Проф. Лазо М.

Костић

У ОДБРАНУ
КРАЉЕВИЋА МАРКА
(ОДБИЈАЊЕ ХРВАТСКИХ НАПАДА)

Специјално Издање

Билтена Српског Национално-Културног Клуба

у Швајцарској

КЊИГА ДРУГА

1963
 ПРЕДГОВОР

НАШ КЛУБ има и по други пут част да објави још једно дело из ру ку
проф. г. Лазе М. Костића овом приликом, у засебној књижици, једну
монографију: У ОДБРАНУ КРАЉЕВИЋА МАРКА (Одбијање хрватских
напада).

И ово дело, као и сва досадања, многобројна, из пера овог неуморног и

неустрашивог Србина која су досада угледала света, нарочито она, која нам
износе нашу величанствену прошлост, и ово дело представља једну од
најбогатијих ризница нашег националног богатства. Косовски Еп и Краљевић
Марко у нашој историји јесу два дубока извора из којих је куљала огромна
морална снага српском народу пуних пет векова, а нарочито у фазама у
којима је он био згажен, мрцварен, убијан и уништаван. У свима тим
моментима, који су трајали годинама, десетинама година, вековима, српски је
народ имао пред очима своје Косово и свога Краљевића Марка. Два духовна
горостаса који су лебдели над овим поробљеним народом. Сваки Србин, без
изузетка, знао је да свакоме од њих припада и један и други, али исто тако да
и сви они сви Срби, припададу њима, који су им оставили један тежак
аманет. Сваки је од њих осећао његову тежину, али ју је носио стојички и
трудио се да се за његово испуњење што боље прииреми он или, ако он не
стигне да га испуни, да га пренесе на своју децу.

Тај се аманет протезао кроз Србинову душу вековима кроз легенде, кроз
народне песме, певане уз гусле, певане колективно или усамљено, у часовима
радости, у часовима жалости и туге, свагда, када је требало пружити руку
Марку, Милошу или Бошку, или ма коме од Косовских Јунака, а најчешће
Краљевићу Марку. Нарочито у приликама, када је било потребно неправду
исправити, или злотвора казнити.

Ти извори ни данас нису пресушили. Или, не баш потпуно.

У периоду између два Светска рата, када је Српство с правом сматрало да

је извршило добијени аманет, спустило је пушку "к' нози", у нади да има
права да ужива плодове својих напора. Са идеализмом, вајаним у
петвековном ропству, улази у заједницу са братским народима, хрватским и
словеначким и формира једну велику државу Југославију. У тој новој
заједници, где су Срби сматрали да су они ти који су несебично радили и на
чијим је жртвама ова држава и створена, па према томе, да они имају права да
њене плодове и уживају, бар подједнако са онима коди су у њу без икаквог
капитала ушли, па, узимајући ово овако идеално уствари наивно, они су били
сигурни да пред њима више нема неких историских задатака за које се треба
припремати, до да се створено очува. У тој и таквој убеђености, и Косово, и
њихов Краљевић Марко могу да се ставе у музеј! Тако је и урађено. Највећи
национални празник Видовдан, када је сваке године цео српски народ,пре
тога, био по црквама, на војним парадама, када су чак и старице које су једва
корачале, ишле по гробљима у нашим селима и палили воштанице
Косовским Јунацима и полугласно или нечујно цитирале одломке из
Косовских Песама, тај Видовдан је претворен у најобичнији црквени
празник... ! А са њиме и све остало.

Краљевић Марко? Ни он није више био потребан, јер његови Срби

савладаше све своје противнике! Дакле, и он у музеј...! И отишао је.

Колико се српски народ у свему овоме преварио, видели смо када је II

Светски рат почео и за све време његовог трајања. То исто видимо и данас.

Данас то видимо још боље, јер временска даљина од двадесет и више

година дозвољава нам да тај жалосни период посматрамо хладније,
трезвеније. Српски народ без свога Косова, без свога Краљевића Марка он је
народ без духа, без снаге. Тешко ће бити да нас неко у овоме демантује. И
зато појава једне збирке материјала о добу овог нашег највећег националног
Јунака, Краљевића Марка, под углом под којим нам га је изнео уважени
проф. г. Л.М.Костић у овој књижици, јесте један снажан еликсир кодји треба
да уђе у тело и душу сваког Србина, не би ли се Српски дух, који тако
непромишљено и наивно изгубисмо, понова повратио.

Данашња наша емиграција има насушну потребу за регенерацијом

српскога духа. Дух Краљевића Марка нам је данас потребнији него икада
раније и нама овде у емиграцији, али и нашима у земљи.

Када би се неким случајем данас појавио међу нама онај стари Марко
Краљевић, он би, верујемо, од мука пресвиснуо. Он би видео и онај део Срба
који га издадоше, продадоше душу своју и одоше ђаволу. Он би видео и оне
који из себичних разлога забадају нож у леђа свакоме Србину ко.пи се налази
у борбеној линиди, нарочито предњој; а када би видео и оне који у борби,коју
емиграција води за повратак слободе своме народу, ничим не учествују већ
пребројавају своје талире и ређају их у разне ћемере и воде само своју бригу,
Марко би се заплакао и, бацио им, међу првима, свој буздован и пореметио
њихов "обезбеђени мир и спокојство".

Ми очекујемо да ће наша свесна емиграција поклонити заслужену пажњу

овој књижици и, читајући њене редове, размишљати о том херојском добу
када је Марко орао друмове Турцима, и молити се Богу да се у српском
народу појави још једном један нови Марко Краљевић "са калпаком од мрке
вучетине, перним буздованом с једне стране а с тулумином вина с друге
стране о ункашу", и да се прошета кроз српске редове, прво у емиграцији, а
потом у земљи, и направи "ред"! Народна нам песма каже, да Марко није
умро, да је он само заспао у планини и да ће се понова пробудити...

У очекивању да и ова књижица допринесе што скоријем буђењу

Краљевића Марка из сна, да понова појаше свога виловитог Шарца, ми се
најтоплије захваљујемо проф. г.Лази М. Костићу што је покупио ове цветове
из наше националне баште и од њих начинио ову медицину за српску душу,
која толико има потребе за овом.

Поред горе изнетог циља, проф. г.Л.М. Костић је имао још један циљ са
овим делом, а то је да нам јасно покаже докле су Хрвати способни да иду у
отимању, ниподиштавању и вређању када је у питању српски народ.

Професору Лази М. Костићу ми дугујемо и посебну захвалност што је ово

дело објавио преко нашег Клуба, чији је он и редовни члан.

Ст.Т.Миленковић
 ПРИСТУП

Мото : Спомиње се Краљевићу Марко

Као добар данак у години.

(У песми "Марко Краљевић и орао")

ТРАЖЕЋИ по библиотекама целог света повољне ставове о Српству

нарочито оне који бране српске виталне интересе свих врста (не само
територијалне и материјалне, већ и моралне, чак у првом реду моралне),
писац ових редака је наилазио и на веома повољно приказивање поетске
личности Марка Краљевића. Он се сећао да су Хрвати у емиграцији оштро
нападали Марка, циљајући тиме на укупан српски народ који Марко
репрезентује. Истицали су пороке Маркове, његове непријатне квалитете из
уста народног певача, и то су увећавали и пребацивали на цео српски народ.

Хрвати изокрећу ствари, то је познато (једна ђела књига "Обмане и

извртања као подлога народности" то очигледно показује), па се нису ни овде
жацали да надувањем појединих стихова, изокретањем других, погрешним
тумачењем трећих, немогућим апликацијама итд., што више омрче, жигошу и
презиру подвргну васколик српски народ.

Писац ових редова није им остајао дужан, па је и он расветљавао поједине

моменте из хрватске историје, као и карактер-хрватског народа. Има
материјала још двапут толико, али нема издавача.

Овде, међутим, ми не нападамо Хрвате, већ износимо супротна мишљења

о Марку, људи далеко квалификованијих и објективнијих него што су
хрватски клеветници. Углавном странаца, но и двојице Срба који су такође
одговарали Хрватима, било директно или индиректно. Иначе не бисмо
уносили њихова мишљења(да су садржавала само похвале Марка, а не и
одговор Хрватима).

Разуме се да ових података има далеко више у разним књигама и

збиркама које нам нису биле доступне. Чак ми те податке нисмо ни
прикупљали првих година иза Рата, већ тек последњих 7-8 година.
 Према томе ова збирка не претендује на потпуност. Али она даје доста
контрааргумената Србима у одбрани и ове српске вредности, као што пружа
путоказ у даљем сабирању података. (Да је среће, и да смо у слободи, то би
могла бити докторска теза на националној групи предмета, или бар један
светосавски темат).

Све методске особености ми смо навели у тексту, па их нећемо

понављати. Тамо су наведене или бар наговештене хрватске "осваде" против
Марка и њихова реакција код Срба. У "Литератури" су означена дела где се
налазе изјаве странаца.

Ми смо имали и другог материјала у одбрану Српства, чак толико да је

тешко учинити избор. Што смо се решили да сад издамо податке о Марку,
има још један разлог: Јануара 1964 слави се јубилеј Вука Караџића, сто
година од његове смрти. Цео српски народ покушаће да му том приликом
посвети дужну пошту.

То и ми чинимо овим малим делцетом, чини Српски културни клуб у

Швајцарској, који се клања сени великог Вука, Онога Вука који је Европи
открио Краљевића Марка, и срећни смо што можемо, акоће и мало,
допринети успомени Вуковој. Нека му је вечна слава и успомена међу
Србима.

Пошто није било могућности да се ове делце умножи штампом, нама је

добро дошла сагласност компетентних лица у Српском Културном Клубу
Швајцарске да се и ово изда у његовим посебним едицијама као
шапирографирано дело. Ја много захваљујем Редакционом одбору, чији су
претседник г. Ст. Т. Миленковић, а чланови г.г, Др. М. Гладовић и Р.
Маринковић. Они су ме и овом приликом задужили.

Ветинген, Швајцарска

На Видовдан 1963.

Л.М.Костић
 ХРВАТСКИ НАПАД НА МАРКА КРАЉЕВИЋА

I.

Последњих неколико година најистакнутији писци хрватске емиграције

окомили су се на Марка Краљевића: истичу само његове мане и,
идентифицирајући га са српством, те исте мане приписују Србима. Ту су
скоро сви Хрвати сложни: И Иван Мештровић, и Јово Кљаковић, истакнути
уметници хрватски, и др. Динко Томашић, професор на неком америчком
лицеју, и Влахо Раић, бивши уредник "Обзора". итд. Не прође месец а да неко
од њих не нападне Србе преко свога Марка. Пишу и хрватски и, још чешће,
енглески. Др. Томашић је више књига издао на енглеском, и свуда се позива
на Марка Краљевића.

Као илустрацију тога хрватског писања изнећемо само ставове Влаха

Раића из његове књиге "Хрватска и Србија", изашла 1953 У Аргентини. На
стр. 41 те књиге стоји: "Тако је српска пјесма опјевала као свог највећег
јунака Марка Краљевића, који реже дојке ђевојци која га је примила на конак,
Марка који персонифицира невјеру и издају; Марка који служи влашког
војводу Мирчету или цариградског султана како је вријеме; Марка кавгаџију
или пијаницу љуту, некултурну пустахију. Али управо, тај и такав Марко
Краљевић персонифицира стољетни српски народни живот какав се
формирао у турском ропству, превара, невјера, издаја, окрутност према
слабијем, према свладаном, а служински однос према моћнијем од себе, без
потребе културна живота али незаситан у јелу и неумјерен у пићу".

Ето такав је Марко, такви су Срби.

Са српске стране одговарао им је, колико је мени познато, прво само г.

Адам Прибићевић, и то у више написа. Тако је јула и августа 1953 објавио
читав низ студија о српској народној поезији у "Гласу канадских Срба", под
разним насловима, где је истицао позитивне особине српске народне песме.
У многим од тих студија, он се осврнуо на Марка Краљевића, чак и директно
на инвективе које му се са хрватске стране чине, што му је несумњиво био
повод да пише. У неколико написа у "Американском Србобрану", то чини
још изразитије (Краљевић Марко и Хрвати у броју од 16 јануара 1953,
Хрватски старчевићанци и Краљевић Марко, 20 фебруара исте године,
Њихове Пропилеје, у броју од 31 марта исте године. А следеће године је у два
броја о томе писао др. Раде Кораћ "Амерички Хрватски Гласник и
национални херој српских народних песама Краљевић Марко". Он је објавио
дуплику на хрватски нападе поводом тих чланака и то у броју од 2 јуна 1954.

И ми смо, доцније, у Гласу канадских Срба од 24 јануара 1957 дали један

опширан прилог под насловом "У одбрану Краљевића Марка" где смо
углавном цитирали све стране(несрпске) писце, првенствено хрватске.

Наши наводи ће бити поновљени на одговарајућим местима, уз сасвим

нове цитате које смо доцније прикупили, и који су многобројнији од тих
првобитних.

Иначе нисмо могли утврдити да је ма ко од српских писаца у слободном

свету узимао у одбрану српске народне песме и њиховог протагонисту,
Марка Краљевића, од хрватских напада. Можда де још неко био, али нам је
умакао(јер чувам исечке свих важнијих написа).

Тим пре нам се намеће дужност да наводе ове двојице одличних српских
публициста пренесемо што потпуније. Специјално пок. Адам Прибићевић је
као ретко присно ко осећао народну песму и давао јој интерпретацију лишене
сваке страсти. Он је говорио заиста и као Србин и као одговорни публициста
без замерке. Ми то чинимо тим пре што ми сами нисмо имали у рукама све
нападе Хрвата на Марка, чак ни самог Кљаковића.

II.

Пок. Адам је свакако био индигниран хрватским грдњама на Марка које

су имале за циљ да погоде цело Српство. За мотив његовог писања могао би
се навести стих Јувенала "Индигнација је створила ове ретке", који је
стављен као мото Поговора у мојој II. књизи Србија или Југославија.
Индигнација је учинила да он приђе расправљању тога проблема. Кад му је
пришао, поступао је као сваки писац од ранга и угледа: није се више
руководио индигнацијом.

Стриктним цитирањем Адама Прибићевића отпашће и евентуалне

замерке које нам југословенски оријентисани Срби стално чине: да је наше
писање шовинистички настројено. Пок. Адам је њихов па ће те замерке
отпасти. А пошто је нама овде стало до ствари а не до личног престижа, то
ћемо, понављамо, што потпуније и што верније изнети оно што је рекао пок.
Прибићевић, тим пре што је то објављено у новинама које скоро нико не
чува. Ово понављање има значи и други циљ да те његове дивне мисли
сачува од заборава. Читаоци могу писцу ових редака поверовати да би ваљда
и он био лично у стању да да интерпретацију народних песама, као што је дао
и интерпретације Његоша. Али кад их је други дао пре њега и можда боље од
њега(у сваком случају ауторитативније него он), он ће та туђа мишљења
пренети. Најпре српска а после страна.

Овде ћемо из разних написа Прибићевићевих пренети прво његове осврте

на хрватске инвективе према Марку. (Реч инвектива је међународна,
латинског порекла. Она значи и увреду, и клевету, и грдњу, вербалне нападе
сваке врсте. Ми немамо одговарајућег израза за њу, а једва и неки други
народи.) Пок. Прибићевић је то изнео на неколико места, тако да се
понављање неће моћи избећи.

С друге стране, Прибићевић неће никако да све Хрвате чини за ма шта

одговорним, већ само "старчевићански" настројене Хрвате. У томе се ми
разилазимо дијаметрално, па ипак ћемо да цитирамо Адама како је он
говорио.

