Јеромонах Атанасије Јевтић

ОД КОСОВА
ДО ЈАДОВНА
ПУТНИ ЗАПИСИ

Књига 14

Хришћанска мисао Београд-Србиње-Ваљево 2002

Рецензент
Живорад Стојковић

МАЛА БИБЛИОТЕКА - СВЕЧАНИК

ХРИШЋАНСКА МИСАО

Садржај

На Косову

На путу ка Јадовном: кроз Јасеновац, Банију и Кордун

У Плашком и Лици

На Јадовном на Велебиту

Светим Новомученицима Српским

ПРИЛОЗИ

Језиво свједочанство
1
Љубана Једнака о Глини

Признање Хилмије Берберовића

Сведочанство Серђа Пољака о Јадовном

„Трагом открића задарских спелеолога у Велебиту: СТРАХОТЕ НА ДНУ ЈАМЕ"

Песме

ДОДАТАК

Путеви разрешења и разума

Уређивачки савет

У отаџбини:
митрополит Амфилохије (Радовић)
епископ Атанасије (Јевтић)
академик Матија Бећковић
проф. др Војислав Коштуница
проф. др Предраг Ристић

У расејању:
митрополит Иринеј (Ковачевић)
епископ Данило (Крстић)
др Марко С. Марковић

Уредник
јереј Милорад Средојевић

Уредништво
Жарко Гавриловић
Радомир Поповић
Душан Колунџић
Слободан Милуновић
Ђорђе Трајковић
Слободан Милеуснић
Зоран Јелисавчић
Радомир Ракић

Тираж 500 примерака

Припрема и штампа
"БИГ штампа" Београд

2
 Издавач
Универзитетски образовани православни богослови
Хиландарски фонд
Задужбина "Николај Велимировић и Јустин Поповић"

На Косову

У последњих неколико месеци, овога лета и јесени (1983), био сам више пута на Косову. Био
сам скоро свуда: у Призрену и околини, у Средачкој и Сиринићкој жупи, у Урошевцу и Липљану, у
Гњилану и околним селима, у Грачаници, Приштини и Подујеву, у Вучитрну и околним селима /где
сам некада војску служио/, у Митровици и Девичу, у Глоговцу и Косову Пољу, Сувом Долу и под
Голешом, у Ораховцу и у Хочи, у манастиру Зочишту и манастиру Свете Тројице код Суве Реке, у
Ђаковици и Дечанима, у манастиру Гориочу и Истоку, у Клини и Ђураковцу и наравно у Пећи и
Пећкој Патријаршији.
О лепотама предела Косова и Метохије треба ли и говорити! Видео сам их први пут и заволео
још док сам војску на Косову служио /скоро пуне две године, док смо градили косовску магистралу:
од Вучитрна, преко Милошева и Лазарева села брегова Газиместана и Ветерника, према Липљану и
Урошевцу/. Не бих могао лако рећи да су м други крајеви наше земље лепши од ових косовских и
метохијских, са њиховим пољима и шумама, са бреговима и планинама, са њивама и виноградима, и
више од свега са небоземним лепотама косовско-метохијских манастира и њиховим непролазне
лепоте фрескама и иконама. Све је на Косову и Метохији својеврсни метох небеске лепоте, све на
овој висоравни додирује и повезује небо и земљу, царство земаљско и царство небеско. Можда зато
што ово додиривање и повезивање најчешће је било и бива кроз крст и страдања. Тако вековима, па и
данас.

***

Навикнути, по обичају, да и стање на Косову пратимо према ономе шта јавна гласила о томе
доносе, и ја сам скоро редовно пратио средства јавног информисања. У њима се, за ово неколико
месеци док сам посећивао Косово, могло чути, видети и прочитати заиста много, па од тога доносим
овде само прегршт /која, наравно, не представља „свестрану и исцрпну" анализу „свеукупне
ситуације на Косову, каква „анализа" уосталом до данас и не постоји, а и ако постоји, какве користи
од ње кад се стање на Косову битно не мења/.
Дакле: „Са Косова селидба не јењава"; „исељавање је највеће зло"; „исељавање Срба и
Црногораца са Косова мора се увек реално сагледавати"; „исељавање и даље представља проблем
највеће политичке тежине и последица"; „неки мисле да је главни и једини циљ албанског
национализма и иредентизма да угрожава и колико год може да протера Србе и Црногорце са Косова"
/рекао Азем Власи, али се он, вели, са тим мишљењем не слаже/; „сви треба да се осећају
равноправним" /чудно заповедање осећањима!/; „чињеница да људи одлазе представља ексцес само
по себи"; „политичко-безбедносна ситуација се све више стабилизује, али се непријатељ и даље
оглашава исписивањем парола, потурањем пожара, покушајем саботаже и пропагандом"; „перфидни
непријатељ не мирује"; ,,сад је више 'финих' притисака"; „косовску свакодневницу још увек
притиска, иако мање него раније, исељавање Срба и Црногораца"; „нема тачних цифара, али се
процењује да је претходне две деценије са Косова отишло око 200 хиљада људи"; „и данас је
исељавање последица некадашње политичке праксе која је овде често имала феудалне
карактеристике. Она се дуго стварала и у свести се прихватала као нормална"; „остварењу идеје о
етнички „чистом" Косову иредентисти су данас много ближи него у време демонстрација" ; „ако се
3
овај темпо исељавања не заустави, иредента би убрзо могла да оствари свој циљ о етнички чистом
Косову"; „од октобра 82. до марта 83. Косово је напустило око 3.000 лица, а вратило се 105 грађана";
„за последње две године иселило се око 15 хиљада Срба и Црногораца"; „месечно се са Косова у
Србију досељава око 400 Срба и Црногораца"; „најгрубљи вид настојања одржавања напетости /у
међунационалним односима/ јесу физички напади, застрашивања и притисци, наношење материјалне
штете... честе су туче, свађе, злостављања, вређања, исписивања парола по кућама Срба и
Црногораца као „Доле Србија и Срби", „Срби одлазите" и слично"; „одласци /исељавање/ без икаквог
објашњења"; „судови Косова затрпани тужбама"; „надлежни органи не обављају своју дужност";
„нема битних побољшања у ажурности правосудних органа на Косову"; „још увијек у самоуправним
актима у САП Косову постоје одредбе, из сфере радних односа, које су дискриминаторске у односу
на Србе и Црногорце"; „у последње време забележено је неколико случајева најгнуснијих метода
деловањз непријатеља, почев од скрнављења надгробних споменика па све до силовања малолетница
и старица српске и црногорске националности"; „притисак ствара несигурност не само код Срба и
Црногораца, већ у извесној мери и код Албанаца"; „исељавању „доприносе" и поједини православни
свештеници појачаним душебрижништвом о судбини Српства на Косову" /тако говоре, ваљда због
„уравниловке", они који нити брину, нити дају другима да се брину/ ; „ко коме сипа прашину у очи" ;
„ако питате Србе и Црногорце о тренутном укупном стању у својој општини /дечанској/ многи од
њих слежу раменима. Други ће понешто рећи, али тек онда кад му уђеш у кућу и увере се да си
добронамерник. Има и оних који тврде да „ђаво не оре и не копа" па је боље „језик за зубе";
„извршена је експропријација земљишта Срба и Црногораца у Горњој Брезовици и подручју
Газивода... када је 55 породица избачено из кућа усред зиме, и када су им нуђени камиони да се иселе
у Србију"; „српски националисти на Косову настоје да створе утисак да се на Косову ништа не мења
и да не постоје снаге које су способне да процес стабилизације изведу до краја.
За албанске кадрове кажу да су сви исти, а за српске да су неспособни каријеристи који не могу да
представљају српски народ"; „већ трећу годину слушамо готово истоветне оцене: стање на Косову се
„нормализује и побољшава", али истовремено и - „ситуација је сложена, још има доста проблема";
„боље на Косову не значи и добро"; „петнаестогодишњи збијег, сеоба грађана и обитељи неалбанске
народности, који протичу пред нашим очима, најчешће тихо, попут праха из пјешчаног сата,
резултирају чињеницом да у 608 од укупно 1445 насеља у САП Косово више нема Срба и
Црногораца. Приближили смо се цифри од готово 200.000 становника који су се у двије деценије
иселили из Покрајине"; „ослушнимо шта говоре /националисти/, не само шапатом: у срцу
цивилизоване Европе у току је злочин над живљем српске и црногорске националности, њихов изгон
у властитој држави. Упркос своје параболичности овај слоган, у крајњој консеквенцији, одражава
реалност и нема никаквих доказа да нема одјека и не постиже одређене политичке ефекте, којима
уосталом и тежи"; „од 1981. г. само се у Србију доселило са Косова око 10 хиљада Срба и
Црногораца"; „и поред мера и акција да се спречи процес исељавања Срба и Црногораца са Косова,
оно се и даље наставља, што потврђује и податак да су у прва три месеца ове године Покрајину
напустиле 132 српске и црногорске породице са 427 чланова и 705 појединаца"; „не сме се
заборавити да интензитет исељавања ни теоретски не може бити стално исти. Док је Срба и
Црногораца било више, више су се исељавали"; „нисмо демонтирали мину која још увек прети да
разнесе наше заједништво"; „неколико експлозија у Приштини учинило је више него било какви
притисци" /нажалост, ове се експлозије у Приштини и даље понављају/, итд. итд., као да краја нема...
Могло би се наређати још поприлично оваквих или сличних реченица из изјава политичара и
дописа новинара у средствима јавног информисања. Али, шта и ово вреди?

***

Јер ипак, право стање на Косову не може се дознати само из изјава и дописа. Јер осим познате
тактике „текуће политике", осим намерног или ненамерног „завођења за Голеш планину", у јавност
једноставно и не доспе све што се збива у народу широм Косова. Све да дознамо -ту могућност ми

4
немамо. /А и ко је има?/ И шта са детаљима, кад је главно познато? И шта вреди све писање кад се
већа бука и повика диже око неког написа о Косову него око самих трагичних догађаја на Косову?
Ипак, да из наше путне бележнице наведемо неке у широј јавности непознате а недавне
жалосне догађаје на Косову.
Црква Свете Петке у селу Добрчану код Гњилана /у коме, на жалост, нема више ни једне
српске куће/ више пута је проваљивана и пљачкана. Последњи пут је то било на Томину недељу ове
године. Пре подне је побожни народ из околине у већем броју долазио у ову цркву, молио се у њој
Богу и палио свеће, остављао своје прилоге на иконе и носио свету водицу са извора крај цркве;
поподне је црква обијена, врата разваљена, све у цркви испреметано и разбацано, а новац са икона
покупљен и однесен. Органи безбедности, и овога пута као и раније, остали су глуви на жалбе
свештеника Живојина Којића.
Владику призренског Павла и нас групу свештеника гађала су албанска деца каменицама пред
самом призренском Саборном џрквом, после вечерње /у среду 14. септембра 83./, но по своме
обичају Владика није хтео да се икоме жали.
По незнано који пут опет су малтретиране и нападане сестре манастира Свете Тројице код
Мушутишта, посебно сестра Катарина и Десанка, гађане камењем и трзане за одело, уз повике:
„Косово је наше, а ти ајде за Србију", и: „Шта ми можеш, ако ме тужиш - судија је мој". Недавно је и
сестра Херувима нападнута у Мушутишту. Последица тога је да се сада лечи од срца /наравно у
Београду/.
У граду Пећи, уочи празника Усековања /10. септембра 83./ једном Србину у улиџи Мето
Барјактари, у 11 сати ноћу, комшије Албанци су срушили зид у дворишту да би своју авлију
проширили /дознао сам да су прекршиоци похватани/.
Поново су у селу Добруши код Истока истом Србину, коме су и раније посекли 50 воћака,
опет секли воће и тукли млађег му брата. Сечење воћа и разне друге штете и насиља над српским
имањима честа су појава широм Косова.
Учитељици Српкињи у једној школи у Ђаковици један ученик Албанац пркосио је пред свима
у разреду својим џемпером црно црвене боје /боје албанске заставе/.
Српкиња службеница у пошти у Призрену малтретирана је на радном шалтеру, па кад је
променила радно место доживела је још гору судбину. А иначе, запошљавање Срба на Косову скоро
је немогуће. И то је један од разлога напуштања Косова.
Случајеви силовања малолетница и старица /у селима и манастирима/ имали су далеко
страшније одјеке у народу него што је то штампа описала /штампа је само неке од њих објавила, као
што је нпр. „Политика - Свет" од октобра 83., бр. 42, где вапајни крик несреће и безнађа јаднога оца
најбоље казује сву трагедију наших матера, сестара и кћери на Косову: „Ма не могу да вам опишем
како је то кад вам ћерчицу силују у сопственој њиви... Нема нама више живота овде. Несрећа нам је
дошла до грла''/.
Паљевине у манастиру Девичу учестале су забрињавајуће: после зимског паљења све сточне
хране, уочи Велике Госпојине запаљена им је ограда од 68 метара око старог винограда. Малолетник
од 15 година, из суседног села Лауше, ухваћен је и признао да је то учинио намерно.
На жалост, није новина да албански малолетници и деџа насрћу на српски живаљ и његове
домове, имања, гробља, светиње. Питање је само: откуд толика мржња и дивљаштво код те деце
према Србима и свему што је на Косову српско? Како, на пример, објаснити пљување и гађање
српских аута и аутобуса, српских путника и поготову свештеника, од деце албанске националности,
не само у Приштини или другим градовима, него и у селима и на раскршћима /ко од нас то није
доживео?/ Или опет, на пример, скрнављење људским изметом призренске Саборне цркве /зимус/,
или ту недавно - споменика Косовским јунацима на Газиместану, по коме су такође људским изметом
исписиване пароле на албанском језику?!
Можда је ту, заиста, најбоље објашњење оно које је дала игуманија Пећке патријаршије
Февронија, за небројано пута гађање каменицама прозора и кровова Српске Патријаршије у Пећи, од
углавном малолетника и омладине: „Они су изгубили своју веру, па хоће и нашу да униште".
/Опширно о изјавама њеним и осталих око Пећке патријаршије донео је лист „Интервју" од 2. и 1б.
5
септембра 83. г., око чега је затим створена, врло карактеристична за атмосферу на Косову, жучна
кампања/.
Не тврдимо да су сви из младе генерације косовских Албанаца овакви, нити су сви старији
Албанџи непријатељски расположени према Србима и српским светињама на Косову. Лепо рече мати
Параскева у Девичу: „Има и међу њима људи, који хоће и да нам помогну, и да дођу да нам кажу шта
се прича и ради по народу". Дирљив је заиста пример Исмаиља Гашија, из села Турјака код Пећи,
који је са својим синовима оградио православно гробље /што штампа није пропустила да наглашено
подвуче и забележи/, или рецимо посебан однос Албанаца према манастиру Зочишту код Ораховца
/где многи болесници Албанци долазе да им се читају молитве за здравље/.
Шта ћемо, међутим, кад у том истом селу Турјаку код Пећи /као и у суседном селу/ где је
Гаши оградио српско гробље, нема више ни једне српске куће, а било их је око 120 породица. Или
други пример /према емисији . ТВ Београд од 6. октобра 83./: по саопштењу органа општине у
Глоговцу тамо је „исељавање заустављено", на што је Србин из Косова Поља, Коста Булатовић,
одговорио да у Глоговцу и нема више ко да се исељава, јер је остала само једна старица са ћерком,
што је проверавањем и потврђено. Слична овој је и недавна изјава из општине Србица - да је тамо
„исељавања све мање", а познато је да је тамо српски живаљ већ одавно спао на свега неколико
процената. Можда ће се, како рече поменути Булатовић из Косова Поља, пун успех постићи и
„исељавање престати" тек када више не буде ко да се сели са Косова.
Има разноразних притисака, о којима ми ван Косова и не слутимо. Како нпр. човек да објасни
ту врсту притиска кад се упућују претећа писма Србима писана тобоже од самих Срба! Или кад се,
по речима једног Србина из Пећи: „Они једва да казне за почињена дела, а нас кажњавају и за саме
речи". Једна пак Српкиња испод Голеша жали ми се у Грачаници овако: „Ми Срби не можемо никако
да добијемо те /дефицитарне/ намирнице, а Албанци их добијају чим се појаве... Веле да је ово стање
сређено. Тиме нас само деморалишу. Јер ако је ово сређено, онда нама нема даљег опстанка овде.
Ово је горе од нашег ранијег бежања са Косова /'1941. г./, јер онда смо се макар вратили назад, јер је
то био рат. А данас?... / Изгледа као да ова жена зна за податак да је у току последњег рата са Косова
насилно исељено око 70-100 хиљада Срба, а за ових последњих петнаестак година са Косова је
протерано 200 хиљада!/.
Све ово што смо овде навели, и још много штошта што овде не наводимо и што „није за
навођење" /јер, како недавно написа један новинар: „Довољно је да пола сата проведете са неким
Србином или Црногорцем па већ да сазнате „многе страшне и тајанствене ствари''/, све то сведочи да
косовска рана није зацељена. То најбоље показује атмосфера на станицама, у аутобусима и возовима,
у селима, на пијацама.
Не само да је изгубљено међунационално поверење, него је наш народ, на жалост, изгубио
поверење и међу собом, поверење и у самога себе. Није било тешко запазити како и Срби једни друге
„уходе": ко је, где и како купио плац за кућу, наравно у Србији: у Крушевцу, Краљеву, Крагујевцу.
Крије се то не само од власти, него и од најближих суседа. Један сељак ми је у Гњилану причао да у
његовом селу зна барем њих 20 који имају купљене плацеве у Србији, па иако о томе не говоре чека
се само да се одселе. /Дознао сам, на жалост, да има и неколико наших свештеника са Косова који
праве куће у Крушевцу или Краљеву/.
Зашто су косовски Срби данас тако депримирани и деморалисани? Зашто брзо узмичу и пред
одбраном својих основних људских права? Можда зато што су се бројни покушаји супротстављања
насиљу и зулуму над личношћу и имовином, најчешће завршили крварењем, а често и губљењем
живота. Можда је пред очима нека још свежа и незацељена рана: лична, породична, комшијска,
свенародна?
Ипак, када смо у друштву са неким пријатељима, при крају обиласка Косова, дошли да
посетимо гроб покојног Данила Милинчића из Самодреже, крвнички убијеног прошле године на
својој очевини и сахрањеног крај цркве у Вучитрну, видели смо и један другачији српски став. На
његовом споменику, који му „подиже мајка Даница, син Иван /посмрче/, ћерка Ивана, браћа Павле и
Мирослав", стоје ове просте али потресне речи, које сведоче о непобедивости духа народа којем је
Данило, и сви ми, припадао и припада /текст преносимо дословно/:
6
 "Сине оче брате роде
погинуо си у слободе
зликовац је налетио
и кукавички ти срце разнео
па му децу сирочиће оставијо
мајку сестру и браћу у црно завијо
Ал херојски си погинуо
бранећи своју очевину
Ал живо биће никада не умире
оно је увек са нама".

