Историјски Часопис 18 1

ИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ У БЕОГРАД У
ИСТОРИЈСКИ ЧАСОП И С
Књ. XVIII
1971
Б E O Г. Р. А. Д.
197 1
INSTITUT D'HISTOIRE A BEOGRAD
REVUE HISTORIQUE
Livre XVIII
1971
MEMORIAL
JORJO TADIC
Comité de Rédaction
VLADIMIR STOJANCEVIC, DANICA MILIC.

LJILJANA ALEKSIC, DESANKA BOJANIC-LUKAČ
Rédacteur en chćf
RELJA NOVAKOVIC
Directeur de l'Institut d'histoire
BEOGRAD
1971
ри Стор И Ј СК И ИНСТИТУТ У БЕОГ РАД У
ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС
књ. XVIII
1971.
у СПОМЕН
јорју тадићу
| Редакциони одбор
ВЛАДИМИР стој АнчЕВИЋ, длницA милит, љиљАНА. АлEКСИЋ,

дуШАНКА БОЈАНИЋ . ЛуКАч
|
Одговорни уредник
реља новаковић
Директор историјског института
I.
БЕ О ГРАД
1971
ЈОРЈО ТАДИЋ
(1899—1969)
ЂАЦИ Јорја Тадића могу да се придруже оценама које су о њему
дате у дневној штампи, на комеморацији која му је била посвећена
или у белешкама у научним часописима, али имају право да то учи
не на свој начин. У последње две деценије веома истакнут у јавно
сти, упоредо и омиљен и омражен у Академији, на Универзитету,
препуштен сукобима у Институту, на научним скуповима, у полити
ци, у националним споровима — он нас је оставио да га оцењујемо
ношени једним од оних осећања која смо стекли у личном додиру
с њим. Али, осећања временом ослободе човека и његово дело, па се
његова вредност оцењује према печату који је утиснуо у своје доба
или према трајности идеја које је изложио.
Ако се поново прелистају његова дела, наћи ће се у њима је
динствено мисаоно језгро које је он, враћајући му се стално у току
скоро пет деценија рада, развио до сопственог историографског ме
тода. Да би се објаснило то језгро, треба се вратити његовим раним
дубровачким студијама које је објављивао од 1925. до 1941. године
у дневним листовима и часописима.“ У њима је наслутио да је Ду
бровник – разуђеном мрежом својих трговачких колонија, држав
пим уговорима које је склапао с балканским и западноевропским
државама, укупним развитком свог поморства и трговине – био
само једна карика у сложеном механизму медитеранских држава.
Овим је своје дубровачке студије ослободио романтичарског схвата
ња да је виталност и снага његових људи омогућила Дубровнику да,
од појаве Турака на Балканском полуострву до XVIII века, пребро
ди огромна искушења.
Јединство медитеранских земаља — схваћено као скуп узајам
них интереса, утицаја, посебне политичке и економске структуре
која се ту образовала — довело је до тога да се ово подручје посма
тра изоловано од система атланских и средњоевропских држава. Ово
_ 1. Вид.: др Драгољуб Живојиновић и Ј. Литpичин, Библиографија радова
Јорја Тадића, Споменица посвећена преминулом академику Јорју. Тадићу, САН,
Споменица, књ. 46, Београд 1970, 61–71. На истом месту вид. и ближе библио
графске податке о делима која ће у овом приказу бити наведена.
8 Тома Поповић
учење припада француским аналистима и оно је свој коначни израз

достигло Броделовим делима. Тадић је, без сумње, био под утицајем
те школе, али је прихватио само опште оквире њеног учења. Он је
уочио да се Балканско полуострво, нарочито од тренутка кад је по
стало део турског царства, уклопило свим својим животним порама
у медитерански свет и да је то балканским народима омогућило да
сачувају своје економско биће и своју свест, а томе свету, у првом
реду Италији као његовом природном средишту, уливало животну
снагу да за скоро два века преживи дубоку кризу која му је, после
великих открића, разорила привредно ткиво. До Тадића је балкан
ско подручје посматрано изоловано од тог света или је његова улога
занемаривана. Он је стварну величину Дубровника нашао управо у
томе што се наметнуо као спона између та два дела Медитерана, и у
томе је открио основе његовог опстанка, његове економске снаге и
политичке моћи.
Тадићеве дубровачке студије откривају и један шири смисао
ствари. Посматрајући Дубровник увек у склопу са ширим залеђем,
Босном и Србијом у првом реду, као природну економску и култур
ну целину, и у њиховом односу са Западом, он је дао нову димензи
ју приступу балканским питањима које је историографија у епохи
националног ослобођења у XIX веку свесно запостављала. Он је на
тај начин омогућио да се извуку из анонимности многи видови жи
вота српског народа од ХV до XVIII века. (Пун замах ове идеје
остварен је тек у делима његових ученика.)
Тадић није никада изложио своје историографско схватање и
сложио га у одређен систем. Оно се исказује резултатима његовог
рада. Зато је и могао да досегне веома дубоко у корене проблема
које је излагао. Структуре тог деловања откривао је постепено, једну
за другом, образујући их у целину која се држи и траје својом уну
трашњом логиком. Занимале су га наизглед безначајне појединости
из историје Дубровника и његових веза са западним светом, излага
не често као мала притодна прича за дневне листове, као, привидно,
случајна појединост из неког значајнијег догађаја или посебно из
двојен одломак из биографије неке личности.
Своју рану мисао о дубровачкој и балканској припадности ме
дитеранском свету. Тадић је, подржан и европским токовима исто
риографске мисли, уобличио у коначну идеју својим зрелим радо
вима који припадају његовом стварању после другог светског рата.
Студије Економско јединство Балкана и Средоземља у ХVI веку,
IL'unité économique des Balkans et la Méditerranée à l'époque moderne
и неколико других откривају писца чије је сазнање сазревало иску
ством стеченим дуготрајним радом. Своје идеје није ограничио само
испитивањем економског јединства медитеранског света; он се ту
само најјасније исказао. Његови радови о дубровачким писцима —
о Марину Држићу, Цвијети Зузорић, Динку Златарићу, о хуманисти
Јоханесу Газулусу, о Николи Петреису, његова Грађа о сликарској
школи у Дубровнику ХIII-XVI в., његови Дубровачки портрети,
In Memoriam 9
затим његови тротомни Прилози за историју здравствене културе

старог Дубровника, најзад Промет путника у старом Дубровнику
показују да је он то јединство схватао као скуп сила које се међу
но прожимају, преплићу и утичу једна на другу образујући нову
целину која се у једном веку разликује у појединим деловима тог
света, али се може открити у њеном језгру. Силе од којих је тај свет
састављен, рашчлањене до схеме, могу се представити као карике у
ланцу. Тадић је показао не само да је Дубровник, укупном мрежом
својих послова, једна од тих карика него је издвојио и оне нити ко
јима је та карика причвршћена за ланац.
Његова дела о Јеврејима, ако се упореде са осталима, указују
да је Тадић своје историографско сазнање желео да потврди истра
живањем још једне карике која је слична дубровачкој једино у свом
крајњем домету: у свом систему веза које су спајале медитерански
свет. Он није располагао довољним материјалом да би свој рад на
овом послу уобличио као што је то учинио са својим дубровачким
студијама. Али су му и ова дела крцата чињеницама и поуздана. Сво
јим делом Јевреји у Дубровнику до половине XVII столећа и својим
студијама, особито Из историје Јевреја у југоисточној Европи и До
принос Јевреја трговини с далматинским приморјем у ХVI и XVII
веку, Тадић је обухватио неколико значајнијих области из историје
Јевреја: њихову трговачку делатност, посредничку улогу у трговини
на Медитерану, њихов друштвени положај и састав и, најзад, њихов
значај за Дубровник, Далмацију, па и за шире балканско залеђе.
Тадић није оставио једно или два главна дела. Његов историо
прафски опус обухвата четрнаест или петнаест томова монографија,
студија, биографија, дубровачких цртица и збирки архивске грађе.
Из тих дела извире јединствена мисао и исти методолошки поступак.
Она зато представљају нераскидиву целину. Ако би требало издво
јити његова најбоља дела, мислим да би то биле студије о дубровач
ком поморству, јединству балканског и медитеранског подручја и
његови Дубровачки портрети, јер је у њима постигао пуну меру
својих схватања и богатство идеја.
Ј. Тадић није изложио ни систем својих идеја; он се уопште
клонио свеобухватних тврдњи, општих закључака, оштрих судова. Ње
гова мисао се излива мирним токовима и уобличује из рада у рад,
али је о посебном имао сва знања која воде општем суду и зато овај,
иако неисказан, извире из сваког његовог дела. Он је то остварио по
себним методолошким поступком којим је, бар у савременој српској
историографији, утро нове путеве истраживања.
Прво обележје тог поступка је истраживање чистих чињеница.
На тај начин је желео да отклони лажне драперије којима су ро
мантичари китили своје списе, клерикално пренемагање (треба по
тражити шта је писао у Дубровачким портретима о „светости” ду
бровачке цркве у ХVI веку), историјске полуистине и лажи изрече
не у име неког вишег циља. „Верујемо ... — писао је Тадић у својој
полемици с Аујом Војновићем — да Дубровник неће нимало изгу
10 Тома Поповић
бити ако већ једном престанемо да у сваком догађају из његове про

шлости гледамо нешто необична и тајанствена, јер у његовој исто
рији има и сувише праве и истинске снаге и величине, која се и ар
хивском грађом даде доказати, а да би му слава помрачила кад би
смо чак и сасвим сухо преписивали оно што се у његовом архиву
налази.”
Своју слику света.Тадић је почео да ствара у дубровачком ар
хиву. Треба ући у тај архив па видети каквим је мукама био изло
жен! Један догађај, једна личност, рад неке институције, деловање
појединих економских чинилаца, саобраћај на поједином трговач
ком путу, утопљени у многе канцеларијске формуле — наговештени
су оскудним чиниоцима. Мозаик се ту гради од безброја ситних ка
менчића који су наизглед сви исти, али, сложени, дају линије јасно
оцртане; њихов колорит је бујан, с богатим преливима боја; ткиво
у које су утиснути држи се чврсто и трајно. Из тог тешко ухватљи
вог света архивских докумената — одлука дубровачких већа, вла
диних упутстава, извештаја, из формом угушених аката Канцелари
је и Нотаријата, из тестамената, уговора, трговачке преписке, из
судских списа – Тадић је мозаику који је градио успевао да улије
поузданост традње коју је тешко поновити. Да би ишчупао из тог ар
хива једну појединост, утврдио пословање једне трговачке куће, од
редио стварне могућности дубровачке морнарице или оживео неки
лик, било му је понекад потребно да прикупи, упореди, сабере сто
тине па и хиљаде докумената. И он их је сакупљао деценијама, упор
ношћу утолико већом уколико је проблем који је требало решити
био замршенији. Али, кад би тај посао једном био завршен, чиње
нице које би изложио постајале су сигурне у свом суду; докази ту
никада не недостају, реч постаје коначна као математичка формула.
Збир чињеница слагао је, затим, у пире оквире, нижући их
некад (на пример: Јевреји у Дубровнику до половине XVII столећа
или Промет путника у старом Дубровнику) једну за другом упро
шћеним хронолошким редом, или је образовао од њих шире синте
тичке приказе (нпр.: Историја Дубровника у Историји народа Ју
гославије, I–II). Али, без обзира на поступак који би применио, он
је две или више чињеница успевао да повеже чврстим нитима свог
закључивања. Овакав метод му је дозвољавао да и из легенди извуче
њихов прави смисао (пр.: старе дубровачке легенде о Миху Праца
ту) или да бројеве ограничи историјским оквирима и постави их у
релативан однос према њима. Извесне чињенице, посебно оне из тр
говачких и уопште привредних послова, Тадић је потвргавао посеб
ном систему мерења. На то је био принуђен због ограниченог домета
дубровачке архивске грађе. Његова Организација дубровачког по
диорства у ХVI веку у том погледу је веома инструктиван пример.
Утврдио је, прво, стварне чињенице о броју, носивости и типовима
дубровачких бродова, организацију поморске службе и основне
правце саобраћаја; затим је, архивском грађом других економских
области, нарочито грађом о трговини и осигурању, ставио те чиње
In Memoriam |||
нице у релативан однос према могућностима и потребама поморског

саобраћаја одређене епохе. Тако је створио слику која је, поуздана у
детаљима, веродостојна и као целина.
Тадић је однеговао свој стил са искључивом намером да што
прецизније изрази материју коју је излагао. Он не открива колебања
своје душе, стваралачке немире, скривене мисли, детаље своје лич
ности. Његов говор је конкретан, изражајна средства су му строга.
Међутим, овај привид упрошћености ипак крије у себи снагу из
раза, гони на размишљање; човек га прихвата без страха да ће се
сударити са неумереношћу, да ће га изненадити нека недовољно
образложена мисао или неочекивани суд. То је један од разлога што
је стекао толико ученика да је могуће говорити о његовој школи.
Можда ће током времена отпасти нешто из његовог дела, али
ће његове основе остати трајно уткане у српску историографију.
Због њих је, усуђујем се да кажем држећи се његових сопствених на
чела, Тадић, у овом веку, један од четири или пет најкориснијих
трудбеника на овом послу.
Тома ПОПОВИН
I ИСТОРИЈА ДУБРОВНИКА ДО ПОЛОВИНЕ XV ВЕКА“)
1. Оснивање Дубровника
ПРЕМА старој локалној традицији Дубровник су основале избегли
це из римског града Епидаурума који је лежао у близини или на ме
сту данашњег Цавтата. Порушили су га, наводно, удружени Авари и
Словени око 614. године, а његове становнике поубијали и заробили,
уколико се нису разбежали. Причало се доцније да су управо ови
последњи основали малено насеље Рагусиум (Дубровник), десетак
километара северозападно.
Прве поуздане вести о Дубровнику имамо тек из половине X
века, а записао ихје византијски цар – писац Константин Порфиро
генит око 949. године. Од њега знамо да су Арабљани нападали Ду
бровник и да му је, као византијском граду, дошла у помоћ царска
флота која га је ослободила вишемесечне опсаде (868). У Порфиро
генитово време то је био малени град који се тек био проширио и
увећао приливом нових становника, вероватно привучених његовим
економским развитком.
Цар писац је први споменуо локалну традицију о римском по
реклу његових првих становника и довео их у сродничке везе с не
ким Дубровчанима свога времена. Међутим на сличне приче о по
станку средњовековних градова наилази се и на другим странама.
Довољно је само ако се укаже на неколико случајева. За Венецију,
на пример, тврди се да су је основали избеглице са италског копна
пошто су половином V века Хуни порушили Аквилеју и неке друге
римске градове на копну. У новије време, међутим, утврђено је да
су на лагунама у венетској области континуирано постојала насеља
од античких времена до у средњи век. Према томе, на месту да
нашње Венеције вероватно је било римских насеља и пре провале
варвара на крају старога века. На сличан начин су објашњавали
развитак свога града и становници, нарочито племићи, средњовеков
* Ова студија која је нађена у заоставштини пок. проф. др Јорја Тадића
и коју је редакцији Историјског часописа љубазно уступила његова супруга,
Aоубила Тадић, представља увод у издање трговачке књиге браће Кабожића
које је Ј. Тадић припремао у заједници с проф. др Десанком Ковачевић-Којић
за публикације Центра за историјска истраживања (Париз).
14 Јорјо Тадић
ног Сплита, на далматинској обали. Тврдили су да се део римских

избеглица из суседне Салоне, коју су Авари и Словени порушили,
изгледа исте године када и Епидаурум, склонили у велику палату
цара Диоклецијана, што је онда допринело развитку и формирању
града Сплита. Сличних примера има још у средњем веку, јер су и по
јединци и читави градови волели да се поносе тобожњим римским
пореклом. Али у многим случајевима није се радило о оснивању са
свим нових градова, већ само о доласку избеглица у насеља која су
већ од раније постојала. Биће да је тако било и с неким Епидаврани
ма који су се били негде склонили за трајања аварско-словенске опа
сности, па се после вратили и прешли да живе у Рагусиум који је
већ од раније постојао. То је могло да остане у живом сећању и у за
писима његових доцнијих становника који су, онда, даље причали
како су сви они одреда потомци старих Римљана, а њихов град, мада
нов, ипак продужење Епидаурума.
Тако је, вероватно, настала прича о постанку средњовековног
Рагусиума, чије се име, у новије време, доводи у везу са старим Или
рима који су онде живели пре Грка и Римљана. А стари аналисти
причају даље да се малени Ратусиум, када се увећао приливом нових
досељеника, већином словенских, проширио и на једно друго сасвим
мало насеље у својој непосредној близини. За то насеље кажу да се
називало Дубровник, а по његовом имену закључују да је очито
било насељено Словенима; Дубровник у словенском језику означа
ва насеље које се налази у дубрави, то јесте, у маленој шуми. Ова
два суседна насеља, прича се, временом су се ширила и коначно се
стопила у једно. Тада се и ново насеље назвало Рагусиум, док су Сло
вени на свом језику и стари Рагусиум називали Дубровником. По
тврда за то се налази у најстаријој сачуваној повељи писаној срп
ским језиком и ћирилицом 1186. годние, у којој се становници овога
града називају „Дубровчани", што је доказ да се већ тада овај град
на словенском језику називао Дубровник. А доцније, све до данас,
романски и остали страни језици знају за Рагусиум, док га је сло
венско становништво на целом Балканском полуострву увек нази
вало само Дубровник.
2 Први векови Дубровника

Већ од раније, а нарочито у току Х века, веће италијанске луке
на Јадранском мору све јаче су се повезивале са Средњим истоком.
Преко њих су и друге западне земље успостављале и одржавале
своју трговину с Левантом. У томе је прво место заузимала Венеција,
а главни морски пут за Исток водио је уз саму далматинску обалу.
При томе су њени градови и острва послужили за упоришта и као
заштита саобраћаја (navigation), а и да посредују између мора и
свог балканског залеђа. Ово је било богато разним сировинама, као
и радном снагом која се и доцније столећима износила на медите
Историја Дубровника до половине XV века 15
ранске тргове робља. Мора да је све то врло рано утицало на разви

так далматинских градова, у првом реду на њихову привреду и дру
штвене односе.
Међу свим градовима Дубровник је заузимао једно од првих
места. За све време је припадао Византијском Царству, али се ова
власт често није много осећала у њему. Нарочито не у време када су
Византијци били заузети на другој страни, специјално у борбама с
Арабљанима, доцније с Норманима. Ови последњи почињу у XI веку
да их узнемиравају из Јужне Италије и да угрожавају византијске
поседе не само у Италији већ и на Јонском и Јадранском мору, а по
кушавали су чак да се учврсте у Албанији и северној Грчкој. Због
тога су Византијци често били у рату с њима, учему их је више пута
подржавала и Венеција, која се стално плашила да Нормани не би
ојачали и затим пресекли пут из Јадранског мора на Исток.
Поред ова три главна такмаца за превласт над Јадранским мо
рем јавља се од последњих година XI века још један. То је била
Угарска која је, најпре, запосела делове хрватске државе у подручју
реке Драве и Саве, а онда и оне на средњем и северном приморју.
Отада Угарска непосредно или преко хрватских великашких поро
дица спречава Венецију да се учврсти у далматинским градовима и
на острвима, подстиче њихов отпор и ступа понекад у отворени рат
с Млечанима. Али, како се ово догађало скоро искључиво у север
ном и средњем далматинском приморју, то је Дубровник остајао по
страни од тога.
Са много више интереса Дубровчани су пратили борбе за пре
власт у јужном делу Јадранског мора и на Јонском мору. Редовно
су се држали својих византијских господара док су ови могли да их
заштите, али када су у борби с Норманима Византијци били поти
снути или се више ангажовали у догађајима на Аеванту, што је до
водило до њиховог повлачења или дезинтересовања за Јадранско
море, Дубровчани се нису приклањали Венецији, византијском са
везнику, нити су од ње тражили помоћ и заштиту. Они су се, напро
тив, у свим таквим случајевима радије обраћали Норманима чију
су врховну власт више пута признавали (1081—1085, 1172, 1189—1190
и на преласку из XII у XIII век). То су радили, вероватно, зато што
су због трговине с Јужном Италијом 3. i доста повезани с Норма
нима, а и зато што је евентуална превласт Венеције могла да угро
жава њихове интересе. У првом реду могли су бити у питању дубро
вачка поморска трговина и организација градске управе, у којој су,
изгледа, Дубровчани уживали извесну аутономију унутар Византиј
скога Царства. На слично супротстављање Млечани су наилазили
и у другим далматинским градовима, у којима су покушавали или
успевали да владају. У тим градовима су скоро стално избијали не
мири и буне против њих, па су уз помоћ Мађара и Хрвата понекад
успевали да им се одупру или чак ослободе. Тако се и Дубровник
стално опирао Венецији док је имао коме да се обрати за зашти
ту и помоћ. Али првих година XIII века Млетачка Република је оста
ла на Јадранском мору, а и на обалама Балкана, једина јака сила.

То је било у време када су крсташи освојили Цариград и основали
Аатинско царство на рушевинама Византијског (1204. године), а
Млечани присвојили све важније луке и острва од Босфора до Задра.
Тада се Дубровник нашао сам пред моћном Венецијом, а истовре
мено угрожаван од нове српске државе на својим копненим грани
цама. Мален и препуштен себи, нашао је најбоље и једино решење
да се стави под заштиту Млечана (1205), које је онда признавао за
своје једине господаре до 1358. године.
Венецију су у Дубровнику представљали кнезови, бирани из ре
дова млетачког патрицијата, обично сваке две године. С њима су у
управљању градом сарађивали чланови угледних породица дубровач
ких. Ови су и раније управљали прадом, нарочито у време када је Ду
бровник стајао под врховном влашћу Нормана. Можда је управо то
и утицало на водеће људе Дубровника да се радо приклањају Норма
нима, који су их, изгледа, пуштали да сами воде послове свога трада,
што Млечани нису дозвољавали. А и мењање врховног господара до
приносило је јачању политичке улоге појединих дубровачких патри
пија, који се као племићи (nobiles) први пут помињу у једном доку
менту из 1023. године.
Када су први млетачки кнезови покушали да ограниче утицај
самих Дубровчана, то јест оних имућних и угледних међу њима,
дошло је до отвореног сукоба и Млечани су устукнули. Друкчије није
ни могло да буде; горњи слој Дубровчана био је већ довољно јак да
пружи отпор млетачкој власти. Отада њихови представници учествују
у раду три општинска већа — Малог, Великог и Умољених (сената)
— која су у сарадњи с кнезом Млечанином водили послове комуна.
У то време је Дубровник добио и свој устав, статут (1272), у коме су
кодификовани дотадањи правни прописи и обичаји.
3. Друштво
Пошто су у првој половини XIII века сређени односи између
Венеције и Дубровчана, даљи период млетачког врховништва проте
као је без већих спорова. Млечани су имали свога представника као
comes-а на челу дубровачке комуне, преко којега су могли да пазе да
не би нечим били повређени њихови политички и економски интере
си. Све остало су препуштали оном водећем слоју Дубровчана који
је у сагласности с соmes-ом водио све послове комуне. Али су Дубров
чани постепено смањивали његов утицај и власт, тако да се с правом
добија утисак да су они сами водили свој град. При томе су, наравно,
до утицаја и власти долазиле само имућне и угледне породице, од ко
јих су се неке већ раније биле истакле и одвојиле од осталих Дубров
чана, и већ онда давале људе који су стајали на челу комуне или у
њој вршили важне функције. Тако се постепено формирало дубро
вачко племство, заправо патрицијат. Тај процес се завршио почетком
ХIV века, када је негде после 1332. Велико веће решило да његовим
чланом може бити једино онај чији су пређи седели или сам седи у
том већу, па су према томе само такви сматрани дубровачком власте.
дом. Отада па до пропасти Дубровачке републике (1808) патрицијат
је остао сасвим затворена класа, заправо политичка и друштвена ка
ста, у коју се никако није могло ући. Тек после великог земљотреса
1667, када се број пунолетне мушке властеле био свео на неколико де
сетина, примљено је у њихове редове десетак богатих дубровачких
грађанских породица. Раније, почетком ХV века, број све мушке вла
стеле је износио око 500, а касније чак и мање.
Властела је у Дубровнику била носилац целокупне привреде а
уз цркву и највећи земљопоседник. У својим рукама је држала најве
ћи део трговине, поморства, кредитних послова, грађевинских тере
на у граду, а улагала је свој новац у занатска, касније мануфактурна
предузећа, у гајење стоке и у разне друге послове. Према томе, имала
је, као прави патрицијат, карактеристике и феудалаца и нове грађан
ске класе која се тада јављала у Европи.
Остало становништво дубровачке комуне било је такође дру
штвено подељено према својој имовини и занимању. И процес њихо
вог раздвајања и раслојавања био је нарочито убрзан у току XIII
века и завршио се такође у XIV веку. Тада су се имућније породице
сасвим одвојиле од осталог народа (populus) и формирале слој гра
ћaнa (cives). Ови су по својој економској делатности и снази били
равни патрицијату, неки чак и јачи од њега. Нико између њих, као
ни између властеле, није смео да буде занатлија илитрговац на мало,
и нико од њих није имао нека политичка права; грађани су стално
остали на граници између властеле и обичног народа.
У дубровачкој комуни, доцније републици, највише је било се
љака. Они су живели на територији изван града Дубровника, која се
у XIV веку и у прве три деценије XV века знатно увећала. На старој
територији, оној ближе граду, сељаци су били слободни, а земљу су
обрађивали као колони на основу приватно-правних уговора с њеним
власницима. На територији која је касније стечена, скоро сви су били
неслободни, а господарима земље коју су обрађивали и уз коју су
били везани давали су одређени део плодова и поклона, као и бесплат
ну радну снагу за тачно утврђен број надница.
Ови различити аграрни односи су одговарали дубровачкој при
вреди и интересима богатих слојева Дубровчана. Из редова колона
било је увек довољно слободних људи које се могло да користи за по
требе других грана привреде, нарочито за поморство, трговину и за
натство, док
сељака да
је у селима нешто даље од трада увек остајало довољно
Bativi,све бројније поседе властеле. Међутим, када се
привреда Дубровника јаче развила, то јесте до краја XIV века даље,
долазило је до промена и у положају неслободних сељака. Како ве
ћини дубровачке властеле аграрна рента није била једини, а ни глав
ни извор прихода, то су својим кметовима давали више слободе. А
капиталистичке форме привреде које су продирале у Дубровник пру
жале су кметовима прилике да стичу новац и мимо земљорадње, да
економски јачају и да се бар неки чланови њихових породица посте

пено ослобађају кметске потчињености и личне зависности. Тако се
сељачка радна снага могла да употреби на другим странама и на
различите начине. То је било неопходно потребно Дубровнику који
је од краја XIV века нагло и врло живо развијао све гране своје при
вреде.
До почетка XIV века било је у Дубровнику доста робова, а још
више оних које су доводили из балканских земаља, у првом реду из
Босне, да их на дубровачком тргу продају. Изгледа да се при томе
радило о једној важној грани балканске трговине која се вековима
водила преко Дубровника и осталих далматинских градова, чије је
становништво доста користило радну снагу робова. Међутим, с интен
зивнијим развитком градске привреде и увођењем капиталистичких
форми престајала је потреба за њима, па је већ у првој половини XIV
века трговина робљем знатно ослабила, а 1416. је и званично забра
њена, мада тиме није и сасвим престала.
4. Прекоморске везе
У XII векуДубровник је важан трговачки центар који је стицао
све већи значај захваљујући јачању поморске трговине на Јадран
ском мору, а и уопште на Медитерану. На његов економски развитак
истовремено су утицали, скоро исто толико, формирање српске и бо
санске државе у његовом суседству и њихов економски напредак који
језатим уследио.
Између једног дела Балканског полуострва и Медитерана, у
првом реду Италије, дакле између два света са различитом економи
ком, улогу посредника је преузимао Дубровник, Мора да су његови
становници то радили и раније, али су били нарочито активни од XII
века даље. Тада су се дефинитивно укључили у ону велику трговину
између Истока и Запада којој су главни путеви водили кроз Јадран
ско и Јонско море.
Прве вести о дубровачком поморству уопште датирају из 1Х
века, а односе се на учествовање Дубровчана у неким војним акција
ма Византинаца против Арабљана, као и у онима Нормана против Ви
зантијског Царства. Међутим прве писане вести о дубровачкој трго
вини на мору потичу тек из половине XII века.
Најстарије сачуване повеље односе се на везе Дубровника с оба
лама јужне и средње Италије које леже напрама њему и до којих се
из Далмације одувек лако стизало. Ту пловидбу олакшавају, међу
осталим, и главни ветрови који дувају на Јадранском мору, тако да
се растојање између две обале може да пређе без већих сметњи у току
једног дана. Дубровчане, као и остале далматинце, привлачило је
онамо обиље пшенице и других аграрних производа у чему су увек
много оскудевали, а у ранијим вековима то су биле области привред
но, политички и културно важније од неких других делова Италије.
Са Балкана су Дубровчани извозили стоку, коже, вуну, крзна, дрво,
Историја Дубровника до половине XV века po
мед, восак, сир и слично, а особито много робова. Своје економске

односе с неким областима Италије Дубровник је регулисао писменим
споразумима и трговинским уговорима који се у оригиналу сада чу
вају у Дубровачком архиву. Њихова садржина и духу коме су састав
љани упућују на трговинске везе које су већ од раније постојале изме
bу две јадранске обале. Ови документи су, као што се у једном од
њих наглашава, само фиксирали већ постојеће стање између њих у
погледу личне и имовинске безбедности, посебно лучких привилегија
и обостраних царинских олакшица. Први такав уговор је био склоп
љен 1148. између Дубровника и Молфете, у Апулији. Педесет година
касније, у јулу и августу 1199, изјавили су представници Фана и Ан
коне као и Дубровника да једни другима гарантују личну и имовин
ску сигурност на своме подручју. Сличне уговоре је Дубровник за
тим склопио с лукама Монополи и Бари (1201), Термоли (1203) и
Bisceglie (1211), а већ раније с Пизом (1169), док је 1188. с луком Ро
вињом у Истри обновио ранији споразум о „вечном миру”. Сви ови
градови у Италији и у Истри били су у оно време концентрисани око
својих малених лука, што се и данас може да констатује, и у томе су
били једнаки Дубровнику који онда, судећи по површини коју је за
премао, није могао да има више од 2.000 становника. Осам поменутих
уговора показује на правце кретања дубровачке трговине у XII веку,
као и на луке и области до којих су пословни људи Дубровника онда
били допрли и за које су се интересовали. С друге стране, они указују
и на италијанске градове који су били заинтересовани за трговинске
везе с Дубровником. У том погледу су посебно карактеристични уго
вори с Пизом, Анконом и Ровињом. У време склапања уговора Пиза
је била у сукобу с Венецијом због трговинске конкуренције у Визан
тијском Царству, па су се њихови сукоби и непријатељства преноси
ди и на друга подручја Медитерана. Потписујући овај уговор, Ду
бровчани су се стављали на страну Пизе, чиме су још једном пока
зали да зазиру од Млечана и да их се боје. Пошто су уредили своје
односе с Анконом и Фаном, у Маркама, могли су да се целом том
облашћу служе за своје везе с плодним равницама Ромање и Емилије,
одакле су се такође понекад снабдевали житом. А преко Анконе су
путеви водили у Тоскану и Умбрију, као и у правцу севера, дакле у
подручја која су баш тада преузимала у привреди и култури Италије
водећу улогу. Све ове области су у привредном развитку Апенинског
полуострва, управо преко Анконе и осталих лука Марке, одржавале
везе с Јадранским морем и даље с Истоком. Међутим, успостављање
директних веза с тим деловима Италије ишло је на штету Венеције,
која је врло рано покушавала да држи у својим рукама трговину
Истока са средњом и северном Италијом. Подржавајући управо ове
економске и пријатељске односе Дубровчани су, вероватно, желели
да се ослободе притиска и монопола Венеције. Карактеристично је,
међутим, да Венеција ни тада, а ни касније, није никаквим докумен
том гарантовала Дубровчанима било какве привилегије у својој ре
публици нити је с њима склопила неки уговор економског карактера.
Они, наравно, нису избегавали Венецију, а Млечани их, вероватно,

нису издвајали од осталих византијских поданика, али је значајно да
их нису ни посебно заштићивали или привилегисали. Биће да су их
лепше пазили у моментима бољих политичких односа с Византијом
или када су сами желели да их привуку на своју страну, као 1172,
када су за време рата с Византијцима једно кратко време били ста
вили Дубровник под своју врховну власт.
5 Србија и Босна
Некако у исто време, док су склапали трговинске споразуме и
уговоре с неколико италијанских лука, Дубровчани су били приси
љени да поклањају велику пажњу догађајима у својој непосредној
близини. Ту су се крајем XII века формирале две државе: Србија
и Босна
а) Србија до 1459.
Србија је у оно време захватала приморје између Дрима до бли
зу ушћа Цетине, а у унутрашњости сву територију између две линије
које од ових река иду у правцу североистока и допиру до подручја
горњег и средњег тока Мораве (у Србији). Према томе је српска др
жава тада захватала данашње јужнодалматинско приморје, Херцего
вину, Црну Гору, југозападну Србију и северну Албанију, дакле, про
стране, већином планинске области у залеђу Дубровника и приморја
јужније од њега. Пошто је њен владар, велики жупан Стеван Нема
ња (1169–1196), ујединио дотада разједињене српске области и фор
мирао државу, прешао је на освајања неких прадова на самом при
морју. Успео је да заузме Скадар и градове у његовој области, затим
Бар, Будву и Котор (1185), али није успео да освоји и Дубровник.
Над Дубровником су тада врховну власт држали, а вероватно га и
штитили, Нормани из јужне Италије. Ратовање Немање против ду
бровника завршено је потписом мировног уговора, којим је дубров
чанима била загарантована неповредивост територије, као и сигур
ност и слобода троговине по српској држави (1186).
Долазило је, наравно, и доцније до повремених сукоба између
Дубровчана и Срба, чак и до правих ратова, али то је било ретко и
краткотрајно. Иначе, за пуна два и по века они су били у сталним,
живим и многоструким везама које су утипцале врло повољно на даљи
развитак Дубровника, као и Србије. Захваљујући овим везама, а и
своме географском положају, дубровачка област је са земљама у ко
јима су живели Срби чинила у средњем веку, а и до новијег времена,
једну географску, етничку, језичку и економску, а делимично и кул
турну целину.
поредо с јачањем и ширењем српске државе, јачале су и еко
номске везе Дубровника с њоме. Зато је потребно упознати, бар у
кратким цртама, развитак Србије од почетка XIII до прве половине

ХV века, а тако исто и Босне. И ова се земља у то време формирала
као засебна држава, а од прве половине XIV века постала је и непо
средни сусед дубровачке комуне, доцније републике.
Два сина и два унука Стевана Немање, који су владали Србијом
од 1196. до 1243. године, успели су да очувају територију и независ
ност своје земље, мада су морали да воде борбе с неколико својих
суседа. А од 1243, када је завладао краљ Урош I (1243—1276), трећи
Немањин унук, Србија је почела да јача. Тада су прорадили неки
рудници који су краљу доносили велике користи, а оживела је и
њена спољна трговина, у којој су Дубровчани играли видну улогу.
За његовог сина Милутина (1282—1321) Србија је постала друга
сила на Балканском полуострву. Пружала се од Ниша и реке Струме,
на истоку, до ушћа реке Цетине, у Далмацији, док је на северу гра
ница ишла Савом и Дунавом, а на југу је држала сву северну Алба
нију. Њена војна снага и врло активна политичка улога заснивале
су се на снажном и наглом економском развитку. Земља је имала
развијену земљорадњу и сточарство, али главно њено богатство су
представљали многобројни рудници сребра, олова и других метала.
Око рудника су се стварале колоније закупаца, трговаца, занатлија и
других пословних људи, јер су они много привлачили становнике
приморских градова, у првом реду оне из Дубровника и Котора, а до
лазило је и доста Талијана. Велике количине руда су се извозиле на
јадранско приморје, и даље за Италију, одакле се истим путем уво
зила западна роба, највише текстилна, нарочито ликсузна. Посред
ничку улогу у тој трговини постепено су све више преузимали Ду
бровчани.
За владавине цара Душана (1331—1355), унука краља Милути
на, српска држава је проширила своје границе на сву Македонију
и Албанију, на северну и средњу Грчку, па је постала највећа и нај
јача сила на Балканском полуострву. Душан је имао амбиције да ње
гова држава наследи и у свему замени Византијско Царство, па се
и прогласио за цара (1345). У основи и ових политичких догађаја
стајао је веома значајан економски напредак српских земаља у првој
половини XIV века. За време своје владавине Душан се врло лепо од
носио према Дубровнику и његовим људима, па им је уступио и један
део српске територије, полуострво Пељешац с градом Стоном (1333).
После његове смрти одједном је ослабила централна власт за
време његовог младог сина Уроша (1355—1371). Тада се, у ствари,
Србија поделила у неколико већих области којима су скоро потпуно
независно владали моћни феудалци. То је било доба када су Турци
увелико нападали разне балканске земље и потпуно се у њима учвр
шћивали. Међутим, унутрашња слабост Србије и турска опасност
нису много утицали на њену привреду. Аграрна производња је и тада
била јака, а тако исто и сточарство, али најважнија грана привреде,
нарочито за спољно тржиште, остало је и даље рударство. Оно је кра
јем XIV и у првој половини XV века давало дотад највеће количине
сребра и олова. Такву структуру задржала је привреда Србије и до

цније, све до потпуног пада државе под турску власт (1459).
б) Култура Србије
Од последњих година XII века политички и економски успон
српске државе био је праћен културним напорима и напретком. Исти
на, све је то било доста скромно и полагано, колико је дозвољавало
и могло да уради једно заостало друштво земљорадника и сточара.
Српске земље су остале такве до губитка своје самосталности, али
су ипак успеле да за то време створе дела од велике и трајне култур
не вредности.
У том свом раду Србија је стајала под јаким утицајем својих
византијских суседа, са којима је била везана верски, а неколико ве
кова и политички. Али византијски културни утицаји нису допирали
до Срба само из источних праваца, директно и непосредно из Визан
тије, већ и са југозапада, из јужне Италије, која је дуго живела и раз
вијала се у политичкој и културној сфери хеленског, доцније визан
тијског света. Посредничку улогу у томе играло је приморје око Ду
бровника и јужније од њега. Није тачно, према томе, византијско
српске културне везе тражити и испитивати искључиво на линији
која је из Цариграда или Солуна директно водила у српске земље.
Византинци су стално вршили утицај на верски живот и вер
ску мисао Срба, на њихову црквену организацију, књижевност, умет
ност, право и администрацију, на многе обичаје и уопште на цело
купни културни живот њихов. Мада су ови утицаји били врло јаки,
понекад и непосредни, ипак нису успели да се сасвим наметну срп
ском друштву. Њима су се, у првом реду, супротстављали или их убла
жавали национална култура једног света заосталог и етнички сасвим
различитог, као и утицаји које су Срби примали са Запада, опет по
средством јадранског приморја.
Са Занада су им стизали разни литерарни утицаји из римске,
француске и талијанске књижевности и уметности, као и извесна
научна знања, па пример медицинска. Неколико величанствених
црквених грађевина од краја XII века даље изпрађено је под утица
јем архитектуре приморја, на коју је утицала јужна Италија и Фран
цуска, специјално у епоси романичког стила. Илуминирање рукопи
са чак и па старосрпском језику стајало је у вези с истородном ве
штином јужне Италије, а преко ње, изгледа, и Предњег Истока. Стал
ни и свакодневни контакт унутрашњих делова српских земаља с ја
дранским приморјем, на коме су већином живели католици, морали
су утицати на живот, обичаје и схватања народа, али – наравно –
све те елементе нисмо у могућности да данас утврдимо и у детаљима
иСпитаМО.
Најлепши и најбоље очувани споменици средњовековне српске
културе јесу манастири и цркве расуте по целој земљи. Било их је у
време политичког и економског процвата државе на стотине. У њима
се до данас сачувало огромно уметничко благо у фреско сликама ко

јима су испуњени сви зидови пркава. Многе од ових слика представ
љају уметничка дела од изузетне естетске вредности, од којих су нека
достигла највиши домет у европској уметности свога времена.
Целокупан културни рад у Србији, нарочито изградња њених
манастира и цркава, у најужој су вези с политичким успоном и с
економским снажењем саме државе. Потребно је специјално подвући
њено економско богатство, црпено у првом реду из рудног блага, које
је омогућило да се од половине XIII века, а нарочито за владавине
краља Милутина (1282—1321), изгради велики број већих и мањих
црквених грађевина. Ово богатство је добрим делом зависило и од
економских односа Србије са спољним светом, нарочито од њене тр
говине с Дубровником и приморјем, а преко њих с Италијом.
У првим декадама ХV века, за време деспота Стефана Лазареви
ћа (1389—1427) и Ђурђа Бранковића (1427—1456), српска држава
била је под врховном влашћу Турске и изложена сталним упадима
и пљачкању њених чета. Ипак је тада доживела један од најлепших
периода свог економског, специјално трговинског напретка, а исто
времено је достигла и највећу експлоатацију рудника. То је време
када се и у српском друштву осећала активност грађанске класе, када
се развијала књижевност и писменост уопште, сликарство, архитек
тура и музика, и када културни живот у Србији уопште доживљава
свој најјачи успон.
Тада је активност пословних људи у Србији и Босни, посебно
Дубровчана, била најјача. Онамо су пошли и Кабожићи. Један брат
је неколико година провео у Србији, па је имао прилике да се упозна
и повеже не само с економским, већ и с културним животом Срба у
почетку ХV века. Можда је онде неко време живео и други брат. У
сваком случају Кабожићи су баш тада из Дубровника организовали
и дуго времена одржавали јаке пословне везе с важним центрима
српске и босанске државе, па су својим радом и они доприносили ја
чању српске привреде, а тиме и културе.
ц) Б о с на
Од XII века даље изграђивала се и Босна као држава. Прве ва
жније вести о њој потичу с краја тога века, када је њоме владао бан
Кулин, савременик Стевана Немање. У Дубровнику се чува засад нај
старија повеља писана српским језиком и ћирилицом којом је Кулин
дозволио Дубровчанима да слободно тргују по његовој земљи (1189),
као што им је то и Немања био загарантовао три године раније. Али,
прошло је више од једног века пре него је босанска држава ојачала
и представљала неку снагу. У току ХIII века она је често била напа
дана од Угарске и католичке цркве као херетичка земља у којој се
слободно ширила секта богумила. Пошто се изменила политичка си
туација у суседству Босне, крајем XIII и у почетку XIV века, дошло
је и до јачања саме босанске државе. У XIV веку се она проширила
главнога трга или у засебним улицама а на челу њихових колонија

стајали су угледни људи, обично властела. У неким местима су имали
и своје сталне конзуле, као и своје католичке цркве и свештенике.
Стајали су у вези с дубровачком владом која је стално водила кон
тролу над њима, а давала им је упутства како да се држе према др
жавним властима и домаћим људима, као и у својим пословима и при
ватном животу. Штитила их је пред српским и босанским владари
ма и осталим властима, и будно пазила да се не би крњиле њихове
привилегије. Спорове међу Дубровчанима пресуђивали су судије које
је дубровачка влада бирала између чланова колоније, а теже случа
јеве је она решавала у Дубровнику. Иначе, дубровачке колоније у
Србији и Босни имале су положај аутономних заједница које нису
у свему потпадале под домаће законе и уживале су извесна права
екстериторијалности.“
Главно занимање ових Дубровчана била је трговина. Већи део
спољне, а делом и локалне трговине био је у њиховим рукама или се
водио с њиховим посредством. Домаће сировине и производе највише
су преносили на приморје, и то у Дубровник, а одатле и у прекомор
ске земље. Истим путем увозили су занатску и мануфактурну -
мирођије и друго са приморја и Запада. Поред њих било је ту и дру

гих људи са приморја, као и из неких италијанских градова, али зна
чај Дубровчана далеко је превазилазио све остале. Они су били нај
бројнији, економски најјачи, с најбоље организованим пословањем
и са врло добрим везама на Западу, а усто су скоро непрекидно и врло
дуго пословали у свим већим центрима српскихземаља. Етничка и је
зичка заједница њихова с народом тих области мора да је олакшава
ла и доприносила јачању међусобних пословних веза.
Дубровник је заправо у почетку био романски град, али мора
да су Словени рано почели да се у њ усељавају. Очити доказ тога је
његово словенско име Дубровник које нам је познато од 1189. годи
не. Сва је прилика, међутим, да је оно и пре било познато међу њего
вим становницима, као и међу Словенима који су га са свих страна
окружавали. Баш из ових суседних области мора да су се сељаци не
престано досељавали, а временом и други, док су дубровачке имућне
и племићке породице и даље остајале романске. Али и оне су дошле
под јаки утицај словенске масе, која је већ у XIV веку, вероватно,
чинила четири петине становника Дубровника. То се може лепо за
кључити по богатим изворима са којима Дубровачки архив распо
лаже баш од првих година овога века. Иначе, већ пре тога било је и
властеоских породица по свом пореклу словенских, и то претежно из
српских области његова суседства.
Аубровчани су трговали у Србији и Босни, као уосталом и на
мору и у прекоморским земљама, или индивидуално или удружени у
трговачким компанијама. Индивидуалне трговачке радње и предузе
ћа били су власништво појединаца или појединих породица, а води
ди су их Аично или власник појединац или неки члан породице. Он
је из седишта своје радње одржавао пословне везе с Дубровником,
као и с другим местима Србије и Босне, а понекад и Угарске.
У току ХIV века у Србији било је много таквих радњи поједи

наца, од којих су неке биле веома јаке и по уложеном новцу или
и по обиму свога пословања. То се нарочито односи на другу полови
ну XIV и на прву половину ХV века. Србија је тада пролазила кроз
један период живе економске активности, нарочито у спољној трго
вини, која се делимично може да прати кроз дубровачке изворе. У
то време се српска привреда јаче повезивала с економијама Италије
и уопште Запада које су управо тада наилазиле на извесне тешкоће.
Оне су доста оскудевале у неким сировинама које су им нудиле бал
канске земље, у којима су опет налазиле нова тржишта, преко по
требна њиховој развијеној занатској и мануфактурној производњи.
Све је то, на другој страни, давало подстрека развитку пољопривреде
и рударства Србије, мада политичке прилике, углавном услед војних
акција Турака, нису биле повољне за један миран и нормалан при
вредни живот. У Босни, међутим, ситуација је била нешто повољнија,
али за западни свет ова земља није имала онај економски значај, пре
ма томе ни интерес, који је имала Србија. Њена пољопривреда, суде
ћи по дубровачким изворима, била је доста слаба, с изузетком сто
чарства у источним и југоисточним областима. Зато је у Босни рудно
благо било најважнија роба која се извозила и за коју се Запад нај
више интересовао. Због тога су босански рудници онако много при
влачили Дубровчане који су били преузели у своје руке главни део
босанске извозне трговине. Слично је било и с њеном увозном трго
вином. Међутим, опет на основу дубровачких извора, ни ова грана
трговине није се могла да мери с увозном трговином Србије. Босна је
за њом заостајала економски, друштвено и културно, па је зато и увоз
разних предмета из Италије, првенствено текстилних и скупих, зао
стајао за увозом такве робе у Србији. Зато ни активност, а ни про
фити Дубровчана у Босни нису могли да буду равни онима у Србији.
Поред индивидуалних дубровачких трговаца у овим двема зе
мљама, који су располагали већом имовином и који су водили велику
трговину, било је и оних који су имали мале трговачке радње и који
су располагали доста скромном имовином. Неки су стално живели у
једном центру, првенствено поред рудника, док су се други скоро не
престано кретали између Дубровника и унутрашњости, као и по са
мој Србији и Босни. Они су трговали робом коју су у Дубровнику ку
новали или добијали на кредит, па је преносили у унутрашњост да је
продају за новац или дају у замену за сировине које су потом доно
сили у Дубровник. Многи од ових малих и покретних трговаца посло
вали су овако само у почетку, док нису стекли свој капитал и послов
не везе, па су настављали да тргују или у неком центру у унутрашњо
сти или у самом Дубровнику. Ових покретних трговаца било је међу
Дубровчанима увек доста, а задржали су се и у доцнијим вековима
пошто су Турци већ завладали балканским земљама.
Много је више било Дубровчана који су удружено пословали и
скланали разне врсте трговачких друштава; најобичнија форма је
била колеганција (collegantia). Један или више чланова друштва су
остајали у Дубровнику, док је један од ортака боравио и пословао

у неком месту Србије или Босне. Сваки је имао тачно фиксиране оба
везе и сви су стајали у међусобној вези. Рачунске књиге су водили и
једни и други, а понекад је било у уговору утврђено да ли онај члан
изван Дубровника може да даје робу на кредит за рачун д a II
до које суме. Улози у новцу или роби били су, понекад, једнаки, али
у већини случајева су били различити. Целокупна чиста зарада се по
правилу делила на једнаке делове, али понекад и у различитом разме
ру између члана у Дубровнику и онога који је пословао ван њега.
Обично је уговором утврђено да се најпре из масе извлаче уложени
новац и вредност робе, па се тек онда делила чиста добит, а у случају
неуспеха и губитак, док је потраживања од дужника преузимао или
један ортак или су и даље остајала заједничка.
У Дубровнику су често формирана трговачка друштва, у која су
понекад улагали доста новца и робе, али чешће и сасвим скромна фи
нансијска средства. Све се то обично помињало у склопљеним угово
рима о оснивању друштва. Понекад су оваква друштва склапана за
само једно путовање неког од ортака у Србију или у Босну и до ње
rовог повратка у Дубровник, а понекад на неколико месеци или не
колико година. По престанку трајања уговора друштво се растурало,
али се каткада и поново склапало на исти начин.
Постојала су и друштва између чланова једне породице. На њи
ховом челу је стајао отац, док су синови радили у Дубровнику или у
унутрашњости. Целокупно пословање оваквих друштава је било за
једничко, а тако исто и зарада. После очеве смрти имовина се поне
кад делила између мушких чланова породице, али се често даље за
државала у трговачком друштву и многа браћа су настављала да по
слују у равноправној заједници. Једно такво заједничко друштво било
је и оно браће Николе и Луке Кабожића, чије рачунске књиге објав
љујемо.
У неколико већих рудника и других места Србије и Босне по
стојале су велике трговачке куће неких дубровачких породица, међу
којима је било властеле и пучана. Неке од њих су се одржале у току
две-три генерације, а биле су понекад веће и значајније чак и од оних
њихових огранака који су пословали у самом Дубровнику. У Србији
и Босни Дубровчани су имали не само трговачке радње и магазине,
него и куће за становање, затим баште, винограде и друге земљишне
поседе, као и руднике или њихове делове. Већином су то били трговци
из редова богатијих и виших слојева дубровачких пучана, а неки и из
нижих слојева, па пошто би се обогатили баш трговином на Балкану
лазили су у виши грађански слој. Такве су биле три породице које
емо навести као карактеристичне примере.
IMогло би се навести јони сличних примера управо за последње
деценије XIV и за прву половину ХV века. После тога, пошто су све
балканске земље пале под турску власт, слични случајеви ишчезавају
и ретке су у њима велике трговачке куће Дубровчана. Они су тада
главну привредну активност скоро сву концентрисали у Дубровнику,
где су се унапред налазиле и њихове централе, док су на Балкану, то

јест у Турској, радили њихови агенти или филијале. Послови су се
водили према сталним директивама из Дубровника, где је обично
живео и радио власник односно главни ортак друштва, Било је и ра
није сличних случајева, али ретко пре друге половине XV века.
Исто тако, пре краја XV века Дубровчани су ретко имали веће
трговачке радње у Италији, мада су с неким њеним државама и гра
довима одржавали врло живе трговинске везе. У раније време су ову
трговину обично одржавали преко својих посредника или пословних
пријатеља у Италији који су скоро увек били Италијани. У томе су
доста били ангажовани и они Италијани који су стално или повреме
но живели у Дубровнику. Њих је било доста, и то су већином пред
ставници талијанских трговачких кућа, од којих су неке биле веома
познате и у свету. Неки од њих су стајали у директној вези са српским
и босанским привредним центрима и са њима пословали, и то или по
средством талијанских трговаца који су живели у Србији и Босни или
повремено онамо одлазили или, пак, посредством Дубровчана, Срба
и Босанаца, што је био чешћи случај. Међутим, после турских осва
јања Дубровчани су постепено преузели скоро сву трговину српских
земаља која се водила преко Дубровника са западним светом. Тек од
тридесетих година ХVI века у тој трговини учествују у све већем
броју јеврејски трговци, како у Турској, тако и они из Дубровника,
а уз њих почињу да се јављају трговци из саме Турске, муслимани и
хришћани.
После пропасти слободних српских држава дошло је и до дру
гих промена у организацији трговине између Дубровника, Балкана
и Медитерана. Раније су Дубровчани у разне послове са Србијом и
у мањој мери са Босном улагали већи део средстава са којима су рас
полагали за финансирање своје привредне делатности. Међутим, по
сле дефинитивне победе Турака на Балкану, али не само због тога,
дошло је до преоријентације и у ангажовању њихових финансијских
средстава. Отада у већој мери него раније подижу и развијају своје
поморство и поморску трговину. Зато од краја XV века постаје све
живља њихова посредничка улога у трговини између Истока и запад
них земаља, укључујући у то и Енглеску. То су биле активности које
Дубровчани раније нису познавали у толикој мери и за које су се
знатно мање интересовали. Број Дубровчана који су пословали на
Балкану у ХVI веку, изгледа, није био мањи него раније, али средства
која су улагали у ту трговину нису више достизала ранији проценат
у њиховим целокупним инвестицијама. Потребно је све ово имати у
виду да би се могао тачније оценити сав значај које су економске
везе Дубровника са српским земљама у средњем веку имале за њего
ву економику.
Потребно је подвући још једну важну карактеристику у тим од
носима. У српским земљама у средњем веку стално је пословало мно
го чланова дубровачке властеле, скоро у свим местима. Доцније, међу
тим, пошто су Турци завладали, мало је било дубровачке властеле на
Балкану, а само у два-три већа центра су пословале по једва-две њи
Историја Аvбровника до половине XV века 29
хове куће. Сви су се они тада повукли у Дубровник, а неки су прела

зили и у Италију. Од друге половине XV века у турске покрајине на
Балкану одлазили су само чланови нижих слојева дубровачког дру
штва, од којих су неки стицали и богатства, али ипак не више колико
раније у Србији и Босни. Зато су за више и богатије слојеве Дубров
чана српске земље престале да буду онај најважнији извор њихова
богаћења, као што су то биле у средњем веку.
Повезаност Дубровника са српским земљама које су га са свих
страна опкољавале није се састојала само у географској повезаности
и заједничкој етничкој припадности, већ и у чврстој заједници њихо
вих економских интереса. Дубровчани су били, као што смо указали,
веома активни чинилац у неким гранама привреде Србије и Босне, а
поред тога, они су својим радом и посредством својих колонија били
међусобно повезали и поједине крајеве српских земаља, као и неке
делове Балкана и Угарске. Тако су делови Балкана посредством Ду
бровчана били повезани са Западом, који је тим истим путем утицао
на њихов економски и друштвени развитак. И у то време веома зна
чајно за њихов даљи живот, када је и сам Запад изграђивао свој нови
економски систем, капитализам и постепено формирао своје ново
друштво. Неке сличне појаве могле су се видети тада и у Србији, која
је економски, друштвено и културно била одмакла испред других бал
канских земаља, али су даљи природни и логични процес њеног раз
витка прекинула турска освајања.
7. Дубровник и Медитеран
Мада је после четвртог Крсташког рата Дубровник дошао под
врховну власт Венеције 1205, ипак није прекидао своје везе с другим
лукама Италије. Млечани га у томе нису спречавали, већ су му чак
признали право да и с другим државама и градовима успоставља и
одржава економске односе, да с њима склапа трговачке споразуме,
али, наравно, у сагласности с млетачким представником који је као
comes стајао на челу дубровачке комуне. Овим правом су се Дубров
чани користили, па су у току ХIII века наставили да склапају разне
уговоре и да с италијанским градовима на Јадранском мору живо
тргују.
Од осамдесетих година XIII века, отприлике, почиње неколико
основних серија докумената Дубровачког архива које одлично по
мажу да се упозна политичка и економска активност Дубровчана у
току идућих неколико векова. На основу тога смо дали онај преглед
њихових односа са српским земљама до половине XV века, а на сли
чан начин се могу приказати и њихове везе с Италијом и са Медите
раномУуопште.
току целог XIV века одржавана је жива трговина између Ду
бровника и Италије. Венеција у томе није стајала испред осталих ита
лијанских лука, већ је та предност по интензитету саобраћаја више
припадала јужној Италији. Трговинске везе између ове две јадранске
обале биле су скоро свакодневне, а Дубровчани су, затим, много тр

rовали и са Маркама, у првом реду с Анконом.
Са Балканског полуострва су се и даље извозили преко Дубров
ника у Италију и остале медитеранске земље, поред метала, о којима
се даље засебно говорн, још и разне сировине анималног порекла, као
што су вуна, стока, коже, восак, мед, крзна и друго, као и робови.
Балканска роба извезена у Апулију служила је највећим делом за по
требе саме јужне Италије, док она за Анконску Марку и Венецију
није била намењена само за покриће потреба тих области. Знатан њи
хов део преносио се преко њих за Умбрију, Тоскану и Аомбардију,
које су се баш у XIV веку економски развиле и којима су биле по
требне велике количине сировина за њихове занате, мануфактуре и
увећано становништво њихових градова. Дубровчани су као трговци
и поморци још посредовали и у извозу дрва, делом преко јужног дал
матинског приморја, а још више преко луке Сења, која у свом залеђу
има богате шуме јужне Хрватске и која је столећима била велики из
возник дрва. Целокупни извоз преко Дубровника и посредством њего
вих трговаца био је веома значајан и стално је растао у току ХIV
Века и по свом обиму и по вредности. Најпре зато што су на западу,
првенствено у Италији, расле потребе за сировинама. Оне су се лако
могле набављати бан у балканским земљама које нису биле далеко
од Италије и које су с њоме повезане једним малим и доста заштиће
ним и сигурним морем, па се роба могла да доноси до самих центара
прерађивања или до у њихову близину. Затим, за развијеније занате
и мануфактуре Италије требало је проналазити нова тржишта. Она
су се могла наћи, а и налазила су се баш на Балкану, у првом реду у
српским земљама, које су у току ХIV века шириле своје државне гра
нице и све више економски јачале; половином XIV века Србија и Бо
сна су држале у својој власти више од половине Балканског полу
острва. Али и у периоду после тога, када су их Турци јаче потиски
вали и постепено освајали, не само да се није прекидала трговина Ду
бровчана с њима, него је од краја XIV века из године у годину расла.
Трговци су прелазили преко свих запрека и опасности које су поне
кад заиста биле врло велике, јер су ова два географска подручја са
разним економијама, једно на Балкану, друго на западу, вршила јак
притисак на пословне људе и тражила да се везе не прекидају, већ и
појачавају. При томе су трговци били привучени и подстицани лепим
изгледима на успех и добру зараду. То је било време када су Дубров
чани стицали велика богатства, и оно се поклапа управо с активно
шћу браће Кабожића која је врло лепо дошла до изражаја и у рачун
| ским књигама њихове трговачке радње.
У трговини с Дубровником, а преко њега с балканским земља
ма, нису сви делови Италије подједнако учествовали, поготову што
је постојала разлика у структури њиховог извоза. Из јужне Италије
се, и у овом периоду, извозило за далматинско приморје највише пше
нице и других жита, затим уља, соли и понекад вина. Извезене коли
чине жита биле су велике, јер се тиме углавном подмиривала исхрана
Историја Аубровника до половине XV века 31
Далмације, поред оно нешто жита што се добијало из Албаније и за

падне Грчке. Пшеница се још доста извозила и из Анконске Марке,
односно са плодних равница Ромање и Емилије. Овом трговином су
се бавили и Дубровчани и странци, у првом реду Италијани.
Преко лука Анконске Марке и Венеције доста се извозила у Ду
бровник разна занатска и мануфактурна роба, при чему је највише
било текстила. Текстил је потицао из Венеције, градова средње и се
верне Италије, али и из данашње Француске, особито јужне. Увезена
роба, нарочито текстилна, није сва остајала у Дубровнику и његовој
области, него се много преносила и у балканске земље. Највише у Ср
бију која је, колико је познато по архивским изворима, тражила до
ста западних тканина већ од XIII века, а нарочито од почетка XIV
века даље.“ Новија испитивања фресака у старим српским црквама
показала су да су личности приказане на њима носиле одећу правље
ну од западноевропских тканина, нарочито ону свечану и луксузну.
Трговином текстила бавили су се у првом реду Дубровчани, за
тим страни трговци који су у Дубровнику често били представници
талијанских трговачких кућа или друштава, највише оних из Фирен
це и остале Тоскане.
У XIV веку се ретко спомињу у Дубровнику поморци и трговци
са Пиринејског полуострва. Они се почињу јављати све чешће од
првих година XV века, и то скоро једино Каталонци, од којих су се
неки стално задржавали у Дубровнику.
У дубровник су навраћали поморци и трговци из Грчке и оста
лих земаља Леванта, али не у великом броју. Исто тако, до половине
ХV века, ни Дубровчани нису много одлазили у Грчку и земље. Пред
њег Истока. Њихове међусобне трговинске везе биле су у то време
доста скромне. Одатле су се у Дубровник увозиле веће количине пе
нице, највише са западних обала Грчке, затим миродије (ćpices), co,
лан, памук и свила. Из Дубровника су се слали на Предњи Исток тка
* У многобројним књигама серија Архива у Дубровнику чува се огромно

много података о трговини и другим пословним везама Дубровчана са Србијом
и Босном. Велики број њих односи се управо на увоз текстила, које су карава
нима слали у унутрашњост Балкана. У уговорима са вођама каравана споми
њући робу коју ће преносити, највише се наводе тканине (раnni). Тешко је
утврдити тачан број товара робе која се сваке године слала у унутрашњост, јер
сви уговори с караванима нису записани, ни сачувани, а и многи увозници робе
нису увек споменути у архивским документима. Зато судећи на основу сачу
ваних уговора, као и других извора, слободно се може тврдити да је у првим
декадама ХV века, дакле у време активности браће Кабожића, у Србију и Босну
сваке године увожено по више хиљада труба (pecia) разних тканина. м. јачину
овог извоза указују и посебне књиге ређita notariae у којима су записивана за
дужења дужника како оних из Дубровника, тако и оних настањених у Србији
и Босни. Новчане цифре које се притом наводе односе се скоро искључиво на
вредност извезене робе, према томе у првом реду на купљени текстил. Податке
о дуговима за неке године доносимо на другом месту.
нине, корали, уље, мед, восак, олово и сребро у монети и шипкама.“

Ова међусобна трговина је нарочито ојачала после 1432, када су Ду
бровчани добили дозволу од концила у Балеу да смеју трговати с „не
верницима” од цркве дозвољеним артиклима. Трговину су водили
Дубровчани, али и многи странци, Италијани, Грци и Каталонци.
Трговина Дубровника са медитеранским земљама уско је пове
зана с његовим поморством. Оно се развијало упоредо с јачањем из
воза из српских земаља у Италију и остале медитеранске земље. Пре
узимајући посредничку улогу у тој трговини, Дубровчани су своју
трговачку морнарицу окоро у пелини ангажовали на томе. Ово је
много допринело да је од половине XIV века она била све бројнија
и са већом носивошћу, да су Дубровчани у њу улагали све више ка
питала и да су дубровачки бродови успостављали и одржавали везе
нарочито с лукама у које су препосили робу са Балкана. То су биле
Венеција, Анкона, Песаро, луке Абруца и Пуље, затим југоисточне Си
цилије. На тим линијама био је стално ангажован главни део дубро
вачких бродова, што се констатује и на основу рачунске књиге браће
Кабожића који су се тим бродовима служили у трговини с Венецијом,
Песаром и још неким лукама.
Дубровачки бродови у првој половини XV века били су, углав
ном, малени и никако се нису могли мерити по својој носивости с тp
говачким бродовима Венеције. Док су ови могли да понесу и до
дотле су дубровачки бродови већином -
То је и био један од разлога да ови бродови нису предузимали дале

ка путовања и да су врло ретко излазили из Јадранског и Јонског
мора или одлазили у Сирију и Александрију.
8 Рудно богатство српских земаља

Најбоља обавештења о рударству српских земаља у средњем
веку дају дубровачки архивски извори. Дубровчани су, наиме, били
највише заинтересовани за њихово рудно богатство, у првом реду за
сребро и олово. За остале метале нису показивали много интереса, јер
су мање долазили у обзир за спољну трговину и за тржишта на ко
јима су се они јављали и јер нису били довољно рентабилни, као на
пример гвожђе, док се неки метали, опет, нису ни копали у већим
количинама.
У Србији се копало сребро у десетак рудника, а у Босни нешто

мање. Главни српски рудници су се налазили у подручју планине Ко
паоника, затим у области средњег тока реке Дрине на српској и бо
санској страни, и у североисточној Србији. Рудници сребра и других
метала у Босни налазили су се у централном делу земље и у источ
* Један дубровачки брод је 1418. понео у Александрију око 450 кгр. ко

рала; други брод 1420. око кг, 1434. око 1000 кг: 1424. пренето је 97 бачава
уља из S. Cataldo (Pouilles); 1410. олова либре 143465; Крекић 260, 269, 271, 300.
Неторија Дубровника до половине XV века 33
ном, недалеко од Дрине; олово се највише копало у Олову (српско

хрватски олово = plumbum).
Најважнији рудник на територији Босне био је онај у Сребре
ници, недалеко Дрине, где се добијало сребро, по коме је место и до
било своје име (сребро = argentum). Сребреница је почела да се
диже од половине XIV века, када и остали рудници Босне, који су
поред сребра и олова, давали бакра, злата, цинобера, а ретко и гво
жђа. Сребреница је 1413. припала Србији, под чијом је влашћу остала
уз краће прекиде до њене пропасти 1459. године.
Рудници су били поседи владара или појединих феудалаца, али
и приватника, чак и странаца. Власност над њима, односно над поје
диним окнима, понекад се делила у више делова, а међу њиховим
власницима је било доста Дубровчана. Они су, исто тако у знатном
броју, били закупци убирања разних такса и царина које су се у руд
ницима наплаћивале за рачун прихода владара, то јест, државе. Ру
дарска насеља, вероватно само већа, имала су посебну управу с изве
сном аутономијом и равнала су се према посебним статутима.
Кад се половином XIII века јавља у Србији рударска делатност,
изгледа да су први рудари били Немци, и то Саси који су прешли из
Трансилваније. Они су постепено научили рударским пословима до
маће људе и већ у току ХIV века, пошто их није било много, потпуно
су нестали или их је асимиловало домаће српско становништво. Дуго
времена после тога име Сас је било синоним за рудара уопште. Али
после нестанка Саса остаје раније уведен начин рада и организације
рударских послова, поготово немачки технички назив у рударству.
Ова уска веза рударства Србије и Босне с немачким рударима мора
да је корисно утицала на његов развитак. У коришћењу и обради руда
важну улогу су имали занатлије, у првом реду златари, који су у ве
ликом броју радили поред самих рудника, међу којима је било доста
људи и из Дубровника. Од њихова знања и вештине много је зависио
процес топљења руда, нарочито сепарације плeмeнитих метала од
остале рудаче. Ово је било од велике важности за сребрну руду, по
готово за ону која је садржавала извесне количине злата, као што је
била руда која се копала у веома богатом Новом Брду.
У научној литератури о средњовековном рударству још увек се
дискутује о години када се почело, односно када се знало, да одваја
сребро од малих количина злата које је понекад садржавало. Управо у
сребру које се добијало у највећем српском руднику, у Новом Брду,
налазило се и злато. То се сребро у дубровачким изворима називало
argentum de glama. У тим изворима налазимо и вести о одвајању зла
та од сребра, а у трговачкој књизи браће Кабожић су на много места
унете количине извађеног злата у одређеној маси сребрне рудаче.
Према томе, може се утврдити и тачан однос између сребра и злата,
што се утврђивало у самом Новом Брду, где се вршила сепарација.
Све ово указује да су у српским рудницима тридесетих година XV
века добро познавали један технички процес који се тек уводио у
осталој Европи. То је, наравно, морало да утиче и на рентабилност
експлоатације племенитих метала у рудницима Србије и Босне, јер

све сребро које се у њима добијало није било истог квалитета. То су
врло добро знали дубровачки и остали трговци онога времена, па су
једно сребро ценили више од другог, што је долазило до израза у њи
ховој различитој цени. Зато је увек цена новобрдском сребру била
нешто већа од оне коју је имало сребро свих осталих српских и босан
ских рудника. Све то долази до изражаја и у многобројним подацима
записаним у рачунима браће Кабожића које објављујемо.
На основу архивских података можемо сасвим тачно утврдити
цену сребра у разним периодима XIV и XV века. Књиге браће Кабо
жића пружају нам о томе драгоцене вести за време од 1427. до 1433.
године.
Није могуће утврдити количину произведеног сребра у Србији
и Босни, али ипак постоје вести које указују да је та производња била
велика. Нешто више знамо о сребру које се доносило у Дубровник,
од чега се главни део извозио у прекоморске земље. Све ове вести
неће моћи да послуже за утврђивање целокупне производње или из
воза, али ће помоћи да се добије нешто јаснија слика о оним вели
ким количинама сребра које су производиле и на светска тржишта
износиле Србија и Босна.
Један део сребра донесеног у Дубровник остајао је у самом гра
ду и његовој околини. Од њега се ковао дубровачки новац, који није
колао само у Дубровачкој Републици, него и у Србији, Босни и дру
гим областима Балкана, па и у млетачкој Далмацији. Много сребра
Дубровчани су употребљавали за накит, за разне украсе, посуђе, по
служавнике и друге предмете у кућној употреби, а имали су сребра
и у шипкама. Судећи по инвентарима, тестаментима, запленама, про
дајама, залозима, миразима, итд. у Дубровнику је првих година XV
века било веома много сребрних предмета у приватном власништву.
Пада у очи да је само неколико деценија раније свега тога било мно
го мање и да се после тога, из године у годину, у приватноправним
документима Дубровника сребро и сребрни предмети све више по
мињу у поседу његових становника. Осећа се веће богатство међу
њима, али и све већи прилив српског и босанског сребра.
Један део сребра, у виду новца или драгоцених предмета, служио
је Аубровчанима као платежно средство или као подлога за добија
ње кредита. Не може се утврдити количина новца која је била у он
тицају у Дубровнику у одређено време и коју су његови становници
користили у својим пословима. А тај новац није био само бакарни
и сребрни, већ и златни, тј. у страним дукатима, јер се у Дубровнику
није ковао златни новац. У сваком случају мора да је било доста сре
брног новца у оптицају, нарочито од задњих деценија XIV века даље.
Тада се дубровачка привреда, а и она у балканским земљама, јаче
развијала, па се нагло повећавао обим пословања Дубровчана и њихо
вих инвестиција у разне гране привреде. За све то су биле потребне
веће своте готова новца, али и сребрних предмета које су давали као
залог за робу или за готов новац. У архивским изворима се веома
много помињу разни предмети које су појединци или породице да

вали у залог, на одређено време, за новац, робу, храну или подмирење
других потреба и обавеза, на пример најмова и слично. Међу овим за
ложеним предметима много се помиње сирово или обрађено сребро.
И то указује да је оно било у великој употреби у Дубровнику и да
га је било много, захваљујући рудницима у српским земљама.
“ Највећи део сребра донетог из тих рудника извозио се даље у
прекоморске земље, највише у Италију. Главни део је преношен у
Венецију, која је у ХIV–XV веку била важно тржиште за сребро.
Онамо су слали много сребра и браћа Кабожић, како се то види из
њихових трговачких књига. Сребро је још ишло и у друге градове
средње и северне Италије, али много мање.
Извесне количине сребра Дубровчани су носили или слали у
Јужну Италију и на Сицилију, где су њиме плаћали део пшенице и
других живежних намирница које су онде куповали. Нарочито је Си
цилија апсорбовала много сребра у шипкама и у новцу, за исплату
великих количина хране које су одатле добијали. У јужну Италију,
поред сребра и готова новца, извозили су и доста разне робе, првен
ствено сировина са Балкана, чиме су смањивали извоз племенитих
метала, за исплату увезених живежних намирница.
Српско и босанско сребро, посредством Дубровчана, стизало је
и у области Леванта и то у Грчку за довоз пшенице, а у Египат за ми
родије и зачине. У XIV веку Дубровчани су ретко директно трговали
с лукама Предњег Истока, али од првих година XV века почињу ду
бровачки бродови да онамо одлазе нешто више, али ипак не много
Иначе су с Истоком већином трговали посредством млетачких послов
пих људи или су сами онамо одлазили. Робу су плаћали новцем и
сребром, као и коралима које су носили сами или их продавали мле
тачким трговачким талијама када су у пролеће пролазили дубровач
ким водама за Александрију и Сирију.
У пограничним градовима јужне Угарске (Митровица, Илок и
Ковин) и у Будиму, као и у градовима на северној граници Србије
(Београд, & ti, било је у почетку ХV века доста дубровчана.
Неки су онде стално живели, док су други само повремено долазили.
И међу једнима и другима било их је који су пре тога трговали у руд
ницима Србије и Босне, као и оних који су из угарских и српских
пограничних градова одржавали трговинске везе с Новим Брдом, При
штином или Сребреницом и осталим рударским центрима. Горе по
менуте колоније Дубровчана на граници бавиле су се увозом запад
них тканина и балканског сребра у Угарску. Извесне количине сре
бра из Србије одлазиле су у Угарску и посредством српских владара
који су угарским краљевима плаћали годишњи (у рукопису недостају
подаци), а вероватно и за куповину оружја, разне опреме и плаћања
најамника. Претпостављамо да се сребром плаћало и оно друго што
су виши друштвени слојеви добављали из Угарске и остале средње
Европе. Зато смо уверени да је у оној маси сребра које је одлазило на
европска тржишта под именом угарског сребра била и извесна коли
чина сребра Србије и Босне. Мора да је то био нарочито случај откад

је производња сребра у самој Угарској попустила крајем XIV века.
Посредством Дубровчана извозио се још један метал у великим
количинама, то је олово које се највише добијало из Босне, у првом
реду из рудника. Олова. Оно се извозило у разне градове Апенинског
полуострва и на Сицилију, затим у источне луке Пиринејског полу
острва. Изгледа да су мање количине стизале и до лука Предњег
истока, мада су постојале строге забране католичке цркве да се у му
слиманске земље извозе сировине и роба које се могу користити у
ратне сврхе.
Олово се довозило у Дубровник у великим количинама, које је
немогуће тачно утврдити, али за илустрацију тога могу да послуже
неки подаци које доносимо. Овим ћемо, бар донекле, указати не само
на значај трговине овог метала за Дубровник, већ и на јачину произ
водње олова у Босни, а тиме и на значај рударства за њену привреду.
Извоз жељеза и бакра у Дубровник био је знатно слабији, па распо
лажемо само с Неколико података о томе.
У мањим количинама извозило се из Србије и злато. Изгледа да
се оно мало добијало чисто, него већином помешано са сребром.
Главно налазиште ове врсте сребра био је рудник Ново Брдо и још
неки рудници у истој области. У трговачкој књизи браће Кабожића
има доста спомена о злату и о његовом извозу, на основу чега се може
тачно утврдити однос сребра и злата у сребреној рудачи, затим цена
злата, количина извезена посредством ове трговачке куће, као и ме
ста у која се извозило.
- Из Србије се извозио и првац (cremesino), али не у великим ко
личинама. Преносио се у Италију за употребу у производњи тек
СТИЛa.
9. Транзитна трговина осталим сировинама
Од сировина, у првом реду оних животињског порекла, највише

су се извозиле коже и вуна. И једно и друго је потицало из планин
ских области централног дела Балканског полуоства, где је сточар
ство било врло јако развијено. Извозиле су се исто тако и велике
количине воска, јер су се одавно у тим истим областима много гаји
ле пчеле. Восак се преносио у Италију, где је, судећи по неким ар
хивским вестима, постојала велика потражња за њиме, што је и ра
зумљиво када се зна да се восак увелико користио у расвети оног вре
мена. По тим истим вестима, као и на основу трговачких књига браће
Кабожића, главни извоз воска није био упућен у Венецију, као што
је то био случај са сребром, већ у луке Марке, специјално у Песаро.
Кабожићи су годишње извозили око ... кг, по чему закључујемо да
је не само њихов, већ и уопште извоз воска из Дубровника био веома
јак. А уз восак са Балкана доносио се у Дубровник и мед, о чему
такође има помена у архивским изворима. Доцније имамо помена
да се мед извозио чак у Александрију и онамо мењао за мирођије.
Са Балкана, нарочито из области ближе Дубровнику, извозило

се нешто дрва, затим доста крзна, живе стоке, сира, гуњева, које су
због њиховог порекла из словенских области називали schiavine.
Једна јефтина и грубо прављена тканина која се много извозила, на
зивала се раша по Рашкој, како се Србија називала у средњем веку.
И schiavine и раша много су се извозиле у Венецију и друге италијан
ске градове у току више столећа, све до новијег времена, а много су
се употребљавале на целом далматинском приморју све до ХХ века.
Увоз из Дубровника у Србију и Босну, поред већ поменутог тек
стила, обухватао је и велике количине соли. Због развијеног сточар
ства у тим земљама осећала се велика потражња за овим важним
Аелом људске и животињске хране, поготово што је на пространом
територију дубровачког залеђа постојао само један већи рудник соли.
То је онај у Соли (Тузли), који је и данас веома активан, али који
није могао да подмири све потребе Србије и Босне. Зато се морска со
много увозила са разних тачака јадранског приморја или из Апулије,
Сицилије, Арбаније и јонских обала Грчке. А и Дубровчани су произ
водили много соли у граду Стону и још неким приморским селима,
али се досад није могла утврдити јачина њене производње у Дубро
вачкој Републици у средњем веку. Мора се, међутим, претпоставити
да је она била велика и да је одатле извожено у унутрашње делове
Балкана сваке године по неколико хиљада квинтала соли. За пренос
ове велике количине соли долазило је у Стон и друга дубровачка
места исто толико хиљада коња и мазги, отприлике, који су обично
при доласку доносили неку робу, и то највише олово, које су Дубров
чани често и врло радо примали у замену за со. Много пута су про
дају своје соли условљавали довозом олова у једнакој вредности, а
Често су и трошкове караванског превоза олова у потпуности или де
Аимично плаћали сољу. Све су то радили да би појачали довоз олова
у Дубровник, мада су понекад своју со давали и за другу робу. Тиме
су Дубровчани присиљавали становнике Босне и Србије да због до
баве соли долазе у Дубровачку Републику, да с њом одржавају трго
винске везе, да јој продају своје производе, у првом реду олово. Оно
је, на другој страни, за Босанце било веома важно као артикал извоза,
а изгледа и уцењивања њихових партнера у трговини с тиностран
ством- Све је то доприносило већем обиму спољне трговине Дубров
ника, који је овако добављено олово слао даље у разне медитеранске
земље, чак у Малу Азију и на Пиринејско полуострво.
Већ у току ХIV века помиње се увоз западне вуне у Дубровник,
али ретко и у малим количинама. Тада су се Дубровчани снабдевали
већином вуном из свог балканског залеђа која је доста слаба, а коју
су користили у занатским радионицама, а и у кућној радиности за
рад по „verlagsistemu”. Било је тада и мастионица тканина, неке од
њих у рукама досељених Талијана који су се бавили и ткањем. Нешто
од балканске вуне извозили су и у Италију. Међутим од 1420. године,
отприлике, нагло и знатно се повећао увоз вуне, како оне са Балкана,
тако и оне из разних делова Италије, док су најбољу добијали из
источних лука Пиринејског полуострва и са Балкана. То је било у

вези с оснивањем неколико текстилних мануфактура у самом граду
Дубровнику.
Прву велику мануфактурну радионицу и мастионицу сукна по
чели су да подижу 1416, а идућих година она је постала центар ткачке
радиности, нарочито пошто ју је 1419. године преузео Петар Пантела,
из Рiacenze. После тога је прорадило још неколико ткачких ману
фактура и у току целог XV века Дубровник је био јаки произвођач
разних тканина, чиме су се Дубровчани бавили и у ХVI веку, али у
знатно мањој мери
Трговином шпанске вуне бавили су се највише каталонски тр
говци који су управо тада почели да се настањују у Дубровнику. По
ред оних који су повремено долазили, било их је и стално настањених
до десетак. Међу њима је било неколико доста јаких трговаца, који
су се истовремено бавили поморством и новчаним пословима, а неки
су увозили пшеницу и со из Јужне Италије и Сицилије. Стајали су у
сталним везама с пиринејским лукама, у првом реду с Каталонијом,
па су, привучени трговнном вуне, постали посредници између Ду
ровника и неких медитеранских земаља. Али исто тако они су изво
зили и балканске сировине, особито сребро и олово, у средоземне
луке, чак у Барцелону и друге пиринејске градове. Бавили су се па
равно и другом трговином, а улагали су новац и у куповину трговач
ких лађа.
Свим овим пословима, посебно трговином западних тканина и
вуне, много су се бавили и италијански трговци настањени у Дубров
нику. Међу њима су превладавали они из Тоскане, и то углавном из
Фиренце и из Прата. У већем броју су се појавили у Дубровнику
првих година XV века, а дошли су не директно из Тоскане, него по
средством Апулије. У лукама ове италијанске провинције Тосканци
су пословали већином као представници великих трговачких кућа
Фиренце. Одатле су одржавали пословне везе и с Дубровником, а
преко њега и са Балканом. Међутим, како смо казали, првих година
ХV века појачала се производња сребра, олова и других руда у Ср
бији и Босни, затим извоз разних њихових сировина, а повећао се и
увоз западне робе, у првом реду текстила. Тада су се земље из дубро
вачког залеђа све више укључивале у ону међународну трговину на
Медитерану, чији је центар била Италија. То је утицало да се послов
ни људи Запада више заинтересују за Србију и Босну, које су медите
рански свет снабдевале сировинама и које су постајале тржиште за
падних производа. Мада су могли да и даље тргују с Дубровником и с
Балканом из анулијских лука, ипак су се неки преселили у Дубров
ник да буду ближи српским земљама, а неки су одлазили чак и на
Балкан. О њиховом раду сачувани су спомени у архивским извори
ма Дубровника, а од италијаских архива засад се зна да се они споми
њу у богатом архиву трговачке куће Датини у Прату. Биће потребно
да се једном испитају и међусобно повежу сви ови извори како би се
могла да осветли улога и оцени значај овог посредништва које су
Ристорија Дубровника до половине XV века 39
између Балкана и Запада, а из Дубровника, вршили Тосканци и други

Талијани и Каталонци. Рад ових пословних људи долази до изражаја
и у вези с браћом Кабожићима који их у својим трговачким књигама
доста спомињу. Вероватно ће се о њима наћи вести и у другим архи
вима Италије, а можда и Каталоније.
10. Занати и поморство
Од 20-тих година XV века у Дубровнику се формира још једна
група странаца. То су мајстори и радници у радионицама тканина и у
мастионицама. Чим су прорадиле текстилне мануфактуре, почели су
да се јављају страни ткачи. Они ступају на рад у већ постојеће занат
ске и мануфактурне ткаонице, са чијим власницима склапају угово
ре о раду, или се запошљавају код индивидуалних мајстора. Неки од
њих, као и домаћи радници, склапали су радне односе с појединцима
који су финансирали опремање пихових малих ткаоница или давали
на употребу разбој и остали алат, а уз обавезу да уложени новац или
најам исплате у израђеним тканинама. У таквим случајевима се
обично ткалац обавезивао да све израђене тканине продаје само зај
модавцу, и то или по унапред утврђеним или по тржишним ценама.
Страни ткачи у Дубровнику су потицали из градова северне и средње
италије, из рајнске области Немачке, из Фландрије, Брабанта и Хo
ландије. Судећи по приливу ових занатлија са разних страна, добија
се утисак да се био проширио глас по западним земљама о ткачким
радионицама у Дубровнику и, вероватно, о изгледима на сигурно за
послење и добру зараду. Једино се тиме може објаснити њихова по
јава у једном граду на далеком Балканском полуострву. У ХV веку,
нарочито између 1420. и 1460, Дубровчани су уложили велике капи
тале у ткачнице и мастионице. Посвећивали су им много бриге, па
су доносили разне прописе и закопе за њихову организацију, брину
ли су се за набавку сировина које су им биле потребне, као и за оси
гурање тржишта за своје
У Дубровнику тканине.
су и други занати били лепо развијени у почетку
ХV века, међу којима су се неки издвајали по свом значају и броју
радника. Такав је био зидарски занат који је управо крајем XIV и на
почетку ХV века био веома важан, јер се много традило у камену, док
је пре тога Дубровник био град са претежно дрвеним кућама. Све се
то могло да ради захваљујући, у првом реду, средствима до којих су
Дубровчани долазили трговином, најчешће са српским земљама.
На ову грађевинску активност утицао је све већи прилив нових
становника, највише из тих области. Они су били привучени, с једне
стране, целокупним економским успоном Дубровника, што им је отва
рало нове могућности за рад и добру зараду. С друге стране, ту су
постојали лепи изгледи за миран и заштићен живот у једном крају
који је живео изван међусобних сукоба, опште несигурности и повре
мених турских упада, што је све много отежавало живот балканских
становника, нарочито сељака. На њихов појачани прилив у Дубров
ник мора да је још утицало и територијално проширење дубровачке

Републике, до којега је дошло 1399,1419. и 1426. године.
Од осталих занатлија треба поменути златаре, дрводелце и бро
доградитеље, кожаре и обућаре. Занати су били учинили да Дубров
ник постане важан центар производње, као и трговине занатлијском
робом, и то једним од највећих на Јадранском мору. Све је то утица
Aо и на његове економске везе с неким областима Балкана, а и Итали
је, који су за Дубровник постајали извори сировина и тржишта за
натских артикала. Поред тога, занати су привлачили у Дубровник ве
лики број млађих људи, у првом реду дечака, који су улазили у ра
дионице и тако појачавали радну снагу града. То се нарочито деша
вало после формирања мануфактура и појачања текстилне произ
водње. Већина изучених радника је остајала у Дубровнику, али су се
неки враћали у своје крајеве и онамо преносили стечена знања и ве
штине. Тако се Дубровник и на овај начин повезивао са својом бли
жом и даљом околином и врпшио утицај натпу.
Економском јачању Дубровника допринела је и његова пољо
привреда. Она се осетно увећала проширењем површине саме Репу
блике (1399—1426), као и привођењем култури неких терена на које
су довођени сељаци из ширег дубровачког залеђа. Новостечене земље
поделили су властела између себе, а сељаке на њима претворили у
кметове; само мали део ових терена дали су имућним грађанским
породицама. Тиме су се знатно повећали приходи водећег слоја и
олакшала њихова партиципација (учествовање) у осталим гранама
привреде, што се одразило и на целокупни економски живот Дубров
ника. Дубровачка област давала је довољно вина и уља за подмирење
домаће потрошње, понекад је преостајало и за извоз, али се некада и
увозило из Италије. Житарица је било довољно само за неколико ме
сеци, ахлеб се правио од пшенице, проса и сирка. Исто тако није било
довољно ни стоке, па су Дубровчани скоро сву стоку за клање увози
ли из свог балканског залеђа.
Велико подручје економске активности Дубровчана представ
љало је море, нарочито у ХIV–XV веку, када је оно постајало све
значајније у међународној размени добара. Као што смо већ указали,
Дубровник је одавна био важан центар поморства; оно га је рано по
везало с многим прекоморским земљама, с којима је вековима одр
жавао трговинске односе. Међутим, за време млетачког суверените
та, дубровачко поморство није се много развило. Венеција је више
подстицала његову копнену трговину, посебно везе c балканским зе
мљама. Али са повлачењем Млечана 1358. дошло је и у томе до зна
чајних промена. Дубровчани су сада били сасвим слободни у својој
економској активности, па су се све више интересовали за море и ула
гали знатна средства у подизање трговачке морнарице. Број дубро
вачких бродова је стално растао, али су још увек то били бродови до
ста скромне носивости. Исто тако задуго се није ширило подручје
њиховог кретања, па су и даље саобраћали, углавном, унутар Јадран
ског и Јонског мора. Врло ретко, а од краја XIV века нешто више,
њихове су лађе ишле и до Предњег Истока. Како је интересовање баш

за та далека путовања почело да расте, то су се Дубровчани обратили
папи за дозволу трговине с „неверницима”, коју су онда и добили од
Концила у Базелу 1433. године. Мада су после тога могли да слободно
одлазе на Исток, ипак су се тим правом служили доста ретко. Наста
вили су и даље да нешто трговине с овим земљама одржавају посред
ством Mata, чији су бродови пролазили поред самог Дубровника.
Међутим, везе с другим прекоморским земљама баш тада су знатно
појачали. То је била последица јачања самог Дубровника као еко
номског центра, али и повећаног обима међународне трговине на Ме
дитерану почетком XV века. Нарочито су појачали своје везе с ја
дранском обалом Италије и са Сицилијом. Све је то утицало на ори
јентацију пословних људи у Дубровнику, који су отада радо улагали
свој новац у изградњу бродова и уопште у трговину на мору. Скоро
сваког дана из дубровачке луке су полазили бродови у разне правце,
највише према јужној и северној Италији. О томе има доста помена
и у пословним рачунима браће Кабожића, који су се много користи
ли овим везама и притом увек наводили имена заповедника бродова
којима су се служили.
Дубровачки бродови су били власништво појединаца, обично
једног — двојице. Уколико брод није био власност једнога, његова
се вредност делила у два или више делова, према броју власника.
Понекад се цела вредност делила у 24 дела (карата), па су власници
међусобно делили карате према уложеним сумама новца за његову
изградњу и опрему. До поделе власништва на више мањих делова до
лазило је због знатно веће вредности бродова, особито већих, као и
изпотребе да се бродовласници осигурају од сваке евентуалности при
улагању у једно овако рискантно предузеће као што је поморство.
Од мора су живели и многобројни рибари којих је било у свим
приморским селима, нарочито на острвима. Њихова главна зарада је
проистицала не толико од оног свакодневног риболова, него из улова
велике масе сардела, скуша и друге плаве рибе која се лови од проле
ћа до јесени. Море у Дубровачкој Републици је богато овом рибом,
али се њени рибари преко лета нису задржавали само у тим водама,
већ су одлазили на риболов у воде удаљеног острва Виса, које је по
сле 1420. године припадало Венецији, а које је и данас познато као
подручје најбогатије овом рибом на целом Јадранском мору. Главни
део рибе се солио у бурадима за домаће потребе, али и за извоз, осо
бито у јужну Италију.
Знатну зараду имали су дубровачки рибари од лова корала.
Изгледа да је дубровачко море било богато коралима, али су рибари
одлазили да их лове далеко од Дубровника, чак до грчких обала.
Овај лов су често финансирали дубровачки трговци из редова власте
ле и грађана. Понекад су рибарима давали лађе, алат и остало што је
било потребно, као што су давали и за други обични риболов, а некад
су им позајмљивали и новац. Рибари су се са своје стране обавезива
ли својим зајмодавцима да ће све уловљене корале продавати само
ф2 Јорјо Тадић
њима и то или по тржној или по унапред утврђеној пени, и да ће од

продаје исплатити све што им је било предујмљено. На основу неко
Аико оваквих уговора 15 рибара је својим зајмодавцима предало 1435.
године око 350 килограма чистих корала по цени од 40 и 45 млетач
ких дуката за сваких 100 либри (око 34 кг). Раније су цене корала
биле знатно ниже: 1423. године 18 дуката, а 1433. године 27. и 28 ду
ката за 100 либри. На основу више извора констатовали смо да се
1435. бавило ловом корала око 45 рибара. На основу архивских до
кумената закључујемо да је лов корала у Дубровачкој Републици био
богат и уносан, и да се много корала извозило већином у Левант.
Поморство је вршило двојаку функцију у дубровачкој привре
ди. Оно је повезивало дубровник са свим земљама на Медитерану и
тако посредовало између два дела света с различитом економском
физиономијом. И то у еноси када је стални економски напредак не
ких западних земаља појачавао ове разлике, које су јако утицале на
даље економско повезивање медитеранских земаља, а делимично и
неких делова Европе.
Поморство је било и врло важан извор прихода за Дубровачку
Републику уопште, јер су се Дубровчани све више окретали мору,
поморским предузећима и поморској трговини, у што су улагали и
све већа новчана средства. Али, то је још увек далеко заостајало за
оним што су у исто време радили Млечани, чију ће трговачку флоту
Дубровчани достићи тек једно столеће касније.
То је било време када су и неке западне земље показивале све
јаче интересовање за Балкан и Левант, према томе и за поморску тр
говину. Због тога су долазили у ближи контакт са Дубровником, што
је појачавало трговинске односе између њих и ове луке. То је, онда,
Дубровник све више увлачило у ону велику међународну трговину
која се запажа од краја XIV века на Медитерану. У њу су тада Ду
бровчани чврсто уклонили и своју стару копнену трговину са Балка
на, па су у светску размену добара убацили балканске сировине, међу
којима су се истицали сребро и олово. Тако је Дубровник све више
постајао важан посредник између Аеванта и Запада, и у првој поло
вини XV века је био највећа балканска лука па Јадранском и Јон
ском мору.
11. Култура
Велика економска активност Дубровчана у првим деценијама
ХV века праћена је променама у њиховом културном животу. Град
Дубровник је тада мењао свој спољни и унутрашњи изглед. Влада је
наредила да се поруше све дрвене куће, којих је око 1400. године још
увек било преко три стотине. Сваке године се ждребом одређивало
рушење по 25 кућа, али многи власници су их рушили и по својој
вољи. На њихова места као и на дотад слободним теренима градиле
су се унапред само камене куће. Пар стотина кућа, међу којима је
Историја Дубровника до половине хv века 43
било троспратница и четвороспратница, подигнуто је за кратко вре

ме, па није чудо што се по архивским документима онога времена
осећа жива грађевинска делатност у дубровнику, куће су сада споља
и изнутра лепше, са израђеном орнаментиком у камену и у дрву, са
више стамбених просторија, од којих су неке украшене осликаним
таваницама и са сликама на зидовима. Кућни инвентари онога вре
мена, за разлику од ранијих, указују на богату, понекад и раскошну
опрему станова, као и накита, разног украса и посуђа, нарочито па
дају у око бројни сребрни предмети. Слична се промена констатује
и у одевању, нарочито жена, што се може утврдити на основу много
бројних инвентара опреме које су невесте носиле приликом удаје.
Тада се јавља у Дубровнику читав низ домаћих сликара који
ударају солидне основе чувене дубровачке сликарске школе. У току
ХV и XVI века она је дала велики број сликара, међу којима су се
неки нарочито истакли; неке њихове слике сачуване су и до данас.
У почетку ХV века осетила се у Дубровнику већа потреба за
школовањем омладине, као и уопште за једним ширим и солиднијим
знањем. То је тражио виши степен економског живота, особито неке
његове гране које се нису могле даље развијати и усавршавати без
школованих управљача. Пример суседне Италије вршио је јак утицај
у том правцу и служио је Дубровчанима као узор у који су се угле
дали. Имали су довољно средстава да то и остваре, поготово што су
школовани и културни људи били потребни и за вођење послова саме
комуне, односно републике. И дотад је писменост међу Дубровча
нима била врло лепо заступљена, јер су скоро сви они, чак и из ни
жих друштвених слојева, сами водили своју кореспонденцију и по
словне књиге. Неке од њих су подучавали основним знањима приват
ни учитељи, већином свештеници, са којима су родитељи деце скла
пали уговоре о томе и о пагради коју су им обећавали. Тако се Воп
Johannes Mirchi 24. фебруара 1431. обавезао да ће учити „Ruschum et
Johannem filios Radoe Jagodich textoris ad legendum et adscribendum
usque quo sciant et docti scint scribere et legare litteras mercatorias et
que per mercatores mittuntur hine inde", и то у року од пола године
(Div. canc. 45, fol. 274). Остали млади људи који су се упућивали
више него само у „litterae mercatoriae” полазили су редовну градску
школу, у којој су већ од прве половине XIV века подучавали учите
љи као службеници града. Међутим око 1430. Дубровчани су осетили
потребу да реформишу ову своју стару школу, па су 1433. од основне
одвојили неку врсту средњошколске наставе. Основну наставу су и
даље водили учитељи, а за осталу су отада доводили по једног про
фесора хуманистички образованог. Ови професори, као и други шко
Aовани странци (лекари, нотари, канцелари, надбискупи, неки попо
ви и фратри) долазили су већином из Италије и уносили су у Дубров
ник утицаје хуманизма. Видљиви знак тога био је лепши, богатији и
стилски дотеранији латински језик којим су писани дубровачки до
кументи оног времена, а који се знатно разликује од једноставног је
зика претходне епохе. Овај се латински језик све више угледао на
језик златног века римске књижевности. Тада се наилази и на записе,

најпре странаца, затим и домаћих људи, у којима се парафразирају
и цитирају изреке или целе реченице старих римских писаца, што
свакако указује на виши степен њиховог образовања.
Већ у XIV веку неки млади Дубровчани су одлазили да студи
рају на универзитете у Италију и у Париз, од којих је већина добија
Аа стипендију свога града. Ово се настављало још у већој мери и у
току ХV века.
У оваквој културној и интелектуалној средини јављали су се по
јединци који су волели књигу и који су формирали своје мале при
ватне библиотеке. Они су ове књиге прикупљали с нарочитим залага
њем и уз материјалне жртве, па су неки поручивали да се за њих и у
самом Дубровнику преписују разна дела. Нешто касније, од половине
ХV века, јавили су се и први дубровачки песници, најпре на латин
ском, затим на српскохрватском језику. Али мора да се већ пре тога
јављала жеља за песмом, првенствено лирском, и љубав за певањем
уопште. Тада се јављају у Дубровнику и зачеци уметничке југосло
венске књижевности. На једној званичној књизи неко је записао 1421.
године, на српскохрватском језику и ћирилицом, два стиха једне пе
сме, и то су засада два најстарија стиха дубровачке књижевности.
Отада се у Дубровнику развијала богата књижевност, па је дуго вре
мена ту 35 главни центар књижевности Југословена и због тога је
овај град добио назив „славенска Атена”.
За илустрацију ових културних најстојања и рада могу да послу
же и биографије тројице Дубровчана који су рођени око 1400. године.
То су само тројица која су се истакла и која су била позната ван гра
ница своје земље. Али, наравно, много је већи број оних који су били
захваћени овим променама у културном животу Дубровника и који
су активно учествовали у њему или се користили тековинама које је
ново време носило.
Јорјо ТАДИЋ
-
САБААСТИ КРУЖЕ ЈУГОСЛАВИЈОМ . . .
ПОВОД за овај чланак, а и за његов наслов, дали су ми неки чланци

у недавним бројевима „Телеграма”, посебно неке алузије у једном од
њих. Изгледа ми — ако се не варам — да се неки делимично односе
и на мене. Али и без тога, из посве научних разлога, сматрам да је по
требно осврнути се на чланак Мирослава Ваупотића („Телеграм”, 10.
вељаче 1967.), нарочито на онај његов део који говори о Дубровнику.
Да бисмо се подсетили а и да бисмо разумели ово што ћу даље
казати наводим делове Ваупотићева чланка. И то: „У оквиру тих
политичких и политикантских концепата створен је умјетни проблем
Дубровника и посебне дубровачке књижевности, о коме српски писци
и књижевност све до појаве хрватских ренегата „Срба католика” пот
крај XIX стољећа нису ни знали нити их је тај феномен занимао. Ти
„нашијенци”, „словинци”, од Матије Бана и Лука Зоре до Антуна Фа
бриса и других, неки из занешењачког обожавања слободне државне
заједнице Србије као идеала, а неки и из добрано прозаичних матери
јалних привилегија, створили су онај повијесни континуитет који од
„Матице српске у Дубровнику” Филипа (1) Кулушића и Петра Колен
дића води развојну црту, под erидом Павла Поповића, до данашњих
уважених професора Универзитета београдског чистих хисторичара и
књижевних повјесника”. Затим Ваупотић наставља: „Не бих желио
заоштравати и стварати „злу крв”још јачег раздора међу нашим књи
жевно-повијесним трудбеницима којих нарочито на српској страни, у
Београду, од којих су неки поријеклом и Хрвати, има невјероватно
марљивих и савјесних, стварних проучаватеља наше старије „дубро
вачке литературе”, али је ипак симптоматично, ако прочитате њихо
ве студије и књиге из прошлости Дубровника, да се у низу стотињак
и тисућа страница у вези с Дубровником и Далмацијом не спомиње
никада или врло ријетко ријеч хрватски.”
И у првом и у другом цитату има неколико нетачности и греша
ка, а и неких ставова и закључака, о којима вреди да се јавно разго
вара, поготово што ти и сам Ваупотић жели и предлаже. Једино тако
* Из заоставштине пок. проф. др Јорја Тадића редакција Историјског

часописа одлучила је да објави овај полемички чланак написан као одговор на
нападе у једном делу наше штампе која није објавила његов одговор.
можемо научно и што објективније расправљати о једном осетљивом

питању коме се стално даје известан политички призвук. Сматрам да
се једино у међусобној мирној измени мисли и знања могу наћи пра
вилна решења.
Последње речи Ваупотића у другом цитату означавају основну
поснту његовог чланка. То је оно место где замера „књижевно-пови
јесним трудбеницима” у Београду, „од којих су неки поријеклом и
Хрвати”, према томе и мени, што се „у низу стотињак и тисућа стра
ница у вези с Дубровником и Далмацијом не спомиње никако или
врло ријетко ријеч „хрватски". У вези са Дубровником Ваупотић је
тачно опазио, али с Далмацијом, мислим, да је претерао. Међутим,
у питању старога Дубровника ствар није онако једноставна како то
Ваупотић замишља. Зато сам присиљен да овде изнесем само неко
мико чињеница и констатација да бих указао на узроке, бар код не
ких историчара, што не поступају онако како то Ваупотић тражи.
Међутим, у већини случајева до неслагања и замерки у том погледу
долази због површног познавања дубровачке историје. То је показао
и један мали прилог о уметничким споменицима Стона („Телеграм”,
10. ожујка), у коме је у само неколико реченица писац открио своје
велико непознавање прошлости овога града. На основу свог незнања
замерио је једном српском историчару уметности што за Србе при
сваја део хрватске културне баштине. Да би се отклонила слична
схватања, заснована већим делом на слабом познавању прошлости
Дубровника, што може да ствара „злу крв”, коју и Ваупотић споми
ње, осећам да је потребно да се у овом часу сасвим кратко изнесу
само неке историјске чињенице и да се апелује на писце, а и на штам
пу, да сличном расправљању приступају са пуно одговорности, научне
савести и, нарочито подвлачим, са много више знања.
Свима је познато да је прве поуздане, опширне и веома интере
сантне податке о Јужним Словенима дао византијски цар Констан
тин Порфирогенит, у својим делима писаним половином X века. При
чајући о областима уз јадранско приморје каже да су њихови станов
ници од Цетине на југ, тј. Неретљани, Захумљани и Травуњани (Тре
бињани), по свом пореклу Срби. Порфирогенит је закључке доносио,
вероватно, на основу званичних информација функционера свога
царства.
Неколико деценија касније све приморске области јужно од Не
ретве са својим залеђем, налазиле су се у саставу српске државе
Дукље — Зете, осим трада Дубровника. Почетком XII века ова држа
ва је пала под власт Византије, али ускоро затим те су области биле
обухваћене новом српском државом која се тада стварала и коју су
знатно увећали и проширили Немања и његови наследници. Тако је
град Дубровник са својом територијом, пуна три столећа, био са свих
страна обухваћен српском државом. За то време су Дубровчани, на
разне начине, ширили територију своје комуне, при чему су им често
ишли на руку и сами владари Србије. Покушаји једног нашег савре
меног историчара да то оповргне не могу се ничим потврдити, пого
Сабласти круже Југославијом . . . 47
тово не неком научном интерпретацијом историјских извора са који

ма располажемо.
У току многих столећа, скоро до наших дана, прелазили су на
дубровачко земљиште становници његовог залеђа, и то много више
баш из области које леже источно од Дубровника, дакле из српске
државе. Много мање су долазили они из западних крајева, а још
мање са далматинских отока и приморја. Ове миграције могу се лепо
пратити по дубровачким архивским изворима од краја XIII века,
управо откад су очуване основне и богате серије докумената дубро
вачког архива
Ширење дубровачког поседа на рачун средњовековне Србије,
као и непрекидне миграције њеног становништва, измениле су стару
етничку структуру Дубровника, који је раније био романски град. То
се извршило, по мојој оцени, најкасније до половине XIII века, док је
сва остала територија дубровачке комуне пословењена много, много
пре тога. Етнички састав дубровачке властеле оног времена, која је
чинила малу скупину градског становништва, представља засебно пи
тање које би се морало одвојено расправити.
Према томе, од половине XIII века словенским језиком је гово
рила већина становника града Дубровника, а још много раније и сви
они који су живели на селу. Унутар комуналне администрације Ду
бровчани су имали два одељења канцеларије, једно за састављање
аката на латинском и талијанском језику, а друго за она на словен
ском. Ову канцеларију су називали „канцеларија словенског језика”,
„канцеларија словинска”, а њене канцеларе „канцелар” или „писар
словински", а понекад и „дијак српски".
Словенски језик је за све Дубровчане и у приватном и у јавном,
комуналном животу увек био „језик словински” „наш језик”, „на
шки” и „језик српски". Тако су га називали у свим својим званичним
документима, у приватним писмима, тестаментима, приватноправним
актима, као и у својим књижевним делима. У току свога дугогоди
шњег архивског рада сакупљао сам ове термине да бих утврдио како
су стари Дубровчани називали свој језик, а то исто радили су и неки
други. Постоје стотине исписа о томе из латинских, италијанских и
српскохрватских извора. Притом су, као што сам казао, много пута
свој језик називали и „српским језиком”. Има чак случајева, као што
је онај од 1. новембра 1638, месец дана пре смрти Џива Гундулића,
када је једна владина наредба прокламована на Плаци у Дубровнику
„на српском језику како би је свако могао боље разумети". Сличних
случајева има и из других епоха, па и с краја XVIII века. Стручњаци
ма је добро позната досад најбоље написана монографија о Гундули
ћу, коју је 1952. објавио професор једног немачког универзитета (сада
је у САД), у којој доказује да су Гундулићева дела испевана српским
језиком, јер овај слависта прави разлику између хрватског и српског
језика оног времена, што мислим да није тачно. А и онај термин „сло
вински” могао је да буде за старе Дубровчане, иако можда не и у
свим случајевима, синоним за „српски”, јер су они српску државу,
Србију, стално називали: Склавонија — Славонија, Словинска земља.

Међутим, никада нису свој језик називали хрватским. Мада се за тим
термином много трагало, није се нашао ни један податак такве врсте.
Пре неколико година сам чуо да је ипак неко нашао у Дубровачком
архиву и тај термин за наш језик, и то у вези с једним документом
састављеним у ХVII веку у Босни. То би, дакле, засад био једини по
датак такве врсте. Спомиње се понекад и „Електра”. Динка Златарића
коју је песник посветио Јурју Зринскоме.
Поред већ споменуте етничке и језичке повезаности са својим за
леђем, дубровачка област је с њим чинила и једну географску и при
вредну целину, а делимично и културну. Ову последњу с особитим
обзиром на широке слојеве дубровачког друштва, посебно на сељаке,
који су раније у већини припадали територији српске државе, а у
знатном броју и православној вери, или су се одатле досељавали у
Дубровачку Републику.
Имајући у виду све ово, преко чега се не може олако прећи, као
и на основу неких других чињеница које засад не наводим, сматрам
да питање националног разврставања старих Дубровчана није онако
једноставно како то Мирослав Ваупотић жели да прикаже. Зато о ста
рим Дубровчанима, остајући на терену науке, нисам могао говорити
као о Хрватима, а о њиховом језику или о књижевности као искљу
чиво хрватској. То не дозвољавају историјске чињенице које сам
укратко и само делимично навео. Али исто тако, никад старе Дубров
чане нисам назвао Србима, мада би то научно било исправније. То
сам радио зато што сам желео да избегнем онај политички призвук
којиби се томе могао дати. А још више зато што је мени лично сасвим
свеједно да ли се нешто назива хрватским или српским, јер су за мене
Срби и Хрвати један народ, без обзира што се о томе мислило или
данас мисли, пише и прописује. Као Југословен, али не по линији
државне већ по свом дубоком националном опредељењу, а и научном
уверењу, јер сам то био и онда када смо о југословенској држави
само сањали, сматрам да је ненаучно и смешно сврставати старе Ду
бровчане у Србе или Хрвате, а њихова културна дела, посебно књи
жевност, резервисати искључиво за једне или друге. Колико ли се
неозбиљног и некултурног, а по све нас и штетног, написало у оним
жучним полемикама, особито у дневној штампи, пре седам-осам де
ценија, а и касније, о старом Дубровнику и његовој прошлости! Међу
тим, на жалост, срећемо се и данас са сличним појавама, не само у
вези с Дубровником, које ме много подсећају на оно што ми је позна
то из старе далматинске штампе с краја прошлог и почетка овог сто
лећа, односно на оно што сам о истим питањима слушао и читао као
средњошколац пре више од 50 година, или равно пре 30 година у ста
рој Југославији. Зачудо је колико ме данашње дискусије о нашем
националном питању, о југословенству, језику, књижевности и слич
ном подсећају на све оно и својим начином излагања, и образложе
њима, па чак и речником дискутаната. А ипак се ради о далеким ге
нерацијама с различитом политичком и идеолошком оријентацијом.
Сабласти круже Југославијом . . . 49
У свему томе нарочито је интересантно оно што се писало и

пише о старом Дубровнику. А када се о њему расправља, дискусија се
обично води у неком повишеном тону, и свако га својата само за себе.
Дубровник је, међутим, подједнако хрватски као и српски, у ствари,
његова је прошлост наша заједничка, југословенска драгоценост. И
то, понављам, не по линији држављанства, како су неки наши „му
драци” у задње време почели да интерпретирају југословенство. Али
Ваупотић не познаје југословенски карактер Дубровника и зато се
онако окомио на дубровачке Србе католике као покретаче тзв. про
блема Дубровника, па их чак назива „хрватским ренегатима". Међу
тим заборавља да су они добро познавали проплост свога града и да
су баш неки између њих били најбољи стручњаци за све што је веза
но за дубровачку прошлост а неки су и сами написали одлична дела
управо о етничким, језичким, привредним, политичким и културним
везама свог ужег завичаја са српском средњовековном државом. Пре
ма томе, њима није требало да дође неко са стране да их национално
освешћује и да их врбује за неку националну идеју која је њима туђа.
Јер, да подсетим наше млађе генерације, Срби католици у Дубровни
ку били су људи као што су Медо и Нико Пуцићи, Валтазар Богишић,
Перо Будмани, Матија Бан, Луко Зоре, Антоније Вучетић, дум Иван
Стојановић, Милан Решетaр, Вице и Лујо Адамовић, Лујо Војновић,
Антун Фабрис, Марко Мурат, Перо Колeндић, Франо Кулишић, Хен
рик Барић, Игњо Јоб и други. Када се њима дода она нешто мања
скупина истакнутих Хрвата Дубровчана који су се сматрали једно са
Србима, као што бискуп Мато Водопић, бискуп Франо Учелини
Тице, Иво Војновић, Перо Чингрија и Франо Супило, Милорад Ме
дини и неки други, онда Дубровник с поносом може да данас гледа
на ову импозантну плејаду својих људи, од којих су неки задужили
својим радом пе само науку и културни живот свога краја, већ и целе
угославије, па и света. Ако их можда неко још увек довољно не по
зна, нека их потражи у нашим енциклопедијама и онда ће их скоро
све наћи на истакнутим местима. И тада ће се уверити да дубровачки
Срби католици пису заслужили да се о њима у овој 1967, годили пише
с омаловажавањем и да их се чак назива „ренегатима“, дакле недо
стојним синовима свога народа. И то — хрватског народа. Зар су ови
истакнути интелектуалци Дубровника, који су одлично познавали
прошлост свога завичаја и који су се њоме поносили, пто су небро
јено пута истицали у својим списима, зар су баш морали да се осе
ћају Хрватима? Јесу ли се тако осећали и њихови очеви, па су их онда
деца издала и зато постали „ренегати”? Да ли би их Ваупотић, на при
мер, назвао „ренегатима” да су се неким случајем крстили у право
славној цркви у Дубровнику? Вероватно не би. Код нас, изгледа, још
увек је обред крштења или обрезивања меродаван за утврђивање
наше националности. У томе смо заиста далеко пошли, па ево чинимо
напоре да једну нашу верску заједницу прогласимо нацијом, што је
јединствени случају данашњој Европи. А Ваупотић се, на моје изнена
ђење, помало окомио и на оне „нашијенце” и „словинце”, јер и њих
сматра Србима католицима. Немам намеру да овде опширније обја

шњавам шта се у ранија времена подразумевало под појмом „словин
ци” или „нашијенци” у Дубровнику и другим нашим крајевима, јер
је то одавно веома добро познато. Само бих желео упозорити да су
се таквима осећали наши људи разних вера, чак и неки муслимани
на високим положајима у Турској у време Џива Гундулића.
Словинство је, дакле, било оно што се касније називало илиp
ство и југословенство, а понекад и словенство уопште, које се код
нас може да прати од Винка Прибојевића, Мавра Орбина, Гундулића
и осталих Дубровчана, па преко Качића, „пачице илирских занеше
њака” (Ваупотић) и Штросмајера до наших дана. Карактеристично
је, међутим, за многе наше интелектуалце, чак и научнике и полити
чаре, да када говоре о тој „идеалној визији” (Ваупотић), југословен
ству, не знају ништа друго да кажу него да су је касније преузели „не
зајажљиви централистички кругови великосрпске монархије“, који
„су је вјешто проводили као максиму своје империјалистичке поли
тике” (Ваупотић). Нека ми не замери аутор ове реченице ако кажем
да ме ово много подсећа на оно што смо равно пре 22—26 година
могли да читамо о југословенству на ступцима штампе у НДХ. Сачу
вао сам број „Спремности” од 2. српња 1944, у коме на целој првој
страни уредништво доноси опширан чланак под насловом „Скерлиће
вим стопама” (у „Телеграму” од 24. вељаче 1967. један краћи чланак
има наслов „Језик данашњи и сабласт Скерлићева” (1)) који овако
почиње: „Појава „југословенства” у новој хрватској политичкој
прошлости била је одраз гледања и расположења једног танког слоја
либералне интелигенције. Али, и ово југословенство није као политич
ка идеологија имало у себи ништа реалнога”. Затим наставља: „Скер
лић је најбоље од тадањих великосрпских идеолога увидио” како се
може „да нереална југословенска идеја употреби као кулиса велико
србске експанзионистичке замисли код продирања на хрватско народ
но и повиестно тло”. Према овоме, као што се види, ни најновије
оцене југословенства и илирства на које у последње време наилази
мо не казују нам ништа ново. Све смо то одавна чули, и то више пута
нонављано чак од времена доминантног утицаја Анте Старчевића,
оног „челик карактера”, „хрватског Катона”, који није хтео „ни с
Бечом — ни с Пештом”, али је ипак 70-тих година прошлог века био
стварни уредник „Звекана” и испуњавао га својим разноликим члан
цима управо у време када је тај исти лист добијао новчану субвенци
ју из диспозиционог фонда бана Левина Рауха, како се то лепо види
на једном будимпештанском документу чији фотографски снимак по
седујем. Раух је и на тај начин награђивао оне који су га помагали
да спроведе угарско-хрватску нагодбу, а наш „Катон” му је пружао
подршку.
Међутим, и нису толико важне сличне мизерне појаве у нашој
прошлости, а није много важно ни оно што о илирству југословен
ству мисле овакви наши претходници или савременици. Поготово
што се редовно понавља у животу нашег народа за последњих стоти
Сабласти круже Југославијом... 51
ну година да скоро свака генерација има друкчије мишљење о зна

чењу и значају илирства, југословенства, хрватства, српства и сл., и
да сваких неколико година мењамо своје уверење о томе ко смо, шта
смо и колико нас народа има. Слично је и с нашим лепим језиком, јер
још увек не знамо како се заправо зове, нити знамо да ли је то један
српскохрватски (хрватскосрпски) или су три (српски, хрватски,
српскохрватски). Заиста, јединствен случај у Европи, који би могао
да буде смешан, да није жалостан. За илустрацију свега овога могу
да послуже и биографије десетина и десетина наших политичара, на
учитика, књижевника и других културних радника да се види колико
је било управо међу тим истакнутим интелектуалцима оних који су
у току свогаживота мењали, чак и по више пута, своје уверење о томе
и тако давали доказа да нису увек знали шта су и како им се зове
језик којим говоре. А у исту сврху могу да нам послуже и програми
свих наших ранијих политичких странака, од деснице до крајње
Аевице.
Све ово износим да укажем на веома чудне појаве у нашем кул

турном и друштвено-политичком животу за последњих стотину годи
на, па и данас, а не да бих узимао у одбрану Павла Поповића. Њему
и његовом делу одбрана није потребна. Само бих још желео да упозо
рим наше младе историчаре књижевности да није Павле Поповић био
први који је писао о књижевности Југословена као једној целини.
Мепе су тако учили и моји професори у задарској и сплитској гимна
зији коју годину пре него што је Поповићева књига штампана за вре
ме првог светског рата (1918). Уосталом, мој суграђанин, Шиме Љу
бић, из Старога Града, објавио је на Ријеци, још 1864. и 1869. „Огле
дало књижевне повјести југославјанске” у две књиге, које су сигурно
Ваупотићу као књижевном историчару добро познате. Према томе, са
хрватске стране се најпре јавила мисао о једној југословенској књи
жевности, па зато не би требало да то Ваупотића забрињава или ре
волтира, нити да то сматра као напад на његова осећања као Хрвата.
Али, ако је баш толико осетљив на ово последње, онда као један од
оних „трудбеника . . . поријеклом Хрвата” у Београду бићу слободан
да упутим апел на Ваупотића и на неке друге хрватске интелектуалце
да би заиста било време, а и потребно је, да баш у данашњим прили
кама иступе у одбрану својих хрватских осећања борећи се против
неких појава, правих „сабласти”, које се почињу да јављају на нашем
хрватском хоризонту.
На крају, „не могох избјећи ону неугодну али потребну кон
фронтацију, не могу не слиједити глас властите савјести”, како рече
Ваупотић, а да се не јавим овом приликом, донекле, како ми се чини,
и лично изазван. Слажем се с Ваупотићем да не смемо бити „одвише
стидљиви или псеудотактични”, па не лечити „опасне инфекције
искреним токсинима” и отворено исносити мишљења. Сматрам да ће
1
то бити један од врло ефикасних лекова да се ослободимо незнања, а

нарочито неких „сабласти” које од извесних времена почињу да кру
же Југославијом. А уколико моји загребачке колеге желе да наставе
да упозоравају на те „сабласти”, као што су започели с Павлом По
повићем и Јованом Скерлићем, биће ми нарочито мило, а и задужиће
наш народ, ако „сабласти” буду терали испред свога прага.
| Јорјо ТАДИН |
ПОВЕЉА КРАЉА МИЛУТИНА — ДИПЛОМАТИЧКА АНАЛИЗА
ИЗ ДОБА краља Милутина сачувано је више краљевских исправа: пи
сма Дубровнику, укази жупанима, повеље властели, потврде разних
привилегија Дубровнику, даровнице манастирима, ктиторски записи.
Поред тога има података о међународним уговорима с Византијом,
с Напуљцима, с Татарима, дипломатским везама с другим дворовима,
уговорима с братом. Оно што је очувано, са гледишта дипломатике
може се поделити у три основне групе, које се јасно разликују фор
муларом, писмом, начином потписивања и печатом. То су: 1. краљев
ска писма, 2. повеље световним адресатима и 3. манастирске повеље.“
- Током даљег излагања служимо се следећим скраћеницама:

vrag: 184A. Аврамовић, Описанiе древностi cрпски у Светои Атонскоi
ори, --
ГАСкНА - Гласник Скопског научног друштва.

Глас САНУ – Глас Српске краљевске академије.
ГлСУД – Гласник Српског ученог друштва.
ЗбИЈС – Зборник за ji: јужне Србије и суседних области, уредник
Др. Радослав М. Грујић, Скопље 1936.
Јиречек. – К. Јиречек, Споменици српски (акта и писма из архива градова
Задра, „котара
и дубровника), Споменик Српске краљевске академије
XI, 1892.
Кораблев – Actes de Chilandar publiés par le R. P. Louis Petit et B. Korablev,
Deuxieme partie. Actes staves publičs par B. Korablev, Приложенiе к XIX
тому Византијского Временника. Петербургљ, 1915.
Аеонид — Архимандрит, Леонидљ, Историческое описанiе сербској царској
лаврњи Хиландари и еа отношенis кљ царствамљ сербскому и русскому.
Чтенiи вљ. Обшествњ Исторiи и древностеи Росciиских, 1867. и засебан
отисак 1868.
Миклошић – Monumenta Serbica, edidit Fr. Miklosich, Viennae 1858.
Новаковић гл.“
Новаковић, Законски споменици српских држава средњега
века, --
I. Petit – Actes de Chilandar . . . Première partie. Actes grecs publićs par le R. P.

Louis Petit. Приложенiе кљ ХVII тому Византižского. Временника, 1911.
Соловјев — А. Соловјев, Одабрани споменици српског права од XII до краја XV
-- века, Београд 1926.
Станојевић, Студије — Ст. Станојевић, Студије о српској диптоматици, Глас
Српске краљевске академије.
Стојановић, Спом. III – љуб. *јаноan. Стари српски хрисовуљи, акти, био
графије, летописи, типици, поменици, записи и др. Споменик Српске кра
љевске академије III, 1890.
Стојановић, Записи. — љ. Стојановић, Стари српски запнси и натписи, књ. I–VI.
Стојановић, Повеље — љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма. Књ. I,
Београд 1928.
Флорински – Тимофеј Флоринскiii... Аеонскiе актњи и фотографическiе снимки
сл., них, вљ собранiи П. И. Севастњинова. Петроград 1880.
54 Владимир Мошин
Писма краља Милутина сва се чувају у Дубровачком архиву. То

су: 1. писмо — указ жупану Твртку из доба после 1282. год., којим му
краљ наређује да у накнаду за неправду, учињену од стране Дубров
чана неком Урсетију, плени имовину Дубровчана која се налази у
његовој области“; 2. писмо Дубровнику из 1303. год., којим краљ
јавља да не може опростити дуг Петру Хашчићу“; 3. Писмо Дубров
нику од априла 1304. год., којим тражи исплату дуга од 20 перпера“;
4. писмо Дубровнику од 29 окт. 1313. год., којим тражи исплату до
хотка од 2.000 перпера“; 5. писмо Дубровнику из 1320. год. исте са
држине као претходно“; у исто доба иде писмо краљице Јелене Ду
бровнику из 1304. год., којим даје неком Николици разрешницу од
рачуна за држање трга“.
Свако писмо почиње символичном инвокацијом (крстом) иза
које долази адреса— „властеломљ дубровљчким“ или „кралевства ми
лкобовљномоу соуродникоу кнезоу доубровљчкомоу“ и сл. Одмах иза
тога долази диспозиција, а непосредно за њом (без санкције, датума,
короборације и апрeкације) потпис. На свим наведеним писмима пот
пис свагда долази у краткој формули – „ј Стефан, Оурошљ кралн,
f Елена кралица“. Ниједно од ових писама нема датума, те се датирање
врши на основу унутрашњих података или према записима у дубро
вачким нотарским књигама. Писма ранијег раздобља писана су на
малом парчету пергамена (Стојан. 37 и 40), касније на хартији (Сто
јан. 41, 42, 43 и 30) у ширину. Сва су писана канцеларијским брзопи
сом, који је на почетку Милутинове владе још доста незграпан, али
се у почетку XIV века израђује у један сталан, лепи тип: Стојановић
га назива курзивом, али Чремошник предлаже за њега назив „диплом
ске минускуле“ (јер курзива у правом смислу долази тек онда, кад
се појављују графички комплекси од неколико слова писаних у јед
ном потезу).” Свако је писмо било пресавијено на одређен начин (који
је разјашњен у истраживањима Г. Чремошника) и омотано уском
траком пергамена, чији су кракови причвршћени на писмо малим во
штаним печатом, стављеним помоћу прстена. Приликом отварања пе
чат се преломио и откинуо заједно с траком, тако да је од њега остао
на писму само ситни комадић. Споља на замотаном писму била је на
писана адреса, раздвојена на две половине споменутом траком.
Сви су потписи на писмима краља Милутина писани истом ру
ком. Писма су одвојена једно од другог размацима од 10 до 20 година
— око 1282, 1303–1304, 1313. и 1320. год. — стога није чудо да поједи
1. Миклош и ћ, бр. 55; Стојановић, Повеље, бр. 37.

а Ј и речек, бр. 3; Стојановић, повеље, бр. 40.
* Јаречек, бр. 4; Стојановић, Повеље, бр. 41.
* Пуцић II, 2 и Јиречек, стр. 99; Стојано ви ћ, Повеље, бр. 42.
5. Пуцић II, 3 и Јиречек, стр. 99; Стојан о ви ћ, Повеље, бр. 43.
6. Ј и речек, бр. 5; Стоја новић, Повеље, бр. 30; Миклоп и ћ, бр. 64;
Новаковић, стр. 160–161.
7. Др Грегор Чремош ник, Студије из српске палеографије и ди
пломатике, Гл. Ск. н. др. ХI, 1940, 5-9.
Повеље краља Милутина — дипломатичка анализа 55
на слова (на пр. К) каткада мењају свој облик, али ипак у свима се
виде исте карактерне особености у дуктусу појединих линија и у
облику слова. То нарочито упада у очи, ако упоредимо ове потписе
с рукописом текста на истим актима: док су краљевски потписи на
свима актима врло слични, лаком)је увидети да су на сваком поједи
ном акту (са једним изузетко потпис и текст писани од разних
људи. Код свих ових потписа из 40-годишње владе краља Милутина
пада у очи још једна особина: једноставност, неусиљеност и извесна
немарност у писању, која већ сама по себи сведочи да су сви ови пот
аутограф
писиПотпис наи.
првом, „поверљивом писму”жупану Твртку из1282. год.
врло је карактеристичан. Три речи „Стефан, Оурошљ кралн“ одвојене
су једна од друге знатним размацима. Име „Оyрошњ“ врло је скраће
но, тако да је од њега остало само почетно Оу и омега у лигатури. Реч
„кралнº нема љ на крају јер се оно подразумева код слова л испод
титле. Поједина слова начињена су засебним, брзим потезима и при
казују у аутору нервозног, али одлучног човека колеричког темпера
мента. Врло су карактеристична слова т, к, а с дугим вертикалним
стаблима која почињу јаким притиском пера у горњем делу и прела
зе у тањи доњи крај, што се могло појавити само при брзом кретању
руке. По облику су нарочито карактеристична слова: p од два потеза
с дугачком цртом завинутом унутра; а такође од два потеза са зави
нутим крајем стабла у обрнутом правцу; почетно Оу у речи Урош
такође од два потеза, те к с дугачким стаблом пресеченим вијугавом
куком. На писму из 1303. год. налазимо исте карактерне особености:
исте вертикале с дебелим почетком и танким крајем у крсту, у т и у
p; исти нагиб слова. С у речи Стефан; исти начин прављења лигатура
у првом имену. Једино се променио начин писања слова к — слично
облику тадашњег уставног писма — од две засебне црте, једне верти
калне и друге мало завинуте. Ако се према потпису може говорити
о карактеру човека, морамо закључити, да је за протеклих 20 година
одлучност краљева дошла до јачег изражаја. Врло су слични и пот
писи из 1304. и 1313. год. Напослетку, и на последњем потпису из 1320.
год., где се већ осећа дрхтавост старачке руке, видимо исте карактер
не вертикале, исти начин прављења лигатура, исте особине у нагибу
појединих слова као с к и р. Сва су Милутинова писма несумњиво
имала његов својеруч ни потпис.
Међутим , као што сам већ показао у мом „Палеографском ал
буму“, прво „поверљиво писмо” жупану Твртку из доба око 1282. год.
писано је цело од почетка до краја истом руком која је ставила и
потпис. Потпуно једнако написано је на свима местима дугачко р са
завинутим унутра доњим крајем, карактеристично а с вертикалом
која прелази из дебелог у танки потез, и још карактеристичније к с
дугачким стаблом пресавијеним вијугавом куком, које се у потпуно
- В. Мошин, Палеографски албум на јужнословенското кирилско пи
смо, „Кочо Рацин", Скопјe 1966, табл. 62.
5(6 Владимир Мошин
истом облику налази и у првој речи текста и на потпису. Па и читав

карактер потписа — размер слова, однос њихове дужине према ши
рини, нагиб појединих потеза и интервали међу њима, т. ј. све што
узима у обзир графологија при идентификовању рукописа, потпуно
је аналогно у тексту и у потпису на писму. Стога се мора закључити
да је цело ово писмо аутограф краља Милутина, а разлог за то је у на
рочитој поверљивости садржине краљевог наређења. Дубровачки
акти сведоче да је жупан Твртко извршио жељу краља Милутина.
Многим је Дубровчанима било заплењено имање, што је изазвало
тужбе Дубровника против Твртка. Вероватно је на „станак". Твртко
донео за своје оправдање краљево писмо, па је Дубровчанима пошло
за руком да га добију за свој архив.
s:
Другу групу краљевских аката сачињавају повеље световним

адресатима — законске одлуке о потврди права на поседовање неког
имања, односно неке привилегије у судству и трговини. Из доба кра
ља Милутина сачувано је 9 таквих повеља: 1. потврђење повеље краља
Драгутина Дубровнику о трговачким повластицама, из 1282. год., с
пуном титулатуром у потпису и с великим воштаним висећим печа
том“; 2. потврда очеве повеље Дубровнику о трговачким и судским
повластицама, издата у дугом Пољу 27. децембра, после 1282. год.;
потпуни потпис, висећи печат је откинут"; 3. повеља Дубровнику о
ослобођењу од свих данака оних трговаца који само пролазе кроз
Брсково, према Новаковићу „око 1283. год."; потпис кратак, велики
висећи воштани печат"; 4. повеља Дубровнику с потврдом права на
држање имања, винограда и њива, које је град поседовао за владе
Милутинова оца, издана у Призрену 1289. год.; потпис је кратак, печат
је одрезан“; 5. новеља Дубровнику о трговачким повластицама и о
дажбинама, издана у Врхлабу 14. септ. 1302. год.“; 6. повеља барској
породици Жаретића с потврдом ранијих поклона, издана „на Романи
моуцћ књди се стана кралевство ми здеспотом“ (вероватно Томом епир
ским), према томе по закључку А. Соловјева – из 1319 год.; висећи
печат је откинут“; 7. повеља краљице Јелене Дубровнику издана као
* Миклошић, бр. 51; Стојановић, Повеље бр. 34; Нова ковић
156. о хронологији види: К. Ј. Jireček, Handelsstrassen und Bergwerke von Ser
bien und Bosnien während des Mittelalters, Prag 1879, 43; Ив. Павловић,
Хронолошка питања. ГлСУА 48.
10. Миклопнић, бр. 52; Стојановић, Повеље, бр. 35; Нова ко ви ћ,
стр. 160 с датумом „око 1302?": Сол о вјев, “E 83-84.
11. Ми клошић, бр. 54; Стојановић, Повеље, бр. 36; Новак о ви ћ,
стр. 156–157 с датумом „око 1283".
12. Микло и ић, бр. 58; Стојановић, Повеље бр. 38; ЋН о в ако ви ћ,
стр. 157–158 са датумом „око 1289".
13. Миклошић, бр. 53; Стојановић, повеље, бр. 39; Нова ковић,
стр. 160.
* Соловјев, бр. 50; исп. Известим Имп. Академии наук 1895, маји, стр.
CXCVIII и А. Солов је в, повеља краља Милутина барској породици Жаре
тића, Архив за арбанаску старину, TII, 1925, стр. 117–125.
Повеље краља Милутина – дипломатичка анализа 57
потврда Милутинове повеље из 1289. год.; издана на Котражи, с печа

том“; 8. повеља краљице Јелене о повластицама села Затора из
1272–1304. год., сачувана у копији“; 9. повеља господина Стефана, по
свој прилици Стефана Дечанског за време његовог намесниковања у
Зети, Дубровнику о сигурности дубровачких трговаца у жупама ње
гове области". Стефан је повељу вероватно издао 1314. године, јер је
за време другог боравка у Зети, после ослепљења добио на уживање
само неки део једне жупе, а не област са више жупа.
Све су ове повеље доста кратке. Писане су већином на пергаме
нту. Прва повеља из 1282. год. и повеља господина Стефана писане су
уставним писмом; повеља из 1289. год. — уставом с минускулним еле
ментима; остале — канцеларијским брзописом. Одмах иза крста по
веља почиње прому глацијом – „да в вљдомо всакомоу", односно 1289.
и 1302. год. „пише кралевство ми да в вtдомо всакомоу“; једино у по
вељи господина Стефана изостављена је формула промулгације, веро
ватно зато што он у то доба није био краљ и његова одлука није има
ла обавезну законску снагу за све. Наведена формула промулгације
наставља се речима „створи милост, кралевство ми“ (изостављене су у
повељи Жаретићима и у повељи краљице Јелене селу. Затору) иза
чега непосредно следи диспозиција (каткада с поменом интервенци
је), која се обично завршава материјалном санкцијом. Санкција је
изостављена у Милутиновим потврдама старих повластица Дубровни
ку 1282. и 1302. год. и у повељи господина Стефана. Датума у правом
смислу ове повеље немају. У једној је споменуто да је издана на мол
бу дубровачких посланика кад су дошли краљу „на Степан, двнљ на
Алвго поле“; друга је издана у Призрену када су дошли дубровачки
посланици, чија се имена наводе, и кад је у Дубровнику био кнез
„Марин, Жоуpвики“; трећа је издана „оу Врхлаби”приликом доласка
дубровачких посланика, и „сив писанине се створи на Крњстовљдњн, вњ
свbдњнив всакому”. Ни короборације („оутврњди и записа“), ни апре
кације „аминв“ ове повеље немају. Испод потписа све су ове повеље
имале висећи воштани велики печат на гајтану; два таква воштана пе
чата из Дубровачког архива издана су у Ивићевим „Старим српским
печатима и грбовима” 1910“
Потпис је на обе прве повеље Дубровнику, у којима се потвр
ђују повластице дароване повељама Милутинових претходника на
престолу, брата Драгутина и оца Стефана Уроша I, из 1282. и 1283. год.
15 м и клошић, бр. 59; Стојан овић, Повеље, бр. 29; Новаковић,

стр. 157 с датумом „око 1289 год.".
* Сол о вјев, бр. 49, стр. 88; Нотарски препис од 20. VIII 1470 у Котор
ском архиву.
г. ми клошић, бр. 19; Стојановић, Повеље, бр. 45; H оваковић,
стр. 136 с датумом „око 1205".
18 А. и ви ћ, стари српски печати и грбови. Нови Сад 1910, бр. 9 (на по
вељи о Брскову, Стојановић, Повеље, бр. 36. и бр. 10) (на повељи из 1282. год.,
стојановић, Повеље, бр. 34).
наведен с пуном титулом: „Стефан, Оурошњ по милости боживи

крал, и сљ Богомљ самодрњкњцњ Срњпске земли и поморњские“ (Стојан.
34), „Стефан, Оурошњио милости боживи кралн, всљxљ србскихв, змел,
и приморских, (Стојан. 35). Трећа повеља из истих година о привиле
гијама дубровачких трговаца има развијену кратку титулу— „Стефан,
Оурон, кралн, српски“ (Стојан. 36). Остали су потписи кратки: „Сте
фан Оуропљкралн“, „влена кралица“, „господин, Стефан“. Изгледа да
су кратки потписи начињени својеручно, јер су врло слични потписи
ма на писмима. Исто би се морало мислити и у погледу споменутог ра
ширеног кратког потписа па повељи у Бpскову (Стојан. 36), јер се
овде с једне стране осећа немарност коју писар, вероватно, не би смео
да себи допусти (на пр. код облика слова к у речи српски), а с друге
стране види се исти начин писања појединих слова, као што су и у
оригиналним потписима на писмима: с с карактеристичним нагибом,
њ с далеко завинутим напред потезом кружне црте, к с завинутим
унутра крајевима куке.
Теже је решити питање о власторучности дугих орнаментираних
потписа с пуном титулом, јер ови потписи нису писани, већ цртани,
па се при томе губила индивидуалност дуктуса. Уопште узевши, мало
је вероватио да би се сам краљ вежбао у калиграфији, изводећи на
повељама све завијутке и компликоване абревијатуре орнаментира
них потписа. Сасвим је могуће да су такве потписе цртали писари
у краљевској канцеларији, као што се то дешавало и у Западној Евро
пи. Ово ни мало не утиче на питање веродостојности повеље, јер се
њена аутентичност у ово доба потврђивала печатом. При томе треба
имати у виду, да такви орнаментирани потписи, који су начињени у
канцеларији, обично изгледају много једноличније него својеручни
потписи на писмима, сигурно због тога што су писари морали да тачно
копирају шаблон, служећи се утврђеним облицима појединих знако
ва и установљеним системом лиraтура. Што се тиче Милутинових ду
гих потписа на споменутим дубровачким повељама, мислимо да је
први (Стојан. 34) ипак начињен својеручно, на што упућује извесна
некалиграфичност његова и облици слова Oу у речи Оурошњ, и р ти
пичан за Милутинове потписе. Други потпис (Стојан. 35) ствара ути
сак начињеног од писара; треба приметити да и читав овај докуменат
ствара утисак касније копије, обзиром на развијен тип канцелариј
ског брзописа, још необичан за последњу четврт XIII века.
Трећу велику групу сачињавају повеље манастирима и црквама,

које се знатно разликују од писама и од световних повеља како по
спољашњем облику, тако и по формулару.-Ту треба издвојити три по
себне групе: оригиналне повеље, аутентичне повеље сачуване у препи
сима и фалсификате.
Повеље краља Милутина —дипломатичка анализа 59
А. Оригиналне повеље
1. „Хрисовул” манастиру Хиландару, којим краљ Милутин по
тврђује прилоге свог деда и оца”. Повеља је у хиландарском архиву
под бр. 19. Писанаје на пергаменту у свитку535x42 cм, читким устав
ним писмом; потпис је црвеним мастилом; испод њега првени гајтан
од печата, који је откинут. На крају текста повеље, изнад потписа
додан је датум, написан црним мастилом, руком и правописом ХVIII
века: „Вњ лbто от созданiА мира, S. to HA. април IА К. денљ”, (т. ј.
20. априла 1343. године). Под овим датумом објавио је повељу Кора
блев, сматрајући је као Душанову. Међутим већ је Ковачевић у свом
неоствареном издању хиландарских аката („несуђени”. Споменик
XLIV, стр. 13) одредио ову повељу као Милутинову, и као такву
прештампао ју је Новаковић с датумом 1282—1298. Како она не са
држи још никаквих поклона у освојеним византијским областима,
јасно је да је издана у првом раздобљу Милутинове владе, а најверо
ватније, ускоро после његова наступа на престо, кад је требао да по
тврђује манастирима повеље својих претходника. Повеља почиње
лепом аренгом — „Вb, пространљствђ божстввнве сидљ небеснаго ра
зоума ввсокопареше англњска и архангелњска воинства...” “, где се
каже, да и анђели не могу да достојно славе Богородицу, а камо ли
је то способан чинити краљ који осећа своју велику грешност. Овај
увод прелази у експозицију — „Сиi oyöо вcћмњ разоумљти писа кра
AleЕвство ми, ако хрисовоуАе, створенонвив дјдомљ и отвцемљ ми ...
Хиландарно, вљ нихв же села, и власи, и паше, обрђTљ кралввњство ми
кедно потрено, а дроуго изгоублено, изистивљ дан-нама прародители
и родители кралевњства ми, оуписахњоу хрисовоул, си“. Затим се на
брајају прилози (који су цитирани у повељама Стефана Немање и
Стефана Првовенчаног) — села, виногради, тргови, уљаници с уља
рима у Пећи, у Призрену, у Желчиштима, у Трнови, у Моравицама,
у Лозници у Морави, у Зети, у Плаву; онда власи—87 породица; „а се
коихв, е господин, крадњ (Урош I) придал, светћ црвкви” —33 поро
дице; планина Добри Доли и царинска пашишта Раковица. Затим
краљ Милутин додаје своју одлуку: да ће сви будући дошљаци из туђе
земље који би се населили на хиландарским имањима, припадати ма
настиру. Следи оштра санкција са проклетствима према евентуалним
прекршиоцима, те короборација— „Сia писављ кралевство ми и потв
писа“. Потпис је: „Стефан, Оурошњно милости божињи кралв. и Бо
гомљ дрвожњцњ срљиљскљ“. Повеља је палеографски и правописно не
сумњиво аутентична, а и по садржини, која понавља поклоне пређа
шњих владара (споменуте у њиховим сачуваним повељама) не може
да изазива никакву сумњу. Међутим постоје разлози који би допу
19 H о вак овић, стр. 389—390 према тексту Ковачевића, с датумом
„1282–1298. корабдев, бр. 32 с погрешним датумом „1343. год”.
2. Ова се аренга не јавља у повељама пре краља Милутина. После њега
понавља се у Душановим повељама из 1343. год. Хиландару (Кораблев, бр. 32)
и Богородици. Хтетовској (Кораблев, бр. 28).
стили претпоставку, да је ово тзв. аутентична копија — дупликат

(какве су, у смислу манастирских типика, правили ради показивања
властима). Ни на почетку повеље, ни испред краљевог потписа нема
крста, који се обично налази на оригиналним повељама. Потпис, по
ред све сличности с оригиналним потписима краља Милутина, садр
жи необичну титулу „дрвожњцњ“ место обичног „самодрњокњцњ“. А нај
важније — у реченици аренте „нина ни от грњшнњх чести подњлина по
гноушаи се мене грћшнааго квго же испрљчистљив си оутробља поро
ди, слtднорожденнимљ прозрвнине дарова“ итд. између речи „грћ
шнааго“ и „него же“ испао је глагол „молеши“. Он се налази у неким
каснијим преписима ове аренге и безњега реченица добива бесмислено
значење — као да је Богородица родила краља Милутина, док је
прави смисао ове реченице — грешни краљ тражи помоћ Богородице,
да она моли за њега свог Сина, тј. Исуса Христа. Може се помишља
ти, да је ову реч грешком изоставио писар из повеље краља Уроша I,
где се могла налазити ова аренга, а да је у доцнији препис правилно
упео испалу реч „молешци“, јер је имао пред очима оригиналну повељу
Уроша I; а можда је то преписивач начинио и по властитом сазнању
потребе да врати прави смисао бесмисленом тексту. Али и у случају,
да овај акт представља тек манастирски дупликат прве Милутинове
„хрисовуље" Хиландару, садржајно је он беспрекоран и потпуно ве
родостојан.
2. Повеља манастиру св. Николе Врањинског на Скадарском је
зеру из доба око 1296. године. Јадни остаци потпуно иструлог ориги
нала, који је са другим врањинским повељама за време првог свет
ског рата био закопан у земљи, чувају се у Цетињском музеју. Пове
ља је била објављена према препису из 1621. године.“ Почиње аренгом
— „Благо и честно, что нестњ благооугодно, неже нестњ творити светимњ
божеставнимљ црквамњ . . . .“ која се завршава интитулацијом краља
Милутина. Диспозиција набраја имања, која су овом манастиру по
клонили својим „русоволима” дедови краља Милутина, свети кир
Сава и краљ Владислав, и родитељ краљ Урош I, и потврђује имуни
тете наведене у ранијим повељама. Иза тога долазе две санкције: ду
ховна према рођацима краља и материјална према самовољној вла
стели. Завршује се повеља короборацијом, која садржи елеменат про
мулгације: „сего ради подписоуке кралевство ми за сведениiе всемљ“.
Датума нема: одређује се на основу унутарњих података. Остаци цр
веног потписа виде се на сачуваним трулим фрагментима.
3. Хрисовуља Хиландару о поклону ћелије св. Петке у Тморанима
у Скопској области.“ Писана је на дугачком свитку пергамента, устав
21. И. Ја стребов у ГлСУД 47, стр. 224; С о А о вјев, бр. 23; Новак о
вић, стр. 579—580 (скраћено).
* Иста аренга, уз неке измене, долази касније у повељама: Стефана Ае
чанског св. Николи Мрачком, душановој о Хрељином дару цркве св. Арханђе
ма у Штипу 1336. год., Душановој пиргу Хрусији из 1345. год., Хиландару о дару
Рудла 1345. год., Хиландару о поклону св. Николе Мрачког и у повељи Угљене
манастиру Кутлумушу - „Ce ovбо что добро и Богови приметно".
23. Стојановић, Спом. III, 12, Флорински, 22; ко рабле в, бр. 9;
Новаковић, стр. 391, скраћено.
ним писмом. Иза крста одмах долази експозиција — „Понеже обрђуе

кралевство ми, тако господини, ми отњцњ, светопочивши крално прило
жили, бњше монастироу . . .“ ћелију св. Петке, коју је за време бугарске
власти (1230—1241) саградио протосеваст i : ова је у годинама
после Урошеве владе била отста од манастира, а сада, кад је Милутин
постао рођак византијског цара и добио од њега за мираз Скопску
страну, краљ поново поклања ћелију Хиландару. Диспозиција набра
ја поклоњена имања и имунитете, уз материјалну санкцију за евен
туалне прекршиоце манастирске слободе (новчану казну), те иза тога
уз духовну санкцију према свима ко ће убудуће држати Скопску стра
ну. Датума нема. Потпис краљев црвеним мастилом — „Стефанњ
Оурошњ в, Христа Бога благовbрњњ кралн, и самодржњцњ већхљ срб
ских, землњ и поморскихњ“ — потпуно одговара пуној интитулацији
краља Милутина. Овај орнамептирани потпис очевидно је цртан у
краљевској канцеларији, али је значајно, да и у овом орнаментира
ном калупу речи „Стефан“ и „Оyрошњ“ долазе са истим карактери
стичним лигатурама, које налазимо и на својеручним потписима Милу
тина на његовим писмима и световним повељама. Испод потписаје зла
тан печат на црвеном гајтану, прописно провученом кроз четири ру
пице } пергамену.
Течат је потпуно неоштећен: са ободом има 37×36, без обода
3,1 у пречнику. На лицу је приказан краљ: стоји на јастучићу, на
глави је царска круна са прешендуљама, у деспици је крст са три пре
чке, лева је рука на прсима.“ Положај руку је исти као на првом
златном печату краља Уроша на потврди Владислављеве повеље Би
стричком манастиру“, а положај фигуре и широки јастучић потсећа
на други Урошев печат на Лимској повељи.“ Карактеристично је да
овде још нема потпуног подражавања византијских царских була из
доба Палеолога: лорос није пребачен преко леве руке. Легенда је
ванредно занимљива j о ХСТЕ ВОЗЕ ПРПОПЕРНИ ЦАР СТФАНЕ
IIСЕ ЗМЛИ СРПС, тј. O Христе Бозе правоверни цар Стефан все
земље Српске. На полеђини је приказан св. првомученик архиђакон
Стефан: такође на јастучићу, с врло стилизованом кадионицом у де
снити и са „Сионом” (моделом храма) у левој руци, такође у толико
стилизованом облику, да се на њему нису сачувале никакве реалне
црте. Аеленда –– „f CIT СТЕФАНЕ ПРПОМУЧЕНИС ОРГ, тј. „свети
Стефане првомученик арх(идиакон)”. У погледу графике и правопи
са треба приметити да је на обе стране печата слово В свагде у поква
реном облику: у речи „првоверни“ на првом месту долази као ћошка
- В. М. о ш и н, Повеља краља Милутина Карејској ћелији 1318. год. ГлСНД,
XIX, Скопље 1938, стр. 71-72, где је повећана репродукција аверса (тип Б).
- В. мо птин, Повеља краља Владислава Богородичином манастиру у
Бистрици и златне буле краља Уроша. ГлСНД, ХХI, Скопје 1940, стр. 37, где је
повећана репродукција печата, обе стране.
26 мо ш и н, глČнд XXI, стр. 30, где је повећана репродукција печата, обе
р 27 исп. В. Мошин, Српско царство. Хришћанско дело, IV, Скопље 1929.
стране.
В. Монг и н, Карејска пов. ГлСНА XIX, 72.

сто 0, на другом— као преокренуто П, у речи „все“ као две вертикалне

паралелне црте, у речи „свети“ као вертикална црта између C и T, у
речи „првомученик“ опет као преокренуто П. У исто време у речи
„Бозе“ почетно Б је написано као В. Из тога можемо закључити да је
травер матрице за овај печат био Грк који није познавао разлику изме
ђу Б и B у словенској азбуци, те је идентификовао слово Б са В, а сло
венско В, (које је вероватно у његову рукописном предлошку било на
нисано с нераздвојеним петљама, а можда и према канцеларијском бр
зопису као квадратно В) приказао је било као заобљен четвороугао
ник, било као преокренуто П, било као две паралелне црте. Да гравер
није познавао словенски језик види се и по томе што је слово Ку речи
„првомученик” подељено на саставне деловетако, да је стаблоосталоу
горњем ретку, а кука у облику Спренесена у доњи редак. (То је потпу
но јасно ако се то упореди с начином писања слова к утексту повеље,
напр. у речи „проклетњ”) Последње „орг“ очевидно представља поче
так несхваћене речи „арх(идиакоњ)", чији је почетак на рукописном
предлошку био написан у лигатури. Што се тиче употребљене у леген
ди титуле „цар“ (јасно се види у трећем ретку с десне стране), она се
налази у неким другим Милутиновим печатима и сведочи о државо
правној тенденцији, која се појављује код Милутина после брака с ви
зантијском царицом, и која има упадљиву аналогију на печатима мо
сковских великих кнезова у XIV.”
4. Оснивачка повеља за Хиландарски пирг на мору, из 1300 или
1302. год.“. Иза символичке инвокације долази лепа аренга: „Бого
отњцњ оубо Давидљ, вљжделisкњ небеснихњ селњ...” која прелази у екс
позицију где се помињу милости Милутинових родитеља и прароди
теља према Хиландару и прича се о молби хиландарског игумана Ки
ријака да краљ подигне кулу на мору за одбрану манастира од гуса
ра. Затим се каже да је краљ, подигао тај пирг с храмом Спасовим.
Никакве друге диспозиције нема, већ се повеља свршава податком о
датуму подизања пирга — у дане цара Андроника и сина његова Ми
хаила, при проту Јоаникију и хиландарском игуману Киријаку, лета
6810, сунчаног круга 22, месечевог 8, индикта 13 (година 6810 = 1302.
слаже се с месечевим кругом, остали се елементи не слажу, док би 13
индикту одговарала 1300. година). Испод тога је потпис црвеним ма
стилом: „f B, Христа Бога благовћрни Стефан, Оурошњкралн“, типич
ног Милутиновог облика с његовим карактеристичним скраћеницама
за „Стефанњ“ и „Оурошњ”. (Објављен у мојем „Палеографском албу
му”, Скопље 1966, бр. . . ). Печат је златан на црвеном гајтану, мало
оштећен на горњем крају вероватно приликом неуспелог покушаја да
се скине с повеље. Потпуно је аналоган печату, који виси на Лимској
* А врам овић, бр. 2; Миклошић, бр. 65; Кора бA ев, бр. 10: Co
ло вјев, бр. 45, стр. 82–83; Н оваковић, стр. 475—476, скраћено. Репродук
ција целе повеље с повећаном сликом печата (обе стране) код Мош и на, Па
леографски албум, табл. 67; цртеж печата је код Аврам овића, стр. 19.
* Види ГлСНД, ХХI, стр. 30.
Повеље краља Милутина – дипломатичка анализа (63
повељи краља Уроша II“ на лицу је краљева слика у византијском ре

презентативном ставу с легендом по ободу —„f Cтепанљ од Христе Бозе
верни крал, св. бром . .. (можда је типар Стефана Првовенчаног из доба
после крунисања); на реверсу. — „fСв(ети Степан, првњ)омученик,
арњxлидићкон, аплЕ". Поред наведеног неслагања хронолошких елеме
ната у датуму повеља је несумњиво оригинална, а то би се могло и
априорно претпоставити, јер није било никаквог смисла фалсифико
вати повељу која само констатира чињеницу подизања пирга без ика
квихдругих одредаба у диспозицији.
5. Повеља манастиру Богородице Ратачке из 1305. год. с потврдом
поклона учињених манастиру од Милутинове мајке, краљице Јеле
не“ Оригинал на пергаменту с висећим воштаним печатом чува се у
Млетачком архиву. Почиње арентом:„Изредно о преосвbтibи прђчистћи
и преблагословенеи, владичици нашеи Богородици .. .” Иза диспози
ције долази материјална санкција. Датум у тексту је непотпун —
„Писа Петрицљ дијак, мћсеца марта EI", али на полеђини преписа исте
повеље налази се белешка – „ET двнi, oy градоу Родимоу св. властели
моими на АТЕ” (1305) год. Насупрот Новаковићевом датирању
(1319. г.) сматрамо исправним датум наведен у споменутој белешци,
јер 1) у пасусу о мајчином поклону она није названа „светопочивша",
што се обично наводи ако се говори о мртвим владарима; 2) јер је
длеђу присутнима при јадавању повеље наведен архиепископ барски
Марин, који је умро 1307. год.“, и 3) јер су у повељи споменути епи
скопи хумски Јован и зетски Михаил којих још није било 1302/1304.
год. у доба састављања велике хиландарске повеље.“ Потпис је црве
ним мастилом: „Стефан, Оурошњ крала, всехњ Србских, землњ и по
упорскихњ“.
6. Повеља Хиландарском нају Хрусији о његовом правном ста
тусу и о његовим имањима из 1313/1316. год. с потврдом архиеписко
па Саве III испод тога.“ Вероватно је издата крајем 1313. године, по
што је у октобру 1313. године издао цар Андроник II повељу, на мол
бу краља Милутина, о поклону села Куцова на Струми. (L. Petit,
бр. 26). Почиње аренгом „Землина а земли оставлњше...“, која позива
Ауде да се узнесу на висину да славе свету Тројицу, и прелази у мо
Аитву „Сладости неизреченнага, Владико Христе, исплни мое жела
ние“, итд.“ Експозиција, која почиње пуном интитулацијом краља.
Милутина с набрајањем његових предака, прича како је краљ подигао
пирг са црквом Вазнесенија и опскpбио га имањима која је измолио
* Микл о шић, бр. 65; Маку цев, ГАСУД XXXII, 1871, 164—167; Г. Чре
мошник, Споменик САН, ХСIII, 1940, стр. 125; према старом препису објавио
Ст. Новаковић у ГлСУД, ХХ, 214–220; факсимил код Петковића у За
писки Имп. Академии наук III, 1863, стр. 262.
31 25. фебруара 1307. год. папа је већ поставио за барског епископа фра
њевца Андр či види М. Пурковић, Авињонске папе и српске земље, 1934,
18; исти у Гл. СНД, ХХ, 164.
32. Види: М. Пурковић, Српски епископи и митрополити, стр. 22. и 18.
33. Aврам овић, бр. 4; Ми к А о шић, бр. 74; Кора б д ев, бр. 11; Но
ваковић, стр. 77–83, скраћено.
(4 Владимир Мошин
од византијских царева а која су сва набројена у његовом претход

ном хрисовуљу за манастир, те затим у диспозицији одређује се да се
пирг налази у правном јединству с манастиром, али да је манастир
дужан давати пиргу „мертик” — уздржавање за тамошње монахе,
што је краљ откупио од манастира поклоном манастира св. Никите и
села Тморане у Скопској области; да је поред тога поклоњено само
пиргу (а не манастиру) село Куцово у Струмичкој области; одређује
се потпуна економска независност пирга од манастира, па и у односу
на будуће нове поклоне или куповине и утврђује се начин избора ма
настирског настојника (старца) из средине хиландарског братства као
и његов ранг. — „први по игуману и по башти” (духовнику), те се за
брањује отуђивање ма шта било од имања поклоњених пиргу под прет
њом проклетства. Санкција се завршава короборацијом – „писављ
и подписахњ вљ свњдвнике всљмњ”. Потпис је потпуно веродостојан и по
формули и по облику. Испод потписа је златан печат особитог (запад
ног) типа, прописно обешен на гајтану, неоштећен.“ Испод тога је до
дана потврда краљеве даровнице од стране архиепископа Саве III са
санкцијом проклетства од свих архиепископа од Саве I до Јевстати
ja II, са утиснутим воштаним архиепископским печатом.“ Ова је по
веља од посебне важности за српску дипломатику, попто је несумњи
во оригинална како по веродостојности садржаја тако и по свим мо
ментима спољне критике, те с очевидношћу доказује дужност неколи
ко великих исправа, које тобоже представљају копије оригиналног
Милутиновог хрисовуља (споменутог у овој повељи), а садрже одлуке
директно контрадикторне одлукама о економској независности пир
га. Те повеље, снабдевене имитираним потписима краља Милутина,
имају и златне висеће печате, али сваки од тих печата носи јасне тра
гове премештања с пеке оригиналне исправе.
7. Повеља Карејској ћелији из 1318. године“ чува се у Хиландар
ском архиву бр. III, 10. Почиње опширном аренгом — „Понеже начело
већхв благих евангелie”, где се говори о заслугама св. Саве на подиза
њу Карејске ћелије, те се у идућој експозицији прича да је краљ Ми
* Почетне речи ове лепе аренте Земле, нани земли . . . понављају се у више
каснијих повеља: Стефана Дечанског Хиландару од 8. фебруара 1328. год. (ко
раблев бр. 11), Душановој из 1340. год. о цркви полошкој, деспота драгаша
Iштину из 1377. год., Константина Дејановића из 1379, 1380. и 1388. год. (Руском
манастиру св. Пантелејмона).
35 Опис печата с репродукцијом аверса код Мош и на у ГлСНД, ХIХ,
стр. 72; обе стране печата репродуковане у мом чланку у Уметничком прегледу,
1939, бр. 1, стр. 7.
* Утиснути печат архиепископа Саве III репродукован је на крају истог
чланка, стр. 11.
* Архим. Аеонид, Описаниe ... 1868, стр. 42–47; Стојановић,
Споменик III, 15–17; Корабл ев, бр. 17; В. Мошин, Акти братског сабора
из Хиландара. Годишњак Скопског tract: факултета IV, 1940, стр. 180–184.
Види такође В. Мошин, повеља краља Милутина Карејској ћелији 1318. год.
ГлСНД, ХIX, 1938, 59–78, критику В. Бор овића у Југословенском историј
ском часопису V, 250—252 и мој одговор у студији Акти братских сабора о
адрфатима из ХIV–XV в. Богословље, Београд, XIV, 250—252.
Ali i
&& &
o i- A - .
3 & && *. -
у i& i º a i у 2. ја - а у М.
тr r are- - - - - 2 a te z - » « š 4 .
z - i - a fory
сл. 1. – својеручно писмо краља Милутина жупану Твртку око 1282. год. —
текст и потпис писани истом руком.
CA. 2. — Повеља краља Милутина Дубровнику из 1289. год. = потпис је писан
истом руком као на претходној повељи, а текст руком писара
Имитација потписа краља Милутина на фалсификованој повељи о Уљарима
и пришивен одозго оригинални печат краља Стефана Уроша III (дечанског)
» . . . . . . . . . .. . .. . - - i - i
i »» » » ; -
i ja .. .
__
i 3g
3
i 33
33
i. i.
_i : | М. ti, ja -. J...
__
- i . iš3.
33 . 333
&&
3:
2 .
i : 28 3
|- г 33-3 ----- -
------
-
E ----
1. Оригиналан потис краља Милутина на повељи о ћелији св. Петке

у Тморанима око 1300. год. са прописно обешеним оригиналним печатом
2. Имитација истог потписа на фалсификованој повељи о Хрељином по
клону, са оштећеним, премештеним оригиналним печатом
С? W” W
стил/4252
‘д
х 'f“
‘ у…
(Janša/269
„…%ЁЁЁЁЁМ’Ч’Р
@@@
Тщ % гцРк
cuki/152"! % @? ТРША/( (<?
Пописи Крима МпАутихш „џ повељама Аубрпннпт

i .
а
Потписи краља Милутина На СBC TORНИМ ПО ВељаМа
1, Потпис 1на повељи Дубровнику из 1282. год. (Стојановић, 34)

2. Потинис '11:1 повељи Аубровнику из 1282. год. (Стојановић, 35)
3. Потпис H3. оснивачкој повељи за Хиландарски пирг, из 1300/1302. год.
(Корабдев, бр. 10)
&#. Потпис На повељи о св. Параскеви у Тморанима, око 1300. год.
(Корабдев бр. 9)
5. Потпис 11:1 повељи Ртачком манастиру из 1305. године (Миклошић, 67)
. Оригиналан потпис краља Милутина на општој повељи Хиландару
из око 1282. год.
2. Имитација истог потписа на фалсификованој општој повељи
из 1303/1304. год. (Хил. 140)
3. Имитација потписа на другом примерку истог фалсификата (Хил. 144)
- (El JI, KWIKI
if I TI ----
iti Потписи краља Милутина

1. На повељи дубровнику око 1282. гом.
i
2. На повељи дубровнику из1302. год.
3. На повељи властеоској породици Жарстића из 1319. год.?
лутин примио ћелију под своју заштиту; затим о доласку хиландар

ског игумана Никодима с настојником ћелије Теодулом да моле за
обнављање порушене ћелије, о интервенцији архиепископа Саве III,
а даровима краља, и о преговома његовим с хиландарским братским
сабором ради откупљањатри адрфата за ћелију, о чему је своједобно
био састављен нарочити акт. Диспозиција доноси одлуку о избору
Карејског „старца” и о његовом аутономном положају, са клаузулом:
„записахњ и оутврдих, златоко печатико”. Духовна санкција има слич
ности са санкцијом на повељи архиепископа Никодима из 1322. год.“
Короборација и промулгација типичне су за Милутинове повеље. Да
тирање је као и на другим Милутиновим повељама: Влвтo Soks
индикта А. Потпис црвеним мастилом: „Стефан, 9: по милости
боживи краљ и сљ богомљ самодрњЖцњ вcћхв, срљбских, земљ и по
морњскљкњ". Испод тога је златан печат на црвеној неоплетеној свили,
прописно провученој кроз четири рупице. И свила и печат су потпуно
неоштећени. На лицу печата је приказан владалац у репрезентативном
ставу с легендом „Стефанњ црв србкхњи поморскиих, змлњ”; на ревер
су – стојећа фигура Христа с иницијалица ПС ХС.“ Упркос ранијој
критици Свет. Вуловића“ истраживања Рад. Грујића“, Влад. Ћоро
виња“ и моја утврдила су потпуну веродостојност података повеље и
њену аутентичност, а мени је пошло за руком да докажем и њену ори
гиналност. Временски размак између стварања акта (за Никодимова
игуманства, тј. пре 12. маја 1317. год.) и датума повеље — 1318. год.
има аналогију код Милутинове Бањске повеље, а разлог за одлагање
потписивања тих исправа вероватно је био исти — црквени инте
регнум после смрти архиепископа Саве III. Милутинов потпис на
овом акту потпуно је истоветан по облику с потписима истог владара
из истог времена: на повељама хиландарском пиргу и на Бањској по
вељи, уз потпупу разноликост од потписа на неаутентичним повеља
ма, које се приписују овом краљу („велике хиландарске повеље” и
повеље о Уљарима), а исто тако и од цртаних потписа других влада
дана – Арагутина, Стефана Дечанског и Душана.
8. Заједничка повеља краља Милутина с братом Драгутином ма
настиру св. Стефана у Бањској с потврдом архиепископа Никодима,
тзв. Светостефанска хрисовуља.“ Аренга: „Иже вt Троицћ славимљи,
вдин, сми искони Господњ . . .” Експозиција говори о подизању храма
св. Стефана у Бањској и о његовом правном статусу. Диспозиција на
s Kopa 6д с в. бр. 20.

* Види опис печата и репродукцију у ГлСНД, ХIX, стр. 70–71.
" Свет. Вуд о ви ћ, Белешке о архиепископу Никодиму. Глас САН 43,
стр. 12.
14. Рад. Груј н ћ, Царица Јелена и ћелија св. Саве у Кареји. ГлСНА XIV,
1934, стр. 46, бел. 22.
* Вл. Fi o po ви ћ, Хиландарски аделфати за Кареју. Прилози за књижев
ност, ХVIII, 1938, 334-341.
43. ковачевић, Споменик САН IV, 1890; В. Ја гић, Светостефански
у: исовуљ краља Стефана Уроша Милутина . . . У Бечу 1890; Н ова ко вић, стр.
632—631, скраћено; Солов је в, бр. 51, стр. 89-99, скраћено.

води многобројне поклоне манастиру, имања, дохотке од тргова, руд

ника и др. и економске имунитете, цитира „закон људима црквеним
и „закон Власима”, те одређује права и повластице бањског игумана
и његов однос према рашком епископу, са клаузулом: „Сина вcа даро
вахњ сљ Богомљ соуции тигда кралв. и самодрњокњцњ већхњ срљбљских,
земле, и поморскихв, и св. братомњ ми Стефаномљ”; завршава се оштром
духовном санкцијом. Затим, без датума, следи краљевски потпис цр
веним мастилом: „Стефан, Оурошљ по милости божиеи кралв. и само
држци, всљxљ србских, землв и поморскихњ”. Иза тога, у облику за
себне повеље потврда Арагутинова са сличном духовном санкцијом
и с потписом плавим мастилом: „Благовbрн, рабљ Христоу Стефан,
прbжде бивши кралн”. На то је надодана, такође у облику засебне по
веле, велика потврда архиепископа Никодима са арентом „Благоизво
ленивмњ трiсианнаго Божњства”. У диспозицији наводи се одлука
црквеног сабора свих српских епископа и игумана која потврђује кра
љеву повељу, која се завршује духовном санкцијом. На крају је
потпис плавим мастилом: „Смћpeнљ Никодимљ по милости божи ар
хиепископљ вcћхљ србских, земли, и поморскихњ”.
Повеља је сачувана у облику велике књиге повезане у корице,
на којима се налазе јамице од некада постојећих печата. Повеља је
могла настати између 1314. год., кад је била дограђена Бањска црква
и 1316. год., кад је умро краљ Драгутин, док је Никодимова повеља мо
гла да постане тек у 1318. години, кад је он постао архиепископ.
То свакако сведочи да је сачувани примерак — копија оригиналних
одлука, начињена 1318. године, што се са очевидношћу потврђује чи
њеницом једне исте руке, која је исписала текстове од све три пове
ље, а која је нацртала и потписе краљева и архиепископа. Тачно су
копирани калупи цртаних потписа у одговарајућој боји мастила. У
Византији плавим се мастилом потписивао севастократор, што би
могло да се сматра у то доба аналогним и за положај српског „бившег
краља" Драгутина“; међутим плава боја Никодимовог потписа сигур
но припада перу Стефана Црнојевића, који је у својој белешци на по
вељи назначио да је превукао мастилом избледели Никодимов пот
пис— тај је првобитно могао да буде црни, или аналогно с патријар
пијским потписима, зелен Рунице од гајтана краљевих и од архиепи
скопова печата сведоче, да је ова повеља-књига представљала зва
ничну копију оригиналних исправа, начињену као дупликат ориги
нала у краљевској канцеларији.
9. Вероватно је оригинална и Милутинова повеља цркви св. апо
стола Петра и Павла на Лиму, с откинутим крајем акта.“ Налази се у
хиландарској архиви заједно с другим повељама истој цркви од кра
ља Уропа I, Стефана Дечанског и Душана. Арента — „Понеже оубо
“ Исп. W. Regel, E. Kurtz et B. Korablev. Actes de Zographou, Приложениe

к Византијскому Временнику ХIII, 1907, бр. VI, ред 85 — потпис севастокра
тора грчки.
* Новаковић, стр. 597–598, скраћено.
Повеље краља Милутина – дипломатичка анализа б7
мнози начеше чинити повћсти о извbствованихњ вњ насљ вешехњ” (по

четак еванђеља од Луке) позајмљена је из претходне повеље краља
Уроша I (која је вероватно опет позајмљена из нестале повеље Сте
фана Првовенчаног истој цркви), те се касније понавља у повељи Сте
фана Дечанског Лимској епископији“ и више се не јавља. Интитула
ција сведочи да ова повеља припада краљу Милутину: „Стефан,
Оурошљ крал, син, великаго господина крала Стефана Оуроша,
B. Oурошњ”. У петицији каже се да је епископ хумски Данило
(1317—1321) изнео краљу како је црква запуштена јер нема дохода
ка. Диспозиција поклања цркви св. апостола на Лиму цркву св. Ни
коле на Сиротину, св. Богородицу у Бистрици и св. Богородицу у Ку
танском са селима и пастирима. Одмах иза тога долази почетак санк
ције — „и молоу васљ, него ...”, на чему се повеља прекида. Следећа по
веља Стефана Дечанског потврђује иста имања, што сведочи о веро
достојности сачуване Милутинове повеље. Посебан интерес представ
ља чињеница заједничких језичких особености у свим лимским пове
љама, као и карактеристична употреба засебног облика крста на по
четку, који се не јавља на другим повељама истих владара. Очевидно
у свим овим случајевима имамо једну исту локалну традицију, која,
вероватно, говори о чињеници израде дотичних текстова од самих
молилаца.
Б. Повеље сачуване у преписима, веродостојне:

10. Хрисовуља манастиру св. Ђорђа Скопског из 1300 године“.
Чува се у хиландарској архиви у три засебна комада преписа: прва
два на хартији из друге половине XIV, трећи је на пергаменту. Аренга
—„Понеже Лоука божствни еуанглист, слово божiе прописа...” По
тврђујући манастиру право на велики број имања и даривајући га
ванредним повластицама у погледу финансијског и судског имуни
тета, ова повеља садржи огроман материјал за историју српског пра
ва. Санкција је материјална и духовна. Потписа на сачуваном при
мерку нема.
11. Повеља католичком манастиру на острву Мљету близу Ду
бровника, која потврђује поклоне краља Стефана Првовенчаног“
Милутинова је повеља написана испод текста повеље Првовенчаног
истим рукописом. Почиње интитулацијом: „Стефан, Оурошњло ми
лости боживи кралн, oyноукљ господина микрала Стефана, син, госпо
* Новаковић, стр. 598, скраћено.

* Новаковић, стр. 608–621, скраћено: Сол о вјев, бр. 44, скраћено;
Р. Грујић, Три хиландарске повеље. рник за историју Јужне Србије ...
1936, стр. 5–24.
* Миклопнић, бр. 17; потврда папе Ивана XXII – Јиречек, Споме
ник ХI, бр. 7, стр. 25; mičiklas, Codex diplomaticus, IV, стр. 223; С о ло
вјев, 24-26; Аsубић, Monumenta, II. 26; Новаковић, 587-588. О аутен
тичности повеље в. Ф. III и ш ић, Летопис попа Дукљанина, стр. 252 и 226.
дина ми крала Оуроша . . .”. Санкција је само духовна. Без датума, од

носи се на време око 1308. год. Има потврду од папе Јована ХХIII с да
тумом од 13. јуна 1324. године, која наводи да је повеља била потврђе
на аureo sigillo: вероватно је око тог датума састављена ова копија
обе повеље. Милутинов потпис по облику ни мало не личи на остале
Милутинове потписе.
12. Повеља манастиру св. Николе у Хвосну” Сачувана је у ма
настиру Савини у једном старом и у два доцнија преписа. Аренга. —
„Господњ вознесљ се на небеса". Повеља говори о подизању манастира
Милешева краља Владислава и о Милутиновом решењу да подигне
храм у Хвосну под јурисдикцијом Милешеве; одређује манастирске
поседе и прети духовном санкцијом свакоме ко би крпио ову од
Ауку. Потпис: „Стефан, Оурошњигосподин, висе срњбскie земле и по
морскie”. Датира се у време око 1309. године, али је Ковачевић до
пуштао могућност и доцнијег датирања, сматрајући да се у реченици
„потвицахњ се родителемњ моимљ и прародителемљ” може видети алу
зија на смрт краљице Јелене (1314. год).
13. Повеља краља Милутина о откупу од хиландарског манасти
ра три адрфата (— „мертика”) за опскрбу тројице монаха у хилан
дарском пиргу: цитирана је у акту потписаном од хиландарског игу
мана Гервасија.* Датира се временом између 1317. (наступом игума
на Гервасија на овај положај) и 1321. (смрт краља Милутина). Са
став цитираног братског сабора сведочи да је овај акт постао после
сличног акта о адрфатима за Карејску ћелију (види бр. 7).
14. Хрисовуља манастиру Грачаници. Сачувана је у препису на
зиду храма.“ Аренга. — „Царњ царствукоших, и господњ господству
копих,”“ Експозиција говори о подизању храма, диспозиција потвр
ђује поклоне и привилегије. Санкција је само духовна. Потпис: „Сте
фан, Оурошњ втори Милутин крал, и сњ Богомљ самодрњокњцњ већхњ
Срњбскихв, Поморских, и Подунавњских, земли. Датум: 6830. година,
тј. 1321—1322. септембарска година. Пошто је Милутин умро 29. ок
тобра 1321. год., то је наведени датум могао настати у размаку изме
ћу 1. септембра и 29. октобра 1321. године (односно, у случају мар
товског датирања по пизанском рачуну — од 25. марта до 29. октобра
* Миклошић, бр. 71; Но вак овић, стр. 606-607.

