БРОЈ 7 ДЕЦЕМБАР 2019.

Косовка (Драгомир) Ристивојевић (1912-1996), супруга Предрага (Марко) Ристивојевића (1909-1990),

са најстаријом ћерком Живодарком (1931-2005). Снимљено 1931. године.
Фотографија је у власништву Живодаркине ћерке, Косовкине унуке, Верке Проловић (1950, рођене Пантелић)
из Ниша.
УВОДНИК
СВЕОПШТА НЕБРИГА ЗА БАРОШЕВАЦ
Дана 5. јула ове године у скупштинској сали
општинске зграде у Лазаревцу одржано је јавно
представљање нацрта „Студије о процени
утицаја на животну средину експлоатације
лигнита на површинском копу ''Поље Е'', са
одлагалишним простором на Пољима А, Б, Ц, Д и
Турија“. Иначе, само ископавање угља на „Пољу
Е“ вршиће се на простору катастарских општина
Зеоке, Медошевац и Бурово, а одлагање јаловине
на простору више околних катастарских општина
од раније захваћених рударским радовима, међу
којима је и Барошевац. Десетак дана уочи
представљања локални јавни медији дали су
информацију о овом скупу, упућени су и звани-
чни позиви на одговарајуће адресе, тако да се у
поменутој просторији искупио пристојан број
заинтересованих грађана, међу којима и десетак
Барошевчана.
Не бих на овом месту о самој садржини
Студије, поред осталог и због тога што су решења
која се у њој износе у извесној мери и „стручна“,
донекле и неразумљива лаику, само бих конста-
товао да је коначна порука представљаног
елабората да целокупни радови на овом новом
колубарском угљенокопу неће имати неке
значајније негативне утицаје на животну средину
простора захваћеног поменутом делатношћу.
Уосталом, све студије о проширењима колубар-
ског угљеног басена закључују да су нови радови
безбедни по питању очувања здравља околног
становништва, као и екологије животног
простора на којем то становништво обитава. А
тих је студија у задњих десетак и више година
било баш доста, такорећи сваке године се бар по
једна јавно преставља.
Дакле, осврнуо бих се на то какав је однос ових
студија и грађанства Барошевца, и у процесу
њиховог доношења, и током реализације актив-
ности које су њима предвиђене. Као прво, ономе
ко у континуитету прати прилично честа пред-
стављања оваквих обимних докумената, у којима
су до у детаље обрађене све појединости које
доприносе јаснијем сагледавању ситуације
изазване рударским радовима, намеће се
закључак да се приликом израде сваке нове
студије не узима у обзир да ли се реализује све
оно што је написано у претходним студијама, а
што гарантује да се предвиђеним прљавим
индустријским делатностима неће угрожавати
здравље околног становништва, такође и
овдашња животна средина у најширем смислу
речи. Упрошћено речено, ево шта се дешава:
студије се редом доносе, све једна за другом, да не
кажем и све обимније и обимније, а доста тога
што се у њима налази уопште се не реализује,
због чега, рецимо, Барошевчани трпе. Уосталом,
довољно је само пар сати провести у нашем селу
и без напора уочити да је овде загађеност јако
изражена, бука, блато, прашина, смрад, свакојаке
нечистоће, а највећи део тога потиче од овако
конципираног рада колубарског басена. Једно-
ставно, доследно непридржавање планских
закључака, а све то ми осећамо на нашим леђима.
Шта сам, у ствари, хтео рећи? Са једне стране,
сумњам у тачност параметара на основу којих се
у поменутим студијама изводе закључци да неће
бити негативних утицаја на овдашњу животну
средину. Тачније речено, ти параметри (ниво
буке, количина опасних честица у ваздуху,
чистоћа воде...) би можда и били такви какви се у
овим документима наводе да се претходне
студије доследно поштују од стране оних који
изводе рударске радове. Али, као што је
општепознато, „Колубара“ ради по своме, не
осврћући се уопште на неопходне норме које
регулишу тај рад, а које су све тако лепо наведене
у овим студијама, у свом својем обиму.
Упрошћено речено, приликом доношења сваког
новог оваквог елабората треба сагледати какво је
стање са реализацијом закључака из оних који су
у претходном периоду донети. А на почетку сваке
нове студије наводе се сви плански акти из ове
области који су раније јавно представљени, исто
тако и то да садржај тих претходних докумената
умногоме утиче на решења која ће бити изведена
у тој новој студији. Све то лепо изгледа ономе ко
није упућен у ситуацију на терену, да не кажем и
идилично. Не сумњам у способност и добру
намеру повеликог тима стручњака који су укљу-
чени у израду ових сложених аката. Међутим,
недостаје та неопходна карика, која је одлика
једне одговорне и добро организоване заједнице,
а то је укључење у израду ових студија, и то на
самом почетку, у смислу упозорења да се има на
уму у којој мери се спроводе закључци донети у
ранијем времену. Одговорност за ово сносе пре
свега они који јавно представљају Барошевац.
Нацрти свих студија достављају се пре њихове
јавне презентације, оставља се могућност на
улагање примедби, а на самом представљању
одговара се на те примедбе. Међутим, као што се
зна, оне који представљају грађане Барошевца
одликује тотална немотивисаност и имбецил-
ност. Уместо да се упусте у тешку борбу за
очување здраве животне средине они шире
злонамерне лажи о селидби целог села и „вуку“
3
страну „Колубари“, као загађивачу, науштрб
овдашњем становништву.
Као друго, примећује се велика незаинтересо-
ваност и необавештеност Барошевчана о изради,
представљању и коначном усвајању ових студија.
На јавним презентацијама ових обимних аката
ретко се може видети неко из нашег села нити
одавде има озбиљних примедби на нацрте
студија. Једноставно, овде влада уверење да
постоји свемогући „неко“ ко непрекидно „мисли“
на нас и штити нас од свих зала која нам прете. За
разлику од неких околних месних заједница, као
што је, рецимо, суседна нам Бистрица, где нема
неких значајнијих радова који би умногоме
утицали на живот тамошњег живља, Барошевац
је село са ретко значајном динамиком разно-
разних догађања која су у невероватном обиму
изменила свеукупност наше стварности. Требало
је, треба и требаће отворити „четворе очи“ да нам
све те јавне активности на простору наше ката-
старске општине не „дођу главе“. Баш сам се
зачудио када сам, као што на почетку овог текста
написах, приметио да је на представљању студије
о којој је овде реч било присутно десетак
Барошевчана, међу њима и неколико чланова
нашег „јадног“ Савета месне заједнице. У ствари,
са пар наших суграђана сам на неколико дана
уочи презентације разговарао о овоме, обавестио
их о њој, и упутио на адресу на којој се може
погледати нацрт овог акта. Интегрални облик
Студије је баш обиман докуменат од близу 450
страна, али постоји и њен сепарат од свега
педесетак страница из којега се могу сазнати све
неопходне информације. Као и све презентације и
ова је текла тако што су неки чланови тима који је
саставио Студију говорили о њој, презентован је
и одређени видео садржај, дата је информација о
томе да ли је било благовремених писаних
примедби на овај акт и изнет је став састављачког
тима о тим примедбама. Напоменуто је да се
примедбе на нацрт Студије могу изнети и у
дискусији која је потом уследила. Два наша
суграђанина су и дискутовала и одмах се приме-
тило да уопште нису били упознати са материјом
која се представља те су причали о нечем „сасвим
трећем“, што нема никакве везе са Студијом.
Један од њих је отишао толико далеко да је
дискусију о нацрту „Студије о процени утицаја на
животну средину експлоатације лигнита на повр-
шинском копу ''Поље Е'', са одлагалишним
простором на Пољима А, Б, Ц, Д и Турија“
искористио да критикује једну другу студију,
усвојену још пре неколоко година, чији је нацрт
такође својевремено представљен на истом
месту, а ради се о пројекту ретензионих објеката
на реци Пештан и неким његовим притокама који
4
су предвиђени за ублажавање повремених поп-
лавних таласа у сливу овог водног тока чије
последице су више пута причиниле велику штету
овдашњем живљу. Истина, ретензије се превас-
ходно раде због заштите рударског Копа, али ће
користи имати и село Барошевац. На представ-
љању нацрта тог акта посећеност је била изу-
зетно слаба (из Барошевца скоро па нико), било је
пар дискусија, та студија је усвојена и, колико ми
је познато, спроводе се неке активности по том
питању. А тај наш „весели“ суграђанин рекао је,
од прилике, овако нешто: „Ма шта ми ви ту
правите брану на Пештану која може да пукне и
да ми од поплаве која би потом уследила буде
срушена кућа а ја да настрадам!“ Брука, и за њега,
и за Барошевац. Као прво, примедбе на нацрт те
студије требало је доставити још пре неколико
година. Као друго, никад се и нигде у свету ништа
не би урадило ако би се за сваки стручно потко-
вани подухват изражавала ултимативна сумња у
оправданост датог посла. То је исто као кад бих ја
захтевао од Министарства саобраћаја да укине тај
и тај авионски лет пошто му се путања налази
баш изнад мојег домаћинства и био бих оштећен
ако би се ваздухоплов срушио и пао ми на кућу.
Истина, несреће ове врсте се дешавају, тога је
увек било, на свим нивоима технолошког раз-
витка ове цивилизације, али ти изоловани
случајеви, који су често и последица људске
грешке, не представљају правило и кочницу
друштвеног напретка. Као треће, Барошевчани
би се понајвише требали радовати да се ове
ретензије на поменутим водним токовима ураде,
и то што пре, јер се сви добро сећамо поплаве из
маја 2014. године.
Као што сам на почетку написао, ископавање
угља на „Пољу Е“ вршиће се на простору ката-
старских општина Зеоке, Медошевац и Бурово,
али ће се одлагалиште јаловине у приличној мери
простирати на барошевачком атару, одмах ту
поред нашег насеља. Просто речено, у перспе-
ктиви је да се по завршетку планираних обимних
радова у Зеокама и даље према западу простире
огромна рупчага, испуњена водом, дакле -
вештачко језеро, а удубљење које је настало иско-
павањем угља северно од барошевачког насеља
било би попуњено новом јаловином. Дакле,
представљање Студије било је прилика да се у
вези овога сазнају додатне информације о
последицама које ће се тицати овдашњег живља.
Уследиће велике промене у рељефу и микро-
клими у нашем непосредном окружењу, цело-
купна ситуација ће бити потпуно другачија од
садашње и у очима обичних људи изазива
разумљиву нелагодност. Требало се на време
припремити за презентацију нацрта Студије и на
правом месту добити одговоре на нека значајна
питања.
Дакле, времена су се променила, не може се
више бити само пасивни посматрач догађања која
се у нашем непосредном окружењу дешавају, а
умногоме утичу на овдашњу стварност. Треба се
за помоћ обраћати свима онима који су дужни да
нас заштите, пре свега општинским службама,
без обзира на непринципијелну спрегу између
овдашње локалне самоуправе и државе, која је
очигледна, а штети нама као пореским обвез-
ницима.
***
Подсећамо да Удружење грађана „Букинац“
покреће медијску иницијативу за оснивање
општинског завичајног музеја. Спремни смо
размотрити све добронамерне предлоге за боље
функционисање наше невладине организације.
Захваљујемо се свима онима који нам на било
који начин помажу. Оцене и мишљења у
објављеним радовима у овом броју часописа
искључива су становишта аутора истих. Изви-
њавамо се за учињене грешке.
Децембар 2019. Зоран Мирковић

Сретен (Предраг) Ристивојевић (1933-1999) са воловском запрегом.

Снимљено средином педесетих година ХХ века.
Фотографија је у власништву Сретеновог сестрића Живорада (Драгослав) Пантелића (1953)
из Аранђеловца, пореклом из Барошевца.

5
 ЛЕТОПИС БАРОШЕВЦА ЗА 2018. ГОДИНУ
I - СТАНОВНИШТВО
1. ДОМАЋИНСТАВА
Меродавни датум за стање које следи је 31.
децембар 2018. године.
Узели смо да се засеок Страна простире
западно од потока Ракинца, а са северне стране је
ограничен реком Пештан, засеок Варошица
између Стране и Пештана, засеок Горњи крај
северно од Аранђеловачког пута, засеок
Вашариште западно од главне улице, која спаја
главну раскрсницу и бетонски мост преко
Пештана, засек Јелав I источно од Вашаришта,
па до улице која води од Аранђеловачког пута до
мајдана, преко Пештана, а засеок Јелав II
источно од Јелава I.
За славе смо употребили одомаћене називе
који се односе на следеће датуме: Стевањдан - 9.
јануар (Свети првомученик и архиђакон Стефан),
Српска Нова година - 14. јануар (Свети Василије
Велики), Јовањдан - 20. јануар (Сабор светог
Јована Крститеља), Савине вериге - 29. јануар
(Часне вериге светог апостола Петра), Ђурђевдан
- 6. мај (Свети великомученик Георгије), Свети
Илија - 2. август (Свети пророк Илија),
Михољдан - 12. октобар (Преподобни Киријак
Отшелник), Томиндан - 19. октобар (Свети
апостол Тома), Срђевдан - 20. октобар (Свети
мученици Сергије и Вакхо), Света Петка - 27.
октобар (Преподобна мати Параскева), Свети
Лука - 31. октобар (Свети апостол и јеванђелист
Лука), Митровдан - 8. новембар (Свети
великомученик Димитрије), Врачи - 14. нове-
мбар (Свети Козма и Дамјан), Ђурђиц - 16.
новембар (Обновљење храма светог велико-
мученика Георгија), Аранђеловдан - 21.
новембар (Сабор светог Архангела Гаврила),
Мратиндан - 24. новембар (Свети краљ Стефан
Дечански), Алимпијевдан - 9. децембар
(Преподобни Алимпије Столпник), Никољдан -
19. децембар (Свети Николај, архиепископ
мириклијски Чудотворац).
I - ВАРОШИЦА
1. Бошковић (Градимир) Слободанка
(1949); Никољдан
6
2. Весић (Љубомир) Марко (1987); Ђурђевдан
3. Гајић (Миодраг) Милош (1950), Радинка
(1957)-супруга, Владан (1978)-син, Стеван
(1982)-син; Ђурђиц
4. Гајић (Радован) Петрија (1958); Ђурђиц
5. Герасимовић (Димитрије) Милорад (1930),
Владан (1955)-син, Видосава (1957)-снаха,
Ненад (1983)-унук, Анђелка (1983)-Ненадова
супруга, Лука (2006)-праунук, Лена (2008)-
праунука, Максим (2017)-праунук; Никољдан
6. Ђорђевић (Милан) Богољуб (1934), Даница
(1937)-супруга, Аца (1959)-син, Гордана (1964)-
снаха, Милан (1985)-унук, Бранко (1988)-унук,
Јелена (1992)-Бранкова супруга; Ђурђиц
7. Ђорђевић (Борисав) Милан (1953), Миланка
(1955)-супруга, Мирослав (1980)-син; Ђурђиц
8. Ђорђевић (Борисав) Милорад (1956), Олга
(1934)-мајка, Злата (1963)-супруга, Александар
(1984)-син, Драгана (1991)-ћерка, Ивана (1992)-
снаха, Ања (2018)-унука; Ђурђиц
9. Ђукнић (Чедомир) Љиљана (1953);
Стевањдан
10. Живковић (Радисав) Ангелина (1935);
Никољдан
11. Живковић (Илија) Горан (1963), Радојка
(1940)-мајка, Нада (1963)-супруга, Неда (1986)-
ћерка, Јована (1995)-ћерка; Никољдан
12. Живковић (Мирослав) Дарко (1964),
Станислава (1943)-мајка, Татјана (1974)-супруга,
Александар (1992)-син; Никољдан
13. Живковић (Илија) Драган (1971), Верица
(1970)-супруга, Ања (2001)-ћерка, Урош (2005)-
син; Никољдан
14. Живковић (Драгомир) Радивоје (1957),
Живанка (1958)-супруга; Никољдан
15. Живковић (Драгослав) Радисав (1962),
Миланка (1939)-мајка, Соња (1967)-супруга,
Стефан (1989)-син, Маја (1992)-снаха, Тијана
(1996)-ћерка; Никољдан
16. Живковић (Милан) Слободан (1957), Ирена
(1986)-ћерка, Алекса (1994)-син; Стевањдан
17. Живковић (Миодраг) Слободанка (1953);
Никољдан
18. Јанковић (Милорад) Иван (1957), Бојан
(1987)-син, Филип (1991)-син; Никољдан
19. Јовановић (Велимир) Јован (1938), Радојка
(1945)-супруга, Миодраг (1964)-син, Верица
(1969)-снаха, Драгомир (1994)-унук, Живан
(1998)-унук; Никољдан
20. Ковачевић (Радивоје) Милош (1960),
Милена (1934)-мајка, Снежана (1960)-супруга,
Орозовић Лара (2004)-унука (дете Милошеве
ћерке Лидије); Јовањдан
23. Маринковић (Чедомир) Горан (1967);
Никољдан
24. Маринковић (Синиша) Дејан (1970), Олга
(1939)-мајка, Гордана (1973)-супруга, Јована
(1995)-ћерка, Ивана (2000)-ћерка; Никољдан
25. Матић (Томислав) Милан (1979), Весна
(1983)-супруга, Анастасија (2007)-ћерка,
Ангелина (2009)-ћерка, Томислав (2017)-син;
Јовањдан
26. Миловановић (Живомир) Бранко (1946),
Ковиљка (1954)-супруга, Горан (1970)-син,
Душица (1973)-снаха, Милош (1997)-унук,
Немања (1997)-унук; Стевањдан
27. Недељковић (Драгутин) Бранко (1959);
Алимпијевдан
28. Николић (Милован) Раденко (1948), Јованка
(1971)-супруга, Дејан (1995)-син, Јовица (1997)-
син; Никољдан
29. Павловић (Миодраг) Радован (1943),
Милина (1954)-супруга, Мирослав (1972)-син,
Јелена (1975)-снаха, Милица (1995)-унука,
Јована (1999)-унука, Снежана (2000)-унука;
Ђурђиц
30. Пајић (Богдан) Владимир (1960), Љубица
(1969)-супруга; Света Петка
31. Пантелић (Момчило) Мирослав (1954),
Весна (1967)-супруга, Небојша (1986)-син, Тања
(1987)-снаха, Страхиња (2008)-унук, Ана (2011)-
унука, Милица (2015)-унука; Ђурђиц
32. Пантелић (Милутин) Срећко (1966),
Славица (1963)-сестра, Марина (1968)-супруга,
Александра (1992)-ћерка, Марија (1993)-ћерка,
Сара (1997)-ћерка; Ђурђиц
33. Терзић (Миодраг) Предраг (1963), Весна
(1965)-супруга, Спасић Тања (1985)-ћерка,
Спасић Иван (1985)-зет, Немања (1987)-син,
Спасић Вук (2008)-унук (Тањин и Иванов син),
Спасић Ива (2011)-унука (Тањина и Иванова
ћерка); Свети Лука
34. Филиповић (Момчило) Милан (1971),
Милица (1947)-мајка, Гордана (1967)-сестра,
Лидија (1973)-супруга, Стефан (1994)-син,
Филип (1996)-син; Ђурђиц
35. Цилковски (Милован) Љиљана (1948);
Стевањдан
II – ВАШАРИШТЕ
1. Алибеговић (Миодраг) Анђела (1966);
Ђурђевдан
2. Божић (Драгослав) Дејан (1967), Надежда
(1942)-мајка, Биљана (1967)-супруга, Вукашин
(1991)-син, Дејана (1993)-ћерка; Никољдан
3. Весић (Љубомир) Милосав (1927), Розина
(1932)-супруга, Зоран (1953)-син; Ђурђевдан
4. Гајић (Здравко) Дејан (1971), Гордана (1974)-
супруга, Предраг (1994)-син, Јелена (1996)-снаха
(Предрагова супруга), Ђорђе (1997)-син, Калина
(2017)-унука (Јеленина и Предрагова ћерка);
Ђурђевдан
5. Гајић (Миливоје) Здравко (1949), Борка
(1952)-супруга, Драган (1977)-син, Јелена (1979)-
снаха, Наташа (2002)-унука, Лука (2005)-унук;
Ђурђевдан
6. Гајић (Добривоје) Рајко (1944), Добринка
(1939)-супруга, Зорица (1968)-ћерка; Ђурђевдан
7. Гајић (Миливоје) Слободан (1950), Босиљка
(1951)-супруга, Весна (1971)-ћерка, Владан
(1979)-син, Биорац Сандра (1997)-унука
(Веснина ћерка); Ђурђевдан
8. Димитријевић (Чедомир) Милица (1954);
Стевањдан
9. Димитријевић (Радојица) Мирољуб (1960),
Јасна (1963)-супруга; Стевањдан
10. Димитријевић (Предраг) Младен (1949),
Љубинка (1955)-супруга; Стевањдан
11. Дујмовић (Луција) Стипо (1960), Верица
(1963)-супруга, Марија (1988)-ћерка; Никољдан
12. Ђорђевић (Миливоје) Горан (1976), Радојка
(1958)-мајка, Драгана (1990)-супруга; Ђурђиц
13. Ђорђевић (Дејан) Немања (1980), Милица
(1955)-мајка, Снежана (1987)-супруга, Никола
(2012)-син, Павле (2016)-син; Ђурђиц
14. Ђорђевић (Томислав) Зоран (1962), Дана
(1962)-супруга, Никола (1989)-син, Злата (1991)-
снаха, Викторија (2013)-унука; Ђурђиц
15. Ђорђевић (Богомир) Милован (1942),
Емилија (1948)-супруга; Ђурђиц
16. Ђорђевић (Светозар) Милован (1962),
Ранковић Јелена (1936)-ташта, Милена (1941)-
мајка, Гордана (1966)-супруга, Никола (1986)-
син; Ђурђиц
17. Ђорђевић (Драгислав) Раденко (1935),
Бранка (1942)-супруга; Ђурђиц
18. Ђорђевић (Милош) Саша (1982), Тања
(1986)-супруга, Милица (2007)-ћерка, Милош
(2009)-син; Ђурђиц
19. Ђорђевић (Чедомир) Слободан (1945),
Надежда (1948)-супруга, Владан (1969)-син,
Драгана (1972)-снаха, Тијана (2004)-унука,
Александар (2005)-унук; Ђурђиц
20. Ђукнић (Иван) Александар (1971), Љиљана
(1949)-мајка, Мара (1978)-супруга, Иван (2009)-
син, Душан (2013)-син; Стевањдан
21. Ђуровић (Светозар) Вукашин (1956), Соња
(1973)-супруга, Јелена (1995)-ћерка, Милица
7
(1999)-ћерка, Николина (2002)-ћерка, Јеврем
(2004)-син, Теодор (2007)-син, Валентина (2009)-
ћерка; Никољдан
22. Жица (Павао) Драган (1959), Душанка
(1937)-мајка, Гостојић Меланија (1961)-супруга;
Ђурђевдан
23. Ивановић (Љубисав) Милорад (1940),
Живодарка (1948)-супруга; Свети Лука
24. Јовановић (Драгослав) Александар (1937);
Никољдан
25. Јовановић (Велимир) Милан (1975), Јасмина
(1976)-супруга, Тодор (2000)-син, Никола (2004)-
син; Никољдан
26. Јовић (Драгиша) Љубинка (1947);
Ђурђевдан
27. Јовичић (Миливоје) Радојица (1952),
Гордана (1958)-супруга; Ђурђиц
28. Јосиповић (Радован) Владан (1961), Анђелка
(1962)-супруга, Маја (1986)-ћерка; Свети Илија
29. Лубарда (Драгутин) Гроздана (1940);
Ђурђевдан
30. Миловановић (Слободан) Данијела (1966);
Ђурђиц
31. Миљанић (Благоје) Бојана (1954), Славица
(1978)-ћерка; Никољдан
32. Миљанић (Будимир) Драган (1972), Данка
(1953)-мајка; Никољдан
33. Миљанић (Радисав) Драган (1967), Мирјана
(1969)-супруга, Ђорђе (1989)-син, Мирјана
(1992)-снаха; Никољдан
34. Миљанић (Радисав) Мирослав (1966),
Дубравка (1970)-супруга, Вукашин (2008)-син;
Никољдан
35. Михаиловић (Миодраг) Владан (1972),
Љиљана (1953)-мајка, Слађана (1978)-супруга,
Милица (2002)-ћерка, Ђорђе (2003)-син;
Ђурђевдан
36. Николић (Живомир) Александар (1984),
Марина (1993)-супруга, Михаило (2015)-син;
Никољдан
37. Николић (Чедомир) Ангелина (1939);
Никољдан
38. Николић (Милорад) Зоран (1956), Љиљана
(1965)-супруга, Филиповић Јелена (1986)-ћерка,
Филиповић Теодора (2007)-унука; Никољдан
39. Николић (Богосав) Миодраг (1934), Десанка
(1943)-супруга, Горан (1961)-син, Снежана
(1965)-снаха, Бојан (1985)-унук, Невена (1991)-
унука; Никољдан
40. Николић (Милош) Мирослав (1959), Горица
(1964)-супруга, Немања (1987)-син, Лазар
(1988)-син, Невена (1990)-снаха (Немањина
супруга), Мила (2015)-унука, Огњен (2018)-унук;
Никољдан
41. Николић (Душан) Ненад (1983); Никољдан
42. Николић (Ђорђе) Слободан (1953), Љиљана
8
(1958)-супруга; Никољдан
43. Павловић (Љубисав) Зоран (1960); Ђурђиц
44. Пантелић (Радован) Горан (1969), Весна
(1972)-супруга, Немања (1995)-син, Сандра
(1998)-ћерка; Ђурђиц
45. Пантелић (Живадин) Милан (1950), Јулка
(1955)-супруга, Иван (1990)-син; Ђурђиц
46. Петровић (Светислав) Милован (1942);
Никољдан
47. Петровић (Живојин) Радован (1952),
Гордана (1949)-супруга, Душан (1985)-син;
Митровдан
48. Рајковић (Ранко) Саша (1977), Бранка
(1954)-мајка, Светлана (1981)-супруга, Мартина
(2009)-ћерка; Ђурђиц
49. Станић (Милош) Владан (1970), Весна
(1973)-супруга, Сања (1992)-ћерка, Саша (1994)-
син; Никољдан
50. Томић (Лука) Добрисав (1944), Славка
(1946)-супруга, Дејан (1990)-унук; Јовањдан
III – ГОРЊИ КРАЈ
1. Бојић (Милош) Драган (1967), Драгана
(1973)-супруга; Врачи
2. Бојић (Милош) Драгица (1967); Врачи
3. Бојић (Живомир) Зоран (1962), Гроздана
(1939)-мајка, Слађана (1965)-супруга, Ненад
(1994)-син; Врачи
4. Бојић (Радован) Миломир (1959), Слободанка
(1962)-супруга, Марко (1986)-син, Ђорђе (1990)-
син; Врачи
5. Бојић (Радисав) Милорад (1947), Лепосава
(1951)-супруга, Радослав (1969)-син, Зорица
(1972)-снаха, Василије (2015)-унук; Врачи
6. Бојић (Михаило) Милосав (1946), Верица
(1954)-супруга, Горан (1977)-син, Снежана
(1987)-снаха, Стефан (2005)-унук, Даница
(2009)-унука; Врачи
7. Бојић (Радован) Миодраг (1961), Радмила
(1964)-супруга; Врачи
8. Бојић (Чедомир) Томислав (1938), Милина
(1946)-супруга, Дејан (1969)-син, Светлана
(1975)-снаха, Александар (2001)-унук; Врачи
9. Давидовић (Душан) Зоран (1954), Милица
(1954)-супруга, Миодраг (1978)-син, Весна
(1982)-ћерка; Никољдан
10. Димитријевић (Степан) Милисав (1940);
Стевањдан
11. Илић (Стојан) Вукашин (1959), Марић
Стојка (1962)-супруга, Милена (1995)-ћерка,
Стана (1997)-ћерка, Стојан (1999)-син, Јевросима
(2001)-ћерка, Мара (2003)-ћерка; Јовањдан
12. Радовановић (Ратко) Милорад (1966),
Радмила (1938)-мајка; Ђурђиц
13. Ћалић (Божо) Драган (1966), Сава (1939)-
мајка; Јовањдан
14. Чавић (Милован) Драгиша (1946), Владан
(1971)-син, Данка (1979)-снаха, Јована (2013)-
унука; Срђевдан
IV – ЈЕЛАВ I
1. Андрић (Драгослав) Андрија (1965), Љиљана
(1963)-супруга, Лазар (1997)-син; Ђурђиц
2. Анђелковић (Светолик) Даринка (1951);
Стевањдан
3. Божић (Мирослав) Владан (1972), Милина
(1975)-супруга, Данило (1997)-син, Вељко
(1999)-син; Никољдан
4. Божић (Милан) Љубисав (1949), Срећко
(1985)-син, Јелена (1991)-снаха, Михаило (2015)-
унук, Неда (2017)-унука ; Никољдан
5. Божић (Милан) Мирослав (1944), Драган
(1969)-син; Никољдан
6. Весић (Милутин) Милић (1955), Драгица
(1953)-супруга, Ненад (1990)-син; Ђурђевдан
7. Весић (Љубомир) Томислав (1931), Зорка
(1931)-супруга, Љубомир (1954)-син, Марија
(1986)-унука, Дарко (1989)-унук; Ђурђевдан
8. Воларев (Раде) Зоран (1957); Аранђеловдан
9. Гаврић (Милован) Милош (1942); Ђурђевдан
10. Гаврић (Милован) Михаило (1946), Вера
(1955)-супруга; Ђурђевдан
11. Герасимовић (Михаило) Слободан (1950),
Марковић Гордана (1948)-сестра, Марковић
Андрија (1970)-сестрић; Никољдан
12. Ђерић (Зоран) Горан (1982), Бојана (1982)-
супруга, Дуња (2014)-ћерка, Теодора (2017)-
ћерка, Ђорђе (2018)-син; Митровдан
13. Ђорђевић (Драгислав) Владимир (1938),
Горан (1976)-син, Драгана (1979)-снаха,
Вукашин (2003)-унук, Урош (2004)-унук; Ђурђиц
14. Ђорђевић (Живорад) Горан (1965), Весна
(1968)-супруга, Дарко (1994)-син; Ђурђиц
15. Ђорђевић (Горан) Марко (1989), Дијана
(1990)-супруга, Елена (2011)-унука, Илија
(2014)-унук; Ђурђиц
16. Ђорђевић (Богомир) Милош (1939),
Слободанка (1946)-супруга, Златан (1965)-син,
Кристина (1980)-снаха, Марјан (2004)-унук,
Кристијан (2008)-унук; Ђурђиц
17. Живановић (Миодраг) Бранко (1961),
Славица (1966)-супруга, Миодраг (1994)-син;
Ђурђиц
18. Игњатовић (Борисав) Иван (1938), Севда
(1935)-супруга, Радослав (1965)-син, Јасмина
(1967)-снаха; Аранђеловдан
19. Игњатовић (Зоран) Ненад (1979), Маријана
(1985)-супруга, Хелена (2006)-ћерка, Михаило
(2008)-син, Петра (2011)-ћерка, Ангелина (2016)-
ћерка; Аранђеловдан
20. Илић (Душан) Радомир (1953), Зорица
(1958)-супруга; Свети Лука
21. Јовановић (Милорад) Радован (1957),
Будимка (1932)-мајка, Весна (1958)-супруга,
Гордана (1985)-ћерка, Бојана (1988)-ћерка;
Јовањдан
22. Јовић (Крстивоје) Радомир (1933), Милош
(1986)-унук; Ђурђевдан
23. Јовичић (Момчило) Дарко (1971), Рамиза
(1973)-супруга, Никола (1994)-син, Виолета
(1997)-ћерка; Ђурђиц
24. Јовичић (Радован) Момчило (1948), Милица
(1949)-супруга, Душко (1970)-син, Јела (1973)-
снаха, Сандра (1994)-унука, Тамара (1998)-унука,
Јосимов Деа (2018)-праунука (Сандрина ћерка);
Ђурђиц
25. Јосиповић (Радован) Драган (1957), Милена
(1966)-супруга, Бранко (1983)-син; Свети Илија
26. Мирковић (Чедомир) Радивоје (1943),
Љубица (1949)-супруга, Славко (1967)-син, Сања
(1974)-снаха, Чедомир (1996)-унук, Стеван
(2000)-унук; Никољдан
27. Недељковић (Драгослав) Бранко (1964);
Аранђеловдан
28. Недељковић (Драгослав) Ранко (1975);
Аранђеловдан
29. Николић (Здравко) Бојан (1983), Радојка
(1941)-мајка, Марија (1990)-супруга, Давид
(2015)-син, Симеон (2018)-син; Никољдан
30. Николић (Миливоје) Будислав (1950);
Никољдан
31. Николић (Радисав) Гвозден (1964), Милица
(1946)-мајка, Стефан (1991)-син, Немања (1993)-
син, Наташа (1994)-снаха (Стефанова супруга),
Урош (2000)-син; Никољдан
32. Николић (Божидар) Ђорђе (1929), Јулијана
(1930)-супруга; Никољдан
33. Николић (Витомир) Милева (1925), Добрила
(1953)-снаха; Никољдан
34. Николић (Мирослав) Милојко (1955), Лина
(1959)-супруга, Ненад (1985)-син, Анђелка
(1985)-снаха (Бојанова супруга), Бојан (1987)-
син, Матеја (2016)-унук; Никољдан
35. Николић (Радомир) Милун (1949),
Живодарка (1923)-мајка, Јасмина (1968)-супруга,
Бојана (2000)-ћерка, Милица (2003)-ћерка;
Никољдан
36. Николић (Будислав) Предраг (1977), Ненад
(1977)-брат, Зорица (1980)-супруга, Петар
(2008)-син; Никољдан
37. Николић (Властимир) Радисав (1941),
Славка (1945)-супруга, Милан (1967)-син, Тања
(1971)-снаха, Јована (1996)-унука, Јован (1999)-
унук; Никољдан
38. Николић (Чедомир) Славољуб (1962),
Млађана (1970)-супруга, Светлана (1995)-ћерка;
Никољдан
39. Павловић (Живан) Драгослав (1948), Верка
(1951)-супруга; Ђурђиц
9
40. Павловић (Живан) Радомир (1956), Славица
(1961)-супруга, Бојан (1984)-син, Анела (1988)-
снаха, Филип (2016)-унук; Ђурђиц
41. Пантелић (Властимир) Бранко (1965),
Вукосава (1940)-мајка, Љиљана (1968)-супруга,
Бојана (1996)-ћерка, Ђорђе (1998)-син; Ђурђиц
42. Пантелић (Милован) Надежда (1936);
Ђурђиц
43. Пауновић (Миленко) Бранко (1962),
Радмила (1942)-мајка; Свети Лука
44. Петровић (Светислав) Весна (1962);
Митровдан
45. Поповић (Милан) Дејан (1968), Јулијана
(1972)-супруга, Јелена (1994)-ћерка, Жељко
(1997)-син; Ђурђиц
46. Поповић (Милан) Драган (1962), Гордана
(1966)-супруга, Мирјана (1989)-ћерка, Милан
(1991)-син; Ђурђиц
47. Поповић (Живојин) Милан (1943), Драгица
(1935)-супруга; Ђурђевдан
48. Поповић (Драгутин) Славко (1969),
Слободанка (1948)-мајка, Драгана (1973)-
супруга, Невена (1993)-ћерка, Ненад (1995)-син;
Ђурђиц
49. Ристивојевић (Србољуб) Светислав (1964),
Радица (1978)-супруга, Стефан (2006)-син;
Никољдан
51. Савковић (Светомир) Зоран (1956), Душица
(1961)-супруга; Никољдан
52. Савковић (Велизар) Момир (1951);
Никољдан
53. Савковић (Велизар) Славко (1953), Миланка
(1956)-супруга, Зоран (1974)-син, Данка (1977)-
снаха, Маријана (1995)-унука, Катарина (1997)-
унука, Милан (2004)-унук; Никољдан
54. Станић (Милош) Весна (1980); Никољдан
55. Степановић (Радован) Милисав (1946),
Михалина (1947)-супруга; Стевањдан
56. Степановић (Радован) Милош (1953), Дејан
(1978)-син; Стевањдан
57. Степановић (Радован) Светлана (1972);
Стевањдан
58. Степановић (Радомир) Слободан (1971),
Ружица (1944)-мајка; Стевањдан
59. Ћирић (Тихомир) Ђорђе (1952), Мила (1952)-
супруга, Нина (1983)-ћерка; Аранђеловдан
60. Урошевић (Стојадин) Милан (1957), Никола
(1998)-син; Никољдан
61. Шостарић (Павле) Мирослав (1959);
Никољдан
V – ЈЕЛАВ II
1. Бојић (Радован) Мирослав (1961), Милина
(1964)-супруга; Врачи
2. Гарчевић (Рајко) Жељко (1963), Невена
(1965)-супруга, Александар (1992)-син;
Аранђеловдан
10
3. Ђорђевић (Ђорђе) Милан (1961), Милева
(1939)-мајка; Ђурђиц
4. Ђорђевић (Светозар) Радован (1960), Славица
(1966)-супруга, Ненад (1989)-син, Сандра (1993)-
снаха (Ненадова супруга), Стефан (1997)-син;
Ђурђиц
5. Ђорђевић (Милош) Срђан (1981), Радмила
(1936)-баба, Марија (1989)-супруга, Ђорђе
(2011)-син, Ђурђа (2012)-ћерка, Анђелија (2016)-
ћерка; Ђурђиц
6. Ђурић (Радомир) Чедомир (1955), Милина
(1955)-супруга; Ђурђевдан
7. Ивановић (Никола) Борисав (1945), Радмила
(1943)-супруга; Ђурђиц
8. Ивановић (Живан) Дејан (1966); Ђурђиц
9. Ивановић (Живко) Иван (1942), Вера (1951)-
супруга, Жељко (1970)-син; Ђурђиц
10. Ивановић (Живорад) Љубиша (1949),
Славка (1959)-супруга, Саша (1980)-син,
Мирјана (1984)-снаха, Лука (2010)-унук,
Николина (2012)-унука; Ђурђиц
11. Ивановић (Богољуб) Филип (1965), Ненад
(1993)-син, Марина (1997)-снаха, Нађа (2015)-
унука; Ђурђевдан
12. Игњатовић (Милан) Андреја (1950);
Аранђеловдан
13. Јовичић (Бранко) Саша (1989), Јована
(1990)-супруга; Ђурђиц
14. Јонић (Владимир) Дарко (1968), Душанка
(1950)-мајка, Милош (1994)-син; Аранђеловдан
15. Лукић (Томислав) Милета (1965),
Стевановић Љиљана (1950)-супруга; Мратиндан
16. Марковић (Љубиша) Влада (1969), Миланка
(1959)-мајка, Јелена (1980)-супруга, Маја (1980)-
сестра, Виктор (2014)-син; Ђурђиц
17. Марковић (Милош) Драгиша (1957),
Драгица (1962)-супруга, Милош (1986)-син,
Зорица (1988)-ћерка, Марта (2013)-унука
(Зоричина ћерка); Ђурђиц
18. Марковић (Слободан) Душко (1974),
Милица (1952)-мајка; Ђурђиц
19. Марковић (Миодраг) Зоран (1953), Ана
(1952)-супруга, Дарко (1982)-син; Ђурђиц
20. Марковић (Драгомир) Јован (1953), Данка
(1958)-супруга, Владимир (1980)-син, Марина
(1983)-снаха, Дуња (2008)-унука, Миња (2010)-
унука, Коста (2015)-унук; Ђурђиц
21. Марковић (Драгомир) Милорад (1946),
Станица (1938)-супруга, Зоран (1970)-син,
Данијела (1974)-снаха, Петар (1999)-унук, Јана
(2004)-унука; Ђурђиц
22. Мијатовић (Момчило) Милош (1959),
Милица (1938)-мајка; Митровдан
23. Мијатовић (Момчило) Раде (1961);
Никољдан
24. Милојевић (Радомир) Мира (1957), Марина
(1983)-ћерка; Ђурђиц
25. Милојевић (Драгослав) Мирослав (1946),
Љиљана (1958)-супруга, Раде (1978)-син, Сандра
(1980)-снаха, Милица (2012)-унука, Јелена
(2014)-унука; Ђурђиц
26. Миљанић (Велимир) Властимир (1933),
Милун (1959)-син, Срећко (1991)-унук, Анђела
(1993)-Срећкова супруга, Петар (2018)-праунук;
Никољдан
27. Миљанић (Велимир) Живомир (1926),
Верица (1953)-снаха, Саша (1973)-унук;
Никољдан
28. Миљанић (Милоје) Љубиша (1937),
Босиљка (1941)-супруга, Мирковић Владисав
(1964)-зет (Маријанин супруг), Мирковић-
Миљанић Маријана (1969)-синовица, Мирковић
Бојан (1990)-унук, Мирковић Стефан (1993)-
унук; Никољдан
29. Миљанић (Радомир) Томислав (1967),
Драгана (1978)-супруга, Милош (1995)-син,
Милица (1999)-ћерка; Никољдан
30. Мирковић (Милан) Бранко (1963), Верка
(1938)-мајка, Љиљана (1963)-супруга, Никола
(1989)-син, Урош (1991)-син; Никољдан
31. Мирковић (Милош) Зоран (1957), Љубинка
(1938)-мајка; Никољдан
32. Николић (Дамјан) Јагода (1967), Жељко
(2004)-син; Ђурђиц
33. Николић (Миодраг) Миладин (1963),
Гордана (1968)-супруга; Ђурђиц
34. Николић (Чедомир) Милинко (1955),
Милена (1934)-мајка, Мирјана (1969)-супруга,
Срећко (1989)-син, Ана (1989)-снаха, Војин
(2015)-унук, Анђелија (2018)-унука; Никољдан
35. Николић (Живорад) Милосав (1953);
Ђурђиц
36. Николић (Никола) Раде (1961), Љуба (1958)-
супруга, Милош (1986)-син, Милица (1995)-
снаха, Лазар (2016)-унук; Никољдан
37. Николић (Никола) Славко (1959), Даница
(1956)-супруга, Кат арина (1984)-ћерка,
Александар (1989)-син, Милица (1989)-снаха,
Нађа (2013)-унука, Софија (2014)-унука,
Димитрије (2016)-унук; Никољдан
38. Павловић (Драгиша) Радосав (1945),
Љубица (1946)-супруга, Срђан (1975)-син,
Тамара (1987)-снаха, Никола (2009)-унук;
Ђурђиц
39. Пантелић (Милан) Момчило (1947), Душица
(1953)-супруга; Ђурђиц
40. Перишић (Зоран) Дарко (1991), Савковић
Милица (1963)-ташта, Савковић Перишић Јована
(1994)-супруга, Маша (2016)-ћерка; Никољдан
41. Петровић (Владан) Марко (1986), Вера
(1959)-мајка, Славица (1989)-супруга, Хелена
(2010)-ћерка, Милица (2014)-ћерка, Кристина
(2016)-ћерка; Ђурђиц
42. Петровић (Мирослав) Миомир (1960);
Ђурђиц
43. Петровић (Ђорђе) Негослав (1939), Јагода
(1946)-супруга, Милош (1969)-син, Далиборка
(1971)-снаха, Јована (2001)-унука; Ђурђиц
44. Петровић (Љубисав) Синиша (1984), Милка
(1948)-Тамарина баба, Тамара (1989)- супруга,
Дарко (2011)-син, Анастасија (2012)-ћерка, Јован
(2015)-син, Магдалена (2017)-ћерка; Стевањдан
45. Радојичић (Миливоје) Весна (1959), Јована
(1990)-ћерка, Јелена (1991)-ћерка, Марија (1993)-
ћерка, Милица (1998)-ћерка; Ђурђиц
46. Радојичић (Живко) Здравко (1958), Душица
(1966)-супруга, Милош (1985)-син; Ђурђиц
47. Савковић (Војислав) Андреја (1980), Марија
(1979)-супруга, Никола (2001)-син, Ненад (2007)-
син; Никољдан
48. Савковић (Мирослав) Војислав (1954),
Надежда (1934)-мајка, Зорица (1957)-супруга,
Александар (1977)-син, Наташа (1985)-снаха,
Вељко (2011)-унук, Илија (2015)-унук; Никољдан
49. Сарић (Радисав) Љиљана (1958); Ђурђиц
50. Стевановић (Милан) Милинко (1952),
Јагодина (1953)-супруга; Врачи
51. Стевановић (Братислав) Мирослав (1961),
Зора (1964)-супруга; Врачи
52. Танасковић (Рајко) Драган (1980), Пантелић
Славица (1961)-мајка, Славица (1981)-супруга,
Нина (2015)-ћерка; Аранђеловдан
VI – СТРАНА
1. Весић (Слободан) Драган (1979), Ана (1982)-
супруга, Алексић Вељко (2005)-пасторак, Деспот
(2012)-син; Ђурђевдан
2. Весић (Слободан) Душан (1980), Драгица
(1981)-супруга, Елена (2005)-ћерка, Сара (2011)-
ћерка; Ђурђевдан
3. Весић (Живорад) Слободан (1956); Ђурђевдан
4. Гаврић (Љубиша) Милан (1985), Лепосава
(1956)-мајка, Мартина (1993)-супруга, Марија
(2012)-пасторка, Хелена (2016)-ћерка, Петар
(2017)-син; Ђурђевдан
5. Гајић (Томислав) Мирослав (1961), Љиљана
(1964)-супруга, Ивана (1984)-снаха, Ивица
(1985)-син, Уна (2013)-унука; Ђурђиц
6. Гајић (Периша) Радмила (1945); Ђурђиц
7. Гајић (Милорад) Радован (1946), Александар
(1974)-син, Душица (1977)-снаха, Лена (2008)-
унука, Урош (2010)-унук; Ђурђиц
8. Гајић (Тихомир) Томислав (1930), Радмила
(1938)-супруга, Негослав (1960)-син, Зорица
(1962)-снаха, Дејан (1985)-унук, Јована (1985)-
11
Дејанова супруга, Дуња (2013)-праунука, Нађа
(2016)-праунука; Ђурђиц
9. Ђурђевић (Радосав) Мирослав (1953);
Никољдан
10. Живковић (Живомир) Миомир (1953),
Драган (1977)-син, Данијела (1980)-снаха,
Виктор (2006)-унук, Дарио (2012)-унук;
Никољдан
11. Јовановић (Миодраг) Горан (1982), Мирјана
(1965)-мајка), Маргарета (1984)-супруга,
Анастасија (2007)-ћерка, Вељко (2008)-син,
Лазар (2012)-син; Јовањдан
12. Ковачевић (Милорад) Мирослав (1957),
Миланка (1952)-супруга; Јовањдан
13. Марковић (Драгослав) Павле (1944),
Љиљана (1954)-супруга, Душан (1976)-син,
Јелена (1984)-снаха, Матеја (2005)-унук, Марија
(2007)-унука; Савине вериге
14. Марковић (Драгослав) Слободан (1946),
Стоја (1944)-супруга, Слађана (1974)-снаха,
Жељко (1979)-син, Марко (2003)-унук,
Магдалена (2006)-унука; Савине вериге
15. Милојевић (Владислав) Бранислав (1954),
Биљана (1957)-супруга, Бојан (1979)-син;
Ђурђевдан
16. Милојевић (Слободан) Горан (1971),
Далиборка (1976)-супруга, Јован (2000)-син;
Ђурђиц
17. Милојевић (Милован) Зоран (1968), Гордана
(1972)-супруга, Стефан (1995)-син; Ђурђевдан
18. Милојевић (Иван) Јелка (1950); Ђурђевдан
19. Милојевић (Славољуб) Слободан (1954),
Гордана (1956)-супруга, Ирена (1988)-снаха,
Ненад (1989)-син, Миа (2014)-унука, Страхиња
(2017)-унук; Ђурђевдан
20. Милојевић (Мирослав) Томислав (1957),
Маријана (1992)-ћерка, Мирослав (1993)-син,
Марина (1999)-ћерка; Ђурђевдан
21. Милутиновић (Милорад) Мирјана (1964);
Никољдан
22. Милутиновић (Милорад) Радиша (1935),
Миљка (1936)-супруга, Владимир (1974)-син,
Биљана (1978)-снаха, Давид (1998)-унук, Филип
(2001)-унук; Стевањдан
23. Николић (Драгица) Ненад (1995), Драгица
(1961)-мајка; Томиндан
24. Пантелић (Светозар) Десанка (1941);
Ђурђиц
25. Пантелић (Милован) Зоран (1959), Верка
(1939)-мајка, Гордана (1961)-супруга; Ђурђиц
26. Петровић (Милорад) Драгомир (1947),
Десанка (1951)-супруга; Никољдан
27. Петровић (Живојин) Милета (1950), Радојка
(1949)-супруга; Митровдан
12
28. Петровић (Слободан) Милун (1961),
Невенка (1963)-супруга, Бобан (1984)-син, Којић
Ана (1989)-снаха, Никола (2013)-унук; Никољдан
29. Ристивојевић (Михаило) Зоран (1957),
Душанка (1961)-супруга, Оливера (1980)-ћерка,
Анђела Добриловић (2007)-унука (Оливерина
ћерка); Никољдан
30. Ристивојевић (Сретен) Зоран (1963), Зорка
(1934)-мајка, Милина (1966)-супруга, Ивица
(1987)-син, Јелена (1990)-ћерка; Никољдан
31. Ристивојевић (Драган) Марко (1982), Олга
(1958)-мајка, Жаклина (1985)-супруга, Петко-
вски Милица (2007)-пасторка, Александар
(2009)-син; Никољдан
32. Ристивојевић (Чедомир) Милан (1957),
Марина (1963)-супруга, Бојан (1985)-син, Чеда
(1988)-син; Никољдан
33. Ристивојевић (Милан) Милутин (1961),
Персида (1939)-мајка, Слађана (1967)-супруга,
Јелена (1988)-ћерка, Никола (1990)-син;
Никољдан
34. Ристивојевић (Александар) Мирослав
(1954), Максида (1963)-супруга, Александар
(1994)-син; Никољдан
35. Стевановић (Томислав) Саша (1972),
Милунка (1948)-мајка, Далиборка (1973)-
супруга, Александра (1994)-ћерка, Александар
(1988)-син; Ђурђиц
36. Сулимановић (Воја) Зоран (1958), Вера
(1956)-супруга, Драгослав (1977)-син, Бобан
(1982)-син, Дејан (1985)-син, Дијана (1990)-
ћерка, Андреа Бабић (2009)-унука (Дијанина
ћерка); Аранђеловдан
37. Тошић (Иван) Зоран (1967), Милица (1943)-
мајка, Данијела (1977)-супруга, Андријана
(2007)-ћерка, Ивана (2008)-ћерка; Михољдан
2. РОЂЕНИ
1. Ђерић Ђорђе, син Бојане (1982) и Горана
(1982), у домаћинству Горана Ђерића (1982), у
засеоку Јелав I
2. Ђорђевић Ања, ћерка Иване (1992) и
Александра (1984), у домаћинству Милорада
Ђорђевића (1956), у засеоку Варошица
3. Јосимов Деа, ћерка Сандре (1994) и Ивана
Јосимова из Баваништа, у домаћинству Момчила
Јовичића (1948), у засеоку Јелав I
4. Миљанић Петар, син Анђеле (1993) и Срећка
(1991), у домаћинству Властимира Миљанића
(1933), у засеоку Јелав II
5. Николић Анђелија, ћерка Ане (1989) и Срећка
(1989), у домаћинству Милинка Николића (1955),
у засеоку Јелав II
6. Николић Огњен, син Невене (1990) и Немање
(1987), у домаћинству Мирослава Николића
(1959), у засеоку Вашариште
7. Николић Симеон, син Марије (1990) и Бојана
(1983), у домаћинству Бојана Николића (1983), у
засеоку Јелав I
3. УМРЛИ
1. Бојић Живомир (1936), из домаћинства
Зорана Бојића (1962), у засеоку Горњи крај.
(Живомир је Зоранов отац)
2. Весић Љиљана (1928), из домаћинства
Слободана Весића (1956), у засеоку Страна.
(Љиљана је Слободанова мајка)
3. Весић Љубинка (1939), из својег домаћинства,
у засеоку Страна. (Љубинка је живела сама у
домаћинству.)
4. Вујић Даринка (1935), из својег домаћинства,
у засеоку Варошица. (Даринка је живела сама у
домаћинству.)
5. Марковић Радмила (1933), из домаћинства
Владе Марковића (1969), у засеоку Јелав II.
(Радмила је Владина баба.)
6. Миљанић Спасенија (1934), из домаћинства
Томислава Миљанића (1967), у засеоку Јелав II.
(Спасенија је Томислављева мајка.)
7. Николић Радмила (1957), из домаћинства
Милосава Николића (1953), у засеоку Јелав II.
(Радмила је Милосављева супруга.)
8. Павловић Мирјана (1954), из домаћинства
Зорана Павловића (1960), у засеоку Вашариште.
(Мирјана је Зоранова супруга.)
9. Пантелић Милун (1951), из својег домаћин-
ства, у засеоку Јелав I. (Милун је живео сам у
домаћинству.)
10. Петровић Миланка (1942), из домаћинства
Милуна Петровића (1961), у засеоку Страна.
(Миланка је Милунова мајка.)
11. Савковић Дејан (1973), из домаћинства
Момира Савковића (1951), у засеоку Јелав I.
(Дејан је Момиров син.)
12. Савковић Радосав (1958), из домаћинства
Дарка Перишића (1991), у засеоку Јелав II.
(Радосав је Дарков таст.)
4. УДАТЕ
1. Милојевић Јована (1996), ћерка Далиборке
(1976) и Горана (1971), из засеока Страна, за
Стефана (1992), сина Весне и Милосава
Јанковића из Лазаревца.
2. Николић Анђела (1992), ћерка Млађане
(1970) и Славољуба (1962), из засеока Јелав I, за
Драгослава (1994), сина Милке и Дејана
Милинковића из Венчана.
5. ОЖЕЊЕНИ
1. Ђорђевић Ненад (1989), син Славице (1966) и
Радована (1960), из засеока Јелав II, Сандром
(1993), ћерком Слађане и Слободана Милића из
Дудовице.
2. Јовичић Саша (1989), син Драгане и Бранка
(1963), из засеока Јелав II, Јованом (1990), ћерком
Зорице и Драгана Вићентијевића из Бурова.
3. Миљанић Ђорђе (1989), син Мирјане (1969) и
Драгана (1967), из засеока Вашариште,
Мирјаном (1992), ћерком Јованке и Драгана
Марковића из Горње Трнове, општина Угљевик у
Босни и Херцеговини.
II - ОСНОВНА ШКОЛА
„МИЛОРАД ЛАБУДОВИЋ ЛАБУД“
У школској 2018/19. години у основној школи
„Милорад Лабудовић Лабуд“ из Барошевца у
први разред уписано је 9 ученика, од тога су 4 из
Барошевца: Ђорђевић (Марко) Елена, Пантелић
(Небојша) Ана, Петровић (Синиша) Дарко и
Спасић (Иван) Ива. У други разред уписано је 9
ученика, од тога је 6 из Барошевца: Весић
(Душан) Сара, Гајић (Александар) Урош,
Ђорђевић (Срђан) Ђорђе, Ивановић (Саша) Лука,
Игњатовић (Ненад) Петра и Марковић
(Владимир) Миња. У трећи разред уписано је 13
ученика, од тога је 10 из Барошевца: Бојић
(Горан) Даница, Ђорђевић (Саша) Милош,
Ђукнић (Александар) Иван, Ђуровић (Вукашин)
Валентина, Козомара (Далибор) Ђорђе, Матић
(Милан) Ангелина, Павловић (Срђан) Никола,
Петровић (Марко) Хелена, Рајковић (Саша)
Мартина и Ристивојевић (Марко) Александар. У
четврти разред уписано је 10 ученика и сви су из
Барошевца: Бабић (Игор) Андреа, Герасимовић
(Ненад) Лена, Ђорђевић (Златан) Кристијан,
Игњатовић (Ненад) Михаило, Јовановић (Горан)
Вељко, Марковић (Владимир) Дуња, Миљанић
(Мирослав) Вукашин, Николић (Предраг) Петар,
Пантелић (Небојша) Страхиња и Тошић (Зоран)
Ивана. У пети разред уписано је 20 ученика, од
тога је 11 из Барошевца: Гајић (Александар)
Лена, Добриловић (Славиша) Анђела, Ђорђевић
(Саша) Милица, Ђуровић (Вукашин) Теодор,
Јовановић (Горан) Анастасија, Марковић
13
(Душан) Марија, Матић (Милан) Анастасија,
Петковски (Жаклина) Милица, Спасић (Иван)
Вук, Тошић (Зоран) Андријана и Филиповић
(Иван) Теодора. У шести разред уписано је 10
ученика, од тога је 5 из Барошевца: Герасимовић
(Ненад) Лука, Живковић (Драган) Виктор,
Игњатовић (Ненад) Хелена, Ристивојевић
(Светислав) Стефан и Савковић (Андреја) Ненад.
У седми разред уписано је 15 ученика, од тога је 7
из Барошевца: Алексић (Ана) Вељко, Бојић
(Горан) Стефан, Весић (Душан) Елена, Гајић
(Драган) Лука, Ђорђевић (Владан) Александар,
Живковић (Драган) Урош и Марковић (Жељко)
Магдалена. У осми разред уписано је 12 ученика,
од тога је 6 из Барошевца: Ђорђевић (Златан)
Марјан, Ђорђевић (Владан) Тијана, Ђуровић
(Вукашин) Јеврем, Јовановић (Милан) Никола,
Марковић (Душан) Матеја и Орозовић (Дренко)
Лара. Значи, укупно је уписано 98 ученика, од
тога је 59 из Барошевца.
У 2018. години у барошевачкој основној
школи били су запослени: Бабовић Милован -
наставник математике, Белошевић Љиљана -
наставница историје, Божић Зорица -
учитељица, Бојанић Драгиша - наставник
техничког образовања, Бошковић Мирјана -
наставница техничког и информатичког обра-
зовања и информатике, Гњатовић Ана -
учитељица, Дерета Јелена - наставница енгле-
ског језика, Драговић Радојка - наставница
биологије, Иванковић Марија - наставница
енглеског језика, Илић Љиљана - директорка,
Јанковић Весна - наставница географије,
Јевтић Милош - наставник математике и физике,
Јевтић Мирјана - учитељица, Јовановић
Гордана - педагошкиња, Јовановић Славка -
учитељица у Стрмову, Ковач Љубица - настав-
ница немачког језика, Коларо Оливера -
наставница хемије, Кузмановић Радмила -
учитељица, Љубичић Ивана - наставница
хемије, Маринов Марко - наставник ликовног
васпитања, Мијатовић Ненад - веронаука у
Стрмову, Милић Тијосав - наставник
географије, Миљанић Драгана - помоћна
радница, Нагулић Илија - вероучитељ,
Ненадовић Ђорђе - учитељ у Зеокама,
Ненадовић Јасмина - учитељица у Зеокама,
Николић Даница - наставница српског језика,
Николић Љуба - наставница српског језика и
библиотекарка, Николић Славица - помоћна
14
радница, Њуњић Огњен - наставник физичког
васпитања, Павловић Бранислав - наставник
физичког васпитања, Пантелић Снежана -
учитељица у Бистрици, Пауновић Љиљана -
помоћна радница, Поповић Душица -
учитељица у Бистрици, Радојичић Зорица -
секретарка, Радоичић Немања - вероучитељ,
Рајковић Радојка - помоћна радница, Рајковић
Татјана - помоћна радница, Романовић Мирка -
наставница енглеског језика, Савић Радиша -
домар, Светек Бојана - наставница музичког
васпитања, Симеуновић Милица - учитељица,
Станковић Весна - помоћна радница, Токалић
Вања - наставница физике, Филиповић Лидија -
шефица рачуноводства.
III - ФУДБАЛСКИ КЛУБ „МЛАДОСТ“
У пролећном делу сезоне 2017/18. године у
Првој београдској лиги, група „Б“ (пети степен
такмичења у држави, трећи одоздо, испод се
налазе Прва и Друга општинска лига Лазаревца),
„Младост“ је постигла следеће резултате:
14. коло, 11. 3. 2018, Младост - Шумадија
(Шопић) 1:3
15. коло, 18. 3. 2018, Будућност (Дудовица) -
Младост 1:3
16. коло, 27. 3. 2018, Младост - Младост
(Цветовац) 1:1
17. коло, 1. 4. 2018, Младост - ОФК Уровци
7:1
18. коло, 8. 4. 2018, Раднички (Дрен) -
Младост 0:3
19. коло, 15. 4. 2018, Младост - Омладинац
(Велико Поље) 1:2
20. коло, 22. 4. 2018, ОФК Забрежје - Младост
2:3
21. коло, 6. 5. 2018, Раднички (Рудовци) -
Младост 2:0
22. коло, 13. 5. 2018, Младост - Рушањ 8:0
23. коло, 20. 5. 2018, Лисовић 1977 - Младост
1:0
24. коло, 27. 5. 2018, Младост - Стрелац
(Мислођин) 2:0
25. коло, 3. 6. 2018, БСК 1926 (Баћевац) -
Младост 8:0
Фудбалску сезону 2017/18. године „Младост“
је завршила на 10. месту, од укупно 13 клубова
(првенство је почело са 14 клубова, али је после
јесење полусезоне из такмичења иступило ОФК
„Бурово“, тако да се резултати постигнути против
тог клуба не узимају у обзир за коначни изглед
првенствене табеле): на 24 одигране утакмице
Барошевчни су 6 пута победили, имали су 3
нерешена резултата, а 15 пораза. Постигли су 38
голова, а примили 66, што значи да им је гол
разлика била – 28. Освојили су укупно 21 бод.
У јесењем делу фудбалске сезоне 2018/19.
године „Младост“ је играла у истом степену
такмичења и постигла је следеће резултате:
1. коло, 26. 8. 2018, Младост - Младост
(Цветовац) 0:0
2. коло, 2. 9. 2018, Раднички (Рудовци) -
Младост 0:0
3. коло, 9. 9. 2018, Младост - Стрелац
(Мислођин) 2:0
4. коло, 16. 9. 2018, Младост - Лисовић 1977
2:3
5. коло, 23. 9. 2018, Омладинац (Велико Поље)
- Младост 3:3
6. коло, 30. 9. 2018, Младост - Шумадија
(Шопић) 2:2
7. коло, 7. 10. 2018, Рушањ - Младост 5:1
8. коло, 14. 10. 2018, Младост - Слобода
(Стубица) 4:1
9. коло, 21. 10. 2018, Дубоко (Мала
Моштаница) - Младост 0:0
10. коло, 28. 10. 2018, Младост - ОФК
Забрежје 1:0
11. коло, 4. 11. 2018, ОФК Борац (Арнајево) -
Младост 0:0
12. коло, 11. 11. 2018, Младост - Будућност
(Дудовица) 4:0
13. коло, 17. 11. 2018, Звезда (Конатице) -
Младост 0:0
„Младост“ је ову полусезону завршила на 7.
месту, од укупно 13 клубова. (Првенство је
стартовало са 14 клубова, али је из такмичења
иступила Слобода из Стубице, тако да се резултат
постигнут против њих не важи у коначном стању
на табели.) Барошевчани су остварили 3 победе,
на 7 утакмица резултат је био нерешен, а
доживели су и 2 пораза. Постигли су 15 голова, а
примили 13, што значи да им је гол разлика била +
2. Освојили су укупно 16 бодова.
На првенственим утакмицама у 2018. години
за „Младост“ је наступало 25 фудбалера. Из
Барошевца је играо Јовановић Горан (1982), из
Лазаревца Анђелковић Никола (1992), Ивановић
Ђорђе (1994), Радојевић Урош (1997), Рајковић
Бојан (1990) и Чадиковски Марко (1982), из
Аранђеловца Беговић Иван (1985), Добричић
Владимир (1983), Степановић Александар (1988)
и Терзић Драган (1983), из Даросаве Богдановић
Никола (1991), Новаковић Данило (1997),
Пантелић Данко (1976) и Павловић Никола
(1993), из Рудоваца Миловановић Никола (1996)
и Трипковић Димитрије (1994), из Буковика
Гавриловић Ивица (1981), из Бурова Стевановић
Мирко (1991), из Копљара Прекић Илија (1997),
из Малих Црљена Миловановић Марко (1987),
из Миросаљаца Стевановић Жељко (1997), из
Мисаче Лазаревић Никола (1996), из Тополе
Срећковић Душан (1983), из Трбушнице
Радишић Ненад (1981) и из Шопића Јовановић
Иван (1975). Тренер је био Тарић Жељко (1980) из
Малих Црљена, а председник Управе Ђорђевић
(Аца) Бранко (1988).
У јесењем делу сезоне 2018/19. године
предпетлићи „Младости“ играли су у „Лиги
предпетлића Лазаревац 1“. У конкуренцији од 12
тимова заузели су осмо место са 11 освојених
бодова. Противници су им били: „Колубара1“
(Лазаревац), „Железничар“ (Лајковац), „Слобода
1“ (Стубица), „Калимеро“ (Лазаревац),
„Омладинац“ (Љиг), „Напредак“ (Медошевац),
„Колубара 2“ (Лазаревац), „Академија фудбала“
(Лазаревац), „Слобода 2“ (Стубица), „Младост“
(Цветовац) и „Борац“ (Арнајево). За предпетлиће
барошевачког фудбалског клуба из нашег села су
играли: Ђорђевић (Срђан) Ђорђе (2011),
Ђорђевић (Златан) Кристијан (2008), Ђорђевић
(Саша) Милош (2009), Ђукнић (Александар)
Иван (2009), Ђуровић (Вукашин) Валентина
(2009), Ђуровић (Вукашин) Теодор (2007),
Игњатовић (Ненад) Михаило (2008), Јовановић
(Горан) Анастасија (2007), Јовановић (Горан)
Вељко (2008), Јовановић (Горан) Лазар (2012),
Миљанић (Мирослав) Вукашин (2008), Николић
(Предраг) Петар (2008), Пантелић (Небојша)
Страхиња (2008), Савковић (Андреја) Ненад
(2007) и Спасић (Иван) Вук (2008), а ту је био и
Миловановић (Игор) Матија (2007) из Малих
Црљени. Тренер им је био Јовановић (Миодраг)
Горан (1982) из барошевачког засеока Страна.
IV - ДОГАЂАЊА
На Бадње вече, 6. јануара, у организацији
Црквене општине Барошевац организовано је
паљење бањака, и то код црквице брвнаре, а не
испред зидане цркве, као претходних година, зато
15
што су код ње извођени грађевински радови.
Служени су чај, кувано вино и ракија, а деци су
дељени слаткиши. Приређен је и ватромет. Време
је било необично топло за ово доба године, као и
сутрадан, на Божић, када је углавном било ведро.
Тога дана је у Београду у 14 часова измерено чак
17 степени Целзијусових. Ваља напоменути да се
за Грегоријанску Нову годину и Божић овде доста
пуцало из петарди. Поводом школске славе,
Светог Саве, 27. јануара, у школи је одржана
приредба, а приређен је и свечани ручак чији је
домаћин (колачар) био Зоран (Иван) Тошић
(1967). Време је тога дана било сунчано и топло,
без мраза и снега. Почетком године новим слојем
асфалта пресвлачен је Аранђеловачки пут, и то од
Крушевице, према Заводу. На простору Баро-
шевца ови радови су извођени од 29. јануара до 3.
фебруара.
У недељу, 4. марта, по хладном времену, у
зимском амбијенту, на територији Београда
одржани су градски избори. У Барошевцу је од
уписаних 888 бирача гласало њих 571, а редослед
је следећи: Српска Напредна странка 356,
Социјалистичка Партија Србије 53, коалиција на
челу са Драганом Ђиласом 34, Двери 22,
Александар Шапић 19, Љубиша Прелетачевић
17, Демократска Странка 15, Српска Радикална
Странка 11, Зелена Странка Србије 10, Покрет
Обнове Краљевине Србије 5, Демократска
Странка Србије 4, Милорад Радуловић 4, Марко
Бастаћ 3, Заветници 2, Не Давимо Београд 2,
Руска Странка 1, Зелена Странка 1, Грађанска
Странка Грка Србије 1, а неважећих је било 11
листића.
Васкрс је ове године био 8. априла, а време је
тога дана било сунчано и топло. Такве временске
прилике остале су и сутрадан, за Васкрсни
понедељак, када је у спомен на стару баро-
шевачку литију у црквици брвнари приређено
ломљење колача, а у просторијама сеоског Дома
организован је ручак чији је домачин (колачар)
био Ивица Вучковић из Аранђеловца. (Ивичина
мајка Радмила, 1942, је пореклом из нашег села,
она је ћерка Зорке, 1922-1987, и Милорада, 1921-
1998, Николића из Стране.) Дана 19. априла,
током поподнева, прорадио је семафор на
Аранђеловачком путу, код Нове монтаже. Крајем
четвртог месеца коначно су завршени радови на
овом путу: обележена је хоризонтална сигна-
лизација, постављени су ограда и саобраћајни
знаци.
16
Током вечери уочи Ђурђевдана, 5. маја, изнад
сеоског мајдана паљена је традиционална
уочиђурђевданска ватра. Пети број часописа
„Букинац“ изашао је 11. маја. На Мали
Никољдан, 22. маја, у уторак, по сунчаном и
топлом времену кроз село је ишла литија.
Богослужење је изјутра одржано у црквици
брвнари којем су присуствовала и деца виших
разреда овдашње основне школе, док је мали-
шане из другог разреда довела њихова учитељица
Зорица Божић (1969) из Рудоваца. У литији је
било четрдесетак присутних који су са 6-7 пре-
возних средстава (аутомобили и трактори)
обишли четири сеоска записа: храст у црквеној
порти, дуд у насељу Јелав, храст у Церовитом
потоку и трешњу у засеоку Страна. Овај први
описани запис је вишегодишњи храст који се
налази у близини парохијског дома, са његове
северне стране. Ово дрво је одувек било први
запис који се обилази у литији, све од 1991.
године, од када су у Барошевцу крстоноше
поново почеле ићи кроз село на Мали Никољдан.
Други описани запис, дуд стар двадесетак година,
налази се у источном делу насеља Јелав, на
складу између парцела Зорана (Живомир) Бојића
(1962) и Миломира (Радован) Бојића (1959). Овај
дуд је запис од 2010. године. Трећи описани запис
је вишегодишњи храст који се налази са северне
стране управне зграде „Поља Б“ у Церовитом
потоку. Сада је то власништво ЕПС-а, а парцела
на којој се овај храст налази некада је припадала
Богдану (Божидар) Ђорђевићу (1928–2004), из
Четвртог реона. Његови потомци данас у
Барошевцу живе у домаћинствима Ђорђевић
(Милош) Срђана (1981) из насеља Јелав II и
Ђорђевић (Милош) Саше (1982) са Вашаришта,
који су Богданови унуци. Храст у Церовитом
потоку је запис од 1993. године. Четврти описани
запис налази се у Јаничком крају, у Страни, на
парцели која административно припада Десанки
(Светозар) Пантелић (1941), удовици покојног
Милоја (Миливоје) Пантелића (1941-2005), коју
је она наследила од своје мајке Зорке (Јован)
Милојевић (1914-1992). Ова трешња је стара
петнаестак година, а запис је од пре девет година.
Колачар литије био је Дејан (Здравко) Гајић
(1971) из Вашаришта.
На Ивањдан, 7. јула, на Дан месне заједнице
Барошевац, у њеној организацији у школском
парку је током поподнева и вечери организовано
традиционално такмичење у кувању рибље
чорбе. (Ова манифестација је претходних година
одржавана у црквеној порти, али је локација
овога пута промењена због извођења дренажних
радова поред наше богомоље.) Уочи овог
празника и на сам његов дан биле су јаке кише и
осредње топло време. У кувању је учествовало 13
екипа, а прва три места су освојили: „Ко иде иде“
(ЕлектродистрибуцијаЛазаревац), „Поштар“
(Велики Црљени) и „Котлић фром Кумирић“
(Осечина).
После 90 година, 3. септембра престало је са
радом истурено одељење барошевачке основне
школе у Зеокама. Дана 7. септембра почело је
копање новог корита на делимичном току реке
Пештан у западном делу нашег села.
У недељу, 14. октобра, на дан црквене славе,
Покров Пресвете Богородице, у порти је поводом
завршетка обимних радова комплетног преу-
ређења наше зидане богомоље приређена велика
прослава, а тада је после годину дана паузе
служена и прва литургија у обновљеном храму.
По лепом јесењем времену прво је у порти,
испред цркве, служена литургија, а после тога је
за све присутне приређен свечани ручак у
огромној шатри постављеној на асфалтном
платоу са јужне стране храма. Тог дана је близу
3000 особа обедовало на овој прослави. Џип клуб
„Тропер“ из Барошевца је дана 28. октобра, у
недељу, по други пут организовао џипијаду. Скуп
под називом „Колубара 2018“ одржан је испред
нашег Дома где је било 39 џипова, 12 квадова, 2
баги возила и око 80 учесника. Возило се у
каравану на стази дугој око 48 километара која је
пролазила и кроз неколико околних села. Време је
тог дана било изузетно топло.
У новембру су почели радови на топли-
фикацији села.
Што се тиче времена у 2018. години на
почетку ваља рећи да је први месец био
релативно топао, са мало падавина. Већи снег је
пао тек крајем фебруара и тада је било доста
хладно, а најсвежији дан те зиме био је 28.
фебруар када је у Београду у 13 часова измерено
минус 5 степени Целзијусових. Хладноће су се
наставиле и почетком марта – најхладније зимско
јутро било је првог дана овог месеца када је у 8
часова у Београду измерено минус 10 степени. У
трећем месецу време је било уобичајено
променљиво тако да је, рецимо, 7. марта грмело и
падао је град, а 11. и 12. дана овог месеца било је
доста топло и температура је ишла до 21. степена.
Осамнаестог марта је дошло до великог захла-
ђења које се продужило наредних недељак дана,
пао је поприличан снег који се задржао до 25.
дана овог месеца. На Младенце, 22. марта, био је
ледени дан, задња јутарња слана примећена је 28.
марта, а већ предзадњег дана овог месеца била је
велика врућина и у 14 часова у Београду је
измерено плус 22 степена. Април је био много
топао и сув, исто и мај, нарочито је врућ био крај
петог месеца. Јун и јул су по питању временских
прилика били нестабилни, а осми месец је, по
обичају, био врео и сув. И септембар је био
углавном сув, са свежим ноћима и осредње
топлим данима. Прва јутарња слана примећена је
26. септембра. Десети месец 2018. године био је
изузетно сув, а крајем октобра забележене су и
необичне врућине. До 18. новембра настављена
је велика, незапамћена суша, није се могло орати
за сејање пшенице. Прва половина овог месеца
била је релативно топла, 15. новембра забележен
је први јутарњи мразић те јесени, а 18. дана тог
месеца падао је први снег. До краја новембра
било је хладно, са доста падавина (киша и снег), а
задњи дан једанаестог месеца био је и ледени,
први у тој сезони. Децембар је био доста хладан,
са поприлично падавина, а средином тог месеца
нападао је повећи снег, висине четрдесетак
центиметара, и тада је забележено неколико
ледених дана. Снег је после неколико дана
окопнео. Све у свему, ова година је била најто-
плија од кад се мери температура у Србији.
Што се тиче пољопривреде у 2018. години
може се рећи да је пшеница осрење родила, такве
су такође биле траве и баште, а кукуруз је имао
одличан род, исто тако и воће.
.
Зоран Тошић и Зоран Мирковић
17
НАШЕ ФАМИЛИЈЕ
РИСТИВОЈЕВИЋИ
Данашња барошевачка фамилија Ристи-
војевић води порекло од Ристивоја Јанковића који
је рођен око 1790. године, а умро пре 1863. По
предању су пореклом из села Гукоша (општина
Љиг, област Качер). У најстаријим до сада поз-
натим писаним историјским споменицима
Барошевца, појединачним чибучким тефтерима
из 1824. и 1827. године, имамо домаћинство
Ристивоја Јанковића, што значи да му се отац звао
Јанко. У следећем писаном историјском споме-
нику нашег села, појединачном харачком тефтеру
из 1829. године, у којем су побрјана сва дома-
ћинства Барошевца на тај начин што су наведене
старешине тих кућа као и све мушке главе у њима,
видимо да Ристивоје у то време има синове
Петра, Петка, Петронија и Марка. На попису
становништва из 1863. године имамо три
домаћинства ове фамилије: под редним бројем
1929 наведена је кућа Марка Ристивојевића, под
редним бројем 1974 - Петра Ристивојевића и под
редним бројем 1975 - Петронија Ристивојевића.
До 2012. године, док је барошевачки заселак
Страна био целовит, домаћинства ове фамилије,
њих 16, била су настањена у њему, а по једно је
било у Лазаревцу, Београду и Шапцу. Славе
Светог Николу (19. децембар), а преслављају
Томиндан (19. октобар), вероватно због насле-
ђене земље.
ПРВО КОЛЕНО
Ристивоје Јанковић (око 1790 - пре 1863) је
имао синове Петра (око 1812 - после 1867),
Петка, Петронија (око 1815 - после 1867), Марка
(1820 - после 1867) и Стевана (1831 - после
1863).
ДРУГО КОЛЕНО
Петар Ристивојев (око 1812 - после 1867) у
браку са Селеном има сина Илију (1846-1900),
ћерку Петрију (1847) и синове Мијаила (1854),
Миленка (1856) и Милана (29. 1. 1858). Кумови су
били Петар и Матеја Петровић из Араповца.
Петроније Ристивојев (око 1815 - после
1867) у првом браку са Станком има сина Павла
(1844 - после 1856, пре 1863) и ћерку Марију (28.
1. 1846). У другом браку са Стаменијом има ћерку
Љубицу (4. 3. 1850) и сина Глигорија (1852). У
трећем браку са Смиљком има сина Јована (10. 9.
1863 - 13. 1. 1905). У четвртом браку са Пеладијом
има ћерку Марију (13. 3. 1867). У првом браку кум
је био Павле Петровић из Араповца. У другом
браку код првог детета кум је био Милоје
Павловић из Бистрице, а код другог Василије
18
Радовановић из Араповца. У трећем браку кума је
била Анђелија Милутиновић из Барошевца, а у
четвртом Живана Ристивојевић из Барошевца.
Марко Ристивојев (1820 - после 1867) у
првом браку са Станијом има сина Антонија (28.
1. 1846 - 1919), ћерку Иконију (1850) и сина
Николу (17. 10. 1854 - 15. 9. 1906), а у другом
браку са Селеном (око 1823 - после 1863) има
ћерку Ђурђију (11. 6. 1861). У првом браку кум
код прва два детета био је Павле Иванковић из
Петке, а код трећег Ивко Росић из Петке. У
другом браку кум је био Никола Радојковић из
Петке.
Стеван Ристивојев (1831 - после 1863) у
првом браку са Милицом има сина Јакова (1853)
и ћерку Петрију (16. 6. 1857 - после 1863), а у
другом браку са Живаном (1833 - после 1863) има
сина Милована (2. 12. 1861 - 1862) и ћерку
Николију (3. 12. 1863). У првом браку кум је био
Петар Васиљевић из Араповца. У другом браку
кума код првог детета била је Смиљка
Ристивојевић из Барошевца, а код другог Живан
Радовановић из Араповца.
ТРЕЋЕ КОЛЕНО
Илија Петров (1846-1900) у браку са
Мирославом има ћерку Миленију (4. 7. 1868) и
сина Димитрија (12. 10. 1869). Кума код првог
детета била је Селена Ристивојевић, баба
новорођенчета, а код другог Ђорђе Ђурђевић из
Зеока.
Јован Петронијев (10. 9. 1863 - 13. 1. 1905) у
браку са Живаном (1863 - 16. 4. 1916) из
Трбушнице има ћерке Милеву (20. 10. 1882 - 1950,
године 1901. удата за Драгутина, 7. 7. 1876 - 1954,
сина Марице и Мијаила Ђурђевића из Зеока,
родили Тикомира, 1903-1992, Михаила, Живанку
и Бојку) и Мирјану (15. 7. 1885 - 1930, удата за
Јована Матејића из Соколова, родили Даринку,
1913-1946, која је удата за Живорада В. Живко-
вића из Барошевца), синове Милана (1888 -
Велики рат) и Милоја (1891-1968) и ћерке
Миросаву (1894 - 29. 11. 1956, удата за Радисава
Јовановића, 1904 - 1980, из Стрмова, родили
Милорада, Миодрага, Милована, Живку, Рад-
милу и Јелену), Даницу (удата за Бранислава
Мандића из Вреоца, родили Љубинку, 1922 -
удата за Животу Јовичића из Зеока, Стаменку -
удата за Сретена Радовановића из Зеока, Стојана,
Радојку - звану Гара која је удата у фамилију
Госпавић из Цветовца, Ранку и Станку) и Ружицу
(1902-1936, удата за Павла Гаврића, 1900 -1948,
са барошевачке Пољане, родили Ранисава,
Милицу и Зорку). Јованов кум је био Радосав
Недељковић (1859 -1926), општински писар.
Антоније Марков (28. 1. 1846 - 1919) у браку
са Милицом има сина Бранислава (1870-1901),
ћерку Савку (удата за Милорада Марковића из
Петке, Јовичиног сина, родили Петронија, 1897-
1975, Драгослава, 1912-1980, који је живео у
барошевачкој Страни, и Сретена), синове
Светислава (1876 - Велики рат), Драгомира (1879
-1954) и Ристивоја (1885-Велики рат) и ћерку
Даринку (1888). Антонијеви кумови су били
Владимир и Грујица Иванковић из Петке.
Никола Марков (17. 10. 1854-15. 9. 1906) у
браку са Смиљком (1854-1908) има ћерку
Росанду (6. 10. 1881- 2. 7. 1960, дана 20. 1. 1903.
године венчава се са Милојем Лазаревићем, 1878
-1955, из Бистрице, Стаменијиним и Ђорђевим
сином, родили Милана, 1903- 951, Даринку, 1905
-1984, Милорада, 1906-1965, Михаила, 1908-
1956, Милована, Малишу, 1913-1967, Миливоја,
1921-1998, и Даницу, 1924-2013), сина Марка (28.
1. 1884-1926), и ћерке Ивану (1885), Миросаву
(20. 8. 1889, дана 12. 11. 1909. године венчава се са
Светозаром Милутиновићем, 2. 3. 1889, из
Медошевца, Аничиним и Владимировим сином -
кум на венчању био Милорад М. Степановић из
Вреоца, стари сват Младен Ранковић из
Медошевца, а свештеник је био јереј Срећко
Остојић из Вреоца) и Јелку (1890 - 1955, удата за
Драгомира Ђурђевића, 1880 - Велики рат, са
барошевачке Пољане, родили Светомира, 1912,
званог Цуксвир). Николин кум је био Грујица
Иванковић из Петке.
ЧЕТВРТО КОЛЕНО
Милоје Јованов (1891-1968) у браку са
Рајком (1898-1951, ћерка Стане, 1865-1913, и
Лазара, 1852-1913, Савковића из барошевачког
Горњег краја) има ћерку Надежду (1920-1923),
сина Александра (1924-2002), ћерку Радмилу
(1926-1999, удата за Драгишу Ђорђевића из
Трбуш-нице, Пантиног сина, родили Љубишу,
1950-1980, и Наталију, 1948), и синове Чедомира
(1928-1983) и Властимира (1932-2010).
Бранислав Антонијев (1870-1901) у браку са
Аноком Радивојевић (1871-1951) из Шопића има
синове Ђорђа (1894-1918) и Борисава (1896-
1915) и ћерке Љубицу (1898) и Драгињу (17. 6.
1900-1924, удата за Живана Пауновића, 1899-
1961, кројача из Зеока, родили Миодрага, 1923-
2015,званог Шиља, који је живео и умро у
Кливленду, у амерчкој савезној држави Охајо;
Драгиња и Живан су живели у барошевачкој
Варошици где је Живан имао заједничку кројачку
радњу са својим рођаком Драгољубом Пауно-
вићем, 1895-1948). Бранислављев кум је био
Александар Иванковић из Петке.
Светислав Антонијев (1876 - Велики рат) је
дана 11. 1. 1902. године ступио у брак са
Миљаном (1882-1938), ћерком Радојке и Влади-
мира Пантелића из барошевачког Горњег краја, и
са њом има ћерку Зорку (1902-1984), удата за
Тикомира Д. Миљанића, 1903-1981, са баро-
шевачке Спасовине, родили Радојку, 1926-2016,
Милована, 1928-2008, Милинка, 1931-2003,
Милисава, 1934-2004, и Даницу, 1937-2017), сина
Божидара (1904-1940), ћерку Живодарку (1906-
1974, удата за Стевана Ј. Весића, 1906-1997, из
барошевачког Јаничког краја, родили Радмилу,
1928-2007, Живорада, 1930-2006, Радована,
1932-1989, Мирослава, 1934 - жив, Даницу, 1936-
1962, Рајка, 1938-1981, Миму и Милунку, 1947) и
сина Војислава (1909-1980). Светислављев кум је
био Живан Пантелић из Араповца.
Драгомир Антонијев (1879-1954) је године
1906. ступио у брак са Зорком (1885-1953),
ћерком Стане и Драгутина Милића из Сакуље, и
са њом има ћерку Наталију (1908-1938, удата за
Војислава М. Божића, 1905-1982, из бароше-
вачке Варошице, родили Лепосаву, 1929, звану
Данче, и Мирослава, 1933), синове Светомира
(1910-1919), Светозара (1911-1991), Сретена
(1914-1914) и Антонија, ћерке Петрију (1919,
удата за Момчила Пантића из Манића код
Барајева, родили Рашу и Милицу) и Радмилу
(1920, удата за Драгољуба Петровића из Дрена,
званог Чаруга, родили Милана, 1942, и Милоја,
1946), сина Предрага (1921-1987), ћерке Љубицу
(1922, удата за Љубивоја Миловановића из
Манића код Барајева, родили Рајну, Раду,
Миланку и Станојку, звану Цаја) и Верку (1925-
1989, удата за Милана Герасимовића, 1926-1997,
из Барошевца, Страјиновог сина, родили
Љиљану, 1950, и Драгану, 1955) и сина Лазара
(1926-2015). Драгомиров кум је био Петар
Иванковић из Петке.
Марко Николин (28. 1. 1884 - 1926) је дана 21.
3. 1903. године ступио у брак са Ђурђијом (1882-
1970), званом Ђука, ћерком Миленије и Јеврема
Илића из Честобродице код Пожеге, са којом има
ћерку Десанку (1904-1940, удата за Велимира С.
Ђорђевића, 1898-1983, из барошевачког Горњег
краја, званог Слаја, родили Јелику, 1926 - 17. 2.
1945, и Ранка, 1928-2000), близнакиње Драгојку
(1906 - 16. 12. 1906, умрла 4 месеца по рађању) и
Радојку (1906 - 18. 8. 1906, умрла недељу дана по
рађању), ћерку Драгу, сина Предрага (1909-1990)
и ћерку Марицу.
ПЕТО КОЛЕНО
Александар Милојев (1924-2002) у браку са
Златијом (1928-2013), ћерком Борике и Радисава
Зарића из Медошевца, има синове Зорана (1948)
и Драгана (1951-2012), ћерку Милицу (1952, удата
19
за Слободана Марковића, 1944–2013, званог
Вукас, Радојкиног и Драгомировог сина, из
барошевачког насеља Јелав, родили Душка, 1974)
и сина Мирослава (1954). Александров кум је
Милош Недељковић (1892–1985) из барошевачке
Варошице.
Чедомир Милојев (1928-1983) у браку са
Славком (1930-2010), ћерком Живанке и
Милисава Милутиновића из Дрена, има синове
Слободана (1951-1952) и Милоја (1953-1954),
ћерке Милену (1954, удата за Душана Мила-
динова, 1953-2002, из Даросаве, родили Ивицу,
1976, и Марицу, 1981) и Љиљану (1955, удата за
Милорада Петровића, 1947, из Даросаве, родили
близанце Зорана и Зорицу, 1976; Љиљана из
првог брака са Радмилом Ђукнићем, 1945-1996,
из барошевачке Варошице има ћерку Слађану,
1971) и сина Милана (1957). Чедомиров кум је
Милош Недељковић (1892-1985) из барошевачке
Варошице.
Властимир Милојев (1932-2010) у првом
браку са Милицом (1935), ћерком Вукосаве и
Петра Петронијевића из Трбушнице, има сина
сина Милоша (1956-2015), а у другом браку са
Евицом (1929-2012), ћерком Драгутина Ђурића
из Вреоца, има ћерку Милену (1959, удата за
Миливоја Саватијевића из Вреоца, родили
Светлану, 1981, и Сашу, 1982). Властимиров кум
је Милош Недељковић (1892-1985) из бароше-
вачке Варошице.
Божидар Светислављев (1904-1940) у браку
са Наталијом (1907-1942), ћерком Живанке и
Миленка Ранковића из Араповца, има ћерку
Живку (13. 7. 1928 - 14. 6. 1947), синове Антонија
(1929 - 18. 3. 1994) и Милана (24. 12. 1931 - 15. 8.
1999) и ћерке Миљану (1933-2007, удата за
Миодрага Маринковића из Јунковца, званог
Циле, родили Горана, 1955, и Драгана, 1960) и
Надежду (1937-1938).
Војислав Светислављев (1909-1980) у првом
браку са Милицом (1909-1943), ћерком Стаменке
и Светислава Јовановића са страњанског Брда,
има ћерке Радмилу (1931-2013, удата за Василија
С. Николића, 1929-2007, из Бистрице, родили
Војислава, 1955, и Драгицу, 1961) и Десанку,
синове Томислава (1935-1992), Михаила (1936 -
23. 3. 1990) и Србољуба (1938-2010), ћерке
Милену (1940-1940) и Гроздану (1942, удата за
Драгана Живковића из Венчана, родили Марину,
1964) и сина Ратомира (1943-1943), а у другом
браку са Савком Станковић (1898-1990) из
Јунковца није имао порода.
Светозар Драгомиров (1911-1991) у браку са
Обренијом (1920-2004), ћерком Миленије и
Велимира Милутиновића из Дрена, има сина
Драгана (1938-2019), ћерку Драгу (1942-2014,
20
родила Надежду, 1962, живела у Београду), сина
Миодрага (1946-1998) и ћерку Милојку (1948,
удата за Радишу Вулићевића из Пркосаве,
Перишиног сина, живе у Лазаревцу, родили
Весну, 1967, и Слађану, 1973).
Предраг Драгомиров (1921-1987), звани
„Сумпор“, дана 19. 5. 1946. године ступа у први
брак са Славком (1924), ћерком Миленије и
Боривоја Госпавића из Цветовца, са којом има
ћерке Наду (1947, удата за Мирослава Илића,
родили Златка, 1967) и Љиљану (удата за Манојла
Кргу, родили ћерку и сина). Предраг у другом
браку са Десанком (1933-2016), ћерком Даринке
Милојевић са зеочке Пољане, има ћерке Милицу
(1954, удата за Тому Некића, 1948, из Трбушнице,
живе и раде у Немачкој, долазе повремено у
Лазаревац, где поседују кућу, родили Владана и
Тању) и Милену (1956, звану „Кића“, удата за
Драгослава Петровића, 1950, из барошевачког
Горњег краја, званог „Кепа“, Бранкиног и
Љубишиног сина, родили Сашу, 1974, и Сању,
1977, сада живе у Лазаревцу).
Лазар Драгомиров (1926-2015) у браку са
Милевом (1930), ћерком Наталије и Александра
Михаиловића из Дрена, има ћерку Марију (1949,
удата за Гроздимира Јокића, 1946, родили
Миљана, 1977, и Момчила, 1979, живе у
Аранђеловцу), сина Александра (1952) и ћерку
Оливеру (1954-1960). Лазаров кум је Гвозден
Пантелић из Дрена. После селидбе из Барошевца,
због експропријације домаћинства од стране
ЕПС-а, од 2013. године живе у Лазаревцу. Лазар је
сахрањен у Барошевцу.
Предраг Марков (1909-1990), звани „Драга“,
био је ожењен Косовком (25. 10. 1912 - 1996),
ћерком Персе и Драгомира Стевановића из Зеока.
Косовкин отац Драгомир страдао је на самом
почетку Првог балканског рата који је вођен од 8.
10. 1912. до 30. 5. 1913. године за ослобођење
Старе Србије и Косова. Његова новорођена ћерка
тако оста посмрче и доби ово симболично име.
Предраг и Косовка су имали ћерку Живодарку
(1931-2005, удата за Драгослава Пантелића, 1925-
1964, званог „Ћела“, Даринкиног и Милорадовог
сина, родили Верку, 1950, и Живорада, 1953),
сина Сретена (1933-1999) и ћерке Верку (1935-
2015, удата за Драгољуба Ђорђевића из Гаџиног
Хана, живели у Нишу) и Зорку (1937-2009, удата
за Борисава Белошевца из Врбице код Аранђе-
ловца, родили Стевана, 1959, и Радомира, 1961).
ШЕСТО КОЛЕНО
Зоран Александров (1948) од 1969. године
живи и ради у Немачкој. Ожењен је Маријаном
Грах (1950), из Мурске Соботе у Словенији,
ћерком Марије и Франца, са којом има ћерке
Александру (1974, удата за Михаела Винклер
Ристивојевића, 1976, родили Марију, 2001, и
Софију, 2006) и Мартину (1982, удата за Дејана
Јевтића, 1981, који је родом из Доње Трнове код
Угљевика у Босни и Херцеговини, родили Тијану,
2008, Јовану, 2011, и Филипа, 2018). Зоран има
кућу поред своје браће у страњанском Потоку где
сваке године проводи одморе са породицама
својих ћерки. Сви живе у Есену у Немачкој.
Драган Александров (1951-2012) у браку са
Олгом (1958), ћерком Миодрага Јовановића из
Котешице код Ваљева, има синове Ивана (1979) и
Марка (1982). Драганов кум је био Драгутин
(Милош) Недељковић (1929-2013) из бароше-
вачке Варошице.
Мирослав Александров (1954) у браку са
Максидом (1963), ћерком Ешефа Первановића из
Орашја у Босни и Херцеговини, има ћерку
Данијелу (1983, у браку са Дејаном Перићем из
Ћуприје има ћерку Нику, 2017) и сина
Александра (1994). Мирослављев кум је био
Драгутин (Милош) Недељковић (1929-2013) из
барошевачке Варошице.
Милан Чедомиров (1957) у браку са
Марином (1963), ћерком Миланке (1937) и
Будислава (1936-2014) Ђорђевића из бароше-
вачког Четвртог реона, има синове Бојана (1985)
и Чеду (1988). Миланова кума је Љиљана
(Драгутин) Момић (1955) из Лазаревца, порек-
лом из барошевачке Варошице, од Недељковића.
Милош Властимиров (1956-2015) је од 1966.
године живео у Београду. У браку са Љиљаном
(1959), ћерком Стане и Слободана Митровића из
Доње Љубовиђе код Љубовије, има ћерке
Данијелу (1980), Слађану (1981) и Мају (1989).
Антоније Божидаров (1929 - 18. 3. 1994) у
првом браку са Томком (1923), ћерком Златије и
Војислава Маринковића из Барзиловице, има
ћерку Олгицу (1947, живи у Пожаревцу), у другом
браку са Душанком (1931-2018), ћерком
Лепосаве (Аранђел) Живковић (1907-1968) из
страњанског Потока, има ћерку Радмилу (1954,
удата за Томислава Михаиловића из Дрена,
родили Мирјану, Гордану и Зорицу), а у трећем
браку са Добрилом (1930 - 13. 5. 2013), ћерком
Стоише Гајића из Синошевића код Шапца, има
сина Драгана (1964), рођеног у Нишу. Од
шездесетих година ХХ века Антоније са
породицом из трећег брака живи у Шапцу, где је
умро и сахрањен.
Милан Божидаров (24. 12. 1931 - 15. 8. 1999) у
браку са Персидом (1939), ћерком Катарине и
Петра (1902–1981) Ч. Петровића са страњанског
Брда, има сина Милутина (1961).
Томислав Војислављев (1935-1992) у браку
са Миленом (1938-1984), ћерком Косане и
Милоша Пауновића из Дрена, има синове
Душана (1962) и Милорада (1963). Томислављев
кум је из Петке, од Иванковића.
Михаило Војислављев (1936 - 23. 3. 1990) у
првом браку са Станијом (1935-2019), ћерком
Ленке и Степана Јовановића из Стрмова, има
сина Зорана (1957), а у другом браку са
Надеждом Ивановић из Петке има сина
Мирољуба (1963). Михаило је са овом другом
породицом живео у Лазаревцу, где је и сахрањен.
Србољуб Војислављев (1938-2010) у браку са
Јагодом (1934), ћерком Лепосаве и Драгослава
Недељковића из Бистрице, има синове Свети-
слава (1964) и Радосава (1966).
Драган Светозарев (1938-2019) у браку са
Славком (1944), ћерком Светозара Јаковљевића
из Миросаљаца, има ћерке Споменку (1964, удата
за Драгана Божића из Рипња, родили ћерке
Бојану и Ивану) и Весну (1968, удата за Бранка
Нешковића, 1964, из Бурова). Драган се после
експропријације својег домаћинства у бароше-
вачкој Страни 2013. године од стране ЕПС-а сели
у Рипањ, а сахрањен је у Барошевцу. Кум му је
био Игњатије Пантелић из Дрена.
Александар Лазаров (1952) у браку са
Горданом (1961), ћерком Миловине и Селимира
Ђоковића из Брежђа код Мионице, има синове
Милана (1986) и Сашу (1988). Александров кум је
Гвозден Пантелић из Дрена.
Сретен Предрагов (1933-1999) у браку са
Зорком (1934-2019), ћерком Станије и Сретена
Радосављевића из Дрена, има ћерку Бисерку
(1962, удата за Велимира Михаиловића из
Београда, родили сина Данијела, 1987) и сина
Зорана (1963). Сретенов кум је Пура Јанковић из
Петке.
СЕДМО КОЛЕНО
Иван Драганов (1979) у браку са Биљаном
(1981), ћерком Миломира Јовановића из
Чибутковице, има ћерке Ивану (2009) и Ђурђину
(2011) и сина Илију (2017). Ова породица живи у
Лазаревцу. Иванов кум је Бранко (Драгутин)
Недељковић (1959) из барошевачке Варошице.
Марко Драганов (1982) у браку са Жаклином
(1985), ћерком Михаила Петковског из Миро-
саљаца, има сина Александра (2009). Жаклина је
пре удаје за Марка родила ћерку Милицу (2007) и
њу је довела са собом. Марков кум је Бранко
(Драгутин) Недељковић (1959) из барошевачке
Варошице.
Драган Антонијев (1964) у браку са
Драгицом (1968), ћерком Продана Лазаревића из
Риђеке код Владимираца, има синове Александра
(1991) и Петра (1993). Ова породица живи у
Шапцу.
21
 Милутин Миланов (1961) у браку са
Слађаном (1967), ћерком Милене и Добривоја
Васиљевића из Малих Црљени, има ћерку Јелену
(1988) и сина Николу (1990). Милутинов кум је
Милорад Иванковић из Петке.
Душан Томислављев (1962) у браку са
Божицом (1968), ћерком Наде и Милорада
Ристановића из Рогатице у Босни и Херцеговини,
има ћерку Невену (1990, удата за Немању
Николића, 1987, Горичиног и Мирослављевог
сина са барошевачког Вашаришта, родили ћерку
Милу, 2015, и сина Огњена, 2017). Због
експропријације домаћинства у барошевачкој
Страни од стране ЕПС-а Душан од 2018. године
живи у Лазаревцу. Кум му је Мића Иванковић из
Петке.
Милорад Томислављев (1963) у браку са
Данком (1966), ћерком Борисава Живановића из
Миросаљаца, има ћеку Милицу (1989, удата за
Ненада Дамњановића, 1986, Тањиног и
Бранковог сина из барошевачке Тополе, од 2012.
године због експропријације домаћинства живе у
Лазаревцу, родили сина Дамњана) и сина Милоша
(1992). Због експропријације домаћинства у
барошевачкој Страни од стране ЕПС-а Мило-
радова породица од децембра 2017. године живи
у Лазаревцу. Милорадов кум је Мића Иванковић
из Петке.
Зоран Михаилов (1957) у браку са Душанком
(1961), ћерком Живане и Спасоја Пешића из
Лукавице, има ћерке Катарину (1979, удата за
Радисава Стојадиновића са Умке, родили ћерку
Вукицу, 2002, и близанце Добривоја и Драгицу,
2005), Оливеру (1980, у браку са Славишом
ГРАФИЧКИ ПРЕГЛЕД ПОРОДИЦА ФАМИЛИЈЕ РИСТИВОЈЕВИЋ
КОЛЕНА НОСИОЦИ ПОРОДИЦА СУПРУГЕ
I Ристивоје Јанковић
Петар Селена
Станка
Стаменија
Петроније
Смиљка
II Пеладија
Станија
Маркo
Селена
Милица
Стеван
Живана
Илија Мирослава
Јован Живана
III
Антоније Милица
Никола Смиљка
22
Добриловићем из Лазаревца родила сина Вељка,
2002, и ћерку Анђелку, 2007) и Гордану (1982,
удата за Владимира Симовића из Барича, родили
ћерку Андријану, 2002, сина Уроша, 2003, и ћерке
Марију, 2010, и Гордану, 2019). Зоранов кум је
Милан Иванковић из Петке.
Светислав Србољубов (1964) у браку са
Радицом (1978), ћерком Драгана Сарића из
Калањеваца код Љига, има сина Стефана (2006).
По сле експропријације домаћинства у
барошевачкој Страни од стране ЕПС-а,
Светислав од 2012. године живи у истом селу, у
насељу Јелав I, где је купио кућу од наследика
покојног Милисава (Тикомир) Миљанића (1934-
2004). Кум му је Миливоје Јанковић из Лазаревца.
Радосав Србољубов (1966) у браку са
Љиљаном (1968), ћерком Иванке и Андрије
Петровића из села Лесковца, има ћерку Снежану
(1992). После експропријације домаћинства у
барошевачкој Страни од стране ЕПС-а, Радосав
од 2012. године са мајком живи у Лазаревцу.
Саша Александров (1988) је ове године
ступио у брак са Слађаном (1999), ћерком Росе и
Средоја Миловановића из Бурова.
Зоран Сретенов (1963) у браку са Милином
(1966), ћерком Миланке и Љубодрага Милова-
новића из Сибнице, има сина Ивана (1987) и
ћерку Јелену (1990). Зоранов кум је Мирослав
Јанковић из Петке.
ОСМО КОЛЕНО
Петар Драганов (1993) у браку са Јеленом
(1993) ћерком Љубисава Товиловића из Бадови-
наца код Богатића, има ћерку Анастасију (2019).
ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦА
Петар, Петко, Петроније, Марко, Стеван
Илија, Петрија, Мијаило, Миленко, Милан
Павле, Марија
Љубица, Глигорије
Јован
Марија
Антоније, Иконија, Никола
Ђурђија
Јаков, Петрија
Милован, Николија
Миленија, Димитрије
Милева, Мирјана, Милан, Милоје, Миросава,
Даница, Ружица
Бранислав, Савка, Светислав, Драгомир,
Ристивоје, Даринка
Росанда, Марко, Ивана, Миросава, Јелка
 Милоје Рајко Надежда, Александар, Радмила, Чедомир, Властимир
Бранислав Анока Ђорђе, Борисав, Љубица, Драгиња
Светислав Миљана Зорка, Божидар, Живодарка, Војислав
IV
Наталија, Светомир, Светозар, Сретен, Антоније,
Драгомир Зорка Петрија, Радмила, Предраг, Љубица, Верка, Лазар
Марко Ђурђија Десанка, Драгојка, Радојка, Драга, Предраг, Марица
Александар Златија Зоран, Драган, Милица, Мирослав
Чедомир Славка Слободан, Милоје, Милена, Љубица, Милан
Милица Милош
Властимир
Евица Милена
Божидар Наталија Живка, Антоније, Милан, Миљана, Надежда
Милица Радмила, Десанка, Томислав, Михаило, Србољуб,
V Војислав Милена, Гроздана, Ратомир
Савка без порода
Светозар Обренија Драган, Драга, Миодраг, Милојка
Славка Нада, Љиљана
Предраг
Десанка Милица, Милена
Лазар Милева Марија, Александар, Оливера
Предраг Косовка Живодарка, Сретен, Верка, Зорка
Зоран Маријана Александра, Мартина
Драган Олга Иван, Марко
Мирослав Максида Данијела, Александар
Милан Марина Бојан, Чедомир
Милош Љиљана Данијела, Слађана, Маја
Томка Олгица
Антоније Лепосава Радмила
Добрила Драган
VI
Милан Персида Милутин
Томислав Милена Душан, Милорад
Станија Зоран
Милаило
Надежда Мирољуб
Србољуб Јагода Светислав, Радосав
Драган Славка Споменка, Весна
Александар Гордана Милан, Саша
Сретен Зорка Бисерка, Зоран
Иван Биљана Ивана, Ђурђина, Илија
Маркo Жаклина Александар, Милица
Драган Драгица Александар, Петар
Милутин Слађана Јелена, Никола
Душан Божица Невена
VII Милорад Данка Милица, Милош
Зоран Душанка Катарина, Оливера, Гордана
Светислав Радица Стефан
Радосав Љиљана Снежана
Саша Слађана од скоро у браку
Зоран Милина Иван, Јелена
VIII Петар Јелена Анастасија