***

Додато по повратку са Јадовна на Косово: Да, Данило из Самодреже није умро; он је жив, и
међу нама је. Међу нама је и његова ојађена мајка Даница, и браћа му, и породица. Но њихове се
муке, нажалост, и даље настављају. Јадна мајка Даница, после Данилове сахране, била је напустила и
кућу, и имање, и Косово. После неки месец дана вратила се са великим напором на своје имање, и -
издржала једва годину дана. Борила се и трпила нове притиске, и најзад је ових дана /крајем јануара
84/ поново дошла у Београд да тражи правду и заштиту од насиља и зулума на свом имању на које се
била вратила верујући у „повратак на Косово". Имање ни сада неће да прода, али на њему не може да
опстане. Заиста, не потврђује ли и овај трагични случај оно болно признање многих наших Косоваца:
„Одавде не одлази само онај ко нема куда"?
Да је то тако, потврђује, нажалост, и непрекинута река исељавања /или „масовни збег", како
неко рече / која и даље тече, најчешће сузна, а понекад и крвава. Уз запрепашћујући детаљ /плод
„рафинованих притисака"/: да многи избегавају чак и да кажу разлог свог бежања са Косова! Тако се,
ето, остварује план и програм о „етнички чистом Косову", само нешто тише и спорије, вештије и
подмуклије, уз употребу понекад и „самоуправне терминологије", како рече један новинар. Јер, треба
имати храбрости и признати јавно да привидност смиривања ситуације на Косову често се користи
само за скретање пажње од нешто успоренијег али сигурног процеса пражњења Косова и Метохије
првенствено од Срба.
Као мали само доказ тога ево неколико новијих података. Најпре да пренесемо дословно вест
са Косова из једног дневног листа: „Иредента на Косову настоји да се поново огласи физичким
насртањем на Србе и Црногорце. Напади с леђа. - Што су резултати прогресивних
снага на стабилизацији политичко-безбедносног стања на Косову већи, албанска иредента је све
нервознија. То показује и чињеница да непријател мења тактику деловања појачавајући у појединим
случајевима физичке притиске на српско и црногорско становништво. - Три напада на Србе и
Црногорце, који су се догодили ових дана /половином јануара 84./, то на свој начин потврђују.
Миломира Дељанина, службеника ЛТХ сервиса из Приштине напао је Исмет Маколи /35/ Дељанин
је 9. јануара око девет часова изишао да причврсти таблице на колима. Док је радио, с леђа му је
пришло непознато лице и замахнуло челичним ланцем. Миломир се махинално окренуо, али ударац
ипак није успео да избегне. Непознати му је разбио аркаду, а потом га, ошамућеног, ударио по леђима
још три пута. „Вероватно би га и усмртио да нисам закукала и почела да дозивам у помоћ", прича
Миломирова супруга Станка. „Догађај се збио у центру града, на очиглед многих пролазника.
Нападач је побегао, али је захваљујући брзој интервенцији органа милиције које сам позвала одмах
пошто сам пребацила Миломира у болницу, откривен. Судија за прекршаје казнио га је са 60 дана
затвора. Изјавио је да Миломира не познаје и да га је ударио из ћефа!"
- И Милоша Радуловића, ученика IV разреда Педагошке школе из Приштине, без икаквог
повода, са леђа је напао младић албанске народности. Милош је задобио тешке телесне повреде.
Живот му је, захваљујући лекарима приштинске болнице, сада ван опасности. Милошеви другови и
другарице у школи тврде да је он врло мирне нарави и да нападача не познаје.
7
 - Нападнут је и Миле Костић из околине Урошевца. И на овог узорног 60-годишњег
пољопривредника насрнуо је човек кога никада пре а ни касније није видео. „Пошао сам да купим
баби лекове. Застао сам испред једне баре да пропустим човека који ми је долазио у сусрет. Када ми
је пришао, у пролазу, ударио ме је песницом у браду. Затетурао сам се и са чуђењем запитао зашто ме
је напао. Непознати ми је рекао: „Због тога што си Србин" - прича Костић. - Демаскирана и
разбијена, иредента, као што се види, настоји да се, по сваку цену, поново огласи комбинујући четири
основна метода из свог програма: „Косово - република - милом, страхом, борбом или силом". /Д.
Дамјановић, „Вечерње новости" од 15.1.1984./. Међутим, само неколико дана касније уследила је
вест /у истим новинама од 26. 1. 84./ да је из затвора на слободу „пуштен нападач Исмет Маколи" те
да поново јавно узнемирава и провоцира истог Миломира Дељанина коме је нанео тешке телесне
повреде! На протест Миломиров код судије, овај му је рекао да је Маколи „оболео", додајући при том
Миломиру: „Припази се, јер Маколи може и да убије"! Даља обавештења ни Виши суд у Приштини
није дао. Ето, то је само један од примера атмосфере „правде" на Косову. Зато и веле тако често Срби
Косовци: „Нисмо сви једнаки пред законом, нисмо сви на исти начин слободни".
Ево и следећих, најновијих података: Јеромонах Јован Радосављевић, професор Богословије у
Призрену, погођен је пред Божић у улици крај Бистрице каменицом у главу /камилавка га је срећом
спасла од веће повреде/, од дечака Албанаца, који су се потом разбежали. Кад се обратио са жалбом
пролазницима, такође Албанцима, они су му с подсмехом показивали на оближњу малу дечицу,
прикривајући тако праве кривце.
Србина сељака из Мушутишта Н. Н. и његовог синчића напао је /16. XI 83./ Албанац Н. Н. из
истог села /оба имена, нажалост, морамо да прећутимо!/, јер су покушали да из своје детелине
истерају његове биволице. Настали око тога сукоб завршио се тиме што је на суду Србин тражио
измирење и платио пола милиона Албанцу који га је напао! Месец дана касније истог Србина и
његово дете и коња напали су младићи Албанци у истом селу, па на жалбе овога командир милиције
је рекао да је крив опет Србин! Очигледно да на Косову - „шут са рогатим не може".
У селу Одановцу код Косовске Каменице силована је ових дана малолетница Н. Д. од тројице
Албанаца из истог села. Двојица су ухваћени, трећи је у бекству. Дете је, кажу, из Вуковара. Сад се
испитују околности. Но шта вреди, кад је и претходних неколико случајева силовања малолетница у
овом крају прошло без последица за кривце,
У Подујеву /како је ових дана објавила и ТВ Приштина/, на сахрани једног Србина, известан
број ученика основне школе скандирали су већ познате нам карактеристичне речи и жеље: „Данас
један, сутра седам". Већ смо претходно јадиковали над оваквим „васпитањем" албанских
малолетника, али нам и овде падају на ум речи поштеног Албанца Брахима Хоџе, из села Јуник код
Пећи, који за сличне зулуме деце вели да су смишљени и да се чине према слабим комшијама да би
се они тако отерали, тј. прогнали. То добро, вели он, знају и родитељи те деце и наши политичари
Албанци.
На крају - ако краја има - зна се да је ту скоро /крајем јануара 84./ у Пећку Патријаршију упао
Хамди Кабаши из Ђураковца, код Истока, и покушао да оштети слике и иконе, насрћући при том
грубо и на монахиње које су покушавале да га у томе спрече. Говорио је: „Ово није Србија!" Кажњен
је затвором од 60 дана.
Наравно, сви ови наведени примери - и колико још ненаведених - само су „негативни
случајеви" са Косова. А има и „позитивних случајева". Да их наведемо правде ради.
Ето, штампа је донела /крајем 83./ један „косовски пример за пример": у околини Гњилана, у
селу Жегри, комшија Албанац вратио је кућу комшији Србину, продату пре годину дана. Исто је
учинио и други комшија комшији у оближњем селу Црница. Таквог комшијског и људског понашања
има сигурно и у другим местима на Косову. Та не живи се од јуче на Косову.
Има и страдања поштених Албанаца због заузимања за Србе и Црногорце. Такав пример је
учитељ Алија Зечај из Доњих Стреоца код Дечана, који не само речима, него и подношењем личних
прогона од браће му Албанаца остаје доследан своме ставу: „Не трпим терор над својим народом, не
трпим терор свог народа над другим". Због отворености према Србима њега осуђују у јавним
8
гласилима Косова /"Рилиндја", ТВ Приштина/ и на Општинским комитетима, али „нико није
демантовао оно што је он рекао" /Дуга, бр. 259/.
За пример су и речи старијег Албанца из околине Дечана, Алије Даутаја, да „Срби и
Црногорци немају притисак од нас, него од уличара и лопужа, а њих као да брани понеко из власти".
/Иначе, у Дечанској општини нема ни четири процента српског становништва, све се већ иселило, и
сели се и даље. Срба скоро да нема ни у општинама: Глоговац, Србица, Ђаковиџа, Качаник,
Подујево/.
Овакво мишљење о ставу појединих на власти, нажалост, није ни нетачно ни усамљено.
Сведоци смо тога и после недавног емитовања на ТВ Београд емисије „Порота, косовски видици"
/27. 1. 84./. Чудно је то да рецимо једна ТВ емисија, или један напис у штампи, пружа „искривљену
слику Косова", а какву слику Косова и свију нас пружа незаустављена река принудног исељавања са
Косова и Метохије - то је мање важно, ако је уопште за неке важно. /А шта тек да се каже за податак
да се са Косова сели „и не мали број кадрова" - српских - који су „ангажовани у борби за спречавање
исељавања"?!/.
Зар није, стога, у праву професор Мухамед Кешетовић из Београда, саветник у
Председништву ове земље, кад вели /„Интервју"од 3. 2. 84./: „Глас протеста наше земље увијек се
чуо због угрожавања људских права свуда у свијету. Био је то јак глас, протестовали смо због
апартхејда у Јужној Африци, Мозамбику, Родезији, црначком гету. Прошле године смо организовали
велики митинг подршке палестинским избјеглицама. Али то нисмо урадили нигдје у Југославији због
тужиог егзодуса стотина хиљада људи прогнаних са Косова. То, изгледа, многе не погађа а морало
би! Чудно је да у нашим различитим срединама нема увијек јединствених размишљања и виђења
проблема исељавања са Косова. Тај заједнички глас је неопходан, он би изразио осуду, протест,
неслагање са прогоном једног народа у Европи, у слободној социјалистичкој заједници".
О тој истој „слободној социјалистичкој заједници" вели ту скоро један од принудних бегунаца
са вековнога свога огњишта на Косову: „Земља која се тако часно обрачунала са фашизмом пре
четири деценије дозволила је да се фашизоидна идеја о етнички чистом Косову изроди у њеним
недрима. Велика је то несрећа за сваког Југословена. Међутим, неки као да то не осећају... Да могу да
помогнем, знао бих шта да кажем. Овако, најбоље је да ћутим. Коме да причам, све је већ јасно.
Мислим да су и врапци већ схватили шта се на Косову догађа. Знају то и они горе. Међутим, сеоба
једног народа се наставља". /Данило Марковић, „Вечерње новости" од 4.1. 84./.
Са своје стране, независно од професора Кешетовића, подсећамо само да реч »егзодус"
/латинско читање грчке речи ексодос/ библијски је израз и означава излазак Израиљаца из Египатског
ропства. Тако се и зове Друга књига Мојсијева. Књигу данашњег „Егзодуса" Српског народа са свога
Косова тек треба написати.

На путу ка Јадовном: кроз Јасеновац, Банију и Кордун

После обиласка наших светиња и мученичких места на Косову, запутили смо се, после
извесног времена, на Јадовно у Лици.
О Јадовну је и мислити болно! Оно и именом својим казује много. Јадовно - јад и јадиковка
наша, као и Косово, незацељена рана наша. Јадовно је и неизмерна туга и вечита опомена. У оку
навире суза, у души трепти бол, а из срца се ипак извија тужно радосна песма, вековни хришћански
тропар: „Мученици Твоји, Господе, у страдању своме венце добише".. Твоји и наши Мученици,
Господе, са заједничког нам пута - пута Богочовека.
Три догађаја у три узастопна дана /21.-23. септембра 83./ звали су нас у наше западне крајеве.
То су: прослава 20-годишњице цркве у Глини /на храмовну славу Малу Госпојину/, семинар
Горњокарловачког свештенства у Плашком, и постављање спомен-плоче на Јадовну.
Са студентима смо пошли колима из Београда, негде око подне уочи Госпојине. Пут нас је
водио кроз Срем и Славонију, уз реку Саву до Градишке и Јасеновца.
У великомученичком Јасеновцу прошли смо покрај светих и светлих гробова певајући тропар
светих Мученика. Прошли смо и покрај новоподигнуте православне цркве у Јасеновцу, саграђене
9
наместо раније порушене од усташа /све је већ готово за освећење ове цркве, и оно је било
најављено, али се неким чудним начином одлаже/.
Из Јасеновца смо прешли у Босну, преко Саве и Уне. На споју ових наших двеју река застали
смо да ослушнемо шум валова, водених и времених. У сећање нам дођоше стихови Ивана Горана
Ковачића /из песме „Лешеви путују''/:

„Лешеви плове, њишу се и плове,

зелени, модри, тешки, надувени:
крупњају, расту као да се тове;
и онда стану, тихо окупљени крај обале црне".

Нису то били ипак само лешеви, Била су то пре мученичка, христолика тела, свете мошти
праведника, попут оних Севастијских Мученика бачених у језеро, или попут тела новомученика
Ђакона Авакума, набијено најпре на колац а онда са другима бачено у Дунав. Јер, по речима песника,
ова је земла ионако навикла „да кости често премеће у мошти", па зашто да то својство немају и реке
које кроз њу теку.
Прешли смо потом у Босанску Дубицу и упутили се на конак у манастир Моштаницу. Кад смо
већ кренули на поклоништво Новомученицима, добро је ићи по реду и почети од Моштанице, првог
манастира светог Новомученика Авакума Ђака.
Моштаница је у питомом Подкозарју, а са многострадалне Козаре најбројнији су мученици и
паћеници који су „попуњавали" суседне логоре смрти - Јасеновац и Стару Градишку. Но не само њих,
јер их је било из ових крајева који су стизали и до Јадовна, на које смо се ми сада упутили као хаџије
и поклоници.
У Моштаници смо одслужили бденије и преноћили, па рано ујутро кренули ка Глини, да
бисмо на време стигли за празничну Службу Рођења Богомајке у њеном храму. Пут нас је водио
преко Дубице, па уз Уну до Костајнице. Дубица већ спада у јужну Банију, а са њом почињу
стратишта нашег народа у Горњој Крајини из овог последњег рата. /У Дубици је једно време био
усташки логор, а крајем августа 41. убијени су овде бројни Срби, њих око 200, од којих су неки
претходно били затворени у цркву Свете Тројице, па и поклани; црква је затим порушена, нажалост
по жељи месног жупника Ивана Бенка; обновљена је тек 1971. - И у Костајници је такође порушена
велика српска црква, њене три капеле и српско гробље/.
Пут кроз Банију, преко Петриње до Глине, подсећа на питому Шумадију, само што је Банија
по страдањима већа и славнија. Жалимо што нисмо могли да свратимо у манастир Св. Теодора
Комоговинског новомученика који повезује Босну и Банију и мучеништво ранијих векова са овим
новим нашега века. /Иначе, село Комоговина у овом рату три пута је спаљивано и половина његових
житеља је побијена. А и у недалеком одавде селу Грабовцу, код Петриње, усташе су побиле 24. и 25.
јула 41. преко1.200 Срба/.
У Глину смо стигли преко Прекопа, места где су у три јаме бачени многи, од усташа поклани,
у старој Глинској цркви српски Мученици, њих хиљаду и двеста, или још и више.
У нову Глинску цркву, данашњег слављеника, стигли смо на читав сат пре Службе Божје /коју
ће служити владика Горњокарловачки Симеон/, те смо имали времена да боље разгледамо и
упознамо њене светиње. И раније смо са студентима били у њој, али на краће време, у пролазу даље.
Садашњи храм подигнут је пре 20 година /19б3./ и освећен на данашњи храмовни празник.
Главни трудбеник на његовом подизању био је побожни народ Баније и Кордуна, на челу са
трудољубивим протом Николом Диклићем, из суседне Лике, и неуморним владиком
Горњокарловачким Симеоном. И поред разноврсних невоља и сметњи /тешко добијена дозвола за
градњу, сметње у набавци грађевинског материјала, ноћно рушење од непознатих онога што се преко
дана озида/, црква је ипак благовремено подигнута. На жалост, није дозвољено да се подигне на
истом месту где је била стара црква у којој су поклани невини Глински Мученици, него на око 150
метара даље /на црквеном економском дворишту/.

10
 На месту пак где је била стара црква, у самом центру Глине, данас стоји „спомен-дом" културе
и разоноде, са једним базеном испред и спомен-плочом /према улици/, на којој пише ово
сведочанство за памћење: „Истина је наша крвљу записана. Била је некад на овом мјесту православна
црква, а 30. јула године 1941. око 1200 невиних људи нашло је у њој смрт под оштрицом усташког
ножа. Против зла и злочина устао је народ Баније и пошао тешким али свијетлим стазама НОБ.
Данас на овом мјесту стоји спомен-дом жртвама фашизма, а подигнут је године 1969. јединственом
акцијом и братском солидарношћу народа Баније и људи широм наше социјалистичке домовине. 4.
јула 19б9."
Стара црква била је из 18. века, саграђена у стилу аустроугарског барока, јер ултракатоличка
монархија није трпела ни дозвољавала православни српско-византијски стил. /Да споменемо овде,
ако је то од значаја, да је у тој старој православној цркви у Глини, лета Господњег 1846., по први пут
изведена „Лијепа наша домовино" Антуна Михановића, коју је те године „углазбио" Србин из Глине
Јосиф Руњанин а отпевао је српски православни хор из Глине. Но, времена и обичаји су се затим
променили/.

***

Покољ невиних Срба из Баније и Кордуна у старој глинској цркви извршен је на начин који
најкарактеристичније сведочи о чудовишности једне паклене машине смрти која се звала „Независна
Држава Хрватска". Стравични покољ Срба у Глинској цркви извршен је првих дана августа 1941.
Претходно су мирни и безазлени Српски сељаци из околних села среза Вргинмост најнечовечније и
најбезочније, управо паклено и демонски изиграни и преварени.
Са њима, њиховим савестима и душама усташе су се хтели ужасно поиграти смишљеном
пропагандом у „прекрштавању православаца на католичку вјеру". Позвали су их да 2. августа 41. /на
православног Светог Илију/ дођу на скуп у Вргинмост, где ће, тобоже, над њима извршити
римокатолички жупници „прекрст", па ће после „слободно живјети... равноправни са Хрватима". У
разговорима по селима, по сведочењу очевидаца, није међу Србима постигнут никакав договор, ни
сагласност на прекрштавање. Луди су једноставно дошли у Вргинмост да виде шта ће бити, а нису
ни могли не доћи, јер су многи директним хватањем и насилним одвођењем доведени у Глину.
У Вргинмосту је било сакупљено преко 2.000 Срба, све мушкараца од 16 до 60 година. Одатле
су их почели трпати у затворене камионе и одвозити у Глину. Друге групе Срба из околних села
довели су у Топуско, па онда камионима и возом одвезли у Глину.
По сведочењу народа, а и по каснијем признању неких усташа, Глина је скоро од самог
почетка завођења страховладе Н. Д. Хрватске постала место ликвидирања на стотине и стотине Срба
из Баније и Кордуна. По неким сведочењима, већ у ноћи између 12. и 13. маја 41. године био је покољ
300 Срба у Глини, у околини, можда и у самој Глинској цркви, јер „она је већ од доласка усташа на
власт служила као затвор и кланица људи", како је забележио један од сведока. Главни злочин у
Глинској цркви, као што рекосмо, извршен је почетком августа, почевши од празника Светог Илије
/„Крвави Свети Илија''/.
О том злочину у Глинској џркви постоји и лично сведочење једног преживелог Србина, а и
каснија признања на суду неких од усташа. Тако, у своме саслушању пред Државном комисијом за
утврђивање злочина /Саопштење бр. 33/, Драган Бакић је рекао:
"На 1. и 2. августа 1941. године, прогласио је по селима опћине Чемерница опћински
начелник Живчић Јосип, да сви Срби мушкарци, у старости од 16 до 60 година, морају на 3. август
1941. године неизоставно доћи у Вргин Мост, где ће их дочекати римокатолички жупник и превести
их у римокатоличку веру. Тада нико више неће смети дирати у покрштене Србе и они ће бити
равноправни са Хрватима. У наредби је уједно стајало да сви Срби, који тај дан не дођу у Вргин
Мост на покрштење, бити ће код куће убијени. И у другим опћинама среза Вргин Мост објављена је
истодобно иста наредба.
На 3. августа 1941. године око 1.500 Срба из опћине Чемерно отишло је у Вргин Мост. Исти
дан дошло је у Вргин Мост и из других опћина око 700 Срба, тако да их је скупа дошло тада у Вргин
11
Мост око 2.200. Када су се Срби тако скупили и чекали на покрштавање, наједном су их опколили
наоружане усташе. Усташе су били у великом броју, и наоружани војничким пушкама и митраљезима
терали Србе у соколану. Срби су тада слутили да им се спрема покољ, па их је око 400 успело побећи,
а око 1.800 је сатерано у соколану. Ту су их држали под стражом целу ноћ, а сутрадан је дошло у
Вргин Мост 25 теретних камиона, у које су стрпали ове Србе, одвезли их у Глину и одвели у
православну цркву". О истоме сведочи и Антун Грегурић у својој изјави: „Видио сам како су
камионима водили Србе у цркву /у Глини/, а још прије покоља одвозили су из цркве камионима живе
људе, те су их убијали у Глинском Новом Селу" /Ово наводи Младен Цолић у књизи „Такозвана НДХ
1941.", Београд 1973., стр. 370-1/.
Најпотресније је свакако лично сведочанство једног страдалника Србина, тада у цркви
полузакланог, но ипак на чудан начин преживелог Лубана Једнака, из села Горњег Селишта код
Глине /из чијег села и фамилије заклано је тада у цркви на десетине људи/. Његово сведочанство о
„тада насталом свеопштем клању" у Глинској цркви прочитао сам још пре овог нашег поклоничког
путовања, но сада ми је та потресна исповест такорећи у детаљима долазила у сећање. /За читаоце
овог путописа доносимо то живо сведочанство у целини, Прилог 1./.
Веома је карактеристичан и опис злочина у Глинској цркву садржан у признању једнога од
усташких учесника у томе клању невиних Срба, Химлије Берберовића из Босанског Новог. /И ово
страшно сведочанство доносимо у целини, Прилог 2./. По њему, клање невиних жртава у Глинском
православном храму вршено је ноћу, од десет увече до два по поноћи, и било је 7-8 пута, то јест
неколико дана. Клани су најпре само мушкарци, а касније су довођене на клање и жене и деца.
Из свега тога произилази да је у Глинској цркви поклано преко 1.200 Срба, можда и свих
1.800, док је других 500-600 Срба поклано у Глинском Новом Селу и околини, где су онда у јаме
бацили и тела покланих Мученика у цркви.
У овом покољу православних хришћана у храму Божјем, злоделу којем није равно ни
Диоклецијаново убијање хришћана у Никомидијском храму /почетком 4. века/, једна од првих жртава
био је и парох Глински, Богдан Опачић, који је и живот и душу своју положио са верницима и за
вернике своје, који се ипак нису одрекли вере своје православне и крста са три прста. Треба
споменути овде и светли пример глинског жупника Франца Жужека, Словенца по народности, који је
тих кобних дана 41. настојао да спасава, колико може, православне Србе од сигурне смрти. /О
Жужеку видети опширније у књизи Ћирила Петешића, „Католичко свећенство у НОБ-у 1941-45",
Загреб 1982., 89-94/. Нису, нажалост, сви жупници били такви, јер је не мало њих у другим местима
учествовало у насилном прекрштавању православних Срба.
Глински свети Мученици, који нису издали своју православну веру, несумњиво спадају у свете
Мученике вере Христове и Цркве Православне. /Труд око прикупљања њихових имена још увек
траје. Генерал Душан Баић, из овога краја, у својој књизи „Котар Вргинмост у НОБ 1941-1945",
Београд 1980., наводи имена и презимена и основне податке за 1022 Србина заклана у Глинској
цркви, но то су само они из села среза Вргинмост. - Наш песник Иван В. Лалић написао је песму
„Опело за седам стотина из цркве у Глини", али је у песми број узет вероватно само симболично/.
На ове свете Глинске Мученике можемо слободно применити пророштво светог Тајновидца из
Апокалипсиса Цркве Христове: „И кад отвори четврти печат, чух глас четврте животиње говорећи
ми: Дођи и види. И видех, и гле коњ зелен, и ономе који сеђаше на њему беше име Смрт, и пакао
иђаше за њим; и би им дата власт на четвртину земље, и убијаху мачем, и глађу, и смрћу, и
зверовима. И кад се отвори пети печат, видех под олтаром многе душе покланих за Реч Божју и за
сведочанство Јагњетово које имађаху... И би им дата свакоме хаљина бела, и речено им би да почну за
мало времена док се не напуни и број сабраће њихове и састрадалника, који ће бити убијени као и
они "/Откровење 6,7-11/.
Са Глинским Новомученицима тако је заиста и било: побијени су под олтаром за Крст
Јагњетов и право Сведочанство. Зато им је у новој Глинској цркви подигнут и посебни олтар, а од
Српске Цркве убројани су у општи Сабор Светих Мученика и Новомученика, од Косова до данашњег
дана.

12
 Овај олтар је у апсиди северне певнице новога храма, а у истој апсиди изнад тог жртвеника
фрескописани су ликови: Свештеномученика Саве Горњокарловачког, проте Стеве Огулинског,
мученице Мајке Православне и још неколико мученика Дечице и сељака овога краја, у својим
народним ношњама. Свим овим Глинским Новомученицима служи се служба на овом малом олтару
неколико пута годишње.
У ковчегу на овом жртвенику чува се камен темељац старе цркве, прегршт земље натопљене
крвљу Глинских Мученика и честица моштију Св. великомученика Лазара Косовског, што је доказ
заједничке судбине ових Новомученика са Косовским Мученицима. И у животу и у смрти све им је
било заједничко: страдање за веру и род, исто богољубље и родољубље.
Ма колико да је написано и прочитано о страдањима Српских верника у Глини, и уопште у
Банији и Кордуну, никакве књиге не могу заменити оно што се од самог народа ових крајева може
чути и дознати. Наши разговори са народом, који је тога дана дошао Глинској цркви, међу којима је
било и преживелих бораца из НОБ и нарочито доста старијих жена у црнини, а и са нашим
свештеницима /који иако су махом млади знају од народа доста аутентичних казивања и сведочења/,
трајали су после Литургије све до Вечерња, које је служено по подне у 5 часова, са дечјим
рецитацијама и пригодном беседом.
Из свег овог светолитургијског и братског општења са народом ових крајева остао нам је
незабораван доживљај и неизбрисиви утисак: да је ово жив народ БОЖИЈИ и да има живу душу, велику
душу и велико срце
које вером и човекољубљем све прашта. А није му било лако, шта је све доживео и преживео!

***

Из Глине смо увече отишли за Топуско, старо бањско место на источним обронцима Петрове
Горе у Кордуну. И Топуско је, као и Глина и сва околина, страдало од усташа, нарочито 41. године.
Срби су и овде затварани у православну цркву Св. Јована Крститеља, клани и убијани, вођени у
Глину на тамошње клање, стрељани у Ломића јарузи и Ратковића страни, одвођени у логоре,
нарочито на страшно Јадовно. Боже мој, како је овај народ Кордуна, Баније и Лике, а и читаве ове
бурне Крајине, Глином и Јадовном повезан и вечно сједињен. А уз њих и са њима и ми, и сви Срби
од Косова до Јадовна.
Иначе, порушена у Топуском црква Светог Јована обновљена је 1971., а дотле је Литургија
служена /први пут 1953./ на црквишту под ведрим небом. Ова је црква данас једна од најлепших и
најуређенијих на Кордуну.
Пут нас је из Топуског даље водио кроз село Чемерницу, једно од многобројних и
многострадалних српских села на Кордуну. На овдашњем споменику „палим борцима и жртвама
фашистичког терора" стоји следећи значајан текст који треба памтити /написао га српски писац из
овога села Станко Кораћ, чији су отац и брат заклани у Глинској цркви/:
"Августа 1941. године, вријеме стравичног рата и неизвјесности, дани масовног истребљења
Српског народа. Представници злочиначке усташке државе позваше и на овом мјесту, гдје се
налазила зграда опћине Чемернице, окупише 3. августа одрасле мушкарце села Батинове Косе,
Буковице и Чемернице. Окупљене људе усташе одведоше у Глину, гдје их у православној цркви, ноћу
између 4. и 5. августа 1941. године, мучише и усмртише ножем, маљем и кундаком. Овај злочин у
низу других на Кордуну и Банији, остао у историји као несхватљив ужас. У току четири ратне године
из наведених села погибе у борби за слободу и социјализам 50 бораца, а злочини извршени у
Глинској џркви, у збјеговима Петрове Горе, у Ратковића страни, у Јадовну, у усташким логорима и
затворима и другдје, одузеше овим нашим селима 1016 недужних живота. Драги родитељи, браћо,
баке и дједови, знани и незнани сродници и пријатељи: Ви падосте као невине жртве прљаве
политике изрода људског рода, као борци за слободу, слогу и радост, за наше љепше и сретније сутра.
Нека се никад не забораве ваше патње и наша бол".
Као што се и из овога види, а и иначе се зна, Глинска црква и Јадовно били су прва главна
стратишта банијских и кордунашких Срба православаца. А онда је њихово место заузео милионски
13
логор смрти Јасеновац. /Примера ради да споменемо да је само из овог села Чемернице убијено у
Јасеновцу око стотину жена, деце и стараца/. Напомињемо такође да је одвођење на Јадовно и
тамошње убијање овдашњих Срба отпочело већ првих дана маја 1941. /тј. 6. и 10. маја/.
Наш пут је ишао даље кроз варошицу Вргинмост и онда кроз Војнић, опет једно
многострадално српско место на херојском Кордуну. У време завођења пакленог „новог поретка"
Ендехазије на овим просторима, усташе су 29. јула 41. из Војнића и околине побили у Божића јарку
око 500 Срба, заједно са њиховим свештеницима: Докмановић Милом, Нинковић Петром, Пеурачом
Милом и Шушњар Душаном. У засеоку Војнића Коларићу спалили су цркву Свете Петке са 1б0
православних Срба у њој. Црква је обновљена и поново пропевала 1969. године, но нажалост, као и у
Глини, опет не на истом месту.
Заслуге за обнову и ове и бројних других цркава у Горњој Крајини припадају, уз остале,
највише епископу Горњокарловачком Симеону Злоковићу.
Пошто смо са Преосвећеним јуче заједно служили у Глинској цркви, и о свему опширно
разговарали, нисмо се овога пута задржавали у његовој резиденцији у Карловцу. Свратили смо само
на благослов и послужење, па продужили даље пут са браћом свештеницима. Журили смо на
семинар Горњокарловачког свештенства у Плашком, који је већ одавно био заказан за данас /22.
септембра 83. године/.

