Славка (Љубисав) Савковић (1921-2004), супруга Момчила Савковића. Снимљено деведесетих година ХХ века.

Фотографија је у власништву њиховог сина Радована Савковића из Лазаревца .

УВОДНИК
РАДИО МИЛЕВА
Ево има већ неколико година како се по нашем
селу, а и по околини, безразложно шире гласине
„да се сели цео Барошевац“. То се нарочито
појачава наиласком хладнијих дана, слава,
евентуално и уочи неких политичких избора на
разним нивоима. Током летњег периода године о
томе се мање прича, а како дани окрачају – „Јово
наново“. Наиђе време када сви наши суграђани,
осим ретких изузетака, сматрају да је та ствар
готова, чека се само још да у одређени дан тамо
неки „главешина“ стави потпис на неки врло
важан „докуменат“ и – готово је са Барошевцом.
Дешавало ми се да се зачудим када то од неког
комшије, рођака, познаника чујем, наводећи да се
сматрам релативно добро обавештеним по том
питању, истина из официјелних извора, а да таква
говоркања доживљавам као вести са „Радио
Милеве“, на шта би ми саговорник набусито
одбрусио: „Цело село о томе прича, само се ти
правиш луд!“ На моје инсистирање да ми наведе
од кога је тако важна информација, које нема на
званичним медијима, потекла, обично се врда са
одговором, тек успут се наведе по нека особа која
је по том питању потпуно безначајна, а бива и кад
се набрајају одређене нестабилне личности,
локалне пијанице, па чак и благо ретардирана
лица.
Створени су одређени модели понашања,
донети општеважећи закључци, предвиђене су
неопходне радње које би пратиле такав догађај.
Једноставно, „селидба целог Барошевца“ прешла
је у легенду која се временом преноси, успут се
мало и надогради, редигује, у зависности од
неких нових околности. Па се тако као узроци
селидбе наводе, рецимо, да се на Пештану, код
каменог мајдана, гради велика брана, као заштита
од честих поплава које изазива ова река, и због
тога ће се под водом наћи добар део села; затим,
на сред Барошевца, баш на фудбалском
игралишту, „Колубара“ прави нову, велику,
савремену сушару угља, она у Вреоцима се
прекопава; онда, добар део засеока Страна
предвиђен је за огромну депонију кварцног песка
изузетног квалитета, нема му равног у Европи,
који се налази испод угљеног слоја који ће се
откопавати на простору села Зеоке, такође и
пескару, баш као ону што је до пре неколико
година радила код Северног крила, али много
већу. Као узрок се наводи и то да нам због
рударских радова на простору Барошевца куће
пуцају, терен се слеже, село полако клизи у
коповску рупу и за неку годину ће се у њу сво
сручити. А тек из те рупе, какве нас само немани,
акрепи, отровни гасови поморише, помре нам сав
народ, нарочито млађи, сви се поразболевасмо.
Луд је онај ко није, у условима овакве
загађености, за селидбу, поготово ко у
домаћинству има млађих особа. Једноставно,
нема другог решења, санација тренутне
ситуације била би много скупља од селидбе целог
села. А сами трошкови исељавања нису ништа за
нашу државу, ситница. Има и објашњења и
оправдања за огромна средства која су у задњих
неколико година уложена за инфраструктурне
радове на простору Барошевца, која би
неупућеном изгледала као да су бачена, с обзиром
да се селимо, да нам село нестаје: све што је до
сада по том питању урађено, али баш све, а што је
инвестирала „Колубара“, није било плод
стварних потреба локалног становништва – све је
то само био начин да се „оперу паре“ и обогате се
неки, свима нама знани појединци. До сада су се
скоро сви такви „намирили“, остало је само још
пар њих, када се и они „обезбеде за цео живот“ –
селимо се. Нема ту никаквих проблема, тако и
треба, ко може – нека изволи, „положај“ се и
добија само да би се „згрнуо“ огроман новац.
Уосталом, експропријација непокретности за
потребе проширења „Колубаре“ не зависи од
стварних потреба ове фирме, већ од воље
утицајних појединаца. Е, имамо таквога, тај ће
нам средити да се селимо.
А где се то селимо? Е, колективно се селимо на
атрактивну локацију надомак Београда.
Оформљена је и сеоска комисија за прављење
нацрта плана тог новог насеља, она ће вршити и
распоређивање плацева. А шта ће бити са наше
две цркве, на већој се јесенас почеше изводити
велики радови, трошкови су то? Ништа, цркве
остају, оне Копу не сметају, чак је и нека садашња
школска зграда предвиђена за црквени дом.
Школа се гаси, на новој локацији добијамо нову,
још лепшу од садашње. Остаје и гробље на
Петковачи, ни оно никоме не смета.
Добро, шалу на страну, тако је то у легендама,
па и у овој новокомпонованој барошевачкој, него
да видимо како ова тема изгледа у нашој збиљи.
Као прво, на пољу планирања развоја колубар-
ских копова за село Барошевац предвиђена су
велика улагања у наредном периоду. Чак смо
предвиђени да, заједно са Рудовцима, будемо
нека врста мини центра источног дела лазаре-
вачке општине. Уосталом, летос су у општинској
згради одржана два скупа на којима су пред-
стављени ти планови, први је био изузетно
посећен, пуна велика сала, али - никога из
3
Барошевца. А говорници су наше село више пута
помињали, нарочито по питању еколошких
проблема: да смо, због непоштовања прописа од
стране извођача рударских радова на простору
нашег села, угрожени, да на то треба обратити
пажњу и предузети неопходне мере. Даље, у
Барошевцу се стално нешто прави, копа, зида. Ја
знам да је наше друштво неодговорно, да су нам
на важним функцијама изузетно неодговорни
појединци који не воде рачуна о средствима
пореских обвезника, али, узимајући све то у
обзир, ипак не могу да прихватим да ће, колико
сутра, неко, ма ко то био, из чистог ћефа донети
одлуку да „сели цео Барошевац“, без обзира на
велика дугогодишња улагања у њега.
Морам признати да никако нисам могао да
схватим технику настанка и преношења
„аброва“, гласина. Потичем из краја где се баш
много „абровисало“, због тога је долазило до
великих свађа међу комшијама, блиским
рођацима, то је био разлог да поједине породице
међусобно „заћуте“ и то „за вјеки вјеков“.
Покушај рационалног објашњења ове нерацио-
налне, бар на први поглед, појаве полази од
питања зашто настаје лажна вест. А сведоци смо
да настаје, може се са сигурношћу рећи да је тога
одувек било, видимо да се дешава и сада,
вероватно ће се тако и наставити. Па, неко, било
појединац, или група њих, мања или већа,
вероватно има интерес да се таква вест
произведе. Да би се, захваљујући тој гласини,
прибавила нека корист, да би се неко оклеветао,
угрозио. Знало се за појединце који су нарочито
„талентавани“ по том питању и према њима се,
због таквих њихових „способности“, односило са
страхопоштовањем. Да се не навуче себи „беда на
врат“, да те неко такав не „узме на зуб“ и да због
тога пропатиш. Даље, такву лажну вест је требало
проносити кроз народ, сама за себе ништа није
значила, прави ефекат се добија тек њеним
„обнарођивањем“. Е, ту богами у „акцију“
обично ступају други, а не они који су гласину
произвели. То су баш оне праве „аброноше“.
Обично су то неке нестабилне личности са
краћом дужином можданих вијуга којима је то
готово једини начин да и оне мало буду у центру
пажње. То им не омогућује њихов физички
изглед, памет, ситуираност, друштвени утицај,
зато се прихватају ове „работе“ о којој је овде реч.
У сваком селу их има по неколико, међусобно су у
сталној вези и непрекидно размењују новопри-
дошле „информације“. Мора се признати да
целокупна техника везана за ову појаву није баш
једноставна, да међу њеним актерима имамо оне,
малобројније, који су баш активни, а исто тако и
4
оне, далеко бројније, пасивне, до којих гласине
само допиру, они их једноставно упијају, не
питајући се много о појединостима целокупног
процеса ове радње. Са друге стране, човек је
такав да воли да чује новост, нешто необично,
атрактивно, и то да тако нешто што пре сазна.
Баш на то и „ударају“ аброноше, знајући за ту
људску слабост. Врло је честа појава да
првобитни облик „абра“ на свом путу до крајњег
„конзумента“ претрпи велике промене тако да
његова коначна порука буде умногоме другачија
од оне која је на почетку планирана. Ту велики
допринос дају разносачи гласина. Наиме, они
ослушкују ефекат својег посла у народу и у
складу са тим мање или више измене лажну вест.
Чак се дешава да некима саопштавају једну
верзију гласине, другима мало измењену, а
трећима и осталима посве другачију. Иду на то да
угађају народу, да му причају оно што он воли да
чује, било да је то лоше или добро.
Ко би то могао, и зашто, смишљати и ширити
лажне вести о сељењу целог Барошевца? Код
Срба се готово све врти око политике па и овде
можда не би требало искључити ту околност.
Можда власт подстиче такве гласине да би са себе
спрала љагу због непредузимања неопходних
мера у вези непрописног извођења рударских
радова од стране „Колубаре“ на простору нашег
села? Ово ми прво пада на памет с обзиром на
околност да се аброви ове врсте драматично
појачавају уочи сваких политичких избора у
задње време. Као, Барошевац се сели, и то цео,
стрпите се грађани још мало, због тога нам се не
исплати да радимо по прописима. Даље, јавна је
тајна да велика већина наших суграђана жели
селидбу целог села. Власт има то на уму и, да би
себи прибавила политичку корист, промовише се
као неко ко ће то гарантовано спровести и то
убрзано. А међу нама је увек лако наћи ботове
који у то слепо верују и безрезервно се стављају у
службу безобзирних властодржаца ширећи
поменуте гласине и увлачећи у целокупну „игру“
многе друге невине који о политици и не
размишљају. Са друге стране, ако из свега овога
искључимо политику, можда произвођачи
поменуте лажне вести следе принцип „где има
дима, ту има и ватре“. Нека се само прича о томе,
стално, без престанка, иако за то нема реалног
основа, из свих тих прича може се, у складу са
њима, нешто и догодити. Као оно кад се каже:
„Ако се зло призива, само ће и доћи!“
Зашто велика већина наших суграђана жели
селидбу целог Барошевца? Са једне стране, наше
село тренутно је једна јако непожељна
„дестинација“. Да не набрајам све оно о чему је у
УВОДНИК
овом часопису доста писано, само да једноставно
кажем - неред, прљавштина, неизвесност. Толико
смо беспомоћни, скоро да нико релевантан ништа
и не обећава. Ћути и трпи, то нам је. Они који би
требали да нас представљају и штите наше
угрожене интересе нелојално су се ставили у
службу узурпатора наших права и штите њих, не
хајући за нашу муку. Вртимо се у круг, не знамо
шта нам ваља чинити, памет нам муте слатко-
речиви продавци лажи. Са друге стране,
недостаје нам храбрости. Да би се опстало и
сачувало интегритет одувек је требало акти-
визма, визије. Плашимо се јавне дебате о нашим
проблемима као „ђаво од крста“. Очекујемо да ће
нам лажни усрећитељ једног дана дојахати на
белом коњу и саопштити толико жељену вест. А
ми да не мрднемо ни малим прстом.
Богами, ево већ има подуже времена како се, у
смислу ових проблема, створио међу нама
поприличан слој „мрзитеља“ Барошевца.
Опсесија им је да нашег села једноставно нестане
са лица земље, и то што пре. Девиза им је - „што
горе, то боље“. Што овде буде већих проблема то
ће бити више разлога за селидбу целог села.
Огромну аверзију имају према оно мало лепих
ствари које се овде десе. У први план истичу
одлазак многих младих из Барошевца и сматрају
да би то требао бити главни разлог селидбе. Ако
ћемо следити њихову логику могли бисмо се
залагати и за укидање наше државе с обзиром на
драматичну околност да нам омладина напо-
вратно одлази „преко гране“ бежећи од
примитивизма већинске Србије. Никако ми није
јасно, везано за мрзитеље Барошевца, зашто за
све ово време, а то је, заиста, и више од десет
година, нису једноставно отишли одавде и
потражили срећу негде другде. Занимљиво је, у
смислу овде изложеног, да из нашег села за све
ово време не оде ниједан релевантан предлог за
целокупну селидбу. Онакав предлог који би имао
такав садржај и форму на који би онај коме је
упућен морао одговорити. Све се нешто чека да
неко други обави „прљаву работу“.
Спадам у онај мањи део овдашње популације
који сматра да је боље да опстане и овако
„израњављени“ Барошевац. Мислим да не треба
толико много да би се стање доста поправило.
Можда је као прво неопходан мониторинг о
стању овдашње животне средине у који би се
имао јавни увид. Да се стално не понавља:
„Потроваше нас гасови и испарења из коповске
рупе!“ Знате шта, живот је старији и од сваке
нормативе и сваке слабости. Ако би се показало
да резултати о стању овдашње животне средине
имају драматичне вредности сви би се требали
залагати за хитну акцију државе, па макар она
била и целокупна селидба. Први сам за то. А о
стању наших путева и томе сличног, па то је
заиста „ситница“ да буде боље. Само треба мало
више воље, разборитости, храбрости.
Бог чува Барошевац. Бар за сада. Од нас самих.
* * *
Још једном подсећам да Удружење грађана
„Букинац“ покреће иницијативу за оснивање
општинског завичајног музеја. Захваљујемо се
свима онима који су дали допринос у излажењу
овог броја нашег часописа и извињавамо се за
учињене грешке.
Зоран Мирковић
5
 ЛЕТОПИС БАРОШЕВЦА ЗА 2016. ГОДИНУ
СТАНОВНИШТВО
СПИСАК ДОМАЋИНСТАВА И ЊИХОВИХ
ЧЛАНОВА
Меродавни датум за стање које следи је 31.
децембар 2016. године.
Узели смо да се засеок Страна простире
западно од потока Ракинца, а са северне стране је
ограничен реком Пештан, засеок Варошица
између Стране и Пештана, засеок Горњи крај
северно од Аранђеловачког пута, засеок Ваша-
риште западно од главне улице, која спаја главну
раскрсницу и бетонски мост преко Пештана,
засек Јелав I источно од Вашаришта, па до улице
која води од Аранђеловачког пута до мајдана,
преко Пештана, а засеок Јелав II источно од
Јелава I.
За славе смо употребили одомаћене називе
који се односе на следеће датуме: Стевањдан – 9.
јануар (Свети првомученик и архиђакон Стефан),
Српска Нова година - 14. јануар (Свети Василије
Велики), Јовањдан - 20. јануар (Сабор светог
Јована Крститеља), Савине вериге – 29. јануар
(Часне вериге светог апостола Петра), Ђурђевдан
- 6. мај (Свети великомученик Георгије), Свети
Илија - 2. август (Свети пророк Илија), Алексан-
дридан - 12. септембар (Пренос моштију светог
Александра Невског), Михољдан - 12. октобар
(Преподобни Киријак Отшелник), Томиндан -
19. октобар (Свети апостол Тома), Срђевдан - 20.
октобар (Свети мученици Сергије и Вакхо),
Света Петка - 27. октобар (Преподобна мати
Параскева), Свети Лука - 31. октобар (Свети
апостол и јеванђелист Лука), Митровдан - 8.
новембар (Свети великомученик Димитрије),
Врачи - 14. новембар (Свети Козма и Дамјан),
Ђурђиц - 16. новембар (Обновљење храма светог
великомученика Георгија), Аранђеловдан - 21.
нолвембар (Сабор светог Архангела Гаврила),
Мратиндан – 24. новембар (Свети краљ Стефан
Дечански), Алимпијевдан - 9. децембар (Препо-
добни Алимпије Столпник), Никољдан - 19.
децембар (Свети Николај, архиепископ мири-
клијски Чудотворац).
6
ВАРОШИЦА
1. Бошковић (Градимир) Слободанка (1949);
Никољдан
2. Вујић (Милован) Даринка (1935); Ђурђиц
3. Весић (Љубомир) Марко (1987), Јелена
(1990)-супруга; Ђурђевдан
4. Гајић (Миодраг) Милош (1950), Радинка
(1957)-супруга, Владан (1978)-син, Стеван
(1982)-син; Ђурђиц
5. Гајић (Радован) Петрија (1958), Јовановић
Младен (1978)-зет, Јовановић Светлана (1979)-
ћерка, Јана (2016)-унука, Сашка (2016)-унука;
Ђурђиц
6. Герасимовић (Димитрије) Милорад (1930),
Владан (1955)-син, Видосава (1957)-снаха,
Ненад (1983)-унук, Анђелка (1983)-Ненадова
супруга, Лука (2006)-праунук, Лена (2008)-
праунука; Никољдан
7. Ђорђевић (Милан) Богољуб (1934), Даница
(1937)-супруга, Аца (1959)-син, Гордана (1964)-
снаха, Милан(1985)-унук, Бранко (1988)-унук;
Ђурђиц
8. Ђорђевић (Борисав) Милан (1953), Миланка
(1955)-супруга, Мирослав (1980)-син; Ђурђиц
9. Ђорђевић (Борисав) Милорад (1956), Олга
(1934)-мајка, Злата (1963)-супруга, Александар
(1984)-син, Драгана (1991)-ћерка, Ивана (1992)-
снаха; Ђурђиц
10. Ђукнић (Чедомир) Љиљана (1953);
Стевањдан
11. Живковић (Радисав) Ангелина (1935);
Никољдан
12. Живковић (Илија) Горан (1963), Радојка
(1940)-мајка, Нада (1963)-супруга, Неда (1986)-
ћерка, Јована (1995)-ћерка; Никољдан
13. Живковић (Мирослав) Дарко (1964),
Станислава (1943)-мајка, Татјана (1974)-супруга,
Александар (1992)-син; Никољдан
14. Живковић (Илија) Драган(1971), Верица
(1970)-супруга, Ања (2001)-ћерка, Урош (2005)-
син; Никољдан
15. Живковић (Драгомир) Радивоје (1957),
Живанка (1958)-супруга; Никољдан
16. Живковић (Драгослав) Радисав (1962),
Миланка (1939)-мајка, Соња (1967)-супруга,
Стефан (1989)-син, Тијана (1996)-ћерка;
Никољдан
17. Живковић (Милан) Слободан (1957),
Славица (1958)-супруга, Ирена (1986)-ћерка,
Алекса (1994)-син; Стевањдан
18. Живковић (Миодраг) Слободанка (1953);
Никољдан
19. Јанковић (Благоје) Милорад (1932), Иван
(1957)-син, Бојан (1987)-унук, Филип (1991)-
унук; Никољдан
20. Јовановић (Велимир) Јован (1938), Радојка
(1945)-супруга, Миодраг (1964)-син, Верица
(1969)-снаха, Драгомир (1994)-унук, Живан
(1998)-унук; Никољдан
21. Ковачевић (Радивоје) Милош (1960),
Милена (1934)-мајка, Снежана (1960)-супруга,
Даниела (1982)-ћерка, Милијана (1986)-ћерка,
Орозовић Сара (2002)-унука (дете треће
Милошеве ћерке, Лидије), Орозовић Лара (2004)-
унука (дете треће Милошеве ћерке, Лидије);
Јовањдан
22. Маринковић (Драгутин) Бранислав (1948),
Миланка (1954)-супруга, Александар (1970)-син,
Јелена (1971)-снаха, Вељко (1997)-унук;
Никољдан
23. Маринковић (Миодраг) Владимир (1947),
Живана (1926)-мајка, Рајна (1950)-супруга,
Жељко (1973)-син, Владан (1976)-син, Нада
(1982)-снаха (Владанова супруга), Козомара
Ђорђе (2009)-Надин син из претходног брака,
Василије (2014)-унук (Надин и Владанов син),
Димитрије (2015)-унук (Надин и Владанов син);
Никољдан
24. Маринковић (Чедомир) Горан (1967);
Никољдан
25. Маринковић (Синиша) Дејан (1970), Олга
(1939)-мајка, Гордана (1973)-супруга, Јована
(1995)-ћерка, Ивана (2000)-ћерка; Никољдан
26. Матић (Томислав) Милан (1979), Весна
(1983)-супруга, Анастасија (2007)-ћерка,
Ангелина (2009)-ћерка; Јовањдан
27. Миловановић (Живомир) Бранко (1946),
Ковиљка (1954)-супруга, Горан (1970)-син,
Душица (1973)-снаха, Милош (1997)-унук,
Немања (1997)-унук; Стевањдан
28. Недељковић (Драгутин) Бранко (1959);
Алимпијевдан
29. Николић (Милован) Раденко (1948), Јованка
(1971)-супруга, Дејан (1995)-син, Јовица (1997)-
син; Никољдан
30. Павловић (Миодраг) Радован (1943),
Милина (1954)-супруга, Мирослав (1972)-син,
Јелена (1975)-снаха, Милица (1995)-унука,
Јована (1999)-унука, Снежана (2000)-унука;
Ђурђиц
31. Пајић (Богдан) Владимир (1960), Љубица
(1969)-супруга; Света Петка
32. Пантелић (Момчило) Мирослав (1954),
Весна (1967)-супруга, Небојша (1986)-син, Тања
(1987)-снаха, Страхиња (2008)-унук, Ана (2011)-
унука, Милица (2015)-унука; Ђурђиц
33. Пантелић (Милутин) Срећко (1966),
Славица (1963)-сестра, Марина (1968)-супруга,
Александра (1992)-ћерка, Марија (1993)-ћерка,
Сара (1997)-ћерка; Ђурђиц
34. Станојевић (Живорад) Томислав (1950);
Српска Нова година
35. Терзић (Миодраг) Предраг (1963), Весна
(1965)-супруга, Спасић Тања (1985)-ћерка,
Спасић Иван (1985)-зет, Немања (1987)-син,
Спасић Вук (2008)-унук (Тањин и Иванов син),
Спасић Ива (2011)-унука (Тањина и Иванова
ћерка); Свети Лука
36. Филиповић (Момчило) Милан (1971),
Милица (1947)-мајка, Гордана (1967)-сестра,
Лидија (1973)-супруга, Стефан (1994)-син,
Филип (1996)-син; Ђурђиц
37. Цилковски (Милован) Љиљана (1948);
Стевањдан
ВАШАРИШТЕ
1. Алибеговић (Миодраг) Анђела (1966);
Ђурђевдан
2. Божић (Драгослав) Дејан (1967), Надежда
(1942)-мајка, Биљана (1967)-супруга, Вукашин
(1991)-син, Дејана (1993)-ћерка; Никољдан
3. Весић (Љубомир) Милосав (1927), Розина
(1932)-супруга, Зоран (1953)-син; Ђурђевдан
4. Гајић (Здравко) Дејан (1971), Гордана (1974)-
супруга, Предраг (1994)-син, Јелена (1996)-снаха
(Предрагова супруга), Ђорђе (1997)-син;
Ђурђевдан
5. Гајић (Миливоје) Здравко (1949), Борка
(1952)-супруга, Драган (1977)-син, Јелена (1979)-
снаха, Наташа (2002)-унука, Лука (2005)-унук;
Ђурђевдан
6. Гајић (Добривоје) Рајко (1944), Добринка
(1939)-супруга, Зорица (1968)-ћерка; Ђурђевдан
7. Гајић (Миливоје) Слободан (1950), Босиљка
(1951)-супруга, Весна (1971)-ћерка, Владан
(1979)-син, Биорац Сандра (1997)-унука
(Веснина ћерка); Ђурђевдан
7
8. Димитријевић (Радомир) Миланка (1954);
Стевањдан
9. Димитријевић (Чедомир) Милица (1954);
Стевањдан
10. Димитријевић (Предраг) Младен (1949),
Љубинка (1955)-супруга; Стевањдан
11. Димитријевић (Живота) Радојица (1933),
Мирољуб (1960)-син, Јасна (1963)-снаха;
Стевањдан
12. Дујмовић (Стипо) Стипо (1960), Верица
(1963)-супруга, Марија (1988)-ћерка; Никољдан
13. Ђорђевић (Миливоје) Горан (1976), Радојка
(1958)-мајка, Драгана (1990)-супруга; Ђурђиц
14. Ђорђевић (Драгиша) Дејан (1954), Милица
(1955)-супруга, Немања (1980)-син, Снежана
(1987)-снаха, Никола (2012)-унук, Павле (2016)-
унук; Ђурђиц
15. Ђорђевић (Томислав) Зоран (1962), Дана
(1962)-супруга, Никола (1989)-син, Злата (1991)-
снаха, Викторија (2013)-унука; Ђурђиц
16. Ђорђевић (Богомир) Милован (1942),
Емилија (1948)-супруга; Ђурђиц
17. Ђорђевић (Светозар) Милован (1962),
Ранковић Јелена (1936)-ташта, Милена (1941)-
мајка, Гордана (1966)-супруга, Никола (1986)-
син, Александар (1988)-син; Ђурђиц
18. Ђорђевић (Драгислав) Раденко (1935),
Бранка (1942)-супруга; Ђурђиц
19. Ђорђевић (Милош) Саша (1982), Тања
(1986)-супруга, Милица (2007)-ћерка, Милош
(2009)-син; Ђурђиц
20. Ђорђевић (Чедомир) Слободан (1945),
Надежда (1948)-супруга, Владан (1969)-син,
Драгана (1972)-снаха, Тијана (2004)-унука,
Александар (2005)-унук; Ђурђиц
21. Ђукнић (Иван) Александар (1971), Љиљана
(1949)-мајка, Мара (1978)-супруга, Иван (2009)-
син, Душан (2013)-син; Стевањдан
22. Ђуровић (Светозар) Вукашин (1956), Соња
(1973)-супруга, Јелена (1995)-ћерка, Милица
(1999)-ћерка, Николина (2002)-ћерка, Јеврем
(2004)-син, Теодор (2007)-син, Валентина (2009)-
ћерка; Никољдан
23. Жица (Павао) Драган (1959), Душанка
(1937)-мајка, Гостојић Меланија (1961)-супруга;
Ђурђевдан
24. Ивановић (Љубисав) Милорад (1940),
Живодарка (1948)-супруга; Свети Лука
25. Јовановић (Драгослав) Александар (1937);
Никољдан
8
26. Јовановић (Велимир) Милан (1975), Јасмина
(1976)-супруга, Тодор (2000)-син, Никола (2004)-
син; Никољдан
27. Јовић (Драгиша) Љубинка (1947);
Ђурђевдан
28. Јовичић (Миливоје) Радојица (1952),
Гордана (1958)-супруга; Ђурђиц
29. Јосиповић (Радован) Владан (1961), Анђелка
(1962)-супруга, Марко (1984)-син, Маја (1986)-
ћерка; Свети Илија
30. Лубарда (Драгутин) Гроздана (1940);
Ђурђевдан
31. Миловановић (Слободан) Данијела (1966);
Ђурђиц
32. Миљанић (Благоје) Бојана (1954), Славица
(1978)-ћерка; Никољдан
33. Миљанић (Будимир) Драган (1972), Данка
(1953)-мајка; Никољдан
34. Миљанић (Радисав) Драган (1967), Мирјана
(1969)-супруга, Ђорђе (1989)-син; Никољдан
35. Миљанић (Радисав) Мирослав (1966),
Дубравка (1970)-супруга, Вукашин (2008)-син;
Никољдан
36. Михаиловић (Миодраг) Владан (1972),
Љиљана (1953)-мајка, Слађана (1978)-супруга,
Милица (2002)-ћерка, Ђорђе (2003)-син;
Ђурђевдан
37. Николић (Живомир) Александар (1984),
Марина (1993)-супруга, Михаило (2015)-син;
Никољдан
38. Николић (Трифун) Душан (1952), Ненад
(1983)-син; Никољдан
39. Николић (Милорад) Зоран (1956), Љиљана
(1965)-супруга, Филиповић Јелена (1986)-ћерка,
Филиповић Теодора (2007)-унука; Никољдан
40. Николић (Тикомир) Милић (1936), Ангелина
(1939)-супруга; Никољдан
41. Николић (Богосав) Миодраг (1934), Десанка
(1943)-супруга, Горан (1961)-син, Снежана
(1965)-снаха, Бојан (1985)-унук, Невена (1991)-
унука; Никољдан
42. Николић (Милош) Мирослав (1959), Горица
(1964)-супруга, Немања (1987)-син, Лазар
(1988)-син, Невена (1990)-снаха (Немањина
супруга), Мила (2015)-унука; Никољдан
43. Николић (Ђорђе) Слободан (1953), Љиљана
(1958)-супруга; Никољдан
44. Павловић (Љубисав) Зоран (1960), Мирјана
(1954)-супруга, Сузана (1995)-ћерка; Ђурђиц
45. Пантелић (Радован) Горан (1969), Весна
(1972)-супруга, Немања (1995)-син, Сандра
(1998)-ћерка; Ђурђиц
46. Пантелић (Живадин) Милан (1950), Јулка
(1955)-супруга, Иван (1990)-син; Ђурђиц
47. Петровић (Светислав) Милован (1942);
Никољдан
48. Петровић (Живојин) Радован (1952),
Гордана (1949)-супруга, Душан (1985)-син;
Митровдан
49. Рајковић (Радоје) Ранко (1948), Бранка
(1954)-супруга, Саша (1977)-син, Светлана
(1981)-снаха, Мартина (2009)-унука; Ђурђиц
50. Станић (Милош) Владан (1970), Душанка
(1949)-мајка, Весна (1973)-супруга, Сања (1992)-
ћерка, Саша (1994)-син; Никољдан
51. Томић (Лука) Добрисав (1944), Славка
(1946)-супруга, Дејан (1990)-унук; Јовањдан
ГОРЊИ КРАЈ
1. Бојић (Милош) Драган (1967), Драгана
(1973)-супруга; Врачи
3. Бојић (Витомир) Живомир (1936), Гроздана
(1939)-супруга, Зоран (1962)-син, Слађана
(1965)-снаха, Ненад (1994)-унук; Врачи
4. Бојић (Слободан) Јордан (1961), Бранкица
( 1 9 6 7 ) - с у п р у г а , С л о б од а н ( 1 9 8 8 ) - с и н ,
Александра (1990)-ћерка; Врачи
5. Бојић (Радован) Миломир (1959), Слободанка
(1962)-супруга, Марко (1986)-син, Ђорђе (1990)-
син; Врачи
6. Бојић (Радисав) Милорад (1947), Лепосава
(1951)-супруга, Радослав (1969)-син, Зорица
(1972)-снаха, Василије (2015)-унук; Врачи
7. Бојић (Михаило) Милосав (1946), Верица
(1954)-супруга, Горан (1977)-син, Снежана
(1987)-снаха, Стефан (2005)-унук, Даница
(2009)-унука; Врачи
8. Бојић (Радован) Миодраг (1961), Радмила
(1964)-супруга, Никола (1988)-син, Немања
(1990)-син; Врачи
9. Бојић (Чедомир) Томислав (1938), Милина
(1946)-супруга, Дејан (1969)-син, Светлана
(1975)-снаха, Александар (2001)-унук; Врачи
10. Давидовић (Душан) Зоран (1954), Милица
(1954)-супруга, Миодраг (1978)-син, Весна
(1982)-ћерка; Никољдан
11. Димитријевић (Степан) Милисав (1940);
Стевањдан
12. Ђокић (Милорад) Ђура (1967); Ђурђевдан
13. Илић (Стојан) Вукашин (1959), Марић
Стојка (1962)-супруга, Милена (1995)-ћерка,
Стана (1997)-ћерка, Стојан (1999)-син, Јевросима
(2001)-ћерка, Мара (2003)-ћерка; Јовањдан
14. Мијатовић (Живорад) Драган (1956),
Милица (1961)-супруга); Митровдан
15. Мијатовић (Живорад) Јован (1954);
Митровдан
16. Радовановић (Ратко) Милорад (1966),
Радмила (1938)-мајка; Ђурђиц
17. Ћалић (Божо) Драган (1966), Сава (1939)-
мајка; Јовањдан
18. Чавић (Милован) Драгиша (1946), Милица
(1953)-супруга, Владан (1971)-син, Данка (1979)-
снаха, Јована (2013)-унука; Срђевдан
ЈЕЛАВ I
1. Андрић (Драгослав) Андрија (1965), Љиљана
(1963)-супруга, Лазар (1997)-син; Ђурђиц
2. Анђелковић (Светолик) Даринка (1951);
Стевањдан
3. Божић (Мирослав) Владан (1972), Милина
(1975)-супруга, Данило (1997)-син, Вељко
(1999)-син; Никољдан
4. Божић (Милан) Љубисав (1949), Срећко
(1985)-син, Јелена (1991)-снаха, Михаило (2015)-
унук; Никољдан
5. Божић (Милан) Мирослав (1944), Драган
(1969)-син; Никољдан
6. Весић (Милутин) Милић (1955), Драгица
(1953)-супруга, Ненад (1990)-син; Ђурђевдан
7. Весић (Љубомир) Томислав (1931), Зорка
(1931)-супруга, Љубомир (1954)-син, Марија
(1986)-унука, Дарко (1989)-унук; Ђурђевдан
8. Воларев (Раде) Зоран (1957); Аранђеловдан
9. Гаврић (Милован) Милош (1942); Ђурђевдан
10. Гаврић (Милован) Михаило (1946), Вера
(1955)-супруга; Ђурђевдан
11. Герасимовић (Михаило) Слободан (1950),
Марковић Гордана (1948)-сестра, Марковић
Андрија (1970)-сестрић; Никољдан
12. Ђерић (Зоран) Горан (1982), Бојана (1982)-
супруга, Дуња (2014)-ћерка; Митровдан
13. Ђорђевић (Драгислав) Владимир (1938),
Горан (1976)-син, Драгана (1979)-снаха,
Вукашин (2003)-унук, Урош (2004)-унук; Ђурђиц
14. Ђорђевић (Живорад) Горан (1965), Весна
(1968)-супруга, Дарко (1994)-син; Ђурђиц
9
15. Ђорђевић (Горан) Марко (1989), Дијана
(1990)-супруга, Елена (2011)-унука, Илија
(2014)-унук; Ђурђиц
16. Ђорђевић (Богомир) Милош (1939),
Слободанка (1946)-супруга, Златан (1965)-син,
Кристина (1980)-снаха, Марјан (2004)-унук,
Кристијан (2008)-унук; Ђурђиц
17. Живановић (Миодраг) Бранко (1961),
Славица (1966)-супруга, Миодраг (1994)-син;
Ђурђиц
18. Игњатовић (Борисав) Иван (1938), Севда
(1935)-супруга, Радослав (1965)-син, Јасмина
(1967)-снаха; Аранђеловдан
19. Игњатовић (Зоран) Ненад (1979), Гордана
(1959)-мајка, Маријана (1985)-супруга, Хелена
(2006)-ћерка, Михаило (2008)-син, Петра (2011)-
ћерка, Ангелина (2016)-ћерка; Аранђеловдан
20. Илић (Душан) Радомир (1953), Зорица
(1958)-супруга; Свети Лука
21. Јовановић (Милорад) Радован (1957),
Будимка (1932)-мајка, Весна (1958)-супруга,
Гордана (1985)-ћерка, Бојана (1988)-ћерка;
Јовањдан
22. Јовић (Крстивоје) Радомир (1933), Милош
(1986)-унук; Ђурђевдан
23. Јовичић (Момчило) Дарко (1971), Рамиза
(1973)-супруга, Никола (1994)-син, Виолета
(1997)-ћерка; Ђурђиц
24. Јовичић (Радован) Момчило (1948), Милица
(1949)-супруга, Душко (1970)-син, Јела (1973)-
снаха, Сандра (1994)-унука, Тамара (1998)-
унука; Ђурђиц
25. Јосиповић (Радован) Драган (1957), Милена
(1966)-супруга, Бранко (1983)-син; Свети Илија
26. Мирковић (Чедомир) Радивоје (1943),
Љубица (1949)-супруга, Славко (1967)-син, Сања
(1974)-снаха, Чедомир (1996)-унук, Стеван
(2000)-унук; Никољдан
27. Недељковић (Драгослав) Бранко (1964);
Аранђеловдан
28. Недељковић (Драгослав) Ранко (1975),
Миладинка (1939)-мајка; Аранђеловдан
29. Николић (Здравко) Бојан (1983), Радојка
(1941)-мајка, Марија (1990)-супруга, Давид
(2015)-син; Никољдан
30. Николић (Миливоје) Будислав (1950);
Никољдан
31. Николић (Радисав) Гвозден (1964), Милица
(1946)-мајка, Стефан (1991)-син, Немања (1993)-
10
син, Урош (2000)-син; Никољдан
32. Николић (Божидар) Ђорђе (1929), Јулијана
(1930)-супруга; Никољдан
33. Николић (Витомир) Милева (1925), Добрила
(1953)-снаха; Никољдан
34. Николић (Мирослав) Милојко (1955), Лина
(1959)-супруга, Ненад (1985)-син, Анђелка
(1985)-снаха (Бојанова супруга), Бојан (1987)-
син, Матеја (2016)-унук; Никољдан
35. Николић (Радомир) Милун (1949),
Живодарка (1923)-мајка, Јасмина (1968)-супруга,
Бојана (2000)-ћерка, Милица (2003)-ћерка;
Никољдан
36. Николић (Будислав) Предраг (1977), Ненад
(1977)-брат, Зорица (1980)-супруга, Петар
(2008)-син; Никољдан
37. Николић (Властимир) Радисав (1941),
Славка (1945)-супруга, Милан (1967)-син, Тања
(1971)-снаха, Јована (1996)-унука, Јован (1999)-
унук; Никољдан
38. Николић (Чедомир) Славољуб (1962),
Млађана (1970)-супруга, Анђела (1992)-ћерка,
Светлана (1995)-ћерка; Никољдан
39. Павловић (Живан) Драгослав (1948), Верка
(1951)-супруга; Ђурђиц
40. Павловић (Живан) Радомир (1956), Славица
(1961)-супруга, Бојан (1984)-син, Анела (1988)-
снаха, Филип (2016)-унук; Ђурђиц
41. Пантелић (Властимир) Бранко (1965),
Вукосава (1940)-мајка, Љиљана (1968)-супруга,
Бојана (1996)-ћерка, Ђорђе (1998)-син; Ђурђиц
42. Пантелић (Милан) Милун (1951);
Александридан
43. Пантелић (Милован) Надежда (1936);
Ђурђиц
44. Пауновић (Миленко) Бранко (1962),
Радмила (1942)-мајка; Свети Лука
45. Петровић (Светислав) Весна (1962);
Митровдан
46. Поповић (Милан) Дејан (1968), Јулијана
(1972)-супруга, Марија (1992)-ћерка, Јелена
(1994)-ћерка, Жељко (1997)-син; Ђурђиц
47. Поповић (Милан) Драган (1962), Гордана
(1966)-супруга, Мирјана (1989)-ћерка, Милан
(1991)-син; Ђурђиц
48. Поповић (Живојин) Милан (1943), Драгица
(1935)-супруга; Ђурђевдан
49. Поповић (Драгутин) Славко (1969),
Слободанка (1948)-мајка, Драгана (1973)-
супруга, Невена (1993)-ћерка, Ненад (1995)-син;
Ђурђиц
50. Ристивојевић (Србољуб) Светислав (1964),
Радица (1978)-супруга, Стефан (2006)-син;
Никољдан
51. Савковић (Светомир) Зоран (1956), Душица
(1961)-супруга; Никољдан
52. Савковић (Велизар) Момир (1951), Смиљка
(1953)-супруга, Дејан (1973)-син; Никољдан
53. Савковић (Велизар) Славко (1953), Миланка
(1956)-супруга, Зоран (1974)-син, Данка (1977)-
снаха, Маријана (1995)-унука, Катарина (1997)-
унука, Милан (2004)-унук; Никољдан
54. Станић (Милош) Весна (1980); Никољдан
55. Степановић (Радован) Милисав (1946),
Михалина (1947)-супруга; Стевањдан
56. Степановић (Радован) Милош (1953),
Анђелка (1958)-супруга, Дејан (1978)-син;
Стевањдан
57. Степановић (Радован) Светлана (1972);
Стевањдан
58. Степановић (Радомир) Слободан (1971),
Ружица (1944)-мајка; Стевањдан
59. Ћирић (Тихомир) Ђорђе (1952), Мила (1952)-
супруга, Маја (1975)-ћерка, Нина (1983)-ћерка,
Милица (1999)-унука (Мајина ћерка), Станић
Ђорђе (2001)-унук (Мајин син), Станић Јелена
(2001)-унука (Мајина ћерка); Аранђеловдан
60. Урошевић (Стојадин) Милан (1957), Никола
(1998)-син; Никољдан
61. Шостарић (Павле) Мирослав (1959);
Никољдан
ЈЕЛАВ II
1. Бојић (Радован) Мирослав (1961), Милина
(1964)-супруга; Врачи
2. Гарчевић (Рајко) Жељко (1963), Невена
(1965)-супруга, Александар (1992)-син;
Аранђеловдан
3. Ђорђевић (Иван) Ђорђе (1936), Милева
(1939)-супруга, Милан (1961)-син; Ђурђиц
4. Ђорђевић (Светозар) Радован (1960), Славица
(1966)-супруга, Ненад (1989)-син, Стефан
(1997)-син; Ђурђиц
5. Ђорђевић (Милош) Срђан (1981), Радмила
(1936)-баба, Марија (1989)-супруга, Ђорђе
(2011)-син, Ђурђа (2012)-ћерка, Анђелија (2016)-
ћерка; Ђурђиц
6. Ђурић (Радомир) Чедомир (1955), Милина
(1955)-супруга; Ђурђевдан
7. Ивановић (Никола) Борисав (1945), Радмила
(1943)-супруга; Ђурђиц
8. Ивановић (Живан) Дејан (1966); Ђурђиц
9. Ивановић (Живко) Иван (1942), Вера (1951)-
супруга, Жељко (1970)-син; Ђурђиц
10. Ивановић (Живорад) Љубиша (1949),
Славка (1959)-супруга, Саша (1980)-син,
Мирјана (1984)-снаха, Лука (2010)-унук,
Николина (2012)-унука; Ђурђиц
11. Ивановић (Богољуб) Филип (1965), Ненад
(1993)-син, Марина (1997)-снаха, Нађа (2015)-
унука; Ђурђевдан
12. Игњатовић (Милан) Андреја (1950);
Аранђеловдан
13. Јовичић (Бранко) Саша (1989); Ђурђиц
14. Јонић (Владимир) Дарко (1968), Душанка
(1950)-мајка, Милош (1994)-син; Аранђеловдан
15. Лукић (Томислав) Милета (1965);
Мратиндан
16. Марковић (Љубиша) Влада (1969), Радмила
(1933)-баба, Миланка (1959)-мајка, Јелена
(1980)-супруга, Маја (1980)-сестра, Виктор
(2014)-син; Ђурђиц
17. Марковић (Милош) Драгиша (1957),
Драгица (1962)-супруга, Милош (1986)-син,
Зорица (1988)-ћерка, Марта (2013)-унука
(Зоричина ћерка); Ђурђиц
18. Марковић (Слободан) Душко (1974),
Милица (1952)-мајка; Ђурђиц
19. Марковић (Миодраг) Зоран (1953), Ана
(1952)-супруга, Дарко (1982)-син; Ђурђиц
20. Марковић (Драгомир) Јован (1953), Данка
(1958)-супруга, Владимир (1980)-син, Марина
(1983)-снаха, Дуња (2008)-унука, Миња (2010)-
унука, Коста (2015)-унук; Ђурђиц
21. Марковић (Драгомир) Милорад (1946),
Станица (1938)-супруга, Зоран (1970)-син,
Данијела (1974)-снаха, Петар (1999)-унук, Јана
(2004)-унука; Ђурђиц
22. Мијатовић (Момчило) Милош (1959),
Милица (1938)-мајка; Митровдан
23. Мијатовић (Момчило) Раде (1961);
Никољдан
24. Милојевић (Радомир) Мира (1957), Марина
(1983)-ћерка; Ђурђиц
25. Милојевић (Драгослав) Мирослав (1946),
Љиљана (1958)-супруга, Раде (1978)-син, Сандра
(1980)-снаха, Радица (1982)-ћерка, Милица
(2012)-унука, Јелена (2014)-унука; Ђурђиц
11
26. Миљанић (Велимир) Властимир (1933),
Милун (1959)-син, Срећко (1991)-унук;
Никољдан
27. Миљанић (Велимир) Живомир (1926),
Перса (1930)-супруга, Верица (1953)-снаха,
Саша (1973)-унук; Никољдан
28. Миљанић (Милоје) Љубиша (1937),
Босиљка (1941)-супруга, Мирковић Владисав
(1964)-зет (Маријанин супруг), Мирковић-
Миљанић Маријана (1969)-синовица, Мирковић
Бојан (1990)-унук, Мирковић Стефан (1993)-
унук; Никољдан
29. Миљанић (Радомир) Томислав (1967),
Спасенија (1934)-мајка, Драгана (1978)-супруга,
Милош (1995)-син, Милица (1999)-ћерка;
Никољдан
30. Мирковић (Милан) Бранко (1963), Верка
(1938)-мајка, Љиљана (1963)-супруга, Никола
(1989)-син, Урош (1991)-син; Никољдан
31. Мирковић (Милош) Зоран (1957), Љубинка
(1938)-мајка; Никољдан
32. Николић (Дамјан) Јагода (1967), Жељко
(2004)-син; Ђурђиц
33. Николић (Миодраг) Миладин (1963),
Гордана (1968)-супруга; Ђурђиц
34. Николић (Чедомир) Милинко (1955),
Милена (1934)-мајка, Мирјана (1969)-супруга,
Срећко (1989)-син, Ана (1989)-снаха, Војин
(2015)-унук; Никољдан
35. Николић (Станко) Милка (1948); Ђурђиц
36. Николић (Живорад) Милосав (1953),
Радмила (1957)-супруга; Ђурђиц
37. Николић (Никола) Раде (1961), Љуба (1958)-
супруга, Марко (1984)-син, Милош (1986)-син,
Милица (1995)-снаха (Милошева супруга), Лазар
(2016)-унук; Никољдан
38. Николић (Никола) Славко (1959), Даница
(1956)-супруга, Кат арина (1984)-ћерка,
Александар (1989)-син, Милица (1989)-снаха,
Нађа (2013)-унука, Софија (2014)-унука,
Димитрије (2016)-унук; Никољдан
39. Павловић (Драгиша) Радосав (1945),
Љубица (1946)-супруга, Срђан (1975)-син,
Тамара (1987)-снаха, Никола (2009)-унук;
Ђурђиц
40. Пантелић (Милан) Момчило (1947), Душица
(1953)-супруга, Бранко (1969)-син, Поповић
Биљана (1983)-снаха; Ђурђиц
41. Петровић (Владан) Марко (1986), Вера
12
(1959)-мајка, Славица (1989)-супруга, Хелена
(2010)-ћерка, Милица (2014)-ћерка, Кристина
(2016)-ћерка; Ђурђиц
42. Петровић (Мирослав) Миомир (1960);
Ђурђиц
43. Петровић (Ђорђе) Негослав (1939), Јагода
(1946)-супруга, Милош (1969)-син, Далиборка
(1971)-снаха, Јована (2001)-унука; Ђурђиц
44. Радојичић (Живко) Драган (1960), Весна
(1959)-супруга, Јована (1990)-ћерка, Јелена
(1991)-ћерка, Марија (1993)-ћерка, Милица
(1998)-ћерка; Ђурђиц
45. Радојичић (Живко) Здравко (1958), Душица
(1966)-супруга, Милош (1985)-син; Ђурђиц
46. Савковић (Војислав) Андреја (1980), Марија
(1979)-супруга, Никола (2001)-син, Ненад (2007)-
син; Никољдан
47. Савковић (Мирослав) Војислав (1954),
Надежда (1934)-мајка, Зорица (1957)-супруга,
Александар (1977)-син, Наташа (1985)-снаха,
Вељко (2011)-унук, Илија (2015)-унук; Никољдан
48. Савковић (Миомир) Радосав (1958), Милица
(1963)-супруга, Перишић Дарко (1991)-зет,
Јована Савковић Перишић (1994)-ћерка, Маша
(2016)-унука; Никољдан
49. Сарић (Радисав) Љиљана (1958); Ђурђиц
50. Стевановић (Милан) Милинко (1952),
Јагодина (1953)-супруга; Врачи
51. Стевановић (Братислав) Мирослав (1961),
Зора (1964)-супруга; Врачи
52. Танасковић (Рајко) Драган (1980), Пантелић
Славица (1961)-мајка, Славица (1981)-супруга,
Нина (2015)-ћерка; Аранђеловдан
СТРАНА
1. Весић (Слободан) Драган (1979), Ана (1982)-
супруга, Алексић Вељко (2005)-пасторак, Деспот
(2012)-син; Ђурђевдан
2. Весић (Светозар) Љубинка (1939); Ђурђевдан
3. Весић (Живорад) Слободан (1956), Љиљана
(1928)-мајка, Душан (1980)-син, Драгица (1981)-
снаха, Елена (2005)-унука, Сара (2011)-унука;
Ђурђевдан
4. Гаврић (Милован) Љубиша (1948), Лепосава
(1956)-супруга, Милан (1985)-син, Мартина
(1993)-снаха, Марија (2012)-Мартинина ћерка из
претходног брака, Хелена (2016)-унука;
Ђурђевдан
5. Гајић (Томислав) Мирослав (1961), Љиљана
(1964)-супруга, Ивана (1984)-снаха, Ивица
(1985)-син, Уна (2013)-унука; Ђурђиц
6. Гајић (Периша) Радмила (1945); Ђурђиц
7. Гајић (Милорад) Радован (1946), Александар
(1974)-син, Душица (1977)-снаха, Лена (2008)-
унука, Урош (2010)-унук; Ђурђиц
8. Гајић (Тихомир) Томислав (1930), Радмила
(1938)-супруга, Негослав (1960)-син, Зорица
(1962)-снаха, Дејан (1985)-унук, Јована (1985)-
Дејанова супруга, Дуња (2013)-праунука, Нађа
(2016)-праунука; Ђурђиц
9. Ђурђевић (Радосав) Мирослав (1953);
Никољдан
10. Живковић (Живомир) Миомир (1953),
Драган (1977)-син, Данијела (1980)-снаха,
Виктор (2006)-унук, Дарио (2012)-унук;
Никољдан
11. Јовановић (Миодраг) Горан (1982), Мирјана
(1965)-мајка), Маргарета (1984)-супруга,
Анастасија (2007)-ћерка, Вељко (2008)-син,
Лазар (2012)-син; Јовањдан
12. Ковачевић (Милорад) Мирослав (1957),
Миланка (1952)-супруга; Јовањдан
13. Марковић (Драгослав) Павле (1944),
Љиљана (1954)-супруга, Душан (1976)-син,
Јелена (1984)-снаха, Матеја (2005)-унук, Марија
(2007)-унука; Савине вериге
14. Марковић (Драгослав) Слободан (1946),
Стоја (1944)-супруга, Слађана (1974)-снаха,
Жељко (1979)-син, Марко (2003)-унук,
Магдалена (2006)-унука; Савине вериге
15. Милојевић (Владислав) Бранислав (1954),
Биљана (1957)-супруга, Бојан (1979)-син;
Ђурђевдан
16. Милојевић (Слободан) Горан (1971),
Далиборка (1976)-супруга, Јована (1996)-ћерка,
Јован (2000)-син; Ђурђиц
17. Милојевић (Милован) Зоран (1968), Гордана
(1972)-супруга, Стефан (1995)-син; Ђурђевдан
18. Милојевић (Иван) Јелка (1950); Ђурђевдан
19. Милојевић (Славољуб) Слободан (1954),
Гордана (1956)-супруга, Ирена (1988)-снаха,
Ненад (1989)-син, Миа (2014)-унука; Ђурђевдан
20. Милојевић (Мирослав) Томислав (1957),
Маријана (1992)-ћерка, Мирослав (1993)-син,
Марина (1999)-ћерка; Ђурђевдан
21. Милутиновић (Милорад) Радиша (1935),
Миљка (1936)-супруга, Владимир (1974)-син,
Биљана (1978)-снаха, Давид (1998)-унук, Филип
(2001)-унук; Стевањдан
22. Милутиновић (Милинко) Срђан (1984),
Мирјана (1964)-мајка; Никољдан
23. Николић (Драгица) Ненад (1995), Драгица
(1961)-мајка; Томиндан
24. Пантелић (Светозар) Десанка (1941);
Ђурђиц
25. Пантелић (Милован) Зоран (1959), Верка
( 1 9 3 9 ) - м а ј ка , Го рд а н а ( 1 9 6 1 ) - су п ру г а ,
Арсенијевић Сузана (1983)-ћерка, Арсенијевић
Анђелина (2009)-унука (Сузанина ћерка);
Ђурђиц
26. Петровић (Милорад) Драгомир (1947),
Десанка (1951)-супруга; Никољдан
27. Петровић (Живојин) Милета (1950), Радојка
(1949)-супруга; Митровдан
28. Петровић (Слободан) Милун (1961),
Миланка (1942)-мајка, Невенка (1963)-супруга,
Бобан (1984)-син, Којић Ана (1989)-снаха,
Никола (2013)-унук; Никољдан
29. Ристивојевић (Томислав) Душан (1962),
Божица (1968)-супруга; Никољдан
30. Ристивојевић (Михаило) Зоран (1957),
Душанка (1961)-супруга; Никољдан
31. Ристивојевић (Сретен) Зоран (1963), Зорка
(1934)-мајка, Милина (1966)-супруга, Ивица
(1987)-син, Јелена (1990)-ћерка; Никољдан
32. Ристивојевић (Драган) Марко (1982), Олга
(1958)-мајка, Жаклина (1985)-супруга,
Петковски Милица (2007)-пасторка, Александар
(2009)-син; Никољдан
33. Ристивојевић (Чедомир) Милан (1957),
Марина (1963)-супруга, Бојан (1985)-син, Чеда
(1988)-син; Никољдан
34. Ристивојевић (Томислав) Милорад (1963),
Данка (1966)-супруга, Милош (1992)-син;
Никољдан
35. Ристивојевић (Милан) Милутин (1961),
Персида (1939)-мајка, Слађана (1967)-супруга,
Јелена (1988)-ћерка, Никола (1990)-син;
Никољдан
36. Ристивојевић (Александар) Мирослав
(1954), Максида (1963)-супруга, Данијела (1983)-
ћерка, Александар (1994)-син; Никољдан
37. Стевановић (Томислав) Саша (1972),
Милунка (1948)-мајка, Далиборка (1973)-
супруга, Александра (1994)-ћерка, Александар
(1988)-син; Ђурђиц
38. Сулимановић (Воја) Зоран (1958), Вера
(1956)-супруга, Драгослав (1977)-син, Бобан
13
(1982)-син, Дејан (1985)-син, Дијана (1990)-
ћерка, Андреа Бабић (2009)-унука (Дијанина
ћерка); Аранђеловдан
39. Тошић (Иван) Зоран (1967), Милица (1943)-
мајка, Данијела (1977)-супруга, Андријана
(2007)-ћерка, Ивана (2008)-ћерка; Михољдан
РОЂЕНИ
1. Гаврић Хелена, ћерка Мартине (1993) и
Милана (1985), у домаћинству Љубише Гаврића
(1948), у засеоку Страна
2. Гајић Нађа, ћерка Јоване (1985) и Дејана
(1985), у домаћинству Томислава Гајића (1931), у
засеоку Страна
3. Ђорђевић Анђелија, ћерка Марије (1989) и
Срђана (1981), у домаћинству Срђана Ђорђевића
(1981), у засеоку Јелав II
4. Ђорђевић Павле, син Снежане (1987) и
Немање (1980), у домаћинству Дејана Ђорђевића
(1954), у засеоку Вашариште
5. Игњатовић Ангелина, ћерка Маријане (1985)
и Ненада (1979), у домаћинству Ненада
Игњатовића (1979), у засеоку Јелав I
6. Јовановић Јана, ћерка Светлане (1979) и
Младена (1978), у домаћинству Петрије Гајић
(1958), у засеоку Варошица
7. Јовановић Сашка, ћерка Светлане (1979) и
Младена (1978), у домаћинству Петрије Гајић
(1958), у засеоку Варошица
8. Николић Димитрије, син Милице (1989) и
Александра (1989), у домаћинству Славка
Николића (1959), у засеоку Јелав II
9. Николић Лазар, син Милице (1995) и Милоша
(1986), у домаћинству Рада Николића (1961), у
засеоку Јелав II
10. Николић Матеја, син Анђелке (1985) и
Бојана (1987), у домаћинству Милојка Николића
(1955), у засеоку Јелав I
11. Павловић Филип, син Анеле (1988) и Бојана
(1984), у домаћинству Радомира Павловића
(1956), у засеоку Јелав I
12. Перишић Маша, ћерка Јоване (1994) и Дарка
(1991), у домаћинству Радосава Савковића
(1958), у засеоку Јелав II
13. Петровић Кристина, ћерка Славице (1989) и
Марка (1986), у домаћинству Марка Петровића
(1986), у засеоку Јелав II
14
УМРЛИ
1. Герасимовић Косара (1925), из домаћинства
Слободана Герасимовића (1950), у засеоку Јелав I
(Косара је Слободанова мајка)
2. Живковић Милан (1932), из домаћинства
Ангелине Живковић (1935), у засеоку Варошица
(Милан је Ангелинин супруг)
3. Игњатовић Зоран (1954), из домаћинства
Ненада Игњатовића (1979), у засеоку Јелав I
(Зоран је Ненадов отац)
4. Јанковић Ђурђијана (1934), из домаћинства
Милорада Јанковића (1932), у засеоку Варошица
(Ђурђијана је Милорадова супруга)
5. Јовановић Милорад (1935), из домаћинства
Радована Јовановића (1957), у засеоку Јелав I
(Милорад је Радованов отац)
6. Јовановић Миодраг (1958), из домаћинства
Горана Јовановића (1982), у засеоку Страна
(Миодраг је Горанов отац)
7. Милојевић Драгана (1962), из домаћинства
Томислава Милојевића (1957), у засеоку Страна
(Драгана је Томислављева супруга)
8. Николић Спасенија (1925), из домаћинства
Милосава Николића (1953), у засеоку Јелав II
(Спасенија је Милосављева мајка)
9. Николић Трифун (1929), из домаћинства
Душана Николића (1952), у засеоку Вашариште
(Трифун је Душанов отац)
10. Петровић Перка (1923), из домаћинства
Милете Петровића (1950), у засеоку Страна
(Перка је Милетина мајка)
11. Поповић Наталија (1940), из домаћинства
Данијеле Поповић (1966), у засеоку Вашариште
(Наталија је Данијелина мајка)
12. Радојичић Радојка (1926), из домаћинства
Зорана Давидовића (1954), у засеоку Горњи крај
(Радојка је Зоранова ташта)
13. Стевановић Томислав (1949), из дома-
ћинства Саше Стевановића (1972), у засеоку
Страна (Томислав је Сашин отац)
14. Чавић Ангелина (1934), из домаћинства Рада
Чавића (1962), у засеоку Јелав II (Ангелина је
Радова мајка)
УДАТЕ
1. Бојић Катарина (1991), ћерка Слађане (1965)
и Зорана (1962), из засеока Горњи крај, за Срећка
(1987), сина Зорице и Томислава Петровића из
Малих Црљени
2. Ђуровић Јована (1996), ћерка Соње (1973) и
Вукашина (1956), из засеока Вашариште, за
Марка Окуку (1994) из Лазаревца
3. Ковачевић Лидија (1984), ћерка Снежане
(1960) и Милоша (1960), из засеока Варошица, за
Славишу (1984), сина Олге (1957) и Живорада
(1955) Бранковића из Бистрице
4. Миљанић Јелена (1990), ћерка Дубравке
(1970) и Мирослава (1966), из засеока
Вашариште, за Бошка Тошића из Аранђеловца
5. Николић Ана (1988), ћерка Гордане (1968) и
Миладина (1963), из засеока Јелав II, за Ненада
Милиновића (1989) из Лазаревца
6. Савковић Јована (1994), ћерка Милице (1963)
и Радосава (1958), из засеока Јелав II, за Дарка
Перишића (1991), сина Слађане Грујић и Зорана
Перишића из Даросаве. (Младенци су остали да
живе у Барошевцу, код Јованиних родитеља)
ОЖЕЊЕНИ
1. Ђорђевић Александар (1984), син Злате
(1963) и Милорада (1956), из засеока Варошица,
Иваном Радојичић (1992) из Степојевца
ОСНОВНА ШКОЛА
„МИЛОРАД ЛАБУДОВИЋ ЛАБУД“
У основној школи „Милорад Лабудовић
Лабуд“ из Барошевца школску 2015/16. годину
завршио је 121 ученик, од чега их је из нашег села
59. По разредима то изгледа овако: први разред -
15 (10 из Барошевца), други разред - 20 (10 из
Барошевца), трећи разред - 13 (5 из Барошевца),
четврти разред - 15 (7 из Барошевца), пети
разред - 13 (6 из Барошевца), шести разред - 13 (8
из Барошевца), седми разред - 14 (4 из
Барошевца), осми разред - 18 (9 из Барошевца).
У школској 2016/17. години у овој школи је
уписано 117 ученика, од чега их је из Барошевца
62. По разредима то изгледа овако: први разред -
20 (11 из Барошевца: Арсенијевић (Марко)
Анђелина, Бојић (Горан) Даница, Ђорђевић
(Саша) Милош, Ђукнић (Александар) Иван,
Ђуровић (Вукашин) Валентина, Козомара
(Далибор) Ђорђе, Матић (Милан) Ангелина,
Павловић (Срђан) Никола, Петровић (Марко)
Хелена, Рајковић (Саша) Мартина, Ристивојевић
(Марко) Александар), други разред - 15 (10 из
Барошевца: Бабић (Игор) Андреа, Герасимовић
(Ненад) Лена, Ђорђевић (Златан) Кристијан,
Игњатовић (Ненад) Михаило, Јовановић (Горан)
Вељко, Марковић (Владимир) Дуња, Миљанић
(Мирослав) Вукашин, Николић (Предраг) Петар,
Пантелић (Небојша) Страхиња, Тошић (Зоран)
Ивана), трећи разред – 20 (10 из Барошевца:
Гајић (Александар) Лена, Ђорђевић (Саша)
Милица, Ђуровић (Вукашин) Теодор, Јовановић
(Горан) Анаастасија, Марковић (Душан) Марија,
Матић (Милан) Анастасија, Петковски (Жак-
лина) Милица, Спасић (Иван) Вук, Тошић
(Зоран) Андријана, Филиповић (Иван) Теодора),
четврти разред – 10 (5 из Барошевца: Гераси-
мовић (Ненад) Лука, Живковић (Драган) Виктор,
Игњатовић (Ненад) Хелена, Ристивојевић
(Светислав) Стефан, Савковић (Андреја) Ненад),
пети разред – 13 (7 из Барошевца: Алексић (Ана)
Вељко, Бојић (Горан) Стефан, Весић (Душан)
Елена, Гајић (Драган) Лука, Ђорђевић (Владан)
Александар, Живковић (Драган) Урош, Мар-
ковић (Жељко) Магдалена), шести разред – 12 (6
из Барошевца: Ђорђевић (Златан) Марјан,
Ђорђевић (Владан) Тијана, Ђуровић (Вукашин)
Јеврем, Јовановић (Милан) Никола, Марковић
(Душан) Матеја, Орозовић (Дренко) Лара), седми
разред – 13 (8 из Барошевца: Ђорђевић (Горан)
Урош, Илић (Вукашин) Мара, Марковић (Зоран)
Јана, Марковић (Жељко) Марко, Михаиловић
(Владан) Ђорђе, Николић (Рајко) Жељко,
Николић (Милун)Милица, Савковић (Зоран)
Милан), осми разред – 14 (4 из Барошевца: Гајић
(Драган) Наташа, Ђорђевић (Горан) Вукашин,
Ђуровић (Вукашин) Николина, Орозовић
(Дренко) Сара).
У 2016. години у барошевачкој основној
школи били су запослени: Бабовић Милован -
наставник математике (од 01. 03. 2016), Бачанац
Предраг - наставник физичког васпитања (до 01.
03. 2016), Белошевић Љиљана - наставница
историје, Божић Зорица - учитељица, Бојанић
Драгиша - наставник техничког образовања,
Бошковић Мирјана - наставница техничког и
информатичког образовања и информатике,
Дерета Јелена - наставница енглеског језика,
Драговић Радојка - наставница биологије,
Живковић Ксенија - наставница хемије,
Иванковић Марија - наставница енглеског
15
језика, Илић Љиљана - директорка, Јазић
Живан - наставник математике (до 01. 03. 2016),
Јанковић Весна - наставница географије,
Јевтић Мирјана - учитељица, Јовановић
Гордана - педагошкиња, Јовановић Миодраг -
помоћни радник, Јовановић Славка - учите-
љица у Стрмову, Ковач Љубица - наставница
немачког језика, Кузмановић Радмила - учите-
љица, Маринов Марко - наставник ликовног
васпитања, Мештровић Тамара - наставница
немачког језика, Мијатовић Ненад - веронаука у
Стрмову, Милић Тијосав - наставник геогра-
фије, Миљанић Драгана - помоћна радница,
Нагулић Илија - вероучитељ, Ненадовић
Ђорђе - учитељ у Зеокама, Ненадовић Јасмина -
учитељица у Зеокама, Нешовић Бојана -
наставница музичког васпитања, Николић
Даница - наставница српског језика, Николић
Љуба - наставница српског језика и библио-
текарка, Николић Славица - помоћна радница,
Њуњић Огњен - наставник физичког васпи-
тања, Павловић Бранислав - наставник
физичког васпитања (од 01. 03. 2016), Пантелић
Снежана - учитељица у Бистрици, Пауновић
Љиљана - помоћна радница, Поповић Душица -
учитељица у Бистрици, Радојичић Зорица -
секретарка, Радоичић Немања - вероучитељ,
Рајковић Радојка - помоћна радница, Рајковић
Татјана - помоћна радница, Романовић Мирка –
наставница енглеског језика, Савић Радиша –
домар, Симеуновић Милица - учитељица,
Станковић Весна - помоћна радница, Токалић
Вера - наставница физике, Филиповић Лидија –
шефица рачуноводства.
ФУДБАЛСКИ КЛУБ „МЛАДОСТ“
У пролећном делу сезоне 2015/16. године у
Првој београдској лиги, група „Б“ (пети степен
такмичења у држави, трећи одоздо, испод се
налазе Прва и Друга општинска лига Лазаревца),
„Младост“ је постигла следеће резултате:
- 14. коло, 13. 03. 2016. Младост - ТЕК Слога
(Велики Црљени) 1:3
- 15. коло, 20. 03. 2016. Полет (Грабовац) -
Младост 2:4
- 16. коло, 27. 03. 2016. Младост - Велики
Борак 3:1
16
- 17. коло, 02. 04. 2016. Младост (Цветовац) -
Младост 1:0
- 18. коло, 10. 04. 2016. Младост - Напредак
(Нови Медошевац) 0:0
- 19. коло, 16. 04. 2016. ОФК Забрежје -
Младост 6:5
- 20. коло, 24. 04. 2016. Младост - Раднички
(Рудовци) 2:0
- 21. коло, 30. 04. 2016. Младост
(Чибутковица) - Младост 1:5
- 22. коло, 08. 05. 2016. Младост - Стрелац
(Мислођин) 3:2
- 23. коло, 15. 05. 2016. Будућност (Звечка) -
Младост 4:0
- 24. коло, 22. 05. 2016. Младост - Борац
(Арнајево) 2:1
- 25. коло, 29. 05. 2016. Борац (Лазаревац) -
Младост 2:1
- 26. коло, 05. 06. 2016. Младост - Шумадија
(Шопић) 1:1
Фудбалску сезону 2015/16. године „Младост“
је завршила на 5. месту, од укупно 14 клубова: на
26 одиграних утакмица Барошевчани су имали 13
победа, 4 пута су одиграли нерешено, а 9 пута су
изгубили. Постигли су 51 гол, а примили 41, што
значи да им је гол разлика била + 10. Освојили су
укупно 43 бода.
У јесењем делу фудбалске сезоне 2016/17.
године „Младост“ је играла у истом степену
такмичења и постигла је следеће резултате:
- 01. коло, 21. 08. 2016. Раднички (Рудовци) -
Младост 1:1
- 02. коло, 28. 08. 2016. Младост - ОФК
Уровци 0:2
- 03. коло, 04. 09. 2016. Стрелац (Мислођин) -
Младост 1:2
- 04. коло, 11. 09. 2016. Младост - Напредак
(Нови Медошевац) 1:1
- 05. коло, 18. 09. 2016. Полет (Грабовац) -
Младост 0:4
- 06. коло, 25. 09. 2016. Младост - ОФК
Забрежје 2:0
- 07. коло, 01. 10. 2016. Младост (Цветовац) -
Младост 2:2
- 08. коло, 09. 10. 2016. Младост - ТЕК Слога
(Велики Црљени) 0:0
- 09. коло, 16. 10. 2016. Рушањ - Младост 1:3
- 10. коло, 23. 10. 2016. Младост - БСК 1926
(Баћевац) 1:3
- 11. коло, 29. 10. 2016. Шумадија (Шопић) -
Младост 2:2
 - 12. коло, 06. 11. 2016. Младост - ОФК
Бурово 3:3
- 13. коло, 13. 11. 2016. Барајево - Младост
2:1
„Младост“ је ову полусезону завршила на 8.
месту, од укупно 14 клубова: на 13 одиграних
утакмица Барошевчани су имали 4 победе, 6 пута
су одиграли нерешено, а 3 пута су изгубили.
Постигли су 22 гола, а примили 18, што значи да
им је гол разлика била + 4. Освојили су укупно 18
бодова.
На првенственим утакмицама у 2016. години
за „Младост“ је наступало 30 фудбалера. Из
Барошевца су играли Јовановић Горан (1982),
Николић Лазар (1988), Ристивојевић Александар
(1994) и Филиповић Стефан (1994), из Аранђe-
ловца Беговић Иван (1985), Добричић Владимир
(1983), Прековић Влада (1983), Проковић Саша
(1995) и Терзић Драган (1983), из Лазаревца
Анђелковић Никола (1992), Павловић Ненад
(1982), Петровић Слободан (1985) и Стојановић
Зоран (1974), из Буковика Гавриловић Ивица
(1981) и Швабић Иван (1985), из Венчана
Дамњановић Јовица (1975) и Ерић Александар
(1996), из Дрена браћа Александар (1990) и
Немања (1995) Стојковић, из Арнајева Пантелић
Александар (1990), из Вреоца Илић Иван (1982),
из Даросаве Томашевић Урош (1991), из
Кораћице Булат Милан (1992), из Крушевице
Милановић Никола (1992), из Малих Црљени
Миловановић Жарко (1989), из Марковца Вуки-
ћевић Младен (1994), из Младеновца Јовановић
Марко (1994), из Степојевца Давидовић Немања
(1982), из Стрмова Милинковић Бојан (1996) и из
Тулежа Миловановић Лазар (1995). Тренер је био
Жељко Тарић (1980) из Малих Црљени, а
председник Управе Бранко (Аца) Ђорђевић
(1988).
ДОГАЂАЊА
На Бадње вече, 6. јануара, по јакој киши, у
организацији Црквене општине Барошевац
испред зидане цркве организовано је паљење
бадњака. Кувало се вино, ракија и чај, приређен је
и ватромет. Поводом школске славе, Светог Саве,
27. јануара у школи је одржана приредба, а
приређен је и свечани ручак чији је домаћин
(колачар) био Радослав (Иван) Игњатовић (1965).
Трећи број часописа „Букинац“ изашао је 2.
марта.
Ванредни републички и редовни општински
избори одржани су 24. априла. У Барошевцу је
право гласа имало 919 бирача и учествовало је
њих 703, а на изборима за Народну скупштину
Србије предложене листе су добиле следећи број
гласова: Српска напредна странка 295, Социјал-
истичка партија Србије 96, Српска радикална
странка 77, коалиција Двери и Демократска
странка Србије 64, коалиција Либерално
демократска партија, Лига социјал-демократа
Војводине и Социјалдемократска странка 60,
Демократска странка 31, Доста је било 21,
Заветници 9, Зелена странка 5, Руска странка 5,
Левица Србије 3, Бошњачка демо-кратска
заједница Санџака 2, Дијалог 2, Републиканска
странка 2, У инат 2, Српско руски покрет 1, а
остало су били неважећи листићи. На изборима
за Скупштину Градске општине Лазаревац
поредак је био следећи: Лазаревац наша кућа 492,
Српска напредна странка 107, Социјалистичка
партија Србије 19, коалиција Двери и Демо-
кратска странка Србије 16, Српска радикална
странка 12, Клуб љубитеља Лазаревца 9, За
Лазаревац какав заслужујеш 7, Демократска
странка 5, Доста је било 2, Зелена странка 2,
Социјалдемократска странка 2, а остало су били
неважећи листићи.
У спомен на стару барошевачку литију на
Васкрсни понедељак, 2. маја, по облачном и
прохладном времену, у зиданој цркви је
приређено ломљење колача, а у просторијама
месне заједнице Барошевац организован је ручак
чији је домаћин (колачар) био Радослав
Игњатовић. Вече уочи Ђурђевдана било је
кишовито, али је, ипак, изнад мајдана паљена
традиционална уочиђурђевска ватра. На Мали
Никољдан, 22. маја, кроз село је ишла литија и
обишла записе у Јелаву и Церовитом потоку.
Присутних је било тридесетак, а ишло се са 7-8
кола. Колачари су били Радослав Игњатовић,
Зоран (Милорад) Марковић, Милош (Негослав)
Петровић и Зоран Тошић. Присутни су били
свештеници Милан Матић и Милош Мијатовић,
као и вертоучитељ Илија Нагулић. (Није се ишло
на запис на страњанском брду због грађевинских
радова у Потоку, пошто је почело сређивање дела
корита Ајдуковца, као и уређење и асфалтирање
улице поред овог водотока.)
17
 На Видовдан, 28. јуна, у барошевачкој
основној школи организована је приредба у
заједничкој организацији ове образовне установе
и Удружења грађана „Букинац“ на којој су уче-
ници извели комад по мотивима текстова из исто-
именог часописа ове невладине организације.
На Ивањдан, 7. јула, у организацији месне
заједнице Барошевац у црквеној порти увече је
организовано такмичење у кувању рибље чорбе,
а победила је екипа лазаревачке Електро-
дистрибуције.
У авгсту су завршени грађевински радови у
Ајдуковцу.
У октобру је асфалтиран пут дужине 1200
метара од страњанског подзасеока Пољане до
границе са селом Дрен, поред Крџиног гроба.
У новембру је асфалтирана Улица Кнеза
Николе Станојевића и Школска.
Четрнаестог дана задњег месеца 2016. године
пресечен је пут за Стару монтажу и на ту страну
се почело ићи преко Пркосаве и Стрмова. Дан
барошевачке школе обележен је 17. децембра, а
после три деценије присутни су били и чланови
породице Лабудовић: синовци, браћа од
стричева, сестрићи и рођаци Милорадови, по
коме ова образовна установа носи име.
Што се тиче времена у 2016. години ваља рећи
да је у јануару било и мразева, и снега, и кише,
исто тако и топлијих дана, а најхладније јутро је
било двадесеттрећег дана овог месеца. Фебруар
је био неуобичајено топао и сув, природа је
озеленела, појавили су се и пупољци. У марту је
било јако променљиво, а прва декада овог месеца
обележена је јаким кишама. Прва половина
априла била је изузетно топла и сува, 14. дана
овог месеца дувао је олујни ветар, а седамнаестог
НАШЕ ФАМИЛИЈЕ
ТОДОРОВИЋИ
БАРОШЕВАЧКЕ ФАМИЛИЈЕ МИРКОВИЋ, НИКОЛИЋ И САВКОВИЋ
Данашње барошевачке фамилије Мирковић,
Николић и Савковић имају исто порекло и тада су
њени чланови носили заједничко презиме
Тодоровић. Наиме, у појединачним чибучким
тефтерима Барошевца из 1824. и 1827. године
наилазимо на два домаћинства чији су носиоци
18
је процветао багрем, никада раније. Зато је ово
била година без меда. Иначе, 17. април 2016.
године био је најтоплији дан тог датума од када се
врше мерења температуре у Србији. Међутим, 21.
и 22. дана овог месеца били су приземни јутарњи
мразеви, заледила су стакла на колима, 25. је,
током поподнева, било мало снежића, да би се
следећег јутра појавила слана. Мај је био
уобичајено нестабилан, 12. дана овог месеца око
18 часова био је изузетно јак 15-томинутни
пљусак. И у следећем месецу време је било
променљиво, 19. јуна била је јака киша, а 27. дана
овог месеца пред вече је дунула јака олуја која је
са фискултурне сале наше школе скинула два сета
соларних плоча. У јулу је негде између 10. и 15.
било изузетно врело, да би одмах потом на
неколико дана прилично освежило. Десетог
августа је дувала јака олуја која је чупала дрвеће.
Било је то поприлично влажно лето, без неког
дужег периода сувог времена. Септембар је био
изузетно леп, топао, чак су и ноћи биле топле,
природа се још зеленела. Прва јесења слана
десила се 6. октобра, а задњег дана овог месеца и
први мраз. Овај месец је био прохладан и
нестабилан, изостало је михољско лето. У
децембру готово да није било значајнијих
снежних падавина, али јесте голомразица.
Најхладнији дан овог месеца био је 23.
У вези пољопривреде у овој години може се
рећи да је пшеница била осредња, а баште, траве,
воће и кукуруз добри.
На крају, ово је била преступна година.
Зоран Тошић и Зоран Мирковић
имали ово презиме: Мирко Тодоровић (око 1780-
1830) и Никола Тодоровић (око 1790-1828). После
Николине смрти његови потомци почињу носити
презиме Николић, што се може видети у
појединачном харачком тефтеру из 1829. године
када се као старешина овог домаћинства наводи
његов најстарији син Живко (око 1815-пре 1863),
који је имао браћу Савка (око 1818-око 1862),
Танасија (око 1820-пре 1863) и Петра (1823-пре
1863). Сви они су живели у једном домаћинству и
презивали се Николић све до Савкове смрти,
после чега његови потомци почињу да се
презивају Савковић, тако да у Пописној књизи из
1863. године наилазимо на домаћинство Николе
Савковића (1843-после 1900), који је био
најстарији Савков син. Остали потомци Николе
Тодоровића не мањају презиме и остају као
Николићи све до садашњег времена. Са друге
стране, потомци Мирка Тодоровића, старијег
брата Николе Тодоровића, почињу носити
презиме Мирковић после Миркове смрти, тако да
у појединачном харачком тефтеру из 1831. године
наилазимо на домаћинство Милоја Мирковића
(око 1800-пре 1863), његовог старијег сина. У
наставку текста представићемо ове три фамилије,
Мирковиће, Николиће и Савковиће, које, да још
једном поновимо, имају заједничко порекло,
предачка слава им је Никољдан (19. децембар), а
изворно су биле настањене у барошевачком
Трећем реону.
ТОДОРОВИЋИ
Мирко Никола
Живко
Милоје
Савко
Танасије
Милован
Петар
МИРКОВИЋИ
ПРВО КОЛЕНО
Мирко Тодоровић (око 1780-1830) у браку са
Марицом има Милоја (око 1800-пре 1863) и
Милована (око 1804-1829). У појединачном
харачком тефтеру из 1829. године видимо да су у
домаћинству Мирка Тодоровића од мушких глава
били његови синови Милоје и Милован (умро те
године), као и унуци Јеремија (стар 5 и по година)
и Лазар (стар 3 и по године).
ДРУГО КОЛЕНО
Милоје Мирков (око 1800-пре 1863) у браку
са Станицом (умрла после 1867) има Јеремију
(1824-пре 1863), Матеју (1830-1862), Стевана и
Милутина (рођен 1843). Кум је био Димитрије
Влајковић из Баћевца. У појединачном харачком
тефтеру из 1831. године видимо да су у
домаћинству Милоја Мирковића од мушких
глава били његови синови Јеремија и Матеја (стар
пола године) као и синовац Лазар (стар 5 и по
година).
Милован Мирков (око 1804-1829) у браку са
непознатом женом има сина Лазара (1825-пре
1863).
ТРЕЋЕ КОЛЕНО
Јеремија Милојев (1824-пре 1863) у првом
браку са Петријом има Гаврила (рођен 1843), а
кум је био Димитрије Влајковић из Баћевца. У
другом браку са Живаном (1823-1892) Јеремија
има Илију (рођен 1849), Милована (1854-1877) и
Николију (рођена 1859). Овде су му кумови били
из Бистрице, и то Мирко Михаиловић и Илија
Павловић.
Матеја Милојев (1830-1862) у првом браку са
Селеном има Анђелију (рођена 1849), а кум је био
Илија Влајковић, намесник из Баћевца. У другом
браку са Ружицом Матеја рађа Димитрија (рођен
1854), а кум је био Милисав Павловић из
Бистрице. У трећем браку са Миљаном (умрла
1862) добија Марицу (рођена 1858) и Милана
(1862-1916). Овде је код првог детета кума била
Станица Милојевић из Барошевца, а код другог
Пантелија Павловић из Бистрице.
Лазар Милованов (1825-пре 1863) у браку са
Маријом (умрла пре 1863) има Смиљку (1850-пре
1863), Стамену (рођена 1854), Стану (1857-пре
1863) и Љубомира (1860-пре 1863). Кумови су
били Милоје и Милисав Павловић из Бистрице.
ЧЕТВРТО КОЛЕНО
Милован Јеремијин (1854-1877) у браку са
непознатом женом добија ћерку Милеву (1876-
1964). Милован је погинуо у српско-турском рату
1877-78. године и (грешком) је уписан на спомен
чесму погинулих ратника општине барошевачке
у ратовима од 1912. до 1918. године која се налази
на улазу у нашу црквену порту. Милеву је подигла
баба Живана (1823-1892) и довела јој у кућу за
човека Драгића (Иван) Дамњановића (1868-1943)
из Зеока. Милева на споменику баби Живани,
који се налази у барошевачком гробљу, изражава
захвалност за старање и подизање.
Милан Матејин (1862-1916) у браку са
Петријом (1860-1938, ћерка Јелице, 1826-1891, и
Николе, 1826-?, Пантелића из Барошевца) има
Живанку (1881-1954, удата за Љубомира Гајића,
1875-1951, из Стране, родили Милицу, 1901-
1981, Драгишу, 1903-1915, Милорада, 1908-1944,
Тикомира, 1910-2001, и Ангелину, 1913-1999),
Марицу (рођена 1882), Николу (1884-1965),
Стевана (1886-1889), Драгољуба (1888-1889),
Божидара (1890-1915), Наталију (1895-1896),
Сретена (1897-1974) и Живомира (1900-1901).
19
Кумови су били из фамилије Павловић из
Бистрице, и то Љубомир, Глиша и Пантелија.
ПЕТО КОЛЕНО
Милева Милованова, звана „Нака“ (1876-
1964) године 1892. удаје се за Драгића (Иван)
Дамњановића из Зеока тако што га доводи у своју
кућу и са њим има Драгу (1893-1988, имала два
брака у Крушевици, први са Владимиром
Симеуновићем, други са Рајком Пантелићем),
Александра (1897-1988), Наталију (1900-1980,
удата за Негослава Савковића, 1901-1954, из
Четвртог реона), Лепосаву (1902-1960, удата за
Живоимира Поповића, 1904-1983, из Стране),
Чедомира (1904-1976) и Даницу (1907-1944, удата
за Превислава Миловановића из Малих Црљени).
Никола Миланов (1884-1965) у браку са
Персом (1882-1944, ћерка Анице и Новице
Анђелковића из Дрена) има Лепосаву, звану
„Сека“ (1906-1982, удата за Светислава, 1903-
1992, сина Станојке, 1881-1971, и Николе, 1876-
1914, Николића из Трећег реона), Теодора, званог
„Рака“ (1906-1917), Милована (1909-1998),
Ђорђа (1920-1920) и Живомирку (1922-2006,
имала два брака без деце, живела у Београду,
умрла и сахрањена у Барошевцу). Кум је био
Љубомир Павловић из Бистрице.
Божидар Миланов (1890-1915) у браку са
Лепосавом Обрадовић (1888-1978) из Сибнице
има Мијодрага (1910-1927), Драгомира (1912-
1993) и Чедомира (1915-1987).
Сретен Миланов (1897-1974) у браку са
Ленком (1897-1982, ћерка Милеве, 1853-1918, и
Петронија, 1853-1925, Бојића са Камаља) има
Живану (1923-2005, удата за Живомира, 1914-
1950, сина Савке, 1878-1951, и Илије, 1883-1976,
Миловановића из Малих Црљени, са којим рађа
Љубуцу, 1942, и Милку, 1945), Мирјану (1925-
2010, удата за Николу Бартулца, 1922-1996,
пореклом из Лике, у време склапања брака радио
у руднику у Јунковцу, касније отишли у Београд,
родили сина Бранислава, 1947), Радојку (1927-
2008, удата за Милана, 1929-2016, сина Стаменке
и Бранка Обреновића из Аранђеловца, са којим
рађа Александра, 1952, и Љиљану, 1954), Милојку
(1928-2016, удата за Божидара Милојковића,
1925-2003, из Београда, родили Драгану, 1950),
Милоша (1931-1980), Александра (1933-1934) и
Војислава (1936).
ШЕСТО КОЛЕНО
Александар Драгићев, Дамњановић, (1897-
1988), „солунац“, у браку са Живком (1901-1981,
ћерка Драге и Павла Степановића из Малих
Црљени) није имао порода.
20
Чедомир Драгићев, Дамњановић, (1904-
1976) у браку са Ангелином, званом „Гица“
(1908-1989, ћерка Ревеке и Матије Иванкића-
Јовановића из Дучине) има Милеву (1928-2009,
удата за Љубишу, 1923-1971, сина Даринке, 1901-
1981, и Милорада, 1900-1966, Пантелића из
Трећег реона, са којим рађа Будислава, 1948, и
Љиљану, 1950), Слободанку, звану „Дуца“ (1932-
2014, удата за Милана, рођен 1929, сина Славке и
Лазара Пантелића из Бање, општина Аранђе-
ловац, са којим рађа Зорицу, 1954, Драгицу, 1958,
и Миодрага, 1961-2010) и Мирослава (1934-
1988).
Милован Николин, (1909-1998) у браку са
Јелком (1907-1983, ћерка Персе и Лазара Милића
из Сакуље) има Милана (1932-2005), Вукосаву
(1935-1935) и Љубинку (1937-2002, удата за
Братимира, 1932-1996, сина Марице и Милића
Петрушића из села Гајтан, општина Медвеђа, са
којим рађа сина Горана, 1957-1998). Кум је био
С п а с о ј е П л ат а н и ћ и з Б и с т р и ц е . З б о г
експропријације домаћинства од стране
„Колубаре“ Милован се са својом породицом
1993. године пресељава у барошевачко насеље
Јелав II.
Драгомир Божидарев, (1912-1993) у браку са
Миладинком, званом „Кева“ (1912-1977, ћерка
Катарине, 1877-1917, и Андрије, 1864-1916,
Ђорђевића из Четвртог реона) има Мирјану
(1936-1986), Наталију (1940-2016, удата за
Слободана, 1930-1983, сина Лепосаве, 1892-
1967, и Тикомира, 1894-1968, Поповића из
Стране, родили Данијелу, 1966, и Весну, 1967) и
Радмилу (1947, удата за Радосава, 1944-2010,
сина Љубице, 1909-1989, и Богољуба, 1910-1965,
Ненадовића из Медошевца, пресељени у
Лазаревац, са којим рађа Весну, 1966, и Горана,
1967).
Чедомир Божидарев (1915-1987) у браку са
Мирком (1922-1962, ћерка Миленије, 1895-1941,
и Радојице, 1892-1963, Јаковљевића са
Спасовине) има Радивоја (1943), Милорада
(1945-1946), Јелку (1947-1947) и Душана (1949).
Милош Сретенов (1931-1980) је од 1955.
године у браку са Љубинком (1938, ћерка
Миленије, 1900-1984, и Милорада, 1902-1978,
Ранковића из Бистрице) са којом има Зорана
(1957) и Зорицу (1958, удата за Ненада, 1956-
2003, сина Косане, 1933-2015, и Витомира, 1925-
1997, Јовановића из Јунковца, родили Николу,
1980, и Михаила, 1982). Кума је била Живана
(Спасоје) Маринковић (1926), звана „Надежда“,
из Барошевца.
Војислав Сретенов (1936) је од 1966. године у
браку са Живком (1947, ћерка Вере, 1926-1985, и
Миливоја, 1914-1980, Симовића из Кусовца,
општина Кнић) са којом има сина Слободана
(1967). Војислав од 1958. године живи у
Аранђеловцу. Кум је био Чедомир (Миодраг)
Маринковић (1943 - 2014) из барошевачке
Варошице.
СЕДМО КОЛЕНО
Мирослав Чедомиров, Дамњановић, (1934-
1988) у браку са Слободанком, званом „Соја“
(1940-2006, ћерка Зорке и Драгољуба Жива-
новића из Петке) има Злату (1956, удата за Владу,
1957, сина Гроздане и Гојка Вујновић из
Београда, са којим рађа Наду, 1985, Невену, 1988,
и Александру, 1992; Злата и Влада су лекари у
лазаревачком Дому здравља, до 2012. године
живели су у Барошевцу, у подзасеоку Топола,
после тога се, због експропријације домаћинства
од стране „Колубаре“, пресељавају у Лазаревац)
и Бранка (1958-2006).
Милан Милованов (1932-2005) је од 1956.
године у браку са Верком (1938, ћерка Љубинке,
1913-1995, и Ђурђа, 1910-1983, Мирковића из
Рудоваца) са којом има Гордану (1960, удата за
Милана, 1955-2006, сина Катарине, 1935, и
Владислава, 1930-1985, Милића из Чибутковице,
живе у Лазаревцу, са којим рађа Владислава,
1984, и Тању, 1986) и Бранка (1963). Кума је била
Мирјана (Спасоје) Добричић, рођена Платанић,
из Бистрице.
Радивоје Чедомиров (1943) је од 1966. године
у браку са Љубицом (1949, ћерка Милеве, 1925, и
Радована, 1911-1998, Николића из Трећег реона)
са којом има сина Славка (1967). Кум је Милован
(Милан) Бранковић (1952) из Лукавице. Године
2002. Радивоје се, због експропријације старог
домаћинства у Трећем реону од стране
„Колубаре“, пресељава у барошевачки засеок
Јелав I.
Слободан Војислављев (1967) је од 1996.
године у браку са Јасном (1968, ћерка Петре,
ГРАФИЧКИ ПРЕГЛЕД ПОРОДИЦА ФАМИЛИЈЕ МИРКОВИЋ
КОЛЕНА НОСИОЦИ ПОРОДИЦА СУПРУГЕ
I Мирко Марица
Милоје Станица
II
Милован непозната жена
Петрија
Јеремија
Живана
Селена
III
Матеја Ружица
Миљана
Лазар Марија
1940, и Ђорђа, 1933-1992, Мојин из Качарева,
општина Панчево) са којом има сина Алексу
(1997). Кум је Горан (Чедомир) Маринковић
(1967) из барошевачке Варошице. Слободан
живи у Аранђеловцу код својег оца Војислава.
ОСМО КОЛЕНО
Бранко Мирослављев, Дамњановић, (1958-
2006) је од 1979. године у браку са Тањом (1963,
ћерка Божидара Грујића из Жаркова) са којом има
Злату (1981, удата за Николу Грчића из
Лазаревца са којим рађа Машу и Ану) и Ненада
(1986). Кум је Живко (Александар) Ђорђевић из
Аранђеловца, пореклом из Барошевца. Због
експропријације старог домаћинства у Трећем
реону за потребе колубарских угљенокопа
Бранко се деведесетих година ХХ века сели у
подзасеок Тополу.
Бранко Миланов (1963) је од 1988. године у
браку са Љиљаном (1963, ћерка Драгиње, 1943, и
Томислава, 1935, Миловановића из Малих
Црљени) са којом има синове Николу (1989) и
Уроша (1991). Кум је Сава (Костадин) Добричић
(1952) из Бистрице.
Славко Радивојев (1967) се 1994. године
жени Сањом (1974, ћерка Душанке, 1942, и
Слободана, 1948-2015, Стојановића из
Угриноваца, општина Земун) са којом има синове
Чедомира (1996) и Стевана (2000). Кум је Мића
Бранковић из Лазаревца. Славко од 1994. године
живи у насељу Јелав I.
ДЕВЕТО КОЛЕНО
Ненад Бранков, Дамњановић, (1983) у браку
са Милицом (1989, ћерка Данке, 1966, и
Милорада, 1963, Ристивојевића из Стране) има
сина Дамњана. Године 2012. сели се, због
експоропријације домаћинства за потребе
колубарских угљенокопа, из Барошевца у
Лазаревац.
ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦА
Милоје, Милован
Јеремија, Матеја, Стеван, Милутин
Лазар
Гаврило
Илија, Милован, Николија
Анђелија
Димитрије
Марица, Милан
Смиљка, Стамена, Стана, Љубомир
21
 Милован непозната жена Милева
IV Живанка, Марица, Никола, Стеван, Драгољуб,
Милан Петрија
Божидар, Наталија, Сретен, Живомир
Драга, Александар, Наталија, Лепосава, Чедомир,
Драгић Милева
Даница
V Никола Перса Лепосава, Теодор, Милован, Ђорђе, Живомирка
Божидар Лепосава Мијодраг, Драгомир, Чедомир
Живана, Мирјана, Радојка, Милојка, Милош,
Сретен Ленка
Александар, Војислав
Александар Живка без порода
Чедомир Ангелина Милева, Слободанка, Мирослав
Милован Јелка Милан, Вукосава, Љубинка
VI Драгомир Миладинка Мирјана, Наталија, Радмила
Чедомир Мирка Радивоје, Милорад, Јелка, Душан
Милош Љубинка Зоран, Зорица
Војислав Живка Слободан
Мирослав Слободанка Злата, Бранко
Милан Верка Гордана, Бранко
VII
Радивоје Љубица Славко
Слободан Јасна Алекса
Бранко Тања Злата, Ненад
VIII Бранко Љиљана Никола, Урош
Славко Сања Чедомир, Стеван
IX Ненад Милица Дамњан

