Sarajevo (1914-2014): Gavrilo Princip est un terroriste

Toleranz in der Praxis oder wie Bosnien seine Tür für Juden geöffnet hat

Diwan
Magazin na bosanskom, francuskom i njemačkom jeziku

Lu ks e m b u r g / Lu xe m b o u r g - o k to b a r/o c to b r e 2 013 . - N o 9.

Wahlen in
Luxemburg
Veliko
Vojvodstvo
uoči izbora
Emir Suljagić:
Mi smo na terenu,
ne bošnjačimo sa mindera
Izdvajamo iz sadržaja:
Aktuelnosti: IMPRESSUM
Glavni i odgovorni urednik
Istraživanja: Bošnjaci iz Crne Gore najmlađa (Rédacteur en chef )
populacija u Luksemburgu 3 Almir MEHONIĆ
Izvršni urednik
Velid Jusufović
Geschehnisse:
Redakcijski kolegij:
Bosnien: Volkszählung könnte Ethnien noch Mr. Lucie Waltzer, mr. Saima
mehr spalten 6 Mehonić, dr. Ibrahim Kajan,
akademik Muhamed Filipović,
dr. Džemaludin Latić, dr. Enrico
Boaretto, Anes Džunuzović, Anita
Pod lupom: Helpiquet (Clae), Enisa Kafadar,
Mehmet A. Saygin, Nedžib Vučelj,
Luksemburg uoči izbora: Predstavljanje Šemsudin Jusufović, mr. Fatmir
stranaka i programa 9-11 Alispahić, Edin Salković, Edin
Smailović, Fahrudin Vojić, Alen
Zečević, Edit Agović
Diwanhana:
Umjetnička fotografija
Emir Suljagić, lider Koalicije “1.mart” 12-13 Nedžib Vučelj
Dizajn i prelom
Semir Šišić
Reportaža: Štampa
Imprimerie EXE
Diwan na ekshumaciji dijelova skeleta
Bošnjaka Višegrada iz jezera Perućac 14-17 Izdavač / éditeur
Centre Culturel Islamique du Nord a.s.b.l.

Međe:
BZK Preporod – 110 godina tradicije 26
Partnerska organizacija / partenaire

Notiz:
Eine Notiz über Vianden und Frau Burg 27 Le projet est financé par

Kultura:
Prvo bošnjačko pozorište 32

FEI 2007-2013
Position: Adresa redakcije
26, rte de Noertrange, L – 9543 Wiltz
“Oui à la religion, mais dans la Tel. +352 26 950 681
sphère privée” 33 Mob. +352 691 725 226
Fax. +352 26 950 680
e-mail: almirmehonic@yahoo.com

Književnost: L’opinion exprimée dans cette publi-

Predstavljamo najznačajnije književnike
Luksemburga u historiji
cation ne reflète pas nécessairement
la position officielle de l’Office luxem-
34 bourgeois de l’accueil et de l’intégra-
tion / Ministère de la Famille et de
l’Intégration

Diwan - oktobar/octobre 2013.

Kapija
Bošnjački redukcionizam
Autor: Almir Mehonić, glavni urednik
U
ovom broju Diwana pokušali smo otkriti još
jednog zaboravljenog velikana u Bošnjaka –
Husagu Čišića, čovjeka koji je u Titovoj Jugo-
slaviji, među prvima, progovorio o položaju Bošnjaka i
Bosne. Koliko li je još zaboravljenih i zanemarenih Hu-
saga u našoj povjesti? Onih koji su dizali svoj glas u opa-
snim vremenima i štitili svoj narod, pa čak i onda kada
je taj čin izgledao iracionalno.
U jednom dijelu bošnjačkog korpusa (primarno
onom vjerski orijentiranom) vlada ogroman animozitet
prema Bošnjacima, posebce funkcionerima, koji su bili
unutar Komunističke partije u doba bivše Jugoslavije.
Bošnjački intelektualci iz tog kruga se odbacuju apriori,
a da se pri tom ne sagledavaju realne okolnosti, njihov
angažman, inicijative i djelo.
No, istina se čini posve drugačija kada su u pitanju
pojedinci, pa i grupe bošnjačkih intelektualaca u tom
vremenu. Borba za opstojnost našeg naroda i države (u
novije vrijeme) počela je mnogo prije devedesetih godina
i predvodili su je upravo intelektualci unutar komuni-
stičkog sistema. Na sreću, ovu tezu će danas potvrditi
relevantni naučni izvori i relevantni
bošnjački intelektualci.
Poslužićemo se ovom prilikom pri-
mjerom ličnosti iz reda bošnjačkih in-
telektualaca, koji je borbu za bošnjačke
institucije, ma koliko to zvučalo nevje-
rovatno, počeo baš tada – u komuni-
stičkom sistemu.
Koliko je šira bošnjačka javnost
čula za Salima Ćerića, člana Central-
nog komiteta Saveza komunista BiH?
Pred bošnjačku inteligenciju 70-tih
godina postavilo se pitanje oblika i sadržaja ravnopravnosti
njihovog naroda. Međutim, takvo pitanje Savez komunista
nije postavljao kao izdvojen problem. Svi su, osim Bošnjaka,
imali nacionalne kulturne ustanove iz predhodnog perioda,
naslijeđene ili novouspostavljene. “Da li su Bošnjaci (tada
Muslimani) bez tih i takvih institucija mogli biti ravnopra-
van narod?”, bilo je pitanje koje je dolazilo iz tog djela boš-
njačke inteligencije. Ostala je zabilježena inicijativa Salima
Ćerića za osnivanje Muslimanske matice. Ćerić je materijal
obima 20 stranica uputio kao prijedlog CK SKBiH.
Inicijativa je podrazumjevala:
a. Korišćenje jezika i pisma koje Bošnjaci smatraju
svojima, u međusobnom kontaktu i u kontaktu sa nad-
ležnim službama;
b. Pravo da im se sredstva javnog informisanja obra-
ćaju na tom jeziku i pismu;
c. Pravo na kulturno djelovanje u okviru svoje naci-
onalnosti;
d. Pravo na školsku nastavu na jeziku i pismu koje
smatraju svojima;
Diwan - oktobar/octobre 2013.
e. Pravo na udžbenike iz
oblasti jezika, književnosti, hi-
storije i etnologije.
Ćerić je bio mišljenja da “na-
cionalnom maticom Muslima-
na” ne bi upravljali komunisti,
jer oni nisu sav narod.
Iako je ova inicijativa odbačena, ipak je pokrenu-
la raspravu unutar komunističkog režima po ovom
pitanju i ona je omogućila drugim bošnjačkim inte-
lektualcima poput Atifa Purivatre i Kasima Suljevića
da ukažu na problem diskriminacije i zapostavljanja
Bošnjaka. Purivatra je, u toj raspravi, iznio podatak da
je u čitankama od prvog do četvrtog razreda osnov-
nih škola zastupljenost Muslimana (Bošnjaka) 2%,
zastupljenost Hrvata 7%, a zastupljenost Srba 62%....
U imenima, zastupljenost 4% muslimanska, 7% hrvat-
ska i 52% srpska.
Ovi primjeri najbolje pokazuju kako je samo ostra-
šćen i jednostran dio bošnjačkog korpusa, koji bez va-
ljanog argumenta, na najprizemnijim osnovama, zna
diskreditirati intelektualce iz komunističkog vremena.
Ovakav, redukcionistički pristup
pitanjima naše etnije, historije, kul-
ture i ukupne bošnjačke baštine, šteti
ponajviše nama samima. “Možemo
reći da su Bošnjaci stari evropski
narod koji ne može biti sveden na
jednu dimenziju postojanja narodnog
bića, naprimjer, religijsku, jezičku,
historijsku ili neku drugu karakteris-
tiku etniciteta, nego se moraju gledati
holistički kao narodno povijesno biće
u totalitetu, koje ima svoju evolucijsku
putanju, postaje, sadržaje, smjerove,
događaje. Tek kad se posmatra kao cjelina, bošnjački
narod se pokazuje i otvara nam punu sliku svoga pos-
tojanja u povijesti. Zanemarivanje te cjeline falsificira
veliki dio sadržaja slike Bošnjaka u povijesti.” (Citat iz
teksta prof.dr. Senadina Lavića)
Ovaj redukcionistički pristup nas je doveo u poz-
iciju da se unutar našeg korpusa javljaju ideje o novim
etničkim izjašnjavanjima. Svakako da su to pogrešni i
štetni putevi, ali trebamo postaviti pitanje krivice po-
jedinih elita u Bošnjaka, koje su u svom djelovanju stav-
ljali znak jednakosti između etnije i konfesije. Oni su do-
brim djelom vjerski omeđili Bošnjake, uzvikujući parole
“svaki je Bošnjak musliman”, i tako izopćili jedan dobar
dio naše populacije i otjerali ga ka lažnim etnosima.
Na koncu, aktuelni popis će pokazati da nije bitno
(statistički) koliko će u BiH imati pripadnika neke vjere,
nego koliko će kojeg naroda biti. Bojazan je da su pojedi-
ne pogrešne poruke, koje su dolazile sa bošnjačke strane,
samo umanjile broj Bošnjaka u konačnom zbiru. Mi, ne
samo da nismo uspjeli jedan dio katolika i pravoslavaca
vratiti u naše etničke redove, nego smo i jedan dio tradi-
cionalnih Bošnjaka otjerali iz našeg korpusa.
1
Aktuelnosti
Almir Mehonić i Mithad Hajrović sa
reisom Huseinom ef. Kavazovićem
Delegacija iz Luksemburga na svečanosti u Mainzu
U Njemačkom gradu Mainzu
svečano je prošlog mjeseca
položen kamen temeljac za izgradnju
novog Islamskog Kulturnog Centra
Bošnjaka u ovom gradu. Svečanosti
su pored najviših predstavnika Islam-
ske Zajednice prisustvovali i mnogi
drugi predstavnici javnog, kulturnog
i političkog života. Ovom nesvakidaš-
njem događaju prisustvovalo je blizu
3000 ljudi iz svih krajeva Njemačke.
Kamen temeljac je sa još nekoliko
osoba položio Reisu-l-ulema Islam-
ske Zajednice u Bosni i Hercegovini
Husein ef. Kavazović.
Delegacija magazina Diwan posjetila BZK Preporod
Vi i Diwan ne predstavljate samo sebe,
već vi kroz ovaj projekat predstavljate
i cijeli bošnjački narod Evropi. Znam
koliko je teško raditi jedan ovakav
časopis koji u sebi pored tekstova na
bosanskom ima i tekstove na drugim,
evropskim jezicima. Ovakvi projekti su
izuzetno značajni za Bošnjake, kako u
dijaspori, tako i u domovini, rekao je
predsjednik Bošnjačke zajednice kul-
ture Preporod prof. Senadin Lavić.
D elegacija magazina Diwan,
koju su činili Almir Mehonić
i Anes Džunuzović posjetila je, na
poziv Senadina Lavića predsjednika
BZK Preporod, najstariju bošnjačku
kulturnu instituciju.
2 Diwan - oktobar/octobre 2013.
Velid i Raif Jusufović sa hafizom
Sulejmanom Bugarijem
Skupu je prisustvovao predsjednik
Islamskog kulturnog centra – Sjever
Velid Jusufović i glavni urednik maga-
zina Diwan Almir Mehonić.
Reisu mr. Husein ef. Kavazoviću je
ovo bila prva posjeta jednom od džemata
u dijaspori, od trenutka kada je izabran
na ovu važnu poziciju. Pored njega tu su
još bili ambasador BiH u Njemačkoj Edin
Beglerović; Pašo ef. Fetić, muftija Islamske
zajednice Bošnjaka Njemačke (IZBNJ);
Edin Atlagić, predsjednik IZBNJ; Irene
Alt, ministrica njemačke pokrajine Rhe-
inland-Pfalz za integraciju, porodicu,
djecu, omladinu i žene; Ursula Groden
U prvom djelu sastanka u
centrali Preporoda u Sarajevu
prisustvovao je i Sejfudin Tokić,
predsjednik Bošnjačkog pokre-
ta za ravnopravnost naroda. U
razgovoru je bilo riječi o pred-
stojećem popisu stanovništva i
aktivnostima na tom polju, kao i
o političko-društvenoj situaciji u
Sandžaku.
U drugom djelu razgovora prof.
Senadin Lavić je čestitao uredniku
Diwana i cjelokupnoj redakciji na
ideji i radu na magazinu Diwan.
Profesor Lavić je istakao kako je
vrlo značajno pitanje “kako pred-
stavljati Bošnjake u dijaspori”,
jer se kroz ljude i njihove projek-
te i aktivnosti gleda cijelokupan
bošnjački narod.
– Kranich, načelnica općine Mainz –
Hechtsheim gdje se nalazi gradilište bu-
dućeg centra; Admir Atović, konzul BiH
u Frankfurtu; Dag Đumrukčić, konzul
BiH u Stuttgartu; Jasmin ef. Demić, glavni
imam u Švicarskoj; Rifet Fetić, savjetnik
reisu-l-uleme, Mirsad Kalajdžić, šef Ure-
da za bosnjačku dijasporu; Edin Ramić,
izaslanik člana Predsjednistva BiH, kao i
mnogobrojni imami i predsjednici dže-
mata u Njemačkoj i susjednih država.
Raif Jusufović iz Wiltza najveći
donator u danu postavljanja
kamena temeljca
Domaćini njima svima bili su imam
džemata Mainz Halil ef. Makić zajedno
sa predsjednikom i članovima odbora.
Nakon oficijelnog programa usli-
jedila je svečana ceromonija samog
postavljanja kamena temeljca, a čast
da zajedno sa reisom Kavazovićem
i organizatorima postavi kamen te-
meljac pripala je Raifu Jusufoviću iz
Wiltza, inače porijeklom iz Tutina.
Raif je ovu čast zaradio tako što je u
danu postavljanja kamena temelj-
ca bio najveći vakif za ovaj centar sa
10.000 eura donacije.
- Vi i Diwan ne predstavljate
samo sebe, već vi kroz ovaj pro-
jekat predstavljate i cijeli bošnjač-
ki narod Evropi. Znam koliko je
teško raditi jedan ovakav časopis
koji u sebi pored tekstova na bo-
sanskom ima i tekstove na drugim,
evropskim jezicim. Ovakvi projek-
ti su izuzetno značajni za Bošnja-
ke, kako u dijaspori, tako i u do-
movini, rekao je predsjednik Boš-
njačke zajednice kulture Preporod
prof. Senadin Lavić.
Pravo na tekstove iz
preporodovog Godišnjaka
Učesnici razgovora su razmatra-
li mogućnosti saradnje i usaglasili
konkretne poteze u narednom pe-
riodu. Diwan je dobio ekskluzivno
pravo preuzimanja tekstova i nauč-
nih radova koji izlaze u preporodo-
vom Godišnjaku.
Profesor Lavić je upoznao Meho-
nića i Džunuzovića sa aktivnostima
i projektima Preporoda i kao poklon
im uručio Preporodove godišnjake
za 2011. i 2012. godinu.
Inače, Bošnjačka zajednica kultu-
re Preporod osnovana je 1903.godi-
ne i kulturna je institucija Bošnjaka
koja ima najduži historijat posto-
janja. Preporod danas ima blizu 80
lokalnih organizacija.

Bošnjaci iz Crne Gore najmlađa
populacija u Luksemburgu
Svaki peti omladinac do 20 godi-
na u Luksemburgu je Portugalac.
Unutar državljana Crne Gore, čak
43,2 posto su mladi do 20 godina,
a u dobi od 25-29 godina čak ih je
82,4% u braku. Iz ovoga se može
zaključiti da su Bošnjaci iz Crne
Gore najbrže rastuća populacija u
Velikom Vojvodstvu.
U 2011. godini 119.173 djece i
mladih su živjeli u Luksem-
burgu, objavio je Nacionalni ured za
statistiku “Statec” u svom najnovi-
jem izvještaju. Udio omladine ispod
20 godina starosti u ukupnom sta-
novništvu od 2001. do 2011. sma-
njio se za 1,3 posto.
Čak 43,7 posto djece i omladine
u Velikom Vojvodstvu su stranci.
Iako više od 80 posto ljudi koji žive
u Luksemburgu u dobi do 20 godi-
na su rođeni ovdje, samo 56,3 po-
sto ima luksemburški pasoš. Svaki
peti omladinac do 20 godina je Por-
tugalac (18,8%), svaki 20 Francuz
(5,7%), svaki 30 Belgijanac (2,9%),
a svaki 50 Italijan (2%).
U okviru populacije državljana
Crne Gore, pretežno Bošnjaka iz juž-
nog djela Sandžaka, koji žive u Luk-
semburgu, mladi do 20 godina čine
čak 43,2 posto i predstavljaju naj-
mlađu populaciju, dok je procenat
mladih Italijana do 20 godina sa 13,4
% posebno nizak.
Tačno 27,1 posto djece i omladi-
ne do 20 godina su stranci rođeni u
Velikom Vojvodstvu. Njih 16,6 posto
ih je rođeno u inozemstvu. Od stra-
naca je samo manjina (38%) rođena
u inozemstvu, dok 62 posto pripada
drugoj generaciji.
Statistika na dalje pokazuje da
82,6 posto djece i omladine žive
u domaćinstvu s oba roditelja ili
jednim roditeljem i njegovim par-
tnerom, dok 15,9 posto odrastaju
samo s jednim roditeljem. U dobi
od 25 godina, 55,8 posto mladih
ljudi više ne živi sa svojim rodite-
ljima. Kod stranaca taj udio je 74,8
posto za 39,6% veći nego kod Luk-
semburaca.
U dobi od 25-29 godina samo
25 posto Luksemburaca je u braku.
Kod portugalske populacije u toj
dobi je 46,9% u braku, a kod stra-
naca iz Crne Gore (Južni Sandžak)
čak 82,4 posto je u braku.
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Manje zahtjeva
za azil
U mjesecu avgustu je 76 ljudi
zatražilo azil u Luksembur-
gu, 30 manje nego u prethodnom
mjesecu. To je vidljivo iz statistike
odjela za imigraciji, koja je objav-
ljena 17. septebra 2013. godine. Po-
gotovo broj podnosioca zahtjeva
porijeklom sa Kosova se drastično
smanjio. Međutim, broj izbjeglica iz
Bosne i Hercegovine se povećao od
dva zahjteva u julu na jedanaest za-
htjeva u avgustu ove godine.
U avgustu je bilo svega deset za-
htjeva sa Kosova, dok je u prethod-
nom mjesecu bilo čak 36.
Statistika pokazuje da 52 zahtje-
va dolazi iz Evrope, 18 iz afričkih i 6
azijskih zemalja.
Samo u šest slučajeva status izbje-
glice je priznat dok je čak 51 zahtjev
odbijen. U devet slučajeva službe su
odgovorile da nisu nadležne.
Sve ukupno, od početka godine, azil
u Luksemburgu je zatražilo 666 ljudi.
Protivzakonito prisluškivanje tajne
službe (SREL) prouzrokovalo je buru
u Luksemburgu
Tajna dokumenta
otvorena za javnost
K
o želi znati da li je od strane
tajne službe (SREL) praćen
kao građanin, to može od sada sa-
znati. Oko 17.000 dokumenata sada
je dostupno javnosti.
Ko želi biti siguran da on nije
bio praćen u godinama od 1960.
do 2000. od strane tajnih službi,
može sada tražiti uvid u dokumenta
SREL-a.
Od kada su dokumenta iz “služ-
benih arhiva” sa adrese “route
d’Esch” premještene u Nacionalni
arhiv, one su dostupne javnosti. Za-
interesirani mogu, također, napra-
viti kopiju dokumenata. Prije toga
zahtjev za pristup treba biti upućen
Tužilaštvu (Parquet Général, Se-
crétariat du Parquet Général, Cité
Judiciaire, L-2080 Luxembourg).
Do sada se javilo 50 ljudi koji
imaju interes za uvid u nekada tajna
dokumenta.
3
Aktuelnosti
Najavljujemo od sljedećeg ljeta
Svakodnevni letovi na relaciji
Luksemburg - Istambul
Od juna iduće godine održavat će se
svakodnevni letovi između Luksem-
burga i Istanbula
T urkish Airlines letjeće sva-
kodnevno od juna 2014. na
relaciji Luksemburg - Istanbul. Od
ovogodišnjeg ljeta postoje četiri leta
sedmično, dok će ih u budućnosti biti
sedam. Od otvaranja direktnih letova
prevezeno je više od 10.000 putnika.
Učitelji u Luksemburgu zarađuju najviše
4 Diwan - oktobar/octobre 2013.
“Ljetna sezona je za nas vrlo do-
bro protekla”, rekao je luksemburški
predsjednik Uprave Tuncay Emino-
glu u razgovoru za “Luxemburger
wort”. Rasprodaja letova je u prosje-
ku 80 posto, iako smo mi očekivali
oko 70 posto.
Zbog visoke popularnosti, te da
bi osigurali bolji pristup daljim leto-
vima iz Istanbula do Dalekog istoka
u 2014. godini će biti uvrštena još tri
dodatna leta u program.
Do sada je let iz Luksemburga
kretao oko podne, tako da je po dola-
sku u Istanbul imao jednostavan pri-
stup letovima za Bliski istok. Kako bi
i udaljenija odredišta bila dostupna
bez dugog čekanja, od juna sledeće
godine neki avioni će polijetati oko
18 sati sa luksemburškog aerodroma
Findela.
13.000 turskih turista
godišnje
Dok iz luksemburskog pogleda,
veza s Istanbulom može stajati u pr-
vom planu, Turkish Airlines također
reklamira Luksemburg kao svjetsku
destinaciju. Ako maksimalni kapa-
citet dostigne 50.000 putnika go-
dišnje, u junu 2014., 13.000 njih bi
trebali da su Turci, koji će posjetiti
Veliko Vojvodstvo. “Želimo izgraditi
most”, rekao je Eminoglu.
Turkish Airlines, nije turistička
agencija, međutim, aviokompanija
radi s agencijama koje nude od-
more u paketu. Tako je već sada
potpisan ugovor po kojem će u
toku jedne godine 1.000 Japanaca
i 3.000 Turaka posjetiti Luksem-
burg i prenoćiti jednu noć prije
nego otputuju dalje.
U svom magazinu “Skylife” Tur-
kish Airlines reklamira sa sveobu-
hvatnom reportažom Luksemburg.
P rofesori koji rade u srednjim
školama u Luksemburgu do-
bro zarađuju ili bolje reći vrlo dobro,
kada uzmemo u obzir recentno po-
ređenje u EU.
Prema tim podacima, godišnja
bruto dobit gimnazijskih profeso-
ra, na kraju godine iznosi prosječno
104.049 € (oko 8.670 € mjesečno).
Time Luksemburg polako zauzima
prvo mjesto.
Također, dobro zarađuju učitelji
u Danskoj. Oni uzimaju oko 70.000
eura godišnje. Zatim slijede Austri-
janci (57.779 €), Finci (49.200 €) i
Belgijanci (48.955 €).
Ne tako dobra situacija je u Bu-
garskoj. Godišnji prihod jednog na-
stavnika iznosi samo 4.750€.
Sudeći prema ovim podacima
razlike u plaćama profesora u EU su
ogromne.
 Aktivnosti udruženja

Najavljujemo

Festival maternjeg
jezika i književnosti
Autor : Sead Ramdedović roman velikog luksemburškog pisca

M
ožemo naučiti govoriti
neki strani jezik perfekt-
no, usavršiti akcenat, pisati
i objavljivati na tom jeziku, ali, taj jezik
nikada ne može zamijeniti prve riječi
koje su ušle u našu podsvijest, riječi
najdražih, naš maternji jezik. Prve riječi
koje smo naučili ostaju ugravirane du-
boko u memoriji, riječi koje najbolje os-
jećamo, koje nam spavaju na duši. Ko-
liko god jezika govorili i kasnije naučili,
maternji je nezamjenjiv. Njegova se,
rekao bih, boja, melodičnost, intonacija
slažu sa našim gestovima, crtama lica,c-
jelokupnom pojavom.
Danas smo svjesni da mnogi auto-
ri pribjegavaju drugačijoj metodi od
uobičajene. Služe se jezicima vellikih
naroda ne bi li lakše osvojili veću čita-
lačku publiku, prodali knjige u većem
tiražu, ili pak, zato što su pravopis ne-
kog stranog jezika učili u školi, kao što
je slučaj sa autorima iz Luksemburga,
koji pišu na francuskom ili njemač-
kom. Naveo bih kao primjer posljednji
Guy Helmingera « Novi Brazil » koji
je pisao na njemačkom, a inpiraciju je
našao u izbjeglicama sa prostora bivše
Jugoslavije. Postoji velika opasnost da
ti tekstovi ostanu bez duše i budu jako
suhoparni, jer tehnika ne može zami-
jeniti prirodu.
U cilju promovisanja i važnosti
maternjeg jezika uprava garda Difer-
danža , Gradska biblioteka Diferdanža,
CLAE i Literarni klub « Husein Bašić »
organizuju Festival maternjeg jezi-
ka i književnosti koji će se održati u Autorice će nastupiti u subotu, 14. de-
decembru ove godine od 09/12/2013 cembra od 18 sati u velikoj sali u Difer-
–do 15/12/2013. danžu.
Predviđen je susret sa 4. predstav- Hall La Chiers Adresse: rue du Gaz
nice literarnog svijeta iz bivše Jugo- L-4573 Differdange
slavije, i to : Diana Burazer - Hrvatska Na festivalu će takođe biti prisut-
Nadija Rebronja – Srbija, Sandžak ni autori iz Francuske, Italije, Špani-
Hedina Tahirović - Sijerčić - BiH je, Portugalije, Rumunije, Kapverda,
Ljubica Ostojić - BiH Luksemburga itd. Očekuje se prisus-
Autorice će govoriti o položaju žene- tvo velikog broja ljubitelja knjige iz
pisca na Balkanu i o važnosti maternjeg svih krajeva svijeta.
jezika u literaturi. Obezbijeđen je simul-
tani prevod, a veče će uljepšati svojim mu- Autor je sekretar Literarnog kluba
zičkim koreografijama Selma & Selma. « Husein Bašić », Luksemburg

Tribina na temu popisa u BiH

Entente sans frontières a.s.b.l.
Insertion, formation, orientation

“Entente sans frontières” asbl propose des cours de langues agrées par le
Ministère de l’Education Nationale. Les cours répondent aux critères pour
l’obtention du label de qualité et bénéficient du soutien financier du Ministère
de l’Education Nationale.

COURS DU SOIR:
FRANCAIS DEBUTANTS A1-60H: mardi et jeudi de 17h à 18h40
BCS (bosniaque, croate, serbe) DEBUTANTS A1-60h: mardi de 19h à 20h40 P rošlog mjeseca je u Luksemburgu
održano niz sastanaka i skupova
povodom popisa stanovništva u BiH. Sa ve-
BCS (bosniaque, croate, serbe) FAUX- DEBUTANTS A2-60h: jeudi de 19h à 20h40
likim zanimanjem prisutnih i interaktivnim
Inscriptions: la fiche d’inscription est à demander par mail: entente.sans. učešćem protekla je tribina u Wiltzu, orga-
frontieres@gmail.com ou par téléphone : + 352 621 288 749 nizovana u režiji udruženja “Zavidovići” u
Luksemburgu, dok je domaćin večeri bio
Lieu des cours: Lycée technique Michel Lucius bosanski Kulturni centar “Sloga” iz Wiltza.
157, Avenue Pasteur Gosti i učesnici na tribini su bili gos-
L-2311 Luxembourg (en face du dernier arrêt du bus n°3) podin Suad Omerašević, načelnik općine
Zavidovići, zatim glavni imam Medžlisa
Début des cours le 1er octobre 2013 IZ u Zavidovićima Sulejman ef. Efendić i
predsjednik Bošnjačke Zajednice Kultu-
14, rue Pierre Dupong re “Preporod” Samir ef. Hasičić.
L-7314 Heisdorf Inače, iz Luksemburga je organi-
+ 352 621 288 749 zovan i prevoz zainteresiranih radi
+ 352 691 382 847 http://www.facebook.com/EntenteSansFrontieres popisa u BiH.

Diwan - oktobar/octobre 2013. 5

Geschehnisse
Bosnien: Volkszählung könnte
Ethnien noch mehr spalten
Eigentlich ist eine Volkszählung
die unverzichtbare Grundlage
für politische, wirtschaftliche
und gesellschaftliche Planung.
In Bosnien droht sie aber, den
ohnehin blockierten Staat zu
zerschlagen.
I
m multiethnischen Bo-
snien-Herzegowina hat
am Dienstag die erste
Volkszählung seit Ende des Krie-
ges 1995 begonnen. Bis zum 15.
Oktober befragen rund 19‘000 In-
terviewer die Bürger des Landes.
«Zum ersten Mal seit 22 Jahren
erhalten wir ein vollständiges
Bild der Bevölkerung von Bosni-
en-Herzegowina», so Zdenko Mi-
linovic, Leiter der Statistikbehör-
de.
Der Zensus droht allerdings,
die Gräben zwischen Bosnia-
ken, Serben und Kroaten weiter
zu vertiefen. Warum also trotz
den aufflammenden Problemen
eine Volkszählung? Die ehemali-
ge Balkan-Korrespondentin des
deutschen Nachrichtenmagazins
«Der Spiegel», Renate Flottau,
sagt: «Wegen eines möglichen
EU-Beitritts verlangt Brüssel die-
se Volkszählung.»
6 Diwan - oktobar/octobre 2013.
Gesammelt werden laut Mili-
novic «demografische, wirtschaf-
tliche und soziale Daten sowie
Indikatoren für Migration». Die
ersten Ergebnisse sollen 90 Tage
nach Abschluss der Erhebung
veröffentlicht werden.
«In Bosnien werden die
Verwaltungsposten entsprechend
der Stärke ihrer Volksgrup-
pen aufgeteilt. Darum sind
Volkszählungen ganz wichtig»,
sagt Norbert Mappes-Niedeck. Er
ist Journalist und Balkankenner.
Ethnische Zugehörigkeit
wird abgefragt
Bei der Volkszählung soll
deshalb auch die ethnische Zu-
gehörigkeit abgefragt werden. Die
Angabe ist allerdings freiwillig.
An den Rand gedrängt fühlen
sich dabei Roma und Juden, de-
nen einige öffentliche Posten vo-
renthalten bleiben. Wegen der
politischen Differenzen war der
Zensus, der eigentlich alle zehn
Jahre ansteht, immer wieder
verschoben worden.
Die Bevölkerungsstruktur hat
sich durch den Bosnienkrieg von
1992 bis 1995 deutlich verändert.
In dem jahrelangen Konflikt
wurden fast 100‘000 Menschen
getötet, mehr als zwei Millionen
Einwohner flüchteten innerhalb
Bosniens oder ausser Landes. He-
ute wird die ex-jugoslawische Re-
publik mit einem Leopardenfell
verglichen, weil ihre Bevölkerun-
gsgruppen so zersprengt sind.
«Die bosnischen Muslime
haben sich lange geziert vor die-
ser Volkszählung, vor allem aus
Furcht davor, dass die Ergebni-
sse der ethnischen Säuberungen
so festgeschrieben werden», sagt
Mappes-Niedieck. Es gebe einige
Orte, vor allem in Ostbosnien, die
von der bosniakischen Bevölke-
rung heute nicht mehr bewohnt
würden, zum Beispiel Srebreni-
ca. «Die Leute tragen sich aber
trotzdem so ein, als würden sie
noch in diesen Orten leben.»
Demografische Strategien
entwickeln
Dass es keine aktuellen Daten
zur Bevölkerungsstruktur gibt,
macht es den bosnischen Behörden
schwer, Wirtschaftskonzepte sowie
soziale und demografische Strate-
gien zu entwickeln. So können das
Pro-Kopf-Einkommen sowie die
Kaufkraft und der Bildungsstand
der Bevölkerung nicht hinreichend
klar eingeschätzt werden.
Die bislang letzte Volkszählung
in Bosnien im Jahr 1991 ergab
eine Bevölkerung von 4,4 Milli-
onen Menschen, davon 43,5 Pro-
zent Muslime sprich Bosniaken,
31,2 Prozent Serben und 17,4 Pro-
zent Kroaten. Mittlerweile wird
von rund einer Million weniger
Einwohnern ausgegangen. «Der
Anteil der muslimischen Bosnier
könnte stark gestiegen sein. Der der
Serben könnte annähernd gleich
geblieben sein, und der der Kroaten
könnte eher abgenommen haben»,
vermutet Mappes-Niedieck.
Verschiebungen der ethnis-
chen Gruppen könnten sehr gro-
sse politische Konsequenzen ha-
ben. Einerseits wegen der Verwal-
tungsposten, die proportional auf
die verschiedenen Volksgruppen
aufgeteilt werden. «Andererseits
wegen einer allfälligen serbischen
Dominanz: Diese würde erneute
serbische Forderungen nach der
Abtrennung von Bosnien sehr
stärken», sagt Bosnien-Kennerin
Flottau. «Zündstoff wird es auf
jeden Fall geben.»