за Годишњица Чупића III, 436.
s Apx им. Аеонид, 48; Н овако ви ћ, стр. 484–485, скраћено: мо ш и н,
Акти братског сабора из Хиландара. Годишњак лоз. фак. у Скопљу, 1V, 1940.
стр. istº: исп. Богословље XIV, стр. 226-228.
sz Миклошић, бр. 489, стр. 562—566; Новаковић, стр. 633–637; Co
А о вјев, бр. 52, стр. 97—105; Миливој Павловић, Грачаничка повеља,
ГлСНД, ПI, 1928, стр. 105–140 и исправке у Rºt), a В. Б. o po ви ћ, Прилози
за књижевност, језик, историју и фолклор IX, 1929, 256–295, друга издања и
научну литературу о повељи види М. Пур ко ви ћ, Кад је зидана Грачаница?
ГАСНА ХХ1, 1940, is2—166.
* Исти почетак у Agripisi повељи о стру о с. Карбинцима из 1355. год.
Флорински, 70–71; оваковић, стр. 428—429; А. Соловјев, Бљци.
Прилози за књижевност ..., VI, 184–190.
1321. год.). Међутим М. Пурковић, сматрајући да је наведена 6830.

roдина могла да се односи само на копирање повеље на зиду, доказивао
је, да је оригинална повеља морала настати после довршења Бањске
Цркве 1315. год. и пре смрти краља Драгутина — 12. марта 1316. год.,
највероватније у другој половини 1315. године.“
15. Овим манастирским повељама могао би се прибројати Милу:
тинов ктиторски запис из 1303. год. на зиду Хиландарског храма.“
16. Засебна одлука сачувана у облику интерполације на повељи
краља Владислава Богородичином манастиру у Бистрици.“
Поред наведених оригиналних Милутинових повеља и аутентич
них преписа од неколико његових хрисовуља, постоји у Хиландарској
архиви још неколико повеља с црвеним потписом и са златним печа
тима, које су наводно Милутинове, али представљају фалсификова
не прераде оригиналних аката.
Једну такву разоткрио је на основу критике садржаја Јован
Радонић: то је велика повеља Хиландару о селу Уљарима, у облику
свитка с изгубљеним почетком и једним листом испред последњег.
Повеља у првом делу садржи опширну аутобиографију краља Милу
тина и тек при крају наводи одлуку о селу с уљарима, које се налази
између архиеписконских поседа код Пећи, и том приликом наводи
сагласност архијерејског сабора у истом саставу као у Светостефан
ској хрисовуљи. Проф. Радонић је показао да према правопису сачу
вани примерак припада XV веку, а по садржају да је ова аутобиогра
фија састављена на основу житија краља Милутина у Данилову збор
нику.“ Као што је показао Б. Сп. Радојичић, ова аутобиографија пред
ставља варијанту пролошког Милутиновог житија које се налази у
Србљаку, и да је баш ова аутобиографија послужила као извор про
Aошком житију, а сама је састављена на основу Данилова зборника,
и то после 1405. године, јер садржи једну реченицу директно преузету
из Милешевске повеље деспота Стефана Аазаревића из те године.“ Са
чувани акт је врло дугачак свитак 142,3×22,2 см., написан на хартији с
воденим знаком „маказа” из прве половине XV века, полууставним
нисмом, ресавским правописом. ЗАатан печат, који пришивен одоздо,
има легенду краља Стефана Уроша III, т. ј. очевидно је премештен
с неке оригиналне повеље овог краља.” Није још решавано питање
54. ГАСНА XXI, 162—166.
55 Аврамо ви ћ, описаниe,4; исти, Света Гора, 15; Мик А о шић, бр. 60;
исп. Ко ваз евић у Годишњици III, стр. 437.
3. Р. Грујић, Једна доцнија интерполација у хрисовуљи краља Влади
biº,ј
|-203.
(1233—1242) за манастир Бистрицу у Полимљу. ГлСНД, Х111, 1934, стр.
5. Aо. Стојановић, Споменик III, 17—24; Корабл ев, бр. 18; исп.
Јов. Радонић, Биографија и аутобиографија краља Милутина, Летопис Ма
тице српске, 183 (1895), стр. 92—109.
3 Борђе Сп. Радојичић, Житије сјаја Уроша II Милутина у
Римничком Србљаку (1761). Историски часопис С TX-X (1960), стр. 97–100.
I “, Репродукција аверса печата код Мошина, Уметнички преглед 1939,
, стр. 9.
због чега и када је састављен овај фалсификат: његова правна садр

жина, вероватно, ималајеза подлогу неку несталу оригиналну повељу,
коју је требало због неког разлога изменити.
Много је важнија и занимљивија једна велика група од шест по
веља, које су до сада издаване и у науци третиране као оригиналне.
То су пет аката који се односе на хиландарски пирг Хрусију и једна
повеља о поклонима протосеваста Хреље, која стоји у вези с прет
ходном групом. На срећу сачуване су четири оригиналне повеље кра
ља Милутина које омогућују да се расветли питање тих фалсификата.
То су: 1) оригинална повеља Хиландару из првих година Милутино
ве владе, до освајања грчких области, којом потврђује поклоне сво
јих претходника и даје манастиру нове поклоне и имунитете (овде
бр. 1); 2) повеља о поклону ћелије св. Петке у Тморанима, из
дана ускоро после освојења Скопске области и женидбе са Симони
дом, око 1300. год. (овде бр. 3); 3) оснивачка повеља за хиландарски
пирг из 1302. год. (овде бр. 4); 4) повеља за хиландарски пирг из
1313—1316 год. с потврдом архиепископа Саве III (овде бр. 5). Овима
се мора додати 5) сачувани одломак грчке повеље Андрониковог са
владара цара Михаила IX из 1308. год. и 6) грчка повеља цара Андро
ника III из 1324. године којом на молбу краља Стефана Дечанскога
потврђује раније Милутинове одредбе о пиргу.
Група фалсификата за хиландарски пирг Хрусију садржи: 1) ве
лику „општу хрисовуљу” за Хиландар и за пирг Хрусију, која се
обично датира као акт из 1302—1304. год. — сачувана је у три при
мерка; 2) прерада сачуване повеље за пирг из 1313—1316. год. и 3)
превод повеље цара Андроника II из 1308. год. с промењеним одред
бама, како се то види према сачуваном одломку парне повеље истог
садржаја, издане од Андрониковог савладара Михаила IX. Сложена
махинација свих тих малверзација открива се упоређењем сачуване
повеље пиргу из 1313—1316. год. с њеном прерадом, која се издавала
за посебну повељу.
Овај акт се налази у хиландарском архиву у једном примерку“,
који је писан на хартији с воденим знаком из друге трећине XIV века:
латинско S пресечено вертикалном мотком.“ Аврамовић у свом опису
каже за овај акт: „ова е диплома на кожи писана”, међутим, како
таква исправа на кожи у архиви не постоји, а Аврамовић не спомиње
друти примерак, треба да мислимо на вероватноћу погрешке. Аврамо
вић каже да је на том примерку постојао и златан печат на црвеној
неоплетеној свили и прилаже његов цртеж.: то је византијски печат
цара Андроника II — очевидно скинут с нестале Андроникове пове
ље или повеље Михаила IX, чији је крај откинут. На сачуваном при
мерку тог печата нема, али постоји рупица (једна) од некадашњег
* Аврамовић, бр. 3, стр. 19; Миклошић, бр. 73, стр. 71–77; Ко

рабле в, бр. 12, стр. 408—410; Новаковић, стр. 478-482.
“ B. M. о пин и С. Траљић, Водени знакови XIII—XIV вијека, Загреб
1957, бр. 5621—5627.
гајтана. Повеља у писму врло пажљиво подражава писмо оригинала,

конирајући лигатуре и друге графичке особености његове графије.
Прерада изоставља почетни део аренте оригинала „Землинама земли
оставлњше ..." и почиње аренту њеним другим делом — „Сладости
неизреченнага, Владико Христе, исплвни може желaнине ..." Арента
свршава краљевом захвалношћу Исусу Христу, који „дастњ и мнв, на
столњлникоу бити имњ (прародитељима и родитељима) вљ отњчњствии
монемљ". Иза тога одмах следи интитулација, којом почиње текст по
веље: „Стефан, Оурошљ вторњи, отљ племене же крали, и само
дрвожњцњ . . ”; прерада је трешком прве три речи ставила у дативу
„Стефаноу Оурошоу втoрoмоу”, погрешно повезавши их с крајем
аренте („настолњникоу бити имњ”), али је други део интитулације
оставила у номинативу – „отњ племениже крал, . ." У оригиналној по
вељи експозиција прича о подизању пирга на молбу Хиландараца и о
другим многим прилозима у имањима и другим дохоцима у српској и
грчкој земљи, које је краљ измолио од цара Апдроника и цара Ми
хаила, а који се овде не исписују, „писана же соутњ вњ царњских, хри
совулвхљ и вњкралевњства ми хрисовулв...”, те заврнава овај део екс
позиције констатацијом: „Сии же пиргњ не отњлоучи кралевњство ми
одв монаствра, н, паче да мединствоуне св. монастњpивмљ, како
кв и записано оу прљвомљхрисовоул, јего же створии кралевљство ми
монастњiирко". Затим се прича како је краљ за миран живот, храну и
одећу монаха у пиргу откупио од манастира „мњpтикњ исплвлњ” . . .
„како нестњ записан, оу монастирњскомљ хрисовоули. Тога ради да
кралевњство ми монастњiирко во Скопљскои области црњквњ светаго
Никитњи оу Банахњ св. села и сњлодми и сљ влахн”, а поред тога и „дру
го село ТвМорани, и добљутка живота и мрвтвога ... Сии же коматљ и
мерљтикњ оуставленљ биств изволениемљ и обњциимљ звговоренијемљ,
по воли, а не по ноужди игоумена и баште и всега свбора . . . , рекњише
како коупливно бљст, кралевњствомњ ми од, нихв, ако да нестњ тврњдо
и непрљможљно ни од твхљ самљxв, ни отњ инвих, хотешких, бити
вљ томљ монастири старtишинамљ, рекше игоумена и баште и еконо
ма и еклиciaрњxa и иже св ними”, иза чега следи претња божанстве
ним казнама и краљевим проклетством за прекршиоце ове одредбе.
Тек иза тога долази податак диспозиције о поклону пиргу села Ку
цова, које је краљ измолио од византијских царева, уз наглашену чи
њеницу: „И сего села не испросих, на име монастњpљско, ни га дахњ
монастирко, н, да имњ обалдаа старцњ првбљивањи вљ семљ пирњгоу”. У
преради експозиција после кратког пасуса о подизању пирга и храма
у њему изоставља све ове правне податке, за које повеља каже да су
уписани у манастирску хрисовуљу – о другим Милутиновим прило
зима за манастир, о откупу мертика за пирг поклоном цркве св. Ники
те и села Тморана, и о санкцији према будућим старешинама мана
стирским, који би хтели да ускрате откупљен мертик – већ одмах
прелази на податак о селу Куцову које је краљ измолио од царева не
за манастир, већ само за пирг, али одмах иза тога ставља клаузулу
пренесену из првог дела експозиције оригинала о јединству пирга с
манастиром. У оригиналу то се односи на правну повезаност пирга с
манастирском (саграђен је на молбу Хиландараца за одбрану манасти

ра од морских гусара), а на овом месту требало је да ослаби катего
ричност краљеве одлуке о економској независности пирга (која је у
складу са ктиторским правом). Затим је изостављена одлука о тада
њем старешини пирга старцу Симеону, којему је зајамчено да све ње
гове будуће тековине - поклони, купљена имовина или донесена од
куће – припадају само старцу „извњн, области монастискљне". У сле
дећој одредби, донесеној по договору краља с братским сабором, ори
гинал говори о избору старца само из редова манастирске братије, о
његовом рангу — „прввњи по игоуменоу и по башти; и не по лице
мврико и по лкобиви кеднога игоумена или нbкога отњ старњише братив
да се избииранетњ” те о могућности одстрањења старца само у случају
велике кривице, „аже вств подобна изврненико”. Прерада, уз знатно
скраћивање текста, изоставља податке о краљеву договору са сабо
ром, о евентуалном игумановом лицемерју или љубави према канди
дату, и ублажује оштрину одлуке о пемогућности одстрањења старца
— „без, велика оузрока и дtла да не изимаетљ се”. Напослетку, у по
следњој одредби, да не дрзне нико одузети од пирга нешто од покло
њеног њему — „ни игоуменљ, ни башта, ни икономљ, ни еклисигарх,
ни ин, никњло, ни оу коупно име, ни оу залогоу, никоимљ образомљ”
под претњом проклетства, потврда место тога каже – „опроста да не
имат, власти ни самљ кралевњствоуен(!) везети чито данљих, много вљ
дарњ Господеви”. На сачуваном примерку прераде преписана је и
потврда архиепископа Саве III. Према томе ова је прерада извршена
тако да се конкретна обавеза манастира према пиргу (откупљени
мертик) замени општом реченицом о потреби узајамне помоћи; да
се изостави или ослаби одлука о економској независности пирrа; да
се изоставе обе санкције против прекршиоца одредаба о мертику и
о економској независности пиpга, посебно против малверзација од
стране манастирских старешина.
Тачност података наведених у оригиналној повељи из 1313—1316.
године потврђује се каснијом грчком повељом цара Андроника III од
децембра 1324. год. индикта VIII, којом цар на молбу свог зета, кра
ља Стефана Уроша III. (o čipriag tijaporato; крi). S Херзiсr: кipig Хтšрсtvog
6. Otpećig), сина номенутог превисоког блаженогпокојног краља, потвр
ћује настојнику пирга проигуману Симеону право на његов храм и по
сед, да буде неотуђиво, неузнемиравано, позивајући се при томе на пове
ље краља Милутина, који је своједобно предао хиландарском пиргу село
Куцово и друга различна имања под условом да ти поседи не нађу
никакво узнемиравање од стране Хиландара (оličev efој вt: robro šver
vriediv rivi, коi šрлобарбу), јер је краљ због тога дао манастиру село
св. Никиту с његовим атаром и св. Параскеву у Тморанима, одре
дивши у тим повељама да се старац, који буде управљао пиргом, бира
на овај положај из средине хиландарских монаха са знањем и према
жељи српског владара.“ Према томе, тада, т. ј. 1324. год. постојала су
обе Милутинове хрисовуље у вези пирга: о св. Никити, (која сада не
s p e t i t, бр. 101; Нова ковић, стр. 485-486, (Није Андроника III, већ II).
постоји) и општа хрисовуља, где су још биле цитиране наведене од

редба о економској независностј пирга и о бирању старца према
жељи краља, које су споменуте у повељи из 1313/1316. год., али којих
нема у сачувалим примерцима „опште хрисовуље".
Bit повеље царева Андроника II и његовог савладара
Михаила IX о св. Никити из 1308. год. сачуване су у Хиландару, али
не у првобитном облику. Повеља цара Андроника с датумом на крају
„месеца маја, индиктиона VII, лета 6816“ (индикт одговара години)
сачувана је само у словенском преводу“. Повеља цара Михаила IX са
чувана је у оригиналу, али са откинутим крајем где су се налазиле
одредбе непожељне за хиландарску управу. То је несумњиво остатак
оригиналне хрисовуље: она је беспрекорна са стране византијског
формулара; рукопис текста са речима ЛбГОС које су уписане пропи
сно на одређеним местима првеним мастилом — све је потпуно ана
логно византијским хрисовуљама оног доба. Издавач је датирао овај
фрагмент „око 1320. године", али то је очевидна грешка. Упоређење
текста овог одломка с преводом Андроникове повеље сведочи да су
то биле две парне повеље, идентичне по садржини, каквих из тог доба
има много у светогорским манастирима и посебно у Хиландару“
Први део Андроникове повеље по својим материјалним подаци
ма одговара Михаиловој хрисовуљи, иако на два три места има сло
бодно преведених пасуса, а има и реченица нетачно преведених. „Поне
же бљств хрисовоул, царства ми моленивмњ првисокого крал(a)
Акобовнога сина и зета царства ми (”Eлеi š bilitikororog kori) rig Seppicig коa
лерлб9trog čičem pog кој усрjЗрђg rig Bolo Maiorg poе) приложени иже вљ Скопи
црква светаrо мученика Никити вв метохио, оу томљ Скопи и дроугал
цркви на име светиз Богородице . . . (лMajdiov rov Skomitov simptokera
povućiplov eig ovopм тријумеwov roč. 3 уkov peyah općipropog Nшкira, šv ф. 5,
просекирове povičбрiov čicekapevov pev кri rottо перi rov otvrov rimov rov
»Skomitiv, sig ovoga 5 rupi pevov trg Travunepćorvoo Beopitopog...) и т.д. Сви
материјални подаци иза тога о имањима поклоњеним св. Ники
ти у обе су хрисовуље потпуно аналогни, али на крају експози
ције, где оба текста кажу да је ради веће сигурности краљ за
молио и цара савладара да изда хрисовуљу, грчки текст одмах пре
лази на диспозицију:šлуоруei ква šašрефеćem rij totartti, depotopic, povi,
i Bisoneta povi rov napovre sovao,3ovosov Жуоу садате. 5’ or koа проart
oе кi борitera, когšхеuv кvi eig га šefa riv rotatists povij. zv. čivaoSev
катi pšpog бића; 58vrat peróха ка Холо кrincarci perči kod rije nepoxга
ка лivrov tav 5 кала у скотау, кri véребуса гибра сукрсарštog, dvoraod
пота; ... Остало је откинуто. Међутим у преводу Андроникове пове
Ase иза наведеног краја експозиције „оумоли царство ми првВисоки
-
* Рад. Грујић, Три хиландарске повеље. Зборник за ист. Јужне Србије,

стр. 24–26.
* P e t i t, бр. 51, стр. 125—127.
крал,и лобовни син, и зетљ царства ми, да буде дроугља хрисовоул, цар
ства ми" наставља се текст експозиције —„да естњ та црква светаго Ни
кити св. всомљ областико своомљ вњ област, и вљ метохипо светогорљскои
цркви, неже квот, сљадалњ прђисоки крал, и лобовни син, и зетљ цар
ства ми на име Владикљ Спаса Христављшедљшаго на небеса, на мћстit.
нареком ћмљ Хрисила, каже вљ пиргу. И оце да иматљ та цркви неже
отј. него дарованиа сина села”. Затим се набрајају: село Блатци над
св. Никитом, село Глуси под црквом и војник који је ту Георгије Ре
пана. Затим долази диспозиција — „Моленица ради прtивисокого крала
и зета царства ми сили хрисовул, пода царство ми и повелђнатљ: да
кестљ црвква светаrо Никите с правинами своими под роукоу црњкве
Господа Спаса нашего Исуса Христа еже кестњ на мостњ нарекомљ оу
Хрисиоу пиргоу, и един, игоуменљ да облада и црквами и сели и ме
тохиами и сљ всакимљ доходњкомљ“. Иза тога долази завршни део ди
спозиције, о ослобођењу ових поседа од свих работа и данака и о не
отуђивости краљевих поклона. Као што се види, интерполирани по
датак у преводу, с набрајањем имања, стављен је овамо ради једине
одредбе да „један игуман влада и црквама и селима и метосима и
свим дохоцима”, која још јасније, него премештена на крај прераде
повеље из 1313/1316. год. одредба о јединству пирга с манастиром, го
вори о смислу и задатку ових фалсификата. Старац хиландарског
пирга никада се није звао игуман, па и сам је у хиландарском брат
ству био „први по игуману и по башти”, те је наведена реченица мо
гла да се односи само па власт хиландарског игумана. Што се пак
тиче самог податка да је св. Никита предан пиргу, а не манастиру,
који је одговарао чињеничком стању, — тај у овој редакцији није
сметао фалсификаторима, јер је у једну руку појачавао изглед веро
достојности фалсификата, а у другу руку био је правно обеснажен
идућом реченицом, да свима имањима и дохоцима пирга управља хи
ландарски игуман
Због истог разлога нестао је и оригинал велике „опште хрисову

ље” за Хиландар и пирг Хрусију и замењен фалсификатом. Као што
је речено, тај је сачуван у хиландарској архиви у три примерка: је
дан потпуни и два непотпуна.“ Израз „општа хрисовуља” није зго
дан, јер ова исправа не представља Милутинову општу повељу Хилан
дару, каква је била она прва с потврдом имања поклоњених „од ро
дитеља и прародитеља” пре освајања грчких области и нових великих
поклона. Да је то „општа” хрисовуља, она би морала да поред пирга
Хрусије говори и о другим пирговима, напосе о Карејској ћелији,
која је у смислу ктиторског права још од св. Саве имала посебан
статус с обавезом мертика тамошњим монасима од стране манасти
ра. Зато би се то могло назвати „општом” само у смислу заједничке
повеље за Хиландар и пирг Хрусију. Баш због ове чињенице мора да
* Аврамовић, стр. 32-38; Миклошић, бр. 62, стр. 51—65; Фло
pински, 29; Стојановић, Споменик III, 13–15; Н оваковић, стр.
393–395, и 476–478, скраћено: Корабле в бр. 8, ред. 1–144 и бр. 16.
се постави питање, да ли је уопште она повеља манастиру, коју спо

миње Милутин у тексту повеље из 1313/1316. год. у вези са св. Ники
том, а коју спомињу и византијске повеље, имала овакав, или слични
облик, или је то вештачки скалупљени акт од три посебне повеље?
Потпуни примерак (хиланд. архив, бр. 144) написан је на врло
дугачком свитку пергамента, слепљеном од више комада —411x37 см;
причвршћен је горњим крајем за штапић око којег се савија. Писан је
великим уставним словима с великим бројем тачкица и квачица изнад
вокала, подражавајући старим текстовима, али се понекадписару отму
црте млађег правописа – акценти над појединим речима. Први део
повеље, заједно с аренгом „В. простан"ствt 6ожствњнњив силњ небесна
го разоума",доноси потпуно дословце текст оригиналне „опште“ пове
ље Хиландару (наш бр. 1), где се потврђују прилози Стефана Прво
венчаног и краља Уроша I, до краја диспозиције (податак о туђозе
мљанима). Пошто је иза тога изостављена санкција, повеља наставља:
„Сего ради, видљвљ, кралевњство ми кере бљше потребн, хрисовул, го
сподина ми и отњца крала Стефана Оуроша, и знговоривљ се кра
левљство ми сњарљxiепискоупомљ вторимњ Еустативмњи сњгоспождом,
ми материко, кралицом, Еленомњ, и сљ вcћми епискоупљи свбљсквими
(набројени су поименично) ... и прњписахњ хрicовоул, сии светљив
Богородице хиландарњскив". Према томе, ова се клаузула односи на
чињеницу преписа прве „опште” повеље (јер горњи текст не доноси
ниједан нов податак). Састав цитираног архијерејског сабора, као
што је утврдио М. Пурковић (Српски епископи и митрополити ...
13–14) упућује на време до 1304–1305. године, јер те године није био
рашки епископ Филип, него Григорије II, ни зетски Јован, него Ми
хаил, нити хумски Јевстaтије, већ Јован; цитирани у повељи епископ
призренски Дамјан одређује датум роšt quem – 1299. годину, кад је
он наступиоту дужност.“
Затим долази други део повеље, нова диспозиција о поклонима
од стране самог краља Милутина: „И видљвљ, кралевњство ми ере не
имаше пашишта светаша Црњкви сипа за земли Хвоствн"скои, и дахњпаши
шта Лабикево”, смеђама које је утесао севаст ОбрадМанијак.„Ипакљ
видљ кралевњство ми кере дав светаа црњки на годиште по ВП. ждрљбца
пастиремљ бњлвгоу, да тога ради приложихњ влахњ да пасоу кобиле
црљковне” (15 кућа), ослободивши их од свих данака. Затим нови по
датак — још 4 куће црквених влаха који треба да пасу кобиле; „и
отњлоучи кралевњство ми КД кобил, отв своих, кобилњ, и приложих,
не квлини свови пирњtoy кои смљ свадал, на мори, и да ихљ пасоу власи
снизи, коих, је придало кралневљство ми, како и црвквне коoиле , с
тиме да они сваке године воде природ у пирг, а да со за коње, храну
и одело за пастире даје манастир, „а калотерњ пирикани да не има
печалв” о томе. У вези с тиме краљ је дао „свомемоу пирњгоу” још 3чо
века у Горачеву — ударе ослобођене од данака, „да нестњ свtцта за
пиргљ”.То су, према томе, одредбе из неке повеље донесене после по
* М. Пурковић, Српски епископи и митрополити ..., стр. 13—14.
дизања пиpга, које нису споменуте у оригиналној оснивачкој повељи

из 1300/1302. године.
Сад долази нова нарација, преузета из оснивачке повеље за пирг:
„И пришедљшимљ кљ мнљ благотовљинимљ чрњнцемљ хиландарљскимљ, и
молецимљ се, створи ни господине, покоише на мори, нере нашљ жи
вот, весњкестњ на мори”, и за оумноженија грћх, моихв, не прђЗрђхњ мо
ленија ихв, и свадахњ имњ пирњгљ на мори вњ мћств реком:bМљ Хроусија,
и исплњнихв него већмњ направом, црњковномљ, и изволи кралневљство
ми кого избере игоумен, и вса братина”.Док је ова претходна садржина
овог одломка преузета из оснивачке повеље за пирг, последња је ре
ченица, неспретно везана за претходни текст, очевидно вештачки
дометнута, а може значити само то, да је краљ пристао на то да би
пастојника пирга — „његове ћелије”, постављао манастирски игуман
с братијом, (што није у складу с византијским ктиторским правом).
Иза тога стављен је текст, несумњиво прерађен, нестале Милу
тинове повеље о св. Никити и о његовом поклону пиргу Хрусији. Опет
почиње нарацијом: „И постићливствованиемљ светљно ми господиноу
Симеона и СављI прbisкљ по мњчо Скопскоу страноу и Овчеподњскоу о
Положњскоу, и Аљбрњскоу, и прочене ине стране, и по том, бљжљ зету,
благовћiрномоу и самодрњокавномоу царо грњчњскомоу курi, Андро
никоу Палеолотоу, и да ми землио оу прикио. И обрђује кралевљство
ми манастирњ запоуствАњ вв. Скопљскои странђ, светаrо Никитоу
отњч"ства монето, и направих, него, и дахњ село Бањане” и Пребужду,
Aопушане, Глусе с калогером Репаном и местом Краставцем, село
Смиру у Морави и св. Николу у Козли са селом и засеоцима. „То вce
оутврљдивљ и записав, дахв светомсу Никит:b, а светаго Никитоу дахњ
можемоу пир"гоу св, вcћм его оутврљждениемљ: а игоумен, зговарање
се зв. баштом, и св. вcћvши братинами да избира брата и да поставла
иконома су светаrо Никите". Последња одредба одговара интерполи
раном лажном податку у преводу повеље цара Андроника да један
игуман управља и црквама, и дохоцима, и метохијама и пирга и
св. Никите. Ово је посебно наглашено у идућој одредби повеље о
св. Никити: „И тако изводихв, наипаче вв. Акобви Христовb, да вди
тињствоуне манастирв св. пиргомњ”, уз примедбу, да је због тога краљ од
редио од доходака св. Никите једну трећину за његове потребе, а две
трећине за пирг (инто је очевидно преузето из оригиналне повеље).
„И да квотв нераздbлимњ малтaстврв от, пирга и пиргњ отњ манастирпа,
ни, што не име имњги пирогљ, да могу дане манастњip,” (супротно одредби
о откупљеном мертику!), „и да не има порока ликогаре, и што не име
им:bти манастБрњ, да моу подане пирњгв, да не нераздbлимо ничимњ. A
то прђAожих, на игоумена и на бантоу, да се печалоуку метохинами
и добвиткњ. пиржанњIми”. Као што смо видели, то се налази у директној
контрадикцији с одредбама о економској независности пирга од Хи
ландара, која је загарантована оригиналном хрисовуљом од 1313/1316.
године и византијским царским повељама, укључивши и повељу из
1324. године.
После тога долази засебан део с прилозима само за манастир:
Лесковац, црква св. Димитрија у Призрену с метосима и људима (по
клон краља Драгутина), св. Димитрије у Билушни (виноград у При

зрену у Билуши. — у Драгутиновој повељи) село Аоквица (Драгути
нов поклон) и село Живињане са засеоком.
Затим иде врло дугачка санкција (44 ретка у рукопису) са прет
њом проклетством божијим, Богородице, свих светих и свих српских
архиепископа од св. Саве до Јевстaтија II, и од самог краља Милути
на.” Завршава се са апрeкацијом Амин, На крају, испред потписа до
лази још оверовљење, које уноси нејасност у питање потисника овог
акта. „Сии же хрисовоул, писа господин, ми и отњцњ ми кралв. Стефан,
Оурошњ, писав же и оутврњди. Такожде и азњ, видљвљ, писанине и
бутврђжденике господина и отњца ми, прђитисахњ хрисовулв си, и при
Aожихв, и оутврдихњ”. Испод тога је потпис црвеним мастилом: „Сте
фан, Оурошњно милости божи крал и самодршцњ већхњ Српски земљ
и поморскихE”. Израз преписах дао је повода претпоставци да би горње
„оверовљење” могло припадати Стефану Урошу III Дечанском, који
тиме потврђује веродостојности преписа очеве повеље (Стефана Уро
па II Милутина, који говори у тексту о себи у првом лицу). Треба
међутим скренути пажњу на то, да у првој реченици „оверовљења”
потписник каже о овом оцу, да је тај написао хрисовуљу за манастир
и „писављ же бутврђди”, а у другом делу оверовљења потписник каже
да и он, пошто је видео „писаниiе и утвржденив” очево, преписао тај
очев хрисовул, „и приложихв, и утврдихБ”. Поштоу самом тексту чита
вог акта нема апсолутно никаквих нових прилога од стране Стефана
Дечанског, јасно је да ово говори о себи сам Милутин, и да у првом
делу оверовљења он говори о дословном препису своје прве „опште
повеље”, у којој је он реконструисао садржај изгубљене очеве по
веље, те је на тај препис надодао податке о својим прилозима. Што
се тиче потписа, он и по облику, и по формулару личи баш на Милу
тинове потписе: посебно је карактеристична титула самодршца, ко
јом се Дечански обично не служи“
Испод потписа виси златан печат на врло кратком гајтану, прову
ченом кроз две рупице (!), непажњом обешен главачке, при чему је
приликом провлачења свиле кроз жљеб у нечату оштећен руб печата.“
Печат има реверс са стојећом фигуром Исуса Христа потпуно иденти
чан реверсу на печату Душанове грчке хрисовуље светогорском мана
стару Ивиру, али на аверсу, уз потпуно идентичну фигуру владара у
византијском репрезентативном ставу, постоји разлика у легенди: на
повељи Ивиру јасно стоји Вb ХА БА БАГОВЕРНИ ЦАР“, док на Ми
sт Као што је констатовао Ст. С та но је вић, помен свих српских све
титеља у санкцији не јавља се у другим српским краљевским повељама, осим
још једног случаја – Милутинове хрисовуље хиландарском пиргу из 1313—1316
године: Студије о српској дипломатици, Глас САН 100 (1922) стр. 31—44; исп.
B. Fi o po ви ћ у ГАСНД, ХIX, 55.
š Види: . Ст. Стано је ви ћ, Студије, Глас САН 106 (1923), стр. 39, и
Г. Острогорски. Аутократор и самодржац. Глас САН 164 (1935), 151.
". Види повећану слику печата, обе стране у Уметничком прегледу 1929,
I, стр.8.
P. & Pr. D & 1 g e r, Aus den Schatzkammern des Heiligen Berges. Tafelband,
München 1948,Taf. 117, 4.
лутиновој повељи место последње титуле стоје побркана слова: — на

левој страни неки знак као изврнуто слово Ц, који би се можда могао
узети за неспретно израђено К, поред њега Р, затим на десној страни
А и изнад њега А, те опет на левој страни, доле Р, које би се можда
могло сматрати за главачке окренути полугласник Б – титула
КРАЛb. Аналогија с ивирским Душановим печатом наводи на мисао,
да би то могао бити печат скинут с неке Душанове повеље из кра
љевског раздобља. Споменули смо, да је писар овог примерка мар
миво подражавао у писму оригиналне повеље из прве трећине XIV
века, али није избегао млађе појаве у правопису, напосе акцената
на појединим местима, као на пр. село, Скопскоу страноу и овче
полскоу, и др. што већ иде у другу половину XIV века.
Други примерак истог акта (Хиланд. архив бр. 140) писан је та
кође на пергаменту, у дугом свитку 136x35 см. Нема почетка – недо
стаје му скоро трећина текста, али ипак почиње још текстом из првог
дела —Милутинове „опште хрисовуље”; од речи „Станислављ здtтико“
(по издању Кораблева, бр. 8, ред. 71). Даље иде све као у примерку
бр. 144, са истим „оверовљењем” на крају. Потпис је црвеним масти
лом, без крста на почетку — „Стефанљ Оyрошњ по милости боживи
кралв. Срњбскине земле"— нетачна копија Милутинова потписа, са изо
стављеном речи все испред Српске земље, без цитирања Поморских
земаља, и без титуле самодрица. По облику ипак копира Милутино
ве цртане потписе, с типичним лигатурама и са украсним трокутићи
ма код вертикалних стабала слова. Доле језлатан печат истог типа као
на повељи Карејској ћелији, на црвеном свиленом гајтану, који је
провучен кроз четири рупице у пергаменту; али на гајтану изнад пе
чата налази се чвор, који сведочи да је гајтан био пресечен приликом
скидања с неке повеље, те су након премештања на овај акт расечени
кракови морали да се повежу
Трећи примерак (, Хиланд. архив, бр. 13) такође је на пергаме
нту, али садржи само горњи део повеље — 68x36 см: до речи „от
црквнихв влахњ” (по изд. Корабдева бр. 8, ред 10) у другом делу по
веље, у одредбама о власима које долазе после податка о краљевом
договору с краљицом Јеленом и архијерејским сабором. Текст се са
држајно подудара с текстом повеље бр. 144, и у сачуваном делу – с
повељом 140. Према томе сва три примерка садрже исти текст. Међу
тим, ови примерци нису преписивани један са другог, који би се међу
њима можда, могао сматрати изворним „оригиналом”, него с неког
несталог примерка — оригиналне опште повеље сличног садржаја,
ако је таква уопште постојала, односно са оригиналних аката који
су били искориштени за ову компилацију, или, највероватније, са
концепта ове лажне повеље. Ово се очевидно доказује упоре нем.
текста у ова три примерка, од којих сваки има једне или друге
изостављене речи, које се налазе у другим примерцима. Да нису
бр. 144 и 140 преписани са бр. 13 види се по томе што бр. 13 изоставља
у 67ретку „Десо св.дњлико”,а у ретку 79 „Лала св.дњлино”,док 140 и 144
имају оба та податка.Да није бр. 13 преписан са бр. 140 или 144 види
се по томе пто су у оба ова примерка изостављени подаци о Буди
маљском епископу и у ретку 72 — „Воин, св. дј. типо”, док бр. 13 те по

датке има. Што се пак тиче бр. 140 и 144, не може се са сигурношћу
тврдити да је сваки од њих самостално преписан са оригинала, већ
би се могло помишљати на то, да је бр. 140 преписан са бр. 144, јер
поред наведене сличности код изостављених речи, види се да на по
јединим местима бр. 144 ипак има тачнији текст. Тако напр. у за
кључку санкције бр. 144 има формулу — „наслtдникњ боуди Икодљ
прbдатело и причтен, св. рекшими „вљзми и распни!"“: бр. 144 место
тога каже – „наслtдник, да боудетњ прtдателко ИкодБ и причестних,
рекшимљ вњЗми и распни”. Према томе, сигурно је постојао још неки
текст, који је послужио као оригинал за сва три сачувана преписа
Да разјаснимо питање о томе несталом оригиналу, морамо да
сачуване преписе упоредимо са још једним актом, који уз једнаки
почетак текста, у последњем делу повеље говори о дару протосеваста
Хреље.
Овај четврти акт (по старом каталогу бр. III—4) сад се више не
налази у архиву и његово је место у каталогу упражњено; али, на
срећу, Српска академија располаже његовим фотографским снимком
бр. 7903-a-8". Писан је на пергаменту великим уставним словима. По
четно В је орнаментирано, али испред њега нема символичке инвока
ције – крста. По садржини овај акт понавља прве две трећине Ми
лутинове „опште” хрисовуље, с цитирањем истог архијерејског сабо
ра из 1303/1304. године, а онда место четвртог дела диспозиције, почев
од податка о поклону св. Никите Хиландару, долази потврда имовине
манастира светих арханђела у Штипу, који је протосеваст Хреља при
ложио Хиландару с великим бројем имања и сељака. Овај је део по
веље скоро једнак с повељом краља Душана Хиландару од 6. маја
1336. године.“ Потпис на повељи III-4— „f Cтефанљ в Христа благо
вврни крал, и самодрњижљцњ вcћхљ Срњбских, земли, и поморскљxњ”–
не може да буде Милутинов, пошто у њему недостаје друго име Ми
лутина – Оyрошњ. По формули он је најсличнији Душановим потпи
сима из доба краљевства, а по облику – потписима из треће четврти
ХIV века, нарочито потписима Дејановића. Овај разлог, као и садр
жајна истоветност ове повеље с Душановом из 1336. год.,дао је повод
хипотези да је ова повеља издана такође од Душана, само је састав
љена вештачки: једноставно је преписан први део Милутинове опште
повеље, те је на њу надовезан нови текст о Хрељином поклону.“ Овај
је закључак погрешан: сачувана повеља ни у ком случају не може да
буде оригинална, макар и из Душанова доба. На почетку нема крста
који ретко изостаје на оригиналним повељама. Потпис, макар и личи
на Душанове по формули, потпуно се разликује од њих по облику.
7. Аврамовић, 32–38; Миклошић, бр. 62; Флор ински, 29. . . .;

Стојановић, Споменик III, 56; Корабле в, бр. 8; Новаковић, стр.
393–395+402-404, скраћено, а другом примерку 111,9 – без почетка.
та кора б Аев, бр. 27; Новаковић, стр. 399-401, скраћено – приписује
повељу Стефану Дечанском и по XI, индикту датира је 1328. годином.
* И. Руварац, Љ. Ковачевић, Талоци, Јиречек,пурга. Вас. Марковић:
види Ст. Стано је ви ћ, Студије, Глас САН 169, стр. 42.
Печат, оштећен у горњем крају приликом скидања с друге повеље,

виси на гајтану провученом кроз две рупице, док се изнад тога нала
зе четири рупице неискоришћене за печат. Гајтан је изнад печата био
пресечен приликом скидања с друге исправе и зато је непосредно над
печатом завезан у чвор. Сам печат је нарочитог типа, с руком која
благосиља краља“, сличан печату на повељи Дечанског Хиландару од
9. јула 1327. године.“ Што се пак тиче садржине трећег дела диспози
ције, лако је утврдити да је она несумњиво састављена на основу по
менуте Душанове повеље из 1336.
У односу на примерке „опште хрисовуље” види се, да ова пове
ља није настала на основу једног од три примерка „опште”, нити је
који од та три примерка настао на основу III-4 (о Хрељином покло
ну). Да није III-4 преписиван са бр. 144 или бр. 13 види се нпр. по
ретку 41 (према изд. Корабдева бр. 8), где бр. 144 и бр. 13 једнако изо
стављају половину винограда у Жељчиштих, док III-4 то има; а да
није на основу 144 и 140 — по ретку 98–99 (истог издања), где ова
два изостављају Будимаљског епископа, док III-4 и бр. 13 имају га.
Већ само та места сведоче, да су сва четири акта рађена према неком
несталом оригиналу. Сем тога лако је утврдити да су сва три пример
ка „опште” повеље ближи оригиналу него бр. III-4, који на неколико
места чини велике грешке у појединим речима, нпр. р. 49 „Шербан,”
место „Illapбан,” ред 45 „Домоушники” место „Момушики“, ред 83
„Главешевњ“ место „Главешњ“, ред 99 „впискоупомњ Лимансквимњ“ ме
сто „Липланскимњ“, p. 101 „епископомљ Моравсквимљ“ место „Мора
вичсквимљ”. У реченици „ни от грbшнаго чести подБлина погнушаи се
мене грђинаго, моленции него же ис прђgистњis oyгробљi riородии”
— како је правилно у бр. 144 —, изоставља реч моленци (чиме речени
ца добива потпуно криви смисао), како је у бр. 13, и, зачудо, — у
првој, оригиналној повељи Хиландару из око 1282. год.
Као што смо рекли, јасно се види да је повеља III-4 састављена
на основу Душанове повеље из 1336. године (1282. год. не може да се
узме у обзир јер се у експозицији прича о доласку хиландарског игу
мана Арсенија, који је на овај положај ступио тек 1335–36. године).“
У податку о Хрељином поклону, где се набрајају његова имања и
људи на њима, III-4 изоставља из Дунанове повеље све оно што је
доцније изгубило значај, али је додао много новог у штипској околи
ни, чега нема у повељи из 1336. године. Тако на више места Душано
ва повеља наводи суседна села према којима је ишла међа поклоње
них имања, али у повељи III-4 та су села већ уврштена међу покло
њена имања. Врло је карактеристичан и овај податак. Душанова по
веља 1336. год. каже о поклону осморице парика. Повеља III-4 наво
ди овај податак, али у поименичном попису који долази иза тога,
* Опис печата и репроду ију аверса види у ГлСНД, ХХI, стр. 72—73.
“ Кора бA ев, бр. 22; Новаковић, стр. 398—399 — скраћено; репро
дукцију печата види код Аврамовића, бр. 8.
* Мо ишин и Пурковић, Хиландарски игумани средњега века, Скопље
1941, стр. 61.
место осморице парика уписано је 57 паричких породица. Већ само

та два податка несумњиво сведоче да то није оригинална Душанова
повеља. А кад се узме у обзир да је прва половина те повеље дословце
преписана из Милутинова акта, са свима подацима који говоре баш
о краљу Милутину као аутору повеље — помен његовог оца и деда,
списак епископског сабора под председништвом архиепископа Јевста
тија, који је умро 16. августа 1309. године – то је очевидно да сачу
вани акт III-4 представља груби фалсификат. Састављен је, очевидно,
у доба кад се већ нису могле тачно одредити међе стварних Хрељиних
поклона, тј. у првом реду после смрти самог Хреље, а у другом и
после смрти цара Душана, када се већ тешко могло васпоставити,
које су промене настале у распореду поседа у Струмичкој области,
где је Душаново освајање распршило многе старе поседнике и пот
пуно изменило аграрне односе. Највероватнија је претпоставка да је
овај фалсификат био састављен за неку погодну прилику у мутној
ситуацији феудалних превирања после Душанове смрти, а, најверо
ватније, и после маричке битке, кад је у струмичкој, серској и скоп
ској области престала српска власт и кад локални црквени судски
трибунали нису били у стању да се снађу у свим променама које су
у македонтским крајевима настале у вреви тадашњих политичких ка
так.Аизми.
Груба безочност овог фалсификата, текстолошки уско повезаног
с „општом хрисовуљом” бр. 144—140—13, много повећава неповерење
према подацима ове „опште” повеље. Сад долази до још јачег изра
жаја чињеница вештачког повезивања делова преузетих из разних
аката, толико супротна стилистичкој и правној коректности текста
Милутинових повеља, пада у очи и то, да је то једини случај међу
Милутиновим хрисовуљама, кад се понављају исте аренге. Сем једи
ног споменутог случаја преузимања аренти из повеље ранијих влада
ра (манастиру св. апостола Петра и Павла на Лиму) све су се остале
аренте у Милутиновим повељама јављале по први пут, и тек онда
улазе у досије канцеларијских шаблона. Све оне одају велики књи
жевни таленат састављача и прожете су искреном осећајношћу, а
стално истицање у њима својих великих грехова сугерира претпостав
ку да је њихов аутор био сам краљ Милутин. Таква је и његова прва
општа хрисовуља Хиландару, c. Aогичком доследношћу у подацима
текста и с лепом арентом, која је онда преузета у бр. 144—140—13 и
у повељи о Хрељином поклону. Међутим, како краљ Милутин у својој
повељи пиргу из 1313. год. два пута говори о својим поклонима Хи
мандару, који су уписани „у манастирски хрисовул", очевидно је да
је таква хрисовула морала постојати, и да је више-мање морала одго
варати садржини и облику сачуване нpeрaде. Начин и обим промење
них одредаба и интерполираних података приказало је упоређење по
веље из 1313. г. „Земљнаша земми оставлњше” с њезином лажном вари
јантом „Сладости неизреченнана", те превода повеље цара Андрони
ка II с парном грчком повељом цара Михаила IX. Пошто је, дакле,
оригинална „општа повеља" из доба сабора 1302–1304. године морала
да постоји, треба мислити да је њено редиговање било извршено у са
мом манастиру и да ју је краљ дао начинити према концепту (или го

товом тексту) донесеном из манастира; можда баш приликом свог
доласка у Хиландар 1303. године, из којег времена потиче његов кти
торски натпис на зиду хиландарског храма. У издању Аврамовића
(Описанie, 4) година је забележена погрешно: Stoš, = 6801., тј. 1293.
— тада, пре освајања византијских области Милутин још није могао
да поклања Хиландару имања с тог подручја. Првобитно у натпису
је стајала година SодI = 6811, тј. 1303., али последњи знак у том
броју I пропаоје приликом обнављања натписа.
За коју правну прилику су били начињени сви ови фалсифика
ти? Свакако нису могли постати пре смрти краља Милутина (21. но
вембра 1321. год.), па ни за живота настојника пиpга, старца Симео
на. Овај је заузимао у братском сабору манастира Хиландара „прво
место по игуману и по башти”. Тако је он наведен у списковима брат
ског сабора из 1316. и из 1318—1321. године”, а као „тадашњег” на
истом положају помиње њега и повеља цара Андроника II из 1324.
године.“ Као човек врло великог угледа на српском двору (име Си
меона рађа асоцијацију са истоименим монасима – Немањићима
који су приликом ступања у монаштво узимали ово име), а и код ви
зантијских царева, он би сигурно имао могућност да сузбије сваки
покушај манастирске управе да ограничи његова права. Он је био
жив још у јануару 1327. год., кад је заступао манастир код једне ку
попродајне акције.” Међутим 5. септембра исте године у повељи Сте
фана Дечанског Хиландару као настојник пирга споменутје Симеонов
наследник, манастирски духовник Теодосије, вероватно онај славни
писац српских биографија:“ можда је примио управу пирга већ скоро
после 1324. године, јер већ 1329. год. на челу пирга налазимо монаха
Јосифа.“ Исти старац пиржанин Јосиф наведен је и у саставу брат
ског сабора у акту 1332. године“. Исте 1332. године њега је заменио
други угледни хиландарац, Арсеније“ — до 1335/36. године, кад је по
стављен за хиландарског игумана. На том положају остао је до 1345.
године: 1. јануара 1345, интервенирао је пред краљем Душаном за
пирг“, којим је тада, вероватно, већ управљао башта Антоније,
* Годишњак Скоп. филоз. фак. IV, стр. 183 – старц, курњ Сумеон, от
пирљига иже на мори келини краљевства ми; стр. 185 – виспоменоутивмљ старца
монело Симеона... за пирљањ изсе на мори оу Хроусине.
* Petit, бр. 101 –švrčg rot, čiprijevov tipyou pero, rob tipuorirou lepo
pováyou kip Sipovog dipritog
*
“ Petit,
Кора бA 112.бр. 23 — баца нipга морскога,
бр.ев, кур 69еодосије. Исп.
В. Мопин, Старац поп Т:e: и хиландарска братија начелна. Јужносло
венски филолог, ХVII, 1939, 189-204.
a Petit, бр. 119 – šхovrog rt Sikoас Тороip poveryoti... eig rov Перуоу.
* Годишњак Скоп. фил. фак. IV, стр. 189 стари, наржанia Ioсифs.
* Petit, бр. 121 – rovšv casti (povj. rob Перуоu) iyoopevećovra rра
diratov šv. lepopováyoug кip "Aposvuov.
* Ко ра бA ев, бр. 34.
можда још онај хиландарац, краљев исповедник који је 1305. године

вршио дужност краљевог дијака код издавања Ратачке повеље. У сво
јој молби манастиру 1348. године он се жали на своју велику старост
и премореност, и моли да га ослободе од управљања пиргом, где је
провео много година откако га је тамо поставио краљ са благословом
тадањег игумана Арсенија и целог сабора.“ Повеље краља, па онда
цара Душана говоре о ванредно великом поштовању владаоца према
старцима Арсенију и Андонију. Споменути грчки акт бр. 121 из 1332.
године, који говори о пиргу већ као о „часној обитељи” ( povi = ма
настир) и о старцу Арсенију као настојнику у својству игумана
(iyосреwećav), сведочи чак о претензији пирга и на канонско-правну
независност пирга од Хиландара. Изгледа да је пирг уживао подршку
и у доба деспотовине Угљеше: године 1366, светогорски сабор пресу
дио је у корист пирга парницу његову с бугарским манастиром Зогра
м због воденице у селу Хандаку на Струми.“ Према томе кроз чи
таво раздобље до средине XIV века, а вероватно и до маричке битке,
није се могао указати ни повод, ни згодна прилика за ограничавање
економске самосталности пиpга, која је посебно наглашена и у душа
новој повељи од 1. јануара 1345. године. Али таква се прилика указа
ла после престанка српске власти у серској и струмској области.
Тада је, без бојазни интервенције српског владара, манастир почео
да се меша у економски живот пирга и да отима имања пирга. То је
довело до судске парнице пред црквено-судским трибуналом у Серу
умају 1388. године.
Грчки хиландарски акт бр. 148“, каже да је та парница покре
нута поводом тужбе Василиопиргиота на злостављање од стране Хи
ландара, па и на грабежничко отимање од пирга његових властитих
имања, напосе чак поклоњеног пиргу манастира св. Богородице Ми
пљанске у Србији. Расправа је текла пред врло високим трибуналом:
под председништвом митрополита Зихне, ипертима и првопрестол
ника Сера(трбеброд Херpiv, bašpripog) Матеја, носиоца права васељен
ског патријарха (то 5tkcao stvov. rob oikovpevukob локrpićpxov), уз учешће
још двојице архијереја, епископа Спилејског Мојсија и епископа Ни
копољског Теодосија и многобројних црквених и световних архоната
Врло дугачки записник наведен у исправи цитира најпре изјаву тро
јице пиргиота као тужитеља, па онда протуизјаву четворице хилан
дарских представника, посебно наглашавајући многобројне исправе,
хрисовуље и друга акта којима су обе странке доказивале своје право,
као и узајамне прекоре због лажних изјава. Одсуство српских потпи
са међу потписницима – члановима трибунала објашњава равноду
шност судија према питању српских фалсификата, па и уопште према
српским прилозима. На основу византијских повеља цара Андрони
ка II из 1324. год. и Михаила IX из 1308. год. о. св. Никити (с откину
* Petit, бр. 152.
* P e t i t., бр. 158.
* P e t it, бр. 101 и 51.
тим крајем)“ суд је стекао уверење да су пиргиоти канонски потчи

њени Хиландару и донео је решење да односи између пирга и мана
стира морају бити засновани на узајамној љубави и поштовању, да
пиртиоти морају признати своју потчињеност према матичном мана
стиру, који ће им постављати настојника у пиргу (вероватно је оди
грала улогу и чињеница што је са изумирањем династије Немањића,
који су били ктитори пиpга, отпало право избора кандидата од срп
ског краља), и да буду послушни, уз претњу најстрашнијих божанских
казна за нове евентуалне покушаје непослушности и свађе с мана
стиром. Може се претпоставити могућност, да је Хиландар, захваљу
јући својим јаким везама с високом црквеном јерархијом и у Цари
граду и у митрополији, могао да припреми расположење трибунала
у своју корист, али не би се смео кривити трибунал због неправедне
одлуке, уколико се она базирала на основним чињеницама које су
сиране у византијским царским повељама, једино меродавнима
за грчке црквене власти па бившем византијском а тада већ турском
подручју у ово време. Откинути крај повеље цара Михаила IX o
св. Никити, где су биле наведене одредбе о економској самосталности
пирга, објашњава зашто је то питање заобиђено у овој грчкој пресуди
из 1388. године. sk
Можемо да изведемо следеће закључке из ове дипломатичке

afia.AltЗе:
1. По формулару све се Милутинове повеље деле у три групе:
писма, повеље световним лицима и установама и хрисовуље мана
стирима.
2. Формулар писама садржи адресу, диспозицију и потпис. Пот
пис је владар ставио својеручно црвеним мастилом. У изузетним слу
чајевима могло је и читаво писмо да буде написано од владара своје
ручно. Печат — мали, воштани – стављао се на засебну траку којом
је било обавијено сложено писмо, при отварању писма преламао се.
Извана била је стављена адреса. У ово доба већином су писана на хар
тији, у ширину, канцеларијским брзописом.
3. Световне повеље по садржини оу кратке. Писане су већином
још на пергаменту. Имају символичку инвокацију (крст), промулга
пију, диспозицију и материјалну санкцију. Датума у правом смислу
нема, али се каткада описују прилике при издавању акта. Потпис
црвеним мастилом, обично је с кратком титулатуром, али има и пот
ниса с великом титулом. Кратки су потписи стављени од владара сво
јеручно. Све повеље овог типа имале су воштане велике печате, ви
сеће на гајтану.
4. Хрисовуље манастирима и црквама у овом раздобљу писане
су на пергаменту у дужину, обично у облику свитка. Писмо је свагда
уставним словима. Формулар садржи инвокацију, аренгу, експози
цију, обично с интитулацијом и девоцијом, диспозицију и духовну
* Годишњак Скоп. фил. фак. IV, стр. 189–193.

санкцију. Повеље до 1308. године поред духовне санкције имају и ма

теријалну. Датум долази ретко. Краљев потпис је у пуној титули, сва
гда је лепо исцртан црвеним мастилом, орнаментираним словима
Печат, обично златан или позлаћен, везан је за повељу помоћу гајтана
или неплетене свиле црвене боје (на повељи 1313. год. — плава), која
је провучена на одређени начин кроз четири рупице начињене у пер
таменту испод потписа. На полеђини већином налази се канцеларијска
белешка о садржини акта.
5. Краљеви потписи с пуном титулатуром, очевидно, стављени су
на повељу у краљевској канцеларији од писара, према установљеном
калупу с одређеним начином кратица и лигатура. Обична је формула
Милутинових пуних потписа – „fСтефан, Оурошњно милости божиеи
кралви (св. Богомљ) самодљжњц већ кљСрњбскихњЗемлви поморских, f”.
Особито је карактеристично за Милутинове потписе везивање оур и о
(омете) у једап знак, који обично налазимо и на својеручним крат
ким Милутиновим потписима. Потписи Уроша I, Драгутина, Стефана
Дечанског и Стефана Душана имају друге начине прављења лигатура;
код Душана долази и мања укалупљеност потписа. Нема ниједног Ми
Аутиновог потписа у којем би изостало његово друго име Урош.
8. Печати на повељама краља Милутина јављају се у три основна
облика. a) На писмима су били мали воштани печати утиснути прсте
ном. б) На световним повељама — велики воштани висећи печати:
двострани, с престоном сликом краља на лицу печата и с витезом
на коњу на полеђини. На манастирским хрисовуљама – златни пе
чати на гајтану. Налазимо пет посебних типова Милутинових була:
једна је прављена према типу очевог печата с легендом по ободу, са
сликом архиђакона Стефана не реверсу; друга је западног типа с по
прсном сликом епископа (?) на лицу и Христовим попрсјем на ревер
су; трећа је византијски тип царске буле с владаром у репрезентатив
ном ставу и сликом Исуса Христа на полеђини; четврта је с благоси
Авајућом руком поред фигуре владаоца и с легендом по ободу; пета је
опет византијског типа, али са Стефаном првомучеником на реверсу.
Само први тип (Уроша I) и тип с руком имају у легенди титулу
„кралн”. На осталим стоји титула пар, која алудира на државоправне
претензије које је краљ Милутин имао после брака са ћерком визан
тијског цара Андроника.
Владимир мошИН
Рез коме
гРАМОТА КОРОАА МИАутинA

Сохранившиеса трамотњи корола Милутина можно разделитњ в три групишњи:
писма, грамотњи светским лицам и учреждениам и и хрисовули о монастирам.
Формулир писем содержит толњко адрес, диспозицио и подписа. Подпис,
на писме ставили собетвенноручно красним чернилом. Писмо жупану Твртку
— автограф короли. Писамо свертивали особљим способом, ставил снаружи вос
ковуко печатљ которуко разламљивали при вскритици а на внешне и стороне писали
адрес. Писма обњикновенио писали на бумаге в ширину.
Светскиe rрамотњи имели короткое содержание. Писалисњ на пергаменте
в ширину. Содержали символическуко инвокацило, промумњгацино, диспозицио
и материалнуко санкцико. Датировки в настоицем смљicле не бњло, но икогда
бљили описанљи обстоителвства во врема вњлачи грамотњи. Подацис, краснмм чер
нилом облакновенно бњла коротказа, но супцествуког подписи и с болњишим титу
лом. Короткиe подписи били собственноручнse... Все трамотњи отoго типа
имели восковње псиати висацне на тесндне.
Хрисувули монастњpaw и церквам писалисњ на пергаменте в длину,
обњикновенно в форме свитка. Писмо бњло вcerда уставноe. Формулар содер
жит символическупо инвокацико, аренгу, знопозицино, обњикновенно с интулациеј
и девоциеј, диспозицио и духовнуно санкцио; грамотња до 1308 года кроме ду
ховној содержат и материалнуо санкцино. Датировки било оченљ редко, Под
писи, корола с полним титулом вcстуда рисовали орнаменталиминими буквами, оче
видно в королевској канцеларии, сообразно установленому обрасцу опреде
деннљим способом лиraтур и сокраценији, Печатљ, обњикновенно зомотан или
позолоченаa, била свазана с грамотоњ, шелковоli receмком, протинутоји сквоз
четвредљиркив пергаменте ниже потписи.
Из трех упоманутљих видов печати Милутина не сохраниласљ ни одна пе
чатљ маленких размеров (колицом), лиш толико мелкие обломки. Висаца и вос
коваи печатљ представлает западнњti „престолњањti“ тип. „Була” – из золота
Rit: типов. На трех изних титул цара, которњи говорит о претензичкнорода
лутина.
Четњире грамотња Милутина не подличниме: 1) Переделка обнеји хрисовули
Хиландару с цитированним составом церковного собора из 1303 года сохрани
дасв. в. трех подделних копиих в которних переделана одна третњ, диспозиции.
2) Переделка оригиналној хрисовули Хиландарској „пљирги“ от 1313-1316 года
сходержит изменени и касаношциеси постановлениј по вопросу отношенији мона
стљирљ — „пњpra". 3) Фалвсификованна и грамота о хиландарском имуцестве в
Штипе базирvст на первој части хри ули Милутина из 1303 года и грамоте
душана о подарке хреле из 1335 года. ђ Грамота „о Уљарима”, как ранљше
утверждено, содержит переделку „пролошког житија“ короли Милутина.
НЕКОЛИКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И ОПАСКЕ О ДУБРОВАЧКОМ
ПРАВУ И ДРЖАВИ XIV И XV СТОЛЕЋА (1358—1460)“
ДУБРОВНИК по одласку Млечића, од 28. II 1358. г., јесте несумњиво
град— држава.“ Он има посебне карактеристике које га одвајају како
од античког Града тако и од оног на западу тога времена.
Најпре, он није нови град какви су они на западу (концесија са
ањем заштите од властелина — сизерена). Он њима није сличан
ни по настанку ни по својим унутрашњим односима и организацији.
Он је формално“ настао почетком VII века“ од становника (већим де
лом) једног развијеног византијског прада, какав је био стари Епи
даур.То значи да су његови становници отпочетка дошли и настанили
се као већ формирани грађани различитог занимања, различитог имо
винског стања, па према томе и различитог угледа и положаја. Друго,
тај град је у оквиру не само најмоћније већ и најкултурније и, што
је нарочито важно, привредно веома развијене државе тога доба —
Византије.“ Треће, море, као веза са културним и привредно разви
јеним светом Истока, омогућује му најпре да се одржи а затим и да
се развије. Према томе, стари Кадшsium није нов град када га посма
трамо као привредно друштво и организациону јединицу. Са досеље
ним становништвом, као и са трајним везама са осталим византиј
ским светом, он је имао у себи отпочетка искуства и традиције дота
* О спољној и унутрашњој суверености Дубровника расправљао сам у Го

дишњаку Правног факултета Универзитета у Сарајеву, ХV, 447—464.
1 Овде се расправља поглавито статус и положај Дубровника у периоду
од 1358. до 1460, тј. у времену настајања трећег дубровачког законодавног збор
ника IIiber Viridis (Зелена књига или Liber Partium). Упор. Б. Недељковић,
Положај Дубровника према Угарској (1358—1460), Год. Прав. фак. Сaрajeвo,1967.
* У ствари, пре досељења епидаурских бегунаца, ту је већ постојало старо
насеље. Али досељеници из Епидаура дали су му формално нов карактер. Ме
ћутим, по своме новом броју, по економској снази и радним навикама, Ragusium
}; стварно наставак старог jima: Упор. Ј. Тадић, дубровник од постанка
о краја XV века у: Историја народа Југославије I, 576 и сл.).
3. К. Јиречек, Die Bedeutung von Ragusa in der Handeigeschichte des Mittel
alters, Wien, 1899, стр. 7. |
3. Edourd Perroy, Le noven dige (Paris, 1957) s. v. Byzance, uoceбно стр. 39

ssq.; С. Рансиман, Византијска цивилизација, стр. 277: „До латинског освајања
Цариград је био неоспорна престоница европске цивилизације”, упор. и стр. 161.
88 Б. Недељковић
дашњег Епидаура. Врло је вероватно да би Дубровник, као и остали

градови византијске Далмације, био у много тежем положају, можда
неиздрживом и неодрживом, да нису ускоро, уз сагласност а можда
и по позиву византијског императора, дошли у његову околину Срби
са којима су – уз византијску интервенцију – успостављени сношљи
ви суседни односи. Овај осамљени византијски град, настањен Рома
нима а окружен са свих страна досељеним Србима, морао је ради
набавке основних средстава за исхрану, као и сировина за разне ра
диности, ступити у ближи додир са новим суседима. Неједнак ступањ
и ритам привредног, дакле друштвеног развитка гонили су обе стране
на ближе привредне односе размене добара.
Стари Дубровник разликује се од својих суседа не само етнички
и језички, већ и ступњем привреде и организацијом. Док се суседи
— Требињци и Хумљани — баве земљорадњом и сточарством (са не
што сеоских заната), ловом (кожа као сировина и сл.), производе
мед, восак итд. а живе организовани као префеудалне („племенске”)
државице — без обзира на чланство у великом племенском савезу
Срба“ — дотле је Ragusium не само саставни део византијске области
Далмације већ и град, дакле седиште какве-такве трговачко-занатске
привреде, поморски град са новчаном привредом.
Положај Дубровника у оквиру Византије био је изузетан и по
себан. Налазећи се удаљен од центра и од непосредне власти Цари
града, он је уживао већу или мању аутономију, већ према политичким
односима између царства, Млетака и Запада.“ Мишљење извесних пи
саца да аутономно уређење Дубровника и осталих далматинских
градова „потиче директно из римске епохе“ изгледа више него осно
вано. Као гранична област царства, Дубровник је имао у првом реду
управну и судску аутономију. Што се тиче законодавства, он је, као
и остали делови царства (далека Сардинија, Сицилија, Јужна Итали
ја итд.), потпалао под византијско законодавство, које је, у периоду
s L. Brehier, Wie et mort de Byzance, Paris, 1947, стр. 52 (и бел. 8); г. остро
ropски, Историја Византије (треће издање, Просвета – Београд, 1969), стр. 119;
у белешци 4 на стр. 119–120 писац даје преглед главних мишљења о овој вести
К. Порфирогенита.
* историја народа Југославијет, 90.
* G. I. Bratianu, Privileges et franchises municipales dans l'empire Byzantin
(Paris – Bucarest, 1936) стр. 53, ssq., 65 ssq. Посебно вид. Јадран Ферлуга, Визан
тиска управа у Далмацији, стр. 55 ssq и раssin.
* E. Mayer, Die dalmatinisch-istorische Munizipalverfassung in Mittelalter.
— наведен код Вratianu, op. cit., 68 и сл., Solini, It comune nela storia del diritto
(estraito della Enc. Giuridica Italiana, vol. III, parte II, sez. III) num. 25-26
одбија ову тезу за Италију; питање далматинских градова као саставног дела
византијске империје уоппште не расправља. Међутим, у византијским градови
ма у Далмацији постоји континуитет у управи; симбиоза са словенским еле
ментом огледа се првенствено у породичном и наследном праву,
Карактеристике и опаске о дубровачком праву 89
слабости Византије, примењивано као обичајно право.“ Питање цркве

и њене везаности за Цариград, односно Рим спада у недовољно раш
чишћена питања. Најпре, једно је ван сумње: Дубровчани су Романи
и у цркви је — без обзира на евентуалну зависност и припадност Цa
риградској партријаршији – службени језик латински; ствар сасвим
разумљива и обична у Византији која је у својој црквеној политици
не само толерисала већ и помагала развој литургије на језику однос
них етничких група. Питање зависности цркве у Дубровнику од Цa
риграда зависило је од политике царства према његовим покрајинама
на западу, као и од односа према римском патријарху. Дубровник
је вероватно делио судбину Равене“ и припојен је (650. г.), скупа са
осталом Далмацијом, Цариграду. Године 726. (најкасније 732. или
733) стављене су под зависност цариградског патријарха Сицилија и
византијске области у јужној Италији.“ У Далмацији то стање траје
до краја X века, а гдегод можда чак и до познатих локалних синода
одржаних у трећој четвртини XI века. Црква је, према томе, одигра
ла крупну улогу у подржавању оданости царству и ширењу византиј
ског законодавства, што је била једна од значајних њених улога
тога доба.
Аубровник је град јер је то затворено, ограђено зидом насеље;
он није скуп насеља већ тачно и строго ограђено насеље. Он је, да се
тако изразимо, град-тврђава. Дубровник је отпочетка утврђен и са
повременим ширењем ширио је и градске зидине. Остаци најпростра
нијег старог Васusiuma Bиде се и данас иза Госпе, као и извесни тра
гови у улицама које иду са Плаце према мору (од севера према југу).
Несумњиво је да долазак бегунаца из Епидаура отпочетка ствара са
старим ново, и то густо насеље, са збијеним кућама. Ширење поли
тичке власти на насеље испод Срђа (старог Крстаца) није праћено
подизањем новога градскога зида: тек 1295. зид окружује и тај нови
словенски део града.“ Осим тога, кроз читав период свога постојања,
Аубровник посвећује нарочиту бригу својим зидинама — он их по
правља, боље утврђује, или чак делимично проширује касније (место
* F. Dölger, Byzantz tind das Abendland vor den Kretizziigen y Relazioni

vol. III. Storia del medioevo, стр. 108—109, и раssina: упор. Giuseppe Salvioli, Sto
ria del diritto italiano, Torino, 1930, стр. 81; Besta Enrico, Fonti dei diritto italiano
datia cađuta del impero romano sino ai tempi nostri (Padova 1938) стр. 55 ssq.,
78 ssq. Упор. и Јасgues Ellul, Histoire des institutions de l'antiguité. Paris, 1961,
pр. 590—591: „Супротно од оног што се догодило на Западу, градски и муници
нални живот остаје пиветан (бујан) на Истоку. Градови задржавају своје ку
рије и муниципалне службе.” Али са најездом варвара аутономија слаби и јача
централна управа; ипак треба закључити да се са повременим слабљењем цен
тралне власти опет развија аутономни живот.
ко бр. cit. п. 609. Упор. М. Barada, Episcopus Chroatensis (Croatia sacra 2)
II. 165, 167, 169, 177, 177-178, нешто другачије одређује почетак зависности од
Цариграда код далматинских епискона. Његово гледиште је ближе Сrunnel
овом, вид. pilger, op. c. 83 нот. 1.
" Dö1 ger, op. cit. 81—83. и сл. као и тамо наведену литературу.
н. Ј и реч с к, op. cit., стр. 6; Medini M. Starine Dubrovačke, 147.
старих ривелина, зида се велики Ривелин и према источној страни

нове зидине (XVI столеће) обухватају манастир Беле Браће и др.).
Али Дубровник је као град тврђава и центар управе, како поли
тичке тако и црквене (епископија). У доба византијске владавине он
је доживљавао разне промене; некад је био чвршће повезан са Цари
градом, нарочито онда када је имао свога стратега; некада су везе
лабавије. У оба случаја он је имао своје локалне органе који су за
једно са стратегом или сами (препуштени себи од стране царства за
узетог на другој страни) управљали градом“ у XI веку Дубровник
копа из Рима.
добијаНоархиепис
много важније за живот Дубровника као града јесте то да
је он средиште трговине, номорства и заната. Те су радиности у ма
њем обиму морале постојати од његовог настанка у VII столећу. Он
је морао увозити потребна средства за исхрану (поред домаћег рибо
лова и вађења соли), као и сировине за своје занате. Штавише, ову
функцију је Ragusium морао обављати јер иначе не би могао опстати.
Није искључено да је у повременим споровима и сукобима са зале
ђем бивао принуђен да морем, својим бродовима, у смањеном обиму,
обавља размену и снабдевање са територије која је јужније остала
директно подвргнута Византији. Али без те привредне функције (за
натска производња, трговина, поморство, посебно поморска трговина)
он не би не само растао и развијао се већ се не би могао одржати чак
ни као саstrum. Насеље са становништвом, релативно значајним пре
ма осталим далматинским градовима (превоз словенских помоћних
трупа)“, може набавити средства за егзистенцију или властитом за
натском производњом или трговином. Уколико примимо претпостав
ку да су становници Ragusium-а могли обрађивати зиратну земљу су
седних острва (што претпоставља, између осталог, монопол пловидбе
али и како-тако сређене суседске односе са залеђем), онда је удео
занатства и трговине био смањен у општој привреди града. У сваком
случају, без обзира на удео појединих радиности у општој привреди
града, Дубровник је отпочетка тржиште за размену производа. Пово
љан положај Дубровника чини и факт да, док у северној Далмацији
имамо три трада, од којих два нису била разорена најездом, он, и по
ред блиског Котора, има веома широко залеђе у које се лако проди
рало караванском трговино м.
подсећа Ragusium и својим обалским положа
На антички град
јем. Море је поред или заједно са тврђавом и привредом главна сна
га. Оно га чини независним од залеђа у повременим сукобима; оно
е
му омогућуј да се одржи; али, што је још важније, оно му омогу
ћује да развије прекоморску трговину која му даје висок приход. И
онда када Дубровник буде задобио своју Sterea, Astarea, Terra Firma,
и то прво насеље с друге стране морског рукавца, затим Вишњицу,
* J.
* Тадићр ор.
Божида cit. I, 579
Ферјанч и вид.
ић, прим... 7.ки извори II, 19 прим. 34 (Бео
Византис
град, 1959).
Груж, потом Ријеку, Шумет, Жупу Жpновницу итд.“, дакле и онда

када се буде у њему развила снажна класа баштиника, он ће и у том
погледу подсећати више на антички град но на средњовековни, јер ће
баштиници, већи или мањи поседници, живети у граду док ће посед
extra urbem бити увек под контролом градске а касније државне вла
сти. Другим речима, то значи да баштиници ехtra urbem jeсу првен
ствено сјves; они су баштиници управо зато што су сives civitatis Ra
gusii a не зато што имају неко оригинерно или изведено право од си
зерена на баштину. У том погледу Дубровник је много ближи кул
турном античком свету но варварском средњем веку у коме се ба
штиник развија на сасвим другој основи (дружиник, живи ван града
и стоји против града – управо читава животна егзистенција феудал
ца је на селу,у пољу, почива на натуралној привреди).
Аутономна власт у Дубровнику развила се у историјском проце
су слабљења веза између Цариграда и једног организованог локалног
средишта, какво је у току векова византијске владавине постао Ду
бровник. Та власт као и сам град не настају концесијом, повељом се
њера, световног или црквеног, као што је то био случај на Западу.
Када слаби царство, Дубровник се само чвршће, на постојећим прав
ним темељима, реорганизује. Повеља од 1192. год. само је потврда за
вршне етапе једног одавно започетог и завршеног процеса. Зато у Ду
бровнику не налазимо онај познати елеменат — битан за западни
град – coniuratio, тј. „оружано братство за узајамну одбрану и вер
ност а с тим и узурпацију власти”.“ Ипак, моралну снагу, неку врсту
солидарности omnium Ragusinorum, овај град отпочетка има и задо
бија, али не према царству и противу царства већ, јер је на траници и
угрожен, према суседу са друге стране државне пранице. Тај моменат
играо је немалу улогу у настанку и одржавању градског патриотизма,
осећања државности („de natione raguseа”), хипостазираног у култу
градског патрона, заштитника града, „parca na bozjem sudistu".“ У
том погледу та солидарност, та морална снага уперена је како према
залеђу тако и према евентуалном непријатељу — странцу који вреба
са мора (тусари, Сaрaцени и сл.). Укратко: Дубровник је привредно
и административно средиште које врло рано прераста у аутономни
и аутокефални град. С друге стране, спољна опасност, ослабеле везе
* Дубровчани плаћали „краљевима српским годишњу плаћу за Ријеку

(Омблу). Жрновницу (садашњу Жупу) и за „винограде затонске и пољичке”.”
— Јиречек, Зборник Константина Јиречека I, 307; повељом краља Влади
слава ослобођени су свих плаћања за Жупу Жpновницу – Miklosich, Monu
menta serbica, pp. 27, упор. обећања краља Радослава ibid. 19–20.
* M. Weber, Wirtschaftsgeschichte, 274; за елементе града стр. 273 и сл.;
затим М. W e b e r, Wirtschaft und Gesellschaft 513 ssq.; J. Kulischer, Allgemeine
Wirtschaftsgeschichte I, 97 ssq; 131 ssq, 163 ssq; G. Martin, Histoire ćcono
migue et financière, Paris, edit. Plon, стр. 81.
* У једном упутству (од 21. VII 1420) на српском које је дао кнез Мартол.
Цријевић са изабраним Малим већем „Николици Ђурђевићу нашему срдачному
дубровчанину” — св. Влахо је хранилац, „светога Власија нашега окрмитеља";
Медо П у цић, Споменици србски I, 148. -
са централном власти омогућиле су да се већ постојало осећање за

једнице развије у општину, communitas, као нешто посебно према
свему осталом, па чак и према царству (повремене државноправне
везе са Млецима и, нарочито, Норманима биле су свакако важан фак
тор у том правцу индивидуализације града као општинске заједнице,
као заједнице сivium Ragusinorum, удружење грађана).
У Дубровнику налазимо још у византијском периоду: 1) грађа
нина борца, који брани град од напада или учествује (на смену) у по
морским походима; каткада у граду има стационираних византијских
одреда; 2) грађанина-произвођача или, тачније, привредно делатног
становника — homo economicus; 3) и, најзад, са повлачењем царства
и слабљењем веза са Цариградом све се више формира грађанин који
je homo politicus.
Насупрот феудалном устројству у коме је ратник дислоциран,
расејан по читавој територији (редовно и по правилу ехtra urbem –
војничка и феудална баштина) – у Дубровнику су борци грађани, и
они сви живе у граду.“ Сви ћabitatores су економски активни, али
само сјves cy. политички активни.
Што се тиче односа Дубровника као занатско-трговачког центра
према околини са њеном земљорадничком и сточарском привредом,
он се кроз векове мењао. Али када се соmitatus, iurisdictiо почео ни
рити источно и западно од града, ипак основна карактеристика —
да је то једна привредна заједница трговаца, помораца, занатлија
— остаје основна, Проширење територије (без обзира да ли као закуп
или баштина) не мења његову основну карактеристику: он остаје
град-тржиште за ближу и даљу околину. Посебна одлика је пак да
његов занатлија и трговац (каравански или поморски) ради и послу
је за широко тржиште. Градска привредна политика, коју Дубровник
води било као аутономни град било као независна држава (нарочито
у нашем периоду од 1358. до 1460. г.), има за сврху да обезбеди стал
но и што јефтиније снабдевање града намирницама и сировинама.
Дубровник је, ако не од првих дана (што је ипак било могуће) а оно
убрзо, постао чвор сувоземних и поморских трговачких путева захва
Asyjyћи како свом привредном ступњу развитка тако и свом географ
ском положају. За схватање привредне политике трада важни су трго
вачки уговори које је Дубровник склапао у време када парство слаби.
У првом периоду његова привредна политика је детерминисана оп
штим политичким и привредним односима царства, али врло вероват
но да он дела аутономно када је у питању ближа околина града. Тр
говински уговори су несумњиво знак да Дубровник почиње, јер мора,
да се сам стара о својим међународним трговачким односима.
Укратко — Дубровник је отпочетка град, и то византијски, ско
ро шест векова (са малим прекидима); он је град јер је не само твр
ћава, центар управе са судством, већ најпре и првенствено што је он
* Мобилизација грађана, на пример за рат са кнезом Војиславом Војино

вићем, Котором и др. – вид. Montinenfa Ragusina 1358—62 passina.
привредно средиште, центар занатске производње и трговине (иску

ства пренета из старог Епидаура) и као такав он је трг и тржиште
са разменом како властите производње тако и трговинског еспадиа до
нетог поморским и сувоземним путевима; ове врсте привредне актив
ности претежу над агрикултуром. Грађани — cives civitatis Ragusii—
а не феудалци баштиници – чине масу његовог становништва. У вре
ме када се доносе закони који ће ући у Цiber Viridis (1358—1460)
cives као политичка целина се јављају само када су сазвани на општи
збор да рег arrengum, у ствари клицањем, бурним одобравањем дају
сагласност на већ изгласане и донете законе у већима. Иако многе са
времене скупштине у данашњем свету немају другу улогу до да
„аплаудирају”, потврде предлог који су административна тела при
премила, ипак за правног историчара то је само формалност. Суштин
ски сives de populо су грађани без политичких права (немају јшs
suffragii yопште, ius honorum највећим делом, сем неких малих поли
тички неважних служби).
Први и основни политички појам који је у овом периоду нагла
шен јесте слобода, libertas, схваћена као државна независност, наро
чито у области законодавства и управе. То су Дубровчани у потпуно
сти остварили по одласку Млечића (28. II 1358) у својим преговори
ма са Угрима.“ Дубровник је отада био фактички права civitas superi
orem non recognoscens. Интересантно је дубровачко схватање државе.
Дубровник сву своју територију дели на град, civitas, територију јmtra
urbem, urbs, с једне стране, и соmitatus, districtus, iurisdictio, одн. те
риторија extra urbem, с друге стране. Кад је реч о држави, Дубровча
ни имају у првом виду град; а град је првенствено (у нашем периоду)
communitas nobilium. Ta communitas је суверена; она у својим рука
ма концентрише законодавну, судску и извршну власт. Али поред
властеле имамо и cives de populо, који од политичких права имају
само врло ограничену пасивну способност да буду нижи службеници;
изузетак у вишој служби су српски канцелари, који по правилу не
мају ранг латинских нотара и канцелара; поред њих налазимо cives
e populо повремено и као дипломатске агенте Републике“ Extra
urbem канцелари су од половине XV века углавном пучани, световна
Аица. Сives de populо су, међутим, приватноправно изједначени са
властелом, и то не само у породичним и наследноправним односима
већ и у облигационом, имовинском праву уопште, као и у процесном
праву. Невластелин (ignobilis) може бити власник баштинских права
како јmtra urbem тако и extra urbem (види касније о сталежима).
Начелно, властела су правоверни хришћани; али то правило није
без изузетка. Велико веће је у овом периоду бирало за властелу, cives
и Б. М. Недељковић, Положај Дубровника према Угарској (1358—1460).

* То је бивало често; али и у унутрашњој управи — Пуцић, нав. дело, т
148 — видимо да су грађани могли добијати овланђења и дужности унутар Ре
публике. Поједини пучани командују мањим одредима који вежбају напоредо
са властелом, – Mon. Rag. I-V на више места.
de consilio maiori, и људе за које је знало не само да нису правоверни

већ да су били и „јеретици”.“
Републикански карактер је прво што нам пада у очи. Истина,
хроничари су нам забележили два покушаја антирепубликанска. Први
је био „grave e mortal congiura per ruinare la memoria, le vestigia et il
nome del consiglio generale, base e sostegno dela nostra liberta” кнеза
Дамјана Јуде из 1204/1205. год. Али ова белешка Лукаревића, као и
осталих дубровачких хроничара и аналиста, не даје довољно ослонца
за потребну и поуздану анализу овога унутрашњега сукоба.* Други је
завера из 1400, о којој се такође ништа одређеније не може рећи (и
политички и процесни акти су нестали или уништени од рођака а мо
жда и радозналих хроничара). То би били једини покушаји противу
републиканског уређења; у нашем периоду, дакле, имали бисмо само
један који је сурово угушен, али и врло лако јер није обухватао
шири круг људи.
У овом раздобљу сви чланови владајућег властеоског сталежа –
nobiles — су једнаки. Они су „активан и делатан елеменат града”.
Република — град од 1358. има у ствари пуну сувереност и уну
трашњу и спољашњу. У погледу спољашње — слобода акције Дубро
вачке Републике одређена је њеним интересима и општим политич
ким приликама. Признајући угарску круну као сизерена, Дубровачка
Република је у овом периоду два пута ступала у вазалске односе пре
ма Турској. Први пут (1442) за врло кратко време и, захваљујући ин
тервенцији деспота Ђурђа, она је добила „повељу ослобођења” у лето
1447. год.; други пут Дубровник ступа у вазалски однос према Турци
ма уговором од 23. октобра 1458 (Скопска повеља Мехмеда II Фатиха;
писар: Тома праматик царев); овај тада засновани вазалски одностра
јаће до пропасти Републике 1808. год.
Ипак Дубровачка Република је, и поред двоструког вазалства
(угарско траје до 1526. год.), успела да у великој мери сачува не само
унутрашњу већ и спољну сувереност. Најбољи доказза то је њена сло
бода трговања са непријатељима оба сизерена.
Унутра, дубровачки законодавац је апсолутни суверен; његова
суверена власт подсећа на пословичну власт енглеског парламента
каснијег доба: он је свемоћан. За разлику од античких градова-држа
ва, дубровачки законодавац не даје својим законима религиозни ка
рактер да би им повећао поштовање и значај“ У том погледу он је
претеча, за неколико векова, модерном закодавцу из доба апсолутне
монархије и, касније, буржоаске државе.
Иако се Дубровник формира и настаје у оквиру византијске им
перије, иако се даље развија под врховном влашћу Дужда (коме се
куне на верност као и његовом представнику млетачком соmes-у) —
* Luccari, Copioso ristretto (1605) даје попис на стр. 175, Санковићи, Па
вловићи и Косаче нису ни формално припадали католичкој цркви.
* M. Медин и у часопису „Дубровник” I, 138.
* G. Glotz, La cite grecque (Paris, 1928) стр. 125, 158 и сл.
о повременим представницима норманских владара и да не говори

мо (привременост), — ипак у Дубровнику монархијско начело није
ухватило корена. Титула ректора (кнез, у српским актима) на крају
овог периода означаваће највишег представника извршне власти са
далеко мањом надлежношћу, но на почетку; његова функција пред
седавајућег у свим већима примораће га половином ХV столећа да
узме учешћа на више од тридесетак састанака, одн. седница већа (око
30—36) месечно, тако да ће му се неке традиционалне функције оду
зети и пренети на нове службенике (vicarius од 1432. г.). Ректор је,
без обзира на етимолошко значење ове речи, краткотрајни старешина
извршне власти и руководилац, председавајући, рада већа. Трајање
ове магистратуре је временски ограничено, тако да је тиме практично
онемогућен био сваки покушај злоупотребе и претварања у доживот
ну функцију. И доиста, опште расположење владајућег сталежа било
је тако строго републиканско да је непознат случај да је иједан рек
тор покушао ишта да учини противу републиканског државног
уређења.
Уосталом, Дубровачка Република није могла себи дозволити
луксуз доживотног шефа извршне власти као Млеци, који су низом
установа и гломазних тела окружили и ограничили активност дужда.
Тридесетодневно ректоровање било је више аngaria него почасни
officium. Али и остали чланови управних и законодавних тела током
времена бивају све више заузети јавним пословима. Ако чланови Ве
ликог већа имају 60–70 састанака годишње, rogatores имају до 250,
па и више, а маловећници ће морати да се у току године одазову на
позиве у сва три већа преко 460 пута.“ У тако великој активности, за
узети низом послова, управљачи Дубровачке Републике — неоспорно
аристократске и донекле олигархијске — доиста су у друштвеној по
дели функција свој део обављали трудно и савесно. Републикански
карактер Дубровника посебно се огледа у истицању дужности према
граду, отаџбини. Заслужни јавни радници, као на пример поклисари,
заповедници ратне флоте (општи рат или флота за гоњење гусара),
синдици, највише што су могли очекивати приликом разрешења то
је да им се изрази захвалност („de regratiando”); нотар би ту одлуку
нотирао у записнику и то је било све. У том погледу наша Република
* Број седница појединих већа у приложеној табели кретао се овако:

Године 1395. 1411. 1424. 1440. 1450. 1460.
B. веће 56 53 61 84 72 74
Wмољено веће 80 70 83 132 144 164
Мало веће 156 172 214 205 172 223
То значи да је маловећник имао обавезних седница г. 1395 — 292; год. 1411 —
295; rox. 1424 – 358; год. 1440 = 421; год. 1450 – 388; год. 1460 — 461. Rogatores у
овом периоду удвостручују број својих седница. Са обавезним присуствовањем
и на седницама Великога већа њихова заузетост знатно расте (од 145 седница у
год. 1395, они достижу број од 238 седница у 1460. г.). Свакако постепено увећа
вање њихове управне, уредбодавне и судске функције од реформи из 1416, 1424.
1445. доводи до све веће власти и презаузетости. Крајем овога периода премоћ
умољенога већа над Малим већем је неоспорна чињеница.
подсећа па античке републике-градове који су пуни подозрења према

јаким и изузетним личностима. И обратно: људима, које су били
спремни да предају у туђе руке, у иностранство (као на пример
Франка Васиљевића год. 1409. — Бранковићима, због неисплаћених
дугова) Република би ускоро указивала пажњу и бирала их чак за
кнезове. У сваком случају, у оквиру владајућег аристократског ста
лежа важи начело апсолутне једнакости. Њихов скуп — збор све
властеле – тзв. Велико веће, Consilium Maius, Consilium Generale итд.
је суверсп и има апсолутну премоћ на крају овога периода према
осталим темима Републике (тај је процес ишао постепено, како ћемо
видети другом приликом). У Великом већу су сва властела једнака,
равноправна; све магистратуре су ограничене кратким (обично једно
годишњим) роком трајања (сем кнеза који се од 30. VI 1358. бира
„ad unum mensem”). Офичијали су строго везани за оквир своје над
лежности; недовољно је јасан само однос надлежности између Мало
га и Великога већа, док на крају XIV века не наступи јасна разгра
ниченост: ово је било свакако последица широке надлежности Ма
лога већа у претходном (млетачком) периоду, која је постепено су
жавана. Тако исто у последње две-три деценије овога периода имамо
преокрет у корист Већа умољеног, чија надлежност се проширује на
уштрб Малога а унеколико и Великога већа (извесни закони се по
дробно претресају само у Већу умољеном а Велико веће их прима
у целини – о томе другом приликом). Али када оставимо већа по
страни (њихова надлежност и делатност морала се усклађивати на
новим основама по престанку млетачке власти), офичијали Републи
ке су строго везани законом; они су само извршни органи, извршиоци
закона а често и наредби већа Републике. На њихове одлуке постоји
право анела или на Мало веће или на Веће умољено. Магистрати,
дакле, подлежу контроли – у почетку Малога већа, касније, од 1408,
у погледу материјалне одговорности надзор врше Рачуноиспитачи
(Officium quinque rationum). Али прешке у служби могу бити пред
дет решавања и осталих већа (поклисари пред Већем умољеним по
Aажу рачун о свом пословању).
Олигархијски карактер владе у Републици је несумњива чиње
ница. У Дубровнику постоје активни и пасивни грађани. Властела иду
у прву групу, cives de populо у другу. Затварање властеоског сталежа
претходило је године 1358. Какав је био критеријум? На то питање је
тешко дати одређен и прецизан одговор. Сигурно је да су углед и бо
гатство (али не само у баштини), тј. норекло и имовинска ситуација
играли пресудну улогу. Када се тридесетих година XIV столећа реша
ва о евентуалном попуњавању Великога већа, истиче се као један од
услова да су преци кандидата већ улазили у састав Великога већа
(„gui sint de maiori consilio, vel quorum patres seu avi fuissent vel sint
in maiori consiliо”—одлука Малога већа од 12. V 1332. in Mon. Ragu
sina V, 349); али осим њих у Велико веће су, према предлогу комисије
од три лица, имали да буду узети „et alios qui videbuntur eis fore
dignos esse de maiori consilio”. Ko je dignus? Ван дискусије они чији су
преци били у Великом већу, али формула је широка и она би дозво

љавала и увођење богатих и утицајних лица без племенитих предака;
додуше, формула би се могла и рестриктивно тумачити: кандидати
који испуњавају услове из претходне одлуке морали би да буду до
стојни да би ушли у Велико веће. Ипак, вероватније је да се мислило
на лица чији преци нису били чланови Великог већа. На жалост, о
ралу тога одбора, одн. резултата неком нема ни трага у сачуваном
архивском материјалу. До 1319. (а можда и до 1324. г.) на састав Ве
ликог већа имао је утицаја и млетачки соmes. Међутим, и он је фак
тички био везан овим условима а, осим тога, он је морао водити ра
чуна о јавном мњењу активних грађана свога доба; најзад, он је носио
собом и млетачка схватања о предности аристократске и олигархиј
ске владавине. Чини се да су нешто куга од 1348. а нешто и унутра
шњи односи (о којима немамо довољно јасних извора) искључили
неке породице (на пример, Јуде после 1358. не налазимо ни у једној
функцији; дакле нису се вратили у дубровник после одласка мле
чића).“ Мислимо да је социјални углед по пореклу итрао одлучујућу
улогу у моменту затварања властеоског сталежа у трећој деценији
ХIV века. Године 1325. (ако је узмемо као почетак затворености ста
лежа, мада је то могло да се догоди већ 1320. год. — најраније) није
било довољно бити само богат да би неко био de consilio maiori. Pa
зуме се да је то важило као опште начело од кога је могло бити тих
година неких одступања. Ипак, порекло је било пресудно.
Олигархијски карактер Дубровачке Републике има за последицу
да се евентуални сукоби своде на сукобе (поглавито) између поједи
њих слојева у владајућем сталежу. Њих је било и њих је морало бити
(упор. закон противу uniones, bagre seu conspirationes y Liber Viridis,
cap. 83 из 1394. год.; у то доба има и трвења између Малога већа и Ве
ликога већа око надлежности). Али ти скуоби нису довели до озбиљ
нијих потреса (сем завере, доста изоловане из 1400. г., како изгледа).
У овом периоду властеоски сталеж је привредно активан и зато по
словно повезан са cives de populо; то ће трајати, у нешто мањој мери,
и касније, до краја XVIII столећа; али у ХVIII веку (премда ће вла
стела учествовати као командитни ортаци у поморској привреди ве
ћином) стара властела ће почети да се понаша као каста (у односу
на нову властелу и ону „мешане" крви са новом).
У овом периоду властела су формално равноправна, они су ак
тивни грађани у пуном смислу те речи. Као службеници они подлежу
строгој контроли и полагању рачуна. И како Република има развије
ну државну и управну организацију, властела је широко запослена
државним и управним пословима.
- Mon. Rag. V, 9, 40 302 Marinus de Juda је члан Великога већа; упор. Мот.
Rag. II, 315; II 368 (одлука од 11. X 1336: да нико не сме примити ни у кућу пи
у брод Топnu de Juda). Налазимо касније неке Јуде само као грађане.
У овом периоду једна чињеница изазива пажњу и поштовање.

дубровник на релативно малом простору (од Дубоке Лоуте до Затона)
и са малобројним становништвом (пре 1499. свакако не допире до
10.000 становника) живи организован као град држава. Та државица
опкољена је већим или мањим државама и државицама феудалног
типа (Рашка, Босна, Хум, Требиње с Конавлима, касније Херцегови
на св. Саве); она је изложена сукобима, па води и ратове са кнезом
Војиновићем, „жупаном Николом”, Котором, Будвом; на почетку ХV
века води чак рат са Босном, затим ратује са моћним династама ка
кви су били Радослав Павловић и Стеван Вукчић Косача, херцег од
св. Саве — па ипак она се одржала. Свакако да је у одбрани града —
војнички гледано – огромну улогу играла тврђава, њене зидине, али
то не објашњава по себи очување слободе ове државице-града. Трго
вина са дипломатијом, добра унутрашња организација, јаке спо
љашње везе (савези са другим династама, или савез са Луштицом на
пример), релативно богатство града, његова економска моћ (могућ
ност плаћања најамника, тзв. сателита) — све скупа омогућује му
да се одржи према далеко војнички јачем залеђу. Снажна трговина
са занатством даје Дубровнику средства, дакле моћ да издржи и да
се одржи. Феудална расцепканост залеђа за то време чини своје.Тр
говина даје граду ту привилегију да „од ничег направи нешто“, тј. од
малог града релативно снажну државу у овом периоду (подсећам на
неједнак ритам развитка привредног између Дубровника и залеђа —
то све огромно користи овом трговачко-занатском граду са новчаном
привредом према феудалном устројству залеђа које почива на нату
ралној ренти зависног становниптва). Трговина и новчана привреда
на известан начин нивелишу социјалне разлике и стварајучврсте везе
и испреплетености на уском простору: то ствара посеону солидарност
и изузетну снагу града-државе; простор и број у таквом случају се не
мере оoичним мерилом.
Ту изузетну снагу Дубровника добрим делом објашњава свемоћ
државе: она се показује у сваком погледу и односу. Она се распро
стире на све сталеже у граду; свемоћ државе простире се како на
властелу тако и папучане (ехtra urbem ситуација је нешто другачија
у овом периоду). Држава располаже људима (мобилизација) и имо
вином (принудни зајмови); држава је присутна готово у сваком акту
грађанина; она води контролу (као што даје заштиту) над грађани
ма који годинама живе по трговачким и рударским местима Рашке,
Босне или чак удаљеног Срема. Извршна власт, коју врши најчешће
Мало веће, проширено каткада са sapientes, каткада са rogatores“,
има право bannum-а према свима прађанима. Бannum, тј. право запо
* од год. 1424, када је избор годаtores прешао на Велико веће, улога Већа
умољеног постепено расте у свим функцијама државне власти; али и Велико
веће доноси акте опште управе па и осуде.
ведања уз изрицање евентуалне казне због неизвршења наредбе извр

шне власти је врло пространо.” Висина казне у оваквим случајевима
остаје дискреционо право наредбодавца – аd voluntatem domini. To
право је широко употребљавано у Дубровачкој Републици овога пе
риода (а и касније). Често, — мера репресалија – Република наре
ћује свим трговцима да напусте одређену територију и да се, на при
мер, врате у Дубровник; тим пре неопозиво делује наредба појединцу.
Несумњив и голем интерес везивао је грађане за Републику, за њен
опстанак, а то је давало огромну снагу овој маленој држави. Поје
динац који би изгубио дубровачку civilitas излагао се опасности прво
у граду да изгуби своју имовину, свој углед а можда и живот (у те
жим случајевима непослушности), али ако се налазио ван града, он
се излагао опасности да изгуби заштиту Републике и да дели неиз
весну судбину често веома моћних феудалаца, па чак и династа (ex.
causa: Павле Радиновић, судбина Санковића пре њега, ратови између
династа, а о турској опасности и да не говоримо). Дубровачки патрио
тизам, оданост Републици били су диктирани најнепосреднијим ин
тересима њених пословних грађана. Али Дубровник се није само бра
нио. Он је ради заштите својих интереса, посебно трговине сољу, пре
дузимао офанзивне походе, као на пример на Будву и Котор. Овакви
случајеви су ретки у његовој историји, али их је било. Разуме се да
је било наредби које су могле довести до тешких последица по Репу
блику, као наредба о debitoribus fugitivis sub Novi 3а време рата са
херцегом од св, Саве; у таквим случајевима Република је била врло
опрезна; наиме, она би позвала трговце који су пословали „Под
Вовим” да се врате, али у исто време би им дала одређене олакшице
ни повластипе (процесне природе, рокова за дугове и сл.) да би могли
на миру да се нагоде са својим повериоцима. Тако формулисана на
редба у форми закона (Lib. Viridis cap. 431 од 24. II 1453) довела је
натраг у град за врло кратко време 35 трговаца.“ Најзад, законитост,
суђење по закону од стране специјализованих судова било је драго
цено за развој привреде. У току овога периода издваја се посебан ци
вилни суд, па штавише врши се покушај да се цивилни суд подели
у два суда (за nobilia и за imobilia). Република је осим тога водила
врло реалну спољну политику. Она се брзо мирила са дојучерашњим
* Brunner, Grunzige der deutschen Rechtsgeschichte, стр. 60. Али без об

зира на употребу термина Бапnum, Аубровник је ову власт изводио још од рим
аког и византијског imperiuma. Упор. Girard, Manitet elem. de droit romain
(Paris, 1929) стр. 54; вид. Рансиман, op. cit. 58 и сл. Вероватно да се сматрало
да је arringo, arrenga, curia пренела imperium на консуле са Малим већем и Ве
Аиким већем. Упор. и Т. Mornim se n, Abriss des rón. Staatsrechts (Leipzig,
1907), стр. 96 и сл., 237 и сл.; E11 u 1, op. cit. 590–591 (од значаја за Дубровник
као периферну област царства).
* Иза и на маргини Оrdo pro debitoribus нотар је уписао по хронолошком
реду све грађане дубровачке који i. се вратили а били су „sub Novi" почев од
. III 1453. до 30. маја исте године. Поред неколико иiпсtores, у тој групи од три
ет пет трговаца и занатлија налазимо и Јакова Ал. Гучетића („dicens se fuisse
Novi") – Велико веће, записник под 24. II 1453.
„заклетим“ непријатељима; исто тако, после извесног оклевања, она

се врло брзо прилагодила појави Турака на Балкану и ступила у ва
залски однос, који је током времена, јер је био врло користан и по
вољан по њу, постајао све чвршћи. Трговац реалиста, Дубровник се
брзо уклопио и нашао је своје место у привреди турске империје,
која је са својим јединственим царинским подручјем пружала тргов
цу и занатлији немале предности у пословању. А судбина трговаца
била је судбина Републике, како је влада с правом често наглашавала.
3
Дубровачко законодавство и право је несумњиво „неупоредив
инструмент историјског образовања”. Осим тога, оно је драгоцен
извор не само за правну већ и привредну, дакле друштвену историју.
Оно, уосталом, као и свако друго, није последица случаја већ детер
минисаног историјског развитка. Истраживања којима ће бити пред
мет да утврде елементе овог развитка, услове у којима је и под ко
јима је оно настајало и мењало се (онда када се мењало, али и обрат
но: зашто се неке гране права нису мењале) — све то долази у тана
не проблеме за историчара, посебно за правног историчара на нашем
терену. Ниједно друго право наших средњевековних држава из ду
бровачког залеђа нема тај континуитет нити, на жалост, то богатство
извора сачувано.“ Укратко, једино које омогућава студију на тако
продубљеној историјској основи јесте дубровачко право
Оно је у Статуту добило завршни облик једне већ врло дуге
еволуције. Византијски град, Дубровник је, како су већ оправдано
тврдили Богишић“, Јиречек“ и Дарест“, углавном и претежно израз
и смањена слика византијског права, византијске правне традиције и
* Валтазар Богишић је сматрао да због недостатка континуитета у развоју

и изворима треба приликом израде правне историје ову комбиновати са дубро
вачким законодавством: „Ако узмем Србију требало (би) направити студију и
о дубровачком законодавству. На сваки начин треба узети једну овећу поли
тичку формацију гдје су се све форме појава правних правила имали времена
и простора да се обистине” — Бог. архив ХTV, 7 (Paris, 15. V 1901).
* V. Bogiši ć, Le statut de Raguse, стр. 12 и сл. наглашава да ни Јусти
нијанова кодификација нити млетачко право нису служили као узор Статуту.
Нешто одређеније о томе у предговору Статута, стр. Št:“...št: на оба места
говори о утицају нашег народног права у погледу породице и наслеђа.
* К. Јирече к у приказу Статута (Archiv f. sl. Pfil. XVII, Band 1-2, Seite
269) посебно истиче утицај Еклога и Прохирона у области казненог права. На
крају приказа наводи констатацију Рh. de Diversis-a (Situs aedificorum civi
tatis Ragusii, ed. Brune 11i, Zara, 1882, стр. 67–68) да му дубровачки статут у
свом систему казни представља непто сасвим ново и да тако нешто слично није
нашао*уАист
градовима Италије.
„Та botº" од 18—20. VIII 1904, доноси извештај са седнице одржане
6. августа у Аcadémie des sciences morales et politiques ca кратким садржајем
из Аарестовог реферата о јber statutorum civitatis Ragusii: „сurieux mélange de
droit byzantin et de droit slave. Le régime dotal du Digeste ou plutót des Basiliques
s” у проuve a côte de la communauteГde familé telle quelle est encore aujourd'hui
pratiquće chez les Slaves du Sud. Le droit maritime y est byzantin, quant a la pro
сédure civile et criminelle, elle vient directement du droit canonique ...".
утицаја нашег народног права у области породичног и наследног

права.“ Почев од тога доба (1272. год.) као полазне тачке, даљи раз
вој дубровачког права (тј. од краја XIII столећа до 1808. год.) пред
ставља нешто ново и посебно.
Према томе, проучавати тај правни развој је двоструко интере
сантно: теоретски — утврдити условљеност и законитост у развоју
дубровачког права; практично – упознати на нашем тлу правну
историју тога града, тако значајног за нашу привредну и културну
историју. И управо у периоду од краја XIII века до 1808. г. у могућ
ности смо да пратимо привредну, дакле и друштвену историју Дубро
вачке Републике, с једне стране, а захваљујући очуваним изворима
у Државном архиву у Дубровнику, посебно записницима већа и низу
архивских серија као Diversa cancellariae, Diversa notariae, Sententiae
н др., с друге стране, постоји могућност да пратимо правни развитак
у протегу од скоро шест векова који нас доводе до новога доба. Крај
Дубровачке Републике управо се поклапа са настанком новога доба у
нашим земљама, које почиње са првим устанком од 1804. године.
Овако дуг период документованог правног развитка је управо
најподобнији терен да се утврди како настају закони, како се приме
њују и како се гасе. Дубровачка правна историја – које нема без из
давања преосталих основних законодавних зборника (Liber Viridis и
Liber Croceus) — омогућиће, осим тога, потпуније и савршеније разу
мевање дубровачке не само правне већ и друштвене и економске
историје. Ми морамо имати на уму ову чињеницу: да бисмо схватили
дубровачко друштво, морамо познавати његово право. Дубровчанин
(реч је, разуме се, у првом реду о властелину) био је нужно и прав
ник. Већ као члан Великога већа, дубровачки властелин је од првога
дана свога јавнога живота у правној средини, јер је члан врховног
законодавног тела. Као службеник – а они су од младих дана ула
зили у реални правни живот као продавци соли, житничари, garzon
della Dohana и сл. Дубровчанин би постепено пролазио кроз све
функције јавних служби у граду и изван града, док на крају не би
дошао до највиших функција у Републици. Тај активни дубровачки
чинилац — властелин био је прожет дубровачким правничким ду
хом“. Да бисмо добили представу о њему шта је и како је мислио –
ми морамо познавати управо дубровачко право. Издавање тексто
ва је тек први корак, услов за такве студије.
Територијална граница важења дубровачкога права начелно се
поклапа са територијом Републике. Па ипак треба учинити две ре
зерве. Прва се тиче територија добијених 1333, 1357, 1399, 1419. и 1426:
у погледу њих Република је оставила у домену примене цивилнога
права дотадашње (српско) право које отада важи као обичајно пра
* Млада властела су и учила дубровачко право. То нам сведочи нотар I. de

Ugugonibus de Arimino (нотар од 1440—1454). По њему реперторијум I. Adamo de
Muga (1407—1414) служио је у граду као основа за добијање оčновних појмова
дубровачког права.
во, usança della Terra. За те „земље” остаје у важности старо српско

право у погледу цивила. Али пракса је показала да дубровачко кри
вично право није погодно за територију ван града и зато ће Републи
ка управо у овом периоду донети неколико закона, почев са законом
о вражди (сар. 182 у Зеленој књизи) из кривичне материје који ће
бити много ближи српском законском и обичајном праву но дубро
вачком. Важност Стонских уредаба, које предвиђају овај изузетак,
дубровачки законодавац је проширио и на Приморје и на Конавле.
У OrdinesStagni et Punctaе ово питање је решено овако. Стонски кнез
са двојицом судија (одређених међу најбољим и најугледнијим) до
маћих људи истраживаће и пресуђиваће све процесе, како цивилне
тако и кривичне, (1) „Ne playdiveramente civili te debi regere segondo
10 loro usange“; (2) у кривичним стварима Уредба прави ове разлике:
a) увреде судиће се по нахођењу кнеза, у ствари суда, и вероватно да
је у пракси првога доба и ту примењивано обичајно право, б) али „de
manumissioni cum mani voy de pagi perperi II“; в) крађе, разбојни
штва итд. осуђиваће на пола казне из Статута; г) ипак дубровачки
суд резервише за себе најтежа кривична дела, као убиство, издају, па
љевину (упор. резервата владаревог суда код Немањића – овде Ре
публика примењује у мањем обиму као нови суверен то начело). Осим
тога, Стонски кнез у сваком насељу (villa) имао је да одреди једног
међу најбољима за старешину (gestaldo) села и овај је имао са дру
гом двојицом судија-сељака да суди процесе до једног перпера. По
себни закони донети су са ограничењем важности на територију extra
urbem – упор. Lib. Vir. cap. 195, 328, 350, 348, 433 итд., cap. 182 итд.
Али територијална важност дубровачког права иде у извесним
случајевима и преко граница Републике. То важи за процесе између
дубровачких грађана у српским земљама на основу посебних приви
легија које је Дубровачка Републикадобила од српских владара и ди
наста. Овде важи начело персоналитета закона. Да би дошло до ње
гове примене „in partibus Slavoniae“, потребно је осврнути се на ду
бровачко право о сivilitas, право грађанства, јер том привилегијом
— да процесе између Дубровчана суди нарочити (конзулски) суд са
стављен од самих Дубровчана — могли су се користити само cives ci
vitatis Ragusii. Civis се постаје рођењем од оца дубровчанина; тако
исто и поданик. Али civilitas се може добити одлуком дубровачке над
лежне власти. У почетку civilitas додељује Мало веће. Али већ
1364. год. Велико веће сужава то право и одлучује „auоd Minus
Consilium non possit facere aliquem nobilem de Catharo, de Dulcino
et de Antibaro civem Ragusii, nisi veniat Ragusium cum famila sua
ad habitandum. De aliis autem hominibus Minus consilium facere
possit cives . . . " (LOR XIV, 6). Разлози су били политички и
привредни. У тадашњим сукобима са Војиславом Војиновићем и
Котором неки грађани - властела нису имали јасан став; пореклом
из Котора, они су се колебали и нису прекинули у потпуности сва
ку везу са Котором. Привредно пак, неки су узели civilitas paли
коришћења повољније царинске стопе која је привилегисала ду
карактеристике и опаске о дубровачком праву 103
бровачке грађане. Исте године донета је и у погледу Срба који су

добили дубровачко држављанство одлука да уколико не станују у
Дубровнику „in facto criminalium haberi et tractari debeant secundum
consuetudines quas habemus cum hominibus illius loci unde sunt ili
Sclavifacti cives“ (LOR XIX, 2 од 21. септембра 1364. г.). Ново ограниче
ње надлежностиМалога већа наступило је са законом од 26. октобра
1395. (Lib. Vir. cap. 86). Начелно сivilitas убудуће даје Велико веће.
Ипак Маломе већу је остављена надлежност у додељивању ius civili
tatis Cрбима, али са једним ограничењем: уколико ти Срби потичу из
приморских градова, онда civilitas Moхе доделити само Велико веће.
Најзад, Малом већу је коначно одузето право да и Србима из Загорја
додељује право грађанства законом од 8. августа 1449. (Lib. Vir. cap.
428). Вероватно све већи прилив у град Срба трговаца који — како
закон изричито каже — узимају држављанство да би избегли плаћа
ње скоро уведене српске царине (или како је то сажето рекао Франо
Гундулић: „causa evitandi vectigal sclavum nuper constitutum“) нате
рао је дубровачку владу да пропише нарочити поступак за давање
држављанства Србима да би заштитила своје изворе прихода као и
да би дала повољнији положај својим држављанима према конкурен
тима из залеђа. Поступак око додељивања држављанства пролазио је
кроз две фазе. Најпре је предлог за давање држављанства морао бити
прихваћен са осам од дванаест присутних маловећника; затим, тако
прихваћен предлог, морао је добити у Великом већу две трећине од
сто присутних чланова Великога већа.
Држављанство се губило добровољним одрицањем и услед казне
коју су изрицале дубровачке власти. Осим тога, Република никако
није радо гледала „двоструко држављанство“, тако када је постајала
опасност да дубровачки трговци у Митровици (Срем) постану сives
sancti Dimitrii, влада је начелно одлучила да они „ullo modo debeant
se facere cives Sancti Dymitrii” (7. авг. 1361.), сутрадан је Мало веће
писало новопостављеном конзулу Стевану Соркочевићу да га овлаш
ћује да организује конзулски суд (како је практиковано у Рашкој)
и наложило му да он има да нареди дубровачким трговцима да не
смеју ни на који начин постати cives sancti Dimitrii sub pena nostre
voluntatis (уп. Mon. Rag. III, 104, 105).
За новога поданика — villanus-а — тражи се да проведе извесно
време у граду (бар једну годину). Тек онда може склопити уговор
са господаром земље.
Укратко: дубровачко право примењује се каткада на ужој те
риторији но што је територија Републике и, обратно, оно се каткада
примењује и далеко преко територије Републике ако су обе парничне
стране дубровачки грађани.
Дубровачко право је реалистичко; оно је такво јер је у врло ви
соком степену лаичко и арелигиозно; затим оно је реалистичко што
у њему економско гледање, процењивање у економској вредности
преовлађује. Када кажемо арелигиозно,то значи да у њему не нала
зимо присутан религијски моменат: дубровачки законодавац може,
ту и тамо, избацити какву религијску максиму у духу религиозног

учења као разлог (обично привидни) доношења неке норме али ствар
ни мотив је увек материјални, практични живот (упор. Закон проти
ву трговања робљем Цib. Vir. cap. 162 од 27. I 1416. r.). Коначно, то је
разумљиво: као трговачки град са темељом у римском и византијском
праву, он у том погледу остаје у старој традицији. Све јачи привредни
развој, као и свест управљача да је привреда (посебно трговина) осно
ва егзистенције самога града, само су појачали тај моменат.
Када кажемо да је дубровачко право арелигиозно, тиме не ми
слимо да је антирелигиозно, нарочито остављамо по страни строгу
контролу над црквом, посебно над манастирима и њиховом имови
ном, тако исто апстрахујемо тежњу дубровачке државе да обезбеди
премоћ над црквом у границама своје територијалне власти (као спо
рови са локpумским опатом, чести сукоби са архиепископијом и сл.).
У томе погледу – лаицитет – дубровачко право се одваја од права
античких грчких градова – држава а нарочито од права свога новог
сизерена – Турске, које је прожето теократским карактером.
Реализам дубровачкога права показује се затим у томе што је то
право у коме преовлађује економско гледање и гледиште; оно спрово
ди ово схватање у два правца. Сваки петит има се проценити у повцу
(1); огромна већина правних санкција има карактер глобе, новчане
казне (у овом периоду) – то нарочито важи за област финансијског
и административног права; осим тога, многе казне су процењене
новчано (2).
Како је дубровачка држава врло снажна и јака (sc. карактер
државне власти), то она не трпи колективне организме; одатле њено
неповерење према корпорацијама и трупама. Тако су манастири не
сумњиво под туторством у погледу имовине. Али и унутрашњи ред у
манастирима; иако то није предмет законодавне активности Репу
блике, ипак се дубровачка влада живо и енергично интересује о при
ликама у манастирима — одатле владине интервенције код стареши
на редова, у Ватикану и тсл. Плашећи се да се не би око архиеписко
па, који би био дубровачки властелин, окупила каква јака група у Ре
публици, влада слободног Дубровника одмах после смрти архиепи
скопа Илије Сaрaке интервенише у Ватикану тражећи да не буде
више за епископа постављен Дубровчанин, па ни Далматинац а пого
тово не Млечанин; та је пракса почетком ХV века претворена у тра
јан закон.
Република не трпи чак ни организовано иступање у већима (бор
ба против фракција!). Године 1394. донет је нарочити закон противу
таквих појава (Lib. Viridis, cap. 83 од 12. Х 1394. г.). Тако исто Репу
блика сузбија извесне појаве у братовштинама (scolae, fratigliae итд.);
овде је посреди неповерење државе према економски снажним гру
пацијама које су се могле образовати ако би тестаменталним завешта
њима поједине братовштине постале моћан економски чинилац у ду
бровачком друштву (о класном карактеру овога закона другом при
ликом — Lib. Viridis cap. 326 од 30. I 1441.). Укратко: моћна држава
хоће да има према себи појединце а не групе. Неповерење према гру

пи иде дотле да се чак поставља као услов да у стручним комисијама
не буду двојица или више њих из исте породице. (Али ван града, у
области кривичне одговорности, Република уводи кривичну одговор
ност територијалних јединица, прво читавих жупа а касније само ка
значина; очевидно су овде други мотиви посреди а и утицаји залеђа).
Дубровачко законодавство и сталешки односи

у Дубровачкој Републици
Дубровачка Република је аристократска република. Она има
сталешко уређење. То значи, прво, да политичка власт припада ари
стократском сталежу, владајућем слоју Републике — властели. Вла
стеоски сталеж држи у својим рукама законодавну, судску и управну
власт. Власт сталешки организована настала је пре овога периода.
Затварање властеоског сталежа завршено је такође пре 1358. године,
негде између 1319. и 1324, свакако пре 1325.“ год., али то је тада зна
чило снажење домаће власти према млетачком соmes-у који отада
нема више право да поставља чланове Великога већа. Одлука помиња
на у литератури из 1332. (12. маја)“, у којој Мало веће решава да
„tres boni homines“ имају пописати 1) све оне који су сада чланови
Великога већа и 2) да они саставе предлог — списак оних за које им
се чини да би били достојни да буду чланови Великога већа, не значи
да је тек тада извршено затварање властеоскога сталежа; то се дого
дило десетак година пре тога, јер, пошто је чланство ноторна ствар,
то није више било потребно да млетачки кнез именује чланове као до
тала (да ли је било какве одлуке о пријему — о томе извори ћуте а
делом су изгубљени). Смисао одлуке из 1332. јесте да се свентуално
Велико веће, дакле властеоски сталеж прошири, а то нам управо до
казује да су властела већ затворен сталеж. У претходној одлуци од
истога дана (12. V 1332.) властела су одређена као они „који су чла
нови Великога већа, или чији су очеви и преци били или су у Вели
ком већу", али тај став има декларативан а не конститутиван карак
тер, Евентуално проширење Великога већа, — о коме нема података
у сачуваним изворима – до кога је могло доћи после 12. маја 1332.,
не би значило да је тек тада властеоски сталеж затворен већ би зна
чило пријем и увођење нових чланова путем законске одлуке. Вла
стеоски сталеж је и касније, после 1358. г., био прошириван, истина
* немамо Реформација од 17. VI. 1320. до 17. VI. 1325. Ове – 1325. год. — у
попису именовања Малога већа, Умољеног већа и осталих службеника не нала
зимо више именовање чланова Великога већа. Последњи пут, према сачуваним
изворима, чланови Великога већа су именовани септембра 1319. г. Према томе,
основано је закључити да је у том међувремену од 1319. до 1324, Велико веће
постало затворен сталеж.
s 1 r m gard маћ nken, Дубровачки патрицијат у XIV веку (Београд,
1960) I, 85 сматра да је „законско оснажење” одвајање властеле извршено
1332. год.
ретко и по изузетку, примањем српских династа као Санковића, Сан

даља Хранића и његове браће и синовца (потоњег херцега од
св. Саве),затим Влатковића итд. Иако су то ретки и појединачни слу
чајеви, инак је то формално значило про 2.II, e BAa:CTeОСКОГa CTa.A e
жа и аутоматски Великога већа (они су nobiles de consilio maiori).
Већ сама чињеница да треба нову властелу бирати и да ови треба да
буду достојни, доказује да је тада (1332) затварање властеоског ста
лежа било свршена ствар (1319–1324).
Приликом реорганизације власти у Републици у току 1358. г.
врло су ретке одлуке које истичу аристократски карактер Републике.
Ипак их има. У уговору — повељи са Лаушем, краљем Угарске (27. V
1358), представници Дубровника су имали задатак да обезбеде посто
јећи правни поредак — а он је био сталешки – и нарочито су имали
да се старају да се унесе већ донета уставна одредба (28. II 1358) да
ће судије и већнике бирати Велико веће, дакле властела, и да ће у
Дубровнику важити постојеће статутарно и обичајно право (assueta)
као и да ће „statuta et ordinationes successive in ipsa civitate . . . fieri
valeant per comune ...“; угарски краљ је усвојио да се у Дубровнику
влада по дубровачком обичају, дакле онако како је Дубровник хтео,
тј. признао је постојећу аристократску владавину; уосталом, он је
водио преговоре са властелом. Затим, приликом избора два поклиса
ра, који су имали ићи кнезу Војиславу Војновићу и Сенку да их позо
ву у Дубровник“, Велико веће одлучује „de mittendo duos nobiles ho
mines“ Најзад, најважнија одлука, која нам наглашава аристократ
ски карактер државног уређења, јесте она од 20. септембра 1358. г.
где се наново врло одређено формулише начин избора судија, мало
већника и викара у Великом већу и затим се наглашава: „qui quidem
indices, consiliarii et vicarii esse debeant nobiles homines nativi Ra
gusii et presentes in civitate vel in districtu, quando erunt electi“.“
Још једна новина. Заклетву краљу Лаушу полажу само властела
— Велико веће s. d. 18. VII 1358. – док су Млецима полагали сваких
десет година сви грађани. То нам, такође, потврђује пооштрени вла
стеоски карактер Републике после 28. фебруара 1358. године.
Међутим, дубровачки властеоски сталеж, као законодавац, у на
челу доноси законе који представљају општа правила, опште запове
сти упућене свима Дубровчанима без разлике сталежа. Нагласимо у
начелу, јер каткада ће сталешки карактер бити нескривено изречен,
као на пример, када законодавац прописује да каноници Велике Госпе
морају бити дубровачка властела (Lib. Vir. cap. 338 од 20. XI 1442.).
Ипак, овај закон строго сталешког карактера спада у изузетне случа
јеве и дубровачки законодавац сматра да га ваља правдати тиме што
тврди да су (1) властела оснивачи града и речене цркве, Велике
Госпе, и (2) истиче да су властела (zentilomeni) увек сносили и сносе
за Ј. Рад онић, Аcta et diplomara Ragusina I, 1 стр. 93 и 94.

* Ref. XVIII, 61
* Ref. ХVII, 64«, 718.
свакодневне бриге и терете (onera, вели у коментару Ф. Гундулић)

града и државе. У истоме закону властелину, властелу је супрот
стављен „el qual non fosse zentilomo dela citade nostra“ или, како ће
се кратко изразити Ф. Гундулић, „non nobilis“, „ignobilis“. После
шеснаест година од овога закона дубровачки законодавац ће сасвим
отворено – јер то је ноторна уставна пракса – говорити о властели
као јединим кандидатима за „regimen et magistratus“ (Lib. Viridis cap.
484 од 17. X 1458). Ако се у првом случају законодавац правда, то је
зато што уноси је у новину, дотада неуобичајену у Дубровачкој Ре
публици (и „non nobiles“ су бивали каноници Велике Госпе), дотле
у овом другом случају он говори о нечем што је већ дуга уставна
prira и зато нема потребе да објашњава свој став у излагању ratio
egis.
Поред оваквих, сличних али не бројних случајева, сталешки ка
рактер биће наглашен у законима код двојства казни, као санкције
за непоштовање и прекршај прописане норме, па и то врло ретко.
Начелно, пред законом, као општим правилом за све, сви су
једнаки у Дубровачкој Републици.
Напредност дубровачког законодавца према суседној Рашкој
огледа се, на пример, у општем пропису о обавезној примени смртне
казне за убиство: „quod quicunque fecerit homicidium nisi se deffen
dendo (quod probari possit) mori debeat." (Ref. ХVII, 83 од 20. XI 1358).
У суседној Рашкој такав општи пропис не постоји за свако убиство.
Разуме се, овде је у питању културни утицај Византије, који траје у
Дубровнику и после престанка њене власти. Али, после територијал
ног проширења Републике, она је у процесима ехtra urbem морала
примити српско обичајно право,— упор. cap. 182 о вражди као и ко
лективну одговорност територијалних јединица за извесна кривична
дела — упор. у Шlib. Viridis cc, 255, 328, 3448–350. Премда постоји
двојство између града и districtus-a (comitatus), ипак огромни део
дубровачког законодавства овога периода има, како је речено, карак
тер закона у материјалном смислу (нарочито привредни, фискални
и сл. закони): они су упућени свим лицима, како властели тако и пу
чанима. У том погледу Дубровник — следбеник византијског права
— иде испред суседних српских држава и области. Ту долази до при
мене закон неједнаког ритма развитка два друштва. Славизација Ду
, која је наступила продором српског језика и нове етничке
масе” у овај некадашњи византијски град са романским становни
* 1. Mahnken, op. cit. 84, сматра да се продор словенског елемента оди
грао „већ у врло старо доба или да је доцније, али такође до 1100. год. отпри
лике, у један мах био примљен врло јак словенски елемент у највише слојеве
становништва"; за језик упор. К. Јиречек, Споменици српски, Решетaрoвe сту
дије Јагићевом архиву, посебно закључак његовог приступног предавања у
& i \, вид. Павле Ивић, О значењу израза ingua serviana y дубровачким
документима ХV-XVIII века, Нови Сад, 1969, отисак из Зборника за филологију
и лингвистику, књ. XII. Дубровачка Република, одн. н.ена канцеларија је у без
број докумената домаћи словенски језик називала словенски, словенски или
српски, српски, српски или илирски, илирски итд. Архивски материјал у потпу
ности потврђује Решетарове студије и закључке.
штвом, није изменила неједнакост друштвене структуре. У залеђу

имамо сталешку форму феудализма а у Републици, пак, налазимо
поред специфичних феудалних аграрних односа extra urbem трговач
ко-занатско друштво са новчаном привредом, класно и сталешки ди
ференцирано и организовано на начин који га одваја осетно не само
од суседног феудалног друштва већ и од слободних градова на Запа
ду, како смо већ видели. Дубровник је од свога постанка у саставу
византијске империје, културно и привредно најразвијеније државе
у Европи, у односу на осталу Европу (посебно варваризовани Запад)
она представља оазу културе, високо развијене привреде, поморства
итд. У оквиру византијског друштва, под снажним утицајем визан
тијске правне и привредне организације у првом периоду, Дубровник
је врло рано постао град са развијеном градском привредом; он је
релативно развијени привредни центар са новчаном привредом, тр
говцима, занатлијама, поморцима, а то значи да има развијену поде
лу рада; међу овим привредно делатним грађанима постоји узајамно
прожимање услед повезаности сложеним начином привређивања за
широко тржиште. Мада су они диференцирани услед поделе рада у
разне професије, мада се налазе на разним ступњевима у друштву
према својој економској моћи и социјалном угледу, ипак сви cives
civitatis Ragusii имају низ општих и заједничких интереса који их
чине јединственим према трећима.“ Најугледнији и најбогатији држе,
додуше, политичку власт у својим рукама, али у почетку власт је при
падала свим грађанима града. Траг тог некадашњег стања имамо у
још симболичком начину проглашења закона рег arrengum, што
нотар бележи у Реформацијама на маргини („confirmatum per arren
gum“, упор. Ref. ХVII, 83 и даље, раssim). Грађанство Дубровника је
доиста сталешки диференцирано али и cives de consilio maiori (вла
стела) и cives de populо (пучани) економски гледано имају црте бур
жоазије и по извесним карактеристикама долазе у класу буржоазије.
Властела (сем неких мануелних професија)“ баве се привређивањем,
нарочито трговином караванском и поморском; оба сталежа учеству
ју у организацији ткачке радиности и јављају се као предузимачи
било целокупног процеса производње било појединих фаза произ
водње. Правно посматран, посед — баштина на Стону, Пељешцу, При
морју и Конавлима, без обзира да ли је његов титулар властелин или
пучанин — има исте одлике, тј. подлеже истим ограничењима а њего
ви титулари, без обзира на своју припадност различитим сталежима,
имају иста права према земљи и обрађивачима земље.
". Иако ће кнез и Мало веће наглашавати да се људи свуда деле на вла
стелу и кметиће, иако ће помињати у својим писмима властелу и добре грађане,
ипак ће припаднике оба сталежа стављати у исту групу и помињати их скупа
као трговце. Упор. писмо Републике деспоту Стевану Високом од 15. јуна 1417,
in А. Стојано ви ћ, Старе српске повеље и писма 1, 1, стр. 219-221.
“ Тако 12. маја 1332. Мало веће забрањује свој властели „racere beccariam
de aliquibus bestiis, vel standum ad bancum ubi venduntur carnes ad recipiendum
denarios ex carnibus que venduntur“; али су властела могла бити командитни
ортаци који се свакако јављају као јемци за обавезе месара.
Иако су властела једини носиоци политичких власти у граду,

ипак између властеоског и пучанског сталежа нема, бар у овом пе
риоду, оштрих преграда. Властелин се могао женити пучанком (а сва
како и обратно). Осим тога, властеоски сталеж се стара — додуше
не онолико као у Млецима — да привуче и придобије најугледнији
део пучана, као на пример приликом деобе новостечених земаља до
бијених од наших владара и династа. Затим, грађани као трговци, као
пословни људи уопште уживају потпуну заштиту Републике итд. Не
сумњиво је властеоски сталеж на тај начин бранио и чувао привреду
и финансије свога града, али је чињеница да је владајући сталеж,
старајући се о привреди, потпомагао трговину и пучане на начин који
показује поштовање пучанина као грађанина и човека. изгледа да су
пучани задовољни својим положајем и статусом у Дубровнику јер
у архивским актима нема трага о социјалном незадовољству, нарочи
то не о сталешким и класним сукобима, каквих је било у Флоренцији.
Али ако немамо борбу сталежа (или, тачније, немамо никаквих
непосредних извора о њој), у граду је било неких сукоба, али у фрак
цијама владајућег властеоског сталежа. На то указује закон противу
фракција (Lib. Viridis cap. 83 из 1394, 12. Х).. Овај закон, о којем је
већ било напред речи, долази у ретке законе који се баве овом стра
ном политичких односа у Дубровнику. Он нам указује да је било
борбе унутар владајућег сталежа, или ако не борбе, а оно извесних
сукоба између појединих слојева властеле. Законодавац читаву ствар
правда потребом да избор чланова Малога већа (као и остали избори)
буде чист, да се гласа „puro et bono animo“ . . . „ut semper in consiliis
regiminis et civitatis nostre Ragusii fiant pure et meliores electiones offi
cialium eligendorum ...“ и зато захтева да нико пе гласа „по срчби
нити по основу обећања“, нити „ради пријатељства или непријатељ
ства“. У ствари, овај први захтев, сасвим основан и разуман, јесте
само формална мотивација противу појаве фракција у аристократ
ском сталежу, јер у следећем ставу прописује да се ниједан већник
не усуди правити и чинити изборни договор, „et quod de cetero aliquis
de consilio non audeat nec presumat facere ligam, nec compositionem,
unionem aut conspirationem per promissionem veli iuramentum vel per
aliquem alium modum contra puras electiones . . . gue occurrent fieri in
consiliis, nec contra aliquod alliud, quod pertineret consulere vel balo
tare in consiliis Ragusii“. Али, поменув опет као ratio legis »кељу да
очува чистоту избора, законодавац нам открива, како видимо, ствар
ну мисао: забрану групног иступања у већима. Прекршај ове наредбе
кажњава се врло строго. Прва петорица (главни покретачи, колово
ће) кажњавају се сваки са по хиљаду перпера (et qualibet vice); оста
ди учестици фракције са по сто перпера глобе. Закон прописује да
уколико „завереници”, тј. чланови фракције, групе не плате глобу
одмах, лежаће „in carceribus de subtus donec illam solverint". Оче
110 Б, Недељковић
видно је да би сиромашнија властела морала врло дуго да леже у

затвору.“
Ускоро откривена завера, 1400. г. (LOR pag. XXIII сар. IV), по
казује нам да је било озбиљних разлога за ова страховања од фрак
цијске борбе у владајућем сталежу.“
Теже је одредити сives de populо. То су — ако смемо да их де
финишемо са две негације — 1) non nobiles; 2) који нису подложни
другоме човеку (било властелину било невластелину) и 3) који живе
као самостални произвођачи. Они немају политичких права, тј. не
мају ius suffragi u ius honorum; укратко: они не учествују у доно
шењу закона (arrenga је постала фикција, углавном), не могу
судије у граду и, разуме се, ни активно ни пасивно не улазе у одређи
вање терimen civitatis. Али они сносе factiones reales et personales.
Ипак они имају ius conubi, comercium и, сасвим природно, они су
субјекти процесног права, другим речима они су носиоци породичних
и имовинских права и њихова приватноправна личност има исти ста
тус као и властелин у области породичног, имовинског и процесног
права. Правно међу њима нема разлике у области приватнога права
и процеса (као ни кривичног права). Република их штити као трговце
и пословне људе, стара се о њиховим интересима, интервенише често
путем посебних поклисара у свим крајевима где за то постоји оправ
дан интерес и потреба.
Али та велика маса, различитог занимања, богатства и угледа,
подељена је у неколико слојева; међутим, та подела је чисто фактичка
у овом периоду: у праву она није дошла до изражаја. Социјално изве
сне братовштине стоје на врху, одмах иза властеле, али државно
право не познаје посебне врсте у тој шароликој групи коју чине сives
de populo.
Међутим, владајући сталеж — властела — донео је један закон
који је уперен управо противу богатијих слојева пучана. То је сар. 326
у Зеленој књизи „Ordo g: ordinis texaurarie“. Законо
давац у мотивима закона поставља као уставно начело да у Дубров
нику постоји једна влада, једна држава и једна државна благајна, и
то је тако установљено од предака који су били „homini gravi et sapu
ti et amatori dela patria“; међутим, вели се даље, неки уводе нове оби
“ Тужилац добија половину глобе, његово се име чува у тајности; чак ако
је „учесник у завери", он је не само ослобођен глобе већ добија половину нов
чане казне на коју ће бити осуђени његови другови у „фракцији”. Али како је
Дубровник правна држава, није довољна проста денунцијација, стога се тражи
доказ са бар два сведока. Ако осуђена властела нису у стању да плате предви
ћену глобу, онда држава даје тужиоцу његов део („награду”) из својих сред
става – Lib. Vir. cap. 83.
- Liber Onnium Reformationиn (ed. A. С о лов је в) pag. XIII, 4; pag.
XXXII, 12. Раст и ћ у својој хроници (ed. Nodilo, Scriptores 11, 187—188) тврди
да су четири дубровачка властелина ковала заверу са властелом и велможама
из Требиња, Попова и Босне. Завереници су откривени 9. III 1400, похватани и
осуђени на смрт: њихова тела су била изложена на Плаци три дана. Дан 40 му
ченика — 9. III — проглашен је за државни празник.
чаје, као на пример у бирању гасталда (администратор, деловођа, одн.

лонгобард. саstаldo) и других својих офичијала, штaвише они то чине
уз звоњаву звона, гласањем куглицама у кутије, па чак конституишу
вечите епитропије (старалаштво о имовини), то ће рећи да путем те
стамената и легата одређују за епитропе гасталде братовштина на
штету државне благајне, чиме показују непоштовање државе и владе
Републике. Стога закон (редак по својој врсти) забрањује: 1) избор
гасталда на начин на који се врши избор у државним телима (већи
ма Републике); 2) забрањује да било ко одреди за епитропа путем
тестамента, легата итд. братовштине, одн. њихове гасталде и друге
службенике (али може одредити, одн. именовати физичка лица). Оче
видно аристократски сталеж није желео да се створе моћна имовин
ска удружења, правна лица која би располагала великом имовином
без контроле државе; управо, властела нису допуштала концентра
цију имовинских средстава у рукама таквих удружења. Властеоски
сталеж, који је преко прокуратора контролисао манастире и утицао
на располагање манастирском имовином (вид. посебно борбу проти
ву Локрумских бенедиктинаца), није хтео дозволити стварање моћ
них имовинских корпорација које би најпре на имовинском плану а
свакако затим и на социјалном почеле угрожавати владајући сталеж.
То је, уосталом, општа појава — у друштвима у којима једна класа
држи снажно власт, онда она не толерише или, најблаже речено,
гледа са неповерењем овакве врсте појава.
Трећи сталеж чине сељаци подложници, половичари (наполи
чари), колони. Он је одређен и строго омеђен законима. То је под
влашћен сталеж који чине наши средњовековни себpи и мерoпси пре
узети из наших средњовековних држава заједно са ширењем дубро
вачке територије у току ХIII, XIV и XV века (Жупа Жpновница“,
Стон са Пељешцем, Приморје, Конавли). Република им је донекле
ублажила положај (укидање „влашког дуката”), оптеретила работа
ма од деведесет дана (упореди работе од два дана недељно у Душа
новом Законику) и формално одржала везаност за земљу. Ова је не
сумњиво правно постојала али је, мислим, фактички могла престати
ако је у кући било довољно радне снаге за обезбеђење утврђених
аграрних дажбина (у натури и работама). Привредни центар, какав
је био Дубровник, привлачио је вишак радне снаге са села и том про
цесу нису вероватно стављене препреке“, и то утолико пре што је пра
ница била близу а крчењем земље у ретко насељеним крајевима на
“ Велико веће је законом од 30. III 1392. дозволило слободно располагање
баштинама у Жупи које је иначе Дубровачка Република била изделила међу
дубровачке грађане; постављена су два услова: земља се могла продати само ду
бровачким грађанима и на „купљеници” или на било који начин стеченој ба
штини није се могла гајити лоза. Са овим законом Жупа Жpновница је добила
статус остале Астареје док су Стон и Пељешац, Приморје и Конавли спадали под
посебан режим и располагање власника било је условљено оправданим разлогом
(за отуђење) и одобрењем располагања од стране Великога већа.
* Приличан број дубровачких трговаца потиче са села, како то показују
IњИХОВИ тестаменти.
--
шега средњега века себар је лако могао наћи свуда прибежиште.

И сасвим природно да је Дубровачка Република имала више привред
ног интереса да — уз задовољење фиксираних господаревих права —
дозволи и толерише слободан прилив у град где је са развојем нових
радиности (посебно ткачке) слободна радна снага била потребна и
економски кориснија.
Поред ових подложних сељака, Република је имала и области са
потпуно слободним сељацима. Интересантно је да су то управо она
острва на која Република није имала никакав титулус у владарској
концесији датој путем повеље: то су Мљет и Ластово. На Мљету
сељаци су подложни манастиру са обавезом плаћања сеpsus-а који
је, изгледа, био одређен према величини сељачке баштине, али није
било везаности за земљу. Неплаћање сепsus-а повлачило је губитак
баштине која се излагала јавној продаји, али током времена га опе
рација јавне продаје сводила се на фиктивну продају у корист онога
који би исплатио неплаћени сепsus; бивши власник чим би „купцу“
исплатио сепsus који је он дао за њега манастиру, добијао је натраг
баштину. Међутим, у касније доба налазимо као поседнике и људе
ван Ластова и Мљета.
Посебна врста прађана ствара се ван града, нарочито на Стону.
Тешко је утврдити како се та класа трговаца, занатлија образовала
јер стонски архив је сачуван тек од половине XV века (1446) а тада
већ налазимо ту класу као формирану. Они се јављају као нека среди
на између подложних сељака и дубровачких cives de populo. Они су
привредно активни не само на Стону већ их налазимо и у граду и
чак ван територије Републике. Нарочито је интересантна њихова
појава на Неретви, где се од њих формирају судије за спорове међу
дубровачким трговцима на том тргу. Разлика је од уобичајених кон
зулских судова што њих Мало веће бира не за случај аd ћос већ на
дужи временски период (годину дана) за све спорове. У самом Стону
они се јављају чак као закупци државних прихода („царина“, ga
belae). Њихови јемци, међу којима налазимо врло често дубровачку
властелу, вероватно су командитни ортаци у закупима прихода и ца
рина. Осим тога, они претежно улазе и у „судијски сталеж“, ако
смемо тако да се изразимо, јер се из њихове средине регрутују стон
ске судије који према Ordines de Stagno cуде заједно са стонским
кнезом. Како тај суд суди у цивилним стварима „segondo usanca
della Terra“, очевидно да они као домаћи људи и дојучерашњи под.
ложници најбоље знају старо српско право које сада важи као оби
чајно право.“ Те одредбе за Стон су касније проширене и на ново
добијене области — Приморје и Конавли.
“Упор. Отdines Stagni (II), (16), (17), (18),затим Еiber Viridis, cap. 179 al. 14
(Интересантно је да Ф. Гундулић не упућује у свом сумарију на ојанез Stagni),
cap. 214 и сар. 212, затим cap. 96. Дубровачки законодавац оставља старо срicko
право и начелно у њега не дира. Ипак, порота и поротно суђење (које је примио
као обичајно право) приморали су га да унесе извесна ограничења у погледу
ширине и слободе одређивања поротника (сужава територију са које се могу
Најзад, последња група, најнижи слој становништва су робови

(servi). О њима, поред старих прописа у Статуту, у нашем зборнику
(Зеленој књизи) говори посебно сар. 162 од 27. јануара 1416. год.
Доношење овог закона било је изазвано протестима наших владара
и линаста због продавања њихових поданика. Ова мера значила је у
пракси отежање и ограничење трговине робљем, али не и њено уки
дање. Иначе, трговина робљем је у дубровнику (као и у венецији)
била један од начина акумулације богатства од најстаријих време
на. Ограничења која закон доноси састојала су се у овоме: 1) ду
бровчанима је забрањено од Будве до Сплита да сами или као орта
ци купују или пролају или посредују у купопродаји робова: 2)
странцима је забрањено сво трговање на територији дубровачке Ре
публике и 3) дубровачким трговцима је забрањено вршење превоза
робља набављеног супротно горњим забранама, иако ово није апсо
мутна забрана трговине робљем (допуштена је куповина робова за
кућне потребе; допуштено је бавити се купопродајом робова изван
забрањене зоне; тако исто трговачки бродови могли су превозити
робове уколико нису повређене хипотезе у првој и другој тачки)
- ипак она је значила озбиљно ометање и сужавање ове трговине.“
Како је роб могао бити насељен као колон, кмет или чак поло
вичар на господареву земљу, он је као зависан сељак прво фактички
а затим и правно мењао свој статус и претварао се у подложног
себра. Ипак, начелно, робовски статус се могао, посебно у граду, из
метити само правним актом ослобођења.
Општа слика дубровачког права, с обзиром на изнете сталешке
односе у граду, показује нам озај изглед. Општост закона првенстве
но важи за све сталеже у праду и тамо где имамо слободне људе и
слободне привредне односе (Стон, примера ради, и донекле Астареa
у овом периоду). Село подлеже знатним делом посебном праву. —
ius particulare. Ово посебно право регулише односе између припад
ника зависног сталежа; ипак њиме се могу користити и Дубровчани
као активна процесна странка, али подложник не може тражити
примену свога обичајнога права на Дубровчанима (специјално до
лази до примене у норотном суђењу које пружа извесне погодности
у овом доказном систему).
Општост закона трпи ограничења у два правца. Прво у односу
на лица: зависно становништво ехtra urbem примењује своје старо
одредити поротници) — сар. 433; уводи колективну одговорност и на територији
Астареје а регулише и нека кривична дела по обичајном праву – c. c. 182, 195.
255, 328 и др. У то обичајно право долази и сок и сочбина коју Република при
хвата као доказно средство не само у пороти ехtra urbem већ и у мешовитој
пороти и процесима са Требињцима. Конављанима и Хумљанима. Начелно,
extra urbem имамо примену старог српског права као обичајног права уз дубро
вачко; ово последње ће током времена све више преовлађивати. Снажан ударац
старом обичајном праву биће забрана поротног суђења г. 1505.
* J. Тадић, op. cit. I, 595.
* C. Jireček, Die Bedeutung ... pp. 22, 68—69.
обичајно право. Друго ограничење долази од саме материје коју за

конодавац регулише и нормира. Знатан део закона тиче се само гра
да и његове новчане привреде; друга група закона расправља феу
дално-аграрне односе и има ужу територијалну важност. Најзад,
општост закона није апсолутна ни у погледу времена важења зако
на: многи закони су донети са отраниченим роком важења, то су
тзв. закон аd tempus (ex, c. ordines geche, закон о избору поклисара,
организација суда из 1416. итд.).
Б. М. НЕДЕЉКОВИЋ
Рез коме
Суходом Венеции происходит реорганизацин власти в Республике Дубров

ник. Значитемнаи частљ суцествовавшего до тех пор Законодателњства Бошла
в саорник законов, т. н. Liber viridis (закоњ от 28. феврали 1358 до 27 ножбра
1460), продолжением которого нвлнетса последнији оборник законов Желтан
книга т. н. Liber croceиs) в которуко вкодат закони от 1460. до 1803. года.
KOриспруденциа дубровника имеет исклкочителњное значение дла историн
њpиспруденции вообшце, так как она представласт собоi. непрерњивное развитие
зroši oбласти вплотњ до падениа Дубровника 1808 г. (ото елинственнsti в својем
роде случај на Балканах.), a rak. Kak coхранилси подлиннији материал из XIII
столетиз, то он, вМесте с Уставом, даŠт возмoжностњ установитљ некоторуко пра
вилностњ развитим кориспруденции и еe Зависимост, от окономическој и со
циалној структури. Хоти Дубровник авлжетка городом государством оченљ ста
poro происхожденин, ето кориспруденции имеет профашивији и окономическиi
kapakrep. Дeиствителњност, кориспруденции Дубровника иног да распространа
ласљ и вне границ Республики (консулвские судљи). В. деревне частично остаетси
в силе стараи сербскан пориспруденциа, которан допускаетси как обљеное право,
usanca della terra.
Нараду с господствукошим сословнем, дворанством, в Республике Аубров
ник било несколико категорији подданних. В самом городе, зго горожане, cives
de populо. Зго те, которње не родовитљie, non nobiles; они не подчинšнњ никому
(но болсе знатнње из них могут иметњ своих подчинентних) и завлиотси само
стонтелњнљими производителими (купља, ремесленники, мораки). Третње сосло
вне — отo contadini, зависимње крестњине, полниненнне, которње живут на име
низх своих хозиев в областих полученнsих различними способами от сербских
правителеј и монархов. Подчинšннње в Конавлах, Приморње и Стонском Рате
именог личнуно свободу, а также право вести су дебнље дела.
B Стоне сформироваласљ специална и група свободнњих горожан — куп
цов и ремеслениликов, котора и особенно имела дела на Неретве (из них форми
руетса специалнимi cуд дли деловњих модеi дубровника и их створов). Нарну
c государственним судом, которомy extra urbem председателиству ег назначен
нsti Kниз, (или капитан) при участија 2—4 видних крестњан, в отом периоде
(до 1505. г.) супцествует и суд присижних, решеним которого книзњ принимает и
приказљивает вноситљ их в судебнље книги. На островах Млет и Аастово суше
ствукот некоторње автономнме правила, которње примениотси в судебних про
цессах.
нAJвлжнилв IETAITE у РАЗВОЈУ ТОПОНИМИЈЕ
југословенских земаља на старим картама
ЈУГОСЛОВЕНСКЕ земље захватају онај део Балканског полуострва

преко којег је пролазила келтска и македонска експанзија, затим
грчка колонизација, као и сва римска освајања. Одатле је вековима
коришћен копнени пут између Истока и Запада, односно од Београ
да до Цариграла, било да се ишло долином реке Дунава, или реке
, у долину Мораве и Нишаве за Цариград; било из долине реке
Мораве у долину Вардара на Солун и даље за Цариград, или па југ у
Грчку. С друге стране, приобалски пут од Аквилеје ишао је преко:
Tergeste (Трст) – Senie (Сењ) – Salone (Солин) – Epidavra (Цав
тат) — Epidamna (Драч) и даље до југа Грчке, док су други путеви,
који су водили у унутрашњост полуострва, ишли из Салоне преко
Андегрија и Бурнума за Сисцију, или из Салоне преко Вistue Nove
за Sirmium. Важност ових путева далеко је прелазила границе нашег
полуострва — они су одиграли светску улогу приликом римских
освајања и експлоатације Балканског полуострва, а посебно приликом
владања земљама на којима данас живе Југословени. Ти исти путе
ви су коришћени приликом хунских и аварских пљачкашких похода,
сеобе Гота и Словена, затим за време мирних и ратничких предузе
ћа Византије. Напослетку, преко југословенских земаља ишла су и
гурска освајања у Европи, да би управо поново преко истих, крајем
ХVII, затим почетком XVIII и почетком XIX века, прво од Аустри
јанаца, а затим од Срба, Турци били принуђени да се одрекну своје
власти над једним делом Балканског полуострва.
Сва наведена збивања остављала су, више-мање, своје трагове,
првенствено на топонимима уз путеве, или крајеве где су обитавали
нли преко којих су прелазили разни народи. Ма колико да је тешко
говорити о временским епохама којима топоними припадају, ипак
смо у могућности да на старим картама у најопштијим цртама од
редимо њихово порекло, утврдимо да ли је словенско, па, штaвише,
да ли потичу из римског, или пре римског времена.
Познати астороном и географ Птолемеј Клаудије (Ptolemaeus
Claudius, 87—150), из Александрије, у једном свом полемичном од
износи како се карте
говору Марину тирском (Маrinus из тhirosa),астрономске
морају радити, па је у ту сврху приложио положаје
116 др Гавро А. Шкриванић
важнијих места у ондашњем свету.“ Касније су, у току векова, њего

ве исписе искористили разни аутори и под његовим именом издали
географију и разне карте. На овим, тзв. Птоломејевим картама (ta
bula nona et quinta), на којима су представљени неки делови југо
словенских земаља, налазимо топониме не само из времена римског
пећ и много старије; тако, на пример, на једној од таквих карата из
краја XV века (1478. г.), штампаној у Риму (бакрорез), уцртане су
три јелинске колоније, које се јављају у IV веку пре н. е., и то: Issa,
данас Вис; затим Pharia, данас Хвар; Corcira Nigrа, данас Кор
чула; сви у Далмацији.“ Такође, јелинског је порекла Епидаур, да
нас Цавтат, који се помиње као римско место за време Цезара.
Усцртане су и трговачке факторије Ишана, Tragurion, данас Трогир,
и Ерetion, данас Стобреч, јужно од Сплита, затим Narona, на чијем
се ушћу још у прастарим временима развијала жива трговина. Према
југу обележен је Rhizon, данас Рисан у Боки Которској, главна твр
ћава Илира; Асrivium, на месту данашњег Котора; Docleа, седиште
илирског племена Доклеата, данас развалине Дукље; затим илирски
краљевски град Shodra, данас Скадар у северној Албанији; Lissos,
данас љеш, при ушћу реке Дрима у Албанији; река Drillon, данас
Дрим или Дрин, и др. На северу Јадрана, поред места, унета су и ова
острва: Creps(x)а, данас Црес; Apsol(a)ros, данас Осор; Curicum, да
нас Крк; Arbe, данас Раб, итд.
У унутрашњости земље уцртани су градови: Viminacium, одно
сно средњовековно Браничево а данашњи Костолац; Nessum, данас
Ниш; Ulpianum, данас Липљан; Scupi, данас Скопље, итд., а на запад
ном крају зeмљe: Emona, данас Аоубљана; Patavium, данас Птуј,
Siscia, данас Сисак; Aluona, данас Лабин; Garsatiса, данас Трст;
Senia, данас Сењ, итд.
Од покрајина на истој карти су обележене: Pannonia Superior
сt Inferior, Liburnia, Illiris, Dacia, Misia Superior, Macedonia.
Наведена подела на покрајине остала је све до римског уласка
у Илирик, 229. г. пре н. е., и но заузимању илирске државе, 168. г.,
када је илирик био подељен на покрајине Далмацију и Панонију.
Побројани топоними указују да су у наведеним крајевима жи
вела, поред јелинских и илирских, још и келтска племена и Трачани.
Град Singidun(um) подигли су Скордисци — келтско племе.“ Име
грала се одржало, у донекле романизованом облику са суфиксом
„um“, све до 885—886. г., када се јавља у житију климента Охрид
ског под именом Белаградон.“ По иW. Tomaschek-y, келтског су по
рекла и имена градова Naissus, данас Ниш, затим Кemisiana, данас
Бела Паланка, као и много других градова, које налазимо на старим
" L. Ba grow, Die Geschichte der Cartographie, Berlin, 1950, 360.

* л. Ј с л и ћ, Најстарији картографски споменик о римској покрајини дал
зацији, Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине Х, f:3
* К. Јиречек, Србија – земља и народ, превела Олга Шафарик, Зборник
К. Јиречека 1, Београд, 1959, 26.
* Житије Климента Охридског, превела М. Рајковић, Византијски извори
за историју југословенских народа I, Београд, 1950, 299.
Развој топономије југословенских земаља 117
картама5 Римски Сар је келтски Капедун, за којег Пач претпоставља

да се налазио на месту данашње вароши Т. Ужице.“ Даље, још није
утврђено да ли је име Ваnuvius, данас Дунав, келтског или илирског
порекла. Од Трачана је остало име Istros, старо име за Дунав”
Друга једна стара карта, која је за разлику од претходне, изра
зито римског порекла, не само да је богатија у топономастичкој гра
ћи већ и у подацима о римским путевима, њиховим правцима, ста
ницама и раздаљинама. Ова карта, позната у пауци као Појтинге
рова табла,“ првобитно је рађена по једном великом оригиналу у
Риму 250. г. н. е., а затим допуњена, прво око 350. г., новим обалским
путевима и неким острвима, па затим (мање допуне) у V и VI и на
послетку у VIII и IX веку н. е., када је добила данашњи облик. Ра
зноврсност топонима указује да је намена карте била вишеструка, а
не, како се то првобитно претпостављало, да је служила само за вој
не сврхе. Битна разлика ових двеју карата, између осталог, лежи у
њиховој концепцији и композицији. Тако, док се код прве — Птоло
мејеве карте — тежило што вернијем представљању земљине повр
шине помоћу астрономске мреже, код друге — Појтингерове —
ишло се за тим да буде што потпунија у захвату римског царства.
Одатле је представа покрајина у њиховом простирању дошла до
јачег изражаја, а да не говоримо о путевима, њиховим правцима
протезања, успутним станицама и обележеним одстојањима. Топоно
мастичка грађа на карти је романског порекла, или је романизована
уколико је страног порекла, задржавајући при томе стару основу, на
пример: уместо Кhison, стоји Resinum; уместо Тragurion, стоји Tra
guriо; уместо Lissos, стоји I. issum; уместо Еpidavra, стоји Epi
tauro итд.
На страним картама, из ХVI века, античка Аnderua, или San
derua, на Реutingerovoj račАи јавља се као Аnаgаstum, а у Летопису
попа Дукљанина као Оногошт. Име Аnаgаstum, од којег је настао
каснији облик Оногошт, готског је, односно германског порекла, а
долази од имена неког готског војсковође Анагаста, који је најверо
ватније ратовао у овим крајевима крајем IV или почетком V века.“
После победе хришћанства у топономастици се јављају нови,
тзв. хришћански елементи. Међутим, предевање или мењање у нова
имена, ишло је споро, чак и код оних места која су носила имена
паганских божанстава. Уопште говорећи, мењање имена места тра
јало је вековима. Тако је на пример, Sirmium, град на левој обали
* W. To maschek, Zeitschrift fir österr. Gymn. 1878, 204; цитат: К. Јиречек,

Picторија Срба I, Београд, 1952, 16.
“ J нир е чек, н. д. I, 16.
* S ob o 1 ev s kij, Archiv fir- slavische Philology 27, 1905, 234, итат: Ји
речек, н. м.
8. K. M. i 11 e r, Weltkarte des Castorius genaиnt Die Peutinger'sche Tafel, Ra
vensburg 1888, segrin. V, VI и VII.
* J н речек, н. д. I, 30, напомена 31; Ф. Шишић, Летопис пона дукљанина,
Београд — Загреб, 1928, 325, 327 итд.
реке Саве западно од Београда, уцртан у томе облику не само у Реи

tingerovoj račли него и на картама из XVII и XVIII века — на ен
глеској карти из краја XVII века, од Јоhn-а Оliver-а, обележен је као
Syrmish, a на карти, такође енглеској, Јоhn-а Senex-a (f. 1740), из
ХVIII века, Sirmium, одн. Митровица је обележена као Schrem.“
Код Срба у средњем веку. Sirmium је познат под именом Срћмњ,
(Срем), па су по њему тако звали целу околну област. Међутим, по
цркви св. Димитрија, јавља се у латинским документима као Civi
tas Sancti Dimetrii, а одатле у старословенским документима као
Дмитровица. На карти Фра Маура, из 1454. год., убележена је као
Samdimitro, док је област између реке Саве и Дунава обележена као
Xemila Seriсmа, тј. сремска земља. На карти Руrrho Ligori-а, из 1558 г.,
обележен је S. Demeter, међутим на карти Сiacc. Cantelli-а, из 1629. г.,
обележена је на два места, и то као Szeren, Sirmium, а нешто мало
источније као S. Demeter и Dmitrouiza."
Већи број хришћанских елемената налазимо на старим карта
ма на којима су представљене приморске области југословенских
земаља, где је христијанизација раније извршена, што, међутим, није
случај са крајевима у унутрашњости земље, где је хришћанство до
цније допрло, тј. онда када више није било уобичајено давање ове
врсте имена.
На једном млетачком портолану, из XIV века, уцртано је ска
дарско пристаниште на реци Бојани, по имену бенедиктинског ма
настира, као S. Sergi, у истом облику у коме се јавља и у Аетопису
попа Дукљанина.“ На истом портолану уцртани су S. Nicola, на ушћу
реке Бојане, затим Žuliana, на полуострву Пељешцу, итд. На карти
Camozi-а, из 1571. г., као и на карти Герхарда Меркатора, из краја
ХVI века, Св. Срђ је унет под именом S. Zorzi.“ Такође код Саmоzi-a
унет је S. Zuan de Medoua, као и много других. Оваквих, као и много
других примера налазимо уз далматинску обалу, где су се топоними
са хришћанским елементима сачували све до данас са почетним сло
гом Sut, или Su, од италијанског Santo, као на пример: Supetar, Su
tivan на острву Брачу и Sutivan у унутрашњости Србије, у долини
реке Лима а северно од Бијелог Поља, Sutvid, Sutvara итд.
У унутрашњости Србије, Прокупље је добило име по египат
ском мученику св. Прокопију, када је из Ниша, где је био покрови
тељ нишке области, тамо био пренет. На картама из ХVI века обе
* John Sen ex, Turkey in Europe, London & Paris.

и Fra Mauro, Il Mappamondo, Tulia Gasparini Leporace, Venezia, 1954,
Tab. XXIX.
* Pa o 1 o For lani, Golfo di Venetia (portola), Venetia, 1568.
* Gerard Merca to r (1512–1594), wallachia, Servia, Bulgaria, Romania,
штампана у атласу ЕUROPA, у 15 листова, 1554. године, а затим после његове
смрти 1595. године; Franc. Canozio, Venetia, 1574.
Развој топoномије југословенских земаља 119
лежено је као Рrocopia, без ознаке S(anto).“ На карти Раlbrius-a

Licinius-а, из 1560. г., унета је Косовска Митровица под именом Мi
trouiza, по цркви св. Димитрија под Звечаном, која се помиње у срп
ским документима из 1312—1318. г., а у дубровачким документима
половином ХV века у облику De Dimitrouic. На Меркаторовој карти
је обележена као Microuiza, а Св. Спас на реци Дриму, у северној
Албанији, као Spassо итд.
Занимљиво је да на неким картама из ХVI века (Fabr. Lici
nius-a, Gacc. Gastaldi-a, Gerharda Mercatora и др.) налазимо и насе
љe Gregore или Gregori, данас село Гргуровац, западно од Про
купља у Топлици, које је настало свакако по имену неког Гргура.“
Такав је случај са именом Parachin, односно данас Параћин, на
Морави, који се помиње 1372—1389. г. у повељи кнеза Лазара мана
стиру Маври у Петрушкој области. Параћин се помиње као место где
је постојао неког Паракина брод.“
Карта арапског географа Идрисија, из 1154. год., који је живео
на двору нормандског краља Рођера II (1130—1154), представља је
дан од најстаријих ликовних извора на којему налазимо известан
број топонима старословенског и античког порекла, транскрибова
них на арапском језику, као на пример: Belagradon = Београд;
Ahrida, данас Охрид; Bologu, данас Полог; Arabna, данас Ђуприја, а
средњовековно Равно; Ablana, данас Плана, на западним падинама
пл. Копаоника; Bola, данас Пула у Истри; Makedunia, данас Македо
нија; Kadra,данас Котор, итд.
Пробијање словенских топонима на старим картама југословен
ских земаља ишло је теже неголи је то био случај са хришћанским
елементима, нарочито ако се радило о местима која су се налазила
на међународним комуникацијама. Тек 1459. године наилазимо на
прву карту која садржи богату и разноврсну топономастичку грађу
писану италијанском графијом, без обзира на њихово порекло. То
је карта света Рra Maura, Il Mappamondo, која је била испору
чена португалском краљу Алфонзу V првих месеци 1459. године.
Иако су нека имена деформисана, због писања италијанском прафи
јом, ипак се јасно разабире њихово право име, на пример: Stalaci,
данас Сталаћ: Crusenaci, данас Крушевац; Cresceuto, Аанас Крешево
у Босни; Sinedereo, данас Смедерево; Stipi, данас штип; Scopii, данас
Скопље; Boboас, средњевековни град у Босни; Segnа, данас Сењ,
laice, данас Јајце; Cragnа, данас Крањска у Словенији; Stiria, данас
Штајерска у Словенији; Саrаntаnа, данас Корушка у Словенији и
Аустралији, итд.
* К. Јиречек, Војна честа од g:e за Цариград, превео Ђ. Пејановић,
Зборник К. Јиречека I, Београд, 1959, 126, 133.
* Giac. Častaldi-Piemontese, Venetia, 1561: Mercator, наведена
карта.
- Ст. Новаковић, Законски споменици, Београд, 1912, 495.
“ T. Lewicki, Polska i kraje sasiednie w swiette „ksiegi Rogera", т. II,
Krakow, 1945, и Warszawa, 1954; Бор. Нед ков, Бљагариа и сасеаните и земи
през XII век според Идриси, Софиa, 1960.
Међу преведеним топонимима налази се Пећ, као Forno; Ви

соко, као Alto Luogo; Крижевци, као Santo Croce; Железна врата, као
Porte de Fero; Голубац,као Colo(п)baiо, итд.
Поред наведених области у Словенији и Срему, унети су још:
Србија, Босна, Хрватска, Македонија. Од река су унете: Дрина,
Boiana, Narente (Неретва), Moraua Pizola (Јужна Морава), Moraua
(Вел. Морава), Nisaua, Draua, Bosina (Босна).
Као и сви географи и картографи до прве половине XVIII века,
тако је и Фра Мауро живео у заблуди да се планински ланац Бал
кана протеже од Месемврије на Понту до Јадранског мора, или до
Пиринеја, како је то мислио и Вранчић 1553. године, па је планински
венац Балкана, Родопе и Шаре назвао Моns Chatene, у ствари пла
нински ланац.*
На Мinsterovoj карти средње Европе, штампаној у Нирнбергу
1493. године, има неколико података из наших земаља, као на при
мер: Cili, Цеље; Zeng, данас Сењ, Ragusa, данас Дубровник; Belgrad
= Београд, затим реке Сава и Драва.
На другој једној карти Птолемејевог издања у Риму, из 1507. г.,
за коју се претпоставља да је израдио Wapowsky, налазе се обеле
жени топоними у српско-хрватским облицима, са минималним де
формацијама, тако на пример: Vratar, средњовековна тврђава на
реци Сутјесци; Blagai, и данас село Благај на реци Буни; Zvonich,
данас Зворник; Gernovo, средњовековни град Жрнов, данас Авала;
Saso(m), данас Шабац; Zagabria, талијански облик за Загреб, Суli,
немачки облик за Цеље, итд.
На картама из XVII а нарочито ХVIII века ратне потребе су
диктовале да се поједина места обележе са више имена. Тако су, на
пример, на Нomannovoj карти Нungariaе, из почетка XVIII века,
места у Србији под Турском носила и турска имена: Шабац је обе
лежен кao: Sabaz и Вujurdelen; Гроцка код Београда као Krozka и
Isardschik; Прокупље као Procop и Urcup; Крушевац као Alaczhissar
итд. Места на царској територији, поред оновремених, имала су и
античка имена: Belgrad, Alba Graeca и Singidunum; Земун = Semlin
и Taurunum итд. Сличан случај је био и са топонимима на турској
територији, који нису били преведени на турски језик, као Nissa
(Ниш) и Naissus; Scopia (Скопље) и Sсupi; Spalato (Сплит) и Аspala
tum; Laibach (немачки облик за Лоубљану) и Нemona итд.
Перформације топонима се налазе у оним античким насељима
и крајевима у којима су обитавали или преко којих су пролазили
разни народи, тј. првенствено на правцима експанзије, колонизације
и комуницирања. Поред свих промена које су тада настајале, стара
основа имена је, вишемање, сачувана и она се показала јача од при
дошлих имена, на пример: Sсupi = Скопље, Salona = Солин, Naissus
= Ниш, Traugurion = Трогир, Narenta = Неретва, Drillon = Дрин,
* Фр а Мауро, н. м.
Развој топономнје јушсдовенских земаља 121
Danuvius = Аунав итд. Исти је сдучај и са сдовенским топонимима

који су, у већини сдучајева, ододеАи свим превоћсњима и предева
њима, као na пример: Београд, Belgrad = Griechisch Weissenburg,
Alba Graeca, Nanda chervar итд.; Годубац = Taubensburg Gu
vercinlik; Шабац = Bogurdelen; Скопље = Uskup; Нови Пазар =
Yeni Pazar, Neue Market; Вучитрн : Wolfsdorf; Смедерево : Semen
dria, Semdcrova; Книн = Tnin, Clin; Ново Брдо = Nuova Monte, Nuova
Bex-da; Задар = Iadera, Zara; Цеље = Ciller и Celeia; Загреб = Zagra
bia и Agram итд.
На старци .кагртамц недостају многи средњовековни топоними
за moje постоје ·дпрпоразремтш ·извогрци — не само да су постојати већ
и да су бити верски, mymyipuvn „и привредни центри. На жадост, ову
грађу une…) разматра/ии, jop jc ондашњи начин израде ·карата узи
мао, ·угдавном, mnome «Koju»: су се налази/ш сна „mamma — umu-xe
рерима, без обзира На њшшву namur/mv u значај. (Mame IIIa старим
картама •надазимо безначајне renomme места, као дна пример тврђа
ву Вратаљр, која се чнадаошха ·у www-m реке Сутјеске, на путу Ati/(Spon
ник – Хоча (Фоча); даље, на многим картама је унето Годомирско
поље — Campus Godomiri, затим emo Кодари — Colarii, Параћин —
Parachin, <:er Баточина — Batoczina и Batitzana, и Apvra места због
тога што су се надазида на тзв. цариградском путу. Из истих су раз
дела на тзв. топмтчком путу унета седа Gregori — Гргуропап, Vic —
Вич, заседак седа Тулари западно од Прокупља, cer Борскари –
Chirecari, Copagnik и друга седа.
Гавро A. ШКРИВАПИН
LES TOPONYMES SUR LES ANCIENNES CARTES

DES TERRITOIRES YOUGOSLAVES ET LEURS
VARIATIONS
Les régions yougoslaves embrasscnt cette partie de la péninsule Balkanique
qui а subi tour à tour l'expansion celtique et macédonienne, puis la colonisation
grecque et enfin la domination romaine. C'est pourquoi au cours des siècles on a
toujours utilisé la voie terrestre qui reliait l'Orient et l’Occident partant de Belgrad
et arrivant à Constantinople soit par la vallée du Danube ou celle de la Sava, et
ensuite par la Morava et la Nišava. vers la capitale de l'Empire d'Orient, soit par
la vallée de la Morava et celle du Vardar vers Salonique et de la vers Constantinople
ou au sud vers la Grèce.
D'un autre eûle' la route côtière d'Aquilea menait sur: Ter-geste (Trst) —
Sonia (Senj) -— Salona (Solin) — Epidavrurn (Cavtat), Epidamnum (Drač) et plus
loin au sud vers la Grèce, tandis que les autres routes qui cond-uisaient vers
l'intérieur de la péninsule, pat-talent de Salome par Andetrium et Burnum sur
Siscia. ou (le Salone par Бивше Nova sur Sirmium, Ces mêmes voies ont été ex
ploitées au cours des invasions et des razzias des Huns et dcs Avares, dc la péné
tration des Goths ct des Slaves, enfin au cours des mouvements pacifiques ou belli
queux à l'époque byzantine.
Tous ccs événements om laissé plus on moins des traces, surtout sur les topo
nymes le long (les routes ou les régions que les divers peuples ont habitées ou
traversées. Quoiqu'il soit difficile de parler des périodes limitées auxquelles ap
partiennent les toponymes, nous sommes tout dc même en mesure de fixer en géné
Ар lampe A. Ulrcpïnamah En;
la
ral leur origine sur les anciennes cartes, de déterminer s’ils sont slaves et même
s’ils proviennent de l‘époque romaine ou de celle qui l'a précédée.
Sur les cartes, dites de Ptolémée (tahula nona et quinla) où sont marquées
certaines parties de territoirœ yougoslave: que nous trouvons des toponymeshon
seulement dc la période romaine, mais aussi des toponymes beaucoup plus anclens,
par exemple, Issa, aujourd‘hui Vis, Pharia, aujourd’hui Hvar, Salona, aujourd'hui
Solin et (forsira Nigra. aujourd’hui Korëula, toutes en Balma—tie. »Y7 sont indique-s
aussi les comptoirs d'Išana', Tragurion, aujourd'hui Trogir et Epetion, aujourd’hui
Stobrcč au sud de Split, puis la Narone sur l'embouchurede laquelle s’étaient déve
loppées des relations commerciales dès les temps les plus anciens. Au sud on y
trouve indiqué Rhizon, aujourd’hui Risan sur la Boka Kotorska, 1a place–fale prin
cipale dc l'Illyricum, Acrivium sur l'emplacement du. Kotor actuel, Doclea, aujourd'
hui ruines de Duklja — le siège principal de la tribut Doklcala. is la ville royale
illyricnne de Skadra. aujourd‘hui Skadar en Albanie du Nord; 'ssos, aujourd'hui
Lješ, sur l‘embouchure du Drim en Albanie; e; ' ту _ ' '.', Viminacium (Braničevo et
'A l’intérieur sont indiquées les villes , ' um. aujourd’hui Liplian;
Kostolac au Moyen Age), Ncssurn, aujourd'hui!, rd’hui Ljubljana; Pala
Scupi, aujourd'hui Scopljc, etc, Etc‘a l'ouest; _
, JUaujmu'd'hui Labin; Garsa
rium, aujourd‘hui Ршј; Sigala, mljourd'hui S" '
lica. aujourd'hui Trsat.fSÈnta. ”auiäu‘rd'hui Sen _ nftes: Pal-mania superior
Sur cette came/sait _ s les _ '" onia. 'l·i
et Interior, Liburnia, шав, Dida,.Misia Superîbx‘ , , „
Les toponymes _ , ' ré: montrent que g rwonsbmüîtionnécs étaient
habitées — dc pair avec les_Grees et les Illyrÿgngfîémiêgalwnt par des tribus
celtiques
' Uneetcarte
des Thraoes._ _ ” f“ '
ancienne‘iqàti‘üiffèrë ' ' et
des précédentes ' est
' „„" aucun doute d’ori
sans _
gino romaine, шила Peur’mg‘erämuäuété comp . ée ·– d‘abord vers 350.
_Les sources, concernant lnl'toponyroie ette carte, sontd'origineromaine
ou romanisée. Par exemple, au lieu de Rhiz " a Resinum. au licu de Tragurion
il у a Tragurio, au lieu de Lissos on trouve , au lieu de d'Epidavrum, ilvy a
Le changement
Epitauro. etc. des anciens noms ou leur
‘ substitution
. se faisaient lentement.
même pour ce qui concerne les lieux qui portaient des noms d'anciennes divinités
paienncs. En général, le changement des noms durait des siècles entiers.
Dans les anciennes cartes sur lesquelles sont représentées les régions mariti
mes des terres yougoslavcs où le christianisme s’est répandu antćrlcuremem, on
trouve un nombre plus considérable d’éléments chrétiens. „
A l'intérieur de la Serbie Prokuplje @ pris ce nom en l'honneur d’un martyr
égyptien, St. Procope, le nom de Kosovsk' Mitro'vica sous le nom de Mitrouiza,
d'après celui de l’église dc S' Démètre près de Zvečan etc.
Sur la carte du géographe arabe Idrisi (1154) l'on peut trouver un certain
nombre de toponymes slaves anciens ou d’origine antique, en transcription arabe.
Par exemple, Belagradon—Beograd; Ahridu, aujourd‘hui Ochrid; Bolo , aujourd-hui
Prolog; Bola, aujourd’hui Pola en Istrie: Makedunia, aujourd’hfi ' Macédoine;
Кита,Les
aujourd‘hui
toponymesKotor, etc.s'introduisaient plus difficilement dans
slaves ‘ les anciennes
cartes Les
des changements
territoires yougoslaves .
des toponymes sont à remarquer dans les lieux et régions
antiques qui ont ćtć habités ou seulement traversés par divers peuples, c'ést-à—dire
que ces changements ont eu lieu, tout d’abord, dans la direction de l'expansion,
de la colonisation ou des voies de communications. A côté de tous les changements
qui se sont produits alors, l'ancienne forme du nom a été, plus ou moins, conservée;
elle s'est avérée plus résistante que les autres noms ajoutés postérieurement. Par
exemple, Scupi = Skopl'e; Salona =· Solin; Naissus ·: Niš: Tragurion = Trog‘tr;
Maranta = Neretva; Dn' on = Drim; Danuvius = le Danube, etc. ' · „· _
Un phénomène pareil s‘cst produit avec les toponymes slaves qui ont, dang
la plupart des cas, triom < dans toutes les traductions et manières de translation;
Par exemple: Beo ad, et Mc! = Criechisch Weissenburg: Alba Graeca, Манда
Fejervar, etc.; Go Што = ' nubensburg, Guverciulik, Novi Pazar = Yam“ Pazar,
Neue Market; Knin = Tnin, Clin; Novo Ето = Nuova Monte, Nueva Види; Ce
lia = стег et Celeia; Zagreb: Zagrabia et Agram, etc. '
| _ КО БИ МОГАИ БИТИ ВЕТОНЦИ АНЕ КОМНИНЕ?
МЕЂУ БРОЈНИМ и ванредно значајним подацима које нам саопшта
ва Ана Комнина наилазимо и на помен Ветонаца. Њих Ана спомиње
у два маха, једном кад истиче њихову грамзивост а други пут при
Аиком описа Јадранског мора. Овај други помен посебно је важан
јер је њиме донекле назначен и географски положај Ветонаца. Опи
сујући географски положај Драча, Ана продужава овим речима: „По
средини се пружа веома велико море, ширином се простирући све
до италске обале, а по дужини, скрећући и савијајући према истоку
и северу, до варвара Ветонаца, којима управо насупрот лежи земља
Апулаца." То је све што Ана казује о Ветонцима. Као што се види,
она не каже ни ко су ни одакле су. У ствари, није нам сасвим јасан
ни њихов географски положај, јер не можемо бити сигурни да ли
„скрећући и савијајући према истоку и северу, до варвара Ветона
ца" значи да су Ветонци живели и на оном делу где море скреће
према истоку или „и северу, до варвара Ветонаца", значи да је Ана
хтела да каже да су Ветонци живели само на подручју код којег се
Јадранско море завршава на том правцу. Неизвесност око истока
и севера ствара тешкоћу и поводом податка „којима управо насу
прот лежи земља Апулаца”, јер насупрот земљи Апулаца може да
значи супротна, источна обала Јадранског мора, онај део који је пре
копута Апулије, тј. одмах према Апулији, правцем исток-запад, али
се горњи израз може тумачити и у односу на дијагонални правац, те
би положај Ветонаца ваљало можда тражити негде ближе Ријечком
заливу, Истри или Тршћанском заливу. Најзад, није искључено да
„скрећући и савијајући према истоку и северу, до варвара Ветона
ца" можемо схватити као да Ана мисли да су Ветонци живели чита
вом том дужином, тј. негде од, да кажемо, прекопута Апулије све
до подручја Истре.
Но, ако нам је неизвесно где су живели Ветонци, у још већој
смо неизвесности питајући се ко су били, каквог порекла и да ли су
имали и неки други назив или друге називе, јер није искључено да
је реч о више етничких скупина које Ана назива једним именом –
Ветонци. Иначе, њих Ана спомиње описујући збивања под годином
* Византијски fitºg за историју народа Југославије, 111, Београд, 1966, 375,

: g:hova III); B. Leib, Anne Commične, Alexiade, III, Paris 1945, 83, 173
даље: Leib).
124 Pеља Новаковић — Ненад Пејчић
1018. и 1114, па се сасвим оправдано мисли да су Словени“, јер у XI

и почетком XII века на том делу Балканског полуострва и нема дру
гих народа. Нико други и не би могао бити. Не бисмо смели ни по
мислити да Ана под Ветонцима мисли на Венете, јер тешко да би њи
хове тадашње потомке назвала варварима. Уосталом, и Leib каже
да су Ветонци били у непрекидном рату са Венетима.“ При овоме он
упућује на Аиканжа, по свој прилици зато што је из Диканжове
Алексијаде и сазнао да су Ветонци, словенски гусари, пореклом Не
ретљани. Нисмо били у могућности да дођемо до Диканжовог комен
тара, али би свакако било јако значајно откуда је сазнао да су Ве
тонци Словени — Неретљани. Познато је, међутим, да је Диканж
користио и неке изворе до којих је данас тешко доћи и није искљу
чено да је у неком од њих прочитао и податак о пореклу Ветонаца.
Да је реч о Неретљанима као гусарима, не треба ни посумњати. Већ
по ономе како Порфирогенит описује географски положај Неретља
на, укључујући у њихов посед и острва Брач, Хвар, Корчулу, Мљет
и Вис, може се закључити да су од свих приобалних Словена имали
најповољније могућности за поморство и гусарење. Као господари
средњодалматинских острва, могли су врло рано постати сметња
млетачким бродовима којима је у оно време, као и данас, најповољ
нији поморски пут водио ближе острвима и заштићенијим канали
ма. Осим тога, ушће Неретве могло је Словенима – гусарима увек
бити последње сигурно уточиште. Диканж је свакако знао за све то.
Из Порфирогенита је могао сазнати да су ти Неретљани пореклом
Срби и да су дошли из истих крајева одакле и остали Срби, па је
тим путем – имајући и Анин помен назива Ветонци за народ свака
ко и са неретљанског подручја — могао у старим изворима тражити
где се тај назив још спомиње да би утврдио да су заиста пореклом
Словени. Као и савремени, и старији историчари су веома савесно
истраживали оправданост Порфирогенитових навода, па је тако и
Аиканж могао зажелети да утврди да ли Порфирогенитови Пагани
и Анини
Али, Ветонци могу бити
ако су Ветонци једанСловени,
заиста исти народ.
морамо се питати зашто
их Ана тако зове? Зашто није навела о којим је Словенима реч, јер
је неоспорно да је једна тако учена жена морала средином XII века
знати гле је који словенски народ живео и како се звао. То је веома
добро познато било још састављачима DAI, они су знали чак и по
рекло појединих словенских група на Балкану. Веома је вероватно
да је све то било однекуд познато и Ани, па кад она баш као добар
познавалац подручја које описује, један део Словена на том просто
ру назива Ветонцима, морамо помислити да то чини с разлогом.
Уосталом, упадљиво је да Ана у Алексијади, кад говори о Словенима
у некадашњој римској провинцији Далмацији, радије употребљава
назив Далмати него њихове праве називе, изузетак понекад чини кад
* Извори III, 375.
* Leib, 83.
Ко би могли бити Ветонци Ане Комнине? 125
описује ратове са Србима. Ова чињеница подстиче нас на помисао да

је Ана из неких разлога, можда да покаже своју ученост, своје добро
познавање подручја које описује, употребљавала радије архаичне,
неуобичајене називе него савремене, те је, може бити, и Ветонце по
менула знајући да се тај део Словена некада тако звао заједничким
имном. Чини нам се да не постоји никаква основа чак ни за поми
сао да је Ана назив Ветонаца однекуд измислила. Ако још увек ни
смо сигурни шта тај назив значи, пуно разлога има да сматрамо да
Ана њиме обнавља на горњим местима један назив који је до њена
времена на Балкану ишчезао, јер су за неколико векова околности
довеле до јачег истицања посебних племенских имена на засебним
подручјима. Но, није немогуће да Ана обнавља неки давнашњи на
зив, можда назив неке словенске групације још из предбалканског
нериода. Све је пре могуће него да је употребила назив који никад
није постојао. Анино казивање у Алексијади има велику историј
ску вредност, па је тешко замислити да би она у склопу једног
озбиљног историјског казивања назвала народе које описује именом
којим се ти народи никада нису звали. Ако би, дакле, било тачно да
је Ана с разлогом тај део Словена назвала Ветонцима, њен би пода
так био изванредно драгоцен, јер би нас упознавао са једном чиње
ницом, са заједничким називом једног дела Словена на источној
обали Јадранског мора, а то би нам пружило могућност да, идући
трагом тога назива, уђемо и у траг који би нас одвео на подручје на
којем је тај назив био у употреби још пре одласка тих Ветонаца на
Балканско полуострво.
На жалост, као што се засад зна, Ана је једини византијски
писац, и једини извор уопште, који део Словена дуж балканске обале
Јадранског мора назива Ветонцима. Отуда је необично тешко одлу
чити се којим путем да пођемо тражећи порекло тих њених Ветона
на. У неодлучности на коју страну да кренемо, пада нам на ум једно,
наиме: Ако Ана Ветонце помиње зато што је знала да су се тако
звали или приликом доласка на Балкан или још и у далеко дубљој
старини, онда је, чини се, логично да помислимо да се такаа или
сличан назив могао сачувати на оном подручју са којег су ти Ветонци
дошли на Балкан. Невоља је, међутим, што још увек нисмо сигурни
одакле је највећи део данашњих Јужних Словена доспео на Балкан
ско полуострво. Сасвим је добро познато да се један део теорија о
предбалканској постојбини Јужних Словена односи на простор од
Волге чак до Рајне. Но, како писци овог чланка прихватају закључке
оних доста бројних истраживача који тврде да је већи део балкан
ских Словена дошао из Полабља, то ће овом приликом покушати да
и Аниним Ветонцима нађу траг баш на том подручју.“ Уосталом, да
најпре ваља ноћи од Полабља указује и DAI, чији су подаци о бал
канским Словенима старији од Аниног помена Ветонаца и који, је
1
* Писци овог раније су већ покушали да објасне проблем Ветонаца у скло

пу неких других питања давне прошлости Јужних Словена, али је чланак остао
необјављен.
динствен по свом садржају, у глави 32, описујући предбалканску по

стојбину Срба, јасно каже да су им тамо у суседству били Франци и
Бели Хрвати и да им се земља звала Бојки. Пошто се зна да су у
Анино време, тамо где она на Балкану смешта Ветонце, живели нај
већим делом Срби као потомци Белих Срба, то је природно да и Ве
тонце сматрамо пре свега Србима, односно потомцима Белих Срба,
па према томе би и њихову предбалканску постојбину требало тра
жити тамо где и предбалканску постојбину Срба. Она би морала
тамо где DAI смешта Беле Србе као претке балканских Срба. Ако
Ветонци и не би били истоветни са Белим Србима, врло је вероватно
да су били у неком блиском сродству.
Ако, дакле, руковођени пре свега подацима у 32. и 31. глави
BAI, кренемо у Полабље и ако тамо нађемо називе који би били
истоветни или макар приближно слични називу Аниних Ветонаца,
приближили бисмо се највероватнијој претпоставци о предбалкан
ском положају Ветонаца; штавише тиме бисмо добили један аргу
менат више за теорију о Полабљу као предбалканској постојбини
Срба. Јер, да поновимо, ако се ветонски и српски простор поклапају
на Балкану, морао би се поклапати негде и у предбалканском ne
риоду.
Од назива који се данас могу наћи на простору Лаба — Сала
— Одра или Лаба — Сала — Мајна пажњу побуђују пре свега ови:
Wittenberg, Wittenberge, Wettin, Wetha, Wethau, a затим Wittenborn,
Wittenburg, Wittendorf, Wittenförden, Wittenhagen, Wittensee, witten
weier, Witinga, Wittingen и сл. У групу назива који долазе у обзир за
истраживање положаја Ветонаца у Полабљу спадају сигурно и ови:
Bethenici, Byčno, Byteri, Bytenci,Bytyn,Veita, Vetin, Weitaha, Wethenici,
Vitenci и сл.
Као што се види, назива чија је основа Vet-, Vit-, Wet-, Wit-,
Beth-, Byt- има доста и они се јављају на прилично пространом по
дручју, што би можда могло да изазове тешкоћу око изналажења
положаја Ветонаца у Полабљу, али ова чињеница не мора да ствара
неку већу недоумицу, јер нама тренутно и није стало да прецизније
означимо њихов предбалкански простор, што је засад и немогуће,
већ само да установимо, ако можемо, има ли заиста основе да Ве
тонце тражимо у Полабљу као што сада желимо. То што се горњи
називи простиру па широком простору може да значи да су племена
тога и сличног имена живела у Полабљу врло дуго, да су у неко
веома давно време обухватала много шири простор, а да је касније
тај назив сведен можда на једно уже подручје. Ова претпоставка
је утолико вероватнија кад узмемо у обзир да већ ни рани хронича
ри нису били сасвим сигурни у порекло назива са основом Vet-, Vit-,
Beth-, Weth- и сл. Но, један део старијих историчара без двоумљења
закључује да је реч о словенским називима, али нису били сигурни
за коју су ужу етничку скупину везани. Колико је било недоумице
и како је тумачено порекло неких од горе наведених назива, може
да се види из овог макар и краћег осврта на проблем, ако смемо уна

пред рећи, Ветонаца у Полабљу.
Како нам се чини, међу најстарије истраживаче подручја по
лапских Срба, који истовремено дотичу и питање назива са основом
Vet., Vit, Beth- и сл. спада и Петрус Албинус.“ У овој својој Новој
мајсенској хроници Албинус, поводом догађаја у 806. години, у вези
са ратовима Карловог сина против Срба на десној обали Саве, наво
ди ону познату вест многих старих хроника о оснивању два града
које је наводно тада изградила франачка војска: „Unum super ripam
fluminis Salae, alterum super Albiam”.“ Поводом настајања појединих
градова уопште на подручју Лабе и Сале, па и поводом горња два,
Албинус на једном месту каже овако: „Sonderlich aber sind unter
denselben zwey furnememe Festung gewesen, welche er Wittichindo,
wegen des trewen beystandes, zu ehren also genennet. Wiewol als an
derswo gedacht, andere auff der meinung sein wollen, es solen solche
Schlösser crstlich von den Bithynis, welches ein Geschlecht der Wen
den, erbawet und ernennet sein, welches ich in seinen wirden bleiben
lasse". Уз овај коментар Албинус додаје на маргини: „Bithyni ein
Geschlecht der Wenden in Asien'.“ Као што се види, Албинусове при
медбе веома су занимљиве и значајне. Имамо утисак да је он распо
лагао подацима да су градови Wethin и Wittenberg, као и неки други
уз Салу и Аaбу, словенског порекла. За нас је од посебног значаја
што Албинус као осниваче номиње Битињане (Bithyni). To imo oni
напомиње да су Битини вендско племе у Азији не треба да нас буни,
али би у сваком случају било врло занимљиво знати зашто поводом
оснивања Ветина и Витенберга помиње баш малоазијске Битињане,
али се тренутно на томе не морамо задржавати. У сваком случају
веома је, чини нам се, значајно што он у вези са оснивањем градова
на Сали и Лаби (Ветин и Витенберг) каже како се мисли да су их
основали вендски Битини. За Венде се зна да већина хроничара и
западних историчара сматра да су тим именом називани готово ис
кључиво Словени између Одре и Рајне. Упадљиво је, уз то, да Алби
нусови Битини имају у основи Вith- баш као и многи други називи
на полапском простору, што је језички сасвим блиско основама Vite,
Vet., Wet- и сл.
Но, док Албинус, како се чини, сматра да су Битини некада жи
вели у троуглу између Сале и Лабе, дотле код Сhristophora Manlia
читамо да је Реucerus сматрао да су неки Witini cгановали око Бер
* Commentarius novus de Mysnia oder Newe. Meysnische Chronica, ... sampt

enem Register, geshrieben durch Petrum Albinum Nieuemontium . . . Wittenberg
1580 (даље: Albinus); Занимљив податак забележио је и Аdonis Viennensis: „Vuitin
gi et Albi cum sociis qui diu Saxones ad rebellionen permonerant . . .” (Adonis Vi
ennensis archiepiscopi, breviarium chronicorum ab origine mundi. Gregorii Turi
nici Historiae Francorum libri decen, Basilaеe, 1568, 212).
* Albinus, 182.
* исто, 182.
- Исто, 182.
128 Реља Новаковић – Ненад Пејчић
лина и Бранденбурга: „Реucerus Witinorum et Stoderanorum sedem

ad Berlinum et Brandenburgium fuisse autor est” Стодоране већина
истраживача ставља око данашњег Берлина, управо дуж Хабоме
(Хавеле), па их другим именом и називају Хавељанима. Ако је Пеу
церус однекуд из изворног податка сазнао да су некада око дана
шњег Берлина и Бранденбурга живели и неки Витини, онда су могли
највероватније становати јужно од Бранденбурга, према данашњем
граду Витенбергу на Лаби, те би се пружали преко подручја Мора
чана (Moricana) и Плона, а њихова су подручја недалеко од просто
ра око 76rbsta, oдносно, како многи тумаче, Србишћа, јер већи број
истраживача сматра да је неоспорно да су Цервисти Vibiusa Seque
stra живели уз десну обалу Лабе са средиштем око данашњег
Zórbsta.“ тако би Пеуцерусови Витини могли бити врло блиски су
седи подручју које многи истраживачи Полабља приписују српској
племенској групацији. То је за нас од великог значаја, јер и ови Wi
tini имају у основи Wit-, што је врло блиско основи Wei- или Vet
Међу оне који уопште нису ни сумњали да је град Wettin сло
венског порекла био је и учени Аделунг. Расправљајући о Теодору
Бузицу (Тheodorus Buzici) и његовим потомцима, Аделунг на једном
месту каже овако „Dieser Umstand gibt schon allein vieles Licht. Ve
nigstens hatte er jeden Geschichtsforscher vor dem seltsаmen Einfall
bewahren solen, den Theodoricus Buzici für einen Slaven auszugeben,
und das bloss um deswillen, weil sein Nachkommen sich von Wettin
einem slavischen Ortsnahmen genannt." Град Ветин о којем горе
казује Аделунг јесте онај на реци Сали, дакле на подручју које је са
чињавало такорећи језгро територије полапских Срба. Ваља овде
подсетити да Аделунг припада групи оних западних историчара који
без двоумљења тврде да су балкански Срби на Балкан отишли баш
са овог подручја на којем је и град Ветин и чија је основа назива
истоветна са основом у називу Аниних Ветонаца. Но, можда ваља
указати на још један назив који наводи Аделунг. То је назив Withen.
Аделунг га спомиње поводом констатације да су Словени били један
од најраспрострањенијих народа старог света. Размишљајући о зна
чењу имена Slaven — Словени, Аделунгу се учинило да је тај назив
морао имали једно шире заједничко значење, а не неко локално,
које, по њему, није одговарало огромном пространству и несталним
стаништима. Желећи да ово своје мишљење поткрепи, Аделунт под
* Christophori Manii, Gorlicensis patricii Comentariorum reruna Lusaticarum

Deigma sive Epitome ... у: Scriptores rerun Lusaicarum Antiqui et recentores
seu opus, in quo Lusatiae Gentis origines, Res gestae, Temporum vices, et alia ad
slavicarum Lasaticarum et vicinorum Gentium Antiquitates et Historian pertinentia
Monumenta recensentur, . . . Lipsiae et Budissae . . . 1719, Tomus I, 81.
* Vibius Sequester de Fluminibus, fontibus, lacubus, memoribus, paludibus,
montibus, gentibus quorum apud poetas mentio fit. Lectionis varietatem et integras
#:gn commentationes adjecitet suas Jer, Jac. oberlinus ... Argentorati ...
" Directorium D. I. Chronologisches verzeichnis der ouellen der stid-sachsi
schen Geschichte... von J. Chr. Adelung, Meissen 1802, LVI.
влачи да називи реuten, Deutschen, Hunnen, Gothen, Withen, Jazygen,

Almag и др. имају значење људи (Männer, Menschen, Volk, Leute).“
На жалост, он ништа више не каже о Витенима, али је сасвим веро
ватно да је имао податке о њима. Но, кад имамо у виду да је Аде
лунт био уверен да је назив Wettin словенског порекла и да Withen-e
спомиње углавном у склопу народа који су ишчезли, а који су при
падали старом или раном средњем веку, и најзад, да Withen има исту
основу као и неки напред наведени називи, добијамо утисак да Аде
лунг под овим Витенима подразумева Словене. У сваком случају
вредело би истражити где је нашао овај назив, да ли га још неко на
води и како га тумачи.
Један од несумњиво најзаслужнијих истраживача на пољу
давне прошлости Словена, Шафарик, посветио је неколико речи и
Ветеницима које он назива још и Wjetniker, истичући да се род
Вјетника јавља у историји најпре 811. године, када је Карло Велики
против њих и Глињана послао војску која је том приликом опусти
ла њихову земљу.“ Да су Ветеници taj: живели на источној
обали Лабе дâ се закључити, каже Шафарик, из саме Мајсенске хро
нике у чијем су рукопису забележени као Bethenzir, Bechelenzi и
Bethelclereri.“ Да би потврдио закључак о географском положају
Ветенаца, Шафарик се позива и на Географа Баварског цитирајући
ову добро познату реченицу: „Prope illis (Lanaa) resident quos vocant
Bethenici et Smeldingon et Morizani"..“ Најзад се Шафарик позива и
на Титмара наводећи онај део у којем се спомињу Ветеници: „In ea
parte (Misnac urbis), qua satellites habitant, dicto sclavonice Vethenici,
Cucesburgienses”.“ Пошто је после овога настојао да објасни поре
кло назива Wčtnik, Шафарик свој на ово питање завршава ре
чима: „Demzufolge bleibt es A ti, tj. ob die Wjetniker einen eige
nen Volksstamm oder blos eine besondere Klasse der Bevölkerung bil
deten"." Што се тиче њиховог географског положаја, Шафарик је
сматрао за најбоље да овако закључи: „Ihre Sitze lassen sich bis jetzt
nicht genau bestimmen”.“ али у напомени додаје како се међу Дре
ванима западно од лабе град назива „Wejka", па мисли да је ту
можда К = t' као што се то дешава у језицима.“
Засад је остало отворено питање да ли Титмарове Ветенике,
Cucesburgienses, треба искључиво изједначити са значењем речи
Wetnik, како чини Шафарик, а и неки други, или можда Титмарове
в. Исто, XXVII.
" Sch afarik P. J., Slawische Afterthiimer, Zweiter Band, Leipzig 1844, 591.
* Исто, 591.
- Исто, 591.
* Исто, 591.
г. Исто, 592.
| " Исто, 592: Cojs је према опису Географа Баварског овако одредио поло
жај Бетеника: „Sie kommen nach diesen Stellen von Elbufer unter der Havelmin
dung čistlich gegen den Mürzsee zu stehen". K. Zeuss, Die Deutschen und die Nach
вана:сто,Egnem
592. 1837, 652.
130 Pеља Новаковић – Ненад Пејчић
Ветенике треба сасвим другачије тумачити. Није искључено да су

Албинусови Битини, Пеуцерусови Витини или Бетеници Географа
Баварског, будући да су живели у граничном подручју на линији
Сала – Лаба, постали главни заштитници у борби против Франака
и других Германа са запада, те се временом из назива њиховог рода
или племена развио и учврстио назив чије је значење постало сино
ним борбе против непријатеља. У сваком случају ваља бити опрезан
при позивању на Шафарика, јер је, чини се, очигледно да се Бете
ници Географа Баварског односе на подручје на десној обали Лабе,
док су Титмарови Ветеници везани за догађаје у граду Мишну
(Meisen) на левој обали Лабе, и то подаље од Linaа (Мињана, Глиња
на?) и Smeldingon (Cмољана). Али и Шафарик, као и други, споми
ње и Вету као жупу. Кад је говорио како се српска земља (Serben
land) распала временом на осам жупа, он их овако ређа: „Weta oder
Weda (Weitgau), Tucherin, Plisna (an der Plisa, Pleisse), Zwenko
wa ...“, из чега јасно произилази да жупу Вету ставља уз реку Салу
како чине и многи други.
Једну занимљиву опаску о Бетеницима Географа Баварског
даје и Lelewell. Као и сви други нре њега, и Аелевел полази од истих
података у старијим рукописима, при чему, поводом помена назива
Bethenzir, Bechelenzi и Bethelelereri, додаје: „se son les Bethenici,
qui disparaissent ensuit".“ После овога Лелевел примећује како су
касније били познати као најамници „dicti slavonice Vethenici, Cu
cesburgienses (Burgwächter)“, држећи да је племе Бетеници доби
ло и име Witeniec по томе што су чували гранију на Елби „оu se
trouve Wittenberge vis-a-vis de l'embouchur de Vet”.“ Као што се види,
примедбе Аелевелове су веома интересантне. Пре свега, и он сматра
да су Бетеници некада постојали као племе, али су касније ишчезли,
односно да су некада били племе које се доцније јавља под називом
који има значење пограничних чувара. Што се тиче њиховог гео
графског положаја, Аелевел не каже ништа одређеније, али ако
држи да су каснији најамници (Bethenici, Cucesburgienses) потомци
племена чији је ранији назив ишчезао и ако сматра да су чували
границу на Елби где је данас град Витенберге, онда им истовремено
налази и географски положај смештајући их уз десну обалу Елбе.
Веома је привлачна и Аелевелова опаска да је Витенберге прекопута
ушћа Вете (Veht), али не знамо где је нашао тај податак. Реке Вете
као леве притоке Лабе у том делу нема. Хана Скалова, која је веома
детаљно проучила баш тај терен, не само да не зна за реку Вету, већ
не убележава никакву реку као притоку Лабину према граду Витен
берге.“ НБу не убележава ни Богуславски, а ни други, па чак ни сам
* Géographie
*" Исто, 606. du Moyen Age, par Joachim Lelevel, Breslau, 1852, Tom I, 24.
* Исто, }
-* Исто,
štiti јанаHana 24.
Skalova,Tip: mapa uzemi. Obodricia A Veletu-Lutica ve
jmen. Vznik a počátky Slovania V., Praha, 1965, секција 18 (даље:
lova).
Лелевел на својој карти. Ако је он ипак однекуд знао за реку Вету

западно од Лабе, у несумњиво словенској земљи, онда би то било
веома значајно за питање географског положаја Ветонаца. Треба,
међутим, помишљати да се Лелевел није нешто преварио па је реку
Вету (Vethau), десну притоку Сале, погрешно поменуо као леву при
току Лабе.
Издајући Мопumenta Poloniae Historica, Аугуст Бјеловски је
штампао и Титмарову хронику. У оном делу у којем Титмар прича
о Мајсену и суседству наведена је и ова већ у више махова помиња
на реченица: „in ea parte, gча satellites habitant dicti sclavonice Vet
henici, Cucesburgienses . . .“ Поводом овог податка Бјеловски у на
помени објашњава овако: „Wetenicy lud stowianski, mieszkajacy po
wshodniej stronie Elby. Spominany jest w dziejah juž pod rokiem
811. mianovice w chron. mosiac . . . tudziež u geografa bawarskiego . . .“
Уз ово Бјеловски додаје да су Шафарик и Урсин поводом речи Ку
кесбургиенсес протумачили да је то само превод словенске речи Ве
теници у смислу заштитници дворца.“ На једном другом месту тума
чећи Титмарову реченицу „Оuоd Weneinici conspicientes seque tueri
posse desperantes..." Бјеловски у напомени има: „Wyzej nazyvat ich
autor Wethenici, wydawсy niemeccy Thietmara mniemaja, že wyraz ten
jest identусznу ze slowiriskim Wojnik, polskim Wojownik”.“ Као што
се види, и Бјеловски не прави разлику између назива и значења
Bethemzr из Мајсенске хронике и списа Географа Баварског и Титма
рових Сucesburgienses у значењу борци, заштитници.
Врло занимљиве примедбе поводом Ветонаца можемо наћи и
код Посеа (Posse). Говорећи о границама маркгрофовије Žeitz и би
скупије истог имена, Посе на једном месту каже: „Derselbe umfasste
die Gaue Weitao, den Landstrich längs der Wethau, Tucherini, dessen
Name sich unverkennbar in dem heutigen stadtchen теuchern erhalten
hat ...“ На једном ранијем месту, говорећи о старој Мерзебуршкој
марки и променама које су у Х веку настајале у том делу Немачке,
Посе износи истовремено и какве су промене настале после смрти
грофова Гунцелина и Бецелина, на шта, у вези са наследним прави
ма куће, додаје: „ . . . und zu Ende des Jahrhunderts an das Geschlecht
Wettin gelangt. ist, in dessen Händen sie dann geblieben, und nach
dessen Hauptsitze Wettin sich in späterer Zeit die Familie benannt
hat".“ Око ових, да кажемо, немачких Ветинаца, односно око њихо
вог порекла настало је временом међу истраживачима велико раз
мимоилажење. Посе је очигледно уверен да је кућа Ветин, која је име
добила по граду истог назива, немачког порекла и зато и каже: „Wie
* Monumenta Poloniae Historica, Tom I, Lwów 1864, 265.
* Исто, 265.
* Исто, 265.
* Исто, 301.
* Codex diplomaticus Saxoniae Regiae. Herausgegeben von Otto Posse und
нuberiji:
Исто,
гster Haupttheil, I Band, Leipzig, 1882, 15.
132 Реља Новаковић – Ненад Пејчић
Jie wettiner sind auch die Weimaraner vielmehr nordschwäbischer Ab

kunft": но, посе истовремено указује да у томе не само да је било
у науци неслагања у старије време већ и у новије. Као примере. Посе
наводи Вајса (Weisse, Sächs. Geschichte), Шмита (Schmidt, Beiträge
zur Gesch des deutschen Adels) и Палацког (Palacky, Gesch. von
воћnen), који доказују словенско порекло куће Ветин. При томе
посе напомиње да Вајсе своју тврдњу ничим не поткрепљује, док
Палацки, тврдећи да је род Ветин по пореклу словенски, додаје да
је тај род врло рано германизиран. Као доказ Палацки наводи да су
деди од Бузица, као и Wittin (Wettin) и Witas Burg словенске речи,
при чему додаје да је деди од Бузица потомак Буза, а Буз је често
чешко име: иначе, посе сматра да Вајсе, Шмит и Палацки нису у
праву и при томе се позива на Титмара, који је мрзео све што је сло
венско, те не би, каже, прећутао да је Дедо, иначе непријатељски
расположен према његовој породици, био словенског порекла већ би
пожурио да то истакне. У ствари, кад се мало боље погледа, добија
се утисак да ни сам Посе не пориче изрично да назив Ветин има сло
венски облик: „Selbst die slavische Form von Wettin zugegeben ...“
посе је уз овај свој рад приложио и једну Gaukarte von Thi
ringen und Meissen. M. 1 : 1000000 коју је саставио свакако на основу
изворног материјала. Несумњиво да му је драгоцени материјал за
карту пружила и једна повеља Отона I издата магдебуршком мана
стиру. У њој се набрајају регионес од којих је једна и „Nudzici ubi
inest Vitin civitas”.“ Тај Витин је данашњи Wettin на Сали и Посе та
је уцртао као град области Нелетици. Између осталих, на његовој
карти пажњу привлаче и два места у жупи Серимунд – Biteni и
Witowtici, као и жупа Weitaha која се углавном поклапа са подручјем
реке Wethau и местом истог имена, што је све на територији коју
су настањивали српски родови између Сале и Лабе.
Један прилог овом питању дао је и Богуславски, чији су резул

тати у историјској литератури остали углавном неприхваћени или
су примани са великом резервом. Помињући Битенце, и Богуслав
ски се позива на Географа Баварског који их као Bethenice ставља
уз Смелдингон. Богуславски уз овај осврт одмах подвлачи да су ис
траживачи ове Бетенице Географа Баварског изједначавали са Тит
маровим Ветеницима (Cucesburger). Спомињући при том Шафарика
и Лелевела, у вези са њиховим тумачењима горњих назива, Богуслав
ски подвлачи, чини нам се с правом, да Ветеници (Cucesburger) нису
могли поседовати посебно подручје и сматра да Битенце Географа
Баварског не треба изједначавати са Ветеницима Титмара Мерзебур
шког. Богуславски указује да су истраживачи стављали Битенце око
Морицког језера, при чему се позива на Паплонског (Мара do Hel
* Исто, 67.
Исто, 116.
E Исто, 116.
Исто, 239.
пnolda).* Иначе, Богуславски сматра да се под називом Бетеници

крије словенско име Вуtency и држи да су њихова станишта била уз
Лабу у суседству Лињана, с којима су заједно 811. године ратовали
против војске Карла Великог“ Ван сумње је да овај свој закључак
Богуславски доноси имајући у виду податак Географа Баварског
„Prope illis resident, quos vocant ti, te et Smeldingon", као и вест
из Мајсенске хронике под 811. годином. Тражећи подробније поло
жај Битенаца, Богуславски сматра да би могли бити негде уз Лабу
око места Воitzenburga, у чијем називу он види измењени словенски
назив Byten.“
У процени значаја имена Ветин важну оријентацију пружа нам
и Кречмерова Историјска географија средње Европе.“ Приказујући
развој Ветинске наследне куће, Кречмер подвлачи да је прв
посед Ветинског рода обухватао малу област на Сали на којој је по
дигнут и породични дворац Ветин уз град истог имена. Он затим
доста детаљно приказује територијални развој овог језгра које се
временом развило у пространу Ветинску земљу (Wettiner Land).
Није искључено да у значају ветинске породице и њеног поседа мо
жемо наслутити значај словенског имена истог облика, односно сло
венског рода или племена у веома давној прошлости на подручју
између Сале и Лабе. У Совјетској историјској енциклопедији за ове
Ветине (Веттинљ — Wettiner) каже се да су немачки (саксонски)
кнежевски род назван по бургу Веттин (Wettin) на реци Сали.“
О неком сличном називу на неком другом европском подручју нема
ни помена.
Опширно се бавећи словенском прошлошћу, и Нидерле се задр

жава на напред поменутим подацима у Мајсенској хроници, код Гeo
графа Баварског и Титмара. Он најпре констатује да је Витин
(Wettin) био у земљи Нудића који су део Нелетића“, а затим на дру
гом месту подвлачи да је на српском подручју, између горње Сале,
Мулде и Хрупних тора, било неколико мањих племена чије је грани
це тешко одредити. Наводећи имена тих племена Нидерле помиње и
назив Weta (Veda, Weyta, Weita), Tucherini (Ducharin, Tucherin) и
др.“ Ту је Вета очигледно на истом положају на којем и Посе бележи
Weitahu... Иначе, по Нидерлеу су српски Vettenici Живели негде на
деспој обали Лабе у близини Лињана“
* W. Boguslavski, Dzieje Slowianiszcsyzmy pojmocno-zachodniej, tom II, Po

znafi, 1889, 36.
* Исто, 37.
* Исто, 37.
* K. Kretschmer, Historische Geographie von Mitteleuropa, München
–Berlin, 1904,3.
* čoветскаи Историческаи Енциклопеди:и, 3, Москва, 1963, 314–317.
* L. Ni e d e r 1 e, Slovanske starožitnosti, III., v Praze, 1919, 116.
“ Исто, 118.
“ Исто, 118.
Најзад, у новије време овај проблем дотичу и Bohuslav Horák. и

Bušan Trávniček..“ Анализирајући податке Географа Баварског, писци
се кратко задржавају и на називу Веithenici. Kao и други пре њих, и
они најпре полазе од Мајсенске хронике и настоје да помоћу пода
така у њој и помена у опису Географа Баварског утврде положај Бе
теника. Њихове претпоставке су сасвим логичне. Наиме, писци сма
трају, ако у Мајсенској хроници под годином 811. стоји да се те го
дине Карлова војска борила са полапским Словенима званим Lanaa
и Bethenzr., а у Географа Баварског стоји да уз Lanaа станују Веihe
nici, Smeldingon и Moricane, онда је природно да су Бетеници мора
ли бити у суседству Цаnаa (Linaa), Smeldingona и Мoricana. Хорак
и Травничек претпостављају да су се станишта Смелдинга пружала
источно од Linaа (Линана), а како се сматра да су Моричани стано
вали у доњем току реке Струме и на Хавели, то би,закључују писци,
Бетеници морали бити негде између лињана и Моричана, прибли
жно до јужног дела данашње области Пригниц. Ако би тако било,
значило би да Хорак и Травничек сматрају да би Бетеници могли
бити идентични са Присанима (у Хелмолда Бризани) или можда
бити њихов део. Пошто су, затим, констатовали, што је веома зна
чајно, да засад није познат домаћи назив народа, писци укратко
подвлаче где су ранији истраживачи замишљали Бетенице, указују
ћи да су углавном сви закључивали да су живели негде на десној
страни Лабе; једино Р. Турек сматра да су живели на подручју које
Хелмолд назива „рagus Belesem”, на левој обали Лабе.“
Хорак и Травничек нису дошли до неког важнијег резултата,
али је од несумњивог значаја што подвлаче да се не зна како су се
Бетеници звали на словенском језику. Што се тиче покушаја да се
пронађе положај Бетеника, писци се углавном задржавају на по
дручју на којем су и ранији истраживачи тражили ово племе, негде
од Бојценбурга (словенски ВуČno, Bytei) до града Витенберге. На
том простору и Скалова бележи Цitia, Linaa, Linagga, Smolane, Smo
linci, Smeldingom“ Напомена да се не зна како је гласило словенско
име за Бетенице важна је, јер тиме помен Аниних Ветонаца постаје
још занимљивији. Није немогуће да се у називу Аниних Ветонаца са
чувало баш то словенско име или да је врло блиско. У сваком слу
чају чини се да у даља истраживања словенских племена у Полабљу
неизбежно треба укључити и Анине Ветонце, посебно из филоло
шких разлога.
Но, чини нам се да поред указаних примера постоји још један
траг Ветонаца у Полабљу. Тај траг нас доста поуздано води у VI,
односно V век н. е. Наиме, у познатом Јордановом спису Romana et
Getica наилазимо, међу другима, и на назив Bittugures. Приликом
“ Bio hus1av Horák. и Е) ušan Tráv niček, Descriptio civitatum

ad septentrionalem plagem Danubii (т. зв. Bavorský geograf), Rozpravy čАV,
Ročnik 66, Sešit. 2, Praha, 1956.
“ Исто, 14–15.
* Ska1ova, секције 13, 18.
Ко би могли били Ветонци Ане Комнине? 135
описа збивања средином V века, Јордан Битутуре спомиње у овој

реченици: „Оuоd ubi rex Humorum Dintzic filius Attilae cognovisset,
collectis secum qui adhuc videbantur quamvis pauci eius tamen sub
imperio remansisse Vltzinzures, Angisciros, Bittugures, Bardores, yeni
entesque ad Basianam Pannoniae civitatem eamque circumvalans fines
eius coеpit praedare“ Колико нам је познато, за ове Битугуре није
код нас било интересовања, али их, сматрамо, не би требало унапред
одбацити као неважне за питање предбалканске постојбине Јужних
Словена, особито ако оцењујемо да Анини Ветонци могу имати зна
чаја за тај проблем. Већ сама чињеница да је у називу Вittugures
основа иста као и у називима неких племена и градова у Полабљу
за које се тврди да су словенског порекла довољна је да се заинтере
сујемо за положај ових Јорданових Битутура. На жалост, о њима се,
колико нам је познато, ни у европској литератури готово ништа не
пише, те ни нама неће бити једноставно да са сигурношћу донесемо
неки закључак, али вреди инокушати да се макар посредним путем
упознамо са њиховим могућим географским положајем у време кад
Bх Јордан спомиње. То можемо покупати комбинујући податке из
извештаја Присковог са боравка у хунском табору 434. године, а за
тим помоћу неких других. Јорданових података. Приск је са те ди
пломатске мисије известио како се хунски вођа Руа спрема на ратни
поход против Аmilzura, Itimara, Tonosursa и Војška“ Јордан опет на
једном месту спомиње неке народе које назива Alpidzuros, Alcidzur
os, Itimaros, Tuncarsos и Војškos и додаје: „qui ripae istius Scytiae
insedebant”.“ Ако сад у покушају да протумачимо горње називе по
ћемо од оних који су нам познати или барем донекле познати, онда
ваља најпре споменути Воiskos, тј. Бојке. Ти Бојки могу бити једино
они исти које спомиње и састављач главе 32. DAI кад каже да се
земља у којој су Срби становали пре доласка на Балкан звала Бој
ки“ Ту је неоспорно реч о једном делу данашње Чешке. Бојке спо
мињу и Приск и Јордан и не може бити сумње да је код оба писца
реч о истом народу, у њихово време несумњиво словенском. Друпи
народ који нам је познатији од осталих јесу Јорданови Vltzinzures.
Њих извори и старији западни хроничари бележе као Valtzi, Vulzi,
Wiltzi, VWilci, VVelci, VVilsi, Welleti, Weletabi, Wulte, Wilcia итд., итд.
Иначе, сви одреда сматрају да под тим именима треба подразумева
ти велики и моћни племенски савез Арутића између Одре и Лабе. Да
леко су мање познати и у ли атури мање спомињани Јорданови
Bardores, али се и њима може ући у траг. Ако се сетимо пта Аnna
lista Saхо казује о једном карловом походу према истоку, наћи ћемо
у ја . реченици и помен Бардогавенза: „ ... et in ipso itinere Bar
ogavenses et multi de Nortliudis babtizati sunt in loco qui dicitur
* Jordanis Romana et Getica. Monumenta Germaniae historica, tomus V,
Berolini, 1882, 128 (даље: Jordan).
* Византијски извори за историју народа Југославије, I, Београд, 1955, 9.
* Jordan, 90.
* Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд, 1959, 46.
136 Pеља Новаковић. – Ненад Пејчић
Horheim, ultra obacrum flufium; et pervenit ad locum ubi Ora confluit

in Albian".“ Ако пратимо одакле је Карло пошао на исток и како је
стигао до ушћа Одре у Лабу, неће нам бити тешко да на том путу
нађемо трагове Бардореса. И данас се на левој обали доње Аaбе
може наћи крај који се назива Ваrdengau, затим назив Bardaenowig,
Bardi, a онда и словенски назив Brdovitii, Brdovici. Mebутим, назива
који подсећају на Бардоресе има и на десној страни Лабе, западно
од Стралаунда, ближе обали Балтичког мора, и то: Brdo, Barda,
Barta, Barth, Бљрдо, вtdo, Bardica, Zabarde и сл.“ По овоме је лако
закључити да се положај Јорданових Бардореса може везати или за
лангобардско подручје, нито је вероватније, или за бодрићки про
стор. Приближни положаји Бојска, Влтзинзура и Бардореса омогу
ћује нам да исто тако приближно утврдимо и положаје других При
скових и Јорданових племена, а међу њима и Битутура, који нас
овом приликом посебно интересују. Будући да оба писца горња пле
мена наводе по једном утврђеном реду, држећи се свакако географ
ских положаја, то нам труд може бити знатно олакшан, јер је ло
гично претпоставити да су и други морали бити у њиховој близини.
Можда нам је у даљем настојању најбоље да покушамо, пре Биту
гура, да утврдимо положаје још неких других племена. У том смислу
чини нам се да је најлогичније да Прискове Амилзуре изједначимо
са једним веома великим племеном које старији хроничари називају
Milcieni, Milziemi, Milkieni, Milcini, Milzeni, Milzener, Millsca итд., итд.,
што не могу бити нико други до Милчани, чији положај знамо доста
добро. Пошто је географски положај Милчана уз саме Бојке, то би и
Итимари и Тоносурси морали бити у њиховом суседству. Полазећи
од тих околности, могли бисмо, чини се, Итимаре изједначити или са
Моравцима (Marinarii, Marahenses, Maravari) или са Моричанима или
Морачанима, а Тоносурсе са непосредним суседима Бојска и Амил
зура — са Србима. Зна се сасвим добро да старији хроничари полаш
ске Србе називају различитим именима, као на пример: Suurbi,
Surui, Sworbi, Sorbi, Zribini, Urbi, Surfe, Surpe, Suorvi итд., итд., што
је веома слично са оним surbi y називу Tonosursi. Јорданови Алпид
сури јако нас наводе на помисао да у том називу тражимо други на
зив за полапске Србе. Није немогуће замислити да је Алпидзури сло
женица која је могла да гласи и Albisuni, Albisurui, Albisurbi, тј. Срби
на репи Лаби, полапски Срби. Као што је напред речено, у читавом
том низу назива поменути су и Битугури. Пошто се њихов помен од
носи на исто време на које и помен осталих наведених племена и
пошто су у V и VI веку на том подручју несумњиво боравили слове.
ни, на шта нам указују пре свега називи Бојска, Амилзура и Влтаин.
што знамо
Рура,уисуседству и са од положај Битутура
друге стране, то би ипрема морао
бити неких ових племена, па томе би и Битуту
* Monumenta Germaniae historica, tomus vт, нannoverae, 1844, 560.

1896. секције
* Skalova,
ипа Eeipzig, rees Handari
ј 3, 8, 12; Arndrees Handatlas, dritte
dritte Auflage,
1 Bielefeld
tel
по би могли бити Ветонци Ане Комнине? 137
ри морали такође бити Словени. Као што смо видели, они су код Јор
дана споменути иза Влтзинзура и Ангисцира, а пре Бардореса. Пошто
садзнамо доста поуздано где су живели Влтзинзури (Љутићи) и врло
приближно где су боравили Бардареси, то, иако нисмо сигурни у по
ложај Анrисцира, можемо ипак са много вероватноће закључити да
су Битугури били јужно од Бардореса и Љутића, а то се готово са
свим подудара са географским положајем Vethenika из 811, Betheni
ka. географа Баварског, а посебно са положајем Пеуцерусових Witi
na. Наравно, уз познавање положаја Бардореса и Љутића (Влтзинзу
ра), ми можемо као сасвим могуће закључити да су јужно од њих
били Битутури чија је језичка основа готово идентична са основом
у називу Вуitetici, Wittenci, Belenici, Bethenici, Wettenici и сл., али то
не мора да значи да се њихов положај у рано време није могао про
стирати и преко подручја Сала — Лаба на којем налазимо такође
више назива који нас воде на закључак о постојању народа који се
звао, како и Албинус каже, Битини или Ветини.
Као што се види, по свему судећи, има доста основе да се све
старије покрене питања порекла Аниних Ветонаца, поготову ако
нисмо сасвим сигурни како су се звала поједина словенска племена
у периоду пре сеобе. Ако је тако, зашто не бисмо могли помислити
да се можда у називу Аниних Ветонаца крије назив ближи словен
ском оригиналу него, рецимо, Bethenici, Bytenci, Wethenici и сл. —
називи који су забележени само у западним изворима? Да овде по
новимо, ако састављачи БАШ веома јасно упућују на Полабље као на
предбалканску постојбину Срба и њима сродних група, ако Ана баш
народе дуж јадранске обале назива Ветонцима и ако у Полабљу на
лазимо низ назива који имају веома много сличности са називом Ве
тонци и ако, најзад, добар део истраживача тврди да су ти називи
словенског порекла, зашто не бисмо могли помислити да су и Анини
Ветонци неки шири назив за више племенских група међу којима би
у првом реду могли бити полапски, односно Бели Срби, јер је упад
љиво да истраживачи Бетенце, Битенце, Ветенце и сл. углавном за
мишљају на простору на којем су живели полапски Срби и њима
сродне трупе. С друге стране, кад је реч о Аниној Ветонији дуж бал
канске обале Јадранског мора, упадљиво је да се она највећим де
лом поклапа баш са простором на којем састављачи БАШ смештају
Србе, тврдећи да су потомци Белих Срба, а у положај Беле Србије
данас се готово и не може сумњати. Подударност назива са основом
Beth-, Bit, Vet-, Vit-, Wet-, Wit- са географским положајем Беле Ср
бије сасвим је очигледна. Већина назива са горњом основом групи
сана је у два простора, један је између Сале и Лабе, где су Wettin,
Wetha, Weta, Wethau и сл. и где се развио посед ветинске куће, а
други је дуж десне обале Лабе приближно између данашњег Witten
berga и Воizenburga, на простору где већи број истраживача за
мишља Веfhence, Bitence и сл. За оба простора се сматра да су на
самом почетку средњег века била несумњиво словенска, а по неки
ма су словенска била још много векова раније.
Упадљиво је да засад ни на којем другом словенском простору

у Европи не можемо наћи толико подударности у вези са називом
Ветонци колико на полапском. Ниједан од засад познати истражи
вача при помену назива са основом Beth-, Bit-, Vet- и сл. и не поку
шава да се заустави на неком другом подручју осим полапском; то
не чине чак ни они научници који се иначе залажу за Пољску или
Русију као предбалканске постојбине Срба, Хрвата и других срод
них словенских група. Додуше, ником и није падало на ум да би
Анини Ветонци могли имати какве везе са питањем порекла балкан
ских Словена, али зато, кад су у изворима наилазили на Бетенице и
сличне називе, увек су њихово порекло и географски везивали ис
кључиво за полапски простор. Чудно је, међутим, да чак ни истра
живачи који су били убеђени у полапско порекло Срба нису нијед
ном речи спомињали Анине Ветонце, а баш им је географски поло
жај Ветонаца на Балкану могао дати повода да их укључе у комби
нацију око доказивања своје тезе. То је вероватно настало из разло
га што у историографији, око питања порекла балканских Словена,
није било довољно упоредног коришћења западних и византијских
извора, а логично је очекивати да су западни извори забележили
неки податак о земљама германског и суседног подручја који ћемо
узалуд тражити у византијским изворима, као што може постојати
и обрнут случај. Најчешће је бивало да су у истраживањима једни
извори били запостављени или сасвим површно коришћени. Сасвим
је могуће да је сличан случај и са Аниним Ветонцима.
Да има доста разлога да Ветонце Ане Комнине вежемо за по
дапски простор, не указују само горе споменути називи, чија је
основа истоветна са основом у називу Ветонаца, нити, као што се
зна, чињеница да нас и сам Порфирогенит тамо упућује, него и де
сетине, па и стотине, других назива у Полабљу и на Балкану који су
готово истоветни. Није реч само о хидронимима, оронимима и топо
нимима, већ и о готово идентичним називима племена искључиво са
ова два подручја. Наравно, ако се сматра да Анини Ветонци имају
неке везе са Полабљем, морали бисмо видети да ли и на Балкану,
тамо где замишљамо Ветонце, има и данас назива који нас подсећа
ју на то име или на нека од горе споменутих имена у Полабљу. Мо
жемо одмах рећи да таквих назива има. Ако имамо у виду да Поп
Дукљанин у неким случајевима описује, по свој прилици, и веома
старе односе на Балкану, у сваком случају стање убрзо по доласку
на Балкан, можемо очекивати да је можда забележио и неки назив
који би нас подсетио на Ветонце, јер се Дукљанин највише и задр
жавао на подручју на којем су Ветонци несумњиво боравили. И
заиста, у поглављу ХХХ, тамо где говори о краљу Предимиру, одно
сно о његовим синовима и подели земље, Дукљанин наводи како је
други син, Болеслав, добио на управу Травунију са жупама и међу
тим жупама спомиње и Ветаницу, која је у италијанском тексту за
бележена као Vetniza.“ Данас се та Дукљанинова Ветаница (Vetni

жа) зове Фатница (Пејачевић је бележи Vitaniza). Ова херцеговачка
Ветаница, као што се види, има исту основу као Ветонци Ане Ком
нине и као Vethenici, Bethenici, Vetin и cA. у Полабљу. С обзиром
на вероватни географски положај Аниних Ветонаца, не би требало
заборавити да би и положај Витаљине могао доћи у обзир, јер се и
она у извесном смислу налази насупрот Апулије, а основа јој је та
кође Вит-. Један мањи крај са називом Витаљина налази се и између
Чапљине и Љубушког, а одмах северозападно од Љубушког наилази
мо на једну Витину, а можда би могао бити занимљив и назив Биту
њани северозападно од Чапљине. Као што се зна, сви су ови називи
на простору који може доћи у обзир као подручје насупрот Апулије.
Размишљајући о овим називима, треба да имамо у виду да Ана по
миње Ветонце поводом гусарских напада на мору, што Аеибу даје
повода да их изједначи са Неретљанима“, свакако с правом, те зато
не треба ни да нас изненађује што се баш у некадашњој неретљан
ској области и у њеном суседству може и сада наћи понеки назив
који нас подсећа на Ветонце, на народ којем, захваљујући Ани Ко
мнини, знамо и друго име осим досад уобичајеног. Но, не само да
нас називи Ветаница (Ветниза, Витаниза), Витаљина, Витина и сл.
подсећају на Анине Ветонце и упућују на полапски простор, већ нас
на ту сасвим вероватну предбалканску постојбину Аниних Ветонаца,
другим речима и балканских Срба, упућују и неки други називи. У
срцу Анине балканске Ветоније, неретљанске области, налазимо и
називе као што су Хутово, Хутово или Утово блато или Хутово поље,
што нас одмах подсећа на полапски простор између Сале и Лабе на
којем се налази Wettin, Wetha, Wethau и који је несумњиво припа
дао најужем српском подручју. На том истом простору, уз саму
Салу, некако између ушћа Вете и положаја Ветина на Сали, нала
зило се у средњем веку подручје Хутића које неки називају и Шку
дићима. Није ли подударност фрапантна? Хутићи су у Полабљу први
суседи жупе Вета и града Ветина, а на Балкану су Хутово, Хутово
блато, односно Хутово поље усред неретљанске области, несумњи
вог ветонског подручја.
Тражећи засад само још неке доказе овој упадљивој подудар
ности могли бисмо споменути и полапске Гломаче. Сви истраживачи
су углавном сложни у погледу географског положаја Гломача у По
Аабљу. Држи се да су се простирали од изворних предела Каменице,
Мулде и Бистрице до Лабе, па чак и нешто преко Лабе. По том поло
жају Гломачи (Далеминци) били би суседи Хутића. Гломачи су ина
че једно од најмоћнијих српских племена у Полабљу. Ако на Балка
ну потражимо трагове назива који би били слични називу Гломача,
онда бисмо се одмах могли задржати на Гламочу и Гламочком пољу,
али можда још пре на рушевинама једног града у Аици непознатог
* ф. III и пић, Аетопис Попа Дукљанина, Београд — Загреб, 1928, 326.
5. Leib, 83.
140 Реља Новаковић — Ненад Пејчић
порекла чији се положај данас зове Гломоч, а поред којег протиче

речица Гломочница. Студент историје Душан Витас, родом из Лике,
указао нам је да у његовом крају и околини постоје називи као Ви
тина, поток код Мишља, Вета, део Велебита, и Витаине баре, предео
код Читлука. Неће можда бити на одмет да се подсетимо да се гла
вни град Гломача у Полабљу звао Јана (Гана, Грона), а да се у Аици
и Босни налази више назива са основом Јан-, Додуше, у нас се као
са извесном резервом констатује да „Неки хисторичари држе да је
братство Гламочана (Glamechani, Dlamozani), које се у XII и XIII в.
спомиње на подручју Гламоча и Биограда на мору, потекло од Гло
мача“ – мисли се на полапске. Овде би се могло приметити да су
можда у XII и XIII веку Гламочани представљали братство, али је
тешко и замислити да су и приликом доласка из Полабља на Балкан
сачињавали само братство, јер су Гломачи у Полабљу заузимали ве
лики простор. Уосталом, већ сама чињеница да се трагови Гломача
на Балкану налазе у Лици, у Босни и чак и око Биограда на мору
упућује нас на закључак да су они у време досељења дошли по свој
прилици као племе. Чудновато је само да су у нашој историографији
истраживачи порекла Срба и њихове предбалканске постојбине го
тово потпуно занемарили проблем Гломача. Не верујући Порфиро
гениту, или га погрешно тумачећи, не запажајући уопште значај по
мена Ветонаца и занемарујући очигледне трагове полапских Глома
ча (у другим деловима Европе их нема), као и других полапских пле
мена на Балкану, истраживачи су самим тим, рекли бисмо, одбацили
и најдрагоценије аргументе за једно јасније решење проблема поре
кла Срба, па и неких других јужнословенских група. Да се подсети
мо још да је Палацки, бранећи словенско порекло назива Ветин, до
дао да је и Witas Burg истог порекла и да је име настало из словен
ског корена. С тим у вези упадљиво је да и данас у Лици, у којој је
и Гломоч, постоји породица Витас чији чланови држе да су им преци
од старина угледног порекла.
Кад се сада упореде географски положаји Ветина, Хутића и
Гломача у Полабљу са подручјима на Балкану на којима се налазе
називи са основом Вет- и Вит- или са основом Глом- или Глам- и где
су Хутово, Хутово поље и др., пада у очи да се и на Балкану ти гео
графски положаји или потпуно подударају или су готово у непосред
ном суседству.
Како се из овог кратког осврта види, подударност је у неким
случајевима толико упадљива да нас доста уверљиво упућује на за
кључак да између балканског и полапског простора постоји непо
средна веза, тј. да су у праву они не тако малобројни истраживачи
који су уверавали да су Срби и њима сродне групације дошли на Бал
кан из Полабља, а не са неког другог словенског подручја. Ако нас
је од познатих извора досад у то уверавао само Порфирогенит, чини
се да имамо пуно основе да кажемо да нас и Ана Комнина са својим
* Enciklopedija Leksikografskog zavoda, 2, Zagreb, 1967, 553.
Ветонцима упућује на сасвим исти простор. Да овом приликом не

улазимо у доказивање помоћу стотина па и хиљада назива који се
могу наћи само на Балкану и само на полапском простору. У сва
ком случају помен Ветонаца у Аниној Алексијади заслужује већу
пажњу него што је досад чињено, јер у оскудици извора за проблем
порекла једног дела балканских Словена тај њен податак може има
ти прворазредни значај.
На основу свега што је у овом чланку уочено, смемо ли можда
помислити да су Срби и друге сродне групе, приликом доласка на
Балкан, говорили о себи и као о Ветонима у смислу општијег нази
ва, који није имао значење какво је имао назив Венда, који је озна
чавао Словене на много ширем простору (западном), док би Ветони,
или неки сличан назив, одговарао једној посебној полапској група
цији чије су језгро сачињавали Константинови Бели Срби (полап
ски Срби)?“
Реља НОВАКОВИЋ - ненад ПЕЈЧНЕ
* А можда бисмо ипак могли сматрати да Ана под називом Ветонци има
у виду вендско порекло становника далматинске обале. Занимљиво је да је у
овом смислу још К. Николајевић дао једно ispiti: тумачење новодом
објашњења назива Вћ тница (Vethenici), Ветаница, Витаница и сл., мада нигде
не спомиње Анине Ветонце. Излажући како су се најстарије форме „НД.- днт
претвориле најпре у ВАНД-ВАНТ, па одатле даље у ВАЛ, Влад, ВЕA ... ВЕТ,
BIET, ВЕТ, ВИТ Николајевић указује да је међу Србима морало остати трага на
зива В-АНДТ при чему наводи ове примере: Вити, ВитичТИ, ВћдA-BETA (Weit
gau) ВЕТНици (Vethenici), BEтAницА. ... ВИТАНИЦА, Будући да Николајевић
ове називе изводи из имена В-АНДИ (Vandi, Vendi,Venedi, Vindi, Vinidi) пада нам
на ум да је можда Ана Комнина, називајући у XI веку становнике далматинске
обале Ветонцима, учинила тако знајући добро да су западно словенског, венд
ског, порекла. Чини нам се сасвим могућим да се у спомену Аниних Ветонаца
потврђују наводи Порфирогенитови о полапском пореклу Срба, који су се као
саставни део Венда издвојили и отишли на Балкан. (К. Николајевић, Критичка
покушена } периоду одл, првихљ петљ векова србске историе, Србскиј лbтописн
за годину 1861, частљ друга, књига 104, у Будиму 1862, c. 30–31).
142 Реља Новаковић — Ненад Пејчић
R. Novaković — N. Pejčić
— R é s u m ć –
OU! POURRAIENT ETRE LES VETONS DE ANA KOMNIN?