НИКОЛИЋИ пре 1863), Ивана (1848-после 1863), Антонија

ПРВО КОЛЕНО
Никола Тодоровић (око 1790-1828) у браку са
непознатом женом има Живка (око 1815-пре
1863), Савка (око 1818-око 1862), Танасија (око
1820-пре 1863) и Петра (1823-пре 1863).
ДРУГО КОЛЕНО
Живко Николин (око 1815-пре 1863) у браку
са Маријом (око 1820-1890) има Филипа (1839-
1886), Јерину (1843), Ану (1844), Јакова (1847),
Синђелију (1849) и Ђорђа (1854-1914). Код прва
два детета кум је био Гаврило Јанковић из
Даросаве, код трећег Димитрије Поповић из
Барошевца, код четвртог јереј Илија Влајковић из
Баћевца, а код петог и шестог Милисав Павловић
из Бистрице.
Савко Николин (око 1818-око 1862) у браку
са Јеленом (1822-1887) има Николу (1843-после
1900), Јована (1845-после 1863), Алексу (1847-
(1850-после 1878), Лазара (1852-1913), Андрију
(1854-1921), Милоша (1858-1898) и Живка (1861-
после 1863). Код прва четири детета кум је био
Ђорђе Гашпаревић из Стојника, код петог
Милисав Павловић из Бистрице, а код
преосталих четворо Дмитар и Иван Ранђић из
Трбушнице.
Танасије Николин (око 1820-пре 1863) у
браку са Саром (1825-1886, пореклом вероватно
из Раниловића, од Бошњаковића) има Василију
(1848), Симу (1850-1876), Костадина (1853),
Јакова (1855), Велимира (1856) и Станију (1857).
Код првог детета кум је био Илија Влајковић,
намесник баћевачки, код другог, трећег и
четвртог Дмитар Ранђић из Трбушнице, а код
преосталих двоје Илија Павловић из Бистрице.
Петар Николин (1823-пре 1863) у браку са
Савом има Тому (1859). Кум је био Иван Ранђић
из Трбушнице. Свих троје нема на попису 1863.
године.

22
 ТРЕЋЕ КОЛЕНО
Филип Живков (1839-1886) у првом браку са
Аницом има Љубомира (1865), Милорада (1867)
и Милутина (1868-1912), а у другом браку са
Милојком има Велисава (1876-1947), Јеврема
(1881-1914) и Јована (1884). Кум је био Глиша
Павловић из Бистрице.
Ђорђе Живков (1854-1914) у браку са
Маријом (1862-1932, ћерка Анђелије и Илије
Јеремића из Рудоваца) има Светозара (1880-
1904), Смиљку (1881, удата за Милоја Станића,
1874-1915, из Барошевца, родили Даринку, 1905-
1933), Микајила (1884-1915), Смиљану (1886-
Велики рат, била удата у Дрен, у Ранковиће, где је
родила сина Живорада, који је током рата остао
без оба родитеља, па је одгајен код својих ујака у
Барошевцу), Љубинку (1888-1967, удавала се у
Рудовце, у Милутиновиће, па пошто није имала
порода вратила се код брата у Барошевац где је и
умрла), Драгињу (1889), Даринку (1891-1944,
удата за Радомира М. Марковића, 1901-1988, из
Зеока, са којим је родила Стојана, 1920-1921,
Јездимира, 1922-1994, Ранка, 1923-1924, Здравка,
1925-2001, Ранисава, 1927-1930, и Александра,
1931-2001), Мијаила (1893-1913), Божидара
(1897-1976) и Богосава (1900-1982).
Сима Танасијев (1850-1876) у браку са
Миљаном има Чедомира (1873-1915) и Николу
(1876-1914).
Велимир Танасијев (1856) у браку са
Драганом има Милана (1877-1917).
ЧЕТВРТО КОЛЕНО
Милутин Филипов (1868-1912) у браку са
Миленијом, ћерком Танасија Лакића из Рудоваца,
има Неру (1889-1892), Бранислава (1891-1904),
Персу (1893-1893), Младена (1897-1955),
Љубомира (1899-1937), Драгослава (1903-1963),
Властимира (1906-1977) и Радомира (1912-
1988).
Велисав Филипов (1876-1947) у првом браку
са Николијом (1884, ћерка Селене и Милића
Милића из Сакуље), склопљеном 1904. године
(кум Милија Павловић из Малих Црљени), има
ћерку Јелку (1906-1987, удата за Радојка, „Рају“
М. Весића, 1903-1944, из Четвртог реона, са
којим рађа Лепосаву, 1927-1997, Животу, 1930-
1982, Бошка, 1932-2016, Љубинку, 1935, и
Босиљку, 1941). У другом браку са Драгом (1894-
1948, ћерка Јевросиме и Новака Пауновића из
Зеока) има Милену (1924-1983) која се 1943.
године удала за Ранка Милановића (1911-1985) из
Крушевице довевши га у своју кућу у бароше-
вачком Трећем реону. Милена и Ранко су родили
Десанку (1943, удата за Синишу Мирића из
Калањеваца са којим има сина Живорада), Јулку
(1947-1947), Миланку (1948-1951), Владимира
(1950-1951), Радовинку (1952, удата за
Слободана Сретеновића из Калањеваца са којим
има ћерке Драгицу и Данијелу), Радомира (1954-
1955) и Миломира (1956-1957).
Јеврем Филипов (1881-1914) у браку са
Косаном (1890-1940, ћерка Милеве и Марка,
1867-1944, Николића из Стране (фамилија другог
порекла иако славе исту славу, Никољдан)) има
Радована (1911-1998) и Милована (1913-1991).
Микајило Ђорђев (1884-1915) у браку са
Персом (1885-1955, ћерка Живке и Јеврема
Симеуновића из Крушевице) има Љубивоја
(1905-1978), Живојина (1908-1997), Тикосаву
(Дикосаву) и Лепосаву (1911-1913). Кум је био
Глиша Павловић из Бистрице.
Божидар Ђорђев, звани „Бошко“ (1897-1976),
носилац „Албанске споменице“, у браку са
Дикосавом (1900-1982, ћерка Милеве и Ивана
Јовичића из Јунковца) има Милицу (1925-2003,
удата за Милорада Јеремића из Зеока, родили
Мирослава, 1947, и Милана, 1951), Станицу,
звану „Цака“ (1927, удата за Вецу Милановића из
Великих Црљени, родили Дула, 1953, и Дујку,
1955), Ђорђа (1929) и Милорада (1931-2001). Кум
је био Милорад (Радован) Пантелић (1900-1966)
из Барошевца.
Богосав Ђорђев (1900-1982) у браку са
Полексијом, званом „Јелена“ (1907-1996, ћерка
Лепосаве и Милоја Лазаревића из Зеока), има
Миливоја (1926-2014), Милана (1929), Милоша
(1931-2010), Миодрага (1934) и Станимира
(1936-2014). Кум је био исти као и код
Богосављевог брата Божидара.
Чедомир Симин (1873-1915) у браку са
Ђурђијом (1871-1951, ћерка Ивана Обрадовића
из Зеока) има Катарину (1892-1894), Светозара
(1893-1915), Драгомира (1897-1970), Косану
(1899-1901), Тихомира (1903-1987), Владимира
(1906-1977), Живку (1909-1936, године 1931.
удала се за Јеврема М. Божића, 1896-1943, из
Варошице, са којим рађа Јована, 1932-1932) и
Боривоја (1914-1919). Кум је био црквар Глиша
Павловић из Бистрице.
Никола Симин (1876-1914) у браку са
Станојком (1881-1971, ћерка Милице и Лазара
Милојевића из Зеока) има Даринку (1897-1922),
Ленку (1900-1974, удата за Драгутина, 1904-1953,
сина Круније, 1881, и Радисава, 1881-1915,
Весића, са којим рађа Лепосаву, 1927-2017,
Љубинку, 1930, Будимку, 1931-2016, Милорада,
1935-1937, Даринку, 1937-1955 и Гроздану, 1940),
Зорку (1901, удата за Драгомира Рајковића из
Зеока, Стевановог сина, са којим рађа Славољуба
23
и Димитрија, званог „Мита“), Светислава (1903-
1992), Тикомира (1906-1996), Живанку и Драгану
(умрле као деца). Кум је био Спасоје Бранковић из
Бистрице.
Милан Велимиров (1877-1917) у браку
са Крунијом (1881, ћерка Синђе, 1843-1892, и
Николе, 1841-1889, Миљанића из Барошевца)
има Живојина (1912-1932). Кум је био Милоје
Милић из Дрена.
ПЕТО КОЛЕНО
Младен Милутинов (1897-1955) је у првом
браку био са Станом (1898-1940, ћерка Данице,
1866, и Јовице, 1866-1915, Нинковића из
Четвртог реона), која је у Великом рату изгубила
оца и три брата тако да јој је Младен отишао у
кућу, на мираз. Станина сестра Зорка (1892-1956)
довела је за мужа у кућу Милисава Јонића (1890-
1966) из села Проваљеник код Бабушнице.
Нинковића нема више у Барошевцу по мушкој
линији, слава им је била Ђурђиц, те стога
Младенови потомци сада славе ову славу. Стана и
Младен су родили Лепосаву (1922, удата за
Радивоја Јаковљевића из Тулежа, родили Душана
и Јулу), Радојку (1925-2010, удата за Драгослава
Марковића, 1912-1980, из Стране, родили Павла,
1944, Слободана, 1946, Милену, 1948-2011,
Милисава, 1952, и Мирољуба, 1956-2011),
Даринку (1926, удата за Милосава Станишића из
Зеока, родили Миленка и Љубомира – Реџу),
Живорада (1933-1985) и Миодрага – Мују (1936-
2004). Младен је у другом браку био са Неранџом
(1898-1964, ћерка Росе и Аранђела Живковића из
Стране) са којом није имао порода.
Љубомир Милутинов (1899-1937) се 1925.
године оженио са Љубинком (1904, ћерка
Христине и Михаила Пауновића из Јунковца) са
којом је имао Савка и Милојка. Радио је на
железници као скретничар, живео у Земуну, а
сахрањен је на барошевачком гробљу.
Драгослав Милутинов (1903-1963), звани
„Рака Церман“, био је у браку са Софијом (1890-
1961, ћерка Милице и Живана Павловића из
Бистрице) и нису имали порода.
Властимир Милутинов (1906-1977), звани
„Влајица“, у првом браку са Илком (1908-1950,
ћерка Зорке и Тикомира Илића из Тулежа) има
Милију (1934, умро као дете), Радисава (1941),
Милицу (удата у Тулеж, у Ђокиће), Миросаву
(1947, удата у Бељину, у Радојевиће, родила сина
и ћерку), Ковиљку (живела 2 године) и Станицу
(живела 3 месеца). Властимир је у другом браку
био са Милевом (1902-1962) и није имао порода.
Радомир Милутинов (1912-1988) у браку са
Живодарком (рођена 28. 08. 1923. године, сада је
24
најстарији становник у Барошевцу, ћерка
Стаменке, 1900-1975, и Драгутина, 1894-1944,
Јовановића са страњанске Пољане) има Милеву
(1940, удата за Властимира Јаковљевића из
Тулежа, живели у Београду, родили сина Зорана,
сада су у Степојевцу), Живомира (живео 3
месеца) и Милуна (1949).
Радован Јевремов (1911-1998) у првом браку
са Наталијом (1920, ћерка Марије и Милорада
Јовичића из Бистрице) има Верку (1938-1939), а у
другом браку са Милевом (1925, још је жива,
ћерком Јелене и Витомира Јовића из Сакуље) има
Бранивоја (1947), Љубицу (1949, удата за комшију
Радивоја, сина Мирке, 1922-1962, и Чедомира,
1915-1987, Мирковића, родили сина Славка,
1967) и Слободана (1951-2001). Кум је био
Милосав Јанковић (1892-1984) из Варошице,
звани „Чикара“.
Милован Јевремов (1913-1991), звани
„Бебан“, у браку са Лепосавом (1914-1996, ћерка
Стамене и Милорада Благојевића из Малих
Црљени) има Здравка (1944-2008), Раденку
(1946, удата за Радивоја, 1930, сина Славке и
Драгослава Јовановића из Стране, живе у
Лазаревцу, родили ћерке Славицу и Душицу) и
Раденка (1948). Милован је у Великом рату
изгубио оца па га је на одгајање узео деда по
мајци, Марко Николић (1867-1944), син Босиљке
и Јеремије из Стране, како би ћерки Косани
помогао да лакше преживи са остатком породице.
(Ово је фамилија другог порекла, иако се исто
презивају и славе исту славу.) Пошто је
Милованов деда Марко у поменутом рату
изгубио јединог сина, Велимира (1894-1915),
Бебан наслеђује кућу и имање у Страни где се
жени и добија децу. Године 1964. Милован силази
са породицом у новонаправљену кућу у
ондашњој Варошици, где и умире.
Љубивоје Микајилов (1905-1978), звани
„Шуца“, био је ожењен Даницом (1912-1989) из
Тулежа, где је била на одгајању код тетке, очеве
сестре, Милојке Крстић (1889-1943). Иначе,
Даница је ћерка Круније (1881) и Радисава (1881-
1915) Весића из барошевачког Четвртог реона.
Шуца и Даница су имали Живорада (1933),
Миодрага (1935-1936), Живка (1937-2001),
Живомира (1940-2008) и Живку (1942), звану
„Мица“, која је у браку са Душаном (1941-2002,
сином Лепосаве, 1912-1986, и Михаила, 1902-
1973, Анђелковића из Барошевца) родила ћерку
Верицу (1962, удата за Јована Трајковског, 1961,
имају ћерку Тамару, 1986). И Мица и породица
њене ћерке живе у Београду.
Живојин Микајилов (1908-1997) у браку са
Ангелином (1911-1989, ћерка Милеве и Петра
Мушицког из Медошевца) има Трифуна (1929-
1916), Гаврила (1931-2012) и Миодрага (1936-
1996). Средином ХХ века Живојин одлази у
Аранђеловац, где се жени са Милојком (1915-
1984), ту остаје до смрти, а сахрањен је у
Барошевцу.
Ђорђе Божидаров (1929, још је жив) у браку
са Јулијаном (1930, још је жива, ћерка Стевана
Урошевића из Јунковца) има Слободана (1953) и
Слободанку (1956), звану „Цана“, удату за
Радисава (Милован) Миловановића (1950-2008)
из Малих Црљени са којим је родила Данијелу
(1976) и Дејана (1977). Кум је био Милорад
(Радован) Пантелић (1900-1966) из Барошевца.
Почетком овог века Ђорђе се, због наиласка
„Колубариног“ угљенокопа, сели из Трећег реона
у насеље Јелав I.
Милорад Божидаров (1931-2001) у браку са
Јулијаном (1935-2015, ћерка Будимира
Антонијевића из Миросаљаца) има Зорана (1956)
и Драгицу (1958), удату за Добривоја (1953-2006,
сина Бранке и Љубише Петровића из Барошевца),
са којим рађа Драгану (1982) и Слободана (1985).
Драгица сада живи у Лазаревцу. Милораду је био
исти кум као и његовом брату Ђорђу.
Миливоје Богосављев (1926-2014) у браку са
Милојком (1930-2006, ћерка Продане и Богосава
Ранковића из Сакуље) има Будислава (1950) и
Милену (1952, удата за Милорада Митровића из
Медошевца, родили ћерку Мирјану, живе у
Лазаревцу). Кумство је исто као и код претходне
две одреднице. Миливоје је 60-тих година
прошлог века направио кућу у ондашњој
Варошици, близу моста преко Пештана, где се
настанио.
Милан Богосављев (1929) у браку са
Стаменком (1931, ћерка Неранџе и Милорада
Јанковића из Великих Црљени) има Бранка
(1953) и Славицу (1955, удата за Маринка
Домљановића, 1952, из Сплита, родили ћерку
Иву, 1991). Кум је био Радован (Милорад)
Пантелић (1934-2004) из Барошевца. Милан
живи у Београду.
Милош Богосављев (1931-2010) у браку са
Смиљком (1933-2013, ћерка Миљане и Матије
Арсенијевића из Прогореоца) има Зорицу (1957,
удата за Радослава Милојевића из Београда,
родилиТању, 1986) и Мирослава (1959). Кум је
био Милорад (Радован) Пантелић (1900-1966) из
Барошевца. Шездесетих година прошлог века
преселио се у ондашњу Варошицу, у новосагра-
ђену кућу поред моста преко Пештана, поред
брата Миливоја.
Миодраг Богосављев (1934), звани „Лела“, од
1960. године је у браку са Десанком (1943, ћерка
Станојке, 1909-1986, и Радована, 1914-1978,
Симеуновића из Крушевице) са којом има Горана
(1961) и Верицу (1968, удата за Предрага, 1969,
сина Љубице, 1933-2012, и Миливоја, 1930-2000,
Живановића из Рудоваца, родили синове Николу,
1992, и Небојшу, 1995). Кум је био исти као и у
претходној одредници. Године 1968. Лела се са
породицом пресељава у новосаграђену кућу у
барошевачком потесу Тополе, са јужне стране
Аранђеловачког пута.
Станимир Богосављев (1936-2014), звани
„Цане“, у браку са Милојком (1940-2000, ћерка
Олге и Милорада Милошевића из Чибутковице)
има Драгана (1958) и Владана (1966). Кум је исти
као и у претходне две одреднице. Цане је живео у
Лазаревцу.
Драгомир Чедомиров (1897-1970), „солу-
нац“, први брак је имао са Смиљаном која је
живела 19 година, а умрла 23. 03. 1922. године. У
другом браку са Наталијом (1900-1925) имао је
Милеву која је умрла 07. 02. 1924. године, а
живела је 18 месеци. Године 1926. Драгомир
склапа брак са Ленком (1903-1990, ћерка Станице
и Љубисава Аћимовића из Крушевице) и са њом
има Здравка (1927-1932), Чедомира (1929-2003),
Зорку (1931, удата за комшију и школског друга
Томислава, 1931, сина Персе, 1893-1967, и Љубо-
мира, 1890-1942, Весића, родили Љубомира,
1954, и Наду, 1960) и Ђурђијану (1934-2016, удата
за Милорада, 1932-2017, сина Десанке и Благоја
Јанковића из Варошице, родили сина Ивана,
1957).
Тихомир Чедомиров (1903-1987) у браку са
Даринком (1907-1977, ћерка Милојке и Милу-
тина Ивковића из Миросаљаца) има Мирослава
(1928-1997) и Радисава (1932-1998).
Владимир Чедомиров (1906-1977), звани
„Јуца“, у браку са Косаном (1915-1988, ћерка
Јелке и Љубомира Пантелића из Крушевице) има
Јагоду (1936, удата за Александра Симића из
Араповца, родили Славку, 1955, Миланку, 1957, и
Душанку, 1964) и Чедомира (1938-2013).
Светислав Николин (1903-1992) у браку са
Лепосавом (1906-1982, ћерка Персе, 1882-1944, и
Николе, 1884-1965, Мирковића из Трећег реона)
има сина Николу (1927-1995).
Тикомир Николин (1906-1996) у браку са
Зорком (1912-1998, ћерка Иване, 1874-1825, и
Петронија, 1876-1915, Радојичића из Четвртог
реона) има Милицу (1933, удата за Жику
Ђурђевића из Зеока, родили Славицу и Славка) и
Милића (1936-2017).
Живомир Миланов (1912-1932) био је
ожењен са Јулком (1914-1932), ћерком Љубице
(1886-1953, ћерка Синђе и Филипа Стаменића-
25
Петровића са страњанског Брда) и Живојина
(1880-1915) Милутиновића из Стране. Јулка и
Живомир су имали Драгишу (1932) који је живео
3 месеца.
ШЕСТО КОЛЕНО
Живорад Младенов (1933-1985) у браку са
Спасенијом (1925-2016, ћерка Милице, 1895-
1972, и Светислава Мирковића из Рудоваца) има
сина Милосава (1953).
Миодраг Младенов (1936-2004), звани
„Муја“, у првом браку са Љиљаном, ћерком
Госпаве и Тихомира Милутиновића из Рудоваца,
има Радосава (1958-1961), Рајка (1960-2010),
Милену (1962-1962) и Миладина (1963). У другом
браку са Милком (1948, ћерка Станка Петровића
из Тулежа) има сина Милана (1967-2004).
Деведесетих година прошлог века Муја се, због
експропријације домаћинства у Четвртом реону
за потребе колубарских угљенокопа, пресељава
у Јелав II.
Радисав Владимиров (1941), звани „Рајица“,
у браку са Славком (1945, ћерка Војислава
Јаковљевића из Драгијевице, општина Осечина)
има Милијану (1965, удата за Зорана Миха-
иловића, 1960-2015, из Бељине, родили Ивана,
1983, и Немању,1988) и Милана (1967). Кум је био
комшија Велизар (Витомир) Савковић (1926-
2007). Почетком прве деценије овог века
пресељавају се у насеље Јелав I.
Милун Радомиров (1949) у браку са
Јасмином (1968, ћерка Милана Стевановића из
Брезовца, општина Аранђеловац) има Слађану
(1985, у првом браку са Александром Петро-
вићем из Миросаљаца рађа Марију, 2004, и
Ђорђа, 2006, а у другом браку са Миланом
Зељковићем из Дрена - Филипа, 2009, Катарину и
Магдалену), Бојану (2000) и Милицу (2003). И
његова породица се због наиласка површинског
копа угља почетком прве деценије ХXI века
пресељава у насеље Јелав I.
Бранивоје Радованов (1947) у браку са
Јелицом (1950, ћерка Мике и Радојка Кнежевића
из Батајнице, општина Земун) има сина Зорана
(1971). Бранивоје од средње школе живи у
Угриновцима, општина Земун.
Слободан Радованов (1951-2001) у браку са
Добрилом (1953, ћерка Милине и Мирослава В.
Миловановића, 1933, из Малих Црљени) има
Славицу (1973, у браку са Зораном Стевановићем
из Миросаљаца рађа ћерку Сузану, 1991) и Зорицу
(1974, удата за Милоша Игњатовића из Шопића,
родили Ђорђа, 1995, и Уроша, 1999). Кум је био
Милорад (Благоје) Јанковић (1932-2017) из
Варошице. После сеобе из Горњег краја живе у
барошевачком насељу Јелав I.
26
Здравко Милованов (1944-2008) у браку са
Радојком (1941, ћерка Марка Живановића Геуша
из Буковице, општина Пљевља у Црној Гори) има
Ивицу (1981) и Бојана (1983). Кумује му Душанка
Алибеговић (1943-2013) из Барошевца. То је, у
ствари, старо кумство Душанкиног оца
Драгутина, Пере Весића (1909-1973), а сведок на
венчању био је Душанкин муж Миодраг, Маза
Алибеговић (1939-2010).
Раденко Милованов (1948), звани „Мија“,
ожењен је Јованком (1971), ћерком Јеле и
Миленка Илића из села Опарци, општина
Сребреница у Босни и Херцеговини, који су 1992.
године стигли у Зеоке као избеглице током ратних
збовања у овој суседној држави. Јованка и Мија
имају синове Дејана (1995) и Јовицу (1997).
Раденкова породица живи у својој кући у
Варошици, у близини потока Ракинац.
Живорад Љубивојев (1933) је као младић
отишао у Француску и тамо се оженио са Мадлен
са којом рађа ћерку Ани (1961) и сина Патрика
(1963). Ани има ванбрачну ћерку Линду.
Живомир Љубивојев (1940-2008) у браку са
Снежаном (1959-2013, ћерка Милана Стева-
новића из Брезовца, општина Аранђеловац) има
Александра (1984) и Јелену (1986, удата за Чеду
Агатуновића из Раниловића, општина Аранђе-
ловац, рађају Алексу, Кају, Павла и Вању). Кум је
био Будислав (Љубиша) Пантелић (1948) из
Барошевца. Живомир је у другој половини
прошлог века, пре наиласка Копа, сишао из
Горњег краја у новосаграђену кућу у Вашаришту.
Трифун Живојинов (1929-2016) у браку са
Радмилом (1929-2011, ћерка Даринке и Богдана
Димитријевића из Крушевице) има Душанку
(1949-2017, удата за Милоша Станића, 1938-
2015, родили Владана, 1970, и Весну, 1980) и
Душана (1952). Кум је био Милорад (Радован)
Пантелић (1900-1966) из Барошевца. Трифун се у
другој половини прошлог века преселио у
новосаграђену кућу у Вашаришту.
Миодраг Живојинов (1932-1996) у браку са
Милком из Београда има Верицу (1968) и Ненада
(1978). Миодраг је живео у Београду.
Слободан Ђорђев (1953) у браку са Љиљаном
(1958, ћерка Милинка Станића из Рудоваца) има
Мају (1981, удата за Владимира Јовановића из
Београда, родили Сергеја и Рељу) и Жељка
(1982). Кум је био Будислав (Љубиша) Пантелић
(1948) из Барошевца. Слободан се у другој поло-
вини прошлог века преселио у новосаграђену
кућу у Вашаришту.
Зоран Милорадов (1956), звани „Шока“, у
браку са Љиљаном (1965, ћерка Будимира
Јелисавчића из села Попучке код Ваљева) има
Марију (1984, удата за Марка С. Миловановића из
Малих Црљени, родили Николину, 2007, и
Софију, 2010), Мирјану (1985, удата за Николу
Арсенијевића из Прогореоца, родили Матеју и
Филипа) и Јелену (1986, у браку са Иваном
Филиповићем, 1979, из Барошевца родила
Теодору, 2007). Кум је био Живорад (Драгослав)
Пантелић (1953) из Барошевца. Зоран се у другој
половини прошлог века преселио у новосагра-
ђену кућу у Вашаришту.
Будислав Миливојев (1950) у браку са
Радовинком (1952, ћерка Радмиле и Миломира
Јелесијевића из Ваљева) има Јасмину (1974, удата
за Војислава Б. Ђурђевића из Зеока, родили
Јовану, 1994, и Марију, 1996, живе у Лазаревцу) и
близанце Предрага и Ненада (1977). Кум је
Будислав (Љубиша) Пантелић (1948) из
Барошевца.
Бранко Миланов (1953) живи у Београду.
Ожењен је био са Душанком и родили су сина
Александра (1982).
Мирослав Милошев (1959) у браку са
Горицом (1964, ћерка Живомирке и Радисава
Ђаковића из Тулежа) има синове Немању (1987) и
Лазара (1988). Кум је био Радован (Милорад)
Пантелић (1934-2004) из Лазаревца. Мирослав од
1998. године живи у новосаграђеној кући на
Вашаришту.
Горан Миодрагов (1961) у браку са Снежаном
(1965, ћерка Загорке и Радисава, 1933, Милова-
новића из Малих Црљени) има Бојана (1985) и
Невену (1991). Кум је био Будислав Љ. Пантелић
(1948) из Барошевца.
Драган Станимиров (1958) у браку са
Снежаном Ђорђевић има сина Ненада (1994).
Владан Станимиров (1966) у браку са
Живком из Београда има Николу (1994) и Ђорђа
(2000). Владан је војно лице и са службом је у
Београду.
Чедомир Драгомиров (1929-2003) је од 1954.
године у браку са Миленом (1934, ћерка
Миленије, 1906-1996, и Радисава, 1901-1962,
Ђорђевића из барошевачког Четвртог реона) са
којом има Милинка (1955) и Маријану (1957, живи
у Београду). Кум је био Божидар (Светозар)
Ђорђевић (1903-1974) из Четвртог реона. Од
1999. године Чедомирова породица живи у
насељу Јелав II.
Мирослав Тихомиров (1928-1997) у браку са
Радмилом (1928-2005, ћерка Миленије и
Велимира Пантелића из Рудоваца) има Миљу
(1952, у браку са Јовом Тодосијевићем из
Миросаљаца родила ћерке Верицу и Зорицу) и
Милојка (1955).
Радисав Тихомиров (1932-1998) у браку са
Милицом (1946, ћерка Бранислава Марковића из
Миросаљаца) има Гвоздена (1964) и Славицу
(1966, удата за Бранка, 1961, сина Бранке, 1930-
2007, и Миодрага, 1933-1984, Живановића из
Барошевца, родили Бојану, 1992, и Миодрага,
1994). Кумови су Јанковићи из Дрена. Радисав се
70-тих година прошлог века преселио у центар
села, са јужне стране Аранђеловачког пута.
Чедомир Владимиров (1938-2013) у браку са
Милином (1940-1996, ћерка Милице и Драгише
Пирића из Араповца) има Светлану (1959-1959),
Славицу (1960-2011, у браку са Милорадом
Лазаревићем, 1954, из Малих Црљени родила
Дејана, 1985, и Драгана, 1988) и Славољуба
(1962). Године 2005. Чедомир се из Горњег краја
спушта у насеље Јелав I.
Никола Светислављев (1927-1995) је у
првом браку био ожењен са Зором, ћерком Стеве
Живковића из Трбушнице, и нису имали порода.
У другом браку са Радмилом (1940-2008, ћерка
Петра Ранковића из Миросаљаца) добија
Славицу (1958-1959), Славка (1959) и Рада
(1961).
Милић Тикомиров (1936-2017) у браку са
Ангелином (1939, ћерка Миросаве, 1913-1995, и
Чедомира, 1909-1940, Ђурђевића са барошевачке
Пољане) има Драгицу (1956, удата за Радмила
Герасимовића, 1949, из Барошевца, родили Милу,
1976, Верицу, 1979, и Милоша, 1984), Зорицу
(1958, удата за Рајка Ђоковићаиз Лазаревца,
родили Александру и Оливеру) и Владана (1962).
Милић се у првој деценинји овог века сели у
новосаграђену кућу у Вашаришту.
СЕДМО КОЛЕНО
Милосав Живорадов (1953) у браку са
Радмилом (1957, ћерка Живојина Радовановића
из Зеока) има сина Радисава (1977). Због
наиласка Копа Милосав у задњој деценији
прошлог века силази из Горњег краја у новосаг-
рађену кућу у насељу Јелав II.
Рајко Миодрагов (1960-2010) у браку са
Јагодом (1967, ћерка Дамјана Казића из Суве Реке
са Косова и Метохије) има Тамару (1989, удата за
Синишу Петровића из Лазаревца, родили Дарка,
Анастасију, Јована и Магдалену), Наташу (1992,
удата за Дејана Јеремића из Јунковца) и Жељка
(2004). И Рајко се у задњој деценији прошлог века
због наиласка Копа сели из Горњег краја у насеље
Јелав II.
Миладин Миодрагов (1963) у браку са
Горданом (1968, ћерка Радмиле и Анђелка
Митровића из Медошевца) има Тању (1986, удата
за Сашу, 1982, сина Јасмине, 1961, и Милоша,
1957-1999, Ђорђевића из Барошевца, рађају
Милицу, 2007, и Милоша, 2009) и Ану (1988,
27
удата за Ненада Милиновића, 1989, из Лазаревца,
родили Павла, 2016). После селидбе због
наиласка Копа у задњој деценији прошлог века
прелази у насеље Јелав II.
Милан Миодрагов (1967-2004), звани
„Буки“, био је ожењен са Данијелом (1973),
ћерком Мирољуба Пантелића из Даросаве. Нису
имали порода. Живели су у насељу Јелав II.
Милан Радисављев (1967) у браку са Тањом
(1971, ћерка Слободана Стојковића из Тулежа)
има Јовану (1996) и Јована (1999). Кум је био
комшија Славко (Велизар) Савковић (1953).
Зоран Бранивојев (1974) у браку са Ружицом
(1974, ћерка Миленка Јовановића из Угриноваца)
има сина Бранка (1995).
Ивица Здравков (1981) у браку са Биљаном
(1983, ћерка Милеве и Милована Јовића из
Лазаревца, пореклом из Сакуље) има Иву (2006) и
Василија (2010). Кум је био Миодраг Алибеговић
(1939-2010), звани „Маза“, из Барошевца. Ивица
са породицом живи у Лазаревцу, код таста
Милована.
Бојан Здравков (1983) је од 2012. године у
браку са Маријом (1990, ћерка Милана
Карановића из Лазаревца) са кјојом има сина
Давида (2016). Кум је био Милош Д. Мирковић из
Рудоваца.
Патрик Живорадов (1963) је ожењен, има
ћерку. Немамо ближе податке. Живи у Паризу.
Александар Живомиров (1984) је од 2014.
године у браку са Марином (1993, ћерка Ратка
Максимовића из Миросаљаца) са којом има сина
Михаила (2015). Кум је био Будислав Љ.
Пантелић (1948) из Барошевца.
Душан Трифунов (1952-2017) је био у браку
са Зорицом (1963, ћерка Милке Петровић из
Тулежа) са којом има сина Ненада (1983). Кум је
био Живорад (Драгослав) Пантелић (1953) из
Барошевца.
Жељко Слободанов (1982) у браку са Аном
(1986, ћерка Весне и Милана Мирковића из
Рудоваца) има Страхињу (2008) и Емилију
(2010). Кума је била Маријана Бибић (1974) из
Београда, ћерка Будислава Пантелића, који се из
Барошевца преселио у Лазаревац.
Предраг Будислављев (1977) у браку са
Зорицом (1980, ћерка Љубише Радовановића из
Миросаљаца) има сина Петра (2008).
Немања Мирослављев (1987) је од 2015.
године у браку са Невеном (1990, ћерка Божице,
1968, и Душана, 1962, Ристивојевића из Стране)
са којом има ћерку Милу (2015). Кум је био
Радосав (Радован) Пантелић (1956) из Лазаревца.
Милинко Чедомиров (1955) у браку са
Мирјаном (1969, ћерка Милована Мијатовића из
Калуђерице) има Срећка (1989) и Светлану
28
(1992, удата за Милана Станковића, 1991, из
Борче). Кум је био Милош (Богдан) Ђорђевић
(1957-1999) из Барошевца.
Милојко Мирослављев (1955) у браку са
Лином (1959, ћерка Верице и Димитрија
Малковског из села Дуф, код Гостивара, у држави
Македонији) има синове Ненада (1985) и Бојана
(1987). Кум је био Жељко Јанковић из Дрена.
Милојкова породица живи у насељу Јелав I,
поред Аранђеловачког пута.
Гвозден Радисављев (1964), у браку са
Емином (1968, ћерка Радмиле Мерзуг из Ниша)
има синове Стефана (1991), Немању (1993) и
Уроша (2000).
Славољуб Чедомиров (1962) је од 1991.
године у браку са Млађаном (1970, ћерка
Станице, 1943-2008, и Бранибора, 1928-2002,
Симића из Рудоваца) са којом има ћерке Анђелу
(1992) и Светлану (1995). Кум је био Раденко
Јанковић из Дрена.
Славко Николин (1959) у браку са Даницом
(1956, ћерка Рада Тасевског из Куманова,
Македонија) има Катарину (1984) и Александра
(1989). Кум је био Аца (Богољуб) Ђорђевић
(1959) из Четвртог реона. Славкова породица од
2004. године живи у насељу Јелав II.
Раде Николин (1961) у браку са Љубом (1958,
рођена у Македонији, у Гостивару, родитељи су
јој Љубица и Трпе Трпески) има синове Марка
(1984) и Милоша (1986). Кум је био Аца Б.
Ђорђевић (1959) из Барошевца. Радова породица
од 2004. године живи у насељу Јелав II.
Владан Милићев (1962) у браку са Светланом
(1966, ћерка Латинке и Драгивоја Милића из
Стојника, живела у Малим Црљенима) има ћерке
Невену (1989, удата за Ивана Ђокића из
Лесковца), Неду (1991) и Наташу (1995). Кум је
био исти као у претходне две одреднице.
Владанова породица живи у Београду.
ОСМО КОЛЕНО
Радисав Милосављев (1977) у браку са
Маријаном (1977, ћерка Ђорђа Грубиша) има
Нину (2008) и Хелену (2012). Радова породица
живи у Рудовцима.
Срећко Милинков (1989) у браку са Аном
(1989, ћерка Бранке и Владана Колачарића из
Чибутковице) има Војина (2015). Кум је био Саша
(Милош) Ђорђевић (1982) из Вашаришта.
Бојан Милојков (1987) у браку са Анђелком
(1985, ћерка Чедомира Радовића из Венчана) има
Матију (2016).
Стефан Гвозденов (1991) се 2017. године
венчао са Наташом (Зоран) Недељковић (1994) из
Лазаревца. Још немају порода. Стефан се оделио
од својег оца и направио кућу у суседству, у
насељу Јелав I.
 Александар Славков (1989) у браку са
Милицом (1989, ћерка Славка Марковића из
Шопића, пореклом са Косова и Метохије) има
Нађу (2013), Софију (2014) и Димитрија (2016).
Кум је био Милан (Аца) Ђорђевић (1985) из
Варошице.
Милош Радов (1986) у браку са Милицом
(1995, ћерка Дејана Дејановића из Лазаревца)
има Лазара (2016). Кум је био Бранко (Аца)
Ђорђевић (1988) из Варошице.

ГРАФИЧКИ ПРЕГЛЕД ПОРОДИЦА ФАМИЛИЈЕ НИКОЛИЋ

КОЛЕНА НОСИОЦИ ПОРОДИЦА СУПРУГЕ ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦА
I Никола непозната жена Живко, Савко, Танасије, Петар
Живко Марија Филип, Јерина, Ана, Јаков, Синђелија, Ђорђе
Никола, Јован, Алекса, Иван, Антоније, Лазар,
Савко Јелена
II Андрија, Милош, Живко
Танасије Сара Василија, Сима, Костадин, Јаков, Велимир, Станија
Петар Сава Тома
Аница Љубомир, Милорад, Милутин
Филип
Милојка Велисав, Јеврем, Јован
Светозар, Смиљка, Микајило, Смиљана, Љубинка,
III Ђорђе Марија
Драгиња, Даринка, Мијаило, Божидар, Богосав
Сима Миљана Чедомир, Никола
Велимир Драгана Милан
Пера, Бранислав, Перса, Младен, Љубомир,
Милутин Миленија
Драгослав, Властимир, Радомир
Николија Јелка
Велисав
Драга Милена
Јеврем Косана Радован, Милован
Микајило Перса Љубивоје, Живојин, Тикосава (Дикосава), Лепосава
IV Божидар Дикосава Милица, Станица, Ђорђе, Милорад
Богосав Полексија Миливоје, Милан, Милош, Миодраг, Станимир

Чедомир Катарина, Светозар, Драгомир, Косана, Тихомир,

Ђурђија
Владимир, Живка, Боривоје
Даринка, Ленка, Зорка, Светислав, Тихомир
Никола Станојка
Живана, Драгана
Милан Крунија Живојин
Стана Лепосава, Радојка, Даринка, Живорад, Миодраг
Младен
Неранџа без порода
Љубомир Љубинка Савко, Милојко
Драгослав Софија без порода
V Илка Милија, Радисав, Милица, Миросава, Ковиљка, Станица
Властимир
Милева без порода
Радомир Живодарка Милева, Живомир, Милун
Наталија Верка
Радован
Милева Бранивоје, Љубица, Слободан
Милован Лепосава Здравка, Раденка, Раденко

29
 Љубивоје Даница Живорад, Миодраг, Живко, Живомир, Живка
Ангелина Трифун, Гаврило, Миодраг
Живојин
Милојка без порода
Ђорђе Јулијана Слободан, Слободанка
Милорад Јулијана Зоран, Драгица
Миливоје Милојка Будисав, Милена
Милан Стаменка Бранко, Славица
Милош Смиљка Зорица, Мирослав
V Миодраг Десанка Горан, Верица
Станимир Милојка Драган, Владан
Смиљана без порода
Драгомир Наталија Милева
Ленка Здравко, Чедомир, Зорка, Ђурђијана
Тихомир Даринка Мирослав, Радисав
Владимир Косана Јагода, Чедомир
Светислав Лепосава Никола
Тихомир Зорка Милица, Милић
Живомир Јулка Драгиша
Живорад Спасенија Милосав
Љиљана Радосав, Рајко, Милена, Миладин
Миодраг
Милка Милан
Радисав Славка Милијана, Милан
Милун Јасмина Слађана, Бојана, Милица
Бранивоје Јелица Зоран
Слободан Добрила Славица, Зорица
Здравко Радојка Ивица, Бојан
Раденко Јованка Дејан, Јовица
Живорад Мадлен Ани, Патрик
Живомир Снежана Александар, Јелена
VI Трифун Радмила Душанка, Душан
Миодраг Милка Верица, Ненад
Слободан Љиљана Маја, Жељко
Зоран Љиљана Марија, Мирјана, Јелена
Будислав Радовинка Јасмина, Предраг, Ненад
Бранко Душанка Александар
Мирослав Горица Немања, Лазар
Горан Снежана Бојан, Невена
Драган Снежана Ненад
Владан Живка Никола, Ђорђе
Чедомир Милена Милинко, Маријана
Мирослав Радмила Миља, Милојко
Радисав Милица Гвозден, Славица

30
 Чедомир Милина Светлана, Славица, Славољуб
Зора без порода
VI Никола
Радмила Славица, Славко, Раде
Милић Ангелина Драгица, Зорица, Владан
Милосав Радмила Радисав
Рајко Јагода Тамара, Наташа, Жељко
Миладин Гордана Тања, Ана
Милан Данијела без порода
Милан Тања Јована, Јован
Зоран Ружица Бранко
Ивица Биљана Ива, Василије
Бојан Марија Давид
Патрик супруга ћерка
Александар Марина Михаило
VII
Душан Зорица Ненад
Жељко Ана Страхиња, Емилија
Предраг Зорица Петар
Немања Невена Мила
Милинко Мирјана Срећко, Светлана
Милојко Лина Ненад, Бојан
Гвозден Емина Стефан, Немања, Урош
Славољуб Млађана Анђела, Светлана
Славко Даница Катарина, Александар
Раде Љуба Марко, Милош
Владан Светлана Невена, Неда, Наташа
Радисав Маријана Нина, Хелена
Срећко Ана Војин
VIII Бојан Анђелка Матија
Стефан Наташа од скоро у браку
Александар Милица Нађа, Софија, Димитрије
Милош Милица Лазар

налази се у барошевачком гробљу, потписници су

САВКОВИЋИ
Савко Николић (око 1818-око 1862): његов
родослов се може видети под одредницом
„Николићи – друго колено“.
ДРУГО КОЛЕНО
Никола Савков (1843-после 1900): његови
садашњи потомци не знају нешто нарочито о
њему сем тога да је био механџија. Међутим,
постоја три писана извора везана за Николу: прво,
на споменику својој мајци Јелени (1822-06. 12.
1887), који је подигнут 17. 05. 1900. године и
њени синови Никола, Лазар и Антоније; друго, у
матичној књизи крштених барошевачке цркве за
1870. годину, под редним бројем 83, пише да је
Никола Савковић из Барошевца био кум детету
Димитрију, чији су родитељи Инђија и Матија
Станић из истог села; треће, на попису који је
1863. године обављен у Србији под редним
бројем 2020 за Барошевац наведено је дома-
ћинство Николе Савковића Тодоровића који је
тада имао 20 година, а да су остали укућани
његова браћа Јован (18), Иван (16), Антоније (12),
Лазар (7), Андрија (5), Милош (4) и Живко (3), као
и мати Јелена.

31
 Антоније Савков (1850-после 1878) у браку
са Јеленом Павловић (1848-1921) из Пркосаве
има Љубомира (1871-1921), Катарину (1976-
1878) и Анку (1878-1893).
Лазар Савков (1852-1913) у браку са Станом
(1865-1913) има Михаила (1880-1915), Анђелију
(1884, удата за Андрију, 1882-1912, сина Живке и
Пантелије, 1851, Живковића из Барошевца),
Персу (1886, удата за Чедомира К. Ђорђевића из
Малих Црљени, родили Радисава и Даницу, 1908-
2003), Ангелину (1886, удата за Радоја Станића,
1884-1967, са Спасовине, родили Живорада,
1912-2008, Милку и Радојку), Драгића (1888),
Драгишу (1890-1962), Цују (удата у Миросаљце, у
Ивковиће) и Рајку (1898-1951, удата за Милоја,
1891-1968, сина Јована Ристивојевића из Стране,
родили Александра, 1924-2002, Радмилу, 1926,
Чедомира, 1928-1983 и Властимира, 1932-2010).
Андрија Савков (1854-1921) у браку са
Спасенијом (1864-1946) има Чедомира (1885-
1952), Милорада (1888-1955), Милојку (1891-
1909), Борисава (1894-26. 03. 1914, страдао у
Битољу као војник), Анку (1894-1902), Милеву
(1896, удата за Милутина Ђорђевића из
Миросаљаца) и Негослава (1901-1954).
Милош Савков (1858-1898) у браку са
Роксандом – Росом (1859, ћерка Станице и
Радована Јеремића из Зеока) има Гроздану (удата
за Велимира, 1881-1915, сина Николе Гајића из
Стране, родили Љубисава, 1903-1956, Драгињу,
1905-1953, Радисава, 1906-1943, Милована и
Милорада, 1912-1992), Миливоја (1883-1950),
Кристину (удатау Стрмово, у Милошевиће),
Светозара (1891-1892), Богосава (1888-1916,
страдао у Великом рату, сахрањен у „плавој
гробници“), Драгињу (1895-1963, удата за
Младена Симића из Рудоваца, родили
Драгослава, 1922-1943, Ивка, 1925-2000 и
Станисаву, 1929) и Животу (1897-1971).
ТРЕЋЕ КОЛЕНО
Љубомир Антонијев (1871-1924) у браку са
Петријом (1875, ћерка Станице и Милоја
Васиљевића из Малих Црљени) има Вукосаву
(1898, удата за Љубинка А. Милутиновића из
Рудоваца, родили Борисава, Владана и Мијо-
драга), Лепосаву (1900-1900), Витомира (1901-
1980), Живомира (1906-1922) и Стаменку (1908-
1958, удата за Живана Пантелића, 1906-1978, из
Барошевца, родили Радисава, 1927-2007, и
Милутина, 1929-2004).
Михаило Лазаров (1880-1915) у браку са
Даницом (1883-1953, ћерка Радојке и Јована
Радосављевића из Дрена) има Десанку (1902-
1990, удата за Радоја Јосиповића из Шеврљуга,
32
општина Косјерић, кога је довела на своје имање,
родили Радована, 1926-2009, Милицу, 1929-1955,
Радојицу, 1932-2003, и Наталију и Ангелину које
су умрле као мала деца), Анку (1903-1990),
Милену (1904-1994, довела у кућу комшију
Драгољуба – Дражу Павловића, 1904-1979,
родили Милунку, 1929, Радисава, 1931-2007,
Гроздину, 1932, Љубисава, 1933-1985, и
Радована, 1935-1994), Небојшу (1912-1927) и
Станиславу – Цаку (1912-1982, удата за Драгишу
Јовановића, 1908-1987, из Рудоваца, родили
Живана, Љубинку, Зорку и Радојку). Михаилова
супруга Даница после мужевљеве смрти рађа
Радмилу (1919-1988, удата за Тихомира Р.
Миљанића, 1921-1989, са Спасовине, родили
Милену, Миру и Мику).
Драгиша Лазаров (1890-1962) у браку са
Драгињом (1894-1952, ћерка Ружице и Петра
Јовановића из Стране) има Момчила (1912-1996),
Синишу (1918-1985) и Љубишу (1920-1984).
Чедомир Андријин (1885-1952) био је
ожењен са Бисенијом (1890-1969) и нису имали
порода. Живео је у Четвртом реону.
Милорад Андријин (1888-1955) у браку са
Ленком (1898-1974, ћерка Јеврема Симеуновића
из Крушевице) има Драгана (1920), Рајну (1922,
удата за Миломира Тешића из Београда, нису
имали порода), Светислава (1924-1988),
Миомира (1927-2003) и Радмилу (1930, удата за
Марка Танасковића из Београда, родили Мирјану,
1953, и Драгана, 1959). Живео је у Четвртом
реону.
Негослав Андријин (1901-1954) у браку са
Наталијом (1900-1980, ћерка Милеве, 1876-1964,
и Драгића, 1868-1943, Дамњановића из Трећег
реона) има Милену (1931-1995, удата за Радована
- Пуришу, 1925-1997, којега је довела у своју кућу,
сина Драге, 1900-1991, и Чедомира, 1899-1989,
Бојића са Камаља, родили Верославу, 1953,
Надежду, 1955, и Мирослава, 1961). Живео је у
Четвртом реону.
Миливоје Милошев (1882-1950), „солунац“,
у браку са Даринком (1881-1945, ћерка Савке и
Данила Лазаревића из Сакуље) има Живку (1902-
1977, удата за Бранислава Димитријевића, 1903-
1975, из Барошевца, родили Драгана, 1928-2007,
и Милену) и Живомира (1904-1989). Кум је био
Михаило Лазаревић из Рубрибрезе, општина
Лајковац.
Живота Милошев (1897-1971), „солунац“, у
браку са Лепосавом (1900-1973, ћерка Ђурђа
Стефановића из Ћелија) има Радмилу (1922-
1938), Надежду (1926-1996, удата за Милорада –
Мују, 1926-1989, сина Лепосаве, 1901-1990, и
Чедомира, 1900-1978, Гајића из Стране, родили
Радована, 1946, и Даницу, 1948), Милицу (1927-
1989, удата за Милутина Спасојевића из
Рубрибрезе, родили Мирка, Снежану и
Живодарку), Мирослава (1929-2007) и Олгу
(1931-1933).
ЧЕТВРТО КОЛЕНО
Витомир Љубомиров (1901-1980) у браку са
Даринком (1904-1997, ћерка Зорке и Драгољуба
Ђорђевића из Малих Црљени) има Велизара
(1926-2007), Рајну (1929, удата за Мизу
Ранковића из Араповца, родили Милицу и
Лепосаву), Мирослава (1931-2008), Љубинку
(1933-2012, удата за Миломира Ивковића из
Рубрибрезе, родили Милену и Милофину) и
Славољуба (умро као мало дете).
Момчило Драгишин (1912-1996) у браку са
Славком (1921-2004, ћерка Лепосаве, 1895-1930,
и Љубисава, 1892-1954, Пантелића из Стране)
има Надежду (1938-1999, удата за Гојка
Обрадовића из Београда, пореклом из Бајине
Баште, родили Снежану, 1962), Веру (1940, удата
за Михајила Пантелића из Лојаница, општина
Владимирци, живе у Аранђеловцу, родили
Срђана, 1963), Зорку (1943-2016, удата за
Мирослава Р. Васиљевића из Малих Црљени,
родили Славицу, 1961) и Радована (1945).
Синиша Драгишин (1918-1985) у првом
браку са Душанком Тадић (1925, још је жива) из
Београда има Радомира (1946-2008). У другом
браку са Мирјаном Благојевић са Пала (Босна и
Херцеговина) нема порода. Синиша је живео у
Београду, а сахрањен је у Барошевцу.
Љубиша Драгишин (14. 10. 1920 – 20. 02.
1984) у првом браку са Даницом (1932, ћерка
Живанке и Живорада Милутиновића из Шопића)
има Зорицу (1952). Године 1955. Љубиша одлази у
Енглеску и тамо склапа брак са Љубинком (1939 –
25. 05. 1994, ћерка Стане и Радоја Чавића из
Стрмова) са којом добија сина Стевана (01. 09.
1970). Љубиша је живео у енглеском граду
Бирмингему, ту је и сахрањен.
Драган Милорадов (1920) и првом браку са
Ановком из Губеревца (општина Сопот) има
близанце Мирославу и Мирослава (1946), као и
сина Милисава (1949). У другом браку са
Јованком из Радуше (општина Уб) није имао
порода. Драган је живео у Београду.
Светислав Милорадов (1924-1988) у браку
са Љубинком (пореклом из Миросаљаца, од
Максимовића) има ћерке Славицу (1953, удата за
Слободана Сарића из Миросаљаца, живе у
Београду, родили Предрага, Ненада и Мирјану) и
Зорицу (1959, удата за Миодрага Јанковића из
Миросаљаца, родили Бојана, Љубинку и
Душицу).
Миомир Милорадов (1927-2003) у браку са
Љубицом (1933-2014, ћерка Драгиње и Драго-
љуба Јовичића из Зеока) има Милу (1955, удата за
Продана Петровића из Барајева, родили Миљана
и Сању), Љиљану (1957-1957) и Радосава (1958).
Миомир се 1989. године преселио у Јелав II.
Живомир Миливојев (1904-1989) у првом
браку са Лепосавом (1905-1938, ћерка Миленије
и Живка Матића из Малих Црљени) има Олгу
(1926-2009, удата за Милована Д. Миловановића,
1926-1979, из Малих Црљени, родили Радмила,
1946-1994, и Радосава, 1950-2002), Миомира
(1929-1988), Светомира (1931-1992), Рајка
(1933-1998) и Миодрага (1935-1937). У другом
браку са Загорком (1912-1997, ћерка Милеве и
Јеротија Радовановића из Малог Борка, општина
Лајковац) има Душанку (1942-1944), Славку
(1945-2002, удата за Чедомира Маринковића,
1943-2014, из Варошице, родили Гордану, 1964, и
Горана, 1967) и Милана (1946).
Мирослав Животин (1929-2007) је од 1952.
године у браку са Надеждом (1934, ћерка
Лепосаве, 1915-1999, и Чедомира, 1909-1986,
Павловића из Венчана) са којом има Биљану
(1952, године 1971. удата за Илију М.
Васиљевића, 1949-2008, из Малих Црљени, са
којим рађа Јасмину, 1972, Весну, 1973, и Владана,
1978) и Војислава (1954). Кум је био Михаило
Ранђић из Трбушнице. Због експропријације
домаћинства у Горњем крају од 2003. године живе
у барошевачком насељу Јелав II.
ПЕТО КОЛЕНО
Велизар Витомиров (1926-2007) у браку са
Олгом (1930-2000, ћерка Љубинке и Животе
Ђурђевића из Рудоваца) има синове Момира
(1951) и Славка (1953). Године 2004. Велизар се
са сином Славком пресељава у барошевачко
насеље Јелав I.
Мирослав Витомиров (1931-2008), звани
„Митача“, у браку са Верком (1935, ћерка Борике,
1914-2003, и Степана, 1911-1991, Димитријевића
из Четвртог реона) има ћерке Славку (1957, удата
за Слободана Димитријевића из Ваљева, родили
Ненада, 1977), Даницу (1958, удата за Слободана
Јанковића из Ваљева, родили Наташу и Невену) и
Снежану (1963, удата за Милосава Дамња-
новића, 1956-2014, из Вреоца, живели код ње до
1998. године, после се одселили у Лазаревац, у
Валандовску улицу, родили Јелену, 1983, и Дарка,
1986). Године 2004. Митача се због експро-
пријације домаћинства у барошевачком Трећем
реону сели у Лазаревац, у Валандовску улицу, а у
овом граду бива и сахрањен.
Радован Момчилов (1945) у браку са Росом
(1948, ћерка Верке и Милана Ивовића из
33

Буковика) има Ивану (1975, удата за Вукашина
Љубобратовића, 1976, из Београда, родили
Софију, 2006) и Ивана (1978). Радован се 2001.
године сели из Барошевца у Лазаревац.
Радомир Синишин (1946-2008) у првом
браку са Слободанком Јанићијевић (1949) има
Ненада (1969), а у другом браку са Љубинком из
Бања Луке има Слађану (1976, удата, живи у
Београду, има ћерку). Радомир је живео у
Београду.
Стеван Љубишин (01. 09. 1970) је рођен у
Бирмингему, сада живи у Јорку, у Енглеској.
Ожењен је са Дајан Кемпбел (31. 05. 1973) и са
њом има Александра (28. 10. 2005), Катарину (01.
07. 2007) и Софију (14. 01. 2010). Једном годишње
Стеван са породицом долази у завичај његових
родитеља.
Мирослав Драганов (1946) у браку са
Љиљаном из Београда нема порода.
Милисав Драганов (1949) у другом браку са
Марином из Хрватске има сина Јосипа, а у првом
браку је добио две ћерке.
Радосав Миомиров (1958) у браку са
Милицом (1963, ћерка Милијане и Александра
Гајића из Миросаљаца) има Биљану (1980, удата
за Зорана Ракића из Лазаревца, родили Филипа,
2003), Бојану (1983, удата за Владана, 1977, сина
Наде и Милована Павловића из Малих Црљени,
родили Луку, 2004) и Јовану (1994, године 2016.
удата за Дарка Перишића, 1991, из Даросаве, сина
Слађане Грујић и Зорана Перишића, родили
Машу, 2016, живе у Барошевцу, код Јованиних
родитеља).
Миомир Живомиров (1929-1988) у браку са
комшиницом Душанком (1936, ћерка Марије,
1919-1987, и Љубисава, 1911-1983, Милути-
новића) има ћерке Бранку (1954, удата за Ранка Р.
Рајковића, 1948-2017, из Зеока, живе на бароше-
вачком Вашаришту, родили Слађану, 1971,
Силвану, 1972, и Сашу, 1977) и Весну (1956, удата
за Милована Пауновића из Крушевице, родили
Дејана и Данијелу). Миомирова супруга
Душанка од 2003. године живи у Лазаревцу.
Светомир Живомиров (1931-1992) у браку
са Олгом (1932-2009, ћерка Лепосаве, 1905-1993,
и Ивана, 1900-1987, Ђорђевића из Четвртог
реона) има Веру (1954, удата за Милована, 1952,
сина Вукосаве и Милана Бранковића из
Лукавице, живе у Лазаревцу, родили Гордану и
Горана) и Зорана (1956).
Рајко Живомиров (1932-1998) у браку са
Миланком (ћерка Данице и Миленка Симеуно-
вића из Венчана) има Синишу (1960) и Драгана
(1961). Рајкова кућа у Горњем крају порушена је
2004. године због наиласка Копа и у то време у
њој није живео нико.
34
Милан Живомиров (1946) у првом браку са
Бранком (1946, ћерка Радмиле и Радована Илића
из Стублина, општина Обреновац) има синове
Бранка (1974) и Ненада (1976). За време првог
брака Милан је живео код своје супруге, а после
развода са њом долази у дом својих родитеља где
остаје до селидбе, због наиласка колубарског
Копа (2004). Од тада са другом супругом
Милованком (1953) из Књажевца живи у
Аранђеловцу.
Војислав Мирослављев (1954) у браку са
Зорицом (1957, ћерка Милене, 1935-2002, и
Славка, 1932-1956, Пантелића из Барошевца) има
синове Александра (1977) и Андреју (1980). Кум је
био Драгиша Ранђић из Трбушнице.
ШЕСТО КОЛЕНО
Момир Велизаров (1951) у браку са Смиљком
(1953-2017, ћерка Велибора Радовановића из
Јунковца), званом „Душанка“, има сина Дејана
(1973). Због експропријације домаћинства у
Трећем реону Момирова породица се у првој
деценији овог века досељава у насеље Јелав I.
Славко Велизаров (1953) у браку са
Миланком (1956, ћерка Савете и Милорада
Јовановића из Стрмова) има сина Зорана (1974).
У првој деценији овог века силазе у Јелав I.
Иван Радованов (1978) у првом браку са
Данијелом (1983, ћерка Снежане и Радоја Чавића
из Стрмова) има сина Петра (2002). Иван је сада
у браку са Драганом (1983, ћерка Зорана Панића
из Јакова, општина Сурчин).
Ненад Радомиров (1969) у браку са
Валентином Глигорић из Завлаке (општина
Крупањ) има ћерке Милицу (1998) и Марију (03.
01. 2000). Живе у Београду.
Зоран Светомиров (1956) у браку са
Душицом (1961, ћерка Јелене, 1942-2017, и
Михаила, 1935-2016, Павловића из Малих
Црљени) има Срђана (1979) и Владана (1983-
2008). Зоранова породица се у првој деценији
овог века преселила из Трећег реона у
Вашариште, а у другој деценији ХХI века Зоран
прелази у насеље Јелав I.
Синиша Рајков (1960) у браку са Марином
(1960-2015, ћерка Љубисава Поповића из
Лазаревца) има Марију (1982, удата за Предрага
Пушића из Мељака, општина Барајево, родили
Димитрија, 2011) и Милоша (1984). Синиша се
пре женидбе настанио у Лазаревцу.
Драган Рајков (1961) у браку са Горданом
(1964, ћерка Миле и Драгана Тодоровића из
Дрена) има Марка (1984) и Мају (1986, удата за
Дејана Пушића из Мељака, родили Анастасију,
2007). Кум је био Милан (Ђорђе) Ђорђевић (1961)
из Барошевца. И Драган се пре женидбе одселио у
Лазаревац.
Ненад Миланов (1976) из Стублина (општина
Обреновац) ожењен је са Неном из Каленића
(општина Уб) и имају сина Николу (2008). Сада
живе у Обреновцу.
Александар Војислављев (1977) у браку са
Наташом (1985, ћерка Весне и Сретена Ђуровића
из Лазаревца) има Вељка (2011) и Илију (2015).
Андреја Војислављев (1980) је од 2001.
године у браку са Маријом (1979, ћерка Љиљане и
Милана Ранковића из Крушевице) са којом има
Николу (2001) и Ненада (2007).
СЕДМО КОЛЕНО
Зоран Славков (1974) у браку са Данком
(1977, ћерка Милана Ристановића из Рогатице,
Босна и Херцеговина) има Маријану (1995),
Катарину (1997) и Милана (2004).
Срђан Зоранов (1979) у браку са Јеленом
Крсмановић (1982) из барошевачке Стране има
сина Вука (2010). Срђан од 2004. године живи у
Лазаревцу.
Милош Синишин (1984) у браку са
Мирјаном (1984, ћерка Владана Милосављевића
из Јунковца) има ћерке Тијану (2007) и Нину
(2010).
Марко Драганов (1984) у браку са Оливером,
ћерком Славице и Радована Ђурђевића из
Трбушнице, има ћерку Јану (2015).