Autour de l’Etat-relation
L ’idée d’un Etat-Relation est une
création sémantique somme
toute poétique de Jean-Philippe
Ruiz qui lors d’un discours au cours de la
remise du Bicherpräis par les éditions Ul-
timomondo lança une invitation à tracer
les contours d’un Etat qui repenserait la
manière de faire société.
La question centrale d’une telle inter-
pellation ne pourrait se laisser réduire à
quelques affirmations mais j’aimerais tou-
tefois profiter de cet article pour établir
un lien avec l’histoire contemporaine du
Luxembourg.
Le Grand-Duché de Luxembourg s’est
construit au cours de son histoire sous la
forme d’un Etat-Nation qui ne peut être
dissocié au xixe siècle de l’idéal de démo-
cratie. Or, les révolutionnaires français et
américains ne pouvaient à l’époque de la
« grande effervescence » séparer la démo-
cratie comme régime de la souveraineté
du peuple de la démocratie comme forme
d’une société d’égaux. L’idée est géné-
reuse et a été malmenée au Luxembourg
comme partout ailleurs en Europe par
les élites locales ou nationales qui à par-
tir des années 1830 préférèrent circons-
crire cet idéal à une forme de démocratie
libérale qui s’est contentée d’introduire
une égalité basée sur des mêmes droits
politiques et civiques tout en prenant le
soin d’introduire un suffrage censitaire.
Rappelons que dans les années 1840, lors
des premières élections qui ont eu lieu au
Luxembourg, seul 3% de la population
en âge électoral, payant un certain niveau
d’impôt, constituait le corps électoral. Le
développement de la révolution indus-
trielle fit que ce sont les mêmes hommes
détenteurs d’un capital foncier ou écono-
mique qui dirigeaient le pays.
Les commentaires peu critiques sur
l’histoire de la démocratie laissent à pen-
ser qu’au fil du temps et des progrès la
question sociale fut introduite et que
le corps électoral s’est progressivement,
presque sublimement élargi pour fina-
lement inclure en 1919 l’ensemble des
hommes et des femmes de ce pays. L’his-
toire est belle et se laisse conter… la réalité
un peu moins candide !
Pour tenter de la saisir, il convient
sans doute de revenir aux débuts de la
révolution industrielle qui modifia le
pays en profondeur. La construction des
haut-fourneaux dans le sud du pays ne se
contenta pas d’altérer les paysages buco-
liques mais transforma également la so-
ciété. Alors qu’elle pouvait auparavant se
décrire comme une société agricole, où les
hommes s’ils ne disposaient pas exacte-
ment des mêmes revenus, vivaient cepen-
dant dans des conditions similaires, elle se
composait dorénavant de classes sociales
au destin et conditions très inégalitaires.
Les hommes politiques mais aussi
les intellectuels à la fois sous la pression
interne et externe, également sous l’in-
fluence des expériences menées par les
grand pays voisins, ont, pour régler la
question sociale et aussi assurer l’indé-
pendance du pays, choisi la voie de la
Anita Helpiquet
nation solidaire. Elle consistait non seule-
ment à inclure les ouvriers à la nation en
leur accordant le droit de vote mais aussi à
réduire les inégalités socio-économiques
existantes par une politique d’interven-
tion sociale. C’est au début du xxe que les
premières lois sur l’assurance chômage,
l’assurance accident, l’assurance vieillesse
furent introduites. Nous ne pouvons
jusqu’à maintenant que saluer ces avan-
cées à la fois politiques et sociales qui ont
constitué une rupture avec la démocra-
tie libérale du XIXe et posé les premières
pierres d’un Etat économiquement plus
solidaire.
Ce renforcement de la solidarité s’est
cependant symptomatiquement réalisé
par l’exclusion des étrangers de la nation
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Position
et de la citoyenneté mais a marqué encore
peut-être plus profondément, c’est sur ce
point que nous voulons venir, la façon
d’imaginer le lien qui relie les hommes
dans une société. Les discours actuels sur
l’intégration basée sur la langue luxem-
bourgeoise ne peuvent que nous confir-
mer dans cette hypothèse. Nous lisons ac-
tuellement sur les affiches qui égrènent la
voie publique : Lëtzebuergesch = Integra-
tion - en n’ignorant pas que ce discours
devenu dominant est relayé par les asso-
ciations issues de l’immigration et plus
médiatiquement par ceux qui veulent dé-
fendre les droits des travailleurs immigrés
- autrement dit que le seul fait de parler
une même langue définit le lien qui unit
les hommes d’une même société.
Revenons, pour comprendre cette
subversion du xxe siècle, aux sources de
l’idéal révolutionnaire qui envisageait
l’égalité non pas sur une forme de ressem-
blance culturelle partagée, mais plutôt
comme une forme de similarité et d’au-
tonomie. La première pouvait s’expliquer
par la capacité de reconnaître l’égalité de
chaque homme indépendamment de ses
différences tandis que la deuxième pou-
vait, comme l’écrit Rosanvallon, se définir
négativement par l’absence de subordina-
tion -positivement comme un équilibre
de l’échange. Ces deux caractéristiques de
l’égalité généralement associées à l’exercice
de la citoyenneté étaient impensables dans
une société industrielle structurée par la
subordination économique et divisée par
les luttes sociales. Le choix de la ressem-
blance culturelle dont les contours ont
été dessinés par l’appropriation nationale
de la langue luxembourgeoise laisse dans
ce sens présager que le recours à l’iden-
tité nationale a permis dans une société
désolidarisée de construire un sentiment
d’égalité entre les hommes d’un même
pays, même si cette égalité s’est construite
autour de l’exclusion de ceux qui ne par-
tageait pas ces références symboliques et
linguistiques.
Impossible aujourd’hui de refaire
l’histoire mais peut-être pouvons nous
humblement tenter de la comprendre et
déconstruire toutes les évidences parfois
très simplistes qui détournent la langue
luxembourgeoise de ses fonctions pre-
mières de communication, reconnais-
sance et référence commune et réduisent
le débat sur la manière de faire société.
Osons revisiter l’idée d’égalité !!!
7
Naša riječ
Nije Bajram svaki dan
““Ni bajrami više nisu kao
što su nekad bili
ašikluci gdje ste sada kao
nekad u mahali
haj pusti sevdah gdje da pane
na mahale porušene
Nejma više stare česme
ni oraha kraj čardaka…”
T
ako je nekada pjevao Sa-
fet Isović, žaleći za ne-
kadašnjim Bajramima,
starim običajima i adetima, sev-
dahom, česmom i orahom. Tako je
to u životu. Nekim posebnim ži-
votnim naočarima gledamo proš-
le dane, djetinjstvo, odrastanje,
zavičaj, praznike, pa naposljetku
i Bajrame.
““Ni bajrami više nisu kao što
su bili”, otpjevao je nekada davno
narodni pjesnik žaleći za nekim
svojim vaktom i sjećanjima na Ba-
jram. Danas možemo čuti istu re-
cenicu od starih ljudi, kao što će,
možda, i naša djeca istu čuti neka-
da od nas.
Duga je tradicija Bajrama u Bo-
sni, Sandžaku i među Bošnjacima.
Za Bajrame su se pripremali, da
ih što ljepše dočekaju, podjedna-
ko stari i mladi, bogati i siromašni,
svaki na svoj način i prema svojim
mogućnostima.
8 Diwan - oktobar/octobre 2013.
Nekada su poslije ikindije na-
maza, uoči Bajrama, pucali topovi
ili prangije. Nekada je na selima bio
običaj da ujutro, na Bajram, hodaju
bubnjari i svirači od kuće do kuće,
bubnjaju i sviraju na svojim svirala-
ma, a domaćini ih časte i darivaju.
U noći uoči Bajrama običaj je da
se djeca vanredno okupaju, a odrasli
ujutro, prije odlaska u džamiju na
Bajram-namaz, a svi ukućani na te
dane oblače ono što najljepše ima-
ju. Odrasli muškarci i muška djeca
s njima odlaze, obučeni u bajramska
odjela i namirisani, u najbližu dža-
miju na sabah i Bajram-namaz. Na-
kon toga nastaju čestitanja, a ako je
neko ljut sa nekim, lijepo je da se za
Bajram izmire.
Nekada se pucalo iz lovačkih pu-
šaka s kućnih prozora, i to mecima
punjenim samo barutom, koji bi se za
Bajram posebno pripremali. Djeca če-
stitaju Bajram roditeljima ljubljenjem
u desnu ruku, a roditelji uzvraćaju
djeci ljubljenjem u čelo i davanjem
bajramluka, obavezno u novcu, uz
hajr-dovu. Nekada su se u većim mje-
stima i gradovima Bajram-namazi
klanjali isključivo na jednom mjestu,
tzv. Musalli (džamiji bez krova), gdje
bi se okupljali svi klanjači toga grada.
Običaj je da se odmah iza Bajram-
namaza zijarete mezari svojih umrlih,
gdje im se uče dove.
Zatim se kolju kurbani i kur-
bansko meso se djeli rodbini, kom-
šijama, prijateljima i siromašnim.
Kurbane djele djeca. Pod pojmom
“komšija” , kojima se, pored ostalih,
djeli kurban, podrazumjevaju se i
komšije druge vjere.
Običaj je da odrasli muškarci
– domaćini obavljaju bajramske
posjete rodbini, komšijama i pri-
jateljima drugi i treći dan Bajra-
ma, dok su ostali dani Bajrama
rezervisani za međusobne posjete
žena, kao i njihov odlazak svojim
roditeljima. Otuda se, u tradici-
ji Bošnjaka, ti dani zovu “ženski
bajrami”.
Običaj je da se prvi dan Bajrama,
poslije klanja kurbana, ide u očevu
kuću, u kojoj se priprema zajednički
bajramski ručak. Ako otac nije bio
živ, onda se išlo u kuću najstarijeg
brata.
Bajram u narodnim izrekama
Bošnjaci su značaj Bajrama pre-
nijeli i u mnogim mudrim izrekama
i narodnim poslovicama. Pa tako
kada Bošnjaci hoće nešto naročito
istaknuti kao vrijedno i nešto što
se vrlo rijetko događa, kažu: Nije
Bajram svaki dan”. Za one koji ne
shvaćaju vrijednost nečega, nego sve
olahko uzimaju u narodu se kaže:
“Budali je svaki dan bajram”. Ako,
pak, neko ne radi neki posao u svo-
je vrijeme, nego ga odgađa u zadnji
čas, često kada je prekasno, Bošnjaci
kažu: “Ne tovi se kurban na Bajram”.
Sporost, ljenost Bošnjaci komentari-
šu sa izrekom: “Dok se Bajro obuče
i Bajram se provuče”. Na kraju ovog
niza izreka, navešćemo još jednu
koja govori da sve što je lijepo brzo
prođe, a poslovica glasi: “Top puče,
Bajram prođe”. Očito je ova izreka
nastala u vrijeme kada se pucanjem
iz topa, u velikim čaršijama, objavlji-
vao prestanak bajramskih dana. Taj
pucanj topa ostavljao je iza sebe tugu
i sjetu u dušama i srcima Bošnjaka,
posebice najmlađih.
Danas, pak, primjetna je komer-
cijalizacija Bajrama. Bajram je po-
stao odličan način kako bi vlasnici
kafana i diskoteka, u što kraćem
roku, zaradili ogromnu svotu novca,
na račun svetog islamskog praznika.
Stoga je na svima nama obaveza da
radimo na očuvanju stvarnih vrijed-
nosti ovog najvećeg muslimanskog i
bošnjačkog praznika i da se supro-
stavimo svakoj vrsti njegove devija-
cije u našoj tradiciji.
Almir Mehonić