Dans cet article les auteurs s'appliquent à prouver que la citation du nom
de Vetnns dans l'Alexiade de Ana Komnin représente une donnée documentaire
beaucoup plus significative qu'on ne le pense aujourd’hui. Les auteurs sont d'avis
que cc renseignement peut avoir quelque relation avec l’oriëine des Serbes et
d'autres groupes ethniques yougoslavcs sur la Côte Adriatique. n partant de cette
donnée et dc leur conviction que les Serbes des Balkans sont d’origine pulabe, les
auteurs s’efforcent de trouver en Polabie des appellations dont les formes sont
les plus similaires de celles des Vetons de Ana Komnin, qu‘ils considèrent ètre
des Serbes, ou bien un peuple très proche des Serbes. En faisant de recherches sur
de semblables apellations, les auteurs s'arrêtent avant tout aux noms dont la
racine est Vat—, it—, Beth—, Бут–, Weth—, et ainsi de suite. Ils cruyent que les
dénmninations qu’on trouve en Polable, telles que Veita, Vetin, Weilaha, Wetheuici,
Vitcnci, Bethcnici, Byčno, Byteñ, Bytenci, Bytifi, et d'autres semblables qu’on trouve
en certain nombre sur le territoire des Serbes polabiens, offrent une base assez
solide pour conclure que l'appellation des Vetons de Ana Komni‘n est en réalité
une forme uelque peu modifiée de l’un des noms polabes précités. Les auteurs
soutiennent 'opinion que la Vetenica de Dukljanin \(Vctnitza), auiourd’hui Fatnica
(chez certains Vitnniza), est une trace directe des Vetons de Anu Komnin. Eh cher
chant encore quelque preuve à l’appui de leur affirmation sur le lion direct entre
les Vetons de Bolabie et les Balkans. lcs auteurs citent l'exemple de. Glomoč et
Hulić polabcs, auxquels ils trouvent dans les Balkans des traces dans les noms
de Glomoč et Glomoëniczi, dans la région de la Lika; ensuite de Hutovo. Hutovo
Polje, Hulovo Blato, en Hercegovine, où l'on _trouve aussi Fatnîea (Vetanica).
Comme on sait, les Glomači et Hutiéi appartenaient au group serbe polabe. soit a
ce même gmupe dans lequel on trouve plusieurs appellations ayant la racine Vel—,
Vit—, et ainsi de suite.
Еп citant des sources et une litérature dans lesquelles ils cherchent une
confirmation de leur thèse, les auteurs s’arrêtent sur certains écrivains qui font
provenir les appellations précitées trouvées en Polabie de l'appellation de Vendi,
ce qui est tout a fait conforme à la théorie qui soutient que les Serbes balkaniques
sont par leur origine des Vendcs.
Etant donné ue Vetons de Ana Kornnlin vivaient probablement sur un ter
ritoire dans lequel orphyrogénète trouve des pcuplacles d'origine biélo—serbc, et
où se trouvent plusieurs appellations a ant une racine Vet—, Vit—. et d‘autres
pareilles, les auteurs de cet article consi èrent que c'est là une preuve assez solide
pour conclure que les Vetons de Ana Ken-min étaient avant tout des Serbes, c'est
à—dire des Vendes—Scrbes.
О ИЗВОЗy ВОСКА ИЗ СРЕДЊОВЈЕКОВНЕ СРБИЈЕ И БОСНЕ
преко дубровника
ВОСАК ЈЕ у Дубровнику био од великог значаја за домаћу по

трошњу и трговину. Према казивању неких савременика, у дубро
вачком извозу, из балканског залеђа, восак долази одмах иза пле
менитих метала.“ Врло често се помиње у уговорима о превозу робе,
у тестаментима и другој архивској грађи. Па и поред обиља пода
така, у нашој историографији нема радова који би се питањем ове
важне сировине посебно бавили. О производњи и трговини воска пи
сало се само уз пут, у оквиру ширих тема из привредне историје.
У овом раду узети су у обзир једино подаци из трговачке књи
ге браће Николе и Луке Кабужића, која је вођена од 1426. до по
четка 1433. године.“ Овај напис је у ствари покушај да се на основу
пословања једне трговачке куће добије увид и поближе одреди зна
чај воска у дубровачкој трговини онога времена и уопште у привре
ди балканских земаља.
I
Један од начина на који су Кабужићи долазили до чистог воска

био је тај што су куповали сиров восак (gere chure) па га затим у
властитој режији прерађивали у чисти, фини восак.“ Поред сваке
количине сировог воска тачно је назначено колико се топљењем до
било чистог воска, те су ови износи, узети укупно по годинама, изло
жени у сљедећем прегледу“. Иначе, тежина воска, без обзира на
врсту, одређена је литрима, уобичајеном мјером за восак.
* и. Божић, Економски и друштвени развитак дубровника у XIV-XV

веку, Историски гласник 1, Београд, 1949, 46.
* Дубровачки архив: Трговачке књиге Николе и
књига (1426—1433). Privata
}; di Caboga, Главна
X, 28: дневник (1426—1433), Privata XIX, 28.
* Сам процес пречишћавања воска је питање за себе, које овом приликом
неће бити узето у обзир. О томе има више података у дневнику него у Главној
књизи браће Кабужића.
* Главна књиra fol. 13; fol. 25; fol. 45; fol. 69; fol. 99; fol. 137.
144 -- Десанка Ковачевић-Којић
Година Сиров восак Чист восак

литара литара
1426. 17.376 15,312

1427. 47,986 42,663
1428. 46,540 41,468
1429. 78496 68,147
1430. 44,573 40,568
1432. (6.320 5.837
Укупно: 241.291 213.995
Према томе, од241.291 литара сировог воска добијено је 213995

литара чистог воска. Приликом пречишћавања отпало је 27.296 ли
тара. Па, и поред тога, читав поступак је био уносан јер га се Кабу
жићи иначе не би прихватили. То се може најбоље установити на
основу упоређивања цијена обију врста воска, које су посебно на
значене уз сваку количину, а одређене према једном центенаријуму.
Цијене сировог воска дате су у грошима, односно перперама, а ције
не чистог воска у дукатима јер се њима даље тргује изван домаћег
тржишта.“ У прегледу изложене су најниже и највише цијене за си
ров и чисти восак у току једне године.“
Кретање цијена
Година Сиров восак Чисти восак
перпера дуката
1428,
1427. 19. —22
19 –23
734-313
73/4–920
1428. 17. –18,6 73/3–73/3
1429. 16. –18,6 723–7,30
1430. 14. –18 6,1/4–7,3/4
1431. - - - -
1432. 14,6—14,10 6,1/4–6,1/2
Цијене финог воска биле су, очигледно, знатно више од цијена

сировог воска. Добит која се на овај начин постизала назначена је
на дну сваке партије сировог воска. Према овим подацима браћа Ка
* Према трговачкој књизи браће Кабужића у: je 1427. године износио

34" А гропа а 1428. – 34 гроша. Главна књига јоl. 25; fol. 45.
* Види нап. 4.
Извоз воска из средњовјековне Србије и Босне 145
бужићи су на пречишћавању сировог у чисти восак у току шест го

дина зарадили укупно 646 дуката и 63 гроша.”
Поред количина до којих су долазили горњим поступком, Кабу
жићи су набављали и већ раније прерађени восак, по цијенама које
показују извјесна одступања у односу на износе приказане у горњој
табели.“ Све су ове количине стављене заједно у партију која носи на
слов „сere fine” (чисти, фини восак).“
Чисти восак.
Година Литара
1426. 64.875
1427. 39.012
1428. 78.078
1429. 70.098
1430. 67.070
1431. 31.395
1432. 29.859
Укупно: 380-387
Ако се узме у обзир да се восак у Дубровнику мјерио дебелом

мјером која је тежила по једном литру око 358 грама", горњи износ
изражен у килограмима представља 136.178 кг и 546 кг, односно око
тринаест данашњих вагона. Ради се стварно о огромним количина
ма чистог воска, чија вриједност достиже 30.787 дуката и 4 гроша.“
Одређенија представа о овим количинама добија се тек у по
ређењу са осталим подацима. Тако је, на примјер, за прве три деце
* Ове зараде износиле су 1426 – 49 duc. 7 grs: 1427 – 121 duc. 5 grs; 1428
– 132. duc. 18 grs; 1429. – 151 duc. 17 grs; 1430 – 177 duc. 16 grs.; 1432 — 16. duc.
Главна књиra Tol. 13; fol. 25; fol. 45; fol. 69; fol. 99; fol., 137.
“ Тако се најнижа и највиша цијена финог воска, до којег се дошло ку
повином, кретала 1426 (71,4–9 duc. 20 grs); 1427 (8 duc. – 9. duc. 12 grs.); 1428
(7 duc. – 7 duc. 30 grs); 1429 (7 24 duc. – 7 duc. 31 grs); 1430 (7 1/3 duc. –
T duc. 32 1/2 grs); 1431 (6 duc. — 7. 1/2 duc.); — 1432 (6. duc. 6 grs. – 6 1/4 duc.).
Главна књига јој. 7; fol. 31; fol. 44; fol. 57; fol. 75; fol. 83; fol. 95; fol. 114; fol. 122;
fol. 139.
* Главна књига. fol. 7; fol. 31; fol. 44; fol. 57; fol. 75; fol. 83; fol. 95; fol. 114;
fol. 122; fol. 139. На дну сваке партије „gere fine” сабрани су сви назначени из
носи воска. Међутим, треба од њих увијек одбити оне количине које се пре
носе на сљедећу страну, те на тај начин избјећи њихово дупло рачунање. У из
носе за годину 1426. урачунато је још 2.426 литара који су пренесени из старе
књиге. Главна књиra fol. 6.
73 83 “М. Репетар, Дубровачка нумизматика I, Сремски Карловци, 1924,
“ Види нап. 9.
146 Десанка Ковачевић-Којић
није ХV стољећа у списима дубровачке канцеларије на разне начине

забиљежено око 23.000 литара воска“ што је ван компарације са
оним чиме су располагала браћа Кабужићи само у току шест годи
па. Вјероватно да се ова констатација не би измијенила чак ни у
случају када би се даљим истраживањима обухватиле и остале се
рије дубровачког архива
Нема сумње да је представа коју добијамо кроз дубровачке
архивске књиге о извозу воска из балканског залеђа у Дубровник
у великом раскораку са нашим подацима.“ При томе треба имати у
виду да се од трговачких књига браће Кабужића сачувала само ова
која је регистрована под словом „В”, док су књиге под словом „А”
и под словом „C“ на жалост изгубљене.“ Поред тога мора се узети у
обзир да Кабужићи нису били једина трговачка кућа у дубровнику,
По свему изгледа да се њихов број кретао око четрдесет“, од којих
су се неке вјероватно такође бавиле трговином воска. На тај начин
избија на видјело колико су релативна наша знања о многим пита
њима из привредне историје Дубровника и балканског залеђа.
II
Посебно је занимљиво питање одакле пристиже оволики восак.

На жалост, трговачке књиге браће Кабужића на то питање не дају
директан одговор. Иако су количине увијек тачно одређене, није
наведено са којег подручја потичу. За сиров восак се једино нагла
шава да је купљен од више особа. Међутим, у случају финог воска,
и то не у Главној књизи већ у Дневнику, наводи се око седамдесет
имена и презимена људи од којих су купљене поједине коAничине.
Вјероватно да је међу њима било још и више људи из залеђа, иако
је то само за двојицу изричито наглашено.“ Познато је да су домаћи
трговци своје сировине мијењали и продавали за разне прерађевине.
Hначе се на основу осталих података из дубровачког архива
може установити да се иза појединих имена у ствари крију дубро
вачки трговци који су у разним облицима одржавали пословне везе
* дубровачки архив: Diversa Cancelariae (Div. Canc.) 34 (1401—1403) fol.

19; Eol. 59; fol. 218; ib. 35 (1403—1405) fol. 11; fol. 12; fol. 25'; fol. 45; fol. 87; fol. 92;
fol. 103; ib. 36 (1405—1408) fol. 147; fol. 175; ib., 37 (1403—1409) fol. 9; fol. 123;
fol. 137; fol. 220; ib. 41 (1416—1418) fol. 30; ib., 42 (1422—1424) fol. 28; fol. 29; fol. 78';
ib. 45 (1428—1429) fol. 108'; fol. 250; ib. 46 (1429—1431). Гоi. 153”.
* Тако се на пример у историјској литератури носебно истичу испоруке
воска чија вриједност износи неколико стотина дуката, док вриједност воска
Кабужића прелази чак 30.000 дуката.
* На почетку сачуване Главне књиге помиње се у више наврата „per resto
trato del quaderno vecho segnato (a)”, и на крају „in libro novo segmato (c)".
Главна књиra fol. 2: fol. 3; fol. 4; fol. 5; fol. 6; fol. 7; fol. 138; fol. 139.
* J. Тадић, Привреда Дубровника и српске земље у првој половини
2 V века, Зборник Филозофског факултета, књ. X-1, Београд, 1968, 528.
* Радивој Плагнанин продао је Кабужићима 2.040 литара а Арубиша из
Фоче – 416 литара. Дневник Еоl. 82 (1431); fol. 96" (1432).
са Србијом и Босном, па чак дуже или краће времена боравили у
Сребреници, Високом, Приштини и осталим трговачким центрима.
Посебно је занимљив случај Михаила Цријевића, који продаје
восак браћи Кабужићима, а сам га је куповао од домаћих људи из
Фоче.“ Исто тако, Никола Богавчић продао им је укупно 3.544 литра
воска“, а неколико година доцније лично иде у Фочу и Горажде да
у име једног трговачког друштва уложи новац „in ceris et pellibus"?“
Aакле, сви ови подаци који говоре о начину како браћа Кабужићи
набављају восак, доводе до закључка да он потиче са подручја сред
њовјековне Србије и Босне.
Иначе су Босна и Србија, у средњем вијеку познате по развије
ном пчеларству“ Турски дефтери, као и остала турска грађа, још
недовољно искориштена, такође говоре о напредном пчеларству које
су Турци затекли у освојеним крајевима. Није нам намјера да овдје
дајемо исцрпан приказ пчеларства у средњовјековној Србији и Бо
сни. Важно је само констатовати да је оно несумњиво било на висо
ком степену развоја.
Извоз из Србије и Босне највећим дијелом усмјерен је на ду
бровник, а преко Дубровника на Запад, па у том погледу ни восак
не представља никакав изузетак. Уговори о превозу дубровачке робе,
опљачкани каравани, заплијењена роба, тестаменти Дубровчана и
подаци из осталих извора у којима се помиње восак, везани су у
ствари за подручје босанске и српске државе. Овај извоз, међутим,
не одвија се само преко Дубровчана, већ су се трговином воска ба
види и домаћи људи.“ Исто то чине и поједини феудалци, нарочито
херцег Стјепан Вукчић“
* Марин Борђић тргује са Фочом. Петар Пантела је веома познат по сво
јим везама са залеђем; Никола Цријевић, заједно са својим ортацима, тргује
са Подвисоким, а и сам се лично ту неко вријеме задржава; Радосав Утинено
вић је дубровачки ткач који кредитира домаће трговце из Фоче. — D. K o va
čević, Trgovina u srednjovjekovnoj Bosni, Djela Naučnog društva BH. XVIII,
Sarajevo, 1961, 63, 69, 123, 184. — Тома Бунић живи у Прити тини (1417—1438), a
такође и Никша Звијездић (1418, 1420, 1423). На основу одлука Малога вијећа
може се такође установити да у Сребреници борави Ђорђе Гучетић од 1415.
до 1434; Алојзије Гучетић 1434, 1439; Мароје причић — 1415. У одлукама Ма
лога вијећа за одговарајуће године.
* Дневник гоl. 85 (132). Радин Златарић из Горажда обавезује се Ми
хаилу Тријевићу да ће му за 15 дана доставити 3.200 литара воска. — D. Ko
vače yi č, Trgovina u srednjovjekovnoj Bosni, 121.
“ Дневникiol. 33; fol. 41".
* Div. Canc. 52 fol. 127, 11. IV. 1438.
192an К. Јирече к — Ј. Рад онић, Историја Срба II, Београд, 1952, 155.
i se u a
* Нарочито се домаћи трговци са тргова из источне Босне увелико баве
трговином воска. – D. K ova če vi ć, Trgovina u srednjovjekovnoj Bosni, 121, 122.
— Чак неки међусобно склапају друштва у циљу што успјешнијег пословања.
— Исто 121. — Међу предметима које трговци из Србије достављају својим
кредиторима у Дубровник налази се такође и восак. — и г. на ције В. о је,
рилог проучавању домаћих срговаца Србије у XIV и XV веку, као и трговач
ких веза са Аубровником, Зборник радова „Ослобођење градова у Србији од
Турака 1862–1867", Београд, 1970, 99.
* У трговини воском посебно се истиче Стјепан Вукчић Косача. — с.
Б. и р ковић, Херцег Стефан Вукчић — Косача и његово боба, посебно издање
САН, Београд, 1964, 140.
У оквиру ових разматрања свакако треба водити рачуна и о

могућностима увоза воска из осталих области балканског залеђа са
којима је дубровник одржавао пословне везе. Тако, по обиму увоза,
восак спада несумњиво међу најзначајније артикле који су са Ме
ванта стизали у Дубровник. Довозио се нарочито у ХV вијеку из
Арте, а такође и из других крајева Романије. Восак из Арте потицао
је добрим дијелом из даље унутрашњости Балканског полуострва.“
Па ипак, восак из грчких области јавља се на дубровачком тржишту
само у мањим количинама.“ Односи Дубровника и Бугарске постају
интензивнији тек од шездесетих година XV вијека.“ Исто тако, за
прве деценије XV вијека нема дубровачких података о значајнијем
увозу воска из Албаније, као што ће то доцније бити случај“
Према томе, восак се увози неупоредиво више из средњовјеков
не Србије и Босне него из осталих балканских земаља са којима је
Дубровник одржавао пословне везе. Због тога је врло вјероватно да
са овог подручја потиче и онај восак браће Кабужића чије поријекло
није било могуће директно утврдити.
У свјетлу ових истраживања развој пчеларства у средњовје
ковној Србији и Босни добија досада неслућене размјере. Нема
сумње да је производња и трговина воском имала огроман значај
за привреду ових земаља.
III
Није тешко установити шта су Кабужићи радили са оволиким

воском, јер је поред сваке испоруке тачно назначено у коме се
правцу преко мора отпрема. ГViago di Pesaro, viago di Rimano (у
ствари Римини), viago di Fermo, viago di Fano, viago di Venezia).
На основу горњег прегледа може се са сигурношћу утврдити да
су Кабужићи свој восак искључиво слали у Италију. Једино је 3.148
литара продато на другој страни, а преосталих 11.635 литара од
* Б. Крекић, дубровник и Левант (1280–1460), посебно издање САН,

Београд, 1956, 58.
* Увоз воска из Романије своди се на нешто више од десетак података. —
Б. Крекић, Дубровник и Левант 58—59; И. Божић, Економски и друштвени
развитак Дубровника, 50.
* Тек тада се почињу у већим количинама извозити „сere zagore” (бугар
ски восак). Иначе, послије турских освајања средином ХV вијека, знатно се
проширило подручје дубровачке трговине, па они тада набављају восак у Ца
риграду, Једрену, Трнову, Арти. – И. Божић, Дубровник и Турска у XIV и XV
веку, посебно издање САН, Београд, 1952, 307.
* Б. Храбак, фреса Албаније у XIV и XV веку, Симпозијум о Скен
дербегу, Приштина, 1969,78.
Навоз воска из средњовјековне Србије и Босне 149
Преглед извоза воска
Мјесто Литара
Пезаро“ 182.315
Вимини? 98,772
смо“ 50,208
: :
Венеција“ 5.235
Упку пно : 365.602
укупног износа чистог воска (380,387) пренесено је у наставак трго

вачке књиге која је изгубљена.“
Са изузетком Венеције, где су у ствари упућене сасвим скромне
количине, сва остала мјеста налазе се у области Марке, на обали
Јадранског мора. Највише је воска одлазило у Пезаро, чувено по
својим сајмовима. Трговачке везе између Дубровника и Пезара могу
се пратити још од почетка XV вијека, те према томе Кабужићи само
настављају једну већ устаљену традицију.“ Послије Пезара, восак се
највише шаље у Римини, затим у Фермо и Фано, и то најчешће у
вријеме када се тамо одржавају сајмови (fiera di Rimini, fiera di
Fano, fiera di Fermo).
Уз пут су наведене многе занимљиве појединости, као што су
имена власника бродова којима се восак преноси, цијена превоза,
износ разних дажбина итд. Често су наведене и тамошње локалне
мјере за тежину, које се разликују од оних у Дубровнику. Тако се
на основу ових података може установити да је у Риминију литар
воска био нешто тежи него у Дубровнику.“ Због тога је и цијена
воска одређена према локалним мјерама (10 centenario di Rimano,
di Pesaro, di Fermo, di Fano, di Venezia).
* Главна књига Гol. 6; fol. 18; fol. 19; fol. 28; fol. 37; fol. 49; fol. 50; fol. 53,
fol. 75; fol. 79; fol. 80; fol. 111.
* Главна књига Еol. 23; fol. 40; fol. 70; fol. 98; fol. 101, fol. 112; fol. 127.
* Главна књига јоl. 16; fol. 31; fol. 99; fol. 115.
* Главна књига јоl. 47; fol. 136.
* Главна књига iol. 17; fol. 123.
* Главна књига јоl. 139.
“ И. Божић, Економски и друштвени развитак дубровника, 50.
Тако 7466 лигара воска мјерени дубровачком мјером теже у Римину
Li:,*исто тако lib. 2377. „fo a Rimano" lib. 2510. Главна књиra Iol. 24, fol. 27;
ol. 98.
Кретање цијена воска у Италији“
Ду к а ти |
Година |
Пезаро Римини Фермо фано Венеција
1426. - -- 8,14; 9 - --
1427. 9,34 9, 14 8,1%; 9, 12 -- 7,1%; 8,143

1428. |- 7 -- 7,1%
1429. 7,34—6,%. 8 __ -
1430. -- 8 -_- -
1431. 6,1% - 7 -
1432. ---- - 7 6,42
Цијене воска на талијанском тржишту нису биле увијек под

једнако повољне за трговину Кабужића. Због тога се дешавало да
раде и са губицима.“ У једном случају враћено је из Ферма у Ду
бровник 2.911 литара воска, јер тамо нису били повољни услови за
његову продају.“ Па и поред свих мањих или већих потешкоћа, браћа
Кабужићи су трговином воска у поменутим градовима успјели да
остваре врло значајну добит.“ |
Организација послова браће Кабужића на талијанском тржи

шту може се са лакоћом реконструисати на основу њихових трго
вачких књига. Са малим изузецима“ слали су поједине Дубровчане
да у њихово име тргују воском или су још чешће тамо имали своје
сараднике с којима су били у сталној вези. Њихова имена, мјесто
у коме послују као и количине примљеног воска дате су у сљедећем
прегледу.“
* Пезаро: Главна књиra fol. 19; fol. 75; fol. 79; fol. 111. Римини: fol. 40;
fol. 70; fol. 98. Фермо: fol. 16. Фано: fol. 47; fol. 136. Венеција: fol. 17; fol. 123.
* Viago di Pesaro: duc. 207 grs. 43; viago di Rimano: duc. 54 grs. 15; viago
di Fermo: duc. 160 grs. 28. Главна књиra fol. 28; fol. 31; fol. 37; fol. 111; fol. 112.
* Главна књиra fol. 99. |
* Viago di Pesaro – duc. 542 grs. 135; viago di Rimano – duc. 184 grs. 63;
viago di Fermo – duc. 195 grs. 19; viago di Fano – duc. 116 grs. 34; viago di Ve
nezia – duc. 26 grs. 43. Види нап. 28, 29, 30, 31, 32.
* Главна књиra fol. 99; fol. 115; fol. 136; fol. 139.
* Бартоломео Чопи и Франческо Ардовини: Главна књиra fol. 5; fol. 35;
fol. 57; fol. 69; Гоан Бонаконта: fol. 24; fol. 42; fol. 56; fol. 81; fol. 122. нческо
дато: fol. 43; fol. 73; fol. 106; fol. 127; fol. 131. Ратко Богосалић: fol. 73; fol. 98.
Симон Ђорђић: fol. 24. Николо Чопи и другови: fol. 81; fol. 134. Николо ди се
Антонио: fol. 8; fol. 99. Матулин Младеновић: fol. 117. Остоја ди Михил: fol. 142.
Антонио ди Бон: fol. 125. Николо ди сер Бартоломео ди Прато: fol. 6. Да би се
укупан износ воска у овој табели сагласио са оним количинама које су посла
те у Италију треба узети у обзир нап. 40.
Име и презиме Литара
Бартоломео Чопи и Франческо Ардовини (Пезаро) 88.697

Гоан Бонагонта (Пезаро) 62.085
Франческо Дато (Римини) 76.491
Ратко Богосалић (Римини) 25.097
Симон Ђорђић (Римини) 8.733
Николо Чопи и компањони (Фермо) 50.002
Николо ди сер Антонио и компањони (Фермо) 24.720
Матулин Младеновић (Фермо) 2.663
Остоја ди Михил (Фано) 15,076
Антонио ди Бон (Венеција) 3.335
Николо ди сер Антонио ди Прато (Венеција) 1900
358.199
Укупно:
Главни пословни пријатељи Кабужића су у ствари талијански

трговци, и то: Бартоломео Чопи и Франческо Ардовини у Пезару,
Гоан Бонагонта такође у Пезару, Франческо Дато у Риминију, Ни
коло Чопи и Николо ди сер Антонио у Ферму“ Због значаја тржи
шта у Пезару, највише су повезани са Бартоломеом Чопи и Гоаном
Бонагонта, крупним и веома познатим трговцима. Потребно је па
гласити да сви ови трговци не продају восак само у мјесту свог бо
равка већ га носе и на сајмове у оближње градове, вјероватно због
повољнијих цијена. Тиме се може објаснити чињеница зашто се из
носи воска отпремљени у Пезаро, Римини, Фермо, Фано и Венецију
не подударају са количинама воска којим послују њихови тамошњи
сарадници.
У прилогу. Главне књиге сачувано је писмо Бартоломеа Чопија
и Франческа Ардовинија из Пезара браћи Кабужићима, чији нас са
држај преноси у оно вријеме и даје исцрпну слику о њиховим ме
ђусобним пословним односима.“ У почетку Франческо описује све
невоље које су га уз пут задесиле док је носио восак са собом. Пра
тило га је лоше вријеме на мору, а у Анкони је имао доста непријат
ности са цариницима. У писму се даље одређују цијене воску и рас
правља о томе колико људи треба да се бави његовом продајом. Ако
восак буде у њиховим рукама, Бартоломео и Франческо обећавају
да ће посао свршити много боље, јер у њиховом крају нема ни
једне унче воска. Они због тога сматрају да восак из Ферма треба
довести на продају у Пезаро. У погледу мјера за тежину нема ника
квих тешкоћа јер су оне потпуно исте.
“ Чак и у случају када Лука Кабужић лично носи 12.100 литара; он њим
не тргује већ га предаје Франческу дату, свом компањону у Риминију. Главна
књига. Тоl. 40.
* Главна књига прилог 2.
152 . Десанка Ковачевић-Којић
Са много жара Бартоломео и Франческо упозоравају Кабужи

ће да их је Гоан Бонагонта у Дубровнику оговарао у намјери да их
што више оцрни и пословно онемогући. Чак је покупао да прошири
глас да они не подмирују своје дугове, што уопште није тачно. Њи
хов господин, према наводима Бартоломеа и Франческа, обавије
стио је дубровачку владу о клеветама Гоана Бонагонта. У свом на
стојању да привуче што више себи Кабужиће и остале дубровачке
трговце, Гоан Бонапонта се, очигледно, није служио нимало часним
средствима.
На крају писма Бартоломео и Франческо, између осталог, још
јављају да су наплатили дугове многих лоших платиша. Иако восак
још није продат, новац ће им доставити, а када буде сав посао обав
љен поднијеће им и рачуне.
Како изгледају ови рачуни може се видјети из једног сачува
ног примјерка у прилогу. Главне књиге. То је рачун датиран 26. јуна
1427. године, у коме Бартоломео Чопи потврђује да је примио 48 по
шиљки воска, од којих је тридесет и девет донио лично његов ортак
Франческо Ардовини, а осталих девет су достављене бродом“. На
дијевој страни рачуна, поред провизије, наведени су трошкови за
превоз воска и за носаче, као и издаци за осигурање на цјелокупну
вриједност воска. На десној страни тачно су заведене продате коли
чине, њихов износ у литрима и цијена продаје по једном центенари
јуму. Пошто су сведени рачуни, одређена је чиста добит Кабужића.
Поред имена и презимена купаца, назначено је и из којег су
ујеста. Између осталих, восак је купио неки Николо Лоти из Рима,
Бовани ди Барнабе из Урбина, Антонио такође из Урбина итд. На
тај начин може се пратити куда је восак из средњовјековне Србије
и Босне преко Дубровника, Пезара, Риминија, Ферма, Фана и Вене
ције даље одлазио. Вјероватно да су извесне количине прелазиле и
границе Италије, али нисмо у могућности да ова кретања даље пра
тимо. Важно је само констатовати да је наш восак заузимао значај
но мјесто у подмиривању потреба талијанског тржишта и да је био
у потрошњи на ширем подручју Италије.
Како нам трговачке књиге браће Кабужића убједљиво указују
на велики значај воска, намеће се потреба једне шире студије у
којој би се на основу систематски прикупљених дубровачких и оста
лих података поближе одредила улога воска у привреди Србије, Бо
сне и Дубровника током средњег вијека. --
десанка КовАЧЕвин којић
“ Исто прилог 3.
Извоз necka ·не средњовјековне Србије и Босне 153
Desanka Kovačević—Koj ić
WACHSAUSFUHR ÜBER DUBROVNIK AUS BOSNIEN

UND SERBIEN IM MITTELALTER
Zusammenfassung
Unter der verschiedenen Waren, welche über Dubrovnik aus den Balkan
staaten ausgeführt worden sind, s ielte der Wachs nach dem Ausfuhr von Edel
metallen, die bedeutendeste Rolle. adurch wiirde es sehr dringend sein, Forschun
gen über dieses Thema nachz-usetzen.
Diese Arbeit wurde danckend den Resultaten der Forschungen des Arehivalien
und Handelsbüehcm der Gebrüder Nikola und Luka Kabužić aus Dubrovnik, in
Laufe den Jahren 1426— 1433 geführten, gegründet. Es handelt sich um einen Ver
such, durch die Analyse der Geschäftsan einer ш disere Zeit bekannter
Firma, den Umfang und die Bedeutung des Wa selhandcls. nicht nur im Aus- und
Einfuhr von Dubrovnik, zu beschreiben und entdecken, sondern auch dasselbe im
Umfang von den gesammten Balkanhandel. Als Beilage zur genanter Arbeit wird
auch eine Reihe von sehr bedeutenden, zahlreichen und mit neuen, bis heute im
bekannten Angaben, verfasste Tabellen, dargelegt, und zwar: 1) Ausfiihr von un
bearbeiteten Wachs, 2) Preisliste und Preisübersicht für Wachs in bestimmten
Jahren, 3) Ausfuhr von Wachs in einige italienische Stadte und Orte.
Nach allen bisjetzigen Forschungen wäre es möglich festzu stellen, der
Wachsausfuhr aus den Balkanstaaten, Bosnien und Serbien im Mittelalter, spielte
[fir den italienischen Markt eine bedeutende Rolle. Nach dieser Ware herrschte
eine grosse Nachfrage bei den Händlern im ganzen Lande.
GOSPODARSKE POVEZAVE JUGOSDOVANSKlH DEZEL
IN ITALIJE V 15. IN 16. STOLETJU
ŽE OD 12. stoletja dalje“, zla—sti ·pa od konca 14. ·t-er vse 15. in 16. sto
letja so bile dežele na obeh stranih Jadranskega morja –– nudi dežele
v notrajnosti Balkana, a zlasti sedanje jugoslovanske dežele in še po
sebej njihov zahodni del, in tudi Italije — gospodarsko tesno povezane.?
Mogli bi reči, da je bilo širše območje Jadrana v nekem smislu enotno,
sebe dopolnjujoče gospodarsko ozemlje; vsekakor je to bilo tedaj v
mnogo vejči mori kakor pa je danes. Jadransko morje je bilo most in
ne pregraja med obema obalnima področjema. V tem gospodarsko ро
veza-nem ozemlju so bile sicer italijanske dežele gospodarsko močnejši
partner, vendar gospodarska vloga sedanjih jugoslovanskih dežel in nje
nih prebivalcev v odnosu na I-talijo rni bila majhna. V dokaz 'Le trditve,
naje se omejim na oris nekaj pomembnejših oblik gospodarskih pove
zav in medsebojne dejavnosti.
Poglavitna gospodarska povezava dežel na obeh straneh Jadrana
je bila tedaj v trgovinski zamenjavi med obema jaodvročjein'la.3 Trgovina
' Prim. R. Ma rozzo della Ro c ca — A. Lomb ar d o, Documemi del com

mercia veneziano nei secati XI–XIII, I—II Torino 1940.
* M. Sun ' ić, Dalmacija и XV. stoljeću, Sarajevo 1967: razprave {Primorski
zbornik I–II, adar 1962. in Pomorski zbornik I—Vlll (1963—1970); Ј. Tadić,
Ekonomsko jedinstvu Balkana i Sredozemlia u XVI veku, ZC 19—20 (1965-61, str.
197 sl.; isti, Venecija i Dalmacija u srednjem veku, JlČ. 7 (1968), str. 5 sl.: isti, Pri
vreda Dubrovnika i srpsko zemlje u prvoj polovini XV veka, Zbornik filozofskog
fakulteta 10il, Beograd 1968, str. 519 sl. Za druš; dela glej obe bibliografiji 'l'cn
Years ol' Yugoslav llistoriography 1945—1955, eograd 1955 in Historiography
Yougoslavc 1955—1965. Beograd 1965. L, Zdekauer, La (logana del Porto di' Re
canati nel 1396, Lc Marche 4 (1904), str. 65 sl.
* Glej poleg literature v opombi 2 še naslednjo literaturo B. Krek i ć, Du
brovnik i Levan! (1280—1460), Beograd 1956; D. Kovačević. Trgovina u sred
nicvjekovnoj Bosni, Sarajevo 1961; F. Gestrin, Trgovina slovenskega zaleđa :;
primorskimi mesti od 13. do konca 16. stoletja; J. Kalić, Beograd u međunarod
noj trgovini srednjeg veka, str. 47—60; S. M. C i rktnr ić, Smederevo — prestonica
srpske despotovine, str. 61—69; l. Vo ic. Prilog proučavanja domačih trgovaca
Srbija u XIV i XV veku, kao i trgovačkih veza sa Dubrovnikom, slr. 87—102; D.
Kovačević, Dubrovačka naseobina u Smederevu u doba Despotovinc, str. 103
do 120; T. Popović, Dubrovačka kolonija и Smederevu od 1459 do kmiu XVI
veka, str. 143—148; vse v Oslobođenje gradova Srbije od Turaka 1862—1867. Zbor
nik radova, Beograd 1970. A. Spadol ini, Il cattive del fonđaco di Antonu. Lc
Marche 2 (1902), str. 158 sl.
156 Ferdo Gestrin
._.____. ←←_._.„←_←←„ _ .... ,
iz sedanjih jugoslovanskih dežel je posredovala v Italijo zlasti surovine

in življenske potrebščine, kot mpr. kože in 'kožuhovino, razne kovine,
zlasti železo im «svinec, les, razne surovinsko osnove za barvila in druge
potrebe (term nossa, ter—ragheta), volno, živino, meso, sir, ·ribe, sol‘ izn
drugo, dalje gradbeni material, ki je ponekad že tedaj v Italiji zelo pri
manjžkoval, ·kat npr. razni lesni polizdelki — Drami in raznovmsne destke
— »kamen, a tudi raznovrstne obrtne «proizvode pa naj je šlo za izdelke
mestne dbrti ali izdelke domače, t. j. podeželske, vaško obrti, ‘kot n.pr.
fužinaroki, zlasti raznorvrsmi železni proizvodi (žeblji in drugo), zelo
številni lesni proizvodi, raznovrstne tekstilije zlasti platni vseh vrst,
grobo volneno sukno (raševina, tako imenovana schiawime5 in drugo).
Posamezne «vrste blaga so v Italiji označevali tudi kar po krajih, iz kate
rih vse v večji meri prihajale. Talko so 'nipr. deske iz reškega slovenskega
in hrvatsnkega zaledja [upi—etter von Feistritz (Ilirska Bistrica), pretter
von Grobnickh? (Grobnik)] ki so prek Reke šle v Italijo, v markižan
skih mestih označevali po Roki ·kot ”talc da Fiume", ,,tele iiiutmane".6
Reka ase mam res v tem obdobju in zlasti v 16. stoletju in dalje kaže kot
eno najpomembnejših jadranskih pristanišč za izvoz lesa.7 Grobo plat
no, ki ·so a deloma tudi iz slovenskih dežel izvažali v Italijo, so v An
coni že Oš konca 15. stoletja tudi V tarifnih redih označevali kot „ca
nauaci de Lubiana"! Zaradi izvoza večine proizvodnje žebljev iz sloven
skih dežel v italijo, :so шав v njih za posamezne vrst-c žebljev uporab
ljali predvsem samo italijanske nazive.9
Jugoslovanske dežele pa so iz Italije s trgovino dobivale zlasti
obrtne proizvode, vsakovrsno lavantinsko blago, razna živila, a tudi po
samezne surovine: npr, raznovrstne више iz italijanskih središč tek
stilne proizvodnje (Firenze, Ascoli Piceno itd.), izdelke ·umenne obrtni,
lončarske fine izdelke (vase pintc), začimbe.. dišave, r Hagooenosti, milo,
bombaž, riž, olje, Vilna, južno—sadje in drugo.lo
Tngov-inska izmenjava med deželami na obeh straneh Jadranskega
morja je šla v večji meri ·ро morju in le deloma tudi po kopnih poteh
prek slovenskega ozemlja, ki so vodile v Furlanijo. Toda tudi iz sloven
skih dežel je večji del trgovine proti Italiji šel iz primorskih mest Trža
“ Zelo cenjena je bila sol iz Paga, ki so je že v tistem času pridobivali po po

sebnem postopku.
’ ,,Schiauine" v Italiji zelo priljubljena zvrst raševine, tudi bele barve, ki
so jo uporabljali za najrazličnejše namene, kot npr. za ogrinjala, odeje, vojaška
oblačila oz. suknjo. Poznali so jo tudi pod psevdonimom ,,ilLirica" (vnam illiricam
seu vnam sclauinam). Prim. še A. B azz ar i n i, Vocabulario usuale tascabile della
lingua italiana, Venezia 1839, str. 609: sorta di vcstc lunga di paunu grosso propria
di Schiavi, pe…]egrini e remixi; coperta da letlo di panno della stessa qualita. V virih
sc omenja izradno pogosto.
‘ V Panu že v 15. stoletju poleg reških desk (tole Humane) tudi deske iz
Senja (tole segnaue, tole segnane segata) — ASFa, Codici Malatestiani 3 f 22, ok. l.
1435. V Pesaru npr. ASP, not. kuj. P. D. Atnbmsi 38128 f 150 sl.
’ Knjige reškega štiridesetninskegn urada v 1. 1527—1631, AS, F 1/73 in 74
' Prim. v Anconi: ACA, Dazi 1518, memb. 93. f 20': ,,canuuacci dc Lubiana".
° Jos, 20 n t a r, O našem žebljarstvu, LR II (1955), su". 85 sl.
“’ F. G e s t г i n, Trgovina o. c., str. 148 sl. in pod op. 2 in 3 našteto literaturo.
Gospodarske povezave jugoslovanskih dežel 157
škega zaliva, kjer je do konca 15. stoletja ime] vodilno vlogo Koper pod
beneško oblastjo, a v 16. stoletju prevzema njegovo mesto že Trst, in
seveda ·tudi Reke, .ki je zlasri v 15. stoletju v precejšnji meri privlaćevala
promet iz slovenskega zaledja, ter celo Senja.
V zvezi s ·to trgovino je treba poudariti zlasti naslednje. Vloga
Benetk v njej nikakor ni bila tolikšna, kakor se ·na snlošno misli, a tudi
glede uveljavljanja beneškega ipmnorskega monopola na Jadranu v tem
času sc vsaj deloma pretirava; življenje una Jadranskem morju je ·nam
reč v precejšnji meri teklo mimo njega, Vsdkaikor Benetkam v gospo
darski-h odnosih med jugoslovanslkimi deželami ·in l·ta~lij·o v tem ob
dobju vne gm prvenstvo v relaciji z ostalo Iutaxlijo, čeprav je seveda
njihova vloga bila zele pomembna. Prav tako pa je treba reči, da jugo
slovanske dcželc v trgovinskih odnosih med Balkanium in Italijo niso
imele vedno in v vsakem primeru podrejene vloge.
V toj trgovini so ·se Vlklju" ali trgovci z obeh strani Jadrana. Ion
ka'kor so italijanski trgovci pri ”li v maše kraje 'in prodirali zlasti od
konca srednjega vaka — prej so'v glavnem prihajali le do primorskih
most ·nc pa toliko v notranjost" — tudi globoko v zaledje, tako so slo
venski trgovci, «ne samo ·iz obalnih mest (v tej trgovini z Italijo moremo
skozi dolga stoletja slediti vsem mestom «od Tržaškega zaliva do Du
brovnika in Bara, temveč tudi iz mest v zaledju, trgovali po Italiji in so
imeli tam dovolj pomembno vlogo. Ta'ko je v prvi polovici 16. stoletja
samo iz Ljulbljanc stalno trgovalo v 'Pesar—u več kakor ducat »t'rigovcev.lz
Ptuj је bil v 15. in zlasti v 16. stoletju pomembno središče za trgovino
med Italijo in Ogrslko.” 'I'mgovina je zajela «hrvatske ozemlja vse do
Drave in jo je začasno omejil prodor Turkov v Podomavje der skrčenje
hrvatskih dežel na .;reliquiae reliquianrum". Zlasti Zagreb v tej trgovini
ni imel majhne vloge."
O vtem nc pričajo samo številne trgovinske pogodbe med posame
znimi mesti .na obeh straneh Jadranskega morja, marveč tudi vrsta
dmgih dejstev. Trgovci iz jugoslovanskih dežel so !se — podobno kakor
italijanoki v mestih pri nas – naseljavali v italijanskih mestih vzdolž
jadranske obale in v njenem neposrednem zaledju ter so postajali rtu
" Prim. za Slovenijo F. Ge st ri n, Prispevek h gospodarski zgodovini Ptuja

v prvi polovici 16. stoletja, CZN 5 (1969). str. 228 sl., zlasti str. 233 sl.
" Npr. v mestih v Markah se v vsem tem obdobju ob začetka 15. stoletja
dediči, Andrej Foreste. Peter Reicher. Franc Moscon in drugi.
“ F. Ges tri n, Ptui o. с., str. 228 sl.
" Npr. v mestih v Markah se v vsem tem obdobju od začetka 15. stoletja ja
dalje omenjajo številni Slovani, ki se označujejo po Zagrebu (de Zagrabia, de Xa
gabria itd.). Prim. F. Gestrin, Trgovsko prometni položaj Novoga mesta (od
naselitve do konca 16. stoletja), Novo mesto 1365—1965. Prispevki za zgodovmo
mesta. Maribor – Novo mesto 1969, str. 130 sl.
|58 Ferdo Gestrin
meščani ali vsaj prebivalci.'5 S—rečujemo jih od xlagunskih italijanskih

mest z Benetkami na čelu „pa vse do italijanskega juga, do Bara in Brin
disija, morda ·so bili tudi ·v mestih na Siciliji. Mesta,, trgovske družbe,
mešane ali samo slovanske, a tudi posamezni trgovci i-z jugoslovanskih
dežel so dobivali v italijanskih mestih razne trgovske privilegije“, sc
tam povezovali z domaći-ni v vseh tedaj znanih oblikah 'tmgovskcga po
slovanja, sklepali trajinejšc trgovsko pogodbe tudi s posameznimi vodil
nimi trgovci v italijanskih mestih in celo s knezi. Tako je vrsta ljubljan
skih trgovcev 1koinec 15. in v prvi polovici 16. stoletja sklepala večletne
trgovske pogodbe z največjimi trgovci iz Fama in zlasti iz Pesara; pri
tem je bila pomembna zlasti trgovina s kommt” Zadarski trgovec Jurij
Roxa pa je leta 1407. sklenil s Pandolfom III. Malatesta, knezom Fana,
Brescia in Bengama, ter njegovim bratom Karlom, ftedaj gospodom
Pesm-a, trgovsko družbo za uvoz soli iz Paga.” Družba, v 1lta—teri je imel
Roxa fluidi funkcijo glavnega medu—itka (ufficiale generale de la ditta
compagnia), je trajala vrsto let in je uvozila velike količine soli." Dru
žba se je po smrti Karla Malatesta zopet obnovila in so bili 'v «njej še
nekateri ·dmgi trgovci. Velik del trgovskega blaga, »ki je prihajalo iz se
danjih jugoslovanskih dežel, je imel v Italiji teritorialno zelo obsežno
tržišče. Navedem naj «samo en primer. Goveje kože, ki so prihajale zlasti
iz hrvatskih, ognskih in ludi slovenskih dežel, npr. v Pesaro in Fano v
precejšnji meri tudi s posredovanjem trgovcem iz Ljubljane in Ptuja,
so našle tržišče «ne samo v Markaih, marveč tudi v deželah Umbrija, Emi
lia-Romagna, Toscana in v mestih proti Rimu.20 Vzajemnost trgovskih
interes/ov in blagovne potrebe ·so bilo. tolikšne, da je še v 17. stoletju nek
'5 O tem dobimo veliko podatkov zlasti v serijah Catasti, v notarski]! knji
šah, rojstnih in poročnih knjigah, v seriji Porto in Fiere ìn drugje v ·— lahko
i rekli — vseh komunalnih in državnih arhivih. Npr. za Brindisi: (Catasto antico
di Ostuni dcl 1578, Catasto antico di Francavilla (1636); AArchBr, Battesimi
(1409—1553), Battesimi (1553—1596), Matrimoni (1591). Za Bari: ASB, not. kuj.
Francesco Antonii de Mea, štev. 3273. Za Fermo: ASF, Casetta 2—6; Consilia
(1522—23) f 38'. 101, 102. 112, 113'; Acta diversa (1430—1455). Za Recanati: ACR.
Ser. IX Fiere štev. 1136, 1140; Ser. X Porto štev. 1210, 1211, 1219. Za Loreto: ACR,
Ser. X Porto štev. 1219. Za Senegallijo: ACS, Catastus 1489, Catasto 1532. Catasto
1548; dalje ASFa, Codici Malatestiano 71, 108. Za Fano in Pesaro so številni podatki
zlasti v notarskih knjigah in katastrih.
'° Npr. Dubrovčani v Anconi, a tudi posamezni trgovci kot npr. Antun
Lantheri, meščan v Ljubljani — ACA, Dazzi 1518, membr. 94 Г 7', 8.
" O tem so ohranjeni podatki zlasti v nowi-skih knjigah; npr. za Pesem
ASP, B. Fattoni 20, not. knj. 1 do 39, A. P. Ambrosi 30, not. knj. 1 do 24. S. Peponì
22, not. knj. 1 do 6; za Fano n г. ASFa, P. А. Galassi not. knj. X (1476—78), ? avg.
10, sept. 17;isti,not. knj. B f 42 , 1462 maj 24; not. knj. G, vložek za leta 1516—1526.
“ ASFa, Codici Malatestiani 4, f 3' — 1407 jul. 6 (,,...compagnia dl sale
forestiero ...", ,, sale bono e mercantescho bianche vecchio da Page ...").
” Prav tam, Codici Malatestiani 21, 15 221 sl. pod naslovom: Como del sale
chompradp in Schiauonia.
” Med kraji, ki so v Pesaru nakupovali kože, ki so prihajale s posredova
njem ljubljanskih in ptu'skih ter drugih trgovcev, se omenjajo tudi Ancona. Urbi
2101)1)Масегаш, Tumba, ergola, Fabriano, Ccscna, Terni, Forli, Arezzo, Rimini,
“11 io.
akt izrecno poudarjal, kako je Rim (bolje: papeška država) življensko

zainteresiran na blogu in xbrgovini iz slovanskih dežel.Zl
S ·to trgovino prek Jadransikega morja je bilo ·tesno povezano po
morstvo, ki je bilo na obeh straneh zelo razvito in po svojih pravnih
nor-mah ter organizaciji ·ргосеј enotno. Pomonstvo je med gospodarski
mi panogami tistega časa, ·ki so dajale možnosti za udejstvovanje in po
vezavo prebivalcev na obeh straneh Јadranokega morja, imelo poleg t-r
govine najpomembnejšo vlogo. Podobno namreč kakor v tngovini so
bili tudi v rpomonskcm promenu prek morja udeleženi pomorci z obeh
obal in pri prevozu blaga v trgovini med obema obalama Jadrana so
imeli pon-norci iz sedanjih jugoslovanski—h dežel veliK delež. Odstotek
ladij iz vzhodne obale Jadrana je bil v italijanskih pristaniščih soraz
merno precej visok in številni slovanski patroni ladij so opravljali tudi
daljši čas zgolj kabotaž—no plovbo ob italijanski obal-i za potrebe itali
janskih lrgovcev?z Številni ·so bili tudi slovanski monnarji, ki so služili
na ladjah italijanskih lastnikov. Potreba italijanskega gospodarstva v
pomorstvu pa so se krilc iz vzhodnih, slovanskih obal Jadranskega
morja še na druge načine. V Italijo so šli npr. materiali za gradnjo
ladij, kot npr. deske, jambori, vesla, smola, platno, 'kože itd., a tudi
mnoge ladje italijanskih trgovcev in .patronov so 'bile kupljene na vhod
nih obalah Јadrana. dei gradbeni material (kamen ìn kamniti kvadri,
traumi, deske, cela debla, železne vezi in drugi železni proizvodi) za grad
njo ali popravilo pristanišč je prihajal v Italijo iz balkanske strane. Pri
sami gradnji ladij «in pristanišč pa so bili udeleženi tudi mojstri in de
lavci iz sedanjih jugoslovanskih dežel.:3
Gospodarska moč in bolj «razvita proizvodnja Italije, s tem pove
zana večja možnost zaslužka na eni in pomanjkanje delovne ·sile, ki se
је v tem času kazala mnogolkje v italijanskih mestih in na podeželju,
na drugi strani ter omenjene gospodarske povezave so poglavitni vzroki
za sorazmerno velik dotok ljudi iz balkanskih področij in zlasti iz se
danjih jugoslovanskih daće] v Italijo: Grkov, Albancev in Slovanov." Ne
ramo samo posamezniki ·so tja prišli tudi neprostovoljno, kot sužnji.
Seveda so vse ·te ljudi gnali z «doma v Ivtalijo tudi številni lokalni vzroki,
med katerimi prodor in gospodstvo Turkov na Balkanu nikakor ni bil
vedno najpomembnejši. Močnejši val migracij slovanskega življa v [ta
“ ACR, Ser. X Porto, štev. 1222—1647 sept. 1: .,Tencndosi auuiso che nella
Dalmazia si sia scopisto il mal contagioso con guerra si dice & V. S. che. fucci stare
con la douuta uìgolanza et usare le solite e necessarie che li gente con le persone
•: robe che da quale parti giungessero in cutesto porto •: 11 asicuro prosperita
di Roma."
” Podatke za to hranijo serije Porto v mestnih in državnih arhivih. Prim.
F. Gastrin, Prispevek k poznavanju našega pomorslwl v XVI. stoletju iz gra
diva italijanskih arhivov (Fano). VHARP 14 (1969), str. 163 sl.
” Npr. ASI-'a, Ser. VIII Fabbrica del Porto 1613—1626; prav tam not. lini.
P, A. Galassi A f 31' — 1458 maj 5. ASP, not. knj. S. Peponi 22. Р. A. Ambrosi 38,
B. Tauori, 41.
Z‘ Podatke o tem dobimo v velikih množinah v skoraj vseh serijah virov, ki
jih hranijo italijanski arhivi.
160 Ferdo Gestrin
lijo se začenja namreč že od konca 14. stoletja, ko turško prodiranje še

ni zajelo krajev, od koder so se Slovani v največji men zacasno ah za
stalno mmm-jeli onstran Jadranskega morja.‘ V ·prvem delu tega ob
dobja је ·kot vzroke za Ito migracijo označiti predvsem gospodarske mo
tive, ш se jim verjetno ·hkrrali priključijo [ponulacij-ski, a pozneje, oh
višikfu turških invazij na Balkan in Podonavje, se jim (priključwejo tudi
z njimi povezani vzroki (beg iz strahu, zaradi pustošenja, notranji—h m1
gracij na balkanskem prostoru itd.). _ _.
Vsekakor gre pri naseljavaju slovanskega prebivalstva v Italijo
razlikovati med naseljavaznjem v obalnih mestih in po «podeželju okoli
njih. Poleg trgovcev, kakor smo že omenili, •ki so v mestih postajali
meščani ali prebivalci, so se v obalna mesta — sicer tudi v bližnjo no
tranjost, vendar v manjši meri — od Tržaškega zaliva do Bara m Brm
disi'a naseljavali v sorazmerno zelo visokem številu raznovrstni obrtni
ki (krojači, čevljarji, ·kmnarji, kovači, zlatarji, ;peki, kuharji, osuknjarji,
barvarji, mizarji, izdelovalci ladij, gostilničarljižitd.), ljudje, »ki so pol
nili nižja in nesamostojna delovna mesta (s beniki, hlapci, sli itd.)
ter razne vojaške službe.16 Mnogi «izmed [njih so vsi v teh mestih pride
bili status meščana oziroma prebivalca, za Ikair je bil, sodeč po primerih
v Panu, uveden poseben postopek." Število Slovanov, ki so v obravna
vanem času živeli v italijanskih obalnih mestih, je doseglo ponekod celo
precej visok odstotek mes-mega prebivalstva. 'Pondkad «so živeli ne samo
v posameznih mestnih četrtih, marveč .po velikem delu mesta. Tako so
npr. v Fam: v drugi polovici 15. stoletja Slovani, sodeč že po sedanjem,
sorazmerno ski-emnem poznavanju gra—diva, tvorili vsaj do 10% vsega
prebivalstva im so bili v mestu poseljeni fpo številnih četrtih, čeprav so
prebivali tudi v četrti sv. Marka skupaj z izidi,?" Prenekateri Larned Slo
vanov si si tu — v italiji — ustvarili celo ·preoej velika premoženja,
vendar v vrh italijanske mestne družbe praviloma niso prod-rh.” Tako
ali drugače so se vžriv—ljali v novo sredino, v katero so prišli kot tujci,
se povezovali z italijanskim prebivalstvom, postajali priče pri raznih
njihovih pravnih aktih, rprodaj ah, nakupih, trgovskih pogodbah, porokah,
" Dežele, ki jih zašil-ne ta migracija so omejene praviloma na ozemlje za

hodno od črte Drina — ojana. Le redki so doolej znani primeri, da je doseljenec
v italijanskih virih označen po deželi whodno od nje. Tako npr. Johannes Nicolai
de Sei-via habilator Fani ·– ASFa, nol. knj. P. A, Galassi C f 368’ sl. 1467 jan. 3.
” Gestrin, Slavi negli organi amminislrarivi dei Malatesta a Fano
nella prima metà del secole XV, Studia Picena 36 ←( 1968), str. 1 sl.; isti, Jugoslo
vanimi/l sšužbi pri Malalestow'h organih, v Fama {1434 do 1451), ZC ]9–20 1965/6).
str. s.
" ASFa, AAC Il, I: Liber omnium nouorum ciuium, zajema čas l440—l532.
“ V Panu srečujemo v drugi polovici 15. stoletja Slovane v skoraj vseh
mestnih četrtih. (ki so se označevale po cerkvah) izjema je bila le osredn'a
mestna četrt okoli katedrale (contrada vescovado). Tudi Zidje so do leta 14 2
pre!;lilvagav raznih mestnih četrtih šele po letu 1492 so morali prebivati v četrti
sv. ar .
” Podatke za to dobimo zlasti v mestnih katastrih in notarskih knjigah.
Edina družina slovanskega «izvora, ki je prodrla v mestni vrh, je bila morda dru
žina Hondodei v Pesaru.
knstih, oporotkah ind., se medsebojno pročali in tudi stapljali z doma

čim življem. Na drugi strani pa so si Slovani, čim se je njihovo število
v mestu nekoliko povečalo, ustvarja—li tudi svoje oblike družabnega
življenja in svoje kulturne institucije in jih ohmnjali, dokler је bil
dotok novoga slovanskega življa v meste še živ, oziroma dokler ni pro
ces vključevanja in stapljanja z domačim prebivalstvom toliko napre
doval, da so postajale talke oblike nepotrebne \in zato odveč. Tako so,
kolikor pač poznamo gradi—vo, nastaja—le razne slovanske »bra'tovščime in
kongregacije, šole, ustanavljali so kapele in se zbirali »pri izbramom
oltarju tamkajšnjih cerkva. Pomembno vlogo so imeli pri tem, se zdi,
posamezni samostani, v katerih so bili tudi samostalnci iz sedanjih jugo
slovanskih dežel.?"
Za sedaj pozna-mo v tem obdobju slovanske bratovščine (frater
nitas Sclauoruvm, Eratemitas seu congregatio Sclavorum) samo v Panu,
Pesaru in Recanaliju. V Famu je оће/појма že v drugi polovici 15. sto
lctja, v ostalih dveh mestih pa ju zasledimo šele ·v naslednjem stoletju,
če prav sta vsekakor 'bili starejši. Vse ·so si, večinoma verjetno z darili
in zapuščinnmi svojih članov, pridobile «tudi precejšnje nepremično pre
moženje." Šole Slovanov (scola Selan—ovum) ipa srečamo v istem ob
dobju kot bratovščine v Panu in Pesaro. Sodeč po primeru v Pesaru, so
te šole vodili posebni rektorji, pomagali ipa so jim prorektoriji:12 Že to
kaže, da su «morale biti to sorazmerno večje šole, Ikar bi bilo tudi v 'so
glasju :s številom slovanskih prebivalcev v obeh ·teh ·dveh mestih. Tudi
šole so si na eum]; način kakor bratovščine opriddbivale svoje premoženje.
Mnogo Slovanov je v istem obdobju polnilo trudi italijansko pode
želje vzdolž jadram-ske obale, zlasti pa so se naseljavali «tam, škjer se je
še do tega časa obdržal proces krčenja in kolonizacije, kjer so začeli
meliorirati zemljišča, oziroma Lam, kjer je število prebivalstva iz raz.
ličnih vzrokov upadlo in so v opustelih krajih nastale večje možnosti za
naselitev. Tako so v tem obdobju, med drugimi področji, dobile soraz
merno veliko slovanskega življa tudi Marke, čeprav v njih nikjer ni
prišlo do sklenjene poselitve Slovanov. So ipa lbila področja in naselja,
"" O tem npr. govore podatki v Vanu, kjer se v dominikanskem, frančiškanskem

in avguštinskem samostanu precej pogosto omenjajo Slovani kot samostanski bra
tje; postajali so tudi gvardijani in priorji. Prim. ASFa. not. knj. P. A. Galassi V f
187 — 1482 jan. 25, f 217’ — 1482 cot. 7, [ 220 sl., [ 385' — 1487 jan. 14.
“ Za Fano: Fraternitas seu congregatio Selauomm, ki je imela hišo in sedež
v četrti sv. Andre'a, npr. ASFa, not. kuj. P. A. Galassi X, 1 263' sl. — 1476 avg. 31,
f401 sl. — 1476 0 t. 30. Za Pesaro: Fraternitas Sancti Hieronymi degli Schiuoni se
omenja v četrti sv. Nikolaja že pred letom 1505 — ACP, Catasto S. Nicolai štev.
158, f 186; capella Sclauorum (in capella deli Schinuoni posita in ecclesia cathe
drali ciuitatis Pisauri) npr. ASP, not. knj. M. G. Lepri 11 f 100 — 1488 jul 20; not.
knj. S. Peponi 1 f 40 sl. — 1515 jul. 22. Za bratovščino v Recanati: Fraternità di
ffštzizšulcinišz— ACR, Ser. IX Fiera štev. 1150 [ 26' — 1581 febr. 15, prav tam štev.
” Scola Sclauorum v Fanu je bila ob bratovščini v četrti sv. Andreja —

ASFa, not. knj. P. A. Galassi X f 263' in 401 sl. Šola Slovanov se v Pesaru omenja
že leta 1490 (zato moremo seveda tudi bratovščino postaviti nazaj v 15. stoletje),
ko se omenja njen prior Georgius Filacampa ·(prior suole Sclauorum) — ASP, not.
knj. M. G. Lepri 22, f 150' sl. — 1490 dec. 12.
162 Ferdo Gestrin
v katerih število došlih Slovanov nikakor ·ni bilo majhno, tako npr. „па
področju Lorem, Senegallije (Scan no), Бапа, Pesara (Novila'ra,
Trebiantico). MnOgi «na podežel' . - jeni Slovani so postajali pravi
lastniki zemlje, na kateri so pre iva ч. Če že niso bile to vedno kmetije,
ki bi zadošča—le za življenje, so bile vsaj posamezne njive, vinogradi,
zemljišča z olivami im sadnim drevjem, travniki in drugo. Številni so
stopali v kolonartske odnose za krajše ali daljšo dobo let pod pogoji,
kakor so bili običajni v tamkajšnjih mestih in zapisani v statuti-h. V
Lake odnose oo ·stopali tudi sorazmenno vprecej številni Slovani, prebi
valci \! mestih, ki ·so običajno za eno do «pet let jemali v obdelavo posa
mezne večje ali manjše komplekse njiv, vinogradov z olivami in dru
gim drevjem pa tudi travnike. Vzroke za ta pojav je verjetno iskati v
želji, da si zboljšajo svoj gnomlni položaj. Mnogi Slovani na podeželju
so si ustvarjali ali pa zboljševali svoje eksistenco tako, ·da so šli v tako
imenovano ,,socido", to je, da so v glavnem ma spolovino prirastka је
mali za eno ali več let v rejo razne domače živali. Drugi so se zopet za
posljcvali kot poljski delavci, dininavrji, pastirji in drugo. Ni pa manjka
lo tako v mestih kot tudi na podeželju raznih beračev slovanskega rodu,
družbenih 'izvrškov in prostiturk, ki so delali druščino svojim vrstni
kom italijanskega porekla."
Vsi ti Slovani — z izjemo še danes živečih v vaseh na polotoku
Monte Gargano – so se od 17. Stoletja dalje, Iko se je dotok zlasti na
podeželje začel zmanjševati, čeprav ni prenehal vse do začetka 19. sto
letja, sorazmerno hitro staplja'ti z italijanskim življcm in so izginjali,
oziroma so se, predvsem iz mest, ko so prenehali zanje ugodni ekonom
ski pogoji — kar velja predvsem za trgovec in obrtnike — zopet izselili
iz Italije.
V zvezi z zgoraj nakazano problematiko se javlja cela vrsta vpra
šanj, na katera bo treba odgovori—ti, in prdblemov, ki jih bo treba ire
šivti. Predvsem pa se tu «postavljajo vprašanja kolikšna je bila konkretna
vloga sedanjih jugoslovanskih dežel in njihov kvantitativni delež V teh
gospodarskih povezavah 7. Italijo, in obratno italijanskih dežel na oze
mlju naših pokrajin; dalje kakšne so bile posledice teh povezav in kako
je to vplivalo na celotno gospodarstvo na eni in na drugi strani, \! ko
likšni meri in kam je odteka] trgovski kapital in kakšne so bile posledi
ce tega «razvoja, kako 'c vse to vplivalo «na «kulturo in celotno življenje
sploh in še marsikaj drugega. V veliki meri še ne iskorišćeni viri v jiu
goslovanskih arhivih in še posebej izredno bogati fondi italijanskih dr
žavnih in mestnih arhivov hranijo za to problema-tko in ·ta vprašanja
ogromno gradiva in čuvajo skrivnosti, 'ki naj bi jih zgodovinarji od
krili. Delo v tej smeri bi bilo nadaljevanje tega. kar je začenjal prof. Ta
dić, ki je neprestano opozarjal na povezave dežel na obeh straneh Ја
dranskega morja.
Ferdo GESTRIN
“ Podatkov о celotni tej problematiki imam toliko, da jih tu ne gre navajati;

ni skorej serije virov v obravnavanem obdobju, ki ne bi hranila več ali manj šte
vilnih podatkov o Slovanih v Italiji.
Gospodarskc povezavc jugoslovenskih dcžel 163
R i а s s u п t о
LE RELAZIONI ECONOMICHE TRA LE DUE COSTE ADRIATICHE

Nel riodu trattato — ma anche prima e dopo — le province lungo le due
coste dell' driatìco erano strettamente legate dal punto di vista economica. Passi
amo dire che un più largo entroterra dell'Adriatico era in certo senso uniforme,
un campo economico complementare.
4 L'autore descriveva le [orme principali del collegamento economico di quarte
province lungo le coste adriatiche: gli csambì commerciali, la navigazione, che era
molto sviluppata sulle due coste, e la migrazione reciproca sul due territorie. Соте
risultato di tutti questi collegamenti erano ricche anche le influenze culturali.
ОБРОК И ПРИСЕЛИЦА
СТАНОВНИШТВО српске средњовековне државе било је оптереће

но бројним и разноврсним обавезама, међу које се убрајају оброк
и приселица (оброкњ, присљмица). У историјској науци одавно се
учврстило мишљење, које је остало на снази све до данас, да се под
приселицом подразумева таква обавеза по којој је зависно станов
ништво било дужно да припрема смештај и даје храну — владару,
његовим дворанима, властели, страним и домаћим посланицима
када путују кроз неки крај.“ За усвајање оваквог мишљења одлучу
јуће је било тумачење Ђ. Даничића према којем средњовековни тер
мин приселица значи што и латински израз: hospitium domino pra
ebendum“. С. Новаковић је прихватио Даничићево објашњење, али
га је у знатној мери проширио и допунио, налазећи привидну по
тврду за своје закључке у неким одредбама Душановог законика.“
Резултати до којих су дошли Даничић и Новаковић нису подвргну
ти озбиљнијој сумњи, нити критици. Научници који су проучавали
друштвене односе у средњовековној Србији после Новаковића саоп
штавали су своја мишљења о приселици која се у појединостима
увек не подударају са Новаковићевим закључцима, али у основним
и полазним ставовима нема никаквог размимоилажења. Приселица
је увек била некакво право на „стан и храну“ које некоме припада.
Од новијих истраживања највећу пажњу привлаче резултати до ко
јих је дошао И. Божић. Он је запазио да је обавеза приселице пове
зана са постојањем још неких обавеза познатих под називима: оброк,
понос и провод, а затим, што је од посебног значаја, да су приселица
* С. нова ковић, Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354,

ISeoгрaд, 1898, 222, 226, 231, 239, 240 (даље: С. Но в ако ви ћ, Законик Стефана
дуиана); К. Јирече к, Историја Срба, Београд, 1952, том 1, 295, том 11, 208, 432;
T. Та рано вски, Историја српског права Немањичкој држави, 1, Бео
град, 1931, 86, 103, 204; А. Соловјев — В. Мошин, Грчке повеље, српских
владара, Београд, 1936, 446; историја народа Југославије, I, Београд, 1953, 389;
и. Божић, доходак царски, Београд, 1956, 9, 13; H. Радојчић, Законик
цара стефана душана 1349. и 1354, Београд, 1960, 105, 106 (даље: Н. Радојчић,
Законик цара Стефана Душана).
„Р.
2 Даничић, Рјечник из књижевних старина српских II, Београд,
1863, 437. -
166 Милош Благојевић
и оброк по садржају веома сличне обавезе.“ Имајући у виду резул

тате до којих је дошао Божић, само по себи нам се намеће питање
— у чему је онда разлика између приселице и оброка. Одговор се
INIОЖе ти само тако ако се посебно и детаљно размотри садржај
једне и друге обавезе. --
Оброк је по Ђ. Даничићу значио исто што и латинске речи: sti

pendium или viaticum.“ Т. Тарановски је у оброку видео, пре свега,
неку врсту плате коју је давало локално становништво за издржа
вање локалних органа власти“, док И. Божић сматра да истој сврси
служе дажбине које се у изворним подацима називају „жупске при
плате“.“ Он даље упозорава да је „оброк“ у исправама на које се по
зива Тарановски значио један ручак или једну вечеру. Колико је
било тешко раздвојити оброк од приселице по садржају, најбоље
показују чињенице које наводи К. Јиречек. За термин „приселица“
Јиречек објашњава да значи – „пратити, отправљати и хранити зва
ничне путнике”, а затим све то употпуњује објашњењем да се присе
лица давала — „краљу, његовим дворанима, псарима и соколарима,
земаљским чиновницима, страним и домаћим посланицима на про
лазу”.“ Основну разлику између приселице и оброка Јиречек види у
томе што је оброк, „по свој прилики, био намет за плаћање жупских
чиновника“, а касније је ова обавеза била позната „као приплата или
намљтвкљ града или жупе“. Проширујући своје објашњење, он с пра
вом истиче да се на властелинству манастира Св. Ђорђа Скоропо
стижног код Скопља – „оброком (се) зове давање животних намир
ница посланицима у пролазу и чиновницима сваке врсте, као и кра
љевим коњушарима, соколарима и псарима“, док се у Дубровнику
оброком назива – „исхрана коју прад даје страним посланицима,
владаоцима или другим гостима“.“ С обзиром на чињенице на које
* С. Новаковић, коментаришући садржај појединих чланова Душано
вог законика, у неколико махова објапњава шта је приселица износећи нове
појединости (в. нап. 1). Најпотпуније објашњење за овај средњовековни тер
мин даје у свом коментару уз 125. чл. када каже: „Приселица је право на стан
и храну коју су имали властела, државни чиновници и службеници или страни
посланици када куда путују. За средњега века она је била у обичају и прак
тици у целој Европи, и тамо се у понеким државама знало пта коме реду чи
новника и господе припада када где лођу. Законодавство Аушаново у свему је
бринуло да се приселица ограничи и сведе на мање. Овим чланом (чл. 125.) су,
на прилику, градови са свим опроштени од приселице и од дужности давања
хране и станова ма коме (С. Новаковић, Законик Стефана Аушана, 222),
"И. Божић, Доходак царски, 9, 13.
* Б. Да ничић, Рјечник из књижевних старина српских, II, 191; Иста
значења, поред многих других, саопштава и Рјечник хрватскога или српскога
језика, изд. Југославенска академија знаности и умјетности, том VIII, 467, 468;
V. ма 2u rani ć, Prinosi za hrvatski pravno-povjesni rječnik, Загреб, 1908–1922,
786. Оброк је порез, dacia, tributum: Z. H. erkov, Grada za financijsko-pravni
фија
rječnik epohe. Hrvatske, Загреб, 1956, 189.
“ T. Тарано вски, Историја српског права у Немањићкој држави 1, 203.
* И. Божић, Доходак царски, 9.
* К. Јиречек, историја Срба, II, 208.
* Исто, 211.
Оброк и приселица 167
упозорава Јиречек, ако се изузме плаћање жупских чиновника, онда

iизмеђу приселице и оброка нема битних разлика у садржају. И под
приселицом и под оброком подразумева се давање животних намир
ница – краљу, краљевим коњушарима, соколарима, псарима, затим
посланициМа у пролазу, као и земаљским чилiовницима. Сада се с
правом може поставити питање — откуда, онда, два различита на
зива заједну те исту врсту дажбину?
Одговор постаје још сложенији ако се има у виду чињеница да
постоје посебни називи за оне обавезе под којима се подразумевало
пружање смештаја и давање хране посланицима, затим краљевим
соколарима, псарима и коњушарима. Посебни називи забележени су
у многим манастирским новељама, најчешће приликом ослобађања
манастирских поседа од разноврсних работа и дажбина, тако да су
данастирска властелинства, поред осталог, била ослобођена и од
поклисара или апоклисијара, од соколара или геракара, од псара
или паса, од коњуха или коња и од позоба. Наведене обавезе добро
су познате у историјској науци.“ За разлику од дажбина под који
ма се подразумевало пружање смештаја и давање хране одређеној
категорији људи, као и животињама о којима се ови људи брину, под
позобом се подразумевало давање хране једино владаревим коњима.“
Одмах треба истаћи да се ова врста дажбина веома често наводи и
записује у повељама напоредо уз обавезу приселице“, а много ређе
уз обавезу која се зове оброк.“ Постојање велике сличности у садр
жају приселице и оброка, као и постојање посебних обавеза под ко
јима се подразумевало пружање смештаја и давање хране послани
цима, затим владаревим соколарима, псарима и коњушарима, захте
ва свестраније разматрање оних података који потпуније објашња
пају шта је оброк а шта приселица. Такав се поступак намеће и због
тога што по К. Јиречеку и И. Божићу као да нема суштинских ра
злика између приселице и оброка.
* Систематски преглед бројних и разноврсних работа и дажбина које су
теретиле зависно становништво средњовековне Србије дао је И. Божић, а међу
њима је поменуо и оне дажбине под којима се подразумевало давање хране и
пружање смештаја само посланицима, или краљевим коњушарима, псарима и
соколарима.Уп.: И. Божић, Доходак царски, 6–18.
* С. Но в ако ви ћ, Законик Сreфана дугимана, 261; К. Јиречек, Исто
рија Срба, 11,209.
* С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века,
Београд, 1912 (даље: С. Новаковић, Законски споменици), 310, 401, 407, 411,
420, 424, 436, 456, 470, 473, 486, 515, 516, 520, 609, 614, 617, 661, 671, 680, 704, 720, 759,
767. На свим овим местима помиње се приселица, а поред ње једна, две или три
дажбине под којима се подразумевало давање хране посланицима, коњушари
ма и коњима, псарима и псима или соколарима.
* Оброк се знатно ређе помиње у повељама од приселице, па зато постоје
и мање могућности да се уз оброк помене и нека дажбина под којом се под
разумевало давање хране само посланицима, краљевим коњушарима и коњи
уа, псарима или псима, као и соколарима. Уп: С. Новаковић, Законски спо
меници, 388, 392, 520, 577, 609. Ипак се могу наћи примери да се у неким пове
Аама уз оброк помиње једна од наведених дажбина (С. Новаковић, Закон
ски споменици: 520, 590, 609, 627–628), или пак да се у једној те истој повељи
помиње и оброк и приселица (С. Новаковић, Законски споменици, 520, 609).
Најстарији помен оброка, као посебне обавезе, сачуван је у по

вељи коју је издао краљ Стефан Владислав (1234—1243) манастиру
св. Богородице Бистричке. Обавештења из ове повеље односе се не
само на годину издања повеље већ свакако на почетак XIII века, јер
је краљ Владислав обновио садржај оних манастирских исправа које
су издали још Стефан Немања и Стефан Првовенчани.“ У једној од
редби поменуте повеље предвиђено је за манастирске метохије —
„да не вококо воиске, ни кон, ни пњсњ да не приходи развћ сct,Ae
ниа кралевњства ми”.“ На основу ове одредбе манастирски поседи
(метохије) били су ослобођени дужности војевања, а такође били су
ослобођени и од примања краљевих паса и коња, као и од оних људи
који су водили бригу о краљевим псима и коњима. Право одседања
и боравка у манастиру и његовим метохијама задржао је краљ само
за себе и своју пратњу. Свака краљева посета манастиру представ
љала је за манастирско газдинство велике издатке јер је требало
обезбедити храну и смештај не само за краља већ и за целу његову
пратњу која свакако није малобројна, као и за коње на којима је
краљева пратња дојахала. Краљ се побринуо да манастирско газдин
ство поштеди од издатака ове врсте, што се види из једне одредбе
у поменутој повељи која се односи на сокалнике, а чији текст гласи:
„књги приходи краал, или властелин, или гост, да приплака о у
оброк, како и мћpoпњхњ. И пошљ да приплака, развњ изводњ на попћ
да се не оузима".“ Из наведене одредбе произлази да су приликом
краљевог доласка у манастир морали да „приплаћају“ у оброк ме
ропси, сокалници и попови, односно да је требало овим оброком да
буду подмирени сви расходи који су били потребни за издржавање
краља и његове пратње. Према томе, краљева посета није ни најма
ње теретила манастирско газдинство, већ једино зависно становни
штво које је живело на манастирском властелинству. Занимљиво је
приметити да су право на оброк, поред краља, уживали још власте
ла и манастирски „гости“.“ Право одседања, односно право краћег
или дужег боравка у манастиру не треба изједначавати са правом
на оброк. У повељи је јасно истакнута разлика између „cсtДенина“ и
„оброка“. Таква се разлика истиче и у једној повељи коју је издала
кнегиња Милица манастиру св. Пантелејмона на Св. Гори, где се
каже за манастирске поседе: „да имњ нвств, ниеднога оброка, ни
* љ. Стојановић, Краљ Владислав потврђује Богородици Бистричкој

села ито јој је приложио Немања, а краљ Урош 111 прилаже јој цркву Кичав
ску, Споменик Српске академије наука III, Београд, 1890, 6; С. Новаковић,
Законски споменици, 589.
* С. Новаковић, Законски споменици, 590.
* Исто, 590.
* Ко се у средњем веку називао гост уп.: Б. Ааничић, Рјечник из књи
жевних старина српских, I, 227, 228.
с"сада“.“ Под оброком се пре свега мисли на храну која је потребна

њудима или животињама, док се за само одседање и бављење упо
требљавају посебни термини као што су „оседeнив“ и „с садњ”.
О самом начину разрезивања оброка занимљива обавештења
пружа једна повеља коју је издао краљ Драгутин манастиру Хилан
дару. По обичају, краљ је ослободио манастирске поседе од свих ра
бота „малих и великих”, а посебно је наредио — „и оброка да не дако
жкопомњ”.“ Према овој одредби обавеза давања оброка терети све
становништво које је живело по жупама, односно по земљораднич
ким насељима. Ослобађање манастирских поседа од ове дажбине са
свим је разумљиво и оправдано ако се има у виду чињеница да је
зависно становништво на манастирским поседима плаћало оброк у
оквиру самог властелинства. Не би било правично да једни те исти
људи „приплаћују“ у оброк и у оквиру жупе и у оквиру властелин
ства. На основу овога може се закључити да се оброк разрезивао на
све становништво које је живело у жупи, односно по земљораднич
ким насељима, али ако су поједина насеља у некој жупи укључена
у неко манастирско властелинство, онда је зависно становништво из
таквих насеља плаћало оброк у оквиру властелинства а не у окви
ружупе.
Из повеље коју је издао краљ Милутин манастиру св. Стефана
у Бањској може се тачно сазнати које се животне намирнице морају
кобезбедити за краљев долазак у манастир, и како је терет дажбине
распоређен. О томе се у повељи каже следеће: „Књли крал, доходии
оу монастирњ, или оу метохио, что моу кв. х"rbнине, а књди архи
непископљ, да дане црнквњи хлеб, и зобљ и свно, а лкодине месо".“ Ова
одредба јасно каже да је манастирско газдинство, приликом посете
краља или архиепископа, дужно да даје потребне количине хлеба,
зоби и сена, док су зависни људи који живе на манастирском власте
линству морали да дају потребне количине меса. Давање хлеба и
меса, приликом краљевог и архиепископовог доласка у манастир, не
може бити ништа друго него извршавање обавезе оброка која се по
миње у повељи мапастира св. Богородице Бистричке, а исто се може
рећи и за давање зоби и сена. Свакако да су хлеб и месо служили
као основна храна краљу, архиепископу и њиховим пратњама, док
је за прехрану коња на којима је краљева и архиепископова пратња
* С. Новаковић, Законски епоменици, 520. Реч „сљсљсти“ има по дани.

чићу исто значење као и латинска реч descendere, што потврљују следећи при.
мери: отњ кона свећмљ, са кона саседљ (Ђ. Даничић, Рјечник из књижевних
старина српских, III, 256). Наведено тумачење је свакако тачно када је реч о
основном значењу глагола свcћсти, али се под именицама с садњ, и соколениe
није подразумевало само силажење с коња, већ и одседање, односно краћи или
дужи боравак у неком месту. Изгледа да се у сличном значењу употребљавала
и реч сbдица (С. Новаковић, Законски споменици, 427: „недна свдица цар
ства ми").
*C. Новаковић,Законски споменици, 388.
- А, Ковачевић, Светостефанска хрисовуља, Споменик САН IV, Бeo
град, 1890, 7; С. Новаковић, Законски споменици, 627.
допутовала требало спремити знатне количине зоби и сена. Према

томе, под оброком се подразумевају животне намирнице које служе
за исхрану људи, као и храна која се давала коњима, а вероватно и
другим животињама о којима су се бринули краљеви соколари и
псари. Обавеза давања хране само коњима помиње се у многим пове
љама под називом позоб.
На овом месту треба свакако приметити да је терет оброка,
узет као целина, био распоређен тако да један део сноси манастир
ско газдинство а други део зависно становништво које је живело на
манастирском властелинству. Манастирско газдинство морало је да
даје хлеб, зоб и сcно а зависно становништво месо. У изузетним
околностима и становништво потчињено манастиру давало је сено“
У истој повељи ни једном се речју не говори о обавези давања обро
ка властели и постима. Није искључено да је право на оброк ускра
ћено и једнима и другима, али се то на основу података из Светосте
фанске хрисовуље не може и доказати.
Потпунија обавештења о томе ко је уопште имао право на
оброк пружају неки подаци из повеље коју је издао краљ Милутин
манастиру св. Ђорђа Скоропостижног код Скопља. У једној одред
би ове повеље каже се следеће: „Оброка не дати апоклисипароу, ни
севастоу, ни прах тороу, ни кнезоу, ни кастрофилакоу, ни аподоха
тороу, ни гњеракароу, ни конкохоу, ни п'capoy, ни комемоу квđралнии
кралев ства ми отњ великих, и до малихв власти”.“ Из наведеног ци
тата сазнајемо да ово манастирско властелинство, захваљујући ши
роким имунитетским правима, није морало да даје оброк посланици
ма, нити да их прима на своје поседе. У повељи је чак предвиђена и
казна у износу од 100 перпера за свакога ко би довео посланике на
манастирске поседе“. Према наведеном цитатру, оброк се, даље,
ускраћује сваком кефалији у краљевству „од великих и до малих
власти“, тј. свим представницима државног административно-управ
ног апарата у које се свакако убрајају: севаст, прахтор, кнез, кастро
филак и аподохатор.“ Ускраћивање оброка свима „од великих и до
* Споменик САН IV, 6; С. Н. оваковић, Законски споменици, 625.

* Исто, 619.
з Р. Грујић, Властелинство Светога Ђорђа код Скопља од XI-XV века,
Гласник Скопског научног друштва II — 1, Скопље, 1925, 65. На овом месту
Грујић помиње властеоске и Аржавне чиновнике, убрајајући у њих севаста,
практора итд., али тешко је поверовати да су „чиновници” неког властелин
ства имали право да обављају било какав посао изван властелинстава својих
rсподара, а још је теже претпоставити да су уживали право на оброк изван
поседа својих господара. Т. Тарановски је свакако више у праву од Грујића
када помиње локалне представнике власти, убрајајући у њих кефалију, пра
ктора, севаста, кастрофилакса и друге (Т. Та рано вски, Историја српског
права у Немањинкој Čpбији 1, 202). На челу локалне управе стоји кефалија
који је непосредно потчињен владару; због тога се и на локалне представшике
власти може гледати као на представнике државне управе и администрације.
овом приликом не сме се испустити из вида чињеница да је реч о поседима
Канастира св. Ђорђа који делимично леже у граду Скопљу а делимично у ужој
малих власти” постаје и разумљиво и оправдано ако се има у виду

да ниједан „владалац” краљевства није смео да залази у манастир
ске метохе, нити да убире било какав доходак, односно да обавља
било који посао у оквиру својих службених овлашћења.“ Пошто је
представницима државне власти било ускраћено право да обављају
службене послове на манастирском властелинству, онда им свакако
није могло припадати ни право на оброк. Разумљиво је да су пред
ставници државне власти обављали своје службене послове негде
изван манастирских поседа, било у жупи било у граду, па треба
очекивати да им је у тим местима припадало и право на оброк. Под
овим оброком не може се подразумевати нека врста сталне плате
коју примају локални представници власти од становништва, као
што то тврди Т. Тарановски, већ у оброку треба видети привремено
пружање смештаја и давање хране док представници власти обав
љају своје службене послове у неком крају или селу. Ускраћивање
оброка посланицима и представницима власти није мимоишло ни
краљеве коњушаре, соколаре и псаре. Но ова појава не представља
никакву новост јер је краљевим коњушарима и псарима ускраћено
право доласка на манастирске поседе и према одредбама повеље коју
је издао краљ Владислав манастиру св. Богородице Бистричке. Ис
Црпљујући обавештења која пружа повеља манастира св. Ђорђа код
Скопља, коју је издао краљ Милутин, истичемо да се у њој помињу
и називи за обавезе под којима се подразумевало давање хране и пру
жање смештаја само Коњушарима, псарима, соколарима, као и жи
вотињама о којима се они брину, а помиње се такође и позоб под
којим се подразумева давање хране само коњима.“
Занимљива обавештења о томе ко је све имао право на оброк
и шта се под овом дажбином подразумевало — пружа Душанов за
коник. Један члан законика наређује да је свако село дужно лепо
да дочека посланика који је на пролазу и да га добро погости, или,
како законик каже, „да моу кестњ вњсега доволњно нв, да обедоув или
вђЧера, а да трђде напрђде оу ина села”.” Према овој одредби гош
ћење посланика у неком селу сводило се само на један ручак, или
на једну вечеру, а после тога посланик је морао да продужи до сле
дећег села где је уживао иста права, Давање једног ручка, или једне
и широј градској околини. Исто тако не сме се занемарити: чињеница да су

Срби освојили Скопље и цео скопски крај тек у доба краља Милутина и да су
тамо затекли организацију локалне управе по византијском узору. Ова је упра
ва, као што показују подаци из повеље манастира св. Ђорђа, обављала све по
слове 1300. године на исти или сличан начин као што је то чинила док су Ско
пље и његова околина припадали Византији.
8. Р. Грујић, Властелинство Светога Ђорђа код Скопља, 63–65. Т. Тара
новски каже да је манастирско властелинство „самовластно и самосудно”,
затим да је изузето испод опште управе и судства и да сачињава самосталну
административну јединицу (Т. Та ра новски, Историја српског права у Не
дањићкој Србији I,207 и сл.).
* С. Новако вић, Законски споменици, 609, 614, 620.
* Н. Радојчић, Законик цара Стефана Душана, чл. 133.
вечере, није ништа друго него оброк који се посланицима ускраћује

на властелинству манастира св. Ђорђа код Скопља, а и на многим
другим манастирским властелинствима. Душанов законик не укида
посланицима право на оброк, али га у великој мери ограничава. Да
вање само једног ручка, или само једне вечере, помиње се и у пове
љи. Хтетовског манастира, коју је издао Душан још као краљ. На
једном месту ове повеље стоји следеће: „псароу или вечера, или
обњдњ, књди га врвие прижене”.“ Краљевим псарима је забрањен до
лазак на поседе многих манастира, али је у наведеном случају учи
њен изузетак утолико што се псарима који дођу на поседе Хтетов
ског манастира даје само један ручак, или једна вечера, и ништа
више. Даље су они као и посланици имали да продуже пут.
Ограничење права на оброк, па чак и укидање, предвиђа 189. чл.
Душановог законика за цареве коњушаре, соколаре, псаре и свиња
ре“, док 110. члан Законика забрањује судијама да силом узимају
оброк од становништва када путују кроз своје „области“.“ На осно
ву података које пружа Душанов законик може се са сигурношћу
закључити да је у Душаново доба право на оброк — које је припа
дало посланицима, вероватно и судијама, затим краљевим коњуша
рима, соколарима и псарима — сведено на најмању меру, или је
потпуно ускраћено. Многа манастирска властелинства која су до
била повеље пре Душана, у његово доба, као и после његове смрти,
обично су била ослобођена од обавезе давања хране посланицима,
владаревим коњушарима, псарима и соколарима, а вероватно и свим
представницима државног административно-управног апарата „од
великих и до малих власти“. Једини изузетак од ограничења пред
ставља свакако владар са својом пратњом, а вероватно и архиепи
скоп, односно патријарх. Ниједна манастирска повеља не помиње
да је право краљевог или царевог доласка на манастирске поседе
било чим ограничено. Тако нешто није било ни могуће. Слично се
може рећи и за посету архиепископа, а касније патријарха.
Из свега што је речено видљива је тенденција сужавања и огра
ничења права на оброк, изузимајући владара, али, с друге стране,
запажа се да се једна повремена и неодмерена обавеза, која се по
* Само у Бистричком и Раковачком рукопису Душановог законика сачу
ван је текст 189. члана. По Бистричком рукопису овај члан гласи: „Коуде гре
доу кони и пси и станове царевљ, што им се шише оу книзе цареве да им се
този да а ино ништа”, а по Раковачком: „И Фаремљ и соколаром и свинаром
коуде идоу да имњ се ништа не дае” (Н. Радојчић, Законик цара Стефана
Аутиана, 81; С. Новаковић, Законик Стефана Ауиана, 144). Између једног
и другог преписа постоји очигледна разлика у садржају 189. члана. Према Би
стричком рукопису даваће се коњима, псима и становима царевим само оно
што стоји записано у „књизи царевој", док се по Раковачком рукопису неће
ништа давати псарима, соколарима и свињарима када пролазе кроз неки крај.
Реч је свакако о оброку који се потпуно укида, или пак изузетно допушта, али
само уз „књигу царсву”.
* Н. Радојчић, Законик цара Стефана Душана, 64. Судије су по истом
члану имали право да приме поклон, ако им га неко добровољно да.
-
оброк и приселица 173
свом садржају укључује у оброк, издваја у посебну, сталну и одме

рену обавезу, такву обавезу представља позоб. По овом садржају
ова обавеза подразумева давање зоби и сена коњима на којима је
јахала краљева пратња“. Обично су манастирска властелинства осло
бођена од позоба, али не увек. По неким одредбама из манастирских
повеља излази да је ослобођење од позоба било само делимично, а
не потпуно, бар у доба цара Душана. Најстарији помен одмеравања
позоба као посебне обавезе среће се у Дечанској хрисовуљи коју је
издао Стефан Дечански, а такође и у хрисовуљи истог манастира
коју је издао душан још као краљ. У једној одредби која је унета
у обе повеље каже се следеће: „И метохина Пандократорова да не дава
позобаа развњ криноу прљвод ноу. всако село ни перпере запаслвне”.“
Из ове одредбе јасно проистиче да позоб није укинут већ је одмерен
тако што ће свако манастирско село давати вероватно годишње једну
„крину преводну". Слична се одредба може наћи и у повељи Хтетов
ског манастира коју је издао краљ Душан. Овде се каже да манастир
неће давати ниједног „подавка”: „тљкмо позобљ отњ конвгажде села
прњковнога крина кедна и три оглави”.“Значи да се и по селима овог
манастирског властелинства на име позоба убирала једна крина пре
водна. Занимљива обавештења о овој дажбини могу се наћи и у по
вељи коју је манастиру св. Арханђела у Аеснову издао цар Душан.
Манастирско властелинство било је ослобођено бројних и разно
врсних обавеза, па и позоба, али се зато у посебној одредби повеље
предвиђа за манастирске људе и села: „и о позоб, да давао влноу
криноу првводноу накоже инвне црвкве".“ На основу ове одредбе
може се закључити да позоб као посебна дажбина није укинут, већ
је само одмерен на једну „крину преводну“ за свако манастирско
село. Даље се може закључити да је иста обавеза теретила и друге
цркве („инике црњкве”), а не само манастир св. Арханђела у Лесно
ву. Уосталом, тако је заиста било на поседима Дечанског и Хтетов
ског манастира у Душаново доба.
Најпотпунија обавештења о „крини преводној“ налазе се у по

вељи коју је цар Душан издао манастиру св. Арханђела код Призре
на. Једна одредба манастирске повеље каже следеће: „да дана село
криноу прћиодноу недноу, а оу кринћ, кд. књ5ли цареви, и соли два
динара на гасли и оглављ, а ислвне перпере да не дао ни покров"ца”.“
Према наведеној одредби, свако село морало је да даје једну крину
преводну која је мерила 24 кабла царева. Не треба се домишљати
па да би се закључило како се под крином преводном подразумева
* да се под позобом, на првом месту, подразумевало давање зоби краље

вим коњима указује и назив ове дажбине. Поред зоби, за исхрану коња кори
сти се и сено. О томе в. нап. 20.
iМ. Милојевић, Дечанске хрисовуље, Београд, 1880, 61, 133; С. Нова
ковић, Законски споменици, 649.
* С. нова ко ви ћ, Законски споменици, 660.
“ исто, 680 (уп. чл. 21 и чл. 22).
* Исто, 698.
количина зоби од 24 царска кабла. Како изгледа, обавеза позоба није

била ограничена само на давање одређене количине зоби већ се под
позобом подразумевало и давање извесних количина соли, а затим је
још требало дати одређен број оглава и покроваца, па и „загаслвноу”
перперу. Становништво оних села која су била потчињена манастиру
св. Арханђела код Призрена морало је да даје по два динара од сва
ких „јасала” уместо одређене количине соли и оглав, док је станов
ништво које је живело по селима. Хтетовског манастира давало по
три оглава. Тачан разлог због чега се убирала и „заисАЊна” перпера
не саопштава ниједна повеља, нити саопштава начин одмеравања,
изузев што се на основу назива може закључити да се ова обавеза
давала од „јасала“, или за сваке јасле у селу. Колико се може наслу
тити „заислвна“ перпера тесно је везана са извршењем обавезе позо
ба. Није искључено да је поменута перпера служила и као еквива
ленат за оне количине соли и сена које би се давале од јасала, а мо
жда још и за оглаве и покровце. Но то је само претпоставка која се
не да доказати. С обзиром на целокупно излагање о позобу, може се
са сигурношћу закључити да се ова обавеза издвојила од оброка у
самосталну дажбину. Под позобом се у првом реду подразумевало
давање одређених количина зоби владаревим коњима, као и одређе
не количине соли, затим још неколико оглава и покроваца. Обавеза
позоба извршавала се у корист владара, односно државе и временом
је претворена у сталну дажбину која је теретила сво зависно станов
ништво, како на владарским поседима тако и на манастирским вла
стелинствима.“ Ова је дажбина тачно одмерена количином од 24 ка
* Све до доношења Душановог законика, изгледа да је важило правило

да се владареви „ждрепци и коњи” хране на црквеним и манастирским посе
дима, па је према томе позоб по количини представљао неодмерену дажбину.
Душанов законик забрањује да се убудуће цареви коњи хране на црквеним
поседима (Н. Радојчић, Законик цара Стефана Душана, чл. 38), али то још
увек не значи да је владару потпуно ускраћено право на позоб. Из манастир
ских повеља које су издате 2—3 године пре доношења Законика, или пак у исто
време, излази да је позоб замењен „једном крином преводном", односно да је
неодмерена дажбина постала количински одмерена, и то са 24 царска кабла
од сваког манастирског села (уп. нап.32–35).
Изгледа да је право на позоб, али као одмерена дажбина, припадало још
и патријарху. У једној повељи коју је цар Душан издао манастиру Хиландару,
и то после доношења Законика, стоји следећа одредба: „А всакњи патриархњ.
домоу Спасова да оузима великои црњкве патриархије свћштоу оу хиландарскои
метохије, отљ поповњ врловиноу и на књМетехE, криноу” (С. Новаковић,
Законски споменици, 431). У наведеном цитату помиње се крина која се убире
по хиландарским метосима у корист „велике цркве”, тј. у корист српске па
тријаршије. Д. Динић-Кнежевић сматра да се у овом :y под крином под
разумева вероватно доходак црквени — бир (Д. Динић-Кнежевић, При
Жиог проучавању свештенства у средњевековној Србији, Годишњак Филозоф
ског факултета у Новом Саду, XI/1, Нови Сад, 1968, 57), налазећи потврду још
и у Дечанским хрисовуљама где се такође помиње крина која се убире у ко
рист цркве. Д. Динић даље каже: „да је бир у ово време био дажбина, која се
убирала само од кметова и то у кринама“, а пре тога је упозорила како себpи на
поседима манастира св. Арханђела код Призрена дају бир од брачне постеље,
и то лукно жита или 2 динара. Постоји велика тешкоћа у усклађивању ових
бла „царева“, а у њеном извршењу учествује цело село. Закључци се

у првом реду односе на манастирска властелинства, а вероватно и на
она села која су била под непосредном управом државе, односно
ВАадара.
Одмеравање позоба, ограничење права на оброк посланицима,
затим краљевим псарима, коњушарима и соколарима, затим укида
ње права на оброк судијама, а можда и владаревим коњушарима и
соколарима, забрана узимања оброка представницима државне вла
сти по местима где не врше своје службене послове —јасно показује
да је у средњовековној српској држави постојала тежња да се оба
веза оброка што више ограничи и да се сузе права корисника ове да
жбине. Изузетак представља свакако владар, мада се и у овом слу
чају може приметити тежња одмеравања и ограничења поменуте да
жбине.Тежња одмеравања и ограничења права на оброк – било кроз
давање хране и пружања смештаја посланицима, краљевим псарима,
коњушарима, соколарима и представницима државне власти, било
кроз обавезу оброка који се извршавао у корист владара — осећа се
већ од средине XIII века, тако да је половином XIV столећа снажно
изражена, а делимично и формулисана. Одмеравање оброка добиће
свој коначни вид у скадарској области под млетачком управом тек
почетком XV века, где је свака кућа требало да плаћа годишње на
име оброка по 4 динара.“
Из целокупног излагања које се односи на оброк може се закљу
чити да ова дажбина по свом садржају представља такву обавезу
која се до сада у историјској науци називала приселица. Тешко је
поверовати да између приселице и оброка нема никаквих разлика
изузев у називу. Ово се тим пре може рећи што се и оброк и присе
лица у неким повељама посебно наводе, а затим што се приселица
веома често среће и наводи уз оне дажбине под којима се подразу
диeвaлo давање хране и пружање смештаја посланицима, краљевим
коњушарима, соколарима и псарима.“ Сви ови разлози упућују на
претпоставку да између приселице и оброка постоји осетна разлика
у садржају, и да на приселицу треба гледати као на обавезу која
нема ничег заједничког са оброком. У разрешавању постојећих раз
ставова. Не може се изједначити количина од једне крине која захвата 24 цар
ска кабла зоби, или других житарица, са количином од једног лукна које стаје
два тадашња динара. Једно лукно на поседима манастира св. Арханђела код
Призрена није захватало више од 8—9 литара житарица, док је у 24 царска
кабла било свакако бар педесет пута више. (О величини лукна уп. М. Благо
јевић, Аукно по стонској мери, Историјски гласник 1–2, 1969, 40–50, а о ве
Аичини кабла в. И. Божић, Доходак царски, 50). Према томе, запремина лукна
и запремина крине преводне не могу се никако изједначити, па се аналогно
томе не може изједначити „бир духовни” на поседима манастира св. Архан
ђела код Призрена са кринама које се убиру за рачун: Патријаршије на посе
дима
стира
јанта Хиландара, или са кринама које се убиру на поседима мана
Pa :Дечана за рачун
Божић, Ђ.”: не
зе.
foncier en „Albanie vérietienne” au XV. e siècle,
dell'Istituto di Storia della Società e dello Stato V—VI, Venezia
лика највећу помоћ пружа једна исправа коју је објавио А. Соловјев

у својим одабраним споменицима.“ Исправа опширно говори о суд
ском спору око поседа и међа у струмичкој области који су водили
манастир Хиландар, с једне стране, и манастир св. Пантелејмона на
Св. гори, с друге стране. Спор је настао због тога што је манастир Хи
ландар добио у своје време од ћесара Хреље, поред осталог, и неку
земљу коју су до тада држали византијски пронијари Ласкар Сидеро
фаг и тутко Осан. Све дарове које је ћесар Хреља поклонио Хилан
дару потврдио је посебном повељом Душан, тада још краљ.“ Земљи
ште византијских пронијара лежало је у близини села Секирника у
струмичком крају.“ Четири деценије касније манастир св. Пантелеј
мона на Св. гори добио је у истом крају село Макријево и село Мо
крани од деспота Јована Драгаша и његовог брата Константина, као
и земљиште које су некада држали византијски пронијари Ласкар
Сидерофаг и Тутко Осан.“ Пошто су два манастира у временском
- А. С о лов је в, Одабрани споменици српског права, Београд, 1926,
169–171.
* С. Новако ви ћ, Законски споменици, 399. О тачном датуму издава
ња ове повеље постојала су доскора знатна колебања. Г. Острогорски је ми
шљења да је поменута повеља издата „по свој прилици” 1336. године (Г.
Острогорски, Пронија, Београд, 1951, 138, нап. 352), док су М. Динић и Р.
Михаљчић, независно један од другог, доказали да је повеља издата 6. маја
1336. године (М. А и нић, Реља Охмућевић – историја и предања, Зборник
радова Византолошког института, IX, Београд, 1966, 97; P. M. и хаљчић, Čели
ита, Зборник Филозофског факултета IX-1, Београд, 1967, 204). О самом ће
сару Хрељи опширније: М. Динић, н. д. 95-118.
“ С. Нова ко вић, Законски споменици, 401; М. Динић, Реља Охмуће
вић — историја и предања, 97. У повељи коју је Новаковић објавио помињу се
четири византијска пронијера, и то: „Тоут“ ко, Осанњ Ааскарњ, Сиде и"
(Законски споменици, 401), али у другој повељи, коју је такође објавио Нова
ковић, помињу се само два пронијара. Реч је о повељи коју су издала браћа
Драгаш, деспот Јован и господин Константин манастиру св. Пантелејмона на
Св. гори. Они су поклонили манастиру, поред осталог, и „земло Тоутковоу и
землио Сидерофановоу“ (Законски споменици, 511). Само двојица византијских
пронијера помињу се и у исправи коју је објавио А. Соловјев, пошто се и тамо
расправља о „земли Ласкара Сидерофага и Тутковћ" (А. С о лов је в, Одабра
ни споменици, 169, 170). Наведене чињенице показују да се ради само о двоји
ши пропијера од којих се један зове Маскар Сидерофага други Тутко Осан.
* С. Новак о вић, Законски споменици, 511. Ова је повеља издата 1377.
године, 15. индикта, али одмах треба истаћи да се судски спор између манасти
ра Хиландара и манастира св. Пантелејмона водио 1376. године, 14. индикта,
тј. годину дана раније него што је манастир св. Пантелејмона добио некада
шње земљиште византијских пронијара од деспота Јована и брата му Констан
тина. Само се по себи намеће питање – како је могло доћи до судског спора
годину дана пре него пто је манастир св. Пантелејмона добио повељу којом
му браћа Драгаш поклањају земљиште византијских пронијара? Овим се пи
тањем доводи у сумњу аутентичност поменуте исправе коју је објавио А. Со
ловјев. Није искључено да је поменута исправа фалсификат. На овакву прет
поставку упућује чињеница што је одлуком суда земљиште византијских про
нијара додељено Хиландару, а само годину дана касније у повељи браће Дра
гаш исто се земљиште додељује манастиру св. Пантелејмона, мада се судски
спор водио управо пред судом браће Драгаш. Општиpније о имену и презимену
брата деспота Јована в.: Г. Острогорски, Господин Константин Драгаи,
Зборник Филозофског факултета, VII-1, град, 1963, 277–294.
размаку од четири деценије добила једно те исто земљиште, спор је

био неизбежан. Због тога су и један и други манастир изашли пред
суд Константина Драгаша, који је вођење судског поступка поверио
двојици епископа. Приликом вођења судске истраге утврђено је
више чињеница које су биле битне за доношење пресуде, што је у
једном одељку исправе саопштено на следећи начин: „Такожде и
за земло Ласкара Сидерофага и Туткову – не, била у грњчкие д'ни
с Макриввом ни с Мокрани, и при цари Стефан, знамо: узе гуса
коне цареве и лоди избише, и посла царљ да плати околина присе
лицу, и изиде околина вса, властела и хора, и рекоше прtд господи
ном царем Степаном: „ничина од насљ тази землина нi, rљкмо Хилан
дарска, и далњ ко е Хрела кесарњ Хиландару, и имао сио у хрисо
вули цара Степана. И окривише тврази прtд царемљ села хиландар
ска, и плати Хиландарњ своими сели тузи приселицу и вражде, зане
бљшених земла. И дан св. тузи землино не однимамо од Хиландара".“
У наведеном цитату најпре се саопштава како је утврђено да
спорно земљиште никада није било у заједници са селима Макријево
и Мокрани. Закључак је значајан због тога што су оба села поклоње
на манастиру св. Пантелејмона повељом деспота Јована Драгаша, а
заједно са њима и земљиште које је некада припадало византијским
пронијарима. Као посебан доказ да није било никакве заједнице по
служио је начин плаћања приселице и вражде у доба цара Душана.
Према наведеном цитату, цар је захтевао од околине да плати присе
лицу, пошто су разбојници у том крају отели цареве коње и „избили"
Аsуде који су их чували. Тада се сакупило околно становништво
(властеле и хора) које је пред царем изјавило да никоме од присут
них не припада оно земљиште на којем је извршено разбојништво.
Ову је земљу поклонио Хиландару ћесар Хреља, што је и записано
у хрисовуљи коју је цар Душан издао Хиландару. После оваквог
образложења одговорност за причињену штету пребачена је на мана
стир Хиландар и његова села, па су због тога они морали да плате
приселицу и вражду.
У наведеном случају вражду је требало да плате разбојници јер
су они „избили” људе који су чували коње, али како се од њих ова
дажбина није могла наплатити и пошто је одговорност за причињено
дело падала на хиландарско властелинство, то су онда манастир и
његова села морали да плате вражду“ Хиландарско властелинство
није било одговорно само за личну безбедност људи већ и за сваку
штету коју би неко са стране претрпео од разбојника на манастир
“ А. С о лов је в, Одабрани споменици српског права, 170.

“ Потпуније о вражди: С. Новаковић, Село, Београд, 1965, 73 (С. Ћир
ковић, допуне и објашњења, 224); T. Таран о вски, историја српског права
у Немањићкој Србији, II, 12—18, 43, 44, 79–86.
ским поседима, па и за крађу царевих коња.“ Отуда се од Хиландара

и његових села, поред вражде, захтевало да надокнаде цару вредност
покрадених коња, односно да плате приселицу. На основу изложе
них чињеница може се слободно рећи да се под приселицом подра
зумевала заједничка надокнада штете коју би причинили разбојни
ци у одређеном крају некој особи са стране. Надокнада штете захте
ва се од становништва суседних села у чијој је близини разбојни
штво извршено. Захваљујући стеченим имунитетским правима, ма
настирска властелинства су, по правилу, ослобођена од приселице,
али је ово ослобађање условно и значи само толико да становништво
које је потчињено неком манастиру неће плаћати приселицу са целом
околином већ у оквиру манастирског властелинства. Такав је случај
био и са плаћањем оброка, где становништво потчињено манастир
ском властелинству не учествује у извршавању поменуте обавезе у
оквиру жупе већ у оквиру властелинства на којем живи и којем је
потчињено.
Овакво објашњење приселице као посебне средњовековне оба
везе суштински се разликује од свих досадашњих тумачења. Посто
јање битних разлика у тумачењима захтева посебно и шире разма
трање свих података који су до сада служили као доказ да се под
приселицом подразумевало неко право „на стан и храну". Са истом
се пажњом морају размотрити и неки подаци који говоре о одговор
ности околине за причињену штету, што је у историјској науци од
раније познато, пошто подаци ове врсте стоје у најтешњој вези са
нашим објашњењем да се под приселицом подразумевала надокнада
1штете.
Најстарији подаци о заједничкој одговорности околине за ште
ту коју претрпи нека особа са стране од разбојника и лопова у одре
ђеном крају помињу се у исправама српских владара којима се по
тврђују трговачке повластице Дубровчана. Једном таквом исправом
из 1302. године краљ Милутин је предвидео за дубровачке трговце
„да ходе свободно по земли и по трњповћхв кралевства ми, да при
коимљ их селit, чтета наиде, да плати село ближниe. ако село не плати
да плати кралевство ми”.“ Из цитата се види да је село било одго
ворно за претрпљену штету, и то „ближње” село, као и да је морало
“ О кривичном јемству села и жупе опширније: С. Новаковић, Село,

27, 64, 69–87; T. Та рановски, историја српског права у Немањићкој Ср
бији II, 27—32. Тарановски оспорава Новаковићев закључак да је постојала
„супсидарна одговорност села“ за паљевину, крађу и важду. Тарановски упо
зорава да Новаковић „нема никаквих изворних података” за наведене закључ
ке, изузев за паљевину, већ их изводи „искључиво путем регресивне методе".
Одговорност села за убиство и крађу постојала је у Србији за време Турака,
gli
али не и у XIV веку (Т. Тарановски, н. д., Не може се прихватити критика
коју је Тарановски упутио Новаковићу пошто је у средњовековној Србији по
стојала одговорност села, околине и целе жупе, бар у одређеним случајевима,
за крађу, разбојништво, па и за убиство. Опширније о томе у даљем излагању.
“ А. Стојановић, Старе српске повеље и писма, П, први део, Београд
– Ср. Карловци, 1929, 37.
сву штету да надокнади. Наведени начин надокнаде штете веома је

близак начину плаћања приселице у струмичкој области. Поред тога,
из горњег цитата може се још наслутити од којих је речи настао тер
мин приселица, јер је то саопштено у изразу: „при коимљ их селњ
чтета наиде”. У овом изразу реч је о штети која би задесила трговце
при неком селу, па управо због тога у изразу „при селњ” треба тра
жити прекло и корен од којег је настао средњовековни термин при
CeMица.
Занимљива обавештења о надокнади штете сачувана су у једној

исправи коју је Дубровнику издао вероватно краљ Драгутин, али по
сле абдикације. У овој исправи загарантована је слобода крретања
свим дубровачким „тржницима" по целој земљи, али ако им се у било
којој жупи: „што испакости... тази жоупа вола да да кривљце вола да
плати”.“ Значи да је одговорност и пуна надокнада причињене штете
пренета на целу жупу, а не само на најближе село. Основни садржај
наведене одредбе сачуван је и у једној исправи коју је Дубровнику
издао краљ Стефан Дечански. Према овој исправи, трговцима се та
кође гарантује слобода кретања, а затим се упозорава: „испакости ли
имљ к'то што. или 8 трњI S или 8 жŠпњ. да имњ сплати все жšпа не
“ Т. Маретић каже за приселицу: „Није јасно зашто се тако зове” (в.

Рјечник хрватскога или српскога језика, изд. ЈАЗУ, т. ХIII, 127); К. Јиречек
сматра да је термин приселица настао од речи приселити (collocare) – К. Ји
речек, Историја Срба, 11, 208. Ипак изгледа највероватније да је термин при
селица настао од израза „при селit".
* Ло. Стојановић, Старе српске новеље и писма, 1, први део, 40. Око
утврђивања датума ове исправе постоји велико колебање. По Миклошићу, по
вељу је издао Стефан Првовенчани између 1195—1228. (Fr. Miklosich, Mo
пителta Serbica, Viennae, 1858, 16). С. Новаковић и А. Соловјев приписују ову
повељу истом владару, али за датум издања узимају 1205. годину (С. Нова
ковић, Законски споменици, 136; А. С о лов је в, бдабрани споменици срп
ског права, 15). Ар. Стојановић сматра да је поменуту исправу издао Стефан
Дечански пре 1321. године, па каже: „Због титуле господин (Стефан) и по па
леографским знацима мислим да је ова повеља краља Дечанског за време на
месниковања у Зети“ (А. Стојановић, н. д., 40). Кf Динић, уважавајући Стоја
новићеву палеографску анализу, сматра да је поменуту исправу издао краљ
Драгутин, али после абдикације (М. Д. и 11 и ћ, Однос између краља Милутина
и драгутина, Зборник радова Византолошког института, 3, Београд, 1955, 55).
Своју претпоставку М. Динић поткрепљује чињеницама што се у једном запису
краљ Драгутин једноставно назива „господин Стефан" после абдикације и што
намесници у Зети нису мимо владара издавали трговачке повластице странци
ма. Динићеву претпоставку треба свакако узети у обзир јер се она може још
јаче поткрепити. У исправама којима су српски владари потврђивали трговач
ке повластице Дубровнику помињу се тржници, купци и трговци. Колико је
могло да се утврди, „тржници” се помињу у две исправе које је издао Стефан
Првовенчани, затим у једној исправи краља Уроша I и у једној исправи кра
ља Драгутина (Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I, први део,
3, 4, 19, 33). Занимљиво је да се „тржници” помињу и у повељи чије је датира
ње спорно. Због ове чињенице, као и због чињеница на које је указао М. Динић,
поменуту исправу издао је вероватно краљ Драгутин после своје абдикације
у XIV веку, тј. пре 1316. flanovињемо, да се у исправама српских владара, по
чевши од краља Милутина па даље, редовно помињу „трговци", а никада
„тржници".
сплати ли имњ ж&па да им плати кралевство ми из моне кŠке”.“ На

ведена одредба показује да је одговорност и пуна надокнада за при
чињену штету пренета такође на целу жупу. У случају да жупа не
плати, онда је лично краљ морао да надокнади штету. Не сме се за
немарити ни обавештење из исправе краља Драгутина по којем је
жупи препуштено на вољу или да преда кривца или да уместо њега
плати. Овде се свакако није радило само о прикривању прекршиоца,
мада је и тога могло бити, већ и о могућностима проналажења, хва
тања и предавања истог. Није увек било лако утврдити ко је извр
шио неку крађу или разбојништво, а када се то и знало, није било
једноставно ухватити и изручити прекршиоце. Ови су разлози веро
ватно у знатној мери утицали да се жупи препусти избор хоће ли
предати кривце или ће уместо њих платити штету. На овом месту
треба још упозорити и на постојећу разлику између обавештења о
одговорности која су у горе наведеним цитатима саопштена. У пове
љи краља Милутина одговорност се везује за село, а можда и околна
села, док се у исправама које су издали краљ Драгутин после абди
кације и краљ Стефан Дечански одговорност преноси на целу жупу,
коју свакако сачињава одређен број земљорадничких насеља (села).
Разлика није безначајна, па се и о томе мора водити рачуна.
После краља Стефана Дечанског, трговачке повластице Дубров
нику потврђивали су српски цареви Душан и Урош. Посебну особе
ност у њиховим потврдама трговачких повластица представља чиње
ница што се ни једном речју не помиње одговорност села или жупе
за штету, коју би претрпели дубровачки трговци од разбојника и ло
пова, већ се једино говори о томе како је цар обавезан да лично на
докнади штету која је причињена трговцима.“ На основу ових оба
вештења не би се смело једноставно закључити да је одговорност
села или жупе укинута, нити пак да је одговорност остала иста као
и у доба српских краљева драгутина, Милутина и Стефана Дечан
ског. Вероватно су цареви Душан и Урош имали у виду одређене
разлоге због којих је требало изоставити одговорност жупа и села.
Са распадом српског царства државну територију међусобно
су разделили области господари који су такође потврђивали Дубров
нику трговачке привилегије. Занимљиво је приметити да су се Бал
шићи, у погледу одговорности за причињену штету, угледали на срп
ске цареве. У исправама којима Балшићи потврђују Дубровнику тр
говачке повластице редовно се истиче да ће они лично надокнадити
сваку штету која буде учињена дубровачки трговцима, док се одго
* Ар. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I, први део, 41.

* Исто, 60.
ворност села или жупе уопште не помиње“. За разлику од Балшића,

у повељама које су Дубровнику издали кнез Лазар“, вук Бранковић“,
затим Стефан Лазаревић“ и синови Вука Бранковића“, најпре се ис
тиче одговорност околине за сваку штету коју би претрпели трговци
од разбојника и лопова, па тек онда одговорност поменутих владара
који су повеље издали. Сву штету морала је да надокнади околина,
ако она то не учини, онда ће лично владар из својих средстава пла
тити сав тубитак. Упоређујући податке из повеље обласних господа
ра, могли бисмо закључити да су у области Балшића била на снази
иста начела у погледу надокнаде птете која су важила и у доба цар
ства, док су у областима кнеза Лазара, Вука Бранковића и њихових
* У повељи коју је издао Бурађ Балшић 30. новембра 1373. год. Дубров
нику предвиђа се следеће: „ако тко што изгšби 8. монви земли или 8 момљ вла
данико га Горгљ. ако не 8змогнš имати кривца да га дамњ властелом дЗбровачким
а ни да им плако“ (Љ. Стојановић, н. д., 106). Ова одредба предвиђа да ће владар
надокнадити штету дубровачким трговцима једино у случају ако се не ухвати
ви кривац, али ако се кривац ухвати, владар ће га предати Аубровчанима.
исправама које су Дубровнику издали цар Аушан и цар Урош владар се оба
везивао да ће надокнадитити сваку шптету трговцима, без обзира да ли ће кри
вац бити ухваћен или неће. Осим тога, у исправама српских царева нема ни
једне речи о томе да ће кривац бити предан Дубровчанима. Разлика је очи
гледна и значајна, али се зато у исправи коју је Дубровнику издао 24. априла
1385. Балша Балшић таква разлика не може наћи. Поменута повеља, поред
осталог, предвиђа да трговци слободно купују и продају по целој земљи: „без,
ниједне забаве и ако имњ кто 8зме што лiобо силомљ га да плакно одљ моe
к&ке а и да иштš кривца“ (Ло. Стојановић, н. д., 109). Владар се овог пута оба
везао да ће одмах надокнадити сваку штету која би била причињена дубровач
ким трговцима у његовој земљи, и то из властитих средстава („одњ моје кške"),
а затим да ће он даље тражити надокнаду од криваца. Наведена одредба
потпуно је у духу Душановог законика, као и у духу оних обавеза које су у сво
јим исправама преузели цар Душан и цар Урош, Слична се одредба налази и у
повељи коју је Дубровнику“издао 27. јануара 1386. године Бурађ Страцимировић,
син Страцимира шића. У овој се исправи дозвољава дубровачким трговци
ма да слободно иду кроз целу земљу Ђурђа Страцимировића и наређује се:
...да им нитко ништа не забави, ни нимњ ни трљгš нихв, тко год ли им што забав
или им што 8зме. 8. моми земли на Горгљ да плакно дубровчанина од мое риз
нице" (л. Стојановић, Старе српске повеље и писма, 1, први лео, 111 ).
Владар се и овог пута, као што су то чинили цар Душан и цар Урош, обаве
зао да ће лично надокнадити сваку штету коју претрпе дубровачки трговци
његовој земљи. У наведеној одредби не помиње се надокнада коју не у
владар
захтевали, али можемо бити потпуно сигурни да ће он то учинити, највероват
није на исти начин као што је то чинио и Балша Балшић. Примери на које је
указано јасно говоре о томе да се надокнада штете у области Балшића врпила
на сличан начин као и у доба српског парства.
3. М. Стојановић, Старе српске повеље и писма, 1, први део, 121. У
исправи кнеза Мазара предвиђа се, поред осталог, и следеће: „и кšде идš дš
бровчане по земли госпотства ми с тргомљ где га 8бине гšca... или ако га покра
дš 8 сели да имњ плаки околина што имњ. 8зме гšca. и што им се 8краде. ако
Аи околина не плати да плати госпотство ми ако им се 8зме". Наредба кнеза
Лазара изричито каже да ће околина платити сву штету дубровачким трговци
ма коју их нанесу разбојници и лопови. У случају да околина то не учини, онда
ће штету надокнадити владар.
». Ло. стојановић, Старе српске повеље и писма, 1, први део, 138.
* ло. Стојановић, н. д., 202.
наследника била на снази углавном иста начела која су се примењи

вла у доба краља Милутина и Стефана Дечанског. Пре него што се
ове претпоставке прихвате, или одбаце, треба шире размотрити начин
надокнаде штете у доба српског царства. Највећу помоћ у расветља
вању овог питања пружају поједини чланови Душановог законика.
Ове чланове треба посебно размотрити и због тога што су неки од
њих до сада служили као најјачи доказ да се под приселицом подра
зумевало неко право на „стан и храну”.
У историјској науци добро је познато да је већи број чланова
из другог дела Душановог законика имао за циљ да спречи разбој
ништво и крађу у држави, као и да омогући безбедно кретање трго
ваца и других путника по целој земљи. Не задржавајући се на свим
појединостима које су у таквој намери предузете, издвојићемо само
оне чињенице које омогућавају да се потпуније сагледа начин надо
кнаде штете, односно плаћање приселице. Према члану 145. сваки
човек који се дуже времена бави крађом кажњава се ослепљењем,
а ако учествује у разбојништву, кажњава се вешањем стрмоглав.
Село у којем живе разбојници и лопови кажњава се расељавањем.
Господари таквих села били су дужни да надокнаде сву штету коју
су до тада починили разбојници и лопови, а поред тога кажњавају
се на исти начин као да су и сами разбојници или лопови.“ За старе
шине и управнике села по чл. 146. предвиђена је иста казна као и за
господаре села.” Из овога се јасно види да се одговорним за крађу и
разбојништво не сматрају само починитељи већ су за то одговорна
села у којима они живе, затим старешине, управници и господари
таквих села, који су дужни да надокнаде сву штету. Занимљива оба
вештења о лоповима и разбојницима пружа и 149. чл. Законика, из
којег се сазнаје да у хватању и предавању истих учествују жупе, села,
властела и уопште сви господари жупа и села.“ Они то свакако чине,
у првом реду због тога да би се заштитили од разбојника и лопова.
Из сва три члана Законика, чији је садржај горе наведен, излази да
сав терет надокнаде штете за разбојништво и крађу пада на госпо
даре, управнике и старешине села у којима живе и станују разбој
ници и лопови. Потпунија обавештења о надокнади штете пружају
они чланови Душановог законика који се односе на безбедност кре
тања трговаца и других путника по путевима средњовековне Србије.
У „смесним” жупама, тј. жупама које немају једног господара,
за безбедност путника и трговаца одговарају кефалије које постав
* Ло. Стојановић, н. д., 152. Обавеза околине да надокнади сву штету коју
учине разбојници и лопови дубровачким pºg: предвиђена је и у повеља
ма које је Дубровнику издао деспод Ђурађ Бранковић 1428. и 1445. године (Љ.
Стојановић, Старе српске повеље и писма, I, други део. 16).
* Н. Радојчић, Законик цара Стефана Душана, 71.
* Н. Радојчић, н. д., 71.
љају стражаре по путевима у „смесним” жупама. Ако лопови или

јници покраду и опљачкају било кога на таквом путу, морао је
сву штету да надокнади лично кефалија, а кефалија је даље све то
требало да наплати од стражара које је поставио, или од разбојника
и лопова.” За безбедност путника на пустом простору који лежи
између жупа одговарају околна села која су морала да поставе стра
жаре; ако неко у таквом крају буде опљачкан, сву штету ће надо
кнадити околна села.“ О начину надокнаде штете посебну пажњу
привлаче одредбе из 160. члана Душановог законика. Овај члан пред
виђа да сваки путник, трговац и калуђер кога опљачкају разбојници
или покраду лопови има право да дође код цара и да ће му цар тада
платити све оно што му је отето и што му је због крађе и разбојни
штва на други начин пропало, а цар ће даље захтевати надокнаду од
кефалија и властеле којима је било поверено чување путева.“ Одред
бе о надокнади штете из 160. чл. потпуно су у складу са оним одред
бама из повеља којима цар Душан и цар Урош потврђују трговачке
привилегије Дубровника. И по законику и по повељама, цар је оба
везан да штету коју претрпи било путник било трговац надокнади од
разбојника и лопова. Изгледа да село и жупа не дају никакву надо
кнаду, изузев околна села која леже у суседству неког пустог краја.
О чему се управо ради? Законик предвиђа енергичне мере за сузбија
ње разбојништва и крађа, али исто тако води рачуна и о самом на
чину да се причињена штета надокнади на најбржи начин. Владаре
ва ризница могла је свакако најбрже да исплати сваки губитак који
би путници и трговци претрпели од разбојника и лопова. Подмирење
трошкова ове врсте није ипак падало на терет цареве благајне већ је
цар даље захтевао наплату од кефалија и властеле којима су повере
ни путеви на чување, а кефалије су исто то захтевале од стражара
који су опет морали да изврше наплату од прекршиоца, или од го
сподара оних села у којима живе разбојници и лопови.“ Тако се ства
ра један ланац потраживања причињене штете који је могао да по
траје и дуже времена. Да се на надокнаду не би чекало превише дуго,
цар се обавезује да ће је одмах подмирити чим се од њега то буде
захтевало.
У плаћању надокнаде по Душановом законику не учествује ни
село, нити жупа, изузев околних села која леже у суседству неког
пустог краја. Колико је овај закључак тачан, треба проверити кроз
оне чланове Душановог законика који говоре о приселици. С. Нова
ковић је био мишљења да се о приселици говори већ у 57. члану За
коника, али на овом месту изгледа да се не помиње приселица већ
* Н. Радојчић, н. д., чл. 157.

* Н. Радојчић, н. д., чл. 158.
* О томе да терет надокнаде штете није падао на цареву благајну сведо
че обавештења из 157, 158. и 160. чл. Душановог законика чији је садржај горе
већ изложен.
само „преселица”!“ Тачније, властели се забрањује свако насиље на

„преселици” у „државама” које им је цар дао, а то забрањује и 142.
чл., мада не помиње преселицу. Термин приселица помиње се свака
ко у 125. члану који гласи: „Градовомљ да нест приселице развћ кто
иде да доходи к стананиноу или малв. или великњ да грђде кљ ста
нининоу, да моу прљда кон, и станљ вљсљ да га сњблоде стананинв.
сљ всемљ и књга си поиде он, зи гостњ да моу прљда стананин, вњсе што
моу боуде првел, аколи моу боуде што погиноуло вњсе да моу пла
ти”.“ С обзиром на садржај овог члана, тешко је поверовати да се
ради о некаквом давању „стана и хране”. Реч је о приселици, тј. о
заједничкој надокнади штете од које су ослобођени градови. То се
јасно види из садржаја наведеног члана који наређује да сваки пут
ник који дође у град, мали или велики, мора да преда свог коња и
све своје ствари начување „стањанину”.“ Бригу и одговорност о коњу
* Да се у 57. чл. Закона не говори о приселици већ о „преселици", пока

зује донекле и наслов овог члана који је сачуван у неколико рукописа. У При
зренском рукопису наслов 57. чл. гласи: „О прiceлици”, у Атонском рукопису:
„О злобћ", а у Раковачком рукопису: „О прђселении властелин" (С. Но ва
ковић, Законик Стефана Душана, 48, 49). Саопштени наслови доводе у озбиљ
ну сумњу Новаковићево мишљење да се у 57. чл. говорило о приселици, пошто
ни у једном од ова три наслова, није забележена реч приселина, већ „пресели
ца” или „преселеније”. Колико је ова сумња оправдана, показаће и текст. 57.
чл. који по Призренском рукопису гласи: „Кои на властibлин, на прћселице;
комоу пизмомљ коме зло оучини земли пленомљ, или коуке пожеже, или коe
Акобо зло оучини; такози тази дрљжава да моу се оузме, а ина не даст," (С.
Новаковић, н. д., 48, 49). У наведеном цитату нема речи „приселице” већ је
јасно написано „пpћселица”, тј. преселица. Могло би се претпоставити да је
писар и у наслову и у тексту 57. чл. Призренског рукописа писао „прђселица”
уместо да пише „присвлица” или „приселица", али таква се претпоставка не
може и доказати. Ово се слободно може рећи јер у Атонском рукопису прва
реченица. 57. чл. гласи: „Кои властелин, на прђселили”, док у Раваничком ру
копису прва реченица гласи: „Кои властелин, комоу на преселици" (С. Нова
ковић, н. д., 48). У оба рукописа помиње се „преселица", а не стоји написано
„приселица“, управо онако као што се то чини и у Призренском рукопису.
Према Новаковићу излази да се поменута реч доследно писала на исти начин
у свим рукописима Душановог законика. Доследност с којом се у сачуваним
рукописима Законима помиње „приселица”, било да је ова реч написана као
impticeлица“ или „преселица“, док се ни у једном сачуваном рукопису 57, чл.
Законика не помиње реч „приселица”, доводи у озбиљну сумњу Новаковићево
мишљење да се поменути члан односно на приселипцу. Садржај 57. чл. стоји у
најтешњој вези са садржајем 142. чл. Дулпановог законика, који забрањује
властели да у својим „државама” чине било какво насиље, што свакако треба
имати у виду.
* н. Радојчић, законик цара Стефана Душана, 67, иначе С. Новако:

вић је и у овом члану видео доказда је приселица неко право „на стан и храну"
(с. нова ковић, Законик Стефана Аушана, 222).
* Ко су стањани и каква је њихова улога, објаснио Jº још К. Јиречек:
к. Јиречек, stanjanin, Archiv für slavische Philologie XIV, Wien 1892, 75–77;
K. II иречек, историја Срба, 11, 190. Објашњење које је дао К. Јиречек недав
но је покушао да прошири М. Барјактаровић (М. у; i
актар овић, Шта
значи реч стањанин ј Душановом законику, Радови XI савјетовања етнолога
Југославије, Зеница, 1970, 305–310). Он претпоставља да је стањана било не
само по градовима већ и по селима средњовековне Србије и да су дужност ста
и стварима преузима стањанин, па ако нешто од оног што му је по

верено на чување пропадне, онда је лично стањанин дужан све то да
надокнади власнику, док је град као целина ослобођен од учешћа у
надокнади штете ове врсте.
Наведено тумачење приселице потпуно је у складу са садржа
јем 126. члана који гласи: „Градњска земла што вст воколо града што
се на нае гоуси или оукраде да плати все този околина”.“ Садржај
овог члана показује да градска околина не ужива иста права, у по
гледу надокнаде штете, као градско насеље. На „градску околину”
гледа се као на јединствену територијалну и управну целину која је
дужна да се брине о безбедности путника. Колико је овај закључак
тачан, потврђују и чињенице што се у неким исправама земљиште
које Аежи у непосредној близини градског насеља назива — градска
жупа, или градски „метох”.“ Управо зато, што се на земљиште које
је лежало у непосредној близини градова гледало као на јединствену
територијалну и управну целину, треба и тражити разлоге због чега
је „градска околина” морала да плати штету трговцима и путницима
коју би ови претрпели од разбојника и лопова.
Непосредну потврду за овакав закључак пружа 155. члан Зако
ника који гласи: „отсела напрђда приселице да нћст ни следа ништа
развb ако се слоучи вђАика властелина стегоноше оу жоупе или по
мала властелина кои дрљжи дрњожавоу на се и не имало оумесени коње
метоу собомњ и метоу своомљ дрвжавомњ тизи да плакано”.“ За садр
жај овог текста С. Новаковић каже: „Нејасно је оно што се о присе
Аици говори у чл. 155. и у ту нејасност може се нешто светлости уне
ти чланом 156. који је јаснији”.“ Заиста, садржај наведеног члана не
може ни бити јасан, ако се на приселицу гледа као на неко право на
„стан и храну”, али ако се под приселицом подразумева надокнада
штете, онда је садржај 155. члана и јасан и потпуно разумљив. У
првој реченици поменутог члана укида се убудуће свака приселица,
тј. заједничко плаћање штете коју разбојници и лопови причине
неком трговцу или путнику. Изузетак представља жупа која није
„смесна” и која припада само једном господару, тј. великом власте
лину стегоноши, као и „држава” малог властелина, али такође под
условом да не буде „смесна”. Једино се у ова два случаја могло за
њанина обављали редом мештани неког насеља, бринући се о смештају путни

ка и гостију по заједничким гостинским кућама. Саопштена претпоставка не
може наћи ослонац у историјским изворима, па као таква и остаје.
“ Н. Радојчић, Законик цара Стефана Душана, 67.
“ По 127. чл. Душановог законика оправку градских утврђења врше гра
ђани, а по Атонском рукопису истог члана још и „жоупа што нестњ прђдšлњ
тога града" (С. Новаковић, Законик Стефана Дуиана, 97). По Закону о
рудницима, вински „псуњ” не плаћа се на вино које потиче „из градскога ме
тоха", док се плаћа за свако вино које је произведено изван градског метоха
(Н. Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Аазаревића, Београд,
1962, 51). О односу градског насеља према градској околини в.: С. Б. и р ко ви ћ,
Допуне и објашњења, С. Новаковић, Село, Београд 1965, 221, 222.
* С. Нова ко ви ћ, Законик Čтефана Душана, 239.
хтевати плаћање приселице од целе жупе или „државе”, односно

плаћање причињене штете. На челу жупе и државе које нису „сме
сне” стоји само један господар, исто се може рећи и за „градску око
лину”, односно градску „жупу”, или градски „метох“, која уместо
једне особе за господара има цео град. Сада се слободно може закљу
чити да Душанов законик начелно укида плаћање приселице, изузи
мајући јединствене територијалне и управне целине на чијем се челу
налази само један господар. Могао је то да буде велики властелин
стегоноша као господар жупе, мали властелин који стоји на челу
једне „државе“, или пак један град под чијом се управом налази
„градска околина”, односно градска жупа.
Потпуно у складу са оваквим гледањем на приселицу стоји и са
држај 156. члана Законика који наређује следеће: „На земли царв
ства ми рекше на меропљшинахв да не оузимао властеле приселице
ни иноу коко платоу развђ да плакако от коуке”.“ Ова се наредба од
носи на властелу која има поседе по „смесним” жупама, а никако на
великог властелина стегоношу који је сам господар целе жупе, или
малог властелина који стоји сам на челу једне „државе”. У 155 чла
ну начелно се укида плаћање приселице, односно заједничко подми
рење штете, а то је дошло до пуног изражаја и у 156. члану Закони
ка који је наведен. Властела која имају поседе по „смесним” жупа
ма не смеју ни у ком случају да пребацују терет приселице на „ме
poпшине”, односно на зависно становништво које по меропашком
праву држи и обрађује земљу. Сваку штету коју нанесу разбојници
и лопови неком путнику или трговцу морају да подмире лично вла
стела из својих средстава, због тога што се разбојништво десило на
њиховим поседима. Овде треба истаћи да су властела, по одредбама
145. чл. Законика, била дужна да лично надокнаде сву штету коју
учине разбојници и допови, ако ови прекршиоци закона живе и ста
нују по селима која су потчињена властели. У 145. члану не помиње
се приселица, што не треба да нас чуди,јер разбојници и лопови који
живе у неком селу и који су као људи потчињени неком властелину,
нису обавезно пљачкали и крали на поседима свог феудалног госпо
дара већ су то могли да чине и на другим местима. Предузимајући
различите мере за сузбијање крађе и разбојништва, закодонавац је
сматрао да ће их најуспешније спровести у дело ако, поред осталог,
и надокнаду штете пребаци лично на властелу, било на господаре
села у којима разбојници и лопови живе било на господаре оних
села у којима су крађа и разбојништво извршени.
На крају разматрања појединих чланова Душановог законика
који се односи на приселицу треба поменути још 200. чл. који пред
виђа следеће: „И где се наге чловњкљ оу землњи комоу боуде кон,
оумрњлњ или влњк изеде. или сам оубилв а он, приселицоу оузео за
KOHIа, 11 изнаге се истина ако боуде тако... да моу плати господарњ. чии

е чловћкљ самоседмии конв”.“ Ова би одредба била потпуно нера

зумљива ако би се под приселицом подразумевало неко право на
„стан и храну”. Јасно је да се у овом случају ради о бесправном узи
мању накнаде за коња који је угинуо природном смрћу, или који је
угинуо због тога што су га вуци растргали, или пак због тога што га
је сам власник уморио. Ако је неко узео приселицу и у таквим слу
чајевима, прикривши праве разлоге због којих је коњ пропао, ка
жњавао се господар таквог човека, и то враћањем приселице у се
дмоструком износу колико је у то доба износила казна за сличне
прекршаје.“
Из свега што је речено о приселици може се закључити да је
ова средњовековна обавеза по свом садржају представљала надо
кнаду за причињену штету од разбојника и лопова. Надокнада се
давала пре свега трговцима, као и свим другим путницима, које би
у неком крају опљачкали или покрали. У доба краља Милутина ште
ту је морало да надокнади најближе село, а можда и сва околна
села, док је у доба краља Стефана Дечанског терет ове обавезе био
пренет на целу жупу. После доношења Душановог законика напу
штен је принцип наплаћивања штете од целог села или целе жупе.
Такав је начин надокнаде важио једино у жупама и „државама”
које нису „смесне”, односно које имају само једног господара, а био
је на снази и у „градској околини”, односно у градској жупи. Околна
села плаћала су надокнаду једино у случајевима ако леже у сусед
ству неког пустог краја, где су им иначе поверени путеви на чување.
У свим другим случајевима приселицу је морао да плати властелин,
односно господар на чијем је земљишту извршено разбојништво или
крађа. После распада српског царства овај је принцип напуштен у
областима кнеза Лазара, Вука Бранковића, као и њихових наслед
ника, па је сав терет приселице пренет на околна села у чијој је бли
зини извршено разбојништво или крађа. Ово се не може рећи и за
област коју су држали Балшићи јер према сачуваним обавештењи
ма излази да су тамо важила она начела која су унета у Душанов
законик. Најзад треба још рећи и то да су манастирска властелин
ства била ослобођена од плаћања приселице, али је ово ослобађање
било условно. Манастирска властелинства нису свакако учествовала
у надокнади штете са целом жупом у којој леже, нити пак са сусед
ним селима, односно околином, али су зато плаћала надокнаду за
крађу и разбојништво које би било извршено на манастирским по
седима Судећи по обавештењима које пружа исправа о судском спору
између манастира Хиландара и манастира св. Пантелејмона, терет
приселице није погађао манастирско газдинство већ зависно станов
ништво које је живело и које је било потчињено манастирском вла
стелинству.
* Исто, 83.
* о плаћању „самоседмо" опширније: Т. Та рановски, Историја срп
ског права у Немањићкој држави, II, 48, 49.
188 Мндош Бднгојевић
На крају, може се рећи да је приседица као средњовековна

обавеза представљада заједничку надокнаду причињсне штете од
разбојника и долова, док је оброк као обавеза средњовековног ста
новништва обухватао сва она даваЊа за која се раније у историјској
науци сматрадо да обухвата приседица.
Милош Б/ИГОЈЕВ'ИБ
— R é 5 u 111 é –
·OBROKa ЕТ »РВЈЗЕЦСАо:
La population féodalement dépendante dan 'Etat médiéval serbe était
grevée par de nombreuses obligations et impo ' ' , · ' squelles dc rangent
„obroke: et »priselicax. Dans la science hi · ée l’opinion selon
laquelle ces deux charges étaient très ressem es de par leur teneur,
c'est—à—dire que par „obroke: et par »pr , us—entendait des dons
gratuits de nourriture et de logement offerl, ain, а ses courtisans, aux
seigneurs, aux émissaires étrangers et du ра fonctionnaires d‘Etat, aux
représentants de l'administration locale quand, p affaires de service officielles
ils traversaient une certaine région.
L‘auteur s'est efforcé de prouver dans ce travail que l'opinion précitée ne
se rapporte complètement qu’à l’obligation appelée »obmkx, mais non pas à
l'obligation connue sous le nom de »priselica«. Pour l'aCCOmplissemcnt de l'impo
sition du »obrokoz on sous-entendait par là une fourniture gratuite de vivres pour
les hommes et de fourrages pour les animaux, mais avant tout de quantités suffi
santes de pain, de viande, d‘avoine et de foin.
L'obligation médiévale connue sous le nom de »priselicax. n'a, de l'avis de
M. Blagojemć, rien de commun avec l’obligation du »ohrok—x, car sous l'appellation
de »priselicaux on sous—entend une compensation collective accordée pour des
dommages causés aux voyageurs par des voleurs ou des brigands. Du temps du
roi Milutin (1282—1321), tous les dommages causés aux marchands et aux vaya»
geurs en général par des bandits ou des voleurs devaient être compensés par les
villages avoisinants des lieux où les délits avaient été commis, cependant que du
temps du roi Stefan Deëanski (1321—1331),les dommages et intérêts devaient
être compensés par toute la joupa (district, paroisse). Selon les clauses du Code
de Dušan, la joupa payait collectivement la compensation des dommages. c'est—à
—dirc qu'elle payait ladite »priselicau uniquement dans le cas où elle avait un
seigneur féodal, ou encore lorsqu'elle représentait un territoire urbain. Lorsque
dans une même joupa se trouvaient plusiers seigneurs féodaux, les dommages
causés par des bandits ou des voleurs étaient alors compensés par les féodziux sur
le territoire (lesquels avaient été commis les vols ou les pillagcs. Les bourgs et
les cités étaient dispensés du paiement de la »priselicaa. Après le démehrement dc
l'empire serbe. dans les régions du prince Lazare. de Vuk Branković et de leurs
héritiers, la »priselicaœ, soit la compensation des dommages causés était payée
par les habitants des environs.
BENCIO DEL BUONO
KO SEM PRED leti zbira! v Dubrovniškem arhivu gradivo za doktorsko

disertacijo o kreditni trgovini srednjeveškega Dubrovnika, sem naletel
na številne podatke () flommimsskem trgovcu Bencio del Buonu. Njegova
vsestranska trgovska aktivnost je že tedaj vzlmdila mojo pozornost. O
svojem delu irn mzultatih sam od časa do časa poročal pokojnemu profe
sor Jorju Tadiću, «ki je bil moj mentor. V nekem takšnem razgovoru sem
omenil tudi Boncia del Buona, kot precej vidnega kreditorja. Prof. Tadi
ću je bilo njegovo delovanje precej znamo, vemdar mi je svetoval naj bi
zbral o njem Čimveč podatkov ter podrobneje osvetlil njegovo bivanje in
trgovsko udejstvovanje v Dubrovniku. Pri tem me je opozoril na nekate
re serije dubrovniškega arhiva, lkjer bi še našel podatke o Bcnciru 'in po
sredova'l nekaj Signatur. Pinaf. Tadić me je med drugim opozoril, da je
imel Bonoio nezakonskega sina Franca Saochot'tija, iki se je ·rodil v Du
brovwiiku.I Franco Sacchetti je znan ritalijanski književnik, ki је napisal
300 novel po vzonu Boccacciovega Decamerona. Kot mngovec je potoval
po naših krajih, kar se odraža v njegovih novelah. Njegov oče Bencio je
igral v tridesetih im štiridesetih letih XIV. stoletja zelo vidno vlogo v ‘tr
govini Dubrovnika ter posegal v življenje Dubrovnika. Osvetlitev Bonci
jevega življenja v Dubrovniku bo prispevalo tudi «k boljšemu poznavanju
ankovega porekla.
O Bencijevvem privatnem življenju ni ohranjenih veliko podatkov.
Prve podatke o njem v Dobrovniku zet—sledimo okrog leta 1318. Takrat se
omenja kot prokurartor Jacobella de Cabollzzrno.2 Njegove «prve omembe
v dubrovniških mota-rokih knjigah sovpadajo ·s povećano dejavnostjo in
aktivnostjo zastopnikov florentinskih trgovskih »hiš ma dubrovniške-m tr
žišču. Ti igrajo do leta 1336. v Dubrovniku zelo pomebno vlogo in prispe
vajo |k povečanemu obsegu dubrovniške trgovine.3 Pmeko Barlette «so pri
šle Moren—timsko ·firme v poslovni ·stilk z Dubrovnikom. Florentinci iz Bar
' Našel sem podatek, da je bil Franco Sacchetti rojen v Dubrovniku okrog
leta 1332. „dal mercante fiorentino Benci di Uguccione e della figha di uno snemale
bolognese"; Storia della Letteratura italiana, II, Garzantim Milano 1965, str. 499; v
nekaterih italijanskih enciklopedijah se omenja letm'ca .rqjstva 1330. Droglh podat
kov v meni dostopnih delih o italijanski srednjeveški književnosti žal msme naše!.
* Diversa notariae, III, fol. 92' 93 — 22. XII. 1318.
‘ Mirjana Popović Prilog ekonomskoj istoriji Dubrovnika, Trgovački
odnosi sa južnom Italijom (1266—1442), Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu.
V—l, Beograd 1960, str. 189.
190 dr !gnacij Voje
lette vpresknbujejo Dubrovnik predvsem z žitonm.4 Čeprav so v južni Italiji

florentinske firme konkurirale beneškim trgovcem opazimo, da v Du
brovnilkvu pri mnogih tngorvskih poslih sodelujejo beneški in florentinski
trgovci, une oziraje se na to, da imajo Benečani dmnimanten položaj. Kot
bomo videli je imel Bencio svoje poslovne mreže razprodane prav v Be
neukah.
Po desetih letih bivanja v Dubrovniku iso Dubrovčani sprejeli Ben
cia za meščana (civis Ragwsii). S 'tem so mu izkazali posebno priznane
in zaupanje. To †se je zgodilo 30. junija 1329. leta.s Kljub temu ga kmalu
po sprejetju toga sklopa spet dosledno označujejo 'kot "habitat-or Ra
gusii".6
Bencio se je v Dubrovniku poročil. Za ženo je vzel hčerko znanega
dubrovniškega apotekarja Francisca specia-ria iz Benetk.7 Dne 13 avgu
sta 1338. je Bencio izdal obvoznico svoji ženi Mariji hčerki Francisca
speciaria od katere je »po dubmvniškem običaju sprejel „pro pcrchivio"
4000 perperjev beneškihs. V zvezi s tem podatkom si nastavljam vprašanje
ali je Franco Sachcti sin Bencia in omenjene žene Marije? Kot mati Fran
ca se v literaturi mnenja „Већа idi uno sipeziale ·bolognese". Kot vemo v
tem času ne deluje v Dubrovniku noben apoteka" iz Bologne am k je
registriran le Francisco special—io." Odprto ostaja tudi vprašanje жита
sklenitve zakonske zveze med Marijo im Bencijem. Z Bencijom sta 'v Du
brovniku nekaj časa živela tudi njegova nečaka Loriino in Genua.”
Za bivanje v Dubrovniku je Bencio vzel v najem hiše za več Jet 51101:
рај. Že leta 1327. je we] v najem od Petra Pucića njegov ,;domum cum
stragno . . . posiitam ante castel=l'um" za dobo 5 ·let. Najemnina znaša 8 рег
perjev ·let·no." Podobno pogodbo je napravil Bencio z istim Petrom leta
1339. V najem je vzel isto ·hišo za 4 leta.12 Verjetno je imel to hišo v na
jemu od 1327. leta dalje, ·ker pa ni gradivo v celoti «ohranjeno niso znane
vse pogodbe s katerimi je podaljševal najem hiše.
Bencio je moral imeti v najem-u še druge hiše v Dubrovniku. Leta
1336. је vzel v najem hišo od Jakcta Dragića.13 Ni isključeno, da je gradil
Bemcio tudi lastne hiše. Na 10 nas opozarjajo nekateri podaniki. Pri ka
mnosekih je nabav-ljo] nekatere gradbene elemente. Leta 1329. je naročil
,,cluas balconctas bomonu-m 'laspidum . . . et vamm ba'lconcellum quadrum
' ibidem, str. 244—246.

* Monumenta Ragusina. V, Zagreb 1877, str. 268.
' J о v a n k а М. М i ju š k 0 vi ć, ламината dubrovačkug gradanslva u
Žagclmiemlčšeku. Glas SANU CCXLVI, knj. 9 Odeljenja društvenih nauka, Beograd
, str. .
' J eremić—Tadić, Prilozi za istoriju zdravstvene kulture starog Dubrov
nika, lini). II, Beograd 1939, str. 148.
' ebita notariae П, fol. 174.
' Jeremić-Tadić, n. (1. str. 148.
“° Div. not. VI, 145 — 21. VII. 1340.
“ Diversa cancalariae, VIII, 172'
“ Div no!. VI, 75.
" Div. canc. XII. 240 — 5. VII. 1336.
Bencio del Buono 191
cum una colona“, ki naj bodo izdelani iz *korčulamskega marmorja." Cez

дат let ·kupu'c 200 modijev alpina)-"
Kot vsi ogatejši Dubrovčani in «Buj—ci, [ki ·sose dlje časa zadrževali
v Dubrovniku, је «tudi Bencio najel služkinjo. Z Dobro hči Dobenka je na
pravil 15. marca 1327. pogodbo, да ·bo služila .pri njemu šest let.“
Ker je bil Ben—clo v javnem življenju Dubrovnika in pri trgovinskih
poslih zelo aktiven ni čudno, да je prišlo z Dubrovčani do prepirov in
sporov. Knez je namreč leta 1340. resno opozoril Angela de Lutigo in ·nje
воч/еда nečaka Rada na eni strani ·ter Francisca special-ia, Benzia del Buo
na in njegova nečaka borina ·ter Сада na drugi strani, naj ne z besedo
500 perperjev za vsak slučaj .”
Bancio mi živel nepretrgoma v Dubrovniku. Leta 1333. ureja njegove
stvari u Dubrovniku njegov prokurator Iprino Ricii iz Firence ,,habira
tor Кадић". Bencio je moral biwati v Benciikah, kamor je verjetno odšel
po trgovskih ·poslih od konca leta 1333. до zasčellka leta 1334.ш Leta 1335.
pa ga najdemo zopet v Dubrovniku, kjer osebno ·slklepa kreditne po
godbe.Bencio је ostal v Dubrovniku do oktobra 1341. Takrat je imenoval
za svoja fprolmratorja Lorina Riccia in Gallusa Cactalniija'g, torej svoja že
prej omenjena nečaka. V lotih 1342. in 1343. ureja poleg omenjenih pro
kura-torjev njegove fposle šc {prokuravto-r Toci—us Stambeni iv. Pitoje.”
Bencio se је iz Dubrovnika odselil v Benetke, [kajti Lorinus Ricii mu tja
ošilja 3. oktobra 1343. „libr. 23 et onc. IV grossos dc cruce argenlo”.
шет је sprejel od Marina Butnića.n Po tem letu se Ben-clo v dubrov
niških virih ne omenja več.
Med zelo pomembne dejavnosti Bencija v Dubrovniku spada njego
vo sodelovanje v preskrbi z žitom. Pri tem је sodeloval na razne načine
z dubrovniško obči-no. Ze leta 1324. se omenja kot priča pri prevzemu
denarja za nabavo pšenice.zz Zelo aktivno sodeluje pri nabavi in prodaji
pšenice leta 1329. Skupaj z Duccijem Puooii iz Firenc se obveže 13. marca
pred dubrovniškim knezom, da bo rpmsknrbel ,;salmaxs diucentos frumen
ti" do velike noči.ZJ Julija je Bernandu's Vilberto de Maiorioa potrdil da
je prejel od Bencia v imenu občine „libris 69 venetorum grossorum im
argento" za plačilo 300 savim pšenice.24 Dne 2. septembra pa je mali svet
sprejel ·sklep, da lahko Bevncio kupi v 'fwmdi—leu ,,ordcum Pisarni" ipo naj
" ibid. IX, 39.

“ Div. not. VI, 25' — 26. VI. 1339.
“ ibid. V, 157'
” ibid. VI, 145.
“ Div. сапс. Х, 113 – 6. XII. 1333; 145' — 28. II. 1334.
” ibid. XIII, 64.
" ibid. XIII. 62, 64, 65; XIV, 27, 28', 38.
“ ibid. XIII, 119 — 3. X. 1342.
_ ” Dw. not. IV, 65' — 19. XI, predstavnik oz. nuncij neke. družbe iz Barlette je
sprejel od občine denar v višini ,,soldos 1712 et denarios VIII venevorum grossa
rum" za nabavo pšenice.
” Div. сапс. IX, 36'; 22. marca sta izročila knezu „salmi 225 lrumenti."
” ibid. IX, 64.
192 dr Ignacij Voje
ugodnejši ceni, vendar ga ne више prodaju dražje »kot 15 grošcv za 'star.”

Ko је »clwbrovniška vlada leta 1339. nabavljala žito je pri Martmusxju
Menčetići in Bencio najela kredit, zato pa jima je morala odstopi—ti pro
dajo žita. Knez je 3. septembra pooblastil Mantia-1119513 in Bencia, da lah
ko razpolagata z žitom iz Apulije, [ki je v fxuxndiku in «to 1731. starov
„ordei". Oba sta namreč občini posodila za nabavo pšenice 1997 perper
jev in XI grošev.26 Večje količine žita je dwbrovniška občina leta 1339. ша
bavila v Solunu, zato je morala za izplačilo 20.000 »porperjev razpisati ро
sojilo. Najprej je vlada razpisala posojilo v višini 6000 penporjev [in ga
razdelila med 120 oseb. Nato je ukazala, da se proda 2000 stam pšenice.
Ker vse 'to ni zadostovalo za izplačilo dolga je vlada pooblastila Marti
nussia in Bencia, da se v imenu občine pogodim z upniki. Pri tem sta
dobila pravico neomejenega razpolaganja 'z hmm in to 15 Tistim, ·ki je v
Dubrovniku in z onim, ki bo še prispelo." Dubrovniška vlada jima je od
stopila prodajo žita tudi v zvezi z drugimi nalogami. Ko je dubmvniška
občina konec leta Lrelbovala večje količine zlatih duka-tov je od Marti
nwssia in Bencia ·k ila vosek v vrednosti 5530 cpenperjev. Ta vosek je
vlada poslala v Be like, kjer naj bi se vosek prodaj in izkupiček menjal
v dukatc. Za lpovra lo gornje vsote sta dobila v zakup prodajo pšenice."
Bencio je posojal denar dubrovniški občini tudi v druge namene.
Dubrovniška občina se je večkrat znašla v težavah, kadar je bilo ·tre'ba
izplačati snbskemu vladarju ,,vsvetodmitaxnslki dohodak". Leta 1333. in
1340. je Bencio posodil dubrovniški vladi potrebno vsoto denarja.?9
Čeprav je poslovanje Bencio vedno izkazovale aktivo, daj je razpo
lagal ?. velikimi vsotami denarja in velikimi količinami trgovske «robe, ga
srečamo tudi kot dolžnika dubrovniške občine. Ko se leta 1340. doeme
riji rsv. Marije predložili [knezu isc-k dolžnikov se med njimi omenjata
«tudi Marlinussio Menčctić, ·ki do guje 5 ipenperjev in X grošev wter Bencio
del Buona, ki pa dolg-uje 9 'penpcrjev, VII grošev in XII solidov?"
Pri dubrovniški vladi je moral Bencio uživa/ti veliko zaupanje, zato
ga ie knez večrat imenoval za a—nbitra ter ga pooblastil, da razsoja v ra
znih spornih zaidevalb.31
Oglejmo si še kako se je uveljavil Bencio «del Bueno na dubrovni
škem tržištu. Delež Bencia v dubrovniški trgovini je moral biti pomem
ben. 'Dngoval je z raznimi vns'tarmi trgovskega blaga. Trgovina s srebrom
je bila v ·tem času v precejšnji meri V rokah 'Lujih trgovcev, zato ni čudno,
da med njimi srečamo tudi Bencia. Zdi se, da je Bencio posvečal trgovini
" Monumenta Ragusína, V, Zagreb 1897, str. 273.

” Div. not. VI, 51’.
" ibid. VI. 83', — 15. XII. 1339; Bariša Krekić,Dubrovnik i Levant, Beo
grad 1956. str. 62.
" Div. not. VI, 178, 178' – 1. XII. 1340.
” Div. canc. IX, 15' — 16. XII. 1328, omenja se kot priča pri predaji tributa
odposlancu srbskega kralja; ibid. X, 47. 47' — junij 1333, Bencio posodi dubr. ob
čini 2540 perperjev, kolikor je terjal srbski vladar; Div. not. VI, 146' — 8. VII. 1340,
Bencio posodi 2000 perperjev. Srbski vladar potrdi prejem ·od Bencia, zato se knez
in Mali svet obvde za hipotekarna.
” Div. not. VI. 100 —20. II. 1340.
s srebrom posebno pozornost. Skoraj v vseh pogodbah gre za srebro po

mešano z zlatom, ki se večkrat označuje «kot novobvdsko srebro. To src
bro je sprejemal od razni—h dubrovniških trgovcev in ga pošiljal v Be
netke. Ze 1327. leta sklepa pogodbo o nakupu 58 liber in 4 unče srebra.
Pale Restić je sprejel od njega v gotovini 763 iperperjcv in V denarjev
,,venetorum grossorum". Srebro bo poslala Bencio na prodaje «; Benet
ke.32 Leta 1330. je Bencio kupil od dubrovniškega plemiča Mence Lavren
cija Men—četića 16 litrov i-n 8 unč novobrdskega srebra. Prodajale se je
obvezal, da bo nadoknadil škodo, če prodano srebro ne bo imelo v sebi
toliko zlata, kolikor ga običajno vsebuje srebro iz Novega Brda.“ Tudi
če so ostali trgovci pošiljali srebro v Benetke, је pri tem sodeloval Ben
cio. Maja 1933. je Žun Vukasović s ukon-duro Petra del Mendio poslal v
Benetke ,,li'br. 117 dc живети in grossis dela oroce ct libr. 51 onz. octo
et sagios VI argenti dc nouabonta in petiis et flibrivs viginti et unciis quin
que et dimidio vonctorum grossorum", da se menjajo za dukata in to za
127 litrov grošev zlatih dukatov. Vse kar jc omenjen-o je poslano „in
duobus saohis bulatis bulla Bencii del I.)-mono".14 V novembru 1336. је
prodal Sergi-o Bunić Benciu 44 litrov srebra z oznako ,,et 'sit argentum
cum auro". V pogodbi je naveden procent zlata in ·to „Quod dictum ar
gentum tel-wat uncias XVIII 'pro centonario de marchis auri finiš.35 Bencio
se je ukvarjal tudi s prodajo srebrni—h izdelkov?
Poleg srebra jc trgova! Ben-ci otudi z bakrom”, svincem}a in vos
kom,—*" Opozoril sem že na velike količine voska, ki ga prodaj—a dubrov
niški občini.
Trgovska roba s katero jc *trgoval Bencio se omenja še v nekaterih
drugih pogodbah. Ti ipodatki impopolmjujej-o sliko o različnih vrstah «tr
govskih artiklov s katerimi je trgova]. Вашаш se večkrat naknadno ob
vezujejo v posebnih pogodbah, s kakšno robo bodo «krili kreditne obvez
nosti. Iz samih zadolžni v tem obdobju to ni razvidno. Vso to robo .po
šilja Bencin na svoj rizik v Benetke, kjer je lahko proda. Del izkupička
Bcncio lahko zadrži za kritje dolga. Večkrat je roba označena ·s splošnim
izrazom „mcrcanicias".40
“ Div. cano. XII, 115' —- 16. VI. 1335; 135 — 29. VII. 1335; 291' — 11. XII. 1336,
292—3. Х11.1336; Div. not. V, 114', 115 — 10. IV. 1340.
“ Div. cane. VIII, 145 — 18. I. 1327.
, " ibid. IX. 200 ·— 12. VII. 1330. Vzporcdi mojo razpravo Argentum de gluma,
Istorijski časopis, XVI—XVII, Beograd 1970. str. 16—18.
" Div. cane. Х. 23.
“ ibid. XII, 280'.
·“ ibid. VIII, 181' — 20. VI. 1327, Margaritus Pucić in njegov sin Peter kupu
jeta od Bencia „tres nappos et vnam centuram de argento" za 40 perperjev.
" ibid. XII, 32 — 24. I. 1335.
" ibid. Х, 145* — 28. II. 1334.
“ ibid. XIV. 28' — 9. VII. 1343; 38, 5. VII. 1343.
'" Div. not. VI, 8 — 28. IV. 1339. Pavel Gundulić se obligira, da bo izročil v
Dubrovniku Bencin v 15 dnch „to! mercantias", da bo lahko kril dolg v višini 315
dukatov; Div. cane. IX, 19 — 22. VI. 1329, Lampre sin pok. Lavrencija Bogalo je za
238 perperjcv izročil Benciu „libr. CXXIII de liluxellis, libr. 80 de seta".
194 · dr Ignacij Voje
Bencio je sklepal posebne pogodbe za prevoz robe. Tako se je 29.

marca 1327. Benciu obvezal Georgius Comooranizo, da bo posla—l v Benet
ke "tantas mcrcantias" v vrednosti 422 perperjev. Roba je last Bencia.
V Benetkah bo Georgius izročil robo tistemu, !ki ga bo določil Bormio."l
Jakša Krušič pa se je 13. junila 1330. obvezal, da bo prepeljal v Ankono
„libris 46 cen-e in uno pano", ki jih je prejel od Bencia. V A—mkonì bo vosek
izročil Fem-ano Francisci de Ancona." Pri prodaji svojega blaga se je
Bencio posluževal posrednikov — trgovcev. Pecus stationarius je prevzel
od Bencin 850 liber loja '(fsepum), ki bo pno—dal čimprej Ibo možno. Na
koncu bo napravi] obračun.43 Prav tako је bil tudi Bencio rposrcdn'ik pri
prodaji «tujega bla—ga."
Od leta 1330. dalje (od takrat do 1339. so brez večjih presledkov
ohranjene knjige edinstvene serije dubrovniškega motariata Debita no
tariae) lahko si'stomtično msled-ujemo Beneijevo udeležbo v kreditni
trgovini Dubrovnika. To je čas, ko doseže obseg kreditne trgovine svojo
kulminacija. V tridesetih letih XIV. stoletja doživlja Dubrovnik pomem
ben ekonomski razvoj. Povečana trgovska menjava z deželami 'v zaledju,
kot tudi večje potrebe prebivalstva v Smbiji in Bosni ·po luksuznih pred
metih in telostilu, je pritegnila v Dubrovnik veliko število tujih trgovcev.
V Dubrovniku delujejo številni predstavniki in agenti floren—tinskih tr
govskih družb (Bardi, Peruzzi, Acciaiolli, Bonacursi), ki imajo svoj cen
ter v Barletti.“ Poleg Florentincev so se na dubrovniškem tržišču močno
zasidrali beneški trgovci. Zato ni čudno, da je v dubrovniški kreditni «tr
govini v tem času delež tujcev imredrno visok. Upniki so večinoma du
bnovniški plemiči in «tuji trgovci. Razmerje med njimi je približno ma
polovico (npr. 1330: delež plemstva 44%: delež tujcev 43%; 1331: 47 : 43;
1335: 55 : 37). Med upniki, tujimi trgovci prevladujejo trgovci iz Benetk.
Drugo mesto v kreditni trgovini v tem obdobju ·pa pripada trgovcem iz
Firenc. Najpomembnejši med njimi je brez dvoma Ben-cic del Buono.
Udeležba Bencin del Buona v dubrovniški kreditni trgovini je raz
vidna iz priložene tabele:
Bencio večinoma kreditira dubrovniško plemiče, kot njegovi dol
žniki pa se omenjajo tudi Florentinci in Benečani. Vrednost robe, ki jl
daje ina kredit je relativno visoka, saj znašajo vsote navedene v zadol
žn'ica'h v povprečju okrog 500 pepper—jev, Najvišja vsota v neki zadolžnici
znaša 4.700 perperjev, niso pa redke v-sotc, ki segajo preko 1000 penper
jev. Čeprav se v mem času vrednost robe, .ki jo morajo dolžniki za kritje
dolga izročiti ·џрпјдш, izraža skoraj izključno v pepper—jih, so dolžniki
" Div. cano. VIII, 162.

" ibid. IX, 177'.
“ ibid. IX, 175 — 9. V. 1330.
" Div. not. VI, 81' — 9. XII. 1339. Notar Johannes dc Finis se obavezuje pro
kuratorju Bnečana Marka Quirine, da bo za vsoto 400 perperjev, ki jo je dolžan
na osnovi zadolžnicc iz 24. VI. 1335. izročil „qfuinque vegetas plenas vino quarum
4 est vinum nigrum et quinta est album inter eos quin arum 300 vel circa et vnam
eoiam de argento et vnam fregiaturam de auro". Pro ajo bo prevzel Bencio.
" Popović M., Prilog ekonomskoj istoriji Dubrovnika str. 211, 214.
Leto število zadolžnic krediti v rperperjih“
1330. 2 591
1331. 12 6.773
1332. 18 11.562
libr. 48 grass. dc Rudnicho
1333- 3 800
1334. — ·
1335. 5 6.137
libr. 15 dc grass. de списе
1336. 7 4.063
1337. 3 3.335
1338. 2 300
1339. 4 1.800
Benciju vračali tudi v križnih groših in rudniških g-roših", torcj v srb

skemu данак–ји. Prav ti podatki pa bi govorili za misel, да je imel Bencio
svoje trgovske in kreditne posle vezane na &rbs'ko tržišče.
Kot dolžnik se Bencio omenja le dvakrat. „Ри–1 Franciscu uspeciariu,
ki [je bil [njegov «sorodnik im je z njim v trgovskih zadevah zelo ·twno so
de oval, «si je oposodil 1100 perperjev“, pri zastopniku trgovskih družb
Bardi in Penuzzi pa 4120 perperjev.“
V kreditni trgovini se је Bencio posluževal vseh oblik kreditnega
poslovanja, ki *so se takrat v Dubrovniku uveljavile. Sponočal је svojim
dolžnikom ter-min od 'kdaj tečejo pena-li. Takšen postopek je bil vezan
na rok v zadolžnici, iki glasi „ad emnem voluntatem et requisirtionem
Graditoris".so Od raznih upnikov je srp—rejemal lpooblalstila, da izterja dol
gave od njihovih dolžnikov, To ponomočje se je imenovalo „cessio" ali
"potestas". Cedent bi pri teh ·poslih da] običajno oesi—omau'ju provizijo.51
Pri nekaterih kreditnih vposlih nastupa Bcncio [kot (porok ivn jamči. da
bodo vmili dolžniki dolg v dogovorjenem roku, sicer prevzema nase vra
ćanje dolga. Poraki so morali birti ·krcditmo sposobni? Kreditne posle
opravlja tudi kot Mura/cor. (predvsem za huj—e trgovce.”
“* Leto 1330, Артен" 11, 17, 32; 1331, Api. 11, 46, 57, 59, 60'. 62', 77, 84', 89, 109;
1332, Apr.1333,
178, 179; II, Apr.
122, 124, 139', 151, 154',
II, 188,192,197; 1335,156,
Deb.158,
not.158', 162,
II, 6', 44, 164, 171,
62,64, 57;173,
1336,174, 175',
Deb. 177,
"01.11,
76. 87', 93. 95', 122', 130; 1337, Dub. not. II (ohran'eno le do 8. XI.) 147, 150, 162; 1338,
%;). not. Il, (ohranjeno le od 25. VI. dalje), ', 228'; 1339, Већ. nor. П, 249, 257,
', 259.
" Aptagi II. 179, 29. XII. 1332, libr. 48 grossos di Rudnicho; Већ. nor. II, 62 —
29. X. 1335, libris 45 do grussos dc cruce; Mihajlo Din ić, Krstati groševi, Zbor
nik radova XXI, Vizamološkog instituta SANU, knj. 1, Beograd 1952, str. 49, 96.
"' Div. not. V, 234.
” Deb. not. II, 174 – 13. VIII. 1337.
*" Div. not. VI, 210 ·— 15. 111. 1341.
” двд. not. II, 128'. 122', 195; Div. not. VI, 83, 88'; Div. сапс. XII, 128', 259.
196 dr Ignacij Voje
V Dubrovniku je bilo poleg kreditiranja trgovske robc zelo razvito

posojanje denarja ali blaga proti zastavi (pignus). To so predvsem po
trošniška posojila. S temi lombardminmi {posli ;so se v Dubrovnik—u ukvar
jali tako Dubrovčani kot tujci. Bencin del Buo-no je posojal denar tudi
na ta način, da je sprejemal \! zastavo nepremični—nc54 in trgovsko robo.ss
Bencio je ham-iil ·pri sebi zatavljcnc pred-mete dolžnikov drugih kredi
torjev, s katerimi je ime] poslov—nc zvezef" Zanimiv primer kreditne tran
sakcije je pogodba, \: kateri «se omenja Bencin kot soud—eleženec pri po
sojilu z zastavo. Lorinus Ricii је sprejel od Marina Bwnića „in ·пгирроз et
cem-uras argenti pondrci-s libr. LXXXX et gms'sos do cruce de peso libr.
X" pod pogojem, da mu bo Lorinus vrnil omenjeno, ko bo Mari-nus po
kazal pismo v kartcrcm Bencio sporoča, da је sprejel 675 ·du'katov.”
Če dolžniki zastave niso dvignili do določenega roka, je upnik lahko
zastavljene predmete ali nepremičnine prodal na javni dražbi, vendar je
moral občinski 'klicar dolžnika jav-no upozoriti in mu dati predpisani mk
osmih dni. Tudi Bcncio »se je posluževal teh zakonskih .predpi-wv in v
skrajnem primeru prodajal na dražbi zastavljene predmete in nepremič
nine (hiše)? Iz teh objav је prav ·talko razvidno, kakšne predmete je
jemal v zastavo ('volovske kože, srebrne izdelke).
To vsestransko in razvejano kreditno iter denarno poslovanje je
omogočilo Benciu, da je sprejemal depozite.”
Beneio se je pri ·svojcm trgovskem poslovanju posluževal raznih
kreditnih transakcij. Njegovi dolžniki niso vračali kreditov direktno
njemu ampak so se morali obvezati, da bodo izročili denar v Benetkah
·“ Div. not. VI, 106' — 15. III. 1340 za Dživa Kabužića; ibid. VI, 112' — 10. IV.
1340 za Pala Reslića; ibid. 14, 37’ — 31. VIII. 1324 za Francisca spcciaria.
·“ Div. not. VI, 209 —- 10. III. 1341. prokurator Niooletli Signollo dc Vcnetiis;
Deb. not. II, 212 — 22. IX. 1338. prok. istega; Div. not. III, 92, 93' — 22. XII. 1318.
” Div. not. V, 48 — 12. III. 1325, Nikola de Cecero mu da „in pignore" svojo
zidano hišo, za to pa prejme od Bcncia 58 in pol perperja. Po pogodbi bo Bencio
toliko časa užival najemnino (afficlum) da bo dolg poravnan; Div. eam:. IX, 88'
— 20. VIII. 1329, Pctcr dc Caria mn da v zastavo za eno lcto .,vnum suum casale".
Bencin mu da 120 perperjev.
“ Div not. VIII, 173 — 21. V. 1327, Lamprc sin Lavrencija du Gnllo sc obvcžc.
da bo Benciu vrni] do srede junija 100 liber beneških grošcv. V zastavo mu izroči
srebrne predmete v vrednosti 100 liber; ibid. 137 — 13. X1]. 1326, Nikolica Marti
nušić izroči Bcnciu „in pignore totum linum secum" za 120 pcr crjcv in IV groše.
Cc Nikola v 1 mesecu ne bo vrnil denzu-ja, lahko Bencio proda an.
“ Div. not. VI, 85 — 30. XII. 1339, pri sebi hrani „lotius pignori" Pule Rcstića.
ki je dolžan Klementu Gpčetiću 1200 pcrperjev. -
51 Div. cana. XIII, 119 — 3. Х. 1342.
" Div. cano. XII, 225 — 16. V. 1336, Bratcna callegarius naj v osmih dneh
proti plačilu 4 perperjev in 3 grošev dvigne „due modia coria bobum": ibid. IV,
79 — 15. I. 1325, Stepe de Savina naj v 8 dneh dvigne proti plačilu 18 perperjev in
3 grošev „XII boctcno de argento et tres nappos de argento"; ibid. VI, 273' —
29. III. B40, Bencio prodaja na dražbi „vnam domum lapideam positam ante pla
team ecclcsie Sancte Marie" za 1300 perperjev, ki jih je imel v zastavi od Soline
žene Nikole Lukareviča. .
” Div. cane. XII, 280' - 6. XI. 1336, Gienino Quirino mu je izročil v depozit
„vnum sacellum bullatum sigilo scr Gianini in quo quidem sacho est libras XLV
argenti et ypcrpcros 342 et grossos II". v
tistim osebam, ki jih bo določil Bencio. Rok izročitve je 10—15 dni po

fain, ko bo ladja prispela v Bovnetke.m Podobne obvemnosti je prevzemal
Bencio sam. V gotovini ,,libr. 40 et soldos VIII venetorum grossorum"
je sprejel od Duccia Puccii iz Firenc ki je posloval v imenu "societatis
Accacialliomm de Florencia", 40 liber in VIII solidov ,,venetorum gros~
serum". V pogodbi je navedeno, da bo ta denar izročil Bonaeorsio
Grammi ·socio diete societatis venetiis commoramti."l Poleg tega je pre
jemal denarna «nakazila od beneških trgovcev in na podlagi >njih dvigal
denar pri raznih osebah v Benetkah? Pri denannih transakcijah se je ро
služeval tudi menie. Od Fortembraeia Chicrmonitensis de Florentia je na
osnovi 'monice sprejel 600 dukalov. obvezal «se je, da jih bo z meni-30
vrnil v Benetkah Vei-iu Balducii dc Florentia «sociu »de societate Bona
cursorum v roku 10 dni, «ko basta pismi prispeli v BcncfkcfL1 Bcncio je
pri sebi hranil dema—r raznih oseb in jc lahko razpolagal 7. njim le po odo
britvi «'kmey..a.M Tudi sam je lahko izdajal prepoved raz—nim osebam о raz
polaganju z denarjem, ki je pripadal rlujim trgovcem.65
V olikšni meri ·sc је udejstvoval Bencio v pomorski trgovini Du
brovnika zaenkrat ni možno ugotoviti na osnovi zelo skupih podatkov.
Vseeno lahko trdim, da je posegal ·tudi na sto področje. Bil je solastnik
dveh ladij. Skupaj s Franci-scorti speciariem in Gmbe ·de Care je ime
konduro, ki se je imenovala "Sa-notos Georgios"? Neko lkondura pa sta
si delila na polovi—so Francisco inn Bencio.67
Preko Dubrovnika so šli kurirji raznih florentinskih trgovskih hiš
v Carigrad in v druge razne centre na Balkanu. Med leti 1330. in 1340.
jc bil vmesni člen v tej verigi kurir—skega prometa tudi Bencin dcl Виола.
Poslal je več kurirjev v Carigrad in enega v Solun.“
“' Div. cano. VIII, 137 — 13. XII. 1326, Bencio pošlje 8 perperjev v Benetke
ki jih bo Marince izročil nekemu tujcu iz 5. Marciliane: ibid. IX, 21 — 16. I. 1329,
Nikola Pobratić je sprejel od Bcncia 136 in po] perp., ki jih bo izplačal v Benetke
Angelu de Lutiea; ibid. 96' — 30. IX. 1329, isti Nikola Pobratić je sprejel od Bencin
17 liber in 2 solda beneških grošev. ki jih bo v Benetkah izplačal Nicolecto Bocca
ccio civi Venetiis; ibid. IX. 213' – 14. IX. 1330, [rije dubrovniški plemiči sprejmejo
od Bencija 5 liber beneških grošev, ki jih bodo v Benetkah izročili scr Ncgrino
delle Cassa.
“' ibid. 1х, 207 — 17. VIII. 1330.
“ ibid. XII, 5 – 1334.
'“ ibid. XII, 82' — 22. IV. 1335.
“ ibid. IX. 48' — 800 perperjev; ibid. XII, 177'; Div. rmr. V], 78 — 2. XII. 1339.
knez je ukazal na zahtevo Orsala Crijevića Bencin del Buonu, da ne sme uporabiti
brez dovoljenja 500 perpei'jev, ki so lastništvo Gregoria Temenica. dokler se nc
reši spor „alias quod dictus Bencius teneatur solvere eidem Vrsio de dictis VC
yperperis yperperos IIIIC dc cruce cum vigore". To pomeni, da je Gregor Тео
tonicus doigoval Crijeviću vsoto 400 perperjev v srbskih groših. M. Dinić, Zu
istoriju rudarstva u srednievckovnoi Srbiji i Bosni, I deo, Beograd 1955. str. 23.
” Div. cane. XII, 103 — 29. V. 1335.
“ ihid. XIII, 12' — 21. VI. 1341, ladja je vredna 931 perperjev in 3 groše.
" ibid. XIII, 62 — 17. I. 1342. _
“ Krekić Bariša, Kurirski saobraćaj Dubrovnika sa Carigradom i Sa
Iunom u prvoj polovini XIV. veka, Zbornik radova XXI, Vizanlološkog instituta
SANU, knj. 1, Beograd 1952, str. 116; М. Ро pavić, Prilog ekonomskoj istoriji Du
brovmka, str. 248.
198 dr lgnacij Voje
Postavlja sc vprašanje ali je bil Bencin del Buono v Dubrovniku

predstavnik ·– „Ештон–е" ene od florentinskih vbngovskih hiš? Iz doslej
znanega gradiva о njem, to ni razvidno. Ugotovimo le lahko s katerimi
florentinskimi bančnimi hišami je ·imel direktne poslovne stike. Novem
bra 1339. pošilja dva kurirja s pismi v Carigrad. Pisma bosta izročila
Benečanu Marinu Mihaela in Bnntholomeu Rodolfi sociju de societate
Bardorum ude Florentia.“ S predotavnikoma hiše Bardi in Peruzzi je leta
1337. sklenil kreditno pogodbo. V 8 dneh naj ·bi vrnil upnikoma „Grego
riusu Johanmi de Florencia habitatori Barullj, reciipienti et stipulainti ·no
mine et vice Phillippi Rugerii ·socii et sociorum soceitatis Bandorurm de
Florencia habitatoris Bzwulli ot Passen Bambholi et eociomum societevtis
Peruciormn de Florencia habitatori Barulll" 4120 Apenperjev ,,venetorrum
gmnssorum".70 Denannc uposle ima Bencio «tudi s predstavnikom florentin
ske družbe Accaoialionurn" in Bonaxczumsi.72 B. K-relcić predpostavlja, da bi
bil Bencio lahko predstavnik Horomtinske hiše Bar-di v Dubrovniku?
Leta 1336. lahko ugotovimo, da je v dubrovniški kreditni trgovini na
stopila kriza in da vrednost kreditne trgovine močno pade. To krizo so
povzročili v prvi vrsti florentinski trngovci, ki igrajo v tridesetih letih
XIV. stoletja na dubrovniškem tnžišču tako pomembno vlogo. V času
stoletne vojne bankmti—ra in propade večina floren—tinskih družb v južni
Italiji. Mnogi predstavniki teh družb se «po letvu 1336. umaknejo iz Du
brovnika." Bencio ostane v Dubrovniku do jeseni 1341, ·kjer ga vežejo
rodbinske zveze. Potem tudi on zapusti Dubrovnik in se preseli v Be
nemke.
V Dubrovniku je bil Bencio tesneje povezan ‘s svojim tastom Fran
ciscom specialnem ·s katerim je vodil več trgovskih poslov. V trgovsko
družbo (societas) pa je stopil z Martinussicm Menčetićom."5
Ceprav slika о Benciu del Buonu in:—\ podlagi fragmentarnih podat
kov ni popolna, si vseeno lahko ustvarimo sliko o njegovem delovanju v
Dubrovniku. Kot večina tujcev je bil Ludi on nosilec. novih oblik trgov
skega in kreditnega poslovanja. V svoj poslovni krog je pritegnil številne
dubrovniške trgovce po kreditnih transakcijah pa je Ш povezan s flo
remins'kimi in beneškimi trgovci in družbami.
Ignacij VOJE
" Div. not. VI 78' — 29. X1. 1339.

" Deb. not. II, 174 — 13. VIII. 1337.
" Div. cane. IX, 207 — 17. VlIl. 1330.
“ ibid. XII, 82' — 22. IV. 1335; glej pod opombe 63.
" В. Krekić, Kurirski saobraćaj, str. 116.
" M. Popović, Prilog ekonomskoj istorii Dubrovnika, str. 251, 25.2. Kul i
scher, Allgemeine Wirtschaftsgeschwhte des тетка; und der Nuezeu, Bd. I,
Miinchcn ·– Berlin 1928, str. _
" Div. came. XIV, 28' — 9. VII. 1343; 38, 5. VIII. 1343, pmkurator Benom To:
cius Stambeni urejla pred knezom vse zadeve v zvezi s prodajo voska. Zaradi
prodaje voska je Bencio sklenil z Martinusiem Menčetiéem trgovsko družbo (so
cietas .
Bande de. Bum-io 199
(mac.. Vai:
← R é .. .. 111 e' –
ввмсш DEL виона
Bencio ..e. 131111 11 r11111111epf1111 son „р...–111... : и:...њ: au .emps ..:
es. 1111 ...le :... .e marche ragusamпрепади!.les :.1:: années
ma.
...::ns11e111e
..e comm
dumeme
xlve floren
џет]:
::. ..es Important, Comme l.. 11111111111 des 11111111111111115 étrangers, e. surtout...::
marchands ......ens, neuem del B...…n.. e.... 1..1–:..::1 .... represeumn :. ...: cle
nauvelles rames 111115 les affaires Commerciales e. 1:: opérations de cr ·
Les :...1:.: 11115eig11e111e1115 que nous .rouvons Sur Вето del в....по se
.rouveu.5и...: 1:: livres de mmmeme .aguseius, e. datent appmximativement de
l'.... 131...EAprès :...... vee11 une ....aine 11'151115u5e, Bmcio de. Buena : :.:
::..:
marié mmme
. Raguse. сивуen do Raguse
ny.. ,...: (eives..Ragus1i).Bencio
111111 épnuse 1111 Bum-m s'cs.
fine du celebre pharmacien également
rngusain Fran
11'1111 11e venue, avec 1 ..:1 11 emma... 11'e1111i1e5 re......n. .le oo l......au'on wm
111e1511i1e. o.. 5111, .... ...le… qu'.l :. ... 1111 111: ...une... appele Franco Sedmu,
qui e.a.. né .. Ra'gusc. France sache... 151 devenu un une.—...e… .....en connu, il a
::.-1. 31117 nouvelles, d'après le modèle .... ·nćcamemm de Bubcnccio. ... _egæemm.
М.:: comme commerçan. à 11.11e15 ..:: pays, ..: qu. se re.l‘e.e aussi den. 1115
nwvei1e5 B…... ..e. Emma es. .::.: : Raguse 1..:....·:.. octobre de 1341, 111115 que. .l
s'es. наше.: .. Ve...se. Mnis ses affaires n Ragusc un. е.: dirigées plusieurs a....
encore 111111'1111e1me1iiaire .: :: prucureurs сотшегшдџх
маси.–11: commerciale de В:..с1о de. su.….. e.... 111111 ...–:1..:1 11111 universdlc.
11 111111 a.. de 1·n11111m151111111eme„1 de 11:1ng enble e. 111111111111 ..e nombreux
што: e wmmerce avce la municipalité ragusaine. Е.. 1111111, i1 p1e1ai1 de large...
.. ::..: mu...e. 111115. А р...–. 1111, .. se 11v1111 „>. d‘.mpc..au_.es Анти: со....п:.с1.1::
..yan. ...... . ven—.es seules de "1111111111111 . c.....vai. une au...... 111111 111111
шеми:... i111e1151 1111115 ie 1omme1lee .1: га.;en. en ...... que ..:...еш e. cela :...
111111 ..e “...:... melange avec 1111·.111 11 recevait ce. argent des commerçants
туш?participation e. .. 1·:...·..yai.au:. commerce , de «cd.. de Rnguse est considérable. Banda
del ....Sono ma...-... 1:: r......es Iagusnins c. 1:: cuangers. Il ....rêté sous .urme de
grandes 51m111e5.1>11 ameurw, .. 5e51 везир: 111551 da {aims .
не.-:: de 10.111...– s
:::: ...:...1:..: 111111111e11i11e5 c. ..: cm..., Bex-.cn) dcl Bum... 5_e_ servait
111 diverses :оп::: .1: 1111151111111115. Ses данас".: e11vo'yaie111 l'argent .: Vems:: des
personnes .... .1 1:... dés.:.:... 1111u11e, 11 s'occupai. egmemen. d'opérations finan
cičrcs „Iranu
.._ ...:::... p.. в.д.“: 1:: со....1:.·: де: maison: je 11111me111 н...:пнпс:
en. ...... ....e.s gr...... ce....cs économiques.. Balkans, mais le plus
51111111111 11: al.a.en. à с....:.:..т1......р1:,1~:..1.: sde 13311 c. Шо,—1.111": 1e11e
11111111e11111ie par 11111111115 :: „о...... .nc.u également B.,—uc... 1151 .
ритам .... :: ..ema...le .. в.... ...... s. Неле... 11111311111111 n'a... ...s le 11111e'5e111an1
– d'une 11e ecs ma.s..us ..: commerce florentines a Ragu.
ЕПИГРАФСКИ ПРИАОЗИ
Надгробни натпис Исаије Симона из Сопоћана из 1345. г.

У ДВОРИШТУ манастира Сопоћана, десно од улаза у цркву, налази
се овећа масивна камена плоча са старосрпским натписом из 1345. г.
Натпис је у науци познат још од 1873. г.“ До сада је трипут објав
љиван, али без потребне документације. Премда се читања натписа
разликују у извесним детаљима, и ниједно није сасвим тачно, у сушти
ни је садржај натписа правилно протумачен. Први је натпис објавио
А. Хиљфердинг:“
Ем икт. g.ac.њд (1346)
AMца новвуа. л{3o) пуk
стави се уакк кжiи неa
IИta rНЛОНЕ СЕ ЖЕ
гуска нго кikЧки

да лиš паливтк
аминк,
Према Хиљфердингу, са извесним изменама и правилним дати

рањем, унео јеи, свој корпус старих српских записа и натписа над
гробни натпис Исаије Симона Љ. Стојановић“ не наводећи на основу
чега је извршио коректуре. Његово читање гласи:
Ем икт () š.i.i.j. ићенца новвра л. прkcтави се рава кожји Исајина Симона.
Gе же грова вго, вјечанаа из паметљ, али (и) на.
Запис о смрти Исаије Симона нашао је своје место и у путнич
ком бележнику Ђ. Бошковића.“ Као и претходни аутори, уз врло крат
ку белешку о месту налаза споменика, Ђ. Бошковић даје само текст
натписа:
Ем ик gawд мца нонкуа ва м пуkcтави се равжи исaина силиона се же и гуова

аго кikЧчнаа лиš палет амин.
* Собран је сочиненiii A. Гилварердинга. Т. III (Боснин, Герцеговина и Ста

рам Сербiи). (С.-Петербургљ 1873), 103–104.
3:
* A. н. д., 103.
33, б ": у
, бр. 82.
б. Стоја новић. Стари српски записи и натписи I (Београд, 2902),
“ Арх. Б. Бошковић, Белешке са путовања, Старинaр VII, III серија
(Београд, 1932), 107.
202 Гордана Томовић
Иако се може претпоставити да су се извесна слова, која су се

раније видела, истрла, натпис је доста добро очуван и лако се чита
(сл. 1 и 2):
Ек акт(о) štoад
м{kte), но акуа ка л. пјk
стави се рава војкi)и иса
IНа снаиčНК СЕ ЖЕ Н
гуовк его викнчн
a i S. Ildile"Th
да(ин)к
Надгробна плоча је од шареног љубичастобелог мермера
(110x65x27 см), са косим око 10 см високим оквиром натписног поља,
које је тако сужено на правоугаоник величине 106x56 см. Текст нат
писа, са невешто клесаним словима, чија висина варира од 2,5 до
7 cм, тече у седам неправилних редова и захвата горњи део натписног
поља у ширини од 47 и дужини од 63 см. Први ред натписа је нешто
издвојен и писан ситнијим словима, у следећа три збијена реда виси
на слова расте, док су у последњим редовима слова размакнута једно
од другог и врло неуједначене величине. Цео натпис одаје клесара
скромних способности — слова су резана плитко, често само линијом.
Ипак, сигла у другом реду, слово Е у четвртом и П у шестом реду
показују тежњу клесара да украси слова. Пада у очи фина обрада
натписног поља и невешто и примитивно клесање натписа. Очигледно
је да су на овом споменику радила два мајстора: један, који је добро
познавао рад у камену и који је отесао камену плочу, и други, који
је у занатском погледу далеко заостајао за првим — слова која је
урезао изгледају понегде као да су само угребана шиљатом алатком
у камен.
Изгледом и натписа и плоче надгробни споменик Исаије Симона
увелико одудара од осталих епиграфских споменика из манастира Со
поћана.“ Иако и међу њима има формалних разлика, а сви су по свој
прилици и каснији од натписа Исаије, уочава се да припадају посеб
ном кругу вештих мајстора — клесара: ниједан није урезан на љуби
частом мермеру и углавном су на тањим плочама. Свакако да узор
овим натписима није био надгробни натпис Исаије Симона. У том
погледу натпис Исаије Симона стоји усамљен. Садржај натписа не
издваја га од бројних скоро шаблонизираних и добро познатих сред
њовековних старосрпских натписа.“
Споменик није првобитно био постављен на место где се сада
налази. На то указује обрада плоче на којој је доњи део испод косог
оквира само трубо отесан и није, свакако, био видљив. Коса профи
5. Заштита Сопоћана, Саопштења Завода за заштиту и научно проучавање

споменика културе Народне републике Србије I (Београд, 1956), 25, бр. 1—8
* A. Стојановић, н. д. I, бр. 70, 80, 123, 131, 147.
Влиграфски прилози 203
лација ивица на горњој површини чини камен неподесним за подну

плочу, те се вероватно првобитно налазио у црквеном дворишту.
Тамо га је и нашао 1873. г. А. Хиљфердинг“ Вероватно је плоча узи
дана у црквени под приликом рестаурације манастира Сопоћана
1926/27. г.“, јер Ђ. Бошковић, који је посетио манастир 1931. г., наводи
да је пронађена у поду цркве.“ Где се плоча налазила кад су од 1948. г.
до 1956. г. вршени рестаураторски радови,“ није познато. Међу нат
писима који су објављени из оћана у Саопштењима Завода за за
штиту споменика културе НР Србије“ овај се натпис не спомиње.
Исаија Симон није личност позната у историји. Осим да је умро
30. новембра 1345. г. и да је сахрањен у манастиру Сопоћанима, о
њему се не зна ништа више. Свакако да је био виђена личност кад је
стекао право да се сахрани у манастирском кругу.
| || Надгробни натпис Дамјана Радослава из Призрена из 1357. г.

Приликом конзерваторских радова на Призренском граду
1966. г.“ откривена је већа камена плоча са надгробним старосрпским
натписом, која је секундарно била искоришћена за базу осовине
левих вратница на улазу у тврђаву. Плоча је пренета у цркву Бого
родице Моевишке и данас се налази прислоњена уза зид, лево од
улаза у наос.
Плоча је од пешчара, са стране и горе оштећена, са двема очу
ваним и равно клесаним првобитним ивицама (сл. 3). Доња површи
на плоче није обрађена. Очувана дужина износи 128 см, ширина 96 и
висина 28 см. Изгледа да је плоча била сломљена већ кад је била пре
нета на Призренски град, јер су две заравњене ивице искоришћене
да се плоча узида и формира праг, Стога је у доњем делу плоче начи
њено удубљење за греду и осовину врата што је оштетило добар део
TEKста,
Натпис је широк 45 cм а дуг 60 см. Има шест правилних редова
са лепим и јасним, плитко клесаним словима уједначене величине
од 4 до 5 см.Текст покрива средину и доњи део плоче и двоструко је
оштећен: са леве стране у сваком реду недостаје понеко слово, док
је удубљење за углављивање вратница оштетило део трећег и четвр
тог реда натписа, где се помиње име покојника, и скоро сасвим уни
штимо пети и пести ред (сл. 4 и 5). Са претпостављеном реконструк
цијом текст би гласио:
“ А. Хиљфердинг, н. д., 103.