У подлистку Гласа канад. Срба од 27 августа 1953, Адам Прибићевић даје

одељак "Марко Краљевић и кћи краља арапскога" чији почетак овако гласи:
"Наша народна песма је наш велики капитал. Све кад би нестало српског
народа, а остала у библиотекама она, они који би је проучавали жалили би
што је нестало оног ко је толику лепоту створио.

С тога је потпуно природно што хрватско старчевићанство настоји да

српску народну песму упрља, као што прља и српски народ, као целину. Тако
нас не изненађују нападаји г. Мештровића, Кљаковића, Радице на српску
народну песму и на њена главног хероја Краљевића Марка. Народна песма је
израз српског духа. Упрљавши њу, биће упрљан и дух српског народа. Шта је
логичније од тога.
 Мештровић није схватио Марка ни у младости, кад га је вајао, па су Срби
одбили његово схватање Марка. За њега је Марко био оличење сирове,
елементарне силе, без мозга, срца и душе. Готово као неки Франкештајн.

Међутим, за Србе је Марко, у првом реду, морална величина: праведни

судија; бранич свога народа и вере од завојевача; заточник друштвене правде;
заштитник свију потлачених. Он ни од кога ничега не отима, већ брани оно
што припада његову народу. У највишем залету свога духа, он у своје велико
срце смешта и све што је живо на земљи и бори се зањ као за свој народ.

Ипак Мештровић није отишао у псовку. Он је погрешно схватање Марка

из своје младости пренео на поље прљаве дневне политике, да прикаже Србе
као исповеднике насиља у политици и тако објасни негативни став Хрвата
према Србима и Југославији. У том, онда, иде за њим сустопице г. Радица.
Али г. Кљаковић прелази у псовку, у памфлет, да Марка морално опорочи, па
тиме и Србе, кад имје морална наказа први херој. И зато је у целој нашој
народној поезији нашао да тој сврси одговара ова песма. Међутим, он се
преварио, као свако ко плитко гази.

Шта каже ова песма?..."

Прибићевић даје анализу песме, коју ћемо пренети доцније (кад се буде
износило његово тумачење и схватање песама о Марку).

У свом чланку "Краљевић Марко и Хрвати" У Ам. Србобрану пок. Адам

Прибићевић одговара углавном хрватском уметнику Јожи Кљаковићу, који се
у својој књизи "У Савременом Каосу" страшно окомио на Србе и њиховог
Марка. Не можемо овде пренети све што је Адам написао, али неке делове
желимо пренети текстуелно, да нам се не пребаци монтажа. Тако изос. стоји:

"...Тај исти господин написао је књигу: "У савременом Каосу". Каква је та

књига види се из горњег навода, који је, без критике не црвенећи од стида,
навео хрватски фратарски лист у Америци. Наиме, г. Кљаковић оним речима
чуди се Хрватима и себи што су веровали у прошлости да су Срби људи.

А, кад је г. Кљаковић од Срба начинио животиње или злочинце, онда нас

не може изненадити његов изум да је симбол тога животињства и
злочинаштва први херој српске народне песме Марко Краљевић. Наиме, то
закључујем по заносном тапшању г. Радице, који ту књигу приказује у органу
г. д-ра Мачека "Ам. Хрв. Гласнику".

Није доста било бизантинство, оријенталство, светосавље, балканство,

турство, циганство, цинцарство. Отрцало се све од честе употребе,
посукнуло, потавнело и избледело.

Тако је дошао на. ред Марко, као симбол српског насилништва и

угњетавања Хрвата.

И тако блате и овога хероја, који делује између Прилепа, Охрида и Косова
Поља тамо до Варадина, на својој земљи, бранећи своју браћу од Турака,
никад ни од кога ништа не освајајући, никад се са Српством не размећући.
Гуслар га није хтео ставити на тако уску основу. Био би и сувише мали. Шта
вреди Српство, ако није у служби човечанства, његова вечног стремљења
према божанском реду ствари на земљи? Стога Марко не србује фразама, но
брани потлачене; суди против рођеног оца и стричева, односно самог себе,
слуша, као добри син, своју стару мајку; излаже свој живот за своје званице;
веран је до саме смрти својим пријатељима; има дубоко и жарко социјално
осећање и даје му израза чак и према свом милом побратиму бегу Костадину,
с којим је скупа и погинуо; кука над мртвим Мусом Кесеџијом: "Јао мене до
Бога милога, ђе погубих од себе бољега". Кад су племенитије речи изашле из
уста икојег хероја у историји света?

И, напослетку, који се то херој светски, као Марко, борио не само за свој

народ, људе и Бога, већ и за ослобођење сваког створа божјег, и чак и "црва и
мрава", и оног што "гмили" по земљи, као наш Марко?

Баш зато Срби нису били задовољни с Марком, како га је схватио г.

Мештровић, као симбол сирове снаге, Марко је за нас био и симбол етике и
морала и ми смо оног намргођеног Марка, састављеног од самих мишића,
гледали као карикатуру. То није био Марко који је судио да је на Урошу
царство, а не на његову оцу и њему или нахранио и оденуо две сиротице,
отеране са Славе бега Костадина..."

У свом чланку "Њихове Пропилеје", такође у Американском Србобрану

од 31 марта 1953, пише Адам Прибићевић за Хрвате:
 "На тај начин облатили су и дивну српску народну песму и Св. Саву и
Цара Душана, и Кнеза Лазара, с Косовом и Косовском идејом, и српске борбе
за слободу и Карађорђа и Милоша и Његоша и Караџића и Цвијића и Краља
Петра, кога је сам Стјепан Радић, у свом "Дому" 1914-15, звао "револвер
бомбашем" и "смећем" и "краљем опанчаром", и ако му, као вођи сељачке
странке, није смео бити одвратан "Краљ опанчар".

То и данас чине њихови први људи: Крњевић, Ковановић, Мештровић и

други.

Кад су се окомили и на Краљевића Марка, као на представника "српског

насилништва и импери јализма", узалудно им је било рећи да Марко ни у
једној песми није дао никакве велико-српске изјаве, да је, по њој, само
бранич наше сиротиње, да га је гуслар, у несравњеном узлету духа, приказао
чак бранитељем и борцем за слободу свега живог на земљи и уздигао тиме
изнад свију хероја светске народне поезије, па да је Марко једини Југословен
који је ушао у фолкор свију Југословена, те га чак Бугари називају
Бугарином, а Матица Хрватска уноси га у "Хрватске Народне Песме". Они се
на то блесаво церекају блесавим смехом незналица, као кад бисте читали
Гетеова "Фауста" загребачкој праљи, која је најмилостивија према Србима,
кад каже:

"Је, милостива, нису пак ни сви Влахи цуцки (нису ни сви Срби пси)!"

Пронашли су да је Марко био колаборатор. То је њихов одговор.

Марко, разуме се, није био то, као ни остали балкански владари: грчки,
бугарски и румуњски, већ свладани противник који сања о слободи, ма и по
цену свога живота, како је за Марка писао савременик историчар Бугарин
Константин Филозоф, и ако му српски гуслар тога не опрашта.

Али, ко то каже за Марка? Зар се толики хрватски хероји нису борили за

монголске Арпадовце, Француско талијанске Анжувинце, за немачке
Луксенбурговце, за Аустријске Хабсбурге, за лукаве дуждеве млетачке, зар
Крсто Франкопан старији није колаборирао са султановим вазалом Јованом
Запољом, зар хрватски народни мученици Петар Зрињски и Крсто Франкопан
млађи нису изгубили главе, што су колаборирали са султаном, зар није
колаборирао Радић са Фрањом Јосипом, а да о 1914-5 не говоримо? Само с
том разликом што су колаборисали без гриже савести, не као Марко,
историјски, који је желео да својом главом плати хришћанску победу и зато
чека на неког великог српског трагичара, да обради: ову његову тешку
душевну трагедију.

А, видите, ови паранојици просто не виде овога, изгубивши сваки смисао

за историјску истину и за дневну отварност..."

Други чланак Пок. Адама: Прибићевића "Хрватски старчевићансци и

Краљевић Марко" има ове ставове: У подлистку Гласа канад. Срба од 25 јуна
1953, под насловом "Наша пепељуга" (у ствари под насловом, јер је укупан
наслов за све те студије пок. Адам "О духу наше народне песме",) стоји скоро
при крају: "Дакле, хрватски старчевићанци су се окомили на сиротог
Краљевића Марка, да гађају Србе. Није му доста што је, пред битку на
Ровинама, зажелео своју смрт, ако би требала, као плату, за хришћанску
победу, не по сведочанству Србина, већ Бугарина Константина Филозофа, и
погинуо узалуд. Није доста, јер је од њега, ком су певали сви Југословени, те
је постао једини заједнички југословенски херој, требало начинити симбол
"великосрпског империјализма и насилништва" и ако нема, ни у историји, ни
у народној песми, ниједног податка о његовом насилништву или српском
радикалном национализму.

Но, зар то треба да нас изненади, кад је реч о паранојицима, који виде
чега нема, а не виде онога што постоји?

Ипак, добро долази ова старчевићанска параноја, појачана злобом и

зависти, да се, рашчињањем само једне песме народне, међу многима, покаже
у какве је надземаљске, етичке и религиозно мистичне висине српски гуслар
дигнуо овога представника српског "насилништва и империјализма" и у
какве се моралне дубине срозао хрватски стар чевићански национализам,
блатећи га.

Реч је о песми: "Краљевића Марка и вили бардарица ..."

Остали део чланка донећемо доцније(кад.се буде правдао Марко; овде се

жигошу Хрвати који га нападају).
 "У емиграцији дигла се и хрватска старчевићанска хајка на српску
народну песму: простачка, незналачка, дете из брака мржње и зависти са
незнањем и неразумевањем, дакле најодвратнији пород на земљи. Српска
народна песма је, по овом нељудском породу људском, колевка српског
насилништва, дивљаштва, шовинизма, империјализма. Нарочито су се
оборили на централну личност српског народног песништва Краљевића
Марка..."

III.

Др, Раде Кораћ, сада професор једног универзитета у САД, писао је изос.:

"...Одмах да будемо начисто: овде се не ради о историјском Краљевићу

Марку, о ономе који је владао у Прилепу и погинуо на Ровинама 1394 у рату
између Турака и војводе Мирче, са речима: "Нека Хришћани победе па макар
ја први погинуо". Не о томе Марку, него се ради о Краљевићу Марку хероју
српских народних песама, који је имао бркове као два јагњета, који цеди воду
из дреновине која се суши девет година и т.д. Дакле о митолошком Марку се
ради овде.

Већ је речено да је значајно оно што се приписује Марку да је радио, и

мотиви из којих је нешто радио. На пр. није значајно је ли историјски тачно
да ли су се свађали Мрњавчевићи са Душановим сином око наслеђа, него је
значајно кад мајка каже Марку како да пресуди спор око наслеђа. И она му
каже да не суди по родбинским везама или по личним интересима него по
правди Бога истинога и да је боље да изгуби главу него да огреши душу. Или
кад снажни као џин Марко неће да се одупре оцу који га гања зато што је
пресудио против његових интереса, јер је отац, него бежи и склања се у
цркву(а отац му није био усташа да и у цркви прави злочине). Или они
високи, универзални, хумани мотиви из песама "Марко Краљевић и бег
Константин", или "Марко Краљевић препознаје очеву сабљу", или она о
борби са Мусом Кесеџијом, и многе друге. Дакле, мотиве из таквих песама
које народни певач приписује Марку, уствари су смишљене да покажу
српској младежи како да се понаша у животу, како и са чим да се руководи
кад дођу моменти тешких одлука...
 Но "Амерички Хрватски Гласник" нашао ону песму о Краљевићу Марку и
сестри Леке Капетана, која је прибележена од стране Вука. Вук је белажио
сваку...

Сам Гете је молио Терезу Албертину Лујзе Фон Јакоб да не преводи ту

песму јер да не одговара Марковој личности из осталих песама. Но Гетеа је
водио разум, не мржња. Уосталом ако би човек усвојио заблуде "Америчког
Хрватског Гласника", низак, нечовечан, недостојан и пун мржње ниво, могао
би да устврди да је та песма потурена Марку од стране оних фратара, јер и
Мурко каже да је Фра Симун Славица "нарочито" волео да пева песме о
Краљевићу Марку. Но таквом работом се Срби неће бавити. Факат је да та
песма о сечи "дјевојачких груди" није служила Србима за пример како треба
радити, него баш онима којима се "Амерички Хрватски Гласник" хоће,
оваквим погрдама на Србе, да удобри: усташама.

И као што хиљадугодишње робовање Мађарима, и сопственим спахијама,

који су у интересу свога бољег живота идентификовали себе са хрватским
народом, почели називати хиљадугодишњом културом, тако данас у с т а ш к
и криминално-патолошки неморал желе да у-своје као морал..."

ЈЕДАН СРПСКИ ПИСАЦ О МАРКУ ИЗ НАРОДНИХ ПЕСАМА

У већ поменутом збиру својих написа као подлистака "Гласа канадских

Срба", са наднасловом "О духу наше (?) народне песме" Пок. Адам
Прибићевић је узео Марка у моћну заштиту. То смо већ истакли. Сад је на
реду да се његова разматрања и његови аргументи пренесу. Он је ствари
обрађивао према разним темама, и на основу тога је давао поднаслове(у
ствари наслове) расправа.

Овде ћемо, разуме се, пренети само оно што је казао о Марку, и то опет
издвојено по темама, одн. квалитетима које народна песма Марку приписује.

I.

У чланку "Јуриш старчевићанаца на народну песму" (Глас од 27 августа

1953), Адам Прибићевић објашњава и случај Марка као "турског удворице".
Он гласи:
 "У две три песме, гуслари зову Марка турском удворицом. За то се хвата
Кљаковић и кличе: Ето што су Срби! Први херој био им је турска удворица!
А, један усташа муслиманин чак назива Србе слуганима турским! На све то
човек би могао одговорити са псалмистом: "Велиј јеси, Господи, и чудна
дјела твоја!"

Историјски је неистина да је Марко био турска удворица. Постао је

турски вазал по сили, као и византијски и бугарски цареви, румуњске
војводе, Лазар, Вук, Балшићи, Црнојевићи, Херцеговићи, босански краљеви,
мађарско-хрватски краљ Јован Запоља, ердељске мађарске војводе. За вазала
султану понудио се сам, по својој вољи, .. једино гроф Петар Зрињски, а
данак султану плаћали су и Хабсбурзи.

Како је хисторијски Марко мислио ми добро знамо. Бугарин, Константин

Филозоф, савременик, записао је да је Марко, пред битку на Ровинама, рекао
Константину Дејановићу: "Волео бих да хришћани победе, па ма ја први
погинуо!" То су биле речи великог родољуба и дубоко трагичног јунака.

Па зашто су неки гуслари онда назвали Марка турском удворицом? Пре

свега није им била позната историјска истина. Огромна већина, којима је она
била позната, не зову га удворицом. Затим, у том се изражава познато српско
чистунство, тежња за апсолутним савршенством и српска киселинска
самокритика, коју је међу Хрватима угушило старчевићанство. Али, биће да
је остало и трага ондашње међусобне политичке борбе. Српска народна
песма је потпуно и сва уз Лазара, а Лазар је нападао Марка, у савезу са
другима Србима, иако је и он био турски вазал. Турцима није долазило
незгодно ово крвљење између хришћана, као данас комунистима између нас
Срба самих и између Срба и Хрвата. Лазар је штитио и Уроша, коме су
Мрњавчевићи узели све. Тако је народна песма оптужила невиног Марковог
оца да је убио Уроша, и ако га је Урош надживео. Зато је од патриоте Вука
учинила издајника, кад је дошао, после Косова, у политички сукоб с
Лазаревом породицом.