Mirna kampanja
20. oktobra parlamentarni izbori u Luksemburgu
i neizvjesne koalicije
Autor: Ekipa Diwana
I
zborna kampanja za parla-
mentarne izbore u Luksem-
burgu ulazi u svoj zenit, me-
đutim, to se u Velikom Vojvodstvu
ni po čemu ne može primjetiti. Izbor-
ne poruke su odmjerene, a politička
propaganda svedena na minimum.
Skupovi se koriste za prezentaciju
programa, dok publika u tišini, sje-
deći, prati govornike. Na ulicama, na
posebnim panoima, izlijepljene pla-
kate izbornih lista, jedne do drugih,
kao da nenapadno kažu “to smo mi,
pa izaberite.” Plakate se ovdje mogu
lijepiti samo na tim posebnim pano-
ima, a glasanje je zakonska obaveza.
Kršćansko-socijalna
narodna stranka (CSV)
Najpopularija stranka među
Luksemburžanima je Kršćansko-
socijalna narodna stranka (CSV) iz
koje dolazi dugogodišnji premijer Je-
an-Claude Juncker, koji je jedno vri-
jeme bio i na čelu Eurogrupe. Čini se
da će i poslije ovih izbora CSV zadr-
žati čelnu poziciju, međutim, ključ-
no je pitanje da li će uspjeti da zadrži
26 mandata (od 60 poslaničkim mje-
sta), koliko ih je osvojila u prošlim
izborima 2009. godine.
Na 55 stranica svoga programa,
kojeg su prezentirali za izbore, CSV
poručuje da i dalje žele zemlju u kojoj
se garantuju pravičnost i stabilnost.
- Kralj treba i dalje ostati simbol
jedinstva i neovisnosti zemlje. On
je iznad stranaka, podvlači CSV. U
Ustavu žele ubaciti preciznija pra-
vila o raspuštanju Parlamenta kao i
pravila za slobodu vjere i za luksem-
burški jezik. Također, CSV smatra
da građani trebaju biti intenzivnije
uključeni u reviziji Ustava.
Što se tiče odnosa između Crkve i
države, Jean-Claude Juncker je uka-
zao na reviziju pravnih i financijskih
aspekata, jer “društva evoluiraju, pa
tako i crkve trebaju napredovati.”
Na političkoj razini, CSV se za-
laže za odvajanje mandata državnih
poslanika i gradonačelnika. Sudjelo-
vanje na parlamentarnim izborima
je još uvijek povezano sa državljan-
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Pod lupom
stvom. Dakle, CSV se distancira od
prijedloga drugih stranaka da se
pravo glasa veže sa rokom boravka
u državi.
Ekonomske reforme
Kada su u pitanju preduzeća,
CSV se založio za model po kojem
bi preduzeća mogla odlučiti da li
žele niske korporativne poreze i od-
reći se amortizacije, ili žele nastaviti
plaćati porez po trenutnom modelu.
S obzirom na stanje proračuna, ne
treba očekivati manje poreze za po-
jedince. Međutim, parovi bi trebali
biti u mogućnosti da odlučuju, da li
žele biti oporezivani pojedinačno ili
zajedno.
CSV želi “umjeren rast” poreza,
čime hoće nadoknaditi nedosta-
tak primanja elektronske trgovine.
PDV na cijename osnovnih pre-
hrambenih proizvoda treba ostati
3 posto.
Kako je potrošačka korpa uskla-
đena, prema CSV, može se rasprav-
ljati, ali alkohol i duhan trebaju biti
uklonjeni iz potrošačke korpe.
Promišljanje u školama
U osnovnim školama CSV, ta-
kođer, preferira uvođenje direktora
škola. Pismenost djece ne samo da bi
trebalo biti sprovedena na njemač-
kom jeziku, već može biti učinjena i
na francuskom. Što se tiče vjeronau-
ke, CSV podržava i dalje održavanje
tih časova u osnovnim školama,dok
bi u srednjim školama treblo ponu-
diti obrazovanje sveobuhvatnih vri-
jednosti.
9
 Luksemburška socijali-
stička radnička stranka
(LSAP)
LSAP je najjača ljevičarska par-
tija u Luksemburgu, koja je na iz-
borima 2009. godine uzela 21,6%
glasova ili 13 poslaničkih mandata
i sa tim rezultatom bila druga par-
tija po veličini. Ipak, to je bio blagi
pad u odnosu na izbore 2004. go-
dine kada je ova partija osvojila 14
poslaničkih mjesta. LSAP je u proš-
lom mandatu činila vlast sa CSV,
no, poslije turbulencija unutar ove
koalicije i raspisivanja vanrednih
parlamentarnih izbora ostaje pod
znakom pitanja da li će i poslije
ovih izbora biti tako.
Izborni program LSAP, kako ga
je predsjednik stranke Alex Bodry
okarakterisao, je hrabar, autentična
i usmjeren prema budućnosti.
- Program koji odražava naša
temeljna uvjerenja: pravdu, solidar-
nost i slobodu, kao što i dolikuje
za socijalističku stranku, smatra
Bodry.
Vodeći kandidat socijalista Eti-
enne Schneider u predstavljanju
programa je govorio o novim per-
spektivama za Luksemburg.
- Mi ćemo se založiti da u ovoj
državi bude sve po redu. Pravna
država je zadobila ogrebotine i
vrijeme je da se sprovedu broj-
ne reforme, kako bi se povjere-
nje građana obnovilo, rekao je
Schneider.
Socijalisti su bez kompromisa za au-
tomatsko podešavanje inflacije.
10
Za pravo glasa sa 16 godina
LSAP se zalaže za reformu iz-
bornog zakona na način da se uvedu
anti-akumulacijska pravila o politič-
kim mandatima i ograničenje tra-
janje mandata ministara. Socijalisti
traže veće pravo za političku par-
ticipaciju za strance koji žive i rade
u Luksemburgu i pravo glasa sa 16
godina.
LSAP želi smanjiti broj minista-
ra i poslanika, a preko referenduma
više uključiti građane u političke
odluke.
Odvajanje crkve od države
Drugi cilj socijalista je odvajanje
crkve i države i ukidanje vjeronau-
ke u osnovnim školama. „Da ne se
ne zaboravi i birokracija u državi.
Bili smo nekada zemlja kratke staze.
Moramo se opet vratiti tamo”, rekao
je Schneider aludirajući na kompli-
kovanu i dugu proceduru u admini-
straciji.
- Povećanje poreza i za LSAP
nema zaobilazni put, ali ne prije
nego se provjere sve uštede, rekao je
Schneider.
Socijalisti su za povećanje poreza
pod uvjetom da Luksemburg zadr-
ži najnižu poreznu stopu u Evropi.
LSAP želi uvesti porez za bogate
i podići gornju stopu na 45 posto
od poreznog godišnjeg prihoda od
400.000 €.
Osim toga, socijalisti su za mo-
dernizaciju proračunskih politika i
za reformu zakonodavstva o pomo-
ćima.
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Demokratska stranka
(DP)
Demokratska stranka je
treća stranka po brojnosti u Luk-
semburgu i na izborima 2009.
godine osvojila je 9 poslaničkih
mandata ili 15% glasova. Ovo je
stranka liberalnog opredjeljenja i u
prošlom mandatu je predstavljala
vodeću opozicionu stranku u državi.
Međutim, čini se, da će poslije ovih
izbora ova politička organizacija biti
najbolja „udavača“, uzimajući u ob-
zir političke varnice koje su došle na
relaciji CSV-LSAP.
Program sredine
- Izborni program DP je pro-
gram sredine, tim riječima je li-
der stranke Claude Meisch završio
svoj govor na kongresu stranke
na kojem je predstavljen izborni
program liberala. Fokus progra-
ma na 131 stranici je na privredi
i konkurentnosti, zapošljavanju i
obrazovanju, stambenoj politici i
finansijama.
- DP nudi bolja rješenja za pro-
bleme zemlje, rekao je Meisch. A
problema ima dovoljno u očima DP.
Liberali smatraju da vlast CSV-LSAP
nije bila uspješna. Koalicija nije
ugrožena zbog afere prisluškivanja,
već, zbog nedostatka ideja mišljenja
je Claudea Meisch.
- Ko glasa CSV, glasaće za sta-
gnaciju Luksemburga. Ova zemlja
treba promjene, poručuju iz oove
partije.
 IZBORNI OKRUZI SA BROJEM
POSLANIKA KOJE NOSE
Sjever Centar
Jug Istok
Nejasna izjava o koaliciji
Međutim, jasnu izjavu o kolacijama
javnost još nije dobila od DP. - Treba-
mo koaliciju koja želi i može raditi za-
jedno, uopćena je poruka koja se mo-
gla čuti. Međutim, da će DP činiti dio
vladajuće koalicije, u to su sigurani.
Bez pokopljenog indeksa
U nekim tačkama je predsjednik
Claude Meisch bio konkretan. Da-
kle, DP želi raditi za “posao-pakt”
(Job-Pakt). Ako se ide po liberalima,
indeks tranše će biti izostavljene u
cilju unapređivanja konkurentnosti
samo ako se poslodavci obavežu dati
mladim ljudima priliku. Međutim,
poklopljeni indeks je pogrešno rje-
šenje. Provedba nije izvodljiva čak i
iz tehničkih razloga.
Besplatno čuvanje djece
do tri godine
Naime Meisch je bio konkretan i
po pitanju čuvanja djece u obdaništi-
ma. Čuvanje djece mora biti dodatno
proširen a kvalitet ponude poboljšan.
- Znam da će biti teško, ali ćemo raditi
na tome da čuvanje djece do tri godine
bude besplatno, rekao je Meisch.
DP također ima jasnu ideju o ustav-
noj reformi i pravu glasa za strance. O
ustavnoj reformi, prema DP, treba da
građani odlučuju preko referenduma.
Sudjelovanje stranaca na parlamentar-
nim izborima, liberali vide kao pred-
nost za demokraciju. Međutim, Meis-
chu je dobro poznato da su mišljenja o
tom pitanju podijeljena.
Raspored poslaničkih mandata poslije izbora 2009. godine
- Moramo biti oprezni da po
tom pitanju ne dođe do podjele sta-
novništva, jer DP želi graditi svo-
ju politiku s građanima, istakao je
predsjednik DP.
Stranka zelenih
(Déi Grég)
Kao i u mnogim drugim
evropskim državama i u Luksem-
burgu djeluje Stranka zelenih. U par-
lamentarnom sazivu poslije izbora
2009. godine Zeleni su osvojili 7 man-
data ili 11,7% podrške birača. Oni su
jedina stranka u Luksemburgu koja je
zadržala isti broj mandata kao na iz-
borima 2004. godine.
Žele obnoviti državu
Zeleni se zalažu za ograničavanje
državnih funkcija u dva mandata,
zatim, dijalog sa građanima, refor-
ma državnog vijeća i omogućavanje
liberalnijeg pristupa građana javnim
informacijama.
Više programskih tačaka tiču se
pitanja energije i okoline, socijalne
pravde i mobilnosti. Sve to je nadopu-
njeno sloganom za kampanju: “Više
zeleno, više odgovornosti”. Ova stran-
ka ističe da su se njihovi parlamentarci
odgovorno ponašali tokom protekle
četiri godine u parlamentarnoj opozi-
ciji. Zeleni su odgovornost pokazali u
posljednjih nekoliko godina i u lokal-
noj politici, tako da su spremni da tu
odgovornost preuzmu i na državnom
nivou. Zeleni ne žele u vladu zbog vla-
danja, već su ključne programske slič-
nosti.
Alternativna demokratska
reformatorska stranka
(ADR)
ADR je luksemburška desnica, koja
je na izborima 2009. godine uzela 4
mandata ili 8,1% glasova. Međutim,
2 poslanika su istupila iz ADR u
Diwan - oktobar/octobre 2013.
toku prošlog skupštinskog mandata,
a jedan od njih, Jean Colombera os-
novao je novu stranku – Partiju za
integralnu demokraciju (PID) .
Nema povećanja PDV-a
Kao prvo, ADR daje značaj pri-
vredi i finansijama. Državne dugove
ADR želi smanjiti kroz bolje korište-
nje PDV-a i mjera štednje. - Poveća-
nje PDV-a ne dolazi u obzir. Ni kod
direktnog PDV-a, niti kod indirek-
tonog PDV-a “, kažu u ADR.
Oni smatraju da bi povećanje
PDV-a teško pogodilo one s malim
ili srednjim primanjima, a manje
one koji zarađuju četiri, pet puta mi-
nimalnu platu.
- To ne bi bilo pošteno, rekao je
Schoos iz ADR.
ADR se zalaže da se neki pro-
jekti stave na čekanje, kao tramvaj u
glavnom gradu „gdje se može ušte-
deti pola milijarde eura“, zatim, po-
većanje vrijednosti piksela u javnim
funkcijama i vojni transportni zra-
koplov.
Socijalna savjest se veže za pru-
žanje mogućnosti zahtjevu za pen-
zije za one roditelje koji se brinu o
odgoju djece .
Na luksemburskom, molim
ADR posebnu pažnju poklanja
luksemburškom jeziku, kao elemen-
tu integracije i društvene kohezije.
Jezik bi trebao u svakodnevnom ži-
votu , u školi i na poslu , igrati veću
ulogu, Luksemburški jezik bi trebao
biti opći, obvezan predmet u osnov-
nom i srednjem obrazovanju, a na tr-
žištu rada luksemburški bi trebao biti
uvjet za neka zanimanja u privatnom
sektoru.
U prošlom sazivu Parlamenta, još
je i stranka ljevice uzela 1 poslanički
mandat, ili 3,3% glasova.
11
Diwanhana
Emir Suljagić, koordinator Kolacije ‘’1. mart’’
RS nam ne može ništa
bez pomoći iz Sarajeva
Jedna od najozbiljnih posljedica rada
“Prvog marta“ je ta što je konačno raz-
bijen mit o tome kako eto postoji skupi-
na partija koje Bosnu vide od Drine do
Une i kako dijele viziju cjelovite države.
To je očigledno laž, jer su pohrlili da i
rukama i nogama glasaju za prijedlog
Zakona o prebivalištu koji stvara prav-
ni osnov za administrativno etničko
čišćenje u RS-u, dvadeset godina nakon
fizičkog etničkog čišćenja
Razgovarao: Anes Džunuzović
D
iwan: Bliže se izbori, ostala
je još godina, političke partije
lagano kreću u kampanju, do-
kle su stigli pregovori o jedinstvenoj listi
probosanskih partija za RS?
Suljagić: Da budem potpuno otvoren,
nisam uvjeren da ćemo usprkos svim napo-
rima koja smo uložili uspjeti da izdejstvu-
jemo zajedničku listu ili barem neokrnje-
nu zajedničku listu. Već sada sam prilično
siguran da SDP neće pristati na to, dok je
očigledno da i SBB flertuje sa idejom da na
izbore u RS-u izađe sam. Istovremeno, ni sa
onim strankama koje su pristale na zajednič-
ku listu nije moguće organizirati sastanak,
ako ništa drugo da na vrijeme počnemo teh-
nički dio razgovora o listi, jer to će objektivno
biti najveći izazov. To naravno nije razlog i
mi nećemo odustati od toga, barem tako što
ćemo ih kontinuirano podsjećati koja je po-
litička cijena odustajanja od zajedničke liste.
Ozbiljan je trenutak i ne
možemo se više lagati
Diwan: Da, vrlo ste optimistični bili
vjerujući da je moguća koalicija stranaka
kakve su SDP, SBB, SDA, SBiH, SDU?
Suljagić: To nije pitanje njihove među-
sobne ljubavi, nego matematičkog impe-
rativa. Nijedna od tih stranaka ne postoji u
entitetu RS ako same izađu na izbore. Ovako,
na zajedničkoj listi, mogu računati na sasvim
sigurno tri poslanika u državnom parlamen-
tu iz RS-a i sve ono što u pripadajućoj podjeli
stranačkog plijena – jer, da se ne lažemo, to je
njihov jedini motiv – ide uz ta tri poslanika. I
to je broj koji je minimum, brojevi kojima mi
trenutno baratamo ukazuju na to da imamo
četiri poslanika u džepu, kako se to kaže, ali
samo uz uslov zajedničke liste.
12
Diwan: Da li je Demokratska fronta
stranka sa kojom ćete razgovarati o je-
dinstvenoj listi?
Suljagić: Da. I oni i svaka druga stran-
ka koja BiH vidi kao jedinstvenu i cjelo-
vitu državu i u svojoj političkoj platformi
ima borbu protiv poricanja genocida.
Diwan: Da li imate neku platformu
da im ponudite o raspodjeli pozicija,
možda bi Vaš prijedlog mogao biti osnova
za dalje razgovore na ovu temu?
Suljagić: To nije naš posao, to je ono
što oni moraju dogovoriti međusobno. Mi
niti želimo prihvatiti tu odgovornost, niti
imamo prerogativ da se bavimo stranač-
kom politikom.
Diwan: Kakve će biti posljedice ako
ne bude jedinstvene liste?
Suljagić: Jednom riječju: katastrofalne.
Prvo, to će biti kraj mita o tzv. probosan-
skim strankama. I biće jasno da nikoga od
njih ne zanima Bosna od Drine do Une,
nego polovina današnje Federacije BiH u
kojoj mogu prosperitetno krasti. Ozbiljan je
trenutak i ne možemo se više lagati. Barem
dio njih je već odustao od svoje probosan-
ske platforme onog trenutka kada je podr-
žao sramni prijedlog Zakona o prebivalištu.
Drugi dio odustaje ovih dana pokazujući
spremnost da bobanovskoj politici Draga-
na Čovića i HDZ-a isporuči treći entitet i
iskoristi presudu Evropskog suda za ljudska
prava u slučaju Sejdić-Finci da jednom za
svagda okolči bošnjakistan kojim će pede-
set porodica upravljati kao feudom.
Diwan: Je li moguće da se jedinstvena
lista napravi bez nekih ključnih partija
poput SDP-a ili SDA, da neka od njih ide
samostalno, a da Vi pravite jedinstvenu
listu od ostalih partija?
Suljagić: Ne. Odbijam da nama bude
isporučena odgovornost za dvadeset godi-
na njihovog ili bilo čijeg nerada. Činjeni-
ca da se neke stvari moraju događati sada
zorno pokazuje da mi imamo političko
vođstvo koje nema viziju ove zemlje ni na
srednji rok, a kamoli nešto ozbiljnije.
Diwan: Da li je moguće da osnujete
političku partiju ako ne bude dogovora o
jedinstvenoj listi, ili da pozovete glasače
da glasaju za samo jednu stranku?
Suljagić: Ne. Ali, neko će morati da
plati političku cijenu.
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Diwan: Da li ste razmišljali o uklju-
čivanju u jedinstvenu listu i hrvatske
stranke koje se nazivaju probosanskim?
Ako takve uopće postoje!?
Suljagić: Mi u ovom trenutku razgova-
ramo sa HSP-om i jednom regionalnom hr-
vatskom, Posavskom strankom, dakle i ako
ću biti pošten reći ću Vam da jedino s njima
nemamo problema tehničke prirode i ne
moramo da se natežemo, narodski kazano.
Samo u Prijedoru u biračkom
spisku ima 25.000 nesrba
Diwan: Dokle ste stigli sa logistič-
kim poslovima za uspjeh eventualne
zajedničke liste probosanskih stranaka.
Dakle, dokle ste stigli sa kampanjom
animiranja Bošnjaka i drugih koji su do
agresije živjeli na sadašnjem prostoru
RS-a, a koji su probosanski orijentirani,
da glasaju baš u tim mjestima?
Suljagić: Iza nas je vrlo uspješnih de-
vet mjeseci. Iz nekih drugih razloga ne
mogu govoriti o brojevima, ali mogu reći
da je broj identificiranih birača jako velik
i da smo uspjeli našim građanima obja-
sniti važnost svakog glasa u tom entitetu.
Najveći dio tih ljudi privremeno boravi u
inostranstvu i njih ni MUP RS niti sara-
jevske stranke ne mogu dotaći.
Diwan:  Koliko očekujete da će Bošnjaka
i dr. koji imaju status iz predhodnog pitanja
glasati u RS-u? Kako teku prijave u RS-u?
Suljagić: Mi smo se u ovoj godini foku-
sirali na identifikaciju onih birača koji imaju
pravo da glasaju, dakle već se nalaze u birač-
kom spisku, a do sada nisu glasali. U Prije-
doru, na primjer, u biračkom spisku imate
oko 25.000 građana nesrpske nacionalnosti,
ali samo oko tri i pol hiljade je glasalo na
zadnjim izborima. Vrlo slično je i u Dobo-
ju i u drugim mjestima u tom entitetu. Naš
posao je da te ljude identificiramo, što smo
već u dobroj mjeri uradili, mobiliziramo ih,
pomognemo im da se registruju za glasanje
poštom i pobrinemo se da glasaju.
Mi ne bošnjačimo sa mindera
Diwan: Koliko je popis Vama kon-
trolno mjerilo, neki međurezultat? Ko-
liko Vam može biti orijentir za dalje
aktivnosti? U smislu koliko će Bošnjaka
biti spremno da se popiše baš na mjestu
prijeratnog života, a ne putem maila, a
što može biti i neki nagovještaj rezulta-
tima Vaših aktivnosti?
Suljagić: Da budem krajnje otvoren, ne
bih te dvije stvari dovodio u vezu. Mi smo,
kao Prvi mart, brutalno odbijeni od strane
Fondacije “Popis 2013.” i Tarika Zaimovića
kada smo ponudili da koordiniramo aktiv-
nosti. Sada je tek jasno zašto je to tako: mi
nismo ljudi koji bošnjače sa mindera, nego
radimo i s nama se mora raditi. U međuvre-
menu, iz onoga što znam popis se odvija ge-
neralno jako loše, građani su neinformirani,
aktivisti ne znaju šta im je posao i koje su po-
sljedice tog posla, a vlasti u RS otvoreno i bez
posljedica krše zakon. Sa stanovišta “Prvog
marta” mogu reći da je to što se nismo uklju-
čili u popis najbolje za nas i naš kredibilitet,
ali istinski i duboko strahujem od posljedica.
Diwan: Dokle se stiglo u tom logi-
stičkom poslu kada je riječ o zakonima
u kantonima i na nivou Federacije koji
predstavljaju kočnicu povratku u RS? Mi-
slim na zakone koji reguliraju neke sta-
tuse poput boračkog, zdravstvene zaštite,
dječijeg doplatka? Da li ćete uspjeti taj
problem riješiti i olakšati prijave Bošnja-
ka i dr. bosanskih patriota u RS-u?
Suljagić: Mi smo i u tom slučaju uspje-
li za devet mjeseci izdejstvovati ono što nije
učinjeno u proteklih skoro dvadeset godina.
U sarajevskom kantonu zakon koji štiti sva
prava povratnika je već usvojen, u proceduri
je u tuzlanskom i zeničkom kantonu, a zavr-
šen je i nacrt federalnog zakona o pravima
povratnika i trebao bi biti pred Vladom, od-
nosno Parlamentom do kraja godine.
Narod je prepušten sam sebi, kao
što je bio u proljeće 1992. godine
Diwan: Da li će zakoni koje usvaja RS
kako bi spriječio prijave zaustaviti proces
prijava i povratka, te Vaših aktivnosti?
 Suljagić: RS nam ne može ništa bez kvi-
slinga iz Sarajeva. Kao što sam rekao, jedna
od najozbiljnih posljedica rada “Prvog mar-
ta” je ta što je konačno razbijen mit o tome
kako eto postoji skupina partija koje Bosnu
vide od Drine do Une i kako dijele viziju cje-
lovite države. To je očigledno laž, jer su po-
hrlili da i rukama i nogama glasaju za prijed-
log Zakona o prebivalištu koji stvara pravni
osnov za administrativno etničko čišćenje u
RS-u, dvadeset godina nakon fizičkog etnič-
kog čišćenja.
Diwan: Puno ste na udaru iz RS-a,
neko Vam je upao na imanje, da li je
otkriveno ko?
Suljagić: Nisam i sumnjam da je to
važno MUP-u RS. Ako im oni nisu po-
kazali gdje je moja kuća i naredili im da
to urade, sasvim je sigurno da ih neće
niti tražiti niti hapsiti.
Diwan: Očekujete li kako se bliže izbori i
veću kampanju i razne načine da se uklonite,
ne mislim na fizičko uklanjanje, ali plašite li
se nekog politički montiranog sudskog proce-
sa, neke izmišljene montirane afere koja bi
Vas mogla zaustaviti, ili nečeg sličnog?
Suljagić: Ako se to i dogodi, neće se
dogoditi bez saučesništva strana iz Sa-
rajeva, u to možete biti sigurni.
Diwan: Osjećate li se sigurno kada
ste u RS-u?
Suljagić: Da. Ja tamo živim, tamo
je moja kuća, tamo je sve moje i ja sam
slobodan građanin Bosne i Hercegovine.
Diwan: Na sve napade koji dolaze na
Vas i na Prvi mart nisam vidio reakciju pro-
bosanskih političkih partija, ili se varam?
Suljagić: Ne varate se, mi smo iz ra-
zličitih razloga podjednako problema-
tični i sarajevskim strankama, jer kao
što sam rekao, mi pokazujemo da oni
lažu kada govore o tome da su za državu
i za jednistvenu i cjelovitu državu.
Diwan: Imate li onda opstrukcija u radu
od Bošnjaka, što pojedinaca, što partija?
Suljagić: Naravno. To se još uvijek ne
radi koordinirano, ali narodski kazano ispod
stola stranački aktivisti različitih stranaka – o
imenima ćemo kada za to dođe vrijeme –
zbunjuju narod, govore kako mi hoćemo da
pravimo partiju itd. Ali, kao što rekoh, mi ra-
dimo i ne obaziremo se na te idiotarije.
Diwan: U koaliciji Prvi mart puno je
udruženja i organizacija koje predstavljaju
žrtve agresije, kao i povratničkih udruže-
nja. To Vas obavezuje i da štitite interese te
populacije u RS-u, zbog toga se često ogla-
šavate kod kršenja prava ove populacije, a
ona se krše od zakonskih rješenja pa niže.  tuzlanskom kantonu, jer on ne želi da kvari
Kako gledate i šta možete učiniti da zau-
stavite zakonska rješenja koja se donose u
RS-u a koja idu na štetu povratnika i opće-
nito nesrpske populacije u RS-u? Zakon o
katastru, porezu na nepokretnosti?
Suljagić: U mjeri u kojoj možemo i sa
resursima koje imamo na raspolaganju, mi
pokušavamo odgovoriti i na brojne druge
potrebe povratnika. Pošto država funkcioni-
ra kao udruženje građana, ponekad izgleda
da je Prvi mart postao adresa na kojoj ljudi
rješavaju barem neke od potreba na koje dr-
žava treba da odgovori. Tako da se bavimo i
pravnom zaštitom povratnika i podizanjem
svijesti o posljedicama takvih zakona kao što
je onaj o katastru i o porezu na nepokretno-
sti, rješavamo vrlo konkretne probleme vrlo
konkretnih ljudi, kojima je zemlja ili imovina
oteta, koji ne mogu da plate poreze itd.
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Diwan: Kako komentirate pitanje
škole u Konjević Polju i napade na po-
vratnike na bajram u Zvorniku?
Suljagić: Ništa kao te dvije stvari ne
pokazuje ono što sam već rekao, da su naše
političke elite davno odustale od pola naše
zemlje i da smo mi kao narod istinski prepu-
šteni sami sebi. Ne mora Vam se svidjeti ovo
što ću sada reći, ali naprosto moram. Dakle,
svi se vi sjećate histerije koja je nastupila kada
sam kao ministar  obrazovanja u Kantonu
Sarajevo pokušao da hiljadu i po nebošnjač-
ke djece stavim u ravnopravan položaj pred
zakonom u slučaju vjeronauke. Tadašnji re-
isul-ulema Mustafa Cerić nije čak ni moju
porodicu ostavio na miru, Bakir Izetbegović
se polomio od primanja Udruženja vjero-
učitelja, Zlatko Lagumdžija me, skoro kao
taoca, cijeli jedan dan držao u kancelariji i
bezuspješno pritiskao da povučem odluku, a
SBB-ov poslanik u kantonalnoj skupštini me
optužio da pravim teren za novu Srebrenici.
Jučer, u četvrtak, je ministar obrazovanja u
tuzlanskom kantonu, izvjesni Adem Šehidić,
roditeljima učenika u Konjević polju, rekao
da njihova djeca ne mogu pohađati školu u
dobre odnose sa ministrom prosvjete entite-
ta RS i ne voli da se bilo kome petlja u posao,
kao što ne voli da se ni njemu bilo ko petlja
u posao. Upamtite, ta djeca su predmet siste-
matske politike posrbljavanja. Gdje je sada
Cerić da ministra upita da li su te škole nje-
gova babovina, pa da odlučuje ko može, a ko
ne može u školu? Gdje je sada Bakir Izetbe-
gović? Ko sada pravi teren za novu Srebre-
nicu? Nigdje nikoga, zato što se to iz njihove
perspektive događa u drugoj državi.
Diwan: Da li ste optimista po pitanju
budućnosti nesrba u RS-u?
Suljagić: S ovim političkim vođstvom, s
ovim ljudima na vlasti, ne. Kao što sam već
rekao, ovo je ozbiljan istorijski trenutak i na-
rod treba da zna da je sam i prepušten sam
sebi, kao što je bio u proljeće 1992. godine. 
13
Reportage
“Diwan“ bei der Exhumierung von Skeletteilen der Bosniaken aus Višegrad am See Perućac
Drina – das größte Massengrab
auf dem Balkan
Bisher wurden die Leichen von 441
Personen aus dem Fluss Drina hera-
usgeholt und identifiziert. Doch auf
dem Grund und an den Ufern von
Drina sind noch viele weitere Skelette
versteckt. Nur in Višegrad wurden 600
Bosniaken als vermisst gemeldet. Die
meisten von ihnen wurden in der Dri-
na gefunden. Aber in die Drina wur-
den nicht nur Bosniaken aus Višegrad
geworfen, sondern auch aus Rogatica,
Foča, Rudo, Srebrenica, Žepa, Zvornik,
Bratunac, es gab sogar Leichen von
Bosniaken aus Priboj und Prijepolje.
Autor: Anes Džunuzović
A
m Freitag, den 27. Septem-
ber 2013, wurde am See
Perućac, einige Kilometer
flussabwärts von Višegrad entfernt, in
den Dörfern Miloševići und Kurtali-
ći an fünf verschiedenen Orten eine
Exhumierung von einzelnen Skeletttei-
len, höchstwahrscheinlich von Bosnia-
ken, die 1992 in Višegrad umgebracht
wurden, durchgeführt. Es wurden
Teile eines menschlichen Schädels, ein
Schulterblatt und ein Unterschenkel
gefunden. Bei der Exhumierung waren
die Anwälte der Staatsanwaltschaft von
Bosnien-Herzegowina sowie die Mitar-
beiter des Instituts für vermisste Perso-
14
nen unter Leitung von Amor Mašović
dabei. Dank des guten Willens der
Staatsanwältin Nataša und auf die Ein-
ladung von Amor Mašović durfte auch
meine Wenigkeit, der Autor dieser Zei-
len, bei der Exhumierung dabei sein.
Der Massenmord an
der Drina
„Die gefundenen Knochen gehören
höchstwahrscheinlich Bosniaken aus
Višegrad, die 1992 umgebracht wur-
den“, sagt uns Mašović, während wir ne-
ben einem gefundenen menschlichen
Schädel stehen. Er fügt hinzu: „Dieser
Teil des Schädels gehört wahrscheinlich
einem der Bosniaken, deren Überreste
wir vor drei Jahren gefunden haben, als
der Staudamm umgebaut und der See-
stand auf 17 Meter gesenkt wurde. Da-
mals fanden wird Skelettreste von 200
Bosniaken. Das waren unvollständige
Reste, und bisher wurden 162 Perso-
nen identifiziert. Den Rest konnten wir
nicht identifizieren, weil uns die DNA-
Proben von nahen Verwandten fehlen.
Höchstwahrscheinlich wurden alle
nahen Verwandten umgebracht und
es gibt niemanden, der eine Blutprobe
geben kann, aufgrund der wir die Iden-
tifizierung durchführen könnten.“, sagt
uns Mašović. Die Staatsanwältin Nata-
ša unterbricht unser Gespräch und lädt
uns ein, mit einem Boot der Grenzpoli-
zei von Bosnien-Herzegowina den Flu-
Diwan - oktobar/octobre 2013.
ss zu überqueren und auf dem ande-
ren Drina-Ufer das Dorf Kurtalići zu
besuchen.
Wir setzen das Gespräch in dem
Boot fort, in dem uns Oliver, ein Mitgli-
ed der Grenzpolizei von Bosnien-Her-
zegowina, über den Fluss fährt. „Drina
ist das größte Grab von Bosniaken und
das größte Grab auf dem Balkan überha-
upt. Bosniaken aus Ostbosnien wurden
geschlachtet, getötet und in diesen Fluss
geworfen. Das passierte noch während
der Balkankriege, dann während des
ersten und des zweiten Weltkrieges
und letztendlich während des letzten
Krieges. Bisher haben wir die Leichen
von 441 Personen aus dem Fluss Drina
herausgeholt und identifiziert. Doch
auf dem Grund und an den Ufern von
Drina sind noch viele weitere Personen
versteckt. Nur in Višegrad wurden 600
Bosniaken als vermisst gemeldet. Die
meisten von ihnen haben ihr Ende in
der Drina gefunden. Aber in die Drina
wurden nicht nur Bosniaken aus Više-
grad geworfen, sondern auch aus Roga-
tica, Foča, Rudo, Srebrenica, Žepa, Zvor-
nik, Bratunac, es gab sogar Leichen von
Bosniaken aus Priboj und Prijepolje. Es
handelt sich um Bosniaken, die in Sje-
verino, einem Dorf zwischen Priboj und
Rudo aus dem Bus und im Ort Štrpci
aus dem Zug herausgeholt wurden. Wir
haben auch Skelette von zwei Soldaten
der Jugoslawischen Volksarmee gefun-
den, von Bosniaken Almas Ahmetspa-
hić aus Višegrad und Ermin Meštrovac
aus Lendići bei Jajce. Almas meldete sich
zum letzten Mal aus Priština und wurde
im Ort Paočići gefunden. Und Ermin
meldete sich zum letzten Mal bei seinem
Vater Smajo am 10. Juni 1992 aus Trste-
nik. Ermins Knochen wurden im Ort
Donje Štitarevo aufgefunden“, sagt uns
Mašović mit einer schweren Stimme.
Massenverbrechen an Bosnia-
kinnen aus Višegrad
Wir sind alle still geworden, an ei-
nem sowieso stillen Tag an der Drina,
ohne Wind, ohne Hundegebell, ohne
Zurufe der Menschen von den Feldern,
die jetzt leer stehen, und in Dörfern, in
denen seit Ermordungen und Vertrei-
bungen aus dem Jahr 1992 niemand
mehr lebt. Die Stille wird nur durch
das Geräusch des Bootes unterbrochen,
das Oliver selbstbewusst steuert. Ich
wollte, während wir noch an der Drina
waren, von meinen Händen den Dreck
wegwaschen, den ich mir bei meinem
ungeschickten Einsteigen in das Boot
holte. Ich streckte meine Hand nach
dem Wasser, aber dann ergriff mich ein
Schauder am ganzen Körper, mein Blut
erfror und ich begann zu schwitzen.
Die Frage ging mir durch den Kopf:
„Wie kannst du in der Drina, die voll
von Blut und Leichen ist, deine Hände
waschen?“. Ich gab auf und Mašović,
der meine Gedanken zu lesen schien,
erzählte weiter: „Vor einigen Jahren er-
zählte mir ein Bosniake aus diesem Dorf
(Kurtalići), dass er im April 1992, bevor
er vor Tschetniks flüchtete, auf der Dri-
na eine Tür schwimmen sah mit einer
toten Frau, die daran gebunden war. Er
sprang ins Wasser, um die Frau zu ret-
ten und, als er näher kam, sah er auf der
andere Seite der Tür noch eine Frau, die
auch gebunden war. Das waren Bosnia-
kinnen aus Višegrad. In der Drina wur-
den auch Leichen in Säcken gefunden,
was darauf hindeutet, dass diese Men-
schen lebendig ins Wasser geworfen
wurden. Von der Brücke Mehmed-paša
Sokolović in Višegrad haben Tschetniks
Frauen mit kleinen Kindern ins Wasser
geworfen und gewetteifert, wer sie am
schnellsten erschießen wird. Das Ziel
war es, sie umzubringen, bevor sie in
die Drina fallen. Unter 162 bisher iden-
tifizierten Opfern, die 2010 hier am Ufer
von Drina gefunden wurden, waren 40
Frauen – Bosniakinnen aus Višegrad.
Unter ihnen waren auch drei Mädchen
zwischen 9 und 17 Jahren. Die ältesten
unter ihnen waren Aiša Imamagić und
Hašida Ohranović, die 1906 geboren
wurden. Damals wurden auch zehn
Kinder ausgegraben. Das jüngste Kind
war Haris Podžić, der nur vier Jahre
alt war, als er getötet und in die Drina
geworfen wurde“, schließt Mašović sei-
ne Geschichte ab, während wir an das
rechte Drina-Ufer treten, in den Dorf
Kurtalići, gerade an den Ort, wo ein
Massengrab war, wo 2001 61 Leichen
von Bosniaken ausgegraben wurden
und wo jetzt ein Teil des menschlichen
Schädels entdeckt wurde. Die DNA-
Analyse wird zeigen, ob der Teil des
Schädels zu einer schon identifizierten
Person gehört oder es sich um ein wei-
teres bosniakisches Opfer handelt, das
in die Drina geworfen wurde.
Alpträume
Während die Mitarbeiter des In-
stituts für vermisste Personen und die
Staatsanwältin Nataša die nötige Proze-
dur für die Exhumierung durchführen,
führe ich mein Gespräch mit Mašović
weiter. „Tschetniks aus Višegrad waren
besonders monströs. Višegrad ist nicht
nur eine Stadt des Schlachtens und des
Werfens in die Drina sondern auch
der Scheiterhaufen. Sie wissen, dass in
der Pionirska-Straße am 27. Juni 1992
mehr als 70 Menschen in ein Haus ein-
geschlossen und verbrannt wurden. Sie
kennen auch den Fall auf Bikavac. Von
solchen Scheiterhaufen gab es noch
viele in Višegrad und in den Dörfern
in der Umgebung von Višegrad. Leider
zeigte niemand von den jetzigen serbi-
schen Einwohnern oder von der Regie-
rung in Višegrad bis heute keine Reue,
kein Mitleid und keine Bereitschaft,
zumindest einige Massengräber zu ent-
decken und zu sagen, wohin die Reste
der in der Pionirska-Straße verbrann-
ten Personen, hingebracht wurden.
Einfach niemand. Alle schweigen und
stehen auch heute noch hinter diesem
grausamen Verbrechen aus dem Jahr
1992. In Višegrad wurden mehr als 200
Bosniakinnen vergewaltigt, einige von
Diwan - oktobar/octobre 2013.
ihnen mehrere Zehnten oder mehrere
Hunderte von Malen, dann wurden sie
umgebracht und in die Drina oder in
die Massengräber hineingeworfen.“,
sagt uns Mašović, während wir an der
Drina entlang gehen und erfolglos ver-
suchen, in der Nähe des 2001 entdeck-
ten Massengrabs noch einen Knochen,
einen Mantel, ein Kleid, einen Schuh,
eine Uhr oder irgendetwas anderes zu
finden, was von den Bosniaken aus
Višegrad geblieben ist, die in die Drina
geworfen wurden.
Wir werden wieder gerufen. Es ist
Zeit, auf die andere Seite, in Miloševići
zurückzufahren, damit dort die Exhu-
mierung der gefundenen Knochen –
einem Schädelteil, einem Unterschen-
kel und einem Schulterblatt – beendet
werden kann.
Beim Aussteigen aus dem Boot ver-
abschieden wir uns von Mašović und
dem Rest des Teams. Wir lassen sie in
Ruhe ihre Arbeit zu Ende machen und
fahren nach Sarajevo. Wir fahren dabei
durch Višegrad, und Dženan sagt, wir
sollten anhalten und uns die berühm-
te Brücke ansehen, die in dem Roman
„Die Brücke über die Drina“ von Ivo
Andrić die Hauptfigur darstellt und für
den er den Nobelpreis für Literatur be-
kam. Die Brücke wird gerade als osma-
nisches Erbe von der Republik Türkei
restauriert. Dann sehen wir einander
an und es ist uns klar. Wir fahren an
der Mehmed-paša Sokolović-Brücke,
an der in dem letzten Jahrhundert hun-
derte von unseren Mitbürgern Bosnia-
ken umgebracht wurden, vorbei.
In dieser Nacht habe ich von der
Drina, der Brücke, dem Töten und
Schlachten geträumt. Am nächsten
Morgen fragte ich mich, wie es wohl
Amor Mašović geht?!
15
Reportaža
Diwan na ekshumaciji dijelova skeleta Bošnjaka Višegrada iz jezera Perućac
Drina - najveća masovna
grobnica na Balkanu
Do sada je iz Drine izvađena i identifi-
cirana 441 osoba, a dno i obale Drine
kriju još puno više tjela. Samo iz Više-
grada, odakle je i najveći broj do sada
identificiranih, kao nestalo vodi se više
od 600 Bošnjaka, oni su najvećim di-
jelom završili u Drini. Ali nisu samo
Bošnjaci Višegrad bacani u Drinu, već
i iz Rogatice, Foče, Rudog, Srebrenice,
Žepe, Zvornika, Bratunca, pa čak je bilo
i tijela Bošnjaka iz Priboja i Prijepolja
Autor: Anes Džunuzović
U petak, 27. septembra 2013.
godine iz jezera Perućac,
nekoliko kilometara ni-
zvodno od Višegrada u selima Miloše-
vići i Kuratlića vršena je ekshumacija,
na pet lokacija, pojedinačnih dijelova
skeleta najvjerovatnije Bošnjaka ubije-
nih u Višegradu 1992. godine. Prona-
đeni su komadi ljudske lobanje, lopa-
tica, podkoljenična kost. Ekshumacija
je izvršena uz prisustvo tužitelja Tuži-
teljstva BiH, kao i uposlenika Institu-
ta za nestale osobe koje je predvodio
član kolegija direktora Instituta Amor
Mašović. Zahvaljujući dobroj volji tu-
žiteljice Nataše, a po pozivu Amora
Mašovića ekshumaciji je prisustvovala
i moja malenkost, autor ovih redova.
16
Na Drini genocid
“Pronađene kosti pripadaju najvjero-
vatnije Bošnjacima iz Višegrada koji su
ubijeni 1992. godine”, kaže nam Mašović
dok stojimo pored jednog pronađenog
komada ljudske lobanje i dodaje: “Ovaj
dio lobanje najvjerovatnije pripada ne-
kom od Bošnjaka čije smo ostatke pro-
našli prije tri godine kada je remontirana
brana, a nivo jezera bio spušten za 17
metara, tada smo pronašli skeletne ostat-
ke od 200 Bošnjaka. Bili su to nepotpuni
ostaci, do sada su identificirani ostaci od
162 osobe, a ostale ne možemo iden-
tificirati jer nemamo uzorke DNK od
bliskih rođaka. Najvjerovatnije se radi o
tome da su svi bliski rođaci stradali i da
nema niko ko bi dao krv na osnovu koje
bi izvršili identifikaciju”, kaže nam Mašo-
vić. Poziv tužiteljice Nataše da patrolnim
čamcem Granične policije BiH pređemo
u selo Kurtalići na drugoj strani Drine,
zakratko nas je prekinuo u razgovoru.
Nastavili smo ga u čamcu dok nas je
preko Drine prevozio Oliver, pripadnik
Granične policije BiH. “Drina je najveća
grobnica Bošnjaka i najveća grobnica na
Balkanu. U nju su bacani nakon klanja
i ubijanja Bošnjaci istočne Bosne još od
Balkanskih ratova, pa onda Prvog i Dru-
gog svjetskog rata, te tokom posljednje
agresije. Do sada smo iz Drine izvadili i
identificirali 441 osobu, a sigurno da dno
i obale Drine kriju još puno više ljudskih
Diwan - oktobar/octobre 2013.
ostataka. Samo iz Višegrada, odakle je i
najveći broj do sada identificiranih, kao
nestalo vodi se više od 600 Bošnjaka, oni
su najvećim dijelom završili u Drini. Ali
nisu samo Bošnjaci iz Višegrada bacani
u Drinu, već i iz Rogatice, Foče, Rudog,
Srebrenice, Žepe, Zvornika, Bratunca,
pa čak je bilo i tijela Bošnjaka iz Priboja
i Prijepolja, riječ je o onim Bošnjacima
koji su skinuti iz autobusa u Sjeveri-
nu, selu između Priboja i Rudog, i onih
skinutih iz voza u Štrpcima. Našli smo
i tijela dva vojnika JNA, Bošnjaka, Al-
mas Ahmetspahić iz Višegrada i Ermina
Meštrovca iz Lendića kod Jajca. Almas
se posljednji put javio iz Prištine, a pro-
nađen je na lokalitetu Paočići. A Ermin
se posljednji put ocu Smaji javio iz Trste-
nika 10. juna 1992. Erminove kosti pro-
nađene su na lokalitetu Donje Štitarevo”,
teškim glasom govori nam Mašović.
Masovni zločini nad
Bošnjakinjama Višegrada
Utihnuli smo svi, u ionako tihom
danu na Drini, bez vjetra, bez laveža
pasa, dozivanja ljudi sa njiva koje su pra-
zne i sela u kojima niko ne živi još od
ubijanja i protjerivanja 1992. godine. Mir
remeti samo motor čamca kojim suve-
reno upravlja Oliver. Poželjeh, dok smo
još na Drini, u čamcu, da sperem ruke
od blata koje zaradih dok sam nevješto
ulazio u čamac i pružih ruku, a onda mi
kroz tijelo prođoše hladni trnci, krv mi
se, čini mi se, zaledi i preznojih se. Kroz
glavu mi prođe pitanje “Kako ćeš u Drini
punoj krvi i leševa oprati ruke”. Odustao
sam, a Mašović kao da mi pročita misli
nastavlja pričati: “Prije nekoliko godina
pričao mi je jedan Bošnjak iz ovog sela
(Kurtalići) da je u aprilu 1992. godine,
prije nego je izbjegao pred četnicima,
vidio kako Drinom plutaju vrata, a na
njima vezana mrtva žena. Zaplivao je da
je izvuče, a kad se približio vidio je još
jednu ženu vezanu sa druge strane vra-
ta. To su bile Bošnjakinje iz Višegrada.
U Drini su nalažena i tijela zamotana i
vezana u prtene džakove, što sugeriše da
su živi bacani. Sa mosta Mehmed-paše
Sokolovića u Višegradu četnici su ba-
cali žene sa malom djecom u naručju i
takmičili se ko će ih prije upucati. Cilj je
bio ubiti ih prije nego upadnu u Drinu.
Od 162 osobe do sada identificirane od
ostataka pronađenih 2010. godine, ovdje
na obali Drine, 40 su bile žene – Bošnja-
kinje iz Višegrada. Među njima su bile i
tri djevojčice uzrasta od 9,5 do 17,5 go-
dina. A najstarije su bile Aiša Imamagić i
Hašida Ohranović, rođene 1906. godine.
I desetero djece smo tada ekshumirali,
najmlađi je bio Haris Podžić koji je imao
samo četiri godine kad je ubijen i bačen
u Drinu”, završava priču Mašović dok
izlazimo na desnu obalu Drine, u Kurta-
liće, baš na mjesto gdje je bila masovna
grobnica iz koje je 2001. godine ekshu-
mirana 61 osoba, sve Bošnjaci, a gdje je
sada otkriven jedan komad ljudske loba-
nje. DNK analiza će utvrditi da li pripada
već nađenim licima ili se radi o još jednoj
bošnjačkoj žrtvi koja je bačena u Drinu.
Noćne more

Dok su osoblje Instituta i tužiteljica

Nataša obavljali potrebnu proceduru
koja se izvršava prilikom ekshumacije
nastavio sam razgovor sa Mašovićem.
“Četnici iz Višegrada bili su posebno
monstruozni. Višegrad je i grad vatre-
nih lomača, a ne samo klanja i bacanja
u Drinu. Vi znate da je u Pionirskoj ulici
u kući zatvoreno i zapaljeno više od 70
ljudi 27. juna 1992. Znate za sličan slučaj
i na Bikavcu, a takvih lomača je bilo još
puno u Višegradu i selima oko Višegra-
da. Nažalost, niko od sadašnjih žitelja,
Srba, i vlasti u Višegradu do danas nije
pokazao ni trunke kajanja, sažaljenja,
dobre volje da bar otkrije neke grobni-
ce, da kaže gdje su odneseni ostaci zapa-
ljenih ljudi u kući u Pionirskoj, da kažu
gdje su masovne grobnice. Jednostavno
niko, svi šute i podržavaju i dan-danas
taj svirepi zločin iz 1992. U Višegradu je
silovano više od 200 Bošnjakinja, neke
od njih su silovane desetinama i sto-
tinama puta, a onda ubijane i bacane
u Drinu ili masovne grobnice”, govori
nam Mašović, dok bezuspješno pokuša-
vamo šetajući pored Drine u blizini ma-
sovne grobnice otkrivene 2001. godine
pronaći još neku kost, neki kaput, halji-
nu, cipelu, sahat, nešto što je ostalo od
Bošnjaka Višegrada bačenih u Drinu.
Ponovo nas zovu, vrijeme je da se vra-
timo na drugu stranu, u Miloševiće, da
se tamo dovrši ekshumacija pronađenih
kostiju, jednog dijela lobanje, podkolje-
nične kosti i jedne lopatice. Mi smo se
po izlasku iz čamca pozdravili sa Ma-
šovićem i ostalom ekipom, ostavili smo
ih da dovrše svoj posao, a mi smo otišli
put Sarajeva. Prošli smo kroz Višegrad,
Dženan kaže da stanemo malo, da ode-
mo do čuvenog mosta, glavnog junaka
romana Ive Andrića “Na Drini ćuprija”
zbog kojeg je dobio Nobelovu nagradu
za književnost, a koga upravo obnavlja
Republika Turska, kao Osmansku za-
ostavštinu. Onda se pogledasmo, i sve
nam bi jasno. Prošli smo bez pogleda
na most Mehmed-paše Sokolovića na
kome su zaklane u zadnjem stoljeću
stotine naših sunarodnika Bošnjaka. Te
noći sam sanjao Drinu, most, ubijanje i
klanje. Ujutru se zapitah kako je onom
Amoru Mašoviću!?