ГРАФИЧКИ ПРЕГЛЕД ПОРОДИЦА ФАМИЛИЈЕ САВКОВИЋ

КОЛЕНА НОСИОЦИ ПОРОДИЦА СУПРУГЕ ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦА

Антоније Јелена Љубомир, Катарина, Анка
Лазар Михајло, Анђелија, Перса, Ангелина, Драгић,
Стана
Драгиша, Цуја, Рајка
II Чедомир, Милорад, Милојка, Борисав, Анка,
Андрија Спасенија
Милева, Негослав
Гроздана, Миливоје, Кристина, Светозар, Богосав,
Милош Роксанда
Драгиња, Живота
Љубомир Петрија Вукосава, Лепосава, Витомир, Живомир, Стаменка
Михаило Десанка, Анка, Милена, Небојша, Станислав
Даница
непознати мушкарац Радмила
Драгиша Драгиња Момчило, Синиша, Љубиша
III Чедомир Бисенија без порода
Милорад Ленка Драган, Рајна, Светислав, Миомир, Радмила
Негослав Наталија Милена
Миливоје Даринка Живка, Живомир
Живота Лепосава Радмила, Надежда, Милица, Мирослав, Олга
Витомир Даринка Велизар, Рајна, Мирослав, Љубинка, Славољуб
Момчило Славка Надежда, Вера, Зорка, Радован
Душанка Радомир
Синиша
Мирјана без порода
Даница Зорица
Љубиша
IV Љубинка Стеван
Ановка Мирослав, Мирослава, Милисав
Драган
Јованка без порода
Светислав Љубинка Славица, Зорица
Миломир Љубица Мила, Љиљана, Радосав

35
 Лепосава Олга, Миомир, Светомир, Рајко, Миодраг
Живомир
Загорка Душанка, Славка, Милан
IV Мирослав Надежда Биљана, Војислав
Велизар Олга Момир, Славко
Мирослав Верка Славка, Даница, Снежана
Радован Роса Ивана, Иван
Слободанка Ненад
Радомир
Љубинка Слађана
Стеван Дајан Александар, Катарина, Софија
Мирослав Љиљана без порода
супруга две ћерке
Милисав
V Марина Јосип
Радосав Милица Биљана, Бојана, Јована
Миомир Душанка Бранка, Весна
Светислав Олга Вера, Зоран
Рајко Миланка Синиша, Драган
Бранка Бранко, Ненад
Милан
Милованка без порода
Војислав Зорица Александар, Андреја
Момир Смиљка Дејан
Славко Миланка Зоран
Данијела Петар
Иван
Драгана без порода
VI
Ненад Валентина Милица, Марија
Зоран Душица Срђан, Владан
Синиша Марина Марија, Милош
Драган Гордана Марко, Маја
Ненад Нена Никола
Александар Наташа Вељко, Илија
Андреја Марија Никола, Ненад
Зоран Данка Маријана, Катарина, Милан
VII Срђан Јелена Вук
Милош Мирјана Тијана, Нина
Марко Оливера Јана

Зоран Тошић
Табеле цртао Бојан (Горан) Николић

36
ИСЕЉАВАЊЕ
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ
ИСЕЉЕНЕ ПОРОДИЦЕ ИЗ ПРЕКОПАНОГ ДЕЛА БАРОШЕВЦА (4)
БОШКО (РАДОЈКО) ВЕСИЋ (1932-2016)
Домаћинство Бошка Весића налазило се у
барошевачком Горњем крају, у Четвртом реону.
Најближе комшије су биле његова снајка Станица
(1930-1993), супруга Бошковог покојног рођеног
брата Животе (1930-1982), као и Милосав
(Радоје) Весић (1912-1994), звани „Мита“.
Селидба је била 1984. године.
У време селидбе укућани су били, поред
Бошка, његова мајка Јелка (1906-1987), супруга
Јелисавка (1942, ћерка Светолика Лукића из
Прогореоца) и ћерка Верица (1964). Слава им је
Ђурђевдан (6. мај).
Бошко је у браку са Јелисавком родио Зорицу
(1960, удата за Станоја Јовчића из Лазаревца),
Надицу (1962, удата за Зорана Павловића из
Лазаревца) и Верицу. Бошко је син Јелке (ћерка
Николије, 1884-?, и Велисава, 1876-1947, из
барошевачког Трећег реона) и Радојка (1903-
1944), званог „Раја“, који су још имали Лепосаву
(1927-1997, удата за Чедомира Миљанића, 1911-
1992, из барошевачког Четвртог реона), Животу
(ожењен Станицом, ћерком Наталије и Алек-
сандра Адамовића из Тулежа), Љубинку (1935,
удата за Душана Васића из Прогореоца) и
Босиљку (1941, удата за Љубишу Миљанића,
1937, из Јелава). Бошков отац Радојко је син
Милеве (1870-1937, ћерка Радована Мирковића
из Трбушнице) и Милутина (1865-1923), који су
још имали Љубомира (1890-1942), Михаила
(1894-1942), Драгињу (удата у Миросаљце, у
Јанковиће), Светозара (1899) и Костадина (1901-
1962). Бошков деда Милутин је син Анђелије и
Живка (1843), који су још имали Ивану (1864) и
Милана (1869). Бошков прадеда Живко је син
Милице (?-1895) и Спасоја (1826), који су још
имали Животу (1843), Пантелију (1854-1914) и
Радована (1861). Бошков чукундеда Спасоје је
син Весе Јовановића (рођен око 1800) који је још
имао Павла, Стевана и Танасија (1830-1866).
Бошков наврдеда Веса је син Јована Ђауровића
(рођен око 1770) који је још имао Илију.
Бошкови кумови су из Арнајева, од Спасо-
јевића. Славски колач су ломили у цркви.
После селидбе од стране „Колубаре“ Бошкова
породица се сели у Аранђеловац. У међувремену
Верица се удаје за Мила Тешића из Аранђеловца,
Јелка умире 1987. године, а Бошко такође умире
2016.
Верица (Бошко) Тешић (1964), рођена Весић
ЛАЗАР (ДРАГОМИР) РИСТИВОЈЕВИЋ
(1926-2015)
Домаћинство Лазара, „Лазе“ Ристивојевића
налазило се у Страни, крај Пештана, у потесу
Оровача. Први комшија му је био синовац Драган
(1938), Светозарев син.
Селидба је била 2013. године.
У време селидбе укућани су, поред Лазара,
били супруга Милева (1930, ћерка Александра
Михаиловића оиз Дрена), син Александар (1953),
снаха Гордана (1961, ћерка Селимира Ђоковића
из Брежђа, општина Мионица), унуци Милан
(1986) и Саша (1988). Слава им је Никољдан (19.
децембар).
Лазар је у браку са Милевом, поред сина
Александра, Леке, родио и ћерке Марију (1950,
удата у Аранђеловац, сада се презива Јокић) и
Оливеру (1954-1960). Лазар је син Зорке (1885-
1953, ћерка Стане и Драгутина Милића из
Сакуље) и Драгомира (1878-1954), који су још
имали Наталију (1908-1938, удата за Војислава
Божића, 1905-1982, из Варошице), Светозара
(1911-1991), Радмилу (удата у Дрен, у Петро-
виће), Љубицу (удата у Манић, општина
Барајево, у Миловановиће), Петрију (удата у
Манић, у Пантиће), Предрага (1921-1987) и
Верку (1925-1998, удата за Милана Герасимовића
из Барошевца). Лазин отац Драгомир је син
Милице (1850) и Антонија (1846) који су још
имали Бранислава (1870-1901), Светислава
(1876-1915), Ристивоја (1885-1915), Светомира
(умро 1926) и Савку (удата у Петку, у Марковиће).
Лазин деда Антоније је син Селене и Марка који
су још имали Иконију (1850), Николу (1854-
1906), Милана (1858) и Ђурђију (1861). Лазин
прадеда Марко је син Ристивоја Јанковића од кога
потиче фамилија Ристивојевић.
37
 Овом домаћинству кумује Гвозден Петровић
из Дрена, а Лазин син Лека је кум Живку Радићу
из Рудоваца. Славски колач ломе у цркви.
После селидбе од стране „Колубаре“ селе се у
Лазаревац, у Улицу Војводе Путника 1 б (према
Шушњару), где имају кућу. Лазар Ристивојевић
умире 2015. године и бива сахрањен у Барошевцу.
Александар (Лазар) Ристивојевић (1953)
ВЛАДАН (МИХАИЛО) ГАВРИЋ (1973)
Домаћинство Владана Гаврића налазило се у
Страни, у потесу Подастраном, у Улици I реон 31.
У истом сокаку налазила су се и домаћинства
његовог оца Михаила (1946) и стрица Милоша
(1942), а најближи комшија им је био Зоран
(Живомир) Поповић (1968).
Селидба је била 2012. године.
У време селидбе укућани су, пред Владана,
били и супруга Светлана (1982, пореклом из
Малих Црљени, од Матића), ћерке Јелена (1999) и
Анђелија (2001). Слава им је Ђурђевдан (6. мај).
Владан је син Вере (1955, ћерка Живојина
ПИСАНИ ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ
ПОЈЕДИНАЧНИ ЧИБУЧКИ ТЕФТЕР ИЗ 1827. ГОДИНЕ
СПИСАК СТАРЕШИНА БАРОШЕВАЧКИХ ДОМАЋИНСТАВА ИЗ 1827. ГОДИНЕ
У прошлом броју овог часописа представљен
је најстарији писани историјски извор значајан за
проучавање прошлости нашег села, Појединачни
чибучки тефтер из 1824. године, који се налази у
Архиву Србије. Овога пута ћемо представити
исти овакав докуменат из 1827. године у коме је
наведен списак старешина ондашњих бароше-
вачких домаћинстава као и бројно стање оваца и
коза које су биле у њиховом власништву. За
разлику од три године старијег историјског
извора овде није наведен порез којим су та
домаћинства оптерећивана на основу поседо-
ваног сточног фонда. Примећујемо да у овом
тефтеру имамо нешто више имена, што значи да
су се нека домаћинства умножила, поделила, а
има и досељених. Конфузија око презимена и
даље траје, а такође се да приметити да су неки
домаћини из претходног списка умрли, те су сада
као носиоци наведени њихови потомци.
38
Благојевића из Стубице) и Михаила који још
имају и сина Драгана (1976). Владанов отац
Михаило је син Наталије (1923-1976, пореклом
из Крушевице, од Николића) и Милована (1907-
1972) који су још имали Милоша, Љубишу (1948-
2017) и Милицу (1954, удата у Брајковац, у
Агатоновиће). Владанов деда Милован је син
Љубице (1881-1955, ћерка Живка Радојичића из
Барошевца) и Петра (1881-1916) који су још
родили Павла (1900-1948) и Живка (1906-1951).
Владанов прадеда Петар је син Марије и Стевана
који су још имали Димитрија (1862-1888) и
Петрију (1865-1941, удата за Милутина Мило-
јевића, 1860-1912, из страњанског Потока).
Владану кумује Томислав (Предраг) Петровић
(1942), пореклом из Малих Црљени, који сада
живи у Лазаревцу. Славски колач ломи код куће.
После селидбе од стране „Колубаре“ Владан
се настањује у Лазаревцу где има кућу у близини
дрењанске цркве.
Владан (Михаило) Гаврић (1973)
1. Живан Михаиловић, предак данашњих
Михаиловића (био и у претходном тефтеру); 4
овце и 2 козе.
2. Милијан Михаиловић, предак данашњих
Михаиловића (ново име у односу на претходни
тефтер); 22 овце и 1 коза.
3. Веса Јовановић, потомак Јована Ђауровића,
предак данашњих Весића (био и у претходном
тефтеру); 19 оваца и 3 козе.
4. Илија Јовановић, потомак Јована Ђауровића,
предак Илића, који су изумрли половином ХХ
века (био и у претходном тефтеру); 7 оваца.
5. Ђорђе Радоичић, предак данашњих Ђорђе-
вића (био и у претходном тефтеру); 40 оваца и 20
коза.
6. Милован Ђорђевић, син Ђорђа Радоичића
(ново име у односу на претходни тефтер); 4 козе.
7. Иван Станојловић, изумрли (био и у
претходном тефтеру); 24 овце и 7 коза.
8. Павле Станојловић, брат Иванов, изумрли
(ново име у односу на претходни тефтер); 14
оваца и 5 коза.
9. Никола Тодоровић, предак данашњих
Николића и Савковића (био и у претходном
тефтеру); 66 оваца и 37 коза.
10. Мирко Тодоровић, предак данашњих
Мирковића (био и у претходном тефтеру); 38
оваца.
11. Петар Милосављевић, предак изумрлих
Сејдића и Милијановића (био и у претходном
тефтеру). Мирослав (Павле) Шостарић (1959) је
унук Даринке, ћерке Петронија Милијановића;
13 оваца.
12. Ђурађ Милинковић, предак данашњих
Ђурђевића (био у претходном тефтеру); 28 оваца.
13. Иван Милинковић, изумрла линија
Ђурђевиђа (био у претходном тефтеру); 5 оваца.
14. Игњат Милинковић, изумрла линија
Ђурђевића (ново име у односу на претходни
тефтер); 8 оваца.
15. Гаја Јовановић , предак данашњих Гајића
(био у претходном тефтеру; 13 оваца и 17 коза.
16. Паун Татомировић, предак Пауновића са
страњанског подзасеока Пољана који су изумрли
по мушкој линији, а живи женски потомак ове
фамилије је наша суграђанка Даринка Вујић
(1935), ћерка Милована Пауновића (1911-1947).
(Паун је ново име у односу на претходни тефтер у
коме се налазио Радован Пауновић, који је истог
порекла.) 50 оваца.
17. Радивоје Степановић, предак данашњих
Степановића (био у претходном тефтеру); 72
овце и 20 коза.
18. Панта Радоичић , предак данашњих
Пантелића (био у претходном тефтеру); 27 оваца
и 12 коза.
19. Тодор Дошљак, предак Тодоровића којих
данас нема у Барошевцу, али их има у Београду,
Младеновцу, САД (био у претходном тефтеру,
али под именом Тодор Недељковић, што говори
да му се отац звао Недељко); 11 оваца.
20. Милоје Гавриловић, предак данашњих
Милојевића (био у претходном тефтеру); 14
оваца.
21. Моица Лазић, предак Танасковића који су
изумрли по мушкој линији, а по женској његови
потомци су данашњи Поповићи, као и Јован
(1954) и Драган (1956), синови Јагоде Мијатовић
(1933-2013), ћерке Живомира Танасковића (био у
претходном тефтеру под именом Танаско Лазић);
19 оваца и 5 коза.
22. Васиљ Милић, предак данашњих Бојића (био
у претходном тефтеру под именом Васиљ
Дошљак); 68 оваца.
23. Живко Ђурђевић, предак данашњих
Живковића (био у претходном тефтеру); 18 оваца
и 10 коза.
24. Стеван Милошевић, изумрли (био у
претходном тефтеру под именом Стеван Брусић);
6 коза.
25. Ристивоје Јанковић, предак данашњих
Ристивојевића (био у претходном тефтеру); 19
оваца и 30 коза.
26. Панта Вукадиновић, изумрли (био у
претходном тефтеру); 4 овце и 5 коза.
27. Вук Вукадиновић, изумрли (био у прет-
ходном тефтеру); 28 оваца.
28. Панта Миљанић, предак данашњих
Миљанића и Станића (био у претходном тефтеру
под именом Пантелија Миљанић); 50 оваца и 37
коза.
29. Илија Миљанић, предак данашњих
Миљанића (ново име у односу на претходни
тефтер); 13 оваца.
30. Радоица Јаковљевић, изумрли по мушкој
линији, потомци по женској линији су Радивоје
(Чедомир) Мирковић (1943), син Мирке (1921-
1962), ћерке Радојица Јаковљевића (1892-1963),
као и Анђела Алибеговић (1966), унука Кате
Алибеговић (1906-1996), Радојичине сестре (био
у претходном тефтеру); 24 овце и 4 козе.
31. Маринко Петровић, предак данашњих
Маринковића. (Маринко је ново име у односу на
претходни тефтер у коме се налазио Радован
Маринковић, који су истог порекла.) 23 овце и 12
коза.
32. Марко Мутавџија (мутавџија – занатлија,
ткач, који израђује мутапе, простирке од козје
длаке), изумрли (био у претходном тефтеру); 14
коза.
33. Маринко Радоичић, предак данашњих
Радоичића (био у претходном тефтеру); 17 оваца
и 12 коза.
34. Радивое Васиљевић, изумрли (ново име у
односу на претходни тефтер); 3 козе.
35. Јован Станојевић, предак данашњих
Јовановића, оних који славе Никољдан (ново име
у односу на претходни тефтер); 15 оваца и 7 коза.
36. Максим Ћурћевић, предак данашњих
Петровића, са страњанског Брда, који су се
некада презивали Стаменић, као и Максића, са
страњанске Пољане, који су изумрли половином
ХХ века (ново име у односу на претходни
тефтер); 4 козе.
37. Гајо Дошљак, предак данашњих Гаврића
(ново име у односу на претходни тефтер); 2 козе.
38. Милован Дошљак, непознат (ново име у
односу на претходни тефтер); 6 коза.
39. Илија Димитријевић, предак данашњих
39
Димитријевића (ново име у односу на претходни
тефтер); 19 оваца.
40. Божо Гордић, предак данашњих Божића
(ново име у односу на претходни тефтер); 10
оваца и 12 коза.
Значи да је укупно било 802 овце и 297 коза.
У односу на претходни тефтер у овом
СПОМЕН ЧЕСМА
НИКО НЕ ЗНА ШТА СУ МУКЕ ТЕШКЕ, ДОК НЕ ПРЕЂЕ
АЛБАНИЈУ ПЕШКЕ
БАРОШЕВЧАНИ СТРАДАЛИ У ОСЛОБОДИЛАЧКИМ РАТОВИМА 1912-1918 (2)
Милутин Николић (1868-1912) је син Анице
и Филипа (1839-1886). Слава им је Никољдан.
Погинуо је 1912. године у Првом балканском рату
на непознатом месту. Уписан је на спомен чесму
која се налази на улазу у барошевачку црквену
порту, а има и спомен обележје у нашем гробљу
подигнуто крајем ХХ века. Био је ожењен
Миленијом (Танасије) Лакић из Рудоваца са
којом је родио: Неру (1889-1892), Бранислава
(1891-1904), Персу (1893-1893), Младена (1897-
1955), Љубомира (1899-1937), Драгослава (1903-
1963), Властимира (1906-1977) и Радомира
(1912-1989). Данашњи Милутинови потомци у
Барошевцу налазе се у породицама Милосава
(Живорад) Николића (1953), Миладина (Мио-
драг) Николића (1963), Саше (Милош) Ђорђе-
вића (1982), Радисава (Властимир) Николића
(1941) и Милуна (Радомир) Николића (1949).
Јеврем Николић (1881-1914) је син Милојке
и Филипа. Слава им је Никољдан. (Јеврем је
Милутину, који је наведен у претходном пасусу,
брат по оцу.) Уписан је на спомен чесму и има
споменик на барошевачком гробљу на којем
пише „да је живео 35 година и да је умро као
борац 25. 08. 1914. у болници у Аранђеловцу“.
Био је ожењен Косаном (1890-1940), ћерком
Милеве и Марка Николића из барошевачког
засеока Страна, са којом је родио Радована (1911-
1998) и Милована (1913-1991). (Иначе, ови
страњански Николићи су другог порекла у
односу на Јевремов род, мада славе исту славу.)
Данашњи Јевремови потомци у Барошевцу
налазе се у породицама Радивоја (Чедомир)
Мирковића (1943), Бојана (Здравко) Николића
(1983) и Раденка (Милован) Николића (1948).
Ово је још један пример страдања рођене браће у
ослободилачким ратовима од 1912. до 1918.
године.
Микајило Николић (1884-1915) је син
Марије (1862-1932, ћерка Анђелије и Илије
40
недостају четири имена: Радован Пауновић (али
остаје та фамилија), Милоје Ружичић, Ђурађ
Јанковић и Радован Маринковић (али остаје та
фамилија).
Зоран Тошић
Јеремића из Рудоваца) и Ђорђа (1854-1914).
Слава им је Никољдан. Погинуо је на непознатом
месту. Уписан је на спомен чесму и има
споменик на нашем гробљу на којем пише „да је
живео 31 годину и да је погинуо у светском рату“.
Био је ожењен са Персом (Живко) Симеуновић
(1885-1955) из Крушевице са којом је имао
Љубивоја (1905-1978) и Живојина (1908-1997).
Данашњи Микајилови потомци у Барошевцу
налазе се у породицама Александра (Живомир)
Николића (1984), Владана (Милош) Станића
(1970) и Ненада (Душан) Николића (1983).
Чедомир Николић (1873-1915) је син
Миљане и Симе (1850-1876). Слава им је
Никољдан. Уписан је на спомен чесму и има
споменик крајпуташ на којем пише: „поживе 42
године, умре као борац у Скадру 15. 12. 1915.
године“. Био је ожењен са Ђурђијом (Иван)
Обрадовић (1871-1951) из Зеока са којом је имао:
Катарину (1892-1894), Светозара (1893-1915),
Драгомира (1897-1970), Косану (1899-1901),
Тихомира (1903-1987), Владимира (1906-1977),
Живку (1909-1936) и Боривоја (1914-1919).
Данашњи Чедомирови потомци у Барошевцу
налазе се у породицама Милинка (Чедомир)
Николића (1955), Томислава (Љубомир) Весића
(1931), Марка (Љубомир) Весића (1987), Ивана
(Милорад) Јанковића (1957), Милојка (Миро-
слав) Николића (1955), Гвоздена (Радисав)
Николића (1964) и Славољуба (Чедомир) Нико-
лића (1962).
Светозар Николић (1893-1915) је син
Чедомира (1873-1915) и Ђурђије (1871-1951).
(Његов отац, који је такође страдао у Великом
рату, описан је у претходном пасусу.) Уписан је на
спомен чесму и има крајпуташ на којем пише:
„борац 1 - чете, 3 - батаљона, 7 - пука, погибе на
Космајици 28. 10. 1915. године у 22. години
живота. Слава му.“ Из овога се види да је био
првопозивац. Није био ожењен.
 Никола Николић (1876-1914) је син Миљане
и Симе, као и његов брат Чедомир (1873-1915),
који је приказан у предзадњем пасусу овог текста.
Уписан је на спомен чесми и има споменик
крајпуташ на којем пише: „поживе 38 година,
пропо у рату 1914. у Аранђеловцу, 3 – чета, 3 –
батаљон, 7 – пук.“ По годинама живота видимо да
је припадао II позиву. Био је ожењен Станојком
(Лазар) Милојевић (1881-1971) из Зеока са којом
је имао Зорку (1901), Светислава (1903-1992) и
Тихомира (1906-1996). Данашњи Николини
потомци у Барошевцу налазе се у породицама
браће Славка (1959) и Рада (1961) Николића,
Радмилиних и Николиних синова.
Милан Николић (1877-1917) је син Драгане и
Велимира (рођен 1856). Пострадао је на
непознатом месту. Уписан је на спомен чесму и
има споменик крајпуташ где стоји: „поживео 40
година, пропо у рату 1917.“ Био је ожењен
Крунијом (рођена 1881), ћерком Синђе (1848-
1892) и Николе Миљанића (1841-1889) из
Барошевца, са којом је родио Живомира (1912-
1932). Од Милана данас нема потомака. Овај
пропали ратник је брат од стрица горепоменутим
Чедомиру и Николи и, с обзиром да се у то време у
Србији живело у породичним задругама, можемо
закључити да су ова задњенаведена четири
страдала војника била из једне куће. Исувише...
Барошевачка фамилија Николић из Горњег краја
тада је имала четири куће и седам страдалих
ратника.
Лазар Димитријевић (1869-1915) је син
Миленије (1837-1902) и Стевана (1831-1904).
Слава им је Стевањдан. Уписан је на спомен
чесму и има споменик у црквеној порти где пише
да је умро у Љешу (Албанија) 12. 12. 1915. године
и да је поживео 46 година. Био је ожењен са
Илинком (1868-1946), ћерком Ружице (1826-
1896) и Ивана (1826-1868) Бојића из Барошевца,
са којом је имао Персу (1893-1967), Милоша
(1896-1915), Мирку (1901-1967), Љубицу и
Животу (1909-1992). Данашњи Лазареви
потомци у Барошевцу живе у породицама Горана
(Радован) Пантелића (1969), Милића (Милутин)
Весића (1955), Милосава (Љубомир) Весића
(1927), Томислава (Љубомир) Весића (1931),
Марка (Љубомир) Весића (1987), Богољуба
(Милан) Ђорђевића (1934) и Мирољуба
(Радојица) Димитријевића (1960).
Милош Димитријевић (1896-1915) је син
горенаведеног Лазара (1869-1915). Уписан је на
спомен чесму, а исто тако и на споменик у
црквеној порти, заједно са оцем, где стоји да је
„умро као рекрут у Драчу (Албанија) 1915“.
Врховна команда Српске Војске повела је крајем
1915. године са собом у одступање и регруте,
војно способне младиће рођене 1896. и 1897.
године. У повлачење је кренуло 36000 регрута, а
преживело их је само 6000. Ово је само један од
случајева где су за слободу Србије заједно
страдали отац и син. Милош није био ожењен.
Чедомир Пантелић (1880-1917) је син
Петрије (1845-1885) и Александра (1844-1916).
Слава им је Ђурђиц. Умро је од запаљења 13. 01.
1917. године у месту Вертекоп у Грчкој, у зони
Солунског фронта, где је био коморџија.
Сахрањен је у истом месту на српском војничком
гробљу, а опевао га је, према матичној књизи
умрлих цркве барошевачке, свештеник Стојан
Стајић. Уписан је на спомен чесму и овде нема
споменик. Био је ожењен са Анком Јеремић
(1885-1934) из Трбушнице са којом је имао
синове Александра (1906-1995) и Милана (1911-
1914). Чедомир нема данас потомака у
Барошевцу.
Стојан Пантелић (1888-1915) је син Радојке и
Владимира (1855-1928). Слава им је Ђурђиц.
Уписан је на спомен чесму, а имао је и спомен
крајпуташ на својем имању у Трећем реону где
пише: „војник 7 – пука поживе 35 година, погибе
у Албанији 1915.“ Због прекопавања споменик је
пренет у гробље. Био је ожењен са Персом
Димитријевић (1893-1967) из барошевачког
Четвртог реона, ћерком Илинке и Лазара, са којом
је добио сина Чедомира (1914-1993). Данашњи
Стојанови потомци у Барошевцу живе у
породици Горана (Радован) Пантелића (1969).
Велимир Гајић (1881-1915) је син Драгине
(1862-1920) и Николе (1860-1940). Слава им је
Ђурђиц. Страдао је 1915. године у Маџарској,
како пише на споменику у гробљу, што значи да је
био у заробљеништву у неком од тамошњих
логора. Уписан је на спомен чесму. Био је ожењен
Грозданом Савковић (1880-1952) из бароше-
вачког Трећег реона, ћерком Роксанде (1859-
1919) и Милоша (1858-1898), са којом је родио
Љубисава (1902-1956), Драгињу (1905-1953),
Радисава, Милована и Милорада (1912-1992),
званог „Мида“. Нико од њих није оставио
потомство. Кућа му је била у засеоку Страна, на
месту где се сада налази домаћинство покојног
Мирољуба (Драгослав) Марковића (1956-2011).
Божидар Мирковић, звани „Бошко“, (1890-
1915) је син Петрије (1860-1938, ћерка Јелице и
Николе Пантелића из Барошевца) и Милана
(1862-1916). Слава им је Никољдан. Сахрањен је
у Параћину на војничком гробљу. Његов син
Чедомир је тридесетих година ХХ века пар пута
посећивао Бошков гроб у Параћину, на коме се
налазио дрвени крст са именом, преливао га
41
вином, кадио. Међутим, једном је отишао и видео
да на том месту нема више војничког гробља, већ
је тај простор преуређен за другу намену. Није се
распитивао шта ли је урађено са посмртним
остацима сахрањених тако да његови потомци не
знају о томе ништа. Божидар је уписан на спомен
чесму и на споменик своје супруге у баро-
шевачком гробљу. Био је ожењен са Лепосавом
Обрадовић (1888-1978) из Сибнице са којом је
родио синове Мијодрага (1910-1927), Драгомира
(1912-1993) и Чедомира (1915-1987). Данашњи
Божидареви потомци у Барошевцу живе у
породицама Данијеле (Слободан) Миловановић
(1966) и Радивоја (Чедомир) Мирковића (1943).
Богосав Савковић (1888-1916) је син
Роксанде (1859-1919) и Милоша (1858-1898).
Слава им је Никољдан. Умро је на острву Виду у
Грчкој 16. фебруара 1916. године. Није уписан у
маузолеју страдалих српских војника на овом
острву што значи да вероватно није сахрањен на
њему већ је завршио у мору, у „плавој гробници“.
Уписан је на спомен чесму која се налази на улазу
у барошевачку црквену порту, а имао је и
споменик крајпуташ који је био подигнут у
југоисточном углу кућевног плаца Рајка
(Живомир) Савковића (1933-1998), у Трећем
реону, уз џаду. На споменику је писало: „Овај
ШКОЛА
БАРОШЕВАЧКИ ЧЕТВРТАЦИ ИЗ 1941. ГОДИНЕ
ШКОЛСКИ ДНЕВНИК ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА БАРОШЕВАЧКЕ ШКОЛЕ ИЗ 1941/42. ГОДИНЕ
Пред нама је школски дневник четвртог
разреда барошевачке школе „Кнез Никола
Станојевић“ из школске 1941/42. године.
Постојали су следећи предмети: наука о вери са
моралним поукама, народни (српскохрватски
словеначки) језик, народна повест (историја с
најзнаменитијим догађајима из опште повести),
земљопис наше државе са основним познавањем
других земаља, рачун са основама геометрије и
геометријског цртања, познавање природе,
практична привредна знања и умења према
потребама краја, хигијена, домаћинство, ручни
рад са нарочитом применом народних мотива,
цртање, лепо писање, певање, телесно вежбање
по соколском систему. На крају сваког полуго-
дишта ученици су добијали оцене из наведених
предмета, исто тако и из владања, као и општу
оцену успеха. На крају школске године спровођен
је велики школски испит. Навешћемо ученике
42
спомен Богосава Савковића који живио 24 г. а
умро на острву Виду 16 -II- 1916 г. бранећи своју
отаџбину. Спомен подижу браћа Миливоје и
Живота Савковић из Барошевца. 1927 г.“
Споменик је био ограђен, наткривен поцинко-
ваним лимом, уз њега је било засађено цвеће, а
испред, до пута, налазила се клупица дуга око 2
метра и ту су се често могли видети путници
пешаци како се одмарају, а то је било и место
окупљања и старијих и деце из тог краја. Услед
наиласка Копа „Колубара“ крајпуташ је преме-
штен на барошевачко гробље. Богосав није био
ожењен. Крајем јануара месеца 1916. године на
острво Видо стигле су српске војне болнице у које
је почело пристизати на хиљаде исцрпљених и
болесних наших војника. Првих дана умирало је
дневно и до 300 војника који су испочетка
сахрањивани на каменој обали острва, а касније,
када то више није било могуће, чамцима су
превожени и потапани у воде Јонског мора.
Сматра се да је на острву и његовој околини
сахрањено око 10 000 српских војника. Током 30-
тих година ХХ века на Виду је завршен маузолеј,
костурница, где су прикупљене кости страдалих и
записана имена оних који су ту издахнули, а која
су била знана.
Зоран Тошић
који су уписани у овај разред по редоследу из
дневника:
1. Анђелковић (Срећко) Светомир, рођен 04.
04. 1931. у Малим Црљенцима
2. Бојић (Чедомир) Анка, рођена 30.03. 1931. у
Барошевцу
3. Божић (Бранислав) Драгић, рођен 21. 03.
1931. у Барошевцу
4. Божић (Војислав) Лепосава, рођена 17. 06.
1929. у Барошевцу
5. Весић (Костадин) Милован, рођен 20. 07.
1931. у Барошевцу
6. Весић (Љубомир) Томислав, рођен 19. 03.
1931. у Барошевцу
7. Гајић (Тихомир) Томислав, рођен 20. 12.
1930. у Барошевцу
8. Гаврић (Павле) Зорка, рођена 20. 02. 1931. у
Барошевцу
9. Герасимовић (Димитрије) Милорад, рођен
25. 06. 1930. у Барошевцу
 10. Ђорђевић (Радисав) Божидар, рођен 01. 08.
1931. у Малим Црљенцима
11. Ђорђевић (Божидар) Јелика, рођена 05. 03.
1930. у Барошевцу
12. Ђорђевић (Иван) Бранка, рођена 19. 04.
1930. у Барошевцу
13. Игњатовић (Борисав) Живорад, рођен 04.
04. 1931. у Барошевцу
14. Јовичић (Божидар) Петар, рођен 04. 04.
1930. у Бистрици
15. Китановић (Живомир) Љубисав, рођен 04.
10. 1931. у Барошевцу
16. Лазаревић (Милан) Надежда, рођена 16.
03. 1931. у Бистрици
17. Лазаревић (Миладин) Милена, рођена 15.
10. 1931. у Бистрици
18. Лазаревић (Никола) Радмила, рођена 26.
02. 1931. у Малим Црљенцима
19. Миловановић (Благоје) Светомир, рођен
10. 05. 1930. у Бистрици
20. Миљанић (Тихомир) Милинко, рођен 22.
05. 1931. у Барошевцу
21. Миљанић (Радојица) Радоје, рођен 13. 10.
1931. у Барошевцу
22. Миљанић (Милан) Илија, рођен 19. 07.
1931. у Барошевцу
23. Марковић (Живко) Милош, рођен 02. 06.
1931. у Малим Црљенцима
24. Милутиновић (Живан) Јеремија, рођен 26.
08. 1931. у Малим Црљенцима
25. Миловановић (Милован) Чедомир, рођен
08. 02. 1930. у Малим Црљенцима
26. Миловановић (Властимир) Лепосава,
рођена 28. 01. 1931. у Малим Црљенцима
27. Матић (Даринка) Милош, рођен 20. 08.
1931. у Малим Црљенцима
28. Миловановић (Превислав) Љубица, рођена
01. 10. 1931. у Малим Црљенцима
29. Николић (Божидар) Милорад, рођен 21. 04.
1931. у Барошевцу
30. Николић (Богосав) Милош, рођен 20. 10.
1931. у Барошевцу
31. Николић (Драгомир) Зорка, рођена 20. 11.
1931. у Барошевцу
32. Недељковић (Душан) Драгослав, рођен 01.
11. 1931. у Барошевцу
33. Недељковић (Милован) Јелисавка, рођена
14. 05. 1931. у Бистрици
34. Пантелић (Живомир) Милица, рођена 07.
03. 1931. у Барошевцу
35. Пантелић (Љубисав) Марица, рођена 13.
11. 1931. у Барошевцу
36. Павловић (Драгољуб) Радисав, рођен 18.
11. 1931. у Барошевцу
37. Петровић (Владимир) Вера, рођена 13. 07.
1931. у Малим Црљенцима
38. Радоичић (Светозар) Дамњан, рођен 10. 04.
1928. у Бистрици
39. Ристивојевић (Божидар) Милан, рођен 24.
11. 1931. у Барошевцу
40. Савковић (Негосав) Милена, рођена 16. 09.
1931. У Барошевцу
41. Савковић (Живомир) Светомир, рођен 03.
01. 1931. у Барошевцу
42. Савковић (Милорад) Радмила, рођена 16.
04. 1931. у Барошевцу
43. Симић (Михаило) Милисав, рођен 25. 03.
1931. у Малим Црљенцима
44. Спасојевић (Милорад) Даринка, рођена 27.
09. 1931. у Малим Црљенцима
45. Станић (Живан) Милан, рођен 08. 10. 1931.
у Новом Саду
Због ратног стања наставу је похађало само 22
ученика, а на великом годишњем испиту,
одржаном 6. јула 1942. године, појавило их се
укупно 15 и сви су га положили. Осталих
седморо, који су похађали наставу, а нису се
појавили на великом годишњем испиту у јулу
месецу, имали су могућност да то учине 17.
августа исте године, што су и урадили и сви су га
положили. Остала 23 ученика, која нису похађала
наставу, понављала су разред. Испитима су
присуствовали и чланови школског одбора:
Тихомир Поповић (председник), Милорад Гајић,
Иван Ђорђевић, Миливоје Николић и Тихомир
Милић. Председник школског одбора, Тихомир
Поповић (1894-1968), „солунац“, син је Николије
и Драгутина из Стране. У браку са Лепосавом
(Драгутин) Јовановић (1892-1967) из Стране
добија Милорада, Љубишу, Наталију, Радишу и
Слободана. Његови данашњи потомци у Баро-
шевцу живе у породици Данијеле (Слободан)
Миловановић (1966) у Вашаришту. Други члан
школског одбора, Милорад Гајић (1908-1944),
син је Живанке и Љубомира из Стране. У браку са
Десанком (Владимир) Михаиловић (1912-1985)
из Трећег реона добија Борисава, Радосава и
Љубишу. Милорад нема данас потомака у
Барошевцу. Трећи члан школског одбора, Иван
Ђорђевић (1900-1987), син је Марије и Спасоја из
Четвртог реона. У браку са Лепосавом Гера-
симовић (1905-1993) из Варошице добија ћерке
Борику, Олгу, Бранку и Душанку и сина Ђорђа.
Његови данашњи потомци у Барошевцу живе у
породицама Младена (Предраг) Димитријевића
(1949) из Вашаришта, Зорана (Светомир)
Савковића (1956) из Јелава I и Милана (Ђорђе)
Ђорђевића (1961) из Јелава II. Четврти члан
школског одбора, Миливоје Николић (1885-
1965), син је Љубице и Василија из Бистрице. У
браку са Милојком Симић (1884-1946) из
Трбушнице добија Стаменку, Станију, Станојку,
43
Николу, Живомира, Јелку и Ивану. Пети члан
школског одбора, Тихомир Милић (1892-1978),
син је Станије и Андреје из Малих Црљени. У
браку са Милојком (Јован) Ивановић са
Петковаче (дошао јој у кућу) добија ћерке
Милеву, Милицу и Смиљану и синове Сретена,
Милорада и Милована.
Према оценама из школског дневника све
„петице“ су имали Живорад Игњатовић,
Милинко Миљанић и Радоје Миљанић. Према
информацијама којима располажемо још увек су
живи: Светомир Анђелковић, Томислав Весић,
Томислав Гајић, Милорад Герасимовић, Радмила
Лазаревић, Зорка Николић.
Ближе ћемо представити ученике из Баро-
шевца (и неке из Малих Црљени):
Светомир Анђелковић (1931) је син Ста-
менке и Срећка из Малих Црљени. Живи у овом
селу, а у браку са Милком Латиновић из
Босанског Петровца има ћерку Наду (1963) удату
у Барошевац.
Анка Бојић (1931-2016) је ћерка Драге (1900-
1991, пореклом из Рудоваца, од Мирковића) и
Чедомира (1899-1989) из барошевачког Горњег
краја, са Камаља. У браку са Ђурађом (Драгомир)
Томанићем (1917-1973) из Петке добија синове
Чедомира (1953-2001) и Србољуба (1954).
Живели су у Београду.
Драгић Божић (1931-2006), звани „Папа“, син
је Радмиле и Бранислава из ондашње баро-
шевачке Варошице. Живео је у Даросави. У браку
са Љубицом Матић из овог села добија сина
Бранка (1954).
Лепосава Божић (рођена 1929), звана
„Данче“, ћерка је Наталије (1908-1938) и
Војислава (1905-1982) из Варошице. У браку са
Миланом из Београда (живели у Степојевцу)
добила је ћерке Бебу и Зорицу.
Милован Весић (1931-2000) је син Миросаве
(1901-1941, ћерка Марка Живковића из Трбуш-
нице) и Костадина (1901-1962, син Милеве и
Милутина) из Горњег краја, Четврти реон. Живео
је у Лазаревцу. У браку са Мирославом
(Живомир) Стојковић (1932) из Рудоваца добија
синове Драгана (1951) и Слободана (1954).
Томислав Весић (1931) је син Персе (1893-
1967, ћерка Илинке и Лазара Димитријевића из
Барошевца) и Љубомира (1890-1942) из Трећег
реона. У браку са школском другарицом и комши-
ницом Зорком (Драгомир) Николић (1931) добија
Љубомира (1954) и Наду (1960). После селидбе
из Горњег краја, због наиласка колубарског Копа,
од 2006. године живе у насељу Јелав I.
Томислав Гајић (1930) је син Косане (1910-
1969, пореклом из Јунковца, од Илића) и
Тикомира (1910-2001) из Стране. У браку са
44
Радмилом (Живко) Ивановић (1938) из Малих
Црљени добија Негослава (1960) и Мирослава
(1961).
Зорка Гаврић (1931-2016) је ћерка Ружице
(1902-1936) и Павла (1900-1948) из Стране. У
браку са Мијаилом Благојевићем из Стубице
добија Милоја, Милорада и Бранислава.
Милорад Герасимовић (1930) је син
Ангелине (1907-1974) и Димитрија (1909-2000)
из Варошице. У браку са Видосавом (1932-2009)
из Шопића добија сина Владана (1955).
Јелика Ђорђевић (1931-1998) је ћерка
Златије (1906-1955, пореклом из Дучине) и
Божидара (1903-1974) из Четвртог реона. У браку
са Рашом Ранковићем из Рудоваца рађа ћерке
Милицу (1955) и Драгицу (1957).
Бранка Ђорђевић (рођена 1931) је ћерка
Лепосаве (1905-1993) и Ивана (1900-1987) из
Четвртог реона. Живела је у Београду.
Живорад Игњатовић (1931-2013) је син
Даринке (1907-1982) и Борисава (1904-1973) из
ондашње Варошице. Био је војно лице, живео је у
Београду, а сахрањен у Барошевцу. У браку са
Иванком из Пожаревца има сина Владана (1957).
Љубисав Китановић (рођен 1931) је син
Смиље (родом из Бељине) и Живомира из
Четвртог реона. Живео је у Београду. У браку са
Анђелком има синове Горана и Игора.
Милинко Миљанић (1931-2003) је син Зорке
(1902-1984) и Тикомира (1903-1983) из Четвртог
реона, са Спасовине. У браку са Видосавом
(1936) из Миросаљаца има синове Милету (1956)
и Томислава (1963). Због наиласка колубарског
Копа преселио се у Трећи реон, у сокак познат као
„стари гробљански пут“, где је и умро.
Радоје Миљанић (1931-1986) је син
Стаменке (1909-1994) и Радојице (1905-1980) са
Спасовине. Живео је у Београду. У браку са
Мирјаном Ковачевић добио је ћерку Јасмину
(1963).
Илија Миљанић (1931-1977) је син Лепосаве
(1911-1977) и Милана (1894-1954) са Спасовине.
Живео је у Београду. У браку са Миленом из Гуче
има ћерку Весну (1961).
Милош Марковић (1931-1968) је син Анице
и Живка из Малих Црљени. У браку са Зорком
Матић (1932-1982) из Малих Цељени добија
ћерку Милену (рођена 1954) и сина Драгишу
(1957). Године 1961. из Малих Црљени досељава
се у барошевачки Јелав.
Милорад Николић (1931-2001) је син
Дикосаве (1900-1982, ћерка Милеве и Ивана
Јовичића из Јунковца) и Божидара (1897-1976) из
Трећег реона. У браку са Јулијаном (Будимир)
Антонијевић (1935-2015) из Миросаљаца има
сина Зорана (1956) и ћерку Драгицу (1958).
Милош Николић (1931-2010) је син
Полексије (1907-1996, ћерка Лепосаве и Милоја
Лазаревића из Зеока) и Богосава (1900-1982) из
Трећег реона. У браку са Смиљком (Матија)
Арсенијевић (1933-2013) из Прогореоца добија
ћерку Зорицу (1957) и сина Мирослава (1959).
Шездесетих година ХХ века преселио се у центар
села, близу главног моста преко Пештана.
Зорка Николић (1931) је ћерка Ленке (1903-
1990, ћерка Станице и Љубисава Аћимовића из
Крушевице) и Драгомира (1897-1970) из Трећег
реона. У браку са школским другом из истог
одељења и комшијом Томиславом (Љубомир)
Весићем (1931) рађа сина Љубомира (1954) и
ћерку Наду (1960). После селидбе из Горњег краја
од 2006. године живе у насељи Јелав I.
Драгослав Недељковић (1931-2014) је син
Томаније (1910-1977, пореклом из Јунковца) и
Душана (1900-1951) из ондашње Варошице. У
првом браку са Милевом (1938-1970) добија сина
Бранка (1964), а у другом браку са Миладинком
(1939-2017) добија сина Ранка (1974).
Милица Пантелић (рођена 1931) је ћерка
Живомира кафеџије који је био пореклом из села
Бања код Аранђеловца и својевремено је држао
познату „Бањанчеву кафану“ у Варошици, на
месту где је сада кућа Дарка (Мирослав)
Живковића (1964).
Марица Пантелић (1931-2013) је ћерка
Гроздане (1902-1962, пореклом из Пољаница, од
Остојића) и Љубисава (1892-1954) из Стране. У
браку са Данилом Добросављевићем из
Брајковца рађа Милунку и Бранка.
Радисав Павловић (1931-2007) је син
Милене (1904-1994, ћерка Данице и Михајла
Савковића из Барошевца) и Драгољуба (1904-
1979) из Трећег реона. У браку са Милицом
ГЕОГРАФИЈА
ГЕОГРАФИЈА БАРОШЕВЦА II
ПОРЕКЛО И ДОСЕЉАВАЊЕ СТАНОВНИШТВА, ПОСТАНАК И РАЗВОЈ НАСЕЉА
Барошевац се први пут спомиње 1612. године у
списима хрватског писца, исусовца и језикословца
Бартоломеја Кашића рођеног на острву Пагу 1575.
године. Пролазећи кроз нашу област, идући од
Ваљева ка Београду, Бартоломеј Кашић је заноћио у
селу под брдом свете Петке, данашње Петковаче,
Стевановић (1936-2011) из Миросаљаца рађа
сина Милорада (1954-1976) и ћерку Љиљану
(1956).
Милан Ристивојевић (1931-1998) је син
Наталије (1907-1942) и Божидара (1904-1940) из
Стране. У браку са Персидом (1939, ћерка
Катарине и Петра Петровића из Стране) добија
сина Милутина (1961).
Милена Савковић (1931-1995) је ћерка
Наталије (1900-1980, ћерка Милеве и Драгића
Дамњановића из Трећег реона) и Негослава
(1901-1954) из Четвртог реона. У браку са
Радованом Бојићем (1925-1997, сином Милеве и
Чедомира са Камаља) рађа Верославу (1953),
Надежду (1955) и Мирослава (1961). (Иначе,
Милена је својег мужа Радована довела у своју
кућу. Од 1989. године живели су у Јелаву, због
селидбе изазване напредовањем колубарског
угљенокопа.)
Светомир Савковић (1931-1992) је син
Лепосаве (1905-1938, ћерка Миленије и Живка
Матића из Малих Црљени) и Живомира (1904-
1989) из Трећег реона. У браку са Олгом (Иван)
Ђорђевић (1932-2009) из Четвртог реона добија
ћерку Веру (1954) и сина Зорана (1956).
Радмила Савковић (рођена 1931) је ћерка
Ленке (1898-1974, ћерка Јеврема Симеуновића из
Крушевице) и Милорада (1888-1955) из Четвртог
реона. У браку са Марком Танасковићем из
Београда рађа Мирјану (1953) и Драгана (1959).
Милан Станић (рођен 1931) је избеглица из
Новог Сада чија породица је овде дошла 1941.
године, на почетку Другог светског рата.
Миланов отац Живан (рођен 1904) је из
Барошевца, са Спасовине, а родитељи су му
Перса и Миладин.
Зоран Тошић
испод којег се налазило село у равници под
називом Берошић - данашњи Барошевац.
Следећи писани траг о Барошевцу оставља
један од најславнијих турски путописац
Евлија Челебија рођен 1611. године у
Истанбулу. Пропутовао је Османско царство, а
45
своја запажања објавио у свом најзначајнијем
делу, Сејахатнаме (Путопис), збирци од 10
томова која обухвата сва његова путовања.
Челебија је прошао овим крајевима 1664. године
идући од Београда за Херцеговину. У свом
путопису остаје забележено да је пролазио кроз
насеља Рипањ, Барајево, Лисовић, Барошевац,
кога он назива Барусуџа и описује као богато
хришћанско село које припада Смедеревском
санџаку.
Из првих година аустријске владавине
Србијом (1718 - 1739) остала је Ебшелвицова
карта, на којој је означено и наше село, на путу
који је из Београда водио преко Железника,
Црвеног Хана (насеља које је било између
данашњег Степојевца и Великог Борка), Баро-
шевца, Брајковца, за Ивановце у Качеру. По
једном списку (тефтеру) црквених прихода за
1723. годину барошевачка нурија (парохија)
имала је 40 домаћинстава.
Барошевац је смештен у западном делу
Шумадије и припада микрорегији Шумадијске
Колубаре. Шумадија је добила назив по густим и
непроходним шумама којима је била покривена
нарочито у 16. и 17. веку. До пада деспотовине
1459. године Шумадија је била напредан, богат и
поприлично насељен део. После пада деспо-
товине прилике су се нагло измениле. Најезда
Турака доводи до миграције становништва из
Шумадије, све до почетка 19.века. Склањајући се
од Турака, у групама или појединачно, станов-
ништво напушта огњишта и одлази на разне
стране: „преко“, у Срем, Банат, Бачку, Славонију,
Босну и друге крајеве. Долази до нестајања
многих насеља, паљења и рушења манастира и
цркви, а живља је било све мање. То истичу и
путописци који су се затицали на овом географ-
ском простору у то време. Тако рецимо немачки
путописац Швајгер описује да је путовао пустим
пределом, ретко насељеним и рђаво обрађеним,
да у три дана није видео више од пет сеоцета.
Слично потврђује и француски путописац
Брокијер, који говори о великим и густим шумама
да кроз њих није лако проћи ни пешаку, а камоли
коњанику.
После Аустријско-турског рата (1788-1791) и
Кочине крајине (1788), када у Шумадији постаје
сношљивије за живот, почиње прилив досеље-
ника, а нарочито после Карађорђевог устанка
(1804). Тих година Шумадија, ослобођена од
Турака, плодна и слабо насељена, постаје јако
привлачна за Србе из неразвијених динарских
крајева.
Барошевац, као и цела западна Шумадија,
највише има досељеника из динарских крајева, а
46
ти проценти варирају од 70-90%. Старинаца нема
више од 15% и то када се у њих урачуна и
становништво непознатог порекла. Старо
становништво је имало своју цивилизацију
сличну цивилизацији Косоваца, а у многоме се
разликовало по материјалним тековинама,
навикама и начину живљења од динарских
досељеника. Косовско-метохијска, Вардарско-
моравска, Тимочко-браничевска, и Панонска
струја досељавања су знатно мање изражене у
нашем крају и не прелазе више од 10 до 15%
становништва. Што су досељеници неке струје
старији у извесној области, тим су се више
размножили, од једне породице има већи број
кућа и чине данас знатнији, бројнији део
становништва насеља него каснији досељеници
млађих струја.
Једном од најстаријих данашњих фамилија у
Барошевцу сматрају се Весићи и они су се
доселили пре Карађорђевог устанка у Горњи крај.
Они су преци Јована Ђауровића, значајне
личности са почетка Првог српског устанка,
Карађорђевог посилног и гардисте, који је
погинуо у фебруара 1804. године у Дрлупи, у боју
са дахијом Аганлијом. Јован је имао два сина,
Весу Јовановића и Илију Јовановића, од којих су
настале фамилије Весић и Илић. Треба
напоменути да су све до средине 19. века српска
презимена била променљива категорија по
традиционалном обрасцу, очевом имену додаван
је деминутивно-присвојни наставак. Све ово је
стварало проблеме пореским, судским и
полицијским властима, као и школству и цркви.
Стога је кнез Александар Карађорђевић 1851.
године наредио успостављање трајних, насле-
дних презимена, по најстаријим и најзначајнијим
прецима. Данас Весића у Барошевцу има 7 кућа и
сви славе Ђурђевдан, док су Илићи изумрли по
мушкој линији средином 20. века.
Пре Првог српског устанка (1804 године)
поред Весића и Илића (Ђурђевдан) досељавају
се и друге фамилије, и то у Горњи крај:
Михаиловићи који славе Ђурђевдан, Нико-
лићи, Савковићи и Мирковићи су од претка
Тодоровића, сви славе Никољдан, а има и
неколико кућа Николића које славе Ђурђиц али су
истог рода. Николићи су данас најбројнија
барошевачка фамилија која има око 25 кућа у
селу. Ђорђевићи, Радојичићи, Павловићи и
Јаковљевићи који су изумрли по мушкој линији,
сви славе Ђурђиц, али нису истог рода. Данас су
Ђорђевићи друга фамилија по бројности у
Барошевцу и има их око 20 кућа. Тодоровићи, о
којима нема много података, одселили су се
почетком 20. века.
 У засеок Страну пре Првог српског устанка
досељавају се следеће фамилије: Пантелићи и
Гајићи из околине Сјенице, највероватније један
род, славе Ђурђиц, Милојевићи (Ђурђевдан),
Ђурђевићи (Никољдан), Петровићи-Стаме-
нићи и Максићи који су изумрли по мушкој
линији су један род пореклом из Кадине Луке у
Качеру, славе Никољдан. Танасковићи (Лаза-
рева субота) и Пауновићи (Никољдан) су
изумрле фамилије по мушкој линији, а биле су
досељене у засеок Страну.
У засеок Варошицу пре Првог српског устанка
досељавају се Живковићи (Никољдан), Марин-
ковићи (Никољдан), Божићи (Никољдан) из
Босуте у Качеру, као и изумрли Милијановићи
(Никољдан).
Већина побројаних родова из овог периода не
зна порекло свог доласка, а нема ни писаних
трагова о досељавању у овом периоду. Постоје
нека усмена предања, али тачних и прецизних
података немамо за овај период досељавања.
После Првог српског устанка у Горњи крај се
досељавају следеће фамилије, а за све се зна
порекло њиховог доласка: Миљанићи и
Станићи су један род, дошли су из села Козељ у
Качеру, славе Никољдан. Бојићи и Стевановићи
су дошли са Рудника и славе Свете Враче,
Димитријевићи и Степановићи су дошли из
Cеверне Херцеговине и славе Стевањдан. У
Страну се досељавају Ристивојевићи (Никољ-
дан) и Гаврићи (Ђурђевдан) из села Гукоша у
Качеру . У овом периоду јављају се и први писани
трагови о барошевачким фамилијама, који су
бележени у чибучким тефтерима - пореским
књигама из тог времена.
Карактеристично за прве досељенике је да
насељавају делове Барошевца у близини извора и
потока. Такође се насељавају на странама побрђа
и коса, а не у равници и у близини реке Пештан.
Разлози због оваквог насељавања условљени су
честим поплавама и подводном подручју око
реке, остављањем плоднијег земљишта за узгој
пољопривредних култура и напасање стоке у
равници, као и динарском менталитету живота на
брду. Тако је Барошевац у почетку свог постојања
био насеље разбијеног типа са десне и леве
стране Пештана, где су становници били
груписани на странама коса и побрђа у близини
извора Букинца у Горњем крају и Ајдуковца и
Ракинца у Страни. Досељеници повећавају
величину насеља тако што своје куће граде на
слободном земљишту. Такође куће се не налазе уз
сам главни друм, већ даље од њега, а бивају
повезани са њим сокацима који називе добијају
најчешће по најбројнијим фамилијама у том делу
села.
Током 19. века у Барошевац се досељавају и
бројне фамилије из Качерске области (околина
Љига и Белановице). Претпоставка је да су ове
породице долазиле у наш крај услед тога што је
Качер пасивнији и брдовитији. Мање је било
плодног земљишта, а становништво се увећавало
услед сталног досељавања из динарских крајева
и природног прираштаја, тако да је било
условљено миграцијама ка северу Србије и
настањивањем на плоднијим и квалитетнијем
земљишту које до тада није било насељено.
Породице које су прве пристигле обавештавале
су своје рођаке и пријатеље о благодетима и
лепотама новог краја.
Средином 19. века досељавају се у Горњи крај
Нинковићи (Ђурђиц) из села Дићи у Качеру, који
су изумрли по мушкој линији, у Страну долазе
Јовановићи (Никољдан) из Пољаница у Качеру,
Милутиновићи (Стевањдан), Поповићи (Ђур-
ђиц) из Босуте у Качеру на имање Танасковића,
Јовановићи други (Јовањдан) из околине Бајине
Баште, Николићи други (Никољдан) из околине
Сјенице. У Варошицу долазе Герасимовићи
(Никољдан) из Венчана, њихов предак Глигорије
дошао да службује као свештеник, а касније
његови потомци остали да живе у Барошевцу до
данашњих дана, Станишићи трговачка и
чиновничка породица, одсељени после Првог
светског рата у Лазаревац, Станојевићи Цигани-
ковачи (Српска Нова година/Василијевдан).
Период средине 19. века везан је за почетак
рада школе 1845. године и изградњу барошевачке
цркве посвећене Покрову Пресвете Богородице
1851. године у засеоку Варошици. Барошевац у
овом периоду добија на верском и образовном
значају, а почиње појава првих дућана и
занатских радњи.
Крајем 19. века Барошевац добија и опш-
тинску зграду, долазе становници из других
крајева Србије, као и из околних села. Барошевац
се намеће као верски, просветни, трговачки и
административни центар за сва села у околини. У
Горњи крај долазе Дамњановићи (Никољдан) из
Зеока, на имање фамилије Мирковић, Ђокићи
(Ђурђевдан) из Лукавице, Китановићи (Ђурђиц)
највероватније из околине Ниша, на имање
фамилије Ђорђевић. У Страну се досељавају
Живковићи други (Никољдан) из села Звонце
код Бабушнице које је тада припадало Бугарској.
У Варошицу долазе Илићи други (Никољдан) из
Сибнице код Космаја, Јанковићи (Никољдан) из
Дрлупе код Космаја, Јовановићи трећи
(Никољдан) - Јова кафеџија из околине Ужица,
Недељковићи (Аранђеловдан) из Рудоваца,
Недљковићи други (Алимпијевдан) из Бистрице
и други.
47
 Почетком 20. века долази до изградње
железничке пруге и железничке станице у
Барошевцу, тако да Барошевац добија битну
улогу и саобраћајног центра нашег крај.
Повећава се проток људи и робе. Отварају се
парни млинови, пошта, пијаца, кафане,
многобројне занатлијске радње. Долазе нове
породице из свих крајева Краљевине Србије, а
касније и Краљевине СХС. Углавном се
насељавају у Варошици у близини цркве, школе и
општине. Такође у овом периоду Барошевац
добија и функцију индустријског места
отварањем јамског рудника лигнита (1908) и
радом мајдана на брду Чоканлија где се вади
камен дацит. Сви ови фактори имају утицај на
повећање становника и изградњу нових кућа.
Барошевац, који је у почетку био село разбијеног
типа, постаје село мање разбијеног типа. У Горњи
крај се досељавају Чавићи (Срђевдан) из
Стрмова, Јосиповићи (Илиндан) из села
Шеврљуге код Косјерића, Петровићи други
(Стевањдан) и Мијатовићи (Митровдан) из
Миросаљаца, Радовановићи (Ђурђиц) из
Сакуље, Милутиновићи други (Лазарева
субота) из Медошевца, Јонићи (Аранђеловдан)
из села Проваљеник код Бабушнице, Петровићи
трећи (Аранђеловдан) из села Доњи Стрижевци
код Бабушнице, рудари Алибеговић (Ђурђевдан)
из околине Санског Моста и Паливец словачког
порекла, из места Фелшегала (Felsőgalla) код
града Татабање у тадашњој Аустроугарској, а
данашњој Мађарској. У Страну се досељавају
Кондићи (Ђурђиц) из Трбушнице на имање
Поповића и Лепан (Јовањдан) из села Блажуј код
Сарајева. У Варошицу се досељавају Милова-
новићи (Стевањдан) из Бистрице, Јанковићи
други (Ђурђиц) из Зеока, Игњатовићи (Аранђе-
ловдан) - црепари и зидари из села Масуровци код
Бабушнице, Марковић (Аранђеловдан) - млинар
из Младеновца, Лавадиновић (Илиндан) -
млинар из Београда, а даљим пореклом из Руског
Крстура у Бачкој, одсељени у Јужноафричку
Републику, кумују са Маринковићима, Шос-
тарић (Никољдан) тада католик из Бања Луке,
занатлија-бравар, Томић (Никољдан) из
Даросаве - трговац, Максимовић (Алимпи-
јевдан) из Шутаца у Качеру поштар, Пантелићи
други (Аранђеловдан) кафеџија из села Бање код
Аранђеловца, Вујичићи (Ђурђевдан) из Вукоса-
ваца код Аранђеловца, Петровићи четврти
(Јовањдан) из Ћелија код Лајковца, Поповићи
други из села Залужнице код Оточца у Лици,
Бекунић (Ђурђевдан) из села Беркасова код
Шида у Срему, остао овде као заробљени
Аустроугарски војник, касније био трговац и
власник каменолома, железничар Варади
48
мађарског порекла из села Маргита код Вршца,
као и многе друге фамилије које су долазиле и
после одређеног времена одлазиле из Барошевца
у овом периоду.
Средином 20. века Барошевац наставља свој
развој. Почињу се насељавати и делови села који
су до тада имали само пар кућа, Јелав и
Вашариште. Иако је у оба рата Барошевац
претрпео велике људске губитке становништво
се константно увећава, досељавањем и приро-
дним прираштајем. Једни занати ишчезавају, а
настају нова занимања, која прате развој
индустрије. Гради се нова школа недалеко од
старе, Дом културе, оснива се Фудбалски клуб
„Обилић“ 1935. године, а касније мења назив у
„Младост“, постоји полицијска станица, уводи се
електрификација села, ради се нови пут од
Вреоца до Аранђеловца, почиње вађење
дијатомејске (беле) земље, затварају се јамски
руници, а почиње површинска експлоатација
лигнита. У овом периоду досељавају се следеће
фамилије: Анђелковићи (Стевањдан) из Малих
Црљена, Арсенијевићи (Аранђеловдан) из
Миросаљаца, Бећири / Бећиревић (Никољдан)
из Приштине, Воларев (Аранђеловдан) из
Башаида код Кикинде, Вујићи (Ђурђиц) из
Доњег Вакуфа код Бугојна у Босни, Гајићи други
(Ђурђевдан) из Бистрице, Давидовићи (Никољ-
дан) из Великих Црљени, Дујмовићи (Никољ-
дан) из села Притока код Бихаћа, Ђорђевићи
други (Аранђеловдан) из Малих Црљени,
Ђукнићи (Стевањдан) из Калањеваца у Качеру,
Живановићи (Ђурђиц) из Зеока, Живковићи
трећи (Митровдан) из Трбушнице, Ивановићи
(Ђурђиц) из Малих Црљена, Јовановићи
четврти (Јовањдан) из Медошевца, Јовићи
(Ђурђевдан) из Сече Реке код Косјерића,
Јовичићи (Ђурђиц) из Зеока, Ковачевићи
(Јовањдан) из села Долови код Никшића у Црној
Гори, Краговићи (Аранђеловдан) пореклом из
околине Зубиног Потока на Косову, Лазићи
(Никољдан) из села Заовине код Бајине Баште,
Лубарда (Ђурђевдан) из села Штрпци код Руда у
Босни, Марковићи други (Часне вериге) из
Петке, Марковићи трећи (Ђурђиц) из Малих
Црљена, Милановићи (Никољдан) из Круше-
вице, Милојевићи други (Ђурђиц) из Зеока,
Павловићи други (Ђурђиц) из Малих Црљена,
Пауновићи други (Свети Лука) из Зеока, Пајићи
(Света Петка) из Бистрице, Петровићи пети
(Митровдан) из Велике Иванче код Космаја,
Петровићи шести (Ђурђиц) из Малих Црљена,
Петровићи седми (Никољдан) из Малих
Црљена, Рајковићи (Ђурђиц) из Зеока, Савићи
(Ђурђевдан) из Дрлупе код Космаја, Симићи
(Стевањдан) из села Кравице код Братунца у
Босни, Томићи други (Јовањдан) из села Горња
Оровица код Љубовије, Тошићи (Михољдан) из
Брезовица код Ваљева, Ћирићи (Аранђеловдан)
из Височке Ржане код Пирота, Урошевићи
(Никољдан) из Малих Црљена, Филиповићи
(Ђурђиц) из Бргула код Уба, Филиповићи други
(Мратиндан) из Петке, Филиповићи трећи
(Стевањдан) из села Драјинца код Сврљига и
други.
Крајем 20. века Барошевац добија зграду
амбуланте, месне заједнице, поште, предшколске
установе, ради се бетонски мост преко реке
Пештан, врши се асфалтирање споредних улица
и путева, гради се управна зграда „Површинских
копова“, уводи се фиксна телефонија, у
појединим деловима села уводи се и канали-
зација. Куће се граде уз путеве, а Барошевац
постаје друмско насеље збијеног типа. Са друге
стране у Горњем крају долази до исељавања
већине становника услед рада површинског копа.
Једни одлазе у друга насеља и градове, други
поново праве нове и модерне куће у селу. Почиње
стагнација броја становника, први пут се јавља
негативни природни прираштај, када годишње
више умре него што се роди становника. У овом
периоду досељавају се следеће породице:
Андрићи (Ђурђиц) из Памбуковице код Уба,
Вујновићи (Никољдан) из Београда, а пореклом
из Херцеговине, Гарчевићи (Аранђеловдан) из
места Андријевице у Црној Гори, Ђурићи
(Ђурђевдан) из Великих Црљени, Ђуровићи
(Никољдан) из места Рожаје у Црној Гори, Жица
(Ђурђевдан) из села Велика Градуса са Баније у
Хрватској, Ивановићи други (Ђурђевдан) из
села Сикирић код Братунца у Босни, Илићи
трећи (Јовањдан) из села Горње Кошље код
Љубовије, Илићи четврти (Јовањдан) из Босне,
Ковач (Српска Нова година/Василијевдан) из
Великих Црљени, Марковићи четврти
(Ђурђиц) из Медошевца, Матићи (Аранђе-
ловдан) из Радљева код Уба, Мердовићи (Свети
Лука) из села Курикуће код Берана, Милути-
новићи трећи (Никољдан) из Дрена, Мирко-
вићи други (Јован Милостиви) из Рудоваца,
Младеновићи (Свети Лука) из Предејана код
Лесковца, Николићи трећи (Томиндан) из
Бистрице, Петровићи осми (Никољдан) из села
Оклетац код Бајине Баште, Стевановићи други
(Ђурђиц) из Медошевца, Сулимановићи
(Аранђеловдан) из села Прва Кутина код Нишке
Бање, Танасковићи други (Аранђеловдан) из
Медошевца, Терзићи (Свети Лука) из Медо-
шевца и други.
Почетаком 21. века рударска индустрија „једе“
Барошевац. Прекопано је више од половине села.
Мештани се махом одлучују за одлазак у градове,
мали је прилив нових досељеника, наставља се
депопулација становништва. Већина станов-
ништва је запослена у рударској индустрији,
бављење пољоприведом је све мање, јача
приватни сектор, а зграде које су биле у државном
и друштвеном власништву бивају напуштене и
запуштене. Са друге стране становници
Барошеваца све више почињу бити угроженени
близином површинском копа. Јављају се
инфраструктурни, еколошки и здравствени
проблеми. Путеви постају разровани и блатњави.
Долази до измештања гробља на нову локацију.
Уређује се насеље Јелав са новим улицама.
Изграђена је нова школска зграда са спортском
салом, као и црква брвнара, почиње изградња
нове индустријске зоне у западном делу насеља
ка Зеокама, оснивају се нова спортска друштва и
удружења грађана. Породице које су се доселиле
у овом периоду су: Ђерићи (Митровдан) из
Малих Црљена, Ивановићи трећи (Свети Лука)
из Зеока, Јовичићи други (Ђурђиц) из Бистрице,
Лукићи (Мратиндан) из Трбушнице, Матић
други (Јовањдан) – свештеник, родом из Малих
Црљена.
Треба напоменути да је доста породица
долазило у Барошевац и приватно становало у
кућама Барошевчана. Њихови разлози доласка су
најчешће били пословне природе – рудари, про-
фесори, лекари административни радници и
други. Деведесетих година прошлог века у
Барошевац долазе и избегла лица из свих крајева
бивше Југославије који су били захваћена ратним
вихором. Тако су у једном периоду овде живеле и
породице Марић и Чарапић из Горажда, Бракус
из Вроховина у Хрватској, Митровић из
Мостара, Жунић из околине Оточца и друге.
Данас Барошевац има нешто мање од 1000
становника и око 270 кућа у које убрајамо и 10-ак
напуштених. Више од половине села слави
Никољдан и Ђурђиц, близу 160 кућа, а бројније
славе су и Ђурђевдан, Стевањдан и Аранђе-
ловдан. Занимљиво је напоменути да је некада
Никољдан био најбројнија слава у селу.
Досељавањем становништва средином 20. века
из околних села, првенствено из Малих Црљена и
Зеока, која већином славе Ђурђиц, ове две славе
су се скоро изједначиле по бројности.
Постанак и развој насеља
О називу села Барошевац постоје две легенде.
Прва је да су три брата по имену Барош, Степош и
Медош пролазећи овим просторима решили да
населе ову област, у то време шумовиту али
плодну равницу поред реке Пештан. Тако се
распоредише дуж тока реке Пештан и заколи-
49
бише, а касније насеља добише имена по њима,
Барошевац по Барошу, Медошевац по Медошу и
Степојевац по Степошу. Друга легенда је да је
наше село некада давно била важна раскрсница
путева којима су пролазили многи каравани,
трговци, војске, путописци. Пролазећи овим
крајевима запажали су баровите површине кроз
читаво село, обрасле зуквом и високом травом,
услед изливања Пештана, топљења снега или
после обилних летњих падавина. Баре су се
задржавале током целе године па село по њима
доби назив Барошевац.
Барошевац је био насељен од давнина што нам
као сведочанство говори откривени локалитет
Милојево брдо у Страни где су пронађени
предмети из доба праисторије, касновинчанске
културе (3500-3200 п.н.е.). На остатке праисто-
ријских гробаља можда нам могу указати и неки
топоними Барошевца као што је била Подумка
(под хумком) прекопани потес и шума у Горњем
крају. Из римског периода немамо материјалних
доказа нити писаних трагова о насељу. У средњем
веку простор данашњег Барошевца и околине
често је мењао господаре и био гранична област
између српске и мађарске државе. Средином 13.
века Мађари су основали „Мачванску бановину“
која је обухватала и крајеве на десној страни
Саве, између Дрине и Београда. Године 1284.
угарски краљ Ладислав уступио је свом зету
српском краљу Драгутину ове области, које после
смрти Драгутина заузима његов брат Милутин
око 1316. године. Милутин касније враћа Мачву
Мађарима да би је око 1353. године заузео цар
Душан. Ови данашњи простори наизменично
припадају Србији и Мађарској, све док је не
освајају Турци. По неким предањима више
данашњег села Дрена била је „бразда“, тј граница
између средњовековне српске и мађарске државе.
За време турских освајања средином 15. века
спомиње се суседно село Стрмово које је
припадало островичкој власти (по граду
Островици на Руднику). Када су Турци заузели
ове крајеве наредили су да се део становништво
из северне Србије насели у околину Цариграда.
Нема сумње да је становништво из ових крајева
бежало и преко Саве и Дунава у Мађарску пред
свирепим завојевачем. Кроз 16. и 17. век ови
делови постају опустошени и слабо насељени. У
време Османске управе Барошевац је био у
саставу Смедеревског санџака, односно Бео-
градског пашалука. Слабљењем Турске и јачањем
Аустро-угарске, крајем 18. века, Срби поново
насељавају ове просторе, првенствено из
динарских крајева, али овога пута трајно, без
већих сеоба. Српски отпор османској домина-
цији, дуго година слаб и повремен, нарочито је
50
узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и
Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Из
овог периода имамо више историјских личности
(Јован Ђауровић, кнез Станоје Михаиловић, поп
Ранко, Никола Станојевић и др) и догађаја који су
везани за Барошевац и околину. Ослобађањем од
Турака Барошевац припада Кнежевини Србији
(1815-1882), па Краљевини Србији (1882-1918).
Током Првог светског рата (1914-1918)
Барошевац је под окупацијом Аустроугарске, да
би 1918. године ушао у састав обновљене
Краљевине Србије, а потом и у састав новофор-
мираног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца,
касније названог Краљевина Југославија (1918-
1941). Од 1941. до 1944. године, након фактичког
уништења и поделе Југославије од стране Сила
осовине, Барошевац је у саставу Србије под
немачком окупационом управом, да би после
ослобођења земље ушао у састав Народне
Републике Србије (која је чинила једну од 6
република нове, социјалистичке Југославије).
Распадом друге Југославије, 1991-1992. године,
Барошевац постаје део нове (треће) Југославије
састављене од република Србије и Црне Горе,
која се 2003. године трансформише у државну
заједницу под називом Србија и Црна Гора.
Распадом ове државне заједнице, 2006. године,
Барошевац припада Републици Србији.
Како су изгледала старија насеља у Барошевцу
и околини немамо много писаних трагова већ
само народна предања. Досељеници су у 17. и 18.
веку крчили шуму и у крчевинама се „заколи-
били“. Ова насеља од „колиба“ била су по свој
прилици сточарска и привремена, све дотле док
се није поступно прешло на земљорадњу, као
кориснију привредну грану. Тако су се сточарска
насеља претварала у стална земљорадничка
насеља. Досељеници су повећавали насеље на тај
начин што су своје куће подизали на незаузетом
земљишту. Број становника се повећавао
природним прираштајем и новим досељеницима.
Нови крајеви који настају редовно се се
спуштали, а не уздизали изнад насеља. Насеља
постају све гушћа особито у равници поред реке
Пештан и Колубаре. У почетку су села разбијеног
типа, а нека која су настајала на побрђима и
равницама, међу којима је и Барошевац,
трансформисала су се из насеља мање разбијеног
у друмска насеља збијеног типа.
Прве писане трагове о изгледу барошевачке
куће имамо у записима Бартоломеја Кашића из
1612. године који описује да је кров куће био од
сламе, а шљеме од дрвета, слабо омазане и
зачепљене, тако да је ветар кроз њу дувао. У
нашем крају у прошлости било је углавном две
врсте кућа, моравског и старовлашког типа. Кућа
моравског типа је била ниска, здепаста чатмара,
ређе и брвнара са широком димњаком.
Старовлашки тип куће представљала је брвнара,
са високим кровом под шиндром. Кућа чатмара
или плетара моравског типа била је простија и
једноставнија од старовлашке брвнаре. Народ
казује да их је сам градио, а старовлашку брвнару
градили су нарочито вешти људи или „мајстори“
особито Осаћани из Босне. Моравски тип куће
био је старији и бројнији од старовлашког типа.
Крајем 19. века почиње градња кућа од опека
(цигле) или од ћерпича по угледу на куће у
варошима. Готово редовно кућа се подиже над
подрумом који је озидан каменом. Спољни
зидови куће се не малтеришу, да би се видела
опека, него се између опеке фугује (утискује)
малтер. Кућа се покрива црепом или ћерамидом.
Пред улазом у кућу су повисоке степенице од
камених плоча. Кућа се најчешће састоји од три
одељења: куће или огњишта, гостинске собе и
собе за спавање. Прозори, врата и намештај су
столарске израде. Куће на спрат су биле права
реткост и имале су их само имућније фамилије.
Поред стамбене куће у дворишту је било и низ
помоћних објеката као што су вајат, абмар,
млекар, качара, кош, коларница, сушара, мишана,
фурана, бунар са сантрачем итд. Такође су
прављени и различити објекти за смештај стоке,
штале или стаје, кокошињци, кошаре, свињци и
др. Већина кућа у Барошевцу је имала поседе од
пар хектара. Домаћинства су у свом поседу имала
и баште, воћњаке, њиве, винограде, шуму, ливаде
за косидбу и напасање стоке. Трговци и занатлије
који су долазили да живе у Барошевцу куповали
су поседе од староседеоца и имали су знатно
мања имања, обично су то била само дворишта са
кућом и окућницом. Порастом броја становника
долази до деоба и уситњавања поседа. Такође
мештани почињу да раде и у индустрији па не
зависе само од пољопривреде. После Другог
светског рата и пораста стандарда становништва
долази до градње све већих и модернијих кућа.
Уводе се нови и квалитетнији грађевински
материјали. Поседи су мањи али уређенији.
Долази до појаве механизације која олакшава рад
у пољопривреди. Појављују се квалитетније и
отпорније врсте пољопривредних култура и
воћки. Стока и живина се квалитетније гаје, а
омогућена им је ветеринарска нега. Данашње
домаћинство у Барошевцу састоји се од куће и
окућнице. Велика дворишта су права реткост,
услед уситњавања поседа и пресељења
становништва из Горњег краја и дела Стране на
нове поседе који су знатно мањи. Свака кућа има
капију и ограђено двориште . Дворишта су
уређена бетонским стазама и травњацима који се
налазе испред куће. У дворишту имамо и
засађених воћки, обично по неколико, док их је
више реткост. Такоће срећемо и мале баштице
које су уређене, живе ограде, четинарско дрвеће и
разне врсте цвеће. Иза или поред куће се налазе
помоћни објекти који се састоје од гараже,
помоћне зграде, котларнице, сушнице, шупе,
свињаца, кокошињаца и других објеката.

