Библиотека „Убава“

Књига 4.

Уредница:

Јулија Марјановић

Превод:

Ирена Метикош

Јелена Чолак

1
Редакциони колегијум:

Др Воја Марјановић
Др Мирослав Перишић
Владимир Крсмановић
Сава Сарић
Јулија Марјановић
Здравко Ранковић
Бранислав Рајшић
Проф. Милан Босиљчић

2
 МОНОГРАФИЈА
УБА И ТАМНАВЕ

Приредили:

Радојица Нешовић, Јулија Марјановић,

Драган Попадић, Снежана Јовановић,

Славица Брдаревић и Драгана Јанковић

Општина Уб
Градска библиотека «Божидар Кнежевић»
Уб
2012.

3
«Где је људима завичај?
Тамо где други људи око њих разумеју до краја и до дна шта они
кажу, до последњег спољног и унутрашњег трепета језичког
разумеју шта је онима драго и шта их боли».
Исидора Секулић

4
Стадион ФК “Јединство“

«Сваком је рај завичај»...

Индустријска зона

5
 ИСТОРИЈСКА ОСОБЕНОСТ ЈЕДНЕ ГРАЂАНСКЕ СРЕДИНЕ

Прилог за историју Уба

Уб. Шармантна варош надомак Београда, средиште тамнавске

житнице, деветнаестовековна друмска веза Београда са западном
Србијом и Босном. Ова, у основи, тачна и у кратким линијама оцртана,
само je овлаш додирнута, непродубљена слика једне средине.
Мањкавост такве слике је што она ни по чему посебном, изнутра
сагледаном, не открива ширу димензију вароши која неспорно у свом
историјском искуству баштини за наше прилике дугу традицију
грађанског. Ако бисмо се задржали на почетној слици, из видног поља
изостала би она боја по којој се Уб издваја из просечности других
средина сличне величине и чини га наглашено другачијим, посебним и
на шире посматраном простору, изван балканског. Посебност на коју
се мисли и угао из којег се она уочава захтевају извесна појашњења.

Уб није посебан сам по себи, мада би и та нијанса могла бити

заступљена на страницама његове историје свакодневице. Уб је
посебан по ономе по чему се препознаје ван Уба. Погледом у
прошлост, било би то све оно што се снажно испољило, а истовремено
је значајан део шире историјског и уграђено је у слику времена. И да
не буде дилеме: није се, у строгим оквирима једне по свему мале
средине, догодило ништа тако снажно нити настало нешто тако велико
и значајно да би било толико далекосежно, по чему би било сврстано
на мапу националне и европске културе и историје, већ се на тој скали
вредности налазе научни домети, уметничка дела, писане речи и
врхунска спортска остварења личности које су рођењем, одрастањем,
духовном припадношћу или осећањем припадности нераскидиво
везане за Уб. Отуда је историја Уба својеврсни методолошки изазов за
увођење у историографију појма нарочита историја, а у нарочитој
историји Уба, пак, налазимо потврду за историјску константу да град
не чине тротоари а село атари, већ да их чине људи.

6
 Заједно са плодним тамнавским селима у непосредном
окружењу, Уб је место преплитања биографија Светомира
Николајевића, Бранислава Петронијевића, Божидара Кнежевића, Раше
Плаовића, Александра Поповића, Ратка Чолића, Драгана Џајића,
Душана Савића. Уз њихова имена ређају се: председник владе,
министар, дипломата, академик, професор на Великој школи
(Светомир Николајевић), највећи српски ум међу филозофима, творац
дела Принципи метафизике које деценијама привлачи пажњу светске
научне јавности (Бранислав Петронијевић), још један из круга
значајних филозофа, књижевник и преводилац (Божидар Кнежевић),
првак српског глумишта (Раша Плаовић), један од најзначајнијих
драмских писаца (Александар Поповић), фудбалски репрезентативац,
иначе, први Убљанин у свету спорта (Ратко Чолић), најбољи
југословенски и српски фудбалер свих времена, најбоље лево крило
света и члан репрезентације света, касније најтрофејнији фудбалски
стручњак по коме се, између осталог, за Уб сазнало на свим
меридијанима и паралелама (Драган Џајић), такође, међународно
познат српски фудбалер, репрезентативац југословенске
репрезентације и један од најпопуларнијих српских спортиста (Душан
Савић).

Круг се не затвара овим, по строгим критеријумима издвојеним,

овде наведеним именима. У данашњем времену у области медицине, у
самом врху српске кардиологије налази се Убљанин Милан
Недељковић. Пре њега су то у медицини били: Ранисав Лазић, Титов
лични лекар и Владан Јосиповић, професор Медицинског факултета у
Београду, упамћен међу бројним генерацијама својих ученика,
каснијих врхунских стручњака. У будућој писаној историји Уба 19. и
20. века своје ће место неизоставно заузети велики број личности које
су се оствариле у различитим областима стваралаштва. 1 Идеја овог
1
Мада се круг не затвара ни са њиховим именима, наводећи их овде хронолошки по
години рођења, то су свакако: Иван Павловић, дипломата, српски дипломатски
представник у Берлину, Паризу, Софији и Риму и генерални конзул у Солуну,
Драгољуб Арсенијевић Бертолд, новинар, афористичар, писац приповедака, сарадник
и уредник бројних листова у Београду, припадник београдских боемских кругова,
Михаило Сретеновић, писац приповедака и романа о сеоском животу, књижевних
радова за децу, уредник библиотеке „Мало позориште”, „Мале Србадије” и „Зорице”,
писац драма и сарадник бројних листова, Светомир Вукајловић, судија Касационог
7
текста није да се поброје имена свих Убљана, који су оставили снажан
печат или то данас чине у областима којима се баве, како на Убу тако и
у престижнијим срединама и националним институцијама, од
универзитета до Филхармоније. То би био мање захтеван посао од
покушаја да се бар у најопштијим цртама сагледа идентитет једног
малог посебног града. Не само само из угла историје Уба, већ и у
оквиру шире, у извесној мери заборављене, могуће теме српске
историографије која би могла да гласи Град и грађанин у Србији 19. и

суда и шеф Кривичног већа Краљевине СХС, Драгутин Јанковић, доктор права
школован у Француској, професор грађанског права на Правном факултету у
Београду и аутор више научних радова, Живојин Ђорђевић, историчар просвете,
преводилац, аутор већег броја књига и научних радова и директор Учитељске школе
у Београду, Ђорђе Манојловић, иноватор и конструктор у ваздухопловству, Љубиша
Јоцић, новинар, режисер, преводилац, сликар, писац драма, приповедака и романа,
Димитрије Котуровић, учесник у Шпанском грађанском рату, чије име носи једна
улица у Марсеју, Оливера Влајнић Ристић, доктор микробиолошких наука и
универзитетски професор, Васа Казимировић, ђак убске основне школе, новинар и
публициста, добитник Нинове награде, Миливоје Јеличић, саветник амбасаде СФРЈ у
Паризу и аутор више радова из микроекономије, Александар Станојевић, инжењер
агрономије, аутор већег броја стручних радова и писац заступљен у антологијама за
децу, Витомир Вулетић, историчар књижевности, књижевни критичар и есејиста,
аутор великог броја књига и професор на Филозофском факултету у Новом Саду,
Тихомир Петровић, академски музичар и музички педагог, чијом је заслугом Уб
добио први клавир, један од оснивача Београдског камерног оркестра и оснивач
приватне музичке школе у Паризу, чија је ученица освојила треће место на музичком
такмичењу француског државног радија, Воја Марјановић, професор Учитељског
факултета у Београду, књижевник и књижевни критичар, аутор више десетина књига,
есеја и антологија песништва за децу, Милена Милановић, публициста и
лексикограф, аутор великог броја радова и члан Удружења књижевника Србије,
Миодраг Петровић, академски сликар, члан Удружења ликовних уметника Србије,
добитник више признања, Милутин Јовановић, учитељ, новинар и публициста,
хроничар Уба, Зоран Јовановић, политиколог, аутор већег броја радова о статистици
и демографији, један од утемељивача Статистичког друштва Србије и његов
председник, Мирослав Селаковић, дугогодишњи градоначелник Уба, најуспешнији у
његовој историји и један од успешнијих у Србији друге половине 20. века, носилац
модернизације Уба седамдесетих година, Милан Босиљчић, професор, писац, аутор
више сценарија, позоришни редитељ, сарадник бројних листова и часописа и аутор
више збирки песама, Драган Б. Савић, познати адвокат у Београду, Бранко Божић,
доктор геодезије, аутор више научних радова и професор на Грађевинском факултету
у Београду, Александра Вранеш, доктор књижевности, аутор више књига и научних
радова, професор и декан на Филолошком факултету у Београду, Милан Мартић,
доктор техничких наука, професор и једно време декан Факултета организационих
наука у Београду, Славиша Ђукановић, доктор економије, професор на Високој
пословној школи у Новом Саду и члан Међународног удружења за сунчеву енергију,
Радослав Петровић и Немања Матић, фудбалери.
8
20. века, ове личности и њихова дела представљају целину. Уб је битна
чињеница у њиховим биографијама. Осим што је реч о средини из које
су поникли, у питању је и средина која је захваљујући њима
прекорачила своје географске границе. У ономе што су стварали једни
су решавали загонетке света и разоткривали искуство људског
постојања, други су се уметношћу, писаном речју, науком и на друге
начине, свакако и научно примењене, бавили човеком и његовим
животом, трећи су овладавали савршенством лепоте игре која је у виду
фудбалске лопте освојила свет и постала друштвени феномен друге
половине 20. века, изражен и у данашњем времену. Свима њима
заједничко је оно што су четврти говорили и писали о њима. О делу
сваког понаособ изјашњавале су се генерације стручњака, а у прилог
истинском вредновању ишао је и строги суд времена. У тумачењима
дела и личности пажњи проучавалаца некако, углавном, измиче
међусобни утицај средине и појединца. Сама средина из које се потиче,
својим поднебљем, тлом, стањем духа, однегованим вредностима или
некаквим другим локалним приликама, има утицаја на стваралачке
подстицаје. Ти почетни стваралачки подстреци, васпитање и знање
усвајају се у раним годинама живота, које конкретно ове личности
везују за Уб и Тамнаву.

Сагледавање утицаја средине из које се креће у бели свет и тамо

достижу висине, те повратног утицаја појединца на средину, увек је
веома захтеван задатак за истраживача. Ти утицаји су истраживачки
тешко видљиви и још теже сазнајно ухватљиви, подједнако их је тешко
и неопходно оивичити како се снага утицаја не би пренаглашавала, али
се сасвим сигурно не могу занемарити. Посвећени вишим циљевима,
својим талентом и знањем одмерени у великом свету, чак и не радећи
ништа конкретно за средину из које су потекли, појединци значајно
утичу на њу. Својом појавом, делом, чувењем. То никако не значи
занемаривање или оцењивање невредним свега осталог што чини
целину. Напротив, све остало, нарочито под тим подразумевајући
средину, а под средином првенствено људе, обичног човека, његов
начин мишљења и понашања, његове хоризонте и моралне назоре,
представља основу са које се полази и из које све доцније настаје.
Локални миље Уба је препознатљиво шаролик, својствен малим
9
градским срединама. Сачињавају га учитељи, свештеници и остали
учени људи, мајстори и трговци, кафеџије и кафански људи, понеки
зеленаш, затим чиновници и људи од власти и закона, хроничари и
ентузијасти у култури града. Ту су и докони, затим ћутљиви и
распричани, они који шире глас пристигао из далека или изблиза,
свеједно, они који пред њим сумњичаво врте главом и они који му
додају понешто од сопствене креације, светски путници и они који не
би да мењају ништа, верни постојећем, приковани за своје двориште и
своју животну филозофију. Заједничко је да се зна чија је оно кућа до
оне, ко, када и колико често у њу улази, међусобно су до танчина
познате појединачне нарави, ословљавања су по надимцима. Радња и
кафана су непролазна места где се радо сврати, поприча и свашта чује.
И то је укратко она уобичајена историја малог места. Стварају је људи
чије животне приче испуњавају садржаје друштвене стварности; у њој,
на свој начин, своје место налази и житељ Совљака, Радуше, Докмира
или неког другог од бројних околних села. Та уобичајена историја
обогаћена је доживљајима стваралачких продора појединаца, који су,
сваки у свом времену, помно и с узбуђењем праћени на Убу који их је с
разлогом сматрао више својима него што су на то имале право друге
средине.

Ове личности високих и највиших остварења, признатих далеко

од те средине и уграђених у интенције времена на општем плану,
остављале су упечатљив траг и у животу Уба, на начин средине били
присутни у њеној свакодневици, али и трајније утицали на појединце
немирнијег духа и њихова дубља интересовања. То је чинило да сваки
дан не буде исти, али и да се средина осећа важном. Некима или
некоме морали су бити узор. Једно велико утицало је на настајање
другог великог. Као да је један научник утицао на појаву следећег из
исте средине, један фудбалер на другог, стари писац на младог. Није ли
то можда пресудно допринело отворености средине и њеном
неуклапању у атмосферу самодовољног затварања. А није искључено и
да је филозоф утицао на појаву писца. Утицаји никада нису
праволинијски, увек су вишесмерни и несагледиви у потпуности, али
присутни. За Уб се сасвим сигурно може рећи да су домети појединаца
имали снагу и међу онима који нису имали одговарајуће знање или
10
развијену осетљивост за усвајање конкретних вредности дела. О
значају принципа метафизике свакако се тамо негде далеко знало
неупоредиво више, али зар је за саму средину мала чињеница то што су
дело и личност у њој поштовани. Тешко да би из исте средине поникао
нови велики стваралац да претходни није поштован. Такав однос
доприносио је да се упоредо шири круг људи културе, јача
ангажовање, увећава број заинтересованих да уче и стварају, сазрева и
одржава свест да стремљење ка стварању у крајњој линији води ка
самом стварању. Уб је, показало се, за бројне Убљане место рачвања
путева, а не судбина. Са Уба се лако и иде и враћа. Тескобна места то
не омогућавају.

У човеку, даровитом по правилу и израженије, трајно живе

слике средине из које се потиче и он им се небројено пута у животу
враћа, с времена на време осећајући потребу и да их освежи. Један
скорији лични доживљај аутора овог текста из разговора са Фиријем
(само на Убу знају да је то Драган Џајић) говори о томе. Речи: „Био сам
недавно на Убу, како је Уб леп”, човека који је прокрстарио
континенте, нису битне као лично осећање, колико је лично осећање
битно као потврда универзалности. Ма где све у животу био, колико
год богато искуство носио у себи и високо досегао, шта све лепо видео
и доживео и горко искусио, слике његовог места и људи којих се сећа
никада не напуштају круг најужих човекових мисли и осећања. Нити је
Уб толико леп да би његова лепота била тема истицања, нити је толико
леп да би његова лепота била упоредива са лепотама толиких места на
планети. А, ипак, то је тема загледаности некога ко је корачао светским
стазама.

Уб нема неку нарочито знамениту историју, али има славне

људе. У историји српског народа не препознаје се по ратничкој слави,
војничким биткама или неком другом историјском догађају, мада је
међу хиљадама жртава бројних ослободилачких ратова било доста
Убљана. Ипак, његова историја пресудно се не мери по томе. Догађајна
историја заобишла је ту средину. Као да је у њеном корену она друга –
друштвена историја, испољена кроз снагу креативног духа
несразмерно већу од онога што подразумева величина по којој се

11
географски, демографски и статистички социјално категорише мала
варош.

Прошлост није нешто попут реликвије која се чува, а нема

никакве везе са данашњицом. Она је жива и уграђена у садашњи свет и
наше животе. Не предаје се лако свом проучаваоцу, тешко се осваја,
опасна је ако је не разумемо. А да бисмо је разумели и препознали оно
што из ње вуче корене, неопходан императив је да о њој знамо више
него што знамо или мислимо да знамо. Тако ни грађански дух Уба није
могао настати ни из чега, нити је грађанска традиција могла бити
успостављена без својих корена. Још мање би се свест једне средине о
себи могла очувати у времену ненаклоњеном суштини грађанског
друштва, а имати свест о себи једна је од упоришних тачака на којој се
темељи будућност. Свако модерно друштво живи отворено са својом
прошлошћу и има свест на чему стоји, на каквом то наслеђу оно
осмишљава своју будућност.

Историју Уба мање одређују опште карактеристике. Опште

постоји у мери нужности, заједничко у животу вароши је присутно,
индивидуално је снажно испољено. И у свакодневном, приватном, и у
јавном, ангажованом, стваралачком. Та се историјска вертикала
показала као највиталнија. а она не би одолевала да нема снажне
корене. У историјским раздобљима када је колективно преовлађивало
над индивидуалним, у начину мишљења било већинско и у већинском
имало своје поборнике и саборце, предзнак грађански се у овој
средини одржавао захваљујући строгости саме суштине формираног,
временом обликованог, наслеђеног и у могућој мери негованог
грађанског, али надасве захваљујући духу појединаца, добијајући
повремене узлете и размахе. Није ли тежња на најбољи начин бавити
се националним пословима, науком, писаном речју, позориштем,
музичком културом, сликарством, спортом нешто што припада
грађанском у најбољој традицији националног и у складу са
европскијим него што се то у политичком претурању по прошлости
зарад интереса тренутка чини и представља.

Наизглед, рекло би се да је све настајало с лакоћом, а све је

тражило чврсту основу, темељно образовање, наклоњено окружење и
12
улагање читавог живота појединца у своја остварења. Некако су се у
сваком временском раздобљу појављивале личности које су у себи
носиле идеју која превазилази стварне објективне услове и оквире
средине. Вредност дела искључиво се мери по његовим дометима, али
у овом случају, све посматраном као својеврсна целина, битан је и број.
Надалеко не постоји средина сличне величине са толиким бројем
врхунских и истакнутих личности у најразличитијим областима. Када
би се на једном месту сакупило све оно велико што су те личности дале
својој нацији и сфери људског духа и када би се на једном месту
сакупило све што је о њима изречено и написано, и то учинило оку
видљиво, не би то био никакав завичајни музеј, била би то једна од
националних институција културе.

Далека историја Уба није нам позната. Период српске историје

под турском влашћу историчари називају „безвременим светом”,
наравно не зато што је био безвремен, већ што се о њему без увида у
Отомански архив мало зна. Битна су, такође, писана сведочанства из
Дубровачког архива, али она, када је Уб у питању, чекају своје
истраживаче. О периоду после 1804. године знамо много више, иако
детаљна истраживања чекају свог историчара. Ипак и знања на
садашњем нивоу дозвољавају да се уоче одређене битне
карактеристике из историје Уба у 19. и 20. веку. Шта је то што је
снажније обележило друштвену историју Уба, а могло је утицати на
дух средине. Црква и школа у првој половини 19. века, Градска
читаоница у другој половини истог века, касније, у 20. веку,
позоришни живот негован од школских клупа, затим Музичка школа,
па живот у своје време елитне Учитељске школе, потом гимназија,
магија фудбалске лопте, традиција кафане као посебног садржаја и
институције друштвеног живота, историја приватног и јавног, и у
њеном средишту људи са својим индивидуалним духом, утичући њиме
и на дух средине који је крчио пут појединцу. Колективно, наспрам
индивидуалног, имало је мање креативну, поготово мање видну улогу.
Због тога порицање грађанског друштва на Убу никада није успело до
краја, јер је Уб у својој новијој историји, од 19. века па до наших дана,
увек имао снажне носиоце грађанског духа.

13
 Уб је кроз добар део своје историје живео од тамнавског жита и
близине Београда, али се уздизао захваљујући књизи. Словима и
књигом почињао је први интелектуални доживљај у животу појединца.
Није оснивање Градске читаонице 14/26. јануара 1872. године донело
нагли преокрет у друштвеном и културном животу Уба, али је на дуге
стазе утемељивало уверење да образовање има смисла. Било би
претенциозно заслуге за све велико што је касније настало приписати
постојању ове установе, али се њен фактички, макар делимичан и
посредан утицај, не сме занемарити, док је на симболичкој равни он
сасвим сигурно неспоран. Обавеза је имати у виду ту чињеницу и њену
симболику. За историју вароши мање је битно колико је часописа и да
ли је иједну књигу имала Читаоница када је основана. Битнија је
спремност да се она оснује и свест о томе шта ће она значити у
будућности. У тој констатацији садржана је симболика свега великог
што јесте обележје Уба – од Петронијевићевог филозофског ума, преко
Плаовићевих глумачких висина, Поповићеве драмске писане речи, до
лепоте џајићевског и савићевског фудбала. По свакој од тих области у
којима су Убљани задужили националну културу Уб се препознаје. И
по свему осталом вредном, насталом на тим и другим узорима у
разним областима у остварењима бројних значајних Убљана.

Градска читаоница везује стари Уб са данашњим. Она припада

ономе што историчари називају историјском вертикалом једне
средине. У историји препуној дисконтинуитета, књига се појављује као
ретка вредност која има континуитет. У времену када је основана,
Градска читаоница означила је духовну припрему једне средине за
улазак у нову епоху. То није мали резултат једне по свему тада мале
вароши, са мање од хиљаду становника. Наједном се познавање слова
и у практичном животу показало као привилегија. Штампана реч је
људе који знају да читају преобразила у људе који читају. Растављала
је знање од незнања. Својом појавом указивала је на друштвену,
културну, књижевну, просветну мисију књиге. Немирни
интелектуални духови, маштари и путници у вештини читања и
писања слова наслућивали су авантуру прогреса и комуникације са
светом. Способни трговци и вешти пословни људи у потрази за добрим
„еспапом” посредством штампе били су више упознати са благодетима
14
писане речи, без које се није могла замислити пословност, пословна
информисаност и економска моћ. Свест да је штампа загосподарила
светом, да је „под своје жезло скучила” не само државе, владаре и
народе, него и капитале и знања „свега просветљенога света”, да се под
њеним упливом формирају политичка, национална, патриотска
опредељења и пословни, културни, друштвени укуси милиона људи,
допирала је постепено у другој половини 19. крајем истог и почетком
20. века и до Уба. Градска читаоница на Убу, а посредством ње или
подстакнута њом и штампа, доприносила је изоштренијем опажању
света, друштвени живот чинила богатијим, омогућавала је излазак
изван датих оквира и за оне који у току читавог животног века физички
нису закорачили даље од свог среза или округа. И варошке гласине
добијале су другачију димензију. Оне нису више биле сведене само на
оно што су били дневни садржаји варошког живота од сокака до
сокака, већ је у много чему у дух чаршије и њен менталитет уграђивала
и информације помоћу којих се сазнавало, назирало, претпостављало,
маштало, или у њих сумњало, а тицало се догађаја у далеком свету и на
националном плану.

Штампана реч је наредних деценија уводила Уб у литерарне

токове, учвршћивала историјско памћење, уносила већу живост у
кафанске разговоре. И информација о намерама власти каснијих
година да се прослави датум када је „мала кнежевина Србија ступила у
коло јевропских држава”, или дана проглашавања Краљевине, брже је
стизала до Уба. Штампа је својом појавом пресудно почела да одваја
варошанина од житеља села и од оних који су само физички, а не и
духовно варошани, као што је, уз идеју о образовању, младог
становника села водила ка вароши. Штампа је најпре постала новина у
градском животу, а потом и градска навика. И до Уба, као и до других
рукаваца у Србији, посредством штампе почеле су да пристижу и
практичне информације из живота и разне поуке, као оне о спречавању
клијања кромпира, употреби петролејске лампе, одржавању одела,
бојењу тканина, или у виду васпитних текстова о хигијени, спречавању
ширења заразних болести, увођењу навика корисних за здравствену
културу. Све то уносило је већу распричаност о овоме и ономе, рађало
знатижељу, сусретало се са неугаслом патријархалном свешћу.
15
Постоји, међутим, и нешто што ни посредством штампе и
просвећивања у дугом трајању готово никада није успело у потпуности
да утиче на свест. Тако су, на пример, текстови о значају изградње
добрих путева и њиховој сигурности бледели пред сазнањем да се за
оправку путева мора платити „данак” општини или кулучити.
Одсуство добре воље плаћало се даљим путовањем по лошем и
небезбедном путу од Уба ка Београду и Ваљеву, по којем се
свакодневно „клацкала”, „ломила”, „истресала” разноврсна роба,
изнуривали се путници и пропадали капитали због честих препада
друмских разбојника, којих је највише било тамо где су шуме
најгушће, блато најдубље и успони највећи – око Дубоког, између
Обреновца и Београда. Овом запажању историчара може се придодати
и једна документарна фрагментарна слика самог центра вароши Уб у
19. веку.

Наиме, у једном свом извештају управитељ убских школа 1884.

године наводи да је школска зграда неподесна и због тога што се
налази у главној улици, којом „сваки дан пролази 40–50 кола
натоварених сувом шљивом за Забрежје”, додајући да се „док кола
улицом пролазе” предавања морају прекидати „због шкрипе колске”. 2
Лоше услове у којима школа у главној улици ради у извештају из
следеће 1885. године управитељ илуструје и чињеницом да се на
„доњем спрату” школске зграде налази општински суд и да „ларма и
грдња из апсане” омета рад учитеља. Чињеница да у једном ранијем
извештају из 1869. године просветни инспектор Милорад Поповић
замера учитељима што више воде рачуна о „угодности оку”, односно
калиграфском исписивању слова, уместо да писање „послужи потреби
у животу”, због чега „о брзом писању ни помена нема”, говори да је
време као категорија и фактор у животу човека града све више почело
да добија на вредности и да је све почело да добија на убрзању, па и
ритмови у којима се одређени послови обављају.

За Убљане свих генерација њихов град ће увек највише бити

град њиховог времена. Тако је и са генерацијама које су градиле Уб у
19. веку. Све што је пред очи савременика стизало са стране, а по мери
2
АС, МПс, 1886-VIII-212.
16
чаршије, њених погледа и осећаја да је на добробит, било је, углавном,
у већој или мањој мери, прихватано раније или касније и
општеприхваћено. На распис Димитрија Матића, министра просвете и
црквених дела од децембра 1868. године, којим препоручује да се где
год је то могуће оснивају читаонице, Уб је кренуо у сусрет тој идеји
њеним оснивањем неколико година касније 3. Из тог доба до нас стиже
податак да је на Убу и пре оснивања Градске читаонице расло
интересовање за књигу, па су тако учитељи убске школе Јован Ђелмаш
и Тома Поповић обавестили министра просвете и црквених дела 1870.
године да је „више грађана варошице Уб приложило 216 гроша
чаршијских за школску књижницу” и моле да им за наведену суму
буде послато „књига лепих с моралним поукама”. 4 Министарство
просвете је у вредности поменутог износа убској школи послало 47
књига и један мали глобус.5 У току исте, или следеће године, на Убу је
отворена и прва књижара.6 Поруке прошлости су јасне и лако
препознатљиве.

Опаснија су времена која помућују мисао од оних која ремете

економска тржишта, мада нису непозната искуства да су ова друга
претходила првим. Другим речима, економске кризе су мање опасне од
духовних. Оне наилазе, трају и превазилазе се са мање или више штете

3
АС МПс ф IV р 758/1870.
4
АС МПс ф XI р 2342/1870. На списку дародаваца налазе се следећа имена: Стеван
Николић, Димитрије Миловановић, Илија Ђорђевић, Ђока Лекић, Јеврем Лукић,
Јевђа Васић, Тома Јеротић, Јован и Лука Симић, Радоица Илић, Танасије Благојевић,
Мијаило Кузмановић, Петар Ивановић, Ђорђе Штеријевић, Мијаило Николић,
Радован Петровић, Јанићије Софронијевић, Саватије Антонијевић, Јеврем Јовановић,
Јеврем Поповић, Стеван Јовановић, Стеван Томашевић, Јован Стефановић, Јован
Кесегић, Мијаило Ђуковић, Љубомир Петровић, Ђока Игњатовић, Маринко
Марковић, Милисав и Васа – ортаци, Мића Петровић, Никола Димитријевић,
свештеник, Владимир Трифуновић, Танасије Поповић, Мелентије Радовић, Обрад
Петровић, Мијаило Лазаревић, Јован Вуковић, Димитрије Стефановић из Борка.
Нешто касније међу дародавцима се налазе и Мијаило Деспић, убски трговац који је
убској основној школи поклонио један дукат и Милан Димитријевић, трговац из
Бањана, који је својим завештањем 1881. године оставио школама на Убу и у
Бањанима 20 дуката цесарских, а исте године Радомир Нешић са Уба поклонио је
Народном музеју у Београду четири сребрна римска новчића. АС МПс ф I р 194/1880;
Просветни гласник, 30. септембар 1881, 676; Просветни гласник, 15. јун 1881, 428.
5
Исто.
6
АС МПс ф XI р 99/1871.
17
по заједницу, зависно од способности елита. Духовне кризе остављају
теже последице и дуготрајније ожиљке по национални и културни
идентитет. Култура помаже да се од криза идентитета лакше
одбранимо и учинимо их мање опасним. Она се противи тенденцији
заборава или ниподаштавању националних вредности и националних
величина. Може имати значајну улогу у порицању, с времена на време
преовлађујуће невредног у јавном животу, као и у супротстављању
примитивизацији друштва и поистовећивања идентитета са духовном
провинцијалношћу на општем плану, као мање-више владајућем укусу
и мерилу вредности.

За оног коме нарочита историја Уба није позната, она је

неочекивана. Оне којима је позната, или је бар једним делом носе у
себи, она подсећа. Због тога Уб данас нема право на умор и сиву боју.
При том треба имати у виду да култура није само уметност, књига,
позориште. Култура је тоталитет живљења. Урбана култура, култура
становања, култура одевања, здравствена култура. Обавеза је да све
што се данас на Убу чини на том плану буде подржано. Упркос одвише
честим периодима неуређености и стихијности на националном плану
и свакојаким кризама, а реч криза предуго доминира у јавном говору,
грађански дух Уба и данас пробија негде из његове прошлости, било
посредством позоришног фестивала посвећеног Раши Плаовићу и
Александру Поповићу или да се физичким погледом запажа. Прилази
ли се Убу од Београда, уочава се уређено речно корито; силази ли се ка
њему са Вучијака, погледом доминира Храм Христа спаситеља, један
од најлепших у православном свету; зађе ли се до центра, пуца поглед
на преуређени и савременом добу прилагођени изглед Градског парка,
за чије су мирисе и мале тајне дружења везана детињства и младости
бројних генерација Убљана.

Због чега је важно да што више знамо о прошлости? Зато што се

ништа не гради само од себе, већ увек стоји на ономе што је
претходило или из њега извире. Прихватимо ли да смо у 21. век ушли и
историјски, а не само да је он календарски дошао по нас, за Уб нема
лепшег уласка у 21. век од књиге. А и шта би то тако трајно и велико у

18
култури Уба, после Храма, било следеће на реду него књига. Макар се
она звала Мала монографија Уба.

Др Мирослав Перишић

19
 Црква у Стубленици

Испели смо се на Вучјак, брдо изнад Уба, кад је сунце излазило.

Тада сам се први пут осврнуо, ваљда сам се тада и честито пробудио
после десетак километара хода. Преда мном се распростро
величанствени призор: као на длану лежале су, у јутарњем буђењу,
Тамнава и Посавина од Цера до Авале, и све горе до Саве. Згрануо сам
се од виђеног. Кад сам се мало смирио, нашао сам погледом Лончаник,
а мало лево необично се црвенео, на позадини зрелог зеленила, торањ
врељанске цркве. Та слика је у мени остала заувек. У том тренутку сам
схватио да се опраштам са завичајем, да ћу му се враћати и да му се
никад нећу вратити. Наставили смо пут. Кад се уморим, ухватим оца за
руку, обесим се о њега, па кад предахнем, наставим барабар с њим.

Др Витомир Вулетић

20
21
ОПШТИНА УБ

«Све је ништа, ништа је све.

да се буде нешто,
не сме се бити све,
мора се бити само један део.»

Божидар Кнежевић
(Мисли)

22
23
 Општина Уб простире се на око 500 квадратних километара
североисточног колубарског округа, у питомом делу Тамнаве, на
шездесетак километара од Београда, одатле ни Бранковина, Рајац, ни
Дивчибаре нису далеко.
Спочетка стидљиво, сад са јасном амбицијом, општина Уб
указује на своје природне лепоте, рустикалне пределе, идиличне
пејзаже, историјске споменике, сеновите обале река. Богата ловишта,
воденична витла која се поново окрећу, препоручују се путницима
жељним мира, тишине и одмора који крепи и разгаљује. Одакле год
дошли и куда год кренули кроз богату Тамнаву нећете погрешити, јер
ћете наићи најмање на један кутак, крајолик, или детаљ крај којег ваља
застати и препустити се да вас понесу боје, мириси и раскошна
природа.
Мало ли је то у овом времену бетона и асфалта, вреве и сивила
свакидашњице?
А све то на домаку Београда. На средокраћи између престонице
и Бранковине, у рана јутра, или у смирај дана, Уб и Тамнава ће вас
освојити напречац и постати ваша омиљена туристичка дестинација.
Разлога има довољно – гостољубиви домаћини, романтични предели,
заласци сунца на језеру, срне на пропланку, фазани у лелујавој трави,
доручак под столетном крушком у сеоском дворишту, зрели кајмак и
врућа погача под настрешницом воденице у Чучугама, легендарни укус
убског ћевапа и дуван чварака сачуван у убским кафанама и
ресторанима, манастирско звоно у Докмиру, или преподневна кафа на
тераси једног од многобројних кафића. И ноћи што по селима Тамнаве
миришу на тек покошене ливаде и расхлађено млеко у вајату.
Само у једном дану скупићете утисак који ће једва стати у
радознало око излетника.
Најпре, језеро Паљуви. Ту, надомак града, крај будуће трасе
аутопута Јужни Јадран, љеска се језеро богато рибом, на површини од
преко 150 хектара. Први су га открили пецароши, а потом, и
најзначајнији српски писци и критичари који сваке друге године
организовано долазе на књижевни пикник, па не чуди, ако се при
првом сутону, над површином воде, забеласа риба или по који
изгубљен стих. Једном, ако дођете, нећете одолети а да се не распитате
има ли места за викендицу или рибарску кућу. Има, и то повољније но
што претпостављате. И више нећете бити гост, већ домаћин.
Добродошли!
На подручју општине има преко двадесет очуваних
православних богомоља, али, по историјском памћењу, издвајају се
манастир Докмир из 16. века, некада чувена средњовековна и
24
преписивачка школа Хаџи-Рувима, данас већ уцртана у карте многих
туристичких агенција, док, по лепоти, предњачи нови храм на Убу,
светог Вазнесења Господњег, са преко две хиљаде квадратних метара
фрескописања, уметничка ризница руског академика Николаја
Мухина. О лепоти цркве и њене порте посведочиће вам чести гости –
Сања Илић и Балканика, Бора Дугић, Биљана Крстић и Бистрик,
гудачи светог Ђорђа...
Надомак манастира Докмир, у селу Чучуге, попришту чувеног
боја из првог српског устанка, чува се с пажњом, љубављу и, готово
музејским стрпљењем, историја Тамнаве забележена у камену, бронзи
и накиту. Заправо, цело подручје у правцу Чучуга, Памбуковице,
Докмира, према Бранковини, изванредна је убска туристичка шанса,
поготову кад је реч о сеоском туризму. Обновљена воденица, под
чијом настрешницом ћете бити услужени врућом погачом (а има и „за
понети“) зачетак је етно-оазе, у којој ће бити смештене неолитске куће,
неколико бунгалова и ресторан-сојеница. Сачуване су три-четири: она,
протина, Леонтијевића, она у Црвеној Јабуци, и, ова, обновљена, у
Чучугама. Али, зато, можете да бирате: ту, недалеко, лепо урађена
сеоска, пространа домаћинства и сеоско двориште – рај за активни
одмор, припремање зимнице, препланули тен и здрав живот.
Лети, док таласају жита и косе се ливаде, све као да чека
романтичног сликара са штафелајем, или, бар, спретног фотографа
који ће, после, целу Тамнаву продавати на разгледницама. Али, зато
ћете ви бити на лицу места!
Уколико, док сте у шетњи или помажете домаћину да скупи
летину, из жбуња излети понеки фазан, одмах ћете разумети да је то
најбоља покретна реклама ловног туризма у овој општини. Богата
ловишта најпре су открили Италијани. Пуцало се на све што лети, док,
напокон, није уведен ред, о чему се стара врло агилно ловачко друштво
великих амбиција и очитих резултата. На подручју општине је
најбогатије станиште фазана у овом делу Европе. Узгајалиште и
фазанерија ловачког друштва нуде посетиоцима и ловцима дан за
памћење по прикладним ценама.
Уб је мали град. Све је у комшилуку. Као на длану. И поред
нових обриса, успео је да сачува у старом језгру не само атмосферу,
већ и дух чаршије. У самом центру су бројни кафићи и хотел, градски
базен наслоњен на прелепи фудбалски стадион, на којем, истина, прве
дриблинге и голове нису постизале фудбаске легенде Драган Џајић и
Душан Савић, али су оставили неизбрисив траг не само на убски спорт,
већ и на европски и светски фудбал. А, за рекреативце, ево и спортског

25
центра Школарац. Почетком јесени нова спортска хала примиће прве
такмичаре.
У градском парку дочекаће вас великани српске науке, културе
и духовности: Бранислав Петронијевић и Божидар Кнежевић,
филозофи, и Радомир Раша Плаовић, глумачка легенда, рођени баш
овде. Преко пута је ликовна галерија занимљиве архитектуре и
пробраног ликовног програма.
Препоручујемо шетњу главном улицом. Права и можда
јединствена прилика да се подсетите како је изгледала српска чаршија
не тако давних дана, а овде сачувана са намером и носталгијом, јер она
је најколоритнија веза са прошлошћу, али и нама, данас, да у овом
метежном времену не изгубимо дар да ову лепоту поделимо са
другима. Дах тишине и мирисе ових предела, између осталог, чуваћемо
и за вас.
Добро нам дошли!

