба
сита одоздо. При регулацији малог вентилатора
потребно је обратити пажњу јер у случају јачег
дувања ветра зрно може бити однесено зајед-
но са плевом натраг у систем првог чишћења и
тиме смањити капацитет вршалице, јер стално
кружи у вршалици једна количина зрна која не
излази у џакове.
Грувач: Зрно јечма и пшенице после од-
вајања од сламе увек задржава осје и плевице па
га је потребно пустити кроз грувач на додатно
млаћење. У цилиндричном омотачу уграђена је
осовина постављена на кугличним лежиштима.
За осовину су преко две главчине везане три
уздужне глатке шине на којима су поставњени
ножеви и летвице са изрезаном радном површи-
ном. Зрно доспело из елеватора у кућиште са
бескрајним завртњем – пужем, бива однесено
према ножевима и летвицама. Ножеви су иско-
шени тако да поред улоге да секу осје истовре-
мено транспосртују зрно напред, а летвице су
везане за носаче завртњевима кроз дугуљасте
отворе чиме је омогућено њихово померање од
подбубња грувача. Поступак постављања грува-
ча је исти само обрнутим редоследом. На улазу
зрна постављен је лимени поклопац којим се
може затварати грувач у случајевима када се
кроз њега не жели пропуштати материјал. Ово
је неопходно учинити при вршидби ломљиве
пшенице, овса, пасуља, грахорице... Такође се
кроз грувач не сме пропуштати жито заражено
главницом јер се главница омлати и измеша са
зрном тако да је немогуће одстранити је на дру-
гом чишћењу.
Треће чишћење служи да коначно очисти
зрна од лаких примеса. За разлику од осталих
чишћења ово није снабдевено ситима. Зрно на
путу од другог чишћења до сортирног цилиндра
наилази на усисну површину изводника струје
малог вентилатора, постављеног на истој осови-
ни са вентилатором другог чишћења, а чија се ја-
чина ветра регулише помоћу поклопца и ручице
са стране вентилатора.
Сортирни цилиндер – сортирач, састоји
се из једне осовине на клизним лежајима са де-
каламит мазалицама причвршћеним на оплати
вршалице. На осовини су уграђена четири коту-
ра и то тако да су два крајња чврсто везана за
осовину (један клином, а други завртњем), док
се два унутрашња котора могу кретати дуж осо-
вине. Покретан котур на десном крају вршалице
служи за покретање читаве опруге сортирног
цилиндра и покреће се помоћу клина везаног
за бронзану навртку на вретену уграђеном у
шупљем делу осовине а покретаном посебном
ручицом на делу осовине код ременице. Други
покретан котур служи као ослонац на месту пре-
лаза дебље жице опруге на тању и као укрућење
опруге. Различита дебљина жице главне опруге
служе за то да се осигурају различитим међупро-
сторима чиме остварујемо могућност класирања
зрна, јер ће ситнија проћи кроз мањи размак, а
крупнија кроз већи. Корак опруге осигуран је
тако што је сваки навој опруге везан за осам
подужних опруга које обухватају осам водећих
завртњева учвршћених подужно за непокретне
дискове. Један крај свих осам подужних опруга
везан је за непокретан диск на левом крају осо-
вине а други за водећи покретан котур. Овршена
зрна улазе са једне стране у цилиндар и крећу
125
се према другој помоћу спирале. Ситнија зрна
пропадају кроз мање међупросторе, а крупнија
се крећу према другој страни све дотле док не
наиђу на међупросторе који одговарају њихо-
вој величини. Зрна која не прођу ни кроз један
међупростор на дужини целог цилиндра излазе
на крају. То су најкрупнија зрна прве класе.
Постављање вршалице на радно место: Да
би се обезбедио поуздан и сигуран рад неопход-
но је обратити велику пажњу код постављања
вршалице на локацију за вршај јер је то важан
сегмент за правилну вршидбу. Уздуж и попреко,
вршалица мора бити постављена у хоризонталан
положај, с тога је најпре потребно поравнати те-
рен и уклонити нагибе на површини земљишта.
Препоручљиво је да се машина услед нагиба
укопава у земљу, а не да се задиже како би се
оствариo хоризонтални положај. Када би је за-
дигли, вршалицу би довели у нестабилно стање
у раду. Када су вршалице покретале парне ма-
шине, строго се морало водити рачуна да ветар
не односи искре од ватре на вршалицу, сламу и
снопове. Чак је могуће да ако верат дува бочно,
погонски ремен-каиш може спасти са погонске
ременице. Обично су вршалице биле снабдевене
са два пара подметача (клинова) за причвршћи-
вање и осигурање. Тај подметач је направљен
од доњег дрвеног и горњег металног дела који
је назубљен. Након подметања клинова стеге
се затежу помоћу полуге и уклапају у зупце све
докле задњи точкови нису добро учвршћени и
осигурани. Предњи точкови се учвршћују пу-
тем челичних затега окачених и фиксираних за
конструкцију саме вршалице. Врло је важно да
погон-ременица на парној машини, дизел мото-
ру или трактору буде у линији са оном на вр-
шалици, у противном ремен-каиш ће спадати са
ременица.
Дарко Стојановић, село Лесковац

. Живана (Димитрије) Петровић (1897–1960), супруга Стевана Петровића (1897–1941).

Снимљено педесетих година ХХ века, у њеном дворишту, у барошевачком засеоку Варошица,
на месту где се сада налази домаћинство Милоша (Миодраг) Гајића (1950). Фотографија је у
Милошевом власништву.

126
ПРИМЕЊЕНА УМЕТНОСТ
СРПСКИ НАКИТ У ДОБА НЕМАЊИЋА
УВОД
Накит, заједно са оделом, чини ношњу. Пре-
ма етнолошким истраживањима накит је настао
раније од одела. С обзиром да његово порекло
треба тражити у обредним чиновима, накит је
задржао многа магијска својства. Ако се изузме
та магијска улога, основна улога накита била би
да украси свога власника за живота, па је тако
после смрти заједно са њим и покопаван. Када
су се за његову израду почели користити зла-
то и драго камење накит је постао право лично
богатство. Такав накит добија значај породич-
ног блага и амблема па се све ређе покопава са
својим власником. У разним приликама у жи-
воту он добија функцију новца, а у тренуцима
кризе се давао у залог, а наруквице су, чак, у
једном периоду, служиле као мера за тежину. У
зависности од намене ношен је или свакодневно
или у свечаним приликама. Преко украшавања
власник жели да покаже свету свој друштвени
положај, а по квалитету уметничке обраде може
се видети и власников степен образовања.
По скупоцености и количини накита могу
се пратити економске промене у једној држави.
Јер, када држава доживи економски процват,
производња накита постаје једна од најважнијих
привредних грана. Више од било које друге гра-
не уметности накит представља и веома зна-
чајно историјско и уметничко сведочанство. Из
тог разлога се не може проучавати одвојен од
прилика у којима је израстао. Особине да има
заштитну моћ учиниле су га неопходним у жи-
воту средњовековног човека. Он је у средњем
веку често имао значај монете, па се тако могу
запазити економско-културне промене, значајне
за историју једне државе. Накит је средство пре-
ко кога се показује напредовање у друштвеним
и статусним оквирима па преко њега можемо
пратити амбициозне тежње појединих стале-
жа. О његовом значају у средњем веку, како код
мушкараца, тако и код жена, сведоче портрети
владара и властеле на фрескама, иконама и ми-
нијатурама, бројни уговори о наруџбинама на-
кита, тестаменти и завештања, повеље и писма
српских владара, депозити заложених драгоце-
ности у трезорима Дубровника, Котора, Задра
и Млетака. Најлепши примерци накита поти-
чу управо из периода највећег успона српске
средњовековне државе.
СТРАНИ УТИЦАЈИ
До почетка XIII века не може се говорити о
српском накиту, јер старо рашко златарство није
имало свој јасно одређен уметнички израз. До
овог периода можемо пратити различите ути-
цаје који су се огледали не на једном предмету
већ у разним групама предмета. Ово представља
подлогу за златарство које ће свој израз добити
у XIII веку, а највећи успон у XIV и XV веку.
На преласку из XII у XIII век подједнако је изра-
жено интересовање и за Исток и за Запад. То је
била директна последица проласка крсташа пре-
ко територија средњовековне српске државе. У
додиру са њима, код домаћег становништва буди
се интересовање за Запад, које се меша са ра-
дозналошћу за Исток. Тако да почетак XIII века
представља праву прекретницу у животу Срба.
Утицај италијанског златарства у Србију сти-
же преко млетачких златара који су у Србију до-
шли после женидбе краља Стефана Аном Дан-
доло. У том периоду, Млеци су имали оформљен
свој уметнички израз и имали су водећу улогу у
златарству читаве Европе. Са краљицом Јеленом
Анжујском у Србију стижу и готски утицаји.
У раном XIII веку српско златарство већ по-
казује своје специфичности, мада још нема посе-
бан облик, тако да се прави развој може пратити
тек током XIII века. Неоптерећени уметничким
традицијама, српски златари од Истока и Запада
позајмљују најкарактеристичније мотиве, које
примењују у свом раду, али им дају свој лични
акценат. Стара књижевност послужила је као
узор. Средњовековни људи проналазили су ра-
зоноду у читању фантастичних прича и романа
који су описивали далеке земље, фантастичне
животиње. Два најзначајнија списа, која су про-
нашла израза у уметности, били су Физиолог и
Прича о Индији. Мотиви из тих списа јављају
се на прстењу, наруквицама, наушницама, коп-
чама... Ова ће пракса трајати кроз цео XIV век.
Ти мотиви су најчешће тумачени као пороци и
врлине.
РАДИОНИЦЕ, МАЈСТОРИ И ЗЛАТАРСКЕ
ТЕХНИКЕ
Врло је тешко установити где су се у периоду
XII–XIII века налазиле златарске радионице у
Србији. Златари у ковницама новца првенствено
су израђивали новац, док је израда накита била
127
од мањег значаја. Тек се у XIV веку могу запа-
зити прве праве златарске радионице код нас. С
обзиром на средњовековни обичај да се мајстори
не потписују на своје радове, данас је веома теш-
ко утврдити радионице у којима су ти радови из-
рађени. Владарски свечани накит по својој вред-
ности је био изнад накита који се употребљавао
као свакодневни накит владара и властеле. Сто-
га су се и радионице за израду оваквог накита,
највероватније, налазиле при самим дворовима.
Скупе комаде накита израђивали су византијски
или млетачки мајстори. Лаички накит је био из-
рађиван у приморским центрима, Дубровнику и
Котору, и у радионицама у унутрашњости земље.
Радионица је у средњем веку било по градови-
ма и на феудалним добрима. Градски златари су
најчешће били сконцентрисани око великих тр-
гова и рудничких центара, какво је Ново Брдо. У
Призрену су златари били у једном кварту, где
су им биле и радионице и место за живот. Овде
је био чувени златaрски центар у време краља
Милутина и цара Душана. Приштина и Јањево
су такође били златарски центри.
Велика пажња се посвећивала квалитету из-
рађених предмета, који је регулисан законским
уредбама. Дубровачка република, године 1277,
захтева од златара да користе стерлинску смесу
(15:1). И Душанов законик из 1349. године садр-
жао је одредбе о златарима. У Котору се 1352.
године издају одредбе о златарима, у којима је
одређено колики проценат сребра у односу на
други метал мора имати предмет да би био жи-
госан. Котор је кроз цео XIII и XIV век био под
српском влашћу па се тако ове одредбе могу од-
носити и на рад златара у унутрашњости земље.
Филигран је била омиљена техника код нас и
јављала се као стална декорација на накиту. Ова
техника, иако ретко, јавља се већ у периоду ми-
кенске културе, а затим и на Родосу и у Ефесу.
Врхунац у изради филиграна достиже Грчка у
периоду од V до III века пре наше ере. Касније
се употребљава и у хришћанском периоду па и
средњем веку. То је уметнички, обично орна-
ментални, мрежаст рад од сребрне или златне
жице. Још две технике су биле у употреби међу
домаћим златарима. То је била нијело техни-
ка и емајл. Постојало је више врста техничког
поступка при изради емајла, али су у периоду
од XII до XV века коришћене две: cloisonné и
champlevé. Прва техника је била у употреби у
Византији, а друга на Западу. Пошто је код нас
у употреби била друга техника, што се може за-
пазити на сачуваном прстењу, долази се до за-
кључка да је домаће златарство подржавало ве-
нецијански емајл. Техника емајла била је један
од најтежих златарских поступака па су тако,
128
кад је требало израдити неки значајнији пред-
мет, често у помоћ позивани страни златари.
Термин за емајл у нашем језику у XV веку био је
жмалд или змалд од италијанске речи smalto са
значењем глеђ. По овоме се претпоставља да је
ова техника у наше крајеве стигла са Приморја.
При раду у нијело техници поступак је сле-
дећи: у комад накита од племенитог метала
уреже се орнамент или натпис. Потом се изре-
зана места испуне црном смоластом материјом.
Овај поступак је био у употреби још у римском
царству III и IV века.
ВРСТЕ И ТИПОВИ НАКИТА У СРЕДЊЕМ
ВЕКУ
Сем неколико ретких изузетака, као што је
прстен краља Радослава, краљице Теодоре и
Стефана Првовенчаног, владарски накит је го-
тово потпуно нестао. Сачувани накит је припа-
дао властели, богатим грађанима и трговцима. У
Дубровачкој архивској грађи постоје помени на-
кита који је називан српским. Овај накит, за који
писари користе израз “ad modum slavicum”, све-
дочи о одређеним карактеристикама типолошке
и декоративне природе. Према месту где је но-
шен, накит овог периода може се посматрати у
неколико одвојених група:
1. Накит за главу – према сачуваној доку-
ментацији запажа се да је глава највише украша-
вана. И владар и владарка на главама носе ознаке
достојанства, симбол власти, али ниједна круна
није сачувана. И у лаичком накиту кићење главе
заузима главно место. Дворски византијски на-
кит утицао је на лаички накит. За накит који је
ношен на глави у периоду од XIII до краја XV
века у употреби је било више термина.
– Цоја (gioia – coia) ношена је у Србији од
XIII до XV века. Ђура Даничић сматра да је цоја
назив за накит уопште и да се не односи на посе-
бан украс. Међутим, постоје и друга документа
из којих се може видети да је у питању посебна
врста накита. Један дубровачки писар, бележећи
залогу 1319. године, наводи: „…unam coiam seu
coronam…“. Из овога се може закључити да је
реч о посебној врсти круне. Али се она никако
не сме изједначити са круном као владaрском
инсигнијом. Цоје су израђиване најчешће од
злата и сребра, украшаване су драгим камењем,
емајлом, бисерима, биле су позлаћене, али било
их је и јефтинијих, па чак и од конопца. Поне-
кад се са цојом јавља и круг – обруч – ланчић
(rigoleto). Из записа се не би могло закључити
да је била постављена тканином. Могуће да је
тканина била постављана преко цоје када је она
била израђивана од неког обичног материјала.
– Круна – иако је реч о интернационалном
накиту, у појединим листинама се често назива
„српском“. Данас је веома тешко утврдити раз-
лог таквог назива, јер се нису разликовале од
оновремених круна средње Европе. Описи самог
изгледа су доста штури, док су сами материјали
детаљно описани. Могле су бити од злата, сре-
бра, позлећене, са драгим камењем, бисерима.