Diwan - oktobar/octobre 2013. 17

Erinnerung
1914-2014: SARAJEVO AU COEUR DE L’EUROPE
Gavrilo Princip est un terroriste
On sait presque tout de l’attentat de
Sarajevo, cet évènement déclencheur
qui mit le feu à l’Europe, divisée alors
entre la Triple-Alliance (Autriche-Hon-
grie, Allemagne et Italie) et la Triple-
Entente (Russie, France et Grande-
Bretagne). Toutefois, 100 ans après, on
ne sait presque rien de Gavrilo Princip,
l’homme qui tira deux coups de pisto-
let sur l’Archiduc François-Ferdinand
et sa femme Sophie, la duchesse de
Hohenberg. Quel était son rôle dans
l’attentat ? Quelles étaient ses objec-
tifs ? Pouvait-il imaginer des conséqu-
ences de son acte et pourquoi conti-
nue-t-il de diviser l’opinion publique
des Balkans ?
D imanche, 28 juin 1914, le
jour de la fête nationale
serbe, il fait un temps
radieux à Sarajevo et la rue s’apprête
à clamer l’archiduc François-Ferdi-
nand et sa femme, Sophie de Hoen-
berg. Le couple princier est venu en
visite à Sarajevo, commander des
manoeuvres militaires. Pour eux,
c’est un voyage exceptionnel, car
depuis quinze ans qu’ils sont mariés,
c’est la première fois que Sophie as-
siste à une cérémonie officielle aux
côtés de son mari. Un privilège qui
lui est normalement interdit par la
dynastie des Habsbourg à cause de
son bas rang.
18
La colonne royale démarre à
10h10, se dirigeant vers l’Hôtel
de Ville, qui deviendra des années
après la Bibliothèque municipale
de Bosnie-Herzégovine. Le pro-
gramme, publié la veille dans la
presse locale, prévoit de traverser
la ville pour saluer le peuple, puis
d’assister à la réception à l’Hôtel de
Ville. Personne n’imagine alors que
cette journée finira autrement qu’en
fête, et qu’elle restera à tout jamais
gravée dans l’Histoire de l’Europe et
du monde.
François-Ferdinand vient en Bos-
nie-Herzégovine en visite amicale.
Marié à une aristocrate tchèque,
l’héritier du trône est aussi un slavo-
phile, favorable à décentraliser
l’Etat en donnant aux populations
slaves de son Empire, majoritaire-
ment plus nombreuse que les Al-
lemands et les Hongrois, une forte
autonomie et les mêmes droits que
ceux des populations allemandes
et magyares. Cela contrariait non
seulement Vienne et Budapest mais
aussi Belgrade qui avait d’autres
projets pour la Bosnie-Herzégovine
et les Slaves du Sud.
Pendant que la colonne de
l’héritier du trône se fraye le che-
min, plusieurs jeunes hommes,
mêlés à la foule et munis de deux
bombes, d’un revolver et d’un
peu de cyanure, sont bien décidés
d’assassiner l’archiduc. Parmi eux,
Gavrilo Princip.
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Qui est Gavrilo Princip ?
Fils d’un facteur, Gavrilo Princip est
un Serbe de Bosnie-Herzégovine, né le
13 juillet 1894 à Bosansko Grahovo. Il
est le septième enfants d’une famille de
neuf enfants. Dans cette famille serbe,
très pauvre, seulement trois enfants
ont survécu à la tuberculose. Gavrilo
Princip lui-même était atteint par cette
maladie lors de l’attentat.
Dès l’âge de 17 ans, Gavrilo Princip
est très engagé. Il est membre de Mlada
Bosna, une organization révolution-
naire anarchiste et terroriste du début
du 20e siècle, formée de jeunes nation-
alistes yougoslaves. Son opposition à
l’annexion de la Bosnie-Herzégovine
par les Autrichiens, Gavrilo Princip ne
la cache pas, ce qui lui vaudra dès 1912
l’expulsion des écoles de Tuzla et Sara-
jevo. Il poursuivra ses études à Belgrade
où il sera rapidement approché par les
membres de l’organisation secrète Crna
Ruka (La Main Noire), un movement
nationaliste serbe dirigé par le général
Apis, qui avait pour objectif la création
d’une Grande Serbie rassemblant tous
les Slaves du Sud dans un Etat.
Quelques jours avant le 28 juin
1914, Gavrilo Princip rentre en Bosnie-
Herzégovine en train. Il a un rendez-
vous avec l’Histoire, toutefois son rôle
décisif dans l’attentat relève presque
d’un hasard. Désigné pour être le derni-
er maillot du projet de l’assassinat, celui
qui doit agir seulement si les tentatives
de ses confrères échouent, Gavrilo Prin-
cip attend son heure, le sandwich à la
main, à un endroit où il n’était même
pas censé être.
Quelques heures avant, l’archiduc
avait déjà évité de justesse un attentat
à la bombe qui avait blessé dix mem-
bers de son équipe. Après la réception
donnée par le maire, et au moment où
tout semblait être perdu pour les ter-
roristes, l’archiduc décide de rendre
visite aux blessés à l’hôpital. Sur la
route, son chauffeur de trompe de che-
min et s’arrête pour tourner, fatalement

juste devant Gavrilo Princip. Le jeune
homme est surpris mais réagit vite,
sort son pistolet et tire deux coups de
feu. Le premier coup, mortel, touche
l’Archiduc dans le cou, le deuxième son
épouse Sophie, dans l’abdomen.
Avant de perdre conscience, Fran-
çois-Ferdinand prononce ses derniers
mots: “Sophie, ma chère ! Ne meurs pas !
Reste en vie pour nos enfants !”
Arrivé à Konak, la résidence du
gouverneur, le couple royal est encore
vivant mais ils finissent par succomber
à leurs blessures peu de temps après.
Héros ou terroriste ?
Arrêté immédiatement sur le lieu du
crime, Gavrilo Princip n’a pas pu être
condamné à mort n’ayant pas atteint
l’age légal de majorité. Condamné à la
peine maximale de 20 ans de prison, il
fut enfermé dans la forteresse de There-
sienstadt, (aujourd’hui en République
Tchèque), où il subit pendant des années
des conditions d’incarcération inhu-
maines. Atteint de la tuberculose osseuse,
amputé du bras gauche, isolé, victime de
la violence des gardiens, il souffre de la
faim et meurt à petit feu, dans une cel-
lule sans toit, à la merci des intempéries.
Finalement, un mois avant la fin de la
Grande guerre, Gavrilo Princip décède le
28 avril 1918, à l’âge de 23 ans.
Si les faits historiques de l’attentat
sont connus dans les moindres détails,
Gavrilo Princip reste toujours une enig-
ma pour les historiens. Pour certains, il
est nationaliste serbe qui rêvait d’une
“Grande Serbie”, pour d’autres il est
nationaliste yougoslave qui luttait pour
le regroupement de tous les Slaves du
Sud. On dit que Princip lui-même af-
firmait : “Je suis un nationaliste yougo-
slave, aspirant à l’unification de tous les
Slaves du sud, et je ne me soucie pas de
quelle forme notre État sera, je sais juste
qu’il devra être libéré de l’Autriche”.
Ses vraies motivations sont donc as-
sez floues. Beaucoup d’historiens pensent
d’ailleurs que, vu son jeune âge, Gavrilo
Princip n’avait pas conscience que son
geste allait engendrer une guerre mon-
diale et changer le cours de l’Histoire.
Qui est véritablement Gavrilo Prin-
cip, on ne le saura probablement jamais.
Un héros, un patriote, un combattant de
la liberté ? Ou bien un terroriste, un as-
sassin, un nationaliste ? Chacun vous
dira sa théorie car l’homme n’a jamais
cessé de diviser l’opinion publique dans
les Balkans. Gavrilo Princip restera
héros pour l’histoire serbe alors qu’il
est, pour l’histoire des autres peuples du
Balkan, une personalité controverse et
même terroriste.
Komentar
Povodom početka obrazovanja na bosanskom jeziku u sandžačkim školama
Nužnost, potreba, pravo…
Z
aštita pojedinačnih i kolektiv- postojanost i identitet. Nažalost, država
nih prava pripadnika manjin- konstantno i tiho sprovodi opstrukciju
skih naroda u Republici Srbiji zakona i ugrožavanje poštovanja prava
zagarantovana je Ustavom Re- jednog manjinskog naroda na fundament
publike Srbije, domaćim zakonima i među- svog manjinskog identiteta, odnosno prava
narodnim ratifikovanim dokumentima. U na obrazovanje na svom maternjem jeziku.
okviru tih pravnih akata posebno mjesto za- Sigurno da su evidentne određene nepra-
uzima i obezbjeđivanje prava na obrazova- vilnosti kada je u pitanju uvođenje bosan-
nje na maternjem jeziku manjinskih naroda, skog jezika u nastavni plan i program, ali
kao i mehanizmi zaštite i načini ostvarenja bez obzira na sve reakcije koje dolaze iz
tog prava. sumraka srbijanskih medija poput Večer-
Ljudskim i manjinskim pravima Ustav njih novosti, političkih i civilnih krugova,
Srbije posvećuje i čitavo Drugo poglavlje, od niko ne smije i ne može da urušava važan
člana 18. do člana 81. Član 18. Ustava precizi- dio kulturne autonomije jedne nacionalne
ra da su “ljudska i manjinska prava zajamče- zajednice, a to je pravo na obrazovanje na
na Ustavom neposredno primjenjuju”, te da maternjem jeziku.
se “odredbe o ljudskim i manjinskim pravi- Bošnjačko nacionalno vijeće je u jed-
ma tumače u korist unaprjeđenja vrijednosti nom decenijskom periodu pripremalo
demokratskog društva, saglasno važećim teren za ostvarivanje ovog prava, a kada
međunarodnim standardima ljudskih i ma- su se stekli elementarni uslovi za potpunu
njinskih prava, kao i praksi međunarodnih nastavu na bosanskom jeziku, prethodio je
institucija koje nadziru njihovo sprovođenje”. jedan ozbiljniji poduhvat u težnji da se što
Članom 79. Ustava pripadni- bolje razumije konzumira-
cima manjinskih naroda se, nje ovog prava. U skladu sa
između ostalog, garantuje i zakonom, BNV je sačinilo
pravo na “izražavanje, čuva- nastavne planove i programe
nje, njegovanje, razvijanje i na bosanskom jeziku, koji su
javno izražavanje nacionalne, djelimično zasnovani na de-
etničke, kulturne i vjerske po- cenijskom iskustvu obrazov-
sebnosti”, na “korišćenje svog nih programa Bosne i Herce-
jezika i pisma”, kao i na “ško- govine, a sa druge strane, uz
lovanje na svom jeziku u dr- uvažavanje nastavnih plano-
žavnim ustanovama”. Pored va i programa Srbije, sve je
Ustava, kao najvišeg pravnog prilagođeno potrebama Boš-
akta u državi, niz drugih za- njaka koji žive u Sandžaku.
konskih, podzakonskih akata Nastava na bosanskom
i međunarodnih dokumena- Fahrudin Kladničanin jeziku nije nametanje iden-
ta, kao što je Okvirna konven- titeta i nacionalna indoktri-
cija za zaštitu prava nacional- nacija bošnjačke djece, to je
nih manjina, Evropska povelja o regionalnim želja koja je proistekla od roditelja, koji su
i manjinskim jezicima, garantuju pripad- anketom potvrdili da svoju djecu žele da
nicima “manjina”, čitav korpus manjinskih školuju na bosanskom jeziku. Obrazovanje
prava. Uvažavajući ove pravno obavezujuće na bosanskom jeziku nije simbolički ute-
domaće i međunarodne akte, Bošnjacima meljeno pravo jedne nacionalne zajednice,
se garantuje školovanje na svom maternjem, to je stvarna potreba Bošnjaka u Sandžaku.
odnosno, bosanskom jeziku. Moramo se složiti sa činjenicom da je na-
Sandžak je multietnički region i činj- stavni plan i program obrazovnog sistema
nica da se “uvođenjem bosanskog jezika” R. Srbije isključivao svaku relevantnu infor-
potvrđuje značaj i vrijednosti multietničkog maciju iz drugih manjinskih zajednica, pa i
života. Od ove školske godine djeca bošnjač- bošnjačke. Osnovno i srednje obrazovanje je
ke nacionalnosti učiće na svom maternjem namjenjeno pripadnicima srpskog naroda,
jeziku, svoju kulturu, istoriju, jezik i književ- dok su druge zajednice preko “fakultativnih”
nost. To je pravo koje nam zakon i međuna- predmeta mogli površno i jednokratno da
rodna dokumenta potvrđuju i niko ne može uče o svojoj kulturi i tradiciji. Obrazovanje
da osporava, opstruiše i ugrožava na bilo koji na bosanskom jeziku je nužnost koja nije
način konzumiranje ovog prava. Država je u utemeljena samo u pravnoj regulativi, već i
obavezi da kreira ambijent ravnopravnosti u cjelokupnom životu Bošnjaka.
prema svim pripadnicima manjinskih naro- Uvođenjem obrazovanja na bosanskom
da u konzumiranju njihovih prava. To je nje- jeziku djeca će konačno imati prilike da uče
na osnovna obaveza – sprovođenje zakona. o svojoj bogatoj bošnjačkoj kulturi. Manj-
Osjećaj otuđenosti i nesigurnosti na- kavosti koje postoje, vremenom će nestati,
staje u jednoj zajednici ako se sistematski a sistem obrazovanja na bosanskom jeziku
radi na osporavanju prava na sopstvenu postaće sve snažniji i jači.
Diwan - oktobar/octobre 2013. 19
Avlija
Emir Isović, ilustrator iz Sarajeva
Čovjek koji je nacrtao
historiju Bosne
E
mir Isović, profesor eng-
leskog, umjetnik, grafički
dizajner i dječiji ilustrator
iz Sarajeva, dosjetio se zanimljivog
načina kako da školarcima približi
geografiju, historiju, tradiciju i
običaje naše zemlje.
On, naime, pravi karte na koji-
ma slikovito prezentira bh. gradove
sa svim specifičnostima po kojima je
naša država prepoznatljiva. Šarenilo
boja i likovi iz crtanih filmova zaoku-
pljaju pažnju djece, a ni odrasli ne
ostaju ravnodušni.
- Prije pet, šest godina došao sam
na ideju da nacrtam jednu ilustrovanu
kartu Bosne i Hercegovine i to tako da
svaki grad bude predstavljen nekim
svojim najznačajnijim simbolom. To
je projekat koji sam crtao oko četiri
godine, doduše nekim laganim tem-
pom, poslije posla i vikendima, ali je
zaista trebalo jako dugo da završim tu
kartu, kaže za Diwan Isović.
Na kraju posla na stolu je bila jed-
na sveobuhvatna ilustrovana mapa
BiH koja sadrži preko hiljadu ilu-
stracija i u koju su uvršteni ne samo
gradovi i prirodno-historijske zname-
nitosti BiH, već i fragmente iz kultu-
re, historije, gastronomije, zanatstva,
zatim naše velike pisce i spisateljice...
20
Emir Isović je u decembru 2012.
izdao tu mapu pod imenom “Bosna i
Hercegovina, stotinu je razloga zašto
te volim!”. Ova mapa je na proljetnom
Sajmu knjiga i učila u Sarajevu osvojila
specijalnu nagradu. No nije se na Isović
na ovome zaustavio.
Mapa srednjovjekovne
Bosne
- Onda se rodila ideja da nacrtam
mapu starih gradova i tvrđava u BiH.
Ušavši u tematiku srednjovjekovne Bo-
sanske države, stalno sam bio primoran
širiti vlastita znanja o tom slavnom pe-
riodu naše zemlje, a i selektovati infor-
macije koje ću uvrstiti na tu mapu. Pa
sam tako dodao jednu vremensku len-
tu, tj. vremensku liniju gdje čitalac može
da vizuelno u jednom pogledu obuhva-
ti 500 godina historije Bosanske drža-
ve. Naveo sam i imena naših banova i
kraljeva, dodao sam nekoliko manjih
mapa koje objašnjavaju proces širenja
Bosanske države, a na poleđini mape
sam napravio pravu malu enciklopedi-
ju o srednjovjekovnoj Bosni. Koristeći
detaljne infografike opisao sam našu
prijestolnicu, kraljevski grad Bobovac,
slavnu bosansku vojsku, oružja i oruđa
koja su koristili. Opisao sam društveni
Diwan - oktobar/octobre 2013.
život tada, ne samo aristokratije, već i
običnih kmetova. Tu ćete pročitati i o
gradskom životu, a i o Vjeri bosanskoj,
to jest, bosanskim bogumilima, našim
precima na koje su najmanje tri puta
pokretani krstaški pohodi od strane
Zapada. I posebno sam ponosan na
jedan detaljan infografički vodič kroz
fenomen Bosanskog stećka, gdje čita-
lac može da sazna sve o stećcima, od
njihovog izgleda do mape rasprostra-
njenosti. Tekstove je pregledao prof. dr.
Enver Imamović i ovim putem želim da
mu se zahvalim na pomoći, kaže Isović.
“Infografički vodič kroz Bosansko
kraljevstvo” je najznačajniji projekat
Isovića do sada, a u planu je i izdanje na
engleskom jeziku.
Ovaj vrijedni i domišljati Sarajlija
ovog ljeta je izdao još jedan infografički
poster, sada o Starom mostu u Mosta-
ru, jednom od najvrijednijih ostataka
materijalne kulture u našoj zemlji. Či-
talac tamo može pročitati sve o nastan-
ku grada Mostara, izgradnji Starog mo-
sta, to jest Sultan Sulejmanove ćuprije,
kako se zvala do Prvog svjetskog rata,
načinu i metodama gradnje, nekim in-
teresantnim anomalijama itd. Sve ovo
je propraćeno i pojašnjeno originalnim
ilustracijama ogromnog formata, pa je
čitati ovaj poster pravo zadovoljstvo.
Na kraju, svi zainteresovani mogu
pronaći obje mape u knjižarama “Svjetlost
komerc” u Sarajevu, Tuzli, Zenici, Bihaću,
Goraždu, Gračanici, ili preko Isovićeve
oficijelne stranice www.isovicemir.com i
www.bosanskokraljevstvo.com.
Isović na kraju razgovora za Diwan
podvlači “da kupovinom ovih “pamet-
nih” postera ne samo da ćete stvarati
čitalačke navike i razvijate istraživački
duh kod vaših mališana, već ćete dopu-
niti i proširiti svoja znanja.”
 rijski istretirana. Neće ovo štivo
biti lektira samo mladima, niti je
namijenjeno njima – ova mreža
zbivanja i pripovjedačke majstori-
je uvući će, bez sumnje, i starije,
iskusnije i probirljivije čitaoce…
Pripovjedačka majstorija Edita
Agovića je neupitna, a ovaj krimi-
nalističko-psihološki roman čeka,
u to sam ubijeđen, svijetla buduć-
nost... Ne mogu ni ovdje da se ne
prisjetim velikog BH-književnika
Nedžada Ibrišimovića koji reče,
a to osta zabilježeno i upamćeno:
“Kada pisac napiše kiša – hoću da
je papir mokar”. Uspio je to Edit
Agović i tamo gdje napiše nož –
sječivo bljesne, a gdje napiše krv
pogledamo vlastite ruke da nisu
krvljom umrljane”, stoji u osvrtu
Faiza Softića.
I umjetnica Naida Ribić ima
samo riječi hvale za novi roman
Agovića. “Agović je ponovo do-
Predstavljamo roman Edita Agovića, knjževnika koji živi u Luksemburgu kazao da je majstor pera i da mu

Prvi roman na bosanskom jeziku ni jedna oblast nije strana, uk-

ljučujući i mračni svijet našeg
postojanja, koji je bio, a i ostaće,
tajanstven i nedokučiv, zauvjek.

čija je radnja smještena u Luksemburg On je uspio ući u tu tajanstvenost

i vjerodostojno prikazati momen-
te nasilja, grubosti, hladnoće, ali

U
izdanju Literarnog klu-
ba ‘Husein Bašić’ – Luk-
semburg, u štampariji
Dobra knjiga - Sarajevo, odštam-
pan je novi roman Edita Agovića,
književnika i publiciste koji odne-
davno sa porodicom živi u Luk-
semburgu. Roman nosi naslov “X
ili Y”, a fokus radnje ovog psiho-
trilera smješten je u Luksemburg,
što je svojevrstan kuriozitet, kada
su u pitanju književnici s podne-
blja bivše Jugoslavije.
Intrigantno ubistvo supruge
šefa policije u Mersch - u, koje se,
na osnovu materijanih dokaza,
pripisuje njegovom zamjeniku,
naizgled u fokusu je radnje. No,
nakon nekih novih momenata,
Prva promocija romana
slučaj poprima internacionalni
karakter, a žrtva biva osumnjičena
za smrt osobe čiji dijelovi tijela su,
smatralo se, pripadali njoj.
U svom osvrtu na roman “X ili
Y” književnik Faiz Softić, između
ostalog, je naveo: “Na svega osam-
desetak stranica teksta ovaj mladi
i izuzetno daroviti pisac uspijeva
da dokuči sve vragolije spletki, lju-
bavi, podvala, opasnih igara koji-
ma obiluje današnji moderni svijet
koji je, izgleda zasićen svim i sva-
čim i uporno traga za izazovima
koji klize samom oštricom mača.
Ova vrsta žanra nije niti dovoljno
zastupljena u bošnjačkoj i drugim
nama sličnim literaturama, niti je
na adekvatan način kritičko-teo-
i istraživanja istine, a sve to kroz
duboku igru događaja, koji, iako
su tu na dohvat razumijevanja, do
samoga kraja ostaju nedokučivi...
Radnja romana otvara mnoge vi-
dike i pitanja na koja međutim ne
dobijamo potpun odgovor pa, po-
znajući autora, vjerujem da ćemo
imati prilike čitati i nastavak ovog
zanimljivog djela, koje, sigurna
sam, nikoga neće ostaviti ravno-
dušnim. Ljubitelji krimi priča će
uživati, a oni koji se po prvi put
sreću s tim žanrom, kao što sam
to bila ja, bit će duboko zahval-
ni Agoviću, na rasplamsavanju
ljubavi prema ovoj oblasti proze.
Edit - hvala ti za moj prvi proči-
tani kriminalistički roman”, piše
Naida Ribić u predgovoru ovog
romana.
Inače, Edit Agović je rođen
1974. godine u Beranama. Osnov-

L iterarni klub “Husein Bašić“, zakazao je za

2. novembar 2013. godine, s početkom od
19.30 časova, prvu prmociju romana ‘X ili Y’ u
nu i srednju školu je završio u No-
vom Pazaru, nakon čega je studi-
rao elektrotehniku i žurnalistiku,
Luksemburgu. da bi 1998. godine kao politički
disident emigrirao u Holandiju,
O knjizi će govoriti Faiz Softić i Remzija Haj- gdje je živio i radio do 2012. go-
darpašić, a moderator skupa će biti gospodin Sead dine. Do sada je objavio zbirku
Ramdedović. poezije “Balada” (2003.), te roma-
Adresa održavanja promocije je: CLAE BURE- ne “666” (2007.) i “Emina” (2010.).
AUX 26 rue de Gasperich L- 1617 Luxembourg. Bio je urednik i kolumnista više
glasila na bosanskom jeziku.

Diwan - oktobar/octobre 2013. 21

Velikani
Husaga Čišić (1878 – 1956)
Prvi političar koji je u Titovoj Jugoslaviji
otvorio pitanje položaja Bošnjaka i Bosne
H usein Husaga Čišić, bošnjački
je političar i intelektualac, izni-
mna ličnost koja je dala pečat
historiji Bosne i Hercegovine i posebno
Bošnjaka u prelomnim vremenima s kraja
19., početkom i sredinom 20 stoljeća.
Šira javnost svakako premalo zna o Či-
šiću, za što se ponajviše ima zahvaliti de-
cenijama komunističke vladavine, kada je
njegovo djelo smišljeno zataškavano, budući
da se radilo o jednom od najvećih boraca za
prava Bošnjaka i Bosne. Jasno, Čišićevom
prešućivanju kumovao je svakako i tradici-
onalni nemar samih Bošnjaka. Husaga Čišić
će u  historiji poglavito biti zapamćen kao
naš  prvi političar koji je u Titovoj Jugoslavi-
ji otvorio pitanje položaja Bošnjaka i Bosne
u toj novoformiranoj državi. On je tako na
Trećem zasjedanju AVNOJ-a podnio aman-
dman na novi Ustav socijalističke Jugoslavije
i jasno istupio protiv negiranja prava musli-
manskog naroda i BiH kao republike.
Naime, mada je Bosna i Hercegovina ušla
u sastav Federacije kao jedna od šest ravno-
pravnih Republika, Bošnjacima nije bilo mje-
sta kao “šestoj buktinji” na grbu nove države,
koja je trebala biti njihov simbol. Čišić je  pred-
lagao unošenje šeste buktinje u državni grb
Jugoslavije, zato što su Bošnjaci, pored Srba,
Hrvata, Slovenaca, Makedonoca i Crnogora-
ca, šesta jugoslavenska nacija.
No, tadašnji ministar za konstituantu,
kasniji disident Milovan Đilas je Čišiću od-
govorio da to da li su Bošnjaci nacija jeste
“teorijsko pitanje koje se ne može rješavati
jednim dekretom”.  S obzirom da njegov pri-
jedlog nije usvojen, Čišić  je prigovorio Pred-
sjedništvu Ustavotvorne skupštine i s tim u
vezi bio jedini poslanik koji je 1946. godine
glasao protiv Ustava socijalističke Jugoslavi-
je! Za taj čin je u postratnoj Jugoslaviji, kada
se sa “unutrašnjim neprijateljima” žestoko
obračunavalo,  trebalo je isuviše hrabrosti.  kog sklanjanja, od vladajuće komunističke
O ovim Čišićevim amandmanima i gla-
sanju protiv Ustava Jugoslavije  doskora se
nije ništa znalo. Komunističke vlasti oči-
to su se potrudile da sakriju, prije svega,
razloge koji su Čišića, čiji su sinovi Husref
i Mithad dali živote u borbi protiv fašizma,
ponukali na ovakvu reakciju.
No, u svome dopisu Predsjedništvu Skup-
štine naroda Ustavotvorne skupštine od 18.
januara 1946. godine Čišić sasvim jasno  ističe  pridavao ličnom obrazovanju. Prilazi Po-
nepravdu koja je nanesena Bošnjacima.
- Nama Bosancima, kao nesumljivom
izdanku onih starih Bošnjana ostavili su
pravo da se zovemo muslimanima s prozir-
nom tendencijom da nam u znaku toga, u
svim danim zgodama, ospore pravo riječi u
nacionalnim i državno-pravnim pitanjima
naše uže otadžbine Bosne i Hercegovine –
22
navodi se u Čišićevom dopisu. Protivio se
stavovima da se BiH zasniva na ravnoprav-
nosti Srba i Hrvata,  ističući da BiH na rav-
nopravnostima ta dva naroda, bez Bošnja-
ka, nema izgleda za opstanak. Husaga Čišić
je još tada ukazao na srpski nacionalizam: 
- Jer po srpskoj nacionalnoj ideolo-
giji, naša uža otadžbina BiH spada u ži-
votni prostor srpske nacije, kao i još mnoge
druge nacionalno ne pročišćene zemlje, te se
zato nameće dužnost svakom nacionalnom
Srbinu, ma gdje se nalazio,  da nastoji, da se
te zemlje i stvarno uklope u svoj nacionalni
matičnjak, kao sastavni dio njegov – istakao je
Čišić, napomenuvši da  Bošnjaci “mirne duše
ne podnose da se na tako problematičan način
propagira ugled njihove uže otadžbine BiH”.
Amandman odbijen
Odbijanju Ćišićevog amandmana pret-
hodilo je cjelonoćno vijećanje Tita i Đilasa,
tako da je prvi Ustav FNRJ donijet bez udo-
voljavanja bošnjačkom zahtjevu.
Jedan od istraživača djela Husage Čišića,
profesor sociologije iz Mostara Enes Ratku-
šić cijeni kako je Čišićev doprinos, u kontek-
stu ukupne borbe za nacionalnu i političku
afirmaciju Bošnjaka i BiH, izniman.
- Razumijevajući i sagledavajući sve to
u današnjim povijesno-političkom kon-
tekstu, bez imalo straha ode eventualne
nedosljednosti, može se zaključiti sljedeće
– većina današnjih bošnjačkih predstavni-
ka u vlastima nije dostojna ni da spomene
njegovo ime, a kamoli da se s njim poredi
– rekao je Ratkušić. On dodaje da je Husaga
bio dobrano otvorio put borbi Bošnjaka za
nacionalnu afirmaciju, ali da značajan broj
bošnjačkih političara i intelektualaca, kao i
danas,  nije bio dosljedan Husaginom putu.
- Posebna priča su političari, ali i intelek-
tualci koji su došli nakon Husaginog politič-
garniture, koji su rješenje tzv. “musliman-
skog pitanja” u to vrijeme vidjeli isključivo
Hapšen, pritvaran, interniran
H usaga Čišić je rođen 15. decembra
1878 godine u Mostaru, gdje je proveo
i najveći dio svog života. Izuzetnu pažnju je
kretu za vjersko prosvjetnu-autonomiju
Bošnjaka u vrijeme Austro-Ugarske vlasti,
kojeg je pokrenuo ali-efendija Džabić. Za-
jedno s prijateljima je pokrenuo list “Mu-
savat” gdje se ističe izuzetno oštrim članci-
ma protiv austrougarskih vlasti. Formirao
je i stranku Muslimansko demokratsku
Diwan - oktobar/octobre 2013.
u srpskom ili hrvatskom opredjeljivanju.
Većina ih nije bila dorasla vremenu u kojem
su živjeli – navodi Ratkušić.
Poznati mostarski književnik, rahmetli
Alija Kebo  pišući o liku i djelu Husage Čišića
naveo je da su “njegova stajališta, otvorenost,
objektivnost i britkost smetali ljudima uskih
pogleda i afiniteta, raznim zavidnicima,
i smutljivcima koji su htjeli i hoće da bošnjački
narod biološki istrijebe s ovih prostora”. 
Otjerao Pavelićevog Džafer-bega
i generala Ambrosija
Ono što Čišićevu ličnost čini iznimnom
jeste da nije postojao nesklad između njego-
vog intelektualnog i moralnog stava s jedne
strane i praktično političkog angažmana, s
druge strane. Nacionalna samosvijest i borba
za prava Bošnjaka nije ga nikada ograničila.
Sa simpatijama je 40-tih gledao na okupljanje
antifašističke omladine i ilegalaca u njegovoj
kući. Bio je jedan od inicijatora Mostarske re-
zolucije kojom su bošnjački intelektualci osu-
dili ustaška zlodjela. Vlasti NDH su ga uzalud
pokušale pridobiti. Džafer-beg Kulenović,
Pavelićev čovjek za “muslimanska pitanja”
pokušao ga je vrbovati, ali ga je Čišić otjerao
iz svoje kuće. Neobavljena posla se vratio i
rođak talijanske kraljevske porodice, general
Ambrosi, koji ga je  1942. godine, također,
uzalud želio privući na stranu fašizma.  
organizaciju. Zbog svog  pisanja je bivao
hapšen, pritvaran, a potom u tri navrata
interniran na Bivolje Brdo kod Čapljine,
u Bihać, te Arad. Tokom Prvog svjetskog
rata je bio mobilisan u kažnjeničku jedi-
nicu Đera, a potom u IV bosanskoherce-
govačku regimentu sa kojom je ratovao u
Italiji gdje je ranjen. Bio je predsjedavajući
Gradskog vijeća Mostara, pa predsjednik
Općine Mostar, predsjednik Vakufsko-
mearifskog sabora Muslimana u Sarajevu,
senator u Kraljevini Jugoslaviji, te član III
zasjedanja AVNOJ-a i ZAVNOBIH-a.