Иначе, величина Марка из народне песме је баш у том што се, као вазал
турски, борио против турских зулумћара. То не би било никакво чудо, да је
он био самосталан владар. Лако је било србовати у Србији и Ц. Гори. Тешко
у Турској и Аустро-угарској. Тамо су се за то добивали положаји и ордени.
Овамо прогони, тамница и вешала.

Уосталом, за Марка није било одлучно сачувати државу, већ дух. Зато он
довикује Србима, којима су Турци забрањивали славити Крсно име, као што
ће после Бугари, старчевићанци и комунисте:

"Пијте, Србљи, у славу божију

И хришћански закон испуњајте.

И ако смо изгубили царство,

Душе наше губити немојмо."

Држећи се тога завета, Срби су повратили царство.

Али, најсмешније је кад лаж о удворништву куља из уста оних који и

данас наричу удворнички за Хабсбурзима."

II.

Прибићевић анализира песму "Марко Краљевић и кћи краља арапскога" у

"Гласу од 27 августа 1953. и ево шта каже:

" Маркова мајка се чуди чега ради јој син гради толике задужбине и пита
га. И Марко јој прича како се криво заклео кћери арапског краља, у чијој је
био тамници, да ће је узети за жену, ако му помогне побећи из тамнице. На
бегству, кад су отпочивали, загрли га Арапкиња "црнијем рукама". Марка као
да је змија загрлила:

"Она црна, а бијели зуби,

То се мени мучно учинило."

Обузет гађењем, Марко је посече. Јасно је да је Марко радио помућена

разума, под неодољивим притиском расног чула, јер убијање девојке је
нејуначко дело. Зато се Марко покајао и каже мајци:

"Ту сам, мати, Богу згријешио,

А велико благо задобио,

 Па ја градим многе задужбине."

Човек који се каје велики је човек. Кад би се из хора светитеља

избацивали сви који су грешили, мало би их остало у њему. Чак је други
оснивач хришћанске вере Апостол Павле каменовао Св. Стефана. Ипак им се
Кљаковић клања, као и ми.

Тако је Кљаковић насео с овом песмом.

Но он није схватио величине српске народне песме ни с једне врло

значајне стране. Она не гради од својих хероја надљуде без греха. Зато се и
Марко уме препасти, колебати и избезумити. И у том се изражава српски
критички дух, који не прима безгрешних идола, ауторитета изнад сваког
суда, неодговорних вођа, пророка и учитеља. За њу је сваки човек грешно
биће, али у ком она тражи и нађе искру Божју, идеално у границама људске
стварности. У том наша народна песма стоји на Христову путу. И Христос би
Марка, који се каје, привио на своје груди седамдесет и седам пута. Он није
штедео изражавајући ту мисао.

Баш с овог разлога су нам хероји наше песме толико блиски и присни и то
је узрок великог дејства народне песме на наше душе. Она, стојећи на земљи,
тежи према небесима.

Има само једна песма којом би се Кљаковић могао послужити и против

Марка: "Сестра Леке Капетана". Но, њен гуслар је толико схватио Марка,
колико и Мештровић или гуслари који од Марка граде карикатуру
"дервишину". Ипак, са патријархалног гледишта, може се гуслар бранити."

III.

У чланку "Српска народна песма и феудални дух" (глас кан.Срба од 9 јула

1953) Адам нам пружа одељак "Урош и Мрњавчевић", где стоји:

"Сваки Србин зна ову песму, због оних бесмртних речи Јевросиме мајке,
којима је формулисала српски идеал правде. Али, она је велика и по верном
сликању болесне историјске средине, која је дошла главе држави: Феудалне
анархије.
 Велики Феудалци Мрњавчевићи боре се са сином цара Душана, да му
отму царство. Долази скоро до крви:

"Међу се се хоће да поморе,

Злаћанима да пободу ножи."

Али, да избегну то, шаљу, тајно један од другог, чауше у Призрен к

протопоп Недјељку, код ког су књиге староставне, да дође и по њима
пресуди коме ће припасти царство.

Чауши су онда били млади племићи, људи силовити. Кад су чули да је

Недјељко у цркви, ујахују на коњима у цркву и бију Недјељка у одежди
канџијама, да сместа иде с њима на Косово. Он им одговара:

"Одбијте се силни од силнијих,

Док у цркви закон савршимо."

После службе, Недјељко шаље чауше у Прилеп Краљевићу Марку, јер је

Марко био писар царев, па су књиге староставне код њега.

Не можете познати ових насилника. Док су, малочас, на коњима ујахали у

цркву и били канџијама свештеника у одежди, сада, кад ик Марко отвори
врата:

"Чауши се поклонили Марку."

А, кад их Марко запита због чега су дошли:

"Чауши се смјерно поклонише."

Вечна прича о моралној нискости насилника, који злостављају слабе, а

пред моћнима се сагибаду, као стидљиве невесте.

Да је Марко знао шта су урадили, остали бисмо без два лепа стиха, којима
Марко одговара на њихов поздрав:

"А Марко их помилова руком;

Добро дошли, моја ђецо драга."

 У српском народу, синови се боје оца, а воле мајку. Стога сви српски
хероји питају, у невољи, за савет мајку. Тако и Марко пита мајку шта да ради
и добива онај славни савет о Божјој правди, који ће вечито стајати, као
споменик високе духовне културе српског народа.

"Немој сине говорити криво

Ни по бабу ни по стричевима,

Већ по правди Бога истинога;

Немој сине изгубити душе,

Боље ти је изгубити главу,

Него своју огрјешити душу."

Да смо ми водили државу у духу своје народне песме, исклесали би ове

речи изнад улаза у свако место где се народу суди или о његовој судбини
решава, па и изнад улаза у Парламенат. Ван спора је да би многи Србин,
бацивши око на ове стихове, истинитије говорио и правичније судио, дирнут
завештањем мајке Јевросиме, ако је са злом намером на то место и пошао.

Стигавши на Косово, Марко се просто не осврће на шатор оца, који му

обећава наследство, ако њему досуди царство, ни стричева који му одмах
нуде сувладарство. На њега не делује ни подсећање стрица Гојка на нежну
пажњу и љубав према Марку, док је био дете, које толико сликовито
приказује патријархалне односе у српској породици:

"Кад је Марко још нејачак био,

Ја сам Марка врло миловао,

У свилена недра увијао,..

Кано красну од злата јабуку;

Кад сам гође на коњу ходиб,

Све сам Марка са собом водио."

 Као да гледате како неки сељачки "чича" мази и разблуђује свога малога
синовца.

Тако Марко пресуђује, против оца и стричева, односно и себе, јер он би

наследио оца, да је за њега пресудио. Речи којима суди су тешке као олово.

"А мој бабо, Вукашине краљу!

Мало л’ти је твоје краљевине?

Мало л’ти је, остала ти пуста!

Већ с’о туђе отимате царство!"

И једнако стричевима Угљешу и Гојку:

"Видите ли, Бог вас не видио:

Књига каже на Урошу царство.

Од грабљивости, страсти и увреде обневидели Вукашин потеже мач, да

убије сина, који бежи око цркве:

"Јер се њему, брате, не пристоји Са својим се бити родитељем."

Кад је Вукашин већ пристигао Марка, он бежи у цркву, на тајанствени

глас из цркве: "Бјеж’ у цркву, Краљевићу Марко!" Врата му се сама отварају
и за њим затварају. Интервенише Божја сила.

Вукашин, у бесу, ошине мачем по довратку и јаукне, кад је из њега

потекла крв, препавши се да је убио Марка и покајавши се. Но, онај
тајанствени глас из цркве каже му да није посекао Марка, већ Божјег анђела.
Доиста, некад се бес средњевековних феудалаца, по свој Европи, није
заустављао ни пред Богом ни његовим анђелима.

Занимљиво је да је песма сачувала једну историјску чињеницу. Марко је,

доиста, служио у Министарству Спољних Послова цара Душана и, као такав,
био с царем и у Дубровнику, дакле, био у цара писар.

Да ли је ова песма феудална, и ако овако слика феудалце? Може ли

озверити Србе, као српске народне песме оптужују хрватски стеклиши? Чега
има бабунског у њену идеалу правде? Зар ју је прегазило време? Или је њена
етика узвишене, непролазне вредности, којој ће доћи крај тек онда кад дође и
човечанству?"

IV.

У чланку "Демократизам српске народне песме" (Глас од 6 августа 1953)

пок. Прибићевић анализира песму "Марко Краљевић и Муса Кесеџија" на
следећи начин:

"Овај демократски став српског народа избија, као вулкан, у овој песми.
Кад Марко Краљевић позива Мусу да му се склони с пута, Муса одговара
речником каква демагога Вучића или Тајсића:

"А ја ти се уклонити нећу,

Ако т’ и јест родила Краљица

На чардаку на меку душеку,

У чисту те свилу завијала

И злаћаном жицом повијала,

Одранила медом и шећером;

А мене је љута Арнаутка

Код оваца на плочи леденој,

У црну ме струку завијала,

А купином лозом повијала,

Одранила скробом овсенијем;

И још ме је често заклињала

Да се ником не уклањам с пута."

И Марко говори презирно султану, кад је предањ бацио Мусину главу, па

се султан препао:
 "Не бој ми се, царе господине!

Како би га жива дочекао,

Кад од мртве главе поиграваш!"

И Милош Војиновић говори иронично цару Душану, кад му приговара да

ће му сметати бугар кабаница код скока јуначкога:

"Сједи, царе, па пиј рујно вино.

Не брини се мојом кабаницом."

То није став феудалног роба, већ усправљеног демократе, свесног

људског достојанства.

Зато су аустријски посматрачи, за Србе, који су се у XVIII.веку

досељавали у Војводину, записали да стоје, по својој свести о свом људском
достојанству и поносу, изнад аустријских сељака. А аустријски официри из
Хрватске препоручивали су вишим властима да с њима треба уљудно
поступати и не шибати их, осим у крајњој нужди, али и тада треба да то
одобре њихови најутицајнији људи. Доиста, многи Срби одметали су се у
хајдуке због шиба.

Буквар ових Срба биле су овакве народне песме, које су зрачиле поносом
и свешћу о људском достојанству. "

V.

У подлиску Гласа канадских Срба од 16 јула 1953 под насловом

"Друштвена правда" даје Адам Прибићевић један одељак са поднасловом
"Марко Краљевић и Бег Костадин", у коме стоји:

"Гуслар зове нећака цара Душана Константина Дејановића Бегом

Костадином, како су га, ваљда,звали Турци, чији је био вазал, па, по њима, и
наш народ. По гуслару, он је побратим Краљевића Марка.

То је могуће. И погинули су скупа. Био је један од најмоћнијих

феудалаца.
 Тај Константин хвалио се, у овој песми, како он величанствено слави Св.
Димитрија, своју Славу. Но, за Марка, као и за народ, није одлучан
спољашњи блесак, с којим се слави Слава, већ дух који се у слављењу
изражава. И зато Марко, који је једаред видео то славље ње, али не и дух
човечности и правде у њему, приговара Константину, због три нечовештва,
која је починио тога пута.

На Славу му је дошло и двоје зло обучене сирочади, а он их је отерао

злим речима:

"Ид' одатле, један људски гаде!

Не гад’те ми пред господом вина!"

Ово се, свакако, не би могло десити, јер нема Србина који би овако
сурово отерао некога од свог славског стола. Али, гуслар хоће да подвуче
став осионог феудалца и претерује, на вегову штету.

Марку се, разуме се, кад га знамо као бранича правде:

"Жао било двеју сиротица."

Зато их он одведе, нахрани, напоји и покроји на њих:

"Чисти скерлет и зелену свилу."

Тако удешену и накићену децу Марко шаље опет на Славу, а он гледа "из
прикрајка" како ће Константин сада поступити. И, доиста, збива се оно што је
он предвиђао и због чега је овако и поступио.

Сад Константин узима једно сироче на леву, а друго на десну руку:

"Одведе их у Дворе за столе:

Јед’те, пијте, господски синови."

Са психолошке стране, обрада је савршена, као и са гледишта историјске

истинитости. Увек је друштвени положај корачао испред правде и
човечности у људском друштву. Као и у случају другог нечовештва: седање
за доњу трпезу старих господара, који су осиромашили: "И на њима стари
скерлет беше."
 А стављање у горњу трпезу нових, који се од скора обогатише:

"И на њима нови скерлет беше."

И тако испада, као природно, и треће нечовештво: одсуство старих

родитеља од Славске трпезе. Не каже се због чега. Али, ваљда, стога, да
старошћу не би загадили трпезе.

Ова песма не би, ни по суду Маљенкова, била феудална. Ниједан

моралиста ни социјални реформатор не би је оценио несавременом. И
Масарику би пала у очи својим демократизмом. Једино би хрватском
стеклишу испала као докуменат нашег балканског барбарства, јер Марко није
почео своје критике речима: Бите ум Ентшулдигунг(Извините, молим лепо)!"

VI.

У подлиску "На врхунцима мисли", пок. Адам анализира и песму "Марко

Краљевић и Орао", и то овако:

"Има још једна песма која обрађује исти предмет: начело свеобухватне,
космичке љубави, која не обухвата само Бога и човека, већ и све друго
створење божје. То је песма: "Марко Краљевић и соко". Том идејом се наша
народна песма издиже изнад многих других народних песама европских и
налази у неколико, парца само у легендама о Фрањи Асишком, али још
потпуније од њих у хиндуским верским химнама и будистичким легендама.

У ове две песме ограничава се ово на орла и сокола, а у песми "Марко

Краљевић и вила бардарица" шири се на све живо, до црва и мрава.

По овој песми, Марко лежи рањен и жедан поред друма. Орао се посадио
на копље, пободено више главе Маркове, и раширио крила, да му прави хлад,
а у кљуну му доноси воде, кад ожедни.

Вила то види и пита орла шта му је Марко учинио, кад га тако пази. И
орао прича како је гладан навалио, на косовском разбојишту, да се нахрани
месом палих бораца, па му се у крви наквасила крила и на сунцу скорила те
није могао да их рашири и полети. Но, наиђе Марко, па га однесе на Шарцу у
гору и дигне на грану те, кад му је киша опрала крила, одлети своме друштву.
 А други пут, кад се запалила кула, на којој су били његови орлићи у
гнезду, наиђе Марко Краљевић:

"Па их скупи у свилна недарца,

Однесе их двору бијеломе,

Па их рани читав мјесец дана,

Читав мјесец и недељу више,

Па их пусти у гору зелену,

Састадо се с моји орлушићи:

То је мени учинио Марко."

У овој песми није нагласак на самом култу захвалности, који је морална

обавеза човекова за сва времена, па му време никад не може проћи, а овде је,
на начин врло дирљив, приказан. Нагласак је на Марку, који вади орла, крила
слепљених крвљу, меће за се на Шарца и носи далеко у планину са косовске
равнице, да га постави на грану, како би му киша опрала крила. А Марко то
чини, иако је орао кљувао тела његових другова. Зар је крива птица што, јој
је природа дала да и од тога живи? Кад је реч o љубави према свему, онда jе и
о свепраштању.