Обично је била из једног комада, мада је, као и
цоја, могла бити из више делова. Вероватно је
подсећала на круну – инсигнију, која се често
представља на зидном и минијатурном сликар-
ству средњег века, а чије порекло треба тражити
у византијским дворским инсигнијама.
– Фронтале је била посебна врста накита за
главу, тачније речено, за чело. Српски назив је
био почелица. Овај тип накита израђиван је у
Дубровнику. Најчешће су биле састављене од
двадесет осам до тридесет и две плочице које су
биле украшене декоративним мотивима. Имале
су улогу да држе косу и мараму и постављане су
преко чела.
– Венац је директан превод речи гирланда. За
разлику од почелица, венци су имали за подло-
гу тканину, и то скупоцену, као што су брачин и
хаздија, преко које су постављани бисери, драго
камење украшено златом или сребром. Порекло
овог типа је у антици, одакле га преузима Визан-
тија. Венац је био женски накит.
– Посебан украс за главу представљају
treccia-trezzia, retia-rete, intrecatura-intrecciatura.
Овај је украс био веома распрострањен у Србији.
Treccia-trezzia била је врста плетенице, која се,
заједно са капом, носила као украс у Венецији.
Најчешће се израђивала од злата, сребра, са би-
серима или од свиле. Како се коса у овом перио-
ду чешљала у две плетенице, тако се и мрежи-
це јављају у пару. Још једна варијанта мрежице
била је retia-reta-reca или једноставно написана
“meresa” (мрежа). Она је служила као права мре-
жа за косу која није подељена у плетенице, па
се тако наводи у једнини. Као трећа варијанта
мрежице јавља се intrecatura-intrecciatura. Овај
назив стари Дубровчани користе у листинама
архива где наводе да се израђују у пару и да су
од сребра. Овај тип мрежице може се видети на
краљици Јелени Душановој у зидном сликарству
Дечана и на св. Ирини у Богородици Љевишкој,
што је сигуран доказ да је овај украс преузет из
Византије.
– Веома необичан украс за главу су рогови.
Према Јиречеку, невесте су носиле рогове када
су одлазиле мужевљевој кући. Тај се обичај
забрањује 1314. године. Синоним за овај ук-
рас био је privoi, prevoy, prievoi, prievoy, коме
само име каже да потиче из Србије. Иако је био
забрањен, превој се носио кроз цео XIV век.
Овај начин украшавања главе није имао парале-
ле у византијском. Преко овог превоја од сребра
стављао се прекривач. Препокривачи главе су
могли бити од сребра или неке тканине. Сребр-
ни покривач и мараме били су декоративни еле-
менти који су скривали рогове, али су служили и
као украс. Њима се могло покривати и лице, по
тадашњем обичају. Мараме су се везле златом,
сребром или каквим скупоценим апликацијама.
Носиле су га све жене, без обзира на сталеж ком
су припадале.
– Игле, израђиване од злата, сребра, украша-
ване бисерима и драгим камењем, служиле су
за придржавање велова на главама. Носиле су
се не само у српским земљама, већ и у Дубров-
нику. Биле су веома луксузно израђиване, често
су на себи имале и украсне детаље, као што су
позлаћени ланчићи. Могле су да се користе и за
прикопчавање огртача.
– Један од најраспрострањенијих типо-
ва накита биле су наушнице – обоци (минђу-
ше-cercelle). Носиле су се у ушима, али и преко
њих, могле су бити златне, украшене бисерима.
У архивским документима постоји више нази-
ва. Назив cercelle је уобичајен назив за науш-
нице уопште, док је термин verchillo-вршило
уобичајен за територију Дубровачке Републике.
У ћирилским документима се називају обоци.
Основни облик минђуше је карика. У почетку,
минђуша се носи на уву, а касније, постајући све
већа и тежа, смешта се на слепоочнице, или се
качи на ланчић па може да виси све до рамена.
Од материјалних могућности власника зависило
је од каквог ће материјала бити израђене.
Сви ови украси који су се носили на глави чи-
нили су “ornate more nobilismulieris”.
2. Накит за врат и груди – осим главе, на
врату и грудима била је сконцентрисана већа ко-
личина накита.
– За украшавање највише се користе огрли-
це (colarini), које су биле веома скупоцене, па су
самим тим и доста ретке. Мада се у депозитима
могу наћи подаци о огрлицама за чију је израду
коришћено драго камење, много су чешћи били
бисерни риголети, сребрне ниске, позлаћене и
златне. Такође се на хаљине пришивају „парте
бисерне“ које треба да замене скупоцене огр-
лице. Бисерне огрлице од неколико редова нај-
чешће су биле украс богатих властелинки.
– На сребрним и златним ланцима висио је
најчешће крст, сребрни, позлаћени или обичан.
Служио је као нека врста амајлије. У Дубровни-
ку се, осим крста, према тадашњој моди носио и
129
агнус деи и многи други висуљци. На ланчићи-
ма су се носили разни предмети сујеверице, као
што је оковани прасећи зуб, змијски језик, ајку-
лин зуб.
– Још један украс, за који се претпоставља да
се носио на грудима, била је brocheta-brochette-
bogheta-boghetta. То је, вероватно, била нека
врста броша или медаљона, вероватно у облику
штита, који се носио на грудима, а можда је имао
и симболичку намену. Због своје скупоцености,
богета није била тако честа и углавном је везана
за депозите крупне властеле.
3. Накит за руке.
– Прастари обичај кићења руку задржао се
и средњем веку. Доминантно место припадало
је прстену. Иако најмањи по обиму и најједнос-
тавније форме, он је испред свих осталих врста
накита по богатству садржаја, односно симбо-
личких намена. Прстен је показивао и припад-
ност одређеном сталежу, служио је и као печат,
мистично је спајао једну особу са другом (вен-
чано) и имао је магичну моћ да заштити власни-
ка. Могао је означити и припадност одређеном
витешком реду. На њему су могле бити исписа-
не изреке, име власника, могле су се гравирати
дивље животиње и птице, фантастичне немани,
које представљају хералдички знак власника.
Хералдичка обележја су на средњовековном пр-
стењу јасно означена одређеним ликовним пред-
ставама (орао, лав, вук, кацига), пошто је грб на
прстену означавао породично порекло носиоца.
Магијска улога прстена очитовала се у тексту,
који је исписиван на глави, врату или карици
прстена, као и на одређеним ликовним пред-
ставама. У тадашњим архивским документима
прстење се назива заједничким именом anulus.
Кроз цео средњи век основни облик прстена,
карика, остајао је исти, само се глава прстена
мењала.
– О наруквицама има много мање података.
Археолошки налази наруквица су доста ретки, а
и ако су нађене обично су у паровима. Наруквице
су у овом периоду биле саставни део одела, од-
носно, завршетак рукава. Углавном су рађене од
тканина, украшене бисерима, златом, сребром и
разним другим нашивцима, мада су могле бити
и од крзна. Знатно ређе су рађене од сребра.
Постојале су две врсте наруквица: на шарнир и
наруквице отвореног типа. На шарнир су биле
украшаване стилизованом флоралном орнамен-
тиком, која је била састављена од филигранских
трака и гранулација, док су оне отвореног типа
прављене од дебље уплетене жице, а крајеви су
им обрађивани у облику плочица или змијских
глава.
130
– Inguasdri –претпоставља се да ова реч по-
тиче од италијанског глагола inguantarsi, што
значи навући рукавицу, који је лако могао да се
претвори у inguasdri у дубровачком изговору и
да тако означи врсту рукавица, а можда и нарук-
вица.
4. Накит за одело.
– У средњем веку се око бедара или нешто ис-
под бедара носио појас. У употреби је било више
термина. Centura-cingulum је сребрни појас, који
је био постављен кожом, свилом, брокатом или
каквом другом скупоценом тканином. Био је сас-
тављен од зглавака или на шарнир. Bragerium је
друга врста појаса. То је типично мушки појас
чија је функција била да држи чакшире. Био је
од коже или од свиле, а могао је бити и украшен
везом. Pantarella и cinta су појасеви од тканине,
који се носе сами или се преко њих носи сребрни
појас. Пантарела се као израз среће и у ћирил-
ским документима, налазимо га у депозитима
српске властеле. Према Ђ. Даничићу, овај израз
потиче од италијанске речи bandeliera, што зна-
чи трака. Cinta је идентична са пантарелом. Срп-
ски назив за цинту био би тканица. Као још је-
дан израз за појас јавља се zona, која може бити
од сребра или од тканине. Binda је била трака, од
свиле или сличне тканине. Према изворима би
се закључило да је то био женски појас, пошто
је била везена златом. Још једна врста женског
појаса била би traka, lista, која је била свилена,
а украшена везом у злату. Сви ови појасеви су
се носили и у српским земљама и у Дубровни-
ку. О појасу су висиле кесе за милостињу, као и
ножићи, крстићи и бројанице, а све је то имало
симболички значај. Такође су, као знак домаћин-
ства, на појасевима ношени и кључеви.
– На појасевима се јављају копче. У почетку
су једноставне, четвртасте или округле, са тр-
ном који се провлачи кроз тканину. Временом
постају све веће.
– Дугмад се могу посматрати у оквиру накита.
Сем да прикопчају одело, дугмад су имала функ-
цију и да га украсе. Могла су бити од сребра,
бисера, обрађена у филиграну, украшена драгим
камењем, па и са грбом власника. Српски тер-
мин за дугме је био пуце. Према намени, величи-
ни и месту ношења, дугмад су имала различите
називе. Такође су се разликовали називи дугма-
ди за дечаке од назива оних за одрасле. Bottoni
су била већа дугмад, од сребра или бисера, која
су се носила на женским хаљинама, рукавима
или наруквицама, огртачима. Moschietti су била
ситна, украсна дугмад, пришивана на хаљине.
Maspille су од сребра или ситног бисера, слу-
жиле су за закопчавање хламиде или су биле на
рукавима. Име су добиле по мушмули. Мамбре-
те-омбрете су копчице за рукаве или наруквице.
Увек се помињу у пару. Пелегрини су дугмад
која су се стављала на огртаче које су носили хо-
дочасници.
РАЗВОЈ НАКИТА У ДОБА НЕМАЊИЋА
У српској средњовековној држави у доба
Немањића накит је имао своје спацифичности
које је наметало тадашње друштво. Његов раз-
вој био је условљен двема битним чињеницама:
економским просперитетом и културом средине.
У овом периоду се његов развој може пратити
кроз фазе. Прва фаза почиње од осамостаљења
српске средњовековне државе и траје до прве
половине XIII века. Тада се не може говорити
о неким специфичностима, јер је његов развој
тек у зачетку. Али, почетком XIII века јављају
се прве назнаке српског стила. Уто време деша-
вају се битне ствари на политичком плану. Срп-
ска држава се осамостаљује, 1217.године, кру-
нисањем Стефана, Немањиног сина, за краља,
добија статус краљевине, а 1219.године српска
црква добија аутокефалност. Економске могућ-
ности становништва се поправљају, што утиче
на развој занатства, а уз то и накит. Женидбом
Стефана Првовенчаног Аном Дандоло, Млечан-
ком дуждевског порекла, у српско златарство
пристижу западни утицаји. Доласком Радослава
на престо поново су јачи византијски утицаји.
За време Владислава, а потом и Уроша, Саси
стварају своје колоније, па је уметност опет ок-
ренута романско-готским узорима, помешаним
са византијским. Тада се формира српски накит,
чији се развој може пратити у следећој фази.
Другом фазом би се могао обухватити доста
дужи временски период, од прве половине XIII
века па до краја Душановог доба. У то време до-
лази до богаћења владара и властеле, јачања еко-
номске моћи и све веће експлоатације рудника,
па се тако и на накиту виде ове промене, јер он
постаје све луксузнији. Свој врхунац доживљава
у доба краља Милутина. Владарски накит није
сачуван, али зато лаички јесте. У њему се опа-
жају тежње да опонаша владарски.
ПРВА ФАЗА
Осамостаљење српске срдењовековне држа-
ве створило је добре услове за развитак културе,
а посебно уметности и уметничких заната. Тако
се постепено ствара самостална култура на на-
шем тлу. Уметност Византије послужила је као
узор Стефану Немањи. У почетку, Стефан Не-
мања не тежи стварању уметности ширих раз-
мера. Накит у овом периоду не заузима посебно
место. Најчешће су то биле грубе копије визан-
тијског накита или накит из увоза. Још увек су
јаки и елементи старословенске уметности, који
се преплићу са византијским. Накит је углавном
био од бронзе, а ређе од сребра и злата. Из овог
периода су у највећем броју сачуване наушнице
и прстење.
Срби у средњем веку најпре прихватају ви-
зантијски облик прстена, а од средине XIII века
и готски облик, који у Србију стиже из Италије,
преко Котора и Дубровника. Према орнаменти-
ци прстена може се одредити време постанка.
Мајстор понекад у свом раду примењује и старе
орнаменте, али им даје обележја свога времена,
па га тако одваја од извора. У зависности од на-
мене прстена, и теме и композиције се разликују,
али и оне носе карактеристике времена у ком су
настале.
Да би се одредиле основне карактеристике
прстења из времена оснивања немањићке др-
жаве треба се најпре осврнути на прстење XI
и прве половине XII века. У том периоду Сло-
вени подржавају узоре из Византије. Два типа
прстена су најзаступљенија: прстење са равном
кариком која без цезуре прелази у главу прсте-
на и прстење од уплетене жице која се завршава
чвором као главом прстена. Ови типови прстења
се производе и у време када Србија добија само-
сталност. Тек се у XIII веку постепено појављују
нови облици и нове композиције. Накит се по-
лако ослобађа византијских узора и добија своје
специфичности. Карика прстена постаје све
дебља, а глава прстена све већа. Златно прстење
сачувано из XII века је типично византијско и
не постоји могућност претпоставке да је рад до-
маћих мајстора. Није сачуван ниједан прстен за
који би се могло рећи да је припадао неком од
чланова Немањиног дома.
Други, веома распрострањен тип накита јесу
наушнице. Без обзира на своју магијску улогу, да
заштите онога ко их носи, декорација на њима
није била богата. У документима се наводе “срп-
ске” наушнице, које се разликију од латинских,
али та разлика, коју су опажали њихови савре-
меници, данас је тешко уочљива. Ранословенске
наушнице одразиле су се на онима из средњег
века. Такве су, на пример, наушнице са шишар-
кама и гроздолике, чије је порекло из старе по-
стојбине Словена или су варијанте византијских
узора. На тај начин ће тип византијских науш-
ница живети на тлу рашке земље. Домаћи накит
подржава византијски, али веома примитивно.
Тек се од прве половине XIII века може гово-
рити о српском накиту, који се разликује и од ви-
зантијског и од накита са Запада. Пошто накит
131
овог периода не представља официјелну умет-
ност и подаци о његовој изради су штури. Зна се
да је био на располагању владару и његовој по-
родици, али се тај накит није сачувао до данас.
Ово су били први предзнаци скупоценог накита.
Ретки сачувани комади накита из овог пе-
риода сведоче да није био само копија визан-
тијског, већ накит са извесним специфичности-
ма, које сведоче о економском процвату старе
Рашке. У њему се запажају елементи и роман-
ско-готског и византијског стила. Да би се схва-
тило како ови елемнти пристижу у нашу умет-
ност треба се осврнути на политичку историју.
Почетак XIII века обележила су два догађаја, а
то су оснивање Латинског царства и распадање
Византије. Оснивањем Латинског царства 1204.