Децембар 2019. Табелу цртао Бојан (Горан) Николић Аутор текста Зоран (Иван) Тошић (1967)
23
ПИСАНИ ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ
МАТИЧНА КЊИГА ВЕНЧАНИХ ВРЕОЧКЕ ЦРКВЕ
ОД 1837. ДО 1861. ГОДИНЕ
БАРОШЕВЧАНКЕ ВЕНЧАНЕ У ВРЕОЧКОЈ ЦРКВИ ОД 1837. ДО 1861. ГОДИНЕ
Матичне књиге рођених, умрлих и венчаних у
Кнежевини Србији воде се тек од 1837. године,
после чега добијамо потпунији увид у станов-
ништво, поготово женско. До тада смо имали
само пореске тефтере где су уписивани муш-
карци од 7 до 77 година тако да нисмо знали ко су
тим људима мајке, супруге, сестре, ћерке. У овом
периоду, од 1837. до 1861. године, у књигу
венчаних супружника уносе се следећи подаци:
име и презиме, име младиног оца, из којег су
места, имена свештеника и кума. Из овога
добијамо нејасну слику о којим се особама ради.
Још ако томе додамо да су се у Србији презимена
као трајна категорија усталила тек у осмој
деценији Деветнаестог века, наилазимо на још
веће нејасноће. Наиме, до половине Деветнаестог
века презивало се по оцу, и сваки нови нараштај
носио је друго презиме. Да би слика венчаних
била јаснија недостају следећи подаци: име
младожењиног оца и мајке, име младине мајке,
старост супружника, када се удовица преудаје не
пише који јој је то брак по реду, одакле је покојни
муж, име и презиме његовог оца. Ипак, и из ових
скромних податак покушали смо растумачити
које су се то женске особе из Барошевца венчале у
вреочкој цркви „Покрова Пресвете Богородице“
у периоду од 1837. до 1861. године. Вреочку
парохију у то време сачињавала су следећа села:
Вреоци, Медошевац, Сакуља, Јунковац, Велики
Црљени. (Велики Црљени су се у оно време звали
Црљени.)
1. На 19. страни Матичне књиге венчаних
цркве „Покрова Пресвете Богородице“ у
Вреоцима, која је вођена од 1837. до 1861. године,
налазимо да су се 22. децембра 1839. године
венчали Јеремија Мијаиловић из Великих
Црљени и Јована Ђурђевић из Барошевца. Од
података још имамо да се младин отац звао
Живко, кум је Марко Нешковић из Вреоца, а
парох - Стефан Симић. Увидом у остале
одговарајуће писане историјске изворе из тог
времена закључујемо да је Јована ћерка Живка
Ђурђевића из Барошевца, по коме данашња
фамилија Живковић из засеока Варошица у
нашем селу носи ово презиме. Јована је имала
браћу Јована, Стевана и Димитрија.
2. На 53. страни, под бројем 6, видимо да су се
17. јануара 1843. године венчали Ђурађ Петровић
из Јунковца и Смиљана Недељковић из
24
Барошевца. Ту још има да се младин отац звао
Тодор, кум је био Илија Петровић из Јунковца, а
парох - Стефан Симић. Смиљана је, у ствари,
ћерка Тодора Недељковића, зачетника тадашње
барошевачке фамилије Тодоровић, које више
нема у нашем селу, али има потомака, и то у
Београду, Младеновцу, САД. Куће су им се
налазиле на простору ондашњих локалитета
Спасовина и Камаљ. Смиљана је имала браћу
Петра и Николу.
3. На 60. страни, под бројем 27, имамо да су се
19. септембра 1843. године венчали Недељко
Ранковић из Вреоца и Станица Марковић из
Барошевца. Младин отац се зове Радован, кум је
био Никола Павловић из Шопића, а парох – Новак
Поповић. Станица је ћерка дућанџије Радована (у
неким изворима пише и Радивоје) Марковића
који се помиње у Појединачном тефтеру
пореских глава Барошевца од 21. 7. 1839. године.
Иначе, у Деветнаестом веку у нашем селу није
било стално настањених који су носили ово
презиме.
4. На 65. страни, под бројем 5, види се да су се
14. јануара 1844. године венчали Милић Илић из
Великих Црљени и Миленија Милосављевић из
Барошевца. Налазимо и да се младин отац звао
Петар, кум је био неки Степан (нема уписаног
презимена) из Барзиловице, а парох - Стефан
Симић. Домаћинство младиног оца Петра
Милосављевића у то време се налазило негде око
горњег тока потока Ракинац. Имао је три сина:
Јеремију, који је носио презимена Петровић и
Сејдић, и потомци су му изумрли у Деветнаестом
веку; затим - Милосава, који се презивао
Петровић и Милосављевић, и његови потомци су
изумрли у Деветнаестом веку; најзад, трећи
Петров син се звао Пантелија, налази се под
презименом Милијановић, и његови мушки
потомци су изумрли, а од потомства по женској
линији данас у Барошевцу имамо Мирослава
(Павле) Шостарића (1959), чија је баба Даринка
(очева мајка) била од Милијановића.
5. На 66. страни, под бројем 8, налазимо да су
се 30. априла 1844. године венчали Радован
Матијевић из Вреоца и Марија из Барошевца. Од
података још налазимо да је Марија имала
претходни брак у коме је била удата за Пауна
Миљанића, да је кум био Милан Павловић из
Вреоца, а парох - Стефан Симић. Марија је прва
супруга Пауна (у неким изворима пише и Павле)
Миљанића (око 1820 - пре 1863) из Барошевца са
којом није имао деце. О њеном пореклу нема
података. Паун је у другом браку са Аницом имао
сина Обрада (1855 - пре 1863) и ћерку Миленију
(1859 - пре 1863). Ова грана фамилије Миљанић,
која је била настањена на простору прекопаног
барошевачког подзасеока Спасовина, изумрла је
у Деветнаестом веку.
6. На 67. страни, под бројем 12, видимо да су се
22. маја 1844. године венчали Марко Радосав-
љевић из Јунковца и Марија из Барошевца. Од
података још налазимо да је Марија у претходном
браку била удата за покојног Илију Димитри-
јевића, да је кум био Милан Нинић из Крушевице,
а парох - Новак Поповић. Пошто немамо младино
девојачко презиме, нити име њеног оца, не зна се
из које ондашње барошевачке породице потиче
Марија. Види се да је остала удовица, али се не
зна из којег места је био њен претходни муж,
покојни Илија Димитријевић.
7. На 80. страни, под бројем 22, имамо да су се
11. новембра 1845. године венчали Димитрије
Јовановић из Великх Црљени и Милица Милић
из Барошевца. Ту још пише да се младин отац
звао Василије, да је кум био Миливој Чолић из
Баћевца, а парох - Стефан Симић. Милица је
ћерка Василијева, претка данашњих Бојића,
настањених на локалитету Камаљ. Имала је
браћу Недељка и Милана.
8. На 116. страни, под бројем 1, пише да су се 8.
јануара 1850. године венчали Константин
Стојановић из Вреоца и Степанија из Баро-
шевца. Ту још има да је Степанија у претходном
браку била удата за покојног Недељка Васиље-
вића, да је кум био Новица Марковић из Бељине, а
парох - Новак Поповић. Недељко Васиљевић је
поменут на крају претходне одреднице, он је син
Василија Милића из Барошевца, претка данашње
фамилије Бојић из нашег села. Немамо податке о
Степанијином пореклу.
9. На 116. страни, под бројем 3, налазимо да су
се 13. јануара 1850. године венчали Милан Јова-
новић из Јунковца и Јелисавка Маринковић из
Барошевца. Младин отац се звао Никола, кум је
био Јован Јовановић из Бранчића, а парох - Новак
Поповић. Младин отац Никола је предак
садашње фамилије Маринковић чија се дома-
ћинства налазе у барошевачкој Варошици, а у
време које се овде обрађује куће су им биле на
локалитету Црвено брдо. Никола је имао млађег
брата Стевана, рођеног 1827. године.
10. На 124. страни, под бројем 27, видимо да су
се 9. јула 1850. године венчали Стефан Терзић из
Вреоца и Живана из Барошевца. Живана је у
претходном браку била удата за покојног Илију
Гордића, кум је био Милан Вукић из Вреоца, а
парох - Милутин Поповић. Први Живанин муж,
Илија Гордић, такође је из Вреоца, као и Стефан,
за кога се удаје овога пута, али о њеном пореклу
немамо података.
11. На 127. страни, под бројем 35, налазимо да
су се 12. новембра 1850. године венчали Јован
Марковић из Јунковца и Ивана Пауновић из
Барошевца. Име Иваниног оца је Милован, кум је
био Јанко Максимовић из Буковика, а парох -
Милутин Поповић. Ивана је ћерка Станице и
Милована који су живели на страњанској
Пољани. Фамилија Пауновић је изумрла у Дваде-
сетом веку. Последњи изданак ове породице била
је наша доскорашња суграђанка Даринка Вујић
(1935-2018), ћерка Милована М. Пауновића
(1911-1947).
12. На 129. страни, под бројем 7, види се да су
се 21. јануара 1851. године венчали Милан
Марковић из Јунковца и Станица Пауновић из
Барошевца. Станичин отац је Милован, кум је
био Јован Иванковић из Бранчића, а парох - Новак
Поповић. Млада је рођена сестра Иване
Пауновић, чије венчање је представљено у
претходној тачки овог текста. Занимљиво је да су
се две сестре у кратком временском размаку
удале у исто село и у исту фамилију.
13. На 138. страни, под бројем 11, имамо да су
се 27. јануара 1852. године венчали Милан
Павловић из Вреоца и Стана Миљанић из
Барошевца. Од података још налазимо да се
младин отац звао Јеремија, кум је био неки
Радосав из Шопића (нејасно презиме), а парох –
Милутин Поповић. Увидом у остале значајне
документе из тог периода закључујемо да је
млада са овог венчања ћерка Станије и Јеремије
(око 1815 - пре 1863) и да је имала браћу Петра,
Николу, Глигорија и Миленка, као и сестре
Марију и Селену.
14. На 159. страни пише да су се у новембру
(нечитак датум) 1853. године венчали Марко
Аћимовић из Великих Црљени и Анока из
Барошевца. Анока је супруга покојног Петра
Михаиловића, кум је био Марко Радовановић из
Великих Црљени, а парох - Новак Поповић.
Остаје непознато ко је Анока као и њен покојни
супруг из претходног брака.
15. На 191. страни, под бројем 34, види се да су
се 11. новембра 1856. године венчали Јеремија
Пантелић из Великих Црљени и Јелена
Ђорђевић из Барошевца. Име младиног оца је
Радосав, кум је био Јеврем Комненовић из
Медошевца, а парох - Новак Поповић. Јелена је
ћерка Станице и Радосава Ђорђевића, имала је
брата Теофана (1843). Ова грана данашње
барошевачке фамилије Ђорђевић изумрла је у
Деветнаестом веку.
25
 16. На 224. страни, под бројем 2, налазимо да
су се 31. јануара 1860. године венчали Радивој
Јовичић из Јунковца и Петрија из Барошевца.
Петрија је у претходном браку била удата за
покојног Милоја Станојевића, кум је био Јован
Ђорђевић из Шопића, а парох – Милутин
Поповић. Остаје непознато ко је Петрија као и
њен покојни супруг из претходног брака.
17. На крају, на 229. страни Матичне књиге
венчаних цркве „Покрова Пресвете Богородице“
СПОМЕН ЧЕСМА
ТАМО ГДЕ ЦВЕТА ЛИМУН ЖУТ
БАРОШЕВЧАНИ СТРАДАЛИ У ОСЛОБОДИЛАЧКИМ РАТОВИМА 1912-1918 (3)
Милан Бојић (1894 - 23. 2. 1917) је син
Данице (1866-1932) и Милоша (1866-1914).
Слава им је Врачи (14. новембар). Умро је у
Мензел Бургиби - Бизерти, у Тунису, у континент-
алној Африци, тадашњој француској колонији,
где су се српски војници опорављали у францу-
ским болницама. Ту је и сахрањен, у војничком
гробљу. Милан је уписан на спомен-чесми у
барошевачкој црквеној порти а има и споменик у
сеоском гробљу који су му подигли синовци,
синови његове браће Михаила (1897-1979) и
Витомира (1903-1980). У тренутку смрти био је
неожењен те није оставио потомство. Најближи
барошевачки рођаци овог страдалог ратника
данас се налазе у домаћинствима Милосава
(Михаило) Бојића (1946), Миломира (Радован)
Бојића (1959) и Зорана (Живомир) Бојића (1962),
који су директни потомци горенаведене
Миланове рођене браће.
Јаков Гајић (1880 - Велики рат), звани
„Рајко“, био је син Смиљане (1845-1920) и Ђорђа
(1842-1896). Слава им је Ђурђиц (16. новембар).
Јаков је страдао на непознатом месту, а име му је
уписано на барошевачкој спомен-чесми. Био је
ожењен са Љубицом Добричић из Дрена и са њом
је имао сина Драгољуба (1904-1943), званог
„Влада“, који се није женио и погинуо је за време
Другог светског рата, као и ћерку Милицу (1911-
1982), удату у Јунковац, у Јовичиће. Овај
страдали ратник данас у Барошевцу нема
потомака а најближи његови рођаци су у дома-
ћинствима страњанске фамилије Гајић.
Јован Весић (1862 - 1917) је син Јоване и
Николе. Слава им је Ђурђевдан (6. мај). Страдао
је 23. 6. 1917. године као цивил-интернирац у
аустроугарском логору Болдогасоњ, на месту које
26
у Вреоцима, под бројем 17, имамо да су се 25.
априла 1860. године венчали Андреја Симић из
Медошевца и Аница Гајић из Барошевца.
Младин отац се зове Живан, кум је био Пантелија
Новаковић из Вреоца, а парох - Милутин
Поповић. Аница је ћерка Јоване и Живана.
Данашња барошевачка фамилија Гајић (славе
Ђурђиц, 16. новембар) потиче од Живановог
брата Милоша.
Децембар 2019. Зоран (Иван) Тошић (1967)
се данас налази у Аустрији. Није уписан на
спомен-чесми а има споменик у сеоском гробљу.
У браку са Миленијом (1864-1934), ћерком
Марице и Спасоја Поповића из барошевачке
Стране, оставио је бројно потомство: сина
Љубомира (1888-1918), сина Радована (1890 -
1896), ћерку Живку (1892-1967), сина Живана
(1895 - Велики рат), сина Живомира (1897-1927),
сина Драгомира (1900-1917), ћерку Милеву
(1903-1919) и сина Стевана (1906-1997). Јован је
изгубио два сина у Великом рату, Љубомира и
Живана, о чему ће бити речи у наставку текста.
Јованови потомци у нашем селу данас се налазе
домаћинствима његовог праунука Слободана
Весића (1956), као и чукунунука Драгана (1979) и
Душана (1980) Весића, који су настањени у
засеоку Страна.
Љубомир Весић (1888-1918) је син горена-
ведених Миленије и Јована. Страдао је као
заробљеник 23. 6. 1918. године, током
преподнева, од сушице, у Првом Алкопашу,
неком мањем логору у Будимпешти, у Мађарској.
(Занимљиво је да је Љубомир страдао тачно
годину дана пошто умро његов отац Јован.) Није
уписан на спомен-чесму али има заједнички
споменик са братом Живаном на барошевачком
гробљу. Није био ожењен те није оставио
потомство.
Живан Весић (1895 - Велики рат) је млађи
страдали син Миленије и Јована. Непознато је
време и место његовог пострадања. Није уписан
на спомен-чесму а има заједнички споменик са
братом Љубомиром у сеоском гробљу. Ни он није
био ожењен. Страдање Јована Весића и његових
синова Љубомира и Живана у Првом светском
рату још је један случај великих породичних
трагедија које су се у нашем селу дешавале у то
трагично време.
Љубомир Миљанић (1866-1916) је син Синђе
(1843-1892) и Николе (1841-1899). Славили су
Никољдан (19. децембар). Страдао је 14. 6. 1916.
године као цивил-интернирац у аустроугарском
логору Нежидер и ту је сахрањен у гробу број
2874. (Овај логор је на месту које се данас налази
у источној Аустрији.) Податак о месту Љубо-
мировог страдања може се пронаћи у књизи чији
су аутори Исидор Ђуковић и Ненад Лукић -
„Нежидер, аустроугарски логор за Србе 1914-
1918“ из 2017. године, и то на страни 161. Име
овог страдалника уписано је на спомен-чесми у
барошевачкој порти, а има и споменик у сеоском
гробљу. Љубомир је био ожењен са Миљаном
(1869-?), ћерком Љубице и Живка Благојевића из
Малих Црљени са којом је имао бројно
потомство: сина Глигорија (1891-1945), ћерку
Спасенију (1894-1970), сина Милића (1896),
ћерке Ранђију (1899-1957) и Драгињу (1901),
сина Добривоја (1903 - Велики рат) и ћерку
Аницу (1906). Потомство у нашем селу данас има
у домаћинствима Милана (Стојадин) Урошевића
(1957) из насеља Јелав I, као и Чедомира
(Радомир) Ђурића (1955) из насеља Јелав II.
Јован Миљанић (1896 - Велики рат) је син
Милеве (1866-?, ћерка Ружице и Филипа
Маринковића из Барошевца) и Светозара
(1862–1933). Славили су Никољдан (19.
децембар). Страдао је на непознатом месту. По
узрасту је припадао регрутима: њих 30.000
кренуло је у повлачење преко Албаније, а
преживело је само 6.000. Име му је уписано на
спомен-чесму, а има и споменик у сеоском
гробљу. Није био ожењен те нема ни потомака.
Најближи барошевачки рођаци овог страдалника
данас се налазе у домаћинствима браће
Мирослава (1966) и Драгана (1967) Миљанића,
Радисављевих синова, који живе у засеоку
Вашариште, а они су унуци Јовановог рођеног
брата Милана (1894-1954).
ЦРКВА
ЦРКВА У БАРОШЕВЦУ, У СРЕЗУ КОЛУБАРСКОМ И
ОКРУГУ БЕОГРАДСКОМ
I – УВОД
Претпоставља се да је у Барошевцу постојала
црква још у средњем веку и да је она запаљена у
време пропасти средњовековне српске државе у
Живојин Пауновић (1885-Велики рат) је син
Љубице и Миливоја са страњанске Пољане.
Славили су Никољдан (19. децембар). Не зна му
се време и место страдања. Име му је уписано на
спомен-чесми а има и заједнички споменик, са
супругом, подигнут седамдесетих година
прошлог века на сеоском гробљу. Живојин је у
браку са Стаменијом (1890-?), ћерком Петрије и
Милића Максића из страњанског Потока, имао
само сина Милована (1911-1947), званог „Туџа
шнајдер“. Живојинов син Милован био је ожењен
са Вукосавом М. Божић (1910-1996) са којом је
родио ћерке Даринку (1935-2018) и Верку (1937-
2000). Овај страдалник из ослободилачких ратова
од 1912. до 1918. године данас у Барошевцу нема
потомака.
Живко Пауновић (1888 - Велики рат) је брат
горенаведеног Живојина. Ни код њега се не зна
време и место страдања. Уписан је на спомен-
чесму, нема споменик у нашем гробљу. Није био
ожењен.
Радован Пауновић (1895 - Велики рат) је брат
горенаведених Живојина и Живка. У вези
времена и места његовог пострадања исто важи
што и за претходну двојицу. Име му није уписано
на спомен-чесми, нема ни неко друго обележје.
Није био ожењен.
Андрија Пауновић (189? - Велики рат) је брат
горенаведених Живојина, Живка и Радована. За
њега се може написати исто као и у претходној
одредници где је наведен Радован Пауновић. Ову
трагичну судбину браће Пауновић испричала ми
је у лето 2016. године наша покојна суграђанка
Даринка Вујић (1935-2018), унука првона-
веденог Живојина. Као што видимо, њен отац
Милован био је једини изданак ове породице. Са
њом сам пре свега причао о Живојину и Живку и у
тој причи открила ми је да су међу страдалима и
Радован и Андрија. Међутим, није знала да ми
каже разлог неуписивања њихових имена на
спомен-чесми у порти барошевачке зидане цркве.
Децембар 2019. Зоран (Иван) Тошић (1967)
XV веку. Оскудни су писани трагови о томе
колико је још пута подизана и уништавана кроз
историју осим тога што имамо податак да је на
њеним темељима 1817. године саграђена црква
27
брвнара посвећена Преносу моштију Светог оца
Николаја. Поред Барошевца, парохији те цркве
припадала су и околна села Бистрица, Зеоке,
Мали Црљени, Рудовци и Трбушница. Поред те
цркве брвнаре сахрањене су неке значајне
личности из околних села: кнез Никола Стано-
јевић из Зеока, синовац кнеза Станоја Михаи-
ловића - погубљеног од стране дахија почетком
1804. године, а кога је Никола осветио, затим - поп
Ранко Дмитровић из Рудоваца, значајно име
Другог српског устанка, који се упокојио 1820.
године, исто тако и поп Илија Станојевић из Зеока
који је рукоположен 1836, и служио је до 1842.
године. О претходно изложеном вреди навести
писани траг из 1723. године, из путописа аустриј-
ског грофа Неиперга, који је тад забележио да у
„нурији“ (парохији) барошевачкој има 30 „хле-
бова“ (домаћинстава). (Александар Ј. Стефа-
новић - „Задужбине и знамените личности у
Колубари“, страна 25).
Средином XIX века дошло се до потребе да се
у Барошевцу направи нова, већа црква. За њену
изградњу је 16. марта 1845. године под бројем ПА
363 поднет захтев Начелству округа београдског
„обштина барошевачке, зеочке, црљеначке,
трбушничке, бистричке и од нурије цркве
барошевачке“ да желе цркву градити „од камена,
на свод, 11 фати дугачку, 5 широку и 4 фата
високу...“, за шта траже зајам од „400 дуката
ћесарских на 4 године“. (Архив Србије, МПС-Ф-
Ш-15, 1854, из књиге Милисава С. Пантелића
„МАЛИ ЦРЉЕНИ, Прошлост и садашњост“,
страна 67). Та нова, зидана црква, грађена је од
1845. до 1851. године, од ломљеног и тесаног
камена, заливеним кречним малтером, у стилу
Рашке школе. У основи је једнобродна грађевина
са кружном апсидом („апсида је унутра полу-
кружна, а споља тространа“ - према мишљењу
магистра историје и истраживача Небојше
Ђокића, после увида у радни цртеж цркве) и
торњем у барокном стилу. (Александар Ј.
Стефановић - „Задужбине о знамените личности
у Колубари“) То је садашња барошевачка већа
црква посвећена Покрову Пресвете Богородице,
чију парохију сачињавају и околна села
Бистрица, Зеоке и Мали Црљени. У овој цркви се
налази иконостас изузетне вредности, један од
најлепших у Епархији шумадијској. Осликала су
га браћа Константин и Димитрије Анастасијевић,
а дуборез су радили охридски мајстори. Аутор
више појединачних икона је Јеремија Миха-
иловић. У цркви се од 1863. године налази звоно
изузетне вредности које се некада чуло и на 20
километара удаљености. Око овог храма прос-
28
тире се порта од једног хектара са стогодишњим
стаблима липе и јасена. (Часопис „Букинац“ из
Барошевца, број 1, децембар 2013) Ова црква је
много настрадала од снажног земљотреса који се
догодио ујутро, 24. марта 1922. године, чији је
епицентар био између Лазаревца, Аранђеловца и
Младеновца. (Магнитуда 6.0, интензитет IX.)
Поправка је трајала све до краја 1925. године.
Изградњом нове, зидане цркве, стара брвнара
је премештена у Рогачу, а место где се она
налазила остало је празно и напуштено око 150
година. Остали су само горепоменути стари
гробови, запуштени и зарасли у трње и шуму.
Залагањем мештана села Барошевца и пароха
Златка Димитријевића, на темељима старе
брвнаре изграђена је нова, према пројекту такве
богомоље у селу Венчани. Започета је 2000.
године, темељи су освећени следеће, а завршена
је 2004. Као и стара, посвећена је Преносу
моштију Светог оца Николаја.
Појавом Матичне књиге рођених, 1842.
године, долазимо до имена свештеника који су
служили у барошевачкој цркви. Пре тога знамо
само за двојицу, које смо већ навели, Ранка
Дмитровића и Илију Станојевића. Ранко се
упокојио 1820. године, а Илија је рукоположен
1836, што значи да је између њих било још
свештеника, а за које ми не знамо. Дакле, од 1842.
године, па све до данас, познати су нам сви
барошевачки свештеници, и то не само на основу
података из црквених књига, већ и увидом у
остале писане трагове у вези са црквом. Трећи
знани је Андреја Симеуновић из Прогореоца
који је службовао у цркви брвнари, започео је
педантно водити прву Матичну књигу рођених, у
којој се налазе подаци од 1842. до 1857. године.
Рукопис му је леп и читљив и у тој првој књизи
потписује се све до пролећа 1851. године, када
престаје његов траг, не знамо из којег разлога.
После њега појављује се Николај Герасимовић
из Венчана и он остаје до краја постојања цркве
брвнара, а служио је једно краће време и у новом,
тек озиданом храму. Замењује га његов син,
млади парох Глигорије Герасимовић, рођен
1829. године, на служби је од 29. јула 1851. до
27.марта 1898. године, када је преминуо, а
сахрањен је са јужне стране зидане цркве. Биран
је и за народног посланика у Скупштини
Краљевине Србије за време владавине претпо-
следњег Обреновића - краља Милана. За њега
можемо рећи да је практично први парох у новој,
зиданој цркви, као и то да је до сада најдуже
служио у овом храму - 46 година и 8 месеци. Док
се не потруди, није имао леп и читљив рукопис.
Овде морам напоменути да је дуго времена са
њим као црквар радио Глигорије - Глиша
Павловић из Бистрице, а спомињем га из тог
разлога што се у Матичној књизи рођених може
прочитати да је у скоро педесет случајева био кум
новорођенима из Зеока, а кад би му се избројала
кумства и у осталим селима ове парохије дошли
бисмо до цифре која је већа од сто.
У својем спису „Православна српска црква у
књажевству Србији“ из 1874. године, Митро-
полит Михаило је на странама 10 и 11 навео:
„Барошевачка црква, храм Покрова Пресвете
Богородице (1. октобар), сазидана је 1851. године
од тврдог материјала. Има једну парохију која се
састоји од села: Барошевца - 67 домова, Бистрице
- 36 домова, Трбушнице - 73 дома, Зеока - 56
домова, и Црљенаца - 48 домова. Свега 280
домова.“
Од смрти Глигорија Герасимовића, па до јула
1898. године, службу у барошевачкој цркви
вршили су свештеници из околних храмова, док
није дошао Милорад Поповић. Рођен је 1873, а
рукоположен 1897. године. Пошто су за време
Првог светског рата неке црквене књиге
уништене не може се утврдити докле је Милорад
Поповић служио у Барошевцу, а задњи његов
потпис имамо у књизи умрлих вођеној од 1881. до
1906, и то дана 30. децембра 1906. године. Овај
свештеник је за време Великог рата са супругом
интерниран у Француску и тамо је боравио до
завршетка овог војног сукоба. Био је примеран
свештеник, врло лепим рукописом водио је
црквене књиге. У слободно време бавио се
узгојем свиња и расних коња, а имао је и свој
млин. Први је геолошким испитивањима утврдио
да у Барошевцу и околини има угља лигнита.
Вероватно се због толике активности није свидео
неким барошевачким парохијанима па је
становао у Трбушници, далеко од цркве. Нема
података ко је службовао у овој цркви док је
Милорад Поповић био у изгнанству. После рата,
1919. године, Милорад се враћа да врши
прекинуту дужност у барошевачкој цркви, али су
опет настале неслоге са појединим Барошев-
чанима, где је доживео разне непријатности и
након две-три године сели се у Ђаковицу. После
његовог одласка у вршењу службе смењују се
свештеници из околних парохија, а парохијани
барошевачке цркве због верских потреба одлазе у
околне храмове.
Што се тиче следећег свештеника у Баро-
шевцу први писани траг је од 19. јула 1924.
године: „Старешина цркве барошевачке, заменик
пароха барошевачког, Властимир Томић,
свештеник јеловички“. Овај дивни човек и
велики патриота служио је у Барошевцу у
наредних десетак година, тачније - до 27. маја
1934. године, и о њему ће у наставку текста бити
више речи. После Властимира Томића на служби
у овом храму је Михаило (Никола) Протић,
чувени „поп Миле“, и то од 10. јула 1934, па до 6.
јуна 1956. године. Ондашње власти су му 29. маја
1949. године одузеле све верске књиге цркве
барошевачке, вођене све до 9. маја те године, а
исто тако му је 7. јуна 1949. године забрањено
одржавање скупова и ношење литија, због штете
настале гажењем усева и прављења нереда у
местима Бистрица и Зеоке, а потом и у осталим
местима парохије. После попа Мила долази
Радиша Д. Драшовић, који у барошевачком
храму служи од 9. јуна 1956. до 10. марта 1965.
године, када одлази у Кумодраж код Београда.
Кажу да је за време службовања у Барошевцу
учинио много да се стање у цркви побољша у
сваком погледу.
Следећи свештеник је Томислав Једоксић из
Тулежа који је служио од 4. априла 1965. па до
почетка 1992. године. Од краја августа 1991.
године појављује се Станислав Митровић,
парох крушевички, који је прво био заменик
тадашњег протонамесника Томе Једоксића, а од
почетка 1992, па до маја 1995. године има сталну
службу у барошевачком храму. Онда долази
Златко Димитријевић, који почиње 21. маја
1995. и служи до 30. августа 2009. године.
Данашњи парох, Милан Матић, девети је по
реду у зиданом храму, а служи од августа месеца
2009. године, и то стално.
II – ОПРАВКА ЦРКВЕ ПОКРОВА
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У БАРОШЕВЦУ
ПОСЛЕ ЗЕМЉОТРЕСА ОД 24. МАРТА
1922. ГОДИНЕ
Није нам познато да ли је било неких оправки
и радова на цркви барошевачкој после земљо-
треса на Велику суботу, 27. марта/8. априла 1893.
године, у 15 часова, у два маха („Црквени и
парохијски живот у селу Вреоци“ - Н. Ђокић, А.
Костић Ђекић, З. А. Антонијевић, страна 95), или
касније, све до земљотреса 1922. године. Међу-
тим, од сачуваних докумената из тог времена,
који су у лошем стању, имамо јасну слику о
поправци овог зиданог храма после земљотреса
који се догодио ујутро, 24. марта 1922. године.
1. Први писани траг је „ПРЕДРАЧУН за
оправку цркве у Барошевцу срез Колубарски“,
који је 15. априла 1923. године у Београду издало
Министарство грађевина, под редним бројем
10114/23, и који је у јако лошем стању. Предрачун
се састоји од 20 тачака, руком писаних, са
29
објашњењима шта, како и колико треба урадити и
колико то кошта. Овај докуменат је саставио
тадашњи инжењер Војводић из грађевинске
секције Округа београдског. Предрачун је дана
20. априла те године прегледан и одобрен са
механичке стране од стручњака из Института
Министарства грађевине, а непуна два месеца
касније, 11. јуна, исто то је са рачунске стране
урадио Светозар Ивачковић из Београда,
архитекта у пензији. Овај докуменат има следеће
тачке: 1) Рушење свода; 2) Рушење свода и зида
над прозорима; 3) Засвођење циглом у цркви; 4)
Засвођење и зидање над прозорима; 5) Чишћење
и зидање порушеног симса - главног венца; 6)
Заливање пукотина; 7) Лепљење споља; 8)
Лепљење свода и зидова изнутра; 9) Чисто бело
кречење споља и изнутра; 10) Оправка степеника
за звонару; 11) Оправка прозора; 12) Оправка
округлих прозора; 13) Нови висећи олуци; 14)
Камени олучњаци; 15) Гвожђурија; 16) Покри-
вање лимом; 17) Бојење крова минијумом; 18)
Бојење столарских радова; 19) Учвршћивање
крста; 20) Предрачунска вредност ових радова
износи 40.559,99 динара.
Онда је све то стајало преко годину дана, до
одлуке црквених власти, да би затим почело
административно покриће за радове на оправци
цркве, што ће се видети из оригиналних
докумената из тог доба који ће у наставку овог
текста бити представљени. Морам напоменути да
у овим активностима учествује и Властимир
Томић, горепоменути свештеник јеловички, који
тада на управљање добија барошевачку парохију,
и то ради врло успешно у наредних десет година.
После ове оправке цркве саградио је и парохијски
дом са пратећим објектима, а за време
службовања у Јеловику, године 1922, био је
главни актер за подизање спомен-чесме у центру
овог села, изгинулим, помрлим и несталим
ратницима у ратовима вођеним од 1912. до 1918.
године, где је маестрално довео до краја израду
овог обележја са уклесаним именима свих
изгинулих јунака из тог краја у поменутим
сукобима. Документа у вези овог посла понео је
са собом у Барошевац, па, иако су у лошем стању -
може се доста тога сазнати из њих.
2. Други докуменат о оправци цркве у
Барошевцу после земљотреса 1922. године који
ћемо овде представити јесу „УСЛОВИ по којима
се има извршити оправка цркве барошевачке у
срезу Колубарском, округу Београдском, на
основу предрачуна и плана грађевинске секције
округа Београдског, редни број 248, од 18. априла
1923. године, и наређења Духовног суда, број
7884, од 16. јула 1924. године“. Ове Услове су
30
дана 19. јула 1924. године саставили Властимир
Томић, старешина цркве (заменик пароха
барошевасчког, свештеник јеловички), као и
тутор Милоје Ђурђевић. Услови имају следеће
одредбе:
1) Оправка цркве има се извршити по плану и
предрачуну, по најнижој цени коју буде понудио
предузимач са предузимачким правом на јавној
лицитацији. Предрачунска цена, од које има
почети лицитирање наниже, износи 40.605,59
динара.
2) Лицитант полаже на име кауције, на дан
лицитације, 10% од предрачунске цене у готовом
новцу или у вредећим државним папирима по
берзанској цени на дан лицитације.
3) Лицитант на коме остане лицитација биће
дужан предати оправљену цркву најдаље у року
од два месеца од дана одобрења лицитације од
стране Духовног Суда.
4) Исплата ће се вршити у четири рате тако да
једна четвртина свршеног посла повлачи за
собом исплату једне четвртине од излицитиране
цене. Величину свршеног посла за исплату
одређиваће надлежни инжењер, а у евентуалном
одсуству истог - Одбор који скупља новац за
оправку. Последња четвртина исплатиће се
предузимачу пошто колудирајућа комисија
прими рад као исправан.
3. На реду је „ЗАПИСНИК са прве седнице
Одбора за прикупљање добровољнких прилога за
оправку цркве барошевачке“. Седница је одржана
20. јула 1924. године и присуствовали су јој сви
чланови. Председник Одбора Јеремија Мило-
јевић реферише да је свештеник Властимир
Томић донео предрачун и план оправке цркве и
тражи да Одбор донесе даље одлуке о раду на
томе послу. Са своје стране председник предлаже
да се одмах распишу огласи по срезу и да се
лицитација одржи дана 27. јула текуће године у
општинској судници у Барошевцу, од 10 часова
пре подне до 5 часова поподне. Јеремија
Милојевић још предлаже да се Одбор обавеже да
ће потребне суме новца предвиђене условима
стављати на расположење предузимачу, а све у
споразуму са црквеном управом и надзорним
инжењером. Одбор је прихватио овај предлог
председника, а такође је прихватио и моралну и
материјалну одговорност у случају да са своје
стране не испуни услове из тачке број 4 плана
оправке цркве. Потписали су се: Јеремија
Милојевић - председник Одбора, Милован
Лазаревић - потпредседник, Властимир Томић -
свештеник, као и Спасоје Платанић, Светозар
Ђурђевић, Љубомир Максимовић, Светолик
Пантелић, Светомир Јовановић, Милосав
Миљић, Радован Б. Пантелић, Љуба Живановић -
чланови Одбора.
 4. Као четврти докуменат навешћемо
„ПРОТОКОЛ јавне лицитације одржане дана 27.
јула 1924. године у порти црквеној за оправку
цркве барошевачке у Срезу колубарском, Округу
београдском, према условима црквене управе,
плану и предрачуну Окружне грађевинске
секције редни број 248 од 18. априла 1923. и
решењу Духовног суда број 7884 од 16. јула 1924.
године.“ Лицитирање почиње у 12 часова, у
подне, а лицитанти су били:
1) Ђорђе Димитријевић, лимар из Лазаревца,
динара 40.300 - одустаје од лицитације, прима
положену кауцију,
2) Петар Веселиновић, предузимач, динара
40.200, 40.050, 39.980 - одустаје од лицитације,
прима положену кауцију;
3) Ђорђе Јовановић, предузимач из Тулежа,
динара 40.100, 40.000, 39.970 - уступљено му због
најниже цене од 39.970,00 динара. Потписом
признаје лицитацију за своју.
Лицитација је завршена у 5 часова поподне, с
тим да је од предузимача Ђорђа Јовановића узето
на име кауције 26 бонова ратне штете од по
хиљаду динара.
Протокол оверавају: Јеремија Милојевић -
председник Одбора, Властимир Томић - свеш-
теник, као и Светозар Ђурђевић, Љубомир
Живановић, Љубомир Максимовић, Радован Б.
Пантелић - чланови Одбора.
5. Следећи докуменат је „ДОПИС Управи
цркве барошевачке од стране Одбора за
прикупљање добровољних прилога за оправку
цркве барошевачке“ од 4. (17) августа 1924.
године. У Допису се наводи: „Пошто је Духовни
суд одобрио одржату лицитацију за оправку
цркве барошевачке, то молимо Упрву да изволи
позвати Ђорђа Јовановића предузимача и саоп-
штити му ово одобрење, као и да у року од два
месеца од данас преда цркву исправну.“ Допис
потписују Јеремија Милојевић - председник
Одбора и Властимир Томић - заменик пароха
барошевачког и свештеник јеловички. У наставку
овог Дописа следи признање предузимача Ђорђа
Јовановића из Тулежа о примању саопштења:
„Саопштено ми је данас, 4. (17) августа 1924.
године, одобрење. Примам се да у року од два
месеца од данас предам оправљену цркву, и
примио сам план и предрачун ради даљег управ-
љања и почињања рада.“
6. Следећи писани траг о оправци баро-
шевачке зидане цркве после земљотреса 1922.
године јесте „ОБРАЧУН извршених радова на
поправци цркве у селу Барошевац на дан 16.
октобра 1924. године“. Обрачун има следеће
ставке:
1) По тачки 1 предрачуна - Рушење свода - 3,74
кубна метра по 200 динара = 748
2) По тачки 2 предрачуна - Рушење зида над
прозорима - 19,38 кубних метара по 150 динара =
2907
3) По тачки 3 предрачуна - Засвођење у цркви -
3,74 кубна метра по 650 динара = 2431
4) По тачки 4 предрачуна - Засвођење над
прозорима - 19,38 кубних метара по 500 динара =
9690
5) По тачки 5 предрачуна - Чишћење и зидање
венца - 4,25 кубних метара по 700 динара = 2975
6) По тачки 6 предрачуна - Заливање пукотина
- 10 квадратних метара по 25 динара = 250
7) По тачки 7 предрачуна - Оправка лепљење
спољње - 50 квадратних метара по 18 динара =
900
8) По тачки 8 предрачуна - Лепљење изнутра -
30 квадратних метара по 20 динара = 600
9) По тачки 11 предрачуна - Оправка прозора -
паушално = 1700
10) По тачки 12 предрачуна - Оправка
округлих прозора - паушално = 260
11) По тачки 13 предрачуна - Нови висећи
олуци - 18 метара по 60 динара = 1080
12) По тачки 15 предрачуна - Гвожђурија - 60
килограма по 15 динара = 900
13) По тачки 16 предрачуна - Покривање
лимом - 10 квадратних метара по 60 динара = 600
14) По тачки 17 предрачуна - Бојење
минијумом - 200 квадратних метара по 20 динара
= 4000
15) По тачки 19 предрачуна - Учвршћивање
крста - паушално = 100
Ово је свега 29.141,00 динар. Одбија се попуст
процентуално 1,56% од 454,60 динара тако да
целокупна зарада износи 28.686,40 динара.
Обрачун је саставио Данило М. Стакић, надзорни
инжењер из Окружне грађевинске секције, а
усвојио га је предузимач Ђорђе Јовановић.
7. На ред долази „ЗАПИСНИК са седнице
Одбора за оправку цркве барошевачке“ која је
одржана 24. новембра (7. децембра) 1924. године
у Барошевцу. У наставку текста преносимо
садржину Записника:
„Председник одбора тражи да се види колико
је исплаћено предузимачу и колико још има да
прими. Благајник показује квите по којима се
види да је предузимач изузео 35.364 динара према
чему значи да има за узимање још 4.606 динара. У
боновима налази се код благајника Радована Б.
Пантелића из Барошевца 26 бонова ратне штете
које је предузимач положио на дан лицитације на
име кауције. Председник даље примећује да
црква није оправљена у целости и да оно што је
поправљено на њој не одговара условима и плану
који је саставио надлежни инжењер па предлаже
да се остатак примања од 4.606 динара не
исплаћује предузимачу пошто црква није
31
доведена у исправно стање. Даље додаје и то: да
је према условима и обавези предузимач био
дужан предати цркву исправну још 4. (17)
октобра пошто је до тога дана од дана саопштења
лицитације протекло тачно два месеца, а у том је
року предузимач био дужан да цркву оправи и
преда исправну. За овим чланови одбора
предлажу да се позове предузимач и да се узме
реч од њега по предњој изјави председника
Одбора. После овога предузимач Ђорђе
Јовановић из Тулежа дао је следећу изјаву: ''Због
рђавог времена истина је да нисам успео да цркву
оправим на време као што је истина и то да је
цокла промрзла и почела опадати. Ја пристајем и
обавезујем се овим да на пролеће све што се
искаже као неисправно урађено поново урадим и
цоклу поново по лепом времену измалтеришем и
окречим. При овоме молим Одбор да ми врати
нешто од кауције и исплати још 2.000 динара, а
ресто задржи док на пролеће не будем предао
цркву исправну.'' За овим је Одбор донео следећу
одлуку: Да се исплати предузимачу још само 200
динара, да исплати фарбу, а све ресто да се задржи
док не буде предао цркву, одмах с почетка
пролећа, исправну. Ово да прими к знању
благајник и да више не даје никоме ништа од
црквеног новца који има код себе. Свештеник
тражи од чланова Одбора који су сакупљали
прилоге од народа за оправку цркве да донесу
спискове како би исте увели у књигу која је
купљена за то да се у њу уписују приложници
црквени. Затим тражи да се призна г. Ђорђу
Бекунићу, који је ишао у Београд, нарочито
послом за цркву и њене сврхе, 200 динара, и да се
унесе ова сума у главну књигу да је положио за
цркву свега 500 динара. Одбор прима к знању и
једну и другу тачку овога предлога и исте усваја.
После овога је седница закључена с тим да нико
ништа није имао поред овде изложенога нешто да
примети.“
Записник су потписали: Јеремија Милојевић -
председник, Милован Лазаревић - потпред-
седник, свештеник Властимир Томић - секретар,
Радован Б. Пантелић - благајник, као и Љубомир
Пауновић, Љубомир Живановић, Љубомир
Максимовић, Живко Матић, Милисав Миљић -
чланови.
8. На осмом месту је „ОБРАЧУН извршених
радова на поправци цркве у Барошевцу на дан 5.
септембра 1925. године“. И овај Обрачун, као и
онај претходни, који је наведен у шестој тачки ове
главе, израдио је Данило М. Стакић, надзорни
инжењер у овом послу. У уводу Обрачуна
написао је следеће: „Данас сам по тражењу
Одбора за оправку цркве прегледао извршене
радове на оправци цркве барошевачке, која се
ради по одобрењу Министарства грађевина, и
32
нашао да је извршено следеће (позиције по
предрачуну)“. У продужетку следи Обрачун:
1) Рушење свода - 3,74 кубна метра по 200
динара = 748
2) Рушење свода и зида над прозорима- 19,38
кубних метара по 150 динара = 2.907
3) Засвођење циглом у цркви - 3,74 кубна
метра по 650 динара = 2.431
4) Засвођење и зидање над прозорима - 19,38
кубних метара по 500 динара = 9.690
5) Чишћење и зидање венца - 4,25 кубних
метара по 700 динара = 2.975
6) Заливање пукотина - 10 квадратних метара
по 25 динара = 250
7) Оправка лепљење спољње - 50 квадратних
метара по 18 динара = 900
8) Лепљење свода и зидова изнутра - 127,76
квадратних метара по 20 динара = 2.555,20
9) Кречење споља и изнутра - 1.615,82
квадратна метра по 2 динара = 3.231,64
10) Оправка степеника за звонару - паушално
= 600
11) Оправка прозора - паушално = 1.700
12) Оправка округлих прозора - паушално =
260
13) Нови висећи олуци - 18 метара по 60
динара = 1.080
14) Камени олучњаци - 4 комада по 55 динара
= 220
15) Гвожђурија - 207,2 килограма по 15 динара
= 3.108,75
16) Покривање лимом - 15 квадратних метара
по 60 динара = 900
17) Бојење крова минијумом - 297,94
квадратна метра по 20 динара = 5.958,80
18) Бојење столарских радова - 49,30
квадратних метара по 14 динара = 690,20
19) Учвршћивање крста на торњу - паушално
= 100
20) Више израђена два олучњака под тачком
14 - 2 комада по 55 динара = 110
Ово је свега 40.415,59 динара. Одбија се
попуштени проценат 1,56% од 630,48 динара тако
да целокупна зарада износи 39.785,11 динара. На
крају Обрачуна надзорни инжењер Данило М.
Стакић констатује: „Према томе се може
предузимачу Ђорђу Јовановићу који овај посао
ради по одржаној усменој лицитацији од стране
Одбора исплатити сума од динара 39.000.
Остатак суме исплатиће се кад буде извршио
посао предвиђен тачком 20 предрачуна заједно са
зарадом по тој истој тачки. Овај посао има
извршити најдаље у року од месец дана. Прва
ситуација од динара 28.686,40 исплаћена је 16.
октобра 1924. године.“ Обрачун је усвојио
предузимач Ђорђе Јовановић из Тулежа.
9. На крају представљамо „ЗАПИСНИК са
седнице Одбора за оправку цркве барошевачке“
која је одржана 6. септембра 1925. године у
Барошевцу. Записник има следећу садржину:
„Присутни су осам чланова. Председник
изјављује да је према одборској одлуци 16/VIII од
ове године прегледао рад на оправци цркве
барошевачке и тражи да се мишљење инжењера
прочита што пословођа и чини. Предлаже да се
Ђорђу предузимачу исплати неиздана сума до
39.000 динара, а 1.000 динара да му се задржи док
не изради оно што је остало неизрађено и што је
инжењер, као надзорно лице, предвидео. Пошто
је инжењер прегледао рад и није ставио никакву
примедбу сем тачке 20 предрачуна за коју се
задржава 1.000 динара то председник предлаже
да се предузимачу изда и кауција коју је положио
у почетку рада на дан одржате лицитације. Одбор
усваја гледиште председника и одобрава да се
Ђорђу исплати сума до 39.000 динара и изда
кауција положена на дан лицитације. Одбор
налази да радови на оправци цркве нису испали
на опште задовољство али ипак сматра да је
много боље што је оправка започета прошле
године него да је остало онако како је било раније.
Констатује да је народ радо давао новац за ову
сврху и да није било велике муке око скупљања
новца за цркву. Апелује на предузимача да
недовршено доведе у ред боље него што је остале
радове довршио. Рад му се прима према
мишљењу инжењера, с тим да и иконостас
доврши, после чега ће му се исплатити и
последњих 1.000 динара. За овим је седница
закључена.“
Записник су потписали: Јеремија Милојевић -
председник, свештеник Властимир Томић -
пословођа, као и Радован Б. Пантелић, Милован
Лазаревић, Спасоје Платанић, Љубомир Паун-
овић, Љубомир Живановић, Милосав Миљић,
Љубомир Максимовић, Светомир Пантелић,
Живко Матић, Светозар Ђурђевић - чланови
Одбора.
***
Ове документе из приватних архива преписао
сам комплетно, ради лакшег разумевања, а такође
и да се види како је пословао свештеник
Властимир Томић. Пре него што изнесем неке
детаље из његове биографије навео бих шта је
Александар Стефановић, хроничар овог краја,
написао о Властимиру Томићу на 25. страни своје
књиге „Задужбине и знамените личости у
Колубари“: „Покренуо је 1926. акцију за
подизање парохијског дома али је наишао на врло
оштар отпор. Тужен је Државном министарству
за просвету и црквена дела. Навели су у
оптужници да ''поп прави кућу за себе''. ...Још
једном се свештеник нашао у незавидном
положају. До неспоразума је дошло 1930. године
са црквеним одбором.“
ВЛАСТИМИР ТОМИЋ је рођен 23.
сптембра 1894. године у Јеловику, а по неким
изворима у Врбици. Основну школу је завршио у
месту рођења, а деветоразредну Богословију
„Свети Сава“ у Београду. Као ученик, а и касније,
био је миран, скроман, тих и повучен.
Када је завршио осми разред, почео је Први
светски рат, он је заробљен и одведен у
заробљеништво, где је научио немачки језик.
После капитулације Аустроугарске 1918. године
вратио се кући, наставио прекинуто школовање
на Богословији и матурирао са одличним
успехом. Школски друг му је био (потоњи
Епископ далматински) др. Иринеј, а професор им
је био Свети владика Николај Велимировић.
Рукоположен је у Београду од стране Његове
светлости патријарха Димитрија за ђакона и
свештеника. Прву службу добио је у свом родном
месту, Јеловику, а из његових докумената видимо
да је у пролеће 1922. године у служби и ради на
изградњи спомен-чесме у центру овог села. По
потреби службе и личној молби у јулу месецу
1924. године долази у Барошевац. Већ крајем те
године, 27. децембра, обратио се молбом Суду и
Одбору општине барошевачке да му се прода
плац на општинској земљи, у горњем делу
вашаришта, где би недалеко од цркве себи
изградио кућу, за живот, пошто сам није успео
пронаћи повољну локацију. Одбијен је с
образложењем „да општина није расположена да
му прода земљу“. После оправке цркве
барошевачке, оштећене јаким земљотресом, као
што смо видели из гореизложених докумената,
покренуо је израду црквене зграде - парохијског
дома у селу Барошевцу и добио је одобрење
Министарства Вера (број 8572 од 29. јуна 1926) и
Духовног суда АЕП Београд (број 7676 од 21. јула
1926. године). Већ 22. јула 1926. године Управа
цркве барошевачке добија понуду од извесног
Милоја Ј. Гавриловића, зидара из Јеловика, који
нуди израду куће, 12 метара дугачке и 5 широке,
за 16.000 динара на рате, или 15.000 ако је исплата
одмах. Кућа је рађена од лета 1926. године, а
завршена је крајем септембра месеца 1927, што
се види из рачуна плаћања мајсторима по
извршеном послу. То је коштало 55.334,44
динара, од тог износа одбијено је 6.300 динара
добровољног прилога грађана и остало је
49.034,44 динара да се исплати из црквене касе.
То је била огромна сума новца, а тешка су била
времена, па је Управа цркве барошевачке узела
позајмицу од Управе цркве из Даросаве у износу
од 20.000 динара, по важећем интересу, са роком
33
отплате од две године. Наравно, то нису могли
отплатити на време, па су се судили и духовни суд
је продужио отплату дуга на још две године, по
важећим условима за интерес. Дуг је отплаћен
тек крајем 1932. године, што се види из
документа број 214 од 18/31. децембра 1932.
Ево једног дела записника са пете седнице
црквено-општинског Одбора општине бароше-
вачке, одржане 27. маја 1934. године у Барошевцу,
којој је присуствовало 9 чланова:
„Председник отвара седницу и констатује да
има довољан број чланова за пуноважно
решавање, саопштава присутним члановима да је
данашњи наш свештеник г. Властимир Томић,
парох барошевачки, по молби премештен за
Крагујевац и да је од досадашње дужности
разрешен. После овога председник истиче
заслуге свештеника за време његовог десето-
годишњег служења на овој парохији где је за то
време својим трудом и заузимљивошћу оправио
свети храм, снабдео га свима потребама, оградио
малу и велику порту и поред свих осталих
околности подигао леп - удобан парохијски дом
за потребе цркве и свештеника. Одајемо му
признање за сав његов рад у цркви и ван ње.“
(Документ из приватних архива).
Овде сазнајемо и то да је свештеник
Властимир Томић о свом трошку подигао још и
једну летњу кухињу, свињац, кокошињац и још
неке зграде потребне једном домаћинству и да не
би било у реду да он то сада руши и преноси, већ
да му се из црквене касе исплати 750 динара, на
колико је процењена вредност ових објеката, а
будући свештеник то да надокнади кад дође. Овај
документ носи број 87 и из њега се види да је
председник црквено-општинског Одбора Влади-
мир Петровић, а секретар Бошко Платанић.
Свештеник Властимир Томић у Крагујевцу
конкурсом од стране Његове Светлости Патри-
јарха Варнаве бива постављен на новоосновану
пету крагујевачку парохију при Новој Саборној
цркви. Такође ради и као професор веронауке у
Женској гимназији у Крагујевцу. Године 1937.
произведен је за протојереја у Саборној цркви у
Крагујевцу од стране Митрополита загребачког
Доситеја. Био је члан „Сокола Краљевине
Југославије“, а заједно са колегама Миланом
Сретеновићем и Јованом Рапајићем почиње да
издаје часопис „Пастирски глас“. Кад је почео
Други светски рат он се пријављује за војног
свештеника и бива распоређен у седамдесет
други пук у Горњем Милановцу. Био је на
положају у Македонији, на Криволаку, одакле је
по други пут одведен у ропство у Немачку где је
био до краја рата. Из Немачке је отишао у
Америку, пошто је као слободар добровољно
34
изабрао изгнанство, а треће ропство, овога пута
комунистичко, које би му овде следовало, није
могао да поднесе. Био је прво у Чикагу где га је
Епископ тамошњи поставио за архијерејског
заменика и за члана Црквеног суда. Касније бива
смењен и наставља да служи као парохијски
свештеник, најпре у Омахи, у Небраској, од 1947.
до 1949. године, а касније, од 6. марта 1949, врши
службу на парохији Светог Илије (Алигуипа у
Пенсилванији), где је службовао до 1968. године.
Био је ожењен Полексијом с којом је родио три
сина - Миодрага, Милоша и Јована. Милош је
погинуо, а супруга са преостала два сина после
Другог светског рата емигрира у Чикаго, где су
живели. („Саборник“, часопис Саборног храма у
Крагујевцу, година V, број 15 - септембар 2011 -
стране 19, 20 и 21. Приложио Бојан Г. Николић из
Барошевца.)
III – ПЕРИОД ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА
РАТА
1. ПРВИ ИЗБОРИ У ПАРОХИЈИ
БАРОШЕВАЧКОЈ 1932. ГОДИНЕ
Парохија барошевачка била је у Архиепи-
скопији београдској до 1931. године. Доношењем
црквеног устава 1931. године спојене су
Београдска архиепископија и Сремско-карло-
вачка архидијецеза у Београдско-карловачку
архиепископију, с тим што је ова архиепископија
добила од Вршачке епископије град Панчево.
Београдско-карловачка архиепископија сада је
обухватала огромну територију од 27 срезова и у
њој се нашла и парохија барошевачка.
За време поправке барошевачке цркве после
земљотреса из 1922. године видимо да је у свим
радњама одлучивао црквени Одбор, па ће тако
бити и касније. После одвајања цркве од државе
први избори за црквеноопштински Савет црквене
општине у Барошевцу одржани су 1932. године.
За црквену општину барошевачку имамо два
списка бирача по азбучном реду. Први списак
садржи у рубрикама презиме и име, занимање и
место боравка. У једној свесци прво су исписани
бирачи Барошевца, Бистрице, Зеока и Малих
Црљени и има их 590, а затим у продужетку
бирачи из Трбушнице, којих је 231, што је укупно
821 бирач. На крају списка исписан је текст
следећег садржаја: „На основу параграфа 47
уредбе Св. Архијерејског Синода и члана 175
црквеног устава састављен је овај списак бирача
за избор црквеноопштинског Савета црквене
општине у Барошевцу и у њега смо унели лица
само она која испуњавају услове бирања, а остале
који ово право по члану 174 црквеног устава
немају изоставили смо тако да овај списак има
уписаних 821 бирача. Председник Властимир
Томић - парох.“ Други списак са датумом 8. април
1932. године има нешто више бирача. Пошто је
свеска у лошем стању може се видети да има око
860 бирача, и то 595 из Барошевца, Бистрице,
Зеока и Малих Црљени, а из Трбушнице 246.
После има двадесетак дописаних који су
вероватно у међувремену стекли право гласа.
Овде напомињем да право гласа нису имали
младићи до своје 24. године живота као и особе
женског пола. Из каснијих докумената сазнајемо
да је после ових избора конституисан црквено-
општински Савет чији је председник био
Владимир Петровић, секретар Бошко Платанић,
чланови Димитрије Гајић, Војислав Живковић,
Живомир Дамњановић, Милоје Ђурђевић –
благајник, Јован Марковић и парох барошевачки
Властимир Томић, коме је ту припадало место
заменика председника, и он је био та полуга која
је све ово спајала и покретала. Из једног
документа из 1935. године имамо молбу
Димитрија Гајића из Барошевца где он тражи да
га разреше дужности члана Савета наводећи
разлоге да се уморио, да је стар човек и да је већ
три године на том месту и каже им да нађу млађег
и способнијег. Овде имамо и чињеницу да је 1934.
године отишао парох Властимир Томић, а дошао
је Михаило Протић. Мандат ових изабраних
чланова Савета важио је шест година. Не знамо
како је све ово функционисало док је ту био
Властимир Томић, али доласком пароха Михаила
Протића имамо податак да се у 1936. години нису
могле одржати седнице Савета и Црквеног
одбора следећих датума: 15. јануара, 16. априла и
3. новембра, а 22. новембра присуствовало је
само десет чланова. Због тога је на основу члана
186 устава СПЦ распуштен Савет црквене
општине у Барошевцу. После ове одлуке
изабрано је пет људи на добром гласу који су
образовали црквеноопштинско привремено
повереништво: Владимир Петровић из Малих
Црљени - председник, Милоје Ђурђевић из Зеока
– рачунополагач, као и Милорад Ранковић из
Бистрице, Димитрије Давидовић из Рудоваца,
Душан Живковић из Трбушнице – чланови, а ту
се по својој функцији нашао и парох Михаило
Протић. Ово повереништво се конституисало
крајем јануара 1937. године и радило је све до
завршетка следећих, других избора.
Иначе, Уставом СПЦ из 1931. године
структуру црквене општине чине два админи-
стративна тела – црквеноопштински Савет и
црквеноопштински Управни одбор. Чланови
Савета бирају се на шест година, редовно
заседање овог тела је два пута годишње, а главне
обавезе су му да доноси предрачун и врши
преглед завршног рачуна, исто тако и да се стара о
издржавању пароха и парохије. Председник овог
тела је лаик, а пароху припада титула почасног
председника. У Управни одбор по свом положају
улазе председник и потпредседник Савета и те
функције задржавају и у новом телу, као и парох.
Остале чланове Управног одбора из својег
састава бира Савет.
2. ЦРКВЕНИ ЖИВОТ ЗА ВРЕМЕ
СЛУЖБОВАЊА ПАРОХА МИХАИЛА
ПРОТИЋА
Већ у јулу месецу 1934. године на црквеним
документима из тог доба видимо потписе новог
свештеника - МИХАИЛА (Никола) ПРОТИЋА.
Као и његов претходник, Властимир Томић, и
Михаило је имао леп и читљив рукопис, као и
стил писања. Већ крајем августа месеца те
године, општинском и црквеном одбору у
неколико тачака је навео услове о поправци
цркве, која би се обавила у септембру. Из тога
видимо да је после десет година почео трулити
плех којим је покривена црква, те се исти треба
окрпити, очистити и премазати два пута бојом
„трула вишња“, затим да се оба крста на
богомољи исправе, наместе у своја лежишта и
обоје као и кров. Даље је требало храм
измалтерисати споља и изнутра где год треба и
окречити два пута у бело. Затим, да се гвоздене
конструкције обоје, само једном, у истој боји као
и кров. На поду треба испуцале плоче повадити и
ставити на та места целе. Такође, поред свих ових
радова, да се у порти направи један нужник, са
два одељења, под једним кровом.
Велики допринос поп Михаило је имао и при
изградњи спомен-чесме „погинулих и умрлих
ратника општине барошевачке, среза Колубар-
ског, у минулим ратовима 1912 - 1918“. У јесен
1936. године подигнут је кредит од 40.000 динара,
а у пролеће следеће године изграђена је спомен-
чесма на уласку у црквену порту и у њу је
доведена вода са извора „Гвоздена вода“, који се
налази у брду са јужне стране цркве и удаљен је
око 600 метара од чесме. О томе нам сведоче
документа АЕП број 2077 од 20. јула 1937. године
и број 215 од 14. августа 1940. У овом другом
документу поп Миле нам је оставио траг како се
градила та спомен-чесма и како се због лоше
урађеног базена код извора та лепа „гвоздена“
вода помешала са кишницом, да је у базен продро
муљ и замутио изворску воду која је постала
неупотребљива за пиће. Због тога савесни
свештеник пише централном хигијенском заводу
35
у Београду да по том питању нешто ураде, да се не
би десила нека заразна болест због коришћења те
сада неваљале воде са спомен-чесме.
За време службовања попа Мила, а и пре њега,
повремено је вршен попис црквене имовине. У
вези овога треба рећи да су почетком тридесетих
година нашу државу детаљно мерили наши и
руски геометри и уписивали у катастар измерене
површине, тако да је дошло до различитих
података о величини појединих парцела које су
припадале цркви у пописима пре и после ових
геометарских радова. Занимљиво је упоредити
попис из 1925. године, за време службовања
Властимира Томића, и онај од десет година
касније (29. марта 1935), када је барошевачки
свештеник био Михаило Протић. Тако у 1925.
години имамо: црква са иконостасом - 800.000
динара, црквена порта од једног хектара - 40.000,
црквена њива од 80 ари - 25.000, црквени забран
од једног хектара - 15.000. У 1935. години
ситуација је следећа: црква без иконостаса -
400.000, парохијски дом - 50.000, црквена порта
површине 126 ари и 59 квадратних метара -
40.000, црквена њива од 75 ари - 25.000, црквени
забран од 116 ари и 68 квадратних метара -10.000
динара. Укупна вредност црквене имовине са
осталим, ситнијим стварима, за 1925. годину
износи 939.976 динара, за 1927. - 698.143 (овде је
вредност цркве 500.000, а парохијског дома
56.000), за 1928. - 646.180 (вредност цркве
400.000), а 1935. - 645.350. На почетку је црква
пописивана са иконостасом,а касније се он
посебно пописује и вредност му је у сваком
случају 50.000 динара. Све је овако било до маја
месеца 1938. године када се појављује „Фонд за
осигурање српских православних добара“ а
осигураваће против штете од пожара и других
непогода и том приликом траже да им се под
хитно достави списак црквених добара парохије
(УО број 1882/1938).
Времена су била тешка, после одласка попа
Властимира Томића Црквени одбор (изабран
1932. године) се није могао састати, одборници
нису долазили на седнице, тако да је у овом
прелазном периоду, до избора новог Одбора,
постојало Привремено повереништво, где је поп
Миле био заменик председника тог и таквог
Одбора. Тако он у име тог привременог
повереништва црквене општине Барошевац 23.
јуна 1938. године дописом заведеним под бројем
120 пише епархијском управном одбору у
Београд и жестоко се противи њиховом захтеву да
осигурају своја добра, наводећи при томе да је
парохија врло сиромашна и једва успевају да
обезбеде основне потребе, а подсећа их да су и
црква, као и парохијски дом, урађени од чврстог
36
материјала и нема бојазни од пожара, а премије за
осигурање се сваке године уплаћују фонду и у
таквој ситуацији, кад нема пожара, новац остаје
фонду, а наша парохија има само штету због те
уплате. Стојећи на таквом становишту моле исти
одбор да их ослободи и одустане од тога.
Међутим, није било могуће да се одустане од
тога, па кад је већ тако - сналажљиви Михаило
Протић са својим најближим сарадницима, у
овом случају са рачунополагачем Милојем
Ђурђевићем и председником овог привременог
одбора Владимиром Петровићем, запажа да се
многим стварима од сталне употребе смањила
вредност, те образују комисију од три члана да
уради попис свега и одреди стварну цену црквене
имовине по данашњој вредности. Комисију су
сачињавали: Трифун Божиновић - рудовачки
свештеник, Михаило Протић - барошевачки
свештеник, као и Драгољуб Павловић из Малих
Црљени. Попис је био 15. августа 1938. године и
заведен је у реферату број 145, а већ 18. августа
имамо докуменат број 146 у коме се налази
списак црквене имовине, процењене по новој
вредности. Укупна вредност, која је по
претходној процени износила око 645.000, сада је
спала на 361.350 динара. Највећа ставка је црква,
која је до тада коштала 400.000, а сада је њена
цена 160.000 динара, иконостас је био 50.000, а
сада 20.000 динара. Овде сазнајемо да је црквено
звоно, тешко 800 килограма, оно што се чуло на
20 километара даљине, ливено у Вршцу још пре
Првог светског рата.
У октобру месецу 1938. године црквена
општина барошевачка, кад је већ морала, послала
је понуду фонду за осигурање да их осигура на
вредност црквене имовине у износу од 246.300
динара, што је прихваћено, и одређена је рата за
ту годину у износу од 418 динара, а осигурање
траје од 26. октобра 1938, до 26. октобра 1948.
године.
3. КОНКОРДАТ
На почетку да констатујемо неке чињенице:
закон о СПЦ донет је 8. новембра 1929. године,
црквена имовина, фондови и задужбинарство су
под надзором државе, краљ је и даље имао право
да потврди или не избор епископа и патријарха,
простије речено - држава је имала велики утицај
на цркву, ставила ју је под своју контролу. Нови
Устав СПЦ ступио је на снагу 24. новембра 1931.
године, а тадашњи патријарх (Петар Росић, 29. 8.
1880 - 23/24. 7. 1937) Варнава изабран је на тај
положај 12. априла 1930.
Од 1. децембра1918. године, када је форми-
рана нова држава, Краљевина СХС, свим
вероисповестима је гарантована равноправност.
Треба рећи да Хрвати нису искрено прихватили
новостворену државу као ни статус католичке
вере у њој. Међутим, у пракси је ова вероис-
повест имала пуну равноправност са осталима и
наша држава је желела да са Светом столицом у
Риму потпише правноваљани документ, чиме би
се верски статус католика коначно озваничио.
КОНКОРДАТ (споразум, нагодба) је писмени
уговор између Ватикана и неке друге суверене
државе којим се дају неке повластице Римока-
толичкој цркви на територији те државе. Будући
да Ватикан има статус суверене државе, овакав
уговор се сматра међународним и није нимало
наиван. (Милован Балабан, историчар, трибина
„Конкордат 1937 - црквено и државно питање“)
У више наврата покушавало се са предлозима
Конкордата, а тек за време конкордатске кризе
сазнало се да су овом споразуму, који је потписан
25. јула 1935. године, претходила три нацрта, из
1923, 1925, и из 1931. године, али због нечијег,
или обостраног незадовољства, до споразума
никако није долазило. После Државног удара и
завођења личне диктатуре краља Александра
Карађорђевића, 6. јануара 1929. године, и
успостављања другачијег устројства државе,
започео је период нове унутрашње политике. У
том светлу може се посматрати и регулисање
правног положаја верских заједница доношењем
одговарајућих закона: 1) Закон о СПЦ од 8.
новембра 1929; 2) Закон о верској заједници
Јевреја од 14. децембра 1929; 3) Закон и
Исламској верској заједници од 5. фебруара 1930;
4) Закон о Евангелистичко-хришћанским
црквама од 16. априла 1930. Преостало је питање
правног уређења положаја Римокатоличке цркве.
Процентуални однос вероисповести у Југо-
славији у 1931. години био је следећи:
Православних 6.785.501 - 48,70%; Римокатолика
5.217.847 - 37,45%; Муслимана 1.561.166 -
11,20%; Мојсијеваца 68.405 - 0,49%; осталих -
2,16%.
Затим долази до атентата у Марсељу где је 9.
октобра 1934. године убијен краљ Александар
Карађорђевић од стране Владе Черноземског из
организације ВМРО чији су организатори биле
хрватске Усташе, на челу са Антом Павелићем,
потпомогнути неким страним силама, у првом
раду Мусолинијевом Италијом. После низа
уступака које је углавном чинила југословенска
страна рад на Конкордату завршила је Влада
Богољуба Јевтића, а само потписивање заказано
је за 25. јул 1935. године у Риму, што су и обавили
кардинал Еуђенио Панчели, потоњи Папа Пије
XII и министар правде Краљевине Југославије
Људевит Ауер. Треба напоменути да је Влада
Богољуба Јевтића оборена 20. јуна 1935. године, а
нови председник владе био је Милан Стоја-
диновић. Ниједна страна од потписница овог акта
текст Конкордата нису дале на увид јавности како
би се из његовог садржаја протурило давање
примата Римокатоличкој над Православном
црквом у Југославији. Међути, копија Конкор-
дата из фиоке патријарха Варнаве доспела је у
јавност и то вероватно под утицајем некога из
опозиције. Тако је и отпочела огорчена борба
цркве, да се не усвоји Конкордат у Народној
Скупштини, и државе, да Конкордат прође и да се
то питање једном скине са дневног реда. Месец
дана пре скупштинске расправе патријарх
Варнава се налазио у постељи болестан. Пошто
се знало да је патријарх велики противник
Конкордата у народу је почело да се прича да је он
отрован. На ванредном заседању Сабора СПЦ,
који је започео 13. јула 1937. године, речено је да
се у време патријархове болести неће доносити
нове одлуке, већ оне чији је нацрт састављен
крајем претходне године. Одлучили су да ће
сваки народни посланик, припадник СПЦ, који
гласа за Конкордат, бити искључен из цркве, а
свештено лице лишено чина. Радило се о
председнику Владе Милану Стојадиновићу,
деветорици министара и четрнаест народних
посланика. Та одлука Сабора СПЦ обзнањена је
19. јула 1937. године, на дан почетка расправе о
ратификацији споразума из Рима у Народној
Скупштини, а званично је организован молебан
за оздрављење патријарха, а потом и литија
главним београдским улицама. Полицијска
управа је забранила ту литију, међутим - на позив
свештенства народ је изашао на улице, а та ће
шетња верника бити упамћена као „крвава
литија“. У општој тучи, наоружане жандармерије
са једне стране, и свештенства у мантијама и
грађана са друге, највише је страдало чело
поворке, посебно епископ Шабачки др. Симеон
Станковић, којег су жандарми кундацима
оборили на калдрму, са које је, у несвести, пренет
у Патријаршију, а потом у болницу. Протести су
настављени и наредна два дана, а из Београда су
се проширили у Крагујевац, Шабац, Ужице и
Младеновац. Стојадиновић није хтео да одустане
па је 23. јула Конкордат најзад изгласан у
Народној Скупштини са 167 гласова „за“ и 129
гласова „против“. Исте ноћи, у поноћ 23/24. јула
1937. године, испустио је своју племениту душу
патријарх Варнава, а у народу је остало уверење
да је отрован, мада то никад није доказано.
Конкордат је прихваћен и између осталог
предвиђао је да свака особа која није римока-
толик, а склопи брак са римокатоликом, мора
прећи у римокатоличку веру. Друга тачка, која је
била веома проблематична и упозоравајућа,
37
тицала се одлуке Ватикана да се Краљевина
Југославија убудуће има третирати као мисио-
нарско подручје, а мисионарским подручјима су
се проглашавале територије и земље у којима
живе незнабошци и нехришћани – примитивни
народи и племенске заједнице. Тако, на пример,
католичке мисије састављене од језуита са
мисионарским задатком основане су током XVI,
XVII и XVIII века по Латинској Америци,
Филипинима, Африци и слично, да би се
домородачко становништво упознало са хриш-
ћанством и покатоличило. То је, дакле, била
судбина Срба у Краљевини Југославији.
После гласања о Конкордату у Народној
Скупштини Краљевине Југославије, Свети
архијерејски синод дана 1. августа 1937. године
једногласно доноси одлуку о екскомуникацији
министара и посланика православне вере који су
гласали за Конкордат и искључује их из цркве.
Одмах затим Патријаршија СПЦ, дописима АЕП
број 2732 од 5. августа, и КАЕП број 2732 од 6.
августа 1937. године, шаље свима архијерејским
намесницима у Архиепископији београдско-
карловачкој ту њихову одлуку и списак на коме су
председник владе, министри и посланици
православне вере из ове епархије којима се до
решења Црквеног суда ускраћују све црквене
почасти, као и да надлежни свештеник не може
улазити у њихову кућу ради вршења свештено-
радњи, као и да се ова одлука има јавно прочитати
вернима после прве наредне литургије у свим
црквама Архиепископије на којима треба да буде
присутно што више парохијана. Тако је, на
полеђини овог првог документа, свештеник
барошевачке цркве Михаило Протић дана 17.
августа 1937. године написао да су пред народом
прочитана имена свих чланова краљевске владе и
народних посланика из ове Архиепископије,
после литургије одржане 7. августа, и да је од
стране свештеника објашњено да су се исти
гласањем за Конкордат огрешили о СПЦ, такође и
све оно што је важно у вези овог међудржавног
уговора, да би народ знао о чему се ради.
Више од пола године односи државе и Српске
православне цркве нису се мањали. А онда је
црква морала изабрати новог патријарха, а власт
да среди односе са најбројнијом верском
заједницом. Фебруара месеца 1938. године
Милан Стојадиновић гарантује да Конкордат
неће ићи пред Сенат и црква скида екскому-
никацију. Истог месеца изабран је за патријарха
дотадашњи митрополит црногорско-приморски
Гаврило Дожић, који је био кандидат власти, и
односи цркве и државе враћају се на место где су
били пре кризе, те се тако враћају и устаљене
активности. Конкордат није усвојен, а у
38
регулисању положаја Римокатоличке цркве
поштован је принцип верске равноправности,
која је, уосталом, саставни део државног Устава.
4. ДРУГИ ИЗБОРИ У ПАРОХИЈИ
БАРОШЕВАЧКОЈ 1938. ГОДИНЕ
Видели смо из досадашњих докумената да и
црква, као и општина, ради преко својих одбора,
сачињених од најбољих изабраника у црквеној
парохији који су бирани на црквеним изборима.
По списковима бирача видимо да су се у
барошевачкој цркви ти избори одржали 1932. и
1939. године. У ствари, избори за црквено-
општински Савет и Управни одбор у цркви у
Барошевцу требали су се одржати 1938. године,
али по документима видимо да се то није десило.
У документу број 15 од 23. јануара 1939. године
Управа српске православне парохије у Баро-
шевцу моли епархијски Управни одбор у
Сремским Карловцима да се не врше избори, него
да се организује црквеноопштинско привремено
повереништво. То им није услишено и предочено
је да се избори морају одржати у најкраћем року.
Дана 16. априла 1939. године направљен је
јединствени списак бирача на коме су гласачи из
Барошевца, Бистрице, Зеока, Крушевице, Малих
Црљени, Рудоваца и Трбушнице. На списку је
1513 имена поређаних по азбучном реду, а у
рубрикама објашњења читамо одакле су, колико
имају година и могу ли бирати или не. На основу
листе кандидата носиоца Светолика Пантелића
из Барошевца са 60 чланова и 30 заменика избори
су заказани за 14. мај 1939. године, што видимо из
акта број 1846 који је из Сремских Карловаца
послат 26. априла 1939. године. Међутим, одмах
сутрадан, 27. априла, архијерејски намесник
колубарско-посавски, господин Харитон А.
Поповић, документом број 455 пише пароху
крушевичком у Рудовцима и обавештава га да је
на молбу грађевинског одбора за подизање цркве
у Рудовцима одлучено да ће освећење темеља
бити 14. маја 1939. године, између 10 и 11 часова
пре подне. По благослову Његове светлости
патријарха одређен је архијерејски намесник да
обави освећење темеља са свештенством. Треба
да што више парохијана присуствује овом
свечаном чину, такође и позвати парохе
барошевачког, даросавачког и оба венчанска.
Тако је пропао и овај термин да се одрже избори у
цркви барошевачкој.
Најзад, избори се одржавају 20. августа 1939.
године. Из документа број 192 од 7. септембра те
године имамо списак изабраних одборника: из
Малих Црљени и Бистрице по 8 људи, а из
Барошевца и Зеока по 9. Поп Михаило Протић
заказује састанак за 8. октобар 1939. године, у 10
часова пре подне и тражи од општинских власти
да преко кметова обавесте одборнике да
неизоставно дођу тога дана. Из Малих Црљени су
изабрани: Срећко Анђелковић, Илија Васиљевић,
Милорад Ј. Матић, Илија Миловановић, Милосав
Миљић, Драгољуб Павловић, Владимир
Петровић и Драгутин Спасојевић. Из Бистрице су
изабрани: Бранислав Бранковић, Милан
Ђорђевић, Лазар Лазаревић, Новак Михаиловић,
Благоје Недељковић, Бошко Платанић, Светозар
Радојичић и Милорад Ранковић. Из Зеока су
изабрани: Милић Дамњановић, Милоје
Ђурђевић, Милован Јеремић, Живко Јовичић,
Милан Марковић, Светолик Милојевић,
Љубомир Пауновић, Драгомир Рајковић и
Борисав Ранковић. Из Барошевца су изабрани:
Костадин Весић, Љубомир Гајић, Радован
Ђорђевић, Драгутин Миљанић, Драгомир
Николић, Светолик Пантелић, Драгомир
Ристивојевић, Миливоје Савковић и Милутин
Томић.
У документу број 223 од 18. октобра 1939.
године парох Михаило Протић поново доставља
општинској управи у Барошевцу списак
одборника и обавештава је да исти нису дошли на
састанак заказан за 8. октобар и тражи да им се
поново упуте позиви на потпис за нови састанак,
заказан за 5. новембар текуће године, у 10 часова
пре подне, а на крају напомиње: „Напомените им,
да ако не дођу, по црквеном уставу биће
распуштени“. Међутим, опет нису дошли, као ни
на следећи састанак, заказан за 28. фебруар 1940.
године.
Како црквени административно-имовински
послови морају да се решавају редовно и не трпе
никакав застој из Сремских Карловаца је
одлучено: „На основу члана 199 Устава СПЦ
разрешити досадашњи црквеноопштински Савет
у Барошевцу због немарности и неполагања
заклетве у смислу члана 44 Устава СПЦ те
именовати привремено повереништво. У вези с
тим упутити тамошњег пароха да предложи
овоме Одбору три до пет на добру гласу и са своје
црквене свести познатих црквених општинара
ради именовања чланова привременог црквено-
општинског повереништва“. (Документ број 727
од 14. марта 1940. године) После ове препоруке,
дана 10. маја 1940. године, документом број 102,
Михаило Протић пише епархијском Управном
одбору Архиепископије београдско-карловачке у
Сремским Карловцима: „На основу ваше
препоруке број 727 од 14. марта ове године част
ми је представити за привремено повереништв
следећа лица: Божидара Ђорђевића из
Барошевца, Боривоја Јеремића из Зеока, Милоша
Петровића из Малих Црљени, Јована Марковића
из Трбушнице и Сретена Јовановића из
Рудоваца“. У току лета 1940. године, у јулу
месецу, на основу члана 199 Устава СПЦ
конституисано је привремено повереништво у
црквеној општини Барошевац. За председника је
изабран Милош Петровић из Малих Црљени, за
потпредседника Сретен Јовановић из Рудоваца,
за вршиоца дужности секретара као и за почасног
председника Михаило Протић - парох баро-
шевачки. Божидар Ђорђевић из Барошевца и
Боривоје Јеремић из Зеока били су тада негде на
војној вежби и нису присуствали овом избору, али
су се на седници одржаној 1. септембра 1940.
године сагласили са овим стањем и они су тада
положили заклетву као чланови. После толико
муке и перипетија ова агонија се овако завршила
тек у јесен 1940. Године, и опет не непосредним
изборима, већ поново указаним избором.