Tolerancija u praksi, ili kako je Bosna otvorila svoja vrata Jevrejima
Od S’farada do Bosne
Autor: prof. Alen Zečević
P
rogon jednog cijelog naroda, kao
onaj koji se desio Jevrejima na
tlu Pirinejskog poluotoka, a koji
su Jevreji zvali S’farad (Zapadna zemlja), s
kraja XV stoljeća, u kontekstu svjetske his-
torije predstavlja svakako jedno od njenih
najtragičnijih poglavlja. Tokom svog eg-
zodusa Jevreji su iza sebe ostavili sve što
su imali, svu svoju stečevinu i domove,
prodavši u bescijenje sve što je imalo iole
neku materijalnu ili duhovnu vrijednost.
Prinuđeni da napuste Španiju, nakon ulti-
matuma kralja Ferdinanda i Isabele, Jevreji
su morali da negostoljubivi Pirinejski po-
luotok zamijene novim, za njih sigurnijim
mjestom za život.
Snažan talas doseljavanja Jevreja iz
Španije i Portugalije na prostore naših ze-
malja, koje su bile pod osmanskom vlašću,
tekao je krajem XV i prvim decenijama
XVI stoljeća, kada se određen broj jevre-
jskih porodica nakon dugih pomijeranja
po evropskom kontinentu doselio u Bosnu
i Hercegovinu, tačnije u Sarajevo. Dolas-
kom u Sarajevo, u grad koji se naglo počeo
razvijati podizanjem prvih monumental-
nih građevina, Jevreji su iskusili posve novi
ambijent dolazeći u sredinu koja je već tada
bila multikonfesionalna. Tu su zatekli mus-
limane, katolike i pravoslavce u skladnome
suživotu koji se stoljećima nije narušavao
sukobima. Naprotiv, tokom višestoljetne
zajedničke historije najbrojniji su bili
primjeri dobrosusjedskih odnosa i bliskih
kulturoloških veza, pa su Jevreji došli u dot-
icaj sa novim civilizacijskim krugom koji
im je nudio uslove za nove početke. Prva
pouzdana vijest o prisustvu Jevreja (Sefar-
da) u Bosni u osmanskim izvorima datira
iz 1557. godine. Prvi jevrejski stanovnici
Sarajeva nastanili su se u Sagrakči Hadži
Mahmudovoj mahali, ulici koja je poznati-
ja i kao Ulomljenica. Pod kraj XVI stoljeća
veliki vezir Sijavuš-paša sagradio je veliki
han ili Sijavuš-pašinu dairu (podignut
kao evlijadet vakuf), koju je kasnije dao
na stanovanje siromašnim jevrejskim po-
rodicama kao izraz domaćinske solidar-
nosti, da bi se nešto kasnije pored njega
sagradio stari jevrejski hram nazvan ‘’Il
Kal Grandi’’. Brzim prilagođavanjem tako
otvorenom društvu Jevreji su stekli svoje
prve dućane u sarajevskoj čaršiji a neri-
jetko su bili i pripadnici pojedinih esnaf-
skih udruženja. Jevreji su uznapredovali u
svojim poslovima i, uz poštovanje koje su
stekli među muslimanima, dobili su slo-
bodu da prelaze granicu pokrajine kako
bi prenosili robu u Austriju.1 Naseljavajući
se u Bosni i Hercegovini, zemlji koja je
bila sastavnim dijelom velike Osmanske
imperije, Jevreji su postali dio društvene
zajednice u kojoj se njihov položaj nije
bitno razlikovao od položaja drugog ne-
muslimanskog stanovništva. Posmatrano
sa aspekta prava, Jevreji su, spadajući u
nemuslimanski dio stanovništva, imali
poseban status. Priznajući faktičko stanje
postojanja stanovništva različitih konfesija
Šerijat je, kao osnova pravnog sistema u
Osmanskom carstvu, priznavao pripad-
nicima tih religija pravo da određena pi-
tanja rješavaju prema propisima svoje vjer-
ske zajednice. Svoje porodične, imovinske
i svake druge poslove Jevreji su rješavali
pred svojim vjerskim starješinom, dok su
u agrarno-pravnim pitanjima odgovarali,
kao i svi, pred kadijom. U kontekstu prava
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Tradicija
u tom periodu svakako je značajna izjava
osvajača Carigrada, Srbije i Bosne, sultana
Mehmeda II Fatiha, koji je neposredno na-
kon zauzeća Carigrada zagarantovao sva
prava hrišćanima i Jevrejima koja su im
bila određena šerijatom. Prema osman-
skim podacima jasno se vidi da su Jevreji
od početka osmanske uprave u Bosni imali
potpunu slobodu da vrše svoje vjerske ob-
rede, da hodočaste svoja sveta mjesta u Pal-
estini, kao i mnoga druga prava. Kolike su
te slobode bile najbolje ilustruje podatak da
su u nekoliko sarajevskih hamama (Gazi
Husrev-begov, Isa-begov, Firuz-begov)
postojali izgrađeni bazeni namijenjeni za
obavljanje teville, odnosno ritualnog pran-
ja. U te zasebno odvojene prostorije nije
mogao niko da uđe osim Jevreja. Takav
bazen koji se nalazio u sklopu kompleksa
Gazi Husrev-begovog hamama postojao
je sve do 1939. godine. S obzirom da su
Jevreji pretežno živjeli u gradovima, oni
su zbog bavljenja trgovinom i zanatstvom
bili oslobođeni određenih državnih pore-
za. Premda ne postoji mnogo podataka
o jevrejskoj zajednici u Sarajevu u XVII
stoljeću, ipak se zna da je ona postojala svo
to vrijeme, mada bez naročitog isticanja, što
svjedoči i oskudica podataka o njoj u jevre-
jskoj literaturi i dokumentima tog vreme-
na. Njezin prvi rabin za koga se zna Samu-
el Baruli, došao je iz Soluna na početku 17.
stoljeća, a za njegov se grob tradicionalno
tvrdi da je najstariji na židovskom groblju u
Sarajevu.2 Pod kraj XIX stoljeća djelovalo je
nekoliko kulturnih sefardskih društava: El
Progreso, La Nueva Flor (Novi Cvijet), La
Benevolencia, La Humanidad i La Gloria,
koja su povremeno priređivala predstave u
kojima su igrali talentovani sarajevski se-
fardski mladići. Jevrejska kultura i tradicija
do danas je ostala utkana u mozaik kulture
bosanskohercegovačkih naroda. Ona je
polučila jedno od napoznatijih djela čiji
se primjerak još od 1894. godine nalazi
u Biblioteci Zemaljskog muzeja, a riječ je
o Sarajevskoj Haggadi. Ovaj jevrejski
manuskript, remek djelo španske ilumi-
natorske umjetnosti zrelog XIV stoljeća,
donesen je u Bosnu u XVI stoljeću. O
ovom bogato ukrašenom rukopisu je
širom svijeta objavljena brojna litera-
tura, koju u ovoj priči neću spominjati,
ali ću napomenuti da on u sarajevskom
Zemaljskom muzeju predstavlja jednu
od najvažnijih akvizicija, za koju je zain-
teresovana kulturna i naučna javnost
čitavog svijeta.3 Austro-Ugarska okupaci-
ja 1878. godine izazvala je velika politička
pomijeranja, koja su se značajno odrazila
na demografske i socijalno-ekonomske
prilike u Bosni i Hercegovini, kada u Bos-
nu u određenom broju dolaze i Aškenazi.
Tako je 1895. od ukupno 8.213 Jevreja na
Sefarde otpadalo 5.729 lica ili 69,76 %, a
na Aškenaze 2.484 osobe ili 30,24 %.4
23
Tradition

Ono što je stalna odrednica među-

ljudskih odnosa, a što se danas širom svi-
jeta posve bezobzirno narušava, tokom
svih stoljeća uspijevalo je opstati u Bosni
kao neotuđiva potreba za životom dosto-
jnim svakog čovjeka, neovisno o svakom
vidu njegovog opredjeljenja. Istina, ni-
jedno društvo i nijedan vladajući poredak
nije savršen, ali sumirajući sveukupnost
društvenih odnosa u kosmopolitskoj sre-
dini kakva je bila i još uvijek jeste Bosna,
može se reći da su odnosi Bošnjaka musli-
mana i Jevreja najvećim dijelom bili dobri,
šta više, razvijali su se kao model ponašanja
i poštivanja drugoga i drugačijeg. Na-
kon višestoljetnog dijeljenja zajedničkog
životnog prostora sa različitim konfesi-
jama, Jevreji i Bošnjaci, na žalost, dijele
i istovijetnu sudbinu proživjelog geno-
cida. Antisemitizam koji se razbuktao
40-ih godina XX stoljeća otvorio je put Toleranz in der Praxis oder wie Bosnien seine Tür für Juden geöffnet hat
mračnoj ideologiji nacizma u Drugom
svjetskom ratu, u toku kojeg su Jevreji
podnijeli višemilionske žrtve. U potpu-
nom fašističkom okruženju, Bošnjaci
Von S’farad (Westland) bis nach Bosnien
Autor: prof. Alen Zečević liken und orthodoxe Christen in
su organizirajući se oko svojih vodećih

intelektualaca izrazili ogorčenje i neslag-
anje sa politikom okupatorske vlasti koja
je progonila i ubijala Jevreje, okupljeni
narod je svoju volju i zahtjeve za zaustav-
ljanjem nasilja predočio svojim potpi-
sima u obliku peticija. Sa druge strane,
Bošnjaci su se već stoljećima suočavali sa
prijetnjom biološkog istrebljenja. Histo-
rija je zabilježila da se nad njima izvršilo
najmanje 14 genocida, a vrhunac geno-
cidne politike prema Bošnjacima desio se
11.jula 1995. godine u Srebrenici gdje je u
samo nekoliko dana sistematski ubijeno
više od 8 hiljada bošnjačkih civila. Nama je
poznata solidarnost i podrška naših jevre-
jskih sugrađana u tim teškim godinama,
a naročito su bile ohrabrujuće njihove
ogorčene reakcije ovdje i širom svijeta, na
praksu pojave konclogora koja se pojavila
na našim prostorima.
Nakon što su daleko u prošlosti izgu-
bili sve što su imali, prinuđeni da krenu na
put traganja za domom dostojna čovjeka,
naseljavajući se u našu gostoljubivu zemlju
Bosnu gdje su povratili dugo iščekivane
ljudske i životne slobode, Jevreji su joj se
odužili svojim vrlinama koje su sa sobom
nosili cijelim tim putem, sa porukom i na-
putkom drugima da se ljudsko dostojanst-
vo obnavlja tamo gdje ima dobrih ljudi.
1
Muhamed Nezirović, Prilozi 29 (2000), His-
torija bosanskih Jevreja Moše (Rafaela) Ati-
jasa – Zeko Efendije; str. 245 - 260
2
Noel Malcolm, Povijest Bosne; Sarajevo
1995, str. 150
3
Dr. Vlajko Palavestra, Pričanja o sudbini
sarajevsjke Haggade; Sefard 92, str. 305 -312
4
Up. Avram Pinto, Jevreji Sarajeva i Bosne i
Hercegovine; Sarajevo 1987., str. 16
D
ie Vertreibung eines gan-
zen Volkes wie die der
Juden Ende des 15. Jahr-
hunderts auf der iberischen Halbin-
sel, die von Juden S’farad (Westland)
genannt wurde, stellt in der Weltge-
schichte ohne Zweifel eines ihrer
traurigsten Kapitel. Während des
Exodus ließen die Juden alles, was
sie hatten, hinter sich zurück: ihren
ganzen Besitz und ihren Heim. Sie
verkauften alles, was irgendeinen
materiellen oder spirituellen Wert
hatte. Nach dem Ultimatum des
Königs Ferdinands und der Köni-
gin Isabella waren sie gezwungen,
Spanien zu verlassen und die un-
gastfreundliche iberische Halbinsel
durch einen anderen, für sie sicheren
Wohnort einzutauschen.
Eine starke Welle von jüdischen
Immigranten aus Spanien und Por-
tugal kam Ende des 15. und in den
ersten Jahrzehnten des 16. Jahr-
hunderts in das Gebiet der südos-
teuropäischen Länder, die unter os-
manischer Herrschaft standen. Da-
mals wanderte eine gewisse Zahl
von jüdischen Familien nach vielen
Migrationen durch das europäische
Kontinent nach Bosnien-Herze-
gowina – genauer gesagt nach Sara-
jevo – ein. Nach ihrer Ankunft in Sa-
rajevo, in einer Stadt, die sich durch
erste monumentale Bauten rasch zu
entwickeln begann, erlebten die Ju-
den eine ganz andere Umgebung,
die schon damals multikonfessionell
war. Da trafen sie Muslime, Katho-
einer Koexistenz, die seit Jahrhun-
derten durch keine Konflikte beein-
trächtigt wurde. Ganz im Gegenteil,
im Laufe der langen gemeinsamen
Geschichte waren Beispiele guter
Nachbarbeziehungen und enger
kultureller Bindungen zahlreich, so
dass Juden mit einem neuen Zivili-
sationskreis in Berührung kamen,
der ihnen gute Bedingungen für
einen neuen Anfang bot. Die er-
ste verlässliche Nachricht über die
Anwesenheit von Juden (Sefarden)
in Bosnien datiert in osmanischen
Quellen aus dem Jahr 1557. Die er-
sten jüdischen Einwohner Saraje-
vos wohnten in der Sagrakči Hadži
Mahmud- Gasse, bekannter als
Ulomljenica-Gasse. Gegen Ende des
16. Jahrhunderts baute der Großve-
sir Sijavuš-paša eine große Über-
nachtungsunterkunft, die er später
armen jüdischen Familien zum
Wohnen zur Verfügung stellte, als
Ausdruck der einheimischen Soli-
darität. Etwas später wurde daneben
der alte jüdische Tempel, genannt „Il
Kal Grandi“, gebaut.
Durch ihre schnelle Anpassung
an eine so offene Gesellschaft beka-
men die Juden ihre ersten Läden im
Zentrum von Sarajevo und waren oft
Mitglieder in einzelnen Handwerk-
ersverbänden. Juden hatten Erfolg
in ihren Geschäften und genossen
großen Respekt unter Muslimen,
so dass ihnen erlaubt wurde, die
Grenze des Staates zu überschreiten,
um ihre Waren nach Österreich zu
transportieren. Durch ihre Ansied-

24 Diwan - oktobar/octobre 2013.

lung in Bosnien-Herzegowina, das ein
Teil des großen osmanischen Reiches
war, wurden Juden zum Teil der Ge-
sellschaft und ihre Lage unterschied
sich nicht deutlich von der Lage an-
derer nicht-muslimischer Einwohner.
Rechtlich gesehen, hatten die Juden,
da sie zu dem nicht-muslimischen Teil
der Bevölkerung gehörten, einen be-
sonderen Status. Das islamische Gesetz
(Šerijat), als Grundlage des Rechtssys-
tems im Osmanischen Reich, erkannte
das Bestehen von unterschiedlichen
Konfessionen an und gab den Angehöri-
gen dieser Religionen das Recht, bestim-
mte Probleme nach den Vorschriften
ihrer eigenen religiösen Gemeinschaft
zu lösen. Ihre Familien-, Eigentum-
und viele andere Geschäfte erledigten
Juden vor ihrem religiösen Oberhaupt,
während für landwirtschaftlich-rech-
tliche Fragen der islamische Richter
(kadija) zuständig war. Wenn man über
die Rechte in dieser Zeit spricht, muss
man die Worte des Eroberers von Ist-
ambul, Serbien und Bosnien, des Sul-
tans Mehmed des Zweiten Fatih, erwäh-
nen. Unmittelbar nach der Einnahme
von Istambul hat er allen Christen und
Juden alle nach dem islamischen Ge-
setz bestimmten Rechte garantiert.
In osmanischen Quellen ist deutlich
belegt worden, dass Juden seit Beginn
der islamischen Verwaltung in Bosnien
vollständige Freiheit genossen, ihre re-
ligiöse Riten verrichten konnten, in die
heiligen Städte nach Palestina pilgern
durften, wie auch viele weitere Rechte
hatten. Wie groß diese Freiheiten war-
en, zeigt am besten die Angabe, dass
in mehreren öffentlichen Bädern von
Sarajevo (Gazi Husrev-beg-, Isa-beg-
und Firuz-beg-Bad) mehrere Becken
für die Verrichtung von „tevilla“ (der
jüdischen rituellen Waschung) vorge-
sehen waren. In diese abgetrennten
Räume konnten nur Juden reingehen.
Ein solches Becken, das sich im Gazi
Husrev-beg-Bad befand, existierte
bis 1939. Juden lebten vorwiegend in
Städten und waren von staatlichen
Steuern befreit, weil sie Handel und
Handwerk betrieben. Obwohl nicht
viele Angaben über die jüdische Reli-
gionsgemeinschaft in Sarajevo im 17.
Jahrhundert vorhanden sind, weiß
man trotzdem, dass sie die ganze Zeit
existiert hat, doch ohne sich zu expo-
nieren. Darüber zeugen unter anderem
die wenigen Angaben in der jüdischen
Literatur und den Dokumenten aus
dieser Zeit. Der erste bekannte Rabin
Samuel Baruli kam aus Solun am An-
fang des 17. Jahrhunderts. Sein Grab
soll der älteste auf dem jüdischen
Friedhof in Sarajevo sein.1
Gegen Ende des 19. Jahrhunderts
waren mehrere Sefarden-Kulturvereine
aktiv: El Progreso, La Nueva Flor (Neue
Blume), La Benevolencia, La Humani-
dad und La Gloria. Sie haben von Zeit
zu Zeit Aufführungen veranstaltet, in
denen begabte sefardische Jugendliche
spielten. Jüdische Kultur und Tradition
blieb bis heute in das Mosaik der Kul-
turen von bosnisch-herzegowinischen
Völkern eingebunden. Sie schuf eines
der bekanntesten Werke, dessen Aus-
gabe sich seit 1894 in der Bibliothek
des Landesmuseums in Sarajevo befin-
det. Es handelt sich um Haggada von
Sarajevo. Dieses jüdische Manuskript,
ein Kunstwerk der spanischen Illumi-
natorenkunst des reifen 14. Jahrhun-
derts, brachte man im 16. Jahrhundert
nach Bosnien. Zahlreiche Bücher und
Texte auf der ganzen Welt wurden in
dieser reich verzierten Schrift verfasst.
Dieses Buch ist eines der wichtigsten
Ausstellungsstücke des Nationalmuse-
ums, an dem die kulturelle und wissen-
schaftliche Öffentlichkeit der ganzen
Welt Interesse hat.2 Die Österreich-
Ungarische Besetzung im Jahr 1878
löste große politische Bewegungen aus,
die sich deutlich auf demographische
und sozio-wirtschaftliche Umstände
in Bosnien-Herzegowina auswirkten.
Damals kam eine gewisse Zahl von
Aškenazi nach Bosnien. So entfiel im
Jahr 1895 von insgesamt 8213 Juden
5729 oder 69,76 % auf die Sefarden
während 2484 Personen oder 30,24 %
Aškenazi waren.3
Jene Determinante der zwisch-
enmenschlichen Beziehungen, die
heutzutage auf der ganzen Welt völ-
lig rücksichtslos verletzt wird, konnte
in den vielen Jahrhunderten in Bos-
nien-Herzegowina erhalten bleiben
als unverkäufliches Bedürfnis nach
einem menschenwürdigen Leben,
unabhängig von jeder Art von Orien-
tierung. Selbstverständlich ist keine
Gesellschaft und keine Gesellschaft-
sordnung perfekt, aber wenn man
alle gesellschaftlichen Verhältnisse in
einer kosmopolitischen Umgebung,
wie es Bosnien war und noch immer
ist, subsumiert, kann man sagen, dass
die Beziehungen zwischen Bosniaken
/ Muslimen und Juden zum größten
Teil gut waren. Sie entwickelten sich
sogar zu einem Modell des Umgangs
und des Respektieren des anderen
und andersartigen. Nachdem Juden
und Bosniaken mehrere Jahrhunderte
lang einen gemeinsamen Lebensraum
mit unterschiedlichen Konfessionen
geteilt haben, teilten sie auch das glei-
che Schicksal des überlebten Geno-
zids. Antisemitismus, das in den 40er
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Jahren des 20. Jahrhunderts erwachte,
öffnete den Weg für eine dunkle Na-
tionalismusideologie im zweiten Welt-
krieg, in dem Juden mehrere Milionen
Opfern erlitten. In einer faschistischen
Umgebung versammelten sich Bos-
niaken damals um ihre führenden
Intelektuelle und äußerten ihre Ver-
bitternis und Abneigung gegen die
Politik der Besetzungsmacht, die Ju-
den vertrieb und tötete. Das versam-
melte Volk bestätigte seinen Willen
und seine Forderungen, dass man mit
der Gewalt aufhört, durch ihre Unter-
schriften in Form von Petitionen.
Auf der anderen Seite waren Bos-
niaken schon seit Jahrhunderten der
Gefahr vom biologischen Aussterben
ausgesetzt. Im Laufe der Geschichte
wurden 14 Völkermorde an Bosniak-
en begangen, dessen Höhepunkt das
am 11. Juli 1995 vollbrachte Genozid
in Srebrenica darstellt, als in nur weni-
gen Tagen mehr als 8000 bosniakische
Zivilisten umgebracht wurden. Ihre
jüdischen Mitbürger zeigten Solidar-
ität und leisteten Unterstützung in
diesen schweren Jahren, wobei ihre
verbitterten Reaktionen über die Err-
ichtung von Konzentrationslagern in
Bosnien-Herzegowina sowohl im In-
land als auch in der ganzen Welt be-
sonders ermutigend gewesen waren.
Den bosnischen Juden blieb die Hal-
tung der bosniakischen Elite während
des zweiten Weltkriegs fest in Erin-
nerung. In diesen lebensgefährlichen
Zeiten fanden die klügsten bosnia-
kischen Köpfe der damaligen Zeit die
Kraft, Petitionen gegen die nazistische
Vertreibung von ihren jüdischen
Nachbarn zu organisieren.
Nachdem Juden in ihrer Vergan-
genheit alles, was sie besessen haben,
verloren haben, waren sie gezwungen
auf die Suche nach einem menschen-
würdigen Heim zu gehen und siedel-
ten sich in unserem gastfreundlichen
Land an, wo sie die lang ersehnten
Menschen- und Lebensfreiheiten wie-
der gewonnen haben. Diesem Land
haben sie durch ihre Tugenden Geg-
endienst erwiesen. Diese Tugenden
haben sie auf dem ganzen Weg mit
sich getragen, mit einer Botschaft und
Anweisung an andere, dass man die
menschliche Würde nur dort wieder
gewinnt, wo es gute Menschen gibt.
1
Noel Malcolm, Povijest Bosne; Sarajevo
1995, str. 150
2
Dr. Vlajko Palavestra, Pričanja o sudbini
sarajevske Haggade; Sefard 92, str. 305 -312
3
Up. Avram Pinto, Jevreji Sarajeva i Bosne i
Hercegovine; Sarajevo 1987., str. 16
25
Međe
Predsjednici BZK Preporod od Obnoviteljske skupštine 1990.
Prof.dr. Muhsin Rizvić Prof. dr. Enes Duraković Prof. dr. Munib Maglajlić
Bošnjačka zajednica kulture “PREPOROD” (1903-2013)
Tradicija duga 110 godina
Autor: prof. dr. Senadin Lavić
I jasno da će se tokom dvadesetog stoljeća voditi ve-
B
ZK “Preporod” je bošnjačka insti-
tucija kulture, koja uz prekid rada u
nekim godinama socijalističkog raz-
doblja našeg društva, traje više od jednog stoljeća
i svjedoči o našem kulturno-povijesnom anga-
žmanu i odgovornosti. Na početku 21. stoljeća
BZK “Preporod” predstavlja bošnjačku instituci-
ju kulture koja baštini sve bitne sadržaje, događa-
je i procese unutar bosanske i bošnjačke kulture
u dvadesetom stoljeću. Glavno sjedište (Matični
odbor) „Preporoda“ je u Sarajevu, a širom Bosne
i Hercegovine su brojne općinska društva – da-
nas ih ima preko sedamdeset. “Preporod” je raz-
granat u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sandža-
ku, Kosovu, Norveškoj, Švedskoj...
Davno je bila 1903. godina kada je bošnjačka
inteligencija, koja se već iskazala radom oko lista
Behar (Safvet-beg Bašagić, začetnik kulturnog
preporoda Bošnjaka u 20. stoljeću, E. Mulabdić,
H. Fazlagić, S. Aličehić, A. Šćeta i dr.), pokrenula
kulturno-prosvjetno društvo “Gajret” u Sarajevu.
Smatra se da su ideju za osnivanje jed-
nog ovakvog društva dala braća Defterdarević,
Ahmed-beg i Ibrahim-beg, koji su spadali u prvu
generaciju fakultetski obrazovanih Bošnjaka.
Prvi predsjednik “Gajreta” bio je Safvet-beg
Bašagić. Ovo društvo imalo je svoju ekspozituru
u Beogradu. Naime, 1923. godine u tom gradu je
pokrenut “Beogradski Gajret - Osman Đikić” koji
je vremenom bošnjačku omladinu, koja je dolazi-
la da studira na Beogradski univerzitet, počeo da
pridobija za srpsku nacionalnu ideju i projekte.
Zato je ovo društvo imalo veliku podršku i pokro-
viteljstvo prestolonasljednika Petra. Na tu podva-
lu Bošnjaci su brzo reagirali 1923. i na prijedlog
Hamzalije Ajanović krenuli u osnivanje drugog
društva koje bi se suprotstavilo srbiziranju Bošnja-
ka, a naročito fakultetske omladine. Tek nakon go-
dinu dana, jer vlasti nisu davale saglasnost za osni-
vanje, tačnije 17. oktobra 1924. godine pokrenuto
je društvo “Narodna uzdanica” u prostorijama
Jugoslovenskog muslimanskog kluba, u tadašnjoj
kiraethani na Bendbaši. Ime društva motivirano
je stihovima Safvet-bega Bašagića: “Ustaj omladi-
no mila, uzdanico roda svoga.” Iza njega je stajala
Jugoslavenska muslimanska organizacija i njen
26
Prof. dr. Šaćir Filandra
predsjednik dr. Mehmed Spaho. Već tada je bilo
lika političko-propagandna i militarna borba oko
bošnjačkog naroda i države Bosne i Hercegovine.
Te dvije linije unutar bošnjačkog kulturnog
djelovanja objedinjene su u “Preporod” 1946.
godine. No, već 1949. zabranjen je rad narodnih
kulturnih društava. Tek 5. oktobra 1990. obnov-
ljen je rad “Preporoda” i za njegovog predsjedni-
ka izbaran je prof. dr. Muhsin Rizvić.
Utjecaji iz Beograda i Zagreba
BZK “Preporod”, dakle, nasljeđuje “Gajret” i
“Narodnu uzdanicu”, odnosno od 1946. godine
“Preporod” nastavlja rad prijeratnih kulturnih
društava Bošnjaka. Kulturna društva Bošnjaka
imala su za cilj da obrazuju i odgajaju nadarenu
bošnjačku omladinu prema potrebama vreme-
na. Stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slove-
naca 1918. nastavljena je politika nacionalnih
pokreta na tlu Bosne i Hercegovine kojom se
Bošnjaci navode da se izjasne kao Srbi ili kao
Hrvati, da zanemare Bosnu, bosanstvo i boš-
njaštvo. Bošnjaci, nažalost, nisu imali narodne ni
nacionalne (državne) strategije u prvoj polovini
dvadesetog stoljeća. Bili su nemoćni u punom
smislu riječi. Posmatrani sa strane nalikovali su
na lahak plijen za prve susjede. Srpski propagan-
dni mehanizam je bio zahvatio “Gajret” dvadese-
tih godina 20. stoljeća i bitno uticao na njegovu
prosrpsku orijentaciju. Na to se odgovorilo for-
miranjem “Narodne uzdanice” 1924. godine. U
tom društvu, s druge strane, počelo je s prohr-
vatskom orijentacijom što je dovelo do jedne
tužne i opasne raspolućenosti Bošnjaka između
srpstva, hrvatstva i jugoslavenstva. Tek 1993. go-
dine na Bošnjačkom ratnom saboru u Sarajevu
(27. i 28. septembra 1993.) ta je raspolućenost
dokinuta povratom starog narodnog imena za
narod -imena Bošnjak. Otada nema više nikoga
ko među Bošnjacima ne zna svoje narodno i na-
cionalno ime, Bošnjak i Bosanac.
Obnovljeni “Preporod“ na braniku
bošnjačkog identiteta
Ni srpski, a ni hrvatski etnički sadržaj u
Bosni i Hercegovini nisu bili “orijentirani” prije
druge polovine 19. stoljeća. To je rezultat svje-
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Prof. dr. Senadin Lavić
sne političke propagandne djelatnosti Crkve
i kulturnopolitičkih tijela i pojedinaca koji su
radili na tome zadatku iz Beograda i Zagreba.
Taj proces je direktno povezan s političkom, re-
ligijskom i svakom drugom vrstom moći, koju
bošnjački etnički element tada, na početku 20.
stoljeća, nije imao u toj mjeri da se može nositi s
dva nacionalna projekta prvih susjeda. “Obliko-
vanje” svijesti je postalo bitno za razvoj etničkog
i nacionalnog jedinstva.
Od Obnoviteljske skupštine “Preporod” (5.
oktobra 1990), to treba posebno naglasiti, nikada
nije imao problema s identitetom naroda za čiju
se kulturu odgovorno brine. O “identitetskim
nedoumicama” između dva svjetska rata može
biti govora, ali i to treba shvatiti kao dio bošnjač-
ke strategije preživljavanja u teškom i nepovolj-
nom kontekstu. Od 1990. godine predsjednici
“Preporoda” prof. dr. Muhsin Rizvić, prof. dr.
Enes Duraković, prof. dr. Munib Maglajlić, prof.
dr. Šaćir Filandra i danas prof. dr. Senadin Lavić
sasvim jasno, nedvosmisleno i odgovorno pred-
stavljaju ličnosti koje bošnjački identitet zastupa-
ju u punom intelektualnom kapacitetu. Oko pi-
tanja bošnjačkog identiteta više nema dvojbe niti
nerazumijevanja unutar bošnjačke inteligencije
u Bosni i širom svijeta.
Kraj 60-tih obilježila snažna
bošnjačka književnost
U tzv. “gluhom dobu” nije baš sve bilo pra-
zno, besadržajno, bez glasa ili lika… Krajem šez-
desetih godina počinje velika promocija Bosne,
Bošnjaka (od 1968. govori se o Muslimanima
kao narodu koji će postati ustavna kategorija).
Pojavljuje se snažna književnost po kojoj se Bo-
sna i Bošnjaci prepoznaju među drugim naro-
dima u tadašnjoj Jugoslaviji. U sedamdesetim
godinama Bosna i Sarajevo su veliko kulturno
žarište. Znanstveno, umjetničko, ekonomsko,
sportsko, općekultruno djelovanje ljudi sedam-
desetih i osamdesetih godina napravilo je od Bo-
sne prepoznatljivu činjenicu, nezaobilazan reali-
tet ispunjen kulturnim energijama koje su imale
važan uticaj na mnoge generacije Bosanaca. A
sve to je kulminiralo 1984. godine s organizaci-
jom Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu.
Bošnjaci su u tome periodu radili mnogo
u oblasti književnosti i književne kritike, umjet-
nosti, ali nisu, naprimjer, imali većih rezultata u
stvaranju jedne historiografske slike o sebi zasno-
vane na znanstvenim činjenicama. Nisu napisali
savremenu historiju Bosne. Tek je prof. dr. Mu-
stafa Imamović napisao Historiju Bošnjaka (koju
 Notiz

je izdao “Preporod”) pri kraju dvadesetog stolje-

ća. Naravno, bilo je tu pojedinih kvalitetnih rado-
va (disertacije, pojedinačna istraživanja i slično),
ali nije bilo planskog znanstvenog istraživanja s
ciljem da se dođe do preciznih uvida o Bosni i
njenoj povijesno-kulturnoj strukturi. Zato je oko
Bosne i Bošnjaka velikosrpska i velikohrvatska
“znanstvena” orijentacija isplela mnoge opasne
mitove koje treba razbiti znanstvenim radovima
i objašnjenjima. Sada bi Bošnjaci morali u polju
filozofije i znanosti (kulturne i socijalne antro-
pologije, historiografije, sociologije, politologije,
etnologije, pravnih nauka i dr.) mnogo više raditi
i predstaviti se svijetu i drugim narodima.
“Preporod” danas
“Preporod” je postojana kulturna institucija
Bošnjaka koja ima povezujuću i koordinirajuću
funkciju unutar raznih tijela, institucija i druš-
tveno-povijesnih procesa u kojima se nalazimo
kao pojedinci i društvo. O tome svjedoče broj-
ni projekti i ostvarenja u posljednih dvadeset
godina. Prije svega riječ je o ediciji Bošnjač-
ka književnost u 100 knjiga u kojoj je do sada