У Плашком и Лици

У Плашки смо стигли преко Јосипдола. Варошица Плашки и сва околина изузетно је леп
предео Лике, а лепоти природе доприносило је и лепо време тих јесењих дана. Но да оставимо
природу и време па да говоримо о страдањима Плашког и његовог живља, на челу са
великомучеником владиком Савом Трлајићем и народним свештеницима: Миланом Докмановићем,
Миланом Рајчевићем, Петром Вучинићем, Богољубом Гаковићем, Миланом Ђукићем, Јашом
Степановићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом /православним Чехом из парохије
Личке Јасенице/. Њихово мучење и страдање већ је углавном познато, мада има још увек непознатих
детаља о страдалној судбини и овог српског владике и његовог свештенства и верника.
Распитивали смо се зато о местима борављења и мучења њиховог, па о штали Томљеновића
где су били затворени и злостављани /за време мучења усташе су пуштале плоче са црквеном
музиком „Јелици во Христа крестистесја"/, а нарочито о њиховом одвођењу у Огулин, Загреб, логоре
„Даницу" и Госпић и, коначно, на Јадовно. То зато што се на Јадовно, ако Бог да, сутра спремамо: да
у славу Божију и част њихову извршимо литургијско воспоминаније и заједничарење са њима.
Разгледали смо затим /и снимали/ Плашки катедрални храм и упознали се са приспелом
браћом свештеницима. И поред покушаја да се њихов семинар растера из Плашког, или отера негде
другде, свештеници су се ипак у већем броју окупили око некадашње своје катедрале. Она је, иако
још увек у обнови од тешких рана задобијених после одвођења и убијања њеног архипастира,
свештеника и верника /а њихов се број кретао и до неколико хиљада, јер Плашки је био чисто српско
насеље/, послужила нама тога дана не само за молебан пред почетак семинара, него и за одржавање
самог тог семинара. Шта је ту чудно и нејасно, кад је све јасно...

***

Ништа природније за нас православне Србе него она мудра реч из народне песме: „Беж' у
цркву Краљевићу Марко". Јер кад вам се они већ познати и стереотипно „добри односи цркве и
државе" наједном откажу /унилатерално, по обичају/, кад вам се „друштвене просторије", иако раније
заказане и уговорене, наједном пред носом затворе, а разлог је нека друга „прослава" која ће бити тек
за месец дана, итд. итд., онда вам заиста најбоље дође ово народно већ поменуто „Беж' у цркву
Краљевићу Марко".
Није било наше да се у то мешамо /иако сам већ био „умешан" самим тим што сам позван и
дошао на овај семинар Свештеничког удружења Горњокарловачке епархије/, али је свакако било још
14
једно ново, на лицу места доживљено, искуство онога што сам већ одавно знао, то јест: ко и како
стварно злоупотребљава поверење нашег многонапаћеног свештенства, и данас, не само јуче.
/Накнадно сам дознао да је овај скромни семинар наших свештеника окарактерисан као
„непријатељски" и „диверзантски" од оних који су навикли само на слепу и секташку послушност
својој идеологији/.
Срећа је и знак је духовне, људске и хришћанске, зрелости већине нашег свештенства, и Богу
хвала, првенствено млађе генерације, што је најчешћа тема свештеничког семинара пре свега
пастирски рад у народу, то јест препорађање и оплемењивање људских душа и срца и савести вером
и љубављу Христовом, богољубљем и братољубљем, кроз најпре сопствено јеванђелско покајање,
што је и била главна тема овог семинара у Плашком.
Кад већ говоримо о пастировању нашег свештенства у нашем православном Српском народу
данас, треба се заиста радовати чудесном и спасоносном дару Божијем: да нам Бог још увек даје
народ и свештенике који међусобно разговарају о покајању, знају шта је покајање и шта оно значи за
прави људски лик човека и народа, и хоће увек изнова да се баве том чудном тајном и истином
свељудског искуства, којом је почело и увек почиње Јеванђеље спасења и истинског очовечења
човека.
Српски народ није духовно пропао народ јер још није изгубио душу своју, и неће је изгубити
све док у својој животној пракси /а она једина проверава сваку другу „праксу"/ зна за покајање,
покајање не као неки „кукавичлук", ни као неки „комплекс", већ као „велику разумност и
разборитост" људску, по речима једног древнохришћанског писца, или по речима народне пословице,
покајање као „најлепши цвет људског поштења", Ово зато што истински људско, хришћанско
покајање увек значи нови живот.
Најживље и најопипљивије могло се то осетити баш на овим просторима нашег тродневног
хаџилука.
Иначе, тешко човеку и свештенику, тешко народу и цркви који не знају за покајање и не
позивају на покајање. Почињући увек прво од себе.

На Јадовном на Велебиту

Из Плашкога, преко Плитвица, Врховина и Оточца кренули смо ка Госпићу и Јадовном. И

најзад, трећег дана нашег хаџилука, ево нас на Јадовном.
Јадовно. Пут из Госпића према Јадовном води најпре асфалтном цестом према Брушанима и
Карлобагу. После једно 7-8 км скреће се десно у село Трновац, на месту где скреће и камени пут за
Смиљане, родно место Николе Тесле, такође многострадално српско село под Велебитом као и
бројна друга села у ЛИЦИ.
Мало хрватско село Трновац налази се у самом подножју Велебита, непуна 2 км од пута
Госпић - Карлобаг. Непосредно иза њега почиње успон обронцима Велебита до Јадовног.
Интересантно је запазити да се на излазу из Трновца ка Велебиту налази римокатоличка црква
„Госпа од седам жалости", а изнад ове степенасти „Крижни пут", управо крај пута за Јадовно. Чудна
и несвакидашња симболика! Жалости и патње Мајке Божје због крстоносног пута Сина Њеног. И
оних, додали бисмо, који тим крсним путем пођоше на Јадовно многожалосно. Да ли је ова црква
случајно тако названа или је код честитих римокатолика овога краја, хотимице или нехотице,
проговорила савест хришћанског састрадавања са прогнанима правде ради и сатеранима недужно и
невино у бездане јаме Јадовна? Било шта да је, пророчка симболика овог храма Богоматере Распетога
Христа, као и само име Јадовно, говоре већ много сами по себи.

***

О Јадовну је писано и напомињано, али не никако довољно. Далеко мање него што оно
заслужује. У својој јединствено потресној величанствености оно и данас стоји тихо и немо,
покривено гробном тишином и мученичким миром. Ако и нека га, оно није заборављено.
15
 Да поменемо ипак два новинска написа, који су се нешто пре нашег пута појавили у штампи, а
оба говоре о Јадовну. У „Личком Вјеснику" /излази у Госпићу, број од 15. 6. 83./, у рубрици „Писма
читалаца", објављен је следећи текст једног читаоца: „Прочитавши то /реч је о акцији у општини
Титова Кореница да се обележе „пре јаме на Пријебоју у којима је изгубило живот неколико стотина
невиних жртава", тј. невиних Срба - наша примедба/ сјетих се Јадовног на Велебиту, гдје је за
вријеме НОБ-а у јаму бачено неколико хиљада невиних жртава. У намјери да укажем на достојније
обиљежавање овог мјеста, не желим умањити значај мјеста на подручју опћине Титова Кореница.
Дапаче, сматрам да сва та мјеста треба достојанствено обиљежити. Вјерујем да готово нема одраслог
човјека у нашој републици, као и широј друштвеној заједници, а да није чуо за злогласно Јадовно,
које је жртвама равно највећим стратиштима у нашој земљи. Ипак, ово спомен-обиљежје изгледа
јадно и недостојно толиких жртава. У то сам се увјерио кад сам недавно боравио у Лици и посјетио
то мјесто. Пут до Јадовног је веома тежак и готово неприступачан. За пјешачење је предалеко, а
аутомобилом је крајње ризично поћи. Нема никаквих ознака ни путоказа. Онај тко не позна овај крај,
врло тешко би дошао до злогласне Шаранове јаме, која је прогутала толике невине жртве. Сама јама
је такођер грубо и недовољно обиљежена. Плоча којом је обиљежено ово мјесто је минијатурна и
тешко уочљива. Све ово дјелује јадно, напуштено, заборављено и стравично. Управо се питам, како
до данас још ништа није подузето да се ово мјесто на неки начин боље обиљежи. Тко је овдје
заказао? Било би ми драго, кад бих у неком од наредних бројева вашег листа прочитао нешто о
подузетим акцијама да се Јадовно учини доступним и да се боље обиљежи". Следи потпис: "Илија
Пањковић, Бјеловар".
Други напис је из пера иностраног новинара Хеико Флоауа /У „Зиддојче Цајтунг", Минхен, од
16. 9. 83./, где између осталога стоји о Јадовном ово: „Код Јадовна, у Лици, која је насељена Србима
и Хрватима али припада Хрватској, десетине хиљада православних Срба бачено је у јаму дубоку
стотину метара. Екуменизам? - питају се у православљу Србије. Наравно! - тако одговарају, али тек
тада када католици и православни буду изразили спремност да у Јадовну заједнички подигну
покајничку капелу".
Толико из најскорије штампе о Јадовну, а ми да се вратимо нашем служабном путовању на
Јадовно.
Од поменуте Госпине цркве у Трновцу успон уз Велебит иде око 5-6 км, каменим али
излоканим путем који води личком страном Велебита кроз планину, у правцу Сења, док се не дође на
једну омању висораван која још од раније носи многосимболично име Јадовно.
Ту, на тој планинској заравни, иза малог насеља Јадовно, у току летњих месеци 1941. године
био је смештен релативно краткотрајни али зато сигурно најстравичнији усташки логор, који је као
искључиву намену имао - геноцидно затирање Срба, и то најпре Срба из Лике. Довођени су на
Јадовно и Срби из других крајева тадашње Н. Д. Хрватске, довођени и други људи из „нехрватских
скупина становништва", али је Јадовно пре свега било јама и гробница личких Срба. И то само зато
што су православне вере и српске националности.
На излазу из ове јадовинске висоравни данас стоји дрвена рампа, али како је рампа била
отворена ми смо кренули даље. Пут иде уз падине Велебита и доводи нас до уске а на стотину метара
дубоке Шаранове јаме /име је, кажу, добила по чобанчету Шарану, које је некада раније у њу упало/.
Од Шаранове јаме пут иде косо уз планинску падину до јаме на Гргином бријегу и до других
понорних јама којима изобилује крашко тло Велебита.
Према „Енциклопедији Југославије", планина Велебит, једна од најдужих у нашој земљи,
грађена је од карбонатних стена и има доста шкриљаца и кречњака, као и крашко подземље са
снажном подземном циркулацијом воде, те мноштво ломова и вртача, дубоких пећина и још дубљих
јама /које могу бити и степенасте, са проширењима у виду пространих галерија/. Са континенталне,
личке стране Велебит је покривеи доста густом шумом, највише буковом, смрековом и боровом.
По свему судећи, чудна планина, са чудном утробом и још чуднијом историјом! Ако нипочему
другом, Велебит ће остатк у историји незаборављен својим Јадовном, нашом људском трагичном
судбином у последњем рату. Пре свега, трагичном судбиком Српског народа ових крајева. И не мање,
ако не и више, злослутном судбином починиоца те трагедије.
16
 У поменутој „Енциклопедији Југославије" прочитали смо, пред полазак на пут, следеће редове
о Јадовном /писала их Савка Калинић из Загреба/:
"Јадовно, логор у који су усташе 1941 одводиле жртве свог терора да би их тамо побиле.
Налазио се у једној долини на Велебиту на простору од 1250 м, ограђен бодљикавом жицом високом
4 м; око жице била је постављена стража у дубину од 1 км. Заточеници, већином Срби, најприје би
стизали у госпићку казнионицу гдје се вршио распоред за логоре. У логор Јадовно се ишло од
Госпића преко села Трновца. Нераван терен у логору морали су заточеници изравнати и на њему
направити заклоне од грања. Заточеници су радили по цијели дан до изнемоглости, уз готово никакву
храну. На 5 км од логора налазила се јама у коју су усташе повремено бацале заточенике, преклане
над самом јамом. Последњу групу од 1500 људи усташе су побиле митраљезима у августу 1941; нове
су жртве возиле на Оштарије, велебитско село на цести Госпић - Карлобаг, и бацили их у јаму у
заселку Ступачиново. У мјесецу мају, јуну и јулу 1941. у Госпић је стизало дневно по хиљаду људи,
жена и дјеце. Рачуна се да је крашка јама поред логора Јадовно прогутала око 35.000 жртава".
После наше посете Јадовном /друге по реду за последње две године/ и разговора са многим
људима из Лике и других крајева, а и после проучавања и других објављених и необјављених
података о логору Јадовно, може се рећи да би наведени подаци из „Енциклопедије" били углавном
тачни, ако се мисли само на најближу „крашку јаму поред логора", тј. Шаранову јаму, удаљену свега
око 1 км од логора, у коју је вероватно и бачено поменутих 35.000 жртава. Али, постоје и друге јаме,
неке данас знане, а неке тада затрпане и данас незнане. /Постоји, наима, народно сведочење, и Срба и
Хрвата, да су усташе, напунивши неке од јама људским телима, затрпавале их и забетонирале, па их
покривале земљом и лишћем да би тако затуриле траг својих злочина/.
Број жртава у Јадовном, према томе, далеко превазилази поменути број у „Енциклопедији
Југославије".
Према налазу спелеолога дубина Шаранове јаме је око 42,5 метара, и то само до првих
костију, којих даље у дубину треба да има око 40 кубних метара /осим ако јама има и галерију или
подземне воде/. Слична је дубина и јаме на Гргином бријегу, а у околини, као што рекосмо, постоји и
још неколико јама које су усташама служиле за затирање трагова својих покоља и човекоубистава.
Историчар Милан Баста /Србин из Лике, учесник НОБ-а/ пише, према изјавама и старијих
људи из Лике и других крајева, и наводи као број убијених у Јадовном цифру од око 50-60 хиљада,
чиме се Јадовно, по њему, после Јасеновца и Старе Градишке, „сврстава у логоре с најмасовнијим
жртвама у НДХ" /књига „Рат је завршен 7 дана касније", издање 197б/.
У нашим разговорима са људима из Лике, од којих су неки посебну пажњу посветили и
посвећују жртвама Јадовна, ми смо чули за бројку од око 80 хиљада жртава, а једно сведочење
помиње прецизан број од 86.000. Али, да се вратимо мало уназад, на сам почетак јадовинске Голготе
Српског народа у овим крајевима, кроз које смо ових дана поклонички пролазили.
Одмах по стварању своје злогласне Независне Државе Хрватске, усташе су почеле такозвано
„чишћење терена", то јест настојали су што пре створити расистички „чисти хрватски простор"
/нешто слично данашњој тежњи за „етнички чистим Косовом"/. Они су стога брзо отпочели најпре
појединачно а онда и масовно убијање и уништавање, пре свега Срба, а онда и других недужних
људи.
Појединачне злочине, по Лици и другде, усташе су чиниле већ од првих дана своје
страховладе, која је почела одмах по капитулацији и оснивању Н. Д. Хрватске. Треба знати да је
капитулација у Госпићу објављена већ 10. априла 41. /у 5 часова по подне/, после чега усташе у
Госпићу и Лици преузимају власт у своје руке и већ истог дана почињу хапшења Срба /пет луди из
Смиљана, 18 људи из Богданића/, пуњење Госпићког затвора, и бацање у јаме: у Бужиму, Јанчи и
Јадовном. /Види и Јаков Блажевић, књ. „Супротстављања..." 1980., стр. 89-90/.
Усташе убијају најпре свештенике, учителе и друге виђеније људе, а било је убијања и свих
Срба одреда, ко год им падне шака. Ова прва своја злодела усташе су донекле прикривале,
припремајући се за испуњење свог главног плана - масовног прогоњења и истребљења Срба, тј.
геноцида над Србима путем покоља или прекрштавања. Но да видимо најпре ситуацију изван
Госпића.
17
 Прва већа и масовнија злочиначка акција усташа била је већ 29. априла 1941. године у селу
Гудовцу код Бјеловара, где је убијено око 184 Срба сељака. После тога следи погром у Благају на
Кордуну, где су 7. маја 41. усташе поклале око 520 Срба сељака из Вељуна и околине, а међу првим
жртвама били су свештеници Бранко Добросављевић из Вељуна и Дмитар Скорупан из Цвијановића
Брда /сви су убијени на најсвирепији начин у шуми званој „Кестеновац" код Хрватског Благаја/.
Такође је убрзо побијено око 700 Срба у околини Слуња, и група од 500 Срба из Војнића и околине
/такође на Кордуну/, заједно опет са својим свештеницима из околних српских села.
Затим је на ред дошло затирање Срба и српских села у Лици, од којих ћемо поменути само
нека. У Јосипдолу /20. маја 41./ усташе су Србима из тог места и околине напуниле стару шхолу,
мучиле их, па клале и стрељале по групама, затим их бацале у ровове, неке и полуживе, посипале их
живим кречом и онда земљом затрпавале. /Цркву у Јосипдолу су демолирали и претворили у магацин
за оружје/. У Плашком су, као што смо поменули, похапсили /21. маја 41./ преко 700 Срба и одвели их
у Огулин, где је, заједно са још покупљенима из других места, побијено 5.000 Срба /не рачунајући
спроведене у логор Јасеновац/.
Следе затим остала српска села и насеља у Лици, где су већ од средине јуна 41. почели
масовни прогони и покољи, а током јула уништавана су и читава српска села и засеоци. У Пријебоју,
између Плитвичких језера и Коренице, убијено је и у јаме бачено око 400 Срба, а из општине
Плитвичка језера - изразито српског краја -насилно је протерано /само у току 28. и 29. јуна 41./ преко
2.500 српског живља на подручју Дрвара и Грахова. У селу Суваји код Доњег Лапца усташе су /1. јула
41./ запалиле село и побиле око 300 Срба, од којих је 170 бачено у три јаме, а остали су спаљени. Већ
следећег дана /2. јула 41./ запаљено је село Осредак, а за њим и село Бубањ, где је све живо поклано и
побијено или већим делом бачено у чувену Боричевачку јаму. /Ово је изазвало једну од иначе ретких
српских освета у хрватском селу Боричевац/. Врхунац злочина у Бубњу било је убиство 12 српских
девојака док су мирно копале кукуруз иа њиви /"То је било деветога јула, кад погибе дванест српских
цура"/.
У Личком Петровом Селу /побијено 900 људи/, у Врховинама, у Оточцу /где и до данас
постоје неиспитане масовне гробнице Срба/, у Теслином Смиљану код Госпића /побијено и поклано
650 Срба, од којих су многи живи у кућама спаљени/, у госпићким селима Липе, Плоча и Папуча
/покољ свих затечених породица/, у селу Дивоселу јужно од Госпића /за један дан поклано и
побијено око 700 душа/, и јужније, у Медаку /где су у вребачким и медачким боровим шумама -
плантажама усташе побиле и закопале око 1.000 људи/, па у Грачацу и околини /почетком августа 41.
масовно поклано око 500 Срба/ - све један и исти усташки геноцид над српским живљем, као
уосталом и другде: по Босни /само у троуглу Бихаћ - Крупа - Цазин побијено тих дана око
20.000 Срба/, у Славонији, Срему, Далмацији, Херцеговини, по читавој НДХазији.
Најстрашније од свега је било што је народ често обмањиван, просто демонски лаган, па је,
позиван и присилно сабиран, ишао у поворкама, као јагањци на клање, понекад чак и певајући.
Говорено им је да иду на рад у неки други крај, или у Немачку. А коме је и могло пасти на ум да им је
спремано то и такво безумље?!
Као посебан вид перфидног обмањивања Срба, ради масовнијег намамљивања, било је и у
Лици практиковано тзв. „покрштавање", које се и овде као и у Глини завршавало групним покољем
Срба. /Познат је позив на такав покољ Срба у Лици удбинског фратра Мате Могуша, 13. јуна 41. у
Удбини. „Досад смо за католичку вјеру радили молитвеником и крстом, а сад је дошло вријеме да
радимо пушком и револвером. Иселит ћемо и истријебит српски народ у Хрватској"... Лист
„Хрватски народ" од 22. и 24. јуна 41./.
Такву превару под изговором „прекрста" усташе су извеле у личком селу Косињу код
Перушића /и то само три дана после покоља Срба у Глинској цркви/, где су 347 окупљених Срба
повезали жицом и побили, а онда им лешеве спалили у једној кући. /Било је, међутим, и таквих
ретких случајева где су поједини римокатолички свештеници покушавали да „прекрштавањем" спасу
Србима животе, као што је то чинио жупник у Дрежнику код Слуња Драгутин Штимац, који је при
том покатоличење Срба „сматрао само формалним". Он је своје вернике Хрвате јавно у цркви
позивао да не сарађују са усташама у њиховим злочинима над Србима, као што је то чинио и стари
18
фра-Грга у Оточцу. На жалост, Драгутин Штимац је, на предлог усташа, обешен од Немаца 1943. -
Види Ћирил Петешић, „Католичко свећенство у НОБ-у 1941 - 45" Загреб 1982, стр. 193/.
Ипак, сви ови поменути злочини усташа у Лици били су само, да тако кажемо, успутни и
пропратни акт главног злочина над Србима, који се тих летњих месеци 1941. године вршио у
Јадовну.
Ово, наравно, не умањује нити потцењује „обиље невјероватног и непојмљивог дивљаштва"
усташког при тим покољима Срба, „које је запањивало и окупатора", како вели један очевидац
Личанин, наводећи и писање италијанског команданта Б. Ангелинија о томе како је један усташа, син
директора Госпићке гимназије, банкетом прославио клање сопственом руком своје хиљадите жртве
српске! /„Лика у НОБ 1941.", стр. 154/.
Кажемо „успутни" и „пропратни" зато што, упоредо са овим убијањима, усташе су почеле и са
масовним одвођењем Српског живља, а уз њих и Јевреја и Цигана и свакога ко им се противио, у
своје концентрационе логоре, из којих се никада више нису вратили /док је при убијањима и
паљењима бивало и бежања у шуме и збегове, ради спасавања голог живота. О томе пише напр. Јаков
Блажевић: „У Перушићком котару, у Косињској опћини, усташе су масовно убијали српско
становништво у селима Крш, Студенци, Млака и другима. Куће су биле потпуно спаљене. Луди који
су остали у животу живјели су идуће двије до три године искључиво по пећинама" - књ. II, 38/.
Као први такав усташки логор обично се сматра логор „Даница", који је отворен 29. априла
1941. у некадашњој фабрици „Даница" у Копривници. Кроз њега су прошли многи мученици српски
на путу за логор смрти Јадовно на Велебиту. Кроз логор „Даница" у Копривници прошао је већи број
наших свештеника из Горњокарловачке, Тузланске, Пакрачке и друтих епархија, а са њима и велики
број православних верника и другог народа из разних крајева ове многонапаћене земље. Тако на
пример, читав конвој из „Данице", са 250 Срба и двадесетак свештеника, спроведен је под јаком
стражом 30 јула 41. у Госпић, да би, после свеноћног мучења у госпићкој казнионици између 1. и 2.
јула, сутрадан сви били изведени на Јадовно и бачени у јаме.
У логору „Даница" било је и доста наших људи из Копривнице и околине, особито из српског
села Грубишно Поље, који су затим спроведени на Јадовно. Благодарећи управо честитим мајкама и
супругама 1.486 наших људи из Грубишног Поља код Копривнице, који су сви бачени у Шаранову
јаму на Јадовном, обележена је по први пут /тек 1957. г./ и каменом обзидана ова јадовинска јама.
Били су то синови и мужеви, између 16 и 60 година, који ни у јами нису заборављени од драгих мајки
и верних супруга. Оне су им, као некада мироносице, прве обишле гроб и обележиле га овом плочом:
„На овом мјесту између осталих из наше земље побијено је по усташким крвницима 1486 жртава из
опћине Грубишно Поле 1941. Спомен плочу подигло је друштво „Напредна жена". Грубишно Поље 2.
VI 1957.
Одмах после „Данице" у Копривници, другим по реду настанка усташким логором сматра се
да је био сабирни логор у Госпићу, са своја два „истурена одељења" смрти: логор Јадовно на
Велебиту и логор Слано на острву Пагу. У поменутој „Енциклопедији Југославије" и у другим
објављеним књигама о усташама и логорима Н. Д. X. обично се наводи да је логор у Јадовну отворен
у мају 41. године.
Међутим, судећи по много чему, логор и губилиште на Јадовном отворено је још пре тога, то
јест одмах по успостављању усташке власти у Госпићу и Лици, а то је било, видели смо, већ 10.
априла по подне. О хапшењима Срба у Госпићку казнионицу већ 10. и 11. априла 41. постоје бројна
сведочанства, и живи људи који то још памте. а такође и сведочанства о томе да су хапшеници одмах
затим одвођени пут Велебита, на Јадовно. /Неки, на пример, Срби, који су тих априлских дана хтели
да својим ухапшеним сродницима однесу храну у Госпићки затвор, били су поверљиво обавештени
од пријатеља да су сви ухапшени већ одведени на Јадовно. А логор Јадовно је, као што се зна, већ од
првих дана био само привремено прихватилиште жртава одређених за ликвидирање у јамама/.
Изгледа да је Лика, и нарочито Госпић и околина, раније од других крајева Ендехазије,
постала стравични вртлог затирања Срба. /"Ситуација је била посебно тешка у Лици... Масовна
звјерства, формирање логора смрти на Јадовном, бацање живих људи у јаме, покољ српског народа,
прогони комуниста и антифашиста, пуни затвори, то је била слика Лике у тим данима" - вели као
19
очевидац Јаков Блажевић, књ. П, 52-53/. Павелић је, изгледа у ту сврху, дао да се и сви Хрвати
цивили у Госпићу и околини наоружају пушкама. Наравно, главни злочинци у Госпићу и Јадовну
били су још до рата познате усташе Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Томљеновићи
и други. Они су и били главни творци и заповедници Јадовинског пакла, чија се страва почела
ширити по тим крајевима још од првих дана стравичне и крваве Ендехазије
Сећам се, у своје време читао сам књигу Мирка Першена /"Усташки логори", Загреб 1966./.
Међутим, тек сада, после наше посете Јадовну, постала ми је сасвим јасна његова опаска да су
усташе зато изабрале затвор у Госпићу за сабирање у њега свих „непоћудних елемената", јер су
сматрали да се велебитске бездане јаме могу згодно употребити за масовне гробнице На то бисмо
ми сада додали да је тај страхотни „избор" учињен ваљда још и зато што су Јадовинске јаме тешко
приступачне и тешко испитљиве, па су усташе мислиле да, у евентуално другачијој сутрашњици,
неће се моћи лако испитати ни доказати врста и обим њиховог злочина над Српским живљем овог
дела Југославије.
Да се заиста на Јадовном почело са ликвидирањем Срба још половином априла 1941. године
види се и из тога што су 20 априла 41. „из Карлобага пјешице отерани преко Башке Оштарије и преко
гребена Метле на Јадовно" неколико Срба из села Шибуљине /Велебитско Подгорје крај мора/ и они
су тога дана на Јадовном већ затекли логор ограђен жицом и мноштво Срба затвореника у њему. О
томе пише Павле Бабац /родом и сам из села Шибуљине, иначе до недавно сарадник Војно-
историјског института и „Војне енциклопедије" у Београду/ у својој књизи „Велебитско Подгорје
1941-1945" /која је написана 1965., а објављена недавно у Београду/.
Он описује то довођење у логор на Јадовном ових првих Срба из Шибуљине и њихово затим
погубљење у јамама смрти, заједно са другим логорашима. Но он доноси и потресно сведочанство
једнога од преживелих Срба Шибуљчана, Серђа Пољака, који је чудесним начином остао жив и
спасао се из крашке јаме у којој су остали логораши нашли смрт. /Ово јединствено сведочанство
доносимо посебно на крају, у Прилогу 3/.
Павле Бабац описује такође и истовремено постојање сабирног логора у Госпићу, одакле су
тих истих априлских дана већ отпремане масе људи на Јадовно. Тако, описујући судбину друге групе
Срба из истог села Шибуљине, које су усташе одвеле већ 22, априла 41. најпре у Госпић па онда
сутрадан на Јадовно, он вели: „Првој групи, која је лежала у Госпићкој казниони, прикључени су /22.
IV/ још двојица Шибуљчана, браћа Јован и Илија Лукић... Кад су уведени у двориште казнионице,
Јован и Илија су се изненадили због непрегледне масе људи у неуредном одијелу и изнуреног и
забринутог изгледа. Ухашпеници су седели на земљи и укочено посматрали непрестану ужурбаност
усташа који су истоваривали препуне камионе људи, а затим утоваривали одвојене спремне групе
затвореника, међусобно везане жицом, и одводили у непознатом правцу /тј. на Јадовно/...
Свакодневно је влаковима и камионима стизало брже и више људи но што су егзекутори из Госпића
могли дневно физички да уништавају на губилиштима на Јадовну. У Госпић је стизало сваког дана
око хиљаду ухапшеника. То је трајало непрекидно од 20. IV до почетка августа 1941 године. Према
томе, за око 70 дана доведено је било око 70.000 људи" /стр. 20-21/.
Не знамо зашто Павле Бабац трајање логора смрти у Јадовном доводи само до почетка августа
41. /и очигледно да погрешно броји 70 дана трајања логора, уместо 100/, јер Јадовно је „радило" све
до пред крај августа месеца 1941. /што и сам он на другом месту потврђује, кад говори о логорима
Сланом и Метајни на Пагу/. Но оно што је и код њега и код других очигледно то је да је хапшење
Срба у Лици и Подгорју и њихово сабирање у Госпићки затвор и спровођење на губилиште на
Јадовно почело већ од половине месеца априла 1941.
Почетком пак месеца маја довођени су у Госпић и Јадовно и Срби из удаљенијих крајева
тадашње Н. Д. Хрватске /као напр. што су из Баније и Кордуна већ 6. и 10. маја доведене веће групе
тамо похапшених Срба/. Тако је, ето, потекла Јадовинска крвава река од око хиљаду невиних жртава
свакога дана, и текла је тако пуна четири месеца, од половине априла до половине августа оне
најкрвавије за Србе 1941. године. Поменуло се, не повратило се!
Очигледно је, према томе, да је Јадовно било први усташки логор смрти и да је њему била
додељена та првенствена улога: масовно уништавање Срба. Логор је зато отворен већ у априлу 41.
20
и „радио је" стравично ужурбано. „Помоћни логор", тако да кажемо, био му је логор Слано на острву
Пагу, с друге стране Велебита, на мору, и пут до њега водио је из Госпића преко Карлобага, кроз
такозвана Велебитска врата. Тај логор је отворен 25. јуна 41. и трајао је до друге половине августа, тј.
нешто краће од логора на Јадовном.
У оба ова логора смрти логораши су допремани из сабирног логора у Госпићу. У Госпићки пак
сабирни логор довозили су људе, жене и децу из свих крајева, а највише Србе из Лике; „сељаке
покупљене по њивама или дигнуте из властитих кућа. Везивали су их жицом, трпали у камионе и
одвозили у Јадовно. Усташе су тамо убијале своје жртве". Тако гласи казивање сведока очевидца
Марије Гржетић.
Логори Слано и Метајна на острву Пагу укинути су средином августа 41. зато што је то
подручје припало италијанским окупаторима. И пре укидања ових логора многе су логораше из њих
возили у јаме на Јадовно, мада су многи и на самом Пагу страдавали. /Уствари, логори на острву
Пагу затворени су око 19. или 20 августа, кад су се по наређењу из Загреба усташе повукле према
Госпићу, а на Паг је дошао италијански војни санитетски одред V армијског корпуса, који је требао
да уклони све трагове логора и изврши санацију земљишта. Тада је установљено да је на Пагу од
усташа побијено око 18.000 жртава/. Последња група од 3.000 Срба и извесног броја Јевреја
отпремљена је са Пага на губилиште у Јадовно, јер ће јадовински пакао наставити да убрзано „ради"
све до пред крај августа, док и ту нису стигли италијански црнокошуљаши и њихова војска. Тада се
усташе повлаче са Јадовна, уништавајући за собом, колико су могли, све трагове логора на Јадовну.
Последње преостале логораше у Јадовну усташе су побиле и побацале у јаме, које у Шаран и
Гргин брег, које у Ступачиново код Оштарија /где су махом били сабирани Јевреји/, или у ко зна још
које јаме на Велебиту. /А за доказ да су усташе и мимо Јадовна бацале Србе и у друге јаме по
Велебиту поменућемо овде још две нама познате јаме: такозвану „Јарчју јаму" изнад Дивосела и
Оланка ка Височици, и јаму звану ,Јамина" изнад Крушчице у Велебитском Подгорју. - О недавном
открићу у овој последњој јами костију од неколико стотина жртава види на крају Прилог 4/.
Да је пак Јадовно „радило" и у другој половини августа 41. о томе има више сведочанстава,
али је можда најкарактеристичнији исказ Драга Свјетличића из Добоја /дат после његовог бекства у
Србију/. Драго Свјетличић је био доведен у Госпићку казнионицу 9. августа 41. но, због великог
мноштва затвореника /јер, „у то вријеме -концем августа мјесеца - слијевале су се ријеке заточеника у
Госпић у према Јадовном, великој клаоници недужних људи" - Ј. Блажевић, књ. II, 75/, он је тек 24.
августа био везан у транспорт од 900 Срба одређених за Велебит. Али тог истог дана, вели он, дошли
су у Госпић Италијани и наредили прекид даљег вођења на Јадовно, па је задња група затвореника из
Госпића спроведена возом за Јасеновац, из којег је логора Свјетличић после успео да побегне и да
стигне у Србију.
Јасно је, дакле, да је све до тога дана Јадовно непрекидно гутало своје безбројне жртве,
довођене из Госпића, и то по „њих око 800 до 1.200 људи дневно", како вели исти Свјетличић" „Они
су везани два по два жицом, а затим су спојени једним ланцем по средини поворке... На овакав начин
одведено је за време мога боравка око 18.000 Срба, који су на Велебиту убијани тврдим предметима
по глави, а затим бацани у један дубок амбис у стенама".
Логоре смрти с обе стране Велебита, особито пак ово стравично стратиште невиних и
недужних на Јадовном, наследиће и продужиће после тога не мање стравични логори смрти. у
Јасеновцу и Великој Градишки /оба ова логора постојала су и „радила" током свих година рата и
крваве Ендехазије/, а и други познати усташки и фашистички логори. Јастребарско, Лепоглава, Доњи
Михољац, Костајница и Дубица, Керестинец код Самобора крај Загреба, Лобоград, Тења код Осијека,
Ђаково, Крушчица код Травника, Земун, Бањица, као и логори за депортацију и исељавање: „Цапраг"
код Сиска, Бјеловар, Славонска Пожега, Славонски Брод, Бихаћ, Винковци.