IV – ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА И
ПОСЛЕРАТНИ ПЕРИОД
1. НОВА КОМУНИСТИЧКА ВЛАСТ И ЦРКВА
У време Другог светског рата нема неких
значајних промена, врше се уобичајене ствари
(предбрачни испити, венчања, крштења, опела),
али је од пароха Михаила Протића мало више
тражено да изда списак за неко место, било
рођених, умрлих или венчаних, стално се нешто
проверава. Спискове је уз претњу тражила
немачка окупациона власт и требало их је
направити што пре. Свештеницима се строго
забрањује да дају заклетву одметницима, а ако се
то утврди такви ће одмах бити ухапшени и
спроведени у логор у Београд. Црква скоро све
време рата организује прикупљање прилога у
одећи, обући, храни и новцу за српску децу и
породице чији су хранитељи у заробљеничким
логорима. Већ у октобру 1944. године, пошто је
немачки окупатор протеран из овог нашег краја,
као и из Београда, Команда места Лазаревац
наређује Ослободилачком одбору Барошевца да
24. октобра достави списак младића рођених од
1919. до 1926. године, то јест од 18 до 25 година
старости, због мобилизације, и да неко из Одбора
тог датума донесе списак. Ко се не појави биће
стражарно спроведен. Са ове дистанце знамо шта
се десило са великом већином тих младића,
цветом српске младости, који су као снопље
падали по равницама Војводине, бачени на
брзину и необучени за такво ратовање.
Почетком 1945. године Свети архијерејски
синод СПЦ известио је све архијерејске
намеснике да се веронаука укида као обавезни
39
школски предмет, убудуће ће се предавати
факултативно, ако се ђачки родитељи буду
изјаснили за то. У допису Синода стајало је: „Да
сво свештенство обавести своју паству о
важности религиозног васпитања деце и енер-
гично се заузме да се родитељи изјасне за
веронаучну наставу.“ Узалуд је све било, предмет
који је до тада у школским дневницима стајао на
првом месту и звао се „Наука о вери са моралним
поукама“ укинут је од нове комунистичке власти.
Имамо и документ број 80 од 24. септембра
1945. године који нам говори да Трифун
Божиновић, свештеник из Рудоваца, не може
бити уписан у стални бирачки списак Месног
народног одбора у Рудовцима јер је комисија за
потврђивање бирачких спискова тако решила
због тога што се није утврдило да исти није
председник четничког комитета и да исти није
активно радио за четнике. Чланови комисије су Ј.
Стојановић - председник, С. Филиповић и М.
Стојковић.
Дана 10. маја 1946. године, Земаљска комисија
за верске послове Србије упутила је један акт
Светом архијерејском синоду СПЦ где се каже да
има много случајева да народне власти налазе да
је на штамбиљима и печатима надлештава СПЦ
грб који се на њима налази таквог облика да није у
духу народноослободилачке борбе и да задр-
жавање оваквих печата у употреби значи извесну
врсту провокације према државним властима,
носиоцима новог стања у нашој земљи. Зато они
траже објашњење одакле води порекло облик
грба СПЦ, шта значе поједини његови делови и
одакле сличност са ранијим државним грбом. То
објашњење им је потребно да би код државних
власти отклонило забуне услед оваквог облика
грба. Председништво Светог архијерејског
синода дало је детаљно објашњење о историји
печата још од средњег века, а најважнији део, у
којем је наведено оно што је највише сметало
младој комунистичкој власти, гласи овако: „Тако
је београдски митрополит Мојсије Петровић око
1724. године унео у грб Митрополије београдске
четири оцила (четири слова „С“) као ознаку
српства, па је тај грб од 1726. године постао и грб
Карловачке митрополије, а његова нацинална
ознака у виду четири слова „С“ ушла је као главни
симбол и у грб кнежевине, доцније краљевине
Србије и обновљене српске патријаршије.“
У документима из 1946. године видимо да
парох барошевачки Михаило Протић покушава
поправити цркву. Наводи да је задња оправка
изведена 1934. године, али без стручне помоћи
надлежног инжењера, па овога пута умољава
40
црквене власти епархије да то обезбеде. Шаље им
записник са седнице привременог повереништва,
одржане 31. маја 1946. године, у којем је
предрачун радова који износи 55.350 динара.
Епархија им одговара да не може помоћи због
чега барошевачка црква подиже своју уштеђе-
вину из Државне хипотекарне банке у износу од
13.103 динара, онда је ту готовина из претходне
године од 9.619,75 динара која је за ту сврху унета
у буџет текуће године, исто тако и 26.897,25
динара из буџета за 1946. годину што је
предвиђено за оправку храма. Понуда за ове
радове добијена је од Живојина Радовића из
Младеновца. Радови су уобичајени: крпљење,
кречење и бојење зидова, целокупна поправка
крова, оправка и бојење столарије. Немамо
података када су и како радови изведени али
знамо за другу понуду од 1. јула те године у којој
поменути Живојин Радовић и извесни Јоца
Саватић, овлашћени мајстори, за крпљење и
кречење споља и изнутра са својом радном
снагом и својим материјалом траже 19.000
динара.
Дана 13. јуна 1946. године одликован је
ПРАВОМ НОШЕЊА ЦРВЕНОГ ПОЈАСА јереј
Михаило Протић, парох барошевачки. У овом
месецу имамо још две одлуке виших црквених
органа везане за овај крај: премештен је парох
печански архијерејски намесник Чедомир
Поповић, а на његово место постављен је
Милутин В. Миленковић, свештеник; правом
ношења црвеног појаса одликован је јереј
Боривоје Ч. Ђорђевић, парох лазаревачки. Ново-
постављени архијерејски намесник Милутин В.
Миленковић после пар месеци вршења ове
дужности, у јесен 1946. године, имао је проблем
са парохом крушевичким Трифуном Божино-
вићем и пише његовом претпостављеном, старе-
шини цркве барошевачке Михаилу Протићу, да је
поменути Трифун више од месец дана напустио
своју парохију без знања и одобрења црквених
власти, а црквене матичне књиге закључао. Стога
Михаилу наређује да узме те матичне књиге и
пренесе их у Барошевац јер су потребне и
појединцима и државним властима.
2. ОСНИВАЊЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ
После прве посете Крагујевцу патријарха
Гаврила, на Духове 1938. године, Крагујевчани
траже дозволу за подизање зграде за митро-
полију, али убрзо почиње Други светски рат.
После рата, на заседању Светог архијерејског
сабора СПЦ, 7. маја 1947. године, доноси се
одлука о оснивању Шумадијске епархије са
намесништвима: крагујевачким, лепеничким,
темнићким, левачким, беличким, јасеничким,
космајским, опленачким и колубарско-посав-
ским. Викарни епископ будимљански Валеријан
Стефановић постаје први шумадијски епископ.
Затечено је 158 парохија и 109 црквених општина
са 111 парохијских храмова. Тако и барошевачка
парохија није више у Београдско-карловачкој
епархији, већ јој је сада седиште у Крагујевцу, у
ШУМАДИЈСКОЈ ЕПАРХИЈИ. У таквој
ситуацији наш парох Михаило Протић средином
децембра 1947. године добија позив да 2. јануара
следеће године дође у Крагујевац, на седницу
Епархијског савета Епархије шумадијске, са
почетком у 8 часова, чији је члан и он. Добио је и
ту част да одлучује на вишем нивоу, као члан
Епархијског савета, међутим немамо података
колико је био активан на том послу. Овде можемо
додати да је поп Миле имао два сина, Милорада и
Стевана.
3. ЗАБРАНА ОДРЖАВАЊА ЛИТИЈА
Пошто је власт радила смишљено и посте-
пено, да не би нечим изазвала народни бунт, онда
је у 1949. години дошло на ред забрана одржа-
вања литија. („Хришћанска религија и култура
прихватили су обичај да свештеник као духовно
лице врши службу око записа, учествује у опходу
око села са крстоношама, учесницима процесије,
који су у пољима, од записа до записа, око села
описивали круг, да се село заштити од злих сила,
града и непогода. Крстоноше носе црквене
реликвије, иконе, крстове и барјаке, а на путу се
дочекују са понудама. На крају, кад се митски
круг заврши, у главни запис се урезује или
обнавља крст. Овај чин је на добро заједнице, у
циљу плодности и берићета људи, животиња и
биљака.“ - Из књиге „Црква и парохијски живот у
селу Вреоци“, аутори Небојша Ђокић, Ана
Костић Ђекић и Зоран А. Антонијевић, 2017.
година.) У пролеће 1949. године прво се
забрањује одржавање литије свештенику из
Рудоваца Трифуну Божиновићу, на територији
Месног народног одбора Рудовци, уз образло-
жење: „Пошто су у данима свечаника људи
наклоњени пићу склони рушењу јавног реда и
мира те се не гарантује да ће и наведеног дана све
бити у реду то се и решење доноси као у диспо-
зитиву. Док је отсек доносио решење мислио је да
се забрањује ношење крстоноша по селу и обреди
по записима. Иначе, како ће се село и грађанство
код својих кућа држати и веселити отсек се не
меша. Наглашавамо да се игранка не забрањује.
Сви верски обреди могу се вршити само у оквиру
црквеног храма, који и јесте место за наведене
сврхе, иначе просвета са црквом нема ничега
заједничког.“ (Отсек унутрашњих послова при
Народном одбору Среза орашачког у Аранђе-
ловцу).
Постоји књига са документима на основу
којих се пише овај текст. У њу је наш парох
Михаило Протић уписивао садржину аката која
су му стизала и која је он другима слао. Све је то
заведено под редним бројевима и датумима. У
ствари, то је остатак књиге која је у јако лошем
стању, пропала је од влаге у великој мери. Од
онога што се сачувало пронашао сам решење о
одузимању црквених књига као и забране
вршења литија у селима Бистрица, Зеоке и Мали
Црљени, што ће у наставку бити презентовано.
Ова књига је вођена од априла 1947. године до
средине децембра 1950. Овде бих напоменуо да
се ношење литије није вршило ни у Барошевцу,
али је решење о томе вероватно било записано у
пропалом делу поменуте књиге.
Под редним бројем 167, дана 29. маја 1949.
године заведен је акт који је под бројем 9009
послао Извршни одбор Среског народног одбора
из Лазаревца, и то дана 12. маја те године, у коме
стоји: „Комисија за прекршаје при СНО доставља
решење којим се Михаило Николе Протић,
свештеник у Барошевцу, кажњава опоменом и
одузимањем свих матичних црквених књига са
важношћу, односно уписивањем до 9. маја 1946.
године. Кривица се образлаже тиме што је после
9. маја 1946. године извршио накнадне уписе у
закључене верске матичне књиге цркве у
Барошевцу за места Барошевац, Зеоке, Мале
Црљени и Бистрицу.“
Истог датума као и горњи, под бројем 168
заведен је акт који је дана 27. маја 1949. године
такође стигао од Извршног одбора СНО из
Лазаревца, у коме пише: „Доставља исправку
решења број 9009 од 12. маја 1949. године
утолико што се Михаило Протић, свештеник,
кажњава одузимањем свих верских књига цркве у
Барошевцу, и то: свих матичних књига рођених,
венчаних и умрлих и свих половних књига; свих
решења, домовника, обичних деловодника и
поверљивих деловодника за све године од кад су
поменуте књиге вођене па до 9. маја 1946.
године.“
Дана 2. јуна 1949. године под редним бројем
170 стоји: „Парох барошевачки доставља молбу
унутрашњем одсеку СНО за одобрење вршења
вечерњих и јутарњих молитава код селских
записа и ношења литије у селима Зеоке и
Бистрица на дан 9. јуна 1949. године.“
Дана 8. јуна 1949. године под редним бројем
172 пише: „Месни народни одбор Барошевац
41
позвао пароха Михаила Николе Протића и
саопштено му је поводом молбе за обављање
литије и молитве у местима Бистрици и Зеокама
9. јуна 1949. године да је стигло решење
унутрашњег отсека Среског народног одбора
број 1940 од 7. јуна 1949. године којим се
„забрањује“ одржавање скупова и литија због
штете усева и прављења нереда. Саопштено
Протићу пошто парох задржава решење...“
(нечитљиво даље).
Најзад, последње што ћемо на овом месту
навести, дана 18. јуна 1949. године под редним
бројем 177 записано је: „Унутрашњи одсек
Среског народног одбора Лазаревца послао је
решење број 202 које написано 13. јуна 1949.
године, а у коме стоји да је поводом молбе
Михаила Протића, свештеника, за одржавање
молитава и литије у Малим Црљенима донето
решење о забрани одржавања молитвених
скупова и литије због штете усева и прављења
нереда. Решење је потписао шеф унутрашњег
отсека Богољуб Ђорђевић.“ (Сва ова наведена
документа су из приватних архива).
Шта рећи после овог малог дела документима
покривеног сазнања шта је све тадашња власт
чинила да обесмисли и истисне цркву из бића
српског народа, народа који је највише осетио и
с т р а хот е ГОЛ О Г О ТО К А , Ч И Ш Ћ Е Њ А
АМБАРА, РАЗНИХ КОНФИСКАЦИЈА И
ОДУЗИМАЊА РАДИ РЕФОРМИ, што овде није
тема, па ово остављамо историји да ће некад
некоме осветлити до краја све ово.
Свештеник Михаило Протић све је ово
издржао стојећи и служио је у овом храму 21
годину и 11 месеци а заменио га је Радиша Д.
Драшовић, служивши 8 година и 9 месеци. Даље
су се ређали: Томислав Једоксић - 27 година и 8
месеци, Станислав Митровић - 3 године и 5
месеци, Златко Димитријевић - 14 година и 3
месеца и садашњи парох Милан (Томислав)
Матић из Малих Црљени који у овом храму
служи већ једанаесту годину.
4. СКОРАШЊИ СВЕШТЕНИЦИ У
БАРОШЕВАЧКОЈ ЦРКВИ
Томислав Једоксић рођен је 1934. године у
селу Тулеж. Богословију је завршио у Раковици
код Београда. Рукоположен је у Крагујевцу 1957.
године, а прва парохија му је била Велики
Црљени, од 1957. до 1965. године. Ту је наследио
Косту Новосељцева, емигранта из Русије.
Супруга му је Живодарка из Тулежа са којом се
оженио 1957. године. Имају два сина, Владана
(1958) и Зорана (1963). Становао је у парохијском
дому у Вреоцима док је био парох у Великим
42
Црљенима и у том периду добија чин протона-
месника. После прелази у Барошевац и ту бива до
1992. године, па онда још две године служи у
цркви у Рудовцима и одатле одлази у пензију.
(„Црква и парохијски живот у селу Вреоци“ - Н.
Ђокић, А. Костић Ђекић и З. А. Антонијевић,
Лазаревац, 2017).
Станислав Митровић је заменио Томислава
Једоксића у барошевачкој цркви. Причало се тада
да су имали неких несугласица али о томе намам
неких сазнања. Био је врло кратко у храму у
Барошевцу али се доста заложио за прикупљање
средстава за следеће радове на цркви и око ње:
хидроизолација храма, постављање мермерног
пода, набацивање спољне фасаде, ограђивње
мале и велике порте, зидање тесаним каменом,
двокрилна велика и једнокрилна мала капија, обе
металне. Завод за заштиту споменика културе из
Београда највећим делом је руководио, стручно
заштитио и рестаурирао иконостас, богату
резбарију и барокне иконе. У цркви су радили и
наивни сликари са југа Србије. Станислав
прелази 1995. године у нову рудовачку цркву, а
служи и у новој трбушничко-крушевичкој цркви.
Златко Димитријевић је заменио претходног
Станислава 21. маја 1995. године, с тим што је
краће време опслуживао вреочку парохију након
смрти протојереја Радета Антића. Златко је рођен
26. јануара 1970. године у Јагодини. Основну
школу завршио је у Лоћики а богословску у
Призрену. Рукоположио га је 1995. године
епископ шумадијски Сава у чин ђакона у
манастиру Грнчарица код Крагујевца, а сутрадан,
22. марта, у чин свештеника. Златко се оженио
1992. године са Виолетом, рођеном Миленковић,
из Кованице код Ћуприје. Родили су ћерку Ану
(1994) и сина Николу (1998). Највећа му је заслуга
што је поново изграђена црква брвнара на месту
где је пре 150 година постојала стара, а то се
догодило од 2000. до 2004. године. Епископ
шумадијски је крајем 2006. године поставио
протојереја Златка Димитријевића за вршиоца
дужности архијерејског намесника колубарско-
посавског. Из црквених књига сазнајемо да је
служио у барошевачкој цркви до 30. августа 2009.
године.
Данашњи свештеник, девети по реду, Милан
(Томислав) Матић служи у храму Покрова
Пресвете Богородице у Барошевцу од августа
2009. године. Познавао сам његовог покојног оца
Тому, радили смо заједно, био је „душа од
човека“. Милан је наследио све очеве врлине, има
исти стил у помагању људима: гледао сам својим
очима и слушао својим ушима о помоћи овог, пре
свега доброг човека, и свештеника, у оним
тренуцима када су угрожени били у невољи и
требала им је топла реч и утеха, а и материјална
помоћ није изостајала. У шестом броју часописа
„Букинац“ из децембра 2018. године на 49. страни
налази се наслов текста „КОМПЛЕТНО ПРЕУ-
РЕЂЕЊЕ ЗИДАНЕ ЦРКВЕ У БАРОШЕВЦУ“ у
којем је парох барошевачки Милан Матић на
четири стране изнео до у детаље све шта је
урађено на цркви и око ње, а ја могу само да
кажем да су већ отпочели радови на осликавању
храма, што ми је крајем децембра 2019. године
рекао свештеник Милан. У име Бога, када то буде
завршено, овај храм ће бити један од најлепших у
нашој епархији.
***
ЛИТЕРАТУРА:
Aлександар Ј. Стефановић - „Задужбине и
знамените личности у Колубари“
ПОЗНАТИ БАРОШЕВЧАНИ
МЛАДОМИР ПАНТЕЛИЋ
(БАРОШЕВАЦ, 1921 - БЕОГРАД, 2009)
Чувени српски онколог, дао велики допринос у
борби против рака. Истицао се изузетним
залагањем и пожртвовањем у лечењу најтежих
случајева карцинома. Међу мештанима родног
места oстаће упамћен као први Барошевчанин
који је завршио Медицински факултет и чувени
„доктор Мита“.
Младомир Пантелић је рођен у Барошевцу код
Лазаревца, 1921. године, од оца Светолика (1899-
1992) и мајке Јулијане (1895-1986). Имао је
сестре Милунку (1920-1928), Душанку (1925-
2010) и Јованку (1929-2003), као и брата
Живадина (1923-1992). Женио се два пута. Са
првом супругом Љубицом има сина Миодрага
(1949), а са другом супругом Марицом (1954) има
ћерку Милицу(1986).
Иако је рођен и растао у породици пољоприв-
редника имао је велику жељу за знањем и
похађањем високих школа, што је у то време
многим мештанима Барошевца било необично.
Након завршене основне школе као петнаесто-
годишњак одлази у Београд и завршава Трећу
мушку београдску гимназију. Уписује Меди-
цински факултет и завршава га 1948. године,
чиме постаје први мештанин Барошевца којем је
то пошло за руком.
Пошто тада није могао да добије специја-
лизацију интернисте у Београду, Младомир 1952.
Архив Србије, МПС-Ф-Ш-15, 1854; из књиге
Милисава С. Пантелића - „Мали Црљени, прошлост и
садашњост“
„Букинац“, часопис Удружења грађана „Букинац“
из Барошевца, број 1, децембар 2013.
Митрополит Михаил - „Православна српска црква
у књажевству Србији“, Београд, 1874.
Небојша Ђокић, Ана Костић Ђекић и Зоран А.
Антонијевић - „Црква и парохијски живот у селу
Вреоци“, Лазаревац, 2017.
„Саборник“, часопис Саборног храма у
Крагујевцу, година V, број 15, септембар 2011.
(приложио Бојан Г. Николић из Барошевца)
Милован Балабан, историчар - трибина „Конкордат
1937. - црквено и државно питање“
Документа из приватних архива Б. Добричића, З.
Мирковића и З. Тошића
Лазаревац, децембар 2019. године
Божидар (Владимир) Добричић (1958)
године одлази у Призрен, где проводи наредних
десет година. Веома је заволео Призрен, а и
Призренци њега. Многи су му се јављали и
деценијама касније, само да га чују, без нарочите
потребе. Током свог боравка у Призрену излечио
је и чувеног југословенског глумца Бекима
Фехмијуа који се разболео од маларије. Беким му
то никада није заборавио и споменуо га је у својој
књизи „Блиставо и страшно“.
После живота и рада у Призрену враћа се у
Београд где се 1960. године запошљава као
интерниста на Онколошком институту. Године
1973. постаје примаријус, и ради као начелник, а
затим и директор Онколошког института.
Младомир је био последњи руководилац пре
формирања Института за онкологију и радио-
логију као самосталне управе и његовог одвајања
од Медицинског факултета 1979. године, што је
учињено са циљем рационалнијег рада. Први
руководилац новоформираног Института је био
примаријус др Кузман Гранић, а Младомир је
постављен као један од његових саветника. Као
саветник је радио све до одласка у пензију 1985.
године.
У периоду између 60-их и 80-их година
двадесетог века долази до снажне експанзије
системске антитуморске терапије у свету и
напретка у фармаколошким испитивањима, чиме
43
се ударају темељи делотворном лечењу канцера.
Интернисти на београдском Институту, међу
њима и Младомир, успешно су примењивали
тада најпознатије терапијске режиме, који се у
одређеној мери и данас користе. Због тога се
Младомир Пантелић може са правом сматрати
једним од пионира интернистичке онкологије у
Србији.
Његов свеукупни допринос развоју Онко-
лошког института, односно Института за онко-
логију и радиологију Србије, али и целокупне
онкологије је био веома велики и значајан. Због
тога је био веома цењен међу колегама, као
стручњак, али и као човек. Више година је био у
ужем руководству Српског лекарског друштва,
Канцеролошке секције, као и Друштва Србије за
борбу против рака, где је четири године био
секретар.
Нарочито треба истаћи његов однос са
пацијентима, који је био пун бриге, пажње и
залагања. Био је клинички лекар, није био
наставно особље и зато је био у сталном контакту
са оболелима. Никада и никоме није на директан
начин рекао да болује од опасне болести од које се
умире. Радио је то постепено и са много тактике.
Бодрио је своје пацијенте, није им давао да клону
духом и умео је да им пробуди жељу да се боре за
живот. Пацијенти су му веровали и нису се
предавали. Говорио је да је живот дар и да сваки
човек мора да уради све што је у његовој
могућности у борби са болешћу какав је
карцином.
Волео је дружење и умео је да разговара са
свима, радницима, сељацима и интелектуалцима.
Истицао је да болест не бира ни по занимању, ни
ИЗ ПРОШЛОСТИ
АВЕТ ПАНТЕЛИЗМА И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Када се вратимо неких 180 година у прошлост
и завиримо у архивску грађу која нам је доступна
и донекле сачувана можемо открити неке
занимљиве приче о људима са друге стране
закона (преступницима), сазнати тајне наших
локалних заједница, такође и неке догађаје који
су изашли из оквира чаршије, чули се надалеко,
ушли у литературу и данас нам служе као
сведочанство давних догађаја. Људи су често
били у искушењу да буду на оној другој страни
закона, која није дозвољена, да падну у различита
искушења која их натерају на злодело. Неретко се
дешавало да се то никада не открије, некада неко
лице буде невино оптужено са недовољно доказа,
44
по степену образовања, ни по нивоу богатства.
Остале су упамћене његове речи: „Никада не
заборави ко си и одакле потичеш. Поштуј своје
претке, да би поштовао себе, јер само тако ћеш
моћи да волиш и поштујеш и све остале људе,
који не морају да мисле и говоре као ти.“ Он
никада није заборавио да потиче из народа и
живео је скромно.
Младомир Пантелић је преминуо 2009.
године. Читав свој живот је посветио борби са
карциномом, на крају је и сам умро од ове опаке
болести, и то за само три недеље. Колеге и
пацијенти никада нису заборавили на његов
допринос. Друштво Србије за борбу против рака
одлучило је да му се на неки начин захвали.
Одржана је седница управног одбора, 31. јануара
2013. године, и као четврта тачка дневног реда
усвојен је предлог председника Друштва,
професора др Слободана Чикарића, да се у
наредним годинама на доплатној поштанској
маркици нађу ликови онколога који су дали
велики допринос у развоју онкологије. Међу
њима се за 2014. годину нашао и Младомир
Пантелић. Маркица се у априлу нашла у продаји.
Пуштено је у оптицај два милиона маркица, од
чега је 1.800 000 продато, а сав приход од продаје
је ишао Друштву Србије за борбу против рака.
На тај начин он је и после смрти наставио
борбу против карцинома. Такође, и његова ћерка
Милица је, по узору на оца, кренула путем
онкологије и борбе са раком.
Јул 2019. Стојсављевић (Мирка) Вељко
а некада злочинац добије оно што и већина мисли
да је заслужио.
Проучавајући податке о преступницима
округа београдског у периоду од 1837. до 1841.
године њима је суђено на основу различитих
кривичних дела. Нека од тих дела данас су
потпуно искорењана, као што је хајдучија или
ископавање вампира, нека данас уопште нису
кажњива као тада, сем јавне осуде и неморала, као
што су смешеније – полни однос са туђом женом,
мужелоштво – хомосексуални однос и друго.
Занимљивост коју сам приметио код одређених
преступа коју су сељани чинила била је
условљена одређеним природним одликама
њиховог окружења. Тако су окривљени за
тровање рибе већином били становници насеља
уз реку Саву, од 19 оптужених 16 их је било из
Умке и Моштанице. За недозвољену сечу шуме
већина горосеча је била из крајева богатих
шумом. Из села Венчани било је 10 горосеча од 17
окривљених. Истраживајући грађу дошао сам до
података о два јединствена и јако необична
случаја која су се десила у Барошевцу у то време.
БЛУДОЧИНСТВОВАЊЕ
У јесен 1833. године у селу Барошевцу, среза
колубарског, округа београдског, избила је афера
о којој се дуго ћутало. Сељанин Пантелија
„Панта“ Вукадиновић, око 35 година стар,
нежењен, пуних петнаест година је развраћао
сесоску младеж мушког пола „напуштајући их на
се и плотско смјешеније с њима чинећи“. Све се
то у селу знало, али се прећутно прихватало, јер
су младићи, када се ожене, прекидали односе са
Пантелијом и постајали вредни чланови патри-
јархалне сеоске заједнице. Али, претерана
ревност надлежног среског капетана закомпли-
ковала је ствари и изнела село на рђав глас.
Пантелија је ухапшен и спроведен у београдски
апс где је зачамао пуна три месеца. Саслушани су
сви сељани који су имали посла са Пантелијом -
њих тринаесторица, не рачунајући двојицу
умрлих и оне „многе младиће који и сада то раде,
али неће да признају“. Показало се да је
Пантелија годинама блудодејствовао с тим
момцима, најчешће код своје куће, празником, а
на трлу код стоке радним даном, као и да им је
поклањао чарапе, подвезе и тозлуке, хранио их и
појио. „Момци казују да како се који ожени они
батале, а он настане с момчадима нежењеним и
казују да када започне он да кога момка навуче на
себе он донесе вина и ракије па та момчад не могу
се од њега отпустити док с њим не учине.“
Пантелија је осуђен на 50 батина и протеривање
из села, с тим да му се имање распрода. По
изласку из апса населио се у суседним Зеокама,
па је авет пантелизма наставила да кружи
колубарским срезом, на ужас капетана и кметова
који су се непрестано жалили властима.
Пантелија је поново хапшен више пута - на
пример, 1837. године по препоруци господина
капетана Богдана Радосављевића, где је
Пантелија провео 27 дана у апсу, али је отпуштен
због недостатка доказа пошто се тужитељи
против њега нису појавили. На крају, поново је
био ухапшен 1838. године, где га је суд осудио на
прогонство и Пантелија је протеран из Зеока у
јагодински округ где му се замео траг.
РОДОСКРВЊЕЊЕ
У зиму 1836. године Јеремија, син Маринка
Петровића из села Барошевца, бива ухапшен јер
је оптужен да је рођеној ћерци Сави направио
дете. Тако је он примљен 3. децембра 1836. Суду
округа београдског и бива задржан у апсу
неколико месеци. У јуну 1837. кћи Сава одбија да
се уда за неког Вићентија. У јулу 1837. суд
налаже да се пожури са Савином удајом, јер се
Јеремији неће судити док се кћи не уда. У августу
Сава се удаје за Грујицу Миловановића. Јеремија
је пуштен из затвора и у селу је. Суд му наређује
да зету Грујици Миловановићу да краву и теле
што је овај и дете узео.
СКОТОЛОШТВО
Ранко Миловановић из Шопића почетком
1837. године оптужен је за скотолоштво –
покушај силовања краве. Он је успео два пута
побећи из затвора у Топчидеру. Међутим, за
последње бекство Ранко тврди да из апса није
бежао, већ га је из Топчидера пустила књегиња
Љубица, приликом последње Милошеве посете.
У мају 1837. кметови моле Суд округа београд-
ског да га пусте из апса, и то из Топчидера, где
чува стоку! У августу 1837. Ранко је пуштен из
апса.
ИСКОПАВАЊЕ ВАМПИРА
Ископавање вампира није била честа појава у
Србији. Уколико би неки човек преминуо, а после
његове смрти ако би се у селу наставило умирање
у кратком временском року, уз спомињање имена
тог првог покојника од недавно умрлих и његовог
наводног мистериозног појављивања, сматрало
би се да је та упокојена особа вампир. Тако је и у
пролеће 1838. године група сељана из
Медошевца извршила ископавање једног
покојника мислећи да је нечастиви – вампир.
Сељани Стевановић Јован, Павловић Милосав,
Николић Павле и Марковић Радојица, сви из
Медошевца, ухапшени су 25. априла 1838.
поводом овог случаја. Суд округа београдског
донео је следећу одлуку: „Зато што су мртве
копали, мислећи да је вампир, преступленије не
бивши за казну, посавјетовани и отпуштени.“
Провели су 2 дана у затвору, а исход казне био је
само усмени прекор.
Новембар 2019. Бојан (Горана) Николић (1985)
45
АУТО-МОТО СПОРТ
ТРОПЕР
ЏИП КЛУБ „ТРОПЕР“ ИЗ БАРОШЕВЦА
ОСНИВАЊЕ КЛУБА
Моје упознавање са џиповима почело је 2014.
године приликом дружења са неким познаницима
из Голупца и околине Ваљева који су возили ове
четвороточкаше. У Голупцу је тада већ постојао
џип клуб истоименог назива који је био активан, а
ти моји другови из околине Ваљева имали су
џипове, плус тога били су и ловци, самим тим
волели су природу, шетње по шумама, али нису
били организовани у неком џип клубу. Дакле, те
године ми се родила идеја да и ја набавим ово
превозно средство, а уједно и да у Барошевцу
потом оснујем џип клуб.
У фебруару месецу следеће године купујем
свој први џип, марке „Изусу тропер“, који је имао
запремину мотора од 2600 кубика, снагу 120 КС, а
као гориво користио је бензин и плин. Коначно,
јула месеца 2015. године оснива се Џип клуб
„Тропер“ из Барошевца. У тренутку оснивања
поред мене у чланству су били моји пријатељи
Ваљевци, а ја сам, као најстарији, изабран за
председника клуба. У вези овога велику помоћ
сам имао од мојег дугогодишњег познаника
Драгана Покрајца из Рудоваца, председника
тамошњег Мото клуба „Колубајкери“, као и од
Драгише Адамовића из Голупца, званог Гиле,
председника тамошњег џип клуба, са којим сам
се такође познавао. Клубу смо дали име по марки
мојег првог џипа. После тога поразговарао сам са
неколико познаника из околине који су имали
џипове, али нису ишли на џипијаде, и предложио
им да се и они прикључе „Троперу“, што су
углавном и прихватили. Циљ ми је био да ова
прича заживи у околини. Првенствено из тих
разлога на мојем плацу у источном делу
барошевачког насеља Јелав саградио сам дрвену
викендицу, где смо се дружили и одржавали
клупске састанке. Моји другови су је назвали
„Бакина колиба“. Џип клуб „Тропер“ из
Барошевца једно време имао је поприличан број
чланова, највише 14, међутим, касније се због
извесних несугласица разилазимо са Ваљевцима,
првенствено због њиховог непоштовања донетих
одлука. Сада нас има мало активних, поред мене
ту су још Никола Чавић из Малих Црљени, Марко
Шекулица из Рудоваца, Дејан Милошевић из
Лазаревца (пореклом из Стрмова), Раде Мија-
товић из Барошевца, као и двојица Лозничана -
Драгиша Ђорђевић и његов отац Веља, од којих
сам и купио мој први џип, а са којима сам и кућни
46
пријатељ. У Клубу имамо и чланова који немају
џипове: Жељко Станимировић из Араповца, као и
Никола Ристивојевић, Жељко Маринковић и
Миломир Бојић из Барошевца. Дружимо се са
оваквим клубовима из Голупца, Пожаревца,
Деспотовца, Липовице у Ресави, Аранђеловца,
Ваљева, Лознице, Зрењанина, Новог Пазара,
Тутина, са Златибора, затим из Пожеге, Ариља,
Горњег Милановца. Има још клубова у Србији,
али не можемо постићи да их све посетимо. Овде
бих још напоменуо да се на Букуљи сваке године
организује рели џипова који се бодује за
шампионат Србије. Ове године сам у софт класи
са сувозачем Марком Шекулицом освојио треће
место, а прошле године сам се на истој стази са
сувозачем Николом Чавићем преврнуо, али без
последица.
Да напоменем још једном, оснивањем клуба и
организацијом џипијаде настојим да ова прича
заживи у Барошевцу, да имамо одређено
занимљиво дешавање у нашем крају, да овде
долазе посетиоци из свих делова Србије, такође и
да привучем младе да се баве једним занимљивим
спортом. Исто тако, циљ ми је и очување природе,
упознавање околине и неких живописних терена
који су ту, надомак нас, а углавном су нам
непознати. Надам се да ће то неки препознати и
придружити нам се у клубу који се залаже за
добру вожњу, окупљање и дружење у природи.
Обично се са члановима других клубова дружење
наставља и ван џипијада. Са друге стране, треба
признати да је ово скуп спорт где се троши пуно
горива - поједини џипови на дан потроше и по 100
литара бензина. Та наша возила се не возе по
асфалту пошто су им гуме предвиђене за блато.
Финансирамо се од чланарине, а имамо и
неколико спонзора те некако успевамо једном
годишње организовати џипијаду.
Џипијада је скуп џипова, манифестација на
којој се окупљају љубитељи ових возила са
својим теренцима који се првенствено возе по
шуми, у ектремним условима. За ту прилику сви
џипови морају бити одговарајуће опремљени, да
би савладали све препреке. Скупови се одржавају
викендом и окупљамо се ми возачи из наведених
клубова. Размењујемо искуства, дајемо савете
једни другима. Кад се заврши вожња и џипови се
паркирају, следи добра храна, пиће и музика.
Џипијаде се не организују лети, као мото
скупови, већ у јесен, и зими, по блату, киши,
снегу. Зато нас често називају „другари из блата“.
Ту се види и препознаје умеће и спретност возача
и сувозача, као и спремност тих моћних машина.
Циљеви џипијада су спортског карактера. Ту
организујемо разна такмичења, на пример вожњу
на мерење времена у пређеном обележеном
терену. Направи се полигон са одређеном стазом
која је обележена, пропушта се један по један џип
и мери се време за које пређу ту стазу. Најбржи је
победник. То је такозвани брзински испит, а стаза
се зове „софт“. У њој до изражаја долазе најспре-
мнији џипови и најспретнији возачи и сувозачи.
Ова стаза мора бити равна, са доста кривина,
успона, низбрдица, где се у појединим деловима
развија брзина и до 100 километара на час.
Организујемо и најзанимљивије такмичење на
стази која се зове „хард“. То је најекстремнији
терен где се савладавају препреке по шуми и где
је траса обележена тракама. Овде учествују
најспремнији џипови по снази који поседују
витло за извлачење. Ти терени су ризични и
тешки, може доћи до превртања џипова, али нема
повреда, пошто су ова возила обезбеђена на тај
начин што имају урађене „кавезе“. Препреке на
хард стази су природне, а ако их нема, направе се.
За препреке се бирају најнеприступачнији делови
терена: шуме, река са доста воде и блата, потоци,
увале, усеци, засеци, велике узбрдице, низбрдице
и нагиби. На појединим местима ни човек не
може пешице проћи. И ту се одржава такмичење
на време, али овде нема брзе вожње, због могућег
превртања џипа.
Џипови имају погон на сва четири точка -
отуда она карактеристична ознака „4х4“ која се
може видети при организовању џипијада. Ова
возила уз то поседују и редуктор - део мотора који
се налази између мењача и диференцијала, а
служи да редукује брзину и распоређује погон
точкова у појединим условима вожње. Могуће су
ситуације у којима сва четири точка имају спори
или брзи ход. Без редуктора нема вожње по блату
и шуми. Са друге стране, диференцијал је склоп
који повезује пренос од мењача, преко кардана, на
погонске точкове. Џипови као гориво користе
углавном бензин пошто су то мотори са великом
снагом где су битни старт и брзина. Ређе се
употребљавају дизел и плин. Ови четворо-
точкаши обавезно поседују и витло - уређај код
којег је уже намотано на бубањ, а служи за
извлачење нечега. Монтира се са предње стране, а
боље опремљенији џипови имају га и позади. У
вожњи по лошим теренима може доћи до
проклизавања, или слетања са пута, и тада се
витло употребљава за извлачење таквог возила на
којем је монтирано, а исто тако служи и за помоћ
другим учесницима каравана. Витло за погон
користи струју из акумулатора од самог џипа на
којем је монтирано и има даљински управљач
којим командује возач, а може и сувозач, што
зависи од тежине препреке и услова на терену.
Такође постоје хидраулична, као и витла на
кардански погон, али већина нас користи електро
витла - лако се монтирају, а и цена им је
приступачнија. Код употребе, сајла витла се качи
за нешто што може издржати терет извлачења,
обично за неко јаче дрво, а ако у близини нема
ништа погодније онда се она закачи за други џип
који се за ову прилику паркира ван стазе, да не
смета другим учесницима каравана. Ваља
напоменути и да се шасије наших џипова
ојачавају, да не дође до његовог прелома или
увијања. Овај четвороточкаш је обично фабрички
урађен за неке „нормалне“ терене по којима ће се
возити, а ми га употребљавамо у много екстрем-
нијим условима. Због тога на оригиналну шасију
и конструкцију додајемо неке профиле. Као што
сам раније напоменуо - неки џипови имају
накнадно урађен кавез око целог возила који
служи за заштиту возача и сувозача у случају
превртања истог у вожњи, а уједно и за заштиту
самог четвороточкаша у таквој ситуацији. Кавез
се прави од гвоздених цеви пречника 60
милиметара.
Дакле, у џипу поред возача обавезно имамо и
сувозача. Његова улога нарочито долази до
изражаја у „оф роад вожњи“ - вожњи по
некатегорисаном путу, земљаном, који иде кроз
шуме, ливаде... Ту сувозач чита возачу карту, која
се назива „роад бук“, у којој је исписан део терена
по којем се вози, у ствари - обележена је стаза по
којој се креће караван. У њој се налазе обележја
свих раскрсница путева на које се наилази,
скретања, целокупна измерена километража
трасираног терена. У карти имају и стрелице са
уцртаним скретањима и правцем руте, растојања
између раскрсница. Све то да се учесници вожње
не би изгубили на непознатом терену. Практично,
сувозач наглас чита координате из карте и возач
тако вози по директиви сувозача. У хард вожњи
сувозач помаже и кад се џип заглави или не може
да савлада одређену препреку: он тада излази из
возила, раскачиње витло и вуче сајлу до
најближег погодног дрвета да је веже за њега, да
би се заглавњени четвороточкаш извукао.
Сувозач такође помаже и при отклањању дефекта
на поквареном џипу.
НУЛТА ЏИПИЈАДА
Као што сам раније написао, у јулу месецу
2015. године основан је Џип клуб „Тропер“ из
Барошевца. Већ следеће године покушавам овде
организовати неку пробну, мини џипијаду,
47
„нулту“. Једног викенда у првој недељи јула
месеца 2016. године имали смо прво окупљање, и
то на плацу нашег члана Рада Мијатовића, који се
налази на Петковачи, на којем постоји и
викендица. Ту смо остали два дана, на плацу смо
и ноћили. Први дан смо имали доручак и мало
вожње по Барошевцу, а поподне смо на плацу
пекли прасе, да бисмо у касним сатима
приредили малу ноћну вожњу. У Радовој
викендици остајемо целу ноћ. Сутрадан смо
доручковали и кренули у вожњу по напуштеном
делу колубарског Копа. Од Радове викендице смо
пошли ка Старој монтажи, да би на одговарајућем
месту скренули десно, ка њиви Здравка
Радојичића у барошевачком потесу Церјак. Онда
улазимо у напуштени део Копа, који се пружа ка
суседном селу Стрмову, и ту имамо вожњу. На
овој нултој џипијади било је 12 џипова и око 25
учесника манифестације.
ПРВА ЏИПИЈАДА
Коначно, дошло је време и да организујемо
своју прву, али овога пута „праву“ џипијаду.
Манифестација је одржана у суботу, 28. октобра
2017. године, по сувом, облачном и прохладном
времену. Присутних је било стотинак, уз око 35
возила. Скуп учесника био је на платоу испред
барошевачког Дома, где је било и пријављивање
учесника. Пре вожње имали смо „шведски сто“ за
доручак, у самој сали Дома. Онда крећемо у
дефиле, ка Рудовцима, уз одговарајућу поли-
цијску пратњу, а у обезбеђењу су учествовали и
мотори из „Колубајкера“. На повратку из
Рудоваца код куће Рада Чавића скрећемо ка реци
Пештан, прелазимо је, и ту почиње наша
караванска вожња. Успињемо се уз Петковачу,
пролазимо поред викендице Рада Мијатовића,
продужујемо према кући Дејана Ивановића,
званог Ђилас, идемо ка селу Бистрица и поред
куће Негослава Гајића спуштамо се ка Бистрич-
кој реци. Даље идемо реком низводно, ка кући
Шола Михаиловића, онда напуштамо речно
корито скрећући лево, ка Петковачи. Овај пут
једним делом води кроз шуму, да би код куће
Црљенчанина Зорана Ђерића избили на асфалтну
подлогу. Ту окрећемо десно и асфалтом идемо
према кући Цуце Марковића, прелазимо Пештан,
а код школе и Аранђеловачки пут, настављамо ка
кући покојног Милана Павловића, званог Црнга,
и улазимо у напуштени део колубарског Копа,
према Стрмову. При крају ове караванске вожње
код њиве и шуме Здравка Радојичића у
барошевачком потесу Церјак избијамо на
локални пут који од Старе монтаже води ка
нашем селу. Одлазимо пред Дом, а у сали имамо
48
припремљену вечеру за све учеснике. На менију
је био кувани гулаш и роштиљ. Гулаш су кували
наш члан Миломир Бојић и Жељко Петровић из
Рудоваца, а роштиљ је купљен у Степојевцу и за
вечеру је дотеран као још врућ. Госте је забављао
музички оркестар из Лазаревца. Дакле, на овој
џипијади смо имали дефиле учесника, затим
караванску вожњу у дужини од око 30 кило-
метара, као и дружење учесника манифестације.
ДРУГА ЏИПИЈАДА
Ова наша друга манифестација под називом
„Колубара 2018“ одржана је истог датума као и
претходна, значи 28. октобра 2018. године, с тим
што је то овога пута пало у задњи седмични дан.
Време је било изузетно топло, а скуп учесника
организовали смо на истом месту - испред
барошевачког Дома. У сали је било пријав-
љивање, доручак, подела сендвича, захвалница,
мајица и налепница. Опет на почетку имамо
дефиле учесника, такође до Рудоваца. На челу
каравана било је моје возило, у обезбеђењу се
налазила полиција, као и четири мотора из
„Колубајкера“, предвођена Драганом Покрајцем,
председником овог мото клуба. (Са њима имамо
заиста врхунску сарадњу.) На повратку из
дефилеа враћамо се у главну барошевачку улицу
и ту почињемо караванску вожњу продужујући ка
нашој црквици брвнари, онда лево ка Гераси-
мовића кућама, успињемо се на камени мајдан,
идемо кроз шуму на Петковачи, пролазимо
репетитор мобилне телефоније и окрећемо
десно. Затим поред куће покојног Радослава
Миловановића, званог Цига, продужујемо ка
Ђиласу, па према Неги Гајићу, и опет се, као и на
претходној џипијади, спуштамо у Бистричку
реку, код Јовичића кућа. Реком идемо низводно,
пролазимо домаћинство Шола Михаиловића, а
после тога окрећемо десно, узбрдо, ка
трбушничком атару. Шумом идемо ка фарми
крава „Јеремић“, силазимо у центар Трбушнице и
код продавнице избијамо на главни пут који
повезује Лазаревац и Аранђеловац. Ту скрећемо
лево и овом саобраћајницом идемо до скретања
на десну страну за Крушевички вис. Шумом и
ливадама стижемо до споменика на овом
узвишењу и на платоу где су се некада органи-
зовали летњи вашари правимо паузу. Одатле се
опет спустимо на Аранђеловачки друм, на око
1200 метара пре ресторана „Мали рај“ у
Прогореоцима. Пређемо асфалт и продужујемо
према гвозденом мосту у Крушевици, на том
месту пређемо реку Пештан и продужујемо
према Симића кућама у Рудовцима. Онда
избијамо на „глински пут“ који води ка језеру у
Пркосави. После тога прелазимо у стрмовачки
атар и то код језера које се налази испод куће
покојног Туцка Арсенијевића. Спустимо се у део
борове шуме испод језера и продужујемо ка
Миросаљцима. Код моста на Турији изађемо на
асфалтни пут, окрећемо лево и овим друмом
возимо ка Барошевцу, до језера код Старе
монтаже. На том месту пређемо пут који на исток
води ка Стрмову, па настављамо на јужну страну,
некатегорисаним саобраћаницама у бароше-
вачком атару. Пролазимо њиву Рада Чавића у
потесу Мала брда, такође и шумицу Здравка
Радојичића у Церјаку и опет улазимо у
напуштени део колубарског Копа. Ту смо на
погодном месту организовали мало посебне
вожње, да се испробају машине, џипови и
квадови, шта је ко већ хтео. Онда правац у салу
нашег Дома, на вечеру, уз музику. За вечеру је био
роштиљ, који смо сами правили, на лицу места.
Значи, пре џипијаде смо купили две свиње од по
120 килограма и све то претворили у роштиљ који
је радила куварица Драгица из Крушевице са
помоћницом. Било је и три конобара из
Аранђеловца. На овој џипијади дужина караван-
ске стазе износила је око 48 километара, а од
возила је било присутно 39 џипова, 12 квадова и 2
баги возила. (Баги возило је исто као квад, с том
разликом што оно има два седишта, кров и кавез
од ојачаних цеви.)
ТРЕЋА ЏИПИЈАДА
Овогодишња џипијада нам је била најмасов-
нија и њу ћу мало подробније описати, поред
осталог и због тога да би се видело колико је то
обиман, сложен и напоран посао организовати
једну овакву манифестацију. „Џипијада Колу-
бара 2019“ одржана је у суботу, 2. новембра 2019.
године, по облачном и осредње топлом времену
за то доба године, а повремено је падала слаба
кишица. На програму је прво био скуп учесника,
онда дефиле, па караванска вожња у турист стази,
после тога ручак, затим такмичење на полигону у
софт и хард стази, и на крају вечера. На овом
месту бих још напоменуо да сам за трећу
барошевачку џипијаду набавио нови џип и
одговарајуће га опремио. Марка му је „Jeep
ciroki“ (Џип чироки), има 4000 кубика, 200
„коња“, као гориво користи бензин и плин.
Опремање је трајало годину дана, средио сам и
ојачао неке делове, намонтирао сам витло са 35
метара сајле, задњи браник је урађен од профила
и тиме ојачан за извлачење. Нови џип сам
опремио за оф роад вожњу, без учешћа на хард
стазама.
1. Припреме
Припреме су озбиљне, одговорне и сложене.
Прво се одреди датум и локације одржавања
џипијаде, а после тога се проналазе спонзори и
донатори. Кад се обезбеди новац тад креће права
акција. Практично говорећи, прво се пишу молбе
и захтеви разним институцијама. Прво сам се
обратио директору ЕПС-а Милораду Грчићу да
нам дозволи да на напуштеном делу Копа (бивше
„Поље А“) урадимо полигон за такмичење у софт
и хард стази, пошто тај простор практично и
припада Електропривреди Србије. По добијању
те сагласности лично одлазим код директора
Копова Срђана Алимпијевића да нам одобри
машине за уређење полигона. Истим особама се
обраћам и за одобрење присуства санитетског и
ватрогасног возила на самом полигону за време
одржавања такмичења, пошто је ангажовање
истих обавезно за такве прилике. (Возила су и
била присутна на полигону за време одржавања
трка, али, срећом, није било прилике да се
интервенише.) На крају, вршим пријаву скупа
МУП-у Лазаревац.
Онда иде трасирење терена за вожњу, а прво се
ради на турист стази која добрим делом иде кроз
шуму. (Ова стаза носи назив „туристичка“ зато
што је проходна за све учеснике.) Самостално сам
одредио куда ће ићи ова стаза: неке делове тог
терена познавао сам од раније, за остало сам имао
визију, али сам морао сести у џип, кренути по
шумама и уочити сваки детаљ. За то ми је требало
доста времена, у обилазак сам ишао и џипом и
пешице. Четири пута сам прешао терен док
нисам донео каначну одлуку, а онда се прешло на
обележавање турист стазе. У обележавању су ми
помагали брат од стрица Миломир Бојић и његов
син Ђорђе. За ово се користе траке, стрелице и
путокази обојени у црвено, спрејом се обеле-
жавају и нека стабла дрвећа. Ове радње се изводе
да се учесници не би погубили и да би се подаци
са карте лакше уочавали. Само обележавање на
терену коначно смо урадили на пет дана уочи
манифестације, да не би ветар покидао траке или
неко механички оштетио постављене стрелице и
путоказе. Следећи посао је израда карте за турист
стазу која се, као што сам раније навео, популарно
назива „роад бук“. За овогодишњу џипијаду та
карта је практично била једно блокче од око 25
листова на којима је на специјалан начин уписана
целокупна дужина стазе: свака деоница, раскрс-
нице, скретања, обилазак, део реке где се у њу
улази и излази, оријентири (репетитор мобилне
телефоније, ловачка чека, асфалтни пут, кућа...)...
Значи – одређени значајни детаљи, да би се
учесници вожње боље снашли. Први корак у
49
изради карте је рад на терену, на самој стази.
Практично сам то урадио тако што сам возио мој
џип трасом, поред мене је седео мој друг из
аранђеловачког клуба Дејан Богдановић, звани
Фирга, који је у свеску уцртавао сваки карактер-
истични детаљ на терену (раскрсница, скретање,
поток, река...), а на задњем седишту се налазио
мој други познаник из истог клуба Александар
Поповић, звани Поп, и мобилним телефоном,
помоћу одговарајуће апликације, мерио у
метрима растојања између тих карактеристичних
детаља са стазе и саопштавао их Фирги, да би овај
и то уписивао у свеску. Карта се касније дорађује
и на крају следи њено штампање, да би потом
поново са њом обишли терен и проверили да ли
су подаци из ње заиста одговарајући и прецизни.
На сам дан одржавања џипијаде она се дели
учесницима турист стазе. Значи, рад на овој стази
(трасирање, обележавање, израда карте), дугој
око 35 километара, трајао је петнаестак дана. По
завршетку турист стазе прелазимо на израду
полигона за трасирање софт и хард стазе на
напуштеном делу колубарског Копа на бившем
„Пољу А“. Прво је рађена софт стаза и њу сам
лично ја осмислио. Дакле, кад је одговарујићим
машинама из „Колубаре“ урађен полигон онда се
кочићима и траком обележава сама стаза, да би
била уочљива за такмичаре. У обележавању
брзинске стазе, дуге 1500 метара, помагали су ми
Миломир и Ђорђе Бојић. Рад на софт стази трајао
је десетак дана. После смо на истом полигону
прешли на прављење хард стазе која је од оне
претходно израђене удаљена од 300 до 500
метара, да не би дошло до гужве приликом парки-
рања возила, а исто тако и због безбедности и
комотности гледалаца. Ову стазу су осмислили
Никола Чавић и Марко Шекулица. Коришћене су
све природне препреке на терену, увале, усеци,
узбрдице, низбрдице, мочваре. И хард стаза се
обележава траком, да би била уочљива. За израду
ове стазе требало нам је петнаестак дана.
Свеукупно, израда све три стазе траје око два
месеца. Оне се по обележавању обилазе, да се
провери да ли су проходне.
У склопу припрема за овогодишњу џипијаду
треба навести и проналажење локације за ручак у
природи као и припреме за сам ручак. Одабрали
смо да се руча на вештачком језеру у Пркосави, ту
би био одмор и обед за све такмичаре и остале
учеснике манифестације. Такође смо морали
пронаћи и локацију за вечеру, уговорити музику
за саму вечеру. За ово смо се одлучили да буде у
ресторану „Мали рај“ у Прогореоцима. Исто
тако, обезбедили смо и доручак за учеснике,
сендвич и флашицу воде.
50
Израда рекламног и подразумеваног пратећег
материјала такође спада у припреме џипијаде. У
ту сврху смо наручили израду плаката, флајера,
налепница, мајица, пријава. Налепнице ће бити
величине 20х15 центиметара, на њима је
обележје Клуба и свака има стартни број. Мајице
ће нам бити у црној боји, на њима ће бити лого
клуба и натпис за овогодишњу џипијаду. На
једном рукаву ће бити државна застава, на другом
обележје скупа „4х4 Барошевац“. У рекламу
спада и договор са локалним медијским кућама о
представљању скупа и поводом тога контак-
тирали смо ТВ Гем, ТВ Пруга, Радио Кис, Праве
новине. Овде бих споменуо и рекламирање
џипијаде преко друштвених мрежа, фејсбука,
вибера. Исто тако смо наручили и израду пехара и
медаља за победнике на полигонским тркама, као
и захвалница за све учеснике манифестације.
На крају, треба обезбедити смештај и ноћење
за неке учеснике који дођу уочи џипијаде, да се
друже са нама из организације, треба им такође
припремити и вечеру. Међу њима су били и они
који су кували пасуљ за ручак у природи: Ненад
Николић из Смедеревске Паланке, Горан
Јовановић из Аранђеловца, звани Роки, и Жељко
Петровић из Рудоваца. Једноставно, целокупне
припреме за трећу џипијаду у Барошевцу трајале
су око три месеца. Само позивање потенцијалних
учесника обављао сам преко фејсбука и наше
групе на виберу, мада су готово сви они знали за
овај догађај, пошто се често виђамо на другим
џипијадама и ту се међусобно информишемо о
свим значајним новостима.
2. Скуп
Одредиште скупа учесника овогодишње
барошевачке џипијаде било је „Бакина колиба“ у
Јелаву. Скуп је био заказан за суботу, 2. новембра
2019. године, у времену од 7 до 9 часова. Први
учесници су почели стизати већ у 7 часова и 15
минута, мада је пар њих из клуба у Смедеревској
Паланки пристигло и дан раније и они су ноћили
код мене у викендици. Пристигла возила су се
паркирала у њиви Зорана Бојића, званог Шоле,
површине 1,5 хектара, која се налази уз моју
парцелу са викендицом, исто тако и на деловима
суседних парцела од по 6 ари које припадају
Миломиру Бојићу и мени. Укупно је било
паркирано педесетак возила: џипова, камиона са
приколицама, комбија са приколицама, путнич-
ких возила, квадова. Џипови су пристигли из
Голупца, Деспотовца, Јагодине, Аранђеловца,
Смедеревске Паланке, Ваљева, Коцељеве, Пецке,
Зрењанина, са Златибора, а квадова је било 12 и
они су дошли из Лазаревца, Младеновца,
Београда, Земуна. Џип се транспортује на
приколици коју вуче други џип, путничко возило
или шлеп служба. Мора се тако транспортовати
због саме његове конструкције, а и због гума, које
нису предвиђене за асфалт, плус тога су и
забрањене у јавном саобраћају. Приколице за
транспорт фабрички су направљене за превоз
аута. Оне су нискостојеће, имају навозе који се
ставе позади и помоћу њих на приколицу се
навезу џипови или аута. Навезено возило се веже
и обезбеди шпанер траком за транспортовање у
јавном саобраћају. А и пола тих џипова нису
регистровани те морају бити превожени прико-
лицама.
Пошто су се џипови истоварили и паркирали
возачи и сувозачи се на одређеном месту
пријављују где дају податке о себи и возилу и
кажу за шта се пријављују, за коју вожњу, а
заузврат добијају налепнице са бројем, карту,
мајицу, флашицу воде и сендвич. На крају се
утврди број пријављених и тако је завршен тај део
посла. Пријављивање је било на тераси „Бакине
колибе“, а тај посао су обављале Гордана
Јовановић, Ана Мићић и Ана Тимотић. На основу
пријави ми из организације џипијаде имамо све
неопходне податке, поред осталог и бројеве
мобилних телефона учесника, што нам је
потребно у случају да се неки од њих не појаве на
циљу, у којем случају их позивамо и настојимо
сазнати где се налазе, да ли су у квару или имају
неки проблем. Ако до тога дође редари и
обезбељење одмах интервенишу. Исто тако, на
карти је уписан и број мојег телефона да би у
случају потребе учесници могли да ме позову.
Пријаве се такође врше и због полиције. Добијену
налепницу са бројем учесници лепе на џипове
чиме олакшавају своје учешће на манифестацији,
а исто тако и посао организатора скупа.
Котизација за овогодишњу барошевачку
џипијаду била је 2000 динара по особи а дужност
организатора је да на основу тога обезбеди ланч
пакет за доручак, флашу воде од 2 литра, затим
кафу, ракијицу и пиво на пријави, потом мајицу,
налепницу, ручак са пићем на терену, вечеру и
неограничено пиће у ресторану.
3. Дефиле
Дефиле учесника џипијаде почео је у 9 часова
и 30 минута а рута му је била следећа: „Бакина
колиба“, главном улицом кроз барошевачко
насеље Јелав на запад до центра села, скретање на
десно и главном улицом кроз село на север до
Аранђеловачког пута, опет скретање на десно па
овим путем на исток до ветеринарске станице у
Рудовцима, на том месту скретање на десно на
јужну страну према фудбалском игралишту у
овом селу, опет на десно на западну страну и код
ватрогасне станице у Малим Црљенима излазак
на Аранђеловачки пут, повратак тим друмом до
Јелава и кратка пауза код „Бакине колибе“. Рута
дефилеа имала је дужину око 6 километара, а
непрекинута колона учесника на Аранђело-
вачком путу износила је близу 1,5 километара. На
челу колоне налазило се полицијско возило
МУП-а Лазаревац, онда сам ишао ја у својем
џипу, а због безбедне вожње учесника дефилеа у
обезбеђењу су била и четири мотоциклиста из
рудовачког Мото клуба „Колубајкери“: Драган
Покрајац, звани Чабрија, Драган Милутиновић,
звани Бели, Ненад Јеремић и Раде Агатуновић.
Учесницима је скренута пажња да у колони нема
обилажења нити изласка из ње. Мотори из
обезбеђења иду поред колоне, у истом правцу али
у супротној саобраћајној траци и они могу
обилазити колону. Упозоравају учеснике саобра-
ћаја из другог правца на дефиле, стају код
споредних путева и затварају их док не прође
колона, затварају раскрснице. Драган Покрајац,
председник „Колубајкера“, има сертификат за
обављање оваквих послова. Дакле, колона се не
сме прекидати нити у њу улазити друга возила,
осим оних са приоритетом. Једноставно речено,
та непрекинута колона баш је лепо изгледала, а
обезбеђење је било врхунско. Дефиле је завршен
око 10 часова.
4. Турист стаза
Вожња у турист стази почела је у 10 часова и
30 минута. Пуштање возила у ову стазу било је на
раскрсници у главној улици у Јелаву, код куће
Срђана Ђорђевића. Десетак минута пре џипова
кренуо је караван квадова на чијем челу је био
наш суграђанин Влада Марковић, звани Кара-
мела, који је добро познавао стазу. Увек се тако
практикује да квадови у турист стази крену пре
џипова пошто они брже возе у оваквим прили-
кама. С обзиром на то да у овим четворо-
точкашима нема сувозача, самим тим нема ни
читања карте, на челу каравана квадова обавезно
се налази неко ко добро познаје терен, да се
учесници не би погубили. Да не би долазило до
застоја и прављења гужве на прописаној рути
џипове смо у турист стазу пропуштали на свака
два минута и записивано је кад је које возило
кренуло и кад је стигло на циљ. У овој врсти
вожње нема такмичења у брзини али је због
евиденције по протоколу да се ова времена
записују.
Дакле, са раскрснице на главној улици у
барошевачком насељу Јелав код Срђанове куће
51
кренули смо на југ, према реци Пештан, прешли
воду и скренули лево, поред реке, узводно. Онда
смо камени мајдан заобишли са источне стране,
успели се уз брдо Петковача и негде код
репетитора мобилне телефоније окренули десно.
Идући на запад прошли смо кућу покојног Циге
Миловановића, такође и Ђиласову, кренули
према Бистрици и негде на пола пута између
Ђиласове и куће Неге Гајића скренули десно, у
шуму. После тога избијамо на асфалтни друм који
од барошевачког засеока Страна поред локали-
тета Крџин гроб води за село Дрен и идемо њиме
до уочљивог винограда са десне стране. Ту се
враћамо на источну страну, долазимо до куће
Негослава Гајића и спуштамо се на југ према
Бистричкој реци. Повремено га напуштајући,
овим воденим током идемо на исток, према
рудовачком засеоку Чик. На том делу стазе био је
мањи застој пошто се један такмичар приликом
изласка из реке преврнуо због пребрзе вожње.
Међутим, није било повреда нити квара на
возилу, исто је враћено на точкове и вожња је
настављена. И тако стижемо до куће Белог
Милутиновића у Чику, продужујемо асфалтом
даље на исток, а после извесне раздаљине
скрећемо десно, према Трбушници, идући
незгодним воденим током, где су поједини
учесници имали потешкоћа у вожњи. У ствари,
намерно је стаза баш туда трасирана, пошто се на
том делу налазе праве природне препреке, вода,
блато, узбрдице, низбрдице. Опет се враћамо на
асфалтни пут кроз Чик, идемо мало њиме на
источну страну, онда скрећемо лево и возимо се
по неким ливадама и багрењаку, да би коначно
опет изашли на асфалт и продужили до бивше
рудовачке кафане Чик сити. На том месту пре-
лазимо Аранђеловачки пут и идући на северну
страну право поред куће Жељка Петровића
избијамо на „глински пут“. Ту окрећемо десно па
преко терена глине препречујемо за пркосовачко
језеро где стижемо око 13 часова, а ту је и био циљ
турист стазе и окупљање за ручак.
Турист стаза се своди на једно лепо уживање у
вожњи кроз живописне пределе где готово сви
учесници пролазе без проблема. Драж овакве
вожње је савладавање непознатог терена,
сналажљивост. Два минута временског размака
пуштања учесника у стазу може се надокнадити и
тако стићи претходни џип. Има оних који се
намерно сачекају негде у шуми, да би даље ишли
заједно, нарочито ако неки учесник нема витло па
му је за наставак вожње потребано да у близини
има онога ко поседује овај уређај, због
евентуалног извлачења у случају заглављивања.
Са друге стране, има и дружења по шуми, па се, на
52
пример, сачекају 5-6 џипова, склоне се са стазе и
на погодном месту учесници на хаубе возила
изнесу по мало хране и пића и тако се друже.
Унапред се договоре да свако од њих понесе по
мало пршуте, сланине, кобасице, саламе, чварака,
сира. Ово није такмичарска вожња и могу се
приуштити таква задовољства.
5. Ручак
За ручак смо се одлучили да буде у природи и
то на пркосовачком вештачком језеру где постоји
објекат погодан за овакве прилике који припада
тамошњој месној заједници а нама је за тај дан
бесплатно уступљен. Објекат је направљен од
осам железничких вагона стављених под један
кров и састоји се од простора за ручавање и
кухиње. Спољне димензије су му 30х15 метара, а
сам простор за ручавање је величине 25х12
метара. Од језера је удаљен петнаестак метара. У
њему нема струје, а нама за ову прилику није ни
требала. Овде може 150 особа обедовати, а ми смо
тог дана поставили за 120. Столове и клупе за
ручак узели смо од Рада Радојичића из Рудоваца
које је он дотерао камионом. Просторија је била
мало запрљана па сам је пар дана пре скупа
очистио, а столове смо поставили дан уочи
џипијаде.
За ручак се кувао пасуљ за 150 особа. Од
намирница смо за то купили 10 килограма пасуља
градиштанца, 7 килограма црног лука, 500 грама
белог лука, 3 килограма шаргарепе, со, бибер,
першун, тучану љуту алеву паприку и 10
килограма сухомеснатих производа (домаћа
димљена ребра, сланина и кобасице). Уз пасуљ је
служен хлеб, салата од свежег купуса, кисели
краставци, љута папричица. Купус за салату смо
купили у главицама, а сама салата је прављена на
лицу места. Пиће (сок, кисела вода, пиво, ракија)
је служено у пластичним чашама. Намирнице
смо углавном купили у аранђеловачкој веле-
трговини „Фортуна“, а сухомеснате производе од
мојег друга Ненада Николића из Смедеревске
Паланке који има своју сопствену кланицу и
касапницу. (Ненад је био и кувар за овај ручак.)
Хлеб је набављен из рудовачке пекаре, а пиће од
Славише Петровића из Малих Црљени. Ручак нас
је са све пићем коштао око 22000 динара.
Кувари су увече уочи џипијаде извршили
припреме за кување. Кувало се у казану од 120
литара, на лицу места, поред језера. Почело се
око 10 и трајало је готово до 13 часова. Казан је
био Николе Чавића, а ја сам на време спремио
дрва за ложење ватре.
Ручало се од 13 до 14 часова – како је ко стизао
са терена тако је и ручао. Укупно је обедовало око
120 особа. Пасуљ се јео из порцеланских тањира,
коришћене су кашике и виљушке. (И то смо
набавили од Рада Радојичића.) За ручком су
већином били мушкарци. Биле су и женске особе
са пријема учесника џипијаде из „Бакине колибе“
као и по која девојка неког од учесника
манифестације. Иначе, женске особе су се возиле
само у дефилеу, није их било у турист стази нити
на полигонским такмичењима. За ручком су се
размењивала искуства из дотадашњег дела
џипијаде, а то је и нека врста одмора пред такми-
чења на полигонским стазама.
6. Софт стаза
На овој стази се одвија такмичење у брзини
којом се она пређе. Обично су дуге пар
километара и нису много захтевне мада и на њима
има препрека у виду кривина, нагиба, успона,
падова, увала, мањих брежуљака. У највећем
броју случајева ове стазе су кружне, мада то није
обавезно - зависи од терена и организатора
такмичења. Мора бити добро урађена јер се ту
развијају веће брзне, и до 100 километара на час.
Подлога јој треба бити природног карактера,
земља или макадам, нипошто асфалт. На њој се
тражи брзина, умеће, спретност, способност,
вештина возача. Имао сам ту част да овогодишњу
софт стазу самостално осмислим, уредим и
припремим за рели. ЕПС ми је дао машину и
урадио сам кружну стазу дугу 1,5 километара,
занимљивог карактера, на којој је све обухваћено:
вожња под нагибом, оштре леве и десне кривине,
правоугаоне кривине, правац, узбрдица, низбр-
дица.
На овогодишњој џипијади у Барошевцу
учешће су узели џипови од 1500 до 6000 кубика,
односно - од 70 до 350 „коња“. Стога смо
такмичење ових возила на софт стази поделили у
две класе: до 3000 кубика, и преко 3000 кубика.
На брзинској стази смо имали и трећу категорију -
такмичење квадова. У првој класи било је 11
џипова, у другој 10, а квадова је било 5. Возила су
се два круга, мерено је време за које се то пређе,
старт и циљ су били на истом месту. У стазу се
пушта само по један такмичар, следећи не улази
док претходни не заврши своју вожњу. У првој
класи џипова победник је задату раздаљину
прешао за 4,53 минута, а у другој за 4,00 минута.
Углавном није било проблема у овом полигон-
ском брзинском испиту осим што је један
такмичар са „Ладом Нивом“ прошао право у
једној кривини. Такмичење је почело око 14
часова и трајало је приближно сат и по времена.
Такмичење је обезбеђивало осам редара који
су ту да се нађу за случај незгоде пошто при
великим брзинама може доћи до превртања
возила, излетања са стазе, а они исто тако и
контролишу сваког такмичара од старта до циља,
да не би током своје вожње изашао са стазе и
„скратио“ је. Редари су били: Миломир и Ђорђе
Бојић из Барошевца, Никола Петровић из
Рудоваца, Жељко Станимировић из Араповца,
Милош и Драган Јоксић из Аранђеловца, Милош
Јовановић из Аранђеловца и Ненад Миливојевић
из Аранђеловца. На старту се налази судија који
пушта такмичаре у стазу и дигиталном апара-
туром мери време за које је они пређу. Овога пута
то је био Дејан Богдановић, звани Фирга, из
Аранђеловца. Та дигитална апаратура у ствари је
повећа штоперица која се напаја са акумулатора
(12 волти) неког аута које је паркирано у близини.
Ради на сензоре: прво се рестартује и кад возило
прође поред сензора она се активира и мери
време док возило не прође поново поред сензора.
Судија тада очита време и опет рестартује
штоперицу, због другог возила које је на реду ући
у стазу. На крају се сумирају сва времана и добија
се редослед у такмичењима на овој полигонској
стази.
У првој класи џипова поредак за прва три
места је следећи (прво се наводе возачи, па после
сувозачи): 1 - Александар Тодоровић и Никола
Недић из Ваљева; 2 - Дејан Вујановић и Саша
Јеремић из Аранђеловца; 3 - Влада Матић и
Филип Томић из Ваљева. У јачој класи џипова
прва три места су освојиле следеће посаде: 1 -
Александар Кривокућа и Ненад Радисављевић из