СПИСАК БАРОШЕВАЧКИХ ФАМИЛИЈА

Ред. Презиме фамилије Порекло фамилије Време доласка у Место доласка Крсна слава
бр. Барошевац у Барошевац
1 Алибеговић околина Санског Моста почетак 20. века Горњи крај Ђурђевдан
2 Андрић Памбуковица (Уб) крај 20. века Јелав Ђурђиц
3 Анђелковић Мали Црљени средина 20. века Горњи крај Стевањдан
4 Арсенијевић Миросаљци средина 20. века Варошица Аранђеловдан
5 Бекунић Беркасово (Шид) почетак 20. века Варошица Ђурђевдан
6 Бећири/Бећиревић Приштина средина 20. века Јелав Никољдан
7 Божић Босута (Качер) пре 1. српског устанка Варошица Никољдан
8 Бојић околина Рудника после 1. српског устанка Горњи крај Свети Врачи
9 Варади Маргита (Вршац) почетак 20. века Варошица /
10 Весић непознато пре 1. српског устанка Горњи крај Ђурђевдан
11 Воларев Башаид (Кикинда) средина 20. века Јелав Аранђеловдан
12 Вујић Доњи Вакуф (Бугојно) средина 20. века Варошица Ђурђиц
13 Вујичић Вукосавци (Аранђеловац) почетак 20. века Варошица Ђурђевдан
14 Вујновић Београд крај 20. века Горњи крај Никољдан
15 Гаврић Гукош (Качер) после 1. српског устанка Страна Ђурђевдан
16 Гајић-I (први) Сјеница (Пештер) пре 1. српског устанка Страна Ђурђиц

51
17 Гајић-II (други) Бистрица средина 20. века Вашариште Ђурђевдан
18 Гарчевић Андријевица крај 20. века Јелав Аранђеловдан
19 Герасимовић Венчане средина 19. века Варошица Никољдан
20 Давидовић Велики Црљени средина 20. века Горњи крај Никољдан
21 Дамњановић Зеоке крајем 19. века Горњи крај Никољдан
22 Димитријевић Северна Херцеговина после 1. српског устанка Горњи крај Стевањдан
23 Дујмовић Притока (Бихаћ) средина 20. века Горњи крај Никољдан
24 Ђерић Мали Црљени почетак 21. века Јелав Митровдан
25 Ђокић Лукавица крајем 19. века Горњи крај Ђурђевдан
26 Ђорђевић-I (први) непознато пре 1. српског устанка Горњи крај Ђурђиц
27 Ђорђевић-II (други) Мали Црљени средина 20. века Горњи крај Аранђеловдан
28 Ђукнић Калањевци (Качер) средина 20. века Варошица Стевањдан
29 Ђурђевић непознато пре 1. српског устанка Страна Никољдан
30 Ђурић Велики Црљени крај 20. века Јелав Ђурђевдан
31 Ђуровић Рожаје крај 20. века Вашариште Никољдан
32 Живановић Зеоке средина 20. века Јелав Ђурђиц
33 Живковић-I (први) непознато пре 1. српског устанка Варошица Никољдан
34 Живковић-II (други) Звонце (Бубишница) крајем 19. века Страна Никољдан
35 Живковић-III (трећи) Трбушница средина 20. века Варошица Митровдан
36 Жица Велика Градуса (Сисак) крај 20. века Горњи крај Ђурђевдан
37 Ивановић-I (први) Мали Црљени средина 20. века Јелав Ђурђиц
38 Ивановић-II (други) Сикирић (Братунац) крај 20. века Јелав Ђурђевдан
39 Ивановић-III (трећи) Зеоке почетак 21. века Вашариште Свети Лука
40 Игњатовић Масуровци (Бабушница) почетак 20. века Варошица Аранђеловдан
41 Илић-I (први-изумрли) непознато пре 1. српског устанка Горњи крај Ђурђевдан
42 Илић-II (други) Сибница (Космај) средина 19. века Варошица Никољдан
43 Илић-III (трећи) Горње Кошље (Љубовија) крај 20. века Горњи крај Јовањдан
44 Илић-IV (четврти) из Босне крај 20. века Горњи крај Јовањдан
45 Јанковић-I (први) Дрлупа (Космај) крај 19. века Варошица Никољдан
46 Јанковић-II (други) Зеоке почетак 20. века Варошица Ђурђиц
47 Јаковљевић (изумрли) непознато пре 1. српског устанка Горњи крај Ђурђиц
48 Јовановић-I (први) Пољанице (Качер) средина 19. века Страна Никољдан
49 Јовановић-II (други) околина Бајине Баште средина 19. века Страна Јовањдан
50 Јовановић-III (трећи) околина Ужица крај 19. века Варошица Никољдан
51 Јовановић-IV (четврти) из Медошевца средина 20. века Јелав Јовањдан
52 Јовић Сеча Река (Косјерић) средина 20. века Јелав Ђурђевдан
53 Јовичић-I (први) Зеоке средина 20. века Горњи крај и Јелав Ђурђиц
54 Јовичић-II (други) Бистрица почетак 21. века Јелав Ђурђиц
55 Јонић Проваљеник (Бабушница) почетак 20. века Горњи крај Аранђеловдан
56 Јосиповић Шеврљуге (Косјерић) почетак 20. века Горњи крај Свети Илија
57 Китановић околина Ниша крај 19. века Горњи крај Ђурђиц
58 Ковач Велики Црљени крај 20. века Горњи крај Срп. Нова год.
59 Ковачевић Долови (Никшић) средина 20. века Страна Јовањдан
60 Кондић Трбушница крај 20. века Страна Ђурђиц
61 Краговић Зубин Поток средина 20. века Горњи крај Аранђеловдан
62 Лавадиновић Београд почетак 20. века Варошица Свети Илија
63 Лазић Заовине (Бајина Башта) средина 20. века Јелав Никољдан
64 Лепан Блажуј (Илиџа-Сарајево) почетак 20. века Страна Јовањдан
65 Лубарда Штрбци (Рудо) средина 20. века Горњи крај Ђурђевдан

52
66 Лукић Трбушница почетак 21. века Јелав Мратиндан
67 Максић (изумрли) Кадина Лука (Качер) пре 1. српског устанка Страна Никољдан
68 Максимовић Шутци (Качер) почетак 20. века Варошица Алимпијевдан
69 Маринковић непознато пре 1. српског устанка Варошица Никољдан
70 Марковић-I (први) Младеновац почетак 20. века Варошица Аранђеловдан
71 Марковић-II (други) Петка средина 20. века Страна Часне вериге
72 Марковић-III (трећи) Мали Црљени средина 20. века Јелав Ђурђиц
73 Марковић-IV (четврти) Медошевац крај 20. века Вашариште Ђурђиц
74 Матић-I (први) Радљево (Уб) крај 20. века Варошица Аранђеловдан
75 Матић-II (други) Мали Црљени почетак 21. века Варошица Јовињдан
76 Мердовић Курикуће (Беране) крај 20. века Горњи крај Свети Лука
77 Мијатовић Миросаљци почетак 20. века Горњи крај Митровдан
78 Милановић Крушевица средина 20. века Горњи крај Никољдан
79 Милијановић (изумрли) непознато пре 1. српског устанка Варошица Никољдан
80 Миловановић Бистрица почетак 20. века Варошица Стевањдан
81 Милојевић-I (први) непознато пре 1. српског устанка Страна Ђурђевдан
82 Милојевић-II (други) Зеоке средина 20. века Страна и Јелав Ђурђиц
83 Милутиновић-I (први) непознато средина 19. века Страна Стевањдан
84 Милутиновић II- (други) Медошевац почетак 20. века Горњи крај Лазарева субота
85 Милутиновић-III (трећи) Дрен крај 20. века Страна Никољдан
86 Миљанић Козељ (Качер) после 1. српског устанка Горњи крај Никољдан
87 Мирковић-I (први) непознато пре 1. српског устанка Горњи крај Никољдан
88 Мирковић-II (други) Рудовци крај 20. века Јелав Јован Милостиви
89 Михаиловић непознато пре 1. српског устанка Горњи крај Ђурђевдан
90 Младеновић Предејане (Лесковац) крај 20. века Варошица Свети Лука
91 Недељковић-I (први) Рудовци крај 19. века Варошица Аранђеловдан
92 Недељковић-II (други) Бистрица крај 19. века Варошица Алимпијевдан
93 Николић-I (први) непознато пре 1. српског устанка Горњи крај Никољдан/Ђурђиц
94 Николић-II (други) Сјеница (Пештер) средина 19. века Страна Никољдан
95 Николић-III (трећи) Бистрица крај 20. века Страна Томиндан
96 Нинковић (изумрли) Дићи (Качер) средина 19. века Горњи крај Ђурђиц
97 Павловић-I (први) непознато пре 1. српског устанка Горњи крај Ђурђиц
98 Павловић-II (други) Мали Црљени средина 20. века Горњи крај Ђурђиц
99 Пајић Бистрица средина 20. века Варошица Света Петка
100 Паливец Фелшегала (Аустроугарска) почетак 20. века Горњи крај Ђурђевдан
101 Пантелић-I (први) Сјеница (Пештер) пре 1. српског устанка Страна Ђурђиц/Александриндан

102 Пантелић-II (други) село Бања (Аранђеловац) почетак 20. века Варошица Аранђеловдан
103 Пауновић-I (први-изумрли) непознато пре 1. српског устанка Страна Никољдан
104 Пауновић-II (други) Зеоке средина 20. века Варошица Свети Лука
105 Петровић-I (први) Кадина Лука (Качер) пре 1. српског устанка Страна Никољдан
106 Петровић-II (други) Миросаљци почетак 20. века Горњи крај Стевањдан
107 Петровић-III (трећи) Ћелије (Лајковац) почетак 20. века Варошица Јовањдан
108 Петровић-IV (четврти) Д. Стрижевци (Бабушница) почетак 20. века Горњи крај Аранђеловдан
109 Петровић-V (пети) Велика Иванча (Космај) средина 20. века Страна Митровдан
110 Петровић-VI (шести) Мали Црљени средина 20. века Страна Никољдан
111 Петровић-VII (седми) Мали Црљени средина 20. века Јелав Ђурђиц
112 Петровић-VIII (осми) Оклетац (Бајина Башта) крај 20. века Вашариште Никољдан
113 Поповић-I (први) Босута (Качер) средина 19. века Страна Ђурђиц
114 Поповић-II (други) Залужница (Оточац) почетак 20. века Варошица /

53
115 Радовановић Сакуља почетак 21. века Горњи крај Ђурђиц
116 Радојичић непознато пре 1. српског устанка Горњи крај Ђурђиц
117 Рајковић Зеоке средина 20. века Горњи крај Ђурђиц
118 Ристивојевић Гукош (Качер) после 1. српског устанка Страна Никољдан
119 Савић Дрлупа (Космај) средина 20. века Јелав Ђурђевдан
120 Савковић непознато пре 1. српског устанка Горњи крај Никољдан
121 Симић Кравица (Братунац) средина 20. века Горњи крај Стевањдан
122 Стевановић-I (први) околина Рудника после 1. српског устанка Горњи крај Свети Врачи
123 Стевановић-II (други) Медошевац крај 20. века Страна Ђурђиц
124 Степановић Северна Херцеговина после 1. српског устанка Горњи крај Стевањдан
125 Станић Козељ (Качер) после 1. српског устанка Горњи крај Никољдан
126 Станишић непознато средина 19. века Варошица /
127 Станојевић непознато средина 19. века Варошица Српска Нова година
128 Сулимановић Прва Кутина (Нишка Бања) крај 20. века Страна Аранђеловдан
129 Танасковић-I (први-изумрли) непознато пре 1. српског устанка Страна Лазарева субота
130 Танасковић-II (други) Медошевац крај 20. века Јелав Аранђеловдан
131 Терзић Медошевац крај 20. века Варошица Свети Лука
132 Тодоровић непознато пре 1. српског устанка Горњи крај /
133 Томић-I (први) Даросава почетак 20. века Варошица Никољдан
134 Томић-II (други) Горња Оровица (Љубовија) средина 20. века Горњи крај Јовањдан
135 Тошић Брезовице (Ваљево) средина 20. века Страна Михољдан
136 Ћирић Височка Ржана (Пирот) средина 20. века Јелав Аранђеловдан
137 Урошевић Мали Црљени средина 20. века Варошица Никољдан
138 Филиповић-I (први) Бргуле (Уб) средина 20. века Варошица Ђурђиц
139 Филиповић-II (други) Петка средина 20. века Горњи крај Мратиндан
140 Филиповић-III (трећи) Драјинац (Сврљиг) средина 20. века Горњи крај Стевањдан
141 Чавић Стрмово почетак 20. века Горњи крај Срђевдан
142 Шостарић Бања Лука почетак 20. века Варошица Никољдан

Бојан (Горан) Николић (1985),

у сарадњи са Зораном Тошићем

ТОПОНИМИЈА

КАД ПОРАНИМО, ДА ОСВАНЕМО КОД ЛИВАЊСКЕ

КАПИЈЕ
БАРОШЕВАЧКИ ТОПОНИМИ

Ада - прекопани (услед рударских радова)
потес и шума у северозападном делу
Барошевца.
Ајдуковац - текући поток у засеоку Страна.3.
Анић рт - прекопани потес и шума у северо-
западном делу Барошевца. Ово „Анић“ односи
се на данашњу барошевачку фамилију Дими-
тријевић, која је једно време у ХIХ веку имала
ту одредницу: рецимо, према Пописној књизи
из 1863. године, која се налази у Архиву
Србије, а садржи попис целокупног станов-
ништва из те године у Кнежевини Србији,
чланови ове фамилије наведени су као
Димитријевићи, да би у Пописној књизи из
1867. године, која се налази у Архиву
Београда, а садржи појединачни попис дома-
ћинстава из те године, наишли на одредницу
Анић. У погледу ових противуречности још

54
једном ваља подсетити да ова породична
одредница у деветнаестовековној Србији није
имала данашњи значај и да је било случајева
где су презимена била променљива чак и у
седмој деценији тог столећа. А „рт“ значи -
страна брда.
Бановски пут - прекопани пут који је једним
свијим делом ишао границом између Баро-
шевца и Миросаљаца, односно Барошевца и
Јунковца. Ово „бановски“ је скраћеница од
тачног назива - „бановински“. Наиме, према
студији Петра Ж. Петровића „Шумадиска
Колубара“ (издање САНУ из 1949. године)
ондашњи (1939. година) путеви унутрашњег
саобраћаја делили су се у три врсте: бано-
вински, срески и сеоски (општински). Прве
две врсте путева су тзв. „насипи“, тј. насути су
каменом или шљунком, имају одводнике,
пропусте и мостове зидане од камена, а трећу
врсту чине примитивни путеви, који нису
уређивани као саобраћајнице прве две врсте.
Божина бара - прекопани потес и шума у
северозападном делу Барошевца. Милисав
(Степан) Димитријевић (1940) каже да је као
мали чуо од старијих да овај назив потиче од
неког Боже који се удавио у бари у наведеном
потесу. Петар Ж. Петровић у наведеној
студији износи народно казивање о знатно
већој влажности овог краја у прошлости, у
односу на време прикупљања података за ово
капитално дело наше етнологије. Као пример
наводи називе места у којима у то време нема
воде, или је веома слаба, па ту помиње и
Божину бару у Барошевцу.
Бранеж - прекопани потес и шума у северо-
западном делу Барошевца.
Брда прекопани потес и шума у североис-
точном делу Барошевца.
Брдача прекопани потес и шума у североза-
падном делу Барошевца, где је овај топоним
имао више локација.
Бубања - прекопана бара у Горњем крају, која
се налазила на кућевном плацу чији је задњи
власник био Богољуб (Милан) Ђорђевић
(1934). Била је удаљена стотинак метара
источно од извора Букинца и вода је у њој
стално извирала.
Бугарске баре - потес у засеку Варошица који
се простире источно од доњег тока текућег
потока Ракинац. Ово „Бугарске“ односи се на
„Бугаре“, како су наши преци називали Србе
из југоисточног дела наше земље који су се у
Барошевац доселили почетком ХХ века, а
углавном су се бавили црепарством и
цигларством. (Рецимо, фамилије Игњатовић и
Петровић.) На парцелама, које су куповали у
овом потесу, копали су земљу од које су пекли
одређени грађевински материјал (црепове,
циглу,...), а по завршеним радовима на истима
су остајале „баре“.
Букинац - прекопани извор, текући поток и
потес који се налазио у Горњем крају.
Бунарић - прекопани извор који се налазио у
Горњем крају, у подзасеоку Спасовина.
Варошица - засеок који је са севера огра-
ничен реком Пештан, а са запада текућим
потоком Ракинац. Назив је добио почетком ХХ
века зато што је бројним трговачким, занат-
ским и угоститељским радњама које су се
налазиле у њему, такође и ондашњим основ-
ним друштвеним институцијама (црква,
школа, општина), подсећао на праву
„варошицу“.
Вашариште - засеок и потес ограничен са југа
реком Пештан, са истока главним сеоским
путем, а са севера железничком пругом. До
средине ХХ века овај простор је био
ненастањен, а име је добио по сточним ваша-
рима који су ту организовани пре његове
урбанизације.
Велика брда - прекопани потес и шума у
североисточном делу Барошевца.
Вис - узвишење и шума у јужном делу села, на
граници са Бистрицом.
Гвоздена вода – извор у засеоку Варошица.
Ово „гвоздена“ – зато што је воде са овог
извора остављала талог карактеристичне
жутоцрвене боје који је подсећао на гвожђе.
Гвоздена ћуприја – железнички мост преко
реке Пештан изграђен у првој деценији ХХ
века. Налази се на двестотинак метара узводно
од границе са Зеокама.
Горња ливада - прекопани потес у северо-
источном делу Барошевца.
Горњи крај - прекопани заселак који је са
јужне стране био ограничен железничком
пругом. Ово „горњи“ потиче од тога што му је
надморска висина била виша од оне у центру
села.
Доњи забран - прекопана шума у северо-
источном делу Барошевца.
Дуги поток - делимично прекопани потес и
шума у североисточном делу Барошевца.
55
 Жарковац - шума у засеоку Страна, на
граници са Малим Црљенима.
Жута ровача - прекопани локалитет у Горњем
крају. Ово је топоним са више локација: једна
је била у Трећем реону, у каналу између Џаде и
кућевног плаца чији је задњи власник био
Славко (Никола) Николић (1959), а друга у
Четвртом реону, на кућевном плацу чији је
задњи власник био Ђорђе (Иван) Ђорђевић
(1936-2017). На оба места то су биле осуљине
земље која је имала „жуту“ боју.
Забеле - прекопани текући поток и потес у
североисточном делу Барошевца, на граници
са Малим Црљенима. Поток је, у ствари, и
чинио део границе са овим селом. Назив је
добијен због неметала „бела земља“ (инфузо-
ријска земља) који се налазио на том
локалитету, одакле је у ХХ веку и вађен
подземном експлоатацијом.
Ивковача - шума у југозападном делу засеока
Страна.
Игралиште - потес у засеоку Страна. Назив
локалитета потиче од чобанских игара које су
на њему извођене.
Јанички крај - подзаселак и потес у засеку
Страна. У студији Петра Ж. Петровића
„Шумадиска Колубара“ стоји да је казивање да
се за време српског робовања под Турцима
крај тако назвао по „јаничарима“, који су ту
неко време становали и одатле гонили српске
хајдуке, а сами су пљачкали народ.
Једековац - прекопани извор у Горњем крају и
постојећи потес са јужне стране Аранђело-
вачког пута.
Јелав - потес и подзаселак у југоисточном
делу села.
Јелина бара - прекопани потес у северо-
западном делу села.
Јерменовац - потес у засеоку Варошица.
Јермовац - извор у засеоку Варошица.
Јечмиште - потес у засеоку Страна.
Јокинац - прекопани суви поток, потес и
шума у Горњем крају.
Калуђеровац - други назив за текући поток
Ајдуковац (одредница број 2 са овог списка).
Мирослав (Александар) Ристивојевић (1954)
тврди да се овај поток у својем горњем току
назива Ајдуковац, а у доњем – Калуђеровац, и
то по „калуђерима“, у ствари по манастиру,
који се у Средњем веку налазио у страњанском
подзасеоку Поток. Мирослав то поткрепљује
околношћу да се изнад његове куће, која се
56
налази у овом подзасеоку, налази неколико
великих каменова, који подсећају на средњо-
вековне стећке, који су можда остатак
манастирског гробља.
Камаљ - подзаселак и узвишење у источном
делу Горњег краја. Назив је изведен по
„камену“, којег на овом локалитету има доста.
Кључ - потес у северозападном делу засеока
Страна.
Кључић - прекопани потес у североисточном
делу села.
Ковачева граница - прекопани потес и шума
у северозападном делу села.
Колиба - прекопани потес и шума у северо-
западном делу села. У студији „Шумадиска
Колубара“ наводи се да је назив овог топонима
у Барошевцу – остатак старијег сточарења.
„Колибе“ су подизане у брдима и у њима су
становали чобани, а око њих се ограђивао
простор, по називу „тор“, где се стока
затварала ноћу. У колибама је прерађиван
млечни производ.
Коњув - прекопани потес и шума у северо-
западном делу Барошевца.
Крчевина - прекопани потес у северо-
западном делу села. У поменутој „Шумадиској
Колубари“ наводи се да су, у време
прикупљања података на терену за то
капитално дело, тридесетих година ХХ века,
старији људи казивали о много већој
шумовитости наше области у ХIХ веку. Шума
се „крчила“ ради добијања зиратне земље и
отуда овај назив места.
Крџин гроб - локалитет на Ивковачи, поред
„Дрењанског пута“ (који чини део границе
између Барошевца и Зеока), на око 150 метара
пре завршетка успона, где су од стране
жандарма, по пресудама ондашњих власти, 31.
марта 1900. године стрељани и на том месту
покопани Цигани ковачи из Барошевца
Петроније Станојевић (1871-1900), син
Миленије и Радоја, звани „Крџа“, као и
Спасоје Вељковић (1858-1900, пореклом из
Ропочева), зато што су, заједно са својим
саучесницима Драгутином Стевановићем
(1876-1915) из Барошевца и Стојаном Кара-
стојановићем из Зеока, у ноћи између 18. и 19.
октобра 1899. године убили Марка Сандића,
такође ковача из Барошевца, пореклом из
Пиромана у Тамнави, старог 40 година.
(Иначе, сам „гроб“ се налази са западне, зеочке
стране „Дрењанског пута“.)
Кусања - прекопана шума у северозападном
делу села.
Ливањска капија - прекопани локалитет у
Горњем крају. То је био, у ствари, улаз у
„Димитријевића“ сокак, са западне стране
Џаде, који се налазио баш наспрам дома-
ћинства чији је задњи власник био Милорад
(Божидар) Николић (1931-2001). Иначе,
Радивоје (Чедомир) Мирковић (1943) сећа се
да је као мали слушао да се, пола у шали, а пола
истинито, говорило: „Кад поранимо, да
осванемо код Ливањске капије.“ Мислило се
на то да када се „уз Џаду“ креће сточном
запрегом на даљи пут, до Београда, да се
порани добро, пошто је пут дуг, па ваља
поранити. Исто тако, Радован (Момчило)
Савковић (1945) сећа се да је као мали слушао
да је некада на поменутом месту стварно била
„капија“, кроз коју се протеравала стока на
испашу. Када би се сва стока протерала, капија
би се затварала, да стока не изиђе, и остајала
би затворена све до увече, док не дође време да
се стока враћа кућама са испаше. Као потврда
овога може се навести да у „Шумадиској
Колубари“ стоји да се у ХIХ веку стока
напасала на сеоској, заједничкој утрини, која је
била ограђена од засејаног поља, а та ограда је
била подељена на „деонице“, тј. делове које је
сваки домаћин одржавао у исправном стању.
Ограда је имала један главни и повелики улаз
који се називао „капија“.
Липар - прекопани потес и шума у северо-
западном делу села. У „Шумадиској
Колубари“ наводи се овај барошевачки
топоним који сведочи о ранијој шумовитости
и врсти дрвета које преовлађује на поменутом
простору.
Луке - потес у засеоку Варошица. „Луке“ су
ливаде, сенокоси, а у „Шумадиској Колубари“
се наводи да су оне преоране и претворене у
њиве, при чему су задржале старе називе, што
сведочи да је сточарство у прошлости било
интензивније.
Мајдан - локалитет уз јужну обалу реке
Пештан, у брду Чоканлија, на самој граници са
Малим Црљенима. Име је добијено зато што је
ту у ХХ веку вађен камен дацит и филит.
Мала брда - потес у североисточном делу
села.
Милојево брдо - узвишење, потес и подза-
селак у засеоку Страна, оивичено са западне
стране текућим потоком Калуђеровац, а са
северне главним путем кроз Страну. Назив је
добило по Милоју (Јован) Ристивојевићу
(1891-1968), који је не њему имао дома-
ћинство, пре него што се 1944. године
преселио на локацију са друге стране
поменутог потока.
Оборско - шума у југозападном делу засеока
Страна.
Обршине - прекопани суви поток у северо-
источном делу села.
Оровача - потес у засеоку Страна. У
„Шумадиској Колубари“ наводи се овај топо-
графски назив у нашем селу који говори о
врсти воћа која се гајила на наведеном
простору.
Особина - прекопани потес и шума у северо-
западном делу села.
Пањеви - прекопани потес и шума у северо-
западном делу села.
Петковача - узвишење у јужном делу села.
Пештан - река и потес. Пештан је највећа река
у шумадиској Колубари, а назив је добио по
својем веома „песковитом“ кориту.
Подастраном - потес у западном делу засеока
Страна.
Подумка - прекопани потес и шума у
северозападном делу села. У студији „Шума-
диска Колубара“ наводи се да назив овог
барошевачког места упућује на остатке
праисторијског гробља: „под хумком“.
Пољана - подзаселак и потес у југозападном
делу засеока Страна.
Попова раван - прекопани потес и шума у
северозападном делу села.
Поток - подзаселак у западном делу засеока
Страна, смештен уз текући поток Калу-
ђеровац.
Пушинац - суви поток и потес у средишњем
делу засеока Страна. Мирослав (Александар)
Ристивојевић (1954) наводи да назив овог
места потиче од неког „Пуше“, који је некада,
ујесен једне године, тајно убијен и сахрањен у
овом сувом потоку, да би му следећег пролећа,
услед великих вода, тело било избачено на
површину.
Раван - прекопани потес и шума у северо-
западном делу села.
Ракинац - текући поток и потес у источном
делу засеока Страна. Осамдесетих година
прошлог века Александар - Лека (Чедомир)
Пантелић (1906-1995) причао је Зорану
57
 Тошићу, једном од потписника ових редова, да
се овај поток тако зове по Циганину Радивоју –
Раки Станојевићу (рођен 1856), сину Марте и
Милосава, чија се кућа налазила уз његов ток.
Рака је био ковач, а лепо је свирао виолину.
Руска јаруга - прекопани суви поток у
северозападном делу Барошевца који чини део
границе са зеочким атаром.
Симин луг - прекопани потес у северо-
западном делу села.
Синор - гранични пут између Барошевца и
Миросаљаца на североистоку села. („Синор“ -
сеоска међа.)
Спасовина - прекопани подзаселак и потес у
источном делу Горњег краја. У „Шумадиској
Колубари“ пише да је овај барошевачки назив
вероватно остатак средњовековне богомоље и
црквеног живота - „Спасовдан“.
Стојковац - прекопани потес и шума у севе-
розападном делу села.
Страна - барошевачки заселак чија је источна
граница текући поток Ракинац, а северна - река
Пештан.
Суви Змајевац - суви поток на западу засеока
Страна који чини део границе са Зеокама.
Тополе - потес у западном делу села који се
простире са северне стране реке Пештан. У
„Шумадиској Колубари“ наведен је овај
барошевачки топоним и ту би се могло навести
исти што и под одредницом број 47 у овом
тексту. („Липар“.)
Ћерамиџиница - потес у засеоку Варошица
уз јужну обалу реке Пештан. Топоним указује
на место где се израђивао грађевински
материјал за покривање кућа - „ћерамида“.
ИЗ ПРОШЛОСТИ
ДЕОБА БРАЋЕ
МИЛОВАНА (1868-1915) И РАДОВАНА (1871-1919)
ПАНТЕЛИЋА ИЗ 1911. ГОДИНЕ
ПРЕСУДА
Избраног суда у деоби задружног имања
Милована и Радована браће Пантелића из
Барошевца, одређеног решењем начелника среза
Колубарског, округа Београдског, од 23. марта
1911. године, број 5362.
Судили су: Светозар Д. Станишић, Пред-
седник избраног суда, и судије Панта Живковић и
58
Цер - прекопани потес и шума у северо-
западном делу села. И за овај топоним могло
би се рећи што је наведено под одредницама
овог текста број 47 и 73 - „липар“ и „тополе“.
Церјак - делимично прекопани суви поток,
потес и шума у североисточном делу села.
Објашњење из претходне тачке овог текста
(„цер“) може се и овде применити.
Церовити поток - нови назив за прекопани
текући поток Забеле, наведен под тачком број
26 у овом тексту. Термин је последица
индустријализације овог краја, а у употреби је
од седамдесетих година ХХ века.
Црвено брдо - потес на узвишењу Петковача,
у јужном делу села, на граници са Малим
Црљенима.
Чаир - прекопани потес у Горњем крају.
(Топоним са више локација.)
Чоканлија - узвишење у јужном делу села, на
граници са Малим Црљенима.
Џада - прекопани пут у Горњем крају који је
водио од главне раскрснице у селу па до
границе са Миросаљцима.
Шећерлија - прекопани потес у Горњем крају.
Шиљаци - прекопани суви поток и потес у
северозападном делу Барошевца.
Напомена: Овај текст је, у мало другачијем
облику, штампан у 10. броју часописа
„Змајевац”, који је изашао крајем 2017. године,
у издању истоименог удружења грађана из
села Брезовац, општина Аранђеловац.
Зоран Тошић и Зоран Мирковић
Радован Б. Пантелић, који су за деловођу
одредили Светозара Д. Станишића.
Основ је деоба задружног имања.
У смислу положене заклетве Пресуда је
постала извршна 28. маја 1912. године и
архивирана је под бројем 6421.
Пошто је избрани суд одређен поменутим
решењем полицијских власти број 5362, састао се
код куће и на имању деобника Милована и
Радована Пантелића и њихове матере удове
Марије, из Барошевца, саслушао, према њиховом
захтеву и пристанку имање премерио, доказе
примио и оценио, па је на основу чланова 432,
434, 435 и 442 грађанског судског поступка,
једногласно
„ПРЕСУДИО“
Да се сво задружно имање Милована и
Радована браће Пантелића из Барошевца подели
на два дела; од којих један део да припадне
деобнику Миловану, а други деобнику Радовану.
Да се удови Марији, мајци деобника Радована
и Милована, према њеном захтевању на име
удовичког издржавања не даје из задружног
имања никакав део, пошто је се она истога
својевољно код избраног суда одрекла, на шта су
и деобници пристали.
Према овоме деобнику Миловану припало је
на део:
I) Непокретно имање
1. Плац под воћем више мишане, источно 198
метара до деобника Радована, западно 198 метара
до Јакова Гајића, јужно 36 метара до Петра
Пантелића и северно 74 метра до својег плаца и
постављених белега.
2. Кућни плац са младим воћем, источно 123
метра од деобника Радована, западно 117 метара
до потока, јужно 78 метара до његовог воћа и
северно 64 метра до пута и постављених белега.
3. Ливада „у Ракинцу“, источно 92 метра до
Александра Пантелића, западно 96 метара до
Николе Гајића, јужно 58 метара до деобника
Радована и северно 49 метара до Јована
Маринковића.
4. Земља „у Ћерамиџиници“, источно 80
метара до Радосава Недељковића, западно 79
метара до деобника Радована, јужно 60 метара до
пута и северно 67 метара до Александра
Пантелића.
5. Земља „у Чајиру“, источно 163 метра до
деобника Радована, западно 146 метара до
Милована Б. Пантелића, јужно 108 метара до
браће Пурића и северно 103 метра до сеоског
пута.
6. Земља „у Једековцу“, источно 114 метара до
деобника Радована, западно 101 метар до потока,
јужно 68 метара до Александра Пантелића и
северно 60 метара до железничке пруге.
7. Земља на истом месту више железничке
пруге, источно 34 метра до деобника Радована,
западно 7 метара до јаруге, јужно 96 метара до
железничке пруге и северно 104 метра до до пута
сеоског.
Земља у „Великим брдима“, половину до
Радосава Танасковића.
9. Земља у „Малим брдима“, половину до
Александра Пантелића.
10. Земља „Ковачева граница“, са забраном и
чистином, половину до Александра Пантелића.
11. Земља „под Липаром“, цела дужница.
12. Земља „у Равни“, са забраном, половину до
Јована Ђ. Милојевића.
13. Земља „у Жарковцу“, са забранчићем,
половину до Александра Пантелића.
14. Земља „у Петковачи“, са забраном,
половину до Александра Пантелића.
II) Покретност и зграде
Једна кућа на његовом плацу, један кош житни,
један амбар, једна кошара на његовом делу у
Ракинцу, једна каца од 30 товара лошија, једна
каца од 10 товара, једно буре ракијско од 5,75
акова, једно буре од 5 акова лошије, једно буре од
20 ока боље, 2 грмове даске дуже, једна даска
церова дужа, 3 даске брестове, 4 даске липове,
један шпорет, један астал четвртаст са фијоком,
једно сврдло мање, једно длето, једна врећа мања
и један будак.
Деобнику Радовану припало је на део:
I) Непокретно имање
1. Плац са воћем изнад мишане, источно 220
метара до Александра Пантелића, западно 198
метара до деобника Милована, јужно 36 метара
до Петра Пантелића и северно 70 метара до своје
земље и постављених белега.
2. Кућни плац са младим воћем, источно 140
метара до Александра Пантелића, западно 123
метара до деобника Милована, јужно 70 метара
до своје земље и северно 80 метара до до пута
насипа и постављених белега.
3. Ливада „у Ракинцу“, источно 79 метара до
Александра Пантелића, западно 92 метра до
Николе Гајића, јужно 51,5 метара до насипа и
северно 58 метара до деобника Милована.
4. Земља „у Ћерамиџиници“, источно 79
метара до деобника Милована, западно 77 метара
до Петра Пантелића, јужно 58 метара до пута
сеоског и северно 71 метар до Александра
Пантелића.
5. Земља „у Чајиру“, источно 139 метара до
Радована Б. Пантелића, западно 143 метра до
своје земље, јужно 70 метара до Александра
Пантелића и северно 98 метара до пута сеоског.
6. Земља на истом месту, источно 181 метар до
Александра Пантелића, западно 163 метра до
деобника Милована, јужно 37 метара до браће
59
Пурића и Александра Пантелића и северно 30
метара до пута сеоског.
7. Земља „у Једековцу“, источно 33 метра до
Миленка Радоичића, западно 114 метара до
деобника Милована, јужно 104 метра до
Александра Пантелића и северно 108 метара до
железничке пруге.
8. Земља на истом месту више железничке
пруге, источно 60 метара до Миленка Радоичића,
западно 34 метра до деобника Милована, јужно
46 метара до железничке пруге и северно 38
метара до до пута сеоског.
9. Земља у „Великим брдима“, половину до
Александра Пантелића.
10. Земља у „Малим брдима“, половину до
Владимира Б. Пантелића.
11. Земља „Ковачева граница“, са чистином и
забраном, половину до Лазара Савковића.
12. Земља „у Равни“, са забраном, половину до
Александра Пантелића.
13. Земља „у Жарковцу“, са забранчићем,
половину до старог винограда.
14. Стари виноград „у Жарковцу“, цела
парцела.
15. Земља „у Петковачи“, са забраном,
половину до Спасоја Лазаревића из Бистрице.
16. Земља дужница „код Ковачеве границе“, до
Лазара Савковића и браће Мијајиловића, цела
парцела, ово му је дато на име волова.
II) Зграде и покретност
Једна мања кућа, један вајат од брвана, једна
лебна фуруна, један млекар, једна кошара у
Ракинцу на његовом делу земље, једна каца од 30
товара боља, једно буре од 7 товара ракијско,
једно буре од 4 акова, једно буре од акова, једна
качица расута, једно буре од 20 ока лошије, две
даске грмове - једна дужа и једна краћа, 2 даске
церове - једна дужа и једна краћа, 57 дасака
брестових, 7 дасака липових, једна врата већа,
један ашов, једна лопата, један астал округли
већи са фијоком, један орман за судове, једно
сврдло веће, једна макља и једна копачица.
Преостала имовина је подељена овако:
1. Казан са прибором, кантар, тестера кладара
и мишана од 12 леса без леса остају им
заједнички, у којима оба деобника Милован и
Радован имају по половину.
2. Стоку и другу покретност - покућанство,
деобници су сами поделили пред избраним судом
и сваки је свој део заузео.
3. Плуг са колечкама и прибором остаје на део
Миловану, а да Радовану исплати за његову
половину 20 динара, као што су сами деобници
сагласили се.
60
4. Ђубре, које се налази пред кошаром у
„Ракинцу“ и у обору до пута, деобници Милован
и Радован имају поделити по пола.
5. Зграде околне имају остати деобницима
свакоме на своме делу, где су се и затекле,
преграда - врљика у градини на делу деобника
Радована у воћу горњем, а тако исто и обори
испред кућа, да се поделе на две равне части и
једна да припадне Миловану, а друга Радовану.
Преграда у обору и градини у Ракинцу остаје
искључиво деобнику Миловану.
6. На земљи у Чајиру, ливаду ће оба деобника
покосити и сено поделити на два дела, а шашу на
истоме месту имају оба деобника по пола орати и
посејати, ово важи само за ову 1911. годину, а
после сваки има узети свој део, као што је
пресудом овом одређено и пошто су они сами
пред судом на ово пристали.
7. Деобници су дужни један другоме дати
потребне путеве за своје делове имања и нису
дужни за ово никакву накнаду један другоме
давати.
8. Дуговање браћи Пурића из Београда дужан
је сам деобник Радован одужити, као што је и
пристао код избраног суда. Примање по ранијој
пресуди од Александра Пантелића из Барошевца
у 1000 тараба букове или церове имају оба
деобника Милован и Радован примити, сваки по
500 комада.
9. Деобник Радован има право да за пет година
тресе са воћа деобника Милована род, са
четрдесет дрвета шљива, са јужне стране, до
Петра Пантелића, што је бољи воћњак деобника
Милована на томе месту од воћњака Радовановог.
А да деобник Милован даде деобнику Радовану
педесет садница шљива, а Радован нека сам исте
на своме делу засади.
10. Да деобник Радован накнади деобнику
Миловану 89,80 динара, колико је мање примио
од експроприсаног задружног имања на своју
половину, јер је по поднетим изводом пореза
доказано да је Милован на име порезе за 1910.
годину дао 100 динара, а деобник Радован да није
дао ништа на име овога, него је и та дугована
пореза његова на благајни округа београдског
наплаћена од целог задружног примања за
експроприсано имање. А да деобник Милован
плати деобнику Радовану по пресуди избраног
суда у њиховој ранијој деоби са стрицем
Александром на свој део 50 динара.
11. За тражење деобника Радована, да му
деобник Милован накнади 170 динара на име
издатог његовог новца за смештај задружних
зграда на садашњи плац, пошто му деобник
Милован ово не признаје, а одобрава му заклетву
то да се деобник Радован закуне на наведену
околност: да је он заиста ових 340 динара за
задружну потребу, премештај зграда, плаћање
мајсторима и напојницу, дао искључиво од
његовог новца, а не од задружног, па да му, ако се
закуне, деобник Милован плати ових 170 динара
на његов део. Не закуне ли се, да се деобник
Радован од овог тражења одбије.
12. Зграде деобника Радована, које постоје на
делу деобника Милована, дужан је деобник
Радован уклонити и на свој део земље – плаца –
пренети до 20. октобра 1912. године.
13. Забран под Ковачевом границом, одрасла
гора, подељена је на два дела, и деобнику
Миловану припало је тринаест дрвета, а
деобнику Радовану остала дрвета, а земљиште
под овим забраном остаје им по пола, како
чистина земље на овоме месту буде засецала.
Деобник Милован биће дужан гору, која му је
припала на овоме месту, а буде на делу деобника
Радована, исећи и уклонити у року до 20. октобра
1912. године.
14. Ако је штогод задружног изгубљено из
вида, а утврдило би се да је задружна имовина,
имају деобници поделити по пола.
Од свију осталих тражења деобници се
одбијају, као од неумесних и недоказаних.
Дијуриу и трошкове судијама деобници су
платили по пола.
Тако пресуђено у избраном суду 28. априла
1911. године у Барошевцу.
* * *
Редакцијски коментар: Ово је интегрални
текст пресуде из 1911. године о деоби породичне
имовине браће Милована (1868-1915) и Радована
(1871-1919) Пантелића из Барошевца. Они су
били синови Марије (1844-1919) и Светолика
(рођен 1845. године), који су поред њих двојице
још имали ћерке Мирјану (рођена 1867), Драгињу
(рођена 1873) и Катарину (рођена 1874).
Заједничко домаћинство им је било у Страни, са
јужне стране главног пута кроз овај засеок, на
месту где се сада налази кућевни плац Десанке
(Светозар) Пантелић (1941), супруге покојног
Милоја (1941-2005). У време деобе, у Мило-
вановој и Радовановој породичној задрузи, поред
њих двојице и мајке им Марије, живели су још:
Милованова супруга Даница (1868-1938) и
њихова деца Љубисав (1892-1954), Светислав
(1895-1915), Милица (1898-1978) и Милорад
(1900-1921), затим Радованова супруга Драгиња
(1976-1919) и њихова деца Милева (1896-1975),
Невена (1898-1968), Лепосава (рођена 1900),
Миодраг (1901-1944) и Драга (1904-198?). Мајка
Марија је после деобе живела код деобника
Милована. У неколико данашњих барошевачких
породица налази се Милованово и Радованово
крвно потомство:
1. Терзић (Миодраг) Предраг (1963) из засеока
Варошица: Предрагова супруга Весна (1965) је
ћерка Милоја Пантелића, Миливојевог (1914-
1998) сина, коме је отац мало пре наведени
Љубисав;
2. Игњатовић (Борисав) Иван (1938) из засеока
Јелав I: за Иванову снаху Јасмину (1967) важи
исто оно што је наведено у првој тачки овог
списка, где је споменута њена сестра Весна;
3. Пантелић (Милан) Момчило (1947) из
засеока Јелав II: Момчилов отац Милан (1923-
2006) је син Љубисављев, за кога смо навели да је
једно од деце деобника Милована;
4. Пантелић (Милан) Милун (1951) из засеока
Јелав I: за Милуна важи исто оно што је наведено
у трећој тачки овог списка, где је споменут његов
брат Момчило;
5. Пантелић (Момчило) Мирослав (1954) из
засеока Варошица: Мирослављев отац Момчило
(1925-2009) је син Љубисављев, за кога смо
навели да је једно од деце деобника Милована;
6. Пантелић (Милован) Зоран (1959) из
засеока Страна: Зоранов отац Милован (1934-
1999) је син Љубисављев, за кога смо навели да је
једно од деце деобника Милована;
7. Петровић (Милорад) Драгомир (1947) из
засеока Страна: Драгомир је син Славке
Петровић (1925-2004), Миодрагове ћерке, за кога
смо навели да је син деобника Радована;
8. Ивановић (Живко) Иван (1942) из засеока
Јелав II: за Иванову супругу Веру (1951) важи
исто оно што је наведено у седмој тачки овог
списка, где је споменут њен брат Драгомир.
Судије у поступку ове деобе били су лаици
предложени од стране самих деобника. (Таква је
била пракса оног времена: у деоби задружног
имања пресуду је доносио избрани суд,
састављен од непрофесионалних „судија“ које су
предложиле саме странке, што је потврђивано
решењем надлежног органа, у овом случају
начелника среза Колубарског. Зато се такав суд и
назива „избрани“, у ствари – изабрани, састављен
од особа које су изабрале странке које се налазе у
поступку деобе. Без обзира што институција
избраног суда постоји и данас, ово се може
тумачити чињеницом да је ондашње судство било
неразвијено, једноставно – није постојао
довољан број професионалних судија, па су
предмети овог типа поверавани лаицима
изабраним од стране странака које се налазе у
61
поступку.) Дакле, за Светозара Станишића
(рођен 1861. године), председника избраног суда
у поступку деобе задружног имања браће
Милована и Радована Пантелића из Барошевца,
који је уједно био и деловођа (пословођа) овог
посла, знамо да је био син дућанџије Димитрија
(рођен 1835. године), који је од мушке деце још
имао Љубомира (рођен 1859. године) и Михаила.
У нашем селу су живели негде до 1920. године, а
становали су у пространој кући коју су продали
Бошку, Божи Марковићу (1871-1941), Мило-
јевом, Миловом (1896-1976) оцу, која и данас
постоји у Варошици, а налази се између црквице
брвнаре и главног пута кроз овај заселак. Остала
двојица судија били су из староседелачких
барошевачких породица: Панта, у ствари
Пантелија Живковић (рођен 1854. године) имао је
синове Андрију (био ожењен Анђелијом
Савковић, Росином и Лазаревом ћерком, данас
без потомства) и Милоја (1891-1969), званог
Гура, ожењеног Натом Недељковић, са којом је
имао ћерку Јагоду. У време ове деобе Панта је
живео на брду, јужно од данашње црквице
брвнаре. У Барошевцу данас нема Пантиних
крвних потомака. Трећи судија је био Радован
(Благоје) Пантелић (1867-1940) који је у време
деобе о којој је овде реч живео у делу села који је
касније назван „Трећи реон“, са западне стране
„џаде“. У Баршевцу данас живе неки Радованови
крвни потомци од стране његове две ћерке: једна
од њих, Стаменка (1895-1943) била је удата за
Петра Ђорђевића (1898-1979) из Четвртог реона,
а њихови потомци се налазе у домаћинствима
Милана (1953) и Милорада (1956) Ђорђевића,
Борисављевих синова, који живе у засеоку
Варошица, а по сродству су Стаменки и Петру
унуци. Друга је Лепосава (1902-1990), удата за
Чедомира Гајића (1902-1978) из Стране, а њихови
потомци се налазе у домаћинствима Радована
Гајића (1946) из Стране, Милоша Гајића (1950) из
Варошице, као и Петрије Гајић (1958), такође из
Варошице. Радован и Милош су по сродству
Лепосави и Чедомиру унуци, а то је исто и
Петријин покојни супруг Микаила Гајића (1953-
2010).
Што се тиче непокретног имања које је
припало деобнику Миловану, парцеле под
бројевима 1 и 2 налазе се на месту где је сада
кућевни плац раније поменуте Десанке
(Светозар) Пантелић. На првој парцели један од
складароша је Јаков (Ђорђе) Гајић (рођен 1880.
године, страдао за време Велоког рата), Драго-
љубов (1904-1943) отац, а други складарош је
Петар (Никола) Пантелић (1853-1927), звани
„Стрика“. Парцела наведена под бројем 3 је
62
садашњи кућевни плац раније поменутог Зорана
(Милован) Пантелића, а као складароши на њој
наведени су Александар (Милош) Пантелић
(1844-1916), Никола Гајић (1860-1941, Вели-
миров, рођен 1882, страдао за време Великог рата
у Маџарској, отац) и Јован Маринковић (рођен
1844. године, Живомиров, 1886-1918, отац).
Парцела наведена под бројем 4 налази се од
прилике где је сада домаћинство Ангелине
(Радисав) Живковић (1935), супруге покојног
Милана (1932-2016), у засеоку Варошица. Пут
који се код ове парцеле помиње је садашња
друмска веза која од старе школе иде низ Пештан.
Један од складароша на овој парцели је Радосав
(Милован) Недељковић (1859-1926), прадеда
нашег суграђанина Бранка (Драгутин) Недељ-
ковића (1959). Парцела број 5 налазила се у
прекопаном делу Барошевца, на месту где је до
пре десетак година било домаћинство раније
поменутог Милана (Љубисав) Пантелића, а један
од складароша на њој је Милован (Благоје)
Пантелић (1861-1913). Као складароши на овој
парцели помињу се и браћа Пурић: то су велики
земљопоседници који су живели у Београду, а
овде су имали непокретности. Пут који се такође
помиње код ове парцеле је „стари гробљански
пут“, који је пре прекопавања Трећег реона водио
од „џаде“ ка гробљу у Бранежима. Парцела број 6
налазила се на месту где је сада кућевни плац
Рада (Милисав) Чавића (1962), па даље, уз
Аранђеловачки пут. Парцела број 7 налазила се
северно од претходне. Јаруга која се у њој помиње
је корито прекопаног потока Букинца. Код исте
парцеле помиње се и пут: то је онда била једина
друмска веза од Барошевца према источном делу
овог краја, ка Малим Црљенима, и даље, према
Рудовцима, Крушевици... Парцела наведена под
бројем 8 налазила се у североисточном, преко-
паном делу села, а складарош на њој био је
Радосав Танасковић, који је страдао у Великом
рату. Радосављев отац био је Лука (рођен 1847.
године), а син Живомир (1909-1935). Парцела
наведена под бројем 9 налазила се северозападно
од претходне, а ту је негде, од прилике, садашња
северна граница Копа и непрекопаног дела
барошевачког атара. Парцеле 10, 11 и 12 налазиле
су се у северозападном, прекопаном делу села.
Деобник на парцели број 12 је Јован (Ђурађ)
Милојевић (рођен 1860. године, имао браћу
Милутина (1862-1912) и Матеју (1867-1955). (Од
Милутина воде порекло садашњи Милојевићи из
засеока Страна који славе Ђурђевдан.) Парцела
број 13 налазила се са јужне стране пута који од
Петковаче води према кући Негослава (Доб-
ривоје) Гајића (1946) из Бистрице. Парцела број
14 налазила се са северне стране пута који из
Бистричке реке води према Петковачи, мало
изнад Маџарског гробља. (Мисли се на гробље
које је на чистини, а не на оно у шуми.)
Парцеле које су овом пресудом припале
деобнику Радовану имале су, наравно, исту
локацију као и Милованове, са чијима су се,
углавном, и граничиле. На оној наведеној под
бројем 3 сада се налази домаћинство раније
поменутог Драгомира (Милорад) Петровића, у
засеоку Страна. На парцелама број 7 и 8 као
складарош помиње се Миленко Радојичић (1840-
1918), код броја 10 Владимир (Благоје) Пантелић
(1855-1928), а на онима под бројевима 11 и 16 –
Лазар Савковић (1855-1913). На парцели број 15
као складарош помиње се Спасоје (Милан)
Лазаревић (рођен 1847) из Бистрице, чукундеда
Милете (Живан) Лазаревића (1970), који такође
живи у овом селу.
Из садржаја пресуде још би се могло навести
да се поменута експропријација делова неких
парцела извршила за потребе изградње желез-
ничке пруге, која је прорадила пред саму деобу о
којо је овде реч.
Иначе, ова пресуда се налази у власништву
Верке (Радован) Пантелић (1939), из засеока
Страна, супруге покојног Милована (1934-1999),
Миће, који је раније поменут у овом коментару.
Овом приликом јој се захваљујемо што нам ју је
уступила и дала нека објашњења везана за њен
садржај. Вера се удала 1956. године и о тадашњој
имовини из ове пресуде коју су потомци
ИЗ ПРОШЛОСТИ
ОСТАЛА ЈЕ САМО ГВОЗДЕНА ЋУПРИЈА
БАРОШЕВАЦ ИЗ 1850. И 1910. ГОДИНЕ
Године 1850. Србија је била аутономна
покрајина у оквиру Османлијског царства, са
широком аутономијом, а владар је био Кнез
Алесандар Карађорђевић (1806-1885), Кара-
ђорђев син. Барошевац се налазио у срезу
Колубарском, чије седиште је било у Шопићу.
Начелник среза је Јаков Станојевић из Зеока, син
чувеног Николе Станојевића (1779-1829), „освет-
ника“, а писар Милутин Мишковић.
Барошевац је у то време имао школу, (не зна се
тачно на којој локацији је била школска зграда,
мада се са сигурношћу може претпоставити да се
налазила негде на простору садашњег школског
плаца) која је имала три разреда, похађала су је
Милована, једног од деобника из ње, наследили,
може рећи следеће: на парцели број 1 делове су
имали њен муж Милован, као и његова браћа
Миливоје и Момчило (Момчило је свој део
касније продао, нешто брату Миловану, нешто
Раји Гајићу); на парцели број 2 власник је био
само Миливоје; власник парцеле број 3, у
„Ракинцу“, био је њен муж; на парцели број 5, у
„Чајиру“, по 42 ара имала су њен муж као и
тројица његове браће, Миливоје, Милан и
Момчило (ова парцела је прекопана од стане
„Колубаре“); на парцели број 6, у „Једековцу“, по
пола су имали Милован и Милан (Милован је свој
део касније продао Мири Чавићу); на парцели
број 10, на „Ковачевој граници“, по 50-так ари
имали су Миливоје, Момчило и Мића (ова
парцела је прекопана од стране „Колубаре“); на
парцели број 13, у „Жарковцу“, делове су имали
Миливоје и Верин муж Мића (Вера се сећа да је у
тој њиви радила само једну годину, касније је она
продата Предрагу Ивановићу са Петковаче, а
Миливоје је свој део продао Предраговом брату
Љубисаву); парцелу број 14 Вера није затекла,
али зна да је део који је био чистина њен свекар
Љуба продао Милану Лазаревићу из Бистрице,
чија је ћерка Наца касније то продала Малиши
Лазаревићу из овог села, а део који је био шума
наследили су Верини девери Милан и Момчило;
остале парцеле из ове пресуде тада нису биле у
власништву наследника деобника Милована.
Зоран Тошић и Зоран Мирковић
мушка деца из нашег места, као и из околних села
Бистрице, Зеока, Малих Црљени и Трбушнице.
Била је интернатског типа, ученици су спавали у
њој, кући су ишли недељом, празницима и о
распусту, што се односило чак и на децу из
Барошевца, иако су некима куће биле близу
школе. Школска зграда је имала учионицу, собу
за спавање ђака, ходник и оставу. Учитељ је био
Милан Лукић, пореклом из Бруснице.
Биле су две цркве: мала, брвнара, саграђена
1817. године, посвећена Преносу моштију Светог
оца Николаја, која се налазила на месту где се
налази садашња црквица брвнара, а зидала се и
велика црква, чија градња је почела 1845. године.
63
(Та зидана црква је садашњи барошевачки храм
посвећен Покрову Пресвете Богородице.) До
јануара 1850. године свештеник је био Андреја
Симеуновић, у фебруару је дошао Никола
Герасимовић из Венчана. Парохију су, поред
нашег места, сачињавала и околна села Бистрица,
Зеоке, Мали Црљени и Трбушница.
Барошевац је 1850. године имао педесетак
кућа које су се налазиле са обе стране реке
Пештан, али подаље од његовог тока. Више их је
било са јужне стране реке, у брду, распоређене су
биле од садашњег мајдана, на истоку, па све до
Пољане, на западу. Куће са северне стране
Пештана такође су се налазиле подаље од
равнице. На простору прекопаног „Трећег реона“
није било домаћинстава са западне стране „џаде“,
а са источне стране овог пута налазила су се
ближе потоку Букинцу, с тим што је део јужно од
позиције на којој је пре најновије селидбе била
кућа Михаила (Богдан) Михаиловића (1929-
2007) био ненасељен. Било је кућа и на простору
прекопаног „Четвртог реона“, али исто тако
подаље од равнице. Куће су прављене у близини
извора. С обзиром да су у то време у Барошевцу
постојале школа и црква може се претпоставити
да се у равници, у њиховој близини, налазила по
нека трговачка и занатлијска кућа, али у мањем
броју.
Главна друмска комуникација кроз Барошевац
био је пут регионалног значаја који је повезивао
Београд, на северу, са Рудником, на југозападу. То
је, у ствари, прекопана „џада“, која се, низ такође
прекопани „Трећи реон“, са севера спуштала до
садашње главне сеоске раскрснице, а одатле ова
комуникација иде садашњом трасом пута који
води на југ, преко моста на Пештану продужава
кроз заселак Варошицу, окреће на запад и преко
Стране иде ка Зеокама. Мањег, углавном
локалног значаја, био је пут који се северно од
садашње управне зграде Површинских копова
спајао са прекопаном „џадом“ и на исток водио ка
Малим Црљенима, делимично се простирући и
коритом реке Пештан. (Иначе, његова траса
уопште није пратила садашњу позицију
„Аранђеловачког пута“, а кад смо већ код ове
комуникације, која сада спаја Завод и Крушевицу,
ваља напоменути да у време које се описује у
овом одговору није постојала друмска веза од
данашње главне сеоске раскрснице на запад,
према Зеокама.)
Пештан је текао садашњим током, преко њега
није било моста.
Гробље се налазило поред цркве брвнаре.
Споменици нису подизани свима сахрањенима,
на обележеним хумкама углавном је постављано
64
обично, делимично обликовано камење, без
натписа, евентуално је клесан цртеж пушке, ако је
покојник био мушког рода, односно преслица,
код умрлих особа женског пола. Само по неки
умрли, који су били имућне или познате
личности, имали су обележја са натписима.
Средином XIX века породице у Барошевцу
углавном су имале по 5-6 чланова, понегде и 7-8.
Рађало се доста деце, али је и смртност
новорођенчади била велика.
Породични поседи су били величине 5-6
хектара, ређе до 7, нико није имао неку већу
земљу. Тадашња цена једног хектара износила је
од 10 до 20 дуката, у зависности од врсте и
квалитета. (Дукат је златник тежине око 3,5
грама.) Иначе, изражавање у хектарима почело је
тек 1873. године, дотле су за означавање величина
парцела употребљавани „дан орања“ (40 ари),
„мотика копања“ (8 ари) и „дан кошења“ (25 ари).
Главна привредна делатност у то време овде је,
као и у целој Србији, било сточарство. Због
честог кретања становништва, ратова, буна,
бежанија, стока је била најсигурнија имовина.
Потера се стока и има се уза себе сигуран
капитал, земља се није могла носити у бежанији.
То је била последица несигурног живота за време
Османлијског царства. У оквиру сточарства било
је изражено свињарство: било је много шума, у
њима жира, народ је гонио свиње на жирење. Ова
сточна врста доста је извожена у Аустроугарску,
тако је било током целог XIX века. Шуме су се
увелико крчиле ради добијања обрадивих
површина. Може се претпоставити да је равница
са обе стране реке била не само ненастањена,
него и слабо обрађивана: ту су углавном биле
баре и зукваре. Брашно се млело у воденицама
које су се налазиле на Пештану. (У попису из
1863. године наведене су Живковића и Пантелића
воденица.) У мељаву се често ишло, тадашње
брашно није било дуготрајно. За запрегу су се
употребљавали волови и коњи. Као што сам мало
пре напоменуо, у Барошевцу је средином XIX
века било и трговачких породица. (У попису
пореских глава нашег села из 1839. године
породице Бирчевић и Марковић наведене су као
дућанџије.) Касније ће их бити све више.
Трговало се и на вашарима, робно-новчана
привреда тек је заживљавала, трампа производа
још увек је постојала. Занатлија је било мало, та
врста послова одрађивала се у оквиру поро-
дичних задруга. Изузетак су били ковачи, за то су
ангажоване ромске породице. (У попису из 1863.
године налазимо ромску породицу Станојевић,
наглашено је да су ковачи. Одржали су се овде до
данас. То се може срести и у другим местима у
нашој околини.) Цигани су били и дрводеље,
мада су те послове обављали и Срби.
Године 1910. Србија је била независна држава,
а владар је био Краљ Петар Први Карађорђевић
(1844-1921), Александров син. Барошевац се и
даље налазио у срезу Колубарском, чије је
седиште премештено у Лазаревац, и округу
Београдском.
Барошевац је у то време имао школу са четири
разреда у којој су радила два учитеља, а поред
ученика из нашег села похађала су је и деца из
околних места Бистрице, Зеока и Малих Црљени.
Била је то школска зграда која је саграђена 1884.
године, а од просторија је имала две учионице,
ходник, оставу, подрум и стан за учитеља. (То је
зграда коју ми сада називамо „стара школа“.)
Највише заслуга за изградњу ове нове школе
имао је свештеник барошевачке парохије
Григорије Герасимовић (1829-1898). Један од
учитеља у години о којо је овде реч био је
Милорад Д. Ракић. Постојао је и школски одбор.
Црква је била само једна, зидана, чија је
градња трајала од 1845. до 1851. године. (То је
садашњи барошевачки храм посвећен Покрову
Пресвете Богородице.) Њеној парохији припа-
дала су и околна места Бистрица, Зеоке, Мали
Црљени и Трбушница. Свештеник је у то време
био Милорад Поповић, родом из Брајковца.
Пошто је пропојала нова, велика црква, брвнара
је премештена у Рогачу.
Године 1910, о којој је овде реч, у нашем селу је
постојала општина. Наиме, негде од 1863. године
Барошевац је, према новој административној
подели, постао општинско место. Изграђена је
општинска зграда, која је постојала све до
деведесетих година прошлог века, а налазила се
на месту где је сада домаћинство Милана
(Борисав) Ђорђевића (1953). Општина је имала
стално запослене, а у њеној надлежности биле су
имовинске деобе, спорови, накнаде материјалних
штета, укратко - углавном имовинске ствари.
(Матичне књиге - рођених, венчаних, умрлих
вођене су у цркви.) Барошевачкој општини
припадала су и околна места Бистрица, Зеоке,
Мали Црљени и Трбушница.
Први воз кроз Барошевац прошао је 23. јуна
1910. године. Радови око отварања пруге уског
колосека Лајковац Младеновац почели су 1904.
године, а најзначајнија околност за наше село по
том питању је, поред тога што је предвиђено да
траса пролази и кроз Барошевац, изградња врло
прометне железничке станице овде, са више
споредних колосека, са низом пратећих објеката
за становање и истовар робе, са скретницом и
зградом за скретничара. Дошло је до великог
протока робе, народа, информација. Стигли су
људи других националности, зани-мања
(скретничари, прегледачи кола), образо-вања (за
то време врло образовани), стигли су нови алати,
нове речи, изрази. И Барошевчани се почињу
запошљавати на железници, то је онда била
премија. (Рецимо, Милован Божић, 1892-1968,
Небојшин, 1914-1991, и Душанов, 1919-1991,
отац, због околности да је радио као чувар пруге
не одлази у Први светски рат.) Одступају полако
од пољопривреде. Прорадила је пшенична
пијаца. Једноставно, отварање железнице је
револуционаран догађај у историји Барошевца,
са врло великим последицама, који га је још више
учврстио као изузетно значајно место у околини,
са утицајем који се може поредити са отварањем
рударског копа, почетком шездесетих година
прошлог века. Ваља истаћи да је због отварања
пруге први пут премошћен Пештан на току кроз
атар нашег села - направљена је за то време
импозантна и прелепа „гвоздена ћуприја“, која
још одолева „зубу времена“ и налази се на истом
месту где је и постављена пре више од једног
века. Преко ње се доста ишло пешице, нарочито
када је водостај велики.
Године 1910. Барошевац је имао стотинак
кућа. Услед јачања робно-новчаних односа и
капитализма долази до распадања породичних
задруга, те се повећава број домаћинстава у
нашем селу. Исто тако, све више пристижу
занатлијске и трговачке породице. Староседе-
лачко становништво и даље се држи подаље од
равнице, у Страни нема ниједне куће са
пештанске стране главног пута кроз тај заселак. У
Горњем крају имамо само пар домаћинстава
нешто ближе сеоском центру: Пантелиће, са
западне стране „џаде“, и Герасимовиће, са
источне, близу потока Букинца (кућа зидана 1888.
године, која је пре задњег пресељавања
припадала Слободану Герасимовићу, 1950,
Михаиловом сину). Међутим, досељене поро-
дице, занатлије и трговци, насељавају се у
равници, уз школу, цркву и општину. Отварају се
кафане, опанчарске, абаџијске, вуновлачарске,
јорганџијске, ковачке радње, ради пар млинова.
Срећемо многа, до тада непозната презимена:
Богдановић, Вуловић, Момчиловић, Станишић,
Ћирић, Швабић... Прави се неколико, за то време,
импозантнијих грађевина: Бањанчева кафана (на
месту где се сада налази домаћинство Дарка
Живковића, 1964, Мирослављевог сина), кућа
попа Глише (мало пре поменуто домаћинство
породице Герасимовић у Горњем крају), кућа
синова дућанџије Димитрија Станишића (рођен
1835) - Љубомира (рођен 1859), Светозара (рођен
65
1861) и Михаила, који су у Барошевцу живели
негде до 1920. године, а домаћинство су продали
Бошку Марковићу (1871-1941), Милојевом
(1896-1976) оцу (сада је то кућа наследника Мила
Марковића и налази се са северне стране цркве
брвнаре)...
Гробље је премештено, није више поред
отеране црквице брвнаре – сада се налази у
потесу Бранеж, где је постојало све до
прекопавања, 2015. године, због проширења
рударских радова.
По питању путева не би се имало шта
значајније додати у односу на претходно
обрађену годину, а, не рачунајући „гвоздену
ћуприју“, преко Пештана и даље нема моста.
(Први је саграђен тек 1916. године.)
Земља око Пештана почиње се обрађивати.
Робно-новчани односи у привреди односе
ГОРЊИ КРАЈ
ИЗГРАДЊА КУЋЕ МОГА ПРАДЕДЕ У ГОРЊЕМ КРАЈУ
Технички опис објекта
Кућа мога прадеде Милована Мирковића
(1909-1998, домаћин) у Горњем крају изграђена је
1963. године.
У тренутку почетка градње у њој су се
налазили следећи укућани, сви Мирковић:
Никола (1884-1965, домаћинов отац а мој
чукундеда), Јелка (1907-1983, домаћица, моја
прабаба), Милан (1932-2005, домаћинов син, мој
деда), Верка (1938, снаха, моја баба) као и
подмладак: Гордана (1960, унука, моја тетка) и
Бранко (1963, унук, мој отац).
Објекат је грађен из две етаже П+1 (слике
испод). Састојао се од пет просторија у приземљу
и четири спратне просторије.
Приземље је било габарита 4.00 x 5.10 + 5.56 x
9.60 m и корисне висине 2.50 m, а спрат габарита
3.95 x 5.00 + 5.45 x 9.45 m и корисне висине 2.70m.
66
превагу, долази до богаћења појединаца, јављају
се значајнији земљопоседници. (Овде треба
поменути породицу Пурић, која није живела у
Барошевцу, а у нашем селу је имала велике
земљишне поседе. Најзначајније име из ове
породице је Божидар Пурић, Лукин син, рођен
1891. године у Београду, а умро 1977. године у
Чикагу, српски и југословенски политичар и
дипломата, зет Николе Пашића, премијер еми-
грантске владе Краљевине Југославије у Лондону
од 1943. до 1944. године. Нова комунистичка
власт му је судила у одсуству и у судском процесу
из 1946. године осуђен је на 16 година робије, а
имовина му је национализована, па тако и поседи
у Барошевцу.“) Вашари су све интензивнији.
Зоран Тошић
Стопе темељних зидова објекта биле су
укопане у земљу просечне дубине 1.15 m и
изведене од армираног бетона (шипке пречника
12.0 mm (7 ком) и узенгије пречника 6.0 mm на
растојању од 30.0 cm). Наставак темељних зидова
дебљине 52.0 cm зидан је ломљеним каменом
висине 55.0 cm у продуженом малтеру.
Спољашњи зидови приземља дебљине 52.0 cm
зидани су као сендвич зидови (тесани камен и
опека) у кречном малтеру висине 110.0 cm. Са
спољне стране површине од камена су фуговане
са извученим фугнама. Наставак приземља је
зидан опеком висине 1.40 m у кречном малтеру и
са спољне стране је малтерисан продуженим
малтером. Сви преградни зидови приземља
(дебљина 52.0, 30.0 и 15.0 cm) зидани су опеком у
кречном малтеру и обострано малтерисани
кречним малтером. На зидовима приземља
изведена је армиранобетонска серклажна греда
висине 20.0 cm са испустом за надвратнике и
натпрозорнике. Фасада објекта је прскана
каменом ситнежи са додатком оксидне боје.
Под приземља био је од набијеног бетона
дебљине 8.0 cm преко слоја шљунка дебљине 10.0
cm као и од јасeнових даски на додир које су
постављене преко потпатосница у слоју шљунка
дебљине 10.0 cm.
Спољашњи зидови спрата били су дебљине
25.0 cm, зидани опеком у кречном малтеру а са
спољне стране малтерисани продуженим
малтером. Надвратници и натпрозорници су били
армиранобетонски, висине 20.0 cm. На зидовима
је изведена армиранобетонска серклажна греда
висине 20.0 cm. На спољашњим зидовима
изведен је и венац од опеке, у три реда, ширине
21.0 cm, који је био обрађен као и фасада.
Међуспратна конструкција је била од резаног
храстовог дрвета. Гредна подвлака дужине 3.50 m
и попречног пресека 22.0 x 16.0 cm била је
постављена по краћој димензији у средини
просторије лево од главног улаза у објекат.
Плафон у истој просторији био је од резане
храстове даске на додир преко које је био
постављен слој шљаке дебљине 10.0 cm. У
осталим просторијама приземља је изведен
упуштен плафон од резане храстове даске на
додир и слоја шљаке исте дебљине. Подвалке су у
тим просторијама биле металне од индустријског
колосека, висине 10.0 cm. У највећој просторији у
приземљу метална подвлака је била постављена
по дужој димензији саме просторије, дужине 4.55
m, док је друга била постављена по дужој
димензији спаваће собе, управно на преходну
подвлаку, дужине 3.05 m. Плафон је летвисан
чамовом летвом преко које је изведен један слој
плетене трске и кречни малтер.
Таванска конструкција је била од резаног
храстовог дрвета, плафон од чамове летве,
плетене трске и кречног малтера. У горњем делу
објекта изведен је каратаван од резане храстове
даске на додир са слојем блата дебљине 4.0 cm.
Постојале су и греде окагаче димензија 18.0 x 16.0
cm по дужини објекта повезане са тавањачама
кламфама.
Кровна конструкције је била вишеводна од
резаног и тесаног буковог и храстовог дрвета,
летвисана чамовом резаном летвом а сам кров
покривен просто и то бибер црепом. Грбине на
крову биле су покривене ћерамидом а увале
поцинкованим лимом ширине 55.0 cm.
Два димњачка канала димензија 38.0 x 38.0 cm
у таванском простору висине 1.80 m била су
зидана опеком у кречном малтеру и малтерисана
кречним малтером. Изнад крова димњаци су се
продужавали у висину до 90.0 cm, зидани
фасаном опеком у цементном малтеру са
фугованим површинама. Димњаци су се завр-
шавали бетонским капама дебљине 6.0 cm које су
биле опшивене поцинкованим лимом ширине
60.0 cm.
Солбанци на прозорима били су од поцин-
кованог лима ширине 25.0 cm.
Излазно степениште састојало се од 14.0
степеника чија је ширина газишта износила 26.0
cm а висина 17.0 cm. Ширина крака износила је
1.30 m. Степениште је било израђено од
армираног бетона. Површине су биле обрађене
глазуром. Плоча степеништа била је армирано-
бетонска дебљине 12.0 cm и дужине 3.80 m,
површине малтерисане продуженим малтером.
Са једне стране плоча степеништа је била
ослоњена на темељ степеништа од армираног
бетона дебљине 52.0 cm са укопаним делом
висине 1.30 m. Са друге стране степенишна плоча
се ослањала на армиранобетонску плочу терасе
димензија 1.90 x 2.30 x 0.20 m. На ивици терасе до
степеништа налазила се греда испуштена за 8.0
cm из плоче терасе попречног пресека 28.0 x 22.0
cm и дужине 2.30 m.
Плоча терасе била је са две стране укљештена
у зидове објекта а са треће стране ослоњена на
67
метални стуб од црних цеви обојен масном бојом,
пречника 10.0 cm и висине 2.20 m. Стуб је био
убетониран у темељну стопу димензија 30.0 x
30.0 cm, дубине 50.0 cm. Плафон плоче је био
малтерисан продуженим малтером, обрађен као и
фасада а горња површина била је обрађена
глазуром.
Милован (Никола) Мирковић (1909-1998).
Снимљено почетком тридесетих година ХХ века.
Фотографија је у власништву његовог унука Бранка.
Кров терасе - надстрешнице био је од резаног
храстовог дрвета и покривен поцинкованим
лимом преко претходно изведене дашчане
подлоге од резане липове даске на додир. Чело
надстрешнице било је украсно опшивено
поцинкованим лимом ширине 20.0 cm а плафон
касније и опшивен пластичном ламперијом.
Надстрешница је била ослоњена на један
метални стуб пречника 4.0 cm, висине 2.05 m који
је такође бојен масном бојом.
68
Степенишна ограда била је висине 90.0 cm,
дужине 4.0 метра са рукохватом од црних цеви
пречника 3.0 cm и две хоризонтале пречника 2.50
cm са испуном од пљоснатих профила и
вертикала.
Ограда терасе била је дужине 2.90 m са
рукохватом од црних цеви пречника 3.0 cm и две
хоризонтале пречника 2.50 cm са формираним
квадратима.
Столарија на објекту била је од чамовог и
храстовог дрвета, застакљена равним стаклом
дебљине 3.0 mm и бојена масном бојом.
Објекат се налазио на адреси: „Трећи реон 38“.
На истом се, одмах изнад првих неколико
степеника излазног степеништа налазила плава
табла са истим натписом.
Припремни радови и изгарадња објекта
Кућа је изграђена на темељима старе куће
Миловановог оца Николе. Та стара кућа имала је
димензије приближно 11.50 x 5.50 метара и три
просторије. Када се Милованов син, а мој деда,
Милан оженио Верком, створила се потреба за
подизање новог објекта са већим смештајним
капацитетом.
Материјал за изградњу објекта се спремао и по
неколико година пре саме изградње. Разлог
таквог приступа био је тај што људи тог времена
углавном нису радили у државним фирмама, а
приходи су били везани за оно што се произведе у
пољопривреди па су, у складу са тим, и финансије
биле скромне. Припремни радови подразумевали
су набавку шљунка, песка, дрвене грађе, печење
цигле. Куповали су се арматура, ексери, ћера-
мида, цреп… Све се то „паковало на гомилу“ и
чекао повољан финансијски тренутак да се
погоде мајстори и отпочне са радом.
Дрвена грађа
Дрвена грађа се углавном спремала из
сопствених шума. Секла се храстовина, али у
недостатку исте могла се сећи и церовина.
Вреднија су била она стабла која су била права,
неувијена и веће дебљине јер се из таквих комада
могао добити добар градивни елемент.
У шуму се ишло са претходно прорачунатим
димензијама потребне дрвене грађе и опремом за
рад - тестера, клинови (брестови), уже, секира
(добро наоштрена), будак... Путовало се и вукло
колима са воловском или коњском запрегом.
Стабло се секло тестером кладаром. Секиром
се засече на једној страни а са друге стране рез се
закоси за 1-2 %. На тај начин су се одређивали
правац и смер пада стабла. Секло се искључиво
кад шума не вегетира. Дан је морао бити мање
ветровит јер јачи ветар може да увије дрво и
промени му путању пада. За сат и по могло се,
временски, одсећи једно веће дрво. Након
обарања гране су се секле тестером или секиром а
од дебла тражиле потребне димензије за греде и
рогове. За грађу се ишло тек када се накупи
материјал за неколико кола, да људи који су
дошли (моба) не би чекали узалуд при сечи.
За вучу грађе кола се „расточе“ тако што се
срчаница са задњом осовином раздвоји од
предње осовине. Задња осовина са срчаницом
привезала би се за један крај дебла (тањи) док би
се предња осовина привезала за други крај дебла
(дебљи). На тај начин би се формирао систем за
транспорт грађе из шуме који је вукао пар
волова.Транспортован материјал се смештао на
једну гомилу након чега би се погађао посао
стругања грађе.
Грађа се стругала тестерама разбојачама.
Морале су бити са добрим челичним сечивом
дужине 1.30 до 1.50 m и ширине 8.0-10.0 cm,
добро наоштрене и правилно уравнотежене
(разметнуте) да не би „вукле“ на неку страну.
Рамови тестере били су ширине око 80.0 cm. На
средини рама налазе се затежући шрафови или
клинови за сечиво тестере. Попречне летве
тестере биле су продужене за дужину бочних
рукохвате (5.0-8.0 cm) за које су се хватала два
радника која су са земље вукла тестеру да би се
извршило стругање док је са супротне стране
тестере на деблу стајао помоћни радник који би
извлачио „празну “ тестеру (разбојача је стругала
само у једном смеру) држећи је за летву којa је
била причвршћена за саму тестеру уз помоћ два
коса клина пречника око 2.0 cm (или уз помоћ
круга који би био исплетен од прућа и, такође,
причвршћен за тестеру).
Дебло које се струже било би са једне стране
наслоњено на рачву каквог дрвета или стуба на
метар и по од земље (мало изнад рамена радника)
и привезано ланцем, док је са друге стране било
ослоњено на два коса мобилна дрвена елемента
са ексерима који би се забијали у дебло под
његовом сопственом тежином. Размак између
ових ослонаца је био од 3.0 до 4.0 m. Деблу се
најпре истеше кора и то тако да се направи
четвртка. Стругање се започињало на страни на
којој су били коси покретни дрвени елементи који
би у почетном положају били одмакнути око 60.0
до 70.0 cm од места првог реза. Када би се
приликом стругања дошло до њих, радници би
својим раменима придржали дебло које се струже
док би један од њих косе покретне елементе
преместио на крај преко којег је рез већ прошао.
Један рез трајао је сат и по до два. Десетак већих
дебла би било стругано и по неколико дана.
„Скидали“ су се редом талпе, рогови, греде,
венчанице… Димензије греда које су стругане
углавном су биле 12.0 x 18.0 cm или 14.0 x 20.0
cm, док су димензије рогова износиле 8.0 x 10.0
cm. Није се превише марило да ивице остуганих
елемената буду строго равне. Стругало се по
дужном метру грађе а тако се и плаћало.
Изрезана грађа се слагала под стреху и
покривала чекајући и по неколико година
повољан тренутак за употребу.
Цигла
Циглу за описани објекат пекли су мајстори из
источног дела Србије према суседној Бугарској
који су у народу звани Бугарима. Пекло се на
имању мог прадеде на којем се налазила кућа, у
дну воћа поред којег је протицао поток, што је
била олакшавајућа околност с обзиром на велику
количину воде коју је дати процес захтевао.
Процес одвијања радова текао је на следећи
начин: један од радника је носио калупе, други је
„секао“ циглу а трећи копао земљу и правио
блато. Са копањем се ишло до дубине од два
ашова, с обзиром да је на датом месту земља била
таква да је са већим дубинама цигла пуцала при
сушењу (земља лошијих карактеристика за ове
радове). Обично би се увече накопало десетак
кубика земље и то све наквасило водом. Изјутра
би се наставило са „сечењем“. Од алата мајстори
су имали крамп, лопату и нарочито важно –
калупе и тезге. Тезге су биле попут столова. На
њима се „секла“ цигла. Са горње стране налазила
се табла димензија приближно 1.50 x 0.80 cm. Са
једне стране табле постојао је мањи плато од
дасака који је имао улогу држача ситног песка
којим су се посипали тезга и калупи да се
материјал не би лепио за исте.
Цигла се из калупа простирала на површину
предвиђену за ту намену - гумно, на којем се у
редовима природно сушила до сутрадан (време је
из тог разлога морало бити повољно). Паковале
су се једна уз другу са два центиметра размака
(дебљина калупа). Цигла се правила по етапама
–дневно се производило око 1500 комада.
Следећег дана се та цигла „паковала у фигуре“, а
затим се правила нова количина од 1500 комада и
тако све до потребне количине. Гумно је
површински имало минимум 2.0 ара због броја
цигли који би се на њега ређао. У фигуре се
паковало одједном максимално по два до три реда
цигле да се оне које су испод не би деформисале
под тежином оних изнад. Максимална висина
фигуре била је до метар и двадесет сантиметара,
69
мало подигнута од земље са каналом за цеђење
воде. Цигле су се паковале „на кант“ и под углом
са малим размацима од неколико сантиметара
због бољег сушења. Након паковања, фигура се
покривала сламом и шашом као заштита од кише
све до јесени (дакле, фигура би стајала у том
положају и по неколико месеци) када се сазивала
моба за прављење банкета и отпочињао процес
печења.
Банкет са 25000 цигли се пекао у јесен 1962.
године. Пекло се на ситни угаљ који је прибављан
са оближњег површинског копа (мада се могло
пећи и на дрва). Канали у облику малих тунела
(рауне) остављали су се у основи банкета ради
струјања свежег ваздуха и лакшег сагоревања
угља. Цигле су паковане „на кант“, у редовима, до
формирања коначне висине банкета (која је била
и до два метра, док су друге димензије зависиле
од броја цигли које се пеку). У простор између
цигли смештао се ситни угаљ. Када би се банкет
формирао око њега се правила кошуљица од
једног реда цигле која се омазивала блатом. Затим
би се све потпаљивало при дну банкета у свим
његовим крајевима и пламен би захватао све
редове између цигли у којима се налазио ситни
угаљ, док овај потпуно не изгори. Ватра је горела
и до десетак дана. Усијана земљана маса се након
тога хладила пар недеља. Први ред цигле који је
чинио кошуљицу се одбацивао јер је он углавном
био само делом испечен према унутрашњој
страни.
Песак и шљунак
Шљунак и песак су вађени из корита реке
Пештан. Транспортовало се шинским колима са
воловском запрегом и због потањања точкова под
теретом најчешће се вукло до једног кубика.
Шљунак и песак су складиштени у близини
места градње. Количина потребног материјала
зависила је од димензија елемената који су се
бетонирали и зидали.
Креч
Креч се припремао непосредно пред градњу.
Набављан је у Ћелијама код Лазаревца и гасио у
претходно припремљеној јами - кречани.
Путовало се колима у којима се креч и
довозио. Биле су потребне једне колске канате за
око 1500 килограма креча.
Поступак гашења креча започињао је са
копањем јаме (кречане, баре) дужине и ширине
оквирно 3.0 x 3.0 m и дубине до два метра. У јаму
70
би се најпре сипала вода а онда постепено
додавао креч. Након гашења, јама се покривала.
Арматура
Арматура се куповала на котуре, исправљала
ручно и одсецала на меру. Дужина арматурних
шипки пречника 12.0 mm одговарала је
приближно дужини греде која се бетонирала док
су узенгије биле пречника 6.0 mm са задатком
спајања подужне арматуре у једну целину.
Камен
Камен је набављан из породичног каменолома
Ђурђа Мирковића из Рудоваца, оца снахе Верке,
моје бабе. Тесан је у ограђеном воћу поред старе
куће у којој се живело, годину дана пре почетка
радова. Мајстори који су тесали камен зидали су
и кућу.
Од осталих материјала важно је напоменути и
цемент који се набављао пред изградњу, цреп је
већим делом искоришћен са старог објекта.
Средства за изградњу објекта су се прикуп-
љала више година и то продајом различитих
пољопривредних производа које је то дома-
ћинство производило.
Мајстори, спавање и исхрана
Кућу мојег прадеде изградило је једанаест
мајстора у периоду од два месеца (од јула до
септембра 1963. године). Мајстори Јовица, Драга
и Лаза са својим помоћницима били су из села
Тулеж. Поред њих радили су још и Мића Николић
као и рођаци Чедомир и Радивоје Мирковић, сви
из Барошевца.
Због недостатка простора, мајстори су
спавали на тавану прадедине штале, недалеко од
места градње.
Сви чланови породице спавали су у оближњем
вајату осим Миловановог оца Николе који је за то
време спавао у домаћинству Чедомира Дамња-
новића.
Храну за мајсторе спремала је снајка Верка уз
помоћ свекрве. Фуруна са хлебом и лепињама
пекла се сваког трећег дана. Ручало се под тремом
магазе у дворишту куће. Осим магазе, у дворишту
су били још и вајат, сушница, млекар и кош.
Укупна цена изградње објекта (по сећању моје
бабе Верке) износила је између сто и сто двадесет
хиљада тадашњих динара.
Кућа је порушена ширењем површинског копа
у другој половини 2001. године.
 Предмер*
Назив Количина Јединица
Ископана земља 41.58 m3
Тампон од шљаке 6.43 m3
Камен у продуженом малтеру 24.00 m3
Пуна опека у продуженом малтеру 9.50 m3
Пуна опека у кречном малтеру 64.86 m3
Фасадна опека у цементном малтеру 0.26 m3
3
Резана чамова летва са трском (процена аутора) 4.66 m
Кречни малтер 5.67 m3
Продужени малтер 0.10 m3
3
Цементни малтер 0.21 m
Цемент 0.56 m3
Камена ситнеж, кречно млеко, цемент и оксидна боја (фасада) 0.98 m3
Бетон (MB 15 и MB 20) 30.09 m3
Даске од резаног храстовог дрвета 415.72 m2
Греде од резаног храстовог дрвета 0.38 m3
Даске од резаног липовог дрвета 5.76 m2
2
Јасенове даске 72.41 m
Бродски под од чамовог дрвета 16.47 m2
Бибер цреп 103.16 m2
Ћерамиде са продуженим малтером 34.10 m
Поцинковани лим 15.26 m2
*приказане позиције се међусобно не искључују и не обухватају утрошак материјала за израду
столарије која је искоришћена са старог објекта
Урош (Бранко) Мирковић (1991)
По причама Верке и Радивоја Мирковића.