Петар Лалић

Мост на реци Уб

26
 Панорама Тамнаве

Данашња општина Уб налази се на 44° 27′ 13" северне

географске ширине и 20° 04′ 16" источне географске дужине.
Простире се на 456,7 km². Покрива простор северозападне Србије, с
највишом надморском висином од 162 метра. Обухвата долине двеју
река – Тамнаве и Уба, као и ниске и благо заталасане брежуљке који их
прате.
По величини то је друга општина Колубарског округа. Граничи
се са општинама Владимирци и Обреновац, на северу и североистоку
општином Лајковац на истоку и југоистоку, општином Ваљево, на југу
и југозападу и општином Коцељева на западу.
Београд је на 55 км. Аутопут Београд-Јужни Јадран проћи ће
кроз територију општине Уб, на свега неколико километара од града.
Рељеф општине карактеришу сливови река Тамнаве, Уба и
Кладнице. Као последица равничарско–брежуљкастог терена и малих
висинских разлика, подручје је погодно за развој пољопривреде.
Шуме су заступљене на брежуљкастим падинама, углавном,
западног и јужног дела подручја и покривају 12,5 % територије.
На подручју општине присутна су значајна налазишта
неметаличких минералних сировина (као и енергетских сировина).

27
 Нарочито су значајна лежишта лигнита у Колубарском басену.
Већи број ових локалитета се експлоатише, а један број се још увек
истражује.
У близини копова угља у Радљеву започета је термоелектрана
капацитета – два блока по 350 MW. Због избијања сукоба на
просторима бивше Југославије, због санкција и изолације наше земље,
та електрана није завршена.
У убској општини живи око 32.000 становника у 37 села.
Центар општине је град Уб, са око 7.000 становника.
Уб се налази на 6 км од железничке станице у Лајковцу, на
прузи Београд-Бар.
Аеродром "Никола Тесла" удаљен је око 50 км.
У општини Уб се све више улаже у путну мрежу.
Електрификација протерује неке парадоксе, а све су бољи
телекомумикациони капацитети.
У структури земљишта 29.432 хектара су њиве. Ливаде и пашњаци
се простиру на 4.263 ха, а под воћњацима и виноградима је 1.531
хектар. Осталих неколико процената чине мочваре, баре и тресетишта.

Колубарски басен – површински коп лигнита

28
 Језеро у Богдановици

Насељена места у општини Уб

*Бањани *Вукона *Јошева

*Бргуле *Гвозденовић *Калиновац
*Брезовица *Гуњевац *Каленић
*Врело *Докмир *Кожуар
*Врховине *Звиздар *Кршна Глава
*Лисо Поље *Паљуви *Стубленица
*Лончаник *Радљево *Таково
*Милорци *Радуша *Тврдојевац
*Мургаш *Руклада *Трлић
*Новаци *Слатина *Трњаци
*Памбуковица *Совљак *Тулари

29
 ЛЕГЕНДА О НАСТАНКУ ИМЕНА УБ

У стара времена била је то насеобина око речице са два-три

меандра која су, касније приликом регулације водотока, ради заштите
од поплаве, исправљена и тако нестала. Речица је, као и њена старија
сестра Тамнава, често имала тамну воду са дубоким вировима и
многобројним спрудовима, које су становници околних села називали
бродовима – ваљда зато што су, из далека, личили на лађе, иначе,
вероватно никад виђене на овим просторима.
Да ли је насеље добило име по реци или је било обрнуто, тек,
име Уб је исто – и за варош и за реку. Легенди о настанку тог имена
има неколико, а најпознатија је она о турском аги који је, кад га на
овим просторима убише, стигао да каже само: Уб… А можда је и због
конфигурације земљишта од назива Дуб остало само Уб, јер се
одвајкада, опет, говоркало да су људи који су овде настањивали, мало
по мало, једно слово од имена насеља ''оманули''. Други злонамерници
ишли су чак дотле да су тврдили како је од Дуба настао Уб из лењости
досељеника којима се језик мање ломио приликом изговарања
двогласне речи.
У Русији, опет, има неколико насеља која носе име Уб што је
доказ, за неке научнике, да је порекло Словена који живе са друге
стране Карпата – исто. Ова верзија је, највероватније, она права.
Остало су само легенде…
Дакле, нико не може да оспори тврдњу да је Уб место. И то
какво!

30
Стара зграда на ободу убског парка

Убски парк некада

31
ИСТОРИЈАТ

«Човек живи од прошлости

у садашњости
за будућност».

Божидар Кнежевић
(Мисли)

32
33
 ТАМНАВА

Први помен хидронима "Тамнава" даје антички писац Јорданес,

називајући је Flumen niger. У каснијој словенској транслацији то име је
прешло у тамна река – Тамнава. Од најранијих времена до данас ово
подручје се и назива Тамнава, јер река Тамнава својим средњим током
протиче кроз овај крај. Име Тамнава је старо и помиње се још у
писмима краља Жигмунда 1426. године, као жупа у Мачви која
захвата, углавном, "regiofluwio Тамнава". Најстарији познат запис у
коме се помиње Уб јесте "Уговор у Тати" из маја 1426. године,
склопљен између поменутог угарског краља Жигмунда и деспота
Стефана Лазаревића. Према речима Ранке Куић, реч Тамнава је
келтског порекла, а њено значење је: „Река грозничаве (бесне) богиње
Анаве“ или „река богиње Ане са брежуљака“. До имена „Тамнава"
дошло сe највероватније због особине воде. У средњем свом току
река се креће споро, тамна je и мутна, а лети чак и неупотребљива.
Трагови првих људских заједница откривени су у данашњим
насељима Трлић, Калиновац, Бргуле и неким другим, а потичу још из
времена Винчанске културе, дакле, из периода од око 5.000 година пре
нове ере. У насељу Чучуге пронађени су трагови из бронзаног доба. По
писаним траговима место Уб можемо лоцирати између села Гуњевац и
Совљак, а најреалнија легенда о постанку имена овог места је она која
говори да сама реч "Уб" значи "место", од латинске речи "urb". Према
старословенским легендама, место је настало у време владавине кнеза
Коцеља, а име је добило по његовом брату Славољубу - временом је од
целог имена остало само ”Уб”7.
Област Тамнаве била je насељена од давних времена. Први
познати становници су Илири. Од IV века пре н.е. насељавају је и
Келти. Има трагова и римских војних насеобина од почетка I века
н.е., па све до најезде варварских племена у периоду од IV-VI века.
Словени су je населили највероватније у пpвоj половини VII века. Од
7
*Постоји више занимљивих легенди о томе како је ова варошица добила име, и све
су, наравно, још увек само легенде. Ниједна, још није документована. Једна од њих
наводи да је име Уб донесено из Русије, јер, кажу, заиста, у тој империји има више
малих насеобина с таквим именом. Наведимо овде и његову варијанту Об и додајмо
да је и то река. Одмах нам овде пада у сумњу оно "urb", јер, шта је старије - река или
градић? Занимљива је и она легенда по којој се приповеда да је турски војник,
погођен пушком, успео да изусти само - "Уб..." и, не дорекавши оно "убише ме!", пао
на свету српску земљу (прим. саст.)
34
тада је њена данашња етничка карта. По целoj Тамнави налазе се
остаци старих насеља, шанчева, утврђења, старог оружја, оруђа као и
новца. Од старих насеља треба поменути мађарски град Пакај у
Непричави, порушен од стране Турака. Ту су остаци турског
утврђења у Баталагама, па мађарског града у Тврдојевцу. Такође,
постоје и рушевине старих манастира у Скобаљу, Малом Борку и
Совљаку, као и рушевине старих цркава у Врелу, Jaбучjy, Новацима,
Радљеву, Совљаку, Такову, Туларима и Чучугама.
У средњем веку Тамнава je променила многе господаре.
Византијка власт задржалa сe више векова. У IX и X веку Бугари су
сменили Византинце, да би се ови убрзо поново вратили. Мађари су
се, такође, задржали неколико векова. Средином XIII века основали су
мачванску бановину, кoja je поред данашње Мачве обухватала и
подручје Ваљева, а понекад и Београд. Мачванска бановина задржала
се све до турских времена, под Угарском, и уз сталну тежњу српских
владара да дођу до Саве. Краљ Драгутин (1284—1316.) ову област
добија од таста мађарског краља Стефана V. После 1319. ова област
поново прелази под власт Мађара. Ни Душан, ни кнез Лазар нису
успели трајно да је задрже под својом контролом. После 1402.
године Угарска уступа ову област деспоту Стефану Лазаревићу. Но,
после његове смрти 1426. године враћена je мађарском краљу.8 У то
време Тамнаву је чинило више жупа. У поменутој листини краља
Жигмунда из 1426. године, помињу се Нопричава, Уб и Тамнава.
Скоро сто година, до 1521, ови крајеви су представљали јужну
одбрамбену линију Мађарске од Турака који су надирали ка северу.
Падом Београда и Шапца, 1521. године, Тамнава je коначно пала под
турску власт и ушла у састав смедеревског санџака (београдског
пашалука). Њен пад означио је да су и последње српске земље
подјармљене. Кроз цео тај период Тамнава је често пљачкана и
пустошена, а 1456. забележен је и помор од куге. Становништво је
проређено, па је област брзо обрасла густим шумама. Тек је пораз
Турака под Бечом 1683. улио какву-такву наду Србима да ће се
Тамнава избавити из ропства. Свако повлачење аустријске војске
пред Турцима значило је нове невоље и патње српском живљу, па су
бежаније преко Саве биле честе и уобичајене.
У XVIII веку, у доба аустријске окупације Београдског
пашалука, већи део ове области био је саставни део палешког округа са
центром у Палежу, данашњем Обреновцу, а мањи, западни део,
шабачког дистрикта са средиштем у Шапцу. После Свиштовског мира,
8
Државни архив РС Београд.
35
Тамнава је била подељена на источни и западни део, који су се звали
истим именима и имали кнежеве наше народности. Шабачка Тамнава и
тада је била у међама Посавско-тамнавског среза.
Бивши тамнавски срез обухватао је централни и југоисточни део
Тамнаве, тј. површину од око 504 км2, што чини 20% области која се
простире између планине Влашића, Слóвачке косе, Колубаре, Саве,
речице Вукодражи и Поцерске косе.
И поред честих административних промена, од свога формирања
половином XIX века, па до кpaja Другог светског рата, његове границе
ocтajy скоро исте.
Обухватао je нешто већу површ од подpyчja садашње убске
општине.
Област Тамнава je је само у јужном, мањем делу, брдовита.
Остали део је претежно брежуљкаст и равничарски, нагнут према
североистоку уз просечну надморску висину од око 120 метара.
По свом изгледу Тамнава је равница што се терасасто спушта
према Сави. На изглед њеног рељефа утицале су три реке –
Тамнава, Уб и Кладница.

(Из књиге «Тамнава у НОБ-у») Павле Петковић

36
 ПОЛОЖАЈ ТАМНАВСКОГ СЕЉАКА
Положај тамнавског сељака најбоље се може проценити
ако се погледају материјали пописа становништва од 1931.
године и анкете о стању сељачких дугова. Према том по пису
тамнавски срез имао je укупно 40.055 становника од чега на Убу
1700. Од укупно 17.742 привредно активног становништва,
радника и ученика у привреди (шегрта) било je 951, службеника
271, трговаца 104, слободних професија 32, пензионера 310,
осталих 72, а земљорадника 16.017.
Највећи део земљишта и то најбољег, држао je у свом поседу
мали 6poj богатих породица. Од укупног 6poja домаћинства са
величином поседа:
— до 2 ха било je 22,4% домаћинства са 2,4% укупне
површине земле;
од 2—5 ха (24,1% или 9,7%),
од 5—10 ха (24,3% или 20,5%),
од 10—20 ха (19,9% или 32,3%),
преко 20 ха (9,3% или 35,1%).
Четрдесет пет домаћинстава имало je 50—100 ха, а 5
домаћинстава између 100—200 хектара. Једно домаћинство, у
Jaбучју, имало je преко 300 ха земље.
Како се види, преко 70% домаћинстава држало je свега
32,6% земље, док je 9,3% домаћинстава држало преко 35%
земље.
Скоро једна трећина, 32% домаћинстава није имала
запрежне стоке ни најосновнији пољопривредни алат, па je у
обради земљишта у потпуности зависила од богатих сељака.
Сељаци су били презадужени. Домаћинства испод 2 хектара
дуговала су у просеку по 3.375 динара или по хектару 2.669
динара. Домаћинства са поседом од 2 — 5 ха дуговала су у
просеку по 5.937 динара, или 1.504 динара по хектару.
Домаћинства од 5 — 10 хектара дуговала су по 9.107 динара; од
10 — 20 хектара по 19.400 а од 20 — 50 хектара по 38.691 динар
по домаћинству. Чак и домаћинства са поседом од преко 50
хектара дуговала су по 76.579 динара по домаћинству.
Према спроведеној анкети, у Тамнави je било задужено
53,5% свих сеоских домаћинстава. На једно домаћинство

37
отпадало је скоро 10.000 дуга или на један хектар обрадиве
земље 1.272 динара.
Ако се има у виду да jе прометна вредност једног хектара
била од 3 — 5.000 динара, онда je укупно задужење сељака
износило преко 35% вредности земље.
Поред ових званично забележених података о дуговима
осиромашено сељаштво било је оптерећено и другим облицима
експлоатације. У селу je владало зеленаштво од стране трговаца
Уба, сеоских дућанџија, богатих сељака, накупаца, деловођа,
ћата и других лихвара. Само у Тамнави било je 125 сеоских
лихвара. Кредитори се нису држали никаквих важећих прописа,
узимали су колико су могли, испијали су сељаку муку, труд и
зној. Ако се овом додају порези, таксе, корумпираност државног
апарата, наплата пореза и пописи, због чега je сељак морао да
пpoдaje жито „на зелен", онда се тек може наслутити безизлазан
пoлoжaj тамнавског сељака.
Један део њих са малим поседом, временом се претворио у
надничара у првом реду због земље лошег квалитета, без запрега,
без пољопривредног алата. По правилу оптерећен великим бројем
деце пocтaje резервна радна снага кoja мора да обрађује сеоском
газди по нижoj цени од оне које се преко зиме за исхрану и у
орању и сетви задужи.
Скоро половина сеоских домаћинстава Тамнаве, а
нарочито сиромашни сељаци, морали су да продају и производе
нужне за живот, па су у пролеће, притиснути глађу, дугом и
порезом, продавали узелен своје производе, или узимали жито од
трговаца у зајам, с тим да од нове жетве за узетих 100 кг жита
врати 150, па и 170.
Уб je пред рат имао 32 трговине и 25 кафана. Поред
ових, по селима Тамнаве било je двадесетак кафана и око 50
трговина.
Годишње се на убској пијаци продавало: 500 вагона
пшенице, 600 вагона кукуруза, 200 вагона овса и 50 вагона jeчма.
Осам трговаца Уба бавило се извозом. Поред овога, велики део
житарица, сувих шљива, стоке, дебелих и мршавих свиња из
Тамнаве продавано je на пијацама у Обреновцу и Ваљеву.
На Уб се доносило годишње око 120 вагона разне робе у
вредности од 60—70 милиона динара. При откупу пољопривредних
производа било je много злоупотребе. И кад су цене пшеници биле
нормиране, убски трговци су je плаћали ниже за 20 до 30 динара за

38
100 кг. Уз то je долазило одбијање на влагу, на уродицу, па и за
скидање џакова. Врло често су се трговци изговарали да немају
готовог новца, па су или у потпуности или у делу плаћали робом кojy
су по правилу више зарачунавали.
Само на Убу пocтojaлe су четири банке са капиталом од око 5
милиона динара. Међутим, ниједна од ових није директно давала
новац сељаку. Кредитирањем села су се, углавном, бавили трговци,
дајући им робу, ређе новац, на меницу кojy су одмах ресконтовали у
банкама. Велики 6poj тамнавских сељака задуживао се и код Аграрне
банке и у Београду.
У раздобљу између два рата сељак je бездушно пљачкан и од
трговине и од банака. Овоме треба додати наплату пореза у пролеће у
најнезгодније време. Попис, продаја радне стоке, једине краве или
крмаче били су свакодневна поjaвa. Често су сељаци давали отпор
оваквом начину наплате пореза, манифестујући тиме и свој отпор
тадашњем режиму. Режим je са своје стране одговарао хапшењем и
осуђивањем на poбију.
Свака нова година за сељака била је тежа од претходне. О њему
нико није водио бригу.
У Тамнави 59,6% становника било je неписмено. На једно лице
са средњом школом долазило je 126 становника, а на једног са
факултетом 1.960 становника. Од укупног броја писмених са високом
школом било je 0,1%, са средњом 1,2%, са непотпуном средњом 6,2%, а
са основном 69,3% процената и самоуких 23,2%.
Здравствена заштита становништва била je лоша. Умирало се од
тетануса, слепог црева, дифтерије, туберкулозе. Само, на пример, у
1939. години у Тамнави je од 657 умрлих, 81 лице умрло од
туберкулозе. Надрилекари и врачаре имале су пуне руке посла, а
добро je било и поповима. Уместо лекара, болесне су лечили
молитвама. За мале паре мала молитва, а за веће паре — велика
молитва.
Стање се унеколико поправило оснивањем здравствене задруге у
Јабучју 1922. године и у Бањанима 1927. године, али како су удели
задругара износили 100 динара, то су њени чланови могли бити само
имућнији сељаци и они су и користили нижу тарифу за преглед и
лекове. Па, ипак, здравствене задруге, а нарочито она у Бањанима
одиграле су велику улогу у здравственом просвећивању у годинама
пред рат, нарочито доласком лекара Слободана и Секе Станковић,
када су удели смањени, a бpoj улагача прешао 400 домаћинстава.

39
 Сељак je покушавао да се извуче из мреже банковног трговачког
и зеленашког капитала кроз земљорадничко задругарство. Међутим,
тамнавски сељаци су се брзо уверили да земљорадничке задруге исто
тако врше експлоатаци]у. Оне су, углавном, биле сеоски дућани у
рукама богатијих сељака, преко којих je вршена даља eкcплoaтaциja
сиромашних сељака. Богатији део сељака баш кроз задругу остваривао
je политичку зависност сиромашних. Треба имати у виду да се и у
задружним дућанима закидало на мери и по правилу роба продавала
скупље, те отуда и интерес сељака за овакве задруге опада. Овоме
треба да се дода да су кредите преко задруга могли добити само
поједини сељаци преко везе и пријатељства.
Треба истаћи да je за ондашњи тип задруге карактеристична
задруга у Врелу. Неколико имућнијих сељака кроз ову задругу
дазало je новац по високим каматама сиромашним и средњим
сељацима. Око добијања кредита прављене су разне шпекулације,
услуге и противуслуге, тако да се унапред знало ко може добити
кредит, а ко не може, ко га мора вратити, а ко не. Кредите кoje je у
овој задрузи уживао бивши деловођа општине Врело Благоје Jeврић
peдовно су отписивани као „сумњива и ненаплатива потраживања".
Тако je тамнавски сељак експлоатисан од свих и од банке,
трговаца и лихвара, сеоских дућанџија и земљорадничких задруга.
Нарочито се ионако тежак положај сељака joш више погоршавао
последицама привредне кризе од 1929. године.

(Из књиге «Тамнава у НОБ-у») Павле Петковић

40
 О УБСКОЈ ВАРОШИ

УБ

Уб је градско насеље у Колубарском округу, прецизније, у севе-

розападном делу централне Србије, између реке Саве и Колубаре, у
плодној тамнавској равници, на магистралном путу Београд – Ваљево.
Подручје Уба је у равничарском и брежуљкастом терену у горњем
току река Тамнаве, Уба и Колубаре. Граничи се са општинама: Обрено-
вац, Лајковац, Ваљево, Коцељева и Владимирци.
Општина захвата територију од 456,7 км квадратних или 0,81% те-
риторије Србије, где у 38 насеља живи 33.999 становника или 0,63%
становника Србије. Становништво живи у 38 насеља, 37 села и вароши
Уб.
Укупан број домаћинстава је 10.399. Просечна величина поседа из-
носи 3,4 ха по домаћинству. На подручју општине постоје 36 сеоских
катастарских општина и једна градска.
Уб је важним саобраћајницама повезан са окружењем и Београдом,
а ускоро ће проћи и аутопут Београд – Јужни Јадран. Близина главног
града, изграђена путна инфраструктура и њено осавремењавање битан
су фактор укупног економског развоја.
Богат културно-историјски садржај, манастири, цркве и
споменици, транзитни путеви и шумско-ловни потенцијали омогућава-
ју развој агроекотуризма. Доходак по становнику износи 52% од про-
сечног дохотка Србије. Доходак из пољопривреде је око 46%, инду-
стрије 25%, трговине 16% и осталих делатности 13%.
Археолошка налазишта у Бргулама, Чучугама и Врховинама
сведоче о насељености Тамнаве joш у млађем каменом добу, као и у
време римске владавине. Жупа Уб први пут се помиње у средњем веку,
а сама варош насеље је новијег датума. Подигли су је Турци у 18. веку.
У то доба, што због зулума и великих сеоба, што због немаштине и
помора, Тамнава је час пустела, час врвела од Срба.
Девет десетина каснијих њених становника управо је у то време
досељено на ове просторе. О бурној историји овога краја сведоче
многи споменици.
Црква у Докмиру највероватније је саграђена у 15. веку, најпре као
манастир. Прецизнија истраживања указују на то да је обнављана 1415.

41
године, тако да се сматра да потиче из ранијег периода. Кpајем 18. и
почетком 19. века у њему ради чувена каменорезачка школа.
Сестринство манастира данас чине монахиње манастира
Житомислић, које су се ту склониле од ратних страхота. У црквеној
порти постоје надгробна камена, иначе, ретка у Србији. Орнаменти на
њима нису још увек разјашњени.
У цркви, у селу Врелу, којој је прота Матеја 1804. даривао
јеванђеље донето из Русије, налазе се плоча са именима палих ратника
у балканским и Првом светском рату из свих околних села.
Црква у Новацима, некада манастир, чува успомену на српске
устанке и на време кад је била складиште барута.
Црква Степања из 18. века, код села Непричаве, има леп иконостас
у дуборезу, уметнички израђене иконе и интересантан стећак у
црквеној порти.
Споменик палим Тамнавцима у Првом светском рату, са фугуром
путника, налази се парку у центру града. У истом су парку и бисте
великана, рођених Убљана, филозофа Боже Кнежевића и Бране
Петронијевића, те глумца Раше Плаовића, народних хероја Paјкa
Михаиловића и Милана Муњаса.

ДОСЕЉАВАЊА И HACEЉA

Досељавање становништва из разних крајева у Тамнаву било je

обимно. Може се рећи да обухвата више од 95% породица затечених
на почетку XX века. Од досељених породица до кpaja XVII века
досељено je 10,04%, у доба aycтријског провизоријума 10,53%, у другој
половини XVIII века до 1827. године 37,42% а у другој половини XIX
века 41,58%. Досељавање je вршено, углавном, из: Старог Влаха,
ужичког округа, Полимља, Црне Горе, Осата са Бирчем, Босне и
босанских крајева, Старе Cp6иje, Херцеговине, Војводине, Мачве,
Поречја, Ердеља и Мађарске, Македоније и источне Cp6иje.
Црногорске, србијанске, херцеговачке, полимске и старовлашке
породице досељавале су се, углавном, кpajeм XVII века, у ери општег
покрета пресељавања. Плодна и лако обрадива земља Тамнаве их je у
пролазу задржала.
Од друге половине XVIII века па до 1827. године већином се
дoceљaвajy: Подгорци, Подрињци и Колубарци, заузимајући незаузету
земљу. После 1827. обично се досељавajy из Срема и других крајева

42
Војводине, путем куповине имања или посињењем. Личани,
Крајишници долазе 60-их година прошлог века, као веште дрвосече за
сечу тамнавских шума, жене се и ту остају.
Такође, релативно велики бpoj Рома (Цигана) насељава се у
Тамнави кpajeм прве половине прошлог века и вeзyje за одрођена
места кpaj села Бањана, Врела, Кожуара, Буконе, Докмира, Ja6yчja,
Совљака, Трлића, Tврдојевцa и Уба.
Читава област Тамнаве, а самим тим и срез тамнавски, географски
нису разноврсни. Отуда су и насеља на овом подpyчјy у основи или
старовлашког, или мачванско-jaceничког типа. У срезу тамнавском
jaвљa се искључиво старовлашки тип насеља. Мачванско-јасенички
тип насеља сyсpeћe се у посавотамнавском и посавском срезу.
Брдска села су подељена на крајеве и мáле. Потоци који
протичу кроз њих својим током означавају горњи и доњи кpaj, а сваки
крај се дели на мáле, у којима се joш pacпoзнаjy породичне групе.
Kyћe су по мáлама растурене на џемате, у којимa су фамилије близу
једна дpyгoj, а остале удаљене и на 200—300 метара. Мáле су обично
cпojeнe шумарцима, воћњацима или виноградима. Када се мáле населе,
нове куће се подижу изнад њих, зракасто. На тaj начин средину села
држе увек нajcтapиje породице. Тог типа су села: Степање, Врховине,
Гвозденовић и друга.
Уколико села овог типа не леже целом својом површином на
брдовитом подручју, онда се тaj део села који лежи на брду формира
као право старовлашко брдско село, а у оном делу села који силази у
равницу мáле су разбијене, али не и растурене. Оваква села су:
Бajeвaц, Звиздар, Тврдojoвaц, Докмир.
Нека села старовлашког типа у тамнавскоj равници имају мáле и
џемате, али су изразито разбијеног типа.
Kyћe са великим окућницама налазе се у средини воћњака, а мање
су у равници растурене. Тенденција paзвојa ових села noкaзyje
уситњавање мáла. То доводи до њиховог јачег збијањa, па постепено и
до ушоравања села. Оваква села су: Паљуви, Радљево, Ja6yчje,
Непричава.
Meђy селима тамнавске равни има и таквих у којима се мáле,
уколико их има називају Kpajeвимa, a кyћe по њима су обично
растурене. Њихов изглед подсећа на такозвани немачки тип села. Овај
тип села преовлађује у тамнавскoj равни, као што су Новаци и Врело.
У прошлости села тамнавске области нису увек била растуреног
или разбијеног старовлашког типа каквог су претежно данас.
Природном формирању збијених села нису сметале турске власти.

43
Села су била далеко од турских центара власти (седишта и нaxијa) и
изван важнијих путева, а уз то тешко приступачна и невидљива услед
шумовитости терена.
Може се тврдити да су скоро сва села joш пре 150—200 година
била збијена.
Разбијање и растурање тамнавских села отпочело je почетком XIX
столећа, а проузроковало га je нагло насељавање ових области.
Досељене породице нису могле заузимати већ заузета земљишта, него
су добијале и настањивале пределе, joш неискрчене, обрасле шумом,
који су дотле били општа сеоска својинa. Како je било погодно за
обраду и изградњу, то су нове породице ово земљиште заузимале,
крчиле шуме и зидале куће. Свако село добило је приличан 6poj
насељеника. Њима староседеоци нису чинили сметњу ни у погледу
заузимања земљишта, ни у погледу наслеђивања. Такав систем
заузимања, насељавања и изградње створио je данашњи растурен тип
тамнавских села.
Имена села и предела делимично су страног порекла. Тако су
латинског порекла следећи називи: Бањани, Шарбане, Бања у Бајевцу
и др. Мађарског или турског су следећи топоними: Мађарско гробље
— назив за нека стара гробља у многим селима, Пакај у Непричави,
Мургаш, Чучуге, Чалопек у Врелу, Авала у Памбуковици, Баталаге
и друга.
Српска имена насеља и кpajeвa настала су на разне начине, од
презимена породица и надимака као: Бajeвац, Гвозденовићи, Докмир,
Новаци, Памбуковица; од успомена на ранија насеља или грађевине:
Бобија у Докмиру, Требеж у Ja6yчjy, Трлић; од успомена на
рударство: Сланац у Коцељеви, Коцељева итд.; од шумског дрвећа:
Липовица у Врелу; од воћа: Jaбyчje, Црвена Јабука, Зукве; од биљака:
Корови у Совљаку, Паљуви итд.; од облика или особине земљишта:
Кршна Глава, Лисо Поље, Лазовик у Докмиру, Умка у Кожуару и
Роваче у Туларима; од имена животиња: Ждраловица у Врелу,
Јастребовац у Памбуковици, Јелен у Туларима.
Број села тамнавске области ниje велики. Вуков харачки тефтер
зна за 76 насељених места; 1872. године било их je 78, а 1910. године
80; данас их има 86. У саставу среза тамнавског било je 1900. године 9
општина са 45 села; 1921. године 19 општина са 45 села; 1931. године
19 општина са 45. села. Године 1941. бивши срез тамнавски имао je 18
општина. Настале општине су: убска за насељена места Уб и
Богдановицу; бајевачка (седиште у Непричави) за Бajeвац, Степање,
Непричаву и Врховине; бањанска за Бањане, Вукону, Брезовицу,

44
Калиновац и Кожуар; борачка за Борак и Скобаљ; докмирска за
Докмир, Слатину, Чучуге и Кршну Главу; лајковачка за Лajкoвaц и
Рубрибрезу; мургашка за Мургаш, Рукладе, Трњаке и Гуњевац;
новачка за Новаке, Зукве и Баталаге; памбуковачка за Памбуковицу
и Радушу; паљувска за Паљуве и Стубленицу; радљевска за
Радљево, Шарбане, Каленић, Лисо Поље и Бргуле; тврдојевачка за
Tвpдojeвaц, Звиздар и Гвозденовић; општине у Врелу, Ja6yчjy,
Совљаку, Такову, Трлићу и Туларима обухватале су само истоимена
села.
Уб, среско место, подигнуто je почетком XVII века и првобитно je
било настањен Турцима зaнaтлиjaмa и трговцима. До првог светског
рата споро се paзвијaлo, jep у близини пocтоје већа места (Ваљево,
Шабац и Обреновац), те никада није могло постати изразитији
економски, политички и културни центар.

ТАМНАВСКИ СРЕЗ

Бивши тамнавски срез обухватао је централни и југоисточни део

Тамнаве, тј. површину од око 504 км2, што чини 20% области која се
простире између планине Влашића, Слóвачке косе, Колубаре, Саве,
речице Вукодражи и Поцерске косе 9. И поред честих
административних и управних промена, од свога формирања
половином XIX века, па до кpaja Другог светског рата, његове границе
ocтajy скоро исте. Обухватао je нешто већу површ од подpyчja
садашње убске општине.
Област Тамнава je је само у јужном, мањем делу брдовита. Остали
део је претежно брежуљкаст и равничарски, нагнут према
североистоку, уз просечну надморску висину од око 120 метара. По
свом изгледу то је равница што се терасасто спушта према Сави. На
изглед рељефа ове равнице утицале су три реке: Тамнава, Уб и
Кладница.
Варошицу Уб подигли су Турци у 18. веку и тада је, поред Срба,
била насељена и Турцима ерлијама, али без иједног Турчина из
војничког реда10. Турци су били занатлије и одржавали су везу

9
Подаци из књиге Павла Петковића: «Тамнава у НОБ-у», хроника.
10
Подаци из књиге "Топографско-географске карактеристике општине Уб" и
"Антропогеографија ваљевске Тамнаве".
45
ваљевских и сеоских турских насеља са Турцима у Палежу (данас
Обреновац) и Београду. Сваки, ма и најмањи покрет раје био је у стању
да ове Турке покрене и растера с овог места (мемоари проте Матеје).
Тек када се Србија ослободила, Уб се почео подизати, па и онда као и
данас, као пролазна тачка, а не срески и трговински центар. Тако се за
ову област, како тада тако и данас, не може рећи да је област насељена
у јачој мери. Ово је подручје у више наврата потпадало под турску и
аустроугарску власт, да би потом било подељено на две кнежевине –
шабачку и ваљевску Тамнаву. Народни кнежеви из тога доба били су:
Алекса Ненадовић из Бранковине и Ранко Лазаревић из Свилеуве, који
због велике љубави према свом народу и његовој слободи и због
пријатељства са представником највише турске власти у Београдском
пашалуку, бејаху и прве жртве јаничарске обести, што је
проузроковало још већу мржњу према Турцима и скоро да је било
дошло до устанка. Али, када је устала Шумадија против Турака (1804)
придружише јој се и Тамнавци. Они су те несретне 1813. ставили под
заставу Великог Милоша и припомогли да би опет створили Србију,
јер пропало је све што се стекло до 1804.
Тамнавска села су, углавном, и скоро подједнако насељена
житељима земљорадничког и сточарског занимања. Брдска села су,
углавном, у горњим токовима река Тамнаве и Уба, и у слóвачкој коси
(мисли се на Словац, Р. Н.). брдска села су раније била старовлашка са
џематима или мáлама, док су села по равници била без таквих
обележја. У тамнавској области постоји четири врсте села: брдска,
тамнавска, полојска и друмска. Брдских села нема много. Куће су им
на крчевинама са великим окућницама од воћњака и шума. Тамнавска
села су на уздигнутим деловима тамнавске равнице, а куће и све имање
је једно до другога, али куће нису једна уз другу. Полојска села су
поред реке у правој равници и куће су им са малим окућницама
поредане дуж главног сеоског пута. Друмска села нису самостална
села, него су то делови збијени поред главних обласних путева. Куће
су са малим окућницама и власништво су најновијих обласних
насељеника.
Дакле, тамнавска села су или старовлашког или мачванско-
јасеничког типа. Више су заступљена села првог типа, подељена су на
крајеве, сеоски потоци их раздвајају на горњи и доњи крај, а у сваком
крају се јасно препознају породичне групе. Села у равници су са
великим окућницама, а куће и зграде ближе су крају воћњака и пута.
Њихово увећање доприноси збијању и ушоравању. На збијање неких

46
села, наравно, утицала је и природа самог терена. Имена насеља су или
чисто српског порекла или страног (у мањем броју) и то латинског или
романског (нпр. Бањани су се раније звали Медовац и сл.).
Област Тамнаве сачувала је доказе ранијег стила живота. Трагови
су очувани или кроз имена, разне остатке или кроз народне традиције и
обичаје. Најтеже су се могли сачувати споменици разних култура, а
овај предео је по својој плодности и равном положају увек био
привлачан за насељавање.
У брдским пределима била су утврђења, манастири, цркве и куле и
то врло често на тешко приступачним местима, али у овом
равичарском делу споменици и остаци су врло често једноставно
уклањани, тако да је остало мање трагова и само су се очувала нека
обележја старог живота (као што су селишта, кућерине, куле,
манастири, стари новац, стари путеви, гробља, стећци и друго).

Тамнавски крајолик

47
 Поглед на Уб из авиона

Стари хан

(Стара кућа крај некадашње убске општине)

48
 Главна улица

Кафана „Парк“, некада „Златибор“

49
УБ ДАНАС

«Свет је за човека још сат без казаљке;

Он чује куцање времена,
али не зна које је доба.»

Божидар Кнежевић
(Мисли)

50
51
 Клима и земљиште

Клима подручја која захвата општина Уб је умерено

континентална са одређеним специфичностима. Прелазна годишња
доба су променљива. Јесени су топлије од пролећа, а лета су, због
утицаја "азорског антициклона", топла, са стабилним временским
приликама и повременим краћим пљусковима. Зими су временске
прилике условљене активношћу са Атлантског океана и Средоземног
мора, као и такозваног зимског «сибирског антициклона». Средња
годишња температуре је 11,2°. Највише је у јулу (средња вредност 26,6
С), а најниже у јануару (средња вредност -6,2°С).
Посматрајући читав слив реке Колубаре, могу се издвојити три
релативно посебне климатске зоне, од којих једна обухвата колубарски
басен, веће равнице и речне долине, друга побрђе и ваљевску
подгорину, а трећа, прелазна, више рељефне површи или висоравни и
подгорја планина. Отвореност слива Колубаре према Срему омогућује
јак утицај климе Панонске низије, која се, иначе, одликује хладнијим
зимама и топлим, али доста сувим летима. Прелазна доба су, дакле,
изразитија, а јесен дуга. Клима је, ипак, умерено континентална и у
горњем делу колубарског басена осетно ублажена деловањем висијског
чиниоца, као и заклоњеношћу побрђем.
У овом басену са околним котлиницама познојесенски дани су
хладнији него на суседним планинским падинама и заравнима
(температурне инверзије). То се дешава када арктички хладан ваздух
продре из Паноније у Колубарски басен и ту се задржи. У нижем
планинском подручју слива Колубаре влада субпланинска клима, која
се карактерише дужим и нешто оштријим зимама, с већом количином
снега и краћим летима са приметно већим падавинама него у суседним
равничарским пределима и котлинама. Јесењски дани су у тим
пределима нешто топлији него у равницама Колубарског басена.

52
 Копови у Слатини

Минералне и енергетске сировине

На подручју општине присутне су неметаличке минералне

сировине (кварцни песак - локалитети Чучуга, Слатина, Авала,
Гуњевац, Резинац, Провалије; глина - локалитети Слатина, Бој Брдо
(Богдановица) код Уба, Кокановац у селу Радуша код Уба и Тамнава -
Западно поље; кречњак - Бобија, Врховине, Памбуковица-Радуша), у
мањем проценту металичке, као и енергетске сировине, односно
лежишта лигнита у Колубарском басену. Већи број локалитета се
експлоатише, један број је у процесу истраживања могућности
екслоатације.

РЕЉЕФ

Рељеф овога краја карактеришу сливови река Тамнаве, Уба и

Кладнице. Равничарско-брежуљкаст терен и мале висинске разлике
условили су да ово подручје буде богомдано за развој пољопривреде
(82% територије је квалитетно пољопривредно земљиште), а

53
најплоднији је централни део територије између река Уба и Тамнаве.
Дванаест процената те територије су шуме и покривају брежуљкасте
падине, углавном, западног и јужног дела општине. На овој су
територији откривена и значајна налазишта минералних сировина
(кварцни песак, глина, кречњак). Годинама се врши експлоатација
богатих лежишта угља у Колубарском басену, а на једном броју
локалитета се истражују њене могућност.