године, Византија је потиснута у Малу Азију са
центром у Никеји. Тада слаби њена моћ утицаја
на суседне земље. Тај је тренутак искористио
Стефан Првовенчани да учврсти своје границе,
да оствари самосталност државе и самосталност
српске православне цркве. Са слабљењем поли-
тичке моћи, Византија губи и економски примат,
а најважније центре трговине на Медитерану и
Истоку држе Млечани и Ђеновљани. Трговина
у Рашкој је још у Немањино доба била усмерена
ка Јадрану, а разлог је био што је Византија угро-
жавала новостворену државу. Преко Котора, који
је у Немањиној власти, обављала се трговина, а
Немања 1186. године склапа уговор којим се и
Дубровчанима омогућава слободна трговина по
Рашкој и Зети. Преко тих трговачких веза усме-
рених ка Медитерану пристижу и утицаји.
И Стефан Првовенчани 1215. године из-
даје повељу којом омогућава Дубровчанима
да слободно тргују по његовој земљи. Преко
Дубровника и Котора у унутрашњост земље сти-
жу романско-готски утицаји, који се у додиру са
византијским одражавају на накиту с почетка
XIII века. Као трговачки центар се развија Бр-
сково (у околини данашњег Мојковца) у који до-
лазе страни мајстори и доносе западну робу. Ту
се отварају и прве златарске радионице, у који-
ма раде Млечани, па је логично да и накит мора
имати обележја млетачког златарства.
Тражење специфичног израза у изради наки-
та овог периода посебно се запажа на прстењу.
Златни прстен пронађен у ковчегу Стефана Пр-
вовенчаног у Студеници само се по месту налаза
може истом и приписати. Преко широке карике
у три реда су залепљене филигранске жице, а
на средини карике су четири полулопте. Будући
да се разликује од оновременог византијског
прстења може се претпоставити да је рад српс-
ког мајстора, али техника филиграна упућује на
132
страног мајстора. Он показује тежњу да се на-
пусте стари антички облици.
Златни веренички прстен краљевића, потоњег
краља, Радослава, типичан је пример византијс-
ког скупоценог прстена. То је један од ретких
примерака сачуваног накита неког припадника
владарске куће. Карика је узана и проширује
се ка овалној глави, на којој је натпис у нијело
техници, на истакнутом врату. Своје порекло,
будући по мајци Грк, истиче у натпису на грчком
језику, који у преводу гласи: „Ово је веренички
прстен Стефана, изданка лозе Дука, те стога,
Ано из рода Комнина, у руке га прими.“ Он је
рад српског мајстора, који меша српска и грчка
слова. Датује се у 1234. годину. Он је изузетно
историјско и уметничко сведочанство.
Што се тиче појасева с краја XII и почетка
XIII века, врло је тешко дати прецизну слику
о томе како су изгледали будући да се ниједан
појас није у целости сачувао до данас. На поја-
су се као посебан украс јављала копча, која се у
средњем веку звала запон. Али истим термином
се означавала и копча на огртачу. Запон хумског
кнеза Петра, за кога се претпоставља да је био
син кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, из
његовог првог брака, представља редак приме-
рак скупоцених копчи. Састављен је од округле
златне карике, на чијој су једној страни натпис
на српском и латинском језику и стилизовано
лишће, а на другој су гравирани испреплетани
монструми, који су типични за романско-готски
стил. Из натписа се види да је припадао хумском
кнезу Петру. Брижљива обрада са обе стране го-
вори о томе да се он носио на истакнутом месту,
рамену. Датује се у период 1220-1235. године.
Различите врсте копчи, за прикопчавање
рукава, појасева, ципела, нису се сачувале. Та-
кође ни украси за главу, почелице, нису сачува-
ни.
Сачуван је велики број наушница из овог пе-
риода. Поједини типови из X и XI века наста-
вили су да живе и у XII и XIII веку. Такве су
наушнице са две и три јагоде, као и лунуласте,
гроздолике и S наушнице. Могле су бити од зла-
та, сребра, бронзе, а рад су домаћих мајстора.
Карика је могла бити глатка или тордирана, а са
ње су се одвајале бобице. У свима је јасно за-
ступљен византијски стил.
Што се тиче наруквица, из овог периода нема
сачуваних репрезентативних комада. Разлог
лежи у начину одевања. С обзиром да су завр-
шеци рукава били украшени бисерима и поза-
мантеријским тракама није било потребе за од-
војеним наруквицама. Ови украси су временом
пропадали, тако да данас имамо сачуване само
једноставне примерке од бакра и жице.
 Имамо доста сачуваних дугмади, али се она
не истичу уметничком вредношћу.
Овај период представља само основу за кас-
нији развој, који се може пратити од средине
XIII века па све до краја Душановог доба.
ДРУГА ФАЗА
Тридесетих година XIII века српске земље
доживљавају свој економски процват. Развој
рудника достиже врхунац, што утиче на боље
услове живота. Отварају се нови трговачки цен-
три, који окупљају занатлије и трговце. Све то
има утицаја на накит, који постаје раскошнији.
Овај развој рударства утицао је и на економ-
ски живот Котора и Дубровника, јер размена робе
и руда се одвија преко ових градова. Економски
развој утиче и на развој накита у Дубровнику.
Иначе штедљиви, Дубровчани су се уплашили
да ће већа производња накита утицати на то да
се људи сувише украшавају, па тако 1235. годи-
не одређују какав накит сме да се носи. Ово је
била прва позната забрана луксуза, која је четр-
дестих година потврђена и дубровачким стату-
том. Овим се показује како накит улази у домен
обичног живота. Потреба за луксузом могла је у
Дубровник доћи из италијанских богатих градо-
ва или из Србије.
Нема података да је слична забрана постоја-
ла у Рашкој, јер би таква забрана била поменута
у Душановом законику. А и скупоцени накит је
био доступан само највишем сталежу. Од среди-
не XIII века све су чешће вести да српски вла-
дари поручују из Дубровника скупоцени накит.
Као узор за раскош Србији је послужила Визан-
тија. Богати репертоар мотива, из илуминираних
рукописа, као што су гранчице са листићима
палмете и полупалмете, рељефне розете из зид-
ног живописа, геометријски облици, са тканина
са Истока и Запада, одразио се и на накиту. У
изради тканина су, осим ткача, учествовали зла-
тари, који су их украшавали златним и сребрним
нитима, па су на тај начин ови мотиви са тка-
нина лако доспевали и на накит. То се најбоље
може запазити на прстењу.
У сачуваном накиту XIII и почетка XIV века
већ се може запазити укус и знање наручилаца,
као и вештина мајстора. Обогаћена властела је
накитом пружала доказ о својој економској моћи.
За другу половину XIII века је карактеристично
да се готски декоративни мотиви јављају упоре-
до са оријенталним мотивима. Почев од Уроша
I, а затим и у време краља Драгутина, трговина
се одвија преко Дубровника, па се тиме може
објаснити већи прилив западних мотива.
Време краља Милутина је време великих по-
литичких успеха, освајања византијских терито-
рија и материјалног процвата. Запажа се и сна-
жан продор византијског начина живота, чији се
дух осећао у српском дворском церемонијалу.
Пробуђена жеља да се надокнади пропуштено
обухватила је спољашње облике живота: опре-
му амбијента, кућни инвентар, одећу и накит.
Милутиново доба је потпуно у знаку накита.
Дубровчани воде преговоре са српским двором
да познати млетачки златар Петар дође на Ми-
лутинов двор, да би израђивао накит за краља.
После женидбе краља византијском принцезом
појачава се тежња ка раскоши. Византинац, Те-
одор Метохит, који у Србији борави два пута,
уговарајући свадбу царске кћери и краља Милу-
тина, овако описује 1298-99. године свој сусрет
са краљем: „И сам краљ бејаше веома лепо ук-
рашен накитом. Око тела је имао више накита
и бисера, колико год је могло да стане и сав је
трептао у злату.“
То богатсво се није сачувало до данас, али се
о његовом сјају може судити према сачуваним
портретима владара и владарки. Већ на први по-
глед се види да се представљени накит разликује
и од византијског и од накита са Запада. Одлике
овог стила, који се назива српским, не само због
специфичног изгледа, већ и због орнаментике,
најбоље се виде на прстењу. На њему се могу
опазити и утицаји ритерског духа, трубадурске
поезије и развоја хералдике. И народни накит
овог периода труди се да опонаша луксузни.
На нашем тлу се средином XIII века јавља
један тип прстена, који би био наставак осмо-
угаоног прстења, најчешће вереничког из IX и
X века, чије је порекло у касној антици и раној
Византији. Карика је била састављана од крсто-
образних цветова или ливених кабушона, а пе-
чатњак прстена је нешто истакнутији. У складу
са тадашњом модом на глави прстена су се уре-
зивале фантастичне животиње. Оне су најверо-
ватније имале магијско-симболички карактер, а
може се претпоставити да су биле зачетак кас-
нијих хералдичких ознака. Порекло овог мо-
тива треба тражити на Западу. И на бронзаном
прстењу се јављају сличне композиције, што би
указивало да се у другој половини XIII века по-
степено јавља једна уметничка идеја у начину
украшавања.
У периоду XIII и XIV века при изради пр-
стена веома се често користила техника нијела.
Почетком XIV века мења се орнаментика на пр-
стењу, док сам облик прстена остаје исти. Сре-
133
бро временом постаје чистије, а некад се меша
и са златом. Данас је од тога мало шта сачувано.
Средином XIV века ковање новца није више
привилегија само владара. Обогаћена власте-
ла отвара своје ковнице новца, што намеће по-
требу стављања породичног грба на новац. Тај
тренутак би се могао узети за почетак хералди-
ке код Срба. Развој хералдичких знакова може
се пратити на прстењу. Од друге половине XIII,
па све до краја XV века, глава прстена се увећа-
ва и на њој се налазе декоративни мотиви, који
постепено прелазе у хералдичке знаке. У другој
половини XIV века они се развијају потпуно у
духу западне хералдике. Поједине хералдичке
представе, као двоглави орао, лав, птица, крин,
појављују се у почетку доста скромно, да би их
касније заменили прави грбови.
Занимљив је златан прстен краљице Теодоре
(прва супруга српског краља Стефана Уроша III
Дечанског, мајка цара Душана). Има облу кари-
ку, декоративно обрађену, и јако истакнуту главу.
Управо ти декоративни мотиви чине прстен по-
себним и одвајају га од савременог луксузног
прстења. На карици се појављују ромбови, који
су пресечени дијагоналама, и у тим одељцима се
налази по једна згрчена фантастична животиња,
чији се реп завршава палметом и тролисним цве-
том. Такве две животиње се налазе и на рамени-
ма прстена. Око врата прстена тече натпис: „Тко
га носи чувао га бог.” На печатњаку је двоглави
орао. Прстен је изведен нијело техником. Поре-
кло ових мотива је у западној уметности готског
стила XIV века. Натпис на српском би могао да
укаже да је овај прстен рад српског мајстора.
Разна предања казују да је лопова, који је однео
прстен из гроба, пратила несрећа па је тако пр-
стен веома често мењао власнике.
Остало је и доста сачуваних наушница. Спе-
цифично је да су веће и нешто грубље изведене
од ранијих византијских наушница. Најчешће су
наушнице лунуластог типа, у оквиру ког постоје
две варијанте: када је лунуласти отвор празан
или делимично испуњен троугластим или овал-
ним завршетком, и други, када се постепено
цели полукруг испуњава декоративним моти-
вима. Из лунуластих наушница се развијају ок-
ругле које постају веће. Могле су бити од разних
материјала, у зависности од наручиоца. Овај тип
је код нас био у моди између друге половине XIII
и средине XIV века, када се на њима појављују
зракасто постављене цевчице, због чега се нази-
вају зракасте наушнице.
Почелице и венци се нису сачували у великом
броју, али се могу лако идентификовати према
описима и оригиналима. Ова два украса, заједно
са цојом, чинила су свечану опрему средњове-
134
ковне властеле. Венац се постављао преко косе,
можда и преко мараме, а био је од тканине на
коју су причвршћене сребрне плочице, бисери
и драго камење и требало је да дочарава изглед
венца од правог цвећа. Почелицама се придржа-
вао вео, а могле су да буду и украс, са ког је ви-
сила врпца од злата, сребра или бисера, а на коју
су се качиле наушнице. За цоју се претпоставља
да се причвршћивала на неку врсту капе.
На глави су се носиле и скупоцене мараме,
проткане златом и украшене бисерима, које су
служиле да покривају косу. И у ово време за
покривање косе користе се мрежице, које су
биле од сребрне или златне жице, са украсима
од бисера и драгог камења. Све до средине XIV
века коса се делила у две кике, па се и мрежице
јављају у пару.
У изради наруквица доминира змијасти об-
лик. Порекло им је у римској уметности. Биле
су од сребрне плетене жице, једноструке или
двоструке. У питању је отворени тип наруквица,
крајеви полако престају да се украшавају змијс-
ким главама, него се претварају у плочасте завр-
шетке, који су оперважени гранулама.
Наруквице затвореног типа биле су од плочи-
ца, са декорацијом која је била у складу са вре-
меном настанка. Могле су бити од метала или
везене, представљале су крајеве рукава. И њихо-
во порекло је у римској уметности.
Појас се нарочито носио у XIII и XIV веку.
Био је од сребра или тканине. Појасеви од тка-
нине некад су били подлога за појас од сребра.
О изгледу се може судити на основу зидног сли-
карства. Постојала је разлика у месту ношења
код жена и мушкараца. Жене су носиле појасеве
на струку, а мушкарци најчешће на куковима, у
духу ритерства. Копча се усклађивала са украси-
ма на појасу. На појас су се качиле кесе (тобол-
ци), у којима се носио новац за милостињу, а код
жена су кесе служиле као украс.
Душаново доба, сјајно по освајачким побе-
дама, имало је и лоших страна, које су се одра-
зиле одмах по његовој смрти. Душан, уз помоћ
властеле, жељне освајања, долази на престо пре
очеве смрти. Заузврат, од њих ствара феудалце
дајући им велике парцеле новоосвојене земље.
Тако власт великаша јача, они стварају своје
дворове који по раскоши не заостају за царевим.
Таква држава се одржала само до смрти Душа-
нове. После његове смрти, властела преузима
власт у своје руке у појединим покрајинама, а
само фиктивно признаје младог цара Уроша.
Међу властелом долази до сукоба, а све због
похлепе за туђим поседима, што изазива посте-
пено осипање земље као целине.
 Рудници прелазе у руке властеле, која их даје
у закуп. Добит од рудника условљава богаћење
појединаца, који највећи део добити улажу у
украшавање. Властела сада има своје ковнице
новца, којима се још више наглашава економска
независност. За време Душана и његовог сина,
властела још увек ставља портрет цара на новац,
али се касније та пракса мења, па се уместо вла-
даревог портрета ставља портрет феудалца. Хе-
ралдички знаци са новца воде порекло са Запа-
да, а касније ће се одразити и на накиту, посебно
на прстењу. То више није само ознака владара и
његове породице, већ општа потреба великаш-
ких породица, које и на тај начин исказују своју
тежњу ка аутономији. Стефан Дечански, Душан
и Урош на свој новац, вероватно под утицајем
Угарске, стављају кацигу са цветом и копреном.
Не зна се да ли су Стефан Дечански и Душан
имали и своје личне грбове, али се за Уроша зна
да је употребљавао лава као свој лични грб. Тада
се појављује и печатно прстење са ликом лава.