Милош (Богосав) Николић (1931-

2010) вуче креч из Ћелија за
прављење куће са колима и
воловима Рушком и Цветком.
Снимљено 25. 05. 1959. године у
центру Лазаревца. Фотографија
је у власништву његове ћерке
Зорице Милојевић из Београда.

71

ЦЕО ЖИВОТ ПРОЂЕ У ИЗГРАДЊИ
ДОМАЋИНСТВО РАДИВОЈА (ЧЕДОМИР) МИРКОВИЋА (1943) КОЈЕ СЕ ПРЕ ПРЕКОПАВАЊА
НАЛАЗИЛО У БАРОШЕВАЧКОМ ТРЕЋЕМ РЕОНУ
ЗАДРУГА
Мој отац Чедомир (Божидар) Мирковић (1915-
1987) до 1953. године живео је у породичној
задрузи са својим братом Драгомиром (1912-
1993). У то време у овој породици је живела и
њихова мајка Лепосава (1888-1978), затим
Драгомирова супруга Миладинка (1912-1973) са
њиховим ћеркама Мирјаном (1936-1986),
Надеждом (1940-2016) и Радмилом (1947), као и
моја мајка Мирка (1921-1962), мој брат Душан
(1949) и, наравно, моја маленкост. Заједничко
домаћинство браће Драге и Чеде било је у
барошевачком Трећем реону, у „Мирковића“
сокаку, у којем се поменуте године налазило још
пет кућа: а) породицу Животе (Милош)
Савковића (1897-1971) сачињавали су и његова
супруга Лепосава (1900-1973), син Мирослав
(1929-2007), снаха Надежда (1935) и унука
Биљана (1952); б) у кући Љубисава (Милутин)
Милутиновића (1911-1983) живела је његова
супруга Марија (1919-1987) и деца Драгиша
(1938-2007) и Катарина (1941-2004); в)
домаћинство Сретена (Милан) Мирковића (1897-
1974) чинили су његова супруга Ленка (1897-
1982) и синови Милош (1931-1980) и Војислав
(1936); г) Никола (Милан) Мирковић (1884-1965)
био је домаћин куће у којој су још живели његов
син Милован (1909-1998) са супругом Јелком
(1907-1983) и децом Миланом (1932-2005) и
Љубинком (1937-2002); д) најзад, у домаћинству
где је најстарија особа била Милева (Милован)
Дамњановић (1876-1964) још су живели и њен
старији син Александар (1897-1988) са супругом
Живком (1901-1981), затим млађи син Чедомир
(1904-1976) са супругом Ангелином (1908-1989)
и сином Мирославом (1934-1988).
Кућевни плац мојег оца Чедомира и његовог
брата Драгомира имао је површину око 80 ари,
био је приближно правоугаоног облика, димен-
зија 200 х 40 метара. Пружао се углавном у
правцу исток-запад, са источне стране излазио је
на поток Букинац, а са западне на поменути
сокак. Јужна и северна страна биле су дуже и са
њих смо били складароши са стричевима мојег
оца, Сретеном, односно Николом. Плац је имао
пад према потоку.
Улаз на кућевни плац био је са западне стране,
из сокака. Прво се наилазило на воће, а после
педесетак метара на двориште, у којем су се
72
ГОРЊИ КРАЈ
налазили следећи објекти: две стамбене зграде,
магаза, кош, млекар, две фуруне, свињац,
кокошињац, коларница и клозет. Двориште је са
западне стране било ограђено до пола, идући од
југа, од комшије Сретена, а са источне стране
скроз попреко кућевног плаца. Испод дворишта,
идући потоку, налазила се башта.
Од две стамбене зграде већа је била старија и
налазила се у јужној половини дворишта, до
Сретена. Била је спољних димензија 10 х 7
метара, (дуже стране су биле оне до истока и
запада) улаз је био до пута, са запада. Имала је три
одељења, прво се улазило у кујну (улазна врата су
се отварала у десно), а лево и право су биле две
собе. Кућа је имала и подрум, у њега се улазило од
потока, са источне стране, простирао се до
половине зграде, три и по метра, и то по целој
дужини зграде од десет метара. Ова кућа је
прављена као чатмара: на камену подзиду
постављене су укрштене дрвене греде и косници,
а простор између њих чинило је исплетено пруће
облепљено блатом. Покривена је била црепом
бибером, имала је таван од коленика. На сред куће
налазио се оџак, тако да се у њега могло ложити
из свих просторија. Као што рекох, прво се
улазило у кујну и то је била, у ствари, југозападна
четвртина куће, димензија 5 х 3,5 метара. Имала
је један прозор, до југа, шпорет је био лево од
улаза, у североисточном углу просторије, асталић
десно, код прозора, а од покућства је био и
креденац, уз источни зид, у чијем горњем делу су
се држале чаше, а доњи део је био „долапић“,
затворени простор за хлеб и судове. (Овај
креденац је правио мој отац.) У кујни се спремала
храна, јело се, седело. Преко лета шпорет је
изношен под трем од магазе и тамо се кувало,
пошто онда није било летњих кујни. Из кујне се
на леву, северну страну улазило у просторију исте
величине у којој је спавала породица мојег стрица
Драге. У њој су била два двокрилна прозора, а од
покућства плехана фуруница и кревет дашчар.
Овај кревет је имао странице високе 30-так
центиметара, да би могла стати сламљача, која
буде прилично дебела кад се тек напуни сламом.
По патосу овог кревета поређају се тарабе, да
држе сламљачу, преко које су стављани ткани
чарчави од кудеље. Зими се покривало вуненим
губерима, а лети чаршавима. У трећу просторију
ове куће улазило се право из кујне, на источну
страну. То је била велика соба изнад подрума,
источна половина куће, димензија 10 х 3,5
метара. У њој је спавала породица мојег оца, као и
баба Лепосава, ту смо се родили мој брат Дуле и
ја. Имала је три двокрилна прозора, а од
покућства тучану фуруницу, два кревета (један
дашчар, а други гвоздени) и трокрилни
шифоњер, који је моја мајка донела у мираз, а
правио га је столар Милосав Јанковић (1892-
1984), звани „Мачак“. Плафон на подруму ове
куће састојао се од греда и дасака, ту не иду
коленике. У овој просторији држао се кромпир,
каца са киселим купусом од 4-5 казана, дрвени
судови за џибру и ракију. (Виноград нисмо
имали.) На тавану се преко лета држала пастрма.
У вези ове куће још бих рекао да нисам сигуран
када је прављена, само знам да је у њој једно
време живела цела фамилија Мирковић, док је
била у породичној задрузи.Такође знам и да су се
у њој родили мој отац и стриц. Баба Лепосава
(звана „Наја“), њихова мајка, причала ми је да
њен син Драга дуго није проговорио по рођењу.
Када је у јесен 1915. године Србија била
окупирана од Аустроугарске неко од комшија
улети баш у ову кућу и повика „Иде Шваба!“,
дајући тиме обавештење да треба бежати, а мали
Драга, који је тада имао три године, потрча са
осталим укућанима и из страха рече „Шаба!“, те
тако проговори. За Сретена, стрица мојег оца,
нисам сигуран да ли је рођен у овој кући, само
знам да је из ње изашао кад му се родило
најстарије дете, ћерка Живана (1923-2005). Себи
је направио кућу од планске цигле са растурене
заједничке штале. Баба Наја и Милован
Мирковић, брат од стрица мојег оца, причали су
ми да су Мирковићи пре ове куће живели у
старијој, која се налазила северно од ње, од
прилике у истом правцу, негде на граници између
нашег и кућевног плаца Николе Мирковића.
Друга стамбена зграда у дворишту породичне
задруге мојег оца Чедомира и његовог брата
Драгомира налазила се петнаестак метара
северозападно од ове која је описана у
претходном пасусу. Била је величине 7 х 5 метара,
прављена је тридесетих година ХХ века, мајстор
је био Милан Чавић из Стрмова, Радмилин отац, а
таст Шише Радојичића из Барошевца. Зидана је
ћерпичом и блатом, тако је и омазана. Имала је
камену цоклу, са горње, западне стране високу 50
центиметара, а са доње, до потока, 70, због пада
терена на којем се налазила. Покривена је била
црепом бибером. Имала је два одељења, до пута је
била сушница, а до потока гостинска соба. Оба
одељења су имала улазна врата са јужне стране,
испред којих је била терасица, на коју се
успињало каменим степеницама са источне
стране. Терасица је била ограђена краћом
тарабицом. На гостинској соби су била два
двокрилна прозора са шипкама, окренута истоку
и југу, а на сушници један, исти такав, окренут
према путу. Таван је био од коленика, на њега се
пело из сушнице, на чијем плафону је био капак
за испињање. На њему је држано нешто лаганије,
пасуљ. Имућније породице су преко таванских
греда стављале даске, преко којих се могло
комотно ићи, а на таквом тавану могло се држати
и нешто теже. Ако нема тих дасака, него само
коленике, као на нашој кући коју овде описујем,
таваном се није могло слободно газити, да се не
пропадне кроз коленике, нити се на њему
остављало нешто теже. Испод ове зграде, према
потоку, посађена је била велика јела.
Магаза се налазила испред веће куће, до
Сретена, на 3-4 метра од ограде. Под једним
кровом налазила се сама магаза, са јужне стране,
и исти толики трем испред ње, према дворишту.
Трем је са све три стране био зазидан, до пола, под
њега се улазило на отвор са северне стране, на
којем је била капијица. Као што сам већ написао,
лети је из куће под овај трем изношен шпорет и ту
се кувало и јело. Укупна величина ове зграде била
је 6 х 4 метра, на крову се налазио цреп бибер. У
магазу се, дакле, улазило из трема, са северне
стране, окнад су била до потока и до Сретена, а
простор до пута био је слободан, ту су држани
џакови са брашном.
Кош се налазио испод мање стамбене зграде,
према потоку, негде у правцу веће куће. Био је
постављен преко у односу на кућевни плац,
димензије су му биле 6 х 1,2 метра. Покривен је
био црепом, имао је камене тумбасеве. Темељи и
диреци коша били су храстови, кров церов, а
летва стругана, чамова.
У продужетку од коша, на северну страну,
према Николи, био је млекар, чије су димензије 3
х 2,5 метара. Направљен је био тако што су на
угловима постављени дрвени диреци, а између
маказе. Зидан је до пола, а изнад зида се налазила
изукрштана летвица. Тако је рађено да би у
унутрашњости било промаје, да би се дуже
одржали млечни производи који су чувани у
млекару. Ова зграда је била покривена црепом, а
до потока на њу је наслоњена шупа за огрев.
У углу дворишта, испод куће, до Сретена,
налазиле су се две фуруне. Прво је била већа, са
тремом, а испод ње мања. У великој се пекла
стока (за Божић, литију...), у мањој хлебови.
Понекад се и велика ложила за хлеб, кад је имало
више да се пече. Мала фуруна је била округла,
одозго се налазио кровић од ћерамиде, а већа је
имала прави кров на две воде, такође покривен
73
ћерамидом. Испод ове две фуруне, према потоку,
са друге стране ограде, у свињском воћу се
налазио свињац. Између фуруна и велике куће
био је кочак, зидана зграда димензија 2,5 х 2
метра, покривена ћерамидом. Коларница се
налазила северозападно од мање куће, до Николе.
Направљена је била од дрвених дирека, између
њих се са три стране налазило испреплетено
пруће омазано блатом, а четврта страна, до југа,
била је отворена. На крову се налазила слама.
Наравно, у овој згради су била шинска кола и
пољопривредне справе и алатке. Наја ми је
причала да смо у коларници некада држали и
овце, ја се тога не сећам. Испод веће куће, уз саму
ограду, постављен је био дрвени клозет.
У истом сокаку где нам је био кућевни плац
имали смо парцелу од двадесетак ари на којем
нам је била штала за стоку. Налазила се стотинак
метара западно од куће, према џади, са северне
стране сокака. Димензије ове парцеле биле су, од
прилике, 100 х 20 метара, до сокака је ужа,
пружала се приближно правцем југ-север. Са
западне стране смо се граничили са Николом
Мирковић, који је на том месту такође имао
шталу, са источне је био Сретен Мирковић, исто
са шталом, а на северу се налазила омања парцела
Бошка Николића. Наравно, од југа је био излаз на
сокак. На петнаестак метара од пута, према
северу, била нам је штала, зграда димензија 6 х 4
метра, преко постављена, паралелно са сокаком.
Зидана је ћерпичом и блатом, покривена бибером,
таван је направљен од коленика, улаз у њу је био
од југа, а јасле на северу. Испред штале био је
обор за стоку, ту се одлагало стајско ђубриво,
изнад обора смо денули сточну храну и сламу, а
даље, према Бошку, сејали смо нешто сточне
хране.
Воду за пиће смо пре копања бунара доносили
из потока. Наиме, са супротне, источне стране
овог водотока, баш негде наспрам нашег
кућевног плаца, у обали, где је вода извирала,
било је ископано мање удубљење, које смо звали
„бунарић“, из којег смо захватали пијаћу воду.
Међутим, године 1950. ископали смо на нашем
кућевном плацу, до самог сокака, заједнички
бунар у ортаклуку са Сретеном Мирковићем и
Љубисавом Милутиновићем. Копао је неки Љуба
из Ћелија, чини ми се да су га звали „Шарабача“.
Дубок је био 24 метра, требало је још копати, бар
метар, да би био већи резервоар воде. Нису ишли
дубље зато што су се бојали да се не оспе. Вода је
због тога углавном била мутна. Мој отац је вечито
устајао врло рано, да би први захватио бистру
воду, док се још не би замутила. Камен за
обзиђивање довожен је са барошевачког мајдана.
74
Одмах је и направљен дрвени сантрач, од саме
површине земље, без подзиде. Горњи део
сантрача је са источне и западне стране био
затворен изукрштаним, косо постављеним
летвицама, а са југа и севера је био отворен. Ручка
вратила је била на јужној страни, одатле се
захватало. Други бунар у нашем комшилуку у
ортаклуку су имали Никола Мирковић и
Дамњановићи, био је стотинак и нешто више
метара удаљен од нашег, на северисток, значи
ближе потоку. Копан је пре нашег, не памтим кад
је то било, имао је више воде него што је било код
нас, и била је боља за пиће, а дубина је слична.
Исто тако и у „Ливадама“, где су комшије биле
Периша, Чедомир и Слаја Ђорђевић: имали су
плитке бунаре који нису били много удаљени
један од другог, а воде у њима биле су потпуно
различите. На Слајином је вода била одлична,
слична као у извору Букинац, а Перишине кад се
напијеш – само бућка по стомаку, као да ти се
камен увалио. И Чедомирова је била боља од
Перишине. О овоме знам зато што смо имали
њиву близу њихових кућа („Дуги поток“), те смо
због жеђи одлазили на поменуте бунаре. Сећам се
и кад су у нашем комшилуку ортачки копали
бунаре Живота и Витомир Савковић. Прва
локација је била ближе џади – није било воде и
засули су га. Други пут су копали ближе кући
Момчила Савковића – вода је била лоша, жута.
Недалеко одатле бунаре су имали поменути
Момчило, као и Дража Павловић – воде су на оба
биле одличне.
Бара нам је била до самог сокака, уз ограду до
Среје. Вода са ње се употребљавала за прање,
појење стоке. Кад она пресуши воду смо
доносили са потока. Лети, по великим сушама,
ослаби проток воде и у потоку Букинцу, нема за
заливање башти. До нашег плаца у таквим
приликама некако и иде вода, одатле слабо.
Изјутра, кад нико не залива, буде воде у потоку,
касније престане.
Дрвљаник нам је био у дворишту, између
велике куће и ограде до Среје, код крушке
водењаке која се ту налазила. У оно време дрва су
се из шума почела дотеравати тек негде од краја
новембра месеца, дотле се није имало времена од
пољских радова. Залихе огрева нису спремане. У
шуми се за ову сврху секло тање дрвеће, дебље је
чувано за јапију. На дрвљанику се секло секиром;
у кући је увек морала бити способна и клепана
ова алатка.
Памтим кад није била стигла струја у
барошевачке куће. Осветљавало се „жижом“,
посудицом са машћу и фитиљем. Електрика је
дошла почетком педесетих година ХХ века.
Радовима је руководио неки мајстор Марко, кога својих синова добила на „удовичко уживање“
су звали „Бубин“. Са собом је водио штене по парцелу у Равни (32 ара). Међутим, није дуго
имену „Чича“, са којим се наша мачка играла. била са Драгином породицом, једно пола године,
Сећам се да су радници ручали у нашој кући. Тај после тога је дошла код нас. Док смо били у
мајстор Марко је муцао, Наца Драгина и ја смо се задрузи мој отац је радио на железници, после
због тога смејали, а он нам је то замерао и рекао да деобе напушта тај посао, а повремено, сезонски,
је као такав рођен и да ту нема места за смех. ради на бургијама, у предузећу „Геосонда“.
Електрични проводници су стављани у картонске Свеукупан његов стаж је износио непуних 15
цеви. Струја нам је уведена у обе стамбене зграде, година. (Иначе, мој стриц Драга је радио на
а коришћена је само за осветљење. колубарским Коповима, и док смо били у задрузи,
У оно време у продавници су се куповали само и после деобе.) Службено лице у деоби имовине
гас за лампе, шећер и со у крупици, која се за мојег оца и његовог брата био је неки Дражић из
употребу туцала. Суботом се пекао хлеб у Дрена. Када су били на Брдачи, много се дерао на
спољној фуруни, требало је одхранити десеторо њих, а када су га питали зашто је тако наступао,
народа, толико нас је било у кући. Памтим кад се, он им је рекао: „Да се нисам дерао, остали би два
због недостатка стрмног брашна, јела бела проја. дана!“ (Мој стриц Драга био је мало спорији.)
Једне године је била толика суша да је понестало
и белог кукурузног брашна за спремање проје те
је мој отац био принуђен ићи у Банат, где је купио
жутог кукурузног брашна. У то време је радио на
железници и имао је бесплатан превоз возом.
Пред деобу мојег оца Чедомира и његовог
брата Драгомира од стоке смо имали три краве,
овце и свиње. Набројаћу и њиве које смо у то
време обрађивали: Брдача (160 ари), Особина (70
ари), Чаир (40 ари), код Гвоздене ћуприје (30 и
нешто више ари; у дну те њиве прошла је
индустријска пруга и пресекла је, при чему је са
доње стране остало само 3 ара, које нисмо ни
зиратили, већ смо дали Тики Гајићу да се тиме
користи, пошто је његова парцела била уз то наше
преостало парче земље), Мала брда (32 ара;
купљено од Радована Ђорђевића, без прилазног
пута), Равна (32 ара), Миросаљачке ливаде (29
ари), Дуги поток (269 ари; мираз мојег оца – таст
Радојица Јаковљевић му је 1948. године уступио
ову парцелу пошто није могао плаћати ондашње
„нарезе“ на имовину, који су били врло велики), а
од шума смо имали Особину (35 ари; налазила се
уз нашу чистину у овом потесу, коју сам мало пре
поменуо), Вис (30 ари), Оборско (30 ари) и мало
парченце уз чистину у Малим брдима. Нисмо
имали заливађених њива, сено за стоку је
куповано.

ДЕОБА

Дакле, године 1953. мој отац Чедомир се дели

од својег брата Драгомира. Наша породица
излази из старије, веће стамбене зграде, одлазимо
у новију, мању, а Драгина породица остаје у већој.
Лепосава, Драгина и Чедина мајка, остаје са
мојим стрицем, највише због тога што је много Чедомир (Божидар) Мирковић (1915-1987). Снимљено
волела његову најстарију ћерку Мицу. Због тога је средином тридесетих година ХХ века.
приликом поделе непокретне имовине између Фотографија је у власништву његовог сина Радивоја.

75
 Кућевни плац је подељен по дужини: северна
половина, до Николе, припала је нама, а Драги
јужна, до Сретена. Од постојећих зграда на нашој
половини се затекла мања стамбена зграда, кош,
млекар и коларница, а на стричевом делу већа
кућа, магаза, кокошињац, две фуруне, свињац и
клозет.
Морали смо извршити преправке у кући у коју
смо отишли: одељење које је, док смо били у
задрузи са стрицем, служило за сушницу (оно са
западне стране), оспособили смо за кујну, ту смо
сместили и два кревета. Купили смо и велики
шпорет са бубњем који нам је из Београда дотерао
Божа Ђорђевић (1903-1974). Он је коњском
запрегом одвозио храну за сина Ђорђа и ћерку
Олгицу, који су се школовали у главном граду, а
уједно и неку робу за продају: дрва, ракију,
кокошке. За одвожење кокошију користио је
велике дрвене сандуке за шећер, у њих је могло
стати сигурно 50 комада. У повратку нам је
дотерао шпорет. За успињање на терасицу
направили смо степенице и од пута, пошто смо
остале зграде почели правити на ту страну. Кад
сам се оженио (1966. године), са супругом
Љубицом сам спавао у источном одељењу те
зграде, а Наја, Чеда и Дуле у западном. (У
међувремену ми је, 1962. године, умрла мајка.)
Међутим, кад сам добио дете, сина Славка (1967.
године), заменимо се, нас троје одемо у кујну,
због ложења, да би детету било топлије, а њих
троје се преместе у источно одељење. Зими су
лужили тучану фуруницу.
Заједнички кош, који се у време деобе затекао
на нашој половини кућевног плаца, по договору
је припао стрицу Драги и он га је преместио на
његов део, а ми смо нама направили други, од
плетеног прућа. Налазио се недалеко од наше
куће, северозападно од ње, према Николи. Био је
округао, тачније речено - дугуљаст, као бубрег,
димензија 3,5 х 1,8 метара. На четири камена,
висока око пола метра, постављене су багремове
овојаче, под је био од струганих дебелих
брестових дасака. На четири угла били су
стубови, плус и два на средини, а преко та два
средишња и греда, због држања распона. Између
стубова плетено пруће, на средини врата од
изукрштаних летвица. Покривен је био сламом,
некад је и прокисивао - морали смо потурати
корито, да вода не би ишла по кукурузу, да не
иструли.
Исто тако и заједнички млекар, који се у време
деобе мојег оца и његовог брата затекао на нашем
делу, по договору је припао Драги и он га је
преместио на његову половину, при том и
преуредио, а послове је изводио Радомир (Петар)
76
Ђорђевић (1924-1993), звани „Букача“, братић
моје стрине Миладинке, коју смо звали „Кева“.
Коларница, која се такође затекла на нашој
половини, остала је мојем оцу, али смо је
преместили, те више није била у дворишту, него
скроз до сокака, у самом северозападном делу
кућевног плаца.
Са друге стране, заједничка магаза, која се у
време Драгомирове и Чедомирове деобе затекла
на стричевом делу, по договору је припала нама и
мој отац ју је преместио на нашу половину
кућевног плаца. Поставили смо је уз ограду са
Николом, на једно 25 метара од наше куће, према
сокаку. (Пре него што је премештао ову зграду
мој отац је тражио савет од својег стрица Сретена
где да је постави, у који део својег плаца, а он му је
одговорио да би боље било да то буде негде у
крају, уз ограду, да би, у поуском дворишту,
остало довољно простора за прављење неких
весеља, или, не дај Боже, сахрана. Због тога смо је
сместили уз ограду са Николом.) Ову зграду смо
преуредили: дрвена магаза је остала, она је била
до сокака, према западу, а уместо трема, који се,
док смо били у задрузи са стрицем, налазио
испред ње, направили смо, источно од магазе,
зазидано одељење, практично собицу. Магаза је
имала тумбасеве високе 40-так центиметара,
зазидане до севера и запада, отворене до Драге.
Величина јој је била 4 х 4 метра, направљена је од
чамових дасака. У магазу се улазило из собице,
пред улазом у њу било је дрвено степениште од
два газишта. Собица је била величине 4 х 3 метра,
имала је камену цоклу, зидана је циглом, у њу
улазило са југа, а на тој страни је био и двокрилни
прозор. Ту смо сместили и шпорет, у овом
одељењу се кувало и јело. Такође је ту намештен
и кревет, у њему је лежала моја мајка Мирка
пошто се разболела, ту је и умрла. Зграда са
магазом и собицом била је под једним кровом, а
од потока на њу је била наслоњена шупица на
једну воду, зидана каменим плочама. Ова шупица
је била малтерисана, улаз је био од Драге, у њој су
стајала бурад са ракијом и столарска тезга мојег
оца Чедомира. Ту смо и сушили месо.
Пошто је заједнички кочак остао на стричевој
половини кућевног плаца морали смо за нас
направити нови. Постављен је био на простору
између куће која је после деобе припала нама и
Николиног плаца, испод коша од прућа, који сам
мало пре описао. Величина му је била 2 х 2 метра,
висина 1,8 метара, израђен од цепане тарабе. Иза
ове зградице, према Николи, имали смо
„водојажу“ која је према потоку одводила воду са
кућевног плаца после обилнијих падавина.
Морали смо направити и свињац, пошто је
заједнички остао стрицу Драги. Озидан је био у
свињском воћу, испод дворишта, према потоку,
близу ограде између Николе и нас. Постављен је
преко по плацу, темељ му је био камени, зидан је
циглом, имао је два одељења, од којих је оно са
северне стране имало и обор од коља оплетеног
прућем, где нам је боравила убојница. Кров је био
на две воде, прво је био покривен сламом, касније
ћерамидом.
На место заједничке коларнице, до Николе,
направили смо малу округлу фуруну, пошто су
оне две од пре деобе остале на Драгином делу.
Требао нам је и клозет, њега смо поставили у
североисточни део дворишта, до Николе. Имао је
мало каменог темељића, рупа му је била мала, на
угловима четири дирека који су са три стране
били умакажени, а на четвртој су била врата, до
запада. Врата нисмо правили нова, искористили
смо нека половна која смо донели од деде
Радојице, са Спасовине. Зидови су били од
плетеног прућа, споља и изнутра омазани блатом
помешаним са плевом и окречени. Спољне
димензије клозета су биле 1,3 х 1,2 метра, на
горњој страни висина му је износила 2,5 метра, а
на доњој 1,8. Значи, кров је био на једну воду, са
падом, наравно, према потоку. Постављен је био
на три рога, два су ишла по зидовима, један по
средини. По роговима се закивала шиндра
(дрвене цепанице налик тараби), на растојању
око 5 центиметара једна од друге, а са стране је
прелазила рогове око 15 центиметара. На шиндру
је долазила ћерамида.
Заједничка бара је остала на Драгином делу
кућевног плаца, а ми нама дуго нисмо ископали
нову. Дотле смо воду носили са те која је остала
стрицу, исто тако и са Николине, кад пресуше
баре – са потока. Касније сам ја ископао бару
испод коларнице, уз ограду између нас и Николе.
Нови дрвљаник нам је био код коларнице, до
сокака. Почели смо дотеравати дрва за огрев и из
шуме мојег деде по мајци, Радојице Јаковљевића
(1892-1963), која се налазила у Страни. Отац и ја
смо могли за дан насећи и превући одатле двоја
кола дрва.
Заједнички плац код штале подељен је низ
дуж, нама је припао западни део, до Николе, а
Драги источни, до Сретена. Сама штала је
припала нама, али смо је морали преуредити,
пошто се једним делом налазила и на делу плаца
који је припао стрицу, а морало се оставити и
простора за пролазак кола, пошто је укупна
ширина наше парцеле сада била десетак метара.
Једноставно, мој отац је „пресекао“ ту стару
шталу, нову је окренуо низ дужину плаца,
налазила се скроз до Николине парцеле, а до
Драге је остало мало простора за пролазак кола.
Поново је величина била 6 х 4 метра, зид од
ћерпича, кров на две воде покривен бибером, улаз
са југа, од сокака, јасле су сада биле до запада, а
на источном подужном зиду била су два
прозорића. На сред штале био је дрвени стуб на
кога се ослањала „ћуслија“, подужна греда на
којој су лежале преке таванске греде. Испод стуба
у земљи је био укопан већи камен, који је касније
замењен бетоном. На поду штале било је мало
камена белутка, због одвођења сточне мокраће,
касније је и он био замењен бетоном. Уместо
коленика, које су се налазиле на старој,
заједничкој штали, сада је на тавану био брестов
патос од фалцованих дасака, да доле не би
пропадало којешта одозго. На таван се улазило
кроз вратанца, постављена на калкану до сокака,
помоћу лотрице. Горе смо углавном држали
пасуљевину за овце, некад мало покошене
отавице, сено и сламу нисмо дизали. По тавану се
комотно могло газити. Бару код штале касније
смо ископали, према северу, повише простора за
смештај сточне хране. Дотле смо стоку појили са
„Драгићеве“ (тако смо звали породицу Дамња-
новић из нашег сокака, по Драгићу Дамњановићу,
1869-1943, Милевином мужу) баре, која се
налазила код њихове штале, удаљене педесетак
метара од наше, према џади. (Имао је и Никола
бару поред своје штале, али вода у њој није била
за појење стоке, због нечистоћа које су у њу ишле
са нашег и његовог ђубрета.) Драгићеви су пред
својом шталом имали камено корито за појење
стоке у које се могло налити 200 литара воде.
Дешавало се, док сам био млађи, да напојим своју
стоку са тог корита, а за њихову не остане ништа.
Они ме после грде и кажу: „У реду, напој прво
своју стоку, али после долиј да има и за нашу!“
Међутим, био сам дете и нисам то озбиљно
схватао. У ливадама није имало где да се напоји
ожеднела стока. Ограду код штале имали смо
само до пута, прво врљике, на размаку од 20-так
центиметара, касније чатали. Иначе, стрицу
Драги нову шталу је направио Радомир Букача: на
угловима су биле побијене дрвене сове, преко
њих венчанице, простор између њих зазидан са
пола цигле, на крову прво слама, касније цреп
бибер.
Њиве су подељене на следећи начин: Брдача,
Особина, Чаир и код Ћуприје на пола, Мала брда
су припала Драги, Миросаљачке ливаде нама,
Равна је, као што сам раније споменуо, дата Наји
на „удовичко уживање“. Шуму у Особини смо
такође поделили на пола, она у Вису је припала
нама, а у Оборском Драги. Мираз мојег оца
Чедомира није улазио у деобу, значи сами смо
касније обрађивали Дуги поток, а после смрти
мојег деде Радојице у том потесу нам је припала и
његова шума од 38 ари. Исто тако, после смрти
оца моје мајке припао нам је и део његовог
77
кућевног плаца на Спасовини, површине 2
хектара. Сада смо имали своју површину за
кошење сена, и то у Дугом потоку.
СТАРИЈА ИЗГРАДЊА
Као што сам већ написао, одмах по деоби
направили смо малу округлу фуруницу која је
стајала до ограде између Николе и нас, на
петнаестак метара северозападно од куће у коју
смо се преселили. Она није могла да задовољи
потребе нашег домаћинства и пар година касније
њу смо растурили и на истом месту озидали нову,
већу. Била је на дуж, са тремом, преко постављена
на плацу, до Николе је била сама фуруна, а до југа
тремић. Димензије те зградице биле су 5 х 2
метра, по пола су заузимали фуруна и трем. Кров
је био на три воде, имао је две косине са стране, до
сокака и до потока, једну позади, до Николе, а
спреда, до Драге, био је раван. Носиле су га две
венчанице које су са северне стране биле
ослоњене на спољни зид фуруне, а са јужне на два
дирека, који су стајали на угловима трема, били
су високи 2 метра, а у земљи су се ослањали на
камен. Није било тавана, а зграда је покривена
бибером.
Канал за темељ је, наравно, копан само испод
фуруне, био је дубок око 35 центиметара, исто
толико и широк. Сам темељ је био, у ствари,
набијени шљунак: у рупу се ставља шљунак,
залива се водом и набија. На то иде камена цокла,
али не од саме површине земље, него камен мора
ући у земљу 5-6 центиметара, да шљунак не би
био на површини, да га кокошке не ишчепркавају.
Цокла је у висину ишла 80-так центиметара,
камен за њу је унеколико обликован тако да би
само са спољне стране био, колико-толико, раван,
а изнутра не. Заливан је кречним малтером.
На озидану камену цоклу поставе се дрвене
пљоснате цепанице, одозго се премажу блатом,
да се поравњају, па на то блато иде под фуруне од
ћерпича, слаганог полошке, висине 7 центи-
метара. Са патоса се са све четири стране целом
циглом (26 центиметара) почне зидати спољни
зид фуруне, а исто тако, унутар тог спољног зида,
и сама фуруна, то јест простор за загревање и
печење, и то са пола цигле (13 центиметара).
Спољни зид иде вертикално, а зид саме фуруне се
већ после другог-трећег реда почне сводити
изнутра, да би имао полукружни облик. Озидани
полукружни свод споља се премаже блатом, а
простор између њега и спољног зида фурунске
зграде попуни се земљом, да би се топлота дуже
одржавала. Сам простор за печење био је
дугуљаст, приближних димензија 1,9 х 1,4 метра,
висине 65-70 центиметара. Фуруна је на 30-так
центиметара од пода са задње, северне стране
78
имала „рауну“, отвор, да би боље горела
наложена ватра. За време самог печења рауна се
затвара одговарајуће обликованим парчетом
цигле обложеним крпом. Са предње, јужне
стране, из трема, био је отвор за убацивање
дрвета за ложење и онога што се пече (хлеб,
ражњеви са уређеном стоком...). Тај отвор је био
широк 60, а висок 50 центиметара и затваран је
плехом. Испод патоса од фуруне био је мали
тумбасић, са отвором од потока, ту су прво гајене
квочке са излеглим пилићима, а касније су ту
остављане старе кантураче и разноврсни отпад
који не треба. За зидање није употребљаван
малтер, већ само блато, а њим је, помешаним са
плевом, спољни зид и омазан, касније и окречен.
(Фуруна се изнутра, наравно, не омазује.)
Изглед ове зградице уопште није мењан све до
селидбе из Горњег краја. Зидао је мој отац
Чедомир. У оно време у нашем селу није било
много оних који су знали зидати фуруну. Поред
тате то су још били Младен Николић и Ратко
Јонић из нашег краја, као и Љуба Ђурђевић из
Стране, звани „Лонга“.
После фуруне дошао је на ред кош. Онај стари,
„плетењак“, који смо направила одмах после
деобе, није више одговарао нашим потребама, па
смо се одлучили да направимо нов, од стругане
грађе. Радове смо изводили 1958. године.
Поставили смо га у продужетку фуруне, према
југу, такође попреко у односу на кућевни плац.
Прво смо озидали три правилно распоређена
тумбаса, испод којих су у земљи били темељи од
набијеног шљунка, дубине око 35 центиметара,
као и код фуруне. Тумбасеви су били високи 80-
так центиметара, широки 1,2 метра, а дебели 40
центиметара. Зидало се каменом, заливеним
кречним малтером, споља се није малтерисало,
него су само извучене фугне између камења.
Дрвени део коша рађен је од храстовине из
наше шуме у Особини коју смо секли ручно, а
летва је била чамова. Чиста шупљина коша имала
је пресек 5 х 1 метар, а висина је била 2 метра.
Доњи део дрвене конструкције коша, који су
носили тумбасеви, чинила су два дужна темеља
дугачка 5,7 метара, пресека 20 х 18 центиметара,
као и три прека, који су лежали баш на
тумбасевима, на сваком по један. Од тих преких
темеља два спољна су имала димензије као и они
дужни, а средњи је био тањи - 12 х 10
центиметара. Следећи део дрвене конструкције
коша чине диреци, ужљебљени у темеље на метар
размака између сваког од њих. Значи, на свакој
страни их је било по шест. Попречни пресек им је
био 12 х 10 центиметара, а висина 2,2 метра.
Горњи део дрвене конструкције коша чиниле су
венчанице, у које су такође били ужљебљени
диреци, као што је случај и код темеља.
Венчанице су биле пресека 12 х 10 центиметара,
улога им је да учврсте диреке и налазиле су се са
све четири стране, плус и једна прека по средини
коша, као и темељи. На две дужне венчанице и
једну преку, ону која се налазила са задње стране
коша, постављају се поклопњаче, које су носиле
кров. Поклопњаче се постављају због тога што не
би било пожељно да се рогови крова ослањају
баш на венчанице, да их не оптерете, пошто су
ионако биле ослабљене чињеницом да су се у њих
ужљебљивали диреци. Кров је био на три воде, а
косине су ишле као и код фуруне. Метарски
рогови су постављани на 70 центиметара
размака, на њих је закивана летва од тврдог
дрвета, по којој је ређан цреп бибер. Отвори
између рогова затварани су дачицама, да птице
кроз њих не би улазиле у кош.
На 90 центиметара изнад темеља, на јужној,
ужој страни коша, налазила су се врата. Испред
њих је, у висини темеља, била даска за лакше
улажење у кош, широка пола метра. За
учвршћење дрвене конструкције постављене су
маказе: са предње стране – испод врата, са задње
стране, а на обе дуже стране на првим пољима уз
углове конструкције. Појас, пресека 10 х 6
центиметара, иде средином дирека, у које се не
ужљебљује, већ закива ексерима 12-14 центи-
метара. Имао је и учвршћујућу, али и естетску
улогу, пошто су му се са спољне стране налазиле
изрезбарене шаре. Патос је био брестов и
храстов. И кош је правио мој отац Чедомир.
Овде је прилика да кажем да сам се прво
запослио 1964. године, на Младенце, и то на
„Пољу Д“. Радио сам до септембра месеца те
године, а онда сам морао прекинути посао, због
одласка у војску. Плата ми је, пред одлазак у
армију, била 22.000 динара, добијем још толико
отпремнине од Копа, пошто нису били дужни да
ме по повратку из војске врате на посао, исто тако
и од Војног одсека добијем исту суму. Свеукупно
- 66.000 динара, лепа гомила пара. У војску сам
каснио 2 године, ваљда зато што сам био
регрутован као артиљерац, а тај род није требао у
то време. Због тога сам војни рок служио у исто
време са комшијом Радосавом (Драгиша)
Павловићем (1945), иако је он две године млађи
од мене. Армију сам служио у Петрињи
(Хрватска), а кад сам полазио сећам се да ми је
Никола Мирковић, стриц мојег оца, рекао: „Е,
Ропо, Милева и ја те нећемо дочекати!“ (Тако ме
је у шали звао – „Ропа“, а Милева је мајка
Лесандре и Чеде Дамњановића.) И нису ме
дочекали, Нака (тако смо звали Милеву) је умрла
још те јесени, а Никола следеће године. Из војске
сам се вратио на Светог Саву 1966. године, а већ
23. фебруара исте године женим се, и то
незапослен. Отац Чедомир је у то време радио по
мајсторији, где се лепо зарађивало, супруга
Љубица (звана Љубина) и ја смо обрађивали
земљу и солидно се живело. Међутим, у јануару
1967. године добијем сина Славка, за њега треба
здравствена књижица и Љубина ми каже: „На
посао!“ Поново се запошљавам 1968. године, две
године сам преко Комуналног радио на Копу, да
би 1970. године и званично прешао у „Колубару“.
Док сам радио преко Комуналног постављали
смо понтоне, колосеке, а кад сам постао радник
Копа прешао сам на систем.
НОВИЈА ИЗГРАДЊА - ПРВА КУЋА
Године 1967. почели смо правити прву
грађевину „модернијег“ типа, пространију, са
армираним бетоном, уведеном водом... Тај
објекат касније смо назвали „Дулова кућа“,
пошто је после свих изградњи следећих година,
које ће се описати у наредном делу овог текста,
припала мојем брату Душану, а у почетку радова
није тако планирано, већ нам је основни мотив
био добијање већег простора за свакодневни
живот, који се увелико почео мењати, у складу са
великим друштвеним променама које су се у то
време дешавале. У време почетка радова на овој
грађевини ја нисам био запошљен, а Дуле јесте, и
то у Кутини, у Хрватској. (Претходне године је 2
месеца радио у Крагујевцу, баш у време моје
свадбе, која је била почетком маја месеца 1966.
године.) Годину дана после почетка радова кућа
се колико-толико оспособила за становање и прво
сам у њу изашао ја, са својом породицом,
супругом Љубином и сином Славком. Ту се
почело кувати и ручавати.
Дулова кућа је постављена одмах изнад
магазе, уз ограду са комшијом Милованом
Мирковићем, који је мојем оцу био брат од
рођеног стрица, на двадесет и нешто више метара
удаљености од сокака. Спољне димензије су јој
биле 9,3 х 8,1 метар. (Дужа страна је била до
Милована.) Не рачунајући две делимично
укопане просторије са источне стране ова
грађевина је имала један ниво.
Мајстори су били мој отац Чедомир, Миодраг
Спасојевић из Црљенаца и Радојица (Живота)
Димитријевић (1933-2017) из Барошевца, звани
„Баџа“, а помоћници мој брат Дуле, Здравко
(Миливоје) Гајић (1949) из Барошевца, који је у то
време живео у Бистрици, Раденко Јанковић из
Дрена, родом из Бистрице (звани „Рајкан Џуџа“,
био булдозерац на Копу, родитељи су му Љубица,
1919-1977, и Љубисав, 1909-1980), Мића из
Шопића (био возач аутобуса), Срба из Шопића
(зет мајстора Миодрага Спасојевића, одвео
његову сестру) и Ненад, Неша Петровић из
79
Црљенаца, звани „Квочка“, Живков и Живорадов
(1941-2008) отац. (Живорад је био булдозерац на
Копу, за њим је била удата Спасенија, звана
„Вера“, 1945-2000, покојна сестра Саве
Добричића, 1952, из Бистрице.) Ја сам углавном
набављао материјал и нисам имао времена
помагати мајсторима. Помоћници су одлично
обављали свој посао, мајстор Миодраг се чудио
како брзо раде. Онда се све радило ручно, није
било мешалице за бетон и малтер. За припрему
бетона материјал се два пута мешао на суво и два
пута на мокро. Храну су спремале моја супруга
Љубина и њена мајка Милева (Витомир) Николић
(1925). Онда су радници на грађевини јели три
пута дневно. Није било расхладних електричних
уређаја, месо се чувало тако што се обари у сланој
води, остави у суд и прелије машћу. Тако може
врло дуго стајати, чак и годинама.
Цигла за Дулову кућу је сечена код штале,
неколико година пре почетка градње. (За овај
грађевински материјал не ваља копати земљу из
дубине, већ само прва два-три ашова.) Такође је
печена код штале, на угаљ. Лоша је била, много се
ломила. Ову зграду је после експропријације
растурао Милан (Радисав) Николић (1967), звани
„Оки“, и слабе је вајде имао, није могао
искористити скоро ништа. Једно три године пре
почетка радова почели смо извлачити шљунак из
Пештана који је био врло чист. Вукло се шинским
колима у чије канате стаје око 0,6 кубика. Извукли
смо 30-так кола. Гомилу смо правили у дворишту,
до Драгиног, наспрам његове коларнице. За моју
свадбу са ове гомиле је потрошено сигурно 2-3
кубика због посипања по дворишту, пошто је
било кишовито време и створило се велико блато.
Сматрам да је за кућу утрошено 20-так кубика.
Песак смо такође вукли из Пештана. Цемента је
отишло 5 тона. Креч је гашен код куће, кречана је
била до Драге. Гвожђе за плетење арматуре
куповали смо на отпаду, није истезано, већ
исправљано чекићем, на дрвеним гредама.
За радове на овој кући мој отац је направио
дрвена колица, иста онаква каква су користили
мајстори што секу циглу, које смо ми звали
„Бугари“, а то су, у ствари, били наши сународ-
ници из источних крајева Србије.
Дубина темеља са доње стране куће била је
пола метра, а са горње 70 центиметара, зато што
се копало водоравно, а терен је мало нагнут.
Ширина је при дну копања била 50 центиметара,
према површини је сведена на 30. Цокла је до
потока имала висину 1,7 метара, горе 1,4, а
ширину 35 центиметара. Шаловало се раније
припремљеним материјалом за кров, гредама,
роговима. Ако остане мало исцурелог бетона
касније се обије. Наравно, наливало се бетоном,
армиране греде су стављане и у темељ и у цоклу.
80
Ова грађевина је са доње стране, до потока,
имала две укопане просторије: подрум
(североисточни део куће) и летњу кујну
(југоисточни део). Под им је био 20-так
центиметара испод површине земље, подрум је
имао димензије 5 х 3,6 метара, а кујна 3,6 х 3,6.
Ове просторије биле су високе око 1,8 метара,
изнад њих су на кант постављене греде пресека
20 х 14 центиметара, у летњој кујни багремове, а у
подруму храстове. Размак између њих је 65-70
центиметара, а постављене су попреко у односу
на кућевни плац, правцем север-југ. У кујни је на
те греде са доње стране закивана трска, на њу се
набацивао малтер, док се изнад подрума видело
само дрво: поменуте греде и даска између њих.
Под у овим просторијама био је бетонски, с тим
што је у летњој кујни обојен црвеном бојом. У оба
одељења улазило се, наравно, од истока, на кујни
су била једнокрилна, а на подруму двокрилна
врата. Обе просторије су имале и мале прозориће,
летња кујна до југа, а подрум са северне стране.
Улаз на главни ниво Дулове куће био је са
јужне стране, до стрица Драге, и то по средини
зграде. На самом улазу била је незатворена
терасица ширине 2 метра, која је у дубину куће,
према северу, ишла један метар. Из ње се улазило
у ходник, који је, наравно, ишао средином зграде,
био је широк 2 метра, а дуг 2,8 метара. На десну,
источну страну, из ходника се улазило у кујну,
чије су димензије биле 3,6 х 3,6 метара. (Испод
кујне, у делимично укопаном нивоу зграде,
налазила се летња кујна, истих димензија, која је
описана у претходном пасусу.) На леву, западну
страну, из ходника се улазило у две просторије:
прво у омању спаваћу собицу, димензија 3 х 2,8
метара, а после у шпајз, широк један метар, а дуг
2,8 метара. На крају ходника, према северу, била
су двоја врата: на она са леве стране улазило се у
спаваћу собу која је имала димензије 4 х 3,6
метара, а на она са десне стране у гостинску собу
која је имала димензије 5 х 3,6 метара. (Испод
гостинске собе, у делимично укопаном нивоу
зграде, налазио се подрум, истих димензија, који
је описан у претходном пасусу.) Темељ и цокла
налазили су се испод свих зидова, како оних
спољних, тако и преградних, осим испод зида
који је преграђивао мању спаваћу собу и шпајз.
Једино је тај зид био дебљине пола цигле, сви
остали - целе цигле. Кућа је имала два оџака: један
је био на зиду између кујне и гостинске собе и
омогућавао је ложење у ове две просторије, као и
у летњој кујни, а други оџак био је на зиду између
веће спаваће собе и шпајза и омогућавао је
ложење у већој од ове две просторије. Спољне
мере оџака биле су 53 х 38 центиметара, а изнутра
је остајала шупљина величине целе цигле.
Зидови су били високи 2,6 метара, зграда није
имала анкере и бетонску плочу под кровом. Изнад
прозора и врата били су преноси од армираног
бетона. Значи, кућа је била симсара, а испод
симса ишла је армиранобетонска греда која је
пратила све зидове дебљине једне цигле. У симс
иду три задња реда цигли, сваки се у поље
испушта по четвртину цигле, а изнутра иде равно.
У малтер није стављан цемент. На подовима је
био патос, осим у ходнику и шпајзу, где се
налазио бетон. У скоро свим просторијама на
зидовима су биле тапете. Ова зграда није имала
купатило нити уграђених керамичких плочица.
Дулова кућа је у две спаваће собе, кујни и
гостинској соби имала по један трокрилни
прозор, а у шпајзу једнокрилни. Прозори у кујни
и мањој спаваћој соби били су окренути југу, у
већој спаваћој соби и шпајзу западу, а у
гостинској соби истоку. Столарију за ову зграду
правили су Леса Благојевић из Црљенаца и
Живорад из Трбушнице. Прозори и унутрашња
врата били су чамови, а улазна врата храстова, и
то од нашег дрвета. Столарија је обојена и имала
је нијансу „слонова кост“. На прозоре су касније
уграђене пластичне ролетне.
Кров је био на четири воде, а јапија за њега
стругана је ручно, од нашег дрвета. По спољним
зидовима ишле су храстове венчанице, пресека
12 х 10 центиметара, постављене на кант. Оне се
по око 8 центиметара одмакну од унутрашње
стране зидова и треба да стоје на носећем зиду, а
не на симсу, да га не оптерећују. По унутрашњем
преградном зиду који је ишао правцем исток-
запад и делио је кућу на два приближно једнака
дела ишла је храстова носећа греда истих
димензија као и венчанице. Између спољних
зидова са јужне и северне стране и овог
унутрашњег зида ишле су храстове преке греде,
пресека 16 х 10 центиметара, постављене на кант,
са размаком имеђу себе од 70-так центиметара.
Плус тога, на северној половини куће, изнад
гостинске и веће спаваће собе, изнад ових преких
греда, под правим углом у односу на њих,
постављена је била храстова ћуслија пресека 25 х
25 центиметара за коју су греде кламфоване. (На
јужној половини куће није било ћуслије.) Рогови
су били церови, пресека 10 х 8 центиметара.
Главници су били дуги око 5,3 метра и било их је
3-4 главе, остало су краћи. Испод рогава
стављане су столице. Летва је била брестова и
такође је стругана од нашег дрвета. Цреп бибер
смо купили у „Прогресу“, у Лазаревцу, био је
мало већи од обичног и лошег квалитета: био је
повијен на спољну страну, уместо мало унутра.
Уместо ћерамида ишле су плехане маије које су се
показале као непрактичне: између црепа и њих
остају отвори кроз које улазе птице на таван.
Измећу преких таванских греда ређане су дрвене
цепанице одозго преливене блатом помешаним
са плевом, да зими буде топлије у кући. (А лети
хладовиније.) Таван се није користио, а отвор за
њега био је из ходника.
Године 1967. Дулова кућа је стављена под
кров, а малтерисала се следеће две година, по
потреби. (Можда је и целих пет година требало да
се ова зграда потпуно заврши.) Мајстор за
малтерисање био је мој отац Чедомир. Глетована
је само летња кујна. Споља је била набачена
прскана фасада, а мајстор за овај посао био је
комшија Драгиша Милутиновић, звани
„Веверица“.
Степенице за улаз на главни ниво ове куће
урађене су пар година после зидања. Наравно,
ишле су од југа, од стрица Драге, биле су мало
шире од самог улаза, укупно 2,5 метара.
Састојеле су се од 9 степеника висине 16
центиметара, а ширине 26. Свеукупна дужина
степеништа била је око 2, 5 метара. Касније су са
обе стране постављени метални гелендери.
Дулова кућа имала је око себе тротоаре широке 1
метар. Вода у ову зграду није била уведена, а
струја је била монофазна, с тим што су
проводници постављани у картонске цеви.
Касније су и олуци постављени.
Пошто је завршен подрум у њемо смо држали
бели смог. А када је оспособљена кујна на
главном нивоу ове зграде у њој се ручавало.
НОВИЈА ИЗГРАДЊА - ДРУГА КУЋА
Негде у првој половини 70-тих година
прошлог века почели смо правити и другу
стамбену зграду коју смо касније прозвали
„Радова кућа“, пошто сам се у њу, кад је
завршена, баш ја уселио, са својом породицом.
Поставили смо је у северозападном углу
кућевног плаца, до сокака и Милована, на месту
где је пре тога била коларница покривена сламом.
Била је слична Дуловој кући, спољних димензија
9 х 8 метара (дужа страна до Милована), имала је
један главни ниво испод кога су од истока биле
две делимично укопане просторије, подрум и
летња кујна. Четири-пет година је потрајало док
ову зграду нисмо потпуно завршили, није
журено, није имало потребе да се брзо оспособи.
Занимљиво је да сам због тескобе на заједничком
кућевном плацу ову кућу хтео правити у Чаиру.
Договарао сам се са Милорадом (Милутин)
Павловићем (1921-2003), званим „Веца“, да се
трампимо: да ми он да 20 ари парцеле уз мој Чаир,
да би мој нови кућевни плац био пространији,
коју је пре тога купио од Сретена Мирковића, а ја
њему 40 ари на Брдачи. Он је пристајао на то, али
бунио се његов рођак и комшија Миодраг (Рајко)
Павловић (1920-1980), звани „Микица“. Од ове
81
намере одвратио ме је Обрад Јоксимовић из
Сибнице, брат од тетке мојег оца Чедомира,
Невенин син, говорећи ми да браћа не треба да се
одвајају.
Шљунак за моју кућу такође је извлачен из
Пештана, кравама, с тим што сам сада имао боља
кола, са гуменим точковима, која сам оковао 1970.
године. Посебна је згода била што су на задњим
точковима били скакавци те сам лако могао
одмарати краве уз џаду. Морало се спремити
више шљунка него за Дулову кућу – овде су били
анкери и две плоче. Цемент сам набавио
директно из фабрике у Беочину, пошто је тако
јефтиније него да сам га куповао у продавници. За
превожење сам се удружио са мојим шураком
Слободаном (Радован) Николићем (1951-2001) и
Милисавом (Милован) Чавићем (1931-1994),
званим „Мира“, који су исте године правили куће.
У Беочин нас је „фолциком“ одвезао Мирин брат
Радиша (1939), звани „Раца“, који је тада живео у
нашем Вашаришту, а касније се одселио у
Лазаревац, да би кућу у Барошевцу продао
Милошу (Живорад) Станићу (1938-2015), званом
„Миша“. Цемент смо довезли камионом са
додатном приколицом, и то прво до „Драгићеве“
штале, где је откачена приколица, у којој су били
џакови за Слободана и мене, а камион је онда без
ње отишао на Спасовину, Мириној кући. (За овај
засеок био је лошији пут и није могао ићи камион
са све приколицом.) Сва тројица смо купили по
вагон цемента, значи по 200 џакова. Мој део сам
спаковао у стару кућу, у којој сам се оженио, која
још није била разрушена.
За наливање темеља и цокле бетон је правила
мешалица Мије Фарбаровог (Ђукнића). У то
време једини је он у селу имао ову справу, а
погодба је била да за један дан рада мешалице, са
све њим, мој отац одради мајсторску надницу на
прављењу његове куће у Лазаревцу. Кад год ми је
Мија долазио са мешалицом искупило би се
десетак народа да помажу. Иначе, за све
грађевинске радове у Горњем крају нисмо имали
нашу мешалицу, углавном се радило ручно.
Што се тиче главног нивоа моје куће прво се
наилазило на увучену терасу широку 5 метара
која је ишла од југозападног угла зграде, а у
дубину куће, према северу, један метар. Са ње се
улазило у ходник који је ишао приближно
средином зграде и био је широк 1,5 метара, а дуг
2. Из њега се лево, према западу, улазило у
кухињу, чије су димензије биле 3,3 х 2,6 метара.
Из кухиње је према северу био пролаз за нишу,
широку 1 метар. Из нише се на север улазило у
две мање просторије: на лево у шпајз, који је био у
северозападном углу зграде, а на десно у
купатило. Обе су имале димензије 2 х 1,1 метар.
Из ходника се на десно, према истоку, улазило у
82
спаваћу собу, просторију у југоисточном углу
куће, која је имала димензије 3,5 х 3,5 метара, да
би се, на крају, из ходника право, према северу,
улазило у гостинску собу, просторију у
североисточном углу ове грађевине, која је имала
површину 5 х 3,6 метара. Један оџак се налазио на
зиду између ходника и нише, а други између
спаваће и гостинске собе. По један трокрилни
прозор био је у кухињи (окренут југу), спаваћој
соби (окренут југу) и гостинској соби (окренут
истоку), а на ниши, шпајзу и купатилу били су
мањи прозорићи, с тим што је онај на ниши био
окренут западу, а остала два северу.
Цигла за моју кућу сечена је неколико година
пре почетка радова и то у Чаиру. Секли су је
„Бугари“, Жоја, Пера и Радован - „светски“
мајстори. Печена је дрвима из шума мојег деде по
мајци, Радојице, које су се налазиле у Церу и Ади.
Банкет са испеченом циглом није ни растуран до
почетка зидања, само је покривен сламом. Кућа је
озидана и покривена једне године. Зидали смо мој
отац и ја. Комшија Светомир (Живомир)
Савковић (1931-1992) долазио је да гледа како
напредују радови и чудио се како зидови лепо
изгледају – били су равни са обе стране, а нигде се
у њима није рупица видела. То је било због тога
што је цигла била боља него она за Дулову кућу.
(Правило је да када се кућа добро озида кроз
зидове не сме светлети.) Значи, тата и ја зидамо, а
Љубина и Радомир (Милутин) Николић (1912-
1988), који је био помоћник, праве малтер.
Љубина је, плус тога, спремала и оброке за нашу
исхрану. Брат Душан је у то време био запослен и
није много помагао. Мучило се код зидања куће:
цео дан се ради на грађевини, увече се у металним
бурадима дотеравала вода из Аде (у то време није
била уведена градска вода) и цигла из Чаира, до
пола ноћи не може да се легне, а сутрадан се мора
поранити. Сви зидови били су дебели пуне цигле,
само је онај између нише, са једне стране, и
купатила и шпајза, са друге, био од пола цигле,
такође и преградни зид између купатила и шпајза.
Испод ових ужих зидова није ни темељ копан. У
малтер није стављан цемент, тако се ради кад се
зида блоковима. Анкери су били у сваком углу и
на пресеку главних зидова. Кућа је имала
изолацију.
Мешалица Мије Фарбаровог била је само на
темељу и цокли, за горњу плочу бетон је прављен
ручно, а носио се трагачем. Он се прави од дасака,
димензије су му 90 х 80 центиметара, са три
стране има странице високе 10-так центиметара,
да не слети материјал који се носи, а са четврте је
отворен, због кипања. Трагач су носила два
радника, држала су га за ручице, које су биле
наковане са стране, имале су дужину око пола
метра, да се чврсто ухвате, а за по десетак
центиметара биле су увучене у односу на спољне
странице трагача. Бетон се на плочу узносио по
трепни. То је косу прилаз месту где се кипа
материјал, а прави се тако што се на три бандере
или дебље греде попреко накују даске, летве, по
којима се иде. Трепна се не патоше скроз, нема
потребе, нису се користила колица. Иначе, трепна
се употребљавала и за узношење цигле за зидање,
онда је била краћа, а постављала се на главни улаз
у кућу, пошто је једино ту незазидано. Моја кућа
није имала симсове, већ се на бетонску плочу
настављала шиша широка 33 центиметра.
Грађу за кров такође смо стругали ручно, од
тврдог дрвета, из наше шуме. Летва је исто била
од те врсте дрвета, брестова и церова, а стругана
је на стругари. Покривало се „малом Кикиндом“.
Столарију сам купио готову, била је од
чамовине. Струја ми је била трофазна и уводио ју
је Радосав Ненадовић (1944-2010), муж Радмиле,
моје сестре од стрица. Малтерисање је радио мој
отац, изнутра је само пердашено, није глетовано.
Прскану фасаду набацио је Драгиша Веверица.
Имао сам водоводну инсталацију, како на
главном нивоу, тако и у приземљу, а радили смо је
Жика Јовић (1929-1993), ујак моје супруге, и ја.
Одвод сам ради сам, азбестним цевима пресека
80 милиметара. Керамичке плочице у ниши и
купатилу уградио ми је Милорад (Божидар)
Николић (1931-2001), звани „Мића Бошков“, на
тераси Владислав Јовић, други ујак моје супруге,
а у летњој кујни ја сам. На степеницама сам имао
гелендере, поставио их је Ришко Ивановић из
Зеока. Неколико година касније са оцем сам
направио терасу са доње стране, до потока, целом
дужином куће (8 метара). Ширина јој је била 1,35
метара, покривена салонитом, држала су је
четири стуба од металних цеви пречника 50
милиметара, дужине око 4 метра.
Пошто је моја кућа завршена у њеној летњој
кујни спремана је храна за све укућане, а ту се и
јело. Како су се завршавале Дулова и моја кућа,
тако је, постепено, и вршено исељавање из старе
стамбене зграде, у коју смо отишли после деобе
са стрицем Драгом: направила се Дулова кућа –
одемо у њу Љубина, Славко и ја, а Наја, Чеда и
Дуле остану у ћерпичари; направила се моја кућа
– у њу се преселим са супругом и сином, а остало
троје дође у Дулову. Једино се у гостинској соби
Дулове куће дуго славило. Дрвљаник, који се пре
прављења моје куће налазио баш на том месту,
премештамо ниже, према потоку.
НАСТАВАК НОВОГРАДЊЕ
Нови кош са магазом почели смо правити
неколико година после моје куће, негде 1976-77.
године. Ова зграда је била под једним кровом,
четвоространим, и налазила се између Дулове и
моје куће, такође уз ограду са Милованом.
Спољне димензије су јој биле 7 х 5 метара, дужа
страна до Милована. Кош се налазио у источном
делу зграде, магаза и собица у западном, а између
се простирао трем. Темељ је копан само за собицу
и магазу, изнад њега је изливена цокла висине 60
центиметара. Кош је ишао целом ширином
зграде, лежао је на армиранобетонским
тумбасевима висине 85 центиметара. Унутрашња
шупљина имала је ширину 1, а висину 2 метра.
Дебљу грађу за њега оборио сам у нашој шуми у
Особини и терао на стругање у Крушевицу. Летва
је била чамова. Кош нисам мазао никаквом бојом.
Као што рекох, магаза и собица налазиле су се у
западном делу ове зграде, до моје куће, биле су
исте величине, 3 х 2,5 метара, с тим што је магаза
била северно, до Милована, а собица јужно, до
Драге. За обе просторије морале су се направити
степенице, од источне стране, из трема. Собица је
зидана целом циглом, над њом је била
армиранобетонска плоча, без анкера. Имала је
оџак озидан са тавана који није коришћен, а до
Драге прозор. У њој смо држали ледару, креденац
и чивилук за преоблачење. На њеној плочи сушен
је црни лук, а пели смо се из трема. Над магазом
није било тавана, видео се цреп изнутра. Даске су
мазане садолином. Ширина трема била је 2,6
метара, до Милована је био затворен зидом од
пола цигле, а до југа отворен. У њему сам, пре
него што сам направио гаражу, држао кола
(„тристаћ“ београдских регистрационих таблица
са бројем 449-264) која сам купио у октобру 1978.
године. Ову зграду је малтерисао мој отац, ја сам
набацио прскану фасаду, пошто сам купио
„јежић“. У њој није било воде, а тротоаре је имала
са западне и јужне стране. Кров за ову зграду
узели смо са старе куће ћерпичаре, коју смо после
тога срушили, као и стару магазу, која се налазила
испод Дулове куће. На крову је била „мала
Кикинда“.
Годину дана после куповине кола направио
сам гаражу за њих и то на месту где је била стара
кућа ћерпичара, до Драге. Била је величине 5 х 3
метра, с тим што је дужа страна била до стричеве
ограде. Цокла је са горње стране, до запада, била
„на нули“, а са доње, до потока, 30-40 центи-
метара. Зидао сам је од шљаканих блокова
купљених у Великим Црљенима, без анкера,
висина је била 1,9 метара. Ова зграда није имала
класичан кров, већ само бетонску плочу: прво је
изливен слој бетона, онда је на то стављена
изолација од битумена и тер папира, па још један
слој бетона. На плочи сам сушио дулечно семе
које смо продавали, онда се то лепо плаћало.
Изолација је била и испод зида, а под бетонски.
83
До Драге се налазио мали прозорић, а скоро целу
западну страну заузимала су двокрилна дрвена
улазна врата, само је са страна било по 20-так
центиметара квента. Зидарске радове сам ја
изводио, отац није могао зато што је те године
Милован Мирковић правио магазу са кошем, а
Чедомир је тамо био главни мајстор. Ова зграда
није имала воду, малтерисање је урадио мој отац,
а ја сам набацио прскану фасаду.
Пар година потом направили смо економску
зграду, испод гараже, према потоку, али по
средини кућевног плаца. Величина јој је 8 х 4
метра, постављена је била преко у односу на
плац, значи да су краће стране биле са југа и
севера, до Драге и Милована. У њој су до сокака
била по два пољска клозета, кочака и сушнице, а
до потока четири бокса за свиње. Због нагнутости
терена цокла је била на каскаде, а зидало се пуном
циглом, чак и преграде за свињце, само су горње
преграде биле од пола цигле. За циглу смо
користили ћерпич са старе растурене стамбене
зграде, која се пре рушења баш ту негде и
налазила, само што смо га претходно испекли,
направивши на истом месту банкет, који је ложен
ситним угљем. Ова зграда није имала анкере, а
јесте армиранобетонску плочу, с тим што је изнад
боксева за свиње била још једна, нижа плоча, на
метар и по висине. Подови су били бетонски,
кров на две воде, покривен бибером, до Драге је
имао калкан, а до Милована није, да би се могло
улазити на таван, помоћу лотрице. Испред два
унутрашња бокса за свиње били су тремови,
покривени салонитом. Зграду је зидао мој отац,
са горње стране, до сокака, малтерисали смо је,
нисмо набацивали фасаду већ само окречили.
Испред ове грађевине наместили смо чесму,
струју нисмо имали у њој, само је из Дулове куће,
по потреби, спровођен напон, за сијалице код
гајења малих пилића. Са стране, до Драге, на ову
економску зграду „наслонили“ смо шупу за огрев
направљену од дасака, пакованих као код магазе.
Величина шупе била је 4 х 3 метра, између попа-
кованих дасака налазили су се дрвени диреци,
врата су остављена до запада, а кров је израђен на
две воде и покривен гумом.
Најзад, у првој половини осамдесетих година
ХХ века направили смо још једну стамбену
зграду коју смо прозвали „Дулова помоћна кућа“.
Налазила се између Дулове веће куће и фуруне,
такође уз ограду до Милована, а спољне
димензије су јој биле 10 х 5 метара, с тим што је
дужа страна била до ограде. Зидали смо је ми
сами. Цемент за бетон дотерао нам је Драгивоје
из Косјерића, и то у новембру претходне године, а
1. маја следеће године наливали смо темељ.
84
Џакови су нам били спаковани под тремом моје
магазе, а сачували су се тако што смо их
обложили најлоном и између њих посипали
хидратни креч. Зграда је зидана од шљаканих
блокова, имала је анкере и плочу, такође и надзид
на плочи. Главни ниво ове зграде имао је од јужне
стране двоја улазна врата. Прва су била по
средини куће и водила су у кухињу, просторију
величине 3,5 х 3,5 метара. Из кухиње се без
преградног зида продужавало право у нишу, која
је била широка један метар, само су између ове
две просторије на крајевима били квентови од по
пола метра. Из нише се на леву страну, према
западу, улазило у шпајз, а на десну, према потоку,
у купатило. Обе ове просторије имале су
димензије 2,8 х 1 метар. Из кухиње се на лево
улазило у собу, одељење величине 3,5 х 2,8
метара. Друга улазна врата на Дуловој помоћној
кући била су источно од првих и водила су у
засебну просторију величине 3,5 х 2,8 метара и то
нам је био брашнар. Ове три веће просторије
имале су прозоре трокрилце, на кухињи и соби
окренуте југу, а на брашнару истоку. Три мања
одељенца имала су мање прозориће окренуте
северу. Зграда је имала два оџака, један је био на
зиду између кухиње и собе, а други између
кухиње и брашнара. На два улаза са јужне стране
биле су мање степенице: испред кухиње имале су
два газишта, а испред брашнара три. На
поткровље су водиле велике спољне степенице,
изливене са источне стране зграде, а уз њих се
узлазило од југа према северу. Кровна конс-
трукција је била на две воде, израђена је од тврдог
дрвета, покривена „малом Кикиндом“. Подови у
згради били су бетонски, изнутра је кречено, без
глетовања. Струја је била монофазна, воду и
одвод сам ја радио, а керамичке плочице у ниши
и купатилу Милан из Вреоца. Пре зидања ове
зграде Наја и Чеда су спавали у летњој кујни
Дулове велике куће, Наја је ту и умрла (1978.
године), а тата је наставио ту спавати све док није
завршена грађевина која се описује у овом пасусу,
да би после прешао у њену собу.
Како се из сокака, од запада, наиђе на наш
кућевни плац прво је било моје двориште, у њему
су биле моја кућа и магаза са кошем. Одмах испод
коша, према потоку, била је ограда између мојег и
Дуловог дворишта, у којем су се налазиле његова
велика и помоћна кућа. Одмах испод Дулове
помоћне куће, према истоку, била је ограда
између његовог и економског дворишта, које је
било заједничко, у којем су се налазиле следеће
грађевине: фуруна, стари кош, гаража, стари
пољски клозет, као и економска вишенаменска
зграда са кочацима, свињцима, сушницама и
85
новијим спољним клозетима, на коју је, са јужне
стране, до Драге, наслоњена била дрвена шупа за
огрев. Негде по средини ове економске зграде
ишла је прека ограда између економског
дворишта и свињског воћа, испод којег је, према
потоку, био део за башту, воћњак, купушњак,
нешто мало засејане детелине, траве за кошење.
Између нас и Милована ограду је прво, гледајући
од сокака, „држао“ он, а од пола, према потоку,
ми. Из Дуловог дворишта на овој огради био је
прелаз. Између Драге и нас сва ограда је била
наша. Наспрам мојег дворишта ова ограда се
састојала од бетонских дирека и цоклице,
дрвених баскија и тарабе, с тим што су баскије
шрафљене за диреке. Наспрам Дуловог дворишта
исто је било овако само без завртњева за баскије.
Између Дуловог и мојег дворишта били су
бетонски диреци, без цокле, а између Дуловог и
економског дворишта ограда је била дрвена. До
сокака је била метална ограда са високом
армиранобетонском цоклом. Ову ограду ми је
израдио Павле (Марко) Шостерић (1928-1990), а
помагао му је мој шурак Слободан. На овој
огради биле су две широке капије, једна скроз до
Драге, друга одмах поред ње, према северу. Пре
ове металне ограде ту је била цепана тараба,
постављена још 1936. године, кад се родила Мица
Драгина. Између мојег и Дуловог дворишта била
је широка капија, до Драге, а неколико метара од
ње, према северу, мала капијица. Слично овоме и
између Дуловог и економског дворишта. Поред
ограде са Драгом ишле су две бетонске стазе за
кола, све од сокака до гараже, са размаком између
њих од 30-так центиметара. Са северне стране
ових стаза засађен је био ред борића.
На нашем кућевном плацу биле су две
бандере, једна у дну мојег дворишта, скоро по
средини плаца, а друга у економском дворишту,
поред старијег коша. Са ове друге ишла је струја
за разрушену кућу ћерпичару, а после је морала
остати зато што се са ње струјом напајала
Драгина кућа. Главна чесма за воду била нам је уз
ограду између братовог и мојег дворишта, са
Дулове стране, одмах после реда засађених
борића, према северу, а доња у економском
дворишту, код кочака. Нису биле зидане, само су
стајале водоводне цеви са славинама. Горња је
била метална цев која је уз ограду везана жицом,
зими се затварао главни вентил за њу, а на
испусни се испушти вода из цеви, да не заледи.
Доња је била без металне цеви, само је из земље
изишло пластично црева на које се закаче колено
и славина. Ова чесма никад није затварана нити је
ледила.
86
У мојем дворишту није било воћки, мало лозе
сам засадио код коша. У Дуловом дворишту је
испод горње бандере била крушка лончара, а код
доње капијице трешња. У економском дворишту
код фуруне је била јабука црвенка, а испод овог
објекта још једна јабука. Стари орах се налазио
код коша, а млађи испод гараже, да би између нас
и Драге била огромна крушка јагодњача. У
свињском воћу смо имали орах, две џанерике и
неколико шљива. У воћу испод свињског биле су
шљиве ранице и маџарке, мало лозе и малине.
Иначе, са братом Душаном поделио сам се још
за очевог живота. Сваком је на заједничком
кућевном плацу припало по своје двориште, а
доле, према потоку, по пола, низ дуж. Њиву у
Дугом потоку поделили смо на пола, а на
Спасовини је Коп већ прекопао нашу парцелу.
РАДОВИ КОД ШТАЛЕ
Код штале сам прво направио шупу за овце
коју сам „наслонио“ на саму зграду штале, са
јужне стране, до сокака. Била је величине 2,5 х 2
метра, зидана је црвеним блоковима, врата су
била са источне стране, кров на једну воду падао
је према западу, за покривање је коришћен цреп
бибер. Пре него што сам направио овај објекат
овце су биле у посебном обору у самој штали.
Почетком осамдесетих година ХХ века купио
сам трактор и требала ми је зграда за њега. Једно
време сам га држао под привремено направ-
љеном шупицом у економском дворишту
кућевног плаца која се налазила поред старог,
Дуловог коша. Праву шупу за трактор направио
сам код штале тако што сам је са северне стране
„наслонио“ на саму зграду штале. У ствари, био
је то продужетак зграде штале, нови објекат био
је потпуно исти као и сама штала, исте величине
(6 х 4 метра), висине, стари кров само је
настављен на северну страну. Темељ и цокла
били су од армираног бетона, користио сам
гвожђе „дванаестицу“ зато што тада друго није
имало да се нађе. Зидао сам ја, и то шљаканим
блоковима. Овај објекат није имао плочу, кров је,
као и на штали, био на две воде и покривен
бибером. Са источне стране била су двоја
двокрилна врата израђена од танке чамове даске,
„двојке“. Није било прозора на овој шупи.
Шупу за сено поставио сам у продужетку
шупе за трактор, према северу. Била је величине
11 х 5 метара, прављена од багремових дирека, по
4 са обе стране. Диреци су 60 центиметара били
укопани у земљу, а висина изнад земље износила
је 3 метра. Део у земљи од пола је наливен
бетоном, који је 10-так центиметара излазио из
земље, да би се спречило труљење дрвета.
Диреци нису стругани ради добијања четвртастог
облика, у облом стању су постављани, чак ни
кору са њих нисмо гулили, како се сушила – тако
смо је свлачили. На диреке су, са дужих страна
шупе, постављене венчанице, па преке греде, и то
на сваком пару стубова. Сећам се да је једна од
тих преких греда била лоша и шупа се на том делу
почела развлачити те сам морао жицом везати
венчанице и привући их на том месту. Стубови су
са свих страна макажени, али те маказе су морале
бити кратке, по метар су се спуштале низ дирек,
да не би сметале приликом уласка натоварених
кола под шупу. Са стране нису закиване даске, већ
само на калканима: на оном са северне стране
скроз, а на оном са јужне само делимично, 60-так
центиметара, пошто се та површина подударала
са зиданим северним калканом од шупе за
трактор. На крову је било 13-14 глава рогова,
покривало се лесонитним таблама, а за сваки ред
ових табли треба по три реда летви дебљине
баскије. Не бих ову шупу ни правио, међутим,
купимо сено са кипе, саденемо га уз кочаницу,
оно закисне, делимично и иструли, а ја кажем
брату Дулу: „Дај ти пола пара, пола ћу ја, па да
направимо шупу!“. Тако је и било, сове сам имао
моје, а од Будислава (Љубиша) Пантелића (1948)
и Драгана (Милош) Недељковића (1929-2013)
купимо по једну тополу за рогове. Пошто смо
направили ову шупу под њом смо држали сву
суву храну за стоку, чак и сламу за простирање у
штали. Шупу за сено правио је мој отац Чедомир
и стално је нешто пљуцкао док смо радили, ја сам
му то замерао, а он је причао да то од муке ради.
Сада, као старији, и ја видим да мора да се
пљуцка: када по лепом времену седим на тераси
моје куће сигурно по петнаестак пута на дан
пљунем преко ограде.
Пошто ми је отац умро (1987. године) више
није имао ко да намирује стоку изјутра већ сам тај
посао морао ја обављати, и то рано, пре одласка
на посао у „Колубари“, у зимском периоду године
и по мраку. Зато сам одлучио да од куће одведем
струју за шталу, због светла. Тај посао ми је
урадио Слободан (Ђорђе) Николић (1953) тако
што смо по постојећим бандерама одвели само
једну жицу. Када смо 6. новембра 1994. године
правили вечеру под шатром поводом женидбе
мојег сина Славка, наш рођак Горан (Братимир)
Петрушић (1957-1998) пуцао је из пиштоља кроз
шатор и погоди баш у ту жицу и прекине је. Његов
ујак Милан то примети и каже ми: са бандере у
мојем дворишту висио је краћи део проводника
који је био под напоном, а на земљу је пао дужи
део, без напона. Да не би сметала, ја ту палу жицу
смотам у котур и пребацим у Веверичино, са
друге стране сокака, а сутрадан урадимо
наставак, при чему смо се доста намучили, није
имало довољно резерве. Горан је питао Славка да
пуца и он му је дозволио, да је мене питао ја се не
бих сложио, рекао бих му: „Иди напоље па пуцај,
немој испод шатре!“.
У Јелав сам због селидбе из Горњег краја
сишао уочи Васкрса 2002. године. Штала је
остала још пар година и у њој сам држао једну
краву, а у шупи за трактор свиње. Под шупу за
сено наместили смо један кош. Из Јелава смо
свакодневно горе преко одлазили, за час посла се
стизало пешице.
Радивоје (Чедомир) Мирковић (1943)
Цртеж: Урош (Бранко) Мирковић (1991)
Супружници Станимир
(Богосав) (1936-2014) и
Милојка (Милорад) (1940-2000)
Николић. Снимљено
шездесетих година ХХ века.
Фотографија је у власништву
њихове синовице Зорице
Милојевић из Београда.
87