***

Трајање логора у Јадовном у току око четири месеца, од половине априла до пред крај августа
1941, и довођења у њега скоро свакодневно већих и мањих група ради бацања у поноре јаме, чини
21
овај логор, по интензитету „рада" његове стравичне „воденице смрти", можда најстрашнијим од свих
до сада познатих логора у Другом светском рату.
У месецима док је логор у Јадовном постојао, по сведочењу преживелих сведока, у Госпић је
свакодневно стизало негде око 1.000 /хиљаду/ људи, жена и деце Сви су они углавном спровођени на
Јадовно - да буду бачени у бездану утробу Велебита. Стравичних 120 дана трајања и рада
Јадовинског логора, са овим још стравичнијим „просеком" од око хиљаду доведених и уништених на
дан живих људских бића, јасно говори свакоме о високом броју његових жртава.
Па коме онда требају она по сваку цену, и где год се може, смањења и умањења тих трагичних
жртава, првенствено српских, православних?! Ми нећемо да о ''бројкама'' расправљамо и споримо
/као да се ради о неком „лицитирању"/, јер није више важно колико их је тачно било кад их је већ
било онолико колико их је било. Важно је памтити те невине жртве и са побожним пијететом их се
сећати. Памтити и сећати их се, и ништа више од тога. Јер тај свети спомен на њих опомена је и за
будућност. Зато је с правом речено и записано /испред логора у Дахау/: „Ко жели да се жртве
забораве, тај жели да се оне понове".
О начину ликвидирања жртава у Јадовном постоје сведочења о разноразном убијању, па чак и
о томе да су логораше, често и полуживе, а некад и сасвим живе, стрмоглавце бацали у јаме.
Најчешће су их везивали жицом за руке, по двадесетак или и више у групи, а онда су само прве
убијали кундаком, маљем или чиме крвник стигне, па их онда гурали у јаму, а они су за собом
неминовно повлачили остале. Отуда се по Лици и до данас прича да су се из јаме могли чути људски
крици и вапаји током неколико дана или ноћи, а из ове Шаранове јаме, причала је једна жена
Хрватица, чула се железничка пиштаљка три дана узастопно. /Ово неће бити невероватно за оне који
се, као ово ми, нађу на Велебиту у мирне јутарње или вечерње часове кад и најмањи шум одјекује
врло далеко по чистом планинском ваздуху. Иначе, Јадовно се налази на око 1200 м. надморске
висине, а и сва Лика је, као и Косово, уствари висораван; Госпић, на пример, иако у равници, има око
550 м. надморске висине/.
Мада је остала реч о усташким мучењима, по логорима и иначе, да „бити убијен метком,
значило срећу", у логору Јадовно било је и масовног стрељања. /О томе сам прочитао лично
сведочење Милана Трешњића, управо о логору на Јадовном: „Рафали митраљеза не престају из
логора у Јадовном. Они се добро чују /доле у околини Госпића/. Ни ноћ 4/5. августа /1941./ није их
прекинула. Тамо је докрајчивано стрељање преко 20.000 Јевреја, Срба и осталих које су усташе
осудили на смрт. Тамо је већ био нашао или је тога дана налазио смрт један број Дивосељана. Исте
ове ноћи српска села око Госпића нестајала су у пламену који се стравично одсликавао у облачној
ноћи" - ''Лика у НОБ 1941.'', стр. 178/.
У логору на Јадовном, на висинама Велебита, а у понорним дубинама његових јама, људи су
једноставно уништавани, свеједно како. А главно је: низашто, ''без кривице криви'', криви што су
живи, што су то што јесу вековима. Поштен и добричина, многи Србин Личанин говорио је тада: „Не
може мене нико убити на правди Бога, ни крива ни дужна!" Па ипак, управо је тако и зато убијан,
убијан од нељуди, од злочинаца који су измислили нешто тако стравично као што је Јадовно, наш
општи јад.
Јадовно је најбоље показало шта се хтело остварити у Лици, у Крајини и даље у читавој
творници смрти Ендехазији, да се није дигао голоруки народ, кука и мотика, гуњ и опанак. /Дигао се,
по традицији, најпре у збегове, у самоодбрану/.
Родоубиствена опасност - геноцид - претила је српском православном живљу у читавој Н. Д.
Хрватској, али нигде тако као овде у Лици и у Крајини. На скуповима у Госпићу, тих крвавих дана и
месеци 1941. године, изложио је усташки доглавник Миле Будак познати „шири усташки план": да ће
„један део Срба побити, други део раселити, а остале превести у католичку вјеру и претворити у
Хрвате". Ни он ни његова Н.Д.Х., међутим нису одржали чак ни то обећање. Будак и њему слични
као напр. Гутић у Бања Луци/, директно су харангирали на најбруталнији геноцид против Срба, од
чега су се згражавали многи поштени Хрвати, вековни суседи Срба у Крајини. /Усташки су злочинци
своја недела у Јадовном скривали и од многих честитих Хрвата, што су нам посведочиле и старије
жене Хрватице из тих крајева/. Будакова и слична харангирања и створила су Јадовно, Глину,
22
Јасеновац и друга стратишта и мучилишта невине раје, и још: згаришта од ваљда две-три десетине
хиљада српских домова и храмова само у Лици. Јер затирано је све српско, читава села и парохије
српске. /У Горњокарловачкој епархији од 203 цркве и капеле православне, усташе су уништиле 88 и
тешко оштетиле 67, тј. преко три четвртине српских богомоља/.
У злогласној Ендехазији крварило се тих страшних дана и месеци од Велебита до Дрине
крвљу невином, братском, хришћанском, крвљу људи и жена, стараца и одојчади, највише српске,
мада се ни име Србин није смело изговорити, чак ни звање „српско-православна вјера" /већ само
''грчко-источна вјера''!/. Па ипак, нигде се тако није крварило као у овој вековима немирној и јуначкој
Крајини, о чему је остала, као страшни сведок, и песма у народу:

"Крајина је крвава хаљина,

у крв лијеже, у крви устаје
и крваве једе залогаје...

Јадовно је, тих летњих месеци крваве 1941, можда највише крварило, али се крв његових
жртава није дала видети, као што је и данас његов мученички мир и покој тако тих и смеран, тако
невидљив а опипљиво жив, живо присутан у нама. Свете кости Јадовинских Мученика запретане су
дубоко у утробу Велебита, а њихов небоземни мир и спомен дубоко је присутан у нашим душама,
срцима и савестима.
Ово је и био главни разлог нашег поклоничког доласка на Велебит, из Београда, преко Глине,
Кордуна и Лике до Јадовна. Прошле године овде су били и бројни наши студенти. Јер, памћење нам
траје, незаборав се обнавља сваки пут кад певамо Богу за све пострадале и преминуле: „Вечнаја
памјат - вечан спомен!"
Ми људи често нисмо ни свесни колико је велика ствар памћење, и наше, а поготову Божије.
Зато је разбојник на крсту и рекао Христу, уместо свега другога: „Спомени ме се, Господе, у
царству Твоме". Памћење у Христу и јесте наша вечност, вечно памјатствовање и незаборав
Љубави. Сва тајна Цркве, и њеног небоземног јединства у Христу Богочовеку, садржана је у њеном, и
нашем у њој, светолитургијском памћењу. Памћењу и приношењу - „за све и за сва"... „Најпре се
спомени, Господе, свете Цркве Твоје - сабрања народа Твога -од краја до краја земље"...
Поводом жртава наших у овим западним крајевима један наш песник написао је ове стихове:

"Да никад заборав не падне на жртве,

од усташке руке палог милиона,
и да за те хумке, за те славне мртве,
никад не замукне глас црквених звона".

Ми на Јадовном звона црквених нисмо имали /нема их још увек на многим порушеним и још
необновљеним црквама у Лици/, али смо имали Свету Литургију за њих и са њима, са Јадовинским
Мученицима, сведочанство и свезу нашег јединства у Христу јединства „са свима Светима", по
речима Апостола Павла. „Још Ти приносимо, Господе, ову разумну и бескрвну Службу - службу
Мира и Лубави - за пострадале у вери оце и браћу нашу... Мученике и Исповеднике Твоје у Јадовну и
на сваком месту владичества Твога".
Један други песник, родом из Лике, испод Велебита, написао је, при своме и нашем са њиме
повратку у Лику, ове стихове:

"На свакоме месту, и с лева и с десна,

све вас, браћо, сретам и чиним вам помен".

И ми смо тог дана /петак 10/23. септембра/, на дан Св. Мученица: Минодоре, Митродоре,
Нимфодоре и осталих, служили им заиста свети литургијски Помен.