ОБЛИК И ПОСТАНАК КОЛУБАРСКОГ БАСЕНА

Колубарски басен се јавља у области старих тектонских басена,

који су у току неогена били потопљени и у којима су образовани
заливи панонског мора и језера или издвојена језера у којима су
обилно наталожени неогени седименти различите старости. Овај басен,
иако припада неогеном приморју, по много чему је нејединствен, па га
наука дели у доњоколубарски, са обележјима залива панонског мора и
језера, и горњоколубарски, који има доста одлика унутрашње
криптодепресије која је повремено плављена морем. Гранична линија
између ова два дела басена је Слóвачка сутеска. Наравно, данашњи
облик колубарског басена није онај стари облик у ком су образовани
први заливи и језера. Тај првобитни тектонски облик се мењао на тај
начин што је дно басена вишеструко и локално разламано и спуштано
у веће дубине, и што су у току неогена поједини делови
континенталног обода у разно време спуштани испод мора или
језерске површине новим трансгресијама и покривани неогеним
наслагама разне старости; или, пак, што су ободни делови, а најзад и
дна басена, у разно време уздизани и излагани новој флувијалној
ерозији и денудацији. Таквим диференцијалним покретима
обнављаним у више наврата, вишеструко су мењани иницијални
облици, величина и пространство колубарског басена и створена је
њихова изразито пластична унутрашња структура. Млађи тектонски
покрети у сливу Колубаре, настали дуж старих тектонских линија,
имали су исти смисао: спуштање у средишњим деловима старих басена
и издизање ободних делова слива. Дакле, данашњи облик Колубарског
басена представља тектонски подмлађен басен на простору старих,
ерозијом готово уништених, првобитних басена и истовремено су

54
највећи облици настали селективном ерозијом у области неотпорних
наслага.

Такође, јасно се запажа и од лаика да се дно Горњоколубарског

и Доњоколубарског басена не налазе на истој висини, да не припадају
истој површи ни истој фази ерозије. И поред диференцијалних
издитања и спуштања, Колубарски басен је у целини издигнут изнад
опште ерозивне базе. У Колубарском басену издвајају се два повијарца
упоредничког правца: близоњски, усмерен од Влашића на исток, и
вагански, управљен од Букуље на запад. Ти се повијарци не спајају, већ
се између њих, у средишту слива Колубаре, налази придворичко
сужење које спаја колубарске басене. Доњоколубарско басен у основи
припада постпонтским наслагама („београдска фаза“) позноплиоценске
и старије квартарне старости, чији су терасни седименти поремећени.
Горњоколубарски басен је старији и раније издигнут од доњег дела. Он
је настао и формирао се више десетина хиљада година раније, а на
њега су деловале и нешто друкчије силе. Оба колубарска басена имају
доста једноставан изглед. Полазећи од дна ка ободу, ређају се заравни
различитих висина и ширина, те они зато личе на џиновске
амфитеатре овалног (горњоколубарски), или потковичастог облика
(доњоколубарски басен). Наиме, горњоколубарски басен је доста добро
ограничен са свих страна и припада типу овалних, готово затворених
депресија, какве, иначе, срећемо у осталим деловима динарске
планинске зоне.

Радоје П. Стојановић

55
 РУДНО БОГАТСТВО ТАМНАВЕ

У Доњоколубарском басену значајна су лежишта угља позната под

називом Посавско-тамнавски лигнитни басен. Он се простире између
Колубаре и Тамнаве, допирући до Близоњске греде, а на запад досеже
чак до Коцељеве. Наслаге угља су на дубини од 20 до 70 метара, а
дебљина угљених слојева се креће од 5 до 15 метара. Лигнита има и
код Беле Цркве. Од бројних налазишта неметала економски су
најзначајнија налазишта опекарске и керамичке глине, кварцног песка,
флуорита, барита и сировина за цементну индустрију. Квалитетна
керамичка глина се експлоатише западно од Коцељеве, у селу Доње
Црниљево, и југозападно од Љига (Слатина). Велике резерве кварцног
песка се налазе код Уба у атарима села Чучуге и Слатина.

На подручју Убске општине присутне су неметаличке минералне

сировине (кварцни песак - локалитети Чучуга, Слатина, Авала,
Гуњевац, Резинац, Провалије; глина - локалитети Слатина, Бој Брдо,
Богдановица код Уба, Кокановац у селу Радуша код Уба и Тамнава -
Западно поље; кречњак - Бобија, Врховине, Памбуковица - Радуша), у
мањем проценту металичке, као и енергетске сировине, односно
лежишта лигнита у Колубарском басену. Већи број локалитета се
експлоатише, један број је у процесу истраживања могућности
екслоатације.

(из књиге "Ваљевски крај у времену и простору")

56
 РЕКЕ У ТАМНАВИ

У западном делу Доњоколубарског басена највећи сливови су

Тамнава са Убачом и Кладница, али постоји и велики број мањих
словова. То су речице које се Уливају у Колубару и то њене леве
притоке. Тај предео оивичен је на западу Цером, Букорском главом и
влашићким узвишењима, низ вододелницу, југозападно, између
Тамнаве, са једне, и Јадра, са друге стране. Источно је присутан низ
влашићких и близоњских узвишења на развођу према Обници, Рабасу
и другим западним чиниоцима рељефа Горњоколубарског басена.
Заравни око тих узвишења, у ствари, јесу површи од 400 до 300 м, а ка
северу, тј. ка Сави и Доњоколубарској низији смењује се низ
колубарских површи и подова (од 300 до 110 м). Све оне имају
двоструки нагиб – ка Доњоколубарској долини и дну сремске заравни.
Распоред долина слаже се са распоредом најкрупнијих облика рељефа,
а оне су управљене или ка средишњим деловима Доњоколубарског
басена, или ка долини Саве. Гравитациона снага средишњих делова
басена била је одлучујући фактор за формирање данашњег правца
долина.

Долина Тамнаве и Кладнице имају осу управљену ка северу, но,

кад наиђу на површи од 300 до 200 метара, оне из северног скрећу на
североисточни или источни правац, ка средишту басена. У горњим
деловима те долине су уже, у средњем делу наилази се на котлинице и
сужења, док су доњи делови тих котлина знатно проширени. Површи
од 400 метара у горњој Тамнави и Убачи су њихови сливови, а протежу
се од подножја великог Белега до Оџбиног брда, источно од Главице и
западно од Дамјановића брда до Бобије. Западно одатле јавља се низ
пространих преседлина. Између Јанковог виса и Великог белега
преседлина је широка преко 7 километара, између Јанковог виса и
Разбојишта само 2, док између Разбојишта и Цера достиже 14. Источно
од повијарца који раздваја Тамнаву од Убаче површ од 400 метара се
све више сужава. Даље, према северу, ређају се површи од 360 до 340,
затим оне постају све ниже, да би се, на крају, свеле на 140 до 110
метара.

57
 КЛАДНИЦА

Кладница заузима јужне делове Доњоколубарског басена,

између Убаче и јужно дуге долине Колубарског слива. Долина
Кладнице дуга је 25 км. У горњем делу управљена је ка северу (4-5 км),
средњи део скреће на исток (10 км), а у доњем делу скреће на
југозападно–североисточни правац (10 км). Леве притоке са равнијег
терена знатно су јој дуже од десних, а долина је изразито асиметрична,
Кладничко-колубарски под од 160 метара рашчлањен је на косанице
веома пљоснатих и уравњених темена; његови остаци су очувани на
лево од Кладнице код Мургаша, у Гају, све до прегиба Вучјака и
Свилаје. Код Паљува налазе се са обе стране шире терасе на 25 (130) и
40 (145) м, које су искоришћене за стварање вештачког језера.

УБ (УБАЧА)

Убача је дугачка близу 70 км. Горњи део долинског система

Убаче урезан је, углавном, у површи од 400 м, средњи у површи од 360
до 200 м, а доњи већином у подове од 160 до 110 м. Горњи део слива
достиже ширину од 6 до 10 км, где је долина ове реке управљена,
углавном, од запада ка истоку (13 км), при чему су њене десне притоке
знатно дуже (6-8 км) од левих (2-4 км). Косанице између тих долина
спуштају се поступно од 400 до 250 м, те припадају подовима тих
висина велике ширине. Оне су урезане и палеозојско-мезозојске
наслаге Влашића. Местимично се долина Убаче сужава, као код
Дружетића, где је урезана у партију кречњака. Одатле низводно долина
се проширује у Дружетићку котлину, јер је урезана у неогене наслаге и
палеозојске филите. Доњи део долине Убаче управљен је око 17 км ка
истоку и североистоку. Долина и слив су изразито симетрични, али
упркос дужини и ширини речног слива, највећи број притока лети
пресушује. У близини ушћа Убача усеца алувијалну раван рачвајући се
у паралелна корита, нарочито због воденичких јазова.

58
 ТАМНАВА

Извориште Тамнаве је у Влашићу јужно од горњег Црниљева.

Горњи део њене долине пружа се на север дужином од 11 км, а затим
река скреће у источни правац и задржава га све до краја, на дужини од
60 км. Изузимајући десну притоку Убачу, за Тамнаву се целом
дужином везују мање притоке. Распоред бочних долиница је
симетричан у горњем и средњем делу слива. У доњем делу је
асиметричан, леве приточице су изразито дуже од десних. Долина
горње Тамнаве урезана је у површи од 400 м, а лево и десно низводно
налази се широк под висине 360-340 м; долински систем је
композитан. У средњем делу долина реке има бочне долинице
симетрично распоређене на ширини од 10-14 км; у том делу изражени
су широки подови. У Доњоколубарском басену који се првенствено
одликује нормалним рељефом, ипак, налазе се мање крашке оазе
палеозојског и тријаског крећњака, па су за њих везани поједини
крашки облици, као што су вртаче и понори, слепе долине, чији је
доњи део скрашћен са неколико левкастих вртаћа и јама.

(из књиге "Ваљевски крај у времену и простору")

Сутон на Убу

59
 Становништво
По прелиминарним резултатима пописа из 2011. у општини Уб, у 38
насеља живи следећи број становника и то према следећој табели:

Место Укупно Укупан Лица у Укупан број Број

пописан број иностранств домаћинств станов
а лица становник у а а
а
Уб 30 092 29 022 973 9304 14 159
Бањани 1 136 1 116 14 351 640
Богдановица 513 297 216 127 174
Бргуле 1 175 1 159 10 354 485
Брезовица 608 604 4 149 299
Врело 1 520 1 495 17 480 831
Врховине 461 461 – 137 206
Вукона 222 215 7 68 124
Гвозденовић 406 406 – 123 169
Гуњевац 520 516 4 146 221
Докмир 484 425 58 145 237
Звиздар 502 494 8 144 201
Јошева 438 422 6 132 229
Каленић 799 761 38 217 298
Калиновац 406 406 – 119 236
Кожуар 692 646 46 214 353
Кршна 157 157 – 61 67
Глава
Лисо Поље 224 224 – 69 92
Лончаник 478 465 13 165 295
Милорци 376 348 28 110 157
Мургаш 579 566 ≤3 179 257
Новаци 716 715 ≤3 231 366
Паљуви 696 687 8 231 354
Памбуковиц 1 065 998 67 344 572
а
Радљево 569 568 ≤3 194 379
Радуша 259 249 9 87 141
Руклада 324 318 6 100 145
Слатина 396 351 45 120 163
Совљак 1 884 1 819 65 500 723
Стубленица 888 873 11 260 379
Таково 891 884 ≤3 267 440

60
Тврдојевац 347 324 22 117 176
Трлић 876 870 6 257 436
Трњаци 781 739 30 224 289
Тулари 790 777 13 268 459
Уб 6 314 6 164 119 2 103 2 694
Црвена 643 563 80 180 305
Јабука
Чучуге 442 438 4 140 211
Шарбане 515 502 13 191 356

Привреда

Када је у питању привредна делатност у општини Уб, две

најзачајније гране су пољопривреда и рударство. Према постојећим
подацима, структуру пољопривредне производње карактерише
изузетна разноликост. Доминирају ситни, неспецијализовани
пољопривредни произвођачи без јасне пословне и тржишне
оријентације. Закључно са 31. децембром 2008. години у општини су
била регистрована 4.083 пољопривредна газдинства (10 као предузећа)
или 40% од укупног броја домаћинстава. Резултат овакве производне
структуре и слабе уређености су ниски и нередовни приходи уз
одсуство озбиљног планирања, развоја и већих инвестиција. Обрадиво
пољопривредно земљиште обухвата 32.955,18 хектара, или 72,16% и
одликује се релативно високом просечном заступљеношћу ораничних
површина, тако да на њиве и вртове отпада 29.470,05 ха, или 89,42%
обрадивих површина. То указује да је најзаступљенија делатност у
општини Уб гајење житарица (кукуруз, пшеница). Воћњаци и
виногради су на површини од 1.953,55 ха, или 4,65%. Ливаде се налазе
на површини од 1.953,55 хa, или 5,93%. Експлоатација угља може и
мора знатније да допринети развоју општине Уб. Планом развоја
Рударског басена «Колубара», до 2014. године предвиђено је отварање
поља «Радљево». Билансне резерве угља на овом пољу се процењују на
330 милиона тона. Експлоатација поља «Радљево» одвијаће се у складу
са потребама снабдевања термоелектрана "Никола Тесла А и Б»,
"Колубара А» и ТЕ "Колубара Б», чија се изградња очекује. За
општину Уб посебно је важно праведније разрешење питања природне
ренте, посебно са аспекта еколошких последица експлоатације угља.
Значајан ресурс општине је и поље лигнита «Звиздар». Истражни

61
радови овог поља су у току, а процене резерви угља су 280 милиона
тона. Поред пољопривреде и рударства, велики значај има и
грађевинарство. Ова делатност има дугу традицију, а и квалитетне
сировине за производњу грађевинског материјала које постоје на
територији општине, као што су: камен, кварц и бела глина. Укупно
остварен приход у 2007. години на територији општине Уб износио је
6.715.392.000 динара, а укупно остварени расходи 6.459.137.000
динара. Чиста добит, коју су фирме са територије општине Уб
оствариле је била 256.255.000 динара. Највећу добит остварила су
предузећа из области прерађивачке индустрије, а највећи губици
забележени су у области саобраћаја и у пословању са некретнинама.
Укупна вредност спољно-трговинске размене у 2007. години, коју су
остварила предузећа са територије општине Уб била је 6,2 милиона
УСД, од чега је 43% овог износа реализовано са земљама ЕУ, док су
остали највећи спољно-трговински партнери били из бивших
југословенских држава (БИХ, Црна Гора, Словенија, Хрватска,
Македонија). Позитиван биланс по основу спољнотрговинске размене
износио је 1,4 милиона УСД.

Пољопривредног становништва по попису 2002. године било је

11.646 или 36,3%, од чега је активног било 7.628, а индивидуалних
пољопривредника било је 7.428, а издржаваног пољопривредног 4.018
лица. На нивоу округа, било је 48.870 пољопривредника, од чега 34.612
активних и 14.228 издржаваних лица. Према постојећим подацима,
структуру пољопривредне производње карактерише изузетна
разноликост, са присуством свих видова производње, највећим делом
за потребе самог домаћинства. Доминирају ситни, неспецијализовани
пољопривредни произвођачи без јасне пословне и тржишне
оријентације. Највећи број пољопривредних домаћинстава није
регистрован. Закључно са 31. априлом 2007. године, у општини су била
регистрована 3.088 пољопривредна газдинства (10 као предузеће) или
29,79% од укупног броја домаћинстава. Резултат овакве производне
структуре и слабе уређености су ниски и нередовни приходи, уз
одсуство озбиљног планирања, развоја и већих инвестиција. Обрадиво
пољопривредно земљиште обухвата 32.955,18 ха, или 72,16% и
одликује се релативно високом просечном заступљеношћу ораничних
површина, тако да на њиве и вртове отпада 29.470,05 ха, или 89,42%
обрадивих површина. То указује да је најзаступљенија делатност у
општини Уб, ипак, гајење житарица (кукуруз, пшеница). Воћњаци и
виногради су на површини од 1.953,55 ха, или 4,65%. Ливаде се налазе
на површини од 1.953,55 ха или 5,93%. Експлоатација угља може и
62
мора знатније да допринети развоју општине Уб. Планом развоја
површинских копова планирано је у источном делу Колубарског
лигнитског басена, у циљу површинске екплоатације угља, отварање
копова "Поље Ц" и "Поље Е". У западном делу Колубарског
лигнитског басена предвиђено је отварање нових површинских копова
"Велики Црљени", након затварања копа "Тамнава - источно поље" и
поље "Радљево", а у периду после 2020. године и исцрпљивања
површинског копа "Тамнава - западно поље". Све ово одвијаће се у
складу да потребама снабдевања термоелектрана "Никола Тесла А и
Б", "Колубара А" и ТЕ "Колубара Б". За општину Уб посебно је важно
праведније разрешење питања природне ренте, посебно са аспекта
еколошких последица експлоатације угља. Поред пољопривреде и
рударства, велики значај има и грађевинарство, које има дугу
традицију, а и квалитетне сировине за производњу грађевинског
материјала које постоје на територији општине, као што су: камен,
кварц и бела глина.

Поглед на Копове

63
 Запосленост

Према подацима Републичког завода за статистику, у 2007. било

је запослено 3.988 лица (130 на укупан број становника), од чега 38,4%
су жене. Од тог броја, 2.941 лице припадало је категорији "запослених
у предузећима, установама, задругама и другим организацијама". Лица
која самостално обављају привредну делатност било је 26.3% од
укупног броја запослених. Износ зараде по запосленом у 2007. без
пореза и доприноса по секторима делатности (просек јануар –
децембар) био је 22.465 динара, док је просек у Републици Србији за
исти период износио 27.759 динара. Према последњим подацима
(месечни статистички билтен за септембар 2009), са територије
општине Уб регистровано је 2.205 лица (1.079 жена) која траже
запослење.

Инфраструктура

Примарна путна мрежа на територији општине даје могућности

за добру саобраћајну повезаност са општинским и регионалним
центрима који је окружују. Општина Уб је, преко мреже регионалних
путева радијалног типа у односу насамо насељено место Уб, повезана
са суседним општинама. Општина је повезана са магистралним
путевима М-4, М-21, М-22 и М-19, а преко њих и са свим осталим

64
градовима у Републици Србији. Према подацима из 2004. године,
дужина путева износила је 244 км, од тога 197 км путева са
савременим коловозом. Путна мрежа је добро постављена, али је
улошем стању и у наредним годинама планирано се њено проширење и
побољшање. Кроз територију општине пролази индустријски
железнички колосек, који служи само за привредну делатност икојим
се од површинских копова лигнита "Колубара", а градско насеље Уб
налази се на 6 км од железничке станице у Лајковцу, на прузи Београд-
Бар. Аеродром "Никола Тесла" Београд удаљен је око 50 км. Посебно
су битне могућности развоја саобраћаја и делатности које прате
саобраћај, а могу бити остварене изградњом аутопута Београд – Јужни
Јадран, који пролази општином Уб.
Подручје општине Уб је делимично покривено мрежом
телекомуникационих капацитета. Према подацима Републичког завода
за статистику, у 2007. години било је 8.920 претплатника.

Eлектроенергетска мрежа

Према Регионалном плану Колубарског округа, развој електро-

енергетске мреже и преносних капацитета служиће за боље
искоришћење постојећих трафостаница на напонском нивоу 220
киловата. Предвиђена је изградња далековода (за напон од 400 кв),
који ће се налазити у коридору постојећих далековода, напонског
нивоа од 220 кв. На подручју општине Уб, планирана је изградња нове
трафо-станице 110/35 кв и повезивање на мрежу 110 кв, што ће
допринети квалитету и стабилности мреже. Мрежа ниског напона није
о добром стању. Мрежа ниског напона је још увек навеликом броју
дрвених стубова, а у већини села западног дела општине, не
задовољава минималне стандарде. Напори општине у циљу
реконструкције мреже су врло значајни у протеклих неколико година.
Циљ је да у сарадњи са Електродистрибуцијом и месним заједницама
електро мрежа буде реконструисана у наредних неколико година.
Просторним планом Републике Србије снабдевање гасом подручја
Колубарског округа вршиће се путем магистралног гасовода Београд –
Лазаревац - Ваљево.
Предвиђен положај овог гасовода омогућава потенцијално
прикључење Уба и других насеља са више индустријских потрошача
широке потрошње, јер се на тај начин смањује партиципација за сваки

65
прикључени град, односно, за сваког потенцијалног потрошача.
Магистрални гасовод ће делимично пратити коридоре Ибарске
магистрале и планираног аутопута Београд - Јужни Јадран, после
раздвајања на два крака (код Рукладе), наставиће у правцу Лазаревца
инфраструктурним коридором Лајковац – Ћелије - Лазаревац. Посебан
прикључак у зони насеља Бргуле обезбедио би снабдевање гасом
комплекс ТЕ «Колубара Б» и друге потенцијалне кориснике у тој зони.

Угљенокоп

Убске институције

Општина Уб има све институције значајне за несметано

функционисање локалне самоуправе. Општинске су: Општинска
управа, Дирекција за уређење и изградњу, Фонд за екологију,
Културно-спортски центар, Библиотека, ЈКП Ђунис, Фонд за рурални
развој. Заједничке су: Школе, Дом здравља, Центар за социјални рад,
Предшколска установа, Црвени крст. Републичке су: ОУП Уб,
Републичке инспекције, Катастар, Суд, тушилаштво
правобранилашптво, ЕПС, Пошта, Управа за трезор, Пореска управа,
Служба запошљавања, Сектор цивилне заштите, Фонд ПИО.
66
 Општинска управа
Општинска управа броји 72
запослена и организована је у
6 одељења. Из буџета општине
се финансира Дирекција за
уређење и изградњу са 9
запослених, Фонд за екологију
6 запослених, Културно-
спортски центар са 18
запослених, Фонд за рурални
развој са 2 запослена и
Градска библиотека са 6
запослених. Укупно 113
запослених примају личне дохотке са терета општинског буџета. Јавно
комунално предузеће «Ђунис» са 99 запослених се делимично
финансира средтвима општинског буџета, као и Предшколска установа
са 66 запослених и 330 деце.
Дисперзија објеката управе и администрације је на
задовољавајућем нивоу, јер 11 насеља има објекат месне канцеларије,
односно просечно 3-4 насеља гравитира једној месној канцеларији, што
се може сматрати повољним. Поред тога, у Убу се налази зграда суда и
Скупштине општине Уб и пратеће службе управе и администрације.
Буџет општине за 2009. годину је 745.000.000 динара (око 8 милиона
евра) или 23.205 динара по глави становника.

Јавно предузеће "Дирекција за уређење и изградњу"

Уб

Основано је Одлуком Скупштине општине Уб број 023-1/98-01

од 13. новембра 1998. објављеној у Општинском службеном гласнику
број 16 од 31. децембра 1998., али стварно ради од 01. 4. 2005.
Предузеће обавља делатност од општег интереса и послује средствима
у државној својини. Делатности од општег интереса које обавља ЈП
"Дирекција" су:

67
 - архитектонске, инжењерске активности и технички савети,
- активности у вези с некретнинама,
- грађевинарство.
Предузеће сачињавају:
- Сектор за заједничке пословe (одељење за правне и опште
послове и одељење за економско-финансијске послове),
- Сектор за техничке послове (одељење за просторно планирање
и урбанизам и одељење за изградњу и одржавање).
Предузеће се финансира 99% из буџетских средстава и 1% из
сопствених средства. Тренутно је у ЈП "Дирекција" запослено 10
радника и то: у менаџменту 1, администрацији 4, у основној
делатности 5.
Директор: Благоје Цонић.
Адреса: Уб, ул. 3. октобра бр. 2, тел. 014/412-222.
e-mail: direkcijaub@open.telekom.rs

Фонд за рурални развој Општине

Уб

Основан је Одлуком о оснивању број 330-582/2008-01 од 25. 11.

2008. године (Службени гласник општине Уб број 15/2008), а у циљу
подстицања развоја пољопривреде.
Делатности Фонда су:
- регрес осемењавања квалитетних приплодних грла;
- регрес набавке опреме за наводњавање (системи за
наводњавање «кап по кап») и ископавање (бушење) бунара у функцији
наводњавања;
- подстицајна средства за набавку квалитетних приплодних грла
у говедарству, свињарству и овчарству;
- подстицајна средства за набавку сертификованих садница воћа
и винове лозе и засада;
- подстицајна средства за уговорену производњу воћа, поврћа,
меса, млека и јаја;
- организује акције у превенцији и санацији заштите животне
средине које спроводе општина, јавна предузећа, фондови, предузећа,
удружења грађана, стране и домаће донаторске организације и
невладине организације, и други субјекти;

68
 - помаже издавање публикација и часописа и спровођење
пропагандних акција у пољопривреди;
- у складу са законом врши друге послове које му у области
пољопривреде повере посебном одлуком Скупштина општине и
Општинско веће.
Директор фонда: Жељко Илић, 064-8160-691.
Email: ruralni.razvoj@open.telekom.rs
Уб, улица Краља Петра бр. 62, 014/411-764.

Комунално предузеће на Убу

Датира од 1951. године, када је основана Управа за пијачне и

комуналне послове, која се бавила одржавањем јавне хигијене и
одржавањем зелене и сточне пијаце. Године 1967. примањем
делимично изграђеног градског водовода од Режијског одбора
прераста у Комуналну радну организацију «Ђунис».
Као Комунално јавно предузеће «Ђунис» уписано је у судски
регистар 1989. године. Своје делатности обавља преко:
- Радне јединице за водоводне и канализационе радове, која
обавља послове производње и дистрибуције воде, одржавање
водоводне мреже, израде прикључака на мрежу, одржавања кишне и
фекалне канализационе мреже. У склопу ове јединице је и градски
базен. Тренутна производња воде је 30-40 литара у секунди или 3000
м3 дневно, што снабдева 6500 грађана. У плану је изградња новог дела
постројења за пречишћавање воде, чиме би се добио исправан калитет
воде и капацитет од 50 – 60 литара у секунди.
- Радна јединица за комуналне послове обавља послове
чишћења и одржавања зелених и јавних површина, изношења смећа
грађана и привреде, одржавања зелене и сточне пијаце, као и
одржавања градског гробља.
Директорка: Славица Тешић.
Телефони: 014/ 411-107; 014/ 411-810; 014/ 411-787.
Телефакс: 014/ 411-107.
e-mail: djunisub@ptt.rs
web:www.djunisub.co.rs

69
 Центар за социјални рад - Уб

Институција од посебног друштвеног интереса која се бави

пословима из своје надлежности прописаним Законом, на територији
општине Уб. Центар је установа социјалне заштите и старатељства коју
финансира Република, посредством Министарства за социјална
питања, а једним делом и из буџета општине Уб.
Установа је основана 01. 7. 1983. године. Из области непосредне
социјалне заштите, обављају се следећи послови: признавање права на
МОП, додатак за туђу негу и помоћ, опрему корисника у установама
социјалне заштите, једнократну помоћ и право на коришћење услуга
социјалног и другог стручног рада у сарадњи са општином, смештај у
установе социјалне заштите или другу породицу, смештај деце на
породични смештај, саветодавни рад са странкама, стручна и правна
помоћ у остваривању права штићеника код других органа и
институција, интервенције и помоћи друге врсте.
Директорка: Снежана Петровић.
Телефон: 014/411-612.
е-mail: centarub@open.telekom.rs

Здравствена заштита

На територији општине Уб активно је осам здравствених

пунктова: Дом здравља у Убу, три здравствене станице и три
амбуланте - у две од њих се здравствене услуге обављају повремено.
Дом здравља има 138 запослених од чега је 85 медицинских радника
(28 лекара и 57 медицинских сестара). Свега 21% (односно 8) насеља је
опслужено здравственим сервисима, док преосталих 79% (односно 30)
насеља немају никакав вид примарних здравствених сервиса.
Истовремено је опслужено 11.516 становника општине, од којих је
највећи део насељен у граду Убу (6.018 становника), што чини 35,9%
становника општине Уб, док осталих 64,1% становника нема
приступачан ниједан вид здравствених сервиса. На једног лекара
долазило је 1.459 становника (подаци из 2007). Дом здравља у граду
Убу има службе: опште медицине, гинекологије, педијатрије,
стоматологије, антитуберкулозни диспанзер и представља један
здравствени пункт. На територији општине Уб не постоје капацитети

70
за стационарно лечење и они се налази у болници у Ваљеву. Приватна
медицинска пракса у општини Уб је заступљена са три
специјалистичке ординације и више стоматолошких. Број здравствено
осигураних лица је 24 302. Због тешке економске ситуације, у 2009.
години дошло је до драстичног повећања броја запослених лица у
општини и пољопривредника који нема здравствено осигурање.

Социјална заштита

Центар за социјални рад у Убу задужен је за обезбеђење

социјалне сигурности грађана, породично-правну заштиту и
старатељство. Евидентирано је 350 корисника МОП-а (Материјално
обезбеђење породице) и око 170 корисника додатка за туђу негу и
помоћ. Почев од 2000. године, Центар уз помоћ општинског буџета и
бројних донатора, обезбеђује пакете помоћи за социјално угрожене,
организује предавања и трибине и помаже угроженима на друге
начине. Потребно је обезбедити боље просторне услове и опремљеност
како би се свака појединачна активност могла одвијати несметано и
како би се олакшао теренски рад. Осим Центра, на територији општине
не постоје други капацитети ни објекти социјалне заштите (нема
објеката намењених старим лицима, лицима са посебним потребама,
нити ученичких домова).

Црвени крст

У првој половини 1876. године, а према записима и казивањима,

у општини Уб, током маја 1876. године, група сиромашних
свештеника, трговаца, сељака и најсиромашнијих грађана из градске
сиротиње окупиле су на Убу и после сазнања о оснивању Друштва
Црвеног крста у Београду, формирала Одбор Црвеног крста Уб у
општини Уб, који се у почетку, углавном, бавио обезбеђењем и
прикупљањем хуманитарне помоћи, за најугроженије грађане, болесне

71
и старије особе, а касније је прикупљао помоћ, војницима и рањенима,
учесницима у Балканским ратовима, Првом светском рату и Другом
светском рату, са учешћем у пружању помоћи и ратним војним
заробљеницима и интернирцима, и њиховим породицама у општини
Уб, који су се налазили заробљени у логорима у Немачкој, Србији,
Хрватској…

У новијој историји, после Другог светског рата Црвени крст је у

општини Уб наставио као помоћни орган локалне самоуправе, да
обезбеђује и пружа помоћ, најугроженијим грађанима, учесницима и
жртвама ратних сукоба у бившој СФРЈ (избеглице, интерно расељена
лица са подручја Косова и Метохије, социјално – угрожена лица и др.)
и његов рад и деловање, дефинисан је посебним законом о црвеном
крсту Србије, Основним принципима (хуманост, непристрасност,
неутралност, независност, добровољност, јединство и универзалност)
са професионалним и волонтерским радом његових чланова и
спровођење јавних овлашћења у хуманитарној делатности у времену
деловања светске економске кризе на подручју општине Уб и
Републике Србије…

Знак националног друштва Црвеног крста Србије и Црвеног

крста Уб је црвене боје састављен од пет једнаких квадрата на белом
пољу око кога је исписан назив „Црвени крст Србије“ и пун назив
„Црвени крст Србије – Црвени крст Уб“. Скраћени назив наше
организације у општини Уб је Црвени крст Уб.

72
73
КУЛТУРА

«Рука човекова јесте

чуло културе и цивилизације.»

Божидар Кнежевић
(Мисли)

74
75
 Културна збивања у убској општини непосредно се одвијају
преко установе Културно-спортски центар Уб, чије су основне
делатности: издавачка делатност, организовање културних догађаја у
оквиру Дома културе, као и у ликовној галерији Свети Лука. У граду се
одвијају разноврсне културне активности, док је мали број
манифестација у селима. Посебан проблем у селима представљају
објекти бивших Домова културе који нису у функцији.
Носилац културних дешавања у граду Убу је и Градска
библиотека «Божидар Кнежевић»

Мрежа објеката културе је релативно развијена и постоји 11

пунктова у насељима различитих нивоа. Међутим, њихова
искоришћеност и употребљивост је веома различита, а углавном,
недовољна.

Градска библиотека „Божидар Кнежевић“ – Уб

Уб је седамдесетих година 19. века

добио статус варошице и био
седиште тамнавског среза. Имао је
тада око две хиљаде становника.
Убска школа тада добија четврти
разред. Отвара се, такође, и женска
основна школа. Градњом
телеграфске станице и нове цркве
чини се велики напредак.
Најобразованији грађани и велике
патриоте посвећују све више пажње просвети и култури. Захваљујући
иницијативи грађана и подршци општине, оснива се убска читаоница и
то је прва установа културе на Убу. Убрзо после отварања читаонице
основано је и Позоришно друштво. Читаоница је поседовала скроман
инвентар и «три слике српских владара». Била је претплаћена на девет
новина листова најприсутнијих у српским читалиштима. Држане су и
беседе и предавања. Капитал у години оснивања износио је 2.563
гроша. Наредних година Читаоница је опстала захваљујући прилозима,
како појединаца тако и месних еснафа. У извештају о читаоницама за
1874. годину пише: "Читаоница је имала 24 редовна члана од којих је

76
сваки уложио по четрдесет гроша чаршијских, осим тога држане су у
њену корист беседе, па нешто од тога и нешто од помоћи еснафа и
појединаца доходак је умножен за 922 гроша и то за плаћање листова и
послужиоца. Читаоница је примала листове: "Српске новине", "Глас
јавности", "Будућност", "Глас Црногорца", "Застава", "Школа", "Јавор"
и "Видовдан".
Рад Читаонице је вероватно прекинут избијањем српско-турског
рата (1878-1879). Не постоје подаци да ли је Читаоница радила до краја
XIX века. Почетком XX века (1901-1903) Уб је имао Радничку
књижницу. Осим тог податка није познато ништа више. Нова Радничка
библиотека основана је 1912. године. О раду читаонице између два
светска рата подаци су врло оскудни. После Другог светског рата
библиотека је поново формирана, као потреба обнављања просветног и
културног живота. Библиотека је у наредним годинама доживљавала и
узлете и падове. Стални проблем био је неодговарајући простор. Бољи
дани за библиотеку дошли су крајем осамдесетих година када је
добијен бољи простор и књижни фонд је знатно увећан постојањем
редовнијих средстава за куповину књига. Издвајањем библиотеке у
самосталну установу стварају се услови за бржи и свестранији развој.
Градска библиотека 'Божидар Кнежевић' свакодневно од 7 до 20 сати
грађанима Уба и околине нуди избор од преко 35000 књига различитих
жанрова. Најзаступљенија је белетристика, а све књиге сврстане су у
три каталога: стручни, алфабетски и дечји. У градској читаоници
грађанима се свакодневно (сем недељом) нуди неколико часописа,
дневних новина и друге литературе. У архиви библиотеке се као
посебна вредност чувају сви бројеви "Тамнавских новина" од првог
издања. Библиотека је организатор књижевних вечери, конкурса за
најбољи литерарни рад, најбољи ликовни рад (основци и
средњошколци) и сл. Бави се и издавачком делатношћу, самостално
или са неком другом кућом.
Директорка : Јулијана Марјановић.
Адреса: Краља Петра Првог ослободиоца 29.
Тел: 014/ 411-663.
email: bibliotekaub@gmail.com
Убска читаоница 014/412-505
email: citaonicaub@gmail.com

77
 КУЛТУРНО-СПОРТСКИ ЦЕНТАР УБ

На иницијативу тадашњег председника

општине Уб, Мирослава Селаковића,
1979. године основан је Културно-
информативни центар Уб. У оквиру
центра радила је Библиотека, покренуте су
Тамнавске новине које су излазиле у
континуитету 28 година, и биоскоп, који
је осим пројекција филмова на Убу,
приказивао филмове и у околним селима.
Први директор центра био је био Петар
Лалић. Под окриљем КИЦ-а радио је и
Дом омладине, у коме су се одржавале популарне диско вечери,
празничне прославе, наступи естрадних уметника.

Године 2007. Установи за културу припаја се Установа за спорт

и тако се формира данашња Установа за културу и спорт «Културно-
спортски центар Уб». Установа данас има 18 запослених и бави се
културно-спортском делатношћу, а у њеном саставу се налазе Дом
културе, Галерија «Свети Лука», Градски базен, Спортско-
рекреативни центар «Школарац», Спортска хала.

Установа за културу и спорт је носилац и организатор, пре

свега, многих културних манифестација у општини од којих су
најзначајније: Убске вечери, позоришни фестивал Repassage фест,
Фестивал дечијег сценског стваралаштва.

Установа за културу и спорт «Културно спортски центар Уб».

Ул. Вука Караџића 19.
Директор: Мирјана Рајковић.
ВД директор: Александар Јовановић Џајић.
Телефони: 014/411-111; 410-434
email: tamnavske@yahoo.com

78
 Убске вечери су манифестација која се
одржава у Убу сваког лета, у периоду од
јула до августа, већ тринаест година за
редом под покровитељством општине
Уб, а у организацији Установе за
културу и спорт. Позорница је
првобитно била смештена на платоу
испред Дома културе, једне године на
убским базенима, а 2011. у дворишту Основне школе. Убске вечери су
већ афирмисана манифестација, коју посети неколико хиљада Убљана
свих узраста, са жељом да уживо виде и чују своје омиљене глумце,
певаче, књижевнике.

Repassage фест је јединствен

позоришни фестивал. Замишљен је
као „фестивал фестивала“, односно
фестивал победника републичких
фестивала аматера са простора
бивше Југославије, по идеји
тадашњег председника ЈКИП Петра
Лалића. Глумци аматери и редитељи
из земаља учесница доказују да култура нема граница, ни просторних
ни језичких, јер се представе изводе на разним језицима. Други
циљеви су: повезивање, размена идеја и искустава између екс-ЈУ
позоришта.

Позоришни фестивал, посвећен Александру Поповићу (чувеном

српском писцу, рођеном на Убу) и Радомиру Раши Плаовићу
(познатом глумцу, такође, са Уба) основан је 2007. Победници
регионалних позоришних фестивала из земаља учесница такмиче се за
плакете „Александар Поповић“ и „Раша Плаовић“ за најбољу глуму,
најбоље позориште , најбољег редитеља и за најбољи сценарио. Овај
јединствени регионални позоришни фестивал за кратко време понео је
епитет правог драгуља међу аматерским фестивалима.
Фестивал је подржан од стране Министарства културе и
79
локалне самоуправе. Главне фестивалске активности су: једна
представа сваки дан, пратећи програми (изложбе, концерти озбиљне
музике, промоције књига, емисије на локалним медијима), штампани
билтен фестивала, награде за горе наведене категорије, састанци
уметничког жирија који се одржавају сваке вечери после представа, у
виду округлог стола и разговора са актерима и публиком о представи и
о позоришту које гостује. Завршно вече је у част победника фестивала.