Аранђеловца; 2 - Срећко Николић и Стефан
Марковић из Голупца; 3 - Иван Дражић и Милош
Милићевић из Смедеревске Паланке. На крају,
победничке квадове су возили (овде се наводе
само имена возача, пошто ту и нема сувозача): 1 -
Вук Јовановић из Лазаревца; 2 - Иван
Радивојевић из Младеновца; 3 - Радован Вулетић
из Београда.
7. Хард стаза
Као што сам у прдетходном делу текста навео -
хард стазе се праве на неприступачном терену, са
екстремним условима, где има природних
препрека, воде, блата, успона, падова, бочних
нагиба, канала, рупа, усека. Може бити кружна,
али у 90% случајева није - то зависи од
конфигурације терена. Ове природне препреке
захтевају велику концентрацију и способност
возача, сувозача и возила. Најважнију улогу има
сувозач који наводи возача да одређене делове
стазе пређе а да се возило не преврне или заглави.
Ако дође до заглављивања сувозач силази у воду
и блато и вуче сајлу од витла, качи је за дрво, да би
53
се заглављено возило извукло. Дакле, и ова стаза
је, као и брзинска, природног карактера. Мада се
и на хард стази мери време за које је такмичари
пређу и у њу се пушта само по једно возило – ту
није битна брзина, ту се не може возити брзо, већ
споро, због препрека. Једноставно, овде је циљ да
се она пре свега прође. Да поновим још једном –
ове стазе се не могу ни препешачити. Возила за
ово такмичење треба да имају велику снагу и
одговарајућу брзину, витло са сајлом, треба да
имају и урађен кавез – ако дође до превртања да
нема последица по посаду. Таква возила се
преправљају, скраћују, имају ојачану шасију.
Џипови који возе софт вожњу не могу
учествовати на хард стазама, немају конструк-
цију за то.
Наша овогодишња хард стаза на „Пољу А“
имала је дужину 1000 метара и није била кружна.
Судија и редари који су били на брзинском
такмичењу исту улогу су имали и на овој другој
стази. Пријављено је било пет џипова, од којих је
један одустао, као и четири квада. Било је
заглављивања и качења. Један џип је имао квар,
пукао му је кардан, па су га редари морали извући
са стазе. Овде је просечно време проведено на
стази било 32 минута. Одмах по завршетку
брзинског испита прешло се на хард вожњу која је
такође трајала око сат и по времена. Такмичења
на „Пољу А“ завршена су око 17 часова и 30
минута и тада смо кренули према „Бакиној
колиби“ у Јелаву.
Возачи у прва три џипа на хард стази
овогодишње барошевачке џипијаде били су: 1 -
Милош Рацић из Ивањице; 2 - Драшко
Ружановић из Голупца; 3 - Драган Винулесковић
из Голупца. А поредак на прва три места код
квадова био је следећи: 1 - Вук Јовановић из
Лазаревца; 2 - Милош Гавриловић из Београда; 3 -
Радован Вулетић из Београда.
8. Вечера
Као што сам у претходној тачки навео, после
завршетка такмичења на полигонским стазама на
„Пољу А“ враћамо се у барошевачко насеље
Јелав. Ту су џипови натоварени на приколице и
сви смо у колони отишли на вечеру у ресторан
„Мали рај“ у Прогореоцима. Било је 120 гостију,
ту смо стигли око 18 часова и остали до 23,30.
Присутне је забављао Спаја из Лазаревца и његов
бенд са две певачице. Била је то прилика за
опуштено дружење и сумирање утисака из тек
протеклог дана.
54
У „Малом рају“ је служена ресторанска храна
коју сам ја раније уговорио. Прво је била кафа и
аперитив, затим сухомеснато предјело, па сарма,
и на крају прасеће и јагњеће печење. Пиће је
служено у неограниченим количинама. Укупни
трошкови вечере износили су око 200.000 динара.
За време вечере ја сам са девојкама које су биле
на пријему у „Бакиној колиби“ исписивао захвал-
нице за учеснике, такмичаре и спонзоре ового-
дишње џипијаде. Онда смо те захвалнице доде-
љивали, исто тако и пехаре и медаље за побед-
нике такмичења и спонзоре манифестације.
Преко 20 медаља и пехара је додељено. Пехари су
уручивани возачима победничких четворо-
точкаша, а медаље сувозачима. Спонзори
овогодишње џипијаде у Барошевцу били су:
Гордана Јовановић - власница „V & G технички
преглед“ из Лазаревца, Синдикат „Колубаре“,
Фризерски салон „Хаир студио Читаковић“ из
Лазаревца и фирма „Карамела доо“ из Барошевца
чији је власник Влада Марковић. Спонзорима су
додељене медаље и пехари, а исто тако и
Драгиши Адамовићу, званом Гиле, из Голупца,
председнику тамошњег џип клуба, за најма-
совнији долазак џипова и учесника на нашу
џипијаду. Иначе, медаље су израђене од неке
легуре и разликују се по боји: златне, сребрне и
бронзане. Пехари имају мермерно постоље, а
само тело им је комбинација пластике и неке
легуре. На себи имају плочицу златне боје, од
неке легуре и на њој је натпис. Одликовања су нас
коштала око 22.000 динара.
На крају сам сваког госта са вечере испратио,
пожелео му срећан пут и изразио наду да се опет
догодине видимо на истом месту. Свеукупни
трошкови овогодишње барошевачке џипијаде
износили су око 400.000 динара. Оваквих скупова
нема у околини. За Барошевац је част да има једну
овакву манифестацију. Било је џипијада у неким
градовима са мање учесника него што их је овога
пута било код нас. Рецимо, Ваљево је тек ове
године организовало прву џипијаду, а нама је ово
трећа редовна, с тим што смо имали и нулту. У
Аренђеловцу је ове године био мањи одзив него
код нас: они су имали 30 џипова и око 70
учесника, а ми 50 џипова, 12 квадова и 120
учесника. За једно мало село попут нашег то је
велики успех!
Децембар 2019. Драган (Милош) Бојић
(1967)
ФУДБАЛ
УВЕК МОЖЕ БОЉЕ
(НЕ)ОБАВЕЗНИ РАЗГОВОР СА ИГРАЧЕМ ФУДБАЛСКОГ КЛУБА „МЛАДОСТ“ ИЗ
БАРОШЕВЦА СТЕФАНОМ (МИЛАН) ФИЛИПОВИЋЕМ (1994)
Прва утакмица за сениоре „Младости“?
Против „ТЕК Слоге“ из Великих Црљена, оди-
грана 31. октобра 2010. године, у Барошевцу. У
75. минуту игре ушао сам са клупе и заменио
Марка Чадиковског, носио сам дрес са бројем18.
Изгубили смо са 3:4. Тада сам имао 16 година, а те
јесени за „Младост“ су дебитовали и моји
вршњаци из Барошевца, Предраг Гајић, Никола
Јовичић и Александар Ристивојевић. А нај-
дража? Против „Будућности“ из Дудовице, у
гостима, у прошлој сезони Прве београдске лиге,
одиграна 1. јуна ове године. Било је то предзадње
првенствено коло и утакмица је имала велику
важност за наш клуб који се борио за опстанак у
том рангу такмичења. Домаћин је боље отворио
сусрет и имали су неколико веома добрих при-
лика за постизање гола али је наш голман био на
висини задатка и сачувао је своју мрежу све до 42.
минута када „Будућност“ ипак долази у вођство.
Међутим, чим смо после тога кренули са центра
уследила је дуга лопта ка мојем саиграчу Ивици
Гавриловићу, он ју је одложио према Владимиру
Добричићу, Герију, који је прослеђује мени и ја
постижем погодак за изједначење резултата - 1:1.
Меч смо добили са 1:3 и имао сам осећај да је тај
наш брзи одговор на вођство домаћина увелико
утицао на крајњи резултат утакмице. „Младост“
игра нешто променљиво? Доста играча у екипи
нема много утакмица у ногама, временом ће то
изгледати све боље и уиграније. Биће констан-
тнија и игра и резултати. Како си задовољан
својом игром? Имам мишљење, којег се стално
држим, како год одиграо, а то је - да увек може
боље. Која ти позиција у саставу највише
одговара? Десно или лево крило. Користиш ли
обе ноге у игри? Користим, али десна ми је јача.
Како оцењујеш своју игру главом? Од 1 до 10,
нека буде 8. Твоја феноменална физичка спрем-
ност је задивљујућа. Откуд то? Још од малих
ногу волео сам тренинге и нисам пропустио
ниједан, па је моја спремност вероватно прои-
зашла из те навике. Али, као што мало пре рекох,
увек може боље. За колико времена претрчиш
дужину од 100 метара? За 11,4 секунде. Које су
твоје највеће врлине и мане по питању
фудбалске игре? Врлине - управо брзина и
срчаност, мана - знам доста пута да се изнер-
вирам, па то утиче на моју игру. Имаш ли трему
уочи и за време утакмице? Немам. Како спаваш
уочи утакмице? Мирно. У последње време ти
си извођач пенала за „Младост“, и то успешан.
Какав је осећај када преузимаш тако велику
одговорност и како ти успева да будеш пре-
цизан? Пенале сам изводио још од млађих кате-
горија и за сада ниједан нисам промашио. Немам
никакав посебан осећај у таквим ситуацијама,
само смирим главу и сконцентришем се. Патиш
ли после лоше одигране утакмице? Не, али ми
се дешава да након пораза будем баш
деморалисан, утучен. Како излазиш на крај са
„грубијанима“ из противничких екипа и шта
уопште мислиш о таквим играчима? Што би се
рекло - знам да трпим батине. Мислим да они тако
покушавају да надоместе своје физичке и
техничке недостатке, те им и не замерам. Какав
однос имаш са судијама, да ли је њима лако да
удовоље свима? Углавном океј, мада зна некад да
ме понесе нервоза због одређене њихове одлуке.
Није им нимало лако, али протекле полусезоне
имали смо веома добро суђење у овој лиги, што је
изненађујуће. Како те прихватају саиграчи,
како их ти доживљаваш? Прихватају ме
одлично, сви се дуго познајемо, тако да у екипи
влада једно велико другарство. Променио си
многе тренере, шта мислиш о њима? Сваки је
био добар на неки свој начин. Можеш ли себе
замислити као голмана? Нема шансе, мада
волим када играмо мали фудбал из зезања да
станем да браним. Уопште, шта мислиш о
голманима? Да ли се појединци одлучују стати
између статива због тога што то заиста воле,
или су на то приморани зато што немају ква-
литет играти на некој другој позицији?
Мислим да је то веома битна позиција у тиму.
Добар голман уноси сигурност у екипу. Верујем
да се одлучују због тога што воле. Ко се више боји
једанаестерца, голман или извођач? (Ти би то
требао знати!) Голмани. Мислиш ли да си у
довољној мери тимски играч? Мислим да некад
чак и претерујем у томе. Како те прихвата
публика, трудиш ли се да по том питању
изградиш неки одговарајући однос? Навијачи ме
одлично прихватају. И не трудим се баш да
изградим неки одговарајући однос са њима, више
сам фокусиран на игру, али сам захвалан онима
који долазе да нас подрже. Како би упоредио
играње на домаћем терену, у Барошевцу, са
наступима на гостовањима? Имамо најбољи
терен у лиги, када се на то дода домаћа публика -
не може се поредити. Значи, много нам је лакше
55
у Барошевцу. А да ли те, можда, делимично
оптерећује императив победе на домаћем
терену? Не. Узор? Лукас Подолски. Посећујеш
ли кладионице? Посећујем. Са каквим успехом
прогнозираш, муче ли те намештене утак-
мице? Не жалим се, срећне сам руке. Неки други
спорт, осим фудбала? Кошарка. Спортски
догађај који ти је остао у најдубљем сећању?
Никад нећу заборавити фудбалску утакмицу
Лиге шампиона Звезда - Ливерпул из прошле
године која је завршена резултатом 2:0. Најбољи
наш спортиста свих времена? Новак Ђоковић.
А светски? Лео Меси и Кристијано Роналдо.
Барошевац као место за живот? Ја га волим,
тако да ми се свиђа. Шта је у Барошевцу нај-
лепше, а шта најружније? Најлепша је црква,
као и порта у којој се она налази, а најружнија је
загађеност од површинског копа угља. Шта овде
највише недостаје? Можда терен за мали
фудбал и кошарку. Село или град? Село. Колико
времена проводиш уз телевизор? Доста, углав-
ном гледајући утакмице фудбала и кошарке.
Пратиш ли неку серију? Пратио сам пре, углав-
ном стране комедије. А ријалити програме? Не.
Омиљени филм? Немам омиљени. Глумац? Брус
Вилис. Музика? Слушам све, и домаће и страно.
Певач? Група „Амадеус бенд“. Песма? Немам
омиљену песму. Концерти? Концерт „Ама-
деуса“ у Сава центру. Штампа? Не читам
новине. Пратим спортске вести на онлајн
спортским порталима. Интернет? Користим га
свакодневно, углавном гледам спортске вести,
клипове итд. Колико имаш пријатеља на
фејсбуку? Не знам тачно, у последње време га
мање користим. Књижевно дело? „Горски
вијенац“. Зашто баш то? Зато што је то, по
мени, дело које би свако требао прочитати и
веома је поучно. Где највише излазиш? Где се
договорим са друштвом, углавном у Лазаревац,
Ваљево, Аранђеловац, „Момент“ у Миросаљ-
цима... Посећујеш ли теретане? Не. Ауто-
мобил? Тренутно возим „Алфу ромео 159“.
Можеш ли замислити живот без аута, да ли је
то прека потреба или луксуз? Потреба. Гарде-
роба? Углавном шта ми се свиди, марка ми није
битна. Јело? Роштиљ. Пиће? Вода. Алкохол?
Понекад, у друштву. Воће? Јабука. Слаткиши?
Чоколада. Никотин? Не. Возиш ли бицикл? Не.
Зашто? Више волим да пешачим. А мотоцикл?
Не возим ни мотор. Где си и са киме летос про-
вео одмор? У Црној Гори, са девојком. Чега се
сећаш из најранијег детињства? Сећам се
доста ствари, али ево једне везане за Ивањдан:
памтим, док сам био мали, да су за ивањдански
вашар у Барошевцу биле велике гужве и да су
многобројне тезге са разноврсном робом која се
56
продаје биле поређане у главној улици, скроз од
централне сеоске раскрснице па све до иза
црквене порте. Омиљена играчка из детињ-
ства? Лопта. Које речи често употребљаваш?
Немам неке речи које често употребљавам. Да ли
ти се свиђа твоје име? Да, веома. Надимак?
Скоро сви ме зову Стева, или Фића, ово друго због
презимена. Омиљени предмет који поседујеш?
Ланчић који сам добио од моје покојне бабе.
Професија којом би се бавио кад би био у
прилици? Нисам никада размишљао о томе,
можда фудбалски тренер једног дана... Без чега
не би могао замислити живот данас? Без
телефона. Како видиш себе за десет година?
Вероватно где сам и сада. Са киме би се радо
мењао, а са киме никако? Не бих се мењао ни са
ким, верујем да свако има своју судбину.
Животни мото? Увек може боље. Шта
највише цениш код других, а шта не? Код
других ми је најдража искреност, а најмање
ценим лаж. Може ли се за тебе рећи да си
амбициозна особа? Може. Која ти је главна
амбиција? Немам ниједну истакнуту. Које су
главне амбиције твојих познаника са којима се
дружиш? Не знам, не питам их за амбиције. А
које су главне теме ваших разговора? На
пример, о спорту, дружењу, смешним деша-
вањима... Улога новца у твојем животу? У
данашње време новац игра велику улогу у
свачијем животу. Присуство шаљивих ситу-
ација у твојим међуљудским односима?
Шаљиве ситуације су увек добродошле, да
измаме осмех на лице. Особа којој се дивиш? Не
дивим се никоме. Шта о теби мисле други? То
бисте њих морали питати. Које су ти највеће
животне врлине и мане? Највећа врлина ми је
искреност, а мана - наивност. Тетоважа? Немам
тетоважу, али немам ништа против тога. Да ли би
скочио падобраном из авиона? Скочио бих.
Постављаш ли ограничења себи? Не поста-
вљам. Мислим да увек треба покушати надма-
шити сопствене могућности. Журити или
чекати? Чекати. Памтиш ли вицеве? Не.
Штета, претпостављао сам! Хајдемо нешто
лакше - како би дефинисао храброст? Храброст
бих дефинисао као неустрашивост. А верност?
Као оданост. А оданост? Кад бисте урадили све
за некога и никад га не би издали. Шта је то
лаж? Извртање истине. Однос према тра-
дицији? Мишљења сам да се традиција треба
поштовати, јер самим тим поштујемо и наше
претке и њихове обичаје. Шта за тебе пред-
ставља патриотизам? Љубав према отаџбини.
Дефиниција успеха? Постизање циља. Шта је
по теби богатство? Срећа у животу. Шта је, по
теби, одговорност, и да ли си ти одговорна
особа? Одговорност је ситуација када стојиш иза
својих поступака и одговараш за њих, а за себе
сматрам да сам одговорна особа. Који је твој
став о поштењу? Веома ценим поштене особе.
ЕКОЛОГИЈА
УТИЦАЈ ПОВРШИНСКЕ ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ УГЉА У
РУДНИКУ „КОЛУБАРА“ НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ
ДЕЛОВИ ЗАВРШНОГ РАДА ИЗ ОБЛАСТИ ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ НА
ВИСОКОЈ ТЕХНОЛОШКОЈ ШКОЛИ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА У АРАНЂЕЛОВЦУ
1. УВОД
Главни утицаји на животну средину који
настају услед рударских активности укључују:
доступност и квалитет воде, квалитет ваздуха,
деградацију земљишта, производњу отпада и
губитак биолошке разноликости. Социјални
утицаји могу бити: расељење становништва,
политика запошљавања, здравље и безбедност,
као и друштвени и политички сукоби.
Рударске активности модификују околни
пејзаж екстракцијом земљаног материјала.
Ерозија екстрахованог земљишта у отпадним
јаловинским гомилама може резултирати нано-
шењем седимената у површинске воде и
променом водног биланса подземних вода.
Изливање и цурење опасних материјала и
таложење прашине и отпадних вода и воде од
испирања могу довести до контаминације тла.
Најкритичнији утицај рударства односи се на
квалитет воде и доступност водних ресурса и то
не само на воду за људску употребу већ и на
водена тела (реке и језера) и на живе организме у
води. Вода може да има промењен pH и повећан
садржај метала и синтетичких органских једи-
њења, повећан садржај суспендованих чврстих
материја (мутноћу) које адсорбују метале и најзад
миграције и изумирање врста биљака и животиња
водених станишта. Еколошки утицаји укључују
промену станишта, биоакумулацију метала у
прехрамбеном ланцу, изумирање врста и замену
инвазивним врстама.
Вађење угља, стварање чврстог отпада и
пречишћавање и прерада стварају загађење
ваздуха које има кумулативни утицај на животну
средину и јавно здравље. Главни извори загађења
ваздуха у рударским операцијама су: честице
прашине у и око отворених рудничких подручја
које ветар углавном распршује током ископавања,
Шта би рекао на крају овог разговора? Волео
бих да што више гледалаца долази на утакмице
„Младости“ и да тако подрже барошевачку децу
која наступају за овај фудбалски клуб!
Децембар 2019. Зоран Мирковић
транспорта материјала, а такође и из јаловине, и
гасови који се углавном стварају у процесима
сагоревања (рад тешке рударске механизације,
пожари угља). Загађивачи ваздуха се подвргавају
физичким и хемијским променама пре него што
дођу до рецептора и изазову озбиљне последице
по здравље људи и животну средину.
Ископавање и сагоревање угља за добијање
енергије штетно је за животну средину; али,
пошто је угаљ широко распрострањен и јефтин,
многи га се не желе одрећи као извора енергије.
Угаљ настаје као тресет; током милиона година,
топлота и притисак претварају тресет у све чис-
тије облике угља који се називају лигнит, суб-
битуминозни, битуминозни и антрацитни угаљ.
Фосилна горива су ограничени или необновљиви
извори; након што послуже својој сврси она се не
могу рециклирати у користан извор енергије.
Њихове залихе су ограничене; истина, временом
се могу створити залихe угља, нафте и гаса, али
производња фосилних горива траје много
милиона година. Најчистији облици угља (биту-
минозни и антрацитни) дају највише енергије,
али пошто је генерално за угаљ потребно мало
или никакво рафинирање да би се могао
употребити као гориво, његово обиље и
једноставна примена чине га јефтиним горивом,
посебно за земље у развоју.
Озбиљнија пажња при истраживањима која се
односе на животну средину се посвећује утицају
(на животну средину) читавог животног циклуса
експлоатације угља: рударство, транспорт,
складиштење, сагоревање и конверзија. Угаљ се
углавном копа на два начина - површинска или
подземна експлоатација. Геолошки услови
одређују начин експлоатације. Вађење угља се
обично повезује са деградацијом природних
ресурса и уништавањем природних станишта
биљака и животиња. Ово доводи до тога да
57
инвазивне врсте заузимају област захваћену
ископавањем, што представља претњу по
биодиверзитет. Вађење угља негативно утиче
на екосистем у целини:
1) Огромне количине отпадног материјала се
производе у неколико рударских активности у
захваћеном региону. Ако се за одлагање отпадног
материјала не предузме одговарајућа брига,
рударство деградира околину. Начин одлагања
отпадног материјала утиче на земљиште, воду и
ваздух и последично на квалитет живота људи у
суседним областима.
2) Повезана је и емисија штетних гасова (метан)
као и емисија угљендиоксида услед сагоревања
фосилних горива (утицај на глобалне климатске
промене).
3) Емисија прашине и гасовитих загађивача –
честица које делују као центри катализе за многе
хемијске реакције које се одвијају у атмосфери.
Загађење ваздуха из термоелектрана на угаљ
укључује емисију сумпор-диоксида, азотне
оксиде, честичне материје и тешке метале, што
доводи до појаве смога, киселих киша и разних
токсина у околини и бројних респираторних,
кардиоваскуларних и цереброваскуларних
ефеката.
4) Ископавање угља, први корак у еколошки
неприхватљивом животном циклусу угља,
проузрокује крчење шума и испуштање великих
количина токсичних минерала и тешких метала у
земљу и воду. Ефекти ископавања угља трају
годинама након вађења угља.
Лоше рударске праксе могу изазвати пожаре
угља који може горети деценијама уз ослобађање
летећег пепела и дима оптерећеног гасовима
стаклене баште и отровним хемикалијама.
Надаље, рударством се ослобађа метан, гас са
ефектом стаклене баште, 20 пута снажнијим од
угљендиоксида. Удисање угљене прашине
изазива црну болест плућа код рудара и оних који
живе у близини, а рударске несреће убијају
хиљаде радника сваке године. Ископавање угља
расељава читаве заједнице, приморавајући их да
напусте своја места становања због ширења
рудника, пожара угља, клизишта и загађења воде.
2. КАКО ПОВРШИНСКО
ИСКОПАВАЊЕ УГЉА УТИЧЕ НА
ЖИВОТНУ СРЕДИНУ
Површинско ископавање укључује одбаци-
вање земље како би се угаљ копао ближе
површини. Површинско ископавање оставља
трајне ожиљке на пејзажу, међутим захтева мање
радне снаге и даје више угља него подземно
копање. Ископавање уништава пејзаже, шуме и
58
станишта дивљих животиња када се површински
слој земље заједно са дрвећем и биљкама очисти
из подручја рудника. То доводи до ерозије тла и
уништавања пољопривредног земљишта.
Када киша испере растворено тло у реке и
потоке, седименти загађују водене путеве. Ово
може нашкодити рибама и ометати живот биљака
у доњим токовима загађених река и изазвати
блокирање протицања воде кроз површинске
водене токове, што доводи до поплава.
Повећан је и ризик од хемијског контами-
нирања подземне воде када минерали из
оштећене земље продру у подземну воду, а такође
и када земља изгуби воду коју је некада
задржавaла.
Ископавање горњег слоја земље узрокује
загађење прашином и буком услед рада тешких
машина; такође се и угљена прашина ствара у
рудницима. Резултат свега тога је неплодна
земља која остаје контаминирана дуго након
гашења рудника угља.
Иако многе земље захтевају детаљне планове
за локације намењене ископавању угља, елими-
нисање свих штетних утицаја по животну
средину у водоснабдевању, уништеним стани-
штима и лошем квалитету ваздуха је дуг и сложен
задатак. Ови поремећаји на земљи су великог
обима. У САД-у је између 1930. и 2000. године
експлоатација угља изменила око 2,4 милиона
хектара природног пејзажа, од чега је већина била
под шумом. Покушаји да се земљиште уништено
експлоатацијом угља поново учини плодним су
тешки јер процес ископавања темељно оштећује
земљу. Пројекти поновне садње нпр. храста
лужњака имају успех од само 20-30 процената,
док је у неким местима преживело само 10
процената садница. У Кини, вађење угља је
погоршало квалитет земљишта површине од око
3,2 милиона хектара, према процени из 2004.
године. Укупна стопа обнављања (однос
рекултивисане површине земљишта и укупне
деградиране површине земљишта) износила је
само око 10-12 процената.
Метан, који је у атмосфери мање распро-
страњен од CО2, али 20 пута јачи гас са ефектом
стаклене баште, формира се током геолошког
формирања угља и ослобађа се током процеса
вађења угља. Већина метана долази из подземних
рудника. Метан се може користити у пројектима
производње електричне енергије (добијање
електричне енергије из биогаса који садржи
метан). Међутим, упркос великим улагањима у
истраживања, широм света постоји само око 50
таквих пројеката. Очекује се да ће се емисија
метана у свету повећати за 20 процената у
наредних десетак година.
 Пожари угља - запаљивања угљених слојева,
гомила или складишта угља или гомила отпада од
угља - значајан су еколошки проблем у многим
земљама. Подземни пожари угља могу вековима
да тињају, испуњавајући атмосферу димом са
високим садржајем угљен-моноксида (CО),
угљен-диоксидом (CО2), метаном (CH4), сумпор-
диоксидом (SО2), азотним оксидима (NОx) и
другим стакленичким или токсичним гасовима –
као и летећим пепелом који излази из отвора и
пукотина. Остали ефекти пожара угља укључују
пораст површинске температуре и загађење
подземних вода, тла и ваздуха. Иако пожари угља
могу бити изазвани олујама или грмљавином као
и шумски или тресетни пожари, они су често
изазвани рударским несрећама и неправилним
техникама рударства. Кина има највише пожара
угља у свету. У Кини између 15 и 20 милиона тона
угља сваке године неконтролисано сагорева, што
чини између 0,1 и 1 проценaта светске емисије
CО2 изазване људским активностима. Иако су
пожари угља значајни, емисије из електрана су
далеко веће.
Отпадне рудничке воде настају када се вода
помеша са угљем и токсичним минералима који
се у њој растварају током експлоатације,
укључујући и тешке метале. Та отровна вода цури
из напуштених рудника и контаминира подземне
воде, потоке, земљу, биљке а представља
опасност за животиње и људе. Наранџаста боја
воде која може да прекрије ушће реке или чак
морско дно је знак да је дошло до испуштања
отпадне рудничке воде што убија биљке и чини
површинске воде неупотребљивим као воде за
пиће. Испуштање отпадне рудничке воде један је
од најштетнијих ефеката рударства који се
осећају широм света.
3. УОБИЧАЈЕНЕ ПРЕТЊЕ ЗА ЗДРАВЉЕ
И ЖИВОТНУ СРЕДИНУ КОЈЕ
ПРОУЗРОКУЈЕ ЕКСПЛОАТАЦИЈА
УГЉА
Пнеумокониоза, позната и као болест црних
плућа или CVP, настаје када рудари удишу
угљену прашину и угљеник који очвршћују
плућа. Процене показују да 1.200 људи у
Америци умире од црне болести плућа годишње.
Ситуација у земљама у развоју је још гора. Према
америчкој студији из 2001. године, откривено је
да су кардиопулмонална болест, хронична
опструктивна плућна болест, хипертензија,
плућне и бубрежне болести повећане код
становника који живе у близини рудника угља.
Токсични нивои арсена, флуора, живе и селена
емитовани сагоревањем угља, улазе у ваздух и
прехрамбени ланац оних који живе у близини.
Несреће сваке године убију хиљаде радника
широм света. У несрећама у рудницима угља
годишње гине и повређује се на хиљаде људи.
Ископавање угља штети животној средини на
више начина. Као и друга фосилна горива,
сагоревање угља ослобађа угљен диоксид у
околину, што је главни узрок климатских
промена. Рударство уопште увелико мења
животну средину. Да би угаљ био извађен из
земље, било који екосистем на површини земље
треба уклонити. То може бити шума или неки
други екосистем. Губи се вегетација а уклоњено
земљиште се мора преместити на друго место.
Уклоњено тло одбачено на друго место негативно
утиче на тај екосистем.
Нечистоће уклоњене из угља и сав отпадни
материјал који настаје током рударских актив-
ности морају се складиштити негде, а обично се
чувају на за то предвиђеним депонијама, као што
су нпр. депоније пепела из термоелектрана. Неки
контаминанти са таквих депонија могу исцурити
у околно тло и подземне воде. Познати су
случајеви распадања таквих депонија са ката-
строфалним последицама.
Одводњавање рудника је такође велики
проблем. Ископавањем се могу ослободити -
екстраховати тешки метали који се растварају и
продиру у подземне или површинске воде које
користе биљке, животиње и људи. Кад падне
киша преко откривених стена, вода која површ-
ински отиче може имати повећану киселост.
Негативан утицај површинске експлоатације
угља уопште на животну средину је огроман, ако
није изведена у складу са еколошким станда-
рдима.
4. МЕРЕ УБЛАЖАВАЊА И САНАЦИЈЕ
УТИЦАЈА РУДАРСТВА
Данас су развијене одрживе, високо ефикасне
технологије за решавање проблема животне
средине, насталих емисијом загађивача - као што
су оксиди сумпора (SОx) и азота (NОx) - и
честица и елеменaтa у траговима, као што је жива.
У новије време фокус је на развоју и примени
технологија за решавање емисија угљен-
диоксида (CО2). Доступне су технологије за
побољшање еколошких перформанси електрана
на угаљ за читав низ загађивача a у многим случа-
јевима су на располагању технологије за убла-
жавање било ког утицаја на животну средину.
Угаљ је променљивог квалитета и често
повезан са минералним и хемијским матери-
59
јалима, укључујући глине, песак, сумпор и
елементе у траговима. Чишћењем угља, прањем
и обогаћивањем, уклања се овај везани
материјал, припрема угаљ према специфика-
цијама купца и чини важан корак у смањењу
емисија. Припрема угља је релативно јефтин
начин за побољшање еколошких перформанси
угља.
Честице су фине чврсте и течне (осим воде)
супстанце које се емитују из електрана. Развијене
су бројне технологије за контролу емисије
честица и широко се примењују у развијеним и
земљама у развоју. Ту спадају:
- Електростатички таложници (ЕSP), нај-
чешће коришћена технологија за контролу
честица, који користе електрично поље за
стварање набоја честица у димном гасу како би их
привукли у сабирне плоче.
- Филтери од тканине, који скупљају честице
из димних гасова док пролазе кроз чврсто упле-
тену тканину. И ESP и филтри од тканине су
високо ефикасни, уклањајући преко 99,95%
емисије честица. Влажни филтери се користе за
хватање честица и СО2 убризгавањем капљица
воде у димни гас да би се створио мокри нус-
производ. Додавање креча у воду помаже пове-
ћавању уклањања СО2.
- Системи за филтрирање врелог гаса делују
на вишим температурама и притисцима у односу
на уобичајене технологије уклањања честица,
елиминишући потребу за хлађењем гаса, чинећи
их погодним за модерне електране у комби-
нованом циклусу, као што је интегрисани
комбиновани циклус гасификације. Низ техно-
логија филтрације врућег гаса је у развоју већ
више година, али потребна су даља истраживања
како би се омогућило широко комерцијално
коришћење.
Бројне технологије, познате као одсумпо-
равање димних гасова, развијене су за смањење
емисије SО2 насталог коришћењем угља. Обично
користе хемијски сорбент, креч или кречњак, за
уклањање SО2 из димних гасова. Уграђене су у
многим земљама и довеле су до огромних
смањења емисија.
Сагоревање угља у присуству азота, било из
горива било из ваздуха, доводи до стварања
азотних оксида. Постоје технологије за смањење
емисије NОx или примарним методама за
смањење и контролу или третманом димних
гасова. Примарне мере укључују употребу
горионика са ниским садржајем NОx и технике
оптимизације горионика како би се смањило
стварање NОx током сагоревања. Алтернативнe
технологије као што су селективна каталитичка
редукција и селективна некаталитичка редукција
смањују емисију NОx накнадним третирањем
60
NОx у димним гасовима. Комерцијално се
користе скоро 30 година а и сада се користе
широм света, уклањајући између 80-90% емисије
NОx у појединим постројењима.
Угаљ је хемијски сложена супстанца која
природно садржи многе елементе у траговима,
укључујући живу, селен и арсен. Сагоревање
угља може резултирати ослобађањем елемената у
траговима из електрана који могу штетно утицати
и на здравље људи и на животну средину. Бројне
технологије се користе за ограничавање испу-
штања елемената у траговима, укључујући прање
угља, уређаје за контролу честица, сагоревање у
флуидизованом слоју, убризгавање активног
угља.
Сагоревање угља ствара отпад који се састоји
претежно од незапаљивих минералних материја,
заједно са малом количином неизреаговалог
угљеника - чађ. Производња овог отпада може се
минимизирати пречишћавањем угља пре сагоре-
вања. Отпад се може додатно смањити употребом
високо ефикасних технологија сагоревања угља.
Све је већа свест о могућностима прераде отпада
електрана у драгоцене материјале који се користе
пре свега у грађевинарству. Заштита квалитета
животне средине у погледу чистог ваздуха, воде и
тла важна је за одрживост животне средине.
5. ПРОЦЕНА УТИЦАЈА НА ЖИВОТНУ
СРЕДИНУ
Процена утицаја на животну средину је
алат који се првенствено примењује за спреча-
вање или минимизирање штетних ефеката и
максимизирање позитивних ефеката рударских
активности од почетка радова до затварања
рудника. Иако је сврха процене утицаја у рудар-
ству пружање информација за одлучивање о
еколошким и друштвеним последицама рудар-
ских активности, она такође осигурава одр-
живост кроз идентификацију одговарајућих
ублажавајућих мера. Одрживост се најефи-
касније описује, као „развој који задовољава
потребе данашње генерације без угрожавања
будућих генерација“. Да би се осигурала
одрживост у рударству, процена утицаја може
кроз краткорочне и дугорочне циљеве умањити
утицаје на животну средину и друштво. Кључни
захтеви процене утицаја су: да идентификује
одговарајуће мере за ублажавање потенцијалних
негативних утицаја рударства и да повећа пого-
дности одговарајућим политикама и прописима.
Ублажавање утицаја на земљиште укључује
употребу најбољих пракси управљања током
свих фаза експлоатације и регулациони план за
поновно успостављање одрживог тла и развој
вегетације по затварању. Да би се очувало
одрживо земљиште, горњи слој земљишта се
мора уклонити и чувати одвојено за употребу у
рекултивацији. Одређени биохемијски чиниоци
(фертилизатори) убрзавају обнављање аутохто-
них биљних врста, биолошку и хемијску стабили-
зацију одлагалишта. Такође, сађење одређених
аутохтоних биљних култура потпомаже побољ-
шљњу особина земљишта па чак и елиминацији
тешких метала из контаминираног земљишта.
Вегетација може смањити биорасположивост
широког спектра загађивача, и пружати заштиту
од миграције загађивача ношених ветром и
водом. Као толерантна врста према земљи, трава
може помоћи да се на загађеном тлу омогући раст
других, мање отпорних врста.
За смањење утицаја прашине проучавана је
улога аутохтоних биљних врста и утврђено је да
широко лишће појединих листопадних врста има
велики потенцијал за смањење прашине у
рударским областима. Ефикасан заштитни
зелени појас мора се успоставити у различитим
зонама за спречавање утицаја прашине, све од
средишта па до заштићене зоне рударског
подручја.
Мере ублажавања утицаја на воду укључују:
постепено формирање одлагалишта јаловине и
повратак деградираних подручја захваћених
рударским радовима у природне услове отицања
што је пре могуће. Утицаји на ресурсе подземне
воде могу се побољшати следећим методама:
изградња тераса, контура и ободних снопова,
изградња check брана, сакупљање кишнице,
садња одговарајућих биљних врста и искориш-
ћавање воде у рудницима угља.
Сметње од буке могу се ублажити кориш-
ћењем вегетације као природне баријере. Биљке
су добри пригушивачи буке у рударским подру-
чјима. Неколико студија доказује да је садња
вегетације помогла да се отклони утицај буке и
вибрација у рударским областима.
Мере ублажавања утицаја на станишта и
биолошку разноликост укључују уклањање
трагова рударских активности, премештање
аутохтоних биљних врста на места обнављања
екосистема, очување биљних микро резервата
као и већих површина и рекултивацију.
Постоји значајна сложеност у управљању
друштвено-економским утицајима рударства.
Утицаји, мере ублажавања, па чак и користи могу
резултирати многим интерактивним ефектима, и
позитивним и негативним. Управљање социо-
економским утицајима, више него код других
дисциплина, укључује минимизирање негатив-
них ефеката и повећање позитивних. Санација
рударског подручја нпр. може бити једно од
потенцијалних подручја за отварање нових
радних места, што представља економску корист
за локалну заједницу.
Укључивање корпоративне друштвене одго-
ворности је нови концепт који широко покрива
различите аспекте као што су економски, еко-
лошки и социјални императиви одрживости.
Друштвена одговорност предузећа игра посебну
улогу у рударству због природне коначности
резерви минералних сировина и утицаја на
животну средину и друштво који се односе на
затварање рудника. Активности друштвене
одговорности предузећа углавном су усмерене на
повећање потребе да компаније оправдају свој
рад објављивањем еколошких информација.
Затим, усредсређене су на аспекте заштите
животне средине и друштва; посебно на одр-
живост животне средине, еколошку равнотежу,
заштиту биљног и животињског света, очување
природних ресурса и одржавање квалитета
земљишта, ваздуха и воде укључујући идентифи-
кацију стања подземних вода, очувања при-
родних водних ресурса и обезбеђивања сигурне
воде за пиће.
Рударске активности су саставни део друшт-
веног развоја. Међутим, ублажавање утицаја на
животну средину и социјална питања захтевају
корективне акције подржане одговарајућим
стратегијама управљања након затварања.
Управљањем утицајима на животну средину
може се обезбедити дугорочна одрживост
рударских операција, што заузврат решава
социјална питања. Такође пружа могућност
производње добара и услуга у рударству и
истовремено осигурава одрживе и здравије
услуге екосистема. Стратешко управљање и
процена утицаја на животну средину такође
обезбеђује подршку владе и креатора политике
ради економске користи заинтересованим
странама.
Последњих година, промене у техникама
управљања ефикасно су смањиле многе нега-
тивне утицаје. Рударске компаније улажу напоре
да смање еколошке и друштвене утицаје
рударства и минимизирају траг својих актив-
ности укључујући планирање обнове после
затварања. Рударска индустрија може постати
еколошки прихватљивија и друштвено одр-
живија интегрисањем праксе која смањује утицај
рударских операција на животну средину и
применом друштвене одговорности предузећа.
61
 6. РЕКУЛТИВАЦИЈА
Закон о рударству дефинише санацију као
третман или управљање поремећеним зем-
љиштем или водом ради успостављања сигурног
и стабилног окружења. У пракси санација
рудника може обухватити низ активности, као
што су рушење инфраструктуре, санација
контаминираног земљишта, успостављање
коначног облика земљишта и обнављање
вегетације. Санација се може извести и током
рударских операција и након завршетка
операција.
Активности рекултивације се предузимају
постепено: конфигурација земљишта мора се
обновити, заменити подземни слој и поновно
засадити вегетација на површинама које су биле
захваћене рударским радовима. И пре и током
рударских активности потребно је изузетно
пазити на очување биодиверзитета, историјских
локалитета и свих ресурса од посебне важности
за територију. За време рударских операција
загађење прашином, загађење буком и загађење
воде морају бити сведени на минимум. Када се
рударске активности зауставе, искоришћене јаме
могу се користити за изградњу резервоара или за
рекреативне активности. Земљиште се може
користити на различите начине: за пољоприв-
реду, шумарство, рекреацију, грађевинске
површине за индустрију или станиште дивљих
животиња. Данас је индустрија угља посвећена
заштити животне средине, а санација земљишта
саставни је део већине рударских активности.
Компаније за вађење угља морају да улажу много
(како у експертизу, тако и у финансијским ресур-
сима) како би земљиште вратиле у стање које је
једнако или боље од онога пре експлоатације.
У Србији још увек није развијена свест о
негативним утицајима експлоатације угља,
камена, глине, као и свест о еколошким катастро-
фама које може изазвати неправилно пројекто-
вање депонија. Код нас се у већини случајева
примењује тзв. природна рекултивација дегради-
раних површина (мада би одговарајући термин
пре могао бити - препуштање случају), јаловина
се одлаже на неадекватан начин у близини самог
ископа, површински плодни слој земљишта
трајно се уништава неадекватним одлагањем... У
Србији постоји велики број рудника угља, каме-
нолома, глиништа и сличних површина које се
након експлоатације препуштају природној
рекултивацији - процесу који тече веома споро,
мери се десетинама година, док на неким
локацијама није могућ. Правилан приступ
рекултивацији подразумева плански поступак, на
62
основу базе података. Генерално посматрано, у
оквиру рекултивације деградираних површина
потребно је применити техничке, био-техничке и
биолошке мере.
Техничке мере доприносе побољшању отпо-
рних и деформабиланих карактеристика одлага-
лишта, које директно утичу на повећање
ерозионе стабилности косина.
Био-техничке мере, заједно са техничким
мерама, доприносе бржем постизању и одржа-
вању трајне стабилности одлагалишта.
Биолошке мере подразумевају примену
пољопривредних и шумских мелиорација, које
доприносе стабилности и одржавању рекулти-
висаних површина, али су много значајније са
аспекта ревитализације простора и успос-
тављања природних биоценоза. Значајну улогу у
биолошким мерама имају хортикултурне врсте.
Биолошке мере примењују се у завршној фази
рекултивације. Биолошка рекултивација подра-
зумева подизање ратарских, воћарских култура,
пошумљавање... Свеже одложени материјали,
након техничке рекултивације, слежу се још
једну до две године и стварају микродепресије.
Република Србија, аутономна покрајина или
јединица локалне самоуправе су дужне по закону
да обезбеде континуално праћење стања
животне средине - мониторинг у складу са
законом, као и да обезбеде средства за спро-
вођење мониторинга. Мониторинг се врши
систематским праћењем вредности индикатора,
односно праћењем негативних утицаја на живо-
тну средину, стања животне средине, мера и
активности које се предузимају у циљу смањења
негативних утицаја и подизања нивоа квалитета
животне средине. Влада утврђује критеријуме за
одређивање броја и распореда мерних места,
мрежу мерних места, обим и учесталост мерења,
класификацију појава које се прате, методологију
рада и индикаторе загађења животне средине и
њиховог праћења, рокове и начин достављања
података, на основу посебних закона. Мони-
торинг може да обавља и овлашћена орга-
низација ако испуњава услове у погледу кадрова,
опреме, простора, акредитације за мерење датог
параметра и стандарда у области узорковања,
мерења, анализа и поузданости података, у
складу са законом. Оператер постројења,
односно комплекса које представља извор
емисија и загађивања животне средине дужан је
да, у складу са законом, преко надлежног органа,
овлашћене организације или самостално, уко-
лико испуњава услове прописане законом,
обавља мониторинг, односно да: а) прати
индикаторе емисија, односно индикаторе утицаја
својих активности на животну средину, инди-
каторе ефикасности примењених мера пре-
венције настанка или смањења нивоа загађења; б)
обезбеђује метеоролошка мерења за велике
индустријске комплексе или објекте од посебног
интереса за Републику Србију, аутономну
покрајину или јединицу локалне самоуправе; в)
загађивач је дужан да изради план обављања
мониторинга, да води редовну евиденцију о
мониторингу и да доставља извештаје, у складу
са овим законом. Државни органи, односно
организације, органи аутономне покрајине и
јединице локалне самоуправе, овлашћене
организације и загађивачи дужни су да податке из
мониторинга достављају Агенцији за заштиту
животне средине.
Употреба конвенционалних технологија за
производњу енергије из фосилних горива
довела је до границе исцрпљености фосилне
изворе, пораста загађења животне средине (воде,
ваздуха и земљишта), као и до повећања емисије
гасова стаклене баште, који доводе до клима-
тских промена. Ове теме постале су саставни део
глобалних напора да се дође до одрживог решења
(Кјото протокол, Конференција Уједињених
нација о одрживом развоју 2012. године, Рио).
Очигледно је да је потребно извршити увођење
нових енергетских извора који би довели до
смањења загађења животне средине и ублажа-
вања климатских промена. Производња елек-
тричне и топлотне енергије из обновљивих
извора енергије је једна од опција. Један од
начина производње обновљиве енергије и могуће
замене фосилних извора је примена анаеробне
дигестије и производња биогаса. Примена
биогаса бележи тренд значајног пораста током
друге половине двадесетог века, а посебно у
земљама у развоју. Поред производње енергије,
на овај начин решавају се и санитарни проблеми
кроз третман отпадних вода. До наглог скока у
изградњи постројења која користе биогас у
производњи електричне енергије дошло је због
подстицајних економских мера у примени
обновљивих извора, као и услед снажне подршке
ЕУ борби против климатских промена. Кли-
матске промене, углавном условљене повећањем
емисије из енергетског сектора, иницирале су
бројне мере на глобалном нивоу за њихово
ублажавање. Једна од тих мера је и повећање
коришћења обновљивих извора енергије. Репу-
блика Србија, као кандидат за придруживање ЕУ,
обавезала се да спроводи начела ЕУ и да
имплементира конкретне мере како би подржала
производњу и коришћење ,,зелене“ енергије.
Постоје две основне методе декомпозиције
органске материје из отпада:
а) Термохемијска конверзија, која пред-
ставља термичку декомпозицију органске мате-
рије, а као резултат добија се топлотна енергија
или гориво, гасовито, течно или чврсто; користи
се за бионеразградиве органске компоненте
(инсинерација и пиролиза);
б) Биохемијска конверзија - процес се
заснива на ензиматској декомпозицији органских
материја помоћу микроорганизама, а као резул-
тат добија се метан (за биоразградиве органске
компоненте отпада).
Биогас је обновљив извор енергије који се
добија поступком анаеробне дигестије, која
представља биохемијски процес декомпозиције
органских молекула у анаеробним условима.
Овај процес омогућава претварање отпада у
електричну енергију, чиме се смањује количина
отпада и број патогених супстанци које се налазе
у отпаду. Употреба биогаса се охрабрује, јер се на
тај начин добија енергија, а не повећава се
количина угљен-диоксида у атмосфери. Саго-
ревање метана је знатно чистије у односу на угаљ.
Биогас представља смешу метана, угљендио-
ксида и у мањој мери неких других једињења.
Настаје аеробном дигестијом од биомасе, која
представља биоразградиви део производа,
отпада и остатка биолошког порекла из пољо-
привреде, шумарства и повезаних индустрија,
као и биоразградиви део комуналног и инду-
стријског отпада. Најчешће се користе следећe
сировине: стајњак са фарми, остаци из пољо-
привредне производње, биоразградиви органски
отпад из прехрамбене и сличних индустрија,
биоразградива фракција комуналног отпада и
отпада из угоститељства (остаци хране), отпадне
воде прехрамбене индустрије и отпадни муљеви
из постројења за третман вода, као и енергетски
усеви (кукурузна силажа, различите врсте трава).
Истовремена производња електричне и
топлотне енергије назива се когенерација. При
производњи електричне енергије увек настаје
топлотна енергија. Ова топлотна енергија се
налази у расхладном флуиду који се користи за
хлађење или у продуктима сагоревања горива. Да
би се искористила ова отпадна топлота користе се
различити измењивачи топлоте. Примене био-
гаса у когенеративном процесу има следеће
предности: висок степен енергетске ефикас-
ности, поузданост у раду, смањење емисије у
животну средину, доноси економску добит.
Биометан се користи за производњу енергије или
као гориво у саобраћају. Биогас се за ову сврху
63
мора пречистити од непожељних компоненти
које садржи (водоник-сулфид, угљен-диоксид,
водена пара). Реформинг воденом паром
представља ендотерман процес добијања
водоника из биогаса.
7. СТАНДАРДИ ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ
СРЕДИНЕ ISО 14001; СИСТЕМИ
УПРАВЉАЊА КВАЛИТЕТОМ И
ЗАШТИТОМ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ
Међу стандардима које је промовисала
међународна организација за стандардизацију
издвајају се две групе стандарда:
1) стандарди система управљања квалитетом
ISО 9000
2) стандарди система управљања заштитом
животне средине ISО 14001
Стандарди представљају неку врсту упутстава
компанијама како да успоставе системе за
управљање квалитетом производа и услуга. ISО
14001 је међународно договорени стандард који
поставља захтеве за систем управљања
животном средином. Помаже организацијама да
побољшају своје еколошке перформансе кроз
ефикасније коришћење ресурса и смањење
отпада, стицање конкурентске предности и
поверење заинтересованих страна. Систем
управљања заштитом животне средине помаже
организацијама да: 1) идентификују; 2)
управљају; 3) надгледају и контролишу своје
еколошке проблеме.
Као и други ISО системи управљања, он
користи структуру високог нивоа. То значи да се
може лако интегрисати у било који постојећи ISО
систем управљања. Циљ међународног стан-
дарда ISО 14001 је да подржи заштиту животне
средине и спречавање загађења у равнотежи са
социо-економским потребама тако што организа-
цијама пружа могућност ефикасног система
управљања животном средином (ЕМS) који се
могу интегрисати са другим системима менаџ-
мента и помоћи организацијама у постизању
еколошких и економских циљева. Овај међу-
народни стандард може користити за сертифи-
кацију/регистрацију и/или пријаву система
управљања заштитом животне средине у органи-
зацији а садржи и смерницу која је намењена
пружању опште помоћи организацији за
успостављање, имплементацију или побољшање
еколошког система управљања.
Сви ISО стандарди се редовно прегледају и
ревидирају како би били и даље релевантни у
смислу: 1) обезбеђењa конкурентске предности
кроз побољшану ефикасност и смањење
64
трошкова; 2) да охрабрују боље еколошке
перформансе добављача интегришући их у
по словне системе организације. Такође
омогућена је лакша интеграција у друге системе
управљања захваљујући истој структури,
терминима и дефиницијама.
Брзи технолошки напредак има негативну
страну која се огледа у несташици неких
сировина услед неконтролисане експлоатације,
порасту трошкова енергије и повећаног загађења
воде, ваздуха и земљишта која доводе до појаве
ефеката „стаклене баште“ и тзв. „глобалног
загревања“. Услед тога заштита животне средине
постаје предмет бриге на државном и међуна-
родном нивоу кроз институционалну регулативу
у виду доношења закона, стандарда и прописа на
националном и међудржавном нивоу које
предузећа морају да поштују и спроводе.
За настанак стандарда ISО 14001 заслужни
су: 1) концепт одрживог развоја УН; 2) ЕМS –
програм интегралног управљања животном
средином уведен 1995. године. Концепт
одрживог развоја заснива се на уравнотеженом
економском, технолошком и социјалном развоју,
усклађеном са заштитом животне средине. To је
концепт равнотеже утемељен на економским
принципима. ЕМS - програм управљања
заштитом животне средине омогућава преду-
зећима да интегришу тај систем у свеукупни
систем менаџмента предузећа.
Друштвена одговорност поред односа према
природној средини укључује појмове као што су:
систем руковођења, људска права, права и
заштиту потрошача, праксу „фер пословања“ и
обавезе према развоју локалне друштвене
заједнице. Посебно је важан однос између
активности организација и природног окружења
који се тиче искоришћавања извора енергије и
сировина у смислу генерисања отпада и његовог
утицаја на животну средину. Данас се систем
управљања квалитетом примењује на све
аспекте пословања и назива се обједињени
систем управљања квалитетом (TQM). Подра-
зумева унапређења у свим фазама технолошког
процеса са крајњим циљем задовољавања
потреба потрошача. Сви процеси морају бити
контролисани и показивати минималне варија-
ције у односу на спецификације. Одговорност
тзв. „зеленог менаџмента“ састоји се у обавези
да: 1) рационално троше природне ресурсе; 2)
минимизирају утрошак енергије, воде и ваздуха;
3) рециклирају и поново користе производе; 4) да
кроз смањење емисије штетних гасова елими-
нишу утицај на климатске промене.
 8. ЖИВОТНИ ЦИКЛУС
ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ УГЉА И ШТЕТНИ
УТИЦАЈИ – СВЕТСКА ИСКУСТВА –
ПРЕГЛЕД
Према истраживањима у САД, типична
електрана на угаљ (500 мегавата) генерише
следеће количине загађивача ваздуха: 1) 3,7
милиона тона угљен-диоксида (CО2), што је
еквивалентно сечи 161 милиона стабала.
Загађење CО2 је главни антропогени узрок
глобалног загрeвања и климатских промена; 2)
10.000 тона сумпор-диоксида (SО2), који
узрокује киселе кише и формира мале честице у
ваздуху које могу изазвати оштећење плућа,
болести срца и друге болести; 3) 10.200 тона
азотних оксида (NОx), што је еквивалентно
броју од пола милиона аутомобила каснијих
модела. NОx доводи до формирања смога, који
оштећује плућно ткиво и повећава осетљивост на
респираторне болести; 4) 500 тона микрo-
честица у ваздуху, које могу проузроковати
бронхитис, смањење функције плућа и прерану
смрт; 5) 220 тона угљоводоника, који доприносе
формирању смога; 6) 720 тона угљен моноксида
(CО), који узрокује главобоље и додатно
оптерећује људе са срчаним болестима; 7) 70 kg
живе, 1/70 чајне кашичице живе одложене у
језеро површине 25 хектара може учинити рибу
небезбедном за јело. Tакође узрокује потешкоће у
учењу, оштећење мозга и неуролошке
поремећаје; 8) 90 kg арсена, што доводи до рака
код 1 од 100 људи који пију воду која садржи 50
делова на милијарду (ппм); 9) 45 kg олова, 4
килограма кадмијума и других токсичних тешких
метала. Ови токсични метали могу се акуму-
лирати у људском и животињском ткиву и
узроковати озбиљне здравствене проблеме,
укључујући менталну ретардацију, развојне
поремећаје и оштећење нервног система.
Радиоактивност - угаљ садржи мање
количине радиоактивних елемената, уранијума и
торијума. Када се угаљ сагори, летећи пепео
садржи уранијум и торијум „до 10 пута више од
првобитног нивоа“.
Према америчкој агенцији за истраживање
животне средине, а резултате је објавио New York
Times, термоелектране су највећи произвођач
токсичног (опасног) отпада у САД, надмашујући
индустрије као што су пластика, производња боја
и хемијска постројења. ЧВРСТИ ОТПАД из
типичног енергетског постројења на угаљ од
500 MW садржи 120.000 тона пепела и 193.000
тона муља из скрубера димњака. У САД се више
од 75 процената тог отпада одлаже на депоније
без надзора, и без надзора над површинским
водама и површинским акумулацијама, и може
загадити воду за пиће. Токсичне супстанце у
пепелу и муљу укључују арсен, живу, хром и
кадмијум. Не постоји федерални пропис за
одлагање пепела. Извештај агенције за контролу
животне средине из 2007. године наводи 67
случајева у Сједињеним Америчким Државама о
оштећењу подземних или површинских вода од
производа сагоревања угља. Према проценама у
просечној години, типична електрана на угаљ од
1000 МW ослобађа значајне количине радио-
активног материјала, укључујући 5,2 тона
уранијума и 12,8 тона торијума.
ЗАГАЂЕЊЕ ВОДЕ Киселе рудничке воде из
напуштених рудника угља или других рудника су
воде које растварају минерале који садрже пирит,
а пирит садржи сумпор. Пирит реагује са
ваздухом и водом те формира сумпорну киселину
и гвожђе у раствореном облику; ово једињење
представља разблажену киселину, која се може
испрати у оближње реке и друге водотокове. То
изазива повећање киселости воде, садржаја
гвожђа, мангана, алуминијума и сулфата у
површинским токовима и рекама, смањујући
пуферску способност воде услед неутрализације
карбонатних и бикарбонатних јона који
формирају угљену киселину. Воде са ниским
капацитетом пуфера нису у стању да неутралишу
киселинско оптерећење и тако постају киселе
што угрожава у великој мери опстанак и живот
риба. Употреба скрубера за хватање загађивача и
токсина из електрана - као што су арсен,
алуминијум, бор, хром, манган, никл или
хемикалије које су повезане са здравственим
ризицима - може да изазове изливање у подземне
воде и водотоке и да контаминира воду за пиће.
Према анализи америчке агенције, 21 електрана у
10 држава испуштала је арсен у реке или друге
воде у концентрацијама које су и до 18 пута веће
од стандарда за питку воду. Државне службе
понекад не ограничавају испуштање у воду
арсена, алуминијума, бора, хрома, мангана,
никла или других хемикалија које су повезане са
здравственим ризицима. Знатна количина
баријума се баца у водене токове, пошто се он
обично налази у отпадним водама у електранама ,
иако је повезан са срчаним проблемима и
болестима. Евиденције исте агенције указују на
то да су депоније електрана загађивале подземне
воде док је у извештају из 2007. године наведено
да су људи који живе близу депонија електрана
суочени с ризиком од рака 2000 пута вишим од
здравствених стандарда. Након инсталирања
скрубера у једној од електрана на угаљ, компанија
је почела да баца десетине хиљада галона
отпадних вода које садрже хемикалије из процеса
65
пречишћавања у реку која обезбеђује воду за пиће
за 350.000 људи.
Процењује се да је после пољопривреде
производња електричне енергије на другом месту
као највећи потрошач воде. Вода се користи у
термоелектричним постројењима за произ-
водњу (угаљ, природни гас и нуклеарна енергија)
електричне енергије кроз претварање воде у пару
високог притиска за погон турбина. У том
циклусу се затим пара хлади и кондензује поново
у воду, док неке технологије користе воду за
хлађење постројења, повећавајући на тај начин
коришћење воде у постројењу. У електранама на
угаљ се вода користи и за прање и прераду самог
горива (угља). Интегрисани комбиновани циклус
гасификације који претвара угаљ у синтетички
гас да би се добило више енергије, промовише се
као пут ка елиминисању угљеника; међутим
елиминисање угљен-диоксида смањује ефикас-
ност постројења и повећава потрошњу воде.
ТОПЛОТНО ЗАГАЂЕЊЕ је деградација
квалитета воде било којим процесом који мења
температуру околне воде. Уобичајени узрок
топлотног загађења је коришћење воде као
расхладног средства од стране електрана и
индустријских произвођача. Када се вода која се
користи као расхладно средство враћа у природну
средину она је више температуре; промена
температуре утиче на водене организме тако што
смањује снабдевање кисеоником и утиче на
састав екосистема. Рибе и други организми
прилагођени одређеном температурном опсегу
могу бити убијени наглим порастом температуре
воде познатим као „термички шок“: већина
водених организама развила је ензимске системе
који раде у уском распону температуре, и могу
бити убијени изненадним променама темпе-
ратуре које су изван граница толеранције
њихових метаболичких система.
Рудници угља сами по себи имају низ
негативних утицаја на животну средину:
1) ослобађање метана (CH4), моћног стакле-
ничког гаса који се процењује на 18% укупног
ефекта глобалног загревања изазваног људским
активностима (процењује се да CО2 доприноси
са 50%);
2) ослобађање угљен моноксида, који загађује
ваздух и представља опасност по здравље људи у
близини рудника;
3) драстична промена пејзажа, која може да
учини површину неприкладном за друге сврхе,
чак и након рекултивације рудника угља. Сеча
стабала, биљака и уклањање површинског слоја
земљишта из рударских подручја уништава шуме
и природна станишта дивљих животиња. Такође
поспешује ерозију земљишта и поплаве и изазива
66
загађење прашинoм којe може довести до
респираторних проблема у оближњим зајед-
ницама;
4) загађење воде настаје од сумпорне киселине,
дејством ваздуха и воде на угаљ а ствара се и
оптерећење тешким металима као што су бакар,
олово и жива који могу доспети у потоке и реке,
закиселити и загадити воду и убити рибу, биљке и
водене животиње;
5) цурење муља из угља може такође заразити
локалне изворе воде;
6) прашина и честице угља се накупљају током
рударског процеса, као и чађ која се ослобађа
током транспорта угља, што може изазвати
озбиљне и потенцијално смртоносне респира-
торне проблеме.
Поред 1,9 милијарди тона угљендиоксида које
се у термоелектранама ослобађају сваке године,
ствара се још 120 милиона тона токсичног
отпада (пепела или тзв. отпада од сагоревања
угља). Тих 120 милиона тона отпада, произве-
дено годишње, остаје заувек токсично и мора се
негде одложити.
Заговорници „чистог угља“ као да теже
пружању услуга за оне који генеришу 120
милиона тона токсичног отпада. Њихово решење
за ове отровне отпатке је да их сакупе и закопају у
јаме у земљи – депоније. На жалост, све депоније
на крају испуштају свој садржај у локално
окружење, тако да је складиштење угљеног
отпада на депоније само још један начин да се ти
проблеми одложе - пренесу и на наше потомство;
све депоније пропуштају, чак и оне које користе
најбоље расположиве облоге. Колико је токсичан
сав тај отпад? Куда иду сви ти токсични
материјали? 1,05 милијарди тона угља које
сагоревамо сваке године садржи 109 тона живе,
7884 тона арсена, 1167 тона берилијума, 750 тона
кадмијума, 8810 тона хрома, 9339 тона никла и
2587 тона селена. То су огромне количине
токсичних материја и производе се сваке године,
из године у годину. Док се угаљ припрема за
сагоревање, уситњава се и пере, вода за прање
угља се „одлаже“ у близини рудника, што значи у
земљу. Наравно, пре или касније она исцури из
свог „лежишта“ носећи са собом сваке године око
13 тона живе, 3236 тона арсена, 189 тона
берилијума, 251 тона кадмијума и 2754 тоне
никла и 1098 тона селена. Током сагоревања,
електране на угаљ сваке године емитују у ваздух
52 тоне живе, 47 тона арсена, 8 тона берилијума, 3
тоне кадмијума, 62 тоне хрома, 52 тоне никла и
184 тоне селена. Међутим, како се технологија за
контролу загађења ваздуха побољшава, више
ових токсичних средстава у ваздуху се хвата у
облику финог пепела. Угљени пепео (који се
такође назива отпад од сагоревања угља) садржи
велике количине токсичних метала: 44 тоне живе,
4601 тона арсена, 970 тона берилијума, 496 тона
кадмијума, 6275 тона хрома, 6533 тона никла и
1305 тона селена. Многи од ових елемената су
токсични за људе и друге облике живота у
минималним количинама. Пепео који садржи
отровне метале закопава се у плитке јаме у
близини електрана које су га произвеле. Киша
испира тај токсични пепео из године у годину,
растварајући токсичне метале који се под
дејством силе гравитације крећу наниже кроз
слојеве земљишта и тако на крају доспевају до
подземних вода.
ГЛОБАЛНА ОПАСНОСТ Електране на угаљ
одговорне су за једну трећину емисијe угљен-
диоксида (CО2) у Америци – отприлике у истом
износу као и сви извори који потичу од саобраћаја
– аутомобили, камиони, аутобуси, авиони,
бродови и железница - заједно. Електрана на
угаљ од 1000 мегавата (МW) производи
приближно исту количину глобалног загревања
као и 1,2 милиона аутомобила. Агенција за
информисање о енергетици САД-а је проценила
за 1999. годину да погони на угаљ производе 0,95
кг угљичног диоксида по киловат сату. Ово је
представљало побољшање од 4% у односу на 0,96
кг по киловат сату у 1998. Научник James Hansen,
који је извештавао Конгрес САД-а о климатским
променама у току 1988. године, био је посебно
критичан према угљу, наводећи да угаљ допри-
носи највећем постотку емисије антропогеног
угљендиоксида у атмосферу. Он је изјавио 2007.
године да Сједињене Државе имају велике
резерве угља али он и други научници из области
проучавања климатских промена су позвали на
потпуно укидање угља до 2030. године.
9. АНАЛИЗА ПРОЦЕНЕ УТИЦАЈА НА
ЖИВОТНУ СРЕДИНУ РУДНИКА
''КОЛУБАРА'' И МОНИТОРИНГ
Према територијално-административној
подели Колубарски басен захвата делове четири
општине: Лазаревца, Лајковца, Уба и Обреновца
на простору од 547,14 квадратних кm. Распо-
ложиве експлоатационе резерве лигнита у колу-
барском басену се процењују на 1.230 милиона t.
Основна делатност привредног друштва је
вађење лигнита, и то: површинска експлоатација
лигнита и прерада (прање, сушење и дробљење)
лигнита. Остале делатности су: вађење камена за
грађевинарство, вађење кречњака, сировог гипса
и креде, вађење шљунка и песка, вађење глине и
каолина, вађење кварцног песка и осталих руда и
камена.
Студију процене утицаја радила је за потребе
рудника лигнита Колубара одговарајућа служба
за планирање и пројектовање рудника Колубара.
Студија је дата на увид јавности почетком месеца
јуна ове, 2019. године, а организована је и јавна
расправа у којој су сви заинтересовани појединци
и организације могли да узму учешће. На основу
ове обимне студије процене утицаја на животну
средину будућег стратешког развоја површинске
експлоатације лигнита у Руднику Колубара
(отварање новог експлоатационог поља „Е“) која
се претежно ослања и у највећој мери је
компатибилна са уоченим штетним утицајима у
досадашњим фазама рударских активности,
може се истаћи неколико битних чинилаца који
имају негативне ефекте на здравље људи и
компоненте животне средине - ваздух, воду и
земљиште. У складу са тим предузимају се мере
за континуирано праћење емисије загађујућих
материја - мониторинг и предлажу решења за
умањење штетних утицаја, као и заштиту и
унапређење животне средине у свим њеним
аспектима - еколошким, економским и соци-
јалним.
Енергетско-индустријски комплекс Колубара
има еколошку димензију која се испољава кроз
загађење ваздуха, земљишта, површинских и
подземних вода, термално оптерећење средине,
емисија буке, као и огроман утицај на
становништво овог простора, итд.
У периоду од 2012, па све до данас, врше се
мерења квалитета ваздуха. Свесни чињенице
да се на овом простору налазе потенцијални
извори загађења ваздуха, иницирана су ова
мерења са циљем да се: 1) обезбеди редовна
контрола квалитета ваздуха у складу са посто-
јећом законском регулативом; 2) изврши дете-
кција повећаних концентрација загађујућих
материја; 3) изврши анализа утицаја одређених
извора загађивања ваздуха на квалитет ваздуха
као и просторне и временске расподеле загађе-
ности ваздуха; 4) уради процена оптерећености
подручја или појединих локација загађујућим
материјама; 5) укаже на последице утицаја
загађеног ваздуха на здравље људи; 6) предложе
превентивне мере.
Опште мере заштите за контролу и управљање
емисијама суспендованих честица односе се на
организовање мониторинга прашине. Систем за
контролу концентрације прашине треба да буде
инсталиран како у радним срединама повр-
шинског копа тако и у подручјима за становање у
близини копа. У активном делу копа, где се
одвијају радови у процесу откопавања, транс-
порта и одлагања, предвиђен је поступак
орошавање водом за спречавање емитовања
прашине са суве подлоге. Мере заштите од
67