23
 На Јадовном је, наиме, тога дана /тачније почев од вечери/, добротом добрих људи којима и
овај и овакав наш свет ипак не оскудева /без обзира на разне покушаје ометања, као напр. да тобоже
„не може се гарантовати безбедност" на Јадовном - не знам само чија то, и од кога?/, постављена је и
освећена спомен-плоча, тј. „надгробно знамење", како рече о. Јован Николић из Загреба у свом
говору том приликом. Посвећена је „Архијерејима, свештеницима и вјерницима Српске
Православне Цркве, пострадалима на Велебиту, у јамама Јадовна".
Плоча је постављена код Шаранове јаме јер су ту и остале плоче постављене /док до осталих
јама треба тек доћи/. Чин освећења плоче и богослужбеног помена свих овде „од рук злодјеј убитих"
извршио је преосвећени владика ових крајева, Горњокарловачки Симеон, са свим својим
свештенством, њих око 40 на броју, и нас неколико из других наших крајева, свештеника и студената
/од којих један са удаљеног, а одувек нам, посебно данас, блиског Косова/.
Потресно и до суза дирљиво било је видети и доживети овај венац младих студената и
свештеника око ове у нашој земљи несумњиво најпотресније и мучеништвом највеличанственије
Јаме. Јаме читавог једног народа - јер овде су довођени и бацани Срби из свих наших крајева - али
народа који није изгубио сопствено памћење и памћење у Богу. То, уз остало, посведочује и послати
из светог Хиландара благослов, намењен да тога дана буде спуштен у јаму Јадовинских Мученика:
дрвени крст, свећа и тамјан. Дарови и знаци Христови.
За оне који можда неће имати прилике да дођу на Јадовно, пренећемо овде натпис са ове
спомен-плоче /а и за сваки случај/. Но пре тога, да наведемо и натписе са три остале плоче код
Шаранове јаме /поред оне коју смо већ навели/.
На маленој плочи на обичном камену покрај пута, код скретања ка Шарановој јами, стоји: „И
ово је једна од јама у коју су љети 1941. год. слуге окупатора усташки злочинци бацили на хиљаде
луди из Лике и других крајева ове земље. Никада неће бити заборављене ове невине жртве
злочиначког фашизма. Слава им. 27. VII 19б1." /Плочу је поставио вероватно Савез бораца овог
краја/.
На другој већој плочи, изнад саме јаме, стоје имена овде пострадалих из Сремских Карловаца
/махом српске интелигенције, као и у случају наших владика и свештеника, што је свакако опет била
својеврсна карактеристика логора у Јадовном/: „Из Сремских Карловаца доведени су на Јадовно и
пали као жртве усташко - фашистичког терора, јула 1941. године: Милан Божић, Боривој Красојевић,
Александар Манојловић, Борислав Матејић, Александар Матић, проф. Миленко Пишчевић, др. мед.
Јован Поповић, проф. Радован Просенц, др. јур. Стеван Симеоновић - Чокић. Ову спомен-плочу
подиже 19б1. г. Савез бораца НОР Сремски Карловци". На једној маленој плочи, на обзиду поред
јаме, стоји такође податак незаборава: „Љуботина Никола 10. Х 1897. - 30. VII 1941. Оточац".
На овој пак, данас постављеној и освећеној мермерној плочи /нажалост, без уклесаног је
крста, само су четири метална причвршћивача закрштена/, која је стављена у стење, лево испред
Шаранове јаме, уклесане су ћирилицом ове речи и имена:
"Архијерејима, свештеницима и вјерницима Српске Православне Цркве пострадалим на
Велебиту, у јамама Јадовна 1941. године. Архијереји: Петар Зимоњић, митрополит Дабро-босански:
Сава Трлајић, епископ Горњокарловачки; свештеници: Никола Бан, Милан Божић, Данило Бракус,
Илија Будимир, Петар Вучинић, Богољуб Гаковић, Војислав Гашић, Ђорђе Госпић, Милан Диклић,
Владимир Дујић, Милан Докмановић, Милојко Дошен, Милан Ђукић, Лазар Живадиновић, Михајло
Јовановић, Димитрије Јерковић, Теофан Косановић, Љубомир Крњић, Душан Крњевић, Богдан
Лалић, Пантелија Ландуп, Јован Магарашевић, Ђорђе Милојевић, Ристо Марковић, Станислав
Насадил, Емилијан Недић, Тихомир Нешковић, Павле Обрадовић, Вујадин Пањковић, Илија
Павлица, Димитрије Пантелић, Стеван Поповић, Миленко Поповић, Урош Рајчевић, Петар Рашета,
Милан Рајчевић, Јован Станојевић, Јаша Степанов, Матија Стијачић, Ђуро Стојановић, Методије
Суботин, Петар Товирац, Константин Тодоровић, Антим Ћулумовић, Стеван Ћурчић, Јован Чутурић,
Александар Чуповић, Дамјан Штрбац, Љубомир Шкорић. - У знак пијетета подиже ову плочу Савез
удружења православног свештенства СР Хрватске. Јадовно 83.".
Као што се види, ту се налазе сви, сав сабор Цркве божије. Јер, наравно, нашу Православну
Цркву, ни уопште, ни овде у Јадовном, не чине само епископи и свештениџи, него и верници. Али,
24
свима нама је већ познато да ниједан број Срба верника, ма колико би био приближно и неодређено
поменут, не би могао стајати на једној оваквој спомен - плочи, али шта се ту може. /Ионако се чуло
да је једва прошла кроз нечију цензуру, а кроз нечију и није прошла, ова реч на почетку плоче: „и
вјерницима"/.
Уосталом, имена, животи, животни путеви и мучеништво овде пострадалих српских владика,
свештеника и верника, које по броју и имену само Господ Свезнајући зна, заслужују да буду стални
наш спомен у срцу, и дуг за наше даље упознавање њихове небоземне тајне. А тајна сваког људског
бића увек је небоземна, увек богочовечанска, како нас је често на то подсећао отац Јустин Поповић и
како нас на то данас тако живо подсећају Јадовински Новомученици.
Да бисмо споменули само оне овде пострадале вернике које ми досад знамо по имену, наши
путни записи требали би да се претворе у посебну књигу Житија Светих. А надамо се, може Бог и то
дати. У ту књигу би онда ушли сви овдашњи мученици и страдалници „који вером победише...,
ругања и бој поднесоше, па још и окове и тамнице; камењем побијени бише, претрвени бише,
искушани бише, од мача помреше... Лишавани свега, напаћени, злостављани, којих не бејаше
достојан свет: по пустињама потуцаше се, и по горама, и по пећинама и јамама земаљским. И сви они
мученички пострадаше за веру"/Јеврејима 11, 33-39/.
За сада споменућемо само толико да, ваљда по Промислу Божјем, овде су завршили свој
мученички живот и почивају заједно са својим верницима оних двојица наших архијереја чији је
православни народ и свештенство највише пострадао на Јадовном: митрополит све Босне Петар и
владика Горње Крајине Сава.
Уз ову двојицу нових Свештеномученика почивају ту и бројни Свештеници - Мученици :
највише их је из Горњокарловачке /од 70 пострадалих, овде почивају и поменута су 22/, па онда
долазе из Зворничко-тузланске /од којих овде 15 по имену/. Уз своје архипастире и пастире почивају
ту и безбројни верници - Мученици: из већ поменутих двеју епархија, па затим из Загребачке,
Пакрачке /Славонске/, Бањалучке, Сарајевске, Сремске, Далматинске и Захумско - херцеговачке. Из
ове последње је прота Душан Крњевић, који је 21. јула 1941. г. са 300 везаних Срба Херцеговаца
доведен из Мостара у Госпић а онда су спроведени овде на Јадовно и затрвени у јамама.
Од многобројних овде пострадалих и на плочи поменутих свештеника највише их је групно
доведено и бачено у Јадовинске јаме на дан 3. јула 1941, после претходног страшног мучења у
Госпићком затвору ноћу између 1. и 2. јула /О свима њима и многим другим пострадалим српским
свештеницима, и о њиховим мученичким патњама и злостављањима од стране усташа,
заинтересовани читаоци могу наћи прилично сакупљених података у "Споменици православног
свештенства - жртава фашистичког терора и палих у НОБ", коју је издало Свештеничко удружење, у
Београду 19б0.
Није нам, међутим, јасно зашто је Свештеничко удружење Хрватске на овој спомен - плочи у
Јадовном исписало само 49 свештеничких имена, очигледно узетих директно из поменуте
„Споменице", а изоставило је имена као што су Илија Илић из Плашког, Никола Богуновић из Доњег
Лапца и можда Павле Катанић из Бијељине? Узгред такође примећујемо да ова „Споменица" не
садржи и бројна друга имена наших свештеника пострадалих у току последњег рата. Но хвала и за
ова имена/.
На крају, да споменемо и то да се међу Јадовинским Мученицима, чија су имена наведена на
овој спомен-плочи, налазе и 4 свештеномонаха /по два из манастира Гомирја и Тавне/ и два ђакона.
Сва, дакле, саборна заједница Православне Цркве, епископи, свештеници, ђакони, монаси и верници.
„Пуноћу Цркве Твоје, Господе, сачувај. И спаси народ твој и наслеђе Твоје".
Наш помен и поклоњење Мученицима на Јадовном завршио се негде око подне. Но није нам
се журило. Са Јадовним се не одвајаш лако, вуче те да останеш што дуже. Ретко се где као овде човек
осећа тако мирно и спокојно. И овде, као на Косову, небо и земља се додирују, царство небеско и
земаљско се сједињују.
Да додамо, на крају свега, да је овом нашем помену присуствовао и римокатолички жупник
села Трновца Јосип Капуш, а већ по завршетку свега пристигла су и двојица представника
Социјалистичког савеза из Госпића.
25
 Хвала им на томе.
***

Са Јадовног смо сви сишли у Госпић, на братску трпезу љубави, а онда смо, истог поподнева
ми кренули даље кроз Лику, па за Београд.
Пут нас је од Госпића, преко Личког Осика и Бунића /где је наша црква 41. г. такође спаљена,
пошто су у њој претходно мучили истакнуте Србе, а свештеника одвели у Јадовно/ водио даље у
Кореницу, па онда, преко Плитвица и Личког Петровог Села, ка Бихаћу и Босни поносној, али не
мање од ових крајева страдалној Пролазећи кроз ова места Личке и Босанске Крајине са једним
свештеником из ових крајева, слушали смо поново и на лицу места о страдањима народа ових
крајева, између река Лике, Јадове, Крбаве и Уне, у току овог последњег рата.
У Личком Петровом Селу посетили смо не тако давно обновљену цркву, која је од усташа
била порушена /пошто су претходно у њој поклали на десетине Срба, а свештеника Николу Загорца
бацили са звоника уз речи „Неста крста са три прста", што се, Богу хвала, није обистинило, чему је
доказ и ова обнова цркава у Крајини/. Даље смо у Бихаћу /где је такође срушена наша велика црква, и
то лицем на Видовдан 41. г./ прошли крај гробља на Гаравицама, где се у заједничкој гробници
налази око 12 000 побијених Срба из Босне и Лике, заједно са једним бројем Цигана и Јевреја.
Нисмо имали времена да од Бихаћа пођемо навише, на она стратишта горе уз Уну, него смо
кренули покрај ових низ Уну, ка Босанској Крупи, Двору, Костајници и Дубици, све до утока Уне у
Саву код несравњивог Јасеновца под којим лежи најмногољуднији Српски град у историји овог
великомученичког народа.
Читавим својим током, од преко 200 километара, река Уна, која тече између Босне и Лике и
Кордуна и Баније, све до Саве и Јасеновца, била је вековима и остала неми сведок страданија житеља
ових крајева, многострадалне Крајине, нарочито у последњем рату. Крај ње, и других овдашњих река
и урвина, ко ли зна колико још има непознатих стратишта, неиспитаних јама и необележених
гробова?

На том путу крај Уне сетих се Дучићевих стихова

''Јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убијца сви су истог кова
Сад носе унуке куд носише пређе'' /тј. претке/.

***

Један наш човек из Лике рекао је негде, нисам сигуран у које баш време. „Е не зна се, вала,
или је народ гори, ил' му је горе". Један пак други, опет Личанин, говорио ми је више пута. „Да ви
знате какав је то добар народ! Ка-ква је доброта била у тим Мученицима!... Да не да Бог да ми то
своје духовно благо изгубимо". Мени се чини да је он мислио на патње и мучеништво ових
Крајишких Мученика, којих је највише било на овим просторима, од Јадовна до Јасеновца Са њима
се могу поредити само Косовски Мученици, стари и нови. Зато смо са Јадовна и кренули опет натраг
на Косово.

Светим Новомученицима Српским

тропар, Глас 8

Због верности Богу и Божијој правди,

Пострадасте телом, земља се растужи,
Ал' спасосте душе, небо; весели;
А претци се ваши распеваше небом,
На капији раја сретоше вас с песмом:
„Имена су ваша у Књизи вечности,
26
 Улазите у рај, Децо бесмртности".
Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас:
„Мученици Нови, молите се за нас!"

Епископ Николај
/из Службе Св. Српским Новомученицима/

ПРИЛОЗИ

ПРИЛОГ 1.

Из листа „ПРОСВЈЕТА - мјесечник Српског културног друштва Просвјета", Загреб, број

584-5, јули-август 1969, стр. 6-8, преносимо ово:

Језиво свједочанство Љубана Једнака о Глини

Износимо овдје исказ сељака Љубана Једнака из Селишта (Банија) Љубан је једина
преживјела жртва страшног покоља у Глинској српској цркви. Као што је познато, покољ, који су
усташе извршили у цркви у Глини мјесеца аугуста год. 1941., био је један од првих оваквих покоља у
Хрватској. Иза тога слиједило је масовно убијање Срба у Банији, Кордуну, Славонији, Лици.
Ево страшног свједочанства и оптужбе Љубана Једнака. Он је о својим доживљајима оне
језовите ноћи причао једноставним ријечима, без узбуђивања. Његове једноставне ријечи биле су
продорне, страшне. Говорио је тихо и сабрано, али његови су прсти нервозно лупкали по столу:
- „Ево, како је то било - започе Љубан; - 29. августа 1941. сједио сам код куће, у Селишту.
Људи су у селу и околици били заплашени, јер су колали гласови, да усташе убијају све Србе изнад
16 година. Били смо сви на опрезу. Сваког су дана долазиле нове вијести о намјерама усташа.
Говорило се, да су сад овдје, сад тамо некога убили. Али ништа се поуздано није знало, и луди нису
вјеровали да су гласине истините.
29. августа нахрупили су изненада усташе у село. Настала је кукњава и плач. Из свих су кућа
извлачили мушкарце. Успио сам се провући и побјегао сам у Балинац. Тек што сам се малко смирио
у једној кући, кад дође једна баба:
„Бјежите, ево усташа"!
Опет сам побјегао, овај пут у Гређане. Тамо су ми рекли, да су ме усташе већ тражили. Из
овог су села већ били одведени сви мушкарци изнад 16 година. Било је међу њима и стараца од 80
година. Страх и ужас завладао је селом. Нико није знао, шта ће бити с одведенима. Мајке и жене су
нарицале и проклињале.
Сакрио сам се био за неко вријеме и размишљао, шта да радим. Одлучих да потражим
сигурније склониште и извучем се на цесту.
У зао час!
На крижању налетим на усташу. Он ме зграби и одведе у кола. Било је ту више ухапшених.
Сви су били заплашени и један другог питали, шта намјеравају с њима усташе учинити. О, како сам
био луд, што сам се дао од једног усташе хапсити! Требао сам на њ навалити и побјећи, па би ме
можда мимоишле патње, које сам доживио.
Довели су нас у Топуско. Путем су нам псовали српску мајку, ругали нам се и говорили нам,
уз намигивање, да нам спремају лијепу свечаност. Слутили смо зло.
Питали су нас, да ли хоћемо да нас смјесте у цркву или у опћину. Падали су разни одговори. И
мене су питали. Видио сам, да је бесмислено бирати, па сам одговорио, да ми је свеједно.
Дали су ме у опћину. Бјежати се није могло. Били смо окружени разбојницима, који су били до
зубију наоружани. Режали су на нас као бијесни пси. Људи су дрхтурили и знојили се, неки млади
још дијете, плакао је. Гледао сам кроз прозор и проматрао пред кућом како се усташе церекају.
27
Неке сам од њих познавао. Били су ту Фрањо Буторац и Стево Мулац. Нисам вјеровао, да нас ови
људи мисле убити. Та ми смо се познавали и никад се нисмо свађали!
Дуго смо сједили у опћини, премјештали се с ноге на ногу, шапутали и довијали се, што ће се
догодити. Осјетио сам глад, али хране није било.
Око три сата по подне забруји пред опћином камион. Провирих кроз прозор: камион је био
крцат Србима из Старог Села, Катиновца и из Перне. Познавао сам многе, било је међу њима
младића и стараца. Њихове су очи заплашено лутале.
Кад је камион стао, издере се усташа Тусић, да прегледају ухапшене, немају ли оружја.
Почело је скидање с камиона, једног по једног. Ударци кундаком падали су по леђима и главама
ухапшених. Запомагање и вика:
- Немојте, браћо! Спасите, кумим вас Богом!...
Псовке и ударци.
Нахрупише тада разбојници и к нама у собу и редом стадоше тући кундацима, ногама,
шакама. По леђима једнога старца лупао је један усташа као по пању, одзвањало је мукло, и чули су
се уздаси јадног човјека. Срушио се, али се опет придигао. Усташа га треснуо о врата и старцу је с
чела прокапала крв на његову бијелу кошуљу. Један дјечарац вриштао је и зазивао мајку. Ударци су
летјели са свих страна. Настала је гужва, дигла се прашина, људи су се склањали иза столова и
ормара, крв је прскала на под. Простачке клетве и звјерски смијех усташа помјешали су се са виком и
запомагањем беспомоћних жртава.
- Мајку вам српску, пишат ћете данас крв - урлали су подивљали усташе.
- Господине, па шта сам вам скривио... Немојте, ако Бога знате! Смилуј се!... — заклињали су
тучени.
Разбојници су тученима превртали џепове и отимали им новац. Луди су сами вадили и давали
паре, само да их не туку. Међу усташама породила се свађа због плијена. Код претраге једног човјека
пронашли су 3000 динара и почели се за те паре тући...
Онда су нас извели пред кућу. Вратио се празан камион. Гледао сам наоколо, нећу ли наћи које
познато лице, које би ме могло спасити. Опазих мог старог знанца Ђуру Вукиновца. Разговарао је с
једним усташом. Приближих му се и замолих га тихим гласом да се заузме за мене, да ме спаси.
Гледао ме је у недоумици, али одмах стресе главом:
— Спасио бих те, Љубане, кад бих могао. Али видиш и сам, да не могу и не смијем...
И окрену се. Пала је команда.
Око камиона усташе. Тјерају нас кундацима и цијевима од пушака у камион. Несретници су
се послушно и без отимања пењали. Многима је било тешко, јер су били испребијани.
Кад је камион пошао, залетио се на мене Ђуро, којега сам малочас молио, да ме спасе. То ме је
страшно изненадило. Али прије него што сам успио да било шта запитам, тресне ме Ђуро песницом
по глави. У лицу се био промијенио, очи избечио као да се помахнитао. Машио се руком за мој
шешир и отме ми га. То је било све, требао му је мој шешир! Запрепастио сам се, како се човјек у
часу прометнуо у звијер. Нисам то схваћао, били смо стари и добри знанци и никад нисмо међусобно
имали никакве препирке. Одакле наједном та мржња?
Нису нас далеко возили камионом. На железничкој станици у Топуском искрцали су нас. Ту је
већ било нешто Срба из околних села. Гурали су их у вагоне. И нас су тјерали у већ пренатрпане
вагоне. Нашао сам се стиснут у једном теретном вагону међу 150 људи. Газили смо један другоме по
ногама.
Било је несносно вруће, и једва смо дисали. Што даље, све смо теже издржавали стиску и
несташицу зрака. Ширио се страшан смрад. Старији су људи стењали, неки су пали након два сата у
несвијест, дјечаци су запомагали и плакали. Све нас је морила страховита жеђ.
Вагони су стајали на прузи и чекали однекуда локомотиву. Вријеме је пролазило, чинило ми
се, да све траје вјечност. Привукао сам се прозорчићу и угледао пред вагоном Станка Жужића из
Гређана, који је држао стражу. Зовнем га по имену и замолим га, да нам малко отвори врата, да се не
угушимо.
- Марш, свињо! — био је његов одговор.
28
 - Станко, ако Бога знаш, воде ми додај - молио сам даље.
- Марш!
Спуштала се ноћ. Људи нису више могли издржати и почели су мокрити под себе.
Загушљивост је постала још тежа. Људи су жељели, да вагони крену било куда, само да крену. Али
локомотива није долазила.
Прошла је читава ноћ. У зору су почеле припреме за одлазак.
- Прикопчај овај вагон - чули смо команду извана -ови иду на присилни рад...
Наде су порасле код свих нас. На присилни рад, па добро! Вози, камо те воља, само нас не
туци и не убијај! Сви су живнули и почели заборављати на своје муке и патње. Нека буде и присилни
рад, неће ни то трајати вјечно. Наћи ће се правде и за нас у свијету.
У том расположењу довезао нас влак до Глине.
Врата се с буком отворише. Свјежи је зрак прострујао у вагон. По двојица смо скакали из
вагона и постављали се у ред. Дочекао нас је нови ред усташа. Гледали су нас крваво.
Одоведоше нас пред Глинску цркву.
Ту нас је дочекао глински усташки кољач Никица Видаковић:
- Дошли сте, мајку вам влашку! Де, уведи их, да се помоле свом српском богу. Бит ће им за
душу. Тркни по кључеве, да све мрцине затворимо у цркву ...
Уведоше нас у цркву. Било нас је око 1б0. Закључаше цркву и поставише стражу. Ту је било
доста простора и могло се дисати. Били смо сами и тихо смо разговарали. Неки су од нас вртјели
главом и говорили, да ће нас побити. Већина се надала, да ћемо на присилан рад. Били смо жедни и
гладни. Полијегали смо.
Шкљоцну брава на вратима. Улазе неки Паја Крешталица и Милић:
- Дижи се!
Извршили су попис свих затвореника. Треба, кажу, тај попис, да би се могли распоредити за
присилни рад у Лици.
Наде су поновно расле.
Око подне долази неки усташки натпоручник и пита нас, има ли кога, тко је прекрштен.
Јавила су се двојица, и њих је натпоручник повео са собом.
- Биће, да ови не морају на присилни рад - тјешили су се неки...
Послије подне опет уђоше неки усташе.
- Тко је Перо Миљевић? Перо се јавио.
- Дедер, голубе, приђи ближе. Шта ти знаш о четницима? Говори све шта знаш...
- Знам, да има попис четника код биљежника - говорио је устрашени Перо.
- А јеси ли ти четник?
- Нисам...
- Ниси, бога ти твога! Ниси четник, је ли, курво влашка! А тко је године 1935- пуцао на
Малинца, ха? Мајку ти твоју...
И залети се усташа на Миљевића. Из звоника су донијели дебели конопац и положили Перу
на земљу. Тукли су га дуго, док није сав поцрнио. Најприје је викао, касније је само стењао.
И опет одоше.
Пред ноћ су дошли неки усташе:
- Тко има новаца, нека даде, купит ће им се храна.
Људи су давали и скупило се око шест хиљада динара. Сви су били гладни и једва су дочекали
усташку понуду.
Али нико се није вратио са храном.
У сутон стао је пред црквом камион. Дошао је тихо и, тек кад су се врата отворила, зачуло се
зујање мотора.
Протрнули смо. Зашто нас у ноћи хоће одвести? Али, прије него што смо се снашли,
нахрупише усташе у цркву. Звецкало је оружје у полутами, одјекивале су усташке цокуле црквом.
- Палите свијеће!

29
 Људи су ужурбано почели палити свијеће. Око неких свијећа дуго су се престрашени људи
бавили. Нису хтјеле горјети. Нисам празновјеран, али сам добро видио, да велике свијеће нису хтјеле
да горе. „То је неки знак", шаптали су старци дрхтавим уснама.
Свјетло дрхтавих свијећа освијетлило је цркву и људе. Сјене су се кретале по зидовима.
Разбојници су обилазили и крвнички гледали групе својих жртава. А жртвама су срца тукла, те се
чинило, да се у тишини могу надалеко чути.
- Вјерујете ли у нашег поглавника? — заурла један усташа.
- Вјерујемо - чуло се неколико гласова.
- Вичите: „Живио поглавник!" Неки су викали.
- Јаче, мајку вам српску! Јаче ...
Одједном запуца карабин преко наших глава.
- Лези — виче један крвник.
Сложисмо се сви, ко један, на црквени под.
- Дижи се!... Лези, дижи се... лези ... Неспретни су се људи дизали и опет падали... Тако
неколико пута, док није један разбојник рикнуо на усташе:
- Шта се играте, бога вам вашег!... Скидај са себе све - окренуо се према нама - одијела,
ципеле, све!
Ужурбано су на црквени под падали капути, хлаче. Људи су сјели и почели скидати ципеле.
Нико није питао, зашто треба скидати. Сви су радили брзо као у некој грозници, све у страху, да ће
бити зло ако не пожуре. Чули су се само уздисаји и убрзано дисање. Срце је тукло ужурбано.
Док смо се свлачили, разбојници су харачили и разбијали по цркви. Кундацима су лупали по
олтару, иконе су покидане падале на земљу. Неколико кандила и других ствари бацали су бандити на
нас пјенећи се од бијеса и псујући у сав глас.
Присилили су нас да лежимо. Били смо само у кошуљи и гаћама. Као помамни почели су по
нама газити, тући нас кундацима и пушчаним цијевима, ударати нас цокулама, гдје стигоше. Настала
је заглушна кукњава, плач и запомагање.
- Гдје је Перо Миљевић? - пита неки усташа.
Перо се јавља слабим гласом. Био је већ тешко испребијан и молио је, да га не туку. Опет су га
испитивали о четницима.
У руци усташе бљеснуо је нож у освјетљењу црквене свијеће. Застао нам је дах.
Полако се усташа примакао Пери и, што би тренуо, забио му нож у врат. Перо паде без ријечи.
Крв је шикнула, и чуло се још само кркљање човјека, који је умирао. Видјело се, да је усташа вјешт
свом крвавом занату.
Питали су и нас остале, знамо ли шта о четницима. Јавио се неки Стојан Бајић, да ће нешто
рећи о четницима. Вјеровао је, јадан, да ће спасити главу.
- Све кажи, бит ћеш пуштен кући - храбре га разбојници.
- Све ћу рећи, само ме пустите ...
Стојан је нешто причао, али није ни доспио своју причу довршити. Заклали су и њега.
Настало је сада свеопште клање. „Кољи, кољи...!" викао је један разбојник...
То се не може описати - застао је на час Љубан прешавши руком преко чела. - Као да сада
гледам, како људи клече и заклињу усташе, да их поштеде. Али... један дубоки ударац ножем у врат и
један закретај налијево... и свршено. Жртва се још покушава придићи, али ударац кундаком у главу
довршава крвничко дјело. Неки се отимају, дижу руке на обрану, други чекају на ударац као овце.
Једноме је ударац ножем, мјесто у врат, слетио у лице, другоме у руку, неко је потрчао, а усташа
нагнуо за њим и захватио га ножем пред зидом... Прскао је мозак, крв је клокотала по каменитом
црквеном поду и полако, у широком млазу, текла према црквеним вратима.
Из почетка заглушна вика помало је јењавала. Али убијање беспомоћних људи трајало је
читаву вјечност. Чули су се јауци оних, који су лежали у крви. Нису још сви били мртви.
Гледао сам призор шћућурен уза зид. У куту иза црквеног ормарића била је тама. Завукох се
иза ормарића, чекајући да усташе сврше свој посао.