* Саопштења I (1956), 16.
* Б. Бошковић, н. м.
* Саопштења 1 (1956), 15–17.
* Саопштења I (1956), 25.
* Радове је изводио Завод за урбанизам и заштиту споменика културе
Призрена. Том приликом обзидан је пролаз капије на тврђави и зазидани отво
ри казамата у тврђави.
Гвај инто) 5 i Es w{kcijua 6(кто)вра š

Ед(а)нк || пуkcтави се рава ку(нсто)у
Ти{6)н(а) ка дамнајн, мит уским,
Гз(ок)одик уддоса ављ || адвра
--
Едик и зде || и грова его кik Iча

нi aа мš паметн.
Име Радослава Обрадића (или томе слично) нисмо могли про
наћи у познатим изворима из овог периода. И поред тога што је међу
свештеним лицима у Призрену добро познат поп и епископ Дамјан.“
ни он се не може везати за Дамјана Радослава из надгробног натписа
са Призренског града. Дамјан Радослав је био само обичан монах,
док би титулу епископа, па и попа, свакако задржао и у надгробном
натпису.
Плоча је на Призренски град донета вероватно из непосредне
близине. У самој тврђави помиње се да је постојала православна
црква на месту где је 1805. г. Емин пана Ротул подигао џамију.“
Сондажна истраживања око остатака џамије у тврђави, у оквиру
археолошких ископавања на Призренском граду 1969. г...“ нису могла
да открију никакве трагове старије грађевине испод темеља џамије.
У делу града испод тврђаве — Поткаљаји – познато је било старо
гробље ско остатака цркве св. Врача“ северно од цркве св. Спаса,
која је очувана до данас. Плоча је пренета у тврђаву највероватније
у другој половини XVIII века, када су призренске паше Ротули по
звали мајсторе зидаре на изврше поправке на тврђави.“
Епиграфски је натпис монаха Дамјана окарактерисан извијеним
завршавањем слова Р. и полугласника Б, чистим, прецизним клеса
њем и малим бројем лигатура. Од досада познатих старосрпских нат
писа из Призрена најближи му је надгробни натпис Струје из 1371. г.,
нађен у поду цркве св. Недеље приликом конзерваторских радова
1968. г.“ Издуженији дуктус, већи број лигатура и збијеност слова у
натпису Струје, понављају се у развијеној форми у одлично клесаном
ктиторском натпису краља Марка из цркве св. Недеље из исте годи
* Др Мило је Васић, Црква св. Боzородице на Аевиши у Призрену и

призренски епискон Дамјан, Прилози за књижевност, језик, историју и фол
клор I (1921), 93–101; CAободан Ненадовић, Богородица љевиника, (Бео
град, 1963), 183—184.
* Петар К. ост и ћ, Црквени живот православних Срба у Призрену и
његовој околини у XIX веку (Београд, 1928), 93.
* Археолошка истраживања вршио је Филозофски факултет у Београду
под руководством проф. др Јована Ковачевића августа-септембра 1969. г. Сонде
су биле постављене споља, уз очуване зидове џамије.
“ П. Ко стић, н. д., 92.
* П. Ко ст и ћ, н. д., 79–80.
“ Милан Иван овић, Још један натпис из древног Призрена, „Поли
тика”, 13. април 1969. г.
Епиграфски прилози 205
не,“ као и у нешто каснијем надгробном натпису Тодора, сина Жегра

номика из Богородице Љевишке.“ Иако одају руку далеко вештијег
мајстора, ова два натписа са натписом Струје чине стилску целину,
док их са натписом монаха Дамјана везује извијено завршавање поје
диних слова: у натпису Струје полугласа b, A, B, К, код ктиторског
натписа Марка слова Р., у натпису Тодора слова A, B, M, Ж. и Р. Кали
графске индивидуалне тенденције клесара, скромне у натпису Дамја
на, прерастају преко натписа Струје у технички и стилски савршено
изведене натписе Марка и Тодора. У натпису краља Марка веома раз
вијеним системом лигатура текст добија нови квалитет — постаје
тешко читљив, скоро као ребус. У том погледу једноставан, натпис
Дамјана представљао би до сада најстарији познати натпис једне епи
графске радионице која је несумњиво живо делала у другој полови
ни XIV века у Призрену. Гордана ТОМОВИЋ
|
|
" Милан Ивановић, Натпис младог краља Марка са цркве св. Неде
ље у Призрену, Зограф 2 (Београд, 1967), 20–21.
* С. Не на до ви ћ, н. д., 29–30, сл. 12.
Gordana Tomović
–– R é s u m é –
CONTRIBUTIONS EPIGRAPHIQUES
1. — Inscription tomhale du lsaija Simon, de Sopoćani, 1345.
Cette inscription est connue depuis 1873, et elle a été publiée trois fois
sans toutefois être accompagnée de la documentation nécessaire; L'auteur com
mente les_leclures du texte faites jusqu'ici et il expose cette lecture avec une
analyse épîfraphique détaillée. Il fait ressortir que l’inscription tombale de Isaija
Simon sc istingue sensiblement des autres inscriptions funéraires du monastère
de Sopoćani. La première place de cette plaque tombole, qui se trouve actuelle
ment dans la cour du monastère, à droite de l'entrée de l’eglise, était située
probablement dans la cour aussi, mais devant l’église. La personnalité de Isaija
Simon ne se trouve mentionnée dans aucun document de l'époque, et son nom
n’est marqué que sur son inscription tombalc.
2. — Inscription tombale de Damjan Radoslav, de Prizren, 1357.
L'inscription se trouve sur une plaque de pierre fragmentaire, qui a été

découverte lors des travaux de conservation exécutés sur la forteresse de Prizren,
en 1966. Aujourd'hui elle se trouve à l'église de Notre-Dame de Ljeviška, dans la
ville Prizren. L'auteur reproduit le texte de l'insciption et propose la reconstruc
tion de la partie endommagée du texte, en faisant la description du monument
l’analyse stylistique de celui-ci, qui relie cette inscription aux inscriptions décou
vertes jusqu'à present à Prizren — (inscription tombale de Struja, dc 1371;
inscription du mi Marku, de la même année, inscription tombale de Todor
de Notre—Dame de Ljeviška). L'inscription tombale dc Damjan Radoslav, qui
par ailleurs, en tant que personnalité, était complètement inconnu selon les sour
ces de cette époque, serait jusqu’ici l'inscription funéraire la plus ancienne de
l’atelier épigraphiquc de la seconde moitié du XIVe siècle à Prizren.
!=“ 5- •m"
4 - • · s‘. 1511. “ atm umu; mw .*.·._ «u; (I
i 4 . . · „и „ _… „• _
•
*» ‘ •! ' vi?—M. „мм-„игл, '. Мр.–та. 5.3 ·

-
.” r)]?! J.". : ·: ·'·n•·==J,Ln-1Ž
Слика 1. Нагробнп натпис Исаије Симэиа
„ i " in A сем „vº s otº
A S - iz дилићи
ignolitičkih firi S SE“
gтW. H. Eff 7 (H. H.: A К ККЕ,
гГ
liji ( ili 0), се и с ј () 96,69
Nћ
f "0 КМЕ Г0 E., f, IN |
HH
и ми пије Тi, Л
ју Niji M
N NN
Z. 1,
J ... V 1
()()()
дААТУРЕ ESE:EEEА s-
2. . d." AE
ПГ
PР
(i )
М) у
и| is
ИА. }}
ут
иЕ д.
у
jih
ју. |
fi
| bb,"
t.
Смика 2. натпис Исаије Симона, цртеж (паус-конија) и морфолошка обрада

TITET Ta Spoани натпис
лi za i Hiaaita i
гр т. стен се рт | а и
хидана РекH,
Jh, a 105 сата
(). Že ,\ E
S ti Тј
облици слова АИГАТУрE бројеема
Žада () 2. 22,
ES П. - ј
E ЕрjРp
ДА“ ()CC(,
66 т
х
И
JS
и
N
Л“. b. b. b. bb
Иг ју јti)}| i i
ji fИ
()() Џ
СРЕДЊОВЕКОВНА ЖУПА ПАТКОВО
ПАТКОВО се помиње у три наша средњовековна извора: у списима

св. Саве (око 1208. године),“ затим у Дечанским хрисовуљама (прва
из 1330. и друга око 1343—45. године)“ и у Светоарханђеловској пове
љи (из 1348. године).“
Из најстаријег извора, из биографије Немањине, где св. Сава
само набраја области које је Немања освојио од Византије (...„Пилота
сва, а аст грнчаские земањ Патково, Хвостно вксе н Под{R)уније.“), може се је
дино закључити да је Патково област која је заузимала територију
између следећих области: Пилота на западу, Хвосна на северу и Под
pиме на истоку.“ Област Патково у састав српске државе унила је нај
вероватније при крају XII или на самом почетку XIII века.“
У Дечанским хрисовуљама Патково се помиње у међама Модре
Слатине, али се у овим повељама наводе још и стална насеља и кату
ни, често са свим међама и пописом домаћинстава, који су се нала
зили на територији ове жупе а припадали су манастирском власте
динству.
У Светоарханђеловској повељи помиње се Патково и Патков
ско брдо у међама забела манастира св. Арханђела код Призрена.
Ни у једном од наведених извора нису дате границе жупе Пат
ково, па се због тога историчари не слажу у томе колику је терито
рију ова жупа захватала“ а има и мишљења да је Патково само име
једног села, а не и име предела.”
* Св. Сава, Живот светог Симеона Немање, приредио В. Ђоровић, Дела

старих српских писаца, књ. 1, Београд, СКА, 1928, стр. 152.
* Аечанске хрисовуље, издао М. Милојевић, ГСУД, ХIII, Београд, 1880,
стр. 56. и 128. М. Благојевић, Када је краљ Душан потврдио Дечанску хри
совуљу? — Историјски часопис, књ. ХVI-XVII, Београд, 1970, crp. 86.
* Хрисовуља св. Арханђела Михаила и Гаврила, издао Ј. Шафарик,
ГДСС ХV, Београд, 1862, стр. 283.
* P. Новаковић, О неким питањима подручја данашње Метохије
крајем XII и почетком XIII века, Зборник радова Византолошког института,
књ. IX, Београд, 1966, стр. 200.
* P. Новаковић, нав.дело, стр. 209 и 212.
“ Р. Ивановић, Дечанско властелинство, Историјски часопис, књ. IV,
Београд, 1954, стр. 194. Г. III кр. и ван ић, Област средњовековног Пилота у
ХIV ст., Историјски часопис, Београд, 1957, стр. 325; Р. Новаковић, нав.
дело, стр.204.
* M. Ф и л и повић, Хас под Паштриком, Балканолошки институт,
књ. 2, Сaрajeвo, 1958, стр. 16.
208 Милица Николић
За овај рад, да би се што приближније одредила територија

жупе Патково, коришћени су: писани извори, затим подаци са терен
ских истраживања, литература и географске карте.
Као источну границу жупе Патково и извори и историчари на
воде област Подриме, али граница ипак није потпуно одређена, јер
Подримом неки аутори називају област чија је западна граница лева
обала Белог Дpима“ док други Подримом називају предео који се
простире дуж обе обале Белог Дрима у његовом средњем току.“
За одређивање источне границе жупе Патково корисне податке
можемо добити из међа села која се налазе са обе стране Белог
Арима, а припадала су манастирским властелинствима. Ако се пође
Белим Дримом од ушћа Рибника, данас Ереника, на југ, онда је
прво село на његовој десној обали а "ш"кана, које је припадало вла
стелинству манастира св. Арханђела, „Giao o "u"вана а инта му с дого
волим, како супада галвокии дола су дунмв. н. от тог доу пуkata aипок'оу оу ками
на путн кои гред ист кнгажине су транаку.“ Село Ошвања данас не по
стоји али се и сада цео крај око Белог Дрима на јужној страни брда
Гралиш, кроз које се пробија река Дрим,зове Швања,а мост на Дриму
Швањски мост. У међама села Ошвања помињу се: Бисажине, данас
село Бистражин, западно од Швањског моста, затим Липовцњ, данас
село Липовац, југозападно од Бистражина, и Рогово, данас село које
носи исто име, а налази се југоисточно од Бистражина на самој де
сној обали Дрима.
Дечанском властелинству у овој области припадало је село
Молинаци, за које су наведене ове међе:„од уни кокине сугор не чело казначи
стима. н. су вкло поле. и липов"цк, под вар"Аици... и где супада роудинкски поток,
су дуник“Село са тим именом данас не постоји, али, према наведеним
међама, данашње село Дољ налази се на месту где се налазило сред
њовековно село Доланци.“ У међама и овог села поново се помиње
Липовац, паје у средњем веку вероватно то било насеље, али које није
припадало манастирском властелинству.
У Дечанској повељи и катуни Влаха дати су са међама и попи
сом домаћинстава. Катунска насеља је тешко убицирати, јер се она
нису одржала до данас, али распоред међника катуна по повељи и
њихово убицирање на терену, затим топоними потеса које данас сре
ћемо на терену помажу да им се одреди локација. Тако је катун
Тудоричеваца имао мeђе: „wт wула по дклоу на врсканкскии поутк и право
" P. Новаковић, нав.дело, стр. 204.

* P. И ван овић, Властелинство :“;“ св. Арханђела код При
зрена, историјски часопис, књ. VII. Београд 1959, стр. 226.
* Арханђеловска повеља, стр. 275.
" Дечанске хрисовуље, стр. 48–49.
* P. Ивановић, Дечанско властелинство, 194.
7At 5 3-а 1.
ополне У*S.
(reonova), “S,
одАБИНАМЕ
“... x - x^*\е
(БАБинА) ”, Y.
*****-,
– -237- “...
КО Y.
Л09жĆAM 6. Arzzi 3.
(лугло) 3 „ДолАлуцć
“... (дољ)
\ 3 ЛАЛОд.
x - (благод
- | : “,*\,-.
ида у
\\o v-
\s.
2) м
- /T0AAAA-
(ropАЈ). ку<3 м Af- 3/5 Ад мо т,
(M/a/a1/pa
у __
o 4, Гал. As i -
A-4AолоДА". A. А блаво /(бока гљед- (
обаладАнн)
24. догодот у
у не
Карта средњовеко
Средњовековна жупа Патково 209
су ућку... и по уkaoy ка поустон улкитници... и су цаикнки потока и пуаво цšt

толив. су кладоусукницу уkКоу су строганоко минише...“. Према подацима из
повеље, Р. Ивановић је убицирао овај катун јужно од села Рогова.“
Да се катун налазио у близини села Рогова, потврђују и теренски по
даци, јер се и данас у селу Ромаји налазе потеси: Залина са истоиме
ним потоком, затим Горња и Доња Ракита, Брија е муланит, а поред
села протиче речица Даштица у коју се улива више потока. Изгледа
вероватно да се катун Тудоричеваца, који су напасали и чували коње,
налазио на месту где је данас село Ромаја, а оно се налази јужно од
Рогова.
На левој обали Белог Дрима налазило се село Зерзево, данас
село Зрзе, а његове међе ишле су само до леве обале реке.“ На истој
страни реке налазила су се и села Бућстовкцм, данас Брестовац, и
пнранка, данас село Пиране. „“ вукдо диничиноу и кућстоквцу. с оне стране
дунана дbлолик до ш"ванкске анегне... oy. дукоцнцоу оу уЕкоу...“ „И мегла пирамик.
и vт каина пуkз дунић пуаво су муамоук.“ Као што се из међа села ви
ди, оба су имала део земљишта и на другој, односно десној обали Дри
ма. Пада у очи да су села која су се налазила северно од данашњег
села Лукиња имала међе само до реке Дрима, без обзира на којој су
се страни реке налазила, а села јужније од ове границе имају међе и
преко Дрима.
Према подацима који су напред наведени, изгледа вероватно
да је источна граница Паткова допирала до Дрима и ишла од Ошва
ња на југ до места где се вододелница са Паштрикових огранака спу
шта до Дрима, односно нешто јужније од данашњег села Ромаја, док
је земљиште јужно од вододелнице са обе стране Дрима припадало
призренској области.
Одређивање јужне границе жупе веома је тешко, јер се једао
део налази на територији данашње Албаније, па се не може доћи ни
до каквих теренских података.
Најпре да видимо податке које нам дају извори. Село Клауина
које је припадало дечанском властелинству имало је међе: „како гу
дЕ wт сливе поутк, на киншане. н. суз дtла како греде на велин вуку, на пастркцк,
к драговод ћ. н. vт драговоде по д Клоу на пуkcлоп. н. по дšлоу на гукчнн.“
Данас ово село носи име Влexени, а налази се јужно од Ђаковице,
на територији Албаније. У међама овог села помиње се Пастpц, данас
планина Паштрик која својим источним делом припада нашој а за
падним албанској територији. Драговодом и данас се назива севе
розападни део Паштрика, који се налази у Албанији. Тукчина је данас
* Дечанске хрисовуље, стр. 124.

“ Р. Ивановић, Дечанско властелинство, стр. 205.
- дечанске хрисовуље, стр. 57.
* Дечанске хрисовуље, стр. 129.
село Грчин, југоисточно од Ђаковице, односно североисточно од села

Влахиње.
На југоисточним падинама Паштрика, на десној обали Белог
Дрима, налазе се нека села која је цар Душан повељом из 1355. годи
не приложио манастиру св. Николе у Добрушти. Манастиру се при
лажу „село Гуожуп, снио Мијаишта, село Плано“.“ Данас су то села: Горожуп
на самој граници према Албанији, затим нешто источније села Миљај
и Планеја. Село Добрушта, у коме је манастир, а који је био метох
манастира Хиландара,данас носи име Добружда и налазисејужно од
села Планеја, али на левој обали Дрима.
Село Домовика, данас село Домни, на југозападној падини Па
штрика на територији Албаније, припадало је властелинству св. Ар
ханђела. Међе овог и суседних села су: „н снази мита ка тиакik домови
квињ. на чукна суста су градице... н. vт градица нис потока планинсккин како спа
да дола су дуила су дуквичко стikну... свако т" мака... а нега моу издрима су
дšвичко стikНоу, даклом како се камим вами лак, тмаку и маго гоуокупе су гу
квуча...“ Наведена села, која су припадала манастирима св. Николе
и св. Арханђела, а која се налазе на обе стране Дрима, према конфи
гурацији терена гравитирају ка уској долини реке између јужних
огранака Паштрика и северних огранака Коритника.
Дечанско властелинство је имало у Паткову зимски пашњак у
Модрој Слатини, која је имала међе: „до воука. и пуна вуку суза укла.
н по даклоу ни пуkcлопљ. н по диклоу. су тињсто Бунде. и кона кмоувоучауева дола.
су ићишева селица н су доa"не чело слатине на wноу страноу су крастњ. ингк.
пад"ково и слатиноу и низ, дакле су коука...“2"
Из Арханђеловске повеље видимо да је и ово властелинство има
ло свој забел у Слатини, а међе су му: „н wт лута суздкла тikatarну
дšлома кои граде до патковљскога дbла, и тikasrнуе дваолик шамше како слазин су
пандократоуове меге а на нане до ворка. н wт ворка. на оноу страноу како греде
дoан н како нзлазни лингко двћ глав-k. на д Как. и текликзн дšмоли, на качиноу главоу.
иа пуkeаоп, како се калик каин у акшава долк у лоупежа...“? У овој Слатини
било је одређено и место где су биле смештене манастирске кошнице:
„...а мега моу от гуалност, оу врк до су стражникк... и пуkко потока оу голо
вуљда и тikwк поутем, су мнкинашк. и vт голога вук да вану по дјkпоу да
паткоккскога вукда.2а.
“ Ст. Новаковић, Законски споменици, Београд, 1912, стр. 719.

* Арханђеловска повеља, стр. 282 и 283.
* Дечанске хрисовуље, стр. 56. и 128.
* Исто, стр. 283.
према међама које се наводе у повељама, Слатина је била већи

предео од Ђаковице, на територији Албаније, у долини реке која се
данас зове Скатина, и то од њеног изворишног дела па на југ до да
нашњег села Радогош. Данашње село Хељшани, према ређању међа,
могло би бити Љешево селиште из повеље, а речица која тече југо
источно од села и данас се зове Љешница (Прони и Љешниц).* Се
верни и западни део Слатине, који је захватао предео од Паткова па
на југозапад до данашњег села Хелшани и на запад све до границе
Алтина, припадао је Дечанском властелинству под именом Модра
Слатина, а источни део, који се простире до планинског ланца који
се од села Влахиње спушта на југозапад према Дриму, припадао је
властелинству манастира св. Арханђела. Цео овај предео, кроз који
протиче река Скатина и више речица и потока, једна је пространа
висораван на око 500 метара надморски висине, затворена са три
стране планинским венцима, а са четврте, јужне стране отворена пре
ма Дриму, у чију долину допиру топле ваздушне струје са Јадран
ског мора, па је био веома повољан као зимско пасиште и заклон за
сточно благо оба властелинства.
Село Патково ни у једном извору нема наведене међе које би
помогледа сетачно убицира. Оно се, као што смо већ видели, помиње
у међама Модре Слатине, а његово брдо у међама уљаника на Слати
ни, па би према томе вероватно било негде југоисточно од извориш
ног дела реке Скатине. Ову претпоставку поткрепљује податак И. Ја
стребова који, ређајући села у Хасу, иде овим редом: „ ...Золфaj,
Жубин, Аетај, Пруши, Патка, Чер . . .” Он каже да се село Патка на
лази на путу који из Ђаковице води до Св. Спаса, а да недалеко од
Патке, на левој страни тог пута, Аежи село Голије“ Теренски пода
так који ми је дао Г. Шкриванић, који је обилазио 1965. године терен
југоисточно од Ђаковице али само до наше границе, готово се по
клапа са податком И. Јастребова. Од каже да је од тамошњих ста
новника сазнао да пут који иде од Ђаковице за Фирзу, Зулфај и До
бруну преко Киш Ђафе и даље за Перолај пролази поред локалитета
који се зове Патка и који захвата површину од око 100 хектара. Сви
ови подаци указују да се средњовековно село Патково највероватни
је налазило на територији данашње Албаније,јужно од Ћафе Прушит
а северно од данашњег села гољаи, а не у подножју паштрика, близу
Дрима“ и недалеко од данашњег села Зрзе у Подрими, како је до
сада убицирано.“
Јужна граница жупе Патково, према изнетим подацима, није
била река Дрим, већ је граница ишла северније, и то вододелницом
која се протеже од Белог Дрима, јужно од села Рогова, према југо
- Секција Призрен, раз. 1 : 50 000.

* И, Јастребов, Стара Сербија и Албанија, Споменик ХLI, Београд,
1904, стр. 7. и 13.
* P. И ван о ви ћ, дечанско властелинство, стр. 195; М. Филип овић,
нав. дело, стр. 8 и 16.
* P. Ивановић, Властелинство манастира св. Арханђела, стр. 226.
западу до планинског врха Бутетсе, а одатле граница скреће на севе:

розапад у правцу села Радогош. Села која су се налазила јужно од
вододелнице и источно од ушћа реке Љуме у Бели Дрим припадала
су призренској области, а села у долини Дрима западно од ушћа реке
Азуме припадала су Пилоту,
На западној граници Паткова била је жупа Алтин. У Дечанској
повељи дате су међе Алтина: „иатоуски пуktiопк на таксту Вукдо на ки
ногуадиште како упада оу жучково оу слатину под уадогорку поутенк под даклоу су
кук. и на конкгоук право су вуkao н низа вуkao како пуистане су укивницу, и
низ укнинцу како попунстане неуkrтуша у укивницу пућиа такстолику враду...“
У северозападном делу жупе Патково налазила су се три влаш
ка катуна, катун Вардиштана и два катуна Ђурашеваца. Сва три ка
туна по повељи имају исте међе. „...мот тластога кулда низ, неуkrтоушку и
како пунстане неуkrтуша су укR ницу и цк затече укивница до алтинкских интка
како пристане акланица су уивницу...“ Према подацима катуни су били
северозападно од данашњег села Бабај Бокс, источна граница им је
била река Рибник, северна река Јабланица, која протиче поред села
Поповца, док им је западну границу чинила међа Алтина.
Северно од ових катуна налазила се земља Јабланица коју је
Стеван Дечански дао у посед челнику Радану. Према Дечанској по
вељи међе Јабланице су:„wд wивнице уз водовагк. и пућко wд водовагекако
поток пунетак. и низк дkaк на wпогоди, wд ам"тина кон, честога куија... у
путк у кукао како пристане су учвницу.“ Из наведених међа се види да
је посед челника Радана био на крајњем северу жупе Патково и да су
северна и источна граница поседа чиниле део северне границе жупе.
Западна граница жупе Патково је истовремено била и источна
граница жупе Алтин и ишла је вододелницом од данашње Ћафе Мо
рине, која се налази северозападно од села Тропоје, па на југ до
села Радогоше.
За одређивање северне границе жупе имамо најмање података.
Села која су се налазила северно од Рибника имала су често међе
до реке, али не и преко ње. Тако је село Рњаники, данас село Рзинић,
имало међе: „путник иимо уивника“,“ а и власи Ратишевци су имали
„... ингн. на РКника.“ Село 64kyонк у Подрими, данас село Сарош,
са својим међама, простирало се до Рибника: „...и по дјkaoy како уикник,
истikЧе не планин. н. пуkз, димк и низ, уивника како упада у дуидик. пуkзк
дуизик с owне стране...“3“
* Дечанске хрисовуље, стр. 38–39.

* Исто, стр. 54. и 126.
* исто, стр. 49.
* Исто, стр. 101,
Из ових података изгледа вероватно да су села и наведени катун при

падали суседним областима, а да је река Рибник чинила северну гра
ницу жупе Патково, и то од ушћа Врела на истоку па на запад до
ушћа у Дрим.
Из свега што је изложено види се да је жупа Патково обухва
тала област која се на нашој територији данас зове Хас и део терито
рије Албаније до данашње области Битичи.
Име Патково можемо да пратимо у нашим писаним изворима од
почетка XIII века па до пада ове области под турску власт. У XIX веку
још се среће назив Патка за мало село у нахији Хас, а данас се име
Патка сачувало само у називу потеса земљишта које се налази на
путу изДобруне у Перолај.
приближна граница жупе Патково ишла би десном обалом
Белог Дрима од ушћа Ереника на на југ до села Рогова. Јужно од
села Рогова граница скреће према југозападу и иде вододелницом
преко врха Паштрика, затим јужно од Брда Гољај (Бока Гољај) скре
ће на запад, пресеца реку Скатину и пролазећи јужно од села Хељша
ни избија на планински венац северно од села Радогоша. Од села Ра
догоша граница скреће на север, на западна граница Паткова иде
вододелницом остављајући западно од границе села Горај, Бабину
и тропоју. Северна граница иде Врелом од његовог извора до ушћа
у Ереник, па затим низ Ереник до његовог ушћа у Бели Дрим. Гра
ница која је овде наведена је приближна граница жупе Патково у
ХIV веку.
Са падом српске државе под турску власт мењају се и име и
границе жупе, па се каснија нахија Хас само делимично поклапа са
жупом Патково.
Милица НИКОЛИЋ
214 Мшшца Нике—Ан}:
Milica Nikolić
– R é s u m é –
LA JOUPA MEDIEVALE DE PATKOVO

En tant que région, Patkuvo est mentionné pour premnère fois dans la
biographie'de Simeon Nemanja (env. vers l’an 1208), après quoi Pavkovo est cité
dans les dem-ets royaux (hrisovulje) de Dečani (le primier de 1330, et le second
vers 1343—1345), ainsi que dans la Charte du Saint—Archange (dc 1348).
Cependant, dans aucune de ces sources l'on ne définit les frontières gćogmp
hiques de la joupa de Palkovo. En utilisant les sources écrites, les données établies
d'après les recherches effectuées sur les terrains mêmes. les citations de la littéra
ture dont on dispose et les cartes géographiques il а été possible de déterminer
les limites les plus vraisemblable: de cette joupa (district ou paroisse) pendant
le XIVe siècle.
La fion'lière du côté de l'est de la joupa de Patkovo [опасан la rive droite du
Beli Drim, depuis la source de Erenik et en direction du sud jusqu'au village de
Rogovo. Au sud du village de Rogovo, la frontière se détoumait vem le sud—ouest
et allait en suivant le cours d'eau jusqu'au sommet de Paštrik, après quoi, au sud
de Brdo Goljaj. elle déviait vers l'ouest. coupail la rivière de Skatina, en Albanie.
et en passant au sud du village de Helj‘äani, elle surgissent sur les chaînes de mon
tagnes au nord du village de Radogoša. La frontière occidentale s’étendait depuis
le villa cab Radogoša en direction du nord en longeant lc cours d'eau et en lais
sent à 'oucst de sa frontière les villages de Goraj, Bnbina et Tropoja. La frontière
sËtenlrionalc suivait la rivière Vrela depuis sa source jusqu’au confluent de
Б _enik, et ensuite, en longeant l'Erenik, elle allait jusqu'au confluent du Beli
mm.
Le nom cle Patkovo pour cette région qui s’étend sur le tcrritnirc de notre
pays et dc l'Albanic n'a pas été conservé. Au XIXe siècle on trouve cependant le
nom de Раша pour un petit village situé au sud :le Cafa Pmšit ct поп loin du
village de Goljaj, en Albanie, qui par sa position géographique correspondrait au
village médiéval de Patkovo. Aujourd‘hui, l'appellation de Patka n'est gardée que
pour designer une vallée de quelque 100 hectares. qui se trouve sur le territoire de
};Albîmje. et le long dc laquelle passe la route qui mène du village de Dobrruna à
его a).
ИЗВОЗ ЖИТАРИЦА ИЗ ГРЧКИХ ОБЛАСТИ У XIII, XIV
И XV СТОАERУ
У ЈЕДНОМ од својих последњих радова професор Јорјо Тадић

установио је, иако су се пољопривредни производи већ у средњем
веку продавали на многим трговима Средоземља, да је Грчка од
друге половине XV века, после Сицилије и јужне Италије, постала
један од главних извозника хлебног зрна на Медитерану.“ Та оцена је
генерално узевши и хронолошки поправљена прихватљива, и такав
закључак повукли су неки истраживачи и раније. Ипак, да би се
стекао поузданији увид код прављења поређења, потребно је по
дробније изложити интензитет извоза житарица из грчких области
за последња столећа средњега века, иако стање извоза још не мора
да буде прави показатељ производње, тим пре што је исхрана мно
гољудног Цариграда у доба пуног сјаја византијске државе била
очигледна сметња извозу зрнасте хране. Детаљнија анализа показа
ће да се горња оцена не би подједнако односила на све грчке земље.
У исто време, још једном ће се констатовати да је промет цереалија
у јонском, егејском (па и црноморском) простору постојао у време
када се на западу Европе тек јављају први знаци житарске трговине.
Документацију за овај рад пружили су, с једне стране, добро
претресени фондови Хисторијског архива у Дубровнику, а с друге
стране, литература о извозу житарица из лука данашње Грчке, дру
гих заинтересованих чинилаца, пре свега италијанских република.
Велика је штета што аутор овога прилога није био у могућности да
консултује фондове великог Венецијанског архива пре ХVI века,
тим пре што најважнији материјал, нотарске књиге, још нису тако
рећи изнесени на светло дана. Не мање је штета што сами византиј
ски извори не говоре много о транспорту житарица у поменуто доба.
С обзиром на грађу, у тексту ће се најпре обрадити дубровачки а
потом у посебној целини други извори. Испитиваће се стање на по
дручју Грчке у данашњим границама до године 1460, изузимајући
оне крајеве који су од краја XIV века потпали под власт Османлија.
Дубровачку грађу о третираној теми поред аутора (у докторској
* J. Тадић, Грчка и Далмација у ХVI веку, Историјски часопис ХIV-XV,

Београд, 1965,21.
216 Богумил Храбак
дисертацији која још није објављена) потпуније су користили М. А.

Андрејева, Ј. Манкен, Бариша Крекић и Душанка Динић-Кнежевић“
I
Најстарија вест о могућем дубровачком извозу житарица из
византијских области односи се на време око 1234. године, Марта
месеца те године, наиме, солунски деспот Манојло Комнен Дука
издао је Дубровчанима простагму, којом им је обећао слободу трго
BaЕН-а. di, наплате дажбина и глоба, обезбеђење азила од пирата, изу
зеће од суђења пред судовима деспотовине и сакупљање заоставшти
не умрлих Дубровчана; једино у случају неродице они нису смели
куповати ни извозити житарице, пошто је најпре требало обезбеди
ти исхрану домаћег становништва.“ Неколико година касније, јуна
1251, спирски деспот Михаило II Комнен Дука обновио је Дубровча
нима очеву повластицу, којом им је, поред осталог, дато право сло
бодног кретања по целој држави и сва права у погледу трговине као
и домаћим трговцима, без глоба и дажбина, и то за све артикле, али
с тим да (осим за оружје и коње) плаћају кумeрк од 3%.“ Иако се
зрнаста храна изричито не помиње, никако не значи да је Дубровча
ни нису, као у Македонији, куповали, магационирали (у Македони
ји им је било забрањено не само да извозе него и да купују хлебно
зрно у време оскудице!) и извозили. И у следећим деценијама Ду
бровчанима је било много стало до пријатељства са епирским деспо
том Михаилом, те је, на пример, крфски надбискуп кога су грађани
Дубровника избавили од гусара, да љубав узврати, обећао пријатељ
ство тога деспота.“ У то време је и цар Михаило Палеолог даровао
Дубровнику привилегију слободног проласка и право купљења за
оставштине“, што би говорило о присутности Дубровчана у његовој
држави.
И касније помени транспорта житарица из „Романије” срећу
се само у случајевима који указују на моменте скретања са редов
ног пословања. На пример, априла 1294, напуљски краљ Карло II
* Б. Крекић, Дубровник и Левант (1280-1460), Београд 1956; М. А. Ан
дре ева, Торгови: договор Византии и дубровника и историа еzо подzотовки,
Byzantinoslavica VI, Praha 1936, 110—164; B. Krekić, Dubrovnik (Raguse) et te
Levant au moyen age, Paris – La Haye 1961; D. Dinić-Knežev i ć, Trgovina
žitom u Dubrovniku u XIV veku, Годишњак Филозофског факултета у Новом
Саду Х. (1967), 79–130. – Једино да се не оптерете белешке испод текста и уште
ди у простору неће се означавати да су документацију која ће се наводити ови
писци користили; тако се, посебно за период од краја XIV столећа неће импли
цитно констатовати ни који извори нису употребљени.
* M. Марковић, Византијске повеље A:Prig: архива, Зборник ра
дова Византолошког института 1, Бeoгрaд 1952, 211-12; O. Ta f r a 1 i, Thessaloni
que des origines au XIV- siècle, Paris 1919, 221 (погрешна ознака дародавца, пре
ма Миклошичу и Мilleru).
* M. Марковић, н. н., 226–27.
* T. Smičiklas, Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavo
niae V, Zagreb 1907,210–11.
*T. Smičiklas, Codex diplomaticus V, 211.
Извоз житарица из грчких области 217
обавештен је о томе да су Марин Бугарин и неки други гусари напа

Аи један брод који је пловио према Далмацији и на коме су двојица
дубровачких трговаца укрцали у „Романији” свиле, воска, жита и
друге робе у вредности од777 унча злата.“
Од првих година XIV столећа вести о дубровачком довозу це
реалија из „Романије” (тј. грчких области и јужне Албаније, тј. те
риторије) су комплетне. На пример, првих дана августа 1301. у Већу
умољених решено је да се изабере сто пословних људи који би за по
требе Дубровника довезли 5000 стара жита“ Концем истога месеца
Велико веће је дало слободу кнезу и маловећницима да могу допу
стити грађанима да својим бродовима иду по жито у „Романију”, но
сећи тканине“. Почетком септембра неколико грађана који су у грчке
земље понели тканине били су приморани да прихвате обавезу да ће
при повратку довести жита у вредности петине извезеног текстила;“
довоз се свакако тицао поменуте набавке од 5000 стара. И странци
ма је одобрено да под сличним погодбама извозе еспап из Дубров
ника.“ Једном патрицију који се са својим бродом, крцатим пшени
цом, налазио у некој луци „Романије" упућена је заповест да одмах
доплови у родни град...“ Месеца новембра почело је да пристиже жито
из византијских области, тако да се стање прехране у Дубровнику
поправило." Следеће године најпре је, 16. априла, решено да се мора
довести жита за трећину а не петину вредности извезене робе, а по
том је, 5. маја, одлучено да довоз жита мора бити једнак пуној вред
* исто vпI (1909), 175; В. Krekić, La Pugla tra Dubrovnik (Ragusa) e ii

пеwante nettº epoca angiolina, Per una storia delle relazioni tra te due sponde adria
niche, Bari 1962, 67–68. — Сличне жалбе постојале су и на напуљске гусаре, који
су током 1293. и 1300. оробили дубровачке бродове (Исто, 144, 397), вероватно
на истом правцу. —Марков брат Crane Bulgarus напао је један дубровачки брод
1315. године у близини Спинарице, у јужној Албанији (Хисторијски архив у Ду
бровнику =у даљем тексту: ХАД –, Div. not. III, 57).
* Половину те количине требало је довести до св. Мартина а другу поло
вину до божића; они који се не би држали обавеза, платили би казну од 25%
вредности терета; трговци су то жито могли продавати у својој режији (Мопи
menta ragusina — у даљем тексту: МR — collegit et digessit J. Gelcich, tomus
V, Zagreb 1897, 1). – Довозници нису успели да на време допреме зрневље, те
им је 29. марта 1302. продужен рок испоруке, тако да су прву половину били ду
AKни“,“S”, у току маја а другу половину до месеца јула (МR V, 24).
" MR V, 4. — С тим у вези образована је нарочита комисија која је имала
задатак да попише робу која се извозила у „Романију" и да прегледа све бродо
ве који су ишли по жито (Исто). Дванаестога септембра, пак, усвојено је да
они који хоће да својим или туђим бродовима иду по хлебно зрно, могу без по
себне дозволе ићи где им је воља од Драча према Спинарици и Валони и у „Ро
манију" и да при томе могу извести из Дубровника текстила и друге робе, али
под условом да најдаље у року од два месеца довезу жита за петину вредности
ji: извоза, и то без обзира да ли су већ учествовали у транспорту озна
чених 5.000 стара (МR V, 5).
* МR V, i1, 12.
* МR V, 6 (Вали Гучетић).
* МR V, 12. (и годишња плата дубровачких кнезова исплаћена је од прихо
да тог жита).
ности извезених прерађевина;“ крајем августа, пак, усвојеноје да се

изабере 120 људи који би били обавезни да допреме у Д
3000 стара пшенице.“ Године 1303. требало је одредити 150 људи који
би у Дубровник допремили 6.000 стара пшенице.“ Тада је дубровач
ка општина куповала и жито од страних трговаца који су га дово
зили из византијских области.“
Јуна 1312. Велико веће дозволило је кнезу и маловећницима
да упуте повереника по житарице у „Романију” или на другу стра
ну“ Јануара 1313. одређено је да лађе које иду на ушће Дрима или
у „Романију", треба да плове у конвоју до Улциња и да имају зајед
ничког заповедника (капетана); бродови који би наставили у „Рома
нију” такође би се морали кретати на исти начин.“ Слично је, 2. сеп
тембра 1313. у Малом већу решено да се пошаље један вешт послов
ни човек у грчке области по жито; за синдика је изабран Јулије Др
жић, који се на Истоку бавио и средином новембра, када је дубро
вачка влада решила да му се пише да више не купује жито на кре
дит, него да за сав новац купи зрневље, те да га укрца на лађу Трипе
Журговића и дође у Дубровник“. У позну јесен те године у граду је
било довезене зрнасте хране из грчких крајева, те је месеца повем
бра образована посебна комисија за надзор жита које одатле при
стиже“ Марта 1314. налазимо констатацију да се дубровачка оп
штина задужила код својих грађана на 1.500 перпера да би се у „Ро
манији” прибавила пшеница.“
У то доба и неки Латини из Пере су довозили хлебно зрно у Ду
бровник, један од њих је, марта 1313, оставио 310 стара у општин
ској житници као залог за дуг неком дубровачком патрицију.“ Син
* МR V, 25, 28.
* трећину терета требало је да довезу до св. Ауке, другу трећину до св.
Мартина а у до св. Андрије. У исто време именована су четири нобила да
одаберу поменутих 120 довозника (МR V, 28, 37). — Првих дана августа дозво
љено је једном трговцу да извезе робе за 100 перпера, с тим ла довезе пшенице
(MR V, 34–35).
* МR V, 57,58.
* Жито је, на пример, купљено од групе тосканских трговаца (МR V, 58,
64, 100) вид. и: R. David so hin, Geschichte von Fiorenz, B. IV, Н. 1, Berlin 1925,
406). — Тога је било и следећих година, па је, примерице, 1312. и 1313. године је
дан становник Пере довезао 800 односно 310 стара пшенице (Б. Крекић, Ау
бровник и левант, 62, бел. 4). Велико веће је, 8. септембра 1303, одлучило да 2.000
стара грчког жита купи од Тосканца и прода Словенима, тј. становницима за
леђа (МR II, 300).
** МR V, 103. – Јула 1314. године Велико веће је прихватило избор 65 осо
“ES“: 2, у Дубровник довезу 6.000 стара пшенице (можда из Кларенце)
* мR I, 22 (казна за прекршиоце од 100 перпера; за капетана конвоја иза
бран је Паве де Катена. Можда је овде реч само о јужној Албанији а не и о
грчкоi. – Још месеца марта помишљало се на довоз из „Романије" (МR I41—42).
* МR II, 32 (није смео да се бави трговином за свој или туђ
* МR II, 36. – Срединомjavara 1314. издељено је по траду
E“:37.
стара жита
из не: државе (Исто,40).
- ХNA. Aptay I, 26; в. кrekić, Dubrovnik (Raguse), 181.

1извоз житарнца из грчких области 219
неког Николе Грка налазио се првих дана 1319. године међу лицима
од којих је дубровачка општина изискивала зајам од 1200 перпера
за уређење једне царине, уговорене за куповину жита.“
Двадесетих година Дубровчани су били мање оријентисани на
грчке житарице. У пролеће 1324. млетачки дужд је забранио Дубров
чанима трговину храном у областима под влашћу византијског
цара.“ Забележено је да је Николица Мартинушић, фебруара 1326.
године предао фундику на продају неку мању количину зрневља.“
Из лета 1329. постоји запис да су, поред двојице синдика за Сицили
ју, двојица изабрана да пођу „ad partes romanas” и у Кларенцу
(која није била у држави византијског цара) да би на кредит и за
готов новац купили 3.000 салми пшенице, јечма, проса и боба.“ Биће
да те године није могло да се жито набави на Сицилији, те је 7. окто
бра решено да један повереник пође у Цариград и у друге крајеве
„Романије”, те да преузме колико више жита буде могао; изгледа
међутим, да ни тамо није могла да се прибави довољна количина,
те је дубровачка општина била приморана да се оријентише на за
леђе.“ Ипак, са западне грчке обале или и северније поједини по
морци (на пример – Николица Мартинушић) трудили су се да купе
за родни граджитарице“
о утовару јечма и проса у Патрасу и Кларенци 1330. године од
стране Млечанина на један анконски брод говори један судски спор,
који сведочи и о разноврсним манипулацијама и сложеним интере
сима.“ Исте године, један Кабужић упућен је у Цариград да као оп
штински синдик купује жито.“ У тој деценији опет није било дубро
вачких набавки житарица све до последње године декаде. Седмог
новембра 1339, наиме, установљено је да дубровачка општина дугу
је 20.000 перпера неким ђеновљанским трговцима из „Романије” за
пшеницу купљену од њих, потом неким другим трговцима за жито
које су општински синдици Петар Рањина и Петар Кабужић купили
у Цариграду, као и за пшеницу преузету у Солуну од стране Мата
Pибице; исплата је требало да се реализује расписивањем зајма на
з МR V, 132. -
в ХАд рiv. canc. vIII, 51" (210 стара).– Јануара 1324. једном Држићу је,
пак, дозвољено да 200 стара општинске пшенице извезе у „Романију“ (МR II, 105).
* Vik T. 118. II Јануара исте године дубровачко Мало веће је одобрило из
воз жита из дубровника у „Романију“ (Исто, f05).
з МR V, 272.
* МR V, 274,277.
з МR V, 212 (помоћ за службу општини за пловидбу по жито од Корона
до Венеције). -- -
* Дубровчанин Никша Мартинушић укрцао је у Патрасу на анконској

лађи којом је управљао извесну количину јечма и проса цито је припадало Мле
чанину Марину Барочо; спорнедостајала
при нетовару у Дубровнику је настао због тога што је Барочо нашао да му је
нека количина жита. Ствар је била уто
Анко сложенија што је Мартинушић, купивши од њега неку количину цереали
ја у Кларенци и Патрасу, све житарице и половину брода дао Млечанину у за
AогGA:Py,
и
gre IX, 140 и прилог уз fol. 115).
6.000 перпера који би се добио од 120 грађана и поделом 2000 стара

пшенице по утврђеној цени.“
Године 1340. дубровачка општина снабдевала се житарицама са
византијског простора на сличан начин као годину раније. Марта
1340. преузето је од неког Ђеновљана жито за које је требало пла
тити 1.200 перпера.“ Месеца децембра у дубровачку луку упловиле
су три лађе са житом из „Романије”, те су подигнута два зајма да
би терет био исплаћен.“ Тих дана поново су пошли као синдици у
Цариград Петар Рањина и Петар Кабога.“ Почетком априла 1340.
код острва Ластова страдала је у бродолому лађа Јакоба Ваироле,
која је из „Романије” вукла пшеницу једног Задранина и неких дру
гих трговаца.“ Неколико година касније, августа 1347. пошли су као
синдици по жито у Кларенцу Мато Менчетић и Петар Гучетић (Пи
кураревић) с пуномоћи да, ако зрнасту храну ту не нађу, да иду у
Смирну, Цариград, Турску, Негропонт, Црно море или у који други
крај где би жито могли набавити.“ У то доба цена житарица је већ
била висока, да би с пролећа следеће године, године познате „црне
смрти” достигла кулминацију. Знатан део 1348. поменута два синди
ка провела су на истоку, пре свега у Царитраду (4 месеца). Жито
које су они набавили изгледа да је оно које је већ првих недеља 1349.
скоро преполовило цену жита из пролећа 1348. године.“
За 50-те године нема података о слању синдика на Левант или
о пристизању житарица. У вези с тим Б. Крекић пише: „Ипак, нема
сумње да се жито и тада довозиАо, само што су количине, вероватно
биле тако незнатне, да се све свршавало без трагова у државним
књигама. То, свакако, указује на опадање промета. Узроке томе тре
ба тражити, по свој прилици, најпре у тешкоћама на Леванту, на
сталим услед млетачко-ђеновљанског рата, слабих жетви итд.; а за
тим, донекле и у страховитој куги 1348—1349 г. која је опустошила
добар део Европе,па и дубровник.“
Тек 1362. године Дубровчани, и то приватни трговци а не по
вериоци дубровачке општине поново су пошли у „Романију” „по хлеб
* ХАД, Div. not. VI, 83".

* Исто, 112" (да би извршила исплату, општина је, 10. априла 1340. примила
од Блажа Бунића 1.500 перпера).
* ХАД. Div. not. VI, 178–78.
* Исто, 187.
* Исто, 114 —15, 111".
* МR II,3.
* МR II, 62, 63.
“ Б. Крекић, Дубровник и Аевант, 65. — Неки од наведених разлога не
пrто су мање убедљиви. Куга је имала утицаја, али управо у њено време поме
нути синдици, и то у самом Цариграду набавили су зрневље. Уосталом, Ђенов
љани који су крајем 1358. године довезли лађу са житом у дубровник (МR II,
254) по свој прилици су са леванта а не из Апулије или са Сицилије. – Андре
јева (н. н., 127) је у свом графикону унела и 1354. годину као годину довоза из
„ближе”. „Романије"; о томе нема трага у дубровачким архивским књигама.
но зрно".“ Две године касније дубровачка господа купила су извесну

количину проса из Тесалије од севастократора Блажа, по мишљењу
К. Крекића вероватно Блажа Матаранга из Албаније“. Од жетве 1366.
године око 25 трговаца прихватило је обавезе да уз провизију дово
зе житарице из „Романије", Албаније и са Неретве, и то количину
нешто мању од 5.000 стара.“ Овај довоз приватника наставио се и у
следећој деценији.“
Из 70-их година постоје извесни подаци о дубровачком довозу
житарица из грчких и околних крајева једино из последњих година
деценије. Дубровчани су се тада занимали могућношћу да набаве из
весне количине жита у области Константина и Драгаша Дејановића
или у околини Солуна; због тога су априла 1377. поручили свом но
билу Јунију Бунићу да види са Дејановићима да ли би испоручили
своје жито на обали Егејског мора, као и да се уопште обавести код
својих пријатеља у Солуну да ли би који продао жито, било у солун
ској луци било у Дубровнику.“ После жетве 1379. године, за време
непријатељстава између Венеције и Дубровника, Которани су хва
тали Дубровчане и њихове лађе, тосебно оне које су долазиле са жи
том из „Романије”.“ ----
Почетком 80-их година, за време великог млетачко-ђеновљан

ског рата и на истоку и на Јадрану није било привлачних елемената
за довоз хране из грчких крајева. Дубровчани су тада слали мање
бродове „nelle fiumare de Romania”, јер велики нису тамо могли ући.
Б. Крекић сматра да је ту реч „о рекама које се на западној обали
Епира изливају у Јонско море”; према његовом мишљењу, „можда
се делимично доносило тамо из Тесалије". Без обзира на све опасно
сти, на Левант су у вани бродови по жито, чак и тада када се ра
чунало са могућношћу да се покушај изјалови.“ Тако, октобра 1380.
решено је у Дубровнику да се на Левант упути до десет бродова под
* Двадесет четвртог фебруара, наиме, Мароје син Вите де Баканте, обаве

зао се у Малом већу да ће допремити у Дубровник до ускрса 400 стара пшенице
из „Романије”, уз провизију од једног гроша за сваки стар и }} казну од три
гроша ако се не буде држао обавезе (МR III, 164); довезао је 401 стар (Исто).
“ ХАД. Div. canc. XIX, 95'; Б. Крекић, Дубровник и Аевант, 65.
“ довоз изричито из „Романије” помиње се у случају Милоша Франкови
ћа, за кога би транспорт од 600 стара извршила два његова нећака; обавезу од
400 стара до поклада, довозећи и из Неретве, испунио је до средине јануара (МR
IV,57-58), златар Тихоч маловић, који је већ био допремио из „Романије“ 130
стара пшенице, примио је обавезу да ће довести још 200 стара из „Романије”
и 100 са Неретве (МR IV, 73).
* Постоји обавеза из 1372. године на 1.700 стара из Св. Исидора (ХАД, Div.
canc. XXIII, 167"). Према мишљењу Б. Крекића, од два Св. Исидора (Кефало
нија, Крит.), овде је вероватно реч о Кефалонији (Дубровник и Аевант, 65, бел. 9).
“ Ј. Тадић, Писма и упутства Дубровачке Републике, Београд 1935, 348.
* исто, 382—84; MR IV, 222—23; Б. Крекић, Дубровник и рат око Тене
доса (1378— 1381), зборник радова Византолошког института V, Бeoгрaд 1958, 35.
“ Б. Крекић, Дубровник и Аевант, бб. – Андрејева (н. н., 127) за 1386. го
дину наводи довоз из „ближе”. „Романије" но то ни овога пута не може се ар
хивски доказати.
условима које би одредили кнез и два „капетана рата".“ Последње

године ове декаде житна служба дубровачке општине набавила је
у „Романији” проса и пшенице, те јој је, маја месеца, одобрено да
подигну зајам да би зрневље исплатили и до децембра транспорто
вали у Дубровник.“
О пловидби на малоазијску обалу (Алтолуого, Палатиј) и у
области Мореуза („inlo stretto de Romania”) сведоче ставке у уред
би о обавезној пловидби и довозу жита, коју је Велико веће изгла
сало 17. фебруара 1390. године“ Маја исте године дубровачка влада
именовала је једног патриција Бучинчића да као синдик пође на Си
цилију, у Теолого и у „Романију” и другде да купи пшеницу и друге
житарице.“ И приватници су се активирали у довозу хлебне хране.
На пример, новембра 1391. бродовласник Марин Пунчић примио је
од Остоје Николића 1223 перпера као возарину за 403% муда пшени
це, довучене у Дубровник из „Романије”.“ Маја и јуна 1392. узета су
два брода за пловидбу на исток да би довезли житарице.“ Ствар је
поновљена с два брода септембра исте године.“ Првога октобра ре
шено је да се Мато Градић упути као синдик аd partes Turchiae et
Romaniе, да би за потребе дубровачке општине куповао и укрцавао
житарице.“ Године 1393. и почетком 1394. фирентински трговац Ком
пањо Бовани је четири пута набављао веће количине зрнасте хране у
Коринтском заливу; помињу се луке Аивадостро (Нова Достиа) у
„Стиpум".“ године 1393. слао је и Мато Бурђевић брату. Налку лађе
у Арту и у Артски залив („сulpho de Bondiza") да би се укрцала зр
наста храна.“
* м. Ј. дини ћ, Одлуке већа дубровачке Републике 1, Бeoгрaд 1951, 82.
* Исто, II, Београд 1964, 511, 555, 556. – Осмог јуна општинским масарима
житарица дозвољено је да купе јечам (Исто, 557).
* За брод упућен од дубровачке општине у поменуте крајеве требало је на
je, возарише платити дукат и по за модиј „Романије“ (xАД, Reform. XXVIII,
* ХАД, Div. not. X, 112-12.
* ХАД, Div. canc. XXIX, 216.
* Мало веће је,9. маја 1392, наредило Марину Пунчићу да, пошто се вра
тио нз Венеције треба да за рачун Општине крене „рro blado ad partes Orientis".
где се буде свиђало житним масарима (ХАД, Reform. XXIX, 42). На исти начин
масари су узели у најам коку (брод) Паскoja Pacrића за транспорт пенице са
Сицилије, из „Романије“ или из Патраса (Исто 44, 51). Двадесет четвртога јуна
дубровачка влада именовала је једног дубровачког патриција синдиком за ку
повину пшенице и других житарица на Сицилији, у Теолого (западна малоазиј
ска обала) или у „Романији" ( , Div. canc. XXXI, 20–20).
* У Малом већу је 20. септембра 1392, репено да се за рачун. Општине узме
на пловилбу кока којом је управљао Никола де Прек, рro mittendo pro blado ad
partes Turchie et Romaniе" (ХАд, Реform. XXIX, 53). То је исто учињено и са
бродом Марина Пунчића (Исто).
* ХАД, Reform. XXIX, 54' ( ало је да пође бродом Николе де Прек).
71 se. ХАД, Div. canc. XXXI, 70" (брод од 350 великих сицилијанских салми),
* ХАД, Div. canс. ХХХ, 56 (било је предвиђено осам дана на утовару), 86.
---- дије: (н. н., 127) наводи у графикону извоз жита из „ближе”. „Романије"
и за 1397. и 1399. годину, што се не може доказивати архивским материјалом.
Извоз житарица нз грчких области 223
Поменути. Налко Ђурђевић био је почетком ХV столећа трго

вац који је правио велике послове са Левантом, укључујући ту и на
бавке жита. Хлебно зрно набављао је разним сународницима у Ар
ти и на јонским отоцима; на пример, 1406. године из Дубровника су
пошла три брода у Арту, на Санта Мауру (леукас) и друга острва у
Јонском мору да им Налко обезбеди терете житарица и друге робе
по рачуну двојице дубровачких трговаца; сам Налко је из дубров
ника упутио једну лађу на Крф и на Санта Мауру по жито и со. Ба
pиша Крекић претпоставља да се вероватно „баш његовом утицају
може приписати одлука деспота Арте и Јонских острва Карла 11
Тока да се tºji извоз жита из Арте без дозволе, што су Млечани
схватили као фаворизовање Дубровчана и због тога протестовали.“
Поред Налка Ђурђевића било је и неких мањих трговаца који
су довозили житарице са Леванта прве деценије XV века.“ Било је и
појава да су се неки грчки трговци, на пример, Manojlo de Comesta
bilibus са Рода, бавили житарском трговином, правећи трговачка
друштва с домаћим људима, на пример с Никшом Ратковићем, при
чему су понекад не само довозили него и одвозили зрнасту храну на
Аевант“
Следеће деценије Дубровник се лако могао снабдевати и у
области Јадрана“ те није био заинтересован за довоз из грчких кра
јева. Крајем октобра 1411. решено је да житни масари дубровачке
општине могу послати једну или више барки на Левант за куповину
и довоз пшенице и других житарица, али не треба да шаљу у места,
где би тај извоз значио кријумчарење“ Јула 1412. године општин
ски синдик Никша Ратковић добио је налог, ако се не погоди с је
дним трговцем око плаћања 1.000 салми пшенице, да пође у купо
вину жита на Сицилији, у „Романији” и у турској“. Првога фебруа
ра добро познати Манојло де Коместабилибус узео је на пловидбу
један брод са Рода, да преко Барија и Модона оду у Егејско море
(Хиос, Фокеје), и у Фамагусту на Кипру, и да тамо укрцају, поред
осталог, и 150 муди пшенице.“ Један пловидбени уговор из 1417. го
* Б. Крекић, Дубровник и Левант, 68. — Вид. и: Fr. Thiriet, Régestes
des deliberations du Senai de Venise concernant la Romanie 11, Paris – La Haye
1959, 156, nº 1660.
* На пример, 1402. године два бродара из Омбле обавезала су се да ће до
вести жита са Леванта за износ од 130 перпера, што им је дао један Баранин
(ХАД, biv. canc XXXIV, 170).
* ХАД, Div. canc. XXXVI, 233; XXXVII, 224"; XXXVIII, 79-80, 80°-81;
Вид. и: Reform. XXXIII, 49", 50", 51, 259; Б. Крекић, Дубровник и Левант, 126;
Dubrovnik (Raguse) 253-259.
* Чак је било случајева, да су појединцима даване дозволе да житарице
3: у области Јадрана извозе на Запад (ХАД, Reform. XXXIII, 387). –
г тога је неоснована тврдња Андрејеве (н. н., 129) да је транспорт жита у
Дубровник стигао са Архипелага.
к
куд.
|-
|
Reform. XIII, 207" (требало је да пошаљу једног „фактора” за
ва Lett. Lev. VII, 48'.
* ХАД. Div. not. хII, 12-12.
дине показује да су дуброовачки поморци у режији далматинских

трговаца извозили житарице са јонског простора за средњу Далма
цију“. Исте године забележен је и долазак неких Грка са бобом и
јечмом у Дубровник“. Бариша Крекић је у праву кад критикује не
засновану тврдњу М. Андрејеве да су Дубровчани у другој деценији
ХV столећа транспортовали жито из „Романије” у Венецију“. Годи
ну дана касније, један судски спор показао је да су Италијани (бро
дар из Молфета и трговац из Бенове) ишли по жито у Патрас да би
га довезли у Дубровник“ Двадесетих година дубровачка општина се
нешто више ангажовала у довозу зрнасте хране са истока. У јесен
1421. она је експедовала два брода по житарице у „Романију”.“ Чим
се један од тих бродова вратио, јануара 1422. поново је упућен у
„Романију”.“ Новембра 1422. житни масари општине закључили су
погодбу с једним трговцем, који се обавезао да ће допремити већу
количину проса из „Романије”.“ И неки трговци из Дубровника
слали су новац и бродове за житарице са поменутих страна.“ Прве
две године ове деценије дубровачка општина куповала је житарице
и од грчких трговаца који би их довозили у Јадран. Године 1421. то
је био један Грк са пшеницом, јечмом и просом.“ Јануара 1422. због
невремена на мору склонио се у дубровачку луку брод Антија Вла
сопула крцат житом, коме је општина потом дозволила да исплови,
* Октобра 1517, наиме, Станко Дујмовић из Сплита узео\i на пловидбу

брод Мароја Мухановића за пловидбу изван Јадрана до Санта Мауре, да би по
}: '55.znam. теретом допловили у Сплит или Трогир (ХАД, Div. canс. ХLI,
* ХАД, Сons. min. I, 142” (Теодор Полити или Исполити).
* Б. Крекић, дубровник и Аеваит, 68. бел. 4; Андре ева, н. н., 129–31.
* ХАД. Sent. Canc. V, 307. --
“ Један брод припадао је апотекару Бованију Салимбене, којим је запо

ведао Растиша Богојевић; дато му је 1.000 дуката да, према упутству масара
купи жита, односно других житарица, ако овог не би било; Општина је броду
дала опрему, коју је Растиша касније исплатио; Растиша је довезао јечам, али
не предвиђену количину, те је Мало веће захтевало да се зрневље премери, и
то мером којом је преузето у луци уговара. Салимбене је од једног Грка купио
јечма, проса и пшенице. Пошто је о томе поднео рачун, дубровачка влада је од
Аучила да он купи од једног друror Tpка пшенице по 72 динара уборак и проса
и јечма по 5 динара у борак. Салимбене је те трансакције обавио уз фиксирану
провизију. Брод којим је управљао Антун Марота, пак, добио је 500 дуката да
довезе жито" (ХАд, Cons. min. II, 214); 217, 217', 218, 230, 230', 231", 232, 238 (по
27 динара модиј „Романије” јечма), 241; Div. not. XIII, 196; N. Iorga, Notes et
extraits pour servir à I'lištoire des croisades aи ХV- siècle II, Paris 1899, 190.
* ХАД, Сons. min. II, 238, 238" (Растиша Богојевић).
т ХАд, Div. not. XIII, 302.
* Познати апотекар у Дубровнику Бовани Рики требало је, фебруара 1422.
да прими пшеницу и друге житарице из „Романије”, и при томе је требало да је
дан дубровачки патриције учествује за трећину, како у повластицама тако и у
ризику (ХАД, Div. canc. XLII, 14).
* ХАД, Сons. Inin. 11, 230, 230'. = Грк из Валоне био је Манојло Грајо, син
познатог валонског цариника Манојла Мисомати, који је децембра 1422. угово
рио да до следећег марта довезе у Дубровник 2. t, дубровачких стара проса
(ХАД, Сons. пnin. III,33).
не тражећи да се зрневље прода у граду.“ Таква пракса указала је

g: оцима да је могуће с производним областима Грчке по
стићи и трајнији аранжман. Уосталом, у то немирно доба, када је
присутност Османлија била све већа, као што су и пирати у Јонском
па и Јадранском мору били све дрекији, пловидба у удаљеније кра
јеве егејског простора па и Патраског залива била је све ризичнија.
Због тога се дубровачка општина радо оријентисала на довоз хране
из Албаније и Епира, тим пре што је са тих страна стигла и примам
њива понуда. Јуна 1423. наиме, приспео је у Дубровник Јоан Јелисеј,
представник деспота Арте и Јањине Карла II Токо, те је са масари
ма закључио споразум о испоруци 2000 стара проса за време од пет
месеци. Иако је само први део контингента стигао у уговорено вре
ме, општина је ипак прихватила товар пшенице, са којим је Јелисеј
дошао фебруара 1424. године“ Године 1424. последњи пут се поми
ње. Налко Бурђевић, који је за разне набавке житарица у Арти остао
дужан 600 дуката, те је капетан Арне затворио једног Налковог сина
који се налазио у Арти а од дубровачке владе писмом је тражио на
плату дуга.“ Капетан Арте и фактор тамошњег деспота Матео Нан
долфи пре тога на више бродова упутио је жито у Дубровник, има
јући поверења у Налка; овај, међутим, задржао је 100 дуката које
је дубровачка општина наменила Нандолфу за исплату проса. Нал
кови синови купили су у Арти 543 „тегара” пшенице по 43 млетач
ких солди и проса но 29. солди „тегар" и ништа нису платили. Сам
Надко спречио је у Дубровнику продају 343 „тегара" пшенице и 200
„летара” проса, што је Нандолфо послао преко Дима, адмирала
Арте“ Фебруара 1424. године. Налку је једна шипанска нава довезла
пшенице и осталих житарица из „Романије".”
Области деспотовине породице Токо постале су следећих годи
на привлачне и за поједине стране пословне људе који су се насели
ди у Дубровнику, Апотекар Столдо Гори од Рабате уговорио је, на
пример, марта 1425. једну пловидбу по пшеницу аlla Revaza; у току
од осам дана бродар би у Стoлдово име примио терет од неког го
сподина Лионарда.“ Октобра 1426. по жито у Артски залив пошао
је сам Столдо својим бродом, а по договору с Марином Ђурђевићем
и једим Проданчићем; утовар је предвиђен за залив Аpте на острву
Санта Маура (Леукас) изван Кастела или у луци Риваца (alla Ri
* ХАД. Сons min. II, 236'.

- ХАД. Сons min. III, 75, 91", g4, 124"; Div. not. XIV, 12" – 13; N. Iorga,
н. д. II, 222, бел. 2.
* Б. Крек и ћ, Дубровник и Аевант, б9–70.
* ХАД. Div. canc. XLIII, 131 – 31", Нандолфијево писмо из Арте од
17. августа 1424.
* ХАД, Sent. canc. VII, 46" (бродовласник је задржао 35 стара зрневља,
|- му возарина није наплаћена). – Исти трговци, Марин Ђурђевић и Петар
| Проданчић дали су и неким морнарима 15 перпера да им купе и доставе
пшенице (Исто, 234).
* ХАД. Div. canc. XLIII, 99" – 100. — Андрејева (н. н., 129) помиње довоз
житарица из Арте 1424. године, што би се теже изричито доказало.
vaga „in colfo della Arta”), и то у року од 15 радних дана”. Брод

је испловио 29. новембра као први пловни објекат, осигуран при
довозу житарица са истока; осигурана је свота од 300 дуката
по високој стопи од 12%, а односила се на незгоде од гусара,
невремена или ватре“ Било је уговорено да Столдо укрца 500 стара
пшенице, а он је довезао само 300, уз извесну количину воска“. Ме
сеца јуна 1426. и дубровачка општина упутила је један брод по хлеб
но зрно у Валону и Арту“. Нешто касније један капетан из Валенси
је оробио је велику дубровачку наву Кисиличића и неколико мањих
бродова који су са житом из „Романије” једрили ка завичајном
граду.“
Године 1431. дубровачка влада показала је интересовање да из
вози житарице и са Пелопонеза. Тада се, наиме, у Дубровнику нала
зио Георгије Кантакузин у својству поклисара морејског деспота
Константина Драгаша. С Кантакузином начинио је пројект уговора,
у који је дубровачка преговарачка странка, поред осталог, убацила
ставку да се извоз жита, сребра, злата и још неких артикала осло
боди царине. Деспот Константин, међутим, није прихватио тај пред
лог уговора.“
Крајем 1433. нава Растише Богојевића укрцала је на Аеванту
жито за рачун Антонета Мана из Тарента, имајућн обавезу да терет
искрца у Анкони.“ Јануара 1435. Мало веће дозволило је житним
масарима да што је могуће брже пошаљу брод, бродове или барке
у Патрас, Арту, Јањину и околне крајеве за куповину и довоз у Ау
бровник количине од 1.500 стара пшенице и других житарица.
основу тога овлашћења масари су уговорили са Растишом Богојеви
ћем да пође по хлебно зрно у поменута места; њему је том приликом
наложено да кад дође у Арту прича како иде у Патрас и Модон, мада
је био дужан да се обавести о ценама и квалитету жита у Арти; ако
ту не би купио (1.400 стара са 1.000 дуката), требало би да укрцава
у Патрасу, јер је према нHформацијама које је дубровачка влада
имала од људи који су трговали у тим областима, жита било довољ
3. ХАД, Div. not. XV, 26" — 27 (брод. »Santa Maria di Speranza«, пријем
бар 500 стара). -
* ХАД, Div. not. XV, 52" (помиње се „a rivaca, in colfo della Arta). – На
бадње вече Столдову наву напала је и опљачкала нека сицилијска галија из
Сиракузе, при чему су неки чланови посаде одведени у заробљеништво (ХАД.
Lett. Lev. X, 11, I orga, н. д. II, 235).
“ ХАД, Sent. canc. VII, 274–74; 270,272.
* ХАД, Сons. min. IV, 15.
* ХАД, Lett. Lev. X, 1 = 1".
3. ХАД, Lett. Lev. XI, 16 = 17; I. orga, н. д. II, 292–93; Андреева,
н. н. 132–34; Б. Крекић, Дубровник и Левант, 37, 71.
* Због невремена нава се склонила у дубровачкој луци, где је према
накнадном споразуму извршила истовар пшенице и проса (ХАД, Div. not.
хviii. 166 – 67, 167").
* ХАД, Сons. min. VI, 209.
но” Августа 1435. маловећници су дозволили масарима да, у случају

да не th: погоднију особу, могу послати у „Романију” (тј. у Арту
или у Патраски залив) у куповину жита заповедника наве 2.
Вукојевића. Месец дана раније у Валону и даље према Леванту упу
ћен је брод Никше Лукшића са Колочепа да укрца две количине
пшенице односно проса, што је требало купити;“ првих дана августа
дата му је директива да у Арти купи две лађе жита односно да от
плови у Патраски залив, ако зрневље не би било у Арти“. Обојица
помораца довезли су Општини, поред других, жита, које је у новем
бру 1435. изложено продаји“
После жетве 1435. године и неки трговци слали су лађе и новац
на западну обалу Грчке за куповину житарица. То је августа 1435.
учинио познати дубровачки апотекар Ђовани Салимбене, пославши
један брод по пшеницу и друге цереалије у Арту и Патрас.” Децем
бра 1435. по хлебно зрно у Арту кренула су два брода, један по рачу
ну Луке Ђурђевића (од 500 стара)“ а други за једну овећу трговач
ку компанију, у којој је било и капитала познатог трговца Напуљца
Аниела Чекапеше, која је куповала преко свог представника у Арти,
Фирентинца Франческа Пити (пошиљка за 600 дуката на броду од
1200 стара носивости)!“ Петар Пантела склопио је 26. септембра
1435. уговор с масарима о довозу 5.000 стара жита, по предвиђеној
динамици довоза, уз зајам од 3.000 перпера и уз казну одчетири ди
нара за недовезен стар, односно 25% затезне камате за неповраћену
позајмицу до децембра 1436. године.“ Уговор Галвана де Каталдис
са власником једне наве (од 50 кола) даје појединости о путовању
у „Романију” по жито; брод је требало да товари „dentro allo colfo
della Arta, zoеal Patacholanno, sotto la città dell'Arta" или „alla Bondiza
overo alla Cordarissa" или где буде могао у заливу Арте, односно на
три или четири места dentro lo golfo de Patrassi“ Ујесен 1435. и ван
простора Артског и Патраског залива укрцавало се за Јадран, на
пример за Анкоњане и Венецију. Један Венецијанац и један Млеча
* ХАД, Div. not. XIX, 217: Lett. Lev. XI, 215; I orga, н. д. II, 325. — да
\iº;,pria Растиши Богојевићу за путовање у Арту и Патрас (Сons. min.
, 221").
* ХАД, Cons, min. VI, 270 и 272"; 267 и 268'. — Пловидбени уговор закљу
чен је и са Николом Луколин (?) са Колочепа да за општинске масаре отпло
ви по пшеницу у залив Аpте и у залив Патраса, где је бродовласник требало
да купује по упутству масара (ХАД, Div. not. XX, 54).
* ХАД, Lett. Lev. XI, 259', 263. – Жито које је Никша Аукшић довезао
tºtt',ј од краја новембра 1435. по 643 уместо по 7 динара уборак (Сons.
in. VI, 292).
* ХАД. Сons. min. VI, 289, 292".
* ХАД. Div. not. XX, 64'.
* ХАД, Div. canс. ХLIX, 186.
* ХАД. Div. not. XX, 122 — 22' (лађа Градечевића требало је да товари у
Арти 18 дана). Неки од тих трговаца удружили су се почетком 1436. године да
купе царину у Арти за годину дана, инвестирајући 600 дуката (Исто, 158—59).
* ХАД. Div. not. XX, 70".
“ Исто, 24 — 24” (за Арту је возарина износила за 50 кола 80, а за Патрас
100 дуката).
нин из Кандије, бродар, продали су једном Рођанину, пуномоћнику

једног анксиског трговца, 359 модија пшенице „ad mensuram Pani
di”, што им је предао поменутн Анкоњанин, као и 100 модија јечма
по цариградској мери (што је у Панили прерачунао у локалној мери
један латин из Пере, бачвaр наве).“
Године 1436. била је у знаку веће предузимљивости Дубровча
на кад је реч о довозу грчког жита. Месеца јула дошао је у град
св. Влаха посланик деспота Арте Карла II Каталан Antonellus Bar
ges, који је са масарима закључио споразум о продаји веће количи
не пшенице и проса, с тим да се испорука обави у року од два и по
месеца. По то зрневље одмах су упућене у Арту три барке у конвоју.
Месеца октобра извршена је исплата 750 стара проса Јакобу Русо,
поклисару и пуномоћнику деспота Арте Карла, а Мало веће сложило
се да се у Арту, у куповину проса пошаље и нава Јунија Грдечевића
са 100 дуката.” Првих дана августа масари су тражили наоружање
за пет бродова који би пошли у Арту по општинску пшеницу: три
лађе би ишле у конвоју под заповедништвом Влахоте Петровића а
две преостале би такође пловиле заједно.“ Почетком октобра Јакоб
Русо примио је у име деспота Арте 2777 дуката и 80 млетачких солда,
као наплату 2000 „татара" пшенице и 1.000 „татара" проса, с тим да
7500 стара проса још треба да испоручи (ту накнадну испоруку за
јемчили су познати страни трговци у Дубровнику Петар Пантела и
Аниел Чскапсше).“
Пример Општине следили су трговци. У лето исте године от
пловио је у Арту један поморац из Полињана (Апулија) за рачун Ја
koba Cucolо из Барлета: 15 дана требало је да проведе у лукама Кор
дувице и Маболице, товарећи пшеницу или просо, што би му испору
чила двојица Фирентинаца или њихови комисионари.“ Једна дубро
вачка нава пошла је, месеца јуна, по пшеницу и остале житарице у
Кларенцу, где је товар броду за рачун дубровачког апотекара Ђова
нија салимбени требало да према Иван Браћевић, као његов коми
сибиар.“ Коњунктура у погледу куповине нарочито проса на запад
ној обали Грчке искористили су два предузимљива странца у Ду
бровнику Петар Пантела (иначе много познатији као зачетник тек
стилне мануфактуре у Дубровнику) и Каталан који је допао из На
пуља Аниел Чекапеше, познати већ ранијих година као велики до
возници житарица за дубровачку општину; за Пантелу испловио је
* ХАД, Div. not. XX, 208.

* ХАД, Сons min. VII, 71", 76, 91", 92; Div. not. XX, 273" – 74, 277; XXI,
24. — Јелној лађи која је полазила по жито у Арту јула месеца дозвољено је
да понесе вина, наводно за употребу посаде (Lett. Lev. XII, 231). Већ месеца
септембра утврђена је цена пшенице из Арте (Сопs. min. VII, 89). Б. Крекић у
првој експедицији помиње седам лађа (Дубровник и Аевант, 72).
* ХАД, Сопs. min. VII, 76“.
* ХАД. Div. not. XX, 273 – 74.
* ХАД, Div. not. XX, 280.
". Исто, 256 (укупно је требало примити 1.000 стара пшенице, проса.
јечма и махуњина).
Извоз житарина из грчких области 229
пут „Романије” Михо Мар. Кисиличић, носећи 300 Пантелиних дука

та, а за просо које су масари преузели од Чекапеше поставио се као
јемац исплате деспот Арте.“ Првих дана марта Велико веће дозволи
ло је Марину Вацете са Крита да са својим бродом уђе у дубровач
ку луку и да ту прода жито и другу храну." Средином маја 1436. по
јавио се са својим житом и Власко из Корона (на јужној страни Пе
Aопонеза).“ Почетком јула један Грк понудио је дубровачкој оп
штини неко просо, те су масари жита били дужни да испитају да ли
је роба прихватљива; од тога Диме Грка преузето је и смештено у
магацине 600 стара проса, што је било на једном броду“. У послед
њој десетини августа масари су позајмили 100 перпера Дину, адми
ралу Арте с роком враћања до октобра; то је учињено свакако да би
се набавила зрнаста храна, јер су управо били смештени у општин
ске магацине Динова пшеница и брашно.“ Велико веће је, 12 децем
бра 1436, поделило salvum conductum Андрији Сајавали из Патраса,
тј. одобрило му да у року од шест месеци довуче из „Романије”
жита и друге робе, плаћајући само царину." Прве недеље 1437. го
дине дозвољено је Кости из Корона да уплови у дубровачку луку
и да ту прода пшенице, јечма и друге хране, уз плаћање само ца
рине.“За период од 1437. до 1439. године Б. Крекић је нашао десет
уговора за довоз жита из западне Грчке у Дубровник; од тих уго
вора четири се односе искључиво на Арту, један на област Валоне,
Крфа и Арте, а остали на Арту и Пелопонез или искључиво на Пело
понез и Палраски залив“. Године 1437. дубровачки житни транс
порти долазили су и из Кларенце. Марта 1437. један брод требало
је да прими 900 стара жита у Арти или Кларенци." Петар Пантела
узео је сктобра 1437. на пловидбу један дубровачки брод, да из за
лива Арте и Патраса дозуче зрнасте хране и друге робе." Новембра
те године масари дубровачке општине уговорили су са Јакобом Адв.
Гучетићем девоз (уз провизију и зајам) 3000 стара пшенице; по
шиљке од по 1.000 стара требало је да реализује нава Арубана и Сти
јепа Дан. Соркочевића, која се обавезала да ће поћи на утовар у Аи
валију или у Патрас, ако се товар не би могао обезбедити у Кларен
* ХАД, Div. not. XXI, 33'; Cons. min. VII, 78, 92, 99, 102".
“ ХАД, Сons. maius V, 64'.
" ХАА, Cons, min. VII, 55" (располагао је са 150 стара, од чега је поло
вину требало да прода у дубровнику, а са другом половином могао је да от
плови, не плаћајући царину).
- ХАА, Сons. min. VII, 69, 70".
“ ХАА, Сons. пnim. VII, 51.
* ХАА. Сопs. maius V, 106".
- ХАА. Сons. min. VII, 116”.
“ Б. Крекић, дубровник и Левант, 72.
"“ ХMA, Div. not. XXI, 111".
* Исто, 141.
ци.“ И у пролеће те године нава Кисиличића пошла је у Кларенцу

да за Ђованија Салимбени укрцa 1000 стара пшенице или проса, од
носно и других житарица.“ За Арту (и свакако за њеног деспота) и
те године био је везан Аниел Чекапеше, који је уговорио да преко
свог комисионара утовари у Арти 1.200 стара пшенице или других
житарица на нави Јунија Грдечевића.“ Аниел Чекапеше био је акти
ван и следеће 1438. године. Петог маја у Мадом већу постигнут је
споразум с њим и са Павлом Томашевићем о довозу жита за Општи
ну, уз јемство од 2.000 перпера. Пола године касније масарима жита
одобрено је да спреме две барке које би продавале просо које је
Општина преузела од Аниела.“
Године 1438. поново је активирао на дубровачкој потрошачкој
пијаци дворјанин деспота Арте Антонело Баргес, а и тада ван зва
ничне мисије; његов ортак био је Филип Пити“, Тосканац који је
радио на западној грчкој обали. Италијан у Дубровнику, Филип де
Силва протестовао је дубровачком поморцу који му је допремио
жито из „Романије”, тражећи да се мерење изврши мером, по којој
је обављен утовар.“ Из августа 1438. постоји један пловидбени уго
вор за довоз житарица из Кларенца, Патраса, Ливадије и Камени
це“. Крајем августа један дубровачки брод узет је на пловидбу у
Кларенцу или Каменицу, с тим да брод уђе дубље у Патраски залив,
ако не буде зрневља.“ И. Аниел Чекапеше послао је једну лађу у
Арту, вероватно због утовара жита.“ Као и године раније и страни
бродовласници и трговци доносили су зрнасту храну. Крљанин Ки
ријак Маропулос ушао је 7. фебруара 1438. у дубровачку луку са
пшеницом и сољеним месом.“ Масари житарица позајмили су је
дном Грку 300 перпера да довуче у Дубровник у року од два месе
ца око 600 стара пшенице.“ Исто је поступљено са Петром Круци
вети са Евбеје, који је кредитиран са 200 перпера у довозу брашна.“
Према стеченој дозволи, у Дубровнику је пшеницу продавао и Геор
“ ХАД. Div. not. XXI, 151 (испорука по 1000 стара у децембру, f:

и априлу, провизија од четири динара по довезеном стару, зајам од 1. пер
пера, казна од 25% уговорене вредности за испоручену робу о роковима), 166.
(возарина је требало да износи 315 перпера).
* ХАД. Div. not. XXI, 124" (20 дана на утовару, о утовару 700 или 1.000
стара одлучиће Салимбене или његов комисионар).
* ХАД, Div. not. XXI, 115.
* ХАД, Сons. min. VII, 233", 259" (просо, па и друге намирнице).
* ХАд, Div. canc. LIII, 65 – 65“ (узимање на пловидбу брода од 1.000
стара, с тим да се у заливу Арте укрца 800 стара за Венецију и Дубровник);
164, 194, 213–14; LIX, 113 — 13“, i orga, н. д., II, 356, 353.
* ХАД, Div. canc. LIII, 10 (бродар је признао да је дужан 11 стара жита).
* ХАД, Div. canc. LIII, 209.
* ХАд, Div. canc. LII, 258. – 59.
* ХАД, Div. canc. LIII, 30".
* ХАД, Сons. min. VII, 198'.
- Исто, 219.
* Исто, 234.
гиос Теуцер Кани, августа 1438. године“ Средином јануара 1439.

омогућено је Стамату Грку да увезе у дубровачку луку жита и
меса.“ Априла 1439. дубровачки сенат расправљао је, на захтев мле
тачке Сињорије о наводном дугу за жито Филипу Труно са Крита.“
Следеће, 1439. године јавља се једна појава, касније значајна
нарочито кад је реч о Албанији, да се оснивају трговачка трговачка
друштва ситних пословних људи да би се удруженим капиталима
попло на Исток и ту извршила куповина („инвестиција”) робе за
Дубровник“ Карактер робе често се није изричито наводио, али је
јасно да је преовладавала зрнаста храна. На сличан начин су двоји
ца Каталана и дубровачки патриције Шишко Ђурђевић узели на
пловидбу брод да из Арте довуче 20 кола пшенице (око 400 хекто
Аитара) и друге хране, било у Дубровник било у Венецију.“ Брод
приличне носивости за довоз пшенице из Арте (за 26 кола) закупио
је Тосканац Габриело Николаи из Прата.“ Један од раније помену
тих Каталана, Никола Сатрес, ангажовао је, месеца августа, једну
мађу (од 19 кола) за пшеницу из Арте.“ Једна пловидба за 700 стара
у Кларенцу, Каменицу и Патрас уговорена је септембра 1439. за до
воз пшенице, јечма и проса односнои других пољопривредних про
извода, с могућношћу да истовар робе g: у Венецији.“ Само
десет дана касније један хварски брод требало је да плови у истом
правцу, али да утовар (600 стара) изврши у луци под турском
влашћу, у Ветерници; иницијатор те пловидбе био је један млетач
ки трговац који је боравио у Патрасу, те је зрнасту храну извозио
у Венецију“
Стање у погледу дубровачког извоза грчких житарица није се
битно изменило следеће деценије, иако ни издалека није достигнут
интензитет односа 30-их година. На пример, за годину 1440. постоје
само неколико података — један да се купи 1.200 стара жита у „Ро
дианији“ или Апулији и други, опет из месеца марта, да се за довоз
поменутог жита упути једна барка“. Масари су узели на пловидбу
за Ливадију једну барку, која је требало да укрцa пшенице, јечма и
проса за 450 дуката.“ Следеће године радиус дејства је проширен,
али извоз није постао много интензивнији. Житни масари уговори
ли су са Фирентинцем Франческом Пити, становником Арте, преузи
* Исто, 242.
* ХАД, Сons. пin. VIII, 21".
не ХАД, Сons. rog. VII, 45.
* ХАД. Deb. not. XIX, 85" (700 дуката, двојице браће из Дубровника и
један поморац из Стона; подела добити по уговореним пропорцијама).
* ХАД, Div. canc. LIII, 164.
в“ Исто, 194.
* Исто, 213 – 14.
* ХАД. Div. not. XXIII, 117".
* Исто, 126. — Андрејева (н.н., 129) за 1438. годину помиње се довоз жита
са јонских ос , али, и то се не може доказати.
* ХАд. Čons. min. VIII, 138, 140".
* ХАА, Div. not. XXIV, 37".
мање 4.000 стара проса.“ Двојица, пак, трговаца најмили су наву

Кисиличића за Кларенцу, Каменицу и игтis Buschi, naе би утовар
жита извршио њихов комисионар у року од 22 дана.“ Понекад би
странци долазили са грчким житом, као Никола из Патраса, коме
је омогућено да продаје жито и усољено месо.“ Године 1442. извоз
житарица Дубровчана био је везан за Патрас, Кларенцу и Ливадију
а налазио се у режији трговаца.“ Међу њима опет су се јавили и
неки стални добављачи зрнасте хране, као Петар Пантела.“ Јула
1442. један дубровачки патриције и Фирентинац из Арте Франческо
Пити узели су на пловидбу један брод за залив Аpте и у Санта Маура
(Аеукас), с тим да понесе 2.000 стара проса за Општину: ако проса
не би било у заливу Арте, брод би пошао у Кларенцу“. Те године
било је више страних довозника, којима је дубровачко Мало веће
омогућило повлашћену продају њихове зрнасте хране у градској
луци." Није искључено да је за продају тканина које су ношене у
„Романију” такође узимано жито.“
Следеће године масари житарица слали су новац на исту стра
ну...“ Међутим, активнији су били трговци. Ивану Котруљевићу,
Шишку Бурђевићу и Николи Бутковићу, којима је 10. априла при
спела пшеница из „Романије”. Општина је дала магацине и носаче.
Слично је поступљено два дана касније са Филопом Пантелом. Иван
Котруљевић и његов компањон Иван Н. Габро стекли су ту повла
“ ХАД, Div, not. XXV, 91 (довоз би био у марту, по дукат стар и плаћа.
ње возарине).
* ХАД, Div. canс. LV, 211.
** ХАД, Сопs. min. VIII,243.
" ХАД, Сons. min. IX, 125" (Маринац Курјачић, пшеница из Патраског
залива); Div not. XXVI, 110 (товар пленице из Патраског залива и Аивадије
Марина Т. Бунића на броду Радосава Богишића); Div. canc. LVI, 152" (210 дука
та ивана котруљевића и 57 дуката бродовласника Колочепљанина за пшени
цу у Аивадији).
“ ХАД, Div. not. XXV, 176" – 77 (у Патраском заливу, од Патраса до
Кларенце). – У уговорима које је склапао са органима дубровачке општине
ретко кад је стајало одакле се зрневље довозило; место извоза, зато, треба по
тражити у области, а из којих су дубровчани уопште доста извозили одређене
године. Године 1427. и 1428. Пантела је свакако извозио из Манфредоније од
носно Апулије, 1429. је свакако, као и чеканеше, извозно из Арте, године 1430.
тешко је утврдити место извоза.
* ХАд, Div. not, XXV, 71" – 72.
“ То су били: средином јануара Никола Газулин са Крфа, у последњој
десетини јануара Крљани димитрије Пенталоди и Аимитрије Наулафорос и
Никола Мортало из Корона, који су се заклонили у дубровачку луку због
олује на мору, и Крфљанин Васил Кургас (ХАД, Сons min. IX, 56, 58. и 59,
58', 51); првих дана маја Грк Димитрије Ламдос (Исто, 81); у другој половини
јула Јоан Грк (Исто, 106).
* ХАД. Deb. not. XXI, 198'. — Трговачко друштво за пословање у „Ро
манији" (Deb. not. XXII, 167 ).
* ХАД, Div. not. XXVII, 43" (330 дуката, преко Радише Мартиновића са
Aопуда).
стицу и средином септембра за 600 стара пшенице.“ Познати Аниел.

Чекапеше бацио је око првих дана 1443. године и на турску луку Ве
терницу у Патраском заливу, те је изнајмио један брод који је имао
да довезе житарице у Дубровник, Венецију или Анкону.“ На Аниела
се неколико недеља касније жалио један дубровачки поморац који
му је из Патраског залива довезао просо (180 стара) а није примио
возарину.“ Чак и ситни пословни људи, као један Стоњанин и један
из Дубровника склопили су трговачко друштво, октобра 1443, са 230
дуката главнице за куповину „романијске” пшенице за Стон.“ Трго
вачко друштво између двојице дубровачких пучана, склопљено сре
дином јула за уновчавање 350 дуката у производе „Романије” без
икакве сумње рачунало је пре свега на житарице.“ У Арти је и даље
сузерено владао житарским тржиштем Фирентинац Франческо
Пити. Он је после жетве 1443. године продао 550 стара проса Ду
бровчанину Николи Вртићу по 4 % динара уборак.“ Против Франче
ска и његовог нећака Томаза подигао је, по свом повратку у Дубров
ник, првих дана јула, тужбу Витко Влатковић, наводећи да су га ови
мачевима напали „in burgo de Larta”, тукли, каменовали и гонили у
кући у којој је становао, кад је са својим бродом приспео да нађе
пшенице.“ Није искључено да је реч о неком постигнутом или на
метнутом мсно:толу. И страни трговци довозили су зрнасту храну у
Дубровник: Маронулос и Николаиу Корона, Бенедикт из Арте (са
1.500 стара невице), Фирентинац Матео Пити, вероватно рођак по
знатог Франческа Пити (са 600 стара проса, с тим да је примио оба
везу према Општини да довезе нових 600 стара).“ Син Јакоба Ру
беуса из Арте узео је средином октобра на пловидбу један дубровач
ки брод, који би од Јакоба у Санта Маури примио 500 стара робе,
без сумње у првом реду житарица; ако ту не би било утовара, лађа
би кренула по терет у Арту.“
Година 1444. била је година ратовања између хришћана и
Османлија, доба кад је хришћанска флота крстарила у водама Јон
ског мора, те је, приредно, било и мање довоза са обала западне
Грчке. Дубровачка општина, разумљиво, није била спремљена на
pнзик, те се осленила на увоз жита странаца и трговаца. У другој
полози:и јануара Иван Котруљевић и Иван Габров поново су доби
Аи магацине и носаче за своју „романијску” пшеницу. Истих дана
је дозвољено Млечанину Клементу Галу и Ђорђу Мартини да у ду
* ХАА. Сons. min. IX, 169, 169, 204. — Вид. и: Cons. min. IX, 218; X,
* ХАД, Div. canс. LVII, 91. — У Ветерницу су, свакако, по житарице
одлазили у пролеће 1443. године и други дубровачки бродови.
* ХАд. Цеit. Lev. III, 121“. Sent. canс. Х11, 43 — 44 n. 66.“ — 67.
147 ХАд, Sent. canс.Х111, 81".
* ХАД. Div. canс. LVIII, 13" и 14.
* ХАА. piv, not. XXVII, 12".
* ХАд, 1.аm. for. XVI, 251.
* ХАд, Cons. min. IX, 150, 170, 175".
* ХАД. Div. canс. LVIII, 84".
бровачкој луци продају жито и усољено месо, што су марцилијаном

довукли из „Романије”.“ И две дубровачке галије које су са папском
флотом узеле учешћа у рату по Леванту снабдевале су се житом у
Грчкој, јер су броду Симка Кисиличића, који је пратио галије, дати
новац и упутство за куповину хране у заливу „Романије” (вероватно
Патраса).“ Дубровачки трговац Аниел Чекапеше довозио је и 1444.
године житарице из Арте, и то тада у друштву с једним Сицилијан
цем.“ Поменута година била је, иначе, у знаку довоза трговаца из
Патраса и Кларенце.“ И познати описивач Дубровника тих година
Филип да Диверсис помиње довоз пшенице, проса, јечма и махуњи
на из Грчке, тј. из Арте, Патраса, из Валоне и других области.“
Године 1445. регистрована је само једна пловидба по жито у
Грчку, тј. одлазак у Патрас и довоз жита у Дубровник или Анко
ну“. Понекад су се пшеница или просо куповали за новац добијен
продајом друге робе, на пример дрва, као што је то учинио Иван
Котруљевић после жетве 1446. године.“ У пролеће 1446. жито из
Арте или Санта Мауре извозило се и у Сицилију.“ У позну јесен те
године дубровачки патриције Михо Бунић послао је у Арту једну
лађу да донесе 400 стара робе,“ свакако у првом реду житарица.
У привредној 1449-50. години и Општина се подухватила да
обезбеди зрнасту храну из „Романије”; она је, наиме, једног од дво
јице изабраних синдика упутила на ту страну. За синдика на Исток
изабран је Аниел Чекапеше, који је већ пет недеља по свом избору
тражио од дубровачких отаца да му упуте три лађе, потом новац и
то исто и јануара-фебруара 1450; послато му је укупно 4750 дуката
(и девет лађа), што је у то време представљало значајну своту (екс
педицију); жито је набављао у Аивадији и другим местима Грчке;
** ХАД, Сons. min. X, 9, 10".
* ХАД, Diy, not. XXVII, 159; Lett. Lev. XIII, 156 – 56, 157.
- “ ХАД. Div, not. XVII, 130" (спор око истовара мање количине; Аниел.
је према арбитражном суду требало да плати Сицилијанцу 145 дуката). 0
његовим набавкама у зони Патраса вид. и: Let. Lev III, 121, 135 – 357
138 , Div. not, XXVIII, 96" (Патрас, утовар за 260 дуката, евентуални
утовар у Кларенци, у случају повратка без терета, поморац Радиша Мартино
вић добиће награду за 400 стара по 4% динара стар); xxix, 6 - 8 (Кларена,
300 стара шенице са 140 дуката, евентуална пловидба у Патрас).
* Philipi de Diversis de Ouartigianis Situs aedificorum, politiaes et landa.
bilium consuetиdinиm inclytae civitatis Ragussi, ed. V. Brune 11i, frigerira
dell' I. R. Gimnasio superiore in Zara 1880—82, 14—15; Андреева, н. н., 120.
* ХАД, Div. canc. LIX, 98 (Патрас и изван залива, поморац тј. Бошко
Шуњевић ће куповати) — Андрејева (н. н., 29) и за 1444. годину налази довоз
житарица са јонских острва у Дубровник).
“ ХАД, Div. canc. LIX, 159 (каракија Бошка Паскojeвића са 8 морнара).
“ ХАД, Div. canc. LIX, 179 (баркусиј Балдазија иčaj. - Б. Крекић је у
праву кад оспорава генералну тврдњу Хопфа и Милера о томе да је Кларенца
стално била снабдевана житом из Апулије, претпостављајући ипак могућност
довоза у годинама неродице или рата (Дубровник и Левант, стр. 63, бел. 3).
— Андрејева (н. н. 129) налази и за 1444. годину довоз жита“у Дубровник са
јонских острва.
* ХАД, Div. not. XXX, 130 – 31.
он је после успешног пословања опозван марта 1450, јер је у граду

било довољно зрнасте хране.“ Трговци су такође ујесен 1449. го
дине довозили жито из Патраса, Патраског залива и Кларенце.“ Три
дубровачка нобила, два Цријевића и један Гучетић, склопили су
6. новембра 1449. трговачко друштво на шест месеци, за које је вре
ме требало из „Романије” купити жита и друге робе за 1.000 дука
та.“ Поред овог било је и мањих компанија пучана, на пример она
Паскoja. Koлeндића са 100 дуката за куповину жита.“
На сличан начин протекла је у погледу снабдевања и следећа
1450-51. привредна година. Не шаљући синдика, у „Романију” су ма
сари житарица још августа 1450. године послали 1.500 дуката.“ Већ
месеца новембра масари су прихватили да продају жито са два брода
по доста ниској цени, по којој су га продавали и у Стону.“ Аниел.
Чекапеше опет је, тога пута са Иваном Котруљевићем, склопио трго
вачко друштво са 402 дуката, с којима је требало да шест месеци тр
гује у „Романији”“ свакако пре свега купујући зрнасту храну. Тр
говци су пословали нарочито у Патраском заливу.“
Из 1451. године постоје три повеље грчких владара које су зна
чиле утврђивање важних повластица дубровачким трговцима.“ Све
поменуте листине издејствовао је Вук Бобаљевић: јуна месеца хри
совуљу од Константина XII Палеолога Драгаша, јула даровницу де
спота Томе и августа привилегију морејског деспота Димитрија Па
“ ХАД, Сons. min. XII, 99 (други синдик је послат у анконске марке,
награда од 18 динара дневно), 114” (oарка до Крфа у сусрет лађама са „рома
нијским” жито), 144' и 152 (и махуњине, дошле су из Грчке од Чекајтеше),
165 (грчко жито официјалима градње у Стону), 173 (136 дуката на мито), 137.
144', 147, 152 и 265, 201; Cons. rog. XI, 99 (избор Чекапеше), 105“ (захтев дека
пеше да му се експедују три брода), 109 (захтев. Чекапеше да му се упути
новац), 147 (поновни захтеви), 152, 105, 109 и 122 (4 лађе са 1:250 дуката), izЕ,
165, 165, 166', 175 (опозивање), 201" (пристизање жита); Div. canc. LXII, 55.
(шиианска лађа у „Романију“ да нађе и врати чеканешу); Sent. canс. Хvili,
133 — 34 (Михоч Кисиличић 1449. године примио је од Аниела 700 стара уз
довоз 200 стара као нараспуд, али није утоварен пуни бродски простор од
1.600 стара) Грчко жито у продаји у Дубровнику: Cons, min. Х11, 147". 176; Čoms.
ј XI, 201”; 200 стара тога жита у Стон (Сons. min. XII, 165); I or ga, н. д. II,
431, бел. 4, и стр. 443, бел. 2; Б. Крекић, Дубровник и Аевант, 73.
* ХАД, Div not. XXXIV, 151" (Патраски залив и евентуално Кларенца за
85 дуката), 184 (нава Ратка Кисиличића са 13 морнара, у Патрас, или у три луке
Патраског залива, 25 радних дана на утовару).
“ ХАД, Deb. not. XXV, 70.
* ХАД, Div not. XXXV, 39".
“ ХАД, Сons. rog. XI, 230.
* ХАА. Сопs. пin. XII, 201, 206" (po 4 dinara uboгak).
* ХАД. Beb. not. XXVI, 39.
* ХАД, Div. canc. LXII, 96" (Патрас, истовар дрва, са добијеним новцем
одлази у Патраски залив до Ливадије, утовар жита и за 350 дуката примље
них у готову, 25 радних дана на утовару). — Ради куповине зрнасте хране у
„Романији", конкретно у Модону, закључен је један уговор у Барлети, априла
1449, између неких Гундулића и једног Барлећанина, једног дубровачког по
морца и једног из Бергама (пуномоћника бродаревог), при чему је брод на
утовару задржан осам дана преко споразума (ХАД, Sent. canc. XVI, 74 – 74“).
леолога. По првом поменутом документу дубровачка извозна роба

оптерећивана је царином од 2% вредности робе; по другој повла
стици био је дозвољен извоз све робе са 1% % царине (кумерка); по
трећем, дубровачки трговци могли су слободно пословати, ослобо
ђени сваких дажбина.“ Пре тога, почевши од 1431. године Дубров
чани су за извоз жита плаћали царину од 3% вредности робе. Дими
трије Палеолог, који је радио да Дубровчане ослободи сваког пла
ћања царине, на исти начин преговарао је и са напуљским краљем
Алфонсом V Арагонским, док је фирентинским трговцима одређен
„кумерк" од свега 1% во вредности робе."
Присуство Дубровчана на житним тржиштима Грчке 1452. го
дине сведочи се хватањем једног дубровачког брода у заливу Арте,
на коме су били укрцани жито, вино и нешто сребра.“ Ујесен 1453.
пошли су синдици по жито на Пелопонез, одакле су тога лета стиза
ма у Дубровник писма и посланици од деспота Томе." Почетком
tis!! године било је и дубровачких бродова који су писмима Општи
не имали да у Арти преузму жита и друге робе , укрцаваји на три
места.“ Крајем те године брод у аранжману једног Градића пошао
је да пшеницу из „Романије” превезе у Венецију.“ Улето 1455. годи
не један бродић, према уговору, јавио се једном дубровачком ноби
лу крцачу у Арти, који је после са морнарима пошао у Бондицу да
кути жито, морнари су са лађом побегли, те је крцач морао да из
најми другу барку, при чему је постојала велика опасност од гуса
ра и Један Бунић у Арти укрцао је 185 „татара” (по 14% дубровач
ких уборака) жита, што власник барке из Затона није у довољној
количини испоручио." И неки странци, као Бин Мазаркијевић, сва
како Арбанас, изнајмили су бродиће да у Арти приме зрнасту храну
и другу робу за дубровник“ У лето 1455. године Дубровчани су то
варили жито и на егејским обалама Петопонеза, јер је један Сорко
чевић од неког Јакова из Науплиона тражио 60 стара да би се упот
пунио уговорени контингент од 490 салми (по 20% дубровачких убо
рака), што је испоручено у местима Пуцало и Бендикари.” Са жи
* M. Марко ви ћ, н. н., 234, 246, 250.

* D. A. Za ky thin os, Le despotat grec. de Moréе 11, Athenes 1953, 242.
* ХАД. Div. canc. LXIII, 146—46 (маћа М. Лукшића). — Млетачке власти
заплениле су због наводног кријумчарења један дубровачки брод са воском и
другом робом када се из Арте враћао у А вник; дубровачким поклисарима
је одго iо преко которског кнеза (V. Makušev — М. su f flay, Isprave za
odnošaj иђmovnika prema Veneciji, Starine XXXI, Zagreb 1905, 41-42).
** ХАД, Сons. rog. XIII, 220, 223, 234, 236; Cons. пnin. XIII, 160, 162° (про
даја у Дубровнику), 167; 1 orga, н. д. II, 485, бел. 2.
" ХАД, Div. not XXXVIII, 182.
"“ ХАД, Div. not. XXXIX, 161". – И неки други дубровачки бродови
који су пошли у Патраски залив, на пример лађа Мароја Франковића за дво
јину патриција, без сумње су довозили житарице (Исто, 103, 104').
* ХАД. Lam. for. XXVIII. 186".
** ХАД. Sent. canc. XX, 13 — 13'. – Брод је био узет на пловидбу за 800
стара (Div. not. XL, 5).
- ХАА. Div. canc. LXV. 62.
* В. Krekić, Dubrovnik (Raguse), 391 — 92.
Извоз житарица из грчких области 2Вј
том (1.200 стара) из Науплиона појавио се у другој половини но

вембра и Батиста из Падове.“
Арта је већ 50-их година била у рукама Турака, но то није сме
тало дубровачким трговцима да одатле извозе хлебно зрно. Ипак, с
Турцима је већ ишло теже, тим пре што су и извесни дубровачки тр
говци почели да показују слаб пословни морал. Паско Маротић, који
се 1456. година бавио пословима извоза жита и брашна у Венецију,
нашкодио је својим земљацима, те су га шесторица патриција и је
дан пучанин оптужили у родном граду.“ Упролеће 1458. tit. умо
љених је дозволило да се у „Романију” извезе 70 труба тканина, али
под условом да се довезе просо.“ Те године у Дубровник су стизали
својим теретима зрнасте хране неки Крфљани: крајем јануара неки
Теодор са махуњинама (вероватно бобом и наутом) а почетком
априла неки Никола са 300 стара проса.“ Слично је било и годину
дана касније, када је један поморац понео у Арту нешто тканина, уз
обавезу да одатле довезе проса, односно да за једно трговачко дру
штво купи воска, жита и сребра за значајнију своту од 2.300 дука
га.“ Из једне жалбе види се да су се често поједини морнари упу
ћивали чамцем са бродова на копно (у Патраском заливу) да би ту
купили жита.“
После жетве 1459. године дубровачки трговци одлазили су по
пшеницу у залив Арте. Један бродовласник, на пример, обећао је је
дном патрицију да ће довући по 20 уборака за дукат, што је пред
стављало врло ниску куповну цену.“ Један други брод пошао је, у
исто време, за двојицу нобила у залив Аpте или Патраса да би крцао
хлебно зрно за Дубровник“ Један Менчетић примио је од једног
Кабужића 2.300 дуката у свиленим тканинама, да у име трговачког
друштва (чије би трајање износило осам месеци) пође у „Романију”
и тако прода тканине било за готов новац, било за восак, пшеницу
или метално сребро, ако би довукао жито, оно је требало реекспор
товати у Италију, тј. у анконске Марке или у Фиренцу.“ Крајем сеп
тембра исте године Божићко Миомановић узео је на пловидбу један
брод за Арту, где је Божићков брат имао да укрца 600 стара проса и
пшенице, "" Дубровчани су и улето 1460. године показали интересо
вање да купују грчке житарице. Једна већа лађа пошла је средином
- ХАд, Cons. rog. XIV,229.

* ХАД, Lett. Lev. XIV, 12'at.
- ХАА. Сons. rog. XV, 222, 222'.
* ХАД. Сons. min. XIV, 191", 209".
“ ХАЛ. Biv. canc. LXVIII, 35 (три трубе фирентинских тканина у вред
ности од 90 дуката); Deb, not. XXXIII, i13".
* ХАА, Папа. For. XXXIII, 133 (морнар је пресретнут од каталонског
морнара). --
* ХАА, Div. not, XLII, 154.
* ХАД, Div. canc. LXVIII, 158".
* ХАД, Веђ. not. XXXIII, 113".
* ХАД, Biv. canc. LXVIII, 190.
јула у „Романију”, тј. у Патраски залив, да укрца зрневље за двојицу

дубровачких патриција.“ И дубровачка општина послала је 306 ду.
ката са једним бродом и фактором масара по жито у „Романију".“
У другој половини августа функционери житне службе били су ду
жни да по рачуну Општине на исту страну упуте још једну лађу.“
II
У другој половини XI столећа, у доба цара Михаила VII и ње
говог логотета Нићифорице, трговина житом била је претворена у
државни монопол. У месту Родосто на Мраморном мору подигнута
су државна складишта за зрнасту храну намењену Цариграду; у исто
време слободна трговина житом је била забрањена. Снабдевање пре
стонице животним намирницама строго су надзирали државни ор
raни, а резерве жита продаване су становништву у случају неродице.
Тај систем из Х века није се могао одржати у време опадања цен
тралне власти, тако да државна контрола у области трговине више
није била ефикасна, а Нићифоричине мере су изазвале опште огор
чење. Оне су, наиме, биле усмерене против интереса велепоседника,
главних лифераната житарица, али су погађале и потрошаче по гра
довима. Овај монопол који је имао искључиво фискалне циљеве до
вео је до повећања цена жита, а потом и до поскупљења остале хра
не. За време народне буне складишта у Родосту су срушена.“
Поред Солуна једна од највећих житница у континенталној
Грчкој био је град Алмирос (Халмирос, Армиро), у волоском зали
ву, северно од острва Евбеје, камо је отицало жито Тесалије. По
знати путници XII века Бењамин од Туделе и Идриси помињу то
место кад говоре о великој трговини; Идриси пише да су у Алмиро
Грци довлачили своју робу, а Бењамин помиње трговце са Запада
који су ту размењивали своје производе, тј. Пизанце, Беновљане,
Млечане и друге. Ту су се нарочито утврдили Пизанци. Још пре 1204.
године, дакле у време кад је судбина Алмироса била повезана с мо
гућностима солунског трговишта, и Ђенова је учврстила своје везе
са овом извозничком луком житарица“ Још пре IV крсташког рата
* ХАД, Div. not. XLIII, 148" – 49 (ако жита не би било у Патраском за
ливу, брод би препао у Сиракузу).
* ХАД, Сons. min. XV, 113".
* ХАД, Сons. min. XV, 130 (наплата возарине), 131" (крцач и неки дубро
вачки нобили у Арти).
* Г. Острогор с ки, Историја Византије, Београд 1969, 328. – Вид. и:

G. I. Bratianu, Une experience d’économie dirigée; te monopole du blé а Ву
zance, Byzantion IX, Bruxelles 1934. — О државном монополу у промету живота
X столећа вид. и: А. П. Каж дан, Дeрeвнa и город в Византии IX-X ве, Москва
1960, 337–38, 286 (превоз жита у Византији још у раном средњем веку).
* W. Heyd, Histoire du commerce alu Levant au Moyen-age 1, Leipzig 1923,
245–46, 284, 290. — О писању Бењамина од Туделе вид.: M. A. Andrea des, Su:
Benjanii de Tuděte, Byzantion XXX (1930), 458—61; S. Kira usis, Studien zur by
zantinisch jidischen Geschichte, Leipzig 1914, 78–83.
јизвоз житарица из грчких области 239
Млечани су се утврдили у Родосту, и тада врло значајној луци за тр

говину цереалијама. Преласком под млетачку власт (1206). Родосто
заједно са другим лукама Мраморног мора служио је за извоз жита
из богатих равница Тракије“
После промена на византијском простору 1204. године млетач
ки и пизански колонисти населили су се у познатој луци за извоз
жита Алмиросу. Жито и други пољопривредни продукти много су се
од тога времена извозили на Запад и са острва Евбеје, што је регу
Аисано уговорима од 1209. и 1216. године.“ Поред Евбеје у централ
ној Грчкој као извозник житарица била је позната и област Ливади
ја. Пелопонез је остао произвођач житарица захваљујући трговини,
која је користила географски положај полуострва. Околина епирске
престонице Арте, посебно ушћа и долине река, такође је била жито
родна. У то време и Крф је био богат житом.“ Није нимало смело за
кључити да је прва половина и средина XIII столећа у знаку појача
ног извоза зрнасте хране из грчких области на Запад, што је, разум
љиво, омогућила доминација Латина на рушевинама старог царства.
После обнове Византије државна власт је поново обратила ду
жну пажњу снабдевању Цариграда. Тада, међутим, нису се више мо
гли затворити мореузи међународној трговини, тако да су ђенов
љански и млетачки бродови (нарочито од године глади 1269) слобод
но улазили у Црно море и ту куповали житарице. Михајло Палеолог
је подарио значајне повластице својим савезницима Ђеновљанима,
чим је успостављена њихова хегемонија у „Романији". Млечани су,
по споразуму од 1265. године, добили право извоза житарица, али
само у случају да кентинарион (100 медимна) жита не пређе цену
од 50 хиперпера; то је, нарочито од 1285. године, доласком на власт
Андроника II, довело до онемогућавања млетачког извоза, јер се ме
димн жита плаћао по хиперпер. Понекад (један случај из 1277-78. го
дине) млетачки баил је био принуђен да по максимираним ценама
прода жито са Крима, магационирано у Цариграду, које млетачки
трговци нису смели даље експортовати. Изгледа да је „Camara im
perii” (1294) била велико житно складиште царства, преко кога су
трговци једино могли обављати своје трансакције, како би се омогу
ћила пуна контрола власти, Италијански трговци нису смели крцати
житарице на своје бродове без посебне царске дозволе, а никакву
правну вредност нису имале ни препродаје. Право изравне продаје
пшенице или јечма имао је само цар или какав високи достојанстве
ник (севаст). Због таквог система настајали су многобројни сукоби
са ђеновљанским и млетачким трговцима, који су протестовали про
тив арбитражних метода. Са своје стране, државни органи ове источ
њачке монархије знали су правити сталне сметње, приморавајући
стране трговце на мито. Државна власт се увек трудила да примора
W. He y d, n. d. I, 243 и 285.
} Б.Исто, 290, 293–94 и 283.
Крекић, Дубровник и Левант, 9,20.
италијанске трговце да депонују своје жито да би се избегле тренут

не тешкоће у снабдевању Цариграда и то по депресивним ценама;
њени посебни органи у вези са набавком жита гледали су да спрече
стокирање жита странаца. У доба великих глади у Цариграду кра
јем XIII и првих година XIV века, када су се ђеновљанским и мле
тачким житарима прикључили и Каталани, закључени су нови уго
вори с Венецијом (1302, 1310, 1324), према којима се бранио извоз
житарица ако би цена медимна прелазила један хиперпер. Због ових
је долазило до нових сукоба између Византинаца и Млечана (на при
мер, 1319), јер су ови последњи транспортовали обично жито укр
цано не на византијским обалама него у прибрежју Црног мора. За
довоз црноморског жита одређене су, потом, високе таксе, што је
довело до новог снеразума у корист Млечана (1324). Осим Родоста,
који је остао под контролом Византије, све црноморске житне луке
код влашћу бугарске и монголске државе препиле су пословно у
руке Беновљана и Млечана. Све је то изазивало и током XIV века
сталне сукобе између Византије и Венеције.“
Између повластица Ђеновљана у обновљеном царству налазило
се и право држања конзулата на седам значајних трговачких упори
шта (Цариград, Солун, Адрамитион, Смирна, Анаја, Хиос, Лезбос)?
Поред тога, изузевши злато и сребро, они су све остало могли да из
возе слободно“. Ускоро, међутим, житарска трговина се почела раз
вијати и у областима препуштеним Млечанима, тј. у Корону, Модо
ну и на Криту. Основно богатство и главни извозни производ Крита
представљало је од 70-их година XIII и почетком прве половине XIV
века жито. Пре тога, на пример за време велике глади 1237-39. годи
не, морао се предузети довоз из „Романије" (по цени вишој од 21 хи
перпер за 100 модија, док је као средња цена рачунато 11 до 12 хи
перпера за исту количину). Понекад су Млечани своје обавезе визан
тијском цару (као 1392) изузетно плаћали у житу, иако је уобичаје
на исплата била у новцу.“ Производња балканских области у знатној
мери је уназађена рестаурационим ратовима па и касније, на пример,
пустошењемТракије од стране јужноруских Татара.“
Велики део земљишта у Грчкој није се обрађивао током сред
њега века. Најбоље земље биле су под житарицама, слабије под ви
ноградима а најслабије под пашњацима. Житница Грчке још од ан
* G. I. Br a ti a nu, La Question de l'approvisionnement de Сонistantinople a
1"epogue byzantine et ottomane, Byzantion V-1, 96–101; Исти, Nouvelles contribu
tions a čitade de approvisionnement de Constantinople sous les Paleologues et les
empireurs ottornaris, Byzantion VII-2 (1931), 641, 643, 644, 645; Г. О стр. о гор с ки,
Наднице и нене у Византији, Привреда и друштво у Византијском царству, Бео
град246–47.
* О. Ta fra 1 i, Thessalonique des origines au XIV- siecle, 245.
* G. B. Depping. Histoire du commerce entre le Levant et L'Europe depuis
les eroisades jusqui a la fondation des colonies d'Angrigue II., Paris 1830, 54.
* Fr. Thiri e t., La Romanie venizienne au moyen age, Paris 1959, 136–37, 100.
164, 227.
* острогорски, историја Византије, 429.
тичких времена била је Тесалија. Распоред падавина показује велике

разлике између јонске и егејске Грчке, но у целини узевши киша нај
више пада новембра а најмање јула. Старе мочваре су већ крајем
средњег века дале хумусне земље.“
У Византији у XIII веку највише су се од житарица сејали
пшеница и јечам. У позније византијско доба почело се ширити про
со. Сиромашнији свет је уз јечмен хлеб употребљавао и боб. Иначе,
земља се орала лаким плугом, користећи не само воловску него и би
волску запрегу. Вршидба на гувну обављала се помоћу стоке. Мелио
рације терена вршиле су се према античким традицијама. У Визан
тији се тада већ познавала корист у плодореду од смењивања пше
нице и боба.“ Совјетски византолог А. П. Каждан у својим радовима
инсистира на тропољном систему у византијским областима.“ Бугар
ски хисторичар Н. К. Кондов оправдано не прихвата обавезност тога
система за византијске области, те претпоставља савременије систе
ме, с мањом применом обавезне године угарене у низу од три уза
стопне године.“ Уосталом, већ смењивање махуњина и житарица,
пrто наводи Каждан, упућује на елементе развијенијег ратарског си
стема, Бугарски привредни хисторичар наглашава утицај византиј
ског повртарства.“
Новчана привреда унапредила је односе између села и града,
али још није утицала на распадање феудалног поседа, као на пример
у Италији, тако да се у македонским областима које су ушле у са
став Душанове државе, разазнају стабилни феудални и црквени по
седи; властелинства су се ту састојала од земљишта у непосредном
поседу феудалаца и земље у власништву сељака — парика. Манасти
ри који су располагали најбољом земљом организовали су годишње
панађуре, али су се и у другим областима византијског простора (на
пример у Патрасу) ширили и осигуравали производњу пшенице. Ве
лике диференцијације међу сељацима сведочиле би о продуктивно
сти и сељачких имања: већ се јављају беземљаши – елефтери. За
" D. Fanel u r, Les conditions naturelle de la vie agricole eu Grece continen.

пale, Melanges de la société toulousaine d'études classiques, tome I, Toulouse 1946,
9–10, 14–15, 16,20.
“ А. П. Каждан, Аграрноге отношениа в Византии XIII—XIV ве, Москва
1952, 42—45 (и: јаме у близини кућа у којима су сељаци чували зрневље), 48 (сто
ка; и коњи!). -
* Византиское селвское поселение, Византиiски временник II, Москва

1949, 222; Аграрноге отношениз в Византии XIII—XIV вв, 42.
* Квотросу о системе полеводства а болгарских и соседних с ними земљах
Балканского полуострова в среднiste seca, Византијски временник ХХ, Москва
1961, 10 и даље.
* И. Са каз о в, Привредни живот на Балкану у средњем веку, Књига о
Балкану I, Београд 1936, 141.
купнина је на земљу била нешто нижа у XIV веку, и то за винограде

десетороструко већа него за оранице средњег квалитета.“
Од почетка XIV столећа, од уговора закљученог са Византијом
1310. године Млечани су слободно извозили житарице, уколико цена
пшенице није била виша од једног хиперпера за медимн. Ипак, по
времених обустава извоза било је и касније, на пример већ за време
грађанског рата у Византији 1324. године. Млечани су стално тражи
ли слободну продају у самој Византији жита које би довезли са стра
не, (на пример 1369), док су византијске власти задржавале у цари
граду зрневље Млечана (на пример 1390). На самом цариградском
тржишту притицале су житарице из бугарских и румунских области,
тако да је, поред македонског, и бугарско жито и оно са дунава и
уопште са Црног мора стоком XIV века довожено у Венецију“ у
вези са довозом тога жита требало је, поред осталог, решити и пита
ње бродског простора; године 1363, на пример, дат је приоритет у
транспорту зрневља са Истока конструкторима бродова преко 235
тоне, а седам година касније Млечанима је изузетно за житарице до
звољено да товаре на страним бродовима.“
Извоз зрнасте хране из Солуна увек је био значајан за Млечане.
После млетачко-ђеновљанског рата 1294, непријатељстава са Визан
тијом и уговора закљученог са Каталанима у Атини, створени су од
1310. године услови за једну неузнемиравану трговину Млечана у Со
луну и посебно за извоз пшенице, која је дотад обично довожена са
Крита. Повремено су увожене и махуњине (изричит податак из 1320).
Да би жито представљало уобичајену робу у млетачком експорту бри
нуо се конзулат у Солуну, као што су то радили и конзулати у Арти
и Кларенци. У вези с довозом житарица из Солуна у Венецију по
стојале су и неке одредбе млетачког Великог већа: довоз је почињао
са празником свих светих или светог Петра и требало је да се упу
ћује изравно у Венецију; трговци су у Венецији примали премије за
довоз која је 1312-18. износила 10 гроша од стара, потом 12 гроша;
поморци су били дужни да пријаве терет општини најкасније три
дана по доласку у Венецију; општина је преузимала жито и обавезу
да га по регулисаној цени исплати у року од следећа два месеца.
Прекиди експорта македонског зрневља тешко су се одражавали на
* Г. Острогорски, Аграрне прилике у Византијском царству у сред
њем веку, Привреда и друштво у Византијском царству. Београд 1969, 84, 87:
исти, Елефтери, прилог историји сељацитва у Византији: Исто, 197 и даље; исти,
ger; ;: после душанове смрти, Београд 1965, 56—57, 59-60; Zakyti nos.
н. д. II, 189.
* Fr. тhiriet, La Romanie vénitienne au moyen age, Paris 1959-1960,340,342.
153, 160-1 (црном о жито 1324),345–46 (пшеница, јечам, просо); Fr. TETTTT
Regestes des deliberations du Senat de Venise concernant la Romanie I. Paris –
La Haie 1958, 122, nº.482, 186, n“T72; 136, nº 551; 205, по 868; W. Heyd, н. д. II, 467, N.
I orga, Points de vиe sur l'histoire du connerce de l'Orient a l'époque moderne,
Paris *1925, 17–18; Б. кру
R. Romano, La кић,
marineДубровник
marchandeи Аевант, 15–16.
věnitienne au XVI siècle, Les sources
de l'histoire maritine en Europe du moyen age au XVIII. siecle, Paris 1962, 37;
T h i ri et, Regestes 1, 124, no 487.
прехрану Венеције; због тога су млетачки трговци настојали да из

возе жито из Солуна чак и за време опсаде града од стране цара ду
шана. Уз набавке у Македонији увек су ишла и настојања да се из
вози жито и махуњине (нарочито боб), у области Варне.“
Евбеја (Нетропонт) је била друга област интензивнијег извоза
житарица од стране Млечана у XIV веку. Често су на овом испру
женом острву они скупљали зрневље које је каботажно долазило из
Тесалије или Солуна, посебно од 1355. до 1370. године.“ Довоз тога
жита често је био повезан за довоз са острва Крита. Млетачки моно
пом жита и соли, два најважнија продукта средњега века, управо је
Млечанима обезбеђивао Крит. После изузетне жетве 1332. године,
млетачки феудатари са Крита понудили су 80.000 модија (13.000 хек
толитара); Јоан Калергис, грчки велепоседник, сам је понудио 47.000
модија (7.990 хектолитара). У петогодишњем периоду пре 1331. крит
ски феудатари испоручивали су венецијанској општини по 50.000
модија годишње. Цена тога жита била је веома ниска, тако да је у
раздобљу од 1320. до 1340. износила свега 15 до 16 хиперпера. То је
подстицано наметнутим монополом житне коморе, против кога су
протестовали и млетачки и грчки поседници. Са Крита за исхрану
живља Венеције (80.000) поред пшенице довозило се и просо. Крит
ско жито куповало се и на скалама Корона и Модона а упућивало
се и на острва Егејског архипелата. Крит је за Млечана представљао
и релејну станицу за набавку зрневља суседних житних области егеј
ског простора и јужног Анадола; за цереалије, вино, восак, мед и сир
тих области са Крита је стизао рекстор млетачких тканина, оружја
и друге металне робе“
Поред Евбеје и Крита, Модон и Корон су представљали треће
млетачко тржиште житарица у јужном грчком простору. У та два
града на југозападном рубу Пелопонеза у ствари се у другој полови
ни XIV века довозило зрневље са Пелопонеза и са Крита, где су га
куповала млетачка трговачка друштва“. Без сумње и због могућно
* Fr. Thiri et, Les Vénitiens a Thesalonique dans la première moirie du
2xТV- siecle, Byzantion XXIII (1952) 324–25, 328-30; T h i r i et, Régestes I, 68, по 237.
* Fr. Thiri et, La Romaniе, 282, 338. — Пшеница са једног млетачког бро
да (3.000 стара) коју су primitri у јесен 1303. задржали за своје потребе та
кође је била са Евбеје (S. Ljubić, Listine o odnošajih Južnoga Slavenstva i Mle
набke Republike I, Загреб 1868, 203, 207, 210–11).
* Fr. Thiri e t., La Romaniе, 232–33, 303–4, 317—19, 326, 336; Tihi riet,
1&&gestes I, nº. 1, 26, 29, 59 (за Корон и Модон), 66, 74 (за Корон и Модон), 85, 190,
194, 228, 252, 268 (за острво Китиру, тј. Cerigo), 286, (за острво Карпатос), 305, 306
(за Корон и Модон), 315, 337 (пшеница и јечам у 348, 351 (феудатари моле да могу
1.000 стара жита продати по Криту, у Коронци и Модони и на Евбеји), 366 (дати
феудатарима слободу продаје зрневља), 412 (за острво Аморroc), 682 (слободни
промет жита и осталих аграрних производа по Криту), 705 (није одобрен извоз
за Патмос), 937.
* Fr. Thiri et, La Romaniе, 303–4, 282. – Вид. житне рачуне са Крита те
Корсана и Модона: Аcta Albaniae veneta saесиtorum XIV et XV. J o se phi Wail en
tini labore, VII, München 1970, 66, no 1818.
244 Богумил Храбак.
сти директног експлоатисања пелопонеског тржишта, Млечани су

1389. године посели Науплион“ током XV а нарочито почетком XVI
века једну од значајних млетачких житних пијаца на Истоку. Ипак,
увоз житарица са Пелопонеза више је текао преко Патраса и Кла
ренце. У Патрасу су страни трговци за увоз робе плаћали царину од
3% вредности робе а за извозжита 3%%.*
Изузев Арте, Млечани су мање извозили житарице са западне
грчке обале током XIV века. Зато су се на те обале (Наупакт, север
на обала Коринтског залива) и на Крф понекад навраћали фирентин
ски трговци, прве и друге деценије столећа.“ Извесног мањег извоза
са тих страна вероватно је било и у градове млетачког поседа на
источној јадранској обали.“
Мање је познато присуство Млечана на скали у Кавали, где су
постојали житни магацини, и камо се зрневље довозило и Струмом.“
Житарице из Тракије и током XIV века највише су се снашале у
велику Ауку за аграрне производе и знатно трговачко средиште —
Родосто, које као луку и складиштre „Романије” хвали Брокард. На
рочито јечам из Родоста важио је као најбољи у целој „Романији”.
У другој деценији столећа има неколико података о набавкама фи
рентинских трговаца (Перуци) у Родосту“
О житарској трговини Беновљана у грчким областима XIV века
нема много изричитих података, што никако не значи да су њихове
могућности на житним пијацама Византије биле много слабије од
могућности Млечана. Беновљани су били савезници византијских
владара, те су њихове позиције у самом Цариграду биле много јаче
него њихових ривала Млечана. Због тога је и природно што су ду
бровчани у Цариграду жито већином куповали од Ђеновљана из
Пере, који су ово обично довозили са северних прноморских обала?
За годину 1391. постоји конкретан податак о пристизању у Бенову
* Ducae Historia Byzantina, recognovit I manuel Bekkerus, Corpus

sсriрtorиm historiae Byzantinae, Bonnae 1834, 516.
* Depping, н. д. II, 311; R. David so hin, Geschichte von Florneraz B. IV
н 1, Berlin is is giji, š.
* R. Davidso him, н. д. IV — 1, 404—405. — (Перуци 1317. у Наупакту, 1312.
Барди у Патрасу). Области које су травитирале западној грчкој области изгледа
да су у XIV веку биле затупитене у погледу извоза житарица. Средином Х1У
века, на пример, Јоан Кантакузин забележио је и податак о странivoi i Aa xw y
јаја
ве, 48).
(А. П. Каждан, Аграрноге основаениа с Византии Х111–XIV
* На пример, жито из „Романије” у Котор у пролеће 1335. године: Kotorski
spomeniti I, уредјto A. Mayer, Zagreb 1951, 421, no 1264.
* Bratian u, Nouvelles contributions, Byzantion VI—2; 651; Г. Остро
горски, Серска област, 66.
* R., David so hin, н. д. IV–1, 404 (1317, као и у Наупакту, и на северној
обали Коринтског залива); P. Ma tko vi ć, Putovanija po balkaniskona poluotoku
do srednjega vieka, Rad JAZU XLII иај: 1878, 162, Matković, Putovanja po
balkanskom poluotoka XVI vieka, јак ја 2 tj. схххvi, (1898), 51.
две наве из „Романије”, крцате житом. Та традиција одржавала се

готово крозцелу прву половину ХV века.“
Чак и трговци из јужнофранцуских градова снабдевали су се
понекад током XIV столећа на тржиштима Византије. Године 1334.
трговци из Нарбоне, Монпељеа и Безијера укрцали су жито (уз стип
су и другу робу) у Цариграду на један нарбонски брод. Нарбонци
су храну у дозвољеним количинама извозили и са Кипра. Њихов
извоз цереалије из Византије спорадично се јављао и у другој поло
вини XIV па и у ХV веку.“
У ХV веку и у млетачкој трговини житарица у грчким земља
ма догодиле су се промене. Пред навалом Османлија и из неких дру
гих разлога, егејски простор се налазио у сталном покрету, те је пре
стао да испоручује велике количине зрнасте хране“ као столеће ра
није. Година 1423, карактеристична по врло јевтиној пшеници (чети
ри стара за цекин), била је последња година великог и јевтиног мле
тачког извоза хлебног зрна из те македонске луке. Већ следећих го
дина, за време млетачких власти у Солуну (до 1430), због прекинутог
довоза из залеђа, у поменутој луци пшеница и јечам су били скупи
због оскудице, те се зрнаста храна довозила са стране, пре свега са
Крита.“ Понекад је жито долазило и са Евбеје, која је и сама много
оскудевала. Из године 1460. (јун) постоји занимљив податак да су
становници Евбејског бурга имали обичај (оцењен од млетачких
власти као лош) да остављају летину на пољу, где је претила опас
ност да Турци однесу или спале годишњи род“ Жита је на Криту и
даље било за извоз али мање него столеће раније. Крајем XV века
вино и сир су представљали кључне извозне производе острва, док
је жито изгубило ранији значај.“ По житородним острвима Архипе
* Крекић, Аубровник и Аевант, 62; G. I. Brati a nu, Recherches sur

le commerce genois, dans la mner Noire an XIII- siecle, Paris 1929, 148–52. –
Е. Г. Скржинска и, Генуорењи в Константинополе в XIV в, Византиiскић вpe
ненчик V, (1947),224–25.
* J. He ers, Genes aи ХV- siècle, Paris 1961, 342.
* W. Heyd, н. д. II, 479,527.
* У том смислу вид.: N. To rga, Notes et extraits I, 316–17 (фебруар 1422).
* N. Iorga, Notes et extraits I, 357–58, 400, 422, 426, 435, 436, 446, 450, 452,
453, 460, 489, 495, 511; S. Romanin, Storia documentata di Venezia IV (1855), 98;
вид. и: 99, 108, 233, 235; Fr. Thiri et, Régestes 1, no 7: 1914, 1923, 1950, 1967, 2012,
2015, 2033, 2035; Fr. Thiri et, Les Vénitiens i Thessalonique, 332. – Разлози Ве
неције да заузме Солун: W. Heyd, н. д. II, 281.
* 1 orga, Notes et extraits I, 440; Fr. Thiri et, Regestes II, str. 211,
по 1914; III, стр. 232, no 3112.
* Fr. Thiri et, Regestes II, no 7, 1155 (слободна продаја 1.500 стара), 1281
(за trip, 1432, 1435, 1441 (куповина 60.000 модија пненице) 1550 (пшеница и
јечам), 1560 (слободан извоз), 1760, 1786, 1828, 1845, 1912 (изградња житних ма
гацина), 2050; Thiri et, Les lettres commerciales des Bembo vu le commerce ve
snitien dans l'empire ottoman a la fin du XVе siècle, Studi in omore di Armando Sa
pori I, Milano 1957, 924.
лага производња је и током ХV века била знатна, подмирујући пре

свега локалне потребе.“
Слично Солуну и Корон и Модон, без раније везе са залеђем,
су изгубили карактер извозних лука житарица; штавише за њихову
исхрану зрнаста храна се често довозила из Апулије и Абруци (на
пример, 1404, 1432), као што се, уосталом, апулијско зрно преносило
и у саму Перу (на пример 1403).” Пелопонез је добио нове, тада већ
познате извозне луке за жито — Патрас и Кларенцу. Двадесетих го
дина пољопривреда је давала више тражених производа (свила, жи
то, восак, мед, суво грожђе), а 1459. године кардинал Визарион озна
чио је производне могућности Мореје управо оптимистички. Среди
ном столећа помиње се и извоз сувих махуњина, лана, памука, вуне
и зрна „пране”. Извоз житарица из Ахаје ишао је према Корону, Мо
дону и Криту, али је зато било и глади, на пример 1456. године.“ Рек
тори млетачких поседа у Грчкој нису смели дозвољавати извоз пше
нице другде осим за Венецију, Далмацију, Корон и Модон“
С обзиром на слабу безбедност при пловидби према „доњој Ро
манији", Цариграду и Црном мору, Патрас и Кларенца су већ око
1400. године стекли велики значај у млетачкој трговини. Већ те го
дине вредност промета у Патрасу је износила 80.000 дуката; следе
ћих година Сенат у Венецији се побринуо да заштити своје трговце
који су у Патрас увозили робе за 60—70.000 дуката. Трговци који су
одлазили у Патрас навраћали су да послују и у млетачку емпорију
Наупакт (Лепант) где су куповади и стоку и где им је наметнута
такса од 2% вредности увезене и извезене робе.“ Да би повећали
извоз, Млечани су узели у петогодишњи закуп добра патраског над
бискупа (ту је била извозна лука и Кларенца), тј. пре свега ius fru
menti, oднoснo ius bladorum“ Кларенца је грчком деспотату Мореје
прикључена 1428. а Патрас годину или две касније. Кларенца, коју
су некад много посећивали и Фирентинци, управо под грчком влашћу
је почела да напредује; ту су тада чести извозници били Дубровчани,
који су у Кларенци имали и свог конзула, плаћајући царину од 2%
на увоз и извоз. Ипак, прва лука Пелопонеза био је Патрас, одакле
* Кад је, на пример, августа 1455. отоманска флота допловила на Аезбос

(Митилена), пре госте су, између плодова острва, изнесени и два вагона укисе
десног и неукисељеног хлеба (F. Babinger, Mehmed der Eroberer und seine
Zeit, München 1953, 137).
no
». I or ga, Notes et extraits 1, 58, 142; Fr. Thiri e t, Regestes III, стр. 26,
-
* Za kythinos, н. д. II, 247–49, 258–59, 263–64, 268 (Висарионов пред

лог политике „клиринта"); W. Hey d. н. д. II, 282. – На сличан начин се са
Кефалоније жито слало на Крит (I orga, Notes et extraits I, 328—29).
* Ljubić, Listine VIII, 139.
* Fr. Thiri et, La Romanie, 349; Исти, Кедеštes 111, 21, no 2274.
* Acta Albaniae veneta V, 166–67 (20. август 1408). - Млечани су 1410. го
дине, шак, за своје поседе у Албанији, у Лепанту и у Патрасу платили данак
Муси Челебији (Ljubić, Listine VI, 102–3).
се, поред осталог извозило и уље и со. На напретку пољопривреде

свесно се радило, саобразно пројекту рефорама Гениста Платона.“
Преко Коринтског залива Млечани су долазили у додир и са
Бодоницом, једном од лука за тесалијско жито, под влашћу једне
мале сињорије, с којом је Венеција закључила уговоре (1403, 1408,
1409); но, већ 1410. Османлије су се докопалете луке.“
III
Од више питања које би се могло поставити у вези с извозом

житарица из грчких области, питање цена једно је од најважнијих.
Цене и за производне терене (оранице, винограде, маслињаке) биле
су до 80-их година XIII века константне; од тога времена оне се ди
версификују, као што је новац, већ својом металном садржином
почео знатно више да губи на вредности." И сам појам „нормалне
цене” ствар је неразумљива са становишта тржишних начела у обра
зовању цена.“ Ипак, и у том систему ванекономских критерија по
стојале су изузетне цене, у време изузетних глади. У Египту, у коме
се столећима чак и после арапског освајања цене нису мењале, оне
су биле много ниже, чак три пута ниже, него у осталим деловима
царства.“ Није познато да ли су цене биле различите и у грчким обла
стима на пример у односу на највеће потрошачко тржиште, на Цa
риград; и, како су те разлике свакако постојале није јасно по којим
критеријумима су оне настале. Једну сличну униформност налазимо
нешто касније у Енглеској, када је настао феноменални развитак
Аондона, тј. у условима тзв. метрополитанске привреде (када је цена
жита у мањим варошким насељима одређивана по пијачној цени
главног града, уз сразмерна одступања која би настала транспорт
ним трошковима до Лондона); али, тај случај вреди једино у усло
вима постојања тржишних критерија.“
- Zaky thin os, н. д. II, 176–78; W. Heyd, ч. A. II. 295; Андреева,
н. н. 115.
* W. Heyd, н. А. II, 270.
-- “ г. о строг ор с ки, Наднице и цене у Византији, Привреда и друштво у

Византијском чарству, Београд 1969, 243. – Византијски подаци о ценама жи
тарица у XIV и XV веку не постоје, (Исто, 246), те су утолико драгоценији
наводи западних извора.
- R, Roman p, Les prix au Moyer age: dans le Proche Orient et danas i Occi
dent chrétien, Annales ESĆ, VII-VIII, 1963, 699. — Романо се посебно осврће на
прилог Стојана Новаковића, le prix normale du blé a Constantinople et le Code de
Stephan Dušan, empereur des Serbes, Archiv fir slavische Philologie XXVII, Wien
1905, постављајући питање: „Не називају ли они нормалним ценама оне које
случајност наведе да се понове два, три или четири пута у току столетне пе
риоде".
* О стр. о гор с ки, Наднице и цене, 245–46,249.
* N. S. B., Gras, The evolution of the english corn market, Cambridge 1926.
95-99.
Руђеро Романо признаје стабилност цена на средњевековном

Блиском Истоку, уз питање денивелације међу разним областима
(Египат итд.); он чак налази варијацију од само 12% у просеку „око
„модуса” који остаје постојан”, Стабилност цена као скупну појаву
он посматра са два становишта: 1) проблем узрока и почетака те
стабилности; 2) однос између стабилности цена на Блиском Истоку
и кретања цена у разним земљама западне Европе. Одмах се могло
указати на једну појаву: цене локалних производа на Истоку које
европски трговци купују су веома ниске у односу на производе
европског порекла које су ти трговци продавали, те је зато та „трам
па” била веома уносна за западњаке, те се зато и Гемист Плетон
борио против куповине западњачких тканина и свега онога што
земљи није неопходно. Стабилност цене на Истоку је ову размену
чинила још примамљивијом, јер је хришћански трговац унапред знао
будући развој пословања, који се лако израчунавао, јер је цени
купљене робе на Западу требало додати само транзитне трошкове
и царине па унапред знати могућност зараде; пуна зарада се ипак
није могла предвидети због варијабилности цена довезених произво
да са Запада. На оваквој размени почивали су „пословни успеси”
италијанских (додајмо и дубровачких трговаца, који су због ове
„лаке игре” нешто касније постали неотпорни у супротстављању се
верњацима. Сам проблем узрока Романо поставља у облику пита
ња: „Треба ли их видети у недовољној новчаној циркулацији, како
је то енергично, али не и без нијанси тврдио Фернан Бродел? Или
пак пре треба ли ту видети одраз велике демографске котракције,
како то хоће Е. Ештор? У тој дискусији допустићу себи да интерве
нишем, и против своје воље, да бих унео елеменат економских и со
цијалних структура, доминантну економску форму; а то је само по
средан начин да се поново уведе, још једном, вечни проблем. Geld
wirtschaft-а и Naturwirtschaft-а, који је немогуће узети у разматрање
без обавезне интервенције стручњака.” У погледу денивелације цена
Романо претпоставља да је ту реч о областима које представљају
„неке врсте потколонија, какве се често сусрећу у шпанској америч
кој Империји: на пример Чиле и Перу, шпанске колоније, али је
прватакође била потколонија друге”.“
Тирије је донео податке о ценама у периоду од 1271. до 1399.
године. Он је установио да се до 1344-45. године цена пшенице мало
мењала (до 25%), без обзира на друштвено-политичка збивања (на
пример, критске устанке). Од 1344, а нарочито од 1347. цене су се
попеле и на том нивоу задржале до 1361—1366, кад је дошло до мак
сималног повећања од 20%, на ту цену. После недостају подаци за
скоро двадесет година (1366—1384); године 1384. цена је тек нешто
виша од нивоа из 1347—1358. године. Ново повећање настало је тек
последњих година (1397–99), и у односу на 1384. повећање је изно
сило скоро 35%. Однос између цене пшенице и цене јечма на Криту
* R. Roma a n о, н. д., 699-702.
1358. године био је 25 : 12. Све што је речено вреди у условима кад
је средином XIV века постојао међусобан промет области на Егеј
ском архипелагу, и независно од цариградског тржишта.“
Из 1389. године постоји један користан дубровачки податак:
модиј пшенице из „Романије” преузиман је у Дубровнику по 4, мо
диј проса по 2,5 а модиј јечма по 2 дуката.“ Јануара 1422. модиј истог
јечма плаћао се у Дубровнику само 27 дубровачких динара.“ Године
1443, пак, један италијански трговац настањен у Арти продао је у
Дубровнику просо по цени од 4,5 динара дубровачки уборак“. Већ је
номенут навод из млетачких извора о јевтиној продајној цени пше
нице у Солуну 1423. године: четири млетачка стара за цекин. Дола
ском Турака у област Арте одбили су се са тог развијеног тржишта
многи западни трговци, те су Дубровчани 50-их година успевали да
планирају веома јевтину цену од 20 уборака за дукат. Најзад, треба
поменути и податак кардинала Висариона (у писму Јакобу Пикен
тину, 1459. године) да се „у Мореји могло купити „pro uno duсаto
duo staria magna marchesana, t: 150 lib. pro ducato.“
Као прелиминарна мисао овде се жели истаћи да се и у вантp
жишним условима за образовање цена житарица у Византији до
80-их година XIII столећа могу запазити два елемента „тржишне”
привреде тадашњег Запада: 1) сталне цене житарица тарантовала су
велика складишта у Цариграду, Родосту, Кавали и у другим среди
штима житарске продукције; 2) цене су биле уједначене великим
поморским довозом у Цариград, главно потрошачко средиште, које
је у знатној мери и „тржишним” везама ликтирало цене житарица
бар у грчким земљама царства.
Стварање резерви хране да би се у потребном моменту интер
венисало у потрошњи у основи није тржишни елеменат, јер није ра
ционално било какву вредност везивати и избацивати је из циркула
ције и оплођивања. Ипак, логика резерви намеће се и при тржишни
јој привреди. „У једној прединдустријској економици— пише један
аутор —, с обзиром на недовољност саобраћајних средстава, било
које друштво се налази приморано да инвестира знатну количину
својих средстава у формирању залиха. Та се тенденција очевидно
појачава за животне намирнице, било услед првенственог значаја
намирница на лествици потреба које треба задовољити, било услед
снажне нестабилности жетви, нестабилност коју човек на том сте
пену техничког и економског развоја још није у могућности да кон
* F. T. hiri et, La Romaine, 318–19, 276. – Због односа цена пшенице и

јечма који је сличан и у дубровачкој трговини, само са малом предношћу за
јечам; неоправдан је скептицизам проф. Г. Острогорског на однос пшенице и
јечма 1 : 2 (Наднице и цене, 238, бел. 64).
* Динић, Одлуке већа 11, 556.
* ХАД, Сons. min. II,238.
* ХАД, Div. not. XXVII, 12".
“ Андреева, н. н., 115–16.
25() Богумил Храбак
тролише.” Велико стокирање хране у Цариграду, Родосту, Кавали,

(вероватно и Солуну) и у другим средиштима производње житари
ца, па чак и претоваривању житарица италијанских трговаца из
области Црнога мора у Цариграду (где се та зрнаста храна магацио
нирала у складишта над којим је Византијска држава имала инте
ренције), свакако је био значајан елеменат у стабилизовању цена.
С друге стране, познато је да су цене у потрошачким центри
ма с великим довозом житарица са стране увек ниже и да су уједна
ченије него цене житарица у градовима који се снабдевају из своје
околине и који у случају несташице хране показују веома велики
скок цена. Žak Heers је као примере у поређењу навео Ђенову и Ту
Aузу; Ђенову, у чију је луку пристизала зрнаста храна током целе
године и то из великог броја области и земаља и која је имала стал
но уређену службу која је обезбеђивала новац за куповину, изнала
зила бродове за транспорт итд., те су у Ђенови биле минималне се
зонске разлике у ценама — и Тулузу, где је већина грађана имала
поседе у околини града са којих је добијала житарице, Тулузу где
су сезонске разлике у ценама и у просечним годинама биле знатне
и где су оне у годинама глади скакале и до 500%.“ Минималне вари
јације показују цене житарица и у Дубровнику, где је томе допри
носила и стална интервенција државе, тако да ту налазимо криву
љу кретања цена са мањим осцилацијама него и у многољудној Ве
нецији.“ Познато је да је и Цариград у погледу довоза хлебног зрна
био „отворени град”, и да су се о његовом снабдевању стварно бри
нули сви житни региони царства; уз велики потенцијални резервоар
житарица у Црном мору.
Заиста у комбинацији тржишних и вантржишних понашања
треба тражити „тајну” веће стабилности цена на византијском про
стору. Један од вантржишних момената била је и принуда државе у
преузимању цереалија по диктираним ценама, односно постојање по
луколонијалног житног тржишта Египта у ранијим столећима. Уо
сталом, такво понашање треба констатовати и кад је реч о монопо
лу врло тржишне Венеције на Криту. Цене житарица у грчким обла
стима биле су привлачне за западне трговце не само због своје мање
варијабилности него и због општег нижег просека. Нема довољно по
датака ни за Ђенову, ни за Венецију, ни за Дубровник, ни за друге
увозне области да би се сасвим егзактно установило колика се трго
вачка добит остваривала у појединим раздобљима на грчком житу,
За Дубровник постоје детаљне табеле о кретању цена житарица“
Иако су постојале извесне мање разлике у ценама (па је апулијска
* D. Za ne ti, Lapprovisionnerment de Pavie aи ХVI" siècle, Annales FSC

(I-II) 1963,44.
* J. H. e. ers, Génes, 347=48.
* M. Aymard, Venise, Raguse et le commerce du blé pendant la seconde
noitie du XVI- sličcle, Paris 1966, 122. --
* Вид.: В. Н. r a bak, Tabele kretanja cena žitarica i nahинjima u Dubrovni

iku (1330–iš20), Зборник радова Филозофског факултета у Приштини VII (1970).
пшеница била нешто скупља, сицилијска и грчка су представљале

просек, а мека албанска је била јевтинија), ипак су те разлике биле
мале, и оне нису показивале разлику због различите куповне цене и
неједнаких транспортних трошкова. Транспортни трошкови нису
били нарочито велики, иако је дуго у науци постојала представа да
у средњем веку није постојао промет кабасте робе на већа растоја
ња због скупог транзита. Трошкови транзита, на пример, за жито са
Сицилије у Ђенову учествовали су у укупној цени са 10—14%.“ Ду
бровачки поморци су, на пример, 40-их година XV века за транспорт
једног стара (нешто маље од хектолитра) жита из Кларенце и Па
траса добијали по 45, а из Арте по 4 динара, што је тада значило
(уборак, тј. шестина стара продавао се просечно по 5 динар) 13–15%
продајне цене. Свакако да је због ниске цене долазило до појава за
купљивања жетве још док је жито било зелено“, но та појава већ
указује на тржишни карактер цена.
Довоз житарица из грчких земаља не само својом ценом него
и у погледу врста житарица значио је и решавање социјалног мо
мента за неке земље увознице. Из Албаније и области са западне
грчке обале доста се у Дубровник увозило просо, које је служило за
прехрану сиромашнијих слојева града;" јечам, који је такође дово
жен из Грчке често је давао хлеб неким деловима дубровачке тери
торије.
ЗАКЉУЧАК: Питање поређења производње житарица у Грчкој

Извоз житарица са егејског простора на Запад постојао је и
пре 1204. године, али је тек у другој половини XIII века, у доба ла
тинске доминације, добио масовнији и стабилнији карактер. Крајем
XIII и првих година XIV столећа тај извоз је доживео кризу, не због
привредних разлога, и то управо у време кад су цене житарица по
челе живље да се крећу, тј. кад је јасније почела да се манифестује
тржишност византијског житарства. Већ у XIII веку извозу из грч
ких земаља почео је да конкурише извоз са прибрежја Црнога Мора.
Од 1310. године Млечани су се утврдили као главни извозници са
егејског подручја. Око 1340. године и Дубровчани су почели да се
снабдевају на цариградском тржишту, купујући дотле обично на за
падној грчкој обали (Арта), изузетно и на Пелопонезу (Патрас и
Кларенца), где су се Млечани утврдили још у првој трећини XIV
века. Ипак, Млечани су увек више рачунали са житом из Тесалије,
Македоније, Евбеје и са Крита, јер је то жито било боље и могло се
набавити у већим количинама и за краће време. Деведесетих година
* J. He ers, L'Occident aux ХIV- siècles. Aspects economiques et sociaих,

Paris 1963, 177.
- Андреева, н. н., 128–29.
* Б. Храбак, Престапи на спахиите во Македонија во втората половина
t;3",}": ласник на Институтот за национална историја, год. I, бр. 1, Скопје
1957, 6 -
252 Богумул Храбак
ХIV столећа и Дубровчани су добили свој „црноморски” пандан: то

су биле турске анадолске луке и пристаништа Мраморног Мора. У
то доба Османлије су већ држале Тракију, Македонију па и Тесали
ју, тако да је егејски простор постао несигуран за пословање. Једи
но су још Ђеновљани, пријатељи и Византије и Турака, одлазили по
хлебно зрно и у Црно Море. Од првих година XV века и Млечани и
Дубровчани су своју пажњу посветили извозу са западне грчке оба
ле. Кад су крајем 20-их година Кларенца па Патрас ушли у састав
грчког морејског деспотата, настала је епоха значајног извоза са тих
страна. И деспотска династија Токо у Епиру (Арта, Леукас) форси
рала је извоз жита, уосталом као и Млечани у Наупакту (Лепант)
у области Коринтског залива. Од 30-их година и у Дубровнику врши
се специјализација трговаца и помораца за довоз житарица са запад
не грчке обале, као што се на тој обали јавља све више лука на ко
јима се укрцавало. У то доба неки Тосканци, као чланови фирентин
ске трговачке куће. Пити, стекли су изузетне позиције на тржишту у
Арти.
После османлијског освајања Пелопонеза (1460) настао је ве
лики застој у извозу житарица, који је трајао све до средине прве
деценије ХVI века, мада су и Млечани и Дубровчани поново товари
ли зрнасту храну и на Евбеју а Млечани нарочито у Солуну. Најви
ши ниво извоза житарица из Грчке достигнут је првих година шесте
деценије ХVI столећа, када је такав извоз проузроковао и нагли скок
цена. Но, већ око 1570. Порта је онемогућила извоз са егејског про
стора, те је он поново оживео са западне грчке обале и из Албаније.
Због тога не би баш било тачно мишљење проф. Јорја Тадића да „од
друге половине XV века, Грчка постаје, после Сицилије и јужне Ита
лије, један од главних извозника жита на подручју Средоземног
мора“.
Производња житарица на егејском подручју несумњиво је била
већа у ХVI веку него раније. Томе је допринело више чинилаца и
околности: повећало се градско становништво у држави а и потребе
за војску су биле ургентне, средоземно тржиште је због знатно уве
ћаног становништва тражило веће количине хране, ванскономском
принудом је више извлачено од сељака, иако формалне обавезе нису
биле веће него раније, створени су велепоседи (хасови) који су про
изводили за удаљеног потрошача, док су сељаци, сабијени на своје
баштине, интензивније производили те су се за мале количине и са
ми јавили као тржишни произвођачи, понукани пре свега коњункту
ром цена житарица. Иако су уживаоци хасова били главни извозни
ци, не би се могло прихватити мишљење проф. Тадића: „мора да су
Турци као власници земљишних поседа повећали производњу на
својим имањима”, него је само повећана експлоатација и вапеконом
ска принуда (чак и обична пљачка)“ сељака (повећану експлоата
- Б. Храбак, Престати на спахиите во Македонија во втората половина
на ХVI век, Гласник на Институтот за национална историја, год. I, бр. 1, Скопје
1957, 69—88.
цију ових дозвољава и проф. Тадић). И поред свег турског притиска,

повећава се тржишност житарства, и то је био прави елеменат изве
сне повећане производње; о тој већој тржишности сведоче и тргов
ци — житари из редова Грка (нарочито са острва Лезбоса), који су
последњих деценија ХVI века водили праву трговину житом на пу
чинама Егејског Мора. Ипак, овде треба напоменути да се Грци до
возници жита срећу још и крајем XIV века у области Јадрана, наро
чито из Корона и области Арте. Уосталом, тај високи ниво извоза из
стејског подручја није дуго трајао, свакако кудикамо мање него сто
лећима пре доласка Османлија.
Поређење које је проф. Јорјо Тадић извршио, тврдећи да су пре
средине XV века из Грчке извожене мање количине цереалија је суви
ше уопштено. Реална анализа показује извесне дистинкције: извоз у
другој половини XV века у свим грчким земљама био је знатно мањи
него онај од двадесетих до педесетих година XV века са Пелопонеза,
Коринтског залива и из Епирске деспотовине. Тај ниво у поменутим
областима достигнут је 20-их година а превазиђен тек од 70-их годи
на ХVI столећа.
И у грчким земљама, како смо то утврдили за Албанију и Босну
н Херцеговину“ битан је био моменат класне експлоатације а не мо
менат саме производње. Све те области, уосталом и нису изразито
земљорадничке, те се само степеном ванекономске принуде обезбе
ђивао већи или мањи извоз, ако не друкчије онда на рачун снабде
вања самих произвођача; јер, у овом снабдевању није постојала нека
нормала која се уједначено морала одржавати.
Богумил ХРАБАК
Bogumil Hrabak
– Resum e –
L'EXPORTATION DES CEREALES DES REGIONs GRECQUES AUX XIIIe.

хIVе ЕТ ХVe SIECLES
Sur la base des fonds bien examinés des Archives historiques de Raguse,
et sur la base de la litterature affćrente, l'auteur a recommencé à examiner le
theme concernant 1"exportation des céréales provenant des régions grecques au
cours des derniers siècles du Moyen-Age. II a fait cela afin de faciliter une com
paraison exacte et réelle avec la situation de l'exportation venant de ces régions,
дui se trouvaient alors sous la domination turque des Osmanlis.
La nouvelle la plus ancienne relatant les possibilités de l'exportation ragu
saine en provenance des pays byzantins date de l'an 1234. L'exportation de quan
tités plus ou moins importantes de céréales de »Romani« peut étre établie sur la
foi des matériaux regusains g:" les années de 1301–1303, 1312—1314, 1329–1330,
t340, 1362-1364, 1377, 1392—1394, 1406. 1410 et 1417. Jusqu'aux années "40 du XIVе
* Б. Храбак, Извоз житарица из Босне и Херцеговине у приморје од

краја XIII до почетка XVII века, Годишњак Друштва историчара БиХ. ХIV
(issio: исти, Ехportation des cereates de l'Albaniе анх XIV- siècle, Studia albani
ca. II, Tirana 1968, 111–114.
251 lin.-Wim eraâiw
:.==.=, .= blé 31311 principalcnrcnt expurté dc 13 cote ===.durinlc grecque. A partir
dc ==..= époque, 131 .... 31113 13 sont orientés vers l'espace égéen, =. репа....
ccnnincs а.....='==, ... := sont 3331311313111133 aussi sur 13311113113313'311 113 с....
:ш.......р.=. A partir des име=: '20 du XVe siècle, =. surtout après 13 333333 ==
Clare-ns =. 113 Palms 31111 mains de 13 d3s1111113 33 Mame .ее, l'exportation ragusaine
== 11331311 311333111133 ш...sivcrucpt sur 13 111513 occidentale grecque (Arm,
l311113s_,G3113 113 с...–Уш= ct Mol-ée). A ==..е 31133113111111 а côté des 11111131131131
participaient également certains 11311311s, верен113311m1 qui… grand nr
.='.=. pour 33 111131113133 е..... manifesté aussi par les 331311133 33 Arte 31 dc
531113 ...... côté du purent, on cxpnrtnit 33111111113131113111 1111131111313 ..
mi1131.1_33 q1131111133 exportées .... 331113 des années 113313 11111 =.= œundérablcs,
=. clics ...»... 31331131133 quc vers 131111 311 XVe siècle, =. 3333333'33 .... 331111 31
33111113 sur la 1111 1111 х.]... 113313, 1111s11113 13 131333 333133313313111353111311 13
principal fuumisscur 33 13 République Ragusaine =. 33 :=. 3331111313311.
Les données pruvernnl de 13 111131311113311113113133 3 == 311131 1333113111 quc
1'31111011311311 333 331331333111133 := 133311 egnlcmcnl 313111 Се.
donnees := rapportent particulièrement 31111 v4-11113113, qui s'lć131331 3113313'1 veu
1'cxpa11311113 31313113111 dc 13 33133313333131311331311 .·А.=...р=. — (51113
pique les р...–===.Tnccssnllc, 1'1=11113'3 =. сте). о.. „";; également des rinnnccs
....=: 13131111113 311113 V311113 е. nv… cnncc ... 131 3133133 =. :... 111 311113
tion privilégiée dc,— Génnis, spécialement 3331-21'311113113111111 333 vivres céréaliers
grecque ..: 311 „р......313111 13 froment 31 .... nut… 333331113 3133 les vues
affirmés 3111111113
11.113 1113 3„а.к.а... 13 froment =. .· rgc. L’auteur ..
selun lesquelles .. 311111311 à Byzance, dupomt 33 vue 33 ·31313 ..:: cultures, un
us
1>31133111 1.1 premier: panic 1111 XVe :.==.=, avant ш... 311 fait 33 l'avance rapide
des O_smanlis, les vénitiens se retire… des marchés =3't3311315 de Macédoine =.
de Gr‘i.ecc
L'un13111 s'arrête е.. particulier sur 13 quesLinn des 17_rîx des céréales. Se
1331311113111 des recherches štectue'es par F. п.н.е. , .. arrive à conclure qu
р...... des аппе'е: quatre—vingt du ХШе sièclc .е:_ prixuont comme33' à више.
. rs
шав.... .. 1131111113' 33es prix ..е. céréales à Byzance 31311 333311111111133 également
1133311111111 sem133131111313 de l'Egypte, qui 31311 13 principal grenier 33 о...
Starl'ltmfiple.
„...... saccordc ← (31133 13 111111.1.·1·331_3) ← que 111 1113311311311p des
Grèce, 311 “...:...uXVIe :.==.=. == :...“... ma plus grande qu 1111
с= sic =, uu encor3 tout un _sièclc з...—.... ==... .. се qui 311an3 mation

. 1 .
111111me1 cinux--monélail'es dans les en_mpagnus ottnmnncs également, était ррош

....ењ
1533 3 pruduire 33 plus grandes quadrilets
pАAСи у СЕВЕРНОЈ СРБИЈИ И ЊИХОВИ ПРВИ КАНУНИ
укључиВАЊЕ влаха северне Србије у османско друштво и службу
феномен је који заслужује посебну пажњу историчара, иако се данас
расположивим изворима не може у потпуности објаснити. Недостају,
у првом реду, извори о њиховом правном и друштвеном положају у
периоду самосталности, а нарочито у периоду деспотовине, који је
претходио турској најезди. Расположиви законски текстови о власи
ма у средњовековној српској држави односе се на влахе манастир
ских и црквених властелинстава, па поклоњене, цркви уступљене
влахе. О власима владара и крупне властеле зна се мало и претпо
ставља се да су били ћелатори и војници, али са војничком органи
зацијом без већег политичког значаја и без чвршћих организационих
нелина. При томе се истиче како никаквих података нема да су власи
у немањићкој Србији имали једну организациону целину и домаће
главаре више од кнезова, што се тумачи, пре свега, структуром нема
њићке вејске, која није имала потребе за власима.Тек пред крај де
спотовине, 1452. године, констатује се постојање влаха у деспотовој
војсци коју је предводио војвода Алтоман.“
Због оскудности података и сазнања о власима деспотовине, сма
тради смо да је потребно утврдити генезу турских кануна за влахе и
извршити анализу влашких пописа из првих деценија турске влада
вине. Ако се има у виду континуитет влашког уређења и „закона вла
шког”, писаног и неписаног, онда први, најранији турски текстови,
пописи и прописи, садрже у већој или мањој мери стање и прописе из
Аоба деспотовине. Другим речима речено, вредност најранијих тур
ских текстова је двострука, јер они одражавају две епохе и два дру
штвена уређења.
I
у другој половини XV века у северној Србији постојали су бра

ничевски и смедеревски власи.
Браничевски власи се јављају као друштвена категорија у првом
сачуваном а другом по реду извршеном попису области Браничево
* Уп.: Миленко С. Филип овић, Структура и организација средњо
вековног катуна. Научно друштво СР Босне и Херцеговине. Посебна издања,
књ. II. Симпозијум о средњовјековном катуну одржан 24. и 25. новембра 1961. г.,
Сарајево, 1963, 99–100.
256 Душанка Бојанић-Лукач.
из 1467-8. године, у попису који је обављен за време управе и „са зна

њем” Али-бега Михал-оглу.“
Али-бег Михал-оглу, опевани старешина акинџија и крајиш
ник, био је први субаша области Браничева коју су Турци заузели
1458. године, а која је обухватала Браничево, Звижд, Пек, Лучицу, Хо
моље, ждрело, Раваницу и Ресаву. После битке код Пожежене, 8. но
вембра 1460. године, када је победио Михајла Свилојевића, Али-бег је
постао санџакбег Видина, али је задржао браничевски субашилук. Од
1463. године био је санџакбег Смедерева, а 1467. постао је опет видин
ски санџакбег и браничевски субаша.
У току управе Браничевом, Али-бег је имао око 180 влашких
породица у дванаест села на својим добрима. У попису из 1467-8. год.
наглашено је да се власи, насељени у шест села Али-беговог добра
у Ждрелу и у пет села другог добра у Звижду, пописују по први пут.
Само се за 22 влашке породице на трећем добру Али-бега, у Ресави,
у селу Негонини, не истиче да су пописани први пут и да су тек насе
љени. Уколико се не ради о пропусту пописа, Негонина би било једино
влашко село које су Турци затекли у области Браничеву. Пре пописа
старешина влашких породица овог села уписан је влашки канун: „Од
сваке куће (нека дају) један дукат и две овце, од којих једну с јагње
том а једног овна. Двадесет кућа су један катун. Од сваког катуна
нека дају један патор, један круг сира, три конопца и шест улара,
једну мешину масла и једног овна. Од осталих, рајинских дажбина,
ништа не дају. На пет кућа један војник (t voynik) иде у војни
поход”.“
Према до сада извршеним истраживањима турског законодав
ства за балканске влахе, овај текст је први турски канун намењен
власима – војницима. У њему су садржане обавезе и права брани
чевских влаха — војника о којима не знамо много, чак ни то где их
је Али-бег нашао. На основу њихових имена не може се закључити
нешто одређено. Можда треба претпоставити да су доведени из Бо
сне, из околине Сребренице или Зворника“ Није искључено, међутим,
да су растурене влашке групе из Браничева прикупљене и организо
ване по узору на групу у Негонини.
* Архив. Председништва владе у Инстанбулу, Поименични попис вилајета
Браничево, Maliye defterleri. No 5 м. – Б. вуpih: в, Исписи из дефтера за Бра
ничево из ХV века, Историјски гласник, 3–4/1951.
* Б. Бурђев, нав. дело, 97–98. Реч је о с. Негонини а не Нелигoвини, како
је читао Б. Ђурђев. Његоњин је део атара у с. Тропоње (Тропоље). Уп.: Ста
но је М. Мијатовић, Ресава, Српски Етнографски Зборник, књ. ХLVI, Бео
град, 1930, 236.
* У време турско-угарских борби око Сребрника н Зворника, 1464. године,
Али-бег је са својим акинџијама био у претходници војске Махмуд-паше Анте
ловића, а његов брат, Скендер-бег Михал-оглу, одбранио је опседнути Звор
ник. Уп.: Ibn Kenna I, Тератih-i i Al-i Osman, VII. Defter, ed. S. Turan, Ankara
1957, 256–259. Према Ибн Кемалу и његовом извору Дурсун-беју, савременику
догађаја, Махмуд-пашину румелијску војску, која је хитала у помоћ опкоље
ном Зворнику, сачекали су власи („неверници те земље познати по имену
власи“) у једној клисури на дрини, на три дана пута до Зворника. Власи су
Власи у северној Србији и њихови први кануни 257
Браничевски власи имали су само примићурску организацију,

што је, како ћемо видети, карактеристика свих влашких група које
се насељавају на добрима турских војних старешина у хv веку, да
жбине које су, сходно кануну, давали. Али-бегу, на чијим су добрима
живели, обрачунате су у аспрамаза свако село посебно. Раздељене на
пописана домаћинства, ове дажбине износе: 74, 55, 40, 65 итд. аспpи.
IПосле оснивања смедеревског санџака Браничево улази у његов
састав као засебан субашилук и кадилук. Браничевски власи самим
тим постају смедеревски власи, али у оквиру заједнице смедеревских
влаха задржавају своје специфичности и сопствени канун.
Смедеревски власи се, према данас расположивим изворима, први
пут помињу у попису Смедеревског санџака из 1476-7. године.“ Први,
несачувани попис Смедеревског санџака обављен је вероватно одмах
након пада деспотовине, 1459-60. године, јер су се пописи по правилу
спроводили одмах после дефинитивног освајања једне области или
државе, да би се могла извршити расподела земљишног фонда и да
би се уопште успоставила турска власт. Други попис је, по свој при
лици, обављен после пада Босне, или 1467-8, у исто време када је по
писана област Браничево. Попис из 1476-7. године био би, према томе,
трећи, ако не и четврти попис деспотовине после њеног уласка у гра
нице османског царства. Тада је њом управљао Бали-бег Малкоч-оглу,
који је 1475. године, због успеха у једном сукобу са деспотом Вуком
Гргуревићем у Срему, добио уз смедеревски санџак и алаџахисарски
санџак као додатак“
Попис из 1476-7. године има једноставну и логичну структуру.
Иза страница које се односе на султанов хас уписан је посебно вла
шки канун, а после њега пописана је заједница влаха Смедеревског
санџака на коју се тај канун односио и чији је друштвени и правни
статус регулисао.” Такав распоред проистиче из одредбе влашког ка
нуна по којој смедеревски власи у фискалном погледу постају султа
нов хас, односно царски власи.
били наоружани сабљама и копљима и спремни за бој. У клисури су били по

стављени топови, а по истуреним местима стражари. Због такве ситуације, тур
ске војне старешине су одржале саветовање и одлучиле да војска не иде даље
правим путем већ да заобиђе око рудника Сребренице. То је први помен влаха
у турским наративним изворима.
* Архив Председништва владе у Истанбулу, Поименични попис Смедерев
ског санџака, Тарu defterteri No. 16.
* Ибн Кемал, op. cit., 399—405.
* Канун се налази на стр. 6 б. Дефтер (попис) није сачуван у целини. Не
достају му почетак са садржајем, уводом и датумом, првим странама и завр
шетак. Део пописа који се односи на влахе Смедеревског санџака сачуван је
у потпуности, а налази се на стр. 7а-151a. Проучавајући овај настарији сачува
ни попис Смедеревског санџака, Хазим Шабановић је pдио време када је
- попис могао бити састављен – између 1476. и јануара 1478. године. Уп.: Х. Ша
бановић, Турски извори за историју Београда, књ. I, св. 1. Катастарски по
писи Београда и околине 1476–1566, Београд, 1964, 3–4. Пошто попису недостаје
увод, не располажемо подацима о емину – пописнику и о писару.
258 - Душанка Бојанић-Лукач
После пописа влаха по кнежинама и примићурствима, по насе

љима у којима су живели и по именима старешина породица, попи
сан је онај део смедеревског санџака који је био настањен подлож
ним сељаштвом, рајом, другим речима, део у коме је било успостав
љено тимарско уређење.
Канун из 1476-7. године о смедеревским власима има много раз
вијенији законски текст од кануна о браничевским власима из 14678
године. Он садржи прецизне одредбе о обавезама и правима влаха
војника и бројне реминисценције на њихово претурско право. Ми га
саопштавамо у преводу на српски језик, издељеног на чланове, при
чему смо сваки члан означили бројевима. Као што се може видети из
прИАоженог Факсимила, чланови су у оригиналу одвојени белинама.
У коментару канунског текста вршили смо поређења са кануном о
браничевским власима и са кануном за херцеговачке влахе из 1477.
године, који је савремен смедеревском влашком кануну.“
| |
Канун влаха
1. За једну филурију која се узима о неверничком Божићу по 45
аспpи.А за једног овна по 15 аспpи.Заједну чергу,два овна, два круга
сира, два конопца и три удара, који се узимају од сваког катуна, а
катун је заједница кућа“ која даје педесет филурија, с куће на кућу
три аспре. Тако сви поменути ресуми износе од сваке куће 63 аспpe.
Скупљају се на Божић.
2. Осим овога, од сваке куће која даје филурију узима се по 20
аспpи у пролеће, на дан звани Хизир Илијас”, за једну овцу с јагње
том, што све износи 83 аспpe.
3. Сада су постали хас. Узима се за беглук.
4. Новчане глобе за мање прекршаје, које су одређене да износе
пет аспpи, а даје их свака кућа која даје филурију, додељене су сан
шак-бегу.
5. Санџакбезима дају још на сваких педесет филурија једног ко
морницу, што значи слугу, а на пет филурија једног војника. Он је
дан месец обавља службу.
6. Младарину и овчарину не дају. | |
7. Солар међу њих нека не улази. | |
8. Катран, луч и даске не доносе. - -
9.
10. HНека се не нагоне
i : гу ју тврђ.
да
н чувају тврђаве. и-
0. Нека не праве кућу санџакбегу. - |
11. Нека не косе ливаду.
12. Нека се не гради санџакбегу кућа у влашким селима.
* Канун за херцеговачке влахе идентичан је са канунима за влахе Павло
вића земље из 1485. године и за влахе у подручју тврђаве Маглај из 1489. године.
Уп.: Kanuni i kanun-name, Monumenta Turcica I, Сaрajeвo, 1957, 12—14.
*T. Ve ellifiliiri virirev kibir katuna dir.
“ T. Hizir Ilyas gini. Одговара у потпуности нашем Ђурђевдану, сточар
ском празнику и празнику пролећа.
13. Нека не доносе дрва.

14. Примићурска служба примићуру нека се не узима без
кривице.
15. Нека не буде зарука, што значи, нека се не уговарају.“
16. И док не дођу пред кадију нека се не узима крвнина.
17. И нека се не питају за оно што је у непријатељској земљи.
Коментар кануна
Обавезе смедеревских, браничевских и херцеговачких влаха
разликују се на првом месту у погледу времена сакупљања влашких
дуката – филурија — и осталих дажбина. Смедеревски власи имали
су два термина, Божић и Бурђевдан. У кануну за браничевске влахе
термин се не помиње. Херцеговачки власи давали су и филурију и
све остале дажбине о Ђурђевдану.
Божић (t. Bojik) као термин сакупљања већине дажбина смеде
ревских влаха очевидно није одредила турска власт. Он је преузет из
претурског периода са својим народним именом. Рождество Христо
во (Т. Miládi Isa) појавиће се у доцнијим канунима за смедеревске
влахе.За разлику од влаха који су давали већину дажбина о Божићу,
раја смедеревског санџака давала је тада само новчану противувред
пост за једна кола дрва по домаћинству, што је била турска варијан
та довоза дрва, дужности мeропаха из времена Немањића.“ Од 1516.
године уведена је за смедеревску рају новчана дажбина за клање бо
жићне печенице, тзв. „божићни ресум”.“
Извесна разлика постојала је и у самим обавезама, у њиховом
обиму и распореду на сваку влашку кућу и у претварању натурал
них дажбина у новчане противувредности.
Свака влашка кућа давала је једну филурију, подимни дукат, с
тим што се само код смедеревских влаха у кануну прецизирало да се
за једну филурију узима 45 аспpи, а толико је седамдесетих година
ХV века стварно вредео један млетачки дукат. Смедеревски влашки
канун је очевидно редитован у време пописа, јер је шездесетих година
ХV века дукат вредео 40 аспpи.
Подимни дукат био је обавеза балканских влаха — војника.
Представљао је значајан приход владара, односно феудалца династа
коме су власи припадали. Та обавеза се у изворима за прву половину
ХV века помиње ретко, али на начин који дозвољава уопштавање.“
У сваком случају, да подимни дукат није био претурска обавеза коју
су смедеревски власи прихватали као свој „закон". Турци би га те
шко могли наметнути. Они су у наше земље дошли да би у њима оста
и т. Vezaruka olniya yánisart konulmiya.
* Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века,
Београд, 1912, 636.
" Aрхив Председништва владе у Истанбулу, Поименични попис смедерев
ског санџака из 1516. године, Tapu defteri No. 1007.
* Испрпан преглед ових извора даје М. Филиповић, нав. дело, 102, 104-105.
260 Душанка Бојанић-Лукач
ли, а могли су се одржати само уколико прихвате или олакшају по

стојеће дажбине. И сам период од успоставе турске власти до пописа
14767. године није био погодан за увођење нових намета на влахе,
због угарско-турског ратовања и масовног бежања српске раје са
турске на утарску територију.
На основу пописа смедеревских влаха из 1476-7. године може се
сагледати основна разлика која је постојала између влаха — дукат
ника и њихових старешина, примићура и кнезова. Сваки влашки дим,
што значи инокосна породица или задруга окупљена око једног огњи
шта, добијао је у време насељавања по једну баштину — парцелу др
жавне земље — на наследно обрађивање и коришћење, под условом
да плаћа дукат. Од дуката су биле ослобођене баштине практично на
следних влашких старешина, примићура и кнезова, што се не споми
ње у катуну али се консеквентно спроводи у попису, где се те баштине
посебно пописују. Принцип један дим — једна баштина — један
дукат, конзервирао је успостављене земљишно-својинске односе и
успоравао распарчавање баштина.
Ако се суди по попису, власи дукатници у Смедеревском санџаку
имали су у огромној већини комплетне баштине. Изузетак представља
35 удовичких баштина које су давале мање од дуката — обично 30
аспpи. У попису се води рачуна о свакој удовичкој баштини и нагла
шава када се дукат узима у целом износу а када у умањеном. Тако
је за Влахињу, жену Степана у селу Дражиновићу, стављена примедба:
„Њен муж је туцак (ратни заробљеник). Има баштину. Дукат се узи
ма”.“ Најчешће је пописник уз име удовице стављао примедбу: „Једна
баштина. Даје дукат”. Пописник, међутим, није објаснио зашто су
35 удовица плаћале мање од дуката за своје баштине. Може се по
мишљати да оне нису имале радну снагу за обраду и коришћење целе
баштине, односно да се дукат давао као најам за коришћење а не за
држање баштине.
Херцеговачки и браничевски власи давали су од сваке дукат
ничке куће једну овцу с јагњетом и једног овна. Херцеговачким вла
сима се процењивала вредност овце с јагњетом на 12 аспpи а овна на
15 аспpи. Смедеревски власи су уз подимни дукат давали 15 аспpи за
једног овна, а за овцу с јагњетом 20 аспpи, али не о Божићу већ о
Ђурђевдану. Дукат је био надокнада коју је давао подложни влашки
дим за бављење земљорадњом, а ован и овца с јагњетом за бављење
сточарством на државној земљи или на добрима крупних феудалаца.
Подизање катуна, станова и бачија, напасање и напој стоке и
уопште коришћење земљишта за колективно сточарство било је та
кође регулисано једном одредбом влашких кануна. Поклоне и обе
штећења давала је владару или крупном феудалцу заједница од два
десет дукатничких кућа код браничевских влаха, а од педесет код
смедеревских влаха— војника. Поклони су се у време када сунастали
давали у натури, а 1476-7. године прерачунавали су се у новац и де
* Стр. 16 б. пописа смедеревских влаха из 1476-7. roдине.

лили на педесет кућа. Из смедеревских влашких кануна, првог и оста

лих, јасно се види да је влашка кућа, влашко огњиште званична по
реска јединица у турском фискалном систему, док је катун помоћна
јединица која служи приликом обрачунавања и расподеле колектив
них обавеза. У том значењу обрачунске дажбинске јединице катун се
задржао као термин у смедеревским влашким канунима, док у бра
ничевским канунима за ХVI век ишчезава.
Упадљива је разлика у броју дукатничких кућа које чине брани
чевски и смедеревски катун. Може се помишљати да је у браничев
ском кануну одредба прилагођена броју влашких огњишта у селу Не
гонини,јер је то село настало управо насељавањем једног катуна. Ме
ђутим, браничевски катун од двадесет дукатничких кућа потиснут је
веома брзо из употребе јер га је заменио смедеревски обрачунски
катун од педесет кућа. Обрачунски катун од педесет кућа није ни
каква новина у животу влаха нити је пропис о величини катуна који
су Турци завели приликом освајања наших земаља.“ Он спада у тра
диционалне влашке прописе јер се помиње у првој половини XIV века
у Влашким законима č: хрисовуље („да дају од педесет
овцу с јагњетом”) и Арханђеловске хрисовуље („да дају на вcако лето
од50 овцу с јагњетом“).
Браничевски катун даје једну чергу, један крут сира, једног овна,
три конопца, шест улара и једну мешину масла, што значи колективне
натуралне дажбине чија се вредност не прерачунава у новац и не
распоређује на сваку дукатничку кућу. Смедеревски катун би требало
да даје више него двојне обавезе од браничевског. Међутим, он даје
исто једну чергу, два крута сира, два овна, два конопца и три улара,
с тим што све поменуте дажбине подељене на равне делове између
педесет дукатничких домаћинстава износе три аспре по домаћинству.
Другим рећима, све те дажбине вределе су 150 аспpи. Код херцего
вачких влаха канун не помиње изричито катун већ каже да власи на
сваких педесет кућа дају два овна или, као њихову вредност, шезде
сет аспpи и једну чергу или њену вредност — стотину аспpи. Није
објашњено како се тих 160 аспpи могу поделити на педесет кућа, те се
стиче утисак да је реч о колективним дажбинама.
За смедеревске влахе прецизира се да све дажбине —45 аспpи
за филурију, 15 аспpи за овна, 3 астре за катунско сточарство, укупно
3 аспpe– дају о Божићу. Они затим о Бурђевдану треба да дају још
20 аспpи за једну овцу с јагњетом, што све заједно износи 83 аспpe.
Како видимо, све влашке обичајне дажбине имају званично новчани
вид, подимном дукату се одређује тачна вредност у аспрама, свим
дажбинама се зна време узимања (божићне и ђурђевданске дажбине)
а колективна дажбина за катунско сточарство се тачно обрачунава за
свако домаћинство. Све то није консеквентно спроведено у херцего
* Уп.: М. Филиповић, нав.дело, 48.
262 Душанка Бојанић-Лукач.
вачком влашком кануну, а браничевски канун, који за само девет го

дина претходи смедеревском, уопште не даје еквиваленте влашких
обавеза у аспрама. Стога се може помишљати да су смедеревски власи
имали и пре доласка Турака одређенији закон од херцеговачких
ВЛаха.
Истовремено, кануном се одређује да и влашки дукат и остале

божићне и ђурђевданске дажбине смедеревских влаха улазе у султа
нов хас, у државну благајну. Ова одредба је актуелна, донета 1476-7.
године, и због ње је по свој прилици и редитован смедеревски влашки
канун. Смедеревски санџакбег, који је, како изгледа, дотле уживао
влашке дажбине и можда само део од њих уступао влашким стареши
нама, остаје врховни војни старешина влаха. Њему се због тога доде
љују новчане казне, глобе за мање прекршаје, јер је он, као врховни
војни старешина, одговоран за ред и поредак међу власима и уопште
међу људима којима заповеда. Веома је карактеристична и у оста
лим, и савременим и доцнијим влашким канунима непоновљива од
редба по којој свака влашка кућа даје пет аспpи на име тих новча
них казни. Тиме се санџакбегу обезбеђује сигуран приход, сразмеран
броју влашких кућа. Треба нагласити да канун не одређује у којој
мери влашке старешине, кнезови, учествују у овом приходу санџак
бета, а природно је да учествују, јер се ред одржава помоћу њих. У
доцнијим канунима прецизира се да кнезовима припада десетина од
новчаних казни и глоба за мање прекршаје влаха. За нас је одредба
__ аних казни на све влашке дукатничке куће подједнако,
у износу од пет аспpи, доказ да се смедеревски санџакбег, непуних
двадесет година од пада деспотовине, само симболично мешао у суд
ска права влашких старешина, и да су кнезови влашке судије на тери
торији кнежине. Ова одредба истовремено указује да турска власт
није сматрала ни село ни катун одговорним за јавни ред и поредак
већ влашку породицу или, боље рећи, влашку задругу, и то само ду
катничку, док старешинску изузима. Старешине потпадају под тур
ску власт и турски суд. Турска власт нити је хтела нити могла да
улази у стварну и свакодневну проблематику одржавања реда и ка
жњавања ситнијих прекршаја влашког дукатничког становништва,
што је препустила кнезовима, а задовољила се да свом представнику,
у конкретном случају санџакбегу, обезбеди приближно реалан про
ненат учешћа у приходу који се казнама остваривао. У доцнијим ка
нунима за смедеревске влахе, који у погледу судства нису прецизни
као први канун, само стоји да се глобе узимају „према кануну”, што
је сасвим неодређена формулација која може да обухвата влашко
обичајно право или кривични кодекс Мехмеда Освајача. У браничев
ском и херцеговачком влашком кануну уопште се не помињу глобе од
лмањих мрекршаја.
Прелазак у статус султанских влаха 1476-7. године значио је да
смедеревске влахе евидентирају пописници из престонице и да вла
шке дажбине скупљају султанови људи. За њих је свака дукатничка
власи у северној Србији и њихови први кануни 263
кућа давала по две аспре које су им припадале као награда.” Тако је

| свака дукатничка кућа давала у ствари два дуката годишње, 90 аспpи,
од којих су 83 припадале султановој благајни, 2 аспре администра
цији и 5 аспpи санџакбегу.
После новчаних обавеза канун излаже обавезе смедеревских
влаха — дукатника као војника. Формулација тих обавеза је веома
јасна. Она обасјава новим светлом наша знања о војничкој служби
влаха у другој половини XV века на територији деспотовине. Задр
жан је петнички систем по коме власи на сваких пет дукатничких
кућа дају једног „војника”, што је била обавеза браничевских влаха.
Херцеговачки власи дају једног војника на десет кућа, за кога се пре
пизира да одлази у походе под оружјем и на коњу. Смедеревски
влах — војник служи у санџакбеговим јединицама само месец дана
Ова временска ограниченост војничке службе, коју срећемо само у
овом кануну, потиче, по свој прилици, из организације српске сред
њевековне војске“. Турском војнику служба траје неодређено време,
колико је потребно, али у принципу од Бурђевдана до Митровдана.
Из ове одредбе произилази да су власи улазили у турску војску са
сопственом организацијом и војничким навикама, које су поштоване
у периоду успоставе и стабилизације турске власти у српским земља
ма, када је постојала велика потреба за власима као војницима —
коњаницима и колонистима крајишта према Угарској. У доцнијим
влашким законима не помиње се ограничење трајања петничке вој
ничке службе на месец дана, што значи да су се власи, временом, мо
рали прилагођавати турски методима ратовања и потребама тур
ског крајишта.
Јасно је да су пет влашких кућа наизменично давале по једног
војника, петника. Овај термин појављује се у влашком смедеревском
кануну из 1536. године, док се у свим осталим канунима подразуме
ва.“ Он је сачуван у топонимији, као и термин „петница”, што је био,
како изгледа, назив обавезе.“ Пада у очи да је по петничком систему
имагинарни, обрачунски катун од педесет влашких димова давао де
сетину војника.
Обрачунски колектив од педесет влашких димова давао је једног
слугу санџакбегу. Обавеза се звала „коморница”, а слуга вероватно
* Ова такса помиње се први пут у упутству пописницима влаха из
1489—1491. године које ћемо саопштити другом приликом, али свакако треба
претпоставити да се узимала и раније.
“ К. Јиречек је сматрао, на основу наративних извора, да су Срби нерадо
остајали под војном обавезом, преко месец дана, што истиче Г. Шкриванић, који
мисли да је га обавеза трајала од једног до три месеца. Уп.: Др Гавро Шкри
ванић, Организација средњовековне војске у Србији, Босни и Дубровнику,
Војноисторијски гласник, бр. 1/67, 144.
* Д. Бојанић-А у кач, Ко је учествовао у заманичној војсци? Весник
Војног музеја 6—7, Београд, 1962,240–244.
* Да се војник звао петник а обавеза петница можемо закључити и према
топонимима Петница у срезовима љубичкотрнавском и ваљевском, Петница у
дурмиторском и иванградском срезу, Петњик у иванградском срезу итд.
„коморник”, иако се у смедеревским влашким канунима не помиње

под тим именом, већ описно, „од педесет филурија један коморница
што значи слута" (t. hidmetkár). Та обавеза је такође претурска, ако
судимо по њеном имену, јер је коморник дословно исто што и станик,
а комора стан. Давање коморника није представљало ништа ново у
животу влаха — војника, јер су се, по свој прилици, на исти начин из
њихових редова регрутовали цареви станици, који се помињу у Душа
новом законику. Ова служба уклапала се изврсно у турски војни си
стем, у коме је санџакбег, с обзиром на то да је имао бројну свиту,
личну војску и коње, имао и сталну потребу за посилнима и сличним
помоћним особљем. Како видимо из влашког кануна из 1516. године,
санџакбези су имали тенденцију да ову обавезу претворе у новчану,
пшто се, на жалбе влаха, забрањивало и успостављало раније стање, уз
наглашавање да коморници служе шест месеци, почевши од пролећа.“
У првом кануну за смедеревске влахе нема одређивања колико траје
коморница, а у браничевском и херцеговачком влашком кануну ова
служба се уопште не спомиње.
У првом кануну за смедеревске влахе, војне обавезе дукатника
састоје се само из петнице и коморнице, док се заманица уопште не
помиње. Као што знамо из доцнијих кануна, у случају преке потребе
на крајишту, свака влашка кућа давала је једног војника који се звао
„заманица”.“ Заманичка војска је такође претурска војна обавеза
влаха. Она се 1476-7. године не помиње или зато што се подразуме
вала као обавеза или зато што су влашке старешине покушале да је
не легализују у новим условима. Такође се не помиње ни у браничев
ском ни у херцеговачком влашком кануну. Заманична војска по свом
карактеру опште, народне војске, која се окупљала по принципу
један човек од једне влашке куће, најреалније указује да никада
српска средњовековна војска није дизала на ноге „све што може
оружје носити”,јер меропси и парици, доцнија турска раја, нису има
ли личне војне обавезе према држави већ само војнорадне.
После излагања новчаних обавеза смедеревских влаха према
владару и санџакбегу и војних обавеза које произилазе из њиховог
статуса, законодавац формулише њихова права. У кануну за брани
чевске влахе влашка права нису побројана, али се о њима говори
уопштено, сасвим у духу турског схватања права, реченицом да власи
од осталих, рајинских обавеза ништа не дају. Слична је формулација
и у кануну за херцеговачке влахе, који су, пошто испуне претходно
II јане обавезе, „ослобођени и опроштени” свих других намета.
У кануну за смедеревске влахе из 1476-7. године оваквих уоп
штавајућих формулација нема, а влашка права су набројана такса
тивно. Они пре свега не дају младарину и овчарину. Одредбу о не
подлетању овчарини не треба коментарисати као повољну за влахе,
*. Д. Бојанић-Аукач, Један рани канун за влахе смедеревског сан

цака, Весник војног музеја, 11—12, Београд, 1966, 148—149, 155.
* Види нап. 19.
ФвксимиА
…с…шпскш
…… дефтера
№ њ.
Вмцшси канун
… тмин,
год.
јер би то било сувишно, с обзиром на то да су овце, коњи, па чак и го

веда представљали њихово основно богатство. То богатство Турци
нису опорезивали по глави стоке нити бројали у циљу опорезивања.
Сматрало се да свако влашко домаћинство има стадо оваца. Опоре
зивало се стадо — ћурђевданска овца с јагњетом, зимовање стада
у торовима – божићни ован, извођење стада на катуне и бачије, али
се није узимао порез по грлу ситне стоке, као што се узимао од раје.
Гајење крупне стоке сматрало се приватним занимањем и влаха и раје
у које се држава није мешала. Коњогојство је било везано за влашку
војну службу– влах је одлазио у поход на коњу — али се, из одред
бе о заманици у смедеревском влашком кануну из 1536. године, може
закључити да баш свака влашка кућа није имала коња.“ Што се тиче
транспортне службе влаха, поносничке службе, она се у другој поло
вини XV века не помиње у законским текстовима као могућа и допу
стива служба влаха — војника, а власи ћелатори као да су са дола
ском Турака или непосредно пред долазак Турака потпуно ишчезли
као друштвена категорија у северној Србији. У ХVI веку злоупотребе
се јављају управо у вези са транспортном службом, коју централна
власт намеће власима војницима искључиво за своје преке потребе, а
штити их од служења санџакбегу!“
Са младарином или свадбарином ситуација је мање јасна. Осло
бођењем од свадбарине власима се признаје „слобода” коју немају
чак ни припадници турског војног сталежа. Они су ослобођени једне
вазалитетне везе која је карактеристична за османски феудализам.
Нема никаквих основа за претпоставку да су ту дажбину власи дава
ли сопственим старешинама, кнезовима, по обичајном праву. Иако су
наше патријархалне заједнице у принципу контролисале орођавање
својих чланова, у историјским изворима нема помена о постојању
свадбарине у српском средњем веку. Власима се у том погледу није
мењао статус у односу на претурски период. Били су ослобођени
дажбине коју никада нису плаћали.
Одредба по којој солар не треба и не сме да улази међу влахе
војнике значила је такође једну влашку привилегију али није јасно
коју. Може се помишљати да солар није смео терати влахе на при
нудну куповину соли, која је била државни монопол, а османска др
жава је продавала сточарима со, више силом него милом, по моно
полским ценама. Другим речима, власи војници су могли да се снаб
девају сољу на слободном тржишту или како знају и умеју. Ова од
редба могла је имати и сасвим друго значење, да солар не сме терати
влахе на превозничку службу, што би значило да је то стара одредба
која је важила у деспотовини, да власи војници не подлежу поносу
соли на који су били обавезни неки манастирски власи. „Војнически
закон” у хрисовуљи краља Милутина из 1300. г., издатој манастиру
* Одлазио је „који пешке а који на коњу” и извршавао заповеђене слу

жбе. Весник Војног музеја,6–7,242.
* Весник Војног музеја, 11—12, 149, 155.
св. Ђорђа код Скопља, као једину привилегију људи који му подлежу
предвиђа „да им се коњ не товари и товара да не воде”. Превоз соли
као обавеза није специфичност српске средњовековне државе. У не
ким областима османског царства и за неке друштвене слојеве превоз
соли био је обавезна служба?“ -
Следећа одредба о влашким правима је јасна. Катран, луч и
даске власи не доносе. Занимљиво је да се катран више не помиње у
наредним влашким канунима. То су работе, поноси, од којих се осло
бађају власи војници, зато што је њихово војевање замена за све ра
боте велике и мале, за работе из предосманског периода. Исти је слу
чај и са влашким правом да их нико не сме нагонити на чување твр
ђава (градобљуденије). Из даљих формулација влашких права види се
тежња законодавца да заштити влахе од самовоље санџакбега и од
злоупотреба санџакбегових људи, који су влашка права могли газити
и крпити. Власи не треба да граде кућу санџакбегу. „Кућевиданије”
и „грађеније кући дворов” спомињу се и у XIV и у ХV веку, до до
ласка Турака, као работа којој подлежу сви поданици владара а од
које владар може дати ослобођење. Даље се предвиђа да власи не
треба да косе ливаду, али се не одређује чију. Кошење ливада је кла
сична, временски ограничена работа, која је у време Турака била оба
везна за рају. Власи, даље, нису морали да секу и доносе дрво за
огрев — канун опет не прецизира коме, али је јасно да је реч о сан
шакбегу, као и у претходној одредби, односно у претурско време о
владару. Сама обавеза спадала је у временски ограничене работе ко
јима су подлегали меропси, односно турска раја. Најзад, власи нису
морали да граде санџакбегу кућу у влашким селима. Очевидно је да
се овај вид кулука сматрао нечим сасвим нормалним, обавезом од
које су власи изузети зато што су војници. Ово право влаха одређује
њихов став према санџакбегу. Власи му долазе да под његовим врхов
ним заповедништвом војују, али он нема шта да тражи у влашким
селима. Он нема права да од њих захтева работе у било ком виду.
Канун се даље односи на непосредне влашке старешине, прими
ћуре. Кнезови се не спомињу, иако их је гу време пописа и редакције
кануна било равно двадесет двојица. Примићурима се гарантује да
се њихова служба не сме одузимати неправедно, без констатовања
кривице. Није јасно, међутим, ко може одузимати примићурство –
санџакбег, кнезови или држава — и за какве кривице. Према десет
година доцнијем упутству пописницима влаха, османска држава је
кимала право смењивања примићура уколико они прикрију људе који
подлежу понису. То право спроводила је преко својих органа, у кон
кретном случају преко пописника.
Законодавац затим забрањује једну влашку институцију са
којом се први пут срећемо. То је зарука (t. zaruka), како јасно пише
у тексту кануна за смедеревске влахе из 1476-7. године. Назив и за
* Litfi Giger, Osmanli Inparatortugun iri, Iktisat Fakültesi

IMеспuasi, 23. nci Čilt, No 1-2/1962—1963, 101
--
брана институције јасно указују на њено претурско порекло. Реч је

о некаквом уговарању међу власима које се укида. На основу етимо
логије речи зарука, може се претпоставити да су примићури давали
својим сениорима поклон у новцу или у натури, којим се обележа
вао уговор или договор о ступању на дужност или о постављању за
примићура. (Зарука значи: вера, знак, обележје, уговор о припадно
сти, од чега: заруке, веридба, заручници, вереници). Другим речима,
заруком, односно даривањем старијега, одражавали су се односи ва
залитета који се у време османске управе манифестују на други на
чин: примићур добија берaт којим се поставља на дужност, а за изда
вање берата плаћа таксу султановој, односно надлежној канцеларији.
Управо зато турски законодавац захтева да се дотадашњи обичај да
ривања у натури или новцу укине. Потврду или исправку оваквог
схватања термина „зарука” даће подаци о херцеговачким власима у
залеђу Дубровника у XIV и XV веку, односно средњовековни извори
сачувани у Дубровачком архиву.“ У турским изворима, који се односе
на влахе с краја XV и почетком XVI века, термин „зарука" се дефор
Мише до Нечиткости и ишчезава
Могуће је дати и сасвим другојачију интерпретацију зарука, од
носно укидање зарука, опет полазећи од етимологије ове речи. Наиме,
није искључено да и заруке и забрана зарука потичу из претурског
периода. У средњовековним споменицима о власима, као што смо на
поменули,зарука се не помиње, али се помиње белег, што је реч истог
значења, аза белег, тј. плату у натури, и то у стоци, власи су напасали
туђу стоку, стоку својих феудалних господара. Иако су поред плате
такви власи примали и храну, белег је у основи био работа. Стога за
конодавац наглашава да власи војници не подлежу ни белегу, тј. зару
ци, као ни већ поменутим работама.
Оба тумачења зарука су подједнако прихватљива. У прилог пр
вом навешћемо да се одредба о зарукама у кануну налази одмах иза
одредбе о примићурима. У прилог другом тумачењу, по коме је зару
ка работа, говоре наредни кануни за смедеревске влахе у којима
одмах иза забране зарука стоји члан: „Они (власи) су ослобођени и
оптроштени од свих ванреднихдиванских намета и обичајних терета”.
Први канун за смедеревске влахе не садржи овај члан. Стога се може
тврдити да га је донео турски законодавац. Уосталом, реч је о тур
ском систему ванредних државних намета и обичајних терета, а не о
средњовековном. Није искључено, међутим, да је турски законодавац
овим чланом хтео да резимира и уопшти све привилегије влаха вој
ника, сва њихова ослобођења од работа, претурских и турских, па
међу њима и од зарука.
Претпоследњом одредбом кануна, да се власима не узима крвни
на док не дођу пред кадију, законодавац је индиректно признао да
се сви остали спорови решавају без кадије, у оквирима влашког суд
* На ti: ових извора скренуо ми је пажњу др Милан Благојевић,

научни сарадник Историјског института.
ства. Доцнији капуни немају ову одредбу. Она истовремено значи да

се кнезовима није давало право суђења крвних кривица. У средњо
вековној Србији убиство и крвнина су спадали у резервате владар
евог суђења.“ У том погледу стање је остало непромењено.
У вези са судским поступком треба споменути један податак
који се налази у попису влаха из 1476-7. године. У селу Сијечи Ријеци
у кнежини врховног кнеза Малуге уписан је као претпоследњи дома
ћин Степан, с којим су у задрузи живели брат Димитрије и Божидар
Радосалић. Пописник је ставио белешкуда се Степан налази узатвору.
Последњом одредбом кануна власи су били заштићени од при
силног ухођења територије ван државних граница. Мисли седа су они
прелазили у друге земље ради испаше стоке.“ Ово право влаха не спо
миње се у доцнијим влашким канунима и делује као преузето из пре
турског периода. Мора се истаћи, међутим, да у нашим средњовеков
ним изворима нема помена о влашкој или невлашкој служби овог ка
рактера, а такву службу су извесне категорије становништва на кра
јинама по логици ствари морале вршити. Ухођење непријатеља у
основи је војна служба. Такво схватање ухођења има народна епска
поезија. У најранијим турским пописима наших земаља за неке спа
хије се изричито каже да су уходе. Међутим, власи су били изузети од
такве службе, која би им, уколико је врше, онемогућила не толико
прелазак границе са стадима колико трговину стоком и сточарским
производима и куповину соли и сличних намирница.
Анализа влашког кануна из 1476-7. године показала је да су тур
ски законодавци дали турску, осавремењену верзију закона који је
важио за влахе— војнике деспотовине. Ови власи били су трајно на
сељени по влашким селима где су се бавили земљорадњом, не напу
штајући сточарство и обављајући одређене војне службе владару,
који имје одредио иуступио место за насељавање и држање баштина.
На основу канунског текста не може се закључити нешто одре
ђено о територији на којој су се налазила села влаха — војника де
спотовине нити о њиховом унутрашњем уређењу. Очевидно је само
то да су насеља била у близини границе (чл. 17), где је влашка војна
служба била најпотребнија, и да су власи — војници имали стареши
не примићуре (чл. 14).
Попис влаха у смедеревском санџаку састављен исте, 1476-7. го
дине, који са кануном чини органску целину, садржи податке на осно
ву којих се може доћи до јасне представе о бројном стању влаха —
војника, о насељима и територији на којој су живели, о њиховој ор
ганизацији и друштвеним структурама. Пажљиво и критички ко
ришћени, исти подаци могу послужити за реконструкцију организа
ције влаха — војника деспотовине и њено смештање у временске и
просторне оквире. Душанка БОЈАНИН-ЛУКАЧ.
* J. и речек - Радонић, Историја Срба, ПI, Београд, 1952, 135.

* Историја народа Југославије, II, Београд, 1960, 82. — Наше схватање ка
нунских текстова за смедеревске влахе не подудара се са интерпретацијама које
су датеу нав.делу.
D. Bojanić — Lukač
— R é s u m é —
LES VALAQUES EN SERBIE DU NORD ЕТ LEURS PREMIERS CANONS

JURIDIQUES
·
L'auteur communique et analyse le texte du canon juridique turc. C'est-šare
le canon des lois en vigueur et valables pour les Serbes—Valaques. Се canon se
trouve sur les premières pages du registre de recensement officiel, soil sur le deftel'
de recensement de l’an l476, qui est actuellement conservé aux Archives de la Pré
sidence du Conseil, à Istanbul (Tapu defteri No 16, p. 6 b). Pour cette raison, la
validité et l’authenticité de ce texte ne sauraient être mises en doute.
Le canon juridique en question réglait la position juridique et sociale des
Scrbcs—Valaques qui vivaient dans le Sandjak de Smedcrevo, sous la direction
administrative de leurs »primiéursx ou anciens du village, de leurs knezs, des chefs
da knežinas et du knez suprême. Ils étaient en même temps des agriculteurs, des
éleveurs de bestiaux et des soldats, ayant des obligations très exactement détermi
nées à l’égard de lcur souverain, de même que des droits précis que се!ш'·сј leur
garantissait. L’auteur considère que les pouvoirs turcs ont accepté et assumé le
souci des soldats—valaques qu’ils ont trouvé dans ces pays, et qui provenaient des
despotes serbes; ils leur ont accordé la version turque de la loi qu’ils avaient déjà
dans l‘Etat serbe. Ces Valaques, à l’époque de l'instauration du pouvoir turc, con
stituaient une communauté intérieurement solidement unifiée et bien organisée,
possćdam un statut juridique, des traditions et une fonction sociale bien détermi
nés. Leur organisation de knežina (une sorte de principauté) s’est développée dans
la région frontalière traditionnelle de l’Etat serbe еп direction de la Hongrie et
de la Bosnie, qui еп même temps protćgeait les mines de Srebmica et de Rudnik.
Le canon des lois valables pour les Serbes—Valaques de l'an 1476 représente le l'é
sullat de négociations menées entre les pouvoirs turcs et les pouvoirs valaques
trouvés en ces pays. sur la base de la situation existante, L'auteur a analysé chacun
de ses articles afin d'établir exactcment dans quelle mesure il contient l'exposition
dela situation et des règlements légaux de l'époque de la Despotie.
|
Три ТурСКА ПОПИСА у СОФИЈСКОМ САНЏАКУ У XVI ВЕКУ.

ДО САДА објављени турски дефтери, као и радови писани на основу
њих, несумњиво су веома значајни као извори у нашим напорима за
реконструкцију историјских догађаја и збивања из прошлости. Тако
и кратак, сажет преглед три турска пописа који се овде, у преводу,
даје, обогаћује наша знања о подручју на које се односи.Ту је, наиме,
реч о збирним прегледима које су радили сами писари дефтера, за
сваки санџак посебно, односно за нахије и кадилуке који су улазили
у њихов састав. Истина, то овом приликом није урађено тако детаљно
и прегледно као што је то, на пример, учинио писар дефтера ливе
Паша за поједине санџаке.“ Ипак, када је реч о овом подручју, о коме
за овај период готово да нема података, онда, сматрамо, резултати
које објављујемо имају несумњиву вредност. На основу њих је могу
ће добити доста прецизну представу о софијском санџаку коме је
припадао и пиротски кадилук, односно нахија, који нас овде посеб
но интересује.
Европски путописци друге половине XVI века, који су путовали
Цариградским друмом, оставили су путне дневнике који садрже по
датке углавном о градовима, касабама и знатнијим насељима на дру
му. Неретко, ови подаци су нpилично исцрпни и узнатној мери тачни.
Остале њихове белешке, пак, махом су општег карактера. Због тога,
није тешко закључити, резултати пописа које овде објављујемо,
иако говоре сувим језиком бројки, пружају ако не сасвим детаљну
а оно сигурно веома поуздану и целовиту представу о подручју на
које се односе, чак и када се узме у обзир да бројеви који се овде
дају имају релативну вредност.
I
СВЕГА: НА ОСНОВУ НОВОГ ЦАРСКОГ ДЕФТЕРА
Немат лиуслимана
Самих места 63 __
Авариских домова 1.267. -

Њихових неожењених 237.
-
" Подаци су узети из три фтера: No 409 (без датума је, припа
да времену владавине султана. С ероватно првим деценијама), No. 236
(1545/46) и No 492 (1570/71). Сви се Архиву Председништва владе (Bas
bakanlik Arsivi) у Истанбулу.
* Basbakanik Arsivi, Истан , из 1530/31. године.
* Софија, Пирот, Берковица, Самоков, Чипровци.
272 Олга Зиројевић
Акинџијских домова 128.

Баздарских домова 10.
Јуручких домова 181.
Поседника берата 38.
Исламизираних јеврејских домова 8.
Муслиманских домова с муафијетом саме Берковице 197.
Укупно 2.164.
Дleмaт хришћана
Села 591.
Мезри 105.
Манастира 10.
Аваријских домова 19259.
Њихових неожењених 3.481.
Удовица 1.302.
Дербенџијских домова 781.
Њихових нео. Ex 107.
Улачких дом.
Баздара 65.
Јувашија и атм: -
Баздара мирмиран
Синова војнука Знепоља 1.189.
Укупно 26383.
Свега са муслиманима28.546.
Приход 2362819.
Дfемат војнука царске итале
Заповедника копља 576.
Њихових јамака 1428.
Њихових лагатора 12.
Укупно 2018.
I1
СУМАРНИ ПРЕГЛЕД СОФИЈСКОГ КАДИЛУКА

Сама Софија
У нахијама Софији, Пироту (šehirköy) и Берковици

Нефера 29.703: муслимана 3.416, хришћана 26.287.
Муслимани
Имама, хатиба и мујезина 105.
Поседника берата, акинџија, џелепчија, баздара, ешкинџија
и челтукчија401.
’Wm
“"ma—1…
"‚n—ì; „в; ‚A.)— ‚
… „ 32375; Á ‚…
‚ид/„лю
», / ‚.
%%
. ит:‚‚‚ ·
„ue.. ši.“
‚ ·".
mac…… Бр z,
_ т… даггер
№ 235, стр 4
факт…… бр :, ← т… Аефдер № 492, up. 2–3
Факсшкщ бр. | — Таш; Al.-(prep No 409. стр. 610
Три турска пописа у софијском санџаку 273
Домова с муафијетом у Берковици 202.

Неожењених с муафијетом 27.
Муслиманских домова 2.169.
Бихових неожењених 389.
Муслиманских становника кирајџија 126.
Хришћани
Домова 19.528.
Неожењениххришћана и дербенџија 2.956.
Јеврејска дома2.
Хришћани који нису давали авариз:
дербенџија, цигана и синова војнука 2596.
Заима 6, тимaрника 298, тавиџа 1.
() 3 тоza
У софијској нахији: заима 5, тимaрника 98, тавиџа 1.