Eine Notiz über Vianden und Frau Burg

objavljeno 11 kola (jedno kolo 5 knjiga), o pet-
stotina pripremljenih natuknica za Bošnjački
bibliografski leksikon, izdavanje Imamovićeve
Historije Bošnjaka, objavljivanje značajnih dije-
la bošnjački i evropskih autora iz oblasti druš- Autor: Almir Mehonić zurückkommt. Hierher würde eine
tvenih nauka u kojima se na određeni način ra-

ščlanjuju pitanja od izuzetne važnosti za Bosnu i
Bošnjake, časopisi Godišnjak i Bosnian studies:
Journal for research of Bosnian thought and
culture, održavanje naučnih skupova posve-
ćenih najznačajnijim književnicima (Nedžad
Ibrišimović, 2007., Irfan Horozović, 2008., Tvrt-
ko Kulenović, 2009., Dževad Karahasan, 2010.,
Abdulah Sidran, 2011.), kao i naučnih skupovi
o političkim i društvenim procesima koji se
bitno odnose na Bošnjake te druge projicirane
aktivnosti koje su u toku. I još mnogo drugih
aktivnosti na polju organizacije i uvezivanja
bošnjačkih kultrunih potencijala diljem Bosne
i Hercegovine i regiona. BZK “Preporod” orga-
nizira islikarske izložbi i promotivne programe.
Naravno, nije samo Sarajevo mjesto za izložbe i
promocije. To radimo i u Zvorniku, Livnu, Brč-
kom, Zenici, Žepču, Mostaru, Tuzli, Kalesiji...
Također, kad se pogleda Godišnjak koji iz-
daje BZK “Preporod” može se vidjeti koja je moć
“Preporoda” i koji su to programi u njegovom
sadržaju diljem Bosne i Hercegovine.
BZK “Preporod” je organizirao u Sarajevu
(6. marta 2011) veliki znanstveni skup pod na-
zivom BOSANSKOHERCEGOVAČKA DR-
ŽAVA I BOŠNJACI na kojem su učestvovali
znanstvenici iz Bosne, Srbije, Hrvatske, Slovenije,
Velike Britanije, Njemačke i SAD.
Danas je BZK “Preporod” respektabilna
kulturna institucija, prije svega, zbog bogatstva
sadržaja koje nudi širom Bosne i Hercegovine.
Koordinacija je razvijena unutar države i ona
daje rezultate. U drugim državama “Preporod”
je autonoman i posvećen specifičnostima druš-
tvenog života koji je određujući za Bošnjake
koji u njima žive. Naravno, imamo kontakte i
saradnju s Preporodom u Zagrebu, Dubrovni-
ku, Novom Pazaru, Oslu i drugim gradovima
izvan Bosne. Nadamo se da ćemo jednog dana
imati Bošnjačku zajednicu kulture “Preporod”
u Turskoj, SAD, Kanadi i drugim važnim ze-
mljama gdje Bošnjaci žive.
V
on dem Ort aus, wo sich
1945 amerikanische Be-
freiungskanonen befan-
den, sehe ich mir die grandiose Burg
Vianden an. Die Burg ist unrealistis-
ch groß im Vergleich zum Städtchen
im Tal. Ganz klar will sie sagen, dass
die Stadt ihrentwegen entstanden
ist. Und Bücher sagen, dass dies eine
der schönsten Burgen solcher Art in
Europa ist. Zur Burg gehen wir ganz
langsam auf dem steinernen Weg,
der uns ins Mittelalter zu führen
scheint, als hier berühmte Könige
und Ritter herrschten. Jedes äußere
Detail des Baus strahlt eine Würde
aus, vielmehr als sein Inneres. Die
Burg ist das strikte Gegenteil von Al-
hambra in Granada in Andalusien,
deren innere Schönheit man hinter
ihrem mehr als bescheidenen Äuße-
ren überhaupt nicht vermuten kann.
Noch bei dem ersten Kontakt
gewinnt Vianden die Herzen der
Liebhaber von Altbauten und von
Geschichte für sich. Später merke ich,
dass mich gerade dieser unsichtbare
Faden immer wieder in diese kleine
luxemburgische Stadt zurückführte.
Denn der Grund war sicherlich nicht
nur die großartige Forelle in den vi-
andenischen Restaurants mit Blick
auf den Fluss. Mir fiel die Legende
von Sarajevo und das Wasser vom
Brunnen in der Altstadt ein. Die Le-
gende besagt, dass jeder, der von di-
esem Brunnen trinkt, nach Sarajevo
Legende über Forellen in den Resta-
urants von Vianden passen. Wer die
Forelle einmal probiert, wird in diese
Stadt zurückkehren.
Durch die mit Stein gepflasterte
Innenstadt, über die sich dicht ane-
inander gereihte Häuser erheben,
kommt man zur Brücke am Fluss.
An der Brücke trifft man den Dichter
Victor Hugo, sein Denkmal, sein
Haus (heute Museum) und ein Ho-
tel, das seinen Namen trägt.
“Vianden, in dieser herrlichen
Landschaft gelegen, die einst ganz
Europa besuchen wird, besteht aus
zweierlei, gleichermaßen ermuti-
gend und eindrucksvoll: eine unhei-
mliche Ruine und eine heitere Bevöl-
kerung”, schrieb der Dichter, der vier
mal in dieser Stadt war und der hier
einen Teil Teil von seinem Werk “L
‘Annee Terrible” (Schreckliches Jahr)
schrieb, während er von seinem Fen-
ster aus die damals zerstörte Burg
beobachtete.
Doch heutzutage scheint
die Burg von dieser Brücke aus
unerreichbar zu sein. Sie erhebt
sich über der Stadt und scheint ein
Teil des viandenischen Himmels
zu sein. Sie können Fotos von der
Burg machen, aber die Fotos wer-
den nicht ausreichen. Sie werden
zurückkommen. Das sagt Ihnen
ein erfahrener Mann, der sich zu-
mindest in dieser Sache auskennt.

Diwan - oktobar/octobre 2013. 27

Putopis
Zapis o Viandenu i gospođi tvrđavi
Autor: Almir Mehonić
S a mjesta gdje su 1945. bili smješteni
američki oslobodilački topovi gledam
glamuroznu tvrđavu Vianden. Nestvarno
velika spram malog gradića u njenom pod-
nožju, sasvim jasno želi reći da je grad nastao
zbog nje. Knjige kažu da je ovo jedna od naj-
ljepših tvrđava ovakve vrste u Evropi. Kreće-
mo se lagano strmim, kamenom poploča-
nim putem do nje, koji kao da nas vodi do
srednjeg vijeka, kada su ovdje stolovali slavni
kraljevi i vitezovi. Veličanstvenost izbija iz
svakog spoljnog detalja ove građevine, mno-
go više nego unutrašnjost. Sušta suprotnost
Na slici: Desno - Hotel Viktor Hugo; Lijevo - kuća/muzej Viktor Hugo
Muzej Viktor Hugo
Vianden i pjesnik
V ictor Hugo, veliki francu-
ski pjesnik, bio je čak četiri
puta u Viandenu. U avgustu 1862. je
na putovanje kroz veličanstveni kraj
Ardennes otkrio Vianden. Vratio se
1863. a muzički orkestar iz Viandena
donio mu je rođendanski dar. Nakon
kratkog prolaza 1865. Victor Hugo je
u Viandenu zatražio azil, nakon što
je 30. maja 1871. bio protjeran iz Bel-
gije. Dok se njegova pratnja smjestila
28
Alhambre u Granadi, Andaluziji, čija unu-
tarnja ljepota se nikako ne može naslutiti po,
više nego skromnom, spoljašnjem izgledu.
Iz prvog kontakta Vianden osvaja srca
ljubitelja starina i historije. Kasnije ću pri-
mjetiti da me je ta nevidljiva nit stalno vra-
ćala u ovaj luksemburški gradić, jer siguran
sam da nije samo sjajna pastrmka u vian-
denskim restoranima sa pogledom na rje-
ku. Pala mi je na um ona legenda o Sarajevu
i vodi sa česme na čaršiji. Legenda kaže da
ko popije tu vodu, mora se vratiti u Sarajevo.
Ovdje bi se zgodnim učinila legenda o pa-
strmci u restoranima u Viandenu. Ko je jed-
nom proba, morat će se vraćati u ovaj grad.
u hotelu KOCH, koji je više ličio na
hostel nego na hotel, Victor Hugo se
smjestio na prvom spratu susjedne
zgrade, pokraj mosta. Ovdje je pje-
snik napisao jedan dio od “L’année
Terrible” (“Užasna godina”). S nje-
govog prozora posmatrao je moćnu
siluetu porušene tvrđave i šareno
kretanje stanovništva u Viandenu.
“Vianden, koji se nalazi u ovom pre-
krasnom kraju, koji će jednoga dana
posjetiti čitava Evropa, se sastoji od
dvije, jednako ohrabrujuće i impre-
sivne, stvari; jezivih ruševina i vedrih
ljudi”, pisao je pjesnik.
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Kaldrmom popločana čaršija, nad
kojom su se nadvile načičkane i slijeplje-
ne kuće, vodi nas do mosta preko rijeke.
Na mostu vas sreće pjesnik Viktor Hugo,
njegov spomenik, njegova kuća (danas
muzej) i hotel sa njegovim imenom.
“Vianden, koji se nalazi u ovom
prekrasnom kraju, koji će jednoga
dana posjetiti čitava Evropa, se sastoji
od dvije jednako ohrabrujuće i impre-
sivne stvari: jezivih ruševina i vedrih
ljudi”, pisao je pjesnik koji je u ovom
gradu bio u četiri navrata i u kojem je
pisao jedan dio svoje “Užasne godine”,
gledajući sa svoga prozora na tada po-
rušenu tvrđavu.
Danas, pak, sa ovog mosta, tvrđava
izgleda nedostižno. Uzvisila se nad gra-
dićem i kao da je dio oblaka vianden-
skog neba. Napravit ćete fotografije, no,
one neće biti dovoljne. Opet ćete se vra-
titi. Govori vam iskusan čovjek, barem
po ovom pitanju.
Muzej Viktor Hugo: Radna soba pjesnika
14. jula 1871. Victor Hugo je vodio
akciju da se ugasi veliki požar koji je
izbio u nizu slamnatih kuća u donjem
dijelu grada. U odsutnosti gradonačel-
nika, pjesnik je organizirao lanac ljudi
(koji su kantama dodavali vodu) do ri-
jeke. Pjesnik je i sam učestvovao u ovom
lancu od ponoći do dva sata ujutru.
Victor Hugo je u ovom gradu imao
osamnaestogodišnju ljubavnicu, Marie
Mercier. Ovdje je, 11. avgusta 1871.,
izvadio svoj prvi zub.
Kuća na mostu, u kojoj je pjesnik živio
pretvorena je 1935. u muzej Victor Hugo.
Ona sadrži ručno pisana pisma pje-
snika, namještaj, dokumenta i repro-
dukcije crteža Viandena iz njegovog
vremena. Naspram kuće, na ogradi mo-
sta, nalazi se bista Victora Huga koja je
poklon francuskog Senata.

Vranduk, la porte de la Bosnie
A 10 km de la ville de Zenica,
dans la Bosnie Centrale, la pe-
tite citadelle fortifiée de Vran-
duk domine la belle vallée de la
rivière Bosna.
C
onstruit sur un rocher
au 14 siècle, sur une
route stratégique, Vran-
duk est considérée au Moyen-Âge
comme la porte de la Bosnie.
Mentionné pour la première fois
le 10 mars 1410 dans un docu-
ment rédigé par les citoyens de
Dubrovnik, cette citadelle a été à
cette époque l’une des cités roya-
les, au même titre que Srebrenik,
Bobovac ou encore Kraljeva Su-
tjeska. Ce fut le lieu où se déro-
ulait de nombreux évènements
importants de la vie politique,
diplomatique, sociale et religieu-
se de l’Etat bosnien médiéval. Les
bans et les rois de Bosnie résidai-
ent à Vranduk, c’est ici qu’ils re-
cevaient leurs invités de marques,
les délégations étrangères et les
représentants de la République
de Dubrovnik, qu’ils signaient
les chartes, négociaient les accor-
ds commerciaux, adoptaient les
lois... C’était l’âge d’or de Vran-
duk.
Au XVe siècle, Vranduk se
développe considérablement. Le
roi Tomas renforce les remparts,
remodèle le fort et fonde, dans
l’enceinte des murs, Vranduk
ville : Sotto Vranduch. Assiégée
plusieurs fois par les Ottomans,
Vranduk tombe finalement en
1463 et devient une fortification
militaire stratégique. Au début du
XVIIIe siècle, le prince autrichi-
en Eugène de Savoie, réalisant la
difficulté de conquérir Vranduk,
décide de le contourner lors de
ses conquêtes en Bosnie qui ont
laissé de nombreuses cités en état
Tvrđava Vranduk
S tari grad Vranduk je, vjero-
vatno, podignut krajem 14.
stoljeća na strateški vrlo važnom
putu. Od osnivanja do 1463. godi-
ne, Vranduk je banski, a zatim kra-
ljevski grad. U njemu su bosanski
kraljevi primali izaslanstva, pot-
pisivali ugovore i izdavali povelje.
Brat kralja Tomaša, Radivoj, se u
dokumentima spominje kao  “knez
od Vranduka”.
Vranduku je doživio pun razvoj
u XV. stoljeću. U okolici Vranduka
se razvio sustav obrambenih obje-
kata i unutar tih zidina manje nase-
lje “sotto Vranduch”.
Osmanlije su u više navrata op-
sjedale Vranduk. Zauzeli su ga 1463.
godine. U svom pohodu na Bosnu
1697. godine, Eugen Savojski je, uo-
čivši težinu osvajanja grada, zaobi-
šao Vranduk. Austrijske trupe su
Diwan - oktobar/octobre 2013.
de destruction totale, impitoya-
blement brûlées. Au XIXe siècle,
Vranduk est utilisé comme une
prison pour les opposants poli-
tique de l’administration ottoma-
ne, une période tristement célèbre
de l’histoire de la citadelle... La
domination ottomane qui a duré
plusieurs siècle a laissé jusqu’à
nos jours, de nombreuses tra-
ces comme la mosquée du sultan
Mehmed al-Fatih et la fontaine.
Les troupes autrichiennes
prennent Vranduk en 1878. C’est
la fin d’une époque tumultueuse
pour la citadelle qui perdra rapide-
ment sa place militaire stratégique,
car dès 1890 l’Autriche-Hongrie
retire ses garnisons de Vranduk.
Depuis cette date, la forteresse est
abandonnée. Toutefois, restaurée il
y a une dizaine d’année, la citadelle
est aujourd’hui en très bon état.
Pour les visiteurs, passionnés de
l’Histoire du Moyen Âge, Vranduk
est particulièrement intéressant
car malgré le temps et les différen-
tes modifications, la citadelle a
gardé sa forme originelle à quelque
détails près, comme la tour qui au
Moyen-Âge fut un peu plus élevée.
Lors d’une fouille archéologique
entreprise en 1968, on a retrouvé
ici de nombreuses pièces intéres-
santes datant du Moyen-Âge et du
période ottoman, tel que les vaisse-
lles, les bijoux, l’argent et les outils.
Aujourd’hui, ces pièces sont expo-
sées au Musée de Zenica.
1878. godine zauzele grad  i u njemu
držale posadu do 1890. godine kada
je napušten.
Džamija sultana Fatiha
Vrandučka stara džamija poz-
nata i kao Džamija sultana Fatiha
sagrađena je nakon što su 1463. go-
dine Osmanlije osvojile Vranduk.
Vrandučka džamija je bila tvrđavska
džamija sagrađena direktno uz utvr-
du. Ovakve džamije obično nisu im-
ale česmu, već bunar koji se nalazio
u sklopu utvrde.
Jedna od karakteristika ove
džamije su njena dva ulaza –sa sjev-
erne i sa zapadne strane. Veliki broj
imama ove džamije su bili iz obitelji
Imamovića u Vranduku. U ovoj
obitelji se čuva berat izdan od strane
bosanskog valije Silahdar Abdulah-
paše, u mjesecu muharemu 1195.
A.H. (1780. /1781.)
29
Kultura
Kaligrafija Ali ef. Faginovića, čuva se u Bošnjačkom isntitutu
Islamska i bošnjačka umjetnost u Bosni i Hercegovini kroz historiju
Bošnjaci su utjecali na razvoj
Osmanske umjetnosti
Činjenica je da su bošnjački umjetnici
imali veliki utjecaj na razvoj Osmansko-
islamske umjetnosti. Sve što se radilo u
Istanbulu radilo se i u Sarajevu. Bilo je to
ujednačavanje stilova. Bošnjaci su studi-
rali u Istanbulu i tamo prihvatali umjet-
ničke izraze. Bošnjaci su učestvovali u
razvoju Osmansko-islamske umjetnosti
i neki od najvećih umjetnika iz tog pe-
rioda bili su Bošnjaci, koji su u samom
Istanbulu utjecali na tu umjetnost
Autor: Anes Džunuzović
I
slam je sa svim svojim odlikama i
karakteristikama, određenjima i pra-
vilima u Bosnu stigao nekoliko dese-
tina godina prije nego su Osmanlije ušle u
Bosnu sredinom XV stoljeća. Pošto je islam
vjera ljubavi ili ljepote, savršenstva jednoće
i potrebe da se ta jednoča dokuči na razne
načine, umjetnost biva jedno od sredstava
potvrde Božije jednoće i sveprisutnosti.
Islamska umjetnost u
Kraljevini Bosni
Zabilježeno je da je islamska umjetnost
prvi put na tlo Bosne došla posredno, a ne
izvorno, stigla je kao vrijednost, dragocje-
nost kojom su trgovali bosanski plemići.
Bosanskom plemstvu posebno su bili za-
nimljivi perzijski ćilimi, koji su poklanjani
30
između plemstava kao posebna umjetnič-
ka vrijednost. Već početkom XV stoljeća
pojavljuju se prvi umjetnici Bošnjaci koji
se bave islamskom umjetnošću. Dakle,
pola stoljeća prije nego Bosna pada pod
Osmansku vlast neka umjetnička dijela koja
pripadaju islamskoj umjetnosti pripisuju
se nekim umjetnicima iz okoline Sarajeva.
Naravno, oni su bili inspirirani Osmansko-
islamskom umjetnošću čiji će utjecaj ostati
u Bosni sve do XX stoljeća, sa refleksijama i
utjecajem do današnjeg, savremenog izraža-
ja u islamskoj umjetnosti Bosne.
Dominacija Osmansko-islamke
umjetnost u Bosni
Naklonjenost umjetnosti, sklonost ka
lijepom, Bošnjaci su pokazali izuzetnim ra-
zumjevanjem islamske umjetnosti. U Ista-
nbulskim arhivama čuvaju se umjetnine iz
Osmanskom perioda pa se mogu naći dijela
nastala početkom XVI stoljeća, a koja pot-
pisuju umjetnici sa dodatkom riječi Bošnjak
na kraju imena. Dakle, samo pola stoljeća
nakon ulaska Osmanlija u Bosnu, već ima-
mo velike Bošnjačke islamske umjetnike.
Zapravo, bošnjački islamski umjetnici osta-
vili su nevjerovatan trag u osmansko-islam-
skoj umjetnosti, posebno u XVI stoljeću.
Nasuh Matrakči – Leonardo
Da Vinči istoka
Najpoznatiji među njima su Nasuh Ma-
trakči i Osman Nakaš. Matrakči je bio iz Vi-
sokog, a zvao se Nasuh Karađoz bin Abdu-
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Minijatura Osmana Nakasa: ‘Opsada Beča’
lah el-Bosnavi. Nadimak Matrakči dobio
je nakon što je stvorio takmičarsku igru
sa palicom pod nazivom “Matrak”, što na
turskom znači neprocjenjiva i nevjerovat-
na. Ne zna se tačna godina Matrakčijevog
rođenja, ali se zna da je 1481. godine po-
hađao Enderun školu za genijalce, u koju
je išao i sultan Sulejman Veličanstveni, po-
znat i kao Kanuni (Zakonodavac). U Ista-
nbul je otišao kao regrutovani vojnik. Živio
je u vrijeme tri sultana Bajazita II, Selima I i
Sulejmana Kanunija (Veličanstvenog). Bio
je svestrana ličnost, umjetnik koji je radio
kaligrafiju, slikao je, bio minijaturista, ali u
isto vrijeme je bio i naučnik, izuzetan ge-
ograf i matematičar, univerzalni um koga
porede sa Leonardom Da Vinčijem. Uveo
je novu vrstu minijaturnog slikarstva, a to
su minijaturne slike gradova. Učestvovao
je u ratnim pohodima posebno u vrijeme
Sulejmana Kanunija i to prema istoku i u
tim je pohodima oslikavao panorame gra-
dova. Najpoznatija je njegova sika, panora-
ma Istanbula iz 1537. Ime Nasuha Matrak-
čija nalazi se u svim najvažnijim svjetskim
umjetničkim enciklopedijama. Najzna-
čajni Matrakčijevi radovi su “Umdet-ul
Hisab” i “Dragulj o ratnicima”. Prvo djelo
dokazuje da je on otkrio genijalne metode
množenja u matematici. Jedan od značaj-
nih rezultata predstavljenih u ovoj knjizi je
metoda rešetke, koja se koristila u Enderun
školi, u kojoj je predavao skoro 50 godina
prije nego što je Džon Naper (John Napier)
predstavio tu metodu zapadnom svije-
tu.  Djelo “Dragulj o ratnicima” značajna
je rasprava o ratovanju i ratnim tehnikama
početkom XVI stoljeća. Matrakči ju je ob-
javio 1526. godine prije nego što se desila
velika Bitka kod Mohača, u kojoj je Sulej-
man Kanuni sa svojom vojskom porazio
Ugarsku vojsku, predvođenu Ludovigom
II. Pretpostavlja se da su u toj bici primjen-
jivani i savjeti iz Matrakčijeve knjige.