У изради накита овог периода користе се
компликоване технике, а за украшавање вели-
ке количине бисера и драгог камења, којима се
приписују и магијска својства. Таква клима по-
годовала је трговцима драгоценостима, који пре-
ко Дубровника стижу у унутрашњоат земље. И
страни златари-драгуљари пристижу на дворове
властеле. Као украс и даље се појављују фан-
тастичне животиње, двоглаве и троглаве аждаје,
змајеви и грифони. Све су јачи утицаји Запада.
Одлике овог „готског стила” најизразитије су
на прстењу. Облик прстена се све више увећава,
и ови утицаји долазе преко приморских градова
и Италије. Печатњаци су све гломазнији. Иако
се и даље користе византијски мотиви, све су
чешћи орнаменти западног порекла. Прстење се
израђује у великим количинама, јер их не траже
само властелини, већ и богати трговци. Облици
прстења се могу издвојити у неколико група.
Прва група је прстење прве половине XIV
века, чији се облици могу запазити и касније.
С обзиром да је највећи број овог прстења про-
нађен на Новом Брду (налазило се на локацији
северно од данашњег Гњилана) или у околини,
изводи се закључак да и потиче са тог простора.
На глави је била урезивана птица или фантас-
тична животиња, рађено је од сребра са богато
украшеним обручем. Некад је на њима био и
натпис, а изведени су у нијело техници, некад и
позлаћени.
Други тип прстена такође се везује за Ново
Брдо. Карика је профилисана и степеничасто се
уздиже према раменима, на којима се шири бо-
гата орнаментална гранчица, одвојена од врата
тачкицама. Врат је украшен преломљеном гран-
чицом, а на нешто широј глави, према жељи на-
ручиоца, урезује се орао или лав. И ово прстење
је нијелисано и позлаћено.
Прстење са античким гемама такође је из Но-
вог Брда. Стара античка насеља су била у бли-
зини, па су мајстори лако могли доћи до таквих
гема. У духу старих навика, око геме се могао
урезати натпис, име власника или побожан ци-
тат.
Још један тип прстена је из Новог Брда – пр-
стен са јаче истакнутом овалном главом на про-
филисаном врату. На глави су могли бити уреза-
ни геометријски или биљни мотиви, животиње,
птице или крст. Карика је декорисана само на
делу према глави. Могло је бити луксузније, са
емајлом и нијелом, а такође и од ахата и карнео-
ла. Овај тип прстена је настао на нашем тлу, под
утицајем касне антике и Истока.
Следеће три групе јасно показују да се пред
крај XIV века не напуштају облици који су ра-
није владали: прстење са јако истакнутим вра-
том, прстење са мало украшеном кариком на
чијем је печатњаку натпис и прстење хералдич-
ког карактера, код ког су главе приљубљене уз
врат.
Прстење са танко обрађеним вратом и пло-
часто украшеном главом типично је готско пр-
стење које срећемо крајем XIII века, али са ка-
меном, драгим или полудрагим, уместо плоче. У
XIV веку ово се прстење јавља у неколико ва-
ријанти, у зависности од мајстора. На печатњаку
је најчешће хералдички знак или декоративни
украс, као што је гема.
Стављање натписа и монограма на средину
печатњака прстена везује се за крај XIV века.
На једном примеру на средину печатњака по-
стављен је иницијал, што је сигуран показа-
тељ да је прстен служио као печатни. Постоји
једна подгрупа која на печатњаку нема натпис,
већ фантастичне животиње, које се разликују
од оних са почетка XIV века. Оне више немају
симболичко-магијски карактер, већ су одраз та-
дашњих схватања, која су произашла из лаичке
фантастичне књижевности.
Прстење са облом кариком која прелази у пе-
чатњак било је у употреби још код старих Слове-
на. Мотиви на печатњаку указују на време када
је прстење настало. Тако се појављују птица ра-
ширених крила, фигура лава, грб са натписом,
па чак и фигура витеза са соколом. Више се не
представља двоглави орао, који је био типичан
за Византију, већ се мотиви траже на дворовима
и витешким редовима суседних области.
Осим скупоценог, израђивало се и прстење од
бронзе. Сачувана су два таква примерка у обли-
ку цвета.
135
 Још једну групу представља прстење за ода-
пињање лука, које се израђивало за властелу, за
турнир или лов и веома је декоративно украша-
вано.
Прстење је имало симболички, правни, хе-
ралдички и магијски значај, па је због свега тога
било стални пратилац срдњовековног човека.
Али на средњовековном живопису нема пред-
става прстења сем неколико примера на рукама
деце. Објашњење би могло бити да се прстен
није сликао због своје магичне моћи, која би
могла нестати кад би се прстен приказао. На
ово тумачење упућује један пример из књижев-
ности. У Александриди се описује догађај када
Александар од Клеопатре добија прстен који
га чини невидљивим када га стави на прст. На
представама деце прстен се слика јер њима у
том тренутку није потребна невидљивост.
Из друге половине XIV века има сачуваних
наушница, али у мањем броју од прстења. Још
увек су у моди наушнице са јагодама, али се
израђују и округле са бисерима на којима су у
филиграну изведене птице и животиње. Све се
чешће користи драго камење, сафир, рубин и
смарагд. О изради сазнајемо из архивских доку-
мената, јер има мало сачуваних примерака. Због
скупоцене израде наушнице су често поклања-
не и остављане у породици. Развијале су се под
директним утицајем Византије, јер се на западу
нису много носиле пре средине XIV века. Науш-
нице овог доба могле би се сврстати у три групе
– наушнице са три јагоде, наушнице лунуластог
типа, у које се могу сврстати и лепезасте и на-
ушнице висећег типа.
Велики луксузни обоци, који се спомињу у
документима, нису сачувани комплетни до да-
нас, тако да се о њима може судити само на ос-
нову фресака.
И у овом периоду се носе цоје. Сада постају
луксузан накит, посебно као део женске ношње.
И о њима се може судити само на основу до-
кумената. Биле су од злата украшене бисерима
или драгим камењем, било их је од корала, а и
са сребрним ланчићима. Испод цоје се носила
нека врста капе, која је била извезена бисерима
и украшена ланчићима.
Круна се носила и у овом периоду, само је
мењала облик у складу са тадашњом модом.
Преко ње се пребацивала богата копрена, а коса
је била слободна.
Као свакодневни украс, уместо круне, власте-
линке и грађанске жене носе превој. Иако је овај
украс био забрањен 1314. године у Дубровнику,
поново улази у моду шездесетих година XIV
века. Веома ретко се приказује на портретима.
Тако се и почелице и даље носе. Њихова декора-
136
ција, са фантастичним животињама, птицама и
криновима, подсећа на декорацију италијанских
тканина XIV века.
Венци-гирланде израђивани су у Дубровни-
ку, а доношени су на продају у Србију. Писани
извори дају слику како су изгледали. За подлогу
се употребљавала нека скупоцена тканина, која
се украшавала бисерима и драгим камењем.
Према тадашњој моди косе се скупља у јед-
ну мрежу, па се тако мрежице не јављају више у
пару. Мрежа је била од танке свиле, а украшена
драгим камењем и бисером. За причвршћивање
ових мрежица користиле су се игле, од сребра,
са златном кариком, позлаћене, са полудрагим
камењем, са ланчићима, са бисерима и драгим
камењем.
Појасеве више носе мушкарци него жене, као
одлику мужевности и власти. Мода је налагала
гломазне и тешке појасеве. Архивска документа
доста детаљно описују појасеве, од тога како су
изгледали, који је материјал био употребљен и
каквом су тканином били постављени. Најчешће
су од сребра, позлаћени, бакарни и бронзани.
Златни су представљали реткост. Постојали су и
појасеви од тканине, који су се везивали на чвор.
Свилени појасеви су украшавани сребрним
апликацијама, а ако је свила била вишебојна, ук-
раси се нису морали стављати.
У дубровачким архивима спомињу се срп-
ски, дубровачки, босански појасеви. То говори
да је међу њима било разлике, али се она данас
не може утврдити. Зна се да се појас наслеђивао
и зато је дуго ношен. У Законику цара Душана
постоји посебна одредба о томе шта властелин
мора да остави у наследство свом најстаријем
сину. То су златни појас и бисерна свита.
Ако гледамо ликовне изворе, можемо запази-
ти како је појас мењао место ношења. До среди-
не XIV века носи се на струку, по византијском
обичају, а од средине па до краја истог, појас се
помера ка куковима, у духу ритерства. И код
жена је место ношења варирало од струка ка
куковима.
Копче су биле богато украшене, могле су има-
ти натпис или хералдички знак, а могле су бити
украшене и драгим камењем. О појасу су висиле
и кесе, од свиле, велура или везене бисерима.
Скупоцене огрлице се нису сачувале до да-
нас, па не можемо пратити њихов развој, али се
зато доста спомињу оковратници од позаман-
терије извезене златом, који се могу видети на
властеоским портретима.
Наруквице су се јављале и као сребрни на-
шивци на рукавима и везене. Могле су се пра-
вити од уплетене жице, као и на шарнир од сас-
тављених плочица од сребра или злата са драгим
камењем.
Осамдесетих година XIV века у дубровачким
архивима спомињу се брокете, за које се сматра
да су биле нека врста броша или медаљона, ук-
рашеног драгим камењем.
Дугмад су употребљавана у великим количи-
нама, јер су различити комади одеће захтевали и
различиту дугмад. Она су служила и као украс
и за закопчавање. На зидном сликарству могу
се разликовати ситнија од крупније дугмади и
може се опазити са колико су пажње украша-
вана та мала дугмад. У депозитима се спомињу
дугмад за мушкарце и дугмад за жене, па чак и
дугмад за дечаке. Била су од злата, сребра, дра-
гог камења, а украшавана емајлом, бисером и
грбом. Из једне забелешке се види да су се и ци-
пеле украшавале дугмадима.
Ако се накит ношен у доба Душана и његовог
сина Уроша посматра по врстама видеће се да он
представља наставак богатог украса из ранијих
епоха.
ЗАКЉУЧАК
Највећи део накита понављао је један ограни-
чени број конвенционалних облика, орнамената
и мотива, који су бивали стилизовани у складу
са тренутном модом. Из две супротности, суро-
вости и жеље за лепотом, израсла је средњове-
ковна култура, која је у себи носила оно што је
требало да оплемени човека. Ту је и накит имао
посебну улогу. За средњовековни накит је ка-
рактеристично да је био знатно разнороднији од
каснијег накита. Све то данас одаје утисак на-
трпаности. На накиту , а на прстењу нарочито,
приказивале су се разне теме, из којих се може
читати психологија средњовековног човека.
Читањем разних књижевних списа, образова-
ни људи формирали су свој поглед на живот и
друштво, па су тако теме из списа преносили и
на накит којим су се украшавали.
Златарски занат се у српској средњовековној
држави развија у тренутку њеног економског
просперитета. Како се култура све више развија-
ла, тако су и прохтеви владара, властеле и об-
ичног народа постајали већи. У периоду од XII
до XIII века златарство носи одлике прелазних
стилова византијског и романско-готског. Број-
ни католички калуђерски редови преносили су
утицаје са Запада на Исток и са Истока на Запад.
Тек се у Милутиново доба, а потом и у Душано-
во, јављају одређени правци са покушајем под-
ражавања византијских узора. Од 1380. године
политичке прилике поново диктирају окрет ка
Западу.
За проучавање и тачно датовање накита од
изузетног су значаја истраживања и проучавања
средњовековних некропола, као и бројних оста-
ва. Прилози у гробовима су јасан показатељ ма-
теријалне културе једног друштва.
Било да се ради о целокупном друштву, амби-
циозном владару или о обичном човеку, у поза-
дини наручивања, ношења и чувања накита увек
је свесна или несвесна тежња да се искаже моћ.
Литература:
1. Б. Радојковић, Накит код Срба од XII до
краја XVIII века, Београд 1969.
2. Б. Радојковић, Старо српско златарство
XVI и XVII века, Нови Сад 1966, 11-49.
3. Б. Радојковић, Старо српско златарство,
Београд 1962.
4. Б. Радојковић, Уметничка обрада метала,
Београд 1953.
5. Dr. Ivan Bach i B. Radojković, Istorijski razvoj
umetničke obrade metala naroda Jugoslavije, knj. I,
Beograd 1957.
6. Б. Радојковић, Српски средњовековни на-
кит, Алманах накита, Београд 2005, 18-31.
7. Ј. Ковачевић, Средњовековна ношња бал-
канских Словена, Београд 1953.
8. Г. Љубоја, Мистерија накита, Београд
1996.
9. Накит на тлу Србије из средњовековних
некропола од IX до XV века, Каталог изложбе,
Београд 1982.
10. Д. Милошевић, Накит од XII до XV века
из збирке Народног музеја, Београд 1990.
11. Б. Иванић, Прстење српске средњове-
ковне властеле, Београд 1998.
12. Б. Радојковић, Метал средњовековни, Ис-
торија примењене уметности код Срба, Београд
1977, 79-94.
Јелена Вуковић, историчар уметности
137
СРБИЈА
КО НАС ЈЕ БОМБАРДОВАО
„Екстремни понос или екстрем-
на скромност је екстремно незнање о себи.“
(Спиноза)
На измаку ХХ века, 1999. године, бомбардо-
ван је глушачки засеок Сврачје ноге. Овај засеок
је ближи Битви и Бубањи него самим Глушцима.
Има двадесетак кућа и авлија зараслих у пуза-
вицу и попонац, рузмарин и шаш, а ускоро ће и
снегови. У тој несрећној забити живи тридесе-
так дичних Мачвана, а понекад им наврате и од-
рођени рођаци из Шапца и Београда. Веома је
чудан овај крај, а много су чуднији људи који ту
живе. Имају проблема са вишком воде и магле.
Око Мачве теку велике реке Сава и Дрина, а по
Мачви тихо жуборе Засавица, Битва и Модран.
Испод тла Мачве налазе се огромне количине
термалних вода, а сама Мачва је плоча која плу-
та на тој врелој, наводно лековитој води.
Слична је Мачва Међумурју које је такође оп-
кољено рекама – Муром и Дравом. Ова област на
граници Хрватске и Словеније чест је предмет
разматрања Одсека за социологију Филозофског
факултета у Загребу у склопу међународног на-
учног пројекта COMREM. Проучаване су честе
појаве колективне параноје, самоубистава, де-
пресије, збуњености, чудног понашања, помра-
чења ума, акутне меланхолије и потиштености.
Верује се да су сви ови проблеми учестали баш
на подручју између две реке где има много под-
земних вода које у време обилних киша или суше
могу значајно утицати на промену расположења
становника. Други утицајни фактор јесу учеста-
ле магле које нарочито у јесен и пролеће могу да
проузрокују видне промене понашања код људи.
На све ово придодаје се и алкохолизам као уз-
рок тежих облика депресије и с њом повезаних
проблематичних образаца понашања. Све ово
научници су утврдили за Међумурје али о Мач-
ви и Сврачјим ногама нико не брине нити је ико
пруочавао какве су последице тешког бомбардо-
вања остале на људима, животињама, биљкама и
земљишту. Кога брига. Међутим, проблеми Мач-
ве идентични су онима у Међумурју, и ту има
много воде и магле, а уз све то – бомбардовање.
Људи у Сврачјим ногама, тзв. Сврачјаци, имају
многобројне психичке проблеме: депресију, лу-
дило, склоност убиству и самоубиству, инцесту,
алкохолизму, насилништву, свађи, тучи, лагању,
оговарању и сл.