У пиротској нахији: заим 1, тимaрника 163.
У берковачкој нахији: тимaрника 25.
Од тога
Заима 6, тезкерели тимара 78, тимара без тезкере 218, тавица 1.

Укупно 303.
III
САДРЖАЈ ПОМЕНУТИХ НАХИЈА

Нахија Софија, нахија Пирот (Šehirköу), нахија Берковица, нахија
Самоков.
Сумарни преглед софијске нахије
Сама Софија
у нахијама Софији, 11ироту (šehirköy), Берковици и Самокову
Нефера 3.112:“ муслимана 3.860, хришћaнa 27260.

Муслимани
Имама,хатибa, мујезина 123.
Поседника берата, акинџија, јамака, џелепа, баздара, ешкинџија
и челтукчија 520.
* Треба 31.120.
274 Олга Зиројевић
Домова с муафијетом Берковице243.

Неожењених с муафијетом 48.
Муслиманских домова 2574.
Муслиманских становника кирајџија 120.
Хришћани
Домова 24.568.
Неожењених хришћана и дербенџија 3.265.
Јевреја 202.
Хришћани који не дају авариз:
дербенџија, цигана и синова војнука 2.692.
Заима 25,тимaрника 309, тавиша 2.
Од тога
У софијској нахији: заима 5, тимaрника 60, тавиџа (1).

У пиротској нахији: заима 5, тимaрника 169, тавиша 2, хришћана
плебелија, наизменично учествују у војним походима, 19.
У берковачкој нахији: заима 3, тимaрника 43, хришћана шебелија,
наизменичноучествујуу војним походима, нефера 11.
У самоковској нахији:заима 2, тимaрника7.
Gö тоza
Заима 25, тезкерели тимара 111, тимара без тезкере 193, тавиџа 2,
спахија хришћана шебелија, у војним походима учествују наиз
менично, 30. --
Укупно 361. 0л2a, 3//РОЈЕВИЋ

Три турска пописа \; софнјском санџаку 275
Olga Zirojević
— R é s u га 6 —
Les données âne l'on public ici, dans leur traduction serbe—croate, ont été
extraites de trois efters de Sophie: No 409 (sans date, appartenant à l'époque
du règne du sultan Suleiman), No 236 (1545—1546) et No 492 (1570—1571). Tous
ils se trouvent cousewćs aux Archives de la Présidence du Conseil (Basbakanlik
Arsivi) %: Istanbul. Aux fins de faciliter l’utilisation et le contrôle des textes, on а
ajouté à la fin de l'ouvrage le fac-similé (les documents utilisés.
Etant donné que les résultats du recensement qui se rapportent au secteur
en question n’ont pas pu, par suite de leur ampleur, être intégralement publiés,
on ne donne ici que les traductions des aperçus sommaires fournis par l'écrivain
des defters lui—même pour l’entier sandjak. C’est là, peuton dire, un rćSLunć
clair et assez détaillé, qui permet de se faire une image suffisamment précise
du domaine dont il est question ici.
уВОЗ ИЗ СПЛИТА У ВЕНЕЦИЈУ ОД 31. МАЈА 1761.
до 1. јуна 1766. године
од ОТВАРАЊА спитске скеле крајем XVI вијека до пада Венеције
крајем XVIII вијека увоз и извоз са сплитске скеле пролази кроз низ
периода пада и успона. За то вријеме збиће се многи догађаји који ће
утицати на развој сплитске скеле. Ратови ће прохујати Балканом и
измијенити његову политичку карту. Привреда Балкана ће опасти а
трговачки путеви скренути другим правцима. Сплитска скела дости
же свој највећи успон до кандијског рата. У другој половини XVII
вијека више година се ратовало него живјело у миру. Сваки рат изме
ћу Турске и Венеције доводио је до прекида трговине Сплита са зале
ћем. Са ХVIII вијеком почиње опште економско и политичко слабље
ње Турске и Венеције. Прво ће од њих нестати Венеција, а Турска ће
се тако дуго одржати на Балкану благодарећи политици неких европ
ских сила.
Бечки рат (1683–1699) био је најсудбоноснији догађај за сплит
ску скелу. Дотада Сплит је био извозна кућа читаве Угарске, Молда
вије и Trainije. Послије освајања Угарске и Трансилваније а
касније и сјеверне Србије, Аустрија укључује ове земље у свој при
вредни систем. Балканска привреда некада чврсто повезана са нашим
приморским градовима сада се привредно повезује са средњом Евро
пом. То је био основни разлог привредног опадања сплитске скеле.
Од Пожаревачкој мира 1718. године Далмација доживљава те
шку привредну кризу. Пољопривреда и сточарство постају још више
главне привредне гране иако у Далмацији не постоје природни усло
ви за развој ових привреда. Главни производи земље су: ситна стока,
вино, уље, смоква, восак, мед и со који су се извозили у великим ко
Аичинама у сусједне турске земље. У Далмацији се највише увозила
гвожђарија, жито и вуна. Ове робе дјелимично су се трошиле у Дал
мацији а изгледа још више извозиле у Венецију. Далматинска увозна
и извозна трговина била је већином у рукама страних трговаца. На
далматинским пијацама средином XVIII вијека сријетали су се тр
говци из Бергама, Швајцарске, Анконе и Ријеке; било је доста и Је
вреја већином из Турске.
О увозу у Сплит и извозу из њега сачувано је доста грађе у Др
жавном архиву у Венецији, али истраживачи су у неприлици кад хоће
да саставе биланс увоза и извоза за неколике године. То се увијек за
врши непоузданим процјенама које се касније прихвате као сигурни
278 Глигор Станојевић
подаци. Сачувано је врло мало статистичких података и то само за

неколике године. Један од таквих извора је докуменат који овдје
објављујемо. Он има изванредни значај не само за проучавање извоза
из Сплита у Венецију у времену кад је настао него и за саму привреду
Далмације.
Статистика увоза робе из Сплита у Венецију настала је у време
ну када је куга харала Босном пуне три године, због чегаје сваки про
мет Далмације са залеђем био обустављен. Куга је избила августа
1762. године у неком босанском селу и ускорозахватила читаву земљу.
До почетка новембра куга још није била захватила Сарајево. Петог
новембра 1762. стигао је из Сарајева у Сплит караван, власништво
једног од најбогатијих сарајевских трговаца Абрама Данона. У про
вратном писму Данон је извијестио Млечане да на брзину празни
своје магацине. Роба, 30 кола воска и 600 сувих кожа смјештено је
у Аазарет ради дезинфекције“ Куга је најтеже погодила Сарајево
главни трговачки град Босне. Зараза је покосила многе трговце:
хришћане, Турке и Јевреје. Неки су спасили голе животе, бјегством
у планину. Када је куга престала трговци који су преживјели остали
су без капитала. Од јеврејских трговаца само су још Данони распо
Аагали Аовољним капита:AOM.
Људи су изнова започињали рад, вратили се својим свакоднев
ним пословима и бригама па и трговини. Трговци су морали да ми
јењају дотапњи начин пословања. Ситни трговци Јевреји и Срби на
стојали су да брзим обртањем капитала дођу до веће зараде. Највише
су трговали воском и кожом. Робу су плаћали дубровачким вижли
нима, а у Дубровнику је продавали за сребрни новац, који су одмах
претварали у вижлине, Дубровачка влада да би привукла трговце у
свој град увела је хипотеку на увезену робу. Трговац је добијао пре
дујам на увезену робу и одмах се враћао за нову. Постојала је још
једна изванредна околност која је привлачила трговце са Балкана
у Дубровник. Сваки трговац могао је из Дубровника да извезе робу
у који било италијански град, што је била велика предност у односу
на сплитску скелу. Колонијални систем Венеције у Далмацији који
се тако дуго одржао тешко је погађао далматинске градове. Сва при
спијела роба у Сплит и друге далматинске градове морала је прво да
се извезе у Венецију па тек послије, ако се ту не прода на друга тр
iАКИ IIIта.
Када је куга престала у Босни, Млечани су се надали да ће се

трговина Сплита са залеђем обновити, али се та очекивања нису ис
пунила. Из Сплита се у Босну највише извозила со. Послије нестанка
заразе берба соли је толико подбацила у Далмацији, да се није имало
што извести, Босански трговци навалише у Дубровник гдје је довољ
но било соли, иако по вишим цијенама него раније у Сплиту.“
* Archivio di Stato di Venezia, Cinque savi ala mercanzia, I serie, Lettere

dei consoli filza 751, Spalato 6. novembre 1762.
* Исто, Spalato, 21. novembre 1766.
Увоз из Сплита у Венецију 279
Статистика је необично важна за проучавање привреде Далма

ције, не само за вријеме када је настала, него и за дужи период. Дал
матинска пољопривредна производња вјековима се није мијењала. Из
године у годину, из генерације у генерацију са истим техничким сред
ствима и под истим друштвеним условима сељак је обрађивао своје
парче земље. Према овој статистици од пољопривредних производа у
Венецији се највише извозило јужно воће: смоква, рогачи, мараске,
сок од мараске, суво грожђе, црне маслине и понекад жито. Из ста
тистичких података се види да је пчеларство у Далмацији било врло
развијено. Восак и мед постају један од главних извозних роба у Ве
нецију.
Упоредо са пољопривредом сточарство је имало велики, можда
и већи значај за далматинског сељака, иако природни услови нијесу
били погодни за ову врсту привређивања, изузев неких крајева. Из
Сплита у Венецију су се извозиле велике количине коже, и вуне у
времену када је сваки промет са Босном био обустављен. Без сумње
то су били далматински производи. Просто је немогуће претпоста
вити да су коже увожене у Сплит из других земаља и одатле реекс
портоване за Венецију. Највише су се извозиле суве овчије коже
стриженог или непостриженог руна, затим говеђе суве или сирове,
јареће и јагњеће кожице. Поред кожа домаћих животиња извозила
су се и крзна неких дивљих животиња, највише зечје, затим дивље
мачке, куне и изузетно лисичје и медвеђе коже. Неких година извоз
зечијих кожица достизао је и 26970 комада. Извоз вуне заузимао је
видно мјесто. Постоје двије врсте вуне: албанска и турска. Није јасно
да ли је ова вуна далматинског или страног поријекла. Познато је да
се вуна увозила у Далмацију што би упућивало на закључак да је то
била роба страног поријекла, али то не мора бити тачно.
Од метала из Сплита се највише извозило гвожђе и стари бакар.
Вјеројатно да су ове робе биле страног поријекла. То је бар сигурно
за гвожђе. Од минерала помиње се нека врста сулфата (огрimento)
која је служила за добијање жуте боје.“ Још је споменут и вински
камен.
Желим да укажем на још неке појединости докумената. Уље
као извозни артикал се уопште не спомиње, што значи да се трошило
у самој Далмацији или га није било довољно. Такође није забиљежен
ни извоз рибе изузев неке врсте јесетре зване Ladan.“ Од тканина из
возила се позната далматинска раша, вунена чоха, коњска хаша (по
кровци), понекад и предиво. Вриједно је још забиљежити извоз руз
маринове есенције, тамбурица и сломљеног стакла.
* Giuseppe Boerio, Vacabolario del dialetio Veneziano, Venezia, 1856.
Orpimento minerale pessante, ludico, facile a rompersi, sulfureo e caustiсо, соп
posto d'arsenico e di zоlfo. Trovasi nelle miniere di rame. Esso formisce le pittura
d'un vivacissimo giallo, ed e un corrosivo violente.
“ Исто, Ладан је морска риба која у прољеће улази у ријеку По. Слична
је јесетри и може да достигне тежину и до 500 килограма.
280 1 литор Станојевић
Докуменат објављујемо без интервенција у тексту. Остављене су

све правописне неуједначености, јер сматрам да се изворност докуме
ната мора поштовати, када то не отежава разумијевање текста. У до
кументу извоз није статисички приказан на једном листу за једну
годину, него на два листа па је тако и остављено. Вјероватно да то
има неки разлог. Подаци се могу сматрати потпуно поуздани јер су
узети из књига млетачке царине гдје је обавезно царињена сва увозна
роба. Из докумената сазнајемо, не само количину извезене робе из
Сплита у Венецију него и њену цијену. Из свих тих разлога сматрам
да ће докуменат корисно послужити за проучавање привреде Далма
ције средином XVIII вијека.
MINUTA DELLI GENERI CAPITATI DELLA CITTA E LAZARETTO.

DI SPALATRO ALLA DOGANA DI STALLAGGIO PRINCIPIA PRIMO
GIUGNO 1761. E TERMINA ULTIMO MAGGIO 1766.
Notta delli generi dela città di Spalatro, capitati ala dogama

delnuovostallaggio da primo giugno 1761. sino ultimo naggio 1762.
Quantita Valor
Bedena balla 430 lire 349
Acqua della regina fibre 46 -- 11,8
Cebibo ---- 26472 -- 7222
Carobbe -- 8760 ---- 95,19
Cera zala ---- 18507 -- 5444,3
Ferrogrezzo ---- 900 -- 33,21
Fighi -- 138284 -- 3457,2
Gripola -- 1175 -- 41,17
Lanna d'Albania -- 11993 -- 1431,16
Miel -- 15054 -- 880,16
Marasche -- 8760 -- 25121
Olive nere ---- 46984 ---- 1311,15
Pelle becchine Numero 16608 -- 5536
Pelle boldroni -- 15127 ---- 4412,1
Pelle cordovani -- 5121 -- 1450,23
Pelle cuori salati -- 100 ---- 260,10
Pelle fuine -- 20 -- 21,16
Pelle gatti selvatici -- 60 -- 42,12
Pelle lepre -- 19450 -- 4392,11
* A. S. V., Cinque savi alta mercanzia, I serie, Lettere dei consoli b. 751.
Quantita Valor
Pelle scorzi dipecora -- 2.277 -- 284,15

Pelle tosoni ... - 663 ---- 117, 16
Quinta essenza d'osmarin 1ibre 2695 lire 565,23
Rame vecchio -- 690 -- 250,3
Rassa -- 13740 -- 3.435
Sugo di marasche -- 3956 -- 133,12
Susini -- 38548 -- 915, 12
Uva seccha -- 660 -- 19,6
lire 35603,21
Notta deli generi capitali ala dogana del nuovo stallaggio

proveniente dal lazzareto di Spalatro da primo giugno 1761. sino
tutto maggio 1762.
Quantita Valor
Bedena bala 20 lire 5,14

Cera zala 1ibre 96221 - 28422,16
Lanna sucida -- 930 -- 64,2
Ferrogrezzo -- 53350 -- 2007,7
Marasche -... 160 ii 44,14
Grana -- 518 ---- 402,18
Orpimento -- 36556 -- 575,18
Pelle becchine Numero 200 -- 66,16
Pelle boldrine -- 750 -- 43,18
Pelle cordovani -- 40484 -- 20663,17
Pelle cuori salati -- 349 -- 6549
Pelle lepre -- 4600 -- 1028,20
Pelle mottoni -- 9070 -- 2834,9
Schiavinotti da cavalo -- 2496 м 2600
Susini libre 64504 -- 1531,29
Rassa -- 800 ---- 290
lire 688829
Notta delli generi della città di Spalatro capitati ala dogana

di stalagio condota principata da primo giugno 1762. e terminata
ultimo maggio 1763.
Глигор Станојевић
Ouantità Valor
Cebilbo libre 936 lire 277
Cera bruggiata ---- 223 н. 59,9
betta zala ---- 10884 -- 3201,14
Carobe -- 2500 -- 35,10
Bedena Ђala 363 -- 2822
Fighi libre 133220 -- 3455,12
Ferrogrezzo -- 10050 -- 378,3
Gripola -- 1234 -... 43,19
Ladan vechio -- 40 -- 11,17
Lana d'Albania -- 19673 -- 2348,11
Miel », 21164 -i 1413,14
Marasche -- 3504 -- 100,18
Olive nere -- 58576 ---- 1635,5
Pelle agneline crude Numero 100 »r 9,18
Dette boldroni -- 8685 -- 2533,2
Dette becchine ---- 9705 -- 3235
Dette chiusoline diprima conza, 975 -- 74,11
Dette cordovani ---- 846 -- 431,19
Dette cuori salati -- 930 ---- 598,23
Dette cuori secchi ---- 3 ---- 7,19
Dette fuine -» 88 -- 958
Dette gati selvatici ». 22 нi 15,14
Dette dameschini zali -- 749 -- 374.12
Dette lepre -- 2090 -- 472
Dette mottoni -- 810 -i 990,3
Dette scorzi di pecora -- 1458 н- 1576
Quint 'essenza d'osmarin -- 2669 -- 623,12
Rassa bala 7860 -- 1965
Rame viecchio libre 580 -- 211,14
Sugo di marasche -- 1760 н 59,9
Susini ---- 17828 -- 423,10
Uva secca ---- 2016 ни 589
lire 24285,19
Notta dei generi capitati ala dogama di stallaggio provenienti

dal lazareto diSpalatro condotta da primo giugno 1762. e terminata
ultimo maggio 1763.
Ouantita Valor
Cera giala libre 1396.44 lire 1893,4
Ferro grezzo -- 75974 -i 2858,13
Lanna d'Albania -- 7180 -- 8522
Ouantita Valor
Detta turchia -- 7828 rr 834,11

Orpimento in 4768 -- 752
Pelle chiusoline di prima conza „ 170 -- 46,1
Dette bechine numero 990 -- 330
Dette boldromi -- 196 -- 574
Dette cordovani -- 22904 -- 11690,14
Беite cuori sechi -- 391 -- 1018,5
Bette lepre -- 24400 -- 55108
Геute mottoni -- 9592 ---- 23493
Dette scorzi di peccora -- 100 ---- 12,12
Rame vecchio Jibre 40 -- 14,15
Bassa balla 1645 -i 411,6
Ouint'essenza d'osmarin libre 130 -- 274
Schiavinoti da cavalo ---- 3218 -- 33522
Scodano -- 20000 -i 137,12
Susini -- 35104 »- 833,18
lire 72308.19
5
Notta dei generi capitati ala dogana distalaggio provenienti
dala città di Spalatro condota principata de primo giugno 1763.
a terminata ultimo maggio 1764.
Ouantita Valor
Bedena balla 112 lire
Carobbe 823
libre 13500
Cebibo
-- 191,6
-- 3240 -- 94,12
Cera zala -- 8442 -- 2532,15
Fighi -- 64400 -- 1610
Ferrogrezzo -- 71480 -- 9869,10
Gripola -- 3572 -- 126,20
Lanna turchia -- 338250
-- 4068,16
Miel -A 2096 -- 122,15
Marasche -- 200 -- 50,18
Olive nere -- 83936 2343,5
Pelle becchine numero 7182 2394
Dette lepre -- 4918 1110,15
Dette boldroni » ... 4177 20937
Dette fuine -- 40 430,8
Dette gatti selvatici -- 145 102,17
Dette cuori salati sechi ---- 41 3674
Dette scorzi dipecore -- 1160 386,16
Ouantita Valor
Dette di volpe -- 11 н- 43,13

Rame vecchio libre 1090 ---- 397 21
Quint'esenza d'osmarin н 571 »» 1199,23
Rassa balle 8375 -- 9093,18
Schiavinoti di cavalo intunnero 60 -- 62,12
Singona bale una la capotti -- 94 -- 50
Strazze -- 500 -- 520
Susini -- 3086 -- 733
Vero rotto -- 3000 ii 63,16
Uva secca -- 792 -- 932
lire 23300,1
6
Notta degli generi capitati ala dogama distalagio provenienti
dal lazaretto di Spalatro condotta da primo giugno, 1763. terminata
ultimo maggio 1764.
Ouantità Valor
Gerra gialla libre 137496 lire 40446,18
Ferro grezzo -- 2.33750 ---- 8418,14
Lanna d'Albania -- 45.850 -- 54738
Orpimento ---- 11500 н- 181,3
Pelle chiusoline Inumero 980 -- 265,10
Dette buffalli -- 1 -- 20
Dette cordovani -- 15972 -- 81529
Dette lepre -... 2200 -- 496.20
Dette mottoni -- 6036 н- 1481,8
Schiavinoti da cavalo -- 881 -- 917,17
Susini libre 5.160 -- 122,19
lire 65958
7
Notta delligeneri della città di Spalatro capitati ala dogane di

stallagio, condotta principato de primo giugno 1764, a terminata
ultimo maggio 1765.
Ouantita Valor
Bedena bala 290 lire 23,4
Boccasini di levante libre 10 -- 4,4
Cantene da mariner -- 10 -- 52
Cerra gialla -- 1600 ---- 470,10
Quantita Valor
Ferrogrezzo -- 6500 -- 244,14

Fighi »» 119040 -- 2970
Filadi rossi -- 15 -- 99
Gripola -- 15040 -- 539
Lanna turchia -- 371 -- 44,15
Marasche -- 4250 -- 122,4
Miel -- 21888 -- 1280,11
Olive nere -- 49384 -- 1378,15
Cottone da soldato -- 83 ---- 24,5
Pelle bechine -- 128.85 -- 4295
Dette boldroni -- 15232 -- 4442,16
Dette cordovani -- 3500 -- 1794,19
Dette couri sechi -- 410 -- 1067,17
Dette di lepre -- 14516 -- 3275,1
Dette scorzi dipeccora ---- 1316 -- 1640,19
Dette fuine -- 30 -- 32,12
Dette orsi -- 9 -- 8,10
Dette vernaze di volpe ---- 31 -- 54,6
Piombo vecchio libre 800 ---- 46,20
Quint'esenza d'osmarin -- 4480 -- 910,19
Rame grezzo » ... 250 » ... 91,6
Rassa -- 3620 ri 905
Schiavine -- 350 н 72,22
Schiavinoti da cavalo Inuinnero 100 ---- 104,1
Sugo di marasche libre 2760 -- 93,3
Pelle di bombasso di Levante balle 4 -- 9,8
Detti quadretti colorati -- 19 ---- 190,1
Vero rotto -- 8000 ---- 170
Susine libre 538 -- 127 21
Salonichio -- 2 -- 2,12
lire 24388
Notta delli generi provinienti da lazzaretto di Spalatro capi

tati ala dogana di stallaggio condotta da primo giugno 1764. e ter
minate ultimo maggio 1765.
Ouantità. Valor
Cerra giala libre 132630 lire 390157
Ferro grezzo -- 12090 -- 4548,2
Lanna d'Albania -- 54091 -- 64.572
Detta succida -- 8626 591,2
Quantità Valor
Detta turchia r.- 49835 5993,17
Pelle cordovani numero 18048 9212
Dette lepre -- 3000 677,12
Dette mottoni rir 15628 38359
Dette orsi ну 2 8,10
Dette sechi di manzo -- 911 53706 .
Quint'esenza d'osmarin ---- 570 119.17
Sachi di zovia vuoti ». 2140 89,1
Schiavinoti da cavalo -- 5992 6241,15
Susini libre 27080 641,10
Ilire 77968,19
Notta deli generi capitati ala dogana delstallaggio provemen

ti della città di Spalatro condotta da primo giugno 1765. sino tutto
maggio 1766.
Quantità Valor
Cera gialla libre 20459 lire 61088

Bedena balle 170 »» 13,14
Carobbe Ilibre 9800 уи 13820
Cebibio ---- 27500 -- 8022
Ferrogrezze vecchio -- 38300 »» 1441
Fighi ---- 153336 »» 3833,9
Gripola -- 816 »» 2823
Marasche -- 22788 ii 655,9
Mandole pulmero 100 -- 3,12.
IMiel libre 14164 -- 282,14
Lin nostran grezzo -- 4719 -- 9014
Olive nere -- 1948 -» 34,20
Pelle becchine numero 17791 -- 59308
Dette boldroni ri 23330 но 6804,14
Dette fuine -- 76 »» 828
Dette di lepre -- 26970 » ... 6090,17
Dette di manzo seche -- 8 -- 20,20
Dette mottoni ---- 300 -- 93,18
Dette scorzi dipecora »» 888 -- 74
Quint'esenza d'osmarin м 3442 ---- 722,20
Rame vecchio -- 680 -- 246,12
Rassa -- 7860 ---- 1965
Seda e davella ну 43 „ ... 98,16
Увоз из Сплита у Венецију
Quantita Valor
Sugo di marasche -- 18072. -- 609,23

Susini -- 6376 -- 151,10
Vero rotto -- 8000 -- 170
lire 37690,4
10
Notta deli generi capitati ala dogana di stallaggio proveni
enti dal lazaretto di Spalatro condotta a primo giugno 1765. sino
tutto maggio 1766.
Quantità Valor
Cera giala libre 118655 lire 349048

Cebilbo -- 1024 ни 29,2
Fighi -- 5400 -- 1350
Ferro grezzo -- 213200 -- 8021,16
Lanna d'Albania r. 27758 -- 3313,15
Detta Turchia -- 86579 -- 103359
Olive nere -- 580 -- 16,4
imento н 75404 ---- 118,18
Pelle lepre numero 7500 -- 1693,18
Dette chiusoline -- 344 ---- 17,17
Геiti cuori sechi -- 388 -- 8805
Dette schiratiti -- 2000 -- 100
Dete cordovani -- 17018 -- 8686
Dette gatti selvatici -- 18 ---- 12,18
Dette mottoni -- 9422 -- 30383
Dette di manzo -- 66 -- 17121
Rame vecchio 1160. -- 420,12
Salonichio нšte 34 -- 46,6
Sciavinoti di cavalo int1annel'O 5459 -- 5686,11
Susini libre 31396 -- 745,16
lire 78374,2
Глигор. СТАНОЈЕвин
ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ О СВОМ НАПУШТАЊУ
АУСТРИЈЕ 1821. ГОДИНЕ
ДИМИТРИЈЕ Давидовић (1789—1838), покретач и уредник Новина

српских у Бечу (1813–22), оставио је речиту изјаву о свом напушта
њу Аустрије новембра 1821, која, колико нам је познато, није узима
на у обзир кад се писало о њему. Јован Скерлић је разлоге Давидо
вићевог напуштања Аустрије видео у губицима које је он имао на
штампарији (30.000 форинти) и у наваљивању поверилаца које није
могао да исплати, па се зато, преко проте Матеје Ненадовића, ставио
у службу Србије“. То мишљење је заступала и Катарина Богдановић,
истичући притисак Метернихове цензуре и полиције на уреднике но
вина, као и нарочито изражену Давидовићеву љубав према напретку
и просвећивању српског народа.“ Скерлићеву верзију прихватили су и
Свет. Шумаревић и Момчило Жеравчић, који је дословно понављају.“
Та верзија је истинита, али није потпуна. Њу битније не употпуњује
ни прађа коју је објавио А. Ивић, а која се односи на обустављање
Давидовићевих новина.“
Због свега реченог, а с обзиром на велики значај Давидовића у
културном и политичком животу српског народа и Србије у првој
половини XIX века, сматрамо да треба објавити његову изјаву упу
ћену кнезу Милошу а преко њега Славонској генералној команди у
Петроваралину, која садржи и друге, дубље разлоге његовог напушта
ња Аустрије. Из те изјаве се види кроз какве је перипетије Давидовић
пролазио у вези са штампаријом, како је тешко доживљавао аустриј
ску политику према њеним поданицима орпске народности и како је
био одлучан у одбијању да се врати у земљу чију је владу толико
презирао,
Други разлог за објављивање ове изјаве је у томе што нас она
упућује правцем који нас може довести, у Архиву града Беча, до но
* Јован Скерлић, Историјски преглед српске штампе 1791—1911. Бео

град, 1966, 31. --
- катар и на Бог дан овић, димитрије Аавидовић, Српски књижевни

гласник 25, Београд, 1910, 284—285.
* свет и слав шумаревић, Димитрије Давидовић. Београд б. д., 63;
М. Жеравчић, О новинама Д. Давидовића и Д. Фрушића. Гласник Истори
ског друштва у Новом Саду Х, 1937, 340–348.
* Ал ек са и ви ћ, Архивска грађа о југословенским књижевним и кул
турним радницима III, Београд, 1932, 30-31.
290 Славко Гавриловић
вих података о Давидовићу, његовим новинама и штампарији, а мо

жда и до других чињеница од значаја за културно-политичку историју
Срба у Хабсбуршкој монархији.
Давидовићева изјава и пропратно писмо кнеза Милоша Славон
ској генералној команди чувају се у Архиву САНУ у Београду. Ми је
објављујемо у транскрипцији нашим савременим правописом. Интер
венције на тексту унете су у угласте заграде.
Вапе високородије!
Имао сам чест получити од Вашега високородија рекламацијалну ноту
ц. к. Петроварадинске генерал-команде од 19. августа, а примљену 11/22. ове го
дине у оригиналу, којом се Ваше високородије сусједским пријателством по
зивате да ме што скорије вратите, будући да сам преступио дозвољено ми у
пасошу шестомесечно време и не вратио се, као што би дужност моја изи
Скивала.
По томе дајем себи чест одговорити на вишеречену ноту рекламацијал
ну с” овим изјасњенијем и својеручно:
Да не сматрам себе више и ни под који начин за ц. к. австријског пода
ника нит” да ћу се икад више вратит” у австријске дрекаве и тако да не сма
трам за дужност повиновати се рекламацији Пресидије ц. к. Петроварадинске
генерал-команде од 19. августа ове године.
Рјепеније моје да се не вратим више у ц. к. државе произвеле су раз
личне, како лично у истим државама претрпљене тако и општини мојих 1 једно
племеника од ц. к. властиј нанешене, у мене дјејствујуће и високој Пресидији,
може бити сасвим непознате, неправичности, нећу рећи гоненија и неправде,
какоти:
Прво; Не дано ми, а од мене на свим судовима ц. к. поглавитог и престо
ног града Беча, у свим мојим молбама и повтораваним опоминанијама моље
но подареније општег типографическог права у Бечу, но само подареније права,
даног ми и против воље и против молбе моје, права типографије востoчни(х).
јазика и то јошт" кромје серпског и влашког, а тим посљедовавше освједоче
није да је ц. к. држава наумила била обвезати ме к непостижимим и умјеније
моје и чест упропашћујућим жертвама, а напротив тога не удостојити ме ни
каква помилованија, даног свима печататељима с којима би требало и ја да
једнака имам права, будући да сам и једнака бремена теглио; тако и искључе
није мене из самог реда остали (к) државни(х) грађана, а тим одузимање ми
воље држати за чест да се називам ц. к. подаником.
Друго; Одбијено сасвим и од свију ц. к. властиј бечки (х), и то по зау
стављенију прошенија моји(х) и повторавани (x1 опоминанија за цјелу годину
и по при себи, искано од мене, по установленију востoчне типографије моје
у Бечу, с” оноликим трошковима, а не могуће напредовати без општег права
типографическог, распространеније востoчног могПај права и на невостoчне је
зике, а тим осведочено, самовољно и на первом извјештенију тјесносрчанога
љубитеља пехова, Бечког магистрата, основано намјереније ц. к. властиј да ме
упропасте посредствено кад нису нашле за право искључити ме од сваког пра
ва типографическог непосредствено.“
Треће; Неполучено, ни за цјеле две године доживљено, а мољено од мене
код ц. к. Придворне полиције и цензуре у Бечу издјејствовање у њfеговог) ве
личества да смјем примити диплому послану ми опт1 Књижевног друштва Све
училиштва краковског, а тим осведочено намјереније високе оне власти да ми
* О том поближе: Ивић, н. д. VI, Београд, 1964, 253–261.

Димитрије Давидовић о свом напуштању Аустрије 291
не да ни знака почестна, који се у мало једноплeмeника мојих ј налази и који

би принео свему народу толико чести колико је и мени принео.“
Четврто; Попечаћеније типографије моје и забрањеније издавања Серб
ских) мојих) новина у Бечу, свршено од ц. к. властиј у Бечу шест недеља
пре истеченија шестомесечног, даног ми у пасошу, времена тако свршено и
против права и без сваког претпосланог писменог изјасњенија и само кратким
путем учињено, а тим осведочена жеља њина да доживе само да се ја уклоним
из ц. к. држава, пак да уничтоже најљепша она заведенија народна.
Пето; Наупитеније, дано ми од више чиновника различниlхl ц. к. властиј
у Бечу да печатам сербске књиге и влашке латински писмени, а тим изражена
кеља ц. к. владјенија да и предузме по времену ово дјело, чим би” књижевни
ци сербскиј и влашки дошли у искушеније ил” да иду по системи владјенија
ил” да чекају да јихј оно гони које би од мене пeрвог било.
Несто; Искључителна, у историји типографическог художества свију
вјекова, а заиста и у свим земљама нечувена... привилегија о печатању серб
ски(х) књига и влаикирх) с кирилови писмени, дана Пештанском всеучилишту
у Будиму, а тим освједочено намјереније ц. к. властиј да угњете српско и вла
нико књижество са свим и закосне ако не сасвим преfАЈуLxјитре, просвјеште
није српског и влашког народа просвјештеније, које само из књижество иде.
Čедмо; Посљедованије системе пропаганде римске у Далмацији наумње
ном од ц. к. владјенија унијом некатолички (x1 житеља и једноплeмeника
мојихII у оној области,“ а тим освједочено толиким привилегијама и самом
здравом разуму и духу овог вјека противно несноиненије закона, који нит' је
нестасителниј оргј римокатоличког нити пак гледећи на вјерност гБрчкој нГеј
ујнијатскихј поданика њLeroвoг 1 ц. к. величества освједочену у толико вјекова,
Аржави пагубан, чим је наравно страIx1 произведен да држава која је покуша
да католичење у једној области, неће пропустити, уводити га и у другим, а тога
ради гонити оне који би се усудили противили се системи тој, од којиЕх) биLх)
првиј био ја.
Ово су основанија која ме оправдавају к рјешенију да се не вратим никад
више у ц. к. државе. Ово Тје) изјасненије моје на ноту рекламацијалну високе
Пресидије ц. к. Петроварадинске регименте{!).
Молим Ваше високородије понизнејше да би благоволили сооптити из
јасненије ово моје Пресидији реченој, а мене или невредима сносити у овој
земљи или ми благовремено милостиво јавити да се имам селити у другу коју
земљу.
"има, чест изостати с” истиним високопочитаиијем Вашега високородија
У Чачку,
20. августа у 1. септембра 1822.
i arhiv- бр. 7530)
нижајшиј
Димитрије Давидовић, m. p.
Copia Niro 1643.
Висока Президијо!
Висока Президија цесаро-краљевске Петроварадинске генерал-команде
благоволила је с писмом својим од числа 19. августа Siro 159. ове године, овде
с” пасопом находећег се оријенталског типографa rfосподина). Давидовића на
* Реч је о дипломи којом је Давидовић 15. IV. 1820. изабран за „члана ко

респондента“ Краковског ученог друштва (Ао у бомир Дурковић-Јак
нић, Југословенско-пољска сарадња 1772–1840. Рукопис примљен за штампу
у издању Матице српске).
* Будимски универзитет је 1796. купио ћирилску штампарију од Стефана
Biоваковића и на њу добио искључиву привилегију од Бечког двора.
o том поближе: Ђоко М. Čл и је пчевић, Сreeан Стратимировић.
Београд, 1936,85—97.
292 Славко Гавриловић
траг позвати. Ја по дужности мојој пропустио нисам високу рекламацију ону

предреченом господину у оригиналу у мјесту пребивања његовог послати и за
повједити му да се без одлагања, као цесаро-краљевскиј поданик, натраг врати.
На ову заповјест моју, послао ми је изјасненије своје с прошенијем да
би га ил” у овој земљи трпио ил” да му благовремено јавим да се из ове земље
у другу отсели, ибо у цесаро-краљевску державу више враћати се неће, као что
ће висока. Президија из самог изјасненија његовог видити, које ја с” овим у
понизности високој Президији подносим с” истиним мојим високопочитанијем
остајем високој президији к” услугам готовјејшиј. у Крагојевцу 25. августа 1822.
Верховниј сербскиј књаз
Милош Обреновић
(АСАНУ, бр. 7530)
Славко ГАВРИЛОВИЋ
МЕДАЉА
„NOVA SERBIA CONSTITUTA"
ПОМОВИНОМ XVIII века развојачивање Срба граничара у Моришкој
и Потиској крајини у Аустрији изазвало је врење и покрет за сеобу
у Русију. Стрепећи да не потпадну под „иго паорства”, тј. под цивилну
управу Мађара и пред опасношћу од унијаћења, Срби отпочињу ак
цију за остварење плана исељавања у крајеве руске царевине. Вођство
међу незадовољницима приграбио је потпуковник моришке милиције
Јован Хорват, који је окупио око себе групу официра жељних да се
селе у Русију.
орват је почео преговоре с руским амбасадором у Бечу, гро
фом Михаилом Бестужевим-Рјуминим, који је Хорватову понуду
спремно прихватио. Крајем септембра 1751. године група првих исе
љеника, на челу с Хорватом, креће у Русију. Већ једанаестог јануара
1752. године војна колегија руске царевине издала је указЈовану Хор
вату којим га поставља за генерал-мајора, исељеницима даје земљу
у Украјини и привилегије, одређује име насељу — „Нова Србија" и
планира подизање тврђаве „Света Јелисавета”. У насеље „Нова Ср
бија” ником сем Срба усељавање није било дозвољено."
Ускоро се приступимо остварењу овога плана. Хорват се пре све
га старао да за Нову Србију добије што више досељеника, у првом
реду Срба из Угарске, а затим и других православних Словена. Нова
Србија почела је одмах да се нагло развија. Повољни услови за живот
у њој привукли су велики број Срба, а и других исељеника из Турске
и Пољске. Указом од 6. фебруара 1754. године наређено је да се гради
тврђава „Света Јелисавета”на горњем току реке Ингула, на ушћу ре
чине Туре. Тврђава је имала за пиљ да брани Нову Србију од татар
ских напада. Грађење је изазвало чак дипломатску препирку с Тур
IIиМа.
Руска влада се старала да што више ојача колонију Срба у Укра
јини, и сви државни приходи из насеља текли су у једну заједничку
благајну, тзв. novoserbsku summu, a трошени су искључиво на потре
бе Нове Србије.
Насељавајући нове крајеве, Срби су новим насељима давали ге
ографска имена из свог старог завичаја. Та насеља ускоро су постала
* M. Костић, Српско насеље у Русији: Нова Србија и славено Србија.
Београд, 1923, стр. 57 и 81 С. К. А. Насеља и порекло становништва ХХVI (14).
294 др Георгије Орлов
лепа места где су цветале трговина и пољопривреда, а тврђава „Св.

Јелисавета” постала је богат трговачки центар Украјине — Јелизавет
град (сада Кировоград). Живот већине Срба у новој отаџбини, и по
ред тешкоћа и прилагођавања условима нове средине, био је сно
шљив (на основу сачуване кореспонденције и архивске грађе).
Руској влади царице Јелисавете (1741—1761). Нова Србија је
била потребна ради заштите јужне границе царевине, па су Срби
граничари били добродошли као елеменат вичан томе послу. Зато је
оснивање Нове Србије сматрано као значајан историјски догађај и
као такав касније фиксиран ковањем спомен-медаље с натписом на
латинском језику „NOVA SERBIA CONSTITUTA”.
Ова медаља-споменица мало је код нас позната. Народни музеј
„у Београду у свом инвентару под бројем 835 има поменуту медаљу,
али кад сам, захваљујући љубазности кустоса Нумизматичког одеље
ња Музеја, Милоја Васића, хтео да је видим, констатовали смо да ме
даља на табли не постоји. Пошто је тај примерак (како стоји у инвен
тару) набављен од др мед. Љ. Недељковића, то закључујем да је тај
егземплар и послужио др Љ. Недељковићу за опис исте медаље у ње
говом кратком чланку, штампаном 1959. године у VIII књизи „Исто
ријски списи Српске академије наука”, у којем је аутор изнео низ по
грешних података и произвољних претпоставки. Тај његов опис ушао
је, на жалост, и у књигу Наде Тодоровић „Југословенске и иностране
гледаље”, Београд, 1964. „Спомен-медаљон руске царице Јелисавете
поводом оснивања српског војничког насеља у Русији „Нове Србије"
(1751)” — наслов је тога чланка Љ. Недељковића, у коме он наводи
основне податке о сеоби Срба у „југозападну Русију” и које завршава
претварањем „Нове Србије указом царице Јелисавете од 22. марта
1764. г. у Новоросијску губернију”. Међутим, тај указ није могла да
потпише царица Јелисавета, јер је она умрла 25. XII 1761. г. Указ је
потписала царица Катарина II (1761–1796). Аутор чланка, даље, каже
да је поводом оснивања Нове Србије искован 1756. г. „овај код нас до
сада непознати спомен-медаљон царице Јелисавете. Сада се датум ко
вања 1756. на медаљону веома тешко чита, пошто је исти на том месту
општећен. Немамо података зашто је кован 1756, тј. пет година по осни
вању Нове Србије. Вероватно је тада завршена организација Нове Ср
бије и грађење тврђаве „Св. Јелисавете”. Љ. Недељковић произвољно
чита годину 1756, јер се на фотокопији не види ништа. На аверсу,
испод портрета царице Јелисавете, Љ. Недељковић види име резача
медаље — „Тимотеј Иванов”, међутим на приложеној фотокопији се
не може ништа констатовати, јер су слова нејасна. Описујући реверс,
Недељковић каже да се на њему налази „споменик у облику урне у
чијој је средини облик грба са нејасним приказом главе, према коме
богиња рата са великим штитом при ногама леве њене стране и висо
ким копљем диже десну руку у правцу споменика.” „Са леве стране
споменика нејасно се види као неко насеље, а са десне стране брод.”
(Међутим, нема нигде брода!). „При дну споменика са леве стране
нејасно се види као нека птица која мртва лежи (орао!). На рубу
„Nova Serbia constituta" 295
около с лева на десно натпис: NOVA SERBIA CONSTITUTA., испод

споменика датум ковања који се нејасно чита MDCCLVI (LIII!)”. —
Тај датум аутор произвољно чита, а такође произвољно објашњава
да „вероватно медаљон треба да прикаже смрт раније и оживљавање
нове српске слободе".
Пошто опис медаље дат у чланку др Љ. Недељковића пружа пот
пуно нетачну слику, износим историјат и опис ове интересантне ме
даље, која је кована за време владавине Катарине II (1762—1796) у
саставу ретроспективне серије медаља, у спомен важних догађаја за
време владавине царице Јелисавете (1741—1761). Та серија је кована
на иницијативу чувеног руског научника и књижевника Михаила Ва
сиљевића Ломоносова (1711—1765), који је 1754. г. иступио у Руској
академији наука с предлогом да у спомен-медаљама треба да нађе од
раза низ знаменитих догађаја из руске историје“– међу њима и сеоба
Срба у крајеве руске царевине. Реверс ове медаље израдио је познати
медаљар Јохан Георг Вехтер, који је стигао у Русију у почетку влада
вине Катарине II, али тек после 1772— када је у Русију стигао и брат
Јохана Вехтера, Георг Христијан, који је израдио аверс – почело се
с Ковањем медаље.
Серија тих медаља била је искована у петроградској државној
ковници, и то у злату – размер 64 мм и 138 грама тежине – и у сре
бру – истог размера а тежине 102,33 грама. Касније је познати руски
медаљар Тимотеј Иванов израдио копију темељаде ковану у сребру,
размера од 64 мм и 106 прама тежине.
Постоје варијанте те медаље са иницијалима F. Gassа, а у XIX
веку В. Клениковје израдио копију те медаље у бронзи. (Збирка Ер
митажа коју сам прегледао у мају 1971. године, а податке сам добио
од руководиоца Одсека медаља Ермитажа Ј. С. Шћукине).
На аверсу медаља-биста царице Елизабете II окренута је надесно.
Кружни натпис D. G. ELISABETA:AVGUSTA. OMN. ROSS: испод бисте
G. WECHTER. V.
На реверсу је представа — персонификација Русије у руху ан
тичке богиње са шлемом на глави која држи у левој руци копље, осла
њајући се на овални штит, на којем је државни грб Русије — двогла
ви орао. Око ње је земљорадничко оруђе, и то: рало, коса, виле, гра
буље, ашов, а наоколо по земљи налазе се различити плодови. Персо
нификација пружа десну руку према граничном стубу, на врху којега
је руски државни грб. У даљини је ограда иза које су дрворед и силу
ета плапинских врхова.
Кружни натпис je NOVA SERBIA CONSTITUTA, а у одсечку
MDCCLIV (сл. 1.). Медаља на слици број 2 налази се у Кембриџком
музеју, а сачињена је од сребра и представља варијанту претходне, а
р је се по томе што је на аверсу кружни натпис друкчије резан:
D. G. ELISABETA AVGUSTA OMNI ROSS.
* Подаци су добијени од шефа одељења медаља у Ермитажу, Е. Шчукине.
296 др Георгије Орлов
У музеју Кембриџа за поменуту медаљу сматрали су да је иско

вана приликом установљења уставности у Србији (конституција).
Посредством професора Кембриџког универзитета Елизабете
Хил, објаснио сам службеницима Музеја да у времену ковања меда
ље нова српска држава није ни постојала, па према томе није могло
бити ни устава, већ да је медаља кована поводом сеобе Срба из ау
стријске царевине у Русију половином XVIII века и оснивања срп
ских насеобина „Нова Србија”.
Георгије ОРЛОВ
| |
a i 8 . - 3 .. « »- «-i -: - 3.-
*3
3 &-
&
.
i
CA. 2. – Медаља из збирке у Кембриџу

СПИСАК МУХАФИЗА БЕОГРАДА ОД 1690. ДО 1789. ГОДИНЕ
МУХАФИЗ Београда (Вelgrad muhafizi) је, од краја XVII века, зва

нични назив за све београдске паше, команданте Београда и намесни
ке провинције која се у домаћој историјској литератури назива Бео
| градски пашалук. Са изузетком Шапца, који је припадао Зворничком
санџаку", крајем XVIII века и пред устанак 1804. године, границе Бе
оградског пашалука поклапају се с подручјем које је обухватао Сме
деревски санџак. Од оснивања (1459) до 1541. године, овај санџак био
је у саставу Румелијског ејалета. Ширењем Османског царства на ра
чун угарских земаља, он остаје у позадини новооснованог Будимског
ејалета (1541), коме је припадао све до аустријског освајања Будима,
1686. године. За све ово време, Смедеревским санџаком управљао је
санџакбег, чије се седиште од 1521. године налазило у Београду. Упо
редо са опадањем улоге коју је имао у освајачким походима на Угар
ску,до средине XVI века, овлашћења његових потоњих санџакбега су
жавају се у односу на прве крајишке бегове. У XVII веку, када је
Смедеревски санџак често даван у арпалук намесницима Будима, у
Београду су седели кајмаками, који су и лично зависили од будим
ских беглербега.“
у склопу класичне војно-административне поделе Османског цар
ства на ејалете као најкрупније војно-управне јединице, састављене
од више санџака, установа мухафиза карактеристична је за угроже
на гранична подручја и тврђаве, у које је увођена ради њихове од
ане или из посебних стратегијских разлога. У доба експанзије, муха
зи се у ратним годинама налазе и у Београду, поред редовног сан
акбега. Ово звање носили су команданти логора стационираног у
Београду.“ Према томе, функција мухафиза је, без обзира на његов
ранг и овлашћења, привремена и укидана је с престанком ратне опа
* Вид. H. sa banović, Bosanski pašaluk, Naučno društvo BiH, Djela, XIV,

Odjeljenje istorijsko-filoloških nauka, X, Sarajevo, 1959, 53.
* Х. Шаба новић, Да ли је постојао Београдски нашалук, Историјски
гласник, 1-2, Београд, 1954, 193–207; о организацији турске управе у Србији у
ХV и XVI вијеку, ИГ, 3–4, Београд, 1955, 61—3.
- Вид. С еп giz Orh on I u, Osmanli Tarihine Ait Belgeler. Telhister
(1597-1607), Istanbul, 1970, 38, 40,72.
298
----
Радмила Тричковић
сности, без утицаја на устаљени административни положај подручја у

која је увођена.
Од краја XVII века, међутим, установа мухафиза поистовећује
се с редовном управом у граничним областима. Прерастање ове при
времене, чисто војне, у сталну управну функцију означава дубоке про
мене у целокупном војно-административном систему Османског цар
ства, везане за најкрупније догађаје у његовој историји. После те
шких војних пораза и територијалних губитака, претрпљених у вели
ком рату (1683–1699), оно прелази у дефанзиву. Главну улогу у но
вом одбрамбеном систему добијају велике тврђаве, у које се концен
трише стална велика војска. Ради обезбеђења потребне ефикасности
у доношењу и спровођењу важних одлука, такве тврђаве издвајају
- се у посебне управе целине, непосредно зависне од централне власти
и потпуно самосталне у односу на ејалете којима су раније припадале.
Тако се на граници према Аустрији, Русији и Млецима стварају стал
на крајишта са средиштем у Београду, Хотину, Бендеру, Очакову
(Озија), Лепанту, на Криту, касније у Нишу, видину и мореји, у ко
јима је владао изразито војни режим, тачно одређен „правилима сер
хата" (kaide-i serhad). Сва управна власт на овим серхатима била је
концентрисана у личности њихових команданата, мухафиза.
Београдски серхат настао је у време офанзиве великог везира
Мустафе Ћуприлића (1689—1691), после потискивања Аустријанаца из
Београда, октобра 1690. године, из потребе да се од Београда створи
полазна тачка за даље ратне операције преко Саве и Дунава и снажно
упориште против даљих аустријских продирања. Како је утврђивањем
границе на основу карловачког мира (1699) Београд остао у гранич
ном појасу турског царства, он је и после склапања мировног спора
зума задржао своју улогу серхата. Смедеревски санџак, који је, до
1686. године, припадао Будимском ејалету, после карловачког мира
није поново укључиван у администрацију Румелијског ејалета него
је у целини припојен Београду, као арпалук мухафиза Београда. Као
део смедеревског санџака, у надлежности мухафиза Београда била је,
у времену од 1699. до 1717. године, и нишка тврђава, и поред тога што
је Порта тих година слала у Ниш и везире да надгледају његово гра
ћење.“ Под управу мухафиза Београда стављен је и југоисточни Срем,
остатак Сремског санџака, који је, бар првих година после карловач
ког мира, имао и свог санџакбега.“ На подручју Смедеревског и Срем
ског санџака мухафиз Београда имао је овлашћења за сва војна и
управна питања. Од посебног значаја за схватање његовог положаја
јесте овлашћење по коме је мухафизу Београда, како до краја рата
тако и после карловачког мира, поверено издавање тезкира за добија
ње тимара припадницима спахијског сталежа ових двају санџака.“ По
“ Истанбул, Basbakanlik Arsivi, Mühimme Defteri, 110, стр. 503; 112, стр. 117;
115, стр. 118, 205–6, 210 (даље: MD).
* Крајем 1704, као сремски санџакбег спомиње се мухафиз Купиника
Идрис-бег, MD, 115, стр. 162.
* MD, 108, стр. 306; 110, стр. 124; 114 (Ordu), стр. 233.
Сисак мухафиза Београда 299
знато је да је ову компетенцију раније имао искључиво беглербег

чијем ејалету је санџак припадао. Изван праница овог подручја, на
коме је надлежност мухафиза Београда била потпуна, у београдски
серхат биле су укључене и неке паланке околних санџака, који су
имали своју редовну управу, а чија је веза с Београдом била искљу
чиво војне природе. У оваквом статусу спомиње се: Шабац, у Звор
ничком, Параћин, Ражањ, Алексинац, Лесковац и Крушевац, у Кру
шевачком, Пирот,у Софијском, и Бања, Сврљиг, па чак и Лом и Рахо
ва, у Видинском санџаку. Припадници јерлијских посада у наведеним
паланкама глаћани су преко београдског калема, самосталног финан
сијског одсека, за који је био надлежан београдски хазинедефтердар.
Ова чињеница била је одлучујућа за централну власт да их, почетком
1707. године, подвргне јединственог режиму. Фермани у којима се му
хафизу Београда наређује да изврши смотру и ревизију спискова јер
дијских посада не само на подручју Смедеревског и Сремског санџа
ка него и у горе наведеним паланкама других санџака јасно пока
зују да су оне биле под његовом контролом.” После пада северне Ср
бије под аустријску власт, 1717. године, по угледу на београдски, ор
ганизовани су нови серхати са средиштима у Нишу и у Видину.“ Кад
је, београдским миром (1739), граница враћена на Саву и Дунав, као
велики град на самој граници, Београд поново добија највећи значај
за одбрану Турског царства. Приликом обнављања његовог серхата,
Београду се враћају све нахије Смедеревског санџака, раздељеног по
Зкаревачким миром, 1718. године. Како је први мухафиз Београда, сер
аскер Али-паша (1739—1740), био истовремено и румелијски валија,
враћање Ниша Смедеревском санџаку прошло је потпуно нечујно,
простим разрешавањем његовог мухафиза и постављањем мутеселима
потчињеног мухафизу Београда. До сукоба је дошло око Соколске,
Ужичке и Пожешке нахије, које су после 1718. roдине потпале под
надлежност босанског валије. Исто питање поставило се и око при
падности Шапца и његове нахије. Сукоб између Али-паше и босанског
валије Порта је решила у корист мухафиза Београда. Већ у новембру
1739. године она је наредила да се војни спискови наведених градова
пошаљу у Београд, а босанском валији забранила свако даље мешање
у војна, управна, спахијска и судска питања њихових нахија. Своју
одлуку Порта је образложила не само ранијом припадношћу ових на
хија Смедеревском санџаку него и потребом да оне чине јединствену
одбрамбену целину с Београдом. Везивање Шапца за Београд објашње
но је тиме што овај град не би имао ефикасну одбрану из Босне, али
и тиме што је он био под управом мухафиза Београда и пре аустриј
ске окупације” На тај начин је, од поново састављеног Смедеревског
санџака и Шапца, поново образована крајина с прадовима и паланка
ма дуж границе на Сави и Дунаву, од Дрине до Поречке реке, која је
* MD, 115, стр. 210, 222–3.
* Вид, silahdar Findiklili Mehmet Aga, Nusretnáme, II, 2, Istanbul, 1969 (изд.
jsmet Parmaksizoglu), 353, 359, 386,387, 420 (даље: N).
* MD, 147, стр. 117.
300 Радмила Тричковић
била граница према видинском серхату. У београдско десно крило по

ново су укључене јерлијске посаде у Крушевцу, Прокупљу, Лесковцу,
Куршумлији, Ражњу, Параћину и Алексинцу, као и Пирот, с паланка
ма у Сукову и Цариброду. Плате наведених посада и у овом периоду
ишле су преко београдског дефтердара.“ Са укидањем установе деф
тердара у Београду и његовим смењивањем мухасилом, после сви
штовског мира (1791), надлежност мухафиза Београда сведена је на
Смедеревски санџак и Шабац.“ После избијања српског устанка,
1804, из ове целине издвојен је и Ниш.“
Територијална надлежност мухафиза Београда простирала се,
повремено, и изван граница београдског серхата. Реч је о оним санџа
цима чији су приходи додељивани појединим мухафизима Београда
у арпалук, а којима су они управљали преко својих кајмакама. Од
1696. до 1698. године, као арпалук Хусеин-паше Ђуприлића (1696 —
1697) и Мехмед-паше Мисиpлије (1697–1698) наводи се Никопољ
ски, а од 1703. до 1706, мухафиз Београда Јурук Хасан-паша држао је
Солунски санџак.“ Солунски санџак додељиван је свим мухафизима
Београда од краја 1740. до почетка 1747. године.“ Почетком 1745, му
хафизу Београда Јахја-паши Хатибзаде (1743—1746) дат је и Трикал
ски санџак.“ Овај санџак добијали су заредом сви намесници у Београ
ду од почетка 1758. до краја 1770. године.“ Средином 1755, Елчи Му
стафа-паши (1755–1756) додељен је с функцијом мухафиза Београда
Скопски, али је, крајем исте године, на његову молбу, замењен за
Призренски санџак“ Ибрахим-паша Малатијеви (1756–1758) добио
је, јула 1756, санџак Делвину, као наградуза умирење београдске вој
ске“. У изузетним приликама мухафизи Београда држали су у виду
арпалука и читав Румелијски ејалет. Функцију румелијског валије
обављали су из Београда, а у Софију су слали своје кајмакаме. Од
београдског мира до марта 1741. године сераскер Али-паша и Ахмед
паша Чуприлић били су истовремено и румелијске валије.“ Као муха
физи Београда, Румелијским ејалетом управљали су, од августа до де
цембра 1746, Јахја-паша Хатибзаде и, од октобра 1782. до почетка
1783. године, Генч Мехмед-паша (1781–1783).* У свим наведеним слу
“ BRA, D. BSM, BLG, 1152.

* Ово административно одвајање Ниша од устаничког подручја утицало
је на то да се на картама Београдског пашалука Ниш уопште не приказује.
- MD, 108, стр. 306: 110, стр. 121, 124, 114 (Ordu), стр. 116; N, I. 202, 303.
* Мо, 147, стр. 341,360; 148, стр. 332; 151, стр. 320.
* MD, 151, стр. 320.
* MD, 162, стр. 143, 362; 163, стр. 25, 149; 165, стр. 364; 166, стр. 177; А. Vasif,
Tarih, I, Istanbul, 1219, 113, 214.
“ MD, 157, стр. 125–6, 203; Vasif, нав. дело, 58.
- MD, 158, стр. 119.
* MD, 147, стр. 15, 311–2, 324, 360.
* MD, 152, стр. 334; 181, стр. 187.
*. Istanbul, BBA, Rumeli Kuyud-i Ahkám-i sikayát Defteri (даље: AD), 5
хућум мухафизу Београда и кадијама Алаџа Хисара од Еt R. 1160; 8, Санџакбегу
Алаџа Хисара Исмаилу и кадији Лесковца, Еr Ra 1160; 11, Санџакбегу Исмаилу,
кадијама и ајанима Алаџа Хисара, Еt S 1169.
Списак мухафиза Београда 301
чајевима реч је о ејалету и санџацима у којима је намесничко место

било упражњено, тако да је њихова управа поверавана мухафизима
Београда, који су је остваривали преко својих кајмакама или муте
селима. Међутим, после београдског мира, мухафизима Београда до
дељен је у виду арпалука и известан приход од Крупевачког санџака,
који је редовно имао свога санџакбега. Мада се он не наводи прили
ком именовања многих мухафиза, из једног спора, вођеног 1756. го
дине између мухафиза Београда Ибрахим-паше и крушевачког санџак
бега Исмаила, произилази да су сви мухафизи Београда уживали као
аршалук и Крушевачки санџак“. Како је мухафиз Београда био надле
жан и за јерлијске поседе у његовим паланкама, његов утицај у овом
санџаку морао је бити осетан. То потврђује и један ферман из 1704.
године, из кога се види да је крушевачки санџакбег Мурат постављен
на основу молбе мухафиза Београда Јурук Хасан-паше (1703—1706).“
Дужности мухафиза Београда одговарале су његовој функцији
команданта и намесника једног строго граничног подручја, чији се по
редак заснивао на његовој улози бране Османског царства према Ау
стрији. Као највиши представник Порте на овом серхату, мухафиз
Београда био је задужен: да чува заведени поредак; да одржава ред
међу разним родовима многобројне војске; да се стара о сталном
оправљању и одржавању тврђаве; да се стара о напретку и насеља
вању земље; да штити рају од разних насиља; да поступа у складу
са одредбама мировног споразума са Аустријом.“ Одлуке о свим
управним, војним и финансијским питањима доносио је помоћу свог
дивана. У складу с овлашћењима мухафиза Београда, у Београд су
уведени сви органи покрајинске управе који су обезбеђивали само
сталну управу на овом серхату. За вођење финансијских послова сер
хата, у Београд је, већ 1690. године, уведен хазинедефтердар.“ Ова
установа обновљена је и 1739. године.“ Постојала је све дč последњег
пада Београда у аустријске руке, 1789. године. После свиштовског
мира, у складу с реформама Београдског пашалука, које је извршио
Селим III (1789—1807), београдског дефтердара заменио је мухасил.“
Друга покрајинска установа, основана у вези са овлашћењима муха
физа Београда у погледу тимарске организације, била је римар-дефтер
хана, уред за вођење тимарско-спахијске администрације. С обзиром
на то да је мухафизу Београда право на додељивање тезкира затимар
дато још пре карловачког мира, било би природно да установа тимар
- BBA, Ibnilemin Tasnifi, Tesrifat, 2353.

* Сви ови задаци набрајани су у ферманима издаваним приликом имено
вања појединих мухафиза.
* Као први београдски хазине-дефтердар спомиње се, 1690, Хусеин-ефенди.
D. BSM, BLH. 1104, 3. 28.
-- * Вид. Р. Тричковић, Положај Београда у војно-управном систему Сме
деревског санџака после београдског мира 1739. године, Ослобођење градова у
Србији од Турака 1862—1867, САН, Београд, 1970, 188—9.
* BBA, Hatti Humayunlar, 29556.
* P. Тричко вић, нав. место.
дефтерхане у Београду потиче још из тог времена. У изворима, међу

тим, она се спомиње тек 1741. године.“
По „правилу серхата", Београд ни једног тренутка није смео
остати без мухафиза. У складу са овим правилом, мухафиз Београда
је, приликом разрешавања са ове дужности и премештаја у другу по
крајину, био обавезан да у граду сачека свога последника. Тек после
обављања примопредаје града, могао је да крене на нову дужност.
Уколико је, ипак, из неких државних разлога, морао да напусти Бео
град пре доласка новог мухафиза, он је био обавезан да, уз пристанак
Порте, остави у њему свога кајмакама. Док је ово правило строго по
штовано, Порта је у случају смрти мухафиза Београда хитно упући
вала најпогоднијег намесника из неке ближе покрајине“ Већ од
шездесетих година, Порта почиње да занемарује ово правило, дајући
предност неким другим функцијама, особито у време рата против Ру
сије (1768–1774). Последњих десетак година пред аустријски рат
(1788—1791), присуство кајмакама постаје готово редовна појава у
време смењивања везира, а град је све чешће и све дуже остајао без
мухафиза“
Од проглашења Београда великим серхатом, владао је обичај да
се функција мухафиза Београда поверава искључиво везирима. У вре
мену од 1690. до 1789. године, измењало се на овој дужности, по
једном или више пута, педесетак државника. Међу њима је једино
Коџа Абди-паша, 1762, дошао у рангу миримирана, паше са два тута.“
И поред тога што је у то доба на Порти постојала готово отворена
продаја везирских тугова и намесничких положаја, стиче се утисак да
су мухафизи Београда, бар до осамдесетих година, бирани из реда
угледних везира, који су, судећи по њиховој плодној државничкој ка
ријери, могли одговорити овом важном задатку. Познато је, међутим,
„да они нису успели да наметну свој ауторитет београдској војсци и
да сачувају успостављени поредак. Објашњење овог несклада, свака
ко, треба тражити у општим приликама које су владале у Турском
царству и Београдском пашалуку. Овај рад има за циљ само да иден
тификује београдске намеснике од тренутка када они, као команданти
једне строго граничне покрајине са специфичним поретком, добијају
функцију мухафиза Београда до времена у коме су обавештења о
њима у нашој историографији исцрпнија. Као основни извор за са
стављање овога сниска коришћени су регистри Царског дивана у Ца
риграду, Mihimme Defteri, у које су завођене копије фермана издава
них приликом персоналних промена на овом положају. Треба нагла
сити да су, на основу наведених извора, могли бити утврђени једино
датуми њиховог постављања и смењивања, који се, из горе наведених
* MD, 147, стр. 225, 300.
* MD, 155, стр. 467–8; А. Vasif, нав. дело, 13; A. Cу не ска, Прилог исто
рији Београдског пашалука, Зборник А. Вајса, Београд, 1966, 150.
* MD, 162, стр. 143; 165, стр. 363; 166, стр. 224: 176, стр. 37; 179, стр. 48; 182,
стр. 66,77.
* A. Vasif, нав. дело, 214–5.
разлога, не поклапају тачно с временом њиховог боравка у Београду.

О овој чињеници водило се рачуна где год су то расположиви извори
и Аитература допуштали.
2
ХУСЕИН-ПАША, од октобра 1690. до новембра 1691.

У време опсаде Београда, од 1. до 8. октобра 1690. године нала
зио се уз великог везира Мустафа-пашу Ћуприлића (1689–1691), као
бостанџибаша с титулом везира. Кад је велики везир предузео поход
на Велико острво, са кога су Аустријанци ометали пролазак турских
бродова кроз Ђердап, он је за мухафиза Београда оставио Хусеин
пашу. Поред њега, за чување београдске вароши, одређен је валија
Халепа Кеманкеш Ахмед-паша, који је у време похода на Београд имао
улогу команданта претходнице. Хусеин-паша је из Београда упућен
за мухафиза Темишвара“
ТОПАЛ ХУСЕИН-ПАША, од новембра 1691. до краја јуна 1692.

Почео је као службеник у Дефтерхани, а затим је био туркмен
ски војвода и мухасил. Године 1687. постао је везир и валија Мараша.“
Исте године постављен је за босанског валију, али га је убрзо сменио
Јеген Осман-паша. Кад је овај отишао у Београд, Топал Хусеин-паша
враћен је на стари положај, на коме је остао до 1691. године.“ Из
Босне је премештен за мухафиза Темишвара. Одавде је упућен за му
хафиза Београда и угарског сердара, са задатком да организује оправ
ку тврђаве и одбрану града и земље“. Крајем јуна 1692. одређен је
на чело војске која је послата у помоћ опседнутом Темишвару.“ Све
до јесени 1695. обављао је дужност мухафиза Темишвара, а затим је,
већ остарео у биткама, повучен у ордију за саветника великог вези
ра“ После тога постављен је за валију Дијарбекира и упућен у Басру,
у којој је умро убрзо по доласку, у јесен 1696. године“. Важио је као
мудар везир и велики ратник“
БУЈУК ЏАФЕР-ПАША, од новембра 1692. до августа 1695.
По завршетку школовања у одајама султановог сараја упућен је
за санџакбега Карса, затим за беглербега Ерзерума и Вана. Године
1684. унапређен је за везира и постављен за валију Сиваса. Одатле је,
годину дана касније, послат за санџакбега Џаника, а затим за анадол
* M. Rašid, Tarih, II, 131, 137, 172.
* SO, II, 201.
* S. Bašagić, Kratka uputa u prošlost Bosne i Hercegovine, Sarajevo,
1900, 81–3.
* M. Raš i d., II, 172, 190, 196.
* MD, 104, стр. 9.
- N, I, 72; MD; 105, стр. 13.
* N, I, 95, 130, 209.
* SO, II, 201; S. Bagašić, нав.дело, 83.
ског муфетина и валију Дијарбекира. Од 1687. године био је теми

шварски сераскер. Почетком 1691. премештен је за босанског валију,
али је убрзо смењен и остављен на угарског фронту као валија Адане.“
Новембра 1692. упућен је за мухафиза Београда“ Џафер-паша је одбио
аустријску војску која је, од 3. августа до 10. септембра 1693, опседа
ла Београд под командом фон Кроја“ Средином маја 1695. године
одређен је за заповедника војске која је спроводила барут за Теми
швар, али је, само неколико дана касније, ова одлука измењена и
Џафер-паша је задржан у Београду као командант јерлијске, јани
чарске и босанске војске у граду и старешина над пашама Халепа,
IIIама, Кајсерије, Кантре, Алаије, Мараша и Јањине, одређених за од
брану мостова на Дунаву.“ Крајем августа добио је наређење за по
крет на фронт на ушћу Тисе, код Титела.“ Пошто је одбио Аустри
јанце из Титела, месец дана касније одређен је за сераскера угроже
ног Темишвара.“ Са овом дужношћу добио је положај валије Хале
па“. У јесен 1696. године остављен је с халепском војском за мухафиза
Темишвара.“ Погинуо је у бици код Сенте, 11. септембра 1697. године.“
Сматран је једним од највећих јунака свога времена.“
ИБРАХИМ-ПАША ЧЕЛЕБИ, од 6. октобра 1695. до 21. септембра 1696.
Пре доласка у Београд био је морејски сераскер“ Као мухафиз
Београда именован је за угарског сердара, са задатком да брани кра
јеве па Аунаву и обезбеђује снабдевање Темишвара.“ По султановом
повратку с похода, повучен је из Београда заједно са ордијом и по
стављен за цариградског кајмакама.“ Касније се спомиње као јаничар
ага, валија Карамана, затим Вана, у коме је и умро, 1701. године.“
ХАЏИ ХУСЕИН-ПАША АМЦЈАЗАДЕ ЋУПРИЛИЋ, од 21. септембра
1696. до 18. септембра 1697.
Хусеин-паша је син Амиџа Хасан-аге, млађег брата великог вези
ра Мехмед-паше Ђуприлића (1656—1661). Своју намесничку каријеру
почео је у Шlexризору, 1684. године, у рангу миримирана. Иза тога је
био мухафиз Чардака. Године 1689, кад је његов брат од стрица, Му
стафа-паша Ћуприлић, постао велики везир, добио је везирску титулу
* SO, II, 84; M. Rašid, нав. дело, 44=5; S. Bagašić, нав. дело, 84.
* MD, 104, стр. 97; M. Raš i d., нав. дело, 204.
“ M. Rašid, нав.дело, 222–232.
* ME), 106, . 96, 113–4, 237.
* Исто, стр. 251, 254, 255–6, 258.
“ Исто, стр. 273.
* Исто; N, I, 105.
* N, I, 196—7.
“ Исто, 294, 298,300, 301.
* SO, II, 85.
* MD, 106, стр. 273.
* N, I, 105.
* Исто, 202, 205,206.
* Исто,302, 308; II, 43,79.
и постављен за мухафиза Богаза. Од 1690. године налазио се на поло

жају цариградског кајмакама, затим кубе везира, мухафиза Богаза.
Године 1694. по други пут је постављен за кајмакама.“ Почетком 1695,
као један од најближих сарадника Мезоморте Хусеин-паше, постао је
капудан турске флоте. У мају исте године смењен је са овог положаја
и упућен за мухафиза Сакиза, али је убрзо затим именован за валију
Коње и Адане и послат на угарски фронт.“ По повратку ордије са по
хода у Београд, султан Мустафа II (1695–1703) именовао га је за му
хафиза Београда и угарског сердара и наредио му да заврши преоста
ме радове на грађењу тврђаве и појача њен гарнизон. С функцијом
мухафиза Београда добио је у арпалук Никопољски санџак“. После
погибије великог везира Елмас Мехмед-паше (1695—1697) и многих
везира и паша у бици код Сенте, позван је из Београда у ордију у Те
мишвару да из султанове руке прими државни печат.“ Као велики ве
зир (1697—1702), успео је да оконча велики рат и закључи мировни
споразум у Сремским Карловцима. С највишег државног положаја
разрешен је на сопствени захтев, због болести. Умро је свега две не
деље по свом смењивању.“
БИЈИКЛИ МЕХМЕД-ПАША МИСИРАИЈА, од 22. септембра 1697. до
септембра 1698.
Пореклом египатски емир. Године 1694, добио је звање везира и
упућен за валију Хабеша, а годину дана касније одређен је за пред
водника хаџија и санџакбега Газе. Учествовао је у походима Муста
фе II, 1696. и 1697. године, као карамански валија.“ По повратку цар
ске ордије са Сенте именован је за мухафиза Београда. Том приликом
добио је, као и његов претходник, у арпалук Никопољски санџак.“ Из
Београда је премештен у Трапезунд“. Иза тога је постављен за валију
Шама и ожењен султанијом Фатмом. Касније се налазио на положају
валије Анадола, затим Дијарбекира. Окривљен за побуну у Басри, по
губљен је 1701. године, на повратку ордије с похода.“
ХАЗНАДАР АЛИ-ПАША МОРАЛИЈА, од септембра 1698. до 21. окто
бра 1700.
Из Мореје. Почео је као ћехаја мисирског валије Ахмед-паше.
Кад је Ахмед-паша, 1690. године, умро на дужности у Каиру, његов
ћехаја је готово годину дана обављао послове кајмакама. По повратку
* Sami Bey Frašeri Kamus ul-Alam, (даље: КА) III. Istanbul, 1308, 1956–7;
SO, II, 202.
* N, I, 10,28, 190.
- MD, 108, стр. 386; N, I,202,205.
- N, I,300.
* N, II, 77, 105; KA, III, 1957; SO, II,202.
- N, I, 116,236, 260; SO, IV. 200.
Spi,
|- стр. 121, 124; N, I,303–4; Уп. SO, IV, 200.
* Исто, 16, 27, 67,82; SO, IV, 200.
из Каира постао је ага спахија, затим џебеџибаша у рангу беглербега

Румелије, па мухасил Ајдина.“ Октобра 1695. постављен је за мухафи
за Егрибоза, али је, само десетак дана касније, оптужен за немар,
изгубио звање и положај и умировљен са 300 акчи на дан“ Средином
1696, враћен је у службу, добио везиpско звање и упућен за мухафиза
Озије. На руском фронту ратовао је пуне две године, као мухафиз
Азака и Керча“ Средином 1698. дошао је са Крима под Београд и одре
ђен за београдског сераскера до доласка великог везира на границу,
ради окончавања мировних преговора.“ Почетком септембра по
стављен је за мухафиза Београда.“ Као мухафизу Београда, после
Карловачког мира, 24. јануара 1699, поверен му је надзор над разгра
ничењем у Срему и размена ратних заробљеника са Аустријом.“ Сво
јим наредбама о сахрањивању помрлих од куге и покушајима да за
веде карантин у граду и спречи даље ширење заразе, изазвао је побуну
београдске војске и грађана. Гомила бунтовника заузела је, 21. окто
бра 1700, мухафизов конак у Горњем граду, ухватила везира и разнела
rа у комаде. До именовања новог мухафиза, у Београд је, као најбли
жи, одмах упућен мухафиз Ниша и румелијски валија, Кандилџи
Хусеин-паша.
ЈУРУК, ЧАКИРЏИ ХАСАН-ПАША ЧАУШЗАДЕ, од октобра 1700. до
јануара 1703.
До 1696. године био је заповедник чакирџија и јурука. Наведене
године добио је у арпалук Солунски санџак и везиpско достојанство
и упућен за морејског сераскера, али је убрзо смењен и као јуручки
бег послат на фронт у Басри.“ За мухафиза Београда дошао је с поло
жаја намесника Солунског санџака.“ Средином јануара 1703. године
одређен је за команданта војске из осам санџака Румелије, упућене
против бунтовника у Буџаку.” До доласка новог мухафиза, за кајма
кама је том приликом постављен београдски јаничар-ага Мехмед.“
Али, како је у међувремену избила побуна позната као „први једрен
ски догађај”, Хасан-паша је, у јулу исте године, хитно позван у Једре
не и стављен на чело војске упућене против цариградских побуњени
ка, који су се приближавали Једрену.“ Пошто се овај догађај завршио
свргавањем Мустафе II и довођењем на престо Ахмеда III (1703 до
1730), Хасан-паша је, новембра 1703. године, враћен за мухафиза Бео
* SO, III, 523.

* N, I, 105, 107.
* Исто, 150, 157; Уп. SO, III, 523.
* MD, 110, стр. 461,483; N, I, 342.
* MD, 110, “: 489.
“ Исто, стр. 622, 634.
* MD, 111, стр. 433; N, II, 42—3; SO, III, 523.
* N, I, 37, 332; SO, II, 148.
* Mр, 111, стр. 433, 473.
}р. 11:7,
ти
* Исто, стр. 228, 232,233.

* N, II, 174.
града.“ Приликом овог именовања остављен му је Солунски санџак у
арналук и заповедништво над јуpуцима.“ Због све већих немира у
београдској јерлијској војсци, фебруара 1706. године добио је преме
штај у Озију“. За мухафиза Београда одређен је валија Озије, везир
Челеби Јусуф-паша Черкез. Али, како је становништво Бендера и Ба
бадага више пута молило да се Јусуф-паша остави на старом поло
жају, месец дана касније Хасан-паша је добио ферман да остане у
Београду до даљег наређења.” Новембра 1706. премештен је у Солун,
с опоменом да остане у Београду до доласка новог мухафиза Ибра
хим-паше.“ Касније је био мухафиз Егрибоза, румелијски валија, му
хафиз Сакиза, валија Шехризора, Басре, Мосула, санџакбег Худавен
дигјара.“ Почетком 1716. свргнут је с положаја и везиpског звања, али
је мало затим рехабилитован и упућен за мухафиза Лепанта. Умро је
1722. године, у дубокој старости. Оцењен је као „старац високих спо
собности и велике славе”.“
ДЕЛАК АЛИ-ПАША, од 27. јуна до новембра 1703.

До новембра 1699. године, када га је велики везир Хусеин-паша
ћуприлић узео за свога ћехају, био је емин на цариградском ђумруку.
У мају 1703. постављен је за јаничар-агу.“ Непуна два месеца касније
добио је везиpско достојанство и упућен за мухафиза Београда.“ Кра
јем новембра исте године премештен је из Београда за мухафиза Ниша,
али, како је убрзо одређен за мухафиза Темишвара, он је у Београду
сачекао Јурук Хасан-пашу, а затим кренуо у Темишвар“. Од 1705. го
дине налазио се на положају румелијског беглербега, валије Мисира,
Брзерума, Трапезунта, мухафиза Кандије. Године 1717. поново је упу
ћен за валију Мисира. Убијен је, 1721, у Каиру, због дуга царској
благајни.“
ЈУРУК, ЧАКИРЏИ ХАСАН-ПАША ЧАУШЗАДЕ, од новембра 1703. до
новембра 1706.
Ово је друго службовање Јурук Хасан-паше у Београду.“
* MD, 114 (Ordu), стр. 61.
* Исто, стр. 697,703.
7. Исто, стр. 286.
в MD, 115, стр. 158; уп. N., II, 218, 227, 229, 245; SO, II, 148.
* N, II, 257, 267, 317, 322, 352, 357, 410; SO, II, 148.
* SO, II, 148.
* N, II, 27, 134; SO, III, 530.
* ML, 114, стр. 198, 207; N, II, 136. Уп. So, III, 530.
* MD, 114 (Ordu), str. 61, 116: Уп. N. II. 206.
* N, II, 213, 230, 252, 310,318, 364, 412; SO, III, 530.
* MD, 114 (Ordu), стр. 61, 116; MD, 115, стр. 158. По Силахдару, од новем
бра 1704. до фебруара 1706, на grucem мухафиза Београда налазио се Сејид
Хасан-паша Кeceџија (N, II, 211, 218).
3
- - - - -_ Радмила Тричковић
-
----
ХАЗНАДАР, ЕЛЧИ ХАЏИ ИБРАХИМ-ПАША, од новембра 1706. до

септембра 1708. анадолски деребеј. Почео је као хазнадар великог ве
Пореклом
зира Кара Ибрахим-паше (1683–1685), а после његовог погубљења
заузимао је положаје џебеџибаше, ћехаје великог везира, службеника
дефтерхане. Због покушаја да се домогне утајеног новца погубљеног
Кара Ибрахим-паше, 1695. године, доспео је у затвор, али се овај слу
чај завршио на конфискацији његове имовине и он се, већ 1696. го
дине, спомиње као хазнадар морејског сераскера Јурук Хасан-паше.
Исте године постављен је за санџакбега Крк Килисе у рангу беглер
бега Озије и упућен на угарски фронт. У бици код Сенте учествовао
је као заповедник јурука. После тога одређен је за чување обале Ду
нава, у звању беглербега Силистре, затим Озије. После Карловачког
мира именован је за великом елчију у рангу беглербега Румелије и
упућен у Беч. По повратку са ове мисије био је намесник Јанове, за
тим беглербег Румелије у звању везира.“ Од 1703. до јесени 1705. го
дине налазио се на положају анског валије.“ Из Босне је преме
штен за мухафиза Егрибоза.“ У Београд је дошао са ове последње ду
жности.“ Умро је као мухафиз Београда, септембра 1708. године!“
ЧИНГЕНЕ АЛИ-ПАША КАРА ЈИЛАНОГАУ, од 10. октобра 1708. до
маја 1710.
Пореклом Циганин. Од 1695. године спомиње се као једренски
бостанџибаша. Приликом доласка Ахмеда III на престо, 1703, попео
се на положај кубе везира, убрзо затим и на положај кајмакама.“
Средином 1706. године упућен је за мухафиза Темишвара.“ Одавде је,
на вест о смрти Елчи Ибрахим-паше, премештен за мухафиза Београ
да.“ Из Београда је послат за босанског валију и упућен с босанским
спахијама на руски фронт“. У јануару 1712. из Босне је по други пут
упућен за мухафиза Београда.“ Крајем априла 1713. нменован је за му
хафиза Лепанта, али је, још пре покрета из Београда, добио ман
да му је додељен ејалет Халеп, с наређењем да учествује у грађењу
Хотина.“ После тога налазио се на дужности валије Сиваса, затим
мухафиза Егрибоза. Због војних неуспеха свргнут је са овог положаја
и осуђен на прогонство, у коме је убрзо и умро, 1715. године.”
* N, I, 20, 29, 142-3, 236, 291, 304, 308, 316; N, II, 23, 119.
* N, II, 206,225; S. Bašagić, нав.дело, 89.
* N, II, 225, 229.
** MD, 115,
Исто, стр.
стр. 158.N, II, 245. M. Stil reyya o њему пише као о двема лично
697;
стима, Елчи Ибрахим-паши и Хазнадар-паши, са истоветним биографским по
дацима (SO, I, 115-6).
* N, II, 16, 21, 171.
* So, III, 528.
* MD, 116, стр. 107; N, II, 245.
* N. II, 259; SO, III,528; S. Bagašić, нав.дело, 90.
* N, II, 278.
* MD, 119, стр. 399.448; N, II,305.
* N, II, 311,357, so, III, 528.
НУМАН-ПАША ЋУПРИЛИЋ, од маја до 16. јуна 1710.

Нуман-паша је најстарији син великог везира Мустафа-паше Ђу
прилића. Док је његов брат од стрица, Хусеин-паша, био велики везир,
постао је, 1700, шести кубе везир. Исте године послат је за валију Ер
зерума. Касније је био беглербег Анадола, мухафиз Егрибоза, Кандије,
поново мухафиз Егрибоза, а 1709. босански валија.“ Из Босне је пре
ментен у Београд”. Само месец дана по именовању за мухафиза Бео
града, позван је у Цариград за великог везира (од 16. јуна до 18. авгу
ста 1710) и ожењен султанијом. Аишом, ћерком Мустафе III.“ Кад га
је, два месеца касније, истиснуо Балтаџи Мехмед-паша (1710—1711),
Нуман-паша је упућен за санџакбега у Хању. После тога био је муха
физ Кандије, затим босански валија и сераскер казнене експедиције
против Црне Горе. Из Босне је по други пут упућен за мухафиза Бео
града, у децембру 1714. године“ Маја 1715. одређен је за гоњење
одметника у Анадолу.“ Касније је био мухафиз Кипра. Умро је, по
четком 1719, у педесетој години живота, као мухафиз Кандије. Оцењен
је као учен човек и велики државник“
АБДУЛАХ ПАША ЂУПРИАИЋ, од јуна 1710. до јуна 1711.
Млађи брат Нуман-паше Ћуприлића. За везировања Хусеина Бу
прилића постао је, 1700, пети кубе везир, убрзо затим нишанџија, а
1702. и цариградски кајмакам. Кад се његов рођак, 1702, повукао с
положаја великог везира, Абдулах-паша је послат за санџакбега у
Хању. После тога био је мухафиз Сакиза, валија Сиваса, затим, 1709.
године, валија Трапезунта.“ Јуна 1710. премештен је за мухафиза Бео
града, да смени свога брата Нуман-пашу, који је позван за великог
везира.“ Годину дана касније, из Београда је упућен у Егрибоз“. По
сле тога је поново био валија Трапезунта, затим Мосула, мухафиз
Смирне, санџакбег Хамида и Јерусалема. Године 1715. одређен је за
морејског сераскера, затим за мухафиза Лепанта. Одавде је, 1717, пре
мештен за валију Шама, онда, 1718, за валију Дијарбекира, затим Ер
зерума. Августа 1723, одређен је за азербејџанског и тебpиског сер
аскера и беглербега Вана. Иако је, 1725, освојио Тебриз, Абдулах-паша
је,1726, смењен и послат у Саиду. После тога је био мухафиз Кандије,
затим валија Мисира, одакле је поново враћен за мухафиза Кандије.
Године 1732. налазио се на положају мухафиза Бендера, затим валије
Карамана и, поново, Мисира. Године 1734. поново је именован за сер
аскера на иранском фронту. Ту је погинуо, 1735. године. По оценама
* N, TI, 41, 106, 206,215, 252; SO, IV, 568.

8. N. II,259.
* Исто, 260,262; SO; IV, 568.
и Мр, 120, стр. 283.
ко Мр. 123, стр. 8; N, II, 331, 352; уп. CO, IV,568.
на ЗО, IV, 568.
ки М, 11, 117,201,219, 234; SO, III, 236—7.
књ. N. II, 260. у со, његово службовање у Београду се не спомиње.
* N, II, 267.
његовог биографа, Абдулах-паша се одликовао умношћу, ученошћу,

храброшћу и праведношћу.“
АБДИ-ПАША АРНАУТ, од јуна 1711. до јануара 1712.
До 1697. године налазио се на положају капиџилар-hехаје, чауш
баше, ћехаје великог везира. После погибије турских везира код Сенте
добио је везирску титулу и постављен за беглербега Румелије. Наред
ших година налазио се на положају валије Анадола, Вана, Сиваса, Ер
зерума, поново Сиваса (1706), затим Халепа...“ Пре доласка у Београд
био је валија Анадола и мухафиз Бендера.“ Приликом смењивања са
дужности мухафиза Београда, добио је Румелијски ејалет и именован
за хоћимског сераскера.“ Касније је био мухафиз Бендера, Озије, за
тим валија Мисира. Почетком 1718. одређен је за мухафиза Новог Па
зара и Приштине. Умро је крајем 1722. године, као мухафиз Хотина.“
ЧИНГЕНЕ АЛИ-ПАША КАРА ЈИЛАНОГАУ, од јануара 1712. до апри
Аа 1713.
По други пут.“
КОСЕ ХАЛИЛ-ПАША, од априла 1713. до децембра 1714.
Пореклом из Егрибоза, До 1698. године службовао је у Дефтер
хани, у којој је напредовао до баш-дефтердара с титулом везира. Кра
јем наведене године упућен је из Београда, у коме се тада налазила
царска благајна, за босанског валију.“ Касније је био санџакбег
Хање, валија Ерзерума и грузијски сераскер, валија Вана, Басре, Ми
сира, санџакбег Саиде, мухафиз Сакиза.“ За мухафиза Београда упу
Њен је крајем априла 1713. године, када је, као валија Халепа, одбио
да преузме дужност сераскера и бина-емина за грађење хоћимске твр
ћаве, те је овај задатак поверен Али-паши Кара Јиланоглу.“ У децем
бру 1714. премештен је из Београда за мухафиза Јени Калеа, на кри
му“ Халил-паша је, међутим, правдајући се сиромаштвом, одбио да
иде на Крим. Тада је у Београд упућен капиџибапа, који га је погубио
и његову главу однео на Порту.“ Оцењен је као способан, одмерен
и исправан државник.“
* Исто, 306, 323, 326, 352, 357,373, 393,409; so, III, 236-7.
* N, I, 29, 210; N, II, 38, 93, 103, 213, 218, 229, 234, 249; SO, III, 408-9.
* N, II, 267; SO, III, 408—9.
* N., II, 278.
". Исто, 294, 309, 323; SO. III, 408—9.
н- MD, 119, стр. 399, 448; N, II, 278, 305.
* N, I, 24, 112, 353; S. Bašagić, нав. дело, 88; SO, II, 291.
* N, II, 106, 120, 218, 221, 261, 278, 298.
* MD, 119, стр. 393; N, II, 305.
* MD, 120 стр. 283; N, II, 325.
* N, II, 332.
* So, II, 291.
НУМАН-ПАША БУПРИЛИЋ, од децембра 1714. до маја 1715.

МЕХМЕД-ПАША ЧЕРКЕЗ, од маја 1715. до јула 1716.
До 1697. године спомиње се као капиџибаша и велики мирахор.
После битке код Сенте унапређен је у tit. и добио ејалет Халеп.
Наредних година службовао је као санџакбег Јерусалема и Газе, ва
мија Халепа, Раке, Сиваса, Анадола, мухафиз Бендера, валија Мосула,
Вана, поново као валија Сиваса, затим Анадола, Халепа, Раке, Кара
мана, Шама, санџакбег Саиде.“ Непосредно пред премештај за Бео
град био је именован за цариградског кајмакама.“ У јулу 1716. доде
љен му је Ерзерум, са задатком да чува Оршаву и брани леву обалу
Дунава.“ Почетком 1717. свргнут је са овог положаја и прогнат у
Станкој. Убрзо затим повраћено му је везиpско звање и упућен је за
мухафиза Хање, али је Мехмед-паша, пре покрета на нову дужност,
умро у изгнанству, средином 1718. године.“
ХАЏИ ХАЛИЛ-ПАША АРНАУТ, од јула до 22. августа 1716. -
Пореклом из Елбасана. Под заштитом свога брата Синан-аге,

ушао је у бостанџијски оџак и, 1711, постављен за бостанџибашу. По
четком 1714. године додељен му је Ерзерум, те је упућен за мухафиза
Ниша, са задатком да организује грађење нишке тврђаве.“ Средином
1716. постављен је за валију Дијарбекира, али је месец дана касније,
по потреби, упућен за мухафиза Београда. Са овом дужношћу добио
је и лу везира.“ После погибије великог везира Дамад Али-паше
(1713—1716) код Петроварадина и повлачења ордије у Београд, при
мио је државни печат и именовање за великог везира (од 22. августа
1716. до 26. августа 1717).“ Као велики везир, предузео је, средином
1717, одбрану Београда, али се, тешко поражен у бици од 16. августа,
одмах повукао у Ниш. Како је његов пораз проузроковао пад Београда
у аустријске руке, Халил-паша је у Нишу свргнут и послат у Солун.
За њим је убрзо стигао и катил-ферман, али је Халил-паша успео да
побегне и читаве две године се крио као одметник. После тога је, због
своје старости, добио опроштај и упућен за мухафиза Богаз Хисара.
Тек 1727. године враћено му је везиpско звање. Тада је послат за му
хафиза Егрибоза, затим Кандије, па Хање. Умро је 1733. године као
мухафиз Кандије, кад му је било близу осамдесет година. Важио је
као благ, скроман и побожанчовек.“
* MD, 120, стр. 283; MD, 123, стр. 8; N, II, 331, 352. M. Sir eyya oво слу
жбовање, погрешно везује и за Nуман-папу Бошњака (SO, IV, s;
* N, II, 42, 105, 206, 213, 218, 229, 232, 238, 260, 272, 278, 283, 298, 311, 315, 316;
SO, IV, 215.
* N, II, 331.
* Исто, 345.
ч Исто, 380; SO, IV, 215.
* KA, III, 2058; N, II, 341; SO, II, 292–3.
312. Радмила Тричковић
САРИ АХМЕД-ПАША ДИЗДАРЕВИЋ, од 22. августа до новем

бра 1716.
Пореклом босански бег. Почео је, у време великог рата, као ће
хаја босанског валије Корча Мехмед-паше, а после његове смрти, окто
бра 1697, постављен је за босанског беглербега. Његова одбрана није
могла да заустави продор принца Евгенија Савојског све до Сарајева,
те је, као херцеговачки санџакбег, пребачен на млетачки фронт у
Нови.“ У јесен 1705. премештен је за мухафиза Лепанта. Почетком 1711.
упућен је на руски фронт, као мухафиз Озије. Годину дана касније
поново је постављен за босанског валију и послат да угуши побуну
у Црној Гори, али су га Црногорци потукли на Цареву Лазу. Зато је,
средином 1712, поново враћен подХотин. Крајем исте године додељен
му је санџак Валона, а затим Јањина и Скадар. Крајем 1714. преме
штен је за румелијског беглербега. У походу Дамад Али-паше против
Аустрије учествовао је као заповедник претходнице. После погибије
великог везира код Петроварадина изабран је за сердара ордије, која
се повлачила према Београду.“ Кад је Халил-паша Арнаут проглашен
за великог везира, Сари Ахмед-паша добио је везирску титулу и по
стављен за мухафиза Београда и сераскера на београдској страни.“
У новембру 1716. Београђани су га оптужили за насиље и неверство
и у једној побуни продрли у Горњи град и на комаде га сасекли.“ По
једним вестима, Ахмед-паша је осетио да ће Београђани издати град
Аустријанцима и, покушавајући да их спречи у томе, нашао смрт у
побуни разјарених јаничара.“ По другима, он је убијен због тога што
је забрањивао јаничарске пљачкашке упаде у Аустрију“. Међу по
ступцима који су довели до његовог убиства, треба навести да је
Ахмед-паша, противно строгом ферману, свим имућнијим породицама
продавао дозволе за напуштање града. Из потоњих вести јасно је да
је тиме изазвао велику узрујаност међу сиромашним грађанима и
рајом, те су, после његовог убиства, предузимане најстроже мере за
присилан повратак избеглица и дезертера у Београд“
САРИ МУСТАФА ПАША БОШЊАК ЧЕЛИЋ, од новембра 1716. до 22.
августа 1717.
Родом из Мостара. Године 1695. спомиње се као софијски мула.
Тада је ушао у царску ордију и већ наредне године унапређен у ка
* MD, 125, стр. 4; N, II, 345; KA, III, 2058; SO, II, 292–3.
* N, II, 351.
* Исто, 365; KA, III, 2058; SO, II. 292-3.
* N, I, 269, 306,318; S. Bašagić, нав.дело, 86–8.
* N, II, 225, 269, 278, 310, 317, 325.
* MD, 125, стр. 72; N, II, 351.
* N, II, 356.
* SO, I, 239.
* Вид. В. По повић, Аеди Мери Ворrли Монтегjу и њена књига писама
из Турске, Годишњица Н. Чупића, ХLIX, Београд, 1936. 73.
* MD, 125, стр. 87.
заскера, а крајем 1698. за баш дефердара. После свргавања са овог по

ложаја, 1700, постављен је за јаничарског ћатиба. У јесен 1702. поново
је постао дефтердар. Године 1703. добио је титулу паше и послат за
намесника у Триполис (у Шаму). Касније је био беглербег Адане, за
тим поново Триполиса. У августу 1707. премештен је за беглербега
Румелије, средином 1708. за мухафиза Лепанта, почетком 1709. за сан
шакбега Јањине, крајем исте године за мухафиза Темишвара. Среди
ном 1713. поново је постављен за баш-дефтердара. Са овог положаја,
почетком 1714, поново је послат за беглербега Румелије и упућен у
Хотин. У јесен наведене године додељена му је Силистра и поверени
преостали радови на хотинској тврђави. Крајем 1714. премештен је за
босанског беглербега. Почетком 1716. смењен је са овог положаја и
прогнат у Бихaћ. Одавде је, после турског пораза код Петроварадина,
упућен у Београд.“ После убиства Сари Ахмед-паше постављен је за
мухафиза Београда. Тек са овом функцијом добио је титулу везира.“
Пуна два месеца бранио је Београд, који је опседала неупоредиво јача
аустријска војска. Оставши без очекиване помоћи, после пораза и по
влачења великог везира Халил-паше, са десеткованом посадом и без
муниције услед експлозије барутних магацина, био је принуђен на пре
дају. После предаје Београда принцу Евгенију Савојском повукао се
са остацима Београђана у Ниш. Мада је најпре било одлучено да се
протера у Превезе, Мустафа-паша је по доласку у Ниш постављен за
валију Ерзерума и упућен у Кладово, у коме се налазио за време ми
ровних преговора и утврђивања нове границе према Аустрији.“ После
склапања Пожаревачког мира, 1718, отишао је у Ерзерум. Одавде је
премештен у Басру, у којој је умро 1719. године. Оцењен је као мудар
и способан везир.“
АЛИ-ПАША АБДИПАШАЗАДЕ, од 4. септембра 1739. до јула 1740.

Али-паша је син Арнаут Абди-паше, који је утоку 1711—1712. го
дине био мухафиз Београда. Године 1733. постао је везир и одређен за
мухафиза Мореје. Рат 1736–1739. затекао га је на положају валије
Дијарбекира. Како се од почетка рата налазио на аустријском фрон
ту, у премештајима 1738. године постао је румелијски валија. У току
наведене године предводио је акинџијске упаде у Србију. У походу
1739. године и у бици код Гроцке (22. јула 1739) био је заповедник
ице. После склапања прелиминарног споразума о миру, 1.
септембра 1739, именован је за београдског сераскера. Ушао је у бео
градску варош 7. септембра, са задатком да надгледа рушење и ева
куацију аустријских утврђења, да прими тврђаву од Аустријанаца и
- N, I, 48, 141, 167, 280, 353; N, II, 38, 122, 125, 206, 211, 236, 245, 249, 257, 298,
312, 323, 325, 352; SO, IV, 418.
* MD, 125, стр. 90; N, II, 356.
н" N, II, 371.
* SO, IV,418.
организује размену првих послератних постанстава двеју земаља.“

Као сераскер и мухафиз Београда, био је истовремено и румелијски
валија“. За време боравка у Београду ожењен је султанијом Сали
хом“. Убрзо после пријема трада, 7. јуна, и ратификације мировног
уговора, 11. јуна 1740, именован је за валију Шама и предводника ха
шија.“ Због овог последњег задатка напустио је Београд већ у августу
1740, не сачекавши долазак свога последника. За кајмакама је постав
љен дунавски капетан Осман-паша.“ Годину дана после одласка у
Дамаск премештен је за валију Дијарбекира, затим Вана. У рату про
тив Персије (1743—1744) одређен је за иранског сераскера. На тој ду
жности је погинуо,1744. године.“
ЕЛЧИ МУСТАФА-ПАША КАРА МЕХМЕДПАШАЗАДЕ, од јула до но
вембра 1740.
Син Кара. Мехмед-паше из Багдада. После васпитања у одајама
сараја налазио се у разним дворским службама и напредовао до ми
рахора. Године 1736, због свог одличног знања персијског језика, од
ређен је за иранског елчију у рангу везира. По повратку из Персије
био је намесник у Болу, затим мухафиз Лепанта.“ Крајем јула 1740.
премештен је из Лепанта у Београд...“ Међутим, кад је он, после неко
лико строгих опомена, с великим закашњењем стигао у Београд, изви
нио се да због болести не може да предузме овај одговорни задатак.
Зато је умировљен и послат у Софију, али је убрзо постављен за му
хафиза Видина." Крајем године упућен је из Видина за помоћникаму:
хафизу Београда Ахмед-паши и за то добио у арпалук Солунски сан
џак.“ По обављању овог задатка постављен је за капудана. После тога
је био намесник Хање, затим мухафиз Лепанта. Године 1744. по други
пут је постао капудан. Иза тога се налазио на положају намесника
Хање, Солуна, мухафиза Хотина, намесникаТрикале, Крита, мухафиза
Лепанта и Егрибоза.“ Из Егрибоза је, средином 1755, премештен за
Видин. У јулу 1755, док је био на путу, добио је ферман да хитно оде
у Београд и омогући његовом му изу Ахмед-паши Ђуприлићу лега
лан одлазак из града. С функцијом мухафиза Београда добио је у
арпалук. Смедеревски и Скопски санџак“. Крајем године, уместо
Скопског, добио је Призренски санџак“. У марту 1756. године смењен
н. м., Subhi, Tarih, Istanbul, 1198, 136, 162, 169; SO, III, 535.
* MD, 147, стр. 15 и даље.
* M. Subhi, нав.дело, 175.
* MD, 147, стр. 225; M. Sub h i, нав.дело, 180.
* MD, 147, стр. 300.
* MD, 148, стр. 51; MD, 150, стр. 93. уп. So, III, 535.
* SO, IV, 432-3.
* MD, 147, стр.225; M. Subhi, нав.дело, 180.
* MD, 147, стр. 311–2, 325.
* Исто, - E, id1.
и SO, IV, 432–3.
* Мир, 157, стр. 125–6; A. Vas if, Tarih, I, Istanbul 1219, 58.
* MD, 157, стр. 203.
је и послат у Охрид, где је убрзо умро, у седамдесет другој годинижи

вота“. Важио је као добар познавалац политичких и државних по
слова.“
NАФИЗ АХМЕД-ПАША. ЋУПРИЛИЋ, од новембра 1740. до марта 1741.

Син Нуман-паше Ћуприлића. После школовања и неких двор
ских служби, постао је, 1730. године, Ett
везир, а затим и нишанџија.
Две године касније послат је за мухафиза Видина, а 1735. је поново
позван у Цариград за нишанџију. У рату против Аустрије, 1737, одре
ђен је за румелијског валију и софијског сераскера. Октобра 1737.
освојио је Ниш. У размештају 1738. године додељен му је Солунски
санџак. Средином 1740. поново је постављен за румелијског валију.“
Новембра 1740. одређен је за мухафиза Београда да убрза постизање
споразума о разграничењу са Аустријом на Сави и Дунаву. Са овом
dyнкцијом остављен му је Румелијски ејалет.“ По обављању поверене
мисије, у марту 1741, добио је премештај у Кафу, али је остао у Бео
граду до средине јуна, да с румелијским трупама учествује у церемо
нијалу размене посланика, упућених ради ратификације споразума о
разграничењу.“ Наредних година службовао је у Солуну, Кандији,
Јањини; средином 1748. послат је за намесника Егрибоза и Карлиe
Аи.“ У јуну 1750. године премештен је из Егрибоза у Београд. Прили
ком именовања за мухафиза Београда добио је само Смедеревски сан
шак.“ У пролеће 1751, после неколико успешних акција за увођење
реда међу побуњеним београдским јаничарима, добио је као награду и
Крушевачки санџак.“ Ове акције учиниле су његов даљи опстанак у
Београду немогућим и он је, почетком 1752, молио Порту за преме
штај у Румелију или у Видин. Као одговор на ову његову молбу, сти
гао је ферман да се оставља са свим задужењима у Београду, са сул
тановим укором и изразима чуђења над оваквим поступком једног
потомка славних Ђуприлића. Ипак, Ахмед-паша је ускоро, средином
фебруара, добио премештај у Босну.“ Из Босне је упућен за мухафи
за Озије и валију Силистре. Одавде је, 17. марта 1754. године, по трећи
пут премештен за мухафиза Београда. И овом приликом,добио је само
Смедеревски санџак.“ Овог пута је његов положај у Београду био
још тежи. По вестима аустријског посланика на Порти, Ахмед-паша је,
средином 1755, од самовољних београдских јаничара затражио уто
* A. Vas if, нав.дело, 81.
* SO, IV, 432–3.
* SO, I, 262; S ub hi, нав. дело, 114.
* MD, 147, стр. 311—2,324, 325, 326, 341.
* Исто, стр. 378. У SO, његов наведени боравак у Београду се не спо
миње.
* SO, I, 262.
* MD, 154, стр. 341.
* MD, 155, стр. 28.
* Исто, стр. 182, 191.
* MD, 156, стр. 116—7; А. Vas if, нав. дело, 27.
чиште у спахијском логору у селу Миријеву.“ У једном ферману, из

половине јула 1755, њему се наређује да сачека свог последника
Елчи Мустафа-пашу у Београду и тек после његовог доласка крене на
нову дужност у Егрибоз.“ Наредних година службовао је као муха
- на, валија Халепа, босански валија (1766), мухафиз Озије,
намесник Солуна. Умро је 1769. године, као валија Мисира. Важио је
ва веома ученог човека.“
МЕХМЕД-ПАША, од марта 1741. до 8. марта 1742.
На дужност мухафиза Београда донао је из Трикале. Добио је
Смедеревски и Солунски санџак. Био је везир.“ Осмог марта 1742. го
дине добио је премештај за мухафиза Лепанта.“
МЕХМЕД-ПАША МУХСИНЗАДЕ, од 8. марта до 27. јула 1742.
Син Мухсинзаде Абдулах-паше, великог везира (1737). Док је
његов отац служио као покрајински намесник, налазио се уз њега у
звању капиџибаше. Кад је овај постао велики везир, Мехмед-паша је
добио титулу везира и ејалет Мараш“. За мухафиза Београда дошао
је из Аепанта. Добио је у арпалук. Смедеревски и Солунски санџак.“
Већ крајем јуна 1742. добио је премештај за Трикалу.“ Наредних го
дина службовао је као мухафиз Бендера, валија Мараша, Адане. Го
дине 1748, био је босански валија, затим мухафиз Хотина, Озије, па
поново Хотина и Бендера. Одавде је, 1755, послат за ћустендилског
санџакбега. Касније се налазио на положају мухафиза Лепанта, вали
је Халепа,затим Дијарбекира, Анадола. Године 1760. поново је био бо
сански валија. Године 1763. ожењен је султанијом Есмом. После тога
био је румелијски валија. Одавде је позван за великог везира (од 30.
априла 1765. до 7. августа 1768). Приликом свргавања с положаја ве
ликог везира, осуђен је на изгнанство, али је убрзо, после избијања
руског рата (1768–1774), одређен за морејског сераскера. У току 1770.
по трећи пут је постављен за босанског валију. Почетком 1771. поново
је позван за великог везира и на том положају остао је све до смрти
(од 11. јануара 1771. до 4. августа 1774).“
ПИР ХАЏИ МУСТАФА-ПАША, од 27. јуна 1742. до октобра 1743.
Почео је као службеник Дефтерхане. Године 1741. постао је
рузнамеџија, убрзо затим ћехаја великог везира.“ Средином 1742. уна
1836 даВид. J. von Hammer, Geschichte des Osmanischen Reiches, IV, Pesth,
* MD, 157, стр. 203.
* SO, I, 262.
* MD, 147, стр. 360.
* MD, 148, стр. 188.
* SO, IV, 255.
* MD, 148, стр. 188.
“ Исто, стр. 332. У SO, IV, 255, наведене године његове биографије су
испуштене.
ni so, IV, 255.
* SO, IV, 430–1.
Списак: мухафиза Београда 317
пређен је у везира и именован за мухафиза Београда. Том приликом,

добио је Смедеревски, Крушевачки и Солунски санџак“. У октобру
1743. премештен је из Београда за капудана.“ После тога, 1744, пo
стао је румелијски валија, затим намесник Раке, Саиде. Умро је у
Раки, почетком 1751. године.“
ЈАХЈА-ПАША ХАТИБЗАДЕ, од октобра 1743. до децембра 1746.
Син Мустафа-ефендије, хarиба једне џамије на Ејубу. Почео је
као хећаја Хећимоглу Али-паше, чији је зет био. Кад је Хећимоглу по
стао велики везир (1732—1735), Јахја-паша је био његов ћехаја. Кад
је његов таст смењен с највишег положаја, Јахја-паша је послат за на
месника Ревана, затим Трапезунда. Године 1736. премештен је за му
хафиза Озије. На почетку руског рата (1736—1739) пао је у заробље
ништво, из кога се вратио 1741. године. По повратку из Русије послат
је у Брусу, али је убрзо позван у Цариград за нишанџију. Са овог по
ложаја премештен је за валију Мисира.“ Из Мисира је позван за ка
пудана, али је на путу добио ферман да из Галипоља продужи за Бео
град јер је функција капудана у међувремену додељена мухафизу
Београда Пир Мустафа-паши.“ Као мухафиз Београда добио је у арпа
дук Смедеревски и Солунски санџак, којима је, у јулу 1745, прикљу
чен и санџак Трикала.” У августу 1746. добио је премештај за Руме
дију, а у Београд је одређен везир Нуман-паша. Али, пре него што је
овај дошао у Београд, Јахја-паши је послат ферман да се, са функци
јом pумелијског валије, оставља за мухафиза Београда, а Нуман-паша
да се стави под његову команду или да заједно управљају до даљег
фермана. Ова одлука образложена је потребом да се у Београду на
лази један од најспособнијих везира у тренутку кад Аустрија поново
улази у рат на Западу.“ Крајем 1746. добио је ферман да може поћи
за Софију.” Касније је био намесник Ајдина, Мосула, валија Дијар
бекира, Анадола, 1753. мухафиз Видина, а 1754. поново румелијски ва
Аија. Умро је 1755. године, као намесник Јањине и Трикале ко
СЕЈИД МЕХМЕД-ПАША СИЛАХДАР, од јануара 1747. до октобра 1748.
Из Димотике. После школовања у сарају упућен је с посебном
мисијом у Персију. Пошто је успешно обавио поверени задатак, по
повратку, 1735, постављен је за кајмакама, а затим и за великог вези
ра (од 9. јануара 1736. до 6. августа 1737). Свргнут је због неуспеха
који је, као сердари екрем, претрпео у рату против Русије и протеран
* ME, 148, стр. 332. - -
* M. Subhi, нав.дело, 233.
те SO, IV, 430-1.
* SO, IV, 640–1.
* M. Sub h 3, нав. дело,233.
* MD, 151, стр. 320.
* MD, 152, стр.259–60, 334.
* Исто, стр. 337, 381.
* SO, IV, 640–1.
у Егрибоз. Касније је послат за санџакбега у Хању.“ У Београд је до

iuао из Озије. Добио је само Смедеревски санџак“. У октобру 1748.
премештен је за мухафиза Лепанта“. Умро је 1757. године, у Џиди.
Његови биографи се слажу у мишљењу да је био учен, добар зналац
арапског и персијског језика, али без способности за вођење држав
них послова.“ О томе сведочи и побуна у Ужичкој нахији, која је из
била у време његовог везировања у Београду.“
ШЕРИФ ХАЛИА ЈУСУФ-ПАША, од октобра 1748. до јуна 1750.
Дуго времена провео је у разним звањима у Дефтерхани: од 1730.
био је други тезкиреција, 1732. први тезкиреџија, 1735. мухасебеџија.
Годину дана касније постао је ћехаја великог везира Сејид Мехмед
паше Силахдара. После његовог свргнућа, 1737, послат је за суруџију
pумелијског десног крила, а 1743. је поново постао ћехаја великог ве
зира. Исте године добио је везиpско звање и послат у Ајдин. После
тога је био вадија Трапезунта.“ У Београд је дошао из Аепанта.“ До
био је само Смедеревски санџак. У јуну 1750. премештен је из Београ
да за намесника Егрибоза и Карлиели.“ Крајем 1750. постављен је за
босанског валију. Умро је почетком 1751. године, непосредно по свом
доласку у Босну. Био је песник и преводилац неких арапских и персиј
ских дела.“
ХАФИЗ АХМЕД-ПАША ЋУПРИАИЋ, од јуна 1750. до фебруара 1752.
СЕЈИД АБДИ-ПАША АБДУЛГАНИ, од фебруара 1752. до маја 1753.
Пошто је дуго времена пробавио на разним службама у Цари
граду, добио је, 1749. године, титулу везира и послат у Трикалу. После
тога, 1751,био је босански валија.“ Почетком 1752. добио је премештај
из Босне за Егрибоз, али је, због изненадне потребе да се Ахмед-паша
Буприлић премести из Београда, само неколико дана касније добио
ферман о постављењу за мухафиза Београда. Добио је само Смеде
ревски санџак“. Умро је у Београду, у мају 1753, од грознице.“ Сма
тран је способним и веома ученим везиром.“
* KA, VI, 4200; SO, IV, 243.
на Мр, 152, стр. 358.
на МБ, 153, стр. 334.
и КА, VI, 4200; SO, IV, 243.
* MD, 153, стр. 205 и даље.
и SO, III, 142.
* MD, 153, стр. 334.
* MD, 154, стр. 342.
* SO, III, 142.
* MD, 154, стр. 341; MD, 155, стр. 182, 191.
* SO, III, 409.
* MD, 155, стр. 191.
* исто, стр. 467—8; А. Vasif, нав.дело, 13.
из SO, III, 409.
СЕЈИД НУМАН ПАША, од маја 1753. до марта 1754.

Син солунског ајана Сејид Ахмед-аге и посинак везира Пир Му
стафа-паше. До 1748. године напредовао је до звања капиџилар-hexaje.
Убрзо затим добио је везирску титулу, ожењен султанијом Зејнеб и
послат за намесника Солуна. Касније је био мухафиз Лепанта, затим
Хотина и, 1752, мухафиз Видина.“ После смрти Абди-паше, у мају
1753, из Видина је хитно упућен за Београд. Добио је само Смедерев
ски санџак.“ И поред тога што је за мухафиза Београда одређен због
близине Видина, он ни за месец дана није дошао на нову дужност.“
у марту 1754. добио је премештај за Солун.“ После одласка из Бео
града провео је готово тридесет година као намесник Адане, Саиде,
Трапезунта, Вана, Ерзерума,Чилдира, Шама, Раке, Румелије, Кандије.
За то време три пута је губио везиpско достојанство. И поред тога што
није испољио знатније војничке способности, 1767. је одређен за гру
зијског, 1772. за румелијског, 1773. за сераскера на Кара Су.”
ХАФИЗ АХМЕД-ПАША ЋУПРИЛИЋ, од марта 1754. до јула 1755.
По трећи пут.“
EАЧИ МУСТАФА-ПАША КАРА МЕХМЕДПАШАЗАДЕ, од јула 1755. до
марта 1756.
ИБРАХИМ ПАША МАЛАТИЈЕВИ, од марта 1756. до јануара 1758.
Из Малатје. Почео је у јаничарском оџаку и, 1745, постао јаничар
ara. Годину дана касније добио је звање везира и послат за намесника
Мадатје. Одавде је премештен за валију Мараша, затим Багдада, Мо
сула, Čиваса, Халепа, Хање. Године 1752, службовао је у Солуну. Из
Солуна је премештен за мухафиза Бендера, затим, 1754, за мухафиза
Озије“? У Београд је дошао из Трикале. Приликом именовања са му
хафиза Београда добио је само Смедеревски санџак, а јула 1756, као
награду за показану ревност у стишавању београдских немира, и сан
нак Делвину“. Умро је у Београду, почетком 1758. године.“
ХАЏИ ХАСАН-ПАША, УЗУН, од јануара 1758. до фебруара 1761.
Почео је у јаничарском оџаку и, 1751, постављен за јаничар-агу.
Са овог положаја упућен је за мухафиза Хотина, затим за намесника
* SO, IV, 570.
* MD, 155, стр. 467–8; А. Vasif, нав. место.
* ME, 155, стр. 480.
* MD, 156, стр. 116—7.
* SO, IV, 570.
* MD, 156, стр. 116–7; MD, 157; стр. 203; A. Vas if, нав. дело, 27.
* MD, 157, стр. 125–6; A. Vas if, нав.дело, 58, 81.
за Sо, I, 130.
* MD, 158, стр. 119.
з“ SO, I, 130.
Трикале. Године 1756. добио је звање везира и Румелијски ејалет.“

После смрти Ибрахим-паше, у јануару 1758. године, одређен је за му
хафиза Београда. Добио је Смедеревски и Трикалски санџак“. Три
године касније добио је премештај за капудана, с наређењем да до
доласка бившег капудана Хаџи Мустафа-паше остави за кајмакама
у Београду јаничарског агу.“ Иза тога је послат за мухафиза Једрена,
али је он одбио, те му је одузето везиpство и протеран у Ресмо. Годи
ну дана касније послат је за валију Кипра. Наредних година био је на
месник у Етрибозу, затим валија Мисира, Ичила, Вана, Мараша.“
Крајем је: 1768. године по други пут је именован за мухафиза
Београда. Тада је дошао из Кандије. И том приликом добио је Смеде
ревски и Трикалски санџак.“ Како се дуго задржавао на путу, среди
ном маја добио је строгу опомену да пожури за Београд“. Умро је у
Београду, у фебруару 1769. године.“
БЕНАИ ХАЏИ МУСТАФА-ПАША, од фебруара 1761. до априла 1762.
Син силахдар-агиног кафеџије, пореклом из Зафранборлуа. По
чео је као ћехаја неких паша у звању капиџибаше. До 1758. напредо
вао је до звања мирахора. Године 1760. добио је звање везира и по
стављен за капудана.“ Неколико месеци касније, у фебруару 1761, до
био је премештај за мухафиза Београда.“ У априлу 1762. добио је пре
мештај за намесника Егрибоза и Карлиели, али је, почетком маја,
умро у Београду, пре покрета на нову дужност.“ Оцењен је као спо
, али благ везир.“ Његова последња особина тешко је могла од
говарати оновременим приликама у Београду.
КОЏА АБДИ-ПАША АЛИПАШАЗАДЕ, од априла до децембра 1762.
Син Али-паше, првог мухафиза Београда после Београдског мира,
1739. године. После очеве смрти узет је на школовање у султановсарај.
Намесничку каријеру почео је у Ћустендилском санџаку, у рангу
паше“ у ад је послат из Егрибоза, у априлу 1762. године. До
*
* So,
MD,II, 154.
160, стр. 235. Вид. и А. Сућеска, Прилог историји Београдског
пашалука,
* MD, 150–1.
162, стр. 143. У биографији Кара. Исмаил-паше из Валоне, убијеног
1764, погрешно се наводи да је од новембра 1758. до марта 1759. био мухафиз
Београда (SO, I, 367).
* So,
* MD,11,
165,154
стр. 364; AD, 23, хућум београдском кадији од Еr L. 1181; Cesmi
Zade Tarihi (изд. B. Kütükoglu), Istanbul 1950, 79.
* MID, 165, стр. 423.
* SO, II, 154.
* SO, IV, стр. 437.
* MD,
* Исто,162, стр.
стр. 143.
361, 374. И у биографији везира Шехсувaрзаде Мустафа-паше
из Кангре наводи се да је у ово време био мухафиз Београда (СО, IV, 438).
* SO, IV, 437.
* SO, III, 411—2.
био је у арпалук. Смедеревски и Трикалски санџак.“ После сече непо

слушних београдских јаничара, јула 1762, унапређен је у везира.“
Међутим, како је својим поступцима изазвао нову побуну јаничара,
крајем године премештен је за мухафиза Озије и валију Силистре“
Наредних година службовао је у Димотици, Трапезунту, Коњи, Сива
су, Карсу, Кангри. На почетку руског рата, 1769, био је мухафиз
Браиле, а затим pумелијски валија и молдавски сераскер. Године 1770.
био је мухафиз Мачина, 1771, мухафиз Пазарџика. Годину дана касни
је добио је ејалет Сивас. После рата био је валија Анадола, затим Ди
јарбекира и Багдада, Мараша, Ичила; 1780. поново Дијарбекира, за
тим Халепа, Раке, Ајдина и поново Анадола. Крајем 1783. постављен
је за румелијског валију и мухафиза Исмаила, 1784. за софијског сер
аскера, 1785. за босанског валију.“ Из Босне је по други пут упућен
за мухафиза Београда, у августу 1786. године.“ На овој дужности зате
као га је последњи аустро-турски рат (1788—1791). Крајем јула 1788.
добио је Румелијски ејалет и функцију београдског сераскера, да обе
збеди помоћ за Београд. После пада Београда, 9. октобра 1789, одре
ђен је за мухафиза Ниша.“ Ускоро затим умро је као мухафиз Си
Аистре.“ Због оштрине коју је показао у својим настојањима на иско
рењивању јаничарских нереда у Београду, заслужио је глас страшног
човека.
МЕЛЕК МЕХМЕД-ПАША, од децембра 1762. до новембра 1764.

Син „кандијели" Сулејман-паше из Босне. Рођен је 1718. године.
Године 1752. постао је капудан у звању паше. Ускоро затим добио је
и звање везира, али га је, годину дана касније, изгубио и био протеран
у Станкој. Године 1755, пошто му је враћено везиpство, послат је за
намесника у Солун. Две године касније, 1757, позван је у Цариград
за нишанџију и ожењен султанијом Зејнеб. Иза тога био је намесник
у Јањини,затим мухафиз Хотина.“ Крајем 1762. премештен је из Ози
је, где се тада налазио, за мухафиза Београда. Добио је Смедеревски
и Трикалски санџак“. У новембру 1764. премештен је из Београда у
Етрибоз“. Одмах затим позван је у Цариград за кајмакама великог
везира, а само месец дана касније послат је за валију Анадола.У току
1767. године био је поново капудан и нишанџија. Годину дана касније
* MD, 162, стр. 362.

* Исто, стр. 424; A. Vasif, нав.дело, 214–5.
* MD, 163, стр. 25; A. Vas if нав. дело, 218.
* SO, III, 411—2.
- Мр, 183, стр. 369.
- мр. 185. стр. 231,235; Х. Шабановић, Турски извори о српској рево
луцији 1804, књ. I, Списи царске канцеларије 1789-1804, Београд 1956, 167–174.
= SO, III, 411—2.
* Вид. д. Пант е ли ћ, Аустријски покушаји за освојење Београда, Глас
СКА, ХСVIII, Бeoгрaд 1922, 11.
* SO, IV, 509.
* MD, 163, стр. 25.
- Исто, стр. 150.
смењен је с положаја капудана, те је, уз положај нишанџије, добио и

функцију кајмакама. Почетком 1774, смењен је с положаја кајмакама
и по пут постављен за капудана.“ У августу 1776. по други пут
је именован за мухафиза Београда. Дошао је из Хотина.Добио је само
Смедеревски саплак.“ После готово три године везировања у Београ
ду, у јулу 1779, премештен је у Мореју, да уништи Арбанасе, који су
својим насиљима изазвали побуну раје у време руског рата. Том при
ликом наређено му је да не чека на долазак новог мухафиза Београда
него да у граду остави кајмакама.“ Убрзо затим добио је Егрибоз. Го
дине 1780. послат је за валију Мисира.“ Септембра 1782. по трећи пут
је именован за мухафиза Београда, али је на путу, у октобру исте го
дине, добио ферман о постављењу за мухафиза Кандије, а његовом
претходнику, Генч Мехмед-паши, продужен је боравак у Београду.“
Из Кандије је премештен за мухафиза Бендера, одавде, 1785, за муха
физа Видина. Октобра 1787, по други пут је изгубио везиpско звање,
али је, после две године мировања, упућен за мухафиза Кандије. Годи
не 1792. постављен је за великог везира (од 4. маја 1792. до 19. октобра
1794). После смењивања с највишег положаја повукао се из јавног
живота. Умро је почетком 1802. године. Описан је као отмен, наочит, |
ведар и правичан човек.“
МУСТАФА-ПАША, од новембра 1764. до фебруара 1768.
Дошао је у Београд из Егрибоза. Добио је у арпалук Смедеревски
и Трикалски санџак.“Кад је,23. фебруара 1768, премештен из Београ
да за мухафиза Озије, наређено му је да не чека на долазак Узун Ха
сан-паше из Кандије. За кајмакама у Београду постављен је адакалски
мухафиз Осман-паша.“
УЗУН ХАЏИ ХАСАН-ПАША, од фебруара 1768. до фебруара 1769.
КАРА ХАЛИА-ПАША, МИРАХОР, од фебруара 1769. до новембра 1770.
Из Ћорлија. Почео је у бостанџијском оџаку и напредовао до
мирахора, Средином 1768. године добио је звање везира и упућен за
мухафиза Хотина“. Већ у фебруару 1769. премештен је из \iii, гу
Београд. Добио је Смедеревски и Трикалски санџак.“ Из Београда
* SO, IV, 509.

- ME, 173, стр. 249; MD, 175, стр. 213–4.
* MD, 176, стр. 37.
* SO, IV, 509.
* MD, 181, стр. 54,87.
* SO, IV, 509.
* MD, 163, стр. 149.
* MD, 165, стр. 363; Cesmi Zade Tarihi, 78.
* мр. 165, стр. 364; Cesni zade Tarihi, 79; So, II, 154.
- SO, II, 297.
* MD, 166, стр. 177.
је,у новембру 1770, поново враћен на фронт, у својству црноморског

сераскера. У току 1771. године био је мухафиз Тутракана. Године 1773.
добио је за мисирског валију. Умро је као намесник Џиде, 1775. го
дине. Важио је као способан државник и одличан говорник“
ХАЏИ ХАЛИЛ-ПАША ИВА3ЗАДЕ, од новембра 1770. до јануара 1772.
Син великог везира Иваз Мехмед-паше Насрулаховића из Јаго
дине, освајача северне Србије у рату 1739. године. Рођен је 1725. годи
не у Цариграду. После смрти свога оца био је цариградски ђумрук
емин, затим мирахор, а 1768. ћехаја цариградског кајмакама. Почет
ком 1769. године добио је везиpско звање и Румелијски ејалет и упу
ћен за мухафиза Хотина. Крајем године постао је велики везир и сер
дари екрем (од 12. децембра 1769. до 25. октобра 1770). После пораза
код Картала свргнут је с положаја великог везира и упућен у Београд,
са задатком да надгледа грађење бродова за исакију.“ Почетком
1772. позван је из Београда за црноморског сераскера.“ После рата
био је намесник у Егрибозу, Босни, Солуну, Сивасу. Умро је, 1777. го
дине, као валија Сиваса, у педесет другој години живота.“
МЕХМЕД АСИФ-ПАША САРИГИБУЗЕЛ, од јануара 1772. до септем
бра 1774.
Син Ђатиб Ахмед-паше и унук великог везира Топал Осман-паше
(1731–1732). Намесничку каријеру почео је 1757. године у Бустен
дилу. После тога био је намесник Егрибоза, мухафиз Хотина (1766).
Године 1768. добио је везиpско звање и Солунски санџак, а 1769. по
стављен је за валију Халепа. Пре доласка у Београд налазио се на ду
жности мухафиза Видина.“ Добио је само Смедеревски санџак“. У
1774. добио је Никопољски санџак и премештај за мухафи
за Видина.“ Касније је био мухафиз Лепанта, затим Хотина, валија
Халепа и мухафиз Бендера.“ У септембру 1779. године из Бендера је
по други пут премештен за мухафиза Београда. И овом приликом је
добио само Смедеревски санџак“.У пролеће 1781. премештен је за ру
медијског валију, али је он умро у Београду пре покрета на нову ду
жност. До доласка новог везира, за кајмакама је постављен београд
ски јаничар-ага Мехмед.“ Сматран је веома ученим. Био је песник“
* SO, II, 297.
* KA, III, 2058; SO, II, 297-8.
* MD, 171, стр. 575.
* KA, III, 2058; SO, II, 297-8.
* SO, IV, 359.
* MD, 166, стр. 112.
* исто, стр.212. Уп. So, IV, 359.
* SO, IV, 359.
- мр, 176, стр. 37.
* MD, 179, стр. 48.
* So, IV, 359.
ОСМАН-ПАША ТОПАЛОГАУ, ЈАНИЧАР, од септембра 1774. до

марта 1775.
Почео је у јаничарском оџаку и, 1767, постао јаничар-ага, али
је убрзо свргнут и протеран у Димотику. Две године касније, због
низбијања руског рата, враћен је из прогонства. Тада је добио везир
ско звање и санџак Трикалу, а касније Караман, затим Босну.“ У
септембру 1774. именован је за мухафиза Београда. Дошао је из Аe
панта. Добио је само Смедеревски санџак.“ Како је његов претходник,
Мехмед Асиф-паша, морао хитно да крене за Видин, до доласка
Осман-паше у Београд за кајмакама је постављен београдски дефтер
дар Хусни Јусуф“ У марту 1775. године добио је премештајза Адану,
али је Осман-паша током наведене године умро.“
СЕЈИД ХАСАН-ПАША, од марта 1775. до августа 1776.
из Станкоја. После школовања у Цариграду службовао је као
ћехаја неких везира. Истакавши се у борбама око Силистре,1770. је по
стао паша и санџакбег Теке. Убрзо затим добио је и везиpско звање.
Године 1771. добио је у арпадук Силистру и Брусу. Током 1773. био
је мухафиз Озије. Одавде је, у марту 1775, прементен за мухафиза
Београда.“ Августа 1776. добио је премештај за Мореју.“ Оптужен
за насиља, свргнут је са овог положаја и лишен везирске титуле, али
је исте године постављен за намесника Ајдина. Касније је био наме
сник Раке, Ичила и Силистре, у којој је умро, почетком 1781. године.
Важио је за храброг и мудрогчовека.“
МЕЛЕК МЕХМЕД-ПАША, од августа 1776. до јула 1779.
МЕХМЕД АСИФ-ПАША САРИГИБУЗЕА, од септембра 1779. до
марта 1781.
СЕЈИД МУСТАФА-ПАША, од марта до септембра 1781.
Дошао је у Београд с положаја румелијског валије“. Из Бео
града је премештен за намесника Солуна и Кавале.“
* SO, III, 433.
* MD, 166, стр. 212.
* Исто, стр. 224; AD, 26, београдском мули, El B. 1188. У SO се његов бо
равак у Београду не спомиње.
* So, III, 433.
в. So, II, 157.
* MD, 173, стр. 260—1.
* So, II, 157.
* MD, 173, стр. 249; MD, 175, стр. 213–4; MD, 176, стр. 37.
* MD, 176, стр. 37.
* MP, 179, стр. 48.
* Исто, стр. i40—1.
ГЕНЧ МЕХМЕД-ПАША, од октобра 1781. до јануара 1783.

Син Ибрахим-паше из Егрибоза. Почео је каријеру као наме
сник у Солуну. Пошто се истакао на руском фронту, 1769. године по
стао је везир и валија Адане, којој је 1775. прикључена и Саида. Годи
не 1779. премештен је у Егрибоз, 1778.за мухафиза Мореје. Ту је, при
ликом истраге побуњених Арбанаса, изазвао нове побуне становни
штва. Зато је, 1779, лишен везиpског звања и осуђен на прогонство.
Годину дана касније враћена му је везирска титула и упућен је у
Карс.“ Из Карса је, октобра 1781, премештен за мухафиза Београда.“
Десетог септембра 1782.додељен му је Румелијски ејалет, с напоменом
да остане у Београду док његов последник Мелек Мехмед-паша не сти
гне из Египта.“ Месец дана касније Генч Мехмед-паша је поново име
пован за мухафиза Београда. Раније додељени Румелијски ејалет
остављен му је у арпалук.“ Шестог јануара 1783. добио је наређење
да заведе ред у побуњеним арбанашким санџацима. Крајем године,
кад је са овог положаја свргнут због суровости, поново једобио Егри
боз. Годину дана касније премештен је за мухафиза Кандије. Умро је
у Џиди, 1785. године“. Аустријанци су га сматрали енергичним др
жавником.“
ИЗЕТ МЕХМЕД-ПАША, од јануара 1783. до марта 1784.

Унук Рум Мехмед-паше. Рођен је 1723, у једном селу у Болуу. По
изласку из сараја обављао је разне службе у Цариграду, у коме је
био и шехир-емин. Године 1774. добио је звање везира и кајмакама,
а убрзо затим је постављен за великог везира (од 10. августа 1774. до
8. јула 1775). Приликом смењивања с положаја великог везира, послат
је у Ајдин, неколико месеци касније, за валију Мисира. Наредних го
дина био је намесник у Ичилу, Сивасy, Epзеруму, Раки. Почетком
1781. године поново се успео на положај великог везира (од 20. јану
ара 1781. до 25. августа 1782). После смењивања послат је у Пловдив“
На Пловдива је, 6. јануара 1783, послат за мухафиза Београда.“ Почет
ком фебруара опоменут је да одмах крене за Београд како би његов
претходник могао предузети умиривање Арнаутлука.” Добио је само
Смедеревски санџак“. Умро је на дужности у Београду. До именова
ња новог мухафиза, кајмакам је поново био дефтердар Хусни Јусуф.”
28. SO, IV, 262.

за МБ, 179, стр. 153. уп. So, IV, 262.
за МБ, 181, : 54.
* SO, IV, 262.
*. Д. Пант е ли ћ, нав.дело, нав. место.
за SO, III,456.
* MD, 181, стр. 118.
* MD, 182, стр. 66, 77.
Сматран је паметним и моралним човеком.“ По оцени Аустријанаца,

био је благ и поводљив“
РАИФ ИСМАИЛ-ПАША, одмаја 1784. до фебруара 1785.
Из Малатје, од рода везира Малатијеви Ибрахим-паше, који је
умро у Београду, почетком 1758. године. Почео је као ћатиб у Дефтер
хани у којој је напредовао до звања дефтер-емина и првог рузнаме
ције. Године 1774. постао је реис-ефендија.Чет године касније до
био је звање везира и послат за валију Мисира.“ Маја 1784. именован
је за мухафиза Београда. Дошао је с положаја мухасила Мореје.“ У
фебруару 1785. добио је премештај у Етрибоз. Али, како је тих дана
његов заштитник Халил Хамидпаша свргнут с положаја великог ве
зира (1782–1785), Раиф Исмаил-пашу је на путу према солуну ЗаТе
као ферман о свргнућу и прогонству, после чега је и убијен.“
СЕЛИМ-ПАША ЧАУШВАША, од априла до јуна 1785.
Почео је, 1770, као ћатиб шебеџијског оџака. Године 1775. постао
је терсане емин, али је ускоро смењен. Затим је, 1777, постао багдад
ски капућехаја, а крајем 1779. арпа-емин. Средином 1782. постављен
је за баш-мухасебеџију, али је поново смењен и прогнат у Брусу.
После опроштаја, 1783, поново је постављен за терсане емина, почет
ком 1784. и за чаушбашу. И са овог положаја је свргнут и протеран у
Једрене. С другим опроштајем добио је везиpско звање и функцију
мухафиза Београда“. Убрзо по доласку у Београддобио је премештај
за Кандију.“ Касније је био намесник Солуна, валија Мисира. Јула
1787. постављен је за босанског валију, али је неколико месеци касни
је смењени послату Кандију, а затим у Солун, сазадатком да се стара
о комори за војску. Средином 1790. прогнат је на Лемнос. Умро је 1793.
године.” По оценама Аустријанаца, био је грамзив, расипник, сујетан
и сплеткар.“
ЈЕГЕН МАХМУД-ПАША, од јуна 1785. до августа 1786.
Синовац Џурџи Мехмед-паше. Почео је као једренски јаничар
ага. Затим је био загарџибаша, кул-hexaja, a 1783. је постао јаничар
ага. Крајем 1784. смењен је са овог положаја и постао паша. Нешто
касније унапређен је у везира и послат за мухафиза Београда. Одавде
је премештен за мухафиза Силистре, затим за валију Сиваса и Адане.
* SO, III, 456.

* Д. Па н те ли ћ, нав. место. -- -
* SO, I, 370-1.
*. Istanbul, Topkapi Saray Müzesi Arsivi, No 10037 C.
* So, I, 370-1.
- SO. III, 59.
- MD, 183, стр. 79, 80.
* SO, III, 59.
“ Д. Панте л и ћ, нав. место.
Учествовао је у одбрани Исмаила. Ту је, 1888, и умро.“ Аустријски

посланик на Порти " описује га као слабог, немарног и ограниченог
човека.“
КОЏА АДБИ-ПАША АЛИПАШАЗАДЕ, од августа 1786.до августа 1788.

ОСМАН-ПАША, од августа 1788. до 8. октобра 1789.
Почео је у служби Коџа Абди-паше. Године 1780. добио је титулу
паше и послат у Мараш, затим у Халеп. Годину дана касније био је
намесник Раке, затим поново Халепа. Иза тога је добио звање везира
и дијарбекир...“ Уочи последњег аустријског рата упућен је с војском
у Београд. Кад је Коџа Абди-паша послат у Румелију, Осман-паша је
остављенза мухафиза Београда.“ Не добивши знатнију помоћу војсци
и храни, био је принуђен да преда Београд фелдмаршалу Лаудону,
9. октобра 1789. године. Умро је исте године у видинској војсци.
Радмила ТРИЧКОВИЋ
* SO, IV, 327–8.

*. Д. Па и те л и ћ, нав. место.
* MD, 183, |-:“ 369; MD, 185, стр. 231.
* SO, III, 435.
* MD, 185, стр. 231.
* SO, III, 435.
328 Радимља Тричповић
Р. Trićković
— R é s u m (: —
LE LISTE DES MOUHAFIZ DE BELGRADE DE 1690 A 1789.

La prémière partie traite le problème de la création de pacha‘louk de Bel
grade, la rôle et la fonction de son gouverneur, mouhafiz, dans l'administration
militaire et civile du pachalouk. L’auteur a constaté que tous les mouhafiz avaient
le rang dc pachus et qu'ils étaient les personagcs les plus celèurcs du pays, le plus
souvent les vezirs mêmes à la Porte. beur nomination au poste du mouhafiz de
Belgrade démontre le mieux l‘importance pour la oPrte de la defense de ses fron
lierčs septentrionalcs, surtout après la paix de Belgrade en 1739.
La seconde partie de l'article contient la liste complète des mouhafiz de
Belgrade à partir de l’année 1690 à 1789, par l’ordre cronologiquc dc leur admini
stration, ainsi que les données biographiques principales (éducation, promotion
etc.).
ДИПЛОМАТСКА ТРВЕЊА КОНЗУЛА ВЕАИКИХ СИЛА У СКОПЉу
ЗА УТИЦАЈ НА ТАМОШЊЕ АРБАНАСЕ КАТОАИКЕ ПОЧЕТКОМ
XX ВЕКА
ПОСАE завршетка велике источне кризе закључцима Берлинског кон

преса у лето 1878. године, при крају XIX века, а нарочито од турско
грчког рата 1897. г., интересовање великих европских сила за Балкан
ско полуострво опет је доста порасло. Узроци су били, како је позна
то, и политичког и економског карактера. Борба за утицај на поједине
крајеве и народе на Балкану коиндицирала је са дубоким незадовољ
ством и латентним покретима балканских народа против тадашњег
режима турске царевине.
Овај спољни и унутрашњи притисак на Турску огледао се, с једне
стране, у повећаној дипломатско-политичкој активности великих сила
на Порту и, с друге стране, у друштвено-политичким и национално
културним активностима балканских народа — Словена, Арбанаса,
Грка и Цинцара (Аромуна). У првом случају Европа је, углавном,
била за међународно одржавање политичког статус-квоа у Турској,
али и за реформе које би олакшале положај балканских народа, по
себно хришћанског становништва које је још увек трпело од верске
нетолеранције и ограничених грађанских права. У другом случају код
свију балканских народа осећа се тежња да се еманципациони проце
си, са програмима за истицање националних особености и радикално
решење аграрног питања, што више ослободе стеге турског државног
система па, чак, у неким случајевима, и патроната европских великих
сила.
11зукрштаност различитих интереса — турске царевине да очува

свој територијални интегритет и политички суверенитет над балкан
ским народима, балканских народа да се побољша њихов национални
* Вид.: В. Стојанчевић, Прилике у западној половини Косовског ви
лајета према извештајима аустроугарског конзула у Скопљу 1900. и 1901. године.
Историјски часопис, XIII—XIII, Београд, 1963, 287–316. = В. Стојанчевић,
Друштвено-политичке прилике међу Арбанасима у Косовском вилајету на по
четку ХХ века и арбанашки отпор против турских рефорама 1902/1903. године.
Историјски часопис, XI, Београд, 1961, 175—211. – В. Стојанчевић, Оружа
ни акции на македонскиот комитет (ВМРО) во предилинденскиот период
(1900–1902). Илинден 1903. Скопје, 1970, 175—186. – В. Шалипуровић,
Paoничка буна. Сјеница, 1969, 11—145. — В. Ш. а А и пур овић, нав. дело,
II књига. Прибој, 1970, 7–127.
330 Владимир Стојанчевић
и друштвено-економски положај у Турској, као и великих сила да

ускладе своје интересе и према једнима и према другима“, као и ме
ђусобно—давалоје историји османлијског царства на прелазу из XIX
у ХХ век карактеристику веома сложеног стања и врло флуидне уну
трашње политичке ситуације. Нестабилност те ситуације била је још
потенцирана ривалитетом великих сила и дипломатским ангажовањи
ма у разрешавању унутрашњих супротности из односа турске власти и
њених балканских поданика. За ово је најизразитији пример Мирц
штетски споразум између Аустро-Угарске и Русије 1903. г. и пристанак
осталих европских сила да учествују у реформној акцији у Турској.
Међутим, слабије су познати међусобни сукоби европских дипло
мата у Турској око разрешавања неких мањих, појединачних пробле
ма који су, сами за себе, представљали „временски” или „локални”
случај, али који су, узети на релацији ангажованости дипломатије ве
ликих сила,добијали у значају на једном ширем плану, управо каодео
опште проблематике која је сачињавала друштвено-политичку ствар
ност Османског царства на почетку ХХвека.
Један такав „временски” и „локални” случај представљао је на
ционално-културни покрет католичких Арбанаса у Косовском вилаје
ту“, посебно мале арбанашке колоније у Скопљу, и борба дипломата
(конзула) великих сила за политички утицај на њихове представнике.
I.
У лето 1901. г. пронеле су се биле вести о отварању немачког и

француског, затим и италијанског конзулата у Скопљу. Аустроугарски
генерални конзул у овом месту, Б. Пара,био је мишљења да је долазак
француског конзула био везан са чисто политичким циљем, док је у
у случају немачког видео првенствено економске мотиве, пошто се го
ворило о инвестирању немачког капитала у тамошњим крајевима.“
Несумњиво, Аустро-Угарска је била у савезу са немачким царством,
док је Француска политички, па и дипломатски, сачињавала Антанту
са Русијом, па је бојазан аустроугарског дипломате, без обзира на до
бре међународне односе Аустро-Угарске и Русије, засноване на уго
вору из 1897. г., имала оправдања.
Појава француске дипломатије у Косовском вилајету могла је,
најпре, да значи и тежњу за обновом француског протектората или
бар проширење моралног утицаја међу католицима овог дела Турске.“
Случај са француским конзулом у Скадру, у време кримског рата,
* В. Стојанчевић, Аустроугарско-српски сукоб у Косовском вилаје

ту на почетку ХХ века. Југословенски народи пред први светски рат. Београд,
1967, 847—874. -
3 п. r a Lovro Miha čević, Po Albaniji, dojmovi s puta. Zagreb, 1911,

73 (Почетком ХХ века надбискупија скопљанска састојала се из 11 жупа са
19.473 душа). -
-- ili: Hof-und Staatsаrchiv, Wien. Konsulate Uesküb, XXXVIII. Извештај

конзула Б. Паре Мо 179 од 26. VIII 1901.
* Bидети: П. О. (Св. Симић), Стара Србија и Арбанаси. Београд, 1904, 18. |
Дипломатска трвења конзула великих сила у Скопљу 331
Хиасинтом Хекаром, чији се политички утицај био изненада снажно

осетио на телом простору Скадарског и Witi, Призренског ви
Аајета, и трајао до пораза Француске 1870/71. г., речито је говорио о
опасности која је могла настати за аустроугарске тежње да двојна
монархија сачува свој морални и политички патронат над католици
ма северозападног дела Турске, преко којег је ишла главна магистра
ма за политичко и економско продирање ка Солуну и Јегејском мору.
Заиста, са становишта својих интереса, аустроугарска диплома
тија могла је видети у појави француског конзула у Косовском вила
јету првенствено опасност за верско-културну предоминацију над ка
толицима, као што су се руски (и донекле српски) конзули у Скопљу
и Призрену (односно у Приштини) супротстављали политичком ути
цају Аустро-Угарске пре свега на арбанашко муслиманско становни
штво у вилајету. (Као што је познато, српско становништво у Косов
ском вилајету било је потпуно ван утицаја аустроугарске дипломатије,
што је важило и за словенско-муслиманску популацију која је била
против Аустро-Угарске због њене окупације Босне и Херцеговине и
знатне емиграције босанско-херцеговачких муслимана управо у кра
јеве Косовског вилајета). Штавише, извесни потези српске диплома
тије око 1900. г. указивали су на знатне успехе спољне политике Ср
бије да за сарадњу придобије неке угледније Арбанске муслимане“, па
чак и да се појави међу Арбанасима католицима („Латинима").
Утицај руске дипломатије на Балкану на католичко становни
штво при крају XIX века и на почетку ХХ века, из појмљивих разлога
Конфесионалне опредељености руске државне политике према Тур
ској, практично је био безначајан. Али, у кесовском вилајету, осим
католика Арбанаса било је и католика Словена – позната јањевска
католичка жупа са околним селима у Скопској Црној Гори.” У жељи
да сузбије аустроугарски утицај у овом вилајету, као и да појача соп
ствени, руска дипломатија је хтела да искористи политички моменат
италијанско-аустроугарског сукоба и подвојеност која се показивала
међу католичким клером у скопској надбискупији, а која се одража
вала и на расположења једног дела становништва, како католика Сло
вена тако и католичких Арбанаса. Руски конзул у Скопљу Машков,
који је у другој половини 1900. г. више од месец дана провео у Петро
граду, по мишљењу жерана аустроугарског конзулата у Косовском
вилајету, имао је и службене разговоре са царем Николајем II о по
крету призренских католика Арбанаса и о својим везама са биску
пом Трокшијем и његовим драгоманом Николом Мусанијем“ Неке од
акција међу католицима Косовског вилајета, посебно међу католич
ким Арбанасима, руска дипломатија изводила је у сарадњи са српским
конзулатом у Скопљу и њеним конзулом Милисавом Куртовићем.
* в. стојанчевић, Прилике у западној половини Косовског вилајета,

314-315.
* Брани слав Нушић, Косово, опис земље и народа, П. Нови Сад,
1902, 121; 11, 1903, 54.
* Staatsаrchiv, нав. м., Извештај жерана Добржанског No 260 од 27. X 1900.
По једном извештају Б. Паре, којије био упућен В. Калају,у лето

1901. г. постојало је заједничко иступање руских и српских дипломата
међу арбанашким католицима. Тако су Машков и Куртовић радили
са неким Nihil Nozit-ом. На свадби Ноцитовог сина Куртовић је за
мењивао Машкова. За време свадбених свечаности Куртовић је, чак,
играо коло и у здравици младенцима, наводно, узвикнуо — ако икада
у Скопље буде дошао француски конзул, то ће бити дело руске дипло
матије и настојање њеног скопског конзула Машкова!“ Само неколи
ко месеци касније Француска је, заиста, отворила свој конзулат у Ско
пљу, полазећи пре свега од својих посебних интереса; али долазак
француског конзула поздравили су највише руски и српски конзули
имајући у виду, такође, јачање својих посебних интереса у крајевима
пространог Косовског вилајета.“
Од извесног мањег значаја за развој политичких прилика међу
католичким становништвом Косовског вилајета почетком ХХ века
било је и интересовање Италије, која је такође убрзо отворила свој
конзулат у Скопљу.
Борба између Италије и Аустро-Угарске за верски патронат над
албанским католицима у Турској, у Скадарском и Косовском вилаје
ту, у суштини је представљала борбу за политичко придобијање ал
банске католичке популације, а преко ње и за стварање терена за
бољи политички и економски пласман у овим стратешки важним про
винцијама Османског царства.“ Италијани су били огорчени због при
суства Аустро-Угарске у Албанији, коју су они сматрали за своје инте
ресно подручје– стратешко, економско, културно и црквено, а наро
чито од 1896. г., када је скадарски надбискуп, који је уживао дипло
матску и материјалну помоћ Аустро-Угарске, односно њених конзула
у Скадру, ставио интердикт на лаичке италијанске школе по албан
ским местима и италијанске учитеље набедио да су у служби масоне
рије. Интердикт је 1899. г. био укинут али је надбискуп био забранио
свештенству своје јурисдикције да комуницирају са Италијанима.
Италијанске школе, премда су биле популарне, због свог наставног
метода и пословног карактера, нису се могле много развијати јер су
их црквене власти сматрале за атеистичке“ Други разлог за сукоб са
Аустро-Угарском потицао је и отуда што су Аустријанци у Албанији
потискивали италијанско и домаће свештенство и доводили фрањевце
* Staatsаrchiv, нав. м. Извештај Б. Паре Мо 156 од 7. VIII 1901.

a staatsаrchiv, нав. м. извештај Б. паре No. 23 од 10. II 1902. Шублије је
у Скопље стигао из Битоља.
I Један од првих који је, код нас, писао о аустроугарско-италијанском
ривалитету за утицај на северне Арбанасе био је Светислав Ст. Симић, полити
зар и дипломата и добар познавалац прилика у овом делу Балканског поду
острва. Видети: павле Орловић, Питање о Старој Србији. Београд, 1901,
23 33, упоредити: Јов. Н. Томић, Аустро-угарска и арбанашко питање. Бео
град, 1913, 31–36. --
is Staatsаrchiv, нав. м. Парин извештај и коментар на писање италијан

ског листа Minevira oд 10. VI 1900, No 136 од 24. VI. 1900.
из Босне и, уопште, клерике Албанце школовали по верским заводима

Аустро-Угарске.“
Да олакшају, у неку руку, аустроугарски притисак на италијан
ске позиције у Скадарском вилајету, Италијани су покушали да своју
акцију пренесу и на католичко становништво у Косовском вилајету.
Рад на отварању италијанског конзулата у Скопљу и долазак првог
италијанског конзула био је виданзнак за политичку и економску пе
нетрацију Италије у средишње делове Османског царства на Бал
кану.“
Дипломатска борба представника великих сила за утицај на ка
толике Арбанасе, као и уопште за католичко становништво у Косов
ском вилајету, представљала је део политичких настојања за јачање
њиховогсопственогутицајана унутрашњи политички живот хришћан
ских поданика у Османском царству, као и за одређене стратешке и
економске циљеве према Турској уопште. Док се међу католицима Ал
баније, тј. у Скадарском вилајету водила првенствено борба између
Италије и Аустро-Угарске, дотле се она у косовском вилајету водила
углавном између Аустро-Угарске и Француске. Овде, улога Италије,
па чак и Русије, била је споредна. И сама Турска, на чијој се терито
рији одиграла ова дипломатска – махом закулисна — борба, била је
у њу увучена на посредан начин.“
Кастојања за контролу католичке црквене организације и като
Аичких школа (основних) представљала су главни објект дипломат
ских потеза европских конзула смештених у Скопљу као главном ви
лајетском месту. Аустро-Угарска, која је дотле имала готово искључи
во и неограничено право заштите над католицима, и која је највише
била материјално учинила за одржавање и просперитет католичких
црквених и школских установа у северозападним провинцијама Тур
ске на Балкану, добила је на почетку ХХ века, изненада, јаке ривале
и морала је уложити доста напора да сачува своје позиције и одбра
ни своје првенство заштитника католика. Извесни потези француског
скопљанског конзулата у проблематику аустроугарског патроната над
католицима у Косовском вилајету унеколико су подсећали на рад и
поступке италијанске дипломатије у Скадарском вилајету.“
У неким случајевима чак и Турска није остајала равнодушна
према овој борби европских конзула око утицаја на њене поданике у
Косовском вилајету, без обзира што су у питању биле хришћанске
цркве, односно хришћанске конфесионалне школе које су, донекле,
уживале право заштите конзулата европских сила. Још средином
ц Ј a k o v S 1 iš ko vi ć, Albanija i Macedonija. Sarajevo, 1904, 80. — у

Аетници је баш 1901, г. била отворена школа.
“ Јов. Томић, нав. д.,31.
* Bидети: П. О., Стара Србија и Арбанаси, 18—21. — (вјерну Бо
ровић) Аипломатска преписка Краљевине Србије, I, Београд, 1933, 13–15.
* J. То мић, нав. м.
1900. г. дошло је до једног дипломатског сукоба између косовског ва

лије и аустроугарског генералног конзула у Скопљу управо око овога."
Турски погледи на право држања конфесионалних школа у Ско
пљу били су демонстрирани у једном покушају вилајетске управе да
се,поводом сукоба између учитеља католичке школе Бовани Кајтасија
и учитеља Sultaniе школе Хафиз-Шериф-ефендије, утврде правни осно
ви под којима је једна конфесионална католичка школа могла да по
стоји и ради у главном месту Косовског вилајета. По службеним ре
гистрима вилајетске управе тога времена, једна „католичка" школа
није била регистрована, озваничена. А да би она могла службено да
постоји и ради, било је потребно, према турским прописима, да се
протоколише уз навођење ових података: где се налази, на који је
начин отворена, да ли је замишљена као просветна установа за при
паднике католичке вероисповеди уопште или само за католике ау
строугарске поданике, чијег је држављанства био њен учитељ?“
Ово интересовање турске вилајетске управе за карактер като
личке школе у Скопљу било је засновано на политичком подозрењу
које се показивало према раду хришћанских школа, што, уосталом,
није било без основа. По неким турским прописима о основној школ
ској настави,предвиђало седа управитељи школа и наставници конфе
сионалних школа морају бити турски поданици а настава прилагође
на политичкој стварности која је подразумевала пуну лојалност према
турској државној управи и њеним законима.
С друге стране, ако није могла да се успешно одупире отварању
(и постојању) читавог низа хришћанских конзулата на овој политич
ки осетљивој територији, у Косовском вилајету, Турска је са вели
ком пажњом гледала на активност европских конзула у Скопљу, по
готово на њихово ривалство за утицај на хришћанско становништво.
Можда је Турска и рачунала да ће постојање већег броја конзулата
у Скопљу – кад већ томе није могла да стане на пут — бити за њу
од користи утолико што ће се европски конзули заплести у међу
собне сукобе и тиме сами себи онемогућити јединствено иступање у
односу на турске вилајетске власти. Колико се зна, косовске валије
су – свакако у споразуму са владом у Цариграду — држале страну
час једног, час другог или осталих конзула великих европских сила,
одржавајући тако свој ауторитет међу њима. На крају XIX и на по
четку ХХ века турским валијама у Скопљу као да је било нарочито
стало да покушају вешто сузбити тенденцију дотадашњег рада ау
строугарске дипломатије у вилајету и њене тежње да врши сталан
моћни притисак на органе турске власти по санџацима Косовског ви
* Од времена окупације Босне и Херцеговине турска влада је нерадо гле

дала на рад аустроугарских конзула у западним вилајетима свога царства, има
јући у виду и присуство аустроугарских гарнизона у Санџаку, као и формално
право Аустро-Угарске да окупацију прошири у правцу Косовске Митровице.
* Staatsаrchiv нав. м. Извештај Б, nije No 126 од 11. VI 1900. („Versuch
der Vilajetregierung das Schutzrecht der K. u. К. Regierung iber katholische Sechu
1en in Frage zu stellen gegen die ohne Licenz bestehende čister. ung. Schule in
tisküb aufzutreten”).
лајета, нарочито на представнике Арбанаса муслимана.“ Полазећи

од тога, она је са схватљивим љубопитством гледала и на један по
кушај католичких Арбанаса у Скопљу да се отргну од црквеног па
троната аустроугарске дипломатије, и на спор који је око тога на
стао између бискупа скопљанске архидијацезе Трокшија и аустро
угарског конзулата у Скопљу Бохумила Паре.
II
Један од разлога за разилажење аустроугарског конзула и би
скупа Трокшија био је тај што је, око 1899. г., Аустро-Угарска хтела
да албанске свештенике замени у што већем броју својим свештени
цима. При томе, дајући знатну новчану помоћ за градњу католичке
цркве у Скопљу, аустроугарски конзул у ствари је преузимао старе
шинство у друштвено-културном раду пркве (пре тога Аустро-Угар
ска је помогла подизање цркава у Митровици, Феризовићу и Ђакови
ци, осим неких других парохијских домова).“ С друге стране, дово
дећи за парохе и учитеље своје поданике, махом фрањевце из Херце
говине“ и Далмације, у првом реду за насеља католичких Словена у
гњиланској кази, Аустро-Угарска је долазила у сукоб са бискупом
Трокшијем, који је хтео да за подручје своје архидијецезе има дома
ће људе у цркви и школи, на које би се могао сигурније ослонити но
на аустроугарске грађане. У свом црквеном раду у Косовском вила
јету бискуп Трокши ослањао се на потпору Свете Столице и, донекле,
изгледа и на арбанашке национално-политичке организације у Ита
Аији.
Несугласице између конзула и бискупа нарочито су дошле до
изражаја крајем децембра 1901. г. на прослави црквеног празника у
Јањеву, и то у двема стварима: у питању отварања арбанашке школе
у селу Стубли, и у питању увођења албанашког „алфабета” по шко
Аама. У ствари, у овим питањима радило се о сукобу између Рима и
Аустро-Угарске о надлежности над католицима, односно католичким
верницима у Косовском вилајету.“
Бискуп Трокши био је, уопште, за увођење албанског језика и
албанског писма у школама и за црквени надзор наставе у школама,
чиме би се у суштини елиминисали наставници које би Аустро-Угар
ска постављала по некаквом свом искључивом праву патроната над
радом католичких школа и католичке цркве у Турској. У увођењу
албанског „алфабета” Трокши је видео и албанизацију школе, одно
сно одстрањивање превеликог и искључивог аустроугарског утицаја.
У разговору са Б. Паром Трокши је чак истицао идеју о једном специ
* Staatsаrchiv, нав. м. Извештај Б. паре No. 104 од 20. V 1900 (Аустроугар
ски конзул се залаже да на управу пећког санџака и даље остане мутесариф
Салих паша, као пријатељ Аустро-Угарске).
- Упоредити: Staatsаrchiv, нав. м. Извештај Б. Паре Мо 188 од 3. IX 1901.
* Упоредити: Тодор А. Станковић, Путне белешке по Сrарој Србији.
Београд, 1910,94.
* Staatsаrchiv, нав. м., Извештај Б. Паре No. 269 од 11. XII 1901.
јалном саветовању – конференцији која би расправљала о овоме.

Штавише он је намеравао да за ту прилику, паљући једног свог пот
чињеног свештеника о сопственом трошку, буду заступљена и два
француска (fränkische) католика!“ Посредно, то је пак упућивало на
мисао да је, осим Аустро-Угарске, као несумњивог протектора като
личког света у Косовском вилајету, требало заинтересовати и Фран
цуску, односно француске представнике у Турској. Гласови о скором
отварању италијанског“ и француског конзулата у Скопљу могли су
га само још утврдити у оваквој његовој намери. Јер, Арбанаси като
лици у Скопљу, економски и културно више одмакли од многих сво
јих сународника, тражили су и свој већи удео у креирању друштве
но-културног живота Арбанаса, а у оквирима своје конфесије и већи
увид у пословању католичких свештеника.
Отварање француског конзулата у Скопљу значило је, заиста,
преокрет у дотадашњој друштвено-политичкој оријентацији једног
дела католичког становништва у Косовском вилајету. Француски
конзул за Косовски вилајет Макс Шублие, стигао је у Скопље 27. ја
нуара 1902. године долазећи из Битоља.“ Њега су на скопској стани
ци дочекали и руски и српски конзул, затим представници католика
Арбанаса; то је чињеница која није била без значаја за даљу актив
ност француског дипломате у његовој новој дужности.
Арбанаси католици из Скопља одмах су искористили прилику
да се представе француском конзулу Шублиеу и да тако створе кон
такт са француском дипломатијом у вилајету.“ Резултати су се, убрзо,
показали у томе што је утицај француског конзула — како изгледа
— постао велик међу скопљанским арбанашким католицима, чиме
се, у ствари, крњио дотадашњи аустроугарски ауторитет. У Скопљу
се, тако, била створила „француска" партија међу Арбанасима, у
ствари основа за даље продирање утицаја Француске дипломатије
међу католицима у Косовском вилајету уопште.
Аустроугарски конзулат у Скопљу сасвим је озбиљно схватио
опасност од појаве и почетне активности француског конзула Шу
блиеа. Б. Пара је реално проценио смисао и могући домашај активно
сти свог француског колеге, домашај који је осим црквеног имао и
јасан политички значај. Треба имати у виду да се постојање два ве
лика војно-политичка савеза великих европских сила, Тројног савеза
и Срдачне антанте, одразило и на њихове међусобне односе и на Бал
кану као политика ширења сопствених интереса. Отуда, већ у свом
телеграму од 18. априла, Б. Пара је скопљанске католике Арбанасе
називао зломишљеницима (Malkontenten)“. Он је тврдио да су ови
* Нав. м.
* За италијанског конзула у Скопљу био је именован Lorenzo Rossi.
Staatsаrchiv, нав. м. Извештај Б. Паре Мо t; од 13. VIII 1902.
* Staatsаrchiv, нав. м. Извештај Б. Паре No. 23 од 10. II. 1902. – Дипло
матска преписка, 19.
* Staatsаrchiv, нав. м., Извештај Б. Паре Мо 26 од 17. II. 1902 (Б. Пара
тврдио је да Шублијеу долазе у ствари само скопски Арбанаси).
* Staatsаrchiv, нав. м. Телеграм Б. Паре мо 8722 од 18. IV 1902.
већ били упутили једно писмо неком призренцу позивајући га да

следи примеру скопљанских Арбанаса (католика).“
Но, почетна инфилтрација француског конзула Шублиeа међу
католицима у Косовском вилајету није се ограничила само на Скопље.
Из центра вилајета прешло се у провинцију, у нека католичка села
вилајета. Тако је, у другој половини априла, Б. Пара извештавао о
новој акцији, која се огледала у томе што је Шублие, у друштву са
енглеским конзулом Фонтаном, путовао чак у Врање наводно ради
куповине коња! При повратку оба ова конзула била су свратила у
село Летницу, у Скопској Црној Гори, да би – ништа мање — пре
ноћили код тамошњег католичког свештеника! У Аетници са Шу
блиеом је, наводно, ступио у везу дон Антонио Битучи (А. Bittucci).
Предмет разговора, тобоже, био је: ступање свештениковог сестрића
(Nеffe) за каваза при француском конзулату у Скопљу. Том приликом
дон Микеле Шаљи (Michele Scialli) поздравио је Шублиса добродо
шлицом. Тако је, по аустроугарском конзулу, Француз најзад дошао
међу католике, и то изван Скопља. (Српски конзул Милисав Куртовић
требало је да прати Шублиeа и Фонтану на њиховом путу, али је, због
заузетости око хиротонисања Фирмилијана за скопског митрополита,
послао свог драгомана) По повратку у Скопље, француски конзул
није уопште нашао за сходно да о боравку у Летници куртоазно оба
вести свог аустроугарског колегу Б. Пару, што је на свој начин карак
терисало односе и интересе конзулата две главне католичке велике
силе и њихово присуство у овом политички и стратешки врло осет
љивом делу европске Турске. Конкретан доказ томе била је и тврдња
Б. Паре да је, по неким извештајима још 13. априла, Шублие држао
у Скопљу састанак са католичким „зломишљеницима” и интересовао
се за питање арбанашких школа. На томе састанку — конференцији,
скопљански Арбанаси су тражили потпору од француског конзула
да би отворили своју арбанашку школу у којој би се учио и тако по
требан француски језик, пошто се Аустро-Угарска томе дотада јако
супротстављала.“
Нови извештај о томе како Шублие има око себе „скопљанске
зломишљенике” — католике, за које каже да су у мањини у като
личком свету у вилајету, Б. Пара је поднео надлежним властима у
Бечу почетком јуна 1902. године...“ Штавише, на свечаности прославе
француског националног празника, 14. јула, код Шублиeа су били
* Нав. м. (. . . . ein Schreiben ... in welchem vermuthliсh zur Bilderung
einer französischer Partei in Prizren angespornt wird").
* По неким извештајима, Шублије је већ 13. априла 1902. г. одржао са
станак у Скопљу са католичким незадовољницима — „зломишљеницима” и ин
тересовао се за питање пиколе. Наводно, по Пари, они су тражили „... beim
französischen Consul um die Eröffnung einer Schule bittlich zu werden, nachdem
es in der von der čisterreichisch-ungarischen Regierung erhaltenen nicht gestatitet
sei, in einer anderen Sрrache ausser den Albanischen Unterricht zu ertheflen, das
Volk aber die Erlernung der ihm so notwendigen französischen Sрrache verlange”.
Staatsаrchiv, нав. м. Извештај Б. Паре No 75 од 22. IV 1902.
* Staatsаrchiv, нав. м. Извештај Б. Паре Мо 120 од 2. VI 1902.
присутни сви конзули и српски митрополит Фирмилијан, а од Арба

наса дон Никола Масарек“,жупник из Урошевца, и три Арбанаса ка
толика, противника дон Николе Гласновића (поверљивог лица аустро
угарског конзулата у Скопљу). По конзуловом позиву свечаности је
присуствовао и бискуп Трокши.“
Бискупово присуство у француском конзулату примљено је било
са подозрењем од стране аустроугарског конзулата у Скопљу. Разло
зи овом подозрењу нису били без основа. Бискуп Трокши, изгледало
је сасвим извесно, да се чак јако приближио Шублиеу уколико су ње
гови односи са Паром били резервисанији, што се видело и за време
бискупове визитације Скопља између 16. и 22. јуна 1903. г.“ С друге
стране, бискупова посета, на крају визитације, и гувернеру Косовског
вилајета Хилми паши, као и италијанском и француском конзулату,
говорила је у прилог дубљег удаљавања Трокшија од Аустро-Угарске
и његово непосредније приближавање Француској.“ Такође, није
било случајно да је он отпутовао за Феризовић (Урошевац) у пратњи
свештеника Краснића из Летнице, који такође није био радо виђен
од службених лица аустроугарског конзулата у Скопљу.“ Колики је,
пак, био удео бискупа Трокпија у јачању антиаустроугарских распо
ложења код Арбанаса католика у Скопљу, није познато.
Размимоилажење између аустроугарских дипломата у Косов
ском вилајету и бискупа Трокшија, крајем 1903. г., прешло је у оче
видан расцеп. На процесији брашанчева у Призрену бискуп није ни
лично ни писмено позвао аустроугарског вицеконзула Муцана
(Muthsam) који је, увређен, одбио чак да посети цркву, што је опет
дало повода троклију да прекине везе са призренским аустроугар
ским вицеконзулатом.“ По оцени Париној, Трокши је тиме показао
очевидно „обестан став". Тужба на бискупа Трокшија, упућена Б.
Пари, католика села Сушени, Зумби, као и Ђаковаца и Пећанаца ка
толика“, пак, указивала је на заплетенији чвор нерешених питања
из троугла: католички Арбанаси и њихови односи према аустроугар
ским конзулима и ових према католичком бискупу скопљанске архи
дијецезе монсињору Трокшију.
Опозиционарство скопљанских Арбанаса према аустроугарском
конзулату наставило се и у другој половини 1903. и почетком 1904. го
дине, Католички Арбанаси у Скопљу успели су да оснују „католички"
* За дон Н. Масарекија Б. Пара каже да чак није ни био нарочито по
зван, нити да је добио допуштење за посету – „ ... obvohl er eine Einladung
odersonstige Verständigung nichterhalten hatte".
- Staatsаrchiv, нав. м. Извештај Б. паре мо 148 од 15. VII 1902.
* „Er legte wahrend seines ganzea Aufenthaltes eine ziemiliche Reserve an
den Tag und zeigte im Allgemeinen eine gedrickte Stimmung”. Staatsаrchiv,
нав. м. Извештај Б. паре Мо 177 од 25. VI 1903.
* Нав. м.
* Staatsаrchiv, нав. м. Извештај Б. паре мо 178 од 24. II. 1903.
* Staatsаrchiv, нав. м. Извештај жерана Мuthsama. No 17 од 10. vI 1903.
* Упутство Бечке владе Б. Пари No 632 од 13. VI 1903, сигнирано под
„хитно" (dringend). Staatsаrchiv, нав. м.
одбор од четири члана“ мимо сагласности аустроугарског конзула

Паре. Аустроугарска влада је тада дала упутство Б. Пари да добро
мотри на његову активност јер рад овога одбора не би смео да дође
у колизију са аустроугарским патронатом над католицима у Косов
ском вилајету.
Заиста, како се видело из једног Париног службеног извештаја,
скопљански Арбанаси католици настојали су да имају своју цркву,
односно да имају увид у рад и прилике католичке цркве, школе, као
и на постављање жупника по жупама. На челу тог покрета енергично
је стајао Рок Пренчит (Rok Prenčit) и дон Тараблуши, који су у томе
смислу чак предали једну петицију аустроугарском конзулу!“ Покрет
католичких Арбанаса тиме је већ почео добијати одређени програм
са обележјима већ израсле националне самосвести. За неко време
после тога он је представљао главну бригу аустроугарске диплома
тијеу главном граду Косовског вилајета.
Али не само Аустро-Угарска већ и Француска, као католичке
силе са одређеним политичким и економским интересима у овом делу
Турске, настојале су да га преузму у своје руке и свакако искористе
за своје сврхе. Поред Италије, која од 1903. г. показује и велику про
пагандну активност уопште међу Арбанасима, јачало је и интересо
вање Велике Британије, при чему ни Русија ни Србија нису остајале
по страни.“ Малена колонија католичких Арбанаса у Скопљу, а је
дним делом и оазе католика Словена у гњиланској кази, остале су све
до 1912. г. предмет политичке пропаганде конзула великих сила и
њихових настојања да се и онако тешко и несређено стање у овом
делу турске царевине још више компликује.
Владимир стој АНЧЕВИЋ
* Staatsаrchiv, нав. м. Упутство Б. Пари No 183 од 22. II 1904.

-- "За Р. Пренуита се говорило да је „... gelegentlich der Opposition gegen
die Vormahne der Kirchenweiche die active Rollie gespielt hat". Staatsаrchiv, нав.
м. Извештај Б. Паре No. 28 од 12. II 1904.
* Дипломатска преписка, 668–671; 647.
340 ВАаднмир Стојанчевић
Vladimir Stojanëevié
R ć s u 111 é
FRÎCTÏONS DIPLOMATÏOUES ENTRE LES CONSULS DES GRANDES

PUISSANCES A SKOPLJE EN VUE DE S'ASSURER L'INFLUENCE SUR LES
CATIIOLÏQUES ALBANAIS AU DEBUT DU XXe SIECLE
A partir de la [in du XIXe siècle subitement s'est éveillé l'intérêt des grandes
puissances pour les conditions politiques en Turquie, sur-tout en relation des conlits
entre les nationalités et l’administration turque. Le vilajet de Kossovo, avec son
siège principal à Skopljc devient alors un terrain de grande activité diplomatique
tant de la part des grandes puissances que des Etats balkaniques libres. Ici se
manifeste un intérêt particulier pour l'influence sur les petites oasis des Albanais
catholiques. Au debut du XXe siecle ils essayent de se deliver dc la pression de la
monarchie austro-hongmise, c'est-adire des tentatives ayant en vue de remplacer
les prêtres albanais par des prêtres atustro-hongrois et de les placer sous le patron
un e de la France qui, en janvier 1902 a nommé comme premier consul de France
à kaplje, М. Choubli. Au cours de la confrontation générale des intérêts des gran
des puissances dans les Balkans, la Russie, la Serbie et l'Italie aident lc travail de la
diplomatie francaise afin d'cntraver la continuation de la pénétration dc l'influence
autrichienne dans cette partie de l'Empire Ottoman. Dans l'action de liaison entre
les catholiques albanais et le consul de France Choubli, le consulat de Serbie
à 8к0р1је a joué un rôle considérable.
Dans le travail exposé on suit le cours du conflit entre le consulat austro
hongrois et les municipalitæ ecclésiastiques dcs catholiques albanais à Skoplje
et au Monténégro Skopien derrière lequel se tenait Mgr Trokchi qui considérait
que les Albanais devaient avoir leurs propres écoles et églises et le contrôle sur la
nomination des curés dans les campagnes.
FIЛАНОВИ ЗА НАЦИОНАЛНО ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ
ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ЗЕМАЉА 60-их и 70-их. ГОДИНА
хIх вЕКА“ -
ГОДИНЕ шесте и седме деценије XIX века у историји југословенских
народа карактеристичне су по ослободилачким плановима. Оно што
се почело негде крајем XVIII или почетком XIX, односно средином
XIX века, покушавало се довршити 60-их и 70-их година. Понајчешће
се ти покушаји састоје само у конципирању нацрта планова, понекад
у разради пројеката, али неретко и у раду и борби за њихову реали
зацију.
Да би се са разумевањем пришло изучавању и интерпретирању
тих покушаја, не сме се сметнути с ума да је то доба буржоаско-капи
талистичког либерализма и романтизма. После године пораза, повла
чења, притиска, носиоци нове ере — као победници via facti HaД сна
гама феудализма, боље рећи као сарадници који су се временом на
летнули носиоцима застарелих схватања — ступају на политичку по
зорницу еланом проповедника нових идеја и односа.
Они који су се изборили, или се још боре, подзаштитним знаком
новог либералног раздобља истичу на првом месту нова мерила на
ционалне припадности и националне државне независности. Ова пова
мерила постају пресудна. Она су резултанта економске заинтересова
ности и идеолошке опредељености планера и пројектаната национал
них држава. Њихова је карактеристика у карактеристици доба у коме
доминирају.
У историографији не само ранијег него и нашег садашњег раз
добља најчешће се избегава буржоаско-капиталистичка идентифика
ција тог доба са популаристичком аргументацијом да у југословен
ским земљама о којима је реч нема још буржоазије и капитализма, да
се о тим категоријама у нашој патријархалној или феудално-кметској
средини може само на фразеолошки начин говорити. Занимљиво је,
при томе, да у средини, као што је Србија, у којој заосталост почива
на економици и политици патријархалног натурализма, историогра
фија се најрадије позива на документе који сведоче о још увек спек
такуларној доминацији патријархално-задругарског, или у најгорем
случају сеоско-буржоаској доминацији. У средини народа који су
* Реферат одржан на Конгресу историчара у Охриду.
342 Андрија Раденић
били најдуже под туђинском влашћу, под Хабсбуршком монархијом,

а нарочито под отоманским царством где су се до краја осећале снаге
феудализма — инсистира се на спектакуларној предоминацији феу
далистичких личности, институција и односа.
У ствари, присутност тих још увек најупадљивијих елемената је
само одсјај некадашњег сјаја. Историографија, као егзактна наука,
треба да покаже да они говоре о степену заосталости и успорености
развоја, а не о самом развоју. Јер и ради разумевања учесталости и
садржајности национално-ослободилачких планова и акција 60-их и
70-ихгодина, за разлику од оних ранијих, мора сезнати да су већ 30-их,
40-их и 50-их година XIX века низом законских мера типични феудал
но-кметовски односи престали бити законити, и то не само у Хабсбур
шком царству него и земљама под Турском. Носиоци националних
идеја, планова и акција, као и социјално-економских су зато, у раз
добљу о коме се говори, превасходно дакле заступници, ако већ не
припадници, грађанског, буржоаско-капиталистичког реда и поретка.
Сељаштво остаје масовни чинилац у устаничким плановима и акција
ма, али реалистички инспиратори, пројектанти и програмери постају
људи из редова интелигенције, која већином, свесно и несвесно, обич
но заступа интересе нове класе.
Само ако се добро уоче и разазнају ове ознаке раздобља, онда се
може протумачити и схватити невероватно велики број национално
ослободилачких планова тих година, њихова намена и условљеност,
11ирина и ускост, њихова практичност и неизводљивост, као и по
рекло и положај, лични и класни, идејни и политички, њихових ини
цијатора и извођача.
Гро национално-ослободилачких планова се програмира у Срби
ји, у приличној мери у Црној Гори и Војводини. Положај и степен
развијености Србије највише изискују да се докрајчи турско господ
ство, да јој се придруже земље које се тада овде сматрају српским —
Босна, Херцеговина и Стара Србија, а да се предвиди и могућност
ослобођења југословенских земаља под Хабсбуршком монархијом и
стварања југословенске државне заједнице. Војводина, са претежно
српским живљем и најразвијенијом српском грађанском класом,
умногоме предњачи у развијању националне свести и анимирању по
кретаза ослобођење.
Представници Хрватске су у то време преокупирани државно
правним питањима а њихова ангажованост у револуционарним нацио
нално-ослободилачким плановима је максимална у годинама заоштра
вања односа са представницима Аустрије, односно Угарске, када до
лазе до закључка да су замисли о преуређењу монархије на феудали
стичким или триалистичким основама илузорне и да излаз треба тра
жити у савезу са представницима осталих југословенских народа
изван граница монархије, првенствено у савезу саСрбијом, каофакто
poм primus inter pares, с обзиром на војну снагу којом располаже по
томе што представља самосталну државу. И у Србији и у Хрватској
60-их и 70-их година у страначком политичком животу, као и у еко
Ослобођење и уједињење југословенских земаља 343
номском, фактори буржоаског либерализма постају примарни, и ли

берални кругови интелигенције се убрајају у најватреније поборнике
национално-ослободилачких захвата. У Словенији се такође тих годи
на највише истичу либерали као стегоноше националних циљева, прво
за уједињење распарчаних словеначких покрајина, а затим као побор
ници здружења разједињених југословенских народа у монархији. У
Македонији се учесници покрета отпора јављају као снага са којом
планери устаничких акција против Турске, и са српских и са југосло
венских позиција, почињу исто тако у ово доба све више да рачунају.
Индивидуални носиоци национално-ослободилачких покрета при
падају махом реду писмених, школованих људи, потичу из слојева тр
говаца и интелигенције, свештеничке и грађанске. Омладина која се
тих година јавља и истиче као политички фактор, као појам национал
не револуционарности, либерализма, добија авангардну улогу.
Разлике у умерености и радикалности планова зависе умногоме
од положаја њихових аутора. Аичности на власти — Михаило Обре
новић, Илија Гарашанин, Јован Ристић — опрезнији су, природно,
него лица у опозицији. Без обзира на оправданост захтева Милетића,
па и Светозара Марковића, или Штросмајера, Рачког, Мразовића, у
извесним годинама, за енергичније, чак оружано ангажовање Србије,
мора се бар указати на то да је лакше било инсистирати вербално на
тим захтевима него их провести у дело, ризикујући опстанак државе,
до које се дошло после толико крви и мука.
У историографији су најпрецизније и најобјективније процењене
и изложене разлике које зависе од констелације великих сила. Зна се
зашто се подршка једном више очекује од Француске а други пут од
Русије. Али контраверзе су наглашене интонацијом највеће пристрас
пости када је реч о томе да ли је требало више водити рачуна о препо
рукама и интересима појединих велесила или о приликама које су се
указивалеуочи и у току ратова између Француске, Италије и Аустрије,
Пруске и Аустрије, Пруске и Француске, устанка у Пољској, акција
гарибалдинаца, понуда мађарске емиграције и сл. Исход историјских
судара зависи од мноштва фактора тако да се никад са сигурношћу
не може предвидети. Зато су и историчари „најнаучнији” кад после
исхода догађаја предвиде догађај. Ипак, може се констатовати да
би реализација савеза балканских држава, бескомпромисније распи
ривање незадовољства маса народа, усаглашавање ставова и томе
слично представљали факторе којим би ризик у неким приликама
60-их и 70-их година био минималан.
Постоје и разлике у плановима и акцијама које су својствене ли
цима од којих потичу. Могло би се рећи да у тим годинама планови
ничу као печурке. Њима се покушава правити политичка каријера,
обезбедити егзистенција, набавити новчана средства у тренуцима
оскудице, придобити мецене,задобити масе, направити утисак. Матија
Бан, Антонија Орешковић, Нико Окан, који се у то време посебно ис
тичу као планери национално-ослободилачких акција, не само да су
нестални него су и несигурни и небулозни пројектанти и актери. Ма
344 Андрија Радешић
тија Бан 1860. године разрађује план ослободилачких акција у Босни

у две варијанте — за једну тражи новчана средства од Русије, за дру
гу од Аустрије. Логично, једна је акција замишљена као проаустриј
ска, друга као проруска. Орешковић тражи и добија новчана средства
од српске владе, мађарског конзула у Београду Калаја и од Руса. Окан
слично.За њихово опредељење може се рећи да они нису били обично
двоструки или троструки агенти, да су се држали извесних концепци
ја, да су у извесним тренуцима улагали изузетне напоре за њихово
спровођење, да су не наишавши на предвиђену подршку једних пред
виђали подршку других. Бан се одрекао проаустријског плана када
је осигурао подршку панславистичких кругова Русије а Орешковић је
прекинуо везу са мађарским конзулом када је добио помоћ од Руса.
Остају битне разлике које се заснивају на супротностима и про
тивречностима интереса буржоаско-капиталистичког карактера изме
ђу представника једног и другог народа, једне и друге земље, и то у
првом реду Србије и Хрватске. Представници Србије предвиђају до
минацију засновану на снази српске државе, представници Хрватске
виде будућност у доминацији хрватске цивилизације. Карактеристи
чан је план Матије Бана, који у подели интересних сфера, заправо су
седних територија, планира српско-хрватски споразум за велику југо
словенску и јужнословенску државну заједницу. По тој подели сви
словеначки предели постали би хрватски, као и босански до Врбаса,
док би српским пределима припали и они преко Македоније.
Планови Матије Бана 1860/1861. изгледају авантуристички на
први поглед. Историчар који је саставио један од највише цењених
и коришћених зборника докумената о национално-ослободилачким
акцијама тог раздобља“ није их узео у обзир за штампање, с мотива
цијом да не заслужују пажњу, да су плод ситних рачуница и машто
витих подухвата једне неозбиљне, неодговорне личности. У ствари
овај план, иако је дело човека који није државничка фигура и не
ужива глас солидног политичког прегаоца, не заостаје по значају за
многим другим акционим плановнwa који се сматрају примерним.
Наишао је чак на одобравање високих личности и институција Ру
сије,чак и самог руског цара; за његову реализацију заложили су се
панславистички крунови и доставили извесна новчана средства. План
је одговарао циљевима класне империјалне државе од чијих представ
никаје тражио помоћ.
Банов такозвани споразум, „први писани споразум" Срба и Хр
вата, како су га неки историчари у трагању за сензационалним дога
ћајима назвали, карактеристичан је по својствима интереса класе која
не може да се задовољи добитима националног ослобођења. Само и
при летимичном прегледу тог „споразума”, може се утврдити да не
заслужује добијене историографске епитете. Такав споразум могли су
* Војислав Вучковић, Политичка акција Србије у југословенским

покрајинама Хабсбуриаке монархије 1859–1874, Београд, САНУ, 1965, 497.
Ослобођење и уједињење југословенских земаља 345
потписати само представници народа као што су Бан, Павловић, Окан

и други њима слични.
Ипак и Банови планови имају историјску вредност. У њима на
Аазе израза и одраза стремљења времена у којем су настали.
Планови који су разрађени по инструкцијама Гарашанина само
су озбиљније конципирани. У суштини су исти: у првој етапи предви
ћа се проширење Србије, у другој евентуално уједињење југословен
ских народа. У плановима из почетка 60-их година за акт уједињења
предвиђа се споразум представника Србије и Хрватске; у каснијим
плановима проширује се број равноправних партнера представници
ма Словеначке.
Заједничка је црта већине планова представника грађанског реда
да се првенствено рачуна са војном силом Србије и њених савезника,
и то првенствено Русије, да се устаничке акције припремају највише
зато да би се спровело дело ослобођења и уједињења. О социјално
економским моментима води се рачуна али недовољно. Истичу се на
ционални осећаји. Тежи се умањивању антагонизма заснованог на
разликама у вери и на социјално-економском плану. Покушавају се
придобити православни, католици и муслимани, нарочито у Босни, за
заједнички фронт против турске власти. Само у одмереним, држав
ничким плановима види се једва приметно, а у екстремним национа
листичким грубо једноставно, да се предвиђа проширење национал
них граница укључивањем сродних народа различитих имена усваја
њем једног имена, према девизи једних — имена српског народа, пре
ма другима — имена хрватског народа.
Карактеристика либералистичког раздобља огледа се у чињени
ци да већина планова предвиђа поред или после уских националних
граница и шире заједничке југословенске границе.
Једино план социјалиста, чији је иницијатор и спроводник Све
тозар Марковић, предвиђа потребу социјално-економског преображаја
друштва упоредо са актом националног ослобођења.
Планови за национално ослобођење о којима је реч нису реали
зовани, али за њихово реализовање ангажовали су се многи, а међу
њима највише најпрогресивније личности тог историјског раздобља.
Они су беочуг у ланцу ослободилачких аката који 1: се завршити
истинским националним и политичким ослобођењем, стварањем за
једнице равноправних југословенских народа. Зато их не треба потце
њивати, али ни прецењивати.
Андрија РАДЕНИЋ.
340 AllAija РаАех–шћ
Andrija више
-– Résumé —
LES PLANS POUR LA LIBERATION ET L'UNIFECATION NATIONALES DES

PAYS YOUGOSLAVES PENDANT LES ANNEES 60 ЕТ 70 DU XIXe SIECLE
Dans ce travail on expose synthétiquement en brefs traits les divers cou
rants qui ont été suivis par les mouvements de libération nationale. L'étude est
faite sur la base d’une analyse globale des faits histoniques. On identifie les сага
ctérist-iques libérales beur yeoiscs communcs dans les mouvements de cette époque
sous la conduite de l'inte i entsia bourgeoise. Ensuite on fait ressortir les com»
posantes des classes et individuelles dans la différenciation qui s’effectue selon
le milieu national. Le paysannat est le facteur de masse, soit la force de choc du
mouvement, mais ceux qui établissent les projets et les programmes sont bien
les représentants de la classe buorgeoise. Les différêfiœg; ui se manifestent dans
la modération et le .radicalisme dépendent avant … на трње/топ collective et
individuelle des promoteurs. Ceux qui occupent defi , , " gouvernantes sont
clans la plupart des cas plus modérés; les тражиш“ · ”_sggon se decla
rent par contre pour des entreprises plus га „, "" " _;Vrouvent
exprimés dans les proccussus nationaux с1"„·' '
pendant que les tendances de domination .,
disparaisse!“ nullement, bien qu'au cours ~” '
encore le moins.
БУКУРЕШКА АГЕНЦИЈА И СРПСКО-ВЛАШКА ТРГОВИНА СОЉУ
Влашко-српски односи до установљења агенције (1835)
ПОСЛЕ другог устанка отпочео је и нови период српско-румунских
односа, који су били претежно економског карактера и зависили
pиногоме од личних односа кнеза Милоша и суседних кнежева Вла
шке и Молдавије. Михајло Герман, пријатељ и повереник кнеза Мило
ша, спретан и одан, послуpжио је корисно као лице које ће кнез Ми
Aош убрзо отпослати у Букурешт као свог агента при руском дивану.
Задатак му је био да прати све догађаје важне за даљу судбину земље
и самог кнеза Милоша, посебно с обзиром на то да су у то време тамо
боравили српски емигранти, присталице Карађорђа. Већ 1819. године
кнез Милош га је опозвао, јер се Турцима његова мисија није свидела.
Други пут је кренуо за Букурешт по поверљивом задатку 1823—4. го
Аине, и потом дуже година тамо боравио. Поред веза са руским пред
ставницима, што је и изазвало негативну реакцију турских власти,
Герман је током свог тринаестогодишњег боравка у Букурешту имао
задатак да прати и кретање српско-влашке трговине. Она је до Једрен
ског мира била још недовољно организована, а оскудни подаци који
ма данас за тај период располажемо, отежавају њено систематско
проучавање и реконструкцију“. У структури влашко-српске – како
увозне тако и извозне трговине, како по вредности тако и по количини
— прво место припада увозу соли из Влашке у Србију. Раније је со у
извесним количинама увожена и из Аустрије“, али је тај увоз током
година увоз из Влашке све више потискивао и најзад заузео главно
место. То је утицало и на промену правца трговине сољу, па је долази
Ао до извоза, најчешће кријумчарењем преко Србије из Влашке или
Турскеза Аустрију.“
У увозу соли из Влашке учествовали су и српски и турски тргов
ци. У то се време међу турским трговцима чешће сусреће име Муле
Дервиш-аге, као и Хаџи Омерулу, Дeрвиш Ахмед Реиза, Хасан-аге
Оста-паше, Куоглу Омер-паше и још других, који су со продавали из
својих лађа — соларица“
" Aрхив Србије, Збирка Мите Петровића, 1925 — 29. августа 1828; 1981. –
26. септембра 1829.
- АС, Кнежева канцеларија II, 1819, 128 и 1821, 316, 317.
- АС, КК IV, 1824. 444, 447, 507 и 1827, 557.
* AČ, KK Vit, 1828, 498, 493, 542.
348 Даница Милић
Међу српским трговцима истичу се имена кнеза Милоша, браће

| Симића, Соломона Хафона,Томе Вучића-Перишића, Аврама Петрони
јевића, Стефана Стефановића Тенке, Мише Анастасијевића и других,
који су се сами или преко својих људи старали о набавци соли, спро
водницима бродова, финансирању те трговине и најзад допремању
кроз Ђердап до Београда, где је затим продавана или давана у коми
сиону продају соларима који су имали велика стоваришта — магазе“
Ни у време руско-турског рата ова трговина није престајала“, при чему
је кнезу Милошу много користила сарадња са видинским Ибрахим
пашом“ ометања ове трговине потицала су од појединих емиграната
из Србије, којих је у Влашкој био још приличан број.“
Конвоји од више десетина соларица оживљавали су дунавски
саобраћај”, мада је то истовремено била и тешка обавеза за станов
ништво у селима око Бердапа, јер је било оптерећено обавезом да
вуче бродове. Још 1821. године била је утврђена тарифа за вучу лађа
са сољу уз Дунав“, али то није поправило расположење сељака из тих
крајева, а током година оно се и погоршавало.“
Делимично због општих нередовних прилика изазваних руско
турским ратовима,делимично због несређених односа у трговини сољу
који су владали између закупаца, трговаца, препродаваца, бродских
капетана— снабдевање становништва је било недовољно и повлачило
је собом честе скокове цена.“ Имајући у виду све тешкоће око тако
неорганизованог снабдевања сољу потрошача у Србији и Босни, па
и суседним областима Турске који су се снабдевали преко Србије.“
кнез Милош је одлучио да преузме иницијативу и једним дугорочним
споразумом осигура даље снабдевање сољу из Влашке као традицио
налног и најпогоднијег тржишта за со. Овај подухват је извршен у __
две етапе: прво, кнез Милош је — уз одобрење руских власти, преко
Тице Ђорђа. Опрана, велетрговца, аустријског поданства, пореклом из
Оршаве, својег ранијег пословног пријатеља и партнера — ступио у
преговоре са закупцем свих соних окана у Влашкој бароном Стефа
ном Мејтаном, аустријским подаником, из Букурешта; друго, склоп
љен је уговор са Мејтаном 21. II 1829. године који је обухватио у 14 та
чака сва узајамна права и обавезе које могу проистицати из тако ве
ликог посла.“ Уговором је предвиђена испорука од 20 милиона ока
* АС, КК XXI, 1828, 694.

“ АС, КК XXI, 1828, 740 — говори се о товарењу соли на 7 лађа за рачун
кнеза Милоша \ {'};
* АС, КК ХХХ, 1828 — 513: Bидински паша – кнезу Милошу, да нико не
спречава трговцима да долазе за со!
“ АС, КК XXI, 1828, 274.
“ АС, КК XXI, 1827, 635, извештај о томе да је у Поречу натоварено 18 лађа
са сољу за Србију.
* АС, КК. I, 1821, 306 и 1822, 382.
* АС, КК XXI, 1830, 1043, 1045.
- АС, ЗMП, 3. IV 1829, 1970.
* АС, КК VII, 1829, 580.
* АС, ЗMП, 1829, 1970.
Букурешка агенција и српско-влашка трговина сољу 349
соли из три рудника у Влашкој (Великог окна, Тенеге и Сланика), с

тим да се има вршити из магацина при скелама Черњецу и Зимници.
Рок испоруке — 15. новембар, цена – 14 гроша за 100 ока. Уговор је
предвиђао хитну испоруку од 10 милиона ока преко наведених скела,
а при томе свакако бар 5 мил, ока преко скеле Черничке. Примопре
даја соли имала би се вршити у присуству поверљивих људи барона
Мејтана и Гице Опрана.
У уговору је нарочито подвучена хитност којом се инсистира на
испоруци: у року од два месеца после потписивања уговора требало
је извршити испоруку 25 процената уговорене количине, тј. првих
5 мил. ока. Гица Опран је узео на себе обавезу да исплату, у вредности
600.000 гроша чаршијских, изврши до 1. маја. Следећи обрачунски ро
кови предвиђени су за 15. VIII, а затим за 15. XI, и коначни обрачун
за крај децембра сваке године. Зарада Гице Опрана, преко кога се цео
посао имао обавити, предвиђена је са 5%, обрачунато у натури по
5 ока на 100,бесплатно. Новац за со требало је предати у Букурешту
барону Мејтани, по курсу који у тренутку исплате буде на снази. По
себно је интересантан чл. 8, који је предвиђао монопол на овај закуп
соли уз обавезу за барона Мејтана да обустави сваку трговину сољу
ло на 6 сати растојања до Дунава, како би се предухитрили трговци
који би својом конкурентском трговином могли нанети штету опрану.
Сва права која је барон Мејтан имао на поменутим скелама аутомат
ски прелазе на Гицу Опрана. У противном, Гица Опран стиче право да,
у циљу заштите своје трговине, обрачуна и јефтиније од погођене
цене, односно 13 проша на 100 ока.
Ризик за испуњење уговора у погледу безбедности испоруке соли
и њеног транспорта до одредишта у Србији преузима свако у своме
сектору: барон Мејтан у односу на Влашку управу, као и на руску
и аустријску власт: Гица. Опран у односу на Турке у погледу безбедне
пловидбе Дунавом.
Барону Мејтану остављено је право да, осим ове уговорене квоте
соли, може продавати со за потребе влашког унутрашњег тржишта.
Односи кнеза Милоша и барона Мејтана датирали су још од ра
није а потврђени су 15. септембра 1828, када је кнез Милош, посред
ством Алексе Симића, посудио Мејтану суму од 5000 дуката, одн.
157.500 гроша чаршијских. При склапању уговора ова је сума тако
be била обухваћена и призната као капара, с тим да се при коначном
обрачуну она узме у обзир, али по текућој вредности — у тренутку
склапања уговора.
За исход уговора био је заинтересован и београдски везир, а по
себно да ли је со била намењена и Босни.“ Кнез Милош је рачунао са
подршком везира, а нарочито због интервенције на Порти, од које је
очекивао да изда посебан ферман за слободну пловидбу Дунавом и
тиме избегне сва могућа узнемиравања од стране турских власти и
* АС, КК VII, 29. III 1829, 580.
стража. У то време је у Цариграду боравила српска делегација којој

је кнез Милош ставио у задатак да тај ферман издејствује.“
Испорука је по уговору одмах отпочела. Со, у комадима, прево
жена је од окна до скеле код Черњецa и Зимнице, где се вршио утовар
у лађе. Међу овим лађама било је и српских– које су до Видина пре
бацивале храну, а потом долазиле по со; понекад су со преносиле вла
шке и турске лађе до Голог острва, насред Бердапа, одакле је претова
ривана у бродове и слата ка Београду, а најчешће је претовар соли
вршен у Поречу, где су касније подигнути и велики магацини. Превоз
соли се нарочито увећао после Једренског мира, и у вези са склопље
ним уговором. Међутим, темпо којим је посао обављан није задово
љавао, пошто је у Поречу, на пример,дневни утовар био тек 5—6 лађа.
Све поречке лађе могле су да натоваре тек 1 мил. ока." Тако је до по
ловине јула натоварено свега 974.904 ока соли. За рад око овог уто
вара, претовара и транспорта коришћени су сељаци из околних села
око Пореча, као вични томе послу, јер се на суседне Влахе није могло
ослонити зато што посао нису познавали.
Нередовно снабдевање последњих месеци и година јако су уве
ћали потрошњу соли; цена није била битна. У свим успутним мести
ма поред Дунава— почев од Пореча, где је саграђена магаза за 1 мил.
ока соли, као и у Смедереву, В. Градишту, Београду, где су такође
биле саграђене нове магазе – свака нова испорука одмах би била рас
продата. „Овде засад падају цванцици за сол као киша, а уверен сам
да ће тако и за свагда остати, док год је сол само у вашој руци” — ||
истиче у своме извештају кнежев ортак и службеник Алекса Симић
у писму од 26. јула 1829. из Београда.“ Цене су се свакодневно мења
ле, са тенденцијом пораста, доносећи велике зараде.”
Биланс испуњавања уговора са Мејтаном после годину дана био
је испод очекивања. Уместо 5–6 мил. ока испоручено је било тек
3 мил. ока, што је било недовољно за потребе српског тржишта.“ Кнез
Милош је слао своје сараднике да интервенишу, а када то није но
могло, покушао је преко надлежних влашких и руских власти. И то
је било безуспешно, јер је Мејтан у датој ситуацији прекршио спора
зум о монополу Србије у снабдевању сољу из Влашке и продавао ју је
Турцима чим су се ратне операције смириле.“ Неиспуњавање уговора
пооштрило је прилике на тржишту и одшкринуло врата увозу соли
из Аустрије. Кнез Милош је истовремено предузимао мере да сам пре
* АС, ЗMП, 3. IV 1829, 1970.
* АС, КК XXI, 17. VII 1829, Пореч, 919.
* АС, КК VII, 603. ,
* Прво је одређена цена од 18 цвaнцика на 100 ока у велепродаји, а на

мало по 19 цвaнцика од 100 ока = АС, КК XXI, 31. VII 1829, 936; затим је мало
продајна цена увећана на 20 цвaнцика, одн. 33 гроша — УБ, 3617 од 5. VIII 1829.
и недељу дана касније цена на велико одређена по 20 цвaнцика од 100 ока, а на
крчму по 21 цвaнцик од 100 ока — УБ, 3597.
* АС,ЗMП, 1981 од 27. IX 1929. и 6. X 1829.
а АС, ЗMП, 2029 од 31. XII 1829.
узме закуп над соним окнима, што му је пошло за руком тек неколико
година касније.
С пролећа 1830. године,чим је Дунав постао плован, наставио се
саобраћај соларица, које су за Пореч превозиле со из Шерњецa и Ши
мијане. Барон Мејтан је уложио много труда да отклони погоршање
транспорта са влашке стране, које је настало услед помањкања и про
пасти стоке током оштре зиме, па се није имало чиме превозити. Барон
Мејтан је набавио сопствени возни парк са 500 кола и 4.000 волова“
Главни ортак барона Ленче Филип, постељниквлашког дивана, кренуо
је тада на разговор са кнезом Милошем. Но те године је стигао само
до Черњеца а његову поруку је пренео кнезу Ценча Манојловић, него
тински кнез. Циљ посете, коју је остварио тек годину дана касније,
био је да упозори кнеза Милоша да се он не може сам прихватити
закупа влашких солана – пошто је то у супротности са ставом вла
шког дивана, који није желео да странци уђу као закупци у сона
окна“ Под изговором да носи важне поруке председника влашкогди
вана генерала Кисељева, Филип Ленче је августа 1831. године, сопстве
ним интoвoм, у пратњи свога сина и 4 момка, уз пратњу кнежевих
људи од границе, стигао до Крагујевца на разговор са кнезом Мило
шем.“ Разлози ове посете били су превасходно финансијске природе,
и то у интересу барона Мејтана. Реч је била о два предлога: 1) да
кнез Милош откупи од барона моштију Буково за 28.000 дуката и 2)
да ступи са њим у ортаклук за сона окна. Барон Мејтан, највећи за
купац влашких соних рудника, био је истовремено и највећи дужник
влашког дивана,дугујући им 3,200.000 гроша са роком уплатедо краја
године. За мошију Буково дуговао је 11.000 дуката. На ортака Филипа
Аенче падао је део ових терета. Ситуација у којој се нашао барон Меј
тан није изненадила кнеза Милоша, који је преко својих ортака и са
радника — Симића, Опрана,Хафона, Тенке и других– био добро оба
вештен о току пословања својих иностраних партнера и о исходима
њихових послова.“ Сада је било на кнезу Милошу да прецизира свој
став: хоће ли и како заштитити своје интересе приликом Мејтановог
пада и хоће ли ићи и даље, користећи насталу ситуацију да непосредно
затражи закуп соних рудника у своје име? Због настале ситуације, ба
рон Мејтан се са њих аутоматски морао повући.“ Влашки диван је оче
кивао да ће Милош bar:: као финансијски најјачи и најсигур
нији пословни партнер Мејтанов, своја дуговања Мејтану исплатити
влашкој влади и тако покрити оно што јој овај дугује. Сличним мол
бама кнезу су се обраћали и други пословни партнери Мејтанови, чији
је он био дужник, молећи га да дуг који има давати Мејтану, исплати
њима: Курта из Беча са 60.000 ф., Карџа из Беча са 100.000 ф. сребра,
* АС, КК XXI, 1026 од 24. IV 1830.
- АС, КК XXI. 1831-1029, 1235-6, 8, 1239–40, 47.
-- јкк xxi, 1238; kk vii, 799: 801; кк xxi. 1240; кк xxx 81, —
све из 1831.
* АС, КК VII, 798 од 28. VIII 1831. и 799 од 24. VIII 1831.
* АС, КК VII, 801 од 1831.
Сакелари из Беча са 20.000 ф. и 4925 дуката“ Кнез Милош је у својим

одлукама, које су биле повезане са бароновим банкротством, био реа
лан наређујући да се званичним путем прикупи вересија баронова у
Србији (сам је из личних средстава у први мах дао један део) и тако
је та штета надокнађена и влади и појединцима. Што се пак тиче пред
лога који му је Филип Ленче поднео о уортачавању са Мејтаном у тре
нутку његовог краха, како би га финансијски помогао, кнез Милош
га није прихватио, сматрајући то непотребним ризиком. У тренутку
када Мејтан због финансијског краха буде морао да напусти свој за
куп, на лицитацији ће се увек моћи да добију сона окна у закуп под
повољнијим условима, без ортачине.
Ради употпуњавања информације о трговини сољу, која је после
Једренског мира постала предмет велике заинтересованости свих по
дунавских кнежевина, треба указати и на бројне мање спорове међу
њеним носиоцима, на конкурентску борбу између велетрговаца, на
борбу за нго бржи продор на тржиште. Често је кнез Милош преко
својих људи, који су држали пограничне прелазе или пак обављали
превоз Бердапом, отежавао конкуренцији да то учини на време. Про
дужавани су карантински рокови, нису давани сараори на време за
превоз лађа, повећаване су и мењане тарифе за услуге, а касније и ца
pинске стопе.
Током 1831. године настављено је са даљим испорукама соли из
Влашке. Оне су сада стизале уредније. Овим је испуњаван уговор који
је октобра 1830. године Алекса Симић, у име кнежево, склопио са Сто
јаном Тонићем, камарашом, за испоруку и превоз 12 милиона ока
соли годишње, са важношћу трајања две године“ Со је потицала из
поменутих рудника у Влашкој, још увек у закупу барона Мејтана.
Ортаци су били из куће Хафон-Опран, као и раније. Као и у претход
ном уговору из 1829, монопол закупа соли за Србију остао је кнезу
Милошу, али уз једно ограничење — да со не може продавати ван
граница Србије. Испоруку је требало отпочети јуна 1831. године, али
по вишим ценама него раније. Наиме, цене уговорене за ову испоруку,
за сваку скелу појединачно, као почетно место испоруке, биле су ре
гулисане на бази клаузуле највећег повлашћења. Оне нису могле бити
ниже у случају да се со продаје некој другој компанији, јер би се онда
аутоматски то примењивало и на уговор са кнезом.
Када је у августу 1831. дошло до банкротства барона Мејтана“,
по уговору за ту годину било је већ примљено 11 милиона а остало
још око 1,2 мил, ока да се измири. По евиденцији барона Мејтана, из
мирено је било наводно свих 12 мил. ока. Испоручена со је делимично
била исплаћена, остало је још 2/3 дуга да се измири. Банкротство ба
роново није много изменило у погледу закупа окана, јер је и даље он
остао закупац. У новембру 1831. у Букурешт је стигао и Стојан Симић,
* AC, KK VII, 799 и 800, од 24. VIII 1831. и КК XXX, 95.
* AC, KK VII,705 од 8. X 1830.
* AC, KK VII,792b од 17. VIII 1831.
као изасланик кнеза Милоша, са задатком да испита могућности

даљег пословања са кућом Мејтан. Кнез Милош је све уговорне оба
везе пренео на кућу Гице Опрана, који је иначе био и сам везан уто
вором са Мејтанијем. Опран је ускоро отворио магацин за смештај
соли у Прахову. Предвиђено је да испоруке по новом споразуму от
почну почетком 1833. године. У међувремену је наступила промена
границе према Влашкој – припајањем Србији шест нахија у априлу
и мају 1833. године. То се одмах одразило и на увећање увоза соли.
Тиме се може објаснити и увећани обим у извозу соли из Влашке,
који је од 21 мил. ока у 1833. години нагло скочио на 385 мил. ока
у 1834. години. За овај пораст Србија је имала несумњивих заслуга.
Нов проблем се појавио онда када је барон Мејтани изненада
умро. Све његове заостале обавезе према повериоцима и дужницима
постале су такође саставни део његове масе.“ На стовариштима у пра
хову и Кладову затекло се у том тренутку4–6 мил. ока соли,чијом су
продајом руководили, како је већ познато, ортаци кнежеви: Ђорђе
Опран, Саломон Хафон, Мула Меамед, Коста Сераф. Београдски суд
је со секвестирао, и отада отпочиње у пуном смислу речи проблем
„соне вересије барона Мејтане”. На тај су новац, како је то већ изло
жено, полагали право бројни бароанови повериоци, а и сама Управа
за со из Букурешта, којој је барон понајвише дуговао. Тако је најзад
окончан и шестогодишњи закуп влашких соних окана за рачун баро
на Мејтане (1828—1834), који је проузроковао бројне спорове између
барона и купаца —препродаваца соли, са једне, и барона и Управе за
со за неплаћене таксе, са друге стране. Мада је барон Мејтана јако раз
гранао своје послове и створио широку мрежу сарадника, али и пове
рилаца и дужника, и у Влашкој и Србији, Турској, Аустрији, она је,
како се то на крају показало, била и веома непоуздан ослонац. Кнез
Милош — који је све то посматрао са великим интересовањем, као је
дан од баронових пословних партнера и као трговац сољу и могући
конкурент — наслућивао је, раније него што је до њега дошло, несла
ван крај овог пословања. -
Посредством Гице Опрана кнез Милош је 1834. године проширио
своје закупе и на со из Молдавије. Утовар је вршен у Галцу у бродо
ве,било српске или турске, и превожен даље за српске луке на Дуна
ву. Новоизабрани влашки кнез Александар Гика, схватајући ово по
везивање са молдавским соланама као директан удар на влашке ин
тересе, па и своје личне, јер је и он био заинтересован, организовао
је ометање дунавске пловидбе за ове бродове. Уследио је низ напада
на бродове. Тако је 12.VIII, по његовој наредби, код Каламонде у
близини Никопоља заустављено и истоварено 7 лађа са товаром од
305740 ока соли. Бродови су пловили под управом шест турских и
једног српског капетана.“ Следећег дана, 13. августа, заустављено је 7
* АС, КК VII, 394 од 11. IV 1834“; KK XX. 1722 од 9. XII 1834. и КК XIX од
17. XII 1834.
“ АС, КК XXX, 81, од 31. VIII 1831, кнез Милош Гици Опрану, концепт.
бродова који су се нанети ветром, приближили влашкој обали код

Харман-Каја, на 4 сата од Силистрије. Пошто се нису одазвали првом
позиву да пристану, отворен је плотун из 20 пушака; при другом пло
туну страдао је капетан Осман из Никопоља. Бродови су се потом
предали, со је истоварена на обалу, а посада и бродови пуштени. Дан
касније, 14. августа, пријављен је у Рушчуку властима случај пресре
тања код Ђурђева, када су влашки службеници запленили 127076 ока
соли, коју су својим бродовима из Галца превозили за Србију капета
ни Абдулхамим Осман и Али Хаџи Ибрахим из Рушчука. Свакодневно
су и даље стизале сличне пријаве турским властима. Тако је 22. VIII
Ахмед, свиштовски војвода, ислеђивао случај двојице капетана из
Галца чији су бродови, натоварени сољу за Србију, заустављени били
код Зимнице, со истоварена и заплењена.“ Ови су догађаји изазвали
узнемирење и протесте кнеза Милоша код Порте од које је захтевао
заштиту у дунавској пловидби. Порта је по његовом схватању била
дужна да ту заштиту не само пружи, с обзиром на статус Турске пре
ма територији на којој се то догађало, већ је требало да буде и по
себно заинтересована, јер су у већини случајева превоз вршили тур
ски бродови и капетани из Свиштова, Рушкула, Видина, што је за њих
представљало и извор прихода и интерес даљег опстанка и рада. По
што је случај већ од почетка био врло озбиљан, Порта се прихватила
посредовања и тако је дошло до састанка кнеза Милоша и влашког
кнеза Гике на имању кнеза Милоша у Појани, у Влашкој, 20. новем
бра 1835. године.
Што се тиче даље експлоатације соних окана у Влашкој током
1835. године, послове је преузела Финансијска управа за влашке со
дане. Према подацима из румунских извора, те године је Дунавом из
везено само 15 мил. ока соли, при чему је најзначајнији удео био
српски.
Оснивање агенције у Букурешту 18356. године

Захваљујући догађајима који су уследили после руско-турских
ратова, Једренском миру и хатишерифима из 1830. и 1833, затим избо
ру за кнежеве Александра Гике у Влашкој и Михаила Стурзе у Мол
давији 1834. године, сазрели су услови да се на погоднији начин при
ступи регулисању међусобних суседских, трговинских и других зајед
ничких односа између Србије, са једне, и Влашке и Молдавије, са
друге стране. Током претходног двадесетогодишњег периода оствари
вала се фактичка сарадња и на политичком, а још више на економ
ском пољу између свих подунавских кнежевина, али под специфич
ним условима, на које су утицале у великој мери политичке прилике
у којима су оне битисале. Постојање руског протектората над Вла
шком и Молдавијом упућивало је на тражење сагласности од руских
власти, док је истовремена територијална припадност кнежевина на
- АС, КК ХХХ, 1091 од 1835.