ОВОЈ СРЕДИНИ ФАЛИ МАЛО ВИШЕ УВАЖАВАЊА
ПРЕТХОДНИХ ГЕНЕРАЦИЈА
РАЗГОВОР СА ОЛИВЕРОМ (ТОМИСЛАВ) МЛАДЕНОВИЋ (1964),
РОЂЕНОМ МИЉАНИЋ
Оливера је рођена 03. 01. 1964. године у
Лазаревцу. Родитељи су јој Радмила (1935-2002)
и Томислав (1935-2010) Миљанић из Барошевца.
Основну школу је завршила у овом селу, средњу
(тадашње Усмерено образовање) у Лазаревцу, а
1982. године уписује Медицински факултет у
Београду, на којем дипломира 1989. Исте године
почиње радити у лазаревачком Дому здравља,
прво на пословима обавезног лекарског стажа, а
по положеном државном испиту самостално као
лекар опште праксе у амбуланти у Барошевцу. Од
1999. године је на специјализацији из психи-
јатрије на Медицинском факултету у Београду, да
би новембра 2003. почела радити као психијатар
у Диспанзеру за ментално здравље лазаревачког
Дома здравља. Између 2005. и 2011. године
радила је и на пословима Шефа Диспанзера за
ментално здравље.
Ангажована је на различитим пројектима
примарне и секундарне превенције: програм
подршке жртвама насиља, психосоцијална
рехабилитација зависника - рад у Клубу лечених
алкохоличара у Лазаревцу.
Учествовала је на различитим скуповима са
стручним радовима, похађала и завршила
различите едукације и из области борбе против
породичног насиља, са тимом из Центра за
социјални рад у Лазаревцу и представницима
локалне заједнице у оквиру програма Ауто-
номног женског центра „Добра пракса“ презен-
товала наш модел сарадње у многим градовима
Србије. Интересовања су јој математика,
организација и планирање, заштита угрожених и
дискриминисаних група.
Срећно је удата, супруг јој је Срђан, мајка је
два сина: Стефан има 27 година, а Иван 22.
Адреса јој је: Улица Аћимовића сокак 2, 11550
Лазаревац.
Оливера, чини се да сте Ви права особа да
нам кажете нешто о здрављу Лазаревчана као
и о њиховој здравственој заштити.
Нема посебних разлога да верујемо да је
здравље у нашој општини посебно лошије или
боље у односу на неке друге делове Републике
Србије, али свакако постоје неке специфичности.
Очекивано трајање живота у лазаревачкој
општини је 74 године, а просек у Србији је 75
година. Просечна старост у 2015. години, по
88
ГОРЊАНИ (И ГОРЊАНКЕ)
подацима Републичког завода за статистику, код
нас је била 41 годину, а у целој нашој држави 43
године. Стопа природног прираштаја је
негативна, више нас умре него што се роди (-2),
годишње имамо само око 180 беба у нашем
породилишту, али бољи смо од републичког
просека који је -5.
Број лекара у нашој општини је 98, значи на
1000 становника 1,7, али, рецимо, у Србији је
општи просек 2,9.
Здравствена делатност у Лазаревцу отпочиње
1882. године оснивањем Здравствене задруге.
Године 1932. изграђена је болничка зграда, уз
донацију Краља Александра и Краљице Марије,
који су уложили 50.000 динара у сребру и Томе и
Илинке Пауновић из Шопића, који су поклонили
10 ари плаца за изградњу објекта. Те године
Здравствена задруга је преименована у Здрав-
ствену задругу са болницом, а 1945. године у
Здравствену станицу. Дом народног здравља
основан је 23. априла 1953. године, а 1963. врши
се поновна реинтеграција свих дотадашњих
пунктова и формира Дом здравља који се задржао
до нашег времена. Ова установа свој потпуни
назив „Дом здравља Др Ђорђе Ковачевић“ добија
у јесен 1972. године, у част преминулог лекара
који је својим радом и пожртвовањем задужио
грађане Лазаревца.
Године 1965. отворен је за то време веома
модеран здравствени објекат у којем су многе
службе Дома здравља биле стациониране све до
1984, када су житељи Лазаревца добили
велелепну зграду која је сада централни објекат
Дома здравља „Др Ђорђе Ковачевић“.
Дом здравља „Др Ђорђе Ковачевић“ пружа
примарну здравствену заштиту становништву на
територији општине Лазаревац као и осталим
лицима која су системом здравственог осигурања
везана за општину Лазаревац.
У Лазаревцу се налази и Специјална болница
за ендемску нефропатију, основана 28. фебруара
1972. године. Болница обавља ванболничку и
стационарну здравствену делатност у области
ендемске нефропатије, бубрежних и других
интернистичких болести, а специјализована је за
пружање превентивне, дијагностичке, терапијске
и рехабилитационе здравствене услуге из
бројних области здравствене заштите.
У нашој општини има доста приватних
лекарских ординација: 2 педијатријске, 2
гинеколошке, 1 ортопедска, 1 кардиолошка, 3
интернистичке, 1 лекара опште медицине, 1
офтамолошка, 2 ординације које пружају
поликлиничке услуге и велики број стомато-
лошких ординација.
У том смислу Лазаревчани имају богату
понуду здравствених услуга и висок ниво
квалитета здравствене заштите и у приватном и у
државном сектору.
Нажалост, постоје и недостаци, пре свега у
смислу немогућности обављања свих дијагно-
стичких процедура на нашој територији (нема ЦТ
апарата, магнетне резонанце) и недостатка
лекара одговарајућих специјалности у државним
установама. Ако је потребан преглед неуролога,
кардиолога, дерматовенеролога, гастроенте-
ролога, хирурга или неког другог специјалисте
којег нема у Дому здравља или у Специјалној
болници за ендемску нефропатију, пацијенти се
упућују на секундарни ниво здравствене
заштите, у конкретном случају у КБЦ „Др
Драгиша Мишовић“ у Београду, или на више
нивое. Јасно, грађани који имају материјалних
могућности могу ове прегледе обавити у
приватним ординацијама.
Ова ситуација недостатка болнице, а самим
тим и лекара специјалиста, специфична је, поред
Лазаревца, и за друге приградске београдске
општине. Опет, анализа броја и врсте кадрова на
нивоу Града Београда показује да их има
довољно, при чему се занемарује чињеница да
грађани градских београдских општина имају на
располагању (просторно много ближе), поред
специјалиста у својим домовима здравља, и
специјалисте у поликлиникама бројних београд-
ских државних болница.
Већ поменути недостатак, односно непосто-
јање болнице у нашој општини, представља
велики проблем када су у питању стари и типичне
болести старих, за које је врло тешко обезбедити
смештај у београдским болницама. Све болести
деце које захтавају хоспитализацију, чак и блаже
респираторне или стомачне, такође захтевају
смештај у београдским болницама.
Овај проблем донекле умањује постојање
Специјалне болнице за ендемску нефропатију на
нашој територији која се пред лечења болести
бубрега бави и болничким лечењем интернис-
тичких болести. Основна намена ове болнице је
лечење ендемске нефропатије и обезбеђивање
дијализе пацијентима са потпуним отказом
функције бубрега.
Ендемска нефропатија је хронична и фами-
лијарна болест бубрега која углавном доводи до
прогресивног пропадања бубрежног ткива и до
постепеног одумирања њихових функција и
потребе за дијализом. Етиологија настанка
ендемске нефропатије, која би установила везу
између географских услова средине, могућих
биогених узрочника у развоју болести и
специфичне ендемичне распрострањености на
територији Србије и источног дела Балканског
полуострва, и поред вишедеценијског проуча-
вања није непобитно установљена. Главни
симптом је малаксалост и лоша крвна слика,
касније почињу промене на костима и крвним
судовима, висок крни притисак, страда срце.
Верује се да су узроци тешки метали, бактерије,
вируси, а најновије теорије кажу да би узрок
могла бити коровска биљка позната као лубени-
чарка, или вучја шапа, која расте у житу.
Најугроженији простори ендемским нефри-
тисом у Србији налазе се у сливовима Колубаре и
Јужне Мораве. У сливу Колубаре, општине
Лазаревац и Лајковац имају највећи број
оболелих од ендемске нефропатије. Детаљним
истраживањима утврђено је да се жариште
обољења налази непосредно уз долину средњег
тока Колубаре. Најугроженија села у нашој
општини су Петка и Шопић.
Од укупног броја пацијената који се лече у
Специјалној болници за ендемску нефропатију,
њих 40 % болује баш од ендемске нефропатије,
која је у свом крајњем исходу смртна болест.
Што се тиче других болести занимљиво је,
рецимо, да је инциденца туберкулозе код нас 26
на 100.000, а просек у Републици је 14 на 100.000.
Године 2016. било је свега пет оболелих, што
указује на тренд смањивања када је у питању
ТБЦ, али је, што се тиче плућних болести, велики
број оболелих од астме и карцинома плућа. По
подацима Градског завода за јавно здравље
највећу шансу да оболе од карцинома плућа имају
грађани лазаревачке општине.
Када су у питању кардиоваскуларне болести и
последице истих, које су прве као узрок смрти у
Србији, ситуација у нашој општини је слична
републичком просеку.
У домену менталног здравља најчешће
менталне болести, као што су анксиозни
поремећаји и депресија, или најтеже, као што су
психозе, погађају нас колико и друге грађане
Србије. Оно што је код нас специфичност јесу
болести зависности, пре свега алкохолизам и
наркоманија, где по броју оболелих предњачимо
и на територији Града Београда и у Србији. Добро
је што у последњих неколико година, када је у
питању наркоманија, број новооткривених
случајева опада.
Велики допринос медицинској заштити у
Лазаревцу дале су мере превенције и рано
89
откривање. Уопште, превентивни прегледи имају
велики значај. Рецимо, од како у лазаревачком
Дому здравља постоји мамограф смртност од
карцинома дојке пала је за 30 %.
Медицинску заштиту подупиру и институције
социјалног старања: Центар за социјални рад,
огранак београдског Геронтолошког центра за
дневни боравак и Клуб за старије особе у
Лазаревцу, затим Центар за смештај и дневни
боравак деце и омладине ометене у развоју, исто
тако Удружење грађана „МНРО“, које пружа
помоћ ментално хендикепираним лицима, такође
и невладина организација „Хипократ“ за помоћ
инвалидима.
Да ли бисте нам нешто више рекли о
менталном здрављу Ваших пацијената?
Најчешћи ментални (умни, мисаони)
поремећаји мојих пацијената су анксиозни поре-
мећаји, депресија, психозе и болести зависности,
а могло би се рећи да су то и најзаступљеније
психијатријске болести уопште.
Анксиозни (анксиозност - нејасан страх без
очигледног повода) поремећаји су најчешћи
поремећаји менталног здравља у данашње време,
а под тим подразумевамо када је неко напет,
нервозан, да има притисак на нервној бази,
оболелу штитну злезду. Заправо, то су стања која
се карактеришу осећајем унутрашње узнемире-
ности и уплашености без реалног основа. Дакле,
када имамо нормалан страх од нечега - то није
категорија менталног поремећаја. У својој пракси
често срећем особе које без икаквог непосредног
основа имају нападе узнемирености праћене
врло драматичним соматским (телесним)
реакцијама (скок притиска, поремећај дисања,
лупање срца), где се, у ствари, ради о анксиозним
поремећајима. Занимљиво је да је пре двадесетак
година број таквих пацијената био много мањи,
раније су им лекари опште праксе преписивали
лекове, а сада се упућују психијатрима.
Пацијенти са нападима панике (изненадни и
неконтролисани страх) врло често прођу
безуспешне силне анализе код других доктора, па
се сами јављају нама. Најтеже им пада то што су
им сви резултати испитивања у реду, а они
осећају да није тако. Пошто страх не могу
контролисати, без резултата им се објашњава да
не треба да се плаше. (Да га могу контролисати -
не би имали поремећај.) Експлозију анксиоз-
ности произвео је убрзан темпо живота и повећан
број информација. Ови поремећаји су лечиви и на
њих отпада 50 % пацијената у психијатрији.
(Значајан број мојих пацијената из Барошевца
има анксиозне поремећаје.)
90
Депресија је патолошка (болесна) туга,
поремећај расположења који се одликује
претераним нереалним туговањем, а праћен је и
другим симптомима (симптом - субјективни
доживљај телесних промена насталих током
патолошког стања или процеса у организму):
губитак енергије, воље, негативно предвиђање
будућности, снижено самопоштовање и само-
поуздање, прецењивање опасности и потце-
њивање сопствених капацитета да се савладају те
опасности. Важно је напоменути да се код
депресије појављује најтежи исход у психи-
јатрији - самоубиство. Због тога посебну пажњу
треба обратити кад су у питању млади, такође и
јако старе особе, нарочито мушкарци. Депресија
се у клиничкој пракси јавља у различитим
облицима, од благих, до врло тешких, и они
захтевају различите третмане. Овај ментални
поремећај у последње време изузетно је у фокусу
јавности. Светска здравствена организација
ставила га је на четврто место као болест која
изазива губитак радне способности, односно
губитак радних дана, а очекује се да ће 2020.
године бити на другом месту, из чега се изводи
закључак да је ова болест у целом свету у порасту.
Није баш најјасније да ли је разлог томе промена
начина живота, савремено доба, огроман прилив
информација, чињеница да смо све више
усамљени и мање у контакту једни с другима, или
су у питању неки други фактори (боља
дијагностика, велика примена медикације,
продужење животног доба). И ови поремећаји су
лечиви. У нашој средини један од разлога
депресије је промена животних околности, тј.
пресељење, одлазак из родног места. У мојој
пракси није било баш много одсељених
Барошевчана који су се јављали по том питању,
али је то код Вреочана израженије, нарочито ако
су у питању старије особе које су се преселиле у
градску средину, и то баш у стан.
Психозе (пежоративно - „лудило“) спадају у
најозбиљније поремећаје где је нарушен тест
реалности, где се она не схвата на исти начин као
код здравих особа, другачије се сама реалност
тумачи, где долази до „привиђања“, слушних или
видних халицунација (халицунација - опажај
произишао без одговарајуће објективне чулне
стимулације). У домен психоза спада и оно што
називамо паранојом (тескоба и страх неке особе
узроковани ирационалним идејама и неспособ-
ношћу разликовања маште од стварности), затим
суманутост, шизофренија (нагли прекид миса-
оног процеса и веома емотивна реакција). Дакле,
то су врло озбиљни поремећаји, али ако се на
време почне са лечењем они могу бити под врло
добром контролом. Многи моји пацијенти са
оваквим болестима радно су доста функци-
онални, обављају озбиљне послове, рецимо и са
високом стручном спремом (економисти,
правници). Оболели од ових поремећаја који се
не лече губе радну способност, остају без посла,
долазе у стање социјалне беде. Нетачно је да су
пацијенти лечени од психоза агресивнији од оних
других особа. Учесталост ове болести је 1 % од
укупног становништва - у нашој општини око
600.
Болести зависности су оне код којих постоји
неодољива жудња за одређеном супстанцом и
наставља се њена конзумација, упркос после-
дицама по здравље, где се јављају и друге
карактерне психичке измене. Најпознатије су
алкохолизам и наркоманија, а постоје и друге,
модерније, рецимо зависност од физичких
активности (вежбања), интернета, телефона,
коцке. Ови ментални поремећаји су рак рана на
територији наше општине. Алкохолизам је овде
као проблем присутан још од педесетих година
прошлог века, због „Колубаре“, организације ове
фирме, тежине посла у њој. Ми имамо добре
службе менталног здравља и социјалног старања,
па се ова болест на време примећује и успешно
лечи, за разлику од неких других средина
(Београд, Костолац, Младеновац).
За све поремећаје менталног здравља постоје
троструки узроци: генетика, средински (искус-
твени) фактор, као и лични фактор осетљи-вости
везан за рани психолошки развој, услове
одрастања и трауме из детињства. Генетика може
бити више, мање или никако узрок менталних
поремећаја. Ако одређена особа има велику
генетску предиспозицију за неки психијатријски
проблем, он ће се појавити без обзира што му све
друго у животу буде идеално. Код особа без
генетске предиспозиције екстремна искуства
(рат, логор, животна угроженост) могу изазвати
поремећај. Губитак детета код родитеља бива
основ за депресивно реаговање. Ако је само један
фактор довољно јак - изазваће поремећај, а ако су
сва три слаба - не може доћи до њега.
У оквиру овог одговора још једном би требало
навести установе социјалног старања у нашој
општини, које такође дају допринос у лечењу
психијатријских болесника. Ту пре свега мислим
на Центар за социјални рад који доста успешно
ради. Центар за смештај и дневни боравак деце и
омладине ометене у развоју има веома велики
значај зато што би такве особе без њега биле
изоловане из неког друштвеног контекста. Ту
добијају прилику да успоставе друштвене
контакте, да се ослободе. Таква деца и омладина
не могу да се уклопе у редовно школовање, мада
је данас тренд, ако су блаже заосталости, да се
ради инклузија (укључивање), да се укључују у
редовно школовање. Ако је већи степен
заосталости - ту је поменути Центар. Домови за
старе сада су махом приватни, а врло су значајни
због појаве деменције (прогресивно и неповратно
пропадање интелектуалних способности и
виших менталних функција услед одређених
органских узрока), која би се такође могла
навести као ментални поремећај од којег
углавном обољевају старије особе. Дементна
лица имају потребу за целодневним надзором и
стога постоји потреба за њихов смештај у овакве
домове. Клуб за лечене алкохоличаре функци-
онише као удружење грађана и већ 11 година је
ван Дома здравља, а простор му се налази у Улици
Николе Вујачића број 26 и опремљен је
захваљујући донацијама. Ја тамо радим волон-
терски, такође и социјалне раднице Светлана
Аврамовић и млада Марија Божић. Ми са
психијатрије пацијенте алкохоличаре шаљемо у
овај Клуб и ту их повремено виђамо. Пракса је
показала да има ефеката рада ове установе, она
релативно добро функционише, мада је у
тренутку док ово пишем (септембар 2017.
године) затворена, због неплаћене струје. Нас
стручна лица нико не ангажује, да поновим још
једном да радимо волонтерски. Док је било пара
добијали смо по десетак хиљада динара годишње
за рад, уназад неколико година тога нема. Овде
ваља напоменути да је у Лазаревцу постојало и
Саветовалиште за болести зависности, такође као
удружење грађана, делило је простор са леченим
алкохоличарима. Функционисало је док је било
пара, а 3-4 године има како не ради. Српска
православна црква је, по узору на католичку и
протестантску, пре више од десет година почела
организовати кампове, заједнице за лечене
наркомане. То сам прво видела у манастиру
Ковиљ и почела сам мотивисати моје пацијенте
да се јављају у те заједнице при цркви зато што се
ту нуди неки продужени боравак од пар година.
Ту се ради, а то је повољна околност с обзиром да
су такви пацијенти изгубили животну структуру,
пореметили су однос према раду, обавезама,
изгубили су циљ и смисао живота. У таквим
заједницама постоји и одређена дисциплина,
неопходна за лечене наркомане. У цркви у
Брајковцу постоји такав камп који успешно
функционише, посећивала сам га и дајем
препоруку мојим пацијентима да иду тамо.
Познајем и тамошње свештенство, нарочито оца
Александра (Новаковића). Треба још једном
нагласити да су то добровољне заједнице.
91
Настоји се да пацијенти из овог краја иду, рецимо,
у Ковиљ, а они из Војводине у Брајковац, да их
близина места живљења не вуче да одустану од
боравка у камповима ове врсте.
Зашто је наркоманија врло актуелна тема у
нашој општини?
Лазаревац је средина са понајвећом стопом
наркомана на територији Србије. (Ту се углавном
мисли на хероинске зависнике.) Ту би још
требало поменути Обреновац и Београд. У нашој
општини има 300-400 регистрованих зависника,
то је око 0,67 % од укупне популације и изнад је
републичког просека. У идентификоване
зависнике рачунају се они који се добровољно
јаве за помоћ. Здравство не „лови“ наркомане, а
подаци о добровољно пријављенима прослеђују
се одговарајућим институцијама, због статис-
тичке и епидемиолошке обраде. (Тим институ-
цијама здравство не пријављује конкретну особу,
већ њено годиште, болест, дужину наркоманског
стажа...) Иначе, стварних зависника има више од
идентификованих, то показују и многе светске
студије из ове области. Имали смо случајеве да се
хероински зависници пријаве тек после 7-8
година коришћења ове супстанце, а има и оних
који се никада не пријаве, већ продужавају
дрогирање. За Лазаревац је карактеристично то
да је добровољно пријављивање зависника мало
веће него у већини других средина - тамо је то
можда већа срамота. Не зна се шта је прави разлог
томе што је наркоманија значајно присутна у овој
средини. Стоји да код ове болести зависности
мора постојати супстанца која се конзумира,
такође и особа подложна овом обољењу, на крају
и подршка средине да би се десио контакт те
супстанце и такве особе. Можда би један од
главних узрока тога што у Лазаревцу постоји
релативно висок проценат регистрованих нарко-
мана био виши животни стандард у нашој
општини, па је, самим тим, на овдашњем црном
тржишту наркотика постојала већа понуда од
стране дилера. Што се тиче врста дрога које треба
поменути, може се рећи да су у нашој средини
најзаступљеније разне таблете које садрже
одређене психоактивне супстанце, онда долази
марихуана, па хероин, а ретко је присутан и
кокаин.
Хероин је најопаснија дрога. То је природна
супстанца која се производи хемијским путем, а
главна сировина за њега је опијум, сасушени сок
посебне врсте биљке мак. Физички облик му је
прах који се грејањем у кашичици раствори и
убризга шприцем интравенски (непосредно у
вену). Такође се на свећи или нечем другом греје
92
на фолији, па се удишу паре које се том приликом
појаве, а сам прах се може и непосредно
ушмркивати. Коришћење хероина успорава рад
централног нервног система (мозак и кичмена
мождина), изазива пријатност, уживање. Мозак је
еволуцијом дошао дотле да нам налаже да
пријатне ствари треба поновити (пословни успех,
оргазам, исхрана), зато што је то корисно.
Интензитет унутрашњих опијата који се створе у
организму приликом дешавања тих пријатности
далеко је мањи него код конзумирања дроге.
Мозак је тако склопљен да није предвидео да ће се
појавити наркотици. Дакле, то би укратко био
механизам настанка зависности, та потреба мозга
за понављањем пријатних ствари. Хероин
изазива највеће последице и самим својим
дејством и компликацијама због интравенског
убризгавања (ХИВ, хепатитис Ц), а проузрокује
тако јаку зависност да две недеље коришћења
ствара правог зависника који то остаје годинама.
Треба поменути и социјалне последице: пошто
дрога постаје најпреча запостављају се радне
обавезе, уништавају се породични односи, краде
се (да би се дошло до неопходног новца за
куповину дроге, а ради се о знатним сумама).
Конзумирање хероина најтеже се прекида од свих
осталих дрога зато што он ствара велику физичку
и психичку зависност. Донекле му по том питању
може парирати алкохолизам, али он је гурнут у
страну зато што је друштвено прихватљивији,
теже настаје (оно што дрога уради за три године,
алкохолу је потребно двадесет). Због спорог
развоја алкохолизма карактерне црте личности се
формирају, особа стекне неку зрелост и одго-
ворност док не постане алкохоличар, па треба
време да се то уништи. Са дрогом се почиње у
млађем животном добу, брже делује, што за
последицу има да особа остаје незрела, на
адолесцентној фази развоја. Никад не навикне да
испуњава обавезе, да буде стрпљива, да ради на
неком циљу. У пракси има одвикнутих од
хероина. Пре тога им се дају блокатори, лекови
који се вежу за рецепторе у мозгу и блокирају
место где би се везао хероин, тако да ако таква
особа дође у искушење да узме дрогу зна да она
неће деловати, неће доћи до задовољства које се
јури. Има апстинената (одвикнутих од наркотика)
којима се дају блокатори, има и оних којима се ти
лекови не дају. Нови правац у терапији
одвикавања је „терапија одржавања“ где се завис-
ницима нуде таблете које делимично производе
ефекат хероина, а делимично су блокатори:
смирују жељу за хероином, а истовремено
онемогућавају да се он узима. То није терапија у
смислу лечења, већ су то процеси у смислу
смањења штете. Наркомани нису излечени, али
су стављени под контролу: узимају лек који
излази из апотеке, фармацеутски је прегледан,
под контролом су доктора, долазе да се
контролишу на хепатитис Ц и друге болести,
финансијски се консолидују, не краду.
Марихуана (трава) се добија прерадом лишћа
и цвета биљке индијске конопље и користи се
пушењем. Она не изазива физичку зависност:
није немогуће да је неко целог живота користи и
да нема већих здравствених проблема, ако то ради
повремено и умерено. Има штетних последица
које се јако занемарују и минимизирају и то је
разлог што се Светска здравствена организација
противи њеној легализацији и декриминизацији
и има уздржан став кад је у питању употреба
марихуане у медицинске сврхе код неких
индикација (глауком, карцином). Опасност је да
под дејством ове дроге дође до развоја психозе,
лудила: доказано је да употреба марихуане код
млађих особа повећава стопу појаве псухотичних
обољења. У пракси сам имала случајеве да су
младе особе, које нису имале генетских предис-
позиција за психотична обољења, оболеле од њих
због коришћења марихуане. То није неки велики
проценат, највише 10 %, али су последице ужасно
драматичне, тешке. Друго, марихуана изазива
навику да се човек опушта, да задовољство
налази у нечем што долази споља, тако да ту
имамо психолошку зависност од овог опијата, а
врло често и увод у неку другу зависност, рецимо
од хероина. Мало ко је почео са хероином; обично
иде: цигарете, алкохол, марихуана, па хероин.
Треба рећи и да честа употреба марихуане доводи
до дисбаланса афекта: еуфоричан си док је
узимаш, а депресиван кад апстинираш.
Што се тиче таблета које садрже одређене
психоактивне супстанце (супстанце које својим
деловањем на нервни систем изазивају промене у
расположењу, понашању и мишљењу) треба
поменути екстази, затим таблетице за техно-
журке. Њихово коришћење може изазвати врло
драматичне последице, нарочито у комбинацији
са алкохолом: када се алкохол узима сам - постаје
се поспан, после одређене количине више се не
може конзумирати и зауставља се на некој
његовој концетрацији у крви, а кад су ту и
стимуланси - они разбуђују, контрола организма у
виду поспаности, ошамућености, не постоји, и
долази до тровања алкохолом. Друго, узимање
ових стимуланса доводи до скокова крвног
притиска, поремећаја срчаног рада.
Кокаин је скупа дрога боље ситуираног слоја
становништва а добија се из лишћа биљке коке
која расте у Јужној Америци. Узима се
ушмркивањем, инјекцијама и пушењем, а корис-
нику даје нереални осећај самопоуздања и
изазива снажну псичку зависност.
Не практикујемо да дефинишемо које особе
поседују подобност за конзумирање дроге, пре
свега због етикетирања људи. Скоро сви наши
пацијенти почели су дрогирање у младости,
махом пре двадесете године. То су углавном особе
које не могу пронаћи доживљај задовољства у
неким уобичајеним животним активностима:
нису довољно успешне у школи, нису задовољне
својом породицом. То је период одрастања где
има пуно фрустрација: неко се са тим носи и
направи одређене моделе понашања, а неко нема
неопходне ресурсе за то, повлачи се у изолована,
гранична друштва која су упадљива и покушава
се истаћи на неки други начин. Онда крећу
искуства са дрогом. Што се тиче утицаја
породице на подобност за статус наркомана
искуство нам говори да су то оне где су родитељи,
најчешће отац, алкохоличари.
У нашој општини највећи број зависника је
1983. и 1894. годиште. У време поласка у школу и
социјализације ових генерација долази до
распада СФРЈ, читаво друштво, па и њихови
родитељи били су оптерећени актуелним
догађајима. А 1999. године, у време бомбар-
довања наше земље, имају 15-16 година. Државне
границе су пропусније, на црном тржишту је било
много више јефтине, приступачније дроге. Значи,
постојао је елемент младе фрустриране особе и
елемент присуства наркотика. (Србија је иначе на
путевима дроге и то је још једна неповољна
околност.) Сада је понуда мања, пре свега због
полицијских активности, а смањена је и потра-
жња, захваљујући лековима. Плус тога, овде су
пре пар година активно јурени дилери, где треба
поменути удружење „Свети Сава“, које је томе
дало велики допринос.
Код ове болести зависности карактеристична
је појава друштвеног лицемерја: годинама
наркомане трпимо да не испуњавају своје радне
обавезе, то дуго траје, а кад неком прекипи - они
добију отказ на послу. У интересу тих младих
особа је да се то деси много раније. Исто тако, у
друштвеном интересу треба заузети став да се
дрогиран и пијан не одлази на посао. Када те исте
особе уђу у процес лечења, мало се уреде - никако
не могу доћи до посла, обележене су за цео живот.
То важи и за алкохоличаре.
Озбиљна употреба дрога у свету везује се за
средину ХХ века, нарочито за појаву хипи
покрета.
Које су Вам асоцијације на Барошевац, село у
коме сте рођени?
93
 Само село данас је много изгубило у физичком
смислу: доста је одсељених, неколико заселака је
уништено. Остали су само Јелав и Варошица, али
то више није оно што је било. Прилазни пут
Барошевцу код мене изазива тугу, запрљан је,
пропао, са једне стране, непосредно уз њега је
Коп, који је практично унутар села. Не могу да
реконструишем где су били прекопани крајеви,
конфигурација терена потпуно се променила
прекопавањем.
Захваљујући васпитању, током својег одрас-
тања имала сам доживљај Барошевца као места
које има неки свој интегритет, историју, које је
било чак и општинско, са активним друштвеним
животом, где се нарочито спомињу силне кафане.
Може се рећи да је тако и било док сам ишла у
основну школу, коју су похађали и ученици
виших разреда из Бистрице, Зеока, Стрмова. У
цркву су долазили Бистричани, Зеочани, Круше-
вичани, Рудовчани, Трбушничани, Црљенчани.
Било је много продавница, све је било живље.
Можда је за такав садашњи утисак у питању било
моје тадашње животно доба, а можда и чињеница
да сам отишла из Барошевца. Можда сада све то
видим много лепшим него што је у то време
заиста и било - то је тешко објективно проценити.
Ипак, мислим да је то и реално: био је већи број
становника, више се деце рађало, школа је била
пунија. Сада имамо много лепу школу, али нема
кога да у њу иде.
Услед експропријације старог домаћинства, на
Спасовини, године 1982. пресељавамо се у
новосаграђену кућу на Вашаришту. Тада сам
имала 18 година, било је то време мојег поласка
на студије у Београд. Са једне стране - тај
прелазак доживљавам нормално, нисам примећи-
вала неку тугу. Са друге - индикативно је да се од
момента пресељења у нову кућу никад више
нисам враћала старој, која није одмах порушена,
још неко време је стајала. Моји укућани су
одлазили тамо, ја се на ту страну никада више
нисам враћала! А није да нисам имала времена. У
оно време тога нисам била свесна. Могу
направити паралелу: пре пет година продала сам
и ту кућу у барошевачком Вашаришту - и у њу
никада више нисам улазила. Без обзира што сам
разумно донела одлуку о продаји, тешко би ми
пало да уђем у њу и доживим је као нешто друго.
Вероватно је у питању емотиван разлог, исти онај
и за неодлажење старом домаћинству на
Спасовини. Јесте да смо силаском у центар
Барошевца прешли на боље, али успомене су
успомене. Горе, у старом крају, у Четвртом реону,
био је један комшилук, доле неки други, на који се
требало прилагодити. Сећам се пута којим смо
94
ишли кући, њиме су пролазили и Стрмовци, па и
ђаци из тог села који су похађали нашу школу. (У
то време није било аутобуског саобраћаја између
ова два суседна села, углавном се ишло пешице.)
Споменула бих и успомене везане за карактерис-
тичан простор у старом крају, за ритуале које смо,
као деца, обављали. У пролеће тражимо прво
цвеће, љубичице, висибабе, из гнезда са дрвета
скидамо сврачија јаја. Ту је главни организатор
био Стипа, мој брат од стрица. Са ове временске
дистанце процењујем да су све те успомене
утицале на то да се после селидбе никада више не
враћам у стари крај. Та промена, силазак са
Спасовине у Вашариште, за мене је била много
већа од коначног одласка из Барошевца, у
Лазаревац, 1999. године. Наиме, десет година сам
радила као лекар опште праксе у Барошевцу,
после тога одлазим на специјализацију за неуро-
психијатра у Београд, што је подразумевало
пресељење у Лазаревац. Не бих желела бити
криво схваћена, мислим да су моји професио-
нални квалитети подразумевали одлазак из
родног села.
У основну школу у Барошевцу пошла сам
1970. године. Иако сам 1964. годиште, ишла сам
са годину дана старијима, зато што сам рођена
почетком јануара. У то време била сам прилично
ситне телесне грађе. Први и други разред сам
похађала у комбинованим одељењима, пола
ученика у учионици било је из моје генерације, а
пола из оне годину дана старије. Учитењица ми је
била Драгица Павловић. Другу половину ученика
из моје генерације, који су такође били у другом
комбинованом одељењу, учила је Јелена
Николић. Од трећег разреда није више било
комбинованих одељења, а за учитељицу нам је
дошла Зора Раковић. Од школских другова из
моје генерације сећам се Милене Миљанић, Наде
Ристивојевић, Снежане Пантић, Снежане Сав-
ковић, Томице Миљанића, Зорана Ристивојевића
- Чаруге, Ранка Чавића, а из оне старије, са којима
сам учила прве две године, Слађане Димит-
ријевић, Мире Алибеговић.
Учитељица Драгица је била јако строга, децу
је и физички кажњавала, знала је ђацима лупити
главу о таблу. Није била баш слатка. Колики је
интензитет страха због тога био код деце могу
навести кроз следећи случај: један ученик је био
толико уплашен да је у набрајању домаћих
животиња заборавио споменути коња. Учите-
љица га је онда запитала да ли је он уопште
некада и видео коња, с обзиром да живи на селу, а
он је рекао да није, зато што кад коњи наиђу поред
њега они у трку дигну прашину, он због тога
затвори очи и не види их. Мене није тукла,
вероватно с тога што сам била добар ђак. Сећам
се само да ми је једном из неког разлога бацила
свеску на под и од тога су се поцепали њени
увијачи. Због тога је мој отац дошао у школу и
рекао јој, од прилике, овако: „Свеске ја купујем и
други не може да их цепа, деца су моја и други не
сме да их бије, за све друго постоје оцене, а у
случају неспоразума треба мене позвати!“
Против сам физичког кажњавања сваке врсте и са
ове временске дистанце овакву строгоћу
оцењујем као ужасну. Присталица сам тога да
ауторитет може да се гради дозвољеним
средствима, што никако не значи да ђаци треба да
тероришу учитеље и наставнике. Физичка казна
апсолутно није неопходна ако човек зна да се
постави. Данас су просветни радници изгубили
углед који су имали, много мање инстумената им
је на располагању да би контролисали ситуацију.
Ипак, и даље мислим да физичка сила није
решење. Сматрам да се ми требамо променити, а
поводом тога наводим прост пример: ако родитељ
не долази у школу на родитељске састанке он
својем детету несвесно показује да та школа није
за поштовање, па нема места чуђењу зашто та
деца не поштују школу. Деца су само огледало
онога шта ми у друштву радимо. Поносна сам
што је мој отац чак и у то време имао став да децу
нико не сме физички кажњавати. Иначе,
учитељица Зора, која ме је, као што рекох, учила
од трећег разреда, била је много блажа.
Већ сам навела да сам била добар ђак, добро
сам памтила, била сам бистра, одлично су ми
ишли и писање и математика и с тога сам врло
рано изазвала нетрпељивост код друге деце.
Поводо тога бих навела следећи случај: у другом
разреду, на пропитивању таблице множења,
нисам знала колико је „7 пута 8“. Због тога су ме
на великом одмору сви задиркивали, ђаци из моје,
и из оне старије генерације. (Осим једне једине
другарице, која ме је заштитила.) Нису ме тукли,
али су били срећни и задовољни што и ја нешто не
знам. Тако сам врло рано научила да човек мора
да амортизује оно по чему одскаче: ако превише
искаче - средина то не прихвата. („Нико није
патријарх у својем селу!“) То сам тада инту-
итивно осетила и нисам више имала таквих
проблема и била сам друштвено прихваћена.
Рано сам научила да мора мало да се „спусти
лопта“.
Из времена од петог разреда памтим настав-
ника математике Рачића који је тражио велико
знање и прва оцена код њега била ми је
„четворка“, а добила сам је зато што нисам знала
шта су то „дисјунктивни скупови“ (скупови без
заједничких елемената). Од свих ученика у
школи којима је он предавао математику само смо
Добрица Миљанић (који је био у пар година
старијој генерацији) и ја имали „четворке“,
највише оцене у то време, сви остали - ниже!
Српски (у то време „српскохрватски“) језик ми
је предавала Мара Лакета, особа ван стандарда,
жена за сва времена, један од ликова који су у мом
животу оставили неизбрисив траг. (Она ми није
све четири године била наставница српског, још
су ту по једну годину биле Мирјана Медурић и
Верка Урошевић.) Мара је била врло широка,
знала је кад је коме тешко. Кад би се неком детету
разводили родитељи знала би по цео час
објашњавати како му треба помоћи. Знала је да
развије такав однос да ако не знаш наставно
градиво да те буде срамота што не знаш; не грди и
не вређа, већ ствара ситуацију да теби буде
непријатно што не знаш. Саветовала нас је око
гардеробе, једноставно - помагала у свему.
Наставница Мара ме је толико добро познавала
да је приметила да сам ја за једну школску
другарицу написала састав за неко школско
такмичење. (Та ученица ме је замолила да јој
помогнем, сматрајући да ће јој то дати неки плус
по питању укупне оцене из српског. Стварно је и
добила награду.) Толико је добро познавала своје
ученике. Још се сећам да ме је, знајући да доста
читам, упутила да прочитам „Евгенија Оњегина“,
а када сам завршила запитала ме је због чега је
Евгеније отишао да лута. Нисам знала да јој
одговорим, на шта ми је она рекла: „Е, драга моја,
свака љубав мора да се одболује!“ Tо сам тада
само запамтила, није ми било јасно, а тек сам
после двадесетак година схватила шта је хтела да
ми каже. Кад сам имала првог момка Мара ме је
звала да поприча са мном, плашећи се да ме то не
понесе. Хвала Богу, никад ме то није понело,
заљубљивала сам се како сам се заљубљивала и то
није утицало на моје школовање.
Оливера, живели сте у селу, сада сте у граду.
Како бисте упоредили ове две средине?
Пре свега бих истакла следеће: када се
упоређују живот у граду и селу треба имати на
уму различитост потрба сваке поједине особе.
Иначе, са професионалног аспекта гледања
сматра се да постоји разлика у организовању
живота у ове две средине, мада се данашња села
врло драматично приближавају некој култури
града.
У селу има мање становништва које се
међусобно боље познаје. Ту је традиционално
присутна много већа интимизација и степен
ослањања једних на друге у непосредном
комшилуку. Свакодневни живот више се одвија
95
на пољу, изван затвореног простора, нарочито у
периоду од пролећа до јесени. Активност људи
много више је усмерена на контакт са природом,
на боравак у њој. Истина, овдашња села данас су
мање фокусирана на пољопривреду, али скоро
сви имају барем баште. Конкретно, Барошевац је
таква средина која није карактеристична за
потребе поређења овог типа, бар за мене - много
се изменио, сузио, скупио, просто се може
констатовати да то и није типично село.
У сеоским срединама много је више међу-
људског контакта него у градовима. Позитивно је
то што млади од малена имају присутну свест да
их сви знају те понашање морају стављати у
дозвољене оквире. У градовима тога нема,
нарочито у оним великим.
Ако се гледа конформистички приступ онда
град има више предности. У нашим селима није
решено питање грејања и осталих комуналних
услуга, а у граду јесте. Истина, то кошта, али
свакако олакшава свакодневни живот. Даље, у
граду имамо целодневну доступност здрав-
ствених услуга. Амбуланте у Великим Црљенима
и Рудовцима раде на овом принципу и донекле
премошћавају ту разлику. Уопштено, у Србији је
по питању ових услуга много већа разлика
између градских и сеоских средина, наш крај је ту
изузетак. На нивоу основних школа нема битних
разлика, што се не може рећи за оне средњег типа.
Трговачке радње много су присутније и
разноврсније у урбаним срединама. Једноставно,
у граду је све присутније, културно-рекреативни
садржаји много су доступнији, рецимо базени,
спортске сале, сауне, позоришта. Себи то могу
приуштити и особе са села, али је компли-
кованије, захтева веће ангажовање.
Много би мања разлика била између живота у
граду и селу да нам је развијенија инфра-
структура, услуге. Рецимо, у нашем окружењу за
позитиван пример може послужити Словенија. У
свету се сматра вишим стандардом живети ван
урбаних центара, на периферији велеграда, где се
имају дворишта уз куће. Истина, има изузетака:
Менхетн је Менхетн, без обзира колико је
„згужван“. Али, генерално гледано, у свету људи
који имају новца измичу се из градске гужве и
село би требало бити бољи избор. Наш низак
стандард и понижавајућа инфраструктура не
могу то да испрате. Рецимо, када би између
Лазаревца и Барошевца дању функционисао
аутобуски превоз на сваких пола сата, кад би овде
били бољи путеви, услуге и остали садржаји од
општејавног значаја, то би било слично као
однос, на пример, центар Београда – Раковица.
Без обзира што су мања насеља у нашој општини
96
специфична, на неки начин урбанизованија него
у другим деловима Србије, слободно се може
рећи да је наше село остало на периферији бриге
државе, и то тако траје много година уназад.
Једноставно, разлика између града и села баш је
драстична. Држава системски није градила ту
културу да људе мотивише да у тим мањим
срединама, где су рођени и одрасли, имају све
што им треба. У нашој општини, по мени, сјајан
период био је осамдесетих година прошлог века:
Барошевац је тада живео животом варошице и
много је мања разлика била између њега и
Лазаревца него што је данас.
За себе бих могла рећи да се у овом животном
добу опредељујем за предности живота у
градској средини. Томе можда доприноси и то
што не волим врсту сеоске супкултуре са
исувише присним односима. Лично немам
потребу да са комшијама будем интимна.
Одговара ми да моја дружења буду моји избори,
да не буду наметнута местом живљења. У граду
мање има такве врсте присности. У Београду,
рецимо, много мање него у Лазаревцу. Мене
лично не дотиче то вођење рачуна о другом, док
ме не „качи“, али ми не прија, узурпира ми време,
пажњу. То је и питање опште културе, наш град ту
није нешто нарочито одмакао од села. Имам
искуство да уђем у такси у Лазаревцу и возач ме
почне свашта испитивати. Бивам принуђена да
постављам границу у таквој врсти комуникације
и настојим да се конверзација сведе на пристојни
минимум. Можда сам по том питању мало и
цепидлака. У селу је то још више изражено али
сам научила носити се са тиме. Млади су
нарочито нетрпељиви по овом питању, фрус-
трира их та врста непотребне знатижеље. Са
друге стране, у животу се ништа не може наћи
идеално. За разлику од мојег опредељења,
некима, који су се, као и ја, преселили из села у
град, није пријатан живот у новој средини,
приоритети су им много више у руралном насељу.
То је овде нарочито изражено код Вреочана,
пошто њихово село због рударских радова
доживљава судбину сличну Барошевцу.
Закључила бих одговор на ово питање
општепознатом констатацијом да се већина
светске популације фокусира на градове. Свет
иде у правцу конформизма, технолошког развоја,
а све предности које из тога пристичу доступније
су у градовима. У селу све касни, млади имају
потребу да буду на извору догађаја, тако да то
условљава да се све више становништва
пресељава у градове. Огроман број наших села је
напуштен или полунапуштен. Није феномен овог
краја, нити Србије, да се све више одлази у
градове.
 Да ли бисте још нешто додали на крају овог
разговора?
Желела бих нешто рећи о својим родитељима,
који су обоје били из Барошевца, тако рећи
комшије, исто тако и о њиховим родитељима.
Мислим да су сви они значајни за мој живот. Нико
од нас није „тиква без корена“ и самим својим
пореклом усмерени смо на неку страну, можда не
у смислу професије, али свакако у смислу
карактера, понашања. Нико није настао без неке
предисторије и ми настављамо да трајемо кроз
неке који долазе, било биолошки, било предањем
које преносимо на друге. Мислим да овој
култури, овом народу, овој средини фали мало
више уважавања претходног, претходних гене-
рација, при чему не треба бити конзервативан па
остати у свему онакав како је некада било.
Имала сам срећу да одрастам поред мајке која
је била изузетно рационална жена, постављена
„са обе ноге на земљу“, која ме је научила неком
здравом, нормалном односу и према смрти, и
према болести, и према туговању, и према болу.
Имала је здрав став о томе. Није ту било никакве
театралности и драме и све сам то некако понела у
живот. Један од израза моје мајке, који је
вероватно и она чула од другог, био је, рецимо:
„Деца не смеју да се бију, ако се много бију онда
се убију у појам.“ То није везано за неко
образовање, она је завршила само четири разреда
основне школе, то је више одраз неке здраве
мудрости, да не кажем сељачке, али је потпуно
исправно. Иначе, нисам била мирно дете,
правила сам несташлуке, разбијала, кварила,
пела се по крововима, али нисам драстично
кажњавана. Много су ми причали, објашњавали,
грдили ме. Као дете памтим само двоје батине,
оба пута кад нису могли да ме нађу, кад нисам
дошла кући на време: први пут сам отишла код
другарице да видим како изгледа купатило, други
пут сам се са својих пет година сакрила испод
неких степеница и пола ме засеока тражило.
Дакле, од мајке сам понела ту неку рационалност,
неко стајање са обе ноге на земљи, можда неки
прагматичан прилаз животу.
Отац је био (кажу да је то црта Миљанића)
човек приличне бистрине ума, склоности ка
математици, техници. Развио ми је љубав за
математику, размишљање. Са друге стране, а то је
типично за мушкарце, никад га нисам чула да
коментарише било чије понашање. (За мајку то не
могу да кажем.) Није имао примедбе како се
млади људи шетају, како се облаче. Говорио је да
и у његово време млади нису били ништа бољи од
садашње омладине. Својевремено је био члан
школског одбора у Барошевцу и кад би се почели
грдити ђаци говорио је да су то наша деца, да се
према њима не требамо односити као да су туђа.
Исто тако, отац ми је усадио неки доживљај
интегритета, нисам дозвољавала, уз дужно
поштовање према сваком, да ме други вређају.
Не бих била ово што јесам без утицаја својих
родитеља, и по питању гена које сам наследила од
њих, и по питању васпитања. Од малена сам
третирана са поштовањем. Моја баба по мајци
говорила је да деца не смеју да се мешају у
разговоре одраслих, а мој отац је сматрао да то у
његовој кући не важи, ту причају и деца.
Постојало је неко поштовање мојих родитеља
према својој деци, моја сестра и ја третиране смо
као чланови породице у правом смислу речи. Ако
се купује машина, обавештаване смо да се купује.
Нисмо нас две одлучивале да ли ће се купити, али
смо за то знале пре него што је купљена. То је био
модел васпитања деце који је у то време у тој
средини био неуобичајен. Мислим да је то
умногоме определило мој живот.
Нисам имала прецизну намеру да упишем
медицину, показивала сам разне склоности, била
сам сјајан математичар (и данас сам), добро сам
писала, освајала разноразне награде. Одлучила
сам да после средње школе упишем фармацију:
нећу математику зато што немам потребно
стрпљење за професора, рударство и све у
„Колубари“ није за жене, медицина је за нежнији
пол напоран посао. Моји родитељи су били
изузетно мудри и рекли су: „Никакав проблем,
ако не можеш медицину - није важно.“ Пошто је
мени само требало рећи „ако не можеш“, после
две недеље спремања за фармацију преокренула
сам, почела сам радити припреме за медицину и
уписала је. Пре тога никад нисам размишљала да
постанем доктор, али моји родитељи можда јесу,
сматрајући то послом који је сигуран, угледан, не
зависи ни од кога. Ово је пример како су моја
мајка и отац имали пуно такта за некога ко је био
ужасно напорно дете. Била сам врло комфлик-
тогена у пубертету, заљубљивала се, љутила.
Једино сам била беспрекоран ђак. Све друго што
се могло лоше направити - направила сам.
Требало је имати приступа таквом детету. При
том нисам крала, нисам бежала из школе, нисам
чинила ствари које су морално недозвољене.
Истакла бих да је у васпитању деце важна и
брижност, моји родитељи су увек бринули о
својој деци. Отац је после смрти своје супруге
научио да кува иако је имао близу 70 година. Кад
дођем код њега у Барошевац он скува ручак који
ми спреми да понесем и плус ми направи и питу
од пиринча. Ово је пример сталне посвећености
родитељској улози која не престаје до смрти,
такође и пример спремности да се мењаш и
прилагођаваш потребама своје деце. Као стар је
97
од некога научио и да плете корпе и свима нам
исплео. У ниједним годинама није му било тешко
да учи и ту сам особину понела од њега.
Спремност да се увек крене из почетка.
Начин на који сам васпитавана био ми је
користан код усмеравања моје деце. Ту бих пре
свега истакла да су моја мајка и отац били
јединствени родитељски пар. Никад није једно од
њих двоје порицало оно што је друго рекло. Шта
су они између себе имали да се поводом
одређеног питања расправе то моја сестра и ја
нисмо знале, али, после те њихове „расправе“
имали су јединствени став. То сам усвојила у
васпитању мојих синова и мислим да је ово јако
важно у одгајању деце, то да родитељски пар има
јединствен став, да деца схвате да су родитељи
уједињени, чиме се стиче нека постојаност у
представи шта је исправно, а шта није. Мислим
да је то изузетно важно. Затим, дужност родитеља
је да непрестано васпитавају своју децу, да им
стално причају, иако она од тога нешто слушају, а
нешто не. Кад је мој старији син био у пубертету
пожалила сам се мајци да не знам како да
поступам да бих га правилно усмеравала у овом
осетљивом добу његове младости. А она ми каже:
„Ништа, ти му само причај, он ће нешто од тога
чути и радити како ти кажеш, нешто ће те чути и
радити све контра, а нешто те неће ни чути.“ Ја
даље чекам шта ће још да ми каже, питам је: „И?“,
а она одговара: „Нема ''и'', тако деца расту!“ То су
нека искуства која су значајна.
Мој деда по оцу, Милан, био је другачији тип
од мојих родитеља: за друге је био добар, за
породицу и кућу незаинтерсован. Оженио се
много млађом женом, држао до спољног. Не
памтим га, умро је много пре него што сам се
родила. Баба по оцу, Лепосава, била је јако блага
жена, звали смо је „нана“, живела је код стрица
Раје. Топла, без икаквих примедби, увек нам је
доносила неке посластице. Од сваке њене пензије
нешто смо добијали. Умрла је 1977. године.
Деда по мајци, Рајко, дошао је из Сакуље баби
по мајци, Лепосави, која је рођена у Црљенцима,
у фамилији Павловић, а у Барошевац је дошла на
Радојичића земљу, где су је усвојили. Та моја баба
је била врло енергична и тешка жена. И деда је
био на своју руку, имао је дреш. Моја мајка је
више била везана за деду, сличнија му је била.
Деда нас је чувао као клинце. Баба по мајци била
98
је другачија: њени су некада били имућни,
комунисти су им узели земљу, хтела је да „цркне“
кад сам примљена у Савез комуниста. Никад
комунистима није опростила „ћораве кутије“, то
је стално понављала, за шта је и била у праву, али
то мени тада није било јасно, нисам ствари тако
сагледавала. Не сећам се те врсте разговора са
дедом: он је једноставно био деда, а ми деца. Дуго
је имао навику да предвече иде у кафану. Поред
моје мајке имали су сина Ратка, мојег ујака, онда
ћерку Верку, удату такође у Миљаниће, затим
ћерку Ружу у Степојевцу, а у селу Петка била је
тетка Гроздана, која је родила две ћерке, једна је
стоматолог у лазаревачком Дому здравља. Двоје
деце је умрло као млађе.
Са мајчином мајком никад се нисам слагала.
Сећам се једног догађаја кад сам била трећи
разред основне школе: у исто време у болници у
Београду биле су моја мајка и сестра. Са оцем и
том бабом ишла сам им у посету. Били смо код
сестре, а код мајке није могло да се уђе одмах.
Отац је остао да чека, а мене је са бабом послао да
се вратимо кући у Барошевац и да га сачекам у
њеном дому. Већ на београдској аутобуској
станици посвађале смо се: она је хтела да
путујемо аутобусом за Лазаревац, па да пресе-
дамо на Заводу, да бисмо дошле у Барошевац, а ја
сам предлагала да идемо аранђеловачким ауто-
бусом, директно до нашег села, пошто је туда
пролазио. На моју велику жалост било је по
бабином и памтим да смо на Заводу, по изласку из
аутобуса, стопирале до Барошевца. Дакле, онако
својеглаве никако се нисмо слагале, никад јој није
било јасно како увек имам да кажем оно што
мислим, а ја сам опет таква, ем сам и гајена да
будем таква.
Ближа сам била са очевом страном. Ми, унуци
Лепосаве и Милана Миљанића, као и наша деца,
једном годишње се окупљамо. То окупљање траје
преко петнаест година, изаберемо викенд око
Видовдана и налазимо се, углавном по кућама и
становима. То је прилика да се видимо, и ми и
наша деца. Те рођачке везе одржавам и
посећивањем о славама и преславама. Да се
видимо, и кад није нека прека потреба.
Зоран Мирковић
ИНТЕРВЈУ
БЕЗ ПРОШЛОСТИ НЕМА БУДУЋНОСТИ
РАЗГОВОР СА ЗОРАНОМ (ИВАН) ТОШИЋЕМ (1967), ЧЛАНОМ РЕДАКЦИЈЕ
ЧАСОПИСА „БУКИНАЦ“
Зоране, фасцинира твоје интересовање за
прошлост овог краја, поготово твоје
настојање да се прошлост сачува од заборава.
Све то у светлу наше познате небриге за све и
свашта, самим тим и за тему о којој је овде реч.
Шта би рекао о томе?
Без прошлости нема будућности. Прошлост је
један од темеља сваког појединца. Дужност нам је
да се бринемо како о својој личној прошлости,
тако и о прошлости својег окружења. Прошлост
је део свих нас, неко има више потребе за њеним
изучавањем, неко мање. За садашњи тренутак
наше стварности баш би се могло рећи да је
огледало небриге за прошлост.
Мислим да је наследно то што је код мене
толико изражено настојање да се прошлост
сачува од заборава. Мој ујак Драгић Васиљевић
(1945-2011) поседовао је старе ,,тефтере". То је
заправо породична збирка докумената где
најстарији потиче из 1845. године. Сваки тај
уговор, квита, писмо имали су своје пропратне
приче са пуно ликова, детаља, догађаја. Такође
имам још једног рођака, Милинка Грујичића
(1940), који врло детаљно препричава прошла
времана. Са друге стране, додао бих да је у крају
из којег потичу моји родитељи (ваљевски крај)
традиција мало присутнија него овде. Једно-
ставно, човек се рађа са склоношћу за изуча-
вањем прошлости. А имао сам и породичне
услове за то. Изучавањем писаних докумената из
прошлости доживљавам њихов садржај. Исто
тако и слушајући приче на ту тему.
Од оних који су још утицали на мене морам
поменути мојег покојног комшију Миливоја
(Љубисав) Пантелића (1914-1998), особу са
необично израженим осећајем за тачност у
својим излагањима.
Појавом Удружења грађана „Букинац“ и
истоименог часописа, као и монографије
„Барошевац 1612-2012“, створили су се услови да
светлост дана угледају моја запажања и белешке.
Сматрам да је ово што радимо нормално, људски,
да ће доћи тренутак када ће се наше делање
препознати. Можда ће се неко за педесетак
година надовезати на овај наш рад, бити
детаљнији. Доста је времена прошло у некој
врсти успаваности.
Такође си и традиционалиста?
Традиција је преношење с колена на колено
неких обичаја, навика, поука, вештина или
правила. Са друге стране, то је целокупно наше
битисање у животном кругу, од рођења до смрти.
У навођењу примера могло би се поћи,
рецимо, од куће, од одређивања места где ће бити
постављена. Све старе куће имају улазна врата и
дневне собе окренуте југу или југоистоку, због
грејања сунца, а подрум северу, због хлада. Сада
се та правила напуштају. У земљорадњи се
гледало у које време треба обављати одређене
послове (Велике недеље сејати кукуруз, Цветне
недеље не сејати краставце, воће брати кад у
њему има више влаге), у складу са природом и
месечевим менама. У гајењу стоке такође су
постојала нека правила чијим поштовањем је овај
посао бивао успешнији (пуштање крви овцама на
уши). За прављење одеће и обуће користиле су се
сировине које су присутне свуда око нас, вуна,
конопља. Избацили смо традиционалну исхрану.
Томе су нарочито допринели расхладни уређаји.
Данас се прекомерно једе, храна је масна, од тога
се оболи и после се држи дијета. Некад се
поштовао пост, који је био превентивна дијета.
Поред сваке куће беше градина са мирисно-
лековитим биљем (невен, рузмарин, смиље,
босиљак), а на крову се гајила чуваркућа.
Босиљак је божанска биљка што нас прати кроз
цео живот, и у радости, и у жалости, од колевке до
гроба. Породица беше вишегенерацијска, са пуно
деце која носише имена својих прадедова и
светаца на чији дан се родише. Брак, удаја,
женидба своје деце беше највећа обавеза
родитеља и породице, при чему се водило рачуна
о свему: спреми, прилици, миразу. Свадба би
пуна обичаја и ритуала, а све то да би било
дуговечно, плодно, здраво и срећно. Млађи су
слушали старије, а ови беху поштовани и
уважавани, како у породици, тако и на улици.
Данашњи свакодневни говор је пун непотребних
туђица (супер, пролонгирати), а користе их чак и
људи од осамдесет година, који знају неколико
српских израза за ту реч. Овде је томе допринело
постојање рудника, па разликујемо да ли снег
чисти грејдер, скип, булдозер, а у неким
крајевима за ту машину кажу просто - чистач,
грталица. Своју ћирилицу смо добровољно
заменили латинским писмом, ваљда туђе, па
боље. У цркву само навраћамо, на литургијама не
присуствујемо. „Грехота“ беше моћна реч у
99
васпитању млађих и у прекору старијих за
непримерне потезе и владање.
Некада се живело традиционалније. Пошто-
вање традиције обезбеђује бољи живот и рад
друштвене заједнице, како оне шире, државе,
тако и уже, породице, а то се односи и на самог
појединца. Сврха таквог поступања је успешност
у целокупном животу, па чак и сам опстанак.
Пример српског војника у Првом светском рату то
најбоље доказује: то су углавном били сељаци из
породичних задруга где се поштовао старешина.
Наши ратници су схватали своје официре као
старешине својих породица, били су им одани и
послушни. А не, као сада: самоуправљање,
демократија, хоћеш-нећеш. Ваља поменути и
обичајно право, које се некада поштовало.
Рецимо, код отуђивања иметка, или његовог дела,
прво се нуде рођаци, комшије, што гарантује
добар комшилук у будуће. Човек се рађа са тиме
да буде традиционалиста, док се неко тога лако
одриче. И животни услови дају допринос томе,
као, на пример, живот у вишеспратницама.
Вишегенерацијске породице у принципу допри-
носе бољем неговању и поштовању традиције.
Технолошки напредак и медији доноси негатив-
ности по питању и традиције, и живота, како за
појединца, тако и за породицу, па и цео народ.
Српском народу ништа добро није донео, угрозио
га је.
Грешка је што смо олако прихватили
новаторије које само донекле доносе неке
предности. Ја се служим техником, али са њеним
доласком не желим да избришем оно своје лично.
Поштовањем традиције остајемо оно што јесмо.
А непоштовање традиционалних норми доводи
до биолошког нестанка једног народа и његовог
идентитета. По питању говора постаћемо неки
западноевропски народ. Медији су добили
задатак да нас опију неким новим вредностима,
да пијемо кока-колу на слави, да носимо
фармерке, да слушамо страну музику, уместо
наше, ако већ не знамо да певамо наше лепе
народне песме, гусламо, или свирамо у неку
свиралу.
С обзиром да си особа изузетно благе нарави,
шта би рекао о толеранцији?
Толеранција је по мени попустљивост,
трпељивост. Толерантне особе су благе нарави,
такве се рађају, а и само васпитање утиче на то.
Сазревањем избегавамо улажење у беспотребне
расправе око безначајних ствари. Са друге
стране, у зрелијем добу долазимо до својег
личног става, уз поштовање туђег мишљења. Ово
је прилика да још једном подсетим да о укусима
100
не треба расправљати. У прошлости је било више
толеранције, томе је много доприносило то што
су млађи беспоговорно слушали старије. На крају
овог одговора истакао бих да је само постојање и
функционисање Удружења грађана „Букинац“
пример да и особе различитих предиспозиција
могу успешно сарађивати кроз заједничку,
општеприхваћену причу.
У својем изучавању прошлости овог краја
доста времена проводиш на нашим гробљима.
Који су твоји утисци о њима?
Гробља су отворене камене књиге, сведоци
прошлости једног насеља. Из тих „књига“
долазимо до података када је ко рођен, колико
дуго је живео, као и још пуно тога. Наша гробља
су извори информација за XIX и XX век. Гробља
су такође и родослови. Пресељење барошевачког
гробља од пре неколико година није био мио
догађај, али сада су споменици тако „сложени“ да
по алејама имамо готово целе поједине фамилије.
Када неко са релативно малим знањем по том
питању дође, за кратко време може комплетирати
родослове фамилија за последњих 150 година.
Нажалост, то је сада испала као нека предност.
Гробља се углавном налазе изван села, на
оцедитим, сунчаним и ветровитим местима.
Сахрањивање изван гробља овде није било тако
учестало у прошлости, за разлику од, рецимо,
ваљевског краја. Та пракса се може приметити
већ од Мионице, а на усамљеним споменицима
постављеним поред кућа, путева, може се
прочитати: „Стани путниче, намерниче, попиј за
моју душу...“ Ја то оцењујем као куповину
вечности од стране онога ко је ту сахрањен. У
Барошевцу имамо случај да је Драгољуб Николић
(1899-1955) сахрањен на својем кућевном плацу
на брду у Страни, затим постоје две камене
надгробне плоче на Пантелића брду, такође у
Страни, имамо и пар споменика на кућевном
плацу Милана (Стојадин) Урошевића (1957),
поред Пештана. У прекопаном делу села било је
споменика на кућевном плацу Горана (Живорад)
Ђорђевића (1965) у Четвртом реону, а у Трећем
реону било је три споменика на кућевним
плацевима фамилије Мирковић.
Најстарије барошевачко гробље, за које се зна,
било је на месту где се сада налази црква брвнара.
Ту је тренутно мали број споменика који сведоче
о томе. Као што се зна, на месту садашње црквице
брвнаре постојала је старија, која је шездесетих
година XIX века премештена у Дучину, после
чега је почело сахрањивање у новом гробљу, у
Бранежима. Године 2015. оно је прекопано, а
најновија локација је на Петковачи, где се почело
сахрањивати 2012. године.
 На гробљима се уочава материјална моћ
становништва. За XIX век може се рећи то да како
је која породица материјално јачала тако је својим
умрлима подизала споменике, исписивала их. (У
то време споменици нису подизани свим
покојницима, није се могло, оскудно се живело.)
Натпис се овде углавном састојао од имена и
презимена умрлога, његових година рођења и
смрти, а следио је и списак оних који подижу
камено обележје. Неких других детаља не
налазимо, за разлику од неких других места, где
се може прочитати занимање покојника, чак и
место и начин погибије, ако је смрт била
последица ратних дешавања. На гробљу у
Бранежима у великој мери су уз споменике
прављени опсеци гробних места, што такође
говори да је овде материјална моћ становништва
била виша него у неким другим крајевима, где
тога нема. Натписи на споменицима су и одраз
писмености народа оног времена у ком су
подизани, како покојникових потомака, тако и
самих каменорезаца. На најстаријем бароше-
вачком гробљу, оном уз цркву брвнару, имамо
спомење клесано од камена вађеног из мајдана у
ближој околини и ту у почетку нема натписа, већ
само урезаних крстова. Евентуално се могу
пронаћи и нека друга рељефна обележја: код
мушкараца оружје (пиштољи, пушке), код жена
преслице. Народ је у то време био слабе писме-
ности. До пред сам крај седме деценије XIX века
писано је предвуковским писмом, са неким
знацима који су данас неразумљиви. Мишљења
сам да натпис на споменику треба да изражава
неку емоцију, поштовање према покојнику. За
мене је хладно кад ту стоје само име и презиме
покојника, његове године живота и списак оних
који подижу обележје, а још је хладније кад је
уместо овог списка кратко написано „спомен
подижу захвална деца“. У већем делу ХХ века
било је мало више текста, рецимо: „Ово је све што
смо могли урадити за тебе, ти си нам дао (дала)
много више...“. Књижевно је то можда изгледало
мало рогобатно, али показује топлину у односима
нашег народа према својим најмилијима. А сада
је сасвим хладно, данашња гробља су смотра
моћи: што више скупоценог мермера, кратак
натпис са именом покојника , годинама рођења и
смрти, а на крају оно, већ споменуто – „захвална
деца“. Дакле, данас је ту још више хладноће и
безосећајности. После изградње пруге кроз наше
село, почетком ХХ века, надгробни споменици
углавном су рађени на аранђеловачкој страни и
довожени су железницом. Још увек писменост
није била на завидном нивоу па се дешавало да
покојникови потомци мастиљавом оловком
напишу на цедуљици текст за споменик, пошаљу
га по неком возом, папир се изгужва, каменорезац
то погрешно прочита, па уместо, рецимо,
„Мирковић“, испадне „Марковић“, „Ристи-
војевић“ постане „Ристић“... Занимљиво је да
приликом најновије селидбе гробља, из Бранежа
на Петковачу, многи у томе нису препознали
грешку каменоресца и остало је „непознатих“
(тачније речено - „непризнатих“) надгробних
обележја. И близина мајдана гробљима диктира
изглед спомења. Рецимо, у Прогоровцима и
Крушевици имамо много богатији клесарски
садржај у занатско-умтеничком смислу: каме-
нолом је у близини, такође и каменорезац, нема
транспорта. Слично је и у љишким селима Ба,
Дићи. И у материјалу од којег је клесано спомење
види се јачање материјалне моћи становништва:
у XIX веку у Барошевцу имамо камен из нашег
мајдана, дацит, исто тако и почетком ХХ века.
Пред Други светски рат појављују се први
мермерни белези. (У нашем гробљу први такав
споменик подигнут је Радојици Гајићу, 1908-
1937, учитељу, Смиљкином и Јеремијином сину.)
Крајем ХХ и у овом веку преовлађује мермер, а
понегде се нађе и скупоцени гранитни камен
„импала“. Пред Други светски рат на спомењу се
почињу уграђивати фотографије („слике“)
покојника, прво на порцулану, касније се резбари
камен. Ту се могу видети и униформе покојника,
ордење Солунаца, обављање свакодневних
послова. Рецимо, Милосав-Мита (Радоје) Весић
(1912-1994) круни кукуруз, Радован (Драгољуб)
Павловић (1935-1994), звани „Лебане“, носи
железничку униформу...
Гробља су и извор информација о нашем
немару, нељудскости: своје претке памтимо само
до прадеде (прабабе), они старији немају
потомака - тако испада. То је нарочито дошло до
изражаја приликом скоријег пресељења бароше-
вачког гробља, из Бранежа на Петковачу, где
имамо доста гробних обележја без стараоца.
Једноставно, неки наши суграђани не признају да
су потомци појединим својим прецима. Имамо и
случајева да је један супружник премештен на
лазаревачко гробље, а други је остао овде. Кад је
већ реч о нашем општепознатом немару, нејасно
ми је како грешке у натпису на споменицима нису
сметале потомцима умрлих, и још увек не
сметају. Најновије пресељење чак је и појачало те
грешке, у исписаним словима, цифрама. Рецимо,
имамо написано да је Богосав (Милош) Савковић
(1892-1916) сахрањен на острву „Вису“, уместо
„Виду“. („Логичније“ је Вис, налази се у до скора
заједничком нам Јадранском мору, за Видо се и не
зна.) Клесар је мајстор који израђује споменик,
101
прави га од камене стене, али се, нажалост,
дешава и да је тај исти клесар особа скромније
писмености. Исто тако, грешком је на
новопостављеној каменој плочи на улазу на ново
гробље написано да је Барошевац некада имао
450 домаћинстава, а требало је да стоји 320.
(Барошевац је својевремено био врло значајно
село у околини, али никада нешто нарочито
велико.) Дакле, кључна ствар код одговора на ово
питање је да су гробља значајан извор
информација о прошлости, али не и потпуно
поуздан. У овом пасусу треба поменути и нека
гробља у нашој околини (Трбушница) која су
зарасла у шуму, што опет говори о немарном
односу нашег народа према покојнима. На
гробљима се могу видети и наши лоши
међуљудски односи: имамо случајева да кад умре
први родитељ - сва деца су потписана као
подизачи споменика, кад умре други - потписано
је само оно дете код кога је дотични живео.
Иначе, гробља су у прошлости била места на
лошем гласу, њима је плашен народ, осим
одређеним данима избегавало се тамо излазити.
Негде сам прочитао да се пре Карађорђевог
устанка сахрањивало истог дана кад покојник
умре, а опело је вршено касније, кад свештеник
наиђе. Једноставно, Турци су затирали хриш-
ћанство. На овом месту бих споменуо и то да се
наше општепознато изношење хране на гробља
тумачи као паганско приношење жртве, што нема
никакве везе са хришћанством.
У оквиру одговора на ово питање споменуо
бих и то да су најстарији споменици у нашем
гробљу са којих се могу прочитати одређене
информације они који су подигнути Ивану (1826-
1868) и Милану (1828-1885) Бојићу, Богићевим
синовима, у осмој деценији ХIX века. Такође бих
навео да се са надгробних обележја уочава да су
најдуже живели Анђа Пауновић (1904-2000),
Живанова (1898-1961) супруга, као и Живорад
(Радоје) Станић (1912-2008). (Занимљиво је да су
њих двоје живели у истој кући, са два улаза, која
се још увек налази у насељу Јелав I, чији су
власници, на по једној половини, Бранко
Пауновић, 1962, Радмилин и Миленков син,
односно Весна Станић, 1980, Душанкина и
Милошева ћерка.) А прво сахрањивање на
најновијем гробљу на Црвеном брду било је 17.
септембра 2012. године када је у своју „вечну
кућу“ положена Јагодина (Радисав) Бојић (1932-
2012).
На крају бих навео још једну занимљивост
везану за ову тему. Наиме, неки споменици на
рудовачком гробљу имају текст и слике
постављене са западне стране, на наличју
102
каменог обележја, да би били примећени са пута
који са те стране води поред гробља. И ово
тумачим као скретање пажње на покојника, да би
били примећени, што такође има везе са вечним
животом, његовом куповином.
Осврни се и на наше славе.
Наше славе вуку порекло још из предхриш-
ћанског доба, када смо живели као пагани и
имали своје богове као заштитнике домова. Са
примањем хришћанства дошло је до прилаго-
ђавања. Као заштитници кућа, земље, братства,
рода, наметнути су нам одређени хришћански
светитељи. Традиција славе код Срба највише је
утврђена за време Светог Саве, а сматрана је као
успомена на дан у који смо примили хриш-
ћанство. Славе су биле присутне и код осталих
православаца, али сада су остале још само и код
дела Македонаца, код Црногораца, православних
Албанаца, нешто мало код Румуна и Бугара.
Славимо осамдесет светаца. Слава служи и као
одредница порекла неке породице кроз читаве
векове, мада су славе из одређених разлога и
мењане, да би се заварали трагови у несигурним
временима.
Обележавајући крсно име Срби приоритет
дају међусобном посећивању, друштвеном
елементу, светац је ту у другом плану. Тако је
одувек било, с тим што су раније у госте долазили
само рођаци, а сада још и познаници, колеге,
комшије... У овом данашњем, лудом, бездушном
времену, испада да то и није лоше, да се не би
позаборављали.
Пола Срба слави Никољдан, а пола их тог дана
иде у госте. Свети Ђорђе је следећа слава по
бројности оних који је светкују. У југоисточној
Србији највише се слави Аранђеловдан, а тако је
и код овдашњег живља пореклом из тих крајева.
У родном селу мојег оца (Брезовице, општина
Ваљево) две трећине мештана слави Михољдан.
У нашој парохији највише свечара обележава
Светог Ђорђа (Ђурђевдан и Ђурђиц), а у
Барошевцу Светог Николу. Има их који славе два
свеца, једног „крвног“, наслеђеног од предака, а
другог из неког разлога: кад муж дође жени у кућу
и почне обележавати и заштитника те куће у коју
је дошао, затим због наслеђене имовине, када се
почне славити и слава претходног власника
наслеђеног иметка... Цигани „полуверци“ почели
су славити крајем ХIХ века, а ови из наше
околине обележавају углавном Петковицу и
Српску Нову годину. Прави Цигани прослављају
Ђурђевдан, али не у смислу славе о којој се овде
говори, већ као наговештај доласка лета.
Католици штокавци из наше околине такође
имају „репове“ слава, што је знак да су
променили веру у прошлости, да су напустили
православље.
Све у свему, без обзира на друштвене промене
значај славе код Срба не јењава. То је прилика, да
још једном поновим, за окупљање рођака. После
деведесетих година прошлог века оне добијају на
занимљивости, почели су славити и они који
дотле нису.
Прилика је да кажем нешто и о преславама,
пошто се и тада иде у госте. Овде, у Шумадији,
обично свако домаћинство у једном селу има исту
преславу и она пада између Васкрса и Петро-
вских поклада. Тог дана кроз сеоски атар иде
литија са крстоношама. У другим крајевима
Србије није тако, не преслављају сви у селу исти
дан. Обично ко слави, рецимо, Светог Николу,
преславља Мали Никољдан... Тамо и нема
крстоноша у облику који ми овде познајемо. У
крају из којег потичу моји родитељи такође нема
крстоноша. Истина, сви у селу имају исту
преславу, такође од Васкрса до Петровских
поклада, али нема литије кроз сеоски атар. То је
мој отац први пут овде видео. Мајчино село
(Вујиновача) преславља Мали Никољдан, а очево
Белу суботу. Одавде па до Ваљева има крсто-
ноша, чак и у самом граду, али чим почну брдска
насеља иза Ваљева - нема их. Дакле, у крају из
којег потичу моји родитељи на преславу се
примају гости, али нема никаквих сеоских
смотри тог дана. У кући се, као и за славу, ломи
колач и гори свећа, а жито се не спрема. Гости
долазе до поднева, мало се поседи у дворишту, у
хладу, ако време дозволи, а око пола два-два седа
се унутра. При врху софре седају мушкарци, онда
жене, а на зачељу деца. Једна особа може једног
дана ићи само на једно место у госте. Тако је било
и овде док су биле бројније породице и чланови
су се могли распоређивати на више места за
госте. У Барошевцу је стара преслава био
Васкрсни понедељак, а са престанком рада цркве
брвнаре, у шестој деценији ХIХ века, то постаје
Мали Никољдан. Иначе, преславе обично падају
на дан „покретног“ празника, када се мења датум,
а дан остаје исти. У овом крају су поред
Барошевца изузеци Шушњар (Мали Никољдан),
Медошевац (Јереминдан) и Велики Црљени
(Марковдан). На крају да споменем да у неким
местима постоје и „заветине“, као спомен на дан
када се у селу десила нека несрећа (пожар,
поплава...), а тог дана се такође примају гости.
Постоје ли неке уочене правилности у
давању имена новорођеној деци у нашем крају?
На почетку одговора бих напоменуо да ћу
изнети сведочанства према писаним траговима из
последња два века. Дакле, мушкарци рођени од
1800-те до око 1880-те године углавном су
добијали библијска имена, уз по неко опште-
словенско. Рецимо, у фамилији Гајић имамо
Гаврила, Милана, Живана, Милоша, Николу,
Филипа, Лазара, Ђорђа, Јакова, Димитрија,
Јеремију. Онда се почињу давати имена на
драгост, радост, милост, славу: Миломир,
Милисав, Милорад, Радисав, Радмило, Радомир,
Драгомир, Драгослав, Драгољуб. На пример, у
фамилији Савковић средином ХIХ века имамо
Ивана, Јована, Алексу, Антонија, Лазара,
Милоша, Живка, Андрију. Нигде нема славе,
милости, драгости, углавном преовлађују кратка
имена, чак и она која су небиблијска. Нови
обичаји у давању мушких имена новорођеној
деци настају негде шездесетих година прошлог
века, или мало пре, кад почиње новокомпоновани
талас: Владан, Горан, Зоран. За име Драган већ се
то не би могло рећи, било је присутно и раније,
истина више у варијантама Драгослав, Драго-
љуб... Деведесетих година ХХ века настају нови
обичаји: Милош, Марко, Милан, Лазар, Ђорђе,
Лука, Стефан.
Код женске деце у ХIX веку имамо Марију,
Сару, Јелену, Ружицу, Саву, Николију, Синђу,
Роксанду, затим три имена од смиља, Смиљу,
Смиљку, Смиљану, онда Стамену, Стаменију,
Стаку, Стаменку, Стоју (варијације од неког
стајања, можда да се у браку новорођенчетових
родитеља више не рађају женска деца). Од
осамдесетих година тог века и даље су присутне
Ружице, Јелене, Марије (Марија и Јелена су
најзаступљенија српска женска имена), такође и
Саре, уз повећаност Теодоре и Анастасије.
Милице (најсрпскије женско име) нема овде у
ХIX веку, а има, рецимо, Бојане, Босиљке.
Сада родитељи под утицајем медија дају
имена деци. Рецимо, у обданишту, у групи од
двадесетак дечака имамо 3-4 имена (Алекса,
Лука, Стефан), исто и код девојчица (Сара,
Теодора, Анастасија).
Данас родитељи бирају имена, а кум то само
потврђује, за разлику од ранијих времена, када је
одлука била искључиво кумова, без питања и
сагласности родитеља. Тако је било до
шездесетих-седамдесетих година ХХ века. Деве-
десетих година прошлог века мајка и отац
новорођенчета почели су „биркати“: куму се
пошаље цедуљица са пет имена, али се нагласе
два најпожељнија. Док је кум давао имена
углавном је следио правила природе: ако се дете
роди око Ивањдана - добија име Иван, Ивана, а
око Никољдана - Никола. Занимљиво је да
дечацима рођеним око Божића нису давана имена
Богдан, Божидар, Крста, Риста, што би се
103
очекивало, следећи правило из претходне
реченице: сматрало се да су та деца малерозна, па
је боље избегавати и име које подсећа на овај
велики празник, да се малер не би појачао. Исто
тако, кум је понављао имена деда и прадеда из
породице где имамо новорођенче, да би се
појачала дубинска породична веза. Сада тога има
доста мање. Кумови су такође понављали имена
из својих кућа: на пример, Мића Пантелић (1900-
1966) је сину Милојке (1930-2006) и Миливоја
(1926-2014) Николића дао име Буда (1950), а у
његовој кући је имао тек рођеног унука Буду
(1948), Милевиног (1928-2009) и Љубишиног
(1923-1971) сина.
Црква је такође утицала на давање имена деци.
Као што знамо, прво име новорођеном детету,
знамење, даје свештеник, а кумови су знали та
имена понављати код других новорођенчади.
Имамо и непосредни утицај: негде до 1935.
године овде је поп био извесни Властимир Томић
који је при крају својег свештеничког позива у
нашој парохији хтео да у Барошевцу остане једно
име по коме ће га народ памтити. На крштењу
новорођеног сина Данице (1906-1961) и Бра-
нивоја (1904-1972) Пантелића у храму „Покрова
Пресвете Богородице“ он је ту своју жељу казао
куму Страину Герасимовићу (1894-1971) и она
му је испуњена, новорођенче је добило баш име
Властимир (1934-1997), кога су касније из
милоште прозвали Лаца. Иначе, 1989. године
попови су масовно давали знамења Милица и
Лазар.
Могло би се рећи да су најсталнија мушка
имена у нашем крају Милан, Милош и
Александар. Владимир је ретко име, а после
2000-те године почеле су се обнављати Реље. У
Барошевцу су Златан и Гвозден врло ретка мушка
имена. Обавезни парови браће су Драгутин -
Милутин, Радован - Милован, Предраг - Ненад. У
Србији највише мушкараца имамо да се зову и
презивају Драган Јовановић, а код жена Милица
Јовановић. Занимљиво је и у вези „правничких“
имена: да би испољио своје либералне идеје,
Владимир Јовановић (1833-1922), чувени српски
политичар и професор политичке економије,
својој деци даје имена Слободан (рођен 1869) и
Правда (рођена 1871). То је било први пут да се у
нашем народу појави мушко име Слободан, које
је касније прилично присутно. Прича се: како
наиђу ратови - највише имамо новорођених
дечака са овим именом. Иначе, поменути
Слободан (Владимир) Јовановић (1869-1958) био
је један од најумнијих Срба својег времена,
својевремено председник Српске краљевске
академије и Министарског савета Краљевине
Југославије. Правда је доста ретко женско име, а
104
занимљиво је да се тако звала и мајка мојег
школског друга Миодрага (Момчило) Радова-
новића (1966) из Зеока, која је родом из Петке.
У каквом су односу информације о прош-
лости овог краја до којих си дошао на основу
усмених предања наших суграђана и оне које су
садржане у одговарајућим писаним изворима?
У састављању родослова барошевачких поро-
дица пре свега се ослањам на црквене књиге,
вођене у нашем храму од 1842. до 1948. године.
Нарочито су значајне оне из ХIX века, пошто се
многи подаци садржани у њима не могу нигде
више наћи. Оне се сада налазе у Архиву Београда,
на конзервацији. Значајне су и црквене књиге из
ХХ века, које се сада налазе у матичној служби
лазаревачке општине, али ту су већ садржане
„свежије“ информације које се могу наћи и у
неким другим материјалним изворима, а и
породична предања везана за овај период много
су поузданија. Поменуо бих и школске разредне
дневнике вођене у нашој школи, који су такође
врло битни и тачни извори неопходних података.
Рецимо, у њима сам налазио информације којих
нема у црквеним књигама, због оштећења и
недостатака делова истих, који су последица
немара, поплава, пожара, ратова, револуција...
Иначе, црквене књиге у обновљеној Србији
почеле су се водити од 1837. године.
Од црквених књига вођених у барошевачком
храму пре свега бих поменуо књиге крштених, за
које имамо сачуване податке од 1842. године, с
тим што недостаје део који се односи на
временски период између 1870. и 1882. године. У
односу на остале књиге оне су најтачније:
свештеник, који их је водио, обично је дуго био у
парохији, добро је познавао своју паству, најмање
је, због освећивања водице, два пута ишао у дом
сваког парохијана, те су могућности за грешке
врло мале. Као друге навео бих књиге венчаних
које имамо сачуване од 1886. године. Оне су врло
тачне, нарочито када се венчавају наши
парохијани. На крају, књиге умрлих имамо
сачуване од 1881. године и за њих би се могло
рећи да су најмање поуздане. Наиме, година
смрти покојника сигурно је тачно уписана, а
питање је да ли је и податак о дужини живота
умрлога тачан, пошто исту особу, рецимо, немамо
уписану у књигу крштених.
Улога усмених предања наших суграђана у
састављању родослова овдашњих породица пре
свега је значајна по питању набрајања фамили-
јарних предака, бар до одређеног периода
прошлости. Наиме, подаци добијени у непо-
средном разговору углавном су тачни у смислу
тога да су одређене особе заиста живеле некада,
али наведене временске одреднице везане за исту
знају бити прилично непоуздане, или их уопште и вим достигнућима. На крају бих у вези овог
нема. Значи, била је та и та, био је тај и тај, а кад је питања рекао да док друге не угрожаваш ниси
била, кад је био, е, то је мало теже. Рецимо, скоро шовиниста.
увек се рачуна да су покојници живели по једну Зоран Мирковић
годину дуже у односу на исправан податак, зато
што се, уз годину смрти, у обзир узима и година
рођења односне особе, па макар датум био и
крајем децембра. Мислим да су главни разлози за
непоузданост породичних предања слаба
писменост и слабо умеће усменог излагања
нашег живља у прошлости. Овде треба споме-
нути и да је Први светски рат оставио велику
„празнину“ у нашем друштву: читави нараштаји
су нестајали, не само да су гинули војноспособни
мушкарци на бојиштима, и код кућа се страдало
од разних болештина (тифус, шпанска грозница).
Једноставно, мало је породица живело у непре-
кидној вези. Треба навести и генерацијска
померања, мајке су рађале децу по 15 и више
година, па и то код наших суграђана ствара
забуне. Рецимо, сматрало се да су Славко
(Велизар) Савковић (1953) и Војислав (Миро-
слав) Савковић (1954) у истој генерацији ове
фамилије, пошто су приближне старости,
међутим, испада да је Војислав Славку нерођени
стриц, а његовом оцу Велизару брат у фамилији.
Са друге стране, наиђем и на саговорнике за које
се просто изненадим како добро и тачно знају
податке о својим прецима. Уопштено - мислим да
је знање о прошлости код нашег живља
задовољавајуће.