КУД «АБРАШЕВИЋ» УБ
Далеке 1873. године на Убу
почињу да се јављају неки нови
облици културног живота.
Његови носиоци су били млади
образовани људи, који су желели
да грађанству, поред кафанске
забаве, циганске музике и песме,
пруже нови облик духовне
забаве. Заживело је у нашој
паланци дилетантско позориште, играни су комади из народног живота
и историјске прошлости и то најчешће у кафанама, на импровизованим
позорницама, направљеним од дасака и пивске буради. Крајем 19. века,
позоришни живот се диже на виши ниво, представе се изводе у холу школе и
тако све до краја 20. века када се у реновираној сали биоскопа стварају
услови за неометан рад друштва. Добри услови, озбиљан рад и велики
ентузијазам убских аматера резултирали су наградама и признањима на
регионалним и републичким смотрама аматеризма. Драмска секцијама је у
самом врху у Србији. Од 2000. године друштво мења име у позориште «Раша
Плаовић», по прослављеном глумцу са Уба. Са престанком имена
«Абрашевић» престаје и онај класични аматеризам, у коме су аматери били
носиоци културно-уметничког рада: они су режирали, глумили, израђивали и
носили кулисе, били играчи и кореографи у фолклору, соло певачи у хору,
музичари у оркестру. Ново време захтева и да се све те активности подигну
на виши извођачки ниво: ангажују се професионални редитељи, сценографи,
костимографи, кореографи и то даје један нови квалитет који је у складу са
захтевима новог времена - приближавање професионализму.

80
81
ОБРАЗОВАЊЕ

«Интелигенција, племенитост, лепота

то су Божје ствари, Божји дарови;
образовање, положај, богатство,
то су људске ствари и дарови;
прве се ствари добијају, друге се теку.»

Божидар Кнежевић
(Мисли)

82
83
 На територији општине постоје четири основне школе. Основна
школа «Милан Муњас» на Убу са 1359 ученика, основна школа «Рајко
Михајловић» у Бањанима 478, основна школа «Душан Даниловић» у
Радљеву 254 и основна школа «Свети Сава» у Памбуковици 179.
Укупно, у основном образовању има 2.270 ученика.
Средњем образовању на Убу припада истакнуто место када је
реч о остваривању постављених циљева, јер је школа центар око кога
су се окупљали млади, где су стицали знања и одлазили, ширећи нова
схватања и нове погледе. Школа је одиграла значајну улогу у
целокупном развоју не само општине Уб, већ се њен утицај осетио
знатно шире. Истакнуто место у нашем школству, лепа традиција и
скоро вековна историја, чине нешто чиме би се поносиле и много веће
средине него што је наша.
Из ђачких клупа средњих школа Уба, изашли су и стасали
признати лекари, инжењери, писци, педагози, економисти. школа и
њихови професори поносе се њима, али и свима онима који су постали
добри радни и изнад свега поштени људи, који путевима којим пролазе
остављају човечност, љубав и разумевање.
Све ово наводи на потребу да се подсетимо протеклих година и
најважнијих догађаја везаних за настанак и развој средњег образовања.
Сећајмо се и памтимо...
Почело је вероватно почетком овог века 1919. године када је
основана Женска раденичка школа, која је касније прерасла у Женску
занатску школу. У недостатку потребног облика средњег образовања
на Убу, убски трговци 1921. године формирају Трговачку школу. Она
1929. прераста у Занатску школу, која је радила према програму
Министарства просвете Краљевине Југославије.
Године 1923. отвара се дворазредна Гимназија, коју је
издржавала општина убска о свом трошку. Све ове школе радиле су
или кратко или са прекидима и о њиховом раду нема довољно
података, тако да непрекидан рад почиње 1948. године,
реализацијом идеје и тежњи многих Убљана да добију школу која би
давала завршно образовање. Отвара се Мешовита учитељска школа,
која 1954. прераста у Учитељско–домаћичку, а 1961 у Учитељску
школу и траје све до 1969. године. Ова школа је дала око 1500
учитеља, који су њено име пронели широм земље, и својим радом
стекли такву репутацију да су приликом запошљавања имали предност
у односу на друге. Многи ученици ове школе наставили су школовање
на факултетима и вишим школама.
Године 1969. године формирана је Гимназија која је радила све
до 1978. године када се новом реформом прешло на друге облике
84
школовања. Гимназију је завршило близу 500 ученика, који су,
углавном, успешно наставили школовање и постали врсни стручњаци у
послу који обављају.
Паралелно са Учитељском школом и Гимназијом од 1963.
године ради школа ученика у привреди, која 1967. прераста у школу за
квалификоване раднике и траје све до увођења усмереног образовања
1978. године.
Ова школа је образовала ученике за радничка занимања, и
давала је квалитетне кадрове, добре мајсторе, трговце, угоститеље,
текстилне раднике, који су своје умеће показали на многим
такмичењима постижући завидан успех. Диплому ове школе стекло је
око 2000 ученика, што довољно говори о њеном значају.
Гимназија и школа за квалификоване раднике 1978. године
прераста у Образовни центар, у коме ученици прво похађају
заједничку основу па се тек после опредељују за одређени образовни
профил трећег или четвртог степена.
Заједничку основу завршило је 3800 ученика, а диплому другог,
трећег и четвртог степена стекло је преко 2500 ученика. Добра страна
оваквог начина школовања била је што се ниво општег знања подигао,
али у ужестручном смислу било је много недостатака, што је
исправљено новом реформом, тако да се 1990. године формирају две
школе: Гимназија “Бранислав Петронијевић” и Техничка школа “Уб”,
које и данас трају.
Средње образовање на територији општине Уб чине Гимназија
"Бранислав Петронијевић", са 190 ученика и Техничка школа "Уб" са
448 ученика. Својим профилом и занимањима која се стичу по
завршетку ових школа (гимназија је општеобразовног типа, a у средњој
техничкој школи заступљени профили машинске, енергетске и
угоститељско-трговинске струке.
Опремљеност школа је на солидном нивоу. Без школске спреме,
према попису из 2002. године, од укупно 26.670 становника преко 15
година старости, било је 2.565 (478 мушкараца и 2.087 жена), од тога
1.371 неписмених. Основно образовање имало је 7.016 становника
(3.599 мушкараца и 3.417 жена), средње 7.267 (4.307 мушкараца и
3.320 жена), више образовање имало је 678 (354 мушкарца и 324 жене),
а 490 становника (271 мушкарац и 217 жена) имало је високо
образовање. За 518 становника није се могао утврдити ниво
образовања. На нивоу округа, без стручне спреме било је 12.744 од
укупно 162.842 становника преко 15 година старости. Средње
образовање имало је 54.038, више 5.408, а високо образовано било је

85
5.915 становника. Непознатог образовања било је 4.503 становника
обухваћених овим пописом.
ПРЕДШКОЛСКА УСТАНОВА УБ

Школске 1961/1962. године радиле су

при Основној школи прве предшколске
групе са по двадесеторо деце, а 1.
јануара 1978. основана је данашња
Предшколска дечја установа у улици
Милоша Селаковића бр. 20.
Површина објекта је 780 квадратних
метара. Први директор био је Драган
Глишић, а васпитачице Гоца Ђурашиновић и Деса Сретеновић. Убрзо
је број заинтересоване деце надмашио две групе полазника, тако да је
обданиште почело да ради са свим узрасним категоријама и са
предшколцима у истуреним одељењима при Основним школама на
терену.
Надграђен је постојећи објекат и то у две фазе, како би се
задовољиле потребе све већег броја деце. Сада је то модеран објекат
који покушава да се прилагоди новим захтевима организовањем
курсева језика, музике, интернета. Залагањем младог васпитачког
кадра, деца из предшколске установе су присутна на свим приредбама
и догађањима на Убу.
Директорка: Драгица Тодоровић.
Адреса: Милоша Селаковића бб.
Телефон: 014/411-602
Email: pu_ub@telekom.open.rs

Основна школа „Милан Муњас“ Уб

Школа на Убу, средишту Тамнаве,
отпочела је са радом 1820. године.
Њен најранији опис дао је Јоаким
Вујић у запису о Убу, 21. октобра
1826. Током времена, школа је имала
и све више ђака. Школске 1868/69.
било их је 78. Отварањем и женске

86
школе 1870. број ђака се још брже повећава, па их је крајем 19. века
било 184, а 1909/10. године чак 339.

Проглашењем убске основне школе за матичну и за околне сеоске

основне школе 29. септембра 1962, број њених ђака се увећао, на чак
1.807, да би 1965/66. она уписала највише ђака у својој историји, чак
2.020. Већ наредне школске године у њеним клупама је 85 ђака мање, а
1970/71. уписаних ђака је било тек 1.669, што је, до краја 20. века,
најмањи број. Школске 1990/91. године, када је обухваћеност
подмлатка школовањем износила чак 97,15%, убских основаца било је
„само“ 1.778. Улазак у 21. век представљао је за убску основну школу
почетак скоро константног опадања броја ђака, као последице наглог
смањења и старења становништва у Тамнави. Уместо 1.779 колико је
убских основаца било 2001/02, школске 2005/06. их 1.387, док их се у
јубиларној школској 2009/10. години уписало 1.353.

У складу са бројем ђака кретао се и број одељења у убској основној

школи од само једног учитеља, у првих пола века рада школе, до
колектива од 140 запослених у јубиларној школској 2009/10. години у
којем је 100 наставника и 40 административно-техничких и помоћних
радника. У скоро двовековном постојању убске основне школе, кроз
њу је прошло више стотина наставника. Неки су остајали дуже, а неки
краће време. Било је и оних који су највећи део радног века провели у
њој.

Осим што су остали упамћени као изузетни педагози и прави

професионалци, многи наставници убске основне школе оставили су
дубок траг и у културно-просветном животу Уба и околине, а велики
број их је активно учествовао и у укупном друштвеном животу. Често
су наставници убске основне школе бирани и на најодговорније
дужности у општинској управи, али и у округу ваљевском, касније
колубарском, па и у Републици Србији.
Прва школска зграда, код цркве, описана је 1835. године као
„лепо школско зданије“, али како је била грађена од слабог материјала
и не за потребе школе, за њу се већ 1843. каже да „не одговара свом
опредељењу ни у ком погледу“. Уследила је поправка, па је 1858.

87
године „училишно зданије у добром стању“. Ни то није дуго трајало,
тако да је 1870. зграда поново поправљана и снабдевена „са свим
потребама које треба да има“. Oпштина je у јесен 1890. започела
изградњу нове школске зграде, коју је завршила уочи почетка школске
1891/92. године, опремивши је модерним намештајем, „онаквим какав
изискују правила модерне педагогике“, попут оног у ваљевској нижој
гимназији.

Школска зграда, са пет учионица, пространом салом и две

канцеларије, савремено опремљена, у Првом светском рату знатно је
оштећена и остала скоро без целокупног намештаја, наставних
средстава, учила и књига. Поправљена и изнова снабдевена, дочекала
је она и Други светски рат, када је паљењем претрпела велико
оштећење, а поново јој су уништени: школски намештај, наставна
средства и учила, школска и ђачка књижница и школска архива.

Иако поправљена по завршетку рата, она ипак није могла да прими

сву за школу дораслу децу, поготово када је прерасла у осмогодишњу
школу. Тада се преселила у новосаграђену зграду гимназије. Убрзо је и
ова зграда постала претесна, поготово од кад је требало да прими и
основце виших разреда околних сеоских школа, којима је постала
матична. Убска општина је зато 30. новембра 1977. године отпочела
изградњу нове школске зграде, која је завршена половином децембра
1981. године. Само захваљујући перманентном опадању броја
становника, ова школска зграда, површине 5.073 м 2, и после скоро три
деценије задовољава потребе.

Осим савремене школске зграде на Убу, Основна школа „Милан

Муњас“ у 190. години постојања располаже са још 14 школских
објеката, по средиштима физички издвојених одељења, површине од
2.013м2, што представља и једну од њених особености. На учионички
простор у матичној школи отпада 1.792 м 2, а у 14 физички издвојених
одељења учионице захватају још 1.290 м2. Ниво опремљености школе у
целини и по појединим областима у матичној школи је, углавном, на
врло добром нивоу, док је у издвојеним одељењима стање нешто
неповољније, али у добром степену опремљености.

88
 У условима које јој је средина обезбеђивала, убска основна
школа враћала је тој истој средини вишеструко. Стопа писмености
непрестано се повећавала, поготово у годинама после Другог светског
рата, када је дошло до истинског спровођења обавезног основног
школовања. Уместо 77,25% неписмених у убској општини 1900.
године, у 1948. неписмених је било само 18,43% становништва.
Посебно је смањена неписменост женског становништва. У 1900.
години она је износила 88,11%, а у 1948. 29,45%.

Осим што је представљала најзначајнији центар за ширење

писмености, убска основна школа је и средиште укупног културно-
просветног развоја овог дела Тамнаве, поготово у раздобљу када је
била и једина културно-просветна установа. Она је то свакако и данас,
мада на пољу ширења културе и просвете није усамљена. Без њених
ђака и наставника ниједна друга установа не би могла да оствари
запаженије резултате.

Из редова основаца регрутују се чланови спортских и културно-

уметничких друштава, али и највернији и најбројнији читаоци градске
библиотеке.

На почетку школске 2011/12. године, наставу у Основној школи

„Милан Муњас“ похађа 1351 ученик, у оквиру 64 одељења. Ово је први
пут да после пет година у школи бележимо повећање броја ученика у
односу на претходну школску годину. Наиме, у септембру 2011.
године, школа има 14 ученика више него у јуну исте године, када је
завршена настава у другом полугодишту школске 2010/11. године.
Повећање није велико, али нас охрабрује за време које долази.

Директорка: Живана Баратовић.

Адреса: Вука Караџића 21.
Тел: 014/411-338
Email: munjasub@ptt.rs

89
 ОШ «ДУШАН ДАНИЛОВИЋ» РАДЉЕВО

Основна школа „Душан

Даниловић“ Радљево основана је
давне 1842. године каo „обштествена
млађа нормална школа коју ће
издржавати општина“. Први учитељ је
био Радивој Бошковић (1842-1846).
Број ученика: 22. Од 1919. године
носи назив Основна школа Радљевска,
а од 1961. године добија садашње име
Основна школа ,,Душан Даниловић“
Радљево, по народном хероју Душану Даниловићу. Школа обухвата
подручје источне Тамнаве са насељеним местима: Радљево, Шарбане,
Каленић и Лисо Поље, као и део Стубленице. Матичној школи
Радљево припадају четири подручне школе: Горње Радљево, Шарбане,
Каленић и Бргуле. Све школе, у односу на матичну, кружно су
распоређене на удаљености од 4-5 км. Иначе, повезане су асфалтним
путем.
У школи је почетком ове школске године запослено 45 радника,
од чега 30 наставника. Настава се изводи у 18 одељења, од чега:
- у матичној школи у Радљеву: 4 одељења нижих разреда (I-IV)
50 ученика, 6 одељења виших разреда (V-VIII) 131 ученик;
- у издвојеном одељењу Бргуле: 2 комбинована одељења са 21
учеником ( I-IV):
- у издвојеном одељењу Каленић: 4 одељења са 50 ученика (I-
IV);
- у издвојеном одељењу Шарбане: 1 комбиновано одељење са 11
ученика (I-IV);
- у издвојеном одељењу Горње Радљево: 1 комбиновано
одељење са 11 ученика (I-IV).
На почетку школске године у школу је уписано 274 ученика,
181 у матичну школу и 93 ученика у четири издвојена одељења. У
нижим разредима је 142 ученика, а у вишим 132 ученика. Школа
располаже и са библиотеком са око 7000 књига, углавном, школске
лектире.
Директорка: Светлана Максимовић.
Адреса: Радљево.
Телефон: 014/471-106

90
 Email: osradljevo@ptt.rs

Основна школа „Рајко Михаиловић“ Бањани

Основна четвороразредна
школа у Бањанима формирана је
1874. године. У предратном
периоду од 1927. до 1944. године
учитељи су били чувени брачни
пар Љубица и Аца Паунковић.
Првог септембра 1948. године
основана је Нижа гимназија у
Бањанима од стране среза Тамнавског на Убу. Нижа гимназију су
похађали само најдаровитији ђаци из Бањана и свих околних села, који
су желели да наставе даље школовање у Вишој гимназији или некој
средњој школи. Нижа гимназија радила је у приватној
(национализованој) згради – кафани (некадашње власништво Милана
Теофиловића из Бањана) – 2 учионице, приватној кући Војислава
Станчића (2 учионице) и старој школској згради која је касније
претворена у Месну канцеларију.
Године 1953. управитељ школе у Бањанима био је Љуба Илић,
учитељ, све до 1. септембра 1955. године, када је укинута Нижа
гимназија и проглашена за Осмогодишњу школу. Укинута је и
дотадашња четвороразредна школа и припојена осмогодишњој школи.
Овом одлуком Републике Србије основно образовање траје осам
година и постаје обавезно за све ученике до удаљености од 4 км од
школе.
Првог фебруара 1960. године ученици и наставници се селе у
адаптиране просторије бивше општине Бањани (некадашњи Задружни
дом), где се и сада налази.
Првог јануара 1962. године Основна осмогодишња школа у
Бањанима проглашена је за матичну школу, решењем Општине Уб бр.
01-12092/61. У свом саставу матична школа Бањани има седам
издвојених одељења, Врело и Тулари (осмогодишње школе) и пет

91
четвороразредних школа: Вукона, Кожуар, Калиновац, Таково и
Брезовица. У свих осам школа наставу похађа 462 ученика, а број
запослених радника је 71.
Директор: Бошко Сарић
Тел.: 014/ 461-102
Адреса: Бањани бб
Email: skolabanjani@ptt.rs

ОСНОВНА ШКОЛА „СВЕТИ САВА“ ПАМБУКОВИЦА

У центру села налази се ОШ

"Свети Сава". То је данас
осмогодишња основна школа, а
основана је 1898. године. Зна се да је
школске 1919/20. године први разред
завршило 22 ученика, други 79, трећи
3, а четврти 2 ученика. Пред Други
светски рат отворено је одељење у
Радуши.
Наша школа је школске 1950/51 године прерасла у
осмогодишњу основну школу. Једна од најбитнијих организационих и
структурних промена било је 1967. године припајање осмогодишње
школе у Докмиру, са њеним издвојеним одељењима у Слатини и
Чучугама Основној школи у Памбуковици.
Данас нашу школу похађа 164 ученика (88 дечака и 74
девојчице). Настава се одвија у матичној школи и издвојеним
одељењима. Основна школа "Свети Сава" има дугу традицију. Налази
се у Памбуковици 14 км од Уба и 69 км од Београда.
Школа има 4 издвојена одељења:
Памбуковица (матична школа) од I до VIII разреда.
Докмир (издвојено одељење) од I до VIII разреда.
Радуша (издвојено одељење) oд I дo IV разреда.
Слатина (издвојено одељење) oд I дo IV разреда.
Чучуге (издвојено одељење) oд I дo IV разреда.
У школи поред матерњег језика учи се руски и француски језик.
Поседујемо солидно опремљену библиотеку, дигиталну учионицу за
одржавање часова информатике. Добру сарадњу смо остварили са свим
школама у општини и у региону.
92
 Директор: Златомир Максимовић.
Адреса: Памбуковица бб.
тел: 014/481-108.
email: ospambukovica@ptt.rs

Гимназија „Бранислав Петронијевић“

Општина Уб има око

34.000 становника. Град Уб се
налази се између Београда,
Шапца и Ваљева, а припада
Колубарском округу. У месту
постоје две средње школе:
гимназија и техничка школа.
Друга Гимназија на Убу
основана је јуна 1990. године, а
као гимназија ''Бранислав
Петронијевић'' постоји од 1991. године (прва гимназија је постојала у
периоду од 1969-1977). Школа уписује 8 одељења, а до ове школске
године имала је у свом саставу четири издвојена одељења у Љигу.

Наша гимназија је општег типа. Од страних језика уче се:

француски и руски као први и енглески као други страни језик. Школа
је опремљена солидном компјутерском учионицом и савременом
језичком лабораторијом.

У оквиру слободних активности, ученици издају лист

''Огледало'', који се штампа најмање два пута годишње. У школи ради
драмски студио који је ове школске године припремио представу
''Гарави сокак'' (према стиховима Мирослава Антића). Екипа наше
школе се такмичи у квизу ''Здраво, Европо!''

Директорка: Милка Михаиловић.

Адреса: Вука Караџића бр. 21.
Телефон: 014/414-492.
Email : gimub@ptt.rs

93
 Техничка школа “Уб”

Техничка школа “Уб” на Убу добила је

назив након усаглашавања општих аката
организације са Законом о друштвеним
делатностима и Законом о средњем
образовању и васпитању. Промена назива
(раније Средња школа “Уб”) извршена је
30. јула 1996. године уписом у судски
регистар код Општинског суда у Ваљеву
под редним бројем ФИ-1438/96.
Решењем Министарства просвете
Републике Србије бр. 022-05-206/94-03 од
14. априла 1994. године, школа је верификована за образовање ученика
у подручју рада: Машинство и обрада метала, Машински техничар (IV
степен),
Машински техничар за компјутерско конструисање (од шк. 2002/03.)
(IV степен), Општи техничар (од шк. 2008/09.) (IV степен),
Аутомеханичар ( III степен), Аутолимар (III степен), Машинбравар (III
степен), Бравар (III степен), Металостругар (III степен), Механичар
термоенергетских постројења (III степен).
Решењем Министарства просвете Републике Србије бр. 022-05-
206/94-03 од 28. јуна 1996. године школа је верификована за
образовање ученика у подручју рада: Конфекционар-кројач (III
степен), Трговина, угоститељство и туризам, Трговински техничар (IV
ст. од шк. 2003/04.), Туристички техничар (IV ст. од шк. 2008/09.),
Трговац (III степен), Конобар (III степен), Кувар (III степен).
Од школске 2010/2011. године у Техничкој школи “Уб” школују
се ученици у новом подручју рада: Електротехничар рачунара (IV
степен).
Ученицима нарасполагању стоји преко 3500 метара квадратних
корисне површине распоређених у кабинете, лабораторије и
специјализоване учионице као и медијатека и библиотека са
читаоницом и потреним књигама за реализацију програма. Школа је
добро опремљена потребним наставним средствима за рад а када је реч
о кадровима стручна заступљеност је близу 100%.
Вероватно је то утицало на постизање добрих резултата наших
ученика на такмичењима нарочито када је у питању машинска пракса и

94
угоститељство. школске 2008/2009. године имали смо 7 ученика на
републичком такмичењу. Школске 2009/2010. године на републичком
такмичењу учествовало је 5 наших ученика, а ученик угоститељске
струке освојио је 2 златне медаље на такмичењима која није
организовало Министарство просвете.
Школске 2010/2011. године на републичком такмичењу
учествовало је 6 наших ученика, од којих су два ученика освојила
друго место, а ученик угоститељске струке освојио је златну медаљу на
такмичењу које није организовало Министарство просвете. Ови успеси
нам дају наду да ће наши ученици и ове школске године на
такмичењима постићи запажене резултате.

Данас, и поред многих тешкоћа, када се Техничкој школи

изводи кабинетска настава, када је школа солидно опремљена
наставним средствима са добром библиотеком и медијатеком, када се
на Убу школује 10 образовних профила, када ученици на такмичењима
постижу запажен успех, када готово ниједна културна манифестацуја у
граду не пролази без наших ђака, можемо бити задовољни
постигнутим и очекивати да нада за бољу будућност има реалне
основе.
Директор: Зоран Бабић
Адреса : Вука Караџића бр. 15
Тел: 014/411-149
Email: ssubub2@ptt.rs

Музичка школа „Петар Стојановић“, Уб

Петар Стојановић (1877-1957) рођен је у

Будимпешти, у српском делу Будима, у којем је
и Корнелије Станковић угледао свет. После
завршене гимназије, Стојановић уписује и
апсолвира студије виолине на Народном
конзерваторијуму у Будимпешти, а композицију
је усавршио и дипломирао у Бечу. Нарочиту
афирмацију стиче својим Другим концертом за
виолину и оркестар.
Године 1925. сели се у Београд, где
постаје професор и директор Музичке школе
95
„Станковић”. Када је основана Музичка академија, прелази у ову
високообразовну установу и као редован професор виолине, ради све
до 1945. године. Петар Стојановић је и аутор инструктивних збирки и
школа за виолину. У нашој школи, а и у многим другим, веома лепа
Романса за виолину и клавир представља стандардан програм за јавне
наступе и концерте ученика са виолинског одсека.
Музичка школа је почела са радом 1977. године. Наставу похађа
око 150 ученика, а у школи делују: хор, оркестар, оркестар малих
виолониста и камерни оркестар хармоникаша. Током целе године
организатори смо музичког живота у граду, те се с правом може рећи
да је школа центар музичке културе у општини, па и шире. Школа
издаје летописе и актуелне билтене, а поводом јубилеја школе
штампали смо и лепу монографију.
Наши ученици освајају највиша признања на разним
такмичењима, те смо последњих година високо рангирани на
Републичком такмичењу у Београду и Фестивалу музичких школа
Србије. На школски Фестивал пријави се велики број наших ученика
(поред учесника са стране), што речито говори о просеку и квалитету
наше деце.
Маја 2009. године били смо домаћини 53. Републичког
Фестивала музичких и балетских школа Србије. Према свим анкетама,
оправдали смо указано поверење и исказали пословичну
гостопримљивост народа овог краја.
Директор: Владимир Ћенадер.
Адреса:Краља Петра 13.
Телефон: 014/411-681.
Email: mskolaub@gmail.com

96
97
ДУХОВНА ВЕРТИКАЛА

«Само се о мало камење људи спотичу;

великима се уклања с пута.»

Божидар Кнежевић
(Мисли)

98
99
 Светомир Николајевић

Светомир Николајевић (1844. Радуша - 1922.

Београд) био је српски писац и политичар,
професор Велике школе ("суплент Велике школе, а
за Катедру опште историје литературе с нарочитим
погледом на литературу Словена и Срба"), члан
Српске краљевске академије, премијер Србије (у
периоду од 3. априла до 27. октобра 1894. године) и
министар унутрашњих послова. Један је од
оснивача Радикалне странке, Друштва Светог Саве
и масонске ложе "Побратим". Николајевић је,
изгледа, због масонства чак морао и да напусти Главни одбор
Радикалне странке, јер су радикали свој Главни одбор сматрали за
један тајни комитет и нису хтели да трпе да неко тајне декларације тога
комитета доставља својој ложи.

Божидар Кнежевић

Професор историје, филозоф и преводилац,

Божидар Кнежевић је, нажалост, данас, сврстан у
помало заборављене „умове српске науке и културе“.
Рођен је у једноспратници, која је данас срушена, а
налазила се уз кућу трговачке породице Радовић,
преко пута велелепне цркве на Убу 19. марта 1862.
године. Божидар Кнежевић је основну школу
завршио на Убу, гимназију у Београду, где је
послуживао у кућама богатих трговаца, а као
гимназијалац давао часове енглеског језика слабим ученицима.
Енглески језик је сам научио, мада је био одличан преводилац неких
угледних западних филозофа.

Кнежевић је био директан потомак кнеза Иве од Семберије, који

је, у своје време, инспирисао Нушића да напише истоимену драму.

100
Својим пореклом Кнежевић се није поносио, али је желео то у
разговорима са колегама да истакне.

Одличан студент историје, на време је завршио студије и

касније војни рок (учествовао је у балканским ратовима), а онда после
практикантског рада у Државној штампарији у Београду, започео
професорску каријеру. Најпре, као професор историје, службовао је у
Ужицу, затим Нишу, Крагујевцу, Чачку и Шапцу. Неколико пута је био
премештан из места у место због „бирократских иживљавања колега“,
али га је то челичило да се у забитим српским паланкама осећа
достојанствено и гордо. И поред честих болести, социјалног
сиромаштва (имао је 11 деце), затим неразумевања средине и његове
наклоности науци и учености, Кнежевић се пасионирано бавио науком
и то филозофски проучавајући историју и њене токове у еволуцију
друштва деветнаестог века. Прве и потоње текстове и преводе
објављивао је у угледним часописима као што су: „Просветни
гласник“, „Српски књижевни гласник“, „Цариградски гласник“,
„Одјек“ и др.

Научно одан неким светским филозофима, филозофске

доктрине историје (антички филозофи), затим Вико, Спенсер, Дарвин,
Ниче, Хегел и др., Кнежевић је својим делима „Принципи историје 1 и
2“, „Мисли (1902)“, а онда преводи са енглеског Х. Т. Бекл, Т. Карлај,
Т. Б. Маколеј, Ј. Штерн, огласио као ученог и даровитог научника у
Србији која је била заостала иза Европе, па Кнежевић никада није
путовао у иностранство, никада није био награђен стипендијама за свој
рад, никада није одржао предавање у великој школи, није уређивао ни
један часопис, породица му је патила у сиромаштву, а надживело га је
само двоје, од једанаесторо деце. Ћутао је и подносио „ход по
животним мукама“ (Д.Мићуновић), јер је волео то што је радио.

У „Принципима историје“, после којих је Кнежевић објавио и

„Мисли“, вероватно под утицајем Б. Петронијевића, свога земљака,
Кнежевић почиње своја филозофска излагања наслоњена на еволуцију
природе и природног. Он пише о васиони, о религији, о филозофији и
науци, о цивилизацији, о вишем и нижем човеку, о култу бола и
другим темама које нуди еволуционистичка доктрина. Зато се његова
101
књига „Принципи историје“ доживљава као медитација или сентенца
његове филозофске мисли. Кнежевић захвата у својим размишљањима
и појам „Пропорције и реда у поретку ствари“: „природа иде пре
човека, и све природно је и код човека иде пре хуманог људског“.
Упоредо са правдом у животу, Кнежевић „уводи истину као елемент
пропорције“. По нашем филозофу, „историја се збива као једна
авантура света у времену… Изван времена нема, каже он, ничег осим
Бога… Све што бива, бива само једном… И никада се више исто не
може догодити, све бива само једном и нестаје…“. За Кнежевићев
доживљај природе „религија је, такође, била прв Све уметности се
развијају после архитектур. А од науке – каже Кнежевић, прва је
астрономија та која представља најопширнију природну науку…“

О Кнежевићу су писали и филозофи, и писци, и педагози, и

психолози. Иако диспарентна мишљења, Кнежевић је био веома добро
оцењен као мислилац и научник, а најоданије је о њему писао Јован
Скерлић, водећи српски критичар двадесетог века. У некрологу о
сахрани и опелу Божидара Кнежевића написао је текст раван поетском
трактату. Такође, афирмативно је о Кнежевићу писала филозофкиња
Ксенија Атанасијевић, затим Владимир Вујић, Драган М. Јеремић, а
најдубљи аналитички есеј написао је др Драгољуб Мићуновић, чији је
текст објављен као предговор за најновије издање Кнежевићевих
„Принципа историје“ (Београд, 2007).

О Божидару Кнежевићу писао је у два маха и његов земљак др

Бранислав Петронијевић. Његове оцене Кнежевићевог филозофског
рада веома су оштре. Петронијевић сматра да је Кнежевић недовољно
филозофски образован, замера му да нема „филозофски изграђен
систем“, да у „Принципима историје“ има грешака итд. Да ли је реч о
малициозности према земљаку, или Петронијевићева претерана
озбиљност и строгост, тек, Петронијевић је засметао Кнежевићу да му
буду отворена врата као филозофу према свету, што би много у то
време значило за малу и неписмену Србију.

Неки аналитичари дела Божидара Кнежевића повезивали су га

са енглеском филозофском мишљу (М.Богдановић, Д. Стојановић),
неки су, пак, у Кнежевићу наслутили марксистичке оријентације (Д.
102
Недељковић, А. Стојковић) и док су неки у његовом филозофском
деловању осећали аутентичну филозофску мисао која се може
поредити са светским мислиоцима. „Он је наш Монтењ, наш Паскал,
наш Лабријер и наш Вовел“ (Ј. Скерлић). Иако тако, свакако оцењиван,
Божидар Кнежевић остаје великан српске књижевне мисли о питањима
живота, природе и човека. А његове „Мисли“ као синтеза сваколике
мисаоне медитације о животу и људима и данас су радо читана
литература. „Мисли“ Божидара Кнежевића доживела су четири издања
(једном у његовом родном Убу). Недавно се појавио и свитак (као
календарска публикација), коју је направила и избор уредила Јулија
Марјановић, директорка градске библиотеке на Убу, која носи његово
име. Кнежевићу су се одужили и његови земљаци, подигавши му
споменик поред споменика Брани Петронијевићу и Раши Плаовићу, у
централном градском парку.

Тужан и усамљен, сав у свету своје судбинске занетости према

науци, Божидар Кнежевић је провео осамнаест година као гимназијски
професор по малим варошима. Никада није доспео до Филозофског
факултета у Београду, нити почасти које су му припадале. Тек три
године пред смрт доселио се у Београд и ту умро. У родни Уб скоро
никада се није враћао нити је осећао потребу да га посети. Имао је
горко детињство у коме ни мајку није, такорећи, запамтио (после очеве
смрти брзо се преудала). Отац му је био једина подршка, иако се тешко
носио са својим трговачким послом за кога није имао много ни среће
ни љубави.

Божидар Кнежевић је умро у четрдесет трећој години живота, у

време када млад човек његове природне обдарености амбициозности
може много да учини за своју породицу, и себе, а нарочито за науку
којој је он припадао целим својим бићем.

Бранислав Петронијевић

103
 Видео сам га неколико пута, како у башти
„Мајдан“, пре подне седи за својим столом,
прекривеним белим чаршавом и пије своју јутарњу
кафу са киселом водом. Било ми је тада девет година
и знао сам да је тај гост угледни филозоф, добар
пријатељ мога оца, Бранислав Петронијевић. Био је
већ у седамдесетим годинама живота. Увек у црном
фраку, лакованим ципелама, веома стасит, са белом
проређеном косом на глави и уско штуцованом
брадицом, коју је често гладио, и за себе, и у себи, нешто шапутао.

Касније, као студент, срео сам га једног предвечерја у Кнез

Михаиловој улици, како лагано вуче лаковане ципеле, са рукама на
леђима сав занет у свој имагинарни свет. Лагано сам ишао иза њега,
срећан што је жив и што је то мој земљак. У својим „Успоменама“
(1946), Бранислав Петронијевић је записао да је рођен у Совљаку, крај
Уба, 7. априла 1875. године. Када му је било седам година „на
волујским колима дошао је на Уб, у кућу коју је отац купио у тадашњој
Сандићевој улици (Шећер-сокак), која му се допала и подсећала на
турска времена.

Бранислав Петронијевић је детињство провео на Убу. Ту је

завршио основну школу, затим гимназију у Ваљеву (1886-1890), а по
жељи земљака, послан је у Беч да студира медицину и врати се у
завичај. Следила је, наравно, и стипендија. Међутим, провевши само
три месеца на студијама медицине, Петронијевић је отишао у Лајпциг,
где је наставио студије филозофије, јер је за њом чезнуо годинама.
Његови земљаци са Уба одмах су му ускратили стипендију, па су
настале године материјалног мучења: давао је часове језика
(кондиције) слабим ученицима, служио по богатим кућама и борио се
за голи опстанак. Готово на ивици живота, писао је Министарству
просвете Милану Шевићу и Љубомиру Недићу како тешко живи,
молећи их, да му помогну. Знао је да је неизвесно, па се сналазио како
је умео, страсно заљубљен у филозофију, студије, писање и љубав
према тада угледној научној области.

104
 Петронијевић је редовно завршио студије филозофије у
Лајпцигу, а затим се вратио у Београд. Био је прво професор немачког
језика и филозофске пропедеветике у угледној Трећој мушкој
гимназији. После тога је постављен за ванредног професора Велике
школе, а касније, постао ванредни, па редовни професор Београдског
универзитета. Са већ више објављених научних радова, углавном, на
немачком језику, стицао је угледно име и поверење у круговима
београдских научника и професора. Ускоро је (1921) изабран за
редовног члана Српске краљевске академије, чиме је још више отварао
врата себи, како у земљи, али више у иностранству.

Веома патриотски настројен, члан Радикалне странке, а касније

и њен посланички кандидат за Уставотворну скупштину, Петронијевић
је прешао Албанију у Првом светском рату, био одани „син борбе
свога народа“, што је демантовало да је он само теоретичар и научник,
кога не интересује судбина и живот његовог народа.

По завршетку Првог светског рата, боравио је по годину дана у

Лондону и Паризу, где је на Сорбони, одржао циклус предавања о
Србији, као и ратовима на Балкану. Вративши се у домовину, наставио
је научни и педагошки рад на Универзитету, затим основао Српско
филозофско друштво (1938), у кога је учланио само „праве и обдарене
научнике“.

По личном осећању, Бранислав Петронијевић је био класичан

филозоф, метафизичар, одан идејама Лајбница, супротстављен
филозофским учењима Канта и Ничеа. Као метафизичар, он је био
поливалентан научник. Бавио се биологијом, обожавао астрономију и
палеологију; занимала га је физика, а посебно математика и то област
геометрије. Припадао је „старој гарди научника, који су били
заинтересовани за различите научне области“.