метала поштовање законских уговора и прописа који су важили за

Турску. То су били оквири у којима су се развијали и српско-влашки
односи, што се одражавало на сваку акцију покренуту ма са чије
стране, али никако без сагласности руског представника или Порте,
а затим и влашког дивана и српског правитељства. Претходна су из
лагања, навођењем конкретних примера српско-влашких односа, има
ла за циљ да укажу на историјат тих односа, на постојање српског
агента при руском представништву у Букурешту, на мањевише при
ватан карактер његове делатности, без обзира на то каква је била
стварна корист коју су, боравком Михајла Германа а потом и Дими
трија Мустакова у Букурешту, имали кнез Милош и Србија.
Однос кнеза Милоша са влашким званичним представницима и
познатим личностима из влашког друштва био је повољан и пријатељ
ски, па често и више од тога. Кнез Милош је био спреман на разне
услуге, као на пример 1829. године када је изашао у сусрет позајми
цом од 50.000 дуката за потребе мунтеанске владе“. У 1832. години
притекао је у помоћ зајмом од 10.000 дуката тадашњем бојару А. Гики,
са којим је имао добре пријатељске везе.“ Године 1834. кнез Милош је
послао и посебну делегацију, на челу са Стојаном Симићем, да по
здрави новоизабране кнежеве Гику и Стурзу.
Личне пријатељске везе кнежеве са влашким бојарима учврш
ћивале су се и трговачким пословима, а и чињеницом да је кнез Ми
Aош као власник неколико добара у Влашкој постао на известан
начин и њихов сусед и супрађанин.
У редоследу свих поменутих догађаја дошло је и до акта којим
су званично и пуноважно регулисани даљи односи Србије са сусед
ним кнежевинама Влашком и Молдавијом. Својим ферманом од ре
цепа 1251, односно октобра 1835. године, султан Махмуд је основао
Српску агенцију у Букурешту, наводећи, као један од битних разло
га, потребу да се заштити трговина српског народа у тим земљама,
као и имовина српских грађана коју тамо поседују. Посебним актом
султан је тражио од влашког и молдавског кнеза да поштују овај фер
ман“ Компетенције и начин пословања агенције одређени су указом
кнеза Милоша Обреновића објављеном 17. II 1836. године.
Устројство, пословање и задаци агенције обухваћени су са 22
тачке поменутог указа. Као основни задатак агенције истакнуто је
„заступленије трговаца и трговине србске, и вообште и воособ, на за
* R a d u F1 o ra, Relatile iugoslavo-romane, Sinteza, Lunina XXII, nr. 1,

Panciova 1968, 324 и АС, Главно Казначејство, РН 239 од 19. X 1838, Београдски
ћумругџија Н. Герман о повраћају дуга од 40.952 дуката ћесарска од влашког
кнеза Гике,
“ АС, ЗMП, 6698 од 8. III 1832, квита кнеза Гике кнезу Милошу и Б. Куни
берт, Српски устанак и 1 владавина Милоша Обреновића titi:“: Београд,
1901, c. 315, напомиње о комбинацији да се А. Гика ожени кћерју кнеза Милоша
Јелисаветом – Савком, о томе и Петровић Мита, Финансије и установе
обновљене Србије до 1842, Београд 1898, II, c. 377 – Кнез Милош књегињи љу
бици, 15. V 1831.
“ АС, министарство иностраних дела, „1“, 1844, V, RIn 2.
ступленије користи интереса и књаза и народа Сербског доброг спо

разуменија на граници између ови соседни књажества, и на отправ
љање дела Сербски политически, у колико би ова с реченим књаже
ствама помешана у отправљању била“.“ Агенцији је стављена у ду
жност и улога посматрача у политичким односима, а нарочито у по
гледу тенденција у политици великих сила, Русије и Турске. Била је
задужена да прати и унутарполитичка кретања у Влашкој и Молда
вији, развој њиховог политичког и економског живота, промене у ор
ганизацији државног апарата и власти, персоналне промене у њихо
вим установама, као и промене у страним представништвима у Буку
решту и Јашију. Агенција је упозорена да прати кретање странаца,
посете из страних земаља или одлазак у посете, циљеве и резултат
тих посета. При обављању ових послова, Агенција је била овлашћена
да се служи мрежом сарадника, коју треба створити међу поверљи
вим и пријатељски настројеним људима Србији, који живе у већим
местима – Букурешту, Јашију, Ибраили, Ђурђеву, Черњецу. Пред
виђена је и могућност посебног награђивања за ове сараднике. Поред
задатака политичко-конзуларне и обавештајне природе, Агенцији је
нарочито скренута пажња да својим радом треба да прибави повере
ње руског генералног конзула.
Друга група упутстава односила се на конзуларне послове у вези

са српским грађанима који дуже или краће време бораве у помену
тим кнежевинама и на потребу регулисања њиховог статуса путем
пасоша. Реч је била и о регулисању статуса бегунаца који из разних
разлога беже из Србије и траже прибежиште у овим кнежевинама.
Агенција је била овлашћена да наплаћује порезу у висини 2–12 та
лира годишње и од оних српских поданика који ту живе а не плаћају
порезу у Србији. Ови су приходи припадали Агенцији.
Натпис „Књажевско-сербска агенција у књажествама Валахи
ји и Молдавији” на званичном печату агенције одражавао је не само
садржај њеног рада већ и непосредну потчињеност кнезу, како у по
гледу добијања задатака и упустава тако и њиховог извршавања. У
чл. 5 је посебно истакнуто да „агенција зависи непосредствено од
књаза сербског” и да по указаној потреби има односе и са казначеј
ством и пограничним српским властима. Осим званичних извештаја,
Агенција у извесним случајевима може кнезу достављати и приватним
путем обавештења. Ако агенција не би могла сама одлучити како да
поступи у неким случајевима, имала се обраћати кнезу за директиву.
У складу са дипломатским обичајима, Агенција је уз одобрење књаза
о дану његова рођења могла давати ручак или бал на трошак „ка
значества".
Дакле, у свему је Агенција пословала као и друге установе у
земљи, везана непосредном одговорношћу лично кнезу, као носиоцу
централне власти.
* АС, Српска агенција у Букурешту, 1836, Н. 2.

У погледу административног устројства, поред конзуларног

представника — агента, у Агенцији су били и секретар, драгоман и
два служитеља, које је плаћала народна каса. Чланом 3 допуштено
је по потреби проширивање броја службеника при Агенцији. Касније
је, поред агента одговорног за рад Агенције, постављен и један савет
ник. Непосредно затим, уз сагласност Порте, кнез Милош је за шефа,
односно конзула уздигао дотадашњег свог агента у Влашкој Михајла
Германа. Влашки кнез Александар Гика је тек после дужег оклева
ња дао агреман за његово наименовање. У свему томе назирала се
једна противуречност. Док је, са једне стране, сарадња са Србијом
и кнезом Милошем била и неопходна и пожељна, па и љубоморно чу
вана, на што указују и поменути инциденти са бродовима у 1835. го
дини, дотле је, на другој страни, постојао отпор уздизању међусобних
односа на међудржавни ниво, уз одговарајуће мере државно-правне
заштите и одговорности.“ Та ће супротност бити и надаље присутна
у српско-влашким односима, иако привремено потискивана, све док
се кнез Милош налазио на власти у Србији.
Једна од првих мера новоосноване агенције било је и евиденти
рање, односно пописивање ових српских поданика који живе у Влаш
кој дуже времена и према томе подлежу обавези плаћања данка преко
Агенције. Према попису од 17. II 1836. године, у Влашкој их је тада
било 60, и то пореклом из свих крајева Србије, а највише из Београда
и Неготина. Било их је и из Јагодине, Смедерева, Шапца, Параћина,
Крагујевца, Јагњила, Тургусовца, Вражогрнца, Зајечара итд.“ Они су
задуживани са по 20 троша пореских за ту годину. Евиденција током
идућих година, као на пример 1837, забележила је 78 српских пода
ника који су платили данак у износу 20–24 гроша по глави. Као при
ход Српске агенције рачунали су се и приходи од издатих пасоша и
других услуга поданицима Србије и другима.“ У свом финансијском
пословању Агенција се ослањала у потпуности на банкарску кућу
браће Герман, која је за њен рачун вршила исплате, примала уплате,
давала аконтације за исплату плата, примала све послове у вези са
српским поданицима и њиховим новчаним пословањем. Преко ове
куће ишао је обрачун вересије за рачун барона Мејтанија.“
У овом првом периоду званичног рада, Букурешка агенција је,
поред заштите личних интереса и регулисања боравка српских пода
ника, водила рачуна и даље о личним интересима кнеза, о судбини
његове имовине и трговине. Споразумом у Појани, између кнеза Ми
Aоша и кнеза Гике, уговорена је испорука од 30 мил. ока соли за две
године. Со је требало испоручити преко 6 скела, у сезони од 1. марта
до 30. октобра сваке године — јер је то одговарало пловној сезони на
Дунаву, и то:
* R. Flora, Relatile iugoslavo-romane, н. д.
* АС, ЗMП, 7003.
“ АС, Главно Казначејство, Рн 35, 1838.
“ АС, ЗMП, 7703 и Главно Казначејство, 1837, Pн 52, 65; ЗMП, 6985.
преко Бехета 1,5 мил. ока прикупљено из рудника Окнела Мари

„ Калафата 1. „ -- -- -- -- --
„ Черњеца 0,5
Бурђева 4.0 „ -- -- -- -- --
-- -... -- -- Сланик --
„ Олтенице 40 „ ---- -- -- --
Телега
--
„ Зимнице 40 „ ---- -- --
Све г. а год.: 150 мил. ока за извоз“
Према овом споразуму кнез Милош је преузео у своје руке, у за

једници са својим ортацима Николом Германом, браћом Стојаном и
Алексом Симићем и Мишом Анастасијевићем, закуп влашких соних
рудника. Ове су испоруке великим делом обављене и преко Моле Ме
хмеда, хазнадара (благаник) из Видина, чије су лађе превозиле со.
Током следећих месеци и година трговина сољу се још више
развијала, окупљајући све већи број нових лица, која су, било као
трговци било као превозници или препродавци, у томе учествовали.
Међу њима су и видински Турци који су најчешће учествовали као
бродски капетани, сарађујући добро са кнезом Милошем. Међу њима
се сусрећу Хусеин-паша видински, Ахмед Саид из Видина, као и већ
| поменути Мола Мехмед-ага и његов син.“ Турски трговци и спровод
ници бродова, који су били упослени око пласирања ове влашке соли
у Србији, уживали су посебну заштиту српских власти- о чему је сам
кнез Милош водио рачуна. Омогућено им је било да користе кнеже
ве магазе за со, које су биле подигнуте у неколико места крај Дунава,
а такође им је омогућавано да добију сараоре, људе за вучење бро
дова уз Ђердап, ако устреба“. За влашке власти то се не би могло
рећи, јер је било повремених инцидената, мањих или већих, који су
доказивали супротно, односно показивали неслагање са радом ових
трговаца и лађара.“
Овде би требало имати у виду и старе уговоре који нису своје
времено били извршени, као што је то са количинама из уговора са
бароном Мејтаном. Ђорђе Мејтана, један од његових наследника, по
кушавао је да ступи у контакт са кнезом Милошем ради договора око
даљих испорука,али му је то од стране влашких власти из конкурент
ских разлога онемогућено.“ Све то ипак није деловало на кнеза Ми
лоша да промени своје држање према влакшим властима, нити поје
дницима, већ је инсистирао на даљој нормализацији односа. При
томе је имао пред очима своје државничко искуство, истичући
* V 1. Dicu 1 escu, Relatile comerciale ale Tarii romámesti cu peninsula

Ваlсаnicа (1829–1858) Bucuresti, 1970, 81 и АС, МИД, „I", 1842, V, 21.
“ АС, КК ХХХ, 1257 из 1836: 1255 из 1836, 1396 из 1836. и КК XII, 962 на
1837. и КК XIX, 654 из 1838.
“ АС,
“ АС, КК XIX,
ЗMП, 654одод8.11.
2383 VII 1838.Pн 671, писмо Мише Анастасијевића кнезу
XI1837,
Милошу,
“ АС, Српска агенција у Букурешту, 1836. H. 22.
„... а 14. година како владам овим народом, довољно ме је научило,

да ми никог у комшилуку, — a особито јачег и већег — вређати не
треба, него на против у љубови живити . . .“ На основу пословања
Финансијске дирекције за со, и извештаја о успеху њеног рада, На
родна скупштина Влашке је дошла до закључка да би без помоћи
кнеза Милоша, који је био купац за велике количине соли (само у
1834—5. око 20 мил. ока), дошло до великог губитка. То је у скуп
штини оцењено као посебно вредан допринос узајамним односима
и поступак који заслужује оваку хвалу и благодарност. Кнез Гика је
у име свих тајtr. :“ кнезу Милошу.“
Током наредних година, 1836—8, наставило се са ликвидацијом
заосталих рачуна из претходних година, па отуда већи увоз него што
би се могло очекивати. Још је увек била актуелна вересија барона
Мејтане, а у самој земљи и низ дуговно-поверилачких односа међу
српским трговцима, склапање и отказивање уговора, формирање но
вих компанија и сл. У то време опет су се чуле вести о разортачењу
велике трговачке и банкарске куће Халфон-Опран. По први пут је
међу њима дошло до размимоилажења 1834. године, иако су после
тога продужили да обављају неке послове.“
После 1835. године у дунавском саобраћају све већи значај има
и флота Мише Анастасијевића, која преузима највећи терет око пре
бацивања соли. Мипа Анастасијевић, као сарадник у трговини и при
јатељ кнежев, преузео је на себе и друге послове око трговине сољу:
сакупљање вересије за рачун барона Мејтане, преговоре са видинским
пашом око превоза соли.“ Један од драгоцених помагача у овој трго
вини био је и Стефан Стефановић Тенка, војни командант дунавско
тимочки. И он је сам био заинтересован за ову трговину, што је иза
звало чак и критику кнежеву, из страха да ће то утицати на запостав
љање његове дужности. А затим, постојале су и оптужбе противу
њега да првенство проласка кроз Бердап даје својим соларицама, а
тек после онима који пребацују со за рачун кнеза. Посао који је био
поверен Тенки у вези са трговином био је ванредно значајан, јер је
од његовог успеха зависило благовремено допремање бродова. Област
којом је он управљао, по природи свог географског положаја, била
је везана за дунавски саобраћај. Зато су његова помоћ, сарадња или
ннтервенција биле увек добро дошле и неопходне. У вези са ангажо
“ АС, ЗMП, 2029 од 31. XII 1829, Крагујевац — Из писма кнеза Милоша кне
зовима и депутатима народа српског.
“ АС, Српска агенција у Букурешту, 1836, Н. 22 од 10. априла. Писма
areнта Михајла Германа кнезу Милошу.
* Гита. Опран, родом из Рушчука, од 1836. има пасош из Д. Аустрије, 1829.
купио кућу у Букурешту; Саломон Хафон, из Земуна; К. Павловић, трећи ортак,
такође аустријски поданик — АС, МИД, „I", 1842, V, 51, H. 199 – У истом доку
менту и о разортачењу Опрана и Хафона, објављено јануара 1834, после чега
су наставили и даље да тргују као ортаци,
* АС, КК XIX, 530 и ххх. 1607 из 1838; КК, XXX, 1607 и 2410 из 1838; Глав
но Казначејство, 1838, PH 32. На Тенку се односе подаци у документима: АС,
КК XXI, 1440, 1470–1 из 1832. и XIX, 494 од 18. VI 1937, Н 2255.
вањем људи са тог терена за спровођење и вучење бродова, дуго се

чекало на решавање питања њиховог праведног награђивања. Било је
и спора између бродских капетана и сараора. Капетани су тражили
да они бродове извлаче бесплатно, иако је то требало платити исто
тако као што је и капетанима плаћано за њихов рад. Они ЧишIHAIа
услуге трговцима, со је ишла у продају, постојала је могућност да
се све то надокнади кроз продајну цену. Било би стога нормално, пре
ма схватању српских власти,да трговци, за чији се рачун превоз врши,
све трошкове плаћају.“
За непуне три године, (од новембра 1835. до јула 1838. године)
према евиденцији српских царинских власти — ћумрука, у Србију
је из Влашке и Молдавије унето свега 33925840 oка соли. Од тога
је извезено даље за Турску – преко Ниша, Лесковца— 723315 ока.“
На со из Молдавије (од 30. ХI 1835. до 23. IV 1837. године) отпада
9,101.819 oка, колико је дошло преко Галца.“ Ови подаци су сигурно
најпотпунији, попто је овде примењен јединствен критеријум да је
ђумрук подједнака обавеза за све, без обзира одакле долазила роба
и ко је увозник. Понекад је чињен изузетак за поједине београдске
трговце, с тим што је евидентирање вршено на прелазном ђумруку
а наплата у Београду.“ Међу подацима који потичу из разних извора
— румунских и српских– има неслагања, јер је критеријум за иска
зивање продате и купљене количине неједнак. Понекад се дуплирају
количине, јер се рачунају и обавезе и извршење, или пак количине у
тренутку испоруке и у тренутку исплате. Но, без обзира на овај мо
менат, реално узевши,у питању су биле заиста велике количине соли,
а то је тражило посебну организацију у превозу. Ако се као просечна
носивост једнога брода – соларице узме 50.000 ока — а било је и
мањих и већих“–за годишњу количину коју је Србија увозила било
је потребно по 300 бродова. Миша Анастасијевић је у датом тренутку
сам располагао са 74 лађе. Укупни број бродова био је свакако мањи,
јер се једним бродом у сезони превоза и пловидбе могао више пута
превалити пут.
У погледу броја људи који је, било са румунске или српске стра
не, окупљен на овоме послу, може се дати оријентациони податак.
Познато је да је у 1832. години у влашким соним окнима било запосле
“ АС, КК XXI, 1043 од 28. V 1830, Стефан Стефановић-Тенка кнезу Милошу;

исто се питање поставило и приликом грађења магаза за со у Кусјаку (једна)
у Кладову - Фетисламу (две). О томе и Мид, „I", 1842, V, 51.
s1 A. Главно Казначејство, 1839, Рн 147.
* АС, МИД „I", 1842, V, 51.

* АС, КК XIX, 578.
“ АС, КК ХХХ, 1901 од 20. августа 1835, где се наводи да је на 7 бродова
било натоварено 301.896 ока соли из Галаца – Молдавије, и то: 53.186 ока на
броду капетана Мехмеда из Свиштова, 58.120 ока на броду капетана Исмаила,
затим 42:360 ока на лађи капетана Идриса, 66.785 ока код капетана Мустана,
40.456 ока код капетана Мустафе и 27.881 ока код капетана Мехмеда из Исакче
и најзад 13.135 на соларици капетана Васила.
но на вађењу соли 1556 радника.“ Барон Мејтан је 1830. године, како

је већ наведено у претходном излагању, имао 500 кола са 4000 воло
ва, што би по слободној и приближној процени било до 1.500 људи;
Миша Анастасијевић је имао у служби 1000 људи; у турским бродо
вима који су превозили со било је у посади, по свој прилици, неколи
ко стотина. Овим бројевима треба додати и број људи који су вукли
бродове — дакле заједно са људима који су колима пребацивали со
— бар 2000 лица. То укупно достиже већ 5000 људи. Ако би се ишло
даље, како се кретала со, онда треба узети у обзир раднике на истова
ру и претовару у магазине, почев од Пореча, где се могло сместити
4–5 мил. ока, затим Кладова, са 2 стоваришта, Смедерева са 1, В. Гра
диштем са 1, и најзад до Београда, са магазама на Сави. После ових
радника на транспорту соли до потрошача, широм земље, био је запо
слен велики број рабаџија, а потом и трговаца. Њихов број никако
није био мањи од оног који је био потребан да се со допреми до Ср
бије. Значи у свему бар 10.000 лица сачињавало је широку мрежу по
средника од момента када је со почела да се експлоатише до тренутка
кад стиже у руке непосредног потрошача, одгајивача стоке или дома
ства. Смисао ових наших прорачуна био је у томе да се одреде до
мет и последице трговине сољу, која је, специфично за Србију, са ње
ним развијеним сточарством, била и веома жива и веома значајна. То
је истовремено био и стварни разлог који је покретао тако велику ко
операцију, може се рећи међународног значаја, која је хијерархијски
била обликована у виду пирамиде, на чијем су врху стајали покретачи
читавог посла, познати румунски, српски и Турски трговци, стареши
не,бојари, кнезови капетани, паше, реизи и сл.
У посматраном периоду искрсло је као спорно и питање виси
не ђумрука које су српске царинарнице наплаћивале приликом увоза
соли без обзира на то ко је био увозник— кнез, неки трговац, српски,
аустријски или турски држављанин. Аустријски држављани, који су
сматрали да се одредбе Пожаревачког мира и других трговачких уго
вора између Аустрије и Турске и овом приликом односе на Србију
као турску провинцију, инсистирали су на наплати ђумрука по тари
фи 3% ad valoram. Позивали су се, осим тога, и на договор који је
важио за аустро-турску трговину, а који се обнављао сваке седме го
дине (мада последњи пут још 1818. године), и по коме је со цариње
на по посебној скали–3 гроша од 1.000 ока.“ Када је ово питање по
кренуто, Совјет је стао на становиште да никакви уговори Турске
са Аустријом не могу обавезивати Србију на одређену царинску та
рифу, јер је одређивање висине царинске тарифе било остављено срп
ским властима, као доказ одређене аутономне политике. Такеа је од
ређивана слободно на читав низ артикала, углавном животних намир
ница, као што су мед, восак, лој, затим свиње, волови, овце, пијави
* V. Dicu 1 escu, н. д. 69.
- АС, Мид „1“, 1842. V, 51, концепт, Реферат о делу Опрана, Хафона и
К. Павловића.
це, шишарке и т. сл.“ Основни разлогза повишење тарифе за со био

је у томе што је требало надокнадити и остале издатке око увоза
соли: грађење магаза, накнада за онај део наплаћеног данка који је
опроштен сељацима — сараорима. Продавцима соли, заувзрат, није
прописана никаква тарифа, они су могли, као што су то и чинили, све
да надокнаде из продаје. Ђумрук на со, све до 1838. године, наплаћиван
је по 5 гроша на 100 ока, а од 1839. је спуштен на 60 пара од 100 ока.
Према овој тарифи убрано је од 1835 (новембар) до 1839 (јул) света
1660.115 гроша.“ У укупним државним приходима— на основу којих
су се исплаћивале обавезе султану за прво полугође 1838. године— у
износу од 489948321 гроша, данак износи 3805427,20 а приходи од
ђумрука 571.692 гроша.“ Приходи убирани од ђумрука чине релатив
но највећу суму у односу на све остале приходе, изузимајући порезу
— данак. У тој маси прихода од ђумрука највећи је удео ђумрука на
со, могло би се рећи 500–700.000 гроша годишње.
Међу осталим питањима која су заокупљала бригу и старање Бу
курешке агенције много је пажње посвећено већ више пута помену
том питању „вересије барона Мејтане”. Оно је остало актуелно годи
нама, све дотле док та вересија није коначно прикупљена и ликвиди
рана. Али пошто је то питање остало актуелно и после мандата прве
агенције,биће предмет и каснијих разматрања.
Прво укидање Агенције и њено обнављање (1839, 1841)
Послујући у оквирима прописаних правила и на основу компе
тенција које су јој султановим ферманом и кнежевим указом биле
дате, Агенција је вршила низ услуга, посредовања, интервенција —
у циљу заштите права српских грађана на влашкој територији. Пи
тање њеног даљег рада и опстанка поставило се убрзо пошто је, 1839.
године, кнез Милош отишао из земље. Као што је познато, он је кре
нуо у Влашку, где је у кнезу Гики нашао доброг пријатеља, који му
је омогућио привремени смештај у кући свога брата Димитрија, ода
кле је кнез отишао на своју мошију у Херешти.“ Тешкоће у односи
ма са Влашком увећале су се после Милошевог одласка, и то је дове
ло убрзо, у августу 1839. године, и до одлуке о обустави званичног
рада Агенције.
После одласка кнеза Милоша избили су на видело и неки спо
рови између њега и његових ортака и дојучерашњих помагача. То
се најпре показало на случају Николе Германаи Мише Атанасијевића,
од којих је кнез Милош захтевао по сваку цену да му исплате дугове,
било по личним рачунима или у вези са вересијом барона Мејтане.
* П. Петровић, н. д. II, 1103.

* АС, Главно Казначејство, 1839, Pн 147.
* АС, Совјет, 1838,1003; Генерални извод прихода и расхода овополго
дишњег Бурђевског данка 1838. године.
* Radu F1 o ra Relatile iugoslavo-romána, sinteza, Lunina XXII, N 6.
Panciova, 1968, 324.
Влапко правитељство и кнез Гика дали су подршку Милошу, приме

њујући са своје стране оштре мере, па чак и затвор, противу двојице
оптужених. Можда је то било лакше учинити сада, после укидања
Агенције, чиме је нестала и једина званична установа која би интере
се српских поданика могла штитити и тражити стриктно примењи
вање оних загарантованих права српским поданицима која предвиђа
ју да им се, без обзира да ли су парнице подигнуте у земљи или ван
ње, може судити само пред српским судовима. Намесништво, које
је тада било на власти, предузело је хитне кораке дипломатским
путем да се Герман и капетан Миша ослободе и врате у земљу, где
ће се противу њих, ако за то буде основа, водити спор“
Промене на челу државе повукле су собом последице и у трго
вини сољу. Пре свега, дошло је до застоја у Ђердапу, јер су се побу
нили људи који су вукли бродове“. На интервенцију Николе Герма
на, једног од јако заинтересованих у трговини сољу, и као учесника
и као ђумурrшије, Намесништво је предузело мере да се 20 заробље
них бродова у Ђердапу превезе пре зиме, и тако омогући и другима,
који иза њих чекају, несметан транспорт до одредишне луке. Тако
се једино могло избећи снабдевање скупом соли из Аустрије, било
редовним путем или шверцом.
Иако је Агенција била обуставила званичан рад, стигао је, после
неколико месеци нови ферман султана Абдул Меџида, почетком
зилхиџе 1255, односно фебруара 1840, којим је он, како је то био
обичај, одмах по доласку на престо, а и на молбу Михаила Обрено
вића, обновио свој ранији ферман о установљењу агенције. Као не
посредни разлог за то он истиче „да не би лице које тамо ради над
зирана тија дела постављено с никоје стране узнемиравано било, но
покровитељствовано у случају нужде”. Истовремено је и у самој од
луци о обнављању фермана, а и у посебном ферману упућеном по
четком јануара 1841. године влашким кнезовима Александру Гики
и Михајлу Стурзи, препоручио и заповедио „да агента не вређају, да
га признају и одбране сва дела трговачка, као и заштиту у парницама
српским поданицима.” Тако је, после годину и по дана прекида у раду
Агенције, с пролећа 1841. опет предузет низ мера да се њен рад обно
ви. Међу првим мерама било је установљење саме Агенције, а потом
одмах и решавање о персоналном саставу. У упутствима о раду ра
није је највише значаја придавано самоме агенту, а овога пута акцен
товано је место секретара Агенције. Указано је нарочито на његову
дужност да брани српске поданике пред влашким судовима, те је
стога као битна квалификација захтевано добро правничко знање.“
Агенција је званично установљена указом од 19. априла 1841. године,
за агента, на место преминулог Михајла Германа, постављен је „ка
“ АС, Совјет, 1839, 500, Но 1575, 11. X 1839, Совјет — Намесништву.
E“:
- АС, Совјет, 1839, Н. 2099 од 20. XI 1839, – Намесништву,
“ АС, МИД, „I", 1844, V, Pн 2 и МИД, „I", 1841, H. 975.
“ АС, мид „н“, 1841, III, Pu 119, концепт, Ин 342, 11. III 1841, Министар
ство иностраних дела Попечитељству правосуђа.
петан и каваљер" Борђе Герман, за секретара Борђе Малетић, дота

дашњи секретар Управитељства вароши Београда, за практиканта
син Петра Пазарца.“ Агенција је са радом отпочела у једној другој
згради, пошто је претходна агенција била прво у Германовој кући а
потом кнез Милошевој. Агенција је радила под називом „Књажеско
србска агенција у књажествама Валахији и Молдавији”. Нова аген
ција била је обавезна да преузме све незавршене послове претходне
агенције и да их приведе крају. Задаци Агенције су били углавном
исти као и у претходном мандату, мада су неке функције сада про
ширене. То се нарочито односи на бригу о интересима српских гра
ђана и њиховом заступању пред судом. Осим тога, прецизирани су
били и случајеви у којима треба пружити заштиту српским грађа
нима непосредно пред надлештвима и установама и једне и друге
кнежевине. То се односило на оне грађане из Србије који су дуже
или краће време боравили у тим земљама бавећи се неком тргови
ном,занатом, обрађивањем својих имања и сл.
Основна разлика између ове и претходне агенције проистекла
је из новог духа у држави – одговорност према кнезу замењена је
одговорношћу према вишој инстанци власти, одговарајућем ресору
управе, у овоме случају према министарству иностраних дела. Агенци
ја је и даље задржала извесна својства конзулата и дипломатског
представништва, које, осим бриге о својим држављанима, прикупља
информације и озбивањима у страној средини, по званичној или при
ватној линији, о унутрашњим и спољним збивањима земље — дома
ћина. Акценат је и овога пута дат односима према руском генералном
конзулу, са задатком да се „љубов и поверење ... придобије”.
У периоду од престанка рада прве до оснивања друге агенције
накупило се доста послова које је Агенција, према својим обавезама,
имала да обави за рачун српских грађана, пре свега у области при
ватно-правној, затим у области разних услуга ради регулисања ста
туса грађана, породичних односа и међусобних имовинско-правних
односа. Награда за вршење тих услуга плаћала се Агенцији према та
рифи издатој на основу посебне уредбе за таксе за издавање аката
при Агенцији (28. IX. 1841. године).“ Агенцији су свакодневно стизале
молбе за разне услуге: за пасоше и боравак српских поданика, који
су се послом овде затекли, затим за пасоше за одлазак у Србију неких
турских поданика – Срба пореклом, који су живели у Влашкој од
1838. до 1841. бавећи се трговином а сада изразили жељу да оду у Не
готин и настане се тамо. (Својевремено су били оглашени и као уче
сници браилске буне, иако то није било тачно. Међу учесницима те
буне било је емиграната још из времена устанка). И најзад, Агенцији
се обратила и група од 15 српских грађана који су на челу са под
“ АС, МИД, „1“, 1841, Pн 127, в. Н. 435 од 19. априла.
“ АС, МИА „I", 1841, Ен 127, концепт.
-- kºi:мид „T", IV, 1841, 72 и Зборник закона и уредаба књажевства Срби
je, c. 165, 12, 25.
официром Тадићем прешли у лето 1841. у Влашку а после ове неуспе

Ае Браилске буне одведени у окна“ У први мах издато је 180 пасоша
за српске грађане који су се затекли у Влашкој после оснивања Аген
ције. Када је најзад извршен попис српских поданика у Влашкој (у
Молдавији није било кореспондента), установљено је 164 стално при
сутних. Они су сви подлегали уплати данка, што су за 1841. и учинили.
Највећи број их је био пореклом из Београда (њих 38), затим из Не
готина (22), из Зајечара (11), Ужица (2), Гургусовца (9), Крагујевца
(6), Месковца (2) – у свему из 45 разних српских градова и села. У
Влашкој су радили као занатлије (њих 27), као трговци (24), слуге,
радници, кафеџије.“
Међу мерама за побољшање саобраћаја и веза између ових
двеју подунавских кнежевина једна од првих је била интервенција
да се паралелно отворе карантини и на једној и на другој страни, од
носно код Радујевца и В. Извора (Фроман). Овај карантин је са срп
ске стране установљен још 1839, са друге пак није ништа учињено
ни три године касније. Велика растојања између дотадашњих каран
тина много су отежавала трговину, и то је требало на овај начин убла
жити. Пошто ни ово, као ни многа друга питања није одмах добило
своје решење и разрешење, остало је на списку оних о којима се то
ком неколико идућих година преговарало, све до доношења Уредбе о
прелажењу у Влашку на карантине и састанке (14. V 1845).
У овом другом мандату рад Агенције се није битно разликовао
од претходног, почев од тога да је и даље кућа Герман била главни
финансијери банкар за све послове који су били у вези са њом а ишли
преко ње,“ затим у погледу заступања интереса српских поданика у
дуговно-поверилачким споровима,“ у набавкама стручних књига за
Србију из Русије“ или чак и посредовању код молби руских колони
ста за насељавање у Србији.“ Међу пословима се издваја онај око за
ступања српских поданика у трговини сољу који су у то време посло
вали у оквиру румунско-српског конзорцијума на челу са Мишом
Анастасијевићем,“ све до 1846. године. Када је реч о соли, стално је
била присутна и аустријска конкуренција, тако да молба Антона од
Зане из 1842. године нимало не чуди. Не чуди ни чињеница да су ње
гови понуђени услови у свему били бољи — цена, квалитет, рокови
и испоруке.“
- АС, МИА „I", 1841, VI, 80.

- АС, МИА „I", 1842. V, 6.
“ АС, МИД „I", 1844, V, 2. Концепт, иН 1953, 16. Iх 1841. у Београду,
Штатссекретаријату књажевства Влашке, и З. з. у С, 64.
и АС. МИА „I", 1842, III, 34, 38 и 39.
- АС, Мид „I", 1842, II. 8.
- АС, Мид, „I'", 1842, III. 39.
- ас, мид „i", 1842, ii, 116.
* V. I. Dicu 1 escu, Relatiile comerciale ale Tării románesti cu peninsula
balcanica" Bucursti 1970, 98.
“ ас, мид „i", 1842, 111,49.
Иако су и молдавски кнез Михајло Стурза (20.VIII 1841. године)

и влашки Александар Гика (20. IX. 1841) дали пристанак за обнавља
ње рада српске агенције у Букурешту, обећавајући своју подршку
и помоћ, борба око њеног фактичког признавања трајала је још две
деценије. У октобру 1842. године смењен је кнез Гика и доведен за
кнеза Ђорђе Бибеско (1843—1848). Ове су промене имале утицаја и
на рад Агенције, који опет замире, а по схватању многих трговаца,
српских поданика, који су тако остали без имало заштите, она и не
постоји.“ Агент је био повучен а за вршиоца дужности постављен се
кретар Агенције, ранији драгоман Стемпловски“ који је одмах по до
ласку новог кнеза у Букурешт покушавао да добије аудијенцију.
Желео је да му изложи деме даљег рада Агенције и добије по
дршку за неке мере. Најзад је крајем октобра примљен код Бибеска
као изасланик српског кнеза Александра Карађорђевића са задатком
да га поздрави и изнесе програм даље сарадње у добросуседским од
носима. Већ тада, а и касније, приметило се да код Бибеска постоји
привидна сагласност у погледу деловања и карактера Агенције, што
он у суштини није прихватио, као што су то касније догађаји осве
тлили.” Око овог питања ангажовао се и руски конзул, државни се
кретар Дашков, но кнез Бибеско је инсистирао на следећем: он не
одриче признавање Агенције, али уз ограничена права дејства. Пи
смено се Агенција не би могла обратити ниједној влашкој установи
већ се све сводило на усмене интервенције, савете итд. Дакле, у су
штини, Агенцији се оспоравало право на све оно што су уживала
представништва других држава. Рад Агенције се у ствари привати
зовао. Као утеху сматрали су довољним што ће руски представник
у многим стварима суделовати и помоћи.“ Таква делимична заштита
српским поданицима није била довољна, па ни да их узме у одбрану
пред влашким властима у часу хапшења, прогона и других полициј
ских мера репресалија. Постављен је и захтев да се чиновнику Аген
ције дозволи одлазак и приступ у влашке канцеларије и установе,
као на пример у диван и Трибуне. И пре него што је на конференци
ји са Дашковим влашки кнез дао изјаву о статусу Агенције, и пре но
што је њен рад обновљен, српски поданици који су годинама борави
ли у Влашкој због трговине принуђавани су да приме влашко подан
ство, да плаћају дажбине, одузимани су им српски пасоши. После
успостављања Агенције примењиван је исти поступак, што указује
да ни овом конференцијом ствари нису у суштини ни рашчишћене
ни решене.“ Штавише, временом су те мере још и пооштраване, срп
ски поданици третирани као људи без икакве заштите, без регулиса
ног статуса и права, па и путем мера репресалија, затвора, окова, при
моравани на испуњавање захтева ондашњих власти. Узалуд су се срп
“ АС, МИД „I", 1843, IV, 14.

и Исто и МИД „I", 1843, III, 105.
“ АС, МИД „1“, 1843, III, 186.
* АС, МИД „I", III, 186 од 15. XI 1843.
“ АС, Мид „I", 1843, IV, 133 од 10. XII и 1844, IV, 71 од 31. јануара.
ски грађани позивали на права дата Уставом, што је и од стране Тур

ске признато, и указивали на одредбу да је поданицима Турске, јер
су то у извесном смислу били и они и поданици влашки, — „по целом
отоманском царству и његовим провинцијама слободно трговати без
икакве друге плате кромје ђумрука”.“ Протести које је и Стојан Си
мић, у својству министра иностраних дела, упућивао влашком држав
ном секретару Манојлу Бољану само су допринели да се став влашке
стране још јасније подвуче. Они су и даље бранили оправданост ду
готрајног карантинског рока према Србији правдајући то мером за
штите од заразних болести. Нису били спремни да уваже разлоге
које је поднела друга страна истичући колико то шкоди трговини.
Највеће незадовољство изазвао је став влашких власти према коме
је Агенција само сувишан издатак за српску владу, јер су наводно
влашке власти вољне да српским поданицима пруже сваку помоћ и
заштиту,третирајући их као равноправне са својим грађанима. То би
се доносило на оне који су дошли неким послом и бораве краће вре
ме, док би они чији је боравак скопчан са дугим роком, уколико буду
уредно плаћали све дажбине влашким властима, у свему са овима
били изједначени.“ Из званичног одговора влашког представника,
овако формулисаног, могао се извући само један закључак, наиме —
да они нису расположени да, у складу са раније датом сагласношћу,
омогуће функционисање српске агенције, без обзира на то што су ту
eвоју сагласност дали и пред руским конзулом Дашковим. Почетком
априла кренуо је Стојан Симић на челу једне делегације да поздрави
нове кнежеве — Бибеску и Стурзу — у име кнеза Алексадра Карађор
ћевића. Уз пут имао је за циљ и да уреди ствар у погледу Агенције“
Томе одласку претходила је и интервенција преко Данилевског, ру
ског конзула у Србији, и руског конзула у Букурешту Дашкова. Је
Аномесечни боравак Стојана Симића у Букурешту утицао је да вла
шки кнез и влада модификују своја ранија гледишта о појединим пи
тањима, чинећи уступак српској страни. У погледу Агенције није ипак
много постигнуто: признато јој је право постојања и рада, уз огра
ничење да преко ње српски грађани буду позивани на румунске су
дове или пак да службеник Агенције присуствује судској расправи
када је српски грађанин оптужен. Агенцији је одобрено да одржава
везе са влашким установама, што је свакако корак напред у односу
на раније. Према томе, српска агенција није изједначена била у сво
јим правима са осталим конзулатима.
Што се тиче права српских поданика који привремено трговач
ким или другим послом бораве у Влашкој, одобрено је да до годину
и по дана могу боравити без плаћања данка, а после тога рока пла
ћају све као и остали влашки грађани. Српски поданици неће бити
принуђени да приме влашко поданство већ ће моћи да живе на па
-r је, Attigliји: t 2 – из жалбе Срба у Влашкој упућене кнезу Алек
у ас,рађорђевићу,
сандр 27.v,фебруара.
мид „i", 1844, 2, p. g: Букурешт, 22. марта.
* АС, МИД „I“, 1844, V, 2.
сош. Руски је конзул сматрао да је такав став исправан, док други

конзули то нису хтели да прихвате.
Овом приликом било је речи и о третирању бегунаца који због
разних недела пребегавају или пак тамо учине неко недело. Различит
је став био према разним врстама – за криминалца је одлучено да
се изручи земљи одакле је дошао да би му се у њој судило; исто тако
и за војног бегунца. За дужника је решено да му се суди на терито
рији где се затекао, а ако је реч о бегунцу-емигранту, који је пошао
ради тражења бољих животних услова, онда нека остане да живи у
тојземљи, у овоме случају у Влашкој.
У разговорима је обухваћен и проблем карантинског периода,
који је био врло дуг, и постигнута је сагласност око његовог скраћи
вања. Постигнута је и сагласност о сарадњи румунске и српске поште
— да се прима на једном месту, и, најзад, дошло је и до пристанка
са румунске стране о премештању скеле код В. Извора, а са српске
код Брзе Паланке.“
После детаљног претресања свих питања и постигнуте сагласно
сти изгледало је да ће се све решити уз мањи или већи компромис.
Међутим, даља преписка између влашког и српског кнеза, као и кон
такти овлашћених средставника и посредовање руског конзула ипак
нису до краја рашчистили спор.“ После свега што је речено и закљу
чено, децембра 1844. издат је указ по коме се српски грађани трети
рају као раја — без изузетка подлежу плаћању данка и надлежности
влашких судова. То је била у ствари негација свих споразума и свих
изјава и кнеза Бибеска и секретара Бољана“. Ни током 1845. у овим
питањима није било промене набоље, и статус српске агенције у Бу
курешту, према мишљењу руског посланства у Цариграду, требало је
да буде сведен на „књажеску а не народну агенцију”, дакле да се
врати на статус који је у суштини Агенција имала и пре свог озва
ничења 1835. године.“ Нови пут. Стојана Симића у Влашку, предузет
у вези са колебањем око кнеза Бибеска и са циљем да се наставе раз
говори о статусу Агенције, није изменио тај статус.“
Независно од тога како су се преговори развијали, Агенција је,
колико је год то могла, користила тај период да обави бројне посло
ве: евиденцију српских грађана, наплату данка, посредовање у на
плати потраживања, праћење значајних догађаја у Влашкој и око
ње, прикупљање података о политичкој ситуацији, о везама са Тур
ском и Русијом, о кретању знаменитих српских личности по Влашкој,
о мишљењима утицајних руских личности у Влашкој итд.“
* АС, МИД „I", 1844, IV, 82.
“ АС, МИД, „1“, 1844, V, 2 од 8/20. септембра, кнез А. Карађорђевић кнезу
Бибеску; Рапорт агенције у Букурешту, H. 160 од 30. септембра и Указ кнеза Би
беска од 25. Х11.
“ АС, МИД, О „1“, 1844, V, 2. — А. Симић=Бољану, 15. III.
* АС, МИА „I“, IV, 150.
* Страња ковић Др, Влада Уставобранитеља, Београд 1932, 106.
“ АС, МИД „I", 1846, i, 62 и V, 10, 44, 64.
Током 1846. године расветљено је донекле и питање ђумручке

тарифе, према којој је Србија могла несметано наплаћивати на робу
која је транзитна за Србију 5%, а на ону која се увози ради потрошње
у земљи 3% ad valoram. То је било и у складу са султановим ферма
кима, и тако је поступано и са робом која би се увозила из Влашке
и Молдавије у Србију. Пошто је то била уредба прописана ферманом,
на њу није било примедби ни са влашке стране и реципрочно је на
плаћивано и надаље по 3% од вредности.“ Расчишћавање спора око
царина било је важно и стога што су се могла избећи сувишна
објашњавања до којих је повремено долазило око увоза соли у Срби
ју, и то често са трговцима, аустријским поданицима, који су били
уверени да за њих важе неки повољнији услови, специјални прописи,
на бази уговора између Турске и Аустрије.
Друго укидање Српске агенције у Букурешту (1851) и њено

треће успостављање (1859)
Вишегодишњи напори да се Агенција одржи и неуспех у томе
уверили су најзад српску владу да прилике нису за то повољне“ и да
до њихове промене набоље Агенцију треба укинути. Тако би се сма
њили и трошкови око њеног одржавања, који су представљали изве
сно оптерећење за државни буџет. Тако је одлуком кнеза Александра
од 7. II 1851. године укинута Букурешка агенција, а њен дотадашњи
секретар Захарије Стемпловски стављен је на располагање са полови
ном плате. О овој одлуци кнез Александар је обавестио и влашког
кнеза и руског конзула, па најзад и српске поданике који су се тада
тамо затекли...“
Укидање Агенције погодило је највише управо српске поданике
који су се трговачким послом затекли у Влашкој и који су се сада,
пошто су остали без покровитељства, нашли у незавидном положају.
Стицај околности у томе тренутку (1848—9) није био нимало повољан
за ове људе, јер су, услед познатих револуционарних врења у Европи
и суседним земљама, у Аустрији,Угарској и у Влашкој биле заведене
изузетно строго полицијске мере.
Што се тиче трговине сољу, она је била прилично регулисана и
централизована. Од 1847. до 1851. године главни закупац влашких со
них рудника и читаве трговине сољу постао је Миша Анастасијевић,
- АС, МИД, „I", 1846, III, 102 од 20. IX. 1846, Н. 83, Букурешт.
* Овде се мисли и на унутрашње прилике у Влашкој. Кнез Бибеско је
смењен 1848, а 1. V 1849. после уговора у Балтан Лиману, погоршана је ситуа
ција влашких и молдавских кнежева, који су били под влашћу и руског и тур
ског комесара. Под тим режимом наименован је и кнез Стирбеј. Руси и Турци
напустили су Влашку и Молдавију 1850, а 1853. Руси су опет ушли. После крим
ског рата, 1856. године, враћен је и Александар Гика до 1859. године. Тада је
дошло и до уједињења са Молдавијом.
* АС, Мид „I", 1851, II, 18, н. 102 и 1851, II од 7. II; затим H. 29 од
9. III и Совјет, Рн 3, 1851, ИН 273 од 25. јануара.
уз помоћ Алексе Симића, као ортака. После 1851. године и све до ује
дињења двеју кнежевина, Влашке и Молдавије, експлоатација соних
окана прешла је у искључив закуп Мише Анастасијевића. Према еви
денцији из румунских извора,у двадесетпетогодишњем периоду (1833
до 1858. године) извоз соли из Влашке достигао је 390 мил. ока. Од
тога је највећи део извезен за Србију.“ Почев од 1839. године годишњи
просек је износио по 15 мил. ока, са изузетком 18568. када се сма
њио на 12 мил. ока просечно. Према евиденцији која се данас може
сачинити на основу српских извора, не може се утврдити тачна коли
чина увезене соли из Влашке у Србију. Српске царинарнице су беле
жиле робу према земљи одакле се увози, а не пореклу, па ако је до
лазила преко Видина, онда је то Турска и сл. За 1839. годину у изво
дима књига из београдске царинарнице наводи се да је увезено из
Видина 703393 ока соли а из осталих делова Турске још 408.304 oке.
За 1841/2. сазнајемо да је увезено и евидентирано на ђумруцима само
1,660 480 ока соли из Влашке“ док је за 1843. годину забележен увоз
од 7 мил. ока, такође из Влашке. Још увек су нам непознати подаци
о количинама за остале године, али се посредним путем, коришћењем
података о релативном учешћу Румуније у укупном увозу у Србију,
може закључити да су се те везе наставиле и у годинама када је на
међусобне добросуседске и срдачне односе пала сенка неспоразума
око Агенције. Ово учешће се, према подацима које наводи Милошевић
С. Ђ. у Финансијском прегледу за 1902, стр. 548—9, овако кретало:
У укупном увозу Србије на увоз из Румуније је отпадало

1843 -----. 9,97% 1851 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9.98%
1844 . „... 28,34% 1852 i 0.42%
---- 0,43% 1853 . 0,89%
19,63% 1854 0.53%
- 13,1496 1855 , 0.53%
is as I. ... 12,52%. 1856 . 0,22%
1849 . 172696 1857 - 0,35%.
1850 . „... 11,19% 1858 . 1,43%
1859 . „ 1,77%
У овим подацима очигледна је тенденција ка смањењу количине

соли која се увози из Румуније,док се за то време увоз из Турске дво
струко увећао (увоз из Аустрије се за половину смањио). У првим го
динама после уједињења Влашке и Молдавије увоз соли из Румуније
опет је скочио на 14,6 мид. ока годишње (према подацима за 1862/3),
а у просеку од 27 до 10 мил. ока.“ Увоз из Турске био је само повре
мен, и то по неколико стотина хиљада ока, али је зато увоз из Аустри
* Vl. Dicu i escu, н. д. 98.
“ АС,ЗMП, 7622 и Србске новине, 1843.
“ А. Милић, Страни капитал у рударству Србије до I светског рата,
Београд, 1970, c. 176–7.
|
је нарастао на годишњи просек од 3–10 мил. ока. Ова се тенденција

увоза соли из Аустрије стално помаљала, још од времена 30-их годи
на, али ју је тада кнез Милош успешно сузбијао као главну конку
ренцију увозу соли из Влашке, где је опет он, као закупац, био заин
тересован.
Статус Влашке се крајем шесте деценије знатно изменио и ста
билизовао, што је довело и до уједињења са Молдавијом — у Руму
нију. Водећи рачуна о тим променама, а још више о реалној потреби
која је проистекла из захтева већег броја српских поданика, сада већ
дуже или краће времена настањених у Румунији, српска влада је пре
дузела кораке да дође до обнављања рада Агенције. Основа за ово
били су већ познати фермани из 1835. и 1839. године којима је султан
српским властима признао право на заштиту својих поданика на те
риторији Влашке и Молдавије. Ако је било могуће у интервалу пре
кида или затегнутих односа ставити стотину-две српских поданика
под заштиту ог конзулата, сада то, због промењене политичке си
туације и међународних односа, ступањем на сцену у Подунављу ве
Аиких европских сила као заштитника, није било више могуће импро
визовати. За неколико хиљада српских грађана — који су, стицајем
прилика живећи или боравећи на румунској територији, долазили
стални или привремени контакт са румунским властима па и сукоo,
било из неспоразума било због кривице или инсистирања на својим
грађанским правима, могло се учинити само једно, наиме пружити
им организовану и пуноправну заштиту. Тај је задатак трајно и ваља
но могла да обавља само конзуларна служба, пуноправно призната,
дакле опет Агенција. Стицајем прилика, оснивач прве Српске кња
жевске агенције у Валахији и Молдавији, кнез Милош Обреновић,
одиграо је ову улогу још једном када је својим одобрењем од 21. мар
та 1859. године, основао Агенцију.” Током идућих година Агенција је
модификовала свој статус као редовно конзуларно и дипломатско
представништво, прво кнежевине а касније и краљевине Србије, све
до 1914. године.
----
У историјату српског представништва у Букурешту, познатијег

као Букурешке агенције, било је више развојних етапа, у којима су
повремено мању или већу улогу играли интереси српске трговине и
њених носилаца. Делатност њеног првог агента била је у првим годи
нама после II устанка претежно политичке природе, док је у периоду
после Једренског мира и хатишерифа 1830. и 1835. године, када је
представништво дефинитивно прерасло у установу, упоредо са поли
тичким интересом стајао и трговачки и лични интерес српских истак
нутих личности, велетгроваца и велепоседника имања у Влашкој.
XIII A. Ас, совјет, 1859, 136 и зборник закона и уредаба у књажевству Србији,
После 1835. године Агенција добија и конзуларни статус, преузима

јући бригу о српским поданицима, заштиту њихових грађанско-прав
них интереса. Тада а и касније, после 1841, проширује се још и више
делокруг рада Агенције, бригом на уређивању обостраних интереса у
малограничном промету (пошта, карантинске службе) а затим и у ди
пломатији, информацијама и услугама посредовања у разним при
AIIКа:Ma.
Однос суседне кнежевине према овој институцији одликује се

и сталним отпором противу њеног прерастања у право конзуларно
представништво, са свим компетенцијама које оно има. У интересу
земље — домаћина, а нарочито њених веледостојника, који су исто
времено били и најглавнији носиоци привредне моћи као трговци
соли, било је, да се активност Агенције сузи на област заштите инте
реса српског кнеза, као трговца или велепоседника на мошијама у
Влашкој, или чак и на улогу његовог посматрача у суседној кнежеви
ни. Схватање да Србија није суверена земља, већ само вазална кне
жевина, испољавало се у питању данка чија је наплата вршена од
српских поданика на основу тумачења да су они само турска раја.
У односима суседних кнежевина и Србије постојала је једна су
протност. Она је истовремено упућивала на добросуседске односе, не
опходне у политичком и народном животу, али и на затегнутост у
тим односима, на које су имали утицаја слични проблеми у односи
ма са Турском, са Русијом и другим силама. На добре односе упући
вала је и потреба за трговином. Колико год је задовољење потреба
за сољу у Србији, као земљи са развијеним сточарством било значај
но као покретач са српске стране за успостављање што бољих односа
у сваком погледу, толико је и са влашке стране постојање сигурног
тржишта у Србији, па и Босни, и преко Србије у неким крајевима
Турске упућивало на то. Лична заинтересованост појединих српских
великаша – кнеза Милоша, браће Симић, Аврама Петронијевића и
др., а са влашке стране – кнеза Александра Гике и других бојара и
трговаца, учвршћивали су те везе и лично. Међутим, постојала је бо
јазан у суседној кнежевини да ће трговински и други утицаји Србије
исувише ојачати, и да ће то отежати самосталност у трговини и одлу
чивању и у другим питањима. Уз то, прихватљиво је и објашњење
многих савременика, на и каснијих аутора, да је на држање влашких
кнежева и власти имао утицаја и став других сила и њихов интерес,
а то је код влашке стране уносило подозрење, резервисаност и одбој
ност; оне су са неповерењем гледале на јачање сарадње међу балкан
ским кнежевинама, макар то било и на пољу трговине сољу. Тако је
од многих, овде углавном детаљно наведених, бројних и сложених
чинилаца зависило и кретање међусобних односа, а, у крајњој ли
нији, и историјат српске агенције у Букурешту.
Даница МИЛИЋ
Букурешт агснпија ][ српско–вишка трговина сољу 373
Danica Milić
—– Resume; —
L'AGENCE DE BUCAREST ET LE COMMERCE SERBO—ROUMAIN DU SEL

(Das serbisehe Konsulat im Bucarest und serbisch—walacheischer Salzhandel)
Après la fin du II-e Soulèvement serbe une nouvelle période a été inaugurée
dans les relations serbo—roumaines. Ces relations avaient principalement un cura
ctère économique et dépendaient en grande partie des rapports personnels entre
le prince Milloš et les princes des ré ions voisines, Ia Valachie et la Moldavie.
Dans l'histoire de ces relations l'on stinguc quatre étapes. La première de
celles-ci peut être considérée celle qui allait jusqu'à 1835, soit lorsque [ut établie
la représentation officielle de la Pincipauté de Serbie en Valachie et en Moldavie.
qui avait son siège à Bucarest. Au cours cette période l'on a pris des mesures
pour régler au moyen d’un accord à long terme l'approvisionnement en sel des
consommateurs de Serbie et de Bosnie, qui jasquc la n'était nullement organisé.
En vertu de l'accord de 1829, le détenteur de l'engagement concernant les livraisons
du sel était, du côtc’ roumain, le baron Meitani, commerçant en gros pour le sel,
et du côté serbe. le prince Miloš Obrenović et ses partenaires d'affaires. Le prince
Miloš a étendu, en 1834, les acquisitions de sel également à la Moldavie. La fonda
tion de l‘agence serbe à Bucarest a eu lieu en 1835—1836, dans le but d'assurer
une protection efficace de propriété juridique aux marchands et aux autres cito
yens serbes qui vivaient ou séjournaient en Valachie et en Moldavie.
Dans le transport du sel par la voie fluviale du Danube. la première place,
après 1835, revient à la flotille marchande de Miša Anastasijević. L'entier commerce
du sel allant entre les mines valaques et moldavicnnes et les consommateurs
serbes englobe un nombre considérable de personnes qui s’occunaient ·de diverses
affaires, soit au total quelque 10.000 hommes. L'agence serbe de Bucarest a été
abolie pour la première fois en 1839, mais elle a été renouvelée en 1845; ensuite
elle a été supprimée pour la seconde fois en 1851, et elle a été rétablie pour la
troisième fois en 1859.
Dans cet article sont exposés les détails de l'activité déployée par l'agence
serbe—roumaine pour le sel. On y montre egalement la corrélation entre celle—ci
et les principaux événements politiques en Serbie, Valachie ci Moldavie, qui ont
inflné sur son travail. Sur le commerce du sel entre la Serbie et la Roumanie l'on
a publié jusqu'ici un nombre assez considérable de données, jusqu’à présent iné
dites et inconnues, et provenant des actes de la Chancellerie du Prince, du mini
stère des Affaires étrangères de Serbie et d’autres fond de ce temps—là, qui sont
aujourd'hui conservés aux Archives de l'Etat de Serbie.
СРПСКО АКАДЕМСКО ДРУШТВО „СРБАДИЈА" У МИНХЕНУ
И ЊЕГОВА ЧИТАОНИЦА
(1889–1914)
СРПСКА студентска омладина у Минхену основала је 1889. године
своје удружење, које се звало Српско академско друштво „Србадија".
друштво је од самог почетка имало своју читаоницу— Српску чи
таоницу „Србадија”.“ Прва годишњицачитаонице прослављена је 1890.
године“ и о њеном једногодишњем раду је писано у београдској штам
пи.“ И друштво и читаоница имали су своје печате (прво читаоница,
а затим и друштво) на којима је био натпис на српскохрватском (ћи
рилипом) и на немачком језику. О раду друштва и читаонице немамо
податке за време од 1890. до 1906. године. Касније се јављају вести у
новинама, а сачувани су и записници са седница друштва, и то од2.
децембра 1911.до 13. јуна 1914. године.
Према писању новина, 1906. године на челу друштва био је Ве
селин Чајкановић, као председник. Тада је у „Čрбадији” била боља
слога и активност по претходних година. Чланови су радили са више
воље јер су их интересовали савремени српски проблеми о којима су
расправљали. У то време долазили су им у госте из Србије дописници,
уметници, чланови Кола српских сестара и други.“ Никада до тада
није тако свечано у Минхену прослављен Свети Сава као 1906. годи
не. Српска омладина је решила да овај празник прослави једним
грандиозним програмом, са којим би приређивачки одбор изашао
пред отмене и улицајне немачке госте: са разном народном ношњом,
говором, песмом, свирањем и играњем, управо са свим оним „што у
нама има узвишеног и што у потпуној мери заслужује симпатије обра
зованог света". И заиста, за време прославе, која је одржана 28. ја
нуара, на госте је учинило дубок утисак– певање уз гусле Гојка Ста
нојевића, певање Александра Бињичког и његове даровите невесте,
свирање на клавиру композитора Урошевића и Хофманове. Ове ве
чери нарочито су се истакли певањем Бињички и Милорад Јовановић.“
* „Седнички записник" Српског академског друштва „Србадија". Универ

зитетска библиотека у Београду, Ибр. 3747, Аист 28.
- Одјек (Београд) 1890, бр. 13, стр. 3.
- исто, бр. 21, стр. 2.
* Трговински гласник, (Београд) 10. I 1906.
* Исто, 14. и 28. I 1906.
376 Asубомир Дурковић-Јакшић
У марту је изабрана нова управа, у коју је на место Чајканови

ћа изабран за председника Бабић, звани „комита”, који је унео у дру
штво ватрени темперамент. Позиви за прву седницу друштва, под но
вом управом, штампани су на бугарском и словеначком језику, хрват
ском наречју и српском ћирилицом на српском језику. На овој сед
ници говорио је Бранко Поповић о аустријској политици на Балкану,
после чега је била слободна дискусија. У ово време српска омладина
у Минхену живо се интересовала за владино држање у Србији пово
дом стихова за народну химну.“
Године 1907. прослављен је Свети Сава 23. јануара. За прославу
су добијени прилози, између осталих, и од кнеза Николе. Према од
луци друштва сваки његов члан био је задужен да одржи предавање
из своје струке. Тако је на Савиндан говорио Тодоровић о српском
устанку, Чајкановић о грчкој драми, Јовановић о реформи кривич
ног права, а Лепенац о унутрашњости земље. Те вечери свирао је и
певао Михајло Миловановић, сликар, који је био обучен у народну
ношњу. У програму је учествовао и Милорад Јовановић, глумац, као
и млада Бугаркиња Ката Стојанова, која је студирала оперско пева
ње. Певала је српске песме. На овој забави било је више универзи
тетских професора.“
Према једној вести, објављеној у Београду 1910. године, српско
друштво имало је задатак да одржава читаоницу и друштвену књиж
ницу, да негује и чува другарска и патриотска осећања и интересе.
„Србадија” је у својој читаоници имала скоро све српске листове,
неке часописе, а у књижници 350 свезака књига. И ове, 1910. године
у друштву су држана научна предавања. Пошто је друштво ступило
у трећу деценију свога рада, прославило је своју двадесетогодишњи
цу. Овом прославом увеличана је светосавска прослава.“ При крају
1910. године изабрана је нова управа друштва за школску 1910/11.
годину.
Зна се да је друштво „Србадија” 1911. године примало ове часо
писе и листове: „Технички лист“, „Дело“, „Босанску вилу”, „Матицу
хрватску", „Просветни гласник“, „Србобран“, „Законитост”, „Дубров
ник”, „Покрет“, „Зору“, „Српски књижевни гласник“, „Бранково
коло“, „Здравље“, “Архив“, „Соколски гласник“, „Српске новине“,
„Српску ријеч“, „Самоуправу“, „Цетињски вјесник“, „Трговински
гласник“, „Словенски југ“, „Врач“, „Дан“, „Вал“, „Савременик“, „По
литику“, „Браник“, „Трибуну“, „Ново време“ и „Народне новине“.
Књижница ичитаоница биле су увек у седишту друштва, које се на
лазило у локалима кафана.“
* Исто, 31. III 1906.

* Исто, 2. и 7. II 1907.
* Самоуправа (Београд),7. I 1910.
* ГАасHi: (Цетиње), 27. XI 1910.
" „Седнички записник“ Српског академског друштва „Србадија". Унив.
библ. у Београду, Иб. 3747, записници седница од 2. и 16. XII 1911; 12. II 1912.
Српско академско друштво „Србадија“ у Минхену 377
Године 1912. приређена је светосавска забава, за коју је, као и

раније, послао прилог краљ Петар. На молбудруштва, послало је при
лог и Министарство просвете Црне Горе. На прославу је био позван
и српски конзул. У програму је учествовао и Стеван Мокрањац, који
није имао свој смокинг, па му је друштво, за свој новац, узело смо
кинг под кирију. Друштво је ове године послало прилог за подизање
споменика Доситеју Обрадовићу у Далмацији, а на седници 12. фе
бруара донело је одлуку „да се изјави братска захвалност студенти
ма загребачног универзитета на патриотском држању у брањењу на
родних права”. Године 1911. и 1912. био је председник Андра Франи
чевић, потпредседник Блажо Вушковић а секретар Коста Јосиповић,
сликар. Последња седница друштва у години 1912. одржана је 29.
марта.“
После једногодишње паузе „Србадија” је наставила са радом.
То је било за време балканских ратова. Раније се раддруштва кретао
у малим размерама. Било је то локално друштво, које је одговарало
потребама српских студената. Начин рада био је традиционалан, и са
малим изузетком имао је сличности са другим студентским друштви
ма на страни. После великих успеха у балканским ратовима пробу
диле су се код омладине и најскривеније жеље и јачане су изгледом
за бољу будућност, као „код најживљег момента једне народности“,
за нови јачи покрет. Тада је Василије Д. Поповић јављао, у свом до
пису, објављеном у Београду: „Сви су изгледи да ће се из тог покрета
створити реалне подлоге за даља позитивнија стварања. Почели смо
са директним наслањањем на словенске масе, које су у Минхену врло
широке. Осим чисто племенских тенденција стварања општих симпа
тија чешких, руских, пољских, словеначких и других, за српско-хрват
ску народност предузели смо кораке да узајамно разбистримо све од
носе словенских племена“, да се те дискусије водена научним прин
ципима, да упознамо „са снагом и моћи Србо-Хрвата и да створимо
код осталих Словена веру у моћ српско-хрватског Пијемонта, уз моћ
онога народа, који је једном силном енергијом осветио векове и ство
рио нове снаге за будућност, и доказао да има гигантске енергије у
себи, да једном поведе и велику словенску будућност!” Овај дописник
је свога пута нагласио да има и других питања која ће друштво ре
шавати у току свогарада.“
Са оваквим задацима „Србадија” је одновила рад 1913. године,
када је крајем исте године, на седници одржаној 9. новембра, изабра
ма нову управу: за председника Велимира Радојкића, ветеринара, за
потпредседника Александра Павловића, за секретара Владу Седели
новића и за књижничара Крста Манчића, студента технике. На овој
седници усвојено је да друштво, осим набавке периодике, прошири
своју делатност организовањем књижевних вечери и дискусија о по
* Исто. Записници седница од 9. II и 29. III 1912.
- Трговински гласник (Београд), 13. XII 1913; Самоуправа (Београд), 14.
XII 1913, Новости (Београд), 14. XII 1915.
378 Љубомир Дурковић-Јакшић
литичким и другим питањима. И заиста, после победоносних ратова,

друштво је проширило програм свог рада, нарочито на политичком
пољу. На седници одржаној 22. новембра саопштено је да читаоница
добија бесплатно „Самоуправу“, „Српске новине”, „Глас Црногора
ца“, „Вјесник“, „Заставу“ и „Просветни гласник“, а да се претплати
ло на „Трговински гласник”, „Политику”, „Нову Србију“, „Покрет“,
„Српски књижевни гласник“, „Дубровник“, „Србобран“, „Српску ри
јеч“, „Дело" и „Босанску вилу”.
На седници одржаној 6. децембра 1913. године председник је по
здравио госте „браћу Хрвате: др Марка Ребца, Велимира Дежелића
сина, Амброзија плем. Премушића од Томашније и још неке Србе”, на
глашавајући жељу да и они буду чланови „Србадије”. На овом са
станку прочитан је Раденковићев рад „Развитак музике у Србији“, у
коме је, у уводу, аутор нагласио „да су сва културна питања у Србији
сада на дневном реду и како уопште ни једно не трпи одлагање”. У
самом раду аутор је скренуо пажњу на уметност и додирује нарочи
то стране уметнике и утицаје. У том прегледу српске уметности задр
жава се особито на Мештровићевој појави, која чини ретку част срп
ској уметности. С Мештровићем – он верује, управо само наглашава
— српскохрватска уметност је једна, заједничка за оба племена је
днога, српско-хрватског народа. У даљем излагању Радаковић је го
ворио о неразвијености српске музике, нарочито се задржавајући на
покушајима Мокрањца, Маринковића и Бињичког да развију ту му
зику. У дускусији око овог реферата Костић је приметио принципи
јелно да треба назначити југословенску уметност, образлажући то
„уметношћу Словенаца, а не само Србохрвата”. На то је Василије Д.
Поповић подсетио на „стару мисао да су Срби и Хрвати један народ
са два имена, што му нико не спори”, а председник Радојкић је иста
као да се референт „прилично специјализовао и задржао се на српској
музици”. — На састанку 20. децембра држао је предавање Блажо Ву
шковић — „О прослави Божића у Пиперима”, које је било врло инте
ресантно. На овој седници решена је судбина књижнице друштва
„Србадија”, са којом је друштво, од самог почетка 1889. године, има
ло велику муку због локала и средстава којима би се увећавао њен
фонд. У то време књижница је била смештена у подруму стана Блажа
Вушковића, па је зато била и неприступачна. Овој књижници била је
1889. године поклоњена и библиотека покојног Велимира Михаила
Теодоровића, највећег добротвора „Србадије”.“ Василије Д. Поповић
предложио је да се један део ове књижнице поклони „југословенском
радничком друштву”, у ствари српском радничком друштву, а други
* Велимир Михаило Теодоровић (1849–1898), природни син кнеза Михаила
Обреновића, који је умро у Минхену, тестаментом, написаним у Минхену 3. фе
бруара 1889. године, оставио је своје имање српском народу. Он је те године
поклонио своју navrata, новооснованом друштву „Србадија" (Велимирија
нум. Задужбина Велимира Михаила Теодоровића, Београд, 1909; Велимиријанум.
правилник за навршење тестамента Велимира Михаила Теодоровића, Бео
град 1910).
Ашмома Српске читаонице у Мих-жену ‚шта В. М. Теодоровић“; (рад Марка
Мурата, 1889. г.)
део београдском „Побратимству”, док би се поједина дела, веће вред

пости, распродала члановима друштва. Предлагано је да се неке књи
ге пошаљу једнојђачкој школи у „Новој Србији” а друге српскомрад
ничком друштву у Минхену. На крају је решено да се књиге предају
„Радничком српском друштву” у Минхену, а дотадашњем књижнича
ру стављено је у дужност да се убудуће стара о часописима и новина
ма коједруштво прима.
Друштво је приредило 27. децембра 1913. „Свесловенску вечеру”,
у ствари прославу, на коју су позвани Словени. Дошло их је 400.
„Поред Руса и Пољака звани су и Рутени. Хрвати су били учесници”,
а појединим Хрватима председник се захвалио за присуство, нарочито
опима који су били као гости на састанку друштва 6. децембра и који
су на састанку 3. јануара 1914. године примљени за чланове. Од Сло
венаца били су др Борис Зарник и један радник. Од Бугара био је
председник њихова друштва са једним чланом тога друштва. На овој
прослави кнез др Лујо Војновић одржао је предавање о Србима и Хр
ватима, а његова жена је певала песме. Када је хор радника и студе
ната, под руководством хоровође Стеве Радаковића, отпевао словен
ску химну, присутни Словени су манифестовали словенску солидар
ност. Те вечери учествовали су Чеси са хором „Далибор" и дилетант
ским оркестром „Словак”. На виолини је свирао Рус Душкин, уз
пратњу Слушкиње. Приликом извештаја о овој забави Вушковић је
учинио примедбу на то што се приликом писања позива „прави ра
злика између Срба и Хрвата” кадје то један народ.“
„Србадија” је у јануару 1914. приредила две забаве. Прво је ор
ганизовала, на православни Бадњи дан, 6. јануара, „Балканско вече”,
на које су били позвани Румуни, Бугари и Грци. Немци нису позивани
и зато што су Грци и Румуни ставили услов да неће доћи ако буду
на забави и Немци. Румуни Николауа и Северинеану свирали су на
клавиру, Срби су певали две песме а Хрвати су учествовали са там
бурашким збором, док је Душан Стевановић, кандидат инжињерије,
депламовао песме Буре Јакшића „Поноћ”, „Стражу“ и „Отац и син“.
Андра Франичевић одржао је предавање на немачком о животу и кул
тури Србо-Хрвата и о новим условима у којима они делују на Бал
кану. — Светосавска прослава одржана је 28. јануара. Ову прославу
поздравили су из Минхена ректори Универзитета, Велике техничке
школе и Велике трговачке школе, а послали су прилоге краљ Никола,
као и многи родољуби из Србије. На прослави је присуствовао и срп
ски конзул.“
На састанку одржаном 20. фебруара Александар Павловић, сту
дент технике, одржао је предавање — „О искоришћавању водене сна
* „Седнички записник“ Српског академског друштва „Србадија". Унив.
библ. у Београду, ибр. 3747, записници седница од 8. и 22. XI и 6. и 20. XII 1913:
3. и 17. I 1914.
в исто, записници седница од 17. I, 6. и 20. II 1914; Самоуправа (Београд),
9. I 1914.
380 Aоубомир Дурковић-Јакшић
ге”, а 7. марта Васа Поповић, техничар, „О железницама”, где је го

ворио и о железницама у Србији.
На састанку 21. марта изабрана је нова управа, која је дру
штво водила до краја. У ову управу изабрани су: председник
Стојан Аралица, студент сликарства, потпредседник Мих. Панић,
студент технике, благајник Даница Јовановић, студент музике,
књижничар Живорад Настасијевић, студент сликарства; у кон
тролни биро: Милан Антула, кандидат комерције, и А. Павловић,
кандидат инжињерије. На овој седници дискутовало се о позајмици
коју су неки студенти подигли да би прославили освојење Скадра а
нису је билијош вратили.
Друштво је 9. маја прославило своју 25-годишњицу рада, на коју
субили представници чешких и грчких студената. На састанку одржа
ном 23. маја одана је пошта умрлом Јовану Скерлићу, а на састанку
30. маја Бранко Лазаревић одржао је предавање — „О Јовану Скер
лићу као политичкој, организаторској, социјалној и књижевној лич
ности”, чији текст је намеравао да пошаље Матици српској ради штам
пања. На последњој седници, која је одржана 13.јуна 1914, а записник
је потписан 14. и. м., решавано је о потреби сарадње са друштвима
„Зора” у Бечу и „Јединство” у Берлину. Светски рат прекратио је
заувек и рад„Србадије”.“
Аsубомир ДУРКОВИE-ЈАКШИН
“ Исто. Записници седница од 20. II, 7. и 21. III, 4. и 25. IV, 9. и 30. V и
13. VI 1914.
Рез коме
Aоубомир Дурковић-Јакшић
СЕРБСКОЕ АКАДЕМичвсков ОБцЕСТВО „СРБАДИЈА". В. МНОНХЕНЕ
и его читалбнж (1889–1914)
Сербские студенти в Мконхене основали в 1889. г. обцество „Србадија".

которое имело и своко читалнко. Обишество устраивало празднества и вечера, на
которњих читалис, лекции по литературе, националној истории и современнљих
политических проблемах, Перваa. мирован војна навсегда перекратило работу
9того објtucства.
„КРАТКИ ЖИВОТОПИС" КОНСТAНТИНА БРАНКОВИЋА
ИМЕ КОНСТAНТИНА Бранковића (1814—1865)" тесно је везано за ор

ганизацију и унапређење просветног и научног рада у Србији среди
ном прошлог века. Службу је започео као професор реторике у крагу
јевачкој гимназији, а смрт га је затекла на положају ректора Велике
школе, професора логике, психологије и педагогије и председника
Одсека за науке моралне, језикословне и литерарне Српског ученог
друштва.
Бранковић је од краја 1839. предавао у Аицеју философију
(основно мудрословље, логика, метафизика, етика и евсевиологија).
Када је 1854. извршена делимична реформа наставе и од раније пре
даваних философских дисциплина задржана само логика, Бранк
је наставио да тумачи логику и започео предавања из психологије
и педагогије — новоуведених предмета. Неколико година раније, на
писао је за студенте Основно мудрословље (1848) и Мислословље или
". Коста Бранковић, Даница, 10. XII. 1865, VI, 34, стр. 816; Архиман
дрит Сава, Некролог Косте Бранковића, Гласник Србског ученог друштва,
1866, II (XIX), стр. 346—349; Милан Кујунџић Абердар, Кратки преглед
хармоније у свету, књ. I, Наука о осећању, Београд, 1867, стр. 99—107; Шта
и колико је рађено у нас на „лођици“, Гласник Српског ученог друштва, 1871,
ji
28. II (XXIX), стр. 266—293; Милићевић Ми дан, Бранкови ћ Коста,
Поменик, Београд, 1888, стр. 46—47; Све то мир Николајевић, Краљевско
грincka Benика III кола за једесет њених година, Годишњица Николе Чупића,
1891, XII, стр. 202–232, на више места о Бранковићу; М. М. и лова новић, Фи
лософски синтетизам Косте Бранковића, у књизи: Философија и наука у исто
pиском развитку своме, Београд, 1904, стр. 51-64; Ивачко ви ћ Илија, Један
српски филозоф, Бранково коло, 3(16) VII — 21. VIII (3. IX) 1908, ХIV, 25, 26 и
27. стр. 432—434; 28, 29 и 30, стр. 481—484; 31 и 32, стр. 511.–514 и 33 и 34, стр.
543–547. И посебно: Сремски Карловци, 1908, стр. 56, 8“; Вукова прени
ска, Београд, 1912, књ. VI, стр. 391; Поповић Михаило, Констан
тин Бранковић, професор филозофије и писац првог уџбеника Аогике на
Београдској Великој школа, Зборник Филозофског факултета, Београд, 1955,
књ. III, стр. 591–599; Ивић Алекса, Архивска грађа о југословенским књи
зсевним и културним радницима, књига пета (1751–1894), Београд, 1956, стр. 235;
грујић Влади мир, Настава Филозофског факултета. Аицеја од оснивања
до коловине проилог века, Годишњак града Беог 957, књ. IV, стр. 295–312,
на више места о Бранковићу; Cro zодина Фило лтета, Београд, 1963,
стр. 14, 15, 16, 49, 151—153, 176, 180—196; Joc че, Теоријата на
познанието и формалната логика кај Србите ве iен зборник на
Филозофскиот факултет во Скопје, 1965—196 N. ки8ска
грађа о Вуку Караџићу, приредио др Голуб оград,
1970, стр. 448, 521,537, 648, 656.
384 Милорад Радевић
логику (1851). То су слободно преведени изводи из књига Рипаamen

ti, i и Denklehre oder Logik кантовца Wilhelma Traugotta
Kruga.“ Бранковић је, даље, приредио уџбенике из етике, психологије
и педагогије, али, на жалост, нису објављени.“ Његов рад у Аицеју
није се на овомезавршавао. Биран је за ректора 1841—1842, 1846—1847,
1851–1852, 1852—1853. и од 1859 до 1865. Као професор, а још више
као ректор, учествовао је непосредно у раду на реформисању наста
ве. Израдио је пројект Закона о устројству Велике школе, који је,
унеколико измењен, обнародован 24. септембра 1863.
Бранковиић се политиком није активно бавио. По својим схва
тањима био је ближи политичком конзервативизму него либералним
погледима. Иако велики поклоник просвете и њеног напретка, он је
на либерализам појединих професора, а још више на слична струја
ња код студената, гледао с подозрењем. Захваљујући таквом ставу,
Бранковић је успео да као професор задржи своје место за све време
постојања Лицеја, а од 1859. до смрти да буде биран стално за ректора.
Бранковић је, поред ангажовања у Лицеју, радио и у Друштву
србске словесности, за чијег је члана изабран међу првима, 11. јуна
1842. Био је секретар Друштва 1845. и 1846. до 1847, затим благајник
1848. и 1849. и потпредседник 1851. Када је Српско учено друштво от
почело са радом, он је, као што је горе наведено, изабран за председ
ника Одсека. Како је Друштво, поред научног, имало и просветни ка
рактор, Бранковић је израдио две књижице за младеж.: Физику и Мо
гику и објавио неколико прилога у Гласнику.
Подвучени су главни видови Бранковићевог научног и педаго
шког рада. Остале његове активности виде се лепо из аутобиограф
ских белешки.
+
Први Бранковићев текст, који овде објављујемо, настао је из

тежње да скромно плаћено место професора Лицеја замени положа
јем начелника Попечитељства просвештенија. Кнез је ову молбу
Здбио, пошто је Бранковић као добар професор био потребнији Аи
цеју него Попечитељству просвештенија.“
други текст, кратки животопис, Бранковић је као члан био оба
везан да напише за потребе друштва србске словесности.“
поменуте текстове штампамо Вуковом азбуком. Интерпункција
и писање великих и малих слова подешени су према данашњем пра
вопису. У напоменама су дата најпотребнија обавештења, углавном
* и вачковић, нав. рад, 16—17; поповић, нав. рад, 593-594 и Сто
година Филозофског факултета, 151–153. --
* Архимандрит сава, нав. рад, 348; М., уб. Стојановић, Каталог

народне оuđлиотеке“ у Београду, књ. IV, Рукописи и старе штампане књиге,
Београд, 1903, стр. 400.
* Архив Србије, Попечитељство просвештенија, 1856, II, 70.
* Архив Српске академије наука и уметности, 7380/4.
Кратки животопис Константина Бранковића 385
— потпуни биографски подаци о Бранковићевим радовима, који су

у његовој аутобиографској скици тек поменути и о онима које он не
помиње.“
П. Р. И. A. O. 3 И
1.
Ваша Светлост милостивејши Господару
Идућег лета навршиће се пуни деветнаест година како се ја у
отечеству овом једино са изображавањем поверене ми србске младе
жи занимам. За цело ово време, нарочито први година, кад се живот
и служба у Србии као неки вид пожертвовања за народ србски сма
трати могао, и кад се по томе врло слабо људи налазило кои би се на
ову струку службе употребити могли, ја сам од Књаза и Правитељ
ства србског, по потреби обстојателства, у различном качеству упо
требљаван био, будући су ми не само праве него и споредне службе
повераване биле, и то често у таковим случајевима, гди би мени по
верено дело или рамати или се са уштрбом прекинути и на подуже
време одложити морало, да га се ја примио нисам. Тако сам ја, као
што је то познато Високославном Попечитељству просвештенија, под
кога се веломством непрестано налазим, пређе садашњег званија, про
фесора философије, које ми је с концем прве трећине теченија школ
ског 1839/40. године предато најпре годину и п6 дана званије профе
сора реторике у гимназии одправљао, затим у половини школског те
ченија у скороподигнути Лицеум премештен, математику и штати
стику до конца теченија продужио, по томе физику у истом заведе
нију започео и готово три месеца предавао, а к томе у двапут (1838. и
1839. године) по половину Србије уместо главног управитеља основни
училишта обилазио, испите држао и о стању поједини училишта Ви
сокославно Попечитељство просвештенија надлежно извештавао.
Сад, с каквима је тегобама сваки почетак уобште скопчан, то је Вашој
Светлости бољма познато него да би о томе и једну реч даље прого
ворити потребно било, и по томе ће Ваша Светлост врло лако закљу
чити моћи, шта је и мене неусипног труда и муке стајати морало изра
ђивање све нови и нови учевни предмета, које сам ученицима моима
у руке давати морао. Овај труд и муку јоште је лакше представити
кад се у призреније узме да сам ја речене предмете у Крагујевцу из
* Писмени састави за основне србске школе. Прегледано и одобрено школ

скомљ коммиссиомљ. Београд. При пнигопечатнњи књижества Србскогњ, 1850.
стр. 64. 12”; тужба “, ““,“E:, Pfовине србске, 7. XI. 1841, VIII, 45. — додатак,
кљ. Србскимљ новинама, стр. 178—179; Слово, кое с приликомљ славе Патрона
Училиштногњ Просветители Србског, Светога Саве 12. 34 нуара 1847. год. čiti:
нiо Аицеума Кнажества Србског, говорно Константинљ Бранковић, го
дишњи Ректорљ Аицеума преф:e: Философје и пр. Подунавка, 21. I —
14. II 1847, V, 8–11, Стр. 29, 33–34, 38–39. и 41-42. И посебно. У Београду, у
Кнљигопечатнњи Књижества Србiе. 1847. Стр. 18. 19ж12.
386 о Милорад Радевић
рађивао, гди, тако рећи, никакве за то нужне библиотеке било није,

и да најнужни књига ни из Аустрије добити могао нисам, једно због
постојавшег тада контумаца, кои је млого сваком саобраштају сметао,
а друго, што готово ни једног дана за приуготовљавање било није него
сам одма предмет продужити или нов започети морао, пак и то јоште
на језику на ком се дотле такови предмети никад радили нису. У
овим околностима, ја сам врло често у најнезгодније у овој струци
литерарнога посла положење долазити принуђен био, само толико из
предавајеми предмета израђивати, колико ми је за оваки поједини час
потребно било. И опет како при свима овима, тако и доцније следо
вавшима мање благонаклоним околностима, ја сам, не велим каква,
чудеса стварао (јер ова уобште у свету, и где се више и боље средства
од сваке врсте налази, врло су редка). Али сам ипак, борећи се јоште
и са слабим здрављем, налагане ми дужности, у тишини, свагда саве
стно, пак по томе тако одправљао, да је Високославно Правителство
свагда са мном задовољно било. Као знаке свога задовољства држим
да могу упутно сматрати: што ме је Високославно Правитељство из
гимназије у Лицеум преместило, што ми је разне науке поверавало;
што ме је и по други пут уместо главног управитеља основни школа
по делу држања испита слало; што ме је 1843. године на исто дело
у Београду употребило; што је Основно Мудрослoвијe и Логику“, које
сам науке за моје слушатеље израдио, одобрило, о своме трошку пе
чатати дало, и мене наградило. Што меје најпосле за члана Школске
комисије, а најновије и за цензора књига и новина поставило,
Но осим сад изложеног, које се тиче више научне стране мога
досадашњег дејствовања, ја сам не мање ревностно дејствовао и у
управној школској струци, при чему сам такође и с понеким препо
нама борити се принуђен био, али исто тако и неко признање мои
садругова получио. Ово последње, држим да може потврдити та окол
ност што сам само ја четири пута за ректора Лицеума изабран био,
од кои последњи избор, као узастопце за трећим следујући, нарочито
је намењен био бољој сигурности поредка, кои сам ја у Аицеуму по
вратио, кад сам упорну противност ученика лицеумски према зако
нима школским савладао и тиме аукторитет Високославног Прави
тељства одржао.
* Вилхелма Траутота круга, негдаш. професоора Мудрословја при Свеучи

дишту Мипскомљ, боновно Мудрослове. Србски за првогодишнћ слушателi
Мудрословíа у Лицеуму Кнажества Србскогњ, израдио Константинљ Бранко
вићн, професорљ мудрословíз и ред. Членљ Дружства Срб. Словесности. У Бео
граду, При книжеско-србској књигопечатнњи, 1848. Стр. VI-H113. 20x13.
* Miscлословлb или Логика за првогодипнђ слушателt, мудрословди у Аи
цеуму книжества Србскогњ, Израдио Константин, Бранковић, Профессорњ фи
лософје, члант, школске коммиccic, м редовнвај чланљ Друштва Србске Слове
сности. (Прегледано и одобрено школском коммиссиом). У Београду, При
Кнвигопечатнњи Кнзижества Србскогљ. 1851. Стр. ХVI-H301. 20x12. Алимпије Васи
Аневић написао је оштру критику у Трговачким новинама од 18. XI. 1861, I, 61,
Одговорио му је Бранковић у Видов Дану од 23. XII 1861, I, 113. Реплика Васи
љевића у Трговачким новинама, 3. I 1862, II, 2.
На овима дакле подацима моје дуговремене, безпорочне и ре

вностне службе оснивајући се, а уједно и тиме обстојатељством у сво
јој надежди крепећи се, што су досада и млоги мои достојнии уче
ници знаменити напредак у званијама учинили, ја се настојећим усу
ћујем препокорно молити Вашу Светлост да би ми званије начал
ника одделенија при Попечитељству просвештенија подарити милост
имали.
Сву моју надежду на милост и отеческо правдољубије Ваше
Светлости полажући, с највећим почитанијем и оданосћу пребивам
Ваше Светлости
препокорни,
Константин Бранковић,
професор философије у ЛицIeyмy1
КПнажества) С(рбског)
У Београду,31. јануара 1856.
Сполеђине:
Његовој Светлости милостивејшем Господару и Књазу Србском
Александру Карађорђевићу.
Примл(ено): 31. јануара 1856.
ПримлГено): 3. фебр (уара) 1856.
ВHe 119.
ПHo 146.
Моли се за началника Попечитељства просвештенија.

(Белешка):
По височајшој заповести Његове Светлости, упућује се проше
пије ово од стране Представничества књажеског Попечитељству про
свештенија на надлежни поступак. ВHº 119. 31. јануара 1856. год. у
Београду.
Књажески представник
Попечитељ инострани дела,
Каваљер,
A. Јанковић
2.
КРАТКИ ЖИВОТОПИС
на крају потписаног члана Друштва српске словесности
Ја сам се родио у Новом Саду 20. маја 1814. године. Отац ми је
био ћурчија и звао се Петар, а мати Катарина.
сновне школе и тимназије свршио сам у месту рођења, слу
шавши реторику (1829. год.) код нокојног Борђа Магарашевића, а
појезију (1830) код познатог слависте покLojногl. Павла ЈосLнфal

Шафарика. Науке философиске учио сам у сегединском Лицеју, а
прву годину права у пештанском университету.
Будући ми је отац био сирома и једва ме је могао школовати, то
сам јоште код куће принуђен био, учећи туђу децу, понешто заслу
живати, а док сам на страни био и готово сасвим издржавати се. Но
пад је за време бављења мога у Пешти, моме оцу и она помоћ, пито
ми је давао на одело и ситнице, почела падати врло тешко, онда се
оканем свpшивања права и почнем мислити како ћу с јоште мање
трошка што пре до леба доћи, те да и остарелом оцу и осталој фами
лији живљење могу олакшати. Тога ради, по свршетку прве године
права, ступим новембра месеца 1833. год(ине) у Богословију карло
вачку.
Како (је) школске године 1834. свршио гимназију у Карловци
ма унук од брата покојног митрополита “: Младен, и
требало га је послати да учи философију, тако на препоруку тада
шњих професора богословије, доцнијих епископа, покојног гШосподи
на) Евгенија Јовановића и гПосподина) Арсенија Стојковића, по свр
шетку првог разреда богословије, понуђен будем и примим се ићи уз
тога младића као надзорник (префект), за што, осим другог, обећа
ми се и дозвољење да могу приватно свршити остала два разреда, и
после, у Карловцима испит положити.
Још док сам у Пешти учио, ја сам са својим другом покТојним)
Исидором Стојановићем почео са одушевљењем помишљати на Срби
ју као на неку србску „обећану земљу”. Ова се мисао у нама пробу
дила из познанства с покојним Јосифом Миловуком, за српство и Ср
бију ревнитељем, и с неким ученицима лекарства, које је покLojниl
Кнез Милош за српске лекаре изобразити се помагао, а јоште већма
утврђиво сам се у тој мисли, што сам почео увиђати да за тамошње
Србе као Србе, због ма преотимајуће маџарине, слабога изгледа има.
Тога ради, ма да сам, за времена бављења са својим питомцем у Се
гедину, науке богословске свршио и испит из њи положио био, опет
зато кад сам у половини септембра 1836. године) из дотадашње слу
жбе иступио, ни на што друго нисам хтео ни мислити но на прелазак
у Србију, где сам се по добивеном известију надао како професорско
место получити.
Међутим, које због болести, које због пасоша, који се онда споро
и тешко из Беча добивао, останем те зиме и до половине идућег лета
код куће, па топpв 6. јулија 1837. гLодине) пређем у Србију, где нај
пре за професора полугимназије шабачке намењен, а после шест дана
(22. јулија) за професора реторике у крагујевачкој гимназији постав
љен будем.
У пролеће године 1839. уведен сам за професора математике, ста
тистике и немачког језика у Лицеју, који је тада прошле јесени за
веден био.
Но како је земљемер гLocподин) Танасије Николић јоште при
заведењу лицеја позван био за професора математике, тако, кад он
дође њему предатабуде математика, статистика, за онај пар би укину

та и ја будем одређен предавати физику, коју сам зајиста у Аицеју и
почео, и до 17. децембра предавао. Овога дана по наредби Попечитељ
ства просвете предата им је философија (основно мудрословље, ло
тика, метафизика, етика и евсевиологија), а физику сам уступио
покLojном || Антонију Арноту, који се само физике примити хтео. У
почетку школске године 1854, по новом устројству Лицеја, изостале
су све поменуте науке, осим логике, и дата ми је уз ову психологија
н педагогика, које три науке и данас предајем.
Сада сам пети пут ректор Аицеја, а 1838. и 1839. године ишао
сам у место директора основних школа по испитима главнијих места
Србије.
Од 1842. члан сам Друштва српске словесности, кога сам од 1845.
Aо конца 1847. године секретаром, а 1851. године подпредседате
АзеМ. ОНО.
Године 1848. и 1849. у неколико учествовао сам у покрету ау

стриских Срба, дејствујући то као приватан човек, то као члан Глав
ног одбора у Карловцима и дописујући Српским новинама.
С почетком године 1850. постављен сам за члана Школске коми
сије. Исте године, 6. јулија, оженио сам се с ћери пароха воћанског
гБосподинаII Тимотија Бранковића, Катарином.
Као професор израдио сам Кругово Основно мудрословље и
Aогику; као члан Друштва, осим неколике ситнице у два Гласни
ка” две мале књижице за младеж.: Физику“ и Логику", а као члан
Школске комисије, посpбио сам Ускршња јаја“ за раздавање доброј
деци основних школа и израдио понеки чланак у свима трима. Читан
кама“ и у Првим знањима“ за основне школе.
* Предговорљ, Гласникљ Друштва србске словесности, 1847, II, стр. [III—VII;
Краткић прегледљ постанка и двјетвована друштва србске словесности до кон
ца 1846. године, Исто, 1847, I стр. 205—213; некролог, I Cepric Kahauckaij, Исто,
1859, књ. ХI, стр. 494—499; Беседа коју је о слави лицејској на Св. Саву 1860. го
дине говорио Ректор Аицеја Коста Бранковић, Исто, 1861, књ. Х111, стр. 378—392;
Развитак. Велике школе. Беседа коју је о дваеспетогодишњици Аицеја на Светог
Саву 1864. године говорио ректор Велике школе Коста Бранковић, Гласник Срб
ског ученог друштва, 1865, II (XVIII), стр. 1–24.
* Природословлађ или Физика за младежљ. Посpбио Константинњ Бран
ковићњ, редовнљii чланљ Друштва Србске Словесности. Издало Друштво Србске
g:y,"
зр. 62. 142&10.
Београду, Писменима Кнвигопечатнђ Кнежfевинеј Србске. 1850.
* Mњtcлословлi; или Логика за младежљ. Посpбио Константин, Бранко
вићЋ, редовни: чланљ Друштва Србске Словесности. Издало Аруштво Србске
g::
L. 14X1().
ти
У Београду, Писменљи Кнвитопечатнђ Кнежевине Србске. 1849. Стр.
* Ускршна аж. Приповедка за добру децу. У Београду, Правителствена
книгопечати. 1853. Стр. 96-i-fii. 12°.
* Прва читанка за основне србске школе. Прегледано и одобрено школ
скомљ комисиомљ. Београд. При Книгопечатнњи Книжества Србскогљ. 1850. Стр.
75. 16x10; Друга читанка за основне србске школе. Прегледано и одобрено
школскомљ комисиомљ. У Београду, при кнвигопечатнњи Кнажества Србскогњ.
1850. Стр. 164. 129; Трећа читанка за четвртњti paЗредљ основнни србски пКола.
Осим тога, уређивао сам и издавао Шумадинку од 20. јануара

до копца године 1856. и давао по неки чланак у Српски летопис.“
Уранију“ и Голубицу."
- Као нешто ређе, имам о себи приметити да сам, уопште узима
јући, слабијег здравља готово свагда био, а нарочито да сам од 1834.
до 1850. године врло млого пута, и то 1834, 1836. и 1841, страшно крв
пљувао, последње једва жив остао, и опет до сада у животу се одр
жао; и од ово једанајест година и телесно се прилично опоравио.
У Београду, 22. јунија 1861.
Милорао РАДЕВИЋ
Прегледано и одобрено школскомљ комисиомљ. У Београду. У Кнвигопечатњи

Књажества Србiе, 1853. Стр. 192+(21. 19ж12. Прилози су објављени анонимно. Са
стављач читанки је Филип Христић.
* Прва знани за основне србске николе. Прегледано и одобрено пиколскомљ,
igra; Београд. При Кнвигопечатни Книжества Србског. 1850. Стр.
J. 12".
15 Судљ Арца, Сербскiii Abronист, 1832, VIII, 29, стр. 54—56; Загонетка,
Исто, 1832, VIII, 29, стр. 63.
* Сонетљ на звезду Даницу, Уранia за годину 1838, стр. 243—244; Надписи.
1. На псевдо-родолобна. Само лоба. Своелнобовића. 2. На своила. 3. На всакому
духу вbрујте, Исто, стр.244–245.
17. Praн, Голубица, 1841, III, стр. 13–14; Писмо Диогеново. О слабости лкод
ској и изљ ове проистичућима готово непобедимљама препонама праве истине.
Cљ латинскогљ превео К. Бранковић, Исто, 1843. и 1844, V, стр. 31-41.
Напомена: Књиге под бројем 6 (прва), 12, 13 Ау: и 14 нису виђене.
Библиографски опис преузет је од Стојана Новаковића, Српска библијографија,
Београд, 1889, бр. 1685, 1687, 1708, 1871.
Резкоме
Милорад Радевич
„короткое жизнеописание" констaнтина бранковича
В. згом очерке опубликованни заметки Константина Бранковича с преди
словнем и комментаризми. Константин Бранкович (1814.–1865) преподавателњ
философии на лицеe. и Вњспем учебном заведении и член Сербского ученного
обшества, один из организаторов просветителњној и научнои работњи в Сербии
в прошлом веке. Написал „Основно мудрословље" (1848) и „Мислословље или
мотику" (1851) на основании труда Вилгелма Траугота Круга, последователи
Канта, и проект закона о устројстве Вњсшего учебного заведенин (Велике
школе).
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И РАПАЛСКИ УГОВОР 1920. ГОДИНЕ
РЕАКЦИЈА британске владе и јавног мнења на споразум између Кра

њевине Срба, Хрвата и Словенаца и Италије, потписан у Санта Марга
рити Лигурској, 12 новембра 1920. године, познатији као Рапалски
уговор, у потпуности је непозната. Осим неколико краћих новинских
написа и коментара, као и говора у Доњем или Горњем дому британ
ског парламента, који, узгред буди речено, нису бацили више светло
сти на мотиве и жеље. Форин офиса, — мало се сазнало у јавности.
Преко уговора, који је,бар за неко време, представљао решење једног
трговиног проблема на југу Европе, прешло се веома брзо. Ово, међу
тим, није био случај са две земље потписнице — Италијом и Краљеви
ном СХС– где је споразум изазвао пре бучне реакције, протесте и не
годовања него одобравање и сагласност. То је можда и природно. Обе
државе имале су многобројне разлоге за незадовољство оваквим ре
шењем; уговор је подстакао оштре и многобројне унутрашње сукобе
и међусобне оптужбе, стварајући незадовољство против влада и њи
хове политике. Иредентисти и националисти у Италији нападали су
владу Ђолити-Сфорца као издајника националних интереса у Далма
цији, док су групе и појединци у Краљевини СХС сматрали да је Ита
мији дато много више него што се ранијим предлозима, који су били
одбачени, тражило. Ипак, споразум између две земље био је потре
бан. Требало је обратити пажњу на друге проблеме и питања, како
спољнополитичке тако и унутрашње. За споразум су се посебно зала
гале велике силе. Велика Британија и Француска настојале су да се
извуку из глиба у који су запале још 1915. године, док су Сједињене
Америчке Државе критичким оком посматрале италијанске акције
дуж источне јадранске обале или на међусавезничким конференција
ма одржаваним у различитим европским градовима. Посматран у ова
квим оквирима и светлости, Рапалски уговор представљао је нужну
меру, корак учињен без много одушевљења и са пуно оклевања и
одлагања. Његово спровођење у живот најбоље потврђује ову невољ
ност и уздржљивост. Ово није чудно, посебно што се тиче југословен
ске државе. Она се морала одрећи знатних територија настањених
југословенским етничким живљем, пре свега Хрватима и Словенци
ма, као и стратегијских тачака на обали.
Поред овог, очекивало се да ће Рапалски уговор утрти пут за
коначно решење и других спорних питања између две државе (про
блем Црне Горе, рестаурацију Хабзбурговаца у Аустрији или Мађар
394 Драган Р. Живојиновић
ској, уклањање Данунција из Ријеке итд.). Тиме би за неко време за

владао мир, ма како био варљив, на обалама Јадрана, иако је многи
ма одмах постало јасно да је то само привремена мера. Решење спора
ностигнуто у Рашалу није представљало епилог сукоба између Италије
и Краљевине СХС. Он је, у ствари, био пролог за нове сукобе који ће
трајати све до недавно. Ово је било очевидно од тренутка његовог
потписивања и ратификације која је, такође, обављена на неуобича
јени начин – путем краљевских декрета, прво у Риму а потом и у
Београду. Парламенти обеју земаља имали су да кажу своју реч тек
кад су ратификациони инструменти били размењени, иако је доку
менат од таквог заначаја требало прво ставити на увид народним
представницима. Први начин је био сигурнији за обе стране, које су
желеле брзо извршење одредби предвиђених уговором.
-- +
sk
Рапалски уговор представља, по много чему, изузетан политички

и дипломатски докуменат тога времена. Пре свега, он није представ
љао, у правом смислу, производ „дипломатије конференција”, како
такву праксу карактерише Харолд Николсон, а коју су примењивали
председници влада великих сила у годинама после окончања свет
ског рата. Примера ради треба напоменути да је само у току 1920.
године одржано девет великих конференција, 1921. године седам, а
идуће године исто толики број. За разлику од спектакуларних скупо
ва у Сан Рему, Спа и другим местима, састанак у Рапалу био је мање
помпезан и репрезентативан, а више радан; мање се јело и пило, а чи
тава атмосфера у којој су радили његови учесници била је реалнија
и трезвенија. Да иронија буде још већа, конференција у Санта Мар
гарити трајала је изузетно кратко и уродила брзо плодом, што са
великим скуповима, са друге стране, није био случај.
Поред ових, било је и других чињеница које су погодовале овако
брзом окончању разговора: Клемансо више није председник францу
ске владе, а његов наследник, Александар Милеран, био је склон да
олакша италијанске напоре за окончање јадранског спора, дајући
им скоро безрезервну подршку; председник Вудро Вилсон, болестан,
поражен у Сенату и почетком новембра 1920. године на председнич
ким изборима, остао је само далека сенка, непријатна успомена —
личност које италијанска влада више није имала разлога да се пла
пти. Тиме је једини поуздани ослонац Краљевине СХС у спору са Ита
лијом био уклоњен с политичке позорнице: без подршке од стране
савезника и Вилсона, делегација СХС нашла се у тим тренуцима са
свим изолована, с веома ограниченим могућностима за маневрисање,
потпуно притерана уза зид. Ситуација у којој су се нашли њени де
легати — Миленко Веснић, председник владе, др Анте Трумбић, ми
* Н. Nico Is on, Carzon: The East Phase, 1919—1925. А Study in Post-War

Diplomacy, London, 1934, 188–189.
Велика Британија и Рапалски утовор 395
нистар иностраних послова, и др Коста Стојановић, министар финан

сија – била је тешка, скоро безизлазна. Ова чињеница помаже да се
објасни њихово брзо прихватање италијанских захтева на конфе
ренцији.
Како се у овим тренуцима и касније држала влада у Лондону?
Као потписница Лондонског уговора, с једне, и подржавалац југо
словенске државе у данима њеног стварања, с друге стране, њена реч
могла је да има значајну тежину у разговорима. Лојд Џорџ, председ
ник британске владе, један од ратних вођа који се још увек налазио
на власти,био је на врхунцу својих политичких моћи. Али, Лојд Џорџ,
упркос својој заинтересованости за брзо решавање спора, није био
спреман да игра претерано активну улогу и врши истовремено при
тисак на обе стране да што пре постигну споразум.“ Поред објектив
них тешкоћа са којима се британска влада суочавала у ово време,
који су јој изгледали много значајнији, било је и личних пропуста,
слабости и недоследности. Криза у Ирској достигла је у јесен 1920.
године такве сразмере да је попримила карактер правог грађанског
рата.“ Поред овог,чисто унутрашњег питања, било је и других тешко
ћа. На спољнополитичком плану, проблем Грчке и њених сукоба са
Турском у Малој Азији привлачио је посебно пажњу Лојда Џорџа.
Он се временом нашао у улози бранитеља Грка и њихових претензија
на рачун Турске. Ова ili rata шполитика, потпуно супротна тра
диционалној британској политици према Турској, изазивала је вели
ко незадовољство у земљи, као и оштре критике на рачун владе.“ Лојд
Џорџова, може се слободно рећи, лична дипломатија одвукла је, у
том тренутку, пажњу са Јадранског мора на источни Медитеран и
Малу Азију. Две године касније она ће допринети његовом паду са
власти.
Поред ових, било је и других слабости које објашњавају британ
ску незаинтересованост за праведно репење италијанско-југословен
ског спора. Лорд Курзон, као секретар за иностране послове, није
гледао европска збивања са много симпатија. Он је био незаинтере
сован за европске политичке сукобе и није желео да се Британија
дубље ангажује у решавању неких проблема; поред тога, био је склон
да се упорно придржава одређених схватања типичног аристократе
* Крајем јула 1920. године, у разговору с лордом Курзоном, британским
министром иностраних послова, маркиз Империјали је изразио уверење да бри
танска влада неће, у разговорима са Трумбићем, подржавати југословенске за
хтеве. Курзон је одговорио да је он, после неуспелих посредовања, саопштио
Трумбићу, у Спа, одлуку британске владе да убудуће не прихвата улогу посред
ника. - } S for za, Pensiero e Azione di una Politica Estera Italiana. Bari, 1924,
117; R e n e Albrecht. Carrie, Italy at the Paris Peace Conference. New
Уork, 1938, 301. --
* За више података о овом види: Н. Nicolson, King George V., London,

ig67, 448-470; F. O wen, Tempestuous Journey, Lloyd George. His Life and Times.
London, 1954, 568–572. |- - -
* Nicol son, Curzon, 254-255; R. BI a ke, The Unknown Prime Minister.

The Life and Times of Andrew Bonar Law, 1858–1923, London, 1955, 417—422.
396 драган Р. Живојиновић
викторијанске епохе с краја XIX века. По његовом мишљењу, одржа

вање мира у Европи био је најважнији задатак, али уз што мање ен
глеског мешања. Европски мир омогућио би Енглеској да мирно тр
гује и развија своје послове. Курзон се залагао за очување равнотеже
на Континенту и његову безбедност, али на туђ рачун. Овакав став
није био од велике помоћи у рептавању европских проблема. Резул
тат тога био је да је британска спољна политика патила од недослед
ности у одређивању својих циљева, као и средстава за њихово оства
рење“ Aојд Џорџ, са друге стране, амбициозан, жељан да брзо по
стигне успех, нема времена ни стрпљења да се бави овим, по његовом
мишљењу, мало привлачним питањем.“ Он избегава да се консултује
са Курзоном и Форин офисом о одређивању политике. На тај начин,
разумевање британске политике у италијанско-југословенским прего
ворима у Рапалу постаје јасније и потпуније.
»k sk.
зе
После прекида италијанско-југословенских разговора у мају јуну

1920. године, у току наредних месеци није било неких значајних до
гађаја у решавању јадранског проблема. Пад владе Нитија и поновни
долазак на власт Ђолитија допринели су оваквом развитку догађаја.
Неспремност владе Краљевине СХС да, упркос притиску који су на
њу вршиле Француска и Велика Британија, прихвати постављене за
хтеве представљала је даљу препреку. Југословенска влада је рачуна
ла на Вилсонову подршку, иако је постајало све очевидније да време
ради против ње и њене овакве политике. Томе је допринео и сам Вил
сон. Инсистирао је да се споразум са Италијом не може закључити
без његове сагласности, иако је био спреман да препусти да две земље
реше своје проблеме без притиска и мешања са стране. С друге стра
не, владе Француске и Велике Британије настојале су, свака на свој
начин, да допринесу стварању боље атмосфере и тако доведу до пот
писивања споразума.”
Британска влада је показала спремност да помогне да се нађе
решење за италијанско-југословенски спор. У том спору она је пока
* Nicol son, Curzon, 193—194,206—207; G. A. Craig, The British Foreign

Office from Grey to Aristern Chamberlain; G. A. Craig and F. G. i 1 b e r it, eds.,
The Diplomats 1919—1939, I-II. New York, 1963, 1, 25-28, 32.
* С призвуком ироније, Аојд Џори критикује Вилсона који, по његовом
мишљењу, „с упорношћу болесног човека онемогућава решење италијанско-ју
гословенског проблема, спора који је доп ео његовој болести”. D. I. I o y d
George, The Trith about the Peace. Treaties. I-II. I ondon, 1938, II, 896.
* Болити је свим расположивим средствима настојао да осигура савезнич
ку подршку за италијанске захтеве, као и потпуно политичко изоловање Југо
славије. Био је склон да се створи утисак да је до споразума дошло преговори
ма, иако је учинио све да делегацији СХС остави пито мање маневарског про
стора. Његова тврдња да пре састанка у Санта Маргерити није било разговора
и дискусија са савезницима представља очевидну нćњетину, G. Gio 1iitti, Merrio.
rie dietta mia vita, I-II, Milano, 1922, II, 580; c a r r i e., нав. дело, 301.
Велика Британија н Рапалски уговор 397
зала склоност да подржи италијанске захтеве. Ђолити је брзо уочио

спремност Лојда Џорџа да помогне, па је одлучио да ово искористи
на најбољи могући начин. У августу 1920. године Мојд Џорџ се налазио
на летовању у Швајцарској, али је прихватио предлог Болитија да се
састану и размене гледишта о неким европским питањима. Састанак
је одржан у потпуној тајности 22. августа у вили „Хасхилар” у Лу
iерну. Том приликом вођен је разговор о различитим питањима (по
литика према Немачкој, немачке репарације, Русија, Турска, Кавказ).
Аискусија о јадранском питању заузела је значајно место. Том при
Аиком Болити је обавестио Лојда Џорџа о намери италијанске владе
да преговара са владом СХС и затражио његову интервенцију. За Ита
мију би било од „велике помоћи ако би британска влада саветовала
Србе да буду разумни", истакао је Болити. Ђолити је одбацио опту
жбе да Италија има империјалистичке намере и изјавио да не може
да прихвати Вилсонову линију у Истри, јер ће тако Трст бити изло
жен ватри југословенских топова итд. На ово је Лојд Џорџ саркастич
но приметио да ће Италија „ускоро захтевати траницу у Цариграду
да би заштитила Трст".“ На крају разговора Лојд Џорџ је обећао да
ће испитати шта се може учинити, иако је пребацио Ђолитију да је
споразум могао да се постигне много раније“. Исход разговора није
био потпуно задовољавајући за Болитија, па је он одлучио да осигура
подршку Милерсна, француског министра иностраних послова, који
се показао спремнијим од Лојда Џорџа да подржи италијанске захте
ве“ Милеран је пристао да француска влада изврши политички при
тисак на владу у Београду и тако олакша прихватање италијанског
програма и захтева.
Стари и искусни државник желео је да искористи све могућно
сти у циљу остварења оног што његовим претходницима (Орландо,
Нити) није пошло за руком. Иако подршка Лојда Џорџа у почетку
није била онаква као Милеранова, Ђолити ће на њу рачунати у тре
нутку отпочињања преговора. Иако свесни да се Италија мора одрећи
неких својих захтева и претензија, Ђолити и Сфорца су били одлучни
да остваре опе захтеве које су сматрали неопходним, како с политич
ке тако и с војне тачке гледишта. Као и њихови претходници, они
нису смели да воде рачупа о етничким аспектима решења питања.
* На питање Лојда Џорџа да ли ће бити могуће навести Југословене да

преговарају с италијом, Болити је одговорио да је „тешко преговарати са Трум
бићем јер он не жели да чини уступке из страха да неће добити подршку
у земљи".
* G. G.i o li i ti - D. LL. George: Verbale di un incontro a Lucerna.
Миома. Аноlogia, LXXXIV, 1778 (febbraiо 1949), 111–130, меморандум о разro
ворима у луцерну, 22. VIIi 1920. Хартије Д. Лојда Џорџа, Бивербрукова библио
тека (Beaverbrook Library), London, Ф-58-1-45. Користим ову прилику да се за
квалим it: A. J. P. Tayboru. директору библиотеке, за дозволу да кон
султујем мат иaАе из ове значајне збирке; Carrie, нав. дело, 301; G i o litti,
нав. дело, II, в. кrizma n. Predigra konferenciji u Rapallu (Santa Marghe
rita Ligije. 8-12. XI. 1920). Zadarska Revija, v11, 1 (1958), 39.
Разговор између Болитија и Милерана одржан је у септембру 1920. ro
дине у Екс-ле-Бану, бiolitti, Исто, II, 575; Krizman, Исто, 39.
Почетком септембра 1920. године, за време боравка у Паризу,

Трумбић је обавестио лорда Дербија, британског амбасадора, да ће
ускоро отпочети италијанско-југословенски разговори у циљу реша
вања постојећих питања. Трумбић није могао рећи где ће се разгово
ри водити, иако је споменуо могућност да то буде у Лондону. Ово је
било прихватљиво за Форин офис.“ После овога читавих месец дана
није било никаквих вести.“ Половином октобра сазнало се нешто
више о намерама италијанске владе, као и о природи њених захтева.
У разговорима са трофом Сфорцом и Салватореом Контаринијим, ге
нералним секретаром Консулте, Кенард је сазнао да ће се Италија
одрећи својих захтева у Далмацији, осим у Задру, уз пружање по
требних гарантија италијанском живљу; влада је била одлучна да
оствари италијанске захтеве у Венецији Јулији, заштити Трст и Пулу,
тј. обезбеди линију Аондонског уговора са Снежником. У вези са Ри
јеком став Сфорце био је нешто неодређен. У том тренутку није по
стојала намера да се расправља о албанском питању. Сфорца је, та
кође, изразио своје страховање да Трумбић, због отпора у Хрватској
и Словенији, неће смети да се одрекне екстремних захтева и тако се
неће постићи задовољавајући споразум, прихватљив за обе стране.
Међутим, Кенард није сматрао да ће Сфорца моћи даље да одлаже
решавање овог питања због тешке унутрашње ситуације у земљи. По
ред тога, Италијани су отворено изражавали свој страх од Вилсона.
Контарини се жалио Конарду да „Италија не може да занемари став
Вилсона", као и да ће изгледа за решење спора бити незнатни уколи
ко Вилсон остане при својим захтевима.“
Кенардов телеграм није био примљен у Форин офису са много
наде. Алан Липер, експерт за балканска питања, сматрао је да су
изгледи за постизање споразума неповољни због инсистирања Ита
лије да се примени линија Лондонског уговора у Крањској, што влада
СХС неће моћи да прихвати. По његовом мишљењу, Контаринијева
сугестија је подразумевала жељу да „Савезници треба да бране Ита
лију од рата који је она сама изазвала, доводећи Краљевину СХС у
ситуацију да њене захтеве одбије”. Сер Ејр Кроу, стални подсекретар
у Форин офису, закључио је да питалијанска влада не жели да прего
вара, будући индиферентна на опасности и непријатности које овакво
стање може да створи. Њихово мишљење делили су и други функцио
" Aорд Дерби Курзону. Париз, 6. IX 1920, тел. 1067, тајно. General Corres
pondence 1920, vol. 4891. Public Record Office, London. У даљем тексту као Г. Ц.:
Carrie, нав. дело, 302.
* половином септембра Хенри Кенард, отправник послова британске ам
басаде у Риму, потврдио је ову вест. Он је обавестио Форин офис да му је
Сфорца изјавио да ће италијанско-југословенски преговори отпочети за неко
лико дана, после састанка одбора за спољне послове Скупштине и Сената. Све
дотле није могао ништа да каже о ставу италијанске владе, као и о њеним за
хтевима. Кенард Курзону, Рим, 16. IX 1920. Further Correspondence Relative to
the Problems of Southeastern Europe, vol. 299, III, London, 1920, 64.
* Кенард Курзону, Рим, 19. IX 1920. године, тел. 799, Г. Ц., vol. 4891; G i o
1itti, Memoriе, II, 579.
Велика Британија и Рапалски уговор 399
нери Форин офиса. Мало ко је веровао у спремност Италијана да от

почну преговоре, а већина је сматрала њихове захтеве претераним.
Уверење да ће влада СХС одбити ове захтеве било је универзално.
Извештаји из Београда, као и повремена обавештења посланика
СХС у Лондону, Михајла Гавриловића, потврдили су, у току наредних
дана, овакве претпоставке. Осамнаестог октобра 1920. године Гаври
ловић је обавестио Ерика Пипса, једног од секретара у Форин офису,
да је влада СХС „потпуно спремна (most anxious) да се постигне спо
разум и њени захтеви биће умерени”. Он је изразио бојазан да Ита
лија не жели разговоре. Истог дана сер Албан Јанг, британски посла
ник у Београду, обавестио је Форин офис да су Веснић, Трумбић и
Коста Стојановић одређени да преговарају са Италијанима.“ Ово је
још једанпут потврдило спремност владе у Београду да постигне спо
разум. Кроу је Гавриловићеву изјаву у потпуности прихватио.“ На
ову вест из Београда лорд Курзон је коментарисао: „Изгледи нису
никад били добри”. Међутим, упркос свим злим слутњама Форин
офис није намеравао да у томе тренутку било шта предузме или упути
преговоре у правцу постизања решења које би било праведно.“
Нове вести из Рима нису нимало измениле песимистичко распо
Aожење нити став ишчекивања Форин офиса. Крајем месеца Кенард
је јавио у Лондон да је одређена италијанска делегација за прегово
ре (Ђолити, Сфорца, Иваное Бономи, министар рата) са делегацијом
СХС. Требало је да преговори отпочну почетком новембра, пре отва
рања италијанског парламента. Према Сфорциној изјави још није
било сигурно где ће се разговори водити, иако је био споменуо Ра
пало, град на лигуријској обали у близини Ђенове. Он је поновио ита
Аијанске захтеве, додајући да ће се влада сагласити на независност
Ријеке. Питања Албаније и Црне Горе није требало да уђу у дневни
ред конференције. На питање Кенарда о ставу адмирала Енрика
Мила, гувернера Далмације, и Данунција према исходу разговора,
Сфорца је одговорио да је Мило обећао да ће се придржавати одлука
владе,док за Данунција није могао да каже било шта."
* Јанг Курзону, Београд, 18. X 1920. године, тел. 317. Г. Ц., vol. 4891.
* Неколико дана касније Јанг је јавио да је Трумбић изразио бојазан да
ће почетак разговора бити поново одложен, иако је првобитно било договорено
да они отпочну крајем октобра. Јанг је то објаснио обостраним страхом од са
станка на коме би се делегати поново суочили с непомирљивим ставовима. Јанг
Курзону, Београд, 22. X 1920. године, тел. 329. Ibid.
* Са своје стране, италијанска влада није показивала много помирљиво
сти. Истог дана Сфорца је захтевао од Империјалија да обавести Курзона, у
поверењу, да ће влади СХС бити упућен позив за отпочињање разговора, као и
да тражи од Курзона да се изврши притисак у Београду. На крају, британска
влада требало је да захтева од владе у Београду да изврши хитну евакуацију
Корушке у циљу „уклањања неповерења нашег јавног мнења". Sforza, Pensiero
e Azione, 130; V. j. o van o vi ć, Rapalski ugovor. Zbirka dokumenata, Zagreb, 1950,
22; Krizman, нав. дело, 48
* Кенард, даље, обавештава о стишавању кампање у јавности, иако ука
зује да је игрампа још увек противна одрицањима у Далмацији, ма каква она
бима. Кенард Курзону, Рим, 29. X 1920. године, тел. 860. Г. Ц., vol. 4891; два дана
400 драган Р. Живојиновић
У међувремену мајор Харолд Темперли, војни аташе, придодат

Форин офису и познати историчар, вршио је истрагу о приликама у
Црној Гори пред изборе за Уставотворну скупштину, а у вези са мно
гобројним интерпелацијама влади у Доњем и Горњем дому. Пред по
лазак из Београда, 28. X 1920. године,Темперли је разговарао са Трум
бићем о предстојећим италијанско-југословенским разговорима. Том
приликом Трумбић је изјавио да од ових разговора не очекује много,
обавештавајући истовремено Темперлија да, ако не дође до пеких ре
зултата, влада СХС намерава да тражи посредовање британске вла
де.“ Овакве вести из Рима и Београда још више су учврстиле Форин
офис у уверењу да је перспектива безнадежна, да тешкоће тек пред
стоје, али да њихове одлуке и интервенције нису ни потребне ни по
жељне. Одлучено је да се сачека повратак Темперлија у Аондон, док
се са олакшањем закључило да ниједна страна није тражила посре
довање британске владе.
Међутим, очекивање да се захтев за британском интервенцијом
може избећи није се у потпуности остварило. Рачунајући на обећања
дата у Луцерну, као и у жељи да обезбеди коначни успех преговора,
Болити се обратио Лојду Џорџу са захтевом да интервенише у Бео
граду. У личном телеграму упућеном британском премијеру почет
ком новембра из Рима, Ђолити је указивао на важност решења ја
дранског питања за будућност Европе. „Изражавам своје лично уве
рење и наду”, писао је Ђолити, „да ћете наћи начин да ефикасно упо
требите свој углед и ауторитет у Београду у циљу постизања миро
љубивог споразума, који настојимо да закључимо у оквирима најне
опходнијих граница наших неоспорних војних и националних потре
ба, иако смо спремни да поднесемо жртве које ће бити свирепе за ита
лијанска осећања". Описујући италијанске жеље, Болити каже да је
света дужност свих да се очува мир у Европи и подсећа Лојда Џорџа
на обећања дата у Луцерну. Он, међутим, избегава да изнесе обим и
природу италијанских захтева, задржавајући пуну слободу акција у
разговорима. Своју поруку он завршава овим речима: „Ваша интер
венција може бити драгоцена за јадрански мир који ће представљати
елеменат који не треба занемарити у европском миру, као и за будуће
односе између наша два народа.“
Суштина поруке упућене Лојду Џорџу била је јасна. Он је, према
обећању датом у Луцерну, требало да приволи владу у Београду да
касније Сфорца је затражио од Империјалија и Бонин-Aонгареа, амбасадора

у Паризу, да скрену пажњу владама у Лондону и Паризу на потребу „хитног
и успешног притиска у Београду, јер се једино тако може брзо обезбедити мир
у Европи". iliagi: влада била је ::а да у потпуности искористи пру
жену подршку... Sforza, Pensiero e Azione, 132—133.
* Јанг Курзону. Београд, 31. X 1920. године, тел. 339. Г. Ц., vol. 4891.
* Болити моју Џорџу, лично, Рим, 1. XI 1920. године. Хартије Аојда
Шорџа Ф.555-25 – Бивербрукова библиотека, Лондон. Телеграм идентичне са
држине био је упућен и Милерану. Серорца Империјалију и Бонину, Рим, 31. Х
1920. године. Sforza, Pensiero e Azione, 134—135; Jovan o vi ć, nav. delo, 24–25;
Krizman, nav. delo, 49-50.
прихвати оно што је Италија сматрала нужним за постизање „најне

опходнијих граница”. Природу италијанских захтева требало је да
објасни усмено амбасадор Империјали. Он није успео одмах да види
Aојда Џорџа, иако је истога дана кад је стигла порука имао краћи
разговор са Курзоном.“ Нема ни индикације да је у Лојд Џорџово
виме упућена нека порука у Београд. Као толико пута раније, он је дао
обећање које није намеравао да испуни.“ Самоуверено наступање ита
дијанске владе у данима пред почетак конференције и у току њеног
одржавања потврђују да су Болити и Сфорца рачунали на пуну ефи
касност британске интервенције у Београду.
Након консултације између председника владе и лорда Курзона
донета је одлука да се поступи у складу са Ђолитијевим захтевом и
интервенише у Београду. Требало је, међутим, наћи задовољавајућу
форму у којој би се ова жеља британске владе пренела у Београд и
тамо била прихваћена. Решење је нађено тако што је уместо личне
поруке Лојда Џорџа у Београд отишла порука у име Форин офиса са
Курзоновим потписом. Другог новембра 1920. године Јанг је јавио
из Београда да је влада одлучила да конференција треба да отпочне
са радом 7. XI у Рапалу. Ово обавештење искористио је лорд Курзон
да у Београд упути телеграм који је, по свом садржају, био ултима
тум британске владе.“ У телеграму је он изразио наду, у име британ
ске владе, да ће влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца водити
преговоре у жељи да се дође до споразума. Истовремено, лорд Кур
* Приликом разговора са Курзоном Империјали је покушао да од њега

извуче обећање да ће британска влада интервенисати у Београду. Међутим,
Курзон је то одбио, постављајући истовремено захтев да Форин офис буде оба
вештен о: 1) тачној линији границе у Венецији Јулији и месту где ова излази
па море; 2) судбини острва Цреса; 3) острвима која Италија жели да добије у
далмацији; 4) траницама независне ријечке државе и 5) судбини Сушака и
преби ријечке
луке. Империјали је одбио да одговори на ова питања, али
E“: да британска влада имајући у виду „широке обзире опшпте по
“ одреди свој став... Sforza, Pensiero e Azione, 136—137: Carrie,
нат, deto. 303.
* Четвртог новембра i priti. је разговарао са Лојдом Џорџом. Том
приликом уручио му је поруку Ђолитија и објаснио да „ову акцију не треба
сматрати као неку врсту британског посредовања, већ као општу подршку на
шим (итал.) разумним захтевима, како би се Југословени навели да их при
хвате". Лојд Џорџ је ово одбио речима: „Ви желите да створите атмосферу која
мовенима ставила до знања да је Енглеска са Вама", Sforza, 1bid.,
138-139; Jovanovi ć, nav. delo, 27; Carrie, nav. delo, 303. У хартијама Лојда
шорца нема трага некој личној поруци упућеној Веснићу или регенту Алексан
дру, кога је он окарактерисао као , снособног, одлучног и мудрог владара".
III oyd George, The Truth about the Peace Treaties, II, 896. Ни у архиву
Форин офиса нити у приватној преписци лорда Курзона нема индикација о
поруци упућеној у Београд у име председника британске владе: A ni te-Smith
ју; č, Dr. Ante Trainbić, Problemi Pirvatsko-srpskih odnosa, Miinchen 1959,
- Aојд Џорџ лично признаје да је Курзонов телеграм био ултиматум.
Liо у а с еогge, The Truth about the Peace Treaties, II, 896, пише да су „са
везници, упркос Вилсоновим приговорима морали да обавесте Југословене да
не, у противном, применити лондонски уговор, ако Италија то буде захтевала.
Ово је помогло крајњем решењу".
зон је захтевао од Јанга да Веснићу и Трумбићу изрази наду и увере

ње да Италија неће да се врати на одредбе Лондонског пакта или да
тражи његово извршење.“ То је значило да ће енглеска влада морати,
у случају да се тако од ње тражи, да приступи спровођењу у живот
одредби тајног уговора. Ово је, свакако, представљало, иако прикри
вено, облик притиска. То је било оно што је тражио и очекивао Боли
ти. Тиме је британска улога била окопчана.
После тога је за неко време завладало затишје. Вести и поруке
из Рима и Београда садржавале су вести о припремама за изборе у
Италији и Уставотворну скупштину у Краљевини СХС, о проблему
Црне Горе, Данунцију, блокади Ријеке итд. Ишчекивање је завлада
ло у политичком одељењу Форин офиса. Дотадашња југословенска
упорност у одбрани својих права и захтева, као и одлучност да се од
баци, упркос свим непријатностима и притиску, све оно што је било
неприхватљиво нису давали много наде да ће влада СХС овог пута
прихватити италијанске захтеве. Ово је било још вероватније јер се
није знало какав ће став заузети југословенска делегација. Све ово
допринело је уверењу да преговори неће бити ни краткотрајни ни
лаки.“
А онда је дошло до потпуног шока, запрепашћења у правом сми
слу, кад се сазнало да је споразум постигнут. Вест о потписивању уго
вора функционери Форин офиса сазнали су из лондонског „Тајмса"
11. XI 1920. године. У уводнику под насловом „The Adriatic Settlement.
Concessions on both sides” били су објављени и основни елементи о
разграничењу у Истри, Ријеци и Далмацији, онолико колико се у том
тренутку могло сазнати. Чињеница да је прва вест објављена у листу
у коме је Х. В. Стид, пријатељ Југославије, био спољнополитички
уредник отклањала је сваку сумњу у аутентичност вести. Липер је
мислио да је вест „необјашњива и невероватна”. Темперли је сматрао
да она представља „политичку игру да се дискредитује СХС". Истога
дана Павле Каровић, саветник посланства, обавестио је Липера да
нема вести из Београда, као и да се прегазори не одвијају на задово
љавајући начин. Он је, штaвише, одбио да поверује у тачност вести
објављених у „Тајмсу". Анализирајући садржај и податке објављене
у чланку, Липер је подвукао да је овакво решење много неповољније
за Краљевину СХС од предлога из јануара 1920. године. Поред обал
ског појаса у Истри, као и острва Цреса и Ластова, који у јануару
* Курзои Јангу, Лондон, 4. XI 1920. године, тел. Но 246. Г. Ц., vol., 4891.
Sforza, Pensiero оe Azione, 142. Лојд Џорџ је изјавио 4. XI Империјалију да се
не може говорити британској интервенцији у Београду, goryjaja; да при
крије “E: акцију од истог дана; Smi i t h - Pa v e li ć, nav. delo, 272
* Југословенска делегација напустила је Београд, 5. XI 1920. године. Пред
полазак воза француски посланик је саопштио Трумбићу да, у случају прекида
разговора, влада СХС не треба да рачуна на подршку Фрнцуске која је везана
Аондонским уговором. Сличну поруку, која је имала карактер мање-више отво
реног ултиматума, уручио је и Јанг Веснићу. K. Mi Tu ti nović, Josip Smo
idlaka u borbi za Zadar. „Zadarska Revija”, 6, 1969, 637–638; Smith-Pa velić,
Исто, 272; Krizma n, nav. delo, 51—52.
Велика Британија и Рапалски уговор ај,3
нису били укључени у италијанске границе, Италија је добила тери

торију до Снежника и тиме пресекла железничку линију Ријека –
Св. Петар, која је у јануару, такође, била остављена Југославији.
Ово краткотрајно запрепашћење и неверица почели су брзо, у
гоку дана, да уступају место признању да је то истина. Прво је Им
перијали обавестио Кроуа да је споразум закључен, али ни сам није
могао да каже више о детаљима осим оног што је било у новинама.
Кроу је коментарисао да „споразум представља потпуни тријумф
је, откривајући колико се делегација СХС одрекла свега оног
што је дотада сматрала светим“. Ни тада он није желео да поверује
у Империјалијеве речи, допуштајући могућност неспоразума. Курзон
се такође придружио овом хору неверице, сматрајући да је то „неве
роватно”. Да би се што пре решила ова дилема, Јангу је упућен теле
грам са захтевом да јави да ли је вест у „Тајмсу” тачна.“
Касно увече истог дана стигла су два телеграма из Рима у који
ма је потврђена вест да је споразум потписан. У другом телеграму
Бјуканан је јављао да је Консулта потврдила вест о границама између
две земље. У Риму је владало задовољство и изражавала се нада да
адмирал Мило неће стварати нове сукобе.“ Сад је свима постало јасно
да је вест из „Тајмса“ истинита и да више није требало сумњати у по
стојање споразума. Ипак, остала је нерешена загонетка зашто је де
легација СХС тако брзо, без великог отпора и у толикој мери, изишла
у сусрет италијанским захтевима. Темперли је ишао чак дотле да је
сматрао да „СХС жели да осигура за себе оно што може, с обзиром
на будући рат”. Аипер се сложио с овим, док је Кроу изразио увере
ње да ће Форин офис добити неке елементе који ће „објаснити зашто
се СХС предала”. Курзон још увек није могао свему да се начуди,
очекујући нестрпљиво да се Јанг јави.”
У току наредних дана стизале су вести из Рима и Београда које
су разјасниле и уклониле све дилеме у вези са уговором. Међу њима
била је и вест из Београда да су Италија и Југославија потписале и
* Курзон Јангу, Аондон, 11. XI 1920. године, теA. 250. Г. Ц., vol. 4891. курзон
није био склон да поверује да је његова порука од 4. новембра допринела ова
квом исходу преговора. Ово може да послужи као индикација невољне и не
искрене подршке италијанским захтевима.
* Бјуканан Курзону, Рим, 11. XI 1920. године, тел. 491, и 492. Ibid. За ток
преговора и одредбе споразума види, С a rie, nav. delo, 304—309.
* Коначно, телеграмом који је стигао касно увече 12. XI 1920. године, Јанг
је јавио да је делегација СХС прихватила италијанске захтеве, нако је Мини
старство иностраних дела тврдило да о томе још нема никаквих вести. Јанг
урзону, Београд, 11. XI 1920. године, тел. 358. libid... Следећег дана, 12. XI, јани
је такође обавестио да је влада у Београду потврдила потписивање споразума,
као и да у Хрватској и Словенији влада велико узбуђење и узнемиреност. На
ову вест Аипер је коментарисао: „Не видим како Словенци ово могу да при
квате“, док је Харолд Николсон додао: „Словенци нису били у делегацији. бво
be појачати њихову жељу да одбаце уговор и нападну владу у Београду”. Јанг
Курзону, Београд, тел. 349. Г. Ц., vol. 4852.
„одбрамбени пакт“.“ Све ове вести изазвале су праву ерупцију дотада

суздржаваног незадовољства и љутине. Аипер је писао на Јанговом
телеграму: „Пре неки дан све ово бих одбацио као апсурдно. Али и
став делегације СХС је био апсурдан јер је она без икаквог разлога
одбацила све своје најјаче адуте. Све оно што говоре у своју одбрану
је смешно да би се могло прихватити”. Занимљиво је приметити да
се гнев и нерасположење функционера Форин офиса сручио у потпу
ности на Југословене, а не на Италијане. Ово изгледа још необичније
кад се има у виду да је британска влада била та која је настојала да
што пре дође до споразума између две земље, која је вршила притисак
на Југославију да прихвати италијанске захтеве да би се извукла из
обавеза којима је њу везивао Аондонски пакт. Ипак, срџба и незадо
вољство, нарочито међу млађим функционерима (Николсон, Аипер,
Темперли) била је искрена. Још у време рата, а посебно у Паризу.
1919. године, они су критичким оком посматрали италијанске акције
на Балкану, сматрајући да она својом политиком доприноси општој
нестабилности у том делу Европе. Што се тиче Курзона и Кроуа, на
рочито првог, њихова реакција, ма колико била спонтана у тим тре
нуцима, не може се сматрати сасвим искреном. Улога Курзона у ре
шавању овог питања у току 1919—1920. године не сврстава га у ре
дове подржавалаца захтева за праведним решењем италијанско-југо
словенског спора на Јадрану.
У току ове размене телеграма, упркос најбољој жељи да се до
чара атмосфера и расположење, није било могуће створити праву
слику о току разговора између делегација две земље. Детаљни изве
штаји почели су да стижу у Лондон тек касније, Дан после потписи
вања уговора Бјуканан је упутио дужи извештај у коме је детаљно
описао ток разговора, као и предлоге и противпредлоге који су тада
били размењени. Он се задржао на опису границе у Венецији Јулији,
копненој вези између италијанске територије и Ријеке и њеном пре
тварању у независну државу у оквирима граница согрusa separatuma.
У вези са судбином луке Бароши Бјуканап истиче да питање није ко
начно решено и да ће о томе бити још разговора. Острва Црес, Вели
ки и Мали Лошињ, Уније, Аспинело и друга дата су Италији. Прела
зећи на Далмацију, он истиче да Задар с околином постаје део Ита
лије, иако не може да одреди обим његовог залеђа, који југословен
ска влада жели што више да смањи. Уљан и Ластово такође постају
италијански, док остали део обале добија Југославија. Исто тако он
није у стању да каже да ли ће обала бити демилитаризована. Станов
ници Далмације добили су право опције у италијанско држављанство,
при чему ће уживати једнака права са југословенским држављанима.
Студентима из Далмације биће омогућено да студирају у Италији
(Падова), а њихове дипломе биће једнаке југословенским. Коначно,
у Рапалу се расправљало и о економском и трговинском споразуму,
* Јанг Курзону, Београд, 13. XI 1920. године, тел. 360. Ibid. Истог дана
Бјуканан је упутио текст уговора.
посебно о трговачким, поморским и финансијским везама између две

земље. Ова питања требало је да добију свој коначни облик уговором
о трговини који је требало да се закључи у року од два месеца.
По мишљењу Бјуканана, Сфорца и италијанска делегација оства
рили су значајан успех у преговорима. Они су остварили све оно што
су тражили, док су се југословенски делегати „одрекли свих својих
захтева осим у питању Пшибеника и далмације”. Њему се наметало
питање – зашто су Југословени у току 9. и 10. новембра у потпуности
нзменили свој став. Наводећи могуће разлоге за овакву промену
расположења, Бјуканан наводи следеће чиниоце: могућност да су у
почетку разговора намерно блефирали, жеља да што пре реше јадран
ско питање и обрате више пажње унутрашњим проблемима и припре
вама за Уставотворну скупштину и исходу америчких председничких
нзбора. „Без обзира на разлоге”, закључује Бјуканан, „нема сумње да
је овакав италијански успех био примљен са изненађењем од свих”.
Арутим речима, ни националисти ни умерени нису очекивали овакав
исход разговора. Ово је морало допринети побољшању унутрашњих
прилика у Италији, које у овом тренутку нису биле нимало завидне.
другим речима, Италија је у Раналу остварила значајан успех којим
је решен један од горућих спољнополитичких проблема и истовреме
но отворила пут за решавање унутрашње кризе која је дуго потре
сала земљу.“
Дан касније Јанг је покушао да онише и окарактерише располо
жење у Београду и Краљевини СХС, као и реакцију на исход разгово
ра у Рапалу, као и Бјуканан, тако је и Јанг истакао да је успех Ита
дије потпун, изазивајући чуђење међу страним дипломатима у Бео
граду који наводно нису могли да објасне „зашто је делегација СХС
у разговорима у Санта Маргерити до те мере капитулирала пред ита
дијанскихзахтевима". Као одговор, ма колико делимичан, Јанг наводи
да су пословни кругови у земљи инсистирали да се питање италијан
ско-југословенских односа једном реши, макар и неповољно по земљу.
он, такође, указује да су исход плебисцита у Корушкој, као и изјаве
појединих представника политичких странака у Хрватској датих у
време избора за Уставотворну скупштину створили атмосферу непо
вољну за заједничко, једнодушно иступање пред италијанским захте
вима. Значајно је да Јанг приписује британској влади одговорност за
одсуство југословенског отпора, наглашавајући да је Курзонова по
рука од 4. новембра „уклонила сваку наду да се прекидом преговора,
као и апелом на британску помоћ, може постићи нешто више од при
мене лондонског уговора".“ Због тога је, по његовом мишљењу, влади
* Бјуканан курзоцу, Рим, тел. 887 поверљиво, 12. XI 1920. године. Изве
штај је стигао у Форин офис 16. XI. 1bid., vol. 4892.
* Види белешку 23. Седмог новембра италијански посланик у Београду,
галанти обавестио је Сфорцу да му је Јанг изјавио да ће југословенска деле
гација учинити неке уступке италијанским захтевима у Венецији Јулији. Гa
манти закључује да ji ово био резултат Јангове интервенције, тј. курзоновог
1елеграма... S forza, Pensiero e Azione, 145.
406 Араган Р. Живојиновић
СХС остао једини излаз — прихватање захтева Италије која ће, за

узврат, сарађивати са Југославијом у развијању економских и трго
вачких веза између две земље.
Што се тиче реакције јавног мнења, Јанг налази да се оно није
искристалисало, да је осећање изненађења још увек доминантно, да
новине не коментаришу вести о уговору итд. Оно што сви истичу у
разговорима јесте питање зашто, ако је до овога и онако морало доћи,
СХС није годину и по дана раније прихватила уговор и окренула се
сређивању унутрашњих проблема. Јанг каже да су одговори на ово
питање различити и зависе од политичких уверења, концепција, тре
нутних ставова и потреба. У сваком случају, Јанг није сматрао по
требним да у овом тренутку улази у то питање.“
Бјукананов и Јангов извештај, као и вести посланства СХС у
Аондону, омогућили су Форин офису да још једном да оцену оног
што се догодило у Рапалу, као и последица уговора на унутрашње
политичком плану у обе земље“. Руководиоци Форин офиса нису били
склони да прихвате ове Каровићеве аргументе. Они су му одговорили
да остављање великог броја Словенаца Италији не може да ојача др
жаву, с једне, док покушај да се уговор, ратификован и регистрован
код Лиге народа, измени силом, с друге стране, може да доведе до ору
жаног сукоба. Они су за овакав корак владе СХСнашли друкчије обја
шњење. Темперли је закључио да ј оeбјашњење, сасвим једноставно,
„за овакву срамотну капитулацију била непостојаност словенског ка
рактера". Кроу се сложио са овим закључком. Курзон је са аристо
кратским презиром закључио: „Уговор је у мени оставио осећај дубо
ког презира за храброст и мудрост југословенских делегата". Овом хору
се придружио и Николсон. На вест од 14. новембра из Рима да су да
нунцијеви легионари заузели Раб и Крк, постало је јасно да ни основ
ни интереси земље нису били заштићени, тј. да уговор није предвиђао
пта треба учинити да се онемогуће авантуристичке акције Данун
ција. Коментаришући о том догађају, Николсон је уговор окаракте
рисао као „узнемирујући и запањујући документ", који ништа не
предвиђа о нападима Данунција, а које је, свакако, требало очекива
ти. „Човек скоро да помисли да су Трумбић и Веснић рачунали да ће
* Пант указује да је улога Галантија у припремама за отпочињање прето
вора била веома значајна, јер је он својим спретним и тачним сугестијама
указао на прави тренутак за њихов почетак. Јанг Курзону, Београд, 13. XI 1920.
године, тел. 539 поверљиво, Г. Ц., vol. 4892.
* У разговору са Николсоном, Аипером и Темперлијем, 18. XI у Форин
офису, Каровић је објаснио да је одлука да се прихвате италијански захтеви
дошла као резултат депресије створене поразом на плебисциту у Корушкој,
поразом гувернера Нокса, кандидата Демократске странке на председничким
изборима у САД, као и уверења да ће, раније или касније, ово питање морати
да се реши са Италијом, Каровић је том приликом додао да је за „Краљевину
схс боље да узме оно што може — Далмацију и изгради уједињену државу,
која ће бити у стању да поврати изгубљене територије”. У телеграму Нинчићу,
Веснић је истакао, као разлог за прихватање италијанских захтева, следеће:
немогућност да се добију повољнији услови, као и унутрашњом и спољном
политичком ситуацијом. |ova nović, nav. delo, 38.
их Данунцијева импулсивност спасти последица њихове предаје”, пи

сао је са не малим призвуком ироније Николсон“
Потписујући уговор и подносећи највеће жртве у интересу ре
шавања овог мучног проблема, влада СХСнавукла је на себе критику
и омаловажавање, уместо захвалности и честитки на таквом тешком
кораку. Југословенска сагласност да пристане на овакве жртве осло
бодила је британску владу обавеза и непријатности које је она тешко
подносила још 1915. године. Притисак и претње Италије с циљем да
се уговор спроведе у живот доводили су британску владу у повреме
не сукобе са САД, које је она настојала да избегне по сваку цену.
Проћи ће врло кратко време од потписивања уговора, па да функцио
нери Форин офиса почну да размишљају и анализирају своје обавезе
према Италији. У међувремену, било је још значајних догађаја који
у Аондону нису остали незапажени, а који су послужили као основ
за одређивање британског става и акције.
Изрази честитки и добрих жеља за будућност који су се широ
когрудо делили потписницима уговора са разних страна, мешали су се
тих дана са рутинском процедуром и практичним корацима Форин
офиса. Њихов основни циљ био је да олакшају спровођење у живот
одлука донетих у Санта Маргарити. Међутим, неке одлуке узнемира
вале су појединце и доводиле у питање остварење споразума. Питање
ратификације уговора постало је централпо питање и проба искрено
сти и снаге обе земље да у парламентима осигурају његово прихвата
ње. У Лондону су постојале отворене сумње, па чак и неверица, да ће
скупштина СХС овај уговор прихватити; није се знало ни да ли ће
италијански парламент уговор одобрити, с обзиром на критике нацио
налиста и фашиста.“Тада су у помоћ прискочили владари две земље.
Они нису сматрали за потребно да уговор одмах поднесу парламен
тима на ратификацију. Одлучили су да га ратификују краљевским
декретима и да тек касније дају прилику парламентима да се о њима
изјасне“ Виктор Емануел III је одмах ставио свој потпис на уговор.
Чим се о томе сазнало, примио је честитке председника Француске
републике. Бјуканан је сматрао да би британска влада требало да
упути сличну честитку.“ И заиста, два дана касније, Лојд Џорџ је че
стигао Ђолитију на успешном решењу јадранског питања. „То је вели
киуспех и сигурно ће допринети учвршћењу мира у Европи”, завршио
је своју поруку британски премијер...“ Наравно, Ђолити је остао уве
* Бјуканан курзону, Рим, 14. XI 1920. године, тел. 497. Г. Ц., vol. 4892.
* L.: “F e d e r z 3. п. i, 11 Tratatto di Rapalo. Bologna, 1920, 137–138, 146,
признаје да је уговор био, несумњиво, бољи у поређењу са ранијим планови
ка, иако је садржавао пуно слабости. По Федерзонију, те слабости се огледају
у питању Ријеке, луке Барош, искључење Раба и Крка из граница ријечке др
жаве, као и губитак Далмације.
* Federzoni, Ibid., 145 сматра да је Парламенат требало претходно
да расправља о уговору.
У Бјуканан курзону, Рим, 15. XI 1920. год., тел. 502, Г. Ц., vol. 4892.
* лојд Џорџ Болитију, лично, Лондон, 17. XI 1920. године. Хартије Лојда
Џорџа, Ф.55:527. Бивербрукова библиотека.
-
рен да је Аојд Џорџ лично интервенисао у Београду, док је овај, с

пуно сујете, себи приписивао заслугу за овакав исход преговора.
Вест о ратификацији уговора у Риму присилила је Форин офис
да одлучи какав ће став заузети. Ратификација у Београду задавала
је посебне бриге. Аипер и Николсон су сматрали да је ратификација
у Београду много значајнија од потписа Виктора Емануела III. Они
су отворено изражавали сумњу да ће се југословенска скупштина
икад сагласити на такав неправедан споразум, „чудну мешавину не
јасног песимизма и нечистих мотива" који су навели Веснића и Трум
бића да у року од 24 сата одбаце све оно за шта се југословенски
народ борио две године”. Због тога је било одлучено да британска
влада чека на исход гласања у београдском парламенту. Све дотле
њен став требало је да остане неутралан и необавезујући. Следећег
дана упућен је телеграм Бјуканану и Јангу са захтевом да двема вла
лама изразе задовољство британске владе због потписивања споразу
ма, као и наду да ће овај бити основ за мир и пријатељство.“ Уисти
ну, не само да није преовладало задовољство, већ је расположење у
Форин офису било потпуно супротно. Хипокризија је у овом тренутку
била потпуна.
У међувремену, у Форин офис су стизале и друге вести које су
допуњавале слику о оном што је остварено у Рапалу. Деветнаестог
новембра сазнало се у Форин офису да је потписана и војна конвен
ција с циљем да се онемогући рестаурација Хабзбурговаца на аустриј
ски престо. То се, по Јанговим речима, сматрало значајним успехом."
Аипер је искористио ову прилику да још једном изрази свој критички
став према политици југословенске делегације. „Југословени”, записао
је Минер на овом телеграму „мора да су наивни кад мисле да су по
стигли велики успех што је Италија пристала на ово. Италијани су
желели ово исто онолико колико и Југословени”. Не само да терито
ријалне одлуке прихваћене у Светој Маргерити нису наишле на опште
одобравање већ су и поједине политичке одлуке, од несумњивог зна
чаја и интереса за обе земље, оцењене као попуштање или прихвата
ње италијанских жеља. Другим речима, преговарачке способности и
политичка зрелост југословенских државника није добила ни пре
лазну оцену од високих функционера Форин офиса.
Деветнаестог новембра Јанг је посетио Трумбића. Том приликом
уручио му је Курзонову поруку од 16. XI, па којој се Трумбић за
хвалио. У разговору који се том приликом водио Трумбић и Јанг су
изнели своје мисли и очекивања, док је Трумбић изнео разлоге који
су навели југословенску делегацију да се одлучи на овакав корак.
Јанг је признао да није очекивао овакав развој догађаја. Веровао је
да ће италијанска и југословенска влада обавестити Француску и Ве
лику Британију о постигнутом споразуму и изразити наду да ће све
* Курзон Бјуканану, Лондон, 16. XI 1920. године, тел. 503; исти Јангу, тел.
260. г. ш, vol. 4892; s Forza, Pensiero e Azione, 174.
- Бјуканан Курзону, Рим, тел. 508. г. Ц., vol. 4892.
савезничке силе прихватити споразум. Трумбић је објаснио како је

до тога дошло. У Рапалу о томе није било говора, али је југословен
ска делегација претпостављала да је Италија обезбедила пристанак
великих сила за све оно о чему су две земље сагласне међу собом.
Тиме је јасно ставио до знања да је влада у Београду знала за итали
јанске напоре да обезбеди подршку Француске и Велике Британије
за уговор који је она желела. Одговарајући на Курзонову поруку,
Трумбић је детаљно и искрено описао кроз колике духовне патње и
искушења је прошло југословенска делегација пре него што је дала
пристанак на оно што је италијанска делегација захтевала. Одступа
ња није могло бити, а италијански захтеви били су немилосрдни.
„Имали смо нож под грлом”, закључио је Трумбић. Објашњавајући
политичке разлоге који су условили југословенски став, Трумбић је
изјавио: „Из обзира према савезницима и њиховом старању за европ
ски мир, делегати СХС су се одлучили на овакве жртве, док су захтеви
Енглеске и Француске, као и чињеница да ове две државе имају оба
везе према Италији, превагнули у корист попуштања”. Ово је била
отворена критика политике великих сила у јадранском питању и њи
ховог притиска да се питање реши повољно по Италију.
Прелазећи са ових општих на специфичне разлоге, Трумбић је
указао да су акције Данунција у Ријеци и Задру представљале опа
сност за будућност. С тим у вези, он је додао да је италијанска влада
сада одговорна за све поступке песника и његових следбеника. Влада
СХС намерава да остане по страни од тога. „Она је извршила своје,
подносећи на олтар мира највеће жртве. Нека Италија и велике силе
одговарају за његово спровођење у живот”. Одговарајући на питање
о ратификацији уговора, Трумбић је истакао да ће, с обзиром на то
да скупштина није почела са радом, декрет регента Александра бити
довољан. Сви министри, осим др Антона Корошца, министра саобра
hаја, потписали су докуменат 19. XI., на седници владе. Пошто и он
потпише, текст уговора ће бити објављен у јавности.“
За разлику од Трумбића, Јанг није био склон да прихвати твр
ћење да су велике силе одговорне за такав исход италијанско-југо
словенског спора. Он је био склон да овакав развитак догађаја обја
сни тешком унутрашњом и спољнополитичком ситуацијом. Италија
је, по његовом мишљењу, била једина земља која је угрожавала Кра
мевину СХС, страх од рестаурације Хабзбурговаца био је очит, док је
погоршање односа са Грчком било крајње непријатно. Унутрашње
Прилике погоршале су се у току последњих месеци, а резултати пред
стојећих избора били су крајње неизвесни за многе. Страх од окре
тања бирачког тела према комунистима, с једне, и сепаратистичким
групама, с друге стране, имали су заједничког удела у доношењу од
Ауке да се споразум прихвати.
и Јанг курзону, Београд, 19. XI 1920. године, тел. 368; исти истом, 20. XI
1920. године, 552. Ibid.
ф10 Драган Р. Живојиновић
Јангови извештаји о разговорима са Трумбићем наишли су на

различите, иако углавном негативне, реакције. Липер је сматрао да је
ратификација Рапалског уговора декретом регента Александра „крај
ње незадовољавајућа", јер је тако значајан уговор мимоишао Парла
мент. По његовом мишљењу, Словенци који су овим споразумом под
нели највеће жртве „неће имати интерес за судбину СХС".“ Ланселот
Олифант, саветник у Политичком одељењу, сматрао је да се Трумби
ћево нерасположење, због улоге великих сила у овом питању, треба
ублажити „речима симпатије”. Трумбићева сугестија да Велика Бри
танија и Француска треба да се набрину за спровођење у живот уго
вора у Рапалу наишла је на оштру критику и одбијање. Мипер је ову
идеју окарактерисао као „крајње апсурдну”, јер две силе пису чак
примиле ни службени текст уговора.“ Сер Ејр Кроу је категорички
одбацио могућност британске интервенције на било који начин. —
саветима или акцијом. На основу Јанговог извештаја, Темперли је
приметио да је делегација СХС прихватила италијанске захтеве на
самој конференцији. „Све ово”, пише он, „указује на морално пропа
дање и огромно дипломатско незнање”. Оваквим изјавама и комента
рима, Форин офис је потврдио своју незаинтересованост и неспрем
ност да учини било какав позитиван корак. Такав став је био при
родна последица дотадашње политике; он је био у складу с осећањи
ма Лојда Џорџа и настојањима британске владе да се извуче из свих
обавеза преузетих у време рата.
Кораци које је учинила британска влада после потписивања
споразума најбоље потврђују овакву тврдњу. Двадесетдругог новем
бра Јанг је обавестио да је уговор ратификован и упућен у Рим; копи
ја је такође била упућена у Аондон. После размене докумената оче
кивало се повлачење Данунцијевих легионара. Уколико се они не по
вуку, југословенске трупе ће силом ући у територије које су уговором
додељене СХС. Ове вести подстакле су Липера да предложи да се владе
Британије и Француске консултују после пријема текста уговора о
даљој акцији. Претпоставио је да ће уговор бити уручен Лиги народа,
после чега ће британска влада морати да гарантује његово извршење.
Циљ консултације са Француском био је да се утврди да ли се Ита
лији може рећи да две силе сматрају Лондонски пакт безвредним.
„Тиме ће се британска влада", указује Мипер,„ослободити сваке одго
ворности, осим оне у Лити народа”. Кроу је био против покретања
овог питања, али је захтевао од Липера да испита како одредбе Ра
палског уговора стоје у односу на Лондонски пакт, као и колико се
овај докуменат може сматрати превазиђеним.
* Federzoni, nav. delo, 144, сматра да у Рапалу није потписан итали

јанско-југословенски већ српско-италијански мир. Потврду за овакво мишљење
налази у писању штампе у Словенији и Хрватској.
-- је био у заблуди. Империјали је текст уговора предао лично
Курзону 19. XI 1920. године, а већ 22. ХТ Форин офис је располагао службеним
преводом текста... Sforza, Pensiero e Azione, 175.
Неколико дана касније, 25. XI, Аипер је поднео меморандум о

овом питању. У њему је дошао до оваквих закључака: 1) Чланови
1-3 су застарели; 2) Чланови 4—5 били су замењени одредбама у Ра
палу и уговором у Сен Жермену; 3) Члан 6. био је елиминисан спора
зумом у Тирани; 4) Члан 7 не обавезује В. Британију јер Италија не
добија Далмацију; 5). Чланови 8—10. укључени су у уговор са Тур
ском, чија се ратификација очекивала; 6). Члан 11 решен је догово
ром у Спа; 7). Чланови 14–16 били су застарели. По Аиперовом ми
шљењу савезничке владе везане су једино члановима 12 и 13; први је
био повољан за британску владу, док је други био за италијанску. У
закључку, Аипер сматра да се Лондонски уговор може сматрати пре
вазиђеним другим савезничким уговорима којима је Италија била пот
писница. За британску владу не би било политички оправдано да из
бегава извршење чланова 12 и 13, док је самостална италијанска ак
ција у вези са члановима 6 и 7 давала британској влади слободу ак
ције у Албанији.“ Жеља Сер Ејра Кроуа да се питање Лондонског
уговора не покреће преовладала је због страха да се тиме не створе
нове компликације. Абидонски уговор остављен је да полако и у миру
умре у забораву.
Онда, на Јангово велико изненађење, Трумбић подноси оставку
на положај у влади. Вест о томе Јанг је упутио у Лондон 25. XI 1920.
године“. Два дана касније, у дугом извештају, Јанг је известио Форин
офис да му је Трумбић рекао да је са „потписивањем мировних уго
вора и решењем јадранског питања његова мисија окончана”. Желео
је да испита своје могућности за учешће у политичком животу, као
посланик у Скупштини. Дан пре тога Јанг је посетио Веснића, који
је привремено обављао дужности министра иностраних послова, и са
њим водио дуг разговор. Том приликом Веснић је обавестио Јанга да
је у Рап. Ао договорено да се СХС слободно користи луком Ба
рош, и да је на захтев Сфорце овај договор требало да остане у нуној
тајности, желело се избећи да Данунције и његови легионари не пра
ве од тога узбуну и ометају извршење уговора. Италијански предлог
да се Ријеци остави могућност избора да уђе у сарадњу (конзорци
јум) са Сушаком и Барошем, југословенска делегација је одбила као
неприхватљив. На Јангово питање како је дошло до тога да се одбаци
идеја о гарантијама Лиге народа за независност ријечке државе, Ве
снићје одговорио да су Југословени тражили такву гарантију. „Могу
Вам рећи у потпуном поверењу”, рекао је Веснић, „да је идеја о Лиги
народа била неприхватљива за Италијане”. Веснић је покушао да
стави Јангу до знања да италијанска делегација, упркос настојањима
Аондона, није била спремна да прихвати британску идеју о Аити на
* Јанг Курзону, Београд, 22. XI 1920. године, тел. 372; Меморандум Ли

не
пера за Сер роуа од истог дана, Г. Ц., yol. 4892.
“ Јанг Курзону, Београд, тел. 376. ТВid., vol. 4669.
412 Араган Р. Живојиновић
рода.“ Влада СХС намеравала је, одмах после размене ратификацио

них инструмената, да предложи стварање Комисије за разграничење
на северу. Ово је изненадило Јанга који је очекивао да ће савезничке
владе заједничком акцијом омогућити извршење уговора, тј. да то
неће бити искључиво билатерална акција Италије и Краљевине СХС.“
Закључујући свој извештај, Јанг је изразио страховање да ће, у слу
чају повлачења италијанских трупа из Далмације, доћи до сукоба из
међу југословенских трупа и Данунцијевих легионара.
Јангови извештаји пису изазвали било какве реакције и комен
таре у Форин офису, изузев у вези са Трумбићевом оставком. По ми
шљењу Николсона, Јанг је томе придао сувише велику важност. Њему
и Липеру Трумбић је раније изјавио да ће поднети оставку чим се
окончају преговори о јадранском питању. Темперли је ишао и даље,
сматрајући да Трумбић није био професионални дипломата, што је
само делимично тачно, јер је он током рата и на Мировној конферен
цији несумњиво стекао потребне квалификације за ту врсту посла.
Поред тога, Темперли је изразио сумњу у вези са Трумбићевом са
гласношћу с политиком владе у репавању јадранског питања. „Ако
жели да остане политички активан”, писао је Темперли, „Трумбић
је морао да поднесе оставку“. Да ли је ово требало да оправда Трум
бићеву улогу у јадранским преговорима или не, тешко је са сигур
ношћу закључити. Темперли је, с правом или не, био склон да одго
ворност за исход разговора у Санта Маргарити припише Веснићу и
Стојановићу.
После тога вести и дискусије о Рапалском уговору престали су,
за неко време, да интересују Фарин офис. Ипак, ово није могло да
траје у недоглед, јер је Италија желела да осигура сагласност Фран
пуске и Британије за овакво решење спора. У Форин офису се разro
варало о начину и формулн којим се уговор може признати. Водили
су се разговори између Форин офиса и француске амбасаде у Лон
дону. Француски предлог о тексту прихватања уговора функционери
Форин офиса су одбацили као сувише обавезујући. Они су му приго
ворили да је сувише изричит, пито би могло да се протумачи као
спремност две силе да прихвате све што Италија и СХС могу да за
кључе убудуће, пре свега у решавању економских и националних
проблема. Британска влада је желела да једним оком има увид у оно
што се одвијало између две земље. С друге стране, британска влада
није желела да доводи у питање територијалне одредбе уговора или
на неки други начин стави Италији до знања да жели да ствара нове
тешкоће. „Измена у овом смислу”, писао је Николсон, „значи да себи
* Веснић је поновио Трумбићеву мисао о одговорности Велике Британије

и Француске за оно што се догодило у Рапалу. Он је њиховом притиску, отво
реном или p:r: приписао југословенско попуштање пред италијанским
ком. г тога је, по његовом мишљењу, било на великим силама, укљу
чујући Италију, да се побрину да се одредбе уговора спроведу у живот.
* Јанг курзону, Београд, 27. XI 1920. године, 564 поверљиво. Г. II., vol. 4892.
Велика Бриташија и Рапалски уговор -113
остављамо слободне руке у вези свега што се догоди после Рапала".“

Ова размена мишљења између британске и француске владе трајала
је неко време, док се њихова гледипата нису усагласила. На крају је
постало јасно да две владе желе да задрже право надзора у Ријеци,
по свој прилици, с обзиром на свој ранији нман да обезбеде право Ма
ћарској да изађе несметано на море.
Коначно, половином фебруара 1921. године, Курзон је одговорио
посланику Гавриловићу на његову ноту Форин офису од 29. XI 1920.
године, којом приликом је влада СХС доставила текст Рапалског уто
вора. У својој поти Курзон је саопштио да „Влада Његовог Величан
ства признаје без икакве резерве одредбе које се односе на алокацију
територија бивше аустроугарске монархије које досада нису биле до
дељене мировним уговорима".“ Курзонов одговор био је у складу са
|- Никомсоновим меморандумом; њиме су се санкционисале територи
јалне одредбе уговора у Рапалу, а у исто време очувала слобода ак
пије у свему оном што је могло да има интерес за Велику Британију.
Упркос спремности да одлуке донете у Рапалу прихвати као ко
начне, британска влада није престала да прима вести о томе како су
| појединци реаговали на одредбе споразума. Неке од њих је примала
са интересовањем, док је друге игнорисала. Коментари и мишљења
| о томе стизали су са разних страна, спонтано или као одговор на пи
тања британских дипломата. Као што се могло и очекивати први про
тест је стигао из Истре. Крајем децембра 1920. године Вјекослав Син
чић, истакнути представник политичког живота Истре, упутио је пи
смо Мојду Џорџу у коме је доставио протестну ноту истарских посла
ника који су пре и за време рата представља и делове Истре уступље
не Италији.“ Међутим, овај апел је остао без икаквог одговора. Ни
Aојд Џорџ нити форин офис нису сматрали за потребно да Спинчићу
одговоре на овај апел.
Почетком јануара 1921. године Јанг је у Београду разговарао са
Николом Пашићем. Јанг је старог државника упитао за мишљење о
Panaљском уговору, као и његовом спровођењу у живот. Одговарају
ћи на ово питање, Пашић је изразио своје уверење да су жртве које је
Југославија прихватила у Раналу биле непотребне. Он је нагласио да
је он саветовао да се прихвати савезнички ултиматум из јануара 1920.
године јер би се на тај начин „спасла држава од оних жртава које је
у меморандум Николсона Сир Ејр Кроу, 1. II 1921. године. Прid., vol. 6200.
гом.
giAt:
|
Гавриловићу, Ае Kit. и Фромажеу, 14. II 1921. г., Ibid.,
* у ноти од 1. хит 1920. године наводи се да је 600.000 житеља Истре, Трста,
горице, корушке и далмације допло под власт Италије. На тај начин били су
одвојени од своје браће, а да о томе нису имали прилику да се изјасне. „Ра
памски уговор", каже се у ноти, „који је силом наметнут влади СХС, врећа на
нионални принцип, пито је у супротности
са савезничкимизјавама и обећањима“.
На крају се додаје да Југословени ових области то не могу да прихвате. Вјеко
слав Спинчић Мојду шорцу, загреб, 20. XII 1920. године. Протест је упућен вла
дама Велике Британије, Француске, САД, Аити народа и Конференцији амбаса
дора. Пtid, sол. 6200.
па крају морала учинити". По Јанговом мишљењу, озараза Пашићева

изјава представљала је нескривену критику Трумбића и његове по
литике. У вези са спровођењем Рапалског уговора Пашић није видео
било какве тешкоће“. У јулу 1921. године, за време боравка регента
Александра у Паризу, Темперли је с њим разговарао о различитим
балканским питањима. Том приликом разговарало се, између осталог,
о Бугарској, Мађарској и Албанији. Регент се залагао за потпуну не
зависност Албаније, али је нагласио да ако Италија треба да у њој
постане доминантна сила, онда ће Краљевина СХС тражити Скадар
и Дрим као своје пранице. У вези са Рапалским уговором, он је кратко
нагласио да је „разочаран резултатом”, али да се надао да ће се пи
тање Ријеке постепено средити.“ У Лондону је постало јасно да ни
други југословенски државници нису одобравали оно чему је бритап
ска влада допринела својим притиском.
-- н
Став британске владе према италијанско-југословенским прего

ворима у Рапалу био је пун противречности и недоследности. Функ
ционери Форин офиса нису, у припремним фазама, очекивали закљу
чење уговора, иако су се за њега залагали; нису веровали да ће влада
СХС прихватити италијанске захтеве које су, узгред речено, критико
вали као претерано велике. Британска влада је била за споразум, али
не онакав какав је произашао из разговора у Светој Маргарити. Ме
bутим, упркос томе, Форин офис није намеравао да интервенише у
циљу да се спор реши на праведан начин. Кад је Трумбић споменуо
да ће влада СХС тражити, у случају неуспеха преговора, британско
посредовање, Форин офис је заузео веома хладан став. Његови функ
ционери су одахнули са олакшањем кад је постало јасно да службени
захтев у том смислу није постављен.
Како нико у Форин офису није веровао у могућност постизања
споразума, његово потписивање изазвало је право запрепашћење, па
рочито међу млађим функционерима. Али, чак ни онда, нико у Форин
офису није сматрао за потребно да италијанској делегацији припише
одговорност за такав исход. Одредбе Рапалског уговора окарактери
сали су као „југословенску предају" и сву одговорност свалили на
владу и делегацију СХС. Ником у Форин офису није пало на памет
да је и британска влада могла да сноси, добрим делом, одговорност
за сно што се догодило у Рапалу. Функционери британског министар
ства иностраних послова очекивали су од југословенске делегације
много енергичнији отпор, али исто тако, кад се сазнало за његово
потписивање, није учињено било шта да се олакша прихватање и спро
вођење његових одредби. Британска влада није желела да на било
* Јанг Курзону, Београд, 19. I 1921. године, тел. 43. Г. Ц., vol. 6193.
К. С форца, Неимари савремене Европе, Београд 1932, 154–155, показује да се
Пашић залагао за постизање споразума с Италијом.
“ Меморандум о ј: са регентом Александром у Паризу, 13. VII
1921. године, врло тајно. Тbid., vol. 6194.
који начин буде увучена у практичне аспекте италијанско-југословен

ског споразума.
Нема сумње да је британска интервенција у Београду 4. новем
бра представљала упозорење влади СХС да не може рачунати на по
дршку из Лондона. Влада Аојда Џорџа стала је на страну Италије и,
заједно са Француском, подржала њене захтеве. Италијанска влада
је применила посебну тактику припремајући се за ове преговоре: она
је, упркос француско-британској подршци, одлагала почетак разгово
ра све до тренутка док се није сазнало за исход председничких избора
у САД. Тиме је елиминисала Вилсонов отпор и отворила могућност за
координирану акцију. Истовремено, унутрашња збивања (плебисцит
у Корушкој, агитација у Хрватској и Словенији пред изборе за Уста
вотворну скупштину итд.) помогла су јој да врши снажан притисак у
циљу отпочињања преговора у том тренутку. Оваква италијанска так
тика коришћења повољних унутрашњих и спољних околности донела
је потпуни успех. Ови чиниоци објашњавају делимично ток и брзину
са којом је све обављено у Рапалу.
Британски посланик у Београду и функционери Форин офиса
објашњавали су исход преговора у Рапалу југословенским унутраш
њим и спољнополитичким тешкоћама. Али, за разлику од бирократије
Форин офиса, Јанг је био склон да британски притисак види као пре
судан чинилац за одлуку владе у Београду да преговара и евентуално
попусти пред италијанским захтевима. С обзиром на то да су уну
трашњи разлози, по мишљењуФорин офиса, били пресудни за исход
преговора, природно је да су у Лондону поклонили више пажње и
важности процедури ратификовања уговора. Сматрало се битним да
уговор ратификује Парламенат, а не да се то учини краљевским де
кретом. Одобрење југословенског парламента требало је да буде про
ба прихватљивости одлука донетих у Санта Маргарити. Оваква њихо
ва очекивања била су изневерена јер су владари обе земље докуменат
озаконили својим потписима.
Југословенски државници (Веснић, Трумбић) оценили су тачно
значај и природу британског става. Они нису оклевали да британској
влади ставе до знања да је савезничко напуштање Југославије у овом
гренутку било одсудан чинилац у њиховој одлуци да прихвате итали
јанске захтеве. Трумбић је сматрао да су велике силе, заједно са Ита
Аијом, одговорне за оно што се догодило и да оне треба да помогну
да се уговор спроведе у живот. Британска влада је одлучно одбацила
овакву сугестију, правдајући свој став чисто формалним разлозима.
По свему судећи, основни мотив којим се руководила британска
влада у овом питању била је жеља да се извуче из обавеза које јој
је наметао Лондонски уговор. Она је желела да се што пре ослободи
његових клаузула, али истовремено да задржи, на неки начин, право
да интервенине у свему оном у чему је Велика Британија могла да
има индиректан интерес (Албанија, Ријека). У таквој ситуацији није
чудно што је њена подршка ишла дотле да задовољи ревидиране за
ктеве Италије на рачун југословенске државе.
драган Р. ЖИВОЈИНОВИЋ
Dragan R. zivojinović
К es u m e
GREAT BRITAIN AND THE TREATY OF PAPALLO of 1920

The part played by the British Government in the settlement of the Italo –
Уugoslav lit. in the fall of 1920 has been conspicious, although largely ignored
by the historians. On the basis of the materials preserved in the British archives,
the author reconstructed the British involvement in the process of negotiations
between the two sides. He finds out that the British role in it was largely incon
sistent and often contradictory, The Foreign office officials did not expect the
conclusion of the agreement, although they worked for it; they did not believe
that the Yugoslavs would accept Italian demands, which they considered as exces
sive. The British Government, although anxious to get both sides to reach an
agreement, did not intend to intervene and help make its provisions reasonable
and just. It absolutely refused to mediate when approached by the Yugoslavs.
However, when the treaty was signed, the British were greatly relieved.
When the provisions of the trip. of Rapalo became known, they produced
a consternation among the Foreign Office bureaucracy. But even then, it was not
prepared to admit that the Italians were responsible for these. They considered
the whole affair as a »Yugoslav surrender«, pitting the entire responsibility upon
the Yugoslav shoulders.
The British intervention with the Yugoslav Government, moreover, on the
eve of the conference in Rapalo, was instrumental in bringing the Yugoslav delega
tion to accept the Italian demands. The Lloyd George Government, together with the
Prench, supported the Italian pretensions all along. The Italians themselves exploi
ted Yugoslav internal difficulties (outcome of the plebiscite in Koruška, the
electoral agitation in Croatia and Slovenia etc.) and external situation (the defeat
2, је britani-
their goals.
party in the presidential elections in the United States) to achive
ја Yugoslav Government let the British know that it considered them
responsible for the outcome of the negotiations with Italy, when asked to help
carry out the provisions of the treaty of Rapalilo, the British Government acted
cooly. The British attitude was determined by the desire to get rid of the shackies
of the Pact of London of 1915, which sapped the British feedom of action and
committed the government to act against its best interests. This did not mean,
ihowever, that the British were ready to withdraw entirely from the Adriatic.
They continued to watch carefully what was happening in Rijeka, Albania etc.
Thus, it is no wonder that the British Government went so far in supporting re
vised Italy's demands on acount of the Yugoslav state.
СРПСКА ЈАВНОСТ И ОСНИВАЊЕ БУГАРСКОГ КЊИЖЕВНОГ
ДРУШТВА 1869.*
АКАДЕМИЈЕ наука, као књижевна и учена друштва, воде порекло

још из древне Грчке. Прву установу с тим именом основао је фило
зоф Платон у крају Атине који је добио име по хероју Академосу.
Академије су нарочито добиле маха појавом хуманизма у Ита
лији – најпре су неговале књижевност, касније и природне науке;
око Марсилија Фицина у Фиренци окупила се прва група хуманистич
ких ерудита која је била названа Academia Platonica (1459—1521).
Оснивање академија проширило се и на осталу Европу: Француска
академија наука дело је кардинала Ришељеа (1635), Лондонско кра
љевско друштво основано је 1662, Академија наука у Берлину 1711, у
Петербургу 1725, Чешко учено друштво у Прагу 1784, Академија нау
ка у Бечу 1847, у Букурешту 1866. године.
Специфичне друштвено-политичке прилике Јужних Словена усло
виле су појаву књижевних и учених друштава тек у првој половини
XIX века, тек када економски напредак Србије, Војводине, Хрватске
и Словеније омогућује убрзани развитак просвете и културе. Додуше,
старих академија било је у западним југословенским областима још
у ХVI веку, махом као књижевних друштава, најпре у Дубровнику,
затим у Сплиту, Задру, Копру, Пирану и Ровињу; код Словенаца пак
крајем XVII и почетком XVIII века.
Прва књижевна друштва у савременом смислу била су Матица
српска (1826), Матица хрватска (1842), Матица словенска (1864), a
прва највиша научна установа на Словенском Југу — Југословенска
академија знаности и умјетности (1866). Српска академија наука и
уметности развила се из Друштва српске словесности (1841—1864) и
Српског ученог друштва (1864—1886). Словенци су стекли Академију
знаности ин уметности 1938, а Македонци, због изузетно тешких усло
ва историјског развоја,тек 1967. године.“
жевна и научна друштва Југословена, посебно Матица срп
ска и Друштво српске словесности (Српско учено друштво) као кул
* Покојни академик Јорјо Тадић, у једној тешкој животној прилици

аутора ових редова, понео се како доликује правом научнику и грађанину со
пијалистичке Југославије. Овим, његовој успомени посвећеним радом – напи
саним поводом стогодипњице Бугарске академије наука - и овом приликом
изражавам своје дубоко признање и захвалност свом покојном пријатељу.
418 Борђе Игњатовић
турна и научна средишта српског народа, непосредног суседа потла

ченог бугарског народа, обратила су знатну пажњу одржавању по
средних и непосредних веза са Бугарима, проучавању узајамних одно
са у прошлости, полазећи од природне тежње Јужних Словена да ство
ре заједничку слободну државу.
Матица српска и њен „Летопис” још од првог броја заузимају
широку словенску позицију („Све што се год. Славенског народа од
Адријатског до Леденог, и од Балтиског до Црног мора вообште, а
особито што се нас Сербаља тиче и то у књижевном призренију, све
је то предмет Сербске Летописи ...”). У чланку „Поколенија Славен
ског народа у првој трећини XIX века" говори се и о бугарском на
роду према веома оскудним сазнањима тадашње науке“. У наредним
свескама часопис објављује „Поему Славено-сербскому народу на
ново лето 1826.” Јована Стерије Поповића у којој песник позива Јуж
не Словене („... О Дунаја струи кристалнија! Спешно Болгар теците
к пределом ...”) да раде на свом културном развитку“ доноси вести
о првим бугарским штампаним књигама („Свашеное цветообраниe”
Јохана Гибнера у превода Анастаса Стојановича Кипиловског, Будим,
1825 – са одломком на славенобугарском језику како би се читаоци
упознали са дотле веома мало познатим језиком Бугара; после Вуко
вог „Додатка” (1821) први прави бугарски текст у српском издању!)“
два поглавља из књиге Константина Калајдовича „Иоанн, Ексарх бол
гарскић (Москва, 1824) о почецима словенске писмености и „Шесто
дневу", делу овог средњовековног писца,“ или вести о делатности Ју
рија Ивановича Венелина на проучавању бугарске историје и његовој
расправи „древние и нинeшнње Болгаре”.“
Још присније и живље везе са Бугарима имало је Друштво срп
ске словесности јер су га на то подстицале и политичке тежње званич
- не Србије. „Гласник”, орган првог српског ученог друштва, већ у првој
свесци похвално оцењује напоре бугарских књижевника („Наши мили
суседи и браћа Б у га р и, такође се труде посредством књижества
распространити зраке просвештенија у роду своме . . .") у издавању
часописа „лобословиe”, новина „Бљдгарски орел" и алманаха „За
бавник” Константина Огњановића, Србина, који је оставио лепог тра
га у бугарској књижевности. „Гласник" доноси из пера Јанка Шафа
рика и опис неколико бугарских средњовековних новаца (почетак ну
мизматике у Бугара), а међу приложницима наводи и Ивана Богорова,
бугарског књижевника, који је поклонио две књиге.” Библиотеци ДСС
* В. III(тефан ић), Академија, Енциклопедија Југославије, I, Загреб.

1955, с. 26–28. -
* Сербске летописи (Летопис МС), перва частица, 1824, с.

* Сербске летописи, II, частица 4, 1825, с.83.
* Исто, III, 1827, частица 8, c. 179–180.
* исто, III, частица 10, с. 24–47; Исто, частица 11, c. 51-76.
“ сербскиј летопис, VI, 1830, частица 21, c. 124–125.
246 "s1 оглед“ на славенскиј књижевниј живот", Гласник ДСС, I, 1847.
c. 246; 181,
Српска јавност и оснивање бугарског књиж. друштва 419
даровали су своје књиге бугарски књижевници и издавачи браћа Цан

ков, Сава Илијев Доброплодни, хаџи Најден Јованович, С. Н. Палау
зов, Г. С. Раковски, Никола Прванов, Љубен Каравелов и други. На
молбу општина и народних читаоница, ДСС шаље своја издања и
друге српске књиге у Стару Загору, Лом, Клисуру, Калофер или мења
своја издања са уредништвом часописа „Бњлгарски книжици” које
издаје „Општина бугарске књижевности” у Цариграду.“
Природно је што су и бугарски културни и јавни радници, под
утиском напретка књижевних и учених друштава у Европи, код Сло
вена, а посебно код својих непосредних суседа на Балкану. — Срба,
Румуна и Грка, увиђали потребу за организованим радом на књижев
ном и научном пољу. Они су схватали огроман значај оваквих уста
нова за јачање националне свести свог народа који се налазио под
АВоструким притиском: политичким и економским — турских по
робљивача, културно-просветним и верским — грчког фанариотског
свештенства. Софроније Врачански, аутор „Неделника“ (1806), прве
штампане књиге на народном језику, обраћа се богатим трговцима,
свестан да сам не може да оствари своју замисао о издавању свог
дела: „До сада овакве књиге на бугарском простом народном језику
на свету није било! Такве књиге на простом језику имају Грци и Срби,
и Власи, и Руси, и други народи; само наши јадни Бугари немају
такав дар. Зато су утонули у незнање. Али, постарајмо се да обело
данимо ову, те једном да буде почетак; после нас, надамо се, напи
саће многе овакве просте књиге ...“
То је био почетак нове бугарске књижевности, стварања модер
ног књижевног језика, културе и науке. Око 1824—25. расправљало се
о предлогу Васила Неновича да се оснује филолошко друштво које
би саставило бугарску граматику и речник. Петар Берон, аутор првог
ра на народном језику (1824), предлагао је окупљање малог ро
дољубивог друштва за издавање књига, а 1840. оснивање друштва које
би бринуло о школама у Бугарској. Константин Фотинов ће предло
жити 1844. оснивање централне бугарске школе, а 1846. већ помишља
и на универзитет, иако прилике нису повољне." Идеју о стварању бу
гарске академије наука први је изнео Гаврил Крстевич 1844. у часо
пису „Акобословне"."
Поменута „Општина бугарске књижевности“ у Цариграду ство
рена је на иницијативу Драгана Цанкова; она је издала годишњак
„Месецослов“ (1857), створен по угледу на „Српску пчелу“, „Голуби
“ АСАНУ, Архива ДСС, бр. 98/1853, 75/1856, 123/1857, 12/1858. О везама Ма

тице српске и Друштва српске словесности (Српског ученог друштва, САНУ) са
Бугарима може да се напипе посебан рад и састави богата библиографија, да
и не говоримо о другим културним и просветним установама у Србији и Вој
* С. Врачански, Автобиографиа и други сточиненин, Софиa, 1943, c. 93.
" Мих. А рана удов, Балгарското книжовно дружество в Браила (1869. до
Ј876), Софиa, БАН, 1966, с. 10–14.
* Акобословиe, I, 1844, кн. VII, октомври, с. 107–108.
цу”, „Бачку вилу“ и друга слична издања типа алманаха, и покренула

часопис „Бљмrарски книжици” (1858—1862), а један од његових уред
ника Гаврил Крстевич ће тежити да се ова установа претвори у неку
врсту „матице” какве имају остали словенски народи.“
Сличне идеје гаји и Георги Сава Раковски који у Новом Саду
1857. замишља стварање „бугарског уредништва” ради штампања ли
ста „Бљдгарска дневница“ и других књига, а кад ојача да се постепе
но претвори у „друштво словесности”.“
Бугарска колонија у Бечу покушала је 1864. да организује про
светно друштво ради потпомагања Бугара који студирају у иностран
ству; његову активност узалуд ће покушати да оживи Марин Дринов“
почетком 1868. у правцу покретања часописа са историјском и књи
жевном тематиком а даље и стварања друштва сличног по циљевима
каснијем Бугарском књижевном друштву у Браили“
Приликом сусрета са Василом Д. Стојановим,“ студентом Праш
ког универзитета, Дринов је са задовољством поздравио идеју о осни
вању књижевног друштва у иностранству.“ Да је став о оснивању
овакве књижевне и научне установе, ван Бугарске под турском вла
пићу, био правилан сведочи узалудан покушај групе бугарских родо
љуба септембра 1867. да добију одобрење турске владе за оснивање
научног комитета који би бринуо о напретку просвете у Бугарској.
Сличан покушај оснивања књижевне дружине у Цариграду 1864. та
кође је остао без резултата.“
Бугарска колонија у румунском подунавском граду Браили из
радила је јуна-јула 1868. нацрт статута књижевног друштва, који
су новембра-децембра исте године допунили виђенији Бугари у Одеси
а затим прихватили представници колонија у Одеси, Кишињеву, Бол
граду, Браили, Ђурђеву, Плојештију, а делимично у Галцу и Букуре
шту. Почело је и прикупљање добровољних прилога међу емигранти
ма у Русији, Румунији и Аустро-Угарској. Важну улогу у овој акцији
* Мих. Арнаудов, Бњлгарското книжовно дружество . . . , с. 25–29.

*. Д. Ж. и г-н и то вич, Георги Сава Раковски (1867—1967), Ниш, 1967, c. 18.
* Miapин дринов (1838–1906), студирао у Кијеву и Москви, професор
историје Харковског универзитета; први председник Бугарског књижевног
Iштва.
друштi П. Динеко в, Марин дринов и Неио Бончев, Списание на БАН, 1937.
кн. LVI, c. 202.
* Васил. д. Стојанов (1839—1910), завршно гимназију, затим студирао Фи
лолошки и Правни факултет у ipak учествовао у Првој бугарској легији Ра
ковског у Београду 1862; секретар Б “ уредник „Периодическог списанија";
после ослобођења Бугарске директор Народне библиотеке. Године 1864. без
успешно покушао да добије стипендију српске владе — помоћ су добијали само
младићи на николовању у Србији. Сем тога, по свој прилици се сматрало да је
довољно школован за учитеља и да је боље помоћи неком који се тек припрема
за овај позив. У прилогу доносимо молбу Кости Цукићу, министру финансија
и заступнику министра просвете, веома занимљиву за биографију В. А. Сто
јанова.
* В. Паска лева, принос кљм биографиата на Марин дринов, Изcлед
ваниа в чест на М. Дринов, Софиa, БАН, 1960, c. 21–22.
“ Мих. Арнаудов, Бљлгарското книжовно дружество ..., с. 70–71.
имао је Васил Д. Стојанов који је преко Београда стигао у Румунију

и срео се са виђенијим Бугарима у Одеси и низу румунских градова.“
Почетком 1869. букурешки лист „Народност” донео је чланак о
евентуалном претварању читаонице „Братска лiобов” у Букурешту у
средиште бугарске просвете и науке по угледу на сличне чешке и хр
ватске (ЈАЗУ, Свеучилиште, позориште, музеј) установе.“ Тим пово
дом београдски либерални лист „Србија” је јавио: „Бугари у Букуре
шту сложили су се, да од своје читаонице направе „Матицу”, и у то
име позваће све родољубе, да потпомогну новчаним прилозима, књи
гама, старинама, сликама за музеум итд.“ Исту вест пренела је и но
восадска „Застава”.“
Међутим, дошло је до неспоразума међу емигрантима око име
на, седишта, циљева и начина чувања прикупљених средстава будућег
друштва. Конзервативно руководство „Добродетелне дружине“.“
„партије старих“, израдило је септембра 1868. свој нацрт статута
књижевног друштва (оба нацрта су штампана у Одеси 1869); оно је
тражило да сав новац буде у каси њеног вође Христе Георгијева, бо
гатог трговца; демократска и револуционарна „партија младих”, на
против, захтевала је да преко Н. М. Тошкова буде уложен у Одеску
банку. Поред тога, Христо Георгијев и његове присталице желели су
да у новом књижевном друштву имају не само главну реч већ и право
цензуре над радом његових чланова. Спорови су постали веома жуч
ни, а узајамна борба је са културног прешла и на политички терен.
После дуге преписке између Букурешта и Одесе, полемике у емигрант
ској штампи, жучних личних оптуживања и разних састанака, конач
но је одлучено да се оснивачка скупштина одржи 25. септембра 1869.
у Галцу.
Борба око оснивања Бугарског књижевног друштва имала је
одјека и у српској јавности. Уједињена омладина српска одазивала
се са очигледним симпатијама ослободилачким и културним тежња
ма демократског крила бугарске емиграције, бележила све што је
било позитивно у узајамним односима. Тако је „Србија” обавестила
своје читаоце да су Бугари у Ђурђеву „показали једним делом јасан
знак свести народње и потребе данашње”, наиме да су основали чита
оницу „Сљединение” а за председника изабрали Србина.
„Србија” је јавила о оснивачкој скупштини Бугарског књижев
ног друштва „коме је циљ: да се по могућности стара да што више
знања у народу распростре“. Скупштина треба да репни у којој земљи
и каквој банци ће се предати друштвени капитал, у коме ће се граду
“ „Нешо за бљлгарската просвета", Народност, II, 15, 2. III 1869.