А орлиће Марко спасава од ватре и не трпа само у неку торбу или

зобницу Шарчеву, већ у сама свода недра, иако су својим младим, оштрим
канџама морала гадно грепсти. Њима треба топлоте живог тела, док Марко
стигне са Косова у Прилип, а није топло у торби, већ у недрима. Све што се
истински воли на груди се привија.

А орао памти дело љубави, и"љубављу враћа, кад и Марко лежи рањен,
пребијених јуначких крила и пржен ватром небеском.

Песма је непролазне васпитне вредности. Она нас води и на праг сазнања

о мистичном јединству свега живог, условљеном свепраштањем и свељубави.
Зато је она, по величини мала, али, по полету мисли, велика песма у нашој
књижевности. Али, у исти мах, она демантује све клеветнике српског народа,
јер народ који пева овакве песме није барбарски ни злочиначки народ.
 У идућој су ове велике њене мисли још потпуније изражене."

VII.

Песму "Марко Краљевић и вила бардарица" описао је Адам Прибићевић у

"Гласу" од 20 августа 1953, у студији под насловом:"На врховима мисли". Он
је толику важност дао. И ту тему је обрадио у "Американском Србобрану" у
чланку под насловом "Хрватски старчевићанци и Краљевић Марко". Јамачно
су се они били окомили на ову песму и зато јој је пок. Адам придао оволику
важност. Ево шта он каже у "Гласу."

"Ова песма није од добра певача, а ипак је велика песма. Петрановић није
имао среће, као Вук са песмом "Бановић Страхиња" да нађе савршеног
певача за ову песму. Вук је имао песму о Страхињи од неколико певача. Али
није био задовољан с њима. Чекао је, док није с помоћу кнеза Милоша,
добавио старца Херцеговца Милију Милутиновића, за ког је чуо да ову песму
савршено пева. И тако смо дошли до једне од најлепших песама.

Да је гуслар био слабије вредности види се по том, што, на почетку, пева

како Марко пуши на чибук и пије кафу. То никад не би учинио добар гуслар.
А има у песми израза које добар гуслар не би унео у оволико дубоко мисаону
песму. На пример, кад га игуман Саво кори, што није ушао у цркву и зашто је
окрвавио себе и Шарца:

"Кад ту Марко зачу Лакрдију."

Овако вулгаран израз не иде не само у овакву песму, већ не приличи ни

месту на ком је Марко, ни личности с којом Марко разговара.

Очигледно, генијалан гуслар спевао је песму. Мање надарен чуо је и

делимично искварио. Али је она била тако велика песма, те је остала, по духу
и мисаоности, најдубља наша народна песма и у својим рушевинама, као нека
у полак порушена савршено лепа задужбина наших владара.

Као да је надахнута будистичким духом, по настројењу свеобимне

љубави и јединства између човека и свега живога на земљи, па, по том, стоји
као највиши планински врхунац, у српској народној поезији. И Библији и
Новом Завету нису се њихови творци дохватили мисаоних висина, које је
наш гуслар домашио у овој песми.

Има их само у хиндуским старим творевинама духа и делимично у

легендама о Св. Фрањи Асишком. И, кад је прочитамо, нас обузима жаљење
ито се изгубио оригинал другог старца Милије, с кога је неспособнији гуслар
препевао ову песму и делимично је покварио.

Гуслар води Марка из Прилипа у Призрен, да обиђе краља Милутина и

Милоша Обилића. У Пролог планини Марко и Шарац толико ожедне, те
Марку долази мисао да закоље или Шарца или себе, да се један од њих
напоји крвљу. Но, соко му довикује са гране да у планини има језеро, али му
је вила бардарица забранила прилаз. Од човека тражи оба ока, од птице
крило, а од коња предње ноге, да се напију воде. Тако је све у планини
жедно:

"Хитре тице, мале и велике,

И црвићи и ситни мравићи

И по гори све звјерке остале."

Нечиста сила претворила је у тамницу планину, уточиште слободе.

Марко се решава да пође на језеро и судара се с вилом. У бесном рвању с

њом, немајући ничега од оружја, он је коље зубима.(Један старчевићанац
Хрват згража се што Марко зубима коље овог зулумћара, као да се, у ручном
боју, и данас борци у Кореји не гризу зубима. Требао је пустити да нечиста
сила закоље зубима њега. Стога се он љути и на Србе што су се бранили од
усташког ножа. Они би, по њему, тек онда показали се миротворцима, да су
се без одбране дали поклати од усташа и тако се, заувек, смирили!)

После победе, Марко објављује слободу свима бићима:

"Когод данас има у планини,

Ја ли јунак, јал’ парип јуначки,

Ја ли тица на јеловој грани,

 Ја л’ остала зверка свакојака,

Ко је жедан данас у планини

Нека иде на воду језеро,

Нека пије воду из језера,

Сву ће Марко бардарину платит’.

Ако ми се том не вјерујете,

Сад видите бардарицу вилу

И њезину посјечену главу,

Више вама бардарине нема."

Јасно је да је Марко и због себе ишао на језеро и изазвао сукоб с вилом.

Али, он осећа и за све живо на планини, па му зе додало храбрости и то што
се осећао представником свега тога мученог створења.

Животиње разумеју Марка, као каква хиндуског испосника или Фрању

Асишког и сваког ко их воли:

"Кад виђоше сиви соколови

И зелене тице голубови

И на гори све тице остале

И у гори звјерка свакојака,

И црвићи и ситни мравићи,

Све полеће на воду језеро."

и:

"Кад се тице воде напојише,

По зеленој гори попадоше.

Свакојаке пјесме испјеваше,

 А у свакој Марка припјеваше:

Нека Марка, весела му мајка!

По гори се звјерке раселипше,

Раселише, пак се веселише,

А по трави погмиљеше мрави."

И Марко пева, идући даље према Призрену, и сва планина бруји од

људске и животињске радости на победу права слободе над силом мрака.

Било је лицем на Св. Илију, у недељу. Марко је стигао на Косово пред

цркву Ружицу, у којој је служио игуман Саво.

И ако је Марко у недељу на Св. Илију убио нечисту силу, ипак он држи
да је грех на празник и њу убити. Зато не улази у цркву, већ скрушено,
покајнички вода Шарца испред цркве.

Кад игуман изађе по служби, види Марка и кори га што није ушао у
цркву. Марко му исприча чега ради није. Игуман га грли и љуби, уводи у
цркву и исповеда и причешћује и говори му:

"Благо теби, Краљевићу Марко,

Благо теби и ко те родио,

Кад с’ јунаштво тако учинио,

Ти си бољи севап задобио,

Него да си цркву направио."

Доиста, више је ослободити људе и животиње ропства, но цркву

саградити.

Ова песма потекла је из залета српског народног духа за великим, који је

обухватио у њој све створење божје у једну целину, за правом и слободом и
оном што гмиже по земљи, као и човеку. И у овом је изражен, и политички
српски народни дух. Не у стезању на своју нацију или чак класу друштвену,
већ у проширењу на човечанство и васиљену . " :
 У "Американском Србобрану", Прибићевић резонује сасвим слично иако
не истим речима. Свакако је сувише све то понављати. Једино крај те његове
расправе можемо пренети, јер се по мало разликује од онога у "Гласу" и
садржи неке нове мисли, полемичне према Хрватима. А нама је циљ да се
Хрватима достојно одговори. Ево како завршује Прибићевић тај чланак под
насловом "Хрватски старчевићанци и Краљевић Марко" :

"Али, то још није крај. Марко иде у поље Косово и стиже код цркве
Ружице. Било је лицем на Св.Илију. Марко не сме у цркву, јер се огрешио,
проливши крв. Кад га, по свршеној литургији, игуман Саво кори што није
ушао у цркву. Марко му каже шта је урадио, а игуман га уводи у цркву,
исповеда, разрешава греха: и причешћује.

Без икаквих "српских усклика", како често иронишу стари Антини

несинтетични и нови Мачекови синтетични старчевићанци, српски гуслар се
довинуо, у овој песми, етичких висина, које су домашили само стари
хиндуски верски мистици, Фрањо Асишки и понеки велики песник и
филозоф. И тако Марко није само борац за Христа, за потлачени српски
народ, за сиротињу и правду као у другим песмама. Он је витез и крстоносац
свемирске љубави, која обухвата, не само Бога и људе, већ и све живо што
осећа бол и радост. И колико је величанствено побожан и скроман овај
Марко! И ако је уништио демонску, нечисту силу која је уништавала све
живо на земљи, он се држи недостојним да уђе у храм Божји, зато што је
убио демона и окрвавио се на празник св. Илије.(Разуме се, овога не разумеју
они верски фанатици, који Србима одричу хришћанство, што не иду на сваку
службу и не читају сваког дана извесни број молитава.) И зато испадају,
према Марку, с ове стране, ситни сви хероји других народних поезија, од
Ахила па даље.

А колико су тек недостојни величине овога Марка сви они који преко
оволике величине плазе, као балави пужеви преко прелепог ружиног
пупољка! И да ли им се чини криво, када их с њима испоређујемо? Зар нису
на влас, слични онима што у нашој отаџбини плазе преко Христове Беседе на
Гори? Ако има увреде, онда само за пужеве, јер немају разума, мржње ни
злобе."
 СТРАНИ, НЕСЛОВЕНСКИ, ПИСЦИ О МАРКУ КРАЉЕВИЋУ

Јасна је ствар да наводима српских писаца не можемо у потпуности

рехабилитирати Марка Краљевића, недужно нападнутог од Хрвата. Може
нам се пребацити пристраснсст, необјективност, чак и "шовинизам".
Нарочито Срби сами не могу са убеђењем да говоре Хрватима. А овде се
ипак ради о томе, да се Хрватима покаже колико су њихови судови лишени
веродостојности и безпристрасности.

Зато ћемо дати карактеристике Марка и од страних писаца, којима се не

може пребацити предубеђење. После тога изнећемо што и ранији хрватски
писци, писци од нарочитог ранга и угледа, кажу за Марка и какав је био став
Хрвата кад је Марко "откривен" и почео да заноси свет.

У томе се састоји наша права "одбрана Краљевића Марка". Сад на

посао.(Литература ће бити наведена на крају ове збирке уколико је штампана
латиницом, махом у страним језицима, а код самог текста ако је објављено
српски. То се врши из техничких разлога, да би се избегло мењање машине.)

I.

Прво ћемо навести немачке писце, испред свих других највећег немачког
ума Гетеа, једног од највећих песника и мислилаца целог човечанства:

Он је казао у писму г-ђици Талвј (Терезији Јакоб): "Марко син Краљев

авантуриста(јунак који се сам појављује на сцени), налази већ један народни
елеменат на којем почива. Још увек се људи диве његовим јуначким делима,
али она не запањују",(писмо од 2 септембра 1824).

Ничега чудноватог а камоли неморалног није Гете нашао код Марка

Краљевића, који је укорењен у народу. Херман Ваидел каже на једном месту:

"Гете назива Марка Краљевића највишим и најпобедничкијим међу свим

срцским јунацима". После сам нашао те Гетеове речи у његовој студији
"Српске песме" из године 1829. Ту га Гете упоређује са грчким Херкулем и
перзиским Рустаном, претставља као њихову "сирову против-слику".

Јакоб Грим, аналишући песму Смрт Марка Краљевића, закључује: "Цела

песма, у склопу и извођењу, то је најсуштија поезија" (Мања дела,4, 222).
 Карл Екерман, у свом Уџбенику Историје вере и Митологије(4 том, 2
одељак, стр.235, год. 1848) каже: "Врхунац српске јуначке поезије
претставља свакако фабула о великом и јуначком Марку и његовом дивном
виловитом Шарцу, фабула која је заиста веома распрострањена и раширена
кроз многе покрајине, али по дубини мисли и лепоти нимало не заостаје у
било чему руској фабули о Владимиру".

Познати немачки етнолог прве половине прошлог века Јохан Северин

Фатер писао је 1824 у предгбвору Гримовој "Српској Граматици" о
"најновијем схватању дугих јуначких песама из уста народа Србије", па је
зажалио што Вук није још био скупио све песме о Марку, да дословно
заврши:"У једном, уколико је то могуће, хронолошком поретку оне би могле
бити слика начина живота тог доброг, честитог и побожног јунака."

Немачки писац из Чешке(Јеврејин) Сигфрид Капер, који је преводио и

познавао српске народне песме боље од ма кога половином прошлог века,
казао је у студији "Хришћани и Турци"(1854), II.том.стр. 175: "Марко
Краљевић, син поменутог Вукашина, један од најзначајног испуњења
поетског развојног дара, које не можемо тако лако наћи још негде у народном
или уметничком песништву: сав појам строгог реда ствари, несавитљеве
правне савести, удружене са изопаченостима бахатости и опорности, какве су
таквим личностима често својствене; таквога песма супроставља своме оцу,
сплеткару, славољубивом, жељном власти, који се не жаца ни од каквог
рђавог средства. Међу свим јуначким приликама југословенским највише
познат на страни, али и највише погрешно схваћен, држан као неки сиров,
страсан, необуздан разметљивац, који се не може уздржати ни уживању ни у
освети, он је уствари од песничког народног духа у једном конкретном
карактеру обухваћена строгост и љубав за правду која не трпи никакве
обзире, с једне стране удружена са најсветијим осећањем поштовања за
породичну и пријатељску везу, с друге стране са опорошћу авантуриста, који
носи собом сазнање да је због правде одбио круну..."

Немачко-мађарски научник Оскар Донат, описујући "Живот и деловање

Сигфрида Капера", преводиоца српских народних песама каже у Јагићевом
Архиву словенске филозофије(1909 г. стр. 576) да се у народним песмама о
Косову и Краљевићу Марку "описују смисао јунаштва, дубоко интимна
религиозна, света одважност саможртвовања, најсјајнија мушкост и
најнежнија женскост. Оне садрже успомене једног сад поробљеног народа на
његову величину и слободу. У доцнијим песмама, ми, напротив, налазимо
посматрање чемерне садашњости ропства, јада. Ту спадају Јакшићи и
хајдучке песме..."

Немачки научник и путоцисац Ј.Г.Кол, познат по својим описима посете

Његошу на Цетињу, казао је у том истом путопису Истре, Далмације и Црне
Горе, изашлом средином прошлог века, ово о Србима Далмације (књига
11.стр.232):

"Чим су моји Морлаци отворили уста, то намах ,чух сасвим јасно како у
њиховим стиховима фигурира сињор Марко Краљевић. Има нечег
чудноватог у овом Марку Краљевићу српских племена.Његова успомена је и
данас код свих племена свуда тако жива, да тако рећи долина и дубрава
одјекују од његове похвале. Па ипак је то скоро мистична личност. Српска
нација нема ништа да захвали том господину... па ипак су Срби баш њега
ставили испред свих других јунака и направили својим Херкулесом или
Роландом..."

Међу немачке писце ћемо навести и једног првобитног Енглеза, Хустона

Стјуарта Чемберлена, који се, узевши за жену ћерку Рикарда Вагнера,
понемчио и сва своја дела објавио на немачком. Он у својој чувеној књизи
"Основи Деветнаестог века", која је доживела много нових издања, у IV.
немачком издању(1903, стр.473) пише:

Ја читам у историјама књижевности да су сличне поезије и такве јуначке

прилике као што је Марко Краљевић заједничке свим народним поезијама. А
то није истина, и тако може да изгледа само неко који је обиљем учености
постао слеп за финоће индивидуалитета (говори о песмама других народа).
Баш овде ми видимо јасно, да сем огромне снаге ,сем цара непобедивости и
других сличних атрибута јунака, леже као основа песништву извесни идеали;
и баш у њима одражава се посебност"народне душе".