емисије прашине са отворених површина на копу
односе се на орошавање и квашење ових повр-
шина на угљу и јаловини као и успостављање и
развој раног биљног покривача на косинама и
одлагалиштима. Најмање два пута годишње, на
угроженим радним местима, потребно је вршити
периодична испитивања радне средине у циљу
контроле остварених ефеката примењене заш-
тите. Поред наведеног потребно је покренути и
програм здраствене заштите у циљ контроле
здравља запослених.
Досадашње потребе развоја рударства
(активни копови, одлагалишта и пратеће рудар-
ске активности), довеле су на планском подручју
до смањења површина пољо-привредног
земљишта. Просечно учешће пољопривредних у
укупним површинама износи близу 60 %, уз
значајне разлике по обухваћеним деловима
простора. По бонитетној структури укупног
простора, Планско подручје се одликује високим
уделом земљишта деградираних рударским
активностима (V и VIII бон. кл.), с једне стране, и
земљишта без већих ограничења за интензивну и
разноврсну пољопривредну производњу. Радови
ће у будућности, као и до сада, проузроковати до
одређеног нивоа промену, односно деградацију
првобитне морфолошке и педолошке структуре
терена и земљишта и издвајање штетних материја
- минералне прашине у ваздушну средину, у
одређеној концентрацији.
Као посебан параметар процене утицаја
површинског копа на пејзаж неопходно је дефи-
нисати и његов општи изглед. За поступке овакве
процене, с обзиром на велики утицај субјек-
тивних процена, треба извршити дефинисање
интересантних пејзажних целина, а затим
уколико је то могуће извршити валоризацију.
Површинска експлоатација лигнита као и одла-
галишта јаловине у великој мери мењају основне
карактеристике пејзажа. Терени захваћени
површинским коповима се одликују веома
упечатљивим негативним визуелним утиском. За
заштиту земљишта од деградације предвиђене су
мере техничке и биолошке рекултивације.
Квалитет воде реке Пештан осматра се код
места Вреоци. Квалитет воде претежно одговара
II/III класи. Повремено долази до повећања
садржаја суспендованих материја, фенола и
гвожђа и смањења електропроводљивости. Зага-
ђивање вода настаје највећим делом услед
ерозије на површинским откопима и спирања
продуката који садрже различите минералне
68
соли, честице и друге штетне материје и тиме
доводе до хемијског загађења вода. Површинска
експлоатација лежишта угља према каракте-
ристикама технолошког процеса може условити
промене хидрогеолошких и хидролошких
режима ужег и ширег подручја експлоатације као
и емисије штетних материја у површинске и
подземне воде.
Утицај рударских радова на режим подземних
вода огледа се у следећем: 1) у току експлоатације
лигнита врши се одводњавање аквифера у
области експлоатационих радова на копу; 2)
водоносни слој у подини угља излаже се
потенцијалној инфилтрацији загађујућих мате-
рија откопавањем угља као изолационог слоја
који прекрива наведени водоносни слој; 3)
експлоатацијом лигнита и одводњавањем повр-
шинског копа врши се парцијално одводњавање
аквифера подземних вода у околини рудника; 4)
као последице одлагања хетерогеног материјала
у просторима где је експлоатација завршена или
стварања вештачких акумулација воде, стварају
се нови дугорочни хидролошки и хидрогеолошки
услови на подручју експлоатационог поља.
Поремећај режима подземних вода услед рудар-
ских радова делимично се може ублажити
одговарајућом техником одводњавања копова и
успостављањем адекватног система монито-
ринга нивоа подземних вода.
Једино поуздано дугорочно решење у смислу
водоснабдевања је у повезивању свих насеља у
зони утицаја радова на регионални систем за
снабдевање водом насеља.
Услед експлоатације угља на ПК "Поље Е"
биће уништено постојеће природно станиште у
оквиру подручја рудника. Такође ће се извршити
и привремени прекид пољопривредних актив-
ности на предметном подручју. Вегетација на
подручју експлоатационог поља биће уништена
при чему ће горњи слој услед мешања са
откривком изгубити своју грађу, минералне
састојке и залихе семена. Након одлагања
откривке биће извршена рекултивација копа у
циљу обнављања целокупног еколошког биланса
подручја. Ово је могуће реализовати кроз
очување горњег слоја земљишта, садњу аутох-
тоних биљних врста и стварање језерских и
речних приобалских врста шумских станишта
што би обновило постојећу разноликост врста.
Временски период враћања земљишта у прет-
ходно стање зависиће од реализације пројеката и
динамике експлоатације уз додатни период за
поновно формирање посађене вегетације. У току
извођења рударских радова већина животињских
врста ће напустити подручје експлоатационог
поља, са могућим изузетком птичијих врста,
малих глодара и рептила који се могу прилаго-
дити промењеном станишту.
У циљу испитивања квалитета ваздуха на
подручју РБ Колубара од стране корисника је
формирана мрежа мерних места унутар Рудар-
ског басена „Колубара.“
Загађујуће материје чија је концентрација
мерена:
1. Сумпор диоксид
2. Азот диоксид
3. Чађ
4. Суспендоване честице РМ10
5. Садржај метала (As, Cd, Pb, Ni) у РМ10
6. Садржај елементарног и органског угље-
ника у РМ10
7. Садржај РАН-ова у РМ10
8. BTEX
Узорковање вршено у периоду од 20. 02. 2018.
до 06. 03. 2018. године показало је да: 1) Концен-
трације сумпор диоксида, азот диоксида и чађи не
прекорачују граничне вредности; 2) Концентра-
ције суспендованих честица ПМ 10 прекорачују
граничне вредности; 3) Концентрације бензена,
арсена, кадмијума, никла и бензо-алфа-пирена се
односе на мерени период и не могу се упоредити
са граничним вредностима; 4) Концентрација
олова у суспендованим чести-цама ПМ 10 не
прекорачује граничне вредности; 5) Концентра-
ција толуена не прекорачује граничне вредности.
У испитиваним узорцима земљишта анали-
зирани параметри не прекорачују ремеди-
јационе вредности прописане Уредбом о
програму системског праћења квалитета зем-
љишта, индикаторима за оцену ризика од
деградације земљишта и методологији за израду
ремедијационих програма („Службени гласник
РС“, бр. 88/2010).
Концентрације анализираних параметара
узорака воде не прекорачују граничне вредности
прописане Уредбом о граничним вредностима
емисије загађујућих материја у води и роковима
за њихово достизање („Сл. гласник РС“, бр.
67/2011, 48/2012 и 1/2016) осим повећаног
садржаја арсена у узорку површинске воде Језеро
у Пркосави.
10. ЗАКЉУЧАК
Површинско вађење угља - лигнита у руднику
Колубара, попут сличних рудника у свету,
производи огроман штетан утицај по локалну
средину, здравље локалног становништва и
глобално, утиче на климатске промене услед
емисије у атмосферу као последице сагоревања
угља. Штетни утицаји се испољавају у целом
животном циклусу експлоатације угља од
површинског вађења до коришћења у финалној
производњи као ресурса - сировине за произ-
водњу електричне енергије. Емисија штетних
супстанци различитог агрегатног стања при
извођењу рударских активности у свим фазама
површинске експлоатације угља - лигнита
испољава изразито негативне утицаје на све
компоненте животне средине: 1) на ваздух -
загађивање полутантима - гасови стаклене
баште, метан, оксиди азота и сумпора; 2) воду -
нарушавање водног биланса подземних вода,
квалитета површинских вода; 3) земљиште -
измена пејзажа, уништавање микрофлоре; 4) на
екосистем у целини (угрожавање биљног и
животињског света, риба, и сл.).
Загађивачи (полутанти) могу бити различитог
агрегатног стања и структуре, облика и величине:
чврсти (уклањање великих количина земље у
припремној фази, прашина, дим, чађ, микро-
честице, пепео), течни (рудничке киселе воде,
вода у производњи ел. енергије која се испушта у
природне водотокове), гасовити (из самих
рудника, метан и сл. или као продукти сагоревања
при производњи ел. енергије), микрочестице,
честице летећег пепела, аеросоли итд. Од облика,
величине, структуре, физичких и хемијских
особина загађивача зависи њихова токсичност тј.
растворљивост и брзина продирања кроз
апсорпционе површине живих организама као
што су кожа или слузокожа људи и животиња.
Негативни ефекти се јављају још у току
радова на припреми за површинску експло-
атацију - уклањање слојева земљишта и њихово
премештање на друге локације (радом тешких
машина стварају се издувни гасови, прашина, и
сл.) затим у току саме експлоатације - пожари,
емисија гасова и прашине, у току транспорта
угља до места употребе уз помоћ транспортних
трака и других средстава, железницом и сл., као и
по затварању рудника (киселе „рудничке воде“).
До сада су на рекултивисаним површинама
рударског басена Колубара најчешће подизани
воћњаци. На Пољу Б, рударског басена Колубара,
подигнут је експериментални воћњак са 14
култура (јабука, крушка, дуња, шљива, кајсија,
вишња, бресква, леска, бадем, орах, питоми
кестен, јагода, купина, малина) и винова лоза. За
већи број ових култура показало се да се успешно
могу гајити. Поједино воће може се гајити само
уколико су искључене појаве микродепресија, а
на глиновитом тлу обезбеђено наводњавање и
69
одводњавање. На песковитом супстрату Поља Д
посађене су 4 сорте јабука. Након две године
узгоја оцењено је да је развој успешан.
У нашој земљи је пракса да се у почетним
фазама отварања површинских копова фор-
мирају такозвана спољна одлагалишта. Услед
тежње да заузму што мање плодног земљишта,
одлагалишта се дижу на максималне висине,
услед чега их је технички немогуће претворити у
површине погодне за пољопривредну произ-
водњу. Рекултивација се у овом случају врши
пошумљавањем. У првим годинама рада, на
деградираним површинама ископа угља у
Колубари, подизане су чисте културе лишћа-
рских и четинарских врста, а касније се прешло
на мешовите културе. Од лишћарских врста
коришћене су: јавор, јасен, липа, јова, багрем и
храст. Од четинарских врста употребљене су:
црни, бели и вајмутов бор, ариш, смрча,
дуглазија.
Бука, присутна у свим фазама - релативно је
ниског интензитета али дугог трајања и један од
најочигледнијих (иако можда најмање штетан)
еколошки ефекат рударства угља. Ископавање
угља је гласан, целодневни и ноћни процес који
омета животе оних у околним заједницама,
смањује квалитет живота и може да траје
деценијама.
Генерисање опасног отпада у свим фазама:
отпадна уља, мазива, амбалажа, стари акумула-
тори, батерије, чије уклањање и третман није
организовано на адекватан начин; не постоји
трајно складиште опасног отпада који се
генерише у огромним количинама. Проблем
одлагања индустријског отпада у погону „Колу-
бара“ решава се тренутно на следеће начине: 1)
одлагањем у интерна привремена одлагалишта
или депоније у оквиру огранка; 2) продајом
регистрованим оператерима; 3) предајом отпада
на збрињавање регистрованим оператерима, што
није потпуно у складу са начелима поступања и
третмана опасног отпада и хијерархијом управ-
љања отпадом мада надлежни тврде да се начела
редукције стварања отпада на самом месту
настанка као и рециклаже и поновне употребе
доследно примењују; 4) проналазе се извесна
решења, у складу са техничким и нормама
заштите животне средине и то на начин што се
врши привремено складиштење отпада у кругу
предузећа (пластична и метална бурад, плас-
тичне вреће, бетонски платои, већином без
надстрешнице, касете или резервоари). Може се
рећи за опасан отпад: 1) углавном је урађена
карактеризација у складу са законском регула-
70
тивом; 2) тренутно не постоји уређено складиште
неопасног отпада; 3) тренутно не постоји уређено
складиште за све врсте опасног отпада које у
потпуности одговара прописима, а привремено
складиштење врши се у кругу власника отпада
(осим за истрошена уља и мазива); 4) постоји
уређено складиште уља и мазива, као и истро-
шеног уља и мазива; 5) постоји едукација запос-
лених о отпаду и начину поступања са отпадом;
6) постоје Планови управљања отпадом.
Штетни утицаји се просторно и временски
манифестују као: локални утицај и глобални
утицај (премештање на велике даљине штетних
гасова, стварање киселих киша и др.), затим
краткорочни - акциденти (хаварије) и дугорочни
утицаји.
Поред свих побројаних постоје и веома
специфични социјално-психолошки и демо-
графски ефекти рударских активности везани за
пресељења становништва, праћени уништа-
вањем културно-историјског наслеђа и иден-
титета грађана расељених подручја (неколико
села је потпуно избрисано са географске карте
услед надирања и ширења површинског копа
Колубара а сасвим је извесно да тај број није
коначан). Незадовољство локалног станов-
ништва угроженог експлоатацијом угља у
руднику Колубара кулминирало је након многих
у низу пожара угља средином августа месеца ове
године када је неколико села са овог подручја
било више сати изложено густом диму пуном
штетних гасова са угљене етаже једног од
површинских копова. Зато је покренута иници-
јатива у којој се тражи расељење свих становника
са овог подручја које годинама трпи штетне
утицаје различитих врста и обима - не само услед
запаљивања угља, већ и многе друге.
Шта може да доведе до оваквог стања?
1) Неодговоран однос према животном и
радном окружењу уз недостатак професионалне
и друге етике доводи до већег броја повреда на
раду и појаве професионалних обољења, чији се
економски аспект не сме занемарити.
2) Занемаривање битних принципа модерног
менаџмента заснованих на концепту ТQМ као
што су: а) прекидање праксе ослањања на
масовну контролу; б) прихватање и увођење
институције лидерства; в) искорењивање осе-
ћања страха и присиле; г) рушење баријера које
раздвајају запослене; д) укидање парола, упозо-
рења и планских циљева.
3) У погледу друштвене одговорности - лоша
обострана комуникација са чиниоцима из
окружења - локалним заједницама, удружењима,
организацијама итд.
4) Непотпуна и неадекватна имплементација
стандарда заштите животне средине кроз
стандарде ИСО 14001 и ЕМС.
5) Непридржавање стандарда управљања
квалитетом кроз имплементацију ТQМ инте-
гралног управљања квалитетом - унапређење
управљања у смислу подизања квалитета свих
производа и процеса и пре свега учешће свих
запослених у остваривању циљева компаније
кроз континуирану едукацију.
6) Уколико мониторинг воде, ваздуха и
земљишта није на задовољавајућем нивоу.
7) Непримењивање принципа интегрисаног
управљања опасним и другим отпадом.
8) Неадекватно санирање последица отко-
павања по завршетку радова (рекултивација и
друго).
9) Делимично придржавање или непридр-
жавање препорука ЕУ у смислу смањења емисије
штетних супстанци у околину.
10) Принципи у вези са утицајем организације
на животну средину треба да буду: а) одговорност
у погледу утицаја; б) саветодавни принцип; в)
управљање ризиком; г) принцип загађивач плаћа.
Која су могућа решења?
1) Поред производње електричне и топлотне
енергије из отпада, биомасе и сличних извора са
НАША ОКОЛИНА
ЦРКВА У ШОПИЋУ
Црква Светог архангела Гаврила у Шопићу
подигнута је 1869. године за време свештеника
Тодора Лазаревића. Имала је једну парохију која
се састојала из Шопића, Бурова, Дрена (који се
тада звао Куке) и Лукавице. Освештана је 1909.
године од Митрополита српског Димитрија.
ЛЕТОПИС
У цркви у Шопићу вођен је летопис у којем су
навођени догађаји од значаја за црквени и
друштвени живот у овом селу, а и они од ширег
значаја. У наставку ће бити пренет део тог
летописа.
* Нова црква у Шопићу, подигнута 1869/70.
године, све до 1899. године није имала иконостас
и потребне богослужбене књиге, као ни сав
неопходни црквени мобилијар (покретну
имовину) и потпуне одежде. Уместо иконостаса
била је само нека преграда од дасака са старим и
излизаним иконама.
аспекта заштите и очувања животне средине,
здравља људи и контролисане употребе огра-
ничених ресурса, посебну пажњу треба посве-
тити добијању енергије из обновљивих извора.
Фосилна горива имају огроман утицај на
околину: климатске промене уз повећану емисију
гасова са ефектом стаклене баште.
2) Обновљиви извори енергије су природни
извори који се могу допуњавати или обнављати:
сунчева светлост, ветар, вода, плима и осека,
геотермални извори, биомаса...
3) Соларна енергија је стално доступан
обновљиви извор енергије која представља
директан извор свих обновљивих и индиректан
извор необновљивих извора енергије.
4) Из обновљивих извора се могу добити
термална, механичка и електрична енергија.
Термална и електрична енергија се добијају
директно од соларне енергије.
Завршни рад и његова одбрана оцењени су
највишом могућом оценом од стране надлежне
стручне комисије Високе технолошке школе у
Аранђеловцу.
Аранђеловац, новембар 2019.
Дејан (Живан) Ивановић (1966),
инжењер заштите животне средине
* Железнички саобраћај између Младеновца,
Аранђеловца, Лазаревца и Ваљева успостављен
је 1906. године. Те године је црква у Шопићу била
сва препукла и постала склона паду. Свештеник
је због тога за помоћ замолио три државна
инжењера који су у мају, без икакве награде,
прихватили молбу, прегледали цркву и наредили
да се добави 25 метара цемента и залију све
пукотине на њој, а на више места да се ураде
стеге.
* Године 1907. била је велика суша, пресушиле
су реке, бунари, извори, а народ се много намучио
због несташице воде.
* Нов иконостас у цркви подигнут је 1908.
године, а уместо цигле на поду стављен је бетон.
Тих година су набављене све потребне богос-
лужбене књиге, свештеничка одећа, много нових
икона и све друго што је потребно за нормалан
рад цркве.
* У мају и јуну 1913. године била је велика
поплава услед изливања река.
71
 * Црква је за време упада аустроугарске војске
1914. године била на многим местима избушена
гранатама и претрпела је оштећења. Током
окупације 1915. године Аустријанци су однели
три звона, а следеће године на робију је од стране
окупатора отеран шопићански свештеник
Харитон Поповић.
* По доласку са робије Харитон Поповић је
1921. године оронулу цркву поправио прилозима
верних парохијана.
* Из бечке фабрике 1922. године добављена су
два звона: једно, од 200 килограма, приложио је
Илија Грујић из Дрена, а друго, од 100 килограма,
Војислав Топаловић из Шопића. Пошто је за
време окупације ограда око цркве била
уништена, цела порта поново је ограђена 1922.
године. Марта месеца те године био је јак
земљотрес у два сата после подне. Од ове
непогоде и црква у Шопићу била је много
оштећена, а после једне године поправљена је.
* Громобран на цркви јуна 1925. године
поправљен је од стране два стручњака,
електротехничара, А. Павличека и В. Свободе из
Београда, по одобрењу Духовног суда.
* У 11 сати, 6/19. маја 1926. године био је јак
земљотрес, који је дошао са запада, али није
направио никакву штету. У периоду од 10. маја до
20. августа те године биле су силне кише и велике
поплаве. Колубара је нанела огромну штету
земљорадницима. Уочи Светог Илије 1926.
године Владика охридски Николај, при повратку
из Ваљева, свратио је у Шопић и на Светог Илију
после Свете Литургије одржао у цркви проповед
о животу овог пророка, као и о његовим чудима.
Посаветовао је верне да живе у слози и љубави, да
верују у Бога, посећују храм и љубе ближње
своје. Затим је покропио народ светом водицом и
после малог одмора, а на молбу свих еснафа
занатлија из Лазаревца, пресекао им колач и
поучио чланове еснафа да своју славу поштују.
После овога посетио је село Дрен које је тога дана
одржавало молитву пред записом. По завршеној
молитви и водоосвећењу Владика Николај је ту
одржао дивну проповед и поучио народ да живи у
слози и братској љубави, а затим их покропио
освећеном водицом. После малог одмора и
закуске (јело је било посно, пошто Дрењани
никад не мрсе на Светог Илију, ма у који дан
падао) испраћен је са лазаревачке железничке
станице. Истог дана отпутовао је у Охрид.
* Јак земљотрес, који је трајао два минута,
десио се 1/15. маја 1927. године.
* Месеца априла и маја 1928. године без
прекида падала је киша. А од 20. маја више од три
месеца била је суша. Бетон око храма постављен
је јула месеца 1928. године.
72
* На Благовести 1930. године умро је у 84.
години живота српски Патријарх Димитрије, а
после осам дана изабран ја за новог Патријарха
Митрополит скопски Варнава.
* Стари парохијски дом у Шопићу подигнут је
1937. године.
* Године 1943. извршена је електрификација
села и спроведено је осветљење у парохијски
дом. Први у селу Шопићу провео је осветљење у
своју кућу тадашњи председник општине
Чедомир Д. Јовановић. Његовом примеру су
затим следовали и многи други.
* Октобра 1944. године Шопић је ослобођен од
немачког окупатора.
* Године 1950. срушена је стара црквена сала
(грејаоница чатмара) и подигнута је нова, од
тврдог материјала. Радове је извео Петар Лазић
из Шопића за 5.000 динара.
* У јулу и августу 1953. године у порти је
ископан бунар дубине 21 метар за потребе цркве и
народа. Радове је извео Живорад Бирчевић из
Шопића.
* Година 1955. била је кишовита преко сваке
мере. Услед свакодневне кише Колубара, Пештан
и друге мање реке излиле су се из својих корита и
поплавиле ово подручје.
* Електрично осветљење у цркву Светог
архангела Гаврила у Шопићу уведено је 2.
јануара 1956. године. Јула месеца те године
скинут је малтер са спољашње фасаде цркве у
висини цокле и на његово место постављен је
цементни малтер како би цркву штитио од влаге.
А у октобру те исте године извршена је уну-
трашње поправка храма: урађена је изолација од
влаге, обијен је стари малтер и на његово место
набачен је нови.
* Фасада цркве у Шопићу поправљена је јула
месеца 1958. године: оструган је сав стари креч
до малтера, а затим је нанета нова фасадна
заштита. Исте године је бојен иконостас и
премазан позлатом.
* Нова ограда око храма у Шопићу постављена
је 24. маја 1960. године.
* Октобра месеца 1961. године постављен је
бетон око целе цркве у Шопићу. Радове је изводио
Владимир Живановић из Шопића.
* Стубови за капије на порти од првокласне
цигле озидани су 1962. године. И ове радове је
изводио Владимир Живановић из Шопића. Уочи
Видовдана ове године завршени су неки радови
на шопићанској цркви: окречена је фасада, а
звоник – торањ, као и кров, обојени су масном
резедо бојом.
* Генерална спољашња и унутрашња поправка
парохијског дома у Шопићу извршена је 1963.
године који је услед клизавог терена био много
испрскао тако да је претила опасност да дође до
рушења зграде.
* Сва иструлела грађа на цркви скинута је и
замењена новом 29. маја 1964. године. Исте
године порављен је и громобран.
* На Светог пророка Јеремију (14/1. маја) 1965.
године од силне кише која је падала неколико
дана излила се река Колубара и потопила је куће и
огромне површине земљишта.
* Водовод је спроведен у Шопић 16. јуна 1967.
године.
* Маја месеца 1968. године црква је изнутра
окречена и обојени су сви прозори, врата и
црквени столови.
* Црквена сала (грејаоница) подигнута је 1969.
године. Стара, која је била дотрајала, срушена је.
Исте године, 24. јуна, завршени су неки радови на
цркви: поправљени су олуци, фасада је испрскана
каменом и жутом бојом, обојени су кров и дрвени
под у цркви. Коначно, 26. јула 1969. године, црква
у Шопићу, посвећена Светом архангелу Гаврилу,
прославила је велики јубилеј - стогодишњицу
постојања.
* Бетонска стаза у порти од доње капије до
цркве и од храма до парохијског дома урађена је
1971. године.
* Генерална оправка спољашњости цркве у
Шопићу извршена је од јуна до септембра 1975.
године: обијен је сав стари и дотрајали спољни
малтер и набачен је нови, скинути су сви прозори
и олуци и замењени новим.
* Године 1976. кренуо је први воз из Београда
за Бар. Исте године упокојио се први Епископ
шумадијски Валеријан.
* Маја месеца 1977. године изабран је нови
Епископ шумадијски - др Сава Вуковић.
* Првог дана маја месеца 1979. године скинута
је са источне стране црквене порте, све до школе,
стара дрвена и дотрајала ограда, као и ограда око
саме цркве и замењена новом, гвозденом.
* Кров на парохијском дому поправљен је
1980. године. Исте године су ископани канали и
постављене цеви којима се са најниже стране
цркве природним путем извлачила вода из
црквених темеља.
* Године 1982. урађена је дренажа од олтара
цркве до одводног канала на самом углу
југоисточне стране храма у дужини од 25 метара.
Одводни канал је дубок 1,5 метара и на његовом
дну је урађен бетонски сливник за воду. По
бетонском сливнику су постављене керамичке
цеви избушене са горње стране, а све до врха
одводног канала сложен је камен, најпре
крупнији белутак, па све ситнији, а на последњих
40 центиметара насут је шљунак. Овај канал је
копан на један метар удаљености од зида цркве.
Исте године урађена је метална капија широка
пет метара да би могли улазити камиони са
материјалом. Капију је направио парох шопићки
Недељко Кусмук.
* Дренажа око целог храма састављена је 1983.
године.
* Током 1984. године праћено је понашање
влаге у зидовима храма.
* Црквени кров је поправљен и обојен 1985.
године.
* Пошто је због ранијег прокишњавања
дотрајао свод цркве (небо), који је урађен од
дасака, године 1986. направљен је нов. За ту сврху
купљена је ламперија а радове је извео Панта
Тадић из Вреоца.
* Током 1987. године реновиран је парохијски
дом.
* Црквена порта је сређена 1988. године.
* Током 1989. године поправљена је цела
дрвена конструкција на звонику цркве и
опшивена бакром, а урађена је и нова фасада.
Радове су изводили Миодраг Вучковић и Марко
Радивојевић из Шопића без новчане накнаде.
* Године 1990. на цркви у Шопићу поново су се
појавиле пукотине. Због тога је ископан ров
дубине два метра на источној страни храма, где су
пукотине и највеће. Установљено је да је темељ
цркве од камена белутка и да је заливен гашеним
кречом који је доста трошан и растресит. Канал
није одмах затрпан, него је праћено понашање
воде када киша пада. Донета је одлука да се нађе
добар стручњак и да се уради план за реновирање
и ојачавање темеља цркве по препоруци
Епископа шумадијског др Саве.
* У току 1991. године изведени су велики
радови на ојачавању темеља цркве у Шопићу.
Ископан је канал дубине 2,5 метара око целе
цркве. Копано је 50 центиметара испод темеља и
50 центиметара у ширину. Онда је сва ископана
рупа наливена бетоном, тако да је испод целих
темеља наливена стопа дубока пола метра, а
широка 120 до 150 центиметара под темељима, а
70 центиметара око темеља цркве. Пошто је то
рађено у деловима, није убацивана никаква
арматура него само камен белутак од дренаже
цркве. Када је то урађено онда је шаловано око
целих темеља цркве и наливен бетон са две
армиране греде у доњем и горњем нивоу темеља,
а висина од доњег бетона до површине земље је
од 1,5 до 2 метра, а негде и више. Ширина
наливеног темеља је од 40 до 60 центиметара.
Када је то урађено онда је преостали део канала
затрпан шљунком до врха. Да би се учврстили
пукли зидови на сваком углу цркве вађена је
73
цигла, 50 х 50 центиметара, и наливени су
армирано-бетонски стубови са осам шипки
ребрасте арматуре. Укупно је наливено 15
стубова од земље, новог темеља, па до симса
цркве. Пошто Завод за заштиту споменика није
дозволио да се мења изглед цркве, онда је морало
све стубове укопавати, да би се добио првобитни
изглед. Откривена је цела црква и замењене
иструлеле даске, а урађен је и нови кров од бакра.
Обијен је сав малтер на зидовима и урађен нови,
односно урађена је фасада на целој цркви. Свим
поменутим радовима руководио је инжењер
грађевинарства Манојло Павловић из Лазаревца.
Радове на темељима извела су браћа Драгомир,
Мија и Мића Андрић са својим радницима из
Скелана код бајине Баште. Молерске и фарбарске
радове извели су без надокнаде Миодраг
Вучковић, Марко Радивојевић и Миле Веља-
новски из Шопића. Радове на покривању цркве
извела је Централна радионица Колубаре из
Вреоца без надокнаде. А лимарске радове извели
су Миливоје Остојић и Андрија Бранковић из
наше парохије са осталим мајсторима. Урађена су
и двоја врата од храстовог дрвета на цркви. Стари
парохијски дом адаптиран је такође 1991. године.
* Године 1992. урађена је бетонска стаза око
цркве.
* Током 1994. године ограђена је порта са
јужне и западне стране плетеном жицом уз живу
ограду. Засађени су воће и винова лоза у башти
испод војничког гробља.
* Године 1995. донета је одлука да се приступи
изградњи новог парохијског дома у Шопићу јер је
стари дотрајао. Пројекат је израдио архитекта
Бранко Борић из Великих Црљена. Ове године
основана је, односно обновљена Хришћанска
заједница у Шопићу. За духовника је одређен
парох шопићки Недељко Кусмук. Задржана је
стара слава, а то је Сабор светих апостола - 13. јул.
* Месеца јуна 1996. године село Шопић
задесила је незапамћена поплава.
* Темеље за нови парохијски дом осветио је
Епископ шумадијски Сава 19. октобра 1997.
године.
* Године 1998. настављена је изградња
парохијског дома, испод старог са западне
стране.
* Година 1999. остаће запамћена по бомбар-
довању наше земље од стране Нато пакта које је
почело 24. марта и по незапамћеном погрому
Срба са Косова и Метохије.
* Епископ шумадијски др Сава упокојио се 17.
јуна 2001. године. Сахрањен је два дана касније у
Саборној цркви у Крагујевцу. Дана 27. децембра
2001. године изнет је предлог и жеља верника
74
села Дрена, Бурова и Новог насеља да се изгради
нова црква на парцели од 45 ари коју су
поклонили сродници монаха Рафаила (Дражић),
који живи на Светој Гори.
* Године 2002. основана је друга парохија
шопићка. Дана 1. септембра те године устоличен
је нови Епископ шумадијски, Господин Јован
(Младеновић). Већ 17. септембра те године
Господин Јован је благословио изградњу нове
цркве у Дрену, као и палионицу за свеће у
Шопићу. Дана 27. октобра 2002. године Епископ
шумадијски Господин Јован је освештао капелу
за паљење свећа, коју је о свом трошку изградио
Мирослав Костић из Шопића са својом
породицом.
* Епископ шумадијски Господин Јован
освештао је 29. априла 2003. године темеље за
нову цркву Светог великомученика Георгија у
Дрену.
* Године 2005. урађен је под у цркви у Шопићу.
Повађен је стари дрвени, урађена изолација,
подно грејање, као и грејање у парохијском дому.
* Дотрајали прозори на храму у Шопићу
замењени су 2006. године. Епископ шумадијски
Господин Јован освештао је 15. јуна 2006. године
крстове и звона за цркву Светог великомученика
Георгија у Дрену.
* Године 2007. урађене су палионица и
продавница за свеће у Дрену. Епископ шума-
диски Господин Јован освештао је 4. новембра
2007. године новоподигнуту цркву Светог
великомученика Георгија у Дрену.
* Током 2008. године урађена је фасада на
парохијском дому у Шопићу и обојена је
целокупна столарија. Епископ шумадијски
Господин Јован освештао је 24. јула 2008. године
капелу за паљење свећа и камен темељац за нови
парохијски дом у Дрену.
* Током 2011. године урађен је свод на храму
Светог архангела Гаврила у Шопићу. Скинута је
ламперија и постављен свод од ригипс плоча и
цела црква је изглетована.
* Године 2012. у Шопићу је ограђен део порте
око баште и воћњака.
* Дана 31. јула 2013. године основана је нова
Црквена општина у Дрену од друге парохије
шопићке, а прва је подељена на две парохије, уз
додатак Црних међа и Медошевца. Део шопићке
парохије настао је исељавањем Вреоца и
Медошевца. На нову прву парохију шопићку
постављен је парох први вреочки Горан
Радовановић, протонамесник, а на нову другу
парохију шопићку постављен је Мирко Тешић,
протојереј, парох други вреочки.
* У мају 2014. године већи део Србије задесиле
су поплаве, при чему је причињена огромна
материјална штета. Понајвише су страдали
простори у сливу реке Колубаре, самим тим и
село Шопић. Свештенство Архијерејског намес-
ништва Колубарско-посавског у сарадњи са
Градском општином Лазаревац и Црвеним
крстом почело је прикупљање хуманитарне
помоћи у храни, одећи и обући за све оне који су
били материјално угрожени. Исте године, 25.
јуна, у вечерњим часовима, село Шопић и
околину задесило је снажно олујно невреме –
торнадо. Материјална штета је била огромна.
Утврђено је да је у Шопићу, мање или више, било
оштећено 250 домаћинстава. У овој елементарној
непогоди велико разарање је претрпео и сам храм
Светог архангела Гаврила. Олујни ветар је
срушио звоник, оштетио кров - брод цркве и
почупао стабла у порти. Киша је падала целу ноћ,
што је додатно утицало на већ лоше стање у ком
се светиња налазила. Цркву су већ сутрадан
посетили градоначелник Града Београда Синиша
Мали, градски менаџер Горан Весић, као и
представници Градске општине Лазаревац.
Богослужења ће се до даљњег вршити у црквено-
народној сали.
* Црквена општина Шопић почела је 2015.
године да издаје часопис Сион.
* Дана 27. априла 2018. године, Зоран
Трумбуловић, директор фирме ADOK REAL
ESTATE д. о. о. Београд, писменим путем
изражава жељу да донира средства и материјал за
реконструкцију целокупног храма Светог архан-
гела Гаврила у Шопићу. Дана 10. маја те године
Епископ Јован је посетио цркву у Шопићу и
одржао састанак са Зораном Трумбуловићем, а
присутни су били и др Милета Радојевић,
директор Канцеларије за сарадњу са црквама и
верским заједницама, архијерејски намесник
Колубарско-посавски протојереј ставрофор
Златко Димитријевић и парохијски свештеници
Мирко Тешић и Горан Радовановић. Епископ је
том приликом дао благослов за реконструкцију –
обнову храма. Већ 14. маја Управни одбор
Епархије шумадијске доноси одлуку којом
одобрава реконструкцију храма. Уједно се
овлашћује свештеник Мирко Тешић да у име
Епархије шумадијске Ц. О. у Шопићу може
потписати уговоре о реконструкцији храма са
господином Зораном Трумбуловићем из
Београда. На дан Светог јеванђелисте Јована
Богослова, 21. маја 2018. године, започети су
радови на обнови цркве у Шопићу. Донатор је и
господин Драган Обрадовић из Београда са
својом породицом. Ожењен је са Биљаном
Лазаревић из Шопића и имају двоје деце, синове
Николу и Јована. Његово преосвештенство
Епископ шумадијски Господин Јован 8. јула 2018.
године обишао је радове на реконструкцији -
обнови храма Светог архангела Гаврила у
Шопићу. Већ 15. јула Господин Јован са др
Милетом Радојевићем и представницима Градске
општине Лазаревац поново обилази ове радове.
Ове године, 26. августа, Господин Јован са
Бранком Борићем и Зораном Трумбуловићем
обилази завршне радове на реконструкцији -
обнови цркве у Шопићу. Дана 10. новембра 2018.
године храм у Шопићу посећују Господин Јован,
др Милета Радојевић и Милоје Живановић ради
надгледања текућих радова. Истим поводом на
исто место долазе Господин Јован и др Милета
Радојевић, и то дана 29. децембра те године.
* Године 2019, дана 9. фебруара, Његово
преосвештенство Епископ шумадијски Господин
Јован посетио је храм у Шопићу ради надгледања
текућих радова - фрескописања. Епископ је
утврдио распоред фресака и благословио је даље
живописање олтара.
ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА У ШОПИЋУ
У недељу, 19. маја 2019. године, када наша
Црква прославља Праведног Јова и пренос
моштију Светог Саве, Његово Преосвештенство
Епископ шумадијски Господин Јован служио је
свету архијерејску Литургију у храму Светог
архангела Гаврила у Шопићу, надомак Лаза-
ревца. Повод за ово Сабрање било је освећење
обновљеног храма који је био оштећен у олујном
невремену 2014. године. Епископу су саслу-
живали: јеромонах Доситеј Хиландарац, насто-
јатељ манастира Светог Георгија у селу Ћелије,
протојереј-ставрофор Златко Димитријевић,
архијерејски намесник колубарско-посавски,
протојереј-ставрофор Александар Новаковић,
протојереј-ставрофор Марко Митић, протојереј
Мирко Тешић, јереј Ненад Петровић, јереј
Милутин Илић, гост из Епархије шабачке,
протођакони Радомир Перчевић и Иван Гашић и
ђакон Никола Урошевић. Свету Литургију су
својим појањем улепшали чланови певачког
друштва „Србски православни појци“ из
Београда.
Преосвећеног Епископа Јована је у црквеној
порти дочекао велики број свештенства, верника
и деце. Одмах по доласку Епископ Јован је
приступио освештавању храма посвећеног
Светом архангелу Гаврилу. По омивању пре-
стола, свечаној литији и постављању моштију,
Епископ је одржао краћу беседу у којој је вернике
упознао са тим да је поред постојећих моштију у
свети престо шопићког храма положио делове
моштију Светог великомученика кнеза Лазара
Косовског и окупљене поучио о значају освећења
75
храма.После освећења храма Епископ је
одслужио свету Литургију у црквеној порти.
Током Литургије у чин протојереја-ставрофора
рукопроизведен је протојереј Мирко Тешић,
старешина храма Светог архангела Гаврила у
Шопићу. „Одликовања се у цркви додељују не као
награда за нешто што је учињено, већ као
подстрек за нове подвиге вере и нова дела.
Одликовања у Цркви нису на гордост, већ се носе
у највећем смирењу“, поручио је Владика Јован
одликованом свештенику. Светој Чаши је
приступило мноштво народа који се тиме
сјединио са Господом нашим Исусом Христом.
Обраћајући се окупљеним верницима Владика
је изразио своју велику радост због обнове храма
у Шопићу, али напоменувши да ће његова радост
бити још већа ако верни народ буде узео учешће у
животу ове светиње, ако редовно буде долазио на
Литургију, редовно се причешћивао, искрено се
кајао за своје грехе. „Тада ће овај храм бити заиста
део неба спуштен на земљу, како су то говорили
свети оци“, поручио је Епископ. После беседе
Епископ Јован је доделио одликовања заслу-
жнима за обнову храма у Шопићу.
Орденом крагујевачких новомученика првог
степена одликовани су: Биљана Обрадовић из
Београда, Мирослав Костић из Шопића, Ненад
Живојиновић из Лазаревца, Миодраг Живо-
јиновић из Шопића, Борисав Матијашевић из
Барзиловице и Светисав Матијашевић из
Шопића.
Орденом крагујевачких новомученика другог
степена одликовани су: Драган Синђелић из
Вреоца, Зоран Трумбуловић из Београда,
Миломир Гајић из Шопића, Милан Гојковић из
Шопића, Радош Милосављевић из Лазаревца и
Маринко Марић из Лазаревца.
Овом приликом додељен је и велики број
Архијерејских грамата институцијама и грађа-
нима заслужним за обнову храма.
Након уручивања ордења и грамата одржан је
пригодан културно-уметнички програм, а потом
је за све окупљене уприличена Трпеза Љубави,
трудом и залагањем пароха шопићких Мирка
Тешића и Горана Радовановића и верника ове
парохије.
РАДОВИ ИЗВЕДЕНИ НА ХРАМУ СВЕТОГ
АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА У ШОПИЋУ У
ПРОШЛОЈ И ОВОЈ ГОДИНИ
С благословом Његовог Преосвештенства
Епископа шумадијског Господина Јована на
храму Светог архангела Гаврила у Шопићу у
прошлој и овој години изведени су следећи
радови: бетонски и армирачки (урађен је нов свод
76
Цркве од бетона), обијен је сав постојећи малтер
унутар Цркве и поново је малтерисано и
глетовано, постављен је мермерни под унутар
цркве са подним грејањем, реновирана су двоја
врата и прозори на Цркви и урађена су нова врата
ка звонику, урађене су нове електро инсталације и
обновљена је фасада, урађен је нов бакарни
покривач и олуци, извршена је електрификација
звона, постављене су гранитне плоче и ивичњаци
за спољашње стазе, измештена је постојећа
палионица за свеће и урађен је већи део асфалта у
порти. Све ово урађено је пре свега залагањем и
донацијом Господина Драгана Обрадовића из
Београда и његове породице.
Поред наведених радова урађен је и нов
иконостас од прилепског белог мермера, царске
северне и јужне двери као и престоне иконе на
иконостасу и нов полијелеј. Осликан је олтарски
део храма. Уређена је и оплемењена порта са две
чесме и озидан нови пољски тоалет. Прилозима
верника шопићких парохија и других људи добре
воље спремљена је прослава за неколико хиљада
људи поводом освећења храма и обележавања сто
педесет година његовог постојања.
СВЕШТЕНИЦИ У ШОПИЋУ
Прота Алекса Лазаревић. Служио је при
старој цркви у другој половини 18. и првој
половини 19. века. Присуствовао је 24. априла
1804. године скупу у Земуну пред аустријским
генералом ради мирења са Турцима заједно са
својим братом Михаилом Лазаревићем из
Шопића. При ослобођавању Србије од турске
окупације, ишао је са депутацијом у Петроград и
молио руског цара да се Србима дозволи слобода
вероисповести. Сахрањен је у порти цркве
шопићке, са десне стране старог престола, и сада
му се на гробу налази велика камена плоча.
Свештеник Димитрије Протић. Дошао је за
свештеника после смрти проте Алексе и на
парохији је провео више година.
Свештеник Вићентије Поповић. Рођак
претходног пароха.
Јереј Николај Петронијевић. Рукоположен је
за свештеника у Шопићу дана 13. септембра
1835. године од Митрополита српског Петра
Јовановића, о чему је имао синђелију.
Јереј Благоје Поповић. Поред Николаја
Петронијевића године 1841. парох шопићки био
је и јереј Благоје Поповић.
Свештеник Јован Јовановић Бишинац
(потоњи Епископ шабачки и нишки Јероним).
Био је парох у Шопићу након 1858. године када је
у Кијеву завршио Духовну академију. Након
повратка из Русије постављен је за вероучитеља у
Београдској гимназији, али је због сукоба са
политичким режимом по казни премештен у
Шопић, да би касније био свештеник у Јагодини и
Крагујевцу. Замонашен је у манастиру Раковици
1877. године када је изабран за Епископа
шабачког. Са ове дужности смењен је 2. априла
1883. године као најближи сарадник Митро-
полита Михаила. Године 1889. изабран је за
Епископа нишког. Рођен је у Шапцу 1825. године,
а умро је у Салцбургу 10. јуна 1894. године.
Свештеник Обрад Радојичић. Након што је
Јован Јовановић отишао са парохије шопићке,
постављен је за пароха дотадашњи учитељ Обрад
Радојичић, који је при овој цркви остао до 1860.
године, када је по молби премештен на
чибутковачку парохију.
Свештеник Тодор Лазаревић. Из Шопића је и
овде је са малим прекидима служио све до своје
смрти 13. септембра 1899. године. За време
његове болести 1892/93. године, вршио је
парохијску дужност као капелан Максим
Петровић, рођен у Црној Гори. Пошто је
оздравио, свештеник Тодор је и даље опслуживао
парохију шопићку.
Свештеник Харитон А. Поповић. Бивши
протођакон врањске цркве и вероучитељ
тамошње гимназије у Шопић долази 16.
септембра 1899. године. Рођен је 10. јануара 1861.
године од оца Алексе Поповића, свештеника
брезовачког, и матере Кате. Богословију је
завршио у Београду 1884. године. Рукоположен је
за ђакона 13. септембра 1887. године у нишкој
цркви од Епископа Димитрија, потоњег Митро-
полита и Патријарха српског. За протођакона
произведен је од Епископа нишког Никанора
1898. година, а 19. јуна 1899. рукоположен је од
истог епископа у београдској Саборној цркви за
свештеника. По добијеном канонском отпусту из
Нишке, примљен је у Београдску епархију и од
митрополита Инокентија бива постављен на
шопићку парохију. За време окупације, 9.
новембра 1916. године свештеник Харитон је од
тадашњег председника општине шопићке био
оптужен да је говорио против окупационе власти.
Тужилац је био Бранислав Топаловић, а сведоци
Данило Јаковљевић, Милош Игњатовић, Воји-
слав Топаловић и Стаменија Ивановић, сви из
Шопића. Ратни окупациони суд од 12 официра, у
згради Министарства војске у Београду, 21.
новембра 1916. године, пошто су саслушани
тужилац и сведоци, и извршено суочење, изрекао
је оптуженом свештенику смртну пресуду
вешањем. Истог дана, у четири сата по подне,
требала је да се изврши пресуда у гарнизону
Главне полиције у Београду. Харитон Поповић је
ипак помилован од аустроугарског цара баш у
моменту када је поведен из Министарства војске
на вешала. Смрна казна замењена је тешком
робијом од двадесет година. Спроведен је у
Мађарску и тамо окован у гвожђе. Провео је
равно две године у затвору, до октобра 1918.
године. Пошто је поново ступио на парохију
свештеник Харитон је чуо да је његов тужилац од
некога убијен и извршио је над њим опело.
Године 1921. од Патријарха српског Димитрија
постављен је за намесника Среза колубарског.
Услед дубоке старости и изнемоглости Харитон
Поповић је отишао у заслужену пензију, а за
извесно време парохију шопићку је опслуживало
више свештеника. Харитон је умро 10. августа
1942. године и сахрањен је у порти шопићке
цркве.
Јереј Боривоје Ч. Ђорђевић. До 1939. године
дужност свештеника у Шопићу вршио је
Боривоје Ч. Ђорђевић, претходни ђакон тополске
цркве, парох лазаревачки. У то доба у Лазаревцу
још није била подигнута црква.
Свештеник Властимир С. Вуковић.
Постављен је за пароха шопићког 1939. године.
Рођен је у Гарашима где му је отац Стеван био
свештеник. Био је врло слабог здравља и једва је
могао вршити дужности у парохији. Зна се да је
стално јахао на коњу. Умро је напрасно у
тридесетосмој години живота, 10. новембра 1941.
године. Опело су у шопићкој цркви 12. новембра
служили осморица свештеника. Привремено је
био сахрањен у порти шопићке цркве, да би
касније супруга Милица његово тело пренела и
сахранила у родним Гарашима.
Свештеник Богољуб В. Ђорђевић. Рођен је у
Лазаревцу 24. фебруара 1915. године од оца
Војислава и мајке Милке, рођене Мијучић. Први
разред основне школе завршио је у родном месту,
а остала три разреда, као и гимназију, у Београду.
Шесторазредну богословију Светог Саве завр-
шио је у Сремским Карловцима 1935. године. У
чин ђакона рукоположен је 31/18. маја, а за
презвитера 1. јуна/19. маја 1936. године од
Епископа сремског Саве Трлајића у Сремским
Карловцима. Постављен је за пароха велико-
радиначког, срез сремско-митровачки. На тој
парохији је провео пуних пет година, када је са
својом породицом морао пребећи у Србију због
насиља усташа. Извесно време проводи у
Београду код своје родбине, док није добио
постављење за брајковачког пароха 20. јуна 1941.
године. На овој парохији остаје врло кратко, до
12. новембра, када долази у Шопић да са осталим
свештеницима изврши опело јереју Властимиру
Вуковићу. По молби добија ову парохију и служи
своју прву Литургију на Светог архангела
Михаила 21/8. новембра 1941. године.
77
Архијерејски намесник колубарско-посавски
постаје, одлуком Епископа шумадијског
Валеријана, 1958. године. Пензионисан је 31. маја
1979. године, а умро 7. јануара 1988. године.
Свештеник Милош Вукојевић. Дужност
пароха шопићког примио је 16. септембра 1979.
године протонамесник Милош Вукојевић.
Претходно је службовао у Барајеву и Баћевцу. На
дужности пароха шопићког остаје до новембра
1980. године када одлази за пароха конатичког.
Завршио је призренску Богословију. Рођен је
1939. године у Ваљевској Каменици, а умро је 27.
априла 2011. године. Сахрањен је у родној
Ваљевској Каменици.
Свештеник Недељко Кусмук. Парох шопићки
је од 4. децембра 1980. године до 31. јула 2013.
Рођен је 27. јануара 1951. године од оца Петка и
мајке Зоранке у селу Шљивну, општина Рогатица,
а одрастао је у Конатицама. Основну школу је
завршио у Конатицама и Дражевцу, а пето-
годишњу Богословију Света Три Јерарха у
манастиру Крки од 1966. до 1971. године.
Рукоположен је од стране Епископа шумадијског
Валеријана 18. јула 1973. године за ђакона у
Саборној цркви у Крагујевцу, а за свештеника у
истом храму 19. јула исте године. Достојанством
намесника одликован је 1991, а правом ношења
напрсног крста 2008. године. За време његовог
службовања у Шопићу урађен је нов парохијски
дом са станом за свештеника и две сале за потребе
верног народа. На његов предлог сазидана је и
нова црква Светог великомученика Георгија у
Дрену.
Свештеник Митар Топаловић. На парохију
другу шопићку, која је основана 2002. године,
дошао је 15. јуна 2002. године протојереј
ставрофор Митар Топаловић. Рођен је 7.
новембра 1954. године. Богословију је завршио у
Београду 1973, а рукоположен је 31. октобра
1975. године.
Јереј Бојан Чоловић. Рођен је 11. августа 1978.
године од оца Зорана и мајке Мирјане Чоловић,
рођене Радовић. Основну и средњу школу
завршио је у Аранђеловцу, Богословски институт
и трогодишњи смер Практичне теологије
завршава на Богословском факултету у Београду.
Ожењенје Наташом, рођеном Петковић, исто-
ричарем уметности из Аранђеловца, са којом има
троје деце. У чин ђакона рукоположен је 29.
августа 2009. године у Рековцу, а у свештенички
чин 1. септембра исте године у Богословији у
Крагујевцу. Постављен је на парохију другу
шопићку која је обухватала села Дрен и Бурово и
део приградског насеља. На овој парохији остаје
до формирања парохије дренске 1. јула 2013.
године.
78
Протонамесник Горан Радовановић. Парох
први шопићки је од 1. августа 2013. године. Рођен
је 2. децембра 1977. године у Ваљеву од оца
Милана и мајке Бранке, рођене Милошевић.
Детињство је провео у селу Остружањ, општина
Осечина, где је завршио основну школу од првог
до четвртог разреда. Основну школу од петог до
осмог разреда завршио је у Осечини. Похађао је
музичку школу у Ваљеву. Године 1992. уписује
Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу
коју са успехом завршава 1997. Исте године
одлази на одслужење војног рока који проводи у
Бару, караули Цкла на Скадарском језеру, у
Подгорици, Приштини и Призрену. Ратне 1999.
године, марта месеца, бива мобилисан и са
јединицама Ваљевског корпуса проводи још
непуна четири месеца са одељењем у Причевићу
код Ваљева. Године 2002, јула месеца, ступа у
брак са Иваном, ћерком покојног проте Рада
Антића из Вреоца. У чин ђакона рукоположен је
19. августа у манастиру Благовештење, а у чин
презвитера 20. августа 2000. године у Кара-
ђорђевој цркви у Тополи од стране Епископа
шумадијског Саве. Исте године, 1. септембра,
бива постављен за пароха вреочког при храму
Покрова Пресвете Богородице у Вреоцима. На
тој дужности остаје до 31. јула 2013. године.
Достојанством намесника одликован је 25.
фебруара 2008. године. Православни бого-
словски факултет Универзитета у Београду
завршио је у периоду од 2010. до 2015. године.
Док је био парох у Вреоцима уређивао је часопис
Духовно врело, а као свештеник у Шопићу
уређује часопис Сион. Са супругом Иваном има
троје деце, ћерку Дуњу и синове Луку и Богдана.
Протојереј Мирко Тешић. Рођен је 5. јануара
1964. године у селу Брдарице - Драгиње, општина
Коцељево, од оца Тихомира и мајке Божане,
рођене Радовановић. Након завршетка основне
школе бива примљен за редовног ученика
Богословије Светог Саве у Београду. Школовање
је започео 1979, а завршио 1985. године. Војни
рок је служио у Задру 1983. године, а потом ступа
у брак са Љиљаном Кнежевић из Трлића,
општина Уб. Рукоположен је у чин ђакона 21.
септембра 1985. године у цркви Рођења Пресвете
Богородице у Тополи, а 22. септембра исте године
у чин свештеника у Манастиру Благовештењу
код Страгара. Дана 25. септембра 1985. године
бива постављен на упражњену парохију вин-
чанску у Винчи, а при храму Рођења Пресвете
Богородице у Тополи. За пароха у Јунковцу код
Лазаревца постављен је 16. октобра 1986. године.
У тој парохији саградио је нови парохијски дом за
свештеника, оградио порту и урадио нову капију
од камена. Извршио је темељну и комплетну
санацију урушеног храма: урађен је свод - брод
цркве од бетона, нова столарија, под цркве од
гранитног камена, нов иконостас са иконама у
позлати, велики полијелеј, нова певница, сточић
за целивајућу икону, као и расвета унутра и
споља. Срушена је стара и дотрајала црквена кућа
и урађени нови темељи за изградњу новог
црквено-народног дома. Пројектом је предвиђено
да се уреди сала за ручавање, библиотека,
канцеларија за свештеника и кухиња. У близини
цркве подигнути су нови засади крушака, јабука,
трешања, вишања и шљива. Порта је оплемењена
разним четинарима и прелепим цвећем. Неко-
лико пута у порти јунковачке цркве организована
су црквено-народна весеља и прославе, када је
било присутно на хиљаде верника из Колубаре.
Са супругом Љиљаном има сина Немању и ћерку
Невену. У периоду од 2002. до 2005. године био је
парох лазаревачки и старешина цркве Светог
великомученика Димитрија. Са братством орга-
низује наставак већ започетог живописања цркве.
Испред храма су урађене две палионице за свеће.
Уведена су свакодневна богослужења и често се
организују духовна предавања. Године 2005, 4.
фебруара, свештеник Мирко бива постављен за
привременог пароха другог вреочког у Вреоцима.
На овој парохији је био пуних осам година. За
другог пароха шопићког и старешину цркве
Светог архангела Гаврила постављен је 1. августа
2013. године.
ЛИТЕРАТУРА:
Летопис цркве Светог архангела Гаврила у
Шопићу.
Васиљевић, Радмила, Прота Алекса Лазаревић из
Шопића - који је умом и говором, чином и положајем
представљао народ свој, Београд 2014.
ТОПОНИМИЈА
ТУРЦИМА ВАЉА ПРОЋИ ЦРНЕ МЕЂЕ ПА СУ
У ЦАРИГРАДУ
ТОПОНИМИ ДРЕНА
1. Бећирине - узвишење (267 м) и засеок у
северном делу села, на граници са Зеокама.
2. Бојанске стране (Бојанско) - засеок и шума у
источном делу села, на граници са Бистрицом.
3. Брановице - узвишење (288 м) и шума у
северном делу села, на граници са Зеокама.
4. Бреско поље - узвишење (183 м) и њиве у
северном делу села, на граници са Буровом.
5. Буровачки поток - текући поток који настаје
Ђокић, Небојша; Костић Ђекић, Ана; Анто-
нијевић, Зоран, Црква и парохијски живот у селу
Вреоци, Лазаревац - Вреоци 2017.
Радован Пилиповић, Српска православна Црква у
Првом светском рату, Историјске свеске 21,
Андрићев институт, Андрићград, септембар 2015.
Митрополит Михаило, Православна Српска црква
у Краљевини Србији, Београд, 1895.
Љубисављевић, Р. Сања; Ђокић, Д. Небојша, Попис
свештеника монашког и мирског реда у Окружју
београдском 1836. и 1841. године, Научни скуп Космај
и његова подгорина, Митолошки зборник 28, Рача
2013, 261 - 289.
Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси,
Београд - Подгорица - Крагујевац 1996.
Српска православна епархија шумадијска.
Шематизам 1998, уредио Негослав Јованчевић,
Крагујевац 1999.
Српска православна епархија шумадијска.
Шематизам 1999, уредио Негослав Јованчевић,
Крагујевац 2000.
Српска православна епархија шумадијска.
Шематизам 2008, уредио Негослав Јованчевић,
Крагујевац 2009.
Стефановић, Ј. Александар, Живановић, Ж.
Мирослав, Стари Лазаревац 1889 - 1939,
Лазаревац 1990.
Стефановић, Ј. Александар, Задужбине и
знамените личности у Колубари, Лазаревац 2002.
Стефановић, Ј. Александар, Лазаревац са
околином, Лазаревац 1996.
Шематизам источно православне српске
патријаршије по подацима из 1924. године,
Сремски Карловци, 1925.
Јул 2019. године Хаџи Горан Радовановић,
протонамесник, Шопић
од потока Дрен и Старо село и улива се у реку
Пештан.
6. Велики бунар - један од већих извора пијаће
воде у средишњем делу села.
7. Главица - узвишење (258 м) са шумом и засеок
у средишњем делу села на чијој падани се налази
и сеоско гробље. По предању, на брду Главица
била је бразда (граница) између Немањине
Србије и Мађарске. Постојала је огромна метална
алка на стени, у шуми, која је сад зарасла, за коју
79
се претпоставља да је једини остатак некадашње 27. Сређевац - узвишење и потес на северној
средњовековне карауле. страни села, на граници са Буровом.
8. Глиниште - велики мајдан плаве глине који се 28. Старе ливаде - засеок и потес у јужном делу
налази јужно од Бреског поља. Глина се и даље села, на граници са Лукавицом.
ископава и користи за израду керамике и црепа у 29. Старо село - засеок и текући поток поред
Кањижи. којег је некад било насељено цело село. Касније
9. Грабље - текући поток који са потоком се већи део сељана преселио на садашње падине
Ђокинац прави поток Старо село. узвишења Дуго брдо.
10. Гробнице - засеок и потес северно од потока
Ђокинац. 30. Столице - узвишење (266 м) и засеок у јужном
11. Дебели рт - узвишење (272 м) и засок у делу села, на граници са Лукавицом.
североисточном делу села, на граници са 31. Церје - потес између Дебелог рта и Ивковаче,
Бистрицом. на источној страни села.
12. Дрен - текући поток који извире у подножју 32. Црне међе - потес и засеок на северозападној
узвишења Пантиница и Столице по коме је село страни села, на граници (међи) са Шопићем и
добило име 1859. године (указом кнеза Милоша у Буровом, који је некада био познат по
Српским новинама број 46 из исте године) на непроходним шумама пуних хајдука који су
захтев сељана да се промени стари назив Куке. нападали турску војску и караване на путу за
13. Дуго брдо - благо и дугачко узвишење на Истанбул (Цариград). Говорило се: „Турцима
чијим падинама се налази већи део села. ваља проћи Црне међе па су у Цариграду.“
14. Ђокинац - текући поток који са потоком 33. Шибовито - потес у југоисточној страни села,
Грабље прави поток Старо село. на граници са Бистрицом, познат по старим
15. Ђокиница - засеок и потес између Црних виноградима.
међа и Поља.
16. Ивковача - шума у североисточном делу
села, на граници са Барошевцом. Децембар 2019. Душко Дражић, Дрен
17. Кошутњак - потес северно од потока
Ђокинац.
18. Криваја - текући поток који извире у потесу
Поље.
19. Крџин гроб - локалитет у шуми Ивковача где
су од стране жандарма, по пресудама ондашњих
власти, дана 31. марта 1900. године стрељани и на
том месту покопани Цигани ковачи из Барошевца
Петроније Станојевић (1871-1900), син Миленије
и Радоја, звани „Крџа“, као и Спасоје Вељковић
(1858 - 1900, пореклом из Ропочева), зато што су,
заједно са својим саучесницима Драгутином
Стевановићем (1876-1915) из Барошевца и
Стојаном Карастојановићем из Зеока, у ноћи
између 18. и 19. октобра 1899. године убили
Марка Сандића, такође ковача из Барошевца,
пореклом из Пиромана у Тамнави, старог 40
година.
20. Лука - потес уз леве обале потока Дрен и
Буровачког потока.
21. Мрамор - потес између Бећирина и Бреског
поља.
22. Оскоруша - узвишење и засеок изнад
Столица, до кафане „Бели багрем“.
23. Пантиница - узвишење (327 м) и засеок у
источном делу села, на граници са Бистрицом.
24. Поље - потес у јужном делу села, на граници
са Лукавицом, где извире поток Криваја. Косовка (Драгомир) Ристивојевић (1912-1996),
25. Раван - потес уз десну обалу Буровачког супруга Предрага (Марко) Ристивојевића (1909-1990).
Снимљено 1962. године у дворишту поред куће њеног
потока. девера Миодрага (Живан) Пауновића Шиље
26. Селичке стране (Селишта) - мало узвишење (1923-2015).
са шумом у подножју Пантинице испод којег Фотографија је у власништву Косовкине унуке
извире поток Дрен. Верке Проловић (1950, рођене Пантелић) из Ниша.