30
 Све је више тишина овладавала црквом. Жртве су лежале поразбацане по читавој просторији.
Понеки је још трзао ногом или руком, однекуда се још чуло стењање. Усташе су се одмарали,
брисали крваве ножеве и кундаке. Неки су изашли пред цркву.
Једног момента, кад се све смирило, и кад су се разбојници скупили пред вратима, скочих
нечујно из свога склоништа и бацих се међу поклане, у млаку још топле крви. За мном је скочио још
један, који се био такођер сакрио. Испружили смо се као мртви међу мртвима. Али овај други, који је
слиједио мој примјер, зло је свршио: Ушао је усташа, опазио је да се миче и пришао му. Гурнуо га
ногом:
- Дижи се! Човјек се дигао.
- Дедер главу на стол!
Зграбио га за косу и притиснуо му главу на стол. Тада је ножем зарезао у врат и наредио
јадном човјеку да пјева. Крв је шиктала из врата, а из грла жртве чуло се кркљање.
Други разбојник замахне страховито кундаком: глава је била размрскана, а немоћно тијело
клону.
Тројица су се сакрила у олтар. Касније су се попели на звоник. Послије сам сазнао, да су тамо
били два дана и двије ноћи и да се никаквим обећањима нису дали склонути да сиђу. Након два дана
скинуо их је хицима из пушке усташа Стево Мулац.
Лежим ја тако у локви крви међу побијеним Србима и чекам даљњу судбину.
Усташе разговарају о свршеном послу. Хвале се и церекају. Изненада један младић, који је крај
мене лежао, диже крваву главу и застење.
- Није готово, мајку вам вашу! Уз псовку прискочи му усташа и убије га. И сада се лупежи
досјетише, да би још неко међу нама могао бити жив, и почеше редом тући кундацима по жртвама и
забадати ножеве. Добио сам неколико удараца кундаком, али се нисам ни помакао. Један од кољача
ударао ножем редом. Приближавао се према мени. Заринуо је нож у тијело покрај мене, а затим
клекнуо мени на леђа и ударио у тијело слиједећег... Мене је прескочио ... Читаво вријеме није ме
напуштало увјерење, да ћу бити спашен.
Онда су почели лешеве извлачити из цркве и бацати их на камион. Дохватише и мене. Вукли
су ме за ноге по каменитом поду. На стубишту ми је глава ударила о камен, но и то сам подносио без
знака живота.
Бацише ме на камион, који је већ био скоро пун лешева. Лежао сам на леђима. И даље су
усташе слагали своје жртве. Била је већ касна ноћ. Вребао сам прилику, да се извучем, али она се
није указала. Како сам лежао наузнак, доживио сам тада још страшнију ствар: на мене положише
леш убијеног човјека, а пререзани гркљан покрије ми уста...
Љубан застаде. Погледао ме је и сметено се насмијешио: Нисам вјеровао, да човјек може у
тако кратком року преживјети такве страхоте. Но мени се усјекла тада у мозак мисао, увјерење, да
нећу погинути. Можда ме је та сигурност и спасила...
Ево, како је било даље:
Нисмо се далеко возили. Ускоро сам осјетио, да камион иде по неравном тлу. Чуо сам
команду:
- Вози ближе јами!
Ту су чекали крвници, који су и овдје, над јамом, обављали свој посао. Велика јама била је већ
до половице пуна лешева. Бацали су нас с камиона у јаму. У самој јами слагали су усташе лешеве као
цјепанице.
Ухватише ме за руке и ноге и заљуљавши ме неколико пута бацише ме у јаму. Пао сам на
мекано, на лешеве. Вукли су ме још мало по јами и сложили ме на одређено место. Имао сам срећу,
нашао сам се опет при врху.
Читаву сам једну вјечност ту лежао. И даље су стизали камиони, и то са живим људима. Ту,
над јамом, тукли су их сјекирама и чекићима по глави и бацали их у јаму. Није ту било много вике и
запомагања. У ноћној тишини чули су се највише ударци сјекиром, који пригушени јаук и - усташке
псовке. Искрвављена тијела мукло су падала у јаму.

31
 Довели су једну младу жену. Мислим, да је то била учитељица из Бовића. Њу су ту, крај јаме
силовали и затим је убили из карабина ...
Касно у ноћи био је крвави посао завршен. Неки су крвници још скакали у јаму и ходајући по
лешевима тражили прстење и друге вредније ствари. Једноме је запела за око моја мајица. Почео ме
натезати и превртати, да ми је скине. Соптао је, мучио се и коначно је скинуо. Није примијетио, да
сам жив.
Постало ми је још хладније и дрхтао сам. Плашио сам се, да усташе не запазе дрхтање.
Над јамом су усташе гледале своје жртве. Нека жртва још се мицала. Запраштали су карабини
и револвери по јами. Тада сам био рањен у ногу...
И коиачно све се смирило. Крвници су се окупили подалеко од јаме око фењера разговарајући
о својим подвизима. Скоро потпуна тама овладала је јамом и околицом. Почео сам се припремати на
бијег.
Испитујући погледом околину и придигавши се малко, одједном запазих да се међу лешевима
диже једна приказа. Допузала је до мене.
- Јеси ли жив? - питао је шапатом човјек. Шутио сам и нисам ни овој преживјелој жртви хтио
признати да сам жив. Али човјек ме је гуркао и шаптао ми, да треба бјежати.
Споразумјели смо се и договорили.
Усташе су били забављени својим причама и били су подаље. Околина јаме била је у тами.
Извукли смо се нечујно један за другим према једној живици. Пекла ме је рана на нози, али
могао сам ходати. Удаљавали смо се све више од свјетла фењера. Гласови кољача све су се више
губили у тами... Растао сам се од мог сапатника и кренули смо сваки на своју страну.
Нисам знао гдје се налазим, и лутао сам наоколо насумице, у жели да што даље одем од јаме.
Но како сам се запрепастио, кад сам се, након лутања од преко једног сата, опет нашао у близини
јаме! Као помаман окренуо сам натраг главом без обзира. У ушима су ми одзвањали пијани гласови
усташких кољача.
Долутао сам напокон до Мајских Пољана. Сакрио сам се ту код ујака Павла Лончара, гдје сам
живио шест мјесеци...
Ја сам једини остао жив из оне јаме. Мог друга, који се заједно са мном извукао из јаме,
усташе су врло брзо ухватили и убили ..."

ПРИЛОГ 2.

Признање Хилмије Берберовића

Друго сведочанство, то јест признање, потиче од једног усташког учесника у клању у Глинској
цркви, Хилмије Берберовића, из Босанског Новог. После покоља у Глини он је дошао у Београд (где
је до рата радио, па као познавалац прилика упућен је био да тајно убије неког немачког војника и
тиме изазове стрељање нових 100 Срба!) У Београду је ухапшен и пред полицијом је о покољу у
Глинској цркви признао ово:
„Почетком мјесеца јуна 1941. добила је моја сатнија налог да иде у Глину. По доласку у Глину,
прво смо претресли град, па смо затим ишли по селима. Ово претресање трајало је око 15 дана. Кад
је претресање завршено, дошли су усташе из Загреба и Петриње, па смо тада добили налог да по
селима сакупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. У прво вријеме вршили
смо хапшење мушкараца. Њих смо сакупљали по селима и доводили их у Глину, гђе смо их стављали
у судски затвор. Ту су остајали у затвору по неколико дана док се затвори не напуне, а тада су
убијани. Убијање је вршено на више начина. Неке су затварали у православну цркву у Глини. У цркву
је могло стати око 1.000 људи. Тада је командир сатније одређивао 15 људи који имају да врше клање.
Прије него што пођу на овај посао, давано им је алкохолно пиће, и то некима рум а некима
ракија, па кад се напију, онда су их са ножевима пуштали унутра. За вријеме клања је пред црквом
постављена стража, а ово је чињено ради тога што су се неки православци пењали у звонару, па су
затим скакали са ње. Ја сам био одређен да вршим клање у три маха. Сваком приликом су ишли и
32
неки официри, Добрић Јосип и Михајло Цветковић, а поред њих је било и усташких официра. По
уласку у цркву, официри су стајали код вратију и посматрали наш рад, а ми смо вршили клање.
Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке
ударали гђе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога су усташе
приклали ножем. За време клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални
војници који су у рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам осветљавали простор. У
више махова десило се да је неки Србин налетио на нас песницом или пак да је некога ударио ногом,
али је тај био одмах искасапљен. За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни
Срби викали су: „Живио краљ Петар", „Живјела Југославија", „Живјела краљица Марија", „Живјела
Србија", „Доле усташи", „Доле Павелић" итд.
Клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до 2 сата (по поноћи). За све вријеме док је
последњи Србин био жив ове су манифестације трајале. Овако клање у цркви десило се седам до
осам пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клања сви смо били толико упрлани крвљу, да се
униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је
послије сваког клања прана. Кад се клање завршавало, долазили су камиони и носили лешеве.
Обично су их бацали у ријеку Глину, а неке и закопавали. Неке су православце изводили на обалу
ријеке Глине, гђе су их стријељали из митраљеза. Ово стријељање вршено је одједном на 300 до 400
људи. Они су сви постављани поред обале у двије врсте, па су повезани конопцима један за другога и
тако гађани из митраљеза који су били постављани у непосредној близини. Љешине ових лица, која
су стрељана поред обале, бацане су у ријеку Глину. Неке групе Срба извођене су из затвора и
стрељане у близини мјеста Глине поред шуме, па су послије закопани на мјесту где су стрељани.
Прикупљање Срба вршено је на тај начин што је у одређено село ишло око 70 усташа и 30 нас
војника, а сви смо били под командом усташких официра. Село је увијек било опкољено, па је унутра
улазила одређена група која сакупља Србе. Кад буде цијело село сакупљено, онда смо их стражарно
спроводили у судски затвор. У прво вријеме доводили смо само мушкарце, а доцније и женска лица
од 15 до 50 година старости. Приликом овог довођења видио сам да су усташе, неки моји другови и
војници силовали жене и дјевојке, па су их затим одводили у Глину. Видио сам да су неки усташе као
и војници долазили у логор, одакле су одводили жене које су хтјели, па су над њима вршили обљубу
негђе на периферији града, па су их поново враћали у затвор. Од стране официра ово није било
забрањено, јер су и сами официри ово чинили".

(Из архиве Св. Синода, Син. бр. 1060/237/1947, Прилог 1, стр. 46-48).

ПРИЛОГ 3.

Сведочанство Серђа Пољака о Јадовном

О Јадовинском логору на Велебиту и страдању у Јадовинским јамама постоји живо

сведочење преживелог Србина Серђа Пољака, из Шибуљине (Трибањ) код Карлобага, који је са
другим Србима из истог села био одведен у логор на Јадовно и бачен у једну од јама, али је чудним
начином остао жив, спасао се ноћу из јаме и побегао. Касније је отишао у партизане и погинуо 1942.
године. О њему пише и његово сведочење о Јадовну препричава Павле Бабац у књизи „Велебитско
подгорје 1941-5":
„Логор код села Јадовна и пут до губилишта у крашкој јами описао је очевидац Серђо
Пољак, који је у другој групи Шибуљчана из Карлобага доведен непосредно на Јадовно, а затим,
након неколико дана, одведен на стрељање у крашку јаму из које је, иако тешко рањен, успео да се
спасе пуким случајем... 22. априла (1941.), око 8 часова ујутру, стигоше из Крушчице исти наоружани
позивари (усташе) по другу групу (Срба из Шибуљине), која је овог пута била нешто већа... Та друга
група, у којој су се налазили Бабац Владимир, Лукић Драган, Лукић Марко, Пољак Никола, Пољак
Серђо и Пољак Стеван, кренула је из Шибуљине преко Крушчице за Карлобаг. Из Карлобага су
33
пјешице отерани преко Башке Оштарије и преко гребена Метле у Јадовно... 22. априла прије подне
налазили су се у покрету, пјешице на путу из Карлобага према Башким Оштаријама. Везани жицом
по двојица, ишли су лагано, у првом реду Серђо са Драганом, иза њих Никола са Стеваном, а на
зачељу Марко са Владимиром. Њих је пратило осам наоружаних усташа... Небо је било облачно,
почела је падати ситна киша... Прошло је подне. Киша је престала... Ишли су право, уздигнуте главе,
мирно и поносно, потпуно увјерени да су невини, и да су правда и Бог на њиховој страни. Старина
Влидимир Бабац познат по својој природној интелигенцији, веома начитан и духовит човек, понео је
тога дана са собом књижицу Светог Писма...
Дан се почео гасити... Спуштао се мрак... Ходање је постало знатно теже. Спуштајући се низ
падине гребена Метле видели су прва светла у кућама оближњег села. Видело се по држању њихових
пратилаца да ће скоро бити крај њиховом путу. Посрћући, везаних руку, по мраку и неравној
каменитој стази у правцу осветљених кућа, прилазили су све ближе и напокон стигоше у Јадовно.
Одмах при улазу у логор, зауставише их поред стражаре где су обављене кратке службене
формалности између спроводника и логорских чувара. За то време скидоше им узе са руку. Држећи у
рукама мале фењере, наоружане усташе их одведоше десетак метара даље, до једне гомиле људи која
је лежала на земљи...
У логору је било преко хиљаду људи, на релативно малој и неравној крашкој ледини са
мноштвом колибица од сувог грања. Простор није био дужи од педесетак метара, а ширина не већа
од двадесет пет метара. Цео овај простор био је ограђен густом бодљикавом жицом у три реда,
висине четири метра. Око жице налазиле су се јаке усташке страже, као и у дубину од око једног
километра, тако да нити је ко могао логору прићи, нити је ико могао из логора побјећи.
Наши Шибуљчани узалуд су покушавали да пронађу своје земљаке из прве групе. У томе су
их спречиле усташе, наредивши им да узму алат и изравнају крашке вртаче по логору. У току дана, и
овде као и у Госпићкој казниони, често се чула вика усташа и брујање камиона који су довозили нове
жртве.
Серђо је непрестано мислио како да се извуче из ове веома тешке ситуације, осећајући
инстинктивно да му је живот у опасности. Прва мисао која му је пала на ум била је да подметне
десну руку када их усташе буду везивале жицом. Серђо на десној руци није имао шаку, јер му је исту
пре неколико година, приликом рибарења, мина разнијела. Ако му то пође, за руком, у случају
опасности руку ће моћи лако извући из жице, а онда покушати побјећи...
Из размишљања о томе како да побегне, тргли су га ми-траљески рафали који су се чули из
даљине, са северне стране логора. Неки људи поред њега рекоше да је тамо усташко војно стрелиште
где се врше школска гађања. Митраљези су штектали са краћим размацима скоро целог дана. Каква
су то гађања, чудио се Серђо, и није никако могао то да схвати.
Око подне су их пустили на миру. Без хране, окупљени Шибуљчани су се чудили да овде још
нису затекли четворицу својих земљака из прве групе. Сједели су на земљи, око једне вртаче и
шапатом понављали исто питање, куда ће их одвести, и куда то одводе везане људе. Послије подне,
гладни и жедни, наставили су да раде исти посао све до мрака. Тада је престало оно подмукло
штектање митраљеза. Наиђе још једна ноћ, која ће у њиховом животу бити последња.
Сваког дана у овај логор (на Јадовну) из Госпића и са разних других страна пристизало је око
1000 људи Толико их дневно није могло бити ликвидирано, па је људи увијек нешто претицало. Но
ипак, и наши Шибуљчани убрзо дођоше на ред, међу првима у зору идућег дана. И овде се све
обављало у журби. Прије него су стигли први камиони са затвореницима из Госпића, требало је
ослободити скучени простор у логору за пријем нових жртава. Позваше их и повезаше жицом.
Повезали су из жицом баш онако како је Серђо желео. Отворише велика врата и поведоше
каменим путем у правцу запада, уз једну малу пошумљену главичицу сјеверним подножјем
Велебита.
После једног часа хода, прије него ће избити на врх брежуљка, наредише им стражари да
стану. Одма затим усташе избројаше једно педесетак људи, међу којима и наше Шибуљчане, па их
поведоше напред, низ главицу, ка једној уској долини. Ту је стајала једна група усташа, недалеко од
њих један пољски шатор, а испред њега један сто са неколико столица. Док су прилазили, пратиоци
34
им рекоше. „Тамо ћете бити позвани и разврстани за радове". Један од усташа додаде: „Сада ћете
добити ручак".
Везани и престрашени људи уђоше у круг који су направиле шмајсерима наоружане усташе.
Приметише и четири митраљеза постављена у правцу преко јаруге, коју ће приметити тек пред сам
крај. Приђе им усташки официр Руде Риц, бивши учитељ: ,Ајте напријед, брже, брже!" и поведе их
напријед до уздигнутог узаног каменитог платоа. Прођоше поред митраљеза, и тада им усташки
официр рече „Ми овдје спремамо вјежбе у стрељби, а ви ћете нам помоћи тамо преко јаруге да
постављате школске мете. Ајте брже!" Тако их је довео до самог зида и краја провалије изнад крашке
јаме.
Официр се одмакао неколико корака, а у том тренутку заштекташе митраљези, настаде јаук,
шикнула је крв. Људи падаху као покошено снопље. Усташе наоружане шмајсерима, које су стајале
са стране, стадоше убијати недотучене жртве и гурати их ногама са платоа у јаругу.
Серђо Пољак, чим је чуо митраљеску паљбу, није губио време, нити чекао да му приђу убице.
Пошто се брзо ослободио жице, сам је трком скочио у јаму. Није дуго падао јер се убрзо задржао на
једној заглављеној гомили лешева и одмах приљубио уз једно испупчење у зиду, обамро од страха.
Приметио је крв на левој руци, изнад шаке. Био је погођен једним митраљеским зрном. Слушао је
подмуклу митраљеску паљбу и јауке жртава. Затим се онесвестио.
Када је и последња група била ликвидирана, већ је и мрак пао. Серђо се освестио од тишине
која је настала, а рекло би се прије од јаких болова које је тек сада почео осјећати. Кроз бол тек
осјети да је жив и стаде покушавати да се из јаме извуче на површину. Јако га је болела рањена рука,
а на другој није имао шаку, но ипак, мало по мало почео се успињати, али опрезно, бојећи се да га
неко поново не убије. Када је дошао скоро до врха, притајио се неко време, ослушкујући. Никога није
било и он изађе на ону зараван одакле се сам бацио.
...Кренуо је према гребену Метле планине... Поцепао је кошуљу и превио рану... Ишао је
северним падинама Велебита, пролазећи испод Голог врха и Височице према Рујну...
Сутрадан, скоро пред подне, стигао је на Рујно и затекао свог старог оца испред стана. Пао му
је у загрљај, нем од туге, умора и бола...
Тако је Серђо остао и даље живи свједок усташких злочина и саучесништва италијанских
војних власти. Серђо је у Котарима нашао сигурно склониште, одакле је ускоро отишао у партизане".

(Бабац М. Павле, „Велебитско Подгорје 1941- 1945", Београд 1965/83, стр. 22-27).

ПРИЛОГ 4.

Преносимо овде из штампе вест о недавном открићу нове јаме у Велебиту, у коју су усташе,
почетком августа 1941., бациле неколико стотина Срба из Лике и Велебитског Подгорја. Као и у
Јасеновцу, тако се и у Велебиту постепено откривају нове јаме и масовне гробнице српских
страдалника и мученика из времена злогласне Н. Д. Хрватске.

„Трагом открића задарских спелеолога у Велебиту:

СТРАХОТЕ НА ДНУ ЈАМЕ"

У јами званој Јамина изнад Трибња Крушчице код засеока Љуботићи задарски спелеолози
открили су стотине лубања и костура у наносу шљунка и земље.
Наша највећа планина Велебит честа је мета планинара и спелеолога. На Анића-куку
алпинисти тренирају прије одласка на европске и изваневропске планинске врхове, а бројни
спелеолози завлаче се у њедра опјеване планине, претражујући њене спиље, јаме, вртаче и поноре.
У једном таквом походу скупина спелеолога задарског планинарског друштва „Пакленица"
спустила се у јаму изнад Трибља Крушчице код засеока Љуботићи. Задарски спелеолози, предвођени
32-годишњим Иваном Лукићем, пошли су трагом прича становника велебитских села и заселака да је
та јама, у народу звана „Јамина", без дна и да су у њу за вријеме Другога свјетског рата усташе
35
убацивали своје жртве. На тај су начин жељели уништити трагове својих злочиначких похода, јер су
били увјерени да је јама, иако није можда без дна, довољно дубока да се у њу нитко неће никада
спуштати или да ће лешеви доспјети подземним водама чак до мора.
- Биле су то стравичне приче, да је у њих било тешко повјеровати - рекао нам је Иван Лукић,
уз напомену да му се коса дизала када је и слушао да је у јаму у једноме маху побацано чак 180 људи.
Касније су се Иван Лукић и његови другови Жељко Беванда (18), Марио Дражевић (2б),
Синиша Суботић (23) и Предраг Куртин (18) увјерили да је истина оно што народ прича. Наиме, када
су се спустили на дно јаме и око себе освјетлили, угледали су језив призор: из насипа шљунка и
земље вирили су људски костури.
- У јаму смо ушли у 11 сати навечер, а изашли смо сутрадан у 6,30 сати, па смо имали
довољно времена да је претражимо и увјеримо се у оно што смо чули. Око нас су стршиле људске
кости на којима су се очитовали трагови насиља. На неким лубањама су се распознавали трагови
оштрих предмета или тупих удараца, што потврђује приче да су несретни људи завршили живот на
најсвирепији начин. Према ономе што смо видјели, може се закључити да је у јами смрт нашло чак
више од 180 људи - каже Иван Лукић.
Јама је дубока 75 метара. На врху је промјера пет-шест, а на дну десетак метара. У јаму се
први спуштао Иван Лукић. На 51. метру наишао је на косо положену полицу. До те дубине јама се
спуштала окомито, а даље, до 75. метра, под кутом од 75 ступњева. У јами су спелеолози открили и
спиљу дужине педесетак метара у којој нису нашли ништа осим сталактита и сталагмита.
- Са собом смо понијели храну и опрему као да ћемо у јами боравити неколико дана.
Међутим, јаму смо истражили само за једну ноћ - истакао је вођа спелеолошке екипе.
Иначе, задарски спелеолози за собом имају педесетак похода у подземље. Знали су у земљиној
утроби боравити и по неколико дана, живећи у врло оскудним увјетима. Највећа дубина коју су
постигли је 210 метара у јами Муне у Истри. Јама је још дубља, али задарски спелеолози даље нису
могли јер нису имали потребну опрему. Истичу да им је ипак најзначајнији потхват истраживања
Јамине у Велебиту, јер су на тај начин потврдили истините приче у које многи нису вјеровали.
Догађај је, наиме, толико страшан да четири десетљећа послије постаје невјеројатан.
У јами је на најстрашнији начин нашло смрт 180 становника личких села Почитеља, Дивосела
и још неких, у првим данима усташке страховладе. Јадно становништво, махом старци, жене и дјеца,
покушали су избјећи прогоне и покоље, али су их у Велебиту пресрели усташе и све поубијали. Неке
су и живе бацали у јаму.
И данас су жива сјећања старијих становника подвелебитског мјеста Трибањ Шибуљина о
томе како су усташе бацали своје жртве у ту јаму. И у личким мјестима Почитељу и Дивоселу сјећају
се страшног покоља у Велебиту. Пошли смо трагом тих прича и у разговорима са свједоцима злочина
и родбином страдалих слушали приче страве и ужаса".

А. Ивковић („Вечерњи лист", Загреб, 28. и 29. липња 1980.)