Познати немачки политичар и писац, нарочито дела о Југословенима,

Херман Вендел пише:"У срцима Бугара као и Срба, Хрвата као и Словенаца
разлегала се басна о јунаку Краљевићу Марку, који, као јужнословенски
црвенобрадац чека у унутрашњости планине час кад ће се пробудити и
ослободити народ".

Има још безброј немачких писаца, који су давали своја мишљења о

Марку, чак и таквих која су се одушевљавала Марком. Тако је нпр. Јохан
Непомук Фогл, аустријски песник доцне романтике(1802-1866) превео
циклус Марков и сам испевао две баладе: о Милошу и о Марку, пуне љубави
и заноса. Велики европски културни историчар Швајцарац Јакоб Бурхарт
(1818-1897), професор у Базелу, често је у својим предавањима истицао
српску народну поезију, па чак посебно и Марка. Биограф великог
историчара, Трог написао је: "Још и данас као да видим Бурхарта који нам
предаје историју Србије у 14 веку и прича битку на Косову те у вези с тиме
говори о српским народним песмама, о Краљевићу Марку и о његовом
чудноватом коњу".

II.

Имамо неколико података и од италијанских писаца, који су доста

карактеристични.

Прво од најауторитативнијег међу њима, човека који је наше народне

песме читао у оригиналу и који је издао збирку народних песама разних
јужноевропских народа.

Велики италијански полихистор Николо Томазео, родом из Шибеника у

Далмацији, казао је за Марка Краљевића да је "српски Ахил и Херкул"
(Народне песме илирске, грчке идт.стр.39)

У једној Другој расправи (Около ствари далматинских и тршћанских)

Томазео је написао ове необичне значајне речи, за нашу аргументацију
несумњиво најјаче и најдрастичније: "А они који Марка ниподаштавају и
стиде се његовог имена...ти нису достојни да читају песме". Томазео каже:
поезију, тј. песме уопште. Заиста веће и успешније одбране Марка није било..

Италијански добровољац на Дрини, Ђусепе Барбанти, написао је ово о

Марку:
 "Марко Краљевић(краљев син), о коме неки радо пишу да се оваплотио у
Карађорђу, јесте личност која у српској легендарној поезији највише упада у
очи; љути ратник и херој, који се целог свог живота бори против неверника,
оличење свих највећих и најжешћих страсти, који не умире, већ заспа у једној
пећини, да се пробуди на дан ослобођења отаџбине".(превод Ђ.Барбанти-
Бродано, Гарибалдинци на Дрини СКЗ,1958,стр.107.) . : г

Ту скоро, после рата, изашао де у Италији "Књижевни речник

Бампијани", у коме Луиђи Салвини даје приказ "Циклуса Краљевића Марка",
у коме стоји изос.: "Марко Краљевић, упоређен са јунацима Косовског
циклуса, појављује се као највећи и најпопуларнији херој српске прошлости.
Марко је најлепши човек, најјачи, најхрабрији.

...Народна љубав га је снабдела свим врлинама: он је нежан син, побожан

човек, праведан судија, бранилац слабих.

Напослетку се мора приметити да се фигура Марка Краљевића и разне

епизоде његова живота приближују стилу и традицији западног витештва..."

III.

Француских писаца имамо мало, но ипак ћемо то мало што смо нашли
пренети овде. И потпуности ради, и из тежње да се докаже да позитивно
гледање на Марка није предубеђење само једне или две нације. Несумњиво
да има Француских гледишта о овом питању још читав низ, али су јамчано
сва повољна, као и ова два-три која следују.

Француски историчар и академик Сен-Рене Таљандије написао је у својој

студији "Србија у 20 веку" у "Ревизи два света" год.1868, стр.114: "Марко
претставља оно од чега на свету нема ништа чишће: хероизам национални и
религиозни...Марко се не боји никога до Бога".

Ами Буе, опет познати француски писац, овако се о њему изражава у

својој великој књизи "Европска Турска" : "То је био ратник високог стаса и
ванредне снаге, праведан, племенит, слободњак, отвореног карактера. Увек
готов на бој, он бејаше страшан борац, који није ипак постајао окрутан сем
кад би био изазван...
 Ово је веома чудно видевши једног Србина у служби Турака против
Хришћана да постаје идол хришћанских Словена, јер ови нису у њему видели
друго него поштена човека, пријатеља свога легитимног кнеза" (2
том.стр.99).

Селнст Куријер, један од најпознатијих слависта француске друге

половине прошлог века има у својој Историји словенских лите ратура и
одељак о српској народној поезији и онда на стр.102 говори о Марку
Краљевићу српских народних песама, и каже изос.: "Ова историска личност
је трансформирана народном уобразиљом у песмама које га спомињу. То је
Роланд Србије. Његов карактер има витешке црте..."

СЛОВЕНСКИ ПИСЦИ О МАРКУ КРАЉЕВИЋУ

Навешћемо овде и неколико писаца Словена, који нису ни Срби ни

Хрвати(о првима се говорило раније, о другима ће се говорити у одељку за
овим).

Ни њих нисмо нашли довољно, али смо нашли ауторитете и мишљења

недвосмислена, оштра и увек повољна. С обзиром на личности од којих
потичу и начин на који су изречена, она као да кажу последњу реч.

Проф. Константин Јиречек наводи неколико руских и осталих словенских

дела о Краљевићу Марку. Тако нпр. Халански је издао једно дело од преко
хиљаду страна о Марку(Варшава 1863), Илински 1910 и издањима Руске
академије наука, итд. Наводи и Хрвата Тому Маретића. То ми нисмо нашли;
други ће несумњиво, ако још буде потреба, то пронаћи и национално
искористити.

I.

Највећи пољски песник свога доба и професор Славистике у Паризу Адам

Мицкијевић дао је у својим предавањима на француском колежу која су
изашла у више језика и много података о српској народној поезији. На више
места је спомињао Марка Краљевића најпохвалнијим речима. Тако изос.
каже(према немачком тексту):"Њему су приписивана сва сјајна јуначка дела
српских витезова; он је јунак свих бојева, има у себи црте целокупне српске
народности..." "Судбина и положај Словена који мрзе Грке, боје се Латина, а
подјармљени су од Турака, претстављени су у српској поезији у личности из
бајке, у Краљевићу Марку..." "Смрт тога јунака поетична као из бајке, може
исто тако бити примљена за предавање историје и будућности народа у њему
оличених". Мицкијевић сматра да је у песничком ставу да Марко тобоже није
умро већ само лежи у гори до ослобођења уствари изражена судбина српске
народности која је "само замрла или још боље речено, спава у горама" до
дана ослобођења.

II.

Чешки слависта Јосеф Карасек, који је у познатој немачкој колекцији

"Гешен" дао приказ Историје словенских књижевности, каже у тој истој
књизи(I,1 33):

"Марко Краљевић је у народној песми идеализована, митска личност,

нека врста инкорпорације племенитог српства, али усто показује и чисто
људске особине: он пролива сузе, пије вино, заузима се за слабог, показује се
каткад да је и сам слаб и развија мудровање које нам се баш не допада..."

III.

Најбољи познавалац историје Срба, професор Бечког универзитета, Чех,

Константин Јиречек, пише о походу султана Бајазита у крајеве источног
Балкана после Косовске битке. У његовом друштву су били кнез Стефан
Лазаревић и краљ Марко. Ту је био и Константин филозоф, биограф
Стефанов, по народности Бугарин. Јиречек пише да ље(Историја Срба,
превео Јован Радонић, II. свеска, Београд 1923): "Биограф Стефанов каже да
су српски кнежеви без воље и силом морали учествовати у овим походима.
По његовом причању ,блажени Марко рекао је Константину пред саму битку,
'Молим Бога да буде на помоћ хришћанима, па ма ја први погинуо у овом
боју'. Много се разликује од веселог и безбрижног Марка српских народних
песама овај смерни и побожни Марко. Он тешко подноси своју судбу што као
турски вазал, мора да војује против својих хришћанских другова, желећи
смрт од хришћанске руке, али је он овде истинити, историјски Марко".
 Већега и ауторитативнијег признања не може бити. Најбољи познавалац
српске историје свих времена, странац а не Србин, тврди да је овакав био
историјски Марко, потпуно супротан претставама хрватских "опадача".

IV.

Словеначки писац Јосип Јурчич препоручавао је у другој половини

прошлог века Словенцима да читају српске народне песме, нарочито оне о
Марку, које су поред косовских "најлепше" и да се из њих добија "слика
целог живота Марковог слика народног јунака, слика југословенског јунака,
симпатичног човека силне телесне снаге и особите храбрости, а нежне ћуди,
као дете доброг срца, а поред тога весељака, који поред тешке топузице носи
тулумину вина, које радо и обилно пије, па у сваком весељу ниже красне
здравице уз чашу вина".

Јосип Јурчич (1844-1881) дао је приказ збирке српских народних песама о

Краљевићу Марку (62 песме) коју је приредио и издао у Загребу 1880 године
Иван Филиповић.

ПОЗИТИВНЕ ИЗЈАВЕ ХРВАТА О МАРКУ.

Има и Хрвата који су веома позитивно и повољно писали о Марку

Краљевићу. Чак најкомпетентниои међу њима и најпознатији.То је, свакако,
било раније, а не у емиграцији, али раније, су скоро по правилу, истицали
Хрвати повољна мишљења о Марку, па су га чак и својатали. Шта више,
прали су га од извесних непријатних квалитета из самих народних песама;
тврдили су да они нису адекватни, да они не доликују Марку.

Због тих мишљења смо и решили да објавимо ову збирку; она ће ваљда
произвести најмоћније дејство. Зато смо оставили да њих на крају изнесемо.

I.

Да видимо, прво, што је казао Ватрослав Јагић, чувени слависта, и то у

једној студији нарочито посвећеној Марку, у Архиву за словенску
филологију год.V, 1881, стр. 439 и следеће. Студија носи наслов: "Краљевић
Марко укратко скициран према српском народном песништву".
 Писац ту даје доста опширну карактеристику Марка према српским
народним песмама, да при крају каже: "Још много лепе карактерне црте
одликују главног јунака српске етике, које не могу доћи до изражаја при
кратком скицирању његових јуначких подвига. Ја ћу споменути само како је
он одбио звање аге које му је турски цар био понудио(Вук,II,364) јер он није
хтео да се богати тлачењем својих саверника. Или песма код Вука II/60: Један
од његових пријатеља,

Бег Костадин, позвао Марка на славу, а овај ипак није хтео да учествује
на свечаности, јер је он сиротињу терао из куће и частио само богате, јер је
он новајлије који су с обогатили повлађивао наспрема оним који су
осиромашили, и зато што му отац и мати нису за столом седели.

Ове црте су стародревне и одговарају више првобитној и непомућеној

слици него доцнија унакажења, која Марка хоће да спусте на ниво кавгаџија
и хајдука најобичније врсте. Мора да се овде узме у обзир време и место.
Уколико се иде више северозападу преко Босне према Хрватској, утолико се
блеђе изражавају поједине црте његове слике. Ако се нпр. у песми Виенца
Марко хвали да је свуда где је стигао љубио девојке и, преоблачивши се,
продирао у куле где су девојке чуване, то је само унакаживање праве слике,
то је карикатура..."

Јагић је то писао екс професо, у студији специјално посвећеној Марку, не

на дохват и не у некој свечаној прилици кад се о слављенику мора лепо
говорити. Њему бар Хрвати треба да верују.

II.

Слично као Јагић изражава се о овом двојаком Марку један други Хрват,
познати стручњак на пољу народне психологије и карактерологије Владимир
Дворниковић. Само што он ту промену Марковог карактера не пребацује на
песнички утицај Хрвата, јер је Дворниковић сав Југословен и говори о Марку
као "Југословену". То одговара стварно стању наше "националне" науке у
периоду између два рата.

У једном немачком часопису је Дворниковић писао своју студију о Марку

као претставнику југословенског карактера.
 У поменутој, на крају дела цитирано, студији истиче Дворниковић и сам
извесне песме које Марка показују окрутним и дивљим, исте оне које му
данашња хрватска емиграција ставља на терет. А он каже Дворниковић: "У
овим изданицима ми видимо пример очигледно доцније, дегенериране
легенде о Марку"... "Ови подивљани потези морају, по свој прилици, да се
придају тек доцнијим мотивима преоптерећеном Марку. У почетку дојахује
нам један други Марко, племенити витез.. Шта има копач очију и резач
женских дојки који се безразложно наљутио, шта има он заједничко са оним
Марком који под претњом живота, са племенитим осећајем правде, додељује
царско наследство законито наследнику Немањића Урошу, против свог
царског оца, узурпатора Вукашина?...

"Овај други, високо етички Марко, праведан, мека срца, милостив, једва
може да се повеже са необузданим пустим мегданџијом, који своју јуначку
ћуд ставља изнад свега. Таквом егоистичком Марку стоји насупрот други
који респектира све стародревно и свето: предани морал, брачну верност,
веру, цркву и овећене религиозне обичаје. Овај Марко се исповеда и као
грешник не усуђује се да ступи у цркву..."

Читаоци су, несумњиво, уочили да оба хрватска научника, најмеродавнија

у својој струци, тврде у суштини исто: да су Маркове рђаве особине
последица ширења тих песама према северу. Тек у близини Хрвата, или чак
међу њима Марко бива карикиран и добива негативне карактеристике. Мање
од Хрвата, јер Марко остаје српски јунак и српски тип, али од Срба који су
под утицајем Хрвата. Тако да се, напослетку, све те рђаве особине Маркове
враћају Хрватима као бумеранг, од стране најкомпетантнијих Хравата,
понављамо.

III.

Владимир Дворниковић је, мало потом, у својој монуметалној

"Карактерологији Југословена", Београд 1939, "Космос", говорио такође о
Марку, па му посветио чак и један одељак у глави деветој под насловом
"Југословенски народ као песник". Одељак "Марко Краљевић" обухвата
страна 542 548. Одатле не можемо све пренети, већ само ставове
карактеристичне за нашу тезу.
 Тамо изос. стоји: "Пре свега, Марко је сав проткан неким чудним
противуречностима, правим психолошким ребусима. Иако наш еп има бољих
и идеалнијих јунака, Марко остаје најомиљенији, народној души најближи и
најприснији. ,Турска придворица’, он је у исто време не само симбол отпора,
нада и веровање раје, него и најинтимнији,... управо размажени народни
јунак:

Није мајка родила јунака

Што је мајка Краљевића Марка...

Спомиње се Краљевићу Марко

Као добар данак у години...

Марко је каткад сушта нежност и доброта, не само према мајци

Јевросими:

Мучно му је ићи без оружја

А још горе не послушат мајке,

него и према ситном мраву у гори сетимо се само песме о вили бардарици, од
чијег зулума Марко ослобађа гору:

Ко је жедан данас у планини,

Нека иде води на језеру,

Нека пије воду из језера,

Сву ће Марко бардарину платит...

Племенити Марко буни се против , нечовештва’ и непоштовања старости.

Кад му се бег Костадин хвали својим крсним именом и богатим ,дочекањем,
Марко ће побратиму у лице:

Видео сам твоје дочекање,

И видех ти до три нечовештва.

 Прво нечовештво: Кад дoђоше до две сиротице, Костадин их је отерао.
Друго, што је ,старе господаре', на којима стари скерлет беше, у доњу трпезу
посадио, а треће и највеће:

Ти имаше и оца и мајку

Ни једнога у асталу нема.