По природи свој, самоуверен и често сујетан, био је строг,

озбиљан и критичан према колегама и научним идејама. Обожавао је
све присталице позитивистичког гледања на свет, затим следбеник је
Лајбница, а немачку филозофију ценио као најнапреднију у Европи. Од
наших филозофа уважавао је: Доситеја Обрадовића, Милана

105
Кујунџића, Абердара, Љубомира Недића и свог земљака Божидара
Кнежевића, мада му је својим приказом о „Принципима историје“ и
„Мислима“, „затворио врата ка светској филозофској мисли и угледу“
(Д. Мићуновић). У личном животу Петронијевић је испољавао неке
аскетске особине: није ценио женску памет, мада је жене волео
идеалистичким емоцијама. Облачио се увек исто; није се женио, нити
имао децу… Његов живот је био сув у „дубинама научних медитација“,
далеко од стварности и свих „слатких уживања у животу“. Становао је,
углавном, у хотелским собама („Палас“, „Балкан“ и „Москва“), где је
имао сређен живот, без размишљања о свакодневним егзистенцијалним
потребама. Није био много дружељубив. Више је волео разговоре са
„обичним малим људима“, неголи са „ученим интелектуалцима“.
Обожавао је самоћу и дуге шетње, у којима је „био свој“, а никад
„туђи“. Увече се у позним часовима могао видети у „Лотос бару“, где
је издалека уживао у голишавим играчицама. Њих је доживљавао
романтично, бестелесно, готово воајеристички. Писао је како је имао
неколико симпатија, а само три велике љубави. Зна се да га је
обожавала његова асистенткиња Ксенија Атанасијевић, филозоф, а да
је он читавог живота био заљубљен у ћерку српског критичара Јована
Скерлића – Љиљану Скерлић. После Другог светског рата, добио је
пасош, посредством Александра Ранковића, и отишао у Париз да би се
срео са Љиљаном. Ипак, ту му се жеља није остварила, јер ни
телефонским позивом, ни лично, није могао да је добије.

Био је веома расположен за полемике са својим колегама (С.

Ристић). Бранио је своје филозофске ставове одважно и самоуверено.
На лични захтев је пензионисан (1927), јер га педагошки рад није
интересовао. Волео је више да чита и пише. Његов однос према
религији био је негаторски. Атеиста и у позној старости, није
признавао Бога и веру, како су то учинили Волтер и Ајнштајн. Иако је
био унук свештеника, религија је за њега била увек сумњива и
непризната идеологија.

Бранислав Петронијевић је често боравио у завичају, на Убу.

Одседао је једно време у кући Витомира Мачужића и његове супруге
Секе, којима је продао кућу, али са жељом да му некада обезбеде да у

106
њој, преко лета, проведе неколико дана. Касније је одседао код сестре
Драге и унуке и зета Вере и Боже Антића, дугогодишњег управника
поште на Убу. Ту је имао сву негу и пажњу. На Убу се често шетао
сам, а током Другог светског рата могао се видети у друштву
професора правног факултета Лазице Марковића и још неких
београдских интелектуалаца, који су за време немачке окупације
нашли мир у провинцији. Све своје књиге штампао о властитом
трошку. Писао је, углавном, на немачком језику. Најзначајнија његова
дела су „Историја нове филозофије 1. део“ (1903), „Принципи
метафизике“ (1904), Филозофија Горског вијенца“ (1908), „Закон
корелације и некорелативно развиће“ (академска приступница, 1921),
„Успомене“ (1964), „Три дијалекта“ (1946), „О вредности живота“
(1983), „Метафизичке расправе“ (1991), „Спиритизам“ (1911) и др.
Петронијевић није доживео да угледа на српском језику своје обимно
стваралачко дело. Тек 1998. године Завод за уџбенике у Београду,
објавио је његова „Сабрана дела“ и то, углавном, преведена са
немачког језика у 12 књига.

Родно место Бранислава Петронијевића, филозофа и ретко

умног човека није показивало никад анимозитет према своме земљаку,
без обзира колико је осећало и разумело и његов живот и његову
филозофску мисију. На Убу гимназија носи име „Бранислав
Петронијевић“, а у парку живи сећање на њега, Рашу Плаовића и
Божидара Кнежевића у виду бисте.

Војислав Танкосић

Војислав Танкосић, звани Воја (16. септембар

1881. Руклада - 2. новембар 1915. Игриште код
Трстеника, од последица рањавања), био је мајор
српске Краљевске војске и један од оснивача тајног
друштва "Уједињење или смрт" и главни инструктор
у обуци. Учествовао је у Мајском преврату 1903.
године. Од 1908. Руковoдио је обуком добровољаца
за Босну и Стару Србију. У време балканских ратова
командовао је Лапским четничким одредом, а био је и један од главних

107
људи умешаних у атентат на Франца Фердинанда. У Првом светском
рату командовао је Рудничким четничким одредом.

Радомир Раша Плаовић

Радомир Раша Плаовић није био само доајен

народног позоришта у Београду као глумац, већ и
редитељ и писац неколико драмских текстова са
Миланом Ђоковићем. Рођен је на Убу 7. фебруара
1899. године. Потекао је из кафеџијске породице која
се временом преселила у Београд. У Београду је
Плаовић учио основну школу, а затим гимназију –
реалку. Оставши рано без родитеља, радио је многе
физичке послове: био је обућарски радник, зидар,
пекарски помоћник, телеграфиста, радник у
штампарији. Учествовао је у балканским ратовима, после којих се
опредељује за науку и уметност.
Плаовић је завршио два факултета: студирао је физику и хемију, а
велику љубав и успех постигао је на студијама позоришне академије.
Његови узори у млађим данима каријере били су Станиславски,
Московски художествени театар и национални глумци (М.
Гавриловић, А. Бачвански, П. Добриновић, Д. Милутиновић, Д. Гинић)
и др. Као глумац изузетног талента, млад, посебно гласовно запажен,
увек оран за нове сценске изазове, већ у почетку глумачке каријере
скренуо је пажњу на себе. Отуда је добијао од представе до представе
све боље и захтевније улоге. Плаовић је као глумац оставио дубок траг
у српском театру, захваљујћи улогама Хамлета, Расковљикова, Леона,
Миткета, Кир – Јање. Играо је са заносом улоге и из националног и
светског театра.
Поред глумачке ангажованости, Раша Плаовић је био одличан
позоришни педагог. На Позоришној академији и Филозофском
факултету у Београду, предавао је студентима дикцију, реторику и
културу говора. Својим сонорним гласом, гестом тела и психичким
удубљивањем у сваки лик који је тумачио опчињавао је студенте.
Написао је и неколико књига из културе говора као и драмска дела и
то: „Вода са планине“, „Растанак на мосту“ и „Кад је среда – петак је“.
Раша Плаовић је обожавао свој завичај. Често је боравио на Убу. Ту
је имао сестру Наду Парезановић, која је била власница лепе
једноспратне куће, данас срушене, а налазила се испод убске поште. Са
Убљанима је имао земљачку сарадњу. Волео је „мале људе“, кафане и

108
ћаскања уз мезе. Био је мајстор прича о временима која су минула.
Такође, активно је сарађивао са убским дилетантским позориштем.
Писао је критике на поједине представе које су биле у то време
извођене у убским кафанама. Позната његова критика, доста
афирмативна, али и са замеркама редитељу и глумцима била је
поводом представе „Девојачка клетва“.
У убском парку земљаци су Плаовићу подигли споменик, а
некадашњем друштву „Абрашевићу“ дали име позориште „Раша
Плаовић“.

Љубиша Јоцић

Љубиша Јоцић рођен на Убу 1910, умро

2. марта 1978. у Београду, био је
новинар, режисер, поета и преводилац,
ексцентрични надреалиста који је своју
прву штампану ствар објавио 1928.
године као песму без наслова.
Истраживао је повезаност светлосне
формуле са уметношћу и естетиком.
Написао је књигу о Драгој Машин, као
и књигу "Колико је сати", коју је сам илустровао. У филму "Чудна
девојка" играо је професора сликања. Данас његово име носи једна од
значајнијих песничких награда.
На слици је Љубиша Јоцић у сцени филма „Чудна девојка“.

Владан Јосиповић

Угледни национални и светски

интерниста, кардиолог др Владан Јосиповић,
рођен је у селу Звиздару недалеко од Уба, 15.
фебруара 1920. године, а умро у Београду 29.
марта 1994. године. Основну школу је завршио
у селу Тврдојевцу, а гимназију у Ваљеву. На
београдском Медицинском факултету дипломирао је са високом
оценом; затим завршио субспецијализацију и постављен за лекара-

109
специјалисту на Интерној клиници Б и Кардиолошкој клиници
Медицинског факултета. Био је на усавршавању у САД-у, а познат је
његов ангажман као члана Европског кардиографског друштва. Био је
један од најцењенијих дијагностичара у области лечења срчаних
обољења. Његов стручни рад обелодањен је у писању преко две
стотине студијских чланака из интерне и кардиоваскуларне тематике.
Међу бројним књигама истичу се: „Поремећај срчаног ритма“,
„Хронична инсуфинцијенција и хронично плућно срце“, „Савремена
теорија комплетног блока срца у инфаркту миокарда“ и др.

Јосиповић је био велики патриота и заљубљеник у свој завичај. Са

људима из Тамнаве и Уба остварио је срдачне контакте. Увек им се
налазио на помоћи. Кад год би му време дозвољавало, долазио је у
Звиздар и ту се са пријатељима срећно дружио. Отац је ћерке Драгане,
свог наследника по струци (живи у Јоханесбургу) и сина Милана,
инжењера (живи у Швајцарској).

Уб и Тамнава су се одувек дичили Владану Јосиповићу, као човеку

кога је породица однеговала у патријархалном и човекољубивом духу.

Јордан Моловић

Рођен је у Памбуковици 25. октобра 1924. а

умро 6. маја 1982. (сахрањен у Херцег-Новом),
енигмата, професор Педагошке академије у Ужицу
(тада Титово Ужице), у енигматским круговима
познатији под својим загонетачким псеудонимом
Раде Зорић. Своју прву загонетку (анаграм) штампао
је 1961. године у 251. броју сарајевских «Малих
новина», а укупно их је објавио преко 1.200.
Објављивао је већином стиховане загонетке, чаробне
ликове и "крижаљке" (укрштенице), највише у
издањима Енигматског клуба Београд, Еуреци,
Чворовим листовима, Разоноди (Крушевац), Тесту
(Бањалука), Ребусу (Осијек), као и у неким новијим листовима.
Сарађивао је и с београдском Политиком, пишући за рубрике
110
Политика за децу и Међу нама. Посебно је била запажена његова
рубрика "Порекло речи" у великој "Еуреци". Објавио је више књига а
зна се и за његов рад „Тамнавски говори“, који је био његова
спремљена докторска дисертација. Нажалост, завичајна збирка убске
Градске библиотеке не поседује тај рад. Јордан Моловић, професор:
“Ко управо зна што се хоће писму да буде што једноставније и
што лакше, он мора признати да у читавој Европи, а ваљда и читавом
свијету, нема писма које би се с те стране могло мјерити с азбуком
коју је Вук сложио и употребљавао. Нема нигдје језика којему би
човјек азбуку брже и лакше могао научити него ли је Вукова. Вјечну
славу заслужује Вук у своме народу што му је створио савршену
азбуку у којој је таман толико слова колико је у језику гласова, и то
тако да свакоме гласу одговара своје слово, и то само једно.”

Витомир Вулетић

Рођен у Лончанику 26.01.1926. Доајен

славистике, историчар књижевности,
књижевни критичар и есејиста. Основну
школу завршио у Пироману, гимназију учио
у Ваљеву, Битољу и Београду. Студије
славистике започео у Софији, а завршио у
Београду. Дипломирао је 1952. на групи за
руски језик и књижевност и на групи за
југословенску књижевност 1954.
Докторску дисертацију је одбранио на
Филолошком факултету у Београду 1964.
Предавао је на Филозофском факултету у
Новом Саду. У пензији од 1986. године.
Живи у Новом Саду. Бави се српском књижевношћу XIX и XX века,
руском књижевношћу XX века, као и руско-српским књижевним
везама. Објавио је велики број књига: Светозар Марковић и руски
револуционарни демократи, Мисао и реч Светозара Марковића, Руска
књижевност XX века, Почеци српског реализма и руске културе, Руско
српска књижевна поређења, Руси и Срби у сусрету...

Драган Лукић

111
 Иако није рођен на Убу, већ у
Београду 30. новембра 1928. године,
целим својим бићем и пореклом, песник,
приповедач и романописац, Драган
Лукић припада Убу и Тамнави.
Школовао се у Београду, где је похађао
основну школу и гимназију, а
Филозофски факултет (групу за
књижевност и српскохрватски језик).
Дипломирао је, такође, у родном граду.
Професорско место добио је одмах у
Вишој школи за образовање васпитача,
где је предавао књижевност за децу. После десет година службовања у
школи, прешао је за главног уредника Програма за децу и младе у
Радио Београду. Са те дужности је отишао и у пензију 1989. године.

Драган Лукић је један од најцењенијих и најдаровитијих српских

песника за децу и младе. Љубав према дечјој литератури неговао је још
као студент, мада је прве песме, углавном, љубавног карактера писао
за озбиљну читалачку популацију. После Другог светског рата, међу
првима је почео да сарађује у листовима за децу („Пионир“, „Дечје
новине“, „Полетарац“, „Змај“, „Борба“) и др. Уз Д. Максимовић, А.
Вуча, А. Диклића и Б. Ћопића, био је водећи српски песник који се
пасионирано бавио дечјом књижевношћу, као што је у своје време то
радио Ј. Ј. Змај. Увек ведар духом, дечјег менталитета, добар у сарадњи
са колегама писцима, освајао је и собом и својом песмом све младе и
одрасле. Његови чести наступи на књижевним вечерима, радију и
телевизији, били су празници духовитости, животног оптимизма и
љубави према деци, које је називао „најчистијим бићима на планети“.

Његове прве књиге биле су поеме-сликовнице, а потом збирке

песама, приповедака и романа. Бавио се и теоријским питањима из
литературе за младе; био је писац лектире; члан разних жирија;
учесник бројних фестивала и почасни председник Змајевих дечјих
игара све до 1993. године. Добио је за књижевни рад и популарисање
литературе за младе све награде које су додељиване писцима за децу.

112
Неколико књига Драгана Лукића преведено је на: словеначки,
македонски, руски, немачки, пољски, чешки и француски језик.
Путовао је по целој земљи и увек доживљавао признање за свој здушни
однос према животу, детињству, деци и литератури. Данас га неки
критичари и есејисти пореде са Змајем, јер Змајева жица љубави према
деци и детињству јако бруји у његовом делу.

Лукић је објавио „читаво брдо књига“. Писао их је непрестано. То

су: „Звери као фудбалери“, „Велика трка“, „Како се коме чини“, „Овде
станују песме“, „Фифи“, „Шта тата каже“, „Од куће до школе“, „Ловац
Јоца“, итд. Од приповедака и романа вредно је навести књиге:
„Небодер Ц 17“, „Три гускетара“, „Цветковићи“, „Како девојчице
расту“, али и песникову аутобиографију „Баба Конино огледало“, коју
је кроз разговоре са Лукићем написала књижевница Гордана Малетић.

Драган Лукић је био веома привржен Убу. У свом последњем

гостовању у ОШ „М. Муњас“ на Убу, само четири месеца пред смрт, у
интервјуу са новинарком Драганом Недељковић, рекао је да су „Уб и
цела Тамнава, његов други завичај“. Био је често у породици
Читаковића са родитељима и братом Јовицом. Ту се осећао као код
своје куће. Волео је авантуре на реци Уб, ловио птице у Радовићевој
шуми, ишао на преславе у оближња села Уба са течом Милојем и
братом од тетке Мићом, играо фудбал и ратовао на општинском брду у
борбама „Горњана и Доњана“.

Лукић је многе теме и мотиве уноси у песме и романе везане за Уб.

Био је „прави Убљанин“, и као такав заслужио да га све генерације
доживљавају као искреног земљака. Дакле, неко ко се не мора „родити
на Убу“, али је део њега и његовог живота.

Александар Поповић
Писац, за младе, драмски и фарсични
драматичар, Александар Поповић није рођен у
Београду, већ на Убу 22. новембра 1929. године.
Потекао је из трговачке породице. Његов отац,
Момчило, имао је трговину на Убу, а потом и у
113
Београду. По природи је био изузетно интелигентан и даровит човек.
Мисли се да је цео свој, па и позоришни таленат, пренео на сина.

Александар Поповић је 1930. са родитељима прешао у Београд. Ту

је учио основну школу и ванредно и редовно похађао Трећу мушку
гимназију. За школу није био много заинтересован, као његов четири
године старији брат Димитрије Диша. Професоре је сматрао „као
глумце на сцени који изговарају туђу мудрост“. По природи литерарно
талентован, Александар Поповић је доста читао. У глави му је
непрестано била жеља да постане драмски писац. Стицајем животних
околности, непунолетан, рано се оженио и постао отац четири ћерке
(Персиде, Милице, Софије, Тање). Са супругом Даницом Ђуричић,
боравио је на Ријеци, у време када је она била члан тамошњег
позоришног ансамбла. Неочекивано, Поповић је ту ухапшен, па је пуне
четири године провео на Голом отоку. Разлог је био нелогичан:
„оптужен је да је симпатизер СССР-а, мада му је отац био наглашени
националиста, а брат Димитрије Диша припадник Равногорског
покрета“. По истеку робије, Поповић се нашао у тешким животним
неприликама. Морао је да зарађује за породицу новац, па је радио као
молер, зидарски радник, носач и асфалтер. Код оца, власника две
асфалтерске машине (једна у Ваљеву, а друга у Београду), зарађивао је
хлеб, мада се никад није одвајао од литературе. У књижевном животу
Србије појављује се 1947. године, када случајно упознаје Душана
Радовића и Небојшу Комадину. По њиховом наговору почео је и више
година сарађивао је на Радио Београду у емисијама за децу и младе.
Писао је и песме и прозу, коју је касније преносио у књиге бајки, прича
и романа. Позната Поповићева дела из овог периода су: „Тврдоглаве
приче“ , Роман; „Тужни град“, „Девојчица у плавом“, „Судбина једног
Чарлија“ и „Како се воли Весна“. У овим делима Поповић је савремен
писац, који прати токове модерне српске литературе за младе и
поштује „теорију игре“, чувених теоретичара Кајоа и Хуизинга.

Писањем литературе за младе, била је потреба, како истиче

Поповић „да се хлебом храни“. Тек први његов ангажман доћи ће када
почиње да пише драмска дела, серије за телевизију и да лагано гради
своју стваралачку поетику. Под утицајем, али благим, Јонеска и Бекета,

114
Сартра, Камија и нашег Нушића, написао је више од тридесет драма.
Све су поступно извођене на сценама београдских или провинцијских
позоришта. Велику подршку Поповић је имао у Мири Трајиловић.
Прве његове драме приказиване су у Атељеу 212, а онда на сценама
Београдског драмског, Звездара театра, у Крушевцу, Ваљеву, Чачку,
Убу, Нишу итд. У тим драмама, са фарсичним елементима Поповић се
није увек поводио за „комедијом апсурда“, већ је у драме уносио свет
завичајног, маловарошког менталитета. Његове драме су необичне. У
њима нема аристотеловског развоја фабуле, већ само сиже, ликови и
језик, увек паланачки, са калдрме и периферије Београда, и његовог
завичаја (Дорћол, Врачар, београдско предграђе где живе „мали
људи“). Такође, Поповић узима за ликове својих драма људе из села и
провинције родног завичаја (Уб, Лајковац, Ваљево, Јабучје, Обреновац,
Словац, Ратковац, Памбуковица). Јунаке драма он именује именима
људи из завичаја: Тика Рођа, Мирићија, Пикља, Тоша апотекар, Сава
Ћарлов, Милоје кераш, Жика Прија и др. Овакве сижее и личности,
Поповић је остварио у драмама: Љубинко и Десанка, Јелена Ћетковић,
Крмећи кас, Кус петао, Пазарни дан, и најпознатијом драмом коју су
многи театролози и критичари прогласили „као најуспешнију драму у
послератном позоришту Србије“ Развојни пут Боре шнајдера.

Име Александра Поповића данас је високо котирано. За њега кажу

да долази одмах иза Јована Стерије Поповића и Нушића, као трећи
српски писац сцене. Иза њега је још Душан Ковачевић. Александар
Поповић је веома цењен у завичајном Убу. Данас летња сцена
позоришта „Раша Плаовић“ носи име „Сцена Александра Поповића“.
Наш земљак је и у Београду, такође, добио свој завичај. Позориште
„Вук Караџић“ данас носи име „Александар Поповић“.

Умро је у 67. години живота и сахрањен је у Алеји угледних

грађана на Новом гробљу у Београду.

Ранисав Лазић

115
 Потекао из маловарошке породице,
традиционалног морала, др Ранисав Рале
Лазић, рођен је на Убу 5. јуна 1932. године,
а умро у Београду, релативно млад 11. маја
1955. године. На Убу је учио основну школу
и нижу гимназију, а у Београду бриљантно
дипломирао на Медицинском факултету.
После дипломирања каријеру је започео на
ВМА, да би једно време службовао у
Скопљу. Био је начелник Клинике за
ендокринологију, а као изузетно вредан,
стручан и хуман човек, изабран је у стручни
колегијум који се бринуо о здрављу Ј. Б. Тита. По чину је био пуковник
ЈНА, а касније током научног потврђивања и докторирања, постављен
је за редовног професора Војно-медицинске академије у Београду.
Једно време, био је председник Ендокринолошког друштва
Југославије. Учествовао је на бројним симпозијумима из медицине у
земљи и иностранству. Објавио је бројне научне и стручне радове из
своје струке, и неколико уџбеничких књига, као аутор или коаутор.
Добитник је неколико вредних одликовања и повеља, међу којима се
налази и Орден св. Саве.

Др Лазић је био талентован човек у више научних и уметничких

области. Човек из народа, склон животу „малих људи“, бивао је од оца
Сретена обавештен о свим збивањима у завичајном Убу. Волео је
животни податак, о њему причао, био заинтересован за историју Уба и
Тамнаве. Умео је занимљиво да прича, био козер, пун хумора, па и
симпатичне досетке на свој и туђи рачун. Лазић је волео књижевност,
позориште и све врсте уметности. Његов природни дар га је
препоручивао не само друговима из завичаја већ и колегама на ВМА.
Умео је да буде пријатељ свакоме у злу и добру; хтео је да помогне, па
су његови земљаци у њему имали прави, људски ослонац. На Уб је
долазио готово редовно у посету родитељима и сестрама, а и бројним
пријатељима, које је забављао причама разних садржаја. У браку са
племенитом супругом Дивном, фармацеутом, имао је два сина
(Бранислава и Зорана), такође, медицинара. Лазићева харизма
116
племенитог и даровитог човека, а изврсног стручњака и хуманисте
живи и данас као израз дубоке људске племенитости. Многи његови
земљаци, који су му доделили и звање почасног грађанина Уба, данас
јавно говоре да је био прави приврженик Хипокритове мисије о
љубави према човеку и помоћи кад се нађе у невољи.

Миодраг Миле Петровић

Иако није рођен на Убу, већ у Неготину 1935.

године, Миле Петровић популарно зван на
Убу «Лика», припада и животом и делом
србијанској вароши Тамнаве. Дипломирао је
на Академији ликовних уметности у Београду
1955. године, у класи изванредног сликара,
професора и педагога Недељка Гвозденовића.
На истој Академији, и код истог професора,
магистрирао је. Члан је Удружења ликовних
уметности Србије. Аутор је преко 120
самосталних изложби и десетине заједничких са угледним колегама из
Београда и некадашње Југославије, а касније Србије.

Изванредни цртач, пејзажиста, мајстор портрете, сценографије и

свих врста ликовних дела, на Уб је дошао 1963. године и ту најпре као
професор Учитељске школе, па гимназије, однеговао бројне генерације
младих талената. Такође, био је мисионар сликарске уметности и
учесник у отварању ликовне галерије на Убу св. Лука. Веома
дружељубив, склон «људима добре воље», Петровић је овековечио Уб
и то стари део града. На његовим платнима не умире мала варошица
пуна руралног менталитета. Петровић је оставио траг и као виспрени
портретиста: стотине портрета некадашњих и данашњих Убљана
налазе се на његовим платнима, а поред њих мртва природа,
питорескне сцене, детаљи средњошколског околиша и др. Почасни
грађанин Пераста. Заљубљеник је у риболов и склон номадском
117
животу у природи. Под крај радног века био је саветник у просветном
заводу Ваљево. Пензионерске дане проводи на Убу, радећи и даље као
ентузијаста на новим сликарским пројектима. Има двоје деце: ћерку
Коми и сина Константина. Ожењен је младом и племенитом сестром
Божицом Ивановић.

Воја Марјановић

Професор
критичар, Воја Марјановић је рођен
на Убу на Преображење 19. августа
1934. године. Основну и нижу
гимназију завршио је на Убу, где је у
трговачкој-кафеџијској породици
добио патријархално васпитање и
навику да буде вредан и одговоран у
животу. Отац га је „наменио“ да му
буде у позиву наследник у
угоститељском послу, али су животне околности учиниле друго. По
завршетку ниже гимназије на Убу, наставио је школовање у Трећој
мушкој гимназији у Београду, после које студира југословенску и
светску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Војни рок
је служио у Куманову, после кога је постављен за професора руског
језика и књижевности у Медицинској школи. Ту је радио деветнаест
година, а онда бива изабран за професора Књижевности за децу и
младе на Педагошкој академији, где је радио пуних двадесет година, да
би пред пензионисање био изабран за ванредног професора
Учитељског факултета у Београду.

Воја Марјановић је похађао магистарске студије у Београду, а

докторску дисертацију („Приповедачки свет Бранка Ћопића“)
одбранио је у Сарајеву 1989. године. За време професорске каријере,
упорно се бавио књижевним радом. Писао је есеје и критике из дечје
књижевности; објављивао је књиге студија, монографије, антологије,

118
уџбеничку литературу, а интересовала га је и белетристика и
филозофска литература. Објавио је 78 књига. Тренутно пише две
књиге завичајне тематике: „Портрети некадашњих и данашњих
Убљана“ и „Доајен српске драме и фарсе – Александар Поповић“.
Најзначајнија дела су му: „Портрети српских писаца за децу“,
„Антологија савремене поезије и прозе за децу“, „Живот и дело Бранка
Ћопића“, „Књижевност за децу и младе“ I, II, III (уџбеничка
литература), „Убске приче“, „Приче из мог детињства“, „Медитације“
I, II, III, једанаест тематских и општих антологија из српске
књижевност за младе итд.

Његове књиге могу се наћи у свим библиотекама у Србији и ван

ње. Живи у Београду, а летње дане проводи у родном Убу, где има
кућу и кафе „Мајдан“, који издаје под закуп: он је нека врста неговања
традиције и очева жеља да му буде наследник.

Милан А. Недељковић

Рођен је 15. 9. 1957. у Београду. Основну

школу и гимназију завршио је на Убу. Добитник
је награде - Дипломе за најуспешнијег
гимназијалца Гимназије на Убу „Бранислав
Петронијевић“ (генерација 1969-1980).
Дипломирао је на Медицинском
факултету у Београду 1982. Специјалистичке
студије из Интерне медицине завршио је 1991.
Субспецијалистичке студије из Кардиологије под
називом „Протективни ефекти Н-ацетилцистеина
и На-бикарбоната на бубрежну функцију код
пацијената са инфарктом миокарда са СТ елевацијом лечених
примарном перкутаном интервенцијом“ завршио је 2011. у истој
установи. Магистрирао је на Медицинском факултету 1989. из области
кардиологије са темом „QT интервал у акутном инфаркту миокарда“.
Докторирао је на Медицинском факултету у Београду (1999) из
области кардиологије са темом „Ергоновински тест у предикцији
коронарног артеријског спазма“. Изабран је у звање ванредног
професора на Медицинском факултету у Београду за предмет Интерна

119
медицина-кардиологија (2006). Завршно усавршавање из кардиологије
обавио је на престижном Универзитету у Питсбургу (Пенсилванија) од
новембра 2001. до маја 2002.
Тренутно је председник Удружења кардиолога Србије.
Организовао је 18. конгрес Удружења кардиолога Србије у Београду
(2011). Објавио је укупно 626 стручних и научних публикација као
први или као коаутор.
Октобра 2010. добио је прву Повељу за почасног грађанина
општине Уб. Јуна 2007. отворио је Салу за катетеризацију у
Клиничком центру Бања Лука (Република Српска), где је урадио и
прву катетеризацију и уградњу стента у акутном инфаркту миокарда.
Од децембра 2010. главни је координатор рада Сале за катетеризацију
Здравственог центра у Ваљеву и оснивач програма лечења акутног
инфаркта интервентном методом. Урадио је прву катетеризацију, а
такође и прву имплантацију стента у акутном инфаркту миокарда.
Одликован је „Орденом Светог Владике Николаја“ за допринос
у изградњи храма Вазнесења Господњег у Убу (2011). Члан је
неколико десетина стручних и научних европских и светских
удружења кардиолога. Редован је учесник и реализатор научних
симпозијума и стручних скупова у свету и код нас из области
кардиологије. Организациони је директор и кодиректор
Интернационалног скупа интервентне кардиологије, који се сваког
априла одржава у Београду, почев од 2005. године, на којима је
урађено преко двестапедесет комплексних интервенција на
пацијентима, који због свог стања нису могли бити хируршки лечени.
Област научног и клиничког интересовања је инвазивна
дијагностика и интревентна кардиологија. Тренутно ради на Клиници
за кардиологију у Клиничком центру Србије, на месту помоћника
директора за медицинска питања као и начелника пријема
специјалистичке амбуланте и дневне болнице.
Живи у Београду. Ожењен је Јеленом, има синове Милоша (18
год.) и Душана (8 год.).

Александра Вранеш
Александра Вранеш (рођ. Лазаревић;
Београд, 21. 09. 1960). Дипломирала
на Филолошком факултету
120
Универзитета у Београду 1983; магистрирала 1988, докторирала 1996.
Запослена као сарадник, а потом наставник (у звању редовног
професора од 2004) на Филолошком факултету у Београду, шеф
Катедре за библиотекарство и информатику, а 2010. именована за
декана Филолошког факултета.

Аутор више књига (Српска библиографија у периодици 1766-

1850; Основи библиографије; Високошколске библиотеке; Основи
теорије и историје библиографије; Етика у науци и култури;
Библиографија дела Десанке Максимовић; Попис и опис рукописне
заоставштине Десанке Максимовић), приређених издања, прилога у
научној периодици, уредник зборника радова и периодичних
публикација, члан бројних стручних комисија. Иницијатор и
организатор десет међународних научних конференција. Покретач и
главни уредник часописа Јавне библиотеке, едиције «Убава» и више
књига за децу (издавач Градска библиотека «Божидар Кнежевић», Уб).

Има два сина, Ратка и Бранка, живи у Београду.

121
 СПОРТ

„Таленат налази фине разлике међу стварима;

геније – фине сличности међу њима.“

Бранислав Петронијевић

(Мисли)

122
123
 ФК „ЈЕДИНСТВО“ УБ
ФК „Јединство“ спада у ред најстаријих и
најпознатијих фудбалских клубова Србије.
Основано давне 1920. највеће успехе бележи
1966, 1978, 1981, и 1986. године, када је
остварило учинио је легендарни Драган Џајић,
својевремено најбоље крило света, службено
најуспешнији фудбалер Југославије у прошлом
веку, рекордер по броју наступа за националну
селекцију. Ту је поникао и Душан Савић,
вишеструки репрезентативац, љубимац Звездиног севера, као и Ратко
Чолић, који је, такође, био репрезентативац.
Током двехиљадитих, за овај клуб, као млади фудбалери, наступали
су: Бошко Јанковић, Ненад Ковачевић, Александар Луковић, Душан
Баста, Ђорђе Туторић, Драган Мрђа, Дејан Мусовић, Ненад-Пурке и
Бобан Стојановић, Марко Перовић, Саша Вулетић, Ненад
Милашиновић Лептир, Душан Керкез и други, постајући касније
играчи са интернационалним репрезентативним каријерама.
Међу најуспешније убске фудбалере треба убројати и Војимира
Синђића, Милана Кузељевића и Сашу Илића, рођене на Убу, стасале у
„Јединству“, а потврђене у професионалним лигама европе и Јужне
Америке.
Играчи „Јединства“ до недавно су били и рекордери по ефикасности
у српским лигама, када су са 112 голова протутњали српском лигом
„Дунав“ у сезони 2002/2003. оборивши многе рекорде, а први и једини
пораз доживели тек у 32. колу од „Рудара“ у Костолцу.
Председник клуба: Мирослав Благојевић.
Адреса: Омладинских бригада бб.
Телефон: 069/644-185.

Ратко Чолић

(17. март 1918. Уб - 30. октобар 1999.

Београд) био југословенски фудбалски
репрезентативац. Играо је у одбрани на
позицији бека. Каријеру је почео у «Јединству»
из Уба, затим је играо у београдским клубовима
«Душановац» и СК «Митић», а после Другог
124
светског рата, као официр, приступио је београдском «Партизану», у
коме је освојио четири титуле: 1947. и 194.9 првенство Југославије, а
1947. и 1952. и Куп. У дресу "црно-белих" играо је до 1956. укупно на
329 утакмица.
Уз шест сусрета за репрезентацију Београда, одиграо је и 14
утакмица за најбољу селекцију Југославије. Дебитовао је 19. јуна 1949.
на пријатељској утакмици против Норвешке (3:1) у Ослу, а од дреса с
државним грбом опростио се 2. септембра 1951. у сусрету против
Шведске (2:1) у Београду.
По завршетку каријере радио је као тренер.

Драган Џајић

Најбољи је југословенски фудбалер свих

времена, трећа «Звездина звезда», одиграо 85
утакмица у националној селекцији, до 2004.
председник фудбалског клуба «Црвена звезда»,
на чијем се челу налазио преко две деценије.
Џајић је као тадашњи технички директор Црвене
звезде, творац најуспешније генерације у
историји «Црвене звезде», са којом се попео на
врх Европе маја 1991, освојивши Куп европских
шампиона, и на кров света, када је «Црвена
звезда» у незваничном такмичењу за најбољи
клуб на планети, освојила Тојота куп, у
децембру 1991.
Рођен је 30. маја 1946. на Убу. У петнаестој години живота постаје
члан «Црвене звезде», а убрзо и члан прве селекције јуниора. Само
шест месеци касније пребачен је у први тим. У националном тиму
дебитовао 1964., а 1969. године је по избору листа «Спорт» проглашен
за најбољег спортисту у Југославији. Учествовао је на Светском
шампионату 1974. у Западној Немачкој. Две сезоне (1975. и 1976.)
провео је у Бастији, где је за француског прволигаша одиграо 80
мечева, вратио се у Београд и у «Црвену звезду», чији је дрес последњи
пут носио 28. маја 1978. у Мостару. Од репрезентације се опростио 16.
септембра 1979. у пријатељском мечу против Аргентине. За «Црвену
звезду» је одиграо рекордних 590 мечева, постигао 287. Први мандат
председника «Црвене звезде», од 1998. до 2002.

125
 Душан Савић

Душан Дуле Савић рођен је на Убу 1. јуна 1955.

године. Основну школу и гимназију је завршио
на Убу. Некадашњи је југословенски и српски
фудбалер, а данашњи фудбалски тренер.
Фудбалску каријеру започео је у ФК „Јединство“
из Уба. У „Црвену звезду“ дошао је 1972. године,
а како се прича, уместо брата близанца Драгана,
који се разболео и није могао да оде. Одиграо је
пробну утакмицу након које је одмах био
укључен у клупски подмладак. Дуле је одушевио
„Звездине“ тренере и одмах потписао уговор. Две
године касније, 1974, постаје првотимац «Црвене
звезде». У 19. години дебитује за тадашњу југословенску
репрезентацију.
Одиграо је преко 400 званичних утакмица за Црвену звезду.
После тога провео је шест сезона у француској првој лиги: две у ФК
«Лил» (Lille OSC) и четири у ФК «Кан» (AS Cannes). Шест месеци
играо је и у шпанској првој лиги за «Спортинг» из Хихона (Sportingde
Gijón) без временски ограниченог уговора. Душан Савић је члан
Управног одбора Радио-телевизије Србије од 2006. године. Ожењен је
ТВ-новинарком Марином Рајевић Савић, ауторком и водитељком
емисије "Док анђели спавају". Душан и Марина Савић имају два сина,
Уроша и Вујадина. Вујадин Савић је члан француског «Бордоа».

Радосав Петровић
Радосав Раћа Петровић (рођен 8. марта 1988. на Убу),
српски фудбалер који је наступао за «Партизан».
Каријеру је почео у «Јединству» из Уба, у којем
пролази све селекције тог клуба и остварује највећи
успех са генерацијом "омладинаца" којима је био и
капитен пласирањем у финале купа Југославије
(Србија). Године 2006. са само 17 година постаје члан
првог тима ФК «Јединство» и у свом матичном клубу
проводи једну сезону као професионалац. Потом прелази у «Раднички»

126
из Обреновца, где проводи једну сезону. Године 2008. потписује
уговор на пет година са «Партизаном». За репрезентацију Србије до 21
године је дебитовао 2008. и одиграо укупно 3 утакмице. За сениорску
репрезентацију Србије дебитовао је 2009. у пријатељској утакмици
против Јужноафричке Републике. Године 2010. са сениорском
репрезентацијом учествовао је на Мондијалу у Јужној Африци, а до
сада је одиграо укупно тринаест мечева. Члан енглеског «Блекбурна».

Немања Матић
Немања Матић је рођен 1. августа 1988. у Врелу
код Уба. У млађим категоријама је наступао за
„Партизан“ и „Црвену звезду“. Као сениор играо
за „Кошице“, а сада члан игра у Португалији.
Члан младе репрезентације Србије.

Вујадин Савић

Вујадин Савић (рођен 1. јула 1990. у Београду)

српски фудбалер који игра на месту штопера и
тренутно наступа у Бордоу. Син је Душана Савића
и Марине Рајевић Савић. Са осам година почео да
тренира фудбал у „Црвеној звезди“, где је прошао
све узрасне категорије. До првог тима био је
заменик, а касније и капитен свих селекција
омладинске школе „Црвене звезде“. Савић је
прошао и све репрезентативне селекције, а у
омладинској је актуелни капитен. За младу
репрезентацију Србије одиграо је три утакмице.
Са 17,5 година је отишао на позајмицу у ФК „Рад“, да би пред сезону
2009/10. поново обукао црвено-бели дрес.

Вујадин Савић је након кратих преговора договорио сарадњу са

"Жирондинцима", а вредност читавог трансфера је, незванично,
процењена на око милион и по евра. Савић је за „Црвену звезду“
одиграо 14 утакмица, без голгетерског учинка, а наступа и за
репрезентацију Србије до 21. године.