Matrakçı Nasuh: “Minijatura Tabriza”
Osman Nakaš – Glavni minijaturist
Osmanskog carstva krajem XVI
stoljeća
Osman Nakaš je rođen u Sarajevu.
Bio je jedan od osnivača Osmanske mini-
jature. Posato je glavni majstor slikarske
radionice krajem XVI stoljeća, što zapravo
znači da je bio najbolji umjetnik u državi.
Bio je izuzetan ilustrator. Nakašov stil u
ilustracijama opisan je kao “običan, ali
perceptivan”. Njegove ilustracije ukazuju
na najsitnije detalje, jednostavno opisuju
događaje u realnom stilu. Njegov rad uticao
je na sljedeće generacije slikara u Osmans-
kom carstvu. Savremeni turski pisac Orhan
Pamuk je u romanu ‘’Zovem se crvena’’ bio
inspiriran likom Osmana Nakaša. Ovaj lik
se provlači kroz cijeli roman.
Bošnjaci su bili i najveći pokrovitelji is-
lamske umjetnosti u Osmanskom carstvu
XVI stoljeća. Neke od najvećih i najpozna-
tijih džamija u Istanbulu gradili su bošnjački
begovi, paše i veziri. Posebno izdvajamo
džamije: Mehmed-paše Sokolovića, zatim
čuvenu Rustem-pašinu džamiju, Sinan-
pašinu, Atik Ali-pašinu, Ibrahimpašinu i
mnoge druge bez kojih se današnji Istanbul
ne može ni zamisliti.
Specifičnosti islamske umjetnosti
Bošnjaka u vrijeme Osmanlija
Činjenica da su bošnjački umjetnici
imali veliki utjecaj na razvoj Osmansko-
islamske umjetnosti daje nam za prvo da
kažemo kako je ta umjetnost istovremeno
i nacionalna bošnjačka umjetnost. Sve što
se radilo u Istanbulu radilo se i u Sarajevu.
Bilo je to ujednačavanje stilova. Bošnjaci
su studirali u Istanbulu i tamo prihvatali
umjetničke izraze. Bošnjaci su učestvovali
u razvoju Osmansko-islamske umjetnosti i
neki od najvećih umjetnika iz tog perioda
bili su Bošnjaci, koji su u samom Istanbulu
utjecali na tu umjetnost. Ono po čemu su
se razlikovali pojedini bošnjački umjet-
nici bili su motivi. Bošnjaci su oduvijek bili
inspirirani predislamskom umjetnošću i
dobom, umjetnošću stećaka i dobu Bosne
kao kraljevine. U umjetnosti stećaka imamo
specifičnosti koje su mogle i mogu biti prim-
jenjene u islamskoj umjetnosti i to je ono što
je specifičnost bosanske, bošnjačke islamske
umjetnosti, dakle motivi. Može se reći da je
islamska umjetnost u Bosni stoljećima bila
inspirirana prirodnim motivima Bosne,
pejzažima, biljnim svijetom, geografijom
koji su onda prenošeni u umjetnost. Da-
kle, to su te specifičnosti bošnjačke islamske
umjetnosti kroz historoju, ali i danas.
Islamska umjetnost u Bosni
tokom XX stoljeća
XIX stoljeće je jedno od zlatnih stoljeća
bošnjačke kaligrafije. U periodu od 1850. do
1920. godine u Bosni su postojale privatne
škole kaligrafije. To je bilo turbulentno vri-
jeme, nakon skoro pet stoljeća došao je
drugi civilizacijski i kulturološki nadzor,
došla je Austro-Ugarska vlast. Austro-Ugari
su očekivali da će Bošnjaci prihvatiti novi
umjetnički izraz, novu kulturu, kulturu koju
oni donose, a koja se temeljila na zapadno-
hrišćanskom svjetonazoru. U nametanju
svojih vrijednosti bili su pomalo i agresivni.
Međutim, Bošnjaci nisu prihvatili zapadnu
kulturu i umjetnost. U periodu vladavine
Austro-Ugarske Bosnom među Bošnjacima
nije bilo ni jednog akademskog slikara,
a razlog je ne prihvatanje zapadnjačkog
umjetničkog izražaja, ne prihvatanje za-
padne figuralne umjetnosti. Početkom XX
stoljeća najveće umjetničke zvijezde zapada
su Pikaso, Van Gog, Gogen, a kod nas su
to i dalje kaligrafi. U drugoj polovini XIX
stoljeća pojavljuju se i tri velike škole ka-
ligrafije u Bosni, konkretno u Sarajevu. To
su škole Abdulaha Hasetića, Husejn Rakim
Islamovića i Ali Faginovića.
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Ali Faginović je bio posljednji učitelj
kaligrafije koji je vodio vlastitu ka-
ligrafsku školu. Vještinu pisanja od Ali
Figanovića preuzeli su kaligrafi Derviš
Korkut i Husein ef. Rizvić. Prisustvo ovih
triju škola, posebno najmlađe, utjecalo je
da kaligrafija preživi i ostane prisutna u
Bosni u XX stoljeću, da preživi i Austro-
Ugarsku i Kraljevinu Jugoslaviju i SFRJ.
Broj kaligrafa XX stoljeća je mali, kao i
prepisivača Kur’ana. Samo su dva prepisa
Kur’ana napravljena među Bošnjacima
Bosne u XX stoljeću. Dakle, u XX stoljeću
islamska umjetnost u Bosni se svela na
nekoliko imena, na nekoliko kaligrafa.
Jedan od njih je i profesor Kovačević koji
je bio učenik kaligrafa koji su pohađali
zadnje kaligrafske škole.
Dragulji islamske umjetnosti
u Bosni
U Bosni se danas nalaze vrijedna
islamska umjetnička dijela. U Zemaljs-
kom muzeju, Arhivu grada Sarajeva,
Bošnjačkom institutu, Muzeju grada
Sarajeva, Gaz Husrev-begovoj biblio-
teci, nalaze se značajne kolekcije i dijela
iz islamske umjetnosti. Zemaljski muzej
ima jednu od najznačajnijih kolekcija
perzijske umjetnosti na svijetu. Riječ je o
kolekciji ćilima među kojima se nalazi i
fragment jednog ćilima iz XVII stoljeća.
Nažalost, ova kolekcija nije dostupna pos-
jetiteljima, posljednji put bila je izložena
nekad iza Drugog svjetskog rata. To je
izuzetna kolekcija. Također, biblioteka
Gazi Husrev-begova ima rukopise koji
imaju ogromnu umjetničku vrijednost.
Islamska umjetnost u
Bosni danas
Nakon agresije na BiH interes za is-
lamskom umjetnošću se budi. Tradicio-
nalni elementi islamske umjetnosti pop-
ut kaligrafije, arabeske, ebrua dobijaju
neke nove definicije bliske novom vre-
menu i poimanju umjetnosti. A, imamo
i moderne izražaje umjetničke grafike,
instalacije, ebrua koji je prilagođen
današnjem razumjevanju umjetnosti -
apstraktan je, ekspresivan, prihvatljiv
i modernom poimanju umjetnosti, lj-
epote, estetike. Kaligrafija dobija nove
znalce koji se obrazuju u Turskoj, Iranu
itd. Dakle, u Bosni se danas kada govo-
rimo o islamskoj umjetnosti radi sve
ono što se radi i u Istanbulu i u Kairu
i u Širazu i u Dubaiju. Iako ne postoji
katedra za islamsku umjetnost pri Aka-
demiji likovnih umjenosti recimo, post-
oje određena udruženja koja se bave
afirmacijom islamske umjetnosti, tradi-
cionalne i savremene, postoji i časopis
Islamic Arts magazine, i što je najvažnije
sve više zainteresirenih za učenje tehni-
kama islamske umjetnosti.
31
Kultura
Pozorište sjenki u tradiciji Bošnjaka
Karađoz - prvo bošnjačko pozorište
Autor: prof. Alen Zečević
N
alazeći se na razmeđu dva
civilizacijska kruga, dva svi-
jeta, Istoka i Zapada, Bosna
i Hercegovina je tokom svoje historije
afirmisala mnoge kulturne i obrazovne
tekovine, pored onih naslijeđenih iz vreme-
na srednjovjekovne bosanske kraljevine,
zadobijajući svoj konačan, potpuniji ob-
lik, stvarajući autohtonu, cjelinu sui ge-
neris, u mnogo čemu prepoznatljivu i
bogatu duhovnu supstanciju njenih ljudi.
Ta supstancija, koja se izgrađivala i posto-
jala kao formula koegzistencije različitih
kulturno-umjetničkih tradicija, a koju smo
naslijedili od naših predaka kao multilater-
alnu, snažila se i kontinuirano obnavljala
duhovnim snagama bosanskog čovjeka
kao njegovo kulturno-historijsko i duhov-
no tkivo. To duhovno tkivo sačinjavale su,
pored ostvarenih književnih i obrazovnih
dostignuća, i mnoge narodne igre, ple-
sovi, javni događaji koji su se održavali na
ulicama i trgovima gradova, kao prelazne
forme od uličnih predstava sa skromnim
sadržajem do savremenog pozorišta.
U bogatoj duhovnoj tradiciji Bošnjaka
svoje mjesto je pronašlo tursko ‘’pozorište
sjenki’’, nazvano Karađoz (Karagoz –
Crnooki), po istoimenom junaku. Pozorište
sjenki, koje je nastalo u istočnjačkoj, osman-
skoj kulturi, steklo je veliku popularnost
u Bosni i drugim provincijama Carstva,
ponajviše zahvaljujući činjenici da uslijed
islamskih propisa u Osmanskom carstvu
nije postojao teatar u savremenom evrop-
32
skom smislu. Figure u karađozu, izrađivane
od štavljene i jarko obojene kože, pokretao
je glumac – izvođač pomoću konca, pri
tome igrajući sve likove istovremeno, pa
je, prema tome, Karađoz osmišljen kao
predstava dvaju likova, Karađoza – kao
čovjeka iz naroda, i stranog gradskog aris-
tokrate Hadživata (Hacivat). Glavni junak,
Karađoz, je običan stanovnik sa ulica Cari-
grada koji je svojim šalama, bez imalo uste-
zanja, provocirao niže organe vlasti, najviše
zbog korupcije i grubog kršenja moral-
nih obrazaca ponašanja, razotkrivajući
nedostatke tog potkupljivog svijeta jezikom
koji izaziva batinu i kažnjavanje. O prirodi
njegovog lika pisao je francuski pjesnik
Gerard de Nerval koji je u zapisima naslov-
ljenim kao Voyage en Orient istakao da ‘’
u savremenim komadima, ovaj gospodin
(Karađoz) uvijek pripada opoziciji ‘’. Pored
tih likova, Karađoz je obogaćen sa još
nekoliko sporednih istanbulskih likova
kao što su pospani pušač opijuma (tiryaki),
nasilnik Tuzsuz Deli Bekir, čelebi (dendi),
hvalisavac Matiz i nekoliko ženskih likova
(zenne) koje ogovaraju stanovnike Istanbu-
la. Radnja je nekada mogla da bude posve
nepredvidiva i spontana, pa su se u pred-
stavi nerijetko pojavljivali i likovi iz brojne
Karađozove rodbine, hodža, rabin, igrač
na konopcu i dr. Prema tome, Karađoz je
vjerno oslikavao svakodnevni život običnih
ljudi u Istanbulu kao kosmopolitske metro-
pole, kao paradigme šarolikog Osman-
skog carstva čije se stanovništvo sastojalo
od različitih etno-nacionalnih i vjerskih
grupa. Tako se u karađozu pojavljuju likovi
Diwan - oktobar/octobre 2013.
iz različitih etnosocijalnih grupa: Turčin ili
Baba Himmet kao gorostasan lik drvosječe
iz Anadolije, čovjek koji u postupcima dru-
gih ljudi ne vidi loše namjere i pri tome se
ne srdi na Karađozove šale; zatim tu je i Laz,
debeli mesar sa obala Crnog Mora. Jedan
od zanimljivijih likova je svakako Kurd,
noćni čuvar u nekoj od istanbulskih ma-
hala, ne naročito rječit, što nastoji prikriti
svojim ozbiljnim izrazom lica. Uz njega tu
je i Adžem, Perzijanac, čovjek koji trguje
ženskom odjećom, šalovima i tepisima,
odličan poznavalac perzijske poezije čije
stihove često recitira u posve patetičnom
tonu, pa ga zbog toga domišljati Karađoz
naziva ‘’ružom Irana’’. Prikrivenu aristokrat-
iju predstavlja lik Ermenina, draguljara sa
fesom i kišobrana slomljene drške, čovjek
koji nastoji da impresionira druge svojim
naizgled aristorkratskim držanjem, iako
je i sam svjestan da si takav status ne može
priuštiti. Cjelokupna predstava ne bi bila
potpuna da se u njoj ne pojavljuju likovi Grk
i Franak, Levantinac i Evropljanin, u svo-
jstvu trgovca i liječnika. Pored njih je stalno
prisutan Jevrej (Yahudi), dobro poznati lik
u Karađozu, sklon cjenkanju, kao i Albanac
(Arnaut) koji na ulici prodaje bozu, trguje
stokom. Njima se pridružuje Rumelijac
(Rumelili) ili muhadžir, doseljenik sa Bal-
kana odmjeren u svakoj svojoj riječi.
Koliko je ljudi različitih nacionalnosti
živjelo u Istanbulu najbolje potvrđuju stari
Bošnjaci koji su govorili da je to grad u
kojem se stiče ‘’jetmiš ići mile’’, odnosno,
sedamdeset i dva svijeta, a Karađoz je up-
ravo odražavao takvu sliku istanbulskog ali
i osmanskog svijeta u cjelini.
Iako se Bošnjaci nisu pojavljivali u
ovom carigradskom teatru, predstava
Karađoz je ipak stigla u Bosnu, putujući
kroz mnoge gradove osmanskih provincija.
Pojavu i igranje Karađoza u Bosni zabilježio
je Evlija Čelebi na početku druge polovine
XVII stoljeća, gdje se teatar u potpunosti
prilagodio tadašnjim prilikama usvajajući
bosanski jezik. Karađoz, koji je dospjeo u
Bosnu i tu trajno ostao, doživjeo je nekoliko
promjena u odnosu na njegovu izvornu,
carigradsku formu. Imao je pet standard-
nih likova, junaka koji su proživljavali sve
moguće i nemoguće situacije, počev od
Karađoza, ćelavog grbavca kojeg odlikuje
snalažljivost i vještina da se prilagodi svim
nedaćama koje mu život donese. Uz njega
je Hadži – Hajvat, njegov prijatelj i drug,

lik kojeg karakteriše lukavost, spletkarenje i
logika varalice, koji je uvijek tražio priliku da
nadmudri svog prijatelja Karađoza. Treći je
Bekri Mujo, siledžija i problematični pijani-
ca, čovjek koji je uokolo nastojao da dokaže
reputaciju velikog zavodnika i ljubavnika.
Nasuprot njega stajao je simbol moralne
policije, predstavnik uleme Mehmed-
efendija, poznatiji kao Fenjerli, jer je imao
običaj da danju i noću nosi fenjer u potrazi
za sitnim kradljivcima. Peti, i posljedni lik,
bio je bogati Jevrej Bonsokadli Moša, lik
težak na novcu, škrtica, premda jedan be-
zazlen i dobroćudan čovjek, zbog ćega je
uvijek bio predmetom trojice šaljivđija.
Iako je Karađoz bio jako popularan u
širim društvenim krugovima, ipak, njegovo
održavanje nije uvijek nailazilo na odobra-
vanje. Tako se u vilajetskom listu Sarajevski
cvjetnik, koji je izašao u štampu 1870. go-
dine, pisalo da su to ‘’sramotne predstave’’, ali
sve to nije spriječilo da se Karađoz nastavi
održavati i za vrijeme austrougarske uprave
u Bosni i Hercegovini, sve do 1930. godine.
Njemački pozorišni historičar Georg Jacob
je zapisao da se 1904. godine u Sarajevu odi-
grala predstava karađoza u kafani Huseina
Pašalića, i da je tada bio zadivljen veoma
dobrim izvođačem programa, izvjesnim
Samuilom Gratijanijem. U toku predstave,
kao kuriozitet, moglo se primjetiti prisus-
tvo dvaju jezika, u prvom dijelu bosanskog,
a u drugom turskog jeziika, što je govorilo o
harmoniji bosanskog pozorišta sjenki. Po-
sljednji Karađoz-teatar u Bosni održavao
je u Sarajevu, na Crikus-placu, Hasib bin
Mehmed, koji je za sebe volio reći da je prvi
bosanski hokobaz (mađioničar), ali je usli-
jed prodora zvučnog filma i drugih oblika
narodne zabave, bio primoran da 1930. go-
dine ugasi svoje pozorište.
Karađoz je stoljećima bio prisu-
tan u duhovnom biću Bošnjaka, svojim
humorističnim predstavama doprinosio
obrazovanju i edukaciji najrazličitijih slo-
jeva društva, zanemarujući njihova etno-
konfesionalna opredjeljenja, pokazujući
se kao kulturna vrijednost koja nadilazi
unutardruštvene razlike i odbjedinjuje bo-
sanski folklor. Bošnjački narodni genije,
koji je imao sve potrebne pretpostavke za
afirmaciju drugoga i drugačijeg, pokazao je
da je u potpunosti ravnopravan spram dru-
gih, evropskih i svjetskih, da može polučiti
djela koja se svrstavaju u red najboljih os-
tvarenja na mnogim poljima stvaralačke
djelatnosti, i da je bosanskohercegovača
tradicija kao takva jedan od bitnih el-
emenata u stvaranju konačnog mozaika
svjetske kulturne baštine. Plodovi jedne
takve kulture, kakva je bošnjačka, sa čijim
se tekovinama znatan broj evropskih ze-
malja, nota bene, ni u kojem smislu ne
mogu komparirati ili čak staviti u istu ra-
van, pokazali su da bošnjačka tradicija nosi
specifičan kod duhovnog stvaranja.
Position
“Oui à la religion,
mais dans la sphère privée”
C
ette formule toute faite ière, sont garanties, sauf la répres-
émaille éditos, opin- sion des délits commis à l’occasion
ions et commentaires de l’usage de ces libertés.”
publiés dans des forums de dis- Article 9 CEDH : “1. Toute per-
cussion. Ainsi donc, la religion sonne a droit à la liberté de pen-
aurait toute sa place dans notre sée, de conscience et de religion ; ce
société, mais à condition qu’elle droit implique la liberté de chang-
soit confinée à la “sphère privée”, er de religion ou de conviction,
notion qui renverrait dans les ainsi que la liberté de manifester
faits les croyants à leurs domi- sa religion ou sa conviction indivi-
ciles. “Chez eux (et uniquement duellement ou collectivement, en
chez eux), ils exercent leur liberté public ou en privé, par le culte,
religieuse comme ils le veulent”, l’enseignement, les pratiques et
en somme. l’accomplissement des rites.
La notion de “sphère privée” 2. La liberté de manifester sa
ne fait l’objet d’aucune définition religion ou ses convictions ne peut
juridique. Chacun faire l’objet d’autres
peut donc y aller de restrictions que celles
sa subjectivité. C’est qui, prévues par la
ce qui conduit les ten- loi, constituent des
ants de ce discours mesures nécessaires,
à (faire semblant de) dans une société dé-
confondre le “privé” mocratique, à la sécu-
et l’“intime”, plus pré- rité publique, à la pro-
cisément à réduire le tection de l’ordre, de la
premier au second. santé ou de la morale
Or, une liberté dont publiques, ou à la pro-
l’exercice serait con- tection des droits et lib-
finé à l’intimité ne ertés d’autrui.”
serait qu’une illusion. Mehmet A. Saygın Les passages surli-
Cela n’a pas plus de gnés de ces deux arti-
sens que de garantir la liberté de cles sont cruciaux : c’est parce que
pensée à condition que la per- le “privé” n’est pas l’“intime” que
la liberté religieuse peut s’exercer
sonne qui l’exerce se taise.
Il peut être intéressant de également en public. Et l’exercice
mettre la rhétorique de la sphère en public de la liberté religieuse
privée réduite à la sphère inti- ne peut être circonscrit qu’à la
me à l’épreuve d’une analyse seule condition de satisfaire aux
juridique élémentaire. La lectu- exigences posées par le § 2 de
re des instruments de garantie l’article 9 CEDH. Le droit en vi-
des droits humains fait ressor- gueur est donc clair.
tir qu’au contraire, le privé n’est Lorsque l’amalgame entre
pas l’intime. Pour la Belgique, il “sphère privée” et “sphère intime”
s’agit des articles 19 de la Con- est dû à l’ignorance, il est regret-
stitution (C) et 9 de la Conven- table. Lorsqu’il traduit de la mau-
tion européenne des droits de vaise foi, il devient coupable de
l’Homme (CEDH). violation d’une liberté fondamen-
Article 19 C : “La liberté des tale. Or, la liberté garantie par
cultes, celle de leur exercice pub- ces deux dispositions est celle de
lic, ainsi que la liberté de mani- tous et la réduction de son champ
fester ses opinions en toute mat- nuirait à tous.
Diwan - oktobar/octobre 2013. 33
Književnost
Michel Rodange Félix-a Thyes
Književnost u Luksemburgu (I)
N
a evropskoj književnoj
karti nisu prisutni čak ni
obrisi Luksemburga. On
je jedna bijela mrlja, jedan vakum,
koji van granica Velike kneževine
samo rijetki upućeni znaju popuniti
imenima autora i njihovih dijela. Van
luksemburških granica ljudi često ne
znaju ni koji se jezici govore i pišu
ovoj poslije Malte najmanjoj državi
Evropske Unije, a da ne govorimo o
tome na kojim tradicijama se zasniva
današnja luksemburška književnost,
kojim temama se bave njihovi pisci,
koji trendovi i tendencije se tu mogu
pratiti. Međutim, onaj ko se malo
bolje zagleda brzo će otkriti da ovdje
na malom prostoru vlada tematska i
formalna raznolikost i višeglasje.
Za ovo skučeno/ograničeno zna-
nje čitalačke publike u Zapadnoj
Evropi i šire postoje dobri razlozi.
Oni su u vezi sa jezičkom situacijom
uzrokovanom geografskim položa-
jem i historijom jedne države koja je
oduvijek bila na presjeku romanskih
i germanskih kultura, koje su utjeca-
le na njene folklorne, kulturne i je-
zičke navike, a koja se opet trudila da
zadrži određenu samostalnost.
Na osnovu ovih posebnih okol-
nosti tokom stoljeća je ovdje nastao
– barem u Evropi – jedinstven jezički
krajolik koji karakteriše zajedničko i
paralelno djelovanje triju jezika: luk-
semburškog, njemačkog i francu-
skog u svakodnevnom životu, u svim
slojevima društva i u cijeloj državi.
Ova kompleksna višejezična
komponenta se odražava i na luk-
semburšku književnost, te obilježa-
va biografiju luksemburških pisaca
– pri čemu pojam „luksemburška
književnost“ može biti problema-
tičan. Naime, čisto jezički gledano,
luksemburška književnost ne posto-
ji, nego književnost koja se izražava
na tri ili – ako tome dodamo i autore
koji pišu na engleskom jeziku – čak
četiri jezika. Ova polifona produkci-
ja se sažima pod pojmom „Luxem-
34
Michel Lentz Nikolaus Welter
burgensia“ – što je izraz, koji označa-
va sve što je napisano i odštampano a
što su napisali Luksemburžani, što je
napisano u Luksemburgu ili o Luk-
semburgu, neovisno od datog jezika
kojim je pisano.
Mlada književnost
U poređenju sa susjedima bogate
tradicije – Francuskom i Njemačkom
– luksemburška književnost ima re-
lativno kratku historiju. Iako je bio-
grafski ep u stihovima o viandeškoj
predstojnici samostana Yolandi, koji
je oko 1290. godine napisao bene-
diktski sveštenik Hermann von Vel-
denz (umro 1308. godine) potvrđeni
pisani dokument iz Srednjeg vijeka,
ipak se nastanak luksemburške naci-
onalone književnosti uobičajeno da-
tira u prvu polovinu 19. stoljeća.
Kao okvirni datum uzima se
1839. godina koja predstavlja jasnu
prekretnicu u historiji Luksemburga.
Sporazum – koji su 19. aprila te go-
dine u Londonu potpisale velike sile
– odredio je granice sada nezavisne
Velike kneževine, te je od nje nači-
nio jednojezičnu oblast u kojoj će
domaći stanovnici koristiti isključi-
vo luksemburški jezik. Luksembur-
ški nacionalni osjećaj se definitivno
probudio.
Klasično trozviježđe
U ovu prvu generaciju nakon
1839. godine, koja se izražavala pr-
venstveno na dijalektu, spadaju tri
autora koji i danas važe za klasike
luksemburške književnosti: Michel
Lentz (1820.-1893.), koji je 1959.
godine napisao tekst luksemburške
nacionalne himne „Ons Hémécht“,
te u čijim pjesmama (koje su ka-
snije često prerađivane u šansone)
do izražaja dolaze patriotski osje-
ćaji njegovih sunarodnjaka („De
Feierwon“, „ Wé méng Mamm nach
huôt gesponnen“); Edmond de la
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Batty Weber Edmond de la Fontaine
Fontaine (1832.-1891.), poznatiji
pod svojim pseudonimom Dicks,
koji se smatra osnivačem pozorišta
na luksemburškom jeziku; te Michel
Rodange (1827.-1876.) koji je sa
svojim (po ugledu na Goetheov ep
„Reineke Fuchs“) velikim epom u
stihovima „Renert oder de Fuuß am
Frack an a Ma’nsgrëßt“ 1872. godine
stvorio luksemburški nacionalni ep
bez premca. Na prvu dvojicu do da-
nas podsjeća spomenik postavljen na
trgu Place d’Armes – koji je bio prvi
takve vrste u Luksemburgu uopće.
Sa ovom popularnom trojicom
pisaca književnost na lokalnom je-
ziku krajem 19. stoljeća doživjela je
najveći procvat. Osim toga, razvijale
su se i književnosti na francuskom i
njemačkom jeziku, ali njihova pri-
sutnost je u svijesti čitalačkog sta-
novništva bila dosta manje izražena.
Spomenimo barem Félix-a Thyes-
a (1830.-1855.) koji važi za prvog
luksemburškog autora koji piše na
francuskom jeziku, te čiji je roman
„Marc Bruno: profil d‘artiste“ objav-
ljen posthumno iste godine kada je
i umro.
Za razliku od toga, o luksembur-
škoj književnosti umjetničke vrijed-
nosti na njemačkom jeziku može se
govoriti tek na prelazu u 20. stoljeće.
Njen najvažniji predstavnik je Niko-
laus Welter (1871.-1951.) koji piše o
luksemburškim temama na njemač-
kom jeziku – na primjer kao drama-
tičar u djelu „Sinovi Öslinga“ („Die
Söhne des Öslings“ - 1904), te kao
pjesnik u djelu „Visoka peć“ („Hocho-
fen“ – 1913). U isto vrijeme Welter
važi za prvog luksemburškog histori-
čara književnosti. Neke njegove knjige
su objavljene u Njemačkoj, tako da
je ovaj autor i van granica svoje ze-
mlje uživao određeni književni reno-
me. Rame uz rame s njim stoji Batty
Weber (1860.-1940.) koji je postao
poznat kao romansijer („Fenn Kass“,
1913) i izvanredno produktivan fe-
ljtonist. Listovi njegovog „Kalendara
na otkidanje“ izlazili su skoro svakod-
nevno u „Luksemburškim novinama“
od 1913. do 1940. godine.
(Nastaviće se)
Abdulah Sidran est un écrivain, poète et scénariste bosnien
SARAJEVO DIT: JE SUIS UNE ILE AU COEUR DU MONDE
A bdulah Sidran est né en
1945 à Bieniesevo, en Bo-
snie-Herzégovine. Il de-
vient très vite l’un des plus grands
poètes de Bosnie-Herzégovine, mais
aussi de toute l’ex-Yougoslavie. Cer-
tains de ses recueils ont marqué la
vie littéraire de son pays (Chahba-
se, Ars poetica, Testament du mer-
veilleux) et ont été partiellement
traduits en différentes langues. Il
est mondialement connu comme
scénariste des films d’Emir Kustu-
rica (Papa est en voyage d’affaire, le
Temps des gitans, etc.).
Les oeuvres de Abdulah Sidran,
en vers et en prose, sont intimement
liées à la ville de Sarajevo, à la Bo-
snie multiéthnique et multiculture-
lle, à son origine bosniaque et slave
de provenance musulmane.
Abdulah Sidran est membre
de l’Académie des sciences et des
arts de la Bosnie-Herzégovine
(ANUBiH).
SARAJEVO DIT : JE SUIS UNE
ILE AU COEUR DU MONDE
Immense est le monde, les
continents dérivent
et le malheur sévit partout, mais
ici les choses sont
différentes : au nord comme au sud,
la forêt embaume pareillement
et cette fragrance
ne ressemble à rien qu’on ait
entendu, vu ni touché.
En vain se dilatent les narines
(pour l’embryon,
le ventre de sa mère n’aurait-il
pas justement cette odeur ?)
Odeur de Rien, qui de la même voix
pleure et chante
car l’amour et le malheur ont ici
le même visage,
tout est semblable. Aux portes
de la ville,
des sentinelles saisies d’effroi,
des sentinelles
qui dorment debout (portées sur
une aile invisible),
mais une voix, toujours la même,
les fait sursauter :
Sarajevo, la foudre t’anéantisse !
A nouveau
quelqu’un m’appelle à l’aide.
Le désespéré ou le sage, l’enfant,
l’aventurier ou le voyou
devant moi réconciliés ! Tout est un,
tout revient au même.
Je suis une île au cœur du monde.
Rien ne m’atteint hormis son sang
alangui, hormis
la peur qui plane au-dessus
de nous tous.
Le silence, et rien alentour.
NEBULEUSE DU VIDE
Tends l’oreille :
Ne l’entends-tu pas grisonner, la
chevelure de la Terre lasse ?
Le Monde dérive dans une
nébuleuse de vide.
Cette île, espace découvert,
est en train de sombrer.
Quand nos têtes seront enfouies
dans le sol,
Elles seront longtemps encore bercées
Par le souffle lourd d’un vent
souterrain.
Seuls les mots survivront
- ceux que nous n’avons jamais
prononcés -
Préservant longtemps, ô prodige,
Le souvenir de notre séjour ici-bas.
Tends l’oreille :
ne l’entends-tu pas grisonner, la
chevelure de la Terre lasse ?
Le Monde dérive dans une
nébuleuse de vide.
ILS SE LEVENT DE LEUR TOMBE
Ils se couchent dans la tombe
Tels des enfants innocents
Les Musulmans de Bosnie
Ils partent en exil
Tels des enfants insouciants
Les Musulmans de Bosnie
En exil, dans la tombe
Tels des enfants imprudents
Ils partent, ils se couchent
Les Musulmans de Bosnie
Mais voyez maintenant
De leur exil lointain
De leur bannissement atroce
Ils nous reviennent - nos bons
Bosniens !
Le visage grave
Ils se lèvent de leur tombe
- leur foi en est affermie -
Nos bons Bosniens
Le cœur vaillant
Ils se lèvent de leur tombe
- leur âme en est embellie -
Nos bons Bosniens
Ils se lèvent de leur tombe
Plus forts en esprit
Plus forts et plus ardents
Nos bons Bosniens
Oh mon Dieu
Comme il en reste peu
Mais qu’elle est puissante la lumière
victorieuse
Qui illumine leur face.
Diwan - oktobar/octobre 2013.
POURQUOI SOMBRE VENISE
Je regarde le ciel au-dessus de Venise.
Là-haut, et partout, Dieu demeure.
Unique.
Celui qui a créé l’univers,
les sept milliards
de mondes de l’univers,
dans chaque monde,
plein de langues et de peuples
et une Venise.
Il a donné un petit peuple
dans un monde,
sur un continent appelé Europe,
dans la tribu
des Slaves du Sud. Là est la frontière.
Bosnie, Bosnie, Bosnie. Là se rejoignent
et s’affrontent la croix de l’Est et la croix
de l’Ouest, issues d’une même croix.
Le peuple bosniaque est doux.
C’est pour cela qu’il fut touché
par la main
d’une foi en un Dieu qui n’est pas né,
n’a pas donné vie, mais qui est le seigneur
des mondes et le maître du jugement
dernier.
Je regarde le ciel au-dessus de Venise.
Les seigneurs terrestres ont décidé
que le peuple bosniaque n’existe pas.
Venise sombre. L’Europe sombre.
Sombres le berceau et l’enfant
dans le berceau.
Sombres les continents. Sombre la rose
dans le vase en verre de Murano.
Sombre Murano. La chambre
d’hôtel sombre.
Pourquoi le peuple bosniaque
ne doit pas exister dans le monde ?
Parmi les couleurs, une de moins ?
Parmi les parfums, un de moins ?
Pourquoi ne faut-il pas que
dans le monde
cette Venise existe ?
Parmi les merveilles, une de moins ?
Je regarde le ciel au-dessus
du monde terrestre.
En un grand arc, une étoile tombe
dans l‘univers sans fond. Comme si
elle tombait au milieu du Grand canal.
Le monde terrestre, parmi les
sept milliards
de mondes de l’univers,
veut s’appauvrir de tout un peuple.
Telle est la volonté des seigneurs
terrestres.
Dans l’univers, alors, une étoile tombe.
Pour cela sombre Venise.
L’univers devient plus pauvre,
de tout un monde.
Telle est sa volonté.
35
Historija
Historija Velike kneževine Luksemburg IV
Otvaranje prema svijetu
D
rugi svjetski rat je doveo
do nove orijentacije luk-
semburške vanjske poli-
tike. Svojim sudjelovanjem u ratnim
naporima saveznika Luksemburg je
izgubio svoj neutralni status, te je
mogao da računa na svoje mjesto u
internacionalnoj zajednici koja je
nastala nakon 1945. godine. Velika
kneževina je osnivački član svih po-
sljeratnih organizacija koje su se za-
snivale na multilateralnoj saradnji:
Ujedinjenih nacija, Benelux-a, Or-
ganizacije za evropsku ekonomsku
saradnju (OEEC), Briselskog saveza,
Savjeta Evrope, Sjevernoatlanskog
saveza (NATO).
Međutim, odlučujuće otvaranje
je uslijedilo tek u okviru evropskog
procesa ujedinjenja. Možda nije bila
slučajnost da je historijska inicijativa
za ujedinjenje Evropljana došla od
francuskog ministra vanjskih po-
slova, koji je rođen u Luksemburgu
kao sin oca Francuza i majke Luk-
semburžanke, naime Robert-s Schu-
man-a. Odgojen u obje kulture, bio
je spreman za veliko djelo njemač-
ko-francuskog pomirenja. Kada je
Schumann 1950. godine napravio
plan za osnivanje Evropske zajedni-
ce za ugalj i čelik (EGKS) i Luksem-
burg je bio uključen. Zahvaljujući
velikoj spretnosti luksemburških
diplomata, Luksemburg je 1952.
godine izabran kao sjedište visokog
predstavništva Evropske zajednice
za ugalj i čelik (EGKS). Osnivanjem
36
EGKS-a, najvažniji ekonomski sek-
tor Velike kneževine – industrija
željeza i čelika – stavljen je pod kon-
trolu jedne nadnacionalne instituci-
je. Za Luksemburg je to bio i riziko,
ali takođe i šansa, jer je zbog svoje
značajne proizvodnje željeza i čelika
bio punopravno zastupljen u organi-
ma ove zajednice.
Luksemburg je 1957. godine potpi-
sao „Rimske ugovore“ sa Francuskom,
Njemačkom, Italijom, Belgijom i Ho-
landijom o osnivanju Evropske eko-
nomske zajednice (EWG) i korištenju
atomske energije (Euroatom). Vlada
je uspjela da, tokom pregovora, osigu-
ra pravnu jednakost svih država, pa i
najmanjih, te direktno zastupništvo
u organima zajednice (Evropska ko-
misija, Savjet ministara i.t.d.). Ugovor
iz 1965. godine - o fuziji egzekutivnih
organa raznih zajednica - učvrstio je
poziciju grada Luksemburga kao jed-
nog od tri glavna grada Evropske Uni-
je, pored Brisela i Strazburga. U luk-
semburškom glavnom gradu nalaze
se važni organi i institucije zajednice:
Generalni sekretarijat evropskog par-
lamenta, Sud, Evropska investiciona
banka, razne službe Evropske komi-
sije, Evropska služba za državnu revi-
ziju, Evropska služba za publiciranje
i.t.d. Za ove institucije luksemburška
vlada je napravila „Evropski kvart“ na
Kirchberg-platou.
Njegova mala veličina nije smeta-
la Luksemburgu u tome da ima ak-
tivnu ulogu tokom izgradnje evrop-
Diwan - oktobar/octobre 2013.
ske unije. Premijer Pierre Werner
(1913.-2002.) može se smatrati uteme-
ljiteljem eura. Nakon što je izabran za
vođu ekpertne grupe, on se već 1970.
godine u Evropskoj komisiji zalagao
za integraciju valute (Wernerov plan).
Šengenski sporazum o ukidanju lič-
nih kontrola na granicama je nazvan
po jednom luksemburškom selu gdje
su 1985. godine potpisani prvi spora-
zumi. Dva luksemburška državnika,
Gaston Thorn i Jacques Santer bili su
od 1981. do 1985., te od 1995. do 1999.
godine u vodstvu Evropske komisije.
Od Joseph-a Bech-a (1887.-1975.) pa
sve do Jean-Claude Juncker-a (rođe-
nog 1954.) luksemburški političari
su se pokazali kao spretni posredni-
ci u evropskim pregovorima. Rezul-
tati referenduma iz 2005. godine o
Evropskom ustavu (56,52% glasova
za) pokazuju da je većina Luksem-
buržana za produbljivanje evropskog
ujedinjenja.
Ekonomske promjene nakon
1945. godine
Nakon 1945. Godine, Luksemurg
je započeo zapanjujući ekonomski
razvoj čije su posljedice bile stalno
povećanje životnog standarda te osi-
guranje socijalnog mira. Međutim,
zbog nekadašnje jednostrane eko-
nomije, Luksemurg je 1974. godine
snažno pogodila kriza industrije
željeza i čelika. Od 1974. do 1992.
godine industrija željeza je smanjena
za više od 50%, dok je broj zaposle-
nih u industriji željeza i čelika opao
za dvije trećine. 1997. godine uga-
šena je posljednja visoka peć. Samo
nekoliko modernizovanih fabrika je
preživjelo krizu. Sluteći ovu krizu,
država je već 50-tih godina započe-
la politiku diverzifikacije industrije.
Konačno je uslužni sektor došao na
mjesto industrije željeza i čelika, te
je postao najvažnija lokomotiva luk-
semburške ekonomije.
60-tih godina počeo je razvoj fi-
nansijskog centra. Velika kneževina
je pri tome profitirala od restriktiv-
nih inostranih zakona i od razvoja
euro-dolar-tržišta. Internacionalne
banke su se u velikom broju otvorile
svoja sjedišta u Luksemburgu. Da-