* Србија, III, 28, 8. III/20. III 1869, c. 101; Застава, пV, 33, 16. III 1869, c. 4.
* О њеном политичком раду види: Мих. Димитров, Комитетљт на „Ста
рике” — Добродетелната дружина, „Бљдгариз 1000 години”, Софиa, 1930, c.
737–778; Д. Ж. И г. на то вич, Договор кназа Михаила с „добродетелноi дру
зеиноli” о КОгославском царстве и некоторње собљtrust g. 1867–68 г.г., Association
international d'études du sud-est européen, Iºr congres, communication, IV, Sofia,
ABS, 1969, p. 169—183.
#22 Борђе Игњатовић
налазити главни чланови; претресаће се и статут друштва. „Србија"

истиче да је одески трговац Николај Миронович Тошков приложио
50.000 франака ради оснивања друштва и још толико обећао при
отварању скупштине и изразила наду да ће се „наћи ко и од Срба да
присуствује овоме скупу омладине бугарске”.“ Нешто касније исти
лист је нашао за istič- да обрати пажњу „омладинских дружина
и осталих родољуба који мисле и раде о узајмници и зближењу Ју
жних Словена, да се братинским поздравом јаве бугарској омладини
да јој честитају њено велико предузеће”.“
Званични кругови такође су заузели позитиван став према осни
вању прве књижевне и научне установе у Бугара, у складу са поли
тичком линијом одређеном још за прве Милошеве владе, а нарочито
од Гарашаниновог „Начертанија": према могућностима и властитим
циљевима материјално и морално подржати бугарски национално
ослободилачки и културни покрет.“
Полузванично „Јединство” пренело је допис из Одесе чешким
новинама „Národny list8" о штампању нацрта статута „бугарског про
светног друштва“ које ће ширити просвету и радити на благостању
бугарског народа. Ова чињеница је доказ да „браћа Бугари не заостају
за духом времена, за овим веком борбе, него ступају стално напред
и боре се за свој опстанак, као и остали народи”. Поред примера
трговца Тошкова, лист паводи да су Бугарке у Браили приложиле
7.000 франака, а у Букурешту супруга и кћерчица трговца Димитрија
Ценовича 600 франака (девојчица се одрекла хаљина за које је доби
Aа од оца 300 франака), чак је у једном бугарском селу нека сиро
машна бака дала „шестак" који је добијала месечно зато што гаси
свеће у цркви. Пошто је већ прикупљено око 400 хиљада франака,
пише „Јединство”, бугарска омладина ће одржати скупштину 25. сеп
тембра.“ Вест о сазивању скупштине бугарске омладине пренела је
и „Србија".“
Српски конзул у Букурешту Коста Магазиновић обавестио је за
ступника (вршиоца дужности) министра иностраних послова Дими
трија Матића о свечаној прослави празника словенских просветитеља
Бирила и Методија у новоотвореној бугарској капели у Букурешту.
Прослави је присуствовало око 500 Бугара, неколико Румуна, Магази
новић, руски и грчки конзул: посебно узбуђење том приликом иза
звао је говор (Магазиновић шаље примерак) „младог и интелитентног
Бугарина именом Стојанов”, говор који је у стотинама примерака
* Србија, III, 101, 30. VIII/11. IX. 1869, c. 352.
* Србија, III, 112, 25, IX, 7. X 1869, c. 388.
“ О томе види: Б. И. гњатовић, Србија и Бугарски препород — књижев
не и културно-просветне везе Срба и Бугара у ХVIII и XIX веку (1762—1878),
Београд, 1964 (дактилографисано. Унив. онблиотека „Св. Марковић" у Београду.
РA 2121), с. 1-370.
* Јединство, I, 150, 10. IX. 1869, c. 399-400.
- Србија, ниш, 110, 20. IX,2. X 1869, c. 379.
* Архив Србије (АС), Поклони и откупи (ПО), кут. 132, бр. 90: извештај
К. Магазиновића бр. 15, 11. V 1869.
разграбљен у капели.“ Васил Стојанов је у говору пледирао за осни

вање књижевног и научног друштва.
Нешто касније, 24. маја, Коста Магазиновић је обавестио свог
министра о акцији Стојанова да се међу Бугарима у Одеси, Исмаилу,
Браили, Галцу, Београду и другим румунским градовима прикупе нов
чана средства за оснивање књижевног друштва са седиштем у Буку
решту и да је већ прикупљено преко 300.000 франака. „За бугарски
националитет” — износи своје мишљење Магазиновић —„ова је уста
нова боља но свиколики њихови бугарски комитети са четама за
једно". Представник српске владе у Букурешту приметио је и разлику
у ставовима „младих“ и „старих“: „Букурешки Бугари (тј, Христо
Георгијев и остале главешине „Добродетелне дружине” — Иг.) били
су на идеји таквог заведенија, но самоуправи њеној много противни,
желећи то литерарно друштво својој чорбаџијској цензури подјар
мити о чему још измеђ њи и Стојанова распра траје“.
Магазиновић даје мишљење и о ставу званичног Београда према
будућем друштву. „Кад се дефинитивно устроји то бугарско литерар
но друштво, неће нам моћи, држим, другачије бити а да и ми од стра
не наше земље какву помоћ не укажемо му; јер то бибила прилика да
лепе симпатије наше према бугарском народу покажемо. Подпома
жимо Бугаре у свим њиним националним аспирацијама, али одапири
мо им се,боље још од сада, где би они хтели да наше наречије са бу
гарским замене, као што се они о томе, имам нове доказе, живо у Ма
цедонији труде.”
Магазиновић је очевидно схватио опасност да ново књижевно
друштво не пође путем неких цариградских кругова у оспоравању
националног бића Македонаца, али и сам стоји на истим националис
тичким позицијама.
Стојанов је узалуд покушавао да постигне погодбу са „старима”
у погледу управљања књижевним друштвом. Приликом посете Мага
зиновићу крајем маја,Стојанов му је рекао да ће отићи из Букурешта
пошто није успео ништа да уради са Христом Георгијевим и његовим
sудима. Он је био уверен да ће се остали Бугари, који су се обавезали
да ће приложити друштвеном фонду, држати статута и да ће дру
штво, како га је замислио, ступити у живот мимо „старих” јер има
доста новаца прикупљеног у ту сврху.“
Другог јула Магазиновић је јавио о коначном прекиду Стојано
ва са Христом Георгијевим и његовим присталицама и да ови бацају
анатеме на њега. Српски конзул је оценио Стојанова као „изредног
пропагатора" који је придобио за своју ствар готово све Бугаре који
живе у Румунији, поред свих препона које му „стара“ партија ставља
у остваривању његовог задатка.
Колико су узајамни односи двају крила бугарске емиграције
били заоштрени сведочи и овај догађај. Средином октобра 1869. Љу
- АС, пО, 132,90: извештај К. Магазиновића, бр. 16, 24. v 1869.
- Исто, извештај бр. 17, 29. V 1869.
- Исто, извештај бр. 21, 2. VII 1869.
бен Каравелов и Иван Касабов“ примили су писмо од Теофана Рајно

ва из Цариграда у дипломатској пошти конзула Косте Цукића, који
је у међувремену заменио Магазиновића на тој дужности. Грешком
момка српске дипломатске агенције писмо је доспело у руке Христе
Георгијева, а затим преко руског конзула Г. Г. Офенберга и у руке
румунске полиције. Пошто је писмо било шифровано, послужило је
као „доказ” о наводним везама бугарске омладине са пољском еми
грацијом у растурању кривотворених руских новчаница. Румунска
полиција претресла је станове Каравелова и Касабова.“ Иван Кршов
ски, делегат „младих” на оснивачкој скупштини, ухапшен је и одве
ден у Букурешт где је остао пет дана у затвору. Кршовски је описао
овај догађај у допису „Застави” са оснивачке скупштине у Галцу и
Браили“ Скупштина је била сазвана у Галцу од 25. септембра до 1. ок
тобра закључно. Међутим, као у целом свету, пише дописник, тако и
међу Бугарима „вазда се наоде старудије отрцаница, које се свему
што је младо, ново и лепо противе” и желе да га униште – алузија
на „стару“ („црну партију“, како је сам назива) и њене махинације
пре скупштине и у току одржавања. Михаил Колони, представник
„старих“, захтевао је одмах по отварању да у сали остану само опуно
моћени делегати а сви остали да се удаље под изговором да нису по
требни „агитатори“. Кад нису успели да се наметну, напустили су
скупштину. Остали делегати одлучили су онда да се скупштина преме
сти у Браилу, где је постигнуто компромисно решење: седиште ће
бити у Браили у којој постоји јака бугарска колонија, а новац ће се
чувати у Одеској банци. Христо Георгијев, Михаил Колони и остале
њихове присталице врате се у Букурешт побеђени, али решени да не
бирају средства у борби против својих политичких противника. Један
од њихових потеза била је и афера са тобожњим растурањем лажних
руских новчаница. Пошто су претрпели пораз на оснивачкој скупшти
ни, „стари” су искористили поменуто писмо да би компромитовали
бугарску омладину у очима румунских власти.“
Цукић је, насупрот руском конзулу Г. Г. Офенбергу, главном
ослонцу „старих”, покушавао да помири завађена крила бугарске еми
* Иван Касабов (1837–1911), завршио гимназију, затим студирао на Ли

цеју (1853—1863) у Београду, учествовао у Првој бугарској легији Раковског
1862; у Букуренту уређивао „Народност”, затим čе повукао из политичког жи
вота; издао о трошку српске владе „Освобождението на сљрбите от Карагеорги
и Милоша Обреновича" (Београд, 1860) према Ранкеовом делу „Die serbische Re
volution". У његовим мемоарима „Моите спомени от возраждането на Бњлгариз
с револноционни идеи” (Софија, 1905) има занимљивих података о српско-бугар
ским односима шездесетих и седамдесетих година прошлог века.
* АС, ПО, 132,90, извештај Косте Цукића од П. ХI 1869.
* Застава, ГV, 130,2. XI. 1869.
* Више о томе види: А ж. И г. на то вич, Два f: на А. Каравелов и
две сљбитиа из живота му, Мост (Ниш), I, 1, 1965, с. 104—107; Б. Игњатовић,
Прилог проучавању литерарног наслеђа Каравелова и Ботева, Прилози за књи
жевност, историју, језик и фолклор, XXXIII, 3–4, 1966, c. 253—259; Д ж. И гни
3,Bžiš Акобен Каравелов и срљбското обицеcrво, Братство, Ниш, 1969, c.
-205.
грације ради сарадње на политичком и културном пољу. То је била

илузија јер није добро познавао узајамне односе пошто је тек недав
но био дошао на своју нову дужност. У једном извештају Димитрију
Матићу он пише: „Зато и држим (пошто му је Каравелов обећао да
ће избегавати нападе на „старе” у свом листу „Слобода“— Иг.) да ће
се између бугарских партија сад до неког примирења моћи доћи, бар
за неко време, и тим се олакшати оснивање бугарског литерарног дру
штва, које ће, дејствујући путем литературе на изображење бугар
ског народа,млого користи Бугарима принети.“
Тако је после дугих перипетија 29. септембра 1869. основано Бу
гарско књижевно друштво које ће 1911. постати Бугарска академија
наука. Када се појавила прва свеска друштвеног органа „Периодиче
ско списаниe”, Васил Стојанов, у својству секретара, обратио се Срп
ском ученом друштву, Југословенској академији знаности и умјет
ности, Матици српској и другим сличним установама, у име Бугар
ског књижевног друштва, које „има за циљ да развија бугарску књи
жевност и историју, а такође да упознаје бугарски свет са научним
успесима просвећених народа уопште, а једноплеменских посебно”,
— са молбом да пошаљу прошла и будућа издања у замену за његов
часопис и друге важније бугарске књиге. Иако ће ова замена од стра
не Бугарског књижевног друштва бити мала, ипак се изражава нада
да ће „уз братски одзив своје већ снажне и славне браће” ова млада
установа ојачати и дати достојне плодове.“
Одбор Српског ученог друштва на седници од 7. октобра 1870,
пошто је прочитано писмо БКД од 10. септембра исте године којим
„жели да ступи у свезу са Српским ученим друштвом и да се међу оба
друштва братска свеза узајмица и промена књига одржава”, „с ра
дошћу“ је примио „глас о установљивању књижевног друштва у бра
ће Бугара" и наредио секретару Стојану Новаковићу да одговори и
пошаље дотадашња издања.“ У одговору СУД од 1. априла 1871. се
саопштава да је друштво примило „с највећом радошћу, да се и у
прве сроднејугословенске браће на истоку нашем створило књижевно
друштво за неговање науке и књижевности на бугарском језику" а
своје честитање прати „најтоплијим жељама, да се новоме друштву
у братскога народа крунише рад најбољом срећом и благословима
својих сународника”.“
Пошто је прошло пола године а СУД, није одговорило, БКД, по
ново се обратило писмом“ 15. априла 1871. пославши другу свеску „Пе
риодическог списанија” и напоменувши да је већ успоставило везе са
Југословенском академијом знаности и умјетности,Чешким народним
музејем и Британским музејем. Писма су се мимоишла. Зато Васил
- АС, пО, 132,90: извештај К. Цукића од 27. XII 1869.

* Документи по историата на Бљмrарското книжовно дружество, подбра
ми и подготвили за печат П. Миитев и Г. Димов, Софиa, 1958, c. 126-127.
* Гласник СУД, ХII (XXVIII), 1870, c. XXI.
* Документи, с. 153: писмо Ст. Новаковића и Јанка Шафарика, 1. IV 1871.
* Исто, с. 160: писмо В. Д. Стојанова, 15. IV 1871.
Арумев и Васил Стојанов већ 8. маја 1871. јављају председнику Ма

рину Дринову да су „после другог молбеног писма” добили „веома |
ласкав одговор“. СУД, које ће слати своја издања и друге књиге.“ Сто- |
јан Новаковић је објаснио закашњење тиме што је СУД желело да
пошаље што потпуније своја издања, а како није имало све књиге
„Гласника“ од ранијих година, морало је да се потруди с муком да
их нађе, те сада шаље Бугарском књижевном друштву све књиге
„Гласника“ и остала друштвена издања, од којих се многа не могу
више добити у књижарама. Потврђујући да је примљена друга свеска
„Периодическог списанија“ (што се даље редовно бележи у записни
цима и штампа у „Гласнику” – Иг.), Стојан Новаковић шаље своје
поздраве Василу Стојанову, Марину Дринову и осталим „родољубима
братскога народа”.“
Одлуку Југословенске академије знаности и умјетности да се
шаљу Бугарском књижевном друштву сва будућа издања и да је по
слато све што је дотле изашло из штампе — саопштио је Ђура Да
пичић.“
Бугарско књижевно друштво обратило се и појединачно по
знатим југословенским научницима и јавним радницима Ватрославу
Јагићу, Ивану Кукуљевићу Сакцинском, Фрањи Миклошићу, Јосипу
Јурају Штросмајеру и другима и слало им „Периодическо списаниe”.
Јатић је у писму В. Д. Стојанову истакао значај овог издања за бугар
ски народ који је „бројем и величином својом позван да данас сутра
заигра велику и важну ролу на словенском југу” и препоручује му,
као уреднику часописа, да у интересу словенске узајамности доноси
библиографију да би се знало како напредује књижевност „наше
нама Хрватом особито симпатичне браће Бугара”; њега пак посебно
интересује да ли постоји речник бугарског језика. Јагић је у трећој
свесци свог „Archiv-а" повољно оценио садржај „Периодическог спи
санија”.“
Матица српска такође је прихватила понуђену сарадњу. Трећег
јуна 1872. она је позвала Бугарско књижевно друштво да учествује
на научном скупу у Осијеку о предлогу Стојана Бошковића да СУД,
МС, ЈАЗУ и БКД приступе заједничкој изради „Југословенског општег
научног речника на српскохрватском и бугарском језику”.“ На сед
ници Књижевног одељења МC 31. маја 1872. изнето је да „овоме пре
дузећу од великог замашаја и значаја и за посебне књижевности и
за узајамност народа” стоје велике сметње на путу те је МС позвала
ради споразума о овом питању или нечем сличном сва учена друштва
на Словенском Југу, па и Бугарско књижевно друштво, на састанак
и договор у Осијеку 3/15. VIII 1872. године.“ Бугарско књижевно дру
“ Исто, с. 163.
“ Исто, с. 176: писмо Ст. Новаковића В. Стојанову, 3. VII 1871.
* Документи, с. 135—136, писмо од 4. XII 1871.
“ Исто, с. 233—234: писмо В. Јагића В. Д. Стојанову, децембра 1871.
“ Ст. Бошковић, Југословенски опити научни речник на српско-хрват
ском и бугарском језику, Гласник СУA. XXXIII, 1872, c. 272–281.
* Документи, с. 246.
штво је са жаљењем одбило позив, иако га је оценило као веома ва

жан и значајан, без обзира на последице о предлогу Стојана Бошко
вића, због „повољног утицаја на будући духовни развитак целог Југо
словенства”, јер ниједан од чланова (тј. Васил Друмев и Васил Стоја
пов— Иг.) не могу дадођу у Осијек.“
Српско учено друштво одало је признање истакнутим бугарским
културним и научним радницима и тиме што их је изабрало за допи
сне чланове – Тодора Ст. Бурмова, уредника часописа „Бљлгарски
книжици” (1869).“ Љубена Каравелова, књижевника (1872),“ Георги
ја Златарског, геолога (1883; такође дописни члан ЈАЗУ, 1890),“ а Ма
рина Дринова, историчара, за почасног члана.“
Тако је кренула сарадња највиших научних установа у Југосло
вена и Бугара и траје већ цело столеће – оптерећена последицама по
литичких догађаја, час повољних час неповољних за научну сарадњу.
Са југословенске стране увек су чињени гестови добре воље и поред
историјски превазиђених теза са бугарске стране, а то се чини и данас
са једног оправданог становишта—да не може бити дискусије о ства
рима које је друштвено-политички и културни развитак Јужних Сло
вена већ решио.
ПРИЛОГ
ВАСИА Д. СТОЈАНОВ – КОСТИ ЦУКИЋУ
Београд, 21. IX 1864.
Господине Министре!
долепотписани родом сам Бугарин, рођен у Жеравни (Баш-кој),
у Сливненском округу, 13.Мајија 1842, као што то сведочи прилог под
А; од 1862 снабдевен сам са србским пасошем. Г. 1848. почео сам посе
ћавати основне школе у Жеравни и пошто ји г. 1851 сврших, послаше
ме родитељи у Шумен, где г. 1856 свpших постојећу шумненску гимна
зију. Као одличан ученик – нарочито у језицима и у природној исто
E": избра ме професорски савет у име обштества шумненског за по
коћника у предавању, јер је била тога потреба у првом разреду; ту
сам дужност испуњавао целу годину (1857–1858), као што то сведочи
прилог под Б. Међутим, добивши од неколико шумненских трговаца
| помоћи, при концу г. 1858 дођох у златни Праг и ступим онда у вишу,
реалну школу чешку, јер у гимназију као странца одма ме неприми
ше; у вишој реалној школи провео сам скоро годину и по, за које
време између осталога научих добро чешки и немачки.“ Преко лета
1860 ступих у V разред гимназије и лане сврших гимназију. Но од
* Документи, с. 256–257: писмо В. Arrig- и В. Д. Стојанова, 10. VI 1872.
* Гласник СУA, VIII (ХХV), 1869, c. 348, 358.
* Исто, XXXIII, 1872, c. XIX, XXIII, XXV.
“ Тласник СУД, 52, 1883, c. 316.
* Гласник СУД, 52, 1883, c. 315.
- прилог Г.
ч28 Борђе Игњатовић
г. 1861—1862. као изванредан шлушалац шлушао сам и на техници при

родне науке, намеравајући тамо бити после свршене гимназије шлу
шалцем редовним. Али од г. 1863 па досад оставили без икакве подпоре
и неимајући нити кондиција, био сам принуђен да пишем којегде по
чешким новинама (н. пр. у „Narodnih Listuv’, „Naroda”, „Zlaté Prahy”,
„Rodinné Kroniky” итд.“) да би могао како тако проћи. У исто време
као изванредан плушалац шлушао сам пекоја предавања на филосов
ском факултету, занимајући се нарочито са историјом славенских на
рода, а спремао сам се да положим испит из бугарског, србског и че
шког језика, које и учиних, као што то сведочи прилог под В, а то зато,
да могу бити доцентом југословенских језика на чешкој политехници у
Прагу, и тако да могу тамо живети док свршим науку своју. Од како
сам у Прагу, занимавао сам се приватно и с осталим језицима словен
ским, а именно са бугарским старим, србским, пољским, руским – и
са француским. И тако знам добро да пишем и да говорим: бугарски,
србски, чешки и немачки; не тако добро: пољски и руски; разумијем
француски, латински а што-год и јелински; говорим добро и турски.
Више од мојих свидетелства осташе у Прагу, кад дадох проше
није земаљском сабору чешком за ванредну доцентуру. Од њих имам
неколико копирана, која и приложих под А, Б, В заједно са своима
особеним препорукама под Г, Х, Ц, M. N.
Али у последњем времену научивши се од поузданог места, да
нећу добити плату преко целе године за речену доцентуру, макар
ју зацело добио, дођох одма у Србију, да молим у покорности Мило
стиво Србско правителство, да би благоизволило и мене причислити
к своима питомцима, и тако да би могао редовно и добро свршити
(или философију – професуру или медицину), те после да се вратим
у своје отечество и колико могу да њему и своима несрећним земља
цима од ползе будем. Аколи и то није могуће, то замољавам Мило
стиво Србско правителство, да ми помогне бар за једну или две го
дине дана, како би могао даље за неко време продужавати науку; а
за после, да би свршио, тражи-hу другде великодушне и родољу
благодетеље, или, ако и тога неподучим, врати-ћу се у домовину за
учитеља; ако што најпосле није могуће Милостивоме Србском прави
телству, то молим Исто да ми помогне једанпут за свагда, колико из
вољава, да могу брже ићи, док је време, на друго место и да тражим
своју срећу.
У надежди, да ћу бити срећан да уживам и ја штедру помоћ
сестре Бугарске — brit јесам Милостивому Србском правителству
најпoкoрнији
Васил Д. Стојанов.
Архив Србије, Министарство просвете, Но 3269, 21. IX. 1864, Ф. IX 1386.
На полеђини: Узео сам натраг прилоге. Васил Д. Стојанов.
Bophe ИГЊАТОВИЋ
** За то јамчи прилог под X, N, A. Овде усмјелавам се приметити, да сам

Iиздао1 саставио и издао мапу читавог полуострва балканског.
ДОПРИНОС ИТАЛИЈЕ ОБНАВЉАЊУ СРПСКО ЕНГЛЕСКИХ
ОДНОСА (1903–1906)
ЗБОГ УБИСТВА краља Александра Обреновића јуна 1903. године до
пмо је до прекида дипломатских односа између Србије и осталих
европских држава зато што су страни представници, према обичајима
монархистичке Европе, представљали шефове својих држава лично
код краља Александра. Потреба за заштитом сопствених владалачких
нозинија наметала је европским владарима одлучан и бескомпроми
сан став у захтевању да се извршиоци завере у Београду примерно
казне. С друге стране, врење међу народима на Балкану и све веће за
оштравање противуречних интереса великих сила око овог јединог
још неопредељеног европског подручја, пису допуштали да се Србија
остави дуже времена без непосредних посматрача и могућности дело
вања на њену политику. Током времена нужност нормализовања од
носа са Србијом и тежња за кажњавањем завереничких официра, који
су у својим рукама држали главне позиције власти, испреплели су се
са међусобном борбом појединих трупација српске буржоазије за по
Аитичку власт и са борбом аустроугарског, немачког и француског
капитала за закључење зајма Србије и набавку наоружања српске
војске. Када се врхунац ове борбе поклопио са трговинским прего
ворима са Аустро-Угарском, цео овај сплет проблема у унутрашњој
и спољној политици Србије, који се решавао пуне три године, добио
је карактер борбе за дефинитивно опредељивање Србије између два
супарничка блока великих сила.
На основу дела која су се бавила овим проблемом познато је да
су се поједине државе, зависно од својих пепосредних или посредних
интереса према Србији и према Балкану, различито односиле према
решењу овог тзв. „завереничког питања”. Аустро-Угарска и Русија
су одмах признале нови режим како би и код пове владе задржале
своје дотадашње позиције; Аустро-Угарска се на моралну страну пи
тања позивала неколико пута како би изазивањем унутрашњих криза
спречила консолидацију Србије; остале државе су на разне начине
вршиле „дипломатски штрајк”, али су се временом задовољиле уда
Asaвањем завереника из непосредне краљеве околине. Једино је енгле
ска влада упорно одбијала обнову односа захтевајући кажњавање
главних учесника у завери. Енглески капитал није дотле био нарочи
то ни материјално ни политички заинтересован за Србију, тако да је
енглеска влада могла, више од осталих пепосредније заинтересованих
430 Љиљана Алексић
држава, да води рачуна о једнодушном огорчењу и пнушању које је

вест о убиству последњег Обреновића изазвала код енглеског јавног
мнења, а нарочито код краља Едварда. Такође је и затегнутост у ру
ско-енглеским односима уочи рата на Далеком истоку допринела да
се и на питању признавања новога режима у Србији прави опозиција
Русији, а уједно и видно манифестује десолидарисање са водећом
улогом и Русије и Аустро-Угарске на Балкану. Када је криза око ре
шења завереничког питања достигла свој врхунац и поклопила се са
трговинским преговорима са Аустро-Угарском, обнова односа Србије
са Енглеском постала је у једноме тренутку пресудан чинилац."
Настојања српске владе током три године да обнови односе са
Енглеском одвијала су се преко неколико канала: преко бившег срп
ског посланика у Лондону Мијатовића и његових личних познанстава,
преко српских представника на страни и страних у Београду. Како
руски дипломати нису могли бити од велике користи због општег
стања руско-енглеских односа тих година, а француски су морали
штедети осетљивост краља Едварда, тог главног поборника новосклоп
љеног али још недовољно учвршћеног срдачног споразума са Фран
цуском, то је значајна улога морала допасти италијанској диплома
тији. У српској спољној политици тих година иначе је постојала јака
тенденција за што већим увлачењем Италије у балканске ствари, како
би се бар донекле ублажиле последице резервисаног држања Русије
и створила непосредна противтежа Аустро-Угарској. Српски посланик
у Риму улагао је много труда и напора у спровођење овакве полити
ке.“ Отуда је ангажовање италијанске дипломатије за посредовање
код енглеске владе за обнову односа са Србијом требало да послужи
и овом ширем циљу.
Експанзија италијанског империјализма према Балкану и север
ној Африци заоштравала је односе и са Француском и са Аустро
“ Највише података о завереничком питању налази се у делу мемоарског

карактера тадашњег аустроугарског посланика у Београду, С. D. u mba, i Drei
bund-und Ententepolitikin der Alterund Neuen welt, Zürich 1931. Његова излагања
ограничавају се на прву фазу овога питања, на успостављање дипломатских од
носа са Србијом и бојкотовање завереника од стране дипломатског кора у Бео
граду. Прекид односа, на основу америчких докумената, детаљно је описан у
чланку Богла на Поповића – Мајски преврат и Сједињене Америчке др
каве, Југословенска ревија за међународно право 1, Београд, 1961. Решење ово
га питања у зиму и пролеће 1906. године приказао је Јов. Јовановић, преприча
вајући објављене енглеске документе из збирке дипломатске грађе (Ј. Јовано
вић, Српско-енглески односи, СКГ, XXXII, 1931). Иначе, о овом питању су нешто
више писали још Lonischarević— Die Jugoslaviens Entstehung, Wien, 1929 и Wayne
Vucinich – Serbia between East and West, Stanford, Cal. 1954. покушаји српске
владе од 1903. до 1906. године да успостави односе са Енглеском, као и повези
вање овога проблема са унутрашњом ситуацијом у Србији, предмет су детаљне
обраде у делу Ло. Ал ек с ић-Пејковић, Односи Србије са Француском и
Енглеском од 1903 до 1914, Београд, 1965, стр. 49–222.
*. Д. Ђорђевић, Милован Миловановић, Београд, 1962, 66-67.
Обнављање српско-енглеских односа 431
Угарском. Стога је Италија била приморана да штити интересе свога

капитала лавирањем између два блока сила, иако је сама припадала
једном од њих, Тројном савезу. Због сукоба са економским и политич
ким интересима Аустро-Угарске на Балкану, Италија није могла бити
поуздан савезник Немачкој. Уз то је француски капитал везао итали
јански уза себе давањем великог зајма и повољним трговинским уто
вором, а и супротност итало-руских интереса на Балкану ослабила је
услед заузетости Русије на Далеком истоку.“ Италијанска дипломатија
ће покушати да овај последњи моменат искористи и учврсти свој ути
цај на Балкану како би лакше контролисала своју савезницу Аустро
Угарску. После започетог економског пролирања у Црну Гору и на
стојања да се умеша у реформну акцију у Македонији, посредовање
око признања новога режима у Србији од стране Енглеске пружиће
нову прилику за то.
У овом раду ће се, на основу до сада необјављених и некориш
ћених докумената италијанског Министарства спољних послова, поку
нати да прикаже улога италијанске дипломатије у „измирењу" Ен
глеске и Србије.
1
Када је енглеска влада, пред долазак краља Петра Карађорђе

вића у Београд, повукла свога посланика да не би учествовао у све
чаностима око дочека и долазио у додир са завереничким официрима
и када су по угледу на њу и холандска, француска, америчка и турска
влада наложиле својим представницима да привремено напусте Бео
град, италијански посланик се није придружио овој демонстрацији.
Његова влада стала је на становиште да он и даље треба да остане у
Београду, али, да се не би исувише одвојила и од енглеске владе, на
ложила му је да не учествује ни у дочеку ни у осталим свечано
стима.“
Својеручно писмо краља Петра којим је, по доласку у Београд,
обавестио све шефове држава о своме ступању на престо послужило
је енглеској влади као повод да циркуларом изнесе осталим држава
ма своје становиште. По њеном мишљењу, одговор на писмо краља
Петра значио би лично признавање новога владара од стране свакога
онога ко би му одговорио, те стога није вероватно да ће краљ Едвард
пристати у томе тренутку на такав корак.“ Овим је енглеска влада
практично позивала и друге на продужење бојкота новога режима у
Србији.
Овакав поступак довео је италијанску владу у прилично незгод
ну ситуацију. С једне стране, требало је свакако показати дужне об
* Нован исторна т. III: 1870-1918, Москва, 1960, 436-437, 446–447.

* Britisch Documents on the Pji. -of the War 1898-1918 (даље: ВD), vol.
V. док 110, стр. 134; Bublic Record Office y Аондону, Roreign Office (Aаље: FО),
105,157, 1903, деп. Бертија бр. 44, Рим 24. VI. 1903.
* Исто, Лондон, 26. VI 1903.
A32 Aоиљана Алексић
зире према становишту краља Едварда. Зато је италијански министар

спољних послова уверавао енглеског амбасадора у Риму да италијан
ска влада није засада расположена да призна краља Петра и да је
он саветовао своме краљу да и не одговара на поруку краља Петра
или, ако се баш осећа обавезним да му одговори, нека му телегра
фише приватно.“ Но, с друге стране, очито је било у интересу итали
јанске владе да не отеже много целу ствар, већ да је, напротив, иско
ристи како би и она, попут Аустро-Угарске и Русије, задобила пово
љан положај код новог режима у Београду. Стога је српском посла
нику у Риму Миловановићу речено да се изјава краља Петра тренутно
прима само к знању а не и службено једино зато што он, Миловано
вић, још није добио акредитиве од свога новога краља. Чим се одреди
нов српски посланик или Миловановићу обнове акредитиви, неће бити
никаквих сметњи за обнову односа са Србијом. Као доказ да је у пи
тању само нужна формалност наведена му је чињеница што се итали
јански посланик у Београду није придружио оним својим колегама
које су напустиле српску престоницу уочи краљевог доласка.” Исто
тако, супротно ономе што се тврдило енглеском амбасадору, одмах је
био спреман и одговор италијанског краља краљу Петру и тако сти
дизован да је садржао само честитку поводом ступања на престо а ни
какву осуду догађаја који је томе претходио. Уопште, није се сматра
ло за мудро да се италијанска влада у овој ствари одваја од других
држава за које се знало да ће признати краља Петра. Ипак, из обзи
ра према становишту енглеске владе и краља Едварда овај поступак
образложен је родбинским везама између италијанског и српског
двора, а и сам одговор италијанског краља уручен је тек пошто су
и остали шефови држава одговорили.“
Опрезно изражена нада италијанског амбасадора у Лондону да
ће се и Енглеска придружити Италији у гледању на створено стање у
Србији“ није наишла на одзив у Форин офису. Енглеска влада није
признала нови режим у Србији и није вратила свога посланика у Бео
град. Због упорности краља Едварда, и следећих месеци стајаће се на
становишту да се енглески посланик не може излагати додиру са кра
љеубицама који врше најважније званичне функције и окружују но
вога српскога краља. Агенту свога посланства у Београду Тесиџеру као
и новом српском отправнику послова у Лондону Јовичићу енглеска
влада упорно неће признавати дипломатски статус.
У низ разних корака којима је следећих месеци италијанска ди
пломатија испољавала своју благонаклоност према новоме режиму у
Београду како би учврстила свој утицај код њега, спада и незванични
“ Исто, деш. Бертија бр. 45, Рим, 27. VI 1903.
* Дипломатски архив Секретаријата иностраних послова у Београду, По
литичко одељење Министарства иностраних дела Краљевине Србије (даље: ДА,
ПО), 1903, извештај Миловановића пор. 61, Рим, 13/26. VI. 1903.
* Fo 105/157, 1903, деш. Бертија бр. 46, Рим, 28. VI 1903. и приватно писмо
италијанског амбасадора у лондону лорду ленслауну, лондон VII —1903.
“ Исто, писмо италијанског амбасадора.
- - Обнављање српско-енглеских односа
__
- - 433
покушај посредовања италијанског краља у енглеско-српским одно
сима приликом посете Лондону крајем 1903. године. Краљ је сам при
чао посланику Миловановићу како се приликом тог пута најлепше
изражавао о краљу Петру и његовим врлинама, али да су та његова
мишљења „наишла на топлији одзив у Паризу него ли у Лондону”."
За италијанског краља то је био довољан знак да не треба даље инси
стирати на томе. И зато, када га је Миловановић, искористивши при
мику коју му је тај разговор пружио, упитао да ли би се могла потра
жити каква основа за пријатељско посредовање за успостављање нор
малних односа између Србије и Енглеске, Виктор Емануел је одмах
одговорио да жали „што му баш блиски рођачки односи сметају да
у том погледу узме иницијативу и учини све оно што би желео и што
налази даби требало учинити”.“
Уосталом, тренутак за званично посредовање није нимало био
погодан јер се у Београду управо поново нагло заоштрио сукоб из
међу страних представника тако да је дошло до правог „дипломат
ског пттрајка” против двора. И сама српска влада, управо због такве
ситуације, није била вољна да уплиће још и Енглеску и укорида је
Миловановића што је на своју руку, без упутства, покретао пред ита
мијанским краљем питање односа са овом силом.“ А пошто енглеска
влада, ни после уклањања завереничких официра са ађутантских по
ложаја на двору у зиму 1904. године, није сматрала да јој њени инте
реси налажу да се, попут остале европске дипломатије, задовољи
овим уступком као решењем завереничког питања, односи су и даље
Остали прекинути.
Покушај српске владе да у јесен те, 1904. године, поводом кру
нисања краља Петра, издејствује долазак енглеског посланика у Бео
град наишао је на подршку италијанске дипломатије. Према тврђењу
бившег српског посланика у Лондону Мијатовића, италијански и ру
ски амбасадор у Лондону покушали су да наговоре краља Едварда
да пошаље свога представника на крунисање у Београд,те да се уједно
обнове односи са Србијом. Али краљ Едвард је и та настојања кате
горички одбио позивајући се на немогућност да због етичких и рели
тиозних разлога енглеског народа и своје сталешке солидарности
олако пређе преко једног, по његовим речима, „грозно извршеног
злочина”.“
Овај нови неуспех није обесхрабрио српску владу. У јесен 1904.
године пред њом су стојале акције од далекосежног значаја: зајам за
наоружање и железнице, припреме за трговински уговор са Аустро
Угарском, настојања да се реформна акција у Македонији прошири
уз учешће свих сила и на Стару Србију. Успостављање односа са Ен
глеском несумњиво би повећало кредит Србије код француских бана
ка, код којих је намеравала да се поново задужи, ојачало би положај
Србије у преговорима са Аустро-Угарском и давало наде у повољан
- дл, по 1903, пор. 2319, Рим, 23. XII/5. I 1904, изв. Миловановића, пор. 122.
Н. Исто,
* Исто,
* A. Алексић-Пејковић, н. д. 82–83.
434 Aонљана Алексић
резултат акције у вези са Старом Србијом. Председник владе Пашић

ће стога свој рад на обнови односа са Енглеском плански усмерити
не само преко енглеског агента у Београду Тесиџера већ нарочито
преко италијанске дипломатије.
У своме писму посланику у Риму Пашић је наложио Миловано
вићу да преко италијанског двора и политичара покрене питање успо
стављања нормалних односа између Србије и Енглеске. Ако би се ита
лијански двор и влада показали наклоњени повољном решењу тога
питања, Миловановић је требало да са своје стране, приватно, преду
зме кораке код италијанског министра спољних послова Титонија и
француског амбасадора, како би сви заједно настојали код енглеског
амбасадора да се српско-енглески односи обнове. Енглеском амбаса
дору требало је посебно указати на то да Немачка не би могла тежи
ти завојевању Мале Азије да Енглеска својевремено није дигла
руке од трговине са Балканом и оставила ту широко поље аустриј
ском и немачком капиталу; да енглески извоз на Балкан опада откад
је енглеска дипломатија гурнула Аустро-Угарску у Босну и Херцего
вину; да би Енглеска, помажући изградњу Јадранске железнице и
отварајући Србији излаз на море могла привући српски и бугарски
извоз, да Аустро-Угарска намерно подстиче нерасположење енглеског
јавног мнења према Србији како би је држала изолованом. Нарочиту
пажњу требало је скренути на то да ће, ако Енглеска не подржи срп
ску политику „Балкан балканским народима” већ препусти балкан
ске државе Русији и Аустро-Угарској, последице бити фаталне, јер ће
ихове две силе на крају прогутати.“
Миловановић је одмах почео да развија ове Пашићеве мисли у
разговорима са италијанским министром Титонијем и француским
амбасадором Барером, са којим је и иначе био у пријатељским одно
сима, и убрзо је јављао како се и они са своје стране енергично зау
зимају код енглеског амбасадора да Енглеска обнови односе са Срби
јом.“ Међутим, пошто ни ови разговори, као ни они које је Пашић
водио са Тесиџером у Београду, нису били пропраћени никаквим кон
кретним предлозима нити мерама у погледу завереника, то енглеска
влада није ни могла ни хтела да мења своје дотадашње гледиште само
зато што би то ишло у рачун српској влади. Како унутрашња ситуа
ција следећих месеци у Србији (расцеп радикалско-самосталске коа
лиције и отворени сукоб са завереницима око закључења зајма и на
бавке наоружања) нису допуштали Пашићу и радикалима да поку
шају са неким конкретним мерама против завереника, то су односи
са Енглеском и даље остајали „суспендовани”.
2.
Борба око различитих привредних концепција о будућем правцу
индустријализације земље и око превласти између завереника и
“ ДА, ПО 1904, пбр. 1891, Пашић Миловановићу, Београд, 31. x/13. XI 1904.
* Исто, изв. Миловановића пор. 185, Рим, 8/21. XII 1904.
дворских „неодговорних чинилаца” и грађанске демократије довела

је јуна 1905. до пада Пашићеве радикалске владе на питању закључе
ња зајма и набавке наоружања у Француској. Ово је објективно ко
pистило Аустро-Угарској јер су се пропашћу зајма одлагали и изград
ња железница и наоружање српске војске. Тиме се Србија и даље за
државала у дотадашњој привредно-политичкој зависности од Аустро
Угарске, све док нови предстојећи трговински уговор са овом силом
то не буде утврдио и за убудуће. --
У међувремену, услед све већег заоштравања супротних интере

са енглеског и немачког капитала и,надругој страни, слабљења англо
руског антагонизма после пораза Русије у рату са Јапаном, расла је
потреба енглеског капитала за придобијањем Русије као савезника
против Немачке. Отуда се буди све веће интересовање енглеске ди
пломатије и јавности за догађаје на Балкану, па тиме и за Србију
као прву препреку надирању аустронемачког империјализма ка
Блиском истоку. У извештајима Тесиџера из Београда осећају се све
већа брита и настојања за оживљавањем и разграњавањем економ
ских односа са Србијом, нарочито путем ангажовања енглеског капи
тала у нови зајам и предстојеће индустријске набавке Србије. Исто
времено, под утицајем енглеских крутова који су већ били ангажова
ни или тражили јаче ангажовање у одбрану енглеских интереса на
Балкану као предстражи за Блиски исток, долази до спорог али ипак
осетног заокрета у расположењу енглеског јавног мнења према Срби
ји. Мање се инсистира на кажњавању завереника а почињу да се јав
љају и чланци у којима се тражи одвајање економских односа од по
Аитичких, да се „осећања не мешају у бизнис”. Уз то, отворени при
тисак Аустро-Угарске на Србију преко појединих завереника и кама
риле намеће и енглеској влади постепено сазнање да је потребно успо
ставити односе са Србијом и на тај начин уклонити један од главних
мотива у име кога се водила унутрашња борба у Србији и олакшава
до мепање Аустро-Угарске. Но због раније категоричне осуде Србије
у име високих моралних принципа и повређене хуманости, као и због
држања краља Едварда, морала је да постоји бар нека сатисфакција.
Сви ови моменти упућивали су на тражење решења које ће бар доне
кле задовољити заузето морално становиште а истовремено и пружи
ти заштиту све важнијим политичким интересима Енглеске у Србији.“
Самосталска влада у Србији започела је у јесен 1905. године пре
говоре са бечким банкама за закључење зајма за наоружање и же
Аезнице а са аустроугарском владом за нови трговински уговор. Не
двосмислена је била намера аустроугарске владе да ове преговоре уза
јамно повеже и услови, и искористи их за још чвршће везивање Ср
бије за аустријско индустријско подручје. С друге стране, све веће
незадовољство уземљи са завереницима прерастало је током ових пре
“ О промени расположења у овом правцу в. опширније н. д. Ло. Алексић,

стр. 128–134.
436 Aоиљана Алексић
говора у јединствену опозицију и против саме владе, којој су завере

ници омогућили да дође на власт и која се на власти држала само са
већином од једнога гласа. Самосталска влада је стога морала да иско
ристи промену расположења енглеских званичних и незваничних кру
гова према Србији и да покуша обнављање дипломатских односа како
би ојачала свој положај и према Аустро-Угарској и према унутра
шњим политичким противницима.Тако су и па српској и на енглеској
страни били суочени са нужношћу да траже компромис. Први корак
јебило одвајање трговинских односа од политичких и оснивање Српске
трговачке агенције у Лондону.“
Самосталски министар спољних послова Жујовић био је лично
мишљења да обнова односа са Енглеском заслужује да се ризикује
и министарска фотеља ако треба. Иако је, због деликатности енглес
ког становишта и из потребе за тактизирањем са завереницима, одва
јао политичку страну питања од економске, он је одмах, чим је лед
био донекле пробијен отварањем Српске трговачке агенције у Лондо
ну, започео акцију за обнову дипломатских односа на неколико кана
ла. Посебно место у целој овој акцији било је додељено италијанској
дипломатији.
Првом приликом кад је са италијанским отправником послова,
бароном Авецано, повео пријатељски разговор о незавидном положа
ју у коме се Србија налази према Аустро-Угарској због све већег опа
дања руског утицаја, Жујовић је отворено рекао да је он апсолутно
свестан значаја који би по самосталски режим имало признање од
стране Енглеске; он лично уверен је да је за Србију у овоме тренутку
важније и од самог наоружања — задобијање угледа у међународној
заједници. Али, жалио се Жујовић Авецану, до тада, није било могу
ће сазнати под којим би условима енглеска влада изјавила да сматра
да је задовољена љутња због увреде коју је осећањима енглеског јавног
мнења нанело убиство краља Александра Обреновића.“
Барон Авецано није могао Жујовићу ништа поуздано да тврди
у вези са овим, али, на основу онога што је са разних страна био на
чуо, изгледало му је да би се у Енглеској као задовољавајући уступак
за обнову дипломатских односа оценило ако би се пуковници Дамјан
Поповић и Машин уклонили са високих положаја на којима се нала
зе, а поготову ако би се удаљили и из саме војске. Иначе, био је ми
шљења да српска влада, ако је спремна да уклони узроке тог прекида
односа, мора у сваком случају у свом сопственом интересу да прона
ђе начин на који ће разјаснити ту недоумицу у погледу мишљења ен
глеске владе.“
Жујовић је уверавао Авецана да он, кад би био сигуран у то да
ће енглеска влада пристати на обнову односа у случају уклањања ове
". Исто, 125-128. - , -
* Ministero degli Affari Esteri y Риму, Serbia – rigri. politici (Aаље: АE,
suba),pri-ws.
сто.
pacco 197, изв. Авецана, Београл 3. 1905, бр. 659,214.
двојице официра из војске, не би оклевао да покрене то питање и учи

ни све могуће за остварење тога циља.“
Италијански отправник је одмах о овом разговору обавестио
агента Енглеског посланства у Београду Тесиџера, са намером да овај
то достави својој влади у Лондону.“
Отправник Авецано је о овоме одмах обавестио и своју владу
претпостављајући да ће она можда хтети да, преко амбасаде у Лон
дону, извиди да ли је тамошње расположење и даље онако непомир
sиво као у прво време после убиства краља Александра Обреновића.
Он лично био је уверен да енглеска влада апсолутно жели да у Србији
поново задобије некадашњи положај на привредном пољу који, после
прекида односа, све више губи искључиво у корист Немачке. Он је
стога очекивао да ће она уз неки изговор, који ће јој сачувати досто
јанство, прихватити да се изједначи са осталим силама у Београду, и
то упркос личном нерасположењу краља Едварда. А ако би још Ита
мија допринела остварењу тога циља, отправник је сматрао да би то
само могло користити италијанском утицају у Србији.“
Тесиџер је са своје стране и сам веома детаљно обавештавао
своју владу о бурном расположењу опозиције у Србији и расцепу
међу самим завереницима, међу којима је такође било и оних који су
сматрали да се треба повући како би се односи са Енглеском обнови
ли. Он је и сам покушавао да посредно наведе своју владу на то да се
бар њему изјасни шта би сматрала као задовољење. На његову велику
жалост енглеска влада није излазила из своје резервисаности; Србија
је имала да уради оно што сматра да је праведно, а Енглеска ће онда
оценити да ли је то са њеног становишта довољно. Кад би се сигурно
знало, говорио је Тесиџер италијанском посланику Гвићолију, који
се у међувремену вратио с пута, да енглеска влада поставља као услов
за обнову односа дефинитивно уклањање завереника, то би користило
и Србији, а и српској влади би пружило прилику и дало снагу да у ко
рену пресече елементе сталног моралног и политичког нереда. Али,
јадао се Тесиџер, не постоји начин на који би се енглеска влада могла
навести на званичну изјаву. Потребно је стога да се незванично умеша
нека пријатељска сила а најбоље би, по његовом мишљењу, било ако
би то била Италија.*
Тесиџер је овај посредни позив Италији упутио на своју руку
јер у упутствима његове владе то није нигде било ни издалека наго
| вештено. Али он је желео да се она на неки начин изјасни, па пошто
није смео да на томе инсистира, заобилазно је покушао да то уради
неко други за кога је веровао да ће можда имати више успеха од њега.
* Исто.
“ Исто. Интересантно је да је према Тесиџеровом извештају о овом раз
говору Жујовић помињао италијанском отправнику не само Машина и Попо
вића већ 4-5 завереника (FО 105/106, 1903—1905, изв. Тесиџера бр. 52 пов., Бео
град, 19. Х 1905.
* Исто као нап. 18.
* AE, Serbia, 1904-1906, изв. Гвићолија бр. 743,345, Београд, 3. XI 1905.
š38 Aоиљана Алексић
Разуме се да је италијански посланик обавестио своју владу о

овом разговору. Али се код њега осећа ипак извесна уздржаност, сва
како због веома бурне атмосфере у тадашњој српској скупштини.
Цела ствар је заиста била веома деликатна и могла је само да се по
горша ако преговори не би успели. Јер ако је заиста било тачно оно
што су појединци тврдили, да краљ Едвард не мари самог краља Пе
тра, онда је било боље да се ништа не дира, него да остане онако како
је. Али, с друге стране, ако је енглеска влада била незадовољна само
Аудима који тренутно управљају Србијом и за које она сматра да
врше негативан утицај на краља и вређају јавни морал, онда би, сма
трао је посланик Гвићоли, ипак било на општу корист да се нешто
покуша.“
Некако у то време у Рим се вратио тамошњи српски посланик.
Миловановић је добио поверљив задатак да у име своје владе саоп
пшти иако су се са другим државама односи нормализовали, да пре
кид односа између Енглеске и Србије представља велику незгоду и
за краља Петра и за његову владу, те се зато моли интервенција ита
лијанске владе преко њене амбасаде у Лондону. Српска влада је, уве
равао је Миловановић италијанског министра Титонија, спремна да
учини сваки уступак који се буде тражио у погледу официра који су
учествовали у убиству краља.“
Италијанска влада се врло спремно одазвала овом позиву за по
средовањем између Енглеске и Србије. Она је још пре овог разговора
са Миловановићем редовно слала амбасадору у Лондону све извештаје
из Београда, али чисто информативно, без одређених упутстава. Но
баш зато што није било никаквих ограничења са њене стране, очито
је било да се њему препушта оцењивање да ли је целисходно предузи
Алати нешто у вези са извештајима из Београда. Овога пута, међутим,
после разговора са Миловановићем и Гвићолијевог извештаја о Теси
неровом предлогу за посредовање, амбасадору у Лондону је наложе
но да веома опрезно испита терен да ли би се у складу са молбом
српске владе, са италијанске стране могло нешто предузети у том
правцу са надом на повољан исход. Амбасадор је требало да има у
виду да је италијанска влада, не удубљујући се у гласове који долазе
из Београда, уверена да ће српска влада, једино у нормалним одно
сима са свима великим силама, бити охрабрена у очувању услова реда
и мира на Балкану.“
У Лондону је бивши српски посланик Мијатовић развио врло
велику активност да своје Аичне везе са енглеским јавним радници
ма и функционерима, као и појединим страним представницима, ис
користи за рад на обнављању односа између Енглеске и Србије. Пре
ма Аичним белепикама тадашњег српског отправника послова Јовичи
ћа, а и извештајима италијанског амбасадора у Лондону, види се да
* Исто.
* Исто, Рим, 14. XI 1905, бр. 56252/435.
* Исто,
је Мијатовић држао амбасадора у току корака које је предузимао и

често га питао за мишљење и савете о својим разним иницијатива
ма.“ Амбасадор Панса је у овој размени мишљења био врло преду
сретљив и отворен и без устручавања је износио своје уверење да ни
какве куртоазне изјаве и уверавања са српске стране неће бити до
вољни да енглески краљ и влада обнове односе ако то не би било
пропраћено и неким конкретним уступцима са српске стране на рачун
завереника. Амбасадор је у више наврата озбиљно скретао пажњу
Мијатовићу да српска влада мора самоиницијативно да пронађе од
говарајући начин за измирење са Енглеском, „иначе ће моћи слобод
но да чека и 10–20 година док њени тадашњи политичари не помру
и не дође нова генерација која ће озбиљно пожелети пријатељство
Енглеске и показати спремност за уступке енглеском становишту”.“
Из објављених личних бележака српског отправника у Лондону
а и повремених Мијатовићевих јавних изјава добија се утисак да се
италијански амбасадор у Лондону, и пре него што је добио званично
упутство своје владе, веома живо заузимао код енглеских функцио
нера за решење овог енглеско-српског дипломатског спора, објашња
вајући своје интересовање блиским сродством италијанске краљице
и српског краља. Изгледа да се није чак устручавао да тражи извесна
објашњења за рачун Мијатовића тамо где су самом Мијатовићу од
бијали да се прецизно изјасне.“
О детаљима ове своје активности амбасадор није извештавао
своју владу, али пема сумње да не би себи допуштао такво ангажова
ње да није био уверен да ће наићи на одобравање свога министар
ства. Утолико је спремније и без резерве прихватио и званично упут
ство из Рима које је стигло управо у тренутку када су у Форин офису
допустили Мијатовићу да преда један меморандум о своме мишље
њу на који би се начин односи могли обновити.“ Амбасадор је, доду
= L. Yovichitch, н. д., 220; Изв. Пансе бр. 1296/442, лондон, 30. XI 1905.
* L. Yovichitch, исто.
- Исто, 229.
* Тај разрађени нацрт садржавао је неколико тачака:
1) Иницијативу за рад на обнови дипломатских односа између Ср
бије и Енглеске имала је да предузме Србија.
2) Краљ Петар би упутио својеручно писмо краљу Едварду преко
амбасаде неке пријатељске силе. У том писму краљ би, у име
своје и српског народа, изразио жељу да им се укаже част да се
одреди представник краља Едварда за Србију, између осталог и
зато што се ближи време закључења трговинског уговора са Ен
глеском и што ће ствар слободе, правде и прогреса на Балкану
бити ојачана обнављањем пријатељских односа између Велике
Британије и Србије.
Као доказ да су краљ и влада, упркос тешкој ситуацији у ко
јој се налазе, сиремни да учине све што могу како би се енглеској
шлади олакшао рад на обнови дипломатских односа са Србијом.
3) Српска влада ће бити спремна да уклони из активне службе нај
мање три главне краљеубице, пуковника Машина, Дамјана Попо
вића и Мишића, стављајући их у пензију. Акт о томе морао би
путем штампе бити означен као доказ жеље српске владе да води
140 Моиљана Алексић
ше, био мишљења да је мемоар сувише детаљан и категоричан у

погледу форме којом би се приступило обнови односа и да је толико
прецизирање у том тренутку још увек прерано.“ Али је ипак искори
стио прву прилику да са енглеским секретаром спољних послова лор
дом Менсдауном поведе разговор о томе мемоару и уједно извиди
може ли извести налог своје владе.
Амбасадор Панса трудио се што је више могао да своју интер
венцију представи као чисто приватну, искључиво диктирану њего
вим личним обзирима према своме старом познанику Мијатовићу
који га је обавестио о корацима предузетим у Форин офису. Панса је
уверавао Аенсдауна да нема никаквих одређених упутстава од своје
владе и да нема намеру да препоручује било коју меру. Али, пошто
зна да су се из Београда више пута обраћали влади у Риму да преду
зме нешто како би се дипломатски односи са Енглеском обновили и
пошто баш због тога што ти односи не постоје недостаје средство да
се сазна да ли и под којим условима би се то могло извести, он, Панса,
користи прилику да запита, потпуно приватно, шта лорд Ленсдаун
мисли у вези са том ствари. При томе амбасадор није пропустио да
укаже на општу корист, нарочито с обзиром на постојеће комплика
пије на Балкану, кад би се и из Лондона одржавали контакти са Ср
бијом.“
Пошто је пажљиво саслушао италијанског амбасадора, лорд
Ленсдаун је рекао да он лично није противан идеји о обнови дипло
матских односа са српском владом кад то не буде било у супротно
сти са општепознатим, чисто моралним разлозима који су и довели
до прекида. Што се тиче Мијатовићевог мемоара, зна да је поднет, али
још није имао прилике да се о томе консултује ни са осталим колега
ма ни са краљем Едвардом, нешто због других послова које има, а
нешто и због тога што чисто приватан статус овог старог дипломате
не допушта да се то питање покреће са њим. У вези са самим садржа
јем мемоара, сматра да цела ствар не треба да буде унапред тачно од
рачуна о осећањима енглеског народа према трагедији од 29.
маја.
4) Одговор краља Едварда могао би бити следећи, ако се он с тим
сложи:
„Узимајући у обзир жарку жељу краља Петра, изражену у
име њега лично и српскога народа, да се обнове прекинути дип
ломатски односи и схватајући акт српске владе као њену гото
вост да олакша обнову дипломатских односа између две земље,
он (краљ Едвард) је спреман да пристане на жељу краља Петра.
Али, паљући свога посланика у Србију, он жели да се јасно ра
зуме да тај акт ни најмање не подразумева промену добро поз
натог његовог мишпљења и мишљења енглеског народа о траге
дији од 11. јуна (29. маја)". Овај одговор краља Едварда би се
длогао објавити.
5) Идејс 1–4 детаљније би образложио лорд Ленсдаун новом посла
нику који би био одређен за Србију, а истовремено би биле об.
jarsi: у Плавој књизи енглеске владе.“ (Ло. Алексић-Пејковић,
н. А. ).
f it, Serbia, изв. Пансе бр. 1296/442, Монлон, 30. XI 1905.
сто.
ређена, малтене у облику уговора; нека српска влада учини оно што
сматра да може ученити у своме сопственом интересу а британска
влада ће оценити да ли јој новостворена ситуација допушта да изме
ни своје дотадашње држање.
Амбасадор Панса је имао утисак да лорд Аенсдаун сумња да би
се српска влада можда могла и тиме задовољити што би се два-три
завереника добровољно уклонили, као да сами себе приносе на жртву
на олтар отаџбине. Зато се потпуно сложио с тим да, пошто је у пита
њу какав ће се морални утисак створити, све зависи од начина на
који ће се све то извести, те да према томе енглеска влада с правом
жели да себи резервише коначно оцењивање у том погледу; стога у
једној ствари овакве природе не долази у обзир никакав договор уна
пред. Али, приметио је, ипак би требало изнаћи неку формулу којом
би се сасвим уопштено наговестило да ће енглеска влада сматрати до
вољном накнадом удаљавање главних завереника из државне службе,
и то на начин којим би се несумњиво изразило неодобравање њиховог
злочина; такав претходни уопштени наговештај послужио би као
охрабрење српским министрима и пружио би им основану претпо
ставку да би се њиховим поступком постигао жељени резултат.
Иако лорд Ленсдаун није у овоме противуречио италијанском
амбасадору, ипак је завршио разговор речима да у томе тренутку не
жели ништа више да каже од онога што је већ рекао о ствари која за
хтева подробније испитивање. Италијанском амбасадору није, према
томе, ништа преостало до да закључи да се тренутно не може ништа
више урадити већ да треба сачекати на какав ће одзив овај прелими
нарни разговор наићи у Београду. Ово утолико пре што је и енглеска
конзервативна влада била у кризи и предстојала је промена.“
Мишљење и утисак италијанског амбасадора после овог разго
вора са лордом Ленсдауном били су да на држање енглеске владе и
даље утичу разлози које је изазвао догађај из 1903. године, те да је
стога краљ Едвард у ствари и даље само тумач осећања која деле сви
његови поданици. Амбасадор Панса, додуше, није био тврдо уверен
да се та осећања не би можда донекле изменила ако би насупрот
њима стајали важни политички и економски интереси. Али његов је
утисак био да политички интереси Енглеске у Србији још увек не
значе много, а пошто су економски незнатни, то би, ако би влада од
лучила да измени своје држање, морао наступити неки апсолутно
нов моменат, довољно упадљив да би оправдао овакву промену у очи
ма јавног мнења. Додуше, много је зависило и од новог енглеског ми
нистра спољних послова, али пошто су енглески либерали били под
великим утицајем разних религиозних група, крајње осетљивих у пи
тању свега што се тиче морала, то амбасадор Панса није био баш
много уверен да ће они више од конзервативаца бити спремни на по
пуштање у овој ствари. Имајући све ово у виду, амбасадор је савето
вао својој влади да се у сваком случају либералима да времена и са
чека пре него што се поново цела ствар покрене.“
* Исто.
и Исто.
ф42 Aоиљана Алексић
Италијанског амбасадора су у оваквом уверењу подржали и

разговори о истој ствари које су ускоро после њега обавили са лор
дом Ленсдауном руски и француски амбасадор и који су се завршили
са истим резултатом. Аорд Аенсдаун је и даље сматрао да развој до
гађаја у Србији није такав „да би се могло очекивати да ра ускоро
доћи до престанка бојкота од стране Енглеске”.“
Овде треба рећи да, иако је лорд Ленсдаун, званично, до краја
остао резервисан са својим саговорницима њихова интервенција,
стицаја свих оних момената који су изазивали постепену промену у
расположењу енглеских меродавних кругова према Балкану и Србији,
није остала сасвим без резултата. Пре напуштања своје званичне ду
жности лорд Ленсдаун је, као што је познато, одобрио за краља Ед
варда један мемоар о стању српско-енглеских односа у коме је изра
зио своје мишљење да сада ситуација и у самој Србији и енглески
интереси у њој налажу да се српској влади у извесној мери олакша
положај. „Било би корисно да енглеска влада обнови односе са Срби
јом чим то околности допусте”, написао је он.“
Међутим, у Србији никако да наступе одговарајуће „околно
сти”. Унутрашња политичка борба све се више заоштравала, азавере
ничко питање се све више компликовало новезивањем са зајмом и на
бавком оружја у Аустро-Угарској. Не намеравајући да напусте пози
ције власти без довољно гарантија по себе, завереници су отворено
претили, а ни влада се није усуђивала да их, без икаквих гарантија са
енглеске стране, уклони. Прва жртва свега овога био је министар
спољних послова Жујовић који је морао да напусти свој положај.“
Разуме се да је његов пад само учврстио и новообразовану ен
глеску либералну владу у намери да се и она држи резервисано све
док се однос снага у Србији тако не измени да се може сматрати да
ће евентуални нови енглески посланик наићи на морално измењену
средину. Ово мишљење делио је сада потпуно и италијански посланик
у Београду. Он је сада саветовао својој влади да тренутно не преду
зима никакве нове кораке већ да причека и види хоће ли се са српске
стране најзад предузети неке мере које би значиле онакву промену
опште атмосфере какву је енглеска влада сматрала као услов за обно
IRу односа. fitti, догађаје око себе, посланик није био нима
ло оптимиста у том погледу.“
3.
Следећих месеци, као што је познато, ултимативно држање Ау
стро-Угарске у питању српско-бугарског трговинског уговора, зајма
и наоружања, које је све више подржавала и Немачка, финансијски
* Исто, изв. Пансе бр. 1356/463, Aондон, 15. XII 1905.

* BD, V. 143—145, Меморандум Ленсдауна, Лондон, Т. XII 1905.
* AE, Serbia, изв. Гвићодија бр. 21/6, 12. I 1906.
* Исто, изв. Гвићолија бр. 48/16, Београд, 22. I 1906.
притисак француских капиталиста, одбијање завереника да се повуку

и олакшају влади обнављање односа са Енглеском и на крају претња
*устро-Угарске царинским ратом — давали су целој овој кризи све
отвореније карактер борбе за спољно-политичку преоријентацију Ср
бије и њено опредељивање за један од два супарничка блока вели
IКИХ Сила.
Италијански посланик у Београду пажљиво прати све ове дога
ђаје. Он је свестан измењене ситуације на Балкану која је настала
услед пораза Русије на Далеком истоку. „Прошло је оно време када
су се наши политичари питали шта је боље да буде на Балкану, одно
сно на нашим вратима ка Истоку,да ли Аустријанци или Руси”, пише
он у једном извештају. „Питање се сада другачије поставља. Или Ау
стријска монархија или самосталне балканске државе”.“ Њему су
потпуно јасни суштински интереси аустроугарског капитала због
којих се и врши тај страховити притисак на Србију. „Ако Србија има
снаге и храбрости да се одупре бар извесно време”, каже он у једном
другом извештају, „моћи ће коначно да се ослободи тешке потчиње
ности суседној Монархији. – Јасно је да ће се учврстити везе брат
ства и солидарности које повезују балканске државе, и моћи ће да
се уздигне нека врста препреке која ће натерати на размишљање евен
туалног освајача и која ће стога посредно допринети стварању изве
сне равнотеже снага погодне за одржање мира .
Гвићолијев положај у свему томе веома је деликатан. Он као
представник Италије треба да подржава самосталност балканских
држава и везе пријатељства између њих, али то треба да чини у спо
разуму са Аустро-Угарском, чији је иначе главни политички циљ у
томе тренутку да на Балкану омете сваку жељу за независношћу и
да спречи сваку везу солидарности између блиских народа.“ Из Гви
ћолијевих извештаја види се да он није наклоњен завереницима и да
на њих гледа као на сметњу зближавању Србије са Бугарском и Црном
Гором, па према томе и сметњу једноме од главних задатака на коме
он ради.
С друге стране, савезништво Италије са Аустро-Угарском наме
ће му велику опрезност. Ту опрезност повећава и то што је опало ње
гово поверење у српску владу и краља и њихову одлучност да се су
протставе завереницима и да се обнављањем односа са Енглеском
чвршће ослоне на западне силе. Стога он у извештајима својој влади
више ни посредно не препоручује интервенисање у Аондону у корист
ћаоa нервоза због ових контрадикторних циљева које мора да
спроводи и да „измири непомирљиво” видно се повећава из извештаја
у извештај. Он стрепи од ишчекивања да не искрсне ситуација у којој
ће морати да изађе из резервисаности зато што ће се у пуном све
". Исто, изв. Гвићолија бр. 48/16, Београд, 22. I 1906.
- исто, изв. бр. 8324, Београд, 31. I 1906.
“ Исто, изв. бр. 13939, Београд, 18. II. 1906.
MAIA. Aонљана Алексић
тлу показати непомирљивост супротних тенденција, а зна се да „када

дела говоре мало вреде варљиве речи”.“
Италијанска влада је на све ово такође прилично уздржана што
посланика свакако испуњава незадовољством. Његова нервоза се са
мо још више повећава писањем италијанске штампе која у то време,
црпећи обавештења о Балкану као и обично из аустријске штампе,
као одјек преноси све неповољне вести о Србији. Прекори које му у
Београду тим поводом упућују изазивају код њега жестоку љутњу.
„Ван сваке је сумње", каже он тим поводом, „да у садашњем царин
ском сукобу треба да се држимо веома резервисано како не бисмо
изазвали неповерење или жалбе наше савезнице. Али, да идемо дотле
да грдимо један мали народ који, свестан да је у праву, налази пома
ло храбрости и покушава да се одупре надмоћи осионог суседа који,
кршећи уговоре, хоће да га подвргне својој вољи претећи му глађу, то
ми изгледа претерано".“
Посланик упућује оштре прекоре италијанској штампи што му
оваквим писањем отежава ионако незгодан положај, место да сама
увиди да са политичког становишта није мудро одвраћати од Италије
симпатије балканских народа, и то још без икакве праве користи по
Италију.“
У ствари, под видом прекоревања италијанске штампе, он упу
ћује замерке оним одговорним италијанским функционерима који та
кво писање толеришу и уједно износи свој став према целој ситуаци
ји; он отворено каже да тај свој став подноси својој влади на оцену
и да очекује њена упутства.“
Крајем марта и почетком априла, упоредо са заоштравањем од
носа са Аустро-Угарском, криза око завереничког питања ближи се
врхунцу, иако се и даље безнадежно врти у круг: мада се разним ка
налима расправља о копкретним уступцима са српске стране, енгле
ска влада и даље одбија да обнову односа веже за одређене мере; за
вереници, пак, одбијају да се повуку без конкретног уверења да ће од
мах после њиховог повлачења нови енглески посланик доћи у Београд.
Ситуација је таква да чак и сам краљ Петар, иако мора да по
пушта пред завереницима, покушава да нађе неки излаз. Један од
бивших министара, који је важио за краљевог поверљивог човека,
дошао је код италијанског посланика и молио га да преко Тесиџера
сазна има ли неке могућности да се на било који посредан начин са
зна услов енглеске владе за долазак њеног посланика. Ако би на при
мер он, италијански посланик, француски или руски, преко неке треће
особе доставили краљу којим би се предлогом у вези са уклањањем
завереника енглеска влада задовољила, не би се могло рећи да је она
“ Исто.
“ Исто,
“ Исто,
“ Исто.
поставила било какав услов, а ипак би се много допринело бржем

решењу питања.“
Италијански посланик је управо тих дана био веома узнемирен
упорним гласовима о намерама енглеског краља да фаворизује црно
горски двор на рачун српског. Посланик је не само стрепео да би то
дало нове снаге завереницима и свим противницима тадашњег режи
ма у Србији, него је у својој визији будућности већ гледао како ен
глески капитал гради барску луку и пругу Бар-Пријепоље—Ниш, и
како барска лука постаје енглеска станица.“ Стога му је посредна по
рука краља Петра дошла као погодна прилика да се поново умеша у
пелу ствар и да са своје стране допринесе бржем окопчану целе ове
мучне ситуације. Он је одмах пренео Тесиџеру цео разговор, износећи
му и своје лично уверење да ће до неког решења тешко доћи ако ен
глеска влада и даље остане при свом становишту да се никако не из
јашњава. Он, додуше, није тврдио да би се жељени резултат постигао
ако би енглеска влада пристала да се изјасни, али је био уверен да би
се то могло као сигурно очекивати, јер би српска влада могла целу
ствар да представи као инспирисану државним разлозима а не попу
штањем противничкој струји у земљи. Зато је италијански посланик
пожуривао Тесиџера да се цела ствар сврши што пре, свакако пре са
зивања скупштине, како се дискусијом не би изазвала још већа узру
јаност јавног мнења.“
Ова Гвићолијева поново појачана активност види се и из једног
његовог извештаја у коме он врло непосредно разматра могућност
пита да се ради ако српска влада затражи од посланика Италије, Фран
цуске и Русије да они замоле енглеску владу да се изјасни. Да ли је
пре свега уопште допуштена претпоставка, пита се посланик Гвићоли,
да ће енглеска влада дати другачији одговор од онога који већ месе
цима даје? А ако се чак и претпостави да ће се она непосредно уме
инати у унутрашње послове Србије и рећи да ће обновити односе ако
се ти и ти завереници удаље са својих места, пензионишу и онемогу
ће да утичу на ствари у земљи, — може ли се бити сигуран у то да
ће српска влада са своје стране хтети и моћи да своје обећање одржи
и да неће прибећи новим изговорима?“
Посланик овога пута сасвим излази из своје резерве и без устру
чавања излаже својој влади како би се по његовом мишљењу најпо
годније извела цела ствар. Тесиџер би требало да пише својој влади
и да јој тражи да му, ради његовог личног путоказа, каже да ли при
стаје на те и те одређене мере за које он, на основу свог познавања
земље и прилика, сматра да ће у потпуности решити завереничко пи
тање. Ако би енглеска влада одговорила своме агенту, овај би онда,
на своју личну одговорност, обавестио о томе посланика неке прија
fељске силе. Овај би, пак, са своје стране, дошапнуо српској влади да
* FO 371/130, изв. Тесвијера, бр. 16, пов. Београд, 3. IV. 1906.
* AE, Serbia, изв. бр. 23671, Београд, 19. III 1906.
* Исто као нап.46.
* AE, Serbia, изв. бр. 279/86, Београд, 5. TV 1906.
446 Aоиљана Алексић
је на основу сазнања из сигурног извора може уверити да, ако она

спроведе утврђене мере, енглеска влада неће накнадно тражити неке
друге, већ ће се сматрати у потпуности задовољеном. А ако српска
влада и после овога уверавања не би учинила ништа, завереничко пи
тање ће онда званично бити скинуто с дневног реда.“ Посланик Гви
ћоли је иначе био лично уверен да енглеска влада у томе тренутку
жели да пошаље свога посланика у Београд и да своју балканску по
литику поведе активније. А ако се то деси, сматрао је Гвићоли, неће
имати да се пожале ни Италија ни Србија.“
Промеморија аустроугарске владе од 5. априла 1906. године,
којом је она условила трговински уговор са Србијом набавком нао
ружања код аустроугарске индустрије, још је више узнемирила ита
лијанског посланика. „Ова земља сада", пише он, „пролази кроз једну
веома опасну, можда и одлучујућу фазу свог политичког живота. Ако
попусти пред захтевима Беча, може се рећи да ће бар за извесно вре
ме, ако не правно а оно стварно, престати да постоји као независна
држава ... Хоће ли знати, хтети, моћи да се одупре? ... Мени се чини
да ће начин на који ће се сада стабилизовати будући аустро-српски
односи бити од великог утицаја на политику на Балкану и на решење
неких важних питања од међународног интереса. Ради се о стварима
које превазилазе локалне интересе и које ће имати последица на
општу политику”.“
Како је италијанска влада примала ова посредна, али несумњи
во интензивна наваљивања свога посланика у Београду, најбоље по
казује то што су његови извештаји одмах слати амбасадору у Лон
дон. Амбасадор није сматрао, међутим, да Италија, Француска или
*усија могу да гарантују Србији шта ће учинити Енглеска. Али не
сумњиви знаци о промењеном расположењу енглеских функционера
под утицајем вести о све већем притиску Аустро-Угарске на Србију,
пружали су ипак неке изгледе на успех и амбасадор је намеравао
да то искористи чим се врати с пута и француски амбасадор, који је
тренутно био одсутан.“
У међувремену се у Београду притисак још више повећао. Сазна
ње о понуди да аустријски цар, после закључења трговинског угово
ра и наруџбине топова код фирме Шкода, прими краља Петра и глав
не заверенике, очигледно је јако узнемирила италијанског отправни
ка Авецана. Овим заокретом Аустро-Угарска је, за разлику од осталих
држава које су се дотле трудиле да на завереничко питање гледају
као на упутрашње питање Србије, јавно показала да жели да се по
служи завереницима како би спречила обнову српско-енглеских ди
пломатских односа и успостављање бар приближне равнотеже ути
цаја, поремећене слабошћу Русије; друго, да помоћу завереника хоће
да привуче краља,да га одвоји одземље и народа и да га, као и раније
владаре, држи привезаног уз себе.
* Исто.
* Исто.
“ Исто, изв. бр. 286/90, Београд, 7. Iv 1906.
* Исто, изв. бр. 450 12i, лондон, 12. ју 1908.
Посматрана са овог аспекта, ствар је, по мишљењу отправника

Авецана, почела дубоко да задире и у италијанске интересе и да
озбиљно угрожава успех у спровођењу дотадашњих циљева италијан
ске политике на Балкану и у Србији, тј. споразума балканских држа
ва и стицања пријатељског утицаја на краља. Због тога је Авецано ис
користио прву прилику чим се видео са новим председником владе
Пашићем, да му најживље препоручи да, без много оклевања, иско
pисти свој ауторитет и повуче из активне службе 5—6 завереничких
вођа, иначе ће свако закашњење погоршавати ионако крајње крити
чан положај, који лако може да постане безизлазан. Авецано је озбиљ
но скретао пажњу Пашићу на тешке последице и за ситуацију на Бал
кану и за самог краља Петра ако дође до савеза круне, завереника и
Аустро-Угарске и ствар добије карактер демонстрације против Енгле
ске; а ако Пашићева влада не реши завереничко питање пре скупштин
ских избора, тешко ће добити већину и ситуација ће и даље остати
гаква каква је, на корист Аустро-Угарске и завереника.“
Као што се види, италијански отправник послова је сада у својим
разговорима иступао сасвим отворено и са инсистирањем, иако је уве
равао да то говори само у своје лично име, из личног пријатељства
према Панићу.
Пашић је са своје стране уверавао италијанског отправника да
је свестан свих тих опасности и да зато живо ради на пензионисању
главних завереника. Пашић је тражио од Авецана да о томе повер
љиво обавести Тесиџера како би овај држао у току своју владу и пот
крепио тиме њено благонаклоно расположење које је почела да испо
Авава према Србији.“
Већ сутрадан после овог разговора Пашић је, овог пута лично,
дошао код Авецана да му каже како је и немачки посланик у Београ
ду подржао акцију Аустро-Угарске и саветовао да се задрже завере
ници. Међутим, он, Пашић издејствовао је пристанак четворице заве
реника да се повуку, и то ће на сваки начин спровести, јер се нада да
ће то задовољити енглеску владу. Али моли Авецана да убеди Тесиџера
да поново пита своју владу и види може ли да добије било какво зва
нично и непосредније уверавање.“
Авецано се и овај пут радо одазвао овој Пашићевој молби.Теси
цер је иначе већ и сам у два маха питао своју владу не би ли се нека
изјава могла дати преко италијанског посланика, али је енглеска вла
да и даље одбијала да се формално изјасни.“ Тесиџер је и сада одмах
после првог разговора Пашићевог са Авецаном послао нов извештај
својој влади и у њему и са своје стране пружио пуну подршку аргу
иентима које му је Авецано изнео као своје и као Пашићеве. После
овог другог разговора Тесиџер је такође одмах послао нов телеграм
којим је озбиљним тоном скренуо пажњу на то да се и Немачка при
: }}; изв. Авецана бр.356/109, Београд, 9. V 1906.
сто.
* Исто, изв. Авецана бр. 360/110, Београд, 11. V 1906.

* FO,371/130, Београд, 5. и 7. IV 1906.
АфS А и љана Алексић ----
дружује Аустро-Угарској и да треба хитно прихватити последњу Па

шићеву понуду о удаљавању завереника, ако се не жели да Аустро
Угарска успе у својим намерама.“ Обавештавајући о критичности си
туације и тешкоћама које завереници и даље праве Пашићу, иако су
га пустили да дође на власт, Тесиџер је, видно узрујан, подвлачио
опасност по енглеске трговинске и политичке интересе у Србији и на
Балкану ако би евентуално и Пашићева влада пала на овоме питању“
Као што је познато, спрлеска влада је овога пута престала да се
„цењка". Она је сада била мишљења да је предлог о пензионисању пе
торице завереника довољан предуслов за разматрање питања о обнови
односа, и да би „из политичких разлога било пожељно да се садашња
прилика искористи те да се ствар доведе до задовољавајућег ре
нења".“
Иако је Пашић добио од своје владе сагласност да уклони заве
ренике, ови су још увек правили сметње. Уз то је и утврђивање про
цедуре са енглеском владом захтевало неколико дана времена. И ови
преговори око детаља водили су се такође делимично и преко итали
јанског отправника.“ И његова влада и он били су нестрпљиви да се
цела ствар што пре оконча, вероватно из страха да завереници не изве
ду неки удар, и пожуривали су и амбасаду у Лондону. Ту је, међутим,
наједном дошло до застоја. Незадовољан спорошћу са којом се ствар
у Београду одвијала, закулисним махинацијама које су се очигледно
још увек одигравале, амбасадор је сматрао да је учинио све што је
могао те да стога не треба више наваљивати на енглеску владу.“
Но ствар је у међувремену била окончана. Указ о пензионисању
петорице завереничких Tiji: изашао је 29. маја/11. јуна, а нови ен
ГАсски посланик именован је одмах после тога, а пре скупштинских из
бора, тако да је Пашићева влада ушла у ове изборе са решеним заве
реничким питањем. То је знатно допринело њеној победи на овим из
борима, као што се и очекивало.
Као што се из свега изнетог види, италијанска дипломатија је
искористила прилику коју јој је пружио прекид дипломатских односа
између Србије и Енглеске да активира своју политику на Балкану.
Иако је формално припадала Тројном савезу, она се отворено ангажо
вала за обнову односа Србије са Енглеском, па према томе и за опре
дељење Србије за силе Антанте. Тако је и на овом питању дошла до
изражаја њена политика лавирања између два блока.
Оваквом својом акцијом италијанска дипломатија је посредно
допринела победи радикалске концепције о даљем привредном и по
литичком развитку Србије. Тиме што су радикали са Пашићем изашли
из избора ојачани за царински рат са Аустро-Угарском, било је извр
шено и опредељивање Србије као прве препреке Аустро-Угарској на
Балкану за блок сила Антанте.
- - Љиљана АЛЕКСИЋ
* Исто, 9. IV 1906.
* Исто, 16. IV 1906.
* BD, V, No. 122, 142-143.
* A. Алексић-Пејковић, н. д. 183.
* AE, Serbia, изв. бр. 651/190, Лондон, 20. V 1906.
msnu-„am cpucxomnecmx (wma 449
Ljiljana Aleksie‘
← Résume ←
Par suite d: l'assas r… du roi Alexandre Obrenović, en juin 1903, s'est
pmduuc, comme on sail, une rupture dans les rc…mns mplamnuques има la
Serbio el les autres Elals eumpeens, du lan que, se… њ надев: ·l vigucllr ('a
nel époque de l‘Europe munarchisle, les représente… duplumatiques étrangers
représentaient les chefs de lzuxs mus ушавши; parsumeuemcm auprès du ml
c
de Belgrade, el d'au… pm 1e bcsçin indispensable d'elabllr une
le plus ra ideme!!!
Елис une normallsxtjon dis “Цацон: avec la Serbie, Surtout à cause : l'effer
alnsi que tom ce Complexe de pmbl

d: la détermination défin we de l
grandes puissances.
D'après les ouvrages qul s'occupent de celle question, on sait que divers
mats, en dépendance dc leurs intérêts direct nu maire…
‘ ' de la Serbie et
vlsams
des Bn] '
_ se œmponarem '
minutu-mutni a l'égard dc mne uquestmn ue ш
шапат, et quc seu le gouvernement an lajs refusall ovu-li [rement Lt: r „,
ez ses rapports dlplumliqucs (wec la Serbie, :… que les chefs des eenjurc‘s
continuaient d’occuper des po · s dans le pouvoir.
Au Cours de ram… diplomatique que le gouvernement serbe a mene'
au“… (rms annees имаш aux flns de „лишене: les relations avec l'Angleterre,
en vue a été ваших–Зе par la supwmaue llalienne. Dans l'uuv‘rage cm1
saué A cette quest…“ nn expose, sur la fai de ducumenzs jusqu’à présent lne'dlls
el mmm s Llu ministizre “alien des Affaires étrangères, de quelle façon la
diplûmalic ilalimne « exyluitc' ce cas cenom Dnur faire Vouvuycr sa propre рв
mique eme les deux blocs des grandes p…sssuccs. Еп „на. quaiqu'e—Jl: (u!
manbre de la TñplæAuiance, clle a „више à la récuncihatmn mm: La Serbie
:: l'Angleterre, et de ce au sussl à la deci; п de la Scrbic d’adhérer au bloc de
l’Accord тракта.
IазвЕШТАЈИ ДИПА ОМАТСКИХ ПРЕДСТАВНИКА ФРАНЦУСКЕ У
АУСТРО-УГАРСКОЈ О ДОГАЂАЈИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
ОД ЗАВРШЕТКА АНЕКСИОНЕ КРИЗЕ (МАРТА 1909) ДО АТЕНТАТА
БОГДАНА ЖЕРАЈИНА (ЈУНА 1910)
ДИПАОМАТСКИ представници Француске у Аустро-Угарској, чије

сам извештаје о догађајима у Босни и Херцеговини од завршетка
Анексионе кризе (марта 1909) до атентата Богдана Жерајића (јуна
1910) користио, били су: конзул и вице-конзул у Сарајеву, генерални
конзул у Будимпешти и амбасадор у Бечу. Они су, а нарочито конзул
и вице-конзул у Сарајеву, на извору, са највећим интересовањем и
пажњом пратили те догађаје и, са својим коментарима, извештаје о
пима слали своме надлежном министру спољних послова у Паризу.
Њихови оригинални извештаји налазе се у Дипломатском архиву Ми
нистарства спољних послова Републике Француске у Паризу, у фонду
„Аустро-Угарска”, односно у његовим посебним досијеима „Босна
Херцеговина. Унутрашња политика." -__
У току свог, у више махова обављеног истраживачког рада у

овом архиву у Паризу, прегледао сам и грађу овога фонда и из њега
одабрао и користио по садржају за постављену тему најзначајније и
најинтересантније извештаје. Ови извештаји омогућили су ми да
остварим основну сврху овог рада — да већ постојеће изворе и знања
о анексији Босне и Херцеговине, њеним непосредним и крајњим по
следицама садржаним у обимној нашој и страној историографији,
допуштим и проширим још једним до сада неискоришћеним извором
и новим, значајним и интересантним сазнањима, садржаним у овим
извештајима. Међутим, како је крајњи исход догађаја изазваних од
стране Аустро-Угарске, анексијом Босне и Херцеговине, била пропаст
* Archives diplomatiques du Ministère des affaires ćtrangères de la Répu

blique Française. Autriche-Hongrie. Bosnie-Herzégovine, Politique interieure... Сви
извештаји су упућивани министру спољних послова француске владе у Паризу,
који је у то време био Стефан iон (Stephan Pichon), па је у заглављу неких
извештаја навођено и његово име. Извештајн конзула и вицеконзула у Сарајеву
писани су руком, док су они амбасадора у Бечу и генералног конзула у Будим
пепти куцани на писаћој машини, а ови их потписивали, изоставио сам наво
ћење бројева деловодних протокола којима су, иначе, сви извештаји обележе
ни, сматрајући довољним навођење само њихових датума. – Где год то није
изрично у нашем тексту означено, све остало што је превод са француског ори
гиналног текста извештаја стављено је под наводнике.
452 Милан Ж. Живановић
Монархије којој је следовало стварање прве заједничке државе Југо

славена 1918, приказујући у светлости ове француске архивске грађе
једну временски кратку али значајну епизоду у току свих збивања од
анексије до њеног оваквог крајњег исхода, овај рад сматрам исто
времено и прилогом њиховом даљем и ширем историјском проу
чавању.
Акт о анексији Босне и Херцеговине Аустро-Угарској њен цар и

краљ Фрања Јосиф II потписао је 5. октобра а обнародовао 7. октобра
1908, када је ступио на снагу. Само три недеље пре овога, 14. септем
бра 1908, амбасадор Француске у Бечу Крозиe (Crozier) доставио је
свом министру спољних послова у Паризу извештај о стању у коме
се у том моменту налазило питање анексије, о коме се већ увелико
расправљало не само у аустроугарској већ и у међународној јавности.
Амбасадор је јављао да већ неколико недеља листови клерика
лаца у Аустрији воде веома живу агитацију за коначно припајање Бо
сне и Херцеговине Монархији. Листови наводе да би била велика гре
шка завести уставни поредак пре него што ове провинције не буду
припојене Аустро-Угарској. Такав режим, по мишљењу ових листова,
користио би „само великосрпској пропаганди, јер је Србима већ уна
пред обезбеђена већина у парламенту који би се створио". Амбасадор
затим наводи да је бечки лист „Reichspost”, у вези са овим питањем,
објавио интервју са надбискупом у Сарајеву (Штадлером, кога амба
садор иначе у извештају не именује). Надбискуп се категорички изја
шњавао за анексију, уз захтев да две провинције буду истовремено
припојене Хрватској, „са циљем да се паралишу напори српског еле
мента који је у већини у Босни”. Са своје стране лист „Vaterland"
(лист који је представљао у јавности тзв. „војну странку“), „писао
је — наводи амбасадор — да је анексија потребна да се учини крај
великосрпским интригама”. Овај лист је био мишљења да је преду
зимање радикалне мере у повољном моменту још увек „најбоља од
свих политика".
Док клерикални листови и лист милитариста јавно захтевају
анексију Босне и Херцеговине — позивајући се на исти мотив, тј. да
се учини крај опасностима које прете Монархији од већине „српског
елемента у Босни”, како је ту опасност формулисао надбискуп Штад
лер“ одн. од „великосрпских интрига”, по мишљењу милитариста, —
амбасадор у извештају саопштава другачији службени став владе
у Бечу.
Француски амбасадор је јављао да је конференција заједничких
министара Монархије, која је неколико дана раније одржана у Будим
пешти (и о којој је амбасадор министру већ послао први извештај
* Др Јосиф Штадлер, први надбискуп после окупације Босне и Херцего

вине од стране Аустро-Угарске новоосноване врхбосанске дијецезе са седиштем
у Сарајеву.
Од завршетка анексионе кризе до атентата Б. Жерајића 453
11. септембра), пружила прилику барону Буријану (заједничком ми

нистру финансија, у коме је својству он био и министар за окупирану
Бcсну и Херцеговину) да „демантује тенденциозне вести клерикалних
Аистова које се односе на узнемиреност у Босни”. Према утисцима
које је он, Буријан, стекао за време кратког боравка у овим провин
цијама не потврђују се песимистичка предвиђања тих листова, па је
Буријан саопштио министрима на овом састанку „да не постоји ника
кав озбиљан симптом који би оправдао интервенцију владе". Амбаса
дор наводи да је затим Буријан изјавио своју намеру да омогући што
већи утицај у администрацији становништву провинција али „да
облик ове реформе није још утврђен”.
Ове изјаве барона Буријана на састанку министара потврдио је
мађарски, будимпештански лист „Pester Lloyd", у виду интервјуа које
је Буријан дао једном уреднику овог листа.
Француски амбасадор саопштава да је Буријан оштро протество
вао против сваке идеје о анексији. С друге стране, Буријан сматра да
ће, „због догађаја који су се одиграли у Турској" (тј. због „младотур
ске револуције" чији су циљеви прокламовани7. јула 1908), – „влада
бити позвана да пожури са завођењем извесних реформи у циљу про
ширења аутономије у две провинције”.
Француски амбасадор Крозие пропратио је овај извештај о чи
њеницама коментаром: „У сваком случају, каже амбасадор, признање
барона Буријана, учињено у његовом интервију, да је влада сада оду
стала од намере, коју је у датоме моменту имала, да октроише устав,
— изгледа да индицира да изражени оптимизам заједничког министра
није тако искрен као што би се могло веровати и да су владајући
кругови нарочито заузети настојањем да не учине ништа што
могло да користи великосрпским интересима на штету интереса мо
нархије".
Као што се из овог извештаја амбасадора Француске у Бечу
види, заједнички министар Монархије и министар за скупирану Босну
и Херцеговину не само да је „протествовао против сваке идеје о анек
сији” већ је стављао у изглед „проширење аутономије” за окупирану
Босну и širiti: Одлука о анексији била је већ донета, њене
мотиве јасно и недвосмислено обелоданили су клерикални и милита
ристички листови. Они су, у ствари, изражавали мишљење та два
веома утицајна политичка фактора Монархије, клерикалаца и мили
тариста, иза којихје стајао ауторитет престолонаследника Фрање Фер
динанда. Деманти барона Буријана и његова изјава о некаквој „про
ширеној аутономији”, иако никаква аутономија није ни постојала,
били су само тактички потез срачунат на стављање и домаће и међу
народне јавности, разуме се оне која се анексији противила, пред „свр
шени чин". Иако се овај извештај амбасадора Француске у Бечу не
односи непосредно на догађаје о којима расправљамо, ми смо га на
вели да бисмо указали на главне протагонисте захтева о анексији
Босне и Херцеговине у јавности Монархије, а нарочито на њихове мо
тиве. Овај податак о таквом њиховом држању пред саму анексију до

принеће и бољем разумевању учешћа и држања истих фактора и у до
гађајима који су непосредно следовали анексији, а који су предмет
наших разматрања. -
Конзул Француске у Сарајеву Гренар (Grénard) свој редовни го

дишњи извештај о трговини и економској ситуацији Босне и Херцего
вине за 1907–1908. годину пропратио је своме министру спољне поли
тике у Паризу посебним актом од 15. фебруара 1909. Конзул у овом
акту наводи да му је дужност да овога пута нарочито скрене пажњу
министру на „економску рђаву, неуравнотежену ситуацију" Босне и
Херцеговине. Покрајина је сиромашна, живот веома скуп. „Аустро
угарска експлоатација, наводи конзул, била је убрзана као да неће
дуго трајати, вођена без икакве бриге за домаће становништво и на
начин да омогући велике и брзе профите повлашћеним поданицима
Монархије". Конзул даље наводи да је земља неплодна, да рудници,
на које се много рачунало, дају слабе резултате. Шуме су једини озби
љан сировински и трговински извор, а оне се на расипнички начин
експлоатишу.
Конзул, даље, упозорава да се треба чувати од заблуда које могу
да изазову бројке о извозној трговини из покрајина. Те бројке, пре
свега, уопште нису сигурне (а конзул наводи да је извоз из Босне и
Херцеговине у 1907. износио 241.000.000.– франака, веома висока
сума с обзиром на тадашњу вредност новца) а, сем тога, оне садрже
и вредност транзита и реекспедиције, чија се вредност пе може уоп
ште тачно израчунати. Уосталом, наводи конзул, Монархија је насто
јала да на вештачки начин повећа вредност размене добара, којом
се користила, преко реалних потреба провинције,
Ако се на све ово дода да се плаћања често обављају са тешко- |
ћама, да аустроугарска трговина ужива потпуни монопол, који поти
че било из пормалних околности било на мање-више прикривен на
чин, — разлог је што конзул у овом свом извештају „не може да са
ветује француским привредницима да своју активност прошире на ту
страну”. --
Најзад, конзул је мишљења да је неразвијеност привреде Босне

и Херцеговине мање узрокована недостацима саме земље или админи
страције него недостатком капитала. Конзул наводи да му меродавни
радо говоре о овом узроку привредне заосталости правећи „значајне
алузије на богатство Француске”. У вези са овим конзул је мишљења
„да ће француски новац, свакако, наћи бољи пласман него да служи
ннтересима германске политике”.
Из овог извештаја конзула Француске у Сарајеву, јасног, саже
тог али и убедљиво објективног, види се економско стање Босне и
Херцеговине у моменту анексије. За тридесет година управљања у
Босни и Херцеговини – од 1878, када је добила мандат од великих
сила на Берлинском конгресу да у овим земљама „заведе ред”, до

анексије 1908— Монархија је својом економском политиком од њих
створила једно економско – стварно колонијално — подручје, пре
пуштено безобзирној експлоатацији фаворизираног, систематски до
сељаваног туђинског немачко-мађарског елемента, а све то не само
у интересу Монархије већ, како конзул правилно констатује, у „инте
ресу германске политике” којузаједнички воде Монархија и Немачка.
На дан 30. марта 1909. влада Србије била је приморана или да

потпише (што је она и учинила следећег дана) изјаву чији су јој текст
диктирале и поднеле на потпис владе великих сила – Енглеске, Ру
сије, Француске и Италије, или да, препуштена сама себи, зарати са
силном Монархијом,унапред осуђена на пропаст. Не само да је влада
Србије овом изјавом признавала анексију Босне и Херцеговине, при
сиљена да при томе изјави да анексијом „није била потврђена у сво
јим правима" већ се истовремено обавезивала да ће убудуће „напу
стити држање протествовања и опозиције које је заузимала према
анексији", као и да ће са Монархијом „одржавати односе доброг су
седства”. То је био епилог анексионе кризе која је трајала шест ме
сеци, па је, како се већ последњих дана марта и очекивало да ће се
тако догодити, само један дан раније, 29. марта 1909, конзул Гренар
упутио своме министру спољних послова извештај о политичкој ситуа
цији у Босни и Херцеговини на крају те кризе.
Конзул свој извештај почиње саопштењем да је нови гувернер
Босне и Херцеговине, командант ХV армијског корпуса у Задру – ге
нерал Варешанин фон Вареш, ступио на дужност 22. марта 1909. Ње
гово изненадно именовање на овај положај изазвало је у Сарајеву
различите коментаре. Генерала Варешанина сматрају великим знал
цем стратегије за ратовање у планинама, и на овај положај је дошао
у тренутку када је изгледало да ће избити рат са Србијом, ради чега
је и његов ХV армијски корпус ужурбано био ојачан. Али, ако са
дашњи мирољубиви обрт догађаја, пише у свом извештају конзул,
неће омогућити генералу да покаже „своје таленте на бојном пољу"
—он ће имати прилику да одигра улогу у грађанским пословима,због
којих је,изгледа, и постављен.
За Варешанина конзул каже да је љубазних манира, умешан по
литичар, па се сматра „способнијим него ико други да спроведе у дело
нове идеје Беча“. „Бошњак пореклом, као што и његово име каже
(Вареш је место у близини Сарајева, познато по својим рудницима
гвожђа), великохрвата по склоностима клерикалац, — он ужива по
верење надвојводе Фрање Фердинанда,чијој је личности био на слу
* Генерал Маријан Варешанин, барон фон Вареш, поглавар Босне и Хер

цеговине до јуна 1911.
мR6 Милан Ж. Живановић
жби више година, као и монсињора Штадлера, који је бучно манифе

стовао своју радост што Варешанина види на челу владе анексираних
провинција“ — наводи конзул у свом извештају. „Смисао именовања
генерала Варешанина, наставља конзул, биће још јаче наглашен ако
је истина да г. Тончић, сада са службом у Задру (при Намесништву
за Далмацију), ништа мање Хрват и клерикалац, треба да замени,
како се тврди, г. барона Бенка“ у својству цивилног заменика гувер
нера“ (што се, међутим, није догодило).
Према мишљењу конзула непосредни политички циљ је образо
вање једне владине већине са Хрватима-католицима и Муслиманима.
Муслимани (обесхрабрени што их је Цариград напустио, али прими
рени признањем духовног ауторитета султана, за које конзул каже —
„они настављају да се моле у џамијама“, релативним уступцима у вер
ској и школској аутономији, као и управљању вакуфским имањима),
колебљиви у опозицији, почињу да прихватају „оно што је писано, тј.
да се приближавају новим господарима“. Емиграција главних вођа,
која се очекује, и која ће се у случају потребе саветовати (ову је реч
конзул у тексту подвукао да би и тиме скренуо пажњу на значај та
квог поступка), „сломиће и последње отпоре“. На тај начин, наставља
конзул своја излагања, са посланицима 400.000 католика и 600.000
муслимана, којима ће се придружити посланици по положају буду
ћег Сабора, „добиће се против представника 800.000 Срба једна си
гурна већина, која ће омогућити да се овде као и у Хрватској води
антисрпска политика,хрватско-клерикална, у суштини германски обо
јена”. „Јер, као што конзул даље наводи, ми нисмо више у времену
монсињора Штросмајера, пошто су се високи клер хрватски и његова
клијентела нагодили са Немцима, куну се само Бечом и Берлином и
истичу крајњу галофобију”.
Међутим, конзул је био мишљења да „скора будућност можда
неће одговорити надама Аустрије“. Она, у ствари, следује политичку
линију противну природном току, „инспирисана прастарим принци
пом бирократије да је публика непријатељ”.
Од Муслимана она може да очекује само „трому сарадњу“, ри
зикујући да, у најмање погодном моменту, наиђе на њихову тврдогла
ву опозицију. Што се тиче Хрвата, конзул сматра да се они, у вели
ком броју незадовољни претерано ауторитативним и конзервативним
уставом који се спрема, налазе пред расцепом. Конзул скреће пажњу
на акцију др Мандића,“ који од стране крајње непомирљивих малтре
тиран и осућиван што је прихватио место у „Мађарској аграрној бан
“ Исидор Бенко, барон фон Бојник, цивилни заменик поглавара Босне и

Херцеговине.
* др Никола Мандић кад је избио први светски рат 1914. затекао се на по
ложају цивилног заменика поглавара Босне и Херцеговине, тј. био је члан зе
маљске владе. У другом светском рату био је председник усташко-фашистичке
„владе“ Анта Павелића, тј. своју политичку каријеру завршио је као ратни
злочинац.
ци“ у Сарајеву настоји „да са фрањевцима“ и сељацима створи нову

демократску, релативно либералну, странку против високог клера и
језуита, спреман да пружи руку Србима“. На тај начин, мисли конзул,
створила би се у Босни и Херцеговини једна коалиција аналогна оној
у Хрватској (тј. Хрватско-српска коалиција) и Далмацији, која би,
као и у тим земљама, „ујединила праву већину народа“. По налажењу
конзула, „све су бројнији они који желе приближавање Хрвата и
Срба“, додајући да се „уопште сматра да ће неуспех Србије у послед
њим одгађајима овај споразум олакшати умањујући због тога захтеве
Срба“. Најзад, конзул мисли да би било необично очекивати да ће Ма
ска, пред „бесом антимађарских осећаја клерикалних Хрвата и
њихове манифестоване наклоности према Немцима, још дуго проду.
жити да учествују у игри Беча“.
Из свега тога конзул је извео интересантан закључак. Он пору
чује своме министву да треба „као сигурно“ схватити две ствари. А
то је да су „интереси Срба и Хрвата очевидно солидарни, да би анта
гонизам два народа дуго трајао“, као и „да су они потпуно свесни
своје националности да би допустили да она буде угушена и апсор
бована“. Тај осећај, по мишљењу конзула, „ојачан је анексијом, кри
зом која јој је следовала као и повећањем српско-хрватских елемена
та у аустроугарској Монархији”. Своје мишљење и цео извештај
конзул завршава једном посебно интересантком примедбом:
„Кад би Французи били мање незналице и мање несвесни зна
чаја питања која се тичу иностранства, они би пожурили да, и мимо
* Фрањевци, католички калуђерски ред св. Фрање. За време турске влада

вине у Босни и Херцеговини они су чували и очували католичку веру, при чему
су били изложени и многим прогонима. Проповедајући и спроводећи верску то
Аеранцију, они су уживали симпатије и поштовање и некатолика, међутим, по
сле окупације Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске 1878, не само Ва
тикан и папа већ и влада и двор у Бечу дају сву материјалну и моралну подр
пшку реду језуита, потискујући утицај фрањевана нарочито због њихове дота
дашње верске толеранције. То доводи дуго времена чак и до сукоба између ове
две групације католичког свештенства, али ће се они уочи избијања првог свет
ског рата наћи уједињене против православних Срба. Наводећи посланицу мо
старског бискупа фра Алојзија Мишића, коју је он упутио свештенству и пастви
и којом је осуђивао организоване погроме Срба после сарајевског атентата,
Виктор Новак у свом капиталном делу „Magnum Crimen" – Pola vijeka klerika
lizma u Hrvatskoj (Zagreb, MCMXLVIII, 34) овако приказује држање и став
Фрањеваца (јула 1914): „Али ове уистину крпичанске мисли биле су и једина
свијетла зрака кроз мрак „поганског и управо дивљег начина", да се послужи
мо ријечима овог старог бискупа, достојног насљедника некадашњих фрањева
ца-ујака које је некада поштовао и волио једнако православац и муслиман као
и католик. Међутим, највећи дио његових фрањеваца јонао је у свом права
нтву и фуртимаштву тако далеко, да је својим аустрофилством сасвим стигао
а понегдје и престигао Аинију IIIтадлерова аустрофилства, лицитирајући поли
тичким паролама пред широким народним масама”. То је била прва метаморфо
за фрањеваца. Друга ће се одиграти за време другог светског рата, када ће и
они, заједно са осталим католичким свештенством, не само пружити потпору
i 3лочиначком усташтву Анта Павелића већ ће појединци у тим злочинима узети
н.овака.
непосредног учешћа, о чему се наводе докази и у поменутом делу Виктора
службене дипломатије, охрабре ове народе, подржавајући њихове

симпатије, које они једва чекају да им (Французима) покажу; они
би се припремали да им пруже, можда већ у скорој будућности, по
Аитичку помоћ, али истовремено и као једној, не безначајној, економ
ској клијентели“.
Каснији догађаји су потврдили реална конзулова схватања о со
лидарности интереса Срба и Хрвата, као нго су се и оствариле и кон
зулове жеље и сугестије садржане у овој његовој примедби о питању
политичких и економских интереса Француске у односу на југосло
венске народе.
Пет година касније, у првом светском рату, од 1914. до 1918,
Француска је пружала Србији и српском народу, а затим и свим
осталим југословенским народима, не само политичку већ и непосред
ну војничку и економску материјалну помоћ да се ослободе и уједи
не. По завршеном рату, пак, новостворена држава Југословена поста
ла је велико и уносно тржиште, са и те како „значајном клијентелом“,
за пласман француских производа, а нарочито капитала.
4
У свом е. s \ећем опширном извештају, од 11. априла 1909, конзул

је допунио и проширио своја запажања о ситуацији у Босни и Херце
говиНИ пре свега саЗHallI,ем IIITa io „мирољубивом исходу анексионе
кризе” мисле војни кругови у Сарајеву.
Конзул констатује да су „сви официри незадовољни и огорчени
мирољубивим решењем кризе”. О томе је разговарао са „начелником
штаба“ (чије је име првобитно навео, али га затим избрисао па, уме
сто имена, навео само његов положај, што се јасно види у тексту ори
гиналног рукописа), за кога каже да је дреома умерен и дискретан,
један од најинтелигентнијих официра у овој земљи”, уз напомену да
се овај изражава са „војничком суровошћу”. Тај К. und К. официр
био је нарочито озлојеђен држањем министра спољних послова Ерен
тала, кога чини непосредно одговорним за мирољубиви исход кризе.
Он Ерeнтала назива „прљавим Јеврејином” (sale Juif), додајући да је
Ерентал сада „без сумње добар католик, али да има штофова који се
не перу” — што је био израз познатог антисемитизма К. und К. офи
цирског кора. Прилика је била јединствена, излагао је овај официр
конзулу, да се „стави рука на Србију и да се са њом обрачуна”, па до
даје да је пропуштање такве прилике „равно издаји“. Све је за то било
спремно, „сваки официр, сваки војник био је на свом месту, сваки
детаљ тачно одређен“. По његовом мишљењу, није постојала опасност
да се повећа српски живаљ у Монархији. Било је предвиђено, каже он,
да се остави династија и влада у Београду, „задовољавајући се стал
ном војном окупацијом Србије под изговором могућих нереда”. Али
ако је, по његовом мишљењу, пропуштена ова прилика, треба имати
само мало стрпљења, јер ће ускоро Аустро-Угарска, „са новим суве
реном, добити и нову политику”. „Популарност надвојводе престоло
наследника (Фрање Фердинанда) општа је међу официрима“, они,

изјављује овај конзулов саговорник, „у њега полажу највеће наде”.
„Уосталом, без обзира којој националности припадају, официри, чак
и Чеси, каже он, у овој кризи која је окончана, доказали су завидну
једнодушност, па се јасно показало да војска остаје најснажнији
фактор аустроугарског јединства”.
Благодарећи овом извештају конзула Француске у Сарајеву, са
чувано је, поред толиких других, и ово, свакако веродостојно сведо
чанство да је Аустро-Угарска не само желела већ и припремала одго
варајуће војне мере да анексиону кризу искористи као повод да се
ратом „обрачуна” са Србијом и српским народом, и на њу „стави
руку“.“ до рата није дошло не зато што га није хтео „мирољубиви“
Ерентал, на кога, као што видимо, овај официр сваљује за то сву од
говорност, већ су га спречиле остале европске велике силе, још вој
нички неприпремљене за свој међусобни обрачун. Сачувано је у овој
изјави и сведочанство због чега је у официрском кору Аустро-Угарске
уживао велику популарност престолонаследник Фрања Фердинанд и
зашто су у њега полагане „највеће наде“.
Међутим, као што је познато, догађаји су се одиграли сасвим
другојачије од планова, нада и очекивања садржаних у изјавама овог
К. und К. официра. Уместо да се под владавином Фрање Фердинанда
обави „обрачун" са Србијом и српским народом— као што су то оче
кивали и желели не само аустроугарски официри већ и клерикални
и други моћни кругови окупљени око његове личности и владе у Бечу
— аустроугарска влада је његову погибију у сарајевском атентату,
* Фелдмаршал-лајтнант Кonrad Von Hecendorf, на захтев престолонаслед

ника Фрање Фердинанда, постављен је 1906. за начелника аустро-угарског Глав
ног генералштаба. Њега су сем тога нарочито подржавали клерикални кругови
и сви они који су били за агресивну политику Монархије, па је он стога сма
тран најизразитијим представником тзв. „ратне струје или странке" окупљене
око бечког двора, управо, тачније речено, око престолонаследника Фрање Фер
динанда, у писму барону Ерeнталу, заједничком министру спољних послова, од
18. децембра ti, Хецендо је износио да је њему већ приликом окупације
не и Херцеговине 1878. било јасно „да се репење југословенског питања има
наћи само у Србији, дакле једном великом акцијом, чији је крајњи циљ анекси
ја Србије . . . Имаднемо ли наше трупе у Нишу, станемо да тамо као господари,
тада је наш утицај осигуран на северозападном Балкану, а нарочито и на Бал
капу (опште“ (в. Коровић: односи између Србије и Аустро-угарске у хх веку",
Београд, 1936, 151). У мемоару, који је писао неколико дана после овог писма,
Хепендорф се нарочито противио очувању постојећег стања на Балкану и био
за рат. У том мемоару Хецендорф се залагао за анексију Босне и Херцеговине,
али истовремено износио и мишљење занато је Монархији потребна и анексија
Србије. Он је сматрао да је – „самостална Србија стално огњиште за оне аспи
рације и махинације, које иду за отцепљењем свих југословенских подручја",
као и да би се „са Србијом у оквиру Монархије решило југословенско питање
и извело би се изједначење снага народности и унутрашња равнотежа”. (В. Ђо
ровића: н. д. 192–193). Из овога се, пре свега, јасно види шта је био крајњи циљ
анексије Босне и Херцеговине, а затим да је саговорник конзула овај К. und К.
генералштабни официр био у ствари тумач става аустроугарског генералштаба.
(в. опирније м. Ж. Живановнћ: „Југословенско питање и Аустро-угарска уочи
балканског рата 1912. год.“, Задарска ревија, 1957, бр. 4, 314.–328).
ф60 Милан Ж. Живановић
на Видовдан 1914, искористила као повод да објави рат Србији. Уме

сто планираног краткотрајног рата против Србије, који је назван
„казненом експедицијом“ под командом генерала и поглавара Босне
и Херцеговине Поћорека, који је уживао заштиту и поверење престо
лонаследника Фрање Фердинанда, — аустроугарска војска је претp
пела у самом почетку рата, у току 1914, два катастрофална пораза на
Церу и Колубари, које јој је нанела српска војска, а напад на Србију
изазвао је четворогодишњи први светски рат. То је истовремено био
и почетак краја велике и моћне аустроугарске монархије, које је по
завршетку рата,1918, нестало.
У наставку свога извештаја конзул каже да, из сасвим супрот
них разлога, ни Срби нису ништа мање него аустроугарски официри,
озлојеђени развојем догађаја. Срби не могу да се помире са оним што
они називају „издајом Извољског“,“ па је јасно да су они са сигур
ношћу до краја рачунали на Русију. Они нису уопште спремни да се
помире са анексијом и, да би се видело право расположење народа,
довољно је, пише конзул, „прошетати се два-три километра по околи
ни Сарајева па видети са каквим мрзовољним и суровим (farouche)
изразом сељаци гледају у пролазу Аустријанце, официре и цивиле“.
Међутим, конзул налази да се они ограничавају на овај начин „дуре
ња“ али да позната „бошњачка тромост“ не прети јавном миру. Али,
и поред свега тога, јавља конзул, „окупационе трупе нису смањене и
остају у ратној приправности“. Неодређене приче о прикупљању чета
са оне стране транице у Србији и Црној Гори оправдавају, изгледа,
ове мере, које ће вероватно, сматра конзул, потрајати још две-три
недеље.
У наставку извештаја конзул јавља да су се у Сарајеву, „са ве
селошћу посматрале последње еволуције кнеза Црне Горе, који, како
се прича, прима новац, без обзира на његово порекло (touche de
toutes mains), од Беча и Рима, али и од Петрограда.“ Исто тако, „дне
без смеха“, у Сарајеву се подсећају и на „лакрдију процеса о бомба
ма у којој је он био ортак (compère) Аустрије у подвали“. „Приси
љен околностима које су следовале, наставља конзул, да се у популар
ности такмичи са Карађорђевићем (краљем Петром I), он је у игри
српског шампиона издржао неколико минута дуже него његов супар
ник благодарећи предусретљивости противника (Аустро-угарске) и
добио је тачно сну награду коју су се, и пре анексије, Аустрија и Ита
лија договориле да му доделе“.“
“ Александар Извољски, министар спољних послова Русије, водио је у томе
својству преговоре са Аустро-Угарском и осталим великим силама за решење
анексионе кризе. Пошто је смењен са тога положаја, Извољски је био постав
љен за амбасадора Русије у Паризу, па је на тој дужности био и за време првог
светског рата, све до Октобарске револуције 13:1.
н у“: анексионе кризе Аустро-Угарска није поступила на исти
начин према Србији и Црној Гори, иако су за све време кризе две владе у свему
биле солидарне, при чему су у појединим иступањима влада Црне Горе, а по
себно кнез Никола, били непомирљивији и енергичнији. Док је влада Србије
била приморана, под претњом рата, не само да без икакве ограде и компенза
Од завршетка анексиоце кризе ло атентата Б. Жерајића 461
Сматрајући да му је дужност да министру скрене пажњу на

неке видове аустроугарске спољне политике, искључиво према ономе
што се говори и пише у Сарајеву, конзул наводи да је „доскорашња
ција призна анексију већ и да то учини изјавом која је имала карактер поли
тичке капитулације, па самим тим била понижавајућа, од владе Црне Горе уоп
ште се таква изјава није ни тражила. Иако су одбијени сви остали њени захте
ви, Аустро-Угарска је прихватила захтев владе Црне Горе да се укине чл. 29.
уговора потписаног на Берлинском конгресу (1878). То је био велики успех јер
је укидањем овога члана уговора Црна Гора остварила потпуни државни суве
ренитет дотле ограничен на територији која јој је Берлинским конгресом била
додељена, а која су се ограничења суверенитета нарочито односила на барски
3алив.
Већ четири деценије кнез Никола водио је борбу за „примат” у Срп

ству у XIX веку са кнежевима и краљевима Србије династије Обрензви
ћа. Реакционарна унутрашња и аустрофилска спољна политика, а посеб
но породични скандали последња два Обреновића, Милана и Александра,
ишли су кнезу Николи у прилог. Међутим, успостављањем уставно-парла
ментарне грађанске демократије у Србији после завере од 29. маја 1903. и
избором његовог зета Петра I Карађорђевића за краља Србије, ситуација се
окренула на његову штету. Тај готово непрекидни сукоб династија Петровића,
Обреновића и Карађорђевића, које су се, у ствари, бориле о преčто будуће за
једничке државе, коме су тежили народи и Србије и Црне Горе, користила је
Аустро-Угарска као најсигурније средство да онемогући да до тога дође. Подр
жавајући два последња Обреновића због њихове аустрофилске политике, она је
– дошавши у сукоб са Србијом после 1903. која је желела, па и успела да се
ослободи дотадашње и економске и политичке зависности од Монархије – на
стојала да што је могуће више заоштри већ постојећи сукоб између Србије
и Црне Горе пружајући своју потпору кнезу Николи.
Када је на Цетињу (1907) кнез Никола инсценирао тзв. „Бомбашку аферу“.
тј. судски процес, којим је желео да се обрачуна са својим политичким против
ницима, који су били против његове личне владавине и за што чвршћу сарадњу
са Србијом, аустроугарска влада је „излиферовала” за овај процес „крунског
сведока" у личности припремљеног у Бечу провокатора Ђорђа Настића, па су
и бомбе из Крагујевца, тобож намењене атентаторима, на исти начин преко ан
гажованих провокатора „излифероване” непосредно полицији на Цетињу. Ау
стро-Угарској је пошло за руком да помоћу лажног сведочења Настића, да су
бомбе послате са знањем и одобрењем српских власти — сукоб између Црне
Горе и Србије заоштри до максимума.
Анексија Босне и Херцеговине, која је угрозила у истој мери животне
интересе народа и Србије и Црне Горе и њихову будућност, учинила је да се
забораве сукоби и да дође до заједничке акције две владе у отпору према за
једничком непријатељу.
еђутим, док се краљ Петар I, као заиста уставни владалац, ограничавао
на то да са балкона свога двора (у коме је данас. Председништво Градске скуп
штине Београда) отпоздравља манифестантима и демонстрантима, који су од
њега тражили рат против Аустро-Угарске, па док, због протеста владе Монар
хије, ни то није престао да чини, препуштајући влади Србије да она, уз одо
брење Народне скупштине, решава и решли кризу у којој се држава нашла, –
кнез Никола Петровић је поступао другојачије.
Непосредно после објаве анексије кнез Никола је посланику Србије Јова
ну М. Јовановићу (13. октобра 1908) говорио: „Анексијом Босне и Херцеговине
Асутро-Угарској свршено је са нама. Ви у Србији и можете живети, али ми не
можемо овако како је сад. Овакво је мишљење свега мог народа, а тако је и
моје. И он хоће и ја хоћу да ратујем. Ја сам остарио, немам шта више очекива
ти после овог ударца”. Затим је продужио на француском језику: „Je veux ten
ter un grand coup et les Autrichiens paieront cher leur brigandage on en parlera,
462 Милац Ж. Живановић
кампања против династије у Београду била само аустроугарски ма

невар“. „Чим је закључен споразум са краљем Петром I, сматрајући
да је тиме и овај постао „клијент покоран као што је био краљМилан”,
1"Europe frémira". (Желим да изведем један велики потез и Аустријанци ђе

скупо платити њихову пљачку; о томе ће се говорити, Европа се уздрхтати).
Аа би то своје ратоборно расположење и приправност чак и на личну жртву не
само јавно потврдио већ и сачувао за историју — велики глуман искористио
је и свој песнички таленат, па је ускоро испевао и објавио песму под насловом:
„Ave Caesar, morituri te salutant” (Влад. Ћоровић, н. д., 213).
Али, пре тога, кнез Никола је аустроугарском посланику на Цетињу,
Куну (8. Х 1908) говорио да он „није фанатик и да је уверен да ће за обе те по
крајине под владом Њ. Ц. и Кр. Апостолског Величанства бити бољи удес него
под ма којом другом владом, али он не сме заборавити да је Србин и мора во
дити рачуна о жељама свог народа и своје владе". Додајући „да се он боји да
ће расположење у земљи имати последице за које он не може примати одго
ворност". Најзад, десет дана касније (18. X), кнез Никола је истоме посланику
говорио да ако се не испуне његове наде за извесне територијалне компенза
пије, „онда је дужан својој части и хисторији свог народа да чак и своју даљу
erзистенцију стави на коцку" (Влад. Ћоровић, н. д., 212–213).
Пре овога (7. X), по наређењу своје владе, посланик Кун дао је кнезу
Николи изјаву „да је његова влада спремна одрећи се оних одредаба чл. 29. Бер
линског уговора које су ограничавале потпуни суверенитет Црне Горе на обали
и да ће јој дати новчану помоћ за грађење железница, под условом да влада
Црне Горе буде коректна „према изврпеној чињеници анексије". Ту понуду
допунио је барон Ерeнтал (10. Х) још и тиме „што је овластио Куна да кнезу
Николи лично понуди 500.000 круна, да тим утиче на његово расположење и
одлуке". "" (Влад. Ћоровић, н. д., 234).
Обе понуде су биле одбијене, а пошто су се у решавање анексионе кризе
умешале остале европске велике силе, било је јасно да до рата неће доћи. Три
томе, кнезу Николи било је јасно одмах и то да ће захтев Црне Горе за укида
ње чл. 29. Берлинског уговора бити прихваћен, јер је било немогуће да Аустро
Угарска поцена Берлински уговор а да остане на снази једино одредба тога уто
вора која јој је давала посебна права према Цнрој Гори, ограничавајући њен
суверенитет. То се и догодило, јер су Италија, Француска и Енглеска, на крају
кризе, свој пристанак на анексију условиле укидањем овога члана Берлинског
уговора. Италија, чији је краљ Виктор ЕманусА био зет кнеза Николе, од првога
дана ангажовала се енергично да овај захтев Црне Горе буде прихваћен, па су
њеним посредништвом 7. априла 1909, дакле после изјаве владе Србије, изме
њене ноте између владе Црне Горе и Аустро-Угарске којим је ово питање од
Awчено.
“ Али влада Аустро-Угарске искористила је овај притисак великих сила и
учињени уступак из још једног посебног разлога. Кад је одлучено да се енер
тично иступи према захтевима и протестима српске и црногорске владе, Ерен
тал је свој план (20. фебруара 1909) кнезу. Билову, канцелару Немачке, објашња
вао – да он намерава „да се најпре обрати само Србији, а да не помиње Црну
Гору, јер би таквим поступком хтео појачати кнеза у његовом расположењу да
се не идентификује потпуно са Србијом”. (Влад. Ђоровић, н. д. 291). Тај план
није остао без жељеног ефекта. Присталице кнеза Николе овакав исход анек
сионе кризе приписивале су искључиво његовом енергичном и упорном Аржа
њу. Из анексионе кризе српска влада и српски краљ Петар излазили су побеђе
ни и понижени. Међутим, кнез Никола, „у игри српског пампиона”, као што
наводи конзул Гренар, „издржао је неколико минута дуже него његов супар
ник” краљ Петар. Интрига аустроугарске владе успела је. Створен је јоп један
разлог више за изазивање раздора између две државе и два народа, не само у
1црној Гори и Србији већ и у српском народу под влашћу Аустро-Угарске, за
сумњичења и оптуживања „ко је издао а ко сачувао" његов образ и интересе.
одмах су нагло престали сви напади и лажне вести — уз изјаве да су

Карађорђевићи добри“ и да Аустрија умети да их брани од енглеских
интрига”..." С друге стране чине се видљиви напори да Аустро-Угар
ска поново заузме место које је имала код раније турске владе. У по
четку постојеће жучљивости замењене су „нежном бригом“ да „сим
патични младотури“ не буду узнемиравани од стране Велике Брита
није, „обасипају се цвећем босански Муслимани“ итд. Конзул комен
тарише ове појаве, па каже — ако се почело са полагањем наде у мла
дотурке, то је стога што се њихов режим не сматра више као либе
Свакако да конзул Гренар није имао увида у закулисне радње око оваквог
исхода анексионе кризе, различитог за Србију од оног за Црну Гору, али је он
био тачно обавештен о односима њихових влада, па и о односима кнеза Николе
и краља Петра. Конзулу стога није било тешко да из онога пито је јавно било
познато о поступцима и држању кнеза Николе, изведе одговарајуће закључке
како је дошло до оваквог исхода анексионе кризе, приказујући при томе и не
расположење јавности у Босни и Херцеговини оних, који су као и он, уочили
праву позадину ове политичке игре.
* У споразуму са владом Аустро-Угарске, кнез Милан Обреновић уклонио
je 1880. са власти владу либерала под председништвом Јована Ристића и обра
зовао владу напредњака. Та влада прихвата од Аустро-Угарске диктирани и на
метнути трговински уговор, који Србију доводи у потпуну и политичку и еко
номску зависност од Монархије, |-:. се влада либерала дотле одлучно одупи
рала. Годину дана касније (28. јуна 1881) кнез Милан је, чак и без знања владе,
закључио са владом Аустро-Угарске тајну конвенцију, која је њему и његовим
наследницима обезбеђивала проглас краљевине и краљевски престо у Србији.
Том конвенцијом кнез Милан је обавезивао Србију да неће „трпети политичке,
верске и друге мутње, које би полазећи са њеног земљишта инде против Мо
нархије,ispregiji. ту и Босну, Херцеговину и унапред Новопазарски
санџак“ (чл. 2. Конвенције). Овим је кнез Милан у ствари унапред признавао
Аустро-Угарској право „да анектира Босну и Херцеговину када буде нашла да
је томе време”, које су јој тако формулисано право само десет дана пре тога
(18. јуна 1881) признале владе Немачке и Русије, потписујући са Аустро-Угар
ском тзв. Тројецарски савез. Кнез Милан је тајном конвенцијом обавезивао
владу Србије да без претходног споразума са владом Аустро-Угарске неће пре
говарати ни о политичким ни о трговинским уговорима са другим државама,
као што „неће пустити на своје земљиште страну војску, било Pita: :: не
редовну, чак ни у виду добровољаца“. Кнез Милан је судбину и будућност Ср

бије и српског народа за учињене му уступке предавао у руке влади Аустро
угарске. Заштићен овом конвенцијом, кнез Милан идуће године, 1882, проглапен
за краља, инаугурисао је и у унутрашњој и у спољној политици своју личну вла
давину. Ова је политика довела до Тимочке буне и до пораза Србије у бесмисле
ном рату са Бугарском на Сливници и најзад самог Милана до абдикације
(1889). Његов наследник, краљ Александар Обреновић, настављајући очеву личну
владавину, изгубио је живот у завери од 29. маја 1903. Овом завером у Србији
је, враћањем на снагу Устава од 1888, васпостављена владавина грађанске демо
кратије, а утапену династију Обреновића на престолу Србије заменила је, избо
ром за краља Петра I, династија Карађорђевића. Очевидно добро упознат са
овим догађајима, конзул, алудирајући на ову аустрофилску политику краља Ми
мана, истовремено указује и на потпуно измењене односе између Србије и Ау
стро-Угарске до којих је дошло после 29. маја 1903. па и на пропали покушај
аустроугарске владе да и краља Петра I учини „клијентом покорним” као што
је био краљ Милан. Добивни царински рат којим је Аустро-Угарска покушала
да је у томе спречи, Србија се ослободила економске и политичке зависности
од Монархије, у коју је била доведена аустрофилском политиком Обреновића.
ралан већ, у суштини, као „милитаристички, диктаторски и противан

тежњама нетурских нација.“
Што се, пак, тиче унутрашње политике у Босни и Херцеговини,
јавља конзул, неће се вршити никакве битне промене у руководећем
високом кадру цивилне управе, тако да ће се будући сабор „наћи
суочен са бирократијом навикнутом на апсолутизам“. „Само ће један
чиновник бити одређен за везе са Сабором и припремањем послова о
којима ће Сабор рашавати. То ће бити барон Питнер, данас префект
(окружни начелник) у Мостару“. За њега конзул наводи „да је уоп
ште цењен, да ужива много симпатија, обдарен живом интелигенци
јом и великим лукавством, изоштреним дугим додиром са Мостар
цима“.
Хрватска политичка странка, јављао је конзул, обновила је сво
је руководство. Да би се могао кандидовали за председника, Мандић
се псвукао из „Мађарске аграрне банке“. Клерикалци су због тога
бучно манифестовали своје задовољство, сматрајући овај поступак
као Мандићев „повратак у стадо“, иако су, међутим, наставили да
снажно подупиру свога (клерикалног) кандидата. Међутим, клери
калци су потучени у сарајевском срезу, на који су највише рачунали,
од сељака и фрањеваца, који су Мандићу дали већину од три петине,
а очекује се да ће у другим срезовима добити још и више. Јединство
странке само је привилно очувано, јер, у ствари, постоји необично
снажан расцеп између две страначке групе. „Bosnische Post”, полу
званични орган босанске владе, јавља конзул, констатујући са каквом
су снагом иступили сељаци против монсењора Штадлера, закључује
у своме чланку да „становништво не жели свађу појединаца и група
већ очекује да се расправља о њиховим интересима и да му се обезбе
ди хлеб”. Констатујући да је ово „обичан говор конзервативаца свих
земаља“, конзул се пита да ли ово није „једно признање више о томе
шта је за сељаке учинила аустроугарска управа за тридесет година”?
Избори, о којима је реч, за конзула су посебно значајни, пошто се
Мандић јасно поставио на лаички, либерални и демократски политич
ки терен, изјављујући „да религија мора остати ван политике, да хр
ватска странка мора остати отворена и за некатолике, да би, својим
неконфесионалним карактером, могла лако да омогући споразум са
муслиманима или православнима". За сада, наставља конзул, следу
јући владиним настојањима, ова странка покушава да привуче Му
слимане, којима се жели да докаже „да су они Хрвати, а ни Срби ни
Турци”, па су неки од њих и приступили странци. Међутим, конзул
сматра да сваква тактика има мало изгледа на успех, као и да „анти
српство неће наићи на подршку међу становништвом.” Да би то своје
мишљење поткрепио, он се осврће на процес који се у то време водио
у Загребу против педесеторице Срба, оптужених за велеиздају, за који
ikoвзул каже да међу Хрватима, као и међу Србима, „изазива него
довање и подсмех”. Конзул затим даје и своје мишљење о процесу.
Наводећи да је „прочитао оптужницу државног тужиоца“, конзул
каже да је та оптужница „ништавна по доказима које наводи, смешна
по начину којим су изложени, као и по претеривањима у предложе

ним казнама, које иду и до смртне казне за кривице које би, пре ово
га процеса, донеле извршиоцима 24 часа затвора". Начин на који
председник суда води расправу, наставља конзул, неће, исто тако, по
служити „подизању угледа мађарској судској правди”. Конзул каже
да се очекује да ће влада ускоро бити приморана да „сахрани ову
аферу"."
„Анкета о уставу који треба да буде октроисан за Босну и Хер
цеговину”, јављао је конзул, завршена је. Комисија тзв. „делегата ста
новништва“, коју је сазвао барон Бенко, била је састављена по вољи
бирократије. „Ни Муслимани ни Срби у тој комисији нису били пред
стављени својим најистакнутијим политичким личностима.” Уоста
мом, каже конзул, комисији је стављена на располагање само „једна
схема устава", што је дискусију јако отежавало, па је барон Бенко
на многа тражења за подробнија обавештења био присиљен да при
зна своје незнање те да не може ни да их нпружи.
Приказујући најбитније одредбе овог пројекта, конзул наводи
да је предвиђено да будући сабор Босне и Херцеговине има укупно
100 посланика, од којих 28 по положају и 72 изабраних, по један по
сланик на 25.000 становника. Од ових изабраних, према одговарају
ћем броју становништва, 32 посланика требало је да припадну право
славнима, 24 муслиманима и 16 католицима. Изборно тело подељено
је на три курије. Прву курију чине интелектуалци и високо опорезо
" Непосредно пред објављивање анексије, септембра 1908. почиње велико

хапшење Срба по Хрватској. После анексије, од јануара до октобра 1909, у За
rребу се одржава велеиздајнички процес против 53-te Cрба. Њих је јавни ту
жилац оптужио да су, стојећи у вези са српском владом у Београду, ишли на
то „да насилним средствима,x. згодан час, отргну од Монархије Хрватску, Сла
вонију, далмацију, Босну и Херцеговину па да онда са Србијом организују за
једничку државу". За петорицу главних оптужених јавни тужилац је тражио
смртну казну. Инсцениран у вези са анексијом, процес се претварао и у опту
жбу владе Србије – ла је радила против нитетpитета Монархије, чиме се пред
„светском јавношћу" желела анексија представити као њена „нужна самоод
брана", а не као једнострано насиље, што је она у ствари била. Али, истовре
кено циљ процеса је био и да се компромитује Хрватско-српска коалиција, при
казујући само Србе као „велеиздајнике”, а Хрвате као „лојалне поданике” Мо
нархије. Иако су сви оптужени несумњиво желели да се догоди оно за шта су
били оптужени, није било нити могло бити доказа да су починили кривично
дело велеиздаје за које су били оптужени. Почивајући на сведочењу једног већ
раније од владе у Бечу употребљеног и обелодањеног агента провокатора (у тзв.
Lвомбашикој афери“ у процесу на Цетињу 1907), „крунског сведока" Борђа На
стића, - овај велеиздајнички процес потпуно је промашио своју сврху. Праћен
и од бројних дописника страних листова, процес је у европској јавности при
казан у првој светлости и доживео
ско. Хрватско-српска коалиција потпуни политички и правно-судски
постала је после овога процесаji: фиa
КОМПакТпни
ја и јача. Изречене су временске казне, али је идуће године (1910) процес або
Аиран и сви осуђени ослобођени издржавања казне. Конзул Гренар је правилно
схватио и протумачио овај процес, као што је предвидео и његов исход, остав
дајући нам у овом извештају индикацију да је он располагао довољним зна
њем нашег језика, јер каже, да је прочитао тужбу јавног тужиоца, а она је
била штампана на хрватскосрпском језику.
вана лица, другу становници градова, а трећу сељаци, Прве две ку

рије треба да изаберу свака по 18 посланика, а трећа 36. Оваква по
дела повлачила је за собом и одговарајући начин избора. Гласа се
по верској припадности, а то значи, наводи конзул, да ће „православ
ни, католици, муслимани гласати посебно и само за посланике њихо
ве верске припадности”. Као објашњење оваквог начина избора влада
наводи „потребу“ да се избегну „верске свађе”. Међутим, коментари
ше конзул, „свакоме је јасно да ће, напротив, резултат само појачати
те свађе и стално их одржавати, јер, у ствари, власт овим жели да за
себе обезбеди могућност "игре клацкалице” (јеu de bascule), као и да
предупреди стварање према њој непријатељски расположених коали
ција бирача различитих вероисповести”. Католици, бар они окупљени
око Мандића, као и остали, незадовољни су овим начином избора. И
они се противе систему курија, јер је „антидемократски и увредљив
за ову земљу, којој Аустрија натура један режим, који она више
неће”.
Што се тиче Муслимана, они, наводи конзул, предлажу ствара

ње и четврте курије: земљопоседника које они желе да „заштите од
експропријације, чак и добровољне”. Они сматрају да је „Муслиман,
чак и кад земљу прода под најповољнијим условима, осуђен на про
паст јер је по природи расипник и не уме да чува и разумно распо
лаже готовим новцем”. Као свој коментар оваквом схватању, конзул
додаје да је „ова опаска психолошки тачна, али она истовремено до
казује неспособност Муслимана да се прилагоде напредном животу”.
Наводећи да има мало изгледа да овај њих длог буде прихваћен,
конзул каже да се предлогу противе и Хр и Срби. Конзулов је за
кључак да се коначно мора спровести „откуп кметова јер је то једини
начин да се сељак и економски и морално подигне и да се ове земље
извуку из изузетне аграрне беде у којој чаме”.
Као свакако најинтересантнији у овој анкети о будућем уставу,
конзул наводи Мандићев предлог да бирачи, изабраници (послани
ци), па у неким случајевима и државни чиновници, морају имати
„завичајно право” у Босни и Херцеговини (тј. да су у њој рођени).
„Није оправдано, по схватању предлагача, да Аустријанци и Мађари,
привремено настањени у земљи, имају право гласа и да задобију од
лучујући утицај у првој, а знатан у другој гласачкој курији“. Усва
јање овога предлога имало би, бар теоријски, значај признања „ауто
номије Босне и Херцеговине, што сви домороци желе”. „То би, кажу
они, било у складу са прокламацијом анексије, која се ограничава
на проширење суверенитета цара и краља на ове две провинције, не
припајајући их ни земљама Рајхсрата ни земљама Рајхстага, ни за
једничкој влади, чиме је, изгледа, установљена проста персонална
унија између њих и осталих делова Монархије”. Констатујући да овај
предлог има мало изгледа за успех, конзул завршава свој извештај
напоменом да се у Сарајеву „о триализму више не говори”.
Од завршетка анексионе кризе до атентата Б. Жерајића A67
Али, ако се о триализму у Сарајеву више није говорило, то пи

тање је било баш тих дана на дневном реду у Будимпешти, генерални
конзул Француске у Будимпешти виконт Фонтнеј (le vicomte de Fon
tenay) послао је 7. априла 1909 (дакле, четири дана пре овог напред
наведеног извештаја конзула у Сарајеву) своме министру спољних
послова опширан извештај о говору председника мађарске владе Ве
керлеа о томе питању.
Конзул је јављао да је Векерле сматрао „потребним и корис
ним" да утиша и пресече извесне расправе, које се све чешће чују,
о могућности да се постојећи дуализам, којим су одређени односи
између Аустрије и Мађарске, замени триализмом.
Иако напомиње да је то министру свакако већ познато, генерал
ни конзул ипак излаже суштину триализма. Створило би се „Краљев
ство Јужних Словена“ (Royaume slave du Sud) у које би, поред дал
мације, Босне и Херцеговине и Хрватске, евентуално биле укључене
и Србија и Црна Гора, оне такође „освојене и анектиране” (conquis
et annexes). У поседу куће Хабзбурговаца ово краљевство би постало
„трећи фактор” Монархије, очевидно на рачун Мађара. Уместо доса
дашње поделе власти између Аустрије и Мађарске, удео ове последње
би се свео на трећину. Генерални конзул затим наводи, „према ономе
пrто се у Будимпешти говори, триализам је идеја водила наследника
престолонаследника Фердинанда”. Сматра се да је он, исто тако, „био
подстрекач свега што се од јесени до сада одиграло. (. . . .1'instigateur
de tout ce qui s'est passé depuis l'automne). Његови поступци се ту
маче његовом (Фердинандовом) жељом да се још за живота цара и
краља Фрање Јосифа I, због „угледа који овај ужива у Европи", рас
праве деликатна питања, како би се олакшало Фердинандово пасле
ће. Међутим, „Мађари сматрају ову идеју о стварању "Краљевства
Јужних Словена", као један од највећих удара који би се могао нане
ти њиховој моћи“. Пошто су се, због тога, већ јавно манифестовале
забринутости, генерални конзул наводи да је Векерле желео да ту
ситуацију „разреши по кратком поступку”, изјављујући свечано да
„дуалистички облик владавине није у опасности“. Генерални конзул
скреће пажњу да је у питању само његова, Векерлеова,његовом
жеља јер
„изгледа да се није поклонило велико поверење овом твр
ћењу. „Сматра се, наставља генерални конзул, да њега ништа не ко
шта, да преузима овакве обавезе јер решење не зависи од њега, Ве
керлеа, па ако једнога дана буде зажелео да своју идеју (о триали
зму) и оствари, престолонаследник ће умети да то спроведе и мимо
обавеза које је преузео на себе г. Векерле.” Да би отклонили ту за њих
тако опасну евентуалност, Мађари настоје да на што дужи рок одло
же решење питања коме ће бити додељена Босна и Херцеговина. На
постављено питање – колико ће им то дуго полазити за руком, гене
рални конзул одговара другим: „Да ли се, можда, неће у ове две про
винције појавити народни покрети, који ће захтевати да се станов
ништву омогући да само одлучи да ли ће бити представљено у парла

менту у Будимпешти, или оном у Бечу?"
Генерални конзул се осврће на непосредне последице анексије
за Мађарску, па констатује да, из дана у дан, Мађари све више уви
ђају колико је ова политика анексије „неопортуна и чак кобна”
(inopportune et même néfaste) за Мађарску, предвиђајући, не без
страха, све нове компликације за њихову земљу. Ако је влада у Бечу
успела да придобије сагласност мађарске штампе приликом избора
барона Ерентала за заједничког министра спољних послова, она нема
исти утицај, данас, на мађарско јавно мнење које наставља „да веома
строго критикује Еренталово "дело“ (анексију)...“ Јавно мнење, обја
шњава даље генерални конзул, сматра да се њему, Ерeнталу, дугује
изазвана криза која је довела у питање мир у Европи, а што је Ма
ђарска избегла рат, „она то дугује пре чуду него барону Ерeнталу“.
То јавно мнење зна да, ако је рат с муком избегнут, у последњем мо
менту, — опасност да избије ипак је остала, јер, како наводи гене
рални конзул, у мађарском јавном мнењу се сматра да се „Русија
гризе, нестрпљива да се освети за нането понижење.“ „Рат је, кажу
Мађари, само одложен — наставља генерални конзул — па стога Ма
ђари постављају питање: "Зашто је било потребно да се потроше сто
тине милиона ако за то, као компензација, не би био обезбеђен
мир'“. То је оно—закључује генерални конзул свој извештај —пшто
Мађари неће лако опростити барону Ерeнталу“.
Као што се из ових извештаја види, исходом анексионе кризе нису
били незадовољни само клерикалци и официрски кор аустроугарске
војске, ти моћни политички фактори Монархије, већ није била задо
вољна ни њена друга Аустрији равноправна половина, влада и јавно
мнење Мађарске. Међутим, мотиви тог незадовољства били су разли
чити. Официрски кор, заједно са клерикалцима, био је незадовољан
што није искоришћена „повољна прилика” да се са Србијом и срп
ским народом обрачуна силом, ратом, користећи за то као повод њи
хов отпор анексији. Мађарска влада и јавно мнење, пак, као што смо
видели, сматрали су да мир није решењем анексионе кризе обезбеђен
већ да је рат само одложен, а они су били против рата. Исто тако, и
њихово заједничко незадовољство „мирољубивом“ политиком барона
Ерентала потиче из сасвим супротних разлога. Официрски кор је
Еренталову политику, ни мање ни више, сматрао „издајом” виталних
интереса Монархије. Мађарско јавно мнење, међутим, анексију сма
тра „неопортуном и кобном” за Мађарску, и због тога Ерeнтaлoву по
литику осуђује пошто ће она неминовно изазвати рат, јер, као што је
и у овом извештају речено, мир је спашен „чудом, а не заслугом
Ерентала“.
* На име накнаде за државна добра у Босни и Херцеговини Аустро-Угар
ска је исплатила Турској 52 милиона круна. Поред тога и делимична мобилиза
пија је изазвала изузетне трошкове, што је с обзиром на тадашњу вредност
новца заиста значило велики издатак. Међутим, навођење суме до „стотине ми
лиона" није одговарало стварности.
Најзад, дијаметрално је био различит њихов став и према лично

сти престолонаследника Фрање Фердинанда, одн. значају његове уло
те и утицаја у унутрашњој и спољној политици Монархије. Осуђујући
индиректно „мирољубиву политику” старог цара и краља Фрање Јо
сифа I, одн. директно заједничког министра спољних послова барона
Ерентала, официрски кор, и не само он већ и клерикални и сви оста
ли моћни политички кругови окупљени око личности престолонаслед
ника, полагали су у њега „највеће наде”, уверени да ће се са „новим
сувереном, добити и нова политика”, а ова је, очигледно, имала да
престане да буде „мирољубива“. Мађарска влада и мађарско јавно
мнење очевидно су били такође свесни да ће се са „новим сувереном”
заиста добити и „нова политика“, али су они од те „нове политике”
— за себе очекивали само најгоре. При томе, они су сматрали да је
Фрања Фердинанд био „подстрекач свега што се од јесени досада
одиграло“, па како су сматрали да су и анексија и исход анексионе
кризе и рат који је само одложен, а то је оно што се „од јесени доса
да одиграло”, – противни интересима Мађара и њихове државе, они
су не само осуђивали такву политику већ за њу чинили одговорном
и личност Фрање Фердинанда, као њеног „подстрекача". Али такав
став мађарске владе и јавног мнења према личности Фрање Ферди
нанда био је проузрокован и идејом и плановима о триалистичком
уређењу Монархије, за коју су такође тврдили да је „идеја водиља”
Фрање Фердинанда, а из овог извештаја генералног конзула Францу
ске у Будимпешти видимо и разлоге због којих су се били енергично
супротстављали остварењу те идеје.
6
Као што се из ових извештаја види, исходом анексионе кризе,

сем владе у Бечу, одн. оних чији је такав исход био дело, при чему
се подвлачила, као одлучујућа, улога барона Ерентала, нико стварно
није био задовољан, па се виде и различити, дијаметрално супротни
узроци тог свеопштег незадовољства. Из извештаја које је конзул
Гренар у Сарајеву наставио да шаље и наредних месеци види се да се
у Босни и Херцеговини то незадовољство повећавало неизвесношћу
о садржају устава, чије се доношење кроз целу 1909. стално одлагало.
Најзад, после дугих и тешких погађања између влада у Бечу и Будим
пешти, 17. фебруара 1910, царско-краљевским декретом, октроисани
устав за Босну и Херцеговину ступио је на снагу.
Уставом је установљен Сабор, као изборно, највише законодав
но тело. Међутим, то законодавно тело остало је под контролом за
једничких аустро-угарских влада и њихових делегација, у којима, ме
ђутим, Босна и Херцеговина и даље нису имале својих п тавника.
установљена је и влада, али она није била одговорна Сабору, нити је
из њега произилазила, већ је била постављена као што је то био слу
чај и са окупаторском управом до устава, па чак није био, сем једног
нзузетка, измењен ни њен дотадашњи персонални састав. Поглавар
АТО Милан Ж. Живановић
земље, на челу ове чиновничке владе, остао је и даље генерал Варе

шанин, као и његов дотадашњи цивилни заменик барон Бенко, а оста
ла четири члана ове „земаљске владе" били су чиновници, и они су
сви били странци. Једина персонална измена била је та што је био
смењен дотадашњи озлоглашени шеф унутрашње управе Коста Хер
ман“ и на његово место постављен барон Питнер, дотле префект у
Мостару, који је, насупрот Херману, важио као пријатељ Срба, анти
клерикалап и човек напредпијих схватања.
Уставом је остало нерешено питање аграрне реформе, односно
укидање феудалних односа између поседника земље, Муслимана, и
њихових кметова хришћана. Малициозно је остављено да то питање
репши Сабор, а затим су употребљена сва средства притиска да Сабор,
уместо обавезног откупа, као једино право и коначно решење ослобо
beњa сељака од феудалних обавеза, реши да откуп буде факултати
ван, па је овај тако и одлучио. Стање кметова и даље је на тај начин
остало нерешено. Поред њихових обавеза према поседницима земље,
они су оптерећепи и новим пореским обавезама према држави. Феу
дални односи су и даље остали као извор сталних тешких сукоба, који
су у току 1910. довели и до сељачких побуна у Посавини.
О томе какав је ефекат у Босни и Херцеговини изазвао овај и
овакав, октроисан устав, француски конзул у Сарајеву обавестио је
свога министра спољних послова извештајем од 6. марта 1910.
Називајући устав правим именом „псеудо-устав", конзул је јав
љао да је он код Босанаца и Херцеговаца изазвао „најцрњу тугу“ (tri
stesse noire), Садржај устава схватили су као намерно подсмевање на
њихов рачун, па стога и као „горку шалу“ (plaisanterie amere). Један
од политичких првака са којим је конзул разговарао о уставу био је
„спреман чак и да заплаче”. Апсолутизам без фраза, сматра конзул,
био би прихватљивији, јер би овај бар омогућавао да се послови,
како-тако, ипак обављају. „Са хипокритским и компликованим сада
натуреним режимом, наставља конзул, са обавезом да се свака одлу
ка (Сабора) мора поднети на сагласност свакој од две државе Монар
хије, стално у сукобу и кризи, биће скоро немогуће решити било које
* Константин Коста Херман (Hörmann) био је интимни пријатељ ПIтад

лера и повереник војних шефова. За Хермана Војислав Богићевић наводи да је
био „ . . . једна од најфаталнијих личности у борби родољубивог становништва
Босне и Херцеговине против аустроугарске управе". Херман је налазио „низ
конфидената, или, боље речено, издајника, који су за новац радили против сво
јих сународника, и то из све три конфесије” („Džulusi humajum šerifi”, сепарат,
Сaрajeвo, 1969, 324). Али, Косту Хермана су по злу запамтили и Срби у Србији,
а нарочито Београђани. За време аустроугарске окупације, почев од 1915, v.
првом светском рату, Херман је био заменик цивилног гувернера Србије са се
лиштем у Београду, па је у том својству учествовао у спровођењу терора
становништвом. (Тав. „Гувериман", који је управљао Србијом, над
био је у Београ
ду смештен у данашњој згради Народног музеја на тргу Републике, у оно време
згради управе фондова Србије).
од завршетка анексионе кризе до атентата Б. Жерајића 471
шитање”. Ако, стога, „машина не буде могла да ради, биће присиље

ни да је мењају“.
Све су политичке странке незадовољне, па уз ту констатацију
конзул додаје и другу — „уместо да их тешко разочарење приближи,
оно, напротив, заоштрава сукобе и свађе и за тренутак, свакако, то
само иде на руку владиној лукавој политици”.
Католици, та „предрата деца“ (enfants chéris) уочи анексије,
данас су одбачени. Поглавар, генерал Варешанин, који је дошао са
„репутацијом борбеног великохрвата и одушевљеног пријатеља мон
сињора Штадлера, више не крије своје нестрпљење изазвано претера
ном и збрканом ревношћу овог прелата“, наводи конзул, па затим
овако анализира Штадлерову активност:
Штадлер, ослоњен на „агенте неслоге, франковце".“ учинио је
највећу услугу аустроугарској политици уносећи раздор у Хрватску
странку. Католик пре свега, и мимо његових хрватских патриотских
протеста, Штадлер је желео да „Хрватској народној заједници”, на
тури верски карактер. Пошто у томе није успео, он је створио засеб
пу политичку странку —„Хрватску католичку удругу", прихватајући
сарадњу у њој и странаца (нехрвата), под условом да су католици,
што је изазвало „гнушање његових противника”. Конзул наводи, пре
ма ономе што се говори, да је „Штадлер у ствари постао само извр
шилац једног плана, смишљеног од стране немачких језуита, о като
личкој колонизацији Босне и Херцеговине”. Штадлер је упутио једну
посланицу против „Хрватске народне заједнице“, којом је забрањи
вао свештеницима своје диоцезе да ступају у ту странку, а верници
ма је саветовао да приступају „Удрузи". Фрањевци, који пружају
јаку потпору „Хрватској народној заједници“, били су приморани да
службено иступе против овог поступка, али га неслужбено „жустро
подупиру”. Уосталом, епископи у Мостару и Бањалуци, иако фрањев
ци, наклоњени су Штадлеру и његовој акцији. Упорни надбискуп на
ставља пред црквеним судом у Риму оптужбе против „Хрватске на
родне заједнице", па је она приморана да се брани. „Један обични
Француз, наставља конзул, који не зна историју, видео би овде многе
* Франковци, присталице „Чисте странке права", чији је председник био
др Јосип Франк. Виктор Новак у наведеном свом делу „Magnum Crimen” (4)
пише: „Др Јосип Франк, покрштени Жидов, с њемачким материнским језиком,
некадашњи је уредник протународних листова Аgramer Presse“ и „Kroatische
Presse", плаћен конфидент најомраженије владе поред Куонове у XIX столећу,
злогласног баруна Аевина Рауха, истога бана, који је 1868. провео угарско-хр
ватску нагодбу”. Овај туђин, и по поријеклу, одгоју и менталитету, постао је
вођа најрадикалнијег Хрватства. Отада је у хрватски политички живот уведен
један нови термин "франковлук" и "франковштина” за правашку политику, коју
је водно др Франк. Увијек у служби туђина, црно-жуте аустријанштине, с којом
је увијек пактирао и испод жита шуровао, мада се пред широким масама при
сталица објашњавало, да Хрвати могу до своје независности доћи само помоћу
Беча, др Франк је у ствари био вјешти изводилац аустријског рrаng nach Оsten.
уосталом, то он није ни тајио, јер је о томе отворено рекао у бечкој штампи
1904, да хрватска треба да буде мост, преко кога ће Аустрија на Балкан"".
ствари које би га изненадиле”. Као пример за то конзул наводи овај

случај. Пре извесног времена једна група Хрвата из Посавине дала
је на знање да ће остати у Заједници само под условом ако се она на
зове „Хрватска католичка заједница”, онако како је то изјавио жељу
бискуп Штадлер. „Био је то провинцијал фрањеваца, наводи конзул,
који је одбацио овај предлог, изјављујући да не треба религију удру
жити са политиком!” Свађа ско политичког утицаја између фрањева
ца, с једне стране, језуита и католичког свештенства, с друге стране,
истовремено је и свађа – око пара. Пошто се католичко свештенство
издржава од прихода црквених имања или добровољних прилога па
рохијана, монсењор Штадлер је настојао да се заведе један стални
одређени допринос верника, како би се уједначиле плате свештен
ству. Међутим, наставља конзул, „фрањевци који држе најимућније
парохије неће о томе ни да чују”.
Разбијена продором надбискупа, „Хрватска народна заједница”
изгубила је, сем тога, и онај мали број Муслимана који су се изјашња
вали као Хрвати. „Вођа Муслимана, наставља конзул, Адемага Месић
настоји са групом тзв. прогресиста, које предводи Куловић, да од
страни национално питање и да концентрише своје напоре да одрже
економски положај и, ако се може, спасу политички и социјални пре
стиж ислама. Браниоци традиције и привилегије ага, они су прогре
систи само по имену и по лако обојеним модернизмом у опхођењу.
Uд масе својих савезника они се посебно разликују куртоазијом у
односу на савремене господаре. Њихов је орган Аист "Муслиманска
слога”, која је дошла после "Муслиманског свијета“ – завршава
конзул ово поглавље свога извештаја.
У табору Срба неслога није ништа мања него она код Хрвата,
констатује конзул, па каже да се „одбор тридесеторице Срба" састао
да изради програм, чији исход овако излаже: „Постављена су два
основна питања: откуп кметова и признање суверенитета Хабзбур
говаца и прагматике Карла VI (којом је била утврђена недељивост
земаља под династијом Хабзбурга). Са много муке постигнут је спо
разум о првом питању. И поред жеље радикалних елемената да се по
сваку цену поштеди осетљивост Муслимана, усвојен је принцип оба
везног откупа кметова, и то старањем владе и Сабора уз посредова
ње банака, као што је нпр. "Кредитна банка" из Љубљане, која има
своју подружницу у Сарајеву, али уз формално искључење "Мађар
ске аграрне банке”, која је од самог почетка бојкотована и само
животари”.
Што се тиче другог питања, дошло је у овоме одбору до потпу
ног расцепа. „Старији, као Шола и Јефтановић, које су године и инте
реси учинили опортунистима, наводи конзул, као и они који, као Ди
мовић, уживају симпатије Хрвата, тражили су да се династија и пра
гматика изричито признају. Радикални млади — које предводи Васи
љевић, који се скоро вратио после турнеје по Европи и који се, како
каже конзул, сматра руским човеком”— томе су се супротставили и
добили велику већину.“ Одбор тридесеторице” одредио је кандидате

за посланике будућег Сабора, сходно овој одлуци, а противници њи
хови спремају се сада да оснују нову странку“. На крају конзул кон
статује да су и Срби, подељени као и припадници друге две странке
| (хрватске и муслиманске), па на крају каже: „и пошто је изгледало
као да су прихватили аустријску доминацију, највећи број Срба, са
својим поповима на челу, јасно се окренуо Београду и Петрограду“.
Што се тиче Муслимана, наставља конзул, који су дали израза
својој лојалности, сматра се да је посреди „лукавство лукавог Шери
фа Арнаутовића“.“ И најмањи инцидент на Балкану показаће „како
мало поверења треба поклонити овом изненадном преображају“.
На крају конзул констатује да је из свега овога, као резултат,
проистекла општа пометеност, па свему томе додаје и свој коментар:
„Одмах по анексији ја сам рекао да је од Аустрије зависило да оздра
ви ситуацију у Босни и Херцеговини једном либералном политиком,
чиме би придобила наклоност многих. Треба, међутим, веровати да
њеним плановима више одговара да ова земља остане узрок немира
у Монархији и ван ње“, „Јер, иначе, завршава овај свој коментар кон
зул, огромно повећање војних снага, које она овде одржава, било би
сасвим излишно“.
Управљајући Босном и Херцеговином као окупатор тридесет го
дина, Монархија је, изграђујући железницу и путеве и другим погод
ним мерама, привреду земље унапредила, у односу на дотадашњи
хаос и мртвило, у толикој мери колико је њој било потребно да обе
* Атанасије Шола, публициста, уредник мостарске „Зоре“ итд. Осуђен

1914. у Бањалучком процесу на 12 година тешке тамнице, из затвора је ослобо
beн 1918. и изабран за председника Народног вијећа за Босну и Херцеговину.
- Глигорије Јефтановић, трговац у Сарајеву. Прво ухапшен 1914. као талац, а
затим осуђен на казну затвора. - Ар данило Аимовић, адвокат у Сарајеву.
Основао је и био вођа српске опортунистичке странке. Бранилац оптужених
процесу сарајевских атентатора. – Др Душан Васиљевић, адвокат у Сарајеву.
Ристом Радуловићем, уредником мостарског листа „Народ“, непомирљивим
противником Аустро-Угарске, због чега је Радуловић 1914. осуђен, а затим ин
терниран у Арад, где је умро 1915, и Атанасијем Полом, Васиљевић је за време
анексионе кризе, обишао европске престонице да у име Српске народне органи
зације протествује против анексије. На томе путу Васиљевић је био сам у пе
програду (Лењинграду) где је у друштву свесловенске узајамности одржао
јавно предавање о Босни и Херцеговини, одн. анексији. То његово предавање,
под насловом „La Bosnie et Hercegovine. Conference tenue a la Société de la rć.
ciprocitć slave a St. Peterbourg le 12. avril 1909, par Douchan Vasiljevitch”, штам
пано је на француском језику у Београду 1909 t, стране) и растурано по Евро
пи. (Истовремено је штампан и превод овог предавања на наш језик). Вероватно
обавештен о овом боравку Васиљевића у Русији, конзул наводи да се он сматра
„руским човеком". Васиљевић је за време првог светског рата био члан Југо
словенског одбора у Лондону.
“ Периф Арнаутовић, као један од истакнутих вођа у борби за верско
просветну аутономију Муслимана, због чега је био и осуђиван од аустроугар
ских власти, кад је ова најзад 1909. остварена, изабран је од његовог Савета за
директора Вакуфа. Тај положај давао му је право на место у Сабору без избора,
у коме је играо значајну улогу, која је, уосталом, таква била у политичкој ак
тивности Муслимана уопште.
збеди колонијалну експлоатацију земаљских богатстава, у првом реду

шума и руда, уступајући монопол своме капиталу а спровођење екс
плоатације досељеницима, странцима, у првом реду Немцима и Ма
Барима. То је, разуме се, омогућило и једном слоју домаће буржоа
зије и „чаршијама“ у већим местима да се богате, али је сељак и даље
остајао у беди, и кад је био слободан и кад је био кмет, па су,заједно
са њиме, пропадали и феудални поседници земље. За све то време
Монархија није предузимала ништа ефикасно што би, ако не потпу
но уклонило узроке, бар ублажило и свело на најмању меру после
дице сталних тешких националних, социјалних и верских сукоба. Она
их је, чак, по потреби, служећи се најчешће католичким високим
клером, изазивала и подржавала, што се види и из извештаја конзула
Гренара у Сарајеву о активностима надбискупа Штадлера. На тај на
чин Монархија је обезбеђивала неометану и, за њене интересе, иза
брану, ефикасну тактику политичког управљања окупираном земљом
— „подели па владај!“. Анексија је, као што се из извештаја конзула
види, унела још већи раздор између и дотле стално у сукобу Срба,
Муслимана и Хрвата. Не само да они нису могли да нађу базу за
стварни међусобни споразум и сарадњу него су се и њихове политич
ке организације изнутра расцепиле, од којих српска чак на три дела
(старији, млађи — радикалнији и Димовић). За такву политичку
„игру клацкалице” (јеu de bascule), како ју је у свом извештају духо
вито конзул назвао, то је било од непроцењиве користи, баш због не
задовољства изазваног анексијом, и, разуме се, влада се није хтела
одрећи тог ефикасног средства. Она се није бојала ових сукоба јер
су они омогућавали влади да међу завађенима увек нађе довољан
број оних који ће из политичког опортунизма или личних и најчешће
материјалних интереса прихватити понуђену политичку сарадњу.
Влада се, међутим, бојала сваке ситуације која би стварала изгледе
за могућност ефикасног политичког, влади опречног, опозиционог
споразумевања дотле завађених странака. А да такве могућности по
стоје, владе у Бечу и Будимпешти су се већ увериле догађајима који
су се после 1903. одиграли у Хрватској и Далмацији. Прво Ријечка а
затим Задарска резолуција (1905) омогућиле су споразум дотле го
тово крвно завађених Хрвата и Срба за заједничку политичку борбу
против влада у Бечу и Пешти. У Хрватској је затим створена Хрват
ско-српска коалиција, која је изборима извојевала у Хрватском са
бору већину коју ће сачувати све до пропасти Монархије 1918. У Дал
мацији је дошло до сарадње између хрватских странака и српске
странке.“ Као непосредна последица овог споразумевања Хрвата и
Срба,— романтика мисли о уједињењу свих Југословена под влашћу
Аустро-Угарске са већ слободним државама Србијом и Црном Гором,
стварањем заједничке државе, почела је добијати карактер реалне
политичке борбе за остварење те мисли. Сматрајући стерилном поли
“ B. опширније М. Ж. Живан овић „Дубровник у борби за уједињење

1908–1918”, Београд, 1962.
тичку акцију грађанских странака — које су се ограничавале на идео

мопке и парламентарне облике те акције међу југословенски оријен
тисаном националном омладином — јавио се покрет који је узимао
све више маха да непосредном борбом, револуцијом, треба рушити
Монархију да би се остварила мисао о уједињењу Југословена. Не са
мо за интегритет Монархије већ и за њен опстанак уопште, јер су се
слични покрети почели јављати и код других словенских народа под
њеном влашћу, „Југословенско питање” је тако постало за владе у
Бечу и Будимпешти актуелно, горуће питање. Да спрече то природно
уједињење које је почивало на праву народа на самоопредељење, и
отклопе и све друге сличне тежње осталих словенских народа, које су
претиле интегритету па и опстанку Монархије – ове владе су му су
протставиле план да се „Југословенско питање” има решити али у
оквиру Монархије и под жезлом Хабзбурговаца. Прва етапа у оства
рењу тога плана била је анексија Босне и Херцеговине, а друга је
имала да буде у повољном моменту остварена ратом против Србије
и Црне Горе.
У спровођењу тога основног плана да спрече појаву могућег спо
разумевања у Босни и Херцеговини, следујући већ онај остварени у
Хрватској и Далмацији, донет је и октроисани устав чије су одредбе,
у суштини, санкционисале стање које је створено тридесетогодишњом
окупацијом. Кроз правне формуле устава, Босна и Херцеговина доби
јале су неку врсту покрајинске аутономије, али је стварна власт и
даље остала у рукама генерала-поглавара, војске и полиције и једне
реакционарне бирократско-чиновничке владе, у којој су кључне по
зиције биле поверене чиновницима — досељеницима, странцима.
Било је стога исправно мишљење конзула Гренара да је намера
ма и плановима влада у Бечу и Будимпешти одговарало да створено
стање у Босни и Херцеговини остане, као и до устава, „узрок немира
у Монархији и ван ње“. Да би таква политика добила санкцију и са
највишег места, цар и краљ Фрања Јосиф II концем маја и почетком
јуна 1910. дошао је у посету Босни и Херцеговини.
7
„Пре првог састанка Босанског сабора цар Фрања Јосиф желео
је да тријумфално посети свој нови посед, да прими изразе поштова
ња различитих нација којима је настањен — и да на свечан начин
васпостави свој ауторитет“. Тако почиње извештај, који је уместо
дотадањег конзула Гренара своме министру спољних послова, по овој
завршеној посети, упутио из Сарајева 4. јуна 1910, као отправник по
слова конзулата Француске, вице-конзул Савој (Savoye).
У локалној штампи, јављао је конзул, ова посета цара и краља
Фрање Јосифа упоређена је са „уласком султана Мехмеда Освајача
у Сарајево, пре скоро пет столећа", па вице-конзул додаје, „да већ
ово поређење указује на значај који је аустријска дипломатија же
мела да да овоме догађају, па је, изгледа, и постигнут жељени успех”.
Срби и Муслимани, увидевши да су изгубили битку, „одустали

су од даље борбе, бар привремено, и, да би се покорили освајачу, по
здрављају га као новог суверена”. То је био вице-конзулов закључак
на основу разговора које је водио са неким њиховим политичарима,
који су му при томе изјављивали да су „срећни што су у личности
Фрање Јосифа нашли браниоца који ће им помоћи да раде на побољ
шању своје судбине”.
Изгледа да само Хрвати нису били одушевљени. Једним спрет
ним политичким заокретом они нису били више предмет наклоности
Манархије и сада љубоморно гледају „доброчинства господара која
овај чини њиховим супарницима”.
Као пример колико режим сада мало води рачуна о национал
ном осећању Хрвата, игноришући га, вице-конзул наводи инцидент
који се одиграо приликом пријема страначких делегација код цара.
Хрвати, које предводи Мандић, пријавили су се као делегација „Хр
ватске народне заједнице”. Само неколико тренутака пре аудијенци
је барон Питнер саопштио им је да их цар не може примити под тим
именом и да ће он примити изразе њиховог поштовања само као де
легације „Католичке националне странке”. Делегација је категорички
одбила да тај захтев прихвати. Цар је обавештен о инциденту и да
се овај њихов поступак не би протумачио као хрватска аустрофобија,
ипак примио делегацију под најављеним именом.
Хладноћа Хрвата, која долази до изражаја у њиховој штампи,
при описима разних церемонија, показује „колико су они разочарани
у својим аспирацијама”, па вице-конзул закључује да „са горчином
Хрвати виде како ишчезава њихов сан о триализму“.
Сасвим је супротно расположење Срба и Муслимана. „Дирнути
нарочитим пажњама које им је указао Фрања Јосиф, изгледа да су
они готово приправни да се уједине и да заједнички е на великој
социјалној реформи: обавезном откушу земљишта” (кметова). Овај
програм, који је у почетку наишао на велике тешкоће од стране му
слиманског становништва, по мишљењу вице-конзула, „није нереш
љив“. Он је сматрао да ће „велика већина презадужених бегова у ово
ме наћи излазаза своје финансијске послове“.
Вице-конзул констатује да је у свим приликама „цар настојао
да задобије симпатије Муслимана; велика кокетерија коју је он уло
жио да им покаже своје доброчинство, изазвала је нестанак њиховог
неповерења према Монархији и показала цареву жељу да их уједини
са њиховом браћом Србима“. Као резултат свега тога је, по налажењу
вице-конзула, „да је аустријска дипломатија постигла све што је же
лела постићи овом посетом“. Сви високи чиновници, „па и сам Фрања
Јосиф“, веома су „радосни због тога“.
Као веома значајан детаљ ове посете, вице-конзул истиче учешће
сарајевског дипломатског кора при дочеку цара. Са својим колегама
— конзулима Италије, Русије, Енглеске и Немачке, вице-конзул Фран
цуске био је на железничкој станици при дочеку. Пошто је саслушао
поздравни говор председника сарајевске општине Куловића, Фрања
Јосиф се веома срдачно поздравио са дипломатама. Били су затим,

појединачно, позивани на ручкове у двору, па по свршетку ручка, на
који је он био позван, Фрања Јосиф је вице-конзулу Француске рекао
„колико је радостан због ових дивних свечаности, у којима ништа
није недостајало“.
На крају овог свог извештаја вице-конзул се пита: „да ли преду
сретљивошћу и куртоазијом, коју су уложили за учешће представни
ка великих сила, у овим свечаностима; овацијама словенског станов
ништва новоме суверену — Аустрија није желела да Европа буде све
док коначне потврде анексије“?
8
Ова посета цара и краља Фрање Јосифа I имала је свакако за
циљ да се његовим ауторитетом, непосредно на лицу места, не само
пред међународном јавношћу, одн. Европом, како каже вице-конзул
Француске, већ и пред народима Босне и Херцеговине и осталим на
родима Монархије, потврди да су сва и међународна и унутрашња
питања отворена анексијом и њоме изазваном кризом, доношењем
Устава „коначно решена“ и да са „новом политиком“, уз сарадњу
Срба и Муслимана – има да настане и „ново доба“ у новоприкључе
ној „земљи Хабзбурговаца“.
Нису се честито ни стишала разумљива узбуђења изазвана при
суством цара и краља и обављеним свечаностима, у којима, по царе
вој изјави, „ништа није недостајало“, а вице-конзул Француске —
који је, чини нам се, и сам био импресиониран, пре свега „кокетери
јом“ старога монарха, а затим варљивим уличним „овацијама словен
ског становништва новоме суверену“ и опортунистичким изјавама по
литичара придобијених царским и краљевским „доброчинствима“, —
био је приморан да своме министру спољних послова у року од два
дана пошаље два опречна извештаја о непосредним последицама ове
ПОСете.
У првоме од ова два извештаја, који је упутио редовним путем,
14. јуна 1910 (дакле само десет дана после онога у коме је изложио
резултате посете), вице-конзул у Сарајеву јављао је да су се већ сна
жно манифестовала незадовољства „новом политиком“ — и то са
стране „од самог цара и краља одбачених Хрвата“.
повод да се незадовољство манифестује био је инцидент, иза
зван од стране барона Питнера, приликом припрема поклонствене
делегације „Хрватске народне заједнице“, о коме је напред било речи.
Позивајући се на извештаје свога претходника конзула Гренара о
мичности барона Питнера, вице-конзул понавља да је овај веома ин
телигентан и образован, али и „личан и ауторитативан“, додајући да
Питнер није „ни клерикалац ни симпатизер Хрвата“, као што је то
био случај са његовим претходником Херманом. Дошавши на поло
жај шефа унутрашње управе, за Питнера је постојао само један циљ,
а то је „сједињење Срба и Муслимана са Монархијом“, не пропушта
јући ни једну прилику да то и јавно покаже. „Напуштајући отворено
Хрвате и без скрупула, јављао је вице-конзул, он изгледа греши што

то чини без икакве дипломатије и сувише се отворено ставио у поло
жај заштитника Срба и Муслимана”.
„Иако су различита питања поделила Хрвате у две партије, они
су ипак, наставља вице-конзул, уједињени у руци Рима. Црква није
могла индиферентно да гледа будућу превласт православља и ислама
у Босни, а католички елеменат, као активни фактор политике, став
љену последњи план“. -
Надбискуп Штадлер, спречен у својој активности отвореном

антиклерикалном политиком Питнера, чекао је „погодну прилику да
му створи тешкоће које ће изазвати његов пораз“. „У својству спо
собног римског дипломате, каже више-конзул, Штедлер је успео да
окупи љубоморне на положај и улогу. Питнера, да усклади личне
мржње и осветољубивост ради остварења свога циља“.
Резултат тога настојања надбискупа Штадлера била је пред
ставка, коју су нижи службеници владе, како наводи вице-конзул,
„већином Хрвати“, упутили заједничком министру финансија у Бечу.
Они су се у тој представци жалили да *.:" но страни за време
разних свечаности приликом царевог боравка“. По налажењу вице
конзула, мотиви ове замерке су „по мало детињасти”, али је при ово
ме било важније како се до ове представке дошло. Она је донета
после „једне бурне седнице Удружења чиновника у Сарајеву, од којих
су они најогорченији захтевали да се барон Питнер искључи из Удру
жења“.
Главни извршиоци овога маневра изгледа да су били, наводи
вице-конзул, „ранији шеф унутрашње управе Херман и шеф судске
управе уоm Vugrovec, конкурент Питнера за место цивилног замени
ка поглавара, које ће се упразнити скорим повлачењем барона
Бенка“.
Али надбискуп Штадлер није се ограничио само на овај чинов
нички протест. На једном збору Хрвата, како је вице-конзул сазнао,
одлучено је да се цару у Беч пошаље представка у којој ће се проте
ствовати „против строгих полицијских мера, које је она предузела и
којима је спречила да сељаци дођу и у Сарајеву се придруже оваци
јама грађанства. Они ће се, исто тако, жалити на начин којим се же
лело да се Хрвати приликом пријема код цара спрече да му „посве
доче своју лојалност“, али да при томе, у представци цару, „потврде
своју верност која је тако мало награђена по завршеној анексији“.
Излажући ток ових догађаја, вице-конзул на крају износи и сво
је запажање да су методи надбискупа Штадлера „различити али сла
би“. „Прелат, каже вице-конзул, у својој мржњи, заборавља да је ба
рон Питнер, у ствари, као одличан чиновник, само спретан инстру
мент грофа Ерентала и да се он скрупулозно држи пута који му је
строго одређен“. Вице-конзул закључује, даље, да „ако Аустрија у
овом моменту у својој игри сматра за корисно да фаворизује Мусли
мане и Србе, — чак толико да им ставља у изглед стварање "Словен
ског краљевства у Босни" (Royaume slave de Bosnie) и против отпора
Хрвата — у таквој идеји, сасвим је сигурно, неће је спречити овакве

неплодне манифестације“. „У овом моменту, све ове зависти и непри
јатности, којих је жртва, барону Питнеру донеће исто толико при
знања владе у Бечу. Кампања, која се са толико упорности сада води
против њега, вероватно, неће постићи ништа друго до да му донесе
унапређење, које он у својој великој амбицији жарко жели“, завр
шава свој извештај вице-конзул.
Иако је, по свој прилици, нарочито као антиклерикалац, барон
Питнер у спровођењу „нове политике” у Босни и Херцеговини уносио
и своја лична схватања, својом констатацијом да тиме и барон Пит
нер само извршава планове, директиве и наредбе које су долазиле и
даље из Беча — вице-конзул је потврђивао да „нова политика” у ства
ри значи наставак старе. „Подели па владај“ и даље је остао принцип
политичког управљања, само су се улоге измениле. Сада су Хрвати
„одбачени“ и гурнути у опозицију, а „поверење“ поклоњено Србима
и Муслиманима разуме се само до „идуће прилике“. Изменило се и
држање највиших чиновника и представника власти. Противно дота
дашњој пракси, сада је препуштено једном члану „земаљске владе“,
и то ономе који је руководио унутрашњом политиком, да јавно и без
икаквих обзира иступа против Хрвата у опозицији. Нарочито, с једне
стране, против надбискупа Штадлера, дојучерашњег најдрагоценијег
сарадника и владе у Бечу и ове у Сарајеву, у изазивању социјалних,
националних, верских и политичких сукоба и раздора између Срба,
Муслимана и Хрвата, па и међу њима самима; с друге стране да се
на исти начин он ставља у положај симпатизера и заштитника Срба,
према којима се за тридесет година окупације, а поготову за време
анексионе кризе, испољавало највеће неповерење и да, у исто време,
| ради на одржању њиховог споразумног учешћа са Муслиманима у
сарадњи са „земаљском владом“.
__ Судећи по овоме извештају изгледало је да се политички дога
bаји у Босни и Херцеговини развијају тачно онако како се то желело
у влади у Бечу, а спроводило од „земаљске владе“. Изгледало је као
да су у Босни и Херцеговини већ постигнути сви непосредни циљеви
„нове политике“, санкционисане и ауторитетом самога цара и краља.
Преостало је још само свечано отварање сабора, па да се, у миру и
неометано, у Босни и Херцеговини, старим, опробаним методама, на
стави политика тридесетогодишње окупације, обезбеђена правним
формулама октроисаног устава.
9
Свечано отварање првог Сабора Босне и Херцеговине обављено
је преземаљске
подне 15. јуна 1910. у присуству поглавара генерала Вареша
сарајевс диплома
нина, владе и ког конзулар
тског ног кора.
Када су кочије у којима се са својим ађутантом, по завршеној свеча
ности, генерал Варешанин враћао у конак, своју службену резиден
цију поглавара земље, наишле на „Царску ћуприју“ преко Миљацке,
сачекао их је студент Богдан Жерајић. Он је на тенерала испалио пет
j30 Милан Ж. Живановић
метака из свога револвера; промашио га — а шестим, последњим мет

ком одузео себи живот.
Извештај вице-конзула у Сарајеву, писан као акт и послат у
Париз поштом 14. јуна, није био ни доспео до министра спољних по
слова, а он је био приморан да министра шифрованим телеграмом,
који је послао 15. јуна 1910. по подне, обавести о овом неочекиваном
догађају.
Телеграмом је вицекснзул јављао да је први састанак Сабора,
у име цара, свечано отворио поглавар Варешанин. Прочитан је затим
царев указ којим је он по уставу именовао за председника Сабора
Алибег Фирдуса, а за потпредседнике Атанасија Шолу и др. Николу
Мандића, што је пропраћено одобравањем посланика. Именовани
председник био је због болести одсутан па је седници председавао
А. Шола.
У телеграму вице-конзул саопштава да је „анархист по имену
Богдан Жерајић“ испалио пет метака на генерала Варешанина, када
се овај по завршеној свечаности враћао у свој конак, „али га није по
годио, извршивши затим самоубиство“. Вице-конзул затим јавља да
је атентатор „пореклом из Загреба, један од четворице анархиста на
које је скренута нажња овдашњој полицији приликом царевог борав
ка у Сарајеву, али који нису могли бити ухапшени“. „Поглавар земље
одмах се вратио на место атентата на коме је лежао његов напа
дач“.“ Вице-конзул завршава телеграм саопштењем да се, по заврше
ној свечаности којој је присуствовао, случајно затекао у близини
места атентата у друштву са својим колегом енглеским конзулом и
да су уних двојица били први који су поглавару честитали на спа
сењу“.
* Перо Слијепчевић наводи да је Жерајић већ био мртав када је Вареша

нин изашао из кола и пришао му „да га презриво удари ногом”. Слијепчевић,
даље, наводи да се уопште нису могле утврдити Жерајићеве везе са другим који
би били упознати или умешани у његову одлуку да атентат изврши. Пред атен
тат Жерајић је у пећи своје собе брижљиво сагорео сву своју кореспонденцију
пазећи да њоме или својим држањем „никога не доведе у неприлику”. „Тајна
изасланик полиције узалуд је трагао до у срце Србије; посумњало се на анар
хисте и питана је и Женева (тј. женевска полиција која је водила евиденцију
анархиста), одговор је, разуме се, био негативан”. Жерајић је био тајно закопан
„на неугледну месту, али му је омладина пронашла гроб и китила га цвећем".
Слијепчевић је овде навео и податак о Жерајићевој лобањи која је „стајала на
столу у полинији све до ослобођења, када је свечано придружена телу”. (Перо
сАијепчевић: „Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење", Сaрa
jeвo, 1929, 206).
“ Генерал Варешанин је остао на дужности поглавара још годину дана
после Жерајићевог атентата. Јуна 1911. прихваћена је његова оставка, а за по
главара Босне и Херцеговине постављен је Мађар, пешадијски генерал, армиј
ски инспектор, Оскар Поћорек. Кад је одлучен најад на Србију 1914. за главно
командујућег тзв. „казнене експедиције” против Србије и српског народа одре
ћен је поглавар и генерал Поћорек. Веровало се да ће он ово поверење оправ
дати не само 3бог својих војничких квалитета већ и због своје мржње према
српском народу, коју је испољавао као поглавар и до рата, а која је постала
неограничена после погибије у његовом присуству, и коју није могао спречити,
Од завршетка анексионе кризе до атентата Б. Жерајића A81
У свом следећем извештају који је вице-конзул Француске у

вези са атентатом послао у Париз, 20. јуна, он је исправљао прву, по
грешну вест о народности атентатора, саопштавајући да је истрагом
утврђено да је атентатор, Богдан Жерајић, „млади Србин, рођен у Не
весињу (Херцеговина), студент права у Загребу“.
„Сутрадан по атентату орган „Хрватске католичке удруre“, „Хр
ватски дневник“, јављао је даље вице-конзул, веома оштро је напао
фаворизирање Срба од стране владе, наводећи да је Богдан Жерајић
изабрао дан свечаног отварања Сабора да би, у име свих својих суна
родника, једним насилничким чином, протествовао против коначне
анексије Босне и Херцеговине“.
Држање Срба у овој прилици, каже вице-конзул, веома је им
пресионирало њихове противнике. „Шола је, у име свих Срба, про
тествовао са трибине у Сабору против ових навода "Хрватског днев
ника", осуђујући поступак Богдана Жерајића и жалећи што је овај
Србин". IIIеф Католичке удруге Ванкас у Сабору је затим објаснио да
је „чланак објављен без његовог знања од стране једног од уредника
Аиста, тврдећи да тај чланак није израз ни његовог личног ни мишље
ња његове странке“. Не треба, међутим, нарочито доказивати да је
иза овог чланка и објашњења стварних мотива Богдана Жерајића
стајао надбискуп Штадлер, а да је деманти чланка и отклањање одго
ворности уследило због става који су власти у Бечу заузеле у односу
на атентат, који је садржан и у следећем ставу овог извештаја.
Што се тог држања власти тиче, вице-конзул је јављао да све
више изгледа да су оне „склоне да у злочину Богдана Жерајића виде
једну усамљену манифестацију без икаквог политичког значаја“.
Исто тако, држање београдске штампе, која је „једнодушно осудила
овај атентат, сем органа анархиста (!), учинила је најбољи утисак на
аустроугарску владу“. „Влада је, завршава се овај извештај, убеђена
у лојалност Срба и изгледа да нимало није расположена да мења свој
политички програм“.
Пре овог другог извештаја вице-конзул у Сарајеву у вези са Же
рајићевим атентатом у Сарајеву опширан извештај министру спољ
них послова послао је из Будимпеште, 18. јуна 1910, генерални конзул
Француске Фонтнеј.
престолонаследника Фрање Фердинанда. Не само да Поћорек није спречио по

громе против Срба после сарајевског атентата већ их је и организовао и под
стицао. Кад је избио рат, он је практично у Босни и Херцеговини Србе ставио
ван закона, примењујући стрељања, хапшења, интернирања и исељавање сео
ског становништва из читавих крајева нсточне Босне. Његове трупе у Србији,
нарочито у Мачви, починиле су зверства против становништва, која су, када
се за њих сазнало, изазвала запрепашћење и осуду међународне јавности. После
краткотрајног заузећа Београда, новембра 1914, слављен као „велики војсково
ba", који је „победио српску војску", — катастрофално потучен од те исте већ
„побеђене" војске у Колубарској бици, децембра 1914, — iерал Поћорек је
смењен са положаја главнокомандујућег и поглавара Босне и Херцеговине, као
„неспособан генерал”, оглашен и осуђен као „главни кривац” за претрпљену
војничку, моралну и политичку катастрофу Монархије,
Атентат извршен против генерала Варешанина, непосредно по

сле боравка у Сарајеву Фрање Јосифа I, природно је изазвао велику
сензацију. Са том констатацијом он почиње свој извештај, па затим
наставља да је општи утисак да је Богдан Жерајић могао циљати и
на суверена „исто онако као што је циљао и на његовог генерала”.“
„Ако је управа Босне и Херцеговине, за време боравка цара и краља,
спровела обезбеђење, које је изгледало претерано и стога и критико
вано,— то потврђује да она добро познаје оне којима управља“, кон
статује генерални конзул.
„То што се пребрзо тврдило да октроисање уставног уређења за
Босну и Херцеговину треба да значи почетак једног златног доба за
ове земље и знак за почетак општег смирења, показује слабо познава
ње Балкана. Напротив, било је јасно да ће сама чињеница што се
дирнуло у неодређену и двосмислену ситуацију у ове две провинције,
имати за непосредну последицу оживљавање тренутно пригушених
тежњи и поново изазвати све политичке страсти, уништавајући изве
сне наде“.
„После атентата, излаже даље генерални конзул, лишено је рас
певаности оно званично одушевљење које је из Беча саопштено целој
европској штампи. Револверски хитац Жерајића само је прва мани
фестација серије насиља које ће наћи природни узрок у сукобу: раса,
националности и вероисповести, који је оживела анексија Босне и
Херцеговине. У овим земљама брзо се долази до обостраног фанати
зма и његових разорних последица“.
„Атентат радикалног Србина против представника туђинске вла
сти, биће знак за побуну која ће се организовати ради протеста про
тив стања створеног анексијом, док су, ме и, неспособни да пред
виђају, рачунали на анексију да коначно реше један од најинтере
сантнијих проблема у току историје Балкана“. „Ради нашег управља
ња, наставља генерални конзул, не заборавимо да је акт из октобра
1908. понова потпалио ватру, која ће постати извор опасних тешкоћа
за Европу“, подсећајући да је он министру на то и раније својим изве
штајима скренуо пажњу.
Генерални конзул излаже даље своје мишљење да је „опасно ди
рати рђаво угашено балканско жариште”, као и то да ће великим си
лама бити све теже да на Балкану заинтересованим народима „пpу
жају принципијелна решења“. „Можда се не води довољно рачуна о
прогресу балканских народа за протеклих тридесет година. Владе,
које су се учиниле судијама балканске политике, морају од сада во
дити рачуна о прогресу њихових штићеника оствареном после Берлин
" Према тврђењу Пера Слијепчевића: „Кад је цар Фрањо Јосип пошао
да посети анектиране покрајине, давши им и неку врсту устава, дође у Сарајево
(из Загреба, где је био на студијама) и Жерајић, први дан јуна. Указивала му
се необично згодна прилика да се приближи цару 2. јуна на Илиџи и 3. јуна
у Мостару: али при погледу на цареву дубоку старост и при помисли какве би
несреће могле задесити српски народ због атентата, он не потеже револвер из
uепа". (Перо Слијепчевић, н. д., 205).
Од завршетка анексионе кризе до атентата Б. Жерајића -{83
ског конгреса”, алудирајући очевидно овим у првом реду на вла

де Русије и Аустро-Угарске.
Указујући на остварене прогресе као један од основних узрока
све тежих сукоба између Аустро-Угарске и Србије, генерални конзул
налази да се „сада види шта је коштало Беч што је третирао Србију
како је то чинио у време њеног ослобођења од турског јарма. После
дица је била да су српски државници, поучени и сазрели искуством,
променили економски живот своје земље“. Алудирајући на царински
рат који је у то доба Аустро-Угарска водила и губила против Србије,
генерални конзул наводи да „Србија данас дискутује и ствара тешко
да потпише трговински уговор са моћним суседом, који је, пре че
тири године, сматрао да је држи у својој милости и немилости“.
Генерални конзул затим скреће пажњу да „једна шака Крића
на, у ово време побуњених, прети да изазове компликације у целој
Европи, што је такође поучно да се сагледа нова ситуација на Ори
јенту“.
Овај свој извештај генерални конзул завршава резимирајући си
туацију овако: „Владе у Европи морају очекивати да у скорој или
даљој будућности искрсну компликације, изазване актом о анексији
Босне и Херцеговине. Јер, унутрашњим тешкоћама Монархије, иза
званим такмичењем раса и вероисповести, чију смо прву манифеста
цију видели (Жерајићев атентат), следоваће оне које ће избити изме
Аустрије и Мађарске. То је дало повода једном мађарском листу
да напише: „Кратковидост једног сујетног дипломате отворило је бра
не, због чега ће читава једна генерација имати да се бори против по
плаве“, при чему је јасно да се ова оптужба одпоси на барона Ерен
тама, као министра спољних послова, кога су, као што смо видели,
Мађари сматрали одговорним за анексију и њене последице.
Јавио се, најзад, са својим извештајем од 23. јуна 1910. министру
спољних послова и амбасадор Француске у Бечу, Крозис.
Атентат је изазвао велику сензацију у Бечу нарочито због тога
што се готово поклопио са боравком цара у Босни. „Због тога се по
ставило питање, каже амбасадор, да ли ће аустроугарска влада, често
наклоњена експлоатисању завера у својој борби против непокорених
националности, искористити један атентат, који свакако није изми
шљен, ради протона у Босни и претњи Србији“.
Коментатори полуслужбене штампе одмах су демантовали ову
претпоставку. Они су при томе нарочито инспирисани потребом да
објасне два питања, која је утолико видљивија што се то објашњење,
због закаснеле наредбе, није поклапало са вестима у првим телегра
мима из Сарајева, па то настојање коментатора амбасадор излаже
Овако:
„Пре свега настоји се да се од свега изузме царева личност и да
се систематски отклоне све индиције да је првобитно атентат био ор
ганизован против њега, а извршен, кад се у томе није успело, против
поглавара“. Штампа је хтела тиме да очува „ореол популарности“
којом је био окружен суверен за време свог „тријумфалног пута у
Босну“, као и да се његова личност у јавности одржи изван мржњи

које су управљене само против администрације, и које се не могу од
носити на њега. Али, истовремено, влада настоји нарочито да се
оправда од замерки опозиционе штампе, изазваних атентатом, да је
била неопрезна. У томе циљу, влада је открила „сав луксуз мера пре
дострожности“ које је предузела полиција да заштити царев живот
„уколико за то није довољна његова популарпост“. Истакнуто је,
наиме, да је на целом путу, којим је кроз град пролазила, царска по
ворка од масе била одвојена „дуплим редовима војске и да су сви они
којима је било дозвољено да поворку посматрају са прозора морали
добити специјалну дозволу која је била претходно предмет подробног
испитивања“.
„С друге стране, наставља амбасадор, насупрот телеграмима по

слатим првих часова по атентату — којима се јављало да је атентат
не само првобитно био намењен против цара већ и да је припремљен
у Београду — полуслужбени листови настоје да умање значај атен
тата, приписујући га једном поремећеном човеку, а нарочито да по
рекну свако страно учешће у атентату“.“
„Овако држање, сматра амбасадор, показује да влада Аустро
Угарске намерава да настави политику споразумевања са житељима
Босне и Херцеговине и попуштања са Србијом“. Као доказ да аустроу
гарска влада жели да отклони сваку сумњу у погледу њеног држања
према Србији, амбасадор наводи да је „најављена обнова радова ме
шовите комисије за обележавање аустро-српске границе на Дрини,
при чему се указује на срдачност односа међу официрима две државе
који су у тој комисији. Истовремено је јављено да ће се ускоро на
ставити преговори о трговинском уговору између Аустро-Угарске и
Србије, при чему се додаје да им околности обезбеђују успех“.
* У Београду је непосредно после анексије, октобра 1908, основана на ини

цијативу књижевника и комедиографа Бранислава Нушића „Народна одбрана"
са задатком да прикупља добровољце за рат против Аустро-Угарске. Поред до
маће омладине, у ове добровољачке одреде уписали су се и многобројни омла
динци – средњошколци и студенти — Срби који су ради тога долазили јавно
или илегално из Аустро-Угарске, а нарочито их је било много из Босне и Хер
цеговине. Обучавање ових добровољаца јавно су на себе примили официри срп
ске војске, па је војска давала и њихово наоружање. Међутим, паралелно са
овом јавном акцијом „Народне одбране", тадашња организација четника орга
низовала је вежбе у Прокупљу и Врању, за један мањи број изабраних добро
вољаца омладинаца – првенствено студената, на којима су ови обучавани не
само руковању оружјем већ и за диверзантске акције и припремање народа за
побуну. У групи која је била у Врању налазили су се поред Жерајића и Влади
мир Гићановић и Јован Живановић, са осталим добровољцима из Босне и Хер
цеговине. (В. Перо Слијепчевић, н. д. 24; види опширније о овим добровољцима
у Србији за време анексионе кризе М. Ж. Живановић: н. д., 137–139). То је било
познато и аустроугарској обавештајној служби, која је, разуме се, будно пра
тила одлазак и повратак ових својих грађана у Србију у овоме циљу. Њој је
тако био свакако познат и Жерајићев боравак у Србији, ради чега је и вођена
тајна истрага изасланика полиције, о којој је у претходној напомени било речи,
не би ли утврдили Жерајићеве везе са људима из Србије у припремању атентата.
Тако су у овим својим извештајима дипломатски представници

Француске у Аустро-Угарској приказали Жерајићев атентат и у сво
јим коментарима указали на његове узроке и последице.
10
Из саме чињенице да су поред извештаја вице-конзула из Сара
јева о Жерајићевом атентату своме министру спољних послова посла
ли извештаје и амбасадор у Бечу и генерални конзул Француске у
Будимпешти, види се да атентат није био схваћен само као уну
трашње питање Монархије већ да је атентат изазвао и међународно
интересовање. То се посебно види из анализе створене ситуације, са
држане у извештају генералног конзула у Будимпешти.
Аустроугарска влада је сматрала, па то објавила шrbi et orbi, да
су са октроисаним уставом за Босну и Херцеговину решена коначно
сва међународна и унутрашња питања Монархије која су била отво
рена актом анексије. ПIто се, пак, тиче будућности анкетиране Босне
и Херцеговине, примена октроисаног устава за њихове народе имала
је да означи „почетак једног златног доба“, „знак за почетак општег
смирења“, како то наводи генерални конзул у свом извештају.
Атентат Богдана Жерајића био је довољан да покаже и докаже
да је то била велика заблуда, као и да званично одушевљење владе у
Бечу „лиши распеваности“, како то духовито и саркастично конста
тује генерални конзул. Што се тиче међународних питања и односа,
која је влада Аустро-Угарске желела да решти, па и тврдила да су „ко
начно решена“ – а у првоме реду у односима са Србијом и Црном
Гором и осталим балканским државама — акт анексије, како је то
формулисао генерални конзул „поново је потпалио ватру, која ће по
стати извор опасних тешкоћа за Европу“, па стога „владе у Европи
морају очекивати да у скорој или даљој будућности искрсну компли
кације изазване актом о анексији Босне и Херцеговине“. На овај
начин генерални конзул је у ствари констатовао да исход анексионе
кризе није обезбеђивао мир на Балкану и у Европи што се, тобоже,
анексијом хтело постићи, па је влада у Бечу у своме „распеваном
одушевљењу“ тврдила да је и постигнуто, већ се само одлагао рат,
који су, заједнички, припремале Аустро-Угарска и Немачка, а у ко
јим је припремана анексијабила само прва етапа.
У односу на унутрашња питања ситуација није обећавала ништа
боље. Уместо почетка „златног доба“ у Босни и Херцеговини и „знака
општег смирења“, поред општег незадовољства које су анексија и ок
троисани устав изазвали међу народима у Босни и Херцеговини, —
дошао је Жерајићев атентат. Као што то констатује генерални конзул,
„атентат радикалног Србина против представника туђинске власти
био је знак за побуну која ће се организовати ради протеста против
стања створеног анексијом“, иако су, како их генерални конзул озна
чава,„неспособни да предвиђају“, тј. влада у Бечу, рачунали „на анек
t86 Милан Ж. Живановић
сију да коначно реше један од најинтересантнијих проблема у исто

рији Балкана“.
То што је било јасно генералном конзулу Француске у Будим
пешти Фонтнеју – морало је после Жерајићевог атентата бити јасно
и влади у Бечу. И она је схватила да је Жерајићев атентат, иако инди
видуални, усамљени протест једног Србина, родољуба омладинца,
добио онај значај, који се пожурио да обелодани Штадлеров „Хрват
ски дневник“ у Сарајеву. Наиме, да је Жерајић „у име свих својих
сународника“ изабрао дан отварања Сабора да „једним насилничким
чином протествује против коначне анексије Босне и Херцеговине“.
klaко је ово била чиста и отворена политичка провокација, уперена
против српског народа у целини, а не само оног у Босни и Херцего
вини, у очекивању и нади да ће Жерајићев атентат на исто објашње
ње са одговарајућим жељеним последицама наићи и у влади у Бечу,
она је у ствари била констатација једне стварности. Ту стварност и
истину нису могли да измене ни протести Шоле у Сабору, па чак ни
његово „анатемисање“ Жерајића, ни ограђивања београдске штампе,
што је, опет, било израз једне неизбежне политичке нужности у пуној
неизвесности о исходу ове денунцијације, која је у датоме моменту
могла изазвати за српски народ у Босни и Херцеговини несумњиво
тешке последице.
Суочена са том стварношћу, како је јављао амбасадор Францу

ске, влада у Бечу нашла се пред дилемом како да реагује. Према пр
вим вестима које су стизале у Беч из Сарајева, атентат је припреман
првобитно против цара, и то у Београду, па кад се у томе није успело,
онда га је Жерајић извршио против поглавара. Додајући ту претпо
ставку о припремању атентата у Београду који је извршио један
Србин, а и иначе склона, како умесно наводи амбасадор, да „експлоа
тише завере у својој борби против непокорених народа“, влада у Бечу
је могла да искористи овај атентат, „који свакако није измишљен“,
у циљу прогона, разуме се српског народа, у Босни и претњи Србији.
Међутим, било је очевидно да би таквим поступком било пре света
демантовано све оно „позитивно“ што је влада у Бечу тврдила да је
анексијом и октроисаним уставом „коначно решено“. Али истовре
мено такав поступак би због одговарајућих мера које би се морале
предузети у Босни и Херцеговини, а поготову оних против Србије, по
нова изазвао кризу какву је била изазвала сама анексија, са пуном
неизвесношћу како би се она овога пута завршила. Да избегне ту опа
сну и неизвесну ситуацију, влада у Бечу је одлучила да, овога пута,
„затвори очи“ пред поразним за њу чињеницама. Вице-конзул из Са
рајева јављао је, као што смо видели, да су тамошње власти „склоне
да у злочину Богдана Жерајића виде једну усамљену манифестацију
без икаквег политичког значаја“ и да су оне „убеђене у лојалност
Срба“. Истовремено је и амбасадор из Беча јављао да се у јавности
настоји да се умањи значај атентата „приписујући га једном пореме
ћеном човеку, а нарочито да порекну свако страно учешће у атента
ту“. На тај начин влада у Бечу показала је своју одлуку да, како каже
амбасадор, „настави политику споразумевања са житељима Босне и

Херцеговине и попуштања са Србијом“, што је и потврђено наставком
рада око граница и преговорима о трговинском уговору.
Жерајић је, после обдукције, тајно сахрањен у гроб остављен
без икаквог обележја, а његова лобања, препарирана, чувана је у са
рајевској полицији све до пропасти Аустро-Угарске и ослобођења Са
рајева 1918, када је (лобања) положена у његов гроб. Правно и поли
тички атентат Богдана Жерајића био је ликвидиран али се последице
изазване његовом жртвом нису могле зауставити.
Генерални конзул Фонтнеј, предвиђајући непосредне и далекосе
жне последице анексије и октроисаног устава, био је мишљења да је
Жерајићев револверски хитац само прва таква манифестација изазва
на анексијом.
Жерајић је постао идол и узор припадника национално-реводу
ционарне босанскохерцеговачке омладине окупљене око покрета
„Млада Босна“ и такве омладине и у осталим југословенским земља
ма. Та омладина ће, следујући његовом примеру и жртви, у настоја
њу да допринесе рушењу Монархије у циљу ослобођења југословен
ских народа од њене власти на основу права народа на самоопреде
Амење и независност, али и ради уједињења са њиховим слободним де
ловима у Србији и Црној Гори, у немогућности да покрене масе на ре
волуцију — кренути путем атентата.
Две године готово у дан тачно после Жерајићевог атентата у Са
рајеву, Аука Јукић, Хрват, родом из Босне, студент у Загребу, извр
нио је атентат на комесара Славка. Цуваја (8. јуна 1912). Промашио
га је, али је ранио једног његовог пратиоца и смртно ранио једног
стражара. Био је то протест омладине против укидања Устава и по
стављања Славка Цуваја за комесара (5. априла 1912) са задатком да
„умири Хрватску“. Суђење Јукићу и друговима са којима је атентат
припремао прати се са узбуђењем и највећим интересовањем не само
у Хрватској већ и у осталим југословенским земљама Монархије, али
н у Србији и Црној Гори. Осуда Јукића на казну смрти вешањем, а
његових другова на временске казне, изазвала је праву експлозију
демонстрација уперених против Монархије са захтевом обнове про
цеса? Јукићу је казна смрти путем помиловања замењена казном
тешке тамнице у којој је дочекао ослобођење 1918. Јукићев атентат
био је протест омладине против туђинске власти и њених насиља про
тив народа у Хрватској. Демонстрације против изречене пресуде по
казале су да је овај протест омладине био схваћен као протест цело
купног хрватског народа, исто онако као што је био схваћен и Жера
јићев атентат као протест целокупног српског народа.
* У овим демонстрацијама, које су нарочито биле бројне и енергичне у

Далмацији, а посебно у Дубровнику, организује далматинска уједињена сту
дентска омладина, али у демонстрацијама учествују и грађани заједно са на
челницима (председницима) опћина и политичким личностима. (В. о демонстра
цији у Дубровнику, М. Ж. Живановић, н. д., 87—89).
Иако је комесар Цувај био смењен, а на његово место постав

љен за комесара барон Скерлец (23. јула 1913), са директивом да ус
постави помирљиве односе са Хрватско-српском коалицијом, како би
се ситуација, све критичнија и тежа, смирила, — у споразуму са омла
дином Хрватске, у Загребје из Сједињених Америчких Држава дошао
Стјепан Дојчић, радник, Хрват, који је на дан 18. VIII 1913. у Загребу
извршио атентат на барона Скерлеца, ранивши га лако у руку. Барон
Скерлец је избегао и други атентат, који је против њега имао намеру
да изврши средњошколац Јаков Шефер. Он је чекао 20. V 1914. Скер
деца у холу Народног казалишта у Загребу, али његову намеру су от
крили полицијски агенти и ухапсили га.
Најзад, на Видовдан 1914, у Сарајеву, прво је Недељко Чабри
новић, радник, бацио бомбу на аутомобил којим је у пратњи своје
супруге престолонаследник аустроугарске монархије надвојвода Фра
ња Фердинанд одлазио у свечану посету општини. Надвојвода је остао
неповређен, а од експлозије бомбе рањен је један његов ађутант и
неколико грађана. По завршеној свечаности у општини, аутомобил
fА. коме је поред надвојводе и његове супруге био и поглавар Босне
и Херцеговине генерал Поћорек, сачекао Гаврило Принцип, матурант.
Од испаљених метака из Принциповог револвера погинуо је падвој
вода Фрања Фердинанд, али и његова супруга Софија, иако смртни
хитац није био њој намењен. По извршеном атентату и Чабриновић и
Принцип прогутали су припремљени прашак-отров. Отров није деј
ствовао и остала је неостварена њихова одлука, иако су знали да по
законима Монархије као малолетници не могу бити осуђени на смрт,
да и они као и Жерајић за своје идеале жртвују своје младе животе,
али да, као и он, утрободнесу и тајну завере.
Генерални конзул Фонтнеј, као што смо већ навели, тачно је
оценио и предвидео да је Жерајићев атентат био знак за побуну,
која ће се организовати ради протеста против стања створеног анекси
јом“. Из догађаја који су претходили Жерајићевом атентату, а наро
чито из оних који су му следовали, види се да се такви протести нису
појавили и организовали само у Босни и Херцеговини него да су се
они проширили и на Хрватску — из простог разлога што се показало
да Монархија анексијом не угрожава само будућност српског и црно
горског народа, Србије и Црне Горе, већ и хрватског и свих осталих
југословенских народа под влашћу Монархије. Решење југословен
ског питања у оквиру Монархије и под жезлом Хабзбурговаца, чија
је само прва етапа била анексија, значило је не само угрожавање оп
станка Србије и Црне Горе као слободних и самосталних држава већ
је истовремено значило и уништење права југословенских народа,
дотле под влашћу Монархије, на самоопредељење и уједињење. Атен
тати југословенске национално-револуционарне омладине нису могли
ни да сруше Монархију, ни да је спрече у њеним етапним акцијама
у циљу остварења њених планова за решење југословенског питања.
Али ако нису могли постићи ни једно ни друго, атентати су били ма
нифестација отпора таквом насилном, неприродном решењу југосло
венског питања. Тај отпор, пак, у исто време је значио и да се оно не

може другојачије решити сем нестанком Монархије. Иако су атента
ти Жерајића, Јукића и Дојчића били наговештај те стварности —
Принципов сарајевски атентат био је њена несумњива потврда. Јер,
док су претходни атентати омладине били уперени против тројице из
вршилаца те политике, при чему су двојица, Варешанин и Цувај
остали неповређени, а трећи барон Скерлец, само лакше рањен — у
сарајевском атентату изгубио је живот наследник престола Монар
хије и круне Хабзбурговаца надвојвода Фрања Фердинанд. Изгубила
је живот личност за коју су одлучујући фактори Монархије, али и
међународна јавност, па и припадници покрета југословенске нацио
нално-револуционарне омладине и њихови атентатори веровали да ће
у својству суверена не само остварити такво решење југословенског
нитања већ су је сматрали и његовим иницијатором. Такво схватање,
видели смо, дошло је до израза и у овим француским извештајима.
Аустроугарска влада после сарајевског атентата није се двоуми
да. Она је за атентат и смрт наследника престола учинила одговор
ном владу Србије, иако она није била, нити је могла бити за то од
говорна, што је савршено добро знала сама аустроугарска влада. У
гој измишљеној одговорности она је нашла повод да оконча своју
акцију за решење југословенског питања, започету анексијом, и обја
вила је Србији рат, који је два пута претходно припремала али је била
приморана да од рата одустане (1909. и 1913.). Међутим, овога пута
она се одлучила на рат у споразуму са Немачком, не само ради реше
ња југословенског питања већ и за изазивање рата у Европи, који су,
подељене у две групе, спремале Немачка, Аустро-Угарска и Италија, с
једне стране, и Енглеска, Француска и Русија (Велика антанта) c
друге стране, ради већ годинама припреманог империјалистичког
обрачуна око превласти не само у Европи, на мору, већ и у колони
јама пширом света. Нападом на Србију месец дана после сарајевског
атентата, 27. јуна 1914, изазван је први светски рат, чији је наговештај
била анексија Босне и Херцеговине, о чему се налази потврда и у
овим извештајима.
Из ових извештаја види се, пре свега, да су дипломатски пред

ставници Француске у Аустро-Угарској са изузетном пажњом и инте
ресовањем пратили догађаје и да су, при томе, успевали да буду о
њима тачно и детаљно обавештени. Са великом умешношћу та обаве
штења је на извору, у Сарајеву, прикупљао конзул Гренар. У томе по
гледу свакако му је било од изузетне користи што је довољно могао
да се користи знањем нашег језика, а што се из његових извештаја
види да је био случај. (У једноме од њих нпр. он изричито наводи
да је „прочитао“ целу оптужницу јавног тужиоца у велеиздајничком
процесу Срба у Загребу, а позива се и на непосредне разговоре са по
митичким људима). Из њихових коментара, пак, види се да су они
правилно и објективно схватили значај догађаја и предвиђали њихо

ве последице. Таква обавештења и коментари били су пре свега од
користи министру спољних послова, а затим влади Француске за оце
ну међународне ситуације уопште и за доношење одговарајућих од
лука. Свакако и ови су извештаји утицали да Француска влада, у су
кобу пре свега српског народа а затим и ових осталих југословенских
народа са Монархијом, изазваног анексијом, буде на њиховој страни,
што ће коначно довести у првом светском рату до њихове заједничке
борбе против заједничког непријатеља.
Заслуга што је француска влада била тачно и објективно обаве
штена о догађајима о којима смо расправљали, и у којима је несум
њиво тачно указано на праве узроке и последице отпора који су наши
народи пружали аустроугарској агресији, али истовремено и на
оправданост тог отпора и његов исход, припада и ауторима ових изве
штаја – конзулу Гренару, вице-конзулу Савоју, амбасадору Кро
зијеу, а поготову генералном конзулу виконту Фонтнеју. Његови изве
штаји су од посебног значаја, пре свега због објективне и тачне ана
лизе догађаја и предвиђања последица. Свакако да су и ти извештаји
из Будимпеште допринели да француска влада, као доброг и поузда
ног познаваоца прилика на Балкану, некадашњег секретара свога по
сланства у Београду (1905–1906), са које је дужности постављен за
генералног конзула у Будимпешти,— виконта д Фонтнеја постави за
посланика Француске при влади Србије на Крфу (15. септембра 1917),
па ће тако он постати и први посланик Француске у новоствореној
првој држави Југословена, на коме ће положају остати све до 1921.
године.“
Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ
* Луј виконт д Фонтнеј (Louis vicomte de Fontnay), дипломирани правник

париског а доктор филозофије универзитета у Лајпцигу, почео је своју дипло
матску каријеру (1891) као аташе француског посланства при нitary у Риму
а затим је, напредујући у звањима, био на служби у посланствима у Лисабону.
и Бечу. Враћајући се у међувремену на службу у министарство спољних послова
у Паризу, отправник послова посланства у Сеулу (Кореја) био је 1903—1904,
одакле је 18. фебруара 1905. премештен за првог секретара посланства у Београ
ду, у коме је остао до краја 1906. Те године је постављен прво за отправника по
слова конзулата, а затим за генералног конзула Француске у Будимпешти. Опу
номоћени министар-посланик постао је 1912. у Боготи (Колумбија). Са тога по
ложаја у току првог светског рата враћен је на службу у Париз, да затим буде
постављен за посланика Француске при српској влади на Крфу. (Подаци узети
из Annuaire diplomatique et consulaire de la République française - Paris, за од
говарајуће године).
СРБИЈА И ГРЧКО-ТУРСКИ РАТ 1897. ГОДИНЕ
ИСТОЧНО питање је после Берлинског конгреса, на коме је било ско

ро искључиви предмет значајних одлука великих сила, требало да уђе
у фазу мирнијег расправљања и ангажовања свих заинтересованих зе
маља у сној мери колико је било неопходно да дипломатија, претпо
стављена некој новој ратној кризи, успешно решава све спорове и от
клања могућа размимоилажења. Са становишта сила, основни наредни
задатак био је да се спречи заоштравање ситуације у европској Тур
ској и обезбеди мир и status quo. Из балканских престоница, међутим,
на Источно питање гледало се као на стварање повољних прилика за
стицање позиција у неослобођеним деловима европске Турске, па и
евентуалну њихову поделу. Пошто Турска, са своје стране, није чини
Aа ништа да спроведе рме на својој европској територији, мада
је на то била принуђена одлукама Берлинског конгреса, на Балкану
се стварала доста неизвесна ситуација која је претила инцидентима.
Европска Турска остала је отворено питање, из дана у дан заоштрава
но сукобима интереса великих сила због Турског царства у целини,
међусобном суревљивошћу балканских држава и њихових превасход
но појединачних планова са њом, што се најбоље показало приликом
уједињења Бугарске са Источном Румелијом средином осамдесетих
година XIX века, као и због све снажнијег израстања ослободилачког
покрета код још неослобођених турских балканских поданика. Нову
кризу су, међутим, наговестили покољи Јермена у Цариграду среди
ном деведесетих година, али је њено отварање било готова чињеница
када су, 1895. и 1896. године, избили немири грчког становништва на
Криту. Прерастање ослободилачког покрета хришћанског становни
штва на Криту у покрет за уједињење са Грчком и отворени сукоб из
међу Грчке и Турске у првој половини 1897. године ставило је пита
ње европске Турске поново у први ред текуће дипломатије, како вели
ких сила тако и балканских држава. Свака од тих држава настојала
је, због тога што су могли наступити шири заплети, што пре да одре
ди став који би јој, с обзиром на степен заинтересованости, налагао
и одређено ангажовање њене политике. У том склопу посебан значај
е активност коју је показала Србија као балканска земља која
није била непосредно увученау сукоб.
1 -
У спољној политици Србије после Берлинског конгреса Источно

питање је играло и даље истакнуту, али нешто измењену улогу. Зва
492. Михаило Војводић
нична Србија, одгурнута 1878. године од Босне и Херцеговине, усме

рила се у првом реду према Македонији, Косову и затим деловима
Албаније, тражећи у том правцу компензацију за неуспех националне
политике на западу. Водећи живу пропаганду, нарочито у Македони
ји, и дипломатску акцију у Цариграду, српски владајући кругови су
дарили су се са сличном политиком кнежевине Бугарске, нарочито
после њеног уједињења 1885. године. Русофилска оријентација српске
политике од 1896. године, под владом Стојана Новаковића, која је, с
обзиром на уплив Русије у Цариграду, требало да буде потпорни ка
мен Србије у Македонији, била је скоро истовремено осенчена слич
ном оријентацијом Бугарске. Измирење кнеза Фердинанда са Петро
градом, давало је и Бугарској исто такве изгледе за помоћ која јој је,
с обзиром и на њен вазални однос према Турској, пружала далеко
више могућности за несметани рад у Македонији. Отуда је и разумљи
ва зебња у Београду од неких поремећаја на Балкану који би, како се
оцењивало, могли предодредити Македонији ону судбину коју је до
живела Источна Румелија. У таквом расположењу затекла је српске
владине кругове и вест о немирима критског становништва 1896. го
дине, заправо у јачој форми поновљеним него претходне године. Мо
гућност акције Грчке на Криту, проширење немира на Македонију,
као и евентуално једна слична акција Бугарске,оцењивали су се у Бео
граду као непосредна претња спољнополитичким плановима Србије.
Требало је дакле, одмах, заузети такво држање и повести такву ак
цију који би пред светом најбоље документовали виталне националне
интересе Србије, а који би, у даљем развоју догађаја омогућили и њи
хово остварење.
Званична Србија се озбиљно позабавила критским проблемом у
лето 1896. године када су, због немира тамошњег становништва, у
више наврата из Грчке у помоћ устаницима упућене групе добровоља
ца и када се отворено почело постављати питање уједињења тог
острва са Грчком. Српска влада, којој је на челу стајао Стојан Нова
ковић, оцењивала је политику Грчке као пример понављања уједиње
ња Бугарске. Уколико би се та пракса и даље примењивала, веровало
се у владиним круговима у Београду, могло се десити да слично ура
ди и Аустро-Угарска са Босном и Херцеговином па и Бугарска са Ма
кедонијом. Мада би сједињење Крита са Грчком био још један корак
у ослобођењу хришћана на Балкану, српска влада је била одлучно
против таквог начина. По мишљењу Стојана Новаковића које је 7. ав
густа" доставио свим српским посланицима на страни, а које су они
имали дазаступају кодвлада где су били акредитовани, требало је ин
систирати само на Берлинском уговору и, у оквиру њега, на реформа
ма и побољшању стања хришћанског становништва у Турској. Једно
страно мењање тог уговора, стајало је у саопштењу, било би на штету
Србије, јер би то значило награду за оне који шаљу чете и подижу
* Сви датуми у тексту су по новом календару а у напоменама по оном ка

лендару који је у документу коришћен.
Србија и грчко-турски рат 1897. године 493
устанке а Србија је у односу на остале државе које су имале посебне

интересе на Балкану, била у неповољнијем положају. Поштовање Бер
линског уговора било је оно на чему би требало настојати, јер би се
тиме боље бранили српски интереси, пре свега у Македонији“
Једна широка дипломатска акција коју је у том смислу требало
одмах предузети изгледала је тим више неопходна и због тога што се
сматрало да акција Грчке неће у свим престоницама бити осуђена.
Говор краљице Викторије приликом отварања парламентарне сесије
у Лондону, половином августа, о потреби увођења „правичне” управе
на Криту која би задовољила све становнике острва,тумачио се као
признање устаника за ратујућу страну и жељом за остварење аутоно
мије.“ С обзиром да је у то време Русија била ангажована у продору
на Далеком истоку, где су постојали и значајни интереси Енглеске,
могао се назрети циљ енглеске политике да се створи криза на Бли
ском истоку и тиме паралише руска далекоисточна акција. Како се у
то веровало и у круговима српске владе, логичан је био њихов закљу
чак да ће се Енглеска ставити на страну Грчке и критских устаника,
и да се тек могу очекивати нови заплети у којима би Србија морала
одлучно заступати свој став.
Нова српска влада под председништвом Ђорђа Симића, образова
на крајем децембра 1896. године, састављена претежно од радикала, и
која је наставила линијом Новаковићеве политике, сусрела се, међу
тим, ускоро са даљим значајним продубљивањем кризе око Крита,
Почетком фебруара 1897. године дошло је до крвопролића у Канеји,
које су изазвали сукоби грчког становништва са месним турским вла
стима. Један комитет Крићана издао је 6. фебруара прокламацију у
Халепи о уједињењу са Грчком и позвао краља Ђорђа да заузме
острво.“ Краљ је на то одговорио упућивањем у воде Крита, 10. фе
бруара, престолонаследника, са флотилом од 6 торпиљера да омете
искрцавање турских трупа. Прво званично реаговање нове српске вла
де на ове догађаје није се разликовало од претходне. Српски посланик
у Атини је, у смислу још ранијих Новаковићевих инструкција, изја
вио да се Србија неће противити анексији Крита, али само уколико и
она добије одређену сатисфакцију, јер се никаква промена на Балка
ну не би могла десити а да за Србију не би имала последице.“ Према
томе, уколико би се постојеће стање пореметило, Србија би задржала
за себе потпуну слободу акције.
У престоницама великих сила, међутим, уколико се и могло оче
кивати различито расположење због разгарања критског питања,зва
ничан став био је исти. Владе свих великих сила изражавале су ми
* Дипломатски архив Државног секретаријата за иностране послове
(даље: ДАДСИП), Политичко одељење (даље: ПI O), 1896, фасц. V, доc. 1, пов.
jр. 1368, Новаковић свим српским посланинцима, Београд 26. VII 1896.
- исто, фасц. II, доc. 5, пов. бр. 1450, извештај из Лондона Новаковићу
3.VIII 1896.
“ Исто, 1897, фасц. VII, доc 1, пов. бр. 289, извештај из Атине Симићу
27. I 1897.
* Исто, пов. бр. 288, извештај из Атине Симићу 25. I 1897.
494 Михаило Војводић
шљење да одашиљање грчке флоте компликује ситуацију и показива

ле спремност да ће се чврсто заложити како се не би променио статус
Крита, али, с тим да се изведу одређене реформе. Ујавној осуди грчке
акције видела се намера да се она спречи. У дипломатским консулта
цијама, које су услед врло брзо је било одлучено да се учини
представка у Атини даиле,
се Грчка уздржи од помагања устаника, да се
остави силама да саме реше то питање путем реформи које би се на
метнуле Турској и да, уколико буде потребно, ескадра великих сила
буде препрека грчкој акцији. Видело се да силе неће дозволити сје
дињење Крита са Грчком, јер би, у супротном, то могло значити подр
шку и другим сличним подухватима на Балкану, а према томе и фор
мално подстаћи Србе и Бугаре да напусте своје мирно држање у од
носу на Турску што би могло бити увод у њен распад. Њихова наме
ра била је да се у првом реду позабаве реформама у Турској, о чему
је требало да амбасадори у Цариграду заједнички израде пројект
који би се после одобрења влада поднео султану.
У Србији се, међутим, и поред оваквог става великих сила, ситу
ација оцењивала као неизвесна. Уколико Грчка не би устукнула пред
притиском сила, могле су се очекивати нове компликације у којима
би и интереси Србије могли доћи у питање. Српска влада је стога, 11.
фебруара, обавестила све шефове страних мисија у Београду да Срби
ја не би могла остати мирна у случају поремећаја stаtus quо, јер сва
ко увећање територије било које од балканских држава нужно наме
ће осталима да и оне затраже задовољење својих легитимних права.“
Да би, међутим, ближе одредила правац деловања своје политике,
влада је желела да се информише о ставу земаља које су и до тада
у балканским питањима показивале највише интереса, Аустро-Угар
ске, Русије и Бугарске, а који је умногоме морао определити полити
ку Србије.
О држању Аустр као и уопште о тренутној политици
сила, Симић се обавео-Уга
стио рске,
непосредно од аустро-угарског министра
спољних послова Голуховског, 10. фебруара у Бечу, где је дошао да
узме своја одазивна писма. Том приликом Голуховски је био изричит
у напомени да силе неће дозволити да се нереди пренесу на Македо
нију.“ Симић је у аустријским политичким круговима наишао на
оштру осуду акције Грчке. На вест о покрету грчке флоте Голуховски
је реаговао изјавом, 12. фебруара, да силе неће дозволити повреду ин
тегритета Турске и да ће Грчка сносити све последице евентуалног
рата.“ У том духуписала је и бечка штампа.
Руска влада са своје стран такођеје одмах показала да је зау
зела сличан став,у погледу намере,е и јединства сила да се осигура мир
на Криту, спречи његово сједињење с Грчком и изведу реформе. По
* Ministere des affaire etrangeres, Documents diplomatiques (Affaires d'Ori

ent), fevrier—mai 1897, Pariss 1897, No. 67.
60.
* Б. Симић, Моје друго министровање (17. дец. 1896 — 7. окт. 1897),
Pr: ga мемоара налази се у Архиву Србије, у Фонду Борђа Симића.
(сто, 61,
|
|
|
|
сланик Русије у Београду барон Розен учинио је стога краљу Алек

сандру Обреновићу, 13. је: саопштење да ће на себе навући
„најозбиљније незадовољство Русије”, уколико се буде активно анга
жовао, односно интервенисао у Македонији. Разлог за то упозорење
лежао је у чињеници да су се у Петроградучули гласови о могућно
сти интервенције Србије у Македонији. Краљ је, међутим, овластио
руског посланика да демантује гласове о интервенцији, уверавајући
га да ће се Србија уздржати од било какве акције која би била у су
протности са жељама великих сила, али да се притом нада да ће се во
дити рачуна о тешком положају у коме би се нашла Србија ако би
Грчка добила територијално увећање”
Ови први сусрети са представницима Аустро-Угарске и Русије
после заоштравања кризе на Криту, уверили су Симићеву владу да су
велике силе спремне да по сваку цену спрече проширивање кризе на
Балканском полуострву и да не дозволе мешање осталих балканских
држава. Уверавања највиших српских представника да ће Србија на
стојати да заузме мирно и коректно држање, дочекана су са одобра
вањем. Реч српског краља руском посланику, а у том духу је говорио
и Симић Голуховском, наишла су на признање. Голуховски је то учи
нио у свом телеграму краљу Александру, 15. фебруара, подвлачећи да
ће то најбоље одговарати интересима Србије.“ На сличан начин одго
ворили су и из других европских престоница. Француски министар
спољних послова Ханото је већ 10. фебруара, изражавајући наду да
ће се на Балкану одржати мир, и да су силе у томе једнодушне, уве
равао српског посланика да би много више бриге задао неки покрет у
Македонији од овог на Криту, јер би се можда Аустро-угарска уме
шала, што би питање учинило још озбиљнијим.“ У енглеским поли
тичким круговима где су допирале вести о могућности споразума Ср
бије, Бугарске и Грчке око Македоније, а после демантија српског
представника, напоменули су, 15. фебруара, да би Србија стрпљењем
и коректношћу могла више добити него различитим авантурама које
су противне жељи великих сила да одрже мир.“
У новонасталој ситуацији посебна брига, у Србији, поклањала
се држању Бугарске. У круговима српске владе веровало се да ће Бу
гарска, ако се и директно не умеша, покушати да ситуацију искори
сти и стекне у Македонији одређене користи. На то је указивало рас
положење у Софији, јасно изражен интерес бугарских владајућих
кругова за Македонију, а, исто тако, наговештај бугарског кнеза Фер
динанда који је, уверавајући турског комесара Нијази-беја да ће Бу
* ДАДСИП, ПI O, 1897, фасц. VII, доc. 1, пов. бр. 301, Миловановић посла
нику у Петрограду 2. III 1897.
* Исто, фасц. Х, доc. 2, пов. бр. 60, Голуховски краљу Александру Обре
новићу, Беч 15. II 1897.
29. I „jere. фасц. VII, дос. 1, пов. бр. 295, извештај из Париза Миловановићу
II isi Исто, доc. 2, пов. бр. 360, извештај из Лондона Миловановићу 4/16.
406 ћMихаило Војводић
----
-
гарска задржати лојално држање и да ничим неће повредити мир, из

разио наду да ће Порта „уважити праведне захтеве односно рефорама
у Македонији”.“ Стога је Милован Миловановић, који је замењивао
одсутног Симића, упутио 12. фебруара поруку бугарској влади о по
треби солидарног држања Србије и Бугарске и заједничког чувања
интереса с обзиром на развој догађаја око Крита.“ Одговор који је
стигао 14. фебруара задовољио је српску владу. Константин Стоилов,
председник бугарске владе поручио је да ће Бугарска заузети посма
трачки положај, али да би у случају отвореног сукоба између Грчке
и Турске желела заједничку и споразумну акцију са Србијом.“
__
2
Средином фебруара 1897. године сукоб око Крита почео је да
добија озбиљне размере. Са грчких бродова који су се налазили у бли
зини острва тајно су се искрцавали добровољци и оружје. Осим тога,
15. фебруара, грчки ратни брод Мијаулис принудио је пуцњима тур
ски транспортни брод Фуад, који је кренуо за Ситију, да се врати у
Канеју.“ На острву је већ долазило до оштрих окршаја. Руска влада
је наредила свом адмиралу Андрејеву да са руском средоземном еска
дром иде на Крит и спречи сваку акцију грчке флоте. Сличну наред
бу имали су и команданти бродова осталих европских сила, осим
немачког.“ Краљ Ђорђе, међутим, видећи да ће га силе спречити на
редио је свом ађутанту пуковнику Васосу да се искрца на острво. У
циљу предупређења и неке акције сила, грчка влада је 24 сата обуста
вила све депеше за иностранство и тиме дала времена да се Васос, са
публикованом наредбом да ће заузети острво у име грчког краља, ис
крца са три батаљона. То се и десило ноћу између 14. и 15. фебруара.
Са бродова великих сила су искрцавање приметили али нису имали
прецизних заповести. Тако су се, тек после Грка, после подне 15. фе
бруара, искрцали по сто морнара француских, руских, енглеских, ита
лијанских и педесет аустријских, који су, да би спречили сукоб Грка
и Турака, одмах окупирали Ретино, Канеју, Кандију и Ситију“. Сукоб
Турске и Грчке, и поред ових мера великих сила, изгледао је немино
ван, јер је и грчки принц Никола, тихдана отпутовао ка турско-грчкој
граници да припреми војску. То се видело и из одбијања грчке владе
* Исто, доc. 1, пов. бр. 266, извештај из Софије Миловановићу 31. I 1897.
“ Исто, пов. бр. 254, Миловановић дипломатском агенту у Софији, Београд,
31. I 1897.
* Исто, пов. бр. 307, извештај из Софије Миловановићу 2. II 1897.
* Documents diplomatiques, No. 105; Documenti Diplomatici presentati
at Parlamento Italiano (Creta e conflitto Turco-elenico), Roma 1897, No. 256.
* Documents diplomatiques, No. 93; В. Борђевић, Србија и Турска
1894–1897, Београд 1928, 237-238.
* ДАДСИП, ПI O 1897, фасц. VII, доc. 1, пов. бр. 335, извештај из Атине
Миловановићу 4. II 1897; исто, пов. бр. 336, извештај из Атине Миловановићу
5. II 1897; исто доc. 2, пов. бр. 461, извештај из Атине 5. II 1897; Documents diplo
matiques, No 127.
предлога сила, праћеног наговештајем блокаде, који је тражио повла

чење с тим што би се размотрило питање аутономије Крита, а с друге
стране и из озбиљних сукоба на Криту не само устаника са Турцима
него и са војском европских сила. Флота великих сила је 21. фебруара
бомбардовала један устанички логор на Криту, јер су устаници пре
шли зону од 6 километара која је била проглашена окупираном, Адми
рали флоте су, исто тако по наредби својих влада, а под изговором
да су силе узеле Крит под свој протекторат, прокламовали да ће си
мом зауставити сваки оружани судар Грка и Турака, па су стога и
образовали једну летећу ескадру која је имала задатак да непрекидно
ази острво и спречи искрцавање људи и ратног материјала. Као
одговор на све то у Атини су организоване масовне демонстрације. У
тамошњим владиним круговима се изјављивало да су спремни да иду
до краја. Било је јасно да се Грчка неће обазирати на став и акцију
великих сила.“
Српска влада пажљиво је пратила овакав развој догађаја око
Крита, али решена да се придржава става са којим је већ била упо
знала европске силе. Наиме, Симићеви утисци из Беча, одакле се вра
тио 24. фебруара, били су: силе су одлучне да се на Балкану очува
мир и status quо, да, према томе, Грчка неће добити Крит и да би
сваки покушај Србије да искористи постојећи заплет и домогне се
неке територијалне добити остао не само без резултата него би можда
изазвао интервенцију сила, пре света Аустро-Угарске. По његовом ми
пљењу Србија би морала задржати мирољубив став, али да би из по
стојеће политичке ситуације требало да извуче, пре свега дипломат
ским путем, користи за своје позиције у Македонији. Миловановић
зато није ништа одговорио Грцима који су, преко свог посланика у
Цариграду 17. фебруара, тражили да балкански народи „ако не могу
помоћи Грцима треба да симпатишу њиховим напрезањима".“ Он је
пре свега своју активност скренуо ка Турској. И докје турског посла
ника у Београду уверавао да ће Србија задржати најкоректније др
жање према његовој земљи“ српски посланик у Цариграду Владан
Борђевић имао је наредбу да врши притисак на Порту да би се за ми
трополита у Скопљу изабрао Србин и да би се задовољили захтеви Ср
бије у погледу отварања српских школа у битољском и солунском ви
лајету. Задатак посланика био је, осим тога, и да нагласи да би Тур
ска својим позитивним одговором дала видног доказа да води рачуна
о коректном држању Србије, што би у тадашњим приликама било
веома значајно. Предајући тај захтев великом везиру, 16. фебруара,
__
н. д.д.дсит, п о, 1897, фасц. VII, доc. 2, пов. бр. 390, извештај из Атине
Миловановићу 10. II 1897; исто, пов. бр. 403; извештај из Атине Миловановићу,
10. п. 1897; исто, пов. бр. 404, извештај из Атине Миловановићу 10. II 1897; исто,
пов. бр. 458, извештај из Цариграда Симићу 14. II 1897.
- Исто, дос. I, пов. бр. 342, извештај из Цариграда Миловановићу 5. II
1897; В. Борђевић, нав. дело, 238-239.
* ДАДСИП, ПI O, 1897, фасц. VII, доc. 1, пов. бр. 301, Миловановић свим
српским посланицима, Београд, 2. II 1897.
Владан Ђорђевић је то учинио у још оштријој форми, нагласивши да

Турска већ доста дуго даје обећања у том смислу, и, уколико се сада
не изврши, Србија узима на себе пуну слободу акције. Одговор вели
ког везира, а затим и министра спољних послова Тефик-паше, био је:
да владичанско питање зависи од Патријаршије, а да ће Порта проу
чити питање отварањашкола.“
Из престоница великих сила долазили су, међутим, Србији саве
ти да очува мирно држање. Да је Русија недвосмислено против изази
вања Источног питања, то је било већ познато српској влади. Лорд
Солсбери, енглески премијер, је, међутим, 17. фебруара, у име енгле
ске владе,честитао Србији на политици коју води.“ Слично је било и
реаговање Ханотоа који је, 24. фебруара, истакао да ће европски ка
бинети морати да воде рачуна о умереном ставу Србије“ Бечка влада
је, поред већдатих изјава о потреби одржања мира, предузела у Босни
и Херцеговини и неке конкретне војне мере. Сви извештаји који су
стизали крајем фебруара са босанске границе говорили су о покрету
аустро-угарске војске, хране, вагона и топова ка турској граници, а
затим о реквизицијама зграда за војску и појачавању стража на
спрам Санџака.“
Српска влада, иако решена да се придржава своје мирољубиве
политике, имала је на уму да би догађаји могли узети и другачији ток,
независно од става сила. При томе се није искључивала могућност да
би Македонија могла постати предмет решавања, с обзиром да ће се
можда догодити да Грчка подстакне устанак у јужним деловима Ма
кедоније. У том случају било би вероватно да би се устанак проши
рио и на остале делове европске Турске, при чему не би изостала ни
подршка Бугарске где је већ постојао један организовани македонски
комитет, па чак и одређено њено активно мешање у Македонији. Уз
то, и извештаји из Скопља су говорили о страху хришћанског станов
ништва на Косову, о наоружавању Албанаца, о претећем држању Му
слимана, и да је све то узимало опасне размере“. Све ово било је
разлог да је српска влада била подстакнута да по сваку цену настоји
да побољша своју војничку спрему, да би војска била готова за деј
ство уколико то буде потребно. Како је за то био потребан новац, на
седници владе, одржаној 23. фебруара, одобрено је министру војске
да за набавку одела, петнаестодневне хране и логорских потреба може
утрошити суму од 4,162386 динара, из зајма за наоружање. Из истих
разлога одобрено је и 966.737 динара за санитетске потребе.“ Биле су
* Исто, доc. 2, пов. бр. 379, извештај из Цариграда Миловановићу, 6. II 1897.