127
 РУКОМЕТНИ КЛУБ „УБ“
Рукометни клуб званично је
основан 1958. године и то под
именом РК „Извиђач“. Под
„Скаутима“, клуб се такмичио само
у мушкој конкуренцији, све док
експанзија рукомета није утицала на
то да 1960. клуб буде прихваћен од
Омладинске организације,
променивши му име у РК
„Омладинац“. Тада први пут
стартује и женска екипа и заједно са мушком, свака у својој групи,
учествује у Окружној лиги Ваљево. Након три године рада РК
„Омладинац“, са обе своје селекције, прелази у спортско друштво
„Јединство“ Уб и то име задржава до 1978 године када добија садашње
име РК „Уб“, Нажалост, због лоше финансијске ситуације престаје са
радом женска екипа. Све до сезоне 1977/1978. клуб је своје активности
обављао на разним локацијама. Најпре се играло на фудбалском
терену, скраћених димензија 38x18 метара, а касније 40x20 метара.
Двориште основне школе дуго је био домаћи терен убских рукометаша
(најпре шљака, па бетон), да би се две године играло иза фудбалског
терена на градском стадиону. Изградња РСЦ „Школарац“ отвара ново
поглавље у историји рукомета. Клуб прелази у нове просторије и на
нови терен који се налази у најлепшем делу града, на коме се, у
очекивању хале, и данас игра.
За спортске аналитичаре остаје податак да се у сезони 1977/78.
клуб прошетао кроз Посавско-подунавску зону, без изгубљеног бода, и
пласирао се у Прву српску лигу, уз невероватну гол разлику 444 гола
на 22 утакмице.
Данас је РК „Уб“ поносан на своју традицију, члан српске лиге
„Београд“. Више од 70 дечака и 15 девојчица чека свој кров над
главом, надајући се да никада више неће морати да уступи освојено
прво место у лиги другом клубу, због недостатка услова потребних за
виши ранг такмичења.
Председник клуба: Радивој Малетић.
Адреса: Спортска бб.
Тел: 063/376-436.

128
 АТЛЕТСКИ КЛУБ „УБ“

Атлетски клуб „Уб“ основан је 2001. године да би се нашем

најпознатијем маратонцу Сретену Нинковићу, остварили услови за
тренинг. Међутим, клуб је убрзо прерастао у један од најозбиљнијих
клубова у Србији. У част Спасовдана, градске славе, установљена је и
улична трка, на којој су се као учесници или промотери појавили сви
који у нашој атлетици нешто значе: Фрањо Михаљић, Вера Николић,
Дане Корица, Слободан Бранковић, Оливера Јефтић, Мирко Петровић
и други.
Директор: Зоран Петровић
Тел: 063/8383-600

Сретен Нинковић је рођен 7. децембра 1972. у селу Докмир крај Уба.

Власник је државног рекорда у маратону са 2:12.32. Победник је
великог броја домаћих и међународних такничења, учесник Европског
првенства у Минхену. Репрезентативац Србије у својој дисциплини.

Марија Петровић, рођена 10. јануара 1990. године. Два пута, иако
јуниорка, сениорски првак државе на 400 м, члан јуниорске и
сениорске штафете Србије на 4x400 м.

Филип Лишанин, рођен 1993. године, јуниорски репрезентативац

Србије на 800 м, вишеструки првак држави пионирској и јуниорској
конкуренцији, трећи на Балканијади.

ШАХ КЛУБ «УБ»

Први шах клуб на Убу основан је 1948.

године. Клуб је имао велики број
чланова, са издвојеним секцијама у
околним селима. Из тог периода
напознатији шахисти били су: Душан
Јанковић Црногорац, Драган Јеленић,
Јова Момировић, Јова Лазић, касније Јова

129
Лончаревић, Саша Брујић Бушон, Слободан Јеленић Боба, Драгољуб
Матић, Жика Тодоровић.

Највећу славу ШК «Уб» пронели су кадети и омладинци, који

су били у својим категоријама прваци државе, а то су Драгутин Гута
Ивановић и Славиша Милановић. Клуб данас има 29 активних
чланова, број играча са рејтингом је 11, јуниора 3, а ветерана 5.

Председник клуба: Драган Драгићевић.

Адреса: Краља Петра бр. 62.
Тел: 064/8186-686.
Email: drdragiveciv@yahoo.com

ЏУДО КЛУБ „13. МАЈ“ УБ

Основан је 1980. године. У

првој години када је основан
уписао је 250 чланова. За ових 30
година кроз клуб је прошло око
1000 полазника. Учествовао је на
бројним турнирима у земљи и
иностранству. Од значајнијих
успеха треба поменути 2005. када
је у Брну у Чешкој освојено прво
место у конкуренцији кадета и
пионира; затим 2007. на отвореном првенству Аустрије у Бечу освојено
је екипно 1. место у конкуренцији пионира, а 3. у конкуренцији кадета;
затим наступи у Румунији, Италији, Бугарској, Мађарској.

Ове године освојено је 5 медаља на првенствима државе.

Такође, у Паризу је са репрезентацијом Србије освојено 1. и 3. место,
затим на Европском првенству за кадете 5. место.

Председник клуба: Драган Јелић.

Адреса: Вука Караџића 9.
Тел: 064/836-1519.

КОШАРКАШКИ КЛУБ «УБ»

130
 Крајем маја 1978. године на
иницијативу школске, студентске и
радничке омладине, СИЗ-а физичке
културе, СОФК-е и друштвено-
политичких организација на Убу,
основан је Кошаркашки клуб „Уб“
велика заслуга за његово формирање
припада Живадину Марковићу,
професору физичког васпитања.
Кренуло се са такмичењем у
Међурегионалној лиги.
Највећи успех клуба је такмичење у првој српској лиги 80-их,
међутим, недостатак играча преко два метра, спречио их је да освајају
боље резултате. Након прекида од 8 година, клуб се поново активира
2005. године. Око њега су се окупили сви некадашњи играчи који на
било који начин помажу раду клуба и данас.
Клуб се такмичи у регионалној лиги, у којој наступају и млађе
категорије клуба. Клуб игра своје утакмице у сали Основне школе, која
је за ту намену реновирана и специјализована.
Председник: Милан Поповић.
Адреса: Браће Јовановића бр. 4.
Тел: 064/8818-658

Никола Илић, рођен 26. 02. 1985. на Убу,

најпознатији је кошаркаш са ових простора. Висок је
2.07 и до сада је играо у „Борцу“ из Чачка,
београдском ФМП-у, словеначкој «Крки», а сада
игра у румунском „Асесофту“.

131
 Спортска хала

После дуго година ишчекивања на Убу се завршава спортска

хала на велику радост убских спортиста и љубитеља спорта. Прелеп
објекат на обали реке Уб, има капацитет од 500 места, и предвиђен је
за утакмице и тренинге малих спортова (рукомет, кошарка, одбојка).
Близина Београда омогућиће организовање и неких међународних
такмичења. У спортској хали ће после отварања моћи и да се одржавају
културне манифестације.

132
 Спортско-рекреативни центар „Школарац“

Спортско-рекреативни центар «Школарац», репрезентативни

објекат града, намењен је како професионалном спорту тако и
рекреацији суграђана. Има два фудбалска терена, два терена за мини
пич, два тениска терена, терен за рукомет, два терена за кошарку и
атлетску стазу дужине 300 м. За најмлађе је урађен комплекс са
љуљашкама и пењалицама од природног дрвета.

133
ТУРИСТИЧКИ ПОТЕНЦИЈАЛИ

«Оно што је доиста лепо и племенито,

оно никад није у гомили;
оно је увек расејано или усамљено.»

Божидар Кнежевић
(Мисли)

134
135
 Као туристичке могућности општине, препознати су ловно-
риболовни потенцијали (комплекс «Фазанерија» ловачког удружења,
базени за риболов на Убу и језера Паљуви и Радљево), спортски
потенцијали (спортски центар «Школарац», остали спортски објекти) и
имиџ Уба у овој области, као и значајни ресурси верског туризма
(Манастир Докмир, црква Св. Вазнесења на Убу и остали верски
објекти у општини). У 2007. години просечан број ноћења домаћих
туриста износио је 2.7, а страних 2.1 месечно, у односу на 3.6, односно
2.1 месечно на нивоу целе државе. Највећи проблем Уба у овој области
је недостатак смештајних капацитета.
Ловачко удружење "Тамнава", са седиштем на Убу, газдује
ловиштем "Тамнава" укупне површине 45.643 ха, од чега ловне
површине обухватају 36.000 ха. Удружење има 909 чланова,
организационо распоређених у 36 ловачких секција.
Стално гајене врсте дивљачи у ловишту су: срна, зец, фазан и
пољска јаребица. Ловиште у функцији има следеће ловне објекте: 6
стабилних чека, 25 чека на дрвету, 25 хранилишта за срне, 50 солишта,
хранилиште за дивље свиње, 350 хранилишта за фазане и пољске
јаребице, 4 прихватилишта за фазанчиће површине 0,4 ха. Удружење
има прихватилиште зимовник за јаребицу камењарку, површине 0,5
ари, ловачки дом површине 90 м2 и ловачку кућу површине 56 м2.
Стручна служба има управника ловишта (4. степен стручне
спреме), административног радника, ловочувара (3. степен стручне
спреме) и помоћног радника у ловишту. Ловни туризам је развијен,
нарочито пролећни лов срндаћа и летњи лов препелице, грлице,
гугутке и голуба гривњаша.

Директор: Зоран Марковић.

Адреса Ловачког удружења "Тамнава".
14120 Уб, ул. Краља Петра Првог бр. 10.
контакт телефон: 014/ 411-804.
тел. фазанерије: 014/ 414-311.

136
 И лов и риболов

„Окно” код Уба је комерцијални ревир који постоји од прошле

године, а настао је од некадашњег копа за циглану. Налази се на самом
улазу у место, у оквиру комплекса фазанерије, која се простире на око
400 хектара ловишта. То значи да се на четрдесетак минута вожње од
Београда налази јединствено место за риболовце, ловце, али и
љубитеље природе, јер се по ловишту простиру километри стаза,
идеалних за шетњу и рекреацију. По речима управника Зорана
Марковића, многи посетиоци „Окна” овде проводе дане, комбинујући
своје две пасије – лов и риболов.
Само језеро има правоугаони облик, површине од око 3,5
хектара (дужине 320 метара и ширине 110 метара). Просечна дубина је
3,5 метара, а дно је тврдо и чисто. Вода је кристално чиста, јер се стари
глинокоп напаја из 14 природних извора. Захваљујући природној
циркулацији воде, укупни рибљи фонд од близу пет тона у доброј је
кондицији.

Шаранска вода

У ревиру преовлађује шаран (око 80 одсто укупног рибљег

фонда), али има и амура, тостолобика, бабушке, штуке и смуђа. „Иако
као комерцијални ревир постојимо тек од прошле године, можемо да

137
се похвалимо да имамо 15 комада од око 20 килограма и чак 100
шарана тежине од 10 до петнаест. Ту је и 40 комада амура
десетокилаша и смуђеви од око 1,7 килограма. То су лепи ловни
примерци на које смо поносни, али планирамо да на јесен воду
порибимо тоном шарана од пет до десет килограма. Биће ту и 200
комада већих од десет килограма“ - истиче Марковић.
Тренутно на води има 16 позиција, али се планира постављање
још неколико, јер, како каже Марковић, за тако нешто има и жеље и
могућности. Тренутна ловна места су чврста, добро уређена, са
појединачном расветом и прикључцима за струју. На сваком месту има
довољно места за постављање шатора и организовање риболовног
места. Недалеко од воде налазе се тоалет и туш кабина, а планира се
постављање још једног пункта са мокрим чвором.

Мотел „Окно“

Тренуци предаха

138
 За тренутке предаха ту су ресторан и просторије фазанерије са
значајним смештајним капацитетом. Идеалан спој модерног и
рустичног пружа специфичан штимунг овом месту, те га чини
пријатним и функционалним. Све је прилагођено потребама гостију, а,
пре свега, риболоваца, који ће на „Окну” провести незаборавне
тренутке.

- „Наш посао ће бити комплетан када све планове спроведемо у

дело. Биће то ревир на којем ће се и странци осећати као код куће.
Одавно смо схватили да нису довољни само вода и пецаљка, већ да
људима треба пружити комфор“ – истиче Марковић. А да су на добром
путу говори податак да у ресторану са 170 места постоји бежични
интернет, као и да свака од седам соба и пет бунгалова (укупно 50
лежајева) имају прикључке. Такође, собе су комфорне, опремљене
телевизорима и мокрим чвором.

Улагање у будућност

Поред улагања у воду, менаџмент планира да посебну пажњу

посвети риболовцима. Око 50 малишана, чланова риболовачког клуба,
већ учи основе риболова, али о риболовне етике, чиме се гради
подмладак који ће наставити бригу о нашим водама. – „Деци од малих
ногу желимо да усадимо одговорност за воду и рибу. Желимо да их
научимо да уловљену рибу поштују и да је неповређену врате у воду,
како би после могли да ухвате још већу“.

Језеро Паљуви Језеро код мотела «Окно»

139
МЕДИЈСКА ПОКРИВЕНОСТ

«Много више људи живе у мраку

него на светлости дана.
Али, врло је мало оних који се намерно повлаче у мрак,
да би из њега боље видели шта они осветљени раде».

Божидар Кнежевић
(Мисли)

140
141
 На подручју насељеног места Уб и целе општине могуће је
пратити сигнале земаљских РТВ и кабловских емитера. Информисању
грађана доприносе веб сајтови општинске управе и портал Уба, као и
билтени и месечне ревије. Општина нема општински ТВ канал.
Регионални ТВ канали нису видљиви на територији општине.

РТВ CITY УБ

Радио „CITY Уб“ са радом је

почео 10. августа 2001. године, на
фреквенцији 106,8 МХз. Музика која се
тада емитовала била је искључиво
забавна, као и страни хитови, а тако је
остало и до данас. Прва емисија била је
посвећена спортским дешавањима под
називом “Опет сам пао”, коју је водио и уређивао Дејан Мартић - Келе.
Одмах затим крећу забавне емисије, за које је био задужен, незванично
први глас Уба, Зоран Живановић - Живанши. Сваке недеље бирао се
хит недеље који је водила Милица Бановић. Након две године
успешног рада Радио „CITY” почиње са емитовањем информативног
програма под називом „Добро јутро, Тамнаво“, коју је уређивао и
водио Бобан Стојковић. Затим крећу емисије са тада тек актуелним
СМС порукама за које је опет био задужен већ поменути Зоран
Живановић. Радио је од самог почетка често награђивао своје
слушаоце у наградним играма, а једна од најпознатијих је „Велика
новогодишња наградна игра”, у којој су слушаоцима дељени поклони и
то сваког 30. децембра (пред Нову годину). Како би увек био у тренду
радио „CITY” увек се трудио да прати све техничке новине за које су
били задужени директор и власник Драган Белајац, познатији као Џаги
и тонац Игор Стефановић - Иги. Тако су се 2003. године свима који су
имали дигиталне радио пријемнике уместо фреквенције 106,8 бројке
претвориле у слова са натписом „Слушате радио CITY“, а то чудо
технике звало се РДС. Тада смо схватили колико људи воле иновације
и наставили са даноноћним експериментисањем како би омогућили
слушање радија путем интернета. Труд се исплатио 2006. године када
међу првима у Србији крећемо емитовање интернет радија познатији
као Стриминг, за који је „главни кривац” био Игор Стефановић.
Тада смо схватили да нам је ФМ простор постао тесан и било је
потребно проширење на УХФ, једноставно речено била нам је
потребна телевизија. Прошло је много не преспаваних ноћи како би се

142
појавили први знаци ТВ „CITY”, тачније 16. јуна 2006. године на 44
каналу почео је осцилира мали ТВ предајник којег је саградио Драган
Белајац - Џаги. На програму су тада емитовани спотови домаће забавне
музике. Првих месец дана експерименталног програма искоришћени су
за учење монтаже, снимања и опремање ТВ студија. Част да се први
појави на каналу ТВ „CITY” имао је Дејан Мартић - Келе из студија
„CITY” радија, где је извлачио играчке парове за меморијални турнир
„Душан Матић - Карели”. Прва информативна емисија емитована је 10.
децембра 2006. године. Под именом „Убски недељник“, који је водила
Сања Кузмановић. Како је популарност ТВ расла, кренуле су и нове
емисије „Спортски викенд“, уредник и водитељ Дејан Мартић - Келе,
која се бавила искључиво локалним спортом и његовим снимцима.
Одмах затим следи емисија „Смоквице“, уредник и водитељ
Снежана Вићентић и главни камерман Никола Симић, која се бавила
најмлађим Убљанима из предшколске установе УБ. Тада је било јасно
да недостаје мало забаве и смеха на малим екранима и на сцену ступају
Наташа Вујић и Дијана Млађеновић са емисијом „Из нашег угла“, која
се бавила разним занимљивим темама из свакодневног живота. Како
би попунили остатак програма склопљени су многи уговори са
познатим ТВ продукцијама из наше земље. На тај начин ТВ „CITY”
доста се разликовала од осталих локалних ТВ, које су, иако са већим
буџетом у свом програму, имали само спотове и локалне вести. Године
2008. тачније 18. августа радио „CITY” добија дозволу за емитовање
радио програма од стране РРА на фреквенцији 92,7 МХз, али, такође,
од стране РРА општина Уб не добија ТВ канал за емитовање ТВ
програма, тако да ТВ „ CITY” остаје да емитује свој програм само
путем кабла и интернета. Највећи пројекат који је до сада продукција
РТВ „CITY” урадила, поред новогодишњих програма, свакако је живи
пренос освећења убског храма Христа Спаситеља, који је рађен са 8
камера и који се могао пратити путем интернета.
Данас РТВ „CITY” поред доста искуства поседује технику
последње генерације за дигиталну обраду слике и тона, репортажна
кола за живе преносе догађаја и ту се неће зауставити...
Ваш „CITY ТЕАМ”.
ТВ и радио „CITY” Уб.

143
 ,,Јутарњи пулс“ Јутарњи програм

,,City“ радија
Јутарни програм је почео са
емитовањем 11. 10. 2010. године,
као својеврстан мозаик
информативног програма и добре
домаће музике, пре свега 70-их и
80-их година.

Свакодневним телефонским укључењем у Дом здравља, ЈКП Ђунис,

општинску управу, образовне установе, електродистрибуцију, јавне
установе и јавна предузећа постао је програм који својим слушаоцима
пласира информацију, која је актуелна за дан који је пред њима.
Озбиљне приче, опуштени разговори, неисцрпне локалне теме, гости
које се не осећају као да су у дневнику, чине ову информативну
емисију посебном.

За 250 емисија јутарни програм је имао 500 сати живог

програма, преко 2000 телефонских укључења, преко 100 гостију, преко
300 ексклузивних вести и пустио својим слушаоцима преко 2000
песама. На иницијативу екипе „Јутарњег пулса“ успешно су изведене
акције са Домом здравља и Канцеларијом за младе поводом провере
општег здраственог стања становништва и светског дана борве против
СИДЕ, са полицијом и Канцеларијом за младе провера везивања појаса
у саобраћају „Лимун и чоколада“...

„Јутарњи пулс“ емитује се сваког радног дана од 8 до 10 часова

на фреквенцији 92,7 МХз. Сталну поставу чине главни и одговорни
уредник и водитељ Мишел Капларевић, тонско-техничка реализација
Игор Стефановић и Драган Џаги Белајац.

144
 Глас Тамнаве
Гашењем „Тамнавских новина“
2007. године на Убу се указала
потреба за локалним гласилом.
Тако „Глас Тамнаве“ (покренуте
1922.) добија своју нову шансу и 1. октобра 2006. године обнавља
излажење. Оснивач остаје Опште удружење предузетника, штампа се у
штампарији „Талија“ Уб, а послове издавања преузима Агенција
„Палма прес“ (власник Милован Миловановић), која се касније гаси
оснивањем агенције „Глас Тамнаве“. Убски часопис, који својом
делтаношћу покрива, поред убске, још и коцељевачку и владимирачку
општину, наставља да излази. Паралелно, редакција часописа од
августа 2000. године, уређује и радио емисију на МБ радију
„Тамнавски дневник“ у сопственој продукцији (радним данима у
термину од 18 часова у зимском периоду, а од 19 часова у летњем).

Данас „Глас Тамнаве“ има мрежу сарадника у околним

општинама, као и у већим сеоским центрима општина Уб, Коцељева и
Владимирци. Излази једном месечно, у тиражу од 1500 примерака, са
тенденцијом раста и са озбиљним припремама за двонедељно
излажење и проширење редакције, као и сарадничке мреже. Редовни
аутори текстова који се појављују у овом гласилу, поред уредничког
тандема отац и син, јесу: Милан и Милован Миловановић, затим проф.
др Воја Марјановић, мр Милан Босиљчић, Радован Пулетић, Драгана
Недељковић, Бранко Матић, Верољуб Бабић, Света Гашић и др.

У 2012. години планирано је и штампање додатака (сепарата),

као што је био овогодишњи додатак на осам колорних страна о
освећењу храма Вазнесења господњег у Убу.

145
 РТВ “Студио МАГ“ Обреновац

Телевизија МАГ почела је са радом у јануару 2001, када

је почело емитовање програма на 56. каналу. Врло
брзо постала је најугледнија и најдоминантнија
локална станица на подручју које покрива:
Обреновац, Уб, Дебрц и ободни делови Шапца и
Ваљева. Стандард који су поставили више је од обичне
локалне ТВ станице, а у прилог томе говоре емисије из сопствене
продукције. Освојеним наградама и добијеним признањима РТВ
„Студио МАГ“ уврстио се међу најзначајније локалне медије у земљи.
Програмским садржајем и рекламном продукцијом на фестивалу
локалних пропагандиста Србије годинама освајају највише награде. На
фестивалу у Врњачкој Бањи 2008. освојен је Гран при за радио и ТВ
продукцију и велика награда УЕПС за укупну продукцију.

Од 2007. РТВ „Студио МАГ“ сарађује са општином Уб,

реализацијом емисије „УБ, ВИШЕ ОД РЕЧИ“. Емисија се емитује
сваке недеље премијерно петком у 20 часова и у репризним терминима
суботом у 20 часова и средом у 19 часова. Прилозима који се емитују
ослушкује се пулс вароши, са циљем да је учине лепшом, али и да
озбиљно упозоре на све оно што је квари и удаљава од будућности.

146
Уб у ноћи пуног месеца

147
ТАМНАВСКЕ СВЕТИЊЕ

„У Бога се најбоље,
најдубље и најискреније верује ћутке“.

Божидар Кнежевић
(Мисли)

148
149
 СТАРА ВАЗНЕСЕЊСКА ЦРКВА

О првој убској цркви скоро да нема никаквих података. Прота

Љуба Костић о њој говори као «најстаријој у округу ваљевском». Ипак,
неки споменици у црквеној порти и записи на богослужбеним књигама
донетим из Русије потврђују тезу о постојању, по свој прилици, цркве
плетаре. Предање сведочи да је прва била дрвена и шиндром
покривена. На старом октоиху постоји запис да је ''књига приложена
убској цркви 12. марта 1812. године''. Др Тихомир Ђорђевић сматра да
је друга црква грађена 1822. године „обшчественим“ трошком.

Јоаким Вујић у књизи ''Путешествије по Србији'' (1826) цитира

запис на западним вратима, где се вели ''да је храм довршен 1822.
године 15. августа''. Потврду Вујићевог записа налазимо и код Георгија
150
Магарашевића 1827. Црквени историчари М. Павловић и С. Костић на
основу шематизма шабачке Епархије указују на 1865. као годину
довршења цркве на Убу. На основу неких нових открића у темељима
старе цркве примећених 1998. године, као што су два камена стуба,
омалтерисана и декорисана цветним пејзажима и сребрена кутија у
којој се чува доста оштећена оснивачка повеља о градњи храма, новији
хроничар и писац летописа храма прота-ставрофор Митар
Миловановић, доста аргументовано тврди да је садашња црква четврта
по реду на овом светом месту.

САБОРНИ ХРАМ ХРИСТА СПАСИТЕЉА

Доскорашња стара црква грађена од лошег материјала у
неприкладном за ово подручје барокном стилу, склона рушењу због
близине пута Ваљево – Обреновац и последица разорног земљотреса.
Године 1998. пресечен је такозвани ''Гордијев чвор'' и донета одлука о
градњи нове цркве у српско-византијском стилу по угледу на две
косовско-метохијске светиње храм: Светих Архангела на Бистрици и
Богородицу Љевишку у Призрену, са близу 500 м 2 површине за око 700
верника у унутрашњости цркве. Реализација пројекта храма поверена

151
је проф. др Предрагу Ристићу, најбољем црквеном архитекти иза кога
стоји преко 100 пројектованих црква.

Градило се тешко и споро, у изузетно тешким временима за наш

народ. На висинској коти 6.35 изнад прозора прикључио се будући
велики ктитор Станко Суботић, рођен 1959. године на Убу, од
побожних родитеља Светомира и Радмиле. Његов допринос убској
цркви је немерљив. Године 2005. закључен је са њим протокол о
пресеку и окончању радова које је он финансирао. Тамо, поткрепљено
материјалним доказима, пише да је његов прилог убском храму са
оградом и великим руским домом 1.950.000 евра, што је највећи дар
једног Србина својој Цркви после Другог светског рата. Ни тада нисмо
стали, радили смо колико смо могли и како смо умели! Изграђена је
црква брвнара, скоро довршен храм Богородице Тројеручице и звоник
висине 16 м, потом је саграђена капија звана ''Дуга'' на северном улазу,
црквени магацин, продавнице и капеле за паљење свећа, чесма и
фонтана, етно бунар и уређење порте, која је данас као и тридесетих
година најлепша црквена порта у епархији.

Све у унутрашњости храма урађено је по пројекту

најзнаменитијих руских пројектаната. Нешто је урађено у племенитој
ораховини, нешто у камену, најчешће у мермеру и слично.
Божанствене свете фреске Николаја Мухина (Русија), предивни
иконостас је рад Љ. Марића из Лелића. Импресивни полијелеј тежак
скоро тону и по или Богородицу Тројеручицу радови фирме ''Флеш'' г.
Јовановића из Ваљева. Ко би смео заборавити скоро царски, подни
мозаик у храму и прекрасне господарске тронове Христа и Богородице,
крстионицу из времена Немањића. Све у свему, унутрашњост и
спољашност храма са црквеном портом је један рајски врт којих нема
много у свету. Нема виђенијег Убљанина да није помогао своју цркву.
Тако је њих 20 дало прилоге преко 5000 евра, награђени су орденом
Владике Николаја, њих пак 105 граматом Владике Милутина, а нешто
већи број њих је уписан у плоче добротвора храма, док их је близу 500
добило благодарницу Саборног убског храма. Наравно, нећемо
заборавити ни оне који су дали бар динар за довршење ове светиње.
Коначно и то потврђује да је ова црква коштала 3.150.000 евра. Зато се

152
правом може рећи и записати оно што и други задивљени лепоти
говоре да је ''Саборни Световазнесењски храм најлепша послератна
црква саграђена у Србији'', или како, не без разлога, једном рече
епископ ваљевски Милутин: ''Уб је постао небеска светла дворана, јер
има цркву, најлепшу од свих цркава.''

ЦРКВА СВЕТОГ МАКАРИЈА ЕГИПАТСКОГ

Ова црква брвнара посвећена пустињаку из IV века и једном од
оснивача монаштва Светом Макарију Великом. Саграђена је за време
НАТО агресије на Србију 1999. године, по угледу је на брвнару у
Заблаћу а по пројекту др Пеђе Ристића. Црква је површине 140 м 2 и
никла је за само 100 дана, у североисточном делу црквене порте. То је
заветна црква хришћанске заједнице, основане 1939. године а
обновљене 1976. године доласком проте Митра Миловановића у Уб. У
њој се чувају вредне иконе, први рад Лазара Крџалића у духу и стилу
класицизма из 80-их година 19. века. Преко 12 година, и зими и лети,
убски свештеници служили су редовна богослужења, док су у новом
храму неометано извођени радови.

КРСТИОНИЦА ХАГИЈАЗМА
ХРАМ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ
На северној страни Саборног храма, преко пута чесме –
крајпуташице, за путнике намернике у црквеној порти постоји мали
храм посвећен чувеној икони Пресвете Богородице Тројеручице.
Подигнута је у спомен четвородневног боравка ове свете и чудотворне
иконе у Убу освећене у Хиландару, а која је постала и крсна слава
убског хора. Између ове цркве и чесме са мозаиком Христа и
Самарјанке на празник Богојављења обавља се чин великог освећења
воде. У цркви која је, такође, пројектантско дело др Предрага Ристића,
налази се и камена крстионица из старе цркве за крштавање деце и
одраслих. Прекрасни крст на овом храму излио је у својој уметничкој
радионица г. Рекалић из Београда, по идејном решењу студената са
Академије за уметност и конзервацију Српске цркве. Занимљиво да је
овај мали, Богородичин храм фрескописан почетком 2000. године и то
пре великог Саборног храма.

153
 ПАРАКЛИС СВЕТОГ ГЕОРГИЈА У ПРИПРАТИ
САБОРНОГ ХРАМА

ЦРКВА ИСПОВЕДАОНИЦА
Попут старих царских храмова из периода Немањића и у
Саборновазнесењском храму изграђен је параклис (мали храм)
посвећен Светом Георгију, равнохришћанском мученику из IV века. На
фрескама параклиса приказане су све важније сцене из живота овог
светитеља. Како се у овај параклис улази на посебна десна јужна врата,
то се овај простор показао не само погодним, већ у свему практичним
за обављање свете тајне исповести, која је била неопходна у животу
хришћана првих векова.

СОБРАШИЦА – ЛЕТЊИКОВАЦ

МЕСТО САБОРОВАЊА
Скоро да је у српском говорном језику заборављен овај стари
словенски израз (собрашица) место саборовања, тј. окупљање верних
пре и после службе божије. Покушавајући да оживимо ту древну
традицију у порти смо подигли једну већу и две мање собрашице.

ПАМЈАТНИК УСОПШИХ

ГРОБЉЕ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉА

И ДОБРОТВОРА ХРАМА
На југоистоку порте налази се место уређено и обликовано за
гробље свештенослужитеља и црквених добротвора, чији су посмртни
остаци пренети са простора старе цркве на ово место, које је тада и
освећено. Ово необично гробље има четири празна места.

154
 ДУГА – КАПИЈА НА СЕВЕРУ

ЗАВЕТ УБЉАНА ХРИСТУ

Највећа и најлепша, лучна, црквена капија у епархији ваљевској
са каменом куглом од 300 кг и осветљеном круном на врху је капија
кроз коју Убљани, ево, већ два века долазе у цркву, иако није на
западној страни. Са леве и десне стране до улице осветљени су ликови
у стубовима капије Христа и Богородице.

ЗАПАДНА КАПИЈА

ЧЕТИРИ КУПОЛЕ
На главном, западном улазу у Саборни храм налазе се четири
куполе са четири позлаћена крста, која се најлепше пресијавају у
руменилу боја, када сунце на заласку клоне полако ка западу. Са леве и
десне стране налазе се два архангела чувара Михаило и Гаврило. На
десној страни капије налази се свећарница (простор за паљење свећа у
две зоне). Са друге, леве стране налази се магацин црквене робе
(просторија за продају икона, свећа, тамјана и црквених сувенира).

ЗАВИЧАЈНО ОДЕЉЕЊЕ ГРАДСКЕ БИБЛИОТЕКЕ

„БОЖИДАР КНЕЖЕВИЋ“ И АРХИВ ЦРКВЕ

(НЕКАДА ПОЗНАТО КАО РУСКИ ДОМ)

У току градње Саборног убског храма саграђен је и нови конак
убске цркве. Стари конак који је пројектовао др Тадић пре 38. година,
са службеним просторијама у приземљу и два свештеничка стана на
спрату био је недовољан за потребе цркве. Главни ктитор г. Суботић
предложио је да се поред старог дома према главној улици изгради
нови конак. Назван је ''Руски конак'', јер су у њему пуне три године
становали Руси иконописци и пројектанти ентеријера.

155
 ИСТОЧНИЦИ

ЧЕСМА НА ЈУГУ, А ФОНТАНА НА СЕВЕРУ ПОРТЕ

Десно од северног улаза из вароши у црквену порту налази се

источник, са до сада невиђеним мозаиком Господа Исуса Христа и
жене Самарјанке. Чесма предвиђена за путнике намернике служиће на
дан Богојављења (19. јануар по новом календару) и за место великог
водоосвећења. Ту воду у посебним посудама, носиће верни
традиционално својим домовима за лек, за помоћ и заштиту од сваке
напасти и сваког зла.

Црква у Докмиру

Прилог летопису цркве у Докмиру

156
 Црква у селу Докмиру, недалеко од Уба, најстарија је у овом
делу Србије. О њој је мало писано, иако је она врло значајан споменик
културе. Сазидан у средњем веку. Претпоставља се да је црква
саграђена у XV веку, но о томе нема никаквих писаних докумената. О
старости овог светилишта сведоче првобитни изглед цркве скромних
димензија, дебелих зидова са централним кубетом, као и са приметном
примитивном пластиком око портала и прозора. Њена конструктивна
масивност и потпуна асиметричност иде у прилог тврдњи да потиче из
велике старине.

Са јужне стране храма, скоро уза сам зид, налази се стећак са

рељефним орнаментима, јединствен по облику, и као такав стављен
под заштиту државе. Ово потврђује мишљење о његовом постанку у
доба Немањића.

Овај споменик наше славне прошлости, подигнут даље од пута,

далеко од гробља, у доба робовања, служио је као светиште селима,
која су много касније добила цркве: Гола Глава (сада припада
памбуковачкој цркви), Трлић (новачкој), Звиздар (убској), Близоње,
Забрдица и Котешица (бранковинској). Из мало преосталих докумената
види се да је у овој цркви служило више свештеника, што потврђује
ово мишљење. Докмирски храм био је у почетку манастир и као такав
служио дуги низ година. Најстарији записи говоре о томе да је он био
манастир све до 1837. године, када је претворен у парохијску цркву.
Имао је велику имовину, опкољен столетним шумама. Један од
манастирских конака, велика једноспратна зграда са више одељења,
срушен је 1923. Иако је био у добром стању. Докмирски манастир био
је врло значајан, мада нам његова најстарија прошлост није позната,
јер бурна историја нашег народа утицала је и те како на њега, те је,
вероватно, пљачкан и пустошен, па је са његовом имовином нестало и
оно што би могло расветлити његову историју. У XVIII веку у њему је
школа, најстарија у ваљевском крају. У њој су се, поред осталих,
школовали: Прота Матеја Ненадовић, Хаџи Рувим, Петар Молер, кнез
Данило Дабић и друге знамените личности, црквени и народни вођи,
који оставише трага о себи у нашој црквеној и народној историји. Због
тога је докмирски манастир био гласовит, али и на нишану
непријатеља. Отуда у њему и изван њега није остало ништа од писаних
докумената који би говорили о његовом зидању и историји до почетка
XVIII века.

157
 Најстарији писани податак о њему датира из 1735, а записан је
на јеванђељу. Запис говори о земљотресу који је оштетио храм, па је
овај обновљен за 334 форинти. Обновио га је „јереј Тимотеј“ са
благочестивим хришћанима. Обнављање је трајало од „свјетлаго
понедељка, а соверши се до Вознесенија. У истом запису се говори да
је у то време био „рат велиј са Турцима“.

За Тимотеја знамо да је родом из Докмира, син Радојев, и да је

учио најпре код брата Крсте, попа туларског, „наусницу до катизма“, а
затим код јеромонаха Теодосија у Јовањи, код Ваљева. Рукоположио га
је за 12 златника епископ ваљевски Доситеј Николић. У Ваљеву је
остао годину и по где се учио служити, а потом добија синђелију,
којом је постављен на парохију докмирску. Није знао све тајне, а „знао
је форму крштења“, знао је читати „веома полако, појати не знајет, а
писати како ниже потпис јего показује“. Докмир у то време има 18
домова.

После ових оскудних података о „јереју Тимотеју“ треба

напоменути да је пре њега овде био манастир, јер се из пописа цркава
види да је манастир 1735. поново покривен шиндром. Записи на
богослужбеним књигама потврђују да је овде манастир и после
Тимотеја, све до 1837. када је поново претворен у парохијску цркву. Не
зна се за које је време пре Тимотеја и зашто манастир био укинут.
Доносимо неколико оскудних података о служитељима овог светишта
за даљи период за који смо, поред познатих, прикупили и до сад
необјављене податке.

Први свештенослужитељ после Тимотеја јесте игуман Макарије

Јоксимовић. Запис на граматици црквенословенског језика (чува се у
Црквеном музeју у Београду), издањe Римничкe митрополијe из 1755,
говори да је она његова својина. На задњeм листу граматике стоји да jе
својина „Симeона Лазича“, коју је он откупио у Карловцима „от Марка
Сeрдановича за једну форинту, осам грошича 5 маја 1782 гoдине“, као
и да се он из ње почео обучавати 1. фебруара 1783.

Из записа се може закључити да је у време игумана Макарија

Јоксимовића при манастиру била школа, јер се помињу предмети који
се изучавају: граматика, пролог… Манастиру се прилажу књиге, а по
свему судећи, Макарије је један од писменијих калуђера тог доба.
Одржавао је везу са Хаџи-Рувимом, који јe и сам овде учио. Из два
записа на синопсису, личној књизи Хаџи-Рувима, стоји записано:
158
„Ишчит књигу Макарије јeромонах манастира Докмира 1796. год.“
Синопсис је сада својина степањске цркве. Исту је тамо, вероватно,
пренео Симеон Ђелмаш, који је био парох докмирски од 1854. до 1857.
године.

Манастир и конак у Докмиру

Још 1802. у Докмир долази јеромонах Јоасаф, родом из

Табановића (колубарског) из манастира Боговађе. Са собом је довео
два брата, Николу и Григорија. По Григорију су се касније потомци
звали Глишићи, који су овом светом храму дали неколико
свештенослужитеља. Јоасафова браћа су овде добили имање
„примирителног суда обшчества чучушког“, према сачуваном акту од
29. маја 1841. Добијено имање је било „како за плац кућевни, тако и за
орање, кошење, воћњак и виноград… Њему (Григорију) и његовој
фамилији од нас на вјечито дато му да га не би који, до послетка од
наших, потомака узнемиравао, потврђује ради бољу његова до
послетка сигурности за наше докмирско обшчество.“ Докуменат је
потврђен печатом, а потписали су га „председатељ Ашко Срећковић,
помоћници Илија Пејић и Филип Живановић.“

Изгледа да су Никола и Григорије одмах по доласку у Докмир

заузели имање, подигли кућу, воће и виноград да би све то много
касније претворили овим документом у власништво. Имање је, можда,
било и манастирско, јер се говори да је он имао огромно имање од

159
којег су заузимали Антонићи, Тодоровићи, Арсенићи, Глишићи и
други.