nas finansijski centar, čije su aktiv-
nosti postale raznolike, čini petinu
bruto domaćeg proizvoda, desetinu
nacionalne zaposlenosti, te trećinu
državnog prihoda od poreza. Luk-
semburgu je pošlo za rukom da
uspješno razvije određene oblasti
ekonomije koje puno obećavaju, na
primjer oblasti finansija ili audiovi-
zuelne oblasti. U ovome leži jedan
od ključeva luksemburškog uspjeha.
Pogled u budućnost
Luksemburg je na početku 21.
stoljeća jedno raznoliko društvo, ze-
mlja koja cvjeta i koja se bez proble-
ma integrisala u evropsku zajednicu.
Sadašnji ubrzani porast stanovniš-
tva se dešava skoro isključivo pu-
tem useljenja. Nasuprot tome je broj
Luksemburžana, zbog malog broja
djece, ostao skoro isti. Na taj način
dolazi do sve veće neuravnoteženo-
sti između „domaćih“ i stranaca koji
ovdje žive, te do opasnosti od rasta-
kanja društva. Zbog toga se sadašnji
državni organi zalažu za dva odlu-
čujuća faktora integracije: za politič-
ko učešće i za luksemurški jezik kao
zajednički jezik za sve nacionalnosti
koje žive u Luksemburgu. Međutim,
ostaje pitanje da li će Luksemburg
uspjeti da sačuva svoj kolektivni
identitet i svoj specifični socioeko-
nomski model u jednom vremenu
sve veće globalizacije?
Luksemburg i “Velika regija“
Luksemburg sa svojim susjedi-
ma Saarland-om, Lothringen-om,
Rheinland-Pfalz-om i Valonijom
veže zajednička historija. Danas se
ove historijske veze nastavljaju u
„Velikoj regiji“, jednoj oblasti tran-
snacionalne i međuregionalne sa-
radnje na površini od preko 65.000
km² i sa 11 miliona stanovnika. U
„Velikoj regiji“ nema velikih inter-
nacionalnih metropola. To je nado-
knađeno osnivanjem „Kvatropole“,
jedne mreže gradova koja ide pre-
ko granica i koja povezuje gradove
Luksemburg, Trier, Saarbrücken i
Metz. Za Luksemurg je razmjena sa
susjednim regijama i nužnost i sva-
kodnevna realnost. Svaki dan dola-
zi preko 130.000 ljudi iz Francuske,
Belgije i Njemačke da rade u Lukse-
murgu. Ekonomskom procesu inte-
gracije može se pridodati i kulturna
dimenzija. 2007. godine se program
„Luksemburg i Velika regija, evrop-
ski glavni grad kulture“ protezao po
cijeloj regiji.
Jezici u Luksemburgu (II)
Upotreba jezika: priznate
prakse bez službenog jezika
Država, škola i crkva su tri
institucije čija jezička praksa do-
zvoljava interesantnu analizu.
Naime, u Velikoj kneževini Luk-
semburg ne postoji službeni jezik,
tako da su francuski, njemački i
luksemburški jezik svugdje pri-
sutni u različitoj mjeri, te dijele
svoje uloge kao poslovni, knji-
ževni i jezici sporazumijevanja.
Jezici na državnom nivou
Zakoni su formulisani na
francuskom jeziku. To ima za
posljedicu da je – pravno gleda-
no – samo francuski jezik mje-
rodavan na svim nivoima javne
uprave.
Za razliku od toga, govor-
ni francuski jezik je vremenom
skoro sasvim nestao iz parla-
menta (poslaničkog doma), iako
ga neki ministri u važnim izvje-
štajima vlade koriste radije nego
luksemburški. Upotreba jezika
na ovom veoma službenom mje-
stu nije izričito definisana, tako
da se političari i političarke ov-
dje orjentišu po svom ličnom
izboru.
U stvarnosti, redovne ra-
sprave u parlamentu se danas
održavaju na luksemburškom
jeziku. Tako se dešava da se isto-
vremeno i bez problema koristi
više jezika, što se odražava u
tzv. Izvještaju poslaničkog doma
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Integracija
(„Compte rendu des séances pu-
bliques“), koji izlazi kao prilog u
luksemburškim dnevnim novi-
nama. Transkripcija rasprava je
na luksemburškom jeziku (ovdje
se radi o najdužim tekstovima
koji redovno izlaze na ovom jezi-
ku), a pitanja za vladu se obično
postavljaju na francuskom jezi-
ku. Tekstovi zakona su uvijek na
francuskom jeziku.
Kako bismo razumjeli ovu si-
tuaciju moramo znati da se – po
zakonu od februara 1984. godine
– u oblasti javne uprave i pravo-
suđa mogu koristiti francuski,
njemački i luksemburški jezik.
Isti izbor ima svaki građanin
kada piše zahtjeve javnoj upravi,
mada uprava nije obavezna da
odgovori na istom jeziku.
Iako je njemački jezik u jav-
nom životu na nacionalnom ni-
vou sveukupno slabo prisutan,
na općinskom nivou je to sasvim
drugačije, kako u usmenoj tako i
u pismenoj komunikaciji. Na dr-
žavnom nivou se rad administra-
cije zasniva na jednoj stabilnoj
ravnoteži: francuski se koristi u
pisanju a luksemburški u govoru
(za posao i komunikaciju).
Ovakva praksa je postala uobi-
čajena i na najvišem nivou: tako je
premijer vlade Jean-Claude Junc-
ker 1996. godine godišnji izvještaj
vlade o ekonomskom, socijalnom
i finansijskom položaju nacije po
prvi put objavio na luksembur-
škom jeziku. (Nastaviće se)
37
Predstavljamo
Poziv za 430.000 radnika i penzionera koji žive ili rade u Luksemburgu
Izbori za radničku komoru
J ean-Claude REDING, predsjed-
nik radničke komore u pozivu za
nastupajuće izbore je rekao:
“U Luksemburgu, u novembru 2013.
godine, biće održani socijalni izbori na
državnom nivou (za radničku komoru)
i u preduzećima sa najmanje 15 upo-
slenih (za zastupnike osoblja). Na nivou
radničke komore radi se o izborima za
članove skupštine, koji će kroz svoje istupe
i publikacije u narednih pet godina zastu-
pati interese svih radnika i penzionera.
Ovi izbori predstavljaju stub naše demo-
kratije u Velikoj kneževini, jer omogućavaju
svim radnicima i penzionerima bez obzira
na njihovo državljanstvo i mjesto stanovanja
da izborom svojih predstavnika u radničkoj
komori bolje zastupaju svoje zahtjeve.
Radnička komora je Vaš glas u procesu
donošenja zakona i u mnogobrojnim so-
cijalnim i ekonomskim odborima u zemlji.
Ona daje svoje stajalište o svim nacrtima za-
kona koji se direktno ili indirektno tiču njen-
ih članova kako bi zaštitila njihove interese i
interese njihove djece.
Podrškom kandidata iz Vaše strukovne
grupe možete ojačati uvjerljivost radničke
komore kod luksemburških institucija, te joj
na taj način omogućiti da ispuni svoju ulogu
kod zakonskog priznavanja i poboljšanja sta-
tusa radnika i penzionera u punom obimu.
Radnička komora je komora za Vašu
struku, koja zastupa Vaše interese kao
radnika i penzionera.”
KO IMA PRAVO IZAĆI NA IZBORE?
Oko 430.000 radnika i penzionera koji
su trenutno zaposleni ili su bili zaposleni
u Luksemburgu, bez obzira na njihovo
državljanstvo i mjesto stanovanja, pozivaju
se da u novembru 2013. godine učestvuju u
izborima zastupnika njihove strukovne ko-
more – radničke komore.
Podrškom kandidata iz Vaše strukovne
grupe možete ojačati uvjerljivost radničke
komore kod luksemburških institucija, te joj
na taj način omogućiti da ispuni svoju ulogu
kod zakonskog priznavanja i poboljšanja sta-
tusa radnika i penzionera u punom obimu.
RADNIČKA KOMORA SE
PREDSTAVLJA
Glavni zadatak radničke komore se
sastoji u tome da zastupa i brani interese
radnika i penzionera.
Njene nadležnosti i aktivnosti obuh-
vataju sljedeća polja:
- Konsultativni zadaci: putem izrade
stajališta o nacrtima zakona i o propisima
velikog kneza u okviru procesa donošenja
zakona;
38
- Zastupanje: putem prisustva u
državnim savjetodavnim organima;
- Informisanje: putem brojnih pub-
likacija za radnike i radni svijet;
- Obrazovanje: putem učešća u
oblikovanju i organizaciji stručnog
obrazovanja;
- Dodatna kvalifikacija: putem po-
nude dodatnih kvalifikacija u Lifelong
Learning- centru (centru za doživotno
učenje) u Luksemburgu.
- Slanje radničkih zastupnika u in-
stitucije za socijalno osiguranje, te kao
posmatrače u socijalni sud i sud rada.
ZAŠTO BIRATI?
ŽELIM POVEĆATI UTJECAJ RADNIKA NA
POLITIČKE DEBATE. JA ĆU BIRATI!
Radnička komora (CSL) štiti interese
svojih preko 430.000 članova. Ona zastupa
sve radnike i učenike na praksi koji žive u
Luksemburgu ili u inostranstvu, a koji su
zaposleni u Luksemburgu, te penzionere
koji su prije radili u Luksemburgu.
Na taj način je radnička komora Vaš glas
u procesu donošenja zakona i u brojnim
socio-ekonomskim institucijama u državi.
ŽELIM ODRŽATI MOJU KUPOVNU MOĆ.
JA ĆU BIRATI!
Radnička komora (CSL) izrađuje so-
cio-ekonomska stajališta kako bi se borila
protiv smanjenja socijalnih doprinosa. Ona
daje komentare na ekonomske i socijalne
tokove, koje radnici moraju pažljivo prati-
ti (preraspodjela, inflacija, troškovi plata,
i.t.d.). U ovome kontekstu ona se redovno
izjašnjava o korisnosti “indeksa” koji ga-
rantuje održavanje Vaše kupovne moći.
Radnička komora je pokazala da “indeks
kupovne moći” ne šteti natjecateljskim
sposobnostima luksemburških preduzeća.
BRINEM SE ZA SVOJU PENZIJU.
JA ĆU BIRATI!
Radnička komora (CSL) šalje svoje za-
stupnike u institucije socijalnog osiguranja
kao što su nacionalno penziono osiguranje
i nacionalno zdravstveno osiguranje. Ona
formuliše obrazložena stajališta u prilog odr-
žanju i povećanju doprinosa socijalnog osi-
guranja. U okviru debate o penzijama, ona je
pokazala da postoje alternative za smanjenje
socijalnih doprinosa koje je uvela vlada .
ŽELIM BITI INFORMISAN(A) O SVOJIM
PRAVIMA. JA ĆU BIRATI!
Radnička komora (CSL) izdaje
brošure i elektronske informacione no-
vine, koje objašnjavaju prava radnika:
Diwan - oktobar/octobre 2013.
- Otkazi
- Godišnji odmor
- Penzije
- Bolovanje
- Porezi
- i.t.d.
Tu ćete naći odgovore na svoja
svakodnevna pitanja i primjere za
podnošenje zahtjeva ili žalbi kod svog
poslodavca ili kod organa vlasti.
Ove publikacije se po vrlo niskoj cijeni
mogu nabaviti u knjižarama, a na internetu
stoje na raspolaganju za besplatan download.
BRINEM SE ZA SVOJE ZDRAVLJE NA
RADNOM MJESTU. JA ĆU BIRATI!
Radnička komora (CSL) bavi se i zdrav-
ljem i sigurnošću radnika u Luksemburgu.
Trenutno CSL izrađuje indikator za mjere-
nje i istraživanje radnog kvaliteta u Luksembur-
gu. Na osnovu toga će moći biti izrađene kon-
kretne mjere za poboljšanje radnog kvaliteta.
Osobe koje su izložene stresu na radnom
mjestu mogu, osim toga, dobiti i besplatno
savjetovanje u radničkoj komori.
BRINEM SE ZA SVOJU BUDUĆNOST I
BUDUĆNOST SVOJE DJECE.
JA ĆU BIRATI!
Radnička komora (CSL) učestvuje
u organizaciji stručnog obrazovanja i
daljnjeg stručnog kvalificiranja.
Svjesna činjenice da su nezaposlenost
i nedovoljno obrazovanje blisko povezani,
radnička komora nudi veliki broj mogućnosti
obrazovanja na različitim nivoima, te pri
tome podržava različite obrazovne koncepte
(večernju školu, osnovne i stručne seminare,
univerzitetske studije u saradnji sa inostranim
institucijama, certificiranje Vaših stručnih
sposobnosti, potvrđivanje Vašeg znanja koje
ste stekli tokom stručne prakse, i.t.d.).
Smjerovi obrazovanja koji se nude
su veome raznoliki: računovodstvo,
pravo, informatika, socijalne kompe-
tencije, ljudski resursi, finansije, i.t.d.
ŠTITIM SVOJA SOCIJALNA PRAVA!
JA ĆU BIRATI!
Prije nego parlament usvoji neki za-
kon koji se tiče radnika i penzionera, vla-
da je obavezna da nacrt zakona predoči
radničkoj komori kako bi ona dala svoje
stajalište. Povrh toga, radnička komora
može izrađivati i prijedloge zakona.
Na taj način, radnička komora učestvuje
u procesu usvajanja zakona. Ona godišnje
sastavi oko 80 stajališta na najrazličitije
teme kao što su ekonomija, porez, socijalne
teme, socijalno osiguranje, radno pravo,
stanovanje, okolina, obrazovanje i.t.d.
 O okviru ovih stajališta, radnička
komora je, na primjer, dovela u pitanje
najnovije porezne mjere koje naročito
povećavaju poreznu opterećenost sred-
nje klase dok preduzeća u Luksem-
burgu plaćaju relativno male poreze.
KOGA BIRATI?
Radnička komora se sastoji od 60
izabranih članova koji su podijeljeni u
različite grupe. Vi ćete birati kandidate
iz svoje strukovne grupe.
Obično ove liste sa odgovarajućim
kandidatima prave sindikati koji su
aktivni u određenim sektorima. Vi pri
tome možete birati ili cijelu listu ili
određeni broj pojedinačnih kandidata,
a koji odgovara broju članova koji se
biraju za Vašu strukovnu grupu.
PODJELA MJESTA PO STRUKOVNIM
GRUPAMA
Industrija željeza i čelika: 5 mjesta;
Ostale industrije: 8 mjesta; Građevina:
6 mjesta; Finansijske usluge: 8 mjesta;
Uslužni sektor: 14 mjesta; Uprava i ja-
vna preduzeća: 4 mjesta; Zdravstvo i so-
cijalno: 6 mjesta; Nacionalna željeznica:
3 mjesta; Penzioneri: 6 mjesta.
KAKO BIRATI?
KAKO ĆE SE ODVIJATI IZBORI?
Kao termin za izbore radničke komore
koji će se sprovesti poštanskim putem
određen je 13. novembar 2013. godine.
Svaki birač bira predstavnike svoje
strukovne grupe u okviru radničke ko-
more (1. industrija željeza i čelika, 2. os-
tale industrije, 3. građevina, 4. finansijske
usluge, 5. uslužni sektor, 6. uprava i ja-
vna preduzeća, 7. zdravstvo i socijalno,
8. nacionalna željeznica, 9. penzioneri).
KAKO ĆE BIRAČI DOBITI
BIRAČKI LISTIĆ?
Najkasnije do 7. Novembra, pred-
sjedavajući izbornog mjesta će bira-
čima poslati izborne listiće poštom u
običnom pismu.
Ovo pismo će sadržavati biračke
listiće, koji će se nalaziti u jednoj “neu-
tralnoj koverti” koja će biti otvorena i na
kojoj će stajati natpis “Wahlen der Berufs-
kammern, Gesetz vom 4. April 1924” (“Iz-
bor radničke komore, zakon od 4. aprila
1924.”), te naziv strukovne grupe kojoj
pripada birač.
Tu će biti još jedna druga koverta,
takođe otvorena, na kojoj će stajati adresa
predsjedavajućeg Vašeg izbornog mjesta,
registracioni broj te naznaka “Porto über-
nimmt Empfänger” (“Poštarinu plaća pri-
malac”). To je koverta u kojoj ćete poslati
biračke listiće nazad.
KAKO ĆE BIRAČ ISPRAVNO
POPUNITI SVOJ BIRAČKI LISTIĆ?
Birački listići sadrže brojeve kandi-
datskih lista, njihove nazive, kao i imena i
prezimena kandidata.
Broj glasova koje birač može dati od-
govara broju članova i zamjenika koji se
biraju za njegovu strukovnu grupu.
Sljedeći birački listić je primjer jedne
liste koja je predložena za strukovnu gru-
pu br.8 (nacionalna željeznica) za koju se
biraju tri člana i tri zamjenika. Iznad svake
liste se nalazi kvadratić za biranje cijelok-
upne liste; još dva kvadratića nalaze se iza
imena i prezimena svakog kandidata.
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Primjer liste za izbor tri člana i tri za-
mjenika.
Lista se sastoji od 6 kandidata, koji su
poredani po abecedi. Birač može popuniti
svoj birački listić na dva načina:
- Može izabrati cijelu listu (ovdje će
birač ispuniti kružić u kvadratiću gore iznad
liste ili će tu nacrtati križić (+ ili x). Na ovaj
način on bira cijelu listu i automatski daje
svakom kandidatu sa liste jedan glas.
- Može podijeliti svoje glasove poje-
dinim kandidatima (u kvadratić iza nji-
hovog imena). Na ovaj način on može dati
sve svoje glasove kanidatima sa iste liste
- ili može podijeliti svoje glasove na
različite liste. Broj glasova odgovara maksi-
malnom broju kandidata koji se biraju. Sva-
kom kandidatu može dati maksimalno dva
glasa. U našem primjeru iz poslovne grupe
8, birač raspolaže sa ukupno 6 glasova. Svaki
križić iza imena jednog od kandidata se broji
kao jedan glas.
KAKO ĆE SE BIRAČKI LISTIĆ POSLATI
NAZAD NA BIRAČKO MJESTO?
Nakon što je dao svoj glas, birač će
saviti birački listić pod pravim uglom,
stavit će ga u neutralnu kovertu i zat-
voriti je. Onda će ovu kovertu staviti u
kovertu za pošiljku nazad na kojoj stoji
adresa predsjedavajućeg izbornog mjesta,
potpisaće se na mjestu koje je naznačeno
na koverti i koje je predviđeno za potpis
birača, zatvorit će ovu kovertu i poslati je
tako što će je jednostavno ubaciti u neko
poštansko sanduče. Ovo se mora desiti na
vrijeme, tako da pismo stigne najkasnije
do dana izbora (t.j. do 13. novembra) do
predsjedavajućeg datog izbornog mjesta.
Frankirano pismo se može poslati iz
Luksemburga ili iz inostranstva.
39
Država
Političke institucije u Luksemburgu (II)
Izborni sistem
1 poslanički dom
6 0 poslanika se biraju sva-
kih pet godina od strane
nacionalnog izbornog ti-
jela. U slučaju raspuštanja posla-
ničkog doma, najkasnije nakon
tri mjeseca, održavaju se novi iz-
bori.
Poslanici se biraju u direk-
tnim, tajnim, ravnopravnim i
općim izborima. Pri tome se radi
o izboru sa liste po principu pro-
porcije. Svi Luksemburžani koji
ispunjavaju zakonske uslove ima-
ju pravo da izađu na izbore. Za
sve birače koji su uneseni u bi-
račke liste, učešće na izborima je
obavezno.
Pravo na učešće na izborima
imaju svi luksemburški državlja-
ni koji imaju najmanje 18 godina
i koji posjeduju svoja građanska
prava, t.j. koji nisu osuđivani zbog
nekog općepravnog prekršaja.
Pasivno izborno pravo pripa-
da svim punoljetnim osobama
koje imaju mjesto stanovanja u
Luksemburgu, te koje osim toga
ispunjavaju uslove koji su predvi-
đeni za aktivno izborno pravo.
Poslanički mandat je nespojiv
sa pozicijom člana vlade, sudije
redovnog sudstva ili člana držav-
nog savjeta.
40
Izborni okruzi
U Luksemurgu postoje četiri iz-
borna okruga:
- izborni okrug Jug (kantoni Es-
ch-sur-Alzette i Capellen), 23 posla-
nika;
- izborni okrug Istok (kantoni
Grevenmacher, Remich i Echter-
nach), 7 poslanika;
- izborni okrug Centar (kantoni
Luksemburg i Mersch), 21 poslanika;
- izborni okrug Sjever (kantoni
Diekirch, Redingen, Wiltz, Clerf i
Vianden), 9 poslanika.
Podjela poslaničkih mjesta
Izbor se vrši po listama. Što se tiče
podjele glasova, luksemburško izbor-
no pravo sadrži vlastite odredbe koje
biraču nudi dvije mogućnosti: On ras-
polaže sa toliko glasova za jednu od-
nosno više lista, koliko je poslaničkih
mjesta u datom izbornom okrugu, te
može dati sve svoje glasove jednoj je-
dinoj listi ili dati glasove pojedinim
kandidatima po svom izboru.
Podjela poslaničkih mjesta se
odvija po izbornim pravilima pro-
porcionalnisti te po načelu mi-
nimalnog izbornog koeficijenta.
Na taj način se može obezbijediti
odgovarajuća zastupljenost malih
političkih grupacija.
Nastaviće se
Diwan - oktobar/octobre 2013.
ASTI: Izborna obaveza
i za strance
Cilj je sudjelovanje stranaca na
sljedećim parlamentarnim iz-
borima.
V iše od 44 % svih stanov-
nika koji žive u Luksem-
burgu su stranci, međutim, oni
20. oktobra neće moći da sudje-
luju na parlamentarnim izbori-
ma – što je za predsjednicu ASTI
Lauru Zuccholi nepodnošljiva
situacija.
“Luksemburci kao i stran-
ci imaju probleme i interese na
koje očekuju odgovore,” rekla je
predsjednica ove organizacije za
strance.
Zuccholi se zalaže da stranci,
prema uzoru na evropske izbore,
nakon boravka u državi mini-
malno dvije godine, steknu pra-
vo glasa.
Biračko pravo i zajedništvo
Stranci, ako ispunjavaju uv-
jete, trebaju kao i Luksemburci
automatski biti upisani na iz-
borne liste. Stranci bi trebali
imati, kako aktivno, tako i pasiv-
no biračko pravo.
“Dvojno državljanstvo i pravo
glasa ne bi trebali biti povezani
jedno s drugim”, rekla je Laura
Zuccholi. Cilj bi trebao biti da se
sudjelovanje stranaca omogući
na sljedećim parlamentarnim iz-
borima.
Cijele grupe nisu u dovoljnoj
mjeri politički zastupljene, kaže
Zuccholi, kao što na primjer ima
sve manje radnika sa luksembur-
skim državljanstvom.
U kriznim vremenima, važno
je stvoriti osjećaj zajedništva po-
ručuju iz ASTI.

AL ANDALUZ PROJECT
EN CONCERT AU
LUXEMBOURG
Le 30 octobre 2013 à 20h au
Centre culturel de rencontre,
Abbaye de Neumünster à
Luxembourg- Grund
A l Andaluz Project est une
collaboration active depuis
2006 entre des musiciens allemands,
espagnols et marocains venant des
formations Estampie, L’Ham de Foc
et Aman Aman.
Le projet est né du désir de faire
revivre aujourd’hui les aspects par-
ticuliers de spiritualités multiples,
de sérénité studieuse et créativité
musicale et poétique de l’époque fle-
urie de la culture Andalouse du VII
siècle.
On découvre trois voix féminines
(Sigi Hausen pour le christianisme,
Mara Aranda pour les séfarades et
Iman al Kandoussi pour la traditi-
on musulmane) qui alternent solo et
choeur d’accompagnement.
Au renouveau des musiques
médiévales, méditerranéennes et
sépharades se mèlent les chants an-
tiques qui dialoguent en utilisant
des langues et des cultures musica-
les différentes dans une vision de
tolérance, de beauté et de spiritualité.
Les instruments de l’ensemble
se composent d’instruments tradi-
tionnels comme l’oud, kanoun ou
vielle à roue.
La musique qui en ressort est
atmosphérique, intense, émoti-
onnellement et techniquement au
plus haut niveau.
Organisé par Folk Clupp Lëtze-
buerg Asbl, en collaboration avec le
CCRN et le Circulo Cultural Espa-
nol Antonio Machado.
Mara Aranda: chant Iman al
Kandoussi: chant Sigrid Hausen:
chant, flute Michael Popp: ud, saz,
fidel Ernst Schwindl: vielle, nyckel-
harpa, harmonium indien Jota Mar-
tinez: vielle, citola, lavta Aziz Sam-
saoui: quanun Sascha Gotowtschi-
kow: percussion
Projekt Al-Andalus
Koncert u Luksemburgu
30. oktobra 2013. u 20 časova
U Centre culturel de rencontre,
Abbaye de Neumünster u
Luxemburg-Grund
A
l Andaluz je projekat aktivi-
ran 2006. godine u suradnji
njemačkih, španjolskih i marokanskih
muzičara. Al Andalus Projekt je po-
svećen muzici iz španjolskog srednjeg
vijeka, u vrijeme muslimanskog kra-
ljevstva Al Andalus , gdje su kršćani
, muslimani i židovi Sefardi, živjeli
zajedno na Iberijskom poluotoku, ne
bez konflikata, ali uglavnom mirno.
Te različite kulture su utjecale jedna na
drugu i obogaćivale su se međusobno.
Diwan - oktobar/octobre 2013.
Oglasna tabla
Važni kontakti
Der Verwaltungswegweiser
des luxemburgischen Staates
Das luxemburgische Verwaltun-
gsportal bietet Informationen zu den
wichtigsten Verwaltungsvorgängen
einschließlich der dazugehörigen
Formulare und der Möglichkeit be-
stimmte Vorgänge direkt online zu
erledigen.
http://www.guichet.public.lu/fr/
index.html
7-9, avenue Victor Hugo
L-1750 Luxembourg
Tél. : (+352) 247-85700
http://www.olai.public.lu/fr/index.
html
CLAE BUREAUX
26 rue de Gasperich
L- 1617 Luxembourg
Téléphone : 00 352 29 86 86-1
Fax : 00 352 29 86 01
migrations@clae.lu
Association de Soutien
aux Travailleurs Immigrés.
12, rue Auguste Laval L-1922 Luxembourg
Tel : 43 83 33-1
Fax : 42 08 71
Madame Mounia Zerktouni
Email : zerktouni@asti.lu
5 av. Marie-Thérèse
L-2132 Luxembourg
Tel.: +352 44743-507
www.cefis.lu
 Bosanski ćilim je posebna vrsta ćilima, većinom
orijentalnog izgleda koji predstavlja važnu kulturnu
vrijednost kod Bošnjaka.
Bosna i Hercegovina je jedina evropska zemlja
koja ima svoj, bosanski ćilim, kao osoben vid
primijenjene, narodne, tradicijske likovnosti.
Najobičnije bosanski ćilimi su crvene pozadine i
imaju raznovrsne mustre po sebi. Bosanske ćilime
krasi ljepota, bogata likovna ornamentika, kolorit.
Bosanski ćilim spaja i uticaje dalekog Orijenta i
autohtonih balkanskih elemenata.
Za izradu ćilima koristi se vuna domaće ovce, a za
bojenje uglavnom biljni sastojci. Od ukrasa uglavnom
se koristila prava, cik-cak linija, trokut, romb, također
i motivi iz flore i faune, rađeni veoma stilizovano.
Bosanski ćilim ima važnu ulogu u bošnjačkoj
i bosanskoj kulturi. Prije su žene same pravile
ove ćilime i često su davani kao pokloni, a skoro
uvijek pokrivali podove starih bošnjačkih kuća. U
ilidžanskom naselju Vlakovo, otvorena je tkaonica
bosanskih ćilima u želji da se sačuva i njeguje ćilim
kao bosanskohercegovački brend.