О самим Сврачјацима мало се зна. Њихов по-
ложај у запећку села оставио је и њих у потпуном
138
запећку. Своју прошлост крију у магли лажи, ми-
това и измишљотина, а таква им је и садашњост,
па немају лепше изгледе и за будућност. Велики
су верници који не верују ни у шта. Ако их неко
пита којој вероисповести припадају сви ће лага-
ти да су православци. У ствари, они исповедају
старословенску паганску веру. Убеђени су да
постоји много богова али не верују ни у једног
од њих. Обреде обављају по обичајима својих
древних врачева, свадбе и сахране су врло сли-
чне, судећи по обиму јела и пића. Дубоко верују
у живот „на оном свету“. Зато покојницима носе
на гробље печено прасе, рен, сарму, ракију, пиво,
кафу, па чак и новине. На гробље иду само на
„зимске“ задушнице јер тада има много света да
их види како тугују за својим покојницима. Је-
ловник је тада посебно богат у инат рођацима и
„пријатељима“ који их завидљиво посматрају са
својих гробова. Приликом сахране прибегавају
специјалним враџбинама и гаткама да се мили
покојник не врати кући. Apage satanas (Одла-
зи Сотоно), нико не воли вампире, пу, пу, пу...
Сврачјаци имају чак и свој специфичан начин
поздрављања кад се сретну: Јеси жив, јебо мајку
своју! Овим ликовима поп служи за швалера-
цију и олајавање, а врачара води верске обреде.
Чак су и мала деца уверена да без икакве муке
могу постићи успех. Тако после једне дечје трке
са сестрама мали Перица се расплакао јер је на
циљ стигао последњи. Јеца и каже: Не дају ми да
победим. Није без разлога пре стотинак година
Спасенија Максић назвала овај ћошак Сврачје
ноге јер је сврачје ноге користила приликом
својих бајања. Колико ове добричине имају па-
мети и елементарне способности да расуђују
видећемо из њиховог поданичког односа према
ружној скаламерији званој радар.
Наиме, једног јутра на почетку НАТО бом-
бардовања, поред самих Сврачјих ногу, одмах
иза кућа, освануо је радар. Да ли се овај живаљ
уплашио? Нимало нису повезали активности ра-
дара и опасности од бомбардовања. Сви они возе
добре аутомобиле и баратају скупим телефони-
ма али глава им је још увек у раном средњем
веку. Лече се код врачаре, а гинеколошке захвате
обавља баба Спсенија помоћу вретена. Млада
која се уда за неког овдашњег несрећника нема
више шанси да изађе из авлије јер заувек постаје
роб куће и мужа насилника. У привидно склад-
ним породицама влада мржња, свађа, подлост и
насиље. Стално је присутна подмуклост и злоба
– Србија у малом. Иначе, ови двоножни ство-
рови, који су се ипак одавно усправили, мисле
да се нико не може ни удати, ни оженити, без
помоћи врачаре или оџе. Нису им познате емо-
ције попут заљубљености, љубави, симпатија и
сличних трица и кучина. Поред врачара, чувен је
и игуман манастира Илиње који у цркви, у глуво
доба ноћи, из женскиња истерује зло, а утерује
добро. Ови весељаци много држе до традиције,
имају чак и своју древну химну: „Сади воће које
ду(.)е ‘оће, немој цвеће које ду(.)е неће.“ Овом
позадинском мудрошћу преци су Сврачјацима
оставили поруку да гаје само оне биљке које
служе за пробаву или за продају. Ништа украс,
ништа лепота, никаква естетика, све су то глу-
пости и дангубе од којих пара нема, а не могу
се ни појести, како би стигле до гузице. Посеб-
но су наоштрени против четинара па проричу
да ће онај ко посади бор или јелу сместа умре-
ти. Поред свих овако лепих особина Сврачјаци
најпреданије гаје и одржавају вештину лагања.
Кажу, њихови преци су се доселили из Херцего-
вине у XVII веку. У склопу присилног насеља-
вања плодних области турска војска је спрово-
дила српску рају из Херцеговине у Србију да
прокрче шуму, обрађују земљу и дају Турцима
десетак. Ово је истина. А сада следи сврачјач-
ко лагање: да би овај понижавајући принудни
премештај био мало романтичнији, потомци су
у дугим зимским ноћима измислили како је њи-
хов предак у Херцеговини био „богат и угледан
човек“ и да је за жену имао „праву лепотицу“. Уз
лепотицу увек пасује звер. Чувени паша спазио
је лепотицу, отео је и кренуо је да бежи у своје
„беле дворе“. Но, наш неустрашиви предак и ју-
нак јурнуо је за пашом, сустигао га и убио у ви-
тешком двобоју, а верну љубав вратио кући. По-
што су Турци кренули са војском да освете пашу,
наш јунак је са целом породицом побегао, од-
носно – тактички се повукао, у Србију. Лаж или
истина, у сваком случају дошли су у Србију, у
Мачву, и то баш у Сврачје ноге. НАТО-у на рупу.
Лагање се њихово усавршавало и постајало све
маштовитије. Један давни Сврачковац убијен је
насред шора 1901. године. Одмах је измишљена
прича да су атентат извршили политички проти-
вници јер би овај сигурно победио на изборима.
Истина: лик је имао швалерку па га је муж ро-
гоња затукао врљиком. Ови сироти људи нави-
кли су да лажу у турско време, ради опстанка,
и није им замерити. Нићифор Нинковић, бербе-
рин књаза Милоша, и одличан писац, написао је
1807. године: „Сељаци имају обичај све с лажом
живети и лажима веровати.“ Ето, пре 213 година
беше овде исто лудило као што је и данас. Умеју
Сврачјаци да буду душа од човека. Кад се наш
популарни Чикара разнежи према свом псу љу-
бимцу и верном чувару куће, тепа му: „Шибе,
мајко дабогда, греба те појела, газда ти се репом
закитио!“ Емотивни су то људи, нема шта, само
кад хоће. Свом псу љубимцу ставе огроман ла-
нац око врата, а на ланац вежу тежак пањ, шутну
га ногом и добаце му љуске од кромпира, да се
баш наједе. А ловци никад не поје и не хране
своје ловачке псе, гладни су приљежнији у лову,
моронски констатују.
Но, вратимо се оном радару са почетка. Кад
је та справа довучена и постављена поред самих
Сврачјих ногу, уз војску појавило се и неколико
генерала гузоња, Слобиних послушника. По-
стројили су се ту и сви Сврачјаци, да поздраве
„нашу славну војску“ и понуде јој своју покор-
ност и послушност. У знак добре воље прине-
ли су штрудлу, колаче, гибаницу, кафу и ракију.
Војници су укључили радар (еј, укључили ра-
дар – најстрашнија и најтрагичнија одлука), а
Сврачјаци су, буљећи у његов екран, видели
покретне звездице – авионе, који су полетали
са тузланског аеродрома, из Италије, Мађарске,
Бугарске и Грчке. Сви су авиони летели ка Ср-
бији, а Сврачјаци су егзалтирано урлали: „Само
нека дођу, све ћемо их срушити, рекли су на те-
левизору!“ Људи испраног мозга били су срећни
што су постали део победничке војске која ће за
цигло неколико дана савладати НАТО армаду и
цео свет који стоји иза тих гнусних агресора. Не-
колико дана владала је у Сврачјаку победничка
атмосфера. „Видео сам на телевизији, лепо су
рекли, ми имамо такве авионе и топове који ће
за тили час уништити ове њихове шклопоције.“
Кад би угледали какву експлозију на хоризонту
најхрабрији су дохватали ловачке пушке и поју-
рили равно ка хоризонту. Пошто нису успели
да прескоче најближи плот враћали би се, га-
ламећи: „Побегоше, мајку им је.ем, а хтели смо
да ухватимо баш оног њиховог главатог Клин-
ктона!“ У победничком жару нису Сврачјаци ни
приметили да се код радара више не појављују
ни генерали, ни другови „из комитета“, па чак
ни домаће СПС гњиде. Остала су само двојица
официра којој је наређено да ископају велику
рупу и у њу некако сакрију радар. Сулудо! На
велику активност радара, испољену његовим
честим укључењем, које је одмах регистровао
авакс и послао координате овог уређаја НАТО
авијацији, убрзо је стигао одговор: авион је из
велике даљине погодио ракетом и радар и двоји-
цу официра. Официри су погунули, а радар је
уништен. У Сврачјаку је настао општи хаос и
паника. Људи су бежали као муве без главе, ба-
цали су се у оборе, штале, коприве, а већина се
сакрила у подрум, где би, у случају поготка, сви
изгинули. Није о овом случају било вести јер је
139
изостао очекивани пропагандни ефекат. Наи-
ме, нису изгинули људи из Сврачјака па се није
могло славодобитно јавити о масовној погибији
„напаћеног и недужног народа“, као што је уна-
пред било планирано. Испало је да НАТО заиста
гађа само војне циљеве.
Интерсантно је да положај Сврачковца много
подсећа на прекодринског комшију Сребреницу.
Река Дрина им је заједнички именитељ, а изо-
лованост од околине се такође подудара. Срби
су организовали и извршили геноцид у Сребре-
ници, а у Сврачјим ногама су Срби такође орга-
низовали истребљење целог једног засеока али
је реализација испала врло килава. Остао је само
геноцид у покушају.
После првог удара НАТО је наставио да бом-
бардује место где је био радар, ваљда према ут-
врђеним координатама. Све су се куће протресле,
зидови испуцали, црепови и оџаци попадали, а
прозори поразбијали. Чим би зачули авионе пси
би злослутно завијали а кокошке крештале. Рас-
положење код људи брзо се мењало. Гласно су
грдили и псовали политичаре, а чак су изгубили
поверење и у војску. „Је.о и онај ко и овде посло!
Шта ће овдекар, поред моје куће, што нису ишли
на пусте пољане, тамо далеко, поред Саве?“
Касно им стигла памет из ду.ета у главу. Што је
најчудније, нико није побегао из свог баксузног
засеока док су падале бомбе. Баш нико. Могли
су да се изместе у саме Глушце, код рођака или
пријатеља, бар један километар даље, и били би
безбедни. Али нису. Имали су психичке кочни-
це: тупост, безвољност, страх, депресија... Неки
тобож нису могли да напусте своје свиње, други
нису хтели да оставе овце, а неки кокошке. Јед-
на баба је лепо објаснила: „Ај напако, ди ћу ја
да бежим од своје куће?“ Чекали су бомбе као
јагањци нож за клање. Касније су неки запази-
ли да усеви и друге биљке веома бујају али су
веровали да је то последица примене свих агро-
техничких мера у пољопривреди. Какав прљави
уранијум, лаж и непријатељска пропаганда.
Док су се крили у мрачном подруму, Сврачци
су покушавали да докуче ко их је бомбардовао.
Један паметњаковић каже: „Нас је бомбардовао
НАТО кад су Милошевић и његови зликовци
кренули да истребе Шиптаре на Косову. Свет
није желео да Срби понове геноцид из Босне па
су отпочели ударе на Милошевићеву војску и
полицију.“
„Ћути будало“, сви су повикали, како би ућут-
кали ’глас разума’ и кренули са свим могућим
теоријама.
„Нас бомбардују Американци зато што смо
Срби.“
140
„Јок бре, бомбардују нас четници зато што
смо сви овде били комунисти.“
„Није тачно, нас бомбардују наши ради ме-
дијског ефекта и пропаганде.“
„Лупаш глупости, наши немају ни авионе
ни бомбе, бомбардују нас Руси, да би окривили
НАТО.“
„Ма, нас бомбардује Ватикан зато што смо
православци.“
„Нас бомбардују масони зато што су Срби
најстарији и најмудрији народ на свету.“
„Све су то глупости, нас бомбардује цео свет
из љубоморе јер је научно установљено да Срби,
а посебно Сврачјаци, имају највећи ку.ац на све-
ту.“
Сва срећа што је у том тренутку експлоди-
рала огромна бомба, да прекине ова нагађања,
а сви Сврачјаци у подруму побелели су од креча
и страха.
Капитулација Србије, а не остатка света, како
су Сврачјаци очекивали, потписана је у Кумано-
ву, али ови људи нису веровали чак ни сопственој
телевизији па су остали у подруму све до краја
лета. И сад кад чују авион беже у подрум или
се бацају у коприву. Зачудо, пси и кокошке више
не реагују, ваљда знају нешто што ови људи још
нису сконтали. Прошла је јесен, па и зима, а
Сврачјак се полако враћа у нормалу: постао је
опет клоака мириса, мешавина прљавштине, ми-
омириса тела која се месецима не купају, смрада
свиња, оваца, паса, мишева, пацова, трулог воћа,
издувних гасова, хемикалија, дима, септичких
јама и безброј другог смрада непознатог поре-
кла. Настављен је живот на ивици црне рупе,
слично паклу, али Сврачјаци се и даље кревеље,
свему и сваком се ругају, они су као супериорни
и владају ситуацијом. Лудило. У овом изгубље-
ном закутку Мачве сада, након бомбардовања,
код људи је дошло до измењеног стања свести,
успостављени су нови обичаји и нове навике:
већина се напија од раног јутра, спопада их не-
контролисан напад беса, буље у телефон, псују,
прете и вређају преко друштвених мрежа, призи-
вају духове, привиђају им се мртваци, свађају се
и туку, псују власт коју редовно гласају, учестала
су самоубиства и убиства, сујеверно сакупљају и
слажу камење око куће, њиве засипају отровом и
тако уништавају птице и животиње, гложе се за
будуће гробно место, краду надгробне спомени-
ке, трагају за огромним тартуфом којим ће се за-
увек обогатити, већина су воајери, многи су по-
лицијски доушници, држе и муче читаве чопоре
паса и мачака које нити хране нити поје, пеку
лажну ракију шећерушу, кувају сатима гулаш од
дивљачи који у котлићу претворе у густу безуку-
сну смесу, држе фарме свиња уз комшијску кућу,
пијани пуцају испред куће, славу и преславу
претворе у пијанчење и теревенку. Укратко, са
бомбама су нестали и последњи знаци разума.
Ко их је бомбардовао није дангубио. Последице
се виде голим оком. Познато је да у Сврачјим но-
гама има највише смукова који су права реткост
па су законом заштићени. Међутим, Сврачјаци
их убијају где год их виде јер верују да смук од-
носи сву снагу ако утекне. А та животиња је без-
опасна, није отровна, храни се мишевима. Слич-
но је и са совама и ћуковима. Сврачјаци верују
да је њихов хук злослутан па их прогањају и
убијају. А те птице такође лове мишеве и тако
помажу људима. Мрзе они и кртице јер мисле да
оне гризу корен садница иако се оне хране ин-
сектима. Такође, марљиво убијају веверице, гу-
гутке и голубове. Стигли су чак и да једног дабра
убију. Не подносе ни слепе мишеве, а кад виде
роде на крову одмах заложе пећ да их димом
отерају. Фазане убијају што им мрсе детелину,
а ласте што праве гнезда у штали. Жуње мрзе
што оне најављују кишу, а детлиће што куцају у
дрво. Не воле ни вране ни свраке јер, тобож, кра-
ду пилиће, које нико не гаји. Све је овде „опач-
ке и наопачке“. Мрзе Сврачјаци највише себе, а
онда и све око себе. Дијагноза: неисправни.
Крајем прошлог века сви Сврачјаци су на из-
борима гласали за СПС јер су веровали да ова
странка наставља политику Тита, Кардеља, Ба-
карића и сличних перјаница тобожњег комуни-
зма. Не само да су тако гласали него су силом
превозили старе и болесне да би и они гласали
за њихове фаворите. Масовно су 26. децембра
1996. године ишли на контрамитинг соција-
листа да подрже луди тандем Слоба - Мира.