80
НАША ОКОЛИНА
ДУХ ЈЕДНОГ ПРОШЛОГ ВРЕМЕНА У ЖИВОТУ СРБА
УТИСЦИ СА МАНИФЕСТАЦИЈЕ „МОБА 2019“, ОДРЖАНЕ 24. АВГУСТА 2019. ГОДИНЕ
НА ПОРОДИЧНОМ ИМАЊУ ДАРКА СТОЈАНОВИЋА, У СЕЛУ ЛЕСКОВАЦ
Зоран Ерић, академски сликар из Београда:
Први пут сам на овој манифестацији и размиш-
љања о њој су ми помешана: има ту доброга, а
исто тако и неких ствари које би требало
побољшати. Пре свега, идеја за оганизовање
оваквог скупа је одлична. У садржају постоје
разна презентовања са освртом на наше обичаје и
дешавања у прошлом веку, а и раније. Највећи
проблем је у томе што је све ово организовала
малтене једна особа, са свега неколико својих
помоћника, а они овако захтевну манифестацију,
која би пре свега требала имати радни и сазнајни
каректер, а не лично-промотивни, просто не могу
изнети на својим плећима. Уочи доласка на
овогодишњу „Мобу“ мислио сам да ће се на њој
приказати осмишљени програми које би снимала
телевизија и од тога би била направљена
занимљива емисија од једно сат времена трајања
која би се приказала гледаоцима из целе Србије, а
и шире. У сваком случају, идеја треба да се
подигне на виши ниво, иако све ово заслужује
похвалу због великог уложеног труда.
Војислав Јанковић из Зеока: Моба у
породици Стојановић сада је ојачала, повећана је
посећеност. С обзиром да се ради о старим
обичајима и предметима који се на њој приказују,
самим тим ова манифестација поприма и
историјски значај и она је велико благо за село
Лесковац, а и за општину Лазаревац. Мада је, као
што рекох, овогодишња посећеност мобе већа од
прошлогодишње, ја сам очекивао још више
присутних, и надам се да ће у следећим годинама
бити све више и више посетилаца. Сама
организација је одлично урађена тако да смо,
поред вршаја, главног догађаја на моби, имали и
многе друге разноврсне програме. Захваљујем се
породици Стојановић на домаћинском пријему.
Раде Јанковић из Лазаревца: Нема ту шта да
се много описује. Једноставно, све је било
одлично, професионално организовано. Ово већ
постаје српски бренд. Мислим да је моба за децу
и омладину незаборавна пошто то нигде више не
могу видети. Народ се овде окупља, дружи, ужива
у сеоској природи и разноврсним изложбама. То
је то, то је моба за незаборав у Лесковцу
колубарском чији је организатор мој велики
пријатељ, ентузијаста Дарко Стојановић,
машински инжењер, са његовом породицом и
неколико пријатеља.
Милорад Јотић, сликар из Лазаревца:
Непријатно сам изненађен тиме што смо само нас
двојица сликара учествовали на најављеној
ликовној колонији у оквиру манифестације
„Моба 2019“ у Лесковцу, а у позиву за исту била
су обећања да ће колонија бити масовнија.
Истина, било је још неколико ликовних уметника
који су излагали своје раније створене радове, али
првенствено због продаје. Са друге стране,
предвиђено време за колонију било је свега
неколико сати, а то је јако кратко, па ме на неки
начин и не чуди слаб одзив мојих колега. Праве
ликовне колоније трају по цео дан, и више, и ја
сам учествовао на неколико њих. Очекујем да ће
се о овоме убудуће повести више рачуна. Иначе,
на овој манифестацији сам урадио једну слику,
уљаним бојама, и оставио сам је домаћинима.
Због заузетости око рада на слици нисам имао
времена да детаљније пратим дешавања на моби
тако да свој коначни и исцрпнији суд о њој не
могу дати, осим тога што сам приметио да је
посећеност овог догађаја била испод мојих
очекивања.
Зоран Тошић из Барошевца: Вршај на гумну
младог ентузијасте (занесењака) Дарка за мене је
права ствар. Пуно је учинио да би дочарао ову
деоницу „пута хлеба“ од њиве до трпезе. Дух
једног прошлог времена у животу Срба. Ово је
било моје прво учешће на моби у Лесковцу.
Иначе, био сам младић када су осамдесетих
година прошлог века последње вршаче ишле са
гумна на гумно кроз моје родно село Барошевац.
Сећам се да je власник једне од њих био Живомир
Павловић из Малих Црљена, звани Коцош. И сам
сам био учесник вршаја носећи џакове жита.
После тридесет година поново сам осетио мирис
сламе, плеве, нове пшенице... Очекивао сам већу
посећеност мобе у Лесковцу. На крају бих упутио
све похвале Дарку, чувару завичајне традиције, и
желим му да истраје у својој замисли
81
КУЛТУРА
ЗАВИЧАЈНА ЗБИРКА
БИБЛИОТЕКЕ „ДИМИТРИЈЕ ТУЦОВИЋ“
Када говоримо о културном наслеђу, углавном
прво помислимо на непокретно културно
наслеђе, грађевине и споменике. Међутим, тај
појам је много свеобухватнији и односи се и на
покретна добра, писану (штампану) грађу, као и
на нематеријално културно наслеђе које
другачије називамо и жива културна баштина, а
односи се на усмену традицију, народни језик,
празнике, обичаје, као и на традиционалну
уметност и занате.
Ако узмемо у обзир да су, углавном, установе
културе чувари културне баштине једне области,
онда је јасан велики значај који библиотеке,
архиви и музеји имају за неки град. Тако
библиотека „Димитрије Туцовић“ у Лазаревцу
већ пуних 70 година предано испуњава једну од
својих многобројних улога и прикупља, обрађује
и чува грађу од великог значаја за локалну
историју и културу. Током времена формирана је
и завичајна збирка, невелика по обиму, али
велика по значају. Улога завичајног одељења је да
прикупља, обрађује, чува и даје на коришћење
све врсте грађе које се односе на завичај. Ту
спадају дела завичајних аутора, дела која
тематски обрађују тај крај као и дела која су
штампана на територији тог краја. Што се тиче
врсте грађе, ту се налазе монографске и серијске
публикације, плакати, као и разна ситна
штампана грађа (позивнице, флајери, објаве). У
новије време, све више има и електронских
извора информација.
Што се тиче грађе везане, конкретно, за
Лазаревац, она није обимна. Са једне стране,
Лазаревац је град који нема дугу историју, па тако
ни много писаних података. Са друге, колика год
била, то је ипак наша историја и дефинитивно је
морао доћи тренутак да она почене да се бележи
на овај или онај начин. Један од првих
Лазаревчана који је прикупио и систематизовао
грађу и издао у облику књиге је некадашњи
библиотекар школе „Војислав Вока Савић“,
Александар Стефановић. Оставио нам је осам
вредних наслова са завичајном тематиком.
Његове књиге управо чине основу завичајне
збирке. Осим тога, збирка чува и велики број
наслова везаних за РБ „Колубара“, као и
рударство у целини од аутора који су везани за
Лазаревац или РБ „Колубара“. Ту су и дела
завичајних аутора, бројни романи, збирке
поезије, стручни текстови.
82
Поред монографских публикација, завичајни
фонд прикупља и чува и завичајну периодику.
Настојимо да комплетирамо све наслове
периодичних публикација који су икада излазили
на територији нашег града. Као први, свакако
морамо поменути лист „Колубара“. То је једина
периодична публикација која је у континуитету
излазила од 1960. до 2015. године. Као врста
градског гласила, лист се није бавио само
рударским басеном, већ је из броја у број
повећавао дијапазон тема које обухвата, па тако,
већ од првих бројева, имамо теме везане за живот,
културу и спорт у Лазаревцу. Повремено су се
појављивали и текстови везани за историју града,
па је „Колубара“ тако остала један од важнијих
извора информација свима који се данас, на било
који начин, баве нашим градом. Од 2017. године,
наставља да излази под нешто измењеним
називом „ЕПС енергија Колубара“, али са
сличном уређивачком политиком. Осим
„Колубаре“, ту су „АБВ хроника“, „Лазаревачке
новине“, „Лазаревачке новости“, „Праве
новине“, „Напред“, који увек доноси и инфор-
мације о Лазаревцу иако не спада у локално
гласило, „Колубарски синдикалац“, „Хроника
региона“, „Нова реч“, као и бројни наслови које
су некада издавале школе, удружења или
појединци.
Пошто периодику сматрамо веома битним
делом завичајне збирке, њој смо посветили
посебну пажњу. Од 2016. године, у нашој
библиотеци се у континуитету спроводи процес
израде дигиталних копија свих наслова перио-
дике који су икада излазили или још увек излазе
на територији Лазаревца. Циљ нам је да на једном
месту прикупимо и сачувамо комплетна годишта,
све бројеве поменутих наслова. Наравно, то не
иде лако, јер стицајем околности, ни све
редакције поменутих листова немају све бројеве.
Ту долази до изражаја изузетна сарадња коју
имамо са другим установама културе, али и
појединцима који у свом власништву имају
бројеве који нам недостају. Све што је до сада
урађено на том плану, сви наслови који су добили
своје дигиталне копије, налазе се на нашем сајту
http://digitalna.bibliotekalazarevac.org.rs/ . Надам
се да ће се у догледно време и остали наслови
комплетирати и наћи на истом месту.
Други велики пројекат који већ 3 године
спроводи наша библиотека у сарадњи са
Архијерејским намесништвом колубарско-
посавским је „Стара и ретка књига у црквама
Лазаревца и околине“. У 8 од 14 цркава нашег
намесништва пронађено је близу стотину књига
које по Закону о старој и реткој библиотечкој
грађи спадају у културна добра од великог или
изузетног значаја. Све пронађене књиге су
штампане у периоду од 1755. до 1867. године у
Београду, Будиму, Бечу, Москви, Кијеву. Зна се да
је ћирилских штампарија било мало на
територији која је била под аустроугарском
владавином, па су књиге штампане ћирилицом
биле ретке и тешко доступне. Овај изузетан део
нашег културног наслеђа заслужује посебну
пажњу. Надамо се да ћемо ускоро успети да
обезбедимо потребна средства за рестаурацију и
конзервацију ове грађе и да јој продужимо живот
за генерације које долазе. Ова грађа ће, такође,
бити обухваћена процесом дигитализације јер
ћемо је на тај начин учинити доступном већем
кругу корисника, а њој продужити век. Као
резултат вишегодишњег истраживачког рада,
настао је велики број стручних радова о старој и
реткој књизи.
Осим што се бави прикупљањем већ постојеће
грађе, завичајни фонд има своју улогу и у
настанку нове грађе. Због тога нам је сарадња са
локалним ауторима од великог значаја. Као
резултат једне такве сарадње, са академским
сликаром Милијом Белићем, настала је и значајна
изложба која се бави најранијим периодом
његовог стваралаштва и то посебно његовим
радом на стрипу. Мало њих зна да је управо
Милија био један од првих цртача култног
серијала „Никад робом“ и аутор у више стрип
НАША ОКОЛИНА
РАТНИ ДОЖИВЉАЈИ ДРАГОЉУБА БОБИЋА
(1897-1971) ИЗ СТУБИЦЕ
Мој деда по мајци, Драгољуб Бобић из
Стубице, рођен је 1. октобра 1897, а живео је до
21. септембра 1971. године. Отац му се звао
Милан, а мајка Даринка, која је пореклом из
Петке, од Јовановића. Драгољуб је имао браћу
Животу и Богосава, као и сестру Наталију. Отац
Милан (1874-1904) му умире млад, а мајка
Даринка се после тога преудаје за Миливоја
Илића из Чибутковице и тамо рађа Драгослава,
Александра, Веру и Крстину.
Деда Драгољуб је први пут био ожењен
Живаном, пореклом од Петровића из Лукавице,
епизода о легендарним бомбашима Мирку и
Славку. Изложбу је пратио и одговарајући
каталог који се може погледати у нашој
библиотеци.
Као што је већ поменуто, наша обавеза је да
чувамо и ситан штампани материјал. Настојимо
да испратимо све културне догађаје и
манифестације у нашем крају, јер то спада у нашу
нематеријалну баштину, па се тако код нас могу
наћи позивнице, плакати, објаве, флајери који
прате те догађаје.
Од 2018. године, Библиотека је претплаћена и
на услуге press clipping-a, па редовно добијамо
објаве о свим прилозима у периодичним
публикацијама у којима се помиње Лазаревац. На
тај начин се наша хемеротека свакодневно
увећава.
Поред актуелних прилога, истражујемо и
прикупљамо прилоге о нашем граду из старе
штампе. Код нас можете сазнати да је 1952.
године у Лазаревцу постојало само 8 улица, а да
се данашња улица Димитрија Туцовића звала
Новопросечена. Или да је 1922. године варошица
добила зграду за општинску вагу у арапско-
византијском стилу као и прва мртвачка кола. Или
да је једна наша кафана у Првом светском рату
послужила као пољска болница. И још много,
много тога...
Лазаревац је постојао пре нас, а постојаће
и после нас. Наше је, док смо ту, да се побринемо
да што више грађе остане сачувано за оне који
долазе.
Новембар 2019. Марина Гавриловић
која је умрла 1928. године, поживевши само 24
лета. Родила му је ћерке Милену и Милеву и сина
Милана, а умрла је када јој је син имао свега
месец дана. Драгољуб је у другом браку био
ожењен са Ружицом (1906-1972), пореклом од
Пауновића из Петке, која је родила Тинку,
Александра (живео 2 године), Веру, Сретена,
Уроша (живео 1 годину) и моју мајку Миладинку.
Деда је радио у Општини Лазаревац, као
писар, где је и стекао пензију. Звали су га Боле, а
био је омиљен и цењен, не само у родној Стубици,
него и у околним селима наше општине, јер је у
83
оквиру својег посла помагао људима максимално
и искрено, дајући све од себе. Имао је и једну
страшну породичну трагедију када му је 15.
августа 1965. године на радном месту у Вреоцима
погинуо најстарији син Милан, кога је прегазио
воз, а он је подлегао повредама.
Драгољуб је имао тешко детињство пошто је
растао без оба родитеља. Младост му је била још
тежа јер је учествовао у Великом рату и
препешачио је Албанију повлачећи се са српском
војском. Двадесетак година после Првог светског
рата деда се латио пера и описао је страхоте кроз
које је пролазио у овом војном сукобу. То своје
писаније насловио је са „Мој доживљај“ и оно ће
уз незнатне корекције бити пренето у наставку
овог текста. Поносим се својим дедом Болом.
Слава му, као и свим нашим ратницима из војних
сукоба у којима су учествовали.
МОЈ ДОЖИВЉАЈ
Дана 1. октобра 1915. године као последња
одбрана младића-регрута у својој навршеној
осамнаестој години позват сам у команду у
Младеновац, где сам распоређен у чету и имао
сам своје претпостављене који су водили рачуна о
мени и другима. Ту је био један пук регрута, па
како се наша војска борила са непријатељем око
Саве и Дунава, ми смо на смену носили муницију
на железничку станицу, и дању и ноћу утова-
ривали у вагоне. Ужурбаност наше војске била је
велика јер је већ почела да попуста, рањених је
много пролазило и возовима и другим превозним
срествима. Био сам са друговима и старешинама
туде око 10-12 дана, па смо кренули у повлачење и
ишли у Тополу, са нама је било и официра
(несећам се имена). Из Тополе смо ишли у
Крагујевац и ту добили хране - хлеба, па смо се
кренули одатле за Краљево и тамо смо добили
исто само по један хлеб, одатле смо отишли у
Ново Село између Краљева и Трстеника поред
пруге и по кућама били неколико дана и ту смо
добили по лебац на дан. Одатле је од нашег пука -
друштва отишло доста кућама и на друге стране,
али нас је ипак било око 500-600 регрута. Одатле
смо кренули у Врњце и тамо смо били
распоређени по амбулантама да слушамо, али је
било само за три дана па су нас кренули за даље у
Трстеник и када смо дошли ту ми смо добили
пушке „мартинке“ и добили по једне опанке и
пексимита, јер је већ леба нестало било.
Непријатељска војска је већ била недалеко од
Трстеника па су нас кренули за Крушевац и када
смо тамо стигли довели су нас на железничку
станицу и ту над станицом већ непријатељски
аероплани почели су да се вију. Баш у тај мах
84
довезо је се у аутомобилу Њ. В. Краљ Петар I.
Наша је се војска узкомешљала, као и разне
коморе, а Њ. В. Краљ видећи једну тешку
ситуацију саме су му сузе ишле на очи и рече
„узмите децо моја одела, обуће и хране и борите
се као и увек што Срби чине“. Ту на железничкој
станици било је у вагонима свега и свачега и ми
збиља узесмо пексимета и шта је ко хтео, а ја сам
узео четири кошуље и двоје гаће, али су наши
стражари и жандари чим је Њ. В. отишао
забранили даље узимање. Одмах после један сат
наши официри одвели су нас у магацин у коме је
стајала муниција за пушке и на сваки два дали су
нам да морамо носити по један сандук муниције.
Ја сам са мојим другом носио један сандук преко
„Јанкове клисуре“ до пред Блаце и ту смо готово
сви побацали покрај пута муницију зато што се
даље не може да носи јер хлеба већ неможемо да
добијемо, већ једе се помало пексимета.
У Куршумлију кад смо стигли добили смо по
један хлеб, преноћили и за Преполац и Подујево
кренули и тамо кад смо стигли нисмо ништа
добили за јело али је још трајало помало
пексимета. Одатле у Приштину, ту смо добили по
лебац и отишли преко Косова у Вучитрн па одмах
одатле у Митровицу Косовску. Ту смо добијали
по хлебац на два дана и ноћивали код касарне у
Турском гробљу. Регрути рођени 1896. године
били су преко Ибра са друге стране на брду врше
обуку. Ту смо били 8-10 дана, па смо једног дана
кренули и ми и регрути обучени, опет натраг
преко Косова, па нас је на Косову уватила киша и
наишла је река у моменту и доста је наши регрута
се подавило и однело их. Један теретни ауто
претурило и донекле носила вода. Ту одма у село
отишо сам са још два друга у једну арнаутску
кућу где би свакако те ноћи завршио са животом,
али је био један војник са муницијом и пушком
који је чувао нас три. Остатак око нас 400 опет
смо се искупили и добили по један хлебац, а
одатле смо кренули кроз Липљан, Штимље, па за
Суву Реку преко оних планина, али готово сви
немамо хлеба, па смо се већ поплашили шта ћемо
радити. Поред глади, умора и других неугодности
био сам вашљив толико да хоће да ме поједу, све
ране од чешања по мени су биле. Обућа нам се већ
била поцепала. У путу је већ почео по неки да
остаје, не може даље да иде, већ пада готов да
умре, исто тако падали су и остајали мртви наши
аустријски заробљеници, на сваких десет матара
по један. У Сувој Реци преноћили смо по кућама –
рушевинама без хлеба па смо тражили те јели
купуса и лука. На мени сам имао обучене четири
кошуље те једном тамошњем становнику дам
једну за један комадић хлеба, могло је имати око
250 грама. Ту нас је било око 300 регрута па смо за
дан стигли у Призрен и ту су нас распоредили у
неколико џамија и у једној сам био ја са једно 40
другова. Хлеба смо добили један хлеб на 3-4 дана,
па смо ишли и тражили хлеба по Призрену. Купус
је био исечен па смо јели корење купусно, лук и
паприку. Опет сам ту продао једну кошуљу,
скинуо са себе за једну порцију брашна. Примили
смо кожу пресну да опшијемо опанке који су били
поцепани, а ја, као и остали, пошто нисмо нигде
могли да добијемо ништа више за јело, испекли
смо ону суву кожу са све длаком и појели са
великом муком, јер је и сувише била тврда. При
поласку из Призрена добили смо по једну
порцију брашна и отишли за један дан у Љум
Кулу. Ту смо добили по једну порцију брашна код
начелника станице и преноћимо. Ту је ноћ ударио
снег а ми смо били у једној страни, ситно пруће,
преко целе ноћи ложили смо ватре да би се
огрејали али је била мала фајда, снег све затрпа,
па сви они који су дремали и били лењији, они су
ту и остали затрпани снегом и подављени, остало
их је око 13 регрута. Мало загрејемо воду и од
оног брашна направимо качамака житког и мало
се тиме заложимо, само да се не мајка од глади.
Сутрадан смо кренули за Бицане, снег је падао а
ми смо ишли полако један за другим, па смо
коначили на једном месту у једној шуми. И поред
рђавог времена шуме је добре имало па смо секли
и целу ноћ ложили ватре и мало се осушили. Све
један од нас између две ватре па се целу ноћ
окрећемо, као кад се пече печеница на ражњу, јер
две се стране угреју, док друге две хоће да
отпадну од зиме. Ту сам прогорео шајкачу, стари
шињел који сам био набавио на пет-шест места
прогорео је, али је ипак било много зима. Одатле
смо изјутра кренули за Бицане где смо стигли око
један сат поподне. Ту је имао начелник станице,
била је само та једна велика двоспратна кућа у
једном пољу са свију страна, имао је један
нужник и једна чесма камена озидана и
покривена. Ту смо добили по једну порцију
брашна белог, али дрва смо једва мало нашли те
укували мало качамака те јели. Снег је био тога
дана престао и огрејало сунце, те је изгледало на
лепо. Али, кад је било ноћу, око 10 сати, ударио је
хладан снег са ветром тако да је било напољу
немогуће бити, а нарочито на овом брду.
Навалили смо на врата и молили жандарме да над
пусте унутра и они су то и учинили. Нас је било
доста те смо једва стали унутра, па смо се попели
на неке џакове са брашном и почели су појединци
да просецају џакове и купили брашно у торбе.
Кад су жандарми то приметили све су нас
истерали напоље на онај снег. Када сам напоље
изашао као и остали другови ја сам отрчао под
кров уза саму чесму и како сам ту стао нисам се до
сванућа смео уклонити одатле, а камен ладан као
лед па су ми сва леђа била отрнула. Они који се
нису могли склонити онако ослабљени помрли су
те ноћи, њих двадесетак. Кренули смо даље преко
оних гудура и по неки остане - падне од другова,
па смо ноћили у Пишкопеји по неким старим
кућама. Опет смо укували по мало качамака те
јели. Одатле смо кренули за Дебар и стигли за дан,
пре вечери. Ту смо добили по два велика леба и
преноћили у касарни. Ту нам је било сасвим лепо,
само што нам ваши досадише, оће да поједу.
Одатле смо кренули за Стругу, ишли смо један
дан и преноћили у селу Лукову, по кућама. Хлеба
смо имали, па смо кренули и за један дан били у
Струги. Ту нисмо имали нити смо добили хлеба
нити смо имали где да преноћимо по кућама, већ
у пољу по неким развалинама. Хлеба је било
нестало, а ништа нисмо добили, те сам дао једну
кошуљу за један мали лебац од ражи и један појас
за један комадић хлеба, па су нас кренули ка
Охридском језеру. Ишли смо па смо имали једно
преноћиште у једном селу на ливади. Била је зима
много те сам целу ноћ дрхтао без дрва и ватре.
Кренули и стигли код језера. Јели смо паприку,
лук и корен од купуса, једемо паприку и плачемо -
саме сузе иду од љутине. Увече стигнемо у
Подградац, ту преноћимо онако гладни јер ништа
нема да се нађе нити добије, па сутрадан кренемо
ка граници Грчкој и на граници сачекају нас
неколико Грчких жандарма и ишли са нама
донекле. Свратим у села и почнем просити хлеба
и пуно мојих другова, па добијемо за јело хлеба.
Стигли смо у Корчу, ту је добивана новчана помоћ
- храна и одатле смо се кренули после неколико
дана. Ту су наши помрли регрути много јер се
наједу онако гладни и умру. Кренули смо за Лерин
и тамо стигли баш уочи Светог Николе, са нама је
једнако ишао један Капетан I класе. (Не знам му
име, заборавио сам.) Ту смо у Лерину били
неколико дана, ноћивали смо по кућама старим
где нико није становао, излазили у поље
Леринско, ложили ватре и тресли вашке из одела
јер их је било као плеве. Одатле смо на воз па у
Солун, кад смо стигли било нас је око
стодвадесет. Чим смо дошли, на станици
сачекали су нас француски војници и сестре и
добили смо чаја и хлеба, преноћили у желез-
ничкој станици - чекаоници, па сутрадан у поље
више Солуна отишли. Скинули са нас одело оно
вашљиво, обријали нас и ошишали Французи,
окупали дали нам ново одело и обућу, шаторе и
друго. Ту је било свега и свачега за јело и пиће. Ту
смо се поправили добро до нове 1916. године, а
тога дана су нас кренули на лађу, па осам дана и
осам ноћију у Француску, у варош Ајачо. Ту нас је
много француског народа дочекало на приста-
85
ништу и све нас у аутомобилима одвезли у
њихову касарну. Ту је било свега за јело, као у
гостима. Били смо туде око десет дана, ишли смо
по вароши и осматрали како се живи, али незнамо
ништа да говоримо са њима па је то најтеже.
Одатле су нас све кренули на лађу па у Бизерту
у Африку, ту смо свршили обуку регрутску, па у
месецу јулу дођемо лађом у Солун и тада је наша
војска пошла на положај. Ја сам се распоредио у
15. пук пешадиски па смо дошли на положај под
Кожуф. Припао сам у 4. чету 1. батаљона,
командир ми је био Гвозден Здравковић, капетан I
класе. Кад смо стигли под Кожуф одмах смо
ступили у борбу и после тога смо се укопавали у
ровове под Кожуфом и били петнаест дана на
положају па после толико и у резерви и тако за сво
време до пробоја Солунског фронта. Наш је пук
прешао на Катунац и за време пробоја прешао у
борби на Ветерник. У тој опасној борби повраћао
сам од јаког потреса. Продужио сам даље у
борбама на положајима другим па смо дошли код
железничке станице у Демир Капији. Одатле смо
прегазили Вардар па смо имали борбе на три
места али најача је била на Белом Камену. После
прогона непријатеља дошли смо у Конопљиште,
село поред Кочана, па смо на Царевом Вису
НАША ОКОЛИНА
ГРАД СЕЛО ЗАБРЕЖЈЕ
Нема Ђанија, пола сата га чекам испод
дизалице. Стиже.
- Где си досад, дилејо...?
- Читао сам.
Вриснуо сам од смеха...
- Смеј се ти Сани, али оно о отаџбини и држави
што је географичарка причала и оно о оној
колонизацији...
- И шта си закључио, паметњаковићу...?
- Брате, да ли је отаџбина тамо где си се родио,
и где живиш? Ја живим у нашем селу. За мене су
ови из Вароши странци, дођу на ђуску у Дом
културе, купају се на Сави. Моја је држава овде, у
мом селу.
- Добро Ђани, држава има границе...
- Па, зар наше границе није оцртала Сава? Оне
преко зовемо Пречани, а ове даље од табле зовемо
Варошани. Зар нам нису после рата отели земљу
и направили насеља? Имали смо луку, ево –
дизалица је сведок, стругару су уништили јер су
је држали Симовићи. И пругу су срушили. Кажу
маторци да су возом ишли за Београд и Ваљево,
баш одавде, а све то да би доказали да границе
86
добили наредбу за примирје и повратили се преко
Овчег Поља у Велес, одатле за Скопље, па на
Качаник, Феризовић, Штимље, Приштина,
Вучитрн, Косовска Митровица, све ово без борбе,
па одатле за Рашку, Краљево, Чачак, Пожегу,
Ужице. Одатле за Вардиште, па пругом пешице
до Вишеграда, одатле возом за Сарајево. Ту сам
остао 8 месеци на одржавању реда. Одатле сам
пуштен кући на неодређено одсуство. Нисам ни
једаред био рањен иако сам све борбе издржао у
првим борбеним редовима. Кући сам пуштен 19.
јула 1919. године и било ми је онда 22 године и
дотле сам издржао рат од 3 ипо године. А моји
другови тек се после позивају у кадар.
Ово је мој доживљај из рата у колико се сећам
о појединостима, али имало је овде много
којекакве тешкоће за које нисам рекао.
25. августа 1937. године, у Стубици.
Драгољуб Бобић, земљорадник, завршио
четири разреда основне школе.
Август 2019.
Приредио Божидар (Владимир) Добричић (1958)
из Лазаревца, пореклом из Бистрице
треба мењати, све су променили. Нови људи,
нови поредак.
- Које продане душе, Ђани...?
- Па ови наши сеоски политичари што су
отишли у Варош и Београд. Два хотеле смо
имали, и струју у стругари производили. Зар нису
овде били хотел „Босна“ и хотел „Србија“? Брате,
кад смо ми имали рефлекторе на игралишту,
„Маракана“ и „ЈНА“ нису ни постојали. Све су
нам покупили, и најбоље раднике ујутру купе и
возе да раде у Вароши и Београду. Значи, имамо и
гастарбајтере. Кажем ти, Сани, ми смо држава
коју су колонизовали и опљачкали и од нас
направили ћорави сокак, нема где даље, крај
света, а овде је све почело, све су од нас покупили.
Ако нисмо држава, град смо били.
- Добро, Ђани, шта предлажеш?
- Друже мој, ти си писмен, рокаш све петаке,
немој и ти као ови остали да одеш из села.
Остани, да вратимо све што су нам отели. Немој,
вратиће се и остали кад овде буде као некад.
Простодушни Ђани је, у ствари, из душе
избацио пророчанство. Велики гутају мале и
постају још већи, а ови мали, од којих све и
започне, полако нестају. Поредећи наше село,
одакле су Варошани и свет отимали све што
вреди, са државом, која је полако пропадала,
Ђани је, у ствари, предвидео догађаје који следе.
Села су ратовала са варошицама, а градови се
развијали, купили кајмак мирећи их. Мале
државе и миротворци, великани, то му је то. Тек
сада схватам да је Ђани тада причао о глобали-
зацији, централизацији, неоколонизацији и
ратовима где сви губе осим оних који их изазову,
започну и заврше, без метка побеђују. Тада га
нисам разумео јер Ђани није био добар ђак, али је
његова здрава сељачка логика вредела много.
Да, било је Забрежје град, а онда рат, дошли
други људи, друге идеје, склонили пругу, ваљда
волели аутобусе, угасили луку, форсирали
камионе. Све из разлога да буде другачије него
што су радили ови пре њих. А могли су наставити,
сада би имали Метро, саобраћај Савом.
Ниједан систем није савршен, али сваки носи
нешто добро. Причају људи да је један од
Симовића био добар капиталиста, неки Божа,
волео раднике, финансирао мог рођака да
студира, правио фудбалски клуб. Кажу да је
наговарао људе да се уједине, био за Југославију,
у то време. Зар то нису желели и комунисти?
Столар је причао како је његовом оцу, џокеју, за
једну победу на хиподрому хтео да поклони кућу.
Ако је тај Божа био добар, што су и њега
стрељали? Ваљда је био много добар, обично се
убијају много лоши и много добри, ови средњаши
прођу без метка. Испаде да за наше село
социјализам није био добар, а, у ствари, нису
уређења та која руше и кваре. Људи то чине.
Стојим ту, поред срушене дизалице. Једино би
она могла да каже шта је боље, капитализам или
социјализам. Истоварала је та дизалица трупце и
за једне и за друге. Нису је оборили ни једни ни
други, ал' дођоше трећи. Сутра ће да је возе и
кремирају у железари.
Да ли би фудбал бољи био, да ли би опстала
Југа да нису стрељали Божу и њему сличне?
Вероватно би Србија била лепша и боља.
Вероватно сад ови трећи не би рушили дизалицу,
нити се за нешто питали. Ал' што им дизалица
смета, и да може не би та проговорила, навикла да
истовара, утовара и гледа своја посла...? Биће да
ови трећи не планирају да утоварају, раде. Они
затиру трагове и капитализма и социјализма, а
шта ће после, то нико не зна.
Нажалост, нема сведока, те се никоме не може
судити. Остаје нам да нагађамо. Док не пресуди
онај одозго.
Владимир - Шуца Филиповић
(Забрежје)
Верка Ђорђевић (1935-2015) и
Живодарка Пантелић (1931-2005),
ћерке Косовке и Предрага Ристивојевића
из Барошевца.
Снимљено почетком
шездесетих година ХХ века.
Фотографија је у власништву
Живодаркине ћерке Верке Проловић (1950)
из Ниша.
87
СПОРТ
БРЕВЕТ
БИЦИКЛИСТИЧКИ МАРАТОН
**Бициклисти - „секта“ заљубљеника у
природу и кретање чији ћете члан желети
да постанете чим одшкринете врата овог
света у коме царују двоточкаши и латекс.
**Не можеш купити срећу, али можеш
купити бицикл, то је довољно близу.
Све чешће по путевима наших крајева можете
срести дречаво обучене прилике под пуном
бициклистичком опремом, дакле - са кацигом,
наочарима, рукавицама, у тесном, шареном дресу
и шорцу са чудним улошком, како предано и
посвећено педалају нагнути над ниским воланом
свог друмаша или пак широким ручкама
монтибајк бицикла. Ако и сами нисте део такве
приче највероватније ће вас та појава иритирати,
било да сте возач или пешак. Шта сад овуда
пролази, што не вози по шуми, парку, спортском
центру? Зашто јурца, гњави, заузима пола траке?
Шта умишља са тим дречавим, кловновским
оделом?
До пре неколико година и сама сам с благим
подсмехом гледала на нову активност мог
супруга и неколицине његових пријатеља.
Скупљали би се викендом и одлазили у вожње до
оближњих планина или градова, обучени, по
мени, непотребно професионално и претерано
упадљиво. Проводили су по читав дан возећи по
стотину и више километара, враћали се клецавих
ногу, уморни, прашњави и срећни. А онда сам
одлучила и сама да пробам.
После трапавог почетка, пада преко ивичњака
и неопходног подсећања на ту активност из
детињства (тачно, једном научено се не забо-
равља!), открила сам предивни свет бициклизма.
Одједном је кретање добило сасвим другу
димензију. Бициклом се могло врло брзо и без
превише муке стићи до околних села, река,
излетишта, побећи за тили час од тешких мисли и
свакодневице у природу, заменити бетон и буку
зеленилом и цвркутом птица.
Те прве године била сам потпуно опијена овом
активношћу и грабила сам сваки слободан
тренутак за вожњу. Преда мном се отварао
чаробни свет овог тихог и здравог спорта,
осећала сам се растерећено и слободно. Имала
сам утисак да све моје тескобе, проблеми и
стресови већ са првим километрима вожње
пуцају и распадају се, остајући расути негде иза.
А испред су се отварали видици, ређали се
88
прелепи крајеви наше Шумадије. Упознавала
сам изнова околину свог места, на најнепо-
среднији начин, возећи поред дворишта, њива и
шумарака, ослушкујући звуке, упијајући
мирисе... Освајала сам усхићено врхове околних
планина, јурцала низ брда која су се преливала у
долине, а реке и језера постала су позната
одредишта. Стекла сам гомилу нових пријатеља
из ове бранше који су често били моји сапутници.
Схватила сам да је сваки комад бициклистичке
опреме потреба, а не модни детаљ. Кацига, светла
и јарке боје чине бициклисту уочљивим и чувају
му безбедност у саобраћају, други детаљи опреме
су ту због удобности и практичности, а пошто се
сваки килограм вишка на бициклу итекако осећа,
бициклиста на краће, дневне вожње носи
најчешће само неопходно - бидон са водом,
резервну гуму и пумпу, неку бонжиту...
Бициклиста и стаза има разних. Од кратких
вожњи до посла и назад, на чему ће вам бити
захвално тело, психа и околна природа, преко
оних такмичарски настројених у вечитој игри „ко
ће пре“, до озбиљних цикло-путника који на овај
начин стижу до далеких дестинација, обилазећи
свет на своја два точка. Ту су рекреативци,
спортисти, еколози, љубитељи друмског или
„шумског“ бициклизма, чланови разних
удружења... И свима им је заједничка љубав
према природи и кретању сопственим погоном.
Небитно је колико година имате, ког сте пола,
професије или опредељења - свако улаже своју
снагу и поставља себи циљеве.
А изазови се сами намећу, жеље расту, путеви
зову да искушате себе. Неко воли да јури
километре, други брдске циљеве, трећи брзинске
резултате, пети само жели да упозна нове
пределе. Једна од врло интересантних могућ-
ности је да се окушате на бревету, бицикли-
стичком маратону.
Од пре десетак година и Србија је део
међународне организације која промовише
дугопругашки бициклизам. Randonneurs Serbia
(randonnee је француске реч за дуго путовање)
организује бревете - бициклистичке маратоне у
којима унапред утврђену трасу морате прећи у
оквиру предвиђеног времена, наравно уз
поштовање правила и безбедности у саобраћају.
Бревет није трка, свако од учесника вози својим
темпом, чекира се на контролним тачкама успут и
обавезан је да се придржава задате путање.
Учешће је дозвољено сваком ко има исправан
бицикл и вољу да се опроба. Трасе су дужине 200,
300, 400, 600 или 1000 километара, свака има
временски лимит у оквиру кога се мора стићи на
циљ. Сваке четврте године организује се и велики
међународни бревет Париз-Брест-Париз, дуг
1200 километара.
Дуго сам се премишљала око учешћа на
бревету. Ипак, изазов је био прејак и после
непроспаване ноћи, великог узбуђења и гомиле
почетничких грешака, успела сам да савладам
200 километара за 13 и по сати и могу рећи да је то
било једно од најинтересантнијих искустава у
мом животу. О томе сам писала и на блогу
Randonneurs Serbia (https://randonneurs-
serbia.weebly.com/blog/moj-prvi-brevet-jasmina-
avramovic-200k-rajac-rudnik-bukulja.
У наредним годинама, са већ значајним
искуством и добром кондицијом, возила сам
многе бревете. Као домаћини, ми бициклисти из
Лазаревца, сваке сезоне организујемо по два, три
бревета који крећу из нашег града и долазе нам
бреветаши из читаве Србије да заједно возимо.
Трасе су прелепе, обухватају историјска места и
пределе изузетних одлика, познате врхове
околних планина, али и споредне путеве кроз
шуме и ливаде. Посебну чар има вожња
непознатим крајевима, у гостима код наших
другара из Новог Сада, Београда, Свилајнца,
Ужица и других места.
Бревет је одличан спој спорта, природе,
дружења, могућност да тестирате своју издрж-
љивост али и да доживите непроцењиво искуство
суочавања са неуобичајеним изазовима. Иако
испланиран колико год је могуће, сваки бревет
носи непредвидиве околности и понеки проблем
који се мора успут решавати. Од лутања и
погрешних скретања, преко пукнутих гума и
НАРОДНИ ЖИВОТ
БЕЛЕШКЕ ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА
ИЗ КЊИГЕ ВЛАДЕТЕ КОЛАРЕВИЋА (1952) ИЗ БРЕЗОВЦА - „ГОЛОГЛАВИ СВАТОВИ“
(БЕЛЕШКЕ ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА - 1993) - КОЈА ЈЕ ИЗДАТА 2016. ГОДИНЕ
Прича АНДРИЈА ВОЈКАН... Гавриловић - на
послу (11. јануара 1993): Говор после рата у
Парку; знате ли - прича један активиста народу...
да тамо, у Сибиру, двапут годишње рађа
пшеница. Поред путева све расту ружичњаци; по
договору ћемо пуштати кишу... а противнике
ћемо, заборави се он, све у Сибир протерати. А -
ја, ј... ме ђаво, реко... нећемо тамо, тамо цветају
руже, него ћемо их протерати у Америку, да
поцркају од глади.
ланаца, до временских прилика на које не можемо
утицати. Оно најбоље је што сваки пут из себе
извучете снагу за коју нисте знали да је имате и
упорност да се савладају успони, грчеви у
ногама, врућина или киша и ветар. А најлепше од
свега је дружење, весели и насмејани људи,
пошалице у сретању и претицању, заједничко
пиће на контролној тачки и коначно дружење на
циљу, у некој пицерији, или уз котлић, где следи
препричавање бреветашких доживљаја.
Иако се иза бициклизма као једног од најтежих
професионалних спортова крије читава наука о
тренирању, тактици, исхрани и опреми, оно што
сваки рекреативац и било која особа може -
доступно је свима: бицикл и добра воља.
**Кад клонемо духом, кад се дан чини
мрачним, кад посао постане монотон, када
се чини да не вреди имати наду, само
намонтирајте бицикл и спустите се доле
низ пут, без иједне мисли ни на шта осим на
вожњу.
(Артур Конан Дојл, британски књижевник)
Толико је једноставно учинити велику ствар за
себе и околину - покренути се, преузети контролу
бар над управљачем свог бицикла. Оног момента
кад се заврте педале дешава се магија - враћа се
заборављени осећај да је све у реду, буди се дечија
радост и усхићење, а непозната лепота која се
налази можда баш иза следеће кривине, даје
погон и нову снагу за даље. Уживајте!
Децембар 2019.
Јасмина Аврамовић из Лазаревца,
бициклисткиња,предузетница,
мама два сјајна момка
***
Дошла стрина однекле и жали се, по обичају,
на укућане (14. јануара 1993); неће да је
„погледају у старости“ - куне некога од ближњих:
„Ноге га не носиле!“ Како ће да онеми тај човек,
вели, кад остари. Док је радио и кућио - било
добро, сад... заши му уста да и не једе. Дабогда
побеснила док стигнем до куће (ако није тако);
дабогда не могла јести ни живети. Не можеш да
рекнеш - кад су так'и. Дабогда им пусто остало
89
(заплакује се). Не смеш д' узмеш јаје... ни дрво;
очи ми искапаше од суза. Ништа ми не дају.
Владе, сине, морам да говорим; мене гуја ујела -
девет година сам сина лечила. Па - зар ме гуја
ујела, оставила ме без 'леба. Не смем да седнем,
црни камену; што неће Бог да ми узме душу...
само да се одморим. Што ми бар не дође онај
најмлађи - да ми каже: „Камена моја нано“.
Немам ко да ме заштити; ку' ћу - пуста. Да л тај
Бог... да л га има негде? Ја сам исплакала Јоцину
њиву, држава ми дала; а сад немам леба. Да ти
кажем: ко је баксуз, он оста баксуз. Нема, рата
мора да буде; наопако јесте. Ја обрћем до сто
рукува... ал оно не доноси до себе. Туђ народ не
занима никог, свак гледа себе. Све се пуста
склањам срамоте... а сад, ћорава, ку' ћу; и што да
дозволе они то? Не отишла кући (ако слагала);
дабогда и' ватра погорела.
***
ЖЕНА - по Андрији Војкану из Врбице (18.
јануара 1993): Од 17 до 25 година... жарка к'о
Африка; од 25 до 35... разрађена к'о Америка; од
35 до 45... к'о Европа – пропала, јаше ко стигне; од
55 година... ван саобраћаја, к'о Аустралија - ако
неко наврати.
***
НАЦА МИРИЋ из Даросаве (80) - по Гордани
Павловић (1973), 26. јануара 1993, у Аранђе-
ловцу: Човек из Гараша... веле да је био некад па
умро, те се повампири и стане долазити код жене.
Радио је све кућевне послове, а преко ноћи заноћи
са женом... и она роди сина кога, по оцу
„караконџули“, прозову КОНЏУЛ – од кога после
наста фамилија.
***
Ћутање је почетак стварања. КЊИШКО и
НАРОДСКО ТУМАЧЕЊЕ неких појмова и
речи... као што је „морал... морално“ - нешто
принудно и под морање. Народ просуђује: - Ако је
морално... онда мора, иначе не би? Морал као
категорички императив народ другачије сагле-
дава и тумачи, не знајући за његово изворно
значење... као и за МИТОЛОГИЈУ (из времена
самоуправне отуђености и нечовештва), која се
везује за МИТО и корупцију... подмићивање, па
јој тако Ђеко из Брезовца (Миодраг Коларевић)
даје изведено значење које именски може да
оправда и људски сагледа: - Овладала ова
МИТОЛОГИЈА данас... немаш куд.
***
ДАРОСАВА... по Ђурђу - Ђури Грујићу
(1937), 12. марта 1993: ГРУЈИЋИ из Даросаве,
зову их ШЕСТАНИ. Доселили се четири брата из
90
Црне Горе „као Шестани... Шестановићи“ - по
томе што су им се деца, повремено, рађала са
шест прстију у ранија времена; сад се то не јавља.
Дошли од Пјешивице код Никшића - село то, а
област ВИДРОВАН; прво им порекло одатле. У
Даросаву се доселе у место Осредак, а одатле
једни се одселе у Старо село... а једни се спустили
у засеок Реку; најкасније се населе на Жутом
оглавку. Ту су им биле њиве и чаири; имали су
највише земље на Жутом оглавку између два рата.
Грујићи су настали од ГРУЈИЦЕ; нису мењали
презиме, још се поштују као род. То сад као да и
није фамилија - него ПЛЕМЕ. Славко Грујић...
син Јеврема Грујића, није имао деце; саставио
одговор на ултиматум Аустроугарске (1914), са
друга два министра. И сад исто кажу -
ДОРОСАВА (како се село ословљавало у
старини), још Буковичани тако веле, како је одо-
маћено међу њима... у Буковику: ДОРОСАВА... а
нарочито је то по ветру ДОРОСАВЦУ - који
одавде дува у неко доба године. Има једна речица
- Даросавица, која извире у брду Камаљ, који се
налази на тромеђи Даросаве, Венчана и
Рудоваца... и улива се у Пештан, иза старе цркве у
Даросави.
СТАРО СЕЛО, уз пут за Венчане - са леве
стране, поћи Рудовцима. Ту прво насељено у
Даросави... где постоји толико старо гробље, док
није оформљено ново гробље; и сељаци зову то
као Турско гробље. При дну гробља - поћи потоку
Врањевац, постоје та обележја; има ту - кажу, и
Мађарско гробље... али га зову ГРЧКО ГРОБЉЕ.
Старо село обухвата Врањевац - потес и поток, па
БОЋИНАЦ... најдубља јаруга, и Даросава -
речица; онда ЛИСИНА... кад изађе пут до атара -
до Венчана. Код цркве... долина Пештана; тај
предео од њива и лука - зо зову ТОЧАК. Речица
ПОСЛОВЧИЦА... са севера тече кроз крај
Врањевац. ЗЛАТОВАЦ - има предео; лепе, равне
њиве - благо нагнуте ка југу и југозападу. Врло
плодне... почињу од реке ДАРОСАВКЕ, па поћи
лево - ка Рудовачком забрану. Сеоска слава
(заветина): НЕДЕЉА ПО ПЕТРОВДАНУ, а
литија је на Тројице.
Први довео парњачу - ВРШАЧУ... у село, Раја
Пантелић - Радосав, Солунац. Био председник
села после Првог светског рата; препокрио цркву
лимом и сазидао општинску зграду код Старог
игралишта. Даросава и ПРОГОРЕОЦИ - за време
његово... административно се уједине, да имају
једну општину и једну цркву. Радосав Пантелић
био самоук.
***
Чика Ђока... ЂЕВЕР ЂОРЂЕ - 13. марта 1993:
Нема, ови Вукашинови - њино јајце не виђа
жуманце. Радим ко Кесега. Ма шта ти је човек...
ништа. Што реко поп: - Земља јеси и у земљу
идеш; приђите - последње целованије... и ајд?
(Док се моја мајка на то надовеза: - Боље умрети,
него се мучити.) Ћути - вели Ђевер, и коњ кад
мајкава, отима се... граби да једе. Не кука слеп
што није леп, него што не види шта ради шарен
свет.
***
ДРЕКАВАЦ - по Гили Милићевић из
Брезовца, нашој посестрими (2. маја 1993): Он је
као вратило... на које жене снују кад ткеду.
Дугачко; и он је тако увијен, те иде тако и вречи. А
кад 'оће неко да умре, он неком дође пред капију -
или прође кроз село. То значи, неко ће умрети или
ће бити опасног рата. Нема ноге опште; иста му
глава к'о на вратилу... што има оне две рупе, кроз
које се ставља ПОШТАПАЧА. Покојна Којана,
Милосава Марковића жена, она каже - причала је
код моје мајке; видла дрекавца у неко доба ноћи,
био на капији... и пос' јој син погинуо у
четницима. Њему је пут од Каменице, од Маној-
ловог забрана - оздо, па иде поред Миладинове
куће, па на Саставке наше. Иде навише... гор,
гробљу; шта је пута то твоја мајка чула. Исто к'о
вратило, и глава к'о у вратила - пробушен. Он се
увија, упреда. Уздуж иде, увијен тако - упреда се;
а у глави две рупе ко у вратила... 'де се ставља
ЗАПИЊАЧА.
***
Бора Марковић из Љубичевца родом (6. маја
1993): У СТАРА ВРЕМЕНА... Бог био одредио да
жена бије човека недељом, а она била зла - није
могла д' ишчека; то јој било дуго... него га била у
суботу. Е, онда Бог нареди да то више не буде,
него да сад човек бије жену - кад она то није могла
да отпоштује; и тако до данас.
***
О НАРОДУ СРБИЈАНСКОМ (6. маја 1993):
Они су довољни сами себи; и није ни важно како
се зове држава у којој живе... нит' ко њима влада.
Само да није Србин.
***
Најгрешније је кад избациш камен из твоје у
туђу њиву, преко синора; а кад избациш на пут -
тад је НАЈСЕВАПНИЈЕ. (Чика Ђока, 28. маја
1993)
***
ПОП ТОМА Ранковић из Аранђеловца (18.
маја 1993): Упао човеку у кафани трун у чашу, а
друг за столом му вели: - Извади трун из чаше... а
онај, преко гутља, одврати: - Знам човека који је
попио десет ектара земље у кафани, а ја да не
попијем један трун.
***
За удовицу се причало некад, кроз
пословицу... До гробља „јој“, а од гробља „који је
м о ј “ ? ( М и л о с а в М и ј ато в и ћ и з Го р њ е
Трешњевице родом, 1946; 2. јуна 1993)
***
И њему ће доћи ГОЛОГЛАВИ СВАТОВИ...
народ у пратњи кад крене за покојником.
(Живкица, радница из Производње, 4. јуна 1993)
***
Боље дати - него тражити. (Мама, субота, 3.
јуна 1993)
***
Прија ДАРИНКА из Војковаца... Ранковић -
Даниловић, 6. јуна 1993: ВИТЛИЋ: преко њега се
мота пређа у канури те се смота у клупче. ТАРАК
је већа даска, положена по земљи... са зупцима по
средини, преко којих се „реди тежина“ - док с
једне стране те даске станеш ногом. Свако је
ракљасто дрво од паздеровине лепо и згодно за
МОТОВИЛО... којим се пређа са вретена или
дружице уобличи у кануру - „канура“.
ЈАРИНА је јагњећа вуна. КЛАПИНА - љуска
од ораја, кољуштина; њу да туриш у ретки џак, па
да ставиш у казан и куваш... док се не укува
добро. Онда извадиш претходно истопљен плави
камен и успеш у ту чорбу (једну прегршт плавог
камена растопиш), и ту покиселиш шта оћеш да
обојиш... и дође чоколада боја. Кува се онда до
сат, о'стоји - ако се добро примило, опереш и
осушиш. ОД ПАПРИКЕ... са све стабљиком
куваш, без корена; исто са плавим каменом. Боја,
отворено зелена. ОД ЛУКОВИНЕ... љуска од
црног лука; покиселиш, ставиш плавог камена -
дође „као кајсија боја“. Плави камен не да да се
отире боја; и мало соли метнеш. Неће то свак да
каже, има лукави жена.
Од ОРАЈЕВЕ коре и од ИВОВЕ коре - од
ИВОВИНЕ; наљушти се кора и кува се, кува - и
стави се галице, не ставља се плави камен... и
постане ВРАНО. Може и у ДУЊОВОМ ЛИСТУ...
ДУЊОВИНИ; дође ко год „бело вино“ - ставља се
плави камен. Може и у БРЕСАКА КОРИ да се
боји; и оно слично дође, може и од ЦРВЕЊАЧА
КОРЕ. И у џибру од црвењаче може; у ретки џак
покиселиш вуну или пређу - и то, кад „изађе
казан“ - извадиш и сушиш. Само, пређа може да
изгори кад има мало воде у џибри. Црвењачу зову
у Војковцима и РАЊАЧА. Има и нека трава горе,
цвет јој дође згуснут и розни; ту треба „галица“ –
и она ОВРАНИ боље нег' кора.
БЕЉОЈКА - конопља која се првом бере, а
друге су СЕМЕНИЦЕ... од које се режу „оне
91
ћуберке“ и остављају за семе. Бељојке су веће,
одрасније су од семеница. Сијала сам и ЋЕТЕН
(лан); ткало се, трлило се. Биле су ВРЕЋЕ... од
козје длаке, ткане - са ЗАСТОРЊОМ одозго,
посебно парче. Врећа има ко пертле, и то се уврзе,
преко засторња... да се не просипа брашно.
Засторањ иде уз врећу - кад се купује, исто је од
козје длаке. Има где се то тке; ПОКРОВЦИ за
говеда и те вреће.
***
Прија ДАРИНКА из Војковаца (6. јуна 1993):
БРДИЛА... део разбоја „што држи брдо и набија
пређу“ - потку при ткању. БРДО: што се увлаче
жице, да се тке. Има „ретких“ - за ћилиме,
„средње“ за тежану пређу... кад се тке ТЕЖАНО
платно (од тежине, конопље), и „најчешће“ – што
се тке памучно платно. Човек који продаје „брда“
зове се БРДАР; има ко их и код нас прави, а доносе
их обично однекле. Брда „има у пет, у дванес... и у
тринес“ - највише има тих БРОЈЕНИЦА; то се
броје те ЧИСАНИЦЕ. Жице које снујеш, оне се
броје. Сад - кол'ко оснујеш, толико и брдо треба
да ти буде. Ако оснујеш „у пет“ - толико и брдо.
Оснујеш... па навијеш на вратило, онда туриш на
разбој и „уведеш у нити“; после се УВРЗА у брдо,
и вам повежеш на шипку. - дрвену, и повежеш... и
на предње вратило затегнеш.
ПОДЛОЖНИЦИ - везани за НИТЕ узицом;
тад газиш на подношке, онда ОТВАРАШ ЗЕВ и
протнеш пређу и чунак. Тад бијеш брдима те се
НАЛИВА ПОТКА. Моја баба по мајци сновала,
из Драгоља од Милошевићи; имала је СНОВУ -
оно ракљасто дрво, и ону ВОЗУ на којој стоји
повећи камен... да би могла да затегне пређу.
Жене горе, на ШТАПЦИМА - растегну пређу;
мотају и навијају. Она је знала да стави
ОБУМЕРУ на мотовило, и тад зна колико има да
јој изађе ћилима из пређе... те зна колико да
оснује, и колико од ОСНОВЕ може да изађе
ћилима.
Кад ти неко УЧИНИ - па ти крава нема млека;
узеш јутри, уватиш мокраћу од краве у флашицу,
затвориш панпуром... па дланом удариш одозго и
кажеш: - Не бајем ја стакло, него бајем ону што је
учинила. Немаш пута, а она тамо куне и долази,
да се направи у послу... да ти тражи, као, нешто; а
ти нипошто не дај, него реци: - Кад ми вратиш оно
моје, што си узела, тад ћу ти дати (оно што
затражи она), па ко је да је?
***
Брат мој Мирољуб беседи... ЂУРО звани (8.
јуна 1993): Шта... опет нешто бележиш; ма -
немој маштати. Шта све Вук ради? То је срамота,
укор Србије. Волим мир; ко воли рат... нек му буде
у кући. Плак'о сам, опет убили људе: младићи ко
92
капља. Е, Србијо - шта си дочекала, опет да
ратујемо. Немо' да пишеш, да ме уапсе. Не живи
ми се. Не знам ку' ћу, бре; волим да радим.
Убележи шта причам. Немо' о Вуку да причам,
носи га. Немо' код мене да дођу; ја сам беда -
немам нигде никога. Мирнији сам кад ћутим... и
паметнији. Откан'те ме се. Сиромах сам, није ми
ишла школа – али, како је ко, ја сам задовољан.
Каки људи има... и ја сам за некога геније. ЈАРАМ
је за две краве, а ЈАРМИЋ за једну - кад се
прашачи кокуруз или виноград.
***
КО СЕ ХВАЛИ, НИЈЕ ЧОВЕК. МОДА УДАЈЕ
ЖЕНСКО ДЕТЕ! (Чика Рајко... ЂЕКО звани, код
моје куће, 8. јуна 1993)
***
ЋЕРА из Вукасоваца... Михаило Урошевић
(14. јуна 1993): - На Бадњи дан увече, трипут
обиђеш око њиве с кадјоницом... и окадиш њиву.
Кад дођеш на сред њиве, направиш крс' с пепелом
из кадјонице и кажеш: - Господе, Боже, имај ме у
виду. То је због рода и због града.
***
Кад неко ни о чем' не мисли, кажу: - ПУСТИО
МОЗАК НА ОТАВУ... (15. јуна 1993).
***
Орашани су, по Саши Фишековићу са
Баљковице и другим Врбичанима - наводно
„најгори људи“. Орашац је једино село које нема
Цигана... те стога кажу људи: - Јебеш ти село које
нема Цигана. (16. јуна 1993)
***
Станимир Б. Ђукић... Косовац пореклом - 16.
јуна 1993, у Књазу: „КАД БИ СЕ ПАМЕТ
ПРОДАВАЛА, ОПЕТ БИ ЈЕ ПАМЕТНИ
КУПОВАЛИ“ - по свој прилици народна
пословица. Ово без гусала неће проћ', вели - да
јебе оца. Знаш, де гусле певају... ту је јад и
несрећа. (Хлеба - ни јуче ни данас, нема где да се
купи; све појели „социјалисти“? Пропали смо
начисто.)
***
(23. јуна 1993): Наш данашњи народ нема
духовност као своје лично обележје; све нам је
туђе боље и „културније“ – почев од песме и игре,
па до начина живота. Народ без своје ПЕСМЕ и
језика је и без достојанства... јер, како то запажа
Едуард Шире (види: ВЕЛИКИ ПОСВЕЋЕНИЦИ
– стр. 100): „Савремени човек тражи задовољство
без среће, срећу без знања и знање без мудрости.“
 Незналицама ништа није доступно осим
глупости; док опет - Милан Б. Стевановић Цар
вели: „Кад год певам ја сам тужан.“
***
Мама; с вечери дошао, да је обиђем (23. јуна
1993): - Знам, оне године кад си се ти родио
(1952), нисмо имали ништа; ни пасуља, ни
кромпира... само смо имали краву; музли млеко и
јели. Куку мене, кад помислим шта сам претрпела
те зиме. Петнес товара пшенице оврли, а корена
кокуруза имали нисмо; имали нешто кокуруза од
прекланске године. Матори пеко ракију у Бањи,
мој црни Светозар, и дотерав'о комину из
Винарског подрума; комину смо давали крави и
сламу. Док сам била жива - ја сам ишла, радила
сам. Сад не могу... и готово.
***
Љубиша Вујић... ПАНТИЦА - 1. јула 1993, у
Брезовцу: Како мене баба причала, кућица тог
ВУЈЕ (по коме смо названи) била до пута, ближе
Стевановићима. Он је организовао ајдучију. У
петак пијац у Рачи Крагујевачкој; човек прод'о
волове - а у суботу он опљачкан. Пантовац из
Липовца јави Вуји, то било примитивно; а најпре
неко од Раче у Вишевце... а одатле у Сараново, из
Саранова у Жабаре - из Жабара у Липовац, а онда
у Брезовац код Вује. Знаду кол'ко је продо, и
паре... у којим је апоенима све. Која је то
организација била. Има нека књига - која описује
организацију ајдучке дружине; ча Вује и
друштва. То сам читао у Словенији као војник.
***
Тетка Десанка Гавриловић (13. јула 1993):
МОЈ ТАТА (деда Рака Нићифоревић из Брезовца)
купио њиву у Равном гају од некога Цветковића.
Земља је променила, то мој отац прич'о, сто
ћоравих Радована - а окатих ни броја се не зна.
***
ВОДЕНИЦЕ И ВАЉАРИЦЕ (по Бори
Марковићу из Љубичевца - 15. јула 1993): Раније
је, можда, свака фамилија имала воденицу, ал' су
многи препродали удела у воденици - па су без ње
остали, али мељу код других за ушур. Сад раде
само три-четири воденице: две Чолића, једна
Милошевића... и једна код ови Илића горе
(Петровића), ПРЉУШАНИ што их зову.
Ваљарице... имало их доста. До пре једно две
године радила једна: Стеве Милошевића
ваљарица. Очуване су и у употреби... две од
Чолића, очувана, и од Милошевића. Преко зиме
ако неко наиђе и донесе сукно. Некад су
Љубичевчани ишли и купили сукно по Гружи,
там највише, и околином Крагујевца... ишли су
свуде, ал' претежно у гружански крај. Претежно у
парама наплаћивали, не сећају се да су у натури
узимали ил' у парчад'ма сукна. Били су онда доста
чувени ради тога; Чолићи имали три ваљарице,
Милошевићи две... и остали.
Ко није им'о, узимо под закуп од некога... или
би власник прим'о некога у ОРТАЧИНУ
(ортаклук). Са ваљарицом је рађено претежно
преко зиме. Увече, зими, кад наиђеш уз Реку,
чућеш само маљеве којима се туче сукно. Витло
окреће и само наизменично подиже два маља, а
дол' је ступа велика у којој је стављено сукно... у
коју се сипа кључала вода; пос' направили казан у
соби, бакарни. Раније - ложе и досипају; било
тешко раније, целу ноћ ложиш, све промрзли.
Пос' направили собе, и у њима казан са врелом
водом... из којега стално цури у ступу. И, била
„мајка Мара“ - дупло лакше, целу ноћ лежиш.
Пре три године умро Живота Милошевић, 1906.
годиште; он је ваљ'о сукно многима.
***
ЉУБИЧЕВАЦ (по Бори Марковићу - 15. јула
1993): Прво врли „на мотор“ - којег Тимотијевићи
купе негде око 1928. године. Раније врли са
стоком, то не памтим - а после, мотор, четири
човека окрећу ручно вршалицу; само врло, није
вејано. Посебно имали ветрењачу за вејање, и то
се ручно окретало. Трактори... у целом селу
четири-пет. Жито се тријери за семе; за хлеб није
тријерисано. Ујам у воденици... можда пет о'сто;
узимали од прилике - заити воденичар кашиком
дрвеном, лопатицом. Причало се да се предвиђа
поред тих воденица, није нешто било око
ваљарица. Бивало је код неки извора; човек пије
воду и дигне главу... кад се усправи.
Свирало се... свир'о на свиралу, то је била
музика омладини да игра; Спасоје Тимотијевић
свир'о омладини на забави. Дом смо направили
1950. године, а пре дома омладина се искупи у
школској учионици, изнесу клупе и направе
игранку. У школском дворишту игранке (вашери)
биле о Литијама и Молитви... и Белој недељи, кад
се правиле комендије; ми смо то звали
КОМЕНДИЈЕ. О Задушницама се искупимо на
гробљу.
ЉУБИЧЕВАЦ је сиромашно село, познато по
добрим девојкама; удавале се у та села око
Јасенице... и у Гружу, али мање. Здраве и
способне за село и рад. Била приповетка: - Ко не
може да се ожени, иде у Блазнаву... имало доста
девојака. Овде, женили се претежно из села - а
ређе са стране, између фамилија. Крађе оваца...
било боже сачувај, и из других села. Потерају цео
буљук оваца неким Лукић Милану; стадо и
93
буљуци... исто ти је то, они појуре и стигну их на
Групцу (у Блазнави). Измлате их, тај Милан био
јак. Није било изразити врачара; била нека главна
у Јеленцу... и нека Роса из Трешњевице. Њи' две
биле чувене у оно време; сви су њима ишли из ове
околине.
Љубичевчана има у Аранђеловцу, где су
подигли куће и тамо живе... Блажић Михаило
станује код старе Робне куће... Матић Светозар,
шумар у пензији, кад се пође од Ине ка Букуљи, са
леве стране... Тимотијевић Александар - Леса га
зову, кућа му иза Горње поште; крајња кућа са
леве стране (кафић његовог сина са галеријом)...
Ерић Милутин, на Ђајином брду има кућу - код
Моње, што га зову... Влајић Радосав, код Старог
погона близу.
***
СЛАВА У ЗАДРУЗИ (по Милораду Ђуровићу
из Брезовца, 17. јула 1993): Сунце кад је јако,
раскопа он (коњско) ђубре и легне; дол' метне
покровац и један о'зго, те легне у то ђубре... и
бања се. И то више пут', или закопа ноге у ђубре.
Милован; ондак само старешина куће глас'о. Брат
му Милан био старији, и он имо' право гласа. Пос'
се прогласило да има право свака мушка глава од
двајес година да гласа. Деда био уз краља, а како
је поч'о - радикал.
Старешина иде на вашере, он иде свуд. Иш'о у
Вујиће у гости; он је о слави имо по четрес
гостију. Шурака им'о - Никодија Недовића. У вр'
совре на слави седи старешина, онда седе људи
по старештву; они се сами тоцкају, по годинама
све. Кум долазио... до старешине, у близини.
Старешина устане и обиђе госте, да види све.
Неће чак ни да седне док не услужи све; прекрсти
се и почне и он да једе. Здравица. Послужење:
шећер и вода, кафа, љута ракија... све док не
стигне врућа ракија. Колач се носи цркви - и
сваком госту стави у тањир по залогај... и кад гост
реши, прекрсти се и узме онај залогај. Првом
наздравља домаћин: „Помаже бог, куме и стари
свате... и сви моји гости, да попијемо једну
здравицу за здравље остатка, за здравље овога
дома и комшије добротвора!“ Пије се ваздан, а
отпоздравља комшија, ил' онај што је до њега.
Кумује ми Милосав Ћировац (Шапин), он је
мени први кум био... кад ме је однела баба цркви
да крсти - кум ми стари откаже кумство, из
Београда. И од Милосава је кумство, и данас
дањи; пос' ја стиго и прилазим му, баба ми каже: -
То је твој кум... Толико ме је вол'о, а све имена од
његове деце. Код деде Милована морало је да се
пева, и бог - нема излаза, до зоре да се једе и да се
пије; он не рачуња ако му гости не освану. Пијо је
доста, ал се није опијао. Песму, ја - многаја љета:
94
„Многаја љета... на многаја љета, господи -
помилуј нас. С љета, с љета, с љетице, родиле нам
пшенице, и винове лозице... љета, љетице; од два
грозда чабар вина, господи - помилуј нас!“
Певало се „са Овчара и Каблара“ - има још, треба
да смирим живце... одавно сам: „Ој, јаблане,
шири гране, шири гране на све стране... ој,
јаблане, шири гране на све стране... не дај зори да
сване, мој лепи драгане!“ - па онда: „Пићу, пићу,
док је у бурићу... кад нестане, ја ћу из меане!“
Коњи бесни, и - ја шта сам појео залогаја
златни, људи људски; не би им'о косе на глави, да
ти кажем. Им'о је овај гуслар, Милан Ћировац;
никад није о Светом Јовану да ту не гуди, да има
гуслара. Он био гуслар у цркви редовно. Носи
деда колач цркви, док је мог'о, а пос' ја идем; деда
каже: - Поздрави гуслара и доведи га, обавезно.
Забавља ми госте. На слави... зар у мојој кући да
се не пева, и да у мојој кући нема ко да гуди.
***
РАКОВИЋА ФАМИЛИЈА (по Милораду
Ђуровићу, код његове куће у Каменици, 17. јула
1993; 1906. годиште): Жене ткале сукно,
ћилиме... клечани ћилим; да видиш само какав је
ћилим пода мном данас. Шес кола клечанога, шес
спрема издо сам; то је све ношња - док сам ја био
на власти (у задрузи). Е, пос смо се поделили.
Шес сам уд'о, које моји 'ћерију, које синовица;
свака ме обилази и посећа ме. А много сам и'
саранио, саранио сам доста њи'. Трошкова је
било. Шта сам коња саранио.
Не би било згорег да ми пош'љеш то што сад
бележиш; пош'љи ми неку успомену. Напиши да
сам био националан од краја до краја, и остајем
националан до краја. Цркви идем и Богу се
молим, Бог ће дати све што је добро... а коме
другом да се молим, него Господу Богу, које ме
одранило и одгајило - и све. Ја мојега деду нећу
заборавити никад, који је уз'о мога оца мешто -
сина.
Морамо да завршимо, да пуштам мало свиње
да изађу. Кад се будем сарањиво - да дођеш... да
одржиш неки говор и ти; да имаш то на уму. Твој
плакат нека буде, шта треба да платим - кад се
видимо. Никад нисам пропуштио човека, кад се
видимо, да не попијемо и не поједемо. Ништа
црње нема него кућу поткрадати. Само сам
једном прод'о џак жита, и то прикријем - кад ми се
женио шурак... Е, викну ме с капије: - ПОЗДРАВИ
ЗАРА!
***
ЧИКА ЂОКА (21. јула 1993. у Брезовцу): Моја
стара кућа... ту сечени грмови и ту прављена
кућа; то деда Светозар Милићевић прич'о – да је
слуш'о од других, а нико не памти кад је то било.
Радојица Коларевић, Живанин свекар, проп'о у
рату... он и Периша, Иване наше отац -
Коларевић; ено и' у спомен чесми, за време Првог
светског рата. Онда Алексије, Војислављев отац
(Милићевић); њи' четрес побију Арнаути... а они,
од њи' што су избегли, међу њима и Алексије –
врате се, и чинили освету. Алексије набад'о децу
у колевци на бајонет и бац'о у бунар... и шта
дочекаше. То прич'о покојни Светозар и
Вукашин.
А покојни Милоје Недељковић, Ацикин отац;
он се побратимио са једним Шиптаром, долазио
код њега у гости, и он иш'о тамо - затражио да му
види жену, под фер'џом што их је служила. И
треће године кад је било, Шиптар каже: -
Побратиме, да л' би волео да ми видиш жену? -
Да, рече Милоје... а овом жена у другом стању, и
рече јој да скине фареџу. Она то учини, и рече
онај: - Мој побратиме, јеси л' је видо? - Јесам...
одговори Милоје; онда онај извади пиштољ иза
појаса и уби жену. Милоје само упита: - Шта
учини, побратиме? Онај само рече: - Она више
није моја жена... и Милоју се затре кућа, оба му
сина погинуше.
***
ПОСЕСТРИМА ГИЛА (25. јула 1993. у
Брезовцу): Лепосава, кћер Алексија Мили-
ћевића... чувала овце у Чоту, и наишле две виле са
дугом косом. Она се потом разболи, како је
причала мајка Крстина - и за седам дана умре.
***
ЗАВИЧАЈНА ТОПОНИМИЈА (називи места
по једној мапи из аранђеловачког Музеја... 27.
јула 1993): „ТУЛЕЖ“ - Кусање, Тулежанка,
Златан, Турија, Јасик, Караула, Живковића
градина, Блазнава, Косово, Пландиште, Запис,
Једоксића брдо (236 м).
„ВЕНЧАНЕ“ - Дрењак, Орнице (од севера
идући), Рујевац, Магловац, Живковица,
Апостоловац, Тодоровац, Чардак, Кусања (166),
Видовац, Удбина, Придворица (270... до
Рудовачког забрана), Куси рт, Дуги рт, Мрамор,
Дебељак, Добриловица, Венчанска река,
Бакићевац (205... до Раниловића), Белановац
(делом и у Раниловићу), Коник, Иванчевац,
Шолопта (251), Сребрњак, Осредак, Мостине (до
Раниловића), Збег (300... до Даросаве), Каменити
оглавак, Жути оглавак (371), Кундак (285... са
Раниловићем).
„РАНИЛОВИЋ“ - Смољковац (150,5), Турија
(река и крај), Цветковац, Језерине, Мекоте,
Хаџине ливаде, Круглица (234), Глоговац,
Баротинац, Белановац, Брестић, Дубрава,
Попадије, Јанковац, Караула, Шибине,
Голубињак, Друмић, Кундак, Велико брдо (259),
Гарашко брдо (274), Ралинска шума.
„ПРОГОРЕОЦИ“ - Пештан, Кулич (272),
Точак (250), Просек (285), Дајиновац, Пољице,
Селиште, Равна гора (257), Летиште, Горње њиве,
Вујовина, Шибовита коса, Остењак, Каранова
пољана, Широковац, Слатина.
„ДАРОСАВА“ - Главица (343), Кочобија,
Боћинац, Камаљ (339), Вис, Селиште, Мед-
ведњак (360), Дрењак (381... до Венчана - и крај
Дрењак), Дубрава, Даросавица, Недељков поток,
Оглавак, Точак (црква), Дураковац, Пословица,
Врањевац (313), Мала река, Осредак (316), Жути
оглавак (368), Сењево брдо, Мале равни, Црна
река, Коловоз (79), Орловица (286), Жујића брдо,
Глина, Широка коса, Кисела вода, Пештан,
Тешића мајдан (до Гараша), Глишића мајдан.
„БУКОВИК“ - Оглавак (358), Кљештевица,
Крива јаруга, Цинцарска коса (266), Чаир,
Швабинац, Поповића коса, Лазине, Козарице,
Капетаново поље (са Мисачом), Гарашка коса,
Рештари (274), Прослоп (?), Вис, Михаилово
поље, Пештан, Велике ливаде, Брдо (469),
Орнице, Митар (?), Равна гора (са Гарашима),
Збег, Танка коса, Липова глава (449), Главашка
крчевина, Ковачевац, Станковића коса.
„МИСАЧА“ - Крчаник (за Раниловић... до
Велике Иванче), Каловит брод, Лучина (са
Орашцем), Зарожје, Бајино брдо, Мисачко брдо
(240), Грабовица (потес и поток), Поровац,
Гавраница, Мисача (поток), Пресека (са Ораш-
цем), Лалово брдо (297), Мајдан, Капетаново
поље (са Буковиком), Петронијево (са Буко-
виком).
„ОРАШАЦ“ - Лучина, Гајеви (260), Мисача
(река), Владикина ћуприја, Пресека (255),
Врбљак, Мецинац, Гајеви, Бељевац, Осредак,
Маџарево брдо (294), Ветрило (259), Угари,
Орашачко брдо (412), Баљковица (са Бањом).
„СТОЈНИК“ - Зарожје, Јасик (221), Кошарна
(река и предео), Брест, Разбојиште (175,9),
Стојник.
„КОПЉАРЕ“ - Велико поље, Дрењак, Извора,
Боијев (?), Велика јаруга, Суморина, Бело поље,
Зборно место (191,6), Нови крај, Човића крај,
Липар (246), Џеваре (196), Чаир, (...)нац (178... до
Белосаваца).
„АРАНЂЕЛОВАЦ“ - Слатина, Шамот, Коло-
нија, Сеничани, Буковичка бања, Вашариште,
Јелинац, Слепчево поље.
„ВРБИЦА“ - Пресека (414), Златар, Каменац,
Виногради (276), Лапин, Расадник, Швабићи,
Рисовача (284), Кубршница, Врбичка река,
Миленића поље (до Буковика), Курјачка коса
(401... до Гараша), Плоча (502), Балабанац, Поље,
95
Јеловичка страна, Поломски поток, Дугачка коса,
Дугачки поток, Церовити поток, Лазински поток,
Оглавак (450), Зимовник, Травно поље, Свињ-
штине, Јоковића коса, Лазаревића коса,
Скочајевића коса, Томића коса, Марков таван
(511), Главица (до Бање... Забреже), Капетанови
станови (до Вукасоваца), Букова јаруга, Каменар,
Дугајлија.
„ГАРАШИ“ - Дуга коса, Пољане (до Живко-
ваца), Студенац, Циганкуља, Тишово брдо (385),
Величковићи, Метаљка (до Живковаца), Бачко
брдо (до Јеловика), Плећевићи (368), Вис (398),
Велико поље, Букуља (река), Паун стена, Средње
брдо, Просек, Конџуловићи, Кисела вода,
Брђани, Равна гора, Мраморац, Друм, Тијеновац,
Папратница.
„ЈЕЛОВИК“ - Поље, Орница (до Босуте),
Велика коса, Букуља (река), Запис (до Живко-
ваца), Парлог, Ђинилова коса (?), Средње брдо
(367), Главица (359), Старо село, Виноградина
(до Гараша), Јеловичке стране, Кумова коса,
Велика Букуља, Обла коса, Котураче, Медна река
(до Босуте).
„ВУКОСАВЦИ“ - Кусељ, Велика Букуља,
Врлаја (крај и река), Цинцаров гроб, Зелени кмп
(?), Бобовик, Зуканова бара, Кадрњиве (до
Јеловика), Папратан, Анине, Трсине, Пржено
брдо, Парлог (до Босуте), Клик (351), Корушац,
Станимировића коса, Осоје, Ливаде, Вукасовачка
река, Горнице, Чукара, Станојловића поток,
Зарића гробље (534), Крњско брдо, Ветрила.
„БОСУТА“ - (.)удинац, Ђутурице, Брежђе,
Медна река (до Јеловика), Станковача (река и
потес), Мађарско гробље (делом и у Вуко-
савцима), Качер (река), Пескуша, Костића брдо
(297), Стражевица, Босута, Чађавац, Стано-
виште, Бобовик (река), Врановац (420-422),
Драгољ (река?), Велико брдо, Главица, Растова
(река), Јасиковац, Збеговиште, Павлова пољана,
Дуга коса, Умка (476), Зелениковац, Корушац (до
Г. Трешњевице), Раковац (река), Босутица (река),
Танка коса, Оглавак, Пушница, Бобовик (до
Вукосаваца).
„ГОРЊА ТРЕШЊЕВИЦА“ - Дубоки поток,
Главица (до Босуте), Козара, Трешњевички
поток, Дуги рт, Андријина коса, Кременита коса,
Језерба, Лисаћ (503), Ђурића брдо, Корушац,
Пајића брдо, Велика река, Барице, Савића брдо,
Илића брдо, Даниловића брдо, Липар, Вучљеви,
Ливаде, Јасење, Кадине ливаде, Мала река,
Ветрила, Каменар (река).
***
ЖИВАНОВА БЕЛЕШКА... коју добих данас
(28. јула 1993), коју је сачинио по казивању мајке
му Катарине Петровић из Венчана: „ПРЕКОЈА-
96
СИЛО МУ СЕ“ - Израз кад дете не зна шта му се
прича ни шта му се даје - изгуби свест - а гледа. То
је мојој мајци рекла једна Циганка - ТОРЊА - од
пре 45 год. Она је живела у Раниловићу. Видела је
дете и по очима је приметила да је дете болесно.
На основу њене „дијагнозе“ дете треба лечити на
следећи начин: У једну кашику ставити мало
олова и растопити. То течно олово ставити у
чорбалук са водом. Тим чорбалуком додирнути
(ставити) детету на теме. После тога ту воду
просути у земљу. Шиљци тог олова приликом
калења убадају дете у срце.
ЛЕК за исту болест препоручила је Златија
Војчић из Мисаче (око 1948). Пронаћи црну
кокошку без белеге, отсећи кокошки главу и
закопати далеко од куће под неки камен. Кокош се
може припремити за јело, али да не једу укућани
већ неко из комшилука. Приликом закопавања
главе кокошије треба рећи: Нек болест – тога и
тога – иде са главом ове кокошке. Испричала
Катарина Петровић из Венчана 21. 07. 93. год.
***
(По Бранку Радојичићу - 29. јула 1993, на
послу): Црква у Раниловићу, реон Језерине... на
имовини Лукића. Ранилци нису обновили цркву,
но је по договору продаду те се измести у
Венчане. И неки од Лукића, пошто је на његовом
имању била та црква, разоре то место и мајк'о му
во... и више то место не оре се. Познаје се то
место, обрасло у траву.
***
ВЕНЧАНИ (по Живану Петровићу - родом из
Венчана... 29. јула 1993, на послу у Књазу):
МАГЛОВАЦ - прво насељено место у Венчанама,
мало су ушорени, делују као целина... одвојени од
села, поред Турије (фамилија Милинковић).
АПОСТОЛОВАЦ - то постоји, њиве и шуме у
делу Магловца. ТОДОРОВАЦ... поточић један.
КУСАЊА - зараван, издигнута од Турије... ка
Сибници. ВИДОВАЦ - једна речица. УДБИНА –
према Рудовцима; шума, има ту извор и речица,
тече од старе цркве... где се спајају разни
поточићи и чине реку Придворицу - која протиче
кроз центар Венчана (варошицу) и улива се у
Турију... код Љубинића. МРАМОРАЦ - у
Каменици, испод Дрењака, одакле Беговићи вуку
воду; Мраморац и Жути оглавак, две речице и
предео испод Беговића кућа... и чине Каменичку
реку, која се улива у Турију код доњих Беговића, у
равници Цветковац. ДЕБЕЉАК... гробље -
„гробље на Дебељаку“ – према Старој цркви, али
поред пута за Даросаву; ту се сахрањују и
Миливојевићи из Каменице, премда имају своје
гробље. Гробље у Каменици старије је од гробља
„на Дебељаку“ - такозвано Ђуровића гробље... и
гробље „на Стојноном брду“ - код Каменичке
школе (баба Стојна дала њиву за гробље): у
Дебељаку... Миливојевићи, Перишићи, Макси-
мовићи, Петровићи, Никитовићи, и још једно,
близу Центра, на месту званом Трњак, близу
Придворице; ту се сахрањују сви из центра села и
Магловца. ДОБРИЛОВИЦА, речица која извире
код Перишићи кућа, улива се у Каменичку реку
код Васићи кућа. БАКИЋЕВАЦ... на узвишици
једна зараван; један се део тако зове а други део -
БЕЛАНОВАЦ: њиве код Миливојевићи кућа.
КОНИК - шума, такозвана ИВКОВА ШУМА,
фамилија Петровића (моја имовина). ИВАН-
ЧЕВАЦ... један извор код Дамњановићи кућа у
Каменици. У обали поред саме Каменичке реке -
имали ту и вирови где су киселили конопље. Са
Иванчевца, фамилија Петровићи и остали, некад
носили воду; удаљени једно километар и по до
два, на обраницама, само у време сушних година.
ШОЛОПТА... поред самог Коника, ту су
такозване Ивкове њиве, од моје фамилије
(Петровићи). Потес њива, и данас насељен,
припада мојем прадеди ТОМИ - све у Ранилском
атару, и то се зове ТОМИНИЦА... као наставак од
Шолопте. СРЕБРЊАК - на Дрењаку, Каменитог
оглавка - до Даросаве и тамошњег Старог села;
зове се по камену за зидање... тврд, уби боже,
модар. ОСРЕДАК - од Жутог оглавка, путем
према Шалабајским кућама - граница између
Даросаве и Венчана... са обе стране пута је
Осредак, узвишење. МОСТИНЕ - код Јовановићи
кућа у Каменици; испод Жутог оглавка то је. У
близини, испод Жутог оглавка, извире Каменичка
река. ЗБЕГ („Склонито“ - каже Лека из Даросаве),
близу Осретка, опет горе према Дрењаку и
Даросави; шумовит предео. Ту је бежао народ и за
време овог рата (Другог светског), а одатле се
цела Каменица види к'о на длану; кад је чисто
време види се и Авала. ЖУТИ ОГЛАВАК... па
Каменити оглавак. КУНДАК - брдо код Ивкових
липа у Шолопти; до саме границе са Ранилцима.
Била нека липа, деблом налик на кундак - на сред
њиве неког Бранка Марковића, сама. ИВКОВЕ
ЛИПЕ... у Шолопти: њива са седамнес липа у
кругу, пречника од свега пет до шес метара, а виде
се са Дрењака, Дебељака, Жутог оглавка... као да
је једно дрво. Посађено само због 'лада - усред
ливаде. У оно време косило по двадесет-тридесет
косача, а нигде 'лада нема, а неко од моји посади.
Ивко није сигурно, и кад је он био мали то је
постојало. ВРАЊЕВАЦ - извор испод Жутог
оглавка, испод Спасојевићи кућа; подводно ту, и
цела се бара ту направи. Одатле се вукла вода за
стоку, па се неки побили око ВРАЊА за буре
(дрвеног чепа), неко је неком узео врањ... и
побили се ту, те се по томе назове Врањевац.
ТОМИНИЦА; за њиву Томиницу, што припада
Ранилском атару... то је њива једна, купио је мој
чукундеда Стеван. Он је то наше имање груписао,
Томин отац, и пут који је ишао за Марковиће њиве
у Шолопти, водио је преко - сред Шолопте, преко
Томиног имања... а Тома је хтео да премешти тај
пут поред ЧАИРА - куд је пут и за КОНИК, да се
служе једним путем истим. Марковићи нису то
прихватили, него су хтели да иду старим путем;
дошло је до свађе и туче. Тома је из пушке ранио
једног Марковића... и тај тужи Тому, и Тома је
прод'о ту парцелу што је сад на Ранилском атару -
те платио глобу и суд, и помире се, а пут је
премештен - где је хтео Тома, и данас је тако.
Марковићи и Петровићи нису ни у каквом
сродству, а носе једну славу; као комшије су се
испомагали, и од тада нема свађе.
***
Д А Р О СА ВА ( Ле ка М и л о ва н о в и ћ и з
Даросаве... 29. јула 1993, на послу у Књазу):
ГЛАВИЦА - носи Пркосаву, Венчане, Рудовце и
Даросаву; уздигнута зараван... пропланци и
шуме. КОЧОБИЈА - од Главице, где је запис; ту
сиђеш у Дубраву, па пође према Венчанима... а и
од Шалабајских кућа има пут према Ранко-
вићима. БОЋИНАЦ - поточић, са Златовца иде
према Рудовцима и спаја се са Дубравом... код
ГАЈИНЕ, до Рудоваца. Пос' у Рудовцима споји се
у Пештан, а пос' у Колубару. КАМАЉ... брдо;
одатле видиш Колубару, све - и овамо до Главице,
према Даросави и Старом селу. ВИС - десно од
Камаља, према Дрењаку; ту био вашер после
рата, и укинут. Ту има споменик партизанима који
су изгинули на Дрењаку. Вис и Дрењак дели
поток МАРЈАНУША; неки Марјан звао се.
Долазили су неки, причали да је та вода лековита.
СЕЛИШТЕ - између Кочобије и Камаља; звани
поток туд иде, зове се Селиште... то је крај Старог
села. Селиште се спаја са Боћинцом и иде у
Рудовце - у Реку, а Река иде у Пештан. У Селишту
- код Миловановићи и Јелићи кућа, у Старом селу,
на раскрсницама код Дубраве... наишли неки
сватови, сусрели се и изгинули, и ту нико није
смео да омркне. Неки сватови играју, то прич'о
ћале покојни за то. Одма' кад сиђеш у Дубраву,
има неко спомење... које су вадили при орању и
узиђивали у кућу (фамилија Радојичић). Турско
неко гробље, нико га није запамтио. Нико не
памти да је ту неко са'рањен; им'о један до
прошле године спомен. МЕДВЕДЊАК, позади те
Марјануше, од Камаља према Марјануши; пос'
десно иде Горњи крај. ДРЕЊАК - исто што и у
Венчанама, преграђује Војни пут. ДУБРАВА...
код моје куће, до Селишта; њиве неке.
97
ДАРОСАВИЦА - ми зовемо то... из Боћинца и
Селишта: Даросавица. Са ОСТЕЊКА има један
поточић од триста метара: НЕДЕЉКОВ
ПОТОК... где је Марјануша. ОГЛАВАК - 'де је
моје имање и кућа, пет ектара; ту сам се ја иселио.
ТОЧАК (поток... поточак... точак), према
Рудовцима, позади Остењака - куће Ђурђевића.
Точак је од цркве једно триста метара, пре
Букачине стене. ПОРТА се зове око цркве онај
део. ПОСЛОВИЧИЦА... поток, улива се у
Пештан поред пута асфалтнога; Марјануша се у
њу улива - испод гробља у Старом селу.
ВРАЊЕВАЦ... засеок од пе-шес кућа; имо је неки
извор, Водица звао се. Кажу: - Са Водице...
Марјануша с Камаља иде. МАЛА РЕКА - према
Осредку; ми зовемо „Река“. ОСРЕДАК - исто до
Венчана; ЖУТИ ОГЛАВАК. ТРЕБЕЖ... испод
Врањевца, десно према Даросави, испод
Споменика. СЕЊЕВО БРДО - до Реке, близу ту
Крушик. МАЛЕ РАВНИ... у Реци, лево од
Крушика; били вашери - кад идеш уз реку, ка
Осретку, с леве стране. ЖУЈИЋЕ БРДО... од
Даросаве, а путем према Венчанима с обе стране -
према Реци. ГЛИНА, до Жујића брда и Реке; вади
се ту глина... до Реке су терали јаловину, а некад и
глина - кад су вукли коњима. ШИРОКА КОСА...
према Буковику. ПЕШТАН - река, од Шамота;
сливају се поточићи са страна. ТЕШИЋА
МАЈДАН, према Гарашима... идући од Даросаве.
ГЛИШИЋА МАЈДАН - према Гарашима.
ПРОГОРЕОЦИ: Кулић - од цркве лево, одавде кад
се иде; чуво ту раније стоку. ПРОСЕК... преко
пута цркве; шума. РАВНА ГОРА - ту је школа.
ГРОБЉЕ У ДАРОСАВИ: једно у Старом селу,
једно у Пештану (на улазу у Партизане... које
обухвата Даросаву и Прогореоце), а једно на
Дрењаку - према Венчанама: Младо гробље,
поред самог пута.
***
ЈЕРЕМИЈА Д. МИТРОВИЋ (30. јула 1993)
„Називи за степене потомака и предака код Срба“
- Гласник Етнографског музеја 49; Београд - 1985,
стр. 181-182: „У близини манастира Ковиља...
постоји Чарда на крају света. На предњој страни
те чарде(...) исписани су сви предачки називи до
десетог колена(...) И овако су их наређали: Отац,
дед, прадед, чукундед, наврндед, аскурђел, кудел,
куребал, сукурбал и бели орао(...) Кад је реч о
бакама пре прабабе, испитивањем у народу,
поред тога што Вук каже, могао би се извести овај
ред: наврнбаба, аскунђела, курђела, курлебала,
сукурдача, али за најстарији (што би одговарало
белом орлу) нисмо нашли назив. На тај начин
добијен је цео низ предака и потомака од „беле
пчеле“ до „белог орла“; наравно кад се рачуна од
98
назива „син - отац“ (...): бела пчела, чукунунук,
праунук, унук, син, отац, дед, прадед, чукундед,
наврндед, аскурђел, курђел, куребал, сукурдов и
бели орао. То је укупно петнаест назива за
означавање петнаест полова степена сродства, а
то је време бар од 350 година.“
***
ЗАВИЧАЈНА ТОПОНИМИЈА - наставак од
27. јула, по мапи из аранђеловачког Музеја (30.
јула 1993): „БРЕЗОВАЦ“ - Паун-бара, Цанцор,
Сладуни, Лиснице, Пријане, Пријанска поља,
Расловица (река), Вијуље, Бужељ, Мауковац, Гај,
Адамовица, Каменица (река), Равни гај,
Манастириште, Маџари, Табориште, Видић
(Ридић).
„БАЊА“ - Забрежје, Јасици (иза Прераде),
Ива (испод Весовића забрана), Саставци (поток...
види „Поповац“), Бања (река), Виногради,
Партизанско трло, Црногорска поља (делом у
Липовцу), Ризнића чесма, Ризнића крај, Главица,
Стрмово, Обрадово брдо, Суволазина, Коса,
Рупник, Кубршница, Томковића крај, Мариновац,
Дебљак, Општински забран, ИЛИЏА, Мали
забран.
„ЛИПОВАЦ“ - Предели (Аврамовићи из
Гаја), Јежевац, Понорине, Караула, Ловник,
Змајевац.
***
ЖИВА ВАТРА - ко узречица нека, кад кажу за
неког да је „ко жива ватра“ - вредан и окретан. То
су стари праоци наши, кад су били дивљаци
„вадили живу ватру“ из дрвета. У Блазнави...
сеоска слава МЛАДЕНЦИ; у Маслешеву и
Страгарима исто. Кадила се стока у'чи Божића,
у'чи Ђурђевдана. У'чи Божића и Ђурђевдана... и
Евдокије, узме се нешто мекиња, пепела и соли - и
око штале обиђе три пута, посипа тиме и каже:
„Кад чинилица покупила со, пепео и мекиње -
онда мојој стоци наудила.“
Варило се млеко на веригама. Нама је Симеун
заветина; Липовац - Бели четвртак (зимски), пред
Велики пост; Бања - Свети Илија; Винча - недеља
по Петровдану. Уочи славе долазе комшије; пали
се свећа, каде се кућани... то се вечера и седи до
поноћи. Првом та песма: - На многаја љета...
Један мој деда из Страгара пева (Милоје
Миловановић). (Моја мама, 30. јула 1993)
***
ОБИЧАЈИ... по мојој мами (30. јула 1993): Кад
зађе Сунце, не даје се ватра из куће - кад је заод
Сунца, тако је некад било... због стоке. Кад се
крава отели, то се не даје ништа из куће оног дана.
Моја мајка није дала да се мокри у ватру - кад се
млеко вари; то тако било. Чувамо овце и носимо
НАНОС, оне суве гране и гранчице које је вода
нанела, да њоме ложе ватру кад се вари млеко, да
има више млека, да НАНЕСЕ млека. Не ваља да
покипи млеко, ни за живе очи – прегореће крава.
Кад се дрва секу... па оне клинове, којима се
цепају трупци, не ваља сагорети - због мушке
деце; поготову кад се меси лебац, не ваља то
стављати на ватру... де су мушка деца. То уопште
не ваља. Е, црна моја мајка... е, роб мој пусти. То,
тако је било – ја знам, то је моја мајка. Кад
кошуљу облачи нову, онда кроз кошуљу озго, на
колир, пробаци жишку или сечиво неко - нож,
маказе. Ваљда због здравља. С ватром не даду
деци да се играју, да не мокре у кревету.
У потоку код нашег извора у Блазнави... у
једном сноску, и као жила једна орајева испољена
из обале, као рука - а стрина Драга знала да баје,
те донесе децу... бајала ОД КРУПЕ, и провлачи
кроз ту жилу. Долазили са сви страна, доносили
децу малу; стрина ДРАГА бајала од крупе... по
језику и око уста израсте нешто. Поред воде
бајала; неку траву ишчупа и том травом баје...
умаче у воду и маже децу по устима и језику - и
провлачи испод орајеве жиле.
ЧЕШЉИГА... боца она; ПОВРАТИЧ,
СЕЛЕН... даје се стоци свој, овцама и говедима –
у мекињама на Ђурђевдан. Свака кућа имала у
башти селена и повратича. ПРЕКОЈАСИЛО МУ
СЕ... кад је болест, велика болест; то је та болест, у
камен ударила.
***
Душан Савчић са Уба (1953): УБАЧА... река;
били Турци ту око Тамнаве, и кад су се наши
побили са њима - у том боју паде један Турчин, па
хтеде да каже: „Убише ме!“ - ал стиже само да
изусти: „Уб...“ - и то место назову касније као
УБ... који је центар Тамнаве (2.августа 1993, у
Књазу). Причао ми отац Драгомир (1906); то ће
сваки Убљанин да вам каже. По деди смо родом из
Рибашевине код Ужица. КУЛТУРА... ми смо то
изгубили под комунистима; ово је од зла оца и од
горе мајке.
***
КУЋА И КУЋИШТЕ (по Александру
Тимотијевићу из Љубичевца, 2. августа 1993, у
Аранђеловцу): Била брвнара кућа... покривена
шиндром; оџак, оџаклија и вериге. У обали се
закопа и направи се раван (авлија). Закопа се и
подзиђује; насипа се земљом. После куће биле од
набоја, и сад је педесет посто кућа од набоја у
Љубичевцу. Плочасти камен у Љубичевцу, цепа
се... покривали су њиме куће и помоћне зграде -
пушнице, сушаре; и данас дањи покривене
плочама, а и данас има зграда које су покривене
шиндром. ШИНДРА: Сече се трупац, па се цепа
даска, теше и уклапа... и преклапа једно преко
другог – да не подлива вода, да не прокишњава.
Ћерамида и цреп – није могло да се производи
(куповало се), била крта земља; циглу је ретко ко
сек'о.
***
НАРОДНИ ЖИВОТ И ПРИВРЕЂИВАЊЕ (по
Александру Тимотијевићу из Љубичевца... лицем
на Светог Илију 1993. у Аранђеловцу):
Црнућани... имали више стоке, па су и од тога
живели; више држали. Мој деда Игњат им'о
педесет оваца и још толико коза. Нисмо имали
земље за пашу; све смо чували стоку у државној
шуми за шта смо плаћали Шумској управи.
Волове смо гајили сами; свак' је имо пар волова и
од тога живео. Секли и продавали шуму... и за
кречане у Шењу.
Кречари из Шења... њима су Љубичевчани,
Шењанима, продавали у Страгарима дрва, ил' су
им давали у замену за креч, овас или кромпир...
који је посебно „родевао“ у Љубичевцу. У
државној шуми искрчиш, заузмеш земљу за
кромпир... то се са шумаром уговори. Секли смо
шуму; памтим букве високе до тријес метара, а
метар дебеле преко пања. Само цеп'о дрва на
чекије и продав'о; од шуме смо живели. Шумар је
био БОГ у Љубичевцу, па тек онда учитељ и поп.
Тамо успи најбоља дивљач... Свиња има доста
- кад роди жир, буков и граничев; а зими - кад
нема жира, закопају се РОВИНЕ у папрати... и
отерају се свиње, и оне рију У РОВИЊАКУ и са
жилама од папрати се ране. Код места званог
ЈАЗБИНЕ имало доста папрати, испод Миладо-
вице. Ту су и Црнућани испуштали своје свиње...
пређу и у наш атар, а наше тамо. И на
Бељушинама биле РОВИНЕ; од папрати свиње се
раниле. Помало овса... мало их ОМАМИШ, да
знају 'де да дођу. Била колиба за свиње -
СВИЊАЦ.
Имали кошаре... у сред ливаде своје, где су
држали и денули сено; и при вршају ту вршу и
оставе сламу - где истерају само стоку преко
зиме, а лети иде по планини... по државној шуми
држали стоку. Шумар запише шта ко има од стоке
и толико да плати Шумској управи за испашу.
Имало вукова зими... а козе најуре у планину -
брсте; вечи их затворе. КРЕЧ ИЗ ШЕЊА - ми
њима продавали дрва; и данас дањи чувени креч.
Креч су продавали... мењали за кромпир, дрва,
кокуруз и жито из Јасенице. ШЕСТАК и ОСМАК
- домаћи бели кокуруз... успево је код нас; мали
корен - а крупно зрно. Јели смо белу проју, а на
њој смо и одрасли; нама је било чудо кад смо
99
видели жуту проју. И пшенице има; од својег
жита сијемо. У односу на околину - жетва почиње
од Преображења... и вршај: овас, јечам и
пшеница. Недеља по Петровдану... гор' није ни
зарудило жито - а овде (околина Аранђеловца)
жетва завршена.
Сонице... и лети и зими; ретко је ко имо
гвоздена кола, сем богатији људи. Сонице има
свака кућа... а дрвена кола, већином је им'о свак.
Ко није им'о кола - он је био СИРОТИЊА; он је
био само НАДНИЧАР. Неко газди да дете... да му
чува стоку - за обућу, храну и одећу, а остала „иду
у печалбу“. Тамо се још оре ралицом; жње се
српом и косом. Услови рада тешки... стрм терен, и
њиве су стрме. Мртваца мора до гробља да снесу
четири човека. Заравњају пут - а вода однесе. Ни
соницама нису могли мртваца да свуку до гробља.
***
ЉУБИЧЕВАЦ (по Александру Тимоти-
јевићу... родом из Љубичевца, 2. августа 1993);
остало још горе него пре рата... омладина сва
отишла. Свлаче дрва до школе; дођу камиони и
вуку за Крагујевац. Једва да Љубичевац данас
броји педесет домаћинстава, а уочи рата (1941)
било деведесет кућа; свака била пуна ко кошница.
Игњат - деда, кад је био... имало нас четрнес у
кући; им'о три сина и две ћерке. Ми смо први
отишли из села, а пре нас је отиш'о (1947) Ерић
Јездимир, а ми смо 1948. отишли. У Крагујевцу
нас има много више, лакше се било запослити.
Живели уз петролејке, свеће и луч. Куповали
луч... од Златибора догонили. Највише је било
букове шуме - па грабове и граничеве, и понеки
јасен. Црепуље из Котраже... месили лебац и
проју из црепуље; имали земљане лонце и тестије
за ношење воде. Носили на обраници... поврзе се
лонац неки велики; ракија била у бардаку од
земље. Сматрали су нас као најсиромашније село:
- То су из оног Љубичевца... из оне сиротиње.
Струја уведена око 1960. године; воду је уводио
свако за себе - свака фамилија заједно, кад су
гумена црева почела. А пре тога... прво ископан
јаз, и јазом долазила вода до куће, а где је јаруга -
направи се од буковог шупљег дебла жљеб... и
тако преведеш воду преко јаруге, а за пиће се вода
носила на леђима. Свађе су биле око воде...
далеко је била вода; многи одврате јаз да залију
баште - а ови одјаче воду. Сортаче се фамилије и
прокопају.
Шљиве родивале добро; ЛЕПАК био казан... и
вечи, договарају се код казана шта да раде - и да
копају заједнички јаз да доведу воду природним
падом. Имали СУШНИЦЕ за сушење шљиве са
лесама дрвеним од лесковог прућа. Ваљарице - то
је сезонски посао, већином с јесени ваља се
100
сукно; свака је фамилија имала своју једну
ваљарицу, а нека и по две. ДЕОБИЧАРИ...
недељу дана чува један, па тако редом се
смењивали; колко зарадиш кад дежураш - то је
твоје. Село подељено по засеоцима и по
фамилијама; свака фамилија има свој засеок...
подељени су брдима и потоцима. Центар села код
школе; граничи се са селом Рудником, Горњом
Црнућом, Каменицом, Рамаћом, Страгарима...
Јарменовцима.
***
А жена Лесе Тимотијевића (Видосава?) вели
(2. августа 1993, у Аранђеловцу): - Кад се убоде
неко... на усијан ватраљ (стави се) кучина
потопљена у ракију... и беланце од јајета - па се то
увије и стоји... и рана срасте; ја сам то искусила.
Зна да се уврача - ПЛАНИНКЕ око Ђурђевдана...
да узме млеко. Стока је скапавала од мушице и
шапова; имало је у стоци болести и угинућа. Козе
и овце... секли им уши, кажу: - Окрвило се... и кад
му одиђе крв оно и оздрави. Имало је и бајања и
затрављивање кукуреком; затрављивали се -
говеда, овце, козе... говеда обавезно. Не дај боже
да скапа крава, она нам је била живот у кући. Сир
и кајмак - свака кућа имала за себе; ретко ко је
носио на пијац; дрвене карлице ископане, били
млекари од дрвета.
Ранио се народ тим; остави се... педесет кила,
чабрица пуна сира - то нам је храна. Заструг сира,
парче леба - и то је у чобанлуку за цео дан. Ретко
ко понесе парче сланине. Сланина се чува за
тежак рад - за копаче и жетеоце... а за косаче мало
боље - закоље се прасе или јагње. Косе у
позајмици; чим је позајмица - ручак је бољи.
Ретко је ко коп'о сам; свака фамилија имала своју
позајмицу. ОГЊИШТЕ... оџаклија, вериге,
црепуље; ту запрећеш кромпире у тај пепо...
погача из црепуље. Ручак: пасуљ, кромпир, купус
- тарана. ТРЕНИЦА... као данас што су резанци;
кува се у сланој води, зачини се млеком и
кајмаком - то је као вариво. У позајмици... ручак у
девет, ужина у два - и вечера, кад се дође кући.
Две ручконоше носе, дође и из њиве једна - да
помогне изнети. Седи се на земљи... простре се,
сипа се из чорбалука; четворо једе из једне
панице. Исто јело и за ужину; сир обично за
вечеру. Сланина и ребра... одвоји се и исече, за
сваког да има по парче. Поред воде – баште, слабо
то успева, испод јаза: паприка, купус и краставци.
Киселили купус. ПАСТРМА; говече и теле -
слабо се клало, сем кад се надује од детелине... а
свиње, овце и козе, то се суши у оџаклији. Закољу
убојницу, да има масти - а од суве овчетине да има
за супу; кромпир – ђувеч, добар је купус са
овчетином.
 ***
Купов'о се гас, со... шећер; то се обавезно
куповало. Имале оне ЖИЖЕ, мање горе нег'
фењер. КРУПИЦЕ СОЛИ, камене; у ступама се
дрвеним тукло код куће. ЛИЖЕ КО КОЗА
КРУШАЦ; у троракљаст колац, побијен, метнеш
крупицу соли... и козе лижу. Задругу у Љубичевцу
(продавницу) пре рата; село само сазидало
зграду, а задруга била најпре у некој Урошевој
кући (Баруџића). Све се ту могло купити - свећа,
гаса. Кад падне снег и све нас набије у кућу: со,
шећер... за стоку храна и за кућане, све се то купи
с јесени. Рано падне снег, раније биле зиме
опасне, а сад тако - блаже; по метар снег. Стока се
терала на појило, никад се није појила у штали.
Топио се снег, да свиње не терају. Говеда и овце
терају се на појило; неретко - не могу да се
размимоиђу стада на путу. Ко тера стоку на
појило донесе на обраници „судове воде“ или
тестије воде, а да се не разбију тестије, обично се
носе у рукама. Таки је био живот, а све ми се чини
да је био мио; боље наго сад... да л' што смо онда
били млади?
Од сукна се све шило: чакшире, гуњ, џока...
шајкаче се куповале; чоја се куповала на метар.
Све се однесе абаџији који све шије. Садили
конопљу; тежињаве кошуље, гаће... и све. Опреде
се основа од тежине, ткало се, и ПОТКА. Извуче
се влакно за ОСНОВУ. Преде се вуна кад захлади,
зову се прела по кућама. А лети, наложе се ватре;
то је било ПРЕЛО... ми се ПРЕПЕВАВАМО.
Наши младићи оду код њих а они код нас, дигну
се три девојке: - Дајте нама, дајте... кога ћете,
дајте... Кроз шалу се тако препевало. Џемпери се
плели, рукавице - чарапе; одећа - све ручно, од
предења до ткања, и људске кошуље... то је све
кучињаво било. Свака кућа имала конопље,
трлице; уреди се тежина.ЧИМ остане, то за
сламарице, а ово финије ЗА ПЛАТНО...
чарфшаве, јастуке; бојено - орајевина, луко-
вина... брезово лишће. ПИРОТСКИ ЋИЛИМ за