Хришћанин у Марку казује једном:

Иако смо изгубили царство,

Своје душе губити немојмо!

Професор Дворниковић наводи стихове у којима је Марко сасвим

друкчији: "плаховит, прек, па и свиреп. Нико му добро ћуд не познаје...", да
затим свој суд овако стилизира: " Као скица једнога карактера и личности,
онако како је оцртан у традицији и народној поезији, Марко је чудесан
комплекс психолошких проблема.

По старој, етичкој и ,хармоничној’ карактерологији Марко би се рђаво

провео. Модерна карактерологија, која карактер човека схвата динамички а
не статички и формалистички, има много више разумевања и за најтеже
супротности у Маркову лику. Карактер човечји ствара се прилагођавањем,
борбом и реагирањем на живот... Хармонија карактера само је идеална мета,
коју живи крвави човек никад не достиже. Ова психолошка истина изражена
је и у епском лику нашега Марка. Интуитивно, наш је народ створио у свом
Марку, баш по томе, жив, а не само мистички и легендарни лик, што је у
његову подвојену душу унело најтеже контрадикције...

Ова судбинска, трагична подвојеност, наставља се и дубоко се увлачи у

душу Маркову, колеричну, неизмирену и ,схизоматичну'(подвојену). Марко
се носи љуто не само са Турцима господарима, него и са самим собом.
Шарени епски декор и спољни фолклор око Маркова лика прекрио је овај
дубљи трагични расцеп у његовом карактерном лику. Марко је јунак,
индивидуалиста, чувар своје личне части и свога оружја, али је он и бранилац
раје, борац за народна и човечанска права..."
 "Поред противуречности на делу, у психи и карактеру, Марко је ипак у
основици један исти. Усред свога легендарног нимбуса Марко је жив и
реалистичан лик. Та његова једна и органска психа, уствари је реагирање,
одговор једног читавог народа на свирепу судбину, која га је постигла и кроз
векове давила. И Марково чојство и јунаштво, племенитост и правично
витештво на једној страни, као и наличје свирепе освете, пустог разбоја па и
крвавог садизма на другој страни, израсло је једнако из психе једног
поробљеног народа. Народ је био разапет: и раја и јунак у исто време; разапет
је био и његов Марко. Гаженој души у реагирању нису одмерене границе. Ни
Марко, једном епски размахан, не познаје граница. Отуда и онај каснији
подивљали и пусти Марко, у почетку трагично одвојен, али као карактер још
увек јединствен и психолошки обухватљив.

Наш Марко се не придржава западног витешког кодекса; његов

темпераменат разбија не само све те оквире, него чак и прописе кашег
патријархално-херојског морала. Његова динарска, расна колерика сва је
психолошки гола, неспутана. Зашто? Таквог и само таквог требао је он
народу, да овај да себи одушке. Нема чојства и витештва према Турцима
крвопијама. Нека Марко и подивља, нека буде и чудо од јунака, особењак,
ћудљив, плаховит и грозан али све то према душманину. Међу нама он може
да буде и пуст и пијан, и интиман и хумористичан, али лице окренуто
душманину има да буде страшно..."

"Марко је јунак у покореном Србину, симбол отпора и јунаковања под

Турцима, не још у слободи. Марка је, изгледа, подигао на легендарни
поједестал онај део нашег народа који је најраније потпао под Турке и
најдуже под њима остао... Психа Марковог придворништва Турцима има
специјално порекло. Марко није могао да се ослободи, као ни остали народ.

Отуда и дисхармонија његовог карактера, разапетог између слободе и

неслободе, доброте на једној а крвожедне освете на другој страни. Цело
његово делање и јуначки подвизи само су епизоде, пркос и пригодне
демонстрације против господара и насилника. Скитнички његов лик има у
себи нечег очајно авантуристичког; велико дело ослобођења сам Марко не
може да изведе. Каква је корист од тога што понеку девојку ослобађа од
турске свадбарине, пријатељу на дан крсног имена чисти кућу од осионих
Турака, веша народног крвопију Ђема Брђанина и томе слично. Све је то
само пригодна хајдучија, један подвиг и ништа више. Али тиме баш он
постаје народу ближи, јер дели његову судбину. Најдемократскији приказ од
свих феудалних витезова и јунака(иако краљевић!), са калпаком од мрке
вучетине, перним буздованом с једне стране, а с тулумином вина с друге
стране о ункашу, он јаше кроз саме редове раје као право страшило за Турке.
Тај Марко био је одговор поробљене балканске словенске раје монголској
завојевачкој Азији.

Маколико, дакле, Марков лик изгледао аморалан, пуст и рогобатан, он

ипак носи у себи једну моралну и карактерну целину и вредност. По чему би
викиншки тип јунака који разбојнички упада у туђу кућу и дави туђу слободу
био морално виши од јунака побуне и одбране? Марко претставља не само
виталитет, већ, побуном против насилника, и моралитет нашег народа.
Отиснут једном у пркос и борбу, побуњен насиљен и неправдом (први,
племенити Марко!), он по неумитном закону људске борбене психе мора да
покаже и наличје ударање у крајност и трзање у којекакав барок и лапур
лартизам јунаштва (други, извитоперени, свирепи Марко!). Има целовите
психолошке линије између оног првог и овог другог Марка. Има и
психоаналитичке, не само каратеролошке. Виртуоз борбе и јунаштва не може
да буде ни муж ни отац..."

Марко је жеља и пројекција, не веран лик и одраз нашега народа. Истина,

он је изграђен и снабдевен многим народним карактерним цртама. Али
целина његове душевне конституције, са јарко осветљеним лицем и дубоко
осенченим наличјем, израсла је у крајњем и дубоком реагирању неколико
наших историјских генерација и на једну у истини свирепу историјску
судбину... Наш народ је био заробљен, мрцварен и унижаван; био је гажен
пре свега као ч о в е к. У њему се и правио борац и осветник, по неумитним
законима живота. Зато му је требао Марко, и зато је сам постајао Марко.
Хајдуци и ускоци били су му живи модели при вајању тога Маркова лика. Без
косовског рефлекса Марков лик не би имао своје пуне пластике, али жариште
косовског мита и хришћанског косовског култа не осећа се увек у Мар-| ковој
близини. Хајдучки елеменат и свет хајдучке идеологије оцртан је често и
врло упадљиво у пустом и раздраженом Марку.
 У епском увећавању народ је створио и, на неко досад необјаш— њено
историјско језгро, изградио песнички око прилепског Марка не само
надчовека, него и над-јунака и над-хајдука Марка. Каква судбина, такав и
одговор; на бруталност свог удеса народ је одговорио својим рогобатним
Марком. Не само из националне и верске идеје, из много дубље и опште
човечје душевне сфере црпен је онај стваралачки дах који је дануо овом
несравњивом песничком творевином која носи име Краљевића Марка..."

IV.

Има још Хрвата који су се о Марку добро изражавали, али смо се ми у

предњим излагањима ограничили на двојицу која су не само научници
светског гласа, него и најкомпетентнија лица да о томе ра прављају. А њих
смо навели још због тога, што они не само хвале Мака, него га перу од
замерака који, мада они то не наглашују, долазе са хрватске стране. Отуда су
ова њихова гледишта централна, и најважнија, у нашој апологији Марка
Краљевића, тим пре што су оба научника родом из уже Хрватске.

Па ипак ћемо додати неколико речи од још два важне личности из

прошлог века, које Хрвати сматрају својим.

Први је Буњевац, највећи Буњевац прошлог века, доцнији бискуп Иван

Антуновић, који у књизи на крају цитираној, каже својим Буњевцима: "Твој
се Марко никад неће застидити грчког и римског Херкула".

Познати Далматински научник, један од првих професора Загребачког

свеучилишта Натко Нодило каже за Марка да је (свакако према народним
песмама) "више Бог него јунак", да је "Љетње сунце" итд. (Натко Нодило,
Религија Срба и Хрвата на главној основи пјесама, прича и говора народног.
Рад Југословенске академије знаности и умјетности, 85/.

ГЛОРИФИКАЦИЈА МАРКА КРАЉЕВИЋА ОД СТРАНЕ ХРВАТА

Нису Хрвати увек Марка нападали, нарочито то није чинио народ, или,
како они кажу, "пук". Тај хрватски пук је Марка узносио, с њим се заносио,
славио га, чак и обожавао. И то у свим деловима где данас живи хрватски
народ. И за ово смо покупили неколико података, мада би се они дали још
бескрајно множити и ширити. Нека остане нешто и за друге.
 I.

Проф. Матија Мурко, познати слависта, Словенац по рођењу али

професор немачких универзитета у Аустрији, писао је у једној расправи
Јагићевог "Архива" 1906. године (цитираној на крају овог дела) ово:

"Из Сплита се јавља 1547. године да је један слепи стари војник, вођен од
ћерке, певао песму о Марку, коју је пратио цео народ, јер су је сви знали..."

То је интересантно: Свега век и по после Косова и после Маркове смрти,

у једном месту где православних није било а већину становништва можда
нису ни чинили Словени, цео свет углас пева и велича Марка Краљевића. Из
чисто српских крајева такве манифестације нису забележене(мада су, разуме
се, сви Срби знали за Марка).

Овај догађај је забележен и у књизи "Спорни предели Срба и Хрвата",

стр. 171, и ту је тачно наведено порекло ове вести(извештај млетачких органа
централној власти). Ми смо навели Мурка, непријатеља Срба, који ту вест
усваја и даље преноси, јер нема сумње у њу.

У истој књизи "Спорни предели", та и претходна страна, наведен је још

низ примера обожавања Марка од стране далматинских Морлака.

Они су статуу једног римског цезара сматрали за Марков лик, прилазили

му скрушено и крстећи се. И сам немачки историк Јохан Кристиан Енгел
наглашава да Морлаци "нарочито опевају једног извесног Краљевића Марка".
Сви се детаљи и литература налазе у поменутој књизи, па нећемо понављати.

Само неколико података којих тамо нема.

Иван Ловрић, јамачно Далматинац, у књизи издатој у Млецима 1776.

(Осврт на Путописе опата Фортиса) потврђује глорификовање Марка
Краљевића од стране далматинских "Морлака". Он каже да се у доба кад
Морлак има вина "редовно не чује ништа друго сем песама о Краљевићу
Марку" ; тада сви Морлаци "постају певачи и песници у исто време".

На другом месту пише: "Да изразе дивљину Марка Краљевића а то је

јунак чије име спомињу више од сваког другог чуо сам где певају:
 Јаше коња Марко Краљевићу,

С једном змијом коња зауздаје,

А друга му за канџију служи..."

У исто време глорифицирао је Марка у својим песмама далматински

песник и фратар Андрија Качић Миошић(у збирци Разговори угодни народа
словинскога, прво издање 1756). Народ је најрађе читао његове стихове о
Марку.

Та књига је доживела безброј издања. Он у првом каже да Марка народ

далматински држи за свеца. Послесе мало тргао и то ублажио. Ми ћемо
пренети дословно што о томе саопштава опет један далматински писац, и то
у студији:

Марко Краљевић као светац. По народном вјеровању написао професор

Мирослав Алачевић у Спљету. "Караџић" Алексинац јуна 1899. бр.6;

"У другом од 25 издања Пјесмарице Фра Андрије Качића могло се читати

како он, говорећи о Марку Краљевићу, вели: да га Хришћани држе за свеца.
Ваља рећи да се због тога поставка ткогод од хришћанске стране био
увриједио и оћутио, будући да у предговору сљедећег издања Фра Андрија се
за то испричава, и сваљива сву кривњу за то на свога преписача или на
слагара штампарије, који бијаху то уметнули из властите главе без његова
знања. Ипак ни ови не имаху кривицу, или не толику, него просто народ и
сами народ.

То се догађало по прилици назад једно стољеће и по...Име и успомена

Марка Краљевића су везане уз млога мјеста по Далмацији, нпр. на Ловрећу,
на Јасу итд.

А и исто неусколебиво вјеровање народно неуздрмано већ повећано кроз

шест вјекова о будућем Марковом ускршењу, зар не свједочи најбоље да наш
народ држи и држао је вазда Марка Краљевића као свог најбољег
утјешитеља, помоћника и чудотворца.

За жива гради цркве и манастире, брани сиротињу и удовице, кажњава

силнике и зулумћаре, а након смрти све своје оставља сиротињи и народним
задужбинама, као и сви остали свеци од високог сталиша, као и Милутини,
Драгутини, Уроши и Шимеуни, које је народ посветио. А и доказано је већ
довољно било, да све што има у Марка некоректн то је плод потоњег
народног подивљачења под тешким османлијским јармом, када се почела
била више цијенити физичка сила него душевне врлине, те га изгрдити
тобоже као винопија, кавгаџија, турска удворица, некаваљер према женском
сполу итд. Дочим су пјесме и приче из бољих, старијих времена, скупиле
биле око њега скуп свих врлина, правога хришћанскога витеза и свеца. Иконе
га претстављају, и новци, оним истим вјенцем као и остале свеце, тако да се
је баш управо чудити, зашто га уз толике друге, заиста и мање вриједне, није
уз народ и официјална црква прогласила и примила за свога свеца, за каквога
га наш прости народ вазда сматрао и сматра, ако премда наша интелигенција
пустила је највећом муком и нехајством проћи смртну његову
петстогодишњицу( 1394 -1894), али све ће то народ поправити у бољим
приликама."

Има још много података из Далмације о правом обожавању Краљевића

Марка од становништва католичког (православног још више али ми то овде
не третирамо). Забележене су песме о њему, безброј топономатсичких назива
итд. Само неколико података.

У истом часопису "Караџић" саопштио је једну песму о Марку (Краљевић

Марко као калуђер, и ђевојка) из Блата на Корчули Вид Вулетић-
Вукасовић(икавски). Другу, горњи проф. Мирослав Алачевић из околине
Спљета (Марко Краљевић, Никола Гусар, Але Чендигране и Љуба
Краљевића). У "Караџићу" за следећу год. (II,стр.210) Јозе Перић из села
Мућа: Марко Краљевић и Пилип Мађарија.

Између Задварја и Ловрећа код Имотског две мале гомиле прилично

удаљене народ зове "Скакала Краљевића Марка".

Вид Вулетић Вукасовић, познати етнограф из околине Дубровника. и сам

католик(бивши клирик) саопштава још низ сличних назива. Тако у
Конавлима има једна удубина у камену од око пола метра(близу Плочица)" за
коју кажу да је од ноге Краљевића Марка кад је...крочио с оближње границе
удаљене преко хиљаду метара".
 То су све подаци само из Далмације одн. Приморја и то католичког.
Часопис садржи безброј сличних меморација Марка из српских предела, али
ми то овде не преносимо, нити спомињемо.

У водећем немачком часопису прошлог века за питања иностранства, у

часопису који се сам звао "Иностранство"/Данас Аусланд/ објавио је генерал
барон Фелден још 1829 "Слике из Далмације” у којима говори и о
"морлачким песмама" у којима се опева "други Херкулес, чудо од јунаштва"
Марко Краљевић, и саопштава једну песму о њему у италијанском преводу.