Према препорученом писму од 1803. Јоасаф је рукоположен

1803. октобра 11, издатом му од епископа „ужичког и ваљевског“
Антима. Документ је у грчком оригиналу. Издат му је „као достојном
по сведочењу свог духовног оца и својег игумана и осталих
сакалуђера“. Дакле, из документа се види да је манастир у то доба имао
више монаха.

Изгледа да је Јоасаф био један од последњих монаха овог

манастира, јер је одмах после њега 1837. претворен у парохијску
цркву. И у његово време је овде постојала школа, где су и његови
Глишићи учили. Они се помињу као сликари и каменоресци, а овде се
и то изучавало.

Јоасаф је рукоположен „законито и канонично по реду чтец,

ипођакон, ђакон, свештеник“. Ово му потврђује и синђелија од 7. марта
1815. (оригинал је на грчком језику), коју потписују: епископ ужички и
ваљевски Данило, митрополит ужички Герасим (потпис на грчком) и
митрополит ужички Мелентије Никшић (потпис на
црквенословенском). Интересантно је да му ово потврђују сви тројица
као надлежни епископи, тим пре што је он, као што је наведено, имао
доказ о свом рукоположењу од епископа Антима из 1803. године.
Јоасаф је најпре служио у Докмиру, који је у то време имао 21 дом, да
би 1817. добио још два села: Звиздар и Тврдојевац, који тада имају 79
домова. И ово му писмено потврђује епископ ужички Герасим. Даље, у
записима из 1828. и 1834. Јоасаф се помиње као игуман манастира
Докмира (вероватно, последњи).
Из синђелије, датиране из јуна 1817. види се да је епископ
Герасим учинио посету овом манастиру – „ради тога издата му је ова
нашим потписом и печатом потврђена синђелија на показ 1817. г. јуна
3 у истом манастиру.“ На печату стоји: „Герасим смирени митрополит
ужички“.

Овo јe први помен о eпископској посети манастиру докмирском.

Било би интересантно знати разлог ове посете. Села Звиздар и
Тврдојевац, која је Јоасаф овом синђелијом добио, имају 48 домова и
предата су „управнику свештеног манастира Ваведења; званог Дикмир
госп. Јоасафу јеромонаху“, према молби протопопа Стевана, „који
држи протопопијат посавски у ваљевској нахији“, одрекавши се
160
претходно ових домова. Синђелијом епископ поздравља: „све вас
хришћане који тамо станујете поручујемо очински и архијерејски, да
од сада а и убудуће реченог госп. Јоасафа признајете за свог
свештеника и да га поштујете и уважавате као што доликује дајући му
радо припадајуће му црквене и парохијске приходе и права“. На
унутрашњој страни печата епископа Герасима текст је изрезан турским
словима.

После Јоасафа долази на парохију Георгије Глишић 1844-1858.

Георгије је синовац Јоасафу и вероватно је учио у Докмиру код стрица.
Рукоположио га је епископ шабачки Сава Николајевић, што потврђује
граматом „Е. Н. 57 од 31. Го маја 1848 год.“ којом „восхотјехом сим
извесна сотворти, јако да признаст будет от свјех за совершенаго
свјашченика… Он же держитсја предани свјатих отец иже на седми
вселепских и помјесних соборјах изложивше нам во православној
вјерје сушчим предаша како учити, тако и творити… и да, в звани том
останет докоље в сих пребулет“.
Георгије има парохију од четири села којима се после девет
година, тј. 1851, придаје Кршна Глава. Ово потврђује акт. „Е н 63“ од
27. марта 1851, а потписује га „мјерносмирени епископ шабачки
Јоаникије Нешковић“.

После Георгија помиње се још неколико свештеника, али о

њима нема никаквих података осим да су били свештеници при
докмирском храму. То су: Стеван Дечанац, Матија-Мата Поповић,
Ђеда Хаџић, Илија Антонић, Ашко Поповић (1854-1858), Симеон
Ђелмаш (1854-1857), Јанко Лазић (1859-1892), Милисав Поповић
(1861-1891) и други11.

Иван Радовић12
11
При писању овог Летописа служили смо се оригиналним граматама (из 1844. и
1851), синђелијом (из 1817), које до сад нису објављене, као и летописом цркве. Од
помоћне литературе наводимо: Душан Поповић, Србија и Београд, Београд, 1950;
Љуба Павловић, Антропогеографија ваљевске Тамнаве, 1912.
12
Иван Радовић (Градац код Вaљева, 1919 – Београд, 1990). Свештеник. Завршио
богословију у Сарајеву и 1942. године постављен за свештеника у Докмиру. Доцније
службовао у Коцељеви и Ваљеву. После пензионисања живео у Београду. Чланак
„Прилог летопису цркве у Докмиру“ претходно је објављен у „Гласнику Српске
православне цркве“ (новембар 1969).

161
ПРАВЦИ ДАЉЕГ РАЗВОЈА ОШТИНЕ
УБ

«Све што постоји, што је постојало и што ће постојати

има своју одређену вредност зато што заузима извесно место
у простору и времену и што је морала бити нека потреба
која га је изазвала да постоји».

Божидар Кнежевић
(Мисли)

162
163
 Општина Уб је у другој половини ХХ века важила за једну од
општина са развијеним привредним капацитетима. Основне привредне
делатности биле су: пољопривреда, рударство, прехрамбена
индустрија, металуршка и индустрија опекарских производа.
Данас је убска привреда пред једним од највећих изазова. Талас
приватизације државних предузећа десетковао је привредни
потенцијал општине. Већина приватизованих предузећа нашла су се у
незавидном положају кад морају да бирају између отпуштања
запослених или престанка производње и стечаја. Додатни притисак
је уследио као последица глобалне рецесије изазване светском
економском кризом. Носиоци привредног развоја наше општине данас
се могу идентификовати у неколицини успешно приватизованих
државних предузећа и одређеном броју новоформираних
привредних субјеката у приватном власништву.
Отварање површинског копа у Радљеву и значајне резерве угља
у Звиздару, ресурс су општине којим се обезбеђује дугорочнији
привредни раст општине, обезбеђивање енергије и повећање
запослености, па развој рударства и енергетике у складу са
принципима одрживог развоја, постављају за приоритет највишег
ранга. Наставак радова на изградњи ТЕ Колубара Б, инвестиције на
којој се заснивала прошлост, заснива садашњост и планира будућност
убске општине пројекат је од капиталног значаја, како на локалном
тако и на државном нивоу и представља јединствену прилику за даљи
економски развој. Паралелно са производњом енергије, општина Уб ће
интензивно радити и на њеном очувању и рационалном коришћењу,
реализујући пројекте усмерене на повећевање енергетске
ефикасности и подстицање коришћења обновљивих извора енергије.
Потенцијална лежишта угља, камена, глине и песка представљају
компаративну предност и богатство општине, чија експлоатација
треба да допринесе повећању економске моћи општине, али тако да
очува животну средину.
Подстицање развоја малих и средњих производних привредних
субјеката и тржишног начина привређивања је један од предуслова за
будући константан економски развој. Циљ је уско специјализована и
квалитетна производна или услужна делатност, којом ће се
обезбедити тржишна конкурентност и остваривање профита.
Оживаљавање и формирање индустријске и БИД зоне омогућиће
стварање повољнијег пословног окружења и привлачење нових
инвестиција. Стимулација нових видова струковних удруживања и
заједничка пословна улагања кроз партнерство јавног и приватног

164
сектора, обезбедиће још чвршће партнерске односе на нивоу локалне
заједнице.
Посебна шанса је у афирмацији ловног, спортског и верског
туризма као нове привредне гране заступљене у општини. Уређивање
постојећих и формирање нових локалитета, подршка досадашњим
туристичким капацитетима и заједничка маркетиншка промоција,
резултираће формирањем јединствене туристичке понуде убске
општине сачињене из ловног, риболовног, верског и спортског
туризма.
Коначно, овај документ правилном анализом економских
капацитета општине, користећи стручна знања и искуства појединца
и могућности локалне заједнице, својим садржајем предлаже
приоритетне циљеве економског развоја, као и низ мера које ће
општину Уб унапредити у технолошки модерну, еколошки здраву,
економски развијену и инвестиционо конкурентну средину.

Гасовод

Положај Колубарског угљеног басена је специфичан у односу

на већ изграђену магистралну и разводну мрежу. Просторним планом
Републике Србије снабдевање гасом подручја Колубарског округа
вршиће се путем магистралног гасовода Београд – Лазаревац - Ваљево.
Предвиђен положај овог гасовода омогућава потенцијално
прикључење Уба и других насеља са више индустријских потрошача
широке потрошње, јер се на тај начин смањује партиципација за сваки
прикључени град, односно за сваког потенцијалног потрошача.
Магистрални гасовод делимично ће пратити коридоре Ибарске
магистрале и планираног аутопута Београд - Јужни Јадран, после
раздвајања на два крака (код Рукладе), наставиће у правцу Лазаревца
инфраструктурним коридором Лајковац – Ћелије - Лазаревац. Посебан
прикључак у зони насеља Бргуле обезбедио би снабдевање гасом
комплекс ТЕ «Колубара Б» и друге потенцијалне кориснике у тој зони.

(Преузето са сајта општине Уб)

165
ЗАНИМЉИВОСТИ И СЕЋАЊА

«Кад човек великим очима гледа ситни живот,

он или не види његове ствари, те се спотиче о њих,
или их види друкчије и у друкчијем односу него што је у ствари.
Великим очима гледају се само велике ствари.»

Божидар Кнежевић
(Мисли)

166
167
 УЛИЦА КОЈА СЕ ЗОВЕ ВАРОШ

Кад сам био мали, увек сам се питао, зашто мој отац мојој мајци
каже, кад полази из куће: “Идем у варош”, кад смо и ми у вароши.
Касније сам схватио да је, у ствари, права варош - наша главна улица,
она што се пре рата звала Краља Петра, а после ЈНА (то је она армија
коју су потукли чак и Словенци и то класичним нокаутом), па су је
после поделили: пола поменутој војсци, а пола ономе што је са њом
изашао из револуције и што је у сваком месту морао да има главну
улицу. Данас је опет подељена: пола чики Пери, а пола ЈА. То је она
улица што се лагано и кривудаво спушта од цркве па до ћуприје, оно,
оно више од цркве је Вучијак, а оно од ћуприје је Преко насипа, и којој
остале - Сандићева, Талови, Преки шорови, дођу као додатак.

168
 Доњи део главне улице
Стара је колико и наша Варош, настала без неких строгих
урбанистичких процедура, већ према потребама и могућностима оник
који су је насељавали. Зато се међу здањима богатих убских трговаца,
индустријалаца, кафеџија, банкара: Ћираковићева, Јеличића, Влајнића,
Марјановића, Вукосављевића, Лазића, уденула и понека уџерица, са
предњим одељењем удешеним за какву ситничарску радњу и задњим у
коме је живео газда са породицом.
Била је поплочана коцком, имала праве тротоаре и ноћу
светлела излозима и уличним светиљкама. Само су у њој биле лепе и
велике куће на спрат, које су после рата изгубиле бивше власнике, а у
њима становали новопридошли другови у кожним капутима, који су
се, једном речју, звали власт. Како смо ми са периферије завидели
онима који су становали у тим кућама! Највише зато сам се као клинац
дружио са сином судије Ковачевића, који је становао на спрату куће
некада трговца Влајнића.

169
 Центар Уба

Ти момци из улице изгледали су нам некако отменији, прави

варошки, главни, а њихов фудбалски клуб, тим Главне, побеђивао је
увек и Преки шор и Сандићеву, иако је за њу играо чак и данас чувени
фудбалер. Били су лепше одевени, јер би се наше ципеле и одело
искаљало док би по нашим шоровима дошли у улицу Варош.
У улици Варош били су сви наши дућани, они велики на дуж са
текстилом, мањи четвртасти за бакалук, продавнице “Бата”, што је
мирисала на гуму и у којој су нам очеви куповали по ципеле, гумене
чизме и патике сваке године, и прва продавница што је радила од јутра
до мрака, коју су сељаци, што су петком долазили на пазар, звали
“Нови стоп”.

170
 Стари Уб, доњи део вароши
У тој улици биле су једине две чесме градског водовода. Једна
код цркве, друга у парку код споменика војнику Првог светског рата.
Пред њима су се у јутро, подне и вече, кад се вода пуштала, низали
дуги редови шарених канти, што смо ми са периферије, који смо воду
доносили са бунара, гледали са завишћу.

Стари Уб, поглед на центар вароши

171
 У улици Варош биле су и све наше кафане. Почев од оних
малих у које су свраћали сељаци на шљивовицу, до оних учвених код
Рибице и Бегеша, где су нас очеви понекад водили на малину са содом
и ћевапе, због којих су, кажу, и Београђани у нашу варош долазили.
«Зеленгора» је лети имала башту са музиком и мирисала на бехар и
липе, и велики ресторан, најотменији, са собама за намернике, са
новинама на бамбусовим рамовима којe су висиле по чивилуцима, и у
који смо, ми клинци, недељом ишли да за ручак донесемо пиво у
бокалима. Пред кафане су изношени столови, а ти су столови опет
памћени по својим сталним гостима, јер улица Варош знала је своје
људе, њихове навике и ћефове, приче и згоде, па су тако једни с
другима живели, кафане са људима и људи са кафанама. Кафане су
биле домаћинске, гости гостињски, а "кућа части" и "може и на
вересију" био је као ред чаршијски и сви су били задовољни.
Улица Варош имала је штрафту, на којој смо стидљиво шетали
са првим девојкама, заказивали прве састанке, а било је довољно рећи:
“Видимо се на штрафти”. Душа улице Вароши био је парк, парк првих
пољубаца многе варошке младости и били смо главни кад смо са
девојкама излазили из парка, па макар да су нам се руке укочиле, јер
смо их држали, уместо на девојачким раменима, на тврдим наслонима
клупа.

Кантар на старој пијаци

172
 Тако је читава наша мала Варош живела на улици Вароши, а све
генерације варошке младости, како рече један песник, своје најлепше
дане, проживели су у летњим ноћима ове улице, која је тада мирисала
по липама, ћевапима и још по нечем што само ту мирише, и што, као
највећи мирис, многи, који су омладовали на штрафти, носе у себи.
Тако је живела улица Варош све док су јој дали да живи, или
док нису почели да руше. Јер, у оним сулудим временима, кад су са
родних ораница, пошто по својим селима порушише богомоље и
затрше гробља, нагрнули према Вароши они људи што за "правило
лудост изабраше“ и чије је осећање историје, традиције и културе било
по систему: ”Што да не срушимо ову страћару, кад ћемо направити
бољу и већу”. Тада су они градили нови свет и чистили испред себе све
што их је подсећало на трулу буржоазију. Тако са лица земље нестаде
механа Стари хан, у којој се некад давно ковала завера на неког књаза
или краља, кућа Тоше апотекара, са најлепшом баштом и ружичњаком,
кућа Парезановића, зграде Среског начелства, што је у њој после рата
био интернат Учитељске школе и да не набрајам. Жао ми је и оне
нахерене страћаре Рака четкара што је срушише, бар да је пустише да
падне сама.

Аутобуска и бензинска станица

173
 Данас су највеће куће, чуда од гвожђа и бетона, никле по
бреговима изнад и по барама около улице Вароши, која је опет пуна
гвожђа од аутомобила и мотора. Данас је вода по свим кућама, па су
оне две чесме одавно срушене, те човек не може ни да се воде напије,
ни жубор да јој чује. Данас по многим кафанама седи где ко стигне и
колико пара има, кућа више не части, а част свакоме - вересија никоме.
Неким новим видео клинцима штрафта је без везе, па и не постоји, јер,
много је узбудљивије тркати се моторима и аутима и превртати клупе
по парку, као што њихове маторце узбуђује трка за ловом, која живот
значи. Тако се у свим тим тркама збила душа свачија, и људи и улице
Вароши. Вратимо њену душу, а она да је подели младима, није лоше да
је имају, и старијима да се сете да су је некада имали. Ако може, и ако
време то дâ. А време све даје, ако људи хоће.

Слободан Марјановић

174
 СТЕПЕН ИСПИТАНОСТИ ШУМАДИЈСКО-
ВОЈВОЂАНСКОГ ДИЈАЛЕКТА

О ТАМНАВСКОМ ГОВОРУ

3.5.3. Берислав Николић је давне 1959. године на свим језичким

нивоима описао говор Ваљевске Колубаре. И овде, као и у раније
споменутим радовима имамо реконструкцију или уопштавање говора
дела једне веће регије на основу података из само три села:
Бранковине, Диваца и Петнице. Међутим, посебан значај овог рада је у
чињеници да је аутор у овим селима „у говору старијих жена које су се
мало кретале из села“ на месту старог јата забележио глас „између Е и
И “ (Николић 1969: 8). Овај податак покренуо је дискусију о томе да ли
је тај глас посебна фонема или један од рефлекса јата, као и то да ли је
он ишчезао из говора, будући да се чувао у ограниченом кругу
типичних информатора. У истраживањима након двадесетак година у
Бранковини и Словцу С. Реметић бележи обиље примера са
незамењеним јатом (1981: 30–32).
Затим је Д. Радовановић (2006, 2007а) на левој обали Колубаре,
описујући морфолошке, а потом и вокалске карактеристике ове
области, такође, потврдила постојање ове фонеме у следећим у селима:
Бабина Лука, Близоње, Бранковина, Горња Грабовица, Дивци, Дупљај,
Кланица, Лозница, Лукавац, Попучке, Словац.
Међутим, у планинском делу на десној страни Колубаре налази
се већи број пунктова13, у којима би требало утврдити судбину јата,
одредити границу према ијекавским говорима, као и однос говора
према суседној Тамнави, Шумадијској Колубари, Подгорини, Качеру,
Такову и Ужичкој Црној Гори.

13
Бабајић, Батровац, Ба(х), Бачевци, Белић, Белошевац, Берковац, Бошњаковић,
Бранковић, Брежђе, Бујачић, Буковац, Велишевац, Веселиновац, Вировац, Врачевић,
Вртиглав, Голубац, Горњи Мушић, Горњи Лајковац, Гуњица, Дегурић, Дивчибаре,
Доњи Мушић, Драчић, Дучић, Ђурђевац, Жабари, Зарубе, Јајичић,Кадина Лука,
Клашнић, Клинци, Кључ, Команице, Крчмар, Латковић, Маљевић, Маркова Црква,
Мионица, Мратишић, Наномир, Осеченица, Палежница, Пауне, Паштрић,
Пепељевац, Планиница, Попадић, Придворица, Пријездић, Прњавор, Равње, Радовић,
Рајковић, Робаје, Санковић, Славковица, Стрмово, Табановић, Тодорни До, Толић,
Цветановац, Шушовка.
175
 На основу истраживања С. Марковића јужно од линије Крчмар,
Брежђе налазе се ијекавски говори.14 У оквиру испитивања за потребе
СДА попуњени су упитници у следећим селима Ваљевске Колубаре:
Брежђе (258), Словац (259), Боговађа (260), Бранковина (261).
3.5.4. Од Шумадијске Колубаре обрађен је само њен
југогоисточи део и на том делу утврђена граница према С-В дијалекту
(Реметић 1985). Међутим, ту би границу требало одредити и у
северном делу, према Космају и према Смедеревском Подунављу.
Дакле, требало би утврдити однос говора Шумадијске Колубаре према
говорима београдске околине, при чему треба прецизирати која села
дијалекатски припадају наведеним зонама, будући да су нека одњих
сврстана у околину Београда (Барајево, Баћевац, Дражевац), а друга у
Посавотамнаву (Мислођин).15
Такође, потребно је утврдити дијалекатску границу и однос
говора према Обреновачкој Посавини, Тамнави, Ваљевској Колубари,
Качеру и Јасеници, али и дијалекатску границу и однос говора између
београдске околине и Смедеревског Подунавља. Нарочито је потребно
утврдити ареал јата на западу од испитане области и новог кановачког
акцента (поток : потока) и друге изоглосе (в. Реметић 1985). На
подручју Шумадијске Колубаре остало је неиспитано тридесетак
села.16

14
Овакав закључак сугеришу и истраживања др Славољуба Марковића, који нам је
љубазно уступио свој магистарски рад Граница између екавских и ијекавских
изговора у Србији на дијахронијском и синхронијском плану, на чему му овом
приликом срдачно захваљујемо. Однос ијекавских говора према јужним
шумадијским говорима може се сагледати и из његове докторске дисертације Говор
Ужичке Црне Горе, која је у рукопису.
15
Терминологија коју употребљавају дијалектолози не поклапа се увек са оном коју
исписују картографи на географским картама. Тако је С. Реметић (1981: 69)
Мислођин припојио посавотамнавским говорима, иако је на карти та област западно
од Обреновца названа Посавином, а знатно западније се налази Посавотамнава.
Истина, јужни део Посавотамнаве и саме Тамнаве условно би се могао назвати
Тамнавом, а северно од тога па до реке Саве Посавотамнавом. Баљевац, Барич,
Барзиловица, Бождаревац, Брајковац, Бурово, Велики Борак, Велики Црљени,
Вранић, Врбовно, Вреоци, Гунцати, Дрен, Жупањац, Јасенак, Конатице, Лесковац,
Лукавица, Мељак, Петка, Пољане, Соколово, Степојевац, Стубица, Ћелије,
Чибутковица, Шиљановац, Шопић, Шушњар.
16
Баљевац, Барич, Барзиловица, Бождаревац, Брајковац, Бурово, Велики Борак, Велики Црљени,
Вранић, Врбовно, Вреоци, Гунцати, Дрен, Жупањац, Јасенак, Конатице, Лесковац,
Лукавица, Мељак, Петка, Пољане, Соколово, Степојевац, Стубица, Ћелије, Чибутковица,
Шиљановац, Шопић, Шушњар.

176
Следећи пунктови обрађени су у оквиру СДА: Дражевац (267),
Мислођин (268), Рожанци (269), Трбушница (270).
3.5.5. На територији Тамнаве Б. Николић је узео говор Чучуга,
углавном, као контролни пункт при описивању колубарског говора. За
СДА попуњени су упитници у двама пунктовима: Врело (264),
Радљево (265). Овај веома простран терен 17 требало би поделити у две
целине: на Тамнаву18 и Посавину19 (обреновачка) и дати монографске
описе,20 са посебним освртом на судбину јата. Такође, неопходно је
утврдити однос према суседним говорима, а нарочито
посавотамнавском, како би се утврдило да ли је то компактна
дијалекатска територија.
3.5.6. Посавотамнава21 је још једна од територија коју би
требало, такође, монографски испитати методама традиционалне, али и
социјалне дијалектологије. На овој територији за потребе СДА
обрађени су пунктови Бељин (266), Зукве (263), Доње Црниљево (262).
3.6. По П. Ивићу, говори рудничког поддијалекта обухватају
област Шумадијске Колубаре, околину Аранђеловца, Качер, руднички
крај, горњу Лепеницу, Гружу, део околине Горњег, Милановца, при
чему би требало одредити тачну границу према херцеговачко-
крајишком дијалекту. Маркантна црта ових говора је изговор
краткосилазног и ређе кановачког у примерима типа жeна, пoток (са
17
Иако се на потесу од Поцерине до Шумадијске Колубаре јужно простире Тамнава, а
северно Посавина, поделакоја је у раду предложена условљена је потребама теренских
истраживања, али и решењима на географским картама.
18
Бајевац, Бањани, Брезовица, Бргуле, Врело, Врховине, Вукона, Гвозденовић, Гола
Глава, Гуњевац, Докмир, Звиздар, Јабучје, Каленић, Калиновац, Кожуар, Кршна
Глава, Лајковац, Лисопоље, Лончаник, Мали Борак, Милорци, Мургаш, Непричава,
Новаци, Паљуви, Памбуковица, Радљево, Радуша, Рубрибреза, Руклада, Скобаљ,
Слатина, Совљак, Степање, Стубленица, Таково, Тврдојевац, Трлић, Трњаци, Тулари,
Уб, Црвена Јабука, Чучуге, Шарбане.
19
Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дрен,
Забрежје, Звечка, Јошева, Љубинић, Кртинска, Мислођин, Орашац, Пироман, Ратари,
Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци, Ушћe.
20
Нажалост, судбина прерађеног рукописа пок. Јордана Моловића посвећеног говору
Тамнаве и даље је непозната.
21
Баталаге, Белотић, Бељин, Боговађа, Брдарица, Бресница, Власеница, Вукошић,
Вучевица, Галовић, Голочево, Дебрц, Доње Црниљево, Драгиње, Драгојевац,
Дружетић, Жабар, Зукве, Каменица, Козарица, Корман, Коцељева, Крнић, Крнуле,
Јазовик, Јаловик, Јеленча, Кујавица, Лојанице, Љутице, Мали Бошњак, Матијевац,
Месарци, Меховине, Миокус, Мишар, Мрђеновац, Ново Село, Орашац, Орид,
Пејиновић, Предворица, Прово, Радојевић, Риђаке, Свилеува, Скупљен, Суво Село,
Суботица, Трбушац, Ћуковине, Церовац.

177
краткосилазним акцентом, Р. Н.), односно жéна, пóток. Говори
Шумадијске Колубаре источно од Лазаревца, с обзиром на чињеницу
да чувају незамењено јат, могу се двојако класификовати, што ће нова
истраживања овог рудничког поддијалекта утврдити.
Напомене о говору рудничког краја с краја XIX века дао је Милићевић
(1876: 355), што је дивна прилика за праћење његове еволуције.
Такође, требало утврдити и ареал новоученог јављања неоакута у
Качеру.
3.6.1. Качер је област у планинском делу Шумадије, која се
простире од северних и западних обронака Рудника до Љига и планине
Проструге. За дијалектолога је веома битно да је у оквиру
антропогеографских проучавања ове области, која су урађена почетком
XX века (Ракић Мил. Т. 1905) испитано порекло становништва и
побројана насеља.
Подстакнут монографским описом говора централне Шумадије,
Д. Петровић даје сумарне белешке о качерском говору, издвајајући на
појединим нивоима оне од крупнијег структуралног значаја (1999:
383–394). Испитивања су вршена од 1984. углавном, у Белановици и
околним селима (Драгољ, Живковци, Калањевци, Козељ, Трудељ и
Шуци), али аутор доноси спорадичне записе из удаљенијих села
(Бранчићи, Заграђе, Липље, Угриновци). Овај рад је добар путоказ за
монографски опис и утврђивање ареала назначених у Реметићевој
монографији о говорима централне Шумадије. На овој територији
експерименталним методама потврђено је постојање неоакута
(Петровић и Гудурић 2008).

Жарко Бошњаковић
(Нови Сад)
Драгана Радовановић
(Београд)

178
 СЕОСКА ПРЕЛА

Од раних јесењих вечери, када умине летњa оморина, a још не

почну зимске студи, када се небо оспе милиoнима сјајних звездица,
када се нa све стране чују песма девојачка и момачка, шкрипа кола,
мукање говеда, блејање стада оваца, гпасни људски повици, звуци
свирaла и двојницa, помешани сa лавежом паса и понеким хуком сове -
започињапа су окупљања на комишaњу кукуруза и познатим и
жељеним прелима. Деценијама су била најдрожа село и пасторалне
спике у њему и о њему. На сваки помен прела свако од нас замишљао
је и сада замишља чаробну слику - идеализовану до крајњих граница.
Свако од нас замишља своје прело на свој начин - потпомогнут
идеализованом сликом, која је стварана и у литератури деветнаестог и
почетком двадесетог века (Глишић, Веселиновић, Петровић и др).
Стварна потреба за прелом могла се доживети тада. Сада су читаоци
далеко од свега тога и тешко могу замислити изглед и садржај
типичног прела, а посебно његовог значаја у испуњавању
свакодневице живљења у селу.
Посебан значај су имала у односима младих - момака и
девојака, у усповима патријархапног живога на селу деветнаестог и
двадесетог века, а и раније. Тешко је данашњем читаоцу да замисли
огњишта са веригама и ватром, где се у великом лонцу кувају зелењци,
ближе ватри седе плетиље, а даље преље, около момци и понеко
старији - "држи ред", прича се и пева уз рад и "миле погледе и
дошаптавања". Касније у оџаклијама, уз лампу. Двострука улога прела
(родно и мила) омогућила је до су постала делови описа у литератури и
међу композиторима тога времена, а и сликари су својом кичицом на
разне начине обележили и овековечили њихово постојање и трајање.
Старији људи ношег места, међу њима и писац ових редова као млад
учитељ, доживели су прела и задржали их у лепим сећањима. Да ли
због младости ипи због садржаја тих незаборовних вечери - нисам
сигуран. Знам само да их се са радошћу сећам. Верујем и остали.

Милутин Јовановић - Ђока

179
 СЕЋАЊА на убске кафане

КАФАНА И БАШТА „МАЈДАН“

Пре Другог светског рата у нашој чаришји било је на десетине

кафана, али ниједна није била толико лепа као кафана и башта
«Мајдан». Власник је био газда Доца, први грађанин мале вароши, то
јест њен председник. Поштовао је грађане, гласаче, муштерије, а
сиромашне је помагао колико је год могао.
Вечито је у рукама преметао кликере стакленце којих је увек
било у његовим џеповима. Децу је много волео. Сваком детету би
упутио лепу реч, свако помиловао по глави и посаветовао у нечему. О
цвећу и уређењу баште старала се Доцина супруга Персида. Сваког
пролећа из Београда је аутобусом стизало наручено цвеће, које би се,
са аутобуске станице, шпедитером превозило до баште. Тада би
госпођа Сида, уз помоћ млађих, аранжирала цвеће по лејама и касније
га неговала с љубављу.
Сећам се недељних поподнева када сам, као дете, са
родитељима, братом и сестром, седео у башти. Увек би нам се
придружио татин побратим, чика Доца, а често и његова супруга.
Старији би уз разговор сркутали кафу, а ми деца сок од малине. Сваке
недеље, у летњим месецима, уз музику, играло се на тзв. матинеу, по
подне од 15 до 18 часова, а увече би била приређивана забава
(денсинг).
Ноћи проведене у башти «Мајдан» биле су пријатне и
незаборавне.
Александар М. Станојевић

180
 Главна улица
Кафана „Парк“

Шездесетих година на Убу, сваке вечери из попуњене кафане

"Парк" допире дивна музика. Доминира сонарни алт оне што пева...
"Мој дилбере, куд се шећеш..." Кафана пуно разгољених и
егзалтираних гостију, који без даха слушају песме. Пева чувена Јела са
Баира. Ређају се севдалинке, староградске романсе... Тешко је доћи до
столице и наруџбе. Чека се некада по целу ноћ. Свирају Шоле, Мића,
Грачани. Микрофоном и салом суверено влада висока, лепа, дубоких
црних очију, с укусом обучена певачица. Блиставим осмехом који
очарава, мами, обећава једнако, као и дивним гласом и индискретним
покретима тела и груди... Узела нам је много ноћи. мамила уздахе и
паре... Дуго година. Неприкосновено и за памћење. Била је једна од
оних што страст носе у очима, а песму у срцу. Била је део наших
распеваних живота и младости.

181
 ГРАДСКА КАФАНА, популарни "БЕГЕШ"

Градска кафана била је место окупљања и боравка у највећем

делу дана и ноћи. У њу су залазили готово сви, столовали у њој и била
је потреба појединаца и потреба свих. Ко ту није виђен, као да и није
живео у нашем месту. Број кафана на Убу од 1837. никада није силазио
испод 20. Често их је било много више. Свака кафана је имала своје
сталне госте, али у Градску се ишло "под обавезно". Ако вам неко
треба, ту је или ће ускоро бити. Замењивала је и локалну пошту, а
често и адресу многих житеља, јер ту су били дуже него код куће.
Свака остављена порука ту је непогрешиво и најбрже уручивана ономе
коме је намењена. Ту се чују и најсвежије и најсигурније вести, као и
аброви, што је било веома важно за потпуно информисање. Ту ти
свраћају другови, пријатељи, а веома важно је да ту свраћа и власт.
Бити у њој значило је да си "наш" или, како би се сада у жаргону рекло
"кул". Ту је било највеселије.
Оно што је у свему можда било најлепше је чињеница да ниједна
кафана није, како се то говорило, довека најпопуларнија у чаршији, чак
и са улогом Градске. популарност се мењала и прелазила на друге.
Често се, после низа година, враћала. Зависила је од власника и његове
умешности да анимира госте и буде творац атмосфере и садржаја,
којим ће се муштерије бавити. Наравно, да су се првокласна пића и
мезета, као и изглед и удобност подразумевали. Било је кафана
оронулог изгледа, али су атмосфером и животом у њима тада су
доминирале. На пример, у "Старом хану" ("Отровници") седело се на
буковим столицама, пивским бурадима, за кишних дана је цурило у
лавор или шерпу, а било је пуно и са изванредном атмосфером и крем
муштеријама.

Милутин Јовановић Ђока

182
 КУЛТУРНО-УМЕТНИЧКО ДРУШТВО „АБРАШЕВИЋ“
НА УБУ

ГРАДСКИ ХОР

Први податак о постојању хора на Убу је из 1885. године, када

је забележено да је на „дочеку владике шабачког учествовао градски
хор“. Сем тог сведочења, нажалост, нема других података (о броју
чланова, хоровођи, деловању хора).
Податак о почетку рада Добровољног позоришног друштва из
1873. године даје нам за право да мислимо да је рад хора на Убу почео
тих година. Ако је наступио 1885. године на дочеку владике шабачког,
онда је вероватно почео са радом нешто раније. Сигурно је да је то био
градско црквени хор, да је највише композиција певао из области
духовне музике и народног стваралаштва и да је наступао на градским
и црквеним свечаностима.
Обновом дилетантског позоришта после Првог светског рата
1920. године, обнавља се и хор. Добар број певача у хору су и чланови
дилетантског позоришта, односно глумци.
На Убу, односно у Срезу тамнавском, међу првима у Србији је
урађен катастарски премер. То су урадили Руси емигранти. На Убу је
радило тридесетак Руса, који су имали свој хор и редовно вежбали у
кафани „Мајдан“ Добросава Марјановића. Наступали су у убској цркви
и певали на свечаностима.
Обнављање рада градског хора 1966. године покренуо је
професор Учитељске школе Сулејман Ћатовић, врстан стручњак за
хорску музику.
Занимљиво је да Уб који има дугу традицију градског хора,
после Другог светског рата имао је тешкоћа са учешћем грађана у
хорском певању. Рад хора ма колико био успешан, увек се прекидао
после неколико година.
У новије време осећа се потреба за постојањем једног великог
хора мешовитог састава какав је био некад. Многи као разлог што Уб
нема такав хор виде у кампањском раду у овој области, почев од
основне школе, где хорско певање није адекватно заступљено и
неговано.

183
 „МОЈ ГРАД“ – МИШЕЛ КАПЛАРЕВИЋ
Овај град кад дрема,
наше снове снева,
грли те и када тебе нема.

И онда кад се вратиш,

кад волиш када патиш,
ти у њему све заборавиш.

Пружа своје топле улице,

сећања на прве пољубце. Текст: Мишел
Стару чесуму у парку љубави, Капларевић и Саша
звук гитаре, Убске вечери. Митровић-Барт
Музика: Мишел
МОЈ ГРАД ЈЕ СРЦЕ ШТО КУЦА СНАЖНО, Капларевић
ИМА ДУШУ, ТАЈ СВЕ ТАЈНЕ ЗНА. Пратећи вокали:
Дуња Расулић
ВЕКОВИ ПРОЛАЗЕ, НИЈЕ МУ ВАЖНО,
Аранжман: Лазар
МОЈ УБ - ЊЕГА ВОЛИМ ЈА. Лаки Аврамовић и
Мишел Капларевић
Јутром кад се буди, Студио: Музички
сунце док га љуби, студио Д - Ваљево
кад са реке име прочита. Продуцент: Драгош
Момчиловић
Кад дечији осмех чује, Децембар 1999.
низ брдо санке јуре,
када срећа овде станује.

Пружа своје топле улице,

сећања на прве пољупце.
Стару чесуму у парку љубави,
звук гитаре, убске вечери.

МОЈ ГРАД ЈЕ СРЦЕ ШТО КУЦА СНАЖНО,

ИМА ДУШУ, ТАЈ СВЕ ТАЈНЕ ЗНА.
ВЕКОВИ ПРОЛАЗЕ, НИЈЕ МУ ВАЖНО,
МОЈ УБ - ЊЕГА ВОЛИМ ЈА.