ПРИЛОГ 5: Песме

НА КОРДУНУ ГРОБ ДО ГРОБА

(Народна песма)

На Кордуну гроб до гроба,

тражи мајка сина свога.
Нашла га је, на гроб клекла
и овако сину рекла:
„О, мој сине, радост моја,
гдје почива младост твоја?"
Отац плаче, мајка цвили:
36
 „отвори се, гробе мили".
Гробак се је отворио,
син је мајци говорио:
„Не плач' мила мајко моја,
тешка ми је суза твоја.
Тежа ми је суза твоја,
него црна земља моја.
Иди, мајко, јави роду,
да сам пао за слободу.
Кажи, мајко, кажи роду,
да се бори за слободу.
Хајде, мајко, дому своме,
не долази гробу моме".

МАЈКА ПРАВОСЛАВНА

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,

- Ох , та кућа биједна!
Тражећ оком и рукама колиевчицу малог Јове,
Иконицу Светог Ђурђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чађа тавна,
Ти, сломљена крепка грана, најбиеднија међ женама,
Мајко православна!
Јеси ли се находала ногама што једва носе,
- Ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,
Краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л' је вуци растргоше, ил' је сакри шума травна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и млиеко,
Мајко православна.
Јеси ли се наплакала над судбином друга свога,
- О друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса измлатише,
Мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он, кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,
Као хром се богаљ врати, да ти умре на рукама,
Жено православна.
Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
- О јамо проклета!
Гдје с гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже
Покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
И боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна.
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
Мајко православна.
Блиедиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
- Бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље,
И нек траје вјековима. Нека чују у што сада
Промјетну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
Шутиш. Блиедиш. И ореол мучеништва већ те круни,
- Мајко православна.
37
 (У попаљеном српском селу код Вргинмоста, јануара 1943.)
Владимир Назор

ЗА СПОМЕНИК У ПРКОСУ

Не дигосмо ни камен усред рата

А сви смо пали од руку џелата.
Били смо некад људи, деца, жене,
А сада нисмо ни прах, нити сене.
И нико од нас ником неће доћи
У неповратној ми лежимо ноћи.
Појавимо се каткад у Пркосу
Претворени у траву или росу.

Стеван Раичковић

Напомена песника: У селу Пркосу, крај Карловца,

усташе су 21. децембра 1941. године извршиле покољ
српског становништва. Тог дана је од 608 житеља
овог села отерано у смрт 480.

(Наша напомена: Ова песма је била састављена за

споменик у селу Пркосу, али је у последњем тренутку
изостављена и замењена стиховима другог песника.)

НОВИ МУЧЕНИЦИ ПРАВОСЛАВЉА

(из Лике)

Крвава је стаза, врлетна и стрма

По којој су ишли они срца чиста,
И ништа их није могло да уздрма
Да не иду храбро следујући Христа.
За праву су веру постајали жртве,
Свесни за шта своје полажу животе,
Знајући да народ Бог подиже мртве
И да васкрсења нема без Голготе.

Хаџи-Недељко Кангрга

ОПЕЛО ЗА СЕДАМ СТОТИНА ИЗ ЦРКВЕ У ГЛИНИ

Нећу да прећутим; зидови су прећутали

И срушили се. Ја, један, носим њих у себи,
Урасле у моју зрелост, неизговорене,
Иструлелих лица. Не могу да их отерам
из бескрајног стакленог простора ноћи без сна.
Они нису трава. Они куцају, ноћу,
Изнутра, пажљиво, на затреперене прозоре
Мојих очију; сви мртви, и свима су грла
38
 Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим
То насеље у мојој крви, јер ја сам један,
А њих је тада било више од седам стотина.

Међу зидовима, иза затворених врата

Напуњени стравичним чекањем, као песком,
Испражњених руку, мекани пред оштрицама,
Свесни, под сводом згрченим од слућеног ужаса...
Ја, бивши дечак, мислим на први тупи убод
Што ослободи тамну и топлу крв из тела
Првог од њих; варљиву крв што брзо отиче;
И чујем први крик, влажан од румене пене
Гркљана са заувек пререзаним песмама
И неизговореним речима, располућеним
Као зелене јабуке у његовој тами. Челик.
И онај први, што чека на другове
У смрти, осрамоћеној и довољно пространој
Да их прими. То су очи, то се очи гасе
Двоје по двоје, мртва светла јутарње улице,
А ужас остаје у њима ко трун у коцки леда.
Крв отиче, радознала и разголићена
Преко камених плоча. Челик, челик у месу,
Затреперен још увек у бдењу бившег дечака.
Падали су у крв, смрсканог слуха; нису чули
Оног што следи, оног опаљених очију,
Или оног челиком окресаног као стабло,
Међу зидовима, одебљалим од крикова,
Обогаћеним страхотом. И црвена уста
Свежих рана остала су нема, пуна крви.
Они су лежали, лежали су понижени,
Лишени себе, лишени свега осим смрти,
Црни, лепљиви, заклани, заклани, заклани

Нећу да прећутим; зидови су прећутали

И срушили се. А они из цркве, што су мртви,
Нису заспали. Они бдију, незвани бдију
У бившем дечаку. Ја не могу да их протерам
У простор ветра што је сада на месту цркве
Где расте коров, сасвим риђ од њихове крви.
Нека остану и нека бдију, незвани бдију,
Јер презрели би ме да им певам успаванку.

Иван В. Лалић

„У прошлоста се нешто догодило, нешто страшно и велико, а ми садашњи имамо више или
мање јасан осјећај о томе што се десило и како се десило. Тај наш осјећај гони нас да говоримо, да
39
памћењу даднемо форму, да видимо своју сопствену патњу у зјеници ока и да будемо свједоци који
морају да говоре".
Станко Кораћ
Трауматично опијело (из књиге есеја „
Патња и нада", Загреб 1982, стр. 152)

ДОДАТАК

Путеви разрешења и разума

Напомена

Објављујемо овде, као додатак, текст „Путеви разрешења и разума", који, написан 1979.,
иако претходи теми овде садржаних записа, представља наставак наших размишљања и можда
поновљену прилику за праве разговоре. Њему претходи краћи текст из „Православља" и нешто
опширнији одговор из „Гласа Концила".
Појава ниже наведеног уводника у „Гласу Концила" изазвао је многа узбуђења, тако да су
захтеви за реаговањем стизали тада, 1979., и нама, сарадницима „Православља". Размишљајући о
томе били смо склонији покушају да се, уместо полемике, на један разложан и смирен начин отвори
прави разговор о питањима којих се дотакао лист Надбискупског духовног стола у Загребу.
Уредништво „Православља" било је прихватило да објави један напис у споменутом смислу. Текст
је припреман савесно, са жељом да се говори језиком чињеница и разлога, али из потребе да се сви
наводи критички проверавају, чланак је, иако делимично већ сложен, бивао одлаган из броја у број.
Када је био завршен, већ је изгубио уобичајени корак новинске актуелности и тако је остао
необјављен. Нажалост, на необјашњив и недопустив начин текст „Путеви разрешења и разума"
нашао се на ступцима емигрантског листа „Наша реч", још и са некоректном и нетачном напоменом
уредништва да је рукопис тобож „кружио по Хрватској и Србији као илегалан спис" и да се ауторство
„приписује православном епископу марчанском г. Данилу''. Епископ г. Данило, међутим, није имао
удела у припремању овог иначе колективног написа, али јесте имао аутор ове књижице и зато га и
увршћује у њу као додатак. Текст „Путеви разрешења и разума" тек сада се, зато, има сматрати
првим и пуноважним објављивањем.

ПАПА ЗАБОРАВИО СРБИЈУ

У своме говору пред полазак у Пољску римски папа Јован Павле II изразио је своју „посебну
радост што су мноштву језика прве Педесетнице приклучени у току историје поједини словенски
језици од Македоније преко Бугарске, Хрватске, Словеније, Чешке, Словачке, Лужица на Западу. Па
затим на Истоку Украјина, Русија и Белорусија. Међутим посебно се радујем што је овим језицима
прикључен и пољски језик моје наџије (АКSА 23/79. L'oservatore Romano, 23/79).
Како један папа, образован човек, па још и Словен, да наброји све словенске народе и њихове
језике, а Србију да превиди? Да ли је то од заборавности или намерно прећуткивање?
Разуме се, и римски папа, као човек, може да погреши — макар „per omisionem",.. Али, да
један школован Словен наброји и најмање међу словенским народима, а не спомене вишемилионску
Србију - ту нешто није у реду.
Познато је да Пијо Х није волео Србију.
Пијо XII је ћутао када су у окупираној Хрватској и Славонији вршили покољ над
православним Србима људи (тачније, нељуди) који су били и из редова римокатоличког клера... А

40
може се постати издајник Бога и људи - кукавичким ћутањем. Међутим, наш патријарх Гаврило није
ћутао пред насиљем. Зато је и био заточен у логору Дахау.
На словенском језику „мрзети" каже се ''ненавидети'', код нас је то преведено у израз: „Не
може да га види." Не дао Бог, да је ово разлог папином ћутању о језику Србије!
Природно, нама је лакше на срцу ако претпоставимо да овај Папа није обавештен о
посебности језика Србије. Не очекујемо ни од једног Пољака полиглоте да је читао у оригиналу
класична житија о Србима светитељима или средњовековне „Биографије архиепископа и краљева
српских", но као сваки образован Пољак је прочитао барем Мицкијевича, Пушкина и Његоша. Та три
најпознатија словенска песника довољно су рекли у својим делима колики је значај Србије у
Словенству, па и шире у свету.
Зато нам је лакше да мислимо да је овде посреди само нехотични пропуст од заборавности.
Ако Бог да, па овај Папа дође у посету Југославији, тада ће имати прилику да види изблиза и
хришћанску Србију и да чује њен „високи језик".
Надамо се да ће тада он отићи да клекне и на најстрахотније српско гробље овога века у
Јасеновцу, као што је клечао у Аушвицу...
Наша Патријаршија недавно је изгладила спор са православним папом александријским. Сада
се надамо да ћемо и са римским папом имати боље односе - поготово откако је на престолу римског
бискупа Пољак, Словен.
И ово је једна од молитава свете Србије пред Господом Христом.
Искрено речено, нама је и ова папина заборавност нелагодна, јер кад човек неког заборави,
није ли то знак да је охладнела љубав према заборављеноме?
Али, главно је да ми Срби не заборавимо Бога, јер једино у Богу је „вјечнаја памјат" и
опроштај свих наших пропуста.

(„Православље" од 1. јула 1979. г.)

„ПАПА ЗАБОРАВИО СРБИЈУ"

„Православље" - новине Српске Патријаршије - од 1. српња ове године под насловом „Папа
заборавио Србију" осврће се на један од посљедњих Папиних говора у Риму прије него што је 2.
липња пошао у своју Пољску. Ријеч је заправо о дијелу Папина говора у генералној аудијенцији у
сриједу, 30 свибња. Спомињући славенске језике који су се покрштењем славенских народа
укључили, на неки начин, у духовско чудо свеопћег узајамног разумијевања, Папа доиста није
споменуо Србију. Прочитавши извадак из тог Папиног говора у АКСИ 23/79, а не знајући да је Папа
у много важнијем и суставнијем говору што га је одржао у Гниезну у недјељу 3. липња изричито
споменуо и Србију, коментатор „Православља" пише: „Како један папа, образован човек па још и
Словен, да наброји ове словенске народе и њихове језике, а Србију да превиди. Да ли је то од
заборавности или намерно прећуткивање?"
На темељу споменутог говора у Гниезну, гдје је Папа много шире и суставније развио тему
коју је у оној генералној аудијенцији само начео, може се одмах одговорити да није било „намерног
прећуткивања", чак ни заборавности, него да оно у Риму није ни тежило цјеловитости. Међутим,
коментатор „Православља" узео је тај Папин „пропуст" као добар повод за обнављање неких
успомена те за одређене поруке и приједлоге. И наводи редом како „Пио Х није во-лео Србију", како
је „Пио XII ћутао када су у окупираној Хрватској и Славонији вршили покољ над православним
Србима људи (тачније нељуди) који су били и из редова римокатоличког клера". У наставку
„Православље" ипак допушта могућност да је Папа учинио „нехотичан пропуст" чак изриче наду:
''Ако Бог да да овај Папа дође у посету Југославији, тада ће имати прилику да види изблиза и
хришћанску Србију и да чује њен 'високи језик'. Надамо се да ће тада он отићи да клекне и на
најстрахотније српско гробље овога века у Јасеновцу, као што је клечао у Аушвицу..."
Чини нам се очитим да коментар „Папа је заборавио Србију" пише нетко тко не жели зло
заборавити, а добро му лако промакне из памћења. То тако кад је ријеч о другима. Било је наиме, и у
41
овдашњем послијератном тиску доста свједочанстава о томе како папа Пио XII, као и најуваженији
његови сурадници, није шутио кад су се овдје вршили покољи. Познато је такођер да га је о
покољима на овом нашем тлу изравно пошао извјестити ондашњи загребачки надбискуп - понијевши
му, рискирајући од Гестапоа, опширну документацију о терору - о чему свједочи међу осталима и
Иван Мештровић. Кад бисмо се дали завести овим стилом заборавног незаборављања, могли бисмо
споменути како је Католичка Црква оне сасвим малобројне свећенике који су изравно судјеловали у
терору службено искључила из редова свога свећенства (тако да развикани јасеновачки „фра Сотона"
није био ни фрањевац ни свећеник, него од Цркве јавно кажњени отпадник!); док је у другим таквим
војним формацијама било свештеника од војвода до најнижих заповједника, а не чусмо за
рашчињења дотичних. И могли бисмо поновити познату чињеницу да је Јасеновац гробље и Хрвата и
Жидова и Срба и других народности, и да би било вријеме штовање мртвих усмјеравати гајењу
љубави, а не утврђивању ограда. И још би свакако требало споменути да није познато које су то двије
земље или покрајине Хрватска и Славонија, како их речени коментатор дијели, премда је очито тај
коментар писан ових дана, а не у аустроугарска времена кад су домовину Хрвата тако некако
дијелили и спајали.
На крају треба се покушати сложити у надама - и пожалити што писање попут овог у
„Православљу" те наде, барем што се Папина доласка овамо к нама тиче, одгађа и омета. Надајмо се
- ненамјерно.

(''Глас Концила", бр. 15/410, од 22. српња 1979. г.)

ПУТЕВИ РАЗРЕШЕЊА И РАЗУМА

(Уместо одговора Гласу Концила)

Бл'једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју

Бол ти предубоку
Пусти, нека тужба твоја одјекује широм земље
И нек траје вјековима. Нека чују, у што сада
Прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
- Шутиш. Блједиш. И ореол мучеништва већ те круни,
Мајко православна.

Владимир Назор
(У попаљеном српском селу
код Вргиимоста, јануара 1943.)

Краћи напис у „Православљу", 1. јула 1979. г. ("Папа заборавио Србију") навео је „Глас
Концила" да одлучно приговори што је примећен један превид, и да се још одлучније успротиви
једном подсећању које обавезује - не само овим поводом. Нисмо похитали да одмах узвратимо, још
мање да себи дозволимо тон гласније стране. Није нам до полемике, јер су питања којих се дотиче
„Глас Концила" више него озбиљна. Управо њих ради стало нам је да се, уместо искушења диспута,
успостави дијалог чињеница. Разлике у схватањима мање су опасне, верујемо, од разлика у истинама
које признајемо или одричемо, за своју савест. Да би читалац сам расудио о „чему је све реч и боље
могао пратити разговор у који улазимо тешка, али чиста срца - ми на суседној страни, без
уобичајеног посредништва коментара, преносимо у целини напис ГК, објављен у броју 15/410 од 22.
српња 1979. г. Исто тако, клонећи се „утука на утук", прилажемо само неке од примера и података
који могу допринети да се отвореније погледа у очи питањима, покренутим у наводима и побудама
„Гласа Концила".
За тврдњу да „у овдашњем послијератном тиску има доста свједочанстава о томе како папа
Пио XII није шутио када су се овдје вршили покољи" - још увек нам није познато где би се могао
42
наћи макар и један једини податак. Али се, зато, увелико зна да, поред све „неутралности" Ватикана у
Другом светском рату, Пио XII међу првим поздравља усташку НДХ, поглавнике те „државе" прима
у аудијенцију и лично благосиља Павелића још у мају 1941., тек што је овај „преузео дужност". О
томе је нашироко писала тадашња и усташка и каптолска штампа: „Точно у шест сати, 18. V 1941.
предвео је кардинал Маглионе поглавника Пију XII", а на крају пријема, „у седам и по сати Свети
Отац је изразио жељу да би видио читаво изасланство НДХ", које је „17. свибња пошло из Загреба у
поворци од 16 аутомобила за Рим све до Трста, одакле су се изасланици премјестили у дворски влак.
Добри познаваоци обичаја Ватикана истичу да се није никада догодило да би у недјељу и ктом још
касно навечер Свети Отац било кога примио у заједничку аудијенцију, па се ова геста његове
Светости папе Пија XII тумачи као чин посебне пажње". ("Хрватски народ", бр. од 20. V 1941.).
Павелићеву аудијенцију код папе бележи и „Католички лист" бр. 21-22,1941.: „Топли
примитак Поглавника и хрватске државне делегације код Светог Оца Пија XII показује колико
међународно значење придаје Црква представницима наше народне државе, кад их тако брзо и тако
лијепо дочекује". А да односи Ватикана и НДХ нису остали само на протоколарним види се из
податка (биће наведен на одговарајућем месту, ниже) да исти папа, јануара 1942. именује надбискупа
загребачког Степинца „Војним Викаром за хрватску војску" - чијим су оружаним снагама покољи
Срба управо тада били главни „војни" задатак.
Није, такође, јавно познато да је Војни Викар - надбискуп Степинац - ишта предузимао против
геноцида над Србима, или да се, макар и унутар своје Цркве, оградио од злочина прекрштавања.
Штампаних сведочанстава има, напротив, да је „Католички лист", гласило загребачке надбискупије,
у свом броју 38 из 1941. на страни 451 донео овакву једну вест.
„Цијело село Будинци прешло је у католичку Цркву. Будинци су на граници загребачке и
ђаковачке диецезе близу Подгорача. У недјељу 14. IX на благдан узвишења Св. Крижа цијело је село
с православља прешло у католичку Цркву. У селу је основана жупа за 2.300 душа. Приправу за
прелаз извршио је нашички фрањевац отац СИДОНИЈЕ ШОЛЦ, тако да је дуље времена прелазнике
поучавао у вјери. Код самог обреда прелаза присуствовало је уз оца Шолца и више других свећеника
те велики жупан жупе Барања из Осијека. Код банкета је у Задружном дому изречено више значајних
говора с поклицима „Поглавнику и Хрватској".
Док каптолски лист даје такмичарски публицитет прекрштавањима, папски Викар Степинац
ревносно се стара да после прве мере насиља, уследи и друга - на корист и Римокатоличке цркве и
„нове државе". Документ о томе сачуван је и у овом надбискуповом личном писму:

„ПОГЛАВНИЧЕ!
Слободан сам обратити се на Вас у слиједећој ствари.
Оо. траписти морали су напустити свој самостан у Рајхенбургу и сада се налазе као бездомци,
привремено као гости код своје субраће у самостану „Марија Звијезда" у Бања Луци. Будући пак да
би они врло радо основали свој властити самостан негдје у Независној Држави Хрватској, то Вас,
Поглавниче, уљудно молим, да би им подијелили какво мјесто, какву кућу или нешто земљишта, да
би могли уредити свој властити самостан [...]1
1
У изостављеном делу опширно се говори само о историјату траписта, делатности и организацији
њиховог реда. Интегрални текст писма објављен је у „Документима о протународном раду и
злочинима једног дијела католичког клера" - Загреб, 1946., стр. 122.

Можда би им се могао дати српски самостан у Ораховици (некад самостан наших Павлина).
Част ми је најтоплије препоручити Вам, Поглавниче, да се оо. траписти смјесте у овој надбискупији
и да буду тако у духовну и привредну корист надбискупији и у благодат читаве Независне Државе
Хрватске.
Изволите, Поглавниче, и овом згодом примити израз мога особитог поштовања.

У Загребу, дне 3. листопада 1941.

43
 Др Алојзије Степинац Надбискуп

(Узгредан, али карактеристичан детаљ из горњег писма захтева напомену да се један од

најстаријих црквених споменика Срба у Хрватској, православни манастир са црквом Св. Николе у
Ораховици, први пут спомиње 1583., а да у истом месту постоји и католичка барокна црква св.
Крижа, подигнута 1756. — готово два века касније. Средњевековни павлински самостани, на
панонском простору, имају сложенију судбину од оне на коју смишљено упућује заграда у
Надбискуповом писму Павелићу: и некадашњи самостан у Ораховици, и читав ред „наших Павлина"
при том угарске провенијенције - ишчезао је, давно пре 1918. „Павлинске самостане у источном
дијелу загребачке и модрушке бискупије разорили су Турци, а све остале укинуо је цар Јосип II, 1786.
Њихова имовина припала је Угарској комори". - Види „Енциклопедију Југославије", том 6, стр. 443
- Загреб 19б5.)
Ораховица је, међутим, само детаљ разрађеног плана за преотимање и уништавање
светилишта Српске Православне Цркве под НДХ. Претварање православних храмова у католичке
извршено је - на подручју ђаковачке бискупије, на пример - у местима: Брачевци, Мајур, Паучје,
Достин, Тење, Даљ, Маркушица, Капелна, Кућанци, Будинџи, Бијело Брдо, Трпиња, Пачетин, Чепин,
Мартинци, Чепинели, Трњани, Клокочевик, Топоље, Славонски Брод. Од 203 православне цркве и
капеле у горњокарловачкој епархији уништено је 88 (тешко оштећено још 67); у пакрачкој епархији
54, у загребачкој 13; у Фрушкој Гори страдали су и опљачкани сви манастири. На читавој територији
деловања НДХ — укупно преко 250 цркава је које преотето, које разорено и оштећено, док су
опљачкане све одреда. Неки су храмови упогребљавани за магацине (Хаџићево, Калањ, Плашић,
Гомирје), месарнице (Сл. Пожега), дрваре (Вребац), стаје за стоку (Јасеновац, Мајковац, Газије).
Надбискуп загребачки морао је имати много брига, сличних онима око траписта, и других
„редовних послова" у време када су му стизала писма и поруке, од којих за ову прилику прилажемо
само три текста. Аутор првог, др Привислав Грисогоно (рођен 1879. у Сплиту), један од
најугледнијих хрватских правника и правних писаџа свог времена, народни посланик СДС, био је
министар у неколико влада б. Југославије„ пре и после 6. јануара 1929. године. Хрват, „југословенсхе
оријентације" какав је отприлике био и Иван Мештровић (тада!) - др Грисогоно окупацију 1941-1944
проводи с почетка у Земуну а онда у Београду, повучен од сваке активности, и пише писмо за чију се
садржину зна још из времена када је оно, 8. фебруара 1942, послато из Земуна на адресу „Господин
Алојзије Степинац, надбискуп, Загреб". То је писмо згрожене савести једног патриоте и католика, у
коме се опширно набрајају појединости вршених крволоштава, због чега на више места избија
жестина огорчења и оптужби. За ову прилику, из потресног писма др. Грисогона преносимо само
најсмиреније делове:
„Пишем Вам као човјек човјеку, као хришћанин хришћанину. Накањујем се мјесецима на то,
чекајући хоће ли престати ужасне вијести из Хрватске како бих
се могао сабрати и мирније писати. Пуних десет мјесеци кољу се по Хрватској на најзвјерскији начин
Срби и уништавају се милијарде њихових иметака, а црвенило стида облијева лице сваког поштеног
Хрвата [...]
Зашто ја ово пишем Вама, када нијесте политичка личност и не можете за ово сносити
одговорност. Ево зашто. У свим овим беспримјерним дивљачким злочинствима, који су више него
безбожни, судјеловала је и наша католичка Црква на два начина: велики број свјештеника, клерика,
фратара и организоване католичке младежи судјеловало је у овоме активно. Догодила се страхота да
су католички свјештеници постали логорници и таборници усташки, па су као такви наређивали и
одобравали та страшна мучења и клања хришћанског свијета. Чак је један католички свјештеник
лично заклао православног свјештеника. Они то нијесу смјели учинити без дозволе својих бискупа, а
ако су то учинили, онда су морали изгубити службу и доћи пред суд. Будући да се то није догодило,
значи да су бискупи дали своје дозволе. Друго: католичка Црква употребила је све ово да покатоличи
све преживјеле Србе и док се земља још пуши од крви невиних мученика, док су јецаји још
раздирали груди преживјелих несрећника, свјештеници, фратри, часне сестре, носили су у једној
44
руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен лецима бискупа
Акшамовића, тисканим у његовој Тискарници у Ђакову. У лецима се позивају Срби да спасу животе
и иметке прелажењем у католичку вјеру.
И наша Црква као да је хтјела показати да зна убијати душе, као усташка власт тијело [...]
У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дижу свој глас у корист
прогоњених Жидова, а код нас још ниједан бискуп није дигао свој глас за невине Србе, хришћане,
који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главу католичке Цркве пасти
највећа одговорност за казну Божју и људску која мора стићи хрватски народ ако се временом не
покаје за овај страшни неописиви гријех."
Други прилог је протестно писмо бањалучких муслимана, упућено преко потпредседниха
усташке владе Џафера Куленовића. У писму се између осталог каже и ово:
„Један дио католичког свјећенства сматра да је дошао његов час и он га без скрупула
искоришћава. Пропаганда за католицизам је узела толико маха да подсјећа на шпанску инквизицију.
Под њезиним притиском и уз толерирање јавних органа извршена су покатоличења хришћана у
масама [...] Ми знамо доста примјера гдје су усташе приступиле клању и убијању под фесовима на
глави. То је било у Босанском Новом, гдје су четири камиона усташа дошли под фесом на глави,
удружили се са муслиманским олошем и извршили клање хришћана у масама. Исто се десило и у
Босанској Костајници, када је на исти начин и за један дан поклано 862 хришћана. И у Кулен Вакуфу
су неки тако урадили. Ту се истакао нарочито Мирослав Матијевић из Врточа. Ту је поклано 950
хришћана, што је дало повода за освету четника од 6. рујна када је попаљен Кулен Вакуф и гдје је
главом платило 1350 муслиманских људи, жена и дјеце..."2
2
Види рад Д. Кашића у књизи „Српска Православна Црква 1920-1970", Београд, 1971, стр. 193-4.