Уздали су се у победу црвене коњице. Баш не-
исправни. Да апсурд буде потпун, ови задрти,
тобожњи комунисти су истовремено и верски
фанатици. Помпезно славе Светог Николу, али
не посте тога дана, већ кољу и пеку свиње. И
овде прибегавају лагању: као, неки њихов пре-
дак кренуо преко залеђене Саве у Митровицу
да набави рибу за славу. Он је пропао кроз лед
у Саву, а поп им је одобрио да убудуће могу да
мрсе за ову славу. Тако је јефтиније, а Мачва-
нима, пословичним цицијама, то је најважније.
Познати коментатор свега и свачега, Роле, има и
објашњење за овдашњу психозу: све сами фоли-
ранти. Сврачјаци се образују гледајући ријалити
или пи.карање на друштвеним мрежама а када
наступе октобарски јесењи дани, у склопу даљег
образовања стављају купус у кацу и сваки дан
га свечано претачу све до Светог Николе. Тада
праве познати турски специјалитет – сарму, пр-
сте да положеш. Постоји и културна традиција.
Годинама је у овом ћошку слепа Перса певала уз
гусле, а данас им трешти фолк музика по нота-
ма слепе Персе. Не пропушта се ниједан шабач-
ки вашар, стуб мачванске традиције и културе.
Много је још лудила које Сврачјаци доследно
упражњавају: смеће и отровну пластику бацају
преко комшијског плота, у њиву, или шуму, мла-
де саднице код комшије заливају врелом водом,
зеленило прскају отровом тоталом, руше своје
старе лепе куће, саграђене у прикладном мач-
ванском стилу, да би направили соцреалистич-
ка ругла, слична задружним домовима, отимају
од комшије 30 центиметара плаца, краду јаја из
туђих „гњиздара“, краду воће, крију илегално
оружје у туђим шупама у страху од полицијског
претреса, сви обавезно навијају за Партизан јер
је то комунистичко-милицијски и војни клуб,
а нико за четничку Звезду. Трагичан је случај
једног Сврачјака који има обичај да украде јаја
из птичјег гнезда, прокува их, па их опет врати
у гнездо, и док јадна птица цело лето лежи на
мртвим јајима, узалуд ишчекујући да се излегу
птићи, овај весељак се грохотом смеје показујући
тужну слику птице у гнезду. Није редак случај да
мачке бацају у усијану рерну или у дубок бунар.
Свега овде има. Има тога још: иако сви имају
клозет у кући, стално користе пољски нужник,
да би уштедели утрошак воде, струје и избегли
пражњење септичке јаме. Не желе да поставе
поштанско сандуче јер га треба платити, а уз то,
неко може да шпијунира њихову значајну по-
шту која се састоји од једног рачуна месечно из
електродистрибуције, зидају огромне куће које
никад не доврше, раније су лагали Тита да су ко-
мунисти, а сада лажу Бога да су верници, има
овде лажних зубара, лажних доктора, лажних ве-
теринара, лажних болесника, лажних суботара,
правих ловокрадица, правих рибокрадица... За
Сврачјаке, сахране и даће су сјајне прилике да
се приреде гозбе и пијанке уз непрекидне шале
и пијану песму. Међутим, кад се даће претворе у
банкет, ђаво долази по своје. Узалуд је патријарх
Павле молио и кумио „многонапаћени верни
српски народ“ да не доноси храну на гробље.
Нико га није ни чуо ни послушао, џаба је кре-
чио. А на гробље треба ићи усамљен, без ра-
дозналаца. Ставити цвет на гроб, упалити свећу
и усмерити своје мисли према вољеним покој-
ницима. Човек живи док има неко да га се сећа.
Публика и храна су сувишни. Дакле, несумњиво
је, на гробље се не носи телећа глава у шкембету,
већ цвет и свећа. У Сврачјаку је ипак понајвеће
лудило свеопшта манија сакупљања и чувања
старих, трулих, зарђалих и неупотребљивих ст-
вари. Стручњаци доктори тврде да је у питању
опсесивно-компулзивни душевни поремећај, тј.
силдеоманија, или хординг, односно, популарно
141
речено – Диогенов синдром који имају они који
сакупљају или чувају којекакве „рке“ и даске, а
фали им даска у глави. Код Сврачјака је видљива
отупелост и безнађе, нико нема појма шта се са
њим догађа, а камоли шта се збива мало даље
од његовог носа. Због тога прибегавају ракији
и пиву свакодневно у екстремним количинама.
Међутим, човеку алкохол добро стоји до триде-
сетих, затим следи лагани пад до педесетих, а
последња деоница је најгаднија и најружнија:
човек постаје чудовиште, подбуо и натечен, цр-
вене коже, деформисан, из очију му зрачи тупост,
пргав је и агресиван, спреман на свађу и тучу,
не успева да контролише бес и постаје опасан
за околину, а највише за своју породицу. Такав
се тип брзо претвара у насилника и злочинца.
Околина мора да га изолује и избегава, а за ње-
гову породицу једино решење је да га истретира
врљиком и заувек избаци из куће. И заборави. То
би се звало „терапија Сврачјак“.
Ма колико мрзели себе, Сврачјаци много
више мрзе људе са стране. Покушали су многи
да се доселе и живе у Сврачковцу али нису ус-
пели. Неки су брзо полудели, други су трагично
завршили, а сви остали су побегли главом без
обзира. Ко се у Сврачјаку није родио и одрастао
тај никад неће схватити и осетити како ту увек
пулсира нешто демонско, подло и покварено,
некакво велико зло. Сврачјак ти се пријатељски
смеши и умиљава, а ради ти о глави. Жене које се
удају у Сврачковац до краја живота нису у стању
да схвате какво их је велико зло снашло, да су
пропале у бездан, у црну рупу. Најтрагичнији је
случај једне младе која се на своју несрећу удала
пре седамдесетак година баш у клети Сврачјак.
Понекад би се сетила свога завичаја, растужи-
ла се, па је окупљеним Сврачјацима причала о
лепоти своје Боке Которске, о мору, планинама,
Ловћену...
„А јел, снаво, шта ви једете на том вашем
стењу и камењу?“
„Једемо рибу, морске плодове, јужно воће“,
са сетом се сећа млада.
„Ај напако, ди се то једе. Него, држите л ви
тамо свиње?“
„Па немамо свиње.“
„Џаба ти живот без свиња и свињарија.“
„Али то је нездраво.“
„Ха, ха, ха, хи, хи, хи, хо, хо, хо, хоооооо...“,
гроктали су Сврачјаци вичући: „Џаба ти и море
и Ловћен без масти и чварака, шваргле и крва-
вице, ко не закоље бар пет зимина није никаки
домаћин!“
Никад се млада снајка није прилагодила овој
свињској филозофији нити смрдљивом Сврачја-
ку огрезлом у блато и свињску балегу. Поред
алкохолизма и свеопште мржње Сврачјаци радо
упражњавају швалерацију, или барем лагање о
својим љубавним успесима. То их испуњава и
значајно подиже углед у сопственим очима. Но,
ни интелектуални разговори нису реткост:
„Мило, читаш ли ти штогод?“
„Читам, читам, јаштарадим.“
„Како се зове писац књиге коју читаш?“
„Е, јебига, нисам упамтила.“
„А о чему је та књига?“
„О свему и свачему.“
Свеопште лудило Сврачјих ногу види се из-
далека, још са пута. Путник намерник прво што
спази јесте огромна злослутна рушевина која је
некад била веома лепа грађевина, познати деда
Живанов млин. Уместо да остане ругло које ре-
чито говори ко смо и шта смо, боље би било да
се тај простор очисти, огради и украси зелени-
лом и дрвећем. Лепо би било баш на том зелени-
лу поставити споменик деда Живану, родоначел-
нику породице и градитељу млина.
Све у свему, можемо рећи да у свету постоји
нормално и патолошко, а у Сврачјим ногама па-
толошко је нормално. Због воде и магле. Можда
би било прикладно да се овде украде и адаптира
један хаику:
Шта да оставим као мементо?
Трешњеви пупољци у пролеће,
Где врапци чаврљају,
Усамљена сова
И орахово лишће
У јесен.
Сврачје ноге, 2020.
Ђурађ (Драгомир) Бркић (1940) из Лазаревца

142
ЈУГОНОСТАЛГИЈА
ГДЕ ЈЕ МОЈЕ ГРОБЉЕ...?
Недеља је, мачка Рина преде поред мене, за-
тим ноктима својим зарива по кревету иза мене.
Свако тражи пажњу и скреће је на себе. То сам
давно приметила што се тиче паса и мачака. Ни
једни ни други не воле када ја читам или пишем.
Не знам шта они мисле, можда да је то бескорис-
но, јер они то не чине. Када се нешто кува, спре-
ма у кухињи, они су мирни. Дремају, склупчају
се или опруже, али и уживају у лепим мириси-
ма и мом присуству. И када се чисти и распре-
ма кућа активно узимају учешће и воле кад се
нешто дешава, само са неким изузецима: неки
воле усисивач, моп сет, и јуре га, а неки беже и
повлаче се. Тако се мој боксер Лин плашио буке,
петарди, грмљавине, а Вили, малтешка пудла,
све је морао да види и чује. Боксер није волео ни
„м“ од мачке, а Вилију, пудли, мачке су се пеле
на леђа и улазиле на терасу да се друже са њим.
Мачка Рина се смирила поред мене али не прес-
таје да преде.
Јутро је прошло уобичајено и опуштајуће јер
нема обавеза које ме чекају, а то је и најбоље.
Супруг је у селу, чули смо се, и ја се усмеравам
искључиво на себе. Дан је сунчан, али темпера-
тура у стану једва прелази 20 степени Целзију-
сових, пошто је са климом грејано. Зато можда
Рина још преде јер јој прија топло. А животиње
воле друштво и то је истина. Чујем са јужне
стране мога стана цвркут птица сеница. Мачка
полако утања у сан. Још само мало у прекидима
преде, а онда ће почети и да хрче.
После мог јутарњег ритуала од намештања
кревета, умивања, вежби за разгибавање врата
и руку, затим пет тибетанаца, онда захвалност
Богу, па онда доручак, данас воћни микс са ов-
сеним пахуљицама. Уз кувану кафу, коју увек
пијем из филџана, укључим телевизор и мало
се задржим на хрватском каналу, где се уживо
приказује „Винковачка јесен“, позната славон-
ска манифестација која се одржава у том граду.
Ређају се народне ношње из разних места уну-
тар Хрватске, али има и оних из Ливна, из Бос-
не и Херцеговине, а и Буњеваца из Суботице,
из Србије. Слушам најаву разних места: Церна,
Бабина Греда, Плетерница, Мирковци, Липо-
вац, Вуковар. Све је то некад била једна једина
земља, моја земља, у којој сам рођена. У свету
су нас сви знали као Југословене иако су унутар
те државе живели многи народи: Срби, Хрвати,
Словенци, Македонци, Црногорци, Бошњаци.
Ове задње смо за време постојања Југославије
називали муслимани, због вере, али сада ви-
дим да то заиста и није било на месту. Иначе,
у то време се користио термин Босанци, а то су
били сви грађани који су живели на територији
Босне и Херцеговине. Званични језик свих ових
народа био је српскохрватски и сви смо њим го-
ворили, осим у Македонији и Словенији, где се
користио македонски, односно словеначки. Али,
и Македонци и Словенци би, када се нађу изван
њихових република, успешно користили срп-
скохрватски језик, који су добро разумели. За
Југославију се знало и чуло у целом свету: била
је једна војска југословенска, била је заједнич-
ка химна „Хеј Словени“, било је много, много
сеоба, због разних историјских догађаја, али и
појединачних, било је много мешовитих брако-
ва, било је много више скромности у свему, али
и много љубави и времена и за себе и за друге.
Још бих ја гледала смотру „Винковачка је-
сен“, када одједном у поворци дивних разигра-
них белих коња и раскошно окићених кола са
дрвеним точковима и нацокореним путницима у
њима један од два коња паде. Нико од путника у
колима није повређен. Други коњ је мирно стао,
а овај што је пао није могао са се подигне. Ди-
ректан пренос манифестације одмах је прекинут
и замењен је панорамским сликама града Вин-
ковци, а вероватно је убрзо и настављен, али се
ја нисам враћала да га гледам. Све ми је најед-
ном било тужно. Да то заборавим, ‘ајде, па да
прелистам мало књига што сам синоћ купила у
„Ноћи књига“, када издавач Лагуна даје попус-
те. Једна се зове „Шапат звезда“ и њен аутор је
нобеловац Нагиб Махфуз, а друга „Прослава“,
од Дамира Каракаша, која је купљена по избо-
ру мога супруга. Хајде прво да видим о чему
се ради у овој другој књизи, пошто њеног ауто-
ра сматрам нашим писцем. Каракаш је рођен у
Лици, 1967. године, а данас живи у Загребу. У
његовој књизи запазих на једној страници рекла-
му за роман „Селидба“ од Миљенка Јерговића и
ту се заврши моје даље читање јер ме обузеше
разноразне мисли о себи, о другима, о мојој дру-
гарици из детињства која се управо опрашта од
своје прошлости, од својих ствари, од својих ро-
дитеља, пошто баш ових дана празни стан своје
мајке која је недавно преминула. И све би она
оставила, и све би понела, а мора стан испраз-
нити, јер га је продала. Тешка срца је то урадила
јер је свесна да на два места не може живети.
Рекла ми је синоћ, кад смо се чуле: „Тешко је!“
А ја то врло добро знам и да ми није рекла, и то
из својег личног искуства од пре неколико годи-
на. И да је још теже него што је она рекла. Већ
трећи викенд одваја ствари које треба бацити
143
од оних које би задржала. Не зовем је и не идем товића. Гробље Мраморје у Грахову Босанском
код ње пошто се бојим да бих је својим прису- поред саме цеста. Мала капела у њему, на самом
ством пореметила у одлучивању у вези судби- улазу. Ове године је добило ограду која није још
не њених ствари. А када у понедељак камион цела завршена, али лепа је. Ту леже Ђурићи из
крене пут Београда са стварима које је одабрала Обљаја са новим и старим и упола урушеним
понети биће јој још теже. Знам добро да ће ми споменицима, али само они који су ту остали и
то рећи, само не знам када. Дај боже да не буде ту умрли. Неки су у Бања Луци, неки у Сарајеву,
тако, да не чујем да јој је још теже. И док она и Мостару, Новом Саду, Београду, Лазаревцу, има
јуче и данас пребира по њиховим и њеним за- сигурно још градова и места, држава преко мора
борављеним стварима, по играчкама, књигама, и океана где их има. Као и Кокотовићи што су
посуђу, ја размишљам о њеним родитељима, о расути по целој Србији, Херцеговини, Црној
њиховим гробовима. Отац, рођен у Лозници, од- Гори, Босни, и ко зна где још.
гајен у Војводини, у колубарском округу радио Оде мачка Рина. Пустим је у заједнички ход-
цео радни век, ту се оженио, отишао у пензију и ник, ту воли да шета и кроз прозор посматра го-
умро, а сахрањен је у Црној Гори, где су и кости лубове и прави се да лови.