девојке - код бојаџије у Страгаре ношена пређа;
он ти да РАБОШ од пређе. Имале шубаре, купо-
ване... од шајка - шајкано одело. Било је зачудо
што је ЦУЈА - Славољубка Ерић, вредна и
уметна... дошла чак у Љубичевац да се уда (родом
од Коларевићи из Брезовца). (Жена Лесе
Тимотијевића из Љубичевца, 2. августа 1993)
***
ДОМАЋИ ПОСЛОВИ И НЕКИ АДЕТИ (по
Леси Тимотијевићу из Љубичевца - 2. августа
1993. у Аранђеловцу): Знали људи... маљицом
утуца бика, јарца или овна; вепар се уштроји и
зашије рана, не сме да се блати. Неки Јаков је то
радио код нас; био из Страгара... долазио у село
ради тога, а за свиње имало је и од нас.
МОЛИТВА: Свак је спрем'о за Молитву, и сви
су долазили; иш'о сам и ја док ми је брат био жив.
О Молитви... та традиција, као што је Божић и
Ускрс. Спасовдан био посебно. Био помор неки,
па узели то да празнују - као да се моле неком... и
празновали су то; то је недеља по Петровдану,
стално. Молитва у Љубичевцу, узето као спас
народа од неког поморства и то остало као
традиција. КРСТОНОШЕ о Спасовдану (литије),
иду да чувају поља; иду од записа до записа...
чува се од але и невремена, и побије се лесков
крстић од града, пободе се по њивама куд
крстоноше пролазе. Зато се зову крстоноше... што
носе крс', те иду по пољима - и 'де има запис, они
су ту долазили.
Биле ЗАДУШНИЦЕ... славе; нама је Свети
Никола, посна слава. Неко је после рата (1945)
ПРЕМРСИО. Било је оних који је знао да врача и
да баје; то од старине остало. То су већином биле
бабе. Није имало гусала - а свирала је имало.
СВИРАЛА је већа... и јаче свира, док је фрула
(свиралче) мања; ретко ко да није знао да свира у
двојенице и у свиралче - док је свиралу ретко ко
знао да свира, јер за свиралу треба да свираш
добро. Раније није имало хармонике; свадбу,
игранку... весеље, уз песму све била свирала.
Прву хармонику купио, дворедну, Живота
Марковић - звани Скаут. Војин Марковић... имало
певачко друштво; три-четири. Један почиње,
двојица прате; побожни људи. Чув'о сам овце и
свир'о у двојенице. ЧОБАНСКЕ ИГРЕ... клиса и
машке, већином; бацање камена с рамена.
Прескакали преко затегнутог канапа, ко може да
прескочи височије. Жене и девојке - код оваца
плету и везу, а више су певале. Нису гајде имале,
само у свирале... Милан Лукић и Спасоје
Тимотијевић свирали на свадбама и на прелима.
Било је МОБА; већином кад је жетва - па
песма... косачи кад запевају; косачке те песме
биле. О жетви већином певају девојке и жене.
Вршај некад био са воловима... слабо је коња код
нас имало; им'о неки Милисав Матић, он је им'о и
ваљарицу - па разносио сукно, као и Милошевић.
Воловима врли жито; побију дирек на сред
(гумна) и вежу конопцем за јарам, и волови газе у
круг. Тад вилама претресеш сламу, кад истре-
сеш... а лопатом бацаш увис и вејеш жито. Вршај
са воловима све до 1935. године; дирек - стожер,
пободен на гувну кад се врше. То се кваси земља,
док се угази добро... маљем се удара док се не
сабије та земља; на средини се побије дирек и
потера у круг (преко жита), на једну - па на другу
страну. Извро пет товара жита... до десет товара
жита. Јела се проја; кокуруз ОСМАК. После
дошле ручне вршалице, па на мотор - дреш звани.
101
 ***
Изгнаници из културе (4. августа 1993); читам
под такишем ЕРЛАНГЕНСКИ РУКОПИС.
Збегови. Трагови људождерства у народном
стваралаштву и говорном наслеђу; из тепања
вели жена (умилно) за нечије дете, не мислећи
шта говори притом: „У... како је лепо, к'о залогај –
слатко би га појела.“
***
Ми смо једини успели да докажемо да је
ДЕМОКРАТИЈА гора од комунизма. (Милан Б.
Стевановић Цар, пријатељ мој врли, звани Ћуре,
10. августа 1993)
***
Ја себи (13. августа 1993): Појам ЛИТИЈА и
других обичаја... је напор ЦРКВЕ да својој догми
подреди народну веру и традицију... не могавши
да их обесмисли и утули.
***
ВИКАЛИЦЕ ЗБОГ ГРАДА (по Гавриловићу
из Липовца – 17. августа 1993): То су жене старије
викале, разгонећи облаке: - Ако је облак с
јајцима... нек' иде Бањанцима; иди у Винчу - тамо
те вичу... иди у Тополу - тамо те волу.
***
ПРЕОБРАЖЕЊЕ (19. августа 1993, код цркве
Брезовачке); а МИЛУТИН КОЗАР из Брезовца
вели (Петровић): - Треба Бог да преврне све ово...
па да постави други народ на земљи. Псују па
иментују; све то треба за језик обесити.
***
ПРИВАТ... близу центра Венчана (по Живану
Петровићу - 23. августа 1993), пођи уз
Придворицу - једно три километра, предео од
Старе цркве... према Рудовачком забрану; само је
шума са пропланцима. САВИЋИ се први
населили на тај терен; за време Карађорђевог
устанка доселили се из Орашца - где су оставили
фамилију. Од цркве старе... једно педесет метара,
ИЗ ПРИВАТИ тече један поточић који се улива у
Придворицу. Црква је са једне - а школа стара
била са друге стране тог поточића. То било
ненасељено кад су се Савићи населили, да им ту
буде као „приватилиште“ - и зато зову ПРИВАТ...
а куће Томашевића су поред саме реке
Придворице; од Старе цркве једно триста метара.
Они су најстарији на том терену, само у
Придворици.
Најстарији досељеници су у МАГЛОВЦУ...
фамилија Милинковићи; знам да је то „гадна
фамилија“ - изумиру, боже сачувај, а били су...
102
први имали млин, имање, ергелу коња. Имали
првом банку, давали под интерес; а то је
проклетство „од кумова“. Дошао кум код неког од
њи' - тражио паре на зајам, и даду му... неки Вића
Милинковић. Кум заложио имовину, као
гаранцију да ће да врати дуг. Кад дође време - овај
кум замоли да му одложи дуг, и кад је набавио
паре и дошао да плати, овај Вића рече: - Куме, не
вреди... касно је; узме му паре и имовину - која је
отишла за камату.
Кад је ратно време... мушка деца се родивају.
То сам одавно чуо од неког Милисава Бошња-
ковића из Раниловића - Солунца. Радио, служио
код мога деде Ивка. Кад су били на Церској бици,
повлачили се овамо преко Дрењака... и пит'о
претпостављеног да сврати до куће, а он био
каплар - но није му дао; а био крупна људина,
вол'о да попије. Он ти наврати кући - и стигне
своју чету; казне га са двајес пет батина: - Бију,
вели он, ал' нећу да закукам... И тако је био бијен.
***
РАСТИШТЕ и РАСТИШСКИ ПОТОК у
Орашцу... место где је подигнут Устанак 1804 (по
Драгиши Војиновићу - историчару из Аранђе-
ловца... 30. августа 1993; код којега ме одведе
Милорад Каратошић - историчар овдашњи, са
препорукама). Лука Лукић из Орашца знао о
свему; долазио код мог деде Марка у Врбицу.
Знао је да каже где је била кућа „кнеза Марка
Савића“. Марко је им'о сина Луку - од којега су
ЛУКИЋИ постали у Орашцу. Ја сам од 1956. био
тамошњи наставник историје. Сва та историјска
предања нису мала; унуци устаника били живи, а
ја сам их 1956. упознао.
КЊАЗ МИЛОШ правио спрдњу са Првим
устанком; под његовим утицајем је Марићевића
јаруга проглашена као место подизања Првог
српског устанка. Људи... који су познати да говоре
истину, разговарао сам са њима скоро двадесетак
година у Орашцу. Једно сам предавање одржао за
професоре историје овде... и професора Ацка
Ђокића. Милош им'о своје људе у Орашцу -и
радили на томе да се место Устанка омаловажи.
Цркву подигли Милошеви људи - где су они
хтели; читаво се село опирало.
Орашац једва добио школу; Стеван Лукић
реко да праве судницу... и тако преваре власт. Де је
црква и школа, ништа ту није било нит' је шта
тачно. Милошеви сарадници то подигли -
Јоксимовићи и остали. Да није било Миленка
Вукићевића; први човек који је написао да није
био устанак у Марићевића јарузи... па ја. Био
отпор да се подигне црква. Свештеник био
Љубомир, син Милоја Андрића из Орашца;
потомци Теодосија Марићевића. Милоје имао
брата у Орашцу - као начелника. За време
Милоша почело етничко чишћење. На Ћеловој
главици... ништа. Фалсификовање историје
почиње од књаза Милоша.
У историји је важна истина; и да нисам дош'о
1956. у Орашац... не би се сазнала та истина.
Двадесет две године сам радио - не треба ми мате-
ријално ништа, сем морално. Заинтересованост
не постоји. Било би ми вечито жао да нисам ту
ствар завршио у Орашцу. Пошто сам завршио
истраживање - Млади истраживачи долазили код
мене, да им будем стручни сарадник. Наградим
Бранислава Срећковића дукатом... што је први
дош'о на Заравањак, 'де је подигнут Устанак;
други - после, Љубомир Петровић из Орашца
добио фудбал... а трећи - Радмило Лазаревић,
добио шах. Ови из Београда - љубоморни што сам
ја то, као сеоски наставник, открио. Ја сам имао
среће да се дружим са добрим људима; најтеже је
добити живу истиниту реч.
И Орашани се наљутили на краља Александра
- што није поштовао њихову традицију, већ дао
уступак Илији Михаиловићу. Подиже се
споменик на месту где ништа није било. Кад је
школа отворена... са прославом; присталице
краља - радикали, пекли вола на ражњу за народ и
вичу: - Живео краљ! - а опозиција: - Живео во!
Затрпава се РАШТИНСКИ ПОТОК... да то место
не буде доступно и да се сакрије од историје.
Мене само истина интересује; без ове истине сви
губе. Имам шездесет шест година. Постојала је
тенденција у Орашцу; сваки је вол'о да то буде код
његове капије. То се зове место „ЗАРАВАЊАК
код два бреста“ - из' тих пањева, испод
Јаковљевићи кућа.
Извор РАСТИШТЕ... и поток од њега који тече
- РАСТИШКИ ПОТОК; то је било у ливади
Живојина Јоксимовића. По смрти Живојиновој -
његова удовица Петрија је продала то земљиште
за двеста дуката Илији Луцићу; има тапија код
Бошка Луцића у Орашцу, и тек од тада су почели
слободније да долазе на то место. Цело село даје
отпор (догађањима у Марићевића јарузи), ал' три-
четири човека надвладају уз помоћ државе.
Редовно идем на тај Заравањак. Пронашао сам и
стварно се научно уверио. Четрдесет година сам
био у Орашцу... и дош'о сам на место где је то
стварно било. Истраживачки дневник имам - а и
роман. Орашац треба да се уреди на научној
основи.
***
ПРОПЛАНАК... код Криве јабуке у Орашцу
(по Драгиши Војиновићу, историчару /1927/ - 30.
августа 1993) била кућа Стевана Томића -
Матијашевића крај; ту била заклетва устаника на
Аранђеловдан 1803. Турски хан... западно од
старе цркве, а од нове ка југозападу; педесет до
сто метара - брвнара. ЗАРАВАЊАК... код Два
бреста; ту устаници на Сретење 1804. за вођу
изабраше Карађорђа, катастарска парцела број
1996/1 и 1995/2. Једини ја, од свих историчара,
тврдим да Устанак није подигнут у Марићевића
јарузи... него на Заравањку „код Два бреста“ - где
је Растишки извор и поток Растиште. Ова ће
истина да продре, кад ли - тад ли. Ми, Срби,
служимо се манипулацијама... и нећемо да се
окупимо на правим местима; ја ради стине, на
научни начин то тврдим. Мор'о сам ово да радим,
образ то тражи - деца траже, где је шта било. До
истине се долази само путем историјских извора;
споменици материјалне културе, писани извори и
људи познати... који говоре истину, а тамо - у
Марићевића јарузи, жене киселиле конопље,
нису могле ни некол'ко свиња да се ту затворе.
МИЛОШУ је подигнут споменик лако... а
КАРАЂОРЂУ никако. Нисам локалиста, треба
све ценити. Не поштује се историјска традиција.
Орашац није обично село. За време рата сачували
једну јеврејску породицу; Сија Бокнер са женом,
сином и ћерком. Он је био директор Буковичке
Бање по ослобођењу, а мој му брат Душан био
помоћник. Орашац је сад поцепан; кад сам ја
дошао (1956) Орашац је био сложно село -
поштовала се традиција. Што је најглавније,
имало је доста људи који говоре истину. Горњи
крај; Јоксимовићи... Марићевићи, увек су били уз
власт - и сви споменици ту подизани, а ту ништа
није било; а преко пута, тамо је све било, а ништа
није подигнуто... и они су и из тог разлога били
опозиција свакој власти. На Ћеловој главици
купили деведесет ари где су 'тели да подигну
споменик Устанку.
Нисам хтео да лажем децу... ни да их водим у
Марићевића јаругу, зато и напустим наставу - и по
свом захтеву пређем у школску библиотеку.
Радио по архивима. Седиште власти у Орашцу
било код Марка Савића, био нахијски кнез... а за
време Турака ту била власт; и не би се никад
искупили устаници да их Марко није сазвао. Ја
сам из Врбице, и ја морам казати истину. За време
Карађорђа у Орашцу било Среско начелство... а
Милошу не буде по вољи да народ ту долази - те
премести Начелство и начелника Живојина
Јоксимовића у Тополу, а варошица Врбица била
на Ђунису. Начелство било једно месец дана у
Тополи. Милош је из мржње према Тополи и
Орашцу осново Аранђеловац и формирао је у
њему поново Среско начелство - а Живојина, због
заслуга, премести за начелника у Крагујевац... и
са њим дође овде и оснује Аранђеловац. Толико је
тога остало од раније.
103
 Карађорђевићи били ратници, а Обреновићи
женскароши. Споменик краљу Петру био је у
Парку, негде код Жалосне врбе, поред рибњака.
Једну лепу жену - Радмилу, распуштеницу...
довели је краљу Александру Обреновићу,
побегла од мужа, и сутрадан напише декрет да се
пруга добије: Младеновац - Аранђеловац. То
остало у Краљевској архиви, и по Мајском
преврату (1903) краљ Петар то настави. Грци
уређују места... где могу да дођу до неких
прихода; туристи не можеш да прикажеш лаж. У
Орашцу све везано за Устанак, а све погрешно.
Ако буду млађи хтели... и ви који остајете. Мени
савест чиста. Нудио сам, нису хтели. Хтели да ми
откупе рад и материјал, нисам хтео.
***
Н А Ј А Р Ч Е В О Ј КО С И ( п о Д р а г и ш и
Војиновићу из Врбице), прва кућа од свих
Врбичана - нека ВУЈМИЛОВА КУЋА.
Најстарији део Врбице... и овог краја, уопште; од
Вујмила су Томићи и Лазаревићи. Прво Вујмило
дошао на Јарчеву косу. Све је овде ПЕЧАТ
МИЛОШЕВ; Милош не може да буде Карађорђу
ни до колена. Сваки век има свој печат; девет-
нести век носи печат Обреновића. Историја се
пише - како ти онај плати; ревизија историје је
неопходна. Наша историја треба да добије нов
правац, ви ћете млађи то доживети. Само што сам
био сигуран – то сам писао, права наука само је
истина. Ни наш Музеј, ни Библиотека... нико се
не бави науком. Историјске теме треба да пише
историчар који уме да цени изворе - а не да се
гледа на његову партијску припадност.
Мој професор био АЦКО ЂОКИЋ; он поч'о да
пише хронику Аранђеловца и Врбице. Глупост
једне културе у граду; Џоел Халперн донео ми
све рукописе да погледам. Марко Савић - кнез,
им'о Луку, Радована, Милована... Гају. Марко
Савић имао брата Рада... који је био кнез пре
њега, и Турци су га погубили у Београду - на
Стамбол капији, кад је кроз њу ушао у Београд,
доневши „хатишериф“ из Цариграда, више главе
- за време Хаџи Мустафа паше. Осамнес кнезова
ишло у Цариград да се жале султану, а њих само
шест се вратило у Београд; на сваком су конаку по
једнога убијали Турци. Међу тих шест био и кнез
Раде. Они су дошли из МОРОКОВА.
Аранђеловац да је уредио Орашац, само од
историје да живи. Свима сам говорио овде, ал'
шта вреди говорити празним главама. Ако неко и
дође, да види праву науку... а не КИЧ. Споменик
не треба да буде на сваком месту - већ тамо где је
нешто било. Споменик није украс; он треба да
сведочи о неком догађају. Имање на Киселој води
КЊАЗ купио од браће Јестротијевића из Сени-
104
чана за два пиштоља. Док год не будемо ценили
нашу историју... нема ништа (од нас). Један народ
се познаје по историји. Права историја је оно што
народ препознаје.
Нећу уступити никоме свој рад... који
понижава мој рад и моје ауторство. Од 1956,
радећи као наставник историје до 1974 - а од тада
као библиотекар до 1978, када сам пензионисан.
Истраживање окончано 1986. Разговарао сам са
унуцима Карађорђевих устаника из Орашца... те
на основу извора и материјалне културе која
постоји у Орашцу, као и архивских докумената из
Архива у Крагујевцу и Београду. О свом трошку
истраживао... уз проучавање обимне литературе
о Устанку. Судио се са школом - кад је мор'о да иде
у Архив, те да остане тамо да ради - за време
распуста. Највећа жртва била је моја жена.
Купов'о сам књиге, писаћу машину; не можеш да
радиш нешто док немаш сва факта пред очима.
Нисам хтео да лажем омладину и децу. Прво кад
сам дош'о (у Орашац), подстак'о ме професор
Ђокић да бележим шта причају стари људи о
Првом српском устанку. Ја прихватим... и он ме
обавеже да за два месеца одржим предавање. Он
мени каже: - Војиновићу, ти ће људи да изумру,
бележи прво те исказе. И ја послушам њега.
Последњи унук - РАЈКО ЛУЦИЋ... који је посеко
брестове. Сама ме срећа служила; им'о сам
подршку и поштовање у селу. Ја сам одрж'о једно
предавање на Сретење... јер сам поштовао
њихову традицију; крајње је време било. Ти су
људи знали историју до танчина. Нашао сам
праве људе - сад већ има лажова, ал' онда је било
људи.
***
П Р Е И С Т РА Ж И ВА Њ А ( п о Д р а г и ш и
Војиновићу из Врбице - 30. августа 1993. у
Аранђеловцу): Ја сам још као дете слушао шта
они матори причају; мој деда чув'о Орашачки
забран. Кућа нам код Лапина (у Врбици). Осећао
сам неко поштовање према Орашцу. ЂОКИЋ ми
дао ту идеју... и обећао да ће да ми помогне ако
нешто запне, а и он је све разговарао са тим
људима који су мени дали исказе. Он ми је дао
подршку, и ја после загрија' се: - Професор мој
река'... а и по предавању које сам одржао
(1956/57) пред овдашњим професорима и
наставницима историје. Ал', стварно - није било
лако; по месец дана одем у Београд, не долазим
кући.
И кад бих по нешто објавио, ја бих однео то
његовим сестрама; ту су. Његово порекло је из
Трешњевице - АЛЕКСАНДАР ЂОКИЋ. Он ми је
дао подршку и идеју. Да нисам њега послуш'о...
ко зна шта би било. Види прво по селу, вели ми,
који су људи који говоре истину. Он ми је рек'о за
двојицу-тројицу; један је знао једно, други друго.
МАТИЈАШЕВИЋИ... они хтели да им краљ
Александар (Карађорђевић) школује децу, а
никад није хтео да оде код Криве јабуке - где су се
заклели устаници (1803), а они су чували ту чашу,
дрвену, из које су устаници пили вино при
заклетви - причестивши се; била дрвена - чували
је до 1934, нису хтели да је донесу краљу. Не
дамо, кажу - нек дође краљ... а он пошаље
ађутанта.
И ту чашу, из незнања, Велизар Матијашевић -
као дечак, сикирчетом исече. Остали његови били
на њиви... кад су дошли, оно исечено. Три сам
недеље био без посла, истерали ме из школе, и
Орашани ме на збору бирача врате на посао. Нико
није знао да ја пишем историју, нисам ни жени
прич'о. Направио сам родослов своје фамилије.
Средина није била за ту науку. Не треба ми
никаква слава, нити шта; волео би' да победи
истина и да се једном то научно среди, те да онда
и ова средина има нешто од тога. ЂОКИЋ... није
се женио, сав се посветио науци; био педагошки
саветник. Да нисам нашао нове податке о Устанку
- не би уопште писао ништа. Ви стварно научно
радите, и то је права ствар.
***
Љубомир Гајдаш (Живановић) и његова жена
Јана - која је умела да изазове кишу, кад је суша,
или да скрене олују... али и да безболно порађа
жене, само на додир лесковим штапом. Кад је
суша - одабере шест жена и са њима пође те обиђе
село и три записа; носи лесков штап, а да не
говоре... и остале носе штапове. Ако нека
случајно проговори, ове је изударају и врате кући,
а оне морају да понове круг. Када саставе круг...
оду право на гробље, где траже „свеже палије“ -
на којима је ношен мртвачки сандук (ковчег), и на
првом потоку прекрсте палије; то сви ћутећи
раде, и потом падне киша. То причала баба ЈАНА,
она је била Титино годиште (1892); од Рудника
родом - село Мајдан. Кад је поплавом однета
блазнавачка ћуприја дрвена на Јасеници (1969),
тада је она изазвала кишу. (Радиша Живановић из
Блазнаве - 31. августа 1993. у Књазу)
***
Слободан Стојановић... „Коврџан“ (1948) из
Орашца - 1. септембра 1993: Место КОД КРИВЕ
ЈАБУКЕ, у Орашцу, где је била прва заклетва
устаника (1803), налази се испод Матијашевићи
кућа - у потоку, према Копљарима; најближа је
кућа била фамилије Томића, која данас не постоји
у Орашцу. То место 'де је била Крива јабука, само
то место било је Матијашевића до скоро; прод'о
Радован Матијашевић досељеницима са Косова...
„Црногорцима“ - породица Јовановић. Данас је
врло тешко лоцирати где је било то место, звано
Крива јабука; то је клизиште... и поток који је
стално текао. Сад је другачије, зна се отприлике
да је само то место у кругу од једно двеста метара.
И мало дете зна у Орашцу да Карађорђе није
дигао устанак у Марићевића јарузи - ал' не знају
други, који долазе. Мене - као житеља Орашца...
занимају чињенице.
***
ВЕРОВАЊЕ (по Душанки Спасојевић из
Венчана - 1. септембра 1993): Јабука
ВРБОВАЧА... зимска, бере се ујесен - „па кад
усипи“. Кад сањаш мртваца у сну да ти нешто
тражи - па му даш то, онда умре неко од кућана.
Једна жена из Даросаве (Милојка Станичић) са
малим дететом била у соби. Ноћ, принела воде за
дете, а на шифоњеру стоје јабуке колачаре... има
кило у једној, а у сну јој се јави комшија, који је
умро тих дана - на прозору се појави и тражи јој
воде, да пије. Она му рече: - Јој, треба ми за дете...
а он онда: - Па, дај ту једну јабуку... да утолим
жеђ. Она му је даде. Сутрадан она то исприча
свекрови, а она заплака и рече: - Ти си му тиме
дала дете... Потом и дете занеможе те умре.
***
НАМЕНА - по Пери Марковићу из Гараша
(1937), 6. септембра 1993: Кад се опраси крмача
ил' ојагњи овца... НАМЕНИ по једно за славу. Ако
славиш посну славу, и ако не мајка дотле,
слободно кољи - и премрси славу; тако причају.
***
ПОСАО И ОБАВЕЗЕ (17. септембра 1993);
око поднева изађох до Винарског подрума у
Бањи... Венчачке виноградарске задруге, те
гостима приспелим из Београда - Војиславу
Коштуници и посланицима из његове странке
изложих укратко историјат ове установе. Моји
неизмерни другови и Копљарци: Милан Цар и
Буда Марковић... демократски предузетници у
целом овом подухвату, изразише лично задовољ-
ство начином како сам то обавио. Недуго потом,
при крају прве смене... истог дана, уприличио сам
скуп г. Коштунице са радницима КЊАЗА (у
надлежности Синдиката), којем није присуст-
вовао нико од директора ни руководећег особља...
заплашених од самих себе.
ЗАДРУГУ у Бањи основали су и обдржавали
први и најбољи виноградари из Липовца,
Брезовца и Бање. Основана је као Венчачка
виноградарска задруга 1903 (а најпре у Липовцу
1902) од стране 18 виноградара са 40 удела... по
105
50 динара удео. Задруга слави Св. Трифуна,
митског заштитника виноградара. Све је овде
створено личним уделима и сложним радом
задругара. Када су после филоксере обновљени
виногради у Шумадији, услед тешкоћа на
преради и продаји вина... оснива се ЗАДРУГА.
Главни Савез земљорадничких задруга подржао
је ову иницијативу.
ЗАДРУГА почиње рад тек 1906, када је
прерађена чувена берба из претходне године
(1905); те године направљен је данашњи горњи
спрат Подрума и примила прву бербу грожђа
својих задругара од 800 удела. Недуго потом
(1912) направљен је други... доњи спрат Подрума,
када је било 63 члана у Задрузи. Краљ Александар
Карађорђевић је као обичан задругар ступио у
Задругу 1923. са 10 удела... када је подигао своје
винограде на Опленцу, да би већ следеће године
(1924) имао 100 удела.
За задругара се, сходно Правилима, прима
„сваки задругар који и по ступњу економског и
моралног васпитања одговара“. Задруга је свој
врхунац досегла под прдседништвом Михаила
Стојића из Липовца, а имала је своја стоваришта у
Београду, Крагујевцу, Ваљеву и Ужицу... радило
се и на тржишту Босне и Војводине. Од све
буради и бачви најчувеније је храстово
КАРАЂОРЂЕВО БУРЕ од 8298 литара. Насту-
пајући ратови су (1912-1918) омели предвиђену
градњу, а замишљено је било да овде буду сви
прерадни капацитети... ради чега је Задруга
доцније (1930) ангажовала врсног подрумара,
стручњака за виноградарство - Емила Редера,
Немца из Гајзенхајма на Рајни, као и све пратеће
канцеларије, како би Задруга и кроз разне
културне манифестације прерасла у један своје-
врсни НАРОДНИ - СЕЉАЧКИ УНИВЕРЗИТЕТ.
***
БОЉЕ РЂАВ ЖИВОТ НЕГО ЛЕПА СМРТ...
преписах, по сећању (у суботу - 18. септембра
1993) из својих давнашњих записа ову, рекло би
се, народну пословицу новијег кова.
***
Како Србин каже НЕЋУ?... Оћу, боли ме.
(Милена Веселиновић, на послу, 21. септембра
1993)
***
ПОСМРТНИ ОБИЧАЈИ (по чика Буди
Коларевићу - 21. септембра 1993, у Брезовцу):
Белом вуном се купа мртвац... а зове се на са'рану
изјутра, на дан кад се сарањује.
106
***
Старим једноставно; Деја, мој Томислав и ја -
ископасмо раку стрина Бели, Јелици Коларевић;
данас јој сахрана... на мој 41. рођендан (22.
септембра 1993).
***
МАРИЋЕВИЋА ЈАРУГА У ОРАШЦУ - по
Горану Томићу... Кесеру из Врбице (23.
септембра 1993), била је некад врбичко зем-
љиште и атар врбички; као што је одувек била и
Мисача. Прич'о неки Жижа Радовић из Врбице -
који је умро ове године, у 94. години живота. Све
су то наши стари знали и причали. Та јаруга је
била власништво Радовића фамилије, и да су ту
земљу Орашани силом преузели кад су почели да
причају да је, као - Устанак ту подигнут (1804).
Исто то је казивала и наша баба Славка, родом од
Андрића из Белосаваца... удата у Радовиће,
мајкина мајка (Јулке Томић); и она је причала
исто.
***
ЗАПАЖАЊА Ивана Црногорца - Симоновића
(24. септембра 1993), епског посебника и
аутобуског возача у Стрели... о Шумадији и
Шумадинцима, међ' којима се скућио и пород
засновао: - Овде људи уопште не знају своју
прошлост (нити их занима).
***
НЕПИСМЕНА ИСТОРИЈА - по Ивану
Симоновићу (1942), 24. септембра 1993: Мојег
деде рођени брат... поп Андрија Симоновић,
погинуо на Липову код Колашина; књаз Никола
му подиг'о споменик, а веле да је „погинуо од зрна
ријечи“ - а ево шта је било. Дош'о турски паша са
војском на Липово, а Морачани и Ровчани се
искупе и крену. Ноћили код једног човека, идући
преким путем за Липово; код једног сељака ноће,
сељак донесе ракију... и замисли се, да ли да да
првом капетану ил попу - па одлучи да да попу, јер
је он божји слуга и свето лице. Капетан Драгиша
Перков; капетану буде криво, па му је рек'о: „Кад
се пије - теби прије, а тебе по двије... а кад се битка
са Турцима бије, тебе онда нигде није!“ Поп се
онда на то увреди па рече капетану: - Видећемо
сутра... ко се бије, а ко се не бије? Заноћили ту; кад
су устали, треб'о поп да очита молитву, њега
нигде није било. Они кад су дошли горе - ни Турке
нису нашли на месту где им је био логор. Нашли
су само попа... где је уз неку стену, како је пао, са
сабљом у руци - и седамнес турских глава
посечени, јер је неко пронео вест (кроз турску
ордију) да је „кренуо ВЛАШКИ БОГ на Турке“ -
јер, кад су вид'ли попа... они. То је било 1872; у
септембру је било. Имам кући записано. ПОП
АНДРИЈА; гроб му се налази у кругу манастира
Мораче. Мени то дошло од ђеда... знао да свира у
гусле - и „знао добро ту неписмену историју“ - и
где год су стари људи, ја слушам; не смеш ни да
проговориш. Моје синове већ то не занима, нит'
мога брата.
***
БЕСЕДИ ИВАН ЦРНОГОРАЦ - 24. септембра
1993: Повезем камионом једну бабу из Трнаве... и
на Чумићу, код оне старе кафане под Светињом,
заустави нас један младић; кад баба и он се
познају, и пита га баба: - Има ли шта ново... а он: -
Добио сам сина... а баба узврати: - Нека ти је жив
и здрав. Рано ти је рећи: „Добио сам сина“ - теби
се родило мушко дете, а за двадесет година
видећеш да л' ти се родио син. И кад би сад вид'о
ту бабу, позн'о би је. Која је то из народа РИЈЕЧ;
то је проста жена, можда нема ни дана школе.
***
КРСТОНОШЕ - по чика Ђоки (1931), 25.
септембра 1993: Сви смо трчали да идемо у
Крстоноше... и обиђе се цело село; у Платијама -
под записом био ручак, сваке године други реон.
Тај запис извадио Вукашин; медњак био, било
велико дрвиште на Милићевића имовини... а
продали га Вукашину. Вукашин посл'о четрес
људи у Крагујевац - стрељани, и намучио се к'о
ђаво.
***
СРПСКИ ОБИЧАЈИ ИЗ БАЧКЕ (по Јулки
Јевтић из Књаза - 28. септембра 1993, родом из
села Мола код Новог Бечеја); Певало се за
Материце: „Добро јутро, газдарице... честитам ти
Материце; нама орај и шљивице, вама лепе
ракијице.“ Завежемо жену за једну ногу и не
пуштамо; није се давао новац раније, н'о сувих
шљива, ораја... јабука. Нека богатија кућа „да
динар“ - а за то се „могло купити кило бомбоне“.
Кад су ОЧЕВИ - онда не идемо по кућама, већ
само очеве и стричеве обично везујемо. А за
БОЖИЋ што је било лепо; идемо ДА КОРИН-
ЂАМО... и то се нешто прича под прозором
ШАЛУКАТРЕ. Куцаш на њих на Бадње вече и
КОРИНЂАШ: - Честити Божић, Бадње вече... и
газдарице, које су расположене, отварају
шалукатре и пруже нам колача ил' шта друго.
Једног дана (?) пали се ватра на сред улице, сви
изнесу сламе и кукурузовине... и то се пали, а
деца кроз ту ватру прескачу; ваља се због нечега, а
домаћице донесу у котарици јабука и бацају их у
ватру. Кад се јабуке испеку, онда их нека старија
жена или човек разделе деци.
***
Не јаше коња ком' приличи, него ко има. (чика
Ђоко Коларевић, 2. октобра 1993)
***
Што колевка одљуља то мотика закопа - как'и
стари, так'и и остали. (чика Ђока, 2. октобра 1993)
***
Цуро моја, залуд ти лепота... кад те момци
љубе преко плота. Залуд мали дукати о врату - кад
си са мном била у вајату. (Радован Милојевић из
Брезовца, 3. октобра 1993)
***
Некад - носили су редовно мртваца до гробља.
Раније било људескара они' јаки'; дрмну ракије...
а сад нема ко, нема људи - те вуку трактором.
(Бора Марковић, 4. октобар 1993)
***
ЦЕЂ... по мојој мами (уторак - 5. октобра 1993,
би мало и оде... сутра синовица Весна иде у
Крагујевац, можда ће остати у болници): Проври
вода, просијеш пепела и сипаш у ту воду; метнеш
пепела „нако“ - према води, и мало се домаћег
сапуна ту уреже. Кад се склони са ватре, успе се
„литар ладне воде“ у то - те се слегне пепео.
Одлије се пепео на дно и остане само ЦЕЂ. То се
пере вруће, мало насапуњаш; веш се покисели у
цеђ и пере.
***
НЕКРШТЕНЧЕ (по мојој мами - 5. октобра
1993. у Брезовцу): Дете које умре некрштено...
као, рођено пре времена, сахрани се под калем
који родива.
***
Види ја шта је; дотерали вола из Милановца –
преко Љубичевца, купили га. Оро ја... сна Олга
води тог вола и краву, спарио ја, а Тошо наиђе –
носи нарамак грања из Лука. Стао и чека... а он
КОПИЉАК, има зле очи, и кад наиђосмо - во
стаде. Код куће рек'о Нани: - Нек иде Зорка доле
да узме неки белег са њега, да накадимо вола.
Зорка оде, узме кријући неки НАГРЉАК од њега;
мајка га накади и во оздрави.
***
А на послу... АНДРИЈА ВОЈКАН приповеда -
Гавриловић, усмен и суздржан (14. октобра
1993): Ако не може како треба, може како мора.
***
Тета ЗОРА... Благојевић, очева сестра; песма
једна давнашња (15. октобра 1993): „Мила мајко,
107
подигни ме малко, да ја видим 'де је Сунце јарко...
Сунце јарко, ја високо ли си, миле моје - ја далеко
ли си... нит' те могу чути ни видети, нит' по коме
верно поздравити.“
***
НАРАВЉИВ... веле за некога (18. октобра
1993) ко је, по природи, добар, смеран, племенит -
нежан и суздржан.
***
Вукоман Лазовић - Вук (1929), родом из
Корита од Бијелог Поља: СВИМА АКО СИ
ДОБАР... ОНДА СИ ЛУД.
***
ДАР НА КУЋУ (по тетка Десанки и мами - 2.
новембра 1993): Кад се „дижу рогови“ на кући...
свако доноси дар, и истачињу се - окачени о неку
пречагу над будућим кровом, да се виде. ДАР не
ваља скидати па поново дизати, треба да стоји док
се кућа не покрије.
***
„НА ВРБИЧКОМ ГРОБЉУ... ЛАПИН“ (11.
новембра 1993); „на Бошковића гробљу... у
Виноградима“. Бошковићи су се некад сахрањи-
вали на тзв. Турском гробљу у Каменцу - где је, по
свој прилици, и првобитно варошко гробље било,
док није прешло на Рисовачу. По називку
Турско... потиче свакако од предиклице Бошко-
вића, које народ од старине ословљава као Турке,
јер је њих изродила „једна Туркиња“ с којом је
био ожењен БОШКО ГОВЕДАР, родоначелник
Бошковића.
У неко доба - Турско гробље је, због своје
подводности, измештено на Лапин, где је и од
раније било неко гробље, где су сахрањивани
стари Врбичани; Радовићи... звани Ћисовци, те
Фишековићи - који се на једном спомену бележе
као Пауновићи, и многи други, судећи по гробо-
вима и спомењу - које обликом (у виду крста) и
израдом, без икаквог епитафа... временски се
може усагласити са периодом од пре Карађорђа
па све до половине XIX века. Само гробље
доминира над негдањим сеоским насељем, које
се као Лапин Поток помиње у списима... ЛАПИН,
те је ово место било гробље - израније, за живаљ
који је ту постојао, као и данас.
КАПЕЛА је обликом старија грађевина, под
поплочан циглом. Зграда је (изнутра) дуга једно
десет корака - а широка пет; кров покривен ћера-
мидом, таванских греда има десет, између којих
су углављени „шашовци“. Греде су по средини
ослоњене на једну дужну „венчаницу“ - масивну,
из два дела, која почива на два стуба... „ћуслије“ -
108
уровљена у циглани под. На средишту одаје је
ОЏАК (димњак), скорије озидан... или, веро-
ватније, президан новим, фабричким циглама. Ту
је и подразумевајућа ФУРУНА - примитивног
облика, направљена „од бурета плеканог“ (бензи-
нског), поред које стоје приправне цепанице, за
ложење.
Врата су са источне стране - а два прозора са
осунчане (јужне) стране; види се да су новије
производње... застакљени. Капела се пристојно
одржава, у њој су „два реда астала“ - са клупама.
У њој су одлагани и венци са младих гробова, али
- како вели Миле А. Бошковић, неко је то скорије
попалио... вероватно „због напасти“ (змија). На
зидовима је, у раму, изложено неколико старин-
ских „успомена“ - ПРИЛОЖБИ, вежених на
платну... и више штампаних умрлица (читуља),
било урамљених - или „онако“ - рајснадлама при-
боденим на зидове... који су уредно окречени.
Плафон (штукатор) између греда - засвођен је
ШАШОВЦИМА.
***
Моја МАМА (11. новембра 1993): И моје мајке
брат, Живота Миловановић из Страгара - он је
погинуо у Македонији; нашли га Бугари за пла-
стом сена и исекли. Био рањен... и ту се склонио.
Мој отац испис'о на спомену за Љубишом - „Мој
камену, мој горки спомену, ти покажи 'де сам
погинуо; Љубиша Продановић погибе као четник
у Босни.“
Тетка Десанка Гавриловић вели, Лалова мајка
- НЕКРШТЕНО (дете) не иде у гробље, не ваља;
негде за врзином се закопа... док моја мајка
додаје: - А дете које се роди мртво, ил' поживи
дан-два, под калем се са'рањује.
***
Моја МАМА... Рајна Коларевић из Брезовца -
11. новембра 1993; Пев'о мој отац (Срећко
Продановић из Блазнаве): Зрачак вири кроз
гранчице и поздравља сунчев сјај... устај, миле,
слатка надо - рају мој; тебе волим у том сјају - и
пролетни цвете мој. Моја мајка умела да свира у
свиралче... боље нег' неки човек. Мој отац, кад је
био некад срећан, пев'о са децом. И, како је певала
Сека (Десанка Продановић из Блазнаве). О
Спасовдану, те године (1940), кад се родио
Томислав, дош'о „бата Срећко“ - тако сам звала
оца; моја Сека к'о вила и мој Љубиша - певају.
Само ми жао што ту песму не знам: - Имао сам
седам жена... драга браћо, ја; а Сека пева
македонски: - Зашто, Данчо ти да ми не дојдеш,
мене младу да земаш. Онда сам била најсрећнија.
И пева мој отац са њима; била киша - нису ишли
на вашер, у соби седе и певају. Шта је се изгубило;
е, Боже, шта да се ради?
 ***
МАКСА ИЗ КАЛАЊЕВАЦА... Милорад
Максимовић (25. новембра 1993): Калем се у
Калањевцима „упили“ – а у Брезовцу, по мени,
„упрпори“ – затрпа у земљу, како би се обдржао
до правог расађивања.
***
Горан КЕСЕР - Томић, из Врбице (25.
новембра 1993, у Књазу): Ако у истој години умре
неко из куће... и изнесе се на једну капију, а ако се
у тој години добије ПРИНОВАК - дете се роди,
оно се на ту капију не уноси.
***
СВАТОВИ кад полазе од момачке куће (по
Макси из Калањеваца - 25. новембра 1993), да не
би успут дошло до неке незгоде... и до крви,
најстарија жена из куће момачке, баба или мајка,
на капији - где излазе сватови, откине кокошки
главу... да би се крв пуштила ту.
***
ЗАЛЕТВА (по тетка Десанки Гавриловић - 26.
новембра 1993): Ове ми пређе, расла ми по
очима... ако није овако, к'о што говорим (закли-
њући се оним што тренутно ради; а човек се, на
пример, куне у ракију коју испија: - Ове ми
ракије... прош'о куд она; ил': - Ове ми цигаре...
гор'о к'о она).
***
А мама вели (26. новембра 1993): Сутра
БОЖИЋНИ ПОКЛАДИ... после пост. Дошла сам
- удала се, у четвртак... пред Покладе божићне
1938. Црна Живана (Коларевић), да је жива - шта
је она знала, то није знао нико. Песма била: -
Купале се две девојке, Магдалена и Марија;
Магдалена пребродила, мртва глава проговара...
Магдалена, сејо мила - иди кући, мајци кажи, да
се нисам утопила... већ да сам се удомила; студен
камен - ђувеглија, две обале, два девера - две
врбице, јетровице; ситан песак, сви сватови, две
рибице заовице... Не знам даље.
То се каже да се не ваља купати после МАКИ-
ВИЈЕ у потоку, а да се то купале „две сестрице“ - и
да се онда та удавила; остала једна, да каже шта је
било. Бога питај. Нешто рекло: - Макивије,
смакни двије, једну остави... То се не ваља „после
Макивије“ купати у потоку. Онда: МАКИВИЈЕ -
КОСЕ О ЧИВИЈЕ... готово кошење ливада, А
СРПОВЕ ЗА РЕПОВЕ; онда жетве биле после
Петровдана.
***
Момир Смиљкин - Милановић, с вечери (29.
новембра 1993, у Брезовцу): Оћу да омутавим,
немам с ким да разговарам. Ко ће да те цени;
дошао сам - ми смо од једне ПОВРЗЛИЦЕ... мој
Велимир и ја. Неко то гледа једносмерно. Докле
ме држи на кантару; ваљда си ме измерио за ови
шест година. Сигурно сам ја испољио нешто;
моје је све испред мене... ако те волим, то се види -
ако те мрзим, то се види. У ствари, не мрзим
човека - него неке његове поступке. Одем код ови'
моји горе; јесенас смо млатили шљиве, па џарну
тамо у ОСИЧЊАК - а он псује комунизам, псује
комунизам. Немој га по имену спомињати. За
њихово време све је створио и стек'о. Ништа, он
дебелокожац.
Чудо... да тако људи могу да се залуде нечим.
Нагони ме да стално себе преиспитујем, да л' ја не
ваљам. Имам и дивних особина, да л' би они хтели
да уђем у њину бразду. Како ми Глишо говорио
(Коларевић): - Надај се злу... Ја сам од њега више
чуо него од Иве Андрића. Надај се злу; па, то је
страховито много речено (а ја за Глишу рекох
Момиру: - Увек рекне нешто са мало... а све ти
наговести, ако ти умеш да разумеш). Природно
зри, а то ће да опадне и крмача ће да поједе.
Нана Живана (Коларевић), она је причала
ТАКВЕ ПРИЧЕ... то је она усадила деци; и као
матор сам се плашио. Нешто мора да има; човек
нешто невероватно сања. Сазнао сам од мог
Велимира; 'вала богу да и он нешто зна. ИЛИНКА
МИЛИЋЕВИЋ, Живкина мајка, и она је из куће
родом одакле је и моја баба СМИЉКА... из
Винче. Проклетство је ово што ми музичари
радимо. Ја сам то пабирчио и пунио, а напразно
сам то - и више никад то да нађем. Ја сам тај човек,
такав... како ти причам. Ја ни помислио нисам да
наморам неког да ме воли, ил' да цени оно што ја
ценим. Ја сам свега у животу сит, жељан сам само
доброг разговора; да поделим ИМАЊШТИНУ и
НЕМАШТИНУ.
Ми смо као људи - кад би били сами, ми би
били дивни људи, ал' ми смо ти СУКЊАРИ, те се
ту сакријемо и ланемо неки пут. Немој све писати,
може то на велико да изађе. Не ваља ми што ја
уопште не умем да живим у овом времену; ја не
ВЕШТАЧИМ - него како јесте. Музичари копне...
као нека јабука ил крушка; толико се истроше, све
што је у њима добро даду другима. Ја сам ипак
поносан на себе, ја не могу да једем, а тебе да не
понудим. Нећу те проћи у невољи, нећу те спо-
таћи - да би ја нешто доватио. Плашим се, мислим
- доћи ће оно што Глишо каже.
Ја уопште не могу да будем велики човек - ја
сам скроман, ал' плашим се и за ту скромност.
Нађеш се у неком ОКОЛИШУ де ти не вреди што
си паметан. Тако ја то гледам на ствари; мене 'оће
у неку бразду да срњају. Сећам се моје мајке.
Осташе у старој кући - скакавице на вратима,
109
тестера РАЗБОЈАЧА. Ми смо осуђени на неко
самоуништење; да склони све ово и нас... и да
донесе неко ново семе - и да све поново засије. Ја
сам увек им'о на уму себе и брата. Био сам
одличан, а брат се извук'о да се ишколује - а
средње се учио, завршио филозофски факултет...
а ја ост'о ћорав код очију, и оста будала. Па се
ствари обртоше, ја сам сад на коњу у односу на
брата.
Све ми је то било сумњиво; од Христа на
овамо ништа се није променило. Да л' је неко
пронео глас о моћи Христовој... то ми све на то
личи. Гледам те градове поред река, гледам како је
тај народ мучен. Човек је тамо мало одмак'о од
стоке. Не знам, можда сам ја неки лудак посебан.
У човеку мора да се роди нешто људско. Људи не
могу да те направе човеком... то се само роди. Не
знам да л' то може да се васпита?
***
Пада снег; сврати брат Мирољуб - Ђуро (30.
новембар 1993): Мора да је нека ЗАСЛУГА... да
прођем тако. Има нека „заслуга“ - шта да радимо?
Да л' има заслуга ил' нема - али: НИКО СЕ НИЈЕ
НАД'О ТОМ КОЛАЧУ.
***
Јово Ружу кроз свиралу зове... дођи, Ружо, да
чувамо овце; ја ћу овце, а ти ћеш јагањце. Не
смем, Јово, караће ме мајка. Ако кара, а ти бежи за
ме... (Моја мама, 14. децембар 1993)
***
Дођоше маму да обиђу... тетка Десанка Лалова
и Цала (15. децембра 1993), која поводом нечега
рече: - ОДМАКЛА СЕ МАРА ОД НАЋАВА... кад
ДРАМА
ВРЕОЦИ
ТРАГЕДИЈА У ДВА ЧИНА
ПРВИ ЧИН
Догађа се 16. августа 1996. године, у сали
Дома у Вреоцима, са почетком у 20 часова.
СЦЕНА: Десно, за „председавајућим“ столом
седе Жунић и Сајић, лево, на клупи седе пред-
седник општинске владе Милоје и две јуловке, а
право на клупи седе Раја Екологија, Колубара и
Бизнисмен. У позадини, преко целе бине,
огромна фотографија збора грађана у Вреоцима
преко које се повремено пушта жива слика са тог
истог збора. Изнад председавајућег виси велики
110
се одмакнеш од некога кога сматраш; па онда -
опет Цала: - Је л' ПРИМЉИВО то од чега болују
(тамо неки), као и: - Ни у добру се не понеси, ни у
злу се не покуди... а опет - кад однесеш неком
нешто на дар, па поједеш то што си одн'о, то се
каже: - У СКУТУ ДОН'О... У ШУПКУ ОДН'О.
Дође нам Бране Љубинкин, донео тањирић
печења мами; потом нам се придружи и Милица
Вељина: - ПОСЛАТАК немо' да носиш... вели.
***
Цала - 25. децембра 1993: Добар час, добар
глас - које ми уво пева? Не ваља да се каже
ПИШТИ... Ја сам мала, па сам пуна речи; мора
миле преда мном да клечи. Ја сам мала - па сам
премалецка, волела би да пољубим дечка. То смо
раније измислили. Немој, миле, да се правиш дете
- јер су тешке девојачке клетве; која цура драгана
ПРОКУНЕ, трећег дана он мора да умре.
***
МАТЕРИЦЕ - 26. децембра 1993; снимак чика
Живановог казивања од пре неколико година,
емитован на аранђеловачкој Радио Шумадији: У
ораје... трећи дан Божића, заврти се сврдлом у
дебло и липов клин се забије, да би ораји били
меки, да не буду КОШТУЊАВИ. Онда се и слама
божићња изнесе из куће... износи у вотњак; а која
воћка не родива, сикиром се замане на њу са
претњом: - О да родиш... да те осечем? А други уз
њега иде и говори: - Немој... родиће, и ставља
руковет сламе у ракље родног дрвета.
Одабрао и приредио
Зоран Мирковић
портрет Слободана Милошевића, а на супротном
зиду плакат „Што јес' јес', најбољи је СПС!“ На
десном зиду, према публици, окачен је велики
плакат са позивом на збор. Испод плаката, за
малим столом, седи записничар Мићко, са
огромном свеском. Трешти музика „Не може нам
нико ништа, јачи смо од судбине...“
ЛИЦА: Жуња, дебељушкаст, округлог црве-
ног лица са изразито црвеним носем и ушима,
широки и кратки проседи бркови, широке обрве,
кратко подшишан са великом округлом ћелом на
врх главе. Носи тесно одело кајсија боје, белу
раскопчану кошуљу и раздрљену црвену кравату.
Два мобилна телефона и посланичка ташна.
Сајић, повисок, танка црна зализана коса,
црно одело, бела до грла закопчана кошуља, без
кравате.
Раја Екологија, старији, мршав и ћелав
човечуљак, у сивом конфекцијском оделу испод
кога је дебели зелени џемпер на закопчавање.
Колубара, тегет јакна на којој и спреда и
позади пише великим белим словима „КОЛУ-
БАРА ПРЕРАДА“.
Бизнисмен, дебео, ошишан, кожна јакна, жута
раскопчана кошуља, дебео златни ланац око
врата, на руци огроман сат, велики мобилни
телефон.
Милоје, сиво одело, кошуља, кравата, клима и
одобрава.
Две јуловке, сиви комплети, црвене руже у
реверу, велике црне фризуре а ла Мира Марковић,
са великим белим пластичним цветовима у коси и
фотографијама Мире Марковић у руци.
Мићко, плав, зализан, одело и кравата.
За време представе преко озвучења се чује
вика, граја и добацивање из сале.
***
Сајић: (Осврће се и неког чека иако су остали
заузели места на клупи. Спази Жуњу.) А, ево га!
(Здраве се и три пута љубе. Заузимају места за
столом. Музика се утишава али не и граја у сали.)
Па, да почнемо. Отварам збор грађана насељеног
места Вреоци. Другови и другарице, даме и
господо, поштовани земљаци.
Бизнисмен: (скаче са клупе) Ниси ти наш
земљак, ти си из Штавице, а овде си се уд'о!
Сајић: Молим лепо, ја овде живим и крваво
радим за цело село. И тражите реч, а не да
упадате. Желим прво да поздравим друга
Милована Жунића, председника социјалиста и
директора Тамнаве, који ће нас упознати са
ситуацијом.
Жуња: (окреће се на све стране и поздравља
руком, пола присутних аплаудира, а остали
звижде)
Сајић: Молим да се саслушамо. Какав је то
начин да се звижди у сали, нисмо стока. (Сад сви
звижде и добацују „Ти си стока“, „Уааааа“.)
Тишина тамо. За овај збор предлажем следећи
дневни ред: разматрање комуналних проблема у
нашем месту као и еколошко загађење и
запошљавање наших људи, јер ако не можемо да
дишемо, морамо да радимо и живимо. (громо-
гласан и дуг аплауз)
Колубара: (устаје и виче) Како да се
запослимо кад за посао треба дати директору пет
хиљада марака (у сали настаје општа дрека и
добацивање „Тако је“, „Лажеш“, „Жуњо врати
паре“. Жуња је устао, дигао десну руку и енер-
гично одмахује прстом).
Жуња: Са' ћу све да вам објасним. Много
бринем о Вреоцима, бринем о свим месним
заједницама. Ми смо ове године успели и прошле
године да... Прошле године, чини ми се, око
хиљаду радника да запослимо отварањем
Тамнаве - Западно поље и да смо ове године
створили услове - хиљаду. Ми ћемо ићи на преко
хиљаду, ја мислим хиљаду двеста, триста
радника и, уопште, у Лазаревцу није проблем
мушке радне снаге да се не запосли. Проблем је
женске радне снаге. РЕИК Колубара се бави
производњом угља и њој су потребни стручњаци,
мајстори, КВ бравари, ВКВ бравари (Из сале:
Доста је било бравара)... електричари, КВ
руковаоци рударских машина и ми искључиво
примамо, примамо, дакле, приправнике. Што
овај малопре каже пет хиљада марака?! Молим
вац, то сте произвољно рекли, ја ћу да вас тужим!
Ви морате то да докажете. Ко је тај који је дао пет
хиљада марака? Ко од вас данас има пет хиљада
марака да да и да би запослио некога? Немојте да
се служите... (Граја међу присутнима).
Колубара: Ја сам чуо од људи да су морали да
потплате директора да добију пос'о.
Жуња: Сачекај... Ама, ти си чуо, а ти си рек'о
овде. Немој да се служите неистином.
Колубара и сви присутни галаме и довикују:
„Истина је, не лаже“, „Лаже“, „Признај Жуњо“.
Жуња: Немој да се служите неистином! Ја,
чујте, ама, паз'те, ја сам...
Повици: Ама, истина је, како није. Узимате
паре!
111
 Жуња: Молим вас, ја нисам био онај...
Повици из сале: „Крадете и отимате!“, „Ви
крадете!“, „Запошљавате само за паре!“
Жуња: Сачекајте мало... Нити сам био, и рекао
сам, и у новинама, и у радију, и преко листа
„Колубаре“ - која су три критеријума за примање
људи. То је социјално-економско стање, чекање
на бироу и експропријација. Значи да је Вреоци
једна од првих. Да смо ми партија и не гледамо ко
којој партији припада. Ја хоћу да вам одговорим...
Повици: „Лажеш!“, „Примате само ваше!“,
„Узимате паре!“, „Чекајте да чујемо!“
Жуња: Сачекајте... Ма, сачекај...
Сајић: Господо, молим вас за тишину.
Саслушајмо друга председника.
Бизнисмен: Он је твој председник, није наш!
Жуња: Молим вас, молим вас! Сачекајте...
Слушајте! Ви, где сте то навикли тако да радите,
мож' да радите! Ми нећемо дозволити никакав
рад ван закона. Ми поштујемо - ово што неко рече
„Ја моје дете нисам школов'о да припада ниједној
партији“ - ми ћемо водити рачуна о свој деци
подједнако. А, рекла-казала... То се не важи. Онај
што каже... Мислим... То су крупне речи што сте
ви упутили, и нека буде вама на част. И...
Повик из сале: „А вама на част што узимате
паре!“
Жуња: Сачекајте... Покаж'те ми човека који
има пет хиљада марака да да сад да би запослио
дете! Или хиљаду марака, или три хиљаде
марака... И то да вам кажем: ми...
Жагор у сали, повици: „Пет, пет, не три!“
Жуња: Ама, молим вас, сачекајте...
Сајић: Тишина!
Жуња: Који са стране долазе и дају паре?
Повици из сале: „Сви, сви, сви!“, „Ко нема
посла!“
Жуња: Сачекајте... Ви морате... Сачекај мало,
бре, сачекај да кажем! Ја сам слушао вас. Ја хоћу
112
да скратим ову дискусију. Значи, нити је Милан
Обрадовић, нити ћу ја, пак, као директор
„Западне Тамнаве“, који искључиво примам са
територије општине Лајковца и Уба... Паз'те...
„Колубара“ не прип...
Повици из сале: „А Вреоци!“, „Ко ће нас
запослити!“, „Ја немам пет хиљада марака!“
Жуња: Сачекај, бре! Немој ти да причаш
причу. Експлоатација...
Повици: „Доста лажи!“ „Срамота!“
Сајић: Молим вас, да се саслушамо...
Жуња: Ћут', ћут’
Сајић (наставља): ...Ако хоћемо нешто да
урадимо за нашу децу! Ако хоћемо да се
расправљамо, лако ћемо!
Колубара: Што овде долазите само пред
изборе. Хоћете да ми помогнемо вама, а ви нама
нећете.
Жуња: Молим вас! Молим вас! Што се тиче
тог, мислим да сам ја наступао свугде. Ово што...
Слушајте... Да ви мени причате... Немој да ми
причате причу...
Повици из сале: „У твом Цветовцу си
направио, све си направио, а овде ништа!“
Жуња: Који објекат? Шта има Цветовац? Тај
Цветовац сав је разрушен...
Повици: „Вучеш Цветовцу!“, „Вреоце си
упропастио!“
Жуња: Сачекај, бре, сачекај... Нисам ја
направио! Немој причати приче ту, произвољне!
Ја нећу, дакле... заиста нисам дошао с вама да се
овде објашњавам и надвикујем! Ако будете
продужили, ја ћу напустити и не треба... Друго...
Ларма и граја у сали
Жуња: Ма, слушај... Па, ви урадите сами! Што
се тиче вашег руководства, ви можете да будете
незадовољни. Ваши представници, који су вас
представљали, борили су се за сваки динар да
дође у Вреоце. Ви не мож' да будете
незадовољни! Ево га... Шта је ово?
 Глас из сале: Ово је плакат Коалиције Заједно.
Растурићемо вас ко Жутуља калем.
Жуња: Па шта ви нудите? А ми...самопослуга,
фудбалски... Па, бирајте друге! 'Ајде, што, хоћеш
ти више да даш?
Повици из сале: То су само лажи! Празна
обећања!
Жуња: Молим вас! Молим вас! Сачекај... Ви...
Да кажем... Ви сте незадовољни сами за себе!
Галама прелази у грмљавину
Сајић: Молим да будете парламентарни и да
саслушамо нашег посланика.
Жуња: Молим! Ја не могу... Ја нисам очекивао!
Увек у Вреоци кад сам долазио наилазио сам на
једно, заиста, велико разумевање. Нисам
очекивао данас овакве дискусије и овакав ваш
наступ. Ако ви сматрате да вам неко више може да
уради и да помогне - ми ћемо се повући. Извол'те,
па радите сами! Ми хоћемо... (Из сале: Иди кући!)
То сте ви казали, то народ није казао и то
задржите за вас. Вас видим данас први пут овде.
Па неће нас поразити снаге хаоса и безумља. Ми
ћемо настојати да све што смо зацртали нашим
програмом „Вреоци 2000-те“ и „Лазаревац две
хиљаде прве године“ да урадимо. А сви који
мисле да могу више - ми им пружамо руку и
позивамо их да радимо заједнички! Извол'те,
извол'те, молим вас, укључите се у рад, да радимо
заједнички! Ако имате решење, неће Сајић бити...
Глас из сале (иза фотографије збора): Ви
немате никакво решење...
Жуња: Молим вас! Сва решења... Даље: што се
тиче водоснабдевања - ја морам сад о животним
проблемима - значи, молим вас, запошљавање...
Рек'о сам: три критеријума и ту нема приче! Ту
нема друге приче! Ко буде прекршио то, зна се где
је! Значи: тера те СУП ако је неко дао пет хиљада
марака што овај каже, или хиљаду марака, или две
хиљаде марака... Или неко подмићивање... И,
увек можете пријавити органима унутрашњих
послова. То смо завршили... Ја нећу више да се
јављам... Реците...
Колубара: Четрдесет година ви експлатишете
ову територију и ниједну производну фабрику
нисте направили за женску радну снагу...
Жуња: Молим вас! Сачекај, немој да ми
држиш предавање...
Колубара: Извин'те, ја не држим предавање, ја
питам.
Жуња: Молим вас! Ја сам дошао за посланика
пре три године. Дошао сам у најтежем времену и
ови људи који овде седе... Ви знате... Тише мало!
Ви знате да смо се ми нашли у једној тешкој
ситуацији. Ми морамо да признамо да је Србија,
малтене, била у рату. Да је Србија штитила
српски народ. Преко Дрине...
Повик из сале (иза велике фотографије збора):
Лажеш. Како сте их штитили, сви су побегли
овамо!
Жуња: Лажете ви, мислите да је тако, али
није... Ево, ми и данас за Гацко шаљемо огромну
помоћ. Ми смо послали помоћ у Теслић. Ми смо
били у санкцијама, ми смо прошле године... Пола
милиона избеглица Србија је примила на своја
плећа...
Повик из сале: Јеб'о луд збуњеног!
Жуња: Ма слушајте, ми смо их тамо преко
Дрине штитили, а овде смо их све примили. СПС
је организовала да тај народ помогнемо. Да је
Дејтонским споразумом - Србији су санкције
суспендоване, али нису скинуте. Да нисмо
кренули једним кораком, него смо кренули два
корака напред! Да ће ове године... Ви мрдате
главом... Сумњате... Слушајте, да ће ове године -
ми ћемо реновирати школу у Вреоцима,
асфалтирати још... Кол'ко (обраћа се Сајићу)?
Хиљаду двеста метара пута, да ћемо пресути
путеве, да ћемо отворити, ја сам са Ранковићем и
сад разговарао око „Турбине“, да ћемо решити
финансирање спорта, да ћемо увести ред на свим
нивоима! Од спорта до грејања, парног... Пошто
сам био присутан... Даље да вам кажем... Пошто
сам био овде... (Галама се појачава у сали)
Сајић: Молим вас за тишину, чујмо
председника!
Жуња: Сачекајте, немојте после да постав-
љамо... Значи, ја не могу да кажемда не припадам
вама! Ја сам рођен у Цветовцу и неко рече „Ево
саградио си у Цветовцу...“ Не знам шта! Цветовац
није добио, и Вреоци нису добили ништа. Оно
што су требали да добију... Оно што су требали да
добију када је „Колубара“ била у највећем замаху
и развоју, када је било највише пара. Ми... Знате,
људи, морамо да будемо свесни, морамо да
будемо, морамо да разумемо и схватимо
ситуацију у којој се налазимо. Ја нисам дошао
113
овде да вам обећавам нешто и довео људе из
општине и „Прераде“ да нешто обећавамо и не
урадимо...
Глас из сале: Да не буде прерада...
Жуња: Биће „Прерада“ ја гарантујем! (Смех у
сали) Слушај ти мангупе, ти мислиш ако имаш
дугу косу да си паметан... Све што обећамо,
морамо бити реални, за ову годину – ми ћемо вам
урадити! И сви они, овај што рече малопре, који
буду помогли... Каже - шта ћемо са женском
радном снагом? Ми имамо седам хиљада на
бироу у Лазаревцу, ја немам шта да кријем. Не
рачунајући Лајковац и Уб, где смо и тамо у
обавези... Ми смо предузели мере... Ранији руко-
водиоци су издали... (Глас из сале: Уа, издај-
ници!) Сачекајте, они су издали, у оној трансфор-
мацији, издали су „Петар Велебит“ приватнику,
где је запошљавао двеста-триста жена. Где је тај?
Једноставно, ја не знам шта се десило, није
функционисало. Ви знате која је била инфлација
и шта се дешавало. Ми смо направили највећу
инфлацију, али то је морало тако да се уради, у
интересу нашег народа. Јел' паз'те, људи нису
хтели да сносе трошак рата, тај им је сношај био
тежак...
Повик из сале: Па ти рече да нисмо били у
рату!
Жуња: Ама, не овде... ми овде нисмо били у
рату! Али кад нису хтели да плате онда мора
инфлација. Али пре две године ми смо успели да
стабилизујемо динар. То је извела госпођа Борка
Вучић.
Повици: Деда Аврам, деда Аврам!
Жуња: Как'и Аврам, Борка је у свету признати
банкар.
Глас из сале: Баба или деда?
Жуња: Па, рекох већ, деда... Ама, немојте
провоцирати, какав деда, баба је... односно
госпођа Борка Вучић нас је спасла. Даље... што се
тиче овог запошљавања, ми нисмо нигде у овом
јавном огласу казали: Еј запослићемо толико а да
не запослимо! Ја вам тврдим, ако примимо
хиљаду двеста, или хиљаду петсто - да ће од тога
десет посто бити женске радне снаге! Значи,
морате... Тешко је време. Нађите ви мени
општину у Србији да је толико запослено...
(Хук у сали)
114
Жуња: Па, ви би да запослите све и да решите
ваше проблеме и - здраво!
Глас: Буди конкретан!
Жуња: Молим вас, што се тиче парног
грејања... Ја ћу да причам, немојте ви мени
конкретно! Ја овде одређујем критеријуме. Ви
морате мало погледати шта је цивилизација. Ја
сам био у Француској... тамо и сељаци знају
француски, па ваљда и ми овде можемо да
кренемо напред на челу са СПС. Ја сам рек'о који
су критеријуми и да ви мене не би прозивали.
Рекао сам, ако имате неког да је неком дао паре,
Жунићу или Обрадовићу, имате унутрашње
послове! Органе унутрашњих послова, па
пријавите. Ко је тај који има паре? Немој да
причате приче! Па, не мож' да преживи, нема
хиљаду марака! Овај што је рекао, доле... молим
вас! Ма, сачекај, немој да ми причаш!
Гласови: Сви кажу да узимате паре!
Сајић: Сачекајте, идемо по дневном реду...
Иако сам председник вреочког СПС, желим да
будем поштен! Хоћу да кажем, даћу реч и
опозицији. Само полако.
Жуња: Нисте добили... Даље, шта хоћу да
причам?!
Сајић: Молим вас (некоме из сале)! Нисте
добили реч. Морамо сви бити парламентарни.
Глас из сале: Шта значи плус и минус?
Жуња: Који, бре, плус и минус?
Сајић: Плус и минус стоје на списку Вреочана
у Месној заједници. То су они што траже посао.
Жуња: Слушај, да ти кажем... И то ћу да вам
одговорим. Ја сам...
Из сале вичу: На списку социјалисти добијају
плус, а опозиција минус!
Жуња: Ја сам... Моменат! Рекао сам малопре:
Социјалистичка партија није дошла на власт само
од својих чланова, него су јој присталице
Слободана Милошевића дале поверење. И ми
нећемо делити људе по томе којој партији
припадају. Ми ћемо примати, рекао сам
критеријуме јасне! Нигде не пише да ли је члан
СПС-а или ДЕПОС-а, или Радикалне странке.
Пази, једино онај који је криминалац и ко лупа
Милошевићеву слику и, шта ја знам, ради... Тога
неће нико да прими, то да будемо чисти! Молим
вас лепо...
Глас из сале: Кад ми победимо, видећете...
Жуња: Ко да победи? Ми смо непобедиви!
Иза нас је сав народ! Пет хиљада чланова СПС
плус, петн'ест 'иљада радника „Колубаре“. Сви су
за нас. Не смеју да мрдну. Плус Цигани, односно
Роми. Дали смо им уље и брашно. Пензионери ће
гласати без ичега. Слоба је постао стожер мира у
свету. А кога ви имате? Довели београдског
наркомана, неког Срђу, он је син оног клошара
што по улици у Лазаревцу продаје игле. И попови
су са нама. Зидамо им цркве, дајемо донације,
Милета је задужен да ради са њима... они су под
контролом. Ви из опозиције се правите паметни, а
ја тврдим да је од вас свих паметнији наш Гусан!
Повици из сале: Доста! Уа! Јеб'о те Гусан!
Жуња: Сачекајте! Станите! Поштујем све
странке али разговарам само са нашим нормал-
ним људима.
Глас из сале: Не дамо паре!
Жуња: Ви нисте и нико вам не тражи! И,
значи, рек'о сам... Ама, има Завод, ми смо морали!
Ми смо морали да приђемо месним заједницама,
да осетимо и ту... Јер месна заједница најбоље зна
то економско социјално стање. Тише мало...
Сајић: Молим за тишину!
Жуња: Тишина доле!
Раја Екологија (плашљиво): Сајићу, могу ли
ја да кажем нешто о животној средини, о ваздуху
који видимо пре него што га удахнемо, о...
Сајић: Сачекај Рајо, идемо тачку по тачку.
Жуња: Паз'те, не можемо ми данас решити - ја
да вам кажем биће примљен овај, овај, овај, овај...
Него ће то лепо Завод за запошљавање, рекао сам
који су критеријуми. Рек'о сам и нема шта да
питате! А ви ако будете... Паз'те, имате суд, имате,
бре, то, ми смо правна држава, има закон... Ми,
ако будемо примили некога кога ви кажете да је
чек'о на Заводу годину дана, па, а тамо човек коме
нико не ради десет година... Мислим, неће бити
тога. Ја вам тврдим да ћемо ми стати, да смо већ
заузели став, да се већ ради увелико, увелико на
разради пријема радне снаге коју треба да
извршимо. И да ће Вреоци, сигурно, уз Медо-
шевац, заузети једно од првих места у приоритету
примања радне снаге. Ја сам рекао да је то
експропријација, да је еколошка средина и да
ставимо тачку! Мислим да треба да будете задо-
вољни. Све неправилности које утврдите, имате
СУП, и даље нема шта, па таман био то ја, био то
Милан Обрадовић, био председник општине,
било ко... Сви сте ви наши. Сви смо ми на власти,
чим сам ја посланик, сви сте ви моји! Ја не делим
на ове и оне... Кад је у питању женска радна снага,
ево, ја ћу конкретно и то одмах... Примићу сутра
код мене у „Тамнаву“ три ваше девојке! Сутра ће
доћи Џо, управник, у Месну заједницу и повести
њих три са списка, оне са „плус“... Не оне што
лупају Слобину слику, такве не... извин'те...
Глас из сале: Значи, опет само ваше!
Жуња: Молим вас, то ви можете да кажете.
Ми... Даље... Ако имате неког бољег, гласајте га...
Слободно, ко мож' више да да... Ја сам посланик
али не плашим се да изађем на црту и за одбор-
ника. Кандидоваћу се у Цветовцу испред СПС. То
је моје место, хоћу да им помогнем... Сви ме
подржавају. Чак је и чувени књижевник Бели
Марковић пријавио своје пребивалиште у
Цветовцу. Хоће лично да ме гласа. А и ја ћу њега
подржати да добије Октобарску награду. Заслу-
жио је он то...
Сајић: Подсећам вас да су ускоро избори и да
ће се тада видети шта народ мисли и колико нас
подржава.
Повици из сале: Доста је било вашег!
Промене!
Жуња: Молим вас. Немојте да ме гласате!
Немој да ме гласате, гласајте кога имате бољег!
Што се тиче... Ми на све мислимо, ништа не
препуштамо случају. Бирачки одбори, комисија,
све је то наше. Па нећемо ваљда дозволити да нас
опозиција покраде.
Глас из сале: Ви крадете!
Жуња: А, не, пријатељу. Ми хоћемо поштене
изборе. Председник комисије је Жујовић,
председник суда. Зар он није гарант да неће бити
крађе? Наш човек, одан члан, ради поштено, па
нека победи онај кога народ хоће. Па, знате како
је. Свуда у институцијама морате имати своје
поуздане људе. Кад смо пролетос морали да
сменимо Сараманду доста ми је помогао
секретар Миша. Свака му част. Окренуо је леђа
115
председнику и приклонио се Социјалистичкој
партији. Тако треба! Баш зато смо ја и Живко
покупили све шефове у општини и учланили их у
СПС. Нису смели да писну, као овчице... Ти људи
су нам потребни да у општини проводе нашу
политику. Па, ми смо на власти, сада а и убудуће...
Глас из сале: То није поштено!
Жуња: Мислим, ја желим отворено. Мислим,
немој да вам се ја удварам! Ја увек кад сам дошао
овде – и увек сам инсистирао... Ја сам такав! Ви
морате да знате да сви директори нису исти. Неки
су се ангажовали више, неки мање. Неки нису
изражавали интерес народа на овој територији, то
ја морам да кажем отворено! Ево, „Прерада“ се
налази овде. Она је одговорна за гро послова, и
„Колубара Метал“, од животних интереса за
грађане Вреоца! Ми, воду, на крају, не можемо да
кажемо да нисмо урадили. Урадили смо доста.
Видите, најснабдевенији водом на територији је...
Општа галама и громки протести: Лаж! Срам
те било!
Жуња: Сачекааааај! Молим вас!
Сајић: Молим вас, тишина!
Жуња (за себе): Нисам треб'о то да кажем.
(Гласно) Молим вас! Молим вас! Ја ћу дати после
реч, после, директору „Колубара Прераде“, који
је одговоран и кога сам ја задужио, техничком
директору, да реши овај проблем!
Повици из сале: Ми уопште немамо воде!
Жуња: Молим вас! Ја хоћу, пошто ја питам
сваког другог дана... Ви знате, Лазаревац...
Сачекајте! Читава Србија је жедна, нема воде.
Људи, шта вам је? Ми у Лазаревцу имамо
рестрикције дванаест сати, двадесет четири сата.
Повици из сале: Зато губите изборе! Ми ћемо
решити проблем воде и све друге проблеме!
Жуња: Сачекајте! Паз'те, ја не волим да
говорим о другим странкама, о опозицији, све су
то маргиналци, безначајни... Они су кандидовали
нашег бившег члана, Јеленка из синдиката. А он
се напије и сав се упиша. И сад, он им је кандидат,
немају свога... Не можете ни замислити колико је
та опозиција изопачена. Они причају да смо ми
гробљанска мафија. Замислите! Председника
општине зову Живко Гробар. Све то зато што смо
ми узели ону парцелу преко пута капеле за
116
сахрану најугледнијих људи. Тако сви раде. Сад
се они спрдају, то је, као, СПС гробље, и желе нам
да га што пре попунимо. Па, зар ће такви да вам
доведу воду!
Глас из сале: Кад ће бити воде?
Жуња: Ја сам контактирао са директором
„Прераде“ и увек кад је ваш представник дошао,
не можете ви да кажете да Сајић није долазио.
Сајић је сваки дан горе, и код председника
општине и код мене, и увек сам интервенисао и
преко овог председника и увек звао „Прераду“ да
видимо који је проблем водоснабдевања Вреоца.
Раја Еколигија: А знате ли ви шта ми
дишемо, и да ми једини на свету видимо оно...
Жуња: Молим вас, касније ћемо о екологији.
Што се тиче путне мреже, ми смо, ја не знам,
Вреоци колико планирали, ја мислим, Бобане, да
ће то бити све, све скоро урађено. Што се тиче...
Значи, урадићемо у овој години. (Звони Жуњин
мобилни телефон. Он устаје, окреће се према
зиду.) Ало, ја сам, ја сам. Значи, сутра је седница
Народне скупштине. Одлично! Збрисаћемо их.
Шта како? Па, јебаћемо им мајку, ето како! Ја
рачунам на радикале за двотрећинску већину, они
су, ипак, наши. Нема милости! Сад или никад!
Видимо се сутра. Ајд' здраво! (Враћа се за сто,
наставља.) Што се тиче асфалтирања - казали
смо, што се тиче топлификације... Ми смо
задужили „Колубару Прераду“, „Колубару
Метал“, да скроз ураде, не знам како се зове овај
пут до цркве, да се уради подстаница и људима да
се да топлота. Директор ће вам, сигурно, одго-
ворити шта је урађено. Пројектни биро и
Дирекција добили су задатак да изврше проје-
ктовање комплетне документације топлифика-
ције села Вреоци. И, значи, ту је Гњатовић, до
скора, бивши директор, Цаки и Ципи, који ће вам
саопштити шта је на том плану...
Повици из сале: А запослење незапослених?
Ко ће наше запослити? Када?
Сајић: Па ми смо то завршили и закључили!
Или ви можда хоћете да растурите овај збор?
Жуња: Који је... Сачекај! Који је, који је, који је
- урађен! Што се тиче...
Све већа галама у сали, повици: Посао! Посао!
Сајић: Молим вас, смирите се! Тишина!
Жуња: Молим? О чему је реч? Молим вас!
Што се тиче запошљавања, ја сам рекао...
Критеријума... Па како сте до сада живели?
 Глас из сале: Ја сам до сада радио, а од сада
немам где да радим!
Жуња: Па, људи, немојте тако..
Повици: Хоћемо да знамо тачан број!
Жуња: Молим?
Глас: Колико ће Вреочана бити примљено на
посао?
Жуња (Сајићу): Не могу то да кажем, после ће
ме јурити... (Гласно) Милим вас! Сајић је рекао...
Сајић: Молим за тишину!
Раја Екологија: Код запошљавања треба бити
принципијелан, поштовати критеријуме и ред
првенства...
Жуња: Молим вас! Молим вас! Ја подржавам
дискусију овог човека, Маринковићем, тако би
требало да разговарамо. Ми ако будемо сви
причали и прозивали кад ће моје дете, кад ће моје
дете - никад то нећемо завршити. Нити сам ја
данас моћан, моћан да то решим, нити сам дошао
да ја то могу. Сајић и два-три у руководству, да
решимо ко ће бити запослен. Ја сам рекао крите-
ријуме и о томе да ставимо тачку. Држаћемо се
критеријума које сам рекао, сигурно, и да ће
Вреоци бити заступљени једно са највишим
пријемом. Значи, ако примамо хиљаду триста,
хиљаду четиристо радника, биће примљено
сигурно сто педесет. Цифра није велика, ми
идемо са развојем Комбината даље. (Звони му
мобилни) Моменат! (Опет се окреће према зиду,
право у Слобину слику) О, Трле, здраво. Јесам,
јесам. Баш сад дискутујемо са људима. Добри су
то људи, лево оријентисани, само су неки мало
застранили. Ови наши из СПС слабо су радили са
људима. Мораће да се укључи и Мица да им
помогне. До избора биће сви наши. Обећаћемо
све што траже. И ти и ја стаћемо иза тога. У реду,
разумео сам, здраво! (Обраћа се присутнима)
Даље... Ја могу да вам кажем да мислимо о жен-
ској радној снази. То смо се већ договорили. Џо ће
доћи сутра... Идуће године радићемо, јер су се
створили услови, фабрику електромотора, за
винкловање, која постоји сад у Суботици. Она ће
бити изграђена и ту ћемо, сигурно, запослити још
хиљаду људи идуће године.
Повици из сале: Доста са обећањима и
бајкама! Ово нема ни преко радија!
Жуња: Молим вас, сачекајте! Кад кажете -
радио, ево ту је Мићко записничар, директор
радија, он зна најбоље. Радио Лазаревац добро
ради. Ми смо тамо прилично заступљени. Али ми
се бринемо и о култури. Помажемо колико год
можемо. Одабрали смо неколико студената да их
стипендирамо, они студирају глуму и за неколико
година биће врсни глумци. Решили смо да
улепшамо и зграду општине. За тај рад расписали
смо конкурс да се јаве уметници. Један је понудио
неке коцке и мреже, е то неће проћи. Ми хоћемо ту
да афирмишемо нашег радног човека, нашу
стварност, да се прикажу рудари, багери, угаљ,
струја, Колубарска битка, Народноослободи-
лачка борба, обнова, изградња, борба СПС за
слободну и самосталну Србију, добро и Црну
Гору, светла будућност. Уметник ће имати пуну
стваралачку слободу да све ово покаже. Какве
коцке! Уз све ово, помажемо и Богосава, вајара.
Он сада прави у Лазаревцу нови стари камени
град, који ће бити лепши и старији можда и од
Калемегдана!
Галама у сали и повици: Как'и Калемегдан
сад! Ми немамо ни воде!
Жуња: Што се тиче воде, ја позивам
директора „Прераде“, нисам дош'о овде сам, и
који је одговоран да снабдева Вреоце водом.
Питком! Он ће вам овде дати информацију. Јако
ми смета оно што кажете да нема воде десет дана.
Он ће изаћи и одговорити зашто то нема. Ако је
такав руководиоц који се налази, неодговоран, на
водоводу, он ту нема шта да тражи! Што се тиче
водовода „Пештан“, Вреоци су саставни део
„Пештана“. Нити ћемо ми, нити ћете ви, нити ћу
ја као посланик дозволити да Лазаревац добије
воду, а да Вреоци нема воду! За пут смо казали, ,
за топлификацију ја задужујем председника
Извршног савета да, коначно, урадимо у кругу
„Прераде“ људима оно што смо обећали. То смо
обећали и ту нема приче даље! Што се тиче
електрификације, јели има ту шта да се ради? Ја
сам овде довео и директора Електродис-
трибуције. Нисам имао намеру да дођем, како ви
мислите да смо неспремни и неорганизовани и
свак' мора да одговара за свој посао. Ви имате
овде и „Гасбетон“. Ми смо планирали да вашу
школу поправимо, да поправимо колонију и ство-
римо услове за ваше наставнике, да побољшамо
услове живота, ово што се тиче еколошке. Ми
планирамо да одржимо, овде, у септембру
месецу, једну трибину о заштити животне
средине. Ми, заиста, не можемо да кажемо и ја не
могу да се похвалим, као посланик, заиста су
117
Вреоци испуштени. Испуштени! Мислим, и
амонијака, и издувних гасова, и свега. Ми
отворено то морамо да кажемо. Вршићемо
притисак на Електропривреду, вршићемо
притисак на све те функционере, да створимо
услове. Ту је и Стева и Милан Сеничанин, никад
они нису били против да се нешто не уради и
заштити овај крај. Нити ћемо - у Лазаревцу живе
наши људи, и Вреочани, и Цветовчани, и
Шопићани - према томе, ми ћемо, сигурно, ово у
Вреоцима урадити.
Раја Екологија: Само две речи. Бићу кратак!
Глас из сале: Знамо, знамо...
Раја Екологија: Молим вас, имајте стрпљења.
Наши животи су у питању, и наше деце и будуће
генерације Вреочана којих неће ни бити. Сада је
15 000 хектара најплодније земље претворено,
услед експлоатације угља, у потпуно необрадиве
површине, а ускоро ће ова бројка, због недостатка
средстава за рекултивацију, износити 50 000
хектара месечеве површине. Можда сам ја
досадан али ово су чињенице. То се све може
прочитати у студији пољопривредног факултета.
Уништени су путеви, људи се исељавају, а немају
где. Све је пропало! У Вреоцима је смртност од
рака плућа највећа на свету.
Жуња: Доста, Рајо, па није све црно!
Раја Екологија: Црно да црње не може бити.
У Вреоцима деведесет посто деце болује од
оштећења респираторних органа и имају умањен
раст. Ја сам мали, а они ће бити још мањи,
патуљци...
Жуња: Ма, где поменух проклету екологију!
Слажем се да је досад мало урађено али ми ћемо
убудуће уложити и паре, и знање, и памет...
Раја Екологија: Џаба! Касно! За последњих
педесет година у Вреоце није уложен ниједан
еколошки динар. Па ми, људи, видимо ваздух који
дишемо!
Жуња: Јел' ти хоћеш мени да растуриш овај
збор? Ви тражите нешто немогуће! Ви сви хоћете
да растурите збор! Ви хоћете...
Повици: Раја је у праву! Ми ћемо нестати!
Сајић: Молим за тишину!
118
Жуња: ... да се не уради ништа! Кад је већ реч о
екологији, ми смо један срећан народ! Имали смо
санкције и тиме смо избегли да увозимо прљаву
технологију! Сада смо мудрији, а и социјалисти
су донели праве законе. Устав третира еколошке
проблеме на прави начин. Сачекајте још који
месец, продисаћете! Ми ћемо се сада договорити
како да Вреоци добију све ово што сте сада тра-
жили. Добићете воду, добићете асфалтне путеве,
добићете школу окречену, обогаћену, даћемо за
фудбалски клуб. Сигурно је да има незадо-
вољства. Паз'те, људи, тешко је, ја не могу да
кажем да је добро. Није добро ником! Али Раја и
његови еколози претераше. Они су наши али
имам утисак као да подривају наше напоре...
Колубара: Кад ће бити подвожњак?
Жуња: Што се тиче подвожњака? Па, могу да
кажем да је ваш председник Месне заједнице...
Сад ћу да вам кажем, мени је јако криво што то
није урађено! Само то да кажем. Јел ми волимо да
радимо поштено. Има још неких који вичу: пош-
тено, поштено, а краду где стигну. Пре неки дан
дошао у Лазаревац Зоран Ђинђић. Испред оне
њихове рушевине дочекало га десетак његових
лудака из Демократске странке. Народ није хтео
ни да га погледа. Не верује му. Па, не мож' да се
стекне поверење празном причом и обећањима.
Подвожњака што се тиче, ми смо дали гене-
ралном директору Електропривреде, ево га Бобан
ту, он га вози, дао је налог директору Повр-
шинских копова да реши проблем одводњавања
два подвожњака и да се онај део асфалтира. До
данас то није урађено! Ја сам звао - Сајић је
дошао, не можете да кажете, долази он сваки
други дан, ја сам тражио и питао. Речено ми је да
је, и морам вас обавестити, пошто је ниво Црног
потока, или Пештана, како хоћете, како смо га
звали овде Вреочани и Цветовчани, Црне воде,
Пештанчића, нижи у ствари, дно је метар више од
подвожњака, да је то тешко без пумпе сада
урадити...
Повик из сале: Обећали сте, па - ништа!
Жуња: Мени много значи када ви устанете и
кажете шта имате, ја сам увек за критику и за
борбу мишљења, нисам ја против тога. Сада да
вам кажем - ми морамо да критикујемо и указу-
јемо једни другима где смо пропустили. Где смо
пропустили и да бирамо способне људе. И, сутра,
ако имате неког способнијег - па зашто да не?
Што да не? Што ви не би бирали неког ко има
чаробни штапић? Али са' ћу да вам кажем: лева
идеја и идеологија је чудо! Они су непобедиви и
неодољиви. Само један случај да вам кажем, а
так'их је колико хоћете. Бивши председник
општине Сараманда, кога смо сменили јер се био
от'о, јако је веран баш тим левим схватањима. Пре
неколико месеци њему је умро рођени брат, а он је
право са са'ране дојурио на промоцију књиге
другарице Мире Марковић. Па не каже она џабе:
И срце је на левој страни! И јесте. Сваком!
Глас из сале: Што не идеш у ЈУЛ?
Жуња: Стан'те полако. Па ми смо у чврстој
коалицији, нема потребе!
Опет глас из сале: А, надвожњак?
Жуња: Ја не волим да обећавам нешто што не
могу да урадим, само то да вам кажем! Нисам
такав, сигурно! Значи, то су све животни
проблеми који се тичу Вреоца. Ми, настојаћемо
да их обавимо на најбољи могући начин. Ја сам
председнику месне заједнице, главним привред-
ницима рекао... Рекао сам им да морају да дођу
сваке недеље у Вреоце, Милану сам рекао:
Зидаћу ти кућу у Вреоцима, па ћеш бити тамо!
Нећу ја да долазим и председник општине!
Глас из сале: Ко ће нама помоћи?
Жуња: Сачекај! Морате да идете и ви и ваши
представници, иде и Сајић, али је ситуација баш
лоша... Мора да се реши фудбалски клуб. Ја сам
данас са Ранковићем разговарао, отвориће
ресторан горе. Отвориће га на стадиону, решиће
се, значи, финансирање Турбине, нећу да ми
долазите и да Турбина буде у рангу... Кажу: Ти
хоћеш Цветовац! Ма немојте! Немојте причати!
Ја, пре свега, то нећу...
Глас из сале: Навијаш, навијаш за Цветовац!
Жуња: То је моје место, али је Цветовац
расељен и ја...
Опет онај глас: Види се да навијаш!
Жуња: И ја гледам друкчије! Центар је увек
био Црљени, Вреоци, Степојевац! Цветовац је
нестао...
Глас: Ти без њега не можеш!
Жуња: Што се тиче Вреоци и Цветовац су увек
били исти. Према томе... Гледајте тако! Па сви ми
морамо бити задовољни и презадовољни.
Неколико година смо јели корење па смо опет
најбољи на свету. Ако имаш идеју, ако имаш вођу,
ако имаш народ, ако имаш веру, онда си
непобедив! Још ако смо јединствени и сложни,
где ће нам бити крај. Ја не могу да кажем, и у
опозицији има нормалних људи. Ево ови
Коштуничини: па то су наши људи, они и мисле и
говоре као ми социјалисти. Такви су и радикали!
Док ови Вукови и Ђинђићеви, то су све будале и
лудаци. Што рекао наш председник: хаос и
безумље! Шљам и олош! Кад је требало бранити
отаџбину од најезде усташа, муџахедина,
Шиптара, и Воја Шешељ и Воја Коштуница
дограбили су калашњикове. Свака им част! То су
праве патриоте и родољуби!
Глас из сале: Па ми нисмо били у рату!
Жуња: Нисмо, нисмо, али су ови хтели да нас
увуку. Издајници! Даље... Моја дискусија би се
свела на ово што сам рекао. Закључци да буду што
сте ви поставили, а сад да идемо редом, да видимо
шта је са водом са директором „Прераде“, да
видимо шта је са парним грејањем, докле се
стигло. Он ће прозвати, па ви постављајте
питања. Драган исто тако, овај директор „Гас-
бетона“, не мож' да долазе камиони, да се ово
загађује а да се не озида у Вреоцима оно што сте
зацртали, ова...
Повик из сале: „Гасбетон“ је пропао!
Жуња: Моменат само! Ја сад морам и да вам
кажем да ће Електропривреда ићи са реоргани-
зацијом и да ћемо ми овако гломазну „Колубару“,
морамо да мислимо шта ћемо после угља, да ћемо
„Колубару Метал“ већ оспособити. Ово сад
производи рударске машине, па ако оде угаљ...
Ми остадосмо без ичега! Ми већ повлачимо
потезе, значи, у интересу овог народа. Исто тако,
ја могу да вам кажем: „Гасбетон“, „Гасбетон“ је
„Колубара“ урадила. Ја, ако не стигнем ове
године, следеће године иде у састав „Колубаре“.
Не може, то је „Колубарина“ фирма и...
Глас: Остаћемо без посла!
Жуња: Молим вас! Неће вас истерати! Сад
ћемо донети одлуку правичну, па ћемо вратити,
па казати да се загађују Вреоци, овде, онде...
Зацртано! Еееее... Питај!
Бизнисмен: Зашто се не појављујете за
говорницом у Народној скупштини?
119
 Жуња: И то ћу да вам одговорим. Моменат
само! Ја ћу само... Ја ћу сад да вам кажем
неколико речи. Сви ви мислите да решавају у
Скупштини Србије ови што изађу за говорницу.
Излазила је опозиција и држали смо састанке по
три месеца у Скупштини Републике Србије. И то
је...
Глас: Прпа, бато, од говорнице!
Жуња: Сачекај, бре, немој ти мени да држиш
предавање, нисам ја мутав! Нисам ја мутав, само
да ти кажем то! Не стидим се ја! И никад - ја сам
један од дисциплинованих посланика - где имамо
посланички клуб, где сам увек штитио интересе
Лазаревца и интересе наших грађана! И, за мог
мандата стоји огроман посао и да је Лазаревац
добио паре за путеве...
Упадица из сале: А Вреоци?
Жуња: Ма, чекај, бре! Да ти је за Вреоце... За
путеве, за водоснабдевање, и за све! Шта ви
мислите, онај који изађе за говорницу и пљује по
Милошевићу – да је он завршио посао? Не, ту се
посао не завршава! Ја сам и данас овде... Ја не
волим да причам, истина је, тачно је. Могао сам и
ја да излазим, није мени тешко да изађем, али шта
бих добио тиме? Ја сам завршавао друге
послове...
Повик из сале: Запослио си своју децу!
Жуња: Извин'те, молим вас! Сачекај! Све ћу
рећи јасно и гласно! Нема мућке! Дечко има
одличне оцене и примљен је на ту Царину! По
конкурсу! Ја дуго познајем Кертеса али то нема
појма! Све је чисто и легално. Сад је сјајан
цариник!
Опет исти глас: А, како злоупотребљаваш
службени ауто?
Жуња: Чекај, бре! Опет си запео! Слушај да ти
кажем! Ја сам директор фирме, само да ти кажем,
мене ће да вози и без тога! Мени ово ништа није
требало, али сам се прихватио, пошто сам из овог
краја, да вам помогнем. Али, некима то, изгледа,
не одговара. Па шта им ја могу! И не треба сви да
ме воле! А ја радим и дању и ноћу за наш народ,
без годишњег одмора, без икаквог одмора. Ево,
летос, за Видовдан, достојно смо га прославили.
Ја и Трле и Живко смо се потрудили па смо у
Лазаревцу имали три вола! Један код Рударске
чесме, а два у Каменграду! Печење је било за све
бесплатно. И пиво!
120
Глас из сале: Културно! Културно!
Жуња: Па, шта ти хоћеш?! Ја сам вам већ рекао
шта смо урадили у култури. Иако смо под
санкцијама, ми крупним корацима напредујемо
на свим пољима рада и, уопште, живота.
Саградили смо библиотеку и музеј, од старе
амбуланте, а испред смо подигли споменик
Колубарском ратнику. Библиотека ће бити
завршена до краја године и биће најмодернија на
Балкану! Полице, књиге, компјутери, све...
Споменик откривамо за дан ослобођења. Доћи ће
другови Лилић, Перишић, Човић, Дуле Михај-
ловић, а обећао је и сам председник Милошевић.
Глас из сале: После лова и пре узбора највише
се лаже!
Жуња: Што си се наврз'о?! Иди, човече, у
Лазаревац па види! Ако не верујеш мени, веруј
својим очима! Ево сад, све вас позивам да дођете
на свечано откривање споменика. Тамо морамо
бити масовни. И, сад је хоћу да завршим –
трудићу се, и они који не мисле да радим добро,
да будем још бољи. Трудићу се да радим у
интересу свога народа, у интересу вас. Јер, у
принципу...
Глас из сале: А јеси ли ти био у рату?
Жуња: Пријатељу, ти брко, ми нисмо били у
рату али ја јесам. У то време, 1992. и 1993. године,
ми смо помагали нашу браћу Србе у Босни и
Славонији. Ја сам пратио конвоје камина пуних
угља у Барању и Вишеград. Али није само угаљ, у
угљу су биле и пушке. Па, морали су да се бране
од усташа! Даље... Сви они који заговарају, као
што је овај брка устао - е, тога неће бити. Слушај,
то... Па ми смо успешни по свим питањима. Чак и
посластичари! Ту скоро је био рођендан Марка
Милошевића. У „Рудару“ су посластичари напра-
вили лепу, огромну торту. Ишарали... Ја сам је
лично однео. Добро је да се за нас чује у свакој
прилици. И овдашњи спортисти су постигли
резултате. Сви наши спортисти! Они су патриоте
и родољуби. Кошаркаши, одбојкаши, ватер-
полисти, фудбалери... Чим освоје как'у медаљу
или првенство света, они код Слобе. Да поделе са
њиме радост! Тако треба!
Глас из сале: Реци шта си урадио!
Жуња: Ко је урадио?
Глас: Шта си урадио за Цветовац?
 Жуња: Опет то! И, сад, ја даље хоћу да вам
кажем - ја нећу делити Лазаревац ни на Брајковац,
ни на Крушевицу, ни на Вреоце, ни на Цветовац,
ни на Степојевац. Сагледавамо, у гобалу, целу
општину. И, према томе, ви имате људе, имате са
ким и имате ко брине о вама! Према томе, ви то
можете да причате. Можда, паз'те, да вам кажем -
није полављено доле, но испуштене су неке
ствари од раније. И, ви сад хоћете у две-три
године ми то да решимо. Ми то не можемо, ја не
могу да вам обећам нешто што не могу да урадим!
Ја хоћу да решимо, бре, поступно и да се
договоримо. Има Брајковац људе, има овај људе -
па ми хоћемо да радимо и овде. Ми рудничку
ренту - па знате ли да, не знам, ми по
грађевинском земљишту за прошлу годину нисмо
добили педесет посто. Знате ли да ове године
рудничку ренту нисмо наплатили динара? Нема
Србија паре, нема!
Колубара: Где су паре, где су отишле?
Жуња: Нису отишле нигде! Нема пара, нико
их није наплатио! И, све, ми ћемо се трудити да
ова предузећа на нашој територији, која раде, која
егзистирају - да они морају својом машином,
својом механизацијом и радном снагом решити
све животне проблеме!
Сајић: Па, да формулишемо закључке са овог
збора...
Бизнисмен: Што ти да их формулишеш?
Сајић: Па ако не волите мене што сам из Љига
и Штавице, предлажите ви!
Повици из сале: Предложи, да чујемо!
Сајић: Све дискусије говоре да смо животно
заинтересовани да што више наше деце
запослимо. Не могу ја давати закључке, ви сте их
дали! Рекли сте да тражите да се што већи број
деце из Вреоца запосли, без обзира на партије или
не знам шта! Прихватамо, то је тако... Рекли сте –
уколико се нашим захтевима не изађе у сусрет,
ићи ћемо на окупљање, на обуставу, како сам ја
разумео, обуставићемо Комбинат и тражићемо
одговорне да дођу. Значи, применићемо „метод
Медошевац“...
Глас из сале: Да овде правимо павиљон број
шест!
Жуња: Чекајте! Паз'те, инвестиције су
стопиране! Ако баш инсистирате на том објекту,
онда месна заједница треба да припреми
пројекат, да буде усклађен са ГУП-ом и ДУП-ом и
развојним планом „Колубаре“, па да видимо са
Владом, да направи изузетак. Ја ћу лично стати
иза те инвестиције.
Бизнисмен: Гледам све време овог
записничара, па он није записао седамдесет
посто од онога што се овде говори!
Жуња: Све ће бити у реду! Хвала вам, ја
толико, стојим - а сви они који мисле да нећу
радити, радићу! Здраво, хвала!
Прва ЈУЛ-овка: Друже председниче, другови
и другарице, радници, сељаци и поштена
интелигенцијо! Било не било избора, ми владамо
и владаћемо! Ова власт је дошла уз крвопролиће,
једино тако може отићи!
Жуња: Немојмо тако, другарице! Ми немамо
намеру да негде идемо нити ћемо тековине
револуције препустити класном непријатељу!
Владаћемо још хиљаду година! Јер, паз'те како ја
видим будућност. Ја јесам рођен ту, у Цветовцу,
ал' ја сам Златиборац, од Кремне, имам гена
Тарабића, озбиљно вам кажем, јавља ми се, јавља
ми се... видим, ове године биће последњи избори,
а већ следећи, двехиљадите године, неће се ни
одржати. Тада ће се огромна маса народа окупити
у Београду и акламацијама ће захтевати да ми
наставимо да владамо. Па свако воли да му буде
добро и да лепо живи. Тако ћемо владати вечно и
имаћемо најбољи систем на свету! Још и ово...
Оп... (У жару расправеЖуња је одгурнуо столицу,
а кад је покушао да седне, промашио је и пао на
под. У сали се чује смех и граја и повици: Лош
знак! Љуља ти се фотеља! Сајић и обе ЈУЛ-овке
притрче и подижу Жуњу чистећи са њега
прашину. Светла се полако гасе, настаје мрак, а
појачава се музика: Не може нам нико ништа, јачи
смо од судбине...)
– ЗАВЕСА –
INTERMEZZO
Сајић излази испред завесе носећи столицу.
Рефлектор је усмерен на њега. Седа на столицу.
Сајић: Помаже Бог, браћо и сестре! Ето, шта
ћете, и ја сам се од жестоког комунисте и
социјалисте преобразио у жестоког богомољца.
Мораш, човече, да пратиш моду, као оне
манекенке без сиса и дупета, ако хоћеш да
сачуваш живу главу!
121
 Е, сад, кад погледам уназад само неколико
хиљада година, нама Вреочанима нису могли да
науде ни Хуни, ни Авари, ни крсташи, ни Татари,
ни Турци, ни Швабе, ни фашисти, ни комунисти,
ал' дође нам главе руководство „Колубаре“.
А, све је почело пре 650 година, када смо ми
Вреочани живели у Македонији, код Прилепа. За
цара смо имали Душана Силног, а регионални
господар био нам је Краљевић Марко. Марко је
често био на терену, делио је мегдан са Мусом
Кесаџијом, а за то време неки изроди од Вреочана
крали су јаја од мајке Јевросиме. Она се пожали
Марку, Марко о овој јајарској мафији извести
цара, а цар Душан нареди Марку да нас протера
на север, преко Саве и Дунава. Марко нас је
дотерао до Колубаре и ту оставио јер се Сава
излила па није могао да нас отера у Угарску.
Глас иза завесе: Скрати Сајићу!
Сајић: Ево одма', па морају и ови људи нешто
да знају. И, тако, било нам је лепо, за живота смо
живели у најстаријем селу у Србији, а кад би
умрли са'рањивали смо се на сеоском гробљу.
Нико нас пре петсто година није упозорио да
лежимо на угљу.
Неко помаља главу између завеса: Аман,
доста паламуђења!
Сајић (устаје): Ето с' ким ја живим. Само
још ово: дошо ђаво по своје! Изгледа да морамо
да се вратимо у Прилеп, само још не знамо ко ће
сад бити Краљевић Марко, па да нас протера
одвде.
– ОДЛАЗИ ИЗА ЗАВЕСЕ НОСЕЋИ СТОЛИЦУ –
ДРУГИ ЧИН
Иста сцена, за столим седи Сајић, а иза њега на
зиду фотографија Војислава Коштунице. На
клупи, уместо ЈУЛ-овки, седе три попа са
великим крстовима у рукама. На другом зиду
окачено је десетак икона различите величине.
Споља, лево, велика поарола „Ово је Србија!“, а
десно позив за збор грађана Вреоца. Све је
КЊИЖЕВНОСТ
МОЈИ ПРИЈАТЕЉИ ПИШУ УМЕСТО МЕНЕ
I – ПРЕДРАГ ПЕШИЋ - ШЕРА
Предраг Пешић - Шера је српски песник којег
је својевремено препознао и афирмисао Матија
Бећковић објављујући његове лирске песме у
тада популарним часописима у којима је
Бећковић, 80-их година прошлог века, радио као
новинар и уредник. Данас је Предраг Пешић
122
обавијено облацима тамјанског дима. На сцени је
потпуни мрак, само се чује песма Боре
Ђорђевића „Тамна је ноћ“. Пали се рефлектор
усмерен на Сајића. Он нервозно шетка, погледа
иза сцене, неког очекује. Појављује се Чича.
Сајић му притрчава, здраве се и љубе три пута.
Чича седа на столицу, а на сто одлаже ташну и три
мобилна телефона. Чича је онизак, дебео, врло
истакнут трбух, дуга седа брада, обучен у
фармерке, зелену јакну, белу раскопчану кошуљу.
На врату, испод беле браде, виси огроман крст. На
ногама беле патике.
Сајић: Даме и господо, драги Вреочани,
пошто је већ септембар 2007, а на прошлом, 49.
збору, на исту тему, закључили смо да данас
одржимо педесети, јубиларни збор на тему: Како
из Вреоца иселити живе и мртве. Поздрављам
директора, господина Чичу, и молим га да узме
реч.
Чича: Помаже Бог, браћо и сестре! (Брзо
прилази иконама, клекне и дуго се моли и десетак
пута крсти. То исто чине и попови. Врате се на
место. Све време прати га рефлектор.)
Чича: Бог вам помогао, браћо и сестре, и вама
и нама! Ја немам ништа добро да вам кажем, а оно
што ћу вам рећи, боље да не чујете! Експерти
Владе Србије сачинили су елаборат у коме се
констатује да ви нисте довољно интелигентни да
заступате своје интересе и да је ваш интерес да
вас Влада одмах исели скупа са вашим гробо-
вима. Шта ви, уосталом, тражите у овом
загађеном месту где видите и ваздух који дишете.
И на крају: Можете мирно да идете у...
(Рефлектор се полако гаси, сцена је у мраку, а
појачава се музика: Тамна је ноћ!)
– ЗАВЕСА –
Написано 2007. године Ђурађ Бркић (1940),
Лазаревац
један од најпознатијих српских песника који
углавном пише традиционалну јапанску хаику
поезију, по којој је познат и изван граница Србије,
могло би се рећи у читавом свету, укључујући
Јапан, колевку хаику поезије. Објављујући хаику
у домаћим и иностраним часописима и зборни-
цима освојио је бројне награде, понајвише у
самом Јапану а јапанска национална телевизија
снимила је о њему документарни филм. Аутор је Пред кућом
више збирки хаику песама и лирских песама; Од лепо тесаног камена
песме су му превођене на многе светске језике. Дочека нас домаћин.
Предраг Пешић - Шера је са Косова, из места
Косовска Витина, а данас живи у Смедереву.
Захваљујући књижевном стваралаштву уврштен Зло мање
је у најновије издање монографије у којој су Жаба се сунча
представљени знаменити Срби пореклом са На камену...
Косова. По занимању је радник. Отровница се прикрада...
(Живот је угрожен)
1. ПРЕДРАГ ПЕШИЋ - ШЕРА: ИЗБОР ИЗ
ЛИРСКЕ ПОЕЗИЈЕ Бацио си камен
Један па други
Сцена из поља Вијугаво тело
Говорим Згрчи се...
Летину
Надахнућа Ројеви мушица
Салеташе –
Игра се ветар зло мање!
Гранчицом бреста
Надолази јесен
У жутом вампирском плашту Зрно живота
Мало,
Одгрисци дуња прште округло семе
Под њеним зубима Лако као перје:
Падајући на груди Отргну ветар
Зрели и врели. од мајке
и понесе у небо....
Киша га спусти
Ти треба да знаш на пропланак:
Песник и набубре,
Показује прстом на нас и исклија,
и разграна се
Даљина није ништа и расцвета се...
А потом дође
Ти треба да знаш нека старица
У срцу па му ископа
Кад ми завлада зима корен за лек.
Одакле долази пролеће.