У истом часопису за 1832. описује др Михахалес у својим "Излетима кроз

Илирију .и Далмацију" један призор са јужног Јадрана: "Један слепи
музикант са неком врстом виолине(гусла), чији је овални део био превучен
пергаментом и која је имала само једну жицу, седе пред нас и поче да уз
гусле пева неку баладу, којом су величани подвизи Краљевића Марка. Убрзо
се око њега окупила једна група, која је, севајући очима, упадала у поједине
строфе...Племенита простота, дубоко осећање и високо одушевљење за
храброст зраче из свих словенских јуначких песама. Свако племе опева своје
јунаке и опомиње унуке да освете крв својих дедова и да се угледају на
њихове врлине..."

У ранијим излагањима ми смо навели немачког писца Ј. Кола, који је са

свог пута по Далмацији средином прошлог века, опазио да Морлак, чим
отвори уста, спомиње Марка Краљевића:. "Долине и дубраве одјекузу од
његове похвале..."

II.

Сад да пређемо на друге католичке пределе нашег језика.

У Славонији мора да је био огроман култ Марка Краљевића, и то не само

међу Србима већ по превасходству међу Шокцима. Тако славонски песник
Матија Антун Рељковић протестира у свом чувеном "Сатиру", изашлом први
пут 1762, а после тога је овај спев доживео безброј издања (тачан наслов:
Сатир илити дивљи човек у верше Славонцем) што народ слави Марка као
свеца. То пребацује славонским девојкама овим речима:
 Али није у колу пјевати

Краљевића ко свеца славити,

Који није заслужио славе...

Затим наводи своје разлоге зашто Марко "није заслужио славе".

У овом одељку нас то не интересује, већ сама околност да је славонски

народ, да су чак славонске жене Марка славиле као свеца, или како би ми
данас рекли, обожавале. Оне су га у колима узносиле. То је било средином
XVIII века, а свакако и раније. Као што се види не само у Далмацији, већ и у
Славонији он је слављен.

Истоветна појава као у Далмацији, и опет мора један "уметнички" песник

да оповргава светог Марка и да народ ублажује!

Но култ Марка Краљевића није баш тако лако ишчезао из Славоније, мада
су се државне хрватске власти и католичко свештенство много заузимали да
се Марко заборави. Хрватски писац Ловретић каже да су епске песме и
католичких Славонаца, а не само православних, биле још у почетку XX века
исте као у Срему и балканским земљама.

(Јосип Ловретић, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена.

Загреб 1897, Југ. академија књ.II).

Јован Цвијић у књизи "Балканско полуострво и јужнословенске земље",

књ.II, стр.246 и сам то потврђује, али додаје затим:

"Данас само старци знају песме о Краљевићу Марку, "цар" Лазару и

Мандушићу Станку, али их певају без пратње гуслама или другом каквом
свирком". Инквизиција је већ била учинила своје.

Буњевци, као и Шокци бачки, били су једнако занети Марком као и

славонски Шокци. Видели смо раније како је хвалио њихов први син, бискуп
Антуновић. Али су легенде о Марку тамо биле распрострањене до наших
дана, све до прве Југославије. Мени је причао њихов првак, народни
посланик Марко Јурић ("Баћ-Марко”), да су Буњевци увек у прошлости
симпатисали са Србима због народних песама, специјално песама о Марку,
које су их заносиле (док са Хрватима нису имали никакве додирне тачке).

III.

И у Лици је слављен Марко, и раније и у овом веку. Ево два податка,

други чак од једног проусташког писца, из књиге скроз антисрпске штампане
за време "Бановине Хрватске".

Хрват из Лике Јосо Крмпотић (умро 1797, не зна се кад је рођен) у једној
песми спеваној 1789. и посвећеној Црногорцима, која се цитира на крају, има
и ове стихове:

Дви хиљаде јур имаде љетах

Од кад Србљин славом пуни свиета

Није л’Србљин Краљевићу Марко

Од кад српски пјеват знаде свако...?

У збирци "Лички Грудобран", Загреб 1940, пише проф. Божо Каталинић

дуг чланак Лика и Личани, и у њему на стр. 71 каже:

"У најранијој младости често слушах дида Ћаћа(очева оца) кад је увече
читао Качића или Краљевића Марка... Сви су помно и пажљиво слушали,
као у цркви, и живахно судјеловали духом пратећи штиоца и кличући
одушевљено кад би Јуре(сик) Кастриотић или Марко Краљевић погнали
Турке. Дид Соле(мајчин отац), који не бијаше писмен...сав би се помладио и
пренио духом у борбу вичући гласно...Гони, Марко, невирно колино; гони,
сабља ти се позлатила!"

IV.

Песме о Краљевићу Марку певали су, као гуслари, многи католички

Фратри, чак и до наших дана, и један га је више узносио од другог.

То је забележио Словенац проф. Матија Мурко, који је у овом веку

најревносније испотовао нашу народну поезију. Он је навео и многа имена.
Тако нпр. Фра Ватрослава Малића и Фра Симуна Славицу из Висовца, Фра
Ивана Ивандића из Макарског приморја, Фра Јака Милутиновића из
Имотског самостана, Фра Вјекослава Јуреновића из Миљевца, пок. Мија
Ивандића, жупника из Петровља код Сиња, Фра Анђела Франкића из
Ловреча, Фра Анта Станишића, Фра Петра Ћулића и многе друге које Матија
Мурко помиње у својој књизи.Трагом српско-хрватске народне епике
(преведена са ческог 1952, а написана 1932).

Ту има Фратара из свих крајева, али највише са Приморја и околине.

V.

И у уметничкој поезији Хрвата је слављен Марко Краљевић. Овде ћемо

прво навести два стиха Петра Прерадовића, кога Хрвати(мада је био српског
порекла) сматрају најбољим хрватским песником XIX века. Овај је спевао
чувену оду "Роду о језику", у којој шеста строфа почиње овим речима:

Од Стамбула града до Котора

Од Црнога до Јадранског Мора...

и завршава речима:

Свуда туд се пјеват чује

Пјесан Марка Краљевића!

Не само, дакле, да га он воздиже, већ исти Петар Прерадовић, желећи

показати величину и истоветност нашег језика по огромним пределима,
истиче да свуда где се он говори чују се и песме о Марку Краљевићу. Где се
те песме не чују, ти предели нису, по Прерадовићу, ни српски ни хрватски.

Петар Прерадовић се одувек одушевљавао Марком и хтео је, поштопото,

да га у својим песничким радовима такође прослави. То је била његова
фиксна идеја, коју је напослетку извео.

Проф.Ватрослав Јагић саопштава у свом Архиву за словенску филологију

(ХХVI,год,стр.610) једно старо писмо од Петра Прерадовића, кога Хрвати
ревиндицирају за себе и њиме се поносе, у коме стоји:
 "Моја намјена гледе народних пјесама о Краљевићу Марку, које си
прикупити дадох, јесте : ако данас сутра доспијем а смрт ме непретече, да
покушам из свих тих пјесама саставити народни епос, да како не у
хексаметру, од кога ви зазирете, него у народном мјерилу. Нека та моја
намјера остане међу нами; не бих рад био да се прочује у нашем свијету, кад
нијесам сигуран да ћу збиља властан и вољан бити извршит ју".

Он је тачно средином прошлог века (приближно 1849-1852) писао драму

"Краљевић Марко" и један њен одломак је био објављен у загребачком
"Невену" 1852.

И та драма Петра Прерадовића "Краљевић Марко" приказивана је у Бечу

1892 године на једној музикално-позоришној изложби, и то од стране
хрватске позоришне дружине.

Хрвати су били њоме одушевљени, Марка до неба воздизали, сматрали га

чак репрезентатом хрватства. О томе у следећем одељку.

VI.

Не само у белетристици, већ и у ликовним уметностима, и у музици,

Хрвати су првих деценија овог века глорифицирали Марка. Свима је позната
предимензионална скулптура Марко Краљевић од најбољег хрватског вајара
Ивана Мештровића; о њој је било овде неколико пута речи. Читао сам негде
како се Мештровић у детињству заносио Марком и најрађе слушао песме о
њему. То одушевљење га није напуштало ни после, кад је постао знаменит
скулптор. А знаменит је постао мотивима из српске историје, међу којима
Марко стоји на једном од првих места.

Познати амерички писац словеначког порекла Луј Адамич, који је за

време последњег рата много тога написао и публиковао у САД против Срба,
жали се на ранији утицај Срба на све Јужне Словене, специјално Хрвате и
Словенце, па каже у књизи "Моја родна Земља", објављеној на енглеском на
стр. 269: "Школовани Хрвати и Словенци прихватили су косовски еп и песме
о Марку Краљевићу. Херојски фолкор захватио је напредну Далмацију у
којој су мајке васпитавале децу у том духу".
 Овај податак узет из збирке расправа Мила Вујиновића, објављених у
"Американском Србобрану" за 1959 и 1960. Ово из броја од 16 новембра
1959.

Нарочито су се Хрвати почели одушевљавати Марком Краљевићем у току

балканских ратова: састављали су балете у његову част, компоновали песме,
сликали фреске итд. Ретко је која личност у историји била толико заталасала
Хрвате као Марко у другој деценији овог века. То је страшно озлоједило
познатог и сталног србождера Мирослава Крлежу, који се за време Првог
светског рата, кад су Срби стављени били ван закона, а он активни
аустријски часник, најгорим речима изразио и о Марку и о покушају његове
глорификације. Сад је баш скоро београдска "Политика" пренела што је он о
томе писао 1917: број од 5 маја 1963, под насловом "Мирослав
Крлежа:"Српске теме", поднаслов "Краљевић Марко из перспективе
Хрватско-српске коалиције године 1917". То се мора пренети из два разлога:
да се види кроз Крлежу како већина данашњих Хрвата сматра Марка (Крлежа
је као претеча хрватским емигрантима), а друго да се спозна и одушевљење
Марком код једног дела хрватске интелигенције пре неколико деценија. Тај
спис Крлеже, емитис емитендис, гласи:

"Марка Краљевића компонује данас неколико херојских расних

композитора. Послије микенске сабласти Ивана Мештровића(из Хрватске
рапсодије), послије Мирка Рачкога, има сликара који се спремају на
монументалне фреске по истоме мотиву. Спрема се један балет. Један
филозоф обрађује мотив Краљевића Марка као озбиљну спознајнотеоријску
расправу на бази расног југославенизма.

Из ратничке перспективе Хрватско-српске коалиције, као поуздане

већине, лојалне грофу Тиси у Хрватском сабору, Краљевић Марко је нека
врста неомаџарона, трабант маџарске владе. Има апартман код Енглеске
Краљице у Будимпешти. Обожавалац компромиса. Реалист. Пијандура,
регирунгсфенг, извозничар, ратни богаташ, циник, баш му пуца прслук.
Марко је у сваком случају доктор права, хрватски народни заступник,
адвокат, одјелни предстојник ин спе, евентуално будући министар, буде ли
Аустрија пропала и ако дође до уједињења. То се зове демонско, земаљско у
Марку, то се привољело овоме свијету...
 Гдје се креће наш Марко, одјекују севдалинке, свирају цигани, разбијају
се флаше, трну се по крчмама лампе, Марко лумпује. Марко је младожења,
Марко пирује, Марко ратује, Марко има добре друштвене везе, све саме
прворазредне бечке и пештанске телефоне, у једну ријеч, Марко је родољуб.
Неколико плавокрвних маџарских аристократа и архимандрита у сватовима
пијанога Марка, то је мотив нашег расног балета који би, приказан на сцени,
истог се тренутка прометнуо у велеиздају свега у што се у овој нашој
југоваријанти вјерује као у идеале".

Још једном (а можда и више пута) се Крлежа окомио на Марка, жалећи

што је тада (за време Првог рата) био у моди. Он је писао 1918, под насловом
"Народни вождови" (вид.часопис Форум, Загреб 1963). "Много се говори и
пише о "Народу". "Народ", то је нешто што се може водити. Народни
вождови воде народ, и то им је једини грађански позив да Народ воде, а
заправо воде га у име честитог Цара Лазара и протухе Марка!..."

НЕКАДАШЊЕ ПРИСВАЈАЊЕ МАРКА ОД СТРАНЕ ХРВАТА

Било је времена кад су Хрвати покушавали да Марка учине својим, да га

адаптирају, да га украду. Упоредо са народним песмама, чија им слава,
пројецирана на Србе, није мира давала, они су и српске јунаке, у песмама
овековечене, себи присвајали. Марка чак посебно, Марка више него друге.

У Загребу су излазиле збирке песама о Марку као хрватске или, у

најбољем случају и хрватске песме о Марку. Тако је изашла 1880 једна
збирка од 62 песме у редакцији Ивана Филиповића.

Тада им је Марко био добар, тада он није био персонификанија самог

неваљалства, као што је сад! Кад им крађа није успела, они су се окомили на
њега.

Те "хрватске" народне песме које Марка славе, а које садашњи Хрвати

неће ни да спомену, узвитлала је у своје доба велику прашину. Пок. Адам
Прибићевић је у својој збирци студија о српској народној поезији истакао
једну из "збирке хрватских народиих песама које је издала Матица хрватска у
Загребу" и то песму "Реља од Пазара". Такав поднаслов и носи његов осврт
на ову песму у коме изос. стоји:
 "А, ево, ова хрватска народна песма опева Марка, и приказује га, као и
српска, у његовој улози праведног судије. Ни хрватски гуслар није схватио
Марка као г. Мештровић.

По песми, матере тројице јунака: Марка, Реље и Милоша хвале се својим

синовима и свакој је, природно, њен син највећи јунак.

Но, Марко је био близо:

"Љута змија на страни слушала,

Љута змија, Краљевићу Марко.

Он проклиње своју стару мајку:

Не фали се, моја стара мајко!

Није мајка родила јунака,

Као мајка Рељу од Будима."

И сад Марко прича како је Реља, кад су бежали испред Турака, узео њих
двојицу под пазухо а коње им на рамена и прескочио Прелог воду, на што га
је вила, завидна на том јунаштву, устрелила.

Марко је морално херој, те може признати да је неко бољи од њега. Но,

Мештровић, Кљаковић, Радица и слични су обични политикани, а не хероји.
Зато не могу признати Србима да су ма за 1% у ичему бољи од Хрвата и
траже за се пуних 100%. Смешно, али тако је и, разуме се, не иде на нашу
штету. Ћурану и тетребу је најопсније, кад се заљубљен у се шепури".

"Отац Домовине" др Анте Старчевић сматрао је Марка Краљевића

"згољним Хрватом", тако да се згражавао чешки социолог Јосеф Холечек,
који је у чешким новинама "Народњи Листи" за 1901 писао:

"Што је било доброг у народу српском, то је Старчевић присвојио за

Хрвате, тако да је присвојио и самога цара Душана и Краљевића Марка".

(О овоме поближе у књизи Л.М.Костића "Обмане и извртања као подлога

народности", Хамилтон 1960)
 Чувени хрватски писац др.Иво Пилар писао је у своме делу
"Јужнословенско питање..." изашлом 1918 на немачком, под псеудонимом
"Фон Сидланд" да су "браћа Вукашин и Угљеша Мрљавчевићи"... »били
очито Хрвати, јер према Орбинију потекоше из хрватске жупе Хлиевно
(Ливно), а име Мрњавац, Мрњавић спомиње се опетовно у хрватској
повјести." Кад су отац и стриц били Хрвати, чак "очити Хрвати", онда је то
био и син. У горе цитираној књизи (Обмане и извртања..) ми констатујемо:

"Разуме се, да је онда, и Марко морао бити Хрват, а Динко Томашић га

прогласи за репрезентанта свега најгорег што је у Српству." Ето, како им кад
треба.

II.