Трећи текст је уствари порука, прочитана преко Радио Лондона 16. новембра 1942. Њу је
упутио нико други до др Јурај Крњевић, познати првак ХСС, Мачеков заменик. Као потпредседник
југословенске владе у емиграцији, он је најодлучније спречио публиковање на Западу првог
аутентичног извештаја о геноциду у НДХ 1941. који је, преко Цариграда, успео да пренесе у Лондон
један угледни београдски лекар. Међутим, када су усташки покољи увелико већ почели да
забрињавају савезнике, а светска штампа да доноси и фотографску документацију - др Крњевић је
био принуђен да своју странку огради не само од „телесних" злочина у НДХ:
„Хрватски народ не може овог часа позвати кривце на одговорност. Али ће доћи час, када опет
буде у Хрватској народна ријеч јача од туђинске силе, која данас држи Павелића. Онда ће хрватски
народ судити свим злочинцима према њиховој заслузи. Нитко томе суду избећи неће.
Између осталих злочина нагласићу један, за који ћемо тражити нарочити рачун. А то је
насилно покатоличавање. Мачем приморавати некога да мења вјеру још је одвратније ед тјелесног
уморства. Не обраћам се др Шарићу, који се понашао као они који су изгубили душу и савјест, него
Вама, осталим поглаварима католичке цркве у Хрватској, да испитате своју савјест, јесте ли сто посто
извршили своју дужност? Није доста поставити неке комплициране судове и стидљиво се оградити
од усташких злочина, поименце од усташког покатоличавања, него је потребна ваша мушка ријеч
осуде, како би то било у складу и са осјећањем хрватског народа и са науком католичке цркве. А
такве ријечи до сада из уста наших вјерских поглавара нијесмо чули."3
3
Преузето из књиге С. Симића „Прекрштавање Срба за време Другог светског рата", Титоград,
1958., стр. 152

Ни један одговор Каптола није познат, или још увек није доступан јавности. Загребачки
надбискуп на упозорења остаје миран, и за читаво време НДХ. Он „пастирско писмо" не пише тада!
Примас Хрватске шаље само окружнице подручним ординаријатима, каква је на пример ова: 4
4
Документи - Загреб, 1946., стр. 383
45
ЈУРИСДИКЦИЈА ДОМОБРАНСКИХ ДУШОБРИЖНИКА
Предсједништво Бискупских конференција
Број: 22/БК - 1942.
Пречасном Надбискупском Ординаријату
у Сарајеву

Част ми је извјестити почасни Наслов, да сам од Свете Столице именован Војним Викаром
„sine titulo" за хрватску војску. Својим замјеником именовао сам преч. г. Стипу Вучетића, вишег
стожерног душобрижника код Министарства Хрватског Домобранства, и влч. г. Вилима Цецулу,
замјеника вишег стожерног душобрижника код Министарства Хрватског Домобранства, те сам им
подијелио у ту сврху посебну јурисдикцију са свим овлашћењима, која су ми од Свете Столице дана.
Надаље сам именовао домобранске душобрижнике и подјелио им жупничку јурисдикцију.
Да се пак избјегну било какви неспоразуми у јурисдикцији између дијецезанских Ординација
и војних душобрижника, то је Света Столица декрет о јурисдикцији Војног Ординарија за талијанску
војску (S. Congr. Consistr. od 13. IV 1840., ААS. 1940., 280; у прилогу се шаље хрватски пријевод тога
декрета) потегнула и на мене, напосе тачке 2, 3, б и 8 тога декрета, у којему је точно наведен
дјелокруг душобрижника и њихов одношај према дијецезанским Ординаријама као и дијецезанских
Ординарија према војном душобрижнику и војним душобрижницима.
Који војни душобрижници дјелују на Вашој територији, бит ћете обавјештени накнадно из
канцеларије Војног Викаријата код Министарства Хрватског Домобранства.

У Загребу, 20. сјечња 1942.

Др Алојзије Степинац
Предсједник бискупских Конференција.

''Глас Концила" наводи Ивана Мештровића као јединог сведока да је Папу Пија XII „о
покољима на овом нашем тлу изравно пошао извјестити ондашњи загребачки надбискуп". Потезање
Мештровића као сведока није много срећно. Најпознатији међу савременим хрватским историчарима
сматрају непоузданим посебно Мештровићеве „Успомене", објављене у емиграцији, а прештампане
у Загребу 1970, у којима чувени уметник описује и свој сусрет са загребачким надбискупом у Риму
1942. Да нам је икакво задовољство чинити ово што смо, нажалост, принуђени ми бисмо навели
читаво поглавље (стр. 334-335) о том сусрету, или оно о трочасовном разговору са Павелићем, али то
би било злурадо. О Степинчевом извештају Пију XII, који спомиње „Глас Концила", говори се само
у овим редовима Мештровићевих „Успомена":
„Мало прије него сам успио отићи у Швајцарску, боравио је у Риму на врло кратко вријеме
надбискуп Степинац. Стигао је зракопловом и повјерио ми разлог свог доласка, а тај је био да је
Папи донио све документе о злодјелима почињеним од нациста и фашиста на нашем подручју,
укључујући и окупирану Далмацију (стр. 334).
Хоће ли, Преузвишени, Папа стићи прочитати документе које сте му донијели?
- Па хоће, или ће дати да му их нетко од кардинала прочита.
- А знате ли ви да је половица кардинала за фашисте, па...
- Знам, али Св. Отац није и хтет ће чути истину, да буде обавјештен.
- Боже мој, јест Талијан, а и ја, да сам Папа, најприје бих био Хрват, али данашњи Папа је
толико узвишених принципа и свјестан своје узвишене дужности..." (стр. 335)
Није позната садржина надбискупове „опширне документације о терору" ни да ли у њој, сем
„неповољних ствари за Талијане" има још понечег. Чувена је, ипак, једна промеморија која се
приписује тадашњем председнику Бискупских конференција Хрватске Степинцу, а упућена је папи
18. априла 1943. Извод из тог документа преносимо према тексту објављеном у књизи Виктора
Новака „Magnum Crimen":
46
 „Напредовање источне шизме у католичке редове пријети данас с пуном озбиљношћу да
постигне своје мрачне циљеве. Побједа великосрпске идеје значила би уништење католицизма на
сјеверозападном Балкану, у Држави Хрватској. Наведени нам документи не остављају никакве
двојбе. Што више, нема никакве двојбе, да би такав кобни догађај имао и даљње послиједице далеко
преко граница Хрватске. Валови ортодоксног и офанзивног бизантизма ударили би о границе
Италије, док се до сада разбијају о хрватско Предзиђе.
И више, утолико, што су радом хрватског клера, особито фрањеваца, били постављени темељи
за обновљени католицизам у Бугарској обраћањем многих Павлина и спашени остаци вјерника у
Албанији Скендербеговој, што би уништењем једине католичке нације на Балкану, биле погођене и
разне раштркане посијане групе на томе вјечно немирноме, ортодоксном и исламском Балкану.
Свети Оче, данас су очи читавог човјечанства, које крвави из хиљаду рана, управљене у Вас
као онога, који је по узвишеном значењу свога имена донио биједном људском роду оно што му
треба - небески мир. Носећи мир свијету, мислите Свети Оче, на хрватски народ, увијек вјеран
Кристу и Вама. Млада Хрватска држава настала је у садашњим и тежим приликама, него било која
друга држава за више вјекова, борећи се очајно за свој опстанак, показује примјер у свакој пригоди да
жели остати вјерна својим католичким традицијама и осигурат бољу и јаснију перспективу
католичкој цркви у овом дијелу свијета. Обратно, губитком или судбоносним сужавањем - а хиљаде
најбољих хрватских вјерника и свећника радо би и добровољно жртвовали своје животе, да спријече
ову страшну могућност - било би овдје уништено не само око 240.000 обраћених са српско
православне вјере, него и цијело католичко становништво ових подручја са свима његовим црквама и
самостанима. У природном реду ствари, ако Бог не би учинио велико чудо, напредак католицизма
уско је везан са напретком хрватске државе, опстанак католицизма овиси о опстанку ове државе,
његов спас је у исти мах и њен спас. Свети Оче, дубоко вјерујемо у Божју милост и Божју
праведност, чији сте Ви изабрани инструмент. Препоручујем Вашој очинској скрби и Вашим
молитвама нашу независну Државу Хрватску, сматрајући да тиме у исти мах на најбољи начин
препоручујем свету вјеру у својој домовини и на Балкану. У пресветом Срцу Исусову увијек
најоданији надбискуп и метрополита загребачки".
Било је покушаја да се доведе у питање Степинчево ауторство наведене промеморије, јер њена
пронађена копија није својеручно потписана. У сваком случају, утешније би било сумњати у верност
документа, него наилазити на податке која га чине уверљивијим. Јер, пуни метрополитов потпис
ипак стоји испод једног текста са истом основном мишљу, чак и дословном формулацијом, као у
промеморији — а објављен је на насловној страни надбискуповог „Католичког листа" 22. вељаче
1944. (поводом савезничког „зрачног нападања на Загреб") :
„Хрватски је народ своје право на народни и државни живот стекао и заслужио својом тешком
и крвавом борбом, стојећи кроз стољећа на бранику истинских идеала праве човечије слободе и
кршћанске културе, чиме је задужио читаву Европу и све њезине народе, а због чега му је од
Највећих чувара праве културе и слободе човјечанства, римских папа, дан частан наслов Предзиђе
кршћанства".
При крају овог мучног суочавања исказаних тврдњи „Гласа Концила" са горе изнетим
прилозима - никако јединим! - били бисмо срећнији да ништа од наведеног не постоји ни у
хартијама, ни у живој истини времена чије смо прошлости још увек савременици. Осећамо се
поражени, не само зато што је било толико жртава зла, и толико починилаца зла, већ што се толико
ћутало о злу, што су се и најмонструознија примала за нужна, чак и добродошла једној од
најдуготрајнијих обневиделости која се задржала у Илирику „ecclesiae militans".
На све то, после толиких настојања да „magnum crimen" - „на мала врата" прође, па и њих да
једном већ треба затворити, ако не и залупити, стиже нам сада и приговор што се „Православље"
усудило да помене Јасеновац, мислећи на папу у Аушвицу. Католичке двотједне новине противе се
подсећању на наше Аушвице, док један дневни лист, колико јуче још, обавештава јавност о новим
открићима ратних злочина у Јасеновцу. Приближни податак, да под тим логором лежи преко 700.000
душа, допуњен је недавно оваквим извештајем, објављеним у „Политици" 31. VIII 1977. године.

47
 "За протеклу годину дана на локалитетима шест бивших концентрационих логора у Јасеновцу
и ближој околини откривено је још 117 масовних гробница, па им се сада број повећао на укупно
289. Међу њима је управо откривена гробница код села Млаке, 12 километара низводно обалом Саве
од Јасеновца. Помоћу армијске опреме, која дубоко у земљу шаље ултравиолетне зраке, поуздано смо
утврдили да се ту налазе посмртни остаци између 12.000 и 16.000 жена, од око двадесетак хиљада
логорашица, колико их је било заточено на том локалитету. Тако смо дошли до сазнања да је ово
највеће стратиште жена на једном месту у Југославији и једно од највећих у окупираној Европи".
Може ли се заборавити зло које се, на једној страни, видимо, још увек открива и утврђује, а на
другој и даље прикрива, преиначује - и то на оној која добро зна да су светлост и светост истине
насушне наше дужности и у Христу и на делу? Питамо се, стога: ако и у „Енциклопедији
Југославије" (наводимо опет најпознатији извор) на стр. 467, књ. 4., стоји да су у Јасеновачки логор
довођени „Срби и Хрвати, затим Јевреји и Цигани"5 откуда наједном „позната чињеница", за „Глас
Концила", да је Јасеновац, тек на трећем месту, гробље „и Срба"?!
5
У наставку, на истој стр. Е. Ј. каже се: „Највећи дио стизао је у разним транспортима које су
сачињавали мушкарци, жене и дјеца похватани по селима или у збјеговима приликом операција разних
усташких јединица".

Слутимо да никаквом добру не води то накнадно распоређивање редоследа или припадности

гробљима, под којима леже читави срезови и срезови мученика. Која ли потреба, преча од истине,
искушава такву помисао, кад она не застаје ни пред светињом жртава? Зар сваки људски живот не
представља дело Божије; зар све што невино пострада од крвника и Богу и људима, није светиња за
нас?
Нису у Јасеновцу страдали само Срби, као што и покољи православног народа под НДХ нису
вршени само на том месту. Глински методи примењивани су и у црквама у Швици, Коларићу,
Садиловцу, Кусоњама, Славодији, Зборишту, Топуском - а Јасеновац је постао само заједнички
именитељ за све то, као и за копривничку „Даницу", Стару Градишку, Митроврцу, Јадовно и толике
друге масовне јаме у које је бацано Српско становништво због једине кривице што припада својој
вери и нацији. Симбол, дакле, за геноцид. А сем над Јерменима у Првом светском рату, зверства
геноцида, у Другом рату, најмасовније су вршена над Јеврејима и над Србима у „Предзиђу
Кршћанства".
У помраченом времену последњег рата узбудљива је и светла људска истина да је у усташким
концентрационим логорима било и хрватских родољуба. Такви, светли примери солидарности у
жртви, спасоносно не допуштају да се злочинства приписују икоме до злочинцима и онима који су,
под разним видовима и привидима, прећутно али јасно, били саучесници или корисници покоља и
покатоличавања. Чему, онда, навођење ствари устрану од основног значења „локалитета" низводно
од утока Уне у Саву - кад овде није реч о свему ономе што се збивало на тлу окупиране Југославије за
време ослободилачког и грађанског рата. Не може се успутно, тек алузије ради, дотицати трагичност
братоубилачких обрачуна и освета, до којих је долазило у појединим наступима безумља, јер се
много шта непојамно, кобно, противречно издешавало у наличјима борби и побуда. Реч је овде о
геноциду, а за њега нема симетрија! Он није настао само из ратних сукоба, нити представља само
застрашујуће мере одмазди над становништвом побуњених крајева - каквих је вазда било на овој
постојбини борби непрестаних за „крст часни и слободу златну".
Геноцид над српским становништвом НДХ смишљено је припреман, дугорочно срачунат као
„повесни" чин денационализације, као коначно истребљење православља „преко Дрине", огњем,
мачем и унијаћењем. Иза припрема за покоље и покатоличавање стоје и одговарајућа „поучавања у
вјери", давно пре оних која је вршио фра Шолц, а искусио их, и предвидео, још Герасим Зелић (1752-
1828), архимандрит Крупе, писац Житија. У нашем веку са „поуком" су најодлучније кренули
сарајевски надбискупи Штадлер и његов помоћник, касније наследник, Шарић, који су 1914. духовно
егзерцирали Поћорекову „казнену експедицију" на Србију. Та „цесарско-апостолска" сила је по
Мачви, Подрињу, Поцерини вршила прва рушења и скрнављења православних цркава, док је
48
истовремено, само у Босни и Херцеговини, преко 1б0 православних свештеника било међу
хапшеним, осуђиваним и убијеним „велеиздајницима" Аустро-Угарске. Верски рат, који је тада вођен
под окриљем завојевачког похода, двадесет година касније, после двадесет седмог марта, настављен
је још жешће, тоталитарније - верским обрачуном Штадлерових наследника не само у његовој, и не
само у једној надбискупији. Оно што је навештено у „Пилипенди" Симе Матавуља, на пример, а
обистинило се у Назоровој „Мајци православној", показују и „Документи о протународном раду и
злочинима једног дијела католичког клера", Загреб 1946., а и не само та књига, нити само књиге.
Кримен прекрштавања је онај на који мислимо у овом дијалогу два верска листа, а Јасеновац
и као стварност и као симбол само је садржан у том душоморном мисионарству које свој закон шири
безакоњем. Да ли се званична Римокатоличка црква икада, јавним или тајним актом, оградила од
терора покатоличавања? Да ли је икојим канонским чином поништила обреде насиља, признала
кривицу, тражила опроштај и од мртвих и од живих жртава верског погрома? Одавање поште
мученицима у Јасеновцу схватили смо, зато, као прилику да се, пред лицем истине о страхотама,
отворе путеви разрешења и разума.
Уместо тога, заборав се препоручује као једини лек за „мир мртвима" а заборавља и слово и
признање и смисао покајања. Сме ли се говорити о заборављању зла почињеног невинима који су
уморени, али не и мртви за нас? Зна се Ко и на каквом Суду може опростити онима који ослободе
себе греха пред Богом, признајући кривицу учињену људима. Само света тајна покајања води
очишћењу душа и савести, а не заборав. Зато и опомена на геноцид није исто што и злопамћење,
нити подсећања значе подстицања зле крви. Реч је само о упозорењу да пренебрегавања недавних
зала могу охрабрити нова зла, која никад не мирују. Њима заборави само погодују. Не чини ли се,
онда, да олаке придике о заборављању зла, превиђају зло заборављања?!
Најзад нешто и о последњим редовима у „Гласу Концила". Посебно о онима који говоре да је,
сем у усташким, и „у другим таквим војним формацијама било свештеника од војвода до најнижих
заповједника, а не чусмо за рашчињења дотичних". Такво домишлање, заклоњено уобичајеном
логиком, оставимо коментарима других, којима су паритети и симетрије и уравниловке једина
сигурна оријентација у збивањима и збиљи минулог рата. Изрекао се „Глас Концила"; задња мисао
се отела и вуче за реч која нам се не изговара, јер знамо да води крају сваког разговора. А овај, овако
започети, треба ипак да се настави. Млађих и мање упућених читалаца ради, ми ћемо на све то само
поновити неке од претешких и зато не много гласних чињеница:
За време окупације 1941-45, Српска Православна Црква на територији Хрватске, Босне и
Херцеговине, данашње САП Војводине, СР Македоније, била је стављена ван закона, њена црквена
организација сасвим уништена, сви њени духовни настојатељи истражени или изгнани; на листи од
370 погубљених свештеника Српске Православне Цркве налазе се и четири епископа, док на челу
мучеништва ове Цркве, у Другом светском рату, стоји сам њен поглавар, Патријарх Српски, који све
четири ратне године проводи у заточењу, да би на крају био спроведен и у Дахау, један од
најстравичнијих концентрационих логора поробљене Европе; таква Црква, жртва рата у читавом
свом устројству, морала је одолевати најтежим искушењима да би опстала духовно у Христу,
историјски у своме народу; разорена, обезглављена, она је имала пречих дужности, а никаквих
прилика да се бави случајевима појединаца из својих редова, које је смутња невремена разносила
беспућима очајништва, или водила прибежишту определења; таква, у свему једва постојећа, Црква
није могла сносити одговорност за оне који су се у рату нашли на пораженој страни, нити себи
приписивати заслуге за друге своје свештенике, који су били на победничкој страни.
Српска Православна Црква у свему је поделила судбину народа коме у Христу служи кроз
читаву његову историју, кроз сва заједничка страдања. Она се ниједним чином није огрешила о Бога
и о част свога народа, нити га је поучавала ичем другом до љубави и братству са ближњим народима
ма ког закона или порекла. Зато, и укратко речено, у „таквим формацијама" које су вршиле геноцид
прекрштавања - православних свештеника није било. Ниједног!
Што се тиче посете папе Јована Павла II нашој земљи, о којој, на крају, говори „Глас
Концила", ако се уопште предвиђа, она би, сматрамо и даље, била само добродошла. Јер папа, иако
поглавар једне државе Ватикана, он је као „pontifex maximus" истовремено и поглавар Римокатоличке
49
Цркве у Југославији, те би његова посета могла бити од посебног значаја. Са своје стране, ми бисмо
је најискреније поздравили и као могућност да се односи међу хришћанским Црквама у Југославији
поставе на право место, а нарочито као прилику да права екуменска идеја одиста превлада у
гледањима на раздоре јуче, разлике данас, разумевања у будућности.
Да је то могуће, показују и при-мери достојанства и узвишавања, као што је држање
загребачког каноника, доктора Лончара, пред усташким судом 1941., или братски гест отворености и
наде бањалучког бискупа др. Пихлера, не тако давно. У таквим примерима часника Римокатоличке
Цркве, ми хоћемо да видимо прелазе над понорима, а не само усамљене случајеве личних подвига.
И овај наш дијалог чињеница нека би био припрема за прави хришћански дух у нашим
мислима и поступцима. Били бисмо, зато, благодарни „Гласу Концила" да нам учини доступним
документе и доказе који би оспорили све податке у напред донетим прилозима. Такве документе
примили бисмо са великим олакшањем. Теже ће нам бити ако се покаже да су у праву слутње које
нас море због речених и недоречених реаговања „Гласа Концила". Нисмо ни ми све казали, и не
треба све рећи, док се не суочимо са свиме што нам може помоћи да дођемо до сазнања која ће нам
ослободити савести, предочити одговорности. Заћутимо, замислимо се пре но што бисмо наставили
да тражимо заједнички језик разбора, ако нам је свима до тога стало. Дотле, нека нам остане вера у
храброст за истину, у снагу за смерност, у љубав за онај хлеб који не узвраћа камену.
А име Господа Бога свог да не помињемо узалуд.

СIР - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

341.485 (=163.41) (497.13) "1941/1945"

940.540.5:341.322.5 (=163.41) (497.13)

ЈЕВТИЋ, Атанасије
Од Косова до Јадовна: путни записи јеромонаха Атанасија
Јевтића. - Србиње: Универзитетски образовани православни
богослови; Београд: Хиландарски фонд; Ваљево: Задужбина
"Николај Велимировић и Јустин Поповић", 2002 (Београд:
БИГ штампа). - 128 стр.; 19 ст - (Мала библиотека Свечаник.
Хришћанска мисао; књ. 14)

Тираж 500. - Напомене уз текст.

ISВМ 86-83643-04-2

а) Срби - Прогони б) Срби - Геноџид - Независна Држава

Хрватска ц) Усташе - Злочини - Независна Држава Хрватска
COBISS - ID 98025740 •

50