Трка
Извор у камену Сломисмо скелете
Драгутину Рајковићу (Врисак под ногама)
На рубу шуме Од јесењих крила трава
Лежи извор у камену У другим бојама
Ту вековима гасише жеђ Цветова главе
Недавно дозидаше га
Да лепши буде Не окопавам ништа
Док воће крцато плодом А осећам
Тресе ветар Капљице умора
С погледом на Шару На длановима
У сенци старе јабуке
Пландују овце Бољи
А бркати сељак оживљава Пољуби руку победи
Једну љубав И обриса зној с чела
Поред бистрог жубора (1981)
123
 Пред кишу ***
Небо натакло капу У црној земљи
Једно дрво позира мама вешто сакрива
Уметнику ситно семење.

Простором влада ***

Зелена копрена Липу у башти
напустише гугутке.
Небеске прскалице Да беремо цвет!
Само што нису потекле
***
Сељаци напуштају њиве Полети птицо
Гунђају испразнило је небо
Нису довршили посао облаке јутрос.

Жедна земља ***

Радује се Галаме деца
док многе птице ћуте
и слушају их.
2. ПРЕДРАГ ПЕШИЋ - ШЕРА: ИЗБОР ИЗ
ХАИКУ ПОЕЗИЈЕ ***
Чучнуло дете
Носи страшило грлећи колена
капу на глави поред рибара.
рашивену свуда
***
*** Зимско јутро
Грме облаци... пролазник се сваки
Рибар телефонира добро обукао
сувише гласно.
***
*** Кроз паучину
Мирише тамјан... у поткровљу мирише
испод храста сабране процвала липа
побожне душе.
***
*** Скинуо пушку
Заљубљена мачка: ловац да гледа козу
ни дању ни ноћу како брсти жбун
не долази кући.
***
*** Шешир страшила
Веју пахуље... јури пољаном
И мачка због љубави чопор керова.
плаче сваку ноћ.
***
*** Скочи жаба
Излог златаре – да провери дубину
на украденој тикви набујале реке.
златни ланчићи.
***
*** Дуњи на трави
Пролећно цвеће – заустави зрење
јутарње ти пчелице летњи ветар.
однеше латице.

124
 *** ***
Пронашли мрави Кладенац ће ширити
семе које није концентричне кругове:
покрила ораница. воде, ветра, речи.
(Баниа Нацуиши, савремени песник)
***
Почива деда Мацуо Башо (1644–1694) је у историји
између две жене јапанске поезије и књижевности свакако познат
један споменик као један од највећих хаику песника чији су
напори, уложени у властито самоусавршавање,
као и у реформу хаику поезије, резултирали
*** бројним песмама које се с правом сматрају ремек-
Мала отава
делима, не само јапанског песништва, већ и
Испод врбе пландују
светског песништва уопште. Он је успео да, у
сита говеда
највећој мери до тада, прикаже поетски потен-
*** цијал песничке форме од 17 слогова. До његовог
Нема керуше – времена, haikai је више био урбана игра или
од последњег лова разбибрига него озбиљна поезија, а hokku је био
скоро ће година њен део. Са својом оштром књижевном
осећајношћу и изванредним познавањем језика,
*** Башо је истражио сав, будући скривен,
У гаражи неискоришћени потенцијал ове песничке форме.
комшија уз музику Дубоко уронивши у таоизам и зен будизам, Башо
поправља трактор. је коначно пронашао оно што је тражио
називајући то fuga no makoto - искреност поезије.
Заправо, овај појам означава уметников начин
II - ХАИКУ ПОЕЗИЈА - ПРИКАЗ живота, или песника који је повучен од света и
потпуно посвећен својој уметности и трагању за
(О трешњев цвете, вечном истином у природи.
како си сличан животу)
Лептиру
Први превод хаику песама са јапанског језика да си знао певати
и прву књигу хаику поезије у Србији објавио је одавно би био у кавезу
Милош Црњански, тридесетих година прошлог
века, назвавши је „Песме старог Јапана“. ***
Црњански о хаику поезији каже: „Хаику је На голој грани
лирика импресија, забележена тако брзо и шћућурен седи гавран
непосредно да ни медитација не може да се
јесење вече
утисне. Слог, слово, није само знак, идеограм,
него и слика, а главна брига је дати видик, даљину
небеса. Сенчања нема: све је ваздух. Много је, ***
дакле, јасног, али и скривеног, у тим песмама, и Та летња трава
нужан би био бескрајан коментар израза. Љубав трагови пустих снова
није никад платонска, већ сенсуална, а стихови су силних ратника
пуни алузија, које странац и не примети. Песник (Мацуо Башо)
је цртач, са својим словима, а слова немају
никакве везе са гласом: она су симболи и ствари. Хаику се обично преводи као „комични стих“
Јапанци су се дуго мучили да се отресу кинеског или „несташни стих“ али се мени највише допада
утицаја, који је у њиховој књижевности имао већу дефиниција: „песма кратка као уздах…“ У хаику
улогу од грчког и латинског утицаја у Европи. поезији опробали су се и највећи и најпознатији
Најчешћа је форма: неколико кратких редака, по српски песници, попут Добрице Ерића или
пет или седам слогова. Десанке Максимовић.

Гле, опао цвет Облак се трже

враћа се на грану: и мех пун кише наједном
ах, то је лептир. испусти.
125
 ***
Чудим се птици
што се враћа с висине –
горе је лепше.
***
Зелени бршљан
нежно пребацио руку
преко трулог крста.
***
Олтар гробљанске
цркве пун је апостола –
сви погли главе.
***
Убоги свеци
већ вековима боси
зебу у олтару.
(Десанка Максимовић)
III - ВУКОСАВ ДЕЛИБАШИЋ
Вукосав Делибашић је песник и прозни писац
из Никшића. Пише лирску поезију, кратку прозу
и хаику поезију, а недавно је објавио свој први
роман „У вртлогу времена“. По занимању је
здравствени радник у пензији.
1. ВУКОСАВ ДЕЛИБАШИЋ: ПУТНИК У
КОЛИЈЕВЦИ
Нијесу наши стари говорили; „беба у кући“, та
ријеч није постаја у њиховом речнику. Ријетко
када би рекли, у кући је мало дијете, него:
„колијевка у кући“ 1. Поодавно нема оне праве,
лијепо, ручно урађене колијевке од липових
дасака истесаних примитивним алатом, вјештим
рукама самоуког мајстора. Данас постоје разни
кревеци, колица, корпе за бебе, сједишта за бебе и
ко зна које све направе које чине живот удобнијим
и мајкама и бебама. Поред колијевке нијесу се
пјевале само успаванке и није служила само за
љуљање и успављивање, него се с колијевком на
њиву ишло да би се копало или жњело и на ливаду
да би се пластило. С колијевком се и на далеки пут
одило.
Млада жена се увече спремала да ујутро
с'колијевком порани на пут. Припремила је све
што је требало за дијете. Колијевку пребрисала,
спаковла мекано ткане повоје и пелене, што их је
њена мајка донијела за прво новорођенче и њеног
првог унука, како то обичај налаже. Касно је
отишла на спавање и мало спавала. С разлогом је
1. Значи да у кући, у породици има беба.
126
узбуђена и узнемирена, послије годину дана
поново иде у род. На дуги пут с колијевком. Иако
је још мрак, устала је, изашла ван и погледом
прошарала небо. Влашићи изнад Приљубака2,
као да јој кажу, „брзо ће зора“. Вријеме је да
крене. Вратила се у кућу и без оклијевања почела
спремати. Напунила је боцу воде за себе и дијете.
У бијело ћедило3 ставила брашњеник4, а у
посебну крпу умотала једине ципеле које је
имала, оне у којима је прије годину дошла испод
Дурмитора под Његош. Све је спаковала у ткану
торбу. Дијете је пресвукла, повила и подојила.
Ушушкала га у колијевку, па је једном руком
вјешто подигла на леђа, другом је испод
пробацила предуплано уже, које није било
обично и за свакодневну употребу, него лијепа
шарена упртача, од црне и бијеле пређе,
исплетена за свечане прилике. Пребацила је
преко главе, са два краја који су избијали испод
пазуха, на прсима везала и на леђа притегла
колијевку.
Кренула је с колијевком на плећима и торбом у
рукама на далеки пут. Зна да ће пјешачити, од
звијезда до звијезда. Тешко је то бреме и за краћи
а не за тако дуг пут. Зора се само назирала, а она је
грабила, путељцима и крчаницима кроз кланце. У
овоме мутном обзорју, само јој је дрвеће, високо,
и ниско растиње, са обје стране означавало стазу.
Док је напајао мирис росе, дијете је мирно
спавало на њеним леђима. За протеклу годину
дана, још довољно не прилагођена оваквом
терену, кроз ковиталац њених бурних успомена
се провлачио траг некога новог свијетла и осјећај
као да је ово неко туђе небо и непозната земља,
као неки други свијет који не припада њој.
Прикупљала је и изналазила нову храброст и
снагу, да би прошла поред крстачке цркве и
гробља. Лакнуло јој је што је већ почело свитати
док је туда пролазила. Већи страх по ноћи изазива
она чатрња, него гробље, која је направљена мало
височије лијево од њега, а оним отвором са стране
испод каменог волта, подсјећа на страшну
катакомбу из које увијек бучи ехо гласа, не само
кад се наднесе на отвор него и када се туда
пролази. Одатле, за колико би чо'јек испушио
цигар дувана, избила је на ждријело одакле јој се
јасно, ту близу указа сивостакласта површина
језера и подаље свјетлост града из којега, иако се
потпуно раздвајају ноћ и дан, ријетке градске
свјетиљке још увијек сијају попут звијезда ноћас
2. Без сата орјентисало се према Влашићима, према сунцу,
вријеме се мјерило; дан хода, цигар дувана и слично.
3. Бијела мекана, порозна крпа, која је служила за
цијеђење млијека (као филтер).
4. Храна за успут, ако се остаје дуже на путу.
на небу. Кад је кренула низа стране дијете се мало
прокомеша, а она руком преко рамена опипа
колијевку да се увјери је ли покривено како треба.
– Спавај, спавај! Само да је теби добро и да
будеш миран, па ћемо лако.
Овај дуг пут прожет њежношћу мајке и
невиношћу малог дјетета испуњен је осјећањем
благостања и среће што не иде сама. Син је с њом.
Има с ким проговорити док иде џадом која је
главна саобраћајница између Црне Горе и
Херцеговине, пијеском засута и излокана рупама
мјестимично пуним воде које мора заобилазити,
на којој скоро и да нема саобраћаја. За два сата
хода, само се мимоишла са једним теретним
камионом који је уз велику буку прошао и
оставио иза себе „смрдљиви“ траг густог црног
дима, од којега у желуцу осјети мучнину.
– Тешкоће нам дају снагу, мислила је, и тек у
њима видимо колике су наше могућности и
колико вриједимо. Природа је направила да све
има свој пут и незаустављиви ток. Ма како се
нама чинило, добро или лоше, све у њој иде
напријед, ништа назад, а ми смо само посредници
између пролазности живота и спознаје вјечне
истине. Не знам је ли природа удесила, или је то
божија воља да сам се удала толико далеко, те сам
жељна свој род виђети. Свакако, ми сами смо
творци своје судбине.
Размишљање о судбини јој прекиде поглед
који се просу по равном и празном пољу, које је
вазда било тешко прећи, иако се чинило да нема
пет минута до града. Она равнина и правина се
некако удужи, па као да су ноге оковане, чини се
да се не помјера с мјеста.
У „Задругу“ 5 је узела боцу печатлије 6, ту је
најсигурније, не може с колијевком у сваку радњу
по граду свраћати, а не ваља без здравице
јединоме брату на свадбу доћи. Иако је тешко
мора је носити. Срамота би било доћи маоручке 7.
Мислила је и на пециво, а она га не може
понијети. Требала је са домаћином да иде. Али не
дају. Не може. На принудном је раду на изградњи
пилане „Први мај“. Нијесу му дозволили два-три
слободна дана да иде са њом, као што је ред.
Лакше би јој било, а овако, сама на далек пут с
колијевком на леђима. Колико год јој је било
тешко, колико год је бивала у својим мислима из
прошлости и садашњости, стално је мислила на
5. Продавница, која је половином XX вијека била, такозвано
друштвено добро. Припадала земљорадничким задругама.
6. Фабрички затворена (запечаћена) флаша ракије, која је
тада била скупо пиће.
7. Празних руку, без поклона(дарова).
колијевку, па и ту искористи прилику и замоли
једну жену:
– Опрости 'оћеш ли ми мало подићи
колијевку? И погледај како стоји тај покривач, да
ми се дијете не угуши. Нешто се много умирио, па
се бојим.
Ни кроз град нема много народа. По која
лимузина, неколика теретна камиона, запрежније
кола и по који коњ са товаром дрва, врећама
мељива 8 или можда кртоле. На улицама нема
много народа, као понеђеником, када је пазарни
дан, па народ дође у трговину и млади да
прошетају и виде се.
Прошла је ову котлину и равницу и запутила
се уз узбрдицу, куда вијуга џада сва од окука и
серпентина. Стрмен је велика, па је то био једини
начин да се направи пут до првог села, зато је два
пута дужи него да је ишао право уз брдо. Једини
начин да га скрати су пречице од једне до друге
серпентине, па се двомила да ли около џадом или
кроз кланце пречицама. Ипак се одлучила да
избјегне кривине и прелази са једне на другу
– Тежи путеви су сигурнији и прије се њима
стиже до циља. Нијесам сама, ту си ти. Тежак је
овај живот, сине мој, али вриједи се борити. Као
што ћеш ти брзо стати на ноге, па иако ћеш
стотину пута пасти и нећеш остати да лежиш на
земљи, него ћеш брзо устајати док направиш
први корак, па онда крене корак по корак и
проходаћеш, као што ми данас пребројавамо
кораке да би стигли тамо ђе смо кренули. Цио
живот је сачињен од корака и без њих нема
живота, што их више направимо даље стижемо,
више живимо и више видимо. Него 'ајде да се ми
мало одморимо. Нешто се комешаш. Гладан си и
жедан. И мајка је жедна.
Тек је на пола пута. Уста јој се осушила, руке
се затегле од оне торбе, ноге отежале, а дијете се
почело мигољити у колијевци. Оглашава се
неартикулисаним, њој добро разумљивим
гласом. Зове маму. Она зна да је гладан и да га
треба пресвући. Придржавајући се за густу траву
бусику искорачила је са џаде преко усјечене
земље на травнату површину у хладу спустила
торбу, распртила колијевку, па и њу ставила на
меку траву, која се ових топлих дана послије
љетошње суше и септембарских киша опоравила.
Са лучца 9 је заврнула крај танке поњавице10 испод
8. Брашна, ражаног или кукурузног у млину мљевеног.
9. Полукружни лук изнад узглавља, који је држао
покривач како не би притискао бебу.
10. Деминутив поњава, од вуне ткана дека, која служи за
покривање као ћебе.
127
које дијете протегну ручице и, трепћући на
свјетлости, зијевну као да му се још спава.
Прикупило је и напућило усне и гласно почело
плакати. Прво га је подојила, па преповила,
цијело вријеме причајући с њим, иако је оно није
разумјело. Она не осјећа глад, само попи гутљај-
два воде.
Одморила је двадесетак минута, причајући са
сином који се умирио, али неће да се врати, па га
је мама ставила против његове воље у колијевку,
поново је упртила и наставила пут. Одмах га је
умирило, добро познато љуљкање на маминим
леђима и блискост њеног тијела, слично ономе
када је био у стомаку.
Како је одмицала, дијете у колијевци, на
плећима се полако смиривало, а она као да је
непримјетно заборављала на њега. Разговор са
сином је непримјетно блиједио и све се
претварало у пребирање по прошлости. Вратила
се у дјетињство, у дружење и дјечју игру поред
извора. Проналазила је радост и љепоту у
шуштању лишћа, у игри младих јагањаца, у
цвркуту птица, у лету орлова на оштром плавом
хоризонту. Ма, све што је било око ње, давало је
смисао лијепом и безбрижном дјетињству. Што је
даље одмицала, мисли су постајале нејасније а
слике замућеније, па су оне лијепе прелазиле у
застрашујући хук бијелкастомутне ријеке, која је
надолазила послије јаких јесењих киша, од којега
се помало плашила када би увече по мраку чула
њену јеку. Постепено и непримјетно су ти мали
страхови прелазили у велике. Као што је
непримјетно напредовало њено одрастање, тако и
данас полако и непримјетно напредује овим
путем, али с њим напредују и страхови повезани
са прошлошћу. С мислима је стигла до ране
младости и до ратних година. Сакривена у густој
крошњи високог дрвета поново је од страха
дрхтала, гледајући колону Њемаца, док су доље
пролазили „џомргајући“ 11 и звецкајући пушкама,
цицама12 и шљемовима.
Под грлом јој се стегло, сузе су јој оквасиле
лице, када је поново по ко зна који пут осјетила
мирис ватре, дима и опоре гаревине, поново
гледајући слику запаљене родске куће, коју су
мјештани хтјели да запале, наводно по наређењу
Њемаца, као додатну казну, зато што јој је брат
погинуо на Сутјесци. И поново је видјела своју
мајку, како им говори:
– Немојте ми ђецу остављати без крова над
главом, запалите, грање, лишће, стог сијена,
11. Неразумљиво причали.
12. Чутурица, војничка, алуминијска боца за воду
128
љетњу колибу, ено Њемци већ прелазе преко брда,
неће се они враћати да виде шта гори. Али они су
једнако у страху понављали, да морају или ће
остати без глава. Када је видјела да не помажу
молбе, њих троје је извела из куће и са огњишта
узела ужарену главњу, гурнула је у сламени кров
који је плануо као шибица, говорећи:
– Не бојте се кукавице, нећете погинути због
моје куће, али нећу вам пружити то задовољство
да је ви запалите.
Размишљала је и о мамином затвору, од два
мјесеца, прије само пола године. По други пут је
била сумњива. Сада комунистима. Требало је
добро испитати и утврдити, да можда није у
„дослуху са Русима“.
Ружне мисли су се товариле и трпале у њен
мозак, све док се није тргнула као да је пробудио
тежак сан, када су јој мисли долутале до прерано
изгубљеног оца и још два брата. Ове тешке и
непријатне слике из прошлости нијесу је
одвојиле од саме себе, него су то реалне мисли
које су је потпуно повезале са собом са својом
прошлошћу, па се у тим дубоким мислима
отиснула у оне давно прошле далеке и већ
недокучиве свјетове, све док је овоме тренутку
није вратио неки безазлени танани шум из
природе. Погледала је око себе. Испред себе је
угледала високу главицу, значи још мало па ће
преко голе крновске висоравни. Мало је придигла
колијевку у којој дијете и даље мирно спаваше.
Растегнута између сјећања и заборава, запитала
се:
– Какве су ме ово мисли спопале, не знам је ли
сан или јава? Не смијем се данас враћати у
прошлост и овако мислити, у данашњем дану који
има посебну драж и љепоту. Прошлост су само
успомене, лијепе или ружне и таква је каква је, из
ње се ништа не може промијенти, треба се
окренути будућности и животу који испуњавају
праве ствари, задовољство, и лијепи тренуци.
Данас, док путујем са овом колијевком имам
разлог за радовање. Идем јединоме живоме брату
на свадбу. Спокојно спавај сине мој. Идемо даље.
Будућност је пуна изазова и препрека, које не
може свак прескочиити. Овај живот је као велика
битка или игра у којој се побједник не зна
унапријед, али зна се да велику шансу за побједу
има онај ко се унапријед не предаје. И у једном и у
другом опстају само борци, а да би био борац
мораш имати разлог због којега си у тој игри и
циљ који животу даје смисао. Мој разлог за борбу
је ова колијевка. Ти ми дајеш снагу да заједно
путујемо до циља. Путеви и кораци по њима се
никада не завршавају. Живот је путовање кроз
вријеме у којем треба уживати. Тајна лежи у
ситним корацима који воде у правом смјеру.
Стопа по стопа, корак по корак ће се претворити у
дуге путеве који нас сваког секунда воде све
ближе ка остварењу свога сна. Када стигнемо до
краја овога пута отвориће се сљедећи, а кад се
заврше моји путеви, ти ћеш отварати нове, па ће и
твоје, акобогда неко наставити. Ја сад не знам јесу
ли ти наши путеви праве линије или кругови по
којима се поново и поново враћамо на исто
мјесто, путујући и кружећи кроз вријеме, као што
се Земља, кажу врти око саме себе, Мјесец око ње,
обоје око Сунца, а можда се и Сунце врти око
нечега у небеским даљинама.
Прође кроз усијек између двије обле стијене и
изађе код споменика. Оте јој се дубоки уздах и
благи осмјех развуче усне. Пред њом је крновска
висораван, по којој су се сакривале долине
између голих, травнатих брежуљака из чије
земље је избијало расијано заобљено камење.
– Ође сам провела најљепши и најспокојнији
дио живота. Све је исто, а све је другачије.
Поглед јој сеже свуд унаоколо до линије
хоризонта. Сунце је јутрос било испред, а сада је
иза њених леђа. Ниже је од њеног погледа. Када
би пружила руку ка њему не би је морала
подизати као што је требало јутрос када је било
високо изнад ових брда. Много веће изгледа него
јутрос, а зраци му ослабили и може се без
проблема гледати, тамо изнад оних брда одакле је
јутрос кренула, и још даље изнад херцеговачких
планина које се виде на Западу. Оне ближе су
тамније и јаснијих обриса, а даље сиве као кроз
маглу, и оне најдаље, на које је сунце сјело, једва
се назиру.
Она добро зна када се сунце, одатле гледано,
приближи земљи, брзо зађе и брзо мркне. Мора
пожурити преко ове голети, јер послије ње има
још најмање сат хода кроз густу букову шуму.
Када се црвени круг, велика бакарна тепсија,
спустио на онај најдаљи и најиздигнутији врх, на
Западу, десно од ње, приближавала се биовским
странама. Иако је ту као ђевојка провела много
времена, није имала прилике да доживи љепоту
коју је сада примијетила. Ослушкујћи све звуке и
шумове који се преплијећу у складној хармонији,
радо би остала у друштву чисте нетакнуте
природе, како би се нагледала љепоте која се
ријетко доживљава, али нема времена. Увијек се
одавде одлазило за височијег Сунца. Ако би се
чекао залазак, по мраку би се силазило у село.
На Западу се још видјело само ружичасто
небо, а она је улазила у шумску путању. Брзо се
почело смркавати. Високе букве су заклањале
небо и правиле испод својих круна са којих је већ
помало почело лишће опадати, још већи мрак.
Слиједећи добро познате стазе и путељке,
корачала је полако сигурним кораком док је
лишће шуштало и ситне гранчице пуцкетале под
ногама, што је у овоме првомрачју стварало
помало непријатан осјећај.
Негдје у сред шуме, на километар-два до села,
дијете се у колијевци ускомеша и поче плакати.
Не би јој свеједно. Прође је нека језа, али мора га
подојити. Распрти колијевку. Сједе на први
височији камен.
– Само ћу те нахранити, па ако си и мокар нећу
те сад пресвлачити. Знам, сунце моје мало које
сија и увој ноћи и грије ме, да ти не можеш
запамтити, како сам те ноћу у овој шуми дојила,
како сам твоје малене ручице миловала, како си
некад давно у колијевци путовао, како сам
замишљала да ћеш једнога дана одрасти и како ћу
ти ову причу испричати а ти је нећеш заборавити,
можда ћеш је потпуно доживјети, као што је сад
ти и ја видимо.Сине, ми се разумијемо без иједне
изговорене ријечи, наше душе и ово млијеко
којим те храним говоре све.
– Идемо!
Упртила је колијевку, по четврти пут од јутрос,
и таман што је кренула испред родске куће
одјекнуо је пуцањ, чији се ехо одбијао од околних
брда. Поново се најежи. Неки чудни жмарци
промиљеше тијелом. Плућа јој испуни неописива
радост. Кренуше јој сузе. Сузе радоснице.
– Ето и код нас са срећом након много година
кренуло весеље.
Срећи није било краја, када је касно увече
стигла одива у род и чуђењу како се усудила сама
са колијевком на толики пут.
Колико дана је остала, како се с колијевком,
којим путем и са којим мислима вратила, није
никоме причала, али јес' да послије тога десет
година није у род одила. Стизале се колијевке,
једна за другом. Није могла маjка пет колијевки
упртити.
2. ВУКОСАВ ДЕЛИБАШИЋ - ТВОЈА СЈЕН
И МОЈА СЈЕТА
Прошлог вијека, осамдесет девете,
пресели се Tи у небеске вртове.
Године – баш, брзо лете као комете,
а ево се ноћас врати у моје снове.
У сред дана, двадесет деветог новембра
прикупио си овоземаљско дјелање,
129
 своје дуге пруге и путање си сабра'
оставиo успомене, нама на чување.
Твоја сјен и моја сјета траје и траје,
Са Тобом сам мислима све више и више.
Цури вријеме, и све је даље и даље,
ја Теби, чини ми се, све ближе и ближе
Сјећање ми из дјетињства свјеже и ново,
на табане поред ватре мед ми привијаш,
или показујеш како се пишу слова,
руком –Твојом, ручицу дјечју подржаваш.
ДОСКОЧИЦЕ ЗЕЗАЛИЦЕ
БОЖИЋ
Печеница, наша грокталица,
Не остаде ни једна кочица.
НОВА ГОДИНА
До поноћи сви се сложно воле,
Од поноћи под асталом доле.
СВЕТИ САВА
Свети Саво, ти опрости деци,
Празна глава ево пет месеци.
СРЕТЕЊЕ
Јутрос мечка сенку угледала,
Бела зима није се предала.
ОСМИ МАРТ
Драга мајко, за тебе честитка,
Сећаћу се вечно твога лика.
ВАСКРС
Моја јаја најтврђа на свету,
Поређана на меком кревету.
ПРВИ МАЈ
Поручујем из дебелог хлада:
Нема ништа без напорног рада.
130
Сабираш прстима – одузимаш и бројиш,
рецитујеш стихове из Горског вијенца
на врату и раменима дијете носиш,
у живот уводиш свог сина првијенца.
Сјетим се ја – оче, твојих савјета често.
Знаш да не плачем за Тобом и не жалим Те,
мислим тамо је неко праведније мјесто.
Помолићу се јутрос за спас душе, за Те!
Децембар 2019. Приредио: Дејан Ивановић
МАЛА ГОСПОЈИНА
Стиже јесен, и хладноћа прва,
Кошкај стоку, у шуму за дрва.
БАРОШЕВАЦ
Барошевцу, мали Цариграде,
О глави ти мрзитељи раде.
ТРЕЋИ РЕОН
Од Букинца, па све до Шиљака,
Стрма џада и десет сокака.
БУКИНАЦ
Бистра вода к'о суза из ока,
Остала је успомена горка.
КОМШИЈЕ
Јуца, Шуца, Веца и Микица,
Ранко Лисац, Ера Радојица.
БОТ
Главу има, она му је празна,
За мишљење следује му казна.
Зоран Мирковић
АНКЕТА
СТВАРА СЕ ПОЗИТИВНА АТМОСФЕРА
ОДГОВОРИ НЕКИХ ФУДБАЛЕРА НА ПИТАЊЕ: „КАКО ОЦЕЊУЈЕТЕ ПРОТЕКЛУ
ЈЕСЕЊУ ПОЛУСЕЗОНУ ФУДБАЛСКОГ КЛУБА ''МЛАДОСТ'' ИЗ БАРОШЕВЦА?“
Стефан Филиповић (1994), Барошевац: С
обзиром на то да су се пред почетак ове сезоне
догодиле велике промене у Клубу, могу рећи да
сам задовољан. Створила се једна позитивна
атмосфера. Ако узмемо у обзир да неки играчи
нису били активни задњих неколико година,
остварени резултат и није тако лош. Залагање и
жеља на терену не недостају, тренира се колико је
то могуће. Договор је да се током ове зиме одраде
припреме, да се добро спремимо за наставак
такмичења и очекујем још боље резултате.
Велики сам оптимиста пред пролећну полу-
сезону!
Никола М. Ђорђевић (1986), Барошевац:
Што се тиче протекле полусезоне и њене
успешности, као неко ко је скоро десет година
играо ову општинску лигу, могу рећи да сам врло
задовољан. Постигнути резултати у потпуности
одсликавају стање тима, његову уиграност и
припремљеност. Састав тима после реоргани-
зације Клуба и враћања у општинску лигу
наметнуо се готово сам. Главни терет органи-
зације игре, подизања морала на терену и
борбености поднело је пар играча који су већ
искусни и годинама наступају у разним тимо-
вима. Остатак екипе био је попуњен играчима
који су раније таворили у неким екипама, или
уопште нису играли, тако да по мом мишљењу
има много места за напредак, како у тимској игри,
тако и индивидуално. Уз наставак рада на побољ-
шању физичке спреме, као и тактичке обучености
играча, за очекивати је да се и сама тимска игра
екипе поправи и унапреди и да се престане са
ослањањем на једне те исте појединце. Тиме би се
постигло да на терену изгледамо као озбиљна,
припремљена и добро организована екипа, што је
за овај ранг такмичења можда и битније од самог
квалитета играча.
Немања Симић (1997), Тулеж: Највећа мана
у протеклој полусезони била нам је та што смо са
противницима који су на папиру изгледали сла-
бији играли без жеље, уз помисао да су утакмице
са њима већ унапред добијене. Уосталом, то су и
показала три неочекивана пораза. Са друге
стране, против много јачих противника били смо
мотивисанији и жељни доказивања. Ипак, на
крају јесење полусезоне освојили смо заслужено
место на табели. Остаје жал да је то могло много
боље и тога смо итекако свесни. Ово је млада
екипа пред којом је светла будућност. Очекујем да
ће у другом делу сезоне наступати са више снаге и
памети.
Никола З. Ђорђевић (1989), Барошевац: С
обзиром на то шта се све издешавало у Клубу пре
старта овог првенства, може се рећи да је
протекла полусезона била солидна. Најбитније
од свега је да за „Младост“ коначно играју деца из
Барошевца, да влада другарство, да је атмосфера
одлична, упркос осредњим резултатима и игри
која није била сјајна нити на неком нарочитом
нивоу. Надамо се да ће се то на пролеће попра-
вити и да ће нашим трудом и резултати бити
бољи.
Горан Јовановић (1982), Барошевац: Пре
свега бих се осврнуо на протеклу сезону у којој
смо на спортском плану с муком успели изборити
опстанак у Првој београдској лиги. С обзиром на
то да су Клуб тада водила само два-три човека,
може се рећи да је то успех. Међутим, за
„Младост“ су тада играла само два или три
играча из Барошевца, што је велики минус. Један
сеоски клуб просто не може да функционише ако
већина његових играча нису мештани. Све ово је
дало свој данак и зато смо сада ту где се и
налазимо, али је велики плус та околност да су
сада скоро сви фудбалери барошевачког клуба
одавде.
Децембар 2019.
131
НЕКЕ ГРЕШКЕ УОЧЕНЕ У ШЕСТОМ БРОЈУ ЧАСОПИСА
„БУКИНАЦ“
1. Текст „Летопис Барошевца за 2017. годину“,
страна 11, први стубац, одредница 26, у
домаћинству Властимира Миљанића недостаје
Анђела (1993) - Срећкова супруга.
2. Текст „Летопис Барошевца за 2017. годину“,
страна 11, други стубац, одредница 43,
домаћинство Синише Петровића, уместо имена
Ана треба да стоји Анастасија.
3. Текст „Летопис Барошевца за 2017. годину“,
страна 12, први стубац, одредница 4, у
домаћинству Милана Гаврића недостаје Петар
(2017) - Миланов син.
4. Текст „Летопис Барошевца за 2017. годину“,
страна 13, у целини „Рођени“ недостаје Гаврић
Петар, треба да стоји: „2. Гаврић Петар, син
Мартине (1993) и Милана (1985), у домаћинству
Милана Гаврића (1985), у засеоку Страна“.
5. Текст „Миљанићи“, страна 19, први стубац,
седми ред одоздо, уместо броја 1939 треба да
стоји 1839.
6. Текст „Миљанићи“, страна 22, први стубац,
одредница „Радомир Глигоријев“, трећи ред
одоздо у тој одредници, предзадња реч у том реду,
стоји „Радованови“, а треба „Радомирови“.
7. Текст „Миљанићи“, страна 23, први стубац,
одредница „Драган Радисављев“, предзадњи ред
у тој одредници, на крају тог реда стоји број 1991,
а треба 1992.
8. Текст „Миљанићи“, страна 23, други стубац,
одредница „Милета Милинков“, трећи ред у тој
одредници, уместо броја 1980 треба да стоји
1981.
9. Текст „Миљанићи“, страна 26, први стубац,
одредница „Миленко Матијин“, четврти ред у тој
одредници, друга реч у том реду - „Драгишу“, иза
те речи треба да стоји текст у загради: „(живео до
1971. године)“.
10. Текст „Миљанићи“, страна 26, први
стубац, одредница „Димитрије Матијин“, трећи
ред у тој одредници, прва реч у том реду, стоји
„Барошевца“, а треба „Барзиловице“.
11. Текст „Миљанићи“, страна 26, други
стубац, целина „Четврто колено“, као прва
одредница у тој целини треба да стоји: „Драгиша
Миленков (1885-1971) у браку са Марицом
Јовановић из Степојевца није имао деце. Марица
је из првог брака довела сина Живана који је
живео код Драгише и наследио је његово имање.
Драгиша је живео у Великим Црљенима.“
132
12. Текст „Миљанићи“, страна 27, први
стубац, одредница „Сретен Миладинов“, први
ред у тој одредници, други број у том реду, стоји
2014, а треба 1984.
13. Текст „Миљанићи“, страна 27, први
стубац, одредница „Сретен Миладинов“, пети
ред у тој одредници, у загради стоје бројеви
„(1943-2016)“, а треба „(1944-2012)“.
14. Текст „Миљанићи“, страна 27, први
стубац, одредница „Милинко Живанов“, задњи
ред у тој одредници, трећа реч у том реду, стоји
„Банату“, а треба „Бачкој“.
15. Текст „Миљанићи“, страна 27, други
стубац, одредница „Мирослав Сретенов“, трећи
ред у тој одредници, други по реду број у том реду
је „1967“, а треба да буде „1969“.
16. Текст „Миљанићи“, страна 27, други
стубац, целина „Шесто колено“, прва одредница
у тој целини - „Драган Радишин“, задња реченица
у тој одредници гласи: „Из првог брака има
Славишу.“ Та реченица треба да гласи овако:
„Драган из првог брака има сина Славишу
(1985).“
17. Текст „Миљанићи“, страна 27, други
стубац, целина „Шесто колено“, одредница
„Ђорђе Миланов“ у тој целини, у прва два реда те
одреднице стоји: „у браку са Весном (1975) из
Куча код Новог Сада“, а треба: „у браку са Весном
Куч (1975) из Новог Сада“.
18. Текст „Миљанићи“, страна 27, други
стубац, целина „Шесто колено“, задња одредница
у тој целини је „Владан Милошев“, а иза те
одреднице следи табела „Графички преглед
породица фамилије Станић“. Грешком је
изостављена целина „Седмо колено“, која треба
да иде после задње одреднице у целини „Шесто
колено“, а једина одредница у тој целини „Седмо
колено“ је „Славиша Драганов“ и она треба да
гласи: „Славиша Драганов (1985) из Венчана у
браку са Маријом Лозановском из Битоља
(Македонија) има сина и ћерку.“
19. Табела „Графички преглед породица
фамилије Станић“, страна 28, четврто колено у
табели, пети ред у том колену, стоји да су Сретен и
Косара имали децу Мирослава и Александра.
Треба додати да је Сретен имао и другу супругу,
Анкицу, са којом није имао порода.
20. Текст „Појединачни харачки тефтер из
1829. године“, страна 31, први стубац, одредница
„11. Ристивоје Јанковић“, пети ред у тој
одредници, друга реч у том реду гласи „порезо“, а
треба „порезом“.
21. Текст „Комплетно преуређење зидане
цркве у Барошевцу“, страна 52, први стубац,
други пасус у том ступцу, тринаести ред у том
пасусу, задње две речи у том реду гласе „да очкој“.
Ту је направљена грешка, изостао је део текста
после речи „да“, а после исправљања тај део би
овако гласио: „да мало сачекамо и видимо како ће
стајати зидови цркве с обзиром на близину копа и
чињеницу да овде због тога неке куће пуцају. У
вреочкој цркви је урађен фрескопис...“.
22. Текст „Кременица 2018. године“, страна
69, први стубац, 23. ред у том ступцу, пета реч у
том реду гласи „освајиле“, а треба „освојиле“.
23. Текст „Кременица 2018. године“, страна
72, први стубац, други пасус у том ступцу, други
ред у том пасусу, друга и трећа реч у том реду
гласе „спомен мчесме“, а треба „спомен-чесме“.
24. Текст „Кременица 2018. године“, страна
74, први стубац, други ред, трећа реч отпозади у
том реду, пише „самоо“, а треба „само“.
25. Текст „Кременица 2018. године“, страна
76, први стубац, други пасус у том ступцу,
једанаести ред у том пасусу, прва реч у том реду,
пише „Антонија“, а треба „Антоније“.
26. Текст „Кременица 2018. године“, страна
77, први стубац, одредница „33. Николић Илија“,
12. ред у тој одредници, на крају тог реда пише
„Љубицом Рајковић“. Иза овога треба ставити
загрду и у њој написати: („умрла у 25. години
живота, у браку са Илијом била 5 година“).
27. Текст „Кременица 2018. године“, страна
77, први стубац, иста одредница као и у
претходној тачки, седми ред одоздо у овој
одредници, друга реч у овом реду - „Ранковић“,
иза ње треба ставити заграду и у њој написати:
(„удовица почившег Нинка Михаиловића из
Бистрице са којим је имала две ћерке“).
28. Текст „Кременица 2018. године“, страна
77, први стубац, одредница „34. Николић
Костадин“. Мења се целокупни текст ове
одреднице и она ће изгледати овако: „34.
Николић Костадин (3. 2. 1894 – 27. 4. 1917). Као
војник III чете, III батаљона, VII пешадијског
пука погинуо је на Солунском фронту, у близини
Трнова (садашња држава Северна Македонија,
општина Битољ). Истог дана на овом положају
погинула су још два његова земљака: редов
Милан Стевановић из Жупањца и поднаредник
Андреја Ј. Ранковић из Степојевца, који је био у
истој јединици као и Костадин. Отац му се звао
Илија (и он је настрадао у Великом рату и наведен
је овде, у претходној тачки, под бројем 33), а мајка
Стојка. Костадин је као врло млад ступио у брак
са Даницом, ћерком Светозара Платанића из
Бистрице, и са њом је имао само сина Милорада,
званог ''Милорадић'', који се родио почетком
1914. године и оставио је потомство. Заједно са
поменутом двојицом земљака Костадин има
споменик на војничком гробљу ''Трново - Студена
вода'' које се налази у близини места погибије.
Има и споменик крајпуташ у родном крају, на
плацу Бранка (Радосав) Николића, а подигао му је
брат Светозар Николић, звани ''Цвеја''. Посмртно
му је додељена повеља Албанске споменице која
краси зид његовог потомка Војислава Николића
из Бистрице.“
29. Текст „Кременица 2018. године“, страна
80, други стубац, 20. и 21. ред у том ступцу,
написано је презиме „Станојевић“, а треба
„Стојановић“.
30. Фотографија на 140. страни, у описи је
грешком наведено да је снимљено почетком
осамдесетих година ХХ века, а треба - крајем
прве деценије XXI века.
31. Фотографија на 155. страни, у опису је
грешком наведено да је Стаменка Миљанић
умрла 1984. године, а треба 1994.
***
Извињавамо се читаоцима због ових грешака.
Редакција часописа „Букинац“
133
 Издавач:
Удружење грађана "Букинац" Барошевац
Редакција:
Зоран Мирковић, главни уредник
Божидар Добричић
Бојан Г. Николић
Зоран Тошић
Контакт:
сајт - bukinac.weebly.com
мејл - bukinac.barosevac@gmail.com
фејсбук страница - Букинац Барошевац
јутјуб - Bukinac Barosevac
Жиро рачун:
160-549891-82
Тираж:
250
Штампа:
ТГР "СЛАТИНА", Сопот
Бесплатан примерак
Фотографија на насловној страни:
Златија (Радисав) Ристивојевић (1928-2013),
супруга Александра (Милоје) Ристивојевића
(1924-2002).
Снимљено осамдесетих година ХХ века.
Фотографија је у власништву Златијиног сина
Мирослава (1954).
Фотографија на последњој страни:
Сретен (Предраг) Ристивојевић (1933-1999)
са сестрама Верком (1935-2015) и
Зорком (1937-2009).
Снимљено средином педесетих година ХХ века.
Фотографија је у власништву њихове сестричине
Верке Проловић (1950, рођене Пантелић)
из Ниша.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
392/394:061.2(497.11)
БУКИНАЦ : лист удружења грађана
"Букинац", Барошевац / главни уредник Зоран
Мирковић. - 2013, бр. 1 (дец.)- .-
Барошевац : Удружење грађана "Букинац",
2013- (Лазаревац : Елвод). - 30 cm
Годишње
ISSN 2334-9581 = Букинац
COBISS.SR-ID 203490060
САДРЖАЈ
СВЕОПШТА НЕБРИГА ЗА БАРОШЕВАЦ .............. 3
ЛЕТОПИС БАРОШЕВЦА ЗА 2018. ГОДИНУ .......... 6
РИСТИВОЈЕВИЋИ ...................................................... 18
МАТИЧНА КЊИГА ВЕНЧАНИХ ВРЕОЧКЕ ЦРКВЕ
ОД 1837. ДО 1861. ГОДИНЕ ....................................... 24
ТАМО ГДЕ ЦВЕТА ЛИМУН ЖУТ ............................. 26
ЦРКВА У БАРОШЕВЦУ, У СРЕЗУ КОЛУБАРСКОМ
И ОКРУГУ БЕОГРАДСКОМ ...................................... 27
МЛАДОМИР ПАНТЕЛИЋ (БАРОШЕВАЦ, 1921
- БЕОГРАД, 2009) ........................................................ 43
АВЕТ ПАНТЕЛИЗМА И ДРУГЕ ПРИЧЕ ................. 44
ТРОПЕР ......................................................................... 46
УВЕК МОЖЕ БОЉЕ .................................................... 55
УТИЦАЈ ПОВРШИНСКЕ ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ УГЉА У
РУДНИКУ „КОЛУБАРА“ НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ 57
ЦРКВА У ШОПИЋУ .................................................... 71
ТУРЦИМА ВАЉА ПРОЋИ ЦРНЕ МЕЂЕ ПА СУ
У ЦАРИГРАДУ ............................................................. 79
ДУХ ЈЕДНОГ ПРОШЛОГ ВРЕМЕНА У ЖИВОТУ
СРБА .............................................................................. 81
ЗАВИЧАЈНА ЗБИРКА БИБЛИОТЕКЕ
„ДИМИТРИЈЕ ТУЦОВИЋ“ ....................................... 82
РАТНИ ДОЖИВЉАЈИ ДРАГОЉУБА БОБИЋА
(1897-1971) ИЗ СТУБИЦЕ .......................................... 83
ГРАД СЕЛО ЗАБРЕЖЈЕ ............................................. 86
БРЕВЕТ ......................................................................... 88
БЕЛЕШКЕ ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА ...................... 89
ВРЕОЦИ ........................................................................ 110
МОЈИ ПРИЈАТЕЉИ ПИШУ УМЕСТО МЕНЕ ......... 122
ДОСКОЧИЦЕ ЗЕЗАЛИЦЕ .......................................... 130
СТВАРА СЕ ПОЗИТИВНА АТМОСФЕРА ............ 131
НЕКЕ ГРЕШКЕ УОЧЕНЕ У ШЕСТОМ БРОЈУ
ЧАСОПИСА „БУКИНАЦ“ ......................................... 132
 Косовка (1912-1996) и Предраг (1909-1990) Ристивојевић на дан венчања.
Снимљено крајем двадесетих година ХХ века.
Фотографија је у власништву њихове унуке Верке Проловић (1950, рођене Пантелић)
из Ниша.