Срби су имали чак потешкоћа да Марка одбране од "захвата" хрватског,

толико су се Хрвати понекад њега чврсто држали. Ево само један доказ. Кад
је у Бечу 1892. године приказивана драма Петра Прерадовића "Краљевић
Марко"

Загребачки часопис "Вијенац" у броју 23 исте године препоручује

Хрватима Беча да ту претставу посете, јер се у тој драми, у личности Марка
Краљевића "зрцали хрватски живот, типови и обичаји".

То је озлоједило Србе у "Двојној монархији" и сарајевски часопис

"Босанска Вила" дао је израза револту у свом напису у броју од 10.јула 1892.
под карактеристичним насловом "украј, момче, у туђе не дирај". То је
јамачно стих из народне песме. Сам чланак, који карактерише и будност и
вечну готовост наших непосредних предака да брани све што је српско, гласи
у деловима овако:

И опет је скочила несита хала, да својим грабљивим канџама зграби и

привуче у своје опако и несито гнијездо још једну нашу велим баш нашу
српску стечевину и понос...И опет се дигао полутански загребачки "Виенац"
у броју 23, да нам отме и присвоји уза све остале још и нашег српског
највећег народног узор-јунака; хоће и он, као и њихови у том погледу
најближи сродници Бугари, да нам отме и похрвати нашег "Краљевића
Марка", поручујући својој позоришној дружини, да га у Бечу приликом ове
музикално-позоришне изложбе, као свог хрватског народног јунака прикаже.

Лијепо се и лахко браћо а још боље небраћо китити и дичити туђим

перјем, али пазите, да и уз све то перје, не останете голишави, јер се већ
полако прочишћава између нас и вас овај тамни и нестални терен, на ком ви
тако неосновано и шовинистички градите своју садању и будућу славу и
величину. Али сад прелазим на саму ствар.

Право имаш "Виенче" што већ у напријед слутиш и ликујеш, да ће

"страно опћинство" највише занимати "само такве глуме" (као што је глума
"Краљевић Марка" од П. Прерадовића); јер ће доиста сваки иоле
интелигентнији Бечлија, а и други странац уживати, кад види пред собом
живо приказаног оног српског народног јунака, кога је доселе познавао само
по разним преводима српских народних пјесама, што су му их његови
најславнији пјесници у аманет оставили.Зар имаш "Виенче" образа, кад
кажеш, да се у њему "зрцали" и приказује "хрватски живот, типови и
обичаји"...

Свршујући миле, кличем Вам свима, несите Ви аждаје, "к себи руке
ђевере; јер је туђа млада". А теби, мила ми Србадијо, износим ево пред очи
још један безобразлук тих хрватских шовиниста, којима није доста оно, што
су нам узели, већ се усуђују на најподлији начин, да својатају и наше народне
песме тај умни бисер народа српског па чак и саме Немањиће."

У Загребу 20. VI. 1892.

III.

У овом веку, нарочито у доба српске славе и величине, Хрвати су изнова

почели да ревиндицирају Марка, али сад на други начин. Не одузимају га
сасвим Србима, већ га сматрају зазедничким претставником и заједничким
поносом Срба и Хрвата, укупном вредношћу "Југословена".

Довољно је споменити истога Ивана Мештровића, који је израдио Марка

у скулптури и њиме се поносио, израдио га као инкорпорацију српско-
хрватске расе.
 То је тај чувени Мешторвићев харкулски Марко Краљевић, о коме се пок.
Адам Прибићевић онако неповољно изразио. Али има и текстних изјава у
том смислу од првака хрватске науке.

Тако, по хрватском филозофу проф. А. Базали, Марко је символ

националног сабирања и освештења. Он директно каже у "Књижевном Југу"
за 1918., стр.226: "По народном ће пробуђеном духу ускрснути у нама Марко,
по њем ће народни дух к себи доћи; упознати себе и снагу своју. И
успоставити ће туђом бујицом разрушене домове, ослободит душу
натруњену туђим утицајима и задахнути живот новим потицајима, који ће га
водити особитим по нама раскрченим путевима к светој сврси људске
задаће..."

Сав наш препород и национално освештење види проф. Базала у

Марковој снази, у Марковом пркосу, Марковом отпору, Марковом сну.

Он је символ ослобођења чак и Хрвата, он је тада био/крајем Првог

светског рата/ нада и уточиште.

И проф. Владимир Дворниковић сматра Марка огледалом,

претставником, општим типом Југословена, првенствено Срба и Хрвата. Он
каже у поменутој својој великој "Карактерологији Југословсна", стр. 517:
"Лик Краљевића Марка, пројициран на равнину епске песничке стварности,
јаче открива скровите црте епског човека у Југословену него и сама историја
и етнографија тог епског човека. Аугментација, епско увећавање појединих
црта, избијање несвесног, заједничког, колективног, то је оно што даде
поетична, а не даје увек животна стварност".

На страни 542. исте књиге, у одељку који носи наслов "Краљевић Марко"
Дворниковић одма проглашује Марка за..."најпопуларнијег југословенског
јунака", да затим каже и ово: "Не само као песничка творевина, чудесан
комплекс сижеа и мотива, него и као карактерни лик, Марко је врло мутна и
загонетна појава. Маркова ,претензија' поврх тога, да као тип и карактер
претставља напросто , Југословена или, Србина’ отежава још више решавање
његове загонетке".
 На крају својих излагања о Марку, на стр.548 исте књиге, закључује
Дворниковић "ко је у ствари Марко", и то овим речима:

"Јест Марко Србин, Југословен, али у борца и осветника раздражени,

изметнути Југословен".

Као што се види, наши су непосредни пређи једва успели да задрже

Марка за себе, па чак нису сасвим ни успели. А данас нам они који су га
својатали враћају само његову пасиву!

ДОДАТАК

За време док је овај рад прегледан и прекуцаван одн. умножаван наишли

смо на још неколико података који би могли бити тамо смештени да смо их
раније знали. Ми ћемо их овде накнадно саопштити.

Прво смо пронашли лист "Дас Аусланд" за 1929 и можемо га директно

цитирати. У том водећем немачком листу за иностранство прошлог века
објавио је 1829. генерал барон Велден своје"Слике из Далмације", коју је
мало пред тим пропутовао. То је било првих година аустријске владавине
Далмацијом. Вероватно је то био аустријски ђенерал. Ту каже како су у
Загорју, негде око Мосора, били сакупљени Морлаци (он под тим именом
једнако обухвата и православне и католике, али је овај крај претежно
католички). Генерал Велден пише (1322):

"Њихове песме, понављајући увек исту жалостиву мелодију, све су се

односиле на Краљевића Марка, једног њиховог јунака, другог Херкулеса,
који је начинио чуда од храбрости и чије их име и сад још потсећа на сваки
оружани подвиг. Ја сам мислио да слушам чопор вукова како завија..."

Један баварски интелектуалац, означен само као др.Михахалес (врло

вероватно лекар) пропутовао је око 1830. године наше западне пределе и
своје утиске објавио у тада водећем немачком часопису за иностранство
г.1832. Тамо је 5.део посвећен Боки, а на стр.695, описује свој долазак у
Котор:

"Чим су се искрцали, на самој риви "један слепи музикант, са неком

врстом ћеманета(гусле), чији је само лук покривен с пергаментом и које има
само једну жицу, посади се пред нас и гуђаше уз, баладу која је опевала
подвиге Марка Краљевића. Мало затим сакупи се око њега једна група, која
је поједине строфе сјајућим очима ватрено са њим певала, и једном сетном
тужбалицом закључи песму тај прости инструменат.

Племенита простота, дубоко осећање, високо одушевљење за храброст

сјаји из свих словенских јуначких песама. Свако племе опева своје пале
јунаке, и потсећа унуке да освете крв предака и да се покажу ваљани као они.
Тако су жалили слободни номади Кривошија свога палог јунака Вукалина,
који је издајом изгубио живот...

Гете је међу првим ценио ове народне песме и упозорио је нас, Немце
преводом песме ,Што се бијели у гори зеленој’ на њихову вредност, а то је са
пуно части потврдио превод херојских народних песама најновијег времена."

Један од најбољих познавалаца културе свих јужно-словенских народа,

професор Герхард Геземан, некад ректор немачког универзитета у Прагу
писао је у својој студији "Култура Јужних Словена" да за њих постоји "један
исто тако славан и опеван национални символ као што је Косово, а то је
Прилепско Поље, резиденција епског националног јунака, чија слава
сједињује сва четири народна племена, а то је Краљевић Марко..."

Он је, по Геземану, и хрватска слава!

Познати руски новинар Табурно, описујући држање и подвиге Срба у

Балканском рату, где је био дописник најважнијих руских листова, писао је
поводом освајања Прилипа; "Легендарна сенка Краљевића Марка може бити
горда. Прилеп је отаџбина Краљевића Марка. Једна српска легенда вели да се
Краљ успавао и да ће се пробудити у тренутку слободе Србије.

За време битке код Прилепа он се морао пробудити бар за неколико

тренутака и гледајући ове јуначке Србе како се боре, осмехнуо им се срећним
осмехом и понова се успавао, говорећи: "Још није час, моје је дело још у
будућности".

*
 LITERATURA

Ovđe su označena upotrerbljena dela objavljena na stranim jezicima (dok su

dela na srpskom jeziku citirana uz sam tekst). Pisci su citirani po alfabetu, tako da
ih nije teško naći, mada u tekstu nisu citati brojem označeni. U tekstu su pisci
obeleženi prema srpskom izgovoru, ovde prema'njihovom originalnom beleženju
na jeziku u kome su svoja dela objavili (to je normalno maternji jezik njihov).

- Louis Adamich, My Native Land, New York 1948.

- Ivan Antunovich, kelacko-bačke biskupije svećenik. Rasprava о

podunavskih i potisavskih Bunjevcih i šokcih u pogledu narodnom, vjerskom,
umnom, gradjanskom i gospodarskom. U Becu 1882.

- Ami Boue, La Turquie de l'Europe... I-IV, Paris 1840.

- H.St.Chamberlain, Die Grundlagen des XIX.Jahrhunderts. IV Auflage,

München 1903.

- C.Courrière, Histoire de la Littérature Contemporain chez les Slaves.... Paris

1879.

- Oskar Donath, Siegfried Kappers Leben und Wirken.-Arch. für slav.

Philologie, XXX, 909. S. 576.

- Vladimir Dvorniković: Kraljević Marko als Vertreter des südslawischen

Charakters?-Stimmen aus dem Südosten, Heft 11-12, Jahrgang 1938-39, August
1939. S.191-192.

- Karl Eckermann, Lehrbuch der Religionsgeschichte und Mythologie der

vorzüglichsten Volker der Altertums. IV.Band,I.Abteilung : Die Slawen. Halle
1848.

- Johann Wolfgang Goethe "Serbische Volkslieder". 1825. "Serbische

Gedichte", 1829. Još razne beleške. Zeitschrift; Ueber Kunst und Altertum. Posle
preštampano u svim ukupnim delima Goethea,

- Jakob Grimm, Kleinere Schriften, IV.Band. Recensionen und vermischte

Aufsätze. Berlin 1869.
 - Siegfried Kapper, Christen und Türken. Ein Skizzenbuch von der Save bis
zum Eiserner Thor. Leipzig 1859. Zwei Teile.

Dr. Josef Karasek, Slavische Literaturgeschichte, Sammlung Göschen, I,II,

Leipzig 1906.

- J.G.Kohl, Reise nach Istrien, Dalmatien und Montenegro. I Theil, II

Auflage, Dresden 1856.

- Joso Krmpotics, Pjesma Crnogorcem, izpevana i vojvodi Filipu od

Vukassovica pripievana u Becsu (hrašcansku) 1789. 8 ,art.16. Prema prikazu u
Archiv für slavische Philologie XXIV,S.458 ff.

- Osservazioni di Giovanni Lovrich sopra Diversi pezzi del Viaggio in

Dalmazia del signor Abate Alberto Fortis..In Venezia 1776.

- Dr.Michahelles in Nürnberg,Ausflüge in Illyrien und Dalmatien. "Das

Ausland" für 1832.

- Adam Mickiewicz, Vorlesungen über slawische Literatur und Zustände. I-V.

Leipzig 1843-1845.

- Math.Mirko, Die serbo-kroatische Volkspoesie in der deutschen Literatur.

Archiv für slavische Philologie,XXVIII. S.378.

- Luigi Salvini,Ciclo di Marco Kraglievich.Dizionario Letterario Bompiani

delle opere. Volume II.Milano 1947.

- Saint René Taillandier, La Serbie au Dix-neuvième siècle.

I partie: Origines de la guerre de l’indépendance. Revue des deux Mondes, I

nov. 1868, p. 82-121.

- L.V.Südland, Južnoslovensko pitanje i Svjetski rat.Prikaz cjelokupnog

pitanja. Preveo Fedor Pucek. Zagreb 1943.(Südland je pseudonim Iva Pilara).

- Nieolô Tommaseo, Canti popolari Toscani, Corsi, Ilirici, Greci. Volume IV,
Venezia 1842.

- Nicolo Tommaseo, Intorno a cose Dalmatiche e Triestine. Trieste 1847.

 - J.ohann Sewerin Vater, Bemerkungen über die neueste Auffassung langer
Heldenlieder aus dem Munde des Serbischen Volks...

Im Wuks Stephanowitsch. Kleine serbische Grammatik verdeutscht von Jakob

Grimm.

- General Baron Velden, Gemälde aus Dalmatien. "Das Ausland" von

30.November 1829.

- General Baron Wendel. Gemälde aus Dalmatien.-Ankunft in Salona. "Das

Ausland 1829. S. 1322.

- Hermann Wendel,Der Kampf der Südslawen um Freiheit und Einheit.

Frankfurt /М. 1925.

Dodatak:

- Dr.Michachelles,Ausflüge nach Illyrien und Dalmatien. "Das Ausland"

1832. 5.Die Bocche.

- G.Gesemann, Kultur der Südslawen. Handbuch der Kulturgeschichte: Kultur

der slavischen Völker.Heft 1.Potsdam,sine anno, (posle 1935).
 SADRZAJ

Predgovor Glavnog i odgovornog Urednika Biltena St.T.M. 2

Pristup pisca 5

Hrvatski napadi na Marka Kraljevića 7

Jedan srpski pisac о Marku iz narodnih pesama 15

Strani, neslovenski, pisci о Marku Kraljevicu 32

Slovenski pisci о Marku Kraljevicu 37

Pozitivne izjave samih Hrvata о Marku 39

Glorifikacija Markova od strane Hrvata 46

Nekadašnje prisvajanje Marka od strane Hrvata 56

Literatura 63

NAPOMENA : Pisac rezerviše sva prava. Nikakvo preštampavanje,

umnožavanje ili prenošenje pojedinih delova nije dozvoljeno bez njegovog
pristanka. Pojedinačni citati mogu se vršiti sa oznakom pisca (prevodioca) i ovog
dela odakle su uzeti.

IZ UREDNIŠTVA : Cena ovom delu: 'Švajcarska 3 fr., sve ostale zemlje 1

Dolar ili odg.vrednost u šv.fr. Članovi Kluba i pretplatnici dobijaju ovu knjigu
kako je Pravilom Kluba predvidjeno.

I Knjiga, objavljena u Biltenu br. 28 od 1 okt.1962 "Strana mišljenja о Srbima

u borbama za oslobodjenje i ujedinjenje 1912 -1918"može se dobiti u Književnoj
sekciji Kluba po istoj ceni. Adresa: M.Georges Karanikolitch, rue du Moulin 65,
Bienne 8.