његове мајке накнадно пренете. Његова супруга, Мамини Јосифовићи су у 18. веку дошли у
недавно преминула у Србији, где је и рођена, и Србију из Попова Поља у Херцеговини. Осим
живела, и радила, и умрла, сахрањена је у Цр- маме, сви су живели близу једни другима и сви
ној Гори, поред њега. Сетим се онда своје сестре умрли из ове фамилије сахрањени су у истом
која је такође цео живот живела у Србији, где је гробљу, у Поморављу, испод Гледићких плани-
и рођена, радила, где је и умрла, после кремације на. Лепо је када одеш тамо и посетиш све гро-
сахрањена је у Црној Гори. бове својих предака. Када дођу задушнице, ја
Мој деда, татин отац, завршио је у логору на поменем сва презимена својих предака.
Бањици, о њему нема никаквог трага нити гроба Питам се где је моје гробље, а можда никада
за који ми знамо. Његов рођени брат је погинуо и нећу сазнати.
у Италији 1943. године, тамо је и покопан, али
не знамо за његов гроб. Моја баба, татина мајка, Мира Ђурић Бркић (1961), Лазаревац
пореклом Херцеговка, сахрањена је у Србији јер
је 1941. године са своја два сина овамо дошла из
Сарајева као избеглица. У Сарајеву је живела од
своје удаје за деду па све до почетка Другог свет-
ског рата. Овај град, као и њен родни Столац, не-
измерно је волела и непрестано нам је причала о
својем животу у њима. У Стоцу су јој сахрањени
отац, мајка, једини брат, снаха и једна сестра. На
Кошевском гробљу у Сарајеву сахрањена јој је
друга сестра која је рано изгубила мужа, а поред
ње и њен син. Памтим ту моју бабу, очеву мајку:
часна и вредна Херцеговка, поштена, цењена,
достојанствена и самохрана мајка својој деци од
1941. године, када су побегли из Сарајева. Муж
јој је био Крајишник из места Обљај крај Босан-
ског Грахова. Бабин брат је на своју прву служ-
бу дошао као учитељ у Босанско Грахово али не
знам где су се баба и деда први пут видели. Да
ли када је баба долазила у посету брату, или у
Сарајеву, где су јој две сестре биле удате пре ње?
Деда је као управник поште службовао и живео
у Сарајеву са породицом до 1941. године. Онда
се породица распада и више се никада и није
пронашла. У Стоцу су сахрањени неки Кокото-
вићи (девојачко презиме моје бабе по оцу), сада Миодраг (Чедомир) Гајић (1923–2009).
су и тамо остали само гробови. На Мраморном Снимљено у другој половини четрдесетих
гробљу у Босанском Грахову сахрањени су неки година ХХ века, за време његовог служења
војног рока. Фотографија је у власништву
Ђурићи (презиме мојег деде по оцу), а у Србији
Миодраговог сина Милоша Гајића (1950) из
такође има сахрањених и од Ђурића, и од Коко- Барошевца.

144
 ПУТОПИС
САХЕР ТОРТА
Сахер торта, или захер торта, можда је обоје
правилно за њен назив, али сигурно је да је једно
од та два имена тачно. Сахер ме одмах асоци-
ра на БЕЧ. Али, за сваку причу постоји увод, па
тако и за ову о сахер торти.
Годинама, тачније – неколико година пред
смрт, мој тата ми је причао да ће да оде у Беч.
Толико је волео о томе причати и то је утица-
ло на мене те сам га волела слушати када гово-
ри о овом великом граду. Поред Сарајева, које
је његов родни град, и не само родни, већ је и
своје детињство и можда најлепше године жи-
вота у њему провео, о коме је увек причао са
најлепшим успоменама, једино је још Беч по-
мињао. Не знам да ли је то била његова стварна
жеља, да оде тамо, али је о томе врло уверљиво
и убедљиво причао и ја сам га годинама пажљи-
во слушала. Убедио ме је да га треба видети и
ја сам пожелела да осетим све чари Беча. Ње-
гова машта је била готово стварна и утицала је
на мене. Али требало је да прође неких двадесе-
так година да би се остварило и реализовало ово
моје путовање.
Када сам прошла све неопходне терапије у
постоперационом периоду од канцера, а траја-
ле су скоро годину дана, почела сам маштати о
Бечу. Ради зрачне терапије лежала сам два месе-
ца у онколошкој болници и мислила сам о томе
како мој тата није остварио своје снове о Бечу, а
нећу ни ја, пошто не могу преживети опоравак,
а и ако преживим – нећу имати снаге да издржим
тај пут. То ми је све било тако далеко, али сам
морала о нечему лепом мислити, и надати се, јер
докле год нада постоји дотле смо и живи. Она
се последња губи. Многим мојим пријатељима
и познаницима открила сам ту своју жељу, чак и
некима који тамо живе. Има их који су већ више
пута били у овом граду, а појединци су ми рекли
да тамо није ништа нарочито лепо. Али ја сам
хтела да осетим укус Беча, сахер торту, бечке
кобасице, Моцартове кугле, бат коњских копи-
та по тамошњој калдрми, елегантне фијакере са
кочијашима, атмосферу пред благдане са божић-
ним кућицама.
У Бечу сам била смештена у хотелу „Ана-
нас“, у ширем центру града, поред саме станице
метроа, у близини једне пијаце којој нисам за-
памтила име. Друштво ми је правила проверена
цимерка која ми баш прија. Водич је био одли-
чан, прави професионалац. За време боравка по-
сетила сам Дунавски торањ са кога се види цео
град. На путу до њега аутобусом смо прошли
поред великог парка у којем доминира Пратер,
велики точак у Бечу. Цело једно преподне била
сам у посети дворцу Шенбрун где сам ужива-
ла у времену Марије Терезије. Обишла сам све
просторије дворца које су доступне туристима,
са слушалицама на ушима, да би ми на српском
језику било објашњено о свакој од тих прос-
торија. У дворцу има много радника, особља,
чувара, међу њима доста Кинеза, што ме је из-
ненадило. Ајде у соби у којој се налазе драго-
цености из Кине, али има их свуда, и то много.
(Пре тога сам била у Венецији и приметила сам
да у тамошњим трговинама раде само Кинези.)
Моја посета Бечу била је у месецу новембру али
није било хладно. Тога дана када сам обилази-
ла Шенбрун падала је нека досадна кишица и то
је био разлог краћег задржавања у овом дворцу.
Имала сам жељу и намеру да посетим бечки зоо-
лошки врт, за кога сам чула да је најлепши у Ев-
ропи, али то нисам успела на овом путовању и то
је разлог да поново одем тамо. Нисам видела ни
бању Баден, мада сам желела и уписала се за тај
излет, али се, на жалост, није пријавио довољан
број путника из групе и посета је отказана. Зато
су се већ првог дана сви пријавили за Пандорф,
јер је ту главна куповина, то јест шопинговање.
Нисам била заинтересована за трговину ни било
какво разгледање крпица, али ајде да видим и
тај Пандорф. Налази се на око 20 километара
испред Беча, из правца Мађарске, идући путем
којим смо дошли у аустријску престоницу. Ни-
сам ништа купила осим Моцартових куглица,
мада сам очекивала да су јефтиније.
У главној улици у строгом центру града ви-
дела сам сахер торте али водич нам је рекао да
ако хоћемо да једемо оригинал сахер да одемо
у ресторан у оквиру Бечке концертне дворане у
којој се сваке године, дана првог јануара, изво-
ди чувени концерт озбиљне музике. Раније ме
је мој супруг навикао да на телевизији пратим
пренос тог концерта: док би свирала музика
на екрану би се приказивале слике Беча и то је
на неки начин било моје прво упознавање овог
града. Приликом праћења ових телевизијских
преноса сазнала сам да се већ током извођења
овог концерта распродају све улазнице за идућу
годину, што је знак да у целом свету влада ве-
лико интересовање за овај јединствени културни
догађај. Дакле, око 13 часова, баш у време руч-
ка, отишла сам у ресторан концертне дворане и
частила себе сахером. Колач ми се допао, био
је одличан, преливен шлагом одозго, сочан, и
уживала сам. Атмосфера је унутра тако лепа, са
звуцима Моцарта, и врло интересантним светом
око мене. За око ми је запала једна госпођа која
је седела сама и пила пенушаво бело вино, а по
чаши коју је употребљавала изгледало ми је да је
то шампањац. Била је то старија дама и у рукама
145
је држала игле и плела. После јој се придружи-
ла још једна госпођа и уз вино и кафу пријатно
су ћаскале. Затим је у близини нашег стола на
ручак дошао један млад послован човек. Дело-
вало је као да је ту чест гост. Не сећам се шта је
поручио.
Наш водич из агенције предложио нам је и
један бистро који се налазио недалеко од хотела
у којем смо одсели где се може добити добра ау-
тентична аустријска храна: пиво обавезно, а као
специјалитети свињска ребарца, бечке шницле
и, наравно, неизоставне бечке кобасице. Ту сам
отишла са пријатељима који живе у Бечу, али ја
сам им предложила то место за излазак и вечеру,
а све по препоруци водича. Бистро је био огро-
ман, а изграђен је у ретро стилу. Састојао се из
више просторија и целина, место смо једва на-
шли за једним малим столом са само две столи-
це те смо се морали снаћи за још једну. Касније,
када смо добили храну, ослободио се један сто у
близини па смо се проширили. Атмосфера права
празнична, опуштајућа за време викенда, музика
одговарајућа, не јака, таман за ћаскање. Ја сам
наручила бечку шницлу, исто и моји пријатељи,
а наравно и кригле пива. Конобар је био и те
како љубазан, све је било савршено, а када сам
се са путовања вратила кући уобичавала сам да
једем бечке шницле. Толико су ми се допале да
у устима још осећам њихов укус. Послужили су
их са кечапом, мајонезом и помфритом.
Бечке кобасице сам јела у хотелу, за доруч-
ком, а и на улици. У хотелу је било много турис-
та из Турске тако да сам вежбала и мој турски
језик који сам помало савладала гледајући њи-
хове телевизијске серије. Баш сам била поносна
на себе. У себи сам се и смејала околношћу да у
центру аустријске престонице причам турски. И
Туркиње су биле изненађене колико и ја.
Шта је на мене још оставило утисак у Бечу?
Док сам у малопре поменутом бистроу са прија-
тељима „гутала“ бечке шницле, заливајући их
пивом из кригли, за суседним столом, тачније
– испод стола, пружила се једна велика чупава
куца која је спавала чврстим сном, док је њена
газдарица уживала у причи са пријатељицом. У
Бечу велику пажњу посвећују животињама. У
скоро сваком ресторану и бистроу могу се испод
стола видети пуне посуде са водом, као и праз-
не за храну, за псе. У градски превоз и трговине
такође могу несметано ући. То ми се веома сви-
дело. Даље, када смо се враћали са Дунавског
торња, који се, рецимо, разликује од нашег на
Авали по томе што се овај бечки благо окреће,
дакле, свратили смо у једну не дугу улицу, пре
би се могло рећи кратку, коју смо видели само
под светлима јер је већ пао мрак. Та се уличи-
ца зове уметничка и у њој се налазе зграде јако
необичног изгледа из којих и на којима расте
146
дрвеће и неко биље, а у њој станују уметници,
углавном сликари. Заиста изгледа и делује неве-
роватно, као у бајци. У Бечу има много људи са
наших простора који говоре истим језиком као
и ми, српским, босанским, хрватским, све их
разумемо. У аустријској престоници за одлазак
на посао много се користе бицикли. Имају фан-
тастичне бициклистичке стазе по којима возе
невероватном брзином. Имала сам утисак да се
крећу брже од аутомобила. У центру нема гужве
у саобраћају. Колико се сећам, Беч се састоји од
неких двадесетак делова града, није пуно вели-
ки и мислим да се у њему може лако снаћи.
Да се мало вратим на почетак овог путописа
и моје маштање о одласку у Беч. Невероватан је
осећај који сам имала док сам шетала центром
овог града када чујем најпре неки необичан
звук, несвакидашњи у мом скромном животу,
ослушнем још једном, онда застанем, да видим
шта ће се појавити, и угледам диван фијакер, као
из филмова, са прелепим коњима и кочијашем,
док је у ноћи возио туристе. Нисам се на овом
путовању возила фијакером али могу рећи да је
величанствено само чути тај бат коњских копи-
та у ноћи. И за крај, да се ја питам, овај град
не бих звала ни Беч, ни Виен, већ Град Марије
Терезије, па чак и Шенбрун. Не би било греш-
ка да се тако зове јер за то има много разлога.
Ако будем поново ишла тамо волела бих да се то
деси у пролеће, у априлу или мају месецу, и да
одем у бечки зоолошки врт, у којем би, надам се,
видела и панде.
Мира Ђурић Бркић (1961), Лазаревац
. Будући супружници Миодраг (1923–2009) и
Слободанка (1925–1995) Гајић. Снимљено крајем
четрдесетих година ХХ века у барошевачкој
црквеној порти. Фотографија је у власништву
њиховог сина Милоша Гајића (1950) из
Барошевца.
 ПОЕЗИЈА
ДВЕ ДИВЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ ОЧЕ

Две реке У дому моме

Две пркоснице Кафа се пије
Две радоснице Ал’ више није
Два пута без пруге Ал’ више није
Две зелене друге. Ко кад се некад
Пила са тобом.
Са циљем до мора
Без бола Тај мирис није
Раздрагане Није ко прије
Саливене Када се млин
Мостовима окићене. Вртио вазда
Када су зрна
Ваљалице, млинарице Пуцала мљењем.
Умивају Стоцу лице.
Мостар, Столац, А кућа цела мирисала.
Спајају два града
Међу њима прегршт Одговор на песму „Оче“ од драге ми
Винограда. Зекире Топић из Стоца, Херцеговина:
Кафа се тад весело пила
И смокву и шипак Мој оче, фали нам свима
Оне охрабрују Фали тај осећај рахат
Између планина Живљења и дивљења.
Боре и ладују –
Реке две. Мира Ђурић Бркић (1961), Лазаревац
Брегава и Неретва.

Мира Ђурић Бркић (1961), Лазаревац

АНКЕТА
ДВОРИШТЕ ИСПРЕД КУЋЕ, ЗЕЛЕНА ТРАВА,
ТРЕШЊА...
ОДГОВОРИ НЕКИХ ОСОБА ПОРЕКЛОМ ИЗ БАРОШЕВЦА НА ПИТАЊЕ: „НА ШТА
ПРВО ПОМИСЛИТЕ КАДА СЕ КАЖЕ - ‘БАРОШЕВАЦ’?“

Драган (Милош) Бојић (1967), Лазаревац:
Прво помислим да је то мој завичај где сам про-
вео лепе тренутке током детињства и одрастања.
Ту сам створио породицу, одгајио децу и унучад.
Сада помислим и на Џип клуб „Тропер“ који ја
предводим, чије је седиште у насељу Јелав, у
Барошевцу, и то баш на мојој дедовини. Такође
мислим и о томе да је ово некада тако лепо село
сада уништено и загађено од насталих рудар-
ских радова „Колубаре“.
Бисерка (Сретен) Михаиловић, рођена
Ристивојевић, (1962), Београд: Без двоумљења,
прво на шта помислим јесте прелепа светиња у
нашем Барошевцу, сеоска црква Покрова Пре-
свете Богородице, и околна порта пуна липа. У
њој смо се крштавали, причешћивали, венчава-
ли, из ње смо доскора износили на вечни почи-
нак наше најмилије. То је ваљда нешто лепо што
остаде од оноликог села. Наравно, и основна
школа „Милорад Лабудовић Лабуд“, којој треба
да захвалимо за ово што јесмо. Иначе, Милорад
Лабудовић, по коме барошевачка школа носи
име, изгубио је живот у борби, у нашој цркве-
ној порти, иза једне од поменутих липа. Остала

147
ми је у сећању прича мојег оца, Сретена Ристи-
војевића, који је као дечак у то ратно време, у
раним јутарњим сатима, у колима са воловском
запрегом превезао беживотно Лабудово тело до
Лазаревца.