Зоране, на крају овог разговора питао бих те

за твоје мишљење о родољубљу.
Родољубље је исто што и домовина, народ,
нација којој припадамо. За озбиљног и одраслог
човека то је скуп обавеза, узвишених осећања и
љубави према свему што припада завичају,
држави, нацији. Свака одрасла и оформљена
личност у обавези је да се бори за своју домовину,
да с поносом истиче своја осећања везана за њу,
да истиче да пише ћирилицом, да наглашава
квалитете својег народа, да зна да пева државну
химну, да поштује своју вероисповест, народну
ношњу.
Љубав према домовини почиње у завичају, у
малој средини где се живи, према људима из
ближег окружења с којима се одраста. Свако се
веже за један период својег одрастања, за крајо-
лике где је то било, за људе са којима је живео.
С обзиром да доста нашег народа живи изван
Србије испада да се родољубље не поклапа са
државним границама. Како сазревамо, прих-
Живко (Љубивоје) Николић (1937-2001).
ватамо и друге вредности везане за домовину. Снимљено осамдесетих година ХХ века испред
Родољубље се негује. Оно се изражава и на друге Ајфелове куле у Паризу. Фотографија је у
начине, рецимо - праћењем спортских резултата власништву његове сестре Живке, зване Мица, из
нациналних представника, одушевљавање њихо- Београда.

105

ЉУБАВ И МРЖЊА У МЕЂУЛИЧНИМ ОДНОСИМА,
СПОНА СА ХРИШЋАНСТВОМ
ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА МРЖЊУ
„Мржња према одређеној особи или
институцији може да делује на исти пове-
зујући начин, а може да створи и исту врсту
емоционалне повезаности као и позитивна
приврженост“ (Фројд)
1 Увод
Израз међулични односи испрва је био
употребљен у простору психијатрије и социјалне
психологије, али је брзо био прихваћен у ширем
академском простору, као и у богословској
науци... Међуличним се карактеришу они односи
који се остварују између две и више личности.
Развијање међуличних односа не представља
компромисни или другоразредни елеменат људ-
ског живота. Човек који је по својој природи
друштвено биће, спонтано развија међуличне и
друштвене односе. Осим хоризонталне друштве-
ности, човек има и вертикалну друштвеност, која
се испољава као религиозност. Не само свесно
религиозни људи, него и они који се показују
религиозно хладни и равнодушни, увек имају
извесну врсту религиозности, која се испољава
као посвећеност извесној идеологији или
„личној“ философији, или чак и као вера у разна
сујеверја и предубеђења. Ти религијски сурогати,
међутим, обично стварају проблематична стања
и осујећују вертикално општење, која распро-
страњује људску слободу (Манзаридис, 1, pdf).
Теоријска основа већине религија, а свакако
свих релевантних, јесте прокламовање љубави. У
Талмуду (светој књизи јеврејске религије) пише:
„Оно што ти презиреш, немој учинити своме
суседу“. У Јеванђељу по Матеју стоји: „Све што
хоћете да вама чине људи, тако чините и ви
њима“. Света књига исламске вере, Куран,
садржи исто: „Нико од нас није верник ако брату
не жели исто што и себи“. Укратко: цела рели-
гијска култура је универзално изражавање
љубави (Шушњић, 2015).
Шта може бити дивније и сладосније од
љубави према ближњем? Љубав је блаженство,
мржња је мучење. Сав закон и пророци су се
усредсређивали на љубав према Богу и ближњем
(Мт. 22, 40). Хришћанство је религија љубави, и
оно уједињује у себи максималну мукотрпност и
строгост према себи, а благост, милосрдност и
доброту у односу према ближњима (www.spiritus
- movens.me). Јер, Господ нам у Јеванђељу по
106
ВЕРА
Матеју каже: „Љуби Господа Бога свога свим
срцем својим, свом душом својом, свим умом
својим“. То је прва и највећа заповест. А друга
истоветна њој: „Љуби ближњега свога као себе
самога“ ( уп. Мт. 22, 37 – 39).
2 Мржња као феномен и социолошки
проблем
Мржња је по дефиницији одређено осећање
одбојности, нетрпељивости, различитих видова
испољавања агресивности према другој особи
или особама. Поједностављено речено, мржња се
налази на супротној страни спектра од љубави.
Људско биће поседује неслућене могућности
између узвишене љубави и крајњег малигнитета
мржње, према себи или према другоме. Искони
мржње су: стално страховање, туговање, трпња,
завист, нетолеранција, некомуникација, агресив-
ност, импулсивност, инат, страхопоштовање,
самообмањивање, квазирелигиозност (в. Нова-
ковић, Ђерић, Ђерић).
Према Ивану Шијаковићу, мржња је
инструмент социјалне контроле. Механизми и
инструменти социјалне контроле у манипула-
тивној пракси најчешће нису афирмативни,
јасни, отворени, ни производ нормативно-
правног деловања. Један од таквих инструмената
јесте и мржња. Када се друштвено-негативни
феномени дефинишу полазећи од нормативно-
вредносног поретка који се жели и настоји
очувати, онда мржња није негативан друштвени
феномен, јер доприноси хомогенизацији и
интеграцији групе (www.sijakovic.com). У том
смислу врши се контрола. Контрола је сама по
себи важна, издвојена... Мржња је наталожена у
свакој личности и потребни су јој подстицаји,
разлози, алибији и друга оправдања да би се
испољила и постала борбена енергија и средство
борбе против другога. „Други“, другачији,
„туђи“, различит од „мене“, од „нас“ увек може
постати предмет мржње. Потребно је само
произвести услове, околности, пронаћи простор
и одредити време, дакле, конструисати оквир и
образац у коме ће мржња подстицајно и стимула-
тивно деловати на групу, атмосферу, окружење,
друштво (Исто), али и на сваког појединца
(прим. аут).
Стога мржња више није негативни феномен
(што би требала бити у „нормалним“ условима),
већ постаје легитимно средство диференци-
јације, хомогенизације и усмеравања појединца и
групе према неком циљу... (Исто).
3 Предмет мржње
Предмет мржње се проналази у свим
елеметима друштвеног живота и сваком друш-
твеном простору... Мржња је активност која
трансформише ривала, такмичара, супарника и
конкурента у непријатеља, а њихову активност у
опасност. Непријатељи се проналазе или стварају
на сваком месту где човек делује. Носиоци
мржње су несигурни, фрустрирани, немоћни,
злонамерни, изгубљени људи, људи са „тешким“
идентитетом или без идентитета, себични,
усамљени, одбачени и користољубиви људи
(www.sijakovic.coм).
Да би се мржња користила као важан инстру-
мент социјалне контроле, она мора да буде
резултат комуникације између субјекта, носиоца
мржње и објекта, односно онога на кога се мржња
односи.
4 Мржња као емоција
Мржња је емоција која се формира у особи кад
доживи неко искуство које рањава њен афективни
свет. Једна од теорија која одређује емоцију као
тежњу коју неко осећа према било којој ствари
која је процењена као добра, односно одвратност
према било чему што је процењено као лоше, зло
(Nikić, pdf).
У непрегледном мноштву теорија емоција,
које почев од античких времена прате покушаје
разумевања, систематизовања и обухватног при-
казивања целокупног опсега човековог осећања
живота, и начина на који он утиче на понашање,
здравље и односе међу људима, сусрећемо најра-
зноврсније класификације и покушаје тумачења
основних људских осећања. Уз реч „љубав“
обично асоцирамо пожељне, дирљиве и вред-
носно позитивне садржаје, прожете нежношћу,
блискошћу, топлином, брижношћу за друге...
(Santini, pdf).
Као и друга изведена осећења, мржња је
наличје љубави, њен изокренути продужетак.
Настаје као последица повреде или неусли-
шености нечије потребе за љубављу, појачане
осећањем немоћи да се такво стање промени.
Иако води порекло из везаности и упућености на
свој објекат, негативним преокретањем, про-
меном предзнака те везаности, удаљава се од
њега и чини немогућим хармоничан приступ
изворном предмету жудње. Будући да је задр-
жана суштинска повезаност с њим, у стању
мржње остаје могућ повратак првобитном
осећању љубави... (Исто).
5 Љубав према ближњем (криза савремене
породице)
Карактеристика нашег времена је чудна
дисхармонија у односима индивидуе са широм
заједницом и друштвом. Сви се слажу у погледу
тенденције ка осећању изгубљености, усамље-
ности и конфузности личног идентитета.
Топлину дома, у којој се некада развијала
блискост и подршка, замењује осећај нелагод-
ности, кривице и страха. У односима између
родитеља јављају се сумњичења, несигурност и
неодлучност. Слаби сарадња, а расту ситне свађе
и пребацивања. Поступци оба родитеља су
неприродни, сумњичави су на свако отворено
показивање емоција, које се сматрају слабошћу.
Родитељи на своју децу преносе анксиозност и
непријатељске нагоне (долази до мржње унутар
породице, прим.аут). Раније се у брачном односу
акценат стављао на питања у вези са сигурношћу
и опстанком, док се данас све већа важност
придаје другарству и љубави (Булатовић, pdf).
Поред бракова који се завршавају разводом,
постоје многи бракови у којима родитељи остају
заједно, али су емоционално отуђени један од
другог. Њих не веже љубав, већ економске
потребе (што опет доводи до неслагања и
мржње, прим.аут), и дужност према деци...
(Исто).
Православно хришћанство учи да је Бог љубав
а право одређење љубави као „агапе“ је заправо
чин „савршене доброте ради другога“. Тако се у
хришћанској етици и појмови као што су добро и
зло тумаче управо кроз лични однос човека са
другим човеком. Другим речима: „Чинити све
могуће ради добра других“. После љубави према
Богу, највећа заповест је љубав према ближњем
која проистиче из љубави према Богу (Maksi-
mović, pdf). А ко је наш ближњи, ако не наши
најмилији, наши најближи, наша породица која је
Црква у малом - наша домаћа (породична) Црква,
наш дом молитве, место окупљања и сабирања
(прим. аут).
Љубав према брату и према ближњем (према
породици, прим.аут) не подразумева само љубав
према онима који нас воле и који су према нама
добри; брат и ближњи укључују и непријатеље
(Исто). „Љубите непријатеље своје, благоси-
љајте оне који вас куну, чините добро онима који
вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и
гоне“ (уп. Мт. 5, 44).
107
 Игуман Евменије (Евменије, pdf) каже:
„Најважнији и најугодинији односи у које човек
икада може да ступи јесу односи с властитом
децом. Утицај тога како се родитељи понашају
може се одразити не само на њихову децу, него и
на будући нараштај (па и шире, прим.аут).
Родитељство је једна од најдубљих пројава
одговорности, коју може да преузме на себе
одрастао човек.“
Обрати пажњу на задобијање љубави према
ближњем, ко на основ твога живота..., заволи
ближњег према упуству јеванђелских заповести,
никако не према страсти твога срца. Ближњег
заволи на следећи начин: не гњеви се на њега и не
злопамти; не дозвољавај себи да говориш
ближњем било какве прекорне, увредљиве,
подсмешљиве или зајдљиве речи; чувај мир са
њим колико можеш; смиравај се пред њим; не
свети му се ни директно ни индиректно..., говори
добро о онима који те оговарају; за зло плати
добрим; моли се за оне који ти приређују
различите патње, увреде, искушења и гоњења
(Брјанчанинов, pdf).
Према ближњем поступај онако како би желео
да поступају према теби (уп. Мт. 7, 1 – 12). Из
дубине срца отпуштај и праштај људима њихова
сагрешења против тебе, како би и Отац небески
теби опростио твоја безбројна сагрешења... (уп.
Мт. 18, 23 – 35).
Закључак
Мржња се никада не појављује сама од себе,
нагло, без разлога. Настанак мржње је важан
тренутак у којем се огледа и оно што јој је претхо-
дило, али највише оно што је садржава. Мржња је
сила која повезује. Веже онога који мрзи са оним
којега мрзи. Повезује људе на парадоксалан
начин. Човека који је захваћен мржњом веже се уз
онога кога мрзи. С порастом и продубљењем
мржње животна снага се све више усмерава на
објекат мржње, на наношење штете, или једно-
ставно на уништење онога кога мрзимо. Мржња
није ирационална. А љутња или бес могу бити
ирационални, али мржња је хладна, прорачуната,
рационална. Планира, смишља, чека.
Мржња гледа према горе, изнад себе, а презир
спушта поглед низ себе, гледа друге испод себе.
Усмерена је на објекат и жели да га уништити
(Vučković, 329 - 338, pdf).
Наиме, у свакодневном животу међулични
односи људи, као уосталом и шири друштвени, па
чак и религијски односи, крећу се на природном и
емоционалном пољу уз различите промене и
108
нијансе. Тако имамо међуличне односе родитеља
са децом, деце између себе, сродника, пријатеља
итд. Полазиште за развој односа је сама људска
природа са својом урођеном комуникативношћу.
Посебно је урођена љубав, која у сваком човеку
постоји... (Манзаридис, pdf, 2).
Природа међуличних односа зависи првенс-
твено од срца човековог (од љубави, прим.аут), а
не од спољашњих форми и друштвених образаца
(Исто).
Литература:
Булатовић, Анђелка, В., „Проблеми савремене
породице“, „Синтезе“, бр. 1, 65 - 74, 2012, pdf.
Брјанчанинов, Игњатије (свети), „Енцикло-
педија православног духовног живота“, pdf.
Vučković, Ante, „Pristup Željka Mardešića
fenomenu mržnje“, Časopis „Nova prisutnost“, br. 2,
329 - 338, 2011, pdf.
Евменије (игуман), „Аномалије родитељске
љубави, pdf.
Манзаридис, Георгије, „Богословски приступ
међуличним односима“, pdf.
Maksimović, Jelena Jablanov, „Pojam Drugog u
pravoslavnom hrišćanstvu kao integrativni faktor
suživota na prostoru bivše Jugoslavije“, Orginalni
naučni rad, „Filozovija i društvo“, XXIV (1), 2013,
pdf.
Nikić, Mijo, mr, „Fenomen mržnje i neprija-
teljstva“, pdf.
Novaković, Milan; Đerić, Milomir; Đerić,
Mirjana; „Iskoni mržnje“, Časopis „Epigrami“, vol
25, br. 1 - 2, 2003.
Santini, Maksim, „Skica za fenomenologiju
ljubavi i mržnje u radu s porodičnim rasporedom“,
Seminarski rad u grupi za edukaciju u radu s
porodičnim rasporedom po Bertu Helingeru,
Beogard, 2013.
Frojd, Sigmund, „Psihologija mase i analiza
ega“, Fedon, Beograd, 43, 2006.
Šušnjić, Đuro, „Judaizam, hrišćanstvo, islam -
pluralizam monoteizma“, Uvodno izlaganje na
međunarodnoj konferenciji: Verska tolerancija u
dunavskom regionu, održanoj 1. juna 2015. godine u
Sremskim Karlovcima povodom Karlovačkog mira,
pdf.
www.spiritus – movens.me (o savršenstvu
hrišćanstva o nesavršenstvu hrišćana), присту-
пљено 29. 09. 2017.
www.sijakovic.com (mržnja kao instrument
socijalne kontrole), приступљено 30. 09. 2017.
Хаџи Горан Радовановић,
протонамесник, Шопић
ПРИРОДА
УТВА ЗЛАТОКРИЛА
ПТИЦЕ
Дивљих патака у Барошевцу има доста, живе у
Пештану, на коповским барама. Праве гнезда
поред воде, на удаљености од 10-15 метара, у
некој оструги. Када се наиђе на њено станиште
зна да одглуми да јој је сломљено крило и да бежи
пред непожељним гостом, све се измичући на пар
метара удаљености од њега, са циљем да одврати
пажњу од гнезда, од младих у њему. Тако зна да
зезне и лисицу. Имају карактеристичан клепе-
ћући глас који се чује у пролеће. Разликују се две
врсте, једна је крупнија, а друга ситнија, коју зову
„крџа“. Дивљих гусака овде нема, могу бити само
у прелету. Понекад слете на одмор, обично у неку
стару кукурузовину где је остао понеки необран
клип, и то ноћу. Почетком деведесетих година
прошлог века уловио сам их три, сличне су
домаћим гускама, само су тамније и, наравно,
мршавије, да би могле дуго летети. Гнезде се по
северној Европи, могуће да понека има и у нашем
резервату Засавица.
У Барошевцу су се пре двадесетак и више
година појавиле беле и сиве чапље. Сличне су
родама, само мало мање. Прво су биле по барама,
пошто су то барске птице, сада се више крећу по
њивама, с јесени се нарочито могу ту видети како
трагају за мишевима, пошто се првенствено њима
хране. Роде немају гнезда у нашем селу, видео
сам овде у околини једно у Шопићу, једно на
Очаги. Оне неће у брдо, бирају по равници високе
стубове, димњаке, никако дрвета – због великог
распона крила не би могле слетати у њихове
крошње. Пре ће се видети на њиви него на бари,
иду за трактором који оре и траже храну. Као што
рекох, овде их нема, по нека мало слети,
својевремено сам једну фотографисао. Значи,
држе се равних терена, има их по Обреновцу, у
Руми сам видео сигурно 100 њихових гнезда, на
решеткастом стубу у сред Шапца такође сам
смотрио једно. Живе у паровима, дуго, годишње
изведу двоје-троје младих.
Једне мајске ноћи средином осамдесетих
година прошлог века хватао сам, помоћу
специјалне виљушке и батеријске лампе, рибе у
Пештану, у „Перишином виру“, тамо где су сада
Маринковића купушњаци. Ту је био омањи спруд
од чистог шљунка на којем сам угледао необичну
птицу. Пришао сам јој на око два метра
раздаљине и онда је полетела. Мало је већа од
обичне домаће патке, а мања од кинеске („глуве“),
перје је боје позлаћене цигле, глава мало тамнија,
има црну огрлицу на врату, који је мало дужи него
код патке. Једном речју, необично лепа птица коју
сам само једном у животу видео, али то не значи
да их и сада нема у овим крајевима. На основу
каснијих сазнања (читање одређених текстова по
разним новинама, гледање специјалних емисија
на телевизији) дошао сам до закључка да је то
била златокрила утва, птица која се по каракте-
ристикама налази између патке и гуске, ближе
патки. Читао сам да су на београдском Зеленом
венцу, пре него што је тамо изграђено насеље,
биле велике мочваре, баретине, и ту је живело
много утви. Ова птица је јестива. Сигуран сам да
је сада има у Засавици.
У посебну групу овдашњих птица спадају
вране, гакови, гаврани, чавке, свраке и креје.
Врана има сиву боју, гак је мало мањи од ње, има
га и као посебна врста - барски гак. Гавран је црн
„као угарак“ (не каже се узалуд „црн као гавран“),
то је чиста птица, а гак је прљавији, иде по смећу.
Гавран је огроман, распон крила му може бити и
до метар и по, два већа могу однети јагње. Ове
врсте птица се не подносе између себе, нарочито
чавке, којих има доста у нашој црквеној порти.
Чавке су веће од голуба, а мање од осталих птица
из ове групе. Креја је приближне величине као
чавка и сврака (само што сврака има дужи реп),
перје јој је шарено (црвено, плаво, жуто), зову је
„издајица“, зато што офира друге животиње по
шуми. Ове птице се не једу, све су грабљивице
или стрвинари.
Пре петнаестак година имао сам два припи-
томљена гаврана. Наиме, било је пролећно доба
године, тада је мој комшија Јовица Петровић, син
Милана Жојиног, радио као руковалац рово-
копача и обављао је послове на премештању
решеткастих стубова високог напона у преко-
паном потесу Подунка, баш код шуме Славка
Савковића. На једном од стубова налазило се
птичије гнездо и приликом вађења истог три
гавранчића испадну на земљу. Он ми о томе јави
кад је дошао са посла, тог поподнава одемо тамо и
нађемо два младунчета. Донео сам их кући,
држао у кутији, хранио. Кад су порасли сместио
сам их у котларницу, касније им направио полицу
испод стрхе. Лете, оду високо, ја само викнем:
„Оди, оди, хајде да једете!“ - ето их, враћају се.
Јутру рано улазили су у просторију где сам
спавао, било је лето и врата су остајала отворена.
Зовнем их из кревета, они дођу, покријем се по
глави да ме не огребу. Завлаче кљунове испод
ћебета и мрсе ми косу, једва их истерам из собе,
109
бојим се испоганиће. Били су веома паметни и
питоми. Седим за столом на тераси, пикавац од
цигарете ми је у пиксли преда мном, један од њих
долети до стола, зграби пикавац и побеже. Играли
су се са кучићима. Највише воле животињску
храну, углавном сам их као младе хранио
изнутрицама од закланих працију и пилића, које
сам опране држао у фрижидеру, а када су
поодрасли давао сам им грануле за псе. Кад имају
вишка хране - затрпавају по дворишту. То
примети пас и почне им красти ту затрпану храну.
Они то уоче и кад осете да се кер спрема за крађу -
зграбе затрпано и побегну. Код мене су били пет
месеци, одрасли су у сасвим крупне птице, кад
стоје ништа мањи нису од фазана, боја им је била
изузетно црна. Били су мирни и нису бежали.
Међутим, слетали су и на комшијске куће, многи
из сујеверја сматрају да то доноси зло и неко их је
почетком јесени побио из ваздушне пушке.
У групу орлова, којих нема овде, спадају
јастребови, соколови, копци, мишари. Јастребови
уопште нису штеточине, они су стрвинари.
Штеточине су соколови и копци, којих има већих
и мањих (копчићи). Соко се залети као метак,
зграби кокошку и оде, а кобац вреба голубове и,
нарочито, гугутке. Из даљине оцени која је млада
гугуткица, тек изашла из гнезда - за недељу дана
све их потамане. Копчеви и соколови су велика
опасност за овдашње голубаре, добри су летачи и
имају велики радијус кретања, по неколико
десетина километара. За разлику од, рецимо,
врана, које су слабији летачи и крећу се у кругу од
пар километара. Мишар није штеточина, мали је,
особен је по томе што кликће, лебди на ваздуху и
једе само мишеве. Јастребови и копчеви праве
гнезда на високом дрвећу, а копчићи воле да се
населе и на некој литици. Било их је на нашем
мајдану.
Детлићи и жуње су сличне птице, карактери-
стичне су по томе што лако иду уз дрво. Појавила
се и нова врста жуње, слична је класичној, боја јој
је црна са црвеном шаром на глави. Мислим да ни
наши стручњаци не знају за ту нову врсту птице.
Они, у ствари, ништа и не раде, само седе по
канцеларијама и пију кафу, не излазе на терен.
Ова група птица није јестива.
Врабац припада породици зеба, која је
крупнија од њега и има је више врста. Врабац
више једе житарице од инсеката. У Европи се
смањује број ових птица, а и код нас. Овде је
главни разлог смањен сточни фонд, нема више
стоке по кошарама, нити сточне хране по
оборима, а ту су се они највише окупљали.
Сеница је мало мања од врапца и нема јак кљун
као он, боја перја јој је комбинација црне, зелене и
110
беле. У исхрани више користи црве од врапца.
Моја покојна мајка је качила кожу од сланине на
терасу да би долазиле сенице и кљуцале пошто не
могу да преживе ако не једу масноћу. Имају
необичне крвне судове и зими би се смрзле без
масне хране.
Од кока овде има фазана, јаребица, препелица
и царских кока. Ове задње су посебна врста
шљука (које су барске птице), овдашње су, значи
аутохтоне, живе у шуми, али воле влажније
терене. Коке нису грабљивице. Препелица је
много ситнија од јаребице, али маснија. Живи по
пољима, стрњиштима, на сувом терену. Може се
припитомити, јаја су јој на цени. То је ноћна
птица, за разлику од фазана и јаребица. Наравно,
све коке су јестиве.
Од овдашњих птица селице нису врапци,
сенице, гугутке, фазани, јаребице, царске коке,
дивље патке (некад су се селиле, има једно
двадесетак година како то не раде), чапље (и за
њих важи исто као за патке - требало би да су
селице, али сада нису), затим све птице из
породице врана. Значи, селице су грлице (ових
птица има све мање, некада их је било много
више), дивљи голубови, кукавице (постоји
веровање да кад она у пролеће „закука“, пошто се
врати из селидбе, настају топлији дани; иначе је
слична копчићу, једе свашта, није јестива, за
разлику од грлица, гугутки и дивљих голубова, не
убија се из сујеверја), шљуке (шумске коке), роде,
дивље гуске, ласте, зебе, препелице. До времена
за селидбу сви младунци довољно одрасту, а ако
се деси да неки закасни са телесним развојем -
преко зиме пропадне. Једноставно, селице не
могу овде презимити. Прво се селе ласте, већ
крајем августа, тада и грлице, дивљи голубови
тек пред зиму. Враћају се у априлу, мају.
КРУПНИЈЕ ЖИВОТИЊЕ
Видре има у Пештану, од зеочког моста па
узводно до нашег мајдана сигурно их је 7-8,
потаманила је рибу. Припада породици куна,
храни се речним рибама, раковима, шкољкама.
Не залази у насеље, не чини штету домаћин-
ствима. Мало је већа од мачке, а мало мања од
лисице, тежи 7-8 кила, боја јој је кафена, са белим
на грудима. Има шапе, а између прстију пловне
кожице, као патка. Наједе се рибе, после се игра у
виру и прави себи разоноду давећи другу рибу, не
једући је при том, те тако риболовцима прави
штету. Видри овде има много, поред Пештана
може се наћи и на коповским барама,
миросаљачком језеру, а у целој Енглеској живи
само једна. (Видра је пример животиње чија се
насељеност на овом подручју драматично мења.
Код ње је случај да им се бројност повећава.) Било
их је давно, али не оволико; Драгомир (1878-
1954), отац Заре Ристивојевића, својевремено је
уловио једну у Турији. Њено крзно је одувек било
на цени, сада је заштићена, не сме се ловити. Није
јестива, из породице куна једу се само медвед и
јазавац. У ту породици животиња спадају још
ласица, хермелин (бела ласица), твор, куна
златица (иде по дрвећу, прави штету по
кокошињцима), куна белица, куна рупарка, јеж.
Свега овога има у Барошевцу, осим медведа, он се
најближе може наћи на Тари. (Овде ћу споменути
и риса, мада не припада овој врсти животиња, и
рећи ћу да га такође нема у нашем крају, може се
видети у источној Србији, према румунској
граници.) Видра је ноћна животиња, као и остале
куне, нема зимски сан. (Зимски сан од куна имају
медведи, јежеви, јазавци.) Куна иде уз дрво, као
веверица, она јој је и највећа посластица. Сада
овде нема много веверица, као некада, а има куна.
Веверица нема зимски сан, живи у шуми, прави
гнездо у дупљи дрвета као и на самом дрвету.
Никола Игњатовић, Швепсов, јесенас је аутом
згазио јазавца на путу према „старој монтажи“,
иза Бојића кућа. Ја сам их до сада у животу уловио
три, све у јесен, појединачно су имали 27, 25,
односно 17 килограма. Јазавац је здепаст, има
кратке ноге. Боја му је црносива, са белим
штрафтама преко главе, има изузетно велике
нокте. Овде је одувек, живи у јазбини, на ивицама
шума, до њива, једе кукуруз и пшеницу, од тога се
нагоји. У Босни је јестив, а код нас није, нисмо
навикли да га једемо. У Босни је печење од
јазавца дупло скупље од прасећег. Код нас се
употребљава само његово сало од којег се топи
маст, која лечи реуму и нека кожна обољења.
Лисица овде има доста, живе у јазбинама које
праве у шуми, мало даље од човека. Према боји
длаке постоји зеленопепељаста и црвеножута,
али то је једно исто. Вукова код нас нема, ни у
пролазу, овде је за њих велика бука. Има их у
источној Србији, према Бугарској, такође и у
Босни; кад Дрина заледи у мањем броју пређу
овамо, као и дивље свиње. У задњих петнаестак
година појавили су се шакали. Мало су крупнији
од лисице, дуже су им ноге, а реп за нијансу
краћи. Организовани су у лову, у гомили их има
по 10-15. Хватају готово све, срнице, зечеве,
птице које се гнезде на земљи, могу и овце
напасти.
И дивљих свиња има код нас, стално су на
ногама, живе номадски. Пре 10-15 година дуже су
се задржавале на кипама али су их ловци
заплашили честим хајкама тако да су сада само у
пролазу. Јестиве су, али месо им обавезно треба
прегледати пре употребе, пошто рију, налазе
стрвине и могу се заразити трихинелом. Могу
достићи тежину и до 200 килограма. Нису дебеле
као домаће свиње, али и оне имају сланину,
сигурно и до три прста. (Лично ја их нисам
никада редио, али сам гледао како то други раде.)
Нагоје се у јесен једући опали жир, као и срне и
веверице. Толико се нагоје да им то послужи за
безбедније презимљавање. Немају зимски сан.
Срна има доста, а јелена нема. Јелени се могу
наћи у ограђеним приватним ловиштима у
Барајеву, на Церу. У Барајево су донети из Липо-
вице, заједно са муфлонима (дивљим овцама које
имају изузетно дебеле рогове), уочи бомбар-
довања Србије 1999. године. Природно станиште
јелена најближе је у Војводини. Срна има више
него зечева, који су у задњих десетак година
почели смањивати бројност, не зна се због чега.
Срна некада није било овде, могле су се наћи само
према Руднику, најближе у Трбушници, Брај-
ковцу. Када сам их у лову први пут видео
запрепастио сам се. Зечеви се крећу по шумама и
пољима. Крупнији су они из шуме, длака им је
златножута, а оним другима пепељаста. У ствари,
то је једна те иста врста.
Овог лета сам ишао на ноћно пецање рибе на
Колубару, код Пољана, и доста сам се изненадио
када сам видео три дабра. Вероватно су тамо
дошли после мајских поплава 2014. године, и то
из резервата у Засавици, где су насељени пре
петнаестак година. Познаник ми је причао да их
има и у Бељаници, а мислим да ће их за неколико
година бити и у Пештану. Тело им је округласто,
имају 5-6 килограма, већи су од мачке.
Карактеристичан им је пљоснати реп, налик на
тениски рекет, који им вероватно служи да не
потону у блато, пошто на таквим теренима
претежно живе. На ногама имају шапе, и то много
веће на задњим удовима, слично кенгуру. Боја им
је браон. Дабар је глодар, биљојед, једе само кору
дрвета и младе изданке. Праве штету, обарају
дрвеће, зајазују реке и праве језера на њима, да би
лакше допливали до нових стабала дрвећа и
гулили кору са њих. Чуо сам их како се између
себе споразумевају карактеристичним гласом. То
ми је било први пут да сам видео ове животиње,
испочетка нисам био свестан да су то даброви. И
ово је ноћна животиња. Србија је некада важила
за постојбину даброва и био је јестив.
ЗМИЈЕ
Змија рибарица је пепељастошарена, живи
само у води, храни се углавном рибом, мање
жабама, ухвати и понеког миша. Није отровна,
дебља је и дужа од белоушке, може нарасти до
једног метра.
111
 Белоушка је мања од рибарице, првенствено
једе жабе, а рибе и мишеве мање.
Смук је шумска змија, боја му је комбинација
зелене, жуте и сиве. Порасте и до метар и по, хоће
да уједе. Није отровница, али је прљав и место
уједа се инфицира.
Овде има и две нове врсте змија. Једна има боју
комбинације црвеног, жутог и браон, са
унакрсним цик-цак пецкама по телу. Код нас се
појавила пре петнаестаг година, не знам јој име
нити да ли је отровница. Живи по обалама,
пањевима, не улази у воду. Код мене на брду сваке
године убијем по 5-6 комада. Другу врсту сам
први пут видео као млађи, и то код „старе
помоћне механизације“ у Зеокама. У бари која се
налазила на том месту са мојим покојним братом
од ујака из Медошевца јурио сам дивље пачиће.
На сред баре у рогозу је била гомила пружних
прагова. Допливали смо дотле да видимо има ли
пачића, кад оно „прсну“ 20-30 змија. Боја им је
црна са две беле штрафте преко целог тела, све до
главе. Нису ваљкасте, леђа су им равна, дошле су
некако четвртасте. Пре десетак година такву
змију сам видео у језеру са пумпом, изнад „старе
монтаже“, код расадника. Ни за ову врсту не знам
како се зове, нити то ико и зна.
Овде нема отровних змија шарки и поскока.
(Шарки има у Обедској бари.) Међутим, могу се и
код нас очекивати. Наиме, у ваљевском крају има
их доста, а одатле се овамо дотерава камен, и то
баш са подручја где живе те змијурине. Можда је
у камионима са овим материјалом дотерано
њихових јаја, чак и самих гмизаваца ове врсте,
тако да није искључено да се и код нас размноже и
прилагоде овој средини. Иначе, змије имају
зимски сан.
РИБЕ
У Пештану од риба има кленова, мрена,
кркуша, кесега. Нађе се и понеки шаран, однекле
је пуштен. (Иначе, постоји речни шаран, дужи је
од барског.) Клен може нарасти и преко кило и по,
мрена 150-200 грама, кркуша само 20-30 грама,
исто и кесега.
Овдашње коповске баре су порибљене и ту има
шарана, тостолобика, амура, штуке, сомова,
лињака. Шаран може нарасти до 15 килограма,
тостолобик до 30. Гемин из Рудоваца је пре 15
година упецао амура од 26 кила, значи да би сада
имао преко 30. Ове године је нека жена из
Миросаљаца на плиткој бари у Стрмову упецала
штуку од 5,7 килограма. Сомова има на бари код
пумпе (код расадника), у Тополицама, на
Туцковој бари у Стрмову и на миросаљачком
112
језеру. Јесенас сам у Тополицама видео сома
дугачког преко 2 метра, а тежина му је била
сигурно 50 килограма. Лињак је редак у Србији,
одговара му овдашња плитка вода, то је шаранска
риба, мало је љигав, овде се нађе тежине до 2
киле.
Напоменуо бих да је до скоро у потоку поред
моје куће постојала риба „говедарица“. Веома је
ретка у Европи, можда је још има у неким
поточићима, а можда и нема. Дуга је десетак
центиметара, карактеристична је по томе што има
шест бркова. (Може се видети на интернету.) Шта
се, у ствари, десило? Приликом бетонирања
поменутог потока, пре неку годину, ракови и рибе
из њега су уништени. Да би се урадио пројекат за
овакве радове мора у том послу учествовати и
стручњак за екологију. У овом случају није
постојао никакав пројекат, па ни „Колубарин“,
која је узела учешће у поменутом послу. Тако је
риба „говедарица“ нестала из потока. После
поменутих радова вода је плитка, свега 5-6
центиметара, брзо се загреје и рибе више немају
одговарајуће склониште.
ОСТАЛО
У Тополицама сам приликом пецања рибе
видео воденог гуштера од најмање 2 килограма.
Тело има као и сваки гуштер, на леђима неке
израслине, а реп му је од пола па до краја црвен.
Ако се то језеро некада буде црпело отићи ћу да
чекам да бих га угледао. Иначе, код нас има и
водених гуштерова, али се тешко могу видети,
зато што су стално у води.
Даждевњака код нас има доста, воли влажне,
јападне, чисте терене. Овај водоземац улази у
воду, ту се и рађа, не излеже се из јаја. У води
живи донекле, једно месец дана, као пуноглавац.
Има жуте флеке по телу, а то су му, у ствари,
жлезде, које избацују неку врсту магле када се
нађе у опасности. Та течност може да опече и да
изазове свраб. Уједом није отрован.
Ракова има у Пештану, овде су мало ређи, али
од Симићих кућа у Рудовцима, па узводно, има их
више. Такође и у Оњегу. Може се видети само
ноћу, са лампом. Јестив је. Хватао сам их, нисам
јео, насељавао сам их у наш поток. Може да
уштине својим клештима и да то место буде
болно. Има их величине шаке, тежине преко 200
грама, можда и до 300. На леђима му се хватају
алге. Једе мекану рибу и неку бачену храну. (Он је
стрвинар.)
Мирослав (Александар) Ристивојевић (1954)
ЦИВИЛНО ДРУШТВО
ЧЏШ
РАЗГОВОР СА ЈАСМИНОМ МАРКОВИЋ О ДРУШТВУ СЛОБОДНИХ УМЕТНИКА „ЧЏШ“
ИЗ ВЕЛИКИХ ЦРЉЕНА
Када је основано Друштво слободних
уметника „ЧЏШ“ из Великих Црљенa?
Званично, Друштво слободних уметника
„ЧЏШ“ основано је 28.06.2007. године као
невладина, нестраначка и непрофитна органи-
зација која се бави развојем и афирмацијом
културе у непосредном окружењу. У стварном
животу, то је датум одржавања Оснивачке скуп-
штине нашег Друштва које је иза себе већ имало
вишегодишњи рад и потребу да се региструје као
правно лице.
Ко су оснивачи и који је разлог оснивања
Вашег Удружења ?
Када говоримо о оснивачима Друштва (има
нас дванаест), постоје неколико особина које су
нас повезале - прво и најважније, свако од нас се
већ бавио неком од уметничких дисциплина
(књижевност, музика, плес, фотографија, сликар-
ство) и сви смо путем личног искуства спознали
благотворан утицај који бављење и излагање
уметничким дисциплинама доноси на личном,
породичном и друштвеном плану. Уметност није
забава за доконе и предодређене, као што се то у
нашем окружењу сматра, већ богомдани алат за
развој и напредак људских бића. У том смислу,
увек смо се чували претенциозности када је наш
рад у питању - што значи да нико од нас није неки
умишљени уметнички геније, већ нам је битно да
на својим даровима радимо, да их усавршавамо и
делимо са другима. Лепоту стваралачког чина и
добробит коју нам доноси поштујемо колико и
врхунска уметничка достигнућа.
Још једна особина коју оснивачи и чланови
друштва деле је отклон од свеопштег нарицања
над злом судбином и још горим временима, са
једне стране, и од мегаломанскe потребe да се све
уради одмах и сада, са друге стране, што су
облици понашања који су се забрињавајуће
успешно раширили у нашем народу. Такав став
паралише жељу и снагу да се било шта уради, па
велики број људи заувек остане у том зачараном
кругу у ком се непрекидно врте горчина, завист,
осећај немоћи и промашености. Чланови
Друштва слободних уметника „ЧЏШ“ живе и
раде у истим околностима као и други
становници земље Србије, с тим што мало мање
кукамо, мало више радимо и много смо
задовољнији. Бавимо се стварима које волимо и
поштујемо, у условима које имамо и са онолико
потенцијала са колико располажемо. Напредак,
како Друштва, тако и чланова понаособ, лаган је
али видљив. Никада нико од нас није пристао на
било шта што се коси са моралним и етичким
начелима која су нам такође заједничка, без
обзира на бенефит коју би од тога Друштво или
неко од чланова имао. Често сам чула питање због
чега све ово радим (јер зараде, као ваљда јединог
добра које се да разумети, ту нема), и зар не
мислим да тако штетим својој породици...
Квалитет живота, међутим, који су моја деца
спознала, проводећи време и бивајући активна у
окружењу какво је Друштво слободних уметника
„ЧЏШ“, не може се купити новцем - ту су имала
прилике да виде и осете шта је истинска посве-
ћеност, љубав, пријатељство, поштовање и здрав
однос према животу и раду. Све ово наведено су
разлози који су нас окупили - то се десило у
почетку спонтано и из потребе да створимо
окружење којим ћемо бити задовољни и у којем
ћемо заједнички радити и стварати, а тек после
седам-осам година рада дошли смо дотле да се
региструјемо као организација.
Да ли се у међувремену променио број
чланова Вашег Удружења?
Број чланова се временом повећао, с тим што
морам напоменути да подршку и сарадњу
пружамо свима који нам се обрате, у оквирима
сопствених могућности и начела, наравно, и без
обавезе да се тај неко у нашу организацију
учлани. Чланом Друштва постаје онај ко се
истински и на дуже време прикључи нашем раду.
Процедура је таква да треба да буде предложен од
стране бар једног члана, и на Седници друштва о
томе се гласа. Бројност чланства не значи ништа,
чак може да буде и штетна уколико чланови не
деле иста морална и етичка начела.
Представите нам ваше досадашње
активности.
Када се бавите областима које су вам лично
важне и потребне, лако је одредити циљеве и
приоритете и проблеме којима се треба
позабавити. У оквиру пројеката на којима смо
радили бавили смо се организационом подршком
113
појединцима који се баве стваралаштвом,
креирањем и реализацијом културних програма и
умрежавањем појединаца и институција које се
баве културом у нашој средини.
Пројекти који трају од настанка Друштва до
данас су „Песничка мануфактура“, „Културна
сцена Велики Црљени“ и „Места за музику“.
Пројекат „Марковдански конкурс“ трајао је
од 2008. до 2014. године, а „Бувљарт“ од 2008. до
2015. године.
Дугогодишњи рад и увиди у начин на који
уметност доприноси развоју људског бића
подстакли су нас да се озбиљно окренемо овој
теми и уврстимо је у листу приоритета нашег
Друштва. Пројекти на којима тренутно радимо -
„Утицај уметности на развој детета - Развојне
радионице за децу од 2 до 7 година“ и „ Летња
школа анимације за децу и младе“ - баве се
подстицањем правилног развоја деце и младих
путем излагања уметничким дисциплинама и
њихово практиковање. Крајње је време да се
промене погледи и приступ уметности – не због
уметности по себи, она ће свакако свој пут и
место увек пронаћи, већ због озбиљних проблема
у нашем друштву чијем решевању уметност може
допринети. Један од тих проблема је константан
раст процента функционалних сметњи код деце
предшколског узраста - што је свакако последица
начина на који савремено дете одраста. Уверена
сам, најпре кроз сопствено родитељско искуство,
а такође и искуства осталих чланова Друштва, да
је подстицај развоју који свакодневно присуство
уметности даје детету незаменљив и ненадок-
надив. Најновија истраживања на пољу неуро-
физиологије дају нам и одговор зашто - свака од
уметничких дисциплина истовремено активира
више регија мозга и подстиче стварање великог
броја неуронских веза - од чије бројности зависи
функционалност људског бића. Када збројите све
уметничке дисциплине - не постоји поље развоја
које није подстакнуто.
Каква је улога и где је место цивилним
организацијама попут ваше у савременом
друштву?
Организације цивилног сектора су начин на
који сами можемо утицати на своје окружење,
услове живота и систем у којем живимо. Имамо
један диван пример у нашој општини - „Пулс
театар“ из Лазаревца такође је организација
цивилног сектора која је својим заиста удар-
ничким радом и посвећеношћу успела да оснује
„Прво приградско позориште“. Ово позориште из
114
године у годину расте и напредује и у обиму и у
квалитету продукције. Њихова сарадња са
позориштима широм Србије даје нам прилику да
у свом граду (често и бесплатно) стекнемо увид у
позоришна кретања у нашој земљи. Уз дечје
представе и школу глуме одрастају неке нове
генерације, а све то је потекло из цивилног
сектора, то јест од групе људи која је себи ставила
у задатак да у свом граду оснује позориште.
Време у којем живимо одликују брзе промене у
друштву. Институције система се споро мењају и
ретко када могу да иду у корак са променама и
захтевима тренутка - управо овде лежи вредност
и улога цивилног сектора, који својим директним
увидом у потребе и проблеме друштва и могућ-
ностима да се определи на који начин ће на те
проблеме деловати има моћ да прецизније и брже
делује. За то је наравно потребна и аналитичност,
добра организација и доста рада, али без тога
здравих и коренитих промена не може бити.
Нажалост, у нашем друштву се радије чека да нам
неко други реши све проблеме, и све док тако
размишљамо, нећемо никуда стићи. Треба се
организовати и деловати на проблеме који нас
тиште. У нашим условима то је процес који
захтева доста стрпљења и рада, али уколико сте
истински посвећени, резултати неће изостати.
Мој савет свима који желе да промене свет око
себе је да област деловања изаберу срцем - када се
ради из љубави, посао се не доживљава као мучна
обавеза - а да се не заваравамо, вођење
организације цивилног сектора је озбиљан посао.
Међутим, ако сте област којом се бавите одабрали
на основу својих склоности, тај рад ће вам
пружити задовољство, упознавање и сарадњу са
себи сличним људима и организацијама, и на
крају дана, осећање да нисте били пасивни
посматрач сопственог живота.
Зоран Мирковић
ЦИВИЛНО ДРУШТВО
УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА „БУКИНАЦ“
СКУПШТИНА УДРУЖЕЊА ГРАЂАНА „БУКИНАЦ“ ОДРЖАНА
29. ДЕЦЕМБРА 2017. ГОДИНЕ
Изборна Скупштина Удружења грађана
„Букинац“ из Барошевца одржана је 29. децембра
2017. године. (Иначе, то је била укупно девета
скупштина ове невладине организације основане
2012. године.) Неколико дана пре седнице
заступник Удружења Зоран Мирковић доставио
је чланима извештај о раду „Букинца“ у периоду
после претходне изборне скупштине. Тај
извештај је имао следећи садржај:
ИЗВЕШТАЈ О РАДУ УДРУЖЕЊА
ГРАЂАНА „БУКИНАЦ“ ИЗ БАРОШЕВЦА У
ПРЕТХОДНЕ ЧЕТИРИ ГОДИНЕ
Главна активност Удружења грађана „Буки-
нац“ из Барошевца после претходне изборне
Скупштине, одржане 27. 10. 2013. године, била је
издавање четири броја часописа истоименог
назива. Први број (децембар 2013. године) је
изашао 20. 12. 2013. године у тиражу од 750
комада, на 48 страна. Штампан је у „Елвод
принту“ из Лазаревца, у боји, по цени од
104.400,00 динара, с тим што је припрема за
штампу била наша. Значи, цена по комаду је
износила 139,20 динара, а цена по страни 2,90
динара. За овај број смо добили донацију од
Општине Лазаревац у износу од 40.000,00
динара. Други број (децембар 2014. године) је
изашао 06. 01. 2015. године у тиражу од 520
комада, на 76 страна. Штампан је такође у „Елвод
принту“ из Лазаревца, у црно белом, по цени од
91.692,00 динара, с тим што је припрема за
штампу била штампаријина. Значи, цена по
комаду је износила 176,33 динара, а цена по
страни 2,32 динара. За овај број нисмо добили
никакву донацију. Трећи број (децембар 2015.
године) је изашао 02. 03. 2016. године у тиражу од
500 комада, на 96 страна. Штампан је у
„Ђурђевдану“ из Аранђеловца, у црно белом, по
цени од 66.080,00 динара, с тим што је припрема
за штампу била штампаријина. Значи, цена по
комаду је износила 132,16 динара, а цена по
страни 1,38 динара. За овај број смо добили
донацију од Општине Лазаревац у износу од
50.000,00 динара. Четврти број (децембар 2016.
године) је изашао 11. 03. 2017. године у тиражу од
500 комада, на 80 страна. Штампан је у
„Ђурђевдану“ из Аранђеловца, у црно белом, по
цени од 64.000,00 динара, с тим што је припрема
за штампу била наша. Значи, цена по комаду је
износила 128,00 динара, а цена по страни 1,60
динара. За овај број смо добили донацију од
Општине Лазаревац у износу од 20.000,00
динара.
Као следећу активност навео бих промоције
часописа у лазаревачкој библиотеци „Димитрије
Туцовић“. Први и други број нашег годишњака
представљени су 25. 03. 2015. године, трећи број
04. 04. 2016. године, а четврти број 07. 04. 2017.
године. Овде би требало поменути и приредбу у
барошевачкој основној школи, организованој
поводом завршетка школске године, коју смо
заједнички припремили са овом институцијом, а
која је одржана на Видовдан, 28. 06. 2016. године.
Поменуо бих и да смо после претходне
изборне Скупштине нашег Удружења одржали и
шест радних Скупштина. Главне „папиролошке“
активности биле су нам упућивање молби на
разне адресе за донације новчаних средстава
„Букинцу“, као и упућивање молби за доделу
просторијаУдружењу, такође на неколико адреса.
Не бих наводио друге активност, с тим што бих
напоменуо да их је за ове четири године итекако
било.
Мишљења сам да је најважније да је Удружење
грађана „Букинац“ из Барошевца у претходне
четири године заиста функционисало, да је
препознато у нашој околини. То би, по мени, било
позитивно у активностима Удружења у периоду
који се овде наводи, а као главне негативности
навео бих, као прво, околност да је сав „терет“
рада наше невладине организације изнела
мањина од свега неколико чланова, а као друго –
чињеницу да немамо своје просторије. Истакао
бих овде да је на разним окупљањима чланова
„Букинца“ било више предлога за побољшање
рада овог удружења, али, они су, по мени,
углавном били недоречени и косили су се са
нашим Статутом. Првенствено није навођено ко
би били „извођачи радова“ предложених актив-
ности, како би се затворила њихова финансијска
конструкција, нису изношени примери успешне
примене тих предлога.
Захвалио бих се свим члановима „Букинца“
који су у претходном периоду на било који начин
допринели раду ове невладине организације.
Нарочито бих овде истакао оне, истина
малобројне, који нису жалили своје време и новац
да би се наведене активности и оствариле. То је,
поред осталог, подразумевало на стотине и
115
стотине пређених километара, у сопственој
режији, многобројне посете разним архивима и
сличним установама, гробљима, особама од
којих су прикупљане информације, такође о
сопственом трошку.
Барошевац, 26. 12. 2017.
Заступник УГ „Букинац“
Зоран Мирковић
На самој скупштини вођен је записник који је
имао следећи садржај:
ЗАПИСНИК
СА СКУПШТИНЕ УДРУЖЕЊА ГРАЂАНА
„БУКИНАЦ“ ИЗ БАРОШЕВЦА
Дана 29. децембра 2017. године, са почетком у
18 часова, у просторијама месне заједнице
Барошевац одржана је изборна Скупштина
Удружења грађана „Букинац“ из Барошевца.
Присутни су били Зоран Мирковић (заступник),
Милисав Димитријевић (заменик заступника),
Дејан Ивановић, Раде Мијатовић, Славко
Мирковић, Радомир Павловић и Зоран Тошић, а
одсутни Јасмина Иванковић, Бранко Мирковић,
Милун Николић, Мирослав Павловћ, Горан
Петровић и Предраг Терзић. С обзиром да је
присутно било 7, од укупно 13 чланова,
Скупштина је имала кворум и могла је пуноважно
одлучивати. Седницу је отворио сазивач Скуп-
штине, заступник Зоран Мирковић, који је
предложио следећи
ДНЕВНИ РЕД
1. Избор председавајућег
2. Извештај заступника о раду Удружења у
претходне четири године
3. Избор заступника Удружења и његовог
заменика
4. План рада за наредни период
5. Разно
ДИСКУСИЈА
1. Пошто је дневни ред једногласно прихваћен
за председавајућег Скупштине, на предлог
Зорана Мирковића, изабран је Славко Мирковић,
такође једногласно, који је за записничара
именовао Зорана Мирковића.
2. Известилац по овој тачки дневног реда био
је заступник Удружења Зоран Мирковић који је
неколико дана пре Скупштине доставио
члановима „Букинца“ писмени извештај о раду
116
ове невладине организације у претходне четири
године. У својем обраћању изнео је мишљење да
удружења грађана још нису нашла своје место у
нашем друштву. У нашој околини скоро да и не
зна неку организацију ове врсте која заиста и
функционише. Чак шта више, са још двојицом
овде присутних члан је једног другог удружења
грађана за које готово нико и не зна да ли више и
постоји уопште. Поновио је изнето у писменом
извештају да се трудио да „Букинац“ стварно
ради, и то по статуту, да остварује неке резултате,
да се не води само на папиру. На досадашњим
окупљањима чланова Удружења присутни су
износили примедбе на садржину нашег часописа
које би се могле поделити углавном у две групе:
једни чланови су мишљења да се недовољно
простора уступа чувању успомена на прекопани
део села, а други да би мало више пажње требало
посветити садашњем тренутку Барошевца,
младима. На крају својег уводног обраћања по
овој тачки дневног реда изнео је подастак да је
садашње стање на рачуну „Букинца“ 1.839,83
динара. После овга у дискусији су учествовали
Дејан Ивановић и Славко Мирковић. Дејан је
мишљења да сама садржина нашег годишњака
није атрактивна и да је то разлог што Удружење
није масовније, те предлаже да се по том питању
уведу неке новине. Са друге стране, Славко је
мишљења да је ситуација у селу доста тешка и да
нема шанси да се унапреди рад „Букинца“.
3. На предлог Славка Мирковића за заступ-
ника Удружења поново је једногласно изабран
Зоран Мирковић, а за његовог заменика Милисав
Димитријевић, такође једногласно, који је и у
претходном периоду обављао ту функцију.
4. По овој тачки дневног реда усвојена су два
предлога. Славко Мирковић је предложио да се
Удружење на одговарујеће место обрати са
предлогом да се барошевачкој основној школи
врати старо име „Кнез Никола Станојевић“, а
Зоран Тошић је предложио да се такође обратимо
на одговарајуће место са предлогом да се у селу
подигне спомен плоча страдалима у Другом
светском рату, без обзира да ли су припадали
победничкој или губитничкој страни. У оквиру
ове тачке дневног реда заступник Зоран
Мирковић је рекао да ћемо бити принуђени
смањити тираж штампаних примерака нашег
годишњака, због тешке финансијске ситуације.
Дејан Ивановић је предложио да се размотри
могућност издавања књиге са садржином из
досадашњег материјала изложеног у претходним
бројевима часописа „Букинац“.
5. У оквиру тачке „Разно“ разматрана је
катастрофална ситуација у Барошевцу изазвана
непрописним извођењем рударских радова од
страна „Колубаре“ на простору овог села.
Скупштина је завршена у 20 часова.
Барошевац, 29. 12. 2017.
Председавајући
Славко Мирковић
Записничар
Зоран Мирковић
У складу са одлукама из четврте тачке дневног
реда ове скупштине Удружење се обратило
школском одбору барошевачке школе на следећи
начин:
ШКОЛСКОМ ОДБОРУ ОСНОВНЕ
ШКОЛЕ „МИЛОРАД ЛАБУДОВИЋ ЛАБУД“
ИЗ БАРОШЕВЦА
ПРЕДМЕТ: Враћање старог имена школи у
Барошевцу
Обраћамо вам се овим путем са предлогом за
исправљање дугогодишње неправде у вези имена
основне школе у Барошевцу.
Стручна јавност препоручује да се основним
школама додељује име по некој локалној,
неспорно знаменитој личности. Наши преци пре
више од једног века показаше да су на висини
задатка и дадоше нашој школи име „ОСНОВНА
ШКОЛА БАРОШЕВАЧКА - КНЕЗА НИКОЛЕ
СТАНОЈЕВИЋА“, дакле - по локалној
историјској личности из времена Првог српског
устанка, неспорно знаменитој и према званичним
подацима. То име је трајало до доласка комуниста
на власт у тадашњој Југославији који обрисаше
нашу историју и наметнуше нам њихову
идеологију, а нашој школи дадоше име њиховог
хероја, пореклом са других простора, који то
постаде зато што уби Србина, овде, у Барошевцу!
То име је симбол братоубилаштва које се
поменутим чином комунистичких власти велича.
Тај терет нам стоји и дан данас! Зашто?! Шта то
ми још увек некоме дугујемо?
Програм нашег Удружења посвећен је, поред
осталог, и очувању успомена на историју нашег
села, па вам се и због тога обраћамо са предлогом
да исправите дугогодишњу неправду. На Скуп-
штини Удружења грађана „Букинац“ из Баро-
шевца, одржаној 29. децембра 2017. године,
донета је одлука да се обратимо Школском
одбору основне школе у Барошевцу са предлогом
да се овој установи врати старо име - „Кнез
Никола Станојевић“. Овим путем то и чинимо и
очекујемо да ћете донети предложену одлуку.
Надамо се да ћете имати довољно одговор-
ности према овом питању, ваши преци вас
посматрају!
Удружење се исто тако обратило и Савету
месне заједнице Барошевац на следећи начин:
САВЕТУ МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ
БАРОШЕВАЦ
ПРЕДМЕТ: Подизање спомен плоче стра-
далим Барошевчанима у Другом светском рату
На Скупштини Удружења грађана „Букинац“
из Барошевца, одржаној 29. децембра 2017.
године, донета је одлука да се обратимо Савету
месне заједнице Барошевац са предлогом да се у
нашем селу подигне спомен плоча свим стра-
далима у Другом светском рату, без обзира да ли
су били на победничкој или губитничкој страни.
Рат је једна велика људска несрећа, поготово
ако је братоубилачки. Немамо право делити
страдале Барошевчане, сви треба да буду упи-
сани, без обзира на страну на којој су били за
време Другог светског рата. То би била људска и
цивилизацијска мера, исправљање једне
неправде.
Предлажемо да се уместо старе спомен плоче,
на којој су били уписани само страдали са
победничке стране, а која је нестала, подигне
нова, са списком свих страдалих грађана нашег
села за време Другог светског рата. Исто као што
су сви страдали за време ослободилачких ратова
Србије између 1912. и 1918. године уписани на
спомен чесми која се налази поред улаза у
црквену порту. Прилажемо и списак имена која
би, по нашим сазнањима, требала бити уписана:
Божић Мијомир, Весић Радосав, Гајић Драгољуб,
Гајић Милорад, Димитријевић Драга, Ђорђевић
Драгослав, Игњатовић Миомир, Јанковић Иван,
Јовановић Драгослав, Јовановић Драгутин,
Јовановић Јован, Китановић Милорад, Кита-
новић Светомир, Коста (непознато презиме),
Марковић Светозар, Милиновић Илија, Мило-
јевић Милоје, Милојевић Светолик, Милу-
тиновић Брана, Милутиновић Влада, Милу-
тиновић Миљана, Недељковић Раја, Петровић
Стеван, Поповић Живојин, Станић Михаило,
Тибор Варади и Шостарић Марко. Колико нам је
познато, ово су све жртве братоубилачког рата,
осим Драгутина Јовановића, који је страдао у
заробљеништву у Немачкој, а занимљиво је да је
баш његово име изостављено на старој спомен
плочи.
Очекујемо да ћете прихватити наш предлог и
обратити се комисији за подизање спомен
обележја Градске општине Лазаревац, која је
надлежна за поступање у првом степену из ове
области.
117