* Исто, пов. бр. 381, извештај из Лондона Миловановићу 5/17. II 1897.
* Исто, пов. бр. 484, извештај из Париза Симићу, 13. II 1897.
* Исто, пов. бр. 441, извештај из Шапца окружном начелнику у Београду
inging, a
12. II 1897; исто, пов. бр. 454, Ужица окружном начелнику у
ду 14. II 1897; исто доc. 3, пов. бр. 499, извештај из љубовије начелнику мини
старства финансија 14. II 1897.
* Исто, доc. 2, пов. бр. 463, извештај из Цариграда Симићу 13. II 1897.
* Н. III керовић, Записници седница Министарског савета Србије
1862–1898, Београд, 1952,454–455.
предузете и друге мере: официри су имали да припреме кадар у слу

чају мобилизације; резервни официри нису могли добити пасош без
одобрења војне администрације. Када се на седници владе 26. фебруа
ра поновно расправљало о критском питању и држању Србије, на
којој је иначе Симић поднео извештај о својим утисцима из Беча,
било је одлучено да Србија не предузима ништа што би се косило са
намерама сила, него да и даље буде у свом резервисаном положају,
али исто тако и приправна на све.“ Све ове мере међутим, произвеле
су и жељено дејство, иако је влада демантовала вести о мобилизацији
које су се извана чуле“ Представници сила изјављивали су да Грчка
не би могла анектирати Крит а да Србија не учини још нешто више.“
Опасност од грчко-турског рата, и с тим у вези могућност устан
ка у Македонији као и свентуална интервенција Бугара, гонили су
српску владу и на објашњење са бугарском владом, као и о заједнич
ком држању у догађајима који би могли наступити. Основа за разго
поре требало је да послужи бугарски предлог, који је стигао крајем
јануара, о потреби да се две владе заложе за стварање једне аутоном
не Македоније. Српска влада је тада, бојећи се да би једна тако при
вилегована провинција могла лако постати плен Бугарске, одбила
предлог, залажући се више за идеју одређивања интересних сфера у
Македонији. Константин Стоилов је, међутим, 14. фебруара, објаснио
ставбугарске владе. По његовим речима, уколико би дошло до сукоба
између Турске и Грчке, Бугарска би била приморана да уђе у акцију,
па би у том случају желела да поведе споразумну акцију са Србијом.
Србија и Бугарска би, објаснио је даље бугарски председник, имале
за циљ да се боре за побољшање стања у Македонији као и то да пред
свима документују сагласност и заинтересованост за тај део Турске.“
Српска влада је прихватила ово објашњење, па јој је, према томе, оста
мо још да са Бугарима уђе у детаљнији споразум који би за случај
отвореног сукоба Турске и Грчке, имао да утврди правце заједничке
акције. То је заправо остало да се реши на заједничком састанку два
владара и два председника владе приликом посете краља Александра
Софији крајем je isti У преговорима, који су се, у Софији, углав
пом водили између Симића и Стоилова, две стране су се одмах сло
жиле да не треба интервенисати у Македонији нити предузимати било
какву акцију која би пореметила stаtus quо. Пошто више није било
препреке за сагласност о корисности и потреби заједничког споразу
ма два владара су га напокон, 3. марта, закључили и потписали. У тај
ном споразуму било је предвиђено да сва питања која се тичу Турске
расправљају споразумно; неће се ништа предузимати што би пореме
тило мир и status quo на Балкану; у својој националној, културној и
- Исто, 455.
* ДАДСИП, ПI O, 1897, фасц. VII, доc. 2, пов. бр. 381, извештај из Лондона
Миловановићу 5/17. II 1897. Уз гласове о мобилизацији ширила се и вест да ће
Србија интервенисати у Македонији.
* исто, пов. бр. 473, извештај из Атине Симићу 16. II 1897.
- исто, дос. 1, пов. бр. 307, извештај из Софије Миловановићу 2. II 1897.
црквеној пропаганди у европској Турској узајамно ће се потпомага

ти; споразум ће се саопштити црногорском кнезу с циљем да и он
приступи“. Поводом ове последње одредбе кнезу Николи су одмах
упућени специјални изасланици краља Александра и кнеза Ферди
нанда. И као пто се и очекивало, црногорски кнез је приступио.“
Тиме је постигнут тројни споразум балканских земаља који је треба
ло да буде залога за остварење њихових националних тежњи, али
који је тек у својој примени имао да покаже праву вредност.
Представници Србије и Бугарске настојали су да, осим Русије,
за велике силе споразум остане у тајности. Већ у току преговора две
владе су сузбијале гласове који су у европским престоницама гово
рили о приближавању балканских држава, бар у оном смислу које
би наговестило могућност да ће оне повредити целокупност Турске и
пореметити мир и status quо. Једино је руском посланику у Београду,
13. фебруара, српски владар саопштио да ће Србија настојати да са
Бугарском и Црном Гором „утврди споразум ради солидарног чува
ња интереса”.“ Када се, међутим, у енглеским новинама, 15. фебруа
ра, појавила вест да се између Србије, Бугарске и Грчке ради па спо
разуму о Македонији, српски посланик у Лондону је то одлучно од
био, истичући, пре свега представницима Форењ офиса, да та вест
нема никаквог основа.“ Боравак српске делегације у Софији изазвао
је у европским престоницама још више нагађања, заправо наслући
вало се да је нешто постигнуто, Руска влада је прва покушала да са
зна циљ посете. Када је, међутим, министар иностраних послова гроф
Муравјов, истога дана када је споразум постигнут, скренуо пажњу
српском посланику да постоји могућност склапања споразума две
балканске земље, добио је одговор да је то само враћање посете али
да су и Србија и Бугарска заинтересоване за развој догађаја око
Крита и за судбину својих сународника у Турској. Руски министар
је том приликом истакао да ће се велике силе заложити да спрече мо
гућни рат између Турске и Грчке, да ће настојати да се у Турској
спроведу реформе, и да Србија не би смела ништа да предузима што
би пореметило мир.“ На сличан начин руски министар се изразио и
пред бугарским дипломатским агентом. Српска и бугарска влада, су,
међутим, пошто су потписале споразум, одмах предузеле кораке да
* M. Војводић, „Угодба" између Србије и Бугарске 1897. године, Збор

ник Филозофског факултета, књиra XI-1, Бeoгрaд 1970, 656—658; Е. Walters,
Unpublished pocuments: A The Serbo-Bulgarian Secret Treaty of 19 Februari 1897.
The Slavonic and east European Review, ХХVII, No. 71, London 1950, 498—499.
* Архив Државног музеја на Цетињу (даље: ААМЦ), фонд краља Николе,
1897, без бр., кнез Фердинанд frr:; Николи, Софија 25. II 1897; исто, кнез Ни
кола краљу Александру, Цетиње 12. III 1897; исто, Вуковић Симићу, Цетиње
12. III 1897; М. Војводић, нав. дело, 658–660.
* ДАДСИП, Н О, {'}; VII, доc. 1, пов. бр. 301, Миловановић посланику у
Петрограду, Београд2. II 1897.
* исто, доc. 2, пов. бр. 360, извештај из Лондона Миловановићу 416. II 1897.
- исто, фасц. VI, доc. Iš7, пов. бр. 588, извештај из Петрограда Симићу
19. II 1897.
о томе упознају Русију. Тако је српски посланик 16. и 17. марта оба
вестио цара и Муравјова, а Стоилов руског посланика у Софији, док
је бугарски заступник у Петрограду предао копију споразума Мурав
јову.“ Ову вест је руска влада примила мирно и благонаклоно. Веро
вала је да споразум није уперен против територијалне целокупности
Турске, затим да ће он смирити политичке кругове обе земље, јер им
је признавао слободу деловања у Македонији и да једна другој неће
дозволити тамо изазивање немира.
Остале силе о споразуму нису ништа сазнале, мада су могле да
наслућују да је нешто постигнуто. Веровало се, ипак, да ће Русија,
с обзиром на њен познати став о миру и status quo-u. на Балкану,
спречити балканске земље да војном силом ударе на турску терито
рију. Влале две балканске државе су од њих криле постојање спо
разума. Тако је Симић 14. марта јавио српским посланицима на
страни да, ако буду упитани да ли је у Софији нешто постигнуто,
саопште само да су измењане мисли о ситуацији на Истоку, али да
су две владе одлучне да заузму мирно држање. Али, мирно држање
ће, по Симићевим речима у поруци, зависити и од „држања Турске
према нашим сународницима у Турској, и од тога да ли ће велике
силе успети да спрече грчко-турски сукоб.“
Српска влада је, међутим, после потписивања споразума желе
да да се још ближе самостално постави према Турској и Грчкој, с
ом да се могло очекивати даље погоршавање ситуације. Сам
споразум се следећих дана показао да није довољна гарантија за
обезбеђење заједничког држања. Не само што је долазило до све
чешћих сукоба између српских и бугарских агената у Македонији,
него што се бугарска влада свим силама трудила да од Порте ишчу
па за себе берате за још пет владичанских столица у Македонији.
Српски посланик у Цариграду јавио је, с тим у вези, да је Порта мо
дила руског амбасадора Нелидова за савет, а овај је телеграфисао
у Софију да „сад није време за тражење берата".“ Због тога је и
српска влада желела да појача притисак на Порту. На седници вла
де, 3. априла, донесена је одлука да се од Порте поново затражи по
стављање Србиназа митрополита у Скопљу уместо грчког владике Ам
брозија, отварање српских школа у Македонији, признање српске на
родности у Турској кроз тзв. нуфуз-тескере, затим да се за изврше
ње ових захтева дâ рок од месец дана и да Србија кораке у том
правцу учини заједно са Црном Гором било колективно било иден
тичном потом“. У свом држању према Грчкој српска влада је, ме
ћутим, желела да се одреди формулишући свој став према будућно
* Исто, пов. бр. 709, извештај из Петрограда Симићу 4. III 1897; исто, пов.
бр. 746, извештај из Петрограда Симићу 6. III 1897.
* Исто, фасц. Х, дос. П, пов. бр. 664, Симић српским посланицима на стра
ни, Београд 2. III 1897.
jere.
20. II фасц. VII, доc. 3, пов. бр. 512, извештај из Париграда Симићу
“ Н. Шкеровић, нав. дело, 457.
- -
сти Крита. Ово је изгледало тим више потребно што су у првој по

ловини марта кружиле вести у Атини као да је Симић, а исто тако
и Стоилов, изјавио руском и француском посланику да се Србија са
Бугарском не противи анексији Крита и да у том случају не би по
дигла глас који би рекламирао компензације за себе.“ Српска влада
је сматрала да не само да не би требало да да повод неком пореме
ћају него да не сме допустити, ма са које стране то дошло, да се по
крене насилно решавање многих питања везаних за Турску а судбо
носних за Србију. Симић се приликом свог боравка у Бечу, а затим
и од представника свих великих сила, убедио да су сложне у томе
да не допусте никоме, па ни Грчкој да насилним путем добије нешто
за себе. Пошто је, уз то, добио обећање да ће силе водити рачуна о
коректном и мирољубивом држању Србије, а будући уверен да ће се
то и испунити, сматрао је да би требало да води рачуна о очувању
status quо-а. У том смислу. Симић је 20. марта упутио и поруку срп
ском посланику у Атини, с тим да изнесе ово гледиште српске владе
али и да истакне да ако се „ма каквим случајем дирне у политичку
и народносну нашу сферу, Србија би морала да изађе из свога ре
зервисаног положаја и гледала би свима средствима да своје инте
ресе очува".“
3
Погоршавање односа између Грчке и Турске због Крита у дру
гoj пoлoвини фебруара, и очити знаци приближавања балканских
земаља, учинили су велике силе јединственим у намери да спрече
грчко-турски рат који би, веровало се тада, могао довести до ширих
заплета на Балкану. Почетком марта предузеле су у том правцу нове
кораке у Атини и Цариграду. Њихови представници су 2. марта пре
дали идентичне ултимативне ноге прчкој и турској влади чија је
основна садржина била: Грчка не може анектирати Крит који ће и
даље остати интегрални део Турске; велике силе ће израдити про
јект аутономије Крита који би остао под сизеренством султана; Грч
ка треба да повуче војску са Крита, и ако то не учини у року од
6 дана силе ће приступити принудним мерама.“ Утисак ове ноте био
је у Атини врло дубок. Међутим, из практичних корака које је грчка
влада следећих дана предузела видело се да неће лако попустити.
Петог марта потписан је указ о позиву још четири класе резервиста,
али уз образложење да то има за циљ да спречи упад Турака у Те
салију који су се концентрисали на граници.“ То се још боље виде
* ДАдсип, П O, 1897, фасц. VII, доc. 3, пов. бр. 692, извештај из Атине
Симићу 27. II 1897.
* исто, пов. бр. 692, Симић посланику у Атини, Београд, 8. III 1897.
* исто, пов. бр. 496, извештај из Атине Симићу 18. II 1897; исто, пов. бр.
506, извештај из Атине Симићу 19. II 1897; исто, пов. бр. 535, извештај из Цари
града Симићу 20. III 1897.
* исто, доc. 2, пов. бр. 513, извештај из Атине Симићу 21. II 1897; исто, пов.
бр. 533, извештај из Атине Симићу 23. II 1897.
| Aо и из одговора грчке владе силама 8. марта: Грчка не пристаје на

аутономију Крита; опозваће флоту али не и војску са Крита, војска
остати све док се не уведе ред, па би се потом спровео плебисцит
којим би се прокламовала или аутономија или анексија Крита.“ Већ
средином марта Грчка је отворено претила шаљући војску на грани
н. према Турској, мада објављујући да то чини у дефанзивне сврхе.“
ошто је већ 13. марта објавила општу мобилизацију, сваког тре
нутка могло је доћи до отвореног сукоба. У свим престоницама ве
ликих сила није било више дилеме о потреби предузимања неких за
једничких мера принуде како би се спречио сукоб. Лорд Солзбери је
у својој беседи коју је одржао 19. марта у Горњем дому парламента
отворено рекао да се неће дозволити насиље над интегритетом Тур
ске и да ће концерт великих сила морати у том правцу да предузме
кораке.“ Пошто су све велике силе већ биле сагласне да се предузму
даљи кораци, то су команданти ескадра великих сила које су се на
дазиле у водама око Крита донеле одлуку да се Крит стави у стање
блокаде почев од 21. марта и да то важи за све бродове под грчком
заставом. О тој одлуци су обавестиле и турску и грчку владу.“
Мере притиска великих сила на Грчку нису имале резултата.
Ратно расположење у Грчкој било је толико изражено да се у поли
тичким круговима сила осетила потреба да се грчкој влади још
једном, и то енергично, подвуче њихово гледање на развој ситуаци
је и држање које ће оне заузети ако дође до сукоба. У размени
мишљења њихових влада разматрало се, због тога, и питање блока
де грчких пристаништа. Одлучено је, међутим, да посланици предају
и прчкој и турској влади идентичне ноте следеће садржине: „У слу
чају судара на граници сва одговорност пашће на нападача; ма какав
био исход борбе, велике силе, тврдо решене очувати мир, одлучиле
су да нападач не извуче никакву корист од напада”.“ Примивши ин
струкције посланици великих сила су 6. априла предали овакве ноте.
Озбиљна опомена великих сила турској и грчкој влади, коју
је садржавала њихова нова заједничка акција, није такође обећава
“ Исто, пов. бр. 557, извештај из Атине Симићу 24. II 1897; исто, пов. бр.
558, извештај из Атине Симићу 25. II 1897; В. М. Хвост ов. динломатин в новоe
врема 1871-1914, Историа дипломатин II, Москва 1963, 346.
* дАДСИП, ПI O, 1897, фасц. VII, доc. 3, пов. бр. 684, извештај из Атине Си
мићу 6. III 1897; В. М. Хвост о в, нав. дело, 346.
“ ДАДСИП, ПI O, 1897, фасц. VII, дос. 4, пов. бр. 755, извештај из Лондона
Симићу 9/21. III 1897.
* Исто, пов. бр. 718, извештај из Цариграда Симићу 8. III 1897; исто, пов.
бр. 751, француски посланик Симићу, Београд 24. III 1897; исто, пов. бр. 752, ру
ски посланик Симићу, Београд 11. III 1897; исто, пов. бр. 755, извештај из Аон
дона Симићу 9/21. III 1897; исто, пов. бр. 757, извештај из Атине Симићу 7. III
1897; исто, пов. бр. 768, извештај из Лондона Симићу 10/22. III 1897.
“ Исто, пов. бр. 886, извештај из Атине Симићу 25. III 1897; исто, пов. бр.
887, извештај из Атине Симићу 26. III 1897; исто, пов. бр. 921, извештај из цари
Симићу 26. III 1897; E. Dria u 1t et M., Lih eritier, Histoire diplomatique
je ia. Grèce de 1821 a nos jours, IV, Paris 1926, 384.
ла смиривање ситуације. Ратна психоза је толико овладала свим сло

јевима у Грчкој да се избијање рата могло сваког часа очекивати.“
У прилог томе говорили су и све чешћи инциденти на грчко-турској
граници, обично изазвани од стране грчких добровољаца који су
прелазили на турску територију. Један од таквих инцидената збио се
у ноћи између 9. и 10. априла када је три хиљаде грчких добровољаца
прешло границу, али су претрпели неуспех.“ Владе свих европских
сила оштро су осуђивале овакво држање Грчке које је могло да за
пали шири пожар на Балкану, заправо да изазове акцију и осталих
балканских држава. Тако је министар Балфур у парламентарној де
бати Доњег дома британског парламента, замерајући грчкој званич
ној политици, истакао: „Ако ћемо дозволити Грчкој да граби што
може од Турске царевине, онда треба то исто да дозволимо и Бугар
ској, Србији и Црној Гори".“ Све то, међутим, остало је без икаквог
дејства. Непопустљивост. Грчке и ратна психоза на траници били су
пресудни. Турска је ноћу 17/18. априла прекинула дипломатске од
носе са Грчком и обавестила силе да ју је Грчка принудила да уђе
у рат. Наредних дана рат је беснео свом жестином.
И ако се рат могао очекивати, вест о његовом избијању изазва
ла је дубок дојам, посебно у Београду. У српским политичким кру
говима сматрало се да Србија тиме долази у положај да мора бра
нити своје интересе који би, с обзиром на могућност проширења су
коба, могли бити угрожени. Српска влада била је стога решена да
са још више енергије ради на остварењу својих планова. Уверена да
је то изванредна прилика да се, пре свега у Цариграду, избори за
своје раније постављене захтеве, српска влада је покренула живу
дипломатску акцију. Већ први гласови, после отпочињања рата, го
ворили су о повољном расположењу турских политичких кругова и
султана. Тако је турски високи комесар у Бугарској Нијази-беј иста
као српском дипломатском атенту у Софији, 19. априла, да ће Порта
водити рачуна о коректном и лојалном држању Србије и да ће бити
„вољна да се са готовошћу одазове свима праведним жељама и за
хтевима Србије, односно рефорама и признања извесних права срп
скога становништва у Македонији у питањима цркве и школе".“
Симић је, видећи да је прилика да се добију концесије, препоручио
српском посланику у Цариграду да категорички изјави да ће од за
* Принц Константин је 26. марта именован за команданта армије у Теса

лији. E. D ria u 1t. et M. L.H. eritier, нав. дело, 382; D. E, or devič, Revolutions
nationales des peuples Prijati: 1804–1914, Београд 1965, 176.
| * ДАДСИП, ПI O, фасц. VII, дос. 4, пов. бр. 941, извештај из Атине Си
univ 29. III 1897; исто, пов. бр. 949, извештај из Атине Симићу 29. III 1897.
исто, пов. бр. 956, извештај из Цариграда Симићу 29. III 1897; исто, пов. бр.
1002, извештај из Атине Симићу 2. IV 1897.
* исто, пов. бр. 1027, извештај из Лондона Симићу 1. IV 1897.
* исто, фасц. 1х, доc. 7, пов. бр. 1080, извештај из Софије Симићу 8.
IV 1897.
довољења већ раније поднетих српских захтева на Порти зависити

држање Србије које је до тада било пријатељско.“
Журба коју је српска влада испољавала у својој дипломатској
акцији на Порти била је мотивисана још једним разлогом. Наиме,
сви знаци су указивали да и Бугарска настоји да се избори за неке
значајне привилегије. По извештајима из Софије, бугарска влада је
давала уверавања да ће задржати мирољубиво држање и да неће од
ступити од српско-бугарског споразума, истовремено изражавајући
уверење да се ратом ситуација неће погоршати у смислу избијања
неког револуционарног покрета у Македонији. Међутим, у исто вре
ме бугарски дипломатски агент у Цариграду Марков радио је живо
па задобијању још пет берата за бугарске владике у Македонији. По
упутствима Стоилова, Марков је 19. априла предао и ултиматум на
Порти: уколико до 23. априла не буду издати берати за нове влади
ке, Бугарска ће мобилисати своју војску.“ Владан Борђевић је, сто
та, свим силама настојао да ишчупа задовољење српских захтева, и
у том циљу учинио је енергичне кораке на султановом двору и на
Порти у току 19. и 20. априла. Како се српска влада била обратила и
руској влади за потпору, да се не би та јединствена прилика пропу
стила, посланик Борђевић је вршио притисак и на руског амбасадо
ра Нелидова, чија би помоћ, с обзиром на утицај који је уживао на
Порти, била значајна. Српски посланик је, исто тако, чинио кораке
и у Фанару код новог патријарха Константина V, тражећи да се из
Скопља уклони грчки владика Амброзије, а Србин постави за митро
полита. С обзиром да је црногорски посланик у Цариграду Мита
Бакић имао инструкције да помаже српске захтеве, то је Ђорђеви.
једним делом иступао и у име Црне Горе, и заједно са Бакићем чи
нио кораке.“ Како се, међутим, због бутарских захтева није смело
губити време, Симић је 22. априла захтевао од Ђорђевића да, уз по
моћ Немидова и Бакића, од султана најенергичније тражи задовоље
ње српских захтева у црквено-школским питањима, јер да Србија
неће моћи задржати више своје лојално држање. Категорично саоп
штење Ђорђевића, које је учинио 23. априла, уродило је плодом.
Султан је, истога дана, издао ираду којом се наређује валијама со
мунског и битољског вилајета да се отворе српске школе у свим ме
стима где су молбе уредно поднесене. Српском посланику је, осим
тога, саопштено да је султан препоручио патријарху да уклони Ам
* Симић је овакву поруку упутио у Цариград још 29. фебруара, пово
дом питања које је Порта поставила српском посланику: какво би било др
жање Србије у случају грчко-турског рата? Сличну поруку је Симић упутио
и 5. априла после одлуке донесене на седници Министарског савета 3. априла.
Б. Симић, нав. дело, 51; В. Ђорђевић, нав. дело, 248-249, 322; С. Јова
новић, Влада Александра Обреновића, П, Београд 1929, 368.
- Марков је у почетку тражио пет берата, и то за: Мелник, Струмицу,
Кукуш, Битољ и дебар. Међутим, по савету руског амбасадора одустао је од
захтева за бератима за владике у Битољу и Дебру. А. К. М. aprima n e неко,
Русско-болгарские отношена в 1894-1902. zz, Киев 1967, 196; В. Борђевић
нав.дело, 287, 290-291; С. Јован о ви ћ, нав. дело, 375.
* В. Борђевић, нав. дело, 324-325.
брозија и у Скопљу постави Србина за митрополита. И као послед

ње, дато је обећање да ће се поново узети у разматрање нуфуско
питање.“
Захтеви српске владе били су, према томе, једним делом испу
њени. Већ наредних дана биће силом уклоњен Амброзије из Скопља,
а ускоро су се почеле отварати српске школе у Солуну, Битољу, При
лепу, Крушеву итд. Како, међутим, Бугари нису 23. априла добили
тражете берате, упркос ултиматуму, него само заклетву положену
на Курану да ће то бити остварено чим се рат са Грчком заврши,
очекивао се њихов даљи притисак на Порту. Било је очигледно да
ће упркос међусобном споразуму, и Србија и Бугарска настојати да,
свака за себе искористи ову балканску кризу и да ће се борба око
Македоније, између њих, водити несмањеном жестином.
Користи које је српска влада извукла из грчко-турског сукоба
изазвали су, међутим, у Србији различито реаговање у политичким и
страначким круговима. Радикали су, процењујући држање своје
владе, сматрали да је то значајан успех у остваривању планова Ср
бије према Македонији. Либерали и напредњаци су оштро критико
вали Симићеву владу, предбацујући јој неодлучност да искористи
тешкоће Турске за признавање српске народности у Турској и срп
ске самосталне цркве у Македонији. И Владан Ђорђевић је отворе
но изражавао незадовољство што Симић није усвојио његов предлог,
који је крајем марта и у априлу у више наврата изнео, о мобилиза
цији две српске дивизије и њиховом упућивању на границу према
Турској.“ Влада се, међутим, бранила да су и ти добици постигнути
уз много залагања и тим пре се не могу потценити, јер се Србија на
лазила у деликатној ситуацији, с обзиром на сву сложеност. Источ
ног питања у том тренутку, као и јасно испољен став великих сила
да ће одлучно бранити status quо. Србија је осим тога, подвлачило
се у владиним круговима, била одвећ слаба у том тренутку за актив
није мешање у унутрашње ствари Турске, па се тим пре искључива
ла и њена војна интервенција. Зато би први следећи задатак српске
владе био да најхитније приступи јачању своје војничке и финан
сијске спреме, што би, у тој ситуацији било од значаја и за енергич
нију дипломатску акцију.
4
Србија је у наоружању, у то време, била слабо опремљена. Си
мићева влада наследила је тај проблем од претходних влада. Још од
Миланове абдикације у Србији се на томе веома мало учинило. Нај
* Б. Симић, нав. дело, 51, Documents diplomatiques, No. 602; В. Бор

ћевић, нав. дело, 300, 328—330; доктори Владан и Јован Ристић у српској
спољној политици, верам 1898, 100.
* В. Ђорђевић, нав. дело, 320, 323, 328–329. – Борђевић је предлагао
ла се одмах мобилишу и концентришу на граници Моравска и Дринска ди
визија.
важнији разлог за такво стање свакако је лежао у тешкој финансиј

ској ситуацији која није дозвољавала веће издатке за наоружање.
Међутим, грчко-турски сукоб, учинио је да се влада морала озбиљно
позабавити слабостима у српској војсци која заправо и није била
спремна за евентуални рат. Било је недовољно пушчане муниције за
пушке типа Маузер, а за берданке којима је био наоружан први по
зив било је само 250 метака на пушку. Није било довољно ни муни
ције за артиљерију а није било ни позиционих топова за утврђења
нити довољно коња за батерије и ескадроне. Осим тога, српска вој
ска била је једна од ретких у Европи која није била наоружана мо
дерном пушком, магацинком. Због свега тога на седници министар
ског савета одржаној 28. априла, на којој се претресало ово питање
било је одлучено да се приступи набавци 110 хиљада магацинки ру
ског система, 100 милиона метака за те пушке, 48 опсадних топова и
по 500 метака за сваки топ. За ову набавку одлучено је да се утроше
још неангажоване суме новца на рачун зајма закљученог 1895. годи
не, а и да се по потреби закључи зајам који би скупштина накнадно
одобрила. Министру војске је тако одобрена сума од 25.430.000 ди
нара (6730.000 — за пушке; 15.200.000 – за муницију; 1000000 –
за магацине за смештај и фишеклије; 2.500.000— за топове), а усво
јен је и предлог да се код поверилачких банака закључи привремена
позајмица у висини од 4.000.000 динара.“
Мере за побољшање војничке спремности земље нису значиле
да ће се изменити дотадашњи став према догађајима на Истоку. Др
жање великих сила било је прворазредни чинилац у политици Ср
бије, и о томе се веома водило рачуна. Вести из европских престо
ница говориле су, међутим, да силе неће мењати своју политику.
Силе су биле споразумне да не предузимају никакве кораке него да
се у грчко-турском рату придржавају и даље строге неутралности.
Интервенција би, како се истицало, дошла у обзир само у два слу
чаја: ако би једна од зараћених страна упутила формални позив или
ако би се у току рата догодиле такве ствари које би узбудиле европ
ску јавност па би у том случају владе морале донети одлуку о интер
венцији и без формалног позива. Српска влада стога није могла има
ти више дилеме у погледу своје јавно формулисане политике тим
пре што су у оваквом ставу сила сведочила скоро идентична обаве
штења српских посланика у Лондону и Петрограду.“ Било је, међу
тим, и мишљења која су се чула од неких енглеских политичара
како је велика жеља немачког цара Виљема да Турска енергичним
војним походом против Грчке разбије вољу Грцима, Бугарима и Ср
бима да бар за десет наредних година не започињу кавгу са Турци
ма, затим да разбије планове Енглеске о реформама у Турској, а да
* Н. Шкер овић, нав. деол, 458; Б. Симић, нав, дело, 151. .

* ДАДСИП, ПI O, 1897, фасц. ПХ, доc. 7, пов. бр. 1140, извештај из Лон
t,": Симићу 9/21. IV 1897; исто, пов. бр. 1102, извештај из Петрограда Симићу
о, iv 1897.
Русији покаже да Турска није зрели плод који се лако може узабра
ти него да је целисходније да се она споразуме са Аустро-Угарском
o status quo-u. на Балкану.“ Симић је, међутим, проучавајући ове чи
њенице, као и извештаје својих посланика из европских престоница,
који су писали у овом духу, неколико дана по избијању рата, оцењи
вао да нема разлога да Србија мења своје држање, па да због задо
вољења својих захтева крене истим путевима као Грчка, и поред
тога што дипломатским средствима у Цариграду није успела да се
сасвим избори за своје захтеве. Међутим, по Симићевој оцени, посто
јале су и евентуалности у којима би Србија морала да прибегне и
другим средствима и путевима, него што су она којима се до тада
служила, то би се свакако догодило у неколико случајева: а) да због
војничког успеха Грка турски фанатизам узме такве размере да иза
зове покољ у оним крајевима Турске који су насељени Србима; б)
да због каквих немира у Старој Србији или Македонији неке друге
државе, напр. Аустро-Угарска или Бугарска покушају да војном ин
тервенцијом те немире угуше или пак за себе, из њих, неку добит из
вуку; в) ако би због војничких успеха Грка велике силе напустиле
начело интегритета Турске и дале пристанак на територијално уве
ћање Грчке. У ова три случаја Србија се не би више могла придржа
вати прокламоване политике. Упитан од аустро-угарског посланика
21. априла у погледу држања Србије, Симић је, у складу са овом оце
ном, био категоричан да ће Србија и даље наставити политику мира
и немешања али се неће помирити да Грчка из тог рата извуче тери
торијалне користи, јер би то значило да једна држава која прелази
преко воље Европе и прекида мирно држање тиме стиче предност,
док Србија која је остала мирна и коректна остаје празних руку.“
Слично овоме Симић је, истога дана, одговорио и француском по
сланику.“
О ставу своје владе Симић је, преко српског посланика у Пе
трограду, 23. априла, опширно обавестио руску владу. У поруци је,
међутим, посебно истакнута потреба Србије, због осигурања њене
државне егзистенције и економског развитка, за изласком на Егејско
длоре, јер јој је „вољом Европе спречен онај на Јадранско и да зато
она никада не може дозволити да при евентуалном распаду Турске
тај излаз дође у туђе руке.“ Истакнута је такође и потреба ослобо
ђења и присаједињења Старе Србије и Македоније, што би се могло
извршити споразумом са Бугарима и уз помоћ Русије. По мишљењу
Симића овакво објашњење намењено руској влади изгледало је пре
ко потребно с обзиром да је предстојала посета аустријског цара
* Исто, фасц. Х, дос. 1, пов. бр. 1244, извештај из Лондона Симићу 17/29.
IV 1897.
* Haus-, Hof- und Staatsаrchiv (даље: НHS), Politisches Archiv (даље: PA).
XIX, Serbien, Kartom 32, No. 55 B, извештај из Београда Голуховском 21. IV 1897.
-
* Documents diplomatiques, No 575.
* дАДСип, по, 1897, Фасц. IX, доc. 7, пов. бр. 1102, Симић посланику у
Петрограду, Бeoгрaд 11. IV 1897.
Петрограду и разговори два владара о ситуацији на Истоку и држа

њу две силе. Требало је заправо упозорити на све оно што је од зна
чаја за Србију како се у преговорима две велике силе не би ништа
решило што би је могло погодити, а уз обећање, како је истакнуто
у овој поруци, да ће Србија свакако водити рачуна о саветима руске
Владе.
Уверавања српске владе да ће се и у будуће придржавати своје
мирољубиве политике наишла су на добар пријем у Петрограду. Ру
сија није желела, а то је већ раније показала, никакве поремећаје
на Балкану, како би се мирно посветила својој далекоисточној поли
тици. У том циљу био је заузет и јасан став према политици балкан
ских држава. На српско-бугарски уговор гледало се у руским поли
тичким круговима као на гарантију мира на Балкану, али се, у исто
време, страховало од могућности заједничке акције две балканске
земље. Зато су и упућивали, у више наврата, поруке Србима и Буга
рима да се ни у ком случају не мешају у грчко-турски сукоб. Међу
тим, како је друга најзаинтересованија сила за Балкан, Аустро-Угар
ска, могла искористити ситуацију и тамо стећи одређене предности,
Руси су желели да се и од ње обезбеде. Крајем априла дошло је у
Петрограду до сусрета два цара и њихових министара. Обе силе су
се врло брзо сложиле о чувању мира и status quo-а на Балкану, јер
је то тренутно одговарало колико Русији толико и Аустро-Угарској.
Као израз међусобне сагласности и заједничког става, Муравјов и
Голуховски упутили су идентичне телеграме српској, бугарској и
црногорској влади у којима им честитају на „коректном држању” у
грчко-турском рату.“ То је, међутим, требало да значи и опомену
ако промене држање као и то да велике силе будно мотре да не дође
до неког нежељеног обрта.
Држање Русије, Аустро-Угарске и осталих сила, ипак, ни у ко
лико није мењало дотадашњу политику Србије према решавању цр
квено-школских питања у Турској. То је било питање које је најви
ше задавало бриге српској влади и није било ниједне седнице мини
старског савета а да се на њој о томе није дискутовало. С обзиром
и на стално јачање бугарске пропаганде у Македонији, у српским
политичким круговима се све више размишљало о чвршћој вези са
Црном Гором и њиховом договорном раду на Порти и у Македонији.
Прилика да се отворе преговори с циљем постизања једног чвршћег
споразума о заједничкој акцији у Цариграду била је посета краља
Александра кнезу Николи почетком маја. Околности за вођење пре
говора биле су повољне, јер је, уствари, Источно питање било отво
рено грчко-турским ратом. С друге стране, постојало је и слично
-
- исто, фасц. VI, доc. I/37, без бр., Муравјов руском посланику у Београду,
Петроград 28. IV 1897; исто, Голуховски аустроугарском посланику у Београду,
III. ад 30. тv 1897; исто, фасц. V, доc. 1/12, пов. бр. 1230, извештај из Софије
симпићу 18. Iv 1897; Documents diplomatigues, No. 629; A. K. Мартљаненко, наз
дело, 184.
расположење у Црној Гори. Црногорски кнез је 21. априла, претре

сајући са српским послаником на Цетињу Велимировићем програм
за дочек, истакао да Србија и Црна Гора треба спремно изаједнички
да очекују догађаје ако се не локализује грчко-турски заплет и ако
буду приморани да уђу у акцију“. Пред краљев одлазак на Цетиње
позван је у Београд Владан Борђевић, из Цариграда, да лично изве
сти о свему овоме о чему је требало разговарати са кнезом Николом
и његовом владом. После његовог извештаја одлучено је на седници
министарског савета 30. априла, на сам дан краљевог одласка у Црну
Гору, да се тражи обнављање Пећске патријаршије у границама које
одговарају српском живљу у Турској.“
Приликом боравка краља Александра на Цетињу од 3. до 6.
маја дошло је до размене мисли између њега и кнеза Николе као и
између српских министара Симића и Вујића са црногорским мини
стром спољних послова Гавром Вуковићем. И ако су кнез Никола и
црногорска влада потврдили своју приврженост споразумном раду
са Србијом у свим питањима, ипак су изразили жељу за једним бли
жим споразумом који би прецизније изразио међусобне задатке а
којим би се извршила и подела интересних сфера у неослобођеним
крајевима Турске. У разговорима министара двеју земаља сачињен
је пројект споразума који је предвиђао, између осталог, међусобно
разграничење интересних сфера у европској Турској и заједнички
раду Цариграду за отварање српских школа, постављање српских вла
дика и за признање народности српском народу на турској територи
ји...“ Како је, међутим, овај пројект предвиђао превасходност црногор
ских интереса над Призреном, краљ Александар је одбио да се са
њим сагласи. Непопустљивост два владара у питању Призрена учи
нило је да су преговори прекинути. Да то не би оставило дубљег
трага на односе две земље, на предлог Симића одлучено је да се на
основу постојећег пројекта разговори наставе касније. Но, без обзи
ра што тада споразум није закључен, показала се обострана жеља за
усклађивањем политике по највиталнијим спољнополитичким прав
цима две земље, укључујући ту и сарадњу по црквено-школским пи
тањима у Турској.
5
У време када је Србија требало да крене у нову дипломатску
акцију ради остварења за њу тада основних спољнополитичких за
хтева у Турској, водиле су се одсудне битке на грчко-турском фрон
* ДАДСиП, ПI O, 1897, фасц. Х, дос. П, пов. бр. 1144, извештај из Цетиња

Симићу 10. IV 1897.
* Б. Симић, нав. дело, 156.
* АДМС, мемоари Гавра Вуковића, фасц. II, бр. 4, Србија и Црна Гора,
Б. Симић, нав. дело, 140-141; H. Pa жна то ви ћ, Посјета кнеза Николе
Београду 1896. и краља Александра Цетињу 1897. године, Историјски записи 2
(1968) 220–222.
ту.“ Али, већ од првог дана ратних операција у Атину су стизале

pђаве вести са фронта. Турци су брзо напредовали у Тесалији, мада,
у почетку, по цену великих жртава. Покушај Грчке да организује
устанак у јужној Македонији није успео. Двадесет четвртог априла,
после тешког пораза, Грци су напустили Ларису. Пошто су дан ка
сније Турци ушли у Ларису и наставили напредовање, у Атини је за
владала паника. Расло је незадовољство и против краља и владе.
Тридесетог априла пала је влада Делијаниса. Земљи је због рђавог
стања на фронту претила анархија. Војска, којом је командовао
престолонаследник Константин, налазила се у очајном стању. Турци
су 7. маја заузели Фарсалу. Много грчких војника бежало је са фрон
та. Нова влада Раљија да би олакшала посредништво великим сила
ма предала је 8. маја њиховим посланицима вербалну ноту да се од
лучила на евакуацију Крита. У ноћи између 10. и 11. маја посланици
сила су колективном нотом понудили грчкој влади посредништво,
препоручујући јој предавање бриге о интересима Грчке у руке вели
ких сила. Грчки министри, пошто је већ био пао и Волос, ишли су
успаничени посланицима сила молећи што бржу обуставу неприја
тељства, јер њихова војска није могла да поднесе више ниједан
озбиљнији судар. У таквој ситуацији амбасадори великих сила у Ца
риграду предали су Порти 12. маја ноту којом су затражили закљу
чење примирја и отпочињање преговора за мир.“
Изгледало је, међутим, да су Турци желели да се добро утврде
у Грчкој па тек да упознају Европу са условима мира. Порта је 13.
маја одговорила да не може обуставити операције све док турска
војска не заузме Домокос, кључ Тесалије. Пошто се тих дана и во
дила одлучна битка код Домокоса, веровало се да ће та битка и од
лучити завршетак рата. Пошто је, St: “
било извесно да ће по
бедити турска војска, султан се 14. маја обратио силама: неће при
мирје, али хоће мир под условом да добије натраг целу Тесалију,
да Грчка плати десет милиона турских лира ратне отштете и да се
укину компензације за грчке поданике. Умесно би било претпоста
вити да су Турци одбијањем примирја желели да онемогуће Грчкој
да развлачи преговоре о миру док не поправи стање у својој војсци,
* По одобрењу султана, добијеном 20. априла, српски војни изасланик

у Цариграду Радојичић могао је из главног пштаба турске војске да прати
ратне операције. В. Борђевић, нав. дело, 275, 326.
* дЉдсип, по, 1897, фасц. ПХ, доc. 7, пов. бр. 1120, извештај из $2:
симићу 9. Iv 1897; исto, пов. бр. 1131, извештај из Атине Симићу 12. IV 1897;
исто, пов.из
бр.Атине
1151, Симићу
извештај 14.
из IV
Атине Симићу 14. IV 1897; исто пов. бр. 1156.
извештај 1897; исто фасц. Х, дос. 1, пов. бр. 1226.
извештај из Атине Сими 18. IV 1897; исто, пов. бр. 1285. извештај из
Солуна Симићу 25. IV 1897; исто, пов. бр. 1299, извештај из Атине Си
мићу 27. IV 1897; исто, пов. бр. 1321, извештај из Атине Симићу 29. IV 1897;
исто, пов. бр. 1328, извештај из Атине Симићу 1. V 1897; исто, пов. бр. 1336,
извештај из цариграда Симићу 1. V 1897; I. boситетti diplomatici 1taliani.
Terza serie: 1896-1907, Volume II (1. maggio 1897 — 23. giugno 1898) Roma 1958,
15, 18; E. D ria u 1 t. et M. Lh eri tier, Fiae. дело, 398; Т. Д. Ђорђевић, нав.
дело, 176.
512 IMихаило Војводић
па евентуално настави рат. Грцима је, међутим, задат одсудан пораз

заузећем Домокоса увече 17. маја. Пошто је Грчка била пред пот
пуним војничким крахом, руски цар је лично депешом, 18. маја, за
молио султана да обустави проливање крви у Грчкој. Како је, скоро
у исто време када и депеша рускога цара стигла вест о паду Домо
коса, султан је позитивно одговорио цару, уз напомену да рачуна на
помоћ Русије приликом закључења мира. После тога, 21. маја, пот
писано је примирје а 1. јуна Порта је пристала да примирје траје до
постизања мира.“ Тиме је практично био и окончан грчко-турски су
коб. Велике силе преузеле су на себе да ствар доведу до краја, до за
кључења мировног уговора.
Дипломатска акција Србије која је требало после повратка
краља Александра и Симића са Цетиња да добије нови потстрек
није означавала, међутим, излазак из оквира већ раније формулиса
них захтева на Порти и Јилдизу. Свако даље проширење захтева мо
гло је доћи у супротност са ставом који је Србија прокламовала
према прчко-турском рату, јер би то подразумевало и проширење
мера притиска. Српска влада је прокламовала, још раније, да ће се
придржавати неутралности и да она сама неће реметити мир и status
quо, изражавајући тада наду да ће се о томе водити рачуна. У овом
тренутку, међутим, пошто није ни мислила да у основи мења такву
политику, него да само са више енергије ради на остварењу постав
љеног циља, морала је још више имати у виду два фактора од којих
је то у доброј мери зависило: 1) држање сила, пре свега Русије и
Аустро-Угарске, и 2) развој грчко-турског сукоба.
Са заједничким ставом Русије и Аустро-Угарске у односу на
евентуално мешање и других балканских држава у грчко-турски рат,
српска влада упознала се 30. априла. Пред полазак краља у Црну
Гору руски и аустро-угарски посланик прочитали су председнику
Симићу депеше Муравјова и Голуховског, а њихове копије оставили
су 6. маја, док се краљ налазио на путу, Симићевом заступнику Ми
ловану Миловановићу.“ Резултати сусрета највиших представника
две силе, који су били видљиви у депешама Муравјова и Голухов
ског, а пре свега у здравицама два цара на свечаном банкету у Пе
трограду, живо су одјекнули у круговима српске владе. Помоћ Ру
сије српским плановима би могла бити ускраћена с обзиром на њену
једнодушност са Аустро-Угарском која се тада у потпуности манифе
ствовала у Петрограду. Извештавајући Голуховског, 4. маја, о располо
* ДААСип, п О, 1897, фасц. Х, доc. 1, пов. бр. 1351, извештај из Цари

грала симићу 2. v 1897; исто, пов. бр. 1360, извештај из Цариграда Симићу
4. v 1897. исто, пов. бр. 1377, извештај из Солуна Симићу 6. V 1857; исто, пов.
бр. 1376, извештај из Париграда Симићу 6. V 1897; исто, пов. бр. 1385, извештај
из Атине Симићу 7. V 1897; исто, пов. бр. 1403, извештај из Цариграда Симићу
7. V 1897; исто, пов. бр. 1411, извештај из Атине Симићу 9. V 1897; исто, пов. бр.
1516, извештај из цариграда Симићу 21. V 1897; Documenti Diplomatici preseni
tati al Parlamento Italiano, No. 527.; E. Dria u 1 t. et M. L. b e r i tier, нав. дело,
408-412,
* Б. Симић, нав. дело, 225.
жењу које је завладало у Београду аустро-угарски посланик Шисл је

доста злобно истицао да ће се сви спољнополитички планови, идеје и
настојања српских политичара показати узалудним и бескорисним,јер
су се заснивали само на претпоставци да између Аустро-Угарске и
Русије постоје дубоке супротности. Наглашавајући да ће петроград
ски сусрет утицати и на смиривање унутрашње политичке ситуације
у Србији, Шисл је, гледајући ни мало повољно на страначки поли
тички живот, а посебно на русофилску оријентацију владе и на
уставно питање које се тада постављало, указивао на потребу јачања
краљевог ауторитета.“ Међутим, Симићева влада била је већ раније
упозната са расположењем Русије и Аустро-Угарске, па су њихове
јавне изјаве примљене само као још једна потврда тога, и као још
један разлог да пљена политика не треба да излази из оквира миро
лубивог држања и само дипломатске акције на Порти.
Други фактор који је опредељивао политику Србије био је и
ток грчко-турског рата. Тај ток одразио се пре свега на судбину
српских захтева на Порти. У време када су се водиле најодсудније
битке на фронту и када је потпуна победа Турске била само питање
дана, а то је било баш у оно време када се вратила и делегација са
Цетиња, српски посланик у Цариграду добио је налог да најенергич
није ради на извршењу султанових обећања у вези постављања Ср
бина за митрополита у Скопљу и отварања српских школа у Турској,
и да у свим тим питањима рачуна на црногорског посланика. Што се
тиче рада на обнављању Пећске патријаршије, мада је одлука била
донесена 30. априла, од тога се одустало јер се није могло рачунати
на потпору Русије која је иначе била неопходна.“
Владан Борђевић, који се из Београда вратио у Цариград 15.
маја, затражио је код султана аудијенцију, али је није добио. Њего
ве молбе које је у више наврата слао нису добијале одговор. Султан
је заправо чекао да се оконча прчко-турски рат и да, тек кад сагледа
његове резултате, дâ одговор.“ Српски посланик ће тек 6. августа до
бити тражену аудијенцију, пошто су у међувремену избили сукоби
на турско-српској траници.
Овакав став званичне Турске према тражењима Србије био је
свакако резултат победничког наступа Турске и њених војничких
успеха у Грчкој. Преко триста хиљада војника у Тесалији и Епиру
свакако су били велика гарантија Турцима од евентуалне промене
држања осталих балканских држава. У Србији су, међутим, држање
Турака оцењивали и као знак своје сопствене слабости. Војничка
неспремност земље није дозвољавала да се српска дипломатија пот
крени конкретним претњама које би, Турску, ангажовану у рату,
приморале на један еластичнији став према Србији, па и одре
- HSS, PA, XIX, Serbien, Karton 32. No 61 B, извештај на Београда Голу
ковском 4. V 1897.
* С. Јовановић, нав. дело, 370-373.
* Б. Симић, нав. дело, 157, 181; В. Ђорђевић, нав. дело, 334–337.
попуштања. Свесна те слабости српска влада је зато још енергичније

настојала на војничкој спреми своје војске.
После повратка са Цетиња влада је већ са много више енергије
радила на наоружању и опреми српске војске. Пошто је, међутим,
набавка пушака и муниције захтевала доста материјалних средста
ва, то је на седници министарског савета 1. јуна одлучено да се На
родној скупштини поднесе предлог о повећању дотације оружном
фонду која би била довољна да, кад се заложи као ануитет, покрије
исплату, а да се од скупштине тражи овлашћење за закључење зајма
чим то буде потребно. У вези са том одлуком на седници министар
ског савета одржаној 9. јуна одлучено је да се предложи Народној
скупштини повишење приреза од 62 паре на 75 пара по динару, а та
повишица би омогућила да се повећа унос у оружни фонд од 400.000
на 1700.000 годишње, с тим да би се могло употребити као амортиза
ција зајма за наоружање.“ Врло брзо су се показали резултати ова
квих напора владе. У крагујевачкој фабрици, у највећој тишини из
рађена је знатна количина пушчане и топовске муниције. Симић се,
исто тако, обратио преко Грујића руској влади за помоћ у пушчаној
муницији за берданке, која би износила 250 метака по пушци. Ре
шењем цара Николе II упућен је Србији поклон од 22,500.000 ми
лиона метака,— и та муниција ће крајем лета стићи преко Одесе у Бео
град. Исто тако, обезбеђене су и извесне количине одела и запрете, а
у Русији и Угарској набављено је 1500 коња. Како су за то били ан
гажовани доста велики кредити (9.239.123 динара), који нису били
буџетом покривени, била су што пре потребна законодавна овлаш
ћења. На скупштинској седници, 19. јула, та сума ће бити одобрена.“
Почетком јуна биће успешно окончани и преговори са Француском
око набавке опсадних топова разних калибара. Код француске фир
ме Шнајдер у Крезоу поручена су 44 градска опсадна топа у вредно
сти од око 3 милиона динара који су се имали испоручити до јесени
1898. године. Српска влада је, такође, била заинтересована да за сво
ју војску изради модерне пушке репетирке, којим је била руска вој
ска наоружана, а које су израђене у француским фабрикама. Русија
је дала пристанак да се могу у Француској израдити 110 хиљада та
квих пушака, с тим да се у руским фабрикама изради један део ме
така за њих.“ Остало је још само да се учини погодба за њихову из
раду и изврши поруџбина. На скупштинској седници одржаној 19.
јула влада је акламацијом прихватила предлог владе о повећању
оружног фонда и у том циљу и повећање сталног годишњег прире
за на 75 пара по динару, чиме је створена финансијска могућност
* Н. Шкеровић, нав. дело, 459.

* Стенографске белешке о седницама ванредне Народне скупштине за
1897. годину, Бeoгрaд 1897, 160–161.
* ДАДСИП, ПI O, 1897. фасц. XII, дос. 6, пов. бр. 2010, Симић српским по
сланицима на страни, Београд 8. IV 1897; Б. Симић, нав. дело, 82-83; С. Јо
вановић, нав. дело, 379–380.
за извођење овог наоружања.” Тако је искуство стечено током грчко

турског рата, с обзиром на могуће нове заплете на Истоку, имало
за Србију и њену борбену спремност значајне последице.
к sk
sk
Резултати које је Србија постигла својом политиком и дипло

латском акцијом у време грчко-турског рата нису били велики. Осим
неких уступака у Македонији рат је, како се оцењивало у неким кру
говима у Београду, био и горко сведочанство неспремности Србије
да начини корак даље од једног већег или мањег дипломатског при
тиска на Турску. Опрезна и уздржљива Симићева влада није хтела
да се изложи ризику и да већим ангажовањем Србије уђе у једну
авантуру чије се последице нису могле сагледати. Било је више ра
злога који су одлучили владу на такав став и умерену политику. Пре
свега, војнички слаба Србија није могла играти улогу значајног фак
тора, нити би се њене претње могле озбиљно узети у Цариграду. За
право, грчко-турски рат је био више подстрек за бржи рад на уста
новљењу модерно наоружане српске војске која би у сличним бу
дућим приликама служила српским владајућим круговима као јак
аргумент било да поткрепе своје дипломатске кораке борбеном го
товошћу било да се активно војнички умешају. Уз то, Србија је била
и у тешком материјалном положају. Финансијске тешкоће могле су
се превазићи зајмовима, али највећи део слободних средстава био
би ангажован за опрему војске и наоружање.
Други, за српску владу значајан разлог било је држање вели
ких сила. Две најзаинтересованије силе за Балкан, Аустро-Угарска
и Русија, споразумеле су се о одржању мира и status quo-а на том
подручју. То се односило колико на њих две толико и на балканске
државе. Обострана сагласност две силе била је резултат њихове тре
нутне политике, што их, међутим, није разрешило супротних интере
са и будуће конкуренције и сукоба. У том тренутку, Аустро-Угарска
је због унутрашњих тешкоћа, спољнополитичке опрезности, као и чи
њенице да је од 1896. године Русија имала знатан утицај на Србију
и Бугарску, оценила погодност таквог споразума. Русија се, тада за
узета на Далеком истоку, бојала ширих поремећаја на Балкану, и свог
увлачења у њих, који би јој могли пореметити или одложити плано
ве са Кином. Споразум је, према томе, требало да манифестује њи
хову вољу да се балканске земље одрекну самосталног решавања
Источног питања. Свакако да је то била чињеница која се ни у Ср
бији није могла занемарити. Симићева влада, која се у доброј мери
ослањала на Русију, морала је водити рачуна колико о њеним саве
тима толико и о њеним опоменама, при чему, веровало се, не би,
* Creнoграфске белешке о седницама ванредне Народне скуnитине за

1897. годину, 159—160.
ипак, могла изостати њена дипломатска подршка неким захтевима

Србије у Цариграду. С друге стране, опомене Аустро-Угарске биле
су далеко озбиљније природе. Војне мере у Босни и Херцеговини,
као и покрети аустро-угарске војске ка југоисточним границама у
време критске кризе, претварале су се у претњу која није била да
леко од остварења,
Односи међу балканским државама били су такође разлог што
српска влада није могла заузети енергичнији став. Бугарска је била
највећи такмац српској политици у Македонији и сметња свим срп
ским акцијама у Цариграду. Планови Бугарске према Македонији
били су тако очити да су владини кругови у Београду просто страхо
вали да се не понови судбина Источне Румелије. Споразум од 3. мар
та није био довољна залога заједничкој споразумној акцији и у Ма
кедонији и на Порти и Јилдизу. Јер, док се још није ни мастило осу
шило на хартији тог документа, дошло је до сукоба њихових пред
ставника и агената у Македонији. Обостраном неповерењу доприне
ле су и њихове појединачне акције у Цариграду. Симићева влада је
настојање Бугара да добију берате сматрала отвореним кршењем
споразума. То ју је приморавало на одређену уздржљивост тим пре
што је руска влада саветовала да се две балканске владе по свим
спорним питањима договарају. У односу на Црну Гору Србија није
имала таквих проблема. Српски захтеви у Цариграду имали су по
дршку црногорске владе и кнеза Николе, а и сарадња у Македонији
је била обезбеђена тим пре што тамо нису досезале претензије црно
горског кнеза. Извесно хлађење односа донео је сусрет на Цетињу.
Спорни Призрен приликом поделе интересних сфера, која је имала
бити предвиђена у будућем споразуму две земље, учинио је да и по
дршка Црне Горе акцији Србије у Цариграду није више била безре
зервна“ према томе, у време грчко-турског сукоба, Србија није мо
гла имати као аргумент и као потпору стварну или прећутну саглас
ност балканских држава.
Однос снага на фронту а посебно дипломатска акција свих ве
ликих сила и њихово држање према зараћеним странама, били су
такође један од узрока да Симићева влада није могла рачунати да
ће њено ангажовање донети резултате од већег значаја. Турска је,
у рату, супериорно манифестовала своју снагу. Порта и султан стога
нису пружали у изглед Србији неке веће уступке у Македонији, јер
су знали да ће њено веће ангажовање изостати, тим пре што је Си
мић на те уступке указивао само као на израз добре воље Турске.
Порази Грчке, међутим, од првог тренутка рата, нису у српским вла
диним круговима доприносили порасту расположења у корист свог
* Н. Ражна то ви ћ, Рад влада Црне Горе и Србије на постављању срп

ских митрополита у Призрену и Скопљу 1890—1902. године, Историјски записи
ХII-2 (1965) 244–245. Црногорска влада није журила са слањем инструкција
Бакићу, а без тога Бакић је одбијао да се придружи корацима Борђевића.
Када их је напокон упутила крајем јула, видело се да се у њима није инсисти
рало на заједничком наступу два посланика.
балканског суседа. Напротив, покушај Грчке да парцијално решава

Источно питање, и то у тренутку када Србија није била спремна,
учинио је да Симић и представници његове владе нису крили своје
незадовољство. Пошто је постојала и могућност да Грчка добије чак
и неку сатисфакцију, за што би се и неке силе заложиле, можда у
промени статуса Крита, српска влада је отворено бранила идеју да
се сва питања око присуства турске власти на Балкану морају у це
дини решавати. Држећи се таквог става Симић и није могао повести
политику отвореног непријатељства према Турској.
Политика владе која се спроводила у данима кризе наилазила
је, међутим, на отпор у једном делу јавности и партијској опозици
ји. У штампи и јавном мнењу било је и отвореног незадовољства
због тога што су Турци одуговлачили решења важних питања за Ср
бију (школе у Македонији, митрополија у Скопљу, нуфуско питање
итд.) и што се влада енергично није поставила. Предлагале су се чак
и неке одређене војне мере. Симићева влада састављена од неутра
мапа и радикала, и имајући само подршку радикалне странке није
желела да променом курса изложи неуспеху или компромитује своју
дотадашњу политику. То ју је довело на удар критике либералне
опозиције. У свом листу „Српска Застава” либерали су, међу њима
и сам Јован Ристић, оштро нападали политику владе, истичући да
је Србија могла добити више него што је добила, пре свега, самостал
ну цркву. По оцени Ристића у једном чланку објављеном у „Српској
Застави” више би се постигло да је влада у данима кризе одаслала
у Цариград једну ванредну мисију и то „мисију вишега ранга и те
жега ауторитета”.“ Слично неслагање са политиком владе покази
вао је и посланик у Цариграду Владан Ђорђевић који је, као и Ри
стић, предлагао неке ванредне мере за подршку у дипломатској ак
нији. У више наврата он је предлагао мобилизацију неколико вој
них јединица и њихово упућивање на турску границу. Подршку
влади пружили су, међутим, радикали. Њихов првак Никола Пашић
је у нису чланака, објављених у радикалском листу „Одјек”, устао
у одбрану политике владе. Оштро нападајући либерале, посебно Ри
стића, и њихову критику упућену влади, Пашић је подвлачио да је
званична политика Србије коју је водио Симић била једино могућа
у тако сложеној ситуацији.
IПолемика о политици владе у грчко-турском рату водила се и на
ванредном заседању Народне скупштине одржаном од 11. до 24.
јула. Опозициони посланици у својим интерпелацијама 18. и 19. јула
и у дебати која се у вези с тим водила 24. јула, оцењивали су да су
захтеви Србије у Цариграду у данима кризе били исувише скромни
и да је влада пропустила да брзом, енергичном и смишљеном акци
- п. O p мо вић, Скопаљско владичанско питање 1897-1902, Београд

1902, 17; доктори владан и Јован Ристић у српској спољној политици, 52, 78, 96:
Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнае
стог века, Ниш, Београд 1924, 379–382; С. Јовановић, нав. дело, 373.
јом, без икаквих жртава постигне важан дипломатски успех, због

чега није задовољила ни жеље ни наде српског народа. Уз помоћ
радикалске већине, Симић је успео да надвлада либералну опозици
ју и да скупштина у потпуности одобри његову политику коју је
водио у време док је рат трајао.“
Акција Србије у грчко-турском сукобу била је, према томе,
ограниченог дејства. Због тога њена политика према Турској није у
тим догађајима могла донети такве резултате да би јој изборили зна
чајно место у споровима који су проистицали из присуства Турске
на балканском тлу. Грчко-турски рат је био широко отварање врата
новој источној кризи у којој велике силе нису ни хтеле ни могле
дозволити балканским држава улогу активних чинилаца, тим пре
што оне ту кризу тада нису ни саме желеле. Без обзира на исход
кризе, почетак такве праксе да се саме балканске државе лаћају
оружја, као што је то учинила Грчка, била је чињеница којој вели
ке силе тада углавном пису обећавале благонаклоност. На тај начин,
захтеви Србије, после објаве рата, мада изнесени у категоричној
форми, узимани су у обзир само онолико колико су доприносили
смиривању ситуације и успоравању једног процеса који би нужно
водио ка дубокој балканској кризи у којој зараћене стране не би
биле само две државе. Снага Србије и успех њених спољнополитич
ких планова зависили су заправо од јединства балканских држава.
За постизање тог јединства, међутим, било је потребно још дуго вре
мена стрпљивих преговора, јер тадашњи њихови појединачни, амби
циозни планови, који су се често међусобно искључивали, и изоло
ване акције, нису то увек имали у виду.
Михаило ВОЈВОДИЋ
* Вид. Српско питање 3 Турској пред Народном скупштином (седница

скуnитинска од 12 јулија 1897. године), Бeoгрaд 1897, 3-72.
Србија и грчко–турски рат 1897. године 519
Mihajlo Vojvodić
— R é s u m 6 —
LA SERBIE ET LA GUERRE GRECO—TUROUE DE 1897
Vers le milieu des années 90 du XIXe siècle, la Question d'Orient avait eu

de nouveau un rôle important dans les rapports internationaux. La raison de cet
état de choses reposait dans les insurrections du peuple grec à Crètes contre les
autorités turques locales qui avaient fait verser le sang vers la fin de janvier 1897
et qui avaient provoqué l’envoi de la flotte grecque et ensuite le débarquement de
l'armée grecque sur l'île. Toutes les Grandes Puissances s'étaient efforcées d’em
pêcher léclatement dc la crise, causée par une éventuelle guerre greco—turquc,
tandis que, d’autre part, les Etats balkaniqucs avaient vu dans ces événements la
possibilité de réaliser leurs prétentions dans la partie européenne de la Turque.
Dans cette activité générale qui va bientôt se manifester, une place particulière sera
réservée àla politique dela Serbie et à sa diplomatie.
Le gouvernement serbe qui avait à sa tête depuis la fin de 1896 Djordje
Simić, considérait cette possibilité d'action de la Grèce à Crêtes comme une
menace à ses propres projets de politique extérieure. L’unificati-on éventuelle de
la Grèce et dc Crêtes, estimaiton dans le milieu gouvernemental de Belgrade serait
une réitera‘tion de l'unification de la Bulgarie, et si cette pratique se renouvelait
avec Crêtcs, l‘Autriche—Hongrie pourrait agir gareillement avec la Bosnie et
l'Herzegovine, et la Bulgarie avec la Macédoine. haque agrandissement des ter
ritoires de l'un des Etats balkaniques, comme le soulignait Simić, emigcrait néces
sairement des compensations pour la Serbie. Les Grandes Puissances, l'Autriche —
Hongrie et la Russie surtout, avaient averti la Serbie de garder la paix et le status
quo. Comme, cependant il pouvait arriver que la Bulgarie ne se plie pas a l'atti
tude qu’avaient prise les Grandes Puissances, le gouvernement serbe s‘était efforcé
de s'entendre avec la Bulgarie au sujet de l‘attitude commune à prendre envers
les événements futures.
Au bout des pourparles d'un mois le roi Alexandre Obrenović et le prince
Ferdinand avaient signe au début de mars 1897, un traité comprenant le maintien
de la paix et le status quv, mais aussi l'entr'aide mutuelle et la propagande en
Turquie d'Europe. Le traité, cependant, n'avait pas été une garantie suffisante pour
une action comune. Les deux gouvernements avaient. chacun de son côté, entr
pris des démarches à Constantionorplc: le gouvernement bulgare pour l’obtention
de quelques berats dans les villes macédoniennes, et le gouvernement serbe pour
la nomination d'un Serbe comme métropolite à Skopje et pour l'ouverture des
écoles serbes en Macédoine. Cola s'etait surtout fait sentir au moment où avait
éclaté, le 18 août, la guerre grâce-turque. Ces problèmes n'existaient pas dans les
rapports de la Serbie avec le Montenegro. Le prince Nicolas n'ayant pas eu des
prétentions en Macédoine, l’appui du Montenegro aux exigences de la Serbie en
Macédoine avait été assuré.
La politique de la Serbie, au cours dc la guerre grécotu—rque, avait été
prudente et retenue et ne dépassait pas le cadre d'une pression diplomatique
modérée sur la Turquie en ce qui concerne cs exigences pour l'obtention desdites
concesstons en Macédoine. Le gouvernement serbe s'était détourné d’une action
energique à cause de l'attitude déjà connue des Grandes Puissances, qui venait
de recevoir, fin avril, une confirmation concorc dans le traite conclu entre
l’Autriche—Hongrie et la Russie au sujet de la paix et du status que dans les
Balkans, puis à cause des rapports troubles avec la Bulgarie et, enfin. à cause
de la Situation régnant sur le front. Cette dernière raison avait eu une très grande
influence sur l'option définitive du gouvernement serbe. A savoir, dans la guerre
qm avait duré environ un mois la Grèce avait été battue. La Turquie, qui avait
montré dans la guerre sa suprématie, n'était pas disposé à accorder aux Serbes
des concessions plus grandes en Macédoine, mais seulement a tenir sa promesse
concernant l'ouverture des écoles serbes dans quelques villes et à donner sa per
mission pour la nomination d’un métropolite sei-ba à Skopje. Cela n‘étaitpâs de
520 Микан/ш Eminem/ln
nature ii salislajre les milleux gnuvcmemeinux serbes, mais in Serbie ne s'était
ur ses exigences par des moyens autres que dinimnnfiques nuire les
raisons mentionnées. la Serbie était au point de vue militaire u'op f ibie pour
exercer п'ашгез pressions que diplomatiqu s сз: donc oomprćhenslble que le
gouvernement serbe au causide‘re' avec meconienwmeni Њиш“ de la Grèce qui
au moment où la Serbie “, . .
lemsemblc CL поп en parti
greœiurque avait en»:
avan pas pu, à causa.
. Simić n'avait pas
oppnsilkm qu’avait reneonire'e dans une name
A son avis, по meme „ш; des radic–aux, qui 1… avaient accordé ieur
ми:“, и avait fallu, pour une anima: pius fer… de in Serbie, autre des menons
harmonieux mm lcs Em: baikaniques, une meiiisure préparalion militaire de ln
Serbie. C'est pourquoi, l'une ries conséqunnues imporiames de ia guerre small, pour
1.1 bic, un nava' pus accéléré en vue e armee ser 2 aux m‘mcmems im
demisee que smn désormais, dans des circonstances sembisbies, ou bien en me
sure de donner un appui … actions diplomauqucs ou bien une garantie en cas
d'intcrventîon militaire active.
КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЈУГОСАAВИЈЕ И МААА АНТАНТА
(1920–1938)
У НАШОЈ историографији се веома мало пише о ставу КПЈ према

битним питањима спољне политике у међуратном периоду. Није ис
питано једно од најважнијих питања ове области — Мала антанта.
Она је несумњиво разбијена као бедем, сметња Хитлеровој агресији.“
Али у 1920-им годинама многи су посматрачи Малу антанту третира
ли као блок уперен против СССР-а, па је и став КПЈ према Малој ан
танти био негативан. КПЈ је свој став мењала, увек у складу са оп
штим европским променама и са борбом саме КПЈ. На основу архи
ва КПЈ, Коминтерне, дипломатских архива у Београду, Прагу, Бу
димпешти, као и објављених извора и историографских студија мо
гућно је данас приказати како се развијао став КПЈ о Малој антан
ти од њеног стварања па до њеног слома 1938. године.
КПЈ и стварање Мале антанте

У последњој години првог светског рата, 1918, аустроугарске
власти су све више бележиле да у јединицама са југословенским вој
ницима настаје врење, револуционарни покрет чије су пароле „жи
вела револуција” и „живела Југославија“. Паралелно су текле обе
борбе, за социјалистичку револуцију, по узору и под утицајем Окто
бра, и за стварање заједничке националне државе“ Социјалдемокра
тија из покрајина које су се налазиле под аустроугарском влашћу
захтевала је стварање нове Југославије: она је сматрала да је ства
рање нове државе „потреба целе нације” и да ће нова држава омо
гућити „чисто поље за класну борбу“.“ Тада је и Антанта пристала
да разбије Аустро-Угарску. Раније је Аустро-Угарска била извесна
баријера против Немачке и Русије, а сада је она постала споља — не
мачки вазал, унутра — спроводник руских (бољшевичких) идеја.
Антанта је одлучила да одобри разбијање Аустро-Угарске и форми
" Јосип Броз Тито, Политички извештај Централног комитета Ко

мунистичке нартије Југославије, Београд, 1948, 27, 28.
* E. a r k as Mart on, Katonai čisszemitis es forradalom 1918-ben, Budapest,
1969, 38, 140, 146, 147, 155, 188, 189. -
3. В. Стру га р, Социјалдемократија о стварању Југославије, Београд, 1965,

59, 61, 74, 89, 93,325, 331.
522 Вук Винавер
рање националних држава.“ Југословенски социјалисти, који су се

брзо претварали у комунисте новога доба, поздравили су стварање
Југославије. У новој држави, после решења националног питања,
брзо може да се развије борба за револуцију.“ На митинзима у Загре
бу пролетаријат је одушевљено поздрављао представнике радника из
Београда.“ Међутим, веома брзо се у држави стао осећати бели терор
и напор буржоазије да заустави плиму револуционарног таласа. Ко
мунисти су се сада сећали како су они сами 1910–14 захтевали Ју
гославију, па су зато били гоњени од стране аустријске владе, а сада,
у Југославији, поново су гоњени од власти.“ Али је КПЈ одлучно за
хтевала централистичку, унитаристичку државу, оштро устајала
против сваког сепаратизма, верујући да је ипак револуција близу.
У Загребу су се комунисти у марту 1920. жестоко сукобили са сепа
ратистима А. Павелића, који је устао против београдског хегемо
низма.“
Почетком 1919. писали су лидери КПЈ Филиповић и Лапчевић
Коминтерни (формирана у марту 1919) да југословенска буржоази
ја није успела да оствари ни национално уједињење, јер је велики
део националних територија остао под Италијом“ КПЈ је јасно ви
дела да се у држави постепено формира реакционарни режим, а да
цела држава долази у сукоб са већином суседних држава, што знат
но отежава револуцију, а, поврх свега, националистичке и сепара
тистичке снаге добијају све већи значај у борби против централис
тичког буржоаског режима." КПЈ је наравно оштро устајала про
тив италијанског империјализма. Митинзи, прогласи, новине и гово
ри из 1919–20. пуни су осуде италијанског и светског империјали
зма, али истовремено и оштрих речи против режима и рата уопште.
Један лист је писао да је руски имтеријализам хтео Цариград, па је
изгубио Петроград, да је немачки империјализам хтео Москву, па
изгубио Берлин, а ако италијански империјализам хоће Сплит, лако
може изгубити Рим!“
Наравно, буржоазија је покренула кампању против КПЈ и оп
туживала је да је против владе и режима, против државе, а за Ита
* L. E. G. e 1 fan d. The Inquiry. Anerican Preparations for Peace, 1917—1918.
New Haven – London, 1963, 152,191, 203, 213. нај d u Tibor. A polgari demokracia
kipolitikaja 1918–1919. ben, Századok, 1967, No. 5, 901. Farkas, Katonai бssge.
onias, 38, '97, 140, 146, 147, 151, 155, 188, 189, 190, 192, 215, 219, 299, 305, 357, 381.
J u hasz Gyula, Magyarorszag kipolitikaja, 1918—1945, Budapest, 1969, 14.
* M. Пијаде у Радник – Делавец 11. XI 1923.
* Нова истина 2. X 1919,
7. Ослобођење 6. VI 1919. Истина 19. VI 1919.
* Дипломатски архив Државног секретаријата за спољне послове (ААСИП).
Фонд В. Јовановић, Ф. 46, Хрватска. Извештај из Загреба од 10. III 1920.
s.
1919,2.
Архив Радничког покрета у Београду (АРП), Фонд Коминтерне (КИ).
-о о сукобу са Италијом уп. В. Винавер, Италијанска акција против Ју
f:
1966, бр.
на албанско-југословенској граници 1918—1920. Историјски записи:
3. слободе, 13. I 1919.
р Глас
Комунистичка партија Југославије и Мала антанта 523
Аију, Мађарску, Бугарску, совјетску Русију. КПЈ је одбијала ове

клевете и истицала да заступа идеју јединствене националне држа
веЈугославије, интегритет и чување државне целине.“
За то време је КПЈ освајала све шире масе, развивши велику
акцију. Врховна команда је добијала обавештења о наглом успону
КПЈ: масе не желе ни интервенцију против совјетске Мађарске, ни
рат са Италијом него „совјетску републику”.“ Историчари данас
пишу о „величини и слабости револуционарног покрета у Југосла
вији 1919".“ Крајем 1919. већ се била сасвим изгубила „победничка
опијеност“ и у многим крајевима земље маха је узимала парола да
стварање нове државе није скоро ништа донело „радном народу”
(што је Ђура Ђаковић говорио већ приликом уласка српских трупа
у Сарајево). Промењени су само господари и потребно је зато, у но
вој држави, створити социјалистичку власт. КПЈ је била уверена да
је револуција 1919-20. на вратима. Али од пролећа 1920. се видело да
се буржоазија много брже консолидовала него пролетаријат. Режим
је уочи парламентарних избора одлучио да сузбије КПЈ.“ Онда је
дошао сензационални успех КПЈ, која је у Конституанту послала 58
посланика, па је режим натеран да пожури са „превентивном кон
трареволуцијом”: крајем 1920. извршен је напад на КПЈ; она је по
стала прогоњена, илегална; у лето 1921. похапшени су и многи ко
мунистички посланици, а закони су прогласили припадност Парти
јиза криминално антидржавно дело.
У „легалном периоду”. КПЈ није обраћала већу пажњу питањи
ма спољне политике. Изгледало је да ће ова спорна питања бити
Аако решена после револуције. КПЈ је у спољној политици једино
водила акцију против антисовјетске интервенције. Колико су се
стари социјалдемократи у сваком послу руководили мржњом пре
ма царском Петербургу, толико су се нови комунисти у свакој при
лици руководили љубављу и оданошћу према бољшевичкој Москви.
КПЈ је 1919-21. стално устајала против интервенције и захтевала ус
постављање нормалних односа између нових држава, Југославије и
совјетске Русије.“ КПЈ је и на сва остала питања спољне политике
гледала пре свега са становишта „спречавања интервенције” и „од
бијања империјалистичког рата“. То се видело 1920, када је створе
на Мала антанта.
* Нова истина, 8. II 1920. Раднички лист 9. V, 30 V 1920. Радничке новине

15. II, 15. III, 29. III, 26. IV, 7. X 1920.
* Уп. В. В. и на вер, Југославија га војна интервенција против Мађарске
1919. године, Историјски гласник, 1967, бр. 1—2.
* д. Јанковић, Друштвени и политички односи у Краљевству Срба, Хр
вата и словенаца уочи стварања Социјалистичке радничке партије Југославије
(комуниста), Историја ХХ века, Зборник радова, ПI, 147.
* Archiv Ministrstva zahraničnih veci, Praha, Zpravy politichy (AMZV), Ве
1ehrad, 1920, č. 419. Извештај чехословачког посланика из Београда од 11. X 1920
(убудуће скраћено: Београд, 11. X 1920, ч. 419).
56 () i Aовенско-совјетским односима уп. В. В. и навер, Југословенско
совјетски односи, 1917—1941, Енциклопедија Југославије, VII, 1968, 480—483.
Почетком 1920. године Румунија, Чехословачка и Југославија

су на Париској мировној конференцији дошле у најтешњи контакт,
супротстављајући се свим плановима и гласинама о измени миров
ног уговора у Тријанону (са Мађарском). То је био стварни почетак
Мале антанте.“ Југословенска влада је тада од Прага тражила војни
савез који би спречио евентуалну обнову Аустро-Угарске.“ Францу
ски покушаји да придобију Мађарску као и мађарске војне припре
ме против Словачке заплашиле су и Праг и Београд; у Београду су
били уверени да ће мађарске трупе напасти Словачку, онда Аустри
ју, Трансилванију, па најзад и Југославију. Ако мађарске трупе пођу
да бране Пољску (која је доживела катастрофу у неуспелој интер
венцији), то ће значити мађарски напад на све суседе, обнову Ау
стро-Угарске под мађарским вођством.“ Зато је у августу 1920. скло
пљен савез Праг–Београд: против обнове Аустро-Угарске, против
мађарског ревизионизма (најактивнијег борца за „обнову”), против
„ревизионизма” (мењања уговором предвиђених граница), против
слања мађарских трупа на антисовјетски фронт. Штампа КПЈ је
тада пренела интервју са чешким министром спољних послова Бене
шом, који је саопштио да се силе уговорнице уздржавају од меша
ња у совјетске послове, али и објавила уводник — савез Чехословач
ке и Југославије склопљен је без народа, зарад чувања империја
листичког версајског система, против револуције“
У исто време је Француска и од Југославије затражила трупе
за помоћ Пољској и евентуално Румунији. КПЈ је зато већ у јуну
1920, на своме конгресу у Вуковару, одлучно стала уз Трећу интер
националу, усвојила све њене услове и налоге и у спољној политици
се тако определила „за совјетску Русију”. Руководиоци КПЈ су сма
трали да је снажнија оријентација на Москву и њене директиве
одраз не само заоштравања револуционарне борбе у земљи него и
одраз борбе да се лакше, са јачом партијом, сузбије евентуална ју
гословенска интервенција“ Београдски режим је, међутим, одбио
француске захтеве. Сва буржоаска штампа је писала о „славним по
белама Црвене армије над пољским освајачима”. Буржоаска штампа
је захтевала: не у рат против Русије“. Чак су и познати десничарски
новинари писали да совјетске трупе улазе у Пољску и да их југосло
венски народи одушевљено чекају на Дунаву.“ Тако је и снажна ак
ција КПЈ „против рата са Русијом" могла да се развије у успешној
a B o r o s Fer en c, Adalekok a kisantat tetrejottenek történetehez es jelie

genez, Századok, 1966, No. 4—5, 829.
* АмЗВ., Београд, 13. I 1920, č. 9.
* Амзв., Београд, 25. VII 1920, ч. 303. АмЗВ. Будапест, 29. VII 1920, ч. 140.
* Радничке новине, 18. VIII 1920.
- APII, ки, 1921,7; 1922:42, 281 A.
- Епоха, 11. VII, 25. VII, 29. VII, 8. VII 1920. Народ, 28. VIII 1920. Трговин
ски гласник, 17. VII, 27. VII, 5. VIII 19120. Правда,“ 15. VIII 1920. Република,
17. VIII, 5. X 1920. Самоуправа, 9. VII, 21. VII 1920. Јутро, 5. IX. 1920.
* Београдски дневник, 22. VII, 31. VII, 10. VIII 1920.
атмосфери.“ Београдска влада је улето 1920. чак и преговарала за
успостављање југословенско-совјетских дипломатских односа.“
Пошто је КПЈ увек оштро осуђивала европски „империјали
стички версајски систем”, систем „угњетачких мировних уговора“,
она је нападала не само Француску као „носиоца антисовјетске ин
тервенције" него и Малу антанту као „ропско оруђе француског им
перијализма“. Неки модерни историчари сматрају да је Мала ан
танта 1920-21. била „антисовјетска“, да је била саставни део „запад
ног заштитног бедема, санитарног кордона, против револуционарне
Русије", као неки „спољнополитички инструмент“ који је трима вла
дама омогућавао спољни мир да би им олакшао унутрашњу експло
атацију маса и евентуално супротстављање совјетским јединицама.“
У Прагу су хтели „Средњу Европу без Руса и Немаца", а у оквиру
„француске Европе, без директне француске контроле", па се могло
рећи да Мала антанта успешно обезбеђује средњу Европу против об
нове старога система, против обнове Аустро-Угарске и распарчавања
Чехословачке и осталих чланица.“ У Београду су јасно говорили да
је Мала антанта уперена „против старога и против новога, да се она
не везује сасвим за антисовјетску Француску али и да се супротстав
ва совјетској Русији“ Мала антанта је врло спретно поставила ди
лему: или рестаурација Хабзбурга, мађарски и други ревизионизам
и национално ропство, или постојећи поредак, а то је наравно била
Мала антанта. КПЈ је одбијала да прихвати ове алтернативе: реван
шизам, ревизионизам уопште нису опасни, па је дилема лажна, а пра
ва је алтернатива „Мала антанта или подунавско-балканска соција
листичка федерација”.
Остварење подунавско-балканске федерације зависило је нарав
но од снаге совјетске Русије и од енергије комунистичких партија у
овом простору. А пошто је КПЈ већ од лета 1920. почела да губи свој
револуционарни елан, то је идеја федерације остала далеко, а Мала
антанта је остала као реални део средњоевропске буржоаске стаби
лизације и кристализације, чврсти саставни део капиталистичке
Европе. Успех КПЈ на општинским и парламентарним изборима
није више много значио: буржоазија је чак искористила комуни
стичке гласове из Македоније и Црне Горе да сумњичавом западу
* Раднички лист, 29. VII, 1. VIII, 12. VIII, 19. VIII, 30. IX 1920. Rdeči pra
por, 24. VII 1920. Радничке новине, 24. II, 13. III, 27. III, 30. III, 25. VII, 23. X
1920. Историјски архив на комунистичката партија на Македонија, том I, Ода
брани материјали од „Социјалистичка зора” за 1920, Скопје, 1950, 106-113.
* В. В. и на вер, о југословенско-совјетској трговини између два рата,
Преглед, 1967, p. 1—2,96.
* И. А. п. етерс, Чехословачко-советские отношениа (1918-1934), Киев
1965, 97, 125, 129, 140, 143, 150. Вњешнаа политика Чехословакии 1918–1938 (ед.
coак), Москва, 1962, 104, 113, 115, 116. Историа јужних и западних Славан, Мо
сква, 1969, 373, 424. A da m. мар: da, Magyarország es a kisantant a masodik
villaghaboru glötti evekben, 1936-1937, Századok, 1962, No. 3–4, 502, 519, 521. Адам
је после променила своје мишљење (Adam Magda, Magyarorszagi es a kisantant
a harmincas ćvekben, Budapest, 1968, 13,28).
* E. Campus, Mica intelegeri, Bucuresti, 1968, 13, 29, 53, 59, 65, 79, 109.
покаже да су и комунисти за Југославију, а сама КПЈ је, у услови

ма избора, добила многе особине једне мирољубиве гласачке маши
не. И када је КП Бугарске повела велику кампању против евентуал
ног уласка Бугарске у „француску, версајску" Малу антанту“ у Бе
ограду је крајем 1920. француски посланик већ заказивао свечане
вечери Мале антанте и окупљао дипломате Чехословачке, Румуније
и Југославије под окриље Француске, носиоца и гаранта европског
поретка. На таквим састанцима су београдски министри чешким по
сланицима стали говорити да је време да се сузбије КПЈ.“
Борба КПЈ против Мале антанте 1921-23. године

Пошто је крајем 1920. године отпочела жестока борба југосло
венског режима против КПЈ, то се у редовима КПЈ сматрало да ова
борба значи почетак припрема за југословенску интервенцију про
тив Русије“. Посланици КПЈ су у Конституанти истицали да Фран
цуска припрема рат и да позива Малу антанту против Русије.“ На
супрот режиму, који је заиста у унутрашњој политици газио у реак
цију, а у спољној политици прекинуо преговоре са Русима, КПЈ је
захтевала успостављање дипломатских односа са совјетском Ру
Међутим, упролеће 1921. Мала антанта се сукобила са покуша
сијiG.M.
јем рестаурације у Мађарској. Мађарски режим је „отерао” Карла

Хабзбурга, користећи притисак Мале антанте, која се хвастала да је
она натерала режим да Карла протера! Тада је југословенска влада
у исто време слала трупе на мађарску границу и хапсила комунисте
у земљи!“ О некој борби против совјетске Русије наравно да није
било ни речи. Ипак је орган КП Чехословачке „Руде право” био
уверен да Мала антанта некако није нимало усмерена против спољ
них него једино против унутрашњих непријатеља, то јест против ко
муниста. Уводници листа од 7. I и 11. I 1921. писали су да у свим зе
мљама Мале антанте настаје доба белога терора. Наравно, Комин
терна је саопштавала да признаје чехословачку државу, коју су ре
визионисти хтели да раскомадају.“ „Исподком” Коминтерне је у
прогласу пролетаријату Чехословачке позвао масе да не пођу за не
мачком, мађарском и пољском националистичком буржоазијом, која
цепа јединство државе, иако је сматрао да Праг угњетава народе као
* Нова истина, 27. VIII 1920. Балкан, 17. VI 1926. --
* С. Н и ко А о в, Болгариа и республика Советов в 1917—1922. zz. Октija

брскаја револjуција и пролетерскии интернационализм, Москва, 1970, 349.
* AMЗВ, Београд, 18. XII 1920, ч. 563.
* Ослобођење (Беч) Ho. 3, 1. V 1921. АРП, КИ, 1921,4.
* Рад Уставног одбора. Уставотворне скупштине, I, 37; II, 21, 22. Стено
frr:,ветке
јун , sv.
Уставотворне скупштине 1920–21, I, 18. април 1921, 8; II, 22.
* IV Karoly visszatéresi kiserietei, I. fizet, Budapest, 1922, 144.
“ Protokoli des III Kongresses der Kommunistischen Internationale, Ham
burg, 1921, 200.
стари Беч“. На Трећем конгресу Коминтерне су делегати чешке Пар

тије саопштили да је Мала антанта створена за одбрану од совјет
ског утицаја и да ће у најскорије време Мала антанта придружити
себи и Мађарску и Пољску у велики антисовјетски блок. Коминтер
на је онда саопштила да је у средњој Европи опет „револуционарна
ситуација”.“
Међутим, у редовима Коминтерне се јављала и једна нова стру
ја која је сматрала да Партија, на челу пролетаријата у земљама
Мале антанте, треба да стане на чело народног отпора против агре
сора и окупатора и да у таквој борби стекне утицај и власт.“ На
једном митингу у Прагу, октобра 1921, Партија је устала против
Хабзбурга, носиоца „европске контрареволуције” и против „мађар
ске хегемоније“.“ Ипак, преовлађивао је други правац у политици: у
уводнику „Руде права” од 2. IX 1921. писало је да је Мала антанта
у спољној политици – против совјетске Русије, а у унутрашњој по
литици — против радничког покрета. Чак је у Братислави 6. октобра
1921. сазвано саветовање партија из Румуније, Чехословачке, Југосла
вије, Аустрије, Немачке, Мађарске, Грчке и Бугарске, која се изјасни
ла против учествовања Мале антанте у тобожњој интервенцији!“ Ко
минтерне и њене партије биле су уверене да Мала антанта не само
гаји антисовјетску политику него и да врло активно припрема анти
совјетски рат! Представници КПЈ су сматрали да је Мала антанта
сломила мађарски монархизам и реваншизам и да сада има слобод
не руке за напад на Русију“. „Руде право” је преко целе прве стра
не писао да „Mala Dohoda chce valku sa sovetskym Ruskem".“
Наравно, ово је већ било доба осеке револуције у Европи, као
и доба осеке интервенције. Партија је остала пасивна у септембру
1920. у Италији (и није умела да преведе на своју страну већину из
социјалдемократије, јануара 1921), доживела пораз у Чехословачкој
у децембру 1920, као и у Немачкој у марту 1921, док је Русија пре
шла на НЕП, а у Југославији проглашена „Обзнана”.“ Није било за
падне револуције, али није више ни било интервенције. Бенеши је
* Делтелњност. Исполнителного Комитета и Президиума И. К. Коммуни

стического Интернационала, Петроград, 1923, 46, 135. -
* Protokoli des III Kongresses, 433, 434, 1065.
3. A. G. Löwy, Die Weltgechichte ist das Weltgericht, Wien, 1969, 175.
* Руде право, 25. X, 26. X 1921.
* ВНешна и политика Чехословакии, 129. La Correspondence internationale,
INo. 9,9 нов. 1921,76.
“ ILa Correspondence internationale, No. 16, 3. dec. 1921, 132.
* Руде право, 25. XI 1921.
* George D. Jackson, Connintern and Peasant in East Europa,
1919–1930, New York — London, 1966, 55. A. Rosen b e r g. Geschichte des Bot.
schevisnitis, Frankfurt 1966, 193, Lä wy, Die Weltgeschichte, 167, 170. Stan I ey
W. Page, Lenin and World Revolution, New York, 1959, 194. Th e o Pirke r,
Kominterin und Faschisinus, 1920—1940, Stuttgart, 1966, 50. Kermit E. Mc K en
zie, Comintern and World Revolution 1928–1934, London – New York, 1964, 51.
Ossip Flech theim, Boischewismus 1917—1967, Wien, 1967, 29, 40, 42. F. B o r.
kenau, Der europäische Kommunismus, Bern, 1952, 45.
зато почетком 1922. одбијао да се Мала антанта прошири и прими

Пољску: у Варшави несумњиво таје антисовјетску политику, од које
се Мала антанта мора дистанцирати. То су у Београду, у пуној мери,
усвајали, али су одмах тражили да се појача југословенско-румун
ска сарадња, окренута више ка Балкану, што се нимало није свиђало
влади у Прагу.“ Исто тако је и Коминтерна сматрала југословенско-ру
мунско пријатељство за „антисовјетско” и стално га нападала. Београд
је демантовао све вести о неким антисовјетским припремама и на
конференцији у Бенови, априла 1922, дошло је до састанка министа
ра спољних послова Југославије и совјетске Русије“ Листови иле
галне КПЈ ипак су страховали од појачавања југословенско-румун
ских односа; они су стално захтевали неутралност у случају рата на
Истоку.“ Конференција КПЈ у Бечу, јула 1922, сматрала је и даље
да је београдски режим отпочео са прогоном КПЈ само зато да би
могао напасти совјетску Русију. Земаљска конференција СКОЈ-а,
јула 1922, закључила је да „Мала антанта, под протекторатом Фран
цуске, има за циљ одбрану од пролетерске револуције споља и из
нутра”.“
Али је већ била настала нова фаза у југословенско-совјетским
односима. Уводник једног великог буржоаског листа тражио је брзу
нормализацију југословенско-совјетских односа и чак предлагао
нека територијална решења: совјетској Русији треба дати источну
Пољску, анектирати три балтичке државе, Бесарабију и нешто тери
торије за безбедност Лењинграда“. За врсме „источне кризе", када
је ујесен 1922. Енглеска позвала Југославију и Румунију у рат про
тив Турске (совјетског савезника), Југославија је, на изричит фран
цуски захтев, одбила лондонске предлоге. Југословенска буржоаска
јавност је говорила о „руским интересима на мореузима” и влада се
нашла уз Француску, против Енглеске, а тиме и уз совјетску Руси
ју.“ На међународној конференцији у Лозани, децембра 1922, на
стављени су југословенско-совјетски преговори и штампа је писала
о скором југословенском признању совјетске Русије“
„Борба” је сада писала помирљиво о Малој антанти: она седи
на три столице, стално се мења; истовремено је измејавала београд:
ски режим, који у Малој антанти слепо слуша господара у Прагу.“
* AMЗВ., Београд, 6. IV 1922, ч. 126, 184.

* В. Винавер, Југословенско-совјетски односи 1919–1929, Историја
ХХ века, Зборник радова, VII, 1965, 119.
* Борба, 23. III 1922. Радничка штампа, 15. IV, 3. VI, 17. VI. 1922. Радник —
Делавец, 5. IV, 26. IV, 13. V, 20. V, 24. V, 27. V, 14. VI, 17. VI 1922. Делавске но
вице, 4. V 1922.
“ J. B. p. чинац, Рад и закључци 1, II и III конференције КПЈ, Историја
ХХ века, Зборник радова, 1, 241. АРП, КОи, 1922/1—4.
* Трговински гласник, 12. VII 1922.
* L. Marco v it ch, Lord Curzon and Pashitch. Light on Jugoslavia, Tur
key and Greece in 1922, Journal of Central European Affairs, January 1954, 336.
* Документи внешнеи политики СССР, VI, Москва, 1962, 403, 623.
* Борба, 7. XII 1922. Радник – Делавец, 17. XII 1922.
|
Али се одједном ситуација променила: у јануару 1923. су фран

цуске трупе ушле у немачку индустријску област Рур. Избила је
највећа европска криза после 1918. године. Коминтерна је оштро
устала против француског империјализма, Москва је говорила о са
везу са Немачком против Версаља. Са француске стране су одмах
лансиране вести о наводном савезу Берлина и Москве за рушење вер
сајског система.“ Новоформирана легална организација КПЈ – Не
зависна радничка партија (НРПЈ) у јануару 1923. изашла је пред
јавност са јасним програмом: против система мировних уговора,
против Мале антанте. Она је тражила потпуни прекид политичких
веза са Француском и Румунијом и споразум са Русијом.“ Сва је
штампа КПЈ захтевала „мир и савез са Русијом".“ Главна лозинка
је била „не подржати Румунију у рату против совјетске Русије, не
дајмо да нас Румунија увуче у рат за одбрану отете Бесарабије”.“
Европска криза донела је кризу и у Подунавље. Мала антанта
је ширила вести о некаквим мађарским освајачким плановима. Ју
гословенски краљ Александар је тада послао генерала Калафатови
ћа румунском краљу, уверавајући га у солидарност — према Мађар
ској и Бугарској“. Краљ очигледно није мислио на сукоб са Русијом.
Исто тако, у Београду су одбили свако ближе повезивање са Пољ
ском. Александар, премијер Пашић и министар спољних послова
Нинчић гајили су велику аверзију према Пољској, нарочито због
њеног антисовјетизма“. Ипак се у редовима КПЈ сматрало да европ
ска криза може да доведе до стварања неког француског блока про
тив Немачке и за борбу против СССР-а. КПЈ је зато јасно тражила:
не бранити Румунију, не у рат са Русијом.“
На конференцији КПЈ, одржаној у Бечу, маја 1923, делегат Ко
минтерне је саопштио да Француска чува капиталистички поредак
у Европи а Југославија на Балкану. Он је мислио да је „ситуација
веома озбиљна” због новог антисовјетског става Енглеске (Керзон
нота). На састанку од 12. маја 1923. делегат Миљутин је пред КПЈ
поставио као задатак да што јаче развије рад, јер то захтева и ин
терес СССР-а. КПЈ је имала да покрене „угњетене масе сељака пороб
љених нација". Ако Мала антанта крене у рат, дужност је КПЈ да
спроводи дефетизам. „Спречити улазак Југославије у антисовјетску
коалицију“. Зато је један лист КПЈ писао да је Мала антанта румун
* Архив Војноисторијског института у Београду. Поп. 17, к. 6, 1/1.

* Борба, 1. III, 11. III 1923. Радник — делавец, 31. I 1923.
* Радник — Делавец, 1. III, 11. III 1923.
* Борба, 17. II 1923. Радник – Делавец, 11. II, 13. II 1923.
* „Nous : cóte à cčite i":it: allie. ili le cas ou il serait
attaque soit par la Hongrie, soit par la garie”. ДАСИП, Дворски архив у
Фонду В. Јовановића.
* АмЗВ., Београд, 25. IV, 26. vш 1923, ч. 1554, 244.
* Борба, 17. II, 5. IV, 26. IV, 13. V, 20. V, 24. V, 16. VI, 1923. глас слободе,
17. V 1923.
ско оруђе и да „читава Мала антанта није ништа друго него блок
против совјетске Русије”.“
Преврат у Бугарској од 9. јуна 1923. представљао је веома те
жак ударац за Југославију, док Румунија није имала негативан став
према новом јском режиму. Штампа КПЈ је писала да је рас
пад Мале антанте сада очигледан и да Енглеска, у борби са Францу
ском, разбија Малу антанту.” Састанак Мале антанте у Синаји дао
је онда повода штампи КПЈ да опет енергично устане против Мале
антанте, а посебно да захтева немешање Југославије приликом со
вјетскорумунског рата.“ КПЈ је нападала београдски режим да се
„упрегао у кола румунскихбојара”.“
У јесен 1923. је саветовање КП Немачке, Француске и Чехосло
вачке одлучило да је у Европи ситуација зрела за револуцију.“ То
се брзо показало као нереално, иако се у октобру много говорило о
„немачкој револуцији”. Југославија је баш у ово доба била запла
шена италијанском акцијом, па је премијер Пашић преговарао са
Поенкареом, септембра 1923. Француски премијер је објаснио да ће
„сваки напад Мађарске или Бугарске на Југославију и Румунију иза
звати француску акцију, јер Француска не брани само себе него
европски систем у целини".“ КПЈ је заиста са правом истицала да је
Мала антанта – део француског „система“ на југоистоку.“
Резолуција КПЈ о политичкој ситуацији, дискутована крајем
1923, сматрала је да „Мала антанта не представља никакав важан
фактор за одржавање мира, јер се у њој налазе државе чији се импе
ријалистички интереси укрштају”. Ово је била ваљда најблажа оце
на Мале антанте до овога времена! КПЈ је схватала да је Мала антан
та део француског система али више није веровала да она заиста
припрема офанзиву против СССР-а. То је била последица нове про
совјетске фазе у југословенској политици – као улето 1920, ујесен
1922, тако је и крајем 1923. југословенска влада повела праву кам
пању за „зближење са Русијом”.
КПЈ и „разбијање југословенске државе“

Југословенско-совјетски дипломатски контакти, доста живи
1922, као и јануара 1923, обновљени су јуна и децембра 1923. Очеки
* Борба, 16. VI 1923.

* Организовани радник, 21. VI 1923. Борба, 21. VI 1923. АРП, КИ, 1923/47.
* Глас свободе, 21. VI 1923. Борба, 19. VII, 9. VIII 1923. Радничка штампа,
4. VIII 1923. Радник – Делавец, 19. VII, 12. VIII 1923.
* Борба, 12. VIII 1923.
“ Коммунистическии интернационал, краткин исторически и очерк, Мо
сква, 1969, 207. Уп. S. Vietzke - H. Wio hige muth, Deutschland and die
deutsche Arbeiter bewegung in der Zeit der Weimarer Republik, 1919.–1933, Berlin,
1933, 101, 102, M. B. u b e r -Ne u mann, Kriegsschauplitze der Weltrewolution,
Stuttgart, 1967, 107.
* ДАСИП, Фонд В. Јовановића, Ф. 24. Пашићев извештај из Париза.
* Глас свободе, 13. IX 1923.
вало се да ће на састанку Мале антанте у Београду, јануара 1924,

бити донета колективна одлука о успостављању односа са СССР-ом.
Међутим, у јануару 1924. су двор и премијер Пашић одложили „при
знање”, иако је СССР био обећао апсолутно немешање у југословен
ске унутрашње послове.“ КПЈ је сада истицала да Мала антанта
више није ни јединствена (Румунија је на страни антијугословенске
Бугарске), али да ипак одржава империјалистички систем, чува „за
једничку територијалну пљачку и француску хегемонију”. КПЈ је
нападала Малу антанту као оруђе Француске и зато тражила да се
„разбије” овај савез“ -
Основни захтев КПЈ био је „не са Румунијом у одбрамбени

рат против Русије”, „напустити антисовјетску коалицију“.” Исто
времено је КПЈ тражила да Југославија што пре склопи мировни
уговор са СССР-ом.“ У усвојеној резолуцији о политичкој ситуацији
истицало се да Мала антанта није важан фактор мира. Очигледно је
да КПЈ више никако није мислила да цела Мала антанта припрема
интервенцију него је сматрала да Мала антанта представља извесну
подршку Румунији, која је одузела СССР-у Бесарабију. И заиста,
Мала антанта у 1924. години није била важан чинилац: Чехословач
ка се јаче повезала са Француском, Југославија је покушавала да
води политику „и са Италијом и са Француском”, док се цео однос
према СССР-у битно изменио. Коминтерна је писала да је Бенеш по
стао француски сателит и да је то крај релативне независности Мале
антанте.“
Заплашен од Бугарске и Италије, уздрман жестоким унутра
шњим сукобом са Радићевом опозицијом, Пашић је одлучио да те
шку ситуацију реши на сензационалан начин: он је у Риму потписао
пакт о пријатељству са премијером Мусолинијем. Жртвовао је већ
изгубљену Ријеку и веровао да ће тако добити слободне руке на
Балкану, против Бугарске, Грчке, Албаније и опозиције. У Риму је
дознао да Енглеска и Италија већ успостављају односе са Москвом,
па је одмах потражио француског амбасадора: нека брзо и Францу
ска успостави односе са Русима. Мала антанта се тако нашла у кри
зи. — Александар, иако ожењен румунском принцезом, говорио је
јавно да никада неће бранији Румунију од совјетског напада. То су
потврђивали Пашић и Нинчић“ Тада је и Бенеш саопштио југосло
венском војном изасланику да Мала антанта не сме да се умеша у
совјетско-румунски сукоб, па чак ни да спречава мађарске акције
* В. Винавер, О неуспелом југословенско-мађарском зближењу

1924–1926. године, Историја ХХ века, јари, радова, fХ, 1968, 196.
* Радник – Делавец, 6. I, 20. I 1924. Организовани радник, 20. I 1924.
Глас свободе, 10. I 1924.
* Радник – делавец, 13. I, 2. III, 15. III, 19. IV, 1. VI, 5. VI, 10. VII 1924.
Глас свободе, 16. I 1924.
* Глас свободе, 24. I 1924. Организовани радник, 3. I, 20. I, 28. II, 15. V,
7. VIII, 10. VIII, 6. XI 1924.
* International Press Correspondence (енгл. издање), 7. II 1924, 56.
* AMЗВ, Београд, 16. IV, 19. IV, 23. IV, 23. V 1924, ч. 157, 167, 172, 205, 232.
против угрожене Румуније. Мала антанта ће се борити за средњу

Европу, а не за Бесарабију.“ Свесна тешког румунског положаја,
сада је и Мађарска покушавала да успостави односе са Москвом;
чешки посланик је из Будимпеште јављао да мађарска „контрарево
луционарна влада" рачуна на совјетску солидарност у јуришу про
тив Мале антанте.”
Неки историчари сматрају да је Мала антанта 1924, водила
оштру антисовјетску политику.“ И штампа КПЈ је писала да постоји
југословенско-румунски савез против СССР-а.“
Али је ускоро Мала антанта изашла из круга интересовања
КПЈ: у Југославији је дошло до праве експлозије латентних унутра
шњих сукоба. Изгледало је да се распада дотадашњи југословенски
државни систем, а са тиме и део међународног „версајског” система.
Наведено је да је КПЈ 1919–21. одлучно стајала на позицијама
одбране југословенске државне територије и веровала у скору ре
волуцију. Она је слабо обраћала пажњу на национално питање (што
је револуционарима изгледало као неки заостатак из старих време
на).“ Посебно је КПЈ оштро устајала против сваког сепаратизма и
захтевала централизам, унитаризам у држави и партији. Али већ у
писму Коминтерни од марта 1920. КПЈ је предвиђала борбу „двеју
супротних буржоазија у држави”.“ Хрватске сељачке масе, предво
ћене Радићем, одбијале су београдску хегемонију „великосрпске бур
жоазије”. Радић, и поред преговора са КПЈ 1921, није успоставио са
радњу са њом, исто као што ни КПЈ није веровала да је хрватски
покрст од неког већег значаја. Радић је оптуживао руководиоце
КПЈ да спроводе централистичку политику и да чак у Хрватској.
међу посланицима за Конституанту, доминирају Срби.“ КПЈ није
покушавала да придобије хрватске масе у пролеће 1920; ветерани
КПЈ причали су касније како су били изненађени када је Радић при
добио хрватске масе.“ Радић је повео масе у борбу против хегемо
није. „Сељак је противник режима и сматра нову власт за освајача,
верује да је у Аустрији било више слободе”, јављао је командант за
р чке војне области 1921. године.“
* ДАСИП, Париско посланство, 1924, I. Извештај војног изасланика из

Прага од 23. IV 1924. --
* Juhasz, Magyarország kilpolitikaja, 100.

* Петерс, Чехословацко-советские отношенин, 160, 167, 176, Виешнаја
политика Чехословакии, 186, 189.
* Борба, 10. IV, 24. IV, 12. VI, 10. VII 1924. Радник — делавец, 10. VII 1924.
Организовани радник, 7. VIII 1924.
* арп. Nipija грађа, МГ 1958, 47; 1963, 3, 5, 9, 13; 1965, 33.
* арп, ки, 1920/1.
и Политика, 28. VII. Стенографске белешке Уставотворне скупштине
1920–21, I, 21. април 1921,5.
* Радничке новине, 11. IX, 12. IX 1920. АРП., Мемоарска грађа, МX. 1958,
47; 1960, 4; 1962. 18, 30; 2003.
* ДАСИП, Фонд В. Јовановића, Ф. 19. Ун, политика. Извештај генерала
Пешића од 20. VIII 1921.
Четврти конгрес Коминтерне, ујесен 1922, поставио је пред бал

канске партије задатак да придобију сељачке покрете против буржо
аских режима.“ У Југославији се то 1923. чинило могућним: прити
сак режима постао је био неиздржљив, Радић је напустио Југослави
ју, тражећи подршку за хрватску борбу. КПЈ је на мајској конфе
ренцији 1923. веровала да је у Југославији већ грађански рат на по
молу“ Зато је КПЈ одлучно ревидирала своје ставове о национал
ном питању. У општепартијској дебати КПЈ је устала против велико
српског хегемонизма, и против сепаратизма, за самоопредељење
свих народа. КПЈ је истакла принцип самоопредељења, нагласивши
да све нације треба добровољно да се удруже у нову Југославију.
Резолуције од јануара 1924. су тражиле ослобођење Југославије од
великих сила, рушење система мировних уговора, право нација на
самоопредељење (без разбијања оквира заједничке државе), борбу
и против великосрпског хегемонизма и против хрватског сепара
тизма.
Балкански режими су били заплашени новом акцијом Комин
терне на југоистоку. Румунски премијер Дука саопштио је југосло
венском посланику 22. марта 1924. да је „ опасност од бољшеви
зма него од ревизионизма”. И југословенска дипломатија је при
купљала вести о активности Коминтерне“. Коминтерна и КПЈ су
сада изашли са паролом о савезу радника, сељака, угњетених наро
да, говорећи да су спремне да подрже сваки покрет „поробљених на
пија”. А како се ситуација у Југославији заоштравала, краљ је од
Аучио да изведе заокрет: формирао је „леву” грађанску владу која
је имала да смири национални сукоб у држави. Нова влада је лепо
дочекана и у Москви, па је совјетски министар Чичерин, преко ли
дера КПЈ. Кацлеровића, упутио поруку министру В. Маринковићу
предлажући да се успоставе совјетско-југословенски односи. Међу
гим, Маринковић је одговорио да краљ „мрзи комунизам или има
страх од њега".“ Ипак се говорило о скором успостављању односа,
а један од стубова новога режима, Радић, добио је снажну подршку
ве. Централистички елементи, на челу са Пашићем, отпочели
су сада огромну кампању о „угроженој Југославији”, нападали пре
мијера Давидовића као „југословенског Керенског“ који „подржава
сепаратисте, националисте, комунисте, разбијаче државе“. За то вре
Аме је у Коминтерни одједном завладала „лева линија“, што се осе
тило у свима партијама. У Москви је делегат КПЈ саопштио да је на
Балкану ситуација озбиљна, иста као 1914. године, и позвао масе у
борбу „против хегемоније и рата“. Пети конгрес Коминтерне пред
стављао је прави тријумф „левичара" који су усред европске кон
“ Комунистическии интернационал, 186.

* АРП, КИ, 1923/29–22.
* ДАСИП, Посланство у Турској, 1923, Ф. 5, Бо-2, 282, 748. Извештаји из
“ M.одА2.иV,
Београда 24. Х 1923.ви ћ, Краљ Александар и признање СССР-а. Инсти
митрије
пут за међународну политику и привреду у Београду, Но. 131 (рукописи), стр. 19.
солидације позивали на борбу и устанке.“ КПЈ је сада одлучно стала

уз Радићев покрет, настојећи да га одвуче у лево, у револуцију, а
када се видело да Давидовић не може да реши кризу, бацила је па
ролу о рушењу југословенске државе и формирању револуционарне
радничко-сељачке владе. Тада је и КП Бугарске повела енергичну
борбу за оружани устанак и стварање револуционарне владе“
КПЈ је од јесени 1924. иступила за стварање независних нацио
налних република, изван оквира „старе” југословенске државе, за
рушење југословенске државне творевине и целог европског систе
ма, за стварање радничко-сељачких балканских република“. Двор
ски кругови су искористили јуриш КПЈ и Коминтерне, срушили Да
видовића и на власт се вратио Пашић, у атмосфери бесомучне кам
пање против бољшевизма, сепаратизма, комунизма, СССР-а, у галами
о „одбрани европске цивилизације". Режимска штампа је крајем
1924. писала о „антибољшевичком фронту на Балкану“. У Паризу је
југословенски посланик поднео меморандум о „одбран и од јуриша
Коминтерне“ и доказивао да се држава „брани".“ Влада је растури
ла хрватски покрет, ухапсила Радића као „бољшевика", спровела
интервенцију у Албанији где је срушен „бољшевички режим“ и на
целом Балкану показала своју снагу.
КПЈ је снажно устала против „антибољшевичког фронта” и на
пала режиме Румуније, Бугарске и Југославије који спроводе поли
тику националног угњетавања и реакције“. У свакој прилици је сада
КПЈ устајала за „државну независност угњетених народа", „за раз
бијање и разарање империјалистичке југословенске државе”, за уни
штење европског версајског система.“ ЦК СКОЈ-а је упролеће 1925.
тражио „рушење версајске хегемоније”, „уништење имтеријалистич
ке Југославије”.“ Било је то у доба несумњиве европске стабилиза
ције, када је Стаљин критиковао лидере КПЈ што су сматрали да
свака нација мора напустити државну заједницу, док је Зиновјев
председник Коминтерне, после неуспеха са балканском револуцијом,
(што је ослабило његове позиције према ген, секретару), и даље уве
равао „на Балканах стабилизацији њет”.“ Тако је и КПЈ сматрала да
великосрпски режим националног угњетавања, као и цео систем ка
и пиркер, Нав. дело, 55. Борке нау, Нав. дело, 50, Jakson, Нав.
дело, 87. I oscph Rothschi 1 d., The Communist Party of Bulgaria, Origins and
Development, 1883—1936, New York, 1959, 243,245.
д. ми чев, четниечското движение у нас три условиата на под готовка
на ново зоржено ветаниe (1924–1925 22 ), Ист. преглед, 1959, Но. 3, 47, 57.
Радник — делавец, 25. X 1924. Борба, 21. XII, 5. XII 1924. Уп. Милован
ја. о*поg. ић, Вођи комунизма и наише национално питање, Ново време, 29. VI
, стр. 3.
* длсип, Париско посланство, 1924, I, 1482. Извештај посланика из Па
риза од 4. XII 1924.
* Комунист, 1. I 1925.
* Радничка борба, 5. II, 30. IV 1925. АРП, КИ, 1925,9.
* APTI, LIK CKOJ-a, 1925/5.
* Расширеннии пленум Исподкома Коммунистического Интернационала
(21. III – 6. IV 1925), Стен, отчет, Москва — Ленинград, 1925, 429.
питалистичке експлоатације у земљи, а мировних уговора у Европи,

стоје нераскидиво заједно и да се зато морају срушити заједно.
Штампа КПЈ је нападала Малу антанту као организацију за одбра
ну реакције од „бољшевичке опасности”, као оруђе угњетавања на
родних маса, као „заверу“ против угњетених радника и сељака.“
КПЈ и Мала антанта 1926-28. године

Енергични леви став из 1924-25. није трајао дуго у Коминтерни.
У свим партијама су сузбијени левичари и на власт су долазили де
сничари. Показало се да у СССР-у почиње „изградња социјализма у
једној земљи” а да је Европа у „просперитету и стабилизацији“.
Мала антанта више није нападана као раније. Поред тога, од краја
1925. оживела је италијанска акција на Балкану. Мусолини је на
ступао у Подунављу и на Балкану, потискујући и разбијајући Малу
антанту. У Београду су се жалили да се Мала антанта распада под
јуришем фашизма“ КПЈ је у мају 1926, дискутујући о међународној
ситуацији, утврдила да се Мала антанта повлачи под притиском
Италије и Енглеске. А Коминтерна је била уверена, већ током 1925.
године, да Енглеска из потаје припрема антисовјетски блок“. Током
1926. Коминтерна је схватала да је Мала антанта „још само авет”,
јер је потискују Енглеска и Италија“ КПЈ је сада одлучно устала
против Мусолинијеве акције, против „италијанског продора".“
Мусолини је 2. октобра 1926. наредио да се отпочне са ратним
припремама против Југославије“. У новембру 1926. Италија је скло
нила пакт са Албанијом, што се у Југославији примало као непо
средно угрожавање државе. Југословенски посланик је 3. XII 1926.
саопштио у Паризу да је „фашизам за мир данас непосреднија опа
сност и од бољшевизма и од германизма”. Исто тако је и VII пленум
ИК Коминтерне видео да Мусолини, уз подршку Енглеске, потиску
је Француску са Балкана“. У пролеће 1927. стало се говорити да
предстоји италијански напад на Југославију. КПЈ је истицала да
Италија прети Југославији, док Румунија склапа пакт са Римом.”
По схватању Коминтерне, Енглеска је током 1927. вршила активне
припреме за формирање једног антисовјетског блока, па је подржа
вала Мусолинија, учесника у блоку, а Мусолини је енглеску подр
20 * Радничка борба, 14. V, 14. VII, 20. VIII, 10. XII 1925. Раднички глас, 17. V
l. го.A.
** AMЗВ., Београд,7.
Inprecor (cнглеско I 1926, ч. 4. 16. VII 1925, 778; 23. VII 1925, 814; 30. VII
издање),
1925, 844; 15. X 1925, 1098; 5. XI 1925, 1196, 1199.
-* inprecor,
Радничка1.борба,
IV 1926,11.
395; 1926.1926,
IX2. XII 1440. борба, 1. децембар 1926. Рад,
Класна
1962 Sti1926.
16. VIII documenti diplomatici italiani, settima serie, volume IV, Roma,
* Класна борба, 2. јануар 1927.

* Борба, 16"Vii 1927. Коммунистическии интернационал, 277.
шку користио за удар на Балкану, за опкољавање и разбијање Југо
славије. Политбиро ЦК КПЈ је јула-августа 1927. истицао да Енгле
ска ствара антисовјетски блок и да је италијанска акција против Ју
гославије само део западног рата против СССР-а. „Антисовјетска ак
ција види се у ликвидацији Мале антанте, која постаје илузорна”,
закључивао је ЦК и сматрао да постоји „перспектива распада Југо
славије".“ На овај начин је Мала антанта постала као неки истуре
ни бункер који је спречавао прилаз СССР-у.
Током 1927. буржоаску јавност Југославије захватио је прави
бес против Енглеске: она у својој антисовјетској политици изгледа
заиста подржава Мусолинија! Појавила се парола о „окружењу”.
па је и Политбиро, 30. XI 1927, говорио да се око Југославије форми
рао „гвоздени обруч италијанског империјализма”.“ Штампа КПЈ
истицала је да Енглеска припрема антисовјетски блок и да зато омо
гућава „дучеy“ да преузме власт на Балкану и уништи Малу антан
ту.“ Југословенска влада, веома заплашена италијанском акцијом,
почела је, по свом обичају, од краја 1925, опет да долази у једну
фазу „савеза с Русијом".“ Лично Пашић је у децембру 1925. тражио
додир са Москвом, размишљао о томе да ли да искористи Филипо
вића (кога је знао) и имао пуну подршку краљеву.“ Зато је и КП
слободније могла да захтева ослонац на Москву и безусловно напу
штање омрзнуте Мале антанте.“ Када се почетком 1927. говорило да
Енглеска подржава Мусолинија, београдски режим је почео службе
но да лансира вести о југословенско-совјетским односима. Требало
је ојачати положај земље, као и уцењивати Енглеску.“ У мају 1927.
је совјетски представник Хинчук преговарао са југословенским де
легатом у Женеви. Хинчук је предложио брзо успостављање дипло
матских и пријатељских односа: „Русија, као и Југославија, окру
жена је непријатељима са свих страна". Пошто је Румунија, поред
Албаније, постала италијански сателит, Мала антанта се распала, го
ворио је совјетски делегат и наговарао Југословене да се Београд
убудуће ослони на Москву.“
* АРП. Ки, 1927/14, 17.

* АРП, КИ, 1927,24–3.
* Борба, 12. I, 5. V 1928. Енотност, 9. III 1928. Inprecorr, 19. I 1928, 75.
19. IV 1928, 440.
* В. Винавер, Енглеска и италијанско „заокружавање” Југославије
1926—1928, Историја ХХ века, зборник радова, VIII, 1966, 78. В. Винавер,
Пашић, радикали и питање успостављања југословенско-совјетских дипломат
ских односа (1919—1926), Преглед, 1967, бр. 226. Уп. Z. Slade k – J. Valent a,
K. uloze slovanstvi ve stredni Evrope v letech mezi dvema svetovymi valkani, Če.
skoslovenske prednešky pro VI. nezinarodni sjezdi slavista, Praha, 1968, 495.
* AMЗВ. Београд,29. XII 1925, ч. 405,406.
* Радничка борба, 13. II 1926. Организовани радник, 18. II 1926.
“ AME: Београд, 3. III 1928. ч. 72.
AACИП, Југословенска делегација при друштву народа, 1927, Ф. 1–1,
127, 147. Извештаји из Женеве од 14. V, 15. V 1927. документи внешинеи полити
ки СССР, x, 1965, 200.
Нова линија била је наравно омогућена и извесном променом

у СССР-у. Стаљин је заједно са „десничарима” из Политбироа током
1925. потискивао Зиновјева.“ Сва југословенска буржоаска штампа
је славила Стаљина, Руса који се „не заноси космополитским аванту
рама светске револуције”.“ Пошто се говорило да Лондон и Рим иду
против Москве и да зато нападају Југославију, логично је изгледало
да се „предстража" јаче ослони на „главно утврђење“. Међутим,
КПЈ је сада успела да се еманципује од опште линије буржоаског
национализма, који је проповедао отпор Италији, ослон на СССР и
демократске реформе у држави.
КПЈ је 1926-27, од Трећег конгреса, маја 1926, па до априлског
пленума, 1927, била у рукама „десничара”, као и већина европских
партија. КПЈ је тада тражила „самоопредељење до стварања неза
висних република и стварања њиховог слободног савеза".“ О руше
њу државне целине се није више говорило; КПЈ је истицала да ита
лијански империјализам угрожава Југославију. Међутим, нови успон
КПЈ омогућио је руководству да се дистанцира од опште атмосфере
„утрожене домовине" и да заузме сопствени став по свим питањима,
пре свега према спољној политици и према националном питању.
ЦК КПЈ је у марту-априлу 1927. истицао да је Југославија угрожена
од стране италијанског фашизма. Али то нимало није сукоб велике
освајачке државе са малом балканском земљом: то је сукоб итали
јанског и француског империјализма. Југославија јесте опкољена и
угрожена, али у империјалистичком рату који прети, комунисти
неће бити „одбранаши” него „пораженци“, као бољшевици 1905. и
1914. године. Империјалистички рат ћемо претворити у грађански
рат!“ на Балкану се припрема империјалистички рат између два
освајачка блока, а Мала антанта је само део једног од тих блокова,
империјалистичка исто као и фашистички блок“. КПЈ није хтела
да буде неки истурени буржоаски бункер угроженог СССР-а, као
што је то тражио део буржоаске штампе, него је захтевала револу
цију, подизање револуционарног бедема на прилазима Москви!
Београдска влада је 1927. одбила да успостави дипломатске од
носе са соcР-ом, јер није хтела да изгуби подршку Енглеске. У ја
нуару 1928. листови кпJ опет су нападали режим што неће да успо
стави односе са Москвом.“ Београд је и даље одбијао да успостави од
носе, иако су неки совјетски потези веома користили Југославији
(СССР је успешно радио на балканском миру, нормализацији одно
ка А. Mi 11 e r, Die Sonne die nicht aufging, Stuttgart, 1959, 294, 297.

* Буржоаска штампа је чак писала да Стаљин није никад излазио из ју.
сије, иако је он живео Лондону, штокхолму, Кракову, Бечу, Берлину (Н.
Brahm, Trotzkijs Eti, unn die Nachfolge Ilenins, Köln, 1964, 181).
" Билтен ЦК КПЈ, бр. 8, 16. април 1926.
10, 11 и млади бољшевик, бр. 3, airpил 1927; бр. 4, мај 1927. АРП, КИ, 1927/9,
* Борба, 19. V, 20. VI. 1928.

* Борба, 7. 1, 24. I 1928.
са са Малом антантом, смирењу сукоба око Бесарабије и обуздава

њу италијанско-мађарскиходноса).“
КПЈ је 1926-27. сматрала да енглеска антисовјетска политика и
италијански империјализам угрожавају Балкан. Од пролећа 1928.
КПЈ је сматрала да је настала нова ситуација — Француска опет
као да постаје противник СССР-а. Коминтернине публикације су у
јануару писале да Италија опкољава Југославију, у априлу 1928. да
Италија и Енглеска воде антисовјетски блок који разбија Југослави
ју и Малу антанту.“ Поводом дискусије о „нетунским концепција
вла” писало се: ако их Југославија одбије, Италија ће напасти, и то
је империјалистички рат, ако их прими, Југославија улази у анти
совјетски блок“. У јулу је већ било јасно да, иако Енглеска и Ита
лија сузбијају Француску и Југославију, ипак „Енглеска и Францу
ска окупљају балканске земље против СССР-а”, а да „Белгија, Чехо
словачка и Мала антанта припремају рат против СССР-а".“ Не више
Италија и Енглеска него Француска и Енглеска припремају рат; хр
ватска опозиција, која спречава ратификацију конвенција, спречава
тиме и улазак Београда у антисовјетску коалицију. И месни коми
тет у Загребу је знао да су хрватске масе против конвенција,јер при
мање значи и улазак у блок против СССР-а“. Коминтерна је у јесен
1928. била убеђена да Чехословачка предводи Малу антанту у похо
ду против СССР-а.“ Ова нагла промена у процени спољнополитич
ких догађаја била је у вези са великим заокретом улево светског
волуционарног покрета. КП Француске је од краја 1927. тражила
брзу, непосредну револуционарну борбу „класа против класе", што
је усвојила и Коминтерна.“ На састанку делегата КП Немачке и
СССР-а, фебруара 1928, донета је одлука да је највећа опасност на
свету – социјалдемократија.“ У Политбироу ЦК СКБ(б), где су во
ђене жестоке дискусије још од 1922. године, сукоби су били на вр
хунцу 1927. године; али је ген. секретар Стаљин већ у лето 1927. по
ново кренуо улево, а ХV конгрес, крајем 1927, разбио је последњи
„опозициони блок" (Троцки, Зиновјев, Камењев) и дао паролу „за
брзу индустријализацију, за колективизацију пољопривреде“. Ишло
се у борбу, од јесени 1928, у петољетку, уз уништавање свих „десни
чара”. Као што је раније из руководства Коминтерне уклоњен леви
Зиновјев, тако је сада уклоњен десни Бухарин — променила се со
и документи виешнеи политики СССР, XI, 12, 186, 261, 274, 289, 315, 348.
559, 587.
is Inprecor, 19. I 1928,75; 19. IV 1928,440.
* Inprecor, 7. VI 1928, 567, 568.
и Парrecor, 26. vш 1928,719, 2. VIII 1928,754, 576.
* Inprecor, 17. VIII 1928. APII, Хрватска, 1,36.
и Парrecor, 19. х 1928, 1334; 2. XI 1928, 1447.
* С. Н. г.у рвич, Коммунисти и социалисти в Франции в. 1926—1929 г.
Европа в. новое и новеишее времја — Сборник статеи памати ак. Н. М. Лукина,
диосква, 1966, 646, 649, 652, 653, 659. --
* Н. Weber, Zu den. Beziehungen zwischen der KPJ und der Kommuni.

stischen Internationale, Vierteljahreshefte fir Zeitgeschichte, 1968, No. 2, 207.
вјетска политика, као и у пролеће 1921, па се променила и оцена

светске ситуације у Коминтерни. Опет је дошло до заоштравања
класне борбе, до „уништавања кулака као класе“ у СССР-у, до бор
бе „класа против класе, уништавања социјал-фашиста” у Европи. У
Коминтерни је настао леви курс, као 1919-21; 1924. Коминтерна је
одлучно одбацила идеју „јединственог фронта” и тражила неодлож
ну револуционарну борбу. Девети пленум ИК КИ, фебруара 1928,
усвојио је овај став, па је и Шести конгрес Коминтерне, 17. јула —
1. септембра, усвојио овај став као нову генералну линију. Основ
но је било — борба против социјалдемократије („социјал-фашисти”)
као главне сметње за револуцију, као и борба против антисовјет
ског рата. Све су партије биле дужне да антисовјетски рат претво
ре у устанак.“ Свуда је настао јуриш против „десне опасности”. Пле
нум ЦК КП Мађарске затражио је 1928. брзу револуцију, класа про
тив класе.“ КП Бугарске је поверовала да је дошао час за револу
цију и позвала је масе на оружје. Чак је и аустријска Партија кре
нула у борбу „за совјетску Аустрију”.“ У ЦК КПЈ, где је од априла
1927. владао леви правац, жестоке фракцијске борбе отежавале су
акцију. На Конгресу у Дрездену, октобра 1928, закључено је да је
Југославија „опкољена гвозденим обручем италијанског империја
Аизма”, али и да је унутрашња криза на врхунцу, а да режим излаз
тражи у рату против Италије и СССР-а. КПЈ је поставила задатак:
претварање империјалистичког рата у грађански рат, у устанак, не
одложно разбијање југословенске државе, стварање независних ре
публика, не у оквиру Југославије него у оквиру балканске соција
листичке федерације“ Већ од пролећа 1928. сви партијски материја
Аи говоре о скором улажењу Југославије у антисовјетски блок“
Сва је штампа писала да Београд спрема рат против Москве”. „Фран
цуска и Мала антанта трозничаво се припремају за рат”.“ „Млади
бољшевик“ је у октобру 1928. писао да ће радници бранити СССР, а
* Коммунистическии интернационал, 288, 289, 295, 296, 298.

* Horvat Zlo 1t n n ć, Komunistak Magyarországi pirtjanak II kon
gresszus, Pártórténeti köztemenyek 1963, No. 1, 50, 53. Beth i e n Oszkar,
A. KMр II prija: politikajanak nemzetközi vonatkozasairol es a párt strate
giajarol, PTK 1963, No. 2, 120. Szereny, S., Az ilegalis KPM 1929—1931. között
wivott häsies kizdelinenek nehiny problena jarol, PТК 1963, No. 2, 141, 143.
* Г. И. Чер навски и, Борба с левосектантским уклоном в рабочем
движении Болгарни в 1925—1929 годах, Советское славановедениe, Минск 1969,
204, 205, 207, 208, 209. Roths child, The communist party of Bulgaria, 228–295
2Как. На та н, Борбата на БКП против лезаго сектанство, Известиа на Инсти
ут по исторна на БКП, 11, 1964, 127. В. М. Ту рок, Очерки истории Австрии,
1929—1938, Москва, 1962, 54, 55,73,286, 312.
154ка ја јајени архив Комунистичке партије Југославије, II, Београд, 1949,
в. Билтен ЦК СКОЈ-а, бр. 3, ав 1928. Класна борба 7, мај 1928.
* Борба, 1. VIII, 5. IX, 8. IX 1928. НО. В. Борис о в, Советско-французкиe
отношениа (1924—1945. zz), Москва, 1964, 95, 99. г етерс, Чехословачко-совет
ские отвоaениа, 222, 223 227. 228, 232, 255, 256, 262,265, 266, 270.
* Борба, 22. XI, 24. XI, 28. XI, 2. XII, 9. XII, 12. XII, 29. XII 1928. АРП
Хрватска, Г, 101.
не Југославију, велику робијашницу, а у децембру је лист иступио

са јасном паролом „доле уједињена Југославија". По мишљењу исто
pичара П. Дамјановића, Ј. Плетерског и С. Цветковића, парола о
разбијању Југославије као државне творевине била је за КПЈ сред
ство за слабљење Краљевине Југославије као евентуалног учесника
у антисовјетском рату, у коме би учествовала и цела Мала антанта.“
Жестока осуда Мале антанте 1929—1934.

| Диктатура краља Александра од 6. јанураа 1929. у редовима
КПЈ и Коминтерне сматрала се (исто као и закони из 1920—21) за
припрему будућег антисовјетског рата. КПЈ је сматрала да Мала
антанта најактивније припрема интервенцију 1929—30“. ШК КПЈ је
у априлу 1929. истицао да се грозничаво припрема рат и захтевао
„на империјалистички рат одговорите устанком, окрените оружје".
„Пролетер" је у четвртом броју, од јула 1929, писао да Мала антанта
постоји само ради рата са СССР-ом, а „када расположење народа
дође до правога израза, отићи ће до сто врагова и та Антанта”. Уве
рен да у Југославији сазрева револуционарна ситуација, ЦК је ба
цио паролу оружаног устанка за рушење режима. То је наравно
била „обична авантура и злочиначко поступање са малобројним
чланством Партије и омладине”.“ КПЈ је и 1930. истицала да непо
средно предстоји антисовјетска интервенција и нападала је Малу
антанту као антисовјетски блок, захтевајући и разбијање југосло
венске државе“ Београдска влада је тада сматрала да постоји ра
злика у ставу совјетске владе и Коминтерне: док совјетска влада
жели успостављање дипломатских односа, Коминтерна је тражила
уништење југословенске државе.“
Током 1931. ЦК КПЈ је сматрао да светска економска криза
доноси огромно нарастање револуционарних снага у свету. Комин
терна је мислила да је час револуције дошао...“ ЦК КПЈ је захтевао
разбијање Југославије и дезорганизацију војске, пораз у евентуал
ном рату. Коминтерна је иступала против Мале антанте, уверена да
* П. Дамјан о ви ћ, Неки погледи на национално питање у Југославији

и политику КПЈ до 1941, Борба, 28. XII 1929. J. пл. e r e p с ки, Национално пи
тање у Југославији у теорији и политици КПЈ – КПС, ЈИЧ, 1969, бр. 1-2, 45.
. Цветковић, Напредни омладински покрет у Југославији 1919—1928, Бео
град, 1966, 178.
* Бор и сов, Советско-француские отношенин, 95, 98, 99, 102, 103, 104.
#: #; 134. пет срс, Чехословачко-советские отношенин, 276, 277, 279, 280, 283.
- Јосип Броз Тито, Политички извештај, 22, 23, 24.
* дело, 20. VII 1930. Млади бољшевик, бр. 2, мај 1930. Inprecor 3. VII
1930, 556; 20. XI 1930, 1078.
* ДАСИП, Лондонско посланство, 1930, 1–12, 79. Извештај из Лондона од
дрije;
11. II 1930. орган Централног комитета КПЈ, 1929-1942, Београд, 1968,
50, 51, 62, 66, 67, 74, 77, 79, 88, 89, 93, 96, 98.
* Коммунистическии интернационал, 328, 329, 340.
Комунистичка партија Југославије и Мала антанта 54||
она припрема интервенцију и задовољно је писала да Немачка већ

разбија овај антисовјетски ратни блок.“ КП Румуније је сматрала
да Мала антанта убрзано припрема рат против СССР-а.“
Економска криза је заиста тешко погађала капиталистички
свет и посебно Југославију. Крајем 1931. престали су чак и луксузни
богаташки балови београдског „Џокеј-клуба”.“ Од пролећа 1932. сва
је светска штампа писала о кризи и нередима у Југославији. У редо
вима ЦК КПЈ се веровало да ће режим потражити „излаз” у „патри
отском рату” против Мусолинија или у рату против СССР-а. ЦК
КПЈ је оштро нападао Малу антанту која одржава европски поре
дак и чак наоружава Јапан против Кине и СССР-а.“ Пленум (XI)
PIK KИ бацио је паролу да Француска и Мала антанта убрзано при
премају интервенцију, па је то морала да преноси и илегална штам
на КПЈ. Пленум од августа-септембра 1932. устао је јасно против
Мале антанте“. Многи комунисти су зато у јесен 1932. очекивали да
Мала антанта нападне СССР“ Један познати публициста, који је
обишао земљу, јавио је Коминтерни да Француска припрема Југо
славију за рат против СССР-а; ако сада Француска захтева извесну
Аемократизацију, то је само зато да би се држава оспособила за што
успешнију интервенцију.“
Иако се током 1932. у редовима европских комуниста све мање
веровало у јуриш Мале антанте против СССР-а“. Коминтерна је чак
и поводом склапања совјетско-француског пакта о ненападању уве
равала да ће Француска и Мала антанта ипак ударити на исток; када
је крајем 1932. уговорен нови пакт Мале антанте, веровала је да је
то нова антисовјетска комбинација.“ Али у редовима ЦК КПЈ све се
мање веровало у то. Веровало се, напротив, да ће пре доћи до импе
ријалистичког рата него до антисовјетског рата. Свесна да постоје
ћи версајски систем не само окива „побеђене земље”, спречава рево
луцију, него и да изазивањем националних супротности замагљује
могућности револуционарне класне борбе, Коминтерна је одлучно
устала против версајског система и трудила се да таквим паролама
уклони утицај нациста. КП Чехословачке је 1931. захтевала да се Су
детска област одвоји од Чехословачке и припоји Немачкој, а на ми
* Inprecor, 27. IV 1931, 417; 30. VI 1931, 635; 13. V 1931, 455. -
з Т.“ Georg escu, PĆR -- conducator all miscari antirazboinice din Ro
minia, Analele, 1958, No. 5—6, 53.
* Недељне илустрације, 7. II. 1932 (Београд се забавља и у години кризе).
ве Млади бољшевик, бр. 1, април 1932. Фабрика и њива, бр. 3, април 1932.
пролетер, 123. APII, Централни комитет КПЈ (ЦК КПЈ), 1932/3. APII, LIK
СКОЈ-а, 1932,23.
* Комунистическии интернационал, 346. АРТ, КИ, 1932/173. APII, КОЈИ,
1933/24. пролетер, 130, 174, 177. Inprećor, 14. IV 1932, 322; 19. V 1932, 423;
26. V 1932, 452.
* тј. етерс, Чехословацко-советские отношенин, 304, 305, 307, 308, 310, 314.
* арп, ки, 1932; 122.
* Борис о в, Советско-французкие огњошениа, 140, 158.
* Inprecor, 8. XII 1932, 1182; 29. XII 1932, 1241.
тингу немачких и француских комуниста, у јесен 1932, Телман је

тражио да се Немачкој припоје Аустрија, Алзас и Лорена, На са
станку више европских партија у Есену, јануара 1933, комунисти су
тражили националну слободу за Горњу IIIАеску, Пољски „Коридор”,
Алзас, Лорену, Јужни Тирол, Судетску област, Данциг, као и за Хр
ватску и Македонију. Тада је и „Пролетер" јавио да ће КП Пољске
уступити Коридор, Данциг и западну Пољску, а да ће КП Француске
уступити Алзас и Лорену.“
кПЈ је већ од 1928, када је сматрала да предстоји антисовјет
ска интервенција, била уверена и да предстоји империјалистички
рат између Југославије и Италије. Политбиро је фебруара 1930. сма
трао да се у Београду припрема антисовјетски рат, али и поход про
тив Италије.“ Напротив, КПЈ је оштро устајала и против усташа и
комита, који су разбијали државу уз помоћ Италије. Како се од је
сени 1932. италијански притисак веома појачао, изгледало је да за
иста може доћи до „распада државе”.“ Економска криза и ратна
опасност били су тада на врхунцу. Чак су и монденски балови били
обустављени.“ Заплашени режим је успео да склопи појачани пакт
Мале антанте, као отпор малих држава европском ревизионизму,
против јуриша Италије и Мађарске. Коминтерна је била уверена да
нова Мала антанта чува преживели версајски систем и оштро осу
дила Малу антанту.“ КПЈ је сматрала да нова Мала антанта несум
њиво показује заоштравање империјалистичких супротности у По
дунављу...“ Међутим, већ су се чули и гласови да је нова Мала ан
танта настала као отпор против освајачких тежњи Мусолинија и
Хитлера.“ Коминтерна је сматрала да је после потписивања угово
ра о дефиницији агресора између СССР-а и Мале антанте, јула 1933,
склопљен „пакт мира” између Мале антанте и СССР-а и пуна наде
очекивала да ће ускоро бити уништени реакционарни режими, па ће
бити потписан прави пакт између совјетске владе и социјалистичке
Мале антанте.“ Коминтерна је оштро напала Чехословачку „која
припрема рат против Немачке и Аустрије и завођење фашизма у
Прагу”.“ Представник КП Чехословачке узвикнуо је у прашком
парламенту 7. новембра 1934. да „народне масе неће поћи у рат про
тив СССР-а“.“ Коминтерна је веровала да 1933-34. године значе „до
--
и Inprecor, 3. XI 1932, 1049; 12. i 1933, 36, 37. Пролетер, 198.

* АРП, КИ, 1930,8—3. дело, 20. VII 1930.
* В. В. и на вер, угрожавање Југославије, 1919—1932, Војноисторијски
гласник 1968, бр. 1, já7; В. Винавер, Прилог историји југословенско-совјет
ских односа, 1929.–1934, Ист. гласник, 1965, бр. 1, 32–35.
* Недељне илустрације, 26. II 1933.
* Bitenиaи политика Чехословакии, 287. Петерс, Чехословацко-совет
ские отнониенин, 317, 318. Хрватски пут, јануар–фебруар 1933. Ударник, бр. 8,
март 1933. Пролетер, 174, 186,212, 249.
и дело, март 1933; дело, мај–јуни 1933. Ударник бр. 8, март (б) 19333.
ко 1mprecor, 23. i 1933, 194; 30. VI 1933, 630.
* Inprecor, 14. VII 1933, 680.
s Inprecor, 8. IX 1933, 854; 24. XI 1933, 1158.
* Винешнази политика Чехословакии, 335.
ба ратова и револуција” и на XIII пленуму, крајем 1933, донела од

Ауку да постоје сви услови за скору револуцију; зато је и КПЈ иста
кла да се свет налази „у предвечерје револуције” и захтевала да се
економска криза претвори у револуционарну кризу...“ ЦК КПЈ је за
1934. поставио као циљеве претварање империјалистичког рата у гра
ђански рат, уверен да ће у рату југословенски комунисти уништити
Малу антанту, док ће пролетери Италије, Мађарске, Аустрије сру
шити „своју“ буржоазију. КПЈ је сада стално говорила о предстоје
ћем сукобу два блока, Мале антанте и фашистичког блока Рим-Беч
—Пешта.“ ЦК КПЈ је у прогласу за 1. август 1934 оштро напао Малу
антанту и француског министра Бартуа, који „заједнички припремају
империјалистички рат”.“ Пароле ЦК „против фашизма и рата” значи
ле су осуду краља Александра и рата који он „припрема".“ И даље је
важила парола о разбијању Југославије. Комунисти су чак избега
вали да помену мрску им реч „Југославија”, него су говорили:
„земље Југославије, такозвана Југославија“. Све пароле из 1934. тра
же „совјетску власт у свим земљама Југославије”, што се среће све
до пролећа 1935. Овај став је јасно дошао до израза на Четвртој зе
маљској конференцији, у Љубљани, децембра 1934: КПЈ је устала
против одржавања Југославије, против нежељене творевине која
угњетава све народе, припрема рат; као циљ постављала је разбија
ње државне целине и пораз војске у рату.“ У пролеће 1935. стално
се захтева „хрватска совјетска република".“ Ипак је на Четвртој
конференцији постављена и једна нова теза: можда као главна опа
сност заиста постоји империјалистички рат француско-италијански,
али има и једна нова ствар – Хитлер који припрема освајање Евро
пеи рат против СССР-а.
За пријатељство Мале антанте и СССР-а 1934–38.

Нагло уздизање нацизма у Немачкој 1930. натерало је Францу
ску да појача своје односе са СССР-ом, у часу када је и СССР, спро
водећи своју петолетку, био заинтересован да серијом пактова о не
нападању појача своју спољну безбедност. Тако су 1932. настали
пактови СССР-а са Француском и Пољском. После доласка Хитлера
бр. 3 ; команетени интернационал, 359. шта и како да се ради,

* Борбени студент, бр. 2, октобар 1934. дело, август 1934. АРП., ШК КПЈ,
1934,2. АРП., ШК СКОЈ-а, 1934,29.
* пролетер, 292 APII, Ки, 1934/135.
* М. Васић, Прилог изучавању развитка СКОЈ-а и напредног омладин
ског покрета у Југославији 1933–1934. године, Историја радничког покрета,
Зборник радова, 2, 1965,263,274.
* P. Чолако ви ћ, Казивање о једном покољењу, II, Сaрajeвo, 1968, 385.
Eg:eg 276, 308, 352, 368, 375, 376. арп, кои, 1934, 95, 17, 19, 35, 62; кои,
1935/37. В. Винавер, КПЈ и питање „ратне опасности 1919-1935, ИСИ, Бео
град, 1971 (шапирографисани материјал).
* АРП, Хрватска, П, 6, 95, 122.
на власт, а уочи потписивања новог пакта Мале антанте, Бенеш је

совјетској влади понудио склапање колективног пакта о пријатељ
ству и ненападању.“ Сва светска штампа је у пролеће 1933. нисала
о наглом политичком зближавању Мале антанте и СССР-а. Москов
ска „Правда” је у уводнику од 10. маја 1933. напала оне који траже
ревизију граница и рат! Немачки амбасадор је из Москве јављао да
је сасвим ишчезла стара „антиверсајска струја”, пошто Руси јасно
виде да је Хитлер, борац „против Версаја", у ствари непријатељ и
Француске и СССР-а“. Коминтерна је била конзервативнија у мења
њу, па је задржала револуционарну линију све до јесени 1933, оштро
нападала и рушила версајски систем, уверена да у Немачкој пред
стоји нови покрет, не схватајући да се не може водити борба и про
тив Хитлера и против „Версаја”.“ Тек 14. јуна 1934. Коминтерна је
саопштила да обуставља директиву о курсу непосредној
Ka рево
луцији.
Свечано француско-совјетско зближавање било је, међутим,
помућено ставом београдске владе. Она је крајем 1933. одбила фран
цуски захтев да се успоставе југословенско-совјетски односи.“ Збли
знавање осталих чланица Мале антанте и СССР-а се наставило. Со
вјетски министар спољних послова Литвинов постао је „носилац по
литике колективне безбедности”. Он је мађарском посланику саоп
штио да се СССР залаже за мир и поредак и да ће бранити угрожену
Чехословачку, а са Француском склопити војни савез.“
Аитвинов је у јуну 1934. саопштио Бенешу да је СССР сагласан
са политиком Мале антанте, да одбија идеју рестаурације Хабзбур
га, аншлуса, ревизије, да поздравља независност малих држава, на
сталих „националном револуцијом 1918. године”. То је пренето ми
нистру Јевтићу. Али је краљ Александар оклевао: он је видео да
Француска организује антинемачки блок помоћу СССР-а и Италије,
што му се нимало није свиђало. За београдске владајуће кругове је
Италија остајала опасан спољни непријатељ, док је СССР био мо
рални пријатељ, прогоњене КПЈ. Хитлер је против Бенеша и Шушни
га наступао као тобожњи демократа, тражећи плебисците и нацио
нално самоопредељење, а Беч се бранио помоћу италијанских трупа
и хабзбуршком рестаурацијом, као што се Праг бранио пактом са
СССР-ом. Међутим, Хитлер је окретао ова средства и претио Бечу
што доводи средњовековне Хабзбурге и фашистичке интервенцио
* ДАСИП, Југословенска делегација при Друштву народа, 1933, Ф. 19.

Но. 8, 176. Извештај из Женеве од 11. III 1933. о Бенешовом саопштењу.
* Documents on German Foreign Policy, C-1, London, 1960, 144, 389. 419.
* O rimos Maria, Franciaország ćs a keleti bizionság 1933—1936. Buda
pest, 1969, 207, 208. E. Kord t, Die sovjetische Ausseinpolitik in Wandel der well
politischen. Konstellationen, Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte, 1968, No. 2, 170.
* В. Ви на вер, југословенско-совјетски односи 1919—1933, Историја
ХХ века,Зборник радова, VII, 181.
“ Државни архив у Будимпешти, Министарство спољних послова (OL,
Kim), пол. 23/28, 2373. Извештај мађарског посланика из Москве од 18. VI 1934.
нисте, нападао Праг што „доводи бољшевизам у Европу”. Алексан

дар је са паником посматрао Мусолинија, Хабзбурге, Литвинова,
рсаљере и совјетске тенкове који су имали бранити Беч и Праг;
за београдски режим су ови браниоци Подунавља истовремено били
и противници, па је Хитлерову офанзиву сматрао за релативно мало
зло. Београд се од непријатеља није бранио помоћу Француске и
СССР-а, него помоћу — Хитлера, који је рушио непријатеље режима
и „спасавао” Београд од француских захтева.“ То се јасно видело у
цк кпј.
Један летак из 1933. захтевао је брзо успостављање југословен
ско-совјетских дипломатских односа (иако је наравно КПЈ и даље
тражила разбијање државе).“ Прогласи КПЈ од лета 1934. истичу
да се режим повезује са Немачком и одбија да успостави односе са
СССР-ом. ЦК је тражио неодложно успостављање дипломатских и
трговинских односа између Београда и Москве.“ Поред тога, и КПЈ
је, као и све европске партије, преиспитивала своју делатност и от
почињала са формирањем народних фронтова, против фашистичке
опасности у својим земљама и у међународним размерама. У Пари
зу су већ у фебруару 1934. комунисти почели да сарађују са дотада
омрзнутим „социјал-фашистима”, као и у Шпанији, а ЦК КПЈ је 29.
октобра 1934. саопштио да се не сме више водити секташка линија
против социјалдемократа.“ СССР је ступио у друштво народа, но
миналног носиоца европског система колективне безбедности, и
повео преговоре за склапање савеза са Паризом, Прагом, Букуре
штом. Краљ Александар је одбијао да се уклопи у овај развој. Јуто
словенски дипломати већ су мађарским колегама достављали да Бео
град више неће да посматра свет кроз француске наочари и да од
бија политику прага и Букурешта.“ Хитлер је невероватно љубазно
примао југословенског посланика.“ После убиства краља Алексан
дра у Марсељу југословенско одвајање од Француске само се убр
зало.“ ЦК КПЈ је зато у августу 1934. оштро устао против југосло
венско-немачког „зближавања”“. Крајем 1934. ЦК је сматрао да је
битно спречити прилазак Југославије немачком блоку.“
на в, винавер, промене у југословенској спољној политици 1927-1934.

у вези са националним питањем. Реферат на Конгресу историчара СФРЈ, Охрид,
1969 (у штампи).
* Пролетер, 245. АРП, КИ, 1933/365.
и АРП, КИ, 1934, 135, 157. пролетер, 314, 317, 319, 320, 323, 324.
ке го н. п. т. маг с uis, French Socialism in the Crisis Wears, 1933—1936,
New York, 1958, 58. G. Hi11s, Spain, London, 1970, 109. --
3 oL, кim, пол. 167, 3281. извештај мађарског посланика из Берлина

3. Х 1934.
9A3-2. ДАсип, конзуларно-привредно одељење, 1934. Ф. 7, 211 Нем, VI, 6395.
Извештај посланика Бaлугџића из Берлина од 7. XII 1934.
* AMЗВ., Београд, 21. X 1935, ч. 1316.
в. Пролетер, 311, 318. АРП, КИ, 1934/157, 193.
* историјски архив, II, 224, 228, 233, 246. АРп, ки, 1934,265.
У мају 1935. склопили су југословенски савезници, Француска

и Чехословачка, пактове за узајамну “",“ Р-ом. Очекивало
се да ће после Прага и Букурешта Београд у најмању руку успоста
вити дипломатске односе са Москвом. Тамо је већ био одређен и
кандидат за посланика у Београду.“ Али се нови службени правац у
Југославији није могао зауставити. Геринг је у Београду говорио да
се „Мала антанта повезала са бољшевицима, па Југославија треба да
се клони Мале антанте”. Пољски министар Бек повео је акцију да
се Југославија „извуче из Мале антанте, коју треба уништити“.“
ЦК КПЈ је 13. јула 1935. оштро устао против југословенске владе:
она одбија да склопи пактове безбедности са СССР-ом и све се више
повезује са Немачком.“ КПЈ је још увек иступала „против рата и
фашизма”, али и врло конкретно за пактове са СССР-ом, против по
везивања са Немачком.“ Прогласи за 1. август 1935. више нису по
мињали претећи империјалистички рат југословенско-италијански
(као 1934) него су устајали за пријатељство са СССР-ом, против ве
зивања за Хитлера.“ „Савез са СССР-ом” постао је велика парода
кпј 179
Седми конгрес Коминтерне, јула 1935, показао је велику про
мену у генералној линији Коминтерне: не више борба против „соци
јалфашизма” и за брзо рушење буржоаско-демократских („фаши
стичких“) режима, него одбрана од фашизма, уз помоћ буржоаске
демократије, у свакој земљи и у међународним односима. КПЈ је
зато поставила јасне задатке: борба за мир, за успостављање односа
са СССР-ом, борба против немачких агената и југословенсконемач
ких односа.“ У унутрашњој политици КПЈ је захтевала основне бур
жоаско-демократске слободе и саопштила да је спремна да подржи
евентуалну владу Давидовића и Мачека. Велика промена била је не
сумњива: још у марту 1935. ЦК КПЈ је захтевао „пораз у империја
листичком рату”, а од лета 1935. јасно је захтевао одбрану земље од
фашизма. Док су раније Давидовић и Мачек били „последња резер
ва реакције”, сада су они поздрављени као савезници у борби про
тив фашизма. ЦК КПЈ је крајем 1935. објаснио своме чланству да
се заиста одиграо велики преокрет у Партији: нисмо више за разби
јање версајске Југославије. По овом објашњењу, у годинама када је
* Амzу, теilegramу došle, 251. Извештај чехословачког посланика из Бу

курешта о саопштењу совјетског посланика. -- --
* AMЗв, Београд, 12. VI 1925, ч. 679. OL, Kim, пол. 16/7, 1366. Извештај из
Варшаве од 10. VII 1935.
к АРП, КИ, 9351373. ..
* M. Bacia ћ, Проблем „реорганизације”. Скоја у периоду полета резо

луционарноz омладинскоz nokpera у Југославији 1935—1936, Историја радничког
покрета, Зборник радова, 3, 1966, 229, 235 M. Босић, Активност Комунистичке
партије Југославије на стварању јединствене радничке партије 1935. године,
КИсторија радничког покрета, рник радова, 3, 1966, 157.
к АРП, КИ, 1935378, 379,381, 382.
г. Уп. Čељачка борба, јул 1935.
* АРП, ЦК КПЈ, 1935/3.
Француска са Малом антантом организовала антисовјетски фронт,

требало је водити борбу против интервенције, против увлачења зе
мље у блок; данас се Француска бори за мир, док Немачка и Итали
ја иду у рат.“ ЦК је саопштавао да комунисти морају не само бра
нити Југославију и родну груду него морају бити у првим редовима
бранилаца домовине. Насупрот влади Стојадиновића, која се пове
зује са Немачком, КПЈ је захтевала „савез са СССР-ом”. Пленум у
Сплиту, јуна 1935, био је „први значајни прелом” у сагледавању не
мачке опасности, а после Конгреса Коминтерне прелом је постао
још јаснији.“ Исто тако, пленум није више говорио о разбијању Ју
гославије него о одбрани од непријатеља; није се више говорило о
„одвајању угњетених народа” него о федеративном уређењу држав
не целине“. Комунисти су у доба италијанске агресије на Етиопију
јасно говорили да више нису за пораз него за успешну одбрану зе
мље“. Тако је у оном истом тренутку када је београдски режим от
почео са напуштањем Мале антанте и полазио на пут неутралности,
сарадње са Немачком и најзад – на пут националне издаје, КПЈ
је усталаза одбрануземље од агресора.
КПЈ је доживела снажан успон 1935. године. Режим је узалуд
предузео нову офанзиву против партије. Страх од комуниста се ши
рио у редовима носилаца режима.“ Немачка и Пољска повеле су
велику кампању да Југославија напусти Малу антанту као наводно
„совјетску и бољшевичку организацију”..“ ЦК КПЈ је у јуну 1936.
оштро осудио режим који „кочи акцију Мале антанте“. Представни
ци КПЈ су свуда говорили да је Мала антанта корисна ствар за од
брану мира.“ Али су крупни немачки успеси 1936. године сасвим
отпределили политику београдског режима. Стојадиновићева влада
је сматрала да Мала антанта постоји још само на папиру“. Громо
гласна немачка кампања „против бољшевизма, за одбрану Европе”
маскирала је припрему јуриша против „бољшевизиране Чехословач
ке“ и одбијала чланице Мале антанте од Прага, а интервенција Осо
вине у Шпанији „против бољшевизма” показивала је да у Риму и
Берлину успешно користе „борбу против бољшевизма”. Осовина је
говорила да она не поробљава мале народе него да их „брани од
бољшевизма”.“
* АРП, КИ, 1935./520.

* П. Морача, Комунистичка партија Југославије у стварању народног
фронта у ослободилачком рату и револуцији 1941—1945. Народни фронт и кому
нисти, Југославија, Чехословачка, Пољска 1938–1945, Београд, 1968, 21.
* Чолаковић, Казивање, II,385.
* АРП. Ки, 1935/521.
* AMЗВ., Београд, 10. I 1936, ч. 46.
* OL, Kim, пол. 16/7, 139. Извештај из Варшаве од 19. III 1936. AMЗВ,
Рим, 5. II, 15. II 1936, ч. 83, 94.
* АРП, LIK KПЈ, 1936/2. Васић, Мировни покрет југословенске омлади
не 1936, Историја радничког покрета, Зборник радова, 3, 1965, 205, 211.
* AMЗВ., Београд, 5. V 1936, ч.824.
* Documents on German Foreign policy, D-1, London, 1959, 340, 343.
ЦК КПЈ је у „Пролетеру“ нападао „очијукање са Хитлером“,

не видећи да је београдски режим давно прешао тај степен односа.
У броју од маја-јуна 1936. писао је лист да Осовина „руши пацифи
стички фронт Мале антанте". Ова је сада слављена као део „фронта
мира“. Конференција Мале антанте у Братислави, у јесен 1936, узи
мана је као доказ да је организација још солидна, уз извесне сумње
у београдску политику. У новембру је ЦК КПЈ устао за демократи
зацију и федерацију у земљи, за одбрану од агресора, за одбрану
Мале антанте, а против режима који омогућава да се спроведе на
цистичка агресија.“ Ипак ЦК КПЈ још није схватао до које је мере
режим већ напустио Малу антанту.
У јануару 1937. КПЈ је најодлучније устала за одбрану Југосла
вије од агресије, за одбрану интегритета Мале антанте, за демократ
ске слободе у земљи, против режима унутрашње реакције и спољ
њег ослона на Хитлера.“ Француска је јасно видела да Хитлер успе
шно раскида везу међу чланицама Мале антанте“ Београдски ре
жим је издао своје савезнике“ Влада је ограничила савез Мале ан
танте на њен најужи, клаузулама прописани део, на одбрану од Ма
bарске и тиме уништила њен смисао и дух. У ЦК КПЈ су сада јасно
видели да режим кочи и саботира рад Мале антанте и да доследно
одбија све предлоге о заједничкој одбрани.“ Ново руководство КПЈ
схватило је сав значај одбране земље и Мале антанте. Велике демон
страције од марта априла 1937. биле су, прва велика манифестација
КПЈ на питањима спољне политике: против повезивања са Осовином,
за солидарност Мале антанте. Узнемирени режим је видео да дола
зи у отворену супротност са народним масама не само у унутрашњој
него и у спољној политици.“ Носиоце југословенске политике поче
ла је да обузима психоза „панике од бољшевичке опасности”.“
Приликом посете француског министра Делбоса, Тито је по
звао чланове Партије да приреде масовне манифестације за Францу
ску, за Малу антанту, за СССР.” Ова акција КПЈ, децембра 1937, по
казала је вољу КПЈ да се одупре агресији, подржи Малу антанту, а
режим је одговорио оружаним растеривањем манифестаната.
У марту 1938, после аншлуса, ЦК КПЈ је издао проглас за од
брану угрожене Чехословачке, за савез са Француском и СССР-ом,
против режима.“ Акција КПЈ у септембру 1938, за одбрану Чехосло
вачке, показала је сву супротност између режима и маса. Режим је
јасно спроводио систем реакционарног управљања у земљи и напу
* АРП. Ки, 1936/389. Пролетер, 420, 423, 434, 444, 461, 476.
* АРП, шК КПЈ, 1937/1.
* Documents diplomatiques francais, II-6, Paris, 1970, 20, 156.
* Тито, Политички извештај, 28.
и пролетер, 499, 501, 507, 558, 567, 595. АРП, КИ, 1937/42.
* A. Toy in b e e, Survey of international affairs, 1937, II, London, 1938, 479.
* AMЗВ, Београд, 11. VIII 1937, ч. 1043.
* АРП, КИ, 1937/107.
* АРП, КИ, 1938;17.
штања Мале антанте у спољној политици (поводећи се у овоме за

Француском и Енглеском). Резолуција ЦК КПЈ од децембра 1938.
истакла је да је режим напустио и издао малу антанту и тиме довео
Југославију на ивицу угрожености и пропасти.“
Тако се став КПЈ према Малој антанти битно мењао у току
целог периода између два светска рата. У ствари, Мала антанта је
из основа мењала совју улогу 3 Европи која се мењала, па се мора
ла мењати и линија КПЈ. У доба када је Мала антанта представљала
елеменат капиталистичког реда и стабилизације у простору између
Русије, Немачке и Италије, на коме се могла очекивати социјалис
тичка револуција, када је Мала антанта постала савез буржоаских
држава и део европског „француског система", КПЈ је наравно уста
јала против сваке антисовјетске интервенције, против сваког блока
буржоаских држава, за СССР и револуцију у Подунављу. Било је
природно да се КПЈ бори против Мале антанте, организатора и ста
билизатора подунавске буржоаске Европе, у доба када се цела ка
питалистичка Европа налазила у сукобу са совјетском Русијом и са
европским комунистичким покретом. Зато је КПЈ оштро устајала
против Мале антанте 1920—1923, а 1924–25, бацила паролу о симул
таном рушењу версајског система, Мале антанте и југословенске др
жавне творевине. Негативни став према Малој антанти се ублажио
1926–27, у доба продора италијанског фашизма на Балкан. Али
ново нарастање унутрашњих противречности у држави и нова лини
ја у СССРу и у Коминтерни довели су до нове Аиније КПЈ. Она је
1928–35. устала за „разбијање југословенске државе”, активног чла
на версајске Европе и потенцијалног учесника у антисовјетском
рату. КПЈ је оштро осуђивала Малу антанту као реакционарну, ан
тисовјетску групацију. Пошто у доба светске економске кризе ипак
није дошло до револуције него је само дошло до силног заоштрава
ња међу капиталистичким блоковима, то је КПЈ 1933–34, рачунала
Малу антанту за саставни део једног од завађених блокова, који
„воде Европу у рат”. Сагледавање нове опасности – Хитлерове Не
мачке, борба за народни фронт и Седми конгрес Коминтерне довели
су до нове линије КПЈ. Она је одлучно устала против фашистичке
агресије и против домаћег реакционарног режима. Тиме је КПЈ тра
жила јачање Мале антанте и, нарочито, њено јаче повезивање са
СССР-ом, а у унутрашњој политици — спровођење демократских ре
форми. У тренутку када је буржоаски режим, који се увек хвалио
„националном политиком”, почео да издаје националне интересе,
КПЈ је устала у одбрану Југославије. КПЈ је била дубоко свесна да
Мала антанта сама за себе не значи ништа и да је зато неопходно
да се она ослони на Француску и на СССР. Режим је тада сводио
Малу антанту на њен уски, уговорни део, напуштајући општу тен
денцију одбране од сваког агресора. Борба око спољне оријентаци
је и Мале антанте силно је 1937–38. компромитовала београдски
* АРП., ШК КПЈ, 1938,4.

режим. БАЊАа je, по пишеш-у Француске un inet-nn: савезника, напу

cnulna идеју одбране Mane алнтанте, tout je борба КПЈ за од
Mane ·антгпнте y нишкој мери Аопринеш јачању утицаја КПЈ и СА ·
many позиције реши.
Вук ВИНАВЕР
Vuk Vinaver
— R é s u m é —
LE PARTI COMMUNISTE DE ïgäGOSäîä/{E ET LA PETITE—ENTENTE
L'attitude du PCY vis-à—vis de la Petite—Entente s'est essentiellement modi

fie'e au cours de toute la période qui s'est écoulée entre les deux Guerres mondi
aies. En fait, la Petite—Entente n’a pas cessé de changer son rôle et sa signafica
tion durant cette période, c'est pourquoi la linge du PCY devait elle aussi se
modifier en conséquence. A l‘époque où la Petite—Entente représentait un élément
de stabilisation capitaliste dans cet espace européen qui s’étendait entre la Russie,
l‘i’tlletnagnc et l’Italie, dans lequel on s'attendait à une révolution socialiste,
lorsque 1; Petite—Entente était devenue une alliée des Etats bourgeois et une
рате intcgmntc du »système européen françaisoe, lc PCY s'est élevé contre l'inter
vention anti-soviétique, contre n'importe quel bloc d‘Etats bourgeois, et en faveur
de l‘URSS et de la révolution dans le Bassin Danubien. Il était donc parfaitement
naturel que le PCY lutte contre la Petite—Entente, organisatrice et stabilisatrice
dc l'Europe dunubienne bourgeoise, durant une période au cours de laquelle
l'entière Europe capitaliste se trouvait en etat de conflit et avec la Russie so
\viütiquc et avec le mouvement communiste européen. C’est en conséquence
cette raison que le PCY s'est élevé contre la Petite—Entente en 1920—192 , et
qu’en 1924—1925 il a lancé le mot d'ordre exigeant la destruction simultanée du
шта—те versaillais et dc la construction étatique yougoslave. Cette attitude neg'
tivc à l’égard de la Petite—Entente s’est adoucie quelque peu en l926—1927, au
tem s de la pénétration du fascisme italien dans les Balkans. Mais le nouvel essor
du CY, l‘accroissement puissant des contradictions intérieures dans la Yougo
Slavic elle—même, ainsi que l'action du Komintern aux fins d'insuffler une vie
plus intense à l'action révolutionnaire européenne, ont eu pour conséquence la
formation d'une nouvelle attitude de la part du PCY. Au cours de la période de
1928—1935 il ;\ cxi é »la destruction de l'Etat yougoslave, geôle des peuples op
primés et des travai leurs exploitésu. membre actif de l‘Europe versaillaisc ct partici
pant potentiel d'une éventuelle intervention anti—soviétique. Le PCY uttaquait
violemment la Petite—Entente en tant qu'un des groupements anti—soviétiques.
Etant donné qu'à l'époque de la crise mondiale la révolution universelle n’a pas
éclaté, mais qu'une grande aggravation s'est produite dans les relations entre les
blocs de l'Europe capitaliste, le PCY considérait, en 1933-1934, la Petite—Entente
comme faisant partie de l'un de ces deux blocs adversaires qui »cntrainent l'Europe
vers une guerre. impérialistea, La constatation de l'existence du nouveau danger
européen — l’Allema_ e hitlerienne, la lutte pour le front populaire et ensuite le
Septième congrès du omintcrn ont suscité enfin l'adoption d’une nouvelle position
du PCY. II s’est dressé énergiquement contre l'agression fasciste et contre le
régime réactionnaire dans le pays. De Ce fait le PCY réclamait le renforcement
de la Petite—Entente, et surtout son alliance plus étroite et solide avec l'URSS,
tandis qu'en politique intérieure il exigeait la réalisation de réformes démocrati
ques. Au moment où la bourgeoisie, qui jusqu'alors se flattait de pratiquer une
»politique nationale« a commencé à trahir les vrais intérêts nationaux, le PCY
s'est dressé pour la défense de la thtgoslavie. Le PCY était conscient que la
Petite—Entente nc signifiait par elle—même pas grand’chose, et qu'il était indi<
Kmmmislička partija Jugoslavije i Mala antanla 551
spensable qu'elle s'appuye et Sur la France et sur l'URSS, tandis que le gouverne
ment yougoslave, en trahissant les intérêts des peuples de Yougoslavie, ramenait
la Petite—Entente à sa partie Ia plus étroite, la partie des traités, tout en abandon
nant aussi bien l'idée de la défense de la Petite—Entente contre tout agresseur, que
la défense des intérêts nationaux de son propre Etat et de la démocratie qui s’y
trouvait. La lutte autour de la Petite—Entente est devenue en l937—l938 une partie
de la lutte des masses populaires conLre le régime réactionnaire. Ce régime, sur
l‘exemple des grandes puissances occidentales, avait abandonné l'idée de la dé
fense de la Petite—Entente, mais la lutte du PCY pour la défense générale, pour
la Petite—Entente а contribué dans une grande mesure a compromettre le régime,
ainsi qu‘a assurer l’essor continu du mouvement révolutionnaire en Yougoslavie.
Cette étude u été rédigée sur la base d'articles de presse, dc matériaux des
archives du PCY, du Komintem, et de documents provenant des archives à Bel
grtade, Budapest et Prague, de même que de données extraites de la littérature
af 'en-eme,
-
IN MEMORIAM
БАСИА ЛАУРДАС – BASIAEIOX AMOYРА АХ.

1912 – 1971.
ТУЖНА ВЕСТ о ненаданој смрти истакнутог грчког научника Басила
Ааурдаса болно је одјекнула у нашој земљи међу балкан
историчарима и византолозима, с којима је покојник вишеолозим а,
година
сарађивао.
Басил Лаурдас рођен је у Пиреју 1912. године. На Универзитету
у Атини дипломирао је историју и филологију. Више година провео
је у иностранству, најпре на Универзитету у Оксфорду, одакле одлази
у САД на Харвардски универзитет, где се афирмисао као научник изу
зетних квалитета. Посебно признање добио је Б. Лаурдас позивом
да, као професор, предаје новогрчку филологију на Сеогge Town
University у САД. Боравио је, такође, у чувеном византолошком цен
тру Битibarton Oaks у Вашингтону где, по позиву, долазе само нај
истакнутији светски научници. Љубав Ааурдаса према својој домо
вини била је јача од света. Занемарио је универзитетску каријеру
у свету и, почетком 1953. године, вратио се у Грчку.
Са задовољством је Б. Лаурдас прихватио, 1953. године, пону
ђено место директора Institute for Balkan Studies у Солуну. У томе
је видео остварење својих жеља за што бољим упознавањем историје
балканских народа. Са изванредним смислом за организацију Лаур
дас је за кратко време од свог института створио научни центар ве
ликог међународног угледа. Успоставио је и продубио сарадњу са
многим научним центрима у свету, посебно са сродним институтима
код нас. Покренуо је часопис Balkan Studies, у коме се прилози објав
љују искључиво на светским језицима. У досада објављена 22 тома
ове веома цењене научне публикације налазе се радови и неколи
цине научника из наше земље. Објављивањем ових прилога још јед
ном је потврђена покојникова тежња за што разноврснијом сарад
њом са научницима из наше земље. На његову личну иницијативу
неколико академика, професора Универзитета и научних радника из
Београда, Загреба и Љубљане посетило је Солун и у Институту или
на Универзитету одржало више предавања. На инсистирање Б. Лаур
даса организована су предавања српско-хрватског језика у оквиру
редовног рада Institute for Balkan Studies. У непрекидном раду, за
последњих неколико година, постигнути резултати на овим предава
554 Борислав Радојчић
њима достојни су сваке похвале. Највећа заслуга припада пок. Лаур

дасу што се у Грчкој први пут појавила историја српског народа на
грчком језику–Д. Ђорђевић, "Нотора га Херзит, 1800-1918, Солун 1970.
Научно интересовање Б. Лаурдаса било је веома разноврсно.
Будући класичног образовања преводио је и коментарисао дела грч
ких античких писаца и филозофа Платона, Исократа, Херодота и др.
Међу многобројним прилозима које је Б. Лаурдас посветио византиј
ским писцима на првом месту је издање деветнаестхомилија чувеног
цариградског патријарха Фотија, са врло ученим уводом и детаљ
ним коментарима.
У Београду је боравио два пута:1963. и 1966. године, и знатно
продубио традиционалну сарадњу Institute for Balkan Studies ca Исто
ријским и Византолошким институтом. Својим ведрим духом и нена
метљивим ставом оставио је пријатан утисак на све с којима је сара
ђивао. Због тога је изненадна смрт Басила Лаурдаса одјекнула веома
болно међу његовим многобројним пријатељима и колегама у нашој
ЗСМЉИ.
Борислав РАДОЈЧИЋ
- __
__
САД, Р. ЖАЈ
Страна
Тома Поповић
Јорјо Тадић (1899—1969) 7
Јорјо Тадић
Тисторија Дубровника до половине XV века . 13
- Јорјо Тадић
Сабласти круже Југославијом . 45
Владимир Мошин
Повеља краља Милутина — Дипломатичка анализа 53
Б. М. Недељковић
Неколике карактеристике и опаске о дубровачком праву и држави
ХIV и XV столећа (1358—1460) . 87
Гавро А. Шкривани/.
Најважније стале у развоју топонимије југословенских земаља на
старим картама - 115
Реља Новаковић – Ненад Пејчић
Ко би могли бити Ветонци Ане Комнине . 123
Десанка Ковачевић-Којић
О извозу воска из средњовјековне Србије и Босне преко Дубровника 143
Ferdo Gestrin
Gospodarske povezave jugoslovanskih dežel in Italije v 15. in 16. stoletju 155
АМилош Благојевић
1gnaciji Voje
Гордана Томовић
Епиграфски прилози . 201
АМилица Николић
Богумил Храбак.
Извоз житарица из грчких области у XIII, XIV и XV столећу . 215
Душанка Бојанић-Лукач.
Олга Зиројевић
Три турска пописа у софијском санџаку у ХVI веку . 271
Глигор Станојевић
Увоз из Сплита у Венецију од 31. маја 1761. до 1. јуна 1766. године 277
Славко Гавриловић
Димитрије Давидовић о свом напуштању Аустрије 1821. године . . 289
- Георгије Орлов |
Медаља „Nova Serbija constituta” . . . . . . . . . . . 293
Радмила Тричковић
у Списак мухафиза Београда од 1690. до 1789. године . . . . . . 297
Владимир Стојанчевић
дипломатска трвења конзула великих сила у Скопљу за утицај на
тамошње Арбанасe католике почетком ХХ века . . . . . . . 329
Андрија Раденић.
Планови за национално ослобођење и уједињење југословенских зе
маља 60-тих и 70-тих година XIX века . . . . . . . . . 341
Даница Милић
Букурешка агенција и српско-влашка трговина сољу . . . . . 347
Љубомир Дурковић-Јакшић
Српско академско друштво „Србадија" у Минхену и његова читао
ница . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 375
Милорад Радевић
„Кратки животопис". Константина Бранковића . . . . . . . 383
драган Р. Живојиновић
Велика Британија и Рашалски уговор 1920. године . . . . . . 393
Борђе Игњатовић
Српска јавност и оснивање бугарског књижевног друштва 1869. . . 417
Љиљана Алексић
Допринос обнављању српско-енглеских односа (1903-1906) . . . 429
Милан Ж. Живановић
11звештајидипломатских представника Француске у Аустро-Угарској о
догађајима у Босни и Херцеговини од завршетка Анексионе кризе
(марта 1909) до атентата Богдана Жерајића (јуна 1910) . . . . 451
Михаило Војводиh
Србија и грчко-турски рат 1897. године . . . . . . . . . 491
Вук Винавер
Комунистичка партија Југославије и Мала антанта (1920—1938) . . 521
Борислав Радојчић
In memoriam Bacaа Аayрдас . . . . . . . . . . . . 553

Историјски Часопис 18 1

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Историјски Часопис 18 1

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ У БЕОГРАД У

VLADIMIR STOJANCEVIC, DANICA MILIC.

Directeur de l'Institut d'histoire

ВЛАДИМИР стој АнчЕВИЋ, длницA милит, љиљАНА. АлEКСИЋ,

Директор историјског института

учење припада француским аналистима и оно је свој коначни израз

затим његови тротомни Прилози за историју здравствене културе

бити ако већ једном престанемо да у сваком догађају из његове про

нице у релативан однос према могућностима и потребама поморског

ног Сплита, на далматинској обали. Тврдили су да се део римских

2 Први векови Дубровника

ранске тргове робља. Мора да је све то врло рано утицало на разви

ла на Јадранском мору, а и на обалама Балкана, једина јака сила.

економски јачају и да се бар неки чланови њихових породица посте

мед, восак, сир и слично, а особито много робова. Своје економске

Они, наравно, нису избегавали Венецију, а Млечани их, вероватно,

кратким цртама, развитак Србије од почетка XIII до прве половине

сребра и олова. Такву структуру задржала је привреда Србије и до

се до данас сачувало огромно уметничко благо у фреско сликама ко

главнога трга или у засебним улицама а на челу њихових колонија

мирођије и друго са приморја и Запада. Поред њих било је ту и дру

У току ХIV века у Србији било је много таквих радњи поједи

остајали у Дубровнику, док је један од ортака боравио и пословао

где су се унапред налазиле и њихове централе, док су на Балкану, то

хове куће. Сви су се они тада повукли у Дубровник, а неки су прела

обале биле су скоро свакодневне, а Дубровчани су, затим, много тр

Далмације, поред оно нешто жита што се добијало из Албаније и за

* У многобројним књигама серија Архива у Дубровнику чува се огромно

нине, корали, уље, мед, восак, олово и сребро у монети и шипкама.“

То је и био један од разлога да ови бродови нису предузимали дале

8 Рудно богатство српских земаља

У Србији се копало сребро у десетак рудника, а у Босни нешто

* Један дубровачки брод је 1418. понео у Александрију око 450 кгр. ко

ном, недалеко од Дрине; олово се највише копало у Олову (српско

експлоатације племенитих метала у рудницима Србије и Босне, јер

много помињу разни предмети које су појединци или породице да

чина сребра Србије и Босне. Мора да је то био нарочито случај откад

9. Транзитна трговина осталим сировинама

Од сировина, у првом реду оних животињског порекла, највише

Са Балкана, нарочито из области ближе Дубровнику, извозило

источних лука Пиринејског полуострва и са Балкана. То је било у

између Балкана и Запада, а из Дубровника, вршили Тосканци и други

ник мора да је још утицало и територијално проширење дубровачке

њихове су лађе ишле и до Предњег Истока. Како је интересовање баш

њима и то или по тржној или по унапред утврђеној пени, и да ће од

било троспратница и четвороспратница, подигнуто је за кратко вре

језик златног века римске књижевности. Тада се наилази и на записе,

САБААСТИ КРУЖЕ ЈУГОСЛАВИЈОМ . . .

ПОВОД за овај чланак, а и за његов наслов, дали су ми неки чланци

* Из заоставштине пок. проф. др Јорја Тадића редакција Историјског

можемо научно и што објективније расправљати о једном осетљивом

тово не неком научном интерпретацијом историјских извора са који

Србију, стално називали: Склавонија — Славонија, Словинска земља.

У свему томе нарочито је интересантно оно што се писало и

сматра Србима католицима. Немам намеру да овде опширније обја

ну година да скоро свака генерација има друкчије мишљење о зна

Све ово износим да укажем на веома чудне појаве у нашем кул

то бити један од врло ефикасних лекова да се ослободимо незнања, а

- Током даљег излагања служимо се следећим скраћеницама:

ГАСкНА - Гласник Скопског научног друштва.

I. Petit – Actes de Chilandar . . . Première partie. Actes grecs publićs par le R. P.

Писма краља Милутина сва се чувају у Дубровачком архиву. То

1. Миклош и ћ, бр. 55; Стојановић, Повеље, бр. 37.

истом облику налази и у првој речи текста и на потпису. Па и читав