Горан (Милета) Петровић (1980), Београд:
Помислим на мој живот у блату и прашини. Ду-
боко сам везан за родни крај, не могу побећи из
села. Барошевац, село које се смањује из дана
у дан, иако имамо бесплатно грејање и бесплат-
ну канализацију задње две године..., народ то
мора некако да плати. Млади одлазе, све др-
жавне и друштвене установе се гасе, биоскоп и
позориште су се преместили у локалну биртију.
Скоро да смо остали и без доктора, а за зубара
су угледни људи из села рекли да народу и не
требају зуби. Живот у привидном луксузу рудар-
ског села гаси загађен ваздух. Мешавина етно и
глобалистичке експлоатације људских и природ-
них ресурса уместо у будућност – враћа нас у
блато. Осмеси пријатеља и родбине. Сећање на
детињство...
Немања (Мирослав) Николић (1987), Ла-
заревац: Детињство. Одрастање, у једној нама
свима познатој средини, правој вредности. Дво-
риште испред куће, зелена трава, трешња... Го-
ворим о лепим сећањима, када сам први пут по-
шао у школу и први пут осетио мирис колоњске
воде у ваздуху поред Јоцине бербернице. Право
другарство, од школе па до данашњег дана. Ба-
рошевац је био и Горњи крај, и центар, и Страна,
и Јелав, и Тополе. Сећам се ловачке кућице на
монтажи до које смо ишли пешке, касније би-
циклима, на „логоровање“, роштиљање... Цркве-
но звоно и мој причест. Велика литија за Мали
Никољдан, Шврћа и трактор, записи и гозбе око
њих, озарена лица домаћица и домаћина који
су цело село дочекивали и гостили у тих пар
минута, као да су им сви у литији род рођени.
Одрастање је било незамисливо без спорта, на
ливадици код „беле зграде“, баскет на школс-
ком полигону, мали и велики фудбал на „зеле-
ном“ игралишту. Обавезна надокнада изгубље-
не енергије рол виршлама из пекаре... Било је и
пецања у Пештану, на речном виру иза школе,
лозинке и жмурке код „Хамба“. Много тога је
било, а сада мало чега има.
Владан (Зоран) Игњатовић (1981), звани
Кића, Аранђеловац: Прво на шта помислим
то је сећање на школске дане, игре и дружења.
У Барошевцу сам провео детињство и један
део свог живота и то време ће ми увек остати
у лепом сећању. Посебно се сећам, као што сам
мало пре написао, школског доба, затим рибо-
лова у реци Пештан, шетњи по шумама и брди-
ма, исто тако и играња за овдашњи Фудбалски
клуб „Младост“, и то у свим узрастима, почев
од пионирске селекције, па све до првог тима.
148
Као дете радовао сам се вашарима, игранкама
и крстоношама у нашем селу. Радо се сећам и
тога да сам као мали често одлазио у бароше-
вачки Горњи крај и изузетно ми је жао што овог
дела села више нема. У Барошевац и даље скоро
сваки дан долазим, зато што овде радим. Криво
ми је што је већи део овог села прекопан тако да
оно, на неки начин, није више онако лепо, као
што је било пре извођења рударских радова на
овим просторима. Више би ми пријало да је Ба-
рошевац остао исти као пре прекопавања.
Љубиша (Љубомир) Игњатовић (1944),
звани Баја, Аранђеловац: Прво помислим на
детињство, на школске дане, на пецање у Пешта-
ну, на играње фудбала. Као мало дете волео сам
школу и једва сам чекао да пођем у њу. До чет-
вртог разреда био сам добар ученик, а после тога
сам све више времена проводио играјући лопте,
био сам залуђен за фудбал и попустио сам у
учењу, због чега сам од родитеља добијао доста
батина. Отац ми је био шустер, помагао сам му у
том послу, и чим би ми дао паузу, макар она била
и 5-10 минута, одлазио сам на игралиште, које се
налазило одмах преко пута наше куће, ту се на-
лазио са осталом децом, и играли бисмо лопте, и
зими и лети, и по снегу, и по жеги. У детињству
сам се највише дружио са Мирославом – Миш-
ом Божићем, мало мање са његовим братом Дра-
гославом – Рајком. Правили смо неке приручне
пиштоље, пунили их барутом и оловом и ишли
са њима у лов, све до Бистрице. После заврше-
ног шестог разреда школе у Барошевцу одлазим
на занат, у Београд, у неки стари водоинстала-
терски сервис. Одавде је са мном тамо отишао и
Милан Поповић, Пујин. У Београду сам живео
15 година, али сам често долазио у Барошевац,
првенствено да бих играо за Фудбалски клуб
Младост, који је у то време, почетко шездесетих
година ХХ века, имао доста добар тим. Краће
време сам наступао и за Раднички из Рудоваца.
За Београд се тада путовало возом „ћиром“, пре-
ко Лајковца. Исто тако се радо сећам и чувених
барошевачких вашара, нарочито оног за Ивањ-
дан. Читава околна села су ту долазила, друштво
се састајало под многим шатрама, уз музику.
Једна од првих девојака била ми је нека учи-
тељица, звала се Љиља Вучићевић, становала је
у Рудовцима. Дружила се са Зекићевом ћерком,
најлепшом девојком у околини. На крају бих на-
поменуо да сам по доласку из Београда три годи-
не радио овде, на Копу, као мазач на багеру.
Јордан (Љубомир) Игњатовић (1957), зва-
ни Дане, Прогореоци: Прво помислим на де-
тињство, школу и друштво. Као дете сам волео
коње. Радио сам код других, да бих зарадио за
џепарац.
Живорад (Драгослав) Пантелић (1953),
звани Жикан, Аранђеловац: Када се поме-
не Барошевац постоје два мишљења, од којих
је прво позитивно. Пре седамдесетих година
прошлог века сећам се чистог Пештана, чистог
Букинца, чистог Ракинца. Целокупна еколошка
ситуација била је далеко боља и напреднија. Ос-
тало ми је у сећању и да је културни живот у Ба-
рошевцу некада био много организованији, људи
су били зближенији, сви смо се лепо слагали.
Одлично се сећам и вашара, за Мали Никољдан,
Ивањдан, Пантелевдан, који су се одржавали у
црквеној порти, где је у тим приликама знало
бити постављено по десетак-петнаест шатри.
Што се тиче негативног мишљења о Барошевцу
НЕКЕ ГРЕШКЕ УОЧЕНЕ У СЕДМОМ БРОЈУ
ЧАСОПИСА „БУКИНАЦ“
1. Текст „Летопис Барошевца за 2018. годину“,
страна 7, први стубац, изостављена домаћинства
број 21 и 22, која треба да стоје између оних
која су под бројевима 20 (Ковачевић Милош) и
23 (Маринковић Горан). Овако је требало бити
написано: 21. Маринковић (Драгутин) Бра-
нислав (1948), Миланка (1954)-супруга, Алек-
сандар (1970)-син, Јелена (1971)-снаха, Вељко
(1997)-унук; Никољдан. 22. Маринковић (Ми-
одраг) Владимир (1947), Живана (1926)-мајка,
Рајна (1950)-супруга, Жељко (1973)-син, Вла-
дан (1976)-син, Нада (1982)-снаха (Владанова
супруга), Козомара Ђорђе (2009)-Надин син из
претходног брака, Василије (2014)-унук (Надин
и Владанов син), Димитрије (2015)-унук (Надин
и Владанов син); Никољдан.
2. Текст „Летопис Барошевца за 2018. годи-
ну“, страна 7, први стубац, између домаћинста-
ва која се налазе под бројевима 32 (Пантелић
Срећко) и 33 (Терзић Предраг) изостављено је
домаћинство Томислава Станојевића. Оно је
требало бити наведено под бројем 33: Станоје-
вић (Живорад) Томислав (1950); Српска Нова
година.
3. Текст „Летопис Барошевца за 2018. годи-
ну“, страна 7, други стубац, домаћинство број
7 (Гајић Слободан), иза имена Весна у загради
стоји број 1971, а треба 1977.
4. Текст „Летопис Барошевца за 2018. годи-
ну“, страна 9, први стубац, домаћинство број 12
(Ђерић Горан), иза имена Бојана у загради стоји
број 1982, а треба 1983.
5. Текст „Летопис Барошевца за 2018. годи-
ну“, страна 10, први стубац, између домаћин-
става која се налазе под бројевима 44 (Петровић
Весна) и 45 (Поповић Дејан) изостављено је до-
маћинство Милана Петровића. Оно је требало
бити наведено под бројем 45: Петровић (Жи-
војин) Милан (1948); Митровдан.
прво помислим на долазак прљаве технологије
на простор овог села која је, нажалост, узела свој
данак и овде. Еколошка ситуација је много гора,
због тога се угасило много живота, на том пољу
ништа није урађено.
Владан (Живко) Филиповић (1953), звани
Цида, Аранђеловац: Барошевац је био једно
лепо и велико село у коме је имало све што је по-
требно за нормалан живот. Тако је било док није
почела селидба због рудника Колубара. Сада је
то мало село са еколошким последицама за жи-
вот.
6. Текст „Летопис Барошевца за 2018. годи-
ну“, страна 10, први стубац, у нумерисању на-
ведених домаћинстава из засеока Јелав I после
броја 49 следи број 51, а не, као што је требало,
број 50. Под тим бројем је требало бити наве-
дено домаћинство Зорана Савковића, а не под
бројем 51. Тако је укупан број домаћинстава у
засеоку требао износити 60, а не 61.
7. Текст „Летопис Барошевца за 2018. годи-
ну“, страна 10, други стубац, домаћинство број 6
(Ђурић Чедомир), у првој загради стоји реч Ра-
домир, а треба Радован.
8. Текст „Летопис Барошевца за 2018. годи-
ну“, страна 10, други стубац, домаћинство број
16, у другој загради ове одреднице стоји број
1969, а треба 1979.
9. Текст „Летопис Барошевца за 2018. годи-
ну“, страна 11, други стубац, у набрајању до-
маћинстава из засеока Јелав II изостављено је
оно које је требало бити под задњим бројем у
списку, смештено иза броја 52 (Танасковић Дра-
ган): 53. Чавић (Милисав) Раде (1962), Мили-
ца (1966)-супруга, Марко (1985)-син, Милисав
(1995)-син; Срђевдан.
10. Текст „Летопис Барошевца за 2018. годи-
ну“, страна 12, први стубац, домаћинство број 11
(Јовановић Горан), други ред у овој одредници,
иза речи „мајка“ беспотребно стоји затворена за-
града.
11. Текст „Ристивојевићи“, страна 19, дру-
ги стубац, први ред, прве две речи (Светислав
Антонијев) требају бити написане болдираним
(подебљаним) словима. У истом овом реду у за-
гради, после цртице, написано је „Велики рат“,
а треба „балкански ратови“.
* * *
Извињавамо се читаоцима због ових греша-
ка.
149
Издавач:
Удружење грађана „Букинац“ Барошевац
Редакција:
Зоран Мирковић, главни уредник
Божидар Добричић
Бојан Г. Николић
Зоран Тошић
Прелом:
Владимир Петровић
Контакт:
сајт - bukinac.weebly.com
мејл - bukinac.barosevac@gmail.com
фејсбук страница - Букинац Барошевац
јутјуб - Bukinac Barosevac
Жиро рачун:
160-549891-82
Тираж:
200
Штампа:
Службени гласник, Београд
Бесплатан примерак
Фотографија на насловној страни:
Лепосава (Радован) Гајић (1902–1990), звана
„Леца“, супруга Чедомира (Димитрије) Гајића
(1902–1978). Снимљено седамдесетих година
ХХ века. Фотографија је у власништву њеног
унука Милоша (Миодраг) Гајића (1950) из
Барошевца.
Фотографија на последњој страни:
Супружници Лепосава (1902–1990) и Чедомир
(1902–1978) Гајић. Снимљено двадесетих
година ХХ века. Фотографија је у власништву
њиховог унука Милоша (Миодраг) Гајића
(1950) из Барошевца.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
392/394:061.2(497.11)
БУКИНАЦ : лист удружења грађана
„Букинац“, Барошевац / главни уредник
Зоран Мирковић. - 2013, бр. 1 (дец.)- . -
Барошевац : Удружење грађана „Букинац“,
2013- (Лазаревац : Елвод). - 30 cm
Годишње
ISSN 2334-9581 = Букинац
COBISS.SR-ID 203490060
150
САДРЖАЈ
НАШИ ЗАГАЂИВАЧИ ............................................ 3
ЛЕТОПИС БАРОШЕВЦА
ЗА 2019. ГОДИНУ .................................................. 7
ГАЈИЋИ .................................................................. 19
ПОЈЕДИНАЧНИ ХАРАЧКИ
ТЕФТЕР ИЗ 1831. ГОДИНЕ ................................ 26
КРЕЋЕ СЕ ЛАЂА ФРАНЦУСКА ......................... 32
ДРУГИ РАЗРЕД ИЗ 1888. ГОДИНЕ .................. 35
МАТИЧНА КЊИГА ВЕНЧАНИХ ВРЕОЧКЕ
ЦРКВЕ ОД 1861. ДО 1880. ГОДИНЕ ................. 36
ОДЈЕК ПРОШЛОСТИ БАРОШЕВЦА
У НОВИНСКИМ ИЗДАЊИМА .......................... 38
ДЕСАНКА ТОМИЋ ЂУРОВИЋ
(БАРОШЕВАЦ, 9. 12. 1925 –
БЕОГРАД, 30. 11. 2008) ....................................... 52
ГДЕ ЈЕ СВИЛЕРИП? ............................................ 55
КОЛУБАРЦИ У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА
И ВЕЛИКОМ РАТУ .............................................. 90
ИСТОРИЈА ГИГАНТСКЕ ПЉАЧКЕ ................. 101
УПОКОЈЕЊЕ ДИМИТРИЈА ТУЦОВИЋА И
ПОСЛЕ ВИШЕ ОД ВЕКА НИЈЕ
РАЗЈАШЊЕНО .................................................... 113
БРАНИСЛАВ НУШИЋ И „СУМЊИВО ЛИЦЕ“
- ИМАЈУ ЛИ ВЕЗЕ СА КОЛУБАРЦИМА? 117
ПЛИВАЧКИ КЛУБ ТЕК -
ВЕЛИКИ ЦРЉЕНИ ........................................... 120
ВРШАЛИЦЕ ....................................................... 122
СРПСКИ НАКИТ У ДОБА НЕМАЊИЋА ... 127
КО НАС ЈЕ БОМБАРДОВАО ............................. 138
ГДЕ ЈЕ МОЈЕ ГРОБЉЕ...? .................................. 143
САХЕР ТОРТА .................................................... 145
ПОЕЗИЈА ............................................................ 147
ДВОРИШТЕ ИСПРЕД КУЋЕ, ЗЕЛЕНА
ТРАВА, ТРЕШЊА ................................................ 147
НЕКЕ ГРЕШКЕ УОЧЕНЕ У СЕДМОМ
БРОЈУ ЧАСОПИСА „БУКИНАЦ“ .................... 149


Раденко (Драгомир) Гајић (1919–2009). Фотографија је у власништву Милете (Живојин) Петровића (1950)
из Барошевца.

151
152