ЛАЖНИ УЧИТЕЉИ (ИЛИ О ЛОШЕМ ДРУШТВУ)
ЛИРСКИ ПУТОПИС - КРАТКА ПРИЧА
„Међу најопасније непријатеље спадају
лажни учитељи... Лажни учитељи су или ко
слепци или ко разбојници; први због слепила свога
воде у пропаст и себе и друге, други због омрзе
или зависти намерно заводе друге на крив пут.“
(Николај Велимировић)
Потреба за путовањем одједном се појавила,
подстакнута мотивом из једног сна. Тај сан је у
ствари био само један глас, ништа није садржао
осим тог гласа, само глас који долази ниоткуда.
Глас у сну је говорио: „Нађи себи ЦРНОГ
ЧОВЕКА, они знају неку тајну о животу.“ После
таквог сна будимо се пуни стваралачке еуфорије,
данима ходајући као у трансу. Лутати се може
данима, месецима, годинама, састављајући делић
по делић распаднуте душе, до коначног одре-
дишта. Путујући упознајемо нека тајанствена
места и људе, а када их упознамо добијамо жељу
да о њима нешто и напишемо.
Тако сам и ја на једном путовању упознао
Светлану.
Стигао сам касно путем из правца Алексинца
којим се поред Бованског језера долази до
Сокобање. Био је крај лета и почетак јесени.
Сакрила је страствени и искрени дух провин-
цијалке испод вела отмене спољашњости док је
издавала и спремала собе у „Владичином стану“.
Говорила је брзо и много, била је једна од оних
причалица са бизарним понашањем. Између
осталог сам разабрао: „Ти мене често походиш у
сновима, да ли то знаш? Овај наш сусрет је требао
да се догоди.“ Нисам знао како смо се ту нашли,
како смо дотле дошли, али сам наслутио шта се
тамо догађа и шта се у ствари спрема...
Ујутро, док је стајала крај отвореног прозора,
светлост сунца се пробијала кроз гране младих
вишања. Учинило ми се да јој лицем прелази
блага сенка туге.
Уживам док је посматрам...
До Сокобање се може доћи и једним другим
путем - из правца Бољевца, преко планине Ртањ,
али тај пут ноћу треба избегавати. Ја сам једном
прошао тим путем ноћу, био је снег и магла, прст
пред оком се није видео.
Хтео бих себи да објасним, али не знам како:
моју привученост од стране једне лукаве луде
опседнуте таштином, шта ме је терало да се сећам
колико је за мене значила, да пожелим да одем и
тражим опроштај. Недостаје ми неки сигнал из
мозга.
118
ПУТОПИС
Док сенке промичу завејаним путевима, у
ноћи пуне месечине, говоре да ствари нису баш
онакве каквима се чине...
Спремала се дуга и хладна зимска ноћ. Провео
сам је у загушљивој атмосфери неког кафе-бара
где се може до миле воље певати, плесати,
свирати, тамо где сам последњи пут видео
Светлану. Онакву какву сам је оставио она више
није била. Само приђе и поздрави ме хладно.
Помислих, боже, колико је инфантилна.
Епилог је једна песма исписана у мамурној
полутами депресивног зимског дана:
„Љубав је прошла сад и успомене бледе,
у чему нестају њени трагови?
На вишњама су поломљене гране, оковане
ледом,
иако она воли да их једе...“
Људи путују да би се дивили.
И ја сам се на својим путовањима дивио
бескрајним пространствима војвођанске рав-
нице, благо заталасаним падинама Златибора,
бистрој води Златарског језера, снежним
врховима Копаоника, чистом зеленилу јурећих
река... Слушао сам ујутро кроз отворен прозор
шум таласа, како их подивљало море разбија о
стене у Херцег Новом. Возећи се једном
падинама Златара према Сјеници сетио сам се и
љубави према Светлани од пре ко зна колико
година. Слика је била јасна и жива.
После свега никуда не бих пошао да ме на путу
није пратила та сенка, то митолошко чудовиште,
биће, као црни човек из визионарског сна. На
почетку бледо и прозрачно, као исклесано од
леда, снежни човек из легенди народа са севера –
тај верни сапутник или случајни успут
покупљени пролазник – био је глас разума, да ми
каже, да ме подсети: лутати се може предуго,
отићи предалеко, одлетети превисоко...
Обично је на путу као и у животу све
предвидиво, крећемо се једним правцем, али се
понекад тај правац претвори у уску, кривудаву
стазу којом ходамо посрћући.
Некада се на путу спуштамо, некада
уздижемо.
Спуштајући се низ падине Златара сишли смо
у тамну дубину шуме што је окруживала Увачко
језеро. У даљини су се наслућивали чудновати
меандри те прелепе вијугаве и дивље реке.
Решени да одемо до водопада у близини баш смо
тумарали једном уском стазом пењући се уз
планину, аутомобил је мењао звук, а кроз прозор
се видело само парче неба и стрме литице десно
од нас. У мене се укопао страх. Мој црни
пријатељ поче да ми личи на чудовиште које живи
на дну Увачког језера, са крупним очима као на
скулптурама из Лепенског вира и отромбољеном
кожом зараслом у крљушти.
Напослетку, у близини сваког места где би
стали да преноћимо налази се бар један манастир:
Сопоћани код Новог Пазара, Жича, Милешева
код Пријепоља. Манастири одсликавају тај наш
пут према коначном одредишту, чежњу да крај
сваког путовања буде на неком мирном и
скровитом месту. Када прођемо кроз њихове
капије тајанствености, уђемо у двориште опасано
зидовима мистике, где све одише унутрашњим
миром. Манастир је место које још на овом свету
наговештава, пружа само делић оног што се
УРБАНЕ ТЕМЕ
ТЕЛЕВИЗИЈА И ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ СЕРИЈЕ -
ЗАШТО ИХ ГЛЕДАМО, ИЛИ НЕ ГЛЕДАМО, ВОЛИМО,
ИЛИ НЕ ВОЛИМО
ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ СЕРИЈЕ
У обиљу понуде телевизијске продукције
једна од значајних форми телевизијског
стваралаштва јесу ТВ серије, које се могу
поделити на разне начине, жанровски и по
другим критеријумума.
Када је реч о америчкој продукцији, слободно
се може рећи да по оригиналности неке њихове
ТВ серије заузимају значајно место, а поједине
имају и уметничке претензије, узимајући у обзир
комплексност тема које обрађују и начине на које
се те теме обрађују. Ово се односи како на
замисао (концепцију) серије, мотиве која она
жели да прикаже, друштвене и личне (психо-
лошке) аспекте, тако исто и на квалитет
продукције, техничке детаље, а посебно на
сценарио, глуму и режију, па чак и на избор
музике.
Осврнућу се на четири, по мени реп-
резентативне, али и жанровски и садржајно
различите америчке ТВ серије: „The Sopranos“
(Сопранови), „The Wire“ (Жица, или
Доушници), „Lost“ (Изгубљени) и „Prison
break“ (Бекство из затвора).
„СОПРАНОВИ“
Серија „Сопранови“ се на потпуно нов начин
бави криминалом и устројством мафијашких
назива рајем. Једино што пожелимо да душе
умрлих, нама блиских и драгих, посебно за њих,
нађу одмор на једном таквом месту.
Али, као и на почетку приче стоји горко
подсећање на лажне учитеље.
Волео бих да знам да објасним зашто сам, као
човек са интегритетом, често себи бирао за
друштво људе и жене без интегритета и
легитимитета, партијске друкаре и љигавце, људе
без карактера и скрупула, подгузне муве и сеоске
џулове... Као да сам, боравећи у њиховој близини,
хтео да откријем шта се то налази у њиховим
мозговима. Штетнији су и од вируса који упадну
у рачунарски систем. Иако је за нас ноћне птице
измишљен рад на компјутеру, када откријемо
штетно дејство вируса обично је већ касно.
Дејан (Живан) Ивановић (1966)
кланова - породица, кроз лични и психолошки
аспект. Пратећи живот главног јунака, Тонија
Сопрана, који у једном тренутку одлучује да се
подвргне психотерапији, кроз његове сеансе са
психотерапеутом откривамо читав низ личних
дилема и страхова, а на првом месту је његов
сложен однос са мајком који се касније
рефлектује и на његов однос према женама
уопште.
Серија жели да прикаже идентитет Италоаме-
риканца, бави се природом насиља које
проистиче из одређеног друштвеног и поро-
дичног окружења које није страно ни самом
аутору. У крајњој линији се очитује викти-
молошка (наука о жртвама) дефиниција крими-
налца као жртве поремећених односа у друштву, а
пре свега у породици.
Ипак, на крају треба рећи да ова серија није
омаж криминалцима и криминалу јер је главни
јунак Тони Сопрано представљен као један
одвратан лик са којим се заиста тешко
идентификовати. У појединим тренуцима се
просто „чује“ како у њему куца ледено
мафијашко срце.
119
 „ЖИЦА“
Серија „Жица“, или, како је још неки преводе,
„Доушници“, није једнодимензионална,
класична крими прича, већ је слојевита и
вишезначна. Усмерена је на жестоку критику
америчког друштва и није прављена према укусу
шире публике, већ за уски круг гледалаца које би
могли назвати ТВ сладокусцима. Само у свом
првом серијалу говори о класним поделама и
расној дискриминацији, отвореној или прикри-
веној, у Америци, о тромости и неефикасности
бирократије и бирократских процедура, специ-
фичности законодавства које више погодује
развоју организованог криминала него што га у
ствари спречава, као и корумпираности, боље
речено бескорисности локалних политичара и
њиховој спрези са организованим криминалом.
Упитамо ли се о дискриминацији по било ком
основу и примени насиља, закључићемо да
насиље, а специјално баш организовано насиље
увек произведе контраефекте. Најжешћи кри-
тичари америчког друштва потичу из самог тог
миљеа и логично је да ће они и дати најбољу
критику пошто имају непосредно искуство. Али
критичке оцене по правилу не наилазе на
одобравање у центрима где се доносе одлуке.
Ноам Чомски је амерички научник-лингвиста
познат по својим критикама медија и политике
који је до детаља објаснио стратегије мани-
пулација јавношћу. Треба рећи да је у периоду од
1980. до 1992. године био најчешће цитирани
живи научник и осми најчешће цитирани
научник уопште. Био је изложен претњама смрћу
због свог критичког мишљења. Он критикује
масовне медије и њихову моћ тврдећи да су
комплетно у служби владе САД и корпорација и
да служе пропаганди, настојећи да САД обезбеде
глобалну доминацију. Такође је противник аме-
ричког корпоративног капиталистичког система,
присталица анархосиндикализма и жестоко се
залагао за афирмацију превенције и едукације
када се ради о неком спорном питању, а против
насиља, уплитања војске и полиције. Репресивне
инсттуције за њега су нелегитимне, не могу се ни
на који начин оправдати.
„ИЗГУБЉЕНИ“
Феномен телевизије повезан је, поред тога
што је глобални феномен, са још једним
феноменом савременог друштва - слободним
120
временом или доколицом. Људи су имали
слободног времена на претек и у праисторији, али
тек у савременом друштву појам слободног
времена добија на значају, добија прави смисао.
Доколица би у модерном смислу значила
креативно коришћење слободног времена,
активан однос према себи и друштву. Људи у
доколици прибегавају бекству у свет маште и
фантазије, а идеално средство повезивања са тим
светом јесу бајке, у нашем примеру бајковите и
фантазмагоричне ТВ приче које у основи имају
чисту фантазију.
Серија „Lost“ се бави управо надреалним
појавама: паралелним световима, животом после
смрти и алтернативном реалношћу. То је прича о
14 људи који преживе авионску несрећу и заврше
на мистериозном острву, а убрзо се испоставља
да на острву има још неко. Извесна дубља питања
раздвајају ову серију од класичне сапунице, као
што су моралне дилеме и изазови, а пре свега
човекова духовност и мистицизам.
Ликови у серији су фантастични и сложени, са
разноврсним интеракцијама, док је сама прича
препуна динамике, мистерије и неизвесности.
Осећај страха и присуство мистериозних
дешавања на острву непрестано лебде у ваздуху.
Да ли имате негде некога кога очекујете да се
врати, да ли се може побећи од сопствене
прошлости, такође су нека од филозофских
питања која се намећу...
У дубљој основи маште и кративности стоје
баш човекова духовност и мистицизам, његова
веровања у природне и натприродне силе којима
је одувек био фасциниран. У сталној запитаности
над својом егзистенцијом и судбином живота и
света људи су створили конзистентан систем
веровања, од богова и добрих духова, до демона,
преко различитих прелазних облика између.
Најпрецизније би било рећи да је веровање у
људској природи, многи људи једноставно желе
да верују. Религиозност, употпуњена још и са
веровањем у силе зла, које само проширује наша
схватања о постојању натприродног, људима
продубљује смисао и значај живота.
„БЕКСТВО ИЗ ЗАТВОРА“
Серију „Бекство из затвора“ неки стављају у
сам врх ТВ остварења. Прича је класичан трилер,
динамичан, пун неизвесности и узбуђења који
гледаоца држи прикованог за столицу. Лик
главног јунака је базиран на моделу суперхероја
који прави сложени план да из затвора избави
брата осуђеног на смрт због злочина који није
починио.
Суперхероји и бајке популарни су јако дуго, од
Пепељуге до Бетмена. Мистерија њихове
популарности крије се у томе што нас они
учвршћују у нашим веровањима у неке стере-
отипе као што су: победа добра над злом, мит о
вечној љубави и, као најважније, мит о
бесмртности, тачније - порицање смрти, кроз
веровање човека у личну посебност.
Данашњи економски услови у реалном свету
не гарантују високе приходе и стално запослење.
У таквом свету, под притиском друштвених
норми и образаца, јавља се и потреба за
проналажењем људи, места и догађаја који
подижу укупан енергетски ниво и условљавају
другачије структурисање времена. Ми имамо
готово неисцрпне могућности да кроз ликове у
бајкама непрекидно проширујемо радњу и у
карактерне црте јунака уносимо саме себе, дајући
причи лични печат, стварајући на тај начин осећај
да време „другачије тече“.
***
Филмска уметност сама по себи, схваћена у
њеном правом, најширем значењу, јесте начин да
се на филмском платну, или ТВ екрану, користећи
се симболима и особеностима филмског језика,
представе и гледаоцу пренесу ментални процеси
и унутрашњи доживљаји који кроз симболе
најчешће извиру из најмрачнијих дубина
човекове подсвести. У том смислу постоје и ТВ
остварења која се баве филозофским апстра-
кцијама и моралним дилемама, етичким
изазовима. Она истражују нека од најдубљих и
најкомпликованијих људских психолошких
стања; најчешће су то друштвено ангажована
остварења, у њима се обично препознаје утицај
америчке авангарде, оно где филм и телевизија
прате развој других друштвених дисциплина и
праваца у уметности, посебно у филозофији и
психологији, где се са њима стапају и прожимају
и не могу се јасно од њих одвојити.
Специфичност филмске илузије пружа јој
већу маштовитост и могућност комбиновања
реалног и надреалног. Филм и телевизија такође
могу да се „поигравају“ са временом и
простором, сцене не морају сукцесивно да се
смењују - захваљујући монтажи, тако да они на
специфичан начин „трансцендентирају“ простор
и време.
Пример ТВ серије са високо уметничким
претензијама јесте тзв. мини-серија „Декалог“
пољског аутора Кшиштофа Кјешловског.
Базирана је на десет божијих заповести, а
временски оквир дешавања је Пољска осамде-
сетих година прошлог века у току промене
политичких система. Са становишта различитих
друштвених чинилаца серија је оцењена на
различите начине, па је стога можемо означити
као контраверзну. Доживела је велики успех на
реномираним филмским фестивалима и наишла
је на велики одјек међу публиком, посебно у
Западној Европи и САД. Ликови, који су живели
живот изван организованих религиозних
правила, суочени су у одређеном тренутку са
моралним проблемима које морају да реше. Сви
су они станари једног комплекса зграда, а
појављује се и један момак који ништа не говори,
за кога ми мислимо да представља самог Христа.
Те моралне дилеме и изазови јесу супростављање
емпиријског - религиозном схватању живота, о
постојању душе, природи смрти и слично... На
једном месту жена, која је трудна са другим
мушкарцем, тражи од доктора да се изјасни да ли
ће њен муж умрети или не, како би могла да му
саопшти истину или да је од њега скрије. Све су
то поигравања са филозофским апстракцијама и
етичким изазовима којих су оваква и слична
остварења препуна...
Морал јесте разматрање људских поступака и
одређених појава уопште са становишта добра и
зла, а етика представља посебну филозофску
дисциплину. У суштини, етика је веома блиска
религији, хришћанству у нашем случају, или је
барем њен неодвојиви део, на шта указују многи
мислиоци.
Дело Достојевског читаво је прожето рели-
гиозним мистицизмом и разматрањем природе
зла, док је за књижевном поруком Достојевског
ишао религиозни мислилац Николај Берђајев.
Берђајев природу зла изводи из људске природе,
сматрајући да из слободе проистичу и добро и
зло, као два лица једне исте стварности.
Супростављајући идеју хришћанства идеји
комунизма, он тврди да зло није могуће
искоренити никаквом спољашњом принудом, као
што то покушава комунизам, чинећи зло и
насиље, са циљем успостављања општег добра.
Закључујемо да и комунизам и хришћанство
постоје само као идеје а да њихове изопачености
проузрокују људи када покушају да такве идеје
реализују у пракси. Узрок свих таквих изопа-
чености лежи у људској природи, са њеним
несавршеностима и ограниченим могућностима
спознаје.
121
 Читава је људска историја, од почетка
политичког организовања, испуњена само
злоупотребама, мисли се првенствено на
злоупотребе носилаца власти. Зато је у данашње
време, у доба светске економске кризе, изнова
покренута жестока и оправдана критика
капитализма, као и преиспитивање самог
система, од стране скоро свих актера политичког
живота.
***
Где је место домаћих телевизијских серија у
том обиљу разноврсног телевизијског
програма? Заједнички именитељ серијама
сниманим до распада Југославије јесте одсту-
пање од тадашњег догматског начина мишљења,
колико се могло и смело у датим околностима. На
неки начин, само њима знан, аутори су
заобилазили цензуре и строге партијске комисије.
Од домаћих драмских серија могу се издвојити,
као репрезентативне: „Куда иду дивље свиње“,
„Отписани“ (наравно и „Повратак отписаних“) и
„Више од игре“. Били ми југоносталгичари или
не, морамо признати да поједине ТВ серије са
ових простора, стваране 60-их, 70-их и 80-их
година прошлог века представљају уметнички и
концепцијски врхунске домете самим тим што
одударају од друштвених и културних стереотипа
тога времена, својствених за државе источног
блока, иза гвоздене завесе, или како их већ
назвали...
Серију „Куда иду дивље свиње“ можемо
сврстати у домаће серије, са некадашњих
југословенских простора, не без носталгије. Ово
телевизијско остварење нема идеолошких
елемената. Бави се сукобом шверцерских кланова
који користе ратне околности за своје личне
циљеве, у окружењу ратних страхота, у
атмосфери опште конфронтације и безакоња. У
тој атмосфери они буду увучени у контекст
општих збивања и ратне драме, противно својој
вољи... Сличне мотиве касније налазимо у
филмовима „Балкан експрес“ и „Пљачка Трећег
рајха“ (комедија), где људи са маргина на бизаран
начин постају хероји стицајем одређених
околности.
Серија „Отписани“ и њен наставак
„Повратак отписаних“ имала је култни стетус
на просторима читаве бивше Југославије. Она
представља причу о отпору фашизму у окупи-
раном Београду, делом кроз истините, а делом
кроз измишљене догађаје. Отпор фашизму није
приказан из угла Комунистичке партије, већ као
један широки народни покрет у коме учествују
122
сви, интелектуалци, радници, студенти, али и
локални мангупи и пробисвети, па чак и ситни
криминалци. Комунизам се у серији скоро и не
помиње па је она лишена сваке политичке
конотације, фокусирана је на борбу обичног
човека против зла. Култни статус стекла је и
музичка тема из серије аутора Миливоја Миће
Марковића која се у разним обрадама безброј
пута понавља до данас, од рекламних џинглова,
преко стадиона, до свадби и мелодија за звоњаву
мобилних телефона.
„Више од игре“ бави се периодом између два
светска рата, а оквир за причу је ривалитет два
фудбалска клуба, повод је фудбалска игра, а све
оно што се догађа у позадини је суштина - више
од игре. Фудбал је баш то, сликовито пред-
стављено у једној реченици, друштвена појава
кроз коју се преламају сва збивања у друштву. У
серији „Више од игре“ то су и економска криза
тридесетих година прошлог века, и, последично,
фашизам, као и устанак против окупатора.
Аутори ове серије то приказују на маестралан
начин. Фудбал и све око њега представља живот у
целини у свим његовим димензијама, соци-
јалним, политичким, па и идеолошким. Зато је он
и најзанимљивија друштвена појава и згодан за
приказивање не само спортског ривалитета, већ и
класне и идеолошке поларизације. Аутор серије
Слободан Стојановић говори о опчињености
људи телевизијом у једном свом есеју. У његовом
граду Пожаревцу, а аутор је тада већ био на
високом положају директора Дома културе, дакле
човек у зрелим годинама, била су само два
телевизора, од којих један у Дому културе, те је он
имао ту ретку част и привилегију да телевизор
укључује и искључује. Он сматра да су за живот
просечног Србина већи значај имали појава
телевизије и фиће од свих ратова, историје,
политике и идеологије заједно. Фића их је одвео
далеко од куће, на море, а телевизија им је у кућу
донела свет и његова схватања.
Од хумористичке серије „Сервисна ста-
ница“ и чувеног конобара Раке, који малтретира
и особље и госте, у интерпретацији легендарног
Мије Алексића, наш телевизијски програм има
богату историју снимања и приказивања
хумористичких серија.
Касније снимане хумористичке серије,
„Камионџије“, „Врућ ветар“, „Љубав на
сеоски начин“, јесу серије од којих смо са
нестрпљењем ишчекивали сваку нову епизоду.
Њима се и данас радо враћамо, оне увек у нама
изазивају позитивне реакције. Њихова је
тематика у већини случајева проблем малог,
обичног човека у сусрету са корумпираним
бирократским системом који оне третирају кроз
благи подсмех и сатиру. Присутни су још и
мотиви сукоба генерација као и сукоб урбаног и
провинцијалног и ето обиља материјала за
квалитетан хумор. Не смемо заборавити ни
„Музиканте“ са незаборавним ромским
музичарем Бурдушем.
Серијом „Бољи живот“ започиње период
производње маратонских ТВ серија по узору на,
пре свега, америчке, а касније шпанске и друге
„теленовеле“ или „сапунице“. Серија кроз опори
хумор говори о распаду једног система, кроз
растакање традиционалних и породичних
вредности.
„Бољи живот“ је послужио као образац за
потоње хумористичке серије тог типа („Срећни
људи“, „Породично благо“, „Стижу долари“ и
сл) али у њима, а посебно у новије време у серији
„Бела лађа“, нема никаквог ведрог хумора, оне у
најбољем случају изазивају киселе осмехе, а у
желуцу мучнину код иоле интелигентнијег
гледаоца. Њихова је улога да нашу суморну и
туробну стварност грађанима прикажу као
смешну, а она је у ствари дубоко трагична, док су
ствараоци и актери ових серија у служби
владајућих идеологија, приватно неретко и сами
део владајућих номенклатура, огрезли у
корупцији као и њихови политички ментори.
Дакле, серије „Бољи живот“, „Срећни људи“
итд. настале су по узору на теленовеле или
сапунице. Теленовеле су изворно настале у САД
ПОЕЗИЈА
ПОЕЗИЈА ЈЕ ИЗВОР ЛЕПОГА
ЈЕДНО ДОБА - ЈЕДАН ЖИВОТ: КАЗИВАЊЕ ИВАНКЕ ВУКИЋ (1930) ИЗ ЛАЗАРЕВЦА
Дуг је овај мој живот, а опет недовољно дуг да
се постигну сви они циљеви које човек у
младости себи зацрта.
Али, будимо скромни и задовољни животом.
Рана младост ми је прошла у одрицању од
свакодневних животних потреба једног младог
људског бића. Био је рат. На све стране нестајање
драгих и познатих ликова. Четири године
окупације, глади и бомбардовања Београда. Једна
беда је смењивала другу.
Ослобођени смо. Није више било страха од
бомби, немачких рација и стрељања која су се
свакодневно збивала, али после рата није живот
био ни мало лак. Глад још увек, одрицање од свих
добара, учешће у свим физичким акцијама које су
изнуривале већ изнурену генерацију. Али смо бар
али данас њихова производња је везана највише
за земље шпанског говорног подручја али и за још
нека друштва са израженим класним и
социјалним разликама. Оне служе да својим
заглупљујућим садржајем, јефтином причом,
баналним дијалозима, привуку најшире народне
масе повлађујући њиховом ниском укусу и
стандардима, тачније недостатку истих. Обра-
зовна вредност им је оскудна или никаква.
Ликови су крајње упрошћени, црно-бели, или
добри или лоши, а сваки од њих има неку прљаву
малу тајну за коју постоји опасност да ће је други
открити.
Крај је увек срећан што сугерише обичном
човеку да ће се све по њега срећно завршити
уколико буде исправно поступао. У шали, коју
сам недавно чуо, каже се, међутим, да шпанске
серије имају срећан крај, турске серије имају
тужан крај, а индијске немају крај. Шалу на
страну, за обичног човека данас стегнутог у окове
капиталистичког система и претвореног у
јефтину робовску радну снагу, будућност није ни
мало светла.
На тај начин, контролом свести, манипу-
лацијом уз помоћ финансијски моћних медија,
владајуће структуре дестимулишу и анестезирају
широке масе и спречавају сваки вид критичког
сагледавања реалности, демотивишући чак и
сваку помисао на могућност побуне.
Дејан (Живан) Ивановић (1966)
веровали у оно недостижно и вечно „боље сутра“
и радовали се ослобођењу. Био је то велики
подстицај за живот.
Парола племенита и лепа на улазу у III женску
гимназију у Београду: „Учити, учити и само
учити!“ - Лењин. За мене и моје савременике била
је путоказ за бољи живот. Веровали смо у њу свим
срцем и до старости је памтим и поштујем.
Моја једина разонода и задовољство биле су
књиге. Књиге свих врста, добре и лоше. На
лошима сам се учила шта не ваља чинити, добре
су ме одушевљавале. Читало се у то доба све и
свашта. И Карл Мај, где је у центру романа Немац
који брани својом човечношћу (!) Индијанце од
„грозних“ Енглеза, али и Луис Синклер који
говори о капиталистичкој експлоатацији бедних
123
радника у западним капиталистичким земљама.
Читала се „Мати“ Горкога, „Волоколамски друм“
и „Како се калио челик“ Островског и плакало
над судбином младих људи, патриота и
хуманиста који су нестајали и гинули у рату.
Читала се дела Травена – „Побуна вешаних“,
„Троза“ и „Лов на људе“ и ужасавали смо се над
моћи и бездушности капиталистичких босова. И
наш Добрица Ћосић био је славан романом
„Далеко је сунце“, и наш Бранко Ћопић својим
песмама „Херојева мајка“ и „Песма мртвих
пролетера“, а умео је да измами сузе и смех
својим хумором у причама о Николетини Бурсаћу
– борцу Крајишнику. Једном речју, књига је
била сва разонода за већину деце моје генерације
па није ни чудо да сам почела и ја да пишем и,
наравно, песме и песмице.
Извор лепога била је и заувек ће бити поезија.
Она је непомућена хармонија и долази да утеши
несрећне и да обогати душе оних који воле лепу
реч и доброту. Требало је много поезије и много
лепих речи и много утехе и праштања у оној
сиротињској и бедној стварности у којој су се
лечиле ране и сањало о бољим и лепшим,
срећнијим данима. Поезија је потврда да се
лепота увек, после свих несрећа уздиже, долази
из непознатих, магловитих сфера људског духа да
теши, обогати душу, осуди зло и нискост, исмеје
охолост и таштину, позове на стваралаштво,
позове на доброту, на заборав зла, позове на
сећање и вечну захвалност онима који су били
жртве у одбрани и спасавању свих људских
вредности.
Било је много песника, рецитатора, приредби,
драмских секција по скромним и прескромним
позорницама сеоским и градским – „домовима
културе“ који су често били какве шупе или
адаптиране скромне кућице. Ником то није
сметало. Било је много патриотизма и наивне
поезије, песама које су се певале на честим
митинзима и свечаностима, а које су људи
волели.
Писала сам и ја, исто тако, припросто и
наивно, јер сам била дете, али сам била свесна
колико је то било недовољно и незрело да бих
неком то читала. Увек сам нешто пискарала за
себе, преправљала написано. Углавном, написано
губила или бацала. А ако нисам своје песме
писала или читала, записивала сам туђе лепе
стихове и учила их напамет. Време је текло,
искуство се низало. То је био мој скривени хоби и
свуда сам са собом вукла своје свеске и свешчице
са белешкама, а када би се нешто изгубило била
сам тужна и ожалошћена, као да сам изгубила
велику драгоценост.
124
Изашла сам из средње школе са свеском
песама, али сам уписала технику. После две
године сам се отрезнила – није то за мене. Не бих
могла бити хемичар. Вратила сам се оном што
волим и завршила књижевност. Знам да нисам
поново погрешила и најбоље године моје
младости биле су оне које сам проводила у свом
елементу - на предавањима из књижевности.
Онда настаје онај део живота - брига за хлеб -
посао, који ме је одвео далеко у потрази за хлебом
и кровом над главом. Отишла сам тада - у
недођију - Тузлу. Пет сати сам путовала мака-
дамом и преко Мајевице. А онда - није то Тузла,
него школа у Креки, па није ни Крека, него стан у
оближњем насељу - Миладије, па није ни то, него
допунски посао у месту Букињу - рударском селу
у близини Тузле. Ту се копа камени угаљ и сви
одрасли живе од рударског посла - или копају
руду, или живе од прихода из рудника. Ту сам
учила децу немачком језику и српскохрватском, а
они мени држали часове животне школе. Био је то
кратак, али за мене значајан период. Одиста,
схватила сам да нисам само предавач, него и
педагог. Деца су била ведра, весела, радознала и
вредна. И врло искрена и срдачна. А неко дете
није имало ни књигу, ни свеску, неко чак ни
оловку.
А школа? И први радни дан?
На сред једне узвишене, блатњаве пољане,
преко блатњаве, дубоко раскаљане стазе, улазило
се директно у учионице. Напољу је био снег,
суснежица са леденом кишом. Био је почетак
новембра. На ногама смо увукли у учионице и ја и
деца гомиле блата. Сва су деца седела у јакнама
или капутићима, а пећ - бубњара, димила се у
углу. Наравно, прозори су морали бити отворени.
У другом углу, између два зида, била је на поду
табла. Није вредело писати по њој, јер би могли да
читају само први редови. А били су то часови
немачког у VI разреду осмогодишње школе.
Табла је ту неопходна. Касније је табла
поправљена, али први мој утисак био је грозан.
Рекла сам у себи: „Шта тражиш, бре, овде? Зар си
на то спала после студија и свих одрицања - опет
нека беда и невоља?“
А деца су била весела, румена и искрена,
одушевљена што ме виде и што имају часове.
Почела су да тапшу кад сам ушла у учионицу.
Очигледно, желела су да имају наставу и да уче.
Постидела сам се себе. Заслужила су да имају
професора, а ја треба да будем педагог и да се
потрудим више него она, да их разумем и да им
помогнем. Заслужила су више од онога што
имају.
Учила сам и ја. Учила њихов говор, који ми је,
признајем, изгледао некада потпуно неразумљив.
На првом месту због ијекавског, а ја сам са
екавског подручја. Друго - због акцента, а
нарочито у генитиву множине („новијех“,
„лијепијех“), посебно турцизама (џеназа, инсан -
човек). Посебно су ме нервирали германизми
(шпецерај - радња, герма - квасац), локализми и
море других речи које су траг свих оних промена
власти и држава које је овај народ претурио преко
главе. Понекад сам „гледала бело“ и настојала да
се не примети да не разумем саговорника, али сам
се прилично брзо привикла, а и трудила сам се да
свој одлазак из Београда схватим не као одлазак у
„печалбу“, него као животни задатак за ширење
видика.
„Добра воља је најбоља“ - како се каже у оном
филму „Кекец“ - једном од првих наших
послератних остварења, после првог филма
„Барба Жване“.
Почела сам чак и да записујем своје утиске о
тој средини, верујући да ће се све то једном
уобличити у неку вредну књижевну форму, али
животне околности диктирају друкчији облик
стварности.
Удаја је то све прекинула - као што се зна -
кућа, кућење, муж, кров над главом, деца,
селидба у другу школу - средњу, па и из места у
место. Променили смо више места. Чак и
градова. То је већ захтевнији облик посла, са
доста других радних обавеза. Све се претворило у
један устаљени ритам живота, у свакодневне исте
обавезе које су тражиле сву моју енергију и све
моје време. Ту би процурила и понека моја
написана песма и понека лепа мисао из
прочитаних књига.
Некад сам била и незадовољна таквим
животним токовима јер сам осећала потребу за
писањем, али живот је био неумољив јер неке
обавезе само на мени леже и не могу их
изневерити. Тешило ме је то што сам могла и
морала за потребе наставе да читам. То је била
највећа награда и задовољство. А тек часови са
старијим разредима? Увек је било ученика који су
волели да дискутују о ликовима Толстојеве „Ане
Карењине“, о роману „Рат и мир“, о лику
„Странца“, или лирским и епским вредностима
Ковачићеве поеме „Јама“, или о поеми
„Кадињача“ Славка Вукосављевића, о Меши
Селимовићу и његовом делу „Дервиш и смрт“, о
Шекспировим драмама, о Ивани Брлић –
Мажуранић (наивном делу „Доживљаји шегрта
Хлапића“), о Жилу Верну, или о Нушићевим
комедијама, о Данилу Кишу и његовој сентимен-
талности и тузи. Увек је било оних који су волели
ове дискусије, анализе, чак и часове додатне
наставе, а то је био најлепши део моје професије.
Шта сам хтела од себе? Шта сам мислила о том
жељеном стваралаштву? Често сам се задово-
љавала и једним својим хобијем, задовољством
које ми је нешто значило и испуњавало моју
потребу за стварањем. Истина - недовољно,
непотпуно. То је било цртање. То бављење
цртањем, сликањем, није било тако захтевно као
писање. Цртати се може и у неколико потеза, у
неколико минута - то јест - кроки цртеж. И такав
цртеж може бити веома речит и привлачио ме је.
А за то треба само хартија, оловка и гумица. То
сам увек могла да имам уз себе. Остало, боје,
платно, било је још увек скупо. Привлачило ме је
сликање бојама, али никад акварел. Он тражи
време, а ја га немам. Много касније усудила сам
се да сликам праве слике на платну уљаним
бојама. Требало ми је много времена да савладам
технику, а то се може учити доживотно, под
условом да имате новац за боје, четкице и платно.
Учествовала сам и на више заједничких изложби,
а имала и једну самосталну у лазаревачкој
библиотеци. Волим тај рад, уживам, али кад имам
времена и материјала за сликање.
Али то није исто што и писање. То је
опуштање и експеримент. А писање за мене није
експеримент. Оно је озбиљан и коначан одраз
емоција које се таложе у мени и желим да их
изразим са неким уверењем да сам их
дефинисала.
За мене мотивација и у песми и у прози остаје
увек иста - да песмом или причом исповедим тај
свој врхунски доживљај - у песми узбуђење које
се није могло прећутати - експлозију неког
унутрашњег осећања, а у прози закључак о неком
догађају који заслужује коментар. За једно и
друго је исти узрок и последица - да се саопшти
нешто слушаоцу или читаоцу и изазове учешће у
тој емоцији или размишљању, а самим тим и
коментар, тј. комуникација. Не мора та
комуникација да буде гласна, тј. давање
мишљења, разговор, дискусија и сл. Али дело
мора да остави утисак на читаоца и натера га на
саосећање са песмом или прозом, натера на
размишљање. Што је дубљи одраз тога дела на
читаоце, то је већа вредност дела – песме или
приче. Неки писање називају талентом, али ја то
осећам као потребу за остварењем комуникације,
за остварењем контакта свог унутрашњег света
са спољним светом који ме окружује. То што је
ова комуникација изречена на необичан начин –
римом, строфом, избором речи, стилским
фигурама, које су често маштовите слике или
естетски детаљи, а ритам и рима музички ефекти,
то проистиче из снаге личног доживљавања
уметника. Човек који пише нехотично бира
изразе који одговарају његовом унутрашњем
125
доживљају и што је искренији и спонтанији,
естетска и емоционална вредност књижевног
дела је дубља. Он и не размишља много о томе,
него детаље спонтано слаже. Они су природни
одраз његовог уметничког укуса, снаге дожив-
љаја, маште и снаге емоције која га подстиче да
пише. У песми ритмичност доприноси осећају
музикалности, а машта осећају визуелног
доживљаја избором песничких слика. Неко
емоцију даје и сугерира избором снажних речи и
слика - сунце, светлост, буктиња, крв, бура и сл.
као Ђура Јакшић у песми „Отаџбина“ - „камен
што претећ' сунцу дере кроз облак“ (а то је
емоционални лирски врхунац), а неко то постиже
мирнијим, реалистичнијим сликама које напуш-
тају тај лирски домет и прелази у епску слику.
Она даје описе, размишљања и сугестивно
мишљење (као на пр. код И. Г. Ковачића - поема
„Јама“, или Славка Вукосављевића, поема
„Кадињача“), али и то су песме са детаљима
епског и лирског елемента.
Ја мислим да само треба у књижевности бити
до крајности искрен у сликању ових својих
доживљавања. Искрене емоције и искрена
размишљања су најбољи делови лирске и епске
творевине. Најгоре је кад се у песмама осећа
натезање речима, силом прављење риме и ритма.
То није уметнички, поетски доживљај и то квари
изворну емоцију.
Није важно да се увек постигне рима, а чак ни
ритам. Ако их нема, може песма да буде и без
њих, али већ читалац осећа да је губитак неких
квалитета поезије умањио естетски доживљај -
музикалност песме. Али песма, поетско дело, па
и прозно, има и других вредности: маштовитост -
изражену у песничким сликама, избор речи -
наравно не вулгаран и неодговарајући,
сугестивност - тј. искреност доживљаја, дубину
емоције која значи увек песникову субјективност
- тј. личност која се открива. Том субјективношћу
се песник препознаје, упознаје се са читаоцем, са
светом, и тиме нам омогућује онај доживљај
комуникације са песником преко његових
емоција и кажемо да смо песму или књижевно
дело „доживели“, тј. узели учешћа у песниковом
доживљају. Емоцију смо доживели као и
песникову личност. Ту се догађа да нас песма или
одушеви или остави равнодушним ако је
комуникација са читаоцем слаба, јер нас не
повезује са песником ни по избору емоције, ни по
дубини доживљаја, ни по естетским средствима.
Песме које „комуницирају“ са читаоцем, биле би
Змајеви „Ђулићи увеоци“, које нас натерају да и
сузу пустимо због њихове искрености и снаге
емоције, или Дисова „Можда спава“, или
Јакшићева „Кроз поноћ нему“ и сличне. А има их
126
и које би нас могле натерати на смех, као
„Циганин хвали свога коња“, „Отац и син“,
„Јутутунска химна“. (Све су Змајеве.)
Ако се осврнемо на бројна књижевна дела у
прози, рекли бисмо да је проза веома важан и исто
толико, па и више, значајан књижевни вид
стваралаштва. Књижевна дела у прози, не само
наша, него и светске књижевности, узбуђивала су
духове врхунске светске књижевне културе. Она
су некад мењала и ток историје и схватања
чињеница важних за свест људи. Таква су дела
Толстојев роман „Ана Карењина“, Гогољеве
„Петроградске приповетке“ и Сервантесов „Дон
Кихот“, а у нашој књижевности то је Нушић са
својим сатиричним комедијама и Домановић који
својом сатиром мења свест људи и утиче на
малограђанске мане, на глупост широких слојева
друштва. Проза има веома велику васпитну
друштвену улогу, па стога и велику одговорност.
Проза захтева од ствараоца много веће улагање
времена, труда, знања и проницљивости. Кад то
кажем мислим на добра књижевна дела која
остављају дубљи траг. За писање прозе, ако то
нису кратке приче, треба имати осећај за епску
ширину, психолошког познавања људи, позна-
вање организације друштва, историјских моме-
ната, законитости у друштвеном функционисању,
и, да не дужим, много других сазнања, да би
роман или прича били убедљиви или узбудљиви.
Зависи шта преовлађује – емоција или доживљај.
И проза има врло често своје поетске вредности.
Сетимо се Данила Киша, његове „Мансарде“ -
која је песма у прози.
Огледала сам се и у овој врсти стваралаштва.
Наравно, у првој написаној књизи - дечијем
роману „Пеп“ - преовлађивао је лирски
доживљај. (Издат је 2001. године.)
Но у тој жељи да нешто од већ написаног
објавим, поред учешћа у различитим заједни-
чким збиркама, штампала сам прву књигу песама
1987. године под називом „Одласци и враћања“.
Песме су из различитих периода, из младости и
из зрелијег доба. Била је толико лична и по избору
песама и расположењима у њу утканим да нисам
никад ни пожелела промоцију. Ретко коме сам је и
поклањала, да не бих морала да објашњавам оно
што сам тешка срца одвојила да се у ту књигу
унесе. Та књига је, можда, моја најискренија и
најневештија од свих, али ми је и до данас остала
најдража јер јој видим и врлине и мане. Оне су
биле део мог одрастања и тада нисам умела боље.
Али не вреди да је сада процењујем. Касно је.
Било је и других песничких остварења - збирка
песама „Искре времена убогог“ (2004. година). То
су песме из једног тмурног и трагичног периода
наше југословенске историје, историје распада
једне државе. Већина је ових песама родо-
љубивог карактера. У последњој издатој збирци
песама „Путовање кроз време“ (2015. године) у
издању Библиотеке „Димитрије Туцовић“ из
Лазаревца (а скоро све су штампане књиге биле
од истог издавача), настојала сам да се сакупе
песме из једног дужег периода, те их има и из
младости (чак и пре одласка астронаута на
Месец!), па и из каснијег периода, савремених
дана. Много је субјективних погледа на догађаје
тога доба, али се ниједног стиха ни до данас не
бих одрекла јер су били писани снагом револта и
беса против неправде и злочина над обичним
народом који је то преживљавао и страдао.
Што се прозе тиче имала сам жељу да више
пишем о догађајима и ликовима нашег савре-
меног живота. Била сам уверена да ћу неколико
својих идеја моћи да чврсто урамим у романе. Не
знам да ли ћу стићи, јер „време нас поткрада“ –
како једном рекох у некој од својих песама. Оно је
брже од нас и нашег стваралаштва, доноси разне
тешкоће, друштвене буре, материјалне и
здравствене тегобе. Не правдам себе, али доспела
сам тек 2001. године да прештампам друго
издање дечијег романа „Пеп“, који је био веома
лоше одштампан. Нешто касније изашао ми је
дечији роман „Синови“ и збирка прича и песама
за децу „Време за маштање“. У последњем
роману који сам издала 2006. године - „Пета
страна света“ - тема није дечија. Она је
алегорична и покушала сам да објасним да
одувек они људи који зло желе другима постају
грамзиви. Они живе за богатство, а не за лепоту,
верујући да ће злато и благо надокнадити
празнину у њиховој души. (Поседују понекад и
туђу лепоту као имовину, али само кад је
уоквирена златом.) За материјалне вредности,
благо које им је животни смисао, газе преко
људских живота па и живота невине деце.
Испуњени су мржњом према свем свету и свему
што је лепо и племенито. Они се као вампири
неуморно и неумрло појављују одувек, у сваком
времену, са жељом да и друге, наивне, поткупе
благом и учине их својим саучесницима у злу
како би себе оправдали колективним учешћем у
злом чину. Роман је по садржају, опет, помало
педагошки са поучним закључком (као и
„Синови“ и „Пеп“), али ја не бих ни могла
другачије. Ипак сам педагог!
Поред тога, учествовала сам у различитим
заједничким збиркама песама током низа година:
„Срећно“, „Нежне олује“, „Светлости сна“ -
збирке Књижевног клуба „Лазаревац“, у
збиркама „Јесењи ватромет“, I и II књига -
књижевне секције Геронтолошког центра
„Лазаревац“, зборницима песама песника у
отаџбини и расејању „Сазвежђа“, збиркама
„Трагови постојања“ (2014), „Трагом дуге“ (2016)
и „Трагови“ (2017) – зборници књижевних радова
чланова књижевног клуба „Димитрије Туцовић“
из Лазаревца.
Учествовала сам и на бројним конкурсима и
јавним наступима, награђивана и похваљивана
повремено. Учествовала сам више година у
књижевној емисији „Четвртком у 9“ на радио
Лазаревцу, а више пута у емисијама телевизије
„Гем“ и „Колубара“ из Лазаревца.
Од награда најзначајнија и најдража ми је I
награда Републике Србије за патриотску поезију
2005. године у Великом Борку поводом двадесет-
трогодишњице „Дана кнеза Симе Марковића“.
Било је и много појединачних активности које су
у овом бурном времену захтевале учешће и
ставове оних људи који осећају потребу да
речима и делом подупру хуманост и све оно
добро које ипак преовлађује у нашем суровом
времену.
Овом подужем приказу могу да додам да сам
десетак година од 1986. године била председник
Књижевног клуба „Лазаревац“, а такође и
десетак година књижевне секције Геронтолошког
центра „Лазаревац“ (до 2009. године), а од тада –
све до 2015. године - председник Књижевног
клуба „Димитрије Туцовић“ из Лазаревца.
Надам се да ће читалачка публика имати добро
мишљење о дечијим романима које сам, са жељом
да васпитно утичем на децу, са задовољством
писала, а да ће и остале књиге наћи своје читаоце
које ће задовољити и обрадовати својом садр-
жином. Да ће у њима наћи и део себе и својих
осећања и мишљења. А поетска страна тих дела
биће од значаја за њихов квалитет. Да ће поетика
обогатити та дела и учинити прихватљивијим и
лепшим за читалачку публику јер поезија је увек
извор лепога и извор задовољства.
проф. Иванка Вукић (1930), Лазаревац
127

РАДИНА УДАЈА
Чувам овце доле у јасење,
Гледај драги па дођи до мене.
Мајка Раду испред куће зове:
„Хајде Радо и потерај стадо,
Дош'о Раде паре да ти даде!“
„Овце ми се кући не терају,
Радови ми дари не требају,
Ја сам мени изабрала момка,
Његова ћу ја бити девојка,
Он је моја слика и прилика,
Он је мени давно прстен дао,
За то мајко нико није знао.“
Кад је Рада стадо дотерала,
Њу питала њена мила мајка:
„Јели Радо, јели 'ћери мила,
Што си прстен од мајке сакрила?“
„Мила мајко, ништа нећу крити,
Све ћу сада теби мајко рећи,
Спремај мајко дарове и паре,
Ускоро ће сватови ми доћи,
И са њима ја ћу мајко поћи.“
Како Рада рече, тако беше,
Скупили се кићени сватови
И стадоше Ради пред капију,
Кад стадоше коло заиграше,
Пуче пушка, јабуку обара,
А домаћин капију отвара.
„Добро дошли моји мили гости,
Добро дошли кићени сватови,
Хајде сада, изволите сести,
Попићемо неку, нешто јести!“
А у кући млада се спремила,
На њојзи је венчаница бела,
Да је нема у четири села.
Брат је сестру из куће извео,
Ручни девер за руку узео,
Ту стадоше, ту се и сликаше,
А брат сестри овако говори:
„Збогом Радо, збогом сејо мила,
Овде нас је мајчица гајила.“
Оде девер и Раду одведе,
Одведе је код Драгана свога.
Кад сватови Раду угледаше,
Са сваким се чудом зачудише:
„Види Раду каква нам је лепа,
Она нам је као бела вила,
Благо мајци која је родила!“
Седе Рада код Драгана свога,
Ту седоше, мало попричаше.
Устадоше кићени сватови,
Устадоше, коло заиграше
128
ПОЕЗИЈА
И за собом Раду поведоше.
Брат је сестри музику китио,
До капије он је испратио,
На капији, ту су се растали,
Ту су горке сузе искапали.
А брат сестри овако говори:
„Збогом Радо, збогом сејо мила,
Догодине ти сина родила,
Кум ће тада лепо име дати,
Ми ћемо се сејо радовати.“
Мајка Раду испред куће зове:
„Окрени се 'ћери моја мила,
Ова те је кућа одгајила!“
Стара бака на столицу села,
Седи она, а сузе падају:
„Збогом Радо, збогом 'ћери мила,
Иди Радо и срећна ми била,
Колевку сам ја теби љуљала.“
Стаде Рада крај кићених кола
И поздрави своје родитеље,
Седе Рада у кићена кола.
Тад сватови полако кретоше
И за собом Раду поведоше,
Оста мајка кући плакајући.
Сватови су сад у порту стигли,
А младенци у цркву уишли,
Кад уђоше, пред олтар стадоше,
Кумови им дарове дадоше,
Дадоше им прстење од злата,
На олтару отварају врата.
Поп им тада десне руке споји,
Књигу чита и овако броји:
„Венчава се Драган и Радмила,
Ви младенци данас срећни били,
У овој се цркви сад венчали,
Бог је добар па ће срећу дати,
Даће вама живота и здравља,
Даће вама рода и порода.“
Књигу чита, а Богу се моли:
„А ти Радо Драгана не гази!“
Венчаше се, из цркве одоше,
А пред црквом сватови чекаше,
Ту стадоше, ту се и сликаше.
Поседаше кићени сватови
И кретоше Драгановој кући.
На капији стара мајка чека,
Руке шири, капију отвара.
„Ево мени мога милог дара,
Ево мени мог сина Драгана,
Ево мени моје снаје Раде,
Аој Радо, снајо моја мила,
Ти си мени сад рођена снајка,
А ја теби ко рођена мајка.“
Оде Рада пред кућу па стаде,
Једна жена наконче јој даде,
Ту свекрва са ситом стајала,
А у ситу јабука румена,
Јабука је златом окићена.
„Узми Радо јабуку у руку,
Па је баци где сунце изгрева,
Да нам наша кућа сада пева,
Сито баци, на кров нека стане,
Сито ће нам на крову остати,
Душманима зло нека се врати.“
Оде Рада код прага па стаде,
Младожења послужење носи,
Преко прага послужење пише,
Једно друго овде послужише,
Драги Раду у кућу унесе,
А свекрва на столицу села.
„Оди Радо, седи ми у крила,
Да би наша кућа срећна била.“
Кад у јутро, јутро освануло,
Уста Рада па по кући врља:
„Сваки своју обућу нек трља.“
А свекрва Раду угледала:
„Јели Радо, јели снајо мила,
Што си тако рано поранила?
'Ајде Радо, 'ајде мили роде,
Да перемо, ти донеси воде.“
Али Рада 'вако одговара:
„Свекрвице, ти рођена мати,
Ти од данас нећеш газдовати!“
Још пустила „Даворике дајке“:
„Ја радила нисам ни код мајке!!!“
Надежда (Чедомир) Савковић (1934)
из Барошевца
СЕНИ
Док се сутон помаља ка мени,
ветар благи кроз прозоре јечи,
моје ране боле оштро, подло,
а кроз собе тумарају сени.
Још од газде и његовог брата,
па до данас, генерацијама,
живот нас је растављао тихо,
затварао капије и врата.
Поље зове, нико га не коси,
жељно игре, дечијих гласова.
Ово време руши нас полако
док смрт ваља, у вечност односи.
Постао сам кућерак у тмини,
у том пољу, са амбаром трошним.
У самоћи, старачки, проклето
надамо се благој месечини.
Док се сутон помаља ка нама,
ветар благи кроз прозоре пара,
наше ране боле као онда
кад у собе увукла се тама
Урош (Бранко) Мирковић (1991)
из Барошевца
ЖИВОТ ЈЕ ЧУДО
Кад у животу све пукне,
И мислимо да су нам потонуле лађе,
Љубав у нашим срцима поново букне,
Па нам све изгледа лепше и слађе.
Морамо знати да ништа вечно не траје,
За све мора жестоко да се бори,
У животу се много узима, али и даје,
Да се шанса за бољи живот створи...
Знам да не тече увек мед и млеко,
Судбина нам животе како хоће кроји,
И кад смо заједно можемо бити далеко,
Нема нормалног човека који се не боји...
Нико нема све што жели,
Свакоме нешто фали,
Будимо срећни и весели,
Као онда када смо били мали...
Добривоје Гајић из Лазаревца
УВЕНУЛА ЉУБАВ
Сећаш ли се оног летњег дана
Када си ми цветић поклонила,
Када си ме „мој најдражи“ звала
И за сваки састанак молила?
Сећаш ли се оних твојих речи,
Обећања и моја и твоја?
Ал' одједном све се преокрену,
Јел увену твога цвета боја.
Зашто вене твоје цвеће мило,
Зашто вене у мојим рукама,
Зар је њему покрај мога срца
Као робу на тешким мукама?
Зоран (Никола) Весић – Зекија (1956)
из Лазаревца,
(пореклом из Барошевца)
129
 БЕЛИ ГРАДОВИ ПРОЛЕЋНА НОЋ
Немој сан ове ноћи
Чудесни бели градови су се дигли Другом да те однесе неком.
Као да плове у сусрет сунцу. Склопи очи и нижи речи
И до неба су људи стигли, У ђердан што ти долазе реком.
Грабећи чудноме врхунцу.
Пусти их нек те преплаве целу,
Чезну, чезну да још прекораче Нек ти низ лице лију и груди,
И звук и светла брзину... С њима се моји прсти сплићу,
Сваку мисао да превазиђу Нека те ноћас нико не буди.
И тајнама ореол скину.
Само нек шуме нечујно вали,
Ал' чему? Куда? Зашто? Зашто? И крила наша, јер све ће проћи.
Гоњени нагоном, жељом ил' умом, Ех, кад би барем довека било
Хрле у срж, у мит, у ташто Пијанство ове пролећне ноћи.
Безумље, без путоказа, друмом.
И ја ти, ево, поново дођох
Тај путоказ, зар нису жеље на дну срца, Да једно другом завета дамо.
У ноћи кад се у осами сања, Наша је љубав бескрајно чиста
Зар није човек роб који већ грца – Јер ми се само из снова знамо.
Под притиском страшних сазнања?
Дивних ли поља, бистрог ли зденца,
Он не схвата да му сазнање не даје Да жедну душу напојим страсно.
Ни срећу, ни спокој души, а ни уму благост, Из срца мога потече река
И да га неће усрећити ни најдубље знање И чујем хуку њезину јасно.
Ако га не усрећи и у срцу радост.
О, каква мени допаде срећа,
Ипак, упорно човек хода, само напред иде, Привих на груди дарове с неба,
Креће се опрезно, а без јасне мете, Уз све блаженство нешто ме ледну,
Уши му чују и из васионе звуке, очи и у мраку Толико благо носити треба.
виде, Раде (Момчило) Мијатовић (1961)
А суштину не схвата, баш као мало дете.

А срећа је ту, баш ту, у руци,

Све што нас чини срећнима већ је дато:
Сјај сунчев у роси, тихи вечерњи звуци,
Јесењих поља и смирај и злато,

Чистота врхова снежних ко лек свакоме болу,

Милост из вољеног ока, лепота погнутог цвета,
Чудо и слутња кад лахор милује шуму голу
Да се обнове била већ клонулога света.

Дато нам је да видимо те боје прекрасне и благе

Бисер облака и сјај азурног неба,
И белу песму трешње, расцветале, драге...
Зар нам и од тога нешто више треба?

А човек хода упорно, само напред иде,

Креће се опрезно, а без јасне мете,
Уши му чују и из васионе звуке, очи и у мраку
виде
И тражи још увек срећу изван ове планете.
Даница (Радисав) Николић (1912-1989), рођена
Иванка Вукић (1930) из Лазаревца Весић, супруга Љубивоја Николића (1905-1978).
Снимљено осамдесетих година ХХ века.
Фотографија је у власништву њихове ћерке Живке,
зване Мица, из Београда.

130
 ЗИМА БЕЗ СНЕГА
Наилази дуга ноћ ведрих чаролија,
голи мраз не попушта;
Депресија прозеблих зимских дана тешко се
схвата ...
Густи мрак се брзо прикрадe и спушта,
да залутале гладне лисице у шкрипце хвата.
Студени се дах сурово поиграва са снужденим
вранама;
Непромишљеним бићима,
ситних, нечистих душа;
Начичканим међу оголелим сувим гранама,
у друштву заборављених, стврдлих оскоруша.
РЕАГОВАЊА ЧИТАЛАЦА
ЗГРАБИ УГАЉ - ОСТАВИ ПУСТОШ
Појава часописа „Букинац“ значајан је
културни догађај за Барошевац и за општину
Лазаревац. Удружење грађана, односно редакција
која припрема и издаје овај часопис, учинила је
више за своје место него да је саградила цркву
или школу. Грађевине би ионако брзо биле
срушене „за потребе проширења копа“, а часопис
остаје као аутентични документ о селу Баро-
шевцу и његовом становништву. Нове гене-
рације, па и далеки потомци Барошевчана, увек
ће имати прилику да у „Букинцу“ виде како је ово
село некада изгледало и зашто је његов већи део
збрисан са лица земље.
Прави је подвиг издавање часописа ове врсте и
оваквог формата, какав је „Букинац“. Много је
воље и снаге потребно за прикупљање историјске
грађе о једном великом месту каво је Барошевац,
за прикупљање података о његовом целокупном
становништву и за родослове свих фамилија, о
школи и ученицима, о фудбалском клубу и
слично. За све ово треба много времена, знања,
стрпљења и упорности. Све то, очигледно, имала
је редакција „Букинца“ и стога заслужује све
честитке и похвале.
На готово свим страницама овог часописа
наилазимо на највећи проблем Барошевца и
његовог становништва: принудно расељавање
због потреба државе и ЕПС-а да се прошире
копови угља. То је попут цунамија уништило
животну средину и сваку шансу за будући
нормалан живот људи у Барошевцу. У вези с тим
примећујем да су у претходним бројевима
По сећању опрезно тражим некадашње село ...
напуштено од људи, савим избледело;
Уместо белог сага од снега,
зјапе љуте ране, сабласне отворене јаме
онде, где су некад родна поља била ...
Још анђели чувају пред стихијом,
храм испод брега,
улепшан новим, сјајним лучним сводом;
Али и њима, небеским стражарима,
грешници на земљи хоће да истргну крила.
Дејан (Живан) Ивановић (1966)
„Букинца“ објављена два чланка о политичким
теоријама из којих се може видети да свака
политика има своју идеологију, осим популиста и
демагога. Они имају само једно правило: зграби
власт и опљачкај народ. Ми смо, нажалост, имали
несрећу да у последњих 27 година трпимо баш
такву власт. Зато и не чуди пракса: зграби угаљ –
остави пустош, која се већ догодила у Сакуљи,
Цветовцу, Медошевцу, Вреоцима, а сада се као
птица грабљивица обрушила и на Барошевац.
Часопис „Букинац“ излази само једном
годишње, највероватније због финансијских
разлога. Међутим, буџети општине, месне
заједнице, ЕПС-а, синдиката ЕПС-а и „Колубаре“
имају ставке „за културу“. Сви они би требали да
финансијски помогну овај часопис. Верујем и да
има доста људи који би на одговарајући рачун
овог Удружења уплатили одређену своту новца,
према својим могућностима. Тако би се радовали
сваком новом броју овог часописа бар два пута
годишње.
Дивим се редакцији „Букинца“.
* * *
У наставку бих навео неколико анегдота из
политичког живота наше општине.
КАКВА ЛИ ЈЕ ВОДА: Године 1990, на једној
седници СО Лазаревац делегати воде расправу о
квалитету пијаће воде. Рајко „Џуџа“, председник
општинског синдиката и познати љубитељ
„добре капљице“, тврди да вода није исправна за
пиће. Јавља се Милош Живковић, Барошевчанин:
131
 - Откуд ти, Рајко, знаш каква је вода кад је
двадесет година ниси ни окусио.

ГОСПОДИНЕ ДРУЖЕ: Почетком деведе-

сетих година ХХ века одржава се седница СО
Лазаревац. Председник Милан Симић, Рудов-
чанин, по угледу на републички парламент
одборнике почиње ословљавати са „господине“,
уместо доташњег „друже“.
Поменути Милош Живковић добацује:
- Милане, јесмо ли сада сви ми господа?
- Јесмо, Милоше, одговара председник.
- Зар и ти, Милане?
- И ја.
- А Рајко „Џуџа“, и он господин?
- Да, и Рајко је сада господин.
Милош демонстративно баца папире, устаје из
клупе и каже:
- Е, па онда, господо другови, збогом!
Изашао је из сале и до краја мандата више није
долазио на седнице општинске Скупштине.

ЕНГЛЕСКА ТРАВА: Група демократа из

Лазаревца дошла је 1996. године у Барошевац и
свратила код Зорана Мирковића.
Радован Стојковић из Рудоваца, звани „Грле“,
посматра свеже покошену и заливену траву у
дворишту, па каже:
- Шта ћеш ти, Зоране, у опозицији, кад већ
имаш енглеску траву?
Ђурађ Бркић, Лазаревац
Супружници Миливоје (Богосав) (1926-2014) и
Милојка (Богосав) (1930-2006) Николић.
Снимљено педесетих година ХХ века код
споменика Незнаном јунаку на Авали.
Фотографија је у власништву њихове синовице
Зорице Милојевић из Београда.

АНКЕТА
НИГДЕ НЕМА ЛЕПШЕ НЕГО ОВДЕ
ОДГОВОРИ НА АНКЕТНО ПИТАЊЕ: „ЗАШТО ВЕЋИНА НАШИХ СУГРАЂАНА ЖЕЛИ
ДА СЕ СЕЛИ ЦЕО БАРОШЕВАЦ?“

Због чега (???) се треба иселити, питање је сад.
Једном речју, због нехуманог живота човека у
21. веку с којим се суочавамо и с којим живимо у
Барошевцу у задњих 20 година, почев од
еколошког стања (велика количина прашине од
угља, кварцног песка и саме земље, загађене
подземне воде од нелегалне депоније ђубрета
која толико година опстаје, неконтролисано
испумпавање воде из откопа у канале поред пута
и то без надзора, итд), инфраструктуре (регио-
нални пут, аутобуска стајалишта, сеоке улице у
катастрофалном стању које због тога угрожавају
све учеснике у саобраћају, премного имају
ударних рупа и блата, саобраћајну сигнализацију
да не помињем, од знакова до разделних линија),
без друштвених дешавања (осим фудбала нема
других спортских и друштвених активности,
такође нема ни терена за мале спортове, којег смо
имали, а сада немамо, тј. на његовом месту
имамо изграђену велелепну спортску салу, али
само за гледање и дивљење, али не и коришћење,
немамо ниједан дечији мобилијар где би ово мало
деце могло да се окупља и поигра, као сви остали
њихови вршњаци у граду), вода - има је, па је
нема, а када је има притисак јој је такав да једва

132
иде. Једном речју - катастрофа, не кривим никога
за овакво стање, кривим сам себе јер верујем
„људима“.
С поштовањем.
П. С. Хвала на постављеном питању.
Предраг (Миодраг) Терзић (1963)
Из више разлога, један део грађана због избора
- да се прави већина. Они који мисле својом
главом: због загађења ваздуха, воде и земљишта,
због смећа које просто као да пада са неба са свих
страна, због блата по киши и прашине по сунцу,
због канализације која неконтролисано одлази у
Пештан и по путевима, због рупа на путевима,
због тешких камиона и буке, због веома ружног,
чак ужасног погледа, због неизвесности и
безнађа, због пропадања јавних објеката, због
амбуланте, школе, поште, општинске комуналне
депоније, због крађе шума, због промене микро
климе... Могао би роман да се напише, а да се не
слаже. (Једна реченица!).
Славко (Радивоје) Мирковић (1967)
Не знам како је поново, баш сада, покренута
прича о пресељењу целокупног села Барошевац,
одакле долази, али она није нова? Присутна је
откад су рударски радови почели да се
приближавају и да захватају, најпре мало по мало,
а данас готово 2/3 села.
Такође је познато да је ова идеја била предмет
спорења, подела, неслагања, па и отворених
сукоба међу мештанима, који и данас трају.
Сама идеја је оправдана у том смислу што је
очигледно да живот у селу постаје све тежи
услед угрожавања неких виталних инфраструк-
турних и других функција које чине основу
живота модерног човека, да прекиди и сметње у
том функционисању постају све чешћи и
очигледнији (водоснабдевање, интернет, струја,
путеви), да о еколошким проблемима не
говоримо. Има индиција да ће оваквих проблема у
будућности бити све више, да ћемо се са њима
сусретати све чешће.
Нејасно је, међутим, поред многих других
питања која се намећу, како то да су се некадашњи
огорчени противници пресељења, којих је било
не мали број, одједном преобратили у најват-
реније заговорнике?
И како грађани замишљају то пресељење ако
имамо очигледне примере који указују да, услед
корупције и других негативних појава којима смо
окружени, такве ствари се не завршавају баш
„глатко“, на задовољавајући начин за све
учеснике? (Пример Вреоца, Јунковца, Зеока.)
Са друге стране, имамо позитивне примере, ја
бих истакао насеље Црне међе, где се на први
поглед чини да су проблеми становника решени
на много бољи и организованији начин него што
је то у неким другим селима која су угрожена
рударским радовима.
Остаје да становништво одлучи шта је у
његовом интересу и како да, уз помоћ којих
актера, средстава, којим стратегијама, којим
механизмима постигне оно што је за њега
најприхватљивије.
Или да то једноставно, као више пута до сада,
препусти некоме другоме да учини уместо њега.
(Пошто је вероватно тако лакше.)
Дејан (Живан) Ивановић (1966)
Са једне стране, мислим да питање није добро
формулисано. Хоћу рећи да према званичним
подацима већина грађана Барошевца није за
сељење целог села. Као што је познато, 23.
јануара 2013. године одржан је Збор грађана наше
месне заједнице на којем је изабран њен Савет,
који још увек представља Барошевац. Чланови
овог органа свој избор представљају као одлуку
Барошевчана да се не сели цело село.
Са друге стране, мислим да већина наших
суграђана не сме да се јавно изјасни по овом
питању, а за то су главни следећи разлози: некима
је запошљено дете, некима тек треба да се
запосли, некима је то обећано, неки тек треба да
питају некога да заврше неки свој посао. Из овог
угла гледано, донекле се и може разумети
постављено анкетно питање.
Мирослав (Радован) Павловић (1972)
Зато што су нас преварили да се насељавамо у
Јелав пре него што је регулисан ток реке Пештан,
па народ сада тамо нема мира од поплава које
повремено изазива ова река. У задњих 10 година
то се већ 3-4 пута десило. Затим, зато што је
ваздух у селу толико нечист да се просто не може
живети нити се гајити деца. Нема парног грејања
из топлане, већ има много индивидуалних
котларница које загађују ваздух. Због тога деца
обољевају од бронхитиса. Даље, немамо здраве
пијаће воде, немамо бунара, а и у целом свету је
тешко са водом. Исто тако, нема довољно
обрадиве земље у близини, чак ни за баште. На
крају, већина наших суграђана би желела да се
сели цело село зато што су нам путеви најгори у
општини Лазаревац.
Милисав (Степан) Димитријевић (1940)
133
 Врло кратко: зато што смо индустријска зона, а
не село.
Лазар (Мирослав) Николић (1988)
Искрено, не бих волео да се селим, али ако
буде морало - мораћу и ја. Постоји неколико
категорија људи који заговарају селидбу:
1) Људи који су пали под утицај својих жена;
2) Они који нису уградили ниједну циглу у
своје домаћинство, него су то изградили њихови
родитељи и дедови;
3) Дошљаци („јабанци“) којима су и прадедови
били то исто. Такви нам сада воде државу и имају
српска презимена, а некад су били Шиптари и
исто су били јабанци.
Нека сви који воле да се селе из Барошевца
купе станове у „Београду на води“, али ја сам
НАЈБОГАТИЈИ КАД ЖИВИМ У МОМЕ
СЕЛУ.
Мирослав (Александар) Ристивојевић (1954)
- „Миша Лекин“
Одговор на ово анкетно питање сличан је као и
на оно из прошлог броја часописа, које је гласило:
„Зашто се одлази из Барошевца?“. Дакле, мислим
да је главни разлог настојања већине наших
НЕКЕ ГРЕШКЕ УОЧЕНЕ У ЧЕТВРТОМ БРОЈУ
ЧАСОПИСА „БУКИНАЦ“
1. Текст „Летопис Барошевца за 2015. годину“,
страна 8, први стубац, домаћинство број 7 (Бојић
Милосав), у трећем реду стоји „Душица“, а треба
„Даница“.
2. Текст „Летопис Барошевца за 2015. годину“,
страна 11, први стубац, домаћинство број 37
(Николић Раде), у другом и трећем реду стоји
„Милица (1995)“, а треба „Милица (1995)-снаха
(Милошева супруга)“.
3. Текст „Весићи“, страна 17, други стубац,
„Четврто колено“, друга породица у оквиру тог
колена (Живко и Анђелија), наведена су деца у тој
породици Ивана и Милутин, а треба додати да су
супружници имали и треће дете, „Милана (1869)“
и то ставити га на треће место међу децом.
4. Табела „Графички преглед породица
фамилије Весић“, страна 21, прво колено, нису
наведени чланови породице у том колену, треба
да стоји „Илија, Веса“.
5. Табела „Графички преглед породица
фамилије Весић“, страна 21, четврто колено,
134
суграђана да се сели цело село, у ствари, помама
за маском урбаног и модерног грађанина, да се у
трену постане неко и нешто.
Раде (Момчило) Мијатовић (1961)
Волим своје село, а ко жели да се сели - нек се
сели, али треба да зна да ће свуда другде бити
дошљак. Џаба су паре кад ниси свој на своме,
нигде нема лепше него овде. Боље је живети у
нашем пространству него у четири зида. Ви што
се селите – жалићете за нама, јер ми ћемо бити
срећни, а ви ћете пожелети да се нисте селили. И
знајте да ћете се опет молити у нашој цркви.
Драган (Мирослав) Божић (1969) - „Канда“
Да би се спасли од отровних гасова који нас
сваки дан гуше и уништавају. У 2017. години у
Барошевцу је умрло 25 особа, већином младеж,
рођена после 1950. године. Има случајева да је за
годину дана умрло троје из једне куће. Да још
једном поновим, ово је катастрофа колико се у
Барошевцу умире, а међу њима је пуно младих.
Верка (Радован) Пантелић (1939)
носилац породице Живко, у колони чланова
породице стоји „Ивана, Милутин“, а треба
„Ивана, Милутин, Милан“.
6. Текст „С вером у Бога, за краља и отаџбину“,
страна 28, први стубац, први ред, наведена је
трећа бројка у том реду „2013“, а треба „1913“.
7. Табела на страници 76, у наслову табеле
стији „Исправљена табела Пантелићих“, а треба
„Исправљена табела фамилије Пантелић“.
8. Табела на страници 76, прво колено, у
колони чланова породице за ово колено не стоји
ништа, а треба „Пантелија“.
9. Табела на страници 76, треће колено, колона
„носиоци породица“, у петом реду не стоји
ништа, а треба „Никола“.
Извињавамо се читаоцима због ових
грешака.
Редакција часописа „Букинац“
Бисенија Савковић (1890-1969), Чедомирова супруга. Снимљено средином ХХ века.
Фотографија је у власништву Радосава Савковића из Барошевца.
135
 Супружници Драгомир (Божидар) Мирковић (1912-1993) и Миладинка (Андрија) Мирковић (1912-1977),
рођена Ђорђевић. Снимљено 1934. године. Фотографија је у власништву њихове ћерке Радмиле
Ненадовић из Лазаревца.

136
Олга (Живомир) Миловановић (1926-2009) и Надежда (Живота) Гајић (1926-1996), обе пореклом
Савковић, из времена док су биле девојке. Снимљено половином четрдесетих година ХХ века.
Фотографија је у власништву Надеждиног братића Војислава Савковића.
137
 Издавач:
Удружење грађана "Букинац" Барошевац
Редакција:
Зоран Мирковић, главни уредник
Јасмина Иванковић, лектор
Зоран Тошић
Контакт:
сајт - bukinac.weebly.com
мејл - bukinac.barosevac@gmail.com
фејсбук страница - Букинац Барошевац
Јутјуб - Bukinac Barosevac
Жиро рачун:
105-0000002203335-89
Тираж:
250
Штампа:
Бесплатан примерак
Фотографија на насловној страни:
Лепосава (Ђурђе) Савковић (1900-1973),
супруга Животе Савковића (1897-1971).
Снимљено шездесетих година ХХ века.
Фотографија је у власништву њиховог унука
Војислава Савковића.
Фотографија на последњој страни:
Мирослав (Чедомир) Дамњановић (1934-1988),
Миомир (Живомир) Савковић (1929-1988) и
Мирослав (Живота) Савковић (1929-2007).
Снимљено почетком педесетих година ХХ века.
Фотографија је у власништву Војислава,
сина Мирослава Савковића.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
392/394:061.2(497.11)
БУКИНАЦ : лист удружења грађана
"Букинац", Барошевац / главни уредник Зоран
Мирковић. - 2013, бр. 1 (дец.)- .-
Барошевац : Удружење грађана "Букинац",
2013- (Лазаревац : Елвод). - 30 cm
Годишње
ISSN 2334-9581 = Букинац
COBISS.SR-ID 203490060
САДРЖАЈ
РАДИО МИЛЕВА ........................................................ 3
ЛЕТОПИС БАРОШЕВЦА ЗА 2016. ГОДИНУ .......... 6
ТОДОРОВИЋИ ........................................................... 18
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ ................................................ 37
ПОЈЕДИНАЧНИ ЧИБУЧКИ ТЕФТЕР
ИЗ 1827. ГОДИНЕ ........................................................ 38
НИКО НЕ ЗНА ШТА СУ МУКЕ ТЕШКЕ, ДОК
НЕ ПРЕЂЕ АЛБАНИЈУ ПЕШКЕ .............................. 40
БАРОШЕВАЧКИ ЧЕТВРТАЦИ ИЗ 1941. ГОДИНЕ... 42
ГЕОГРАФИЈА БАРОШЕВЦА II .................................. 45
КАД ПОРАНИМО, ДА ОСВАНЕМО КОД
ЛИВАЊСКЕ КАПИЈЕ ................................................. 54
ДЕОБА БРАЋЕ МИЛОВАНА (1868-1915) И
РАДОВАНА (1871-1919) ПАНТЕЛИЋА
ИЗ 1911. ГОДИНЕ ........................................................ 58
ОСТАЛА ЈЕ САМО ГВОЗДЕНА ЋУПРИЈА .............. 63
ИЗГРАДЊА КУЋЕ МОГА ПРАДЕДЕ
У ГОРЊЕМ КРАЈУ ....................................................... 66
ЦЕО ЖИВОТ ПРОЂЕ У ИЗГРАДЊИ ......................... 72
ОВОЈ СРЕДИНИ ФАЛИ МАЛО ВИШЕ
УВАЖАВАЊА ПРЕТХОДНИХ ГЕНЕРАЦИЈА ......... 88
БЕЗ ПРОШЛОСТИ НЕМА БУДУЋНОСТИ ........... 99
ЉУБАВ И МРЖЊА У МЕЂУЛИЧНИМ
ОДНОСИМА, СПОНА СА ХРИШЋАНСТВОМ ...... 106
УТВА ЗЛАТОКРИЛА .................................................. 109
ЧЏШ ............................................................................... 113
УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА „БУКИНАЦ“ ..................... 115
ЛАЖНИ УЧИТЕЉИ (ИЛИ
О ЛОШЕМ ДРУШТВУ) ............................................. 118
ТЕЛЕВИЗИЈА И ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ СЕРИЈЕ -
ЗАШТО ИХ ГЛЕДАМО, ИЛИ НЕ ГЛЕДАМО,
ВОЛИМО, ИЛИ НЕ ВОЛИМО ................................... 119
ПОЕЗИЈА ЈЕ ИЗВОР ЛЕПОГА .................................. 123
ПОЕЗИЈА ...................................................................... 128
ЗГРАБИ УГАЉ - ОСТАВИ ПУСТОШ ...................... 131
НИГДЕ НЕМА ЛЕПШЕ НЕГО ОВДЕ ....................... 132
НЕКЕ ГРЕШКЕ УОЧЕНЕ У ЧЕТВРТОМ БРОЈУ
ЧАСОПИСА „БУКИНАЦ“ ......................................... 134
Момчило (Драгиша) Савковић (1912-1996). Снимљено седамдесетих година ХХ века.
Фотографија је у власништву његовог сина Радована Савковића из Лазаревца.