184
 ЗАНАТСТВО У ТАМНАВИ

Занатство је најзначајнија привредна делатност од постанка Уба

до дана данашњег. Ово је разумљиво, јер је Тамнава велико подручје
ван главних саобраћајница и путева и Уб је представљао центар, у
коме су задовољаване бројне потребе великог броја становника.
Занатство је доминирало и његови производи и услуге су били на цени
и веома тражени.
Државни, односно статистички подаци о занатству у Србији
јављају се тек у другој половини 19. века. По попису из 1866. године
тамнавски срез има заступљене скоро све занате сем лекара, апотекара
и адвоката, те услуге су вршене у Ваљеву.
Од пописаних занатлија најзаступљенији су: кафеџије 90,
ковачи 57, кројачи 65, коритари 76, надничари 104, опанчари 24.
Већина занатлија, трговаца и људи која се бавила другим занимањима
живео је на Убу. Од укупно 822 у срезу, на Убу их је било 470, а у
селима 352 или 43%. Ако се узму у обзир само занатлије, односи су
следећи: укупно 542 – од тога на Убу 234, а у селима 308. Подаци
говоре о степену развијености заната и других занимања у то доба.
Пре свега, треба нагласити велику несразмеру између вароши
Уба и осталог сеоског подручја, мада је један део ближих села био
повезан са седиштем среза. Занимљиво је да је један део заната
неразвијен или не постоји. На пример, у Тамнави има свега 3
поткивача, мада се зна да је коњарство и говедарство на врхунцу
развоја. Чудно је и то што у селима нема ниједног колара, свега 2
столара, а 3 зидара. На Убу је живео само један пекар, што јасно
указује на тадашњи патријархални начин живота, када су домаћице у
вароши пекле хлеб у својим кућама. Месара и касапа није било.
Воденичара је било 11, и то вероватно само на највећим воденицама на
Колубари, а остале мање воденичаре опслуживали су сами власници. У
другој половини 19. века посуђе је, углавном, било дрвено. Тиме се
објашњава велики број коритара. То су, углавном, били Цигани са овог
подручја.
Следећи попис у Тамнави био је 1890. године. Није дошло до
битнијих померања у структури становништва. Повећан је број ковача
185
са 57 на 243, код опанчара са 24 на 64, код пекара са 1 на 20, казанџија
130, месара 14.
Према попису од 1939. године, на Убу је регистровано укупно
106 разних занатских радњи. О бројности и моћи занатлија говори
податак да је једна од најстаријих организација (после читаонице и
позоришта) било је Друштво за потпомагање занатлија у случају
болести и смрти. У овом периоду у ваљевском округу оснивају се
разни еснафи (удружења). Такође, већина занатлија исте струке
дружила се и имала своју кафану, забаву и игранку.
Што се тиче послератног периода, подаци су, нажалост, веома
оскудни. Радничка омладина је представљала добро организовану
снагу. Бројне приредбе, манифестације, утакмице, штрајкови и
сарадња са београдским, ваљевским, обреновачким и другим
клубовима били су чести. Након ослобођења, први погони настали су
настали од занатских радионица (ЗИМПА; УБЉАНКА). На тој
традицији је организовано удружење занатлија као задруга „СЛОГА“.
Задруга је формирана 1981. године и успешно ради и данас.

Градски базен

Далеке 1977. године када много већи градови у нашем

окружењу, Ваљево, Обреновац, Лазаревац, нису имали градски базен,

186
захваљујући напору тадашњег председника општине Уб Мирослава
Селаковића Фаље, на Убу је отворен базен олимпијских размера, као и
један мањи базен за децу. Била је то права атракција и до данас је остао
место окупљања житеља општине (а и околних) у врелим летњим
данима. Прелеп амбијент убских базена био је једно време и позорница
за одржавање летњих вечери.

Уб на таблицама

Једну од највећих атракција у

Србији представљају нове таблице на
моторним возилима. Од седамдесетак
градова у Србији који су добили нове
таблице, једино Уб има на таблицама
пун назив града!

На захтев МУП-а Уб, а из разлога

што на број становника општине
имамо највећи број регистрованих возила, од децембра 2010. године
имамо своје регистарске таблице.

РЕЛИ НА УБУ

Први по реду, "Убски рели", под

називом "Меморијал Мирко
Млађеновић", одржан је у
недељу, 21. августа 2011. године
на Убу, у организацији Ауто -
спортског клуба Леонхарт и
Спортског ауто-картинг савеза
Србије (САКСС).

187
 Ова трка, за хомологиране серијске и туристичке аутомобиле из
производње, а која се бодује за шампионат Србије у ауто-релију,
одржана је на стази укупне дужине 278,31 км (са 9 специјалних испита
укупне дужине 72,9 км), у складу са Правилником за ауто и картинг
спорт Спортског ауто и картинг савеза Србије за 2011. годину,
Посебним правилником САКСС-а, Додатком правилника за ауто-рели
САКСС-а за 2011. годину, Одговарајућим додацима међународног
правилника ФИА и следећим правилима: Посаду једног возила
сачињавала су два лица (возач и сувозач), која морају бити уредно
пријављена за такмичење; за време целог такмичења пријављена лица
нису се могла мењати; возачи су морали бити у ФИА хомологираним
комбинезонима, патикама, рукавицама, кацигама и појасевима у складу
са Анексом А.

Право учешћа на такмичењу имала су сва лица која поседују

дозволу најмање Б категорије и важећу лиценцу за рели спорт за 2011.
годину и то најмање А ранга, а за класе IV и V савезног ранга, као и
полису осигурања, у некој од следећих категорија: Класа I (до 1150
ccm), Класа II (до 1151 - 1400 ccm), Класа III (до 1400 - 2000 ццм),
Класа IV (преко 2000 ccm), Класа V (преко 1400 ccm), уз плаћање
стартнине у износу од 50 евра за класе I и II, односно 100 евра за све
остале класе; 300 евра за посаде без рекламе организатора; 100 евра за
екипе спонзора.

(Извор: Убски рели 2011 - Спортски календар - Savremeni sport.com)

„БЛИНКИ ТАКСИ“
Удружење „Блинки Бил такси“ почело је са радом 2007. године
на Убу. Фирма, чији је директор Душан Стојановић, успела је да се
наметне својим квалитетом, приступачним ценама и добром услугом.
Грађани Уба су то препознали и у великом броју користе услуге овог
такси превозника.

«УБСКИ КАИШ»

„Убски каиш“ и реформа доказног поступка Законом зајамчена

доказна вредност исказа два сведока условила је да се правни односи у
188
ондашњој Србији погоршају. Омогућено је да малобројни
представници тек зачете буржоазије злоупотребе неписмено сељаштво,
које је представљало апсолутну већину. Паланачки скоројевићи и
поједини сеоски богаташи злоупотребљавали су доказе сведока. О
овоме најречитије говори судски спор познат под именом „Убски
кајиш“, чији су актери браћа Ђурђевић, Милутин и Светозар, трговци
из Уба.
Они су „правили“ лажне облигације, задужујући неписмене
сељаке у Тамнави. Облигације су поткрепљивали сведочењима
поткупљених сведока. Успевали су да суд осуди „дужнике“ и тако
опљачкају многе сељаке у Тамнави, а истовремено да и друге
подстакну на овакве незаконите радње. С обзиром на то да су
припадали либералима, полиција је једва дочекала да их обележи као
пљачкаше. Заступао их је ваљевски адвокат, такође, либерал Љубомир
Радовановић. Спор је покренут пред Судом округа ваљевског у мају
1865. године, а поступак је водио председник Урош Романовић. Судије
су били: М. С. Аксентијевић и Ђ. Стефановић, који је имао „одвојено
мненије“. На крају судског процеса, адвокат је, као опуномоћеник
првооптужених, пресудом Окружног суда у Ваљеву од 6. јуна 1866.
године, кажњен је за пет кривица на 11 година „заточења“, а од
осталих оптужби ослобођен је услед недостатка доказа. Маја 1867.
године Апелациони суд га је осудио на седам година затвора због
направљене две лажне исправе и две увреде нанесене полицији.
Касациони суд крајем маја исте године је оснажио ову пресуду. „Убски
кајиш“ и слични процеси довели су до реформе доказног поступка у
грађанским парницама, која је на неки начин проузроковала промене
политичке природе.
Кнез Михаило Тако је „Убски кајиш“ имао као посредну
политичку последицу убиство кнеза Михаила 1868. године. Познато је
да је, после изрицања пресуде, брат Љубомира Радовановића, Павле,
отишао у Београд да затражи помиловање за свог брата. Кнез Михаило
је обећао Павлу да ће помиловати Љубомира кад пресуда постане
извршна. Када се то десило, Павле се поново обратио кнезу Михаилу,
али му је овај одговорио да ће Љубомира помиловати тек када издржи
половину казне. Озлојеђен овом одлуком, Павле је са осталом браћом
одлучио да се освети кнезу. Склопили су заверу и после две године
спровели своју одлуку у дело.

189
 УБИСТВО КНЕЗА МИХАИЛА
У КОШУТЊАКУ

Док је кнез Михаило Обреновић заводио апсолутизам у земљи,

против њега је склопљена завера са циљем да се он убије. Главни
организатори и извршиоци завере су били браћа Радовановићи, који су
се светили за смрт свога брата Љубомира Радовановића. Коста
Радовановић, главни извршилац убиства је био имућан и угледан
трговац. Његов брат Павле Радовановић био је с њим за време
атентата, а трећи од браће био је Ђорђе Радовановић. Непосредни
помагачи у убиству су били Лазар Марић, бивши председник
београдског окружног суда и Станоје Рогић, бивши трговац.

„ВАМПИРИ И ВЕШТИЦЕ“ НА УБУ

За време прве владе кнеза Милоша на Уб је пала "велика

невоља" - и стока и народ, а нарочито деца, дуже од годину дана,
масовно је умирао. У народ ушао страх и паника. Зато Убљани, "и
кметови, и ратари, и терговци" пишу у Крагујевац 8. марта 1820.
године "Његовој Светлости, верховном књазу Сербије":

"Сви смо уверени да је до помора чељади и марве дошло због

масовне појаве вампира и вештица. Да би се ове невоље курталисали,
тражимо дозволеније да раскопамо све гробове и тако истребимо
вештице и вампире. Од њих долази сва наша невоља..."

Писмо се завршава оваквом претњом:

"А ако његово сијатељство то не дозволи, онда ћемо куће у Убу
спалити, а ми се на све стране раселити..."

Остало је непознато шта је на овај захтев Убљана одговорио

кнез Милош, али куће нису попаљене и житељи се нису раселили.
Ускоро су, верује се, са овом врстом сујеверја и незнања раскрстили.

(Преузето са сајта Уба)

190
191
ХРОНОЛОГИЈА ВАЖНИЈИХ ЗБИВАЊА,
ПОЈАВА И ДЕШАВАЊА НА УБУ
ОД 19. ДО 21. ВЕКА

192
193
 19. век

1820. на Убу је основана прва Основна школа. Први учитељ био је

Георгије Јовановић. Године 1827. школу је похађало 15 ученика.
1820. март - обрачун Убљана са вампиром „који је многе људе
уморио“. Један старац из Паљува подучио их је „како да побију
вампире“. Раскопали су суљиви гроб, покојнику одсекли главу и
ставили је код његових ногу. Тако су учинили, а требало је траже
дозволу од Владике и кнеза Милоша. Ствар је даље испитивао
старешина Јеврем Обреновић.
1822. 15/27. август - завршена је градња прве цркве на Убу. Миливоје
Павловић је најстарији убски свештеник за кога се зна.
1823. Тамнавском кнежином, која се простирала од Ваљева до Саве
(западно од Уба) управљао је Вићентије Брдаревић из Кожуара, од
1923. до 1827. године.
1826. октобра - кроз ваљевски крај и Тамнаву пропутовао је поверљиви
човек кнеза Милоша, Јоаким Вујић. Имао је задатак да посети већину
цркава и манастира и да их опише. О томе је издао књигу под називом
„Путешествије по Сербији“ (1826).
1831. у „касаби“ Уб било је 57 домова са 49 пореских и 150 старачких
глава. Многа већа села у Тамнави имала су више домова од Уба.
1839. први срески писар на Убу био је Ђурађ Кедић из Бргула. Он је
син подгорског војводе Милића Кедића. Деловао је против
Обреновића, па је већ 1840. године оптужен и писарска служба му је
укинута.
1842-1844. изграђене су прве мензулане на Убу и у Палежу
(Обреновац). Мензулане су биле претеча пошта у Србији.
1848. отворена је прва пошта на Убу.
Око 1850. од Уба до Ваљева воловским колима се путовало 6 сати.
Исто толико се путовало од Уба до Палежа (Обреновац) и од Палежа
до Београда.
1855. пошта је из Београда стизала на Уб и у Ваљево два пута недељно,
а исто тако и у обрнутом правцу.
1856. на Убу је установљена метеоролошка станица, једна од 12 колико
их је тада било у Србији.
1859. 1/13 јануар - одржано је велико народно весеље на Убу, праћено
„пуцњавом прангија са узвишења више вароши“. Звона су народ

194
позивала на молитву, јер је „милостиви турски султан одобрио да се
кнез Милош врати за књаза“.
1859. Уб је имао 641 становника. Био је веће и од Трстеника, Пожеге,
Обреновца (који је има 559 становника) и Горњег Милановца. Од
Ваљева, у коме је живело 1865 становника, био је само 3 пута мањи.
1860. 11/23 мај - Милош Обреновић је наредио да се канцеларија среза
тамнавског премести из Ваљева на Уб, а канцеларија среза посавског
из Уба у Обреновац. Том приликом је већина села источне Тамнаве
прешла из посавског у тамнавски срез и то је трајало све до периода
након Другог светског рата.
1865. саграђена је нова црква на Убу, на месту старе цркве из 1822.
године, у барокном стилу, са торњем. Она је постојала до 1999. године
када је почела изградња најновије цркве.
1866. 6/18 јун - Ваљевски окружни суд осудио је 25 лица већином
Убљана, за кривотворење докумената. Пресуду су потврдили и виши
судови. Процес је био обрачун владајућег режима кнеза Михаила
Обреновића са либералима који су имали политички кружок.
Првооптужени су тада били водећи ваљевски адвокат Љубомир
Радовановић (осуђен на 7 година), и браћа Милун и Светозар Ђорђевић
са Уба. Овај процес је добио назив „убски каиш“.
1866. на Убу је пописано 33 кафеџије и 16 трговаца. У 52 села, колико
их у срезу, свега је 5 кафеџија и 4 трговца.
1870. отворена је прва апотека у Ваљеву. У Обреновцу је отворена
1875. а на Убу Михајло Викторовић је отворио прву апотеку 1885.
1871. 23. јул - на Убу је отворена телеграфска станица.
1872. 26 јануар - отворена прва убска читаоница.
1876. први срески лекар на Убу био је Стеван Сибир. Службовао је све
до 1885.
1885. на Убу је живео фотограф Милан Лазаревић, први човек тог
заната. Имао је звање „краљевски дворски фотограф“. Радио је на Убу
и у Ваљеву.
1890. у тамнавском срезу било је 181 трговац и бакалин, и 139
гостионичара и келнера, већином са Уба.
1898. филозоф Бранислав Петронијевић, родом са Уба, докториорао је
на Филозофском факултету и Лајпцигу.
1898. основано је прво ловачко удружење на Убу, под називом ловачко
удружење „Тамнава - Уб“, међу првима у краљевини Србији. Први
председник био је Милијан Живојиновић, трговац.

195
 20. век

1902. август - успостављена је прва телефонска веза између Ваљева и

Београда. Исте године, 3/16 децембра, на Убу је отворена телефонска
станица за јавни саобраћај.
1912. издата је монографија Љубомира Павловића под називом
„Антропогеографија Ваљевске Тамнаве“. Ова чувена књига, која
описује историју Тамнаве и Посавине, актуелна је и данас. Књига је
поново идата на Убу, у скромном тиражу (1998).
1920. 19. августа - на Убу је основан Лоптачки клуб „Тамнава“.
Игралиште се налазило на простору данашњег „Школарца“.
1922. 15. мај - покренуте су прве новине на Убу „Глас Тамнаве“. Лист
је излазио на 15 дана и одржао се 2 године.
1923. 23. јун - Марија Јушкова Мухар отворила је на Убу прву
привремену стоматолошку амбуланту.
1930. Уб је добио прво електрично осветљење. Купљен је дизел мотор
од 50 киловата. Користиле су се сијалице од 15 и 25 вати, а у кафанама
од 40 вати. О инсталацијама се упочетку старао Фрања Провор, Немац
из Војводине.
1931. основани су срески судови на Убу и Обреновцу.
1932. 1. јул - на Убу је избила побуна незадовољних тамнавских
сељака. У сукобу са жандармеријом, која је употребила оружје,
погинула су тројица, а рањено је 11 сељака. Сељаци су моткама
повредили шесторицу жандара.
1938. Уб је добио стабилну електричну струју из централе Вреоци.
Струја је дошла преко Рудника. Власник рудника, Пера Путник,
поклонио је Убу прву трафо-станицу.
1939. на Убу је пословало 106 разних занатских радњи.
1941. 10. септембра - Тамнавска чета ослободила је Уб. Уб је био
слободан 47 дана. Октобра 28. Немци су га поново заузели.
1941. у Тамнави је командант Посавског одреда био Коча Поповић.
1942. 27. марта - било је јавно вешање 6 партизанских вођа у околним
градовима. На Убу су обешени Света Поповић и Добросав Симић.
1943. 28. август - Немци су породицу Мирослава Крнића из Звиздара
код Уба, од 13 чланова, и породицу избеглица ковача, од 5 чланова,
затворили у шталу и запалили. Одмазда је била одговор на наводно
скривање четничког војводе Будимира Босиљчића.
1944. 3. октобра - ослобођени су Уб и подручје Тамнаве.
1948. 15. септембра - отворена је Учитељска школа на Убу, прва
потпуна средња школа у том месту. Године 1957. претворена је у

196
Учитељску домаћинску школу. Од 1961. поново је Учитељска школа, а
радила је 1973.године.
1948. Тамнавски срез има свега 25 особа са факултетском спремом, од
тога 12 правника, три лекара и апотекара, два филозофа, по 1 са
осталим факултетима: машинским, грађевинским, рударским,
ветеринарским и др. Сви су запослени на Убу.
1953. на Убу је откривен споменик борцима Тамнаве палим од 1941. до
1945. Истовремено је обновљен и споменик борцима из Првог светског
рата.
1954. мај - „Стрела Ваљево“ увела је тек трећу аутобуску линију на
релацији Ваљево – Уб - Београд.
1956-1960. изграђен је макадамски пу Уб - Радљево преко Стубленице.
Исти пут је асфалтиран 1970.
1959. Уб је добио први телевизор. Набавио га је Слободан Мијатовић
и поставио у башти своје кафане. Телевизијски програм је пратило и по
стотину грађана, а међу њима је било и доста сељака из околине Уба.
1964. у општини Уб радило је 60 здравствених радника, међу којима је
било 8 лекара, 2 стоматолога и 1 фармацеут.
1966. октобар - Уб је добио нови водовод. Његова изградња је трајала 2
године.
1968. у општини Уб било је 17 земљорадничких заједница са 450
запослених.
1973. 3. октобар - на Убу је изашао први број „Тамнавских новина“. Од
1978. године ове новине су излазиле редовно. Угашене су 2006.
1975. у општини Уб регистровано је 185 болесника од туберкулозе.
1977. отворен је Убски базен.
1980. 31. мај - Уб је добио метеоролошку станицу. У овом месту
станице су постојале око 1858. и 1900.
1991. јун - на Убу су свечано уручена прва решења о враћању одузете
земље некадашњим власницима још 1953.
1997. почела је изградња нове цркве према пројекту архитекте Пеђе
Ристића.
1998. у општини Уб има 335 хранилишта за дивљач.

21. век

2002. попис показује да у општини Уб има свега 180 коња. Сеоска

домаћинства у просеку имају стоке-говеда 1,2 оваца 1,8 свиња, 3,4 и
живине 14 комада.

197
2008. Дом здравља Уб (подручје општине) има укупно 130 запослених,
26 лекара и 74 медицинске сестре.
2008. Ловачко друштво „Тамнава - Уб“ прославило је 110 година
постојања, као ретко које друштво у Србији. За 110 година кроз ово
удружење је прошло око 7.500 чланова. Последњих година у просеку
сваки други ловац има расног пса.22

Из ЛЕТОПИСА УБА
2010 - јануар 2012.

2010. 8. септембра - након 15 година руковођења Живорада

Тодоровића, на место директора градске библиотеке „Божидар
Кнежевић“ постављена је Јулија Марјановић, филолог и новинар из
Београда.
2010. „Јутарњи пулс“ прва радио емисија.
2010. додељена је друга по реду Повеља почасном грађанину Уба, др
Милану Недељковићу, интернисти и кардиохирургу. Повељу и слику
уручили су Председник општине Уб Владислав Крсмановић и
спортски ас Драган Џајић.
2010. трећи по реду регионални „Репасаж“ фестивал аматерских
позоришта.
2010. децамбар – први „Витезов“ новогодишњи песнички фестивал,
поклон Градске библиотеке свим ученицима Уба и Тамнаве. На
Фестивалу су учествовали: Д. Ерић, Р. Попов, С. Станишић, Р. Андрић,
Д. Ћулафић, Б. Ђорђевић, Н. Попадић, М. Јакшић, Ј. Марјановић и др.
Фестивал је водио истакнути песник, композитор и водитељ Света
Николић.
2010. отворена Канцеларија за младе.
2011. 18. септембра - освештана је нова црква „Вазнесења господњег“,
саграђена уз материјалну помоћ ктитора Станка Цанета Суботића,
Скупштине општине Уб и бројних дародаваца. Освештењу цркве
присуствовали су представници Руске православне цркве, хор,
свештенство ваљевског краја, као и многе угледне званице из ближе и
шире околине Уба. После освештања Цркве приређено је народно
весеље, коме је присуствовало преко 1000 грађана Уба и Тамнаве.
2011. завичајне трибине са угледним гостима: театролог Јован
Ћирилов, књижевница Исидора Бјелица, књижевник Рале Дамјановић,
22
Хронологија догађаја преузета је из књиге Миодрага Станимировића „Источна
Тамнава (Бргуле и околина)“, Културно-просветна заједница Србије, Београд, 2010.
198
др Воја Марјановић, песник Марчело...
2011. изложбе у галерији „Свети Лука“.
2011. 21. септембра - одржан Убски рели.
2011. 5. октобра - завршен је и пуштен нови, асфалтиран пут Уб -
Обреновац. Немци су били извођачи радова.
2011. 31. октобар - започели разговори о пресељењу завичајног
одељења и спајање са црквеном архивом у комплеку црквених
просторија.
2011. започета реконструкција парка, будућег трга на Убу.
2011. започето Корито Убско, шеталиште, зграде општине Уб,
Полиције и Спортска хала.
2011. новембар - умро је Драган Максимовић, један од најугледнијих
привредника на Убу, трговац и дугогодишњи председник ФК
„Јединство“ и црквене општине Уб.
2011. новембар – промоција друге књиге Радомира Пулетића и почетак
„Репасаж“ фестивала.
2011. 13. новембар - званично је отворена „Убска читаоница“ као
проширени део Градске библиотеке „Божидар Кнежевић“. Отворио је
директор архива Србије др Мирослав Перишић, а присуствовао је
Председник општине као и многи угледни грађани, директори и
свештенство Уба.
2011. 13. новембар - завршена је културна недеља у оквиру 4.
„Репасаж“ фестивала регионалних аматерских позоришта Србије, на
којој је присуствовао њен оснивач Петар Лалић, сви културни
поштоваоци, али и Министар за културу Србије Предраг Марковић,
који је својим присуством и беседом подржао и увеличао значај овог
фестивала, као и отварање Убске читаонице и целокупну културну
делатност Уба и околине.
2012. 26. јануара - прослава 140 година Убске градске библиотеке
„Божидар Кнежевић“ и обележавање дана општине Уб. У ту част,
касније је објављена (прва) Монографија Уба и Тамнаве, у издању
општине Уб и Градске библиотеке “Божидар Кнежевић“. Монографија
је публикована у двојезичном издању (српско-енглески).
2012. фебруар - Незванично отворена Хала спортова!
2012.фебруар - Велике снежне падавине, страдали пластеници,
оштећени вртић и Дом културе...
2012. фебруар - Др Катарина Пантелић постављена за директорку Дома
здравља Уб уместо Др Наде Петровић.
2012. март - аматерски глумачки ансамбл добио је 2 награде
(Миливојев штап Александру Тадићу и награду за специјалну
глумачку улогу Мики...) за представу ХЕРОЈИ (додати детаље....)
199
2012. март - „Глас тамнаве“ излази двомесечно, сваког другог четвртка.
......нижу се и други многобројни јубилеји, као што су: Црква
поменута..., Музичка школа...., Драган Џајић 40 година спортског ....
Објављивање прве књиге о завичајном драмском писцу Александру
Поповићу, под називом „Доајен српске драме и фарсе - Александар
Поповић“...

200
 СВИ ПРЕДСЕДНИЦИ

Председници општине Уб (19.... – 2008...)

Овим списком обухваћени су преседници општине који су ту дужност

обављали од формирања “великих” oпштина, уместо некадашњег тамнавског
среза, од 1957. до 2008. године.

1. Добривоје Парезановић....од........до 1932.године...проверити...

2. Добросав Марјановић.... од 1932. до 1942. године...проверити
3. Иван Николић...од 1942. до 1957. Проверити...
4. Милорад Миле Мандић (Тулари, 1922-1998), oд 1957. до 1960.
године, касније директор Електродистрибуције Ваљево и “Елмонт”
Лајковац.
5. Берислав Тешић (Новаци, 1924- 2006), од 1960. до 1967. Касније
директор ИП “Задруга”, Београд. Економиста.
6. Томислав Симић (Гуњевац, 1930-1977), учитељ, од 1967. до
1972.
7. Mирослав Селаковић (Уб, 1937-1986), дипломирани инжењер
агрономије, од 1972. до 1982.
8. Александар Љ. Марковић (Гуњевац, 1936), дипломирани
машински инжењер, од 1982. до 1986, директор предузећа “Зимпа”.
9. Лазар Николић (Врело, 1941), економски техничар, директор
конфекције “Убљанка”, од 1986. до 1989.
10. Драгиша Јанковић (Чучуге, 1955), дипломирани
агроекономиста, од 1989. до 1997.
11. Никола Старчевић (Ваљево, 1948), наставник, од 1997. до 2000.
12. Зоран Матић (Уб, 1956-2008), електроинжењер, од 2000. до
2003. Изабран као кандидат ДОС-а.
13. Сава Сарић (Уб, 1954), професор математике, од 2003. до 2006.
gодине, као кандидат Удружења “Завичај”.
14. Звонкo Минић (Ваљево, 1961), дипломирани економиста, од
2006. до 2008. године, као кандидат ДСС-а и „Нове Србије“.
15. Владислав Крсмановић (Ваљево, 1965), од 2008. године,
дипломирани економиста, кандидат ДС-а.

201
202
 ИНТЕРВЈУ
ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ УБ

Владислав Крсмановић

203
204
Разговор са Владиславом Крсмановићем,

председником општине Уб

ВИЗИЈА УБА И ТАМНАВЕ

Какво је Ваше мишљење о родном граду?

- Емоције везане за родни град увек су велике и речима тешко

објашњиве. Оне једнако живе у кућама, улицама, тајним местима,
тополама, мирису липе, кафанским столовима, много чему чега више
нема или га се не сећамо. Највише у људима, причама о њима и
покушају да све то не нестане.

Да ли се Уб много променио од Вашег детињства?

- Данас тешко да се могу сетити тачно како је све то изгледало. Слике

из детињства су више ствар фикције него реалног осећаја. Много тога,
нажалост, више нема, а што је требало задржати. Али, шта је - ту је,
мора се напред и треба тежити да оно што се мења, буде као додавање
нових боја на давно започету слику.

Прошле године (2011) освештана је нова црква на Убу, која је сада

велелепно здање, што је и Ваша заслуга. Какви су утисци после
толиког труда?

- Нова убска црква, ретка по лепоти, грађевина је која ће нас све

надживети и свако ко је живео у времену када је настајала имао је
велику привилегију. Она, а и све што је везано за њу, биће сведок
времена у ком смо живели. Украс је ту и треба га чувати.

Наредне године чекају Вас важни јубилеји: црква, библиотека,

музичка школа... Како теку припреме?

- Много тога је заборављено, али последњих година почели смо да се

враћамо себи и вредностима које нас управо чине посебним и

205
различитим од многих. Управо је обележавање 140 година од оснивања
читаонице показатељ када једна средина добија обележја грађанског
живота. Потреба за образовањем, новим сазнањима и данас је
актуелна. Нажалост, то је још увек велики проблем земље у којој
живимо. Зато овај јубилеј добија још више на значају.

Шта је започето (можда и завршено) за време Вашег мандата?

- Без лажне скромности, доста тога. Модеран пут Уб – Обреновац,

регулација река Тамнаве и Уба, реконструкција градског парка и
главне улице, завршетак спортске хале, почетак нове зграде општинске
управе и станица полиције, проширени капацитети предшколске
установе, уређење градског гробља, побољшано је водоснабдевање,
изграђено преко 30 километара локалних путева, основан Фонд за
пољопривреду, завршено доста пројеката по питању
електроснабдевања и нисконапонске мреже. Још доста мањих
реконструкција и мањих пројеката. За ово време повећан је буџет
општине за безмало два пута и за наредни период обезбеђена полазна
основа везана за будућност општине. Наша општина је седиште
регионалног рециклажног центра и седиште инвестиционе групе за
будући коп Радљево. Изградња термоелектране „Колубара Б“ је
извеснија него икад. Вечите жеље полако се испуњавају.

Колико је значајна близина Уба у односу на велеград?

- Добар географски положај треба искористити. Нови пут, нови мост

Обреновац - Сурчин, обилазница око Београда, мост на Ади, учешће
општине у градњи велетржнице, приближили су нас највећем тржишту
на Балкану. Још само коридор 11 и Београд је ту, на пола сата, а онда је
све на нама.

Како изгледа будућност Уба и Тамнаве у Вашој визији?

- Велики природни и економски потенцијали дају нам за право да

верујемо и готово сигурно очекујемо у наредном периоду велики успон
убске привреде. Неколико великих инвестиција је у припреми.
Апсолутно сам уверен да ће у року од пет година наша општина бити
једна од најразвијенијих у Србији.
206
Какав је Ваш однос према појави прве понографије (двојезичне) о
Убу и Тамнави?

- Готово да нам се увек дешава да на сајмовима, скуповима, разним

манифестацијама и презентацијама општине, немамо пропагандни
материјал који на свеобухватан начин представља све оно што чини
наш крај, са свим својим особеностима и специфичностима. Пројекат
израде мале монографије је идеалан начин упознавања и стицања слике
о историји, традицији и свему другом везаним за нас Убљане.

Да ли се слажете да свим заједничким снагама које чините Ви,

Ваше колеге, као и грађани Уба, можемо да вратимо некадашњи
грађански дух Уба, али и привредно-економски потенцијал овог
дела западне Србије?

- Сваки развој, показало се, доноси са собом и многе проблеме везане

за савремено друштво, за које треба наћи праве одговоре. Један од њих
је како задржати дух средине из које потичемо, како га гајити, усадити
у сваког нашег човека осећај припадности средини у којој је рођен.
Тамнавци имају чиме и са киме да се подиче. Ми смо ти који причу о
нашем граду и нашим људима треба причају и шире све даље.

Јулија Марјановић

207
РЕЧ НА КРАЈУ

208
209
 РЕЧ НА КРАЈУ

Поштовани читаоци,

„Реч на крају“ само ће делимично појаснити и дочарати велику

жељу и одговорност да објавимо (ПРВУ) МОНОГРАФИЈУ УБА И
ТАМНАВЕ.

Уб, као једна од најстаријих вароши у Србији, ни до данас нема

своју „личну карту“, а имају је многа мања и незначајнија места, па чак
и села у нашој земљи. Јасно је да је и сама помисао на настанак овакве
књиге можда веома амбициозна, али увек сам размишљала на начин „и
нешто је више од ништа“. А Доситеј Обрадовић је записао „и зрно ће
проклијати“. Како сам сазнала, покушај настанка овакве једне књиге
био је у прошлом веку осамдесетих година, када је тадашњи
градоначелник Мирослав Селаковић имао потребу да сачини овакво
једно дело. Али, смрт га је у томе омела. Штета! Сигурна сам да бисмо
сада имали сачуван помало архаичан језик, многобројне детаље и
чињенице, али и сећања на велике људе. А колико би тек нама сада
било лакше?

Градска библиотека „Божидар Кнежевић“ са Уба са својим

колективом и Општина Уб, преузели су на себе одговорност да објаве
(ПРВУ) МОНОГРАФИЈУ УБА И ТАМНАВЕ. Решили смо да кренемо
и да се не плашимо „океана“. Колега Радојица Нешовић баш је
„океаном“ назвао количину информација и детаља, из којих је требало
извући битно од мање битног и значајно од мање значајног. Замислите
само колико тога има? У укупном раду, помогао је цео колектив
библиотеке, као и велики број сарадника коју су здушно давали,
писали, изналазили информације, текстове и чланке. Колега Нешовић и
сви ми, верно смо их чували, сакупљали и бележили...

Одлучили смо се да наш Редакциони одбор буде у саставу којем

и јесте, зато што толику тематику као што је општина Уб, никада не
може да ради само неколико људи. Истина, у веома кратком периоду,
покушали смо да објединимо све текстове и у томе успели. Али, онда
210
нова етапа... Да се не заборави овај део, да не пропустимо један
догађај, да не изгубимо битан датум, да не заборавимо поједине људе...
Толико је тога!

У сваком случају, без обзира на труд и време, као и великом

броју дилема и проблема, срећна сам да смо успели макар у једном
делу. А то је - објављена књига која остаје као документ! И сигурна
сам да ће бити од великог значаја. На томе могу да захвалим свим
члановима Редакционог одбора, јер су они ти који нису дозволили да
се много тога испусти, а могло је. Нису тајили грешке и сугестије које
су нам од огромног значаја. Захвалила бих свим колегама и
запосленима у нашој библиотеци, а посебну захвалност дугујем
градоначелнику општине Уб господину Владисаву Крсмановићу и
његовом заменику Сави Сарићу, који су ми од почетка давали велику
подршку у сваком смислу. Знам да је ово значајно за њих исто колико
и свима нама. Ако људи немају слуха и жеље да се разумеју, онда овај
свет и не може да иде даље...

Сагледавши крај (ПРВЕ) МОНОГРАФИЈЕ УБА, схватих да смо

добили један портрет Уба у коме се налази његова прошлост и део
историје, привредни и економски и развој, културна вертикала,
спортска лепеза, „прилична“ хронологија, занимљивости и на крају (у
ствари, пре свега), значајни људи овог краја. Па, „мало ли је“, како би
наш човек рекао? Иза ове публикације стоји права и легитимна „лична
карта“ нашег завичаја и његовог идентитета. Поносна сам што је
имамо.

Без обзира на све етапе кроз које смо пролазили и све околности
које су се наметале, намеће се утисак да је боље сачинити “нешто” него
“ништа”!

Унапред се извињавајући читаоцима ове завичајне публикације

на извесним мањкавостима и евентуалним пропустима уредника и
редакционог колегијума, захваљујем на разумевању и поверењу за рад
свима који су допринели да добијемо „свој лични печат“. Не могу да не
споменем да од сада тече време за будућу МОНОГРАФИЈУ, која би
требало да се ствара са великим стручним тимом у дугом временском

211
интервалу. База је, дакле, постављена. Онда ћемо можда сазнати и
поједине новитете, а дотле, уживати у (ПРВОЈ) МОНОГРАФИЈИ УБА
И ТАМНАВЕ, која ће бити и остати радост, као и сваки ПРВЕНАЦ!

Јулија Марјановић, уредница

212
Отворена страна....

213
Захваљујемо:

214
 САДРЖАЈ

 Уводна реч (др Мирослав Перишић)

 Општина Уб
- О Убу
- Насељена места
- Легенда о настанку имена
 Историјат
- Тамнава
- Положај тамнавског сељака
- О убској вароши
- Досељавање и насеља
- Тамнавски срез
 Уб данас
- Клима и земљиште
- Минералне и енергетске сировине
- Рељеф
- Облик и постанак колубарског басена
- Рудно богатство Тамнаве
- Реке у Тамнави
- Становништво
- Привреда
- Запосленост
- Инфраструктура
- Електроенергетска мрежа
- Убске институције
- Општинска управа
- Јавно предузеће „Дирекција за уређење и изградњу“ Уб
- Фонд за рурални развој
- Комунално предузеће
- Центар за социјални рад

215
- Здравствена заштита
- Социјална заштита
- Црвени крст
 Култура
- Градска библиотека „Божидар Кнежевић“ Уб
- Културно-спортски центар
- КУД „Абрашевић“
 Образовање
- Предшколска установа
- ОШ „Милан Муњас“ Уб
- ОШ „Душан Даниловић“ Радљево
- ОШ „Бањани“ Бањани
- ОШ „Свети Сава“ Памбуковица
- Гимназија „Бранислав Петронијевић“
- Техничка школа
- Музичка школа „Петар Стојановић“
 Духовна вертикала
- Светомир Николајевић
- Божидар Кнежевић
- Бранислав Петронијевић
- Војислав Танкосић
- Раша Плаовић
- Љубиша Јоцић
- Владан Јосиповић
- Јордан Моловић
- Витомир Вулетић
- Драган Лукић
- Александар Поповић
- Ранислав Лазић
- Миодраг Петровић
- Воја Марјановић
- Милан Недељковић
- Александра Вранеш

216
- Мирослав Перишић
 Спорт
- ФК „Јединство“
- Ратко Чолић
- Драган Џајић
- Душан Савић
- Радослав Петровић
- Немања Матић
- Вујадин Савић
- Рукометни клуб „Уб“
- Атлетски клуб
- Шах клуб
- Џудо клуб
- Кошаркашки клуб
 Туристички потенцијали
 Медијска покривеност
- РТВ CITY Уб
- Јутарњи пулс
- Глас Тамнаве
- РТВ Маг
 Тамнавске светиње
- Стара Вазнесењска црква
- Саборни храм Христа спаситеља
- Црква у Докмиру
 Правци даљег развоја Општине Уб
 Занимљивости и сећања
- Улица која се зове Варош
- О тамнавском говору
- Сеоска прела
- Сећања о убским кафанама
- Градски хор
- Мој град песма
- Занатство у Тамнави

217
- Градски базени
- Уб на таблицама
- Убски рели
- Блинки такси
- „Убски каиш“
- Убиство кнеза Михаила у Кошутњаку
- Вампири и вештице на Убу
- Хронологија важнијих збивања
- Сви председници
 Интервју са председником општине
 Реч на крају
 Отворена страна
 Захваљујемо...
 Садржај

218
219
 Монографија
Уба и Тамнаве

Издавачи:
Општина Уб
Градска библиотека „Божидар Кнежевић“ Уб

За издавача:
Јулија Марјановић

Рецензенти:
Др Воја Марјановић
Др Мирослав Перишић
Проф. Милан Босиљчић

Лектура, прелом и слог:

Др Милутин Ђуричковић

Тираж
1500

Штампа...

Уб, 2012.

Техничко решење
Зоран Ђурђевић

